Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se
Idi na stranu : 1, 2 
Poruka [Strana 1 od 2]
2 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:39 pm
Margita
Administrator
Reč pisca
ridružite mi se na putovanju u jedno drugo vreme i kraj sveta,
u surovi, egzotični svet šafrana i borbe sabljama, svet
pustinjskih nomada što žive u šatorima od kamilje dlake,
karavana natovarenih persijskim ćilimima i miomirisnim tamjanom,
svet lepršavih šarenih haljina, kolom opcrtanih očiju i namirisanih
ruku koje kao filigran krasi kana. Nalazimo se u Hedžasu, zapadnom
delu današnje Saudijske Arabije, nedaleko od Crvenog mora; u
nepreglednoj pustinji tu i tamo prošaranoj bujnim oazama gde se
beduini-pljačkaši bore za opstanak, a žene imaju tek poneko pravo, i
gde je jedna religija, predodređena da bude među najvećima na
svetu, kao voda navrla sa usana jednog čoveka kojeg su, sve dok nije
napunio četrdeset godina, smatrali neznatnim.
To je bio svet Ajše bint Ebu-Bekir (bint=kći „toga i toga“). Kad se
rodila, 613. godine, žene su se smatrale imovinom, posedom
muškaraca, toliko bezvrednima da su ih roditelji mogli žive zakopati
ukoliko se te godine rodilo premnogo devojčica. Otkad su Ajšu u
šestoj godini verili, zatočili su je u roditeljskom domu, zabranili joj
da trči i igra se napolju, a s dečacima čak i da razgovara. Pa ipak je
izrasla u snažnu, moćnu ženu: glasovitu riđokosu lepoticu hitre
pameti i dovitljivog uma; uticajnog političkog savetnika; borca;
verskog učenjaka; i u jednoj od najdirljivijih ljubavnih priča koje su
ikada zabeležene ― u suprugu miljenicu Proroka Muhameda.
Prema brojnim izvorima, Ajša se za Muhameda, osnivača islama,
udala kad joj je bilo devet godina. U bračne odnose stupili su kasnije,
tek pošto joj je počelo mesečno pranje. Koliko god nama sad
izgledale sablažnjive te njene nežne godine, izgleda da je politika
bila uzrok što su je udali tako mladu. Biće da je Ajšin otac, Ebu-
Bekir, požurivao venčanje kako bi se učvrstio na položaju glavnog
Prorokovog ashaba (ashab= prijatelj). Što se pak Muhameda tiče, on je
P
6
u Ajšu bio ludo zaljubljen; igrao se s njome lutkama dok je bila mala,
a potom, kad je dozrela, pretvorio ju je u svoga političkog savetnika.
No ipak, njihov brak je imao svojih poteškoća. I žena i muž su tu
bili svojevoljne, dinamične, složene ličnosti. Budući da je
Muhameda poznavala čitavog svog života, Ajša je bila izrazito
ljubomorna na druge njegove žene i inoče ukupno dvanaest njih koje
je doveo u harem. Puna duha i obešenjakluka, Ajša je terala šegu sa
svojim sestrama-suprugama i Muhamedom, u nadi da će pomrsiti
račune svakoj ljubavi između njega i neke od njih. Ponekad su te
njene male zavere uspevale — izvanredno, no na veliko
nezadovoljstvo njenog muža.
I spoljašnji udarci uzeli su danak u njihovom braku. Kao vođa
sve veće zajednice pravovernih, Muhamed je morao da se brani od
neprekidne bujice ogovaranja na račun njegovih žena. (Kad joj je
bilo četrnaest godina, Ajša se upetljala u strahovit skandal koji joj
umalo nije okončao brak.) Ali imalo je tu i drugih nevolja. Moćnom
mekanskom rodu Kurejš — Muhamedovim saplemenicima — bila je
mrska Muhamedova poruka o jednom Bogu, te su ljuto i neumorno
napadali njega i njegove sledbenike. Božji se Prorok, međutim, nije
dao ućutkati. Anđeo Džebrail (anđeo Gavrilo) mu beše rekao:
„Govori!“ — a Muhamed je bio spreman da posluša.
Islam se Muhamedu ukazao prilikom vizije na Hiri, brdu kod
Meke, negde oko 610. godine. Njegova porodica, uključujući i
suprugu Hatidžu, s kojom je dvadeset i četiri godine živeo u
jedonoženstvu, i njegovog brata od strica Aliju, kojeg je odgajio,
biće prvi Arapi koji će poverovati u Muhamedovu poruku o jednom
Bogu. Ostali su bili manje poletni. Meka je bila idolopoklonička
prestonica arabljanskog sveta. Ćabu, kockasti hram u srcu grada,
ispunjavale su stotine božanstava, a ona su privlačila karavane što su
putovali i izbliza i izdaleka da se klanjaju i trguju. U očima trgovaca
Kurejšija, ova nova vera značila je privrednu propast. Ona — i njen
prorok— moraju da se gube odatle.
Posle dugogodišnjih progona muslimana, vođe Meke konačno su
poslali svoje sinove da ubiju Muhameda. Ovaj je pobegao, uz pomoć
Alijinu i Ebu-Bekirovu, i pridružio se ostatku umeta (zajednice
pravovernih) u Medini, gradu-oazi na nekih 400 kilometara severno.
Tamo su se pripadnici gradskih arapskih rodova, Aus i Hazradž,
ponudili da skuće i zaštite muslimane. Pa ipak, život je bio opasan i u
Medini. Kurejšije su nastavile da napadaju, zadobijajući pomoć od
7
novih suseda umeta. Naročitu su pretnju predstavljala tri jevrejska
plemena: Kajnuk, Benu Nadir i Kurejz. Činjenica da se Muhamed
klanjao njihovom Bogu nije bila dovoljna da zasluži i njihovu
vernost. Nisu samo s prezirom gledali na njegovu tvrdnju da je on
onaj prorok što je predskazan u njihovim verskim spisima ― zar bi
Bog za tu čast odabrao Arapina? — već su ta plemena bila i u
trgovačkom ortakluku s Kurejšijama iz Meke.
U ovakvom okviru punom sablazni, opasnosti i ugnjetavanja,
Ajša je uz Muhameda odrasla, za njega se udala, njega volela. Prema
najvećem broju izvora, on je nju obožavao, opraštao joj jezičavost i
od nje tražio saveta u raznim pitanjima. Njena uloga u borbama
umeta je, izgleda, ograničena na donošenje vode i previjanje rana, ali
druge žene, kao što je Um-Umara, zaista su se u tim ranim godinama
islama borile rame uz rame s muškarcima.
Veoma malo znamo o Muhamedovim ženama. A često se
pojedinosti njihovog života menjaju u zavisnosti od pripovedača.
Istorija se, baš kao i predačke loze i poezija, prenosila usmenim
putem, i nije se zapisivala sve dok od Muhamedove smrti nisu prošle
stotine godina. Gotovo sve može podleći raspravi, reklo bi se, počev
od toga u kojem je uzrastu Ajša legla s Muhamedom pa do njegovog
odnosa prema njoj. Je li mu bila miljenica, kako to tvrde suniti, ili je
pak nije voleo zbog neposlušnosti, kako mi je jedan šiit uporno
tvrdio?
Kakvo god bilo vaše mišljenje o Ajši, ona ostaje veličanstvena,
nezaboravna junakinja koja je govorila ono što misli, postupala
prema onome što joj je u srcu, volela svoga Boga, i u svojoj zajednici
i istoriji osvojila svoje mesto kao Mati pravovernih. Za mene je ona
uzor, žena koja se usavršila i preživela, i prevazišla neizmerne
kulturne i lične prepreke da bi ostavila svoj trag na ovome svetu.
Muhamed je umro kad mu je bilo šezdeset i dve godine. Sunitska
verzija — ona što je zastupaju zapadni učenjaci koje sam ja čitala—
veli da je preminuo s glavom na Ajšinim grudima. Šiiti pak dokazuju
da je umro na Alijinim rukama. Podjednako i zastupnik dobrobiti
svoje porodice i zastupnik Muhamedovog zaveštanja, Ajša je
nastavila da savetuje naredna tri kalifa koji su redom nasledili
Proroka, i na kraju povela protiv Alije vojsku, u „Vakat’ul džemel“
— bitku nazvanu po kamili koju je Ajša jahala, prvi islamski
građanski rat. Ali to je već druga priča...
ridružite mi se na putovanju u jedno drugo vreme i kraj sveta,
u surovi, egzotični svet šafrana i borbe sabljama, svet
pustinjskih nomada što žive u šatorima od kamilje dlake,
karavana natovarenih persijskim ćilimima i miomirisnim tamjanom,
svet lepršavih šarenih haljina, kolom opcrtanih očiju i namirisanih
ruku koje kao filigran krasi kana. Nalazimo se u Hedžasu, zapadnom
delu današnje Saudijske Arabije, nedaleko od Crvenog mora; u
nepreglednoj pustinji tu i tamo prošaranoj bujnim oazama gde se
beduini-pljačkaši bore za opstanak, a žene imaju tek poneko pravo, i
gde je jedna religija, predodređena da bude među najvećima na
svetu, kao voda navrla sa usana jednog čoveka kojeg su, sve dok nije
napunio četrdeset godina, smatrali neznatnim.
To je bio svet Ajše bint Ebu-Bekir (bint=kći „toga i toga“). Kad se
rodila, 613. godine, žene su se smatrale imovinom, posedom
muškaraca, toliko bezvrednima da su ih roditelji mogli žive zakopati
ukoliko se te godine rodilo premnogo devojčica. Otkad su Ajšu u
šestoj godini verili, zatočili su je u roditeljskom domu, zabranili joj
da trči i igra se napolju, a s dečacima čak i da razgovara. Pa ipak je
izrasla u snažnu, moćnu ženu: glasovitu riđokosu lepoticu hitre
pameti i dovitljivog uma; uticajnog političkog savetnika; borca;
verskog učenjaka; i u jednoj od najdirljivijih ljubavnih priča koje su
ikada zabeležene ― u suprugu miljenicu Proroka Muhameda.
Prema brojnim izvorima, Ajša se za Muhameda, osnivača islama,
udala kad joj je bilo devet godina. U bračne odnose stupili su kasnije,
tek pošto joj je počelo mesečno pranje. Koliko god nama sad
izgledale sablažnjive te njene nežne godine, izgleda da je politika
bila uzrok što su je udali tako mladu. Biće da je Ajšin otac, Ebu-
Bekir, požurivao venčanje kako bi se učvrstio na položaju glavnog
Prorokovog ashaba (ashab= prijatelj). Što se pak Muhameda tiče, on je
P
6
u Ajšu bio ludo zaljubljen; igrao se s njome lutkama dok je bila mala,
a potom, kad je dozrela, pretvorio ju je u svoga političkog savetnika.
No ipak, njihov brak je imao svojih poteškoća. I žena i muž su tu
bili svojevoljne, dinamične, složene ličnosti. Budući da je
Muhameda poznavala čitavog svog života, Ajša je bila izrazito
ljubomorna na druge njegove žene i inoče ukupno dvanaest njih koje
je doveo u harem. Puna duha i obešenjakluka, Ajša je terala šegu sa
svojim sestrama-suprugama i Muhamedom, u nadi da će pomrsiti
račune svakoj ljubavi između njega i neke od njih. Ponekad su te
njene male zavere uspevale — izvanredno, no na veliko
nezadovoljstvo njenog muža.
I spoljašnji udarci uzeli su danak u njihovom braku. Kao vođa
sve veće zajednice pravovernih, Muhamed je morao da se brani od
neprekidne bujice ogovaranja na račun njegovih žena. (Kad joj je
bilo četrnaest godina, Ajša se upetljala u strahovit skandal koji joj
umalo nije okončao brak.) Ali imalo je tu i drugih nevolja. Moćnom
mekanskom rodu Kurejš — Muhamedovim saplemenicima — bila je
mrska Muhamedova poruka o jednom Bogu, te su ljuto i neumorno
napadali njega i njegove sledbenike. Božji se Prorok, međutim, nije
dao ućutkati. Anđeo Džebrail (anđeo Gavrilo) mu beše rekao:
„Govori!“ — a Muhamed je bio spreman da posluša.
Islam se Muhamedu ukazao prilikom vizije na Hiri, brdu kod
Meke, negde oko 610. godine. Njegova porodica, uključujući i
suprugu Hatidžu, s kojom je dvadeset i četiri godine živeo u
jedonoženstvu, i njegovog brata od strica Aliju, kojeg je odgajio,
biće prvi Arapi koji će poverovati u Muhamedovu poruku o jednom
Bogu. Ostali su bili manje poletni. Meka je bila idolopoklonička
prestonica arabljanskog sveta. Ćabu, kockasti hram u srcu grada,
ispunjavale su stotine božanstava, a ona su privlačila karavane što su
putovali i izbliza i izdaleka da se klanjaju i trguju. U očima trgovaca
Kurejšija, ova nova vera značila je privrednu propast. Ona — i njen
prorok— moraju da se gube odatle.
Posle dugogodišnjih progona muslimana, vođe Meke konačno su
poslali svoje sinove da ubiju Muhameda. Ovaj je pobegao, uz pomoć
Alijinu i Ebu-Bekirovu, i pridružio se ostatku umeta (zajednice
pravovernih) u Medini, gradu-oazi na nekih 400 kilometara severno.
Tamo su se pripadnici gradskih arapskih rodova, Aus i Hazradž,
ponudili da skuće i zaštite muslimane. Pa ipak, život je bio opasan i u
Medini. Kurejšije su nastavile da napadaju, zadobijajući pomoć od
7
novih suseda umeta. Naročitu su pretnju predstavljala tri jevrejska
plemena: Kajnuk, Benu Nadir i Kurejz. Činjenica da se Muhamed
klanjao njihovom Bogu nije bila dovoljna da zasluži i njihovu
vernost. Nisu samo s prezirom gledali na njegovu tvrdnju da je on
onaj prorok što je predskazan u njihovim verskim spisima ― zar bi
Bog za tu čast odabrao Arapina? — već su ta plemena bila i u
trgovačkom ortakluku s Kurejšijama iz Meke.
U ovakvom okviru punom sablazni, opasnosti i ugnjetavanja,
Ajša je uz Muhameda odrasla, za njega se udala, njega volela. Prema
najvećem broju izvora, on je nju obožavao, opraštao joj jezičavost i
od nje tražio saveta u raznim pitanjima. Njena uloga u borbama
umeta je, izgleda, ograničena na donošenje vode i previjanje rana, ali
druge žene, kao što je Um-Umara, zaista su se u tim ranim godinama
islama borile rame uz rame s muškarcima.
Veoma malo znamo o Muhamedovim ženama. A često se
pojedinosti njihovog života menjaju u zavisnosti od pripovedača.
Istorija se, baš kao i predačke loze i poezija, prenosila usmenim
putem, i nije se zapisivala sve dok od Muhamedove smrti nisu prošle
stotine godina. Gotovo sve može podleći raspravi, reklo bi se, počev
od toga u kojem je uzrastu Ajša legla s Muhamedom pa do njegovog
odnosa prema njoj. Je li mu bila miljenica, kako to tvrde suniti, ili je
pak nije voleo zbog neposlušnosti, kako mi je jedan šiit uporno
tvrdio?
Kakvo god bilo vaše mišljenje o Ajši, ona ostaje veličanstvena,
nezaboravna junakinja koja je govorila ono što misli, postupala
prema onome što joj je u srcu, volela svoga Boga, i u svojoj zajednici
i istoriji osvojila svoje mesto kao Mati pravovernih. Za mene je ona
uzor, žena koja se usavršila i preživela, i prevazišla neizmerne
kulturne i lične prepreke da bi ostavila svoj trag na ovome svetu.
Muhamed je umro kad mu je bilo šezdeset i dve godine. Sunitska
verzija — ona što je zastupaju zapadni učenjaci koje sam ja čitala—
veli da je preminuo s glavom na Ajšinim grudima. Šiiti pak dokazuju
da je umro na Alijinim rukama. Podjednako i zastupnik dobrobiti
svoje porodice i zastupnik Muhamedovog zaveštanja, Ajša je
nastavila da savetuje naredna tri kalifa koji su redom nasledili
Proroka, i na kraju povela protiv Alije vojsku, u „Vakat’ul džemel“
— bitku nazvanu po kamili koju je Ajša jahala, prvi islamski
građanski rat. Ali to je već druga priča...
3 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:39 pm
Margita
Administrator
Prolog
Jedan jedini uperen prst
Medina, januar 627 • Četrnaest godina
ablazan je dohujala na vetru lutalici kad sam u Medinu ujahala
stežući Safvana oko pasa. Komšije su pokuljale na ulicu kao
kad posle oluje bujica nagrne u vadi (suvo rečno korito, jaruga).
Deca su stajala u jatima, upirala prstom i blenula. Majke su ih
privijale uz skute i pravile se da obrću oči u stranu. Muški su pljuvali
u prašinu i mrmljali s osudom. Usta moga oca podrhtavala su kao
kap na rubu čaše.
Šta su videli; pokrivku što mi je spala na ramena, nehajno.
Puštenu kosu što me šiba po licu. Ženu božjeg Proroka obavijenu
oko drugog čoveka. Šta nisu mogli videti: devojačke snove što mi se
pred nogama razbijaju u krhotine, a gazi ih istina tvrda i gruba kao
konjska kopita.
Pustila sam da mi kapci padnu, izbegavajući da uzvratim na
zurenje moga umeta, moje zajednice, Obliznula sam ispucale usne,
osetila ukus soli i zadah moje bede. Utrobu mi je uvrtao bol, kao kad
neke jake ruke cede rublje od vode, s tom razlikom što u meni već
nije bilo ni kapi. Jezik mi je malaksalo visio, kao suncem spečen
gušter. Naslonila sam obraz na Safvanovo rame, ali od konjskog kasa
udarala je kost u kost.
„Al-zanija!“, povikao je neko. „Preljubnica!“
Zažmirila sam. Članovi našeg umeta ili su pokazivali prstima i
vikali na mene, ili pak širili ruke u znak dobrodošlice. Videla sam i
one druge, munafike, što su se cerili i kezili prljave zube. Ensarije,
naši Pomoćnici, (ensarije=„pomagači“; medinska plemena koja su sledila
Muhameda) stajali su nemi i obazrivi. Hiljade su se nizale duž ulice,
oštrim disanjem usrkujući našu prašinu: zureći kao da sam karavan
što blista od blaga, a ne od sunca izgorela četrnaestogodišnja
devojka.
S
10
Konj je stao, ali ja sam nastavila — niz njegov bok, glavačke,
pravo Muhamedu u ruke. Ponovo pod muževljev nadzor, i uzdišući
od olakšanja. Pokušaj da sama sebi prekrajam sudbinu zamalo mi
nije došao glave, ali njegova ljubav sadržala je isceliteljsku moć.
Njegova gusta brada je poput jastuka dočekala moj obraz,
pomilovala me mirisom sandalovine. Iz daha mu se vio misvak
(mirišljavo drvo oporog ukusa, čije se grančice žvaću dabi se očistili zubi), čist i
prodoran kao poljubac.
„Hvala dragom Alahu što si bezbedno dospela kući, Ajša moja“,
promrmljao je.
Okupljena svetina je zabrujala, terajući mi trnce uz kičmu.
Podigla sam otežalu glavu da vidim. Ulete Omer, grmeći i sevajući.
On je bio Muhamedov savetnik i prijatelj, ali ne i prijatelj ženama.
„Gde si, Alaha ti, bila? Šta si radila sama s čovekom koji ti nije
muž?“
Šibao je optužbama kroz svetinu kao vetar, raspirujući varnice u
plamenove.
„Al-zanija!“ opet povika neko. Uvukoh glavu kao da je ta reč
hitnuti kamen.
„Nije ni čudo što se Ajša slikuje sa fahiša — kurva!“ Ljudi se
zasmejaše te uskoro zapojaše: „Ajša — fahiša! Ajša — fahiša!“
Muhamed me povede kroz krkljanac prema ulazu u džamiju. Njihova
su se lica kovitlala preda mnom poput mozaika: zubati Hamal koji
krešti, mrk kao šljiva, njegova beloputa žena Fazija-Džemila;
gradska abronoša Um-Ajmana koja je skupljala smežurane usne;
kujundžija Ebu-Remzija kome je sa razmahanih pesnica sevalo
zlatno prstenje. Očekivala sam mrmljanje kad se vratim, i izvijene
veđe — ali ovo? Ljudi koji me čitavog života znaju sad bi da me
rastrgnu. A Safvan okrenula sam glavu da ga potražim, ali on beše
nestao. Kao i uvek.
Grubi prsti potegli su me za kosu. Kriknula sam i pljesnula po
njima, a na ruku mi štrcnu mlaz pljuvačke. Muhamed me posadi na
noge i okrete se licem ka rulji, pa podiže šake. Spusti se tišina kao
veo, prigušujući čak i oči što sevaju.
„Ajši treba odmora“, kaza Muhamed. Glas mu je zvučao umorno
kao i ja. „Molim vas da se raziđete kućama.“
Obgrlio me je rukom, pa smo pognuti kročili u džamiju. Moje
sestre-supruge stajale su nedaleko od ulaza u dvorište, po dve i dve.
Sevda pohrli lelečući i obavi me svojim jedrim telom. Veličala je
11
Alaha zbog moga srećnog povratka, pa potom poljubila amajliju što
ju je nosila protiv urokljivog oka. Sledeća priđe Hafsa, plačući, i
izljubi mi ruke i lice. Prošapta: „Mislila sam da si zauvek nestala.“
Nisam joj rekla da je maltene u pravu. Um-Selema klimnu glavom,
bez osmeha, kao da se boji da joj glava ne otpadne s vrata dugačkog
poput drške. Zejneba požudnim očima zažmiri u Muhameda, kao da
su sami u odaji.
Ali moj se suprug brinuo samo za mene. Kad mi se želudac
ponovo zgrčio pa me presamitio od bola, on me je prihvatio i
podigao kao da sam ispunjena vazduhom. I uistinu, malo šta drugo je
i bilo ostalo u meni. Odlebdela sam na njegovim rukama do svojih
soba. On je nogom otvorio vrata i uneo me, a zatim me ponovo
postavio da stojim dok mi razmota postelju. Navalila sam se na zid,
zahvalna na tišini sve dok u odaju nije provalila Omerova dreka, a za
njom i on sam.
„Gledaj je kako bruka Alahovog svetog Proroka!“ viknuo je.
„Galopira kroz srce grada s rukama na tuđem čoveku i s kosom što
joj se vije kao kurvina haljina.“
„Kurva što joj iz usta smrdi na povraćku i s kosom poput ptičjeg
gnezda?“ izlete mi. Čak i u onakvom stanju, morala sam da se
nasmejem.
„Molim te, Omere“, reče Muhamed. „Zar ne vidiš da joj nije
dobro?“
„Popuštaš joj.“
„Radujem se što je vidim živu, hvala dragom Alahu.“ Od ljubavi
u muževljevom pogledu pocrvenela sam. Koliko sam blizu bila da ga
izdam s onom varalicom! Safvan mi je zavrteo glavu slobodom, a
onda moju sudbinu vezao za svoje želje. Ništa se ne razlikuje od bilo
kojeg drugog muškarca. Sem možda od Muhameda.
„Jä, habibi, kakvu nagradu da ponudim Safvanu ibn al-Muatalu
što mi te je srećno vratio kući?“
„Prikladno bi bilo stotinu šiba“, promumlao je Omer.
„Ali Safvan joj je spasao život.“
„Omer očigledno smatra da je trebalo da budem ostavljena na
milost i nemilost šakalima ili beduinima“, rekoh.
„Bar bi umrla netaknute časti.“
„Ajšinoj časti se ništa nije desilo“, kaza Muhamed.
12
„To reci Hasanu ibn Tabitu“ (ibn=sin toga i toga;konkretno Hasan sin
Tabita), kaza Omer. „Koliko maločas sam ga čuo kako izgovara
skarednu pesmu o tvojoj supruzi i onom vojniku-ženskarošu.“
Pesmu. Nije ni čudo što mi se umet bacio za petama poput
čopora pasa kad sam ujahala u grad. Hasanove reči mogle bi da
potpale spokojnu svetinu gotovo podjednako brzo kao što
Muhamedova podignuta ruka može da primiri razmahnitalu rulju.
Ali nisam dala da Omer vidi kako drhtim. „Jä, sa Safvanom? To
je budalaština“, rekoh. „Ja sam supruga Alahovog svetog Proroka.
Zar bih poželela nekog ko nimalo nije nalik njemu?“
Osetila sam kako me Muhamedove oči posmatraju. Pod kožom
mi se raširila vrelina poput vatre. Je li čuo laž kroz moj smeh?
Po kaldrmi dvorišta zalupkali su odsečni koraci. Muška ruka
otvorila je vrata mojih odaja. Srebrni prsten mu je blesnuo kao brid
mača: Alija, Muhamedov trostruki rođak — brat od strica, pastorak i
zet — a opet ljuto ljubomoran na njegovu ljubav prema meni. Trbuh
su mi probadali udari bola. Naslonila sam glavu na Muhamedovo
rame.
„Evo je!“ Alija je pružio ruku i uperio prst u mene. „Medini je
muka od tvoga pada, Ajša. Muškarci se na ulicama biju oko toga jesi
li kriva ili nevina. Naši rođeni ljudi udarili su jedan na drugoga.
Jedinstvu umeta preti opasnost zbog tebe.“
,Jesi li me branio?“ Još dok sam mu upućivala taj izazov,
odgovor sam znala.
Okrenuo se Muhamedu. „Kako da je branim kad sam Safvan
neće da progovori u njenu korist?“
Naravno. Safvan ne samo što je nestao kad je rulja postala
preteća nego se, kad su mu moj otac i Alija prišli s pitanjima, još i
sakrio u dom svojih roditelja. Jak mi spasilac. Osetila sam kako me u
očima peku suze, ali potisla sam ih. Jedini ko može da me spase,
izgleda, jesam ja.
„Nije potreban Safvan da me brani“ rekoh, premda mi je glas
igrao, a i još sam se oslanjala na Muhameda da ne padnem. „Mogu
da govorim u svoje ime.“
„Pusti je nek se odmori“, kaza Muhamed. Pomože mi da priđem
krevetu, ali pre nego što sam stigla da legnem, Alija navali da
ispričam svoju priču. Umet ne može da čeka da sazna istinu, kaza.
Napolju se, upravo ovog trena, ispred džamije okuplja nova gomila,
koja zahteva odgovore.
13
Zažmurila sam prisećajući se priče koju smo Safvan i ja smislili
dok smo jahali kući, u mojim trenucima bistre svesti. „Tražila sam
svoju ogrlicu od gagata“, rekoh opipavajući glatke kamenčiće. „Otac
mi ju je dao na dan svadbe. Pamtiš?“ Pogledah u Muhameda. „Znači
mi isto toliko koliko tvojim drugim ženama znače ogrlice koje si im
ti dao.“
Izraz lica nije mu se izmenio. Ja sam uporno nastavila, pletući
priču koja je počinjala time kako se šuljam iza peščanih dina da se
olakšam, a onda se vraćam do svoje nosiljke. Dok čekam da me
dignu na kamilja leđa, tražim rukom ogrlicu — ali grlo mi je golo,
„Pretražila sam odeću, daščice na podu nosiljke, zemlju. Pitala
bih vodiča da mi pomogne, ali on je pojio kamile.“ Glas mi se
pokolebao kao nežno stopalo na kamenitom tlu. Grcavo sam
udahnula, trudeći se da ostanem mirna. „Vratila sam se istim putem
do dina. Prekopala sam pesak prstima. A onda, taman kad sam htela
da odustanem, našla sam je. Potrčala sam natrag ka karavanu ali vi
ste bili daleko, kao mravi što mile u povorci u beskonačnost. Znala
sam da vas nikad neću pristići. Zato sam sela i čekala da se neko
vrati po mene.“
„Neko?“ Alija okrete šiljati nos prema meni, njušeći kako bi
otkrio laž. „Misliš na Safvana.“
„Jä, Alija, pusti je da ispriča“, reče Muhamed.
„Cela istina, ovo je laž i ništa više.“ Alija pljunu na zemljani pod
i obrisa usta nadlanicom, sevajući na mene očima. „Gubiš vreme na
ove izmišljotine, a svi znamo pravu priču.“
„Alija, molim te“, reče Muhamed strože. Alija prekrsti ruke na
grudima i izvi usne. Hrabrost mi se poljulja pod njegovim prodornim
pogledom. Zna li zaista iz kog sam razloga zaostala za karavanom?
Možda bi mi bolje bilo da kažem istinu — ali kratak pogled na
zabrinuto lice mog muža promeni mi mišljenje. Čak ni Muhamed,
koji me zna kao da smo jedna duša, ne bi razumeo zašto sam toliko
stavila na kocku radi tako malog dobitka — a mogao bi i ne
poverovati kad mu kažem da sam i dalje neokaljana.
„Sela si i čekala“, kaza Omer. „Šta je sad na redu u toj ne mnogo
verovatnoj bajci?“
Sklopila sam oči, osećajući nesvesticu. Kako ono, beše, ide
priča? Ja i Safvan smo je uvežbavali dok smo jahali. Ispustila sam
otegnut uzdah, smirujući raspomamljene damare krvi. Sledeći deo je
istinit.
14
„Kad je izašlo sunce, našla sam hlada pod gajem urminih palmi“,
kazah. „Prilegla sam, ostavši pribrana. A onda mora biti da sam
zaspala, jer sledeće što pamtim jeste Safvanova ruka na mom
ramenu.“
Omer zabrunda. „Jesi li čuo ovo, Proroče? Safvan ibn al-Muatal
sad ti još i dira ženu. Svi znamo kuda to vodi.“
„Zašto niste oboje smesta krenuli na konju kući?“, izdra se Alija.
„Nešto me je snašlo.“ I ovaj deo je bio istinit. „Osetila sam
snažan bol, kao da mi neko nožem para trbuh.“ Muhamedove oči kao
da su smekšale — dobar znak, biće da mi mora poverovati makar
malo.
„Nisam mogla da putujem dok sam se previjala od bolova. Tako
je Safvan zbog mene podigao svoj šator, da se odmorim unutra,
sklonjena od sunca.“
Alija se zacereka. „A gde je Safvan bio dok si ti ležala u
njegovom šatoru?“ Nisam se obazrela na njega; samo sam želela da
se ovo isleđivanje završi te da legnem da spavam.
„Satima sam povraćala. Safvan je pokušavao da mi pomogne.
Davao mi je vode, hladio me listom palme. Na kraju se prepao, pa
smo krenuli natrag po pomoć.“ Prećutala sam da samo što nisam
zavrištala kad je krenuo da krši ruke. Alah nas kažnjava, kukao je
bez kraja i konca. S vodom sam počela da bljujem i žuč i grižu
savesti. Vodi me u Medinu, jetko sam rekla. Pre nego što nas Alah
oboje ubije.
Kad sam završila priču, Alija je sevao očima. „To nije cela
priča“, kaza. „Zašto je Safvan toliko zaostao za karavanom? Zato što
je znao da ćeš ga čekati pod urmama?’
„Safvana sam ja zamolio da ostane pozadi“, reče Muhamed. „Da
prati povratak Mustalika u njihov logor.“
„Ona se s njime godinama gleda!“
Frknuh, kao da su mi njegove reči smešne, a ne kao da mi se od
njih sledila krv. Izrekao je istinu ― ali ko to još zna?
„Gde ti je dokaz, Alija?“, rekoh, načas izdržavši njegov besan
pogled, a potom oborivši oči iz straha da će mi u njima videti strah.
„Jedan jedini upereni prst je beznačajan znak.“
Potom sam, uz Muhamedovu pomoć, legla u svoju postelju i
svima im okrenula leđa: večito sumnjičavom Omeru; Aliji, tako
15
revnosnom da o meni misli sve najgore; svome mužu, koji ume da
ućutka besnu rulju dignutim dlanom, ali koji ovim ljudima
dozvoljava da me klevetaju. Zašto sam se vratila? Sklopila sam oči i
ponovo mi se javio san o bekstvu. Ovoga puta, međutim, znala sam
da je to samo san. Nema mi bekstva od sudbine. U najboljem slučaju,
ako je volja Alahova, mogu da svoj usud preoblikujem — ali ne i da
od njega uteknem. Za toliko sam naučila iz svojih grešaka poslednjih
nekoliko dana.
Spavala sam nemirno, tumbala se od groznice i kajanja, sve dok
mi oko glave nije počeo da šiba šapat, kao pesak što ujeda, pa me
prenuo. Na jastučićima uz moju postelju sedeli su Muhamed i Alija,
svađajući se zbog mene.
„Ne mogu da verujem da bi Ajša tako nešto uradila“, kaza
Muhamed. Glas mu je bio kao slomljena školjka, krhak i reckav.
„Volim je otkako je izašla iz majčine utrobe. Igrao sam se lutkama s
njom i njenim drugaricama. Pio iz iste zdele s njom.“
„Njoj je četrnaest godina“, kaza Alija povisivši glas. „Nije više
mala, iako je toliko mlađa od tebe. Safvan je mnogo bliži njenom
uzrastu.“
„Pssst, Alija! Ne ometaj Ajši počinak!“
„Onda da nađemo prikladnije mesto za razgovor.“ Čula sam kako
šuška tkanina. Ne idi, poželeh da zavapim, ali bila sam preslaba. Te
umesto toga zaječah. Muhamed mi položi dlan na čelo.
„Koža joj je vrela“, reče. „Ne smem da je ostavljam samu.“
„Onda moram da govorim ovde.“
„Izvoli, brate. Cenim tvoj savet.“
Zadržah dah, strepeći od Alijinih sledećih reči. Kakvu će kaznu
predložiti za mene i Safvana? Šibanje?
Proterivanje iz umeta? Smrt?
„Razvedi se od nje“, reče Alija.
„Ne!“ Sedoh, spremna da se obisnem mužu oko vrata i zagrlim
ga iz sve snage. Muhamed me pomilova po vlažnom čelu, a osmeh
mu je titrao kao senka pod promenljivim suncem.
„Ne ostavljaj me“, rekoh zaboravljajući na Aliju, poslednjeg na
svetu za kog bih volela da me čuje kako preklinjem.
„Ne ostavljam te, habibati (voljena moja). Ali sam odlučio da te na
neko vreme pošaljem tvojim roditeljima. Ebu-Bekir i Um-Ruman će
te negovati da ozdraviš, ako je volja Alahova, dalje od svih ovih
brbljivih jezika.“
16
„Ne razvodi se od mene!“ Nedeljama potom, dok u roditeljskoj
kući budem čekala na Muhamedovu presudu, lecnuću se svaki put
kad se prisetim kako sam se priljubila uz njegovu ruku i pred Alijom
povikala: „Volim te, habibi!“ (voljeni moj)
Te reči sam izgovorila iskreno kao nikada ranije. Mnogo sam
naučila u onim satima u pustinji sa Safvanom. Safvanom, koji je
jedno obećao, a drugo uradio, isto kao dok smo bili deca.
„I ja tebe volim, dušo moja.“ Ali glas mu je zvučao odsutno, a
oči izgledale zabrinuto. Legla sam i stisnula mu šaku kao neku lutku,
pa potom opet polagano utonula u san.
Kad sam se ponovo prenula, začula sam Alijin glas, užurban i tih.
„Misli na umet, koliko je tanano njegovo tkanje“, reče. „Takva
bruka mogla bi da ga rascepi nadvoje. Sad moraš da stupiš na delo,
brate. Pošalji je natrag Ebu-Bekiru zauvek.“
„Da se razvedem od moje Ajše?“ Muhamedov smeh je zvučao
uzrujano i bledunjavo. „Isto bi mi bilo i da iščupam sebi srce.“
„Osramoćena je“, reče Alija — sa svakom rečju pojačavajući
moju mržnju protiv njega. „Treba da se udaljiš od nje pre nego što
bruka i tebe obeleži. Mnogi u ovom gradu voleli bi da vide tvoj
krah.“
Muhamed polako izvuče šaku iz mog stiska, ostavivši me da
sama plutam po moru zebnji.
„Zar ne uviđaš?“ uporno je terao Alija. „Znam da možeš da
uvidiš. Zašto onda izgledaš toliko zabrinuto? Žene se lako nalaze.
Naći ćeš drugu mladu nevestu.“
I posle mnogih vekova, bruka još progoni moje ime. Ali oni što su
me nipodaštavali, što su me nazivali al-zanijom i fahišom, oni me ne
poznaju. Nikad nisu saznali istinu o meni, o Muhamedu, o tome kako
sam mu spasla život, i kako je on spasao život meni. O tome kako
sam spasla život svima njima. Da su znali, da li bi mi se i tada
rugali?
Naravno, sada znaju. Ovde gde smo sad, zna se svaka istina. Ali
vašem svetu ona još izmiče. Tu gde ste vi, muškarci još žele da kriju
žene. Vas sadašnje pokrivaju feredžama ili lažima o tome kako ste
niži soj. Nas nekadašnje brišu iz svojih priča o Muhamedu, ili pak
zamenjuju lažnim pričama od kojih nama gore uši i oči. Tu gde ste
17
vi, majke grde kćeri jednim jedinim imenom. „Uh, ti Ajšo!“, poviču,
a devojčice od stida odvraćaju pogled. Svojim usudima ne možemo
da uteknemo, čak ni u smrti. Ali imamo pravo da budu naši, da ih
preoblikujemo.
Devojčice odvraćaju pogled zato što ne znaju istinu: da je
Muhamed hteo da nam da slobodu, ali su nam je drugi oduzeli.
Istinu da nijednoj od nas nema života dok ne budemo u stanju da
oblikujemo svoje sudbine. Dok ne budemo u stanju da biramo.
Koliko nerazumevanja! Ovde gde smo mi, istinu zahvatamo
šakama kao vodu, trudimo se da je zadržimo, gledamo je kako curi i
beži. Istina je previše klizava za držanje. Mora se predati drugima,
ili će se poput kiše utopiti u zemlju, da nestane.
Pre nego što nestane, svoju ću priču predati vama. Svoju istinu.
Svoju bitku. A potom, ko zna šta će se desiti. Ako je volja Alahova,
moje će ime povratiti svoje značenje. Tad više neće biti reč za izdaju
i sramotu. Ako je volja Alahova, kad se moja priča obznani, i moje će
ime još jednom prizvati ono najskupocenije blago. Ono na koje sam
zahtevala pravo i za koje sam se borila sve dok ga na kraju nisam
izvojevala od božjeg Proroka — ne samo radi sebe, već i radi svih
mojih sestara.
Moje ime: Ajša. Njegovo značenje: „život“. Dao Bog da tako bude
opet, i zanavek.
Jedan jedini uperen prst
Medina, januar 627 • Četrnaest godina
ablazan je dohujala na vetru lutalici kad sam u Medinu ujahala
stežući Safvana oko pasa. Komšije su pokuljale na ulicu kao
kad posle oluje bujica nagrne u vadi (suvo rečno korito, jaruga).
Deca su stajala u jatima, upirala prstom i blenula. Majke su ih
privijale uz skute i pravile se da obrću oči u stranu. Muški su pljuvali
u prašinu i mrmljali s osudom. Usta moga oca podrhtavala su kao
kap na rubu čaše.
Šta su videli; pokrivku što mi je spala na ramena, nehajno.
Puštenu kosu što me šiba po licu. Ženu božjeg Proroka obavijenu
oko drugog čoveka. Šta nisu mogli videti: devojačke snove što mi se
pred nogama razbijaju u krhotine, a gazi ih istina tvrda i gruba kao
konjska kopita.
Pustila sam da mi kapci padnu, izbegavajući da uzvratim na
zurenje moga umeta, moje zajednice, Obliznula sam ispucale usne,
osetila ukus soli i zadah moje bede. Utrobu mi je uvrtao bol, kao kad
neke jake ruke cede rublje od vode, s tom razlikom što u meni već
nije bilo ni kapi. Jezik mi je malaksalo visio, kao suncem spečen
gušter. Naslonila sam obraz na Safvanovo rame, ali od konjskog kasa
udarala je kost u kost.
„Al-zanija!“, povikao je neko. „Preljubnica!“
Zažmirila sam. Članovi našeg umeta ili su pokazivali prstima i
vikali na mene, ili pak širili ruke u znak dobrodošlice. Videla sam i
one druge, munafike, što su se cerili i kezili prljave zube. Ensarije,
naši Pomoćnici, (ensarije=„pomagači“; medinska plemena koja su sledila
Muhameda) stajali su nemi i obazrivi. Hiljade su se nizale duž ulice,
oštrim disanjem usrkujući našu prašinu: zureći kao da sam karavan
što blista od blaga, a ne od sunca izgorela četrnaestogodišnja
devojka.
S
10
Konj je stao, ali ja sam nastavila — niz njegov bok, glavačke,
pravo Muhamedu u ruke. Ponovo pod muževljev nadzor, i uzdišući
od olakšanja. Pokušaj da sama sebi prekrajam sudbinu zamalo mi
nije došao glave, ali njegova ljubav sadržala je isceliteljsku moć.
Njegova gusta brada je poput jastuka dočekala moj obraz,
pomilovala me mirisom sandalovine. Iz daha mu se vio misvak
(mirišljavo drvo oporog ukusa, čije se grančice žvaću dabi se očistili zubi), čist i
prodoran kao poljubac.
„Hvala dragom Alahu što si bezbedno dospela kući, Ajša moja“,
promrmljao je.
Okupljena svetina je zabrujala, terajući mi trnce uz kičmu.
Podigla sam otežalu glavu da vidim. Ulete Omer, grmeći i sevajući.
On je bio Muhamedov savetnik i prijatelj, ali ne i prijatelj ženama.
„Gde si, Alaha ti, bila? Šta si radila sama s čovekom koji ti nije
muž?“
Šibao je optužbama kroz svetinu kao vetar, raspirujući varnice u
plamenove.
„Al-zanija!“ opet povika neko. Uvukoh glavu kao da je ta reč
hitnuti kamen.
„Nije ni čudo što se Ajša slikuje sa fahiša — kurva!“ Ljudi se
zasmejaše te uskoro zapojaše: „Ajša — fahiša! Ajša — fahiša!“
Muhamed me povede kroz krkljanac prema ulazu u džamiju. Njihova
su se lica kovitlala preda mnom poput mozaika: zubati Hamal koji
krešti, mrk kao šljiva, njegova beloputa žena Fazija-Džemila;
gradska abronoša Um-Ajmana koja je skupljala smežurane usne;
kujundžija Ebu-Remzija kome je sa razmahanih pesnica sevalo
zlatno prstenje. Očekivala sam mrmljanje kad se vratim, i izvijene
veđe — ali ovo? Ljudi koji me čitavog života znaju sad bi da me
rastrgnu. A Safvan okrenula sam glavu da ga potražim, ali on beše
nestao. Kao i uvek.
Grubi prsti potegli su me za kosu. Kriknula sam i pljesnula po
njima, a na ruku mi štrcnu mlaz pljuvačke. Muhamed me posadi na
noge i okrete se licem ka rulji, pa podiže šake. Spusti se tišina kao
veo, prigušujući čak i oči što sevaju.
„Ajši treba odmora“, kaza Muhamed. Glas mu je zvučao umorno
kao i ja. „Molim vas da se raziđete kućama.“
Obgrlio me je rukom, pa smo pognuti kročili u džamiju. Moje
sestre-supruge stajale su nedaleko od ulaza u dvorište, po dve i dve.
Sevda pohrli lelečući i obavi me svojim jedrim telom. Veličala je
11
Alaha zbog moga srećnog povratka, pa potom poljubila amajliju što
ju je nosila protiv urokljivog oka. Sledeća priđe Hafsa, plačući, i
izljubi mi ruke i lice. Prošapta: „Mislila sam da si zauvek nestala.“
Nisam joj rekla da je maltene u pravu. Um-Selema klimnu glavom,
bez osmeha, kao da se boji da joj glava ne otpadne s vrata dugačkog
poput drške. Zejneba požudnim očima zažmiri u Muhameda, kao da
su sami u odaji.
Ali moj se suprug brinuo samo za mene. Kad mi se želudac
ponovo zgrčio pa me presamitio od bola, on me je prihvatio i
podigao kao da sam ispunjena vazduhom. I uistinu, malo šta drugo je
i bilo ostalo u meni. Odlebdela sam na njegovim rukama do svojih
soba. On je nogom otvorio vrata i uneo me, a zatim me ponovo
postavio da stojim dok mi razmota postelju. Navalila sam se na zid,
zahvalna na tišini sve dok u odaju nije provalila Omerova dreka, a za
njom i on sam.
„Gledaj je kako bruka Alahovog svetog Proroka!“ viknuo je.
„Galopira kroz srce grada s rukama na tuđem čoveku i s kosom što
joj se vije kao kurvina haljina.“
„Kurva što joj iz usta smrdi na povraćku i s kosom poput ptičjeg
gnezda?“ izlete mi. Čak i u onakvom stanju, morala sam da se
nasmejem.
„Molim te, Omere“, reče Muhamed. „Zar ne vidiš da joj nije
dobro?“
„Popuštaš joj.“
„Radujem se što je vidim živu, hvala dragom Alahu.“ Od ljubavi
u muževljevom pogledu pocrvenela sam. Koliko sam blizu bila da ga
izdam s onom varalicom! Safvan mi je zavrteo glavu slobodom, a
onda moju sudbinu vezao za svoje želje. Ništa se ne razlikuje od bilo
kojeg drugog muškarca. Sem možda od Muhameda.
„Jä, habibi, kakvu nagradu da ponudim Safvanu ibn al-Muatalu
što mi te je srećno vratio kući?“
„Prikladno bi bilo stotinu šiba“, promumlao je Omer.
„Ali Safvan joj je spasao život.“
„Omer očigledno smatra da je trebalo da budem ostavljena na
milost i nemilost šakalima ili beduinima“, rekoh.
„Bar bi umrla netaknute časti.“
„Ajšinoj časti se ništa nije desilo“, kaza Muhamed.
12
„To reci Hasanu ibn Tabitu“ (ibn=sin toga i toga;konkretno Hasan sin
Tabita), kaza Omer. „Koliko maločas sam ga čuo kako izgovara
skarednu pesmu o tvojoj supruzi i onom vojniku-ženskarošu.“
Pesmu. Nije ni čudo što mi se umet bacio za petama poput
čopora pasa kad sam ujahala u grad. Hasanove reči mogle bi da
potpale spokojnu svetinu gotovo podjednako brzo kao što
Muhamedova podignuta ruka može da primiri razmahnitalu rulju.
Ali nisam dala da Omer vidi kako drhtim. „Jä, sa Safvanom? To
je budalaština“, rekoh. „Ja sam supruga Alahovog svetog Proroka.
Zar bih poželela nekog ko nimalo nije nalik njemu?“
Osetila sam kako me Muhamedove oči posmatraju. Pod kožom
mi se raširila vrelina poput vatre. Je li čuo laž kroz moj smeh?
Po kaldrmi dvorišta zalupkali su odsečni koraci. Muška ruka
otvorila je vrata mojih odaja. Srebrni prsten mu je blesnuo kao brid
mača: Alija, Muhamedov trostruki rođak — brat od strica, pastorak i
zet — a opet ljuto ljubomoran na njegovu ljubav prema meni. Trbuh
su mi probadali udari bola. Naslonila sam glavu na Muhamedovo
rame.
„Evo je!“ Alija je pružio ruku i uperio prst u mene. „Medini je
muka od tvoga pada, Ajša. Muškarci se na ulicama biju oko toga jesi
li kriva ili nevina. Naši rođeni ljudi udarili su jedan na drugoga.
Jedinstvu umeta preti opasnost zbog tebe.“
,Jesi li me branio?“ Još dok sam mu upućivala taj izazov,
odgovor sam znala.
Okrenuo se Muhamedu. „Kako da je branim kad sam Safvan
neće da progovori u njenu korist?“
Naravno. Safvan ne samo što je nestao kad je rulja postala
preteća nego se, kad su mu moj otac i Alija prišli s pitanjima, još i
sakrio u dom svojih roditelja. Jak mi spasilac. Osetila sam kako me u
očima peku suze, ali potisla sam ih. Jedini ko može da me spase,
izgleda, jesam ja.
„Nije potreban Safvan da me brani“ rekoh, premda mi je glas
igrao, a i još sam se oslanjala na Muhameda da ne padnem. „Mogu
da govorim u svoje ime.“
„Pusti je nek se odmori“, kaza Muhamed. Pomože mi da priđem
krevetu, ali pre nego što sam stigla da legnem, Alija navali da
ispričam svoju priču. Umet ne može da čeka da sazna istinu, kaza.
Napolju se, upravo ovog trena, ispred džamije okuplja nova gomila,
koja zahteva odgovore.
13
Zažmurila sam prisećajući se priče koju smo Safvan i ja smislili
dok smo jahali kući, u mojim trenucima bistre svesti. „Tražila sam
svoju ogrlicu od gagata“, rekoh opipavajući glatke kamenčiće. „Otac
mi ju je dao na dan svadbe. Pamtiš?“ Pogledah u Muhameda. „Znači
mi isto toliko koliko tvojim drugim ženama znače ogrlice koje si im
ti dao.“
Izraz lica nije mu se izmenio. Ja sam uporno nastavila, pletući
priču koja je počinjala time kako se šuljam iza peščanih dina da se
olakšam, a onda se vraćam do svoje nosiljke. Dok čekam da me
dignu na kamilja leđa, tražim rukom ogrlicu — ali grlo mi je golo,
„Pretražila sam odeću, daščice na podu nosiljke, zemlju. Pitala
bih vodiča da mi pomogne, ali on je pojio kamile.“ Glas mi se
pokolebao kao nežno stopalo na kamenitom tlu. Grcavo sam
udahnula, trudeći se da ostanem mirna. „Vratila sam se istim putem
do dina. Prekopala sam pesak prstima. A onda, taman kad sam htela
da odustanem, našla sam je. Potrčala sam natrag ka karavanu ali vi
ste bili daleko, kao mravi što mile u povorci u beskonačnost. Znala
sam da vas nikad neću pristići. Zato sam sela i čekala da se neko
vrati po mene.“
„Neko?“ Alija okrete šiljati nos prema meni, njušeći kako bi
otkrio laž. „Misliš na Safvana.“
„Jä, Alija, pusti je da ispriča“, reče Muhamed.
„Cela istina, ovo je laž i ništa više.“ Alija pljunu na zemljani pod
i obrisa usta nadlanicom, sevajući na mene očima. „Gubiš vreme na
ove izmišljotine, a svi znamo pravu priču.“
„Alija, molim te“, reče Muhamed strože. Alija prekrsti ruke na
grudima i izvi usne. Hrabrost mi se poljulja pod njegovim prodornim
pogledom. Zna li zaista iz kog sam razloga zaostala za karavanom?
Možda bi mi bolje bilo da kažem istinu — ali kratak pogled na
zabrinuto lice mog muža promeni mi mišljenje. Čak ni Muhamed,
koji me zna kao da smo jedna duša, ne bi razumeo zašto sam toliko
stavila na kocku radi tako malog dobitka — a mogao bi i ne
poverovati kad mu kažem da sam i dalje neokaljana.
„Sela si i čekala“, kaza Omer. „Šta je sad na redu u toj ne mnogo
verovatnoj bajci?“
Sklopila sam oči, osećajući nesvesticu. Kako ono, beše, ide
priča? Ja i Safvan smo je uvežbavali dok smo jahali. Ispustila sam
otegnut uzdah, smirujući raspomamljene damare krvi. Sledeći deo je
istinit.
14
„Kad je izašlo sunce, našla sam hlada pod gajem urminih palmi“,
kazah. „Prilegla sam, ostavši pribrana. A onda mora biti da sam
zaspala, jer sledeće što pamtim jeste Safvanova ruka na mom
ramenu.“
Omer zabrunda. „Jesi li čuo ovo, Proroče? Safvan ibn al-Muatal
sad ti još i dira ženu. Svi znamo kuda to vodi.“
„Zašto niste oboje smesta krenuli na konju kući?“, izdra se Alija.
„Nešto me je snašlo.“ I ovaj deo je bio istinit. „Osetila sam
snažan bol, kao da mi neko nožem para trbuh.“ Muhamedove oči kao
da su smekšale — dobar znak, biće da mi mora poverovati makar
malo.
„Nisam mogla da putujem dok sam se previjala od bolova. Tako
je Safvan zbog mene podigao svoj šator, da se odmorim unutra,
sklonjena od sunca.“
Alija se zacereka. „A gde je Safvan bio dok si ti ležala u
njegovom šatoru?“ Nisam se obazrela na njega; samo sam želela da
se ovo isleđivanje završi te da legnem da spavam.
„Satima sam povraćala. Safvan je pokušavao da mi pomogne.
Davao mi je vode, hladio me listom palme. Na kraju se prepao, pa
smo krenuli natrag po pomoć.“ Prećutala sam da samo što nisam
zavrištala kad je krenuo da krši ruke. Alah nas kažnjava, kukao je
bez kraja i konca. S vodom sam počela da bljujem i žuč i grižu
savesti. Vodi me u Medinu, jetko sam rekla. Pre nego što nas Alah
oboje ubije.
Kad sam završila priču, Alija je sevao očima. „To nije cela
priča“, kaza. „Zašto je Safvan toliko zaostao za karavanom? Zato što
je znao da ćeš ga čekati pod urmama?’
„Safvana sam ja zamolio da ostane pozadi“, reče Muhamed. „Da
prati povratak Mustalika u njihov logor.“
„Ona se s njime godinama gleda!“
Frknuh, kao da su mi njegove reči smešne, a ne kao da mi se od
njih sledila krv. Izrekao je istinu ― ali ko to još zna?
„Gde ti je dokaz, Alija?“, rekoh, načas izdržavši njegov besan
pogled, a potom oborivši oči iz straha da će mi u njima videti strah.
„Jedan jedini upereni prst je beznačajan znak.“
Potom sam, uz Muhamedovu pomoć, legla u svoju postelju i
svima im okrenula leđa: večito sumnjičavom Omeru; Aliji, tako
15
revnosnom da o meni misli sve najgore; svome mužu, koji ume da
ućutka besnu rulju dignutim dlanom, ali koji ovim ljudima
dozvoljava da me klevetaju. Zašto sam se vratila? Sklopila sam oči i
ponovo mi se javio san o bekstvu. Ovoga puta, međutim, znala sam
da je to samo san. Nema mi bekstva od sudbine. U najboljem slučaju,
ako je volja Alahova, mogu da svoj usud preoblikujem — ali ne i da
od njega uteknem. Za toliko sam naučila iz svojih grešaka poslednjih
nekoliko dana.
Spavala sam nemirno, tumbala se od groznice i kajanja, sve dok
mi oko glave nije počeo da šiba šapat, kao pesak što ujeda, pa me
prenuo. Na jastučićima uz moju postelju sedeli su Muhamed i Alija,
svađajući se zbog mene.
„Ne mogu da verujem da bi Ajša tako nešto uradila“, kaza
Muhamed. Glas mu je bio kao slomljena školjka, krhak i reckav.
„Volim je otkako je izašla iz majčine utrobe. Igrao sam se lutkama s
njom i njenim drugaricama. Pio iz iste zdele s njom.“
„Njoj je četrnaest godina“, kaza Alija povisivši glas. „Nije više
mala, iako je toliko mlađa od tebe. Safvan je mnogo bliži njenom
uzrastu.“
„Pssst, Alija! Ne ometaj Ajši počinak!“
„Onda da nađemo prikladnije mesto za razgovor.“ Čula sam kako
šuška tkanina. Ne idi, poželeh da zavapim, ali bila sam preslaba. Te
umesto toga zaječah. Muhamed mi položi dlan na čelo.
„Koža joj je vrela“, reče. „Ne smem da je ostavljam samu.“
„Onda moram da govorim ovde.“
„Izvoli, brate. Cenim tvoj savet.“
Zadržah dah, strepeći od Alijinih sledećih reči. Kakvu će kaznu
predložiti za mene i Safvana? Šibanje?
Proterivanje iz umeta? Smrt?
„Razvedi se od nje“, reče Alija.
„Ne!“ Sedoh, spremna da se obisnem mužu oko vrata i zagrlim
ga iz sve snage. Muhamed me pomilova po vlažnom čelu, a osmeh
mu je titrao kao senka pod promenljivim suncem.
„Ne ostavljaj me“, rekoh zaboravljajući na Aliju, poslednjeg na
svetu za kog bih volela da me čuje kako preklinjem.
„Ne ostavljam te, habibati (voljena moja). Ali sam odlučio da te na
neko vreme pošaljem tvojim roditeljima. Ebu-Bekir i Um-Ruman će
te negovati da ozdraviš, ako je volja Alahova, dalje od svih ovih
brbljivih jezika.“
16
„Ne razvodi se od mene!“ Nedeljama potom, dok u roditeljskoj
kući budem čekala na Muhamedovu presudu, lecnuću se svaki put
kad se prisetim kako sam se priljubila uz njegovu ruku i pred Alijom
povikala: „Volim te, habibi!“ (voljeni moj)
Te reči sam izgovorila iskreno kao nikada ranije. Mnogo sam
naučila u onim satima u pustinji sa Safvanom. Safvanom, koji je
jedno obećao, a drugo uradio, isto kao dok smo bili deca.
„I ja tebe volim, dušo moja.“ Ali glas mu je zvučao odsutno, a
oči izgledale zabrinuto. Legla sam i stisnula mu šaku kao neku lutku,
pa potom opet polagano utonula u san.
Kad sam se ponovo prenula, začula sam Alijin glas, užurban i tih.
„Misli na umet, koliko je tanano njegovo tkanje“, reče. „Takva
bruka mogla bi da ga rascepi nadvoje. Sad moraš da stupiš na delo,
brate. Pošalji je natrag Ebu-Bekiru zauvek.“
„Da se razvedem od moje Ajše?“ Muhamedov smeh je zvučao
uzrujano i bledunjavo. „Isto bi mi bilo i da iščupam sebi srce.“
„Osramoćena je“, reče Alija — sa svakom rečju pojačavajući
moju mržnju protiv njega. „Treba da se udaljiš od nje pre nego što
bruka i tebe obeleži. Mnogi u ovom gradu voleli bi da vide tvoj
krah.“
Muhamed polako izvuče šaku iz mog stiska, ostavivši me da
sama plutam po moru zebnji.
„Zar ne uviđaš?“ uporno je terao Alija. „Znam da možeš da
uvidiš. Zašto onda izgledaš toliko zabrinuto? Žene se lako nalaze.
Naći ćeš drugu mladu nevestu.“
I posle mnogih vekova, bruka još progoni moje ime. Ali oni što su
me nipodaštavali, što su me nazivali al-zanijom i fahišom, oni me ne
poznaju. Nikad nisu saznali istinu o meni, o Muhamedu, o tome kako
sam mu spasla život, i kako je on spasao život meni. O tome kako
sam spasla život svima njima. Da su znali, da li bi mi se i tada
rugali?
Naravno, sada znaju. Ovde gde smo sad, zna se svaka istina. Ali
vašem svetu ona još izmiče. Tu gde ste vi, muškarci još žele da kriju
žene. Vas sadašnje pokrivaju feredžama ili lažima o tome kako ste
niži soj. Nas nekadašnje brišu iz svojih priča o Muhamedu, ili pak
zamenjuju lažnim pričama od kojih nama gore uši i oči. Tu gde ste
17
vi, majke grde kćeri jednim jedinim imenom. „Uh, ti Ajšo!“, poviču,
a devojčice od stida odvraćaju pogled. Svojim usudima ne možemo
da uteknemo, čak ni u smrti. Ali imamo pravo da budu naši, da ih
preoblikujemo.
Devojčice odvraćaju pogled zato što ne znaju istinu: da je
Muhamed hteo da nam da slobodu, ali su nam je drugi oduzeli.
Istinu da nijednoj od nas nema života dok ne budemo u stanju da
oblikujemo svoje sudbine. Dok ne budemo u stanju da biramo.
Koliko nerazumevanja! Ovde gde smo mi, istinu zahvatamo
šakama kao vodu, trudimo se da je zadržimo, gledamo je kako curi i
beži. Istina je previše klizava za držanje. Mora se predati drugima,
ili će se poput kiše utopiti u zemlju, da nestane.
Pre nego što nestane, svoju ću priču predati vama. Svoju istinu.
Svoju bitku. A potom, ko zna šta će se desiti. Ako je volja Alahova,
moje će ime povratiti svoje značenje. Tad više neće biti reč za izdaju
i sramotu. Ako je volja Alahova, kad se moja priča obznani, i moje će
ime još jednom prizvati ono najskupocenije blago. Ono na koje sam
zahtevala pravo i za koje sam se borila sve dok ga na kraju nisam
izvojevala od božjeg Proroka — ne samo radi sebe, već i radi svih
mojih sestara.
Moje ime: Ajša. Njegovo značenje: „život“. Dao Bog da tako bude
opet, i zanavek.
4 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:41 pm
Margita
Administrator
1.
Beduini u divljini
Meka, 619 • Šest godina
io je to poslednji dan moje slobode. A opet, počeo je kao
hiljadu i jedan dan pre toga: treptaj sunca i moj uplašeni
povik, opet kasnim, skačem iz postelje i jurim kroz sobe bez
prozora u očevoj kući, drveni mač za igranje mi je u ruci, bosa
stopala šljapkaju po hladnom kamenom podu, kasnim kasnim
kasnim.
Uljanice su mutno titrale uza zidove; njihovo slabo svetlo bilo je
bedna zamena za sunce koje sam ja volela. Dok sam prolazila kroz
odaju za kuvanje, od zadaha ječmene kaše u previranju morala sam
da zadržim dah. Brže, brže. Prorok će uskoro biti ovde. Ako me vidi,
želeće da se poigramo, pa ću ostati bez Safvana.
No ipak je trebalo da znam da će me majka naći: ona je budnija
od urokljivog oka. „A šta ti to zamišljaš, kud si krenula?“, viknu kad
sam udarila u tvrdi zid— nju koja mi je podbočena stajala na putu.
Htela sam da se obrnem, uhvatim vazduh i protrčim oko nje, ali
ona me zgrabi rukama, snažnim od dugogodišnjeg mešenja hleba.
Prsti joj stegoše moja ramena kao kandže ptice grabljivice. Kao
hrapavim rukama, prešla je pogledom po mojoj kosi, čupavoj od
spavanja, po preobuci boje peska, šarenoj poput mape od jučerašnje
igre: okruglaste mrlje na kolenima od klečanja na zemlji, dok sam se
krila od neprijatelja-beduina. Na rukavu poderotina od mog otimanja
kad su me zarobili Safvan i naša drugarica Nadida. Crvene tačke
narovog soka od jučerašnjeg ručka. Sivi tragovi od džinovskog
kamena koji smo Safvan i ja tiho prokotrljali ispod prozora spavaće
sobe našeg komšije Hamala, najnovijeg mladoženje u Meki.
Majka je rekla: „Prljava si. Takva nećeš iz kuće.“
„Molim te, umi (majka), kasnim!“ kazah ja, ali ona pozva moju
sestru.
B
19
„Nijedno moje dete neće nikuda kao divlja zver“, reče. „Idi
presvuci se u čistu odeću, pa se nađi s Esmom u dvorištu. Moraće da
ti danas ukroti tu umršenu grivu, a ja ću za to vreme da izvadim vode
kako bih kraljici od Sabe oprala kosu.“
Mislila je na svoju sestru-suprugu Kutejlu. Očeva kaduna,
„Visoka gospođa“ ili prosto prva žena, Kutejla je raspoređivala sve
poslove u haremu. Visoka, tamnoputa i sve punija, Kutejla je mojoj
majci zavidela. na svetloj koži i razbarušenim zracima riđe kose, i
zazirala od njene vatrene ćudi pa ju je uvek podsećala ko je u
domaćinstvu glavni, nazivajući moju majku „dura“ ili „papiga“, što
je naziv za drugu ženu. A mojoj umi je dodeljivala poslove kakvi se
obično daju slugama kao što je tegljenje ogromnih mešina s vodom
sa bunara u Meki. Bio je to ponižavajući zadatak, jer vrelo Zemzem
je u središtu grada, pa su svi videli moju majku kako hukće ka kući s
mešinama što bućkaju o obramici natovarenoj preko njenih sitnih
pleća. Suočena s ovom obavezom, majka bi se uvek oneraspoložila.
Zato ovo nije bio trenutak da se raspravljam s njom.
„Tvoja želja je moja zapovest“, rekoh poklonivši se, ali čim je
umi ponovo nestala u tami, ušunjah se u kuhinju. Naša komšinica
Reha sedela je u senovitom uglu i hladila se listom urmine palme.
Osmehnu se, s jamicama na obrazima, kad me ugleda, pa iz torbe
izvadi nar sjajan i crven kao njeni obrazi.
„Ne, moraš najpre da me poljubiš“, reče zadirkujući me kad sam
pokušala da dohvatim voćku u njenoj ruci. Ugnezdila sam joj se u
krilo samo načas, koliko da priljubim lice uz njeno i udahnem miris
lavande koju je nosila zataknutu u upletenu kosu. Protrljale smo nos
o nos, od čega sam se zasmejala i zaboravila na žurbu sve dok Esma
nije ušla. Prelomih nar napola, ne hajući za zrnca što su se uz vlažno
puckanje rasula po podu, pa pojurih ka vratima izvrdavajući
sestrinim rukama koje su grabile za mnom.
„Jä, Ajša, kuda ćeš?“, čula sam je kako doziva, kao da ne zna.
Ona i Kutejla, njena majka, uvek su me grdile zbog moje
„opsednutosti“ Safvanom. Samo će ti doneti nevolju. Kad se igraš s
budućim mužem, prizivaš urokljivo oko.
Istrčala sam ne obazirući se na sestrinu viku, mašući svojim kao
bajagi mačem i nogom rasturajući vreo pesak dok sam prolazila kroz
zbrku kuća sa stepenastim krovovima, sazidanih od tananog kamena,
s lučnim ulazima i od sunca izbledelim krovovima od palmovog
lišća; domova koji su zbijeni na okupu i posmatraju me poput nekog
20
matorog bezubog abronoše. Iza njih je karavan razvučenih stenovitih
planina oko Meke povlačio senke pod neumornim sunčevim okom.
Safvana sam zatekla šćućurenog uz Nadidu u njenom šatoru za
igranje; nešto su šaptali.
„Merhaba, momak i devojka“, rekoh. Nadidino dugačko, usko
lice žarko pocrvene. Ja počeh da se smejem, ali Safvan skoči i uvuče
me u šator.
„Pst!“, zašišta. „Hoćeš da nas čuju?“ Pa pokaza glavom prema
prozoru mladoženje Hamala i kamenu koji smo sinoć dokotrljali pod
njega.
„Sad su unutra“, kaza Nadida. „Treba da je vidiš. Ima isto godina
koliko i ja, a udala se za tog matorog jarca.“ Na to dotače malu
crvenu figurinu što joj je visila o uzici oko vrata. „Hubal me čuvao
od takve sudbine!“ U to vreme su se njeni roditelji još klanjali
kumirima, ne pravom Bogu kao ja i Safvan.
Safvan prinese prst usnama i cimnu se za veliko uvo, osluškujući.
Od oštrog, prodornog krika, nalik na jauke medinskih narikača,
prođe me drhtavica. Onda čusmo mladoženju kako reži, pa smeh
hrapav kao oguljena koža.
„Alaha mu, zar je ubija?“ kazah.
Safvan i Nadida se zasmejuljiše. „Verovatno žali što nije mrtva“,
reče Nadida.
Safvan priđe ulazu u šator i rukom mi dade znak da pođem za
njim. Počučnuvši, odšunjali smo se do onog velikog kamena. Safvan
podiže stopalo da se popne, a mene u stvarnost vrati snažno
stenjanje: taj Hamal je div. Ako nas ulovi da mu virimo kroz prozor,
oboje ima da nas smoždi jednom pesnicom. Cimnuh Safvana za
rukav, ali on se istrže i proviri preko ivice prozora, a onda mi se
prezrivo osmehnu.
„Hajde“, prošapta. „Nemoj da si kmeza.“ Pruži ruku da me
izvuče gore, ali ja štuknuh na vrh kamena kao gušter, ne obraćajući
pažnju na lupanje srca, za koje sam bila ubeđena da će ga Hamal
čuti. Dok su mi se oči privikavale na senovitu svetlost unutra, isprva
sam ugledala samo razbacanu odeću kako se valja po podu, potom
poslužavnike s nedojedenom hranom i prljavim posudama, i oborene
nargile. Zadah ječma, mesa što se raspada i gnjilih jabuka mešao se s
vlažnim mirisom znoja.
Tiho, uporno stenjanje privuče mi pogled postelji. Niz Hamalova
široka gola leđa milio je curak znoja dok je odizao telo od kreveta, pa
21
ponovo nalegao, pa sve tako ukrug. Zurila sam mu u zadnjicu, veliku
kao moja lopta od kozje mešine, i dlakavu, dok se sa svakim
zarivanjem stezala i opuštala. Ispod njega su štrčale mršave ruke i
noge, raskrečene kao nožice skarabeja pod sandalom, mlatarajući i
stiskajući ga. Po devojčinom glasu reklo bi se da je jecala, a petama
je udarala o njegove bokove. Zagrcnuh se i zgrabih Safvana za ruku:
on je zaista ubija!
Ali kad sam pogledala u Safvana, on se cerio, no kako je
Hamalov glas postajao sve glasniji, a udarci tela sve brži, Safvan me
povuče dole pod prozor. Skriveni od njihovih pogleda, čusmo kako
Hamal izvikuje: „Hi! Hi! Hi!“, kao hijena. Prekrih šakom usta pa se
zapiljih u Safvana, ali on se smejuckao. Napravih se i ja da se
smejem, pošto nisam htela da vidi kako sam se prestravila, no u glavi
mi se sam od sebe ponovo vraćao prizor devojčicinog tela,
spljeskanog pod onom dlakavom zveri.
Naslonila sam se na kuću, pokušavajući da dišem ravnomerno i
moleći se bogu da Safvan ne čuje kako mi krklja u trbuhu.
Jednoga dana ću se udati za njega — a hoćemo li i mi to da
radimo? Osmeh mu je bio grozan; njegove oči su me, izgleda,
začikavale kao da na isto mislimo. Ali za razliku od mene, biće da se
njemu ta pomisao svidela. Naravno, on će biti taj koji gnječi, a ja ona
jadna devojčica ispod njega, jecaću i mlataraću rukama i nogama.
„To ti je brak, Ajša“ prošaputa, od čega mi dođe da pobegnem.
Pomislih na majku: nije ni čudo što je toliko namrštena.
I baš tad, kao da sam je prizvala, umi dojuri iza ugla, a crna
haljina je lepršala za njom kao krila uznemirene vrane.
„Šta tu radiš?“ dreknu. Povici iz sobe potakoše je da pogleda
gore u prozor, te ciknu kao ošurena. Ja pogledah preko u Safvana, ali
njegovo mesto na kamenu bilo je prazno. Nestao je kao džin,
ostavivši me da se sama suočavam s majčinom pomahnitalom cikom
i šamarima. Nisam bila neposlušna samo u tome što sam izašla iz
kuće ne sredivši se, već me je i uhvatila pod prozorom spavaće sobe
Hamala ibn Afana, s pometenošću i strahom što su mi grabili lice
kao kakve ruke.
Osmehnuh joj se kao sušto nevinašce, kako sam se nadala. Njoj
lice kao da se rascepi pa ponovo sastavi, nalik na komadić testa za
hleb.
Tad Hamal ispuni prozor. Osetih kako me čvrknu po temenu, pa
ciknuh, a onda štuknuh s kamena i potrčah ka umi. Delom sam želela
22
da se od njega skrijem u majčine suknje — ali bila sam dovoljno
pametna da se držim van njenog dohvata. Čim bi me se dočepala, ne
bi me pustila dok mi po obrazima i pozadini ne ostavi otiske u obliku
svoje šake.
„Hiljadu puta se izvinjavam, Um-Ruman“, kaza Hamal
zadevajući kosu iza uveta. Bio je navukao izbledelu plavu haljinu i
podvezao je širokim opasačem. Lice mu je bilo veoma šareno i
orošeno znojem. „Mislio sam da sam navukao zavesu.“
„Uverena sam da jesi.“ Majka me odmeri. „Ali ju je neko drugi
pomerio.“
„Ne“, rekoh ja, „već je bila pomerena.“ Aj! Šta sam upravo
rekla! Sad će znati da sam gledala. Poželeh da se onesvestim od
podnevne jare, ili da mogu nestati u tren oka, kao Safvan. Od
Hamalove silovite rike poskočih k majčinim suknjama, plašeći se
više njega nego nje.
„Ako nameravaš da uhodiš, mala, onda bolje nauči kako se laže“,
reče on sevajući očima. Majka se izvini, ali on joj kaza da ne brine: i
on sam ima decu. „Ćerke sam poudavao čim im je krenulo mesečno
pranje. To je jedini način da se izbegnu nevolje.“
Jesam li došla da mu vidim novu nevestu, upita me. O njenoj
lepoti priča sva Meka. „Jä, Džemila“, izgovori ne okrećući se. Pravo
ime bilo joj je Fazija, što znači „pobedonosna“, ali joj ga je Hamal
promenio, kako nam reče, da niko ne može kazati: „Hamalova žena
je pobedonosna.“
Na prozoru se do Hamala pomoli bleda devojčica krhkog izgleda,
privijajući čaršav uz grudi i držeći oči oborene. Otečenih usana,
stidljivo se osmehnu i ukazaše se veliki izbačeni sekutići, a nos joj je
bio toliki da joj je zaklanjao pola lica. Baš prava lepotica! Napola mi
dode da se nasmejem, ali ona druga polovina primeti njene
podočnjake i drhtanje ruke kojom je držala čaršav.
Stvarno je bila još devojčica, još ne ni uzrasta moje sestre, a udali
su je za čoveka koji je vršnjak moga oca. Delovala je toliko
malodušno i bojažljivo da poželeh da pružim ruku i pomilujem je po
čelu, onako kako je to Esma ponekad činila kad me muči noćna
mora. Ali ovo nije bila noćna mora: za Faziju-Džemilu ovo je život
udate žene, koji treba trpeti oborenog pogleda i bez i glasa žalbe. Za
mene neće biti takav, zakleh se. Ako ma koji čovek ikada pokuša da
me povredi, uzvratiću mu. A kad budem imala nešto da kažem, to
neću reći pognute glave, kao da me je stid. Ako se to mome mužu ne
23
svidi, može da se razvede, a mene će baš biti briga. Pre ću biti
usamljena lavica, gromoglasna i slobodna, nego ptica u kavezu, čak i
bez imena koje bih zvala svojim.
„Alan, Fazija“, rekoh vraćajući joj ime, Ona podiže glavu da me
pogleda, s osmehom što joj je sezao do očiju.
Majka se na brzinu pozdravi, pa me odvuče kući, dašćući kao da
sam ogromna i teška poput Hamala. Mislila sam da će mi kosti pući
od onih njenih žustrih, snažnih prstiju kojima mi je stisla šaku.
Išibaće me, to mi ne gine, ali ja nisam o tome razmišljala. Umesto
toga, vraćala sam u glavi prizore koje sam upravo videla, Hamala na
onoj krhkoj devojčici. Jednoga dana ću ja biti ona — ali ne, hvala
Alahu, s čovekom toliko starijim od mene. Sigurno ju je bolelo,
sudeći po tome koliko je kukala i bespomoćno stiskala Hamalova
leđa. Nijedan čovek niti žena nikada neće nada mnom imati tu vlast.
Sem, zasad, moje majke.
U kući, majka mi pusti ruku u kojoj mi je damaralo, te je ja
protrljah, ali odbih da ustuknem pred majkom.
„Šta si radila pod onim prozorom?“ reče.
„Sedela u hladovini.“
„Sedela u hladovini.“ Majka prekrsti rike. „Na kamenu koji je
baš pukim slučajem pod prozorom ložnice Hamala ibn Afana? A
kako se taj kamen tamo stvorio? Hamal kaže da juče tu nije bio.“
Razrogačila sam oči koliko god sam mogla. „Možda ga nikad
ranije nije primetio.“
„Uhodila si!“ povika ona. „I povela Safvana da uhodi zajedno s
tobom.“ Streljala me je očima kao da je ona, a ne Kutejla, ta koja me
inače upozorava da se klonim Safvana. Kao da se ne ruga
sujeverjima svoje sestre-supruge u vezi s urokljivim okom. Bolje je
znano nego neznano, rekla bi majka pa me poslala da se igram s
njim.
„Sedeli smo, samo to. Nismo znali da su oni unutra.“
„Dosta!“ Izmahnula je rukom iznad mene. „Trebalo bi smesta da
batinama isteram te laži iz tebe.“ Plamenoriđa kosa kao da joj je
buktala oko glave.
Ne lecnuvši se, čekala sam udarac. Kako bi se Safvan ponosio
kad bi video kako prkosim sudbini bez i trunke straha! Kad bude
odlazio iz Meke da se pridruži beduinima, biću spremna da idem s
njim.
24
Umesto da me udari, umina ruka se polako spusti da mi zagladi
kosu s čela. Osmotrih joj lice: šta će da mi radi? Usne joj zaigraše u
uglovima, nešto zadržavajući.
„Umalo da zaboravim zašto sam pošla da te tražim“, reče.
„Odsad ostaješ u kući, Ajša. Zabranjeno je da te dečaci ili muškarci
vide ukoliko ti nisu rod.“
„Da ostanem unutra?“ namrštih se. „Ali Safvan i ja nameravamo
na tržnicu da vidimo karavan iz Abisinije.“
„Više neće biti odlazaka na tržnicu niti odlazaka bilo kuda bez
mene ili oca“, kaza ona odsečnim glasom, kakvim je obično izricala
neki propis. „Počev od danas, u perdi si.“
„Perdi?“ Osetih kako mi se sva čula izoštravaju. „To važi za
Esmu, ne i za mene.“
„I za tebe, odsad pa nadalje.“
„Šta?’ Zevala sam kao riba izvađena iz vode, pokušavajući da
dišem. „Na koliko vremena?“
„Dok tvoj muž ne kaže drugačije.“
„Moj muž?“ Prvi i jedini put u životu povisila sam glas u
razgovoru s majkom. Znala sam da će me udariti zbog tog oštrog
obraćanja, ali isto tako i da je moram ubediti da se predomisli sada,
pre nego što stisne usne i odbije da progovori — znak da je rešila to
što je rešila i da to nikakav protivdokaz neće izmeniti.
„Safvan ne bi tražio da me kriješ“ stadoh da preklinjem. „Idi i
pitaj ga, umi. Sam će ti reći.“
„Safvan s ovim nema nikakve veze“, reče majka. Iz dvorišta se
začu Kutejlino dovikivanje: „Jä, dura! Papigo! Gde je moje jelo?“
Umin uzdah zaškripa kao nož o kamen kad se okrenula od mene.
„Kad se udaš, kćeri, postaraj se da u domaćinstvu budeš prva
supruga. Postaraj se da imaš vlast nad svojom sudbinom, inače će
ona imati vlast nad tobom.“
Udarci srca, nalik kopitima poplašenih konja, nagnaše me da
potrčim k njoj, ošamućena od moranja da prekinem to utamničenje
pre nego što počne. U perdi, neće mi biti dozvoljeno da kročim iz
roditeljske kuće sve do dana venčanja. Biću zatočena u ovom
hladnom, jezivom grobu sve do dana kad mi poteče krv, kroz šest ili
možda čak i više godina, bez Safvana da se igram s njim, bez ikakvih
dečaka, samo s glupim devojčicama koje dolaze u goste s majkama.
„Nije pošteno da me zatvarate!“ Obgrlih majku oko pasa i
ostadoh držeći se dok je ona pokušavala da se pomakne. „Kažnjavaš
25
me, je li? Postidela sam te kod Hamalove kuće, pa sad hoćeš da mi se
svetiš.“
„Pusti me de idem!“
„Neću dok se ne predomisliš. Hoću napolje, umi!“ Stegoh je
čvršće, sve se uzdajući u pomisao da je ovo samo neka njena okrutna
šala —i strepeći da ću se, ukoliko je pustim, možda skljokati na pod.
Godine tegljenja vode i mešenja hleba preobratile su moju
sićušnu majku u neverovatno snažnu ženu. Posegla je rukama iza
sebe i tako mi snažno stisla podlaktice da sam pomislila kako će ih
prelomiti nadvoje. Pa ipak je nisam puštala sve dok me nije odlepila
od sebe, a onda me gurnula natraške na pod.
„Radićeš kako ja kažem, sem ako ne želiš da te išibam“, prasnu.
„To ograničenje nije nikakva kazna!“
Prućena kraj njenih nogu, pogledah joj odozdo u zajapureno lice
i shvatih da se neće predomisliti. Kao da su mi se oko grla sklapale
neke ruke, istiskujući mi suze iz očiju i nagoneći me da s mukom
hvatam vazduh.
„Neću da ostajem unutra!“ zalelekah. „Umreću u ovoj
zagušljivoj staroj pećini.“
„Alah je danas blagoslovio našu porodicu.“ Majčin glas je bio
tvrd i hladan kao kamene ploče podamnom. „Ali devojačka čast očas
se ukrade. Ako je izgubiš, isto ti je kao i da si umrla.“
Kutejla je ponovo pozva, ovoga puta oštrijim glasom. Alaha ti,
ima da čistis nužnik ako budem morala da još jednom tražim jelo!
Moja umi se okrete i ode živahnim korakom — i slegnutih ramena
— ka izlazu u unutrašnje dvorište.
„Kad se udam za Safvana, pobeći ćemo u pustinju!“, doviknuh za
njom. „Nikad me više nećeš videti. Tad ima da ti bude žao!“
Zastala je i okrenula se da mi uputi poslednji, dug pogled. „Ne
umišljaj da znaš šta ti je Alah namenio, Ajša.“ Zatim stisnu usne,
opet se obrte od mene i izađe iz kuće.
Uzbatrgala sam se na noge i potrčala za njom, ali zastadoh u
nadsvođenom prolazu što vodi u dvorište. Napolju je naša gaza
stajala opuštenog čipkastog lišća kao da je u žalosti. Iza nje, moja
nadurena majka je obilno sipala ječam Kutejli, koja ju je pak grdila
što ga je prekuvala.
„Ni posle tolikih godina nisi naučila da spremaš jelo, Um-
Ruman?“, kaza s pakosnim osmehom, gledajući u moju majku kao
26
da smrdi. „Ovu gnjecavu kašu može da jede odojče bez zuba. Jesam
li od tebe tražila da mi spremiš dečju hranu?“
Žene što su bile u gostima kod Kutejle počeše da se cerekaju, ali
majka nastavi da kutlačom sipa ječam, oborenih očiju, mada sam
videla da joj se lice zažarilo. Osećala sam kako su mi obrazi kruti od
osušenih suza. Čučnuh spremna da uletim u dvorište i odbranim
moju umi, ali znala sam da bih joj samo napravila još gore — i njoj i
meni. Umesto toga, otrčah u svoju sobu, gde zavitlah igračke u
zidove, pa zavrištah i stadoh da mlatim po krevetu pesnicama.
Živa sahranjena u ovoj kući dok postojim.
Znala sam da će se to jednog dana dogoditi, ali ne sad kad mi je
šest godina. Tek malobrojne devojčice zaruče odmah po rođenju, kao
što su zaručili mene, ali nikad ih ne zatvaraju sve dok im ne počne
mesečno krvarenje. Da nekog stave u perdu u mojim godinama — za
tako nešto se još nije čulo.
Jednoga dana ja i Safvan ćemo odjahati daleko od Meke i svih
njenih glupavih običaja. Već smo se zakleli krvlju; uboli smo se u
prst, pa pomešali krv i zakleli jedno drugome da ćemo ovaj grad
ostaviti za sobom, čim se uzmemo, i postati beduini u divljini. Tu
zakletvu ništa ne može da raskine. Ako pokušaju da me zaključaju
zauvek, pobeći ću. Kod beduina ću biti slobodna da živim onako
kako želim, da trčim, vičem, borim se u bitkama, i da sama biram.
Jer u pustinji nije bitno jesi li žensko ili muško. U pustinji nema
zidova. Postaraj se da imaš vlast nad svojom sudbinom, inače će ona
imati vlast nad tobom.
S takvim mislima, stežući jastuk rukama, tela krutog i pravog kao
strela, vinuh se iz svoga nesrećnog sveta u duboke, uzbudljive snove
gde jašem s vetrom u kosi i mačem u ruci, najzad slobodna.
Beduini u divljini
Meka, 619 • Šest godina
io je to poslednji dan moje slobode. A opet, počeo je kao
hiljadu i jedan dan pre toga: treptaj sunca i moj uplašeni
povik, opet kasnim, skačem iz postelje i jurim kroz sobe bez
prozora u očevoj kući, drveni mač za igranje mi je u ruci, bosa
stopala šljapkaju po hladnom kamenom podu, kasnim kasnim
kasnim.
Uljanice su mutno titrale uza zidove; njihovo slabo svetlo bilo je
bedna zamena za sunce koje sam ja volela. Dok sam prolazila kroz
odaju za kuvanje, od zadaha ječmene kaše u previranju morala sam
da zadržim dah. Brže, brže. Prorok će uskoro biti ovde. Ako me vidi,
želeće da se poigramo, pa ću ostati bez Safvana.
No ipak je trebalo da znam da će me majka naći: ona je budnija
od urokljivog oka. „A šta ti to zamišljaš, kud si krenula?“, viknu kad
sam udarila u tvrdi zid— nju koja mi je podbočena stajala na putu.
Htela sam da se obrnem, uhvatim vazduh i protrčim oko nje, ali
ona me zgrabi rukama, snažnim od dugogodišnjeg mešenja hleba.
Prsti joj stegoše moja ramena kao kandže ptice grabljivice. Kao
hrapavim rukama, prešla je pogledom po mojoj kosi, čupavoj od
spavanja, po preobuci boje peska, šarenoj poput mape od jučerašnje
igre: okruglaste mrlje na kolenima od klečanja na zemlji, dok sam se
krila od neprijatelja-beduina. Na rukavu poderotina od mog otimanja
kad su me zarobili Safvan i naša drugarica Nadida. Crvene tačke
narovog soka od jučerašnjeg ručka. Sivi tragovi od džinovskog
kamena koji smo Safvan i ja tiho prokotrljali ispod prozora spavaće
sobe našeg komšije Hamala, najnovijeg mladoženje u Meki.
Majka je rekla: „Prljava si. Takva nećeš iz kuće.“
„Molim te, umi (majka), kasnim!“ kazah ja, ali ona pozva moju
sestru.
B
19
„Nijedno moje dete neće nikuda kao divlja zver“, reče. „Idi
presvuci se u čistu odeću, pa se nađi s Esmom u dvorištu. Moraće da
ti danas ukroti tu umršenu grivu, a ja ću za to vreme da izvadim vode
kako bih kraljici od Sabe oprala kosu.“
Mislila je na svoju sestru-suprugu Kutejlu. Očeva kaduna,
„Visoka gospođa“ ili prosto prva žena, Kutejla je raspoređivala sve
poslove u haremu. Visoka, tamnoputa i sve punija, Kutejla je mojoj
majci zavidela. na svetloj koži i razbarušenim zracima riđe kose, i
zazirala od njene vatrene ćudi pa ju je uvek podsećala ko je u
domaćinstvu glavni, nazivajući moju majku „dura“ ili „papiga“, što
je naziv za drugu ženu. A mojoj umi je dodeljivala poslove kakvi se
obično daju slugama kao što je tegljenje ogromnih mešina s vodom
sa bunara u Meki. Bio je to ponižavajući zadatak, jer vrelo Zemzem
je u središtu grada, pa su svi videli moju majku kako hukće ka kući s
mešinama što bućkaju o obramici natovarenoj preko njenih sitnih
pleća. Suočena s ovom obavezom, majka bi se uvek oneraspoložila.
Zato ovo nije bio trenutak da se raspravljam s njom.
„Tvoja želja je moja zapovest“, rekoh poklonivši se, ali čim je
umi ponovo nestala u tami, ušunjah se u kuhinju. Naša komšinica
Reha sedela je u senovitom uglu i hladila se listom urmine palme.
Osmehnu se, s jamicama na obrazima, kad me ugleda, pa iz torbe
izvadi nar sjajan i crven kao njeni obrazi.
„Ne, moraš najpre da me poljubiš“, reče zadirkujući me kad sam
pokušala da dohvatim voćku u njenoj ruci. Ugnezdila sam joj se u
krilo samo načas, koliko da priljubim lice uz njeno i udahnem miris
lavande koju je nosila zataknutu u upletenu kosu. Protrljale smo nos
o nos, od čega sam se zasmejala i zaboravila na žurbu sve dok Esma
nije ušla. Prelomih nar napola, ne hajući za zrnca što su se uz vlažno
puckanje rasula po podu, pa pojurih ka vratima izvrdavajući
sestrinim rukama koje su grabile za mnom.
„Jä, Ajša, kuda ćeš?“, čula sam je kako doziva, kao da ne zna.
Ona i Kutejla, njena majka, uvek su me grdile zbog moje
„opsednutosti“ Safvanom. Samo će ti doneti nevolju. Kad se igraš s
budućim mužem, prizivaš urokljivo oko.
Istrčala sam ne obazirući se na sestrinu viku, mašući svojim kao
bajagi mačem i nogom rasturajući vreo pesak dok sam prolazila kroz
zbrku kuća sa stepenastim krovovima, sazidanih od tananog kamena,
s lučnim ulazima i od sunca izbledelim krovovima od palmovog
lišća; domova koji su zbijeni na okupu i posmatraju me poput nekog
20
matorog bezubog abronoše. Iza njih je karavan razvučenih stenovitih
planina oko Meke povlačio senke pod neumornim sunčevim okom.
Safvana sam zatekla šćućurenog uz Nadidu u njenom šatoru za
igranje; nešto su šaptali.
„Merhaba, momak i devojka“, rekoh. Nadidino dugačko, usko
lice žarko pocrvene. Ja počeh da se smejem, ali Safvan skoči i uvuče
me u šator.
„Pst!“, zašišta. „Hoćeš da nas čuju?“ Pa pokaza glavom prema
prozoru mladoženje Hamala i kamenu koji smo sinoć dokotrljali pod
njega.
„Sad su unutra“, kaza Nadida. „Treba da je vidiš. Ima isto godina
koliko i ja, a udala se za tog matorog jarca.“ Na to dotače malu
crvenu figurinu što joj je visila o uzici oko vrata. „Hubal me čuvao
od takve sudbine!“ U to vreme su se njeni roditelji još klanjali
kumirima, ne pravom Bogu kao ja i Safvan.
Safvan prinese prst usnama i cimnu se za veliko uvo, osluškujući.
Od oštrog, prodornog krika, nalik na jauke medinskih narikača,
prođe me drhtavica. Onda čusmo mladoženju kako reži, pa smeh
hrapav kao oguljena koža.
„Alaha mu, zar je ubija?“ kazah.
Safvan i Nadida se zasmejuljiše. „Verovatno žali što nije mrtva“,
reče Nadida.
Safvan priđe ulazu u šator i rukom mi dade znak da pođem za
njim. Počučnuvši, odšunjali smo se do onog velikog kamena. Safvan
podiže stopalo da se popne, a mene u stvarnost vrati snažno
stenjanje: taj Hamal je div. Ako nas ulovi da mu virimo kroz prozor,
oboje ima da nas smoždi jednom pesnicom. Cimnuh Safvana za
rukav, ali on se istrže i proviri preko ivice prozora, a onda mi se
prezrivo osmehnu.
„Hajde“, prošapta. „Nemoj da si kmeza.“ Pruži ruku da me
izvuče gore, ali ja štuknuh na vrh kamena kao gušter, ne obraćajući
pažnju na lupanje srca, za koje sam bila ubeđena da će ga Hamal
čuti. Dok su mi se oči privikavale na senovitu svetlost unutra, isprva
sam ugledala samo razbacanu odeću kako se valja po podu, potom
poslužavnike s nedojedenom hranom i prljavim posudama, i oborene
nargile. Zadah ječma, mesa što se raspada i gnjilih jabuka mešao se s
vlažnim mirisom znoja.
Tiho, uporno stenjanje privuče mi pogled postelji. Niz Hamalova
široka gola leđa milio je curak znoja dok je odizao telo od kreveta, pa
21
ponovo nalegao, pa sve tako ukrug. Zurila sam mu u zadnjicu, veliku
kao moja lopta od kozje mešine, i dlakavu, dok se sa svakim
zarivanjem stezala i opuštala. Ispod njega su štrčale mršave ruke i
noge, raskrečene kao nožice skarabeja pod sandalom, mlatarajući i
stiskajući ga. Po devojčinom glasu reklo bi se da je jecala, a petama
je udarala o njegove bokove. Zagrcnuh se i zgrabih Safvana za ruku:
on je zaista ubija!
Ali kad sam pogledala u Safvana, on se cerio, no kako je
Hamalov glas postajao sve glasniji, a udarci tela sve brži, Safvan me
povuče dole pod prozor. Skriveni od njihovih pogleda, čusmo kako
Hamal izvikuje: „Hi! Hi! Hi!“, kao hijena. Prekrih šakom usta pa se
zapiljih u Safvana, ali on se smejuckao. Napravih se i ja da se
smejem, pošto nisam htela da vidi kako sam se prestravila, no u glavi
mi se sam od sebe ponovo vraćao prizor devojčicinog tela,
spljeskanog pod onom dlakavom zveri.
Naslonila sam se na kuću, pokušavajući da dišem ravnomerno i
moleći se bogu da Safvan ne čuje kako mi krklja u trbuhu.
Jednoga dana ću se udati za njega — a hoćemo li i mi to da
radimo? Osmeh mu je bio grozan; njegove oči su me, izgleda,
začikavale kao da na isto mislimo. Ali za razliku od mene, biće da se
njemu ta pomisao svidela. Naravno, on će biti taj koji gnječi, a ja ona
jadna devojčica ispod njega, jecaću i mlataraću rukama i nogama.
„To ti je brak, Ajša“ prošaputa, od čega mi dođe da pobegnem.
Pomislih na majku: nije ni čudo što je toliko namrštena.
I baš tad, kao da sam je prizvala, umi dojuri iza ugla, a crna
haljina je lepršala za njom kao krila uznemirene vrane.
„Šta tu radiš?“ dreknu. Povici iz sobe potakoše je da pogleda
gore u prozor, te ciknu kao ošurena. Ja pogledah preko u Safvana, ali
njegovo mesto na kamenu bilo je prazno. Nestao je kao džin,
ostavivši me da se sama suočavam s majčinom pomahnitalom cikom
i šamarima. Nisam bila neposlušna samo u tome što sam izašla iz
kuće ne sredivši se, već me je i uhvatila pod prozorom spavaće sobe
Hamala ibn Afana, s pometenošću i strahom što su mi grabili lice
kao kakve ruke.
Osmehnuh joj se kao sušto nevinašce, kako sam se nadala. Njoj
lice kao da se rascepi pa ponovo sastavi, nalik na komadić testa za
hleb.
Tad Hamal ispuni prozor. Osetih kako me čvrknu po temenu, pa
ciknuh, a onda štuknuh s kamena i potrčah ka umi. Delom sam želela
22
da se od njega skrijem u majčine suknje — ali bila sam dovoljno
pametna da se držim van njenog dohvata. Čim bi me se dočepala, ne
bi me pustila dok mi po obrazima i pozadini ne ostavi otiske u obliku
svoje šake.
„Hiljadu puta se izvinjavam, Um-Ruman“, kaza Hamal
zadevajući kosu iza uveta. Bio je navukao izbledelu plavu haljinu i
podvezao je širokim opasačem. Lice mu je bilo veoma šareno i
orošeno znojem. „Mislio sam da sam navukao zavesu.“
„Uverena sam da jesi.“ Majka me odmeri. „Ali ju je neko drugi
pomerio.“
„Ne“, rekoh ja, „već je bila pomerena.“ Aj! Šta sam upravo
rekla! Sad će znati da sam gledala. Poželeh da se onesvestim od
podnevne jare, ili da mogu nestati u tren oka, kao Safvan. Od
Hamalove silovite rike poskočih k majčinim suknjama, plašeći se
više njega nego nje.
„Ako nameravaš da uhodiš, mala, onda bolje nauči kako se laže“,
reče on sevajući očima. Majka se izvini, ali on joj kaza da ne brine: i
on sam ima decu. „Ćerke sam poudavao čim im je krenulo mesečno
pranje. To je jedini način da se izbegnu nevolje.“
Jesam li došla da mu vidim novu nevestu, upita me. O njenoj
lepoti priča sva Meka. „Jä, Džemila“, izgovori ne okrećući se. Pravo
ime bilo joj je Fazija, što znači „pobedonosna“, ali joj ga je Hamal
promenio, kako nam reče, da niko ne može kazati: „Hamalova žena
je pobedonosna.“
Na prozoru se do Hamala pomoli bleda devojčica krhkog izgleda,
privijajući čaršav uz grudi i držeći oči oborene. Otečenih usana,
stidljivo se osmehnu i ukazaše se veliki izbačeni sekutići, a nos joj je
bio toliki da joj je zaklanjao pola lica. Baš prava lepotica! Napola mi
dode da se nasmejem, ali ona druga polovina primeti njene
podočnjake i drhtanje ruke kojom je držala čaršav.
Stvarno je bila još devojčica, još ne ni uzrasta moje sestre, a udali
su je za čoveka koji je vršnjak moga oca. Delovala je toliko
malodušno i bojažljivo da poželeh da pružim ruku i pomilujem je po
čelu, onako kako je to Esma ponekad činila kad me muči noćna
mora. Ali ovo nije bila noćna mora: za Faziju-Džemilu ovo je život
udate žene, koji treba trpeti oborenog pogleda i bez i glasa žalbe. Za
mene neće biti takav, zakleh se. Ako ma koji čovek ikada pokuša da
me povredi, uzvratiću mu. A kad budem imala nešto da kažem, to
neću reći pognute glave, kao da me je stid. Ako se to mome mužu ne
23
svidi, može da se razvede, a mene će baš biti briga. Pre ću biti
usamljena lavica, gromoglasna i slobodna, nego ptica u kavezu, čak i
bez imena koje bih zvala svojim.
„Alan, Fazija“, rekoh vraćajući joj ime, Ona podiže glavu da me
pogleda, s osmehom što joj je sezao do očiju.
Majka se na brzinu pozdravi, pa me odvuče kući, dašćući kao da
sam ogromna i teška poput Hamala. Mislila sam da će mi kosti pući
od onih njenih žustrih, snažnih prstiju kojima mi je stisla šaku.
Išibaće me, to mi ne gine, ali ja nisam o tome razmišljala. Umesto
toga, vraćala sam u glavi prizore koje sam upravo videla, Hamala na
onoj krhkoj devojčici. Jednoga dana ću ja biti ona — ali ne, hvala
Alahu, s čovekom toliko starijim od mene. Sigurno ju je bolelo,
sudeći po tome koliko je kukala i bespomoćno stiskala Hamalova
leđa. Nijedan čovek niti žena nikada neće nada mnom imati tu vlast.
Sem, zasad, moje majke.
U kući, majka mi pusti ruku u kojoj mi je damaralo, te je ja
protrljah, ali odbih da ustuknem pred majkom.
„Šta si radila pod onim prozorom?“ reče.
„Sedela u hladovini.“
„Sedela u hladovini.“ Majka prekrsti rike. „Na kamenu koji je
baš pukim slučajem pod prozorom ložnice Hamala ibn Afana? A
kako se taj kamen tamo stvorio? Hamal kaže da juče tu nije bio.“
Razrogačila sam oči koliko god sam mogla. „Možda ga nikad
ranije nije primetio.“
„Uhodila si!“ povika ona. „I povela Safvana da uhodi zajedno s
tobom.“ Streljala me je očima kao da je ona, a ne Kutejla, ta koja me
inače upozorava da se klonim Safvana. Kao da se ne ruga
sujeverjima svoje sestre-supruge u vezi s urokljivim okom. Bolje je
znano nego neznano, rekla bi majka pa me poslala da se igram s
njim.
„Sedeli smo, samo to. Nismo znali da su oni unutra.“
„Dosta!“ Izmahnula je rukom iznad mene. „Trebalo bi smesta da
batinama isteram te laži iz tebe.“ Plamenoriđa kosa kao da joj je
buktala oko glave.
Ne lecnuvši se, čekala sam udarac. Kako bi se Safvan ponosio
kad bi video kako prkosim sudbini bez i trunke straha! Kad bude
odlazio iz Meke da se pridruži beduinima, biću spremna da idem s
njim.
24
Umesto da me udari, umina ruka se polako spusti da mi zagladi
kosu s čela. Osmotrih joj lice: šta će da mi radi? Usne joj zaigraše u
uglovima, nešto zadržavajući.
„Umalo da zaboravim zašto sam pošla da te tražim“, reče.
„Odsad ostaješ u kući, Ajša. Zabranjeno je da te dečaci ili muškarci
vide ukoliko ti nisu rod.“
„Da ostanem unutra?“ namrštih se. „Ali Safvan i ja nameravamo
na tržnicu da vidimo karavan iz Abisinije.“
„Više neće biti odlazaka na tržnicu niti odlazaka bilo kuda bez
mene ili oca“, kaza ona odsečnim glasom, kakvim je obično izricala
neki propis. „Počev od danas, u perdi si.“
„Perdi?“ Osetih kako mi se sva čula izoštravaju. „To važi za
Esmu, ne i za mene.“
„I za tebe, odsad pa nadalje.“
„Šta?’ Zevala sam kao riba izvađena iz vode, pokušavajući da
dišem. „Na koliko vremena?“
„Dok tvoj muž ne kaže drugačije.“
„Moj muž?“ Prvi i jedini put u životu povisila sam glas u
razgovoru s majkom. Znala sam da će me udariti zbog tog oštrog
obraćanja, ali isto tako i da je moram ubediti da se predomisli sada,
pre nego što stisne usne i odbije da progovori — znak da je rešila to
što je rešila i da to nikakav protivdokaz neće izmeniti.
„Safvan ne bi tražio da me kriješ“ stadoh da preklinjem. „Idi i
pitaj ga, umi. Sam će ti reći.“
„Safvan s ovim nema nikakve veze“, reče majka. Iz dvorišta se
začu Kutejlino dovikivanje: „Jä, dura! Papigo! Gde je moje jelo?“
Umin uzdah zaškripa kao nož o kamen kad se okrenula od mene.
„Kad se udaš, kćeri, postaraj se da u domaćinstvu budeš prva
supruga. Postaraj se da imaš vlast nad svojom sudbinom, inače će
ona imati vlast nad tobom.“
Udarci srca, nalik kopitima poplašenih konja, nagnaše me da
potrčim k njoj, ošamućena od moranja da prekinem to utamničenje
pre nego što počne. U perdi, neće mi biti dozvoljeno da kročim iz
roditeljske kuće sve do dana venčanja. Biću zatočena u ovom
hladnom, jezivom grobu sve do dana kad mi poteče krv, kroz šest ili
možda čak i više godina, bez Safvana da se igram s njim, bez ikakvih
dečaka, samo s glupim devojčicama koje dolaze u goste s majkama.
„Nije pošteno da me zatvarate!“ Obgrlih majku oko pasa i
ostadoh držeći se dok je ona pokušavala da se pomakne. „Kažnjavaš
25
me, je li? Postidela sam te kod Hamalove kuće, pa sad hoćeš da mi se
svetiš.“
„Pusti me de idem!“
„Neću dok se ne predomisliš. Hoću napolje, umi!“ Stegoh je
čvršće, sve se uzdajući u pomisao da je ovo samo neka njena okrutna
šala —i strepeći da ću se, ukoliko je pustim, možda skljokati na pod.
Godine tegljenja vode i mešenja hleba preobratile su moju
sićušnu majku u neverovatno snažnu ženu. Posegla je rukama iza
sebe i tako mi snažno stisla podlaktice da sam pomislila kako će ih
prelomiti nadvoje. Pa ipak je nisam puštala sve dok me nije odlepila
od sebe, a onda me gurnula natraške na pod.
„Radićeš kako ja kažem, sem ako ne želiš da te išibam“, prasnu.
„To ograničenje nije nikakva kazna!“
Prućena kraj njenih nogu, pogledah joj odozdo u zajapureno lice
i shvatih da se neće predomisliti. Kao da su mi se oko grla sklapale
neke ruke, istiskujući mi suze iz očiju i nagoneći me da s mukom
hvatam vazduh.
„Neću da ostajem unutra!“ zalelekah. „Umreću u ovoj
zagušljivoj staroj pećini.“
„Alah je danas blagoslovio našu porodicu.“ Majčin glas je bio
tvrd i hladan kao kamene ploče podamnom. „Ali devojačka čast očas
se ukrade. Ako je izgubiš, isto ti je kao i da si umrla.“
Kutejla je ponovo pozva, ovoga puta oštrijim glasom. Alaha ti,
ima da čistis nužnik ako budem morala da još jednom tražim jelo!
Moja umi se okrete i ode živahnim korakom — i slegnutih ramena
— ka izlazu u unutrašnje dvorište.
„Kad se udam za Safvana, pobeći ćemo u pustinju!“, doviknuh za
njom. „Nikad me više nećeš videti. Tad ima da ti bude žao!“
Zastala je i okrenula se da mi uputi poslednji, dug pogled. „Ne
umišljaj da znaš šta ti je Alah namenio, Ajša.“ Zatim stisnu usne,
opet se obrte od mene i izađe iz kuće.
Uzbatrgala sam se na noge i potrčala za njom, ali zastadoh u
nadsvođenom prolazu što vodi u dvorište. Napolju je naša gaza
stajala opuštenog čipkastog lišća kao da je u žalosti. Iza nje, moja
nadurena majka je obilno sipala ječam Kutejli, koja ju je pak grdila
što ga je prekuvala.
„Ni posle tolikih godina nisi naučila da spremaš jelo, Um-
Ruman?“, kaza s pakosnim osmehom, gledajući u moju majku kao
26
da smrdi. „Ovu gnjecavu kašu može da jede odojče bez zuba. Jesam
li od tebe tražila da mi spremiš dečju hranu?“
Žene što su bile u gostima kod Kutejle počeše da se cerekaju, ali
majka nastavi da kutlačom sipa ječam, oborenih očiju, mada sam
videla da joj se lice zažarilo. Osećala sam kako su mi obrazi kruti od
osušenih suza. Čučnuh spremna da uletim u dvorište i odbranim
moju umi, ali znala sam da bih joj samo napravila još gore — i njoj i
meni. Umesto toga, otrčah u svoju sobu, gde zavitlah igračke u
zidove, pa zavrištah i stadoh da mlatim po krevetu pesnicama.
Živa sahranjena u ovoj kući dok postojim.
Znala sam da će se to jednog dana dogoditi, ali ne sad kad mi je
šest godina. Tek malobrojne devojčice zaruče odmah po rođenju, kao
što su zaručili mene, ali nikad ih ne zatvaraju sve dok im ne počne
mesečno krvarenje. Da nekog stave u perdu u mojim godinama — za
tako nešto se još nije čulo.
Jednoga dana ja i Safvan ćemo odjahati daleko od Meke i svih
njenih glupavih običaja. Već smo se zakleli krvlju; uboli smo se u
prst, pa pomešali krv i zakleli jedno drugome da ćemo ovaj grad
ostaviti za sobom, čim se uzmemo, i postati beduini u divljini. Tu
zakletvu ništa ne može da raskine. Ako pokušaju da me zaključaju
zauvek, pobeći ću. Kod beduina ću biti slobodna da živim onako
kako želim, da trčim, vičem, borim se u bitkama, i da sama biram.
Jer u pustinji nije bitno jesi li žensko ili muško. U pustinji nema
zidova. Postaraj se da imaš vlast nad svojom sudbinom, inače će ona
imati vlast nad tobom.
S takvim mislima, stežući jastuk rukama, tela krutog i pravog kao
strela, vinuh se iz svoga nesrećnog sveta u duboke, uzbudljive snove
gde jašem s vetrom u kosi i mačem u ruci, najzad slobodna.
5 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:41 pm
Margita
Administrator
2.
Pokretni pesak
Meka, 622-623 • Devet, deset godina
odinama su kratki prosevi njegovog lica i vedre krhotine
njegovog smeha održavali Safvana živog za mene. Iza
zavese u svojoj sobi posmatrala sam ga kako juri, snažan i
slobodan, po kamenu i pesku, dok vija drugove vitlajući štapommačem
i onako grlat ispušta divljačne beduinske urlike. Virila sam
kroz tkaninu kao stidljivi mesec zakriven oblacima, čeznući da me
vidi, a opet plašeći se. Roditelji su mi strah od opasnosti do te mere
usadili u kosti da sam strepela od pogleda svakog čoveka koji mi nije
rod. Jedan zabranjeni pogled, činilo se, može da probuši veo moje
nevinosti. Te sam tako posmatrala kako život napolju protiče bez
mene kao da sam umrla, sa zavesom kao pokrovcem.
Gonjena nemirom, napamet sam naučila svaki kamen u podu,
svaku pukotinu na svakom zidu našeg doma u Meki za te godine koje
sam provela u perdi. Srećom, kuća nam je bila velika ali prosta,
spolja nimalo raskošna kao neki noviji domovi koje su gradili debeli
mekanski trgovci. A bila je prijatno prohladna, zahvaljujući debelim
kamenim zidovima i oskudnim prozorima, u svim odajama sem u
mojoj, koju sam izabrala radi svetlosti, i sem kuhinje, kojoj je
potrebno dodatnog vetrenja. Kao i u većini domova, harem, ženski
stan, bio je odvojen od muškog, u kom se nalazio medžlis (prostor za
okupljanje, dnevni boravak) moga oca, četvrtasta soba zidova zastrtih
crveno-zlatnim ćilimima i s podom mekim od jastučića. Harem se
sastojao od ženskih ložnica, kuhinje i sobe za zajedničko sedenje,
skladišta i zasebnog kupatila napolju, okruženog visokim kamenim
zidovima. Muški i ženski životni prostor razdvajalo je prostrano
unutrašnje dvorište; u njemu je bilo nekoliko stabala gloga radi
hladovine, o kojima su visile ljuljaške da se tu igramo moje drugarice
i ja, i klackalica od bagremovog drveta. Harem je bio pripojen
prednjem delu kuće, gde je bila dnevna soba i stepenište što vodi na
G
28
čardak, gde je moj otac većinom uveče sedeo sa svojim ženama.
Lišće urminih palmi ukrštalo se uzduž i popreko tavanica,
propuštajući svež vazduh, ali sprečavajući najveći deo vrućine. Kako
sam žudela da se popnem uz te zidove i izmigoljim se, a onda da
uzletim— i nema me!
„Što si tako tužna, magareća njuško?“ pitao bi otac. Ja bih glasno
uzdahnula i oborila glavu, nadajući se da će me zagrliti. Ponekad bi
me privukao na krilo i zagolicao me ispod brade, da se zakikoćem i
unesem smeh u tu kuću čiji su slepi zidovi zaklanjali sunce za kojim
sam žudela. Sklopljenih očiju, udisala sam očev miris, osećala začine
što iz njega izbijaju, med i beli luk s primesom slatkog kardamoma.
Pritisnula bih lice u njegovu bradu, sivu i krutu, nalik na bradu
kakvog šejha na licu glatkom kao u mladića. Zadovoljstvo mi je,
međutim, uvek bivalo kratkog daha. Očas bi me odgurnuo i rekao
kako ima neka posla.
Uistinu, abijeva (abi=„moj otac“) podrška njegovom prijatelju
Muhamedu tih godina donosila mu je koliko zadovoljstva, toliko i
muke i brige. Nisu svi u Meki verovali da je Muhamed prorok, niti
da je Bog samo jedan. Gradski trgovci, naročito oni što su pripadali
vladajućem plemenu Kurejš — plemenu Muhamedovom i abijevom
— prezirali su njegova predivna, pesnička otkrovenja stigla od
Alaha. On je samo kahin kog su opseli džini (džini=mitski zli duhovi koji
nastanjuju zemlju; poseduju natprirodne moći), rugali su se, poredeći ga s
onim zakukuljenim „vidovnjacima“ što se smucaju javnom tržnicom
i blebeću budalaštine.
Pa ipak, Muhamedove reči nisu bile besmislice. Njegov kur’an,
ili „kazivanje“, nije proglašavao samo božje jedinstvo već i
razotkrivao da su ostali bogovi Ćabe, svetilišta u Meki, lažni. Oni su
samo komadi drveta i kamena, dokazivao je, ljuteći trgovce, koji su
se oslanjali na te kumire jer su u grad dovlačili poklonike — i
njihovo zlato. Vođe Kurejša, uključujući i Muhamedovog bliskog
rođaka Ebu-Sufjana, zarekli su se da će Muhamedu stati na put kako
znaju i umeju.
No ko bi se usudio da mu naudi sve dok mu je zaštitnik moćni
Mutim? Trgovci Kurejšije podsmevali su se kad Muhamed izgovara
svoje stihove i jednom ga čak gađali ovčijom posteljicom kad se
molio na javnom mestu, ali strah od njegovog zaštitnika bio je
prevelik da bi mu naneli zla. Živa šteta, govorio je abi, što Mutim ne
može da šator svoje zaštite raširi nad svim pravovernima. Taj
29
zaštitnik je od zla čuvao i moga oca, ali na jedvite jade. Abijev rod,
Tejm, okrenuo mu je leđa, što je shvatio jednog dana kad su Ebu-
Sufjan i jedan njegov drug vezali moga oca i njegovog rođaka Talhu
leđa u leđa, pa ih ostavili u pustinji da se peku. Kad ih je beduinski
poglavica Ibn Duguma tamo otkrio, doveo ih je u svoj šator i
namazao im izgorelu kožu hatmom, a onda se ponudio da mom ocu
bude zaštitnik. Kurejšije su pristale da poštuju taj dogovor — ali
samo ako moj otac prestane da izgovara kur’an i da se moli javno.
Trgovci su se plašili milog, suznog izraza na očevom licu dok se
molio: Ovo će lice zavesti naše supruge da slede Muhameda! Otac je
pored naše kuće izgradio džamiju, koja je postala zborno mesto za
pravoverne, a Kurejšije razdražila još i više.
Za to vreme su se moji dani u perdi otezali i razvlačili,
jučerašnjica u sadašnjicu, sadašnjica u sutrašnjicu, kao spor karavan
čiji početak i kraj izmiču oku. Preko dana sam odsutno mesila hleb,
prela vunu i tkala platno, maštajući o trenutku kad ću biti slobodna,
nezauzdana perdom i komšijskim jezicima. Grozila sam se ženskih
kućnih poslova, dosadnih i koji se ponavljaju, i živela za one večeri
koje provodim s abijem.
Sedeli bismo zajedno satima, ja i abi. Najpre me je učio
Prorokovim kazivanjima, koja sam s ljubavlju pamtila; svaka mi je
reč na usnama bila slatka kao med. Čitao mi je poeziju iz džahilijeta,
vremena neznanja pre nego što se Muhamedu otkrio islam, a kad sam
počela da ga molim za još stihova, on me je naučio kako da ih sama
čitam. Primetivši koliko sam bleda, odabrao je za mene konja iz
svoje staje — vitku vranu kobilu, kojoj sam nadenula ime Dimiskija
— pa me u hladovite večeri vodio da jašemo kroz pustinju. Te su mi
noći bile najdragocenije za sve te godine provedene u roditeljskom
domu: damar što mi ubrzava dok žurimo mekom crvenom zemljom;
talasanje konjskih sapi pod mojim dlanom; šumor svežeg povetarca
po mojoj koži i kroz kosu.
Živela sam za noći, ali i dani su imali svoju svetlu tačku: posete
Proroka Alahovog našem domu. Naročito je u tim prvim godinama
Muhamed dolazio svakodnevno da se moli u džamiji, a potom da
sedi u očevom medžlisu, srkuće kafu i raspreda o dnevnim
događajima. Posle bi mi poklonio neku igračku skrivenu u njegovim
haljinama, pa se smejao i zadirkivao me dok ja pokušavam da je
nađem, a onda bi seo sa mnom na pod da se igramo. Nikad se nisam
zapitala kako mu dopuštaju da to radi kad nijedan drugi čovek ne
30
sme ni da me pogleda. Muhamed je bio sastavni deo mog života
otkako sam se rodila, te je delovalo prirodno da se sudaramo drvenim
konjićima i cičimo: „Umri, pseto beduinsko!“
Ali kad sam zašla u devetu godinu života, izvestan niz događaja
promenio je Muhameda u mojim očima.
Jednog jutra nam je stigao na vrata s licem natuštenim i mračnim
kao olujni oblak. Nešto je promrmljao mojoj majci. Ona je povikala:
„Alaha ti!“, pa se skljokala na pod kao izduvana lopta. Ja sam joj
pritrčala jer mi je srce htelo da iskoči iz grudi što je vidim tako
rastrojenu, ali ona mi mahnu da se sklonim. Okrenuh se ka
Muhamedu da mi objasni, ali on je već s mojim ocem krupnim
korakom išao ka medžlisu — a u sledećem trenu pratila sam ih i ja.
„Mutim je mrtav“, kaza Muhamed dok sam ja slušala ispred
vrata. „Našli su ga preklanog u postelji. Neki krivicu bacaju na Ebu-
Sufjana“.
„Ne bih se iznenadio da je to Ebu-Sufjan uredio“, kaza moj otac.
„Mutim ga nije jednom sprečio da te ubije, kako sam čuo.“
„Mutim me je spasao smrti“, reče Muhamed čudnim, prigušenim
glasom, „ali to radeći, sam je izgubio glavu. Jä, Ebu-Bekir, ovo ne
sme da se nastavi. Moramo iz Meke pre nego što još neko umre zbog
mene.“
Ja se zagrcnuh i pritisnuh dlanovima obraze. Da idemo iz Meke?
Kako? Nijedan čovek nikad se ne seli od svoga plemena, a žene to
rade samo kad se udaju. Ovu zemlju su naselili naši preci. Sve su
naše porodice u rodu jedna s drugom. Da, jesmo Safvan i ja kovali
zaveru da odbegnemo i pridružimo se beduinima, ali to je nešto
drugo: otišli bismo radi pustolovine, a ne usled neke sramote. Uvek
bismo mogli da se vratimo. Ali onome ko bi sad pobegao od
Kurejšija nikada više ne bi bilo dozvoljeno da opet kroči u Meku,
sem kao rob.
Danima sam stupala drhtavim korakom kao da mi se zemlja trese
pod nogama. Moramo iz Meke, sve vreme sam čula Muhameda kako
to izgovara, i osećala kako mi srce leprša kao da bi moglo uteći od
mene i sakriti se, ne dajući mi da ostavim Nadidu, braću i sestre od
stričeva, Safvana, tržnicu, planine, sve što volim. Otac mi je bio
napet kao i ja. Kad je jednog dana došao zajedno s Muhamedom,
ušla sam u medžlis da im sipam kafu pa, pažnje narušene njihovim
razgovorom, prolila vrelu tečnost ocu po ruci. Zamahnuo je da me
31
udari, ali na moje zaprepašćenje, Muhamed ga zgrabi za mišicu da ga
spreči. „Budi blag prema njoj“, reče. „Meni za ljubav.“
Razmenili su pogled dok sam ih posmatrala, zgranuta onim što
sam videla. Da se jedan čovek meša drugome čoveku u život u
vlastitoj kući, za tako se nešto još nije čulo. Upravo zbog ovakvih
stvari ljudi se bore i ubijaju. Ali otac je klimao glavom kao da
Muhamed ima sva prava na to.
„Oprosti“, reče abi— Muhamedu, ne meni.
Kasnije, kad je polazio, Muhamed me u znak pozdrava pomilova
po obrazu. „Od danas, Ajša, nećeš morati da se brineš da će se neko
prema tebi opet poneti grubo.“ Zlaćane oči su mu smekšale, kao med
na suncu. „Toliko zasad mogu za tebe da učinim.“
Posle, u svojoj sobi, duboko sam razmišljala o Muhamedovim
rečima. Koliko je drsko od njega da govori mome ocu kako da me
vaspitava, kao da ja njemu pripadam!
Možda i pripadam.
Ta me je pomisao ošinula kao šamar, te sam se ispravila i sela, a
sve brige zbog odlaska iz Meke izletele su mi iz glave. Da nisam—
mogu li biti jedva sam prisilila sebe čak i da uobličim tu misao — je
li moguće da sam zaručena s Muhamedom umesto sa Safvanom?
Ne umišljaj da znaš šta ti je Alah namenio. Setila sam se uminih
reči, izgovorenih onog strašnog dana od kojeg je počela perda
(izdvojeni deo za žene, gde muškarci ne mogu da ih vide), kad sam joj rekla da
ćemo Safvan i ja pobeći u pustinju čim se uzmemo. Njeno sam
upozorenje odbacila uz sleganje ramenima, znajući da kao Safvanova
žena nikad neću morati da slušam ničije zapovesti osim njegovih.
Čak ni Alah to ne može da izmeni, jer tako je zapisano u našim
zakonima i običajima, kao vetrove rezbarije u stenama planine Hire.
Sad sam se, međutim, pitala: da mi nije Alah već izmenio
sudbinu, preokrenuvši moju veridbu sa Safvanom u veridbu s
Muhamedom? Tad bi moja perda imala objašnjenja. Ako sam buduća
žena božjeg Proroka, biću mnogo skupocenija, i mnogo izloženija
opasnosti — naročito dok ljudi poput Ebu-Sufjana vrebaju naokolo,
tražeći svaku priliku da naude Muhamedu. Ako izgubim nevinost,
makar bila i silovana, neću biti okaljana samo ja već i Muhamed.
Klonula sam na postelju, s osećajem kao da mi je telo puno
kamenja. Udata za Muhameda! To ne može biti. Stariji je od moga
oca, mnogo stariji od mene negoli i Hamal od Fazije-Džemile. Ali
zašto mu onda dopuštaju da me vidi dok sam u perdi, kad je svim
32
ostalim muškarcima zabranjeno? Sumnja mi je poput kakve teške
ruke stiskala grudi i čupala mi dah.
„Safvane“, prošaputah. „Dođi i spasi me. Požuri pre nego što
bude prekasno.“
Posle Mutimove smrti primetila sam promene u pokretnom pesku
lica moga oca, u položaju njegovih usta. Po noći je sedeo u
unutrašnjem dvorištu s majkom i Kutejlom i pričao, dok se ja,
odavno oterana u krevet, krijem u senkama i razabiram iz njihovih
šaputavih glasova zloslutne reči.
„Udaranje na muke“, prošaputao bi moj otac. „Ubistvo.“ A
majka i Kutejla bi uzviknule, pa zaplakale kad on progovori o
odlasku iz Meke.
„Alah će se pobrinuti za nas“, kazao bi otac. „Nema rašta da se
plače. Nema razloga da se plašite.“
Jedne noći, dok sam ležala u postelji pod bremenom njihovih
reči, ženski krik privuče me prozoru. U oskudnoj svetlosti što ju je
bacao mlad mesec, ugledala sam četiri čoveka kako moju dragu
komšinicu Rehu, onu s narovima i svetlucavim očima, izvlače iz
njene kuće, šamarajući je i udarajući dok se otimala.
„Gde ti je sada tvoj ljubljeni Prorok, kurvo muslimanska?“
izgovori jedan sirovo se smejući. Po svetlosti zvezda ugledah upravo
lice Ebu-Sufjana, kome je znoj blistao poput masnih kapi na svakom
prevoju i naboru sala, i njegovog sadruga Omera, čije rošavo lice kao
da je ključalo od mržnje dok je šakom pritiskao Rehina usta. Stadoh
da skačem i udaram pesnicom o zid, gonjena sve bržim damarom.
„Reha!“, vrisnuh. „Puštajte je, psi sinova Kirejšijevih!“ Potrčah u
kuhinju, s Rehinom vriskom što mi je još zvonila u ušima, pa
dočepah nož, a onda grunuh na vrata ali majka me uhvati za ruku i
zadrža me.
„Šta zamišljaš, kud si pošla?“ viknu.
„Reha!“, izustih pokušavajući da se istrgnem. „Ebu-Sufjan je
bije.“
Otac zgrabi ogrtač i pojuri napolje, usput dohvativši mač. Majka
za njim zalupi vrata, a onda se okrenu prema meni, s nozdrvama koje
su joj igrale.
33
„A šta si nameravala da radiš kad tamo stigneš? Da ih pustiš da
te gledaju, ili nešto još i gore?“ oštro upita.
„Htela sam da spasem Rehu...“
„Čime? Kuhinjskim nožem? Ti ljudi imaju mačeve, Ajša.
Mačeve! Sasekli bi te na paramparčad, još i gore!“
„Jä, umi, znam ja da se borim. Safvan me je učio. Gledaj!“
Zamahnuh nožem — upečatljivo, pomislih. „Pusti me da idem, umi.
Ubiće je ako je ne spasem.“
„Da se mačuješ po ulicama? Ne budali. Ti si žensko, nisi muško.
Nikog ne možeš da spaseš. To je zadatak muškaraca.“
„A Reha? A abi? Videla sam četvoricu, a on je sam.“
„Tvoj otac bi pre život dao nego što bi prihvatio tvoju pomoć“,
reče ona. Oči su joj bile žestoke, kao u divlje životinje. „Znaš šta bi ti
oni ljudi uradili. Tad bi ti porodica bila obeščašćena. To hoćeš?“
„Ali Ebu-Sufjan...“
„Ebu-Sufjan i jeste razlog što si sad u perdi!“ dreknu. Lice joj je
pocrvenelo kao da je dave. „Hvalisao se svima po Meki kako će da te
razdeviči. Rekao ja kako ga izazivaš svojom riđom kosom.“
Od pomisli na tog bradatog masnog jarca kako me dodiruje javi
mi se osećaj kao da mi po čitavoj koži jure pacovi. Potrčah ka
prozoru spavaće sobe, da podstaknem oca u borbi za Rehu, i u nadi
da ću ga videti kako obara Ebu-Sufjana u prašinu. Ono što sam
ugledala istera mi vrisak: moj otac na leđima, a Ebu-Sufjan stoji nad
njim i pritiska vrškom mača očev obraz. Oko sečiva je curkala krv. U
pozadini videh Omera kako vezuje krpu Rehi preko usta i gura je u
konjska kola.
Ebu-Sufjan diže pogled i vide me na prozoru kako vrištim i
skačem. Isceri se i obliznu debele usne. Ja, Ebu-Bekire, tvoja slatka
plamenokosa kći došla je da ti kaže zbogom.“
„Jä, abi, daj mi da izađem!“ zavapih sevajući očima u Ebu-
Sufjana. „Spašću tebe i Rehu.“
„Da, daj joj da izađe“, reče Ebu-Sufjan iskezivši zube. „Ugrejaću
se na tom njenom plamenu, pa će ti život biti pošteđen.“
Dok mu je neprijatelju pažnja bila na drugoj strani, otac se
iskotrlja ispod Ebu-Sufjana i skoči na noge, zgrabivši mač. Ebu-
Sufjan nasrnu svojim mačem, ali otac spretno iskorači u stranu pre
no što će mu zadati protivudarac. Razmenjivali su udarce sve dok
Ebu-Sufjan ne zapara mome ocu čelo, na šta mu krv briznu u oči.
Dok je otac otro krv, Ebu-Sufjan je zajahao konja, pa odjahao s
34
Omerom, odnoseći Rehu kao svoj posed i praćen mojim kricima što
su im parali uši.
Majka istrča s komadom platna da previje ocu glavu. „Nisam
povređen, Ajša“, doviknu abi. On i majka priđoše Rehinoj kući, čija
su slomljena vrata zjapila kao usta u kriku, pa pomogoše njenom
mužu, koji je ležao u prednjem dvorištu i krvario po zemlji, s mačem
u ruci.
„Reha“, zajaukah, „mogla sam da te spasem, znam da sam
mogla. O, Reha, izvini.“
Želudac mi se steže kao kamen te se presamitih. Padoh na krevet,
omotana oko sebe kao pitanje, natapajući jastuk silovitim vrelim
jecajima. Sirota Reha — uvek tako vesela, i pitoma kao jagnje, puna
ljubavi prema svakome. Šta će s njom biti? Čula sam bila oca kako
priča o tome da pravoverne šibaju; i žene, i starice, te im život
polako ističe kroz rane. Zamislih Rehine obraze s jamicama, iskru u
njenom oku dok mi kradom dotura zabranjene štapiće mednog saća
ili mi kiti kosu cvećem. Šta li joj sad rade? Njen plač odzvanjao mi je
u glavi. Navukoh jastuk na uši, ali ništa nije pomoglo.
Mogla sam da zaustavim te ljude da se majka nije umešala.
Borba pravim oružjem ne može mnogo da se razlikuje od borbe
drvenim mačevima, što sam mnogo puta radila sa Safvanom.
Odletela bi meni ona smrdljiva Ebu-Sufjanova glava da se kotrlja po
prašini, a onaj Omer bi s onim zlobnim licem pobegao kući cvileći
kao išiban pas.
Zašto, Bože? Zašto bi Alah dopustio da ovo zadesi Rehu, koja
Ga toliko voli? Zar nije predviđeno da nas On štiti? Možda je bio
prezauzet, pa nije primetio Rehin plač.
Ruke i noge još su mi brujale od žudnje da pojurim Rehi i
oslobodim je. Ta sila je bila od Boga; osećala sam kako mi peva u
žilama. Jeste čuo Rehin plač i zvao me je da se borim za nju. Ali
nisam mogla.
Nikog ne možeš da spaseš. To je zadatak muškaraca.
Majčin ukor me je ujeo bolnije nego onaj prvi put. U svetu moje
majke, biti žensko znači biti bespomoćan. Nemati nikakvu moć. Jer
šta je drugo mač nego moć? U njenom svetu, za žene nije borba,
samo pokoravanje. Za njih nije da misle unapred, već da drugi misle
umesto njih. Za njih nije da žive, za njih je samo da služe.
Privukla sam se uz prozorsku dasku i izvirila u zvezde,
zamišljajući da su one hiljadu i jedno oko Alahovo. Kad me
35
posmatra, šta On vidi? Potčinjenost, zgrčenu dušu, svetlost koja sija
slabije nego u muškarca? Ili vidi ono što ja osećam— svetli plamen,
kao onaj žbun u kom se On nastanio na dan kad je Sebe obznanio
Mojsiju? Muhamed, koji zna pripovesti Naroda Knjige, ispričao mi
je jednom tu priču, o žbunu što je goreo ali nikako nije izgarao,
vatrom što je disala, govorila i bila živa, baš kao vatra koja meni
upravo gori u grudima.
Reha je otišla, da je ne spasem ja, već muškarci. Muž joj je
maločas ležao na tlu, ali sad je stajao, naslanjajući se na mog oca, živ
i neodveden, s mačem u ruci. Reha nema ni mača ni veštine kojima
bi se branila. Sad je zatočenica Kurejšija, potpuno izložena njihovoj
volji, dok je njen muž, koji je mogao da uzvrati borbom, ostao na
slobodi.
„Reha“, prošaptah. „Kad bih samo mogla sada da te vidim...“ Oči
mi se opet napuniše suzama, ali ja trepnuh da ih rasteram. Kao što bi
učinio ratnik.
Zarobljena u sobi, ne mogu nikoga da spasem. Majka je u tom
pogledu govorila istinu. Ali neću ovde biti utamničena zauvek.
Jednog ću se dana udati, ili za Safvana, s kojim ću se boriti rame uz
rame u pustinji, ili za Muhameda, koji će me naučiti da se služim
mačem ako ga zamolim. Udesiću da to izgleda kao igra, pa će se
igrati sa mnom u svome dvorištu.
Ni u jednom slučaju ne nameravam da živim u strahu i podložna
ćudima ljudi poput Ebu-Sufjana. Ako nisam u stanju da se borim za
sebe ili one koje volim, to je najgora vrsta ropstva. Nikada više neću
posmatrati, bespomoćna, kako ove siledžije Kurejšije ugrožavaju
moje. Postaću najveći borac, i među ženama i među muškarcima,
koje je Meka ikada videla. Ako nas Ebu-Sufjan tad napadne, moraće
prvo da porazi Ajšu. A to nikada neće uspeti.
Pokretni pesak
Meka, 622-623 • Devet, deset godina
odinama su kratki prosevi njegovog lica i vedre krhotine
njegovog smeha održavali Safvana živog za mene. Iza
zavese u svojoj sobi posmatrala sam ga kako juri, snažan i
slobodan, po kamenu i pesku, dok vija drugove vitlajući štapommačem
i onako grlat ispušta divljačne beduinske urlike. Virila sam
kroz tkaninu kao stidljivi mesec zakriven oblacima, čeznući da me
vidi, a opet plašeći se. Roditelji su mi strah od opasnosti do te mere
usadili u kosti da sam strepela od pogleda svakog čoveka koji mi nije
rod. Jedan zabranjeni pogled, činilo se, može da probuši veo moje
nevinosti. Te sam tako posmatrala kako život napolju protiče bez
mene kao da sam umrla, sa zavesom kao pokrovcem.
Gonjena nemirom, napamet sam naučila svaki kamen u podu,
svaku pukotinu na svakom zidu našeg doma u Meki za te godine koje
sam provela u perdi. Srećom, kuća nam je bila velika ali prosta,
spolja nimalo raskošna kao neki noviji domovi koje su gradili debeli
mekanski trgovci. A bila je prijatno prohladna, zahvaljujući debelim
kamenim zidovima i oskudnim prozorima, u svim odajama sem u
mojoj, koju sam izabrala radi svetlosti, i sem kuhinje, kojoj je
potrebno dodatnog vetrenja. Kao i u većini domova, harem, ženski
stan, bio je odvojen od muškog, u kom se nalazio medžlis (prostor za
okupljanje, dnevni boravak) moga oca, četvrtasta soba zidova zastrtih
crveno-zlatnim ćilimima i s podom mekim od jastučića. Harem se
sastojao od ženskih ložnica, kuhinje i sobe za zajedničko sedenje,
skladišta i zasebnog kupatila napolju, okruženog visokim kamenim
zidovima. Muški i ženski životni prostor razdvajalo je prostrano
unutrašnje dvorište; u njemu je bilo nekoliko stabala gloga radi
hladovine, o kojima su visile ljuljaške da se tu igramo moje drugarice
i ja, i klackalica od bagremovog drveta. Harem je bio pripojen
prednjem delu kuće, gde je bila dnevna soba i stepenište što vodi na
G
28
čardak, gde je moj otac većinom uveče sedeo sa svojim ženama.
Lišće urminih palmi ukrštalo se uzduž i popreko tavanica,
propuštajući svež vazduh, ali sprečavajući najveći deo vrućine. Kako
sam žudela da se popnem uz te zidove i izmigoljim se, a onda da
uzletim— i nema me!
„Što si tako tužna, magareća njuško?“ pitao bi otac. Ja bih glasno
uzdahnula i oborila glavu, nadajući se da će me zagrliti. Ponekad bi
me privukao na krilo i zagolicao me ispod brade, da se zakikoćem i
unesem smeh u tu kuću čiji su slepi zidovi zaklanjali sunce za kojim
sam žudela. Sklopljenih očiju, udisala sam očev miris, osećala začine
što iz njega izbijaju, med i beli luk s primesom slatkog kardamoma.
Pritisnula bih lice u njegovu bradu, sivu i krutu, nalik na bradu
kakvog šejha na licu glatkom kao u mladića. Zadovoljstvo mi je,
međutim, uvek bivalo kratkog daha. Očas bi me odgurnuo i rekao
kako ima neka posla.
Uistinu, abijeva (abi=„moj otac“) podrška njegovom prijatelju
Muhamedu tih godina donosila mu je koliko zadovoljstva, toliko i
muke i brige. Nisu svi u Meki verovali da je Muhamed prorok, niti
da je Bog samo jedan. Gradski trgovci, naročito oni što su pripadali
vladajućem plemenu Kurejš — plemenu Muhamedovom i abijevom
— prezirali su njegova predivna, pesnička otkrovenja stigla od
Alaha. On je samo kahin kog su opseli džini (džini=mitski zli duhovi koji
nastanjuju zemlju; poseduju natprirodne moći), rugali su se, poredeći ga s
onim zakukuljenim „vidovnjacima“ što se smucaju javnom tržnicom
i blebeću budalaštine.
Pa ipak, Muhamedove reči nisu bile besmislice. Njegov kur’an,
ili „kazivanje“, nije proglašavao samo božje jedinstvo već i
razotkrivao da su ostali bogovi Ćabe, svetilišta u Meki, lažni. Oni su
samo komadi drveta i kamena, dokazivao je, ljuteći trgovce, koji su
se oslanjali na te kumire jer su u grad dovlačili poklonike — i
njihovo zlato. Vođe Kurejša, uključujući i Muhamedovog bliskog
rođaka Ebu-Sufjana, zarekli su se da će Muhamedu stati na put kako
znaju i umeju.
No ko bi se usudio da mu naudi sve dok mu je zaštitnik moćni
Mutim? Trgovci Kurejšije podsmevali su se kad Muhamed izgovara
svoje stihove i jednom ga čak gađali ovčijom posteljicom kad se
molio na javnom mestu, ali strah od njegovog zaštitnika bio je
prevelik da bi mu naneli zla. Živa šteta, govorio je abi, što Mutim ne
može da šator svoje zaštite raširi nad svim pravovernima. Taj
29
zaštitnik je od zla čuvao i moga oca, ali na jedvite jade. Abijev rod,
Tejm, okrenuo mu je leđa, što je shvatio jednog dana kad su Ebu-
Sufjan i jedan njegov drug vezali moga oca i njegovog rođaka Talhu
leđa u leđa, pa ih ostavili u pustinji da se peku. Kad ih je beduinski
poglavica Ibn Duguma tamo otkrio, doveo ih je u svoj šator i
namazao im izgorelu kožu hatmom, a onda se ponudio da mom ocu
bude zaštitnik. Kurejšije su pristale da poštuju taj dogovor — ali
samo ako moj otac prestane da izgovara kur’an i da se moli javno.
Trgovci su se plašili milog, suznog izraza na očevom licu dok se
molio: Ovo će lice zavesti naše supruge da slede Muhameda! Otac je
pored naše kuće izgradio džamiju, koja je postala zborno mesto za
pravoverne, a Kurejšije razdražila još i više.
Za to vreme su se moji dani u perdi otezali i razvlačili,
jučerašnjica u sadašnjicu, sadašnjica u sutrašnjicu, kao spor karavan
čiji početak i kraj izmiču oku. Preko dana sam odsutno mesila hleb,
prela vunu i tkala platno, maštajući o trenutku kad ću biti slobodna,
nezauzdana perdom i komšijskim jezicima. Grozila sam se ženskih
kućnih poslova, dosadnih i koji se ponavljaju, i živela za one večeri
koje provodim s abijem.
Sedeli bismo zajedno satima, ja i abi. Najpre me je učio
Prorokovim kazivanjima, koja sam s ljubavlju pamtila; svaka mi je
reč na usnama bila slatka kao med. Čitao mi je poeziju iz džahilijeta,
vremena neznanja pre nego što se Muhamedu otkrio islam, a kad sam
počela da ga molim za još stihova, on me je naučio kako da ih sama
čitam. Primetivši koliko sam bleda, odabrao je za mene konja iz
svoje staje — vitku vranu kobilu, kojoj sam nadenula ime Dimiskija
— pa me u hladovite večeri vodio da jašemo kroz pustinju. Te su mi
noći bile najdragocenije za sve te godine provedene u roditeljskom
domu: damar što mi ubrzava dok žurimo mekom crvenom zemljom;
talasanje konjskih sapi pod mojim dlanom; šumor svežeg povetarca
po mojoj koži i kroz kosu.
Živela sam za noći, ali i dani su imali svoju svetlu tačku: posete
Proroka Alahovog našem domu. Naročito je u tim prvim godinama
Muhamed dolazio svakodnevno da se moli u džamiji, a potom da
sedi u očevom medžlisu, srkuće kafu i raspreda o dnevnim
događajima. Posle bi mi poklonio neku igračku skrivenu u njegovim
haljinama, pa se smejao i zadirkivao me dok ja pokušavam da je
nađem, a onda bi seo sa mnom na pod da se igramo. Nikad se nisam
zapitala kako mu dopuštaju da to radi kad nijedan drugi čovek ne
30
sme ni da me pogleda. Muhamed je bio sastavni deo mog života
otkako sam se rodila, te je delovalo prirodno da se sudaramo drvenim
konjićima i cičimo: „Umri, pseto beduinsko!“
Ali kad sam zašla u devetu godinu života, izvestan niz događaja
promenio je Muhameda u mojim očima.
Jednog jutra nam je stigao na vrata s licem natuštenim i mračnim
kao olujni oblak. Nešto je promrmljao mojoj majci. Ona je povikala:
„Alaha ti!“, pa se skljokala na pod kao izduvana lopta. Ja sam joj
pritrčala jer mi je srce htelo da iskoči iz grudi što je vidim tako
rastrojenu, ali ona mi mahnu da se sklonim. Okrenuh se ka
Muhamedu da mi objasni, ali on je već s mojim ocem krupnim
korakom išao ka medžlisu — a u sledećem trenu pratila sam ih i ja.
„Mutim je mrtav“, kaza Muhamed dok sam ja slušala ispred
vrata. „Našli su ga preklanog u postelji. Neki krivicu bacaju na Ebu-
Sufjana“.
„Ne bih se iznenadio da je to Ebu-Sufjan uredio“, kaza moj otac.
„Mutim ga nije jednom sprečio da te ubije, kako sam čuo.“
„Mutim me je spasao smrti“, reče Muhamed čudnim, prigušenim
glasom, „ali to radeći, sam je izgubio glavu. Jä, Ebu-Bekir, ovo ne
sme da se nastavi. Moramo iz Meke pre nego što još neko umre zbog
mene.“
Ja se zagrcnuh i pritisnuh dlanovima obraze. Da idemo iz Meke?
Kako? Nijedan čovek nikad se ne seli od svoga plemena, a žene to
rade samo kad se udaju. Ovu zemlju su naselili naši preci. Sve su
naše porodice u rodu jedna s drugom. Da, jesmo Safvan i ja kovali
zaveru da odbegnemo i pridružimo se beduinima, ali to je nešto
drugo: otišli bismo radi pustolovine, a ne usled neke sramote. Uvek
bismo mogli da se vratimo. Ali onome ko bi sad pobegao od
Kurejšija nikada više ne bi bilo dozvoljeno da opet kroči u Meku,
sem kao rob.
Danima sam stupala drhtavim korakom kao da mi se zemlja trese
pod nogama. Moramo iz Meke, sve vreme sam čula Muhameda kako
to izgovara, i osećala kako mi srce leprša kao da bi moglo uteći od
mene i sakriti se, ne dajući mi da ostavim Nadidu, braću i sestre od
stričeva, Safvana, tržnicu, planine, sve što volim. Otac mi je bio
napet kao i ja. Kad je jednog dana došao zajedno s Muhamedom,
ušla sam u medžlis da im sipam kafu pa, pažnje narušene njihovim
razgovorom, prolila vrelu tečnost ocu po ruci. Zamahnuo je da me
31
udari, ali na moje zaprepašćenje, Muhamed ga zgrabi za mišicu da ga
spreči. „Budi blag prema njoj“, reče. „Meni za ljubav.“
Razmenili su pogled dok sam ih posmatrala, zgranuta onim što
sam videla. Da se jedan čovek meša drugome čoveku u život u
vlastitoj kući, za tako se nešto još nije čulo. Upravo zbog ovakvih
stvari ljudi se bore i ubijaju. Ali otac je klimao glavom kao da
Muhamed ima sva prava na to.
„Oprosti“, reče abi— Muhamedu, ne meni.
Kasnije, kad je polazio, Muhamed me u znak pozdrava pomilova
po obrazu. „Od danas, Ajša, nećeš morati da se brineš da će se neko
prema tebi opet poneti grubo.“ Zlaćane oči su mu smekšale, kao med
na suncu. „Toliko zasad mogu za tebe da učinim.“
Posle, u svojoj sobi, duboko sam razmišljala o Muhamedovim
rečima. Koliko je drsko od njega da govori mome ocu kako da me
vaspitava, kao da ja njemu pripadam!
Možda i pripadam.
Ta me je pomisao ošinula kao šamar, te sam se ispravila i sela, a
sve brige zbog odlaska iz Meke izletele su mi iz glave. Da nisam—
mogu li biti jedva sam prisilila sebe čak i da uobličim tu misao — je
li moguće da sam zaručena s Muhamedom umesto sa Safvanom?
Ne umišljaj da znaš šta ti je Alah namenio. Setila sam se uminih
reči, izgovorenih onog strašnog dana od kojeg je počela perda
(izdvojeni deo za žene, gde muškarci ne mogu da ih vide), kad sam joj rekla da
ćemo Safvan i ja pobeći u pustinju čim se uzmemo. Njeno sam
upozorenje odbacila uz sleganje ramenima, znajući da kao Safvanova
žena nikad neću morati da slušam ničije zapovesti osim njegovih.
Čak ni Alah to ne može da izmeni, jer tako je zapisano u našim
zakonima i običajima, kao vetrove rezbarije u stenama planine Hire.
Sad sam se, međutim, pitala: da mi nije Alah već izmenio
sudbinu, preokrenuvši moju veridbu sa Safvanom u veridbu s
Muhamedom? Tad bi moja perda imala objašnjenja. Ako sam buduća
žena božjeg Proroka, biću mnogo skupocenija, i mnogo izloženija
opasnosti — naročito dok ljudi poput Ebu-Sufjana vrebaju naokolo,
tražeći svaku priliku da naude Muhamedu. Ako izgubim nevinost,
makar bila i silovana, neću biti okaljana samo ja već i Muhamed.
Klonula sam na postelju, s osećajem kao da mi je telo puno
kamenja. Udata za Muhameda! To ne može biti. Stariji je od moga
oca, mnogo stariji od mene negoli i Hamal od Fazije-Džemile. Ali
zašto mu onda dopuštaju da me vidi dok sam u perdi, kad je svim
32
ostalim muškarcima zabranjeno? Sumnja mi je poput kakve teške
ruke stiskala grudi i čupala mi dah.
„Safvane“, prošaputah. „Dođi i spasi me. Požuri pre nego što
bude prekasno.“
Posle Mutimove smrti primetila sam promene u pokretnom pesku
lica moga oca, u položaju njegovih usta. Po noći je sedeo u
unutrašnjem dvorištu s majkom i Kutejlom i pričao, dok se ja,
odavno oterana u krevet, krijem u senkama i razabiram iz njihovih
šaputavih glasova zloslutne reči.
„Udaranje na muke“, prošaputao bi moj otac. „Ubistvo.“ A
majka i Kutejla bi uzviknule, pa zaplakale kad on progovori o
odlasku iz Meke.
„Alah će se pobrinuti za nas“, kazao bi otac. „Nema rašta da se
plače. Nema razloga da se plašite.“
Jedne noći, dok sam ležala u postelji pod bremenom njihovih
reči, ženski krik privuče me prozoru. U oskudnoj svetlosti što ju je
bacao mlad mesec, ugledala sam četiri čoveka kako moju dragu
komšinicu Rehu, onu s narovima i svetlucavim očima, izvlače iz
njene kuće, šamarajući je i udarajući dok se otimala.
„Gde ti je sada tvoj ljubljeni Prorok, kurvo muslimanska?“
izgovori jedan sirovo se smejući. Po svetlosti zvezda ugledah upravo
lice Ebu-Sufjana, kome je znoj blistao poput masnih kapi na svakom
prevoju i naboru sala, i njegovog sadruga Omera, čije rošavo lice kao
da je ključalo od mržnje dok je šakom pritiskao Rehina usta. Stadoh
da skačem i udaram pesnicom o zid, gonjena sve bržim damarom.
„Reha!“, vrisnuh. „Puštajte je, psi sinova Kirejšijevih!“ Potrčah u
kuhinju, s Rehinom vriskom što mi je još zvonila u ušima, pa
dočepah nož, a onda grunuh na vrata ali majka me uhvati za ruku i
zadrža me.
„Šta zamišljaš, kud si pošla?“ viknu.
„Reha!“, izustih pokušavajući da se istrgnem. „Ebu-Sufjan je
bije.“
Otac zgrabi ogrtač i pojuri napolje, usput dohvativši mač. Majka
za njim zalupi vrata, a onda se okrenu prema meni, s nozdrvama koje
su joj igrale.
33
„A šta si nameravala da radiš kad tamo stigneš? Da ih pustiš da
te gledaju, ili nešto još i gore?“ oštro upita.
„Htela sam da spasem Rehu...“
„Čime? Kuhinjskim nožem? Ti ljudi imaju mačeve, Ajša.
Mačeve! Sasekli bi te na paramparčad, još i gore!“
„Jä, umi, znam ja da se borim. Safvan me je učio. Gledaj!“
Zamahnuh nožem — upečatljivo, pomislih. „Pusti me da idem, umi.
Ubiće je ako je ne spasem.“
„Da se mačuješ po ulicama? Ne budali. Ti si žensko, nisi muško.
Nikog ne možeš da spaseš. To je zadatak muškaraca.“
„A Reha? A abi? Videla sam četvoricu, a on je sam.“
„Tvoj otac bi pre život dao nego što bi prihvatio tvoju pomoć“,
reče ona. Oči su joj bile žestoke, kao u divlje životinje. „Znaš šta bi ti
oni ljudi uradili. Tad bi ti porodica bila obeščašćena. To hoćeš?“
„Ali Ebu-Sufjan...“
„Ebu-Sufjan i jeste razlog što si sad u perdi!“ dreknu. Lice joj je
pocrvenelo kao da je dave. „Hvalisao se svima po Meki kako će da te
razdeviči. Rekao ja kako ga izazivaš svojom riđom kosom.“
Od pomisli na tog bradatog masnog jarca kako me dodiruje javi
mi se osećaj kao da mi po čitavoj koži jure pacovi. Potrčah ka
prozoru spavaće sobe, da podstaknem oca u borbi za Rehu, i u nadi
da ću ga videti kako obara Ebu-Sufjana u prašinu. Ono što sam
ugledala istera mi vrisak: moj otac na leđima, a Ebu-Sufjan stoji nad
njim i pritiska vrškom mača očev obraz. Oko sečiva je curkala krv. U
pozadini videh Omera kako vezuje krpu Rehi preko usta i gura je u
konjska kola.
Ebu-Sufjan diže pogled i vide me na prozoru kako vrištim i
skačem. Isceri se i obliznu debele usne. Ja, Ebu-Bekire, tvoja slatka
plamenokosa kći došla je da ti kaže zbogom.“
„Jä, abi, daj mi da izađem!“ zavapih sevajući očima u Ebu-
Sufjana. „Spašću tebe i Rehu.“
„Da, daj joj da izađe“, reče Ebu-Sufjan iskezivši zube. „Ugrejaću
se na tom njenom plamenu, pa će ti život biti pošteđen.“
Dok mu je neprijatelju pažnja bila na drugoj strani, otac se
iskotrlja ispod Ebu-Sufjana i skoči na noge, zgrabivši mač. Ebu-
Sufjan nasrnu svojim mačem, ali otac spretno iskorači u stranu pre
no što će mu zadati protivudarac. Razmenjivali su udarce sve dok
Ebu-Sufjan ne zapara mome ocu čelo, na šta mu krv briznu u oči.
Dok je otac otro krv, Ebu-Sufjan je zajahao konja, pa odjahao s
34
Omerom, odnoseći Rehu kao svoj posed i praćen mojim kricima što
su im parali uši.
Majka istrča s komadom platna da previje ocu glavu. „Nisam
povređen, Ajša“, doviknu abi. On i majka priđoše Rehinoj kući, čija
su slomljena vrata zjapila kao usta u kriku, pa pomogoše njenom
mužu, koji je ležao u prednjem dvorištu i krvario po zemlji, s mačem
u ruci.
„Reha“, zajaukah, „mogla sam da te spasem, znam da sam
mogla. O, Reha, izvini.“
Želudac mi se steže kao kamen te se presamitih. Padoh na krevet,
omotana oko sebe kao pitanje, natapajući jastuk silovitim vrelim
jecajima. Sirota Reha — uvek tako vesela, i pitoma kao jagnje, puna
ljubavi prema svakome. Šta će s njom biti? Čula sam bila oca kako
priča o tome da pravoverne šibaju; i žene, i starice, te im život
polako ističe kroz rane. Zamislih Rehine obraze s jamicama, iskru u
njenom oku dok mi kradom dotura zabranjene štapiće mednog saća
ili mi kiti kosu cvećem. Šta li joj sad rade? Njen plač odzvanjao mi je
u glavi. Navukoh jastuk na uši, ali ništa nije pomoglo.
Mogla sam da zaustavim te ljude da se majka nije umešala.
Borba pravim oružjem ne može mnogo da se razlikuje od borbe
drvenim mačevima, što sam mnogo puta radila sa Safvanom.
Odletela bi meni ona smrdljiva Ebu-Sufjanova glava da se kotrlja po
prašini, a onaj Omer bi s onim zlobnim licem pobegao kući cvileći
kao išiban pas.
Zašto, Bože? Zašto bi Alah dopustio da ovo zadesi Rehu, koja
Ga toliko voli? Zar nije predviđeno da nas On štiti? Možda je bio
prezauzet, pa nije primetio Rehin plač.
Ruke i noge još su mi brujale od žudnje da pojurim Rehi i
oslobodim je. Ta sila je bila od Boga; osećala sam kako mi peva u
žilama. Jeste čuo Rehin plač i zvao me je da se borim za nju. Ali
nisam mogla.
Nikog ne možeš da spaseš. To je zadatak muškaraca.
Majčin ukor me je ujeo bolnije nego onaj prvi put. U svetu moje
majke, biti žensko znači biti bespomoćan. Nemati nikakvu moć. Jer
šta je drugo mač nego moć? U njenom svetu, za žene nije borba,
samo pokoravanje. Za njih nije da misle unapred, već da drugi misle
umesto njih. Za njih nije da žive, za njih je samo da služe.
Privukla sam se uz prozorsku dasku i izvirila u zvezde,
zamišljajući da su one hiljadu i jedno oko Alahovo. Kad me
35
posmatra, šta On vidi? Potčinjenost, zgrčenu dušu, svetlost koja sija
slabije nego u muškarca? Ili vidi ono što ja osećam— svetli plamen,
kao onaj žbun u kom se On nastanio na dan kad je Sebe obznanio
Mojsiju? Muhamed, koji zna pripovesti Naroda Knjige, ispričao mi
je jednom tu priču, o žbunu što je goreo ali nikako nije izgarao,
vatrom što je disala, govorila i bila živa, baš kao vatra koja meni
upravo gori u grudima.
Reha je otišla, da je ne spasem ja, već muškarci. Muž joj je
maločas ležao na tlu, ali sad je stajao, naslanjajući se na mog oca, živ
i neodveden, s mačem u ruci. Reha nema ni mača ni veštine kojima
bi se branila. Sad je zatočenica Kurejšija, potpuno izložena njihovoj
volji, dok je njen muž, koji je mogao da uzvrati borbom, ostao na
slobodi.
„Reha“, prošaptah. „Kad bih samo mogla sada da te vidim...“ Oči
mi se opet napuniše suzama, ali ja trepnuh da ih rasteram. Kao što bi
učinio ratnik.
Zarobljena u sobi, ne mogu nikoga da spasem. Majka je u tom
pogledu govorila istinu. Ali neću ovde biti utamničena zauvek.
Jednog ću se dana udati, ili za Safvana, s kojim ću se boriti rame uz
rame u pustinji, ili za Muhameda, koji će me naučiti da se služim
mačem ako ga zamolim. Udesiću da to izgleda kao igra, pa će se
igrati sa mnom u svome dvorištu.
Ni u jednom slučaju ne nameravam da živim u strahu i podložna
ćudima ljudi poput Ebu-Sufjana. Ako nisam u stanju da se borim za
sebe ili one koje volim, to je najgora vrsta ropstva. Nikada više neću
posmatrati, bespomoćna, kako ove siledžije Kurejšije ugrožavaju
moje. Postaću najveći borac, i među ženama i među muškarcima,
koje je Meka ikada videla. Ako nas Ebu-Sufjan tad napadne, moraće
prvo da porazi Ajšu. A to nikada neće uspeti.
6 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:43 pm
Margita
Administrator
3.
On te čeka
Meka, potom Medina, 622-623.
uhamedov posinak Zejd je sutradan našao Rehu vezanu za
jedno drvo, svu u krvi.
„Pokušavali su da me prisile da potkažem Proroka“, rekla
je mojoj majci na našem čardaku nekoliko večeri posle toga,
uzdrhtalog mekog glasa, dok sam ja slušala odozdo, sa lestvica.
„Želela sam da ih prokunem, ali usta nisu htela da mi izgovore te
reči.“
Omer i Ebu-Sufjan su je na smenu šibali, preteći da će je ubiti
ako ih ne posluša. Kad se obeznanila, ne mogavši više da izdrži bol,
ostavili su je pretpostavljajući da je mrtva ili da će uskoro umreti.
Umi je zvučno usrknula vazduh, a onda progovorila prigušenim,
užurbanim glasom. „Jesu li... da li si…“
„Čast mi je netaknuta, hvala Alahu“, kaza Reha. Pa zaćuta. Kad
je opet progovorila, zvučala je sićušno i udaljeno. „Ali na moju
bruku, morala je da me pregleda babica pre nego što sam mogla da se
vratim kući. To je zahtevala porodica mog muža. Da sam silovana,
zahtevali bi od njega da se razvede.“
Gnevno sam zastenjala na te njene reči zašto nju da kažnjavaju
za tuđa zlodela? — a onda se šljepila rukom po ustima. No bilo je
prekasno: majčina glava se obrnula pre nego što sam stigla da se
sagnem i sakrijem, i u tren oka je već skočila sa sedišta i pojurila me
niz lestve, tik iza mene.
„Ti treba da si u krevetu, a ne da slušaš priče koje su za uši
odraslih“, mumlala je dok me je gurala ka mojoj sobi. „Ali mi je
drago što si čula Rehinu priču. Možda ćeš sad biti zahvalna što te
držimo unutra. Reha je imala sreće, ali tebe bi oni ljudi upropastili.“
Kao lavanda, koju je mnogo volela, i nežna Reha bila je uporna
da preživi. Nedelju dana posle otmice natovarila je sve pokućanstvo i
M
38
povela muža u Jatrib, jevrejski grad na severu, gde su neki dalji
Muhamedovi rođaci pristali da pruže utočište njemu i njegovim
sledbenicima, Dok sam s prozora posmatrala kako polako nestaju u
daljini, progutala sam tugu kao velik zalogaj, podsećajući sebe da
sam sad ratnik. A ipak, dok se njen mali karavan udaljavao od mene,
sve manji sa svakim korakom, u grudima mi se steglo kao da se i
moje srce skuplja. Nek je od Alaha proklet onaj zlikovac Ebu-Sufjan
što je moju Rehu oterao od mene! Pa ipak, kako će se ispostaviti,
veoma brzo ćemo joj se pridružiti.
Sutradan uveče je na naša vrata zalupao Muhamedov brat od
strica Alija, urlajući Muhamedovo ime. Kad sam stigla do hodnika,
majka se držala rukom za grlo. Alija je grunuo pored nje, sa očima
što su sevale kao zvezde padalice i mašući rukama Muhamedu, koji
je upravo bio izašao iz džamije moga oca.
„Jä, brate, Ebu-Sufjan i njegovi prijatelji šalju sinove da te noćas
ubiju“, izgovorio je između teških udisaja. „Po jednog mladića od
svakog roda u Meki, tako da nijedno pleme neće snositi krivicu za
tvoju smrt.“
Majka je zavapila, od čega meni srce preskoči. Pritrčah joj, ali
ona odmahnu glavom i reče mi da idem u svoju sobu. Okrenuh se ka
Muhamedu, kome je lice bilo belo kao da je već mrtav, ali on samo
klimnu glavom Aliji, pa povede sve muškarce prema medžlisu.
Proverih da li majka motri na mene, pa pođoh za njima. Posle više od
dve godine perde, znala sam da se niko neće potruditi da mi kaže šta
se zbiva. Ali sam zato postala veoma spretna uhoda.
Slušala sam tiho, čučeći pred zavesom medžlisa dok su muškarci
razvijali namere za dejstvo. Pošto će ubice napasti noćas, treba da
nastupaju brzo. Muhamed mora iz Meke što je pre moguće, i da
ostane na strani dugo— možda i zauvek.
„Alah je razjasnio svoje namere“, reče Muhamed abiju.
„Odlazim u Jatrib čim bude bezbedno.“
„A ja ću te pratiti“, reče moj otac. „Ni dlaka s glave neće ti pasti,
ako je volja Alahova.“
„Jä, Ebu-Bekir, ja sam sposobniji da ga štitim nego ti“ kaza
Alija. „Nije li bolje, brate, ako te ja pratim do Jatriba?“
„Bog za tebe na umu ima drugi posao“, reče Muhamed.
Otac je od jednog sluge pozajmio nešto odeće, pa umotao
Muhameda i prerušio ga, a zatim ga požurio da odu u jednu pećinu
izvan grada. Za to vreme Alija se zavio u Muhamedovu crvenu
39
haljinu i otišao da legne u njegovu postelju i pretvara se kako spava.
Ja, Esma, moja majka i njene sestre-žene otišle smo takođe u
Muhamedovu kuću — kroz čitav grad sam odskakala u sedlu,
uzbuđena od pustolovine i svežeg vazduha. Popele smo se
stepenicama do spavaće sobe, pa sa prozora posmatrale kako se
družina muškaraca šunja ka kući. Kad su zalupali na vrata, isturile
smo glave onako kako nam je Muhamed rekao.
„Dođite sutra“, doviknula je Muhamedova supruga Sevda
mirnim glasom, iako je stezala amajliju protiv urokljivog oka kao da
je ona drži na zemlji. „Prorok spava. Moći će da se vidi s vama tek
ujutru.“
Neradi da na silu uđu i ubiju Muhameda dok su u kući žene,
čekali su ispred vrata, mrmljali i gledali ga kako spava — to jest,
mislili su da gledaju njega. Ujutru, pošto su abi i Muhamed dotad
imali dosta vremena da se sklone, Ali je izašao, zbacio ogrtač i sunuo
mačem, rasteravši sinove Kurejšijeve kao muve. Kad su ubice otišle,
mi smo krenule kući i spakovale svoju imovinu. Nastupio je čas da
idemo iz Meke.
Bežali smo po noći bez meseca, zavijeni tamom skučenom kao
grob. Suze su nam prigušile prošaptane reči pozdrava rodnoj grudi,
gradu naših predaka, domu našeg rođenja i našem blagoslovenom
hramu Ćabi. Gotovo ništa nismo ni nosili samo hranu i vodu, i nešto
malo odeće. Prljave sudove ostavili smo za sobom. Porodične
povesti bacili u vatru. Šta nam je to lepo rodbina pa učinila? Imamo
naš umet — pravoverne — i Muhameda. U našem karavanu bili smo
ja, Muhamedove kćeri Fatima i Um-Kulsum, njegova žena Sevda,
moja majka i Kutejla, moj brat Abdurahman, i moja sestra. Kod kuće
je ostala očeva žena Alija, koja nije priznavala našeg boga. Stiskala
je kumir svoje boginje Manat između dlanova dok nas je gledala
kako odlazimo. Moliće se za nas, rekla je, da uvidimo svoju grešku
pre no što bude prekasno.
„Bolje se moli za sebe“, promrsila sam, ali majka je zaplakala i
nije je puštala sve dok ih Kutejla nije rastavila.
I ja bih zaplakala da nije bilo moje odluke da postanem ratnik.
Meka mi je bila jedini dom koji sam ikad znala, te sam čak i u perdi
maštala o njenoj živopisnoj tržnici, krševitim planinama, divovskoj
kockastoj Ćabi načičkanoj i iznutra i okolo strašnim, prelepo
izrezbarenim božanstvima. Hoću li ikada više videti svoj voljeni
grad? Hoću li ikada više videti svoju drugaricu Nadidu, koja ume da
40
iskrevelji svoje dugačko lice i široka usta tako da izgleda kao ti
kumiri Ćabe, pa nas zasmeje dok ne popucamo od smeha? Hoće li
nam se pridružiti Safvanova porodica, ili će pak ostati u Meki da ga
ožene nekom drugom? Osvrnula sam se ka gradu dok smo jahali,
čeznući da samo načas ugledam nekog druga ili drugaricu, ali bilo je
kasno i kuće Meke spavale su kao da njenim ulicama nikad nisu
krstarile ubice.
Išli smo na sever, u jevrejski grad Jatrib, gde su arapska plemena
što tamo žive — Aus i Hazradž — pristala da Muhamedu i njegovim
sledbenicima pruže utočište. Put je bio dug; vodio je kroz pustinjski
pesak, toliko dubok da smo morali da prostiremo ćilime kamilama
pred noge kako ne bi do kolena propale. Vodio je nepreglednim,
pustim ravnicama od krzavog crnog kamena i kroz pustinjsku
divljinu gde jedan pogrešan korak može da znači slomljenu kost.
Kroz palmove šume, toliko guste da smo morali da vičemo kako se
ne bismo međusobno izgubili. Pored zloslutnog hrbata planine Sub,
koja se između nas i Crvenog mora dizala kao kakav ogroman div.
Terali smo i terali, ka našem Proroku, ka mome ocu, i novom životu,
lišenom, kako smo se nadali, straha.
Stigli smo u cik zore dvanaestoga dana; ja sam cvilela i trljala oči
od juriša zelenila. Zelena boja je blistala bezočnim preobiljem širom
livada punih belih rada, brda što odzvanjaju od bujnosti i lavande,
šetalištem od trava, žbunja i drveća. Izlivala se sa nežnih zelenih
grana o kojima su visili još nedozreli narovi, sa kvrgavih, drvenastih
bagremova, šapatom kapala sa maslina bledoga lišća i šarala predeo
sivim i plavim potezima nalik na senke, gde su se oči odmarale od
smaragdnog sjaja. Naspram obruča brda boje rđe što okružuju grad s
tri strane, zelena je odskakala kao da je živa. Sedeći na kamiljoj grbi,
dok sam udisala sveže, čiste mirise latica i vlati i izvora što zlate
jutro, osećala sam vetar koji je poljubilo lišće kako mi prelazi preko
čela kao prohladna mokra krpa.
To je bio Jatrib. Ili kako ga je Muhamed zvao: El-Medina,
„Grad“. Ne tek bilo koji grad! Dok smo ulazili na skromnu kapiju s
lukom, sazidanu od kamena i ilovače, zajedno s blejanjem i
mukanjem ovaca i druge stoke dočekao nas je drugačiji miris.
Zagrcnula sam se i pokrila nos zbog smrada balege, snažnog kao
šamar, a toliko oštrog da su me oči zapekle. Poput peščanih oluja
kružile su muve, u neprekidnoj pomami, i skupljale nam se u
uglovima očiju te mi zaklanjale pogled na kuće i njihovo ubogo blato
41
i kamen, i na krezave osmehe zemljoradnika u prljavoj odeći. Umine
oči orosile su se suzama dok smo jahali tom usamljenom, tužnom
uličicom.
U roku od svega nekoliko dana, moja je majka počela da kuka:
zašto smo se uopšte selili? Meka u poslednje vreme nosi svoje muke,
ali u poredenju s Medinom je raj. Gde u ovom gradu ima tržnica što
vrvi i nudi sve što bi samo poželeti mogao? Gde su radnje i živopisni
karavani? Gde su gomile naroda iz dalekih zemalja, u onim svojim
čudnim nošnjama, i koji govore na jezicima nalik muzici?
Nedostajala nam je naša veličanstvena planina Hira, kamenita i crna
kao gradonosni oblak, nedostajale su nam naše porodice i prijatelji.
Ebu-Sufjan nam, međutim, nije nedostajao. Za to se sam
postarao.
Dvanaest smo dana jahali do Medine, ali nije bila dovoljno
daleko. Kurejšije su nam još pretile. Za njih su obožavanje kumira i
novac bili isprepletani kao paukova mreža. Ako bi se narušilo jedno,
smatrali su, uništilo bi se drugo. Zato su umesto toga uništili naš
umet. Svake nedelje se čulo za još nekog ubicu kojeg je poslao Ebu-
Sufjan da ubije Muhameda. Muhamed nas je bodrio da uživamo tu u
vlažnoj zelenoj travi i hladovini, ali briga mu se obelodanjivala u
neprekidnom lupkanju zrna brojanice između prstiju. Sama u novom
domu, igrala sam se u dvorištu štapom-mačem, pretvarajući se da
pobeđujem ubice i štitim našeg Proroka. Od silnog uzbuđenja gotovo
sam zaboravljala na veridbu, koju roditelji od posla nisu stizali da
objave. Ali nisam zaboravila da motrim hoće li doći Safvan.
Njegova će porodica uskoro obaviti hidžru u Medinu (hidžra =
doslovno znači selidba; takođe: Muhamedov prelazak iz Meke u Medinu). Iz dana
u dan slušali smo sve strašnije priče. Ebu-Sufjan se razbesneo zbog
Muhamedovog bekstva. Njegovi su počeli da nasrću na pravoverne
usred bela dana i da ih kolju po ulicama Meke. Alija i Zejd su
stotinama pomogli da pobegnu. Nijedan pravoverni ne može ostati u
Meki, a nadati se da će ostati živ.
Kad Safvan stigne, hoće li uspeti da me nađe? Ovde kuće stoje
razdvojene jedna od druge. Ljudi u Medini sami gaje ono od čega
žive, uglavnom urme i ječam, i drže stoku. S prozora sam videla više
ovaca i koza nego ljudi. Mada i nisam toliko često gledala s prozora:
i najneprimetniji dašak povetarca naneo bi mi u sobu smrad balege.
Tako sam se umesto toga ljuljala na dugačkoj ljuljašci koju mi je
otac namestio pod urmom u dvorištu, koja me je krila od sunca.
42
Naučila sam da se zaljuljam toliko visoko i daleko da sam videla
preko zida kuće, sve dole do doline. Svaki put kad bi mi pred očima
proleteli zaljuljana zemlja i horizont, tražila sam pogledom Safvana,
Možda mu roditelji odlažu iseljenje zbog nevolja koje su nas
ovde sustigle. Mnoge je dokačila strahovita groznica — od muva i
komaraca, po rečima moje majke. Otac samo što mi nije umro od te
groznice. Ja sam danima ležala u krevetu, u bunilu. Kosa mi se na
jastuku umrsila u splet čvorova, pa je umi morala da je odseče
nožem. Kad je završila, više sam izgledala kao sin nego kao ćerka.
„Izrašće“, rekla je. Ja sam pogledala u ogledalo i videla sebe kao
muško, kose rastršene kao raširena šaka i blistavih očiju, pa sam se
ponadala da majka greši.
Kad sam se u potpunosti oporavila od bolesti, otac me je pozvao
u dvorište na čašu galganove vodice i „razgovor“. U sobi mi je ruka
podrhtavala dok sam se češljala za taj događaj i morala sam na silu
da primirim disanje. Roditelji mi nikad ranije nisu uputili ovakav
poziv. Lako je bilo pretpostaviti o čemu to hoće da popričaju.
Molim ti se, Bože, o, molim te, nek kažu da će mi muž biti
Safvan. Ne daj da me udaju za Muhameda. Znam da je on tvoj
Poslanik, ali je starac —a ja hoću da slobodna jašem s beduinima.
No Alah nije čuo moju molitvu. Dok sam sedela preko puta
ozarenih roditelja i srkutala začinjenu vodicu blagog ukusa, njihove
su se reči sudarale s mojim željama kao čelična rešetka s ustreptalim
krilima ptice.
Muhamed će mi, rekoše, biti muž. Sve je uređeno još onog dana
kad je otpočela moja perda.
Spustila sam zdelu tako silovito da se piće prelilo preko ruba. „A
Safvan?“
Majka je izustila „hm“. „Onaj mali? U vojsci našeg umeta nikad
taj neće dogurati dalje od pešadinca. Ali ti ćeš se, kćeri moja, udati
za vrhovnog zapovednika.“
„Jä, Ajša, Muhamedu si veoma prirasla za srce“, rekao je otac.
„Svadbu smo utanačili za sledeću sedmicu.“
Sledeću sedmicu? Ona krila u mojim prsima pomahnitalo su
lepetala. Lica oca i majke kao da su se zavrtela oko mene. „Ali — ja
još nisam žena“, cijuknula sam. Običaj je da se prvo čeka da devojka
prokrvari, tek onda se udaje.
43
„I ja sam to rekla.“ Majka je oštro pogledala u oca. „Ali tvoj otac
hoće da se obred obavi sada, pre nego što se Alija oženi Prorokovom
ćerkom Fatimom.“
„Alija misli da se utrkujemo za Muhamedovu ljubav“, kaza abi
sležući ramenima. „Ja samo hoću da budem siguran da Muhamed
neće zaboraviti ko mu je najbliži ahsab.“
Dok su govorili, krila u onom kavezu zaglušila su im glasove,
bijući sve jače i jače, kao što je debeli Hamal treskao o svoju krhku
mladu suprugu. Kroz svega nedelju dana ležaću pod Muhamedom
dok me on prikiva svojim telom, zarobljavajući me, nanoseći mi bol.
Hoće li čuti moje bolne krike? Ili će samo da gruva sve jače i brže,
kao što je Hamal radio Faziji-Džemili?
„Ajša. Jä, Ajša!“ Majčin povik me prenu iz tog jezivog
priviđenja. Zapiljila sam se u nju, pitajući se kako može da dozvoli
da se ovo dogodi. Je li mi uistinu majka, sa ženskim srcem i ženskim
poznavanjem bračne postelje?
„Šta nije u redu?“ reče umi zažmirivši. „To mi ne liči na suze
radosnice.“
„Hoću...“ Zastala sam, strepeći od njenog kao mač oštrog jezika.
Ali onda ponovo pomislih na udaju za Muhameda i zajedničku
postelju, te mi se majčin gnev učini manje strašnim. „Hoću da se
udam za Safvana“, rekoh tanušnim glasom.
Otac namršti čelo i pogladi se po bradi, kao da rešava neki težak
zadatak. Majka pak prasnu u visok, prodoran smeh.
„Misliš da te je otac zvao ovamo da te pita šta hoćeš?“, reče
svrdlajući me pogledom. „Glupačo. Kad ćeš jednom da naučiš?“
Brak je bio kao jurišni konj koji se obrušava na mene svom
hitrinom. Dani u roditeljskom domu, uvek nesnosno spori, sad su
leteli kroz izmaglicu od suza; zakletva da ću postati borac pala je u
zaborav. Noću sam sanjala kako me je Safvan spasao pa jašemo na
konju, ali razočaranje je senčilo svaki sunčev izlazak, svaki put kad
sam se budila u nov dan zebnje. Majka je pokušala da me razvedri
pokazujući mi svadbenu haljinu koju mi je kupila — Crveno-bela
svila, Ajša, čak iz Jemena — ali ja sam zajecala ugledavši je, pa je
majka od ljutnje zacoktala. Suze su mi zalivale oči, nos, želudac što
44
se grčio od svake hrane koju uspem da progutam pa je potom vraćao
natrag gore.
Svud oko mene se čitava kuća ustumarala pripremajući se za
svadbu, a ja sam se krila u svojoj sobi i čekala na neko čudo. Majka
je svakoga dana dolazila do zavese moje sobe i šištala kako je
Muhamed tu i hoće da me vidi, ali ja sam nemo sedela okrenuta
leđima. Odjednom je sva stidljiva otkako smo joj saopštili novost,
čula sam je kako mu govori. Da budem iskrena, od same pomisli da
vidim Muhameda želudac mi se prevrtao tamo-amo kao grba kamile
u pokretu, i znala sam da će, ako mi pogleda u lice, videti koliko se
gadim. To osećanje je bilo jače od mene, ali nisam želela da mu
nanesem bol. Muhamed je prema meni uvek bio dobar.
Kako će izgledati brak s njim? Hoće li mi braniti da se igram
svojim lutkama i konjićima-igračkama kao što je Kutejla zabranila
Esmi kad je prokrvarila? Sad si žena, nemaš vremena za detinjarije.
Hoće li mi promeniti ime? Hoće li me zaključavati kao što Omer
zaključava svoje žene i kćeri? Ne mogu da mu budem kaduna, pošto
već ima Sevdu kao prvu ženu; biću dura, papiga, sluga svakom
njenom ćefu. Hoće li me Sevda pretvoriti u svoju robinju i
dodeljivati mi najniže kućne obaveze? Sa svakim pitanjem glava me
je sve više bolela, kao da su moje brige nekakve pesnice koje mi
udaraju u lobanju.
Dan od kojeg sam strepela stigao je i prebrzo. Umi je hitro ušla u
moju sobu i širom razmakla zavese, te mi se surovo sunce razlilo
preko lica kao voda.
„Ovo je dan kad se nećeš kriti u svojoj sobi“, reče. „Ustaj i oblači
se, Ajša. Svatovi stižu za sat vremena.“
Ležala sam u postelji što sam duže mogla, sve dok me na kraju
nužda da se olakšam nije cimnula na noge kao uporna ruka. Navukla
sam čistu košulju i suknju, pa bosa zagacala u dvorište, jedva i
osećajući hladnu travu pod tabanima. Kroz nekoliko sati sunce će nas
pržiti svojim vrelim dahom, a Muhamed će me povesti kući da
počinemo u svadbenom krevetu. Dah mi se na tu pomisao pretvarao
u iskidano stenjanje, kao da on već leži na meni, pa sam potrčala po
dvorištu i jurila ukrug sve dok nisam čula jedino damare sopstvene
krvi u ušima i osećala samo udarce sopstvenih tabana o tle.
Kad su gosti počeli da pristižu, majka me pozva unutra da ih
dočekam. Iz jame s ložištem pored kuće vio se miris pečenja, ali prvi
45
put mi nije pošla vođa na usta. Umi se osmehnula kad je videla kako
se koža sva sija i rumeni od trčanja.
„Znala sam da ćeš biti uzbuđena kad nastupi Veliki dan“, reče.
Ja nisam rekla ništa, njoj ne; niti Um-Ajmani, Sevdinoj
prijateljici i Zejdovoj ženi, koja je svoje staro lice nabrčkala u mom
pravcu pa mi rekla kako me baš hoće sreća; nisam ni Muhamedovoj
ćerki Fatimi, koja je siktala kako u Muhamedovom srcu nikad neću
zameniti njenu majku; ne ni njegovoj kaduni Sevdi, koja me je
uštinula za obraz i rekla kako ćemo silne lepe trenutke provoditi
zajedno kao sestre-žene. A kad su se sve žene okupile u našoj
dnevnoj sobi, pa zaboravile na mene, iskrala sam se napolje da se
igram prvi put posle niza godina — s decom što su ispunila dvorište.
Deca — silesija dece! Imala sam utisak da mi je telo lako kao
vazduh da im se pridružim: rođakama, deci prijatelja mojih roditelja,
malim devojčicama, starijim devojčicama koje su prekinule perdu
izričito uz roditeljsku dozvolu, devojčicama koje nikad ranije nisam
videla i devojčicama koje su često dolazile da se igramo, i — slava
Alahu dečacima, raspuštenim, razmetljivim, razdraganim dečacima
ušiju nalik na drške ćupa, dečacima promuklih glasova, dečacima
koji se vijaju štapovima-mačevima i zarobljavaju devojčice kao
taoce, na šta ove ciče od oduševljenja. Deca su terala po travi loptu
od kozje bešike, derući se i podvriskujući. Ljuljali su odvažno visoko
jedni druge na ljuljašci, potom iskakali na zemlju. Gurali su se i
vukli, režali jedno na drugo kod klackalice, u borbi za sedište na
samom kraju.
U roku od nekoliko trenutaka nisam im se samo pridružila, nego
sam već stajala na vrhu osovine klackalice, vladajući njome poput
carice. Nadida se uzvera do mene, a ja zamahnuh štapom-mačem,
misleći da hoće da me gurne.
Tad ona izgovori „Safvan“ i ja se zakočih.
„Stigao je u Medinu sinoć“, reče.
Samo što nisam pala s klackalice. Dečaci su kružili dole oko
mene, kao neki izokrenuti grabljivci, i dodirivali mi bosa stopala
štapovima. Oterah ih udarcima nogu, uz moćno urlanje. Je li Safvan
sada tu?
Zarežah i gurnuh Nadidu na zemlju, da se pokažem pred
Safvanom koji možda posmatra, a možda i ne posmatra. Kad je umi
izašla da me pozove unutra, i na nju sam zarežala.
46
„Zar ne vidiš da se igram?“ Deca oko mene se prepadoše, misleći
da ću sad biti išibana, ali ja se nisam brinula. Pošto je Muhamed od
mojih roditelja zatražio da prema meni „budu blagi“, prema meni su
se odnosili kao prema princezi.
Sad su, međutim, majci oči sjaktale, tvrde i crne kao oniks.
„Ajša, nije trenutak za igre. Čeka te u kući. Svi te čekaju!“
Zgrabila me je za ruku i povukla me na meku zemlju. Moji drugovi u
igri zaklicaše i zavrištaše.
„Idi svome mužu!“ povika Nadida, raspaljena kao i uvek. „Čeka
te u krevetu!“
Majka uzdahnu, sevnu na nju očima, pa me cimnu na noge.
Trupkajući ka haremu, vukla me je za sobom; samo što mi nije
iščašila rame.
„Gledaj se kakva si“ grdila me je dok me je grubo teglila, što je
izazvalo pravu halabuku mojih oduševljenih drugova u igri.
„Prekršavaš perdu, stavljaš na kocku naše čestito ime i valjaš se po
prašini na dan svadbe. Jesi li Ebu-Bekirova kći ili divlja zver?“
U kući je miris kardamoma sladio vazduh što je dopirao iz
medžlisa, gde je otac sedeo s muškarcima i pio mirisnu kafu. Dok
smo prolazile, istegla sam vrat tražeći pogledom Safvana. Pokušala
sam da ukopam pete dok me je umi vukla, ali stopala su mi samo
udarala o pod od kamena i gline.
U dnevnoj sobi žene su se hladile urminim listovima i smeškale
se dok me je umi vukla pokraj njih ka obzidanom delu iza kuće gde
se naša porodica kupala. Na ložištu od crnog uglja, koji je odisao
oštrim zadahom, počivao je velik ćup s vodom što se puši. Esma
zamoči krpu u ćup, pa uze da mi trlja lice.
„Razmažena i razmazana“, reče. Oči su joj igrale pod gustim
obrvama. „Jaka ćeš ti žena da mi budeš!“
Majka mi svuče košulju preko glave, ne obazirući se na moje
negodovanje. Osetih kako mi lice gori što sam tako razgolićena, pa
pokrih mišicama tek propupele grudi, na šta se Esma nasmeja.
„Te urmine koštice nećeš moći još dugo da kriješ“, pecnu me.
„Počev od noćas, moraćeš da ih deliš s mužem.“ Pa mi namignu.
„Jedino se nadaj da neće prejako da glocka.“
Osetih kako mi nešto mili po koži, kao da sam upala u gnezdo
škorpija, pa se stresoh iako mi je sestra sipala vruću vođu niz leđa.
„Nemoj da si glupa, Esma“, planu majka. „Ovo je samo
venčanje, ne i potpun brak. Ajši još nije počelo mesečno pranje.“
47
Ne i potpun brak! Nisam znala šta te reči znače, ali je imalo neke
veze s mesečnom krvlju. Pritisnuh prsa dlanovima kako mi ne bi srce
iskočilo.
„Zašto da se sad udaje za njega kad je toliko mlada?“ upita
Esma.
„Krivi svog oca, nemoj mene“, uzvrati umi pa mi izli na glavu
vrč vode. „To suparništvo s Alijom utiče mu na razboritost.“
„Ali ko je još čuo da se udaje devetogodišnja devojčica?’
„To sam i ja pitala Ebu-Bekira.“ Majka zafrljači vrč u veliki ćup,
pa vođa pljusnu preko ivice na tvrdo utabanu zemlju, gde se rasu
poput staklenih đinđuva. „Ali znaš ga kakav je. Tvrdoglav, kao i
njegova najmlađa kći.“ Pa mi uputi rečit pogled, a onda nastavi da
razgovara s mojom sestrom.
„‘Nastupaju nova vremena’, veli tvoj otac. ‘lmamo nov dom u
novom gradu, s novim Bogom. Zašto bi onda stari običaji još vladali
kad je posredi venčanje?’ Da se ja pitam, radije bih pričekala. Ali
tvoj otac odlučuje, a ja slušam. U tom pogledu, izgleda još vladaju
stari običaji.“
Iz torbe od kamilje dlake izvadila je moju svadbenu haljinu, pa je
prislonila uz mene. Još jednom zamalo da briznem u suze ugledavši
je. Ali onda podsetih sebe da treba da glumim kako sam srećna. Tako
će se svi naći zatečeni i nespremni kad ja i Safvan odbegnemo.
„Prevelika ti je“, kaza umi. Navukla mi je haljinu preko glave,
zaklanjajući mi oči i sputavajući mi ruke u trenutku dok ja maštam o
bekstvu. „Nismo očekivali svadbu tako brzo.“
Svila mi je na koži bila hladna i meka, kao voda. Okovratnik
haljine je bio malčice izrezan, pa je otkrivao udubljenje pod mojim
grlom, kao utisnuto palcem. Beli rukavi su kod ramena padali u
opuštenim naborima, široki, a potom se skupljali i obuhvatali mi
članak kao očeva ruka. Načas sam se osećala prelepom — sve dok
mi majka nije ponudila moj vlastiti odraz u komadu uglačanog
mesinga, pa sam primetila drečeću boju kose, nalik na barjak, i
blatnjavo-zeleni preliv u očima. Zašto ne mogu da imam one krasote
crnomanjastih, kao one lepotice o kojima pišu pesnici.
Zatražila sam maramu ili pokrivku, ali majka odmahnu glavom.
„Prorok voli tvoju riđu kosu. To znaš.“
Još jedan olujni zloduh krenu mi iz želuca, pa stade da se kovitla
sve šire i sve više, dok ne pomislih kako će me čitavu progutati.
Alaha mi, pa to već počinje! Još venčanje nije ni obavljeno, a
48
Muhamed — ili makar njegovo nevidljivo prisustvo — već odlučuje
kako ću da se obučem!
Videla sam kako mi snovi o slobodi gasnu kao svetlost u očima
moje babe kad su je položili na samrtničku postelju, i ošinu me
vrtoglavica. Nije to moj život! Ja, Ajša, trebalo bi da vitlam mačem i
jurim na kamilama u pustinji. Umesto toga, upravo ću pod uminim
okom što seva da kročim u ropski život s jednim šejhom — starcem
— i bezubom, iscerenom Sevdom kao jedinim društvom.
Ali obećano izbavljenje razvedri mi rapoloženje kao oaza što
titra na pustinjskom obzorju. Kad je Sevda u prostoriju promolila
svoje lice isturenih vilica i objavila da je „on“ spreman, ja sam na
usnama već imala osmeh. Majka je sigurno primetila promenu, čim
mi je stisla rame, što je bio redak izraz naklonosti.
„Kakav ponos danas donosiš nasoj porodici“, reče prigušenim
glasom. Ja se okrenuh od nje, spremna da poletim, ali ona me
zaustavi uhvativši me za mišicu.
„Hodaj polako, dignute glave, jer svi će da posmatraju, reče
majka. „Nevesta se drži dostojanstveno.“
Ali kako kad mi noge klecaju kao da u njima nema kostiju?
Zanosila sam se u hodu, stopala su mi sa svakom korakom postajala
sve teža, a u ušima mi je damaralo; takva sam ušla u polumračni
harem, gde su žene udarale u daire, a senke igrale po zidovima od
plamena uljanica. Reha mi dolebde kao oblak, sjajnih očiju, pa mi
pruži mirisnu kiticu lavande.
„Budi jaka, Crvenperčice“, šapnu mi kad je priljubila obraz uz
moj. „Alah će ti se za to odužiti.“ Potom se okrete ostalim ženama i
podiže ruke. „Naša Ajša, uzdignuta iznad svih žena!“ uskliknu.
Sobu ispuni cilikanje nalik na cvrkut hiljadu i jedne ptice. Oko
mene su se blistava, osmehnuta lica kovitlala kao boje kroz prizmu.
Sevda, usta razvučenih u osmeh tako da su joj se videli crni zubi i još
crnje rupe gde su zubi nekad bili, prosu mi ružine latice pod noge.
Ruža umekša slabunjav mastan zadah upaljenih uljanica, a potom se
utopi u ženskim mirisima. Muhamedove kćeri iz braka s Hatidžom,
koja je umrla još pre neku godinu, stajale su okupljene kao jato i
posmatrale svečanost: Rukaja, bleda kao golubiji trbuh i bezbojno se
smešeći; Um-Kulsum, debela u struku i sva krupna; umiljata Fatima
okruglog lica, kojoj se učtivi osmeh nije odražavao i u očima. Gde je
Safvanova majka? Preletela sam pogledom lica ispred mene, virnula
49
u uglove, u hodnik što vodi iz sobe. Zar nije doputovala iz Meke
zajedno sa sinom?
„Nastavi da hodaš“, šapnu mi majka. „Ideš u moju i očevu sobu.
Prorok te tamo čeka.“
Kročila sam u mračni hodnik, a noge su mi još klecale. Niko sad
nije morao da mi govori da idem polako. Ubrzan damar mi je
napunio noge krvlju, podstičući ih da potrče — ali u suprotnom
smeru. Tik iza zavese na ulazu u roditeljsku sobu čuo se muški smeh
i vika. Muškarci! Od njih sam godinama bila odsečena — a sad treba
da uđem u sobu punu njih.
Jedna po jedna, iza te zavese su nestale Muhamedove ćerke,
zatim komšinice, još ciličući i zveckajući dairama, a za njima Sevda
sa svojim ružinim laticama. Sad sam na redu bila ja. Zastala sam
zureći u svilenu zavesu boje šafrana, koja je svojevremeno bila
majčina svadbena haljina. Gde je Safvan?
„Hajde, Ajša!“ Majčin glas me trže i vrati u javu. Rekoh desnom
stopalu da korakne napred. Ništa se ne dogodi. Sklopih oči i duboko
udahnuh. S druge strane čeka me moja sudbina — sudbina što su mi
je odabrali drugi, kao da sam ovca ili koza koju su gojili za ovaj dan.
Počela sam da se tresem kao grana drveta.
„Šta čekaš? Ramazan?“ Majčin glas mi zapara uvo. Ruka joj
pođe napred da povuče zavesu u stranu. Poput meda, kožu mi zali
svetlost; svetlost bezbroj uljanica i sveća, grejući me. Otužan miris
— čega? Miris tako redak, tako opojan— tamjan— udari mi u nos i
usta, gušeći me, Ženama, koje su se poređale okolo po sobi, iz grla je
trepereći lila pesma, dok su pak muškarci, sabijeni u prednjem delu,
istezali vratove da me vide: bogati Uhman, uvrćući brke prstima
punim prstenja; škiljavi Omer, sad preobraćenik u islam, oblizujući
debele usne i ledenim očima mi procenjujući telo. Hamal, čovek čija
me je dlakava zadnjica proganjala danima i noćima, za mnoge
godine, namignu mi i ja se stresoh.
Otac ih je sve nadvisio, stasit i naočit kao sam anđeo Džebrail,
brade obojene kanom, ponosnog držanja, sa očima koje su zračile
ljubavlju prema meni i naposletku me privukle u sobu. Dočekao me
je poljupcem u obraz, nežnim kao povetarac u oazi, a onda mi oko
vrata obesio predivnu ogrlicu od mlečno-belog gagata.
„Ne boj se“, prošaputa. „Skupi hrabrost, pa da se svi tobom
ponosimo,“
50
Zaklecah napred, korak po korak, kao na samrtnim mukama.
Pred mene stade Alija, sa svojim šiljonosim podrugljivim licem,
zaklanjajući mi pogled na sve iza njega. Izvih vrat da vidim okolo,
želeći da ga nema. Iza mene, u prednjem delu sobe, moj otac je sad
obema rukama držao srebrnu činiju s mlekom, kao ponudu. Pratio
me je toplim pogledom. Suzno treptao. Abi, on da plače! Poželeh da
mu potrčim, da se sklupčam uz njega i zaboravim na sve te
pronicljive oči u sobi. Posle svega dva koraka ponovo stadoh,
sevajući očima u Aliju. Potom mi se na leđima stvoriše ruke mojih
sestara, pogurkujući me. Pesmu prekide blag smeh kad sam se
saplela nagazivši na rub haljine. Alija koraknu u stranu taman na
vreme da mu sandalom ne nagazim stopalo. Odvojih pogled od poda
i uperih ga u kraj staze koja mi se sad raščistila — i od straha
uzviknuh. Muhamed je sedeo na svega nekoliko koraka od postelje
mojih roditelja i pružao mi ruku, očiju blagih poput meseca
zamagljenog oblakom.
Nesigurno se zateturah, kao da mi se zemlja propinje pod
nogama. Piljila sam u Muhameda, licem u lice sa sudbinom, i gutala
žuč što mi se pela u grlo. On me počasti onim svojim predivnim
osmehom, s besprekornim zubima jasnim kao sunce.
„Ajša“, izgovori; njegov duboki glas imao je nameru da me
umiri, ali me je uzdrmao kao zemljotres. „Predivna moja mala
nevesto. Jä, Crvenperčice, nema ništa da te brine. To sam samo ja.“
Lice mu je delovalo tako milo — i tako staro. Gotovo da me
dotače rukom. Ja ustuknuh, što među okupljenima izazva zapanjene
uzdahe. Preneražen izraz na njegovom licu nagna mi suze da poteku
niz obraze kao reke.
Jecajući, okrenuh se od Muhameda, prijatelja kog sam povredila,
i moga abija, kog sam izdala, pa potrčah— ponovo u tvrdi zid, moju
majku.
Zgrabila me je za laktove i cimnula natrag. Očima me je streljala
kao ubitačnim bodežima. Želela sam da nastavim da trčim, ali ona
me je čvrsto držala, te pustih da mi klecnu noge, pokušavajući da se
skljokam na pod — bilo šta, samo da izbegnem taj majčin pogled
pun krajnjeg gađenja.
„Šta to radiš?“, izusti sikćući, pa me prodrmusa da mi se glava
zaljuljala. „Hoćeš da nas upropastiš?“
„Alaha vam, šta se to dešava?“ Omerov grubi glas ućutka sav
žamor u sobi. „Hoće li ili neće danas biti venčanja?“
51
„Ne prekorevaj je, Omere“, blago progovori Muhamed, kao da se
obraća detetu. ,Još je mlada. Možda je ova svečanost previše...“ Na
te njegove reči, pojača mi se nada, ali otac je ponovo smrvi.
„Ne!“ Čuvši očev uzvik, okrenuh se i pogledah ga. Oči su mu
bile izgubile mekotu i delovale su kao da će mu iskočiti iz glave.
Dade znak mojoj majci. „Um-Ruman, pomozi svojoj kćeri.“
„Šta je učinjeno, učinjeno je. Moraš da mu odeš“, reče majka.
Toliko sam ceptela da bi mi kosti kloparale, samo da ih nije
prigušivala koža. Pomamno se obazreh oko sebe, pogledah u
prestrašene abijeve oči. Strepi za svoju budućnost. Pogledah u
Muhameda — i načas me njegove postojane oči umiriše. Hoće li
venčanje i njemu biti toliko grozno? Biću carica Medine— bar jedna
od njih. U Muhamedovom domu uvek ću biti voljena. Ali ― nikad
mi neće biti dopušteno da jašem kroz pustinju, nesputana i slobodna,
niti da se borim mačem.
Bolje mi je da umrem.
I s tom pomišlju, noge me konačno izdadoše i ja se sručih na pod
kao mlitava, uzdrhtala gomilica, zavukavši glavu pod ruku kao
usnula ptica, da izbegnem podrugljiva lica i zgranuto zurenje svih u
sobi.
Čuh kako moja majka stenje, pa je kradom pogledah. Bila je
raširila ruke i digla ih, gledajući u tavanicu kao da veli: Zar baš
moram ja sve?
A onda, jednim jedinim hitrim pokretom, dohvati me na ruke i ja
se nađoh u vazduhu, u naručju kao detence, uz njene grudi. Prvi put
posle mnogih godina našla sam se tako blizu njoj. Dok je stupala po
podu krupnim korakom, udahnula sam njen oštri parfem i očešala joj
lice obrazom. Umi. Pre no što sam stigla da je poljubim, međutim,
ona me tresnu Muhamedu na krilo. Posmatrači zaklicaše, a ja
zaplakah još jače.
„Gledaj kako majku, časti suzama“, čuh Kutejlu kako kaže.
„Hvala Alahu na tim suzama“, reče Sevda. „Radosna mlada
privlači urokljivo oko.“
Muhamedove ruke se nežno sklopiše oko mene, te iako sam
želela da se otresem njegovog zagrljaja, ipak to ne učinih. Kradomice
usmerih oči iz kojih su lile suze ka majčinom nepopustljvom licu,
molećivo, ali ona me ne pogleda. Otrese dlan o dlan kao da su joj
ruke brašnjave.
52
„Dabogda imali dug život i napredak zajedno“, reče. Okrenu se i
sevnu očima na oca, a potom istrupka iz sobe.
On te čeka
Meka, potom Medina, 622-623.
uhamedov posinak Zejd je sutradan našao Rehu vezanu za
jedno drvo, svu u krvi.
„Pokušavali su da me prisile da potkažem Proroka“, rekla
je mojoj majci na našem čardaku nekoliko večeri posle toga,
uzdrhtalog mekog glasa, dok sam ja slušala odozdo, sa lestvica.
„Želela sam da ih prokunem, ali usta nisu htela da mi izgovore te
reči.“
Omer i Ebu-Sufjan su je na smenu šibali, preteći da će je ubiti
ako ih ne posluša. Kad se obeznanila, ne mogavši više da izdrži bol,
ostavili su je pretpostavljajući da je mrtva ili da će uskoro umreti.
Umi je zvučno usrknula vazduh, a onda progovorila prigušenim,
užurbanim glasom. „Jesu li... da li si…“
„Čast mi je netaknuta, hvala Alahu“, kaza Reha. Pa zaćuta. Kad
je opet progovorila, zvučala je sićušno i udaljeno. „Ali na moju
bruku, morala je da me pregleda babica pre nego što sam mogla da se
vratim kući. To je zahtevala porodica mog muža. Da sam silovana,
zahtevali bi od njega da se razvede.“
Gnevno sam zastenjala na te njene reči zašto nju da kažnjavaju
za tuđa zlodela? — a onda se šljepila rukom po ustima. No bilo je
prekasno: majčina glava se obrnula pre nego što sam stigla da se
sagnem i sakrijem, i u tren oka je već skočila sa sedišta i pojurila me
niz lestve, tik iza mene.
„Ti treba da si u krevetu, a ne da slušaš priče koje su za uši
odraslih“, mumlala je dok me je gurala ka mojoj sobi. „Ali mi je
drago što si čula Rehinu priču. Možda ćeš sad biti zahvalna što te
držimo unutra. Reha je imala sreće, ali tebe bi oni ljudi upropastili.“
Kao lavanda, koju je mnogo volela, i nežna Reha bila je uporna
da preživi. Nedelju dana posle otmice natovarila je sve pokućanstvo i
M
38
povela muža u Jatrib, jevrejski grad na severu, gde su neki dalji
Muhamedovi rođaci pristali da pruže utočište njemu i njegovim
sledbenicima, Dok sam s prozora posmatrala kako polako nestaju u
daljini, progutala sam tugu kao velik zalogaj, podsećajući sebe da
sam sad ratnik. A ipak, dok se njen mali karavan udaljavao od mene,
sve manji sa svakim korakom, u grudima mi se steglo kao da se i
moje srce skuplja. Nek je od Alaha proklet onaj zlikovac Ebu-Sufjan
što je moju Rehu oterao od mene! Pa ipak, kako će se ispostaviti,
veoma brzo ćemo joj se pridružiti.
Sutradan uveče je na naša vrata zalupao Muhamedov brat od
strica Alija, urlajući Muhamedovo ime. Kad sam stigla do hodnika,
majka se držala rukom za grlo. Alija je grunuo pored nje, sa očima
što su sevale kao zvezde padalice i mašući rukama Muhamedu, koji
je upravo bio izašao iz džamije moga oca.
„Jä, brate, Ebu-Sufjan i njegovi prijatelji šalju sinove da te noćas
ubiju“, izgovorio je između teških udisaja. „Po jednog mladića od
svakog roda u Meki, tako da nijedno pleme neće snositi krivicu za
tvoju smrt.“
Majka je zavapila, od čega meni srce preskoči. Pritrčah joj, ali
ona odmahnu glavom i reče mi da idem u svoju sobu. Okrenuh se ka
Muhamedu, kome je lice bilo belo kao da je već mrtav, ali on samo
klimnu glavom Aliji, pa povede sve muškarce prema medžlisu.
Proverih da li majka motri na mene, pa pođoh za njima. Posle više od
dve godine perde, znala sam da se niko neće potruditi da mi kaže šta
se zbiva. Ali sam zato postala veoma spretna uhoda.
Slušala sam tiho, čučeći pred zavesom medžlisa dok su muškarci
razvijali namere za dejstvo. Pošto će ubice napasti noćas, treba da
nastupaju brzo. Muhamed mora iz Meke što je pre moguće, i da
ostane na strani dugo— možda i zauvek.
„Alah je razjasnio svoje namere“, reče Muhamed abiju.
„Odlazim u Jatrib čim bude bezbedno.“
„A ja ću te pratiti“, reče moj otac. „Ni dlaka s glave neće ti pasti,
ako je volja Alahova.“
„Jä, Ebu-Bekir, ja sam sposobniji da ga štitim nego ti“ kaza
Alija. „Nije li bolje, brate, ako te ja pratim do Jatriba?“
„Bog za tebe na umu ima drugi posao“, reče Muhamed.
Otac je od jednog sluge pozajmio nešto odeće, pa umotao
Muhameda i prerušio ga, a zatim ga požurio da odu u jednu pećinu
izvan grada. Za to vreme Alija se zavio u Muhamedovu crvenu
39
haljinu i otišao da legne u njegovu postelju i pretvara se kako spava.
Ja, Esma, moja majka i njene sestre-žene otišle smo takođe u
Muhamedovu kuću — kroz čitav grad sam odskakala u sedlu,
uzbuđena od pustolovine i svežeg vazduha. Popele smo se
stepenicama do spavaće sobe, pa sa prozora posmatrale kako se
družina muškaraca šunja ka kući. Kad su zalupali na vrata, isturile
smo glave onako kako nam je Muhamed rekao.
„Dođite sutra“, doviknula je Muhamedova supruga Sevda
mirnim glasom, iako je stezala amajliju protiv urokljivog oka kao da
je ona drži na zemlji. „Prorok spava. Moći će da se vidi s vama tek
ujutru.“
Neradi da na silu uđu i ubiju Muhameda dok su u kući žene,
čekali su ispred vrata, mrmljali i gledali ga kako spava — to jest,
mislili su da gledaju njega. Ujutru, pošto su abi i Muhamed dotad
imali dosta vremena da se sklone, Ali je izašao, zbacio ogrtač i sunuo
mačem, rasteravši sinove Kurejšijeve kao muve. Kad su ubice otišle,
mi smo krenule kući i spakovale svoju imovinu. Nastupio je čas da
idemo iz Meke.
Bežali smo po noći bez meseca, zavijeni tamom skučenom kao
grob. Suze su nam prigušile prošaptane reči pozdrava rodnoj grudi,
gradu naših predaka, domu našeg rođenja i našem blagoslovenom
hramu Ćabi. Gotovo ništa nismo ni nosili samo hranu i vodu, i nešto
malo odeće. Prljave sudove ostavili smo za sobom. Porodične
povesti bacili u vatru. Šta nam je to lepo rodbina pa učinila? Imamo
naš umet — pravoverne — i Muhameda. U našem karavanu bili smo
ja, Muhamedove kćeri Fatima i Um-Kulsum, njegova žena Sevda,
moja majka i Kutejla, moj brat Abdurahman, i moja sestra. Kod kuće
je ostala očeva žena Alija, koja nije priznavala našeg boga. Stiskala
je kumir svoje boginje Manat između dlanova dok nas je gledala
kako odlazimo. Moliće se za nas, rekla je, da uvidimo svoju grešku
pre no što bude prekasno.
„Bolje se moli za sebe“, promrsila sam, ali majka je zaplakala i
nije je puštala sve dok ih Kutejla nije rastavila.
I ja bih zaplakala da nije bilo moje odluke da postanem ratnik.
Meka mi je bila jedini dom koji sam ikad znala, te sam čak i u perdi
maštala o njenoj živopisnoj tržnici, krševitim planinama, divovskoj
kockastoj Ćabi načičkanoj i iznutra i okolo strašnim, prelepo
izrezbarenim božanstvima. Hoću li ikada više videti svoj voljeni
grad? Hoću li ikada više videti svoju drugaricu Nadidu, koja ume da
40
iskrevelji svoje dugačko lice i široka usta tako da izgleda kao ti
kumiri Ćabe, pa nas zasmeje dok ne popucamo od smeha? Hoće li
nam se pridružiti Safvanova porodica, ili će pak ostati u Meki da ga
ožene nekom drugom? Osvrnula sam se ka gradu dok smo jahali,
čeznući da samo načas ugledam nekog druga ili drugaricu, ali bilo je
kasno i kuće Meke spavale su kao da njenim ulicama nikad nisu
krstarile ubice.
Išli smo na sever, u jevrejski grad Jatrib, gde su arapska plemena
što tamo žive — Aus i Hazradž — pristala da Muhamedu i njegovim
sledbenicima pruže utočište. Put je bio dug; vodio je kroz pustinjski
pesak, toliko dubok da smo morali da prostiremo ćilime kamilama
pred noge kako ne bi do kolena propale. Vodio je nepreglednim,
pustim ravnicama od krzavog crnog kamena i kroz pustinjsku
divljinu gde jedan pogrešan korak može da znači slomljenu kost.
Kroz palmove šume, toliko guste da smo morali da vičemo kako se
ne bismo međusobno izgubili. Pored zloslutnog hrbata planine Sub,
koja se između nas i Crvenog mora dizala kao kakav ogroman div.
Terali smo i terali, ka našem Proroku, ka mome ocu, i novom životu,
lišenom, kako smo se nadali, straha.
Stigli smo u cik zore dvanaestoga dana; ja sam cvilela i trljala oči
od juriša zelenila. Zelena boja je blistala bezočnim preobiljem širom
livada punih belih rada, brda što odzvanjaju od bujnosti i lavande,
šetalištem od trava, žbunja i drveća. Izlivala se sa nežnih zelenih
grana o kojima su visili još nedozreli narovi, sa kvrgavih, drvenastih
bagremova, šapatom kapala sa maslina bledoga lišća i šarala predeo
sivim i plavim potezima nalik na senke, gde su se oči odmarale od
smaragdnog sjaja. Naspram obruča brda boje rđe što okružuju grad s
tri strane, zelena je odskakala kao da je živa. Sedeći na kamiljoj grbi,
dok sam udisala sveže, čiste mirise latica i vlati i izvora što zlate
jutro, osećala sam vetar koji je poljubilo lišće kako mi prelazi preko
čela kao prohladna mokra krpa.
To je bio Jatrib. Ili kako ga je Muhamed zvao: El-Medina,
„Grad“. Ne tek bilo koji grad! Dok smo ulazili na skromnu kapiju s
lukom, sazidanu od kamena i ilovače, zajedno s blejanjem i
mukanjem ovaca i druge stoke dočekao nas je drugačiji miris.
Zagrcnula sam se i pokrila nos zbog smrada balege, snažnog kao
šamar, a toliko oštrog da su me oči zapekle. Poput peščanih oluja
kružile su muve, u neprekidnoj pomami, i skupljale nam se u
uglovima očiju te mi zaklanjale pogled na kuće i njihovo ubogo blato
41
i kamen, i na krezave osmehe zemljoradnika u prljavoj odeći. Umine
oči orosile su se suzama dok smo jahali tom usamljenom, tužnom
uličicom.
U roku od svega nekoliko dana, moja je majka počela da kuka:
zašto smo se uopšte selili? Meka u poslednje vreme nosi svoje muke,
ali u poredenju s Medinom je raj. Gde u ovom gradu ima tržnica što
vrvi i nudi sve što bi samo poželeti mogao? Gde su radnje i živopisni
karavani? Gde su gomile naroda iz dalekih zemalja, u onim svojim
čudnim nošnjama, i koji govore na jezicima nalik muzici?
Nedostajala nam je naša veličanstvena planina Hira, kamenita i crna
kao gradonosni oblak, nedostajale su nam naše porodice i prijatelji.
Ebu-Sufjan nam, međutim, nije nedostajao. Za to se sam
postarao.
Dvanaest smo dana jahali do Medine, ali nije bila dovoljno
daleko. Kurejšije su nam još pretile. Za njih su obožavanje kumira i
novac bili isprepletani kao paukova mreža. Ako bi se narušilo jedno,
smatrali su, uništilo bi se drugo. Zato su umesto toga uništili naš
umet. Svake nedelje se čulo za još nekog ubicu kojeg je poslao Ebu-
Sufjan da ubije Muhameda. Muhamed nas je bodrio da uživamo tu u
vlažnoj zelenoj travi i hladovini, ali briga mu se obelodanjivala u
neprekidnom lupkanju zrna brojanice između prstiju. Sama u novom
domu, igrala sam se u dvorištu štapom-mačem, pretvarajući se da
pobeđujem ubice i štitim našeg Proroka. Od silnog uzbuđenja gotovo
sam zaboravljala na veridbu, koju roditelji od posla nisu stizali da
objave. Ali nisam zaboravila da motrim hoće li doći Safvan.
Njegova će porodica uskoro obaviti hidžru u Medinu (hidžra =
doslovno znači selidba; takođe: Muhamedov prelazak iz Meke u Medinu). Iz dana
u dan slušali smo sve strašnije priče. Ebu-Sufjan se razbesneo zbog
Muhamedovog bekstva. Njegovi su počeli da nasrću na pravoverne
usred bela dana i da ih kolju po ulicama Meke. Alija i Zejd su
stotinama pomogli da pobegnu. Nijedan pravoverni ne može ostati u
Meki, a nadati se da će ostati živ.
Kad Safvan stigne, hoće li uspeti da me nađe? Ovde kuće stoje
razdvojene jedna od druge. Ljudi u Medini sami gaje ono od čega
žive, uglavnom urme i ječam, i drže stoku. S prozora sam videla više
ovaca i koza nego ljudi. Mada i nisam toliko često gledala s prozora:
i najneprimetniji dašak povetarca naneo bi mi u sobu smrad balege.
Tako sam se umesto toga ljuljala na dugačkoj ljuljašci koju mi je
otac namestio pod urmom u dvorištu, koja me je krila od sunca.
42
Naučila sam da se zaljuljam toliko visoko i daleko da sam videla
preko zida kuće, sve dole do doline. Svaki put kad bi mi pred očima
proleteli zaljuljana zemlja i horizont, tražila sam pogledom Safvana,
Možda mu roditelji odlažu iseljenje zbog nevolja koje su nas
ovde sustigle. Mnoge je dokačila strahovita groznica — od muva i
komaraca, po rečima moje majke. Otac samo što mi nije umro od te
groznice. Ja sam danima ležala u krevetu, u bunilu. Kosa mi se na
jastuku umrsila u splet čvorova, pa je umi morala da je odseče
nožem. Kad je završila, više sam izgledala kao sin nego kao ćerka.
„Izrašće“, rekla je. Ja sam pogledala u ogledalo i videla sebe kao
muško, kose rastršene kao raširena šaka i blistavih očiju, pa sam se
ponadala da majka greši.
Kad sam se u potpunosti oporavila od bolesti, otac me je pozvao
u dvorište na čašu galganove vodice i „razgovor“. U sobi mi je ruka
podrhtavala dok sam se češljala za taj događaj i morala sam na silu
da primirim disanje. Roditelji mi nikad ranije nisu uputili ovakav
poziv. Lako je bilo pretpostaviti o čemu to hoće da popričaju.
Molim ti se, Bože, o, molim te, nek kažu da će mi muž biti
Safvan. Ne daj da me udaju za Muhameda. Znam da je on tvoj
Poslanik, ali je starac —a ja hoću da slobodna jašem s beduinima.
No Alah nije čuo moju molitvu. Dok sam sedela preko puta
ozarenih roditelja i srkutala začinjenu vodicu blagog ukusa, njihove
su se reči sudarale s mojim željama kao čelična rešetka s ustreptalim
krilima ptice.
Muhamed će mi, rekoše, biti muž. Sve je uređeno još onog dana
kad je otpočela moja perda.
Spustila sam zdelu tako silovito da se piće prelilo preko ruba. „A
Safvan?“
Majka je izustila „hm“. „Onaj mali? U vojsci našeg umeta nikad
taj neće dogurati dalje od pešadinca. Ali ti ćeš se, kćeri moja, udati
za vrhovnog zapovednika.“
„Jä, Ajša, Muhamedu si veoma prirasla za srce“, rekao je otac.
„Svadbu smo utanačili za sledeću sedmicu.“
Sledeću sedmicu? Ona krila u mojim prsima pomahnitalo su
lepetala. Lica oca i majke kao da su se zavrtela oko mene. „Ali — ja
još nisam žena“, cijuknula sam. Običaj je da se prvo čeka da devojka
prokrvari, tek onda se udaje.
43
„I ja sam to rekla.“ Majka je oštro pogledala u oca. „Ali tvoj otac
hoće da se obred obavi sada, pre nego što se Alija oženi Prorokovom
ćerkom Fatimom.“
„Alija misli da se utrkujemo za Muhamedovu ljubav“, kaza abi
sležući ramenima. „Ja samo hoću da budem siguran da Muhamed
neće zaboraviti ko mu je najbliži ahsab.“
Dok su govorili, krila u onom kavezu zaglušila su im glasove,
bijući sve jače i jače, kao što je debeli Hamal treskao o svoju krhku
mladu suprugu. Kroz svega nedelju dana ležaću pod Muhamedom
dok me on prikiva svojim telom, zarobljavajući me, nanoseći mi bol.
Hoće li čuti moje bolne krike? Ili će samo da gruva sve jače i brže,
kao što je Hamal radio Faziji-Džemili?
„Ajša. Jä, Ajša!“ Majčin povik me prenu iz tog jezivog
priviđenja. Zapiljila sam se u nju, pitajući se kako može da dozvoli
da se ovo dogodi. Je li mi uistinu majka, sa ženskim srcem i ženskim
poznavanjem bračne postelje?
„Šta nije u redu?“ reče umi zažmirivši. „To mi ne liči na suze
radosnice.“
„Hoću...“ Zastala sam, strepeći od njenog kao mač oštrog jezika.
Ali onda ponovo pomislih na udaju za Muhameda i zajedničku
postelju, te mi se majčin gnev učini manje strašnim. „Hoću da se
udam za Safvana“, rekoh tanušnim glasom.
Otac namršti čelo i pogladi se po bradi, kao da rešava neki težak
zadatak. Majka pak prasnu u visok, prodoran smeh.
„Misliš da te je otac zvao ovamo da te pita šta hoćeš?“, reče
svrdlajući me pogledom. „Glupačo. Kad ćeš jednom da naučiš?“
Brak je bio kao jurišni konj koji se obrušava na mene svom
hitrinom. Dani u roditeljskom domu, uvek nesnosno spori, sad su
leteli kroz izmaglicu od suza; zakletva da ću postati borac pala je u
zaborav. Noću sam sanjala kako me je Safvan spasao pa jašemo na
konju, ali razočaranje je senčilo svaki sunčev izlazak, svaki put kad
sam se budila u nov dan zebnje. Majka je pokušala da me razvedri
pokazujući mi svadbenu haljinu koju mi je kupila — Crveno-bela
svila, Ajša, čak iz Jemena — ali ja sam zajecala ugledavši je, pa je
majka od ljutnje zacoktala. Suze su mi zalivale oči, nos, želudac što
44
se grčio od svake hrane koju uspem da progutam pa je potom vraćao
natrag gore.
Svud oko mene se čitava kuća ustumarala pripremajući se za
svadbu, a ja sam se krila u svojoj sobi i čekala na neko čudo. Majka
je svakoga dana dolazila do zavese moje sobe i šištala kako je
Muhamed tu i hoće da me vidi, ali ja sam nemo sedela okrenuta
leđima. Odjednom je sva stidljiva otkako smo joj saopštili novost,
čula sam je kako mu govori. Da budem iskrena, od same pomisli da
vidim Muhameda želudac mi se prevrtao tamo-amo kao grba kamile
u pokretu, i znala sam da će, ako mi pogleda u lice, videti koliko se
gadim. To osećanje je bilo jače od mene, ali nisam želela da mu
nanesem bol. Muhamed je prema meni uvek bio dobar.
Kako će izgledati brak s njim? Hoće li mi braniti da se igram
svojim lutkama i konjićima-igračkama kao što je Kutejla zabranila
Esmi kad je prokrvarila? Sad si žena, nemaš vremena za detinjarije.
Hoće li mi promeniti ime? Hoće li me zaključavati kao što Omer
zaključava svoje žene i kćeri? Ne mogu da mu budem kaduna, pošto
već ima Sevdu kao prvu ženu; biću dura, papiga, sluga svakom
njenom ćefu. Hoće li me Sevda pretvoriti u svoju robinju i
dodeljivati mi najniže kućne obaveze? Sa svakim pitanjem glava me
je sve više bolela, kao da su moje brige nekakve pesnice koje mi
udaraju u lobanju.
Dan od kojeg sam strepela stigao je i prebrzo. Umi je hitro ušla u
moju sobu i širom razmakla zavese, te mi se surovo sunce razlilo
preko lica kao voda.
„Ovo je dan kad se nećeš kriti u svojoj sobi“, reče. „Ustaj i oblači
se, Ajša. Svatovi stižu za sat vremena.“
Ležala sam u postelji što sam duže mogla, sve dok me na kraju
nužda da se olakšam nije cimnula na noge kao uporna ruka. Navukla
sam čistu košulju i suknju, pa bosa zagacala u dvorište, jedva i
osećajući hladnu travu pod tabanima. Kroz nekoliko sati sunce će nas
pržiti svojim vrelim dahom, a Muhamed će me povesti kući da
počinemo u svadbenom krevetu. Dah mi se na tu pomisao pretvarao
u iskidano stenjanje, kao da on već leži na meni, pa sam potrčala po
dvorištu i jurila ukrug sve dok nisam čula jedino damare sopstvene
krvi u ušima i osećala samo udarce sopstvenih tabana o tle.
Kad su gosti počeli da pristižu, majka me pozva unutra da ih
dočekam. Iz jame s ložištem pored kuće vio se miris pečenja, ali prvi
45
put mi nije pošla vođa na usta. Umi se osmehnula kad je videla kako
se koža sva sija i rumeni od trčanja.
„Znala sam da ćeš biti uzbuđena kad nastupi Veliki dan“, reče.
Ja nisam rekla ništa, njoj ne; niti Um-Ajmani, Sevdinoj
prijateljici i Zejdovoj ženi, koja je svoje staro lice nabrčkala u mom
pravcu pa mi rekla kako me baš hoće sreća; nisam ni Muhamedovoj
ćerki Fatimi, koja je siktala kako u Muhamedovom srcu nikad neću
zameniti njenu majku; ne ni njegovoj kaduni Sevdi, koja me je
uštinula za obraz i rekla kako ćemo silne lepe trenutke provoditi
zajedno kao sestre-žene. A kad su se sve žene okupile u našoj
dnevnoj sobi, pa zaboravile na mene, iskrala sam se napolje da se
igram prvi put posle niza godina — s decom što su ispunila dvorište.
Deca — silesija dece! Imala sam utisak da mi je telo lako kao
vazduh da im se pridružim: rođakama, deci prijatelja mojih roditelja,
malim devojčicama, starijim devojčicama koje su prekinule perdu
izričito uz roditeljsku dozvolu, devojčicama koje nikad ranije nisam
videla i devojčicama koje su često dolazile da se igramo, i — slava
Alahu dečacima, raspuštenim, razmetljivim, razdraganim dečacima
ušiju nalik na drške ćupa, dečacima promuklih glasova, dečacima
koji se vijaju štapovima-mačevima i zarobljavaju devojčice kao
taoce, na šta ove ciče od oduševljenja. Deca su terala po travi loptu
od kozje bešike, derući se i podvriskujući. Ljuljali su odvažno visoko
jedni druge na ljuljašci, potom iskakali na zemlju. Gurali su se i
vukli, režali jedno na drugo kod klackalice, u borbi za sedište na
samom kraju.
U roku od nekoliko trenutaka nisam im se samo pridružila, nego
sam već stajala na vrhu osovine klackalice, vladajući njome poput
carice. Nadida se uzvera do mene, a ja zamahnuh štapom-mačem,
misleći da hoće da me gurne.
Tad ona izgovori „Safvan“ i ja se zakočih.
„Stigao je u Medinu sinoć“, reče.
Samo što nisam pala s klackalice. Dečaci su kružili dole oko
mene, kao neki izokrenuti grabljivci, i dodirivali mi bosa stopala
štapovima. Oterah ih udarcima nogu, uz moćno urlanje. Je li Safvan
sada tu?
Zarežah i gurnuh Nadidu na zemlju, da se pokažem pred
Safvanom koji možda posmatra, a možda i ne posmatra. Kad je umi
izašla da me pozove unutra, i na nju sam zarežala.
46
„Zar ne vidiš da se igram?“ Deca oko mene se prepadoše, misleći
da ću sad biti išibana, ali ja se nisam brinula. Pošto je Muhamed od
mojih roditelja zatražio da prema meni „budu blagi“, prema meni su
se odnosili kao prema princezi.
Sad su, međutim, majci oči sjaktale, tvrde i crne kao oniks.
„Ajša, nije trenutak za igre. Čeka te u kući. Svi te čekaju!“
Zgrabila me je za ruku i povukla me na meku zemlju. Moji drugovi u
igri zaklicaše i zavrištaše.
„Idi svome mužu!“ povika Nadida, raspaljena kao i uvek. „Čeka
te u krevetu!“
Majka uzdahnu, sevnu na nju očima, pa me cimnu na noge.
Trupkajući ka haremu, vukla me je za sobom; samo što mi nije
iščašila rame.
„Gledaj se kakva si“ grdila me je dok me je grubo teglila, što je
izazvalo pravu halabuku mojih oduševljenih drugova u igri.
„Prekršavaš perdu, stavljaš na kocku naše čestito ime i valjaš se po
prašini na dan svadbe. Jesi li Ebu-Bekirova kći ili divlja zver?“
U kući je miris kardamoma sladio vazduh što je dopirao iz
medžlisa, gde je otac sedeo s muškarcima i pio mirisnu kafu. Dok
smo prolazile, istegla sam vrat tražeći pogledom Safvana. Pokušala
sam da ukopam pete dok me je umi vukla, ali stopala su mi samo
udarala o pod od kamena i gline.
U dnevnoj sobi žene su se hladile urminim listovima i smeškale
se dok me je umi vukla pokraj njih ka obzidanom delu iza kuće gde
se naša porodica kupala. Na ložištu od crnog uglja, koji je odisao
oštrim zadahom, počivao je velik ćup s vodom što se puši. Esma
zamoči krpu u ćup, pa uze da mi trlja lice.
„Razmažena i razmazana“, reče. Oči su joj igrale pod gustim
obrvama. „Jaka ćeš ti žena da mi budeš!“
Majka mi svuče košulju preko glave, ne obazirući se na moje
negodovanje. Osetih kako mi lice gori što sam tako razgolićena, pa
pokrih mišicama tek propupele grudi, na šta se Esma nasmeja.
„Te urmine koštice nećeš moći još dugo da kriješ“, pecnu me.
„Počev od noćas, moraćeš da ih deliš s mužem.“ Pa mi namignu.
„Jedino se nadaj da neće prejako da glocka.“
Osetih kako mi nešto mili po koži, kao da sam upala u gnezdo
škorpija, pa se stresoh iako mi je sestra sipala vruću vođu niz leđa.
„Nemoj da si glupa, Esma“, planu majka. „Ovo je samo
venčanje, ne i potpun brak. Ajši još nije počelo mesečno pranje.“
47
Ne i potpun brak! Nisam znala šta te reči znače, ali je imalo neke
veze s mesečnom krvlju. Pritisnuh prsa dlanovima kako mi ne bi srce
iskočilo.
„Zašto da se sad udaje za njega kad je toliko mlada?“ upita
Esma.
„Krivi svog oca, nemoj mene“, uzvrati umi pa mi izli na glavu
vrč vode. „To suparništvo s Alijom utiče mu na razboritost.“
„Ali ko je još čuo da se udaje devetogodišnja devojčica?’
„To sam i ja pitala Ebu-Bekira.“ Majka zafrljači vrč u veliki ćup,
pa vođa pljusnu preko ivice na tvrdo utabanu zemlju, gde se rasu
poput staklenih đinđuva. „Ali znaš ga kakav je. Tvrdoglav, kao i
njegova najmlađa kći.“ Pa mi uputi rečit pogled, a onda nastavi da
razgovara s mojom sestrom.
„‘Nastupaju nova vremena’, veli tvoj otac. ‘lmamo nov dom u
novom gradu, s novim Bogom. Zašto bi onda stari običaji još vladali
kad je posredi venčanje?’ Da se ja pitam, radije bih pričekala. Ali
tvoj otac odlučuje, a ja slušam. U tom pogledu, izgleda još vladaju
stari običaji.“
Iz torbe od kamilje dlake izvadila je moju svadbenu haljinu, pa je
prislonila uz mene. Još jednom zamalo da briznem u suze ugledavši
je. Ali onda podsetih sebe da treba da glumim kako sam srećna. Tako
će se svi naći zatečeni i nespremni kad ja i Safvan odbegnemo.
„Prevelika ti je“, kaza umi. Navukla mi je haljinu preko glave,
zaklanjajući mi oči i sputavajući mi ruke u trenutku dok ja maštam o
bekstvu. „Nismo očekivali svadbu tako brzo.“
Svila mi je na koži bila hladna i meka, kao voda. Okovratnik
haljine je bio malčice izrezan, pa je otkrivao udubljenje pod mojim
grlom, kao utisnuto palcem. Beli rukavi su kod ramena padali u
opuštenim naborima, široki, a potom se skupljali i obuhvatali mi
članak kao očeva ruka. Načas sam se osećala prelepom — sve dok
mi majka nije ponudila moj vlastiti odraz u komadu uglačanog
mesinga, pa sam primetila drečeću boju kose, nalik na barjak, i
blatnjavo-zeleni preliv u očima. Zašto ne mogu da imam one krasote
crnomanjastih, kao one lepotice o kojima pišu pesnici.
Zatražila sam maramu ili pokrivku, ali majka odmahnu glavom.
„Prorok voli tvoju riđu kosu. To znaš.“
Još jedan olujni zloduh krenu mi iz želuca, pa stade da se kovitla
sve šire i sve više, dok ne pomislih kako će me čitavu progutati.
Alaha mi, pa to već počinje! Još venčanje nije ni obavljeno, a
48
Muhamed — ili makar njegovo nevidljivo prisustvo — već odlučuje
kako ću da se obučem!
Videla sam kako mi snovi o slobodi gasnu kao svetlost u očima
moje babe kad su je položili na samrtničku postelju, i ošinu me
vrtoglavica. Nije to moj život! Ja, Ajša, trebalo bi da vitlam mačem i
jurim na kamilama u pustinji. Umesto toga, upravo ću pod uminim
okom što seva da kročim u ropski život s jednim šejhom — starcem
— i bezubom, iscerenom Sevdom kao jedinim društvom.
Ali obećano izbavljenje razvedri mi rapoloženje kao oaza što
titra na pustinjskom obzorju. Kad je Sevda u prostoriju promolila
svoje lice isturenih vilica i objavila da je „on“ spreman, ja sam na
usnama već imala osmeh. Majka je sigurno primetila promenu, čim
mi je stisla rame, što je bio redak izraz naklonosti.
„Kakav ponos danas donosiš nasoj porodici“, reče prigušenim
glasom. Ja se okrenuh od nje, spremna da poletim, ali ona me
zaustavi uhvativši me za mišicu.
„Hodaj polako, dignute glave, jer svi će da posmatraju, reče
majka. „Nevesta se drži dostojanstveno.“
Ali kako kad mi noge klecaju kao da u njima nema kostiju?
Zanosila sam se u hodu, stopala su mi sa svakom korakom postajala
sve teža, a u ušima mi je damaralo; takva sam ušla u polumračni
harem, gde su žene udarale u daire, a senke igrale po zidovima od
plamena uljanica. Reha mi dolebde kao oblak, sjajnih očiju, pa mi
pruži mirisnu kiticu lavande.
„Budi jaka, Crvenperčice“, šapnu mi kad je priljubila obraz uz
moj. „Alah će ti se za to odužiti.“ Potom se okrete ostalim ženama i
podiže ruke. „Naša Ajša, uzdignuta iznad svih žena!“ uskliknu.
Sobu ispuni cilikanje nalik na cvrkut hiljadu i jedne ptice. Oko
mene su se blistava, osmehnuta lica kovitlala kao boje kroz prizmu.
Sevda, usta razvučenih u osmeh tako da su joj se videli crni zubi i još
crnje rupe gde su zubi nekad bili, prosu mi ružine latice pod noge.
Ruža umekša slabunjav mastan zadah upaljenih uljanica, a potom se
utopi u ženskim mirisima. Muhamedove kćeri iz braka s Hatidžom,
koja je umrla još pre neku godinu, stajale su okupljene kao jato i
posmatrale svečanost: Rukaja, bleda kao golubiji trbuh i bezbojno se
smešeći; Um-Kulsum, debela u struku i sva krupna; umiljata Fatima
okruglog lica, kojoj se učtivi osmeh nije odražavao i u očima. Gde je
Safvanova majka? Preletela sam pogledom lica ispred mene, virnula
49
u uglove, u hodnik što vodi iz sobe. Zar nije doputovala iz Meke
zajedno sa sinom?
„Nastavi da hodaš“, šapnu mi majka. „Ideš u moju i očevu sobu.
Prorok te tamo čeka.“
Kročila sam u mračni hodnik, a noge su mi još klecale. Niko sad
nije morao da mi govori da idem polako. Ubrzan damar mi je
napunio noge krvlju, podstičući ih da potrče — ali u suprotnom
smeru. Tik iza zavese na ulazu u roditeljsku sobu čuo se muški smeh
i vika. Muškarci! Od njih sam godinama bila odsečena — a sad treba
da uđem u sobu punu njih.
Jedna po jedna, iza te zavese su nestale Muhamedove ćerke,
zatim komšinice, još ciličući i zveckajući dairama, a za njima Sevda
sa svojim ružinim laticama. Sad sam na redu bila ja. Zastala sam
zureći u svilenu zavesu boje šafrana, koja je svojevremeno bila
majčina svadbena haljina. Gde je Safvan?
„Hajde, Ajša!“ Majčin glas me trže i vrati u javu. Rekoh desnom
stopalu da korakne napred. Ništa se ne dogodi. Sklopih oči i duboko
udahnuh. S druge strane čeka me moja sudbina — sudbina što su mi
je odabrali drugi, kao da sam ovca ili koza koju su gojili za ovaj dan.
Počela sam da se tresem kao grana drveta.
„Šta čekaš? Ramazan?“ Majčin glas mi zapara uvo. Ruka joj
pođe napred da povuče zavesu u stranu. Poput meda, kožu mi zali
svetlost; svetlost bezbroj uljanica i sveća, grejući me. Otužan miris
— čega? Miris tako redak, tako opojan— tamjan— udari mi u nos i
usta, gušeći me, Ženama, koje su se poređale okolo po sobi, iz grla je
trepereći lila pesma, dok su pak muškarci, sabijeni u prednjem delu,
istezali vratove da me vide: bogati Uhman, uvrćući brke prstima
punim prstenja; škiljavi Omer, sad preobraćenik u islam, oblizujući
debele usne i ledenim očima mi procenjujući telo. Hamal, čovek čija
me je dlakava zadnjica proganjala danima i noćima, za mnoge
godine, namignu mi i ja se stresoh.
Otac ih je sve nadvisio, stasit i naočit kao sam anđeo Džebrail,
brade obojene kanom, ponosnog držanja, sa očima koje su zračile
ljubavlju prema meni i naposletku me privukle u sobu. Dočekao me
je poljupcem u obraz, nežnim kao povetarac u oazi, a onda mi oko
vrata obesio predivnu ogrlicu od mlečno-belog gagata.
„Ne boj se“, prošaputa. „Skupi hrabrost, pa da se svi tobom
ponosimo,“
50
Zaklecah napred, korak po korak, kao na samrtnim mukama.
Pred mene stade Alija, sa svojim šiljonosim podrugljivim licem,
zaklanjajući mi pogled na sve iza njega. Izvih vrat da vidim okolo,
želeći da ga nema. Iza mene, u prednjem delu sobe, moj otac je sad
obema rukama držao srebrnu činiju s mlekom, kao ponudu. Pratio
me je toplim pogledom. Suzno treptao. Abi, on da plače! Poželeh da
mu potrčim, da se sklupčam uz njega i zaboravim na sve te
pronicljive oči u sobi. Posle svega dva koraka ponovo stadoh,
sevajući očima u Aliju. Potom mi se na leđima stvoriše ruke mojih
sestara, pogurkujući me. Pesmu prekide blag smeh kad sam se
saplela nagazivši na rub haljine. Alija koraknu u stranu taman na
vreme da mu sandalom ne nagazim stopalo. Odvojih pogled od poda
i uperih ga u kraj staze koja mi se sad raščistila — i od straha
uzviknuh. Muhamed je sedeo na svega nekoliko koraka od postelje
mojih roditelja i pružao mi ruku, očiju blagih poput meseca
zamagljenog oblakom.
Nesigurno se zateturah, kao da mi se zemlja propinje pod
nogama. Piljila sam u Muhameda, licem u lice sa sudbinom, i gutala
žuč što mi se pela u grlo. On me počasti onim svojim predivnim
osmehom, s besprekornim zubima jasnim kao sunce.
„Ajša“, izgovori; njegov duboki glas imao je nameru da me
umiri, ali me je uzdrmao kao zemljotres. „Predivna moja mala
nevesto. Jä, Crvenperčice, nema ništa da te brine. To sam samo ja.“
Lice mu je delovalo tako milo — i tako staro. Gotovo da me
dotače rukom. Ja ustuknuh, što među okupljenima izazva zapanjene
uzdahe. Preneražen izraz na njegovom licu nagna mi suze da poteku
niz obraze kao reke.
Jecajući, okrenuh se od Muhameda, prijatelja kog sam povredila,
i moga abija, kog sam izdala, pa potrčah— ponovo u tvrdi zid, moju
majku.
Zgrabila me je za laktove i cimnula natrag. Očima me je streljala
kao ubitačnim bodežima. Želela sam da nastavim da trčim, ali ona
me je čvrsto držala, te pustih da mi klecnu noge, pokušavajući da se
skljokam na pod — bilo šta, samo da izbegnem taj majčin pogled
pun krajnjeg gađenja.
„Šta to radiš?“, izusti sikćući, pa me prodrmusa da mi se glava
zaljuljala. „Hoćeš da nas upropastiš?“
„Alaha vam, šta se to dešava?“ Omerov grubi glas ućutka sav
žamor u sobi. „Hoće li ili neće danas biti venčanja?“
51
„Ne prekorevaj je, Omere“, blago progovori Muhamed, kao da se
obraća detetu. ,Još je mlada. Možda je ova svečanost previše...“ Na
te njegove reči, pojača mi se nada, ali otac je ponovo smrvi.
„Ne!“ Čuvši očev uzvik, okrenuh se i pogledah ga. Oči su mu
bile izgubile mekotu i delovale su kao da će mu iskočiti iz glave.
Dade znak mojoj majci. „Um-Ruman, pomozi svojoj kćeri.“
„Šta je učinjeno, učinjeno je. Moraš da mu odeš“, reče majka.
Toliko sam ceptela da bi mi kosti kloparale, samo da ih nije
prigušivala koža. Pomamno se obazreh oko sebe, pogledah u
prestrašene abijeve oči. Strepi za svoju budućnost. Pogledah u
Muhameda — i načas me njegove postojane oči umiriše. Hoće li
venčanje i njemu biti toliko grozno? Biću carica Medine— bar jedna
od njih. U Muhamedovom domu uvek ću biti voljena. Ali ― nikad
mi neće biti dopušteno da jašem kroz pustinju, nesputana i slobodna,
niti da se borim mačem.
Bolje mi je da umrem.
I s tom pomišlju, noge me konačno izdadoše i ja se sručih na pod
kao mlitava, uzdrhtala gomilica, zavukavši glavu pod ruku kao
usnula ptica, da izbegnem podrugljiva lica i zgranuto zurenje svih u
sobi.
Čuh kako moja majka stenje, pa je kradom pogledah. Bila je
raširila ruke i digla ih, gledajući u tavanicu kao da veli: Zar baš
moram ja sve?
A onda, jednim jedinim hitrim pokretom, dohvati me na ruke i ja
se nađoh u vazduhu, u naručju kao detence, uz njene grudi. Prvi put
posle mnogih godina našla sam se tako blizu njoj. Dok je stupala po
podu krupnim korakom, udahnula sam njen oštri parfem i očešala joj
lice obrazom. Umi. Pre no što sam stigla da je poljubim, međutim,
ona me tresnu Muhamedu na krilo. Posmatrači zaklicaše, a ja
zaplakah još jače.
„Gledaj kako majku, časti suzama“, čuh Kutejlu kako kaže.
„Hvala Alahu na tim suzama“, reče Sevda. „Radosna mlada
privlači urokljivo oko.“
Muhamedove ruke se nežno sklopiše oko mene, te iako sam
želela da se otresem njegovog zagrljaja, ipak to ne učinih. Kradomice
usmerih oči iz kojih su lile suze ka majčinom nepopustljvom licu,
molećivo, ali ona me ne pogleda. Otrese dlan o dlan kao da su joj
ruke brašnjave.
52
„Dabogda imali dug život i napredak zajedno“, reče. Okrenu se i
sevnu očima na oca, a potom istrupka iz sobe.
7 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:43 pm
Margita
Administrator
4.
Škorpijin žalac
Meka, 623—625 • Od desete do dvanaeste godine
onačno ću biti oslobođena zatvora. Tako sam se tešila na
dan kad su me udali za Muhameda. Iako mi se telo grčilo
pri pomisli na zajedničku postelju, srce mi je igralo kad se
setim da najzad napuštam roditeljski dom. No tada, na vratima, on mi
se pokloni i reče „zbogom“, i ja se osetih kao da mi je srce ptičica, a
neka ruka se sklopila oko nje i počinje da je steže.
„Ne možeš sa mnom, još ne, Crvenperčice“, reče. „Ne bi bilo po
propisu. Moraš da ostaneš kod roditelja dok ne odrasteš. Ali
obilaziću te svaki dan.“
Kroz suze sam ga posmatrala kako uzjahuje kamilu, ali pre nego
što sam stigla da doviknem za njim, majka me uvuče u kuću i zalupi
vrata.
„Rekla sam ti, ovo je svadba, ne i pravi brak“, kaza.
„Ali hoću da idem s Muhamedom. Dovde mi je više da živim u
ovoj pećini.“
Majka coknu. „Da ideš s Muhamedom? A šta onda? Svi bi samo
kvocali i pričali o sirotoj Ajši, koju je tako mladu uzeo onaj okrutni,
sladostrasni Muhamed.“
Kutejla, koja je stajala pored nje, klimnu glavom. „Umet već
bruji kao košnica zbog Prorokove ženidbe devetogodišnjom
devojčicom.“
„Pa zašto onda ne mogu da se preselim kod njega?“ upitah. „Kad
svi već ionako pričaju.“
„Jä, Um-Ruman“, reče Kutejla, „moraš da naučiš ovo dete
nekolikim stvarima.“ Pa izvi obrvama na majku, a onda pogleda u
mene. „Muškarci se žene iz dva razloga, Ajša. Da im supruge pruže
uživanje u krevetu i da im odgajaju decu. Ti trenutno Proroku ne
K
54
možeš da daš ni jedno ni drugo, ne dok ti ne poteče krv.“ Pa zapreti
prstom. „Suze čuvaj za taj dan.“
Moja majka uzviknu i odvuče me u moju sobu, gde mi reče da
zaboravim Kutejlinu glupost i da malo odspavam.
„Zaboravi i svoje budalaste maštarije o Safvanu“, reče. „Sad si
Muhamedova supruga, zbog čega treba da si zahvalna, a ne da
plačeš.“
Koja majka istinski poznaje svoju kćer? Tuđin mojim željama,
moja umi ni izbliza nije mogla da sameri moj jad što živim pod
ključem, niti moju čežnju da me ta tajna zrelih žena obeleži svojim
crvenim znamenjem. Drugim devojkama obred venčanja otvara vrata
perde te izleću, preobražene svadbenom noći, kao leptiri. Samo će
moja krv— i moje telo— gospodariti mojim oslobođenjem.
Mnoge sam sate provodila ljuljajući se u dvorištu, sad preko zida
kuće tražeći Muhameda, jedinog koji može da me oslobodi iako sam
strepela od cene te slobode. Dve godine sam izokola koračala ka
ženskoj zrelosti, potom zaokrenula natrag u detinjstvo, lebdeći
između kćeri i žene, između čežnje za tim novim životom i straha od
njega. U kući sam udarala o zidove očevog mračnog doma, skrivena
od pogleda kao najsvetiji kumiri Ćabe; grudi su mi sad bile jednako
svete kao planine-bliznakinje iznad Meke, nevinost kao hram koji
treba čuvati od pustahija i munafika kao što je budući knez Medine,
Ibn Ubej.
Krupnog stasa i očiju nalik na crne oblutke, Ibn Ubej je bio vođa
u Medini pre nego što smo stigli. Pa ipak, njegov upadljivi,
razmetljivi hod nikad nije mogao da se takmiči s Muhamedovim
milim osmesima. Njegovi sledbenici su jatomice prelazili u islam,
odbacujući Ibn Ubeja kao bajatu koru hleba. Ljubomoran, žalio se
svud redom: zar ne vide ljudi koliko je Muhamed mek i slab?
Na sve spreman kako bi narušio Muhamedov ugled, Ibn Ubej
počeo je javno da vređa Sevdu i Fatimu. Kad god su išle na tržnicu,
Ibn Ubej ili neki njegov groktavi prijatelj prišunjao bi se i pokušao
da ih pipne. Koliko tražiš za sat vremena u krevetu, habibati? Plaćam
zlatom da osetim te čudesne grudi. Slušajući te priče, uzdrhtala bih.
Koliko bih ja tražila da pustim nekog čoveka da se onako znoji i
stenje nada mnom? Nema za to dovoljno dinara u čitavom Hedžasu
(Hedžas=zapadna obala Arabijskog poluostrva, deo koji se graniči s Crvenim
morem, obuhvatajući i Meku i Medinu).
55
Posle venčanja, kao što mi je obećano, Muhameda sam viđala
češće nego ranije. Ne samo što me je svakog dana posećivao već je i
provodio sa mnom sate u dvorištu, mačujući se sa mnom drvenim
mačem i igrajući se lutkama sa mnom i mojim drugaricama. Damar
mi je isprva čudno treperio u njegovom prisustvu i uzmicala sam od
njegovog dodira, u strahu od bračne postelje i njegove nove,
muževljevske moći nada mnom — ali njegov smeh i ljubaznost
uskoro su mi ulili spokoj.
Muhameda sam poznavala čitavog života. Držao me je na
rukama tek nekoliko trenutaka pošto sam se rodila, blagosiljajući me
naročitom molitvom dok sam se ja batrgala i kopala mu po prsima u
potrazi za dojkom, od samog početka gladna. Spasao mi je život,
pričali su mi roditelji, tako što je mog oca ubedio da prekrši
mekanski zakon. Te godine se rodilo premalo dečaka, pa su vođe
Kurejšija odlučile da se sve novorođene devojčice žive zakopaju u
pustinji. Zar nisu i devojčice stvorenja Alahova?, rekao je Muhamed
mome ocu, koji se tad zaplakao od olakšanja.
U Muhamedovim očima, devojke i žene su bile više od pokretne
imovine koju će muškarci posedovati ili otuđiti već prema ćefu. One
imaju vrednost u božjim očima, te i u njegovim. Kao njegova
supruga, za razliku od tolikih drugih žena, imaću pravo na glas koji
će moj muž slušati. Imaću Muhamedovo poštovanje.
A umi je rekla i da će me poštovati pravoverni, čiji je broj
porastao od prvog božjeg otkrovenja Muhamedu, pre deset godina.
Kad jednom okuse Alahovu poeziju što poput slatke kiše lije s
Muhamedovih usana, mogu da se preobraze i najtvrđa srca. Čak i
Omer, kojeg je u Meki Ebu-Sufjan poslao da umori Muhameda, iz
Prorokove kuće izašao je kao pravoverni, preobraćen njegovim
kazivanjima. Mnogo sam sličnih priča bila čula; ispripovedala mi ih
je majka, zadihanim glasom punim strahopoštovanja.
Sada, daleko od ruke Kurejšija, naš umet je postajao moćna sila u
Hedžasu, a oni najbliži Muhamedu najviše su i postizali.
„Imaćeš najviši položaj među ženama u Medini — a jednoga
dana i u čitavom Hedžasu“, govorila je majka, pogleda zamagljenog
kao da i sama čezne da se uda za Muhameda.
Kad prokrvarim, preseliću se u Muhamedov dom da mu
postanem žena „u svakom pogledu“, tako bi majka rekla, a ja bih
uzdahnula kao da me je pritislo neko teško breme. Kakav ćeš ugled
uživati kao kći Ebu-Bekirova!, dodala bi. A imajući nezgrapnu,
56
materinski krupnu Sevdu za jedinu sestru-ženu, držaću Muhamedovo
srce u šaci.
„Sevda njemu nije kaduna, već samo kuće-domaćica“, kazala bi
majka. „Stekni njeno poverenje i ustupiće ti položaj. Zbog svoga
uzrasta, može se dogoditi da se za taj položaj boriš ako se Muhamed
ponovo oženi — sem ako mu ne rodiš naslednika. Tad ćeš vladati
haremom ukoliko ti je to želja.“
Stisnula sam vilice da mi ne izlete gorke reči. Da budem kaduna
— to mi je sad više nego želja. Budući da sam gledala majku kako
pere Kutejlinu odeću, muči se da donese Kutejli vodu, trpi Kutejline
uvrede, sebi ću za cilj postaviti da Muhamedu budem prva supruga.
A onda je jednog dana taj cilj postao preka nužnost.
„Potkrati mi kosu za jedan prst“, zapovedila je Kutejla majci tog
vrelog popodneva.
„Nisam umešna u potkraćivanju kose“, rekla je majka. „Najbolje
bi bilo da pozoveš Bariru. Nova služavka iz Abisinije, Barira nas je
sve zapanjila svojim veštinama da udesi kosu.
„Bariru sam poslala na tržnicu pre sat vremena. Još se nije
vratila“ rekla je Kutejla i pružila majci makaze.
Turobno stisnutih usta, majka je krenula da krati krajeve
Kutejline kose. Ali za razliku od Barire, nije sekla pravo, ravnom
linijom. Ivica koju je napravila malčice je bila uštrpnuta pri sredini
Kutejlinih leđa, a onda se opet spuštala naniže. Osetila sam kako mi
strah nadima grudi dok sam posmatrala umi kako radi žmireći od
usredsređenosti, počinjući da se rumeni kad je shvatila koliko je
rđavo ispalo njeno „potkraćivanje“.
„Alaha ti, nameravaš li čitav dan na ovo da potrošiš?“ prasnula je
Kutejla.
„Kosa ti se prebrzo suši, teško mi je da je podsečem ravno“,
kazala je umi. „Daj da je još malo skratim.“
Kutejla je frknula kroz nos. „Gde mi je bila pamet kad sam ženi s
dve leve ruke poverila čak i ovako prost zadatak.“
Istini za volju, gde joj je bila pamet? Zar je nije umi upozorila?
Kad je pogledala dole i videla onoliku kosu rasprostrtu oko nje kao
tepih, Kutejla je đipila i zgrabila moju majku za ramena.
„Budalo!“ vrisnu. „Gledaj šta si mi uradila!“ Zamahnula je
rukom visoko iznad glave, pa je obrušila mojoj majci na lice.
Kad sam ugledala majčine suze, retke kao kiša, i ruke što su joj
kao vihor poletele da se uhvate za obraz što plamti, krv mi se sledila
57
u žilama. Blesak čelika na saslepljujućem suncu privuče mi pogled
dole dok su makaze ispadale majci iz ruke. Bacih se na njih, a onda
ih uperih u Kutejlu. Strah u njenim očima me zasmeja, što privuče
majčinu pažnju.
„Ajša, ne!“ viknu umi. „Smesta bacaj te makaze!“
„Da mi više nikad nisi pipnula majku“, zarežah primičući se
Kutejli. „Ako samo probaš, iseći ću te u paramparčad.“ Oči su joj se
razrogačile kao fildžani.
Ali pre nego što sam uspela da joj pridem bliže, majka se pruži i
iščupa mi makaze iz ruke. „Odlazi u svoju sobu“, reče, „I čekaj me
tamo.“
Čekala sam — sat vremena, kako mi se učinilo — hodajući
ukrug i kipteći zbog onog šamara. Kako se zlobno Kutejla ponaša
prema mojoj majci, kao da je umi najobičnije pseto! I koliko je kao
pseto uzvratila moja majka, cvileći i prinoseći šapu licu.
Nikad, nikad neću živeti onako kako živi moja majka. Ako Sevda
pokuša da mi naređuje tamo u Muhamedovom haremu, jednom
jedinom oštrom rečenicom pokazaću joj koja je brža na jeziku. Ako
me udari, ili ću je ubiti, ili će žaliti što nije mrtva.
Ja sam Ajša bint Ebu-Bekir, miljenica Proroka Alahovog, ničija
robinja.
Kad je majka konačno došla u sobu, usta su joj podrhtavala, a
lice bilo kao kreč, ako se ne računa crveni otisak na obrazu.
„Branila sam te“, rekoh joj. Njen smeh me zali kao poruga.
Izmahnu rukom i tako me snažno ošamari da mi zazvoni u ušima,
Skupih se da se smirim, ali i da se sakrijem od nje, ali kad sam digla
pogled, ona je tiho plakala.
„Nikog i ništa nisi ti odbranila“, reče. „Razbesnela si Kutejlu.
Sad će zbog tvog napada mene da kazni.“
„Tebe da kazni? Zašto? Ja sam joj pretila, nisi ti.“
„Jä, Ajša, zar baš ništa ne znaš ni posle sveg ovog vremena ovde
provedenog?“ Obrisala je rukavom suze, pa uzdahnula. „Kutejla me
mrzi od dana kad sam kročila u ovaj harem. Mrzi me zato što me tvoj
otac voli. Jedina joj je želja da mi izaziva patnju.“ Ramena joj
klonuše dok se okretala da ode.
„Jä, umi“, nesigurno rekoh. „Zar nema ničega što mogu da
učinim za tebe?“
58
Osmeh joj je visio nakrivo, kao slomljeno krilo. „Najbolje što
možeš, Ajša, jeste da zapamtiš šta si danas videla — i da se postaraš
da nikad ne dozvoliš da ti se to dogodi.“
Izvan našeg doma umet je narastao, ali ne i naše zalihe
namirnica. Ljudi su dolazili u Medinu da pobegnu od Kurejšija, no
uskoro su počeli međusobno da se pitaju je li ova nova vera vredna
gladovanja. U očevom medžlisu Muhamed i njegovi ahsabi su lupali
glavu kako da nahrane sve preobraćenike, dok sam se ja krila ispred
ulaza s lukom i prisluškivala, nepomična i tiha kao gušter na
kamenu.
Kao okovana čarolijom, slušala sam Aliju kako predlaže da
pljačkamo karavane, kao način da obogatimo umet. Otac se zalagao
protiv toga, govoreći da smo trgovci, a ne beduini.
„Nismo ni težaci, a opet — Medina nema ništa sem poljoprivrede
i stoke“, rekao je Umar. „S kime da trgujemo u ovom zaostalom
gradu? S ovcama?“
„Jä, brate, Kurejšije su nas primorale da napustimo domove i
izvore prihoda“, kaza Alija. „Zar ne bi trebalo da od njih makar
zahtevamo naknadu?“
Muhamed se nasmeja. „Ebu-Sufjan, on da se svojevoljno rastavi
od jedne jedine dirheme? Taj će čak i posle smrti doći da stražari nad
svojim ćarom.“
„Onda ga moramo prinuditi da plati“, reče Omer. „Svi će nas u
Hedžasu prezreti zbog naše slabosti ako to ne uradimo.“
Alijini i Omerovi dokazi bili su neoborivi. Muhamed je svom
uticajnom stricu Hamzi naložio da pripremi napad na sledeći karavan
Kurejšija koji bude prošao. Posle nekoliko nedelja, besni Ebu-Sufjan
zakleo se da će svoje izgubljeno blago osvetiti tako što će ubiti
svakog pravovernog u Hedžasu.
„Neka ih, nek pokušaju da se bore s nama“, razmetao se Alija
mlateći mačem i istežući ruke. „Ti mekušni trbušasti trgovci ima da
se onesveste čim vide vlastitu krv.“
Kad sam zašla u dvanaestu godinu, naše izvidnice upozorile su
Muhameda da je Ebu-Sufjan na putu ka Medini, s vojskom od devet
stotina ljudi.
59
Utmanu je podrhtavao glas dok nam je prenosio vesti. „Kako se
smemo i nadati da ćemo poraziti tolike ljude kad sami imamo tek
šačicu?“
„Dok je Alija uz tebe?“ Začuo se fijuk Alijinog mača. „Ne boj se,
deda. Ja i Hamza sve ćemo da ih pobijemo.“
Omer u odgovor zabrunda. Dugo su svi ćutali. Onda čuh oca
kako izgovara reči koje blaže kao svež povetarac.
„Jä, Muhamede, zahvalan sam što imam uza se Aliju, a isto tako
i Hamzu. Ali više od svega mi je drago što se Alah bori na našoj
strani. Slažem se s Alijom. Pusti nas da krenemo Ebu-Sufjanu u
susret i da mu pokažemo čijeg se boga treba plašiti.“
Onog dana kad je naša malecna vojska kretala iz Medine, Kutajla
se plačući zalepila za moga oca, dok je moja majka stajala kraj njega
kao kip, ne trepćući i ne progovarajući. I Esma je plakala sve dok joj
oči nisu pocrvenele kao sirovo meso, ali ja sam stisla abijevu bradu,
poljubila ga u obraz i rekla mu da ću se moliti da se vrati živ i zdrav.
Srca teškog kao čamac pun vode, stajala sam kraj prozora i
posmatrala ga kako uzjahuje konja i odlazi, oličenje junaštva u
košulji od verižica i s kožnim kalpakom i mačem. Koliko sam žudela
za danom kad ću moći da idem s njima, da im nosim vođu po bojištu,
kako su žene u to doba radile! Poneću mač i prvom prilikom
uključiću se u bitku.
Kroz svega nekoliko dana, naša izvidnica vrati se u Medinu s
vestima: vojska našeg umeta izvojevala je bitku na Bedru! I ne samo
to, već su naši pobili toliko Kurejšija da je Crveno more potamnelo
od njihove krvi.
U našoj kući, Kutejla i moja majka su se sad čak grlile, a Esma i
ja smo igrale u dvorištu, ošamućene od smeha. Napolju su ulice
ispunili oni što nisu bili na Bedru, vičući tako slavodobitno kao da su
sami odigrali ulogu u toj pobedi. Mi smo cilikale od ponosa zbog
naše vojske i u znak zahvalnosti Alahu. Poneka je prolila i koju suzu
nad nekim rođakom Kurejšijom što je poginuo u bici, ali ja ne.
Radovala sam se što sam oslobođena straha u kom nas je Ebu-Sufjan
toliko dugo držao. Posle takvog poraza sigurno će nas odsad pa
nadalje ostaviti na miru.
Posle nekoliko meseci, kad mi je potekla mesečna krv, osetila
sam se lakom kao perce, došlo mi je opet da zaigram. Konačno će
Muhamed doći po mene i moći ću da izađem iz ove grobnice! A dok
mi je majka prala noge i nameštala mi krpu izmeđ njih, netremice
60
sam zurila kako bi mi oči zasuzile. Prema običaju, valja se da plačem
dok napuštam roditeljski dom.
„Alaha ti, šta sad šmrkćeš?“ kaza moja mati mašući rukama kao
da hoće da mi obriše suze. „Sad si žena, Ajša. Treba da se raduješ, a
ne da se ponašaš kao derle.“
No s druge strane, koja se to žena igra igračkama? Meni su moji
drveni konjići još pružali sate uživanja. Punjene lutke i šivene
životinje znale su sve moje tajne. Ali umi odmahnu glavom kad vide
kako ih skidam s polica u svojoj sobi i ređam ih u torbu od kozje
kože.
„Njih ostavljaš ovde“, reče. „U džamiji ćeš imati pune ruke
posla. Muhamed ne drži robove niti plaća sluge. Sve radi Sevda, a ti
ćeš joj pomagati.“ Ja slegoh ramenima i nastavih da ubacujem lutke,
ali ona mi istrže torbu iz ruku. „Nijedna Ebu-Bekirova ćerka neće u
bračnu ložnicu ući s naramkom igračaka! Proroku si žena, a ne
ćerka!“
Kad sam spremila svoje stvari, majka se okrenula da izađe iz
sobe. Ja zgrabih s kreveta najdražu lutku, po imenu Lejla, i ćušnuh je
pod haljinu. Potom krenuh za umi u dnevnu sobu, gde me Muhamed
dočeka osmehom toplim i sjajnim kao sunce. Tog dana nije izgledao
kao čovek od pedeset pet godina, već mnogo mlađe, dok je stajao u
svežoj, okrečenoj sobi mojih roditelja, raskoračen i podbočivši se
rukama. Bela košulja i skutovi padali su mu široko oko snažnog tela,
a tamne kovrdže su mu neposlušno bežale ispod belog turbana.
Njegove oči su kao medom zalivale slatkim pogledima moje lice
i telo, s divljenjem zastavši na crveno-beloj prugastoj svadbenoj
haljini, kao da je nikad ranije nije video.
„Danas sam“, reče, „najsrećniji čovek u čitavom Hedžasu.“
„Danas i svakoga dana, odsad pa nadalje“, vragolasto uzvratih.
„Da, veoma srećan“, ponovi on klimajući glavom, „kad se ženim
tako skromnom devojkom.“
„Ako skromnost smatraš bogatstvom, onda je trebalo da se
oženiš Al-Kasvu. Tu kamilu nikad nisam čula da se ičim hvali.“
Muhamed od smeha zarika kao lav. Zasmeja se i otac, pa čak i
majka, kojoj su oči igrale kao plamen sveće kad god bi pogledala u
Muhameda. „Vidiš s čime si se uhvatio, Proroče“, reče. „Nadam se
da se nećeš predomisliti.“
„Pa da se time odreknem prilike da se svakog jutra budim
smejući se?“ uzvrati Muhamed.
61
Kroz glavu mi kao munja sevnu slika nas dvoje zajedno u
postelji, te nisam čula ništa što su ostali rekli. Ne sećam se ni da li
me je majka poljubila za rastanak, niti je li i suzu pustila; ne znam šta
je otac mrmljao dok mi je u ruku gurao kožnu kesu sa pet srebrnih
dirhema. Samo sam mislila na to kako je onaj matori Hamal dlakave
zadnjice jahao svoju sitnu, mladu ženu. Fazija-Džemila je tad bila
svega godinu-dve starija nego ja sad.
Crvena boja je zalivala jutarnje nebo kad smo Muhamed i ja
zajedno krenuli na Al-Kasvi, njegovoj čisto beloj kamili, od kuće
mojih roditelja pa poljanom što nas je delila od grada. Oblaci su se
nespokojno kovitlali pred suncem. Rese palmovog lišća mahale su
kao da nam žele dobrodošlicu. Bledu, oštru travu šarala je ljubičasta
lavanda, začinjavajući mirisom povetarac. Pored su prolazile silne
ovce, blejeći kao deca kad kmeče. Stisla sam uzdu rukama i zapitala
se hoću li ikada ponovo pohoditi roditeljski dom.
A onda smo se našli u smradnom gradu. Nikada nigde nisam
videla više muva nego tada u Medini. Gozbovale su na brabonjcima
ovaca, koza i pasa, razasutim po ulicama, a onda su dolazile da se
napiju u uglovima naših očiju. Dok sam mahala da oteram muve,
načas sam zaboravila na bračnu postelju.
„Muve vole sve što je slatko“, začikavao me je Muhamed. „Vidiš
kako mene ne diraju?“
Muvlji napadi su jenjavali kako smo se približavali džamiji.
Žmirnula sam i sagledala grad prvi put otkako sam u njega ušla, pre
gotovo tri godine. Žene pravih leđa išle su tamo-amo, ka zdencu i od
zdenca, gde se skupljala voda, pridržavajući na glavi glinene ćupove
ili košare s rubljem. Muškarci u gruboj bledoj odeći vodili su
magarce upregnute u kolica pored prostih kuća od sušenog blata i
trave. Al-Kasva stade, pošto ju je zaustavio neki visok mršav čovek
nemirnog oka, i još jedan niži, s dugačkim opuštenim brcima.
Obojica se pokloniše Muhamedu, a mene pogledaše ispod oka.
Navukoh pokrivku oko vrata.
„Jä, Muhamede, je li ti mlada konačno sazrela?“ upita onaj niži
sa skarednim osmehom. „Nadam se da noćas nećeš prejako da
vrištiš, mala. Bilo bi surovo da mučiš nas koji spavamo sami.“
Meni se zažari lice. Muhamed se iza mene ukoči.
„Sami spavate? Siroti, usamljeni ljudi!“ kazah, pa nabrčkah nos.
„No Alaha mi, po vašem mirisu mogu i da naslutim zašto.“ Ovaj se
62
zajapuri jer su se ljudi oko njega — uključujući i prijatelja dugonju
— nasmejali da se ulica orila.
„Lepo si to izvela, Crvenperčice“, kaza Muhamed kad smo
produžili. „To su Ibn Ubejevi ljudi. Još nekoliko puta neka ih neko
ovako postidi, pa će možda i da se nauče lepom ponašanju.“
,Ja ne znam da se ijedan magarac nečemu naučio“, uzvratih.
On se nasmeja i stisnu mi mišicu. „Moraću da uvežbavam
odgovore da bih ti bio ravan.“ Ali nije napomenuo ništa u vezi s
„pravim brakom“, niti šta me u njemu čeka. Prisetila sam se Esminih
šaputanja, pošto je sad bila udata i živela s mužem. Ruke ti mile po
koži kao škorpija, prodahtala mi je prethodne večeri na uho dok mi je
češljala kosu. A onda — ujed žalcem među noge!
Samo sam zinula kad je Muhamed pokazao na džamiju. Je li ova
šupa dom božjeg Poslanika? Očekivala sam palatu, ne ovu nisku,
zgurenu građevinu od ćerpiča. Nije imala čak ni vrata! Al-Kasva
kleče pred ulazom, te Muhamed kroči dole s njene grbe, a onda
pomože i meni da siđem. Pred nama se klanjao neki čoveg crnog
lica, sjajnog jednako kao i njegova ćela: Bilal. I on je imao belu
košulju sa skutovima, ali i ogrlicu od svetlih školjki i tamnih
komadića kosti, a na ušima ukrase od slonovače. To je onaj čovek
čiji glas čujem kako pet puta dnevno odzvanja s vrha džamije,
sazivajući pravoverne na molitvu: Alahu-ekber! Čak i kad je pričao
prirodnom jačinom, glas kao da mu je odjekivao. Osmeh mu je bio
nesebičan, pun zuba belih kao izbeljena kost. Njegov blagi pogled
smirio mi je uskovitlanu utrobu. Ukoliko je i zamišljao moju
predstojeću noć s Muhamedom — kao što su je, izgleda, zamišljali
svi ostali— to nije otkrivao.
Muhamed me uhvati za ruku pa me uvede u džamiju, veliku,
jednostavnu, dugačku prostoriju, svu u različitim smeđim bojama: od
poda posutog oblucima i peskom pa do zidova od blata. S tavanice su
visile rese urminih listova, koji su pravili retko prepleteni krov koji je
propuštao sunce kao iglice, te se činilo da pada kiša od svetlosti. U
svakom snopiću tog prozračnog zlata kovitlala se najsitnija prašina
što nam se dizala ispod stopala dok me je Muhamed provodio okolo
s rukom preko mog ramena, i pokazivao mi trupce od palmovog
stabla koje su on i njegovi pomagači istesali dugačkim noževima i u
razmacima ih postavili po čitavoj odaji kao stubove, da drže krov—
„taj izum sam sâm smislio.“
63
Digao me je da stanem na jedan toliko velik panj da je na njemu
mogla da se postroji čitava moja porodica. Tu on stoji kad predvodi
molitvu petkom posle podne. Skupio je šake da uhvati vode što je
curila iz svete česme na severnom kraju sobe, a onda mi ponudio da
pijem. Učtivo sam slušala dok mi je pričao kako su on i Omer tu
česmu napravili od bakarnih cevi da bi je sproveli od obližnjeg
izvora, te tako sad imaju vođu kojom vernici peru ruke i noge pre
klanjanja. Čudom sam se čudila skromnosti ovog zdanja, u suštoj
suprotnosti s domom mojih roditelja. Moraću da popričam sa
Sevdom o tome da se ovoj sumornoj odaji doda malo nameštaja i
poneko šareno jastuče.
Prošli smo kroz još jedan lučni prolaz, na istočnoj strani džamije,
pa ušli u dvorište, veliki kružni prostor pobusan travom dugih
sivozelenih vlati, u hladu svakojakog drveća: kržljavih bagremova;
jedne urme što se izdizala kao da dodiruje nebesa, a lišće širila iz
svoje krune kao zrake nekog zelenog sunca; krošanja gaze s onim
granama s lišćem poput paperja, pognutim kao da se mole. Na
severnom kraju dvorišta stajala je šćućurena koliba od ćerpiča,
odmah do ogromnog šatora prekrivenog dugačkom kamiljom
dlakom, koja je služila da štiti od vrućine. Muhamed me provede oko
ugla džamije, odakle je, ka tom severnom zidu, vodila staza od dobro
utabane zemlje, sve do kamenog zdenca, a iza je cvao vrt u raskoši
punog sjaja: narovi s rumenim zvonastim cvetovima; otmena drvca
zelenog limuna; strukovi indiga što cvetaju najtamnijom plavom
bojom; čipkasti lan, još bez cveta. Ovo je bašta njegove kćeri Fatime,
reče mi Muhamed. Još je svakodnevno obilazi, ali kako se sad udala
za Aliju, prerasla je ljuljašku što visi o grani gloga.
„Nadam se da ću te viđati kako uživaš na toj ljuljašci,
Crvenperčice“, reče. Ja zaškiljih u njega. Zar nisam takođe i udata
žena?
Dalje u dvorištu, Muhamed mi pokaza jednu kolibicu koja mi
izazva sažaljenje, pa reče da pripada Sevdi. Ako mi bilo šta zatreba,
a Muhamed je zauzet, obično ću je naći tu ili u kuhinjskom šatoru.
„Brinula se o mojim kćerima otkako im je umrla majka, pa sam
siguran da će se lepo brinuti i o tebi.“ I ponovo, zamalo da se
pobunim. Misli li on da sam dete? Želim li da to misli? Zauzdah
jezik.
U šatoru je na divovskom ložištu ključao ječam u crnom kazanu,
a na pljosnatim kamenovima dimile su se okrugle pogače. Jedan
64
kapak u šatoru izvlačio je dim naviše u blagi jutarnji vazduh, ali u
šatoru se zadržavao miris hleba, ječma i ugljevlja što gori. Jedinu
dodatnu dnevnu svetlost propuštali su otvori na naspramnim
krajevima tog dugačkog, širokog šatora i glavni ulaz u sredini
zapadnog krila, ali su zato sobu obasjavale uljanice okačene o
izrezbarena postolja od urminog debla, pa je bilo svetlo gotovo kao i
napolju. Ognjište, ogromno, duboko, kao zdela popločana kamenjem,
uz dugački istočni zid, služilo je za okupljanje u ovoj odaji. Na
južnom kraju, pod jednim preklopom šatora, sedeo je na petama
dečačić i igrao se drvenim vojnicima na izbledelom crvenom tepihu.
Iza njega, staklenci, lutke, školjke i raznobojni štapići saopštavali su
mi da se tu igraju deca iz ovog domaćinstva — od koje je većina,
kako kaza Muhamed, odrasla. Na severnom kraju je bio drugi tepih,
takođe izbledeo, jedva rumenkast, s razbacanim debelim jastucima,
prirodne boje kože i smeđim. Tu ćemo Sevda i ja jesti kad je preko
dana najveća pripeka, zaklonjene od sunca i zaštićene od vrućine.
Pravo preko puta ložišta, pored glavnog ulaza, u velikim drvenim
sanducima stajali su noževi, kao i činije i tanjiri od pečene gline,
crvenosivi, smeđe-tamnozeleni, mnogi okrnjeni. Sanduci su počivali
na podu, odmah do velike ploče od belog mermera sa sivim
šaricama, za pripremanje jela. Na njoj je stajao velik sivi avan s
tučkom ogromnim poput buzdovana, košara s mlevenim svetlim
ječmom i činija s prečišćenim maslom. Pored ovog dela za
spremanje hrane bilo je duboko drveno bure s urmama, a na dnu je
bilo slatkog, lepljivog soka koji je iscurio iz njih, a koji će se koristiti
da se zaslade jela ili da se, što je najlepše, pomeša s vodom pa da se
dobije osvežavajuće piće.
Kod ognjišta, Sevda je zajapurenog lica čučala kraj kamene ploče
na kojoj je uz pomoć drugog kamena mlela ječam. Muhamed je
pozdravi dubokim naklonom. Ona podiže ruku do prozorske prečage,
pa se, uz stenjanje, uhvati i pridiže. Zagegala se kroz prostoriju,
širokog, okruglog lica s velikim osmehom prošaranim rupama, pa me
obujmila telom u zagrljaju nalik na testo. Od njenog mirisa na mošus
i neperu presekao mi se dah.
„Gle kolišna je!“, kaza. „Pametnije bi mi bilo da se latim
kuvanja. Treba malo da popuniš te bokove!“ Pa me munu laktom.
„Čovek valja da ima za šta da se uhvati, što ćeš uskoro i da otkriješ.“
65
Uz vrat pa u obraze udari mi vrelina od tih priča. Alaha im, zar je
ložnica sve o čemu taj narod danas razmišlja? Oborih pogled da ne
vidi kako sam razdražena.
„Jä, Sevda, gledaj kako mi je nevesta pocrvenela!“ blago je
prekori Muhamed. „Oboje si nas posramila.“
Ali ona se samo nasmeja i opet me zagrli, a onda se okrete da
zagrli Muhameda. Zatim pozva svog sina iz prvog braka da ga
upozna s nama — šestogodišnji bucmasti Abdul već je pokazivao
znake da je nasledio majčinu građu a onda izgura Muhameda i mene
u dvorište, govoreći kako mora da završi ručak za taj dan.
„Idite! U ovim danima i noćima uživajte nasamo i zajedno“, reče.
„To je za svaku mladu vreme koje se najviše pamti.“ Oči joj
zaigraše. „Osladi se njima, Ajša. Ima kad ćeš raditi sa mnom u
kuhinjskom šatoru.“
Dani i noći. Nasamo i zajedno. Šta ćemo to raditi ja i Muhamed?
Štošta, sudeći po Esminim rečima. Stvari o kojima se ne priča. Čim
prokrvari, spremna je da rađa. Ja da rodim dete? Nisam mogla da
zamislim da se pred bilo kojim muškarcem razgolitim. Zažmuri i
biće gotovo očas posla. Muhamed me dvorištem povede u drugu,
noviju kolibu, priljubljenu uz džamiju i s malim jednostavnim
vratima od zelenog drveta s prednje strane.
„Ovde ćeš ti stanovati, a ja provoditi noći namenjene tebi, reče.
Svadbena haljina mi je zapinjala oko nogu kao lanci kad me je uveo
u džamiju da na česmi operemo ruke. vođa je curila i hladila mi
drhtave prste, smirivala mi zatutnjalo srce.
„Zamolimo Alaha da nam blagoslovi brak“, reče Muhamed.
Dohvati dve asure od urminih vlakana, naslonjene na zid, pa ih
odmota u pravcu juga, prema Meki. Zajedno otklanjasmo dva rekata
(dubok naklon u sklopu muslimanske molitve), saginjući se iz pasa, a potom
se spuštajući na kolena i pritiskajući čelom o tle.
„Potkrepi, Bože, moju ljubav i milost prema njoj, i potkrepi
njenu ljubav i milost prema meni“, molio se Muhamed dok smo
klanjali i padali ničice. „Zadahni nas međusobnom ljubavlju.“
Daj mi hrabrosti, molila sam se ja. I molim ti se, ne daj da
previše boli.
Smotali smo asure i vratili ih na mesto. On me uze za ruku i opet
me izvede. Od vrtoglavice mi se mutio vid, kao da me je udarila
sunčanica. Na vratima moje kolibe zastadosmo. Muhamed stade iza
mene i dlanovima mi pokri oči.
66
Prigušila sam uzvik i privila na grudi svoju lutku, još skrivenu
ispod haljine. Osećala sam kako mu iz tela zrači toplota, svega na
pedalj od mene.
„Uđi pa da izrazimo svoju ljubav“, reče.
Nesigurnim korakom ušla sam u kolibu. Zemljani pod mi se
mrvio pod sandalama. Tamni miris blata mešao se sa opojnim
daškom slame. Muhamed skide ruke sa mog lica i ja otvorih oči.
„Alaha ti!“ kliknuh. ,Jesi li me doveo u raj?“
Police i prozorske daske moje sobe ispunjavali su drveni vojnici,
čitava vojska, i s njima malecni konji s pravim grivama; bile su tu i
dve crnokose lutke i jedan lutak s turbanom; uže za preskakanje,
lopta — a naslonjen na prozor, pravi mač s krivim sečivom i
balčakom od kucane bronze; jedino što je bio dečji mač, mali i lagan
taman da ga ja bez po muke dignem.
„Više nema borbe štapovima“, reče Muhamed. „Naučiću te kako
se koristi pravi mač.“
Ćušnuh lutku u košulju, pa zamahnuh mačem kroz vazduh.
„Sad?“
On se nasmeja i odmahnu glavom. Oči mu zasjaše kad je
koraknuo ka meni.
Reče: „Za danas na umu imam jednu drugu igru.“
Mač mi ispade iz ruke i tupo tresnu o zemljani pod.
Prestala sam da dišem dok je pružao prste ka meni. Gledala sam
kako mu se oči menjaju, kao da se u njima pali plamen, i čekala te
ruke što mile, tu žaoku što ujeda. Ovo je početak nečeg novog, nečeg
strašnog. Uskoro ću ležati na postelji pod njim, spljeskana kao
skarabej, otimajući se i jecajući dok se on zariva u mene. Ne bi on
mene povredio, ali kako da se uzdrži? Prvi put uvek boli. Samo
žmuri i moli se da brzo završi.
„Čekaj“, izustih. Glas mi je podrhtavao. Zgrabih Lejlu, pa je
isturih ispred sebe. Ruke su mi se tresle, pa je i lutka poskakivala.
„Jä, Muhamede, čega bi da se igramo?“, kaza Lejla tresući prema
njemu kosom. „Žmurke? Konjića i vojnika? Ili bi možda da nas
ljuljaš na ljuljašci?“
Oči mu porinuše duboko u moje. „Ovo je ozbiljan trenutak, Ajša.
Kasnije će biti vremena za detinje igre.“
Prišao je za još neki korak, pa posegao jednom rukom da mi
skine pokrivku s glave. Ona mi skliznu niz ramena, pa na pod,
šuškajući.
67
„Kakva divna riđa kosa, kao tečna vatra“, promrmlja on. Ja
zažmurih i pokušah da uživam u njegovim prstima što mi miluju
obraz, u dlanu što mi klizi po glavi, ali samo sam mislila na sledeći
deo odeće koji će pasti.
Poljubio me je u teme. Prešao mi prstima niz mišicu. Nežno je
povukao moju haljinu, pa je i ona kliznula sa ramena i srozala se na
pod. Poželeh da sakrijem naga ramena kosom ili rukama, ali umesto
toga stiskala sam lutku i molila se da što pre završi sa mnom. Prsti su
mu lagano kružili po koži na mojoj mišici, od čega se naježih.
Uprkos sparini što je vladala u ovoj maloj zagušljivoj sobi, osetih
zimu.
„Ajša“, reče on. „Pogledaj me.“
Otvorih oči i zagledah se u njegove. Bile su istovremeno i blage i
oštre, i bližile su se onako kako se sagibao da me poljubi u usta.
Ponovo zažmurih i pokušah da opustim telo, ali osećaj njegovog
daha na mojoj koži i njegovih usta na mojim ustima samo me nagna
da još čvršće stegnem lutku. Gurnuo mi je jezik u usta. Stavio je ruke
na moj struk, a potom polako krenuo naviše uz grudni koš, prema
dojkama. Pomamno sam uvrtala lutku, sileći ruke da ga ne odgurnu.
Tad se začu zvuk paranja, te izustih: „Ah!“
Pogledala sam naniže, u šake. Sirota Lejla mlitavo je visila,
praznih očiju, glave gotovo potpuno otkinute od tela.
„O, ne!“, zavapih. „Ubila sam je!“ Iz vrata joj ispadoše komadići
runa i kliznuše mi po šaci. Njena ljupka glavica visila je pod čudnim
uglom. Zajecah kao da je posredi pravo dete od krvi i mesa, a ne
stara krpena lutka.
Muhamed mi je nežno uze iz ruku i razgleda poderotinu.
„Nije mrtva, samo je povređena“, reče. „Srećom, Sevda je vrlo
vešta s iglom. Izlečiće ti lutku a da ni ožiljak neće ostati.“
„Ne!“ povikah još jače. „Upropastiće je! Videla sam kakve su ti
sandale...“
Muhamed se zasmeja takvim grohotom da se prepadoh i suze mi
stadoše. „Jä, Crvenperčice, Sevda već mnogo radi po kući. Ja sam
sebe krpim uključujući i sandale.“
Nasmejah se i ja, kroz suze, pa spustih Lejlu. Kako sam glupa, da
plačem zbog lutke! Mnogi muž bi se izdrao, pa me možda i udario,
ali ne i Muhamed. Koraknuh ka njemu pa mu se obisnuh oko vrata
kao ogrlica. Telo mu je bilo toplo kao da je čitav dan proveo na
suncu. Mirisao je opojno i čisto, na kardamom i misvak. Uz moje
68
uvo, srce mu je dumbaralo kao dečja stopala. Pomilova me rukom po
dugoj kosi — ali sada drugačije, više čitavom šakom, ne samo
vršcima prstiju.
„Crvenperčice moja“, reče. „Možda ti telo jeste spremno za
mene, ali strepim da ti srce nije.“
Pogledah ga odozdo u lice, očekujući da vidim kako mu se
ponovo raspaljuje žudnja — ali njemu su usne poigravale jer mu je
bilo zabavno.
„Misliš da te ne volimf“, rekoh.
„Znam da me voliš, habibati. Ali to nije ista ljubav kakvu ja
gajim prema tebi. Ti osećaš ljubav mlade devojke, ne ljubav žene.“
Tu uzdahnu. „To je ta opasnost koju sam prihvatio kad sam se oženio
detetom.“
Glasno udahnuh. Detetom! Dete živi s roditeljima. Hoće li me
poslati natrag u onaj zatvor?
„U ponečem jesam dete“, rekoh. „Ali u očevoj kući bila sam
zarobljena godinama. Kako može neko da odraste bez pustolovina,
ili makar nekih doživljaja? Ako me danas pošalješ natrag tamo, biću
ista i kroz pet godina.“
On razvuče usta u osmeh. „Da te pošaljem natrag? A zašto bih?
Već si unela smeh u ovo samotno mesto. Crvenperčice, nećes više
boraviti u roditeljskom domu, Ti i ja ostajemo zajedno dok smo živi
— a i potom, u raju.“
„A pravi brak? Bez njega nismo istinski muž i žena.“
„Brak je u srcu, ne u ložnici.“ Privuče me uza se, pa me poljubi u
čelo. „Mada mi se sviđa taj deo u ložnici. Svideće se i tebi, kad
budeš spremna. U međuvremenu imamo da obavimo i druge veoma
važne stvari.“
Olabavio je zagrljaj. Uzmakoh od njega i zagledah mu se lice—
ali on je već prolazio pored mene, ka maču koji sam ispustila na pod.
Podiže ga i prinese svetlosti, pa stade da ga obrće, od čega mu je
odsjaj sunca šarao lice. Okrete se prema meni sa žustrim osmehom.
„Prvi čas“, reče. „Kako da razoružaš protivnika.“
Škorpijin žalac
Meka, 623—625 • Od desete do dvanaeste godine
onačno ću biti oslobođena zatvora. Tako sam se tešila na
dan kad su me udali za Muhameda. Iako mi se telo grčilo
pri pomisli na zajedničku postelju, srce mi je igralo kad se
setim da najzad napuštam roditeljski dom. No tada, na vratima, on mi
se pokloni i reče „zbogom“, i ja se osetih kao da mi je srce ptičica, a
neka ruka se sklopila oko nje i počinje da je steže.
„Ne možeš sa mnom, još ne, Crvenperčice“, reče. „Ne bi bilo po
propisu. Moraš da ostaneš kod roditelja dok ne odrasteš. Ali
obilaziću te svaki dan.“
Kroz suze sam ga posmatrala kako uzjahuje kamilu, ali pre nego
što sam stigla da doviknem za njim, majka me uvuče u kuću i zalupi
vrata.
„Rekla sam ti, ovo je svadba, ne i pravi brak“, kaza.
„Ali hoću da idem s Muhamedom. Dovde mi je više da živim u
ovoj pećini.“
Majka coknu. „Da ideš s Muhamedom? A šta onda? Svi bi samo
kvocali i pričali o sirotoj Ajši, koju je tako mladu uzeo onaj okrutni,
sladostrasni Muhamed.“
Kutejla, koja je stajala pored nje, klimnu glavom. „Umet već
bruji kao košnica zbog Prorokove ženidbe devetogodišnjom
devojčicom.“
„Pa zašto onda ne mogu da se preselim kod njega?“ upitah. „Kad
svi već ionako pričaju.“
„Jä, Um-Ruman“, reče Kutejla, „moraš da naučiš ovo dete
nekolikim stvarima.“ Pa izvi obrvama na majku, a onda pogleda u
mene. „Muškarci se žene iz dva razloga, Ajša. Da im supruge pruže
uživanje u krevetu i da im odgajaju decu. Ti trenutno Proroku ne
K
54
možeš da daš ni jedno ni drugo, ne dok ti ne poteče krv.“ Pa zapreti
prstom. „Suze čuvaj za taj dan.“
Moja majka uzviknu i odvuče me u moju sobu, gde mi reče da
zaboravim Kutejlinu glupost i da malo odspavam.
„Zaboravi i svoje budalaste maštarije o Safvanu“, reče. „Sad si
Muhamedova supruga, zbog čega treba da si zahvalna, a ne da
plačeš.“
Koja majka istinski poznaje svoju kćer? Tuđin mojim željama,
moja umi ni izbliza nije mogla da sameri moj jad što živim pod
ključem, niti moju čežnju da me ta tajna zrelih žena obeleži svojim
crvenim znamenjem. Drugim devojkama obred venčanja otvara vrata
perde te izleću, preobražene svadbenom noći, kao leptiri. Samo će
moja krv— i moje telo— gospodariti mojim oslobođenjem.
Mnoge sam sate provodila ljuljajući se u dvorištu, sad preko zida
kuće tražeći Muhameda, jedinog koji može da me oslobodi iako sam
strepela od cene te slobode. Dve godine sam izokola koračala ka
ženskoj zrelosti, potom zaokrenula natrag u detinjstvo, lebdeći
između kćeri i žene, između čežnje za tim novim životom i straha od
njega. U kući sam udarala o zidove očevog mračnog doma, skrivena
od pogleda kao najsvetiji kumiri Ćabe; grudi su mi sad bile jednako
svete kao planine-bliznakinje iznad Meke, nevinost kao hram koji
treba čuvati od pustahija i munafika kao što je budući knez Medine,
Ibn Ubej.
Krupnog stasa i očiju nalik na crne oblutke, Ibn Ubej je bio vođa
u Medini pre nego što smo stigli. Pa ipak, njegov upadljivi,
razmetljivi hod nikad nije mogao da se takmiči s Muhamedovim
milim osmesima. Njegovi sledbenici su jatomice prelazili u islam,
odbacujući Ibn Ubeja kao bajatu koru hleba. Ljubomoran, žalio se
svud redom: zar ne vide ljudi koliko je Muhamed mek i slab?
Na sve spreman kako bi narušio Muhamedov ugled, Ibn Ubej
počeo je javno da vređa Sevdu i Fatimu. Kad god su išle na tržnicu,
Ibn Ubej ili neki njegov groktavi prijatelj prišunjao bi se i pokušao
da ih pipne. Koliko tražiš za sat vremena u krevetu, habibati? Plaćam
zlatom da osetim te čudesne grudi. Slušajući te priče, uzdrhtala bih.
Koliko bih ja tražila da pustim nekog čoveka da se onako znoji i
stenje nada mnom? Nema za to dovoljno dinara u čitavom Hedžasu
(Hedžas=zapadna obala Arabijskog poluostrva, deo koji se graniči s Crvenim
morem, obuhvatajući i Meku i Medinu).
55
Posle venčanja, kao što mi je obećano, Muhameda sam viđala
češće nego ranije. Ne samo što me je svakog dana posećivao već je i
provodio sa mnom sate u dvorištu, mačujući se sa mnom drvenim
mačem i igrajući se lutkama sa mnom i mojim drugaricama. Damar
mi je isprva čudno treperio u njegovom prisustvu i uzmicala sam od
njegovog dodira, u strahu od bračne postelje i njegove nove,
muževljevske moći nada mnom — ali njegov smeh i ljubaznost
uskoro su mi ulili spokoj.
Muhameda sam poznavala čitavog života. Držao me je na
rukama tek nekoliko trenutaka pošto sam se rodila, blagosiljajući me
naročitom molitvom dok sam se ja batrgala i kopala mu po prsima u
potrazi za dojkom, od samog početka gladna. Spasao mi je život,
pričali su mi roditelji, tako što je mog oca ubedio da prekrši
mekanski zakon. Te godine se rodilo premalo dečaka, pa su vođe
Kurejšija odlučile da se sve novorođene devojčice žive zakopaju u
pustinji. Zar nisu i devojčice stvorenja Alahova?, rekao je Muhamed
mome ocu, koji se tad zaplakao od olakšanja.
U Muhamedovim očima, devojke i žene su bile više od pokretne
imovine koju će muškarci posedovati ili otuđiti već prema ćefu. One
imaju vrednost u božjim očima, te i u njegovim. Kao njegova
supruga, za razliku od tolikih drugih žena, imaću pravo na glas koji
će moj muž slušati. Imaću Muhamedovo poštovanje.
A umi je rekla i da će me poštovati pravoverni, čiji je broj
porastao od prvog božjeg otkrovenja Muhamedu, pre deset godina.
Kad jednom okuse Alahovu poeziju što poput slatke kiše lije s
Muhamedovih usana, mogu da se preobraze i najtvrđa srca. Čak i
Omer, kojeg je u Meki Ebu-Sufjan poslao da umori Muhameda, iz
Prorokove kuće izašao je kao pravoverni, preobraćen njegovim
kazivanjima. Mnogo sam sličnih priča bila čula; ispripovedala mi ih
je majka, zadihanim glasom punim strahopoštovanja.
Sada, daleko od ruke Kurejšija, naš umet je postajao moćna sila u
Hedžasu, a oni najbliži Muhamedu najviše su i postizali.
„Imaćeš najviši položaj među ženama u Medini — a jednoga
dana i u čitavom Hedžasu“, govorila je majka, pogleda zamagljenog
kao da i sama čezne da se uda za Muhameda.
Kad prokrvarim, preseliću se u Muhamedov dom da mu
postanem žena „u svakom pogledu“, tako bi majka rekla, a ja bih
uzdahnula kao da me je pritislo neko teško breme. Kakav ćeš ugled
uživati kao kći Ebu-Bekirova!, dodala bi. A imajući nezgrapnu,
56
materinski krupnu Sevdu za jedinu sestru-ženu, držaću Muhamedovo
srce u šaci.
„Sevda njemu nije kaduna, već samo kuće-domaćica“, kazala bi
majka. „Stekni njeno poverenje i ustupiće ti položaj. Zbog svoga
uzrasta, može se dogoditi da se za taj položaj boriš ako se Muhamed
ponovo oženi — sem ako mu ne rodiš naslednika. Tad ćeš vladati
haremom ukoliko ti je to želja.“
Stisnula sam vilice da mi ne izlete gorke reči. Da budem kaduna
— to mi je sad više nego želja. Budući da sam gledala majku kako
pere Kutejlinu odeću, muči se da donese Kutejli vodu, trpi Kutejline
uvrede, sebi ću za cilj postaviti da Muhamedu budem prva supruga.
A onda je jednog dana taj cilj postao preka nužnost.
„Potkrati mi kosu za jedan prst“, zapovedila je Kutejla majci tog
vrelog popodneva.
„Nisam umešna u potkraćivanju kose“, rekla je majka. „Najbolje
bi bilo da pozoveš Bariru. Nova služavka iz Abisinije, Barira nas je
sve zapanjila svojim veštinama da udesi kosu.
„Bariru sam poslala na tržnicu pre sat vremena. Još se nije
vratila“ rekla je Kutejla i pružila majci makaze.
Turobno stisnutih usta, majka je krenula da krati krajeve
Kutejline kose. Ali za razliku od Barire, nije sekla pravo, ravnom
linijom. Ivica koju je napravila malčice je bila uštrpnuta pri sredini
Kutejlinih leđa, a onda se opet spuštala naniže. Osetila sam kako mi
strah nadima grudi dok sam posmatrala umi kako radi žmireći od
usredsređenosti, počinjući da se rumeni kad je shvatila koliko je
rđavo ispalo njeno „potkraćivanje“.
„Alaha ti, nameravaš li čitav dan na ovo da potrošiš?“ prasnula je
Kutejla.
„Kosa ti se prebrzo suši, teško mi je da je podsečem ravno“,
kazala je umi. „Daj da je još malo skratim.“
Kutejla je frknula kroz nos. „Gde mi je bila pamet kad sam ženi s
dve leve ruke poverila čak i ovako prost zadatak.“
Istini za volju, gde joj je bila pamet? Zar je nije umi upozorila?
Kad je pogledala dole i videla onoliku kosu rasprostrtu oko nje kao
tepih, Kutejla je đipila i zgrabila moju majku za ramena.
„Budalo!“ vrisnu. „Gledaj šta si mi uradila!“ Zamahnula je
rukom visoko iznad glave, pa je obrušila mojoj majci na lice.
Kad sam ugledala majčine suze, retke kao kiša, i ruke što su joj
kao vihor poletele da se uhvate za obraz što plamti, krv mi se sledila
57
u žilama. Blesak čelika na saslepljujućem suncu privuče mi pogled
dole dok su makaze ispadale majci iz ruke. Bacih se na njih, a onda
ih uperih u Kutejlu. Strah u njenim očima me zasmeja, što privuče
majčinu pažnju.
„Ajša, ne!“ viknu umi. „Smesta bacaj te makaze!“
„Da mi više nikad nisi pipnula majku“, zarežah primičući se
Kutejli. „Ako samo probaš, iseći ću te u paramparčad.“ Oči su joj se
razrogačile kao fildžani.
Ali pre nego što sam uspela da joj pridem bliže, majka se pruži i
iščupa mi makaze iz ruke. „Odlazi u svoju sobu“, reče, „I čekaj me
tamo.“
Čekala sam — sat vremena, kako mi se učinilo — hodajući
ukrug i kipteći zbog onog šamara. Kako se zlobno Kutejla ponaša
prema mojoj majci, kao da je umi najobičnije pseto! I koliko je kao
pseto uzvratila moja majka, cvileći i prinoseći šapu licu.
Nikad, nikad neću živeti onako kako živi moja majka. Ako Sevda
pokuša da mi naređuje tamo u Muhamedovom haremu, jednom
jedinom oštrom rečenicom pokazaću joj koja je brža na jeziku. Ako
me udari, ili ću je ubiti, ili će žaliti što nije mrtva.
Ja sam Ajša bint Ebu-Bekir, miljenica Proroka Alahovog, ničija
robinja.
Kad je majka konačno došla u sobu, usta su joj podrhtavala, a
lice bilo kao kreč, ako se ne računa crveni otisak na obrazu.
„Branila sam te“, rekoh joj. Njen smeh me zali kao poruga.
Izmahnu rukom i tako me snažno ošamari da mi zazvoni u ušima,
Skupih se da se smirim, ali i da se sakrijem od nje, ali kad sam digla
pogled, ona je tiho plakala.
„Nikog i ništa nisi ti odbranila“, reče. „Razbesnela si Kutejlu.
Sad će zbog tvog napada mene da kazni.“
„Tebe da kazni? Zašto? Ja sam joj pretila, nisi ti.“
„Jä, Ajša, zar baš ništa ne znaš ni posle sveg ovog vremena ovde
provedenog?“ Obrisala je rukavom suze, pa uzdahnula. „Kutejla me
mrzi od dana kad sam kročila u ovaj harem. Mrzi me zato što me tvoj
otac voli. Jedina joj je želja da mi izaziva patnju.“ Ramena joj
klonuše dok se okretala da ode.
„Jä, umi“, nesigurno rekoh. „Zar nema ničega što mogu da
učinim za tebe?“
58
Osmeh joj je visio nakrivo, kao slomljeno krilo. „Najbolje što
možeš, Ajša, jeste da zapamtiš šta si danas videla — i da se postaraš
da nikad ne dozvoliš da ti se to dogodi.“
Izvan našeg doma umet je narastao, ali ne i naše zalihe
namirnica. Ljudi su dolazili u Medinu da pobegnu od Kurejšija, no
uskoro su počeli međusobno da se pitaju je li ova nova vera vredna
gladovanja. U očevom medžlisu Muhamed i njegovi ahsabi su lupali
glavu kako da nahrane sve preobraćenike, dok sam se ja krila ispred
ulaza s lukom i prisluškivala, nepomična i tiha kao gušter na
kamenu.
Kao okovana čarolijom, slušala sam Aliju kako predlaže da
pljačkamo karavane, kao način da obogatimo umet. Otac se zalagao
protiv toga, govoreći da smo trgovci, a ne beduini.
„Nismo ni težaci, a opet — Medina nema ništa sem poljoprivrede
i stoke“, rekao je Umar. „S kime da trgujemo u ovom zaostalom
gradu? S ovcama?“
„Jä, brate, Kurejšije su nas primorale da napustimo domove i
izvore prihoda“, kaza Alija. „Zar ne bi trebalo da od njih makar
zahtevamo naknadu?“
Muhamed se nasmeja. „Ebu-Sufjan, on da se svojevoljno rastavi
od jedne jedine dirheme? Taj će čak i posle smrti doći da stražari nad
svojim ćarom.“
„Onda ga moramo prinuditi da plati“, reče Omer. „Svi će nas u
Hedžasu prezreti zbog naše slabosti ako to ne uradimo.“
Alijini i Omerovi dokazi bili su neoborivi. Muhamed je svom
uticajnom stricu Hamzi naložio da pripremi napad na sledeći karavan
Kurejšija koji bude prošao. Posle nekoliko nedelja, besni Ebu-Sufjan
zakleo se da će svoje izgubljeno blago osvetiti tako što će ubiti
svakog pravovernog u Hedžasu.
„Neka ih, nek pokušaju da se bore s nama“, razmetao se Alija
mlateći mačem i istežući ruke. „Ti mekušni trbušasti trgovci ima da
se onesveste čim vide vlastitu krv.“
Kad sam zašla u dvanaestu godinu, naše izvidnice upozorile su
Muhameda da je Ebu-Sufjan na putu ka Medini, s vojskom od devet
stotina ljudi.
59
Utmanu je podrhtavao glas dok nam je prenosio vesti. „Kako se
smemo i nadati da ćemo poraziti tolike ljude kad sami imamo tek
šačicu?“
„Dok je Alija uz tebe?“ Začuo se fijuk Alijinog mača. „Ne boj se,
deda. Ja i Hamza sve ćemo da ih pobijemo.“
Omer u odgovor zabrunda. Dugo su svi ćutali. Onda čuh oca
kako izgovara reči koje blaže kao svež povetarac.
„Jä, Muhamede, zahvalan sam što imam uza se Aliju, a isto tako
i Hamzu. Ali više od svega mi je drago što se Alah bori na našoj
strani. Slažem se s Alijom. Pusti nas da krenemo Ebu-Sufjanu u
susret i da mu pokažemo čijeg se boga treba plašiti.“
Onog dana kad je naša malecna vojska kretala iz Medine, Kutajla
se plačući zalepila za moga oca, dok je moja majka stajala kraj njega
kao kip, ne trepćući i ne progovarajući. I Esma je plakala sve dok joj
oči nisu pocrvenele kao sirovo meso, ali ja sam stisla abijevu bradu,
poljubila ga u obraz i rekla mu da ću se moliti da se vrati živ i zdrav.
Srca teškog kao čamac pun vode, stajala sam kraj prozora i
posmatrala ga kako uzjahuje konja i odlazi, oličenje junaštva u
košulji od verižica i s kožnim kalpakom i mačem. Koliko sam žudela
za danom kad ću moći da idem s njima, da im nosim vođu po bojištu,
kako su žene u to doba radile! Poneću mač i prvom prilikom
uključiću se u bitku.
Kroz svega nekoliko dana, naša izvidnica vrati se u Medinu s
vestima: vojska našeg umeta izvojevala je bitku na Bedru! I ne samo
to, već su naši pobili toliko Kurejšija da je Crveno more potamnelo
od njihove krvi.
U našoj kući, Kutejla i moja majka su se sad čak grlile, a Esma i
ja smo igrale u dvorištu, ošamućene od smeha. Napolju su ulice
ispunili oni što nisu bili na Bedru, vičući tako slavodobitno kao da su
sami odigrali ulogu u toj pobedi. Mi smo cilikale od ponosa zbog
naše vojske i u znak zahvalnosti Alahu. Poneka je prolila i koju suzu
nad nekim rođakom Kurejšijom što je poginuo u bici, ali ja ne.
Radovala sam se što sam oslobođena straha u kom nas je Ebu-Sufjan
toliko dugo držao. Posle takvog poraza sigurno će nas odsad pa
nadalje ostaviti na miru.
Posle nekoliko meseci, kad mi je potekla mesečna krv, osetila
sam se lakom kao perce, došlo mi je opet da zaigram. Konačno će
Muhamed doći po mene i moći ću da izađem iz ove grobnice! A dok
mi je majka prala noge i nameštala mi krpu izmeđ njih, netremice
60
sam zurila kako bi mi oči zasuzile. Prema običaju, valja se da plačem
dok napuštam roditeljski dom.
„Alaha ti, šta sad šmrkćeš?“ kaza moja mati mašući rukama kao
da hoće da mi obriše suze. „Sad si žena, Ajša. Treba da se raduješ, a
ne da se ponašaš kao derle.“
No s druge strane, koja se to žena igra igračkama? Meni su moji
drveni konjići još pružali sate uživanja. Punjene lutke i šivene
životinje znale su sve moje tajne. Ali umi odmahnu glavom kad vide
kako ih skidam s polica u svojoj sobi i ređam ih u torbu od kozje
kože.
„Njih ostavljaš ovde“, reče. „U džamiji ćeš imati pune ruke
posla. Muhamed ne drži robove niti plaća sluge. Sve radi Sevda, a ti
ćeš joj pomagati.“ Ja slegoh ramenima i nastavih da ubacujem lutke,
ali ona mi istrže torbu iz ruku. „Nijedna Ebu-Bekirova ćerka neće u
bračnu ložnicu ući s naramkom igračaka! Proroku si žena, a ne
ćerka!“
Kad sam spremila svoje stvari, majka se okrenula da izađe iz
sobe. Ja zgrabih s kreveta najdražu lutku, po imenu Lejla, i ćušnuh je
pod haljinu. Potom krenuh za umi u dnevnu sobu, gde me Muhamed
dočeka osmehom toplim i sjajnim kao sunce. Tog dana nije izgledao
kao čovek od pedeset pet godina, već mnogo mlađe, dok je stajao u
svežoj, okrečenoj sobi mojih roditelja, raskoračen i podbočivši se
rukama. Bela košulja i skutovi padali su mu široko oko snažnog tela,
a tamne kovrdže su mu neposlušno bežale ispod belog turbana.
Njegove oči su kao medom zalivale slatkim pogledima moje lice
i telo, s divljenjem zastavši na crveno-beloj prugastoj svadbenoj
haljini, kao da je nikad ranije nije video.
„Danas sam“, reče, „najsrećniji čovek u čitavom Hedžasu.“
„Danas i svakoga dana, odsad pa nadalje“, vragolasto uzvratih.
„Da, veoma srećan“, ponovi on klimajući glavom, „kad se ženim
tako skromnom devojkom.“
„Ako skromnost smatraš bogatstvom, onda je trebalo da se
oženiš Al-Kasvu. Tu kamilu nikad nisam čula da se ičim hvali.“
Muhamed od smeha zarika kao lav. Zasmeja se i otac, pa čak i
majka, kojoj su oči igrale kao plamen sveće kad god bi pogledala u
Muhameda. „Vidiš s čime si se uhvatio, Proroče“, reče. „Nadam se
da se nećeš predomisliti.“
„Pa da se time odreknem prilike da se svakog jutra budim
smejući se?“ uzvrati Muhamed.
61
Kroz glavu mi kao munja sevnu slika nas dvoje zajedno u
postelji, te nisam čula ništa što su ostali rekli. Ne sećam se ni da li
me je majka poljubila za rastanak, niti je li i suzu pustila; ne znam šta
je otac mrmljao dok mi je u ruku gurao kožnu kesu sa pet srebrnih
dirhema. Samo sam mislila na to kako je onaj matori Hamal dlakave
zadnjice jahao svoju sitnu, mladu ženu. Fazija-Džemila je tad bila
svega godinu-dve starija nego ja sad.
Crvena boja je zalivala jutarnje nebo kad smo Muhamed i ja
zajedno krenuli na Al-Kasvi, njegovoj čisto beloj kamili, od kuće
mojih roditelja pa poljanom što nas je delila od grada. Oblaci su se
nespokojno kovitlali pred suncem. Rese palmovog lišća mahale su
kao da nam žele dobrodošlicu. Bledu, oštru travu šarala je ljubičasta
lavanda, začinjavajući mirisom povetarac. Pored su prolazile silne
ovce, blejeći kao deca kad kmeče. Stisla sam uzdu rukama i zapitala
se hoću li ikada ponovo pohoditi roditeljski dom.
A onda smo se našli u smradnom gradu. Nikada nigde nisam
videla više muva nego tada u Medini. Gozbovale su na brabonjcima
ovaca, koza i pasa, razasutim po ulicama, a onda su dolazile da se
napiju u uglovima naših očiju. Dok sam mahala da oteram muve,
načas sam zaboravila na bračnu postelju.
„Muve vole sve što je slatko“, začikavao me je Muhamed. „Vidiš
kako mene ne diraju?“
Muvlji napadi su jenjavali kako smo se približavali džamiji.
Žmirnula sam i sagledala grad prvi put otkako sam u njega ušla, pre
gotovo tri godine. Žene pravih leđa išle su tamo-amo, ka zdencu i od
zdenca, gde se skupljala voda, pridržavajući na glavi glinene ćupove
ili košare s rubljem. Muškarci u gruboj bledoj odeći vodili su
magarce upregnute u kolica pored prostih kuća od sušenog blata i
trave. Al-Kasva stade, pošto ju je zaustavio neki visok mršav čovek
nemirnog oka, i još jedan niži, s dugačkim opuštenim brcima.
Obojica se pokloniše Muhamedu, a mene pogledaše ispod oka.
Navukoh pokrivku oko vrata.
„Jä, Muhamede, je li ti mlada konačno sazrela?“ upita onaj niži
sa skarednim osmehom. „Nadam se da noćas nećeš prejako da
vrištiš, mala. Bilo bi surovo da mučiš nas koji spavamo sami.“
Meni se zažari lice. Muhamed se iza mene ukoči.
„Sami spavate? Siroti, usamljeni ljudi!“ kazah, pa nabrčkah nos.
„No Alaha mi, po vašem mirisu mogu i da naslutim zašto.“ Ovaj se
62
zajapuri jer su se ljudi oko njega — uključujući i prijatelja dugonju
— nasmejali da se ulica orila.
„Lepo si to izvela, Crvenperčice“, kaza Muhamed kad smo
produžili. „To su Ibn Ubejevi ljudi. Još nekoliko puta neka ih neko
ovako postidi, pa će možda i da se nauče lepom ponašanju.“
,Ja ne znam da se ijedan magarac nečemu naučio“, uzvratih.
On se nasmeja i stisnu mi mišicu. „Moraću da uvežbavam
odgovore da bih ti bio ravan.“ Ali nije napomenuo ništa u vezi s
„pravim brakom“, niti šta me u njemu čeka. Prisetila sam se Esminih
šaputanja, pošto je sad bila udata i živela s mužem. Ruke ti mile po
koži kao škorpija, prodahtala mi je prethodne večeri na uho dok mi je
češljala kosu. A onda — ujed žalcem među noge!
Samo sam zinula kad je Muhamed pokazao na džamiju. Je li ova
šupa dom božjeg Poslanika? Očekivala sam palatu, ne ovu nisku,
zgurenu građevinu od ćerpiča. Nije imala čak ni vrata! Al-Kasva
kleče pred ulazom, te Muhamed kroči dole s njene grbe, a onda
pomože i meni da siđem. Pred nama se klanjao neki čoveg crnog
lica, sjajnog jednako kao i njegova ćela: Bilal. I on je imao belu
košulju sa skutovima, ali i ogrlicu od svetlih školjki i tamnih
komadića kosti, a na ušima ukrase od slonovače. To je onaj čovek
čiji glas čujem kako pet puta dnevno odzvanja s vrha džamije,
sazivajući pravoverne na molitvu: Alahu-ekber! Čak i kad je pričao
prirodnom jačinom, glas kao da mu je odjekivao. Osmeh mu je bio
nesebičan, pun zuba belih kao izbeljena kost. Njegov blagi pogled
smirio mi je uskovitlanu utrobu. Ukoliko je i zamišljao moju
predstojeću noć s Muhamedom — kao što su je, izgleda, zamišljali
svi ostali— to nije otkrivao.
Muhamed me uhvati za ruku pa me uvede u džamiju, veliku,
jednostavnu, dugačku prostoriju, svu u različitim smeđim bojama: od
poda posutog oblucima i peskom pa do zidova od blata. S tavanice su
visile rese urminih listova, koji su pravili retko prepleteni krov koji je
propuštao sunce kao iglice, te se činilo da pada kiša od svetlosti. U
svakom snopiću tog prozračnog zlata kovitlala se najsitnija prašina
što nam se dizala ispod stopala dok me je Muhamed provodio okolo
s rukom preko mog ramena, i pokazivao mi trupce od palmovog
stabla koje su on i njegovi pomagači istesali dugačkim noževima i u
razmacima ih postavili po čitavoj odaji kao stubove, da drže krov—
„taj izum sam sâm smislio.“
63
Digao me je da stanem na jedan toliko velik panj da je na njemu
mogla da se postroji čitava moja porodica. Tu on stoji kad predvodi
molitvu petkom posle podne. Skupio je šake da uhvati vode što je
curila iz svete česme na severnom kraju sobe, a onda mi ponudio da
pijem. Učtivo sam slušala dok mi je pričao kako su on i Omer tu
česmu napravili od bakarnih cevi da bi je sproveli od obližnjeg
izvora, te tako sad imaju vođu kojom vernici peru ruke i noge pre
klanjanja. Čudom sam se čudila skromnosti ovog zdanja, u suštoj
suprotnosti s domom mojih roditelja. Moraću da popričam sa
Sevdom o tome da se ovoj sumornoj odaji doda malo nameštaja i
poneko šareno jastuče.
Prošli smo kroz još jedan lučni prolaz, na istočnoj strani džamije,
pa ušli u dvorište, veliki kružni prostor pobusan travom dugih
sivozelenih vlati, u hladu svakojakog drveća: kržljavih bagremova;
jedne urme što se izdizala kao da dodiruje nebesa, a lišće širila iz
svoje krune kao zrake nekog zelenog sunca; krošanja gaze s onim
granama s lišćem poput paperja, pognutim kao da se mole. Na
severnom kraju dvorišta stajala je šćućurena koliba od ćerpiča,
odmah do ogromnog šatora prekrivenog dugačkom kamiljom
dlakom, koja je služila da štiti od vrućine. Muhamed me provede oko
ugla džamije, odakle je, ka tom severnom zidu, vodila staza od dobro
utabane zemlje, sve do kamenog zdenca, a iza je cvao vrt u raskoši
punog sjaja: narovi s rumenim zvonastim cvetovima; otmena drvca
zelenog limuna; strukovi indiga što cvetaju najtamnijom plavom
bojom; čipkasti lan, još bez cveta. Ovo je bašta njegove kćeri Fatime,
reče mi Muhamed. Još je svakodnevno obilazi, ali kako se sad udala
za Aliju, prerasla je ljuljašku što visi o grani gloga.
„Nadam se da ću te viđati kako uživaš na toj ljuljašci,
Crvenperčice“, reče. Ja zaškiljih u njega. Zar nisam takođe i udata
žena?
Dalje u dvorištu, Muhamed mi pokaza jednu kolibicu koja mi
izazva sažaljenje, pa reče da pripada Sevdi. Ako mi bilo šta zatreba,
a Muhamed je zauzet, obično ću je naći tu ili u kuhinjskom šatoru.
„Brinula se o mojim kćerima otkako im je umrla majka, pa sam
siguran da će se lepo brinuti i o tebi.“ I ponovo, zamalo da se
pobunim. Misli li on da sam dete? Želim li da to misli? Zauzdah
jezik.
U šatoru je na divovskom ložištu ključao ječam u crnom kazanu,
a na pljosnatim kamenovima dimile su se okrugle pogače. Jedan
64
kapak u šatoru izvlačio je dim naviše u blagi jutarnji vazduh, ali u
šatoru se zadržavao miris hleba, ječma i ugljevlja što gori. Jedinu
dodatnu dnevnu svetlost propuštali su otvori na naspramnim
krajevima tog dugačkog, širokog šatora i glavni ulaz u sredini
zapadnog krila, ali su zato sobu obasjavale uljanice okačene o
izrezbarena postolja od urminog debla, pa je bilo svetlo gotovo kao i
napolju. Ognjište, ogromno, duboko, kao zdela popločana kamenjem,
uz dugački istočni zid, služilo je za okupljanje u ovoj odaji. Na
južnom kraju, pod jednim preklopom šatora, sedeo je na petama
dečačić i igrao se drvenim vojnicima na izbledelom crvenom tepihu.
Iza njega, staklenci, lutke, školjke i raznobojni štapići saopštavali su
mi da se tu igraju deca iz ovog domaćinstva — od koje je većina,
kako kaza Muhamed, odrasla. Na severnom kraju je bio drugi tepih,
takođe izbledeo, jedva rumenkast, s razbacanim debelim jastucima,
prirodne boje kože i smeđim. Tu ćemo Sevda i ja jesti kad je preko
dana najveća pripeka, zaklonjene od sunca i zaštićene od vrućine.
Pravo preko puta ložišta, pored glavnog ulaza, u velikim drvenim
sanducima stajali su noževi, kao i činije i tanjiri od pečene gline,
crvenosivi, smeđe-tamnozeleni, mnogi okrnjeni. Sanduci su počivali
na podu, odmah do velike ploče od belog mermera sa sivim
šaricama, za pripremanje jela. Na njoj je stajao velik sivi avan s
tučkom ogromnim poput buzdovana, košara s mlevenim svetlim
ječmom i činija s prečišćenim maslom. Pored ovog dela za
spremanje hrane bilo je duboko drveno bure s urmama, a na dnu je
bilo slatkog, lepljivog soka koji je iscurio iz njih, a koji će se koristiti
da se zaslade jela ili da se, što je najlepše, pomeša s vodom pa da se
dobije osvežavajuće piće.
Kod ognjišta, Sevda je zajapurenog lica čučala kraj kamene ploče
na kojoj je uz pomoć drugog kamena mlela ječam. Muhamed je
pozdravi dubokim naklonom. Ona podiže ruku do prozorske prečage,
pa se, uz stenjanje, uhvati i pridiže. Zagegala se kroz prostoriju,
širokog, okruglog lica s velikim osmehom prošaranim rupama, pa me
obujmila telom u zagrljaju nalik na testo. Od njenog mirisa na mošus
i neperu presekao mi se dah.
„Gle kolišna je!“, kaza. „Pametnije bi mi bilo da se latim
kuvanja. Treba malo da popuniš te bokove!“ Pa me munu laktom.
„Čovek valja da ima za šta da se uhvati, što ćeš uskoro i da otkriješ.“
65
Uz vrat pa u obraze udari mi vrelina od tih priča. Alaha im, zar je
ložnica sve o čemu taj narod danas razmišlja? Oborih pogled da ne
vidi kako sam razdražena.
„Jä, Sevda, gledaj kako mi je nevesta pocrvenela!“ blago je
prekori Muhamed. „Oboje si nas posramila.“
Ali ona se samo nasmeja i opet me zagrli, a onda se okrete da
zagrli Muhameda. Zatim pozva svog sina iz prvog braka da ga
upozna s nama — šestogodišnji bucmasti Abdul već je pokazivao
znake da je nasledio majčinu građu a onda izgura Muhameda i mene
u dvorište, govoreći kako mora da završi ručak za taj dan.
„Idite! U ovim danima i noćima uživajte nasamo i zajedno“, reče.
„To je za svaku mladu vreme koje se najviše pamti.“ Oči joj
zaigraše. „Osladi se njima, Ajša. Ima kad ćeš raditi sa mnom u
kuhinjskom šatoru.“
Dani i noći. Nasamo i zajedno. Šta ćemo to raditi ja i Muhamed?
Štošta, sudeći po Esminim rečima. Stvari o kojima se ne priča. Čim
prokrvari, spremna je da rađa. Ja da rodim dete? Nisam mogla da
zamislim da se pred bilo kojim muškarcem razgolitim. Zažmuri i
biće gotovo očas posla. Muhamed me dvorištem povede u drugu,
noviju kolibu, priljubljenu uz džamiju i s malim jednostavnim
vratima od zelenog drveta s prednje strane.
„Ovde ćeš ti stanovati, a ja provoditi noći namenjene tebi, reče.
Svadbena haljina mi je zapinjala oko nogu kao lanci kad me je uveo
u džamiju da na česmi operemo ruke. vođa je curila i hladila mi
drhtave prste, smirivala mi zatutnjalo srce.
„Zamolimo Alaha da nam blagoslovi brak“, reče Muhamed.
Dohvati dve asure od urminih vlakana, naslonjene na zid, pa ih
odmota u pravcu juga, prema Meki. Zajedno otklanjasmo dva rekata
(dubok naklon u sklopu muslimanske molitve), saginjući se iz pasa, a potom
se spuštajući na kolena i pritiskajući čelom o tle.
„Potkrepi, Bože, moju ljubav i milost prema njoj, i potkrepi
njenu ljubav i milost prema meni“, molio se Muhamed dok smo
klanjali i padali ničice. „Zadahni nas međusobnom ljubavlju.“
Daj mi hrabrosti, molila sam se ja. I molim ti se, ne daj da
previše boli.
Smotali smo asure i vratili ih na mesto. On me uze za ruku i opet
me izvede. Od vrtoglavice mi se mutio vid, kao da me je udarila
sunčanica. Na vratima moje kolibe zastadosmo. Muhamed stade iza
mene i dlanovima mi pokri oči.
66
Prigušila sam uzvik i privila na grudi svoju lutku, još skrivenu
ispod haljine. Osećala sam kako mu iz tela zrači toplota, svega na
pedalj od mene.
„Uđi pa da izrazimo svoju ljubav“, reče.
Nesigurnim korakom ušla sam u kolibu. Zemljani pod mi se
mrvio pod sandalama. Tamni miris blata mešao se sa opojnim
daškom slame. Muhamed skide ruke sa mog lica i ja otvorih oči.
„Alaha ti!“ kliknuh. ,Jesi li me doveo u raj?“
Police i prozorske daske moje sobe ispunjavali su drveni vojnici,
čitava vojska, i s njima malecni konji s pravim grivama; bile su tu i
dve crnokose lutke i jedan lutak s turbanom; uže za preskakanje,
lopta — a naslonjen na prozor, pravi mač s krivim sečivom i
balčakom od kucane bronze; jedino što je bio dečji mač, mali i lagan
taman da ga ja bez po muke dignem.
„Više nema borbe štapovima“, reče Muhamed. „Naučiću te kako
se koristi pravi mač.“
Ćušnuh lutku u košulju, pa zamahnuh mačem kroz vazduh.
„Sad?“
On se nasmeja i odmahnu glavom. Oči mu zasjaše kad je
koraknuo ka meni.
Reče: „Za danas na umu imam jednu drugu igru.“
Mač mi ispade iz ruke i tupo tresnu o zemljani pod.
Prestala sam da dišem dok je pružao prste ka meni. Gledala sam
kako mu se oči menjaju, kao da se u njima pali plamen, i čekala te
ruke što mile, tu žaoku što ujeda. Ovo je početak nečeg novog, nečeg
strašnog. Uskoro ću ležati na postelji pod njim, spljeskana kao
skarabej, otimajući se i jecajući dok se on zariva u mene. Ne bi on
mene povredio, ali kako da se uzdrži? Prvi put uvek boli. Samo
žmuri i moli se da brzo završi.
„Čekaj“, izustih. Glas mi je podrhtavao. Zgrabih Lejlu, pa je
isturih ispred sebe. Ruke su mi se tresle, pa je i lutka poskakivala.
„Jä, Muhamede, čega bi da se igramo?“, kaza Lejla tresući prema
njemu kosom. „Žmurke? Konjića i vojnika? Ili bi možda da nas
ljuljaš na ljuljašci?“
Oči mu porinuše duboko u moje. „Ovo je ozbiljan trenutak, Ajša.
Kasnije će biti vremena za detinje igre.“
Prišao je za još neki korak, pa posegao jednom rukom da mi
skine pokrivku s glave. Ona mi skliznu niz ramena, pa na pod,
šuškajući.
67
„Kakva divna riđa kosa, kao tečna vatra“, promrmlja on. Ja
zažmurih i pokušah da uživam u njegovim prstima što mi miluju
obraz, u dlanu što mi klizi po glavi, ali samo sam mislila na sledeći
deo odeće koji će pasti.
Poljubio me je u teme. Prešao mi prstima niz mišicu. Nežno je
povukao moju haljinu, pa je i ona kliznula sa ramena i srozala se na
pod. Poželeh da sakrijem naga ramena kosom ili rukama, ali umesto
toga stiskala sam lutku i molila se da što pre završi sa mnom. Prsti su
mu lagano kružili po koži na mojoj mišici, od čega se naježih.
Uprkos sparini što je vladala u ovoj maloj zagušljivoj sobi, osetih
zimu.
„Ajša“, reče on. „Pogledaj me.“
Otvorih oči i zagledah se u njegove. Bile su istovremeno i blage i
oštre, i bližile su se onako kako se sagibao da me poljubi u usta.
Ponovo zažmurih i pokušah da opustim telo, ali osećaj njegovog
daha na mojoj koži i njegovih usta na mojim ustima samo me nagna
da još čvršće stegnem lutku. Gurnuo mi je jezik u usta. Stavio je ruke
na moj struk, a potom polako krenuo naviše uz grudni koš, prema
dojkama. Pomamno sam uvrtala lutku, sileći ruke da ga ne odgurnu.
Tad se začu zvuk paranja, te izustih: „Ah!“
Pogledala sam naniže, u šake. Sirota Lejla mlitavo je visila,
praznih očiju, glave gotovo potpuno otkinute od tela.
„O, ne!“, zavapih. „Ubila sam je!“ Iz vrata joj ispadoše komadići
runa i kliznuše mi po šaci. Njena ljupka glavica visila je pod čudnim
uglom. Zajecah kao da je posredi pravo dete od krvi i mesa, a ne
stara krpena lutka.
Muhamed mi je nežno uze iz ruku i razgleda poderotinu.
„Nije mrtva, samo je povređena“, reče. „Srećom, Sevda je vrlo
vešta s iglom. Izlečiće ti lutku a da ni ožiljak neće ostati.“
„Ne!“ povikah još jače. „Upropastiće je! Videla sam kakve su ti
sandale...“
Muhamed se zasmeja takvim grohotom da se prepadoh i suze mi
stadoše. „Jä, Crvenperčice, Sevda već mnogo radi po kući. Ja sam
sebe krpim uključujući i sandale.“
Nasmejah se i ja, kroz suze, pa spustih Lejlu. Kako sam glupa, da
plačem zbog lutke! Mnogi muž bi se izdrao, pa me možda i udario,
ali ne i Muhamed. Koraknuh ka njemu pa mu se obisnuh oko vrata
kao ogrlica. Telo mu je bilo toplo kao da je čitav dan proveo na
suncu. Mirisao je opojno i čisto, na kardamom i misvak. Uz moje
68
uvo, srce mu je dumbaralo kao dečja stopala. Pomilova me rukom po
dugoj kosi — ali sada drugačije, više čitavom šakom, ne samo
vršcima prstiju.
„Crvenperčice moja“, reče. „Možda ti telo jeste spremno za
mene, ali strepim da ti srce nije.“
Pogledah ga odozdo u lice, očekujući da vidim kako mu se
ponovo raspaljuje žudnja — ali njemu su usne poigravale jer mu je
bilo zabavno.
„Misliš da te ne volimf“, rekoh.
„Znam da me voliš, habibati. Ali to nije ista ljubav kakvu ja
gajim prema tebi. Ti osećaš ljubav mlade devojke, ne ljubav žene.“
Tu uzdahnu. „To je ta opasnost koju sam prihvatio kad sam se oženio
detetom.“
Glasno udahnuh. Detetom! Dete živi s roditeljima. Hoće li me
poslati natrag u onaj zatvor?
„U ponečem jesam dete“, rekoh. „Ali u očevoj kući bila sam
zarobljena godinama. Kako može neko da odraste bez pustolovina,
ili makar nekih doživljaja? Ako me danas pošalješ natrag tamo, biću
ista i kroz pet godina.“
On razvuče usta u osmeh. „Da te pošaljem natrag? A zašto bih?
Već si unela smeh u ovo samotno mesto. Crvenperčice, nećes više
boraviti u roditeljskom domu, Ti i ja ostajemo zajedno dok smo živi
— a i potom, u raju.“
„A pravi brak? Bez njega nismo istinski muž i žena.“
„Brak je u srcu, ne u ložnici.“ Privuče me uza se, pa me poljubi u
čelo. „Mada mi se sviđa taj deo u ložnici. Svideće se i tebi, kad
budeš spremna. U međuvremenu imamo da obavimo i druge veoma
važne stvari.“
Olabavio je zagrljaj. Uzmakoh od njega i zagledah mu se lice—
ali on je već prolazio pored mene, ka maču koji sam ispustila na pod.
Podiže ga i prinese svetlosti, pa stade da ga obrće, od čega mu je
odsjaj sunca šarao lice. Okrete se prema meni sa žustrim osmehom.
„Prvi čas“, reče. „Kako da razoružaš protivnika.“
8 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:44 pm
Margita
Administrator
5.
Pustahija
Medina, mart 625.
unce je bilo kao beli usijani mač: obaralo je na spečeno tle
nemoćne šejhove i pse što dašću, Nemilosrdnim udarcima
oteralo je malaksalu Fatimu da potraži utočišta u svojoj sobi,
gde je na prozore pokačila tamne zastore, pa legla s nakvašenom
krpom preko lica. Što se mene tiče, ja se vrućine nisam bojala, a
naročito danas.
Za sve one godine u očevoj kući, silom prilika sam propuštala
prizore, zvuke i ukuse velikog medinskog godišnjeg vašara, čije
svetkovine dovlače na rub grada, u kajnučku četvrt, prodavce iz
čitavog Hedžasa, pa i dalje. Sad sam, uprkos Alijinom zakeranju,
konačno išla i ja, Nema šta bi me sprečilo: ni vrućina, ni Alijine oči
što osorno sevaju, pa čak ni opasnost da nas napadnu naše komšije
Kajnuci.
Dok smo osedlavali konje i Sevdinu kamilu, Alija se mrštio i
žalio na vrućinu — ali ja sam znala da ga je ozlojedio sam ovaj
zadatak. Videla sam kako su mu se turobno navukli kapci kad ga je
Muhamed zamolio da nam bude pratnja. Iz ozlojeđenosti, a ne zbog
vrućine mlitavo se naslonio na zid džamije, u hladu, i posmatrao
sirotu Sevdu kako se muči da svoju telesinu prebaci preko kamilje
grbe.
„Svako ko ima pameti danas je kod kuće i hladi se“, reče on
naglas, kao da se obraća samom Alahu. Lice mu je bilo kruto, sve
ćoškasto, usukano i zašiljeno.
„Jä, Alija, samo lenštine će vrućina sprečiti da prisustvuju
ovakvom događaju“, uzvratih ja streljajući ga očima s konja.
„Naravno, tebi o lenosti nema šta da se priča.“
Sporo kao zmija što smiče svlak, odlepio se od zida pa se lagano
uputio ka Sevdi.
S
71
„A šta treba da radim?“ razvuče. „Zabranjeno je svim
muškarcima da dotaknu Prorokove žene. Ali devojčice to možda ne
znaju.“ Pa prebaci preko ruke rub haljine, a onda njome stade da
namešta Sevdu na kamiljoj grbi, sve dok se konačno nije ugnezdila u
sedlo. Brisala je oznojeno lice dok je Alija naređivao kamili da
ustane. Lecnuh se kad čuh kako ga Sevda zasipa rečima zahvalnosti
što joj je pomogao.
„Znam da ti se nije išlo s nama“ reče mu, „Ali Alahom se kunem,
nisam ja tražila od Proroka da tebe šalje. Zaista, pokušala sam da ga
odgovorim.“
Sevda je samo htela da proda svoje bisage; nije želela nikoga da
muči. Tako je i rekla Muhamedu tog jutra, kad je zamolila za
dozvolu da ide na kajnučki vašar.
Po naherenoj glavi i položaju vilice kad je došao u moje odaje da
me pita, videla sam da Muhamed želi odrečno da odgovori. Ali kako
da to kaže? Kajnučki suk je u toku godine jedina medinska pijaca
koju vredi videti. Tamo će se Sevdini lepo izradeni kožni predmeti
prodati po dobroj ceni. No ipak ga je nešto mučilo: Kajnuci već
godinama trguju s našim neprijateljem Ebu-Sufjanom. Njihov savez
s Kurejšijama je jak, a potaknut nečim što Muhamed nema: novcem.
Zbog novca, naši napadi na kurejšijske karavane izazivaju gnušanje
naših komšija Kajnuka isto kao i Muhamedova tvrdnja da je on
Prorok kojeg najavljuje njihovo Sveto pismo. Njihove poglavice mu
se zbog toga izruguju, govoreći kako njihov bog nikad ne bi poslao
Arapina da propoveda Jevrejima.
„Izvini, Sevda, ne mogu te pustiti da ideš“, rekao je Muhamed.
„Između nas i Kajnuka veoma je zategnuto. Strahujem da je njihova
tržnica za tebe previše opasna.“ Sevda je izgledala kao da će se
skljokati. Mesecima je radila te svoje bisage; štavila i obrađivala
komade kože dok nisu postali meki kao maslac; urezivala u njih
polumesece i zvezde; zašivala ih koštanom iglom; dodavala rese
guste i kovrdžave poput kamilje dlake. Sad kad su gotove, ko da je
krivi što želi da ih proda po najvišoj ceni?
Ja sam se oglasila u njenu korist. „Jä, Muhamede, da li mi našu
vojsku uvežbavamo da pobeđuje neprijatelje ili da od njih beži?
Ratnici se ne kriju po kućama, u strahu od sledeće bitke. Ja ću čuvati
Sevdu. Ko pomisli i da je takne, ostaće bez ruke.“
72
Muhamedu su zaigrale usne, uzdržavajući se od osmeha. „Hoćeš
na tržnicu, Crvenperčice? A hoćeš li tamo sprečiti nevolju, ili je
izazvati?“
Ne bojeći se njegovog zadirkivanja, isturila sam bradu. „Sprečiću
svaku nevolju koju bude potrebno sprečiti, i izazvaću svaku nevolju
koju bude potrebno izazvati.“
Na kraju nas jeste pustio s Alijom, koji je podbadao Muhameda
da se predomisli u vezi sa mnom, „Nisam ja dadilja“, rekao je.
„Mislim da bi trebalo da se povedeš Ebu-Bekirovim primerom, pa da
držiš Ajšu kod kuće.“
Da me drži kod kuće! Steglo me je u grudima kao da me je neko
upregao u remenje. No znala sam da će moj smisao za šalu da
pridobije Muhameda, te sam se na silu nasmejala. Pogledao me je
izdignutih obrva.
„Jesam li ja to propustio nešto smešno, Ajša?“ upitao je. „Molim
te, reci i meni.“
„Ništa, mužu moj“, kazala sam ja, pa mu se s poštovanjem
poklonila, da shvati moju packu. „Jedino je posredi to što iz Alijinih
reči shvatam da ništa ne zna o mojim sposobnostima. Bude li bitke,
njemu će trebati moja pomoć.“
Muhamed se zasmejuljio, ali je odmahnuo glavom. „Nek je i
istina to što govoriš, Ajša, ali i Alija je ubedljiv. No kako nismo čuli
nikakvih vesti da na tržnici ima sukoba, puštam te da ideš.“
„Alaha ti, brate, činiš grdnu grešku“, rekao je Alija sevajući u
mene očima. „Hoćeš li je bar naterati da ostavi taj mač kod kuće? I
sam vidiš koliko jedva čeka da ga upotrebi.“
„Da ga ostavim kod kuće?“ Krv mi je ubrzala. „A šta ako me
neko napadne? Kako da se branim? Bez mača sam samo
bespomoćno žensko čeljade kome treba muška zaštita.“
„Dozvoliću ti da ga poneseš na tržnicu“, kazao je Muhamed. „Ali
mi obećaj da ga nećeš upotrebiti sem ako te neko napadne. Pa čak i
tad prvo moraš zatražiti pomoć od Alije. Šaljem ga da štiti tebe i
Sevdu. Bolje je ako njega pustiš da to radi.“
Pritrčala sam mu i obgrlila ga oko pasa. Idem na tržnicu! Biće mi
to prvi izlazak posle šest godina.
„Dobro drži Ajšu na oku, brate“, namignu Muhamed. „Sinoć me
je pobedila tim svojim mačem. Ako bude bitke, pomno je gledaj.
Mogao bi ponešto i da naučiš.“ Alija se nije osmehnuo, pošto mu je
osećaj za šalu kao u drveta.
73
„Guske glupe, da izlaze kad Medina gori kao oganj pakleni“,
gunđao je Alija dok smo jahali. Sevda me je pogledala preplašenim
očima; njoj je bilo strašno da bilo kom muškarcu izaziva
neprijatnost. Mene ta muka nije mučila. Braća su mi bila glavni izvor
muškog društva, te sam usled njihovog zadirkivanja stekla dugačak
jezik.
„Ne sekiraj se, Sevda“, rekoh — glasno, da Alija čuje. „Čekaj
samo dok prodaš bisage. Kad Alija vidi kako ti je kesa otežala od
zlatnika, ima da bude umiljat. Verovatno će te do same džamije
vratiti na sopstvenim leđima.“
Alija frknu, a potom smo svi ćutali dok nam je jara zaptivala nos
i usta zagušljivom rukom. Smrad balege štipao mi je nozdrve. Muve
su se rojile u pomahnitalim oblacima i ciljale mi u oči. Sunce je
bleštalo i zaslepljivalo nas. Negde u gradu, narikače su kričale nad
mrtvacem. Umotah lice bolje u pokrivku. Kroz uzan otvor, virila sam
u grad Medinu. Oprezno sam disala na usta, upinjući se da izbegnem
smrad. Tik ispred mene, Sevda je huktala i molila se, na šta ju je
Alija zgađeno gledao.
„O, Bože, zašto si od svih dana baš ovaj dan odabrao da na nas
duneš najvrelijim dahom?“ zaječala je. A onda, da se On ne oseti
pokuđenim, brzo je dodala: „Ali ti znaš najbolje.“
Uskoro smo prošli hladom urminih palmi, gde je nekolicina žena
išla ka tržnici, po dve ili po tri zajedno, brišući lica, s praznim
košarama na glavi. Njihove šarene halje su bezbojnu ulicu, oivičenu
kućama od ilovače i cigle, kitile zelenom, crvenom i plavom bojom.
Deca su se smejala i trčala im oko nogu, ne hajući za sunce. Ja sam
uživala u njihovoj slobodi, prisećajući se kako sam, u snažnom
skoku, rasturala pesak u Meki i dernjala se dok ne promuknem. Iz
suprotnog pravca vukli su se ljudi iza svojih magaraca, goneći ih
bičem ili suncem raspirenim psovkama. Blatnjava živinčad vukla je
drvena kolica krcata vinom, medom i pirinčem, retkim blagom iz
dalekih zemalja, kupljenim na kajnučkoj tržnici. Srce mi zakuca brže
kad sam se setila prekomorskih mirisa, jarkih boja i čudnih, zvonkih
jezika zbog kojih je tržnica u Meki tako uzbudljiva. Hoćemo li sličan
prizor zateći i danas u kajnučkoj četvrti?
Dok smo tako topotali, mimoišli smo se sa nekoliko pravovernih.
Iscerili su se i uputili Aliji šaljive izraze lica, zadirkujući ga što jaše
sa dve žene.
74
„Nek neko obavesti Proroka!“ povika jedan mršavko ušiju što su
mu štrčale kao raskriljene dveri. „Alija mu krade žene!“
„Jedna žena nije dovoljna čoveku s dva šiljka“, doviknu drugi i
svi se nasmejaše. Alija skupi oči i zavitla Zulfikarom, svojim mačem
s dva šiljka. Čula sam ga ranije kako se hvališe kako je sečivo
rascepio čupajući mač iz kanije zakovane ekserom — što bi bila
pozamašna snaga, pod pretpostavkom da je priča istinita. Ali ja sam
znala da mu je taj mač, s dvostrukim vrhom i dvostrukim sečivom,
dao Muhamed posle bitke na Bedru. Ljudi zaklicaše videvši oštrice
kako bleskaju na suncu. Neki zapojaše — Alijino ili Alahovo ime,
nisam mogla da ocenim šta.
Posle kraćeg vremena, stigli smo na naspramni kraj Medine, i
učinilo se da smo stigli u neki drugi svet. Iščezao je onaj
zemljoradnički grad s ulicama punim ovaca i koza. Kajnučka četvrt
bila je mračna i puna senki. Duž kaldrmisane ulice nizale su se
radnje, a sama ulica bila je pod platnenim krovovima tezgi, ali visoka
kamena zdanja zbijena oko ove pozornice zbivanja nisu dala suncu
da prodre, već su preko svega bacala zlokobnu koprenu. Ljudi su
stajali na natkrovljenim ulazima u radnje i posmatrali nas krajičkom
oka. Od mirisa jagnjećeg pečenja i nane pođe mi vođa na usta, ali
zbog namigivanja prodavaca stisnuh želudac. Iz šatora su muškarci i
žene hvalili svoju robu te je vazduh odzvanjao od njihove vike —
sve dok nismo prošli mi, pa je njihova dernjava utihla u sumnjičavo
mrmljanje.
Svaki mi se mišić u telu napeo, kao da se pokrivam oklopom, a
oči nisam skidala s raznobojnih đinđuva što su visile o kukama,
zajedno s bakarnim narukvicama i trubama bojene tkanine. Neki
iscereni ćelavko, sa zlatnim zubom i kioskom punim nakita, podiže
dugačak nož dok smo prolazili, okrećući ga i obrćući kao da hoće da
se ogledne u njemu, a potom mi uputi rečit pogled. Jedan prodavac
nalik jarcu isplazi mi jezik, kao gušter, a onda se nasmeja kad
zaklonih lice pokrivkom. Kao da me podiđe neka jeza, pošto sam se
setila Muhamedovih upozorenja u vezi s Kajnucima. Okrenuh se
Sevdi, s namerom da joj predložim da se vratimo u džamiju, ali
podrugljiv izraz na Alijinom licu me spreči. Reći će Muhamedu kako
sam se uplašila, i tu će mojim izletima biti kraj. Dodirnuh mač
podsećajući sebe da sam dobar borac, te osetih kako mi udari srca i
disanje postaju sporiji i ravnomerniji.
75
Naš mali karavan stade. Ja skočih sa Dimiskije i privezah je za
direk, nastojeći da ne mislim na sve te oči što me posmatraju. Alija
pomože Sevdi da sjaše s kamile, pa odoše, ostavivši me da smirim
svoju ćudljivu kobilu. Preleteh pogledom gomilu u potrazi za kakvim
neprijateljskim licem. Sad se činilo da su svi prezauzeti kupovinom i
prodajom da bi uopšte i primetili prisustvo nekoliko muslimana
među tolikim narodom, te samu sebe izgrdih što sam dopustila mašti
da me nadvlada. Prvi put posle niza godina slobodna sam da švrljam,
i zato neću dozvoliti da mi detinjasti strahovi upropaste užitak. A što
se Sevde tiče, o njoj će se brinuti Alija. Potrebno je samo da
izbegavam gužvu, kako mi Muhamed ne bi zabranio nove izlaske
poput ovog.
Šetkala sam se između tezgi, zaboravivši na opasnost od
uzbuđenja što sam okružena lepotama: kitnjastim posudama za kol,
bočicama za mirise od srebra i stakla u boji, opojnom izmirnom i
tamjanom, rubinima nalik kapima krvi na zlatnoj ogrlici. Podigoh taj
komad nakita spram neba, pokušavajući da vidim boju svetlosti u
kamenu. Neka ruka mi je istrže. Zurila sam pravo u iskrivljeno lice
neke žene sa očima poput žeravica.
„Muslimanska kradljivica!“ zareža. „Nije vam dosta što otimate
naše blago od kurejšijskih karavana? Miči prste od moje robe!“
Uzmakoh i stadoh nekome na nogu.
„Alaha ti! Oprosti što sam nespretna!“ Kožom je počela da mi
struji vrelina čak i pre nego što sam pogledala naviše u glatko, kao
izvajano Safvanovo lice. Otkako sam ga poslednji put videla,
izrastao je visok gotovo kao moj otac, a uši mu više nisu bile
klempave. Snažno ocrtana vilica, prorezi tamnih očiju i duga kosa,
lepršava kao griva, podsetiše me na kakvog arapskog konja. A
izvijene usne mi u sećanje vratiše one davne noći kad mi je
ispunjavao snove. Oborih pogled, previše smušena da prozborim.
„Mojim stopalima je čast da ponesu tako ljupko breme.“ Glas mu
je bio mek kao mačje predenje. Damar mi zatreperi, te se oslonih
rukom o tezgu da ne bih pala. „Da nećeš da padneš u nesvest?“ upita
Safvan. „Sigurno ti je to od vrućine. Treba ti svežeg vazduha.“
Pa sa obližnje gomile iščupa lepezu od palminog lista i pruži mi
je. Ja sam samo stajala kao odrvenela. Nije umesno da primim dar od
bilo kojeg muškarca sem od Muhameda ili moga oca ali nisam se ja
zato skamenila. Strepela sam da će mu možda prsti okrznuti moje, ili
da ću na lepezi, kad je dodirnem, osetiti toplinu od njegove šake.
76
Sigurno bi me Alah na mestu ubio kad bih izdala Njegovog Proroka!
Safvan me je posmatrao stojeći kao kip, s naporom dišući i užagrenih
očiju.
„Mi iz umeta moramo jedni drugima olakšati patnju onako kako
možemo.“ Na to zamaha lepezom nad mojom glavom i licem, kao da
mi je sluga — ali nijedan sluga ne bi mi tako blizu pristupio, niti bi
me milovao očima dok mi rese palmovog lista golicaju nos i obraze.
Krv mi je tukla kao konj u trku, onaj konj kojeg sam tako često
sanjala, a na kom smo jahali Safvan i ja.
„Alaha ti, taj osmeh je vredan bolnih prstiju na nozi!“ promrsi
on. „More, voleo bih da me sledeći put nagazi kamila. Onda bi mi
možda dala hiljadu osmeha da me utešiš.“
Nisam mogla da se uzdržim od smeha, toliko je bio drzak; ali kad
sam digla pogled, izraz na njegovom licu jasno je kazivao da se ne
šali. A ja se zapitah: da nije to ta opasnost koju sam predosetila dok
smo se približavali tržnici?
„Jä, Ajša“, reče. „Nedostaju mi oni naši zajednički dani.“
No taj trenutak ode u paramparčad, jer začu se cika koja nam
privuče pažnju kujundžijinoj tezgi. Tamo su žene upirale prstom u
Sevdu i kreštale od smeha. Ne primećujući ih, Sevda je opipala nov
komad kože pa se zagegala u pravcu kafedžinice pod vedrim nebom
gde je Alija pio kafu s prijateljima. Dok je hodala, butine su joj
podrhtavale kao u igračica, gole-golcate pred očima sveta. Neko joj
je pribadačom zakačio rub suknje za pojas.
Ćelavi kujundžija se presamiti od smeha i uhvati se za slabine.
Ostali trgovci stadoše da ga pljeskaju po leđima, čestitajući mu na
ujdurmi.
„Otkrilo se pravo lice Muslimana!“, povika on.
Nesvestan svega, Alija je i dalje nešto pričao. Ja povikah i htedoh
da potrčim ka njoj, ali Safvan me zgrabi za rukav haljine. „Ne, Ajša,
previše je opasno!“ reče. Ja se istrgoh i poleteh između tezgi ne
zarezujući njegovu viku, prevrćući košare s voćem i razbacujući
nakit nogama.
Pritrčah pravo Sevdi i stadoh iza nje raširenih ruku, da joj
sakrijem zadnjicu. „Ne miči se, Sevda“, izustih. „Suknja ti je
zakačena za pojas.“
Sevda kriknu i zamahnu rukama iza sebe, pa napipa gole noge.
„Miči se s puta!“, zaurla neko. „Ne možemo da je vidimo!“
Kujundžija koraknu prema meni, sevajući zlatnim zubom.
77
„Čik neka neko priđe ženama Proroka Muhameda!“ viknuh, u
nadi da niko ne čuje ceptanje u mom glasu.
Posle svega nekoliko nedelja časova mačevanja s Muhamedom,
nisam bila dovoljno vešta ni magarca da pobedim, a nekmoli
odraslog muškarca. Ali neko je morao da odbrani Sevdu, a Alija je
bio zaokupljen nečim drugim. Sem toga, smela sam sebi priuštiti da
budem hrabra: nijedan muškarac neće udariti na dvanaestogodišnju
devojčicu. Bar sam ja tako mislila.
„Gle, još jedna muslimanska kurva koja hoće da joj se zadigne
suknja“ podrugnu se kujundžija. „Hodi, srećo, pa da te sredim
spreda.“ I nasrnu na mene, hvatajući me kao škorpion kleštima.
Isukah mač iz kanije i zasekoh mu nadlanicu vrškom. On kriknu i
priljubi ranjenu nadlanicu uz usta. Od ukusa krvi oči mu se ispuniše
mržnjom. Iza pasa izvuče bodež, pa izmahnu, bečeći se u mene.
„Sevda, sklanjaj se!“, viknuh. Ona otrča do kamenog zida i
nasloni se na njega leđima. Ja se okrenuh licem ka napadaču.
Kujundžija krenu napred, kezeći se, ali nije bio na oprezu, verovatno
zato što se bori s devojčicom. Ja digoh svoj dečji mač i napadoh,
služeći se lukavstvom kojem me je Muhamed naučio, da izbijem nož
kujundžiji iz ruke. On se, pometen, zapilji u mene kad je nož udario
o tle. Nekoliko ljudi se oko njega nasmejaše, ali ostali se mašiše
oružja i polako krenuše ka meni. Osvrnuh se da vidim gde je Alija,
ali pre no što sam stigla da ga pozovem u pomoć, Safvan uskoči u
krkljanac režeći i sevajući mačem.
„Svaka kukavica može da nadjača devojčicu“, reče. „Da vas
vidim, kajnučke svinje, kako pobeđujete jednog ratnika muslimana.“
Oštrice se sudariše s našima i načas je sve bilo baš onako kako
sam nekada zamišljala: Safvan i ja se borimo rame u rame. Jednome
zaparah ruku, zbog čega ustuknu. Safvan svome protivniku otfikari
parčence nosa, ali ovaj produži da nasrće.
„Smesta moraš odavde, Ajša!“, povika Safvan. „Nije ovo mesto
za tebe.“
Još nakostrešena od onog njegovog da „svaka kukavica može da
nadjača devojčicu“, okrenuh se i izbih bodež iz ruke njegovom
protivniku.
„Možda ovo nije mesto za tebe, Safvane“, odbrusih, i bi mi
slatko kad videh kako je razrogačio oči kad se osvrnuo da me
pogleda. Ali istoga časa oko vrata mi se obavi nečija ruka i trže me
78
natrag, uz neka muška prsa, gušeći me dok mi je pritiskala grkljan.
Uz uvo osetih vreo dah, a okrvavljena ruka zamaza mi usne.
„Poloči je, draga“ zareža kujundžija. „Nikad nećeš biti bliža
kajnučkoj krvi.“
Zarih mu lakat u stomak, pa obruših mač na njegovu nogu. On
me pusti, i ja se okrenuh da prihvatim borbu, ali Alija i njegovi
drugovi uleteše u gužvu s već isukanim mačevima.
„Dovoljno si već čuda napravila, pustahijo!“, zareža Alija na
mene kad je njegov ušati prijatelj proburazio kujundžiji trbuh.
Sluđena, posmatrala sam kako kujundžija pada na zemlju grčeći se, a
krv mu klokoće na usta.
„Moramo da se sklanjamo!“, povika Alija.
Potrča po Sevdu, pa je povede ka kamili, koja je već klečala. Ja
se vinuh na Dimiskiju i obrisah oštricu krpom prebačenom preko
sedla, ali mač ostavih u ruci, za slučaj da još neko pokuša da nas
napadne.
Dok joj se kamila pridizala, Sevda je, sva crvena, plakala. „Nikad
se nisam tako obrukala“, izusti. „Ovi ljudi su mi videli čitavu
zadnjicu.“
Pokušah da vratim mač u kaniju, ali ruka mi se toliko tresla da
nisam mogla da pogodim. Ima mrtvih, mrtva sam mogla biti i ja — a
zbog čega? Zbog tupave šale! Moje noći tobožnjeg mačevanja i kao
bajagi bitaka, to su bile igre ali ovo je život. I smrt. Udahnula sam
duboko, drhtavo.
„Ne sekiraj se, Sevda“, rekoh, što sam mogla mirnijeg lica. „Kad
Muhamed za ovo čuje, ima da plati čitavo pleme Kajnuka i to
krvlju.“
Otežali, vreli vazduh zapara muški krik, i ja pogledah prema
nejasnoj gomili ljudi s mačevima, štapovima i razmahanim
pesnicama. Safvana nije bilo na vidiku; po svoj prilici, nije zaboravio
kako da nestane kao džin. Alijin ušati prijatelj skljoka se na tle; nad
njim je stajao neki Kajnuk s mačem sa kojeg je kapala crvena krv.
Alija me prostreli očima dok je hvatao Sevdinu kamilu za uzde.
„Vidiš šta si izazvala?“
„Ja sam štitila Sevdu dok si se ti s tvojim drugovima izležavao na
jastucima“, uzvratih.
„Da, Ajša, jesi“, oglasi se Sevda. Obrisa mokre obraze, pa mi
uputi najnežniji mogući osmeh. „Radi mene si stavila život na kocku.
Hvala Alahu što imam sestru-suprugu kao što si ti!“
79
„Od nestrpljenja da se pokažeš počela si krvavu bitku“, reče
Alija. Pa zavrte glavom. „Možda će sada Muhamed da posluša mene
i Omera. Kud žena kroči, tu sledi nevolja. Najbolje ti je mesto kod
kuće.“
Pustahija
Medina, mart 625.
unce je bilo kao beli usijani mač: obaralo je na spečeno tle
nemoćne šejhove i pse što dašću, Nemilosrdnim udarcima
oteralo je malaksalu Fatimu da potraži utočišta u svojoj sobi,
gde je na prozore pokačila tamne zastore, pa legla s nakvašenom
krpom preko lica. Što se mene tiče, ja se vrućine nisam bojala, a
naročito danas.
Za sve one godine u očevoj kući, silom prilika sam propuštala
prizore, zvuke i ukuse velikog medinskog godišnjeg vašara, čije
svetkovine dovlače na rub grada, u kajnučku četvrt, prodavce iz
čitavog Hedžasa, pa i dalje. Sad sam, uprkos Alijinom zakeranju,
konačno išla i ja, Nema šta bi me sprečilo: ni vrućina, ni Alijine oči
što osorno sevaju, pa čak ni opasnost da nas napadnu naše komšije
Kajnuci.
Dok smo osedlavali konje i Sevdinu kamilu, Alija se mrštio i
žalio na vrućinu — ali ja sam znala da ga je ozlojedio sam ovaj
zadatak. Videla sam kako su mu se turobno navukli kapci kad ga je
Muhamed zamolio da nam bude pratnja. Iz ozlojeđenosti, a ne zbog
vrućine mlitavo se naslonio na zid džamije, u hladu, i posmatrao
sirotu Sevdu kako se muči da svoju telesinu prebaci preko kamilje
grbe.
„Svako ko ima pameti danas je kod kuće i hladi se“, reče on
naglas, kao da se obraća samom Alahu. Lice mu je bilo kruto, sve
ćoškasto, usukano i zašiljeno.
„Jä, Alija, samo lenštine će vrućina sprečiti da prisustvuju
ovakvom događaju“, uzvratih ja streljajući ga očima s konja.
„Naravno, tebi o lenosti nema šta da se priča.“
Sporo kao zmija što smiče svlak, odlepio se od zida pa se lagano
uputio ka Sevdi.
S
71
„A šta treba da radim?“ razvuče. „Zabranjeno je svim
muškarcima da dotaknu Prorokove žene. Ali devojčice to možda ne
znaju.“ Pa prebaci preko ruke rub haljine, a onda njome stade da
namešta Sevdu na kamiljoj grbi, sve dok se konačno nije ugnezdila u
sedlo. Brisala je oznojeno lice dok je Alija naređivao kamili da
ustane. Lecnuh se kad čuh kako ga Sevda zasipa rečima zahvalnosti
što joj je pomogao.
„Znam da ti se nije išlo s nama“ reče mu, „Ali Alahom se kunem,
nisam ja tražila od Proroka da tebe šalje. Zaista, pokušala sam da ga
odgovorim.“
Sevda je samo htela da proda svoje bisage; nije želela nikoga da
muči. Tako je i rekla Muhamedu tog jutra, kad je zamolila za
dozvolu da ide na kajnučki vašar.
Po naherenoj glavi i položaju vilice kad je došao u moje odaje da
me pita, videla sam da Muhamed želi odrečno da odgovori. Ali kako
da to kaže? Kajnučki suk je u toku godine jedina medinska pijaca
koju vredi videti. Tamo će se Sevdini lepo izradeni kožni predmeti
prodati po dobroj ceni. No ipak ga je nešto mučilo: Kajnuci već
godinama trguju s našim neprijateljem Ebu-Sufjanom. Njihov savez
s Kurejšijama je jak, a potaknut nečim što Muhamed nema: novcem.
Zbog novca, naši napadi na kurejšijske karavane izazivaju gnušanje
naših komšija Kajnuka isto kao i Muhamedova tvrdnja da je on
Prorok kojeg najavljuje njihovo Sveto pismo. Njihove poglavice mu
se zbog toga izruguju, govoreći kako njihov bog nikad ne bi poslao
Arapina da propoveda Jevrejima.
„Izvini, Sevda, ne mogu te pustiti da ideš“, rekao je Muhamed.
„Između nas i Kajnuka veoma je zategnuto. Strahujem da je njihova
tržnica za tebe previše opasna.“ Sevda je izgledala kao da će se
skljokati. Mesecima je radila te svoje bisage; štavila i obrađivala
komade kože dok nisu postali meki kao maslac; urezivala u njih
polumesece i zvezde; zašivala ih koštanom iglom; dodavala rese
guste i kovrdžave poput kamilje dlake. Sad kad su gotove, ko da je
krivi što želi da ih proda po najvišoj ceni?
Ja sam se oglasila u njenu korist. „Jä, Muhamede, da li mi našu
vojsku uvežbavamo da pobeđuje neprijatelje ili da od njih beži?
Ratnici se ne kriju po kućama, u strahu od sledeće bitke. Ja ću čuvati
Sevdu. Ko pomisli i da je takne, ostaće bez ruke.“
72
Muhamedu su zaigrale usne, uzdržavajući se od osmeha. „Hoćeš
na tržnicu, Crvenperčice? A hoćeš li tamo sprečiti nevolju, ili je
izazvati?“
Ne bojeći se njegovog zadirkivanja, isturila sam bradu. „Sprečiću
svaku nevolju koju bude potrebno sprečiti, i izazvaću svaku nevolju
koju bude potrebno izazvati.“
Na kraju nas jeste pustio s Alijom, koji je podbadao Muhameda
da se predomisli u vezi sa mnom, „Nisam ja dadilja“, rekao je.
„Mislim da bi trebalo da se povedeš Ebu-Bekirovim primerom, pa da
držiš Ajšu kod kuće.“
Da me drži kod kuće! Steglo me je u grudima kao da me je neko
upregao u remenje. No znala sam da će moj smisao za šalu da
pridobije Muhameda, te sam se na silu nasmejala. Pogledao me je
izdignutih obrva.
„Jesam li ja to propustio nešto smešno, Ajša?“ upitao je. „Molim
te, reci i meni.“
„Ništa, mužu moj“, kazala sam ja, pa mu se s poštovanjem
poklonila, da shvati moju packu. „Jedino je posredi to što iz Alijinih
reči shvatam da ništa ne zna o mojim sposobnostima. Bude li bitke,
njemu će trebati moja pomoć.“
Muhamed se zasmejuljio, ali je odmahnuo glavom. „Nek je i
istina to što govoriš, Ajša, ali i Alija je ubedljiv. No kako nismo čuli
nikakvih vesti da na tržnici ima sukoba, puštam te da ideš.“
„Alaha ti, brate, činiš grdnu grešku“, rekao je Alija sevajući u
mene očima. „Hoćeš li je bar naterati da ostavi taj mač kod kuće? I
sam vidiš koliko jedva čeka da ga upotrebi.“
„Da ga ostavim kod kuće?“ Krv mi je ubrzala. „A šta ako me
neko napadne? Kako da se branim? Bez mača sam samo
bespomoćno žensko čeljade kome treba muška zaštita.“
„Dozvoliću ti da ga poneseš na tržnicu“, kazao je Muhamed. „Ali
mi obećaj da ga nećeš upotrebiti sem ako te neko napadne. Pa čak i
tad prvo moraš zatražiti pomoć od Alije. Šaljem ga da štiti tebe i
Sevdu. Bolje je ako njega pustiš da to radi.“
Pritrčala sam mu i obgrlila ga oko pasa. Idem na tržnicu! Biće mi
to prvi izlazak posle šest godina.
„Dobro drži Ajšu na oku, brate“, namignu Muhamed. „Sinoć me
je pobedila tim svojim mačem. Ako bude bitke, pomno je gledaj.
Mogao bi ponešto i da naučiš.“ Alija se nije osmehnuo, pošto mu je
osećaj za šalu kao u drveta.
73
„Guske glupe, da izlaze kad Medina gori kao oganj pakleni“,
gunđao je Alija dok smo jahali. Sevda me je pogledala preplašenim
očima; njoj je bilo strašno da bilo kom muškarcu izaziva
neprijatnost. Mene ta muka nije mučila. Braća su mi bila glavni izvor
muškog društva, te sam usled njihovog zadirkivanja stekla dugačak
jezik.
„Ne sekiraj se, Sevda“, rekoh — glasno, da Alija čuje. „Čekaj
samo dok prodaš bisage. Kad Alija vidi kako ti je kesa otežala od
zlatnika, ima da bude umiljat. Verovatno će te do same džamije
vratiti na sopstvenim leđima.“
Alija frknu, a potom smo svi ćutali dok nam je jara zaptivala nos
i usta zagušljivom rukom. Smrad balege štipao mi je nozdrve. Muve
su se rojile u pomahnitalim oblacima i ciljale mi u oči. Sunce je
bleštalo i zaslepljivalo nas. Negde u gradu, narikače su kričale nad
mrtvacem. Umotah lice bolje u pokrivku. Kroz uzan otvor, virila sam
u grad Medinu. Oprezno sam disala na usta, upinjući se da izbegnem
smrad. Tik ispred mene, Sevda je huktala i molila se, na šta ju je
Alija zgađeno gledao.
„O, Bože, zašto si od svih dana baš ovaj dan odabrao da na nas
duneš najvrelijim dahom?“ zaječala je. A onda, da se On ne oseti
pokuđenim, brzo je dodala: „Ali ti znaš najbolje.“
Uskoro smo prošli hladom urminih palmi, gde je nekolicina žena
išla ka tržnici, po dve ili po tri zajedno, brišući lica, s praznim
košarama na glavi. Njihove šarene halje su bezbojnu ulicu, oivičenu
kućama od ilovače i cigle, kitile zelenom, crvenom i plavom bojom.
Deca su se smejala i trčala im oko nogu, ne hajući za sunce. Ja sam
uživala u njihovoj slobodi, prisećajući se kako sam, u snažnom
skoku, rasturala pesak u Meki i dernjala se dok ne promuknem. Iz
suprotnog pravca vukli su se ljudi iza svojih magaraca, goneći ih
bičem ili suncem raspirenim psovkama. Blatnjava živinčad vukla je
drvena kolica krcata vinom, medom i pirinčem, retkim blagom iz
dalekih zemalja, kupljenim na kajnučkoj tržnici. Srce mi zakuca brže
kad sam se setila prekomorskih mirisa, jarkih boja i čudnih, zvonkih
jezika zbog kojih je tržnica u Meki tako uzbudljiva. Hoćemo li sličan
prizor zateći i danas u kajnučkoj četvrti?
Dok smo tako topotali, mimoišli smo se sa nekoliko pravovernih.
Iscerili su se i uputili Aliji šaljive izraze lica, zadirkujući ga što jaše
sa dve žene.
74
„Nek neko obavesti Proroka!“ povika jedan mršavko ušiju što su
mu štrčale kao raskriljene dveri. „Alija mu krade žene!“
„Jedna žena nije dovoljna čoveku s dva šiljka“, doviknu drugi i
svi se nasmejaše. Alija skupi oči i zavitla Zulfikarom, svojim mačem
s dva šiljka. Čula sam ga ranije kako se hvališe kako je sečivo
rascepio čupajući mač iz kanije zakovane ekserom — što bi bila
pozamašna snaga, pod pretpostavkom da je priča istinita. Ali ja sam
znala da mu je taj mač, s dvostrukim vrhom i dvostrukim sečivom,
dao Muhamed posle bitke na Bedru. Ljudi zaklicaše videvši oštrice
kako bleskaju na suncu. Neki zapojaše — Alijino ili Alahovo ime,
nisam mogla da ocenim šta.
Posle kraćeg vremena, stigli smo na naspramni kraj Medine, i
učinilo se da smo stigli u neki drugi svet. Iščezao je onaj
zemljoradnički grad s ulicama punim ovaca i koza. Kajnučka četvrt
bila je mračna i puna senki. Duž kaldrmisane ulice nizale su se
radnje, a sama ulica bila je pod platnenim krovovima tezgi, ali visoka
kamena zdanja zbijena oko ove pozornice zbivanja nisu dala suncu
da prodre, već su preko svega bacala zlokobnu koprenu. Ljudi su
stajali na natkrovljenim ulazima u radnje i posmatrali nas krajičkom
oka. Od mirisa jagnjećeg pečenja i nane pođe mi vođa na usta, ali
zbog namigivanja prodavaca stisnuh želudac. Iz šatora su muškarci i
žene hvalili svoju robu te je vazduh odzvanjao od njihove vike —
sve dok nismo prošli mi, pa je njihova dernjava utihla u sumnjičavo
mrmljanje.
Svaki mi se mišić u telu napeo, kao da se pokrivam oklopom, a
oči nisam skidala s raznobojnih đinđuva što su visile o kukama,
zajedno s bakarnim narukvicama i trubama bojene tkanine. Neki
iscereni ćelavko, sa zlatnim zubom i kioskom punim nakita, podiže
dugačak nož dok smo prolazili, okrećući ga i obrćući kao da hoće da
se ogledne u njemu, a potom mi uputi rečit pogled. Jedan prodavac
nalik jarcu isplazi mi jezik, kao gušter, a onda se nasmeja kad
zaklonih lice pokrivkom. Kao da me podiđe neka jeza, pošto sam se
setila Muhamedovih upozorenja u vezi s Kajnucima. Okrenuh se
Sevdi, s namerom da joj predložim da se vratimo u džamiju, ali
podrugljiv izraz na Alijinom licu me spreči. Reći će Muhamedu kako
sam se uplašila, i tu će mojim izletima biti kraj. Dodirnuh mač
podsećajući sebe da sam dobar borac, te osetih kako mi udari srca i
disanje postaju sporiji i ravnomerniji.
75
Naš mali karavan stade. Ja skočih sa Dimiskije i privezah je za
direk, nastojeći da ne mislim na sve te oči što me posmatraju. Alija
pomože Sevdi da sjaše s kamile, pa odoše, ostavivši me da smirim
svoju ćudljivu kobilu. Preleteh pogledom gomilu u potrazi za kakvim
neprijateljskim licem. Sad se činilo da su svi prezauzeti kupovinom i
prodajom da bi uopšte i primetili prisustvo nekoliko muslimana
među tolikim narodom, te samu sebe izgrdih što sam dopustila mašti
da me nadvlada. Prvi put posle niza godina slobodna sam da švrljam,
i zato neću dozvoliti da mi detinjasti strahovi upropaste užitak. A što
se Sevde tiče, o njoj će se brinuti Alija. Potrebno je samo da
izbegavam gužvu, kako mi Muhamed ne bi zabranio nove izlaske
poput ovog.
Šetkala sam se između tezgi, zaboravivši na opasnost od
uzbuđenja što sam okružena lepotama: kitnjastim posudama za kol,
bočicama za mirise od srebra i stakla u boji, opojnom izmirnom i
tamjanom, rubinima nalik kapima krvi na zlatnoj ogrlici. Podigoh taj
komad nakita spram neba, pokušavajući da vidim boju svetlosti u
kamenu. Neka ruka mi je istrže. Zurila sam pravo u iskrivljeno lice
neke žene sa očima poput žeravica.
„Muslimanska kradljivica!“ zareža. „Nije vam dosta što otimate
naše blago od kurejšijskih karavana? Miči prste od moje robe!“
Uzmakoh i stadoh nekome na nogu.
„Alaha ti! Oprosti što sam nespretna!“ Kožom je počela da mi
struji vrelina čak i pre nego što sam pogledala naviše u glatko, kao
izvajano Safvanovo lice. Otkako sam ga poslednji put videla,
izrastao je visok gotovo kao moj otac, a uši mu više nisu bile
klempave. Snažno ocrtana vilica, prorezi tamnih očiju i duga kosa,
lepršava kao griva, podsetiše me na kakvog arapskog konja. A
izvijene usne mi u sećanje vratiše one davne noći kad mi je
ispunjavao snove. Oborih pogled, previše smušena da prozborim.
„Mojim stopalima je čast da ponesu tako ljupko breme.“ Glas mu
je bio mek kao mačje predenje. Damar mi zatreperi, te se oslonih
rukom o tezgu da ne bih pala. „Da nećeš da padneš u nesvest?“ upita
Safvan. „Sigurno ti je to od vrućine. Treba ti svežeg vazduha.“
Pa sa obližnje gomile iščupa lepezu od palminog lista i pruži mi
je. Ja sam samo stajala kao odrvenela. Nije umesno da primim dar od
bilo kojeg muškarca sem od Muhameda ili moga oca ali nisam se ja
zato skamenila. Strepela sam da će mu možda prsti okrznuti moje, ili
da ću na lepezi, kad je dodirnem, osetiti toplinu od njegove šake.
76
Sigurno bi me Alah na mestu ubio kad bih izdala Njegovog Proroka!
Safvan me je posmatrao stojeći kao kip, s naporom dišući i užagrenih
očiju.
„Mi iz umeta moramo jedni drugima olakšati patnju onako kako
možemo.“ Na to zamaha lepezom nad mojom glavom i licem, kao da
mi je sluga — ali nijedan sluga ne bi mi tako blizu pristupio, niti bi
me milovao očima dok mi rese palmovog lista golicaju nos i obraze.
Krv mi je tukla kao konj u trku, onaj konj kojeg sam tako često
sanjala, a na kom smo jahali Safvan i ja.
„Alaha ti, taj osmeh je vredan bolnih prstiju na nozi!“ promrsi
on. „More, voleo bih da me sledeći put nagazi kamila. Onda bi mi
možda dala hiljadu osmeha da me utešiš.“
Nisam mogla da se uzdržim od smeha, toliko je bio drzak; ali kad
sam digla pogled, izraz na njegovom licu jasno je kazivao da se ne
šali. A ja se zapitah: da nije to ta opasnost koju sam predosetila dok
smo se približavali tržnici?
„Jä, Ajša“, reče. „Nedostaju mi oni naši zajednički dani.“
No taj trenutak ode u paramparčad, jer začu se cika koja nam
privuče pažnju kujundžijinoj tezgi. Tamo su žene upirale prstom u
Sevdu i kreštale od smeha. Ne primećujući ih, Sevda je opipala nov
komad kože pa se zagegala u pravcu kafedžinice pod vedrim nebom
gde je Alija pio kafu s prijateljima. Dok je hodala, butine su joj
podrhtavale kao u igračica, gole-golcate pred očima sveta. Neko joj
je pribadačom zakačio rub suknje za pojas.
Ćelavi kujundžija se presamiti od smeha i uhvati se za slabine.
Ostali trgovci stadoše da ga pljeskaju po leđima, čestitajući mu na
ujdurmi.
„Otkrilo se pravo lice Muslimana!“, povika on.
Nesvestan svega, Alija je i dalje nešto pričao. Ja povikah i htedoh
da potrčim ka njoj, ali Safvan me zgrabi za rukav haljine. „Ne, Ajša,
previše je opasno!“ reče. Ja se istrgoh i poleteh između tezgi ne
zarezujući njegovu viku, prevrćući košare s voćem i razbacujući
nakit nogama.
Pritrčah pravo Sevdi i stadoh iza nje raširenih ruku, da joj
sakrijem zadnjicu. „Ne miči se, Sevda“, izustih. „Suknja ti je
zakačena za pojas.“
Sevda kriknu i zamahnu rukama iza sebe, pa napipa gole noge.
„Miči se s puta!“, zaurla neko. „Ne možemo da je vidimo!“
Kujundžija koraknu prema meni, sevajući zlatnim zubom.
77
„Čik neka neko priđe ženama Proroka Muhameda!“ viknuh, u
nadi da niko ne čuje ceptanje u mom glasu.
Posle svega nekoliko nedelja časova mačevanja s Muhamedom,
nisam bila dovoljno vešta ni magarca da pobedim, a nekmoli
odraslog muškarca. Ali neko je morao da odbrani Sevdu, a Alija je
bio zaokupljen nečim drugim. Sem toga, smela sam sebi priuštiti da
budem hrabra: nijedan muškarac neće udariti na dvanaestogodišnju
devojčicu. Bar sam ja tako mislila.
„Gle, još jedna muslimanska kurva koja hoće da joj se zadigne
suknja“ podrugnu se kujundžija. „Hodi, srećo, pa da te sredim
spreda.“ I nasrnu na mene, hvatajući me kao škorpion kleštima.
Isukah mač iz kanije i zasekoh mu nadlanicu vrškom. On kriknu i
priljubi ranjenu nadlanicu uz usta. Od ukusa krvi oči mu se ispuniše
mržnjom. Iza pasa izvuče bodež, pa izmahnu, bečeći se u mene.
„Sevda, sklanjaj se!“, viknuh. Ona otrča do kamenog zida i
nasloni se na njega leđima. Ja se okrenuh licem ka napadaču.
Kujundžija krenu napred, kezeći se, ali nije bio na oprezu, verovatno
zato što se bori s devojčicom. Ja digoh svoj dečji mač i napadoh,
služeći se lukavstvom kojem me je Muhamed naučio, da izbijem nož
kujundžiji iz ruke. On se, pometen, zapilji u mene kad je nož udario
o tle. Nekoliko ljudi se oko njega nasmejaše, ali ostali se mašiše
oružja i polako krenuše ka meni. Osvrnuh se da vidim gde je Alija,
ali pre no što sam stigla da ga pozovem u pomoć, Safvan uskoči u
krkljanac režeći i sevajući mačem.
„Svaka kukavica može da nadjača devojčicu“, reče. „Da vas
vidim, kajnučke svinje, kako pobeđujete jednog ratnika muslimana.“
Oštrice se sudariše s našima i načas je sve bilo baš onako kako
sam nekada zamišljala: Safvan i ja se borimo rame u rame. Jednome
zaparah ruku, zbog čega ustuknu. Safvan svome protivniku otfikari
parčence nosa, ali ovaj produži da nasrće.
„Smesta moraš odavde, Ajša!“, povika Safvan. „Nije ovo mesto
za tebe.“
Još nakostrešena od onog njegovog da „svaka kukavica može da
nadjača devojčicu“, okrenuh se i izbih bodež iz ruke njegovom
protivniku.
„Možda ovo nije mesto za tebe, Safvane“, odbrusih, i bi mi
slatko kad videh kako je razrogačio oči kad se osvrnuo da me
pogleda. Ali istoga časa oko vrata mi se obavi nečija ruka i trže me
78
natrag, uz neka muška prsa, gušeći me dok mi je pritiskala grkljan.
Uz uvo osetih vreo dah, a okrvavljena ruka zamaza mi usne.
„Poloči je, draga“ zareža kujundžija. „Nikad nećeš biti bliža
kajnučkoj krvi.“
Zarih mu lakat u stomak, pa obruših mač na njegovu nogu. On
me pusti, i ja se okrenuh da prihvatim borbu, ali Alija i njegovi
drugovi uleteše u gužvu s već isukanim mačevima.
„Dovoljno si već čuda napravila, pustahijo!“, zareža Alija na
mene kad je njegov ušati prijatelj proburazio kujundžiji trbuh.
Sluđena, posmatrala sam kako kujundžija pada na zemlju grčeći se, a
krv mu klokoće na usta.
„Moramo da se sklanjamo!“, povika Alija.
Potrča po Sevdu, pa je povede ka kamili, koja je već klečala. Ja
se vinuh na Dimiskiju i obrisah oštricu krpom prebačenom preko
sedla, ali mač ostavih u ruci, za slučaj da još neko pokuša da nas
napadne.
Dok joj se kamila pridizala, Sevda je, sva crvena, plakala. „Nikad
se nisam tako obrukala“, izusti. „Ovi ljudi su mi videli čitavu
zadnjicu.“
Pokušah da vratim mač u kaniju, ali ruka mi se toliko tresla da
nisam mogla da pogodim. Ima mrtvih, mrtva sam mogla biti i ja — a
zbog čega? Zbog tupave šale! Moje noći tobožnjeg mačevanja i kao
bajagi bitaka, to su bile igre ali ovo je život. I smrt. Udahnula sam
duboko, drhtavo.
„Ne sekiraj se, Sevda“, rekoh, što sam mogla mirnijeg lica. „Kad
Muhamed za ovo čuje, ima da plati čitavo pleme Kajnuka i to
krvlju.“
Otežali, vreli vazduh zapara muški krik, i ja pogledah prema
nejasnoj gomili ljudi s mačevima, štapovima i razmahanim
pesnicama. Safvana nije bilo na vidiku; po svoj prilici, nije zaboravio
kako da nestane kao džin. Alijin ušati prijatelj skljoka se na tle; nad
njim je stajao neki Kajnuk s mačem sa kojeg je kapala crvena krv.
Alija me prostreli očima dok je hvatao Sevdinu kamilu za uzde.
„Vidiš šta si izazvala?“
„Ja sam štitila Sevdu dok si se ti s tvojim drugovima izležavao na
jastucima“, uzvratih.
„Da, Ajša, jesi“, oglasi se Sevda. Obrisa mokre obraze, pa mi
uputi najnežniji mogući osmeh. „Radi mene si stavila život na kocku.
Hvala Alahu što imam sestru-suprugu kao što si ti!“
79
„Od nestrpljenja da se pokažeš počela si krvavu bitku“, reče
Alija. Pa zavrte glavom. „Možda će sada Muhamed da posluša mene
i Omera. Kud žena kroči, tu sledi nevolja. Najbolje ti je mesto kod
kuće.“
9 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:45 pm
Margita
Administrator
6.
Rđava zamisao
Isti taj dan
ao što sam i očekivala, Alija je, kad smo se vratili s tržnice,
odmah otišao Muhamedu i ispričao mu za sukob. I kao što
sam i očekivala, sebe je predstavio kao junačnog borca koji
mi je pritekao u spas, a mene kao nerazumno dete koje je svu tu
gužvu i izazvalo.
Ja sam bila pohitala, sa Sevdom koja je huktala iza mene, da
sama priđem Muhamedu. Kad sam stigla u medžlis, Alija je već bio
tamo, hvališući se i busajući se u grudi dok je sa živopisnim
pojedinostima opisivao smrtonosne udarce koje su on i njegovi
drugovi uputili onima što su Sevdi zakačili suknju. Jedino što nije
pomenuo kako se isprva otarasio svih svojih obaveza da bi vodio
abrove i ispijao kafe.
„Voleo bih da čujem da nam se te kajnučke kukavice sad
nasmeju, brate“, reče smejući se sam za sebe. „Ovim dvema
oštricama iskopao sam oba oka svakome ko mi je prišao. Sad su
zbog odbijanja da sagledaju istinu islama stvarno oslepeli!“
Slušajući Aliju kako se razmeće, jedva sam izdržala da ne
uskočim s pričama o sopstvenim podvizima. Nisam se ponosila
klanicom koja se izrodila iz nečeg tako prizemnog kao što je neslana
šala. A sem toga, Muhamed zna da nisam u stanju da odbijem
iskusne borce nadugo, bar ne sama, Ako mu ispričam o svome
učešću u tom ružnom događaju, moraću da kažem i za Safvana. Još
omamljena od ponovnog susreta s njim, ni izbliza nisam bila
spremna da o njemu pričam s Muhamedom.
Dok smo se Sevda i ja naklanjale pri ulasku, Alija uperi svoj
dugački prst u mene.
„Evo one koja je sve to zamesila“, reče. „Jä, brate, trebalo je da
je vidiš. Devojčica, a što je još gore tvoja supruga —dere se i izaziva
K
81
na borbu čitavu tržnicu! Prvom prilikom pogazila je dogovor s
tobom.“
Osetih kako mi gore uši, kao da su njegove laži plamenovi sveće
koji me po njima ližu. No ipak ne odbrusih, pošto sam strepela od
svakog pomena Safvana — dok sam, s druge strane, bila gladna vesti
o njemu. Šta mu se desilo kad smo otišli? Da nije povređen u borbi,
ili ubijen? Pokušah da se setim jesam li ga videla u onom krkljancu
kad sam uzjahala. Naravno, Safvan je oduvek bio vešt da nestane.
Na nesreću, Sevda nije imala takve prepreke, te je progovorila.
„Jä, Proroče, trebalo je da vidiš Ajšu“, reče. „Onolicna mala, a
odbi od sebe trojicu ljudina! Zapretila im je da će ih sve pobiti ako
nas ne ostave na miru. A to bi i uradila.“
Alija prekrsti ruke na grudima. „Uistinu, umrli bi — od smeha.
Baš je bila prizor, napada na sve strane onim dečjim mačem što si joj
ga ti dao. Opasnija je bila za sebe nego za druge. Kad ti kažem, brate,
nju treba držati kod kuće.“
„Alaha ti, ustala je mene da brani!“ Sevda kresnu očima u Aliju.
„Onda kad niko drugi nije.“
Muhamed se namršti na mene. „Samo sam se poslužila onom
varkom za obezoružavanje kojoj si me naučio“, rekoh. „To je bilo
dovoljno da ih makar uspori. A osim toga“ — o jada, osetih kako mi
udara krv u lice, a od toga pocrveneh još i više — „nisam se borila
sama, ne čitavo vreme.“
„To je tačno, uskočio je onaj momak da pripomogne“, kaza
Sevda. „Mada nije bolji borac od tebe.“
„Safvan ibn al-Muatal“, reče Alija. Pa opet prekrsti ruke i
zažmiri, kao da me je uhvatio u laži. „Šta je on radio na tržnici,
Ajša?“
„Otkud ja to znam?“, uzvratih, oštrije nego što sam htela. Za šta
me to Alija optužuje? Podrugljivo se smešio i klimao glavom kao da
sam upravo potvrdila njegove sumnje.
Pred očima mi prolete Safvanovo lepo lice dok me je hladio
palminim listom, pa počeh da se preznojavam. Alija me je posmatrao
toliko pomno da se zapitah može li da mi čita misli. Je li video mene
i Safvana kako razgovaramo? Je li primetio koliko mi je blizu Safvan
stajao, a ja se nisam odmakla?
„Jä, Ajša, zar ti nije rečeno da mene zoveš ako bude nevolje?“
upita Alija. „A ti si svejedno uskočila i započela borbu a da mi nisi ni
ime izviknula.“
82
Muhamedove oči ljutito blesnuše kad se zagledao u mene, a
tanka žilica između očiju bila mu je nabrekla — uvek znak da je
besan.
„Danas si se ponela veoma nepromišljeno, Ajša“, reče. „Mogla si
da pogineš. Možda bi mudro bilo da ti na neko vreme ograničim
slobodu, dok ne naučiš da vladaš svojim postupcima.“
„Alaha ti, ne čini to!“, izlete mi. Tad pritisnuh rukom prsa i
osetih raspomamljene udarce, kao bat preplašenog zeca. „Obećavam
ti, ništa se slično nikada više neće desiti,“
„Ali već si prekršila obećanje koje si mi zadala. Rekla si da ćeš
se obratiti Aliji ako bude nevolje.“
Zagledah se u pod, izbegavajući da mu vidim razočaranje u
očima. Bila sam previše nestrpljiva da se pokažem s mačem,
zaboravila sam na obećanje da ću zvati Aliju. I postupila sam
ponesena trenutkom, kao što je Muhamed i rekao.
„Želela sam da održim datu reč“, kazah. „Ali sve se dogodilo
toliko brzo, a ja sam htela da zaštitim Sevdu...“
„Ajša je malo plahovita“, ubaci se Sevda u pokušaju da
pomogne. „Nije ništa zlo mislila.“
„Treba njoj čvrsta ruka“, reče Alija. „Sevda je oduvek bila
popustljiva. Naravno, brate, tvoje su se kćeri uvek lepo ponašale.“
Oči mu sevnuše ka meni kao bodeži. „Ako ne želiš da ograničavaš
svoju malu nevestu, možda to umesto tebe može tvoja buduća. Hafsa
bint Omer bi mogla biti prava kaduna, Visoka gospođa tvoga
harema, te sprečiti da se ovakvo ludilo opet desi.“
„Nova supruga?“, upitala sam Muhameda kasnije, kad me je
obišao u mojoj sobi. „Ali zašto? Ja sam tek došla. Jesam li ti već
dosadila?“
„Naravno da nisi, Ajša“, reče Muhamed. Pruži ruke pa me
privuče sebi na krilo. „Ali Omer hoće da se veže za mene krvnom
vezom, te je tako ponudio svoju kćer Hafsu. Njen muž je umro
boreći se za mene, te nema nikoga ko bi se o njoj brinuo.“
„Da li to znači da ćeš se poženiti svim ženama što su posle Bedra
ostale udovice?“ Prepredeno zaškiljih u njega, da skrijem strah. „Gde
će sve da borave?“
83
Naravno, znala sam da ne namerava da se poženi svim
udovicama u umetu. Omer je poseban slučaj. Svojevremeno ljuti
neprijatelj islama, postao je važan član Muhamedovog kruga ahsaba.
„Moram se oženiti njegovom kćeri“, reče. „Nema mi druge.“
Omer je već pretrpeo dovoljno poniženja, kaza Muhamed. Najpre
je pitao njihovog ahsaba Utmana da se njome oženi. Ali Utman,
zadrigao, bogat čovek s brcima dugačkim kao ručka na crpki za
vodu, upravo se bio oženio Muhamedovom kćeri Um-Kulsum. „Ne
mogu tako brzo da uzimam još jednu ženu“, rekao je.
„Pošto duboko poštuje Utmana, Omer nije ništa rekao“, ispriča
mi Muhamed. „A ondaje odlučio da pristupi Ebu-Bekiru.“
Ne bi li moj otac voleo da se oženi prelepom Hafsom, pitao ga je.
Abi je oborio glavu i zagledao se sebi u šake, premišljajući se šta da
radi. Ako kaže „da“, natovariće na grbaču goropadnu ženu koja će
mu vazda narušavati mir u kući. Ako kaže „ne“, uvrediće Omera. Pa
tako ništa nije ni rekao. Videvši moga oca kako stoji tako nepomično
i ćutke, Omer se prvo zacrveneo, pa posiveo kao zgasla žeravica, a
onda pojurio da nađe Muhameda.
„Ti takozvani prijatelji mi se rugaju svojom ravnodušnošću
prema mojoj ćerki“, vajkao se.
„Utman i Ebu~Bekir su odbili njenu ruku, ali samo zato što sam
ih ja tako zamolio“, rekao mu je Muhamed. „Hoću ja sam da se
oženim Hafsom.“
Kad je dovršio priču, pritisla sam rukom trbuh u kom mi se sve
grčilo. Hafsu bint Omer svi znaju kao razmaženu, sebičnu ženu čija
je dreka na muža bezbroj puta razbudila komšije.
„Ako već moraš da se ženiš“, rekoh, „zar ne možeš da nađeš
prijatniju suprugu? Hafsa će se izboriti da joj budem dura, pa ću
patiti.“
Muhamed se zasmejulji. „Ti da budeš druga žena? Otkako sam te
danas video kako se suprotstavljaš Aliji, čisto sumnjam.“
Ponadah se da govori istinu — no nije li i moja majka
svojevremeno bila jaka? Videvši smešljivo svetlucanje u njegovim
očima, odlučih da probam s druge strane.
„Omer se tek nedavno obratio u islam (islam=pokoravanje Alahu), a
bio je blizak prijatelj sa Ebu-Sufjanom pre hidžre u Medinu“, rekoh.
„Otkud znaš da nije uhoda? Ako se oženiš njegovom ćerkom, možeš
nas sve dovesti u opasnost.“
84
Muhamed odmahnu glavom. Naša je vojska satrla Kurejšije na
Bedru, naglasi. Ta pobeda nije samo ujedinila umet, već i pokazala
Ebu-Sufjanu — i čitavom Hedžasu — da nas se treba bojati i da nas
treba poštovati.
„Ovaj brak je zarad dobrobiti umeta“, kaza. „Mi smo novopečena
zajednica, radimo nešto što nijedni Arapi nikada nisu uradili —
napuštamo rodnu grudu da stvorimo porodicu izvan rođačkih spona.
Hafsino udovištvo je među mojim ahsabima stvorilo razdor. Ako će
ženidba njome da zaleči taj jaz, onda ću, prirodno, ja to da učinim.
Posle onog groznog dana na tržnici Muhamed je pokušao da se
izmiri s Kajnucima, ali oni su mu se rugali i gađali ga kamenicama,
govoreći mu da idući put pošalje prave muškarce, a ne jednu staricu i
jednu devojčicu. Zabrinut zbog njihovih pretnji, Muhamed je
muškarce umeta razaslao da čitavo pleme izvedu iz grada. A onda,
kad je ta briga uminula, krenuo je s pripremama za ženidbu Hafsom
bint Omer.
Bilo mi je jasno zašto Muhamed opet mora da se ženi. A ipak,
kako sam vukla noge ovim dvorištem na dan svoje svadbe! Sevda je
bila sva u osmesima i čestitanjima, ali da ja poželim dobrodošlicu
novoj sestri-ženi u harem — to je za mene bilo daleko od uživanja.
Naročito ako ta žena blista od lepote, i izgleda oholo kao paunica, u
skupocenoj haljini najživlje plave boje.
Nagnala sam noge da me pronesu pored visoke urmine palme,
između suvih bagremova, preko dugačke, sive trave i kao krv
crvenog peska, do mesta gde je stajala ona, pod žalostivim stablom
gaze. Oči su mi uporno letele njenoj odeći; kao da je ona cvet, a moj
pogled očajna pčela; ka sjaju blistave donje haljine, snažnije azurne
boje negoli podnevno nebo; raskošnom prelivu ljubičaste gornje
haljine od svilenog brokata, prosečenog obruba, a napred izrezane da
se izloži divotno plavetnilo ispod nje; traci od tanane plave čipke što
joj je opasivao struk; svilenom pokrivalu, takođe jarke, napadne
plave boje, što joj je padalo niz talase mastiljasto-crne kose, za koju
sam bila sigurna da je boji indigom. Moja dragocena crveno-bela
haljina odjednom je delovala traljavo, a kosa boje rđe drečavija no
ikad.
85
Dok sam prilazila, istupi Alija s osmehom u očima i nešto joj
prošapta. Ona se nasmeja, trzajući okom dok je odgovarala, tako tiho
da je morao da prigne uvo kako bi je čuo. Nasmeja se i on, te
razmeniše podmukao pogled pre nego što Alija priđe Muhamedu.
Dok sam stajala pred Muhamedom i Hafsom i nemuštim usnama
izgovarala blagoslov njihovom braku — saplićući se o te mrske reči
kao kakvo nespretno dete — Alija je posmatrao s jezikom
izveštačeno gurnutim u jedan obraz. Hafsa me je odmerila tako
dignuta nosa da ga je mirne duše mogla ponuditi i pticama kao
sedalo. U stvari, njene tanko očupane obrve su i podsećale na ptice u
letu dok ih je izdizala i obarala iznad očiju nalik pečenim bademima
u opnici porumeneloj od maslaca.
„Kakva divna haljina“, reče usmerivši ih na moju haljinu.
Progutah gorčinu, kao gorku semenku grožđa. Od prizvuka u njenom
glasu poželela sam da joj počupam tu sjajnu kosu što joj je šibala po
ramenima. Pored nas, Sevda pipnu amajliju protiv urokljivog oka, pa
požele Muhamedu sreću s novom suprugom.
„Ti si sigurno Ajša, ta mala nevesta“, reče Hafsa. Pitanje joj je
kanulo iz zajedljivog osmeha kao jed.
„Muhamedova miljenica“, rekoh ja streljajući je očima kako bi
znala da nameravam da to tako i ostane.
Ona prinese otmenu ruku ustima što su ljupko zevnula. „Baš je to
lepo.“ Pa pruži ruku i pomilova me po glavi. Savladah poriv da je
šljisnem po nadlanici. „Nadam se da si uživala u njegovoj pažnji dok
je trajala.“ Potom pogleda u Aliju, koji nas je posmatrao s
prevrtljivim osmehom, a onda opet u mene. „Kad bude proveo sedam
noći sa mnom, možda ćeš ustanoviti da mu se srce preokrenulo.“
„Da, posle sedam noći nasamo s tobom moj će me muž voleti
više nego ikad pre“, uzvratih. Pomislih da će joj na to obrve potpuno
odleteti.
Da li me je Muhamed sutradan više voleo — ili da li me je
uopšte voleo — nisam mogla da procenim. Dok sam im posluživala
jelo u Hafsinoj novoj kolibi, sedeli su na jednom jastuku, toliko blizu
da je mogla baš i u krilo da mu sedne. A kakvu je volju za jelom
Muhamed pokazao! On i proždrljivica Hafsa izjeli su gomilu urmi
veliku gotovo kao njena glava.
Blistala je. Gusta kosa joj se razlivala po ramenima kao reka
mastila. Plave šalvare izvežene žutim pticama bile su uske u struku, a
onda se širile na bokovima, nagoveštavajući njihovu punoću. Već je
86
bila obilno opcrtala oči kolom, što je do izražaja dovodilo njihovu
zavodničku igru. Pogledi koje je upućivala Muhamedu su pozivali,
pa odbijali, pa začikivali, pa se smejali. Oko vrata je imala ogrlicu od
lapis lazulija prošaranog zlatnim tačkicama, nalik na zvezde, o
tankom mesinganom lančiću.
Tepali su i gukali jedno drugom kao dva slavuja u gnezdu.
Pomislih na noć koju su upravo proveli, na njeno telo pod
Muhamedovim, i prevrte mi se u trbuhu. Vrhovi dojki joj očešaše
njegovu ruku kad se nagla preko da dohvati još jednu voćku. On
načini neki grlen glas, pa je pogleda s glađu kakvu ni sve urme
Hedžasa ne bi mogle da utole.
„Alaha ti! U braku vam se baš prohtelo jela!“, rekoh na silu se
smejući. Boreći se za muževljevu pažnju. No on, izgleda, nije ni
primećivao moje prisustvo.
„Da, nezasiti smo.“ Hafsa polako gurnu urmu Muhamedu među
usne, a onda izvuče prste iz njegovih usta jednako sporo. Nije
odvajala od njega svoj teški pogled. „Jä, habib, šta ja to čujem o
nekim nemirima na kajnučkoj tržnici? Je li tvoja mala nevesta
stvarno zapodenula bitku? Da sam joj ja kaduna, to se ne bi desilo.“
Sevnuh očima na nju, osećajući kako mi se u utrobi skuplja neka
sila, a kosa mi se na potiljku ježi. Ona izvi obrve prema meni.
,Još si tu? Razgledaš mi novu ogrlicu, vidim. To je dar od
Muhameda. Zalog njegove ljubavi. Sigurno i ti imaš isto tako lepu.“
„Zalog?“, kazah. „Šta će mi zalog kad imam ono pravo?“
Ali — imam li Muhamedovu ljubav? Je li me odjutros ijednom
pogledao, dok sam posluživala njega i njegovu novu nevestu?
Koračajući dvorištem s praznom zdelom u ruci, pitala sam se
obistinjuju li se to moji strahovi. Hoće li mu Hafsa osvojiti srce i
postati kaduna? Molim ti se, Bože, zar se nisam dovoljno napatila?
Moram naći načina da je oborim sa tog prestola. Ali kako? Ima još
šest dana nasamo s Muhamedom, i dve jedre dojke koje njega kao da
opčinjuju. Nevina kao kad sam izašla iz majčine utrobe, ne smem se
ni nadati da se nadmećem s njom. U kuhinjskom šatoru spustih
poslužavnik tako snažno da se prelomi nadvoje.
„Alaha ti, šta je bilo, Crvenperčice?“, nežno će Sevda, obujmivši
mi lice šakama i zagledavši se naniže u mene. „Izgledaš mi kao da
ćeš zaplakati.“
„Zaplakati? A zbog čega bih pa plakala? Zato što mi se muž
zaljubio u drugu ženu i skroz zaboravio na mene?“
87
Sevdin osmeh bio je sladostrasan. „Pamtiš one prve noći. Kao
koze kad se mrče, a? Muško i žensko ne mogu da zadrže ruke jedno
od drugoga. Ali to ne traje.“
Namrštih se. Treba da ti bude lepo kad neko stenje i znoji se na
tebi? Nisam taj utisak stekla onog dana na Hamalovom prozoru. Ali
— Džemila ga nije odgurnula. Rukama i nogama ga je stiskala, a telo
joj se kretalo s njegovim, kao da jaše. Osetih kako me Sevda
posmatra; verovatno se pitala zašto se ne slažem s njom. Pokupih
komade poslužavnika koji sam razbila, pa ih bacih u vatru da joj
prekinem razmišljanje.
„Biće ona uskoro kaduna“, promrmljah. „A tebi i meni je bolje
da se ubijemo.“
„Kaduna?“ Sevda se namršti. „To je valjda moj položaj. Ali ja ga
ne želim, Ajša. Odgajila sam Muhamedove kćeri od prve žene, a
imam i svoje dete iz prošlog braka. Dovoljno sam vremena provela
izdajući naređenja.“
Osetih kako mi narasta nada. „Zašto ne imenuješ mene?“
Ona odmahnu glavom. „I previše si mlada da bi bila zadužena za
domaćinstvo.“
„Ali ne i premlada da se borim radi tebe“, naglasih.
Sevda naheri glavu, duboko razmišljajući, a onda prasnu u smeh.
„Alaha mi, govoriš istinito kao sam Džebrail. U redu, Ajša,
proglasiću te kadunom ovog harema.“
Od ushićenja htedoh da je stegnem rukama, ali ona me zadrža
podignutim dlanom. „Nemoj još da te hvata uzbuđenje“, reče. „Sve
dok se ne saglasi i Hafsa bint Omer.“
Tresnuh nogom o zemljani pod. „Ona nikad neće poštovati moju
vlast, a Muhamed će biti suviše zablesavljen da je natera!“
„Neće dugo“, nasmeja se Sevda. „Ta Hafsa je gadne ćudi. Gora
je od svog oca, kako čujem. Znaš li onu poslovicu? Ekser koji se
istupi sam sebe bruka. Nećemo dugo čekati do njenog prvog
goropadnog izliva, videćeš. Tad će se Proroku razvejati oblaci sa
očiju.“
Tad mi nešto pade na um, Dobra zamisao— ali isto tako i rđava.
Odgovorila sam samu sebe od nje, ali kad me je sutradan Hafsa tri
puta nazvala durom — i natuknula Muhamedu da bi me trebalo
držati u kući — počela sam da se predomišljam. U vezi s njom se
nešto mora učiniti, i to hitno. Očevidno je u savezu s Alijom. Nadala
sam se samo da se Muhamed neće izleteti kako još nismo u pravom
88
braku, inače će Hafsa bez trunke oklevanja prigrabiti sebi ulogu prve
žene.
Treba je poniziti. Ako joj kažem ono što znam, nikad me više
neće pogledati sa visoka. Koja to žena može da se gordi kao paunica
kad su je toliki muškarci odbili?
Ali Muhamed je tražio da se zakunem da ću ćutati. Da bih unizila
Hafsu, morala bih njega da izneverim. Ubedila sam Sevdu da im ona
odnosi jelo, iz straha šta bih mogla reći. No u petak, pet dana po
venčanju, ona utumara u kuhinjski šator i zatraži urminog soka, a
onda stade da besposleno posmatra mene i Sevdu kako peremo
posuđe od njenog ručka s Muhamedom.
„Rekla sam da hoću urminog soka“, zapovednički reče. „Jeste li
vas dve gluve, ili se pravite?“
Samo prva žena u haremu ima prava da naređuje ostalima. „Ču li
ti nešto, Sevda?“ upita.
„Ja sam preuzela ulogu kadune“, reče Hafsa. Pa prekrsti ruke i
zadobova po mišici prstima ljubičasto-crvenim od kane. „Uverena
sam da znate šta to znači. Moje želje treba ispunjavati.“
„Eh, ali i mi imamo svojih želja, nije li tako, Sevda?“ kazah ja.
„Što se mene tiče, čeznem da mi neko pomogne oko ovih sudova.“
„A ja čeznem da izađem iz ovog šatora pre nego što izreknem
nešto bogohulno“, bubnu Sevda, pa požuri napolje da zahvati vode
za sude.
„Znam ja kakve su tvoje čežnje, Ajša.“ Hafsa podiže svoj
izduženi, otmeni nos. „Kako je tužno što tvoj muž na njih ne
uzvraća!“
Dugo sam stajala nepomično, trepćući u njeno podrugljivo lice i
pitajući se koliko zna o meni i Muhamedu.
„Baš mi je čudno što te čujem kako pričaš o Muhamedovim
osećanjima“, rekoh. „Budući da on nikad nikakva osećanja prema
tebi nije gajio.“
„Nije? A zašto me je onda pitao da se udam za njega?“ Obrve joj
odskočiše. Na usnama joj je ostao poluosmeh. Ona rđava zamisao
vitlala mi je po glavi, mešajući dobre namere sa zlobnim željama—
željama da vidim Hafsu srozanu, i da sebe izdignem iznad nje. A
onda, pre no što sam i bila svesna, ta rđava zamisao izlete mi pravo
iz usta.
„Muhamed nije ni tražio da se tobom ženi“, izgovorih. „To je
tvoj otac molio. Muhamed mu je učinio uslugu.“
89
Hafsa prevrte očima i odsečno se nasmeja. Videvši da mi ne
veruje, raspredoh priču o tome kako je Omer išao od jednoga do
drugoga tražeći za nju muža — začinjavajući tu i tamo sopstvenim
izmišljotinama.
Dok sam govorila, posmatrala sam kako joj nadmoćni osmeh
gasne u drhtavu natuštenost. Likovanje u njenim očima pretvorilo se
u varnice ogorčenja. Evo prvih znakova te strahotne ćudi o kojoj sam
se naslušala! Ali reči počeše samo da mi sipaju sa usana kad sam
videla kako joj se ruši taj njen ponositi izgled. Na kraju priče, samo
joj se jedna tamna suza skotrlja niz obraz, ostavljajući trag kola.
No bilo je prekasno za povratak. „Tvoj otac je morao da preklinje
Muhameda da se oženi tobom“, rekoh.
„Gde si čula te bajke?“ Glas joj se povisi. „Ne znaš ništa
pametnije nego da ponavljaš te štetne glasine? Čekaj samo dok
Muhamed čuje za ovo. Ima da te bije dok ti leđa ne budu crvena kao
kosa!“
„Bila sam prisutna kad je tvoj otac moljakao Muhameda da te
uzme“, slagah.
„Kučko!“ kriknu ona. „Prebiću te za te bedne priče!“ I sledećeg
trena smo se kovitlale kao vihor pesnica i udaraca, zuba i kose— sve
dok nas Sevda, koja se u međuvremenu vratila, nije na silu razdvojila
onim svojim rukama, mesnatim i mišićavim kao volovska noga.
„Pih! Kakva sramota! Prorokove žene, a biju se kao dva
beduina“, praskala je Sevda. „Šta bi rekao da vas je video?“
„Rekao bi da ova ovde zaslužuje batine zbog svojih glupavih
laži!“ Hafsa je kreštala i upirala prstom u mene.
„Pst! Ogluveću od vas!“ zavapi Sevda. „Kakvih to laži, Ajša?“
„Samo sam joj rekla pravi razlog iz kojeg se Muhamed njome
oženio“, kazah. „Ali njoj je bolno da čuje istinu.“
Sevda zgrabi svoju amajliju. „Ajša, nisi valjda!“
„Ta priča je laž!“, i dalje je vrištala Hafsa. „Otac mi je pričao
kako je bilo. Svi u umetu su me hteli, ali je Muhamed pobedio. On je
taj koji je preklinjao, a ne moj otac. Sevda zna istinu! Ja, Sevda, reci
kako je Muhamed od moga oca prosio moju ruku!“
Sevdi po čelu i nausnici izbiše grške znoja kao plikovi. Kleče da
sakupi posude koje sam ja naređala, a onda ustade s njima u rukama.
„Alaha ti, nije ni bitno ko je koga pitao“, reče. „Udata si za božjeg
Proroka. Ostalo zaboravi.“
90
Hafsa trupnu nogom. „Na njenoj si strani, znala sam! Tako mi
Alaha, znam gde ću saznati istinu!“ Pa prohuja pored nas, izbivši
Sevdi posude iz ruku. Biće da je tresak prigušio moje upozorenje da
ne uznemirava Muhameda dok se sprema da povede molitvu. U
vihoru prašine i ljutitog zaklinjanja, Hafsa iščeze, a ostasmo ja i
Sevda da sakupljamo porazbijane tanjire i zdele. Dok sam se petljala
oko krhotina, uzdrhtalih ruku, pitala sam se kako li će Muhamedu
biti kad sazna da sam izdala njegovo poverenje. Hoće li mi ikada
više verovati?
Sevda zavrte glavom prema meni. „Dobra si ti devojka, Ajša, ali
grdnu si grešku napravila.“
„Podbola me je“, rekoh. Sevda nešto zabrunda. Kao u kakvom
snu, primakosmo se ulazu u kuhinjski šator, nijedna se ne usuđujući
da išta više kaže.
Iz džamije se začu vika, još jedan tresak. Začuše se Hafsini jecaji
nalik na naricanje nekoga ko je u žalosti, i Muhamedov tih glas, sve
bliži. Krv mi je damarala, te se naslonih na Sevdu, blago ošamućena.
Hoće li se razvesti od Hafse zbog ovog njenog napada besa? To bi za
nju bila propast, a mojom krivicom. Ali ne, njegovo prijateljstvo s
Omerom je previše važno. Međutim, makar neće dozvoliti Hafsi da
bude kaduna. No hoće li pustiti mene da preuzmem tu ulogu?
Iza preklopa šatorskog krila posmatrale smo Muhameda kako
oštrim korakom stupa kroz dvorište, lica kao kamen. Crvena obredna
halja bila mu je išarana kolom, a turban stajao nakrivo i
poluodmotan. Prođe preko trave do Hafsine kolibe. Ona izlete iz
džamije, vriskom ga dozivajući.
„Zar sam gora od magarca, kojeg bar prodaju onom ko najviše
ponudi?“ povika, a onda se saplete i pade na kolena.
Htela sam da joj pritrčim i dignem je, ali Sevda me ščepa za
ruku. „Dovoljno si zabrljala.“
Istina je, jesam — avaj! Ništa se tu više nije moglo popraviti.
Oprosti mi za bol koji sam ti nanela, molila sam u sebi. Hafsa se
pridiže s tla, pa potrča u kolibu, širom otvori vrata i baci se unutra.
Sevda i ja začusmo odatle njenu vrisku. Verovatno je mogla da je
čuje čitava Medina.
Posle nekog vremena galama se stiša. Sevda i ja smo stajale u
čudnom, prodornom muku, posmatrajući i čekajući. Vrata kolibe se
otvoriše i Muhamed izađe. Turban je bio odmotao, ali kôl mu je
91
ostao na halji. Dok je prolazio pored kuhinjskog šatora, okrete se uz
trzaj glavom da me pogleda.
U njegovim očima: izdajstvo. Bes. Neverica.
„Neka ti Alah oprosti, Ajša.“ Mirni glas bio mu je iskidan, a na
oči su mu navirale suze. Pružih otvorene dlanove ka njemu, u želji da
mogu preuzeti njegovu žalost, ali on iskezi zube.
„I neka meni dâ snage da ti oprostim“, reče. „Svojim okrutnim
rečima nameravala si da slomiš samo jedno srce, znam. Ali Alaha
mi! Izdavši moju veru u tebe, skrhala si dva!“
Rđava zamisao
Isti taj dan
ao što sam i očekivala, Alija je, kad smo se vratili s tržnice,
odmah otišao Muhamedu i ispričao mu za sukob. I kao što
sam i očekivala, sebe je predstavio kao junačnog borca koji
mi je pritekao u spas, a mene kao nerazumno dete koje je svu tu
gužvu i izazvalo.
Ja sam bila pohitala, sa Sevdom koja je huktala iza mene, da
sama priđem Muhamedu. Kad sam stigla u medžlis, Alija je već bio
tamo, hvališući se i busajući se u grudi dok je sa živopisnim
pojedinostima opisivao smrtonosne udarce koje su on i njegovi
drugovi uputili onima što su Sevdi zakačili suknju. Jedino što nije
pomenuo kako se isprva otarasio svih svojih obaveza da bi vodio
abrove i ispijao kafe.
„Voleo bih da čujem da nam se te kajnučke kukavice sad
nasmeju, brate“, reče smejući se sam za sebe. „Ovim dvema
oštricama iskopao sam oba oka svakome ko mi je prišao. Sad su
zbog odbijanja da sagledaju istinu islama stvarno oslepeli!“
Slušajući Aliju kako se razmeće, jedva sam izdržala da ne
uskočim s pričama o sopstvenim podvizima. Nisam se ponosila
klanicom koja se izrodila iz nečeg tako prizemnog kao što je neslana
šala. A sem toga, Muhamed zna da nisam u stanju da odbijem
iskusne borce nadugo, bar ne sama, Ako mu ispričam o svome
učešću u tom ružnom događaju, moraću da kažem i za Safvana. Još
omamljena od ponovnog susreta s njim, ni izbliza nisam bila
spremna da o njemu pričam s Muhamedom.
Dok smo se Sevda i ja naklanjale pri ulasku, Alija uperi svoj
dugački prst u mene.
„Evo one koja je sve to zamesila“, reče. „Jä, brate, trebalo je da
je vidiš. Devojčica, a što je još gore tvoja supruga —dere se i izaziva
K
81
na borbu čitavu tržnicu! Prvom prilikom pogazila je dogovor s
tobom.“
Osetih kako mi gore uši, kao da su njegove laži plamenovi sveće
koji me po njima ližu. No ipak ne odbrusih, pošto sam strepela od
svakog pomena Safvana — dok sam, s druge strane, bila gladna vesti
o njemu. Šta mu se desilo kad smo otišli? Da nije povređen u borbi,
ili ubijen? Pokušah da se setim jesam li ga videla u onom krkljancu
kad sam uzjahala. Naravno, Safvan je oduvek bio vešt da nestane.
Na nesreću, Sevda nije imala takve prepreke, te je progovorila.
„Jä, Proroče, trebalo je da vidiš Ajšu“, reče. „Onolicna mala, a
odbi od sebe trojicu ljudina! Zapretila im je da će ih sve pobiti ako
nas ne ostave na miru. A to bi i uradila.“
Alija prekrsti ruke na grudima. „Uistinu, umrli bi — od smeha.
Baš je bila prizor, napada na sve strane onim dečjim mačem što si joj
ga ti dao. Opasnija je bila za sebe nego za druge. Kad ti kažem, brate,
nju treba držati kod kuće.“
„Alaha ti, ustala je mene da brani!“ Sevda kresnu očima u Aliju.
„Onda kad niko drugi nije.“
Muhamed se namršti na mene. „Samo sam se poslužila onom
varkom za obezoružavanje kojoj si me naučio“, rekoh. „To je bilo
dovoljno da ih makar uspori. A osim toga“ — o jada, osetih kako mi
udara krv u lice, a od toga pocrveneh još i više — „nisam se borila
sama, ne čitavo vreme.“
„To je tačno, uskočio je onaj momak da pripomogne“, kaza
Sevda. „Mada nije bolji borac od tebe.“
„Safvan ibn al-Muatal“, reče Alija. Pa opet prekrsti ruke i
zažmiri, kao da me je uhvatio u laži. „Šta je on radio na tržnici,
Ajša?“
„Otkud ja to znam?“, uzvratih, oštrije nego što sam htela. Za šta
me to Alija optužuje? Podrugljivo se smešio i klimao glavom kao da
sam upravo potvrdila njegove sumnje.
Pred očima mi prolete Safvanovo lepo lice dok me je hladio
palminim listom, pa počeh da se preznojavam. Alija me je posmatrao
toliko pomno da se zapitah može li da mi čita misli. Je li video mene
i Safvana kako razgovaramo? Je li primetio koliko mi je blizu Safvan
stajao, a ja se nisam odmakla?
„Jä, Ajša, zar ti nije rečeno da mene zoveš ako bude nevolje?“
upita Alija. „A ti si svejedno uskočila i započela borbu a da mi nisi ni
ime izviknula.“
82
Muhamedove oči ljutito blesnuše kad se zagledao u mene, a
tanka žilica između očiju bila mu je nabrekla — uvek znak da je
besan.
„Danas si se ponela veoma nepromišljeno, Ajša“, reče. „Mogla si
da pogineš. Možda bi mudro bilo da ti na neko vreme ograničim
slobodu, dok ne naučiš da vladaš svojim postupcima.“
„Alaha ti, ne čini to!“, izlete mi. Tad pritisnuh rukom prsa i
osetih raspomamljene udarce, kao bat preplašenog zeca. „Obećavam
ti, ništa se slično nikada više neće desiti,“
„Ali već si prekršila obećanje koje si mi zadala. Rekla si da ćeš
se obratiti Aliji ako bude nevolje.“
Zagledah se u pod, izbegavajući da mu vidim razočaranje u
očima. Bila sam previše nestrpljiva da se pokažem s mačem,
zaboravila sam na obećanje da ću zvati Aliju. I postupila sam
ponesena trenutkom, kao što je Muhamed i rekao.
„Želela sam da održim datu reč“, kazah. „Ali sve se dogodilo
toliko brzo, a ja sam htela da zaštitim Sevdu...“
„Ajša je malo plahovita“, ubaci se Sevda u pokušaju da
pomogne. „Nije ništa zlo mislila.“
„Treba njoj čvrsta ruka“, reče Alija. „Sevda je oduvek bila
popustljiva. Naravno, brate, tvoje su se kćeri uvek lepo ponašale.“
Oči mu sevnuše ka meni kao bodeži. „Ako ne želiš da ograničavaš
svoju malu nevestu, možda to umesto tebe može tvoja buduća. Hafsa
bint Omer bi mogla biti prava kaduna, Visoka gospođa tvoga
harema, te sprečiti da se ovakvo ludilo opet desi.“
„Nova supruga?“, upitala sam Muhameda kasnije, kad me je
obišao u mojoj sobi. „Ali zašto? Ja sam tek došla. Jesam li ti već
dosadila?“
„Naravno da nisi, Ajša“, reče Muhamed. Pruži ruke pa me
privuče sebi na krilo. „Ali Omer hoće da se veže za mene krvnom
vezom, te je tako ponudio svoju kćer Hafsu. Njen muž je umro
boreći se za mene, te nema nikoga ko bi se o njoj brinuo.“
„Da li to znači da ćeš se poženiti svim ženama što su posle Bedra
ostale udovice?“ Prepredeno zaškiljih u njega, da skrijem strah. „Gde
će sve da borave?“
83
Naravno, znala sam da ne namerava da se poženi svim
udovicama u umetu. Omer je poseban slučaj. Svojevremeno ljuti
neprijatelj islama, postao je važan član Muhamedovog kruga ahsaba.
„Moram se oženiti njegovom kćeri“, reče. „Nema mi druge.“
Omer je već pretrpeo dovoljno poniženja, kaza Muhamed. Najpre
je pitao njihovog ahsaba Utmana da se njome oženi. Ali Utman,
zadrigao, bogat čovek s brcima dugačkim kao ručka na crpki za
vodu, upravo se bio oženio Muhamedovom kćeri Um-Kulsum. „Ne
mogu tako brzo da uzimam još jednu ženu“, rekao je.
„Pošto duboko poštuje Utmana, Omer nije ništa rekao“, ispriča
mi Muhamed. „A ondaje odlučio da pristupi Ebu-Bekiru.“
Ne bi li moj otac voleo da se oženi prelepom Hafsom, pitao ga je.
Abi je oborio glavu i zagledao se sebi u šake, premišljajući se šta da
radi. Ako kaže „da“, natovariće na grbaču goropadnu ženu koja će
mu vazda narušavati mir u kući. Ako kaže „ne“, uvrediće Omera. Pa
tako ništa nije ni rekao. Videvši moga oca kako stoji tako nepomično
i ćutke, Omer se prvo zacrveneo, pa posiveo kao zgasla žeravica, a
onda pojurio da nađe Muhameda.
„Ti takozvani prijatelji mi se rugaju svojom ravnodušnošću
prema mojoj ćerki“, vajkao se.
„Utman i Ebu~Bekir su odbili njenu ruku, ali samo zato što sam
ih ja tako zamolio“, rekao mu je Muhamed. „Hoću ja sam da se
oženim Hafsom.“
Kad je dovršio priču, pritisla sam rukom trbuh u kom mi se sve
grčilo. Hafsu bint Omer svi znaju kao razmaženu, sebičnu ženu čija
je dreka na muža bezbroj puta razbudila komšije.
„Ako već moraš da se ženiš“, rekoh, „zar ne možeš da nađeš
prijatniju suprugu? Hafsa će se izboriti da joj budem dura, pa ću
patiti.“
Muhamed se zasmejulji. „Ti da budeš druga žena? Otkako sam te
danas video kako se suprotstavljaš Aliji, čisto sumnjam.“
Ponadah se da govori istinu — no nije li i moja majka
svojevremeno bila jaka? Videvši smešljivo svetlucanje u njegovim
očima, odlučih da probam s druge strane.
„Omer se tek nedavno obratio u islam (islam=pokoravanje Alahu), a
bio je blizak prijatelj sa Ebu-Sufjanom pre hidžre u Medinu“, rekoh.
„Otkud znaš da nije uhoda? Ako se oženiš njegovom ćerkom, možeš
nas sve dovesti u opasnost.“
84
Muhamed odmahnu glavom. Naša je vojska satrla Kurejšije na
Bedru, naglasi. Ta pobeda nije samo ujedinila umet, već i pokazala
Ebu-Sufjanu — i čitavom Hedžasu — da nas se treba bojati i da nas
treba poštovati.
„Ovaj brak je zarad dobrobiti umeta“, kaza. „Mi smo novopečena
zajednica, radimo nešto što nijedni Arapi nikada nisu uradili —
napuštamo rodnu grudu da stvorimo porodicu izvan rođačkih spona.
Hafsino udovištvo je među mojim ahsabima stvorilo razdor. Ako će
ženidba njome da zaleči taj jaz, onda ću, prirodno, ja to da učinim.
Posle onog groznog dana na tržnici Muhamed je pokušao da se
izmiri s Kajnucima, ali oni su mu se rugali i gađali ga kamenicama,
govoreći mu da idući put pošalje prave muškarce, a ne jednu staricu i
jednu devojčicu. Zabrinut zbog njihovih pretnji, Muhamed je
muškarce umeta razaslao da čitavo pleme izvedu iz grada. A onda,
kad je ta briga uminula, krenuo je s pripremama za ženidbu Hafsom
bint Omer.
Bilo mi je jasno zašto Muhamed opet mora da se ženi. A ipak,
kako sam vukla noge ovim dvorištem na dan svoje svadbe! Sevda je
bila sva u osmesima i čestitanjima, ali da ja poželim dobrodošlicu
novoj sestri-ženi u harem — to je za mene bilo daleko od uživanja.
Naročito ako ta žena blista od lepote, i izgleda oholo kao paunica, u
skupocenoj haljini najživlje plave boje.
Nagnala sam noge da me pronesu pored visoke urmine palme,
između suvih bagremova, preko dugačke, sive trave i kao krv
crvenog peska, do mesta gde je stajala ona, pod žalostivim stablom
gaze. Oči su mi uporno letele njenoj odeći; kao da je ona cvet, a moj
pogled očajna pčela; ka sjaju blistave donje haljine, snažnije azurne
boje negoli podnevno nebo; raskošnom prelivu ljubičaste gornje
haljine od svilenog brokata, prosečenog obruba, a napred izrezane da
se izloži divotno plavetnilo ispod nje; traci od tanane plave čipke što
joj je opasivao struk; svilenom pokrivalu, takođe jarke, napadne
plave boje, što joj je padalo niz talase mastiljasto-crne kose, za koju
sam bila sigurna da je boji indigom. Moja dragocena crveno-bela
haljina odjednom je delovala traljavo, a kosa boje rđe drečavija no
ikad.
85
Dok sam prilazila, istupi Alija s osmehom u očima i nešto joj
prošapta. Ona se nasmeja, trzajući okom dok je odgovarala, tako tiho
da je morao da prigne uvo kako bi je čuo. Nasmeja se i on, te
razmeniše podmukao pogled pre nego što Alija priđe Muhamedu.
Dok sam stajala pred Muhamedom i Hafsom i nemuštim usnama
izgovarala blagoslov njihovom braku — saplićući se o te mrske reči
kao kakvo nespretno dete — Alija je posmatrao s jezikom
izveštačeno gurnutim u jedan obraz. Hafsa me je odmerila tako
dignuta nosa da ga je mirne duše mogla ponuditi i pticama kao
sedalo. U stvari, njene tanko očupane obrve su i podsećale na ptice u
letu dok ih je izdizala i obarala iznad očiju nalik pečenim bademima
u opnici porumeneloj od maslaca.
„Kakva divna haljina“, reče usmerivši ih na moju haljinu.
Progutah gorčinu, kao gorku semenku grožđa. Od prizvuka u njenom
glasu poželela sam da joj počupam tu sjajnu kosu što joj je šibala po
ramenima. Pored nas, Sevda pipnu amajliju protiv urokljivog oka, pa
požele Muhamedu sreću s novom suprugom.
„Ti si sigurno Ajša, ta mala nevesta“, reče Hafsa. Pitanje joj je
kanulo iz zajedljivog osmeha kao jed.
„Muhamedova miljenica“, rekoh ja streljajući je očima kako bi
znala da nameravam da to tako i ostane.
Ona prinese otmenu ruku ustima što su ljupko zevnula. „Baš je to
lepo.“ Pa pruži ruku i pomilova me po glavi. Savladah poriv da je
šljisnem po nadlanici. „Nadam se da si uživala u njegovoj pažnji dok
je trajala.“ Potom pogleda u Aliju, koji nas je posmatrao s
prevrtljivim osmehom, a onda opet u mene. „Kad bude proveo sedam
noći sa mnom, možda ćeš ustanoviti da mu se srce preokrenulo.“
„Da, posle sedam noći nasamo s tobom moj će me muž voleti
više nego ikad pre“, uzvratih. Pomislih da će joj na to obrve potpuno
odleteti.
Da li me je Muhamed sutradan više voleo — ili da li me je
uopšte voleo — nisam mogla da procenim. Dok sam im posluživala
jelo u Hafsinoj novoj kolibi, sedeli su na jednom jastuku, toliko blizu
da je mogla baš i u krilo da mu sedne. A kakvu je volju za jelom
Muhamed pokazao! On i proždrljivica Hafsa izjeli su gomilu urmi
veliku gotovo kao njena glava.
Blistala je. Gusta kosa joj se razlivala po ramenima kao reka
mastila. Plave šalvare izvežene žutim pticama bile su uske u struku, a
onda se širile na bokovima, nagoveštavajući njihovu punoću. Već je
86
bila obilno opcrtala oči kolom, što je do izražaja dovodilo njihovu
zavodničku igru. Pogledi koje je upućivala Muhamedu su pozivali,
pa odbijali, pa začikivali, pa se smejali. Oko vrata je imala ogrlicu od
lapis lazulija prošaranog zlatnim tačkicama, nalik na zvezde, o
tankom mesinganom lančiću.
Tepali su i gukali jedno drugom kao dva slavuja u gnezdu.
Pomislih na noć koju su upravo proveli, na njeno telo pod
Muhamedovim, i prevrte mi se u trbuhu. Vrhovi dojki joj očešaše
njegovu ruku kad se nagla preko da dohvati još jednu voćku. On
načini neki grlen glas, pa je pogleda s glađu kakvu ni sve urme
Hedžasa ne bi mogle da utole.
„Alaha ti! U braku vam se baš prohtelo jela!“, rekoh na silu se
smejući. Boreći se za muževljevu pažnju. No on, izgleda, nije ni
primećivao moje prisustvo.
„Da, nezasiti smo.“ Hafsa polako gurnu urmu Muhamedu među
usne, a onda izvuče prste iz njegovih usta jednako sporo. Nije
odvajala od njega svoj teški pogled. „Jä, habib, šta ja to čujem o
nekim nemirima na kajnučkoj tržnici? Je li tvoja mala nevesta
stvarno zapodenula bitku? Da sam joj ja kaduna, to se ne bi desilo.“
Sevnuh očima na nju, osećajući kako mi se u utrobi skuplja neka
sila, a kosa mi se na potiljku ježi. Ona izvi obrve prema meni.
,Još si tu? Razgledaš mi novu ogrlicu, vidim. To je dar od
Muhameda. Zalog njegove ljubavi. Sigurno i ti imaš isto tako lepu.“
„Zalog?“, kazah. „Šta će mi zalog kad imam ono pravo?“
Ali — imam li Muhamedovu ljubav? Je li me odjutros ijednom
pogledao, dok sam posluživala njega i njegovu novu nevestu?
Koračajući dvorištem s praznom zdelom u ruci, pitala sam se
obistinjuju li se to moji strahovi. Hoće li mu Hafsa osvojiti srce i
postati kaduna? Molim ti se, Bože, zar se nisam dovoljno napatila?
Moram naći načina da je oborim sa tog prestola. Ali kako? Ima još
šest dana nasamo s Muhamedom, i dve jedre dojke koje njega kao da
opčinjuju. Nevina kao kad sam izašla iz majčine utrobe, ne smem se
ni nadati da se nadmećem s njom. U kuhinjskom šatoru spustih
poslužavnik tako snažno da se prelomi nadvoje.
„Alaha ti, šta je bilo, Crvenperčice?“, nežno će Sevda, obujmivši
mi lice šakama i zagledavši se naniže u mene. „Izgledaš mi kao da
ćeš zaplakati.“
„Zaplakati? A zbog čega bih pa plakala? Zato što mi se muž
zaljubio u drugu ženu i skroz zaboravio na mene?“
87
Sevdin osmeh bio je sladostrasan. „Pamtiš one prve noći. Kao
koze kad se mrče, a? Muško i žensko ne mogu da zadrže ruke jedno
od drugoga. Ali to ne traje.“
Namrštih se. Treba da ti bude lepo kad neko stenje i znoji se na
tebi? Nisam taj utisak stekla onog dana na Hamalovom prozoru. Ali
— Džemila ga nije odgurnula. Rukama i nogama ga je stiskala, a telo
joj se kretalo s njegovim, kao da jaše. Osetih kako me Sevda
posmatra; verovatno se pitala zašto se ne slažem s njom. Pokupih
komade poslužavnika koji sam razbila, pa ih bacih u vatru da joj
prekinem razmišljanje.
„Biće ona uskoro kaduna“, promrmljah. „A tebi i meni je bolje
da se ubijemo.“
„Kaduna?“ Sevda se namršti. „To je valjda moj položaj. Ali ja ga
ne želim, Ajša. Odgajila sam Muhamedove kćeri od prve žene, a
imam i svoje dete iz prošlog braka. Dovoljno sam vremena provela
izdajući naređenja.“
Osetih kako mi narasta nada. „Zašto ne imenuješ mene?“
Ona odmahnu glavom. „I previše si mlada da bi bila zadužena za
domaćinstvo.“
„Ali ne i premlada da se borim radi tebe“, naglasih.
Sevda naheri glavu, duboko razmišljajući, a onda prasnu u smeh.
„Alaha mi, govoriš istinito kao sam Džebrail. U redu, Ajša,
proglasiću te kadunom ovog harema.“
Od ushićenja htedoh da je stegnem rukama, ali ona me zadrža
podignutim dlanom. „Nemoj još da te hvata uzbuđenje“, reče. „Sve
dok se ne saglasi i Hafsa bint Omer.“
Tresnuh nogom o zemljani pod. „Ona nikad neće poštovati moju
vlast, a Muhamed će biti suviše zablesavljen da je natera!“
„Neće dugo“, nasmeja se Sevda. „Ta Hafsa je gadne ćudi. Gora
je od svog oca, kako čujem. Znaš li onu poslovicu? Ekser koji se
istupi sam sebe bruka. Nećemo dugo čekati do njenog prvog
goropadnog izliva, videćeš. Tad će se Proroku razvejati oblaci sa
očiju.“
Tad mi nešto pade na um, Dobra zamisao— ali isto tako i rđava.
Odgovorila sam samu sebe od nje, ali kad me je sutradan Hafsa tri
puta nazvala durom — i natuknula Muhamedu da bi me trebalo
držati u kući — počela sam da se predomišljam. U vezi s njom se
nešto mora učiniti, i to hitno. Očevidno je u savezu s Alijom. Nadala
sam se samo da se Muhamed neće izleteti kako još nismo u pravom
88
braku, inače će Hafsa bez trunke oklevanja prigrabiti sebi ulogu prve
žene.
Treba je poniziti. Ako joj kažem ono što znam, nikad me više
neće pogledati sa visoka. Koja to žena može da se gordi kao paunica
kad su je toliki muškarci odbili?
Ali Muhamed je tražio da se zakunem da ću ćutati. Da bih unizila
Hafsu, morala bih njega da izneverim. Ubedila sam Sevdu da im ona
odnosi jelo, iz straha šta bih mogla reći. No u petak, pet dana po
venčanju, ona utumara u kuhinjski šator i zatraži urminog soka, a
onda stade da besposleno posmatra mene i Sevdu kako peremo
posuđe od njenog ručka s Muhamedom.
„Rekla sam da hoću urminog soka“, zapovednički reče. „Jeste li
vas dve gluve, ili se pravite?“
Samo prva žena u haremu ima prava da naređuje ostalima. „Ču li
ti nešto, Sevda?“ upita.
„Ja sam preuzela ulogu kadune“, reče Hafsa. Pa prekrsti ruke i
zadobova po mišici prstima ljubičasto-crvenim od kane. „Uverena
sam da znate šta to znači. Moje želje treba ispunjavati.“
„Eh, ali i mi imamo svojih želja, nije li tako, Sevda?“ kazah ja.
„Što se mene tiče, čeznem da mi neko pomogne oko ovih sudova.“
„A ja čeznem da izađem iz ovog šatora pre nego što izreknem
nešto bogohulno“, bubnu Sevda, pa požuri napolje da zahvati vode
za sude.
„Znam ja kakve su tvoje čežnje, Ajša.“ Hafsa podiže svoj
izduženi, otmeni nos. „Kako je tužno što tvoj muž na njih ne
uzvraća!“
Dugo sam stajala nepomično, trepćući u njeno podrugljivo lice i
pitajući se koliko zna o meni i Muhamedu.
„Baš mi je čudno što te čujem kako pričaš o Muhamedovim
osećanjima“, rekoh. „Budući da on nikad nikakva osećanja prema
tebi nije gajio.“
„Nije? A zašto me je onda pitao da se udam za njega?“ Obrve joj
odskočiše. Na usnama joj je ostao poluosmeh. Ona rđava zamisao
vitlala mi je po glavi, mešajući dobre namere sa zlobnim željama—
željama da vidim Hafsu srozanu, i da sebe izdignem iznad nje. A
onda, pre no što sam i bila svesna, ta rđava zamisao izlete mi pravo
iz usta.
„Muhamed nije ni tražio da se tobom ženi“, izgovorih. „To je
tvoj otac molio. Muhamed mu je učinio uslugu.“
89
Hafsa prevrte očima i odsečno se nasmeja. Videvši da mi ne
veruje, raspredoh priču o tome kako je Omer išao od jednoga do
drugoga tražeći za nju muža — začinjavajući tu i tamo sopstvenim
izmišljotinama.
Dok sam govorila, posmatrala sam kako joj nadmoćni osmeh
gasne u drhtavu natuštenost. Likovanje u njenim očima pretvorilo se
u varnice ogorčenja. Evo prvih znakova te strahotne ćudi o kojoj sam
se naslušala! Ali reči počeše samo da mi sipaju sa usana kad sam
videla kako joj se ruši taj njen ponositi izgled. Na kraju priče, samo
joj se jedna tamna suza skotrlja niz obraz, ostavljajući trag kola.
No bilo je prekasno za povratak. „Tvoj otac je morao da preklinje
Muhameda da se oženi tobom“, rekoh.
„Gde si čula te bajke?“ Glas joj se povisi. „Ne znaš ništa
pametnije nego da ponavljaš te štetne glasine? Čekaj samo dok
Muhamed čuje za ovo. Ima da te bije dok ti leđa ne budu crvena kao
kosa!“
„Bila sam prisutna kad je tvoj otac moljakao Muhameda da te
uzme“, slagah.
„Kučko!“ kriknu ona. „Prebiću te za te bedne priče!“ I sledećeg
trena smo se kovitlale kao vihor pesnica i udaraca, zuba i kose— sve
dok nas Sevda, koja se u međuvremenu vratila, nije na silu razdvojila
onim svojim rukama, mesnatim i mišićavim kao volovska noga.
„Pih! Kakva sramota! Prorokove žene, a biju se kao dva
beduina“, praskala je Sevda. „Šta bi rekao da vas je video?“
„Rekao bi da ova ovde zaslužuje batine zbog svojih glupavih
laži!“ Hafsa je kreštala i upirala prstom u mene.
„Pst! Ogluveću od vas!“ zavapi Sevda. „Kakvih to laži, Ajša?“
„Samo sam joj rekla pravi razlog iz kojeg se Muhamed njome
oženio“, kazah. „Ali njoj je bolno da čuje istinu.“
Sevda zgrabi svoju amajliju. „Ajša, nisi valjda!“
„Ta priča je laž!“, i dalje je vrištala Hafsa. „Otac mi je pričao
kako je bilo. Svi u umetu su me hteli, ali je Muhamed pobedio. On je
taj koji je preklinjao, a ne moj otac. Sevda zna istinu! Ja, Sevda, reci
kako je Muhamed od moga oca prosio moju ruku!“
Sevdi po čelu i nausnici izbiše grške znoja kao plikovi. Kleče da
sakupi posude koje sam ja naređala, a onda ustade s njima u rukama.
„Alaha ti, nije ni bitno ko je koga pitao“, reče. „Udata si za božjeg
Proroka. Ostalo zaboravi.“
90
Hafsa trupnu nogom. „Na njenoj si strani, znala sam! Tako mi
Alaha, znam gde ću saznati istinu!“ Pa prohuja pored nas, izbivši
Sevdi posude iz ruku. Biće da je tresak prigušio moje upozorenje da
ne uznemirava Muhameda dok se sprema da povede molitvu. U
vihoru prašine i ljutitog zaklinjanja, Hafsa iščeze, a ostasmo ja i
Sevda da sakupljamo porazbijane tanjire i zdele. Dok sam se petljala
oko krhotina, uzdrhtalih ruku, pitala sam se kako li će Muhamedu
biti kad sazna da sam izdala njegovo poverenje. Hoće li mi ikada
više verovati?
Sevda zavrte glavom prema meni. „Dobra si ti devojka, Ajša, ali
grdnu si grešku napravila.“
„Podbola me je“, rekoh. Sevda nešto zabrunda. Kao u kakvom
snu, primakosmo se ulazu u kuhinjski šator, nijedna se ne usuđujući
da išta više kaže.
Iz džamije se začu vika, još jedan tresak. Začuše se Hafsini jecaji
nalik na naricanje nekoga ko je u žalosti, i Muhamedov tih glas, sve
bliži. Krv mi je damarala, te se naslonih na Sevdu, blago ošamućena.
Hoće li se razvesti od Hafse zbog ovog njenog napada besa? To bi za
nju bila propast, a mojom krivicom. Ali ne, njegovo prijateljstvo s
Omerom je previše važno. Međutim, makar neće dozvoliti Hafsi da
bude kaduna. No hoće li pustiti mene da preuzmem tu ulogu?
Iza preklopa šatorskog krila posmatrale smo Muhameda kako
oštrim korakom stupa kroz dvorište, lica kao kamen. Crvena obredna
halja bila mu je išarana kolom, a turban stajao nakrivo i
poluodmotan. Prođe preko trave do Hafsine kolibe. Ona izlete iz
džamije, vriskom ga dozivajući.
„Zar sam gora od magarca, kojeg bar prodaju onom ko najviše
ponudi?“ povika, a onda se saplete i pade na kolena.
Htela sam da joj pritrčim i dignem je, ali Sevda me ščepa za
ruku. „Dovoljno si zabrljala.“
Istina je, jesam — avaj! Ništa se tu više nije moglo popraviti.
Oprosti mi za bol koji sam ti nanela, molila sam u sebi. Hafsa se
pridiže s tla, pa potrča u kolibu, širom otvori vrata i baci se unutra.
Sevda i ja začusmo odatle njenu vrisku. Verovatno je mogla da je
čuje čitava Medina.
Posle nekog vremena galama se stiša. Sevda i ja smo stajale u
čudnom, prodornom muku, posmatrajući i čekajući. Vrata kolibe se
otvoriše i Muhamed izađe. Turban je bio odmotao, ali kôl mu je
91
ostao na halji. Dok je prolazio pored kuhinjskog šatora, okrete se uz
trzaj glavom da me pogleda.
U njegovim očima: izdajstvo. Bes. Neverica.
„Neka ti Alah oprosti, Ajša.“ Mirni glas bio mu je iskidan, a na
oči su mu navirale suze. Pružih otvorene dlanove ka njemu, u želji da
mogu preuzeti njegovu žalost, ali on iskezi zube.
„I neka meni dâ snage da ti oprostim“, reče. „Svojim okrutnim
rečima nameravala si da slomiš samo jedno srce, znam. Ali Alaha
mi! Izdavši moju veru u tebe, skrhala si dva!“
10 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:45 pm
Margita
Administrator
7.
Muhamed je mrtav
Uhud, april 625.
edeljama posle te strašne noći kad sam ponizila Hafsu,
Muhamed je oprezno birao reči prilikom obraćanja meni.
Njegovo uzdržano ponašanje izazivalo mi je želju da
plačem, ali nisam mogla da ga krivim. Ne zaslužujem njegovo
poverenje.
Zaklela sam se da će se to promeniti na Uhudu.
Ebu-Sufjan je prikupljao vojsku da napadne Medinu. Izveštaji
naših izvidnica nikoga nisu iznenađivali: znali smo da regrutuje
borce. Posle ponižavajućeg poraza u bici na Bedru, mora da spase
svoj ugled. Još od Bedra su pesnici širom Hedžasa sipali ismevačke
stihove, terajući sprdnju s Mekalijama. Lenji trgovci mekih ruku i još
mekše glave, čuvena je žaoka kojom ih je ubo naš gradski pesnik
Hasan ibn Tabit.
Izgubljena bitka je Ebu-Sufjana stajala mnogih beduinskih
saveznika — plemena za koja se uzdao da će štititi njegove
dragocene trgovačke karavane — pošto beduini vole da se bore na
pobedničkoj strani. Pojedinim takvim plemenima odanost ništa ne
znači, već samo žele veći ćar i više zarobljenica. Ebu-Sufjan nije
mogao da im obeća ni jedno ni drugo dok ne porazi našu vojsku.
I tako smo, kad su izvidnice izvestile da se bliži našem gradu s
pet hiljada ljudi, bili spremni da ga dočekamo. Naša vojska se
mesecima uvežbavala.
„Neka ih, nek nam priđu“, rekao je Muhamed stojeći na svome
panju u džamiji i objavljujući umetu neprijateljski napad. „Lako
ćemo ih pobediti na svome tlu.“
Ali nadglasali su ga. Ljudi što su se borili na Bedru sad su u
umetu bili junaci, a oni koji su tu bitku propustili sad su hteli i svoj
udeo u slavi. Puštanje strela sa gradskih zidina nije ni izbliza toliko
N
93
uzbudljivo kao odsecanje glava u sukobu prsa u prsa. Moramo izaći
da ih presretnemo, govorile su te usijane glave. Daj i nama priliku da
postanemo šehiti Alahovi (šehit=doslovno: mučenik; borac koji je nastradao
za islam).
Na kraju je Muhamed popustio. „Ako hoće da se bore, smem li
da im to odbijem?“ rekao je kad sam se pobunila. On i njegovi borci
opremili su se s ono malo oklopa što su ih imali, okupili žene koje su
se dobrovoljno javile da pomognu, jahali pun jedan berid (mera za
rastojanje, od oko trideset kilometara ) do planine Uhuda, pa stali da čekaju,
kao što su to učinili i na Bedru.
Na moje oduševljenje, Muhamed mi je dopustio da pođem i ja.
Nosiću vođu i previjaću ranjenike, ali potajno sam se nadala prilici
da se borim protiv Kurejšija. Jasno sam pamtila onaj ružni izraz na
Ebu-Sufjanovom licu kad je u Meki odvukao zlosrećnu Rehu. Od te
noći sam u grudima gajila plamen kivnje, čekajući dan kad ću toj
debeloj svinji moći da se osvetim za tu okrutnost. U isto vreme,
žudela sam da se u Muhamedovim očima iskupim što sam se
razmetala na kajnučkoj tržnici i zapodenula bitku, a potom izdala
njegovo poverenje kako bih ponizila Hafsu.
Pošto sam bila tek devojčica, nije mi bilo dozvoljeno da se
priključim vojsci, iako sam znala da bih polovinu naših mogla da
savladam. Na Bedru je nekolicina žena zaista uzela mač u ruke, ali
naš zadatak je bio da nosimo vođu i pomažemo ranjenicima. Nije ni
važno: šta god da Muhamed od mene zatraži, izvršiću to tako dobro
da će znati da sam dostojna njega, i islama.
Na Uhudu sam po mrštenju što je boralo Muhamedovo lice znala
da sam mu poslednja misao. Brinuo se da je, pristavši da Kurejšije
dočeka ovde, načinio pogrešan izbor. Ovaj pust predeo, sve gola
zemlja, pesak i spečeno crno stenje, pruža slabu zaštitu. A naša
vojska je žalosno mala. Krenuli smo s jednom hiljadom, ali onda su
izvidnice javile da na strani Kurejšija vide trostruko više vojnika i
kamila, i još dvesta konjanika. Posle te vesti, glavni vođa munafika
(munafik— licemer; munaficima se nazivala grupacija čiji je vođa bio Abdulah ibn
Ubej, Muhamedov neprijatelj u Medini), Ibn Ubej, zbrisao je s tri stotine
naših ratnika.
Sredinom prepodneva smo ja i još desetine žena iz našeg logora
posmatrale, ošamućene, kako se kurejšijska vojska izliva niz
udaljena brda, teče po bezbojnom pesku kao srebrna bujica. Verižne
košulje i oslikani štitovi odbijali su nam sunce u oči i mene ispuni
94
strah. Tik niže nas, Muhamed je postrojavao vojsku u širok pojas,
leđima okrenut zupčastoj planini od crnog kamena. Pošto je čitavu
noć probdeo smišljajući napad i moleći se, delovao je izmoždeno,
mutnih očiju i bled.
„Ako se Kurejšije dokopaju višeg tla, propali smo“, reče. Pa
posla pedeset lukonoša na kameniti prolaz. „Čuvajte planinu kao da
vam je rođena mati“, zapovedi. „Ne ostavljajte je šta god da se desi,
jeste li razumeli? Ostanite na tom prolazu sve i ako vidite da vam
ptice kljuju meso sa kostiju.“
Ove zloslutne reči ispunile su me strahom, te sam prvi put
pojmila sve užase rata. Srce poče silovito da mi tuče i nije htelo da se
smiri, čak ni kad je Muhamed s vojskom započeo molitvu. Mi žene
smo takođe klanjale na brdu, mrmljajući hvale Alahu, a u srcu mu se
moleći da nam da laku pobedu.
„Jesu brojni, ali mi na svojoj strani imamo Alaha!“, povika
Muhamed. Urlik naših vojnika zaori se kao oluja, raspirujući mi nade
i bodreći mi duh. U poređenju s oklopljenim odredima što su u
daljini dizali prašinu, naši su borci žalosno izgledali; većina njih u
bednoj odeći, čak i bez štita da se zakloni, a konjica nam se sastojala
od svega dva konja. Pa ipak, ono što je Muhamed rekao bilo je istina:
na Bedru smo pobedili Kurejšije sa mnogo manje ljudstva i manje
vojne obuke te ako je volja Alahova, opet ćemo ih nadjačati.
Zahvaćena opštim uzbuđenjem, potrčah nizbrdo prema
Muhamedu, između ljudi što su vrveli na sve strane, spremni za boj.
Strahovito sam želela da se borim. Muhamed zna da sam vična maču
i bodežu. Ako ga opet zamolim da me pusti da učestvujem u bici,
hoće li popustiti? Dok sam pogledom preletala gomilu u potrazi za
njim, začuh glas od kojeg srce kao da mi se okrete tumbe.
„Mogao sam i pretpostaviti da ćeš biti ovde.“
Osvrnuh se: iza mene je stajao Safvan, visok i vitak, u verižnoj
košulji što mu se kao salivena pripijala uz široka ramena i prsa.
Iskošene oči su mu tinjale. Tanke usne bile su mu blago izvijene.
Pokloni mi se sporo i duboko, ne skidajući pogled sa mog lica.
Zarobljena njegovim očima, lecnuh se. Šta ako nas neko vidi kako se
gledamo? Oborih glavu.
„Srećno ti danas bilo.“
„Jä, Ajša, znaš da za pobedu u bici treba umeća. Sreća pomaže
samo u ljubavi. A na tom polju moja je sreća žalosno nikakva.“
95
„Onda dao Bog da bolje prođeš s Kurejšijama nego sa ženama“,
rekoh iskidanim glasom, obazirući se od straha da nas neko možda
posmatra. Svi, međutim, kao da su bili suviše usredsređeni na
pripreme za borbu da bi primetili jednog ratnika i jednu pomoćnicuvidarku.
„Mekalije ću da ubijam, neću da ih ljubim“ uzvrati Safvan.
Osećala sam kako me guta očima. Gotovo protiv svoje volje ponovo
pogledah u njega. Oči su mu bile tako duboke da mi se učini da bih
mogla u njih upasti i nikad se više ne vratiti. „A za mene postoji
samo jedna žena.“
Iz planinskog prolaza razleže se vika. Kurejšije stižu! Spremajte
se da ubijate ili ginete u ime Alahovo! Sa srcem u grlu, okrenuh se i
videh kako naši neprijatelji jurišaju kao vihor, s mačem u ruci i
smrću u očima. Od straha uzviknuh i stegoh Safvana za ruku.
„Počinje boj!“ zagrcah, pa se okrenuh da pojurim uz brdo, ali
Safvan me pomilova po šaci.
„Samo pokušavaju da nas zastraše“, reče. „Ima tu još
prenemaganja da se obavi. Videćeš: kad priđu, staće, pa će početi da
se hvališu kako će sve da nas pokolju. Onda će da pošalju svoje
najbolje borce napred, a mi ćemo poslati svoje, te će se boriti na
život i smrt. E tad će da počne boj.“
Prođe Omer, nalik paunu s onim svojim perjanicama što su mu se
lelujale na kalpaku. Zastade ugledavši me kako stojim među
strojevima, pa mi viknu da bežim natrag i priključim se ženama u
logoru. Zažarenog lica, pogledah kradom u Safvana, ali on beše
iščezao.
Omer odmeri mač što mi je visio o pasu, pa pruži ruku da ga
uzme. „Nećemo decu na bojištu, a naročito ne žensku decu.“
Da mu predam mač? Pre bih se odrekla ruke. Ali muškarci okolo
su nas posmatrali. Poniženje naneto nekom od Muhamedovih
zapovednika bilo bi rđavo znamenje pred početak bitke. Te tako
isukah svoj dečji mač iz kanije i pružih ga Omeru, a onda se odvukoh
uzbrdo ka šatorima.
Hafsa priđe da mi se pridruži. Od one naše tuče, silno sam se
trudila da izradim njen oproštaj, i konačno se činilo da se kravi
prema meni.
„Mislila si da će te moj otac pustiti da učestvuješ u bici? Nije
hteo nikakve žene ovde.“
„Plaši se da bih se borila bolje od njega“, progunđah.
96
Vojska Kurejšija širila se peskom kao najezda skakavaca; u
odnosu na njih delovali smo patuljasto. U ušima mi je odzvanjao
tutanj krvi, a niz leđa mi je curio znoj. Alaha im, kako da naša
malecna vojska izbegne potpuno uništenje? Na čelu, u samoj sredini
njihove vojne sile, stajao je Ebu-Sufjan, zadrigao kao i uvek,
oblizujući se debelim jezikom i kezeći žute zube. U grlo mi navre
žuč, te se osvrnuh tražeći mač kojim bih zamenila onaj što mi ga je
oduzeo Omer. Molim ti se, Bože, daj mi danas priliku da ubijem
Ebu-Sufjana.
Zdesna Ebu-Sufjanu je neki mlad borac neprijateljski sevao
očima preko brade što mu je sezala gotovo do pupka. Sleva je na
tamnom konju sedeo Halid ibn al-Valid, znameniti kurejšijski ratnik,
leđa pravih kao koplje i s modrim ožiljkom na levom obrazu.
Ebu-Sufjan istupi napred, pa podiže šake da umiri svoje vojnike.
Postepeno utihnu halabuka njihovog žagora i zveketa oružja. Naša je
vojska stajala u savršenom poretku; nikome ni oko da zaigra.
„Muškarci Medine!“ viknu Ebu-Sufjan. „Pripadnici Ausa i
Hazradža! S vama nismo u svađi. Niste vi oni koji nam napadaju
karavane i kradu zlato i srebro. Niste vi oni koji pokušavaju da nam
razore grad ponižavajući nam bogove. Došli smo da se borimo protiv
Muhameda, sina Abdulaha ibn al-Mutaliba, i Mekalija koje ga slede.
Vidite kolika nam je vojska. Uza se imamo brojne beduinske
borce, krvožedne ratnike. Je li taj vaš Muhamed vredan da zbog
njega izgubite glavu? Jer sve ćemo vas pobiti ako to bude potrebno
da bismo se njega dokopali. Jä, Hazradži, idite kućama! Idite
kućama, Ausi! Neće vaša krv…“
Pre nego što je stigao da dovrši govor, ensarije, ili naši
„Pomoćnici“, kako smo nazivali Ause i Hazradže, stadoše da viču u
odgovor.
„Nikad nećemo napustiti svoga Proroka!“, vikali su jedni.
„Živeo Muhamed, Alahov Poslanik!“, vikali su drugi. Meni
ponos ispuni grudi. Sevda, koja se za to vreme priključila Hafsi i
meni, šmrcnu i obrisa suzu sa obraza.
„Blagoslovio Alah Pomagače“, reče. „Vole nas više nego naš
vlastiti rod.“
Otpoče bitka. Mi pojurismo na bojište, sa zavojima privezanim
oko pasa i noseći mešine s vodom. Isprva smo stajale besposlene, jer
naša vojska se pokazala neprobojnom, zbijena na bojištu isto onako
kao na Bedru, tako da Kurejšije nisu mogle da ih razbiju i prodru do
97
planine. Kurejšije su navaljivale u velikim talasima, ali naše
jedinstvo bilo je kao hrid koju oni ne mogu da preplave. Mi žene smo
klicale dok su sve iznova odstupali — svaki put sve malobrojniji.
Imali smo dobrog razloga da se radujemo: ako Kurejšije uspeju da
nam ovde unište vojsku, nastaviće na Medinu i pobiti preostale, a nas
žene i decu će porobiti. Cilj im je da Hedžas oslobode Muhameda,
umeta, islama. Naš cilj je da preživimo. A zasad se činilo da bismo
mogli i da ih nadjačamo.
Po strani je Hinda, Ebu-Sufjanova žena lukavih očiju, zvečala
dairama i bodrila svoje da se bore. Ona i još neke tri-četiri žene u
svili i čipkama — znak visokog položaja u Meki — cilikale su i
pevale: Ako jurišaš, grlićemo te, pod noge ćemo ti podastreti meke
ćilime. Ako se povučeš, napustićemo te, nikad te više nećemo voleti.
Zveckanju i pesmi pridružilo se dumbaranje bubnjeva — ili se
tako makar isprva učinilo. Tad shvatismo da bat koji čujemo
najavljuje kurejšijsku konjicu. Stegoh Hafsu za ruku; svaki mišić mi
se nape, oči mi se iskolačiše od straha. Išli su pravo na nas, a za
razliku od pešadije, konji neće praviti razliku između ratnika i žena
dok nas budu gazili. Iznad glave nam fijuknuše strele, pa se
sagnusmo, a ja vrisnuh, cepteći, kao da čekam da me svakog časa
pogode s leđa, ili da me smrve kopita. No naše lukonoše gore na
prolazu pustiše strele nezamislivo daleko, probadajući oči
kurejšijskih konja. Jahači su se rušili zajedno s konjima što njište.
Preplavi nas olakšanje, te stadosmo da plačemo, smejemo se i na sav
glas zahvaljujemo Alahu. Uskoro su po pesku ležali leševi Kurejšija,
beduina i životinja, šireći miris krvi, a kurejšijska vojska je bežala
preko pustinje, ostavivši kamile za sobom. Ja sam skakutala, grlila
Hafsu i Sevdu i plakala od sreće. Hvala dragom Alahu! Pobedili
smo!
Bojištem se razleže klicanje. Naši podigoše mačeve, pa pojuriše
za Mekalijama, puni sebe, smejući se i dovikujući uvrede. No kad
stigoše do kurejšijskih kamila, manuše se hajke, već krenuše da sa
živinčadi rastovaruju sve što je vredno. Cepali su bisage i prosipali
pirinač na zemlju. Lomili su grliće krčaga s vinom i ispijali ih.
Grabili su bodeže i mačeve, trpali u usta voće i suvo meso. A onda,
derući se, sa prolaza pokuljaše strelci da i oni uzmu učešća u ćaru.
„Čuvajte leđa!“, zaurlah mašući rukama. „Šta to radite, budale
pohlepne?“ Ushićenje mi se preokrete u samrtni strah, te vrišteći
počeh da dozivamMuhameda, ali njega nije bilo nigde na vidiku.
98
Kurejšijska vojska nije se povukla. Od tutnja kopita zatrese se
zemlja iza mene; dok mi je krv tukla u žilama, posmatrala sam kako
Halid ibn al-Valid vodi konjicu okolo, sa zadnje strane planine, pa
uzbrdo do nečuvanog prelaza. Ja i Hafsa smo urlale dok nismo odrale
grlo, ali niko na bojištu nije nas čuo— a tad Kurejšije opkoliše naše.
Naši borci se onako punih usta okrenuše i ugledaše mekanske odrede
kako se obrušavaju niz Uhud kao odron, pravo prema njima. Pre
nego što su stigli i mačeve da podignu, već su padali, prolivajući po
pustinjskom tlu vino i krv. Stiskajući torbu s melemima, potrčah ka
njima, ne dozvoljavajući sebi da razmišljam o strelama što padaju
oko mene kao kiša. Srce mi je preskakalo dok sam vrdala između
muškaraca besnog pogleda koji su vitlali bodežima i mačevima;
znala sam da me ne bi povredili s namerom, ali sam isto tako znala
da u žaru bitke može da se desi i slučajna nesreća.
Dok bi udario dlanom o dlan, zvezde su se prestrojile. Samo
časak ranije pobedonosni, svi muslimani na bojištu sad su branili goli
život. Previjajući glavu komšiji Hamalu, koji je stenjao, videh kako
pada moćni zapovednik Hamza, čuh Hindinu oduševljenu ciku,
budući da su joj otac i brat poginuli na Bedru. Dok sam išla bojištem
tražeći Hafsu, ugledah Muhamedovog brata po mleku Abdulaha
kako pada na kolena, sa strelom u ramenu. Njegova žena Um-
Selema, protrča i prihvati ga u naručje— a onda se sve rastrčasmo, u
potrazi za svojim voljenima, muževima, braćom, sinovima, s
molitvom u srcu. Preleteh pogledom bojište ne bih li videla
Muhameda. Molim ti se, Bože, samo da je živ. Videh Safvana kako
proseca put kroz gomilu Kurejšija, razmahujući mačem nasumice,
nepromišljeno i jarosno. Muhamed me je učio da kad se borim, ne
popuštam osećanjima. Samo razmišljaj, a osećanja potisni u stranu,
govorio bi.
Ali gde je Muhamed? Konj mu je nesputan, kolutajući očima,
bežao od klanice. Pritrčah Abdulahu, koji se borio rame uz rame s
Muhamedom. Um-Selema, pošto joj je ponestalo zavoja, cepala je
haljinu i platnom mu povezivala mišicu iz koje je lila krv.
„Borili smo se ispod prolaza kad su Kurejšije napale“, reče on.
„Gađali su nas kamenjem i strelama, nišaneći Muhameda. Borio bih
se ja i dalje, ali od strele mi se oduzela ruka. Talha me je poslao na
izvor po vodu. Tu me je uhvatila nesvestica.“
Srce mi zalupa kao ludo, te pojurih pustim peskom ka izvoru u
senci velikog, zloslutnog Uhuda. Tamo je mršava šiljonosa Hinda, u
99
međuvremenu batalivši daire, držala vedro i nije ga davala našim
ženama.
„Vi na Bedru niste dale da naši muškarci gase svoju žeđ, ali sad
je vlast u našim rukama“, govorila je cerekajući se. Uskim licem i
lukavim očima podsećala me je na nekog šakala. Poželeh da mi je
mač tu: rado bih joj obe ruke odsekla!
„Daj mi to vedro“, zarežah, „da ti ga ja ne uzmem.
Smeh joj je bio piskav, prodoran i grub. „Ti li si to Muhamedova
kurvice, je li?“, upita. „Ne znam kud se žuriš. Muž tije mrtav.
„Lažljivice!“ Zaleteh se i ščepah vedro, a onda je iz sve snage
njime raspalih. Od udarca ona pade na zemlju, hvatajući vazduh.
Žene naše ume sjatiše se oko izvora, presipajući vođu iz vedra u
mešine. Kad sam i ja napunila mešinu, uzeh vedro da ga ponovo
spustim u bunar. Ali kako su jaranice pomogle Hindi da ustane, ja
obrnuh vedro postrance, pa zamahnuh prema njoj, pljusnuvši je
ostatkom vode po licu i odeći. Žene oko mene se zasmejaše, a zatim
pohitasmo natrag na bojište da pomognemo svojima.
„Smej se, smej, dok još možeš!“ kreštala je Hinda za nama.
„Uskoro će Kurejšije pucati od smeha, dok se budemo sladili
džigericom vaših bednih boraca — sa sve vašim ljubljenim
Prorokom!“
Ledene ruke straha stezale su me dok sam ševrdala bojištem,
tražeći Muhameda. Je li zaista mrtav? Ako je poginuo, zar ne bismo
onda čuli Kurejšije kako viču da oglase pobedu? I kao u odgovor,
stenjem odjeknuše slavodobitni povici naših neprijatelja. Mekalije su
na bojištu klicale i postavljale barjak, hvatajući jedni druge za bradu.
„Svršeno je!“ zarika Ebu-Sufjan sa vrha prolaza. „Muhamed je
mrtav! Slavljen Hubal! Zauvek smo savladali izdajnike!“
Vika Kurejšija udarala mi je po ušima kao pesnicama, ali nisam
htela da slušam. Ne može biti mrtav! Alah ne bi dao da se to desi.
Štiti ga Alija, isto tako i moj brat od ujaka Talha. Molim ti se, Bože,
čuvaj ga od zla. S mešinom u rukama, potrčah izbegavajući ljude,
stenje i oštro žbunje pripijeno uz sušna brda. Dozivajući Muhameda,
tražeći ga pogledom u oblaku prašine i pomahnitalih konjskih kopita.
Zamišljajući ga skrhanog i okrvavljenog na tlu. Grcajući od
gvožđastog mirisa vrele krvi, kiselog zadaha povraćke, smrada
izmeta. Obrisah suze nadlanicama kako bih razbistrila oči. Jedan
ensarija dade mi znak da mu prinesem vode — čas pre no što mu
nečiji bodež proburazi grlo. Oči mu se iskolačiše, a iz usta mu
100
zaklokota krv. Oduzeta, posmatrala sam ga kako pada. Digoh pogled
i videh kako njegov napadač iskežen trči ka meni. Bio je to neki
beduin, sudeći po dugačkim krajevima turbana, s nosem velikim kao
pesnica. Zgrabih mač mrtvoga čoveka, pa ga podigoh, režeći na
beduina — i on uzmače.
Uzverah se na brdo, pa pogledom preleteh taj krkljanac i
kasapnicu, napeto loveći da uhvatim Muhamedov lik, njegovo odelo
s dvostrukom verižnom košuljom, sjaj kalpaka. Neki konj se pored
mene prope, ali kao da me je Bog upozorio, sagoh glavu i za dlaku
izbegoh da mi je raspoluti oštrim potkovama. Penjući se, opazih
Alijin dvosekli mač kako blešti na suncu. Prvi put u životu
obradovah se što ga vidim. Muhamed sigurno nije daleko.
A onda ga ugledah na tlu, kraj Alijinih nogu. Lice mu je bilo
poprskano krvlju, a oči zatvorene. Kriknuh, ali me niko ne ču.
Kurejšije su nasrtale režeći i urlajući na šačicu što je štitila
Muhameda: na Aliju, Talhu, Omera, moga oca i tu mi se preseče dah
— Um-Umaru, ensarijku koju sam znala iz javnih hamama, a koja je
upravo mačem probola trbuh jednom napadaču, pa ga istrgla,
prskajući krvlju u oči čoveku iza sebe. Crna kosa joj se vijorila, oči
joj plamtele; usta su joj bila u jarosnom grču. Meni zapeva srce kad
sam je takvu ugledala: strašnu, iskeženu, umazanu prašinom i krvlju,
najveličanstveniji prizor koji sam ikada videla.
Ohrabrena njenim junaštvom, uleteh u gužvu, pri čemu me borci
ne primetiše, te mi konačno jednom bi drago što sam mala; moram
da stignem do Muhameda! Koliko god da sam žudela da jednoga
dana stojim tako kao Um-Umara, u tom trenu sam samo na njega
mislila. Bacih se kraj njega i otcepih od haljine komad platna;
nakvasih ga vodom iz mešine, pa drhtavim rukama uzeh da brišem
krv Muhamedu s lica.
„Otvori oči“, preklinjala sam. „Pogledaj me, habib! Molim te,
budi živ. Ja, Bože, ostavi ga u životu, preklinjem Te!“
Muhamed je nepomično ležao. Oči mu ostadoše zatvorene. Začu
se krik; podigoh oči i ugledah kako Talha ispušta mač, grabi rukom
po vazduhu, pa pada u jamu koju su naši iskopali kako bi u nju upali
kurejšijski borci. Želela sam da priskočim i pomognem mu, ali kako
da ostavim Muhameda? Čučnuh pored muža, isukanog mača,
čikajući sve okolo da mu priđu ako smeju.
Ali nije preostao niko da se bori s nama, Gore na prolazu, Ebu-
Sufjan je oglasio Muhamedovu smrt i pobedu Kurejšija.
101
„Alah je mrtav!“ povika. „Živeo Hubal! Zivele Kurejšije!“
Stegoh mač. Alija svojim mačem zamahnu kroz vazduh. „Pusti
me da idem i ućutkam onog lajavca jednom zasvagda“, reče, ali moj
otac odmahnu glavom.
„Znaš kako Prorok veli: borimo se samo kad smo napadnuti. Ova
bitka je okončana.“
Začuh ječanje, pa pogledah naniže i videh kako se Muhamedove
oči polagano otvaraju. Poput kišom protkanog povetarca, preplavi
me olakšanje.
„Hvala dragom Alahu, živ je!“, doviknuh.
Moje je lice prvo video, moju ruku prvu stisnuo. „Moj milosrdni
anđeo“, reče. „Jesam li ja to u raju?“
Nasmejah se kroz suze. „Nećeš nam se izvući tako lako“, rekoh.
„Ima Alah još posla za tebe.“
On podiže prste i opipa zavoj što sam mu ga omotala oko glave,
a zatim, trznuvši se, dotače žice verižne košulje što su mu se zarile u
obraz.
„Jä, Proroče, pusti me, molim te, da ti to izvučem“, reče jedan
ensarija. „Obećavam da neće boleti.“
Priljubi usta uz Muhamedov obraz, pa stade da siše. Uskoro je
isisao jednu, pa za njom i drugu alkicu.
„Okusio ti je krv, brate.“ Alija je sevao očima na Pomagača.
Muhamed se osmehnu. „Jeste, tako je“, reče. „Jä, Ubejda,
osigurao si sebi mesto na nebu. Ko je okusio Prorokovu krv, toga
vatra paklena ne može dotaći.“
„Neki ljudi će svemu pribeći, samo da mu se dodvore“, gunđao
je Alija kad smo se svi zaputili niz planinu. „Te alke sam mogao i
prstima da iščupam.“
Onaj ensarija ga ču i namršti se. „Ne slušaj ga“, kazah. „Alija
mrzi kad vidi da je Muhamed blagonaklon još prema nekome sem
njega.“
„A šta ćeš ti ovde, Ajša?“ upita Alija. „Zar ti nije Omer rekao da
ostaneš u logoru?“
„Ona ne sluša ni rođenog muža“, reče Omer. „Zašto bi pa mene
slušala?“
Tad nas pristiže Safvan. „Jä, Ajša, video sam te kako si
isprepadala onog beduina“, reče. „A taman sam se spremao da te
spasem.“
102
Nisam mu uzvratila pogled, ali mi se lice zažarilo. Šta ako Omer
ili Alija primete kako me prisno gleda?
„Znam ja sama sebe da spasem“, rekoh oborenih očiju.
Vazduh poput bodeža zapara cilikanje. Ispod nas, na bojištu,
kaljava Hinda je stajala usred klanice što se pušila, bečeći oči kao da
će joj iz glave iskočiti; proseda kosa joj je štrčala oko glave, a
tamnoplava haljina — znak da je u žalosti — nadimala joj se dok je
pružala ruke uvis. U jednoj je držala nešto tamno.
„Jä, Muhamede, sad smo ti se naplatili za bitku na Bedru!“
kreštala je. „Tvoj stric Hamza, takozvani Lav Alahov, koji mi je ubio
oca i brata, sad je mrtav!“ Posmatrali smo dok je prinosila taj tamni
ljubičast predmet sa kog je kapalo.
„Alaha joj, jesu li je zaposeli džini? Šta to radi?“ prošaptah.
„Hinda se zarekla da će u osvetu za Bedr pojesti Hamzinu
džigericu.“ Muhamedov glas je bio miran, ali oči su mu bile pune
suza za voljenim stricem. „Očigledno nije zaboravila šta je obećala.“
Kad je zagrizla migoljavu džigericu, potisnuh mučninu. A kad se
presamitila i ispovraćala u prašinu, morala sam da odvratim pogled,
u strahu da ću se i sama ispovraćati.
„Pusti me da je ubijem.“ Alija isuka mač iz kanije. „Alah će je s
radošću poslati u pakao.“
„Vrati taj mač, Alija. Zar ti nikad ne dodija da se boriš? Bitka je
okončana.“ Muhamed je govorio bezbojnim, slabim glasom. „Ako je
volja Alahova da Hinda umre, sam će je ubiti.“
Muhamed je mrtav
Uhud, april 625.
edeljama posle te strašne noći kad sam ponizila Hafsu,
Muhamed je oprezno birao reči prilikom obraćanja meni.
Njegovo uzdržano ponašanje izazivalo mi je želju da
plačem, ali nisam mogla da ga krivim. Ne zaslužujem njegovo
poverenje.
Zaklela sam se da će se to promeniti na Uhudu.
Ebu-Sufjan je prikupljao vojsku da napadne Medinu. Izveštaji
naših izvidnica nikoga nisu iznenađivali: znali smo da regrutuje
borce. Posle ponižavajućeg poraza u bici na Bedru, mora da spase
svoj ugled. Još od Bedra su pesnici širom Hedžasa sipali ismevačke
stihove, terajući sprdnju s Mekalijama. Lenji trgovci mekih ruku i još
mekše glave, čuvena je žaoka kojom ih je ubo naš gradski pesnik
Hasan ibn Tabit.
Izgubljena bitka je Ebu-Sufjana stajala mnogih beduinskih
saveznika — plemena za koja se uzdao da će štititi njegove
dragocene trgovačke karavane — pošto beduini vole da se bore na
pobedničkoj strani. Pojedinim takvim plemenima odanost ništa ne
znači, već samo žele veći ćar i više zarobljenica. Ebu-Sufjan nije
mogao da im obeća ni jedno ni drugo dok ne porazi našu vojsku.
I tako smo, kad su izvidnice izvestile da se bliži našem gradu s
pet hiljada ljudi, bili spremni da ga dočekamo. Naša vojska se
mesecima uvežbavala.
„Neka ih, nek nam priđu“, rekao je Muhamed stojeći na svome
panju u džamiji i objavljujući umetu neprijateljski napad. „Lako
ćemo ih pobediti na svome tlu.“
Ali nadglasali su ga. Ljudi što su se borili na Bedru sad su u
umetu bili junaci, a oni koji su tu bitku propustili sad su hteli i svoj
udeo u slavi. Puštanje strela sa gradskih zidina nije ni izbliza toliko
N
93
uzbudljivo kao odsecanje glava u sukobu prsa u prsa. Moramo izaći
da ih presretnemo, govorile su te usijane glave. Daj i nama priliku da
postanemo šehiti Alahovi (šehit=doslovno: mučenik; borac koji je nastradao
za islam).
Na kraju je Muhamed popustio. „Ako hoće da se bore, smem li
da im to odbijem?“ rekao je kad sam se pobunila. On i njegovi borci
opremili su se s ono malo oklopa što su ih imali, okupili žene koje su
se dobrovoljno javile da pomognu, jahali pun jedan berid (mera za
rastojanje, od oko trideset kilometara ) do planine Uhuda, pa stali da čekaju,
kao što su to učinili i na Bedru.
Na moje oduševljenje, Muhamed mi je dopustio da pođem i ja.
Nosiću vođu i previjaću ranjenike, ali potajno sam se nadala prilici
da se borim protiv Kurejšija. Jasno sam pamtila onaj ružni izraz na
Ebu-Sufjanovom licu kad je u Meki odvukao zlosrećnu Rehu. Od te
noći sam u grudima gajila plamen kivnje, čekajući dan kad ću toj
debeloj svinji moći da se osvetim za tu okrutnost. U isto vreme,
žudela sam da se u Muhamedovim očima iskupim što sam se
razmetala na kajnučkoj tržnici i zapodenula bitku, a potom izdala
njegovo poverenje kako bih ponizila Hafsu.
Pošto sam bila tek devojčica, nije mi bilo dozvoljeno da se
priključim vojsci, iako sam znala da bih polovinu naših mogla da
savladam. Na Bedru je nekolicina žena zaista uzela mač u ruke, ali
naš zadatak je bio da nosimo vođu i pomažemo ranjenicima. Nije ni
važno: šta god da Muhamed od mene zatraži, izvršiću to tako dobro
da će znati da sam dostojna njega, i islama.
Na Uhudu sam po mrštenju što je boralo Muhamedovo lice znala
da sam mu poslednja misao. Brinuo se da je, pristavši da Kurejšije
dočeka ovde, načinio pogrešan izbor. Ovaj pust predeo, sve gola
zemlja, pesak i spečeno crno stenje, pruža slabu zaštitu. A naša
vojska je žalosno mala. Krenuli smo s jednom hiljadom, ali onda su
izvidnice javile da na strani Kurejšija vide trostruko više vojnika i
kamila, i još dvesta konjanika. Posle te vesti, glavni vođa munafika
(munafik— licemer; munaficima se nazivala grupacija čiji je vođa bio Abdulah ibn
Ubej, Muhamedov neprijatelj u Medini), Ibn Ubej, zbrisao je s tri stotine
naših ratnika.
Sredinom prepodneva smo ja i još desetine žena iz našeg logora
posmatrale, ošamućene, kako se kurejšijska vojska izliva niz
udaljena brda, teče po bezbojnom pesku kao srebrna bujica. Verižne
košulje i oslikani štitovi odbijali su nam sunce u oči i mene ispuni
94
strah. Tik niže nas, Muhamed je postrojavao vojsku u širok pojas,
leđima okrenut zupčastoj planini od crnog kamena. Pošto je čitavu
noć probdeo smišljajući napad i moleći se, delovao je izmoždeno,
mutnih očiju i bled.
„Ako se Kurejšije dokopaju višeg tla, propali smo“, reče. Pa
posla pedeset lukonoša na kameniti prolaz. „Čuvajte planinu kao da
vam je rođena mati“, zapovedi. „Ne ostavljajte je šta god da se desi,
jeste li razumeli? Ostanite na tom prolazu sve i ako vidite da vam
ptice kljuju meso sa kostiju.“
Ove zloslutne reči ispunile su me strahom, te sam prvi put
pojmila sve užase rata. Srce poče silovito da mi tuče i nije htelo da se
smiri, čak ni kad je Muhamed s vojskom započeo molitvu. Mi žene
smo takođe klanjale na brdu, mrmljajući hvale Alahu, a u srcu mu se
moleći da nam da laku pobedu.
„Jesu brojni, ali mi na svojoj strani imamo Alaha!“, povika
Muhamed. Urlik naših vojnika zaori se kao oluja, raspirujući mi nade
i bodreći mi duh. U poređenju s oklopljenim odredima što su u
daljini dizali prašinu, naši su borci žalosno izgledali; većina njih u
bednoj odeći, čak i bez štita da se zakloni, a konjica nam se sastojala
od svega dva konja. Pa ipak, ono što je Muhamed rekao bilo je istina:
na Bedru smo pobedili Kurejšije sa mnogo manje ljudstva i manje
vojne obuke te ako je volja Alahova, opet ćemo ih nadjačati.
Zahvaćena opštim uzbuđenjem, potrčah nizbrdo prema
Muhamedu, između ljudi što su vrveli na sve strane, spremni za boj.
Strahovito sam želela da se borim. Muhamed zna da sam vična maču
i bodežu. Ako ga opet zamolim da me pusti da učestvujem u bici,
hoće li popustiti? Dok sam pogledom preletala gomilu u potrazi za
njim, začuh glas od kojeg srce kao da mi se okrete tumbe.
„Mogao sam i pretpostaviti da ćeš biti ovde.“
Osvrnuh se: iza mene je stajao Safvan, visok i vitak, u verižnoj
košulji što mu se kao salivena pripijala uz široka ramena i prsa.
Iskošene oči su mu tinjale. Tanke usne bile su mu blago izvijene.
Pokloni mi se sporo i duboko, ne skidajući pogled sa mog lica.
Zarobljena njegovim očima, lecnuh se. Šta ako nas neko vidi kako se
gledamo? Oborih glavu.
„Srećno ti danas bilo.“
„Jä, Ajša, znaš da za pobedu u bici treba umeća. Sreća pomaže
samo u ljubavi. A na tom polju moja je sreća žalosno nikakva.“
95
„Onda dao Bog da bolje prođeš s Kurejšijama nego sa ženama“,
rekoh iskidanim glasom, obazirući se od straha da nas neko možda
posmatra. Svi, međutim, kao da su bili suviše usredsređeni na
pripreme za borbu da bi primetili jednog ratnika i jednu pomoćnicuvidarku.
„Mekalije ću da ubijam, neću da ih ljubim“ uzvrati Safvan.
Osećala sam kako me guta očima. Gotovo protiv svoje volje ponovo
pogledah u njega. Oči su mu bile tako duboke da mi se učini da bih
mogla u njih upasti i nikad se više ne vratiti. „A za mene postoji
samo jedna žena.“
Iz planinskog prolaza razleže se vika. Kurejšije stižu! Spremajte
se da ubijate ili ginete u ime Alahovo! Sa srcem u grlu, okrenuh se i
videh kako naši neprijatelji jurišaju kao vihor, s mačem u ruci i
smrću u očima. Od straha uzviknuh i stegoh Safvana za ruku.
„Počinje boj!“ zagrcah, pa se okrenuh da pojurim uz brdo, ali
Safvan me pomilova po šaci.
„Samo pokušavaju da nas zastraše“, reče. „Ima tu još
prenemaganja da se obavi. Videćeš: kad priđu, staće, pa će početi da
se hvališu kako će sve da nas pokolju. Onda će da pošalju svoje
najbolje borce napred, a mi ćemo poslati svoje, te će se boriti na
život i smrt. E tad će da počne boj.“
Prođe Omer, nalik paunu s onim svojim perjanicama što su mu se
lelujale na kalpaku. Zastade ugledavši me kako stojim među
strojevima, pa mi viknu da bežim natrag i priključim se ženama u
logoru. Zažarenog lica, pogledah kradom u Safvana, ali on beše
iščezao.
Omer odmeri mač što mi je visio o pasu, pa pruži ruku da ga
uzme. „Nećemo decu na bojištu, a naročito ne žensku decu.“
Da mu predam mač? Pre bih se odrekla ruke. Ali muškarci okolo
su nas posmatrali. Poniženje naneto nekom od Muhamedovih
zapovednika bilo bi rđavo znamenje pred početak bitke. Te tako
isukah svoj dečji mač iz kanije i pružih ga Omeru, a onda se odvukoh
uzbrdo ka šatorima.
Hafsa priđe da mi se pridruži. Od one naše tuče, silno sam se
trudila da izradim njen oproštaj, i konačno se činilo da se kravi
prema meni.
„Mislila si da će te moj otac pustiti da učestvuješ u bici? Nije
hteo nikakve žene ovde.“
„Plaši se da bih se borila bolje od njega“, progunđah.
96
Vojska Kurejšija širila se peskom kao najezda skakavaca; u
odnosu na njih delovali smo patuljasto. U ušima mi je odzvanjao
tutanj krvi, a niz leđa mi je curio znoj. Alaha im, kako da naša
malecna vojska izbegne potpuno uništenje? Na čelu, u samoj sredini
njihove vojne sile, stajao je Ebu-Sufjan, zadrigao kao i uvek,
oblizujući se debelim jezikom i kezeći žute zube. U grlo mi navre
žuč, te se osvrnuh tražeći mač kojim bih zamenila onaj što mi ga je
oduzeo Omer. Molim ti se, Bože, daj mi danas priliku da ubijem
Ebu-Sufjana.
Zdesna Ebu-Sufjanu je neki mlad borac neprijateljski sevao
očima preko brade što mu je sezala gotovo do pupka. Sleva je na
tamnom konju sedeo Halid ibn al-Valid, znameniti kurejšijski ratnik,
leđa pravih kao koplje i s modrim ožiljkom na levom obrazu.
Ebu-Sufjan istupi napred, pa podiže šake da umiri svoje vojnike.
Postepeno utihnu halabuka njihovog žagora i zveketa oružja. Naša je
vojska stajala u savršenom poretku; nikome ni oko da zaigra.
„Muškarci Medine!“ viknu Ebu-Sufjan. „Pripadnici Ausa i
Hazradža! S vama nismo u svađi. Niste vi oni koji nam napadaju
karavane i kradu zlato i srebro. Niste vi oni koji pokušavaju da nam
razore grad ponižavajući nam bogove. Došli smo da se borimo protiv
Muhameda, sina Abdulaha ibn al-Mutaliba, i Mekalija koje ga slede.
Vidite kolika nam je vojska. Uza se imamo brojne beduinske
borce, krvožedne ratnike. Je li taj vaš Muhamed vredan da zbog
njega izgubite glavu? Jer sve ćemo vas pobiti ako to bude potrebno
da bismo se njega dokopali. Jä, Hazradži, idite kućama! Idite
kućama, Ausi! Neće vaša krv…“
Pre nego što je stigao da dovrši govor, ensarije, ili naši
„Pomoćnici“, kako smo nazivali Ause i Hazradže, stadoše da viču u
odgovor.
„Nikad nećemo napustiti svoga Proroka!“, vikali su jedni.
„Živeo Muhamed, Alahov Poslanik!“, vikali su drugi. Meni
ponos ispuni grudi. Sevda, koja se za to vreme priključila Hafsi i
meni, šmrcnu i obrisa suzu sa obraza.
„Blagoslovio Alah Pomagače“, reče. „Vole nas više nego naš
vlastiti rod.“
Otpoče bitka. Mi pojurismo na bojište, sa zavojima privezanim
oko pasa i noseći mešine s vodom. Isprva smo stajale besposlene, jer
naša vojska se pokazala neprobojnom, zbijena na bojištu isto onako
kao na Bedru, tako da Kurejšije nisu mogle da ih razbiju i prodru do
97
planine. Kurejšije su navaljivale u velikim talasima, ali naše
jedinstvo bilo je kao hrid koju oni ne mogu da preplave. Mi žene smo
klicale dok su sve iznova odstupali — svaki put sve malobrojniji.
Imali smo dobrog razloga da se radujemo: ako Kurejšije uspeju da
nam ovde unište vojsku, nastaviće na Medinu i pobiti preostale, a nas
žene i decu će porobiti. Cilj im je da Hedžas oslobode Muhameda,
umeta, islama. Naš cilj je da preživimo. A zasad se činilo da bismo
mogli i da ih nadjačamo.
Po strani je Hinda, Ebu-Sufjanova žena lukavih očiju, zvečala
dairama i bodrila svoje da se bore. Ona i još neke tri-četiri žene u
svili i čipkama — znak visokog položaja u Meki — cilikale su i
pevale: Ako jurišaš, grlićemo te, pod noge ćemo ti podastreti meke
ćilime. Ako se povučeš, napustićemo te, nikad te više nećemo voleti.
Zveckanju i pesmi pridružilo se dumbaranje bubnjeva — ili se
tako makar isprva učinilo. Tad shvatismo da bat koji čujemo
najavljuje kurejšijsku konjicu. Stegoh Hafsu za ruku; svaki mišić mi
se nape, oči mi se iskolačiše od straha. Išli su pravo na nas, a za
razliku od pešadije, konji neće praviti razliku između ratnika i žena
dok nas budu gazili. Iznad glave nam fijuknuše strele, pa se
sagnusmo, a ja vrisnuh, cepteći, kao da čekam da me svakog časa
pogode s leđa, ili da me smrve kopita. No naše lukonoše gore na
prolazu pustiše strele nezamislivo daleko, probadajući oči
kurejšijskih konja. Jahači su se rušili zajedno s konjima što njište.
Preplavi nas olakšanje, te stadosmo da plačemo, smejemo se i na sav
glas zahvaljujemo Alahu. Uskoro su po pesku ležali leševi Kurejšija,
beduina i životinja, šireći miris krvi, a kurejšijska vojska je bežala
preko pustinje, ostavivši kamile za sobom. Ja sam skakutala, grlila
Hafsu i Sevdu i plakala od sreće. Hvala dragom Alahu! Pobedili
smo!
Bojištem se razleže klicanje. Naši podigoše mačeve, pa pojuriše
za Mekalijama, puni sebe, smejući se i dovikujući uvrede. No kad
stigoše do kurejšijskih kamila, manuše se hajke, već krenuše da sa
živinčadi rastovaruju sve što je vredno. Cepali su bisage i prosipali
pirinač na zemlju. Lomili su grliće krčaga s vinom i ispijali ih.
Grabili su bodeže i mačeve, trpali u usta voće i suvo meso. A onda,
derući se, sa prolaza pokuljaše strelci da i oni uzmu učešća u ćaru.
„Čuvajte leđa!“, zaurlah mašući rukama. „Šta to radite, budale
pohlepne?“ Ushićenje mi se preokrete u samrtni strah, te vrišteći
počeh da dozivamMuhameda, ali njega nije bilo nigde na vidiku.
98
Kurejšijska vojska nije se povukla. Od tutnja kopita zatrese se
zemlja iza mene; dok mi je krv tukla u žilama, posmatrala sam kako
Halid ibn al-Valid vodi konjicu okolo, sa zadnje strane planine, pa
uzbrdo do nečuvanog prelaza. Ja i Hafsa smo urlale dok nismo odrale
grlo, ali niko na bojištu nije nas čuo— a tad Kurejšije opkoliše naše.
Naši borci se onako punih usta okrenuše i ugledaše mekanske odrede
kako se obrušavaju niz Uhud kao odron, pravo prema njima. Pre
nego što su stigli i mačeve da podignu, već su padali, prolivajući po
pustinjskom tlu vino i krv. Stiskajući torbu s melemima, potrčah ka
njima, ne dozvoljavajući sebi da razmišljam o strelama što padaju
oko mene kao kiša. Srce mi je preskakalo dok sam vrdala između
muškaraca besnog pogleda koji su vitlali bodežima i mačevima;
znala sam da me ne bi povredili s namerom, ali sam isto tako znala
da u žaru bitke može da se desi i slučajna nesreća.
Dok bi udario dlanom o dlan, zvezde su se prestrojile. Samo
časak ranije pobedonosni, svi muslimani na bojištu sad su branili goli
život. Previjajući glavu komšiji Hamalu, koji je stenjao, videh kako
pada moćni zapovednik Hamza, čuh Hindinu oduševljenu ciku,
budući da su joj otac i brat poginuli na Bedru. Dok sam išla bojištem
tražeći Hafsu, ugledah Muhamedovog brata po mleku Abdulaha
kako pada na kolena, sa strelom u ramenu. Njegova žena Um-
Selema, protrča i prihvati ga u naručje— a onda se sve rastrčasmo, u
potrazi za svojim voljenima, muževima, braćom, sinovima, s
molitvom u srcu. Preleteh pogledom bojište ne bih li videla
Muhameda. Molim ti se, Bože, samo da je živ. Videh Safvana kako
proseca put kroz gomilu Kurejšija, razmahujući mačem nasumice,
nepromišljeno i jarosno. Muhamed me je učio da kad se borim, ne
popuštam osećanjima. Samo razmišljaj, a osećanja potisni u stranu,
govorio bi.
Ali gde je Muhamed? Konj mu je nesputan, kolutajući očima,
bežao od klanice. Pritrčah Abdulahu, koji se borio rame uz rame s
Muhamedom. Um-Selema, pošto joj je ponestalo zavoja, cepala je
haljinu i platnom mu povezivala mišicu iz koje je lila krv.
„Borili smo se ispod prolaza kad su Kurejšije napale“, reče on.
„Gađali su nas kamenjem i strelama, nišaneći Muhameda. Borio bih
se ja i dalje, ali od strele mi se oduzela ruka. Talha me je poslao na
izvor po vodu. Tu me je uhvatila nesvestica.“
Srce mi zalupa kao ludo, te pojurih pustim peskom ka izvoru u
senci velikog, zloslutnog Uhuda. Tamo je mršava šiljonosa Hinda, u
99
međuvremenu batalivši daire, držala vedro i nije ga davala našim
ženama.
„Vi na Bedru niste dale da naši muškarci gase svoju žeđ, ali sad
je vlast u našim rukama“, govorila je cerekajući se. Uskim licem i
lukavim očima podsećala me je na nekog šakala. Poželeh da mi je
mač tu: rado bih joj obe ruke odsekla!
„Daj mi to vedro“, zarežah, „da ti ga ja ne uzmem.
Smeh joj je bio piskav, prodoran i grub. „Ti li si to Muhamedova
kurvice, je li?“, upita. „Ne znam kud se žuriš. Muž tije mrtav.
„Lažljivice!“ Zaleteh se i ščepah vedro, a onda je iz sve snage
njime raspalih. Od udarca ona pade na zemlju, hvatajući vazduh.
Žene naše ume sjatiše se oko izvora, presipajući vođu iz vedra u
mešine. Kad sam i ja napunila mešinu, uzeh vedro da ga ponovo
spustim u bunar. Ali kako su jaranice pomogle Hindi da ustane, ja
obrnuh vedro postrance, pa zamahnuh prema njoj, pljusnuvši je
ostatkom vode po licu i odeći. Žene oko mene se zasmejaše, a zatim
pohitasmo natrag na bojište da pomognemo svojima.
„Smej se, smej, dok još možeš!“ kreštala je Hinda za nama.
„Uskoro će Kurejšije pucati od smeha, dok se budemo sladili
džigericom vaših bednih boraca — sa sve vašim ljubljenim
Prorokom!“
Ledene ruke straha stezale su me dok sam ševrdala bojištem,
tražeći Muhameda. Je li zaista mrtav? Ako je poginuo, zar ne bismo
onda čuli Kurejšije kako viču da oglase pobedu? I kao u odgovor,
stenjem odjeknuše slavodobitni povici naših neprijatelja. Mekalije su
na bojištu klicale i postavljale barjak, hvatajući jedni druge za bradu.
„Svršeno je!“ zarika Ebu-Sufjan sa vrha prolaza. „Muhamed je
mrtav! Slavljen Hubal! Zauvek smo savladali izdajnike!“
Vika Kurejšija udarala mi je po ušima kao pesnicama, ali nisam
htela da slušam. Ne može biti mrtav! Alah ne bi dao da se to desi.
Štiti ga Alija, isto tako i moj brat od ujaka Talha. Molim ti se, Bože,
čuvaj ga od zla. S mešinom u rukama, potrčah izbegavajući ljude,
stenje i oštro žbunje pripijeno uz sušna brda. Dozivajući Muhameda,
tražeći ga pogledom u oblaku prašine i pomahnitalih konjskih kopita.
Zamišljajući ga skrhanog i okrvavljenog na tlu. Grcajući od
gvožđastog mirisa vrele krvi, kiselog zadaha povraćke, smrada
izmeta. Obrisah suze nadlanicama kako bih razbistrila oči. Jedan
ensarija dade mi znak da mu prinesem vode — čas pre no što mu
nečiji bodež proburazi grlo. Oči mu se iskolačiše, a iz usta mu
100
zaklokota krv. Oduzeta, posmatrala sam ga kako pada. Digoh pogled
i videh kako njegov napadač iskežen trči ka meni. Bio je to neki
beduin, sudeći po dugačkim krajevima turbana, s nosem velikim kao
pesnica. Zgrabih mač mrtvoga čoveka, pa ga podigoh, režeći na
beduina — i on uzmače.
Uzverah se na brdo, pa pogledom preleteh taj krkljanac i
kasapnicu, napeto loveći da uhvatim Muhamedov lik, njegovo odelo
s dvostrukom verižnom košuljom, sjaj kalpaka. Neki konj se pored
mene prope, ali kao da me je Bog upozorio, sagoh glavu i za dlaku
izbegoh da mi je raspoluti oštrim potkovama. Penjući se, opazih
Alijin dvosekli mač kako blešti na suncu. Prvi put u životu
obradovah se što ga vidim. Muhamed sigurno nije daleko.
A onda ga ugledah na tlu, kraj Alijinih nogu. Lice mu je bilo
poprskano krvlju, a oči zatvorene. Kriknuh, ali me niko ne ču.
Kurejšije su nasrtale režeći i urlajući na šačicu što je štitila
Muhameda: na Aliju, Talhu, Omera, moga oca i tu mi se preseče dah
— Um-Umaru, ensarijku koju sam znala iz javnih hamama, a koja je
upravo mačem probola trbuh jednom napadaču, pa ga istrgla,
prskajući krvlju u oči čoveku iza sebe. Crna kosa joj se vijorila, oči
joj plamtele; usta su joj bila u jarosnom grču. Meni zapeva srce kad
sam je takvu ugledala: strašnu, iskeženu, umazanu prašinom i krvlju,
najveličanstveniji prizor koji sam ikada videla.
Ohrabrena njenim junaštvom, uleteh u gužvu, pri čemu me borci
ne primetiše, te mi konačno jednom bi drago što sam mala; moram
da stignem do Muhameda! Koliko god da sam žudela da jednoga
dana stojim tako kao Um-Umara, u tom trenu sam samo na njega
mislila. Bacih se kraj njega i otcepih od haljine komad platna;
nakvasih ga vodom iz mešine, pa drhtavim rukama uzeh da brišem
krv Muhamedu s lica.
„Otvori oči“, preklinjala sam. „Pogledaj me, habib! Molim te,
budi živ. Ja, Bože, ostavi ga u životu, preklinjem Te!“
Muhamed je nepomično ležao. Oči mu ostadoše zatvorene. Začu
se krik; podigoh oči i ugledah kako Talha ispušta mač, grabi rukom
po vazduhu, pa pada u jamu koju su naši iskopali kako bi u nju upali
kurejšijski borci. Želela sam da priskočim i pomognem mu, ali kako
da ostavim Muhameda? Čučnuh pored muža, isukanog mača,
čikajući sve okolo da mu priđu ako smeju.
Ali nije preostao niko da se bori s nama, Gore na prolazu, Ebu-
Sufjan je oglasio Muhamedovu smrt i pobedu Kurejšija.
101
„Alah je mrtav!“ povika. „Živeo Hubal! Zivele Kurejšije!“
Stegoh mač. Alija svojim mačem zamahnu kroz vazduh. „Pusti
me da idem i ućutkam onog lajavca jednom zasvagda“, reče, ali moj
otac odmahnu glavom.
„Znaš kako Prorok veli: borimo se samo kad smo napadnuti. Ova
bitka je okončana.“
Začuh ječanje, pa pogledah naniže i videh kako se Muhamedove
oči polagano otvaraju. Poput kišom protkanog povetarca, preplavi
me olakšanje.
„Hvala dragom Alahu, živ je!“, doviknuh.
Moje je lice prvo video, moju ruku prvu stisnuo. „Moj milosrdni
anđeo“, reče. „Jesam li ja to u raju?“
Nasmejah se kroz suze. „Nećeš nam se izvući tako lako“, rekoh.
„Ima Alah još posla za tebe.“
On podiže prste i opipa zavoj što sam mu ga omotala oko glave,
a zatim, trznuvši se, dotače žice verižne košulje što su mu se zarile u
obraz.
„Jä, Proroče, pusti me, molim te, da ti to izvučem“, reče jedan
ensarija. „Obećavam da neće boleti.“
Priljubi usta uz Muhamedov obraz, pa stade da siše. Uskoro je
isisao jednu, pa za njom i drugu alkicu.
„Okusio ti je krv, brate.“ Alija je sevao očima na Pomagača.
Muhamed se osmehnu. „Jeste, tako je“, reče. „Jä, Ubejda,
osigurao si sebi mesto na nebu. Ko je okusio Prorokovu krv, toga
vatra paklena ne može dotaći.“
„Neki ljudi će svemu pribeći, samo da mu se dodvore“, gunđao
je Alija kad smo se svi zaputili niz planinu. „Te alke sam mogao i
prstima da iščupam.“
Onaj ensarija ga ču i namršti se. „Ne slušaj ga“, kazah. „Alija
mrzi kad vidi da je Muhamed blagonaklon još prema nekome sem
njega.“
„A šta ćeš ti ovde, Ajša?“ upita Alija. „Zar ti nije Omer rekao da
ostaneš u logoru?“
„Ona ne sluša ni rođenog muža“, reče Omer. „Zašto bi pa mene
slušala?“
Tad nas pristiže Safvan. „Jä, Ajša, video sam te kako si
isprepadala onog beduina“, reče. „A taman sam se spremao da te
spasem.“
102
Nisam mu uzvratila pogled, ali mi se lice zažarilo. Šta ako Omer
ili Alija primete kako me prisno gleda?
„Znam ja sama sebe da spasem“, rekoh oborenih očiju.
Vazduh poput bodeža zapara cilikanje. Ispod nas, na bojištu,
kaljava Hinda je stajala usred klanice što se pušila, bečeći oči kao da
će joj iz glave iskočiti; proseda kosa joj je štrčala oko glave, a
tamnoplava haljina — znak da je u žalosti — nadimala joj se dok je
pružala ruke uvis. U jednoj je držala nešto tamno.
„Jä, Muhamede, sad smo ti se naplatili za bitku na Bedru!“
kreštala je. „Tvoj stric Hamza, takozvani Lav Alahov, koji mi je ubio
oca i brata, sad je mrtav!“ Posmatrali smo dok je prinosila taj tamni
ljubičast predmet sa kog je kapalo.
„Alaha joj, jesu li je zaposeli džini? Šta to radi?“ prošaptah.
„Hinda se zarekla da će u osvetu za Bedr pojesti Hamzinu
džigericu.“ Muhamedov glas je bio miran, ali oči su mu bile pune
suza za voljenim stricem. „Očigledno nije zaboravila šta je obećala.“
Kad je zagrizla migoljavu džigericu, potisnuh mučninu. A kad se
presamitila i ispovraćala u prašinu, morala sam da odvratim pogled,
u strahu da ću se i sama ispovraćati.
„Pusti me da je ubijem.“ Alija isuka mač iz kanije. „Alah će je s
radošću poslati u pakao.“
„Vrati taj mač, Alija. Zar ti nikad ne dodija da se boriš? Bitka je
okončana.“ Muhamed je govorio bezbojnim, slabim glasom. „Ako je
volja Alahova da Hinda umre, sam će je ubiti.“
11 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:46 pm
Margita
Administrator
8.
Da se muškarac raspomami
Medina, April 625.
d Uhuda do Medine nije dug put — svega pola dana
karavanom — ali dok smo se vraćali kući posle poraza,
vukli smo se peskom kao rep išibanog psa. Smrt šezdeset
petorice otežavala nam je korak i sputavala jezike, prigušivala nam
razgovor.
Izginule smo sahranili prethodne noći, u podnožju Uhuda tom
prilikom sam kradom pogledavala u slavnu Um-Umaru i primetila
njenu običnu haljinu; snagu i jednostavnost njenog držanja; njen
krupan korak, Muhamed je pokojnike proglasio junacima, šehitima
islama, koje u raju čekaju velike nagrade. Pa ipak taj obred nije bio
nimalo radostan. Znali smo da su mnogi pomrli neslavno, kao žrtve
pohlepe i vina, nepromišljenih postupaka. Muhamedov odgovor na
bitku kod Uhuda bila je zabrana sledbenicima da piju vino. Moj
odgovor je bio da preispitam vlastito ponašanje, naročito kad je
Safvan posredi.
Još od one gužve na tržnici Alija me je pomno pratio, gledajući
kako da me umanji u Muhamedovim očima. Na taj način bi mogao
da zameni moga oca na mestu vrhovnog ahsaba božjeg Proroka.
Budući udata žena — i to istaknuta — bila sam izrazito izložena
ogovaranjima, a naročito u vezi sa Safvanom. Razgovor s drugim
muškarcem bi čak i u najobičnijim okolnostima mogao da izazove
podozrenje. „Zašto ne okrene leđa i ode?“, reći će ljudi. „Kad žena
obara oči i mrmlja odgovore, samo ohrabruje muškarca“
U džamiju sam se vratila sa zakletvom u srcu: zaboraviću
Safvana, koji mi sad nije ništa, i usredsrediću se na Muhameda, mog
muža i druga. Posle našeg poraza, biću mu potrebnija no ikad.
O
104
Ali kada se posle svega nekoliko dana Muhamed ponovo oženio,
ustanovila sam da mi je teško da brinem za njega ili bilo koga
drugoga osim mene same.
Zejneba bint Huzejmet nije bila neka lepotica, ali nije bila baš ni
kao magarica. Imala je neke odlike koje su obećavale: kosu boje
prženog meda, duboku jamicu u bradi, put čistu kao prvi sunčev
zrak, premda je po izgledu bila bleda i krhka kao jaje. Hafsa i ja smo
se složile da bi mogla biti prilično ljupka — uz malo truda.
„Alaha ti, zar nikad nisi čula za rumenilo? Ili za kol?“ kazala je
Hafsa dok smo posmatrale kako se svatovi pozdravljaju s
Muhamedom i njegovom nevestom, poznatijom kao Um al-Masakin,
„Sirotinjska majka“.
„Ovim njenim zečjim očicama stvarno treba pomoći“, nastavila
je Hafsa. „A vidi joj samo svadbenu haljinu! Mora biti da ju je
pozajmila od nekih onih svojih iz šatora.“
Zaista, Um al-Masakinina haljina bila je bezbojna i odrpana. Pa
ipak, osmeh joj je bio topao i raskošan kao zlato. Kad ga je uputila
Muhamedu, zauzvrat su mu zablistale oči, pune čuđenja, kao da ne
može da veruje da mu je zapala takva nagrada. Osetila sam kako mi
ključa krv. Zar nije isto tako gledao Hafsu pre nego što za dlaku nije
preotela od mene njegovu ljubav— i moj položaj?
No Um al-Masakin je bila sušta suprotnost Hafsi. Umesto da me
gleda s visoka, kao što me je na dan svoje svadbe gledala Hafsa,
pozdravila se sa mnom srdačno kao da se čitavog života znamo.
Gledajući joj u oči, videla sam tamo iskrenost. Nisam videla lepotu,
pa me to navede da se zapitam: šta je Muhameda nadahnulo da se
njome oženi? Tačno je, i ona je još jedna koja je posle Bedra ostala
udovica, ali kao što sam naglasila pre no što je uzeo Hafsu, takvih je
koliko hoćeš.
„Dužnost mi je da se o njoj brinem, a takođe i da joj pomognem
da se stara za siromašne“, rekao mi je Muhamed prethodne večeri—
no ja danas u tom njegovom sladostrasnom piljenju nisam videla
nikakvu dužnost.
Taj me je pogled proganjao naredna tri dana, dok sam čekala da
se Muhamed pojavi posle vremena provedenog nasamo s njom.
„Mogla je da ima sedam noći, ali tražila je samo tri“, kaza nam
Sevda. „Rekla je kako ne može da toliko dugo ostavi sirotinju što
živi po šatorima.“
105
„Čujem da svake nedelje daje tom narodu po šatorima čitave
vreće ječma i urmi“, reče Hafsa.
„Dok se mi u džamiji rasipamo“, rekoh ja. „Već muku mučimo
zato što Muhamed razdeljuje sav ćar od napadnutih karavana. Sad
kad je ona tu, šta će biti s ono malo žita i voća što nam on ostavlja?“
„To niko ne sme da dirne“, reče Sevda. „Krijem ih. Na tajnom
mestu.“ Pa uputi meni i Hafsi dug pogled, iščekujući da upitamo gde
ih to krije. Nijedna ne reče ništa, pa Sevda na kraju puče: „U
Prorokovoj odaji pod krovom. Kad god mi ponestane, Bilal se penje
na drvo da mi dohvati novu vreću.“
Hafsa me munu laktom dok smo kretale ka svojim kolibama da
se pripremimo za Muhamedovu posetu. „Poslušaj moj savet: ne
pričaj Sevdi ništa ako ne želiš da sazna čitav umet“, reče. „Ona ti je
toliko pričljiva da ni sopstvene tajne ne može da sačuva.“
Takoreći je nisam ni čula. Još me je progonila ona žudnja u
Muhamedovim očima dok je zurio u Sirotinjsku majku na dan
svadbe. Uprkos svojim neodređenim pogledima i neumešnosti da se
dotera, može li ipak Um al-Masakin da ukrade Muhamedovu ljubav
od mene?
Na šta sam spremna da učinim kako bih ostala u Muhamedovoj
milosti? Um al-Masakin je udovica. Njoj je bračna postelja poznata,
dok ja i dalje uzdrhtim pri samoj pomisli na ujed škorpijinog žalca.
Hafsa me je umirivala kad sam joj poverila svoj strah ― pošto je
najpre prevazišla zaprepašćenost od saznanja da Muhamed i ja još
nismo u „pravom braku“.
„Boli samo časak, a onda se preobrazi u uživanje , rekla je. „A
Muhamed s tobom neće biti grub.“
Bolelo ili ne, bila sam odlučna da uradim šta god treba kako bih
povratila njegovu naklonost. Kad je strast prema Hafsi izbledela, baš
kao što je Sevda i prorokovala, najpre se posvetio pripremama za
bitku kod Uhuda, potom pripremama za svadbu. Sada, za vreme
ovog zatišja između brakova i vojnih pohoda, najbolji je trenutak da
ponovo osvojim Muhamedovo srce. Sada je — noćas — trenutak da
se otresem svih strahova i postanem mu prava žena, onako kako je to
moja majka mome ocu, zadahnuvši abija ljubavlju zbog koje gleda u
umi kao da u naborima nosi neko dragoceno blago. Posle bitke kod
Uhuda počela sam bila ponovo da primećujem nežnost u
Muhamedovim očima, pošto sam tamo pohrlila njemu kad sam mu
106
bila potrebna. Nadala sam se da ću noćas, uz pomoć moje sestre i
moje sestre-žene, raspaliti u njegovom srcu plamen ljubavi.
Temeljno sam se okupala u svojoj sobi i natrljala kožu suvim
lavandinim cvetom. Da izbelim put, lice sam namazala tečnošću
spravljenom s gipsanim prahom, a kapke sam oivičila crnilom,
razmazujući gusto mazivo drščicom lavande. Nekako sam naterala
ruke da mi ostanu mirne, iako sam iznutra ceptela. Navukla sam
crveno-belu prugastu haljinu, pa se češljala dok mi iz kose nisu
poletele iskre. Upalila sam sveće i tamjan da mi soba zadobije toplu
ljubavnu draž. Zatim sam uzela daire, pa uzela da vežbam korake
igre kojoj me je naučila sestra. Toje igra da se muškarac raspomami,
kazala je s lukavim osmejkom.
Sigurno od zveckanja praporaca na dairama nisam čula kad je
pokucao. Taman sam se obrnula u mestu, udarajući rukama u daire
visoko iznad glave i klizeći bosim stopalima po zemljanom podu,
kad ga opazih kako stoji na vratima, osmehujući se. Zazvečah
dairama i razbaruših kosu. Čikala sam ga očima, onako kako sam
videla da Hafsa radi. Igrajući mu priđoh i povukoh mu kraj turbana s
glave, izgovarajući stihove neke ljubavne pesme dok sam mu ga,
obrćući se ka prozoru, odmotavala.
Dok sam se kretala u tom prigušenom svetlu, kradom sam virkala
u njega, u nadi da ću ugledati onu istu vatru što mu je iskrila u očima
prvog dana kad sam došla u džamiju. Zavrteh se ka njemu, drhtavim
prstima razvezujući pojas haljine, ali kad mu pogledah u oči, videh
samo zbunjenost.
„Jä, mužu moj“, rekoh. Osećajući se ranjivom, pružih ruku kako
bi video složene šare koje mi je Hafsa oslikala kanom na šakama i
podlakticama, pa mu dadoh znak da uđe još koji korak u moju sobu.
„Kako ti se sviđa moja igra? Vežbala sam samo za tebe,“
„Veoma je lepa“, kaza on. Glas mu je bio topao, kao zagrljaj.
„Nisam znao da si igračica. Počinje da mi se čini da te za sve ima.“
„To je tačno.“ Kliznuh mu rukama oko pasa. Zabacih lice da mu
se zagledam u oči.
„Mogu sve što poželis, habib. Sve za čim žudiš.“ Priljubih se
grudima uz njega, ali on me pogleda namrštena čela. Ali pre nego što
je stigao da progovori, neko zalupa na vrata.
S ogorčenim uzdahom, naglo ih otvorih. Ututnja Omer, kao da
me i ne vidi. Meni klonu duh, a i telo, kao rani prolećni cvet koji je
107
spalila noćna slana. Jad u Omerovim očima govorio mi je da će moje
ljubavno veće s Muhamedom morati da pričeka.
„Jä, Proroče, oprosti što upadam“, reče pošto su se pozdravili
onako kako običaj nalaže — stisnuvši jedan drugome desnicu, levu
ruku položivši jedan drugom na rame, i poljubivši se u oba obraza.
„Ali dešava se nešto strašno, pa sam mislio da bi hteo smesta da
znaš.“
„On će ti možda oprostiti, ali ja neću“, rekoh, samo napola u šali.
Omer mi dobaci pogled kao da sam pas koji moli za slatkiš, a onda
krenu da se šetka po sobi, čupkajući bradu raspomamljenim rukama i
gledajući me ispod oka kao da se premišlja je li bezbedno da govori
preda mnom. Ja se premestih na jastuče u uglu, pa skrstih ruke u
krilu, oborivši pogled da ne bi video koliko čeznem da ode. Ali sam
isto tako bila i gladna novosti.
Omer se na kraju okrete Muhamedu, ne obraćajući pažnju na
mene. „Ibn Ubej je preduboko zabrazdio. Upravo dolazim s tržnice,
gde sam ga čuo kako se s drugovima smeje zbog neke pesme koja
tebe kleveće!“
Muhamed se zarumene. Naročito je osetljiv bio na stihove javnih
pesnika. Pesnici mogu da unište čoveka jednim jedinim preokretom
reči. To je Ibn Ubej doživeo kad je Muhamed stigao u Medinu. Evo
čoveka, viknuo je stari šejh Hasan ibn Tabit, koji je došao da ujedini
naš podeljeni grad. Dok si nekoliko puta udahnuo, zahvaljujući
pregršti mudro sklopljenih reči, promenili su se savezi u čitavom
gradu. Ljudi su se postrojili duž ulice da kliču božjem Proroku na
njegovoj beloj kamili, a Ibn Ubej je potisnut u pozadinu.
Omerove vesti jesu bile neprijatne, ali ja sam se namrštila na
njega. Zašto taj „hitni posao“ nije mogao da pričeka neki drugi
trenutak? Uzbuđenje koje je Muhamed osetio zbog moje igre beše
nestalo, potamnjeno Omerovim upozorenjima. Izlazi!, dođe mi da
vrisnem. Ali kad bih to uradila, samo bih još više uznemirila
Muhameda, te sam se tako ćutke pušila.
„Proroče, ova pesma kazuje kako si poraz kod Uhuda izavao ti“,
reče Omer. „Lično sam čuo stihove. Vele kako si ti prvi krenuo da
pljačkaš kurejšijske kamile. Vele kako je tvoja pohlepa umetu
uskratila veliku pobedu, i mnoge stajala života.“
Žila na Muhamedovom čelu je damarala. „Ko priča te laži?“
zareža on. Pa obema rukama zgrabi Omera za bradu. „Ko, Omere?
Da ga ućutkam za sva vremena?“
108
„Plaća ga Ibn Ubej“, reče Omer. „Ibn Ubeja treba da ućutkaš.
Pusti mene da se za njega pobrinem umesto tebe, Proroče. Do večeri
ćeš biti osvećen.“
Muhamed spusti ruke. „Znaš da ne smemo ubiti Ibn Ubeja. Više
će sledbenika steći mrtav nego živ.“
„Već je popriličan broj njih zaveo da mu se priključe. Glavari
nadirskog plemena su opozvali sporazum s nama i umesto toga se
zakleli njemu na vernost. I neka beduinska plemena podržavaju Ibn
Ubeja. Hoće da ga proizvedu za starešinu Medine.“
Muhamed se zasmeja, pa reče kako bi voleo da vidi koga će
beduini više voleti sledeće nedelje. „Oni svoju odanost menjaju kako
vetar dune“, reče. Ali kad je Omer otišao i ostavio nas ponovo same,
on se skljoka na jastuče pored mene i duboko se zamisli nad onim što
je čuo.
„Čemu briga?“ Pomilovah ga po ruci. „Ionako ne želiš ni da
budeš starešina Medine, nije li tako? Pusti ih nek postave Ibn Ubeja
za vladara. Ako dobije to što hoće, možda će nas ostaviti na miru.“
Muhamed se mrštio kao nikad u životu. Ja sam zurila u njega.
Onaj Muhamed kojeg ja poznajem živi za raj i nagrade koje ga tamo
čekaju. Otkad ga to zaokuplja ovozemaljska vlast? „Ne slažeš se sa
mnom“, rekoh.
„Kad smo tek bili stigli u Medinu, nisam pomišljao da bilo kime
vladam.“ Na to iskrivi lice. „Bilo me je stid što me Hasan ibn
Tabitova pesma veliča. Tada mi nije bila namera da ma šta uzimam
od Ibn Ubeja. Ali vremena se menjaju, Ajša.“
Njegovi prsti, kojima je tako nežno držao moje, sad mi stegoše
šaku, a oči mu postadoše žestoke kao u lava. „Ako se odreknemo
svoje moći, Kurejšije će nas progutati“, izusti. „Umet će se rasuti kao
pesak na vetru. Ime Alahovo, koje sad izvikujemo s krovova,
pretvoriće se u cvilež.
A Muhamed bi izgubio sve za šta se svih ovih godina borio. Kad
sam to shvatila, prože me naglo saosećanje, te trepnuh da oteram
suze razočaranja što su mi navirale u uglovima očiju. Noćas neće biti
pravog braka. Umesto toga, Muhamedu je potrebna moja uteha.
„Neprijatelji — to za tebe nije ništa novo“, rekoh milujući ga po
prstima. „Ali takođe imaš i više sledbenika no ikad, čak i među
beduinima! Jedna izgubljena bitka ništa ne znači. Ljudi brzo
zaboravljaju.“ On se mrštio i klimao glavom, zagledan nekud u
daljinu. Stavih mu ruku na obraz, pa ga privukoh da mu se oči
109
susretnu s mojima. Njegov izmučen izraz lica ispuni me nežnošću.
„Samo treba da napadneš nekoliko kurejšijskih karavana i svi će
uzvikivati: Kako je žestoka Muhamedova vojska!“
Očima mu se razli mekota, nalik na topli melem, izglađujući mu
lice i rastapajući mu crte u prizor sušte ljubavi. Ljubavi! Muž za kog
sam se toliko trudila da ga ponovo steknem ponovo je moj. Osetih
kako me u grudima nešto žeže, kako me diže na noge, te obrćući se
odoh do svog paravana. Možda mogu da mu malo ublažim tugu.
Znala sam kako je to kad imaš neprijatelje. Zahvaljujući Aliji, znala
sam to osećanje bespomoćnosti i tuge kad ti se rugaju i šire o tebi
laži, i onaj strah da ćeš izgubiti sve što ti iole znači.
Iza paravana svukoh haljinu. Pod njom sam imala odeću igračice,
koju mi je pozajmila Esma, pripijenu suknju i prozirnu kratku bluzu
preko poveza za grudi, crvenu, da mu raspališ strast, rekla je moja
sestra. Pojavila sam se uz mahnitu svirku i igru, tresući telom kao
cvet na vetru, a očima leteći od njega, pa natrag ka njegovom
zabrinutom licu, i osećajući kako će mi se srce preliti od sažaljenja.
Posmatrao me je s nekim neodređenim osmehom, ali pogledi nikako
da nam se susretnu. Bludeo je u mislima kao čovek zalutao u šumi.
Igru završih dubokim naklonom. Kad sam se sagla, podigoh ruku
da ga pomazim po obrazu i uputih mu blag osmeh.
„Šta će briga promeniti, ljubavi moja?“ kazah, pa klekoh pred
njega. „Prepusti to Alahovim rukama, i uzdaj se u Njega da će rešiti
tvoju muku. U međuvremenu, ovde si, i evo nas gde sedimo zajedno
sami prvi put posle mnogih noći.“
Na moje oduševljenje, osmeh mu se razvuče, a oči kao da
zaiskriše životom.
„Jä, Ajša, istinu zboriš“, reče. „Imamo jedno drugo, zar ne? A
divno si igrala. Dopusti da ti propisno zahvalim, habibati.“
Upravo to sam i htela, no ipak sam se tresla dok me je privlačio
na krilo.
„Dala si mi odgovor, Crvenperčice“, kaza milujući mi kosu
prstima. Uzdrhtah od miline i pripih se telom uz njega.
„Jeste, imam više sledbenika no ikad— a i prijatelja“, promrmlja
on. „Ženidba Um al-Masakinom pokazala se u tom smislu veoma
povoljnom. Otac joj je beduinski poglavica, jesi li to znala? Njegovo
će nam pleme priteći u pomoć kad god zatražimo.“
Srce mi preskoči: kako može da priča o svojoj novoj supruzi dok
mu ja sedim u krilu? Rastrzana između poriva da skočim i pobegnem
110
od njega, i svoje želje da stupim u pravi brak, izgubih vlast nad
jezikom.
„Dakle, zato si se oženio onom dosadnom što ne zna dve da
sastavi“, izlete mi; zaboravila sam da se borim pameću, a ne
osećanjima, onako kako me je učio. „A ja se pitala kako može da te
privuče neka koja je onako...“ Lice mu se mračilo, ali bilo je
prekasno da se zaustavim. „Bezbojna.“
„Ljubomora ti nimalo lepo ne stoji, Ajša“, kaza on strogim
glasom, a telo mu se ukruti. „Ne mogu da je razumem, s obzirom na
pažnju koju ti poklanjam. Um al-Masakin je i te kako upečatljiva. Od
nje mnogo čemu možeš da se naučiš.“
„Više bih je volela da se nisi njome oženio“, rekoh, sad brzo
trepćući da mi ne linu suze, i ne obraćajući pažnju na namršten izraz
što mu je sad zamračivao lice.
„Muž joj je poginuo na Bedru i nema nikoga da se o njoj stara.“
Muhamed malčice povisi glas. „Bez moje pomoći, umrla bi od gladi,
a isto tako i oni što žive po šatorima, a koje ona snabdeva još otkako
su došli u Medinu.“
„Dok si ti zauzet brigom o njoj, ko će se brinuti o meni?“, upitah.
Lecnuo se jedva primetno, ali ja, večno budna da mu raščitam svako
raspoloženje, to prevedoh kao da se zgađeno namrštio.
Postiđena, oborih oči. Koliko je sebično to reći a i glupo, ukoliko
već želim da prestane da na mene gleda kao na dete! Hoću li ikad
naučiti da prvo razmislim, pa tek onda progovorim; da osećanja
zadržim neizrečena? Sad mi je propala prilika da zadobijem
Muhamedovo srce. Ponovo mi na oči navreše suze, ali ovog puta
nisam ih mogla sprečiti da mi linu niz obraze. „Molim te, zaboravi
ovo što sam rekla“, kazah.
„Sad tebe treba razveseljavati, habibati.“ Muhamed diže ruku, pa
zamaha rukavom haljine preda mnom. Shvatih šta je: ove smo se igre
igrali već godinama. „Zaviri unutra“, reče. „Ima tu nešto za tebe.“
Srce mi zaigra. Videla sam novu rubinsku ogrlicu Sirotinjske
majke — poklon zbog njene vrlosti, rekao je Muhamed. I Sevda ima
ogrlicu od njega, načinjenu od školjaka iz Crvenog mora, ali ona ju
je radije čuvala u svojoj sobi. „Ako je nosim, mogu da prizovem
urokljivo oko“, govorila je.
Obrisah suze, pa kliznuh rukom u njegov rukav, tražeći glatke
kamenčiće ili đinđuve, i u poslednjem pokušaju zavođenja
111
pomilovah mu nežnu kožu na unutrašnjoj strani mišice. Želela sam
da uzdahne od zadovoljstva, ali on se umesto toga zasmeja.
„Traži dalje“, reče. Prsti mi se sklopiše oko nečeg čvrstog.
Izvadih taj predmet i ugledah izuzetno lepog konjića izrezbarenog od
abonosa, s mišićima, kao da je živ, s pravim kožnim sedlom.
„To je Dimiskija, tvoja kobila“, reče Muhamed. „Izrezbario ju je
za tebe moj posinak Zejd, a sedlo je napravila Sevda. Za tvoju
zbirku, Crvenperčice.“
Obrtala sam ga po rukama. Bio je to istinski prelep rad. Ali ipak
dečja igračka. Uprkos svem svom današnjem trudu, Muhamedu sam
još mala nevesta. Verovatno je očekivao da mu zarijem konjića u
bradu, ili da nateram igračku da kao bajagi zanjišti, a onda da ga
pozovem da se igramo. I zaista, jednim delom svog bića želela sam
to da uradim. Ali ona druga polovina želela je da ovaj njegov dar
odnese u kuhinjski šator i zafrljači ga u vatru.
„Mislim da bi Dimiskija volela da se upozna sa svojim novim
društvom“, reče Muhamed. „Smem li da uzmem ostale tvoje konje?“
Zurila sam u igračku u rukama i pitala se šta da kažem.
Muhamed mi položi prst na obraz. „Ama, jesu li to suze? Oprosti mi,
Crvenperčice. Uvredio sam te svojim darom.“
Kajanje mu se razlivalo borama čela i uglovima očiju,
produbljujući ih. Meni telo ispuni toplota, kao svetlost neke svetiljke
što blago tinja. Kako da se Muhamedu na bilo šta požalim? Tolike ga
brige već satiru.
„Sviđa... sviđa mi se poklon“, uspeh da promucam. „Predivan je.
Ovo su suze radosnice.“ Pa se na silu osmehnuh. „Jä, Muhamede, šta
čekaš? Skupljaj ostale konje pa da se igramo!“
Da se muškarac raspomami
Medina, April 625.
d Uhuda do Medine nije dug put — svega pola dana
karavanom — ali dok smo se vraćali kući posle poraza,
vukli smo se peskom kao rep išibanog psa. Smrt šezdeset
petorice otežavala nam je korak i sputavala jezike, prigušivala nam
razgovor.
Izginule smo sahranili prethodne noći, u podnožju Uhuda tom
prilikom sam kradom pogledavala u slavnu Um-Umaru i primetila
njenu običnu haljinu; snagu i jednostavnost njenog držanja; njen
krupan korak, Muhamed je pokojnike proglasio junacima, šehitima
islama, koje u raju čekaju velike nagrade. Pa ipak taj obred nije bio
nimalo radostan. Znali smo da su mnogi pomrli neslavno, kao žrtve
pohlepe i vina, nepromišljenih postupaka. Muhamedov odgovor na
bitku kod Uhuda bila je zabrana sledbenicima da piju vino. Moj
odgovor je bio da preispitam vlastito ponašanje, naročito kad je
Safvan posredi.
Još od one gužve na tržnici Alija me je pomno pratio, gledajući
kako da me umanji u Muhamedovim očima. Na taj način bi mogao
da zameni moga oca na mestu vrhovnog ahsaba božjeg Proroka.
Budući udata žena — i to istaknuta — bila sam izrazito izložena
ogovaranjima, a naročito u vezi sa Safvanom. Razgovor s drugim
muškarcem bi čak i u najobičnijim okolnostima mogao da izazove
podozrenje. „Zašto ne okrene leđa i ode?“, reći će ljudi. „Kad žena
obara oči i mrmlja odgovore, samo ohrabruje muškarca“
U džamiju sam se vratila sa zakletvom u srcu: zaboraviću
Safvana, koji mi sad nije ništa, i usredsrediću se na Muhameda, mog
muža i druga. Posle našeg poraza, biću mu potrebnija no ikad.
O
104
Ali kada se posle svega nekoliko dana Muhamed ponovo oženio,
ustanovila sam da mi je teško da brinem za njega ili bilo koga
drugoga osim mene same.
Zejneba bint Huzejmet nije bila neka lepotica, ali nije bila baš ni
kao magarica. Imala je neke odlike koje su obećavale: kosu boje
prženog meda, duboku jamicu u bradi, put čistu kao prvi sunčev
zrak, premda je po izgledu bila bleda i krhka kao jaje. Hafsa i ja smo
se složile da bi mogla biti prilično ljupka — uz malo truda.
„Alaha ti, zar nikad nisi čula za rumenilo? Ili za kol?“ kazala je
Hafsa dok smo posmatrale kako se svatovi pozdravljaju s
Muhamedom i njegovom nevestom, poznatijom kao Um al-Masakin,
„Sirotinjska majka“.
„Ovim njenim zečjim očicama stvarno treba pomoći“, nastavila
je Hafsa. „A vidi joj samo svadbenu haljinu! Mora biti da ju je
pozajmila od nekih onih svojih iz šatora.“
Zaista, Um al-Masakinina haljina bila je bezbojna i odrpana. Pa
ipak, osmeh joj je bio topao i raskošan kao zlato. Kad ga je uputila
Muhamedu, zauzvrat su mu zablistale oči, pune čuđenja, kao da ne
može da veruje da mu je zapala takva nagrada. Osetila sam kako mi
ključa krv. Zar nije isto tako gledao Hafsu pre nego što za dlaku nije
preotela od mene njegovu ljubav— i moj položaj?
No Um al-Masakin je bila sušta suprotnost Hafsi. Umesto da me
gleda s visoka, kao što me je na dan svoje svadbe gledala Hafsa,
pozdravila se sa mnom srdačno kao da se čitavog života znamo.
Gledajući joj u oči, videla sam tamo iskrenost. Nisam videla lepotu,
pa me to navede da se zapitam: šta je Muhameda nadahnulo da se
njome oženi? Tačno je, i ona je još jedna koja je posle Bedra ostala
udovica, ali kao što sam naglasila pre no što je uzeo Hafsu, takvih je
koliko hoćeš.
„Dužnost mi je da se o njoj brinem, a takođe i da joj pomognem
da se stara za siromašne“, rekao mi je Muhamed prethodne večeri—
no ja danas u tom njegovom sladostrasnom piljenju nisam videla
nikakvu dužnost.
Taj me je pogled proganjao naredna tri dana, dok sam čekala da
se Muhamed pojavi posle vremena provedenog nasamo s njom.
„Mogla je da ima sedam noći, ali tražila je samo tri“, kaza nam
Sevda. „Rekla je kako ne može da toliko dugo ostavi sirotinju što
živi po šatorima.“
105
„Čujem da svake nedelje daje tom narodu po šatorima čitave
vreće ječma i urmi“, reče Hafsa.
„Dok se mi u džamiji rasipamo“, rekoh ja. „Već muku mučimo
zato što Muhamed razdeljuje sav ćar od napadnutih karavana. Sad
kad je ona tu, šta će biti s ono malo žita i voća što nam on ostavlja?“
„To niko ne sme da dirne“, reče Sevda. „Krijem ih. Na tajnom
mestu.“ Pa uputi meni i Hafsi dug pogled, iščekujući da upitamo gde
ih to krije. Nijedna ne reče ništa, pa Sevda na kraju puče: „U
Prorokovoj odaji pod krovom. Kad god mi ponestane, Bilal se penje
na drvo da mi dohvati novu vreću.“
Hafsa me munu laktom dok smo kretale ka svojim kolibama da
se pripremimo za Muhamedovu posetu. „Poslušaj moj savet: ne
pričaj Sevdi ništa ako ne želiš da sazna čitav umet“, reče. „Ona ti je
toliko pričljiva da ni sopstvene tajne ne može da sačuva.“
Takoreći je nisam ni čula. Još me je progonila ona žudnja u
Muhamedovim očima dok je zurio u Sirotinjsku majku na dan
svadbe. Uprkos svojim neodređenim pogledima i neumešnosti da se
dotera, može li ipak Um al-Masakin da ukrade Muhamedovu ljubav
od mene?
Na šta sam spremna da učinim kako bih ostala u Muhamedovoj
milosti? Um al-Masakin je udovica. Njoj je bračna postelja poznata,
dok ja i dalje uzdrhtim pri samoj pomisli na ujed škorpijinog žalca.
Hafsa me je umirivala kad sam joj poverila svoj strah ― pošto je
najpre prevazišla zaprepašćenost od saznanja da Muhamed i ja još
nismo u „pravom braku“.
„Boli samo časak, a onda se preobrazi u uživanje , rekla je. „A
Muhamed s tobom neće biti grub.“
Bolelo ili ne, bila sam odlučna da uradim šta god treba kako bih
povratila njegovu naklonost. Kad je strast prema Hafsi izbledela, baš
kao što je Sevda i prorokovala, najpre se posvetio pripremama za
bitku kod Uhuda, potom pripremama za svadbu. Sada, za vreme
ovog zatišja između brakova i vojnih pohoda, najbolji je trenutak da
ponovo osvojim Muhamedovo srce. Sada je — noćas — trenutak da
se otresem svih strahova i postanem mu prava žena, onako kako je to
moja majka mome ocu, zadahnuvši abija ljubavlju zbog koje gleda u
umi kao da u naborima nosi neko dragoceno blago. Posle bitke kod
Uhuda počela sam bila ponovo da primećujem nežnost u
Muhamedovim očima, pošto sam tamo pohrlila njemu kad sam mu
106
bila potrebna. Nadala sam se da ću noćas, uz pomoć moje sestre i
moje sestre-žene, raspaliti u njegovom srcu plamen ljubavi.
Temeljno sam se okupala u svojoj sobi i natrljala kožu suvim
lavandinim cvetom. Da izbelim put, lice sam namazala tečnošću
spravljenom s gipsanim prahom, a kapke sam oivičila crnilom,
razmazujući gusto mazivo drščicom lavande. Nekako sam naterala
ruke da mi ostanu mirne, iako sam iznutra ceptela. Navukla sam
crveno-belu prugastu haljinu, pa se češljala dok mi iz kose nisu
poletele iskre. Upalila sam sveće i tamjan da mi soba zadobije toplu
ljubavnu draž. Zatim sam uzela daire, pa uzela da vežbam korake
igre kojoj me je naučila sestra. Toje igra da se muškarac raspomami,
kazala je s lukavim osmejkom.
Sigurno od zveckanja praporaca na dairama nisam čula kad je
pokucao. Taman sam se obrnula u mestu, udarajući rukama u daire
visoko iznad glave i klizeći bosim stopalima po zemljanom podu,
kad ga opazih kako stoji na vratima, osmehujući se. Zazvečah
dairama i razbaruših kosu. Čikala sam ga očima, onako kako sam
videla da Hafsa radi. Igrajući mu priđoh i povukoh mu kraj turbana s
glave, izgovarajući stihove neke ljubavne pesme dok sam mu ga,
obrćući se ka prozoru, odmotavala.
Dok sam se kretala u tom prigušenom svetlu, kradom sam virkala
u njega, u nadi da ću ugledati onu istu vatru što mu je iskrila u očima
prvog dana kad sam došla u džamiju. Zavrteh se ka njemu, drhtavim
prstima razvezujući pojas haljine, ali kad mu pogledah u oči, videh
samo zbunjenost.
„Jä, mužu moj“, rekoh. Osećajući se ranjivom, pružih ruku kako
bi video složene šare koje mi je Hafsa oslikala kanom na šakama i
podlakticama, pa mu dadoh znak da uđe još koji korak u moju sobu.
„Kako ti se sviđa moja igra? Vežbala sam samo za tebe,“
„Veoma je lepa“, kaza on. Glas mu je bio topao, kao zagrljaj.
„Nisam znao da si igračica. Počinje da mi se čini da te za sve ima.“
„To je tačno.“ Kliznuh mu rukama oko pasa. Zabacih lice da mu
se zagledam u oči.
„Mogu sve što poželis, habib. Sve za čim žudiš.“ Priljubih se
grudima uz njega, ali on me pogleda namrštena čela. Ali pre nego što
je stigao da progovori, neko zalupa na vrata.
S ogorčenim uzdahom, naglo ih otvorih. Ututnja Omer, kao da
me i ne vidi. Meni klonu duh, a i telo, kao rani prolećni cvet koji je
107
spalila noćna slana. Jad u Omerovim očima govorio mi je da će moje
ljubavno veće s Muhamedom morati da pričeka.
„Jä, Proroče, oprosti što upadam“, reče pošto su se pozdravili
onako kako običaj nalaže — stisnuvši jedan drugome desnicu, levu
ruku položivši jedan drugom na rame, i poljubivši se u oba obraza.
„Ali dešava se nešto strašno, pa sam mislio da bi hteo smesta da
znaš.“
„On će ti možda oprostiti, ali ja neću“, rekoh, samo napola u šali.
Omer mi dobaci pogled kao da sam pas koji moli za slatkiš, a onda
krenu da se šetka po sobi, čupkajući bradu raspomamljenim rukama i
gledajući me ispod oka kao da se premišlja je li bezbedno da govori
preda mnom. Ja se premestih na jastuče u uglu, pa skrstih ruke u
krilu, oborivši pogled da ne bi video koliko čeznem da ode. Ali sam
isto tako bila i gladna novosti.
Omer se na kraju okrete Muhamedu, ne obraćajući pažnju na
mene. „Ibn Ubej je preduboko zabrazdio. Upravo dolazim s tržnice,
gde sam ga čuo kako se s drugovima smeje zbog neke pesme koja
tebe kleveće!“
Muhamed se zarumene. Naročito je osetljiv bio na stihove javnih
pesnika. Pesnici mogu da unište čoveka jednim jedinim preokretom
reči. To je Ibn Ubej doživeo kad je Muhamed stigao u Medinu. Evo
čoveka, viknuo je stari šejh Hasan ibn Tabit, koji je došao da ujedini
naš podeljeni grad. Dok si nekoliko puta udahnuo, zahvaljujući
pregršti mudro sklopljenih reči, promenili su se savezi u čitavom
gradu. Ljudi su se postrojili duž ulice da kliču božjem Proroku na
njegovoj beloj kamili, a Ibn Ubej je potisnut u pozadinu.
Omerove vesti jesu bile neprijatne, ali ja sam se namrštila na
njega. Zašto taj „hitni posao“ nije mogao da pričeka neki drugi
trenutak? Uzbuđenje koje je Muhamed osetio zbog moje igre beše
nestalo, potamnjeno Omerovim upozorenjima. Izlazi!, dođe mi da
vrisnem. Ali kad bih to uradila, samo bih još više uznemirila
Muhameda, te sam se tako ćutke pušila.
„Proroče, ova pesma kazuje kako si poraz kod Uhuda izavao ti“,
reče Omer. „Lično sam čuo stihove. Vele kako si ti prvi krenuo da
pljačkaš kurejšijske kamile. Vele kako je tvoja pohlepa umetu
uskratila veliku pobedu, i mnoge stajala života.“
Žila na Muhamedovom čelu je damarala. „Ko priča te laži?“
zareža on. Pa obema rukama zgrabi Omera za bradu. „Ko, Omere?
Da ga ućutkam za sva vremena?“
108
„Plaća ga Ibn Ubej“, reče Omer. „Ibn Ubeja treba da ućutkaš.
Pusti mene da se za njega pobrinem umesto tebe, Proroče. Do večeri
ćeš biti osvećen.“
Muhamed spusti ruke. „Znaš da ne smemo ubiti Ibn Ubeja. Više
će sledbenika steći mrtav nego živ.“
„Već je popriličan broj njih zaveo da mu se priključe. Glavari
nadirskog plemena su opozvali sporazum s nama i umesto toga se
zakleli njemu na vernost. I neka beduinska plemena podržavaju Ibn
Ubeja. Hoće da ga proizvedu za starešinu Medine.“
Muhamed se zasmeja, pa reče kako bi voleo da vidi koga će
beduini više voleti sledeće nedelje. „Oni svoju odanost menjaju kako
vetar dune“, reče. Ali kad je Omer otišao i ostavio nas ponovo same,
on se skljoka na jastuče pored mene i duboko se zamisli nad onim što
je čuo.
„Čemu briga?“ Pomilovah ga po ruci. „Ionako ne želiš ni da
budeš starešina Medine, nije li tako? Pusti ih nek postave Ibn Ubeja
za vladara. Ako dobije to što hoće, možda će nas ostaviti na miru.“
Muhamed se mrštio kao nikad u životu. Ja sam zurila u njega.
Onaj Muhamed kojeg ja poznajem živi za raj i nagrade koje ga tamo
čekaju. Otkad ga to zaokuplja ovozemaljska vlast? „Ne slažeš se sa
mnom“, rekoh.
„Kad smo tek bili stigli u Medinu, nisam pomišljao da bilo kime
vladam.“ Na to iskrivi lice. „Bilo me je stid što me Hasan ibn
Tabitova pesma veliča. Tada mi nije bila namera da ma šta uzimam
od Ibn Ubeja. Ali vremena se menjaju, Ajša.“
Njegovi prsti, kojima je tako nežno držao moje, sad mi stegoše
šaku, a oči mu postadoše žestoke kao u lava. „Ako se odreknemo
svoje moći, Kurejšije će nas progutati“, izusti. „Umet će se rasuti kao
pesak na vetru. Ime Alahovo, koje sad izvikujemo s krovova,
pretvoriće se u cvilež.
A Muhamed bi izgubio sve za šta se svih ovih godina borio. Kad
sam to shvatila, prože me naglo saosećanje, te trepnuh da oteram
suze razočaranja što su mi navirale u uglovima očiju. Noćas neće biti
pravog braka. Umesto toga, Muhamedu je potrebna moja uteha.
„Neprijatelji — to za tebe nije ništa novo“, rekoh milujući ga po
prstima. „Ali takođe imaš i više sledbenika no ikad, čak i među
beduinima! Jedna izgubljena bitka ništa ne znači. Ljudi brzo
zaboravljaju.“ On se mrštio i klimao glavom, zagledan nekud u
daljinu. Stavih mu ruku na obraz, pa ga privukoh da mu se oči
109
susretnu s mojima. Njegov izmučen izraz lica ispuni me nežnošću.
„Samo treba da napadneš nekoliko kurejšijskih karavana i svi će
uzvikivati: Kako je žestoka Muhamedova vojska!“
Očima mu se razli mekota, nalik na topli melem, izglađujući mu
lice i rastapajući mu crte u prizor sušte ljubavi. Ljubavi! Muž za kog
sam se toliko trudila da ga ponovo steknem ponovo je moj. Osetih
kako me u grudima nešto žeže, kako me diže na noge, te obrćući se
odoh do svog paravana. Možda mogu da mu malo ublažim tugu.
Znala sam kako je to kad imaš neprijatelje. Zahvaljujući Aliji, znala
sam to osećanje bespomoćnosti i tuge kad ti se rugaju i šire o tebi
laži, i onaj strah da ćeš izgubiti sve što ti iole znači.
Iza paravana svukoh haljinu. Pod njom sam imala odeću igračice,
koju mi je pozajmila Esma, pripijenu suknju i prozirnu kratku bluzu
preko poveza za grudi, crvenu, da mu raspališ strast, rekla je moja
sestra. Pojavila sam se uz mahnitu svirku i igru, tresući telom kao
cvet na vetru, a očima leteći od njega, pa natrag ka njegovom
zabrinutom licu, i osećajući kako će mi se srce preliti od sažaljenja.
Posmatrao me je s nekim neodređenim osmehom, ali pogledi nikako
da nam se susretnu. Bludeo je u mislima kao čovek zalutao u šumi.
Igru završih dubokim naklonom. Kad sam se sagla, podigoh ruku
da ga pomazim po obrazu i uputih mu blag osmeh.
„Šta će briga promeniti, ljubavi moja?“ kazah, pa klekoh pred
njega. „Prepusti to Alahovim rukama, i uzdaj se u Njega da će rešiti
tvoju muku. U međuvremenu, ovde si, i evo nas gde sedimo zajedno
sami prvi put posle mnogih noći.“
Na moje oduševljenje, osmeh mu se razvuče, a oči kao da
zaiskriše životom.
„Jä, Ajša, istinu zboriš“, reče. „Imamo jedno drugo, zar ne? A
divno si igrala. Dopusti da ti propisno zahvalim, habibati.“
Upravo to sam i htela, no ipak sam se tresla dok me je privlačio
na krilo.
„Dala si mi odgovor, Crvenperčice“, kaza milujući mi kosu
prstima. Uzdrhtah od miline i pripih se telom uz njega.
„Jeste, imam više sledbenika no ikad— a i prijatelja“, promrmlja
on. „Ženidba Um al-Masakinom pokazala se u tom smislu veoma
povoljnom. Otac joj je beduinski poglavica, jesi li to znala? Njegovo
će nam pleme priteći u pomoć kad god zatražimo.“
Srce mi preskoči: kako može da priča o svojoj novoj supruzi dok
mu ja sedim u krilu? Rastrzana između poriva da skočim i pobegnem
110
od njega, i svoje želje da stupim u pravi brak, izgubih vlast nad
jezikom.
„Dakle, zato si se oženio onom dosadnom što ne zna dve da
sastavi“, izlete mi; zaboravila sam da se borim pameću, a ne
osećanjima, onako kako me je učio. „A ja se pitala kako može da te
privuče neka koja je onako...“ Lice mu se mračilo, ali bilo je
prekasno da se zaustavim. „Bezbojna.“
„Ljubomora ti nimalo lepo ne stoji, Ajša“, kaza on strogim
glasom, a telo mu se ukruti. „Ne mogu da je razumem, s obzirom na
pažnju koju ti poklanjam. Um al-Masakin je i te kako upečatljiva. Od
nje mnogo čemu možeš da se naučiš.“
„Više bih je volela da se nisi njome oženio“, rekoh, sad brzo
trepćući da mi ne linu suze, i ne obraćajući pažnju na namršten izraz
što mu je sad zamračivao lice.
„Muž joj je poginuo na Bedru i nema nikoga da se o njoj stara.“
Muhamed malčice povisi glas. „Bez moje pomoći, umrla bi od gladi,
a isto tako i oni što žive po šatorima, a koje ona snabdeva još otkako
su došli u Medinu.“
„Dok si ti zauzet brigom o njoj, ko će se brinuti o meni?“, upitah.
Lecnuo se jedva primetno, ali ja, večno budna da mu raščitam svako
raspoloženje, to prevedoh kao da se zgađeno namrštio.
Postiđena, oborih oči. Koliko je sebično to reći a i glupo, ukoliko
već želim da prestane da na mene gleda kao na dete! Hoću li ikad
naučiti da prvo razmislim, pa tek onda progovorim; da osećanja
zadržim neizrečena? Sad mi je propala prilika da zadobijem
Muhamedovo srce. Ponovo mi na oči navreše suze, ali ovog puta
nisam ih mogla sprečiti da mi linu niz obraze. „Molim te, zaboravi
ovo što sam rekla“, kazah.
„Sad tebe treba razveseljavati, habibati.“ Muhamed diže ruku, pa
zamaha rukavom haljine preda mnom. Shvatih šta je: ove smo se igre
igrali već godinama. „Zaviri unutra“, reče. „Ima tu nešto za tebe.“
Srce mi zaigra. Videla sam novu rubinsku ogrlicu Sirotinjske
majke — poklon zbog njene vrlosti, rekao je Muhamed. I Sevda ima
ogrlicu od njega, načinjenu od školjaka iz Crvenog mora, ali ona ju
je radije čuvala u svojoj sobi. „Ako je nosim, mogu da prizovem
urokljivo oko“, govorila je.
Obrisah suze, pa kliznuh rukom u njegov rukav, tražeći glatke
kamenčiće ili đinđuve, i u poslednjem pokušaju zavođenja
111
pomilovah mu nežnu kožu na unutrašnjoj strani mišice. Želela sam
da uzdahne od zadovoljstva, ali on se umesto toga zasmeja.
„Traži dalje“, reče. Prsti mi se sklopiše oko nečeg čvrstog.
Izvadih taj predmet i ugledah izuzetno lepog konjića izrezbarenog od
abonosa, s mišićima, kao da je živ, s pravim kožnim sedlom.
„To je Dimiskija, tvoja kobila“, reče Muhamed. „Izrezbario ju je
za tebe moj posinak Zejd, a sedlo je napravila Sevda. Za tvoju
zbirku, Crvenperčice.“
Obrtala sam ga po rukama. Bio je to istinski prelep rad. Ali ipak
dečja igračka. Uprkos svem svom današnjem trudu, Muhamedu sam
još mala nevesta. Verovatno je očekivao da mu zarijem konjića u
bradu, ili da nateram igračku da kao bajagi zanjišti, a onda da ga
pozovem da se igramo. I zaista, jednim delom svog bića želela sam
to da uradim. Ali ona druga polovina želela je da ovaj njegov dar
odnese u kuhinjski šator i zafrljači ga u vatru.
„Mislim da bi Dimiskija volela da se upozna sa svojim novim
društvom“, reče Muhamed. „Smem li da uzmem ostale tvoje konje?“
Zurila sam u igračku u rukama i pitala se šta da kažem.
Muhamed mi položi prst na obraz. „Ama, jesu li to suze? Oprosti mi,
Crvenperčice. Uvredio sam te svojim darom.“
Kajanje mu se razlivalo borama čela i uglovima očiju,
produbljujući ih. Meni telo ispuni toplota, kao svetlost neke svetiljke
što blago tinja. Kako da se Muhamedu na bilo šta požalim? Tolike ga
brige već satiru.
„Sviđa... sviđa mi se poklon“, uspeh da promucam. „Predivan je.
Ovo su suze radosnice.“ Pa se na silu osmehnuh. „Jä, Muhamede, šta
čekaš? Skupljaj ostale konje pa da se igramo!“
12 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:47 pm
Margita
Administrator
9.
Sirotinjska majka
Medina, posle nekoliko dana
okušavala sam s moljakanjem, durenjem, ulagivanjem, ali
Muhamed se nije dao: ne samo što moram peške u šatorsko
naselje s njegovom mlakom nevestom već ću tamo morati i da
provedem čitavo prepodne. Naučićeš šta znači biti istinski siromašan,
pa ćeš početi da poštuješ svoju novu sestru-ženu, rekao je.
Um al-Masakini je zasjalo lici kad smo joj saopštili vest. „Kakva
čast“, zagrcala je. Čast! Alaha joj, pa jesam li ja andeo Džebrail? Ali
tad se okrenula i poklonila mi se, pa sam se otkravila.
Muhamed me možda i smatra detetom, što je i pokazala ona naša
zlosrećna „ljubavna“ noć, ali ne znači da to treba da bude i moj pad,
shvatila sam. Dok sam mu te noći počivala u naručju, a on se napajao
dubinama sna, ja sam žmirkala od tame i od suza, i pitala Alaha zašto
moram da se borim za sve što poželim. No dok sam nabrajala svoje
suparnike, shvatila sam da i nisu toliko strašni. Alija je napast, a ne
opasnost. Omer samo sipa prazne pretnje. Hafsa mi je postala
saveznik, više je ne zanima da bude kaduna.
Niti pak moj položaj ugrožava Sirotinjska majka. Osećaću se
sigurnijom kad ja i Muhamed konačno ostvarimo pravi brak, ali u
međuvremenu sam u stanju da odbranim svoje mesto od njegove
nove žene. Tiha je i stidljiva — oličenje slabosti, dok sam ja jaka. No
Muhamed je jači, a to znači da, koliko god se ja odupirala, moram da
provedem dan s Um al-Masakin, Sirotinjskom majkom, u
smrdljivom, buvljivom šatorskom naselju.
Otezala sam s pripremama za taj put, u nadi da će Um al-
Masakin otići bez mene. Želja joj je bila da krene odmah posle prve
jutarnje molitve, ali kako ja da idem kad hleb još nije ispečen?
Mislila sam da će se Sevda izvrnuti u nesvest kad sam se ponudila da
ja zamesim testo. Onda je ulovila okom Sirotinjsku majku kako me
P
113
čeka u uglu, kuckajući zrnima brojanice kao nestrpljivim zubima, pa
me je najurila.
Nahranila sam svoje žgoljavo jagnješce, presvukla se, no ona je
još čekala. Na kraju mi je ponestalo izgovora da se izvlačim, pa smo
rekle meselam (zbogom) ostalim dvema sestrama-ženama. Kako su se
uzmajale oko mene — kao da idem na dalek put, a ne na obod
Medine! Sevda mi je dala svoju ogrlicu od kauri školjaka, da je
stavim kao zaštitu od urokljivog oka, a Hafsa me je šapatom
upozorila da se nikome previše ne približavam. „Nije ti baš zapelo da
zaradiš neku retku boleštinu“, rekla je.
Naravno, Um al-Masakin je svakoga dana hranila i negovala
sirotinju, pa je opet izgledala sasvim zdrava, jedino možda malčice
bleda. Dok smo zajedno prolazile Medinom — ona s teškom torbom
punom lekarija i sa džakom ječma, a ja sa džakom urmi — upitah je
kako uspeva da se zaštiti od bolesti.
„Milošću Alahovom“, kaza ona, ništa više.
„A ja? Kako ja da se zaštitim? Ima li za to u toj tvojoj torbi
nekog leka?“ upitah.
Ona me vragolasto pogleda krajičkom oka. „Da li bi Alah
dopustio da se nešto desi miljenici Njegovog Proroka?“
„Otkud znaš da sam mu ja miljenica? Je li ti rekao?“ Od
zadovoljstva mi se, poput jutarnjeg sunca, licem razli toplina.
„Nema potreba da to kaže. Dovoljno mi je da mu vidim oči dok
te gleda. Čak i kad ti ime pomene, sav zablista.“
„Ponekad se pitam...“ Tu zaćutah, dvoumeći se koliko da kažem.
„Ponaša se prema meni kao prema detetu, u svakom pogledu.“ Ona
porumene i navuče pokrivku preko lica, pa se zapitah da nisam
previše otkrila.
Išle smo kroz grad, terajući muve što su se kao vodena para vile
iznad raštrkanih gomila balege, a oči držeći oborene kako ne bismo
privukle pažnju Ibn Ubeja i njegovih ljudi. U ovaj rani sat, međutim,
muva i muškaraca nije bilo mnogo. Um al-Masakin je stupala tako
brzo da sam morala da cupkam kako bih održala korak s njom.
Tad se vazduhom razleže dečji plač. Podigoh oči i ugledah „grad
Šatora , o kom sam se toliko naslušala, kako ruži pustinju poput
prljavog rublja koje je rasuo vetar. Zbunjena, potražih pogledom
šatore, ali videla sam samo prljave sive rite raširene po bagremovom
granju zarivenom u pesak. Te „motke“ su se naslanjale jedna na
drugu pod svakojakim uglovima, preteći da će se srušiti samo li neko
114
i dune u njih. Pojedini šatori nisu čak ni imali motke. Njihovi
vlasnici su sedeli s komadom tkanine preko glave, ili pak prebačenim
preko nekoliko glava, članova porodice.
Smrad je bio gori nego igde u Medini. Mokraća, izmet, povraćka
i neoprana tela stvarala su mučnu mešavinu zadaha, maltene me
gušeći. Neki čovek što je čučao na cigleno crvenom pesku primeti
moju nelagodnost, pa se nasmeja, na šta se ukazaše jarkocrvene
otečene desni i zeleno-crn osmeh.
„Jä, Sirotinjska majko, ko ti je ta pomoćnica?“ upita. „Ne bih
rekao da će danas mnogo da ti pomogne.“
„Eb-Šemse! Gde ti je šator?“ upita Um al-Masakin.
„Moj sin je našao kozu, a koza je pojela šator“, reče šejh (starac).
„Ali odneće sin tu kozu kasapinu, pa će mi dati malo mesa, te ću tako
za večeru da pojedem sopstveni šator!“ Nasmeja se ovoj sumanutoj
priči, a s njim se nasmeja i Um al-Masakin. Ja se ljubazno
osmehnuh, pitajući se kako li ovaj uopšte žvaće tim i takvim zubima.
„Ako mi tvoj sin da kožu te koze, mogu da sredim da u roku od
dva dana dobiješ zaklon od kozje kože, izrađen za tebe.“ Već je
zavrbovala Sevdu da štavi i rasteže životinjske kože u ovu svrhu.
Um al-Masakin mi mahnu da joj dodam džak s urmama, pa ga
otvori i zahvati punu šaku.
„Ovo će da ti utoli glad do večere“, reče starcu. Zurila sam u nju
dok je stavljala urme u usta, žvakala ih, pa ih pljuvala u drvenu činiju
koju je starac držao. On zaroni prste u tu kašu, pa stade da je srče.
Pri tom poslu podiže oči i ulovi me kako ga posmatram. Brzo
odvratih pogled, ali on se opet nasmeja. „Nikad ranije nisi videla
izgladnelog čoveka, sestro?“ reče.
„Jä, Ebu-Šemse, molim te, obraćaj se Ajši s poštovanjem“, kaza
Um al-Masakin. „Ona je miljenica božjeg Poslanika. Danas nam
svojom posetom čini čast. Treba da joj se klanjaš kao što se klanjaš
Proroku.“
On diže oči ka meni — gladne oči, pune jada. „Prorok je najveći
među ljudima“, reče. „Da njega nije, niko od nas ovde ne bi ni šator
imao. Ali Sirotinjska majka je ta koja nas svakodnevno hrani i brine
o našem zdravlju. Ona je jedina žena kojoj se klanjam.“ I saže se
toliko duboko, onako sedeći, da čelom dotače tle.
Um al-Masakin mu zahvali, pa me odvede odatle. „Ne obraćaj
pažnju na Ebu-Šemsa, promrmlja, od stida obarajući pogled. „Što je
stariji, to je veći čudak.“
115
Ebu-Šems je jednu stvar tačno rekao: tog dana nisam bila velika
pomoć Sirotinjskoj majci. Ništa se nisam razumela u te svežnjeve
trava, biljne sokove i smole koje je nosila u torbi, te sam samo mogla
da posmatram dok ih ona meša tučkom u avanu, pa ih daje ljudima
da namažu rane na rukama i nogama, ili ih utrljava u grudi nekog
odojčeta što kašlje, ili njima hrani dečaka kome se utroba bolno grči
od pokvarene pite s mesom koju je njegova majka juče „našla“ na
medinskoj tržnici (baš kao što je sin starog šejha „našao“ kozu,
pretpostavih).
U uglu šatora je dečakova majka ječala i držala se za trbuh.
„Pomešaj sa sirćetom taj ječam što si ga kuvala, pa joj daj da popije“,
reče mi Um al-Masakin. „To će joj iz tela izbaciti ukvareno meso.“
Prinesoh sirotoj ženi činiju s jelom, a ona me zgrabi hrapavim
prstima za ruku, kao moja voljena baba kad sam je, u detinjstvu,
posetila dok je ležala na samrtnom odru. I sad, isto kao tada, videla
sam kosti lica jasno, kao da preko njih uopšte nema kože — ali
umesto da se zgađeno zapiljim u nju, kao danas u onog šejha s
kvarnim zubima, ovoj ženi zauzvrat stisnuh ruku.
„Ubuduće, ako ti zatreba hrane, obrati se Um al-Masakin“, rekoh
joj.
„Može li Sirotinjska majka da napuni trbuh mojoj deci?“
Prodorno me je posmatrala pronicljivim očima. „Ni njihov otac to
nikad nije uspevao. A sudeći po tome kako vas dve izgledate, i vaš
muž se muči.“
„Alah me opskrbljuje, i pomaže mi da tebe opskrbim“, reče Um
al-Masakin. Pa priđe i kleče pored mene. „Imam samo ječam,
nemam meso, ali od njega bar nećeš da se razboliš.“
Izvadi zatim iz torbe s lekarijama presavijenu maramicu, pa je
razvi i ukazase se nekoliko srebrnih dirhema. Ženine oči pratile su
Um al-Masakinine prste i gutale pogledom novčiće, kao što ptica
grabljivica vreba ribu u vodi. No ipak se malčice pobuni.
„Bog te blagoslovio, Sirotinjska majko. Hraniš mi decu dok se
tvoje vlastito meso topi, a koža ti bledi od gladi. Kako da od tebe
primim još jedan dar?“
„Ne sekiraj se za mene, Um-Abra. Zbrinuta sam ja.“ Um al-
Masakin utisnu novčiće ženi u dlan. „Sve što mi je ostalo iza
muževljeve smrti otišlo je njegovom bratu, uključujući i moju decu.“
Licem joj poput senke prominu tuga. „Ali imala sam odeće koju sam
uspela da rasprodam, hvala dragom Alahu. Mislila sam da za taj
116
novac nakupujem hrane, ali Prorok se smilovao da se mnome oženi.
Hrani me, te sad ja mogu da hranim tebe.“
„Ali šta bi Prorok rekao...“
Nagoh se da je dodirnem po ruci. Od tog dodira osetih kako mi iz
srca pa niz ruku i u vrške prstiju teče neka toplina, kao da u njenu
kožu izlivam čistu ljubav. „Prorok bi blagoslovio Sirotinjsku majku
što se ugleda na njega i deli ono što ima s manje srećnima.“
„Uzmi taj novac, Um-Abra“, kaza Sirotinjska majka. „Možda će
te sutra sprečiti od krađe. Lopovluk je velika opasnost za majku
udovicu. Ako ti odseku ruke, ko će da ti se stara o deci?“
Zazvoni Bilalov glas, sazivajući pravoverne na molitvu petkom.
Ljudski žamor i bat nogu oko šatora gotovo utopiše Um-Abrine
suzne izraze zahvalnosti i naše pozdrave njoj i njenom sinu. Pognuta,
Sirotinjska majka izađe iz šatora, a ja za njom, zastavši najpre na
izlazu da Um-Abri još jednom kažem zbogom. Pogledi nam se
susretoše i ja videh, skrivenu ispod zahvalnosti u njenim očima,
nekakvu odlučnost koja me zbuni.
„Reci Sirotinjskoj majci da ću joj se odužiti“, reče. Usnama joj,
kao sen, prelete osmeh. „I to ne krađom. Kad se oporavim od ove
boleštine, naći ću posla, Alaha mi!“
Uzvratih joj osmehom, iako sam sumnjala u njene reči. Kakav bi
to posao ona mogla da radi u Medini? Za žene koje nemaju muža niti
roditelje, a nemaju ni nekog znanja, u Medini postoje samo dva
izlaza: prosjačenje i kurvanje. Po onome što sam videla, Um-Abra je
previše ponosna da bi prosjačila, a previše pobožna da bi prodavala
telo.
Kad sam se ispred šatora pridružila Sirotinjskoj majci i kad smo
krenule kroz grad šatora natrag prema džamiji, ožeže me griža
savesti. Koliko sam sebična bila za sve ove godine koje sam u
džamiji provela s Muhamedom, mrzovoljna zbog vlastite gladi dok
se ostali, odmah tu u komšiluku, suočavaju s gladovanjem svakoga
dana! I koliko su bedne moje borbe za moć i slobodu u poređenju s
neprekidnom borbom ovih stanovnika šatora da nađu hrane i
skloništa! Nikad se više neću žaliti. A odsad pa nadalje, kad čujem
druge kako ružno govore o ljudima iz šatora, kao svojevremeno ja, i
te kako ću se potruditi da im ispripovedam o ponosu i dostojanstvu
kojima sam danas bila svedok.
Dok smo vijugale između malih šatora, jednostavnih i grubo
napravljenih, i muškarci i žene dobacivali su Um al-Masakini
117
blagoslove. Ona im je klimala glavom, vičući im kako će ih sve opet
obići sutra. Ja ništa nisam govorila, jer ko zna kad ću opet doći na
ovo mesto?
Neka devojčica bez košulje pritrča i stade da cima Um al-
Masakin za haljinu. Bilo joj je šest-sedam godina, a na sebi je imala
suknju svu u rupama i dronjcima. Kosa joj je bila kratko ošišana;
podsetila me je na mene samu na dan venčanja.
„Jä, Sirotinjska majko, hoćeš li mi dati malo ječma?“, upita
devojčica, drskih tamnih očiju.
„Alan, Bisar, šta ti bi s kosom?“, uzvrati Um al-Masakin.
„Vaške“, kaza devojčica. „Ali baš me briga. Više mi se sviđa
ovako.“ Ja se nasmejah, setivši se kako sam želela da mi oštrbana
kosa nikad više ne izraste. „Mogu da dobijem malo ječma?“, ponovi
ona. „Gladna sam.“
„Izvini, poslednji ječam dala sam Um-Abri“, kaza Um al-
Masakin. „Idi do nje. Ima dovoljno i tebi da da. Sutra ću doneti još
— a i odeće za tebe, mala.“
Devojčica potrča ka Um-Abrinom šatoru, ali ja je pozvah i ona se
okrete. „Nijedna devojčica ne treba da ide bez pokrivke“, rekoh, a
onda — srca tako punog da sam mislila da će mi se rasprsnuti —
skinuh svoju pokrivku i umotah devojčici ramena i glavu. „Nećeš
valjda da ti sunce izgori tu nežnu kožu.“
„Jä, Bisar, dobro čuvaj tu maramu“, reče Um al-Masakin. „Sutra
ću ti doneti odeću koja ti je taman po veličini, pa ćeš onda da mi
vratiš tu pokrivku.“
„Ne, doći ću ja po nju“, rekoh. Sirotinjska majka okrete oči ka
meni, upitno, a ja joj se poklonih. „Ako mi dopustiš da ti se opet
ovde pridružim, Um al-Masakin.“ Njen razgaljeni osmeh bio mi je
najbolji odgovor.
Kad je devojčica radosno otrčala, s pokrivkom što se nadimala
iza nje, moja sestra-žena zavrte prema meni glavom.
„Sve strepim da si previše široke ruke“, reče. „Kako ćeš bez
pokrivke na molitvu?“
„Alah opskrbljuje“, rekoh. „Ako se na vreme vratimo u džamiju,
mogu da posudim nešto od Hafse.“
Dok smo ponovo prolazile ulicama Medine, međutim, počeh da
žalim zbog svoje naglosti. U Meki, gde ulicama hode svakojaki ljudi,
moja svetla kosa nije bila toliko neobična. Ali u Medini se čak i
Muhamedova svetla put jasno isticala među jednoliko tamnim
118
kosama, očima i kožom boje prepečenog hleba. Hitajući preko
tržnice sa Sirotinjskom majkom, privlačila sam poglede svih koji su
nas sretali. Osećala sam kako mi gori lice i znala da mi je sigurno
podjedako crveno kao kosa — ali kao što rekoh Um al-Masakini,
bolje je da ja ogolim glavu nego da jedna devojčica trčkara naokolo
nagih ramena.
Dok smo žurno išle, oborena pogleda, ka džamiji, upitah Um al-
Masakin zašto se njen dever nije oženio njom kad je obudovela, kako
običaj nalaže.
„Za njega sam već bila udata“, reče, „pre nego što me je Ubejda
uzeo za ženu. Prvi muž me je otpustio pre mnogo godina zato što
nisam htela da ostajem kod kuće umesto da pomažem sirotinji.
Ubejda se mnome oženio da sačuva porodičnu čast.“
„Ali jesi li ga volela?“ rekoh.
Ona se osmehnu kao da iza usana čuva neku tajnu. „Šta je ljubav,
Ajša? Je li to nešto što osećaš ili nešto što radiš? Ako je nešto što
radiš, onda sam oba muža volela.“
„Ali nedovoljno da se pokoriš njihovim željama.“
„Alah je veći od svakog čoveka. On me je ovom poslu pozvao
odavno. Kako da ga se okanem zbog ljubomornog muža?“
„Neki muževi bi to zahtevali.“
„Ako misliš silom, da. Al-Tufejl, moj prvi muž, pokušao je tako.
Ali bila sam u stanju da mu uzvratim, na njegovo silno čudo.“ Oči joj
zasijaše. „Mnogo sam naučila o samoodbrani prilikom odlazaka u
sirotinjske krajeve.“
Kao da ih je prizvala bajalicom, šest prljavih muškaraca nailazili
su k nama iz jednog sokaka. Sledi mi se krv u žilama kada ugledah
pakosna lica Ibn Ubeja i njegovih drugova — od kojih sam dvojicu
prepoznala; videla sam ih onog dana kad sam prešla kod Muhameda.
„Merhaba, habibati“, kaza onaj niski ušati. „Pamtiš me? Sitna si,
ali si se lepo popunila. Jesi li još Prorokova igračka, ili pak tražiš
pravo muško?“
„A ti, spavaš li još sam ili si našao pseto da ti zadovolji potrebe?“
odbrusih, ali Um al-Masakinin glas me preseče, oštar kao izbrušen
nož.
„Skloni se u stranu“, reče strogim glasom. Muškarci stadoše da
se podgurkuju i cere.
„Ja ću ovu“, kaza Ibn Ubej. „Više volim zrele žene nego
riđokosu dečurliju.“
119
Obazreh se po ulici tražeći pomoć, ali Medina je bila pusta. Svi
sem munafika bili su u džamiji. Protiv ovih ću morati da se borim
sada. Krv mi je damarala u talasima kao konj koji se propinje. Maših
se mača, ali ušati me povuče sebi u naručje pre nego što sam stigla
da ga isučem.
„I ne pomišljaj da se boriš sa mnom“, reče. iz usta mu je
zaudaralo na meso koje je predugo stajalo na suncu, i na vino. „Jesi u
pravu, znaš? Još spavam sam. Ali noćas neću.“
Na to zarokta i uhvati se za potiljak, puštajući me, a onda se
skljoka na zemlju. Um al-Masakin je stajala nad njim s ludačkim
pogledom u očima i torbom s lekarijama što joj se klatila u jednoj
ruci. Ibn Ubej kroči ka njoj, ali ona se obrte, ponovo zamahnuvši
torbom, i tresnu ga posred lica. Iz nosa mu pokulja krv, a on pokuša
da je zaustavi prstima. Ona se okrete njegovom prijatelju dugonji,
sevajući očima.
„Samo nam priđi i bićeš sledeći na redu“, reče.
No nešto nije primetila, a to je da joj se sve iz torbe prosulo na
zemlju. Dugonja se nasmeja, pa nasrnu na nju pruženih ruku. Meni
krv proključa u venama; iščupah mač iz kanije, uz fljuk.
„Samo dirni Prorokovu ženu ako smeš!“, zarežah, poigravajući
oko njega da prikrijem klecanje nogu. On izvuče bodež i okrete se
prema meni iskežen, ali ja se poslužih svojom najmilijom
smicalicom i izbih mu oružje iz ruke na tle.
Zatim se razmahah mačem, izigravajući silan bes, odbijajući ga
sve dok mu se nisam dokopala bodeža. „Beži mi sa očiju!“ dreknuh.
„Svi! Ili se pripremite da koliko danas gorite u paklu!“ Dugajlija se
okrete i pobeže, ostavljajući prijatelje za sobom. Ibn Ubej mi odmeri
mač, ali izgleda da je odlučio da se ne upušta u borbu. On i onaj niski
othramaše od nas, pridržavajući se za povređena mesta.
Gurnuh mač u kaniju, nekoliko puta duboko udahnuh, pa klekoh
da pomognem Um al-Masakini da prikupi svoje lekarije. Videvši
kako mi se ruke tresu, ona se namršti.
„Nisi ranjena?“, upita.
„Zahvaljujući tebi, sestro-ženo“, izustih stenjući. „A ti?“
„Netaknuta. Hvala dragom Alahu“, kaza ona, neuzbuđena kao i
vazda.
Nasmejah se u sebi što sam se toliko uzrujala, a i njenoj
pribranosti. „Jä, Um al-Masakin, kakav si ti žestok borac!“
120
„Ne bi ti meni verovala s kakvim se sve pretnjama susrećem
ovde godinama. Ova torba s lekovima me je mnogo puta spasla.“
Završismo prikupljanje nabivši avan, tučak i plamenik za
topljenje smole u torbu, a onda pohitasmo ka džamiji. Avaj,
zakasnile smo. Unutra su vernici već klečali na sedžadama (sedžada je
ćilim na kom muslimani klanjaju), zakrčivši pod kao galebovi na pesku,
mrmljajući hvale Alahu dok su se kao jedan pridizali iza Muhameda
u crvenoj haljini. Nisam se usuđivala da uđem gologlava. Te tako
preskočih zid vrta i pomogoh i Sirotinjskoj majci da pređe. Zajedno
se ušunjasmo u moje odaje da se tamo operemo i pomolimo.
Kad smo bile gotove, ona me zagrli i zahvali mi što sam joj
pomagala u naselju šatora. Suze me zapeckaše u očima kad sam joj
uzvratila zagrljaj. Toliko sam zlobno mislila o njoj, a sve je to bila
neistina. Nije ona pitoma, tupa ovca, već pravi borac, koji savlađuje
muževe, boleštine i napadače kako bi odbranila život sirotima.
„Trebalo bi ja tebi da zahvalim“, rekoh. „Muhamed mi je kazao
da bih se mogla učiti od tebe, a i jesam štošta naučila. Nikad više
neću se buniti protiv njegove velikodušnosti prema stanovnicima
šatora.
„Ajša, oduvek si bila saosećajna. Gledaj se samo s kakvom
ljubavlju neguješ zakržljale koze i jaganjce! Nije ni čudo što te
Prorok ceni više od ostalih žena.“
Uzdahnuh. „Nažalost, mislim da grešiš u pogledu ‘žena’. U
Muhamedovim očima ja sam još dete. Ranije mi to nikad nije
smetalo, ali u poslednje vreme...“
Um al-Masakin otvori torbu s lekarijama. „Uzmi ovo“, reče, pa
mi u ruku ćušnu mali zavežljaj. Unutra je bio sitan žut prah s
mirisom na susam.
„Varzilo“, reče. „Pomešaj ga malo s mazivom za lice, pa ga stavi
kad ti sledeći put Prorok dođe noću. To je afrodizijak.“
„Šta to znači?“, namrštih se.
Um al-Masakinin osmeh otkri predivne, pravilne, bele zube.
„Znači“, reče, „da Prorok nikada više neće na tebe gledati kao na
dete.“
Sirotinjska majka
Medina, posle nekoliko dana
okušavala sam s moljakanjem, durenjem, ulagivanjem, ali
Muhamed se nije dao: ne samo što moram peške u šatorsko
naselje s njegovom mlakom nevestom već ću tamo morati i da
provedem čitavo prepodne. Naučićeš šta znači biti istinski siromašan,
pa ćeš početi da poštuješ svoju novu sestru-ženu, rekao je.
Um al-Masakini je zasjalo lici kad smo joj saopštili vest. „Kakva
čast“, zagrcala je. Čast! Alaha joj, pa jesam li ja andeo Džebrail? Ali
tad se okrenula i poklonila mi se, pa sam se otkravila.
Muhamed me možda i smatra detetom, što je i pokazala ona naša
zlosrećna „ljubavna“ noć, ali ne znači da to treba da bude i moj pad,
shvatila sam. Dok sam mu te noći počivala u naručju, a on se napajao
dubinama sna, ja sam žmirkala od tame i od suza, i pitala Alaha zašto
moram da se borim za sve što poželim. No dok sam nabrajala svoje
suparnike, shvatila sam da i nisu toliko strašni. Alija je napast, a ne
opasnost. Omer samo sipa prazne pretnje. Hafsa mi je postala
saveznik, više je ne zanima da bude kaduna.
Niti pak moj položaj ugrožava Sirotinjska majka. Osećaću se
sigurnijom kad ja i Muhamed konačno ostvarimo pravi brak, ali u
međuvremenu sam u stanju da odbranim svoje mesto od njegove
nove žene. Tiha je i stidljiva — oličenje slabosti, dok sam ja jaka. No
Muhamed je jači, a to znači da, koliko god se ja odupirala, moram da
provedem dan s Um al-Masakin, Sirotinjskom majkom, u
smrdljivom, buvljivom šatorskom naselju.
Otezala sam s pripremama za taj put, u nadi da će Um al-
Masakin otići bez mene. Želja joj je bila da krene odmah posle prve
jutarnje molitve, ali kako ja da idem kad hleb još nije ispečen?
Mislila sam da će se Sevda izvrnuti u nesvest kad sam se ponudila da
ja zamesim testo. Onda je ulovila okom Sirotinjsku majku kako me
P
113
čeka u uglu, kuckajući zrnima brojanice kao nestrpljivim zubima, pa
me je najurila.
Nahranila sam svoje žgoljavo jagnješce, presvukla se, no ona je
još čekala. Na kraju mi je ponestalo izgovora da se izvlačim, pa smo
rekle meselam (zbogom) ostalim dvema sestrama-ženama. Kako su se
uzmajale oko mene — kao da idem na dalek put, a ne na obod
Medine! Sevda mi je dala svoju ogrlicu od kauri školjaka, da je
stavim kao zaštitu od urokljivog oka, a Hafsa me je šapatom
upozorila da se nikome previše ne približavam. „Nije ti baš zapelo da
zaradiš neku retku boleštinu“, rekla je.
Naravno, Um al-Masakin je svakoga dana hranila i negovala
sirotinju, pa je opet izgledala sasvim zdrava, jedino možda malčice
bleda. Dok smo zajedno prolazile Medinom — ona s teškom torbom
punom lekarija i sa džakom ječma, a ja sa džakom urmi — upitah je
kako uspeva da se zaštiti od bolesti.
„Milošću Alahovom“, kaza ona, ništa više.
„A ja? Kako ja da se zaštitim? Ima li za to u toj tvojoj torbi
nekog leka?“ upitah.
Ona me vragolasto pogleda krajičkom oka. „Da li bi Alah
dopustio da se nešto desi miljenici Njegovog Proroka?“
„Otkud znaš da sam mu ja miljenica? Je li ti rekao?“ Od
zadovoljstva mi se, poput jutarnjeg sunca, licem razli toplina.
„Nema potreba da to kaže. Dovoljno mi je da mu vidim oči dok
te gleda. Čak i kad ti ime pomene, sav zablista.“
„Ponekad se pitam...“ Tu zaćutah, dvoumeći se koliko da kažem.
„Ponaša se prema meni kao prema detetu, u svakom pogledu.“ Ona
porumene i navuče pokrivku preko lica, pa se zapitah da nisam
previše otkrila.
Išle smo kroz grad, terajući muve što su se kao vodena para vile
iznad raštrkanih gomila balege, a oči držeći oborene kako ne bismo
privukle pažnju Ibn Ubeja i njegovih ljudi. U ovaj rani sat, međutim,
muva i muškaraca nije bilo mnogo. Um al-Masakin je stupala tako
brzo da sam morala da cupkam kako bih održala korak s njom.
Tad se vazduhom razleže dečji plač. Podigoh oči i ugledah „grad
Šatora , o kom sam se toliko naslušala, kako ruži pustinju poput
prljavog rublja koje je rasuo vetar. Zbunjena, potražih pogledom
šatore, ali videla sam samo prljave sive rite raširene po bagremovom
granju zarivenom u pesak. Te „motke“ su se naslanjale jedna na
drugu pod svakojakim uglovima, preteći da će se srušiti samo li neko
114
i dune u njih. Pojedini šatori nisu čak ni imali motke. Njihovi
vlasnici su sedeli s komadom tkanine preko glave, ili pak prebačenim
preko nekoliko glava, članova porodice.
Smrad je bio gori nego igde u Medini. Mokraća, izmet, povraćka
i neoprana tela stvarala su mučnu mešavinu zadaha, maltene me
gušeći. Neki čovek što je čučao na cigleno crvenom pesku primeti
moju nelagodnost, pa se nasmeja, na šta se ukazaše jarkocrvene
otečene desni i zeleno-crn osmeh.
„Jä, Sirotinjska majko, ko ti je ta pomoćnica?“ upita. „Ne bih
rekao da će danas mnogo da ti pomogne.“
„Eb-Šemse! Gde ti je šator?“ upita Um al-Masakin.
„Moj sin je našao kozu, a koza je pojela šator“, reče šejh (starac).
„Ali odneće sin tu kozu kasapinu, pa će mi dati malo mesa, te ću tako
za večeru da pojedem sopstveni šator!“ Nasmeja se ovoj sumanutoj
priči, a s njim se nasmeja i Um al-Masakin. Ja se ljubazno
osmehnuh, pitajući se kako li ovaj uopšte žvaće tim i takvim zubima.
„Ako mi tvoj sin da kožu te koze, mogu da sredim da u roku od
dva dana dobiješ zaklon od kozje kože, izrađen za tebe.“ Već je
zavrbovala Sevdu da štavi i rasteže životinjske kože u ovu svrhu.
Um al-Masakin mi mahnu da joj dodam džak s urmama, pa ga
otvori i zahvati punu šaku.
„Ovo će da ti utoli glad do večere“, reče starcu. Zurila sam u nju
dok je stavljala urme u usta, žvakala ih, pa ih pljuvala u drvenu činiju
koju je starac držao. On zaroni prste u tu kašu, pa stade da je srče.
Pri tom poslu podiže oči i ulovi me kako ga posmatram. Brzo
odvratih pogled, ali on se opet nasmeja. „Nikad ranije nisi videla
izgladnelog čoveka, sestro?“ reče.
„Jä, Ebu-Šemse, molim te, obraćaj se Ajši s poštovanjem“, kaza
Um al-Masakin. „Ona je miljenica božjeg Poslanika. Danas nam
svojom posetom čini čast. Treba da joj se klanjaš kao što se klanjaš
Proroku.“
On diže oči ka meni — gladne oči, pune jada. „Prorok je najveći
među ljudima“, reče. „Da njega nije, niko od nas ovde ne bi ni šator
imao. Ali Sirotinjska majka je ta koja nas svakodnevno hrani i brine
o našem zdravlju. Ona je jedina žena kojoj se klanjam.“ I saže se
toliko duboko, onako sedeći, da čelom dotače tle.
Um al-Masakin mu zahvali, pa me odvede odatle. „Ne obraćaj
pažnju na Ebu-Šemsa, promrmlja, od stida obarajući pogled. „Što je
stariji, to je veći čudak.“
115
Ebu-Šems je jednu stvar tačno rekao: tog dana nisam bila velika
pomoć Sirotinjskoj majci. Ništa se nisam razumela u te svežnjeve
trava, biljne sokove i smole koje je nosila u torbi, te sam samo mogla
da posmatram dok ih ona meša tučkom u avanu, pa ih daje ljudima
da namažu rane na rukama i nogama, ili ih utrljava u grudi nekog
odojčeta što kašlje, ili njima hrani dečaka kome se utroba bolno grči
od pokvarene pite s mesom koju je njegova majka juče „našla“ na
medinskoj tržnici (baš kao što je sin starog šejha „našao“ kozu,
pretpostavih).
U uglu šatora je dečakova majka ječala i držala se za trbuh.
„Pomešaj sa sirćetom taj ječam što si ga kuvala, pa joj daj da popije“,
reče mi Um al-Masakin. „To će joj iz tela izbaciti ukvareno meso.“
Prinesoh sirotoj ženi činiju s jelom, a ona me zgrabi hrapavim
prstima za ruku, kao moja voljena baba kad sam je, u detinjstvu,
posetila dok je ležala na samrtnom odru. I sad, isto kao tada, videla
sam kosti lica jasno, kao da preko njih uopšte nema kože — ali
umesto da se zgađeno zapiljim u nju, kao danas u onog šejha s
kvarnim zubima, ovoj ženi zauzvrat stisnuh ruku.
„Ubuduće, ako ti zatreba hrane, obrati se Um al-Masakin“, rekoh
joj.
„Može li Sirotinjska majka da napuni trbuh mojoj deci?“
Prodorno me je posmatrala pronicljivim očima. „Ni njihov otac to
nikad nije uspevao. A sudeći po tome kako vas dve izgledate, i vaš
muž se muči.“
„Alah me opskrbljuje, i pomaže mi da tebe opskrbim“, reče Um
al-Masakin. Pa priđe i kleče pored mene. „Imam samo ječam,
nemam meso, ali od njega bar nećeš da se razboliš.“
Izvadi zatim iz torbe s lekarijama presavijenu maramicu, pa je
razvi i ukazase se nekoliko srebrnih dirhema. Ženine oči pratile su
Um al-Masakinine prste i gutale pogledom novčiće, kao što ptica
grabljivica vreba ribu u vodi. No ipak se malčice pobuni.
„Bog te blagoslovio, Sirotinjska majko. Hraniš mi decu dok se
tvoje vlastito meso topi, a koža ti bledi od gladi. Kako da od tebe
primim još jedan dar?“
„Ne sekiraj se za mene, Um-Abra. Zbrinuta sam ja.“ Um al-
Masakin utisnu novčiće ženi u dlan. „Sve što mi je ostalo iza
muževljeve smrti otišlo je njegovom bratu, uključujući i moju decu.“
Licem joj poput senke prominu tuga. „Ali imala sam odeće koju sam
uspela da rasprodam, hvala dragom Alahu. Mislila sam da za taj
116
novac nakupujem hrane, ali Prorok se smilovao da se mnome oženi.
Hrani me, te sad ja mogu da hranim tebe.“
„Ali šta bi Prorok rekao...“
Nagoh se da je dodirnem po ruci. Od tog dodira osetih kako mi iz
srca pa niz ruku i u vrške prstiju teče neka toplina, kao da u njenu
kožu izlivam čistu ljubav. „Prorok bi blagoslovio Sirotinjsku majku
što se ugleda na njega i deli ono što ima s manje srećnima.“
„Uzmi taj novac, Um-Abra“, kaza Sirotinjska majka. „Možda će
te sutra sprečiti od krađe. Lopovluk je velika opasnost za majku
udovicu. Ako ti odseku ruke, ko će da ti se stara o deci?“
Zazvoni Bilalov glas, sazivajući pravoverne na molitvu petkom.
Ljudski žamor i bat nogu oko šatora gotovo utopiše Um-Abrine
suzne izraze zahvalnosti i naše pozdrave njoj i njenom sinu. Pognuta,
Sirotinjska majka izađe iz šatora, a ja za njom, zastavši najpre na
izlazu da Um-Abri još jednom kažem zbogom. Pogledi nam se
susretoše i ja videh, skrivenu ispod zahvalnosti u njenim očima,
nekakvu odlučnost koja me zbuni.
„Reci Sirotinjskoj majci da ću joj se odužiti“, reče. Usnama joj,
kao sen, prelete osmeh. „I to ne krađom. Kad se oporavim od ove
boleštine, naći ću posla, Alaha mi!“
Uzvratih joj osmehom, iako sam sumnjala u njene reči. Kakav bi
to posao ona mogla da radi u Medini? Za žene koje nemaju muža niti
roditelje, a nemaju ni nekog znanja, u Medini postoje samo dva
izlaza: prosjačenje i kurvanje. Po onome što sam videla, Um-Abra je
previše ponosna da bi prosjačila, a previše pobožna da bi prodavala
telo.
Kad sam se ispred šatora pridružila Sirotinjskoj majci i kad smo
krenule kroz grad šatora natrag prema džamiji, ožeže me griža
savesti. Koliko sam sebična bila za sve ove godine koje sam u
džamiji provela s Muhamedom, mrzovoljna zbog vlastite gladi dok
se ostali, odmah tu u komšiluku, suočavaju s gladovanjem svakoga
dana! I koliko su bedne moje borbe za moć i slobodu u poređenju s
neprekidnom borbom ovih stanovnika šatora da nađu hrane i
skloništa! Nikad se više neću žaliti. A odsad pa nadalje, kad čujem
druge kako ružno govore o ljudima iz šatora, kao svojevremeno ja, i
te kako ću se potruditi da im ispripovedam o ponosu i dostojanstvu
kojima sam danas bila svedok.
Dok smo vijugale između malih šatora, jednostavnih i grubo
napravljenih, i muškarci i žene dobacivali su Um al-Masakini
117
blagoslove. Ona im je klimala glavom, vičući im kako će ih sve opet
obići sutra. Ja ništa nisam govorila, jer ko zna kad ću opet doći na
ovo mesto?
Neka devojčica bez košulje pritrča i stade da cima Um al-
Masakin za haljinu. Bilo joj je šest-sedam godina, a na sebi je imala
suknju svu u rupama i dronjcima. Kosa joj je bila kratko ošišana;
podsetila me je na mene samu na dan venčanja.
„Jä, Sirotinjska majko, hoćeš li mi dati malo ječma?“, upita
devojčica, drskih tamnih očiju.
„Alan, Bisar, šta ti bi s kosom?“, uzvrati Um al-Masakin.
„Vaške“, kaza devojčica. „Ali baš me briga. Više mi se sviđa
ovako.“ Ja se nasmejah, setivši se kako sam želela da mi oštrbana
kosa nikad više ne izraste. „Mogu da dobijem malo ječma?“, ponovi
ona. „Gladna sam.“
„Izvini, poslednji ječam dala sam Um-Abri“, kaza Um al-
Masakin. „Idi do nje. Ima dovoljno i tebi da da. Sutra ću doneti još
— a i odeće za tebe, mala.“
Devojčica potrča ka Um-Abrinom šatoru, ali ja je pozvah i ona se
okrete. „Nijedna devojčica ne treba da ide bez pokrivke“, rekoh, a
onda — srca tako punog da sam mislila da će mi se rasprsnuti —
skinuh svoju pokrivku i umotah devojčici ramena i glavu. „Nećeš
valjda da ti sunce izgori tu nežnu kožu.“
„Jä, Bisar, dobro čuvaj tu maramu“, reče Um al-Masakin. „Sutra
ću ti doneti odeću koja ti je taman po veličini, pa ćeš onda da mi
vratiš tu pokrivku.“
„Ne, doći ću ja po nju“, rekoh. Sirotinjska majka okrete oči ka
meni, upitno, a ja joj se poklonih. „Ako mi dopustiš da ti se opet
ovde pridružim, Um al-Masakin.“ Njen razgaljeni osmeh bio mi je
najbolji odgovor.
Kad je devojčica radosno otrčala, s pokrivkom što se nadimala
iza nje, moja sestra-žena zavrte prema meni glavom.
„Sve strepim da si previše široke ruke“, reče. „Kako ćeš bez
pokrivke na molitvu?“
„Alah opskrbljuje“, rekoh. „Ako se na vreme vratimo u džamiju,
mogu da posudim nešto od Hafse.“
Dok smo ponovo prolazile ulicama Medine, međutim, počeh da
žalim zbog svoje naglosti. U Meki, gde ulicama hode svakojaki ljudi,
moja svetla kosa nije bila toliko neobična. Ali u Medini se čak i
Muhamedova svetla put jasno isticala među jednoliko tamnim
118
kosama, očima i kožom boje prepečenog hleba. Hitajući preko
tržnice sa Sirotinjskom majkom, privlačila sam poglede svih koji su
nas sretali. Osećala sam kako mi gori lice i znala da mi je sigurno
podjedako crveno kao kosa — ali kao što rekoh Um al-Masakini,
bolje je da ja ogolim glavu nego da jedna devojčica trčkara naokolo
nagih ramena.
Dok smo žurno išle, oborena pogleda, ka džamiji, upitah Um al-
Masakin zašto se njen dever nije oženio njom kad je obudovela, kako
običaj nalaže.
„Za njega sam već bila udata“, reče, „pre nego što me je Ubejda
uzeo za ženu. Prvi muž me je otpustio pre mnogo godina zato što
nisam htela da ostajem kod kuće umesto da pomažem sirotinji.
Ubejda se mnome oženio da sačuva porodičnu čast.“
„Ali jesi li ga volela?“ rekoh.
Ona se osmehnu kao da iza usana čuva neku tajnu. „Šta je ljubav,
Ajša? Je li to nešto što osećaš ili nešto što radiš? Ako je nešto što
radiš, onda sam oba muža volela.“
„Ali nedovoljno da se pokoriš njihovim željama.“
„Alah je veći od svakog čoveka. On me je ovom poslu pozvao
odavno. Kako da ga se okanem zbog ljubomornog muža?“
„Neki muževi bi to zahtevali.“
„Ako misliš silom, da. Al-Tufejl, moj prvi muž, pokušao je tako.
Ali bila sam u stanju da mu uzvratim, na njegovo silno čudo.“ Oči joj
zasijaše. „Mnogo sam naučila o samoodbrani prilikom odlazaka u
sirotinjske krajeve.“
Kao da ih je prizvala bajalicom, šest prljavih muškaraca nailazili
su k nama iz jednog sokaka. Sledi mi se krv u žilama kada ugledah
pakosna lica Ibn Ubeja i njegovih drugova — od kojih sam dvojicu
prepoznala; videla sam ih onog dana kad sam prešla kod Muhameda.
„Merhaba, habibati“, kaza onaj niski ušati. „Pamtiš me? Sitna si,
ali si se lepo popunila. Jesi li još Prorokova igračka, ili pak tražiš
pravo muško?“
„A ti, spavaš li još sam ili si našao pseto da ti zadovolji potrebe?“
odbrusih, ali Um al-Masakinin glas me preseče, oštar kao izbrušen
nož.
„Skloni se u stranu“, reče strogim glasom. Muškarci stadoše da
se podgurkuju i cere.
„Ja ću ovu“, kaza Ibn Ubej. „Više volim zrele žene nego
riđokosu dečurliju.“
119
Obazreh se po ulici tražeći pomoć, ali Medina je bila pusta. Svi
sem munafika bili su u džamiji. Protiv ovih ću morati da se borim
sada. Krv mi je damarala u talasima kao konj koji se propinje. Maših
se mača, ali ušati me povuče sebi u naručje pre nego što sam stigla
da ga isučem.
„I ne pomišljaj da se boriš sa mnom“, reče. iz usta mu je
zaudaralo na meso koje je predugo stajalo na suncu, i na vino. „Jesi u
pravu, znaš? Još spavam sam. Ali noćas neću.“
Na to zarokta i uhvati se za potiljak, puštajući me, a onda se
skljoka na zemlju. Um al-Masakin je stajala nad njim s ludačkim
pogledom u očima i torbom s lekarijama što joj se klatila u jednoj
ruci. Ibn Ubej kroči ka njoj, ali ona se obrte, ponovo zamahnuvši
torbom, i tresnu ga posred lica. Iz nosa mu pokulja krv, a on pokuša
da je zaustavi prstima. Ona se okrete njegovom prijatelju dugonji,
sevajući očima.
„Samo nam priđi i bićeš sledeći na redu“, reče.
No nešto nije primetila, a to je da joj se sve iz torbe prosulo na
zemlju. Dugonja se nasmeja, pa nasrnu na nju pruženih ruku. Meni
krv proključa u venama; iščupah mač iz kanije, uz fljuk.
„Samo dirni Prorokovu ženu ako smeš!“, zarežah, poigravajući
oko njega da prikrijem klecanje nogu. On izvuče bodež i okrete se
prema meni iskežen, ali ja se poslužih svojom najmilijom
smicalicom i izbih mu oružje iz ruke na tle.
Zatim se razmahah mačem, izigravajući silan bes, odbijajući ga
sve dok mu se nisam dokopala bodeža. „Beži mi sa očiju!“ dreknuh.
„Svi! Ili se pripremite da koliko danas gorite u paklu!“ Dugajlija se
okrete i pobeže, ostavljajući prijatelje za sobom. Ibn Ubej mi odmeri
mač, ali izgleda da je odlučio da se ne upušta u borbu. On i onaj niski
othramaše od nas, pridržavajući se za povređena mesta.
Gurnuh mač u kaniju, nekoliko puta duboko udahnuh, pa klekoh
da pomognem Um al-Masakini da prikupi svoje lekarije. Videvši
kako mi se ruke tresu, ona se namršti.
„Nisi ranjena?“, upita.
„Zahvaljujući tebi, sestro-ženo“, izustih stenjući. „A ti?“
„Netaknuta. Hvala dragom Alahu“, kaza ona, neuzbuđena kao i
vazda.
Nasmejah se u sebi što sam se toliko uzrujala, a i njenoj
pribranosti. „Jä, Um al-Masakin, kakav si ti žestok borac!“
120
„Ne bi ti meni verovala s kakvim se sve pretnjama susrećem
ovde godinama. Ova torba s lekovima me je mnogo puta spasla.“
Završismo prikupljanje nabivši avan, tučak i plamenik za
topljenje smole u torbu, a onda pohitasmo ka džamiji. Avaj,
zakasnile smo. Unutra su vernici već klečali na sedžadama (sedžada je
ćilim na kom muslimani klanjaju), zakrčivši pod kao galebovi na pesku,
mrmljajući hvale Alahu dok su se kao jedan pridizali iza Muhameda
u crvenoj haljini. Nisam se usuđivala da uđem gologlava. Te tako
preskočih zid vrta i pomogoh i Sirotinjskoj majci da pređe. Zajedno
se ušunjasmo u moje odaje da se tamo operemo i pomolimo.
Kad smo bile gotove, ona me zagrli i zahvali mi što sam joj
pomagala u naselju šatora. Suze me zapeckaše u očima kad sam joj
uzvratila zagrljaj. Toliko sam zlobno mislila o njoj, a sve je to bila
neistina. Nije ona pitoma, tupa ovca, već pravi borac, koji savlađuje
muževe, boleštine i napadače kako bi odbranila život sirotima.
„Trebalo bi ja tebi da zahvalim“, rekoh. „Muhamed mi je kazao
da bih se mogla učiti od tebe, a i jesam štošta naučila. Nikad više
neću se buniti protiv njegove velikodušnosti prema stanovnicima
šatora.
„Ajša, oduvek si bila saosećajna. Gledaj se samo s kakvom
ljubavlju neguješ zakržljale koze i jaganjce! Nije ni čudo što te
Prorok ceni više od ostalih žena.“
Uzdahnuh. „Nažalost, mislim da grešiš u pogledu ‘žena’. U
Muhamedovim očima ja sam još dete. Ranije mi to nikad nije
smetalo, ali u poslednje vreme...“
Um al-Masakin otvori torbu s lekarijama. „Uzmi ovo“, reče, pa
mi u ruku ćušnu mali zavežljaj. Unutra je bio sitan žut prah s
mirisom na susam.
„Varzilo“, reče. „Pomešaj ga malo s mazivom za lice, pa ga stavi
kad ti sledeći put Prorok dođe noću. To je afrodizijak.“
„Šta to znači?“, namrštih se.
Um al-Masakinin osmeh otkri predivne, pravilne, bele zube.
„Znači“, reče, „da Prorok nikada više neće na tebe gledati kao na
dete.“
13 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:48 pm
Margita
Administrator
10.
Pogrešna molitva
Bedr, april 626 • Trinaest godina
a godišnjicu našeg poraza kod Uhuda nastupio je čas da
povratimo dostojanstvo. Nezadovoljan pobedom u samo
jednoj bici, Ebu-Sufjan nas je izazvao da se ponovo
susretnemo na Bedru, nadajući se da će time snažno potvrditi
nadmoćnost svoje vojske — i da će ubiti Muhameda i označiti kraj
islama. Ali mi smo znali da neće uspeti. Naši su se dvostruko
pomnije uvežbavali još od Uhuda.
Spremali smo se da Kurejšije ovog puta dočekamo s hiljadu i po
boraca, što je petostruko više od broja s kojim smo se borili na Bedru
pre osamnaest meseci. S tako snažnom vojskom i uz Alahovo
vođstvo, nadali smo se da ćemo Kurejšije potući tako odlučno da će
nas ostaviti na miru, makar da se molimo onako kako mi to želimo. S
pobedom u srcu, naši su pevali dok su opremari kamile i maštali o
slavi na bojištu ili na onom svetu.
S obzirom na slavljeničko raspoloženje kojim je zračio naš
karavan, neki posmatrač pomislio bi možda kako se spremamo za
svadbu, a ne za boj. Alija je pevušio dok je na svoje magare tovario
mačeve, strele i debele kožne štitove. Pesma mu se nije izmenila čak
ni kad je video mene kako prolazim. Vazduh je mirisao na lavandu,
bele rade i ruže, načičkane u vencima oko rutavih kamiljih vratova.
Moj brat od ujaka Talha, stasit i visok kao drvo ben, osmehnuo se
kad sam mu pružila hrpu ćebadi. Žene su grlile muževe i ljubile ih,
zaboravivši na svu pristojnost, a sinove i unuke štipale za obraze s
ponositim osmehom. Čak su se i kamile, obično tako mirne,
pomerale i muvale u toj dugačkoj povorci, pljuskajući vodom iz
bivoljih mešina što su im visile o bokovima i zveckajući praporcima
vezanim poviše papaka, duvajući pri tom kao da su nestrpljive da
N
123
krenu. I poslednji pripadnik umeta željno je čekao da one kurešijske
pse sateramo u Crveno more.
Što se mene tiče, bila sam rešena da me niko, čak ni Omer, neće
sprečiti da se borim za svoj narod i svog Boga. Alah mi je uputio
poziv one noći kad sam posmatrala kako otimaju Rehu. Ali kao da
nije nameravao da mi olakša na tom putu da ispunim svoju ulogu. Na
Uhudu je izazov postao jasan: moraću da se izborim za priliku i za
pravo da branim svoj umet. Za ovu bitku imala sam plan. A imala
sam i onaj mač koji sam kod Uhuda uzela poginulom ratniku.
Kako bih volela da lično zarijem oružje u onu Ebu-Sufjanovu
trbušinu! Kod Uhuda je likujućim lažima o Muhamedovoj smrti
ojačao moju mržnju. A zatim, kad smo se poraženi vukli u svoj
logor, rugao se podsećajući nas: Videću te ja na Bedru, moćni
Proroče! Ukoliko se usudiš da se opet boriš s nama. Pa da li se
usuđujemo? Naši jedva čekaju da sećanje na Uhud izbrišu ljudima iz
glave! A ja, koja već više od godinu dana vežbam mačevanje, jedva
čekam da svoj umet oslobodim večito prisutnog straha od Kurejšija,
čiji se vođi hvališu kako će pobiti sve naše muškarce.
Ebu-Sufjan nije bio jedini protivnik kojeg treba ućutkati. U
poslednje vreme je i Ibn Ubej učestao svoje napade na Muhameda,
nazivajući ga „lavom bez zuba“ pred svima redom. Posle onog
neprijatnog susreta sa mnom i Sirotinjskom majkom, Ibn Ubej je nas
dve ostavio na miru. Ali i dalje je kinjio sirotu Sevdu i Hafsu kad
god nekuda izađu, nastojeći da svima pokaže kako je Muhamed
slabić.
„Plaši se da se sa mnom suoči, šta god da mu uradim“, razmetao
se.
Tim vređanjem Muhamedovih žena Ibn Ubej se zaista dokazao
kao prava kukavica. Ostali u našem gradu nisu bili toliko bezopasni.
Nadirsko pleme je iz dana u dan bilo sve nasilnije. Kao i njihovi
rođaci Kajnuci, i oni su trgovali s Kurejšijama, i poricali
Muhamedove tvdnje da je on Prorok kojeg je navestilo jevrejsko
Pismo.
Jedne noći, dok je stajao ispred njihovih zidina i savetovao se s
mojim ocem i Omerom, jedan broj nadirskih vođa pokušao je da
Muhamedu na glavu baci ogroman kamen. Alija ga je podbadao da
ih sve kazne, za pouku drugim neprijateljima. Ali Muhamed se
odlučio za milost. Umesto da pobije Nadire, zadužio je naše borce da
ih sprovedu iz grada, kao što su uradili i s Kajnucima. Njihov dug,
124
spor karavan vukao se pored džamije, a čitava rulja pravovernih
nagrnula je na ulice da ih pljuje i ismeva. Ja sam stajala na ulazu u
džamiju zajedno s Hafsom, Sevdom i Um al-Masakin, i posmatrala
tužnu predstavu, ali za izdajnike nisam imala suza. Debeli tepisi,
svećnjaci što blistaju na suncu, divovske vreće s hranom prebačene
preko sapi jahaćih grla, sve to nije ostavljalo mesta da bilo ko jaše,
već su svi — žene, deca, muškarci — bili primorani da idu peške
pored živinčadi. Niz nadirska lica tekle su suze, pa se zapitah da li je
progonstvo zaista bolje od smrti. Ali Muhamed nikako nije hteo da
ubija Narod Knjige (misli se na muslimane, hrišćane i Jevreje; sve narode čija
se religija zasniva na starozavetnom predanju i veri u jednog Boga).
Mole se istom Bogu kao i mi, bio mi je rekao.
Posle smo čuli kako su Nadiri smesta poleteli Kurejšijama u
zagrljaj — pa nam se smejali što smo ih pustili da odu. „Moćni
Muhamed se gadi i od samog prizora krvi“, govorili su. Nadali smo
se da ćemo ih videti na Bedru, gde će brzo otkriti koliko smo
gadljivi.
Dok sam koračala duž karavana što se spremao za Bedr, tražeći
Muhameda, ljudi iz šatorskog naselja, u ritama, pozdravljali su me
osmesima i klimanjem glave, tovareći kamile koje su im dali za ovo
putovanje. Oni su se među prvima dobrovoljno javili za ovu bitku,
rekla mi je Um al-Masakin. Hoće da se oduže Muhamedu što je
dobar prema njima, kazala je.
Zastajala sam da popričam s njima, ali Um al-Masakin je bila ta
koju su želeli da vide. Prilikom obilazaka šatorskog naselja s njom,
tamošnji stanovnici su se prema meni odnosili s poštovanjem, dok su
Um al-Masakin dočekivali toplim zagrljajima. Iako sam se upinjala
da im upamtim imenima i da se naviknem na zaraze, rane i smrad što
ih rađa njihova sirotinja, izgleda da se Um al-Masakin više osećala
kao kod kuće tamo, sa svojim stanarima šatora, nego u haremu sa
svojim sestrama-ženama. Naravno, ona je odrasla pomažući
nevoljne. Majka joj je bila kći babice i siromašnog beduina; budući
velika lepotica, udala se za imućnog čoveka, ali nikad nije zaboravila
svoje korene. Zajedno s ćerkom je svoje dane provodila među
sirotinjom; porađala žene, negovala bolesnike.
„Uvek se najbližom Alahu osećam dok pomažem drugima“,
govorila je Um al-Masakin.
Pružanje pomoći stanovnicima šatora ulilo je i meni osećaj
bliskosti s Bogom. Dok sam radila rame uz rame sa Sirotinjskom
125
majkom, ispunjavao me je mir kakav nisam ni sanjala da postoji. A
prema miloj, ljupkoj Um al-Masakin razvila sam takvu nežnost da
sam se čudila kako sam ikada mogla da budem nepoverljiva prema
njoj.
Ona i ja ćemo na Bedru brinuti o ranjenicima, ali ja sam imala
još jedan cilj. Uloga vidarke za mene je bila najkraći put da na
bojištu postignem uspeh. Želela sam da se borim, da Muhamedu
dokažem da sam pravi borac. Ukoliko u poslednje vreme uopšte
neko može da mu privuče pogled— osim lepih udovica.
Već nekoliko meseci je Muhamed posećivao kuću Um-Seleme,
jedne od najlepših žena u Medini. Isprva je pravio društvo njenom
ranjenom mužu Abdulahu, koji mu je bio brat po mleku i prijatelj.
Kad je Abdulah preminuo od rane zadobijene kod Uhuda, Muhamed
je nastavio da obilazi udovicu, tešeći je dok je u žalosti. Bar sam ja
tako mislila. Posle više meseci, još je odlazio da se s njom vidi, te je
po umetu krenulo da se šuška.
„Omer i Ebu-Bekir prosili su udovicu Um-Selemu, a ona ih
obojicu odbila, možeš li ti u to da veruješ?“, upitala me je jednom
Sevda, smejući se tim ogovaranjima. „Čuva se ona za najboljeg, tako
mi Alaha. Ja prva neću se nimalo iznenaditi kad je Prorok dovede
svojoj kući.“
Sada, tražeći ga pogledom duž karavana, videh Muhameda kako
nespretno privija Sirotinjsku majku na svoju verižnu košulju.
Namrštih se. Kakvo je to nepoštovanje prema nama ostalima iz
njegovog harema! Ali kad priđoh bliže, videh da to nije nikakvo
strastveno grljenje. Muhamedove oči je poput kukuljice senčila
briga.
„Pomozi joj, Ajša. Bojim se da joj i nisam neka pomoć dok sam
u ovim verigama“, reče.
Tad je i začuh kako jeca. Privukoh je k sebi, pa je upitah šta nije
u redu.
Umrla je Bisar“, izusti Um al-Masakin gušeći se. „Ona sirota
mala! Od ospica, Ajša. Bila je preslaba da bi se izborila.“ I meni
navreše suze na oči, jer to dete šatorskog grada obe smo zavolele.
„Ostala sam uz nju celu noć, hvatala se za lekarije, tražila sredstva da
je lečim. Ali sam zaboravila da se molim. Mislila sam da je mogu
spasti, Alaha mi! A sad je više nema zbog moje taštine.“
Coknuh. „Samo Alah odlučuje hoćemo li živeti ili mreti. Tako
Muhamed veli.“ Izmakoh se da je strogo pogledam. „To što si bdela
126
da drugome pomogneš nije taština, Sirotinjska majko. Taština je kad
kriviš sebe za njenu smrt, kao da si imala moć da je sprečiš!
Te reči su čak i meni zazvučale oštro, ali izgleda da su delovale:
Um al-Masakinini jecaji umiriše se i pretvoriše u šmrcanje. Pomogoh
joj da zajaše kamilu, ali pogurena pleća govorila su mi da je Um al-
Masakin previše iznurena da bi putovala. Iako sam znala da
ranjenima ne mogu da pomažem sama, upitah Muhameda ne bi li
trebalo da je ostavimo u Medini. Naći ću neki drugi način da zađem
na bojište.
On se pogladi po bradi, mršteći se. „Stanovnici šatora su tražili
da s nama pođe i Um al-Masakin. Misle da će im doneti sreću. Bez
nje se neće boriti na Bedru.“
„Reci im da je poslala mene da je zamenim.“ Razmetljivo isukah
mač. „Na bojište ne nosim samo sreću već i umeće borbe!“
On se nasmeja i uputi mi tako topao pogled da pomislih kako ću
se rastopiti. Ispruži ruku, pa mi očeša palcem obraz.
„Moja mala nevesto-ratnice.“
„Nisam ja baš tako mala“, uzvratih. „Trinaest mi je godina.“
„Da, a vidim da ti je i mač porastao.“ Na to mi odmeri oružje,
puno zasekotina i ulubljenja. Omer mi nikada nije vratio onaj moj
dečji mač. Oružje nije za devojčice, izgrdio me je kad sam mu ga
zatražila. „Zaboravio sam da kažem Omeru da ti vrati mač što sam ti
ga ja dao.“
„Više mi ne treba“, rekoh. „Ovaj mi je isprva bio nezgrapan, ali
sad mi se više sviđa.“ Pa se značajno osmehnuh. „Rastem.“
„Ali si svejedno premlada da se boriš, Crvenperčice. Čak ni
dečake ne puštamo na bojište do petnaeste godine.“
„Znam da ne mogu da se borim.“ Uputih mu najveštiji nevin
pogled. „Nosim mač samo za slučaj da mi zatreba. Da štitim Um al-
Masakin dok neguje ranjenike.“
Muhamed razvuče usta u osmeh. Ja mu uzvratih. Nismo ni on ni
ja toliko glupi.
Četiri noći smo jahali do Bedra, ovoga puta bez žurbe. Šta nas
briga ako Kurejšije stignu prve i spreče nam prilaz bunarima, kao što
smo mi njima uradili prošle godine. Poneli smo i višak mešina s
vodom, a uz pomoć. Alahovu, porazićemo ih uprkos svakom
lukavstvu kojem pribegnu.
127
Brinula sam se, međutim, za Um al-Masakin. Prvog jutra, kad
sam joj pomogla da siđe s kamile, pala je na mene, a onda otišla u
svoj šator teturajući se.
„Povratiće se meni snaga kad se malo odmorim“, rekla je.
Ali snaga joj se nije povratila. Bela koža joj je porumenela od
groznice, a disala je kao da joj grudi lomi neki težak kamen. Navalila
sam na Muhameda da je vrati kući, ali ona ga je ubedila da je samo
iznurena od negovanja stanovnika šatora.
„Brini se o njoj, Crvenperčice“, rekao mi je tad. „Vodi računa da
se ne iscrpljuje.“
Trudila sam se, ali ona je svake večeri, pre nego što pojašemo
dalje, uporno htela da obiđe stanovnike šatorskog naselja. Taj napor
da se odvuče do začelja karavana, da s njima razgovara živahnim
glasom, pa da se potom, naslanjajući se meni na ruku, vrati do svoje
kamile — to bi joj isisalo svu snagu još i pre nego što počne naše
noćno putovanje. Posle drugog dana, bili smo prešli sredinu
rastojanja od Medine do Bedra, pa više nije ni bilo razumno slati je
kući.
„Ti si mi, Ajša, najbolja negovateljica na svetu“, govorila je.
Stupali smo nepreglednom, neprijateljskom pustinjom, pod
sjajem baklji, tako blistavih da su nam poput sunca osvetljavale put.
Izvidnice nisu tragale samo za senkama beduina-pljačkaša i
kurejšijskih uhoda, već i za znacima peščane oluje, naročito strašnog
samuma, vrelog paklenog vetra, poznatog po tome što proguta čitave
vojske, kao da je pustinja neka zver kojoj treba hrane. Ukoliko je
Muhamed i razmišljao o takvim opasnostima, nikako nije
dozvoljavao da mu se briga primeti.
„Da li bi Alah napustio svoje vernike dok brane Njegovo ime?“,
reče.
Kao da nas vodi božja ruka, lako smo prošli surovom pustinjom
do hladnog izvora kod El-Revhe — zaboravljajući Sevdina
upozorenja na džine što vrebaju u njenim jarugama — pa zatim do
Al-Safre s onim njenim otmenim, od sunca izbledelim građevinama
što na krovu imaju čardake, i s palmovim vrtovima opojnim od
miomirisa Šimšira sjajnoga lišća.
Na jedan berid posle Al-Safre, prošli smo kroz niz palmovih
šumaraka, uživajući u hladovini, pa zašli u bregove Bedra, između
kojih je, poput posrebrenih vitica devojke na mesečini, proticala reka
što se napaja sa izvora. Na ogromnoj peščanoj površi ukraj malog
128
grada nije bilo Kurejšija kad smo stigli, na oduševljenje naših
ratnika. Smesta su krenuli da kopaju u pesku kako bi se izvor razlio,
kao što su učinili pred prvu bitku na Bedru, ali Muhamed ih zaustavi.
„Nećemo da se Kurejšije ovog puta hvališu kako nam je bila
potrebna varka da bismo ih porazili“, reče.
Sunce što se rađalo zalivalo nam je oči bojom krvi dokje
Muhamed započinjao jutarnju molitvu. Um al-Masakin, lica bledog
kao mesec što iščezava, molila se odmah do mene, ali jedva sam je i
primećivala. U molitvi sam preklinjala Alaha da mi podari hrabrosti
da se danas junačno borim, dok sam se pak u duši nadala prilici da
Muhamedu pokažem kako sam podjednako sposoban borac kao Um-
Umara. I podjednako žena kao sve moje sestre-žene.
Posle godinu i više dana u njegovom haremu, i predobro sam
znala kakva je ludost biti u braku bez pravog braka. Svima bi u
umetu obrve odskočile od čuda kad bi se ta vest pronela. Tražeći
saveta, već sam se poverila Hafsi i mojoj sestri Esmi, a utehu sam
potražila i od Sirotinjske majke. Sa svakom novom poverenicom
zalazila sam u opasnost da se ogolim, a čemu to? Esmina igra me je
izdala. Hafsina kana prošla je neopažena. A varzilo, afrodizijak koji
mi je dala Um al-Masakin, samo je izazvao brižne Muhamedove
poglede — zurio je u čudni žuti premaz na mom licu, pa upitao da
nisam bolesna. Nemajući više strpljenja za istančan pristup, pokušala
sam da budem neposredna.
„To je namenjeno da ti podstakne želju“, rekla sam. On mi je
rastršio kosu.
„Jä, Crvenperčice, ne žuri toliko da odrasteš“, uzvratio je.
„Uživaj u detinjstvu dok možeš.“ Upravo tad sam shvatila da su
Sevdine priče tačne: Muhamedovo zanimanje okrenulo se na drugu
stranu.
Završismo molitvu; ja smestih Um al-Masakin u postelju, a onda
se hrabro zaputih u Muhamedov šator, ogroman zaklon prekriven
dugačkom, rutavom kamiljom dlakom boje cigle, kao što je moja
kosa. Kožu mi je milovao svež, vlažan povetarac. Udahnuh miris
hladne vode i bademovog cveta. Pored mene prođe pogureni stari
pesnik Hasan ibn Tabit, veslajući rukama dok je izvikivao stihove u
slavu one prve bitke na Bedru:
Nek znaju Mekalije kako smo sravnili sa zemljom nevernike u
času obračuna:
129
Na našem bojištu pobili smo im vođe, a kad su se povukli, kičmu
smo im slomili,
Ubili smo Ebu-Džala, a pre njega Utbu, i s njima Šejbu dok je
ničice padao ruku pruženih, žrtvu prinoseći,
Ubili smo Suvejda, pa posle njega Utbu, isto tako i Tuma dok je
prašina letela,
Koliko samo pobismo ljudi od plemenita soja, od vođa, od
ugleda i dobrog glasa među ljudima,
Ostavismo ih lajavim zverima na brigu, da se posle peku u vrelim
dubinama ognja paklenog.
Dok je Hasan prolazio, ljudi su klicali i bodežima i mačevima
napadali nevidljive protivnike. Ja sagoh glavu i uđoh u Muhamedov
šator. Bio je prevelik za dvoje, postavljen na visokim motkama, ali
služio mu je takođe i kao medžlis, za sastanke sa savetnicima na
mestu gde su skriveni od sunca i ušiju uhoda. Razmotah ćebe kako
nam ne bi upadao pesak u kosu i ležaj; povrh njega raširih našu
ovčiju kožu, pa legoh i tako tvrdo zaspah da nisam osetila kad se
Muhamed uvukao u postelju kraj mene, niti čula Bariru, služavku
koju su moji roditelji poslali sa mnom, kako me dovikuje spolja.
„Zove te Sirotinjska majka. Brzo!“, reče budeći nas oboje.
Privijajući odeću oko sebe, Muhamed i ja potrčasmo ka Um al-
Masakininom šatoru.
„Sve više vrela sa svakim satom“, reče mi Barira. „Tebe zove.“
Unutra zatekoh Sirotinjsku majku kako leži nauznak i bacaka
oznojenu glavu levo-desno. Šatorom se širio miris nalik na kiselo
mleko. Poslah Bariru po mokru krpu, da Sirotinjskoj majci rashladim
vrelo čelo i obraze. Um al-Masakin je zurila u mene očima nalik na
vulkansko staklo, sjajnim i neprozirnim.
„Strepim da su ospice. Molim te, daj mi hatme“, prodahta.
Probrljah po njenom svežnju s odećom pa izvadih torbu s
lekarijama. Tiho uđe Barira s nekoliko mokrih krpa. Muhamed uze
da briše Um al-Masakini lice, a ja sam za to vreme u avanu rastrljala
tučkom hatmu, načinjenu od sleza, s malčice vina, pa joj pomogla da
ispije smešu. Na silu se osmehnuh, u nadi da neće primetiti da me je
strah. Hatma i sirće čuda čine kod obične groznice, ali kod ospica
slabo pomažu — ako uopšte pomognu.
130
Oprezno sam joj kutlačom sipala vode između ispucalih usana.
Ona me ščepa za ruku i čvrsto je stisnu.
„Ova bolest je veoma zarazna“, izusti.
Naredih Bariri da izađe. „Ne puštaj nikoga unutra. Reci im da je
Prorok tako naredio.“
Potom se okrenuh Muhamedu. „Treba i ti da ideš. Ne smeš da se
izlažeš opasnosti od ove boljke. Treba da predvodiš vojsku.“
„Ajša!“ Um al-Masakin me opet steže za ruku. „I ti. Idi.“
„Ni slučajno!“ Zatim utišah glas. „Jä, Muhamede, zar u našem
karavanu nema drugih vidara? Ja sam skroz neiskusna.“
„Naći ću koga mogu“, kaza on. „Ostaješ ovde?“
Napolju se razleže vika. Muhamed ustade. Čuh Bariru kako nešto
pišti na svom jeziku; onda kao oluja ulete Omer, a ona mu je visila o
ruci. On je odgurnu u stranu kao kakvu muvu, te se Barira prući po
podu. Ja skočih na noge.
„Ovamo je zabranjen pristup!“, kriknuh.
„Neće jedno žensko žgebe da zadrži Omera ibn al-Kataba“,
zareža. Zatim se pokloni i izvini se Muhamedu što upada, ne
pridajući pažnje Sirotinjskoj majci koja mu se znojila kraj samih
nogu.
„Izvidnice su videle manji broj Kurejšija kako se bliže na
konjima“, reče. „Nose poruku od Ebu-Sufjana.“
Muhamed reče da mora ići kako bi se spremio da ih dočeka, ali
pre toga je zamolio Omera da nađe lekara za Sirotinjsku majku.
Ispratih muža do ulaza u šator.
„Poslaću ti Bariru po moj mač“, rekoh mu. „Čisto za slučaj da
nam zatreba oružje.“
On mi obuhvati šake dlanovima. „Mani se bitke“, kaza. „Um al-
Masakin sad ne sme da ostane sama. Strahujem da se bori s dušom.
Obećaj mi da ćeš ostati uz nju, šta god da se desi.“
Ništa od borbe! Osetih se kao izduvana lopta od kozje bešike. Da
ne pomognem umetu da savlada Ebu-Sufjana? Da u Muhamedovim
očima ne vidim poštovanje i uvaženje — pa možda i žudnju kad
dobijemo bitku? Um al-Masakin se i pre razbolevala, ali se uvek
oporavljala. Negovanje sirotinje dalo joj je snagu da se odupre
bolesti.
„Šta ako Omer nađe vidara?“, upitah. „Zašto i tada moram da
budem ovde? Ne mogu ništa za nju da učinim, ali zato mogu da
pomognem umetu na bojištu.“
131
„Ona te voli, Ajša. Bićeš joj uteha.“ Pa me poljubi u čelo.
„Ostani tu.“
Pošto je izašao, trepnuh da rasteram suze, govoreći sebi da ne
budem sebična. Važnije je pomoći Um al-Masakini nego izvojevati
hiljadu bitaka. Klekoh kraj nje, pa joj sklonih kosu s lica, i uskoro me
obavi ono dobro znano osećanje spokoja. Pevala sam joj, kvasila joj
čelo, slepa za sve što se dešava oko šatora, sve dok nije utonula u
san. A onda se spolja ponovo začu vika. Priđoh ulazu u šator, pa tu
stadoh s Barirom gledajući kako četvorica naših boraca proleću
vitlajući mačevima, pravo ka Muhamedovom šatoru. Čuh Alijin krik;
videh kako njegov odred kreće da se postrojava u borbeni poredak.
Prsti su me svrbeli da se dohvatim mača.
„Osećam se nesigurnom kad sam bez oružja, a vojska je u
pokretu, rekoh Bariri. „Ali Muhamedu sam kazala da ću ostati ovde
sa Sirotinjskom majkom. Hoćeš da mi ga doneseš? Nemoj niko da te
vidi.“ Barira se uskoro odšunja, neprimećena, u moj i Muhamedov
šator.
Vrativši se unutra, Um al-Masakin zatekoh još usnulu; usne su
joj se micale, a lice joj se kupalo u hladnom znoju. Gde je taj vidar?
Obrisah joj znoj, pretražujući joj pogledom lice ne bih li ugledala
kakav znak poboljšanja, ali ništa nisam ustanovila. No činilo se da se
stanje isto tako i ne pogoršava. Smirena, ponovo krenuh ka ulazu u
šator da gledam kako se produžuju redovi naših vojnika, dok Alija
stupa između njih i izvikuje naređenja.
„Kurejšije stižu!“, povika neko protrčavši pored mene.
Kamile su frktale. Oružje zvečalo. Mačevi pevali i jektali. Gde je
Barira? Prošetah po šatoru, izađoh ispred, zatim se vratih unutra da
proverim kako je Um al-Masakini: spavala je. Posle čitave večnosti,
Barira se uvuče u šator, raširi pokrivku, pa izvuče moj olupani mač
sa starim, potamnelim balčakom.
Radoznalo je posmatrala dok sam izvodila poteze mačem, ali se
namršti kad počeh da se hvališem koje sve Kurejšije nameravam da
pobijem u ovoj bici. „Čujem kad si rekla sestri-ženi da je nećeš
ostaviti“, kaza.
Alaha joj! Ama je li Barira moja savest? Vratih mač u kaniju.
„Videćemo kad se probudi.“
Projahaše petorica na zapenjenim konjima. Imali su verižne
košulje i kalpake, a konji su im bili oklopljeni štavljenom kožom.
Gizdava oprema im je blistala kao izribani zubi, sjajna i nova, nimalo
132
nalik ulubljenoj i izubijanoj koju su nosili naši vojnici, poskidanoj s
mrtvih vojnika. Na čelu jahača prepoznadoh neumoljive, hladne oči
kurejšijskog ratnika Halida ibn al-Valida. Okrenu te svoje oči u mene
i ja se zagrcnuh; strah me tako steže da mi se preseče dah. Kao
opčinjena sam zurila u dugački ožiljak što mu je poigravao na levom
obrazu, nalik na čoveka što se grči od bola. Slušala sam bila priče o
tome kako mu je lice krvarilo u prvoj bici na Bedru.
„Vratio se po još jedan ožiljak, da mu se slaže s prvim“,
razmetljivo uzviknuh drhtavim glasom.
Kako sam žudela da se iskradem i slušam šta muškarci
raspravljaju! Ali obećala sam da neću napuštati Um al-Masakin, pa
zato poslah Bariru, opomenuvši je da pazi da je niko ne vidi.
Za sve to vreme je Um al-Masakin spavala. Gledaj je kako je
mirna — izvesno se oporavlja. Udarih nogom o zemlju, na šta
poleteše oblačci prašine. Očigledno nisu našli nikakvog vidara. A
opet, ako je ozbiljno bolesna — mada nisam verovala da je ova
groznica toliko opasna kao što Muhamed tvrdi — meni manjka
veštine i znanja da joj pomognem. Podjednako stručno može da je
dvori i Barira dok sam ja napolju, priključena muškarcima.
Ali ako me Muhamed vidi na bojištu, zacrveneće se od besa — i
mogao bi ponovo da izgubi veru u mene. Ako ostanem u šatoru,
međutim, to znači da ću propustiti priliku — ponovo — da
pomognem svom umetu.
Sve sam moguće radila kako bih se odazvala božjem pozivu na
oružje: vežbala sam, nabavila mač, nalazila načina da se pridružim
našoj zajednici u svakoj važnijoj bici. Spremna sam da pomognem
da se moja zajednica oslobodi opasnosti od Kurejšija, a ipak izgleda
da sam osuđena na neuspeh. Zašto, Bože? Najpre kod Uhuda, kad mi
je Omer oduzeo mač, pa sad na Bedru, gde sam zatočena u logoru s
Um al-Masakin i njenom boljkom, dok spava nesvesna da sam pored
nje.
Mlitava ruka joj je počivala u mojoj kao mokra krpa. Opipah joj
otkucaje u žili, i sopstveno srce mi zalupa kad isprva ne osetih ništa.
Na kraju pritisnuh prste pod njeno grlo i osetih slab damar,
neravnomeran, nalik na pijanca što posrće. A koža joj više nije bila
rumena i vrela, već bleda i hladna.
Kosa mi se diže na glavi, kao da je kroz šator dunuo neki studen
vetar. „Um al-Masakin!“, prošaptah, napola se nadajući da će se
133
probuditi i osmehnuti mi se, pokazujući da joj nije baš toliko loše
koliko se čini.
Šator se zatrese od tutnjave kopita. Skočih i pritrčah ulazu, gde
videh kako projahuju kurejšijski izaslanici, odlazeći iz logora. Halid
ibn al-Valid, na čelu pregovarača, izvi usne u kriv osmeh, od kojeg
me ispuni strava. Naše lukonoše su stajale postrojene i uvežbavale
istovremeno puštanje strela. U srcu sam se borila s čežnjom da im se
pridružim. Um al-Masakin i ja bismo sad bile na bojištu, ona sa
svojom torbom s lekarijama, ja sa svojim mačem. Upućivale bismo
borcima želje da ih služi sreća i delile trave da im uvećaju snagu.
Kretale bismo se tamo gde je najgušće, a Omer se ne bi tužakao, zato
što bismo bile vidarke, a njemu bi i samom danas mogla ustrebati
pomoć. No umesto toga, Um al-Masakin leži na zemlji bolesna,
nesposobna sama sebi da pomogne, a njena pomoćnica šetka šatorom
i moli se za priliku da se bori.
„Zar ne možeš nešto da učiniš?“, molila sam se naglas, gledajući
ka raju. „Jä, Bože, preklinjem Te da me oslobodiš iz ovog šatora. Ne
mogu da dišem!“ Osećanje zarobljenosti i bespomoćnosti— isto ono
koje sam proživela u perdi nadilazilo je moju ljubav prema sestriženi.
Berira se ušunja tiho kao šapat. „Vojska ne dođe na Bedr.“
„Nemoguće!“, frknuh. „Lično Ebu-Sufjan nas je izazvao!“
„Namamio je Proroka da danas dođe ovamo, a on će za to vreme
provesti oko Medine velik karavan“, reče ona. „Izaslanici se smejali
kad kazali Proroku. Omer hoće da ih ubije, ali Prorok kaže: ne.“
Kao nagli vetar, zahvati me olakšanje. Ne dolaze! Borbe neće
biti. Ipak neću morati da propustim bitku. A sad ćemo moći da
večeras krenemo kući. Moramo da prenesemo Um al-Masakin u
Medinu što pre. Tamo bi nečije ruke, vičnije od mojih, mogle da joj
povrate zdravlje.
Do ušiju nam doleluja ječanje. Uđoh u šator smešeći se, u nadi da
ću ugledati Um al-Masakin znatno oporavljenu posle dugog sna.
Umesto toga, oči su joj bile iskolačene od straha.
„Jä, Ajša!“ kriknu. „Pomozi mi!“
Pritrčah joj i privih je na grudi. Sva se tresla; koža joj je bila
hladna, kao da je upala u bunar.
„Moja deca“, izusti. „Nije trebalo da ih ostavljam. Hoću da ih
vidim, Ajša! Vodi me njima, molim te.“ U bunilu je, shvatih. Decu je
ostavila pre mnogo godina, kod prvog muža, u Meki.
134
„Bitka je otkazana, Um al-Masakin. Idemo kući.“ Milovala sam
je po kosi i mrmljala joj smirujuće reči, ali srce mi je lupalo. Ostani
sa mnom, Sirotinjska majko. Samo još neki dan, dok ne budemo u
stanju da ti dovedemo pomoć.
„Bitka, otkazana?“ Osmehnu se. „Hvala dragom Alahu. Ovoga
dana braća neće ubijati braću.“
„Da, hvala dragom Alahu“ ponovih kao odrvenela dok mi se po
koži razlivao stid. Jeste, obradovala sam se toj vesti, ali iz sebičluka.
Nisam čak ni pomislila na krvoproliće, niti na živote boraca na
obema stranama. Ali sad sam shvatila da Um al-Masakin zbori
istinu: ove bitke s Kurejšijama zaista okreću brata na brata, oca na
sina, rođaka na rođaka. U sećanju sam još nosila onaj zadah i stravu
smrti iz bitke kod Uhuda. Dotad nisam sebi dopuštala da o tome
razmišljam, dok sam se pripremala za boj, ali sad promucah molitvu
u znak zahvalnosti što se taj košmar odlaže.
„Dečice moja“, zaječa Um al-Masakin ponovo, zabacujući
znojavu glavu tamo-amo po jastuku. „Muž mi ih je oduzeo. Zašto
sam ga pustila, Ajša? Sinovi moji!“ Licem su joj lile suze.
„Jä, Sirotinjska majko, štedi snagu. Videćeš svoje sinove“, rekoh.
„I svoj narod iz šatora. I oni su tvoja deca, zar ne? Zato te i zovu
Sirotinjska majka.“
„Stanovnici šatora ko će o njima da se brine?“ zastenja ona.
Nemoj, molim Te, molila sam se nemoj. Molim Te, ne uzimaj je.
Zašto sam od Boga tražila da me oslobodi staranja o Um al-
Masakin? Obećala sam Muhamedu da ću ostati s njom, a sad će joj
Alah prekratiti život kako bih mogla da se uključim u bitku koja se
neće biti.
„Zovi Proroka“, reče. „Treba mi Muhamed!“
Pozvah Bariru pa je poslah da ga nađe. „Stiže“, rekoh Um al-
Masakini.
„Obećaj mi da ćeš voditi brigu o stanovnicima šatora“ zahripa
ona, tako mi snažno stisnuvši ruku da se lecnuh od bola. „Nikog
drugog nemaju.“
Progutah pljuvačku. Ja da se brinem o njima? Kako uopšte mogu
da u njihovim srcima zamenim Um al-Masakin, nju koja im je davala
čitavu sebe — koja je stavljala život na kocku, a sad će da ga izgubi
opet zbog njih?
No njen stisak oko moje ruke i strah u njenim očima nagnaše me
da izgovorim ono što joj je neophodno da čuje. „Ja... obećavam“,
135
rekoh. „Ne sekiraj se za svoj narod iz šatora, Sirotinjska majko.
Brinuću se ja o njima, ako bude potrebe.
Tad prestade da cepti. Počivala mi je na rukama, odjednom
mirna.
„Ali potrebe neće biti, sestro-ženo.“ U grlu su mi nadolazile suze
koje sam gutala da prikrijem tugu. „Čim te prenesemo u Medinu,
biće ti bolje.“
Zagledala mi se u oči. „Koliko si ti puna ljubavi, Ajša.“
Zaplakah. Greši u vezi sa mnom. Ona koja je puna ljubavi ne bi
šetkala po šatoru i stezala mač dok joj sestra-žena leži na samrti. Ona
koja je puna ljubavi ne bi se molila za oslobođenje kako bi uletela na
bojište. Da sam se ja razbolela, Um al-Masakin me ne bi ostavila ni
na treptaj oka.
„Ti si ta koja je puna ljubavi“, rekoh, ali njoj oči postadoše
bezizražajne.
„Um al-Masakin“, zagrcah. „Um al-Masakin!“ Prodrmusah je, no
glava joj samo zaklima.
U šator upadoše Muhamed i Barira, ali ja ih nisam videla.
Položila sam Sirotinjsku majku na njen jastuk, pa pokrila lice
rukama.
„Povlačim reč!“ zajecah u skupljene šake, u tamu koju sam njima
stvorila. „Jä, Bože, molim Te, ne obaziri se na moje molitve i vrati
nam je. Samo sam htela da se pravim važna, a sad nje nema više.
Trebalo je da se molim za Um al-Masakin, a ne za sebe.“
Neka ruka me steže za rame, ali ja se skupih i izmakoh. Ne
zaslužujem da me neko teši. NoMuhamed me obgrli obema rukama i
ne dade mi da pobegnem.
„Nema je više“, rekoh. „Umrla je, i to mojom krivicom.“
Muhamed me pomazi po kosi, kao što sam ja pomazila Um al-
Masakin onog dana kad smo krenuli iz Medine — je li moguće da je
to bilo pre samo četiri dana?
„Seti se šta si tad rekla, Ajša“, promrmlja. „Samo Alah odlučuje
hoćemo li živeti ili mreti. Ostalo je taština.“
Priželjkivati slavu na bojištu dok ti se sestra-žena bori za goli dah
— to je taština. Ali nisam ispravila Muhameda. On se radi Alaha
odrekao sveg što je ikad imao. On ne zna ništa o taštini. Još ne zna.
Pogrešna molitva
Bedr, april 626 • Trinaest godina
a godišnjicu našeg poraza kod Uhuda nastupio je čas da
povratimo dostojanstvo. Nezadovoljan pobedom u samo
jednoj bici, Ebu-Sufjan nas je izazvao da se ponovo
susretnemo na Bedru, nadajući se da će time snažno potvrditi
nadmoćnost svoje vojske — i da će ubiti Muhameda i označiti kraj
islama. Ali mi smo znali da neće uspeti. Naši su se dvostruko
pomnije uvežbavali još od Uhuda.
Spremali smo se da Kurejšije ovog puta dočekamo s hiljadu i po
boraca, što je petostruko više od broja s kojim smo se borili na Bedru
pre osamnaest meseci. S tako snažnom vojskom i uz Alahovo
vođstvo, nadali smo se da ćemo Kurejšije potući tako odlučno da će
nas ostaviti na miru, makar da se molimo onako kako mi to želimo. S
pobedom u srcu, naši su pevali dok su opremari kamile i maštali o
slavi na bojištu ili na onom svetu.
S obzirom na slavljeničko raspoloženje kojim je zračio naš
karavan, neki posmatrač pomislio bi možda kako se spremamo za
svadbu, a ne za boj. Alija je pevušio dok je na svoje magare tovario
mačeve, strele i debele kožne štitove. Pesma mu se nije izmenila čak
ni kad je video mene kako prolazim. Vazduh je mirisao na lavandu,
bele rade i ruže, načičkane u vencima oko rutavih kamiljih vratova.
Moj brat od ujaka Talha, stasit i visok kao drvo ben, osmehnuo se
kad sam mu pružila hrpu ćebadi. Žene su grlile muževe i ljubile ih,
zaboravivši na svu pristojnost, a sinove i unuke štipale za obraze s
ponositim osmehom. Čak su se i kamile, obično tako mirne,
pomerale i muvale u toj dugačkoj povorci, pljuskajući vodom iz
bivoljih mešina što su im visile o bokovima i zveckajući praporcima
vezanim poviše papaka, duvajući pri tom kao da su nestrpljive da
N
123
krenu. I poslednji pripadnik umeta željno je čekao da one kurešijske
pse sateramo u Crveno more.
Što se mene tiče, bila sam rešena da me niko, čak ni Omer, neće
sprečiti da se borim za svoj narod i svog Boga. Alah mi je uputio
poziv one noći kad sam posmatrala kako otimaju Rehu. Ali kao da
nije nameravao da mi olakša na tom putu da ispunim svoju ulogu. Na
Uhudu je izazov postao jasan: moraću da se izborim za priliku i za
pravo da branim svoj umet. Za ovu bitku imala sam plan. A imala
sam i onaj mač koji sam kod Uhuda uzela poginulom ratniku.
Kako bih volela da lično zarijem oružje u onu Ebu-Sufjanovu
trbušinu! Kod Uhuda je likujućim lažima o Muhamedovoj smrti
ojačao moju mržnju. A zatim, kad smo se poraženi vukli u svoj
logor, rugao se podsećajući nas: Videću te ja na Bedru, moćni
Proroče! Ukoliko se usudiš da se opet boriš s nama. Pa da li se
usuđujemo? Naši jedva čekaju da sećanje na Uhud izbrišu ljudima iz
glave! A ja, koja već više od godinu dana vežbam mačevanje, jedva
čekam da svoj umet oslobodim večito prisutnog straha od Kurejšija,
čiji se vođi hvališu kako će pobiti sve naše muškarce.
Ebu-Sufjan nije bio jedini protivnik kojeg treba ućutkati. U
poslednje vreme je i Ibn Ubej učestao svoje napade na Muhameda,
nazivajući ga „lavom bez zuba“ pred svima redom. Posle onog
neprijatnog susreta sa mnom i Sirotinjskom majkom, Ibn Ubej je nas
dve ostavio na miru. Ali i dalje je kinjio sirotu Sevdu i Hafsu kad
god nekuda izađu, nastojeći da svima pokaže kako je Muhamed
slabić.
„Plaši se da se sa mnom suoči, šta god da mu uradim“, razmetao
se.
Tim vređanjem Muhamedovih žena Ibn Ubej se zaista dokazao
kao prava kukavica. Ostali u našem gradu nisu bili toliko bezopasni.
Nadirsko pleme je iz dana u dan bilo sve nasilnije. Kao i njihovi
rođaci Kajnuci, i oni su trgovali s Kurejšijama, i poricali
Muhamedove tvdnje da je on Prorok kojeg je navestilo jevrejsko
Pismo.
Jedne noći, dok je stajao ispred njihovih zidina i savetovao se s
mojim ocem i Omerom, jedan broj nadirskih vođa pokušao je da
Muhamedu na glavu baci ogroman kamen. Alija ga je podbadao da
ih sve kazne, za pouku drugim neprijateljima. Ali Muhamed se
odlučio za milost. Umesto da pobije Nadire, zadužio je naše borce da
ih sprovedu iz grada, kao što su uradili i s Kajnucima. Njihov dug,
124
spor karavan vukao se pored džamije, a čitava rulja pravovernih
nagrnula je na ulice da ih pljuje i ismeva. Ja sam stajala na ulazu u
džamiju zajedno s Hafsom, Sevdom i Um al-Masakin, i posmatrala
tužnu predstavu, ali za izdajnike nisam imala suza. Debeli tepisi,
svećnjaci što blistaju na suncu, divovske vreće s hranom prebačene
preko sapi jahaćih grla, sve to nije ostavljalo mesta da bilo ko jaše,
već su svi — žene, deca, muškarci — bili primorani da idu peške
pored živinčadi. Niz nadirska lica tekle su suze, pa se zapitah da li je
progonstvo zaista bolje od smrti. Ali Muhamed nikako nije hteo da
ubija Narod Knjige (misli se na muslimane, hrišćane i Jevreje; sve narode čija
se religija zasniva na starozavetnom predanju i veri u jednog Boga).
Mole se istom Bogu kao i mi, bio mi je rekao.
Posle smo čuli kako su Nadiri smesta poleteli Kurejšijama u
zagrljaj — pa nam se smejali što smo ih pustili da odu. „Moćni
Muhamed se gadi i od samog prizora krvi“, govorili su. Nadali smo
se da ćemo ih videti na Bedru, gde će brzo otkriti koliko smo
gadljivi.
Dok sam koračala duž karavana što se spremao za Bedr, tražeći
Muhameda, ljudi iz šatorskog naselja, u ritama, pozdravljali su me
osmesima i klimanjem glave, tovareći kamile koje su im dali za ovo
putovanje. Oni su se među prvima dobrovoljno javili za ovu bitku,
rekla mi je Um al-Masakin. Hoće da se oduže Muhamedu što je
dobar prema njima, kazala je.
Zastajala sam da popričam s njima, ali Um al-Masakin je bila ta
koju su želeli da vide. Prilikom obilazaka šatorskog naselja s njom,
tamošnji stanovnici su se prema meni odnosili s poštovanjem, dok su
Um al-Masakin dočekivali toplim zagrljajima. Iako sam se upinjala
da im upamtim imenima i da se naviknem na zaraze, rane i smrad što
ih rađa njihova sirotinja, izgleda da se Um al-Masakin više osećala
kao kod kuće tamo, sa svojim stanarima šatora, nego u haremu sa
svojim sestrama-ženama. Naravno, ona je odrasla pomažući
nevoljne. Majka joj je bila kći babice i siromašnog beduina; budući
velika lepotica, udala se za imućnog čoveka, ali nikad nije zaboravila
svoje korene. Zajedno s ćerkom je svoje dane provodila među
sirotinjom; porađala žene, negovala bolesnike.
„Uvek se najbližom Alahu osećam dok pomažem drugima“,
govorila je Um al-Masakin.
Pružanje pomoći stanovnicima šatora ulilo je i meni osećaj
bliskosti s Bogom. Dok sam radila rame uz rame sa Sirotinjskom
125
majkom, ispunjavao me je mir kakav nisam ni sanjala da postoji. A
prema miloj, ljupkoj Um al-Masakin razvila sam takvu nežnost da
sam se čudila kako sam ikada mogla da budem nepoverljiva prema
njoj.
Ona i ja ćemo na Bedru brinuti o ranjenicima, ali ja sam imala
još jedan cilj. Uloga vidarke za mene je bila najkraći put da na
bojištu postignem uspeh. Želela sam da se borim, da Muhamedu
dokažem da sam pravi borac. Ukoliko u poslednje vreme uopšte
neko može da mu privuče pogled— osim lepih udovica.
Već nekoliko meseci je Muhamed posećivao kuću Um-Seleme,
jedne od najlepših žena u Medini. Isprva je pravio društvo njenom
ranjenom mužu Abdulahu, koji mu je bio brat po mleku i prijatelj.
Kad je Abdulah preminuo od rane zadobijene kod Uhuda, Muhamed
je nastavio da obilazi udovicu, tešeći je dok je u žalosti. Bar sam ja
tako mislila. Posle više meseci, još je odlazio da se s njom vidi, te je
po umetu krenulo da se šuška.
„Omer i Ebu-Bekir prosili su udovicu Um-Selemu, a ona ih
obojicu odbila, možeš li ti u to da veruješ?“, upitala me je jednom
Sevda, smejući se tim ogovaranjima. „Čuva se ona za najboljeg, tako
mi Alaha. Ja prva neću se nimalo iznenaditi kad je Prorok dovede
svojoj kući.“
Sada, tražeći ga pogledom duž karavana, videh Muhameda kako
nespretno privija Sirotinjsku majku na svoju verižnu košulju.
Namrštih se. Kakvo je to nepoštovanje prema nama ostalima iz
njegovog harema! Ali kad priđoh bliže, videh da to nije nikakvo
strastveno grljenje. Muhamedove oči je poput kukuljice senčila
briga.
„Pomozi joj, Ajša. Bojim se da joj i nisam neka pomoć dok sam
u ovim verigama“, reče.
Tad je i začuh kako jeca. Privukoh je k sebi, pa je upitah šta nije
u redu.
Umrla je Bisar“, izusti Um al-Masakin gušeći se. „Ona sirota
mala! Od ospica, Ajša. Bila je preslaba da bi se izborila.“ I meni
navreše suze na oči, jer to dete šatorskog grada obe smo zavolele.
„Ostala sam uz nju celu noć, hvatala se za lekarije, tražila sredstva da
je lečim. Ali sam zaboravila da se molim. Mislila sam da je mogu
spasti, Alaha mi! A sad je više nema zbog moje taštine.“
Coknuh. „Samo Alah odlučuje hoćemo li živeti ili mreti. Tako
Muhamed veli.“ Izmakoh se da je strogo pogledam. „To što si bdela
126
da drugome pomogneš nije taština, Sirotinjska majko. Taština je kad
kriviš sebe za njenu smrt, kao da si imala moć da je sprečiš!
Te reči su čak i meni zazvučale oštro, ali izgleda da su delovale:
Um al-Masakinini jecaji umiriše se i pretvoriše u šmrcanje. Pomogoh
joj da zajaše kamilu, ali pogurena pleća govorila su mi da je Um al-
Masakin previše iznurena da bi putovala. Iako sam znala da
ranjenima ne mogu da pomažem sama, upitah Muhameda ne bi li
trebalo da je ostavimo u Medini. Naći ću neki drugi način da zađem
na bojište.
On se pogladi po bradi, mršteći se. „Stanovnici šatora su tražili
da s nama pođe i Um al-Masakin. Misle da će im doneti sreću. Bez
nje se neće boriti na Bedru.“
„Reci im da je poslala mene da je zamenim.“ Razmetljivo isukah
mač. „Na bojište ne nosim samo sreću već i umeće borbe!“
On se nasmeja i uputi mi tako topao pogled da pomislih kako ću
se rastopiti. Ispruži ruku, pa mi očeša palcem obraz.
„Moja mala nevesto-ratnice.“
„Nisam ja baš tako mala“, uzvratih. „Trinaest mi je godina.“
„Da, a vidim da ti je i mač porastao.“ Na to mi odmeri oružje,
puno zasekotina i ulubljenja. Omer mi nikada nije vratio onaj moj
dečji mač. Oružje nije za devojčice, izgrdio me je kad sam mu ga
zatražila. „Zaboravio sam da kažem Omeru da ti vrati mač što sam ti
ga ja dao.“
„Više mi ne treba“, rekoh. „Ovaj mi je isprva bio nezgrapan, ali
sad mi se više sviđa.“ Pa se značajno osmehnuh. „Rastem.“
„Ali si svejedno premlada da se boriš, Crvenperčice. Čak ni
dečake ne puštamo na bojište do petnaeste godine.“
„Znam da ne mogu da se borim.“ Uputih mu najveštiji nevin
pogled. „Nosim mač samo za slučaj da mi zatreba. Da štitim Um al-
Masakin dok neguje ranjenike.“
Muhamed razvuče usta u osmeh. Ja mu uzvratih. Nismo ni on ni
ja toliko glupi.
Četiri noći smo jahali do Bedra, ovoga puta bez žurbe. Šta nas
briga ako Kurejšije stignu prve i spreče nam prilaz bunarima, kao što
smo mi njima uradili prošle godine. Poneli smo i višak mešina s
vodom, a uz pomoć. Alahovu, porazićemo ih uprkos svakom
lukavstvu kojem pribegnu.
127
Brinula sam se, međutim, za Um al-Masakin. Prvog jutra, kad
sam joj pomogla da siđe s kamile, pala je na mene, a onda otišla u
svoj šator teturajući se.
„Povratiće se meni snaga kad se malo odmorim“, rekla je.
Ali snaga joj se nije povratila. Bela koža joj je porumenela od
groznice, a disala je kao da joj grudi lomi neki težak kamen. Navalila
sam na Muhameda da je vrati kući, ali ona ga je ubedila da je samo
iznurena od negovanja stanovnika šatora.
„Brini se o njoj, Crvenperčice“, rekao mi je tad. „Vodi računa da
se ne iscrpljuje.“
Trudila sam se, ali ona je svake večeri, pre nego što pojašemo
dalje, uporno htela da obiđe stanovnike šatorskog naselja. Taj napor
da se odvuče do začelja karavana, da s njima razgovara živahnim
glasom, pa da se potom, naslanjajući se meni na ruku, vrati do svoje
kamile — to bi joj isisalo svu snagu još i pre nego što počne naše
noćno putovanje. Posle drugog dana, bili smo prešli sredinu
rastojanja od Medine do Bedra, pa više nije ni bilo razumno slati je
kući.
„Ti si mi, Ajša, najbolja negovateljica na svetu“, govorila je.
Stupali smo nepreglednom, neprijateljskom pustinjom, pod
sjajem baklji, tako blistavih da su nam poput sunca osvetljavale put.
Izvidnice nisu tragale samo za senkama beduina-pljačkaša i
kurejšijskih uhoda, već i za znacima peščane oluje, naročito strašnog
samuma, vrelog paklenog vetra, poznatog po tome što proguta čitave
vojske, kao da je pustinja neka zver kojoj treba hrane. Ukoliko je
Muhamed i razmišljao o takvim opasnostima, nikako nije
dozvoljavao da mu se briga primeti.
„Da li bi Alah napustio svoje vernike dok brane Njegovo ime?“,
reče.
Kao da nas vodi božja ruka, lako smo prošli surovom pustinjom
do hladnog izvora kod El-Revhe — zaboravljajući Sevdina
upozorenja na džine što vrebaju u njenim jarugama — pa zatim do
Al-Safre s onim njenim otmenim, od sunca izbledelim građevinama
što na krovu imaju čardake, i s palmovim vrtovima opojnim od
miomirisa Šimšira sjajnoga lišća.
Na jedan berid posle Al-Safre, prošli smo kroz niz palmovih
šumaraka, uživajući u hladovini, pa zašli u bregove Bedra, između
kojih je, poput posrebrenih vitica devojke na mesečini, proticala reka
što se napaja sa izvora. Na ogromnoj peščanoj površi ukraj malog
128
grada nije bilo Kurejšija kad smo stigli, na oduševljenje naših
ratnika. Smesta su krenuli da kopaju u pesku kako bi se izvor razlio,
kao što su učinili pred prvu bitku na Bedru, ali Muhamed ih zaustavi.
„Nećemo da se Kurejšije ovog puta hvališu kako nam je bila
potrebna varka da bismo ih porazili“, reče.
Sunce što se rađalo zalivalo nam je oči bojom krvi dokje
Muhamed započinjao jutarnju molitvu. Um al-Masakin, lica bledog
kao mesec što iščezava, molila se odmah do mene, ali jedva sam je i
primećivala. U molitvi sam preklinjala Alaha da mi podari hrabrosti
da se danas junačno borim, dok sam se pak u duši nadala prilici da
Muhamedu pokažem kako sam podjednako sposoban borac kao Um-
Umara. I podjednako žena kao sve moje sestre-žene.
Posle godinu i više dana u njegovom haremu, i predobro sam
znala kakva je ludost biti u braku bez pravog braka. Svima bi u
umetu obrve odskočile od čuda kad bi se ta vest pronela. Tražeći
saveta, već sam se poverila Hafsi i mojoj sestri Esmi, a utehu sam
potražila i od Sirotinjske majke. Sa svakom novom poverenicom
zalazila sam u opasnost da se ogolim, a čemu to? Esmina igra me je
izdala. Hafsina kana prošla je neopažena. A varzilo, afrodizijak koji
mi je dala Um al-Masakin, samo je izazvao brižne Muhamedove
poglede — zurio je u čudni žuti premaz na mom licu, pa upitao da
nisam bolesna. Nemajući više strpljenja za istančan pristup, pokušala
sam da budem neposredna.
„To je namenjeno da ti podstakne želju“, rekla sam. On mi je
rastršio kosu.
„Jä, Crvenperčice, ne žuri toliko da odrasteš“, uzvratio je.
„Uživaj u detinjstvu dok možeš.“ Upravo tad sam shvatila da su
Sevdine priče tačne: Muhamedovo zanimanje okrenulo se na drugu
stranu.
Završismo molitvu; ja smestih Um al-Masakin u postelju, a onda
se hrabro zaputih u Muhamedov šator, ogroman zaklon prekriven
dugačkom, rutavom kamiljom dlakom boje cigle, kao što je moja
kosa. Kožu mi je milovao svež, vlažan povetarac. Udahnuh miris
hladne vode i bademovog cveta. Pored mene prođe pogureni stari
pesnik Hasan ibn Tabit, veslajući rukama dok je izvikivao stihove u
slavu one prve bitke na Bedru:
Nek znaju Mekalije kako smo sravnili sa zemljom nevernike u
času obračuna:
129
Na našem bojištu pobili smo im vođe, a kad su se povukli, kičmu
smo im slomili,
Ubili smo Ebu-Džala, a pre njega Utbu, i s njima Šejbu dok je
ničice padao ruku pruženih, žrtvu prinoseći,
Ubili smo Suvejda, pa posle njega Utbu, isto tako i Tuma dok je
prašina letela,
Koliko samo pobismo ljudi od plemenita soja, od vođa, od
ugleda i dobrog glasa među ljudima,
Ostavismo ih lajavim zverima na brigu, da se posle peku u vrelim
dubinama ognja paklenog.
Dok je Hasan prolazio, ljudi su klicali i bodežima i mačevima
napadali nevidljive protivnike. Ja sagoh glavu i uđoh u Muhamedov
šator. Bio je prevelik za dvoje, postavljen na visokim motkama, ali
služio mu je takođe i kao medžlis, za sastanke sa savetnicima na
mestu gde su skriveni od sunca i ušiju uhoda. Razmotah ćebe kako
nam ne bi upadao pesak u kosu i ležaj; povrh njega raširih našu
ovčiju kožu, pa legoh i tako tvrdo zaspah da nisam osetila kad se
Muhamed uvukao u postelju kraj mene, niti čula Bariru, služavku
koju su moji roditelji poslali sa mnom, kako me dovikuje spolja.
„Zove te Sirotinjska majka. Brzo!“, reče budeći nas oboje.
Privijajući odeću oko sebe, Muhamed i ja potrčasmo ka Um al-
Masakininom šatoru.
„Sve više vrela sa svakim satom“, reče mi Barira. „Tebe zove.“
Unutra zatekoh Sirotinjsku majku kako leži nauznak i bacaka
oznojenu glavu levo-desno. Šatorom se širio miris nalik na kiselo
mleko. Poslah Bariru po mokru krpu, da Sirotinjskoj majci rashladim
vrelo čelo i obraze. Um al-Masakin je zurila u mene očima nalik na
vulkansko staklo, sjajnim i neprozirnim.
„Strepim da su ospice. Molim te, daj mi hatme“, prodahta.
Probrljah po njenom svežnju s odećom pa izvadih torbu s
lekarijama. Tiho uđe Barira s nekoliko mokrih krpa. Muhamed uze
da briše Um al-Masakini lice, a ja sam za to vreme u avanu rastrljala
tučkom hatmu, načinjenu od sleza, s malčice vina, pa joj pomogla da
ispije smešu. Na silu se osmehnuh, u nadi da neće primetiti da me je
strah. Hatma i sirće čuda čine kod obične groznice, ali kod ospica
slabo pomažu — ako uopšte pomognu.
130
Oprezno sam joj kutlačom sipala vode između ispucalih usana.
Ona me ščepa za ruku i čvrsto je stisnu.
„Ova bolest je veoma zarazna“, izusti.
Naredih Bariri da izađe. „Ne puštaj nikoga unutra. Reci im da je
Prorok tako naredio.“
Potom se okrenuh Muhamedu. „Treba i ti da ideš. Ne smeš da se
izlažeš opasnosti od ove boljke. Treba da predvodiš vojsku.“
„Ajša!“ Um al-Masakin me opet steže za ruku. „I ti. Idi.“
„Ni slučajno!“ Zatim utišah glas. „Jä, Muhamede, zar u našem
karavanu nema drugih vidara? Ja sam skroz neiskusna.“
„Naći ću koga mogu“, kaza on. „Ostaješ ovde?“
Napolju se razleže vika. Muhamed ustade. Čuh Bariru kako nešto
pišti na svom jeziku; onda kao oluja ulete Omer, a ona mu je visila o
ruci. On je odgurnu u stranu kao kakvu muvu, te se Barira prući po
podu. Ja skočih na noge.
„Ovamo je zabranjen pristup!“, kriknuh.
„Neće jedno žensko žgebe da zadrži Omera ibn al-Kataba“,
zareža. Zatim se pokloni i izvini se Muhamedu što upada, ne
pridajući pažnje Sirotinjskoj majci koja mu se znojila kraj samih
nogu.
„Izvidnice su videle manji broj Kurejšija kako se bliže na
konjima“, reče. „Nose poruku od Ebu-Sufjana.“
Muhamed reče da mora ići kako bi se spremio da ih dočeka, ali
pre toga je zamolio Omera da nađe lekara za Sirotinjsku majku.
Ispratih muža do ulaza u šator.
„Poslaću ti Bariru po moj mač“, rekoh mu. „Čisto za slučaj da
nam zatreba oružje.“
On mi obuhvati šake dlanovima. „Mani se bitke“, kaza. „Um al-
Masakin sad ne sme da ostane sama. Strahujem da se bori s dušom.
Obećaj mi da ćeš ostati uz nju, šta god da se desi.“
Ništa od borbe! Osetih se kao izduvana lopta od kozje bešike. Da
ne pomognem umetu da savlada Ebu-Sufjana? Da u Muhamedovim
očima ne vidim poštovanje i uvaženje — pa možda i žudnju kad
dobijemo bitku? Um al-Masakin se i pre razbolevala, ali se uvek
oporavljala. Negovanje sirotinje dalo joj je snagu da se odupre
bolesti.
„Šta ako Omer nađe vidara?“, upitah. „Zašto i tada moram da
budem ovde? Ne mogu ništa za nju da učinim, ali zato mogu da
pomognem umetu na bojištu.“
131
„Ona te voli, Ajša. Bićeš joj uteha.“ Pa me poljubi u čelo.
„Ostani tu.“
Pošto je izašao, trepnuh da rasteram suze, govoreći sebi da ne
budem sebična. Važnije je pomoći Um al-Masakini nego izvojevati
hiljadu bitaka. Klekoh kraj nje, pa joj sklonih kosu s lica, i uskoro me
obavi ono dobro znano osećanje spokoja. Pevala sam joj, kvasila joj
čelo, slepa za sve što se dešava oko šatora, sve dok nije utonula u
san. A onda se spolja ponovo začu vika. Priđoh ulazu u šator, pa tu
stadoh s Barirom gledajući kako četvorica naših boraca proleću
vitlajući mačevima, pravo ka Muhamedovom šatoru. Čuh Alijin krik;
videh kako njegov odred kreće da se postrojava u borbeni poredak.
Prsti su me svrbeli da se dohvatim mača.
„Osećam se nesigurnom kad sam bez oružja, a vojska je u
pokretu, rekoh Bariri. „Ali Muhamedu sam kazala da ću ostati ovde
sa Sirotinjskom majkom. Hoćeš da mi ga doneseš? Nemoj niko da te
vidi.“ Barira se uskoro odšunja, neprimećena, u moj i Muhamedov
šator.
Vrativši se unutra, Um al-Masakin zatekoh još usnulu; usne su
joj se micale, a lice joj se kupalo u hladnom znoju. Gde je taj vidar?
Obrisah joj znoj, pretražujući joj pogledom lice ne bih li ugledala
kakav znak poboljšanja, ali ništa nisam ustanovila. No činilo se da se
stanje isto tako i ne pogoršava. Smirena, ponovo krenuh ka ulazu u
šator da gledam kako se produžuju redovi naših vojnika, dok Alija
stupa između njih i izvikuje naređenja.
„Kurejšije stižu!“, povika neko protrčavši pored mene.
Kamile su frktale. Oružje zvečalo. Mačevi pevali i jektali. Gde je
Barira? Prošetah po šatoru, izađoh ispred, zatim se vratih unutra da
proverim kako je Um al-Masakini: spavala je. Posle čitave večnosti,
Barira se uvuče u šator, raširi pokrivku, pa izvuče moj olupani mač
sa starim, potamnelim balčakom.
Radoznalo je posmatrala dok sam izvodila poteze mačem, ali se
namršti kad počeh da se hvališem koje sve Kurejšije nameravam da
pobijem u ovoj bici. „Čujem kad si rekla sestri-ženi da je nećeš
ostaviti“, kaza.
Alaha joj! Ama je li Barira moja savest? Vratih mač u kaniju.
„Videćemo kad se probudi.“
Projahaše petorica na zapenjenim konjima. Imali su verižne
košulje i kalpake, a konji su im bili oklopljeni štavljenom kožom.
Gizdava oprema im je blistala kao izribani zubi, sjajna i nova, nimalo
132
nalik ulubljenoj i izubijanoj koju su nosili naši vojnici, poskidanoj s
mrtvih vojnika. Na čelu jahača prepoznadoh neumoljive, hladne oči
kurejšijskog ratnika Halida ibn al-Valida. Okrenu te svoje oči u mene
i ja se zagrcnuh; strah me tako steže da mi se preseče dah. Kao
opčinjena sam zurila u dugački ožiljak što mu je poigravao na levom
obrazu, nalik na čoveka što se grči od bola. Slušala sam bila priče o
tome kako mu je lice krvarilo u prvoj bici na Bedru.
„Vratio se po još jedan ožiljak, da mu se slaže s prvim“,
razmetljivo uzviknuh drhtavim glasom.
Kako sam žudela da se iskradem i slušam šta muškarci
raspravljaju! Ali obećala sam da neću napuštati Um al-Masakin, pa
zato poslah Bariru, opomenuvši je da pazi da je niko ne vidi.
Za sve to vreme je Um al-Masakin spavala. Gledaj je kako je
mirna — izvesno se oporavlja. Udarih nogom o zemlju, na šta
poleteše oblačci prašine. Očigledno nisu našli nikakvog vidara. A
opet, ako je ozbiljno bolesna — mada nisam verovala da je ova
groznica toliko opasna kao što Muhamed tvrdi — meni manjka
veštine i znanja da joj pomognem. Podjednako stručno može da je
dvori i Barira dok sam ja napolju, priključena muškarcima.
Ali ako me Muhamed vidi na bojištu, zacrveneće se od besa — i
mogao bi ponovo da izgubi veru u mene. Ako ostanem u šatoru,
međutim, to znači da ću propustiti priliku — ponovo — da
pomognem svom umetu.
Sve sam moguće radila kako bih se odazvala božjem pozivu na
oružje: vežbala sam, nabavila mač, nalazila načina da se pridružim
našoj zajednici u svakoj važnijoj bici. Spremna sam da pomognem
da se moja zajednica oslobodi opasnosti od Kurejšija, a ipak izgleda
da sam osuđena na neuspeh. Zašto, Bože? Najpre kod Uhuda, kad mi
je Omer oduzeo mač, pa sad na Bedru, gde sam zatočena u logoru s
Um al-Masakin i njenom boljkom, dok spava nesvesna da sam pored
nje.
Mlitava ruka joj je počivala u mojoj kao mokra krpa. Opipah joj
otkucaje u žili, i sopstveno srce mi zalupa kad isprva ne osetih ništa.
Na kraju pritisnuh prste pod njeno grlo i osetih slab damar,
neravnomeran, nalik na pijanca što posrće. A koža joj više nije bila
rumena i vrela, već bleda i hladna.
Kosa mi se diže na glavi, kao da je kroz šator dunuo neki studen
vetar. „Um al-Masakin!“, prošaptah, napola se nadajući da će se
133
probuditi i osmehnuti mi se, pokazujući da joj nije baš toliko loše
koliko se čini.
Šator se zatrese od tutnjave kopita. Skočih i pritrčah ulazu, gde
videh kako projahuju kurejšijski izaslanici, odlazeći iz logora. Halid
ibn al-Valid, na čelu pregovarača, izvi usne u kriv osmeh, od kojeg
me ispuni strava. Naše lukonoše su stajale postrojene i uvežbavale
istovremeno puštanje strela. U srcu sam se borila s čežnjom da im se
pridružim. Um al-Masakin i ja bismo sad bile na bojištu, ona sa
svojom torbom s lekarijama, ja sa svojim mačem. Upućivale bismo
borcima želje da ih služi sreća i delile trave da im uvećaju snagu.
Kretale bismo se tamo gde je najgušće, a Omer se ne bi tužakao, zato
što bismo bile vidarke, a njemu bi i samom danas mogla ustrebati
pomoć. No umesto toga, Um al-Masakin leži na zemlji bolesna,
nesposobna sama sebi da pomogne, a njena pomoćnica šetka šatorom
i moli se za priliku da se bori.
„Zar ne možeš nešto da učiniš?“, molila sam se naglas, gledajući
ka raju. „Jä, Bože, preklinjem Te da me oslobodiš iz ovog šatora. Ne
mogu da dišem!“ Osećanje zarobljenosti i bespomoćnosti— isto ono
koje sam proživela u perdi nadilazilo je moju ljubav prema sestriženi.
Berira se ušunja tiho kao šapat. „Vojska ne dođe na Bedr.“
„Nemoguće!“, frknuh. „Lično Ebu-Sufjan nas je izazvao!“
„Namamio je Proroka da danas dođe ovamo, a on će za to vreme
provesti oko Medine velik karavan“, reče ona. „Izaslanici se smejali
kad kazali Proroku. Omer hoće da ih ubije, ali Prorok kaže: ne.“
Kao nagli vetar, zahvati me olakšanje. Ne dolaze! Borbe neće
biti. Ipak neću morati da propustim bitku. A sad ćemo moći da
večeras krenemo kući. Moramo da prenesemo Um al-Masakin u
Medinu što pre. Tamo bi nečije ruke, vičnije od mojih, mogle da joj
povrate zdravlje.
Do ušiju nam doleluja ječanje. Uđoh u šator smešeći se, u nadi da
ću ugledati Um al-Masakin znatno oporavljenu posle dugog sna.
Umesto toga, oči su joj bile iskolačene od straha.
„Jä, Ajša!“ kriknu. „Pomozi mi!“
Pritrčah joj i privih je na grudi. Sva se tresla; koža joj je bila
hladna, kao da je upala u bunar.
„Moja deca“, izusti. „Nije trebalo da ih ostavljam. Hoću da ih
vidim, Ajša! Vodi me njima, molim te.“ U bunilu je, shvatih. Decu je
ostavila pre mnogo godina, kod prvog muža, u Meki.
134
„Bitka je otkazana, Um al-Masakin. Idemo kući.“ Milovala sam
je po kosi i mrmljala joj smirujuće reči, ali srce mi je lupalo. Ostani
sa mnom, Sirotinjska majko. Samo još neki dan, dok ne budemo u
stanju da ti dovedemo pomoć.
„Bitka, otkazana?“ Osmehnu se. „Hvala dragom Alahu. Ovoga
dana braća neće ubijati braću.“
„Da, hvala dragom Alahu“ ponovih kao odrvenela dok mi se po
koži razlivao stid. Jeste, obradovala sam se toj vesti, ali iz sebičluka.
Nisam čak ni pomislila na krvoproliće, niti na živote boraca na
obema stranama. Ali sad sam shvatila da Um al-Masakin zbori
istinu: ove bitke s Kurejšijama zaista okreću brata na brata, oca na
sina, rođaka na rođaka. U sećanju sam još nosila onaj zadah i stravu
smrti iz bitke kod Uhuda. Dotad nisam sebi dopuštala da o tome
razmišljam, dok sam se pripremala za boj, ali sad promucah molitvu
u znak zahvalnosti što se taj košmar odlaže.
„Dečice moja“, zaječa Um al-Masakin ponovo, zabacujući
znojavu glavu tamo-amo po jastuku. „Muž mi ih je oduzeo. Zašto
sam ga pustila, Ajša? Sinovi moji!“ Licem su joj lile suze.
„Jä, Sirotinjska majko, štedi snagu. Videćeš svoje sinove“, rekoh.
„I svoj narod iz šatora. I oni su tvoja deca, zar ne? Zato te i zovu
Sirotinjska majka.“
„Stanovnici šatora ko će o njima da se brine?“ zastenja ona.
Nemoj, molim Te, molila sam se nemoj. Molim Te, ne uzimaj je.
Zašto sam od Boga tražila da me oslobodi staranja o Um al-
Masakin? Obećala sam Muhamedu da ću ostati s njom, a sad će joj
Alah prekratiti život kako bih mogla da se uključim u bitku koja se
neće biti.
„Zovi Proroka“, reče. „Treba mi Muhamed!“
Pozvah Bariru pa je poslah da ga nađe. „Stiže“, rekoh Um al-
Masakini.
„Obećaj mi da ćeš voditi brigu o stanovnicima šatora“ zahripa
ona, tako mi snažno stisnuvši ruku da se lecnuh od bola. „Nikog
drugog nemaju.“
Progutah pljuvačku. Ja da se brinem o njima? Kako uopšte mogu
da u njihovim srcima zamenim Um al-Masakin, nju koja im je davala
čitavu sebe — koja je stavljala život na kocku, a sad će da ga izgubi
opet zbog njih?
No njen stisak oko moje ruke i strah u njenim očima nagnaše me
da izgovorim ono što joj je neophodno da čuje. „Ja... obećavam“,
135
rekoh. „Ne sekiraj se za svoj narod iz šatora, Sirotinjska majko.
Brinuću se ja o njima, ako bude potrebe.
Tad prestade da cepti. Počivala mi je na rukama, odjednom
mirna.
„Ali potrebe neće biti, sestro-ženo.“ U grlu su mi nadolazile suze
koje sam gutala da prikrijem tugu. „Čim te prenesemo u Medinu,
biće ti bolje.“
Zagledala mi se u oči. „Koliko si ti puna ljubavi, Ajša.“
Zaplakah. Greši u vezi sa mnom. Ona koja je puna ljubavi ne bi
šetkala po šatoru i stezala mač dok joj sestra-žena leži na samrti. Ona
koja je puna ljubavi ne bi se molila za oslobođenje kako bi uletela na
bojište. Da sam se ja razbolela, Um al-Masakin me ne bi ostavila ni
na treptaj oka.
„Ti si ta koja je puna ljubavi“, rekoh, ali njoj oči postadoše
bezizražajne.
„Um al-Masakin“, zagrcah. „Um al-Masakin!“ Prodrmusah je, no
glava joj samo zaklima.
U šator upadoše Muhamed i Barira, ali ja ih nisam videla.
Položila sam Sirotinjsku majku na njen jastuk, pa pokrila lice
rukama.
„Povlačim reč!“ zajecah u skupljene šake, u tamu koju sam njima
stvorila. „Jä, Bože, molim Te, ne obaziri se na moje molitve i vrati
nam je. Samo sam htela da se pravim važna, a sad nje nema više.
Trebalo je da se molim za Um al-Masakin, a ne za sebe.“
Neka ruka me steže za rame, ali ja se skupih i izmakoh. Ne
zaslužujem da me neko teši. NoMuhamed me obgrli obema rukama i
ne dade mi da pobegnem.
„Nema je više“, rekoh. „Umrla je, i to mojom krivicom.“
Muhamed me pomazi po kosi, kao što sam ja pomazila Um al-
Masakin onog dana kad smo krenuli iz Medine — je li moguće da je
to bilo pre samo četiri dana?
„Seti se šta si tad rekla, Ajša“, promrmlja. „Samo Alah odlučuje
hoćemo li živeti ili mreti. Ostalo je taština.“
Priželjkivati slavu na bojištu dok ti se sestra-žena bori za goli dah
— to je taština. Ali nisam ispravila Muhameda. On se radi Alaha
odrekao sveg što je ikad imao. On ne zna ništa o taštini. Još ne zna.
14 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:49 pm
Margita
Administrator
11.
Tarid i mesečina
Medina, jul 626 • Trinaest godina
mrt moje prijateljice Um al-Masakin tištala mi je telo kao
golem kamen, vukla me nadole kad god pokušam da se
dignem iz postelje, savijala mi leđa dok se vučem od moje
kolibe do kuhinjskog šatora. U pokušaju da me razvedre — a
verovatno želeći i da me operu, budući da sam prestala da se
zanimam za to kako izgledam — Sevda i Hafsa su me povele u
hamam, javno kupatilo gde se žene Medine okupljaju radi pranja,
nege tela i razmene abrova.
Napolju je dan bio čudnovatno prohladan i oblačan; odslikavao
je moje turobno raspoloženje. Na moje olakšanje, kupatila nisu bila
zakrčena; samo se nešto malo žena izležavalo u velikim
četvorougaonim, kamenom popločanim kadama, koje su se pomoću
bakarnih cevi punile iz obližnjeg izvora. Druge su se pak odmarale
na kamenim pločama pored vode i brisale se peškirima, ili pak
sedele, odevene i namirisane, dok su im kćeri uplitale kosu. Sparni
vazduh prožimali su mošus i sandalovina, lavanda i ruža,
nadjačavajući zapah izgorelog ulja iz svetiljki na kamenim zidovima.
Um-Ajmana, Sevdina od sunca izborana prijateljica, ujedno
supruga Muhamedovog posinka Zejda, dočeka nas suvim poljupcima
i grozničavim pitanjima čim smo ušle.
Zašto, htela je da zna, Prorok ne nosi tamnoplavu boju posle
smrti svoje drage žene?
„Veli da onima koji žale za umrlim pravovernima manjka vere“,
objasni Sevda Um-Ajmani dok smo se svlačile i uranjale tela u kadu.
Zejneha već danas sedi uza samoga Alaha, rekao je na jutro njenog
pogreba, i zabranio gradskim narikačama da se priključe pratnji dok
smo išli ka njenom budućem grobu.
Zašto, pitala je zatim Um-Ajmana, ja izgledam tako propalo i oči
su mi crvene? Sevda joj ispriča koliko od srca oplakujem svoju
S
138
sestru-ženu — „Ne zato što nije dobra vernica, Alaha mi, već što joj
nedostaje Sirotinjska majka. Njih su dve sve zajedno radile.“
Njihove reči su mi padale na glavu kao udarci, potiskujući me
pod vodu. Ostala sam dole koliko god sam mogla, skrivena od suznih
pogleda mojih sestara-žena. Ali avaj, nisam mogla da se skrivam
zauvek od Um-Ajmane, kojoj su oči sijale kao da zna moju tajnu.
„Sirota Ajša. Ti i tvoje sestre-žene toliko svega i svačega delite,
zar to nije istina? Uključujući i Proroka“, reče klimajući glavom.
„Ali sad kad nje više nema, malo ćeš manje da deliš, mmm? Izgubila
si sestru-ženu, ali stekla muža, mmm? Možda će te sad Alah
blagosloviti detetom. Onda ćeš ućutkati sve laparave jezike u
umetu.“
Pogledah naniže, u ruke, ne želeći da vređam Sevdinu prijateljicu
pogledima punim mržnje.
,Ja bih rado delila Muhameda s Um al-Masakinom“, rekoh,
„samo da je opet uz mene.“
No kako mi je bol pomalo uminuo, tako sam počela da uviđam
koliko je pronicljiva Um-Ajmana. S jednom ženom u haremu manje,
sad sam Muhameda viđala više nego za čitavu prošlu godinu dana:
mačevali smo se u dvorištu, zajedno jahali kroz pustinju i utrkivali se
ko je brži na jeziku dok smo se upinjali da jedno drugome
doskočimo. Poduprta njegovom ljubavlju, počela sam više da se
osećam kao prava kaduna. Ali sam vodila računa da održim obećanje
dato Sirotinjskoj majci i da s vremena na vreme obilazim njoj dragi
grad šatora.
Isprva su mi ti odlasci bili mučenje. Boreći se da prevaziđem
tugu — i grižu savesti — zbog Um al-Masakine smrti, slabo sam
mogla pružiti okrepljenja stanovnicima šatora, koji su plakali i
jadikovali za njom, i molili me da im prepričavam njene poslednje
sate. Kako da pričam o njenoj smrti kad i mene treba delimično
kriviti? Svoje sam želje postavila iznad njenih potreba i Alah ju je
uzeo. Odsad pa nadalje, boriću se da popunim njeno mesto ne samo
brigom o stanovnicima šatora već i tako što ću više misliti na druge,
a manje na sebe.
Ta mi je zakletva iščilela iz glave čim mi je Muhamed, svega tri
meseca posle smrti Sirotinjske majke, naložio da njene odaje
preuredim za novu suprugu. Sevdina predviđanja su se ostvarivala:
deset meseci po smrti Muhamedovog brata po mleku, njegova
udovica, Um-Selema, ući će u naš harem.
139
„Kažu da je uobraženica“, rekla je Sevda meni i Hafsi dok smo
mesile hleb.
„Njen je slučaj potpuno suprotan mome“, reče Hafsa. „Dok su
prijatelji moga oca odbijali da se mnome ožene zbog moje naravi, svi
su se udvarali slatkoj Um-Selemi. I moj i tvoj otac su je prosili,
možeš li ti u to da poveruješ, Ajša?“
Nasmejala sam se oštro, tako da se Hafsine predivne obrve
izdigoše. „Mora da je stvarno nešto posebno ako se abi upustio u
takvu opasnost. Ženidba dvadesetosmogodišnjom ženom iz roda
Mahzuma pretvorila bi njegov harem u osinjak.“ Um-Selema je
poticala iz bogatih i starih mekanskih porodica.
Poput Kutejle, bila je ljubomorna. Zato je i odbila prosidbu moga
oca, rekla je. Omeru nije ni dala objašnjenje. Muhameda je tri puta
odbila pre nego što ju je nagovorio.
,Ja imam svoje navike, a previše mi je godina da ih menjam“,
rekla mu je. „Takođe, nisam rada da decu selim u kuću koja možda
neće biti tako puna topline kao ona u kojoj su živeli sa svojim ocem.
A kao treće, grozi mi se da muža delim s drugim ženama. Abdulah je
voleo samo mene. Proključala bih od ljubomore kad bih videla da
čovek za kog sam se udala makar i pogleda drugu s požudom.“
Ali za razliku od ostalih prosaca, Muhamed je bio uporan.
Mesecima joj se udvarao dok konačno nije popustila. „Meni je više
godina nego tebi“, dao joj je odgovor na njene brige. „A tvoju decu
znam i volim otkako su se rodila. Što se tvoje ljubomore tiče, ni to
nije prepreka. Moliću se Alahu da je ukloni iz tebe.“
Sudeći po njenom držanju na dan kad je prispela, molitve mu
nisu bile uslišene. Dok je stajala s Muhamedom u kuhinjskom šatoru,
odmerila je mene, Hafsu i Sevdu oholim sivim očima, kao da nam
proračunava vrednost, pa zaključuje da nam svima nešto manjka.
Ljubomora joj je senčila lice iako je stajala uspravno. Da nije na njoj
bilo odeće— bele odore preko tamnoplave haljine— možda bi ličila
na stablo kakve urme, toliko se kruto istezala iznad nas.
„Brrr! Odjednom mi je zima!“, promrmljala je Hafsa, ali ja nisam
odgovorila. Posmatrala sam kako Muhamedu igraju nozdrve i sjakte
oči, kao da je gladni lav, a ona njegov naredni obrok. Pa se zapitah:
hoću li moći ja, njegova Crvenperčica, ikada da se poredim s ovom
visokom, otmenom lepoticom?
Sa Um-Selemom došlo je četvoro dece: odojče što joj je spavalo
u naručju, prizor od kog me je srce zabolelo od čežnje; dva sina —
140
jedan od oko četrnaest godina, drugi mnogo mlađi — i visoka tiha
devojčica po imenu Dora, gotovo mojih godina, koja se smešila
mojoj kozi ljubimici vezanoj za jedan kočić šatora. Uzvratila sam joj
osmehom iako sam osećala da mi vri utroba. Alaje plodna ova nova
mlada! Hoće li joj trebati dugo da Muhamedu začne naslednika?
Naravno, iste sam strepnje gajila i kad se Sirotinjska majka tek
bila udala za njega. Da je živa, sad bi novoj nevesti ljubila ruke i
poželela bi joj dobrodošlicu u njen novi dom. Ja nisam mogla toliko
daleko da idem, ali podsetih sebe da prema našoj sestri-ženi treba da
se odnosim ljubazno sve dok se ne pokaže nedostojnom toga.
„Ostavljam vas sve da se upoznate dok se ja pozabavim jednim
važnim poslom“, reče Muhamed. „Jä, Um-Selema, kad se vratim,
pokazaću ti tvoju novu kolibu.“ Oči mu sevnuše pogledom kakav
sam upamtila od onog prvog dana sa mnom.
„Alaha mi! Treba joj maramica da pokupi one bale“, prošaputa
Hafsa. Um-Selema pogleda dole u usnulo odojče u naručju, pa joj
obrazi buknuše nežnorumenom bojom. Primetih da se ne smeši.
Sevda je gukala i tepala odojčetu, a ja sam čežnjivo posmatrala,
pitajući se kako bi to bilo kad bih imala jedno takvo malecno, samo
moje. Deca odoše da se igraju u dvorištu kad sam Um-Selemu povela
da sedne na jastuče u „gnezdu“, kako je Hafsa prozvala naš ženski
kutak. Nasuh novoj sestri-ženi urmine vodice, udišući miris ružinog
ulja kad sam joj se primakla.
Ja i Hafsa smo gledale sebi u šake i kradom virkale u novu
nevestu. Onako blede puti i visokih jagodica, podsećala je na kakav
idol od Al-Abastra. Nije ni čudo što su je toliki prosili posle
muževljeve smrti. A nije čudo ni to što je Muhamed, najistaknutiji
među svima, toliko meseci bio uporan.
Nije navikla na život u haremu, rekao mi je Muhamed prethodne
večeri. Sve ćeš morati da joj objasnjavaš. Došlo mi je da njačem kao
magare: posle godinu i po dana u Muhamedovoj kući, samo jedno
zasigurno znam. Nikome neću izigravati „papigu“.
„Činija urmi i nije neka svadbena gozba“, kaza Sevda,
osmehujući se u znak izvinjenja. „Nismo znale da danas stižeš.“
„Jä, Sevda, imamo i prečišćenog masla. Samna (prečišćeno
bivolje maslo; maslac) i urme su savršeno prikladne za proslavu
priređenu na brzinu.“ Ovo sam izgovorila s visoka, da potvrdim svoj
položaj.
141
„A mi se nadale velikoj gozbi, jer inače bi nam zaklali kozu ili
jagnje“, reče Sevda. „Odavno nismo jele mesa.“
Um-Selema se namršti. Sudeći po njenom divnom mirisu i
sjajnoj svili, izgleda da je navikla na obilne obroke od jagnjetine,
nara, krastavaca i pirinča sa šafranom. Da li shvata koliko će joj život
ovde biti drugačiji? A što je još bitnije, shvata li ko je u ovome
haremu glavni?
„Izvinjavam se što ću vas razočarati“, kaza ona tihim glasom.
„Prorok mi je ponudio da priredi gozbu, ali ja sam odbila. U
poslednje vreme nije mi baš do slavlja.“
Niz obraz joj se skotrlja suza, rastapajući krutu obrazinu koju je
namestila zbog nas. Ugledah lice žene kojoj je skrhano srce, te načas
zaboravih da mi je suparnica.
„Molim te da oprostiš ti nama“, rekoh. „Nismo razumele. Još
žališ za Abdulahom. A ipak udala si se za Muhameda. Zašto?“
Ona podiže glavu na dugačkom, krutom vratu i pogleda u mene
kao u kakvog pauka što mili podom, a kog bi mogla u svakom
trenutku da zgazi, no neće ga zgaziti iz sažaljenja. „Da si ikada imala
dece, možda bi razumela“, reče. „Ako ikada začneš.“
Detence joj se na to rasplaka, pa se Um-Selema okrete prema
zidu da ga podoji. Sevala sam očima u njena leđa. Ako ikada
začnem? Zna li ona da moj brak još nije pravi? Na tu pomisao damar
mi zalupa pomahnitalim krilima. U očima umeta, nevesta s kojom
muž nije legao uopšte i nije supruga. A za neudatu devicu jedino
prikladno mesto je perda — mesto koje bih izbegla makar me ne
znam koliko stajalo.
No sve i ako Um-Selema nije znala da sam još devica, njena
opaska „ako ikad začnem“ bila je kao nož, i to namerno naciljan.
Posle godinu i po dana u Muhamedovom haremu trebalo bi da čekam
dete. Svi se iščuđavaju mome neuspehu u tome, što su mi do znanja
bolno jasno stavile Um-Ajmanine napomene u hamamu. Neki su
nagađali da sam nerotkinja — što je sramno stanje, jer ukazuje na to
da su bogovi nezadovoljni mnome, ili pak, što je slučaj u našoj
zajednici, da je nezadovoljan Alah.
Posle nekoliko trenutaka, u gnezdo dođe Muhamed, lica žudnog
kao da je Um-Selema zdela s medom. Pokloni joj se, ispruži ruke, pa
je izvede iz šatora. Dok je koračala, s detetom u naručju, držala je
glavu nepomično i uspravno kao da na njoj nosi krunu.
142
„I dakle, zašto se udala za njega?“, stala sam da umujem čim su
otišli.
„Tja, Ajša, a kako da se žena brine o sebi i četvoro dece ako se
ne uda?“ razvuče Sevda usta. „A sem toga, znaš kakav je Prorok kad
nešto hoće. Tvrdoglav kao magarac.“
„Jedini Alah zna zašto je nju hteo“, kaza Hafsa. „I zimska noć je
toplija od nje. Trebalo je da im za svadbu poklonim ćebe!“
Kako se činilo, Muhamed se iz petnih žila trudio da zagreje svoju
novu nevestu. Na sedam dana se zatvorio s njom, ne dolazeći u
kuhinjski šator, ni u moju kolibu, čak ni u džamiju, sem što se u
petak pojavio radi molitve. Sa minbera je propovedao skupljenih
usta, a čelom mu je milela briga kao pogrebna pratnja. Kad je
sutradan došao u moju kolibu, bila sam pod i svoju kosu posula
ružinim laticama, spremna da mu razgalim duh ljubavnom noći —
ali njemu više nije trebalo razgaljivanja. Zgrabio me je u naručje pa
me zavrteo ukrug, a potom me spustio smejući se i zasuo mi
poljupcima nos i obraze. Ponašao se vrlo očinski, ali meni nije
smetalo. Posle ove noći, o meni će razmišljati ne samo kao o ženi
već i kao o svojoj pravoj supruzi i, kako sam se nadala, majci svoje
dece.
„Kako si srećan!“, rekoh. „Sigurno ti je drago koliko i meni što
smo opet zajedno.“
,Ja i Um-Selema smo konačno u pravom braku, reče sa širokim
osmehom. „Posle šest noći muka.“
„Šest noći?“ On skide turban pa mi ga pruži. Bio je vezan na nov
način: dugačak kraj tkanine padao je niz vrat i pleća, kao rep. Njenih
ruku delo, slutila sam. „Zašto se skanjerala?“
„Dete joj je malo i stalno traži da sisa.“ Obrazi mu porumeneše.
„Um-Selema nema ni vremena ni snage za nešto drugo.“
„Znači, dete se konačno nasisalo?“ Nastojala sam da zvučim
nehajno, ali glas mi je bio krut kao Um-Selemina kičma. „Ili su se
možda Um-Selemi zamorile ruke od držanja deteta na grudima, U
svakom slučaju, čestitam.“ Krijući zajapureno lice, okrenuh mu leđa
i sa police skinuh iznenađenje koje sam mu pripremila: činiju tarida,
Muhamedovog najdražeg jela, ukrčkanih komadića mirisnog kozjeg
143
mesa koji se zajedno s umokcem sipaju preko iskidanog hleba.
Vreme je da se promeni predmet razgovora — bar za mene.
„Vidi šta me je sestra naučila da kuvam dok si ti bio odsutan“,
rekoh. „Nadam se da se ne ljutiš, ali poverila sam Esmi da ti i ja još
nismo stupili u pravi brak. Veoma se iznenadila!“
„Amaje li?“, izusti Muhamed odsutno, očiju uprtih u jelo, dok su
mu nozdrve poigravale od mirisa mesa i začina.
„Veoma se iznenadila. Rekla je: Ali sad si žena! Kako sme da
uzima nove supruge pre nego što je legao s tobom? Pomogla mi je da
spremim ovo jelo kako bih te namamila.
Zahvatio je velik zalogaj, žvakao ga neko vreme sklopljenih
očiju, pa izustio reč ladit — „izvrsno“. Raspustih kosu i stadoh da je
nameštam po ramenima, a za to vreme on je smazao sve do
poslednjeg zalogaja, pa krenuo da se jada što nema još.
„Imam za tebe nešto podjednako ukusno“, rekoh, a onda
odgurnuh činiju da mu sednem u krilo. Dah mu se osećao na kafu i
kardamom. Naherih glavu. „I jeste li ti i Um-Selema s uživanjem
ispili zajedničku čašu u medžlisu?“, upitah zadirkujući ga, da unesem
vedrine.
On se nasmeja. „To je njen stric tražio da ga počastim pićem.
Otkrio je kakvu muku mučim s Um-Selemom. Uzeo je dete od nje,
pa najmio neku ženu sa sela da ga doji.“
„I tako, kad vam dete više nije stajalo na putu, konačno si uspeo
da dovršiš zadatak?“ Glas mi je bio oštriji no što sam htela, izbrušen
ponižavajućom uspomenom na onu drugu noć, kad sam mu sedela u
krilu i nametljivo mu se nudila, a on mleo i mleo o Sirotinjskoj
majci. Ali sad mi je bilo gotovo četrnaest godina i razvijala sam se,
po rečima nekih, u lepoticu. Muhamed bi trebalo da mi se utapa u
očima i da ječi od želje, a ne da se priseća svojih pokušaja da zagreje
krv ledene neveste.
„Ovo ti govorim s razlogom, Ajša.“ Žila na čelu počela je da mu
tamni. „Un-Selema je uzrujana što dete nije s njom. Lepo se borila“
— osmeh mu je sad gasnuo — „sve dok nismo legli i postali muž i
žena. Posle je čitavu noć preplakala.“
„Kako je to dirljivo“, rekoh, pa se pridigoh s njegovog krila da
ustanem.
„Jä, Ajša, zašto si tako okrutna? Mora biti da to iz tebe govori
ljubomora.“
144
„A šta očekuješ od mene? Savet?“ Prostrelih ga pogledom.
„Ostavi sirotu ženu na miru. Zar ne vidiš da joj nije ni do čega?“
„Ni do čega?“ On ustade. „Prema meni je veoma mila. Po čitavu
noć pričamo, pa onda po čitav dan spavamo jedno drugom u
naručju.“
„To mi zvuči vrlo prisno.“ Okrenuh se prozoru. „Zvuči kao da
ste veliki prijatelji.“
„I jesmo. Bili smo oboje prisutni kad je Abdulah umro. On mi je
bio brat po mleku, znaš“, kaza on, naglašavajući da ih je u ranom
detinjstvu dojila ista žena. „Osećam se odgovornim za njegovu smrt.
Nikad nije ni trebalo da mu dopustim da predvodi onaj napad na
karavan. Rana koju je zadobio na Uhudu još mu nije bila zacelila, pa
se otvorila i zagnojila.“
„Odgovoran, ti?“ upitah. „Sam si mi rekao: Samo Alah odlučuje
hoćemo li živeti ili mreti.“
„To je ono što i ja znam“, reče on. „Ali ono što osećam druga je
stvar.“
„Dakle, oženio si se njome da umiriš grižu savesti?“ Srce mi na
to smekša. U poslednje vreme sam i predobro znala kakva sila ume
da bude griža savesti.
„To je samo delom razlog. Neću da te lažem. Um-Selema je za
mene nešto izuzetno. Ima sve vrline: lepotu, skromnost, mudrost,
hrabrost.“ Trzala sam se na svaku reč hvale. Misli li on da ja te vrline
nemam?
„Krenuli smo da vodimo razgovore, i vreme kao da je letelo.
Nisam primećivao kad je zašlo sunce niti kad je izašao mesec.“
Muhamed se smešio kao čovek koji je upravo uživao u dobrom jelu.
Što i jeste tačno — jeo je tarid (jelo od mesa, leblebija i hleba, za koje kažu
da je Muhamedu bilo omiljeno) koji sam ja pripremila. Ako ima pravde,
ključala sam u sebi, dabogda mu se ono meso uvalilo u želudac kao
što se njegove reči uvaljuju meni. „Kad je budeš upoznala, naći ćeš
mnogo šta vredno poštovanja.“
„Bolna je neuzvraćena ljubav“, promrsih potiskujući suze.
„Šta se ti u to razumeš?“, prasnu Muhamed. Naglo se okrenuh i
pogledah ga, ali njegove oči iz kojih je sevalo nateraše me da opet
odvratim pogled. Odjednom odajom zavlada zima. Skinuh sa kuke
ogrtač, pa se uvih u njega. „Ništa ti ne znaš“, reče. „Un-Selemu si
samo jednom videla.“
145
„Dvaput“, ispravih ga. „Videla sam je na Uhudu kad je mužu
previjala ranu od strele. Trebalo je da joj vidiš onu ljubav u očima!
„Naravno da ga je volela. Svi smo ga voleli!“
„Ona ga još voli.“ Na te moje reči, žila između očiju mu
nabreknu. „Šta je, ne veruješ mi?“ Nasmejah se, pitajući se kako je
toliko slep. Vrhunski vojskovođa, a ne zna kud tera kad su posredi
žene. „Možda uopšte nije posredi dete! Možda je odlagala leganje s
tobom zato što to nije želela. Eto zašto je posle plakala. Sada jeste
udata za tebe, ali u duši je još žena Abdulaha ibn Abdul Esada.“
Sad je Muhamed bio taj koji se zasmejao hrapavim smehom, kao
kad šljunak struže o tocilo. „Kakvu ti maštu imaš! Previše ljubavnih
pesama čitaš.“
„Ne trebaju meni pesme da me uče o ljubavi. O ranjenom srcu
dovoljno me je naučila moja ljubav prema tebi.“
„Tvoja ljubav prema meni? Kakva to ljubav prema meni, Ajša?“
Sad je vikao, a žila na čelu mu je damarala i modrela. „Ljubav koja
pokušava da podrije svaki moj novi savez?“
„Savez?“, frknuh. „Tako u poslednje vreme nazivaš ženidbu?“
„Oboje je posredi! Um-Selemin otac je u Meki veoma uticajan.
Može silno da nam pomogne.“
„Aha, dakle zato si se njome oženio — radi njene porodice! A
čista je slučajnost što je neviđeno lepa.“
„Nije to tako prosto. Više nije. Umet ojačava svoju moć. Moć
stvara neprijatelje. Svaki novi savez koji sklopim proširuje naš uticaj
u Hedžasu i uvećava nam nadu da ćemo opstati.“
Namrštih se na njega. Zar stvarno očekuje da ću poverovati kako
se Um-Selemom oženio radi veza s višim slojevima u Meki? „A
ljubav, Muhamede? Ima li u tvom životu uopšte više mesta za
ljubav? Ili si pak prezauzet ‘širenjem svog uticaja’?“
U zenicama mu se skupio sav bes. Nozdrve su mu titrale, a lice
mu se stezalo kao pesnica. Klecavo uzmaknuh kad je sunuo na mene.
„Ljubav?“, dreknu. „Vidiš li ti ovde neku ljubav? Jer ja je ne
vidim! Vidim samo razmaženo derište koje voli samo sebe!“ Pa
zgrabi turban sa prozorske daske i izlete na vrata kao oluja.
Stajala sam u mestu samo časak, dok uhvatim dovoljno vazduha
za srce koje mi je tutnjalo. „E pa, neko mora da me voli!“ Otvorih
širom vrata i pogledah okolo.
„Muhamede!“, povikah. „Vrati se!“ Istrčah u dvorište tražeći ga;
pomislih da je otišao u medžlis, ali tamo je vladao mrak. Džamija?
146
Okrenuh se ka ulazu i na prozoru Um-Selemine kolibe ugledah mu
profil kako treperi pod svetiljkom. Stajala sam razjapljenih usta. Njoj
je otrčao?
Osetih kako mi u grlo navire krik. Zatvorih usta da ga
predupredim, nerada da Um-Selemi pružim makar i tu najmanju
pobedu nada mnom. Okrenuh se i zaputih u svoju kolibu, ali
zastadoh posle svega korak-dva. Ispuni me jeza od pomisli na još
jednu samotnu noć u svojoj sobi dok moj muž ašikuje sa svojom
novom igračkom. Oslobodi me, Bože, ovog hudoga života! Setih se
Muhamedovih reči: Vidiš li ti ovde neku ljubav? Uistinu, ne vidim
je. Zar ljubav treba da nanosi srcu takav bol kakav Muhamed meni
nanosi?
Tuga mi ispuni dušu i pokvasi mi obraze suzama. Da sam muško,
sad bih jahala pustinjom. Niko me ne bi držao pod ključem niti me
nazivao „papigom“, niti bi moju vrednost merio brojem dece koju
sam izrodila. Držala bih konce svog života u rukama onako kako to
samo muškarci mogu, sa svojim mačevima i konjima, hrabrošću i
pameću. A onda podsetih sebe: sve to ja imam, jedino nisam
slobodna. Još nisam.
Oblivena suzama, pojurih ka staji, gde je Dimiskija stajala kao da
me čeka. „Idemo među beduine“, rekoh joj— mada nisam istinski to
mislila, samo sam bila previše povređena i uskoro smo u punom trku
jurile kroz Medinu. Zvezde su promicale kao magleni oblaci.
Dimiskijina kopita su tutnjala u skladu s mojim srcem. Oko ušiju mi
je zviždao vetar. Neka dvojica na konjima razmakoše se da prođemo.
Jedan me pozva po imenu. Povukao me je njegov glas, odnekud
poznat, ali savladah poriv da stanem. Umesto toga, obodoh
Dimiskiju da jurne još brže. Niko me neće zaustaviti. Naginjala sam
se u zagrljaj vetru. Lice mi je peckao pesak, kao kakvo grubo
milovanje. A onda se svet izokrenu i ja poleteh kroz vazduh,
raširenih ruku kao da letim. Posegoh da dohvatim blisku zvezdu, ali
potom sam padala, padala. Zemljino krilo raširi se da me dočeka,
izdašno i meko, i ja zapanjenog lica tresnuh na peščanu dinu, još
toplu od današnje vrućine.
Ponovo začuh svoje ime. Neke muške ruke stegoše me za mišice
i podigoše me s peščane postelje. Pomislih na šta sad sigurno ličim, s
peskom što mi poput vode sipi iz kose i odeće, peskom nalik na beli
prah na trepavicama i u ustima. Pljunuh, otresoh se od peska, pa
147
teturavo zakoračih, ošamućena od pada. Prihvatiše me snažne ruke i
ja digoh pogled pravo u zabrinuto Safvanovo lice.
„Ajša!“ U njegovim ustima, moje je ime zvučalo puno i okruglo
kao mesec — i tad shvatih da je to bio onaj glas što sam ga čula kako
me doziva dok sam jahala iz grada. ,Jesi li se povredila?“ Podiže
šaku da mi očisti pesak sa čela i obraza. Vrelina njegovog tela prionu
uz mene kao ljubavni dodir. Opijena, osetih vrtoglavicu.
On ustuknu i ispravi me držeći me za ramena, a onda se odmače.
Zadrhtah i čvršće se uvih u ogrtač; svi delovi tela koje mi je tako
zagrejala njegova blizina sad su zebli na noćnom vazduhu. Vetar je
šibao oko nas, zatvarajući nas u neki izdvojen svet od uskovitlanog
peska.
„Oprosti mi, Ajša“, reče on i duboko se pokloni. „Nisam
nameravao da ti se namećem. Uplašio sam se da si se povredila.“
Glas i držanje bili su mu krajnje zvanični. Jesam li umislila one
trenutke u njegovom naručju? Osetih kako mi lice gori. Kako sam
smela da mu dopustim da me takne? Oborih pogled, u nadi da ne
može da vidi kako sam porumenela, pa zahvalih Alahu što je skrio
mesec iza oblaka.
Na silu se nasmejah. „Povređen mi je samo ponos.“
Ruke su mu visile niz bokove, no i dalje me je milovao očima.
Srce mi ponovo zalupa.
„Moja kobila.“ Pogledah na istok, zapad, svuda sem u te oči.
„Gde mi je kobila? Dimiskijo!“
„Strahujem da je otišla. Ali mogu ja da te vratim u džamiju.“
Pogledi nam se konačno susretoše i on me zadrža tako opčinjenu,
kao da je obavio ruke oko mene.
„To je veoma plemenita ponuda, ali ne mogu je prihvatiti,
naravno.“ Kako bi samo ljudi pričali kad bi me videli kako jašem iz
pustinje na Safvanovom konju!
Oči mu se zamračiše od razočaranja. „Opet mi oprosti. Samo sam
na sebe mislio.“
Razvukoh usta u osmeh, nastojeći da razvedrim glas. „Da, baš si
sebičnjak! Da me teraš da jašem tvoga konja dok ti pored hodaš
peške, sve natrag do grada!“
Ali on se ne osmehnu. „Zamislio sam kako jašem iza tebe, s
rukama oko tvoga struka“, reče. „Kako te držim uza se.“ Olabavih
ogrtač, više mi nije bilo hladno. Okrenuh mu leđa, znajući da bi
trebalo da ga izgrdim što je toliko drzak, ali istovremeno sam zbog
148
njegovih reči buktala od uzbuđenja. Kad bi mi Muhamed govorio
tako medene reči!
„Ali rado bih išao peške pored tebe, zarad zadovoljstva što sam u
tvom društvu“, kaza on.
„Počastvovana sam.“ Preletala sam pogledom ogromni talasasti
predeo tražeći Dimiskiju. „Ali ne smeju nas videti zajedno u pô noći.
Gde je ta moja kobila? Dimiskijo! Dimiskijo!“
„Onda ćemo ovako.“ On priđe svome konju, lepom pastuvu boje
cimeta, pa mi pruži uzde. „Idi na Beduinu do Medine, pa ga priveži
ispred džamije. Ja ću sam peške, pa ću ga preuzeti kad stignem.“
„Ali sate ćeš provesti šipčeći po ovom pesku! Smislila sam nešto
bolje.“ Bilo mi zatreperi. Safvan me je posmatrao, čekajući. Njegov
vatreni pogled kao da mi je vezivao jezik u čvor. Ponovo se obazreh
tražeći Dimiskiju. „A da odjašemo zajedno do ulaska u grad, pa da
odande idem na tvom konju sama?“
Najzad se osmehnu, a sa guravog meseca skloniše se oblaci. Dok
sam zajahivala konja, međutim, u ušima mi zazvoni bat konjskih
kopita. I s tugom i s olakšanjem, pogledah i videh kako Dimiskija
trči hrbatom dine u našem pravcu.
„Eno je!“, uzviknuh kao da sam ushićena. Skočih na pesak pa
potrčah k njoj. Ona stade ispred mene i zarza, milujući me njuškom
po vratu.
Zajahah je i priđoh Safvanu. U nekom času turban mu je bio spao
s glave, pa mu je duga, prava kosa lepršala puštena i sjajna od
mesečine. Srce mi je damaralo u grlu.
„Dimiskija“, reče. „Da nije to malo čudno ime za kobilu?“
„Nije kad ta kobila pripada Ajši bint Ebu-Bekir.“
„Blago njoj“, kaza Safvan. Pa pruži ruku da je pomiluje po grivi,
a onda produži ka mojoj šaci i nežno je prinese usnama. Prianjao je
pogledom za mene baš kao što je pre neki časak prianjao telom, a
njegov poljubac kao da mi oprži prste. Zagrcnuh se i otrgoh, cimnuh
Dimiskijine uzde, pa pojurih natrag u Medinu — svome braku, koji
je, uprkos svim svojim mukama, izgledao mnogo manje opasno nego
ova pustinja noćas.
Tarid i mesečina
Medina, jul 626 • Trinaest godina
mrt moje prijateljice Um al-Masakin tištala mi je telo kao
golem kamen, vukla me nadole kad god pokušam da se
dignem iz postelje, savijala mi leđa dok se vučem od moje
kolibe do kuhinjskog šatora. U pokušaju da me razvedre — a
verovatno želeći i da me operu, budući da sam prestala da se
zanimam za to kako izgledam — Sevda i Hafsa su me povele u
hamam, javno kupatilo gde se žene Medine okupljaju radi pranja,
nege tela i razmene abrova.
Napolju je dan bio čudnovatno prohladan i oblačan; odslikavao
je moje turobno raspoloženje. Na moje olakšanje, kupatila nisu bila
zakrčena; samo se nešto malo žena izležavalo u velikim
četvorougaonim, kamenom popločanim kadama, koje su se pomoću
bakarnih cevi punile iz obližnjeg izvora. Druge su se pak odmarale
na kamenim pločama pored vode i brisale se peškirima, ili pak
sedele, odevene i namirisane, dok su im kćeri uplitale kosu. Sparni
vazduh prožimali su mošus i sandalovina, lavanda i ruža,
nadjačavajući zapah izgorelog ulja iz svetiljki na kamenim zidovima.
Um-Ajmana, Sevdina od sunca izborana prijateljica, ujedno
supruga Muhamedovog posinka Zejda, dočeka nas suvim poljupcima
i grozničavim pitanjima čim smo ušle.
Zašto, htela je da zna, Prorok ne nosi tamnoplavu boju posle
smrti svoje drage žene?
„Veli da onima koji žale za umrlim pravovernima manjka vere“,
objasni Sevda Um-Ajmani dok smo se svlačile i uranjale tela u kadu.
Zejneha već danas sedi uza samoga Alaha, rekao je na jutro njenog
pogreba, i zabranio gradskim narikačama da se priključe pratnji dok
smo išli ka njenom budućem grobu.
Zašto, pitala je zatim Um-Ajmana, ja izgledam tako propalo i oči
su mi crvene? Sevda joj ispriča koliko od srca oplakujem svoju
S
138
sestru-ženu — „Ne zato što nije dobra vernica, Alaha mi, već što joj
nedostaje Sirotinjska majka. Njih su dve sve zajedno radile.“
Njihove reči su mi padale na glavu kao udarci, potiskujući me
pod vodu. Ostala sam dole koliko god sam mogla, skrivena od suznih
pogleda mojih sestara-žena. Ali avaj, nisam mogla da se skrivam
zauvek od Um-Ajmane, kojoj su oči sijale kao da zna moju tajnu.
„Sirota Ajša. Ti i tvoje sestre-žene toliko svega i svačega delite,
zar to nije istina? Uključujući i Proroka“, reče klimajući glavom.
„Ali sad kad nje više nema, malo ćeš manje da deliš, mmm? Izgubila
si sestru-ženu, ali stekla muža, mmm? Možda će te sad Alah
blagosloviti detetom. Onda ćeš ućutkati sve laparave jezike u
umetu.“
Pogledah naniže, u ruke, ne želeći da vređam Sevdinu prijateljicu
pogledima punim mržnje.
,Ja bih rado delila Muhameda s Um al-Masakinom“, rekoh,
„samo da je opet uz mene.“
No kako mi je bol pomalo uminuo, tako sam počela da uviđam
koliko je pronicljiva Um-Ajmana. S jednom ženom u haremu manje,
sad sam Muhameda viđala više nego za čitavu prošlu godinu dana:
mačevali smo se u dvorištu, zajedno jahali kroz pustinju i utrkivali se
ko je brži na jeziku dok smo se upinjali da jedno drugome
doskočimo. Poduprta njegovom ljubavlju, počela sam više da se
osećam kao prava kaduna. Ali sam vodila računa da održim obećanje
dato Sirotinjskoj majci i da s vremena na vreme obilazim njoj dragi
grad šatora.
Isprva su mi ti odlasci bili mučenje. Boreći se da prevaziđem
tugu — i grižu savesti — zbog Um al-Masakine smrti, slabo sam
mogla pružiti okrepljenja stanovnicima šatora, koji su plakali i
jadikovali za njom, i molili me da im prepričavam njene poslednje
sate. Kako da pričam o njenoj smrti kad i mene treba delimično
kriviti? Svoje sam želje postavila iznad njenih potreba i Alah ju je
uzeo. Odsad pa nadalje, boriću se da popunim njeno mesto ne samo
brigom o stanovnicima šatora već i tako što ću više misliti na druge,
a manje na sebe.
Ta mi je zakletva iščilela iz glave čim mi je Muhamed, svega tri
meseca posle smrti Sirotinjske majke, naložio da njene odaje
preuredim za novu suprugu. Sevdina predviđanja su se ostvarivala:
deset meseci po smrti Muhamedovog brata po mleku, njegova
udovica, Um-Selema, ući će u naš harem.
139
„Kažu da je uobraženica“, rekla je Sevda meni i Hafsi dok smo
mesile hleb.
„Njen je slučaj potpuno suprotan mome“, reče Hafsa. „Dok su
prijatelji moga oca odbijali da se mnome ožene zbog moje naravi, svi
su se udvarali slatkoj Um-Selemi. I moj i tvoj otac su je prosili,
možeš li ti u to da poveruješ, Ajša?“
Nasmejala sam se oštro, tako da se Hafsine predivne obrve
izdigoše. „Mora da je stvarno nešto posebno ako se abi upustio u
takvu opasnost. Ženidba dvadesetosmogodišnjom ženom iz roda
Mahzuma pretvorila bi njegov harem u osinjak.“ Um-Selema je
poticala iz bogatih i starih mekanskih porodica.
Poput Kutejle, bila je ljubomorna. Zato je i odbila prosidbu moga
oca, rekla je. Omeru nije ni dala objašnjenje. Muhameda je tri puta
odbila pre nego što ju je nagovorio.
,Ja imam svoje navike, a previše mi je godina da ih menjam“,
rekla mu je. „Takođe, nisam rada da decu selim u kuću koja možda
neće biti tako puna topline kao ona u kojoj su živeli sa svojim ocem.
A kao treće, grozi mi se da muža delim s drugim ženama. Abdulah je
voleo samo mene. Proključala bih od ljubomore kad bih videla da
čovek za kog sam se udala makar i pogleda drugu s požudom.“
Ali za razliku od ostalih prosaca, Muhamed je bio uporan.
Mesecima joj se udvarao dok konačno nije popustila. „Meni je više
godina nego tebi“, dao joj je odgovor na njene brige. „A tvoju decu
znam i volim otkako su se rodila. Što se tvoje ljubomore tiče, ni to
nije prepreka. Moliću se Alahu da je ukloni iz tebe.“
Sudeći po njenom držanju na dan kad je prispela, molitve mu
nisu bile uslišene. Dok je stajala s Muhamedom u kuhinjskom šatoru,
odmerila je mene, Hafsu i Sevdu oholim sivim očima, kao da nam
proračunava vrednost, pa zaključuje da nam svima nešto manjka.
Ljubomora joj je senčila lice iako je stajala uspravno. Da nije na njoj
bilo odeće— bele odore preko tamnoplave haljine— možda bi ličila
na stablo kakve urme, toliko se kruto istezala iznad nas.
„Brrr! Odjednom mi je zima!“, promrmljala je Hafsa, ali ja nisam
odgovorila. Posmatrala sam kako Muhamedu igraju nozdrve i sjakte
oči, kao da je gladni lav, a ona njegov naredni obrok. Pa se zapitah:
hoću li moći ja, njegova Crvenperčica, ikada da se poredim s ovom
visokom, otmenom lepoticom?
Sa Um-Selemom došlo je četvoro dece: odojče što joj je spavalo
u naručju, prizor od kog me je srce zabolelo od čežnje; dva sina —
140
jedan od oko četrnaest godina, drugi mnogo mlađi — i visoka tiha
devojčica po imenu Dora, gotovo mojih godina, koja se smešila
mojoj kozi ljubimici vezanoj za jedan kočić šatora. Uzvratila sam joj
osmehom iako sam osećala da mi vri utroba. Alaje plodna ova nova
mlada! Hoće li joj trebati dugo da Muhamedu začne naslednika?
Naravno, iste sam strepnje gajila i kad se Sirotinjska majka tek
bila udala za njega. Da je živa, sad bi novoj nevesti ljubila ruke i
poželela bi joj dobrodošlicu u njen novi dom. Ja nisam mogla toliko
daleko da idem, ali podsetih sebe da prema našoj sestri-ženi treba da
se odnosim ljubazno sve dok se ne pokaže nedostojnom toga.
„Ostavljam vas sve da se upoznate dok se ja pozabavim jednim
važnim poslom“, reče Muhamed. „Jä, Um-Selema, kad se vratim,
pokazaću ti tvoju novu kolibu.“ Oči mu sevnuše pogledom kakav
sam upamtila od onog prvog dana sa mnom.
„Alaha mi! Treba joj maramica da pokupi one bale“, prošaputa
Hafsa. Um-Selema pogleda dole u usnulo odojče u naručju, pa joj
obrazi buknuše nežnorumenom bojom. Primetih da se ne smeši.
Sevda je gukala i tepala odojčetu, a ja sam čežnjivo posmatrala,
pitajući se kako bi to bilo kad bih imala jedno takvo malecno, samo
moje. Deca odoše da se igraju u dvorištu kad sam Um-Selemu povela
da sedne na jastuče u „gnezdu“, kako je Hafsa prozvala naš ženski
kutak. Nasuh novoj sestri-ženi urmine vodice, udišući miris ružinog
ulja kad sam joj se primakla.
Ja i Hafsa smo gledale sebi u šake i kradom virkale u novu
nevestu. Onako blede puti i visokih jagodica, podsećala je na kakav
idol od Al-Abastra. Nije ni čudo što su je toliki prosili posle
muževljeve smrti. A nije čudo ni to što je Muhamed, najistaknutiji
među svima, toliko meseci bio uporan.
Nije navikla na život u haremu, rekao mi je Muhamed prethodne
večeri. Sve ćeš morati da joj objasnjavaš. Došlo mi je da njačem kao
magare: posle godinu i po dana u Muhamedovoj kući, samo jedno
zasigurno znam. Nikome neću izigravati „papigu“.
„Činija urmi i nije neka svadbena gozba“, kaza Sevda,
osmehujući se u znak izvinjenja. „Nismo znale da danas stižeš.“
„Jä, Sevda, imamo i prečišćenog masla. Samna (prečišćeno
bivolje maslo; maslac) i urme su savršeno prikladne za proslavu
priređenu na brzinu.“ Ovo sam izgovorila s visoka, da potvrdim svoj
položaj.
141
„A mi se nadale velikoj gozbi, jer inače bi nam zaklali kozu ili
jagnje“, reče Sevda. „Odavno nismo jele mesa.“
Um-Selema se namršti. Sudeći po njenom divnom mirisu i
sjajnoj svili, izgleda da je navikla na obilne obroke od jagnjetine,
nara, krastavaca i pirinča sa šafranom. Da li shvata koliko će joj život
ovde biti drugačiji? A što je još bitnije, shvata li ko je u ovome
haremu glavni?
„Izvinjavam se što ću vas razočarati“, kaza ona tihim glasom.
„Prorok mi je ponudio da priredi gozbu, ali ja sam odbila. U
poslednje vreme nije mi baš do slavlja.“
Niz obraz joj se skotrlja suza, rastapajući krutu obrazinu koju je
namestila zbog nas. Ugledah lice žene kojoj je skrhano srce, te načas
zaboravih da mi je suparnica.
„Molim te da oprostiš ti nama“, rekoh. „Nismo razumele. Još
žališ za Abdulahom. A ipak udala si se za Muhameda. Zašto?“
Ona podiže glavu na dugačkom, krutom vratu i pogleda u mene
kao u kakvog pauka što mili podom, a kog bi mogla u svakom
trenutku da zgazi, no neće ga zgaziti iz sažaljenja. „Da si ikada imala
dece, možda bi razumela“, reče. „Ako ikada začneš.“
Detence joj se na to rasplaka, pa se Um-Selema okrete prema
zidu da ga podoji. Sevala sam očima u njena leđa. Ako ikada
začnem? Zna li ona da moj brak još nije pravi? Na tu pomisao damar
mi zalupa pomahnitalim krilima. U očima umeta, nevesta s kojom
muž nije legao uopšte i nije supruga. A za neudatu devicu jedino
prikladno mesto je perda — mesto koje bih izbegla makar me ne
znam koliko stajalo.
No sve i ako Um-Selema nije znala da sam još devica, njena
opaska „ako ikad začnem“ bila je kao nož, i to namerno naciljan.
Posle godinu i po dana u Muhamedovom haremu trebalo bi da čekam
dete. Svi se iščuđavaju mome neuspehu u tome, što su mi do znanja
bolno jasno stavile Um-Ajmanine napomene u hamamu. Neki su
nagađali da sam nerotkinja — što je sramno stanje, jer ukazuje na to
da su bogovi nezadovoljni mnome, ili pak, što je slučaj u našoj
zajednici, da je nezadovoljan Alah.
Posle nekoliko trenutaka, u gnezdo dođe Muhamed, lica žudnog
kao da je Um-Selema zdela s medom. Pokloni joj se, ispruži ruke, pa
je izvede iz šatora. Dok je koračala, s detetom u naručju, držala je
glavu nepomično i uspravno kao da na njoj nosi krunu.
142
„I dakle, zašto se udala za njega?“, stala sam da umujem čim su
otišli.
„Tja, Ajša, a kako da se žena brine o sebi i četvoro dece ako se
ne uda?“ razvuče Sevda usta. „A sem toga, znaš kakav je Prorok kad
nešto hoće. Tvrdoglav kao magarac.“
„Jedini Alah zna zašto je nju hteo“, kaza Hafsa. „I zimska noć je
toplija od nje. Trebalo je da im za svadbu poklonim ćebe!“
Kako se činilo, Muhamed se iz petnih žila trudio da zagreje svoju
novu nevestu. Na sedam dana se zatvorio s njom, ne dolazeći u
kuhinjski šator, ni u moju kolibu, čak ni u džamiju, sem što se u
petak pojavio radi molitve. Sa minbera je propovedao skupljenih
usta, a čelom mu je milela briga kao pogrebna pratnja. Kad je
sutradan došao u moju kolibu, bila sam pod i svoju kosu posula
ružinim laticama, spremna da mu razgalim duh ljubavnom noći —
ali njemu više nije trebalo razgaljivanja. Zgrabio me je u naručje pa
me zavrteo ukrug, a potom me spustio smejući se i zasuo mi
poljupcima nos i obraze. Ponašao se vrlo očinski, ali meni nije
smetalo. Posle ove noći, o meni će razmišljati ne samo kao o ženi
već i kao o svojoj pravoj supruzi i, kako sam se nadala, majci svoje
dece.
„Kako si srećan!“, rekoh. „Sigurno ti je drago koliko i meni što
smo opet zajedno.“
,Ja i Um-Selema smo konačno u pravom braku, reče sa širokim
osmehom. „Posle šest noći muka.“
„Šest noći?“ On skide turban pa mi ga pruži. Bio je vezan na nov
način: dugačak kraj tkanine padao je niz vrat i pleća, kao rep. Njenih
ruku delo, slutila sam. „Zašto se skanjerala?“
„Dete joj je malo i stalno traži da sisa.“ Obrazi mu porumeneše.
„Um-Selema nema ni vremena ni snage za nešto drugo.“
„Znači, dete se konačno nasisalo?“ Nastojala sam da zvučim
nehajno, ali glas mi je bio krut kao Um-Selemina kičma. „Ili su se
možda Um-Selemi zamorile ruke od držanja deteta na grudima, U
svakom slučaju, čestitam.“ Krijući zajapureno lice, okrenuh mu leđa
i sa police skinuh iznenađenje koje sam mu pripremila: činiju tarida,
Muhamedovog najdražeg jela, ukrčkanih komadića mirisnog kozjeg
143
mesa koji se zajedno s umokcem sipaju preko iskidanog hleba.
Vreme je da se promeni predmet razgovora — bar za mene.
„Vidi šta me je sestra naučila da kuvam dok si ti bio odsutan“,
rekoh. „Nadam se da se ne ljutiš, ali poverila sam Esmi da ti i ja još
nismo stupili u pravi brak. Veoma se iznenadila!“
„Amaje li?“, izusti Muhamed odsutno, očiju uprtih u jelo, dok su
mu nozdrve poigravale od mirisa mesa i začina.
„Veoma se iznenadila. Rekla je: Ali sad si žena! Kako sme da
uzima nove supruge pre nego što je legao s tobom? Pomogla mi je da
spremim ovo jelo kako bih te namamila.
Zahvatio je velik zalogaj, žvakao ga neko vreme sklopljenih
očiju, pa izustio reč ladit — „izvrsno“. Raspustih kosu i stadoh da je
nameštam po ramenima, a za to vreme on je smazao sve do
poslednjeg zalogaja, pa krenuo da se jada što nema još.
„Imam za tebe nešto podjednako ukusno“, rekoh, a onda
odgurnuh činiju da mu sednem u krilo. Dah mu se osećao na kafu i
kardamom. Naherih glavu. „I jeste li ti i Um-Selema s uživanjem
ispili zajedničku čašu u medžlisu?“, upitah zadirkujući ga, da unesem
vedrine.
On se nasmeja. „To je njen stric tražio da ga počastim pićem.
Otkrio je kakvu muku mučim s Um-Selemom. Uzeo je dete od nje,
pa najmio neku ženu sa sela da ga doji.“
„I tako, kad vam dete više nije stajalo na putu, konačno si uspeo
da dovršiš zadatak?“ Glas mi je bio oštriji no što sam htela, izbrušen
ponižavajućom uspomenom na onu drugu noć, kad sam mu sedela u
krilu i nametljivo mu se nudila, a on mleo i mleo o Sirotinjskoj
majci. Ali sad mi je bilo gotovo četrnaest godina i razvijala sam se,
po rečima nekih, u lepoticu. Muhamed bi trebalo da mi se utapa u
očima i da ječi od želje, a ne da se priseća svojih pokušaja da zagreje
krv ledene neveste.
„Ovo ti govorim s razlogom, Ajša.“ Žila na čelu počela je da mu
tamni. „Un-Selema je uzrujana što dete nije s njom. Lepo se borila“
— osmeh mu je sad gasnuo — „sve dok nismo legli i postali muž i
žena. Posle je čitavu noć preplakala.“
„Kako je to dirljivo“, rekoh, pa se pridigoh s njegovog krila da
ustanem.
„Jä, Ajša, zašto si tako okrutna? Mora biti da to iz tebe govori
ljubomora.“
144
„A šta očekuješ od mene? Savet?“ Prostrelih ga pogledom.
„Ostavi sirotu ženu na miru. Zar ne vidiš da joj nije ni do čega?“
„Ni do čega?“ On ustade. „Prema meni je veoma mila. Po čitavu
noć pričamo, pa onda po čitav dan spavamo jedno drugom u
naručju.“
„To mi zvuči vrlo prisno.“ Okrenuh se prozoru. „Zvuči kao da
ste veliki prijatelji.“
„I jesmo. Bili smo oboje prisutni kad je Abdulah umro. On mi je
bio brat po mleku, znaš“, kaza on, naglašavajući da ih je u ranom
detinjstvu dojila ista žena. „Osećam se odgovornim za njegovu smrt.
Nikad nije ni trebalo da mu dopustim da predvodi onaj napad na
karavan. Rana koju je zadobio na Uhudu još mu nije bila zacelila, pa
se otvorila i zagnojila.“
„Odgovoran, ti?“ upitah. „Sam si mi rekao: Samo Alah odlučuje
hoćemo li živeti ili mreti.“
„To je ono što i ja znam“, reče on. „Ali ono što osećam druga je
stvar.“
„Dakle, oženio si se njome da umiriš grižu savesti?“ Srce mi na
to smekša. U poslednje vreme sam i predobro znala kakva sila ume
da bude griža savesti.
„To je samo delom razlog. Neću da te lažem. Um-Selema je za
mene nešto izuzetno. Ima sve vrline: lepotu, skromnost, mudrost,
hrabrost.“ Trzala sam se na svaku reč hvale. Misli li on da ja te vrline
nemam?
„Krenuli smo da vodimo razgovore, i vreme kao da je letelo.
Nisam primećivao kad je zašlo sunce niti kad je izašao mesec.“
Muhamed se smešio kao čovek koji je upravo uživao u dobrom jelu.
Što i jeste tačno — jeo je tarid (jelo od mesa, leblebija i hleba, za koje kažu
da je Muhamedu bilo omiljeno) koji sam ja pripremila. Ako ima pravde,
ključala sam u sebi, dabogda mu se ono meso uvalilo u želudac kao
što se njegove reči uvaljuju meni. „Kad je budeš upoznala, naći ćeš
mnogo šta vredno poštovanja.“
„Bolna je neuzvraćena ljubav“, promrsih potiskujući suze.
„Šta se ti u to razumeš?“, prasnu Muhamed. Naglo se okrenuh i
pogledah ga, ali njegove oči iz kojih je sevalo nateraše me da opet
odvratim pogled. Odjednom odajom zavlada zima. Skinuh sa kuke
ogrtač, pa se uvih u njega. „Ništa ti ne znaš“, reče. „Un-Selemu si
samo jednom videla.“
145
„Dvaput“, ispravih ga. „Videla sam je na Uhudu kad je mužu
previjala ranu od strele. Trebalo je da joj vidiš onu ljubav u očima!
„Naravno da ga je volela. Svi smo ga voleli!“
„Ona ga još voli.“ Na te moje reči, žila između očiju mu
nabreknu. „Šta je, ne veruješ mi?“ Nasmejah se, pitajući se kako je
toliko slep. Vrhunski vojskovođa, a ne zna kud tera kad su posredi
žene. „Možda uopšte nije posredi dete! Možda je odlagala leganje s
tobom zato što to nije želela. Eto zašto je posle plakala. Sada jeste
udata za tebe, ali u duši je još žena Abdulaha ibn Abdul Esada.“
Sad je Muhamed bio taj koji se zasmejao hrapavim smehom, kao
kad šljunak struže o tocilo. „Kakvu ti maštu imaš! Previše ljubavnih
pesama čitaš.“
„Ne trebaju meni pesme da me uče o ljubavi. O ranjenom srcu
dovoljno me je naučila moja ljubav prema tebi.“
„Tvoja ljubav prema meni? Kakva to ljubav prema meni, Ajša?“
Sad je vikao, a žila na čelu mu je damarala i modrela. „Ljubav koja
pokušava da podrije svaki moj novi savez?“
„Savez?“, frknuh. „Tako u poslednje vreme nazivaš ženidbu?“
„Oboje je posredi! Um-Selemin otac je u Meki veoma uticajan.
Može silno da nam pomogne.“
„Aha, dakle zato si se njome oženio — radi njene porodice! A
čista je slučajnost što je neviđeno lepa.“
„Nije to tako prosto. Više nije. Umet ojačava svoju moć. Moć
stvara neprijatelje. Svaki novi savez koji sklopim proširuje naš uticaj
u Hedžasu i uvećava nam nadu da ćemo opstati.“
Namrštih se na njega. Zar stvarno očekuje da ću poverovati kako
se Um-Selemom oženio radi veza s višim slojevima u Meki? „A
ljubav, Muhamede? Ima li u tvom životu uopšte više mesta za
ljubav? Ili si pak prezauzet ‘širenjem svog uticaja’?“
U zenicama mu se skupio sav bes. Nozdrve su mu titrale, a lice
mu se stezalo kao pesnica. Klecavo uzmaknuh kad je sunuo na mene.
„Ljubav?“, dreknu. „Vidiš li ti ovde neku ljubav? Jer ja je ne
vidim! Vidim samo razmaženo derište koje voli samo sebe!“ Pa
zgrabi turban sa prozorske daske i izlete na vrata kao oluja.
Stajala sam u mestu samo časak, dok uhvatim dovoljno vazduha
za srce koje mi je tutnjalo. „E pa, neko mora da me voli!“ Otvorih
širom vrata i pogledah okolo.
„Muhamede!“, povikah. „Vrati se!“ Istrčah u dvorište tražeći ga;
pomislih da je otišao u medžlis, ali tamo je vladao mrak. Džamija?
146
Okrenuh se ka ulazu i na prozoru Um-Selemine kolibe ugledah mu
profil kako treperi pod svetiljkom. Stajala sam razjapljenih usta. Njoj
je otrčao?
Osetih kako mi u grlo navire krik. Zatvorih usta da ga
predupredim, nerada da Um-Selemi pružim makar i tu najmanju
pobedu nada mnom. Okrenuh se i zaputih u svoju kolibu, ali
zastadoh posle svega korak-dva. Ispuni me jeza od pomisli na još
jednu samotnu noć u svojoj sobi dok moj muž ašikuje sa svojom
novom igračkom. Oslobodi me, Bože, ovog hudoga života! Setih se
Muhamedovih reči: Vidiš li ti ovde neku ljubav? Uistinu, ne vidim
je. Zar ljubav treba da nanosi srcu takav bol kakav Muhamed meni
nanosi?
Tuga mi ispuni dušu i pokvasi mi obraze suzama. Da sam muško,
sad bih jahala pustinjom. Niko me ne bi držao pod ključem niti me
nazivao „papigom“, niti bi moju vrednost merio brojem dece koju
sam izrodila. Držala bih konce svog života u rukama onako kako to
samo muškarci mogu, sa svojim mačevima i konjima, hrabrošću i
pameću. A onda podsetih sebe: sve to ja imam, jedino nisam
slobodna. Još nisam.
Oblivena suzama, pojurih ka staji, gde je Dimiskija stajala kao da
me čeka. „Idemo među beduine“, rekoh joj— mada nisam istinski to
mislila, samo sam bila previše povređena i uskoro smo u punom trku
jurile kroz Medinu. Zvezde su promicale kao magleni oblaci.
Dimiskijina kopita su tutnjala u skladu s mojim srcem. Oko ušiju mi
je zviždao vetar. Neka dvojica na konjima razmakoše se da prođemo.
Jedan me pozva po imenu. Povukao me je njegov glas, odnekud
poznat, ali savladah poriv da stanem. Umesto toga, obodoh
Dimiskiju da jurne još brže. Niko me neće zaustaviti. Naginjala sam
se u zagrljaj vetru. Lice mi je peckao pesak, kao kakvo grubo
milovanje. A onda se svet izokrenu i ja poleteh kroz vazduh,
raširenih ruku kao da letim. Posegoh da dohvatim blisku zvezdu, ali
potom sam padala, padala. Zemljino krilo raširi se da me dočeka,
izdašno i meko, i ja zapanjenog lica tresnuh na peščanu dinu, još
toplu od današnje vrućine.
Ponovo začuh svoje ime. Neke muške ruke stegoše me za mišice
i podigoše me s peščane postelje. Pomislih na šta sad sigurno ličim, s
peskom što mi poput vode sipi iz kose i odeće, peskom nalik na beli
prah na trepavicama i u ustima. Pljunuh, otresoh se od peska, pa
147
teturavo zakoračih, ošamućena od pada. Prihvatiše me snažne ruke i
ja digoh pogled pravo u zabrinuto Safvanovo lice.
„Ajša!“ U njegovim ustima, moje je ime zvučalo puno i okruglo
kao mesec — i tad shvatih da je to bio onaj glas što sam ga čula kako
me doziva dok sam jahala iz grada. ,Jesi li se povredila?“ Podiže
šaku da mi očisti pesak sa čela i obraza. Vrelina njegovog tela prionu
uz mene kao ljubavni dodir. Opijena, osetih vrtoglavicu.
On ustuknu i ispravi me držeći me za ramena, a onda se odmače.
Zadrhtah i čvršće se uvih u ogrtač; svi delovi tela koje mi je tako
zagrejala njegova blizina sad su zebli na noćnom vazduhu. Vetar je
šibao oko nas, zatvarajući nas u neki izdvojen svet od uskovitlanog
peska.
„Oprosti mi, Ajša“, reče on i duboko se pokloni. „Nisam
nameravao da ti se namećem. Uplašio sam se da si se povredila.“
Glas i držanje bili su mu krajnje zvanični. Jesam li umislila one
trenutke u njegovom naručju? Osetih kako mi lice gori. Kako sam
smela da mu dopustim da me takne? Oborih pogled, u nadi da ne
može da vidi kako sam porumenela, pa zahvalih Alahu što je skrio
mesec iza oblaka.
Na silu se nasmejah. „Povređen mi je samo ponos.“
Ruke su mu visile niz bokove, no i dalje me je milovao očima.
Srce mi ponovo zalupa.
„Moja kobila.“ Pogledah na istok, zapad, svuda sem u te oči.
„Gde mi je kobila? Dimiskijo!“
„Strahujem da je otišla. Ali mogu ja da te vratim u džamiju.“
Pogledi nam se konačno susretoše i on me zadrža tako opčinjenu,
kao da je obavio ruke oko mene.
„To je veoma plemenita ponuda, ali ne mogu je prihvatiti,
naravno.“ Kako bi samo ljudi pričali kad bi me videli kako jašem iz
pustinje na Safvanovom konju!
Oči mu se zamračiše od razočaranja. „Opet mi oprosti. Samo sam
na sebe mislio.“
Razvukoh usta u osmeh, nastojeći da razvedrim glas. „Da, baš si
sebičnjak! Da me teraš da jašem tvoga konja dok ti pored hodaš
peške, sve natrag do grada!“
Ali on se ne osmehnu. „Zamislio sam kako jašem iza tebe, s
rukama oko tvoga struka“, reče. „Kako te držim uza se.“ Olabavih
ogrtač, više mi nije bilo hladno. Okrenuh mu leđa, znajući da bi
trebalo da ga izgrdim što je toliko drzak, ali istovremeno sam zbog
148
njegovih reči buktala od uzbuđenja. Kad bi mi Muhamed govorio
tako medene reči!
„Ali rado bih išao peške pored tebe, zarad zadovoljstva što sam u
tvom društvu“, kaza on.
„Počastvovana sam.“ Preletala sam pogledom ogromni talasasti
predeo tražeći Dimiskiju. „Ali ne smeju nas videti zajedno u pô noći.
Gde je ta moja kobila? Dimiskijo! Dimiskijo!“
„Onda ćemo ovako.“ On priđe svome konju, lepom pastuvu boje
cimeta, pa mi pruži uzde. „Idi na Beduinu do Medine, pa ga priveži
ispred džamije. Ja ću sam peške, pa ću ga preuzeti kad stignem.“
„Ali sate ćeš provesti šipčeći po ovom pesku! Smislila sam nešto
bolje.“ Bilo mi zatreperi. Safvan me je posmatrao, čekajući. Njegov
vatreni pogled kao da mi je vezivao jezik u čvor. Ponovo se obazreh
tražeći Dimiskiju. „A da odjašemo zajedno do ulaska u grad, pa da
odande idem na tvom konju sama?“
Najzad se osmehnu, a sa guravog meseca skloniše se oblaci. Dok
sam zajahivala konja, međutim, u ušima mi zazvoni bat konjskih
kopita. I s tugom i s olakšanjem, pogledah i videh kako Dimiskija
trči hrbatom dine u našem pravcu.
„Eno je!“, uzviknuh kao da sam ushićena. Skočih na pesak pa
potrčah k njoj. Ona stade ispred mene i zarza, milujući me njuškom
po vratu.
Zajahah je i priđoh Safvanu. U nekom času turban mu je bio spao
s glave, pa mu je duga, prava kosa lepršala puštena i sjajna od
mesečine. Srce mi je damaralo u grlu.
„Dimiskija“, reče. „Da nije to malo čudno ime za kobilu?“
„Nije kad ta kobila pripada Ajši bint Ebu-Bekir.“
„Blago njoj“, kaza Safvan. Pa pruži ruku da je pomiluje po grivi,
a onda produži ka mojoj šaci i nežno je prinese usnama. Prianjao je
pogledom za mene baš kao što je pre neki časak prianjao telom, a
njegov poljubac kao da mi oprži prste. Zagrcnuh se i otrgoh, cimnuh
Dimiskijine uzde, pa pojurih natrag u Medinu — svome braku, koji
je, uprkos svim svojim mukama, izgledao mnogo manje opasno nego
ova pustinja noćas.
15 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:50 pm
Margita
Administrator
12,
Sumanute glasine
Medina, septembar 626 • Trinaest godina
eđu Muhamedovim ženama, ja sam bila jedina koja je
umicala štipanju i skarednim opaskama Ibn Ubeja i
njegove pratnje na medinskoj tržnici. Umorne od
ponižavanja, moje sestre-žene počele su da me mole da idem u
kupovinu namesto njih. Bila sam rada da im se nađem, uvek spremna
da prošetam po otvorenom, da se sladim slobodom, No kada me je
Um-Selema poslala po kravlje mleko, splasnula sam. Šta će biti
sledeće? Da me šalje na bunar da joj donesem vode za pranje kose?
Nije meni smetao nalog, nego način na koji ga je izrekla, isturene
brade i onim svojim večitim zapovedničkim glasom. Još otkako je
Fatima krenula da je svuda prati kao kakav zaljubljeni dečkić i da je
bodri da preuzme moj položaj kadune, Um-Salama se dokazivala na
najnepodnošljivije načine zahtevajući da svoje kržljave jaganjce
negujem napolju, a ne u kuhinjskom šatoru; naglas se vajkajući kako
ću joj zaraziti decu boleštinama iz grada šatora — a sve bez razloga
sem njene očigledne čežnje da bude glavna.
Dok sam išla dvorištem ka kuhinjskom šatoru, prođoh pored nje i
Muhameda — leškarili su ispod urmine palme. Njemu je glava
počivala u njenom krilu, a ona mu je u usta spuštala krupnu pucad
grožđa. Zanesen u svoje voće, on me nije video kad sam prošla. Ali
na moj strah, ona jeste.
„Trebaš mi da mi nešto obaviš“, reče. Ja ubrzah kao da je nisam
čula, ali tad me Muhamed pozva, pa sam morala da stanem.
Um-Selema se pridiže s trave kao labud što se otiskuje u let, pa
kliznu ka meni. „Moja deca ne mare za kozje mleko koje se ovde
pije“, reče. „Obećala sam im danas za ručak kravlje.“
M
151
Gurnu mi u šaku novčić. „Ja sama se ne usuđujem da idem na
tržnicu, iz straha da ću morati da trpim ruke onih lupeža.“ Kao da je
toliko čista da bi joj jedno jedino štipanje uništilo svu vrlinu!
Molećivo okrenuh oči ka Muhamedu, koji nam je za to vreme
prišao.
„Za jutros sam nameravala da idem u šatorsko naselje“, slagah.
„Taj obilazak sigurno možeš da odložiš za posle podne“, kaza on.
„Za ljubav Um-Selemine dece.“
Pomno se zagleda u mene, a ja oborih oči. Posle one grozne
svađe, one noći kad sam pobegla u pustinju, obećala sam da ću
ubuduće poštovati njegov sud. Oprostio mi je, ali ne bez grdnje. Ja
nisam isti kao drugi muskarci, ali jesam muškarac, rekao je strogo.
Znala sam šta time hoće da kaže: od drugih muškaraca se razlikuje
po tome kako se odnosi prema svojim ženama. Sluša naše mišljenje,
bodri nas da govorimo. Ali ipak je Muhamed taj koji upravlja našim
domaćinstvom i umom, On odlučuje u vezi sa životom svih nas. A
moja supružanska dužnost je da se pokorim.
Put do tržnice razvejao mi je kiselo raspoloženje. Jutarnje sunce
ljubilo mi je lice dok sam prolazila Medinom, a ljudi koje nedeljama
nisam videla pozdravljali me osmesima i zagrljajima. Teret
haremskog života postajao je sve lakši kako sam se udaljavala od
džamije; na kraju mi nije smetao čak ni miris balege. Niti rojevi
buba. Kol (crna gusta tečnost ili prah za opcrtavanje očiju) na kapcima može
da privuče muške poglede, ali isto tako sam otkrila i da odbija žedne
muve. Jedino sam se nadala da danas neću privući Safvanov pogled.
Od sećanja na onaj razgovor s njime u pustinji, pre samo
nekoliko noći, pocrvenela sam tako jako da mi se učini kako će mi
kosa planuti. Šta je to mislio da postigne udvarajući mi se onako
drsko? Zar zaista misli da bih prevarila Muhameda, božjeg svetog
Proroka, s bilo kime pa čak i s njim? Istina je, jesam maštarila o
stupanju među beduine kad smo on i ja bili mali, ali to su bili dečji
snovi. Sad sam odrasla, odgovorna svojoj porodici, svome mužu, a
naročito svome Bogu.
Zbog čega je moje ponašanje još gnusnije.
Zar se nisam zarekla da ću zaboraviti Safvana i posvetiti se
svome braku? A ipak, kad god ga vidim, moje namere se rasprše kao
oblaci koje su razduvali vreli vetrovi želje. Srce mi zaigra dok sam se
prisećala onog poziva da jašemo zajedno pustinjom, pripijenih tela,
na istom konju? Oterah tu uspomenu. Šta god da pokušava da uradi,
152
Safvan je osuđen na promašaj. Ja sam žena božjeg Proroka. Ako
Safvan ne poštuje moj položaj, makar bi ja sama trebalo da ga
poštujem. A ako će da mi vrana popije mozak svaki put kad se
nađem kraj njega, onda treba da se klonim njegovog društva.
Iz sanjarenja me prenu halabuka glasova. Stigla sam na tržnicu.
Ovce su blejale. Kloparali točkovi kola. Deca trčala, smejala se,
podvriskivala, a majke vikale na njih. Usred te buke jedva su se čuli
prodavci kako pozivaju mušterije, raspevanim glasom, dok sam
prolazila pored tezgi. Od slasnog mirisa jagnjećeg pečenja pođe mi
vođa na usta, ali morala sam da se uzdržim, pošto je novac koji mi je
Um-Salama dala bio dovoljan taman za mleko i ništa više. Uhvatila
sam se za trbuh da umirim krčanje dok sam prolazila pored mesarove
tezge, pitajući se hoću li ikada ponovo okusiti takvu divotu. Ne
uskoro, nadao se jedan deo mene. U našoj kući je meso gotovo uvek
značilo svadbu. Odreći ću ga se dok sam živa ako će to sprečiti još
jedan takav tužan događaj.
Mada i nije trebalo da se brinem da će u našem haremu biti novih
žena. Već je pun, prema vlastitim Muhamedovim propisima. Svojim
sledbenicima govori kako smeju da imaju samo po četiri žene. Ja,
Sevda, Hafsa i Um-Salama — to je četiri. U našoj kući više neće biti
nevesta, hvala dragom Alahu! Previše je naporno da sve iznova
ukrug uspostavljam svoj položaj prve žene u haremu. Povrh toga,
svaka svadba znači da ću morati da još malo duže čekam između
noći s Muhamedom koje mi pripadaju. Kod svih nas je spavao
određenim redosledom: jedne noći kod Sevde, zatim sa mnom, pa s
Hafsom, pa s Um-Salamom, bez obzira na to koja mu je možda
draža, rešen da se prema svima nama odnosi isto — uzvišen cilj, ali
nemoguće ga je bilo postići, po mome mišljenju. Bila sam sigurna da
se noćima s Hafsom i Um-Salamom raduje više nego noćima sa
mnom. One mu pružaju zadovoljstva, dok mu ja pružam samo
razgovor. Bolje rečeno razgovorje sve što on od mene hoće da
prihvati. Što se Sevde tiče, ona je postala ravnodušna prema tim
zajedničkim noćima.
„Ne mogu više da rađam, pa šta ću mu onda? Radije bih da radim
kožu za prodaju“, govorila mi je.
Uistinu, Sevda je imala uredan prihod od svojih otmeno
izrađenih čizama za pustinju, sandala, bisaga. Ni ona ni njen sin nisu
bili željni mesa niti su išli u ritama. Mi smo je, zavidljive, gledale
krajičkom oka kad broji novac od prodaje.
153
„Nije pošteno“, požalila mi se Hafsa nasamo. „I mi volimo lepe
stvari. Od muževa se očekuje da opskrbljuju svoj dom, ali naš
umesto toga opskrbljuje sve druge!“
„Jä, Hafsa, treba da provedeš dan u šatorskom naselju pa da onda
tako tvrdiš“, rekoh ja. „Tamo ljudi svake nedelje umiru od gladi.
Nama možda i krče creva, ali makar smo žive.“
„Ne pričam ja o hrani. Ja hoću odeću. Gledaj — ovu haljinu sam
morala tri puta da krpim. A tebi je haljina omalila, Ajša. Vidi koliko
ti ruke štrče iz rukava!“
Poželela sam da kažem Hafsi kako se ljudi iz šatora umotavaju u
kozje kože ili kako idu po žarkom suncu bez ičega na glavi, ali znala
sam kako joj je. Naš život nije toliko težak kao što ona zamišlja, ali
možda bi bio lakši kad bi Muhamed više pažnje obraćao onome što
se radi kod kuće.
Obgrlih joj rukom pleća, pa je stisnuh. „To je naša nesreća, što
smo udate za božjeg Proroka“, rekoh šaljivo. „Misli su mu u raju, pa
zato nama tela pate.“
Ili možda, počeh sad da razmišljam, nevolja uopšte i nije u
Muhamedu. Da se ne bakće mnogo oko nas — to je tačno, ali isto
tako i veoma malo zahteva. Život nam je lak u poređenju sa životom
stanovnika šatora, ili onih žena koje muževi tuku, ili onih, kao moja
majka, koje trpe zlostavljanja od bezdušne prve žene.
Hoću li i dalje smatrati da mi je život lak ako Um-Salama
postane kaduna? Rođena u bogatstvu, navikla je da je dvore. Kao
Visoka gospođa, sve će nas uposliti da dirinčimo za nju i njenu decu.
Klonuh duhom kad pomislih da bih život mogla provesti robujući toj
kneginji krutog vrata. Pokušah da se otresem tog razmišljanja,
govoreći sebi kako se to nikad neće dogoditi, da Muhamed nikad ne
bi dopustio da se neko prema meni tako ponaša. Ali znala sam da
postoji samo jedan način da osiguram svoj položaj prve u haremu.
Noćas ću od Muhameda zatražiti da objavi, jednom i zauvek, da sam
njegova kaduna ja. Posle toga nijedna druga neće biti u stanju da mi
ospori to mesto.
Ali u haremu ima i drugih muka. Gladne smo, idemo gole i bose,
a što je najgore, tišti nas čama naročito Hafsu, koja nema drugog
zanimanja sem da se ukrašava kanom. U drugim haremima ženski
životi su ispunjeni decom koju odgajaju. U Muhamedovom haremu
nema male dece, ima samo dece iz prethodnih brakova, a ona su
većinom odrasla. Mi sestre-žene dane provodimo u dokolici,
154
preuveličavamo svoje neznatne muke i gunđamo jedna na drugu, a
ovamo bismo to vreme mogle iskoristiti da zaradimo novca za sebe,
kao Sevda.
Zašavši u medinsku tržnicu, prođoh pokraj tezge gde su ženama
udešavali kosu, pa mi u glavi sinu misao: zašto ne bi Hafsa svoje
umeće s kanom ponudila ženama u javnim kupatilima? Naročito će
se mlade grabiti da im ruke i stopala krase njeni filigranski izrađeni
paunovi i cvetovi, i lepo bi joj platili za tu umetnost. Taj rad bi je
održavao u radosti i poslu, a za novac koji zaradi mogla bi počesto da
kupi sebi novu haljinu. Ubrzah korake, nestrpljiva da Um-Selemi
kupim mleko, pa pojurim kući, Hafsi, s ovim što sam smislila.
Našla sam mlekadžiju i napunila mešine, a onda se okrenula da
pohitam natrag, glave pune načina da se zaradi. No sa jedne druge
tezge mamili su me mirisi cveća i začina, izazivajući me da probam
neko mirisno ulje.
Kad sam na ruku kanula trun ružinog ulja, začuh iza sebe smeh,
za njim izgovoreno Muhamedovo ime, pa opet smeh. Dodirnuh
rukom balčak. Da nije u blizini Ibn Ubej? Ne, ovo su ženski glasovi.
Navukoh pokrivku na glavu da se sakrijem, pa oslušnuh.
„Zamisli! Otvorila je vrata samo u spavaćoj košulji! Prorok je
kroz nju sve mogao da vidi!“, govorio je jedan stariji glas.
„Aj! Taj čedni čovek? Mora biti da se molio da ga zemlja
proguta“, reče ova druga, što je slušala.
„Kazala mi je da su mu oči blesnule kao dva sjajna fenjera, iako
je porumeneo u licu.“
„Ali zašto mu je uopšte otvarala vrata?“
„Kaže kako je mislila da stiže Zejd.“ Ona prva frknu. „Kao da ne
zna da prepozna muževljev glas pred vratima.“
„Namerno se pokazala pred Prorokom? Zar nije i ona čedna?“
„Zejneba bint Džahš, čedna?“ Starija žena se zacereka. „Ta bi
trebalo da raširi paunov rep! A sad je gora nego ikad. Otkad ju je
Prorok video golu, samo se udešava pred ogledalom.“
Uzdahnuh, a onda se osvrnuh: kao što sam i mislila, ona kreštava
bila je Um-Ajmana, Sevdina prijateljica i prva žena Muhamedovog
posinka Zejda. S njom je bila neka niska, zdepasta žena, očiju
buljavih kao u bube.
„Prorok ju je video golu?“, pisnu buljava. Prodavačica mirisa
izvi obrvama. Um-Ajmana stade da utišava svoju prijateljicu, pa ova
spusti glas —ali ne dovoljno da je ja ne čujem. „Ali kako?“
155
„Kad je otvorila vrata u noćnoj košulji, rekao joj je da će sačekati
napolju dok se ona obuče. Ali onda je dunuo nalet vetra, pa joj je
zadigao zavesu spavaće sobe. ‘Božji dah“, tako to ona zove. Alahova
je volja bila da se to desi. Prorok joj je video sve, kaže. Sve!“
„Ali— otkud ona zna šta je on video?“
„Okrenula se i videla ga kako stoji na prozoru, zajapuren od
strasti. Pokrio je oči rukama, ali prekasno. Ona je navukla haljinu
potrčala na vrata da se izvini, ali on je već zbrisao, sav crven. Vikao
je: ‘Hvala dragom Alahu, koji menja ljudska srca.“
„Zagonetne reči. Šta znače?“
„Ja nisam dovoljno pametna da ih rastumačim, ali Zejneba tvrdi
da se zaljubio u nju. Siroma’ Zejd! Bocka ga time i danju i noću.
‘Muhamed me želi’, govori mu. ‘Oduvek me je želeo, ali sad je
opsednut.’ Njoj je Prorok rođak, te Zejneba priča kako bi se davno
njome oženio da Hatidža, njegova prva žena, nije zahtevala da mu
bude jedina. ‘Godinama sam čekala da ta matora umre, a ti si baš
morao da me u međuvremenu prosiš“, veli ona Zejdu. ‘Sad sam se
zakopala s tobom i Muhamedu jedino preostaje da se ženi sve novim
i novim ženama ne bi li me zaboravio’.“
„Siroma’ Zejd!“, coknu ova što je slušala Um-Ajmanu.
„Alaha mi, srce mu se kida kad je tako čuje. I meni se kida kad
vidim da mi je mužu teško. Zejneba hoće da se razvede kako bi bila
slobodna da se uda za Proroka, eto šta ja mislim. Zejd bi bez nje bio
srećniji, veruj mi.“
Glasovi im utihnuše. Okrenuh se i videh kako odlaze, glavu uz
glavu, klimajući bradom i smejući se — kao što će se uskoro smejati
i čitav umet. Sevda ne zna da zadrži tajnu ni dan, ali njena prijateljica
Um-Ajmana još je gora: ta ne zna da zapečati usta ni na sat vremena.
Požurih ka džamiji da ispričam Muhamedu za ove glasine,
razornije od svega što je smislio Ibn Ubej. U poređenju s ovim,
bacanje krivice na Muhameda za poraz kod Uhuda nije ništa. I
premda ja znam da ova njena priča može biti samo upola tačna, drugi
će jedva dočekati da poveruju svakoj reči i da priču proslede dalje, sa
sve kićenjem. Uskoro će svi živi šaputati „rodoskvrnjenje“ ukoliko
Muhamed ne zaustavi laži dok još nije kasno.
Našla sam ga u dvorištu s Um-Selemom. Bio je go do pasa i
stajao sagnut dok mu je ona prala kosu radi molitve petkom ― što je
moj zadatak.
156
„Šta te je zadržalo, Ajša?“, upita on. „Danas sam morao da
zamolim Um-Selemu da obavi tvoj posao.“
„Imam hitne vesti“, rekoh dašćući od dugog trčanja.
„Moraće da pričekaju do posle molitve.“ Podiže glavu s koje je
kapalo pa uze da je trlja peškirom. Ruke su mu bile vitke i mišićave.
Kad mu zaigraše mišići na prsima, meni zatreperi bilo. Osećala
sam kako me Um-Selemine oči motre, pa odvratih pogled.
„Moram sad da ti kažem“, rekoh. Um-Ajmana će svoje abrove
raširiri po umetu do podneva. Svetina okupljena u džamiji šuškaće o
Muhamedu još dok se on moli. Ako za ogovaranja sazna ranije,
možda bi prilikom propovedi mogao nešto da pomene, pa da ih
suzbije.
„Izvini, Crvenperčice. Nemam kad. Kasnije ću pričati s tobom.“
Um-Selema podiže britvu da potkrati Muhamedu bradu. Oči im se
susretoše i prisni pogled koji su razmenili natera me da se okrenem u
mestu i zaputim se vratima svoje kolibe. Nek priča čitav grad. Šta
mene za to briga?
Pa ipak sam se tresla zbog njega dok su vernici ispunjavali
džamiju. Oborene glave, osluškivala sam govorka li neko o
Muhamedu i ženi njegovog posinka. U ćošku ugledah Um-Ajmanu.
Kliznuh nasuprot ljudima što su pristizali, da joj budem bliže.
„Ja sam ta koja joj je predložila da se iseli“, mrmljala je. „Prorok
je rekao Zejdu da se ne razvodi. Da ste samo čule kako je vrištala
kad je to čula! Pa joj ja zato velim: ‘Ako si toliko nesrećna, sestroženo,
što onda ne odeš? Niko nije rekao tebi da ostaneš u braku’. Čak
sam joj pomogla da se spremi za odlazak — naravno, sve vreme
plačući. Da je znala koliko mi je bilo milo što ću joj videti leđa,
mogla je da ostane iz čistoga inata!“
Prostorijom se raširi žamor; digoh pogled i videh kako na ulazu
stoji Zejneba bint Džahš. Pokušah da ne zurim u nju, ali pogled mi se
stalno vraćao njoj, kao pčela medonosnom cvetu. Bila je istovetno
lepa kao i Um-Selema, samo na drugačiji način. Um-Selema je bila
gazela, otmena i nedorečena; Zejneba je bila lavica što blista od
moći. Oči su joj sjale nezamislivom zlatnom bojom, poput sveže
ubranih urmi, a puštena tamna kosa joj se divlje kovrdžala oko lica,
vijugajući se duž ivice zelenog svilenog ogrtača.
Kad je zašla među svetinu, žamor prestade. Ljudi bi je možda i
ogovarali, ali ne u lice. Hrabro je stupila u prednji deo džamije, gde
se mole muškarci, pa ljupkim, naglim pokretom šaka odmotala
157
sedžadu. Očigledno nije propadala u zemlju od stida — a i zašto bi?
Prozirna spavaća košulja, zavesa koju je pomerio vetar, zajapureni
Prorok— kakve sumanute glasine!
Tad se džamijom razleže zvonki Bilalov glas. Muhamed ulete u
prostoriju, nalik na sunčev zrak onako u beloj haljini, crvenom
ogrtaču i s blistavim osmehom. Kosa mu je bežala u sjajnim
kovrdžama ispod belog turbana, sad ponovo vezanog, kako primetih,
s onim puštenim krajem, a kako su sad svi muškarci nosili turbane.
Sveže istrljana koža mu je sijala, a korak mu je bio jak kao u košute.
U jednom skoku već je stajao na panju urmine palme, pred čitavom
dvoranom.
Sa tog izdignutog mesta, Muhamed prelete džamiju pogledom.
Oči mu zatreperiše kad se susretoše s mojima, kao da me je tek jedva
prepoznao, a potom počasti Um-Salamu najtoplijim zamislivim
osmehom. Obrazi mi se zažariše, te pognuh glavu. Muhamed, koji
me je svojevremeno nazivao miljenicom, sad se prema meni odnosi s
neodređenom ravnodušnošću, još od one naše svađe zbog njegove
nove žene. Međutim, kad bude čuo moje novosti o onim strašnim
ogovaranjima, biće mi toliko zahvalan da će verovatno provesti sa
mnom dve noći. Tad ću konačno imati prilike da ga uverim da sam
odrasla.
Pogled mu je lepršao kao noćni leptir od lica do lica — a onda
slete na lice Zejnebi, koja je stajala pravo ispred njega. Kad sam mu
videla vatru u očima, kao da mi se zemlja izmače ispod nogu. Oni
abrovi su istiniti. Kad bi samo mogla neka ruka da se spusti i iščupa
me iz ove prostorije! Poželeh da poletim napred i počupam joj i
poslednju kovrdžicu sa one bezobrazne glave. Dođe mi da zaurlam
na njega zato što je tako lakoveran. Ali i pre sam pokušavala da se
durim i da vičem, a postigla sam samo to da ga oteram drugoj ženi.
Ruke Zejnebe bint Džahš poslednje su mesto kud bih želela da ode.
Zejneba je u čitavom umetu bila čuvena po svojoj nesvakidašnjoj
lepoti, ali takođe i po svojoj čarobničkoj zavodljivosti. Svaki čovek
koji bi u nju pogledao potpuno bi potpao pod njene čarolije, pričalo
se. Zejd je među njima prednjačio, ili smo bar tako mislili. No ona
sad tvrdi kako je Muhamed zaljubljen u nju. Ako uđe u harem, kako
da izbegnem sudbinu zasenjene, zaboravljene, unižene na položaj
služavke? Ja sam samo riđokosa trinaestogodišnja mršavica uskih
bokova i oštrog jezika. Ona je pak žena oaza, bujna, žutooka, divlje
kose. I dovoljno lukava da svetog Proroka zavede s božjeg puta.
158
Klekoh pa pritisnuh šake i čelo na grubo tkanu krparu, osećajući
kako mi se rese urezuju u kožu. Potisnuh suze, ustadoh, poklonih se,
ponovo padoh ničice. Kako si dopustio da se ovo desi? Zar me nisi
dovoljno kušao?
Posle molitve, šetkala sam tamo-amo po svojoj sobi i pitala se
kako da Muhamedu saopštim te glasine, pri čemu sam gnječila učkur
haljine i sve ga vezala u čvorove. Hoće li ponovo da me optuži za
ljubomoru? No Alaha mi, neću dati da se ovo desi! Videla sam kako
sevaju oči Zejnebi bint Džahš. Vodi igru čija pravila ja ne znam ali
mogu da ih naslutim posle one priče o tome kako je zavela
Muhameda. A u ovom nadmetanju ja imam bar jednu prednost: udata
sam za Muhameda, dok je ona udata za njegovog posinka.
Muhameda sam na vratima dočekala samo u noćnoj košulji
obučenoj na golo telo. Kad uđe, pustiću košulju da mi sklizne na pod
i ostaću pred njim naga. Zaboraviće na ženu koju ne može da ima i
priviće na grudi sveže mlade dojke žene koju već voli.
Ruka mi je bila hladna dok sam ga uvodila u sobu. Mrštio se.
„Beše li nešto hitno što treba da raspravimo?“
„Da raspravimo? Pa i ne baš. Ali jeste hitno.“ Nadala sam se da
ne čuje kako mi drhti glas. Zapetljala sam se s uzicama što mi
pridržavaju košulju dok sam pokušavala da ih razvežem.
„Molim te, Ajša, imam drugih briga“, reče. Glas mu je zvučao
grubo i nestrpljivo. Zastadoh zamišljajući poniženje koje bih
doživela dok stojim pred njim neodevena, a on se crveni i naređuje
mi da se pokrijem. Pogrešan si čas izabrala, Ajša. No čak i ako ode u
žurbi, makar ću mu u misli biti urezana ja. Razmišljaće o meni i
posle, pa će možda osetiti istu onu vatru koju sam mu videla u očima
pre četiri godine. Ruke mi cimnuše uzicu i osetih kako se čvorovi
zatežu.
„Čekaj“, rekoh kad je ponovo zaustio nešto da kaže. Pomamno
sam se bacila na pojas. Od lupanja u vrata poskočih, a haljina mi se
rastvori — ali on se već bio okrenuo od mene. Štuknuh iza paravana
u uglu sobe dok je Muhamed otvarao vrata.
„Oče, pomozi mi! Zejneba je otišla!“ Zejdov ucveljeni vapaj
ulete mi u sobu pa isplovi. Onda se začuše prigušeni glasovi, potom
muk. Iskoračih iza paravana. Muhamed beše otišao sa Zejdom i
zatvorio vrata za sobom, ostavivši sobu praznu kao što su prazne
moje raširene ruke.
159
Muhameda nije bilo satima. Kad se vratio, dočekah ga u svilenoj
svadbenoj haljini. Kosu sam bila češljala dok nisu poletele iskre, a
ruke sam ukrasila kanom. Dočekah ga poljupcem i najslađim
osmehom. Muhamed mi nikada ništa neće reći ako se pućim svaki
put kad pokuša da mi se poveri. Mudar čovek poznaje svoje
neprijatelje, uvek je govorio moj otac. Ako nameravam da sprečim
druge žene da mi preotmu Muhamedovo srce i moj položaj u
domaćinstvu — moram da znam kakav rat vode.
Kružio je po podu moje kolibe, stenjući i obema rukama se
stežući za bradu, kao da sam sebe vuče po sobi. „Alaha mi, ne
razumem šta se dešava!“
Kao što je Um-Ajmana i prorokovala, Zejneba se preselila natrag
u roditeljski dom, tražeći od Zejda razvod. Muhamed je pokušao da
joj ode u posetu, ali njen otac nije hteo da ga pusti. Oprosti mi,
Proroče, ali u opasnosti je njen čestit glas, rekao je.
„Moram s njom da razgovaram“, kaza mi Muhamed. Jer greši.
Misli da ću se oženiti njome, ali ja to ne mogu.“
„Već imaš četiri žene“, oglasih se ja sa jastučeta.
On zabrunda i odmahnu rukama kao da veli: A kog je za to
briga?
„Ona je žena mog posinka“, reče. „Bilo bi mi zabranjeno da se
njome oženim. Čak ni Alah ne može to da promeni.“
„Ne može ni Zejneba“, rekoh ja. „Pa zadizala zavese ili ne.“
„Zejneba nije ništa ružno učinila. Samo je vetar pomerio zavesu
u stranu.“
„Božji dah“, promrmijah, setivši se Um-Ajmaninih reči na
tržnici.
„Istinu kažeš“, reče Muhamed. „Ako ljudi nekoga treba za to da
krive, moraće da krive Alaha.“
„Zašto bi Bog naneo toliko jada sirotom Zejdu, koji je već toliko
propatio? Godine je proveo u ropstvu dok ga nisi usvojio. Čak ti nije
ni sin po krvi. Zašto bi Alah uzeo Zejnebu od njega i dao je tebi koji
si već toliko blagoslovljen? I zašto bi tvoje neprijatelje dodatno
opremio oružjem protiv tebe?“
„Jedini Alah zna odgovore na tvoja pitanja, Crvenperčice. U
stvari, mislim da ću se noćas moliti da me On uputi.“ Poljubi me u
čelo, pa se okrete ne pogledavši mi u oči.
160
Uzdahnuh i uvukoh se u postelju — ponovo sama — dok je
Muhamed izlazio na vrata što iz moje sobe vode u džamiju. Stavio
me je tu odmah pored dok sam bila mlađa kako se ne bih osećala
usamljeno ili se bojala. Sada, dok sam ležala u postelji, mogla sam
da virim kroz otvorena vrata i posmatram ga kako pada ničice, i
slušam kako se moli. Padoh u iskušenje da se i sama pomolim.
Pošaljite natrag Zejdu — ali rekoh sebi da nemam rašta da se brinem.
Zejneba može da spletkari i kuje zavere koliko hoće, ali
Muhamed nikada neće biti njen. Bilo mu srce „promenjeno“ ili ne,
ženidba njome bila bi za njega previše opasna. Bogu se ne bi svidela,
ne bi se svidela umetu, a ne bi se svidela ni onim malobrojnim
preostalim pustinjskim saveznicima. Ljudi bi mogli da kamenuju
Muhameda i Zejnebu, ili da ih prognaju. U najboljem slučaju će se
umet podeliti i Ibn Ubej će konačno postati knez Medine. Posle
tolikog rada i truda, da li bi Muhamed sve odbacio zarad jedne žene?
Čak i sad, dok se moli, sigurno zna da će morati od nje da digne
ruke.
Petnaest minuta sam posmatrala Muhameda kako ćutke kleči,
zahvatajući i stiskajući prstima pesak i šljunak, pa ga puštajući da
isklizne, udarajući snažno čelom u sedžadu, kao ja danas. A onda, na
moj silan užas, telo mu se ukruti i on arlauknu. Pade poleđuške na
pod, pa tamo stade da se grči, trese i ječi, kolutajući očima i trzajući
rukama i nogama.
Pošto je nekoliko časaka poležao nepomično, tiho stenjući i sav u
goloj vodi, sklopi oči. Potrčah ka njemu, sa srcem što je udaralo kao
čekić, pa mu pritisnuh rukom grudi da osetim kuca li mu srce.
„Muhamede?“ prošaptah.
On pridiže glavu i zagleda se u mene, očiju iskolačenih i
divljačnih. Osmeh mu je goreo uzbuđenjem.
„Alah se oglasio, Ajša. Koliko je mudar On! Sve mi je
razjasnio.“
Krv mi se malo smiri. Muhamed je upravo doživeo otkrovenje od
Boga! Zurila sam u njega sa strahopoštovanjem — koje se uskoro
preobrati u samrtni strah. Po oduševljenju u njegovom glasu znala
sam da je iznašao način da uzme Zejnebu. Razvukoh usne u osmeh
gust kao kaša od leblebija. On sede uspravno i steže me za ruku.
„Ajša, Alah mi je dao dopuštenje da se oženim Zejnebom. Ne to
mi je zapovedio!“
161
Nisam se ni potrudila da prikrijem prezrenje. „Alah izvesno hita
da ti ispuni želje“, rekoh razrogačivši oči. „Veliš da ti je dao dozvolu
da se oženiš suprugom svoga sina?“
„Svog usvojenog sina. Kao što si i sama naglasila, Zejd mi nije
rod po krvi.“
U grudima poče da mi narasta strava, navirući u grlo. Jeste
iznašao način! A Alah mu je pomogao. No i dalje sam nastojala da
mi glas bude smiren. „Ali u očima umeta to je jedno te isto — i u
očima Hedžasa.“
„U tome i jeste stvar.“ Muhamed je klimao glavom, isto onako
kao ja kad ovladam nekim teškim potezom mača. „Sve ove godine
bili smo u zabludi. Usvojena deca i rođena deca nisu jedno te isto.
Ako se oženim ženom s kojom je postelju delio moj sin po krvi,
naravno da sam počinio greh rodoskvrnuća. Ali ako taj sin u žilama
ne nosi moju krv, zašto bih se ja onda ustezao?“
Oči mi se ispuniše suzama. Koliko ću još dugo moći da se
pretvaram? No ipak sam se i dalje smešila. „Dakle, menjaš
starodrevni običaj. Ali, habibi, zar moraš da raniš Zejda u srce? Zašto
samo ne objaviš svoje otkrovenje, a Zejnebu prepustiš nekome
drugome ko bi se njom oženio?“
Izraz njegovog lica je govorio: Zar se još ničemu nisi naučila?
„Čitav umet o njoj priča, Crvenperčice. Neki vele da je trudna sa
mnom! Ko bi se oženio ženom čije je ime toliko okaljano? Ne mogu
da dopustim da se nastavlja kleveta protiv nekog ko pripada mojoj
porodici. Ako joj Zejd da razvod, jedini način da ućutkam glasine
jeste da se oženim njome.“
Spopade me hitna potreba da pobegnem, te skočih i kao oluja
odjurih u postelju. Muhamed pođe za mnom, pa leže kraj mene, sa
šakama pod glavom. Zurio je u tavanicu kao da gleda u ozvezdano
nebo. „Mome stricu i strini biće veoma drago. A biće drago i
Zejnebi, nego šta.“
Nego šta. A ja? Meni preostaje samo da ležim tu, pored svoga
muža, s ustima punim jada. Zar me nije svojevremeno želeo? I nije li
zabranio svima ostalima u umetu da uzimaju više od četiri žene?
Međutim, propisi očevidno ne važe za božjeg Proroka ― više ne
važe.
„Hvala dragom Alahu, koji menja ljudska srca“, prošaputah.
Okrenuh mu leđa, ne puštajući ga da me zagrli. Zašto? Ponovo
sam se molila. Zašto mu srce ne izmeniš u moju korist?
162
I utonuh u nemiran san, sanjajući čoveka duge sjajne kose i lica
nalik liku kakvog najlepšeg arapskog konja, s očima samo za mene.
Sumanute glasine
Medina, septembar 626 • Trinaest godina
eđu Muhamedovim ženama, ja sam bila jedina koja je
umicala štipanju i skarednim opaskama Ibn Ubeja i
njegove pratnje na medinskoj tržnici. Umorne od
ponižavanja, moje sestre-žene počele su da me mole da idem u
kupovinu namesto njih. Bila sam rada da im se nađem, uvek spremna
da prošetam po otvorenom, da se sladim slobodom, No kada me je
Um-Selema poslala po kravlje mleko, splasnula sam. Šta će biti
sledeće? Da me šalje na bunar da joj donesem vode za pranje kose?
Nije meni smetao nalog, nego način na koji ga je izrekla, isturene
brade i onim svojim večitim zapovedničkim glasom. Još otkako je
Fatima krenula da je svuda prati kao kakav zaljubljeni dečkić i da je
bodri da preuzme moj položaj kadune, Um-Salama se dokazivala na
najnepodnošljivije načine zahtevajući da svoje kržljave jaganjce
negujem napolju, a ne u kuhinjskom šatoru; naglas se vajkajući kako
ću joj zaraziti decu boleštinama iz grada šatora — a sve bez razloga
sem njene očigledne čežnje da bude glavna.
Dok sam išla dvorištem ka kuhinjskom šatoru, prođoh pored nje i
Muhameda — leškarili su ispod urmine palme. Njemu je glava
počivala u njenom krilu, a ona mu je u usta spuštala krupnu pucad
grožđa. Zanesen u svoje voće, on me nije video kad sam prošla. Ali
na moj strah, ona jeste.
„Trebaš mi da mi nešto obaviš“, reče. Ja ubrzah kao da je nisam
čula, ali tad me Muhamed pozva, pa sam morala da stanem.
Um-Selema se pridiže s trave kao labud što se otiskuje u let, pa
kliznu ka meni. „Moja deca ne mare za kozje mleko koje se ovde
pije“, reče. „Obećala sam im danas za ručak kravlje.“
M
151
Gurnu mi u šaku novčić. „Ja sama se ne usuđujem da idem na
tržnicu, iz straha da ću morati da trpim ruke onih lupeža.“ Kao da je
toliko čista da bi joj jedno jedino štipanje uništilo svu vrlinu!
Molećivo okrenuh oči ka Muhamedu, koji nam je za to vreme
prišao.
„Za jutros sam nameravala da idem u šatorsko naselje“, slagah.
„Taj obilazak sigurno možeš da odložiš za posle podne“, kaza on.
„Za ljubav Um-Selemine dece.“
Pomno se zagleda u mene, a ja oborih oči. Posle one grozne
svađe, one noći kad sam pobegla u pustinju, obećala sam da ću
ubuduće poštovati njegov sud. Oprostio mi je, ali ne bez grdnje. Ja
nisam isti kao drugi muskarci, ali jesam muškarac, rekao je strogo.
Znala sam šta time hoće da kaže: od drugih muškaraca se razlikuje
po tome kako se odnosi prema svojim ženama. Sluša naše mišljenje,
bodri nas da govorimo. Ali ipak je Muhamed taj koji upravlja našim
domaćinstvom i umom, On odlučuje u vezi sa životom svih nas. A
moja supružanska dužnost je da se pokorim.
Put do tržnice razvejao mi je kiselo raspoloženje. Jutarnje sunce
ljubilo mi je lice dok sam prolazila Medinom, a ljudi koje nedeljama
nisam videla pozdravljali me osmesima i zagrljajima. Teret
haremskog života postajao je sve lakši kako sam se udaljavala od
džamije; na kraju mi nije smetao čak ni miris balege. Niti rojevi
buba. Kol (crna gusta tečnost ili prah za opcrtavanje očiju) na kapcima može
da privuče muške poglede, ali isto tako sam otkrila i da odbija žedne
muve. Jedino sam se nadala da danas neću privući Safvanov pogled.
Od sećanja na onaj razgovor s njime u pustinji, pre samo
nekoliko noći, pocrvenela sam tako jako da mi se učini kako će mi
kosa planuti. Šta je to mislio da postigne udvarajući mi se onako
drsko? Zar zaista misli da bih prevarila Muhameda, božjeg svetog
Proroka, s bilo kime pa čak i s njim? Istina je, jesam maštarila o
stupanju među beduine kad smo on i ja bili mali, ali to su bili dečji
snovi. Sad sam odrasla, odgovorna svojoj porodici, svome mužu, a
naročito svome Bogu.
Zbog čega je moje ponašanje još gnusnije.
Zar se nisam zarekla da ću zaboraviti Safvana i posvetiti se
svome braku? A ipak, kad god ga vidim, moje namere se rasprše kao
oblaci koje su razduvali vreli vetrovi želje. Srce mi zaigra dok sam se
prisećala onog poziva da jašemo zajedno pustinjom, pripijenih tela,
na istom konju? Oterah tu uspomenu. Šta god da pokušava da uradi,
152
Safvan je osuđen na promašaj. Ja sam žena božjeg Proroka. Ako
Safvan ne poštuje moj položaj, makar bi ja sama trebalo da ga
poštujem. A ako će da mi vrana popije mozak svaki put kad se
nađem kraj njega, onda treba da se klonim njegovog društva.
Iz sanjarenja me prenu halabuka glasova. Stigla sam na tržnicu.
Ovce su blejale. Kloparali točkovi kola. Deca trčala, smejala se,
podvriskivala, a majke vikale na njih. Usred te buke jedva su se čuli
prodavci kako pozivaju mušterije, raspevanim glasom, dok sam
prolazila pored tezgi. Od slasnog mirisa jagnjećeg pečenja pođe mi
vođa na usta, ali morala sam da se uzdržim, pošto je novac koji mi je
Um-Salama dala bio dovoljan taman za mleko i ništa više. Uhvatila
sam se za trbuh da umirim krčanje dok sam prolazila pored mesarove
tezge, pitajući se hoću li ikada ponovo okusiti takvu divotu. Ne
uskoro, nadao se jedan deo mene. U našoj kući je meso gotovo uvek
značilo svadbu. Odreći ću ga se dok sam živa ako će to sprečiti još
jedan takav tužan događaj.
Mada i nije trebalo da se brinem da će u našem haremu biti novih
žena. Već je pun, prema vlastitim Muhamedovim propisima. Svojim
sledbenicima govori kako smeju da imaju samo po četiri žene. Ja,
Sevda, Hafsa i Um-Salama — to je četiri. U našoj kući više neće biti
nevesta, hvala dragom Alahu! Previše je naporno da sve iznova
ukrug uspostavljam svoj položaj prve žene u haremu. Povrh toga,
svaka svadba znači da ću morati da još malo duže čekam između
noći s Muhamedom koje mi pripadaju. Kod svih nas je spavao
određenim redosledom: jedne noći kod Sevde, zatim sa mnom, pa s
Hafsom, pa s Um-Salamom, bez obzira na to koja mu je možda
draža, rešen da se prema svima nama odnosi isto — uzvišen cilj, ali
nemoguće ga je bilo postići, po mome mišljenju. Bila sam sigurna da
se noćima s Hafsom i Um-Salamom raduje više nego noćima sa
mnom. One mu pružaju zadovoljstva, dok mu ja pružam samo
razgovor. Bolje rečeno razgovorje sve što on od mene hoće da
prihvati. Što se Sevde tiče, ona je postala ravnodušna prema tim
zajedničkim noćima.
„Ne mogu više da rađam, pa šta ću mu onda? Radije bih da radim
kožu za prodaju“, govorila mi je.
Uistinu, Sevda je imala uredan prihod od svojih otmeno
izrađenih čizama za pustinju, sandala, bisaga. Ni ona ni njen sin nisu
bili željni mesa niti su išli u ritama. Mi smo je, zavidljive, gledale
krajičkom oka kad broji novac od prodaje.
153
„Nije pošteno“, požalila mi se Hafsa nasamo. „I mi volimo lepe
stvari. Od muževa se očekuje da opskrbljuju svoj dom, ali naš
umesto toga opskrbljuje sve druge!“
„Jä, Hafsa, treba da provedeš dan u šatorskom naselju pa da onda
tako tvrdiš“, rekoh ja. „Tamo ljudi svake nedelje umiru od gladi.
Nama možda i krče creva, ali makar smo žive.“
„Ne pričam ja o hrani. Ja hoću odeću. Gledaj — ovu haljinu sam
morala tri puta da krpim. A tebi je haljina omalila, Ajša. Vidi koliko
ti ruke štrče iz rukava!“
Poželela sam da kažem Hafsi kako se ljudi iz šatora umotavaju u
kozje kože ili kako idu po žarkom suncu bez ičega na glavi, ali znala
sam kako joj je. Naš život nije toliko težak kao što ona zamišlja, ali
možda bi bio lakši kad bi Muhamed više pažnje obraćao onome što
se radi kod kuće.
Obgrlih joj rukom pleća, pa je stisnuh. „To je naša nesreća, što
smo udate za božjeg Proroka“, rekoh šaljivo. „Misli su mu u raju, pa
zato nama tela pate.“
Ili možda, počeh sad da razmišljam, nevolja uopšte i nije u
Muhamedu. Da se ne bakće mnogo oko nas — to je tačno, ali isto
tako i veoma malo zahteva. Život nam je lak u poređenju sa životom
stanovnika šatora, ili onih žena koje muževi tuku, ili onih, kao moja
majka, koje trpe zlostavljanja od bezdušne prve žene.
Hoću li i dalje smatrati da mi je život lak ako Um-Salama
postane kaduna? Rođena u bogatstvu, navikla je da je dvore. Kao
Visoka gospođa, sve će nas uposliti da dirinčimo za nju i njenu decu.
Klonuh duhom kad pomislih da bih život mogla provesti robujući toj
kneginji krutog vrata. Pokušah da se otresem tog razmišljanja,
govoreći sebi kako se to nikad neće dogoditi, da Muhamed nikad ne
bi dopustio da se neko prema meni tako ponaša. Ali znala sam da
postoji samo jedan način da osiguram svoj položaj prve u haremu.
Noćas ću od Muhameda zatražiti da objavi, jednom i zauvek, da sam
njegova kaduna ja. Posle toga nijedna druga neće biti u stanju da mi
ospori to mesto.
Ali u haremu ima i drugih muka. Gladne smo, idemo gole i bose,
a što je najgore, tišti nas čama naročito Hafsu, koja nema drugog
zanimanja sem da se ukrašava kanom. U drugim haremima ženski
životi su ispunjeni decom koju odgajaju. U Muhamedovom haremu
nema male dece, ima samo dece iz prethodnih brakova, a ona su
većinom odrasla. Mi sestre-žene dane provodimo u dokolici,
154
preuveličavamo svoje neznatne muke i gunđamo jedna na drugu, a
ovamo bismo to vreme mogle iskoristiti da zaradimo novca za sebe,
kao Sevda.
Zašavši u medinsku tržnicu, prođoh pokraj tezge gde su ženama
udešavali kosu, pa mi u glavi sinu misao: zašto ne bi Hafsa svoje
umeće s kanom ponudila ženama u javnim kupatilima? Naročito će
se mlade grabiti da im ruke i stopala krase njeni filigranski izrađeni
paunovi i cvetovi, i lepo bi joj platili za tu umetnost. Taj rad bi je
održavao u radosti i poslu, a za novac koji zaradi mogla bi počesto da
kupi sebi novu haljinu. Ubrzah korake, nestrpljiva da Um-Selemi
kupim mleko, pa pojurim kući, Hafsi, s ovim što sam smislila.
Našla sam mlekadžiju i napunila mešine, a onda se okrenula da
pohitam natrag, glave pune načina da se zaradi. No sa jedne druge
tezge mamili su me mirisi cveća i začina, izazivajući me da probam
neko mirisno ulje.
Kad sam na ruku kanula trun ružinog ulja, začuh iza sebe smeh,
za njim izgovoreno Muhamedovo ime, pa opet smeh. Dodirnuh
rukom balčak. Da nije u blizini Ibn Ubej? Ne, ovo su ženski glasovi.
Navukoh pokrivku na glavu da se sakrijem, pa oslušnuh.
„Zamisli! Otvorila je vrata samo u spavaćoj košulji! Prorok je
kroz nju sve mogao da vidi!“, govorio je jedan stariji glas.
„Aj! Taj čedni čovek? Mora biti da se molio da ga zemlja
proguta“, reče ova druga, što je slušala.
„Kazala mi je da su mu oči blesnule kao dva sjajna fenjera, iako
je porumeneo u licu.“
„Ali zašto mu je uopšte otvarala vrata?“
„Kaže kako je mislila da stiže Zejd.“ Ona prva frknu. „Kao da ne
zna da prepozna muževljev glas pred vratima.“
„Namerno se pokazala pred Prorokom? Zar nije i ona čedna?“
„Zejneba bint Džahš, čedna?“ Starija žena se zacereka. „Ta bi
trebalo da raširi paunov rep! A sad je gora nego ikad. Otkad ju je
Prorok video golu, samo se udešava pred ogledalom.“
Uzdahnuh, a onda se osvrnuh: kao što sam i mislila, ona kreštava
bila je Um-Ajmana, Sevdina prijateljica i prva žena Muhamedovog
posinka Zejda. S njom je bila neka niska, zdepasta žena, očiju
buljavih kao u bube.
„Prorok ju je video golu?“, pisnu buljava. Prodavačica mirisa
izvi obrvama. Um-Ajmana stade da utišava svoju prijateljicu, pa ova
spusti glas —ali ne dovoljno da je ja ne čujem. „Ali kako?“
155
„Kad je otvorila vrata u noćnoj košulji, rekao joj je da će sačekati
napolju dok se ona obuče. Ali onda je dunuo nalet vetra, pa joj je
zadigao zavesu spavaće sobe. ‘Božji dah“, tako to ona zove. Alahova
je volja bila da se to desi. Prorok joj je video sve, kaže. Sve!“
„Ali— otkud ona zna šta je on video?“
„Okrenula se i videla ga kako stoji na prozoru, zajapuren od
strasti. Pokrio je oči rukama, ali prekasno. Ona je navukla haljinu
potrčala na vrata da se izvini, ali on je već zbrisao, sav crven. Vikao
je: ‘Hvala dragom Alahu, koji menja ljudska srca.“
„Zagonetne reči. Šta znače?“
„Ja nisam dovoljno pametna da ih rastumačim, ali Zejneba tvrdi
da se zaljubio u nju. Siroma’ Zejd! Bocka ga time i danju i noću.
‘Muhamed me želi’, govori mu. ‘Oduvek me je želeo, ali sad je
opsednut.’ Njoj je Prorok rođak, te Zejneba priča kako bi se davno
njome oženio da Hatidža, njegova prva žena, nije zahtevala da mu
bude jedina. ‘Godinama sam čekala da ta matora umre, a ti si baš
morao da me u međuvremenu prosiš“, veli ona Zejdu. ‘Sad sam se
zakopala s tobom i Muhamedu jedino preostaje da se ženi sve novim
i novim ženama ne bi li me zaboravio’.“
„Siroma’ Zejd!“, coknu ova što je slušala Um-Ajmanu.
„Alaha mi, srce mu se kida kad je tako čuje. I meni se kida kad
vidim da mi je mužu teško. Zejneba hoće da se razvede kako bi bila
slobodna da se uda za Proroka, eto šta ja mislim. Zejd bi bez nje bio
srećniji, veruj mi.“
Glasovi im utihnuše. Okrenuh se i videh kako odlaze, glavu uz
glavu, klimajući bradom i smejući se — kao što će se uskoro smejati
i čitav umet. Sevda ne zna da zadrži tajnu ni dan, ali njena prijateljica
Um-Ajmana još je gora: ta ne zna da zapečati usta ni na sat vremena.
Požurih ka džamiji da ispričam Muhamedu za ove glasine,
razornije od svega što je smislio Ibn Ubej. U poređenju s ovim,
bacanje krivice na Muhameda za poraz kod Uhuda nije ništa. I
premda ja znam da ova njena priča može biti samo upola tačna, drugi
će jedva dočekati da poveruju svakoj reči i da priču proslede dalje, sa
sve kićenjem. Uskoro će svi živi šaputati „rodoskvrnjenje“ ukoliko
Muhamed ne zaustavi laži dok još nije kasno.
Našla sam ga u dvorištu s Um-Selemom. Bio je go do pasa i
stajao sagnut dok mu je ona prala kosu radi molitve petkom ― što je
moj zadatak.
156
„Šta te je zadržalo, Ajša?“, upita on. „Danas sam morao da
zamolim Um-Selemu da obavi tvoj posao.“
„Imam hitne vesti“, rekoh dašćući od dugog trčanja.
„Moraće da pričekaju do posle molitve.“ Podiže glavu s koje je
kapalo pa uze da je trlja peškirom. Ruke su mu bile vitke i mišićave.
Kad mu zaigraše mišići na prsima, meni zatreperi bilo. Osećala
sam kako me Um-Selemine oči motre, pa odvratih pogled.
„Moram sad da ti kažem“, rekoh. Um-Ajmana će svoje abrove
raširiri po umetu do podneva. Svetina okupljena u džamiji šuškaće o
Muhamedu još dok se on moli. Ako za ogovaranja sazna ranije,
možda bi prilikom propovedi mogao nešto da pomene, pa da ih
suzbije.
„Izvini, Crvenperčice. Nemam kad. Kasnije ću pričati s tobom.“
Um-Selema podiže britvu da potkrati Muhamedu bradu. Oči im se
susretoše i prisni pogled koji su razmenili natera me da se okrenem u
mestu i zaputim se vratima svoje kolibe. Nek priča čitav grad. Šta
mene za to briga?
Pa ipak sam se tresla zbog njega dok su vernici ispunjavali
džamiju. Oborene glave, osluškivala sam govorka li neko o
Muhamedu i ženi njegovog posinka. U ćošku ugledah Um-Ajmanu.
Kliznuh nasuprot ljudima što su pristizali, da joj budem bliže.
„Ja sam ta koja joj je predložila da se iseli“, mrmljala je. „Prorok
je rekao Zejdu da se ne razvodi. Da ste samo čule kako je vrištala
kad je to čula! Pa joj ja zato velim: ‘Ako si toliko nesrećna, sestroženo,
što onda ne odeš? Niko nije rekao tebi da ostaneš u braku’. Čak
sam joj pomogla da se spremi za odlazak — naravno, sve vreme
plačući. Da je znala koliko mi je bilo milo što ću joj videti leđa,
mogla je da ostane iz čistoga inata!“
Prostorijom se raširi žamor; digoh pogled i videh kako na ulazu
stoji Zejneba bint Džahš. Pokušah da ne zurim u nju, ali pogled mi se
stalno vraćao njoj, kao pčela medonosnom cvetu. Bila je istovetno
lepa kao i Um-Selema, samo na drugačiji način. Um-Selema je bila
gazela, otmena i nedorečena; Zejneba je bila lavica što blista od
moći. Oči su joj sjale nezamislivom zlatnom bojom, poput sveže
ubranih urmi, a puštena tamna kosa joj se divlje kovrdžala oko lica,
vijugajući se duž ivice zelenog svilenog ogrtača.
Kad je zašla među svetinu, žamor prestade. Ljudi bi je možda i
ogovarali, ali ne u lice. Hrabro je stupila u prednji deo džamije, gde
se mole muškarci, pa ljupkim, naglim pokretom šaka odmotala
157
sedžadu. Očigledno nije propadala u zemlju od stida — a i zašto bi?
Prozirna spavaća košulja, zavesa koju je pomerio vetar, zajapureni
Prorok— kakve sumanute glasine!
Tad se džamijom razleže zvonki Bilalov glas. Muhamed ulete u
prostoriju, nalik na sunčev zrak onako u beloj haljini, crvenom
ogrtaču i s blistavim osmehom. Kosa mu je bežala u sjajnim
kovrdžama ispod belog turbana, sad ponovo vezanog, kako primetih,
s onim puštenim krajem, a kako su sad svi muškarci nosili turbane.
Sveže istrljana koža mu je sijala, a korak mu je bio jak kao u košute.
U jednom skoku već je stajao na panju urmine palme, pred čitavom
dvoranom.
Sa tog izdignutog mesta, Muhamed prelete džamiju pogledom.
Oči mu zatreperiše kad se susretoše s mojima, kao da me je tek jedva
prepoznao, a potom počasti Um-Salamu najtoplijim zamislivim
osmehom. Obrazi mi se zažariše, te pognuh glavu. Muhamed, koji
me je svojevremeno nazivao miljenicom, sad se prema meni odnosi s
neodređenom ravnodušnošću, još od one naše svađe zbog njegove
nove žene. Međutim, kad bude čuo moje novosti o onim strašnim
ogovaranjima, biće mi toliko zahvalan da će verovatno provesti sa
mnom dve noći. Tad ću konačno imati prilike da ga uverim da sam
odrasla.
Pogled mu je lepršao kao noćni leptir od lica do lica — a onda
slete na lice Zejnebi, koja je stajala pravo ispred njega. Kad sam mu
videla vatru u očima, kao da mi se zemlja izmače ispod nogu. Oni
abrovi su istiniti. Kad bi samo mogla neka ruka da se spusti i iščupa
me iz ove prostorije! Poželeh da poletim napred i počupam joj i
poslednju kovrdžicu sa one bezobrazne glave. Dođe mi da zaurlam
na njega zato što je tako lakoveran. Ali i pre sam pokušavala da se
durim i da vičem, a postigla sam samo to da ga oteram drugoj ženi.
Ruke Zejnebe bint Džahš poslednje su mesto kud bih želela da ode.
Zejneba je u čitavom umetu bila čuvena po svojoj nesvakidašnjoj
lepoti, ali takođe i po svojoj čarobničkoj zavodljivosti. Svaki čovek
koji bi u nju pogledao potpuno bi potpao pod njene čarolije, pričalo
se. Zejd je među njima prednjačio, ili smo bar tako mislili. No ona
sad tvrdi kako je Muhamed zaljubljen u nju. Ako uđe u harem, kako
da izbegnem sudbinu zasenjene, zaboravljene, unižene na položaj
služavke? Ja sam samo riđokosa trinaestogodišnja mršavica uskih
bokova i oštrog jezika. Ona je pak žena oaza, bujna, žutooka, divlje
kose. I dovoljno lukava da svetog Proroka zavede s božjeg puta.
158
Klekoh pa pritisnuh šake i čelo na grubo tkanu krparu, osećajući
kako mi se rese urezuju u kožu. Potisnuh suze, ustadoh, poklonih se,
ponovo padoh ničice. Kako si dopustio da se ovo desi? Zar me nisi
dovoljno kušao?
Posle molitve, šetkala sam tamo-amo po svojoj sobi i pitala se
kako da Muhamedu saopštim te glasine, pri čemu sam gnječila učkur
haljine i sve ga vezala u čvorove. Hoće li ponovo da me optuži za
ljubomoru? No Alaha mi, neću dati da se ovo desi! Videla sam kako
sevaju oči Zejnebi bint Džahš. Vodi igru čija pravila ja ne znam ali
mogu da ih naslutim posle one priče o tome kako je zavela
Muhameda. A u ovom nadmetanju ja imam bar jednu prednost: udata
sam za Muhameda, dok je ona udata za njegovog posinka.
Muhameda sam na vratima dočekala samo u noćnoj košulji
obučenoj na golo telo. Kad uđe, pustiću košulju da mi sklizne na pod
i ostaću pred njim naga. Zaboraviće na ženu koju ne može da ima i
priviće na grudi sveže mlade dojke žene koju već voli.
Ruka mi je bila hladna dok sam ga uvodila u sobu. Mrštio se.
„Beše li nešto hitno što treba da raspravimo?“
„Da raspravimo? Pa i ne baš. Ali jeste hitno.“ Nadala sam se da
ne čuje kako mi drhti glas. Zapetljala sam se s uzicama što mi
pridržavaju košulju dok sam pokušavala da ih razvežem.
„Molim te, Ajša, imam drugih briga“, reče. Glas mu je zvučao
grubo i nestrpljivo. Zastadoh zamišljajući poniženje koje bih
doživela dok stojim pred njim neodevena, a on se crveni i naređuje
mi da se pokrijem. Pogrešan si čas izabrala, Ajša. No čak i ako ode u
žurbi, makar ću mu u misli biti urezana ja. Razmišljaće o meni i
posle, pa će možda osetiti istu onu vatru koju sam mu videla u očima
pre četiri godine. Ruke mi cimnuše uzicu i osetih kako se čvorovi
zatežu.
„Čekaj“, rekoh kad je ponovo zaustio nešto da kaže. Pomamno
sam se bacila na pojas. Od lupanja u vrata poskočih, a haljina mi se
rastvori — ali on se već bio okrenuo od mene. Štuknuh iza paravana
u uglu sobe dok je Muhamed otvarao vrata.
„Oče, pomozi mi! Zejneba je otišla!“ Zejdov ucveljeni vapaj
ulete mi u sobu pa isplovi. Onda se začuše prigušeni glasovi, potom
muk. Iskoračih iza paravana. Muhamed beše otišao sa Zejdom i
zatvorio vrata za sobom, ostavivši sobu praznu kao što su prazne
moje raširene ruke.
159
Muhameda nije bilo satima. Kad se vratio, dočekah ga u svilenoj
svadbenoj haljini. Kosu sam bila češljala dok nisu poletele iskre, a
ruke sam ukrasila kanom. Dočekah ga poljupcem i najslađim
osmehom. Muhamed mi nikada ništa neće reći ako se pućim svaki
put kad pokuša da mi se poveri. Mudar čovek poznaje svoje
neprijatelje, uvek je govorio moj otac. Ako nameravam da sprečim
druge žene da mi preotmu Muhamedovo srce i moj položaj u
domaćinstvu — moram da znam kakav rat vode.
Kružio je po podu moje kolibe, stenjući i obema rukama se
stežući za bradu, kao da sam sebe vuče po sobi. „Alaha mi, ne
razumem šta se dešava!“
Kao što je Um-Ajmana i prorokovala, Zejneba se preselila natrag
u roditeljski dom, tražeći od Zejda razvod. Muhamed je pokušao da
joj ode u posetu, ali njen otac nije hteo da ga pusti. Oprosti mi,
Proroče, ali u opasnosti je njen čestit glas, rekao je.
„Moram s njom da razgovaram“, kaza mi Muhamed. Jer greši.
Misli da ću se oženiti njome, ali ja to ne mogu.“
„Već imaš četiri žene“, oglasih se ja sa jastučeta.
On zabrunda i odmahnu rukama kao da veli: A kog je za to
briga?
„Ona je žena mog posinka“, reče. „Bilo bi mi zabranjeno da se
njome oženim. Čak ni Alah ne može to da promeni.“
„Ne može ni Zejneba“, rekoh ja. „Pa zadizala zavese ili ne.“
„Zejneba nije ništa ružno učinila. Samo je vetar pomerio zavesu
u stranu.“
„Božji dah“, promrmijah, setivši se Um-Ajmaninih reči na
tržnici.
„Istinu kažeš“, reče Muhamed. „Ako ljudi nekoga treba za to da
krive, moraće da krive Alaha.“
„Zašto bi Bog naneo toliko jada sirotom Zejdu, koji je već toliko
propatio? Godine je proveo u ropstvu dok ga nisi usvojio. Čak ti nije
ni sin po krvi. Zašto bi Alah uzeo Zejnebu od njega i dao je tebi koji
si već toliko blagoslovljen? I zašto bi tvoje neprijatelje dodatno
opremio oružjem protiv tebe?“
„Jedini Alah zna odgovore na tvoja pitanja, Crvenperčice. U
stvari, mislim da ću se noćas moliti da me On uputi.“ Poljubi me u
čelo, pa se okrete ne pogledavši mi u oči.
160
Uzdahnuh i uvukoh se u postelju — ponovo sama — dok je
Muhamed izlazio na vrata što iz moje sobe vode u džamiju. Stavio
me je tu odmah pored dok sam bila mlađa kako se ne bih osećala
usamljeno ili se bojala. Sada, dok sam ležala u postelji, mogla sam
da virim kroz otvorena vrata i posmatram ga kako pada ničice, i
slušam kako se moli. Padoh u iskušenje da se i sama pomolim.
Pošaljite natrag Zejdu — ali rekoh sebi da nemam rašta da se brinem.
Zejneba može da spletkari i kuje zavere koliko hoće, ali
Muhamed nikada neće biti njen. Bilo mu srce „promenjeno“ ili ne,
ženidba njome bila bi za njega previše opasna. Bogu se ne bi svidela,
ne bi se svidela umetu, a ne bi se svidela ni onim malobrojnim
preostalim pustinjskim saveznicima. Ljudi bi mogli da kamenuju
Muhameda i Zejnebu, ili da ih prognaju. U najboljem slučaju će se
umet podeliti i Ibn Ubej će konačno postati knez Medine. Posle
tolikog rada i truda, da li bi Muhamed sve odbacio zarad jedne žene?
Čak i sad, dok se moli, sigurno zna da će morati od nje da digne
ruke.
Petnaest minuta sam posmatrala Muhameda kako ćutke kleči,
zahvatajući i stiskajući prstima pesak i šljunak, pa ga puštajući da
isklizne, udarajući snažno čelom u sedžadu, kao ja danas. A onda, na
moj silan užas, telo mu se ukruti i on arlauknu. Pade poleđuške na
pod, pa tamo stade da se grči, trese i ječi, kolutajući očima i trzajući
rukama i nogama.
Pošto je nekoliko časaka poležao nepomično, tiho stenjući i sav u
goloj vodi, sklopi oči. Potrčah ka njemu, sa srcem što je udaralo kao
čekić, pa mu pritisnuh rukom grudi da osetim kuca li mu srce.
„Muhamede?“ prošaptah.
On pridiže glavu i zagleda se u mene, očiju iskolačenih i
divljačnih. Osmeh mu je goreo uzbuđenjem.
„Alah se oglasio, Ajša. Koliko je mudar On! Sve mi je
razjasnio.“
Krv mi se malo smiri. Muhamed je upravo doživeo otkrovenje od
Boga! Zurila sam u njega sa strahopoštovanjem — koje se uskoro
preobrati u samrtni strah. Po oduševljenju u njegovom glasu znala
sam da je iznašao način da uzme Zejnebu. Razvukoh usne u osmeh
gust kao kaša od leblebija. On sede uspravno i steže me za ruku.
„Ajša, Alah mi je dao dopuštenje da se oženim Zejnebom. Ne to
mi je zapovedio!“
161
Nisam se ni potrudila da prikrijem prezrenje. „Alah izvesno hita
da ti ispuni želje“, rekoh razrogačivši oči. „Veliš da ti je dao dozvolu
da se oženiš suprugom svoga sina?“
„Svog usvojenog sina. Kao što si i sama naglasila, Zejd mi nije
rod po krvi.“
U grudima poče da mi narasta strava, navirući u grlo. Jeste
iznašao način! A Alah mu je pomogao. No i dalje sam nastojala da
mi glas bude smiren. „Ali u očima umeta to je jedno te isto — i u
očima Hedžasa.“
„U tome i jeste stvar.“ Muhamed je klimao glavom, isto onako
kao ja kad ovladam nekim teškim potezom mača. „Sve ove godine
bili smo u zabludi. Usvojena deca i rođena deca nisu jedno te isto.
Ako se oženim ženom s kojom je postelju delio moj sin po krvi,
naravno da sam počinio greh rodoskvrnuća. Ali ako taj sin u žilama
ne nosi moju krv, zašto bih se ja onda ustezao?“
Oči mi se ispuniše suzama. Koliko ću još dugo moći da se
pretvaram? No ipak sam se i dalje smešila. „Dakle, menjaš
starodrevni običaj. Ali, habibi, zar moraš da raniš Zejda u srce? Zašto
samo ne objaviš svoje otkrovenje, a Zejnebu prepustiš nekome
drugome ko bi se njom oženio?“
Izraz njegovog lica je govorio: Zar se još ničemu nisi naučila?
„Čitav umet o njoj priča, Crvenperčice. Neki vele da je trudna sa
mnom! Ko bi se oženio ženom čije je ime toliko okaljano? Ne mogu
da dopustim da se nastavlja kleveta protiv nekog ko pripada mojoj
porodici. Ako joj Zejd da razvod, jedini način da ućutkam glasine
jeste da se oženim njome.“
Spopade me hitna potreba da pobegnem, te skočih i kao oluja
odjurih u postelju. Muhamed pođe za mnom, pa leže kraj mene, sa
šakama pod glavom. Zurio je u tavanicu kao da gleda u ozvezdano
nebo. „Mome stricu i strini biće veoma drago. A biće drago i
Zejnebi, nego šta.“
Nego šta. A ja? Meni preostaje samo da ležim tu, pored svoga
muža, s ustima punim jada. Zar me nije svojevremeno želeo? I nije li
zabranio svima ostalima u umetu da uzimaju više od četiri žene?
Međutim, propisi očevidno ne važe za božjeg Proroka ― više ne
važe.
„Hvala dragom Alahu, koji menja ljudska srca“, prošaputah.
Okrenuh mu leđa, ne puštajući ga da me zagrli. Zašto? Ponovo
sam se molila. Zašto mu srce ne izmeniš u moju korist?
162
I utonuh u nemiran san, sanjajući čoveka duge sjajne kose i lica
nalik liku kakvog najlepšeg arapskog konja, s očima samo za mene.
16 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:50 pm
Margita
Administrator
13.
Pođi sa mnom
Medina, januar 627 • Četrnaest godina
e li imalo kakvog značenja koje se moglo otkriti u besu vetra
tog dana, u pesku što nam je šamarao užurbane noge? Hrlile
smo iz dvorišta dobro umotane u ogrtače, zaklanjajući lica od
peckanja, žmureći da ne vidimo kako naš Prorok potpisuje svadbeni
ugovor sa sinovljevom ženom. Prašina je ispunjavala nebo,
zaklanjala sunce, skrivala to bogohuljenje, kako su pojedini siktali,
od srditog božjeg pogleda.
Drugi su pak ostali odani Proroku.
„Nama možda ta bračna zajednica deluje nesmotreno“, kazao je
moj otac za vreme gozbe, dok sam mu sipala vođu iz ibrika u njegov
žuti vrč. „Ali ko među nama može razabrati namere Alahove?“
„Alahove namere su savršeno jasne.“ Alija zamahnu kroz vazduh
koricom hleba. „Zapovedajući ovaj brak, nije ostavio mesta sumnji:
usvojeni sinovi nisu isto što i rođeni sinovi.“ Pa zaškilji u mog oca.
„I nijedan čovek ne treba da pretpostavlja prijatelje porodici.“
Omer prekrsti ruke i namršti se na Aliju.
„Nažalost, tumačenje Prorokovih otkrovenja tako da se uklapaju
u naše lične potrebe postaje omiljena razonoda u umetu“, reče. „Neki
optužuju Muhameda da u ovom slučaju i on sam isto to čini.“
„Izdajničke reči, Omere.“ Alija se zavali na svome jastuku, a
oštri, grubi glas mu posle snažnog Omerovog negodovanja zazvuča
kao cvilež.
„Izdajnički je optuživati Proroka da je čovek kao i svi ljudi!“,
reče Omer. „Zejneba bint Džahš je dragulj Hedžasa. Da sam u prilici
da bude moja, i ja bih sebe očas ubedio da je to božja volja.“
Pa pogleda u drugi kraj sobe, gde je nasmejana mlada, u blistavoj
haljini boje vatre i s onim blistavim očima, izgledala kao da plamti.
Lice mu orosi znoj, jezik obliznu usne. Dok sam ga posmatrala, oči
mu se naglo — s optužbom— okrenuše ka meni. Rastrojena, očešah
J
164
kosom Talhinu ruku dok sam mu nalivala vođu u čašu. Zabranjen
dodir njegove kože toliko me uzruja da mu pljusnuh vođu u krilo, na
šta se Talha nasmeja.
Omer zareža, „Vodi računa o svom poštenju, Ajša!“
Odjurih, zajapurena i posramljena kao da me je Omer uhvatio
kako ašikujem s Talhom, koga pak volim više negoli i rođenu braću.
Takvo je raspoloženje te večeri vladalo u Alahovoj svetoj džamiji,
skaredno i raskalašno, puno masnih šala i rečitog namigivanja. Vidiš
koliko Prorok žudi za svojom nevestom? Pravo čudo kako je sačekao
ta četiri meseca dok se nije njome oženio. Dok su napolju krila
kuhinjskog šatora pucala kao bič, podgurkivalo se i muško i žensko,
kezeći se i palacajući jezicima. Naravno da je sačekao. Morao je da
proveri da mu mlada ne nosi sinovljevo dete, zar ne? Upala sam
tamo gde je najživlji razgovor dok sam sipala vođu gostima u činije i
postavljala pred njih poslužavnike s mesom, drhtavih ruku i s
odjekom damara u ušima. Ti nagoveštaji su mi budili želju da
pojedine prisutne potegnem krčagom za vodu, ili da im poodsecam
jezike. Kad je nekoliko muškaraca iz roda Hazradža pokušalo da me
uvuče u svoja rekla-kazala, i jesam uspela da im sasečem jezik, mada
jedinim oružjem koje sam smela da upotrebim.
„Pet žena u haremu, a nas ograničava na četiri. Je li to pošteno?“
„Božji Prorok sigurno ima i naročitu moć u krevetu.“
„Evo mu jedne od žena. Daj da nju pitamo. Jä, Ajša, kako će tvoj
muž da zadovoljava pet žena?“
Nasmejah se, prezirom prikrivajući usplahirenost, jer i ja sam se
isto to pitala. Uz tolike druge koje će mu utoliti želju, kako da uopšte
Muhamedu postanem prava žena?
„Baš sam malopre posluživala vaše žene“, kazah, „pa me i one
isto pitaju: Kako će Prorok da zadovoljava pet žena kad naši muževi
s mukom i jednu zadovolje? “ Na to im podsmešljivo raspoloženje
pade kao oboren pogled čestite devojke.
U toj zagušljivoj odaji, prožetoj zadahom neopranih tela i otužnih
mirišljavih ulja, creva mi zakrčaše od mirisa mesa. Osećajući nuždu
da nešto pojedem, oprezno krenuh između muškaraca u belom i žena
u haljinama veselih boja, pravo ka kuhinjskom šatoru.
Hodala sam pognute glave kako bih izbegla neukusne razgovore,
no pitanje onih Hazradža me je peklo. Kako će Muhamed sve da nas
zadovolji? Ismeđu njegovih poseta sad ću morati da čekam po četiri
165
noći. Sa svakom novom ženom sve mi je teže da privučem njegovu
pažnju. Hoće li skroz zaboraviti da treba da legne sa mnom kao muž?
Kasnije, kad se Muhamed bude pružio pored mene, telo će mi
cimnuti neka čudna sila i povući me prema njemu. Priviću se uz
njega, on će me zagrliti jednom rukom— ali ništa se više neće desiti.
Koža će mi vapiti za dodirom na onim mestima kojima on nikad nije
pristupio. I ležaću pitajući se šta sledeće da učinim, kako da
izmamim njegove milošte. Ako mu uzmem ruku pa je položim ovde
ili onde, hoće li je prestravljeno povući? Ako zatražim da vodi sa
mnom ljubav, hoće li se nasmejati i nazvati me Crvenperčicom? I
dok budem tamo ležala, željna i zapitana, on će zahrkati, ravnodušan
prema mojim čarima.
I posedujem li ja uopšte neke čari? Toliko sam dugo želela da
budem muško, dok sam odrastala, da nisam hajala za majčine i
sestrine savete kako da se oblačim, češljam, bojadišem lice, kako da
se služim očima da bih zanela muškarca. A s ovom groznom
crvenosmeđom kosom i očima nalik na mutan ribnjak, Muhamedu
možda nisam ni privlačna. Kroz misli mi prolete onaj grozničavi
Safvanov pogled, one noći u pustinji, temi se obrazi zažariše. Da li bi
toliko naočit muškarac žudeo za neprivlačnom ženom?
„Alaha ti, je li ovo svadba ili sahrana?“, prenu me iz misli
Safvanov glas — u javu njegovog pogleda. Oči su mu zurile tako
drsko da hitro odvratih glavu, u brizi da nas neko ne primeti.
„Takvu ti tugu nisam video na licu još od onog dana kad te je
majka stavila pod ključ“, reče. „Naravno, razumljiva je. Trenutno se
sigurno osećaš veoma zapostavljenom.
Osetih kako mi koža gori kao vatra raspaljena mehovima. Dobro
pamteći na šta sam se zarekla, prostrelih ga pogledom, nastojeći da
ne obraćam pažnju na njegov prepredeni osmeh ispod visokih
jagodica.
„Trenutno mi se izobilno posvećuje pažnja“, rekoh. „Nažalost,
neželjena pažnja.“ Pa pokušah da ga zaobiđem, ali on mi prepreči
put.
„Bolja je i neželjena nego nikakva, Ajša.“ Pogled mu postade još
žarkiji. „Sem toga, nisam siguran da je stvarno neželjena.“
Pravila sam se da ne primećujem kako mi pomamno krv kola
žilama. Poricala one dobro znane žmarce po koži. Ceptim, rekoh
sebi, od besa što se ovako sirovo ponaša. Udvara se ženi božjeg
Proroka ovde usred džamije, gde nas svi vide! Osvrnuh se po
166
prostoriji, ugledah stotine očiju kako posmatraju Muhameda i
Zejnebu, čuh žagor svađa o Alahovoj volji i značenju rodoskvrnuća,
videh Muhameda kako je zaboravio na jelo dok očima guta novu
nevestu, videh Aliju kako zuri u mene i Safvana očima kao u
grabljivca spremnog da se baci na lovinu. Okrenuh se i, odgurnuvši
Safvana, žurno izađoh.
Dok sam išla ka kuhinjskom šatoru, glavu sam držala pognutu
zbog peska što je leteo no pre nego što sam stigla do ulaza, neke ruke
mi cimnuše za haljinu pa me obujmiše. Safvanovo telo pripi se uz
moje. Stadoh da se otimam, ali on me steže još jače, kao da smo
vezani čvorom. „Zar nikad nećeš prestati?“, izustih, ali reči mi
odnese vetar.
On mi usnama dotače uvo. Zadrhtah od njegovog toplog daha.
„Nikad“, reče.
Zatim me povuče oko šatora, do zadnje strane. Dok smo koračali,
skide turban i pusti dugu kosu da me miluje po licu. Oštri miris
sandalovine mešao se sa zagušljivom prašinom.
„Šta to radiš?“, prodahtah kad smo se našli u zavetrini — i
skriveni od pogleda sa ulaza u džamiju. „Hoćeš da pomremo?
Kamenovaće nas ako nas uhvate zajedno.“
„Prorok nikad ne bi dozvolio da se to dogodi, ne bi kad si ti
posredi. A ti bi pak štitila mene.“
Istrgoh mu se iz zagrljaja. „Ukoliko zaslužuješ.“
On se namršti. „Zar si zaboravila one zajedničke godine dok smo
bili deca, Ajša? Zar nismo nekada mislili kako ćemo se uzeti?“
„Bili smo mali.“
„Čuo sam kako si na dan svadbe plakala. Mene si htela.“
„Pa šta i ako jesam?“ Povisih glas, znajući da će ga vetar razneti
pre nego što dopre do džamije. „Nije mi ni bio pružen izbor, je li
tako?“
„Jä, Ajša, kamo sreće da sam to bio ja. Da si moja žena, ne bi
tako tužno izgledala. Vidim da s njim nisi srećna. Pet žena, a jedna
mu je kao kći!“
„Zejneba mu nimalo nije kao kći“, rekoh. „Niti mu je bila, čak ni
dok je bila udata za njegovog posinka.“
„Nije. Ali ti si mu kao kći.“
Ove reči me prostreliše pravo kroz srce. Istina je, Muhamedu
jesam više kći nego žena. Zna li Safvan da je moj brak laž?
167
Proučavala sam mu lice, ali tamo nisam videla sažaljenje — samo
žudnju, kao ono jednom u Muhamedovim očima.
„Ne znam šta to pričaš“, rekoh.
„Prorokuje koliko godina? Pedeset šest? Dovoljno da ti bude
deda, čak i pradeda. Premator je za bujnu ženu kao što si ti.“
Privuče me bliže k sebi. Htela sam da se izmaknem, ali bila sam
uza sam šator.
„Ajša. Neprekidno mislim na tebe. Ne mogu da prestanem! Kao
da imam groznicu i hodam u bunilu, zaslepljen slikama tvoje lepote.
Moraš biti moja, Ajša. Pođi sa mnom. Otići ćemo noćas.“
Dotače mi ramena, na šta uzdrhtah, pa dlanovima kliznu niz moje
mišice. Stajala sam kao opčinjena, gledajući naviše u to naočito lice,
slušajući ljubavne reči kakve sam mesecima čeznula da čujem od
Muhameda.
„On ima toliko još žena“, promrmlja Safvan. „Koliko ćeš mu
nedostajati? Dok ja, ako mi budeš nevesta, nikada neću pogledati
drugu. Bićeš mi sve na svetu. I jesi mi sve na svetu.“
Primače potom lice još bliže meni. Disao je polako i duboko.
Kosa mu se slivala na moje šake kao voda, te zarih prste u tu svilu.
„Ajša.“ Usne mu se upiše u moje. Ruke su mu gnječile moje mišice.
Ponovo me poljubi, mameći mi usne da se razdvoje. Osetih kako mi
telo oživljava kao zver puštena iz kaveza. Klonuh uz njega i uzvratih
mu poljubac, a vetar je zavijao oko nas. „Habibati“, promrmlja — i
pred mojim očima stvori se Muhamedov lik.
U dubini očiju ožeže me stid, razli mi se kožom kao vrućica.
Niko sem Muhameda nikada me nije nazvao voljenom. Odgurnuh
Safvana, potrčah oko šatora u pesak što ujeda, pa zaglavinjah ka
džamiji — gde je na ulazu stajao Alija, gledajući me kao oličenje
urokljivog oka.
„Šta si to radila napolju po oluji?“, zapovednički upita.
„Išla u kuhinjski šator da jedem na miru“, uzvratih.
Usne mu zaigraše kao da potiskuje smeh. „Reci mi, Ajša, čime si
se to večeras gostila? Ili bi trebalo da pitam kime!“ Pored nas
promače Safvan, s turbanom uredno smotanim na glavi. Alija isteže
šiju prateći ga kako ulazi među ljude, a ja pobegoh u svoju kolibu.
Usput se sudarih s Omerom, koji se namršti. „Tvoj brat Talha se
večeras hvalisao kako će se oženiti tobom kad Muhamed umre. Zašto
bi to pričao ako ga nisi hrabrila?“
168
Zgranuh se. Talha da mi bude sledeći muž? U životu mi to na um
nije palo. „Očekujem da Muhamed dugo poživi“, hladno rekoh.
„Video sam kako si dotakla Talhu po ruci kad si mu sipala
vodu“, reče Omer.
„To je bilo slučajno!“ povikah gubeći strpljenje.
„Kako se vi žene ponašate, nije ni čudo što umet vri od abrova o
Proroku.“
Okrenuh se i odoh od njega, visoko dignute glave. Pored vrata
moje kolibe stajala je Hafsa, razrogačenih očiju. „Jä, Ajša, šta je to
moj otac rekao pa si se toliko uznemirila?“
„Optužuje me da se gledam s Talhom.“
„Po onome što ja vidim, sumnja na pogrešnog čoveka.“
Osetih kako crvenim. „Ne znam šta hoćeš da kažeš.“
Ona me bocnu kažiprstom. „Videla sam večeras kad ste ti i
Safvan zajedno izašli iz džamije. Oprezno s njime, Ajša. Nije više
mali.
„Da, primetila sam.“ Usiljeno se osmehnuh, da zavaram ludačko
udaranje srca u grudima. „Ali mislim da je glavna briga Omer. Zašto
je toliko sumnjičav prema meni?“
„On je sumnjičav prema svim ženama. Šta misliš, što sam toliko
željno čekala da se udam — oba puta? U kući moga oca, ako žena
pogleda u ogledalo, već smera zlo. Uzrujan je zbog sablazni koju je
izazvala ova svadba. A naravno, krivi Zejnebu.“
„A što i da je ne krivi? Zavela je Muhameda!“
„Alaha ti, zar se slažeš s Omerom?“ Hafsa se napravi kao da će
pasti u nesvest, a onda utiša glas. „Ali istinu zboriš: treba se čuvati
moga oca. Čula sam ga danas kako Aliji kaže da Prorokove žene
treba držati zatvorene kako bi se izbegla dodatna ogovaranja.“
„Ne dao Bog da se to desi! Poubijale bismo se međusobno kad
bismo sve vreme morale da provodimo zajedno u kući.“ Odjednom
je dupke puna džamija delovala prevruće, previše zagušljivo, kao da
su se zidovi stisli.
„Ko se još boji Omera? Ja se ne bojim“, rekoh otirući znojave
dlanove o haljinu.“
,Ja se moga oca bojim, a i ti bi trebalo“, reče Hafsa. „Zna on
kako da usmeri Prorokovu pažnju. A ume da bude vrlo ubedljiv.“
169
Iako sam se na tu pomisao nasmejala i odbacila je, mogućnost da
budemo osuđene na prostor džamije ispunila mi je sve udove
strahom, oživevši sećanje na prozor moje spavaće sobe, kraj kojeg
stojim i posmatram kako život prolazi pored mene kao karavan
miomirisan od začina. Pa ipak nisam mogla da poverujem da bi
Muhamed pristao na tako oštre mere. Zar nije ženama dao veća
prava? Pre islama, žene su bile pokretna imovina. Sad možemo da
nasleđujemo imanja, svedočimo na saslušanjima, upisujemo u bračne
ugovore svoj deo za slučaj razvoda. Zar nisu ta prava data po
Alahovoj naredbi? Muhamedova otkrovenja dokazala su da Bog
poštuje i žene.
No te noći nisam šetkala po sobi zbog tog straha od zatočenja.
Usta su mi još gorela, raspaljena Safvanovim poljupcem. Njegovo
zavođenje mi je peckalo čežnju kao pesak nošen vetrom. Pođi sa
mnom. Noćas. Kao da bih ostavila svetoga božjeg Proroka radi
običnog borca, koliko god da je uporan! Ali Safvan je nudio nešto
što Muhamed nije: da posedujem istinsku slobodu, jašem po vetru,
ratujem kao borac, da sama sebi biram kako ću živeti.
Nije li me Safvan svojevremeno ushićivao svojim smeonim
zaverama? On jeste samo borac, tačno je, ali daleko je od običnog
borca. Život s njim nikada ne bi bio dosadan. Svakog bismo se dana
zajedno upuštali u pustolovine. Ne bi provodio sve svoje vreme s
drugim suprugama. Bićeš mi sve na svetu. Kad bi samo Muhamed
tako nešto obećao!
Začu se kucanje na vratima, onim što vode u džamiju, i osetih
kako mi srce titra pod grlom. Safvan se ne bi usudio da mi dođe u
sobu — ili bi se usudio? Drhtavom rukom ih otvorih — ali to je bio
samo Muhamed; došao je da se žali na svatove.
„Odavno su završili s jelom, ali ostala su trojica da se svađaju o
povesti zakona o rodoskrnavljenju“, procedi kroza zube,
„Kladim se da Zejneba želi da nestane“, rekoh s usiljenim
osmehom.
„Još se drži“, kaza Muhamed. „Sedi licem okrenuta ka zidu, u
nadi da će ovi shvatiti koliko su prosti i otići. Zasad ništa ne
primećuju.“
Dok je govorio, i on je šetkao, dižući oblačiće prašine. Spopade
me želja da ga zagrlim— a onda se setih zašto je uzrujan.
170
„Što ih ne zamoliš da odu?“ upitah. Ali znala sam da Muhamed
to nikad ne bi učinio, iz straha da ne uvredi goste — ili još gore, da
će gosti pogoditi koliko je nestrpljiv da ostane nasamo s novom
nevestom.
Još neko zalupa na vrata. Odškrinuh ih i izvirih, prestavši da
dišem i moleći se da to ne bude Safvan. Pade mi kamen sa srca kad
videh čoveka otprilike moje visine, s okruglim zabrinutim očima i
brkovima krutim kao da ih je umočio u vosak od sveće.
„Lepe vesti za Proroka“, reče.
Ušavši u kolibu, glasonoša se pokloni, pa visokim treperavim
glasom saopšti Muhamedu da su gosti konačno otišli.
„Jä, Proroče, tvoja lepa nova nevesta te čeka u svojoj ložnici.“
Oči su mu sijale kao da će on za koji trenutak da legne u Zejnebinu
postelju.
Muhamedov osmeh beše tako radostan da meni pođoše suze na
oči. Izvini se što odlazi, pa pohrli napolje, u dvorište, a posetilac u
stopu za njim, dok ja ostadoh na vratima posmatrajući, s osećajem da
će me srce ugušiti. Vetar se bio smirio, a noć je bila prohladna. Mlad
mesec je nad Zejnebinom kolibom blistao kao handžar. Muhamed se
osvrnu, vide kako ga onaj prati, pa naglo stade. Čovečuljak prestade
da se kliberi kad se Muhamed kao vihor okrete licem prema njemu,
sevajući očima.
„Jä, Enese, učini mi se da si rekao kako su svi gosti otišli.“
„I jesu. Ebu-Remzija, Ebu-Šems, Ebu-Mahmud, svi su izašli
zajedno. Zamolili su me da ti kažem do viđenja u njihovo ime.“
„A ti, Enese? Nameravaš da noćiš sa mnom i mojom mladom?“
Čovečuljak se opet iskliberi. „Nažalost, moram da idem. Ali ako
ima bilo šta što želiš...“ Pa rečito mrdnu obrvama.
Dvorištem dunu iznenadan vetar i obori Enesu turban na travu.
On pojuri za njim vičući. Muhamed se skljoka na tle tresući se, a oči
mu zakolutaše kao obluci što se kotrljaju. Vrisnuh i poleteh ka
njemu, pošto sam ga već bila videla takvoga.
Lupiše neka vrata: Hafsa je trčala k nama u noćnoj košulji; kosa
joj je padala preko očiju. Zajedno pomogosmo Muhamedu da legne i
spusti glavu u moje krilo. Mirisao je na bademe i misvak. Čelo mu je
rosio znoj. Usta su mu se micala dok mu se glava bacakala levodesno.
171
Doleluja i Um-Selema, u belom, kao beli oblak, jednom rukom
držeći pokrivku stegnutu oko lica. Kleče, pa uhvati mlitavu
Muhamedovu ruku. „Je li bolestan?“
„Doživljava otkrovenje“, prošaputah ja.
Enes pokraj nas pade na kolena. „Ni slučajno nisam nameravao
da mu naudim, Alahom se kunem!“
Muhamedu prestade drhtavica, a vetar nam se primiri oko
ramena kao neki uzdah. Krajičkom haljine obrisah Muhamedu znoj
sa čela. On otvori oči, osmotri naša lica što su lebdela nad njim, pa se
polako pridiže.
„Još si tu?“, obrati se Enesu. „Dobro je. Onda možeš da svedočiš
da si prisustvovao božjoj objavi.“
Uz našu pomoć ustade, pa zatim, zatvorenih očiju, izgovori reči
za koje bih volela da ih ne čujem dok sam živa — reči koje su za
mene, za sve nas u haremu, sve izmenile zauvek.
Reče: „Ne ulazite u Poslanikove sobe, nego kad budete pozvani
ulazite, a kada jedete, raziđite se.“
Reče: „A kada tražite od njegovih žena nešto, tražite od njih iza
zaštora. To vam je najčistije i za vaša i za njihova srca.“
I još: „Vama nije dozvoljeno da uznemirujete božjeg Poslanika,
niti da ikada venčavate njegove žene iza njega. Zaista je to kod Boga
velika stvar.“
Kad je ovo izrekao, okrete se i ode u Zejnebinu kolibu, zatvorivši
za sobom vrata. Enes je skakutao s noge na nogu, ponavljajući
Muhamedove reči. Ja sam sedela na suvom pesku dvorišta, zahvatala
ga i bacala šakama. Tražite od njih iza zaštora. Šta to znači? Hoćemo
li mi u haremu morati svuda da nosimo sa sobom zavese?
Tišina je pala poput pokrovca dok smo mi, sestre-žene, upirale
jedna u drugu preplašene oči.
„Izgleda da ćemo dosta vremena provoditi kod kuće“, oglasi se
naposletku Hafsa iskidanim glasom.
„Sve vreme“, potvrdi Um-Selema. Držala se uspravno kao i
vazda, ali videlo se kako joj drhti ruka kad je otrla suzu iz oka.
„Kako drugačije da se sakrijemo od tuđih pogleda?“
„Mora biti da je moj otac na kraju ipak ubedio Muhameda“, reče
Hafsa.
Duboko sam razmišljala o Muhamedovim rečima dok sam se
vraćala u svoju kolibu. Hoće li me zaista držati u džamiji,
utamničenu i skrivenu poput ptice u prekrivenom kavezu? Pre bih
172
umrla nego da prihvatim zatočeništvo do kraja života. Hoće li mi biti
ukinuti i odlasci u grad šatora? Hvatala sam vazduh kao da mi neki
jastuk pritiska lice.
U kolibi legoh u postelju i zagledah se u tavanicu. Nije nam
dozvoljeno da se udajemo posle njegove smrti? Čak ni božji Prorok
ne može da živi doveka; i sam mi je to rekao. Uskoro će mu biti
šezdeset godina, tad će preostale godine moći da se nabroje na prste
jedne ruke. Hoću li tako ostati do kraja svog života, pod večitom
zabranom da se ponovo udam, usamljena kao mesec na nebu bez
zvezda?
Pođi sa mnom, rekao je Safvan iza kuhinjskog šatora, privijajući
me uza se. Odjahaćemo zajedno i nikad se više nećemo ni osvrnuti.
U tom trenutku bila sam mislila da su ga zaposeli džini. Sad mi je,
međutim, Safvan izgledao kao anđeo milosrđa kojeg mi je poslao
sam Alah.
Pođi sa mnom
Medina, januar 627 • Četrnaest godina
e li imalo kakvog značenja koje se moglo otkriti u besu vetra
tog dana, u pesku što nam je šamarao užurbane noge? Hrlile
smo iz dvorišta dobro umotane u ogrtače, zaklanjajući lica od
peckanja, žmureći da ne vidimo kako naš Prorok potpisuje svadbeni
ugovor sa sinovljevom ženom. Prašina je ispunjavala nebo,
zaklanjala sunce, skrivala to bogohuljenje, kako su pojedini siktali,
od srditog božjeg pogleda.
Drugi su pak ostali odani Proroku.
„Nama možda ta bračna zajednica deluje nesmotreno“, kazao je
moj otac za vreme gozbe, dok sam mu sipala vođu iz ibrika u njegov
žuti vrč. „Ali ko među nama može razabrati namere Alahove?“
„Alahove namere su savršeno jasne.“ Alija zamahnu kroz vazduh
koricom hleba. „Zapovedajući ovaj brak, nije ostavio mesta sumnji:
usvojeni sinovi nisu isto što i rođeni sinovi.“ Pa zaškilji u mog oca.
„I nijedan čovek ne treba da pretpostavlja prijatelje porodici.“
Omer prekrsti ruke i namršti se na Aliju.
„Nažalost, tumačenje Prorokovih otkrovenja tako da se uklapaju
u naše lične potrebe postaje omiljena razonoda u umetu“, reče. „Neki
optužuju Muhameda da u ovom slučaju i on sam isto to čini.“
„Izdajničke reči, Omere.“ Alija se zavali na svome jastuku, a
oštri, grubi glas mu posle snažnog Omerovog negodovanja zazvuča
kao cvilež.
„Izdajnički je optuživati Proroka da je čovek kao i svi ljudi!“,
reče Omer. „Zejneba bint Džahš je dragulj Hedžasa. Da sam u prilici
da bude moja, i ja bih sebe očas ubedio da je to božja volja.“
Pa pogleda u drugi kraj sobe, gde je nasmejana mlada, u blistavoj
haljini boje vatre i s onim blistavim očima, izgledala kao da plamti.
Lice mu orosi znoj, jezik obliznu usne. Dok sam ga posmatrala, oči
mu se naglo — s optužbom— okrenuše ka meni. Rastrojena, očešah
J
164
kosom Talhinu ruku dok sam mu nalivala vođu u čašu. Zabranjen
dodir njegove kože toliko me uzruja da mu pljusnuh vođu u krilo, na
šta se Talha nasmeja.
Omer zareža, „Vodi računa o svom poštenju, Ajša!“
Odjurih, zajapurena i posramljena kao da me je Omer uhvatio
kako ašikujem s Talhom, koga pak volim više negoli i rođenu braću.
Takvo je raspoloženje te večeri vladalo u Alahovoj svetoj džamiji,
skaredno i raskalašno, puno masnih šala i rečitog namigivanja. Vidiš
koliko Prorok žudi za svojom nevestom? Pravo čudo kako je sačekao
ta četiri meseca dok se nije njome oženio. Dok su napolju krila
kuhinjskog šatora pucala kao bič, podgurkivalo se i muško i žensko,
kezeći se i palacajući jezicima. Naravno da je sačekao. Morao je da
proveri da mu mlada ne nosi sinovljevo dete, zar ne? Upala sam
tamo gde je najživlji razgovor dok sam sipala vođu gostima u činije i
postavljala pred njih poslužavnike s mesom, drhtavih ruku i s
odjekom damara u ušima. Ti nagoveštaji su mi budili želju da
pojedine prisutne potegnem krčagom za vodu, ili da im poodsecam
jezike. Kad je nekoliko muškaraca iz roda Hazradža pokušalo da me
uvuče u svoja rekla-kazala, i jesam uspela da im sasečem jezik, mada
jedinim oružjem koje sam smela da upotrebim.
„Pet žena u haremu, a nas ograničava na četiri. Je li to pošteno?“
„Božji Prorok sigurno ima i naročitu moć u krevetu.“
„Evo mu jedne od žena. Daj da nju pitamo. Jä, Ajša, kako će tvoj
muž da zadovoljava pet žena?“
Nasmejah se, prezirom prikrivajući usplahirenost, jer i ja sam se
isto to pitala. Uz tolike druge koje će mu utoliti želju, kako da uopšte
Muhamedu postanem prava žena?
„Baš sam malopre posluživala vaše žene“, kazah, „pa me i one
isto pitaju: Kako će Prorok da zadovoljava pet žena kad naši muževi
s mukom i jednu zadovolje? “ Na to im podsmešljivo raspoloženje
pade kao oboren pogled čestite devojke.
U toj zagušljivoj odaji, prožetoj zadahom neopranih tela i otužnih
mirišljavih ulja, creva mi zakrčaše od mirisa mesa. Osećajući nuždu
da nešto pojedem, oprezno krenuh između muškaraca u belom i žena
u haljinama veselih boja, pravo ka kuhinjskom šatoru.
Hodala sam pognute glave kako bih izbegla neukusne razgovore,
no pitanje onih Hazradža me je peklo. Kako će Muhamed sve da nas
zadovolji? Ismeđu njegovih poseta sad ću morati da čekam po četiri
165
noći. Sa svakom novom ženom sve mi je teže da privučem njegovu
pažnju. Hoće li skroz zaboraviti da treba da legne sa mnom kao muž?
Kasnije, kad se Muhamed bude pružio pored mene, telo će mi
cimnuti neka čudna sila i povući me prema njemu. Priviću se uz
njega, on će me zagrliti jednom rukom— ali ništa se više neće desiti.
Koža će mi vapiti za dodirom na onim mestima kojima on nikad nije
pristupio. I ležaću pitajući se šta sledeće da učinim, kako da
izmamim njegove milošte. Ako mu uzmem ruku pa je položim ovde
ili onde, hoće li je prestravljeno povući? Ako zatražim da vodi sa
mnom ljubav, hoće li se nasmejati i nazvati me Crvenperčicom? I
dok budem tamo ležala, željna i zapitana, on će zahrkati, ravnodušan
prema mojim čarima.
I posedujem li ja uopšte neke čari? Toliko sam dugo želela da
budem muško, dok sam odrastala, da nisam hajala za majčine i
sestrine savete kako da se oblačim, češljam, bojadišem lice, kako da
se služim očima da bih zanela muškarca. A s ovom groznom
crvenosmeđom kosom i očima nalik na mutan ribnjak, Muhamedu
možda nisam ni privlačna. Kroz misli mi prolete onaj grozničavi
Safvanov pogled, one noći u pustinji, temi se obrazi zažariše. Da li bi
toliko naočit muškarac žudeo za neprivlačnom ženom?
„Alaha ti, je li ovo svadba ili sahrana?“, prenu me iz misli
Safvanov glas — u javu njegovog pogleda. Oči su mu zurile tako
drsko da hitro odvratih glavu, u brizi da nas neko ne primeti.
„Takvu ti tugu nisam video na licu još od onog dana kad te je
majka stavila pod ključ“, reče. „Naravno, razumljiva je. Trenutno se
sigurno osećaš veoma zapostavljenom.
Osetih kako mi koža gori kao vatra raspaljena mehovima. Dobro
pamteći na šta sam se zarekla, prostrelih ga pogledom, nastojeći da
ne obraćam pažnju na njegov prepredeni osmeh ispod visokih
jagodica.
„Trenutno mi se izobilno posvećuje pažnja“, rekoh. „Nažalost,
neželjena pažnja.“ Pa pokušah da ga zaobiđem, ali on mi prepreči
put.
„Bolja je i neželjena nego nikakva, Ajša.“ Pogled mu postade još
žarkiji. „Sem toga, nisam siguran da je stvarno neželjena.“
Pravila sam se da ne primećujem kako mi pomamno krv kola
žilama. Poricala one dobro znane žmarce po koži. Ceptim, rekoh
sebi, od besa što se ovako sirovo ponaša. Udvara se ženi božjeg
Proroka ovde usred džamije, gde nas svi vide! Osvrnuh se po
166
prostoriji, ugledah stotine očiju kako posmatraju Muhameda i
Zejnebu, čuh žagor svađa o Alahovoj volji i značenju rodoskvrnuća,
videh Muhameda kako je zaboravio na jelo dok očima guta novu
nevestu, videh Aliju kako zuri u mene i Safvana očima kao u
grabljivca spremnog da se baci na lovinu. Okrenuh se i, odgurnuvši
Safvana, žurno izađoh.
Dok sam išla ka kuhinjskom šatoru, glavu sam držala pognutu
zbog peska što je leteo no pre nego što sam stigla do ulaza, neke ruke
mi cimnuše za haljinu pa me obujmiše. Safvanovo telo pripi se uz
moje. Stadoh da se otimam, ali on me steže još jače, kao da smo
vezani čvorom. „Zar nikad nećeš prestati?“, izustih, ali reči mi
odnese vetar.
On mi usnama dotače uvo. Zadrhtah od njegovog toplog daha.
„Nikad“, reče.
Zatim me povuče oko šatora, do zadnje strane. Dok smo koračali,
skide turban i pusti dugu kosu da me miluje po licu. Oštri miris
sandalovine mešao se sa zagušljivom prašinom.
„Šta to radiš?“, prodahtah kad smo se našli u zavetrini — i
skriveni od pogleda sa ulaza u džamiju. „Hoćeš da pomremo?
Kamenovaće nas ako nas uhvate zajedno.“
„Prorok nikad ne bi dozvolio da se to dogodi, ne bi kad si ti
posredi. A ti bi pak štitila mene.“
Istrgoh mu se iz zagrljaja. „Ukoliko zaslužuješ.“
On se namršti. „Zar si zaboravila one zajedničke godine dok smo
bili deca, Ajša? Zar nismo nekada mislili kako ćemo se uzeti?“
„Bili smo mali.“
„Čuo sam kako si na dan svadbe plakala. Mene si htela.“
„Pa šta i ako jesam?“ Povisih glas, znajući da će ga vetar razneti
pre nego što dopre do džamije. „Nije mi ni bio pružen izbor, je li
tako?“
„Jä, Ajša, kamo sreće da sam to bio ja. Da si moja žena, ne bi
tako tužno izgledala. Vidim da s njim nisi srećna. Pet žena, a jedna
mu je kao kći!“
„Zejneba mu nimalo nije kao kći“, rekoh. „Niti mu je bila, čak ni
dok je bila udata za njegovog posinka.“
„Nije. Ali ti si mu kao kći.“
Ove reči me prostreliše pravo kroz srce. Istina je, Muhamedu
jesam više kći nego žena. Zna li Safvan da je moj brak laž?
167
Proučavala sam mu lice, ali tamo nisam videla sažaljenje — samo
žudnju, kao ono jednom u Muhamedovim očima.
„Ne znam šta to pričaš“, rekoh.
„Prorokuje koliko godina? Pedeset šest? Dovoljno da ti bude
deda, čak i pradeda. Premator je za bujnu ženu kao što si ti.“
Privuče me bliže k sebi. Htela sam da se izmaknem, ali bila sam
uza sam šator.
„Ajša. Neprekidno mislim na tebe. Ne mogu da prestanem! Kao
da imam groznicu i hodam u bunilu, zaslepljen slikama tvoje lepote.
Moraš biti moja, Ajša. Pođi sa mnom. Otići ćemo noćas.“
Dotače mi ramena, na šta uzdrhtah, pa dlanovima kliznu niz moje
mišice. Stajala sam kao opčinjena, gledajući naviše u to naočito lice,
slušajući ljubavne reči kakve sam mesecima čeznula da čujem od
Muhameda.
„On ima toliko još žena“, promrmlja Safvan. „Koliko ćeš mu
nedostajati? Dok ja, ako mi budeš nevesta, nikada neću pogledati
drugu. Bićeš mi sve na svetu. I jesi mi sve na svetu.“
Primače potom lice još bliže meni. Disao je polako i duboko.
Kosa mu se slivala na moje šake kao voda, te zarih prste u tu svilu.
„Ajša.“ Usne mu se upiše u moje. Ruke su mu gnječile moje mišice.
Ponovo me poljubi, mameći mi usne da se razdvoje. Osetih kako mi
telo oživljava kao zver puštena iz kaveza. Klonuh uz njega i uzvratih
mu poljubac, a vetar je zavijao oko nas. „Habibati“, promrmlja — i
pred mojim očima stvori se Muhamedov lik.
U dubini očiju ožeže me stid, razli mi se kožom kao vrućica.
Niko sem Muhameda nikada me nije nazvao voljenom. Odgurnuh
Safvana, potrčah oko šatora u pesak što ujeda, pa zaglavinjah ka
džamiji — gde je na ulazu stajao Alija, gledajući me kao oličenje
urokljivog oka.
„Šta si to radila napolju po oluji?“, zapovednički upita.
„Išla u kuhinjski šator da jedem na miru“, uzvratih.
Usne mu zaigraše kao da potiskuje smeh. „Reci mi, Ajša, čime si
se to večeras gostila? Ili bi trebalo da pitam kime!“ Pored nas
promače Safvan, s turbanom uredno smotanim na glavi. Alija isteže
šiju prateći ga kako ulazi među ljude, a ja pobegoh u svoju kolibu.
Usput se sudarih s Omerom, koji se namršti. „Tvoj brat Talha se
večeras hvalisao kako će se oženiti tobom kad Muhamed umre. Zašto
bi to pričao ako ga nisi hrabrila?“
168
Zgranuh se. Talha da mi bude sledeći muž? U životu mi to na um
nije palo. „Očekujem da Muhamed dugo poživi“, hladno rekoh.
„Video sam kako si dotakla Talhu po ruci kad si mu sipala
vodu“, reče Omer.
„To je bilo slučajno!“ povikah gubeći strpljenje.
„Kako se vi žene ponašate, nije ni čudo što umet vri od abrova o
Proroku.“
Okrenuh se i odoh od njega, visoko dignute glave. Pored vrata
moje kolibe stajala je Hafsa, razrogačenih očiju. „Jä, Ajša, šta je to
moj otac rekao pa si se toliko uznemirila?“
„Optužuje me da se gledam s Talhom.“
„Po onome što ja vidim, sumnja na pogrešnog čoveka.“
Osetih kako crvenim. „Ne znam šta hoćeš da kažeš.“
Ona me bocnu kažiprstom. „Videla sam večeras kad ste ti i
Safvan zajedno izašli iz džamije. Oprezno s njime, Ajša. Nije više
mali.
„Da, primetila sam.“ Usiljeno se osmehnuh, da zavaram ludačko
udaranje srca u grudima. „Ali mislim da je glavna briga Omer. Zašto
je toliko sumnjičav prema meni?“
„On je sumnjičav prema svim ženama. Šta misliš, što sam toliko
željno čekala da se udam — oba puta? U kući moga oca, ako žena
pogleda u ogledalo, već smera zlo. Uzrujan je zbog sablazni koju je
izazvala ova svadba. A naravno, krivi Zejnebu.“
„A što i da je ne krivi? Zavela je Muhameda!“
„Alaha ti, zar se slažeš s Omerom?“ Hafsa se napravi kao da će
pasti u nesvest, a onda utiša glas. „Ali istinu zboriš: treba se čuvati
moga oca. Čula sam ga danas kako Aliji kaže da Prorokove žene
treba držati zatvorene kako bi se izbegla dodatna ogovaranja.“
„Ne dao Bog da se to desi! Poubijale bismo se međusobno kad
bismo sve vreme morale da provodimo zajedno u kući.“ Odjednom
je dupke puna džamija delovala prevruće, previše zagušljivo, kao da
su se zidovi stisli.
„Ko se još boji Omera? Ja se ne bojim“, rekoh otirući znojave
dlanove o haljinu.“
,Ja se moga oca bojim, a i ti bi trebalo“, reče Hafsa. „Zna on
kako da usmeri Prorokovu pažnju. A ume da bude vrlo ubedljiv.“
169
Iako sam se na tu pomisao nasmejala i odbacila je, mogućnost da
budemo osuđene na prostor džamije ispunila mi je sve udove
strahom, oživevši sećanje na prozor moje spavaće sobe, kraj kojeg
stojim i posmatram kako život prolazi pored mene kao karavan
miomirisan od začina. Pa ipak nisam mogla da poverujem da bi
Muhamed pristao na tako oštre mere. Zar nije ženama dao veća
prava? Pre islama, žene su bile pokretna imovina. Sad možemo da
nasleđujemo imanja, svedočimo na saslušanjima, upisujemo u bračne
ugovore svoj deo za slučaj razvoda. Zar nisu ta prava data po
Alahovoj naredbi? Muhamedova otkrovenja dokazala su da Bog
poštuje i žene.
No te noći nisam šetkala po sobi zbog tog straha od zatočenja.
Usta su mi još gorela, raspaljena Safvanovim poljupcem. Njegovo
zavođenje mi je peckalo čežnju kao pesak nošen vetrom. Pođi sa
mnom. Noćas. Kao da bih ostavila svetoga božjeg Proroka radi
običnog borca, koliko god da je uporan! Ali Safvan je nudio nešto
što Muhamed nije: da posedujem istinsku slobodu, jašem po vetru,
ratujem kao borac, da sama sebi biram kako ću živeti.
Nije li me Safvan svojevremeno ushićivao svojim smeonim
zaverama? On jeste samo borac, tačno je, ali daleko je od običnog
borca. Život s njim nikada ne bi bio dosadan. Svakog bismo se dana
zajedno upuštali u pustolovine. Ne bi provodio sve svoje vreme s
drugim suprugama. Bićeš mi sve na svetu. Kad bi samo Muhamed
tako nešto obećao!
Začu se kucanje na vratima, onim što vode u džamiju, i osetih
kako mi srce titra pod grlom. Safvan se ne bi usudio da mi dođe u
sobu — ili bi se usudio? Drhtavom rukom ih otvorih — ali to je bio
samo Muhamed; došao je da se žali na svatove.
„Odavno su završili s jelom, ali ostala su trojica da se svađaju o
povesti zakona o rodoskrnavljenju“, procedi kroza zube,
„Kladim se da Zejneba želi da nestane“, rekoh s usiljenim
osmehom.
„Još se drži“, kaza Muhamed. „Sedi licem okrenuta ka zidu, u
nadi da će ovi shvatiti koliko su prosti i otići. Zasad ništa ne
primećuju.“
Dok je govorio, i on je šetkao, dižući oblačiće prašine. Spopade
me želja da ga zagrlim— a onda se setih zašto je uzrujan.
170
„Što ih ne zamoliš da odu?“ upitah. Ali znala sam da Muhamed
to nikad ne bi učinio, iz straha da ne uvredi goste — ili još gore, da
će gosti pogoditi koliko je nestrpljiv da ostane nasamo s novom
nevestom.
Još neko zalupa na vrata. Odškrinuh ih i izvirih, prestavši da
dišem i moleći se da to ne bude Safvan. Pade mi kamen sa srca kad
videh čoveka otprilike moje visine, s okruglim zabrinutim očima i
brkovima krutim kao da ih je umočio u vosak od sveće.
„Lepe vesti za Proroka“, reče.
Ušavši u kolibu, glasonoša se pokloni, pa visokim treperavim
glasom saopšti Muhamedu da su gosti konačno otišli.
„Jä, Proroče, tvoja lepa nova nevesta te čeka u svojoj ložnici.“
Oči su mu sijale kao da će on za koji trenutak da legne u Zejnebinu
postelju.
Muhamedov osmeh beše tako radostan da meni pođoše suze na
oči. Izvini se što odlazi, pa pohrli napolje, u dvorište, a posetilac u
stopu za njim, dok ja ostadoh na vratima posmatrajući, s osećajem da
će me srce ugušiti. Vetar se bio smirio, a noć je bila prohladna. Mlad
mesec je nad Zejnebinom kolibom blistao kao handžar. Muhamed se
osvrnu, vide kako ga onaj prati, pa naglo stade. Čovečuljak prestade
da se kliberi kad se Muhamed kao vihor okrete licem prema njemu,
sevajući očima.
„Jä, Enese, učini mi se da si rekao kako su svi gosti otišli.“
„I jesu. Ebu-Remzija, Ebu-Šems, Ebu-Mahmud, svi su izašli
zajedno. Zamolili su me da ti kažem do viđenja u njihovo ime.“
„A ti, Enese? Nameravaš da noćiš sa mnom i mojom mladom?“
Čovečuljak se opet iskliberi. „Nažalost, moram da idem. Ali ako
ima bilo šta što želiš...“ Pa rečito mrdnu obrvama.
Dvorištem dunu iznenadan vetar i obori Enesu turban na travu.
On pojuri za njim vičući. Muhamed se skljoka na tle tresući se, a oči
mu zakolutaše kao obluci što se kotrljaju. Vrisnuh i poleteh ka
njemu, pošto sam ga već bila videla takvoga.
Lupiše neka vrata: Hafsa je trčala k nama u noćnoj košulji; kosa
joj je padala preko očiju. Zajedno pomogosmo Muhamedu da legne i
spusti glavu u moje krilo. Mirisao je na bademe i misvak. Čelo mu je
rosio znoj. Usta su mu se micala dok mu se glava bacakala levodesno.
171
Doleluja i Um-Selema, u belom, kao beli oblak, jednom rukom
držeći pokrivku stegnutu oko lica. Kleče, pa uhvati mlitavu
Muhamedovu ruku. „Je li bolestan?“
„Doživljava otkrovenje“, prošaputah ja.
Enes pokraj nas pade na kolena. „Ni slučajno nisam nameravao
da mu naudim, Alahom se kunem!“
Muhamedu prestade drhtavica, a vetar nam se primiri oko
ramena kao neki uzdah. Krajičkom haljine obrisah Muhamedu znoj
sa čela. On otvori oči, osmotri naša lica što su lebdela nad njim, pa se
polako pridiže.
„Još si tu?“, obrati se Enesu. „Dobro je. Onda možeš da svedočiš
da si prisustvovao božjoj objavi.“
Uz našu pomoć ustade, pa zatim, zatvorenih očiju, izgovori reči
za koje bih volela da ih ne čujem dok sam živa — reči koje su za
mene, za sve nas u haremu, sve izmenile zauvek.
Reče: „Ne ulazite u Poslanikove sobe, nego kad budete pozvani
ulazite, a kada jedete, raziđite se.“
Reče: „A kada tražite od njegovih žena nešto, tražite od njih iza
zaštora. To vam je najčistije i za vaša i za njihova srca.“
I još: „Vama nije dozvoljeno da uznemirujete božjeg Poslanika,
niti da ikada venčavate njegove žene iza njega. Zaista je to kod Boga
velika stvar.“
Kad je ovo izrekao, okrete se i ode u Zejnebinu kolibu, zatvorivši
za sobom vrata. Enes je skakutao s noge na nogu, ponavljajući
Muhamedove reči. Ja sam sedela na suvom pesku dvorišta, zahvatala
ga i bacala šakama. Tražite od njih iza zaštora. Šta to znači? Hoćemo
li mi u haremu morati svuda da nosimo sa sobom zavese?
Tišina je pala poput pokrovca dok smo mi, sestre-žene, upirale
jedna u drugu preplašene oči.
„Izgleda da ćemo dosta vremena provoditi kod kuće“, oglasi se
naposletku Hafsa iskidanim glasom.
„Sve vreme“, potvrdi Um-Selema. Držala se uspravno kao i
vazda, ali videlo se kako joj drhti ruka kad je otrla suzu iz oka.
„Kako drugačije da se sakrijemo od tuđih pogleda?“
„Mora biti da je moj otac na kraju ipak ubedio Muhameda“, reče
Hafsa.
Duboko sam razmišljala o Muhamedovim rečima dok sam se
vraćala u svoju kolibu. Hoće li me zaista držati u džamiji,
utamničenu i skrivenu poput ptice u prekrivenom kavezu? Pre bih
172
umrla nego da prihvatim zatočeništvo do kraja života. Hoće li mi biti
ukinuti i odlasci u grad šatora? Hvatala sam vazduh kao da mi neki
jastuk pritiska lice.
U kolibi legoh u postelju i zagledah se u tavanicu. Nije nam
dozvoljeno da se udajemo posle njegove smrti? Čak ni božji Prorok
ne može da živi doveka; i sam mi je to rekao. Uskoro će mu biti
šezdeset godina, tad će preostale godine moći da se nabroje na prste
jedne ruke. Hoću li tako ostati do kraja svog života, pod večitom
zabranom da se ponovo udam, usamljena kao mesec na nebu bez
zvezda?
Pođi sa mnom, rekao je Safvan iza kuhinjskog šatora, privijajući
me uza se. Odjahaćemo zajedno i nikad se više nećemo ni osvrnuti.
U tom trenutku bila sam mislila da su ga zaposeli džini. Sad mi je,
međutim, Safvan izgledao kao anđeo milosrđa kojeg mi je poslao
sam Alah.
17 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:51 pm
Margita
Administrator
14
Cena slobode
Crveno more, januar 627 • Četrnaest godina
ri puna dana po Muhamedovom otkrovenju u svadbenoj noći
pričale su moje sestre-žene, bez kraja i konca, o tome šta bi
mogle značiti njegove reči. Dok sam ih slušala kako
potvrđuju da ćemo sve biti zatvorene u prostoru džamije, pritiskao
me je očaj, kao mokar ogrtač. U svojoj sobi sam se molila da me
Alah brzo uzme k sebi ako se ponovo nađem zatočena. Radije bih da
slobodna švrljam po raju nego da sav svoj život provedem među
ovim zidovima.
No kad se Muhamed pojavio posle propisanog vremena
provedenog sa Zejnebom, iznenadio nas je. „Zavesa“ koju nam je
zapovedio ipak ne znači tamnička vrata.
„Ibn Ubej kaže da vas spopada zato što greškom pomisli da ste
obične robinje“, kazao nam je u dvorištu. „Morate pokazati ko ste
tako što ćete pokrivati lica. Onda neće moći da tvrdi tako nešto.“
Poput svežeg povetarca preplavilo me je olakšanje kad sam čula
da neću morati da se suočavam s još jednom perdom. Ali tad
Muhamed opisa kako ćemo se pokrivati: od glave do pete, do
poslednjeg pedlja, sem jednog oka.
„I tako će Ibn Ubej i njegovi munafici likovati“, rekoh ja.
Muhamed mi uputi oštar pogled, ali bila sam previše ogorčena da bi
me bilo briga.
„Jesi li ikada pokušao da hodaš gledajući samo jednim okom?“
Navukoh pokrivku preko lica pa počeh da koračam. Posle nekoliko
koraka, pogrešno procenih položaj palme i zakačih je bosim
stopalom. Pustih pokrivku i uhvatih se za prst koji mi je sevao, a
sestre-žene su me posmatrale u mukloj tišini.
„Jä, božji Proroče, vidiš kako se provodim“, kazah s iskrivljenim
osmehom. „Tri koraka i već sam prekršila tvoje pravilo.“
T
174
Muhamed se namršti. „Ta poteškoća nije mi bila namera“, reče.
„Razmislicu još o ovom novom zahtevu.“
Te večeri su on i Omer u mojoj sobi poveli raspravu o hidžabu
— dok sam se ja krila iza paravana, kako je sad propisano
(hidžab=zavesa ili veo).
„Oči su najsablažnjivija ženska crta“, govorio je Omer. „Čak i
tvoje žene znaju njima da se služe u cilju zavođenja. Pokrivanje
jednog oka je jedini istinski način da se izbegne sablazan.“
Ove su me reči izjedale, ali ništa ne rekoh. Kako da poreknem?
Svoje sam oči isprobala na Safvanu, ne da ga zavedem već da
proverim svoju draž. A sad, baš kao što bi Omer možda prorokovao,
maštarim kako jašem kroz pustinju sa Safvanom, slobodna od svih
haremskih briga.
No u sebi sam jadikovala što neću biti u stanju da se borim.
Toliko sam dugo čeznula da postanem ratnica, a sad kad mi se bliži
petnaesti rođendan, Alah mi je oduzeo tu povlasticu. Kad sam se
požalila ostatku harema, nije me dočekalo mnogo saosećanja.
„Jä, Ajša, ovi novi propisi su na korist umeta“, rekla je Fatima,
sedeći sa Zejnebom i Um-Selemom u njihovom uglu šatora. „Kako
moj otac može da gradi carstvo i da istovremeno brine zbog tebe?
Najbolje bi bilo kad bi ostajala kod kuće.“
„Nije na korist svima“, pakosno se osmehnu Zejneba. „Siroti
Safvan ibn al-Muatal biće lišen njenog društva.“
„Dete, eto šta tebi treba, Ajša „Fatima pomilova dečkića kojeg je
držala na dojci. „Onda ne bi imala vremena da se žališ.“ Srce mi se
steže kao pesnica, ali izvrnuh oči kao da priča besmislice.
Sevda coknu jezikom. „Jä, Fatima, rugaš se ženi koja nema dece
dok sopstveno dojiš? Proroka bi u srce ranilo kad bi to čuo.“
„I mene je ranilo u srce.“ Hafsa pogleda u Fatimu ispod oka. „Ja
sam u Muhamedovoj kući gotovo isto toliko koliko i Ajša, pa mu ni
ja nisam podarila dete.“
Zejneba je udešavala crne kovrdže što su joj se vile oko lica i
grla. „Dve jalovice? To je više od slučajnosti.“
Hafsa se zacrvene u licu kao da je predugo bila na suncu. „Ti to
nagoveštavaš da Prorok nije blizak s nama? Alaha mi, doneću ti
čaršav s moga kreveta kad sledeći put bude proveo noć sa mnom,
ako ti treba dokaz.“
175
„Što se mene tiče, nemam šta da dokazujem“, brecnuh se
zažarenih obraza. „Naročito ženi koja bi zavela muževljevog
poočima.“
„Nije meni nužda ni za kakvim dokazima.“ U uglovima
Zejnebinih usana igrao je osmeh. „Veoma dobro znam koliko je
Muhamed pohotan. Ali jeste mi čudno to što posle nekoliko godina s
njime nijedna nije začela. Da to nije delo Alahovo? Možda čeka da
Muhamedovo seme poseje u lepšoj bašti.“ Pa se pomilova po trbuhu.
Dođe mi da ščepam mač i odsečem joj smeh sa jezika. Um-
Selema je pokazivala samo svoj majušni, potajni osmeh, nestalan kao
senka, ali Zejneba zatrese kosom i zagrakta kao gavan. Oko vrata je
imala predivan privesak od topaza, koji joj je isticao zlatne oči.
Muhamed je sad svakoj novoj ženi davao po ogrlicu, zahvaljujući
Ebu-Remziji, draguljaru, koji mu nije naplaćivao. Ja sam još nosila
gagatnu ogrlicu koju mi je otac dao na dan svadbe, no čeznula sam
za darom od svoga muža, nečim što će me obeležiti kao njegovu. No
još sam više žudela da se oslobodim harema, i podsmeha i ruganja
Zejnebe, Um-Seleme i njihove nove prijateljice Fatime.
Želja mi se ostvarila posle nekoliko dana, kad me je Muhamed
odabrao da mu se pridružim na pohodu. Neki čovek bio je pokušao
da ubije Muhameda, ali hitnuti bodež je promašio metu, hvala
dragom Alahu! Kad mu je Alija u oba oka uperio svoj mač s dva
vrha, napadač je priznao: Ebu-Sufjan od kurejšijskog roda potplatio
je mog poglavicu da ubije vašeg Proroka. Taj je bio od Mustalika,
istaknutog plemena sa Crvenog mora. Ako otkriju da nisam uspeo,
dve hiljade mojih saplemenika spremno je da vam napadne grad.
Čekaju kod izvora Murejs.
„Moramo da ih iznenadimo i da napadnemo prvi“, navalio je
Alija, i konačno jednom da se i Muhamed složi s njim.
Dok se vojska spremala za borbu, Omer je džangrizao protiv
Muhamedovog običaja da sa sobom u bitku vodi i žene. Hvala
dragom Alahu, nije isterao svoje. Muhamed je u ženskom društvu
uživao više nego u muškom, i nije voleo da spava sam. Da smiri
stvar, pristao je da povede samo jednu ženu. Večito zabrinut hoće li
pravedno postupati, izvlačio je slamčice od urmine palme da odluči
koja će mu se pridružiti— i na moje olakšanje, pobedila sam ja.
No ipak, kao još jedan ustupak Omeru, zabranio mi je da
ponesem mač. Um-Umara će se boriti u punoj bojnoj opremi, istakla
sam. Muhamed mi je razbarušio kosu kao da sam dete. „Um-Umara
176
nije moja supruga“, rekao je. „A ti bi se teško borila pokrivenog
lica.“
One večeri kad smo polazili, susrela sam se s još jednom
neprijatnom posledicom novih propisa: sedlo koje je Omer izumeo
za mene, da u njemu putujem. Sastojalo se od sedišta koje je
počivalo na dve dugačke motke i bilo okruženo zavesama. Pomerila
sam zavese u stranu i pozvala Muhameda, koji je vršio smotru
karavana.
„Ovo sedlo je neudobno“, rekoh kad je prišao. „Radije bih
putovala na konju, ili s tobom na kamili.“
„Ništa ti neće biti, Crvenperčice. U Indiji ovako jašu carske
kćeri“, odgovorio je Muhamed. Te sam se tako natakarila u tu svoju
kutiju na zemlji i čvrsto se uhvatila za motke dok su me sluge ljuljale
i drmusale dižući me na kamilja leđa. Kad se kamila trznula ustajući,
pridržah se prepadnuta, pošto sam bila ubeđena da ću se izvrnuti.
Posle nekog vremena navikla sam se na njihanje hovde i
zaboravila na padanje. Misli su mi se vratile onim Fatiminim rečima,
i Zejnebinom smehu, i Um-Seleminom podmuklom poluosmehu.
Kakva bi propast bila kad bi otkrile da Muhamed nikada nije
legao sa mnom kao muž! Srozale bi me na najniži položaj u haremu.
Napravile bi od mene svoju sluškinju. Čak ni Sevda ne bi mogla da
mi pomogne.
Jedini način da osiguram sebi slobodu jeste da Muhamedu
postanem prava žena. No delovalo je nemoguće postići to sada. Nije
posredi samo to što mu dve nove žene ne daju da dahne, nego izgleda
i kao da mu na svaka dva dana neko radi o glavi. Naš poraz kod
Uhuda oslabio je podršku pustinjskih plemena, a ženidba Zejnebom
poljuljala mu je ugled među gradskim porodicama. S toliko svega i
svačega što mu zaokuplja misli, nije ni čudo što ne primećuje
promene u mom telu niti žudnju u mojim očima.
Možda će me na ovom putovanju najzad primetiti. Dve, možda i
tri noći biće samo moj. Pitanje našeg braka sad je bilo goruće, jer
Zejneba je otvoreno dovodila u sumnju moje mesto u haremu. Od
svih žena na ovome svetu upravo ona ne sme biti prva koja će
Muhamedu roditi sina.
Prve noći putovali smo kao spori brodovi po talasima
promenljivog peska. Ujutru smo se ulogorili kod Murejsa, na mekom
belom žalu Crvenog mora, i tu čekali Mustalike da pristignu. Ja sam
stajala na ulazu šatora kao omamljena: oči su mi počivale na
177
tamnoplavoj vodi, posmatrajući talase kako zapljuskuju obalu kao
prsti što grabe tražeći blago; slušala sam njihove tihe uzdahe. vođu je
mreškao slab vetar i ljubio mi lice mokrim dahom, posipajući mi
usne solju. U tom širokom plavom prostranstvu mora i neba osetih
kako mi telo postaje lakše dok dubokim udisajima gutam vazduh.
Ošamućena, uhvatih se za platno šatora iz straha da ne odletim, a u
isto vreme poželeh da mogu leteti. Jedrila bih kao oni galebovi što
mi kruže nad glavom, slobodna od svih stega, slobodna od svega sem
disanja, sunca i riba srebrnih peraja, slobodna da sebi biram šta ću,
kada, gde.
Muhamed je taj dan proveo razrađujući borbene poteze sa svojim
zapovednicima. Malo je odspavao, s glavom u mome krilu, pošto je
prethodno sat vremena naglas čantrao o ovoj bici. Ako izgubimo,
Kurejšije neće ni morati da upotrebe mačeve i strele kad se sledeći
put susretnu s nama. Biće dovoljan njihov smeh da nas uništi.
„Ove ribojede Mustalike možemo da porazimo žmurećki“, rekla
sam Muhamedu dok sam mu pomagala da stavi kalpak i priveže štit.
Mustalici su vodili lagodan život na Crvenom moru, gde je podneblje
blago, a voće raste samoniklo i u izobilju. Planine ih štite od
beduinskih plemena s kojima se mi u umetu suočavamo svaki put
kad zademo u pustinju. „Čujem da je poglavica Mustalika radi ovog
pohoda morao da ostruže rđu s mača.“
Muhamed se nasmeja i požudno me poljubi — a ja mu uzvratih.
Onaj kratki zagrljaj sa Safvanom iza kuhinjskog šatora naučio me je
ponečemu. Pripih telo uz muževljevo, ne mareći za hrapavu verižnu
košulju, i otvorih usta da mu namamim jezik da se poigra s mojim.
Kad smo se razdvojili, u Muhamedovim očima bila je ona vatra koju
sam i čekala da je ponovo ugledam.
„Puna si mi ti iznenađenja“, reče.
Ponovo ga poljubih. „Kad pobediš, pokazaću ti ih još.“
On se okrete od mene pa krupnim korakom krenu ka ulazu u
šator.
„Jä, mužu moj, kuda ćeš?“
„Da pobedim u bici“, kaza on. „Što pre.“
Kao što sam i predskazala, naši su pobedili Mustalike uz vrlo
malo truda. Ja sam bitku posmatrala iz logora, svaki čas posežući za
178
mačem, kao da hoću da opipam odsečenu nogu. Muhamed me je
tako uvežbao da sam na megdanu mogla da porazim gotovo svakog
muškarca, ali sad se to nije računalo. Čak nisam smela ni lice da
pomolim iz šatora. No čim je bitka počela, pustila sam pokrivku da
mi spadne, pa sam izdaleka dovikivala našim vojnicima reči
ohrabrenja. Moramo da pobedimo kako bi sav Hedžas saznao čime
se plaća izdaja.
Bitka je počela sporo. Sat vremena su strele letele tamo-amo. S
vremena na vreme kradom sam pogledala u Muhameda, koji je
odredima upravljao sa svoje kamile. Pogledavao je i on u mene,
užagrenih očiju, od čega mi je krv jurila brže nego u naših boraca.
Na kraju konačno dojaha do Alije i kaza mu nekoliko reči. Istoga
časa, vazduh zaparaše grleni povici ljudi žednih krvi i naši ratnici
jurnuše ka žalu, mašući zelenim barjakom i mačevima. Zaustavih
dah, strepeći za život naše vojske — a onda se nasmejah jer videh
kako mustalički strelci bacaju lukove i beže. Nekolicina mačonoša
pokuša da se bori, ali naši ih pregaziše kao konji u trku. Crno-žuti
barjak Mustalika pade, a naši im preplaviše logor, vičući, pljačkajući
im šatore i vijajući žene što su pokušavale da pobegnu.
Jednom i meni da bude drago što nisam u središtu zbivanja.
Čekalo me je vlastito uzbuđenje da se za njega pripremim. Sudeći po
pogledima koje mi je upućivao, Muhamed će se veoma brzo vratiti.
Radosna srca, uvukoh se u naš šator i oprah se vodom iz kozje
mešine. Očešljah kosu i natrljah lavandom grudi. Služeći se
kuhinjskim nožem kao ogledalom, oivičih oči kolom. Oko vrata
okačih gagatnu ogrlicu, a onda opipah mlečnobele kamenčiće i
podivih se malo njihovom sjaju na mojoj pomalo preplanuloj koži.
Ni Ebu-Remzija ne bi mogao da načini lepši nakit.
A onda sam čekala. Odmotala sam ležaj od ovčije kože i po
njemu razbacala jastučiće, pa se potom zavodnički namestila. Kad
uđe, Muhamed će me zateći spremnu. Raspaljen pobedom naše
vojske i prizorim mene kako ležim na postelji kao kakva gozba,
zbaciće verižnu košulju, leći će pored mene i pokriti me svojim
telom. Najzad ću znati na šta Sevda misli kad namigne, i zašto Hafsi
zaigraju obrve i na sam pomen noći s Muhamedom. A onda ću, ako
je volja Alahova, imati sina kojeg želim.
Posle nekog vremena prilegoh, nastojeći da smirim srce što mi je
skakutalo po grudima kao jare. Napolju sunce beše odskočilo kao
strela, a Crveno more je zapljuskivalo pesak u ritmu drevnom kao
179
sama Zemlja. Šta ga to toliko zadržava? Posle pobede, biće da
nadgleda podelu plena — ali koliko to vrednosti sa sobom nose
Mustalici kad idu u ratni pohod? Ustadoh i stadoh da šetkam,
hodajući ukrug baš kao u mnoga jutra provedena u perdi. U
izvesnom smislu, malo se šta za mene otad promenilo. Mislila sam
da će mi život s Muhamedom doneti tolike slobode, a evo me opet na
početku, zatočene hidžabom, gde hodanjem utabavam stazu od
silnog ogorčenja što nisam u stanju da imam vlast makar i nad
najmanjim delićem svog života.
Priđoh ulazu u šator, promolih glavu ispod krila. Logor je
spavao, pust i tih kao da je napušten. Zgrabih pokrivku i umotah se, a
onda se hrabro zaputih napolje da ga potražim.
Ispod podnevnog sunca počivali su prazni šatori. Otvorena krila
bi im povremeno zadrhtala od vazdušnih struja sa Crvenog mora.
Kretala sam se između njih kao sen, nerada da me vide i grde Omer i
njemu slični.
S one stane logora što je bila najbliža obali začu se vika.
Oprezno, nastojeći da gledam samo jednim okom, pođoh u tom
pravcu, i tad začuh grub smeh. Kad sam prišla bliže graji, izvirih iza
jednog šatora. Naši su se bili okupili ispod velike nadstrešnice;
mnogi su držali žene za mišice ili oko pasa i smejali se dok im se
zarobljenice otimaju. ,Ja sam ovu već pripitomio“, hvalisao se Alija
dok je prelazio rukom gore-dole po prsima devojke otprilike mojih
godina. Ona je nepomično stajala i žmurila, a niz obraze su joj se
slivale suze.
„Gledaj, habibati, kako se pokorno Alijina robinja podaje
gospodaru“, kaza neki drugi dok se rvao sa svojom zarobljenicom da
je smiri.
„U Alije nije samo mač s dva vrha“, kaza jedan drugi, pa se zaori
smeh.
„Zar su potrebna dva vrha da se pokore ove mustaličke kćeri?
Onda mi ovo reci: zašto Prorokova robinja već kleči kraj njegovih
nogu, a još je nije ni dotakao?“
Tad ugledah Muhameda kako stoji u dubini šatora, nagnut nad
ženom od čije je lepote zastajao dah.
Kosa joj je bila boje mesinganog zvona. Usta su joj bila kao
crven luk. Na sebi je imala plavu haljinu koja je svetlucala kao da je
uvaljana u dijamante. Muhamed je zaneseno zurio u nju, kao da je
kakva krotiteljka zmija koja svira očima punim preklinjanja.
180
„Slažem se ja s tim, ne priliči kneginji da postane robinja“, kaza.
„No ovo su čudna vremena. Ništa nije kao što je bilo pre nekoliko
meseci.“
„Molim ti se, Proroče Alahov, ne šalji me u roblje“, izusti ona
glasom lakim i svežim kao kiša. „Vidi kako su mi meke ruke. Gledaj
mi kožu — nikad je sunce nije dotaklo. Živela sam u svakoj
udobnosti. Ropstvo bi me ubilo.“
Zaista joj je gledao u kožu. Strah me ubode oštrim prstom.
„Moji vojnici su se danas hrabro borili za mene“, kaza. „A ja sad
treba ratniku koji te je osvojio da kažem kako mora da se odrekne
ratnog plena?“
Ona obori oči, čime privuče Muhamedov pogled na svoja bujna
nedra.
„Od tvoje milosti zavisim“, reče. „Učiniću sve što ti je želja.“
Želja ? Muhamed ih je u ovom trenutku toliko imao da su mu se
sudarale na licu kao munje. Mogla sam unapred da izgovorim
njegove sledeće reči, pre no što ih je i pomislio.
„Postoji izlaz“, reče. „Mogu te spasti ropstva a da ne uvredim
svoju vojsku ukoliko samo jednu stvar uradiš.“
Kao da ju je sunce ozarilo. Podiže bradu s jamicom u znak
molbe. Osetih da se moje namere za ovo veče — za moj život —
rasipaju kao pesak između prstiju. Uhvati me osećaj da ću pasti, te
ščepah motku šatora da se pridržim.
„Sve“, kaza ona. „Tvoja sam ponizna sluškinja.“
On pade na kolena pred njom i uhvati je za ruke. Milovao joj je
lice očima kao da je već čitavog života voli.
„Udaj se za mene“, reče.
Pustih da mi pokrivka padne i pobegoh od tog gadnog prizora, od
ljudi što pipaju žene, Alije što ljubi novoj robinji vrat dok ona bez
otpora stoji i jeca, Muhameda što nudi brak još jednoj lepotici.
Lepotici koja će pristati. Nema drugog izbora. Brak će joj biti cena
kojom će kupiti slobodu, mada sam joj upravo ja mogla reći da je naš
život sve drugo, samo ne sloboda. Zna li da će kao Muhamedova
žena biti zatvorena, lišena svakog ukrasa, da će tavoriti na kaši od
ječma i na urmama? Udarala sam o šatore dok sam trčala i obarala
im nosače. Pokrivka je letela oko mene kao jedro, otkrivajući mi
kosu i izobličeno lice, ali nije me bilo briga. Šta ja imam od toga da
ugađam mužu koji toliko malo misli na to da ugodi meni?
181
„Ajša!“ Začuh svoje ime, ali nastavih da trčim. Nek peni Omer
koliko hoće o svojim ljubljenim propisima! „Ajša! Čekaj!“
Sagnuta uđoh u šator i pustih da krilo padne za mnom. Neka
muška ruka povuče ga u stranu.
„Ne moraš ništa da kažeš, Omere“, izustih skrhanim glasom, ali
unutra kroči Safvan.
„Video sam te kako kradom gledaš Muhameda“, tiho kaza. I
znam zašto plačeš. Sirota Ajša!“ Od njegovih saosećajnih reči suze
mi linuše kao vođa iz oluka, mada sam se trudila da ih obuzdam. Uz
blag uzdah, on me povuče u obruč svojih ruku i osta da me tako drži
dok sam plakala. Milovao mi je prstima kosu i mrmljao. A onda, kad
sam prestala da jecam, prinese usne mojim očima i obrazima i
poljupcima mi obrisa suze.
„Mila Ajša“, reče. „Pođi sa mnom. Noćas. Sve sam savršeno
smislio.“
Poput šamara, ove reči vratiše me u javu. Otrgoh se i navukoh
pokrivku preko kose.
„Jä, Safvane, tebi je do umiranja? Odlazi dok te neko nije
uhvatio ovde!“
„Jedino mi je do tebe, habibati.“ Opet ta reč milošte. Ovoga puta,
međutim, srce mi otopli čuvši je.
„Slušaj me“, kaza. „Naša pobeda je bila toliko brza da se vojska
nije umorila. A Prorok jedva čeka da odvede svoju novu kneginju u
Medinu kako bi se njome oženio. Oprosti mi.“, dodade kad vide da
sam se lecnula.
„Prorok nam je naredio da natovarimo šatore i spremimo se da
večeras krenemo. Ali ja ću ostati pozadi, kao izvidnica, da pratim
povlačenje Mustalika. Evo šta sam smislio: kad karavan stane u oazi
Vadi al-Hamd, naći ćeš načina da ostaneš iza karavana. Zavese na
hovdi nikome neće dati da primeti da te nema — a kad primete,
bićemo daleko!“
Licem mu se razli zadovoljan osmeh, podsećajući me na dane
kad smo bili deca i kad bi on iznedrio neku okolišnu zamisao, za
koju je bilo izvesno da će nas uvaliti u nevolju. Ali u to vreme, ako
nas uhvate, čekala nas je samo grdnja ili možda ćuška. Sad je ulog
mnogo veći. Ako odbegnemo, čeka nas trajni progon iz umeta, a ako
krenu za nama u hajku i stignu nas, mogu nas kamenovati do smrti.
Spolja me Omer pozva po imenu. Safvanove ruke se slediše.
„Spasi me, Bože!“
182
„Pst! Čuće te. Hodi sa mnom“, prošaputah. Pa ga povukoh sa
sobom iza paravana. „Sagni se inače će te videti.“ Osećala sam kako
mu se ruka trese u mojoj.
„Možeš da uđeš“, doviknuh.
„Šta ako uđe ovamo?“, zahripa Safvan.
„Opusti se! Neće ući ovamo. Svrha ovog paravana i jeste da me
niko ne vidi.“
„Reče li ti to nešto, ja, Ajša?“, zabrunda Omerov glas praćen
fijukom šatorskog krila kad je ušao.
„Rekla sam: Ovaj paravan me jedi.“
„To je radi tvoje zaštite“, uzvrati Omer. „S vremenom ćeš naučiti
da ga ceniš.“
„Sumnjam“, rekoh. Safvan beše prestao da se trese, hvala
dragom Alahu, ali zato učini nešto još opasnije: prinese moju šaku
usnama pa stade da me ljubi u dlan, terajući mi žmarce u kičmu — i
u glas.
„Jesi li ovamo došao da pretresaš nove propise?“, doviknuh.
„Zvučiš kao da ti nije dobro“, reče Omer. Ja povukoh ruku od
Safvanovih usana.
„U... umorna sam, ništa više. Šta hoćeš?“
„Prorok me je poslao da ti kažem da smesta krećemo“, reče on.
„Skupljaj stvari i spremaj se da obaramo šator.“
„Gde je Muhamed? Što to nije mogao sam da mi kaže?“
„Vrlo brzo ćeš saznati zašto.“ Čuh kako fijuknu krilo šatora, a
kad sam provirila iza paravana, Omera nije bilo.
„Sad izlazi odavde, Safvane! Muhamed možda upravo ide
ovamo!“
„Hoćeš li me čekati noćas?“
Zagledah mu se u oči, osluškujući šta će moje srce odgovoriti. A
onda sam shvatila da nam vreme ističe.
„Odlazi“, rekoh.
„Tražiću te, Ajša. U Vadi al-Hamd. Pod onom najvišom
urmom.“
„Videćemo“, rekoh. „Sad odlazi.“
Safvan se saže i okrznu mi usne prevrtljivim poljupcem, pa se
išunja u metež. Znala sam da ga niko neće videti. Uostalom, on me je
i naučio da uhodim.
183
„Videćemo se noćas“, nežno rekoh, onda kad sam znala da me
neće čuti. „Možda.“ Potom se okrenuh postelji i uzeh da rasturam
svoje snove o jednoj drugačijoj noći, s jednim drugim čovekom.
Cena slobode
Crveno more, januar 627 • Četrnaest godina
ri puna dana po Muhamedovom otkrovenju u svadbenoj noći
pričale su moje sestre-žene, bez kraja i konca, o tome šta bi
mogle značiti njegove reči. Dok sam ih slušala kako
potvrđuju da ćemo sve biti zatvorene u prostoru džamije, pritiskao
me je očaj, kao mokar ogrtač. U svojoj sobi sam se molila da me
Alah brzo uzme k sebi ako se ponovo nađem zatočena. Radije bih da
slobodna švrljam po raju nego da sav svoj život provedem među
ovim zidovima.
No kad se Muhamed pojavio posle propisanog vremena
provedenog sa Zejnebom, iznenadio nas je. „Zavesa“ koju nam je
zapovedio ipak ne znači tamnička vrata.
„Ibn Ubej kaže da vas spopada zato što greškom pomisli da ste
obične robinje“, kazao nam je u dvorištu. „Morate pokazati ko ste
tako što ćete pokrivati lica. Onda neće moći da tvrdi tako nešto.“
Poput svežeg povetarca preplavilo me je olakšanje kad sam čula
da neću morati da se suočavam s još jednom perdom. Ali tad
Muhamed opisa kako ćemo se pokrivati: od glave do pete, do
poslednjeg pedlja, sem jednog oka.
„I tako će Ibn Ubej i njegovi munafici likovati“, rekoh ja.
Muhamed mi uputi oštar pogled, ali bila sam previše ogorčena da bi
me bilo briga.
„Jesi li ikada pokušao da hodaš gledajući samo jednim okom?“
Navukoh pokrivku preko lica pa počeh da koračam. Posle nekoliko
koraka, pogrešno procenih položaj palme i zakačih je bosim
stopalom. Pustih pokrivku i uhvatih se za prst koji mi je sevao, a
sestre-žene su me posmatrale u mukloj tišini.
„Jä, božji Proroče, vidiš kako se provodim“, kazah s iskrivljenim
osmehom. „Tri koraka i već sam prekršila tvoje pravilo.“
T
174
Muhamed se namršti. „Ta poteškoća nije mi bila namera“, reče.
„Razmislicu još o ovom novom zahtevu.“
Te večeri su on i Omer u mojoj sobi poveli raspravu o hidžabu
— dok sam se ja krila iza paravana, kako je sad propisano
(hidžab=zavesa ili veo).
„Oči su najsablažnjivija ženska crta“, govorio je Omer. „Čak i
tvoje žene znaju njima da se služe u cilju zavođenja. Pokrivanje
jednog oka je jedini istinski način da se izbegne sablazan.“
Ove su me reči izjedale, ali ništa ne rekoh. Kako da poreknem?
Svoje sam oči isprobala na Safvanu, ne da ga zavedem već da
proverim svoju draž. A sad, baš kao što bi Omer možda prorokovao,
maštarim kako jašem kroz pustinju sa Safvanom, slobodna od svih
haremskih briga.
No u sebi sam jadikovala što neću biti u stanju da se borim.
Toliko sam dugo čeznula da postanem ratnica, a sad kad mi se bliži
petnaesti rođendan, Alah mi je oduzeo tu povlasticu. Kad sam se
požalila ostatku harema, nije me dočekalo mnogo saosećanja.
„Jä, Ajša, ovi novi propisi su na korist umeta“, rekla je Fatima,
sedeći sa Zejnebom i Um-Selemom u njihovom uglu šatora. „Kako
moj otac može da gradi carstvo i da istovremeno brine zbog tebe?
Najbolje bi bilo kad bi ostajala kod kuće.“
„Nije na korist svima“, pakosno se osmehnu Zejneba. „Siroti
Safvan ibn al-Muatal biće lišen njenog društva.“
„Dete, eto šta tebi treba, Ajša „Fatima pomilova dečkića kojeg je
držala na dojci. „Onda ne bi imala vremena da se žališ.“ Srce mi se
steže kao pesnica, ali izvrnuh oči kao da priča besmislice.
Sevda coknu jezikom. „Jä, Fatima, rugaš se ženi koja nema dece
dok sopstveno dojiš? Proroka bi u srce ranilo kad bi to čuo.“
„I mene je ranilo u srce.“ Hafsa pogleda u Fatimu ispod oka. „Ja
sam u Muhamedovoj kući gotovo isto toliko koliko i Ajša, pa mu ni
ja nisam podarila dete.“
Zejneba je udešavala crne kovrdže što su joj se vile oko lica i
grla. „Dve jalovice? To je više od slučajnosti.“
Hafsa se zacrvene u licu kao da je predugo bila na suncu. „Ti to
nagoveštavaš da Prorok nije blizak s nama? Alaha mi, doneću ti
čaršav s moga kreveta kad sledeći put bude proveo noć sa mnom,
ako ti treba dokaz.“
175
„Što se mene tiče, nemam šta da dokazujem“, brecnuh se
zažarenih obraza. „Naročito ženi koja bi zavela muževljevog
poočima.“
„Nije meni nužda ni za kakvim dokazima.“ U uglovima
Zejnebinih usana igrao je osmeh. „Veoma dobro znam koliko je
Muhamed pohotan. Ali jeste mi čudno to što posle nekoliko godina s
njime nijedna nije začela. Da to nije delo Alahovo? Možda čeka da
Muhamedovo seme poseje u lepšoj bašti.“ Pa se pomilova po trbuhu.
Dođe mi da ščepam mač i odsečem joj smeh sa jezika. Um-
Selema je pokazivala samo svoj majušni, potajni osmeh, nestalan kao
senka, ali Zejneba zatrese kosom i zagrakta kao gavan. Oko vrata je
imala predivan privesak od topaza, koji joj je isticao zlatne oči.
Muhamed je sad svakoj novoj ženi davao po ogrlicu, zahvaljujući
Ebu-Remziji, draguljaru, koji mu nije naplaćivao. Ja sam još nosila
gagatnu ogrlicu koju mi je otac dao na dan svadbe, no čeznula sam
za darom od svoga muža, nečim što će me obeležiti kao njegovu. No
još sam više žudela da se oslobodim harema, i podsmeha i ruganja
Zejnebe, Um-Seleme i njihove nove prijateljice Fatime.
Želja mi se ostvarila posle nekoliko dana, kad me je Muhamed
odabrao da mu se pridružim na pohodu. Neki čovek bio je pokušao
da ubije Muhameda, ali hitnuti bodež je promašio metu, hvala
dragom Alahu! Kad mu je Alija u oba oka uperio svoj mač s dva
vrha, napadač je priznao: Ebu-Sufjan od kurejšijskog roda potplatio
je mog poglavicu da ubije vašeg Proroka. Taj je bio od Mustalika,
istaknutog plemena sa Crvenog mora. Ako otkriju da nisam uspeo,
dve hiljade mojih saplemenika spremno je da vam napadne grad.
Čekaju kod izvora Murejs.
„Moramo da ih iznenadimo i da napadnemo prvi“, navalio je
Alija, i konačno jednom da se i Muhamed složi s njim.
Dok se vojska spremala za borbu, Omer je džangrizao protiv
Muhamedovog običaja da sa sobom u bitku vodi i žene. Hvala
dragom Alahu, nije isterao svoje. Muhamed je u ženskom društvu
uživao više nego u muškom, i nije voleo da spava sam. Da smiri
stvar, pristao je da povede samo jednu ženu. Večito zabrinut hoće li
pravedno postupati, izvlačio je slamčice od urmine palme da odluči
koja će mu se pridružiti— i na moje olakšanje, pobedila sam ja.
No ipak, kao još jedan ustupak Omeru, zabranio mi je da
ponesem mač. Um-Umara će se boriti u punoj bojnoj opremi, istakla
sam. Muhamed mi je razbarušio kosu kao da sam dete. „Um-Umara
176
nije moja supruga“, rekao je. „A ti bi se teško borila pokrivenog
lica.“
One večeri kad smo polazili, susrela sam se s još jednom
neprijatnom posledicom novih propisa: sedlo koje je Omer izumeo
za mene, da u njemu putujem. Sastojalo se od sedišta koje je
počivalo na dve dugačke motke i bilo okruženo zavesama. Pomerila
sam zavese u stranu i pozvala Muhameda, koji je vršio smotru
karavana.
„Ovo sedlo je neudobno“, rekoh kad je prišao. „Radije bih
putovala na konju, ili s tobom na kamili.“
„Ništa ti neće biti, Crvenperčice. U Indiji ovako jašu carske
kćeri“, odgovorio je Muhamed. Te sam se tako natakarila u tu svoju
kutiju na zemlji i čvrsto se uhvatila za motke dok su me sluge ljuljale
i drmusale dižući me na kamilja leđa. Kad se kamila trznula ustajući,
pridržah se prepadnuta, pošto sam bila ubeđena da ću se izvrnuti.
Posle nekog vremena navikla sam se na njihanje hovde i
zaboravila na padanje. Misli su mi se vratile onim Fatiminim rečima,
i Zejnebinom smehu, i Um-Seleminom podmuklom poluosmehu.
Kakva bi propast bila kad bi otkrile da Muhamed nikada nije
legao sa mnom kao muž! Srozale bi me na najniži položaj u haremu.
Napravile bi od mene svoju sluškinju. Čak ni Sevda ne bi mogla da
mi pomogne.
Jedini način da osiguram sebi slobodu jeste da Muhamedu
postanem prava žena. No delovalo je nemoguće postići to sada. Nije
posredi samo to što mu dve nove žene ne daju da dahne, nego izgleda
i kao da mu na svaka dva dana neko radi o glavi. Naš poraz kod
Uhuda oslabio je podršku pustinjskih plemena, a ženidba Zejnebom
poljuljala mu je ugled među gradskim porodicama. S toliko svega i
svačega što mu zaokuplja misli, nije ni čudo što ne primećuje
promene u mom telu niti žudnju u mojim očima.
Možda će me na ovom putovanju najzad primetiti. Dve, možda i
tri noći biće samo moj. Pitanje našeg braka sad je bilo goruće, jer
Zejneba je otvoreno dovodila u sumnju moje mesto u haremu. Od
svih žena na ovome svetu upravo ona ne sme biti prva koja će
Muhamedu roditi sina.
Prve noći putovali smo kao spori brodovi po talasima
promenljivog peska. Ujutru smo se ulogorili kod Murejsa, na mekom
belom žalu Crvenog mora, i tu čekali Mustalike da pristignu. Ja sam
stajala na ulazu šatora kao omamljena: oči su mi počivale na
177
tamnoplavoj vodi, posmatrajući talase kako zapljuskuju obalu kao
prsti što grabe tražeći blago; slušala sam njihove tihe uzdahe. vođu je
mreškao slab vetar i ljubio mi lice mokrim dahom, posipajući mi
usne solju. U tom širokom plavom prostranstvu mora i neba osetih
kako mi telo postaje lakše dok dubokim udisajima gutam vazduh.
Ošamućena, uhvatih se za platno šatora iz straha da ne odletim, a u
isto vreme poželeh da mogu leteti. Jedrila bih kao oni galebovi što
mi kruže nad glavom, slobodna od svih stega, slobodna od svega sem
disanja, sunca i riba srebrnih peraja, slobodna da sebi biram šta ću,
kada, gde.
Muhamed je taj dan proveo razrađujući borbene poteze sa svojim
zapovednicima. Malo je odspavao, s glavom u mome krilu, pošto je
prethodno sat vremena naglas čantrao o ovoj bici. Ako izgubimo,
Kurejšije neće ni morati da upotrebe mačeve i strele kad se sledeći
put susretnu s nama. Biće dovoljan njihov smeh da nas uništi.
„Ove ribojede Mustalike možemo da porazimo žmurećki“, rekla
sam Muhamedu dok sam mu pomagala da stavi kalpak i priveže štit.
Mustalici su vodili lagodan život na Crvenom moru, gde je podneblje
blago, a voće raste samoniklo i u izobilju. Planine ih štite od
beduinskih plemena s kojima se mi u umetu suočavamo svaki put
kad zademo u pustinju. „Čujem da je poglavica Mustalika radi ovog
pohoda morao da ostruže rđu s mača.“
Muhamed se nasmeja i požudno me poljubi — a ja mu uzvratih.
Onaj kratki zagrljaj sa Safvanom iza kuhinjskog šatora naučio me je
ponečemu. Pripih telo uz muževljevo, ne mareći za hrapavu verižnu
košulju, i otvorih usta da mu namamim jezik da se poigra s mojim.
Kad smo se razdvojili, u Muhamedovim očima bila je ona vatra koju
sam i čekala da je ponovo ugledam.
„Puna si mi ti iznenađenja“, reče.
Ponovo ga poljubih. „Kad pobediš, pokazaću ti ih još.“
On se okrete od mene pa krupnim korakom krenu ka ulazu u
šator.
„Jä, mužu moj, kuda ćeš?“
„Da pobedim u bici“, kaza on. „Što pre.“
Kao što sam i predskazala, naši su pobedili Mustalike uz vrlo
malo truda. Ja sam bitku posmatrala iz logora, svaki čas posežući za
178
mačem, kao da hoću da opipam odsečenu nogu. Muhamed me je
tako uvežbao da sam na megdanu mogla da porazim gotovo svakog
muškarca, ali sad se to nije računalo. Čak nisam smela ni lice da
pomolim iz šatora. No čim je bitka počela, pustila sam pokrivku da
mi spadne, pa sam izdaleka dovikivala našim vojnicima reči
ohrabrenja. Moramo da pobedimo kako bi sav Hedžas saznao čime
se plaća izdaja.
Bitka je počela sporo. Sat vremena su strele letele tamo-amo. S
vremena na vreme kradom sam pogledala u Muhameda, koji je
odredima upravljao sa svoje kamile. Pogledavao je i on u mene,
užagrenih očiju, od čega mi je krv jurila brže nego u naših boraca.
Na kraju konačno dojaha do Alije i kaza mu nekoliko reči. Istoga
časa, vazduh zaparaše grleni povici ljudi žednih krvi i naši ratnici
jurnuše ka žalu, mašući zelenim barjakom i mačevima. Zaustavih
dah, strepeći za život naše vojske — a onda se nasmejah jer videh
kako mustalički strelci bacaju lukove i beže. Nekolicina mačonoša
pokuša da se bori, ali naši ih pregaziše kao konji u trku. Crno-žuti
barjak Mustalika pade, a naši im preplaviše logor, vičući, pljačkajući
im šatore i vijajući žene što su pokušavale da pobegnu.
Jednom i meni da bude drago što nisam u središtu zbivanja.
Čekalo me je vlastito uzbuđenje da se za njega pripremim. Sudeći po
pogledima koje mi je upućivao, Muhamed će se veoma brzo vratiti.
Radosna srca, uvukoh se u naš šator i oprah se vodom iz kozje
mešine. Očešljah kosu i natrljah lavandom grudi. Služeći se
kuhinjskim nožem kao ogledalom, oivičih oči kolom. Oko vrata
okačih gagatnu ogrlicu, a onda opipah mlečnobele kamenčiće i
podivih se malo njihovom sjaju na mojoj pomalo preplanuloj koži.
Ni Ebu-Remzija ne bi mogao da načini lepši nakit.
A onda sam čekala. Odmotala sam ležaj od ovčije kože i po
njemu razbacala jastučiće, pa se potom zavodnički namestila. Kad
uđe, Muhamed će me zateći spremnu. Raspaljen pobedom naše
vojske i prizorim mene kako ležim na postelji kao kakva gozba,
zbaciće verižnu košulju, leći će pored mene i pokriti me svojim
telom. Najzad ću znati na šta Sevda misli kad namigne, i zašto Hafsi
zaigraju obrve i na sam pomen noći s Muhamedom. A onda ću, ako
je volja Alahova, imati sina kojeg želim.
Posle nekog vremena prilegoh, nastojeći da smirim srce što mi je
skakutalo po grudima kao jare. Napolju sunce beše odskočilo kao
strela, a Crveno more je zapljuskivalo pesak u ritmu drevnom kao
179
sama Zemlja. Šta ga to toliko zadržava? Posle pobede, biće da
nadgleda podelu plena — ali koliko to vrednosti sa sobom nose
Mustalici kad idu u ratni pohod? Ustadoh i stadoh da šetkam,
hodajući ukrug baš kao u mnoga jutra provedena u perdi. U
izvesnom smislu, malo se šta za mene otad promenilo. Mislila sam
da će mi život s Muhamedom doneti tolike slobode, a evo me opet na
početku, zatočene hidžabom, gde hodanjem utabavam stazu od
silnog ogorčenja što nisam u stanju da imam vlast makar i nad
najmanjim delićem svog života.
Priđoh ulazu u šator, promolih glavu ispod krila. Logor je
spavao, pust i tih kao da je napušten. Zgrabih pokrivku i umotah se, a
onda se hrabro zaputih napolje da ga potražim.
Ispod podnevnog sunca počivali su prazni šatori. Otvorena krila
bi im povremeno zadrhtala od vazdušnih struja sa Crvenog mora.
Kretala sam se između njih kao sen, nerada da me vide i grde Omer i
njemu slični.
S one stane logora što je bila najbliža obali začu se vika.
Oprezno, nastojeći da gledam samo jednim okom, pođoh u tom
pravcu, i tad začuh grub smeh. Kad sam prišla bliže graji, izvirih iza
jednog šatora. Naši su se bili okupili ispod velike nadstrešnice;
mnogi su držali žene za mišice ili oko pasa i smejali se dok im se
zarobljenice otimaju. ,Ja sam ovu već pripitomio“, hvalisao se Alija
dok je prelazio rukom gore-dole po prsima devojke otprilike mojih
godina. Ona je nepomično stajala i žmurila, a niz obraze su joj se
slivale suze.
„Gledaj, habibati, kako se pokorno Alijina robinja podaje
gospodaru“, kaza neki drugi dok se rvao sa svojom zarobljenicom da
je smiri.
„U Alije nije samo mač s dva vrha“, kaza jedan drugi, pa se zaori
smeh.
„Zar su potrebna dva vrha da se pokore ove mustaličke kćeri?
Onda mi ovo reci: zašto Prorokova robinja već kleči kraj njegovih
nogu, a još je nije ni dotakao?“
Tad ugledah Muhameda kako stoji u dubini šatora, nagnut nad
ženom od čije je lepote zastajao dah.
Kosa joj je bila boje mesinganog zvona. Usta su joj bila kao
crven luk. Na sebi je imala plavu haljinu koja je svetlucala kao da je
uvaljana u dijamante. Muhamed je zaneseno zurio u nju, kao da je
kakva krotiteljka zmija koja svira očima punim preklinjanja.
180
„Slažem se ja s tim, ne priliči kneginji da postane robinja“, kaza.
„No ovo su čudna vremena. Ništa nije kao što je bilo pre nekoliko
meseci.“
„Molim ti se, Proroče Alahov, ne šalji me u roblje“, izusti ona
glasom lakim i svežim kao kiša. „Vidi kako su mi meke ruke. Gledaj
mi kožu — nikad je sunce nije dotaklo. Živela sam u svakoj
udobnosti. Ropstvo bi me ubilo.“
Zaista joj je gledao u kožu. Strah me ubode oštrim prstom.
„Moji vojnici su se danas hrabro borili za mene“, kaza. „A ja sad
treba ratniku koji te je osvojio da kažem kako mora da se odrekne
ratnog plena?“
Ona obori oči, čime privuče Muhamedov pogled na svoja bujna
nedra.
„Od tvoje milosti zavisim“, reče. „Učiniću sve što ti je želja.“
Želja ? Muhamed ih je u ovom trenutku toliko imao da su mu se
sudarale na licu kao munje. Mogla sam unapred da izgovorim
njegove sledeće reči, pre no što ih je i pomislio.
„Postoji izlaz“, reče. „Mogu te spasti ropstva a da ne uvredim
svoju vojsku ukoliko samo jednu stvar uradiš.“
Kao da ju je sunce ozarilo. Podiže bradu s jamicom u znak
molbe. Osetih da se moje namere za ovo veče — za moj život —
rasipaju kao pesak između prstiju. Uhvati me osećaj da ću pasti, te
ščepah motku šatora da se pridržim.
„Sve“, kaza ona. „Tvoja sam ponizna sluškinja.“
On pade na kolena pred njom i uhvati je za ruke. Milovao joj je
lice očima kao da je već čitavog života voli.
„Udaj se za mene“, reče.
Pustih da mi pokrivka padne i pobegoh od tog gadnog prizora, od
ljudi što pipaju žene, Alije što ljubi novoj robinji vrat dok ona bez
otpora stoji i jeca, Muhameda što nudi brak još jednoj lepotici.
Lepotici koja će pristati. Nema drugog izbora. Brak će joj biti cena
kojom će kupiti slobodu, mada sam joj upravo ja mogla reći da je naš
život sve drugo, samo ne sloboda. Zna li da će kao Muhamedova
žena biti zatvorena, lišena svakog ukrasa, da će tavoriti na kaši od
ječma i na urmama? Udarala sam o šatore dok sam trčala i obarala
im nosače. Pokrivka je letela oko mene kao jedro, otkrivajući mi
kosu i izobličeno lice, ali nije me bilo briga. Šta ja imam od toga da
ugađam mužu koji toliko malo misli na to da ugodi meni?
181
„Ajša!“ Začuh svoje ime, ali nastavih da trčim. Nek peni Omer
koliko hoće o svojim ljubljenim propisima! „Ajša! Čekaj!“
Sagnuta uđoh u šator i pustih da krilo padne za mnom. Neka
muška ruka povuče ga u stranu.
„Ne moraš ništa da kažeš, Omere“, izustih skrhanim glasom, ali
unutra kroči Safvan.
„Video sam te kako kradom gledaš Muhameda“, tiho kaza. I
znam zašto plačeš. Sirota Ajša!“ Od njegovih saosećajnih reči suze
mi linuše kao vođa iz oluka, mada sam se trudila da ih obuzdam. Uz
blag uzdah, on me povuče u obruč svojih ruku i osta da me tako drži
dok sam plakala. Milovao mi je prstima kosu i mrmljao. A onda, kad
sam prestala da jecam, prinese usne mojim očima i obrazima i
poljupcima mi obrisa suze.
„Mila Ajša“, reče. „Pođi sa mnom. Noćas. Sve sam savršeno
smislio.“
Poput šamara, ove reči vratiše me u javu. Otrgoh se i navukoh
pokrivku preko kose.
„Jä, Safvane, tebi je do umiranja? Odlazi dok te neko nije
uhvatio ovde!“
„Jedino mi je do tebe, habibati.“ Opet ta reč milošte. Ovoga puta,
međutim, srce mi otopli čuvši je.
„Slušaj me“, kaza. „Naša pobeda je bila toliko brza da se vojska
nije umorila. A Prorok jedva čeka da odvede svoju novu kneginju u
Medinu kako bi se njome oženio. Oprosti mi.“, dodade kad vide da
sam se lecnula.
„Prorok nam je naredio da natovarimo šatore i spremimo se da
večeras krenemo. Ali ja ću ostati pozadi, kao izvidnica, da pratim
povlačenje Mustalika. Evo šta sam smislio: kad karavan stane u oazi
Vadi al-Hamd, naći ćeš načina da ostaneš iza karavana. Zavese na
hovdi nikome neće dati da primeti da te nema — a kad primete,
bićemo daleko!“
Licem mu se razli zadovoljan osmeh, podsećajući me na dane
kad smo bili deca i kad bi on iznedrio neku okolišnu zamisao, za
koju je bilo izvesno da će nas uvaliti u nevolju. Ali u to vreme, ako
nas uhvate, čekala nas je samo grdnja ili možda ćuška. Sad je ulog
mnogo veći. Ako odbegnemo, čeka nas trajni progon iz umeta, a ako
krenu za nama u hajku i stignu nas, mogu nas kamenovati do smrti.
Spolja me Omer pozva po imenu. Safvanove ruke se slediše.
„Spasi me, Bože!“
182
„Pst! Čuće te. Hodi sa mnom“, prošaputah. Pa ga povukoh sa
sobom iza paravana. „Sagni se inače će te videti.“ Osećala sam kako
mu se ruka trese u mojoj.
„Možeš da uđeš“, doviknuh.
„Šta ako uđe ovamo?“, zahripa Safvan.
„Opusti se! Neće ući ovamo. Svrha ovog paravana i jeste da me
niko ne vidi.“
„Reče li ti to nešto, ja, Ajša?“, zabrunda Omerov glas praćen
fijukom šatorskog krila kad je ušao.
„Rekla sam: Ovaj paravan me jedi.“
„To je radi tvoje zaštite“, uzvrati Omer. „S vremenom ćeš naučiti
da ga ceniš.“
„Sumnjam“, rekoh. Safvan beše prestao da se trese, hvala
dragom Alahu, ali zato učini nešto još opasnije: prinese moju šaku
usnama pa stade da me ljubi u dlan, terajući mi žmarce u kičmu — i
u glas.
„Jesi li ovamo došao da pretresaš nove propise?“, doviknuh.
„Zvučiš kao da ti nije dobro“, reče Omer. Ja povukoh ruku od
Safvanovih usana.
„U... umorna sam, ništa više. Šta hoćeš?“
„Prorok me je poslao da ti kažem da smesta krećemo“, reče on.
„Skupljaj stvari i spremaj se da obaramo šator.“
„Gde je Muhamed? Što to nije mogao sam da mi kaže?“
„Vrlo brzo ćeš saznati zašto.“ Čuh kako fijuknu krilo šatora, a
kad sam provirila iza paravana, Omera nije bilo.
„Sad izlazi odavde, Safvane! Muhamed možda upravo ide
ovamo!“
„Hoćeš li me čekati noćas?“
Zagledah mu se u oči, osluškujući šta će moje srce odgovoriti. A
onda sam shvatila da nam vreme ističe.
„Odlazi“, rekoh.
„Tražiću te, Ajša. U Vadi al-Hamd. Pod onom najvišom
urmom.“
„Videćemo“, rekoh. „Sad odlazi.“
Safvan se saže i okrznu mi usne prevrtljivim poljupcem, pa se
išunja u metež. Znala sam da ga niko neće videti. Uostalom, on me je
i naučio da uhodim.
183
„Videćemo se noćas“, nežno rekoh, onda kad sam znala da me
neće čuti. „Možda.“ Potom se okrenuh postelji i uzeh da rasturam
svoje snove o jednoj drugačijoj noći, s jednim drugim čovekom.
18 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:52 pm
Margita
Administrator
15.
Neuzbran cvet
Oaza Vadi al-Hamd, januar 627.
ok je naš karavan kretao u Medinu, misli su mi se kolebale
sa svakim gibanjem leđa moje kamile. Safvanova ponuda da
pobegnemo terala mi je krv da juri od iščekivanja. S njime
bih bila u stanju da proživim svoj san o slobodi, jer nismo li se na to
još davno zakleli? Pa ipak mi je drhtalo srce pri pomisli da ostavljam
Muhameda. Da li će me Alah na mestu ubiti što sam se odrekla
Njegovog Proroka?
Zavalila sam se u sedlu, ošamućena od neodlučnosti. Muhamed
mi je bio jutarnja svetlost otkako znam za sebe. Između nas je uvek
vladao više odnos kao između oca i deteta, tačno je, ali zavisna sam
od njegovog prijateljstva. A opet, ako ne prestane da me gleda kao
dete i ne počne da me gleda kao ženu, nikada nad svojim životom
neću imati onu vlast koja mi je potrebna. Što je duži njegov karavan
žena, slabija je nada da ću mu privući pogled, začeti mu naslednika i
zadržati položaj prve žene u njegovom haremu. Kako da izdržim taj
užas koji se u meni kao crn oblak skuplja sa svakom njegovom
novom ženidbom. Pa ipak kako ću podneti da ga potpuno izgubim,
da ga nikad više ne vidim, ne dodirnem, da nikad više s njim ne
progovorim?
Kad bude došao da me obiđe u hovdi, prelomiću. Kad mu vidim
lice, znaću šta mi je činiti. Možda će se izviniti što me je ostavio da
čekam u šatoru. I ja sam razočaran, Ajša, reći će. Nisam hteo još
jednu ženu, ali nisam imao izbora.
Namere su mi se menjale s položajem tela, napred-nazad, otići ili
ostati, Safvan ili Muhamed, dok je naš karavan zalazio u noć, s
buktinjama što gore naspram tame, odsijavajući se u divljačnim
očima pustinjskih pacova, ocrtavajući stene kao stene a ne kao šakale
spremne da skoče ili, ne dao Bog, beduine što vitlaju bodežima.
Osvetljavali smo pesak toliko bleštavo da se činilo da sunce sija na
D
185
nebu, no koliko god da sam virila i žudela, Muhameda nisam
uspevala da opazim. Na kraju upitah moga kamilovoca gde bi
Muhamed mogao da bude.
„Pravi društvo budućoj nevesti, kneginji Mustalika“, kaza
kamilar. „Da kažem da ga zovu?“ Spustih zavesu i klonuh u sedlu.
Kod oaze Vadi al-Hamd karavan je stao da se nekoliko sati
odmorimo, i Muhamed mi konačno dođe. Ili bolje rečeno: prođe
pored moje kamile i gurnu lice između zavesa samo načas.
„Zdravo, Ajša. Drago mi je što vidim da ti je dobro“, reče — i
opet nestade.
„Čekaj!“ Gurnuh dosadne zavese u stranu, pa stadoh da ga
dozivam. „Jä, Muhamede, vraćaj se!“ Videh prosev namrštenog čela,
no uspe da namesti osmeh pa krenu krupnim korakom natrag ka
meni. I ja se na silu osmehnuh. Od nekoliko sledećih trenutaka sve će
zavisiti. Posegoh ka njegovoj ruci, pa je nežno pomilovah vršcima
prstiju.
„Čekala sam te, habibi“, rekoh što sam mogla umilnije. „Stajemo
li da se ulogorimo? Ti i ja smo imali neke zamisli za ovu noć,
zaboravio si?“
Pogled mu polete ka čelu karavana, gde je jahao sa svojom
kneginjom. „Neće biti moguće.“
„Muhamede, juče maltene nisi okom trenuo. Sigurno ćeš doći da
bar malo prilegneš sa mnom.“ Gorela sam od stida što mi molbu
prožima cmizdrenje.
„Zasad imam i druge o kojima treba da se brinem“, reče on.
„Priključilo nam se dvesta žena s decom iz mustaličkog logora.“
Odgurnuh mu ruku. „Otkad se ti to brineš za dobrobit ratnih
zarobljenika? Ne ne trudi se. Znam odgovor. Brineš otkako si obećao
brak jednoj od njih, nisam li u pravu? Ne nameravaš da se oženiš
nekom mustaličkom kujom?“
„Ona je kneginja, Ajša. Džuvejrija, poglavarova kći. Biće nam
dragoceno da je imamo u haremu. Razmišljaj o tome! Danas su njeni
hteli da nas pobiju. Kad postane moja žena, Mustalici će nam biti
saveznici.“
Oklevala sam. Za umet bi savez s Mustalicima zaista bio veoma
dobar. Za mene bi, međutim, još jedna sestra-žena bila korisna
koliko i grba na leđima — i podjednako breme.
„Videla sam kako se bore Mustalici“, rekoh. „Zar ti ne bi bilo
milije da pomažu našim neprijateljima?“
186
„Oni pripadaju najvećem plemenu u Hedžasu“, kaza Muhamed.
„Veoma su uticajni. Ovo je delo Alahovo! Prvo nam je podario laku
pobedu, a potom me još i nagradio poglavarovom kćerkom. Ovaj
brak biće dobar za umet i za islam.
„Onda hvala dragom Alahu“, podrugljivo rekoh, iako mi se srce
rasipalo u komadiće. „Ali zašto moraš s njom da provedeš ovu noć?’
„Lepa je da ne poveruješ.“ Oči mu se na trenutak zamutiše, kao
da zuri u daljinu. „Dokle god je uz mene, na sigurnom je. Ali ako
naumi da pobegne, neće biti nikoga ko će ići da je traži. A ako joj se
desi neko zlo, njen će otac postati jeziv neprijatelj.“
„Sirotica“, rekoh. Glas mi je poigravao od gneva, ali znala sam
da ću ga izgubiti ako pokažem da sam besna. „Pošalji je meni, pa ću
ja da je pazim.“
Muhamed odmahnu glavom. „Samo bi je gledala kako juri natrag
pravo do Murejsa.“
„Što ne dođeš da umesto nje gledaš mene?“ Osmeh mi je bio
smišljen da zavede, ali delovao je kao ruke koje previše snažno vuku.
„Možda sam i ja naumila da bežim.
„Nemam sad vremena za te gluposti, Ajša. Ako bilo šta treba da
raspravimo, to će morati da pričeka dok ne stignemo kući. Sad
moram da idem i da Džuvejriji namestim za spavanje.
Sačuvaj Bože da te njene meke kneževske ruke ogrube od
odmotavanja postelje! Dok je Muhamed hitao da se postara za svoju
buduću mladu, ja odvukoh svoju ovčiju kožu na jedno travnato
mesto i raširih je, mrmljajući sebi u bradu. Opojni miomiris jasmina
vio se oko mene kao povijuša i gušio me. Noćni povetarac je
žalostivo uzdisao dok je šumorio kroz krošnje urmi. Šum njihovog
lišća zvučao je kao stopala što trče po pustinjskom pesku. Mesec je
širio svetlosni krug koji je zasenjivao zvezde.
Stresoh se pod ćebetom od kamilje dlake i dobro se ušuškah,
želeći da je tu Muhamedova ruka da me zagreje. Ali ne, on je noćas
zauzet — ponovo. Baš kad sam ga namamila do vrhunca žudnje, baš
kad je počeo da u meni vidi ženu! Ali sve uzalud. Muhamed me
nikad neće voleti drugačije nego kao kćer. Bila sam glupa kad sam
mislila da mogu izmeniti njegovu ljubav, da je mogu prekovati u
svojoj vatri u nešto dublje i zrelije— u nešto što će meni doneti dete,
a njemu naslednika.
U njegovim očima i jesam dete. Koliko će još potrajati dok moje
nove sestre-žene ne primete? Tad ću do kraja života biti prisiljena da
187
služim, ugađam, smešim se, klanjam se, puzim. Želudac mi spopade
bol, stežući ga kao pesnicom. A onda se setih Safvana i bol odlaknu.
Ponudio mi je da me svega ovoga oslobodi, da me odvede na neko
mesto gde ćemo sami određivati propise. Uzdahnuh i skupih se da
zaštitim tu misao, čuvajući je kao topao plamen u utrobi. Safvan će
uskoro stići, a ja ću ga čekati. Ostalo je u rukama Alahovim.
Bilo je neverovatno lako zaostati iza karavana. Pružila sam
smotanu postelju čoveku koji mi je tovario kamilu, zatim sam ušla u
hovdu, a potom, uzburkanog srca, pričekala da okrenu leđa. Dok su
privezivali postelje i zabavljali jedan drugoga smišljajući stihove u
kojima se preuveličavao naš boj s Mustalicima, ja šmugnuh još
toplim peskom i sakrih se iza jedne dine. Toliko sam bila laka da sam
znala da neće ni primetiti razliku dok budu dizali hovdu na kamilja
leđa. A pošto nikome sem Muhamedu nije dozvoljeno da zaviri iza
zavese, ne preti mi opasnost da ću biti razotkrivena. Noćas mi se
neće vraćati, neće jer bi to značilo da se odvaja od nje.
Iz svog skrovišta začuh povike i naredbe za pokret, pa potom
drečanje kamila i lupanje lonaca dok je karavan kretao na put kući.
Po podne će stići u Medinu, spustiti moju hovdu i čekati da ja
izađem. Bilo mi brže zakuca dok sam zamišljala zgranutost na licu
mojih čuvara kad shvate da me nema. Šta će Muhamed tad pomisliti?
Hoće li se setiti mog namrštenog čela i reči o bekstvu? Hoće li mu
srce plakati za mnom? Ili će se zajapuriti od jarosti i baciti se na
konja, pa sunuti kroz pustinju da me traži? Pomamno sam se osvrtala
gledajući gde da se sakrijem. Ali gde da se sakrijem od božjeg
Proroka?
Sestre-žene će istrčati kad čuju vest da me nema. Sevda će
mahati rukama i prebirati po zavesama kao da se možda krijem u
njihovim naborima. Hafsa će plakati, u strahu da joj se nikad više
neću vratiti. Um-Selema i Zejneba će morati na silu da istisnu suze.
Bez mene u haremu, ostaju samo njih dve da se otimaju oko
Muhamedovog srca — sem ako u kneginji Džuvejri ne nađu novu
suparnicu.
Što se muških pak tiče, kakvu će halabuku izazvati moj nestanak!
Omer će pući od gneva, naročito kad se ispostavi da nedostaje i
188
Safvan. Žene su dobre samo zajedno: za brigu, reći će. Eto zašto ja
svoje držim zaključane u kući.
Alija će se oduševiti što me nema. Podbadaće moga oca: Kakva
nesreća što ti je kći navukla takvu bruku, Ebu-Bekire! Pokušaće da
ga istisne iz kruga ahsaba, A mog abija, koji me voli najviše na
svetu, toliko će razdirati jad da neće izdržati. Moj nestanak će mu
razvrgnuti prijateljstvo s Muhamedom, jer kako posle ovoga da mu
pogleda u oči?
Čast čitave porodice zavisi od njene ženske čeljadi. Moj otac,
majka, sestra i braća, čak i Esmin muž Zubejr i sin Abdulah— svi će
oni propatiti zbog mojih postupaka. Trpeće upiranje prstom, šapat,
prostački smeh, javne pesme o Safvanu i meni. Postaće poznati kao
porodica preljubnice koja je prevarila Alahovog Proroka. Moja će
majka obući tamnoplave haljine i izgrebati lice noktima, a potom
pokušati da zaboravi da sam ikad postojala. U očima umeta, biću
pokojna. Ne — gore nego pokojna. Biće zabranjeno da mi se i ime
izgovori. Nijedna žena više nikada neće dati kćeri ime Ajša.
„Šta sam to učinila?“ Skočih i potrčah ka mestu gde je karavan
stajao koliko maločas, ali njega nije bilo, već je plovio nepreglednim
namreškanim morem peska pod mesečinom, u susret još jednoj
svadbi— i svadbenoj noći— Muhamedovoj.
„Stojte!“ Skočih i razmahah se rukama, dozivajući Muhameda po
imenu. Vikala sam i vrištala dok nisam odrala grlo, i upinjala se da
suznim očima nazrem povorku kamila, konja i ljudi što nestaje u
daljini. Kako su oni iščezavali, tako sam ja imala utisak da sam sve
veća, sve dok na kraju, savladana ovim svojim nedelom, ne legoh na
tle. Tamo sam drhtala od zime i gledala u zvezde što su bledele u
krvavom svanuću. Niko— osim Alaha — ne zna šta sam učinila.
Oprosti mi, molila sam se. Pomozi mi. No čak ni Bog nije mogao
da izmeni moje postupke. Niti sam bila sigurna da to želim.
Prava istina glasi da mi život u Medini jeste postao nepodnošljiv.
Možda će umet i šaputati, možda će moji roditelji oplakivati, moje
sestre-žene se čuditi ili rugati, ali niko od njih neće moći da me
osudi. Niko od njih nije proveo pet godina u perdi grebući zidove i
zaklinjući se da nikada više neće biti zatočen. Niko od njih ne živi u
neprekidnom strahu da će izgubiti malobrojne novostečene slobode.
Osećala sam se ponovo kao ona devojčica na klackalici, ona što
napadače odbija drvenim mačem — ali ova je igra predaleko otišla, i
189
bilo mi je više dosta svega. Kad stigne Safvan, konačno ću
otpočinuti.
Visoki, naočiti Safvan, s onim izvajanim licem čistokrvnog
pastuva i kosom gustom i sjajnom poput konjske grive. Uskoro će
galopom naići kroz pustinju, raspršujući pesak, i odneti me u nov
život. Kuda ćemo? U Taif, s onim predivnim ružinim vrtovima i
čuvenim vinogradima? Ili u Damask, možda, veličanstveni grad o
kojem sam se toliko naslušala? U nekom tako velikom mestu gde
vrvi od ljudi lako se možeš utopiti i krenuti ispočetka, i niko te čak
ništa neće ni pitati.
Nebom se razlivala jetka svetlost. Sunce što se rađalo bojilo je
vazduh toplotom. Trava i lišće češkali su mi obraz kao Muhamedova
brada. Šta je učinjeno učinjeno je, i konačno mogu da se odmorim. U
mom snu je Muhamed jahao Al-Kasvu, svoju belu kamilu, i smejao
se od olakšanja što me nalazi ovde. Odlučio sam da se radi tehe
ostavim svih svojih drugih žena, Ajša, rekao je.
Podiđe me uzbuđenje od njegovog mekog poljupca. Otvorih oči
da ga vidim i umesto Muhameda ugledah Safvana kako leži do mene.
„Ajša moja“, govorio je. „Konačno pripadaš meni.“
Usne su mu bile tako slatke, dah tako topao. Pustih kapke da
zatrepere i ponovo se zatvore dok sam mu uzvraćala poljubac, čedan
kao dečji. Osetih kako mi se pod kožom nešto komeša, pa pružih
jezik da se dotakne s njegovim jezikom. Ovlaš smo se dodirivali
telima — moje grudi uz njegova prsa, njegova butina uz najskrovitiji
deo mog tela, moji nožni prsti uz njegove cevanice. Telo mu je
odisalo mirisom nalik na mošus. Iznenadih samu sebe kad sam
jeknula od miline, kao mačka kad se proteže na suncu.
„Safvane moj“, izustih — ali te mi reči zazvučaše čudno, kao da
ih izgovara neko drugi.
No mora biti da su u njemu nešto razbudile. Oči mu se raširiše;
on zastenja, pa mi nasrnu na grlo sočnim, vlažnim poljupcima. Telo
su mi lomili drhtaji, gušeći krik što je nadirao kroz grlo. Alaha mi, za
ovo nisam spremna! Prebrzo on ide. Pomislih na Muhameda, na
njegov nežni poljubac onog prvog dana, na to kako me je pustio na
miru čim sam pokazala prvi znak straha. Safvan me ščepa za grudi i
snažno ih stisnu. Ja stadoh da se otimam, ali on mi povuče donju
haljinu i rastvori je, ogolovši me. Glad na njegovom licu izazva mi
krik. Odgurnuh mu ruke i sedoh, navlačeći tkaninu natrag da se
pokrijem.
190
On se namršti. „Šta to radiš?“
„Šta to radiš?“, kazah dašćući, da dobijem na vremenu i boreći se
protiv gneva za koji nisam znala da mogu da ga osetim. Naravno da
će Safvan očekivati da sa mnom vodi ljubav. Bila je tu prisutna i
moja želja — ali tek kao iskra svetla u krajičku oka.
Izraz lica mu se izmeni, ovako, pa onako, ogledajući mu
pometnju. „Radim ono što smo i došli da radimo.“
Usta mi se osušiše. U ovu oazu nisam došla da naše prijateljstvo
pretvaram u telesnu vezu. Ovde sam da bih pobegla. Videći,
međutim, strast na Safvanovom licu, shvatih da ću, kako bih
ostvarila svoje žudnje, morati da utolim njegove.
Odjednom postiđena, odvratih pogled u travu između nas.
„Možeš li malo sporije?“
„Nemamo mnogo vremena“, reče on puzeći ka meni. „Neko
može da se vrati tražeći te.“
Odlučno vezah košulju. „To bi bila propast. Bolje da pričekamo.“
„Dovoljno sam se ja načekao, Ajša.“ Kad me je ovog puta
poljubio, usta su mu bila gruba. Šiljasti jezik mu zapalaca u moja
usta kao gušterov jezik. Gurnu me ponovo na zemlju i prikova me
telom.
„O ovome godinama sanjam“, reče. „Još od onog dana na
Hamalovom i Džemilinom prozoru. Pamtiš?“ Digoh pogled da vidim
da li se šali, ali toliko me je prodorno posmatrao da okrenuh glavu.
„Safvane, ja sam bila tek devojčica“, kazah.
„I ti si to htela“, uzvrati on. „Htela si da se udaš za mene, pamtiš?
Trebalo je da budeš moja žena.“ Na to mi zavuče ruku medu noge,
od čega mi zavrišta krv. Pokušah da se izmigoljim, ali njegova ruka
je nastavljala da stiska, nanoseći mi bol.
„Prorok je uzbrao tvoj cvet, ali sad ću u mirisu uživati ja“, reče
pa mi opet gurnu jezik u usta.
Batrgala sam se da ga zbacim sa sebe, ali bio je pretežak. Stenjao
je dok je trljao usta o moja i cimao mi haljinu, zadižući mi je preko
cevanica, kolena, butina. Ritala sam se i izvijala, pokušavajući da
uteknem i žaleći što mi nije tu mač. Osećala sam mu prste kako mi
žare golu kožu. Zamahnuh rukama, zgrabih ga za dugačke
pramenove kose, pa cimnuh što sam jače mogla. On jauknu — a ja,
oslobodenih usta, konačno uspeh da progovorim.
„Moj cvet još nije uzbran“, izustih dašćući.
191
On se ukoči. Pridiže se, pa se odozgo upilji u mene. „Šta si
rekla?“
„Ja još nisam u pravom braku.“
Safvan naglo sede, psujući. Uzdrhtalo kliznuh od njega. Smejao
se— redak prizor, odjednom shvatih— i odmahivao glavom.
„Oduvek si bila najneuspešniji lažov na svetu“, reče. „Alaha ti,
reci mi istinu.“
I tako mu ispripovedah — za onaj dan kad sam se preselila u
novu kolibu, i kako je moj detinji strah ugasio Muhamedov žar.
Nisam mu pričala za one trenutke kad bih pokušala da zavedem
Muhameda, a on me pogladio po glavi i nazvao me Crvenperčicom,
niti kako sam u poslednje vreme gutala suze u one noći kad spava
okrenut leđima. „U njegovoj glavi, ja sam još dete.“
„Alaha ti, zašto mi to ranije ne reče!“ Glas mu je zvučao jetko.
Zurila sam u njega. Kad sam uopšte i imala prilike da Safvanu nešto
kažem? Svaki naš zajednički trenutak ispunio je svojim izjavama
ljubavi.
„Da, sigurna sam; da si znao, nežnije bi me spopao!“, prasnuh.
Očigledno su mu moja osećanja bila poslednja briga na pameti.
On ustade i otrese pesak s haljine. „Prorok će me ubiti“, reče,
„ako me pre toga prvi ne ubije Alah.“
„Da sam pre nekoliko časaka imala mač, i ja sam sama to
mogla“, rekoh.
Safvan je, iznad mene, šetkao i sevao očima. „Devica“, promrsi.
„Kad bih te sada uzeo, potpuno bih unizio Proroka.“
„Safvane, njega nije briga! Zato i jesam sada s tobom ovde!“
On stade. Potraži pogledom moje oči. „Mislio sam da si ovde
zato što me voliš.“
Osetih kako me nešto stiska u želucu. Volim li ga? To pitanje
nikad nisam razmotrila. Pre mnogo godina, takoreći sam ga
obožavala. Bio je moj spasilac što me je obrlaćivao da izađem iz
kaveza predodređene ženske sudbine. Zahvaljujući njemu sam se
usuđivala da maštam o životu drugačijem nego što je život moje
majke: o životu punom pustolovina, u kojem žena i muškarac jašu i
bore se zajedno. No da li ga volim?
„Molim te, nemoj da se vređaš.“ On pruži ruku i pomože mi da
ustanem. Potom me obgrli i privi uza se. Mošus i cimet, hrapava
odeća, srce što tuče kao ludo. „Velikoj si se opasnosti izložila time
što si me ovde čekala. Ako to ne dokazuje tvoju ljubav, onda je ništa
192
neće dokazati.“ I pritisnu moj dlan sebi na grudi da osetim
pomahnitale udare. „Ali Alaha ti, sa mnom nećeš mučiti istu muku
kao sa Muhamedom. Želim da budeš moja sad odmah, pod ovim
drvetom.“
„Zar nisi rekao da treba da idemo? Ako nas neko ovde uhvati,
mrtvi smo.“
„To je istina. A Ubejna ibn Hasan nas noćas iščekuje. Nisu
daleko.“ Othuknu i grudi mu splasnuše. „Nameravali su da napadnu
Prorokov karavan, ali sam ih ja odgovorio.“
„Ubejna ibn Hasan? On je s Gatafanima!“
Safvan razvuče usta. „Noćas im se pridružujemo. Ubejna kaže
kako će biti silno ushićen ako nas bude imao na svojoj strani.“
Uzmakoh od njega za korak. „Ali oni su u prijateljstvu s
Kurejšijama!“
„Usled čega su još i moćniji. Prorok nikada neće uspeti da te
vrati sebi— ne bez rata.“
Povukoh se još za jedan korak. „Borićeš se protiv umeta?“
Pomislih na svoje obećanje Alahu da ću štititi umet i osetih kako mi
utrobu razara strah.
„Radi tebe ću se boriti protiv svakoga.“ Na to kroči ka meni, ali
ja se izmakoh. On se namršti. „To su beduini, Ajša. Vodićemo život
o kakvom smo oduvek sanjali.“
„Spavaćemo u šatorima, večito ćemo se seljakati, nikad se
nećemo kupati. Od sunca ćemo postati smeđi i izborani. Pićemo
kamilje mleko. Kakav je to pa život?“
„Svojevremeno ti se to sviđalo. Samo si o tome uvek i pričala!“
„Da, kad smo bili mali. Ali sad sam porasla.“
„Jesi, a porastao ti je i jezik.“ Sevao je očima. „Otkad to žene
tako odgovaraju svojim muževima? Radićemo kako ja kažem.“
Pa se okrete i ode do konja. Ja ostadoh u mestu. On se vinu u
sedlo i prijaha, nepopustljivog lica.
„Nemam nameru da se borim za Gatafane“, rekoh.
„Ne beri brigu. Oni ženama ne dozvoljavaju da se bore.“
„Onda se za njih nećeš boriti ni ti.“
On zažmiri. „Neće meni ženska glava da naređuje šta ću da
radim.“
Žilama mi pokulja bes vreo kao para iz kotla u kojem vri.
„Ženska glava? Nemoj da bi me još jednom tako nazvao. Ja sam
ratnik, Safvane. Ratnik!“
193
On skoči s konja i stade pred mene prekrstivši ruke na prsima.
„Jä, Ajša, zaboravljaš ko je ovde muško?“
„Ti ovde vidiš neko muško? Ja vidim samo izdajicu.“ Još kipteći
od besa, povukoh se, pa mu iz sve snage pljunuh u grudi.
Safvanova ruka polete ka mom licu, ali ja videh njegov raširen
dlan kako se obrušava. Izvrdah udarac i ostadoh pobedonosno
stojeći, a on posrnu i polete napred.
„Borba protiv Proroka bila bi izdaja Boga“, podrugnuh se. „Ja
nemam želje da gorim u paklu. Ali ako se tebi toliko žuri, onda se…“
Ovog puta se pokrenuo hitro. Ščepao me je za ramena pre nego
što sam stigla da završim rečenicu. Stisak mu je bio grub. Oči su mu
buktale. Prsnuo je pljuvačkom kad je progovorio, zasuvši mi oči
sitnim kapljicama. Dah mu se osećao na limun i rutvicu.
„Odlazim s nevinom nevestom božjega svetog Proroka!“,
dreknu. „Mislim da je pakleni oganj već izvestan za nas oboje.“
Neuzbran cvet
Oaza Vadi al-Hamd, januar 627.
ok je naš karavan kretao u Medinu, misli su mi se kolebale
sa svakim gibanjem leđa moje kamile. Safvanova ponuda da
pobegnemo terala mi je krv da juri od iščekivanja. S njime
bih bila u stanju da proživim svoj san o slobodi, jer nismo li se na to
još davno zakleli? Pa ipak mi je drhtalo srce pri pomisli da ostavljam
Muhameda. Da li će me Alah na mestu ubiti što sam se odrekla
Njegovog Proroka?
Zavalila sam se u sedlu, ošamućena od neodlučnosti. Muhamed
mi je bio jutarnja svetlost otkako znam za sebe. Između nas je uvek
vladao više odnos kao između oca i deteta, tačno je, ali zavisna sam
od njegovog prijateljstva. A opet, ako ne prestane da me gleda kao
dete i ne počne da me gleda kao ženu, nikada nad svojim životom
neću imati onu vlast koja mi je potrebna. Što je duži njegov karavan
žena, slabija je nada da ću mu privući pogled, začeti mu naslednika i
zadržati položaj prve žene u njegovom haremu. Kako da izdržim taj
užas koji se u meni kao crn oblak skuplja sa svakom njegovom
novom ženidbom. Pa ipak kako ću podneti da ga potpuno izgubim,
da ga nikad više ne vidim, ne dodirnem, da nikad više s njim ne
progovorim?
Kad bude došao da me obiđe u hovdi, prelomiću. Kad mu vidim
lice, znaću šta mi je činiti. Možda će se izviniti što me je ostavio da
čekam u šatoru. I ja sam razočaran, Ajša, reći će. Nisam hteo još
jednu ženu, ali nisam imao izbora.
Namere su mi se menjale s položajem tela, napred-nazad, otići ili
ostati, Safvan ili Muhamed, dok je naš karavan zalazio u noć, s
buktinjama što gore naspram tame, odsijavajući se u divljačnim
očima pustinjskih pacova, ocrtavajući stene kao stene a ne kao šakale
spremne da skoče ili, ne dao Bog, beduine što vitlaju bodežima.
Osvetljavali smo pesak toliko bleštavo da se činilo da sunce sija na
D
185
nebu, no koliko god da sam virila i žudela, Muhameda nisam
uspevala da opazim. Na kraju upitah moga kamilovoca gde bi
Muhamed mogao da bude.
„Pravi društvo budućoj nevesti, kneginji Mustalika“, kaza
kamilar. „Da kažem da ga zovu?“ Spustih zavesu i klonuh u sedlu.
Kod oaze Vadi al-Hamd karavan je stao da se nekoliko sati
odmorimo, i Muhamed mi konačno dođe. Ili bolje rečeno: prođe
pored moje kamile i gurnu lice između zavesa samo načas.
„Zdravo, Ajša. Drago mi je što vidim da ti je dobro“, reče — i
opet nestade.
„Čekaj!“ Gurnuh dosadne zavese u stranu, pa stadoh da ga
dozivam. „Jä, Muhamede, vraćaj se!“ Videh prosev namrštenog čela,
no uspe da namesti osmeh pa krenu krupnim korakom natrag ka
meni. I ja se na silu osmehnuh. Od nekoliko sledećih trenutaka sve će
zavisiti. Posegoh ka njegovoj ruci, pa je nežno pomilovah vršcima
prstiju.
„Čekala sam te, habibi“, rekoh što sam mogla umilnije. „Stajemo
li da se ulogorimo? Ti i ja smo imali neke zamisli za ovu noć,
zaboravio si?“
Pogled mu polete ka čelu karavana, gde je jahao sa svojom
kneginjom. „Neće biti moguće.“
„Muhamede, juče maltene nisi okom trenuo. Sigurno ćeš doći da
bar malo prilegneš sa mnom.“ Gorela sam od stida što mi molbu
prožima cmizdrenje.
„Zasad imam i druge o kojima treba da se brinem“, reče on.
„Priključilo nam se dvesta žena s decom iz mustaličkog logora.“
Odgurnuh mu ruku. „Otkad se ti to brineš za dobrobit ratnih
zarobljenika? Ne ne trudi se. Znam odgovor. Brineš otkako si obećao
brak jednoj od njih, nisam li u pravu? Ne nameravaš da se oženiš
nekom mustaličkom kujom?“
„Ona je kneginja, Ajša. Džuvejrija, poglavarova kći. Biće nam
dragoceno da je imamo u haremu. Razmišljaj o tome! Danas su njeni
hteli da nas pobiju. Kad postane moja žena, Mustalici će nam biti
saveznici.“
Oklevala sam. Za umet bi savez s Mustalicima zaista bio veoma
dobar. Za mene bi, međutim, još jedna sestra-žena bila korisna
koliko i grba na leđima — i podjednako breme.
„Videla sam kako se bore Mustalici“, rekoh. „Zar ti ne bi bilo
milije da pomažu našim neprijateljima?“
186
„Oni pripadaju najvećem plemenu u Hedžasu“, kaza Muhamed.
„Veoma su uticajni. Ovo je delo Alahovo! Prvo nam je podario laku
pobedu, a potom me još i nagradio poglavarovom kćerkom. Ovaj
brak biće dobar za umet i za islam.
„Onda hvala dragom Alahu“, podrugljivo rekoh, iako mi se srce
rasipalo u komadiće. „Ali zašto moraš s njom da provedeš ovu noć?’
„Lepa je da ne poveruješ.“ Oči mu se na trenutak zamutiše, kao
da zuri u daljinu. „Dokle god je uz mene, na sigurnom je. Ali ako
naumi da pobegne, neće biti nikoga ko će ići da je traži. A ako joj se
desi neko zlo, njen će otac postati jeziv neprijatelj.“
„Sirotica“, rekoh. Glas mi je poigravao od gneva, ali znala sam
da ću ga izgubiti ako pokažem da sam besna. „Pošalji je meni, pa ću
ja da je pazim.“
Muhamed odmahnu glavom. „Samo bi je gledala kako juri natrag
pravo do Murejsa.“
„Što ne dođeš da umesto nje gledaš mene?“ Osmeh mi je bio
smišljen da zavede, ali delovao je kao ruke koje previše snažno vuku.
„Možda sam i ja naumila da bežim.
„Nemam sad vremena za te gluposti, Ajša. Ako bilo šta treba da
raspravimo, to će morati da pričeka dok ne stignemo kući. Sad
moram da idem i da Džuvejriji namestim za spavanje.
Sačuvaj Bože da te njene meke kneževske ruke ogrube od
odmotavanja postelje! Dok je Muhamed hitao da se postara za svoju
buduću mladu, ja odvukoh svoju ovčiju kožu na jedno travnato
mesto i raširih je, mrmljajući sebi u bradu. Opojni miomiris jasmina
vio se oko mene kao povijuša i gušio me. Noćni povetarac je
žalostivo uzdisao dok je šumorio kroz krošnje urmi. Šum njihovog
lišća zvučao je kao stopala što trče po pustinjskom pesku. Mesec je
širio svetlosni krug koji je zasenjivao zvezde.
Stresoh se pod ćebetom od kamilje dlake i dobro se ušuškah,
želeći da je tu Muhamedova ruka da me zagreje. Ali ne, on je noćas
zauzet — ponovo. Baš kad sam ga namamila do vrhunca žudnje, baš
kad je počeo da u meni vidi ženu! Ali sve uzalud. Muhamed me
nikad neće voleti drugačije nego kao kćer. Bila sam glupa kad sam
mislila da mogu izmeniti njegovu ljubav, da je mogu prekovati u
svojoj vatri u nešto dublje i zrelije— u nešto što će meni doneti dete,
a njemu naslednika.
U njegovim očima i jesam dete. Koliko će još potrajati dok moje
nove sestre-žene ne primete? Tad ću do kraja života biti prisiljena da
187
služim, ugađam, smešim se, klanjam se, puzim. Želudac mi spopade
bol, stežući ga kao pesnicom. A onda se setih Safvana i bol odlaknu.
Ponudio mi je da me svega ovoga oslobodi, da me odvede na neko
mesto gde ćemo sami određivati propise. Uzdahnuh i skupih se da
zaštitim tu misao, čuvajući je kao topao plamen u utrobi. Safvan će
uskoro stići, a ja ću ga čekati. Ostalo je u rukama Alahovim.
Bilo je neverovatno lako zaostati iza karavana. Pružila sam
smotanu postelju čoveku koji mi je tovario kamilu, zatim sam ušla u
hovdu, a potom, uzburkanog srca, pričekala da okrenu leđa. Dok su
privezivali postelje i zabavljali jedan drugoga smišljajući stihove u
kojima se preuveličavao naš boj s Mustalicima, ja šmugnuh još
toplim peskom i sakrih se iza jedne dine. Toliko sam bila laka da sam
znala da neće ni primetiti razliku dok budu dizali hovdu na kamilja
leđa. A pošto nikome sem Muhamedu nije dozvoljeno da zaviri iza
zavese, ne preti mi opasnost da ću biti razotkrivena. Noćas mi se
neće vraćati, neće jer bi to značilo da se odvaja od nje.
Iz svog skrovišta začuh povike i naredbe za pokret, pa potom
drečanje kamila i lupanje lonaca dok je karavan kretao na put kući.
Po podne će stići u Medinu, spustiti moju hovdu i čekati da ja
izađem. Bilo mi brže zakuca dok sam zamišljala zgranutost na licu
mojih čuvara kad shvate da me nema. Šta će Muhamed tad pomisliti?
Hoće li se setiti mog namrštenog čela i reči o bekstvu? Hoće li mu
srce plakati za mnom? Ili će se zajapuriti od jarosti i baciti se na
konja, pa sunuti kroz pustinju da me traži? Pomamno sam se osvrtala
gledajući gde da se sakrijem. Ali gde da se sakrijem od božjeg
Proroka?
Sestre-žene će istrčati kad čuju vest da me nema. Sevda će
mahati rukama i prebirati po zavesama kao da se možda krijem u
njihovim naborima. Hafsa će plakati, u strahu da joj se nikad više
neću vratiti. Um-Selema i Zejneba će morati na silu da istisnu suze.
Bez mene u haremu, ostaju samo njih dve da se otimaju oko
Muhamedovog srca — sem ako u kneginji Džuvejri ne nađu novu
suparnicu.
Što se muških pak tiče, kakvu će halabuku izazvati moj nestanak!
Omer će pući od gneva, naročito kad se ispostavi da nedostaje i
188
Safvan. Žene su dobre samo zajedno: za brigu, reći će. Eto zašto ja
svoje držim zaključane u kući.
Alija će se oduševiti što me nema. Podbadaće moga oca: Kakva
nesreća što ti je kći navukla takvu bruku, Ebu-Bekire! Pokušaće da
ga istisne iz kruga ahsaba, A mog abija, koji me voli najviše na
svetu, toliko će razdirati jad da neće izdržati. Moj nestanak će mu
razvrgnuti prijateljstvo s Muhamedom, jer kako posle ovoga da mu
pogleda u oči?
Čast čitave porodice zavisi od njene ženske čeljadi. Moj otac,
majka, sestra i braća, čak i Esmin muž Zubejr i sin Abdulah— svi će
oni propatiti zbog mojih postupaka. Trpeće upiranje prstom, šapat,
prostački smeh, javne pesme o Safvanu i meni. Postaće poznati kao
porodica preljubnice koja je prevarila Alahovog Proroka. Moja će
majka obući tamnoplave haljine i izgrebati lice noktima, a potom
pokušati da zaboravi da sam ikad postojala. U očima umeta, biću
pokojna. Ne — gore nego pokojna. Biće zabranjeno da mi se i ime
izgovori. Nijedna žena više nikada neće dati kćeri ime Ajša.
„Šta sam to učinila?“ Skočih i potrčah ka mestu gde je karavan
stajao koliko maločas, ali njega nije bilo, već je plovio nepreglednim
namreškanim morem peska pod mesečinom, u susret još jednoj
svadbi— i svadbenoj noći— Muhamedovoj.
„Stojte!“ Skočih i razmahah se rukama, dozivajući Muhameda po
imenu. Vikala sam i vrištala dok nisam odrala grlo, i upinjala se da
suznim očima nazrem povorku kamila, konja i ljudi što nestaje u
daljini. Kako su oni iščezavali, tako sam ja imala utisak da sam sve
veća, sve dok na kraju, savladana ovim svojim nedelom, ne legoh na
tle. Tamo sam drhtala od zime i gledala u zvezde što su bledele u
krvavom svanuću. Niko— osim Alaha — ne zna šta sam učinila.
Oprosti mi, molila sam se. Pomozi mi. No čak ni Bog nije mogao
da izmeni moje postupke. Niti sam bila sigurna da to želim.
Prava istina glasi da mi život u Medini jeste postao nepodnošljiv.
Možda će umet i šaputati, možda će moji roditelji oplakivati, moje
sestre-žene se čuditi ili rugati, ali niko od njih neće moći da me
osudi. Niko od njih nije proveo pet godina u perdi grebući zidove i
zaklinjući se da nikada više neće biti zatočen. Niko od njih ne živi u
neprekidnom strahu da će izgubiti malobrojne novostečene slobode.
Osećala sam se ponovo kao ona devojčica na klackalici, ona što
napadače odbija drvenim mačem — ali ova je igra predaleko otišla, i
189
bilo mi je više dosta svega. Kad stigne Safvan, konačno ću
otpočinuti.
Visoki, naočiti Safvan, s onim izvajanim licem čistokrvnog
pastuva i kosom gustom i sjajnom poput konjske grive. Uskoro će
galopom naići kroz pustinju, raspršujući pesak, i odneti me u nov
život. Kuda ćemo? U Taif, s onim predivnim ružinim vrtovima i
čuvenim vinogradima? Ili u Damask, možda, veličanstveni grad o
kojem sam se toliko naslušala? U nekom tako velikom mestu gde
vrvi od ljudi lako se možeš utopiti i krenuti ispočetka, i niko te čak
ništa neće ni pitati.
Nebom se razlivala jetka svetlost. Sunce što se rađalo bojilo je
vazduh toplotom. Trava i lišće češkali su mi obraz kao Muhamedova
brada. Šta je učinjeno učinjeno je, i konačno mogu da se odmorim. U
mom snu je Muhamed jahao Al-Kasvu, svoju belu kamilu, i smejao
se od olakšanja što me nalazi ovde. Odlučio sam da se radi tehe
ostavim svih svojih drugih žena, Ajša, rekao je.
Podiđe me uzbuđenje od njegovog mekog poljupca. Otvorih oči
da ga vidim i umesto Muhameda ugledah Safvana kako leži do mene.
„Ajša moja“, govorio je. „Konačno pripadaš meni.“
Usne su mu bile tako slatke, dah tako topao. Pustih kapke da
zatrepere i ponovo se zatvore dok sam mu uzvraćala poljubac, čedan
kao dečji. Osetih kako mi se pod kožom nešto komeša, pa pružih
jezik da se dotakne s njegovim jezikom. Ovlaš smo se dodirivali
telima — moje grudi uz njegova prsa, njegova butina uz najskrovitiji
deo mog tela, moji nožni prsti uz njegove cevanice. Telo mu je
odisalo mirisom nalik na mošus. Iznenadih samu sebe kad sam
jeknula od miline, kao mačka kad se proteže na suncu.
„Safvane moj“, izustih — ali te mi reči zazvučaše čudno, kao da
ih izgovara neko drugi.
No mora biti da su u njemu nešto razbudile. Oči mu se raširiše;
on zastenja, pa mi nasrnu na grlo sočnim, vlažnim poljupcima. Telo
su mi lomili drhtaji, gušeći krik što je nadirao kroz grlo. Alaha mi, za
ovo nisam spremna! Prebrzo on ide. Pomislih na Muhameda, na
njegov nežni poljubac onog prvog dana, na to kako me je pustio na
miru čim sam pokazala prvi znak straha. Safvan me ščepa za grudi i
snažno ih stisnu. Ja stadoh da se otimam, ali on mi povuče donju
haljinu i rastvori je, ogolovši me. Glad na njegovom licu izazva mi
krik. Odgurnuh mu ruke i sedoh, navlačeći tkaninu natrag da se
pokrijem.
190
On se namršti. „Šta to radiš?“
„Šta to radiš?“, kazah dašćući, da dobijem na vremenu i boreći se
protiv gneva za koji nisam znala da mogu da ga osetim. Naravno da
će Safvan očekivati da sa mnom vodi ljubav. Bila je tu prisutna i
moja želja — ali tek kao iskra svetla u krajičku oka.
Izraz lica mu se izmeni, ovako, pa onako, ogledajući mu
pometnju. „Radim ono što smo i došli da radimo.“
Usta mi se osušiše. U ovu oazu nisam došla da naše prijateljstvo
pretvaram u telesnu vezu. Ovde sam da bih pobegla. Videći,
međutim, strast na Safvanovom licu, shvatih da ću, kako bih
ostvarila svoje žudnje, morati da utolim njegove.
Odjednom postiđena, odvratih pogled u travu između nas.
„Možeš li malo sporije?“
„Nemamo mnogo vremena“, reče on puzeći ka meni. „Neko
može da se vrati tražeći te.“
Odlučno vezah košulju. „To bi bila propast. Bolje da pričekamo.“
„Dovoljno sam se ja načekao, Ajša.“ Kad me je ovog puta
poljubio, usta su mu bila gruba. Šiljasti jezik mu zapalaca u moja
usta kao gušterov jezik. Gurnu me ponovo na zemlju i prikova me
telom.
„O ovome godinama sanjam“, reče. „Još od onog dana na
Hamalovom i Džemilinom prozoru. Pamtiš?“ Digoh pogled da vidim
da li se šali, ali toliko me je prodorno posmatrao da okrenuh glavu.
„Safvane, ja sam bila tek devojčica“, kazah.
„I ti si to htela“, uzvrati on. „Htela si da se udaš za mene, pamtiš?
Trebalo je da budeš moja žena.“ Na to mi zavuče ruku medu noge,
od čega mi zavrišta krv. Pokušah da se izmigoljim, ali njegova ruka
je nastavljala da stiska, nanoseći mi bol.
„Prorok je uzbrao tvoj cvet, ali sad ću u mirisu uživati ja“, reče
pa mi opet gurnu jezik u usta.
Batrgala sam se da ga zbacim sa sebe, ali bio je pretežak. Stenjao
je dok je trljao usta o moja i cimao mi haljinu, zadižući mi je preko
cevanica, kolena, butina. Ritala sam se i izvijala, pokušavajući da
uteknem i žaleći što mi nije tu mač. Osećala sam mu prste kako mi
žare golu kožu. Zamahnuh rukama, zgrabih ga za dugačke
pramenove kose, pa cimnuh što sam jače mogla. On jauknu — a ja,
oslobodenih usta, konačno uspeh da progovorim.
„Moj cvet još nije uzbran“, izustih dašćući.
191
On se ukoči. Pridiže se, pa se odozgo upilji u mene. „Šta si
rekla?“
„Ja još nisam u pravom braku.“
Safvan naglo sede, psujući. Uzdrhtalo kliznuh od njega. Smejao
se— redak prizor, odjednom shvatih— i odmahivao glavom.
„Oduvek si bila najneuspešniji lažov na svetu“, reče. „Alaha ti,
reci mi istinu.“
I tako mu ispripovedah — za onaj dan kad sam se preselila u
novu kolibu, i kako je moj detinji strah ugasio Muhamedov žar.
Nisam mu pričala za one trenutke kad bih pokušala da zavedem
Muhameda, a on me pogladio po glavi i nazvao me Crvenperčicom,
niti kako sam u poslednje vreme gutala suze u one noći kad spava
okrenut leđima. „U njegovoj glavi, ja sam još dete.“
„Alaha ti, zašto mi to ranije ne reče!“ Glas mu je zvučao jetko.
Zurila sam u njega. Kad sam uopšte i imala prilike da Safvanu nešto
kažem? Svaki naš zajednički trenutak ispunio je svojim izjavama
ljubavi.
„Da, sigurna sam; da si znao, nežnije bi me spopao!“, prasnuh.
Očigledno su mu moja osećanja bila poslednja briga na pameti.
On ustade i otrese pesak s haljine. „Prorok će me ubiti“, reče,
„ako me pre toga prvi ne ubije Alah.“
„Da sam pre nekoliko časaka imala mač, i ja sam sama to
mogla“, rekoh.
Safvan je, iznad mene, šetkao i sevao očima. „Devica“, promrsi.
„Kad bih te sada uzeo, potpuno bih unizio Proroka.“
„Safvane, njega nije briga! Zato i jesam sada s tobom ovde!“
On stade. Potraži pogledom moje oči. „Mislio sam da si ovde
zato što me voliš.“
Osetih kako me nešto stiska u želucu. Volim li ga? To pitanje
nikad nisam razmotrila. Pre mnogo godina, takoreći sam ga
obožavala. Bio je moj spasilac što me je obrlaćivao da izađem iz
kaveza predodređene ženske sudbine. Zahvaljujući njemu sam se
usuđivala da maštam o životu drugačijem nego što je život moje
majke: o životu punom pustolovina, u kojem žena i muškarac jašu i
bore se zajedno. No da li ga volim?
„Molim te, nemoj da se vređaš.“ On pruži ruku i pomože mi da
ustanem. Potom me obgrli i privi uza se. Mošus i cimet, hrapava
odeća, srce što tuče kao ludo. „Velikoj si se opasnosti izložila time
što si me ovde čekala. Ako to ne dokazuje tvoju ljubav, onda je ništa
192
neće dokazati.“ I pritisnu moj dlan sebi na grudi da osetim
pomahnitale udare. „Ali Alaha ti, sa mnom nećeš mučiti istu muku
kao sa Muhamedom. Želim da budeš moja sad odmah, pod ovim
drvetom.“
„Zar nisi rekao da treba da idemo? Ako nas neko ovde uhvati,
mrtvi smo.“
„To je istina. A Ubejna ibn Hasan nas noćas iščekuje. Nisu
daleko.“ Othuknu i grudi mu splasnuše. „Nameravali su da napadnu
Prorokov karavan, ali sam ih ja odgovorio.“
„Ubejna ibn Hasan? On je s Gatafanima!“
Safvan razvuče usta. „Noćas im se pridružujemo. Ubejna kaže
kako će biti silno ushićen ako nas bude imao na svojoj strani.“
Uzmakoh od njega za korak. „Ali oni su u prijateljstvu s
Kurejšijama!“
„Usled čega su još i moćniji. Prorok nikada neće uspeti da te
vrati sebi— ne bez rata.“
Povukoh se još za jedan korak. „Borićeš se protiv umeta?“
Pomislih na svoje obećanje Alahu da ću štititi umet i osetih kako mi
utrobu razara strah.
„Radi tebe ću se boriti protiv svakoga.“ Na to kroči ka meni, ali
ja se izmakoh. On se namršti. „To su beduini, Ajša. Vodićemo život
o kakvom smo oduvek sanjali.“
„Spavaćemo u šatorima, večito ćemo se seljakati, nikad se
nećemo kupati. Od sunca ćemo postati smeđi i izborani. Pićemo
kamilje mleko. Kakav je to pa život?“
„Svojevremeno ti se to sviđalo. Samo si o tome uvek i pričala!“
„Da, kad smo bili mali. Ali sad sam porasla.“
„Jesi, a porastao ti je i jezik.“ Sevao je očima. „Otkad to žene
tako odgovaraju svojim muževima? Radićemo kako ja kažem.“
Pa se okrete i ode do konja. Ja ostadoh u mestu. On se vinu u
sedlo i prijaha, nepopustljivog lica.
„Nemam nameru da se borim za Gatafane“, rekoh.
„Ne beri brigu. Oni ženama ne dozvoljavaju da se bore.“
„Onda se za njih nećeš boriti ni ti.“
On zažmiri. „Neće meni ženska glava da naređuje šta ću da
radim.“
Žilama mi pokulja bes vreo kao para iz kotla u kojem vri.
„Ženska glava? Nemoj da bi me još jednom tako nazvao. Ja sam
ratnik, Safvane. Ratnik!“
193
On skoči s konja i stade pred mene prekrstivši ruke na prsima.
„Jä, Ajša, zaboravljaš ko je ovde muško?“
„Ti ovde vidiš neko muško? Ja vidim samo izdajicu.“ Još kipteći
od besa, povukoh se, pa mu iz sve snage pljunuh u grudi.
Safvanova ruka polete ka mom licu, ali ja videh njegov raširen
dlan kako se obrušava. Izvrdah udarac i ostadoh pobedonosno
stojeći, a on posrnu i polete napred.
„Borba protiv Proroka bila bi izdaja Boga“, podrugnuh se. „Ja
nemam želje da gorim u paklu. Ali ako se tebi toliko žuri, onda se…“
Ovog puta se pokrenuo hitro. Ščepao me je za ramena pre nego
što sam stigla da završim rečenicu. Stisak mu je bio grub. Oči su mu
buktale. Prsnuo je pljuvačkom kad je progovorio, zasuvši mi oči
sitnim kapljicama. Dah mu se osećao na limun i rutvicu.
„Odlazim s nevinom nevestom božjega svetog Proroka!“,
dreknu. „Mislim da je pakleni oganj već izvestan za nas oboje.“
19 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:52 pm
Margita
Administrator
16.
Carica harema
Medina, januar—februar 627.
afvanove reči su me pogodile kao udarac, isteravši mi dah
tako da nisam mogla da progovorim, ispunivši mi oči suzama,
a usta žuči, te se presamitih da izbljujem kajanje i strah. Posle
mi je dodao mešinu s vodom da isperem usta, a onda mi pomogao da
uzjašem — ali pre nego što sam stigla i da zabacim nogu preko
konjskih leđa, ponovo počeh da povraćam.
Mučnina me je oborila na tle, a sunce mi nije dalo da se dignem,
gazeći me teškom jarom. Safvan me prenese na travu i namesti šator
u hladovini. Unutra legoh na ovčiju kožu i skupih se kao dete u
majčinoj utrobi, stenjući od bola, ali se ne usuđujući da izgovorim
misao koja nas je oboje razdirala: Alahova odmazda već je počela.
Zaboravila sam bila na svoj sporazum s Njim, svoje obećanje da
ću umet braniti od naših neprijatelja. Umesto toga, mislila sam samo
na svoje želje.
Oprosti mi, molila sam se. I molim te, daj da mi oprosti i
Muhamed.
U Medinu sam se vratila sutradan, na Safvanovom konju, dok su
mi bolnu glavu zasipale optužbe umeta. Da me zaštiti od oluje
sramote, Muhamed me je poslao u novi dom mojih roditelja, iza
džamije, gde sam u strahu razmišljala o grehu koji zamalo nisam
počinila. Za preljubu je kazna smrt — ne brza, milosrdna smrt
odsecanjem glave, već kamen po kamen, bolna i spora, u teškim
mukama. S obzirom na glasine koje su već kružile umetom, nisam
mogla biti sigurna da ću izmaći toj strašnoj smrti. Ali makar ću
umreti znajući da sam ostala verna Muhamedu. Kad mi se pridruži u
raju, i on će znati istinu.
U roditeljskoj kući sam se svakodnevno molila Alahu za milost,
preklinjući Ga da mi poštedi život i opravda me u Muhamedovim
očima. Svaki dan procvetao bi nadom — hoće li mi Muhamed danas
S
195
doći u posetu? — a onda bi mu latice opale kao suze. Nedelje su se
vukle kao pogrebna pratnja, a otprilike je vladalo i takvo isto
raspoloženje. Otac takoreći nije progovarao, i skretao je pogled u
stranu kad me vidi. Majka je pak nagađala kakva me sudbina čeka,
otvoreno razgovarajući s Esmom ili ono nekoliko prijateljica što bi se
odvažile da budu viđene kako ulaze u kuću optužene preljubnice.
„To što je Ajša uradila jeste bilo glupo“, kazala bi umi. „Ali
zaslužuje li da zbog toga umre?“
Kakva odanost! Nije ni čudo što sam vreme većinom provodila u
spavaćoj sobi. Kao i u ostalim očevim kućama, i ovde su moji
roditelji sve držali u mraku, sprečavali sunčevu jaru tako što nisu dali
da uđe ni njegova svetlost, te tako stvarali raspoloženje živahno kao
u grobu. Nedostajao mi je veliki svetli kuhinjski šator u dvorištu
džamije, s onim svojim peckanjima, koliko god da su zajedljiva,
medu sestrama-ženama dok deca ciče i trčkaraju između nas. Moja
majka i Kutejla, nasuprot, tokom dana maltene nisu ni progovarale
jedna s drugom.
Čeznula sam da mi dođe Hafsa, pa čak i Sevda. Muhamed im je
zabranio da mi dolaze, na Alijino navaljivanje. Moja ljaga mogla bi
da utiče i na njihov dobar glas, rekao je Muhamedu.
„Moraju da se drže podalje dok ti čast ne bude oprana“, rekao mi
je otac.
„Ali nisam ništa ružno učinila“, pobunila sam se. Otac je
odvratio pogled.
„Kakva mi nada preostaje kad mi čak ni rođeni otac ne veruje da
nisam kriva?“, džangrizala sam majci dok sam joj u kuhinji
pomagala da mesi testo.
„Ono u šta ne možemo da verujemo jeste to da je naša ćerka
mogla da uradi takvu glupost“, prasnula je ona. „Mudra ti je ta priča
o izgubljenoj ogrlici, ali mene nije zavarala. Gde ti je bila pamet kad
si htela da pobegneš s tim deranom?“
Razobličena, osetila sam kako mi gori lice. „Htela sam da
upravljam svojom sudbinom“, rekoh.
„Čime da upravljaš? Je li tebe nešto spopalo?“ Oči su joj tinjale.
„Postaraj se da imaš vlast nad svojom sudbinom, inače će ona
imati vlast nad tobom.“ Ne sećaš se kad si mi to rekla, umi?“
Smeh joj je bio oštar kao trnovi bagrema. „Alaha ti, imaš li
četrnaest godina ili četiri godine? Samo bi dete — ili glupa mlada
196
žena — mogla da gaji takve maštarije. U ovom svetu žena ni nad
čime nema vlast, Ajša.“
„Ali ti si rekla...“
„Ja sam bila glupača!“ Pa tresnu testo na dasku, crvenog lica.
„Mislila sam da će tvoj život možda biti drugačiji. Prorok je plemenit
i blag čovek, te sam mislila da će ti dopustiti da živiš slobodna kao
vetar.“
„I dopustio bi mi.“ Ove gorke reči pljunula sam kao jed. „Ali u
džamiji ne izdaje naređenja samo on. Omer ni jednoj ženi ne veruje,
Alija i Fatima me mrze, a dve moje sestre-žene hoće da postanu
kaduna.“
„To ne dozvoli da se desi.“ Majka me steže za mišicu
brašnjavom rukom. „Ona Zejneba ibn Džahš zna da bude pravi
tiranin. Pre bih umrla nego da živiš kao ja, Ajša.“ Pogled joj pade na
moj stomak, a lice joj otvrdnu. „Rodi mužu sina, i sve će tvoje muke
biti rešene.“
Od optužbe u njenom glasu navre mi krv. „Misliš da se ne
trudim?“ Istrgoh ruku.
„Ne trudiš se dovoljno, po onome što ja vidim. S njime si dve
godine, a čime imaš da se pohvališ?“
Zgrčih se, osećajući se poniženom kao da me je ošamarila.
„Nemam ničim. Priznajem, je li sad u redu, majko?“, povikah daveći
se. „Alaha mi, neke stvari ne mogu sama da uradim!“
Ona mi kroči bliže i zagleda se u mene kao u neznanca. „Šta to
pričaš?“
Okrenuh se od majke, posramljena njenim ispitivačkim
pogledom i gadeći se same sebe što mi je izletela ta tajna. Nikad
ništa nisam poveravala majci; uvek je bila prezauzeta svojim
mukama. A sad kad se meni ne priča, ona je željna da sluša.
„Idem da prilegnem.“ Koraknuh prema kuhinjskim vratima, ali
ona me opet ščepa za ruku.
„Jä, Ajša! Moram da znam. Je li Prorok nesposoban da... da...“
Porumene dok je tražila pristojan izraz.
Grubo se nasmejah. „Kamo lepe sreće da je u tome nevolja.“
Koliko god da sam strahovala od njene osude, znala sam da joj
moram reći istinu. Inače će se umetom razgoropaditi glasine o tome
kako Muhamed ne može sa ženama. Biće predmet sprdnje, uniženiji
nego da su mu sve žene pobegle.
197
„Muhamed me ne želi, ne želi me u tom smislu“; rekoh
utanjenim glasom. „Nikad me nije ni želeo.“
„Još niste stupili u pravi brak?“
Klimnuh glavom i lecnuh se strepeći od njenih ljutitih reči. Za
ovaj neuspeh okriviće mene. A što i da me ne okrivi? Da se onog
prvog dana nisam tresla od straha, Muhamed bi vodio Ijubav sa
mnom i upravo u ovom trenu bih na rukama držala njegovo dete, kao
ponosna kaduna njegovog harema i počastvovana majka njegovog
naslednika.
Posle duge ćutnje, položi mi ruku na rame. Njena nežnost me
toliko iznenadi da zaboravih na stid. Kad sam podigla lice, videla
sam da plače. Ne onim snažnim, burnim jecajima koje sam ja
susprezala iz straha da ne delujem kao da sam kriva, već su joj se niz
obraze slivale jedino dve usamljene suze.
„Siroto dete“ reče glasom prigušenim od osećanja. „Nije ni čudo
što si ga ostavila.“
Pa raširi ruke i obujmi me ječmenim brašnom, lanenom haljinom
i mirisom lavande. U obruču njenih ruku, najzad bezbedna i sigurna,
konačno sam uspela da pustim suze koje su se u meni gomilale, da
grunu kao nezaustavljiva bujica, lijući mi iz očiju i nadimajući mi
grudi u talasima žaljenja zbog pogrešnih izbora i srušenih snova, i
straha od budućnosti koja mi može doneti jezivu smrt.
Dugo me je tako držala, tapkajući me po leđima i milujući me po
kosi krutom rukom, naviklom da radi, a ne da teši. Na kraju, kad su
mi suze presušile, a disanje ispresecano štucanjem se pretvorilo u
otegnutu, iskrzanu nit, ona popusti stisak.
Blago se osmehnu pa mi obrisa lice, a onda me povede u
dvorište. Bilo je pusto; samo je usamljen slavuj sedeo visoko na
grani nara, ispunjavajući vazduh svojim ljupkim biglisanjem.
Sedosmo zajedno na travu, a ona me uhvati za ruku kao da uzima
kakav najdraži poklon. Zagleda mi se u oči. Ljubav koju sam tamo
ugledala tako mi ispuni srce da je htelo da pukne.
„Ne sekiraj se mnogo zbog Proroka“, kaza milujući mi nadlanicu
vrhovima prstiju, od čega mi je otoplilo u srcu. „Videla sam mu na
licu onu nežnost kad u tebe gleda. Takođe znam i to da neće dugo
proći pre nego što mu žudnja ispuni srce.“
„Volela bih da se i ja osećam tako sigurnom“, rekoh. „Ali
njegove žene su takve lepotice da ne znam kako da se takmičim s
njima.“
198
„Ajša!“ Majka zinu od čuda. „Zar ti nemaš ogledalo, dete? Zar
ne uviđaš koliko si procvetala? Alaha mi, iz dana u dan si sve lepša.
Koja među ženama ima kosu poput vatre, ili oči što menjaju boju s
njenim raspoloženjem? Sve ćeš ih ti nadmašiti, Ajša, i Proroku će za
tobom sve da curi vodica na usta.“
„Ako ga ikada ponovo vidim“, rekoh potiskujući nove suze dok
sam iz zemlje čupkala vlati trave.
„Doći će on. A kad dođe“ — tu me blago pljesnu po nadlanici—
„moraš ga ubediti u svoju nevinost“ Zastade. „Jesi li nevina?“
Ozlojeđeno ispravih leđa. „Kako možeš čak i da pitaš?“
Ona zamaha rukom. „Šta je bilo — bilo je, i to se mene ne tiče.
Nevina ili ne, moraš ubediti Proroka da si čista kao vođa izvora
Zemzem u Meki. Samo tako će te primiti natrag. Možeš ti to, Ajša!
Moraš! Od toga zavisti budućnost umeta. Na ulicama se već biju oko
toga, a za sve nas biće još i gore ako se Muhamed razvede od tebe.“
Neizrečena druga mogućnost — kamenovanje — lebdela je
između nas kao mač koji se obe bojimo da dodirnemo.
„Volela bih ja da uradim tako kako ti veliš, umi. Ali nisam
sigurna da Muhameda mogu u bilo šta da ubedim. Zašto da mi
veruje?“
„Ti si jedina kojoj će poverovati, dete. A onda, kad te uzme
natrag — Ajša, učini sve što možeš da začneš.“ I steže mi ruku tako
snažno da se trznuh.
„Spona između majke i deteta jača je od svih drugih spona.“,
reče. „A ako istinski voliš, onda ćeš naći ljubav koju želiš. Za razliku
od muške ljubavi, koja se s vremenom menja, ljubav deteta nikad ne
postaje manja. Čak i ti i ja…“ — na to opusti ruku, iako joj je još
podrhavala — „vezane smo međusobnom ljubavlju. To niko i ništa
ne može da nam oduzme.“
I tako mi je majka obnovila snove o budućnosti. Ponovo sam
počela sebe da zamišljam kao caricu Muhamedovog harema, majku
njegovog sina kovrdžave kose, deteta toplog, što miriše na mleko,
obraza tako punih da ih ne možeš ne ljubiti po vasceli dan i vascelu
noć. No Alaha mi, nisam ja devica Merjem! Da bih rodila dete,
moraću da legnem s Muhamedom.
A opet — osuđena na roditeljski dom, pod zabranom da odlazim
Muhamedu, kako da ga privučem k sebi? Odgovor je glasio: Barira.
Pošto je sluškinja, može da ide kuda god hoće. Svakog dana mi
donosi sveže izveštaje: Alija je našao revnosnog svedoka, Zejnebinu
199
sestru Hamnu, koja izmišlja priče o meni i Safvanu. Zejneba se
mudro drži na rastojanju i tvrdi kako sam ja puna vrline, bar koliko
ona zna. Za to vreme, između Ausa i Hazradža samo što nije izbio rat
oko toga treba li Safvana i mene ubiti i ko će da baci prvi kamen. A
na tržnici je prilikom jedne opanjkavačke pesme Hasana ibn Tabita
Safvan izgubio strpljenje i napao ovoga mačem.
Noću su mi suze kapale po prozorskoj dasci. Zurila sam u mesec,
koji Muhamed toliko voli, i pitala se gleda li i on u njega. Misli li na
mene? Ili nalazi utehe u Zejnebinom naručju? Pekla me je
ljubomora, ali ja sam je otresala. Samosažaljenje mi dosad nije
donelo ništa sem nevolje. Vreme je da se suočim s činjenicama:
muškarci će mi govoriti šta da radim dok sam živa. Njihova pravila
mi se možda i neće sviđati, ali neću moći da im umaknem. Safvan
me ne može spasti služinskog života, niti — kako sam otkrila — to
zaista želi. Sam božji Prorok ne može da popusti svoj jaram a da ne
izgubi podršku ljudi poput Omera, koji se drže starog načina života.
Bekstvo je bilo besciljno. Kud god da odem, život bi mi bio isti
— a opirući se lancima, kao da ih samo još više zatežem. A opet,
svuda oko mene žene nalaze puta da se izmigolje iz tih spona, da
neprimetno izigraju ta pravila pa se potom vrate svome takozvanom
zatočeništvu pre nego što je iko i primetio. Mudrija sam ja nego
Omer i Alija zajedno, bolji borac od većine muškaraca, lepa bar
koliko i svaka druga žena, i još kći Ebu-Bekira EsSidika
(EsSidik=iskreni; nadimak koji je Ebu-Bekiru dao Muhamed). Imam tu moć da
živim onako kako meni godi ne borbom niti bežanjem, već služeći se
pameću.
Moraću da nađem načina da živim u stegama svoje uloge žene.
Da budem borac, kao Um-Umara, ali u borbi koja je samo moja. Ako
želim slobodu, moraću za nju da se izborim. Prvi će mi korak biti da
se toga rasteretim. Ali kako? Konačno je i mene jednom izdala
pamet, pa sam se okrenula Alahu.
Pala sam na kolena i satima se molila, preklinjući Ga da mi
oprosti moj nepromišljeni postupak, tražeći da mi pokaže put kojim
ću ponovo izvojevati muževljevo poverenje. Naposletku, iscrpena,
zaspah na podu svoje sobe, i Bog mi posla odgovor u vidu
živopisnog sna.
Kad sam se probudila, iščupah u dvorištu struk lavande, pa
naložih Bariri da ga odnese na poklon Muhamedu.
200
„Reci mu da ovim mirisom trljam kožu svakoga dana, očekujući
njegovu posetu“, kazah. Potom ukrasih ruke i stopala kanom,
slikajući po koži crvene i ljubičaste listove i cveće.
Vratila se doveče. „Ne kaže ništa, ali digne cveće do nosa, i
miriše.“
Sutradan sam poslala čašu vode. „Reci mu da ovu času svakoga
dana punim svojim suzama jer mi nedostaje on.“ Potom zapovedih
majčinim sluškinjama da mi operu odeću i namirišu je lavandom.
Ni te večeri Barira ne donese odgovor.
„Popije vođu i kaže nema so. Ja mu kažem da toliko plačeš da se
sva so potrošila.“
Trećeg dana poslala sam pesmu. Barira se mrštila gledajući u
urmin list na kom je pesma bila ispisana. „Ovo ne znam da pročitam.
„Ne zna ni Muhamed. Reci mu da je to tajna pesma, samo za
njegove uši. Reci mu da čeznem da mu je lično pročitam.“
Posle sat vremena, Barira utrča u sobu, sjajnih očiju.
„Dođe danas!“, povika. „Brzo, gospodarice, moramo da se
oblačimo!“
U neka pređašnja vremena, prestrašeno bih se rastrčala na sve
strane, brinući hoću li biti spremna kad on stigne. Ali ove nedelje
provedene u spavaćoj sobi dale su mi mnogo vremena da razmislim.
Naročito sam pomno razmišljala o Zejnebi. Ponaša se kao da je
najželjenija žena na svetu — kao žena koja vredi čekanja — i izgleda
da seMuhamed u tome slaže s njom. A opet, nije ništa lepša od mene
ili Hafse. Razlika je u načinu na koji predstavlja sebe. Drži se kao da
je kakvo skupoceno umetničko delo u koje treba zuriti, ali ga ne
smeš dotaći. I opčinila je Muhameda. Pogled mu prati njene oči, ruke
mu uvek sežu za njom — a ona te kretnje uzdržano izvrdava, kao da
ga opominje: „Strpi se do večeras, habib.“
I tako nisam žurila dok sam se oblačila za Muhamedovu posetu.
Barira je u kupatilu mojih roditelja ugrejala punu kadu vode, gde sam
istrljala sunđerom telo i oprala kosu. Potom sam obukla žućkastobelu
haljinu koju mi je sašila majka, pa zalizala kosu s lica i zakačila
je češljićima od školjaka. Oko vrata sam okačila gagatnu ogrlicu, istu
onu za koju sam tvrdila da sam je izgubila one noći kad sam ostala
iza karavana — ali potom je skinuh. Samo će podsećati Muhameda
na naše nevolje.
Taman kad sam htela da obojadišem lice, ulete umi.
„Jä, Ajša, zahvali Alahu! Prorok je stigao.“
201
Smireno se osmehnuh. „Molim te, reci mu da ubrzo dolazim.
Majka se zagrcnu. „Ali, Ajša! Prorok te upravo očekuje! Moraš
smesta da dođeš!“
,Ja sam tri nedelje čekala da vidim njega“, rekoh. „Sigurno može
da sačeka malčice i on na mene.“
Posle pola sata stupila sam u dnevnu sobu, gde su lampe poput
bezbroj meseca obasjavale probrane ćilime što su visili po zidovima.
U Muhamedovim očima buknu plamen istoga časa kad ih je upravio
u mene. Ti si najdivnija žena koju zna. Ispravih leđa i podigoh bradu.
„Alan, mužu moj.“
On pognu telo u dubok naklon. Kad se ispravio, zaustavih se da
ne uzdahnem glasno. Postao je toliko krhak i usukan — ne onaj
moćni Prorok Alahov, već običan čovek. Ramena su mu visila kao
da se stub koji ih drži slomio. Nekada ranije možda bih ga zbog toga
i zadirkivala, možda bih rekla: Ja sam valjda ta koja boluje, habibi.
Ova nova Ajša nije rekla ništa. Nisam mu se obisnula oko vrata, iako
sam žudela da ga zagrlim. Ja sam mu miljenica. Treba on meni prvi
da priđe, ne obrnuto.
Nakašlja se. Okrznu pogledom moje roditelje, koji su stajali uza
zid. Majka je vrtela prstenje oko prstiju i menjala izraze lice. Otac je
gledao u stranu.
„Reci jesi li mi bila verna, habibati“, izgovori Muhamed. Glas
mu zavuča tanko, kao vođa što curi iz naprslog suda. „Sve što mi
treba jeste jedna tvoja reč.“
Sumnju sam skrila ispod gordog pogleda. Pamtila sam kako me
je posmatrao onda kad sam mu ispričala priču o ogrlici izgubljenoj
među dinama. Ako sada slažem, znaće. A opet, ako kažem istinu,
biće za mene gore nego da sam slagala.
„Oporavila sam se od bolesti. Jesi li došao da me vodiš kući?“
Iznenadio me je sopstveni miran, jasan glas.
„Lepo izgledaš, Ajša“, neodređeno je odgovorio.
„Treba li i ja tebi da laskam“, našalih se, „pa da kažem kako i ti
lepo izgledaš?“
Uputih mu smeran pogled, ali se njemu oči samo oboriše ka
podu.
„Izgledaš kao da nisi spavao poslednje tri nedelje“, rekoh.
„Sanjao sam previše mučne snove da bih spavao.“
„Čekala sam te, mužu moj“, prekorno kazah ja. „Molila sam se
Alahu, u nadi da će mi te poslati.“
202
„Mene je Alah ostavio.“
Majka glasno i oštro udahnu, podsećajući nas na to da posmatra.
Otac zavrte glavom i stavi prst na usne.
„Molio sam se, ali On mi okreće leđa“, kaza Muhamed
prigušenim glasom. „Ne znam šta želi da sada uradim. Više uopšte
ne znam šta je istinito, a šta lažno.“
Preplavi me griža savesti, ali nisam odstupala od onoga što znam.
Strahovitu sam grešku načinila što sam čekala Safvana u oazi Vadi
al-Hamd. Ali muža nisam prevarila. I tada, tamo sa Safvanom u
pustinji, shvatila sam koliko istinski volim Muhameda.
„Veruješ li ti da sam kriva?“ Mrzela sam to titranje u svom glasu.
Muhamed poštuje žene koje su snažne i samouverene, ne kukumavke
i plašljivice.
„Ne znam šta da verujem“, reče on. „Dolaze mi drugi ljudi,
pričaju mi priče o tom kako su viđali tebe i Safvana zajedno. On je
naočit mladić, a ti s njime već imaš neku zajedničku prošlost.“
„Zar niko nije govorio u moju odbranu?“ Okrenuh se ka
roditeljima. „Umi, abi? Nećete li da jamčite za moju nevinost?“
Očevo lice je bilo kao isklesano od kamena; jedino što su mu oči
bile suzne. Majka je obrtala prstenje i gledala čas u Muhameda, čas u
mene. „Znamo koliko si nesrećna bila, Ajša, zato što nisi imala pravi
brak.“
Nasmejah se. „I moji rođeni roditelji misle da sam preljubnica.
Ali oni me ne poznaju ni upola dobro kao ti.“
Muhamed se namršti. „Da li tvoja majka govori istinu? Bila si
nesrećna?“
„Naravno da sam bila nesrećna!“ Povisih glas, zaboravljajući na
roditelje, zaboravljajući na novoiznađeno držanje. „Zar nisi
primetio? Zar nisi čuo moje pritužbe?“
Žila na čelu mu nabreknu. „Bio sam zauzet, što si mogla i da
primetiš.“
Ponovo se nasmejah. „Zauzet nalaženjem novih žena kojima ćeš
se oženiti. U pravu si— težak je to posao! A za to vreme ona koja te
najviše voli spava sama, zanemarena.“
„Ništa više zanemarena nego druge moje supruge, Ajša.
Slobodno vreme delim na sve vas podjednako.“
„Supruge? Kako možeš da me nazivaš suprugom kad nikada nisi
legao sa mnom kao muž?“
„Čekam iz obzira prema tebi.“
203
„Čekaš? Na šta? Da te preklinjem, ili da te uzmem na silu?“
„Da odrasteš“, reče on smrknuto. „Sudeći po tome kako se ova
rasprava kreće, izgleda mi da dotle još treba da uznapreduješ.“
Okrenuh roditeljima leđa, a potom razvezah uzicu na prsima
košulje, pa je razdrljih, ogolivši grudi. Muhamedove oči iskolačiše se
od iznenađenja a potom mu, na moju radost, na licu zaigra treptaj
žudnje.
„Više nisam dete.“ Pošto sam postigla šta sam htela, zavezah
košulju.
On mi se ponovo zagleda u oči. Izraz lica mu otvrdnu.
„Je li te Safvan u pustinji načinio ženom?“
Sva se zažarih. „Kako samo jedva čekaš da poveruješ u ta
ogovaranja!“, rekoh. „Sam si kazao da nisam spremna za bračnu
obavezu, a ipak sumnjaš da sam nevinost podarila drugom čoveku.
Naravno, Safvan me ne smatra devojčicom.“
„Je li te načinio ženom?“
„Ja sam žena bila još i pre nego što se sve ovo dogodilo. Čekala
sam da me načiniš svojom suprugom.“
„Alaha ti, Ajša!“, zavapi Muhamed. „Jesi li me prevarila sa
Safvanom ili ne? Reci da nisi, i čitavom gradu ću objaviti tvoju
nevinost.“
„Reci mu, Ajša“, navali moja majka iz ugla. „Reci mužu da si
neoskvrnuta.“
„Zašto bi mi verovao muž kad mi ne veruju rođeni roditelji?“,
uzvratih. Ona obori pogled, a ja ponovo upravih oči u Muhameda.
Koliko smem da kažem od onog što bi on trebalo da čuje? Jesam
čekala Safvana pod urmom. Zamalo da odbegnem s njim. Zar nije i
to vrsta neverstva?
San poslat od Alaha vrati mi se jasno kao da sam se upravo
probudila, govoreći mi šta sledeće da kažem i uradim.
„Ako ti kažem: ‘Jesam, učinila sam ono za šta me optužuju’,
razvešćeš se od mene, a Alah će me kazniti što sam slagala“, rekoh.
„Ako kažem: ‘Nisam’, tačno je da ćeš stati u moju odbranu, ali u
duši ćeš večito gajiti sumnju u mene. Zato ništa neću reći. Postoji
samo jedan koji može da opere moje ime.“
„Ali Safvan je nestao!“ povika moja majka.
„Misliš da meni treba Safvan da me brani od optužbe?“ Ispravih
kičmu, podsećajući sebe da sam ja carica Muhamedovog harema i
204
Muhamedovog srca. „Uz mene stoji onaj Jedan koji daje
najuverljivije dokaze. Za mene će govoriti Alah.“
„Rekao sam ti, već sam pokušao da se molim“, reče Muhamed.
„Možda bi trebalo da pokušaš da osluškuješ“, kazah ja. A onda,
uzdignute glave, krenuh ka izlazu.
„Jä, Ajša, naređujem ti da se vratiš!“, riknu moj otac. „Još nisi
raščistila to sa svojim mužem!“
Okrenuh se prema svima njima. „Rekla sam šta imam da kažem,
abi. To je sad u Alahovim rukama.“ Pa pogledah u Muhameda. „Kad
me On odbrani i opravda, s radošću ću se vratiti u harem — kao
tvoja prava žena.“
Završenoga zadatka, kliznuh iz odaje, u nadi da niko neće
primetiti da mi klecaju noge. Povukoh zavesu svoje sobe u stranu,
drhtavo udahnuh vazduh pa uđoh, a onda se sručih na postelju i
pokrih se jastukom preko glave. Ovo je u Tvojim rukama, Bože.
Uzdam se u Tebe da ćeš mi pomoći.
Bila je ovo najveća predstava koju sam u životu izvela — i
najopasnija. Muhamed će se vratiti, ali u kojem svojstvu? Kao
zaljubljen muž raširenih ruku, ili ne dao Bog kao strog sudija koji će
mi dosuditi smrt?
Carica harema
Medina, januar—februar 627.
afvanove reči su me pogodile kao udarac, isteravši mi dah
tako da nisam mogla da progovorim, ispunivši mi oči suzama,
a usta žuči, te se presamitih da izbljujem kajanje i strah. Posle
mi je dodao mešinu s vodom da isperem usta, a onda mi pomogao da
uzjašem — ali pre nego što sam stigla i da zabacim nogu preko
konjskih leđa, ponovo počeh da povraćam.
Mučnina me je oborila na tle, a sunce mi nije dalo da se dignem,
gazeći me teškom jarom. Safvan me prenese na travu i namesti šator
u hladovini. Unutra legoh na ovčiju kožu i skupih se kao dete u
majčinoj utrobi, stenjući od bola, ali se ne usuđujući da izgovorim
misao koja nas je oboje razdirala: Alahova odmazda već je počela.
Zaboravila sam bila na svoj sporazum s Njim, svoje obećanje da
ću umet braniti od naših neprijatelja. Umesto toga, mislila sam samo
na svoje želje.
Oprosti mi, molila sam se. I molim te, daj da mi oprosti i
Muhamed.
U Medinu sam se vratila sutradan, na Safvanovom konju, dok su
mi bolnu glavu zasipale optužbe umeta. Da me zaštiti od oluje
sramote, Muhamed me je poslao u novi dom mojih roditelja, iza
džamije, gde sam u strahu razmišljala o grehu koji zamalo nisam
počinila. Za preljubu je kazna smrt — ne brza, milosrdna smrt
odsecanjem glave, već kamen po kamen, bolna i spora, u teškim
mukama. S obzirom na glasine koje su već kružile umetom, nisam
mogla biti sigurna da ću izmaći toj strašnoj smrti. Ali makar ću
umreti znajući da sam ostala verna Muhamedu. Kad mi se pridruži u
raju, i on će znati istinu.
U roditeljskoj kući sam se svakodnevno molila Alahu za milost,
preklinjući Ga da mi poštedi život i opravda me u Muhamedovim
očima. Svaki dan procvetao bi nadom — hoće li mi Muhamed danas
S
195
doći u posetu? — a onda bi mu latice opale kao suze. Nedelje su se
vukle kao pogrebna pratnja, a otprilike je vladalo i takvo isto
raspoloženje. Otac takoreći nije progovarao, i skretao je pogled u
stranu kad me vidi. Majka je pak nagađala kakva me sudbina čeka,
otvoreno razgovarajući s Esmom ili ono nekoliko prijateljica što bi se
odvažile da budu viđene kako ulaze u kuću optužene preljubnice.
„To što je Ajša uradila jeste bilo glupo“, kazala bi umi. „Ali
zaslužuje li da zbog toga umre?“
Kakva odanost! Nije ni čudo što sam vreme većinom provodila u
spavaćoj sobi. Kao i u ostalim očevim kućama, i ovde su moji
roditelji sve držali u mraku, sprečavali sunčevu jaru tako što nisu dali
da uđe ni njegova svetlost, te tako stvarali raspoloženje živahno kao
u grobu. Nedostajao mi je veliki svetli kuhinjski šator u dvorištu
džamije, s onim svojim peckanjima, koliko god da su zajedljiva,
medu sestrama-ženama dok deca ciče i trčkaraju između nas. Moja
majka i Kutejla, nasuprot, tokom dana maltene nisu ni progovarale
jedna s drugom.
Čeznula sam da mi dođe Hafsa, pa čak i Sevda. Muhamed im je
zabranio da mi dolaze, na Alijino navaljivanje. Moja ljaga mogla bi
da utiče i na njihov dobar glas, rekao je Muhamedu.
„Moraju da se drže podalje dok ti čast ne bude oprana“, rekao mi
je otac.
„Ali nisam ništa ružno učinila“, pobunila sam se. Otac je
odvratio pogled.
„Kakva mi nada preostaje kad mi čak ni rođeni otac ne veruje da
nisam kriva?“, džangrizala sam majci dok sam joj u kuhinji
pomagala da mesi testo.
„Ono u šta ne možemo da verujemo jeste to da je naša ćerka
mogla da uradi takvu glupost“, prasnula je ona. „Mudra ti je ta priča
o izgubljenoj ogrlici, ali mene nije zavarala. Gde ti je bila pamet kad
si htela da pobegneš s tim deranom?“
Razobličena, osetila sam kako mi gori lice. „Htela sam da
upravljam svojom sudbinom“, rekoh.
„Čime da upravljaš? Je li tebe nešto spopalo?“ Oči su joj tinjale.
„Postaraj se da imaš vlast nad svojom sudbinom, inače će ona
imati vlast nad tobom.“ Ne sećaš se kad si mi to rekla, umi?“
Smeh joj je bio oštar kao trnovi bagrema. „Alaha ti, imaš li
četrnaest godina ili četiri godine? Samo bi dete — ili glupa mlada
196
žena — mogla da gaji takve maštarije. U ovom svetu žena ni nad
čime nema vlast, Ajša.“
„Ali ti si rekla...“
„Ja sam bila glupača!“ Pa tresnu testo na dasku, crvenog lica.
„Mislila sam da će tvoj život možda biti drugačiji. Prorok je plemenit
i blag čovek, te sam mislila da će ti dopustiti da živiš slobodna kao
vetar.“
„I dopustio bi mi.“ Ove gorke reči pljunula sam kao jed. „Ali u
džamiji ne izdaje naređenja samo on. Omer ni jednoj ženi ne veruje,
Alija i Fatima me mrze, a dve moje sestre-žene hoće da postanu
kaduna.“
„To ne dozvoli da se desi.“ Majka me steže za mišicu
brašnjavom rukom. „Ona Zejneba ibn Džahš zna da bude pravi
tiranin. Pre bih umrla nego da živiš kao ja, Ajša.“ Pogled joj pade na
moj stomak, a lice joj otvrdnu. „Rodi mužu sina, i sve će tvoje muke
biti rešene.“
Od optužbe u njenom glasu navre mi krv. „Misliš da se ne
trudim?“ Istrgoh ruku.
„Ne trudiš se dovoljno, po onome što ja vidim. S njime si dve
godine, a čime imaš da se pohvališ?“
Zgrčih se, osećajući se poniženom kao da me je ošamarila.
„Nemam ničim. Priznajem, je li sad u redu, majko?“, povikah daveći
se. „Alaha mi, neke stvari ne mogu sama da uradim!“
Ona mi kroči bliže i zagleda se u mene kao u neznanca. „Šta to
pričaš?“
Okrenuh se od majke, posramljena njenim ispitivačkim
pogledom i gadeći se same sebe što mi je izletela ta tajna. Nikad
ništa nisam poveravala majci; uvek je bila prezauzeta svojim
mukama. A sad kad se meni ne priča, ona je željna da sluša.
„Idem da prilegnem.“ Koraknuh prema kuhinjskim vratima, ali
ona me opet ščepa za ruku.
„Jä, Ajša! Moram da znam. Je li Prorok nesposoban da... da...“
Porumene dok je tražila pristojan izraz.
Grubo se nasmejah. „Kamo lepe sreće da je u tome nevolja.“
Koliko god da sam strahovala od njene osude, znala sam da joj
moram reći istinu. Inače će se umetom razgoropaditi glasine o tome
kako Muhamed ne može sa ženama. Biće predmet sprdnje, uniženiji
nego da su mu sve žene pobegle.
197
„Muhamed me ne želi, ne želi me u tom smislu“; rekoh
utanjenim glasom. „Nikad me nije ni želeo.“
„Još niste stupili u pravi brak?“
Klimnuh glavom i lecnuh se strepeći od njenih ljutitih reči. Za
ovaj neuspeh okriviće mene. A što i da me ne okrivi? Da se onog
prvog dana nisam tresla od straha, Muhamed bi vodio Ijubav sa
mnom i upravo u ovom trenu bih na rukama držala njegovo dete, kao
ponosna kaduna njegovog harema i počastvovana majka njegovog
naslednika.
Posle duge ćutnje, položi mi ruku na rame. Njena nežnost me
toliko iznenadi da zaboravih na stid. Kad sam podigla lice, videla
sam da plače. Ne onim snažnim, burnim jecajima koje sam ja
susprezala iz straha da ne delujem kao da sam kriva, već su joj se niz
obraze slivale jedino dve usamljene suze.
„Siroto dete“ reče glasom prigušenim od osećanja. „Nije ni čudo
što si ga ostavila.“
Pa raširi ruke i obujmi me ječmenim brašnom, lanenom haljinom
i mirisom lavande. U obruču njenih ruku, najzad bezbedna i sigurna,
konačno sam uspela da pustim suze koje su se u meni gomilale, da
grunu kao nezaustavljiva bujica, lijući mi iz očiju i nadimajući mi
grudi u talasima žaljenja zbog pogrešnih izbora i srušenih snova, i
straha od budućnosti koja mi može doneti jezivu smrt.
Dugo me je tako držala, tapkajući me po leđima i milujući me po
kosi krutom rukom, naviklom da radi, a ne da teši. Na kraju, kad su
mi suze presušile, a disanje ispresecano štucanjem se pretvorilo u
otegnutu, iskrzanu nit, ona popusti stisak.
Blago se osmehnu pa mi obrisa lice, a onda me povede u
dvorište. Bilo je pusto; samo je usamljen slavuj sedeo visoko na
grani nara, ispunjavajući vazduh svojim ljupkim biglisanjem.
Sedosmo zajedno na travu, a ona me uhvati za ruku kao da uzima
kakav najdraži poklon. Zagleda mi se u oči. Ljubav koju sam tamo
ugledala tako mi ispuni srce da je htelo da pukne.
„Ne sekiraj se mnogo zbog Proroka“, kaza milujući mi nadlanicu
vrhovima prstiju, od čega mi je otoplilo u srcu. „Videla sam mu na
licu onu nežnost kad u tebe gleda. Takođe znam i to da neće dugo
proći pre nego što mu žudnja ispuni srce.“
„Volela bih da se i ja osećam tako sigurnom“, rekoh. „Ali
njegove žene su takve lepotice da ne znam kako da se takmičim s
njima.“
198
„Ajša!“ Majka zinu od čuda. „Zar ti nemaš ogledalo, dete? Zar
ne uviđaš koliko si procvetala? Alaha mi, iz dana u dan si sve lepša.
Koja među ženama ima kosu poput vatre, ili oči što menjaju boju s
njenim raspoloženjem? Sve ćeš ih ti nadmašiti, Ajša, i Proroku će za
tobom sve da curi vodica na usta.“
„Ako ga ikada ponovo vidim“, rekoh potiskujući nove suze dok
sam iz zemlje čupkala vlati trave.
„Doći će on. A kad dođe“ — tu me blago pljesnu po nadlanici—
„moraš ga ubediti u svoju nevinost“ Zastade. „Jesi li nevina?“
Ozlojeđeno ispravih leđa. „Kako možeš čak i da pitaš?“
Ona zamaha rukom. „Šta je bilo — bilo je, i to se mene ne tiče.
Nevina ili ne, moraš ubediti Proroka da si čista kao vođa izvora
Zemzem u Meki. Samo tako će te primiti natrag. Možeš ti to, Ajša!
Moraš! Od toga zavisti budućnost umeta. Na ulicama se već biju oko
toga, a za sve nas biće još i gore ako se Muhamed razvede od tebe.“
Neizrečena druga mogućnost — kamenovanje — lebdela je
između nas kao mač koji se obe bojimo da dodirnemo.
„Volela bih ja da uradim tako kako ti veliš, umi. Ali nisam
sigurna da Muhameda mogu u bilo šta da ubedim. Zašto da mi
veruje?“
„Ti si jedina kojoj će poverovati, dete. A onda, kad te uzme
natrag — Ajša, učini sve što možeš da začneš.“ I steže mi ruku tako
snažno da se trznuh.
„Spona između majke i deteta jača je od svih drugih spona.“,
reče. „A ako istinski voliš, onda ćeš naći ljubav koju želiš. Za razliku
od muške ljubavi, koja se s vremenom menja, ljubav deteta nikad ne
postaje manja. Čak i ti i ja…“ — na to opusti ruku, iako joj je još
podrhavala — „vezane smo međusobnom ljubavlju. To niko i ništa
ne može da nam oduzme.“
I tako mi je majka obnovila snove o budućnosti. Ponovo sam
počela sebe da zamišljam kao caricu Muhamedovog harema, majku
njegovog sina kovrdžave kose, deteta toplog, što miriše na mleko,
obraza tako punih da ih ne možeš ne ljubiti po vasceli dan i vascelu
noć. No Alaha mi, nisam ja devica Merjem! Da bih rodila dete,
moraću da legnem s Muhamedom.
A opet — osuđena na roditeljski dom, pod zabranom da odlazim
Muhamedu, kako da ga privučem k sebi? Odgovor je glasio: Barira.
Pošto je sluškinja, može da ide kuda god hoće. Svakog dana mi
donosi sveže izveštaje: Alija je našao revnosnog svedoka, Zejnebinu
199
sestru Hamnu, koja izmišlja priče o meni i Safvanu. Zejneba se
mudro drži na rastojanju i tvrdi kako sam ja puna vrline, bar koliko
ona zna. Za to vreme, između Ausa i Hazradža samo što nije izbio rat
oko toga treba li Safvana i mene ubiti i ko će da baci prvi kamen. A
na tržnici je prilikom jedne opanjkavačke pesme Hasana ibn Tabita
Safvan izgubio strpljenje i napao ovoga mačem.
Noću su mi suze kapale po prozorskoj dasci. Zurila sam u mesec,
koji Muhamed toliko voli, i pitala se gleda li i on u njega. Misli li na
mene? Ili nalazi utehe u Zejnebinom naručju? Pekla me je
ljubomora, ali ja sam je otresala. Samosažaljenje mi dosad nije
donelo ništa sem nevolje. Vreme je da se suočim s činjenicama:
muškarci će mi govoriti šta da radim dok sam živa. Njihova pravila
mi se možda i neće sviđati, ali neću moći da im umaknem. Safvan
me ne može spasti služinskog života, niti — kako sam otkrila — to
zaista želi. Sam božji Prorok ne može da popusti svoj jaram a da ne
izgubi podršku ljudi poput Omera, koji se drže starog načina života.
Bekstvo je bilo besciljno. Kud god da odem, život bi mi bio isti
— a opirući se lancima, kao da ih samo još više zatežem. A opet,
svuda oko mene žene nalaze puta da se izmigolje iz tih spona, da
neprimetno izigraju ta pravila pa se potom vrate svome takozvanom
zatočeništvu pre nego što je iko i primetio. Mudrija sam ja nego
Omer i Alija zajedno, bolji borac od većine muškaraca, lepa bar
koliko i svaka druga žena, i još kći Ebu-Bekira EsSidika
(EsSidik=iskreni; nadimak koji je Ebu-Bekiru dao Muhamed). Imam tu moć da
živim onako kako meni godi ne borbom niti bežanjem, već služeći se
pameću.
Moraću da nađem načina da živim u stegama svoje uloge žene.
Da budem borac, kao Um-Umara, ali u borbi koja je samo moja. Ako
želim slobodu, moraću za nju da se izborim. Prvi će mi korak biti da
se toga rasteretim. Ali kako? Konačno je i mene jednom izdala
pamet, pa sam se okrenula Alahu.
Pala sam na kolena i satima se molila, preklinjući Ga da mi
oprosti moj nepromišljeni postupak, tražeći da mi pokaže put kojim
ću ponovo izvojevati muževljevo poverenje. Naposletku, iscrpena,
zaspah na podu svoje sobe, i Bog mi posla odgovor u vidu
živopisnog sna.
Kad sam se probudila, iščupah u dvorištu struk lavande, pa
naložih Bariri da ga odnese na poklon Muhamedu.
200
„Reci mu da ovim mirisom trljam kožu svakoga dana, očekujući
njegovu posetu“, kazah. Potom ukrasih ruke i stopala kanom,
slikajući po koži crvene i ljubičaste listove i cveće.
Vratila se doveče. „Ne kaže ništa, ali digne cveće do nosa, i
miriše.“
Sutradan sam poslala čašu vode. „Reci mu da ovu času svakoga
dana punim svojim suzama jer mi nedostaje on.“ Potom zapovedih
majčinim sluškinjama da mi operu odeću i namirišu je lavandom.
Ni te večeri Barira ne donese odgovor.
„Popije vođu i kaže nema so. Ja mu kažem da toliko plačeš da se
sva so potrošila.“
Trećeg dana poslala sam pesmu. Barira se mrštila gledajući u
urmin list na kom je pesma bila ispisana. „Ovo ne znam da pročitam.
„Ne zna ni Muhamed. Reci mu da je to tajna pesma, samo za
njegove uši. Reci mu da čeznem da mu je lično pročitam.“
Posle sat vremena, Barira utrča u sobu, sjajnih očiju.
„Dođe danas!“, povika. „Brzo, gospodarice, moramo da se
oblačimo!“
U neka pređašnja vremena, prestrašeno bih se rastrčala na sve
strane, brinući hoću li biti spremna kad on stigne. Ali ove nedelje
provedene u spavaćoj sobi dale su mi mnogo vremena da razmislim.
Naročito sam pomno razmišljala o Zejnebi. Ponaša se kao da je
najželjenija žena na svetu — kao žena koja vredi čekanja — i izgleda
da seMuhamed u tome slaže s njom. A opet, nije ništa lepša od mene
ili Hafse. Razlika je u načinu na koji predstavlja sebe. Drži se kao da
je kakvo skupoceno umetničko delo u koje treba zuriti, ali ga ne
smeš dotaći. I opčinila je Muhameda. Pogled mu prati njene oči, ruke
mu uvek sežu za njom — a ona te kretnje uzdržano izvrdava, kao da
ga opominje: „Strpi se do večeras, habib.“
I tako nisam žurila dok sam se oblačila za Muhamedovu posetu.
Barira je u kupatilu mojih roditelja ugrejala punu kadu vode, gde sam
istrljala sunđerom telo i oprala kosu. Potom sam obukla žućkastobelu
haljinu koju mi je sašila majka, pa zalizala kosu s lica i zakačila
je češljićima od školjaka. Oko vrata sam okačila gagatnu ogrlicu, istu
onu za koju sam tvrdila da sam je izgubila one noći kad sam ostala
iza karavana — ali potom je skinuh. Samo će podsećati Muhameda
na naše nevolje.
Taman kad sam htela da obojadišem lice, ulete umi.
„Jä, Ajša, zahvali Alahu! Prorok je stigao.“
201
Smireno se osmehnuh. „Molim te, reci mu da ubrzo dolazim.
Majka se zagrcnu. „Ali, Ajša! Prorok te upravo očekuje! Moraš
smesta da dođeš!“
,Ja sam tri nedelje čekala da vidim njega“, rekoh. „Sigurno može
da sačeka malčice i on na mene.“
Posle pola sata stupila sam u dnevnu sobu, gde su lampe poput
bezbroj meseca obasjavale probrane ćilime što su visili po zidovima.
U Muhamedovim očima buknu plamen istoga časa kad ih je upravio
u mene. Ti si najdivnija žena koju zna. Ispravih leđa i podigoh bradu.
„Alan, mužu moj.“
On pognu telo u dubok naklon. Kad se ispravio, zaustavih se da
ne uzdahnem glasno. Postao je toliko krhak i usukan — ne onaj
moćni Prorok Alahov, već običan čovek. Ramena su mu visila kao
da se stub koji ih drži slomio. Nekada ranije možda bih ga zbog toga
i zadirkivala, možda bih rekla: Ja sam valjda ta koja boluje, habibi.
Ova nova Ajša nije rekla ništa. Nisam mu se obisnula oko vrata, iako
sam žudela da ga zagrlim. Ja sam mu miljenica. Treba on meni prvi
da priđe, ne obrnuto.
Nakašlja se. Okrznu pogledom moje roditelje, koji su stajali uza
zid. Majka je vrtela prstenje oko prstiju i menjala izraze lice. Otac je
gledao u stranu.
„Reci jesi li mi bila verna, habibati“, izgovori Muhamed. Glas
mu zavuča tanko, kao vođa što curi iz naprslog suda. „Sve što mi
treba jeste jedna tvoja reč.“
Sumnju sam skrila ispod gordog pogleda. Pamtila sam kako me
je posmatrao onda kad sam mu ispričala priču o ogrlici izgubljenoj
među dinama. Ako sada slažem, znaće. A opet, ako kažem istinu,
biće za mene gore nego da sam slagala.
„Oporavila sam se od bolesti. Jesi li došao da me vodiš kući?“
Iznenadio me je sopstveni miran, jasan glas.
„Lepo izgledaš, Ajša“, neodređeno je odgovorio.
„Treba li i ja tebi da laskam“, našalih se, „pa da kažem kako i ti
lepo izgledaš?“
Uputih mu smeran pogled, ali se njemu oči samo oboriše ka
podu.
„Izgledaš kao da nisi spavao poslednje tri nedelje“, rekoh.
„Sanjao sam previše mučne snove da bih spavao.“
„Čekala sam te, mužu moj“, prekorno kazah ja. „Molila sam se
Alahu, u nadi da će mi te poslati.“
202
„Mene je Alah ostavio.“
Majka glasno i oštro udahnu, podsećajući nas na to da posmatra.
Otac zavrte glavom i stavi prst na usne.
„Molio sam se, ali On mi okreće leđa“, kaza Muhamed
prigušenim glasom. „Ne znam šta želi da sada uradim. Više uopšte
ne znam šta je istinito, a šta lažno.“
Preplavi me griža savesti, ali nisam odstupala od onoga što znam.
Strahovitu sam grešku načinila što sam čekala Safvana u oazi Vadi
al-Hamd. Ali muža nisam prevarila. I tada, tamo sa Safvanom u
pustinji, shvatila sam koliko istinski volim Muhameda.
„Veruješ li ti da sam kriva?“ Mrzela sam to titranje u svom glasu.
Muhamed poštuje žene koje su snažne i samouverene, ne kukumavke
i plašljivice.
„Ne znam šta da verujem“, reče on. „Dolaze mi drugi ljudi,
pričaju mi priče o tom kako su viđali tebe i Safvana zajedno. On je
naočit mladić, a ti s njime već imaš neku zajedničku prošlost.“
„Zar niko nije govorio u moju odbranu?“ Okrenuh se ka
roditeljima. „Umi, abi? Nećete li da jamčite za moju nevinost?“
Očevo lice je bilo kao isklesano od kamena; jedino što su mu oči
bile suzne. Majka je obrtala prstenje i gledala čas u Muhameda, čas u
mene. „Znamo koliko si nesrećna bila, Ajša, zato što nisi imala pravi
brak.“
Nasmejah se. „I moji rođeni roditelji misle da sam preljubnica.
Ali oni me ne poznaju ni upola dobro kao ti.“
Muhamed se namršti. „Da li tvoja majka govori istinu? Bila si
nesrećna?“
„Naravno da sam bila nesrećna!“ Povisih glas, zaboravljajući na
roditelje, zaboravljajući na novoiznađeno držanje. „Zar nisi
primetio? Zar nisi čuo moje pritužbe?“
Žila na čelu mu nabreknu. „Bio sam zauzet, što si mogla i da
primetiš.“
Ponovo se nasmejah. „Zauzet nalaženjem novih žena kojima ćeš
se oženiti. U pravu si— težak je to posao! A za to vreme ona koja te
najviše voli spava sama, zanemarena.“
„Ništa više zanemarena nego druge moje supruge, Ajša.
Slobodno vreme delim na sve vas podjednako.“
„Supruge? Kako možeš da me nazivaš suprugom kad nikada nisi
legao sa mnom kao muž?“
„Čekam iz obzira prema tebi.“
203
„Čekaš? Na šta? Da te preklinjem, ili da te uzmem na silu?“
„Da odrasteš“, reče on smrknuto. „Sudeći po tome kako se ova
rasprava kreće, izgleda mi da dotle još treba da uznapreduješ.“
Okrenuh roditeljima leđa, a potom razvezah uzicu na prsima
košulje, pa je razdrljih, ogolivši grudi. Muhamedove oči iskolačiše se
od iznenađenja a potom mu, na moju radost, na licu zaigra treptaj
žudnje.
„Više nisam dete.“ Pošto sam postigla šta sam htela, zavezah
košulju.
On mi se ponovo zagleda u oči. Izraz lica mu otvrdnu.
„Je li te Safvan u pustinji načinio ženom?“
Sva se zažarih. „Kako samo jedva čekaš da poveruješ u ta
ogovaranja!“, rekoh. „Sam si kazao da nisam spremna za bračnu
obavezu, a ipak sumnjaš da sam nevinost podarila drugom čoveku.
Naravno, Safvan me ne smatra devojčicom.“
„Je li te načinio ženom?“
„Ja sam žena bila još i pre nego što se sve ovo dogodilo. Čekala
sam da me načiniš svojom suprugom.“
„Alaha ti, Ajša!“, zavapi Muhamed. „Jesi li me prevarila sa
Safvanom ili ne? Reci da nisi, i čitavom gradu ću objaviti tvoju
nevinost.“
„Reci mu, Ajša“, navali moja majka iz ugla. „Reci mužu da si
neoskvrnuta.“
„Zašto bi mi verovao muž kad mi ne veruju rođeni roditelji?“,
uzvratih. Ona obori pogled, a ja ponovo upravih oči u Muhameda.
Koliko smem da kažem od onog što bi on trebalo da čuje? Jesam
čekala Safvana pod urmom. Zamalo da odbegnem s njim. Zar nije i
to vrsta neverstva?
San poslat od Alaha vrati mi se jasno kao da sam se upravo
probudila, govoreći mi šta sledeće da kažem i uradim.
„Ako ti kažem: ‘Jesam, učinila sam ono za šta me optužuju’,
razvešćeš se od mene, a Alah će me kazniti što sam slagala“, rekoh.
„Ako kažem: ‘Nisam’, tačno je da ćeš stati u moju odbranu, ali u
duši ćeš večito gajiti sumnju u mene. Zato ništa neću reći. Postoji
samo jedan koji može da opere moje ime.“
„Ali Safvan je nestao!“ povika moja majka.
„Misliš da meni treba Safvan da me brani od optužbe?“ Ispravih
kičmu, podsećajući sebe da sam ja carica Muhamedovog harema i
204
Muhamedovog srca. „Uz mene stoji onaj Jedan koji daje
najuverljivije dokaze. Za mene će govoriti Alah.“
„Rekao sam ti, već sam pokušao da se molim“, reče Muhamed.
„Možda bi trebalo da pokušaš da osluškuješ“, kazah ja. A onda,
uzdignute glave, krenuh ka izlazu.
„Jä, Ajša, naređujem ti da se vratiš!“, riknu moj otac. „Još nisi
raščistila to sa svojim mužem!“
Okrenuh se prema svima njima. „Rekla sam šta imam da kažem,
abi. To je sad u Alahovim rukama.“ Pa pogledah u Muhameda. „Kad
me On odbrani i opravda, s radošću ću se vratiti u harem — kao
tvoja prava žena.“
Završenoga zadatka, kliznuh iz odaje, u nadi da niko neće
primetiti da mi klecaju noge. Povukoh zavesu svoje sobe u stranu,
drhtavo udahnuh vazduh pa uđoh, a onda se sručih na postelju i
pokrih se jastukom preko glave. Ovo je u Tvojim rukama, Bože.
Uzdam se u Tebe da ćeš mi pomoći.
Bila je ovo najveća predstava koju sam u životu izvela — i
najopasnija. Muhamed će se vratiti, ali u kojem svojstvu? Kao
zaljubljen muž raširenih ruku, ili ne dao Bog kao strog sudija koji će
mi dosuditi smrt?
20 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:53 pm
Margita
Administrator
17.
Omađijan
Kasnije istog dana
eumoljivo sunce se pelo, razdrmavajući dan da se probudi.
Krik nekog lešinara spolja razdera moje sve slabije nade. Na
plavozlatnom divanu, ležala sam i čekala Muhameda,
terajući od sebe očajanje, odbijajući Baririne reči utehe, preskočivši
večeru. Kako da pogledam roditeljima u oči kad sam im jutros tako
samouvereno prkosila?
Trebalo je da se do sada Muhamed vratio po mene. U čemu sam
pogrešila? Možda je trebalo da uporno tvrdim da nisam kriva, kao što
je on od mene i tražio. Mogla sam mu reći da mi Safvan nije oduzeo
nevinost. Ali Muhamed bi onda tražio da čuje čitavu istinu. Možda bi
pitao kako sam se zaista na kraju našla u oazi zajedno sa Safvanom.
Ne, u pravu sam što ništa nisam rekla. Doći će po mene. Ali kada?
Od žagora na ulaznim vratima zaigra mi srce. Muhamed! Kroz
prozor ugledah osmoricu, a uz njih još i Aliju i Hamala, kako mašu
mačevima i traže od moga oca da me izruči.
„Bunari presahnjuju, a urme se suše neobrane“, režao je jedan
Aus. „Alah ne pušta kišu kako bi nas kaznio za grehe tvoje kćeri.“
Pored mene prolete kamenica, za dlaku mi promašivši glavu.
Navukoh zavesu od plavih đinđuva i sklonih se iza zida, trudeći se da
kroz lupanje srca čujem sopstvene misli. Glasovi ovih ljudi
odzvanjali su od pomamne žeđi za krvlju. Hoće li uspeti moj otac da
ih odbije, on sam protiv desetorice? Odseći će mi glavu pa će je
pobedonosno proneti ulicama još i pre nego što Muhamed završi s
molitvom.
„Jä, Alija, da li te to Prorok šalje?“, upita otac mirno kao da su
došli na kafu.
„Prorok ništa nije učinio. U tome i jeste nevolja, Ebu-Bekire. Ta
tvoja ćerka ga je omađijala. Na mukama je još otkako je ona došla iz
pustinje.“
N
206
„Fahiša (kurva) je na grad navukla prokletstvo“, povika onaj Aus.
„Alah zahteva pravdu!“
„Omađijala?“, čuh oca kako se smeje. „Alaha mi, Muhamed je
danas bio u mojoj kući, a nikakvog znaka mađija nisam video.“
„Prorok je bio ovde?“, oglasi se Hamal. „Ništa o tome nismo
čuli.“
„Donosi odluku da li je Ajša kriva ili nevina“, kaza otac.
„Očekujemo ga uskoro da ponovo dođe. Šta ako objavi da na njoj
nema krivice?“
„Safvan ibn al-Muatal je nestao“, reče onaj Aus. „Samo će krivac
pobeći.“
„Možda i govoriš istinu“, reče moj otac. „Ili se pak možda varaš.
U svakom slučaju, Proroku neće biti milo ako se danas vrati i
ustanovi da ste mu ubili suprugu miljenicu. Ukoliko objavi da je
kriva, veoma će je brzo kazniti. Ali ako odredi da je nevina, onda
ćete vi odgovarati za počinjeno ubistvo, prijatelji moji. Svi ćete biti
mrtvi pre no što sunce zađe.“
„Muhamed bi nam bio zahvalan“, reče Alija. „Ta mala je izvor
smutnje od dana kad je stigla u njegovu kuću.“
Hamal se nakašlja. „Jä, Alija, ako će Prorok danas da odluči,
onda bi trebalo da pričekamo na njegovu presudu.“
„Ako mu ubijemo ženu, Prorok bi mogao da pobije nas“, kaza
Aus. „Pa ćemo u pakao za veke vekova.“
Pade mi kamen sa srca kad njihovo mrmljanje i gunđanje utihnu
dok su odlazili. Tada kroz zavese siknu Alijin glas i zagmiza mi kroz
same kosti.
„Jä, Ajša, Proroka si možda i obmanula, ali mene nasamariti
nećeš“, reče. „Video sam tebe i Safvana zajedno, pamtiš? Ako
Prorok oglasi da si nevina — a ne dao Bog! ― pratiću ti svaki korak
dok si živa.“
Sunce je, kao ptica ranjenog krila, bolno poniralo, bojeći horizont
krvlju. Kolena zarivenih u sedžadu, preklinjala sam Alaha da mome
mužu pošalje potrebno otkrovenje kako bi me oslobodio i poveo
kući, daleko od svih sumnji i srama.
Dok sam se molila, glas mi se kidao pod težinom mojih nedela.
Zašto bi mi Alah pomogao posle svega što sam počinila? Maštala
207
sam o životu bez Muhameda čak i dok sam po noći ležala uz njega.
Kovala sam zaveru kako da pobegnem sa Safvanom a da uopšte
nisam pomišljala koliko će moj muž — i moja porodica patiti.
Kad sam Safvanu rekla da sam devica, prestao je da nasrće. Ali
šta da nije prestao? Šta da je nastavio da mi vuče suknju naviše, da
prodire u mene? To bih i zasluživala. A onda, kad me načini ženom,
živela bih sa Safvanom među gatafanskim beduinima, upravo sada, i
radila kako on naredi dok bi Muhamedu, obeščašćenom u očima
čitavog umeta, bilo bolje da je mrtav. Ibn Ubej bi konačno preuzeo
Medinu i to bi bio kraj Muhamedu, umetu, islamu.
Zaplakah zamišljajući Ebu-Sufjanovu vojsku kako ujahuje u
Medinu, hvata Muhameda, udara ga na muke dok ne umre, kolje sve
pravoverne koji su uz njega ostali. Da li bi među njima bili i moji
roditelji ili bi ih pak moj nestanak nagnao da posramljeni kradom
odu?
„Jä, Bože, oprosti mi moju sebičnost“, molila sam se. „Znam da
zaslužujem smrt. Znam da zaslužujem da izgubim Muhameda. Ali
zarad njega, zarad umeta, molim Te, pokaži mome mužu da sam
nevina.“
Ponovo zaplakah. „I molim Te, pomozi mi da naučim kako da
prihvatim život koji si mi Ti namenio, i da živim načinom koji će
Tebi i Tvome Proroku doneti čast. A opet“ ― u grudima mi navre
bol, kao da mi srce stežu lanci — „preklinjem Te, Bože, molim Te,
pomozi mi da se dokopam svoje sudbine, da postanem onakva žena
kakva čeznem da budem.“
Toliko sam plakala da sam mogla napuniti onu čašu koju sam
bila poslala po Bariri. Kad sam se pomolila, legla sam na sedžadu,
iznurena. A onda — onda mi se samoj javilo otkrovenje. Ne
neposredno, onako kako ih doživljava Muhamed, dok Alah govori
kroz njegova usta. Kod mene je to bilo kao da je neko povukao u
stranu zavesu pa je u zamračene odaje moje duše pokuljala sunčeva
svetlost.
Umet nipošto nisam napustila radi Safvana. Nikada nisam
sanjarila o njegovim poljupcima niti strastvenim rukama, već sam
maštala da jašem pustinjom divlja i slobodna, a kasnije snevala da sa
svojim mužem živim u jednakosti. Neostvarljiv san, rekla je moja
majka. No čak ni sad joj nisam verovala. Nije li Muhamed objavio,
još dok sam bila odojče, da ženska deca vrede podjednako kao
muška? Alah je želeo da preživim i uputio mi je poziv da se borim.
208
Dao mi je mač i ratničko umeće — a Alija, Omer i ostali njima
podobni, i žene, da, i žene s njima, sa sve mojom majkom, brane mi
da se time koristim. Oni su ti od kojih sam pobegla, oni i njihovi
suludi izumi kao što su perda, hatuna, dura, i njihovo običajno pravo
po kojem je muškarac viša vrsta, dok je žena pokretna imovina.
Sve njih vodi želja za moći, s Muhamedom na čelu. Istini za
volju, upravo to i sama želim— moć da živim slobodno, da se borim
za svoj umet, da imam vlast nad svojom sudbinom. To što sam
žensko znači da se moći ne mogu dočepati, a svakako je neću
zadobiti bekstvom. Muhamed se svakom svojom suprugom,
uključujući i mene, oženio iz političkih ciljeva. Najbolja prilika da
uvećam svoju moć, uvidela sam sad, jeste da mu postanem korisna
na tom polju. Ako uspem da zaslužim njegovo poštovanje i
poverenje, mogu mu postati savetnik. A tad ću biti sposobna da
pomognem i umetu, ispunjavajući svoje obećanje Alahu da ću se
služiti pameću, a ne mačem.
Krv mi je damarala kao poludeo bubanj. Ja, savetnik božjeg
Proroka! Znala sam da to mogu da obavljam, i to dobro. Koliko sam
puta kradom slušala muškarce u medžlisu, a glavom mi samo vrvele
nove zamisli? Muhamed će me slušati ako se pokažem dostojnom.
Čak i onaj šakal Ebu-Sufjan, pričaju ljudi, savetuje se s onom svojom
oštrokonđom Hindom kad mu zatreba politički savet.
Mora biti da sam zaspala, jer kad sam se probudila, u sobu mi je
krvarila jarkocrvena svetlost sunčevog smiraja, a krilo anđela
Džebraila kliznu mi po obrazu pa izlete kroz prozor.
„Prorok!“ U sobu upade Barira pljeskajući rukama. „Zove te!
Pogledaj napolje!“
Dok sam ustajala, začuh viku praćenu žagorom. U vrtu moje
majke stajao je Muhamed, pruženih ruku, s osmehom što je buktao
kao plamen, kosom rasutom oko glave kao da se upravo probudio iz
nekog dugog sna. Oko njega su muškarci i žene iz umeta cilikali i
bacali se na tle, izvikujući reči zahvalnosti Bogu.
„Jä, Ajša, Alah mi je na kraju poslao otkrovenje!“, doviknu
Muhamed. „Nisi kriva ni za kakvo nedelo!“
Zali me olakšanje, kao sveža kiša u najvreliji dan. „Hvala
dragom Alahu“, uzdahnuh, pa spustih zavesu.
Poslala sam Bariru po haljinu i začešljala kosu, podsećajući sebe
na zakletvu da ću postati Muhamedova desna ruka. Kako bih
zadobila njegovo poštovanje, moraću da ga zahtevam. A ako želim
209
da se prema meni ponaša kao prema ženi, moraću i da se ponašam
kao žena. Obrisah suze i umih se, dajući sebi vremena da se smirim
pre nego što mu izađem u susret.
Uđe Barira s mojom haljinom. Navukoh je, a onda pokrih kosu
ogrtačem.
„Muhamed te čeka. Izađi i zahvali mu“, reče, pa me maltene
izgura prema ulaznim vratima, gde je stajao moj otac i smešio se
Muhamedu, dok ovaj pak zablista osmehom upućenim meni, kao
čovek koji poklanja neki skupocen dar.
„Jä, Ajša, došao sam da te vodim kući i da te načinim svojom
pravom suprugom“, reče.
Hitro oborih pogled da prikrijem radost, a i iz straha da je ne
shvati kao likovanje, što bi značilo da sebe izdižem iznad njega, ili
kao zahvalnost, što bi me srozalo njemu ispod nogu. No za ovu
promenu nije odgovoran niko od nas. Sve je ovo omogućio Alah.
Likovanje pripada njemu, a isto tako i moja zahvalnost.
„Rado ću ti se pridružiti, mužu moj“, rekoh. „Ali najpre idem u
džamiju.“
„Šta to pričaš?“ povika moja majka.
Poljubih oca u bradu. „Hvala ti što si me štitio u ovim teškim
danima. Hoćeš li, molim te, da narediš da dovedu kamilu kako bih do
kuće jahala, kako i priliči supruzi Prorokovoj?“
Bio je to sumanut zahtev; džamija se nalazila tik do nas. Ali bila
sam čvrsto rešena da povratim sebi dostojanstvo. Otac razvuče usta
od uva do uva, ali majka me ščepa za ramena i raspomamljeno se
zagleda u mene.
„Aj! Prorok ti je danas spasao život! Jesi li odjednom previše
ponosna da mu zahvališ?“
„Nije Muhamed sprao ljagu s moga imena. To je Alah učinio“,
rekoh. „Te je Alah taj kome nameravam da zahvalim.“ I na to uputih
Muhamedu najzavodljiviji osmeh. „A kad se vratim u svoju kolibu,
mužu moj, nadam se da ću tamo zateći tebe kako me čekaš.“
Poklonio se duboko. „Tvoja želja, moja zapovest, habibati.“
Omađijan
Kasnije istog dana
eumoljivo sunce se pelo, razdrmavajući dan da se probudi.
Krik nekog lešinara spolja razdera moje sve slabije nade. Na
plavozlatnom divanu, ležala sam i čekala Muhameda,
terajući od sebe očajanje, odbijajući Baririne reči utehe, preskočivši
večeru. Kako da pogledam roditeljima u oči kad sam im jutros tako
samouvereno prkosila?
Trebalo je da se do sada Muhamed vratio po mene. U čemu sam
pogrešila? Možda je trebalo da uporno tvrdim da nisam kriva, kao što
je on od mene i tražio. Mogla sam mu reći da mi Safvan nije oduzeo
nevinost. Ali Muhamed bi onda tražio da čuje čitavu istinu. Možda bi
pitao kako sam se zaista na kraju našla u oazi zajedno sa Safvanom.
Ne, u pravu sam što ništa nisam rekla. Doći će po mene. Ali kada?
Od žagora na ulaznim vratima zaigra mi srce. Muhamed! Kroz
prozor ugledah osmoricu, a uz njih još i Aliju i Hamala, kako mašu
mačevima i traže od moga oca da me izruči.
„Bunari presahnjuju, a urme se suše neobrane“, režao je jedan
Aus. „Alah ne pušta kišu kako bi nas kaznio za grehe tvoje kćeri.“
Pored mene prolete kamenica, za dlaku mi promašivši glavu.
Navukoh zavesu od plavih đinđuva i sklonih se iza zida, trudeći se da
kroz lupanje srca čujem sopstvene misli. Glasovi ovih ljudi
odzvanjali su od pomamne žeđi za krvlju. Hoće li uspeti moj otac da
ih odbije, on sam protiv desetorice? Odseći će mi glavu pa će je
pobedonosno proneti ulicama još i pre nego što Muhamed završi s
molitvom.
„Jä, Alija, da li te to Prorok šalje?“, upita otac mirno kao da su
došli na kafu.
„Prorok ništa nije učinio. U tome i jeste nevolja, Ebu-Bekire. Ta
tvoja ćerka ga je omađijala. Na mukama je još otkako je ona došla iz
pustinje.“
N
206
„Fahiša (kurva) je na grad navukla prokletstvo“, povika onaj Aus.
„Alah zahteva pravdu!“
„Omađijala?“, čuh oca kako se smeje. „Alaha mi, Muhamed je
danas bio u mojoj kući, a nikakvog znaka mađija nisam video.“
„Prorok je bio ovde?“, oglasi se Hamal. „Ništa o tome nismo
čuli.“
„Donosi odluku da li je Ajša kriva ili nevina“, kaza otac.
„Očekujemo ga uskoro da ponovo dođe. Šta ako objavi da na njoj
nema krivice?“
„Safvan ibn al-Muatal je nestao“, reče onaj Aus. „Samo će krivac
pobeći.“
„Možda i govoriš istinu“, reče moj otac. „Ili se pak možda varaš.
U svakom slučaju, Proroku neće biti milo ako se danas vrati i
ustanovi da ste mu ubili suprugu miljenicu. Ukoliko objavi da je
kriva, veoma će je brzo kazniti. Ali ako odredi da je nevina, onda
ćete vi odgovarati za počinjeno ubistvo, prijatelji moji. Svi ćete biti
mrtvi pre no što sunce zađe.“
„Muhamed bi nam bio zahvalan“, reče Alija. „Ta mala je izvor
smutnje od dana kad je stigla u njegovu kuću.“
Hamal se nakašlja. „Jä, Alija, ako će Prorok danas da odluči,
onda bi trebalo da pričekamo na njegovu presudu.“
„Ako mu ubijemo ženu, Prorok bi mogao da pobije nas“, kaza
Aus. „Pa ćemo u pakao za veke vekova.“
Pade mi kamen sa srca kad njihovo mrmljanje i gunđanje utihnu
dok su odlazili. Tada kroz zavese siknu Alijin glas i zagmiza mi kroz
same kosti.
„Jä, Ajša, Proroka si možda i obmanula, ali mene nasamariti
nećeš“, reče. „Video sam tebe i Safvana zajedno, pamtiš? Ako
Prorok oglasi da si nevina — a ne dao Bog! ― pratiću ti svaki korak
dok si živa.“
Sunce je, kao ptica ranjenog krila, bolno poniralo, bojeći horizont
krvlju. Kolena zarivenih u sedžadu, preklinjala sam Alaha da mome
mužu pošalje potrebno otkrovenje kako bi me oslobodio i poveo
kući, daleko od svih sumnji i srama.
Dok sam se molila, glas mi se kidao pod težinom mojih nedela.
Zašto bi mi Alah pomogao posle svega što sam počinila? Maštala
207
sam o životu bez Muhameda čak i dok sam po noći ležala uz njega.
Kovala sam zaveru kako da pobegnem sa Safvanom a da uopšte
nisam pomišljala koliko će moj muž — i moja porodica patiti.
Kad sam Safvanu rekla da sam devica, prestao je da nasrće. Ali
šta da nije prestao? Šta da je nastavio da mi vuče suknju naviše, da
prodire u mene? To bih i zasluživala. A onda, kad me načini ženom,
živela bih sa Safvanom među gatafanskim beduinima, upravo sada, i
radila kako on naredi dok bi Muhamedu, obeščašćenom u očima
čitavog umeta, bilo bolje da je mrtav. Ibn Ubej bi konačno preuzeo
Medinu i to bi bio kraj Muhamedu, umetu, islamu.
Zaplakah zamišljajući Ebu-Sufjanovu vojsku kako ujahuje u
Medinu, hvata Muhameda, udara ga na muke dok ne umre, kolje sve
pravoverne koji su uz njega ostali. Da li bi među njima bili i moji
roditelji ili bi ih pak moj nestanak nagnao da posramljeni kradom
odu?
„Jä, Bože, oprosti mi moju sebičnost“, molila sam se. „Znam da
zaslužujem smrt. Znam da zaslužujem da izgubim Muhameda. Ali
zarad njega, zarad umeta, molim Te, pokaži mome mužu da sam
nevina.“
Ponovo zaplakah. „I molim Te, pomozi mi da naučim kako da
prihvatim život koji si mi Ti namenio, i da živim načinom koji će
Tebi i Tvome Proroku doneti čast. A opet“ ― u grudima mi navre
bol, kao da mi srce stežu lanci — „preklinjem Te, Bože, molim Te,
pomozi mi da se dokopam svoje sudbine, da postanem onakva žena
kakva čeznem da budem.“
Toliko sam plakala da sam mogla napuniti onu čašu koju sam
bila poslala po Bariri. Kad sam se pomolila, legla sam na sedžadu,
iznurena. A onda — onda mi se samoj javilo otkrovenje. Ne
neposredno, onako kako ih doživljava Muhamed, dok Alah govori
kroz njegova usta. Kod mene je to bilo kao da je neko povukao u
stranu zavesu pa je u zamračene odaje moje duše pokuljala sunčeva
svetlost.
Umet nipošto nisam napustila radi Safvana. Nikada nisam
sanjarila o njegovim poljupcima niti strastvenim rukama, već sam
maštala da jašem pustinjom divlja i slobodna, a kasnije snevala da sa
svojim mužem živim u jednakosti. Neostvarljiv san, rekla je moja
majka. No čak ni sad joj nisam verovala. Nije li Muhamed objavio,
još dok sam bila odojče, da ženska deca vrede podjednako kao
muška? Alah je želeo da preživim i uputio mi je poziv da se borim.
208
Dao mi je mač i ratničko umeće — a Alija, Omer i ostali njima
podobni, i žene, da, i žene s njima, sa sve mojom majkom, brane mi
da se time koristim. Oni su ti od kojih sam pobegla, oni i njihovi
suludi izumi kao što su perda, hatuna, dura, i njihovo običajno pravo
po kojem je muškarac viša vrsta, dok je žena pokretna imovina.
Sve njih vodi želja za moći, s Muhamedom na čelu. Istini za
volju, upravo to i sama želim— moć da živim slobodno, da se borim
za svoj umet, da imam vlast nad svojom sudbinom. To što sam
žensko znači da se moći ne mogu dočepati, a svakako je neću
zadobiti bekstvom. Muhamed se svakom svojom suprugom,
uključujući i mene, oženio iz političkih ciljeva. Najbolja prilika da
uvećam svoju moć, uvidela sam sad, jeste da mu postanem korisna
na tom polju. Ako uspem da zaslužim njegovo poštovanje i
poverenje, mogu mu postati savetnik. A tad ću biti sposobna da
pomognem i umetu, ispunjavajući svoje obećanje Alahu da ću se
služiti pameću, a ne mačem.
Krv mi je damarala kao poludeo bubanj. Ja, savetnik božjeg
Proroka! Znala sam da to mogu da obavljam, i to dobro. Koliko sam
puta kradom slušala muškarce u medžlisu, a glavom mi samo vrvele
nove zamisli? Muhamed će me slušati ako se pokažem dostojnom.
Čak i onaj šakal Ebu-Sufjan, pričaju ljudi, savetuje se s onom svojom
oštrokonđom Hindom kad mu zatreba politički savet.
Mora biti da sam zaspala, jer kad sam se probudila, u sobu mi je
krvarila jarkocrvena svetlost sunčevog smiraja, a krilo anđela
Džebraila kliznu mi po obrazu pa izlete kroz prozor.
„Prorok!“ U sobu upade Barira pljeskajući rukama. „Zove te!
Pogledaj napolje!“
Dok sam ustajala, začuh viku praćenu žagorom. U vrtu moje
majke stajao je Muhamed, pruženih ruku, s osmehom što je buktao
kao plamen, kosom rasutom oko glave kao da se upravo probudio iz
nekog dugog sna. Oko njega su muškarci i žene iz umeta cilikali i
bacali se na tle, izvikujući reči zahvalnosti Bogu.
„Jä, Ajša, Alah mi je na kraju poslao otkrovenje!“, doviknu
Muhamed. „Nisi kriva ni za kakvo nedelo!“
Zali me olakšanje, kao sveža kiša u najvreliji dan. „Hvala
dragom Alahu“, uzdahnuh, pa spustih zavesu.
Poslala sam Bariru po haljinu i začešljala kosu, podsećajući sebe
na zakletvu da ću postati Muhamedova desna ruka. Kako bih
zadobila njegovo poštovanje, moraću da ga zahtevam. A ako želim
209
da se prema meni ponaša kao prema ženi, moraću i da se ponašam
kao žena. Obrisah suze i umih se, dajući sebi vremena da se smirim
pre nego što mu izađem u susret.
Uđe Barira s mojom haljinom. Navukoh je, a onda pokrih kosu
ogrtačem.
„Muhamed te čeka. Izađi i zahvali mu“, reče, pa me maltene
izgura prema ulaznim vratima, gde je stajao moj otac i smešio se
Muhamedu, dok ovaj pak zablista osmehom upućenim meni, kao
čovek koji poklanja neki skupocen dar.
„Jä, Ajša, došao sam da te vodim kući i da te načinim svojom
pravom suprugom“, reče.
Hitro oborih pogled da prikrijem radost, a i iz straha da je ne
shvati kao likovanje, što bi značilo da sebe izdižem iznad njega, ili
kao zahvalnost, što bi me srozalo njemu ispod nogu. No za ovu
promenu nije odgovoran niko od nas. Sve je ovo omogućio Alah.
Likovanje pripada njemu, a isto tako i moja zahvalnost.
„Rado ću ti se pridružiti, mužu moj“, rekoh. „Ali najpre idem u
džamiju.“
„Šta to pričaš?“ povika moja majka.
Poljubih oca u bradu. „Hvala ti što si me štitio u ovim teškim
danima. Hoćeš li, molim te, da narediš da dovedu kamilu kako bih do
kuće jahala, kako i priliči supruzi Prorokovoj?“
Bio je to sumanut zahtev; džamija se nalazila tik do nas. Ali bila
sam čvrsto rešena da povratim sebi dostojanstvo. Otac razvuče usta
od uva do uva, ali majka me ščepa za ramena i raspomamljeno se
zagleda u mene.
„Aj! Prorok ti je danas spasao život! Jesi li odjednom previše
ponosna da mu zahvališ?“
„Nije Muhamed sprao ljagu s moga imena. To je Alah učinio“,
rekoh. „Te je Alah taj kome nameravam da zahvalim.“ I na to uputih
Muhamedu najzavodljiviji osmeh. „A kad se vratim u svoju kolibu,
mužu moj, nadam se da ću tamo zateći tebe kako me čekaš.“
Poklonio se duboko. „Tvoja želja, moja zapovest, habibati.“
21 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:54 pm
Margita
Administrator
18.
Odraz u ogledalu
Medina, nešto kasnije istog meseca
ako se hitro promeni ljudsko srce! U Muhamedovim
slabinama žudnja je plamtela kao vatra, koja se nije dala
ugasiti za jednu, ili dve, ili tri noći. Što se mene tiče, onaj
prvi bol telesnog spajanja brzo je iščezao. Muhamed je bio tako
nežan da sam jedva osetila škorpijin žalac. Da počivam u njegovom
naručju, pripijena uz njega svakim delićem tela, za tom nebeskom
srećom čitavog sam života čeznula. Sad me je i sam pogled moga
muža ispunjavao zadovoljstvom, te sam konačno shvatila osmejke,
uzdahe i migove što su se kao miris cimeta vili kuhinjskim šatorom
kad god se Muhamed izdvoji s novom ženom.
Posle, dok sam mu ležala u obruču ruku, prepunog i uzdrhtalog
srca sam slušala njegove izjave ljubavi i nežna obećanja za
budućnost.
„Kad sam čuo da te nema u hovdi, imao sam osećaj kao da mi je
život okončan“, mrmljao je milujući me po kosi. „Kao da je nebo
izgubilo svu boju, iz vrelog dana isparila sva jara. Prvi put u životu,
Ajša, osetio sam istinski strah. Prva mi je pomisao bila da smesta
pojašem i potražim te.“
Meni se zgrči utroba dok sam ga zamišljala kako stiže u trku i
zatiče me u Safvanovom naručju. Naravno, u vreme kad je Muhamed
otkrio da me nema ja sam već povraćala po zemlji i držala se za
trbuh, sama, u zaklonu Safvanovog šatora.
„A šta te je navelo da se predomisliš?“ upitah.
„Alija. Ubedio me je da bi bilo glupo kretati po podnevnoj žezi.
Istini za volju, jesam bio iznuren i trebalo mi je da se povratim. Kad
je zahladilo, Alija je poslao Ebu-Hurejru da te traži.“ Na to se
namršti. „Kad sad o tome razmišljam, nije to bila dobra odluka.
Pošto nije poznavao put, Ebu-Hurejra je zalutao.“
K
212
Nisam mogla da se uzdržim od podrugljivog osmejka. Da je Aliji
zaista bilo stalo da me nađe, ne bi poslao novajliju iz Jemena da me
traži. Ali sumnje sam zadržala u sebi. Alija mi sad ništa ne može.
„Sreća te Safvanov konj ima istančaniji osećaj za pravac nego
Ebu-Hurejrin nos“, rekoh.
„Sreća, da. Ali nisam iznenađen što si mi se vratila živa i zdrava,
jer Alah te je još davno odabrao za mene.“ Muhamed me pomilova
po licu bakrenastim očima, od čega zablistah. „Jednom mi je anđeo
Džebrail pokazao tvoje lice u svome dlanu. Znao sam da ćemo biti
zajedno do smrti.“
„I posle.“ Pod kožom mi se razlivala vrelina i širila se kroz grudi.
„Ajša, svaka koju sam voleo ostavila me je. Moja draga Hatidža,
koja je u mene verovala od prvog trena i koja mi je rodila Fatimu,
umrla je svega nekoliko meseci pre nego što smo ti i ja postali
zaručnici. Pre toga pak, ostao sam bez majke, kad sam imao šest
godina.“
Srce mi je kucalo samo za njega dok sam zamišljala tugu dečaka
Muhameda koji je tako mali ostao siroče, jer oca je izgubio još i pre
no što se rodio. „Sigurno ti je bilo strašno. Pamtiš li je?“
„Kao da je juče bila živa.“ Oči mu se zamagliše. „Bila je
lepotica, puna radosti. Niko me nikada nije toliko terao na smeh —
dok se ti nisi pojavila.“ Tu mi stisnu ruku i bojažljivo mi se
osmehnu.
„Bar si imao strica Ebu-Taliba da se o tebi brine.“ Alijin otac je
Muhameda odgajio kao rođenog sina, što je Muhameda godinama
kasnije nadahnulo da se oduži i preuzme brigu o Aliji.
„Ali ne odmah. Tih prvih godina kad mi je umi umrla, život mi je
bio promena za promenom, tuga za tugom. Deda me je uzeo da živim
kod njega u gotovo neosvetljenoj kući, jer bio je maltene slep. Više
mi nije bilo dozvoljeno da se igram s drugovima niti da izlazim, osim
kad treba izvaditi vode na bunaru. Umesto toga, postao sam dedin
sluga.“
Uzviknuh čuvši ovo, pa ga privukoh bliže sebi. Baš kao ja, i
Muhamed je u ranoj mladosti bio zatočen — lišen detinjstva pre
nego što je i imao prilike da u njemu uživa. „Onda sigurno znaš kako
je meni bilo onako zaključanoj u perdi.“
„Pokušavao sam ja da tvome ocu promenim stav, da ga ubedim
da nisu neophodne tako krute mere, ali on je strepeo za tebe“, reče
Muhamed.
213
Uzdahnuh i položih mu glavu na prsa. „Nismo dugo bili deca, zar
ne, habibi?“
„Život nam je bio težak, da. Ali i ti i ja smo preživeli. To i jeste
jedan od razloga što te poštujem jedan od razloga što te volim više
nego rođeni život, I ti si borac kao i ja.“
„Uzmi vlast nad svojom sudbinom, inače će ona imati vlast nad
tobom“, rekoh.
Muhamed klimnu glavom. „Istinu zboriš. Zato se i jesam izložio
tolikim opasnostima zarad islama, zašto sam se svega odrekao i
došao u Medinu. Moja vera mora biti u skladu s onim što želi Alah,
ne s onim što žele Kurejšije.“
Sedoh, osetivši trenutak koji sam iščekivala. „A ja želim da se
borim u bitkama“ ― Muhamed se lecnu — „Što znam da ne mogu,
kao što želim i da zvanično budem kaduna tvog harema, što znam da
mogu. Uz tvoju podršku.“
On nabra čelo. „Ali već jesi kaduna, zar nisi?“
„Jesam — i nisam. Zauzela sam tu ulogu, ali ne poštuju je sve
tvoje žene. Neke vele da sam premlada da rukovodim
domaćinstvom. Ali ako im ti sam to kažeš, moraće da poštuju moj
položaj.“
Muhamed se lupkao kažiprstom po bradi i posmatrao me kao da
sam nekakva zagonetka koju treba rešiti. „Vođstvo nad umetom
predali su mi moji sledbenici.“
Zapanjeno zinuh. „Nećeš da mi pomogneš?“
„Harem nije u delokrugu muškaraca, već u delokrugu žena“, reče
sa žalostivim osmehom. „Ako hoćeš da budeš kaduna, moraš
zaslužiti tu povlasticu — kod svojih sestara-žena.“
Koliko sam se razočarala saznavši da Muhamed neće da me
proglasi svojom kadunom, toliko sam se oduševila zbog sve pažnje
koju mi posvećuje otkako sam mu postala prava supruga. U mojoj
sobi je ostao sedam dana i noći, kako priliči nevesti koja je devica —
mada smo, za sve druge, samo „slavili moj srećan povratak kući“.
Svaki smo trenutak mogli provesti pružajući ljubav jedno drugome
da nas nisu neprekidno ometali. Glasnici su nam donosili darove iz
umeta, čestitajući mi na povratku: smokve i med, narove i tarid.
Muhamed mi je ukrasio kosu sjajnim češljem od školjaka iz Crvenog
214
mora, te sam se divila svome odrazu u mesinganom ručnom
ogledalcetu koje mi je poklonio Hasan ibn Tabit, zajedno s novom
pesmom u kojoj je hvalio moje brojne vrline.
Ali nije svima bilo drago što sam se vratila. Trećeg dana s
Muhamedom, dok sam mu ležala u naručju i sisala grožde iz
njegovih prstiju — i maštala o detetu koje neće još dugo čekati da se
začne— na vrata mi dođe Um-Selema.
Ispravih leđa i vrat, stojeći onoliko vladarski koliko mi je to
dozvoljavao nizak stas. Ona se nakloni vrlo ovlašno.
„Dobro došla kući, sestro-ženo“, reče. „Milo mi je što vidim da
tako lepo izgledaš posle svega što si preživela.“
„Sigurna sam da ti je milo“, kazah ja.
„Oprosti mi što te ometam, mužu moj.“ Okrenula se ka
Muhamedu. „Ali nekoliko dana nisam te videla. Jesi li zaboravio da
je sinoć na redu bilo da provedeš noć sa mnom?“
„Pravim Ajši društvo otkako je stigla“, odgovori Muhamed.
„Kao što si sama rekla, Ajša je prošla kroz teško iskušenje.“
Ona me bezizražajno pogleda. „Jasno mi je.“
Kad je izašla, Muhamed me privuče da me poljubi. „Mesto moje
prave supruge ima i svojih neprijatnosti. Sad ćeš morati da se boriš s
ljubomorom svojih sestara-žena.“
„Neprijatnosti? Posle svih godina u kojima sam ja bila
ljubomorna, ovo je sad lepa promena.“ Kliznuh rukama oko
njegovog pasa i ponovo ga poljubih. „Jedna od mnogih lepih
promena.“
Sledeće kucanje na vrata oboje nas nagna u smeh. „Druga
neprijatnost je što retko možeš da budeš sam“, rekoh. „Izgleda da
nam je danas na vratima čitav Hedžas.“
Poput oluje ulete Fatima, lica ušiljenog kao u pacova.
„Jä, oče, Um-Selema je vrlo uzrujana“, reče. „I Zejneba isto tako.
Suviše pažnje posvećuješ svojoj maloj nevesti. Mi ostale osećamo se
zanemarenima.“
„Šta je bilo, Fatima? Alija tebe ne zabavlja?“, upitah ja.
Muhamed zavrte glavom na mene. Stisnuh usne.
„Nije pošteno prema nama ostalima, abi, što nju tako izdvajaš“,
kaza Fatima.
Muhamed uputi kćeri nežan pogled. „Jä, Fatima, voliš li ti
mene?“
„Znaš da te volim, oče. Više od svega na svetu.“
215
„Zar onda ne voliš one koje ja volim?“
„Da, ali...“
„Dobro je.“ Muhamedov osmeh se raširi. Uze me za ruku, pa je
poljubi. „Pošto Ajšu volim više od svih drugih, to znači da je i ti
voliš. Pa tako, prirodno, ne želiš da joj ranjavaš dušu takvim
optužbama, ili pak tako što ćeš me odvlačiti od nje.“
„Ali Zejneba...“
„Može Zejneba da se stara sama o sebi. Znam da ste vas dve
postale bliske, ali ne mora tebe da šalje u svoje ime. Možeš joj reći
da sam tako rekao kad je sledeći put vidiš.“ Pa otvori vrata i osta
tako da ih drži, i Fatima besno izlete.
„Sad si udesio stvar“, rekoh. „Sledeća je Zejneba.“
Nekoliko časaka potom, već je tu stajala, hladeći sobu svojim
ledenim pogledom i ispunjavajući je mirisom bodljikavih ruža.
„Došla sam da se bunim“, reče. Pogled joj pređe preko košara s
hranom, preko namotaja svile i platna, nakita i češljića što su ležali
svud po podu moje odaje. Uze sa stola ogledalce, pa se s ljubavlju
osmotri u njemu. No kad ga je spustila, sva joj je nežnost bila nestala
iz očiju.
„Ako nameravaš da se žališ na to koliko vremena provodim s
Ajšom, to sam već čuo od drugih“, reče Muhamed.
„Gle samo koliko je tu blaga nagomilano pred njene noge, a
zašto? Zato što se ponela kao budala!“
„Ako se budalastim ponašanjem zarađuje blago, onda je
Zejnebina soba sigurno prepuna zlata“, rekoh ja.
„Muhamede, ovo sramoti tvoje ostale žene. Molim te, reci
narodu umeta da prestane da šalje poklone Ajši“, kaza Zejneba. „I mi
volimo med i nar.“
„Da odbijem poklone i uvredim one koji hoće da čestitaju Ajši?
To ne mogu.“
„Popuštaš joj!“, viknu Zejneba. „Samo treba prstom da mrdne, a
ti već trčiš k njoj kao da je malo dete.“
Nasmejah se. „Kad se tako pućiš, ti si ta koja izgleda kao malo
dete.“ A onda se setih da me je Muhamed zamolio da ćutim.
Gledajući u mene, on mahnu rukom ka Zejnebi. „Čitavo jutro te
branim, ali slaba vajda“, kaza. „Da li bi htela da malo sama
progovoriš u svoje ime, Ajša?“
216
„Samo bih da naglasim razornu prirodu ljubomore“ rekoh,
umilno se osmehujući Zejnebi. „I da te podsetim da su laži tvoje
sestre Hamne upravo ono što jesu: laži.“
Zejneba pobele kao mesec, a oči joj zaplamsaše od gneva.
„Nemam ja ništa s Hamninim optužbama“, reče mrtva hladna.
„Ako misli da radi meni u korist, onda se vara.“
Zatim obori oči i izađe na vrata, zatvorivši ih za sobom.
Pogledah u Muhameda i videh, po njegovim izdignutim obrvama i
mahanju glavom, da sam predaleko otišla. Spustih pogled, ojađena
time koliko sam lako skliznula u ono staro nepromišljeno ponašanje,
uprkos zaklinjanju Muhamedu da sam se promenila. Nikada neću
osvojiti poverenje svojih sestara-žena ako nastavim da govorim a
prethodno ne odmerim reči. Kriveći Zejnebu — nepravedno, kako
deluje za postupke njene sestre, svakako stvaram od nje neprijatelja u
trenutku kad bi trebalo da se zbližimo.
Raspomamljeno se osvrnuh po sobi. Pogled mi pade na
mesingano ogledalce, i tad mi sinu šta da radim.
Zgrabih ogledalo i pojurih u dvorište. „Čekaj!“ povikah. Zejneba
stade u šarenom hladu gaze i okrenu se ka meni, očiju tako hladnih
da me prođe drhtavica.
„Jä, Zejneba, oprosti mi na grubim rečima“, rekoh usudivši se da
se osmehnem. „Čula sam za to kako nisi pristala da me klevećeš.
Molim te, primi ovo u znak moje zahvalnosti.“
Pružih joj ogledalo. Dok ga je prihvatala, gledala me je s visoka,
kao da ona meni čini uslugu.
„Ništa za tebe nisam uradila“, reče.
„Branila si me.“
„Moja sestra i ja smo te videle kako si na dan moje svadbe ušla
sa Safvanom ibn al-Muatalom koji ti je balavio za petama“, kaza
ona. „Licem ti se razlivala pohota, a i njemu. Ali kad me je
Muhamed pitao, rekla sam da ne verujem da bi mu ti bila neverna.
Međutim, to nisam učinila radi tebe.“
Namrštih se. „Radi koga si, onda?“
„Radi Muhameda!“ Dva izaslanika s poklonima u rukama
svečano prođoše pokraj nas, ka mome stanu. Zejneba se sagnu bliže i
utiša glas da ovi ne čuju.
„Volela bih da te više očima ne vidim, da nestaneš kao i tvoj
ljubavnik Safvan“, promrsi varljivo svilenim glasom. „Ali trebalo je
da vidiš Muhameda kakav je bio za te tri nedelje, kad je mislio da će
217
te možda izgubiti. Istina bi ga ubila. Ono što znam zadržala sam za
sebe, da ne bih njega pozledila.“
„Mogla si da budeš prva supruga u ovom haremu“, rekoh
trepćući od zbunjenosti. „Imala bi sve što poželiš.“
Ona se prezrivo osmehnu, kao da sam balegar koji joj mili ka
đonu sandale. Zlatne oči joj blesnuše. „Sve“, reče, „imala bih sve
osim Muhamedove sreće.“
Odmahnuh glavom, pokušavajući da shvatim.
Njen smeh mi bolno zasu lice, kao pesak. „To se zove ljubav,
Ajša. Možda ćeš je jednoga dana i okusiti.“
Odraz u ogledalu
Medina, nešto kasnije istog meseca
ako se hitro promeni ljudsko srce! U Muhamedovim
slabinama žudnja je plamtela kao vatra, koja se nije dala
ugasiti za jednu, ili dve, ili tri noći. Što se mene tiče, onaj
prvi bol telesnog spajanja brzo je iščezao. Muhamed je bio tako
nežan da sam jedva osetila škorpijin žalac. Da počivam u njegovom
naručju, pripijena uz njega svakim delićem tela, za tom nebeskom
srećom čitavog sam života čeznula. Sad me je i sam pogled moga
muža ispunjavao zadovoljstvom, te sam konačno shvatila osmejke,
uzdahe i migove što su se kao miris cimeta vili kuhinjskim šatorom
kad god se Muhamed izdvoji s novom ženom.
Posle, dok sam mu ležala u obruču ruku, prepunog i uzdrhtalog
srca sam slušala njegove izjave ljubavi i nežna obećanja za
budućnost.
„Kad sam čuo da te nema u hovdi, imao sam osećaj kao da mi je
život okončan“, mrmljao je milujući me po kosi. „Kao da je nebo
izgubilo svu boju, iz vrelog dana isparila sva jara. Prvi put u životu,
Ajša, osetio sam istinski strah. Prva mi je pomisao bila da smesta
pojašem i potražim te.“
Meni se zgrči utroba dok sam ga zamišljala kako stiže u trku i
zatiče me u Safvanovom naručju. Naravno, u vreme kad je Muhamed
otkrio da me nema ja sam već povraćala po zemlji i držala se za
trbuh, sama, u zaklonu Safvanovog šatora.
„A šta te je navelo da se predomisliš?“ upitah.
„Alija. Ubedio me je da bi bilo glupo kretati po podnevnoj žezi.
Istini za volju, jesam bio iznuren i trebalo mi je da se povratim. Kad
je zahladilo, Alija je poslao Ebu-Hurejru da te traži.“ Na to se
namršti. „Kad sad o tome razmišljam, nije to bila dobra odluka.
Pošto nije poznavao put, Ebu-Hurejra je zalutao.“
K
212
Nisam mogla da se uzdržim od podrugljivog osmejka. Da je Aliji
zaista bilo stalo da me nađe, ne bi poslao novajliju iz Jemena da me
traži. Ali sumnje sam zadržala u sebi. Alija mi sad ništa ne može.
„Sreća te Safvanov konj ima istančaniji osećaj za pravac nego
Ebu-Hurejrin nos“, rekoh.
„Sreća, da. Ali nisam iznenađen što si mi se vratila živa i zdrava,
jer Alah te je još davno odabrao za mene.“ Muhamed me pomilova
po licu bakrenastim očima, od čega zablistah. „Jednom mi je anđeo
Džebrail pokazao tvoje lice u svome dlanu. Znao sam da ćemo biti
zajedno do smrti.“
„I posle.“ Pod kožom mi se razlivala vrelina i širila se kroz grudi.
„Ajša, svaka koju sam voleo ostavila me je. Moja draga Hatidža,
koja je u mene verovala od prvog trena i koja mi je rodila Fatimu,
umrla je svega nekoliko meseci pre nego što smo ti i ja postali
zaručnici. Pre toga pak, ostao sam bez majke, kad sam imao šest
godina.“
Srce mi je kucalo samo za njega dok sam zamišljala tugu dečaka
Muhameda koji je tako mali ostao siroče, jer oca je izgubio još i pre
no što se rodio. „Sigurno ti je bilo strašno. Pamtiš li je?“
„Kao da je juče bila živa.“ Oči mu se zamagliše. „Bila je
lepotica, puna radosti. Niko me nikada nije toliko terao na smeh —
dok se ti nisi pojavila.“ Tu mi stisnu ruku i bojažljivo mi se
osmehnu.
„Bar si imao strica Ebu-Taliba da se o tebi brine.“ Alijin otac je
Muhameda odgajio kao rođenog sina, što je Muhameda godinama
kasnije nadahnulo da se oduži i preuzme brigu o Aliji.
„Ali ne odmah. Tih prvih godina kad mi je umi umrla, život mi je
bio promena za promenom, tuga za tugom. Deda me je uzeo da živim
kod njega u gotovo neosvetljenoj kući, jer bio je maltene slep. Više
mi nije bilo dozvoljeno da se igram s drugovima niti da izlazim, osim
kad treba izvaditi vode na bunaru. Umesto toga, postao sam dedin
sluga.“
Uzviknuh čuvši ovo, pa ga privukoh bliže sebi. Baš kao ja, i
Muhamed je u ranoj mladosti bio zatočen — lišen detinjstva pre
nego što je i imao prilike da u njemu uživa. „Onda sigurno znaš kako
je meni bilo onako zaključanoj u perdi.“
„Pokušavao sam ja da tvome ocu promenim stav, da ga ubedim
da nisu neophodne tako krute mere, ali on je strepeo za tebe“, reče
Muhamed.
213
Uzdahnuh i položih mu glavu na prsa. „Nismo dugo bili deca, zar
ne, habibi?“
„Život nam je bio težak, da. Ali i ti i ja smo preživeli. To i jeste
jedan od razloga što te poštujem jedan od razloga što te volim više
nego rođeni život, I ti si borac kao i ja.“
„Uzmi vlast nad svojom sudbinom, inače će ona imati vlast nad
tobom“, rekoh.
Muhamed klimnu glavom. „Istinu zboriš. Zato se i jesam izložio
tolikim opasnostima zarad islama, zašto sam se svega odrekao i
došao u Medinu. Moja vera mora biti u skladu s onim što želi Alah,
ne s onim što žele Kurejšije.“
Sedoh, osetivši trenutak koji sam iščekivala. „A ja želim da se
borim u bitkama“ ― Muhamed se lecnu — „Što znam da ne mogu,
kao što želim i da zvanično budem kaduna tvog harema, što znam da
mogu. Uz tvoju podršku.“
On nabra čelo. „Ali već jesi kaduna, zar nisi?“
„Jesam — i nisam. Zauzela sam tu ulogu, ali ne poštuju je sve
tvoje žene. Neke vele da sam premlada da rukovodim
domaćinstvom. Ali ako im ti sam to kažeš, moraće da poštuju moj
položaj.“
Muhamed se lupkao kažiprstom po bradi i posmatrao me kao da
sam nekakva zagonetka koju treba rešiti. „Vođstvo nad umetom
predali su mi moji sledbenici.“
Zapanjeno zinuh. „Nećeš da mi pomogneš?“
„Harem nije u delokrugu muškaraca, već u delokrugu žena“, reče
sa žalostivim osmehom. „Ako hoćeš da budeš kaduna, moraš
zaslužiti tu povlasticu — kod svojih sestara-žena.“
Koliko sam se razočarala saznavši da Muhamed neće da me
proglasi svojom kadunom, toliko sam se oduševila zbog sve pažnje
koju mi posvećuje otkako sam mu postala prava supruga. U mojoj
sobi je ostao sedam dana i noći, kako priliči nevesti koja je devica —
mada smo, za sve druge, samo „slavili moj srećan povratak kući“.
Svaki smo trenutak mogli provesti pružajući ljubav jedno drugome
da nas nisu neprekidno ometali. Glasnici su nam donosili darove iz
umeta, čestitajući mi na povratku: smokve i med, narove i tarid.
Muhamed mi je ukrasio kosu sjajnim češljem od školjaka iz Crvenog
214
mora, te sam se divila svome odrazu u mesinganom ručnom
ogledalcetu koje mi je poklonio Hasan ibn Tabit, zajedno s novom
pesmom u kojoj je hvalio moje brojne vrline.
Ali nije svima bilo drago što sam se vratila. Trećeg dana s
Muhamedom, dok sam mu ležala u naručju i sisala grožde iz
njegovih prstiju — i maštala o detetu koje neće još dugo čekati da se
začne— na vrata mi dođe Um-Selema.
Ispravih leđa i vrat, stojeći onoliko vladarski koliko mi je to
dozvoljavao nizak stas. Ona se nakloni vrlo ovlašno.
„Dobro došla kući, sestro-ženo“, reče. „Milo mi je što vidim da
tako lepo izgledaš posle svega što si preživela.“
„Sigurna sam da ti je milo“, kazah ja.
„Oprosti mi što te ometam, mužu moj.“ Okrenula se ka
Muhamedu. „Ali nekoliko dana nisam te videla. Jesi li zaboravio da
je sinoć na redu bilo da provedeš noć sa mnom?“
„Pravim Ajši društvo otkako je stigla“, odgovori Muhamed.
„Kao što si sama rekla, Ajša je prošla kroz teško iskušenje.“
Ona me bezizražajno pogleda. „Jasno mi je.“
Kad je izašla, Muhamed me privuče da me poljubi. „Mesto moje
prave supruge ima i svojih neprijatnosti. Sad ćeš morati da se boriš s
ljubomorom svojih sestara-žena.“
„Neprijatnosti? Posle svih godina u kojima sam ja bila
ljubomorna, ovo je sad lepa promena.“ Kliznuh rukama oko
njegovog pasa i ponovo ga poljubih. „Jedna od mnogih lepih
promena.“
Sledeće kucanje na vrata oboje nas nagna u smeh. „Druga
neprijatnost je što retko možeš da budeš sam“, rekoh. „Izgleda da
nam je danas na vratima čitav Hedžas.“
Poput oluje ulete Fatima, lica ušiljenog kao u pacova.
„Jä, oče, Um-Selema je vrlo uzrujana“, reče. „I Zejneba isto tako.
Suviše pažnje posvećuješ svojoj maloj nevesti. Mi ostale osećamo se
zanemarenima.“
„Šta je bilo, Fatima? Alija tebe ne zabavlja?“, upitah ja.
Muhamed zavrte glavom na mene. Stisnuh usne.
„Nije pošteno prema nama ostalima, abi, što nju tako izdvajaš“,
kaza Fatima.
Muhamed uputi kćeri nežan pogled. „Jä, Fatima, voliš li ti
mene?“
„Znaš da te volim, oče. Više od svega na svetu.“
215
„Zar onda ne voliš one koje ja volim?“
„Da, ali...“
„Dobro je.“ Muhamedov osmeh se raširi. Uze me za ruku, pa je
poljubi. „Pošto Ajšu volim više od svih drugih, to znači da je i ti
voliš. Pa tako, prirodno, ne želiš da joj ranjavaš dušu takvim
optužbama, ili pak tako što ćeš me odvlačiti od nje.“
„Ali Zejneba...“
„Može Zejneba da se stara sama o sebi. Znam da ste vas dve
postale bliske, ali ne mora tebe da šalje u svoje ime. Možeš joj reći
da sam tako rekao kad je sledeći put vidiš.“ Pa otvori vrata i osta
tako da ih drži, i Fatima besno izlete.
„Sad si udesio stvar“, rekoh. „Sledeća je Zejneba.“
Nekoliko časaka potom, već je tu stajala, hladeći sobu svojim
ledenim pogledom i ispunjavajući je mirisom bodljikavih ruža.
„Došla sam da se bunim“, reče. Pogled joj pređe preko košara s
hranom, preko namotaja svile i platna, nakita i češljića što su ležali
svud po podu moje odaje. Uze sa stola ogledalce, pa se s ljubavlju
osmotri u njemu. No kad ga je spustila, sva joj je nežnost bila nestala
iz očiju.
„Ako nameravaš da se žališ na to koliko vremena provodim s
Ajšom, to sam već čuo od drugih“, reče Muhamed.
„Gle samo koliko je tu blaga nagomilano pred njene noge, a
zašto? Zato što se ponela kao budala!“
„Ako se budalastim ponašanjem zarađuje blago, onda je
Zejnebina soba sigurno prepuna zlata“, rekoh ja.
„Muhamede, ovo sramoti tvoje ostale žene. Molim te, reci
narodu umeta da prestane da šalje poklone Ajši“, kaza Zejneba. „I mi
volimo med i nar.“
„Da odbijem poklone i uvredim one koji hoće da čestitaju Ajši?
To ne mogu.“
„Popuštaš joj!“, viknu Zejneba. „Samo treba prstom da mrdne, a
ti već trčiš k njoj kao da je malo dete.“
Nasmejah se. „Kad se tako pućiš, ti si ta koja izgleda kao malo
dete.“ A onda se setih da me je Muhamed zamolio da ćutim.
Gledajući u mene, on mahnu rukom ka Zejnebi. „Čitavo jutro te
branim, ali slaba vajda“, kaza. „Da li bi htela da malo sama
progovoriš u svoje ime, Ajša?“
216
„Samo bih da naglasim razornu prirodu ljubomore“ rekoh,
umilno se osmehujući Zejnebi. „I da te podsetim da su laži tvoje
sestre Hamne upravo ono što jesu: laži.“
Zejneba pobele kao mesec, a oči joj zaplamsaše od gneva.
„Nemam ja ništa s Hamninim optužbama“, reče mrtva hladna.
„Ako misli da radi meni u korist, onda se vara.“
Zatim obori oči i izađe na vrata, zatvorivši ih za sobom.
Pogledah u Muhameda i videh, po njegovim izdignutim obrvama i
mahanju glavom, da sam predaleko otišla. Spustih pogled, ojađena
time koliko sam lako skliznula u ono staro nepromišljeno ponašanje,
uprkos zaklinjanju Muhamedu da sam se promenila. Nikada neću
osvojiti poverenje svojih sestara-žena ako nastavim da govorim a
prethodno ne odmerim reči. Kriveći Zejnebu — nepravedno, kako
deluje za postupke njene sestre, svakako stvaram od nje neprijatelja u
trenutku kad bi trebalo da se zbližimo.
Raspomamljeno se osvrnuh po sobi. Pogled mi pade na
mesingano ogledalce, i tad mi sinu šta da radim.
Zgrabih ogledalo i pojurih u dvorište. „Čekaj!“ povikah. Zejneba
stade u šarenom hladu gaze i okrenu se ka meni, očiju tako hladnih
da me prođe drhtavica.
„Jä, Zejneba, oprosti mi na grubim rečima“, rekoh usudivši se da
se osmehnem. „Čula sam za to kako nisi pristala da me klevećeš.
Molim te, primi ovo u znak moje zahvalnosti.“
Pružih joj ogledalo. Dok ga je prihvatala, gledala me je s visoka,
kao da ona meni čini uslugu.
„Ništa za tebe nisam uradila“, reče.
„Branila si me.“
„Moja sestra i ja smo te videle kako si na dan moje svadbe ušla
sa Safvanom ibn al-Muatalom koji ti je balavio za petama“, kaza
ona. „Licem ti se razlivala pohota, a i njemu. Ali kad me je
Muhamed pitao, rekla sam da ne verujem da bi mu ti bila neverna.
Međutim, to nisam učinila radi tebe.“
Namrštih se. „Radi koga si, onda?“
„Radi Muhameda!“ Dva izaslanika s poklonima u rukama
svečano prođoše pokraj nas, ka mome stanu. Zejneba se sagnu bliže i
utiša glas da ovi ne čuju.
„Volela bih da te više očima ne vidim, da nestaneš kao i tvoj
ljubavnik Safvan“, promrsi varljivo svilenim glasom. „Ali trebalo je
da vidiš Muhameda kakav je bio za te tri nedelje, kad je mislio da će
217
te možda izgubiti. Istina bi ga ubila. Ono što znam zadržala sam za
sebe, da ne bih njega pozledila.“
„Mogla si da budeš prva supruga u ovom haremu“, rekoh
trepćući od zbunjenosti. „Imala bi sve što poželiš.“
Ona se prezrivo osmehnu, kao da sam balegar koji joj mili ka
đonu sandale. Zlatne oči joj blesnuše. „Sve“, reče, „imala bih sve
osim Muhamedove sreće.“
Odmahnuh glavom, pokušavajući da shvatim.
Njen smeh mi bolno zasu lice, kao pesak. „To se zove ljubav,
Ajša. Možda ćeš je jednoga dana i okusiti.“
22 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:55 pm
Margita
Administrator
19.
Sprema se oluja
Medina, mart 627.
pustinji, samum je najstrašnija oluja. To je smrtonosni vetar
koji nosi pesak i diže ga u stubove koje mi nazivamo
zauba’ah. Ti „zlodusi“ šibaju nebo, zaklanjaju sunce, i
pretvaraju pesak u besnu buru nalik na more što juriša. Samum leti
pustinjom kao najproždrljivija zver, guta sve pred sobom, usrkuje
kuće pa ih pljuje, potom čisti zube drvećem iščupanim iz korena.
Prizor tih nesagledivih stubova uskovitlane prašine nateraće čak i
najbezbožnijeg pustinjskog putnika da padne na kolena i moli se, jer
oni koje zadesi sreća da izbegnu razornu silu zauba’aha izvesno će
umreti još i mučnijom smrću — od gušenja poludelim peskom što se
uspinje i obrušava u ogromnim talasima, sve zasipajući dinama
visokim gotovo isto koliko i ti žuti prašljivi oblaci.
Malobrojni prežive samum. Oni koji su ga nekim čudom
preživeli počinju priču trenutkom kad su prvi put ugledali zauba’ah,
tamo gde se kule vihora dotiču vrhovima, i usisavaju zvezde iza
samoga nebeskog svoda i čupaju srce zemlje. Iako smo sedeli u
mojoj kolibi, a napolju sunce iskrilo na nebu bez oblačka, u
Muhamedovim raširenim zenicama videla sam sliku zauba’ah onoga
dana kad mu je Safvan rekao da je video da se na jugu sprema oluja.
Stajao je tamo, u mojoj sobi, Safvan, moj drug u igri iz
detinjstva, a odnedavno i moj izdajnik. Iza paravana, ključala sam
dok sam ga posmatrala kako se klanja Muhamedu; lice mu i nije
toliko lepo, shvatih sada. Jesu li bile meni namenjene te pepeljaste
senke na njegovom licu, meni koju je namamio do samog ruba
ponora, a onda me ostavio da visim? Streljala sam ga pogledom,
drhteći kao napet luk sa strelom besa zapetom o tetivu. No takođe
sam znala i to da ne treba samo njega kriviti za ono što se dogodilo.
To se zove ‘ljubav’. Možda ćeš je jednoga dana i ti okusiti.
Koliko god da mi je bilo bolno to da priznam, Zejneba je o meni
U
219
govorila istinu. Tačno je da o ljubavi moram mnogo da naučim.
Volela sam Muhameda, ali sad sam shvatila da je ljubav više od
pukog osećanja. Ljubav je nešto što činiš za drugoga, kao što je
Zejneba mene branila kako ne bi pozledila Muhameda. Ljubav je
nešto što ću odsad pa nadalje za Muhameda iskazivati na delu.
Je li se Safvan naučio pameti? Sudeći po žalosnim pogledima
koje je upućivao u mom pravcu, odgovor je bio odričan. Kad bi mu
se ukazala prilika, opet bi odjahao sa mnom, vodeći me sudbini koja
bi bila u mojoj vlasti onoliko koliko i da sam kamila. A ako bi nas
ponovo uhvatili, on bi opet iščezao prepuštajući me mom udesu, baš
kao što ja zamalo nisam prepustila Muhameda njegovom udesu. Kad
sam to shvatila, ožeže me stid.
Uzevši abdest, (obredno pranje kod muslimana) Muhamed stavi
turban na glavu i dade Safvanu znak da sedne s njime.
„Jä, Proroče“, kaza Safvan, „nije sad vreme za sedanje.“ Usne su
mu bile pobelele, a od hitnje u njegovim očima strah mi ustalasa krv.
„Donosim mučne vesti. Ebu-Sufjan se kreće ka Medini s vojskom od
deset hiljada ljudi.“
„Deset hiljada?“ Muhamed se uhvati za prozorsku dasku. „Zar
sad u Meki ima toliko ljudi?“
„S njima stupaju i Nadiri. A takođe i Kajnuci.“ Jevrejska
plemena koje je Muhamed proterao jer su mu radila o glavi. Alija je
zahtevao da ih pobiju, ali Muhamed nije dao. Naša milost će ih
preobraziti u saveznike. Samo što su umesto toga, nažalost, postali
Ebu-Sufjanovi saveznici.
„Takođe— uz njih su i Gatafani.“
Usne mi se izviše, iako u ovim vestima nisam nalazila ničeg
smešnog. Da sam pošla sa Safvanom, on i ja bismo sad bili s njima,
pristizali bismo da napadnemo naš umet. Kad sam to shvatila, usta
mi se ispuniše gorčinom.
Muhamed je zurio kroz prozor kao da se upinje da vidi vojsku što
nailazi. „Šta žele, Safvane?“
„Da nas sve pobiju — čak i decu.“, reče Safvan. „Čuo sam
njihove pesnike gde predskazuju kako će muslimanska krv teći
ulicama.“
Muhamedu je, dok je šetkao tamo-amo, kljucala žila na čelu. „Da
nas sve pobiju?“, zareža. „Zar Ebu-Sufjan nikad neće steći pameti?
Ovim činom gleda u lice vlastitu smrt.“
220
Zatim posla Safvana da pozove moga oca i Omera. Ja poleteh iz
svoga skrovišta da zarijem lice u njegovu mirisnu bradu.
„Deset hiljada ljudi?“, izustih. „Može li i sam Alah da pobedi
toliku vojsku?“
„Biće nam potrebno čudo. Da sam samo budnije pazio! Mogli
smo pozvati pomoć. Mogli smo sagraditi zid da nas štiti sa istoka.“
Visoke litice i crne stene okružuju Medinu s tri strane, ali na istoku
se poput mora proteže široka, ravna pustinja uza sam rub našeg
grada-oaze.
Nešto mi tada sinu — i reših da to obelodanim. Eto mi prilike da
pomognem Muhamedu i svom umetu! Srce mi zalupa od uzbuđenja,
ali pre nego što sam stigla da progovorim, uđoše Omer i moj otac,
što me otera natrag iza paravana dok imMuhamed saopšti novosti.
„Deset hiljada!“ Ocu je glas drhtao kao u nekog starog šejha.
„Koliko brzo će stići?“
„Za šest dana ako nastave ovakvim korakom“, reče Muhamed.
Moj otac preblede. „Koliko boraca možemo da okupimo za tako
kratko vreme?“
„Najviše tri hiljade“, reče Omer. Oči su mu bile izbuljene i
prazne, kao da posmatraju neki prizor koji se odigrava, ali koji drugi
ne mogu da vide.
„Tri hiljade. Time otpada mogućnost da im izađemo u susret kao
što smo uradili kod Uhuda“, reče Muhamed. „Jedina nada nam je da
ostanemo ovde i dopustimo im da postave opsadu.“
„Alaha mi, to neće biti opsada, već napad! Vojska te veličine sve
će nas poklati.“ Omer obrisa lice maramicom pa priljubi obraz uz
hladan zid.
„Jä, Omere, da li bi Alah dozvolio da umet bude uništen?“, tiho
reče Muhamed. „Da li bi nas doveo u Medinu samo da nas desetkuju
Kurejšije? Ne. Možemo da ih nadjačamo.“
„Imamo prijatelje u Abisiniji, ali oni ne mogu da nam se tako
brzo priključe“, kaza Omer.
„Možemo li da se borimo dok ne stignu Abisinjani?“, upita moj
otac.
Omer se hrapavo nasmeja. „U sukobu trojice, i više, na jednoga,
bez bedema između nas? Možemo mi da odbijemo napadača i za
deset minuta, ako je volja Alahova.“
„Da smo obučavali žene da se bore, sad bismo bili brojniji“, reče
Muhamed.
221
„A potom, kad se bitka svrši, da li bi one bacile oružje i ponovo
nam se pokorile? Ja u takvu opasnost ne želim da se upuštam“, reče
Omer.
„Kurejšije prete da će poklati čak i novorođenčad“, naglasi moj
otac. „Koja bi to majka ostavila decu kako bi išla u boj?“
„Vidim samo dva izlaza“, reče Omer. „Da napustimo grad ili da
se pripremimo za smrt.“
„Da napustimo grad? A kuda da idemo?“, upita moj otac.
„Možda bismo uspeli da se sakrijemo u planinama, ali koliko bi
dugo to trajalo?“, reče Muhamed.
„Istinu zboriš. Ebu-Sufjan je rešio da okonča islam. Alaha mi,
njega proždire mržnja! On je šejtan u ljudskom obličju!“ Omer
razmahnu pesnicom.
„Možda će Bog poslati oluju da ih satre“, turobno reče moj otac.
„Ili bujicu da ih sve podavi.“
„Pitam se imamo li vremena da dignemo zid“, kaza Muhamed.
„Trebalo bi nam šest dana samo da nadovlačimo kamenja.“ Otac
odmahnu glavom. „Isto bismo mogli i da iskopamo jendek kao što je
to uradio abisinski car, samo što nemamo vode da ga napunimo.“
Sad je bio trenutak da ja progovorim. Duboko udahnuh da
primirim uzburkanu krv, pa zatražih od Muhameda dopuštenje.
„Jä, Proroče, vodimo ozbiljne rasprave“, zamumla Omer. „Zar ne
možeš da ućutkaš ženu ni na nekoliko časaka?“
„Imam predlog“, rekoh. „I to dobar.“
„Izvoli, Ajša. Mi smo iscrpli sve svoje ideje.“
„Iskopajmo jendek bez vode“, rekoh. „Ogroman jarak oko
Medine. Ako je dovoljno dubok i širok, zaustaviće svakog ko pokuša
da ga pređe.“
Omer se zacrvene u licu. „Jä, Proroče, razumeš li sad zašto ja
tražim od svojih žena da ćute?“
Usledi duga tišina. Otac se čupkao za bradu. Muhamed se vrati
prozoru i zagleda se u nebo kao da čeka da mu Alah odande
odgovori, Provirih iza paravana, prestavši da dišem, u sebi ga
bodreći da uvidi lepotu mog rešenja.
„Ajšina zamisao je valjana“, reče. „Ogroman jarak bi mogao da
nas spase. Ako ga ispravno iskopamo, niko neće biti u stanju da
prodre u Medinu. Hvala dragom Alahu što mi te je dao, Ajša!“
Muhamed krupnim korakom zađe iza paravana, poljubi me u usta, a
onda iskoči u deo za sedenje, vičući i klikćući! Ja sam se od ponosa
222
osmehivala, znajući da sam se za trunčicu popela na lestvici
Muhamedovog poštovanja. Ako se ovaj jarak pokaže uspešnim, hoće
li smeti da u budućnosti ne zatraži saveta od mene?
„Recite Bilalu da sazove svakog čoveka i dečaka iz umeta“, reče
Muhmed. „Čeka nas silno kopanje. Hvala dragom Alahu! Spaseni
smo.“
Narednih šest dana pripremala sam sebe za bitku. Ovaj će napad,
znala sam, biti taj događaj radi kojeg me je Alah pozvao. Prvi put
sam imala jasan osećaj šta mi je zadatak. Zamišlju s jendekom, već
sam pomogla u odbrani umeta, a sad ću se suprotstaviti neprijatelju
mačem i bodežom, puneći jendek kurejšijskom krvlju. Vreme je da
Ebu-Sufjan konačno plati za ono što je učinio Rehi, i nama ostalima.
Kad se Bilal oglasio da nas pozove u boj, bila sam spremna.
Stavila sam kalpak i pritegla štit koji sam izmolila od Talhe, pa
pripasala mač. Zavukavši kosu pod šlem, izgledala sam kao dečak.
Niko me neće poslati natrag u džamiju da tamo čučim s ostalim
ženama iz umeta — čekajući, bespomoćna, klanicu.
Pojurila sam ulicama; noge su mi trčale, krv tutnjala. Ni
cilikanje, ni povici, ni njištanje, ni zveket metala, ništa nije moglo da
zagluši to dobovanje srca u ušima. Strah mi je stiskao grlo kao zubi
pomahnitalog psa, od njega je grad odzvanjao poput letnje tuče. Od
njega su ljudi prkosno rikali i razmahivali oružjem. Ženama je
udarao u mozak sve dok nisu počele da jecaju pa pobegle kućama,
privijajući sitnu decu uza se. Pored mene protrča Džemila, noseći
dvoje mališana, a očima izbezumljeno tražeći gde da ih sakrije. Svud
su oko nje majke gurale decu na kućna vrata, kroz prozore, pele ih na
visoko drveće, u nadi da osvajač sa zlom u srcu i bodežom u ruci
neće tamo pogledati. Iz čitavog tog meteža vio se miris nalik mirisu
telesnog uzbuđenja, slab ali opor.
Noge su me kao strela nosile ka Muhamedu, koji je pak jurio ka
istočnoj strani grada kao da mu je košulja od dvostrukih veriga laka
poput perceta. U oblacima prašine i uzburkanoj svetini zamalo da ga
izgubim iz vida, ali muški povici mi privukoše pogled na crvenu
perjanicu koju Omer nosi na kalpaku i na očevu sedu kosu, kao i
uvek bez kalpaka sve do poslednjeg mogućeg trenutka.
223
Poslednje što sam na svetu želela jeste da me primete. Ako me
bilo ko prepozna, poslaće me kući i smestiti u džamiju, pod stražu,
kako bi bili sigurni da ću tamo i ostati. Nije za mene da sedim
predajući se sudbini, niti da od brige kršim ruke. Alah me je odabrao
da se borim, ne da se krijem kao devojčica. A posle one propasti sa
Safvanom, treba i da se dokažem pred umetom.
Sakrila sam se iza jedne kamenčine velike poput slona, pa
izvirila nastojeći da vidim je li stigla kurejšijska vojska, no visok
bedem od zemlje zaklanjao mi je pogled na pustinju. Pritegnuh štit
oko ruke, pa se popeh na jedan glog. Odjeknu povik, i tada, kao kad
bujica provali kroz veliki nasip Marib, preko naspramnog grebena
pokulja more ljudi. Naši borci se uspuzaše na položaje iza bedema,
obrazujući stroj čitavom širinom, sve do visokog kamenog zida koji
opasuje četvrt Kurejza, jednog od malobrojnih jevrejskih plemena
koji su ostali u Medini. Zakleli su se umetu na savezništvo, ali neće
se boriti uz nas, pošto neće da ubijaju svoje sunarodnike Nadire i
Kajnuke.
Naši odredi stajali su ćutke, sa spremnim lukovima i strelama,
dok se zemlja pred nama crnela kao od mrava — nadirali su s
halabukom, zajapureni od želje da nam proliju krv, a konji su im
njištali i kolutali očima. Stegoh balčak mača i zaklonih se štitom,
pripremajući se za borbu. Kad su se napadači primakli toliko da smo
im gotovo osećali dah na licu, zakočili su, zureći u ogromni jendek
koji su naši iskopali — jarugu široku i dugačku kao vadi ili rečno
korito, a koju je nemoguće preći.
„Zašto ste stali, budale?“, zatutnja Ebu-Sufjan s konja,
prelivajući se preko sedla kao džak sa zrnevljem. Za trunku pa da
prekasno vidi jendek što je zjapio poput groba. Cimnu uzde,
zaustavivši konja na samom rubu.
Spusti se zatim na zemlju i ostade na ivici jendeka, zagledan u
naš rad kriveći usta od gađenja.
„Muhamede sine Abdulaha ibn al-Mutaliba!“ dreknu. „Kakvu si
to kukavičku ujdrmu smislio da održiš moju vojsku na rastojanju?“
„Jä, Ebu-Sufjane, mislio si da ćeš nas iznenaditi. Ali mi smo ti
koji imaju iznenađenje“, doviknu mu Muhamed.
„Ovo nije časna bitka. Zašto ne izađete pa da se borite kao
muškarci, a ne da čučite iza ove rupe na koju ste džabe gubili vreme?
Ili se plašite da vas vaš ljubljeni Alah neće zaštititi?“
224
„Alah nas već štiti“, reče Muhamed. „Šta misliš, čija je zasluga
ovaj čudesni jendek?“ Naši zaurlaše, izvikujući hvale Bogu. Neko
ispali strelu uvis, preko opkopa; ona se vinu u luku i pade među
napadače. Usledi još strela, sikćući poput zmija i prepadajući konje.
Začu se vrisak i videh čoveka kao pada postrance sa strelom
zarivenom u grlo. Neki konj zanjišta i prope se, probodenih sapi.
Gvozdeno more ljudi burkalo se i dizalo se dok su se plašljiva
živinčad batrgala i okretala bočno, zbacujući jahače na tle ili preko
ivice jendeka, pravo u grob.
Drvetu na kom sam stajala pritrča Alija. „Šta ti radiš tamo?“,
zareža. Pokušah da mu odgovorim, ali damar mi je gušio grlo. Od
svih na svetu, zar baš on ovde da me otkrije? Siđoh s drveta da se
sučelim s njegovim besom, ali toliko je bio zauzet bitkom da mi
samo naredi da se gubim kući.
Psujući, kao oluja poleteh ka džamiji. Kako sam mogla da
dozvolim da me tako primeti? Mislila sam da će Alija biti na
jendeku, sa svojim odredima. Reći će Muhamedu da sam prekršila
propis hidžaba, te ću opet izgubiti Muhamedovo poverenje. Sad će
moj muž sigurno da pošalje stražara koji će me sprečiti da napuštam
džamiju; osudiće me da sedim kod kuće i kršim ruke dok izvan naših
zidova besni bitka.
Kad sam kasnije u toku dana videla Muhameda u dvorištu, izraz
lica mu je bio ozbiljan, ali — hvala dragom Alahu! — ne i jarostan.
„Divim se tvojoj hrabrosti, Ajša“, reče. „Ali svojom zamišlju s
jendekom već si mnogo pomogla našoj samoodbrani.“
„Kako je uopšte moguće da uradim dovoljno za tebe?“ Obrisah
znoj što mi je izbio po nausnici.
„Kad bi tebe pozledili, i mene bi pozledili“, reče on. „Molim te,
Ajša, ostani ovde da čuvaš džamiju. Naše žene i decu smiriće što ih ti
štitiš.“
U dvorište ututnja Omer zvekećući verižnom košuljom, pa
Zgrabi Muhameda za bradu. Oči su mu delovale potreseno, kao da je
neko upravo umro. Prestadoh da dišem.
„Vođa Nadira Hujej ušao je na kapiju Kurejza“, reče. „Ta
njegova poseta može da ima samo jedan razlog: prodor u Medinu.“
Muhamed odmahnu glavom. „Kurejzi su mi dali tvrdu veru da će
u ovom sukobu ostati po strani. Njihov vođa Ka’ab je čovek reči.
225
„Ali isto tako i mrzi da se bori“, kaza Omer, „Kad bi ugledao
deset hiljada ljudi na kapiji, da li bi ga to navelo da prekrši sporazum
s nama?“
Već drugi put tog dana videh kako Muhamedovim licem preleće
tamno krilo straha.
„Ako vojska uspe da prođe na kapiju Kurejza, umet je osuđen na
propast“ reče. „Alaha mi, Omere, nadam se da se varaš.“ U kosi i
bradi mu se kao čarolijom ukazaše sede vlasi. Koža pod očima mu
omlitavi. Ode vukući noge, pogurenih ramena, vrteći glavom i nešto
mrmljajući.
„Jä, mužu moj!“, viknuh. „Kuda ćeš?“
„Da se molim“, reče on. „A isto predlažem i vama oboma.“
Sprema se oluja
Medina, mart 627.
pustinji, samum je najstrašnija oluja. To je smrtonosni vetar
koji nosi pesak i diže ga u stubove koje mi nazivamo
zauba’ah. Ti „zlodusi“ šibaju nebo, zaklanjaju sunce, i
pretvaraju pesak u besnu buru nalik na more što juriša. Samum leti
pustinjom kao najproždrljivija zver, guta sve pred sobom, usrkuje
kuće pa ih pljuje, potom čisti zube drvećem iščupanim iz korena.
Prizor tih nesagledivih stubova uskovitlane prašine nateraće čak i
najbezbožnijeg pustinjskog putnika da padne na kolena i moli se, jer
oni koje zadesi sreća da izbegnu razornu silu zauba’aha izvesno će
umreti još i mučnijom smrću — od gušenja poludelim peskom što se
uspinje i obrušava u ogromnim talasima, sve zasipajući dinama
visokim gotovo isto koliko i ti žuti prašljivi oblaci.
Malobrojni prežive samum. Oni koji su ga nekim čudom
preživeli počinju priču trenutkom kad su prvi put ugledali zauba’ah,
tamo gde se kule vihora dotiču vrhovima, i usisavaju zvezde iza
samoga nebeskog svoda i čupaju srce zemlje. Iako smo sedeli u
mojoj kolibi, a napolju sunce iskrilo na nebu bez oblačka, u
Muhamedovim raširenim zenicama videla sam sliku zauba’ah onoga
dana kad mu je Safvan rekao da je video da se na jugu sprema oluja.
Stajao je tamo, u mojoj sobi, Safvan, moj drug u igri iz
detinjstva, a odnedavno i moj izdajnik. Iza paravana, ključala sam
dok sam ga posmatrala kako se klanja Muhamedu; lice mu i nije
toliko lepo, shvatih sada. Jesu li bile meni namenjene te pepeljaste
senke na njegovom licu, meni koju je namamio do samog ruba
ponora, a onda me ostavio da visim? Streljala sam ga pogledom,
drhteći kao napet luk sa strelom besa zapetom o tetivu. No takođe
sam znala i to da ne treba samo njega kriviti za ono što se dogodilo.
To se zove ‘ljubav’. Možda ćeš je jednoga dana i ti okusiti.
Koliko god da mi je bilo bolno to da priznam, Zejneba je o meni
U
219
govorila istinu. Tačno je da o ljubavi moram mnogo da naučim.
Volela sam Muhameda, ali sad sam shvatila da je ljubav više od
pukog osećanja. Ljubav je nešto što činiš za drugoga, kao što je
Zejneba mene branila kako ne bi pozledila Muhameda. Ljubav je
nešto što ću odsad pa nadalje za Muhameda iskazivati na delu.
Je li se Safvan naučio pameti? Sudeći po žalosnim pogledima
koje je upućivao u mom pravcu, odgovor je bio odričan. Kad bi mu
se ukazala prilika, opet bi odjahao sa mnom, vodeći me sudbini koja
bi bila u mojoj vlasti onoliko koliko i da sam kamila. A ako bi nas
ponovo uhvatili, on bi opet iščezao prepuštajući me mom udesu, baš
kao što ja zamalo nisam prepustila Muhameda njegovom udesu. Kad
sam to shvatila, ožeže me stid.
Uzevši abdest, (obredno pranje kod muslimana) Muhamed stavi
turban na glavu i dade Safvanu znak da sedne s njime.
„Jä, Proroče“, kaza Safvan, „nije sad vreme za sedanje.“ Usne su
mu bile pobelele, a od hitnje u njegovim očima strah mi ustalasa krv.
„Donosim mučne vesti. Ebu-Sufjan se kreće ka Medini s vojskom od
deset hiljada ljudi.“
„Deset hiljada?“ Muhamed se uhvati za prozorsku dasku. „Zar
sad u Meki ima toliko ljudi?“
„S njima stupaju i Nadiri. A takođe i Kajnuci.“ Jevrejska
plemena koje je Muhamed proterao jer su mu radila o glavi. Alija je
zahtevao da ih pobiju, ali Muhamed nije dao. Naša milost će ih
preobraziti u saveznike. Samo što su umesto toga, nažalost, postali
Ebu-Sufjanovi saveznici.
„Takođe— uz njih su i Gatafani.“
Usne mi se izviše, iako u ovim vestima nisam nalazila ničeg
smešnog. Da sam pošla sa Safvanom, on i ja bismo sad bili s njima,
pristizali bismo da napadnemo naš umet. Kad sam to shvatila, usta
mi se ispuniše gorčinom.
Muhamed je zurio kroz prozor kao da se upinje da vidi vojsku što
nailazi. „Šta žele, Safvane?“
„Da nas sve pobiju — čak i decu.“, reče Safvan. „Čuo sam
njihove pesnike gde predskazuju kako će muslimanska krv teći
ulicama.“
Muhamedu je, dok je šetkao tamo-amo, kljucala žila na čelu. „Da
nas sve pobiju?“, zareža. „Zar Ebu-Sufjan nikad neće steći pameti?
Ovim činom gleda u lice vlastitu smrt.“
220
Zatim posla Safvana da pozove moga oca i Omera. Ja poleteh iz
svoga skrovišta da zarijem lice u njegovu mirisnu bradu.
„Deset hiljada ljudi?“, izustih. „Može li i sam Alah da pobedi
toliku vojsku?“
„Biće nam potrebno čudo. Da sam samo budnije pazio! Mogli
smo pozvati pomoć. Mogli smo sagraditi zid da nas štiti sa istoka.“
Visoke litice i crne stene okružuju Medinu s tri strane, ali na istoku
se poput mora proteže široka, ravna pustinja uza sam rub našeg
grada-oaze.
Nešto mi tada sinu — i reših da to obelodanim. Eto mi prilike da
pomognem Muhamedu i svom umetu! Srce mi zalupa od uzbuđenja,
ali pre nego što sam stigla da progovorim, uđoše Omer i moj otac,
što me otera natrag iza paravana dok imMuhamed saopšti novosti.
„Deset hiljada!“ Ocu je glas drhtao kao u nekog starog šejha.
„Koliko brzo će stići?“
„Za šest dana ako nastave ovakvim korakom“, reče Muhamed.
Moj otac preblede. „Koliko boraca možemo da okupimo za tako
kratko vreme?“
„Najviše tri hiljade“, reče Omer. Oči su mu bile izbuljene i
prazne, kao da posmatraju neki prizor koji se odigrava, ali koji drugi
ne mogu da vide.
„Tri hiljade. Time otpada mogućnost da im izađemo u susret kao
što smo uradili kod Uhuda“, reče Muhamed. „Jedina nada nam je da
ostanemo ovde i dopustimo im da postave opsadu.“
„Alaha mi, to neće biti opsada, već napad! Vojska te veličine sve
će nas poklati.“ Omer obrisa lice maramicom pa priljubi obraz uz
hladan zid.
„Jä, Omere, da li bi Alah dozvolio da umet bude uništen?“, tiho
reče Muhamed. „Da li bi nas doveo u Medinu samo da nas desetkuju
Kurejšije? Ne. Možemo da ih nadjačamo.“
„Imamo prijatelje u Abisiniji, ali oni ne mogu da nam se tako
brzo priključe“, kaza Omer.
„Možemo li da se borimo dok ne stignu Abisinjani?“, upita moj
otac.
Omer se hrapavo nasmeja. „U sukobu trojice, i više, na jednoga,
bez bedema između nas? Možemo mi da odbijemo napadača i za
deset minuta, ako je volja Alahova.“
„Da smo obučavali žene da se bore, sad bismo bili brojniji“, reče
Muhamed.
221
„A potom, kad se bitka svrši, da li bi one bacile oružje i ponovo
nam se pokorile? Ja u takvu opasnost ne želim da se upuštam“, reče
Omer.
„Kurejšije prete da će poklati čak i novorođenčad“, naglasi moj
otac. „Koja bi to majka ostavila decu kako bi išla u boj?“
„Vidim samo dva izlaza“, reče Omer. „Da napustimo grad ili da
se pripremimo za smrt.“
„Da napustimo grad? A kuda da idemo?“, upita moj otac.
„Možda bismo uspeli da se sakrijemo u planinama, ali koliko bi
dugo to trajalo?“, reče Muhamed.
„Istinu zboriš. Ebu-Sufjan je rešio da okonča islam. Alaha mi,
njega proždire mržnja! On je šejtan u ljudskom obličju!“ Omer
razmahnu pesnicom.
„Možda će Bog poslati oluju da ih satre“, turobno reče moj otac.
„Ili bujicu da ih sve podavi.“
„Pitam se imamo li vremena da dignemo zid“, kaza Muhamed.
„Trebalo bi nam šest dana samo da nadovlačimo kamenja.“ Otac
odmahnu glavom. „Isto bismo mogli i da iskopamo jendek kao što je
to uradio abisinski car, samo što nemamo vode da ga napunimo.“
Sad je bio trenutak da ja progovorim. Duboko udahnuh da
primirim uzburkanu krv, pa zatražih od Muhameda dopuštenje.
„Jä, Proroče, vodimo ozbiljne rasprave“, zamumla Omer. „Zar ne
možeš da ućutkaš ženu ni na nekoliko časaka?“
„Imam predlog“, rekoh. „I to dobar.“
„Izvoli, Ajša. Mi smo iscrpli sve svoje ideje.“
„Iskopajmo jendek bez vode“, rekoh. „Ogroman jarak oko
Medine. Ako je dovoljno dubok i širok, zaustaviće svakog ko pokuša
da ga pređe.“
Omer se zacrvene u licu. „Jä, Proroče, razumeš li sad zašto ja
tražim od svojih žena da ćute?“
Usledi duga tišina. Otac se čupkao za bradu. Muhamed se vrati
prozoru i zagleda se u nebo kao da čeka da mu Alah odande
odgovori, Provirih iza paravana, prestavši da dišem, u sebi ga
bodreći da uvidi lepotu mog rešenja.
„Ajšina zamisao je valjana“, reče. „Ogroman jarak bi mogao da
nas spase. Ako ga ispravno iskopamo, niko neće biti u stanju da
prodre u Medinu. Hvala dragom Alahu što mi te je dao, Ajša!“
Muhamed krupnim korakom zađe iza paravana, poljubi me u usta, a
onda iskoči u deo za sedenje, vičući i klikćući! Ja sam se od ponosa
222
osmehivala, znajući da sam se za trunčicu popela na lestvici
Muhamedovog poštovanja. Ako se ovaj jarak pokaže uspešnim, hoće
li smeti da u budućnosti ne zatraži saveta od mene?
„Recite Bilalu da sazove svakog čoveka i dečaka iz umeta“, reče
Muhmed. „Čeka nas silno kopanje. Hvala dragom Alahu! Spaseni
smo.“
Narednih šest dana pripremala sam sebe za bitku. Ovaj će napad,
znala sam, biti taj događaj radi kojeg me je Alah pozvao. Prvi put
sam imala jasan osećaj šta mi je zadatak. Zamišlju s jendekom, već
sam pomogla u odbrani umeta, a sad ću se suprotstaviti neprijatelju
mačem i bodežom, puneći jendek kurejšijskom krvlju. Vreme je da
Ebu-Sufjan konačno plati za ono što je učinio Rehi, i nama ostalima.
Kad se Bilal oglasio da nas pozove u boj, bila sam spremna.
Stavila sam kalpak i pritegla štit koji sam izmolila od Talhe, pa
pripasala mač. Zavukavši kosu pod šlem, izgledala sam kao dečak.
Niko me neće poslati natrag u džamiju da tamo čučim s ostalim
ženama iz umeta — čekajući, bespomoćna, klanicu.
Pojurila sam ulicama; noge su mi trčale, krv tutnjala. Ni
cilikanje, ni povici, ni njištanje, ni zveket metala, ništa nije moglo da
zagluši to dobovanje srca u ušima. Strah mi je stiskao grlo kao zubi
pomahnitalog psa, od njega je grad odzvanjao poput letnje tuče. Od
njega su ljudi prkosno rikali i razmahivali oružjem. Ženama je
udarao u mozak sve dok nisu počele da jecaju pa pobegle kućama,
privijajući sitnu decu uza se. Pored mene protrča Džemila, noseći
dvoje mališana, a očima izbezumljeno tražeći gde da ih sakrije. Svud
su oko nje majke gurale decu na kućna vrata, kroz prozore, pele ih na
visoko drveće, u nadi da osvajač sa zlom u srcu i bodežom u ruci
neće tamo pogledati. Iz čitavog tog meteža vio se miris nalik mirisu
telesnog uzbuđenja, slab ali opor.
Noge su me kao strela nosile ka Muhamedu, koji je pak jurio ka
istočnoj strani grada kao da mu je košulja od dvostrukih veriga laka
poput perceta. U oblacima prašine i uzburkanoj svetini zamalo da ga
izgubim iz vida, ali muški povici mi privukoše pogled na crvenu
perjanicu koju Omer nosi na kalpaku i na očevu sedu kosu, kao i
uvek bez kalpaka sve do poslednjeg mogućeg trenutka.
223
Poslednje što sam na svetu želela jeste da me primete. Ako me
bilo ko prepozna, poslaće me kući i smestiti u džamiju, pod stražu,
kako bi bili sigurni da ću tamo i ostati. Nije za mene da sedim
predajući se sudbini, niti da od brige kršim ruke. Alah me je odabrao
da se borim, ne da se krijem kao devojčica. A posle one propasti sa
Safvanom, treba i da se dokažem pred umetom.
Sakrila sam se iza jedne kamenčine velike poput slona, pa
izvirila nastojeći da vidim je li stigla kurejšijska vojska, no visok
bedem od zemlje zaklanjao mi je pogled na pustinju. Pritegnuh štit
oko ruke, pa se popeh na jedan glog. Odjeknu povik, i tada, kao kad
bujica provali kroz veliki nasip Marib, preko naspramnog grebena
pokulja more ljudi. Naši borci se uspuzaše na položaje iza bedema,
obrazujući stroj čitavom širinom, sve do visokog kamenog zida koji
opasuje četvrt Kurejza, jednog od malobrojnih jevrejskih plemena
koji su ostali u Medini. Zakleli su se umetu na savezništvo, ali neće
se boriti uz nas, pošto neće da ubijaju svoje sunarodnike Nadire i
Kajnuke.
Naši odredi stajali su ćutke, sa spremnim lukovima i strelama,
dok se zemlja pred nama crnela kao od mrava — nadirali su s
halabukom, zajapureni od želje da nam proliju krv, a konji su im
njištali i kolutali očima. Stegoh balčak mača i zaklonih se štitom,
pripremajući se za borbu. Kad su se napadači primakli toliko da smo
im gotovo osećali dah na licu, zakočili su, zureći u ogromni jendek
koji su naši iskopali — jarugu široku i dugačku kao vadi ili rečno
korito, a koju je nemoguće preći.
„Zašto ste stali, budale?“, zatutnja Ebu-Sufjan s konja,
prelivajući se preko sedla kao džak sa zrnevljem. Za trunku pa da
prekasno vidi jendek što je zjapio poput groba. Cimnu uzde,
zaustavivši konja na samom rubu.
Spusti se zatim na zemlju i ostade na ivici jendeka, zagledan u
naš rad kriveći usta od gađenja.
„Muhamede sine Abdulaha ibn al-Mutaliba!“ dreknu. „Kakvu si
to kukavičku ujdrmu smislio da održiš moju vojsku na rastojanju?“
„Jä, Ebu-Sufjane, mislio si da ćeš nas iznenaditi. Ali mi smo ti
koji imaju iznenađenje“, doviknu mu Muhamed.
„Ovo nije časna bitka. Zašto ne izađete pa da se borite kao
muškarci, a ne da čučite iza ove rupe na koju ste džabe gubili vreme?
Ili se plašite da vas vaš ljubljeni Alah neće zaštititi?“
224
„Alah nas već štiti“, reče Muhamed. „Šta misliš, čija je zasluga
ovaj čudesni jendek?“ Naši zaurlaše, izvikujući hvale Bogu. Neko
ispali strelu uvis, preko opkopa; ona se vinu u luku i pade među
napadače. Usledi još strela, sikćući poput zmija i prepadajući konje.
Začu se vrisak i videh čoveka kao pada postrance sa strelom
zarivenom u grlo. Neki konj zanjišta i prope se, probodenih sapi.
Gvozdeno more ljudi burkalo se i dizalo se dok su se plašljiva
živinčad batrgala i okretala bočno, zbacujući jahače na tle ili preko
ivice jendeka, pravo u grob.
Drvetu na kom sam stajala pritrča Alija. „Šta ti radiš tamo?“,
zareža. Pokušah da mu odgovorim, ali damar mi je gušio grlo. Od
svih na svetu, zar baš on ovde da me otkrije? Siđoh s drveta da se
sučelim s njegovim besom, ali toliko je bio zauzet bitkom da mi
samo naredi da se gubim kući.
Psujući, kao oluja poleteh ka džamiji. Kako sam mogla da
dozvolim da me tako primeti? Mislila sam da će Alija biti na
jendeku, sa svojim odredima. Reći će Muhamedu da sam prekršila
propis hidžaba, te ću opet izgubiti Muhamedovo poverenje. Sad će
moj muž sigurno da pošalje stražara koji će me sprečiti da napuštam
džamiju; osudiće me da sedim kod kuće i kršim ruke dok izvan naših
zidova besni bitka.
Kad sam kasnije u toku dana videla Muhameda u dvorištu, izraz
lica mu je bio ozbiljan, ali — hvala dragom Alahu! — ne i jarostan.
„Divim se tvojoj hrabrosti, Ajša“, reče. „Ali svojom zamišlju s
jendekom već si mnogo pomogla našoj samoodbrani.“
„Kako je uopšte moguće da uradim dovoljno za tebe?“ Obrisah
znoj što mi je izbio po nausnici.
„Kad bi tebe pozledili, i mene bi pozledili“, reče on. „Molim te,
Ajša, ostani ovde da čuvaš džamiju. Naše žene i decu smiriće što ih ti
štitiš.“
U dvorište ututnja Omer zvekećući verižnom košuljom, pa
Zgrabi Muhameda za bradu. Oči su mu delovale potreseno, kao da je
neko upravo umro. Prestadoh da dišem.
„Vođa Nadira Hujej ušao je na kapiju Kurejza“, reče. „Ta
njegova poseta može da ima samo jedan razlog: prodor u Medinu.“
Muhamed odmahnu glavom. „Kurejzi su mi dali tvrdu veru da će
u ovom sukobu ostati po strani. Njihov vođa Ka’ab je čovek reči.
225
„Ali isto tako i mrzi da se bori“, kaza Omer, „Kad bi ugledao
deset hiljada ljudi na kapiji, da li bi ga to navelo da prekrši sporazum
s nama?“
Već drugi put tog dana videh kako Muhamedovim licem preleće
tamno krilo straha.
„Ako vojska uspe da prođe na kapiju Kurejza, umet je osuđen na
propast“ reče. „Alaha mi, Omere, nadam se da se varaš.“ U kosi i
bradi mu se kao čarolijom ukazaše sede vlasi. Koža pod očima mu
omlitavi. Ode vukući noge, pogurenih ramena, vrteći glavom i nešto
mrmljajući.
„Jä, mužu moj!“, viknuh. „Kuda ćeš?“
„Da se molim“, reče on. „A isto predlažem i vama oboma.“
23 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:55 pm
Margita
Administrator
20.
Smrtonosni vetar
Dvadeset pet dana kasnije
vadeset pet dana koji su kao dvadeset pet godina. Strah je
zadobio prisan ukus, svakog dana nam se mešao s hlebom.
Sevda je u svako svanuće plakala, ubeđena da će joj biti
poslednje. Hafsa se krila u svojoj kolibi i nije htela da se pojavi, već
je jela tamo sama. Zejneba je streljala očima svakoga ko se usudi i da
je pogleda. Um-Salama je držala decu na krilu i po čitav dan ih
ljuljuškala, pevušeći neku setnu pesmu i izazivajući im strah od kog
su bledeli.
Ja sam pak svakog jutra oštrila mač. „Ima da izližeš to sečivo!“,
prasnu jednom Zejneba.
„Onda ću se boriti tvojim jezikom“, uzvratih. „Oštriji je od
svakog mača.“
Nije se nasmejala. Niko se nije smejao dok je trajalo tih dvadeset
pet dana. Čak su i deca izgubila vedrinu: umesto da trče, hodala su, a
ustašca su im podrhtavala. Odnosila sam Hafsi obroke da joj olakšam
crno raspoloženje, ali u odnosu na njene tamne podočnjake i slabašan
glas kuhinjski šator delovao je kao da je u njemu praznik.
Deset hiljada ubica čekalo je ispred našeg grada. Igrali su se s
nama onako kako se mačka igra s lovinom pre nego što nasrne.
Smejući nam se, pišali su i olakšavali se u jendek. Pretili su da će
ispeći i pojesti našu decu, raspredajući o tome kako će im meso biti
meko i jadajući se kako će im gadan biti taj njihov muslimanski
ukus. Pevali su podrugljive pesme o Muhamedovim ženama i šta će
sve da nam rade pre nego što nas ubiju. Glumili su lažne borbe
između Kurejšija i pravovernih — gde „pravoverni“ skiče i grokću
kao svinje.
„Ovakvo poniženje više se ne da izdržati“, gunđao je Alija
Muhamedu krajem svakog dugog dana posmatranja neprijateljevih
D
227
izigravanja. „Kad bi nas samo pustio da ih napadnemo strelama,
vratili bi se u svoj logor.“
„Čuvaj strele“, odgovarao je Muhamed. „Još nam može zatrebati
oružje. Ebu-Sufjan deluje rešeno da nađe načina da uđe.“
I uistinu, našao je način — kako smo saznali dvadeset petog
dana. Upravo tad je i došao Safvan u džamiju, s vestima: Ka’ab,
predvodnik plemena Kurejza, pristao je da otvori kapiju napadaču.
„Moj izvor vesti medu Gatafanima kaže da Ebu-Sufjan priprema
odrede“, rekao je Muhamedu.
Posmatrajući i slušajući iz kolibe, naslonila sam se na dovratak,
ošamućena od straha. Ebu-Sufjan priprema odrede — da nas sve
pobije.
„Ne mogu da poverujem u to o Ka’abu.“ Muhamed odmahnu
glavom. „Pre manje od godinu dana ispio je sa mnom činiju mleka i
obećao savezništvo.“
„Ali njegovi su naraštajima bili saveznici s Nadirima pre nego
što smo mi došli“, kaza Alija. „A onda smo Nadire prognali.“
„Sad se Ka’ab plaši da ćeš isto da uradiš i s Kurejzima“, ubaci se
Safvan.“
„Još i gore ćemo stvari uraditi toj izdajničkoj psetadi!“, dreknu
Alija. Konačno jednom i ja s njime da se složim. Ako nekim čudom
preživimo ovaj strah i trepet, lično ću s radošću da otfikarim Ka’abu
glavu.
Muhamed se izvini rekavši da ide da se moli, pa zamoli Aliju da
u medžlisu okupi ahsabe i da nađe Safvanu nešto za jelo.
„Neće biti preobilno“, reče Alija. „Zalihe su nam gotovo na
izmaku.“
„Gladni su i napadači“, usvrati Safvan. „Ebu-Sufjan im je obećao
laku pobedu, pa su poneli hrane samo za dve nedelje.“ Na to se
isceri. „Naravno, ratnici beduini navikli su da gladuju, ali treba da
čujete kako Kurejšije kukumavče.“ Sevnuh očima zbog tog njegovog
podsmevanja. Da nije mene bilo, upravo bi se sada sam spremao da
napadne na Medinu.
Muhamed zahvali Safvanu te ode. Alija ode da sazove ahsabe,
obećavši da neće dugo. Ostavljen sam u džamiji, Safvan polete
pogledom ka mojim vratima žurno ih zatvorih, a kad je pokucao,
odbih da otvorim.
„Srce mi još čezne za tobom, Ajša“, reče Safvan kroz vrata.
228
„Zato si me onda ostavio da se sama suočim s umetom?“,
prigušeno odgovorih.
„Prorok me je poslao iz grada. Nije želeo da svojim prisustvom
podsećam ovdašnje ljude na noć koju smo ti i ja proveli zajedno u
pustinji.“
„Pa si tako otišao svojim starim prijateljima Gatafanima.“
„Alaha mi! Prorok je tražio da uhodim šta pregovaraju s Ebu-
Sufjanom. Inače te ne bih ostavio, Ajša.“
Ćutala sam. Mada mi se srce jeste otkravilo prema njemu —
malčice.
„Nadam se da ćeš mi oprostiti“, reče. „Voleo bih da ostanemo
prijatelji.“
Iz oka mi kliznu suza. „To nikad ne može biti“, promrmljah.
Posle toga, zavlada tišina. Safvan je otišao.
Dugo sam sedela na jastucima, oplakujući naša izgubljena
detinjstva. Koliko smo nevini tada bili, zamišljajući život lišen svih
stega! Uistinu, sudbine su nam dodeljene još na rođenju. Možda
jesmo sposobni da preoblikujemo budućnost, ali ne možemo joj
umaći koliko god daleko da odjašemo u pustinju.
Sad kad se činilo da mi se vlastita sudbina bliži kraju, još jednom
sam sagledala nemogućnost bekstva. Ako me danas čeka smrt, onda
nek tako i bude. Ne mogu da pobegnem od svoje sudbine, niti to
želim. Ali mogu hrabro da nastupim, vitlajući mačem, boreći se do
samog kraja. Progutah suze prikupljajući hrabrost. Ako Kurejšije
napadnu, neću da me zateknu kako jecam i preklinjem za milost!
Boriću se onako kako ti trbušasti trgovci nikad nisu videli ženu da se
bori.
Pripasah mač, pa se uputih ka medžlisu da čujem šta muškarci
pričaju.
„Neprijateljski odredi se gomilaju na jendeku“, derao se Alija.
Koliko god da je hučao i bučao, nije mogao da prikrije strah u glasu.
Dok sam stajala ispred medžlisa, kolena počeše tako snažno da mi se
tresu da su se sudarala.
Muhamed uhvati Aliju za bradu i zagrli ga. „Pripremi se za
borbu“, reče. „I imaj vere u Boga.“
Pa žurno krenuše da izlaze na vrata, čak me i ne primećujući.
Kad se pojavi Muhamed, ja mu padoh na grudi. „Dopusti mi da idem
s tobom, habibi“, izustih kroza suze. „Hoću da umrem boreći se uz
tebe.“
229
On me obgrli obema rukama, pa me poljubi u teme. Osećala sam
kako mu srce lupa, kao da će mu iskočiti iz grudi. Telo mu je u mom
zagrljaju podrhtavalo kao maločas odapet luk.
„Ajša moja“, reče. „Ti si moj najhrabriji ratnik. Zato i moraš
ostati u džamiji sa ženama i decom. Možeš da im uliješ hrabrosti.“
„Jaka mi uteha, da čekam na pokolj!“ , kazah pa zaplakah.
„Očekuješ da se nabijemo u džamiju i molimo se za čudo? Makar nas
naoružaj, da pošaljemo neprijatelje u pakao pre nego što izginemo.“
„Tvoja želja, moja zapovest, habibati.“ Glas se kidao. „Poslaći
Talhu sa svim viškom bodeža, mačeva i štitova koje imamo.“
Muhamed me privuče bliže, pa me poljubi s takvom strašću da
sam se zagrcnula hvatajući vazduh kad su mu se usta razdelila od
mojih. Onda popusti stisak, pa me blago odgurnu od sebe.
„Alah nek je s tobom, nevesto-ratnice.“ Pomno je gledao u mene
suznim očima. „Sad idi, pripremi naše žene da se pridruže božjoj
vojsci. Ako se ne vidimo na ovom, videćemo se na onom svetu.“
Kako mi je došlo da zajecam! Hoćemo li svi biti poklani kao
ovce? Ako Muhamed pogine, hoće li mi uopšte i biti do života?
Molim ti se, Bože, čuvaj ga.
Sva cepteći, uđoh u svoju sobu da zadenem bodež i stavim
kalpak. Kad je Talha stigao u džamiju s punim džakom oružja,
uputio mi je prvi osmeh koji sam videla otkako je počela opsada.
„Alaha ti, sestro, nikad lepšeg ratnika nisam video“, kaza.
„Neprijatelji nam imaju sreće što će im grkljane rezati tako ljupka
ruka.“
„Ko će da reže grkljane? Ja ću da im odsecam glave!“,
razmetljivo rekoh. Njemu se osmeh nežno razli kao otopljen maslac,
a oči mu se ovlažiše. Manuvši se svakog propisa o ponašanju,
istegoh se na vrhove prstiju da ga poljubim u obraz, u znak
zahvalnosti na prijateljstvu koje mi je godinama iskazivao.
Kad su žene počele da pristižu, uzeh da im na vratima delim
oružje. „Ne ujeda“, rekoh Um-Ajmani, koja je preplašeno zurila u
svoj mač.
„Možeš slobodno čvrsto da ga uhvatiš, nećeš ga slomiti“, rekoh
Džemili, kojoj je bodež u mlitavoj ruci visio kao ženska vrpca.
„Tako valja, umi“, rekoh majci kad je zgrabila svoje oružje za balčak
i zarila ga, užagrenih očiju, u zamišljenog protivnika.
Utrča Sevda, duvajući i znojeći se. „Hafsa još neće da izađe iz
svoje kolibe“, reče. „Nije mi pošteno da je ostavljamo ovde samu.“
230
Zejneba mi priđe krupnim korakom, sevajući očima. „Šta si to
umislila?“, zapovednički upita. „Jesi li ti supruga božjeg Proroka, ili
obična nadžak-baba kao Um-Umara?“
Zažariše mi se obrazi. „Um-Umara je kod Uhuda spasla
Muhamedu život.“
„Dok si ti jurcala naokolo i pravila od sebe lakrdiju. A gledaj se
samo kakva si sad! Oklopljena od glave do pete kao... kao... kao
muško!“ Pa zgađeno odmahnu glavom.
Isturih bradu, pošto sam već znala koji je povod što se buni. Dok
sam bila proterana u roditeljski dom, Zejneba je bacila oko na
položaj kadune. To je postalo očigledno kad me je prozvala u
vlastitoj kolibi, pred Muhamedom. Naravno, naša borba oko tog
položaja neće biti važna kad nam leševi budu na gomilama ležali po
prašini.
Um-Selema istupi grleći svoju decu Doru i Omera. Njen stariji
sin Selema imao je punih petnaest godina, pa je stupio u borbene
redove, a žensko odojče joj je počivalo na sigurnom, ušuškano u
naručje jedne dojilje beduinke, negde u pustinji.
„Zejneba zbori istinu“, reče ona, upečatljivo smirena za ženu
koja će za koji čas umreti. „Mi žene smo stvorene da dajemo život,
ne da ga uništavamo. Kakav ću uzor biti svojoj deci ako me vide
kako prolivam mušku krv?“
Nisam verovala rođenim ušima. Srce mi zalepeta u grudima kao
ulovljena ptica u sobi. „Uzor? Kome? Ako se ne budemo borile, niko
neće ni preživeti da priča kako si umrla“, rekoh.
„Ja se slažem sa Zejnebom i Um-Selemom.“ Fatima me prostreli
očima, do poslednjeg daha ljubomorna na očevu ljubav. „Ako već
moram da umrem, onda ću umreti dostojanstveno.“
Zgroženo zavrteh glavom, pa spustih vreću s oružjem na pod.
„Radite kako hoćete. Krijte se u ćošku, uz moj blagoslov, kad stignu
naše ubice. Što se mene tiče, nek se priča da je Ajša bint Ebu-Bekir
umrla onako kako je živela — boreći se!“ I izađoh iz džamije,
drhteći od besa, pa pođoh da nađem Hafsu.
Sedela je u najmračnijem uglu svog stana, stežući se ukrštenim
rukama. „Šta nam to Alah radi?“, zavapi.
Poput toploga mleka, grudima mi se razli sažaljenje. Klekoh
pored nje, pa je čvrsto zagrlih. Isprva nije uzvratila, ali kad počeh da
joj pevam, osetih kako joj se telo opušta, a kad joj rekoh da nije ništa
231
ružno kad se neko boji, da se svi bojimo, ona uzdahnu i položi mi
glavu na rame.
„Strah je prirodan“, kazah. „Pitanje samo glasi: šta ćeš s tim
strahom da uradiš?“ Izvadih oružje koje sam joj donela — otmen
izrezbaren bodež s bronzanom držicom i sečivom što je bleskalo čak
i u polumraku njene sobe.
„Nek ti osećanja poteku kroz šake, u ovaj bodež. A onda, kad se
napuni tvojim osećanjima, zarij ga napadaču u trbuh — i posmatraj
kako ti se strah pretače iz tebe u njegove oči dok umire od tvoje
ruke.“
Bojažljivo je prihvatila bodež, pa mu odmerila težinu u ruci.
Zatim ga okrete razgledajući ga. Zari ga napred, u vazduh, pokretom
punim oklevanja. A onda ispusti nož i grunu u plač.
„Ne znam više u šta da verujem. Sva sam pometena.“
Podigoh bodež, pa joj omotah prste oko njegove držice. „Jä,
Hafsa, mnogi su među nama pometeni. Ali jedno svi znamo: svako
kad-tad umre, Tu nemamo izbora. Ali ti i ja imamo moć nad izborom
kako ćemo umreti. Ja bih radije u borbu nego da ropski puzim. A ti?“
U očima joj se nešto uskomeša. Ona ih obrisa rukavom, pa sede
malo pravije.
„Kako se ovo koristi?“, upita dižući bodež. „Hoćeš da mi
pokažeš.“
Ustadoh. „Za nekoliko minuta krećem s časovima borbe.
Pozvana si da nam se priključiš u džamiji.“ Dok sam izlazila iz njene
sobe, već je posezala za ogrtačem.
Vrativši se u džamiju, zaprepastih se jer videh da sve žene, čak i
Zejneba, Um-Selema i Džuvejrija, nespretno barataju mačevima i
štitovima ukraj nogu moje majke, koja je stajala na Muhamedovom
panju-minberu (minber= izdignuto mesto u džamiji odakle imam drži propoved)
i izvikivala na brzinu sklepane stihove o tome kako ćemo neprijatelje
ubijati i klati.
„Jä, Ajša, hodi i održi nam čas!“, viknu umi kad me ugleda kako
nailazim, a Hafsa za mnom u stopu. Pruži ruku, pa me povuče na
panj. Podigoh mač, pa krenuh s poukama. Očas posla, sve su žene u
odaji vežbale borbu mačem i zamišljale sebe kao borce. Po
okrajcima odaje su u grozdovima sedela deca, pljeskajući i navijajući
kao da se nečega igramo.
Na moje oduševljenje, mnoge žene su brzo učile — čak i one
koje su se isprva opirale. Um-Selema se pokazala kao lukav
232
protivnik, dovoljno hladnokrvna da se u bici rukovodi razmišljanjem,
a ne osećanjima. Zejneba je pak bila nagla kao Alija, no bez njegove
umešnosti. Borila se jarosno kao tigar, ali ja sam strepela da se u
pravoj borbi ne bi dugo održala. Moja majka bila je nesavladiva, te
se smejala dok se borila s baksuznom Kutejlom, kao da se nikad u
životu nije bolje provodila. Sevda je sa svojim mačem igrala,
lakonoga i gipka, i s lakoćom je savladala Um-Ajmanu. Odajom su
se razlegali zveket mačeva i stenjanje i vika žena sve dok na kraju
nismo odlučile da prekinemo i predahnemo. Nije nam pametno da se
iznurimo pre nego što počne prava borba.
Ja i iznova živnula Hafsa okupismo decu da nam pomognu u
kuhinjskom šatoru.
„Možemo mirne duše sve da skuvamo“, kaza Hafsa
odmeravajući poslednji naš džak ječma. „Trebaće nam snage za
borbu, a nema svrhe da ostavljamo namirnice Kurejšijama kad se sve
svrši.
Pošto smo se vratile u džamiju noseći ogromne činije s ječmom,
zatekosmo žene prostrte ničice na podu. Moja majka pokaza ka
urminom panju.
„Jä, kćeri, treba nam molitva, a ti da je predvodiš“, reče. Zejneba
ustade i oglasi se nekakvim zvukom negodovanja, ali kad moja
majka prkosno isturi bradu, Zejneba se ponovo spusti na pod. Očima
je u mene zarivala bodeže dok sam se usplahireno pela na minber.
U toj nemoj sobi osećala sam se sićušno kao mrav. Otvorih usta
da počnem molitvu, ali usne su mi se suviše tresle da bih mogla da
izgovorim reči. Kako ja da stojim ovde namesto Muhameda, Proroka
Jednoga boga? No nije li od mene tražio da smirim žene njegovog
umeta? Evo mi prilike da se pokažem dostojnom.
Bože, molim ti se, nadahni me pravim rečima. Ponovo otvorih
usta, a ovog puta reči mi zazvoniše podjednako pobožno kao Bilalovi
pozivi s krova.
„Daj nam potrebne hrabrosti da zaštitimo svoju decu i svoj
umet“, molila sam se. Spokoj se ulivao u mene kao u prazan sud. „S
Tobom na našoj strani, pobedićemo.“
Posle jela, žene su polegale da se odmore, no srca su im bila
isuviše puna straha da bi spavale. Esmin mali Abdulah me je molio
da mu ispričam priču. Sedoh na panj i pružih mu ruke, te mi se on
uspuza na krilo. A onda, obavijena toplinom njegovog daha, krenuh
da kazujem. Pesmu za pesmom, šta god mi je palo na pamet:
233
ljubavne pesme iz starine, stihove iz otkrovenja koja je Alah saopštio
Muhamedu, pesme o junačkim delima na Bedru i Uhudu, pesme o
čežnji za Mekom, našom rodnom grudom, na šta se džamija ispuni
šmrktanjem i suzama.
A onda se spolja začu tutnjava nalik topotu hiljadu i jednog
konja. Presekoh se od straha stižu! Bliži se kraj! Suze mi navreše na
oči dok sam se opraštala s ostalima, ali tad se razdrmah. Ako neko
poživi da pripoveda ovu priču, reći će da je Ajša umrla kao borac,
snažna i ponosita, a ne jecajući od straha i samosažaljenja.
Sevda zavapi. Fatimino odojče se raskmeča. Ja podigoh usnulog
Abdulaha i odneh ga Esmi. Oči moje sestre bile su vlažne, sjajne od
straha. Popeh se natrag na panj, pa isukah mač iz kanije. On mi
zapeva i uzdrhta u ruci, a za njim zapevaše mačevi svud oko mene,
kako su se dizali uvis.
Stajale smo tu u mestu — satima, činilo se — i njuškale vazduh
kao psi kad osete lovinu, osluškivale snažni bat prvih koraka, gledale
kad će se pojaviti te krvožedne oči. Krv mi je jurila telom,
odbrojavajući vreme. Čula sam kako žene oko mene dišu, osećala
miris ječma koji smo jele i prašine koju smo uskovitlale nogama.
Vazduh je bio neprirodno hladan, iako mi se čitavo telo kupalo u
znoju. Ježeći se, stisnuh vilice kako mi zubi ne bi cvokotali.
Tad se pred ulazom u džamiju začu zveket i jauci. Ukočih se,
iščekujući napad — ali ništa se ne dogodi. Naprezala sam uši
osluškujući, ali čulo se samo otegnuto, gromko urlikanje što je
opadalo i dizalo se kao Crveno more.
Klecavih nogu, siđoh s panja i polako prođoh kroz odaju,
vrludajući između stisnutih, napetih žena, okruženih dahom ulja
kojima su se jutros namirisale, ne znajući da će im današnji dan biti
poslednji. Džamiju su ispunjavali dugački, hripavi uzdasi. Ni jedna
jedina ruka nije zadrhtala, iako su mnoga lica bila sjajna od suza.
U džamiji je deo oko ulaza ostao prazan; nijedna žena nije htela
da bude prva koja će dočekati neprijatelja. Zakoračih u taj pust
prostor kao da stupam na pozornicu. Sve oči posmatrale su me kako
se s boka privlačim vratima. Kad sam se primakla ulazu, uspela sam
da vidim uzrok te silne buke: samum je nosio prašinu na kuće i
čupao krovove od urminih listova. Pesak je u kovitlacima ispunjavao
vazduh, a u daljini su se vihorili i izvijali zauba’asi, zli duhovi peska,
i zaklanjali sunce oblakom boje gnječenog susama. Ni traga ni glasa
234
vojnicima niti ikome drugome. Istegoh vrat da izvirim levo i desno
na ulicu, ali prizor je bio isti: sve pusto.
Zakliktah. „Nije napad! Ovo je samum!“
Odajom se razlegoše uzdasi olakšanja, kao kad šišti probušena
lopta. Začu se šuškanje odeće i struganje mačeva vraćenih u kanije.
A onda, pre no što sam uvukla glavu, videh ih kako dolaze.
Dok su se bližili, tamni obrisi u daljini postajali su sve veći. Jurili
su kroz oluju kao deset hiljada vihorova, ne obraćajući pažnju na
pesak što leti i palmove grane što padaju na tle.
„Ponovo spremite oružje!“, povikah. „Neprijatelj se bliži!“
Hafsa pohrli pa i ona isteže vrat da vidi. „Dolaze po nas“, reče.
I jeste tako bilo: deset hiljada ubica jurilo je pravo na džamiju,
podgurkujući se, vičući i smejući se; neko bi izleteo napred, pa bi ga
drugi povukli natrag. Koliko im je slično oružje našem! Mora biti da
su ga poskidali s mrtvih ratnika našeg umeta. Tiho zarežah u dnu
grla, pa ščepah mač, žedna kurejšijske krvi. Pogledom sam tražila
Ebu-Sufjana.
I tada pred tom ruljom izniče poznat obris stamen čovek
kovrdžave brade, s najlepšim osmehom u čitavom Hedžasu.
„Jä, Ajša, zahvali Alahu!“ Muhamed je razmahivao rukama, a
mač mu je bleskao. „Svojim samumom sravnio je sa zemljom
neprijateljski logor. Ebu-Sufjan je, kao što smo i predviđali, pokupio
vojsku i pobegao. Opsade više nema, a mi smo spaseni!“
Smrtonosni vetar
Dvadeset pet dana kasnije
vadeset pet dana koji su kao dvadeset pet godina. Strah je
zadobio prisan ukus, svakog dana nam se mešao s hlebom.
Sevda je u svako svanuće plakala, ubeđena da će joj biti
poslednje. Hafsa se krila u svojoj kolibi i nije htela da se pojavi, već
je jela tamo sama. Zejneba je streljala očima svakoga ko se usudi i da
je pogleda. Um-Salama je držala decu na krilu i po čitav dan ih
ljuljuškala, pevušeći neku setnu pesmu i izazivajući im strah od kog
su bledeli.
Ja sam pak svakog jutra oštrila mač. „Ima da izližeš to sečivo!“,
prasnu jednom Zejneba.
„Onda ću se boriti tvojim jezikom“, uzvratih. „Oštriji je od
svakog mača.“
Nije se nasmejala. Niko se nije smejao dok je trajalo tih dvadeset
pet dana. Čak su i deca izgubila vedrinu: umesto da trče, hodala su, a
ustašca su im podrhtavala. Odnosila sam Hafsi obroke da joj olakšam
crno raspoloženje, ali u odnosu na njene tamne podočnjake i slabašan
glas kuhinjski šator delovao je kao da je u njemu praznik.
Deset hiljada ubica čekalo je ispred našeg grada. Igrali su se s
nama onako kako se mačka igra s lovinom pre nego što nasrne.
Smejući nam se, pišali su i olakšavali se u jendek. Pretili su da će
ispeći i pojesti našu decu, raspredajući o tome kako će im meso biti
meko i jadajući se kako će im gadan biti taj njihov muslimanski
ukus. Pevali su podrugljive pesme o Muhamedovim ženama i šta će
sve da nam rade pre nego što nas ubiju. Glumili su lažne borbe
između Kurejšija i pravovernih — gde „pravoverni“ skiče i grokću
kao svinje.
„Ovakvo poniženje više se ne da izdržati“, gunđao je Alija
Muhamedu krajem svakog dugog dana posmatranja neprijateljevih
D
227
izigravanja. „Kad bi nas samo pustio da ih napadnemo strelama,
vratili bi se u svoj logor.“
„Čuvaj strele“, odgovarao je Muhamed. „Još nam može zatrebati
oružje. Ebu-Sufjan deluje rešeno da nađe načina da uđe.“
I uistinu, našao je način — kako smo saznali dvadeset petog
dana. Upravo tad je i došao Safvan u džamiju, s vestima: Ka’ab,
predvodnik plemena Kurejza, pristao je da otvori kapiju napadaču.
„Moj izvor vesti medu Gatafanima kaže da Ebu-Sufjan priprema
odrede“, rekao je Muhamedu.
Posmatrajući i slušajući iz kolibe, naslonila sam se na dovratak,
ošamućena od straha. Ebu-Sufjan priprema odrede — da nas sve
pobije.
„Ne mogu da poverujem u to o Ka’abu.“ Muhamed odmahnu
glavom. „Pre manje od godinu dana ispio je sa mnom činiju mleka i
obećao savezništvo.“
„Ali njegovi su naraštajima bili saveznici s Nadirima pre nego
što smo mi došli“, kaza Alija. „A onda smo Nadire prognali.“
„Sad se Ka’ab plaši da ćeš isto da uradiš i s Kurejzima“, ubaci se
Safvan.“
„Još i gore ćemo stvari uraditi toj izdajničkoj psetadi!“, dreknu
Alija. Konačno jednom i ja s njime da se složim. Ako nekim čudom
preživimo ovaj strah i trepet, lično ću s radošću da otfikarim Ka’abu
glavu.
Muhamed se izvini rekavši da ide da se moli, pa zamoli Aliju da
u medžlisu okupi ahsabe i da nađe Safvanu nešto za jelo.
„Neće biti preobilno“, reče Alija. „Zalihe su nam gotovo na
izmaku.“
„Gladni su i napadači“, usvrati Safvan. „Ebu-Sufjan im je obećao
laku pobedu, pa su poneli hrane samo za dve nedelje.“ Na to se
isceri. „Naravno, ratnici beduini navikli su da gladuju, ali treba da
čujete kako Kurejšije kukumavče.“ Sevnuh očima zbog tog njegovog
podsmevanja. Da nije mene bilo, upravo bi se sada sam spremao da
napadne na Medinu.
Muhamed zahvali Safvanu te ode. Alija ode da sazove ahsabe,
obećavši da neće dugo. Ostavljen sam u džamiji, Safvan polete
pogledom ka mojim vratima žurno ih zatvorih, a kad je pokucao,
odbih da otvorim.
„Srce mi još čezne za tobom, Ajša“, reče Safvan kroz vrata.
228
„Zato si me onda ostavio da se sama suočim s umetom?“,
prigušeno odgovorih.
„Prorok me je poslao iz grada. Nije želeo da svojim prisustvom
podsećam ovdašnje ljude na noć koju smo ti i ja proveli zajedno u
pustinji.“
„Pa si tako otišao svojim starim prijateljima Gatafanima.“
„Alaha mi! Prorok je tražio da uhodim šta pregovaraju s Ebu-
Sufjanom. Inače te ne bih ostavio, Ajša.“
Ćutala sam. Mada mi se srce jeste otkravilo prema njemu —
malčice.
„Nadam se da ćeš mi oprostiti“, reče. „Voleo bih da ostanemo
prijatelji.“
Iz oka mi kliznu suza. „To nikad ne može biti“, promrmljah.
Posle toga, zavlada tišina. Safvan je otišao.
Dugo sam sedela na jastucima, oplakujući naša izgubljena
detinjstva. Koliko smo nevini tada bili, zamišljajući život lišen svih
stega! Uistinu, sudbine su nam dodeljene još na rođenju. Možda
jesmo sposobni da preoblikujemo budućnost, ali ne možemo joj
umaći koliko god daleko da odjašemo u pustinju.
Sad kad se činilo da mi se vlastita sudbina bliži kraju, još jednom
sam sagledala nemogućnost bekstva. Ako me danas čeka smrt, onda
nek tako i bude. Ne mogu da pobegnem od svoje sudbine, niti to
želim. Ali mogu hrabro da nastupim, vitlajući mačem, boreći se do
samog kraja. Progutah suze prikupljajući hrabrost. Ako Kurejšije
napadnu, neću da me zateknu kako jecam i preklinjem za milost!
Boriću se onako kako ti trbušasti trgovci nikad nisu videli ženu da se
bori.
Pripasah mač, pa se uputih ka medžlisu da čujem šta muškarci
pričaju.
„Neprijateljski odredi se gomilaju na jendeku“, derao se Alija.
Koliko god da je hučao i bučao, nije mogao da prikrije strah u glasu.
Dok sam stajala ispred medžlisa, kolena počeše tako snažno da mi se
tresu da su se sudarala.
Muhamed uhvati Aliju za bradu i zagrli ga. „Pripremi se za
borbu“, reče. „I imaj vere u Boga.“
Pa žurno krenuše da izlaze na vrata, čak me i ne primećujući.
Kad se pojavi Muhamed, ja mu padoh na grudi. „Dopusti mi da idem
s tobom, habibi“, izustih kroza suze. „Hoću da umrem boreći se uz
tebe.“
229
On me obgrli obema rukama, pa me poljubi u teme. Osećala sam
kako mu srce lupa, kao da će mu iskočiti iz grudi. Telo mu je u mom
zagrljaju podrhtavalo kao maločas odapet luk.
„Ajša moja“, reče. „Ti si moj najhrabriji ratnik. Zato i moraš
ostati u džamiji sa ženama i decom. Možeš da im uliješ hrabrosti.“
„Jaka mi uteha, da čekam na pokolj!“ , kazah pa zaplakah.
„Očekuješ da se nabijemo u džamiju i molimo se za čudo? Makar nas
naoružaj, da pošaljemo neprijatelje u pakao pre nego što izginemo.“
„Tvoja želja, moja zapovest, habibati.“ Glas se kidao. „Poslaći
Talhu sa svim viškom bodeža, mačeva i štitova koje imamo.“
Muhamed me privuče bliže, pa me poljubi s takvom strašću da
sam se zagrcnula hvatajući vazduh kad su mu se usta razdelila od
mojih. Onda popusti stisak, pa me blago odgurnu od sebe.
„Alah nek je s tobom, nevesto-ratnice.“ Pomno je gledao u mene
suznim očima. „Sad idi, pripremi naše žene da se pridruže božjoj
vojsci. Ako se ne vidimo na ovom, videćemo se na onom svetu.“
Kako mi je došlo da zajecam! Hoćemo li svi biti poklani kao
ovce? Ako Muhamed pogine, hoće li mi uopšte i biti do života?
Molim ti se, Bože, čuvaj ga.
Sva cepteći, uđoh u svoju sobu da zadenem bodež i stavim
kalpak. Kad je Talha stigao u džamiju s punim džakom oružja,
uputio mi je prvi osmeh koji sam videla otkako je počela opsada.
„Alaha ti, sestro, nikad lepšeg ratnika nisam video“, kaza.
„Neprijatelji nam imaju sreće što će im grkljane rezati tako ljupka
ruka.“
„Ko će da reže grkljane? Ja ću da im odsecam glave!“,
razmetljivo rekoh. Njemu se osmeh nežno razli kao otopljen maslac,
a oči mu se ovlažiše. Manuvši se svakog propisa o ponašanju,
istegoh se na vrhove prstiju da ga poljubim u obraz, u znak
zahvalnosti na prijateljstvu koje mi je godinama iskazivao.
Kad su žene počele da pristižu, uzeh da im na vratima delim
oružje. „Ne ujeda“, rekoh Um-Ajmani, koja je preplašeno zurila u
svoj mač.
„Možeš slobodno čvrsto da ga uhvatiš, nećeš ga slomiti“, rekoh
Džemili, kojoj je bodež u mlitavoj ruci visio kao ženska vrpca.
„Tako valja, umi“, rekoh majci kad je zgrabila svoje oružje za balčak
i zarila ga, užagrenih očiju, u zamišljenog protivnika.
Utrča Sevda, duvajući i znojeći se. „Hafsa još neće da izađe iz
svoje kolibe“, reče. „Nije mi pošteno da je ostavljamo ovde samu.“
230
Zejneba mi priđe krupnim korakom, sevajući očima. „Šta si to
umislila?“, zapovednički upita. „Jesi li ti supruga božjeg Proroka, ili
obična nadžak-baba kao Um-Umara?“
Zažariše mi se obrazi. „Um-Umara je kod Uhuda spasla
Muhamedu život.“
„Dok si ti jurcala naokolo i pravila od sebe lakrdiju. A gledaj se
samo kakva si sad! Oklopljena od glave do pete kao... kao... kao
muško!“ Pa zgađeno odmahnu glavom.
Isturih bradu, pošto sam već znala koji je povod što se buni. Dok
sam bila proterana u roditeljski dom, Zejneba je bacila oko na
položaj kadune. To je postalo očigledno kad me je prozvala u
vlastitoj kolibi, pred Muhamedom. Naravno, naša borba oko tog
položaja neće biti važna kad nam leševi budu na gomilama ležali po
prašini.
Um-Selema istupi grleći svoju decu Doru i Omera. Njen stariji
sin Selema imao je punih petnaest godina, pa je stupio u borbene
redove, a žensko odojče joj je počivalo na sigurnom, ušuškano u
naručje jedne dojilje beduinke, negde u pustinji.
„Zejneba zbori istinu“, reče ona, upečatljivo smirena za ženu
koja će za koji čas umreti. „Mi žene smo stvorene da dajemo život,
ne da ga uništavamo. Kakav ću uzor biti svojoj deci ako me vide
kako prolivam mušku krv?“
Nisam verovala rođenim ušima. Srce mi zalepeta u grudima kao
ulovljena ptica u sobi. „Uzor? Kome? Ako se ne budemo borile, niko
neće ni preživeti da priča kako si umrla“, rekoh.
„Ja se slažem sa Zejnebom i Um-Selemom.“ Fatima me prostreli
očima, do poslednjeg daha ljubomorna na očevu ljubav. „Ako već
moram da umrem, onda ću umreti dostojanstveno.“
Zgroženo zavrteh glavom, pa spustih vreću s oružjem na pod.
„Radite kako hoćete. Krijte se u ćošku, uz moj blagoslov, kad stignu
naše ubice. Što se mene tiče, nek se priča da je Ajša bint Ebu-Bekir
umrla onako kako je živela — boreći se!“ I izađoh iz džamije,
drhteći od besa, pa pođoh da nađem Hafsu.
Sedela je u najmračnijem uglu svog stana, stežući se ukrštenim
rukama. „Šta nam to Alah radi?“, zavapi.
Poput toploga mleka, grudima mi se razli sažaljenje. Klekoh
pored nje, pa je čvrsto zagrlih. Isprva nije uzvratila, ali kad počeh da
joj pevam, osetih kako joj se telo opušta, a kad joj rekoh da nije ništa
231
ružno kad se neko boji, da se svi bojimo, ona uzdahnu i položi mi
glavu na rame.
„Strah je prirodan“, kazah. „Pitanje samo glasi: šta ćeš s tim
strahom da uradiš?“ Izvadih oružje koje sam joj donela — otmen
izrezbaren bodež s bronzanom držicom i sečivom što je bleskalo čak
i u polumraku njene sobe.
„Nek ti osećanja poteku kroz šake, u ovaj bodež. A onda, kad se
napuni tvojim osećanjima, zarij ga napadaču u trbuh — i posmatraj
kako ti se strah pretače iz tebe u njegove oči dok umire od tvoje
ruke.“
Bojažljivo je prihvatila bodež, pa mu odmerila težinu u ruci.
Zatim ga okrete razgledajući ga. Zari ga napred, u vazduh, pokretom
punim oklevanja. A onda ispusti nož i grunu u plač.
„Ne znam više u šta da verujem. Sva sam pometena.“
Podigoh bodež, pa joj omotah prste oko njegove držice. „Jä,
Hafsa, mnogi su među nama pometeni. Ali jedno svi znamo: svako
kad-tad umre, Tu nemamo izbora. Ali ti i ja imamo moć nad izborom
kako ćemo umreti. Ja bih radije u borbu nego da ropski puzim. A ti?“
U očima joj se nešto uskomeša. Ona ih obrisa rukavom, pa sede
malo pravije.
„Kako se ovo koristi?“, upita dižući bodež. „Hoćeš da mi
pokažeš.“
Ustadoh. „Za nekoliko minuta krećem s časovima borbe.
Pozvana si da nam se priključiš u džamiji.“ Dok sam izlazila iz njene
sobe, već je posezala za ogrtačem.
Vrativši se u džamiju, zaprepastih se jer videh da sve žene, čak i
Zejneba, Um-Selema i Džuvejrija, nespretno barataju mačevima i
štitovima ukraj nogu moje majke, koja je stajala na Muhamedovom
panju-minberu (minber= izdignuto mesto u džamiji odakle imam drži propoved)
i izvikivala na brzinu sklepane stihove o tome kako ćemo neprijatelje
ubijati i klati.
„Jä, Ajša, hodi i održi nam čas!“, viknu umi kad me ugleda kako
nailazim, a Hafsa za mnom u stopu. Pruži ruku, pa me povuče na
panj. Podigoh mač, pa krenuh s poukama. Očas posla, sve su žene u
odaji vežbale borbu mačem i zamišljale sebe kao borce. Po
okrajcima odaje su u grozdovima sedela deca, pljeskajući i navijajući
kao da se nečega igramo.
Na moje oduševljenje, mnoge žene su brzo učile — čak i one
koje su se isprva opirale. Um-Selema se pokazala kao lukav
232
protivnik, dovoljno hladnokrvna da se u bici rukovodi razmišljanjem,
a ne osećanjima. Zejneba je pak bila nagla kao Alija, no bez njegove
umešnosti. Borila se jarosno kao tigar, ali ja sam strepela da se u
pravoj borbi ne bi dugo održala. Moja majka bila je nesavladiva, te
se smejala dok se borila s baksuznom Kutejlom, kao da se nikad u
životu nije bolje provodila. Sevda je sa svojim mačem igrala,
lakonoga i gipka, i s lakoćom je savladala Um-Ajmanu. Odajom su
se razlegali zveket mačeva i stenjanje i vika žena sve dok na kraju
nismo odlučile da prekinemo i predahnemo. Nije nam pametno da se
iznurimo pre nego što počne prava borba.
Ja i iznova živnula Hafsa okupismo decu da nam pomognu u
kuhinjskom šatoru.
„Možemo mirne duše sve da skuvamo“, kaza Hafsa
odmeravajući poslednji naš džak ječma. „Trebaće nam snage za
borbu, a nema svrhe da ostavljamo namirnice Kurejšijama kad se sve
svrši.
Pošto smo se vratile u džamiju noseći ogromne činije s ječmom,
zatekosmo žene prostrte ničice na podu. Moja majka pokaza ka
urminom panju.
„Jä, kćeri, treba nam molitva, a ti da je predvodiš“, reče. Zejneba
ustade i oglasi se nekakvim zvukom negodovanja, ali kad moja
majka prkosno isturi bradu, Zejneba se ponovo spusti na pod. Očima
je u mene zarivala bodeže dok sam se usplahireno pela na minber.
U toj nemoj sobi osećala sam se sićušno kao mrav. Otvorih usta
da počnem molitvu, ali usne su mi se suviše tresle da bih mogla da
izgovorim reči. Kako ja da stojim ovde namesto Muhameda, Proroka
Jednoga boga? No nije li od mene tražio da smirim žene njegovog
umeta? Evo mi prilike da se pokažem dostojnom.
Bože, molim ti se, nadahni me pravim rečima. Ponovo otvorih
usta, a ovog puta reči mi zazvoniše podjednako pobožno kao Bilalovi
pozivi s krova.
„Daj nam potrebne hrabrosti da zaštitimo svoju decu i svoj
umet“, molila sam se. Spokoj se ulivao u mene kao u prazan sud. „S
Tobom na našoj strani, pobedićemo.“
Posle jela, žene su polegale da se odmore, no srca su im bila
isuviše puna straha da bi spavale. Esmin mali Abdulah me je molio
da mu ispričam priču. Sedoh na panj i pružih mu ruke, te mi se on
uspuza na krilo. A onda, obavijena toplinom njegovog daha, krenuh
da kazujem. Pesmu za pesmom, šta god mi je palo na pamet:
233
ljubavne pesme iz starine, stihove iz otkrovenja koja je Alah saopštio
Muhamedu, pesme o junačkim delima na Bedru i Uhudu, pesme o
čežnji za Mekom, našom rodnom grudom, na šta se džamija ispuni
šmrktanjem i suzama.
A onda se spolja začu tutnjava nalik topotu hiljadu i jednog
konja. Presekoh se od straha stižu! Bliži se kraj! Suze mi navreše na
oči dok sam se opraštala s ostalima, ali tad se razdrmah. Ako neko
poživi da pripoveda ovu priču, reći će da je Ajša umrla kao borac,
snažna i ponosita, a ne jecajući od straha i samosažaljenja.
Sevda zavapi. Fatimino odojče se raskmeča. Ja podigoh usnulog
Abdulaha i odneh ga Esmi. Oči moje sestre bile su vlažne, sjajne od
straha. Popeh se natrag na panj, pa isukah mač iz kanije. On mi
zapeva i uzdrhta u ruci, a za njim zapevaše mačevi svud oko mene,
kako su se dizali uvis.
Stajale smo tu u mestu — satima, činilo se — i njuškale vazduh
kao psi kad osete lovinu, osluškivale snažni bat prvih koraka, gledale
kad će se pojaviti te krvožedne oči. Krv mi je jurila telom,
odbrojavajući vreme. Čula sam kako žene oko mene dišu, osećala
miris ječma koji smo jele i prašine koju smo uskovitlale nogama.
Vazduh je bio neprirodno hladan, iako mi se čitavo telo kupalo u
znoju. Ježeći se, stisnuh vilice kako mi zubi ne bi cvokotali.
Tad se pred ulazom u džamiju začu zveket i jauci. Ukočih se,
iščekujući napad — ali ništa se ne dogodi. Naprezala sam uši
osluškujući, ali čulo se samo otegnuto, gromko urlikanje što je
opadalo i dizalo se kao Crveno more.
Klecavih nogu, siđoh s panja i polako prođoh kroz odaju,
vrludajući između stisnutih, napetih žena, okruženih dahom ulja
kojima su se jutros namirisale, ne znajući da će im današnji dan biti
poslednji. Džamiju su ispunjavali dugački, hripavi uzdasi. Ni jedna
jedina ruka nije zadrhtala, iako su mnoga lica bila sjajna od suza.
U džamiji je deo oko ulaza ostao prazan; nijedna žena nije htela
da bude prva koja će dočekati neprijatelja. Zakoračih u taj pust
prostor kao da stupam na pozornicu. Sve oči posmatrale su me kako
se s boka privlačim vratima. Kad sam se primakla ulazu, uspela sam
da vidim uzrok te silne buke: samum je nosio prašinu na kuće i
čupao krovove od urminih listova. Pesak je u kovitlacima ispunjavao
vazduh, a u daljini su se vihorili i izvijali zauba’asi, zli duhovi peska,
i zaklanjali sunce oblakom boje gnječenog susama. Ni traga ni glasa
234
vojnicima niti ikome drugome. Istegoh vrat da izvirim levo i desno
na ulicu, ali prizor je bio isti: sve pusto.
Zakliktah. „Nije napad! Ovo je samum!“
Odajom se razlegoše uzdasi olakšanja, kao kad šišti probušena
lopta. Začu se šuškanje odeće i struganje mačeva vraćenih u kanije.
A onda, pre no što sam uvukla glavu, videh ih kako dolaze.
Dok su se bližili, tamni obrisi u daljini postajali su sve veći. Jurili
su kroz oluju kao deset hiljada vihorova, ne obraćajući pažnju na
pesak što leti i palmove grane što padaju na tle.
„Ponovo spremite oružje!“, povikah. „Neprijatelj se bliži!“
Hafsa pohrli pa i ona isteže vrat da vidi. „Dolaze po nas“, reče.
I jeste tako bilo: deset hiljada ubica jurilo je pravo na džamiju,
podgurkujući se, vičući i smejući se; neko bi izleteo napred, pa bi ga
drugi povukli natrag. Koliko im je slično oružje našem! Mora biti da
su ga poskidali s mrtvih ratnika našeg umeta. Tiho zarežah u dnu
grla, pa ščepah mač, žedna kurejšijske krvi. Pogledom sam tražila
Ebu-Sufjana.
I tada pred tom ruljom izniče poznat obris stamen čovek
kovrdžave brade, s najlepšim osmehom u čitavom Hedžasu.
„Jä, Ajša, zahvali Alahu!“ Muhamed je razmahivao rukama, a
mač mu je bleskao. „Svojim samumom sravnio je sa zemljom
neprijateljski logor. Ebu-Sufjan je, kao što smo i predviđali, pokupio
vojsku i pobegao. Opsade više nema, a mi smo spaseni!“
24 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:56 pm
Margita
Administrator
21.
Podeljeni harem
Medina, maj 627.
ela je pustinja brujala od vesti: Prorok Muhamed je pobedio
vojsku od deset hiljada ljudi bez ikakvih gubitaka na svojoj
strani. U Medinu su se kao gusti med slivali preobraćenici u
islam. Beduinske poglavice, a s njima i vođa Gatafana, sad su se
busali kako su mu prijatelji. Abisinski negus (negus=vladar; kralj u
Abisiniji; današnja Etiopija) je u znak čestitke poslao stotinu kamila.
Sveti vladar Egipta obećao je Muhamedu svoje najlepše milosnice.
Dok ga je pre svega mesec dana čitav Hedžas nazivao čovekom kog
su zaposeli džini, sad je Prorok Alahov stajao s vascelim svetom pred
nogama. A ja sam stajala kraj njega i trudila se da zadržim svoje
mesto uprkos smutljivici Zejnebi.
U Muhamedovim očima sam porasla zbog svoje zamisli s
jendekom, hvala dragom Alahu, a takođe i zbog načina na koji sam
pomogla ženama da brane sebe i svoju decu. „Da nije bilo Ajše,
zatekao bi nas kako sklupčane na podu slinimo kao odojčad“, rekla je
Sevda Muhamedu, a on je klimnuo glavom ka meni kao da ništa
manje nije ni očekivao. Nijedna od nas nije pomenula kako su me
Zejneba, Um-Selema i Fatima izazivale.
Moja ih je majka tad naterala da se predomisle. Kad sam ono
izašla iz džamije i pošla u Hafsin stan, umi je pitala ko se slaže s time
da je borba bolja nego preklinjanje. Dok su žene galamile oko nje i
mašale se za mačeve i bodeže, Zejneba je uvrebala oružje sa
srebrnim škorpionom oko balčaka. Istrgla je taj mač mojoj majci iz
ruke, pa ga podigla blistavih očiju, diveći se njegovoj lepoti.
„Jä, Zejneba, ako ne misliš da se tim mačem služiš, predaj ga
nekome ko hoće“, prasnula je majka. Ali Zejneba je bila kao
opčinjena i nije ga puštala. Posle nekoliko časaka, na Um-Salamu su
navalila njena deca, moleći je da uzme mač i štiti ih, očiju
C
236
iskolačenih od straha. Čim je popustila i Um-Salama, tad je rešila da
se bori i Fatima.
Sevdina priča o tome kako sam osnažila žene naterala je mome
ocu suze na oči, a majčino prikazivanje veštine mačevanja izmamilo
mu je osmeh. No ipak nisu svi Muhamedovi ashabi bili pod jednakim
utiskom. Omer se izdrao na svoje žene da bace to oružje dok nisu
same sebe povredile, a Alija je izgrdio Fatimu što im je oštrim
predmetom ugrozila dete. „Trebalo je da znate da ćemo vas mi
muškarci odbraniti“, rekao je dok ju je izvodio iz džamije.
Moj se otac smejuljio na te postupke ahsaba. „Sad kad si okusila
moć, verovatno ćeš tražiti da preuzmeš zapovedništvo nad kućom“,
rekao je mojoj majci. Njoj se lice na tu pomisao ozarilo. Okrenula se
bledoj, uspijenoj Kutejli, koja je svoj mač držala kao smrdljivu ribu,
pa joj oduzela oružje.
„Hajde, sestro-ženo. Vreme je da se ide kući“, rekla je majka kao
neka gospodarica.
Omerove žene su iz džamije pošle za njim dignutih glava i s
osmehom na usnama. Čak se i Zejneba, videći koliko Muhamedu oči
sijaju kad u mene pogleda, razmahala mačem pa stala da se pred
njim hvališe kako je nameravala da Kurejšije žive odere. Kako me je
streljala očima, zapitah se nisam li joj ja sama još gori neprijatelj.
Mislila sam da imam već i previše briga, ali mora biti da se Alah
s tim nije slagao, jer ubrzo mi je poslao još jednu. Nekoliko dana
pošto se završila bitka na jendeku, Muhamed i ja bili smo u svojoj
sobi, kadli stiže Alija. Čvrsto je držao za mišice ženu s očima kao u
hurije, s mladežom nalik semenčici dunje na desnom obrazu i besom
u tamnim ženama. Alija je gurnu ka Muhamedu.
„Dar od tvojih boraca“, reče. „Rejhana, kneginja iz plemena
Kurejza.“
Ona snažno pljunu, te mlaz pogodi Muhamedovu bradu. „Ubio si
mi oca, muža, braću“, prosikta. „I ja bih radije da umrem nego da
postanem tvoja kurva — kao ova ovde.“ I okrete se ka meni, pa se
podrugljivo iskezi kao da sam smrdljiva.
Lecnu me ta mržnja u njenom glasu. No ko ne bi razumeo njen
gnev? Kad je Ebu-Sufjanova vojska pobegla, opustošena glađu i
samumom, naši su napali komšije Kurejze i poubijali sve muške; bio
je to najsuroviji čin koji je Muhamed ikad naredio. Ne smemo se
igrati s opasnošću da nas izdaju onako kako su nas izdali Nadiri,
237
rekao je. No videla sam mu tugu u očima dok je posmatrao kako naši
ljudi odsecaju Kurejzima glave i otiskuju im tela u jendek.
Njegovu tugu sam i ja osećala, ali ipak sam podržala
Muhamedovu odluku. Poglavar Kurejza Ka’ab ni suzu ne bi pustio
da su nas poklali. A kad bi Muhamed prema njima pokazao istu onu
samilost koju je pokazao prema Nadirima i Kajnucima, naši bi digli
bunu. Bilo im je potrebno da se osvete prevrtljivim Kurejzima.
„Ako ti je namera da me šalješ u roblje, bolje me ubij odmah“,
reče ona. „Smrt od mača je mnogo samilosnija od silovanja i batina.
Ja sam poslu nenaučena, kneginja mekih ruku i oštrog jezika, a kod
robinje ništa od toga nije na ceni.“
„Neću te dati u roblje, kćeri Ka’abova“, uzvrati Muhamed.
„Uprkos njegovom nedavnom izdajstvu, cenio sam tvoga oca. Iz
poštovanja prema njemu, dozvoliću ti da živiš ovde, u mom haremu
— ali ne kao moja supruga ukoliko ne pređeš u islam.“
Ispuni me zla slutnja, ali ujedoh se za jezik i oćutah. Poklonili su
mu je njegovi borci, te tako ne sme da je odbije. Ali da dovede ovo
zlobno stvorenje u harem? Radije bih se družila s gujom otrovnicom.
„Da se udam za tebe i odreknem se jevrejskog Boga?“ Rejhanin
smeh je bio kao pesak na svežu ranu. „Nikad to neću učiniti, čak ni
kad bi mi to vratilo sinove.“
„Decu nisi izgubila“, reče Muhamed. „Smeju da žive ovde s
tobom.“
Rejhana obori oči, ali pre toga uspela sam da vidim kako joj se
pod trepavicama skupljaju suze, kao rosa na vlatima trave. Alija je
bocnu mačem. „Vidiš koliko je plemenit naš Prorok?“, reče. „Zašto
mu ne zahvališ na velikodušnosti.“
Ona prostreli Aliju pogledom. „Što bih mu zahvaljivala na
nečemu što je već moje?“
„Kakav je čovek Muhamed?“, upitala je Rejhana te večeri u
kuhinjskom šatoru, gde smo se mi žene skrivale od ljudi što joj grade
kolibu. „Ubica ili ženskaroš?“
„Ubija samo one koji zaslužuju smrt“, odbrusih ja, još osećajući
kako me peče ona njena opaska o „kurvi“. „Sreća tvoja te nije toliko
probirljiv kad su posredi oni koje voli.“
238
Ona mi se napući punim usnama. „Ljubomorna?“ reče. „Nemoj
da ti ja budem briga. Ne zanima mene vaš lažni prorok.“
„Lažni!“, dreknu Sevda iz ugla gde se igrala s decom. Lice joj se
zacrvenelo kao nar dok se pomagala rukama da ustane i prilazila nam
teškim korakom. „Prorok je najveći čovek u čitavom Hedžasu!“
Rejhana se podrugljivo osmehnu. „Da, najveći licemer. Tvrdi da
je prorok kog predskazuje jevrejsko Pismo. Da li bi Bog radije
pomazao za tu dužnost Arapina od sveg svoga odabranog naroda?“
Sevda zacokta, pa se spusti da sedne u „gnezdo“ do mene, Hafse,
Džuvejrije i Rejhane. Uleteh i ja u raspravu, sladeći se tom ulogom
Muhamedovog branioca.
„Da li bi licemer stavio na kocku sve što ima?“ Okrznuh
pogledom svoje sestre-žene kako bi me podržale. „Muhamed je imao
bogatu ženu, jednu od najlepših kuća u Meki, četiri kćeri i lagodan
život. Zašto bi menjao svoj život da nije morao?“
„Aha, sad razumem — Bog ga je primorao da to učini“, kaza
Rejhana prevrćući očima.
„Ako ćemo o činjenicama, i jeste ga Bog primorao“, reče Hafsa.
„Primorao ga je andeo Džebrail“, reče Sevda. Utiša glas u
tajanstven šapat, pa ispripoveda priču koju smo mi ostale već dobro
znale— kako je Muhamed postao Prorok Alahov.
U jednoj pećini na vrhu planine Hire, Muhamed je sedeo
zadubljen u misli i molitvu božanstvima njegove porodice, no tad su
se zidovi zatresli od nekog zvuka nalik gromu. Pećinom je odjeknuo
strahovit glas. „Kazuj!“, zapovedio mu je.
Muhamed je od straha pao ničice, pitajući se da nije od posta
zapao u bunilo. A tad su ga u mraku dve ruke zgrabile za grlo, daveći
ga. „Kazuj!“, ponovo je grmnuo onaj glas, i ruke su ga pustile.
Toliko se tresući da se jedva držao na nogama, Muhamed se
doteturao do izlaza iz pećine, želeći da okom ulovi ko je taj što ga je
napao i razmišljajući se da nije možda neki džin. No ono što je video
zapanjilo ga je: ogromno blistavo ljudsko obličje — anđeo Džebrail
bilo je opkoračilo horizont, zaklanjajući mesec i zvezde. Muhamed
se drhtureći sručio.
Rejhana frknu. „Džin? Ne veruje valjda neko u ovu sumanutu
priču!“
Ušeta Zejneba s Um-Salamom pored sebe, a Fatimom pozadi,
kao kakvom dvorkinjom. Stade iznad mene s nipodaštavajućim
osmehom.
239
„Upravo sam čula najzanimljivije moguće abrove“, reče.
Ja se ukrutih. „Da nema neke veze s nečijom snahom i izvesnom
zavesom?“, upitah sevajući odozdo očima.
„Te stare glasine odavno su osporene“, upade Fatima.
„Ovaje priča nova — a sudeći po izvoru, rekla bih daje tačna“,
kaza Zejneba. „Ispričala mi je sestra-žena tvoje majke. Je li čuo još
neko za to? O tome kako se Muhamedova mala nevesta previše
plašila da bi stupila u pravi brak, sve donedavno?“
Hafsa se izbeči na mene, opominjući me da se uzdržim. Sevda
zavrte glavom, pa reče Zejnebi da ne bi trebalo da sluša govorkanja.
Meni se uz vrat pela jeza. Prema običaju, koji brak povezuje
neposredno s leganjem muškarca i žene, Zejneba je Muhamedu žena
duže nego ja, što joj daje i veće pravo na položaj kadune.
„Možda Muhameda nije sprečio taj njen strah, nego žgoljavo
detinje telo“, podsmehnu se Zejneba. „Meni još izgledaš kao dete. A
kako smo videle u vreme opsade, tako se i ponašaš.“ Oči joj
zasvetlucaše. „Kao dečak koji ne može da dočeka da postane čovek.
Hafsa poklopi rukom usta, dajući mi znak, ali ja sam se bila
previše razbesnela da bih držala jezik za zubima.
„Jä, Hafsa, ču li ti nešto?“, upitah pazeći da mi glas zvuči
nehajno. „Neko čudno kreštanje, kao da je papiga?“
Zejneba usisa vazduh kroza zube. „Videćemo još ko je u ovome
haremu papiga“, prasnu. Pa se okrete mojim sestrama-ženama.
„Hajde odmah da glasamo.“
Potom prođe do ugla gde uvek sedi sa svojim jaranicama, pa se
spusti na pod. „Sve koje hoćete da vam kaduna bude Ajša, ostanite u
njenom delu. Vi koje ste za mene, pređite i sedite ovamo.
Um-Selema pođe za njom bez trunke oklevanja, a i Fatima,
naravno. Sve tri su sedele i gledale prema nama.
Razvukoh usta u osmeh. Fatima se ne broji. Sa Sevdom, Hafsom
i Džuvejrijom na svojoj strani, imam većinu. Uputih Zejnebi
pobednički pogled — ali ona se usrdno smešila Džuvejriji, koja je
prešla u njen ugao.
„Ja i Džuvejrija smo se sprijateljile dok si se ti vešala Safvanu
oko vrata“, saopšti mi Zejneba. Pa nagnu glavu da se obrati ženama
do sebe. „Kao kaduna, moje sestre-žene, šta prvo da nateram Ajšu da
radi?“
240
„A da ja malo prebrojim te vaše glasove?“, lukavo upitah. „Ja
sem tebe same vidim još dve.“ Pa pogledah u svoje pristalice. „Alaha
mi, imamo jednak broj!“
„Jä, Zejneba, ne proglašavaj se još kadunom“, reče Hafsa. „Treba
ti još jedan glas.“
Zejneba diže obrve ka Rejhani. „Ima u ovom haremu još jedna
čiji glas tek treba da se čuje“, reče. „Lepa Rejhana.“ Na to blesnu
najzamamnijim osmehom. „Dobro došla u naš dom, sestro-ženo.
Koju bi više volela da predvodi ovaj harem: zrelu i mudru ženu, ili
ovo nerazborito derle?“
Rejhana se nasmeja. „Ne očekujte da u ovoj borbi biram stranu“,
reče. „Već sam se i previše bitaka nagledala. Sem toga, za
Muhameda nisam udata, te tako nisam član ovog harema. A ako Bog
da, nikad neću ni biti.“
Podeljeni harem
Medina, maj 627.
ela je pustinja brujala od vesti: Prorok Muhamed je pobedio
vojsku od deset hiljada ljudi bez ikakvih gubitaka na svojoj
strani. U Medinu su se kao gusti med slivali preobraćenici u
islam. Beduinske poglavice, a s njima i vođa Gatafana, sad su se
busali kako su mu prijatelji. Abisinski negus (negus=vladar; kralj u
Abisiniji; današnja Etiopija) je u znak čestitke poslao stotinu kamila.
Sveti vladar Egipta obećao je Muhamedu svoje najlepše milosnice.
Dok ga je pre svega mesec dana čitav Hedžas nazivao čovekom kog
su zaposeli džini, sad je Prorok Alahov stajao s vascelim svetom pred
nogama. A ja sam stajala kraj njega i trudila se da zadržim svoje
mesto uprkos smutljivici Zejnebi.
U Muhamedovim očima sam porasla zbog svoje zamisli s
jendekom, hvala dragom Alahu, a takođe i zbog načina na koji sam
pomogla ženama da brane sebe i svoju decu. „Da nije bilo Ajše,
zatekao bi nas kako sklupčane na podu slinimo kao odojčad“, rekla je
Sevda Muhamedu, a on je klimnuo glavom ka meni kao da ništa
manje nije ni očekivao. Nijedna od nas nije pomenula kako su me
Zejneba, Um-Selema i Fatima izazivale.
Moja ih je majka tad naterala da se predomisle. Kad sam ono
izašla iz džamije i pošla u Hafsin stan, umi je pitala ko se slaže s time
da je borba bolja nego preklinjanje. Dok su žene galamile oko nje i
mašale se za mačeve i bodeže, Zejneba je uvrebala oružje sa
srebrnim škorpionom oko balčaka. Istrgla je taj mač mojoj majci iz
ruke, pa ga podigla blistavih očiju, diveći se njegovoj lepoti.
„Jä, Zejneba, ako ne misliš da se tim mačem služiš, predaj ga
nekome ko hoće“, prasnula je majka. Ali Zejneba je bila kao
opčinjena i nije ga puštala. Posle nekoliko časaka, na Um-Salamu su
navalila njena deca, moleći je da uzme mač i štiti ih, očiju
C
236
iskolačenih od straha. Čim je popustila i Um-Salama, tad je rešila da
se bori i Fatima.
Sevdina priča o tome kako sam osnažila žene naterala je mome
ocu suze na oči, a majčino prikazivanje veštine mačevanja izmamilo
mu je osmeh. No ipak nisu svi Muhamedovi ashabi bili pod jednakim
utiskom. Omer se izdrao na svoje žene da bace to oružje dok nisu
same sebe povredile, a Alija je izgrdio Fatimu što im je oštrim
predmetom ugrozila dete. „Trebalo je da znate da ćemo vas mi
muškarci odbraniti“, rekao je dok ju je izvodio iz džamije.
Moj se otac smejuljio na te postupke ahsaba. „Sad kad si okusila
moć, verovatno ćeš tražiti da preuzmeš zapovedništvo nad kućom“,
rekao je mojoj majci. Njoj se lice na tu pomisao ozarilo. Okrenula se
bledoj, uspijenoj Kutejli, koja je svoj mač držala kao smrdljivu ribu,
pa joj oduzela oružje.
„Hajde, sestro-ženo. Vreme je da se ide kući“, rekla je majka kao
neka gospodarica.
Omerove žene su iz džamije pošle za njim dignutih glava i s
osmehom na usnama. Čak se i Zejneba, videći koliko Muhamedu oči
sijaju kad u mene pogleda, razmahala mačem pa stala da se pred
njim hvališe kako je nameravala da Kurejšije žive odere. Kako me je
streljala očima, zapitah se nisam li joj ja sama još gori neprijatelj.
Mislila sam da imam već i previše briga, ali mora biti da se Alah
s tim nije slagao, jer ubrzo mi je poslao još jednu. Nekoliko dana
pošto se završila bitka na jendeku, Muhamed i ja bili smo u svojoj
sobi, kadli stiže Alija. Čvrsto je držao za mišice ženu s očima kao u
hurije, s mladežom nalik semenčici dunje na desnom obrazu i besom
u tamnim ženama. Alija je gurnu ka Muhamedu.
„Dar od tvojih boraca“, reče. „Rejhana, kneginja iz plemena
Kurejza.“
Ona snažno pljunu, te mlaz pogodi Muhamedovu bradu. „Ubio si
mi oca, muža, braću“, prosikta. „I ja bih radije da umrem nego da
postanem tvoja kurva — kao ova ovde.“ I okrete se ka meni, pa se
podrugljivo iskezi kao da sam smrdljiva.
Lecnu me ta mržnja u njenom glasu. No ko ne bi razumeo njen
gnev? Kad je Ebu-Sufjanova vojska pobegla, opustošena glađu i
samumom, naši su napali komšije Kurejze i poubijali sve muške; bio
je to najsuroviji čin koji je Muhamed ikad naredio. Ne smemo se
igrati s opasnošću da nas izdaju onako kako su nas izdali Nadiri,
237
rekao je. No videla sam mu tugu u očima dok je posmatrao kako naši
ljudi odsecaju Kurejzima glave i otiskuju im tela u jendek.
Njegovu tugu sam i ja osećala, ali ipak sam podržala
Muhamedovu odluku. Poglavar Kurejza Ka’ab ni suzu ne bi pustio
da su nas poklali. A kad bi Muhamed prema njima pokazao istu onu
samilost koju je pokazao prema Nadirima i Kajnucima, naši bi digli
bunu. Bilo im je potrebno da se osvete prevrtljivim Kurejzima.
„Ako ti je namera da me šalješ u roblje, bolje me ubij odmah“,
reče ona. „Smrt od mača je mnogo samilosnija od silovanja i batina.
Ja sam poslu nenaučena, kneginja mekih ruku i oštrog jezika, a kod
robinje ništa od toga nije na ceni.“
„Neću te dati u roblje, kćeri Ka’abova“, uzvrati Muhamed.
„Uprkos njegovom nedavnom izdajstvu, cenio sam tvoga oca. Iz
poštovanja prema njemu, dozvoliću ti da živiš ovde, u mom haremu
— ali ne kao moja supruga ukoliko ne pređeš u islam.“
Ispuni me zla slutnja, ali ujedoh se za jezik i oćutah. Poklonili su
mu je njegovi borci, te tako ne sme da je odbije. Ali da dovede ovo
zlobno stvorenje u harem? Radije bih se družila s gujom otrovnicom.
„Da se udam za tebe i odreknem se jevrejskog Boga?“ Rejhanin
smeh je bio kao pesak na svežu ranu. „Nikad to neću učiniti, čak ni
kad bi mi to vratilo sinove.“
„Decu nisi izgubila“, reče Muhamed. „Smeju da žive ovde s
tobom.“
Rejhana obori oči, ali pre toga uspela sam da vidim kako joj se
pod trepavicama skupljaju suze, kao rosa na vlatima trave. Alija je
bocnu mačem. „Vidiš koliko je plemenit naš Prorok?“, reče. „Zašto
mu ne zahvališ na velikodušnosti.“
Ona prostreli Aliju pogledom. „Što bih mu zahvaljivala na
nečemu što je već moje?“
„Kakav je čovek Muhamed?“, upitala je Rejhana te večeri u
kuhinjskom šatoru, gde smo se mi žene skrivale od ljudi što joj grade
kolibu. „Ubica ili ženskaroš?“
„Ubija samo one koji zaslužuju smrt“, odbrusih ja, još osećajući
kako me peče ona njena opaska o „kurvi“. „Sreća tvoja te nije toliko
probirljiv kad su posredi oni koje voli.“
238
Ona mi se napući punim usnama. „Ljubomorna?“ reče. „Nemoj
da ti ja budem briga. Ne zanima mene vaš lažni prorok.“
„Lažni!“, dreknu Sevda iz ugla gde se igrala s decom. Lice joj se
zacrvenelo kao nar dok se pomagala rukama da ustane i prilazila nam
teškim korakom. „Prorok je najveći čovek u čitavom Hedžasu!“
Rejhana se podrugljivo osmehnu. „Da, najveći licemer. Tvrdi da
je prorok kog predskazuje jevrejsko Pismo. Da li bi Bog radije
pomazao za tu dužnost Arapina od sveg svoga odabranog naroda?“
Sevda zacokta, pa se spusti da sedne u „gnezdo“ do mene, Hafse,
Džuvejrije i Rejhane. Uleteh i ja u raspravu, sladeći se tom ulogom
Muhamedovog branioca.
„Da li bi licemer stavio na kocku sve što ima?“ Okrznuh
pogledom svoje sestre-žene kako bi me podržale. „Muhamed je imao
bogatu ženu, jednu od najlepših kuća u Meki, četiri kćeri i lagodan
život. Zašto bi menjao svoj život da nije morao?“
„Aha, sad razumem — Bog ga je primorao da to učini“, kaza
Rejhana prevrćući očima.
„Ako ćemo o činjenicama, i jeste ga Bog primorao“, reče Hafsa.
„Primorao ga je andeo Džebrail“, reče Sevda. Utiša glas u
tajanstven šapat, pa ispripoveda priču koju smo mi ostale već dobro
znale— kako je Muhamed postao Prorok Alahov.
U jednoj pećini na vrhu planine Hire, Muhamed je sedeo
zadubljen u misli i molitvu božanstvima njegove porodice, no tad su
se zidovi zatresli od nekog zvuka nalik gromu. Pećinom je odjeknuo
strahovit glas. „Kazuj!“, zapovedio mu je.
Muhamed je od straha pao ničice, pitajući se da nije od posta
zapao u bunilo. A tad su ga u mraku dve ruke zgrabile za grlo, daveći
ga. „Kazuj!“, ponovo je grmnuo onaj glas, i ruke su ga pustile.
Toliko se tresući da se jedva držao na nogama, Muhamed se
doteturao do izlaza iz pećine, želeći da okom ulovi ko je taj što ga je
napao i razmišljajući se da nije možda neki džin. No ono što je video
zapanjilo ga je: ogromno blistavo ljudsko obličje — anđeo Džebrail
bilo je opkoračilo horizont, zaklanjajući mesec i zvezde. Muhamed
se drhtureći sručio.
Rejhana frknu. „Džin? Ne veruje valjda neko u ovu sumanutu
priču!“
Ušeta Zejneba s Um-Salamom pored sebe, a Fatimom pozadi,
kao kakvom dvorkinjom. Stade iznad mene s nipodaštavajućim
osmehom.
239
„Upravo sam čula najzanimljivije moguće abrove“, reče.
Ja se ukrutih. „Da nema neke veze s nečijom snahom i izvesnom
zavesom?“, upitah sevajući odozdo očima.
„Te stare glasine odavno su osporene“, upade Fatima.
„Ovaje priča nova — a sudeći po izvoru, rekla bih daje tačna“,
kaza Zejneba. „Ispričala mi je sestra-žena tvoje majke. Je li čuo još
neko za to? O tome kako se Muhamedova mala nevesta previše
plašila da bi stupila u pravi brak, sve donedavno?“
Hafsa se izbeči na mene, opominjući me da se uzdržim. Sevda
zavrte glavom, pa reče Zejnebi da ne bi trebalo da sluša govorkanja.
Meni se uz vrat pela jeza. Prema običaju, koji brak povezuje
neposredno s leganjem muškarca i žene, Zejneba je Muhamedu žena
duže nego ja, što joj daje i veće pravo na položaj kadune.
„Možda Muhameda nije sprečio taj njen strah, nego žgoljavo
detinje telo“, podsmehnu se Zejneba. „Meni još izgledaš kao dete. A
kako smo videle u vreme opsade, tako se i ponašaš.“ Oči joj
zasvetlucaše. „Kao dečak koji ne može da dočeka da postane čovek.
Hafsa poklopi rukom usta, dajući mi znak, ali ja sam se bila
previše razbesnela da bih držala jezik za zubima.
„Jä, Hafsa, ču li ti nešto?“, upitah pazeći da mi glas zvuči
nehajno. „Neko čudno kreštanje, kao da je papiga?“
Zejneba usisa vazduh kroza zube. „Videćemo još ko je u ovome
haremu papiga“, prasnu. Pa se okrete mojim sestrama-ženama.
„Hajde odmah da glasamo.“
Potom prođe do ugla gde uvek sedi sa svojim jaranicama, pa se
spusti na pod. „Sve koje hoćete da vam kaduna bude Ajša, ostanite u
njenom delu. Vi koje ste za mene, pređite i sedite ovamo.
Um-Selema pođe za njom bez trunke oklevanja, a i Fatima,
naravno. Sve tri su sedele i gledale prema nama.
Razvukoh usta u osmeh. Fatima se ne broji. Sa Sevdom, Hafsom
i Džuvejrijom na svojoj strani, imam većinu. Uputih Zejnebi
pobednički pogled — ali ona se usrdno smešila Džuvejriji, koja je
prešla u njen ugao.
„Ja i Džuvejrija smo se sprijateljile dok si se ti vešala Safvanu
oko vrata“, saopšti mi Zejneba. Pa nagnu glavu da se obrati ženama
do sebe. „Kao kaduna, moje sestre-žene, šta prvo da nateram Ajšu da
radi?“
240
„A da ja malo prebrojim te vaše glasove?“, lukavo upitah. „Ja
sem tebe same vidim još dve.“ Pa pogledah u svoje pristalice. „Alaha
mi, imamo jednak broj!“
„Jä, Zejneba, ne proglašavaj se još kadunom“, reče Hafsa. „Treba
ti još jedan glas.“
Zejneba diže obrve ka Rejhani. „Ima u ovom haremu još jedna
čiji glas tek treba da se čuje“, reče. „Lepa Rejhana.“ Na to blesnu
najzamamnijim osmehom. „Dobro došla u naš dom, sestro-ženo.
Koju bi više volela da predvodi ovaj harem: zrelu i mudru ženu, ili
ovo nerazborito derle?“
Rejhana se nasmeja. „Ne očekujte da u ovoj borbi biram stranu“,
reče. „Već sam se i previše bitaka nagledala. Sem toga, za
Muhameda nisam udata, te tako nisam član ovog harema. A ako Bog
da, nikad neću ni biti.“
25 Re: Dragulj medine - Seri Dzouns Sub Dec 24, 2011 7:57 pm
Margita
Administrator
22.
Buna u Meki
Medina, potom Al-Hudejbija, maj 627.
sukobu sa Zejnebom provukla sam se za dlaku. Još jedan
glas u njenu korist i tog popodneva bih lopatom čistila
nužnik. Vreme je, odlučila sam, da začnem dete. Znajući
moju nepriliku, Sevda je počela da mi došaptava lekove: unutrašnji
melem od pustinjske biljke huzeme navodno pomaže protiv
neplodnosti u žena. Pokušaću kad mi Muhamed sledeći put dođe.
Uskoro ću, ako je volja Alahova, nositi njegovog sina.
Ali pre nego što smo stigli da provedemo tu zajedničku noć,
Muhamed je objavio da smera na hadžiluk u Ćabu, da zahvali Alahu
što nas je spasao u Bici na jendeku. Pošto bi Kurejšije mogle
pokušati da nas spreče da uđemo u Meku, povešće sa sobom samo
dve žene: mene i Um-Selemu. Nije dugo prošlo, međutim, Zejneba
ga je ubedila da povede i nju: Znaš koliko sam uvek volela Meku,
habib.
Pomisao da šator delim s njima dvema do te mere mi je bila
neprijatna da zamalo nisam odbila da pođem na taj put. Ali čeznula
sam da ponovo vidimMeku. A i nisam bila rada da Zejnebi dopustim
da postane hadžika koja je bila na Ćabi a da ja ne budem to isto.
Krenuli smo u sumrak, nas hiljadu, sa sedamdeset kamila koje
ćemo prineti na žrtvu Alahu, uz dodatne kamile, magarad i konje što
će nositi džakove s ječmom, torbe s urmama, lonce, šatore, krpare,
odeću, zdele, kol, cveće, bodeže, mešine s vodom, nade, uspomene i
molitve da nas rodna gruda miroljubivo dočeka. Mada su se, po
običaju, hvalisavci busali u prsa i izgovarali stihove o tome kako
ćemo baciti Kurejšije na kolena ako njihovi vođi pokušaju da nam
spreče ulazak u grad.
Ali Muhamed nije hteo bitku. U Meku je odlučio da ide zbog sna
koji je sanjao: kako naši, u belim haljinama, kuljaju u grad, piju sa
svetog vrela Zemzem, pa kruže oko Ćabe kao reka.
U
242
„Alah nas priziva k sebi“, rekao mi je.
Trenutak je bio savršen za takav hrabar potez. Samum što je u
paramparčad rasturio Ebu-Sufjanov logor uoči samog napada ubedio
je vasceli Hedžas da islam nosi veličanstvenu moć. Posle Bitke na
jendeku, iz meke su samo pljuštali preobraćenici koji su prišli
Muhamedu, a svi su mu istu priču prenosili: Ebu-Sufjan gubi ugled
među Kurejšijama. Neki se zalažu da ga zameni Al-Abas,
Muhamedov i Alijin stric.
„Našima je dojadilo da gube bitke i karavane Muhamedu na
korist“, rekao je jedan preobraćeni. „Mnogi bi voleli da se s vama
izmire.
Iz Medine smo izašli bodreni klicanjem i cilikanjem žena, dece i
šejhova što su se nizali ulicom. Našima su oči bile sjajnije od zvezda
na nebu; pustinjski vazduh nas je sve razgalio dok su putnici pevali i
živahno terali kamile, željni da ponovo vide svoju voljenu Meku. Ali
desete noći je oko nas već poput krutih bičeva šibala napetost.
Magarci su obarali glave i nisu hteli da mrdnu. Konji su se propinjali
i plašili. Kamile su se oglašavale onom svojom čudnom, ružnom
drekom, kao da riču zli duhovi. Ljudi su se sašaptavali o mogućem
kurejšijskom napadu i gunđali što je Muhamed zabranio da se na ovo
putovanje nosi oružje. Dozvolio je samo bodeže, radi klanja kamila
za kurban (žrtvena životinja, po pravilu mužjak, koja se o praznicima i važnim
događajima prinosi na žrtvu)
„Ovim igračkicama ne možemo da nadjačamo ni jato ptica“, čula
sam kako se žali moj kamilovodac. Ako Kurejšije napadnu, možemo
mirne duše svi da poležemo i pustimo ih da nas pobiju.“
Verovatno zbog tog gunđanja, Muhamed je kamile blagoslovio te
poslednje noći, umesto da pričeka dok stignemo u Meku. Mi žene
smo iz svog šatora posmatrale kako nasred logora prilazi prvoj
kamili i izvikuje: „Bog je velik!“ Tminu što nas je obavijala raspršiše
poklici i vika. A onda pomoću štapića kola Muhamed po detinjoj
njušci i snažnim bokovima iscrta svome živinčetu linije, šare i
krugove.
„Labajh Alah-huma labajh!“ („Odgovaramo na tvoj poziv, Bože“),
povika, oglašavajući Bogu da smo stigli, dok je mužjaku kamile
vešao oko vrata venac od jarkog cveća.
Uskoro je čitav logor vrveo jer je još šezdeset devet ljudi
provodilo ostale kamile. Onako dugih trepavica i s cvetnim
ogrlicama, ličile su mi na kakve žene što su se udesile za veselje.
243
Sutra će ih naših hiljadu hadžija uvesti u Meku, sveti grad prema
kojem se u molitvi okrećemo pet puta dnevno. Pred Ćabom će tu
živinčad prineti Alahu.
Spavali smo, a potom se, iako nam je sunce žeglo oči i srca
takvom vrelinom da smo jedva disali, spremili da pređemo onih
preostalih nekoliko sati do Meke. Ući ćemo u grad dok kurejšijski
borci budu dremali, u najtoplije doba dana. Bar smo tako mislili.
Najpre se začuo konjski topot; potom ljudska vika. Sedeći u
hovdi, razmakla sam zavese i ugledala našeg izviđača kako jaše u
punom trku kroz titravu jaru, mlateći bičem i obadajući konja. Kad je
pristigao, Omer mu pruži mešinu. On je nakrete gutajući, prolivajući
vođu po odeći. A potom, dašćući, ispriča kako je Halid ibn al-Valid
na putu ovamo, s dvesta boraca pod punom ratnom opremom.
Među našima se razleže gromoglasna graja. „Alaha mi, ima da ih
golim rukama rastrgnemo!“, razdra se Omer.
Samo je Muhamed delovao neuznemireno.
„Grehota za Kurejšije!“, reče vrteći glavom. „Rat ih je potpuno
obuzeo. Nikakvo im se zlo ne bi desilo kad bi nas prosto pustili da
uđemo i pomolimo se. Ali oni misle jedino na borbu i ubijanje.
Samim tim smo već odneli pobedu.“
Zatim se okrete mome ocu. Zna li neko među nama drugi put do
Meke? Otac ode da se raspita. Ja i moje sestre-žene krenusmo za
Muhamedom do našeg šatora. Ne prođe ni nekoliko trenutaka, a
upadoše Alija i Omer, džangrizajući.
„Trebalo je da ponesemo mačeve!“, vikao je Alija, znojeći se i
kružeći po šatoru. „Rekao sam ti, brate, da će nas Kurejšije napasti.
Još nisu shvatili snagu islama, niti će sve dok ih ne posramimo onako
kako smo ih posramili na Bedru.
„Neću više da ubijamo svoju krv“, reče Muhamed. „Alah će nam
podariti mir. Danas mi je prikazao mene samog kako stojim u Meki,
obrijane glave, a u ruci mi ključevi Ćabe. U snu mi je odeća bila čista
kao suza. Meka će biti naša, i to bez kapi prolivene krvi.“
,Je li tebe vrućina ošinula u glavu?“, kaza Omer. „Halid ibn al-
Valid je ubio mnoge naše na Uhudu. On je ljut borac, veoma
krvožedan. Ako nas se dokopa, mrtvi smo!“
„Ako je volja Alahova, Halid nas neće stići“ Na ulazu je stajao
moj otac. „Našli smo jednog beduina koji zna sporedni put. Obećava
da do Meke nećemo sresti ni jednog jedinog Kurejšiju.“
244
Ali prostreli moga oca očima kao da je ovaj neki uljez. „Ali i
Halid ibn al-Valid ima uhode“, reče. „Kad otkrije kojom ćemo
stazom, zar neće za nama? Jä, proroče, bez oružja kojim bismo se
branili, došao nam je sudnji čas.“
„Taj drugi put je neravan i propao, zarastao u trnjak“, kaza moj
otac. „Među stenjem se kriju otrovnice. Naš vodič kaže da nas
Kurejšije neće tuda pratiti.“
„Mlakonje trgovci.“ Omerov smeh zapara vazduh.
„Mi smo navikli na tegobe, zahvaljujući Kurejšijama“, kaza
Muhamed. „Takav prolaz bi bio težak ali ne i nemoguć.“
„Da, za muškarce. Ali žene su već druga stvar“, uzvrati Omer.
„One su previše krhke da podnesu putovanje kroz taj kraj.“
„Ajša? Zejneba? Um-Selema? Hoćete li odgovoriti na ove
sumnje?“, reče Muhamed.
„Ja mogu sve što može i muškarac“, rekoh. Muhamed razvuče
usta od uva do uva.
„A ja mogu sve što može i Ajša“, dodade Zejneba.
Alija je čekao da se oglasi Um-Selema, koja je sedela s rukama
skrštenim u krilu, leđa pravih kao da su joj od kamena. Bogataška
kći, verovatno se brine da joj ne izađu po rukama žuljevi. Na to samu
sebe izgrdih zbog tako ružnih misli. Posle svih onih svojih obilazaka
šatorskog naselja — zar se nisam naučila saosećanju?
Kao da me čuje šta razmišljam, Um-Selema diže zadubljeni
pogled i upravi ga u mene.
„Ja sam četvoro dece izrodila“, reče. „Imali u Hedžasu muškarca
koji može takvim nečim da se pohvali? Nekoliko džombi na putu
nisu ništa u poređenju s time.“
Dođe mi da se nasmejem kad se Omerovim licem razlilo
crvenilo. „Alaha mi, Proroče, da su ovo moje žene, ne bi tako drsko
govorile.“
Um-Selema klimnu glavom. „Jä, Omere, svesna sam tvojih
stavova prema ženama“, reče. „Zato sam te i odbila kad si me
prosio.“
Put nas je poveo preko zupčastih bazaltnih ulegnuća zaraslih u
bodljikav korov. Odmicali smo sporo, posrćući, a nekoliko konja je
ogulilo kopita i prednje noge o stenje. Um-Seleminu kamilu je ujela
245
zmija, te se samo sručila na kolena, ali ni glaska nije pustila. Niko se
nije žalio; ni žensko ni muško: bolje spodbijen palac nego nož u srcu.
Konačno stigosmo do Al-Hudejbije, svetilišta izvan Meke, gde
smo mogli bezbedno da se ulogorimo. Dok su nam muškarci podizali
šator, Muhamed povede Um-Salamu, Zejnebu i mene da pogledamo
odozgo. Gostile smo oči prizoriom Meke, rasprostrte nalik na
tkaninu načičkanu draguljima i okružene ogrlicom od crnih planina.
Iako je ovde tle bilo mnogo prašljivije nego u Medini, grad je bio
neuporedivo veći i jarkiji. Uzavrelu tržnicu šarale su raznobojne
nadstrešnice, a kamene kuće su se belele na suncu. Najbelje je
blistala Ćaba, između dvaju jednakih brda; prolazak između njih bio
je sastavni deo obreda poklonjenja.
Upade Alija, lica izoštrenog od uzbuđenja. „Dok su Halid i
njegovi na putu, možemo da uđemo u Meku bez sukoba“, reče
Muhamedu.
„Hoću da u miru uđem i u miru odem“, odgovori Muhamed.
„Imamo hiljadu ljudi. Ako uđemo ne najavivši se, Mekalije mogu
pomisliti da ih napadamo. Kurejšije jesu trgovci, ali su i Arapi.
Boriće se. Ne, moraćemo da Ebu-Sufjanu pošaljemo glasnika da
najavi naš dolazak.“
Alija pođe za nama u šator, mašući rukama i raspravljajući se—
sve dok ga moj otac ne prekide vešću da Suhejl ibn Amr,
Muhamedov prijatelj iz Meke, nailazi na konju s još trojicom u
verižnim košuljama.
„Veli da hoće s tobom nasamo da priča.“
Muhamedu osmeh ozari lice. „Suhejl, moj ashab“, reče. „Ovo je
povoljan razvoj događaja.“
„Ali on se još drži starih običaja.“ Omer se namršti. „Sad ćemo
da pregovaramo s neznabošcima?“
Te večeri, dok je Muhamed razgovarao s posetiocima, Zejneba i
Um-Selema su sedele u šatoru i prisećale se Meke, ne obraćajući
pažnju na mene. Ja sam se zadovoljila da vrtim vreteno i slušam.
Tihim, tužnim glasom Um-Selema je pričala kako je poslednji put
videla svoga oca.
„Kad smo ja i moj muž Abdulah pokušali da krenemo u Medinu,
otac me je prisilio da ostanem. Abdulahov otac uzeo je od nas
Selemu, tvrdeći da naš sin pripada njemu. Koliko sam ga preklinjala
da nas pusti da idemo! Ali nisu hteli da slušaju molbe jedne žene. Te
sam se tako obratila Mekalijama.“
246
U tamnoplavoj haljini, znaku žalosti, otišla je na tržnicu, sela na
zemlju i zalelekala. Ridala je, kidala odeću i molila se Alahu pred
svima na pazaru. Kad je sunce počelo da zalazi i tržnica se zatvorila,
Um-Selema se vratila u roditeljsku kuću. Sutradan je isto to uradila,
pa opet sutra — i tako godinu dana.
„Otac mi je zabranio da odlazim na tržnicu, ali ja ga nisam
slušala, baš kao što ni on nije slušao mene“, reče. Kako su je
ogovarali po gradu! Govorili su da joj je vrana popila mozak.
„Naposletku, kad abi više nije mogao da izdrži tu bruku, doveo
mi je moju kamilu i moga sina i zapovedio mi da smesta odem iz
grada. Nisam stigla ni s majkom da se oprostim.“ Tu uzdahnu.
„Pitam se hoće li umi želeti opet da me vidi.“
Zurila sam u Um-Selemu dok je govorila, osećajući
strahopoštovanje prema njenoj hrabrosti. Spolja je delovala tako
pokorno, tako poslušno! A ipak, ne staje li uvek na stranu onih žena
što dolaze Muhamedu da se žale na ponašanje svojih muževa?
Možda je i ona stekla isti nauk kao i ja — ako žena ima iole vlasti
nad svojim životom, onda mora da je zgrabi obema rukama.
Posle nekog vremena Um-Selema je zaspala, ostavivši me pod
budnim Zejnebinim okom, pošto ova nije htela da odrema. Čeznula
sam da se išunjam pa da prisluškujem šta Muhamed priča sa
Suhejlom — to znanje moglo bi mi pomoći da mu budem koristan
savetnik. Minuti su mileli dok me je Zejneba posmatrala kako se
vrpoljim i upućivala mi podmukle osmehe da mi saopšti kako zna šta
mi je na umu.
Na kraju promumlah kako moram napolje radi nužde, pa se uvih
u pokrivku i pobegoh ka Muhamedovom šatoru.
Naravno, njegovi ahsabi nisu ga pustili da se sa Suhejlom nađe
sam, bez ikakve zaštite. Nisam se iznenadila kad sam u njegovom
šatoru ugledala gomilu ljudi, ali sam se zapanjila kad sam ih čula
kako viču na Muhameda.
„Jä, Proroče, ovo ne možeš da potpišeš!“, urlao je Omer. Mahao
je ovčijom kožom s nečim napisanim na njoj. „Ovaj sporazum je
uvreda za islam!“
Alija je klimao glavom; Utman i moj otac su sedeli na podu,
nepomičnih lica i prekrštenih ruku, ćuteći.
„Islam je upravo potpisivanje ovog sporazuma s Kurejšijama,
pokoravanje Alahu“, tiho reče Muhamed. „Ponos moramo ostaviti po
strani, pa postupati onako kako nas On upućuje.“
247
„Da li to Alah dozvoljava Kurejšijama da te svrgnu s tvoga
položaja?“, upita Alija. „Zašto te u sporazumu ne nazivaju božjim
Poslanikom?“
,Ja ne znam Muhameda kao bilo čijeg poslanika“, reče Suhejl.
„Za mene je on prosto Muhamed, sin Abdalaha ibn al-Mutaliba. On
je čovek, nije bog.“
Alija sunu i pritisnu bodež Suhejlu pod grlo. „Samo to ponovo
reci pa ćeš ubrzo sam otkriti ko je bog, a ko nije.“
„Pusti ga!“ Muhamed skoči na noge, tamneći u licu. Žila među
očima mu je kucala; vratne žile behu mu iskočile. Alija naglim
potezom skloni bodež sa Suhejlovog grla, pa odgurnu ovoga na pod.
„Izvinjavam se, Suhejle.“ Muhamed mu pomože da ustane.
„Alija se od ljubavi prema meni ponekad zanese.“
„Nikad nisam video čoveka kog njegov narod toliko obožava“,
kaza Suhejl. „I dlaka s glave da ti padne, oni se utrkuju da je uhvate.
Samo li se oglasiš, prekidaju priču. Kome se oni istinski klanjaju,
Alahu ili Muhamedu?“
„Kao što sam reče, Muhamed je čovek. Nije on Bog“, odgovori
moj otac. „Ljudi greše. Bog ne.“
„Jä, Proroče, a ti upravo silno grešiš u ovoj stvari, izgleda“, kaza
Utman. „Pristaješ da obustavimo napade na kurejšijske karavane?
Umet će poumirati od gladi.“
„Opskrbiće nas Alah“, reče Muhamed. „Gubitak dobiti od naših
napada mala je cena za mir s našom braćom.“
„Meni Ebu-Sufjan nije nikakav brat“, reče moj otac.
„Zaboravljaš kako je hteo sve da nas pokolje?“ Kako sam poželela
da uskliknem u znak podrške ocu! Setila sam se prizora koji sam one
noći gledala s prozora svoje sobe, kad se Ebu-Sufjan onako divljački
poneo prema Rehi. Posle tolikih godina, okrutnost mu se samo još
uvećala, zajedno sa stomačinom.
Među ljudima se zaoriše psovke i zakletve. Muhamed se
osmehnu Suhejlu, koji je upravo udarao potpis na ovčiju kožu.
Muhamed uze drščicu urme, zamoči je u mastilo, pa do Suhejlovog
imena docrta polumesec. „Ovo će biti dovoljno kao moj potpis“,
reče. Zatim se okrete svojim ahsabima. „Sporazum je ozvaničen. U
zoru ćemo kurbanom zahvaliti Alahu.“
„Ovde ili u Ćabi?“, upita Alija. Ruke je kruto držao uz slabine.
248
„U našem logoru, naravno.“ Muhamedu je glas bio miran kao da
raspravljamo je li vreme lepo. „Upravo smo se saglasili da do sledeće
godine nećemo ulaziti u Meku.“
Raspoloženje mi splasnu. Nećemo ulaziti u Meku? Pošto smo
prevalili ovoliki put, jedanaest dana vrućine, prašine i jahanja na
klimavim kamilama? U putu smo svi s ljubavlju zamišljali svetu
Ćabu i žudeli da predahnemo na nedrima rodnog kraja. A sad
Muhamed govori kako moramo natrag. U meni stade da navire
gnevan krik, ali ga uguših. Moj je zadatak da podržim Muhameda.
Ali šta ako čini kobnu grešku?
„Ni sa čim se ja nisam saglasio!“, dreknu Alija pa izlete.
Odskočih u senku čas pre nego što je prošao. Srce mi je bubnjalo dok
sam trčala natrag prema šatoru. Unutra se Zejneba češljala pri
svetlosti sveće.
„Koliko tebi vremena treba da obaviš nuždu!“, reče. „Baš kao
one noći kad si ostala za karavanom, mmm, Ajša?“
Bila sam previše uzrujana da bih odgovarala. Skljokah se na ležaj
pa pokušah da zaspim, ali samo sam se tumbala po njemu dok sam
po glavi premetala ono što sam videla i čula. Razume li Muhamed
šta je učinio? Suhejl je govorio istinu: još od Bitke na jendeku, narod
umeta takoreći obožava Muhameda. Poseduje moć kakvog vladara.
Svaki drugi čovek bi se time zadovoljio — ali ne i Muhamed.
„Kako da se odmaram kad znam da je moj narod osuđen na pakao?“,
često bi rekao. Ali ja sam znala da je njihovo spasenje samo jedna od
briga što ga muče. Neće imati radosti dok ponovo ne stekne
poštovanje Kurejšija.
Je li vredno izgubiti umet da bi nas oni prihvatili? Potpisavši ovaj
sporazum protivno volji svojih ahsaba, Muhamed se upustio u veliku
opasnost. Ako se njemu najbliži ahsabi pobune protiv tog novog
sporazuma, kako će tek ostali? Što se Ebu-Sufjana tiče, već sam
mogla da mu zamislim osmeh na licu dok bude čitao ugovor. Čula
sam bila kako se hvalisao posle one propasti na jendeku: Čak ni
Prorok Alahov ne moze da okupi vojsku od deset hiljada. Očigledan
odgovor glasio je da čak ni deset hiljada ljudi nije ništa kad je Bog na
tvojoj strani, ali avaj, Muhamed nije bio od onih hvalisavih.
Sad, izgleda, nije ni od onih borbenih. Zašto? A još ovaj
sporazum uključuje i obećanje da ćemo prestati s napadima na
kurejšijske karavane. Bez ćara od tih pljački, kako ćemo mi iz umeta
kupovati hranu i odeću? Mesto toga, ta blaga će puniti Ebu249
Sufjanovu kesu — i kupovati mu prijatelje beduine za naredni napad
na Medinu.
Uprkos netrpeljivosti prema Um-Selemi, strepela sam kako ću joj
ujutru saopštiti rđave vesti. Probudila se rano, puna uzbuđenja, koje
joj je iscurilo kao mleko iz razbijene zdele kad sam joj rekla da ove
godine nećemo ući u Meku.
Zejneba mi se podrugnu. „Otkud ti to znaš, Ajša? Da te nije
posetio Džebrail dok si vršila nuždu?“
„Kakve veze to ima?“, prasnuh na nju. „Muhamed je popustio
Kurejšijama, i to bez nekog velikog razloga. Ebu-Sufjan ionako ne bi
smeo da nas napadne sad posle Bitke na jendeku. Misli da smo onu
strašnu oluju izazvali čaranjem.“
Um-Selema preturi šoljicu, pa joj se vođa proli po pesku. „Ne
možemo uvek da shvatimo naum Alahov“, reče drhtavim glasom.
„Moramo imati vere u Muhameda.“
Znala sam da govori istinu. No isto tako sam razumela i gnev
naših ljudi. Tog jutra smo sa ulaza u šator posmatrale Muhameda
kako poziva da se počne s obredom — i kako mu svi do jednoga u
logoru okreću leđa. Muhamed je ponovo uzviknuo poziv, ali oni su
stajali nemi kao da čuju samo kako vetar duva.
Lice mu se natuštilo. Preleteo je umornim pogledom po logoru,
pa se zaustavio kod mene. Njegove zabrinute oči kao da su zagrabile,
poput ruku slepca, kad su se susrele s mojima. Povukla sam šatorsko
krilo u stranu, pa smo se razmakle da mu napravimo mesta za prolaz
dok se bližio.
„Ne znam šta da radim“, kazao je Muhamed kad se našao unutra,
promukao od vikanja. „Jä, Ajša, desna ruko moja. Sad mi je tvoj
savet potrebniji nego ikad.“
„Rešenje ti stoji pred očima.“ Te noći sam razradila način kako
ću s njim, dok sam se tumbala i prevrtala u postelji. „Treba da
oporekneš taj sporazum i povedeš nas u Meku kako si i obećao.“
Muhamed samo zinu. „Dakle, i ti staješ uz njih, protiv mene?“ Pa
se cimnu za bradu. „Alaha mi, jesu li me svi napustili?“
Pogledah u Um-Selemu tražeći podrške — nju je ovaj sporazum
silno razočarao. Ali ona priđe Muhamedu i obujmi mu šake svojim
dlanovima.
„Vođa ne oporiče svoje sporazume, Ajša“, reče Zejneba. Sevnuh
na nju očima, a u lice mi udari vrelina.
250
„Molim te, mužu moj, dozvoli mi da govorim“, kaza Um-
Selema. „Imam savet koji bi ti mogao poslužiti.“
Muhamed klimnu glavom, a ona produži. „Rešenje je prosto.
Kao što reče Zejneba, vođa je taj koji vodi. Ako tražiš da ljudi izbriju
glave, izbrij najpre svoju. Ako hoćeš da zakolju kurban, moraš prvi
da zakolješ svoju kamilu.“
„A ako se ne povedu za mnom?“, kaza Muhamed.
„Moli se“, odvrati Um-Salama. „Sprovedi obred. A tada, ako
nikome drugom nisi ugodio, ugodio si Alahu. Zar nije On razlog što
smo došli ovamo?“
Brižne bore na Muhamedovom licu zagladiše se kao da ih je
pomilovala neka ruka. „Tvoja mudrost mi je uteha“, reče s umornim
osmehom. „Uradiću kako kažeš. A što se ostalog tiče, to poveravam
Alahu.“
Pa izađe iz šatora i isuka bodež. „Labajh Alah-huma labajh!“,
uzviknu. Jednom rukom zateže dugačke uvojke, pa bodežom odseče
kosu do same kože. „Bog je velik!“, povika.
„Ovo je van pameti!“, prasnuh. „Muhamed će da ispadne veća
budala nego ikad dosad. Pogrešio je i treba to da prizna. Ovi ljudi
hoće u Meku. Mislila sam da i ti to hoćeš.“
„Jesam htela“, kaza Um-Selema. „Ali najveća mi je želja ono što
je najbolje po Muhameda, uvek. To je sporazum koji sam potpisala
kad sam se za njega udala.“
Pogruženo oborih oči. Um-Selema je govorila istinu:
nepokolebljiva podrška jeste obaveza žene prema mužu. Ponovo sam
bila dopustila osećanjima da prevladaju.
Moj otac se osvrte i vide Muhamedovu ošišanu glavu, njegovo
vedro, uzbuđeno lice, ruke pružene k nebu i u njima bodež i vitice
kose. „Alahu-ekber!“, pevao je Muhamed. „Bog je velik.“ Moj otac
uzviknu i pritrča mu, isuka svoj bodež — na to se zagrcnuh — i
stade da seče svoje srebrne vlasi.
„Bog je velik!“, pevao je moj otac.
U tren oka pridruži im se i Talha, pa Utman, pa Omer. I dabome,
Alija. Uskoro je čitav logor prožela ta pomama sečenja kose; svi su
vikali i slavili Alahovo ime. Niz Um-Selemino lice slivale su se suze
kao potočići, od čega joj je lepota blistala. Zejneba je ponosito
posmatrala, digavši ruke kad se Muhamed popeo na jedan velik
kamen pa započeo molitvu zahvaljujući Alahu na dobroti i milosti.
Hiljadu ljudi je oko njega popadalo na kolena i udarilo čelom o tle,
251
okrenuto prema Muhamedu i Meki. Ja sam za to vreme krila lice i
plakala, ali moje suze nisu bile suze radosnice.
Izneverila sam Muhameda i izneverila Alaha. Samo razmišljaj, a
osećanja potisni u stranu. Kad ću naučiti da tu pouku ne primenjujem
samo na maču, već i u životu? Sve dok ne naučim da vladam sobom,
nikad neću biti u stanju da imam vlast nad svojom sudbinom.
Buna u Meki
Medina, potom Al-Hudejbija, maj 627.
sukobu sa Zejnebom provukla sam se za dlaku. Još jedan
glas u njenu korist i tog popodneva bih lopatom čistila
nužnik. Vreme je, odlučila sam, da začnem dete. Znajući
moju nepriliku, Sevda je počela da mi došaptava lekove: unutrašnji
melem od pustinjske biljke huzeme navodno pomaže protiv
neplodnosti u žena. Pokušaću kad mi Muhamed sledeći put dođe.
Uskoro ću, ako je volja Alahova, nositi njegovog sina.
Ali pre nego što smo stigli da provedemo tu zajedničku noć,
Muhamed je objavio da smera na hadžiluk u Ćabu, da zahvali Alahu
što nas je spasao u Bici na jendeku. Pošto bi Kurejšije mogle
pokušati da nas spreče da uđemo u Meku, povešće sa sobom samo
dve žene: mene i Um-Selemu. Nije dugo prošlo, međutim, Zejneba
ga je ubedila da povede i nju: Znaš koliko sam uvek volela Meku,
habib.
Pomisao da šator delim s njima dvema do te mere mi je bila
neprijatna da zamalo nisam odbila da pođem na taj put. Ali čeznula
sam da ponovo vidimMeku. A i nisam bila rada da Zejnebi dopustim
da postane hadžika koja je bila na Ćabi a da ja ne budem to isto.
Krenuli smo u sumrak, nas hiljadu, sa sedamdeset kamila koje
ćemo prineti na žrtvu Alahu, uz dodatne kamile, magarad i konje što
će nositi džakove s ječmom, torbe s urmama, lonce, šatore, krpare,
odeću, zdele, kol, cveće, bodeže, mešine s vodom, nade, uspomene i
molitve da nas rodna gruda miroljubivo dočeka. Mada su se, po
običaju, hvalisavci busali u prsa i izgovarali stihove o tome kako
ćemo baciti Kurejšije na kolena ako njihovi vođi pokušaju da nam
spreče ulazak u grad.
Ali Muhamed nije hteo bitku. U Meku je odlučio da ide zbog sna
koji je sanjao: kako naši, u belim haljinama, kuljaju u grad, piju sa
svetog vrela Zemzem, pa kruže oko Ćabe kao reka.
U
242
„Alah nas priziva k sebi“, rekao mi je.
Trenutak je bio savršen za takav hrabar potez. Samum što je u
paramparčad rasturio Ebu-Sufjanov logor uoči samog napada ubedio
je vasceli Hedžas da islam nosi veličanstvenu moć. Posle Bitke na
jendeku, iz meke su samo pljuštali preobraćenici koji su prišli
Muhamedu, a svi su mu istu priču prenosili: Ebu-Sufjan gubi ugled
među Kurejšijama. Neki se zalažu da ga zameni Al-Abas,
Muhamedov i Alijin stric.
„Našima je dojadilo da gube bitke i karavane Muhamedu na
korist“, rekao je jedan preobraćeni. „Mnogi bi voleli da se s vama
izmire.
Iz Medine smo izašli bodreni klicanjem i cilikanjem žena, dece i
šejhova što su se nizali ulicom. Našima su oči bile sjajnije od zvezda
na nebu; pustinjski vazduh nas je sve razgalio dok su putnici pevali i
živahno terali kamile, željni da ponovo vide svoju voljenu Meku. Ali
desete noći je oko nas već poput krutih bičeva šibala napetost.
Magarci su obarali glave i nisu hteli da mrdnu. Konji su se propinjali
i plašili. Kamile su se oglašavale onom svojom čudnom, ružnom
drekom, kao da riču zli duhovi. Ljudi su se sašaptavali o mogućem
kurejšijskom napadu i gunđali što je Muhamed zabranio da se na ovo
putovanje nosi oružje. Dozvolio je samo bodeže, radi klanja kamila
za kurban (žrtvena životinja, po pravilu mužjak, koja se o praznicima i važnim
događajima prinosi na žrtvu)
„Ovim igračkicama ne možemo da nadjačamo ni jato ptica“, čula
sam kako se žali moj kamilovodac. Ako Kurejšije napadnu, možemo
mirne duše svi da poležemo i pustimo ih da nas pobiju.“
Verovatno zbog tog gunđanja, Muhamed je kamile blagoslovio te
poslednje noći, umesto da pričeka dok stignemo u Meku. Mi žene
smo iz svog šatora posmatrale kako nasred logora prilazi prvoj
kamili i izvikuje: „Bog je velik!“ Tminu što nas je obavijala raspršiše
poklici i vika. A onda pomoću štapića kola Muhamed po detinjoj
njušci i snažnim bokovima iscrta svome živinčetu linije, šare i
krugove.
„Labajh Alah-huma labajh!“ („Odgovaramo na tvoj poziv, Bože“),
povika, oglašavajući Bogu da smo stigli, dok je mužjaku kamile
vešao oko vrata venac od jarkog cveća.
Uskoro je čitav logor vrveo jer je još šezdeset devet ljudi
provodilo ostale kamile. Onako dugih trepavica i s cvetnim
ogrlicama, ličile su mi na kakve žene što su se udesile za veselje.
243
Sutra će ih naših hiljadu hadžija uvesti u Meku, sveti grad prema
kojem se u molitvi okrećemo pet puta dnevno. Pred Ćabom će tu
živinčad prineti Alahu.
Spavali smo, a potom se, iako nam je sunce žeglo oči i srca
takvom vrelinom da smo jedva disali, spremili da pređemo onih
preostalih nekoliko sati do Meke. Ući ćemo u grad dok kurejšijski
borci budu dremali, u najtoplije doba dana. Bar smo tako mislili.
Najpre se začuo konjski topot; potom ljudska vika. Sedeći u
hovdi, razmakla sam zavese i ugledala našeg izviđača kako jaše u
punom trku kroz titravu jaru, mlateći bičem i obadajući konja. Kad je
pristigao, Omer mu pruži mešinu. On je nakrete gutajući, prolivajući
vođu po odeći. A potom, dašćući, ispriča kako je Halid ibn al-Valid
na putu ovamo, s dvesta boraca pod punom ratnom opremom.
Među našima se razleže gromoglasna graja. „Alaha mi, ima da ih
golim rukama rastrgnemo!“, razdra se Omer.
Samo je Muhamed delovao neuznemireno.
„Grehota za Kurejšije!“, reče vrteći glavom. „Rat ih je potpuno
obuzeo. Nikakvo im se zlo ne bi desilo kad bi nas prosto pustili da
uđemo i pomolimo se. Ali oni misle jedino na borbu i ubijanje.
Samim tim smo već odneli pobedu.“
Zatim se okrete mome ocu. Zna li neko među nama drugi put do
Meke? Otac ode da se raspita. Ja i moje sestre-žene krenusmo za
Muhamedom do našeg šatora. Ne prođe ni nekoliko trenutaka, a
upadoše Alija i Omer, džangrizajući.
„Trebalo je da ponesemo mačeve!“, vikao je Alija, znojeći se i
kružeći po šatoru. „Rekao sam ti, brate, da će nas Kurejšije napasti.
Još nisu shvatili snagu islama, niti će sve dok ih ne posramimo onako
kako smo ih posramili na Bedru.
„Neću više da ubijamo svoju krv“, reče Muhamed. „Alah će nam
podariti mir. Danas mi je prikazao mene samog kako stojim u Meki,
obrijane glave, a u ruci mi ključevi Ćabe. U snu mi je odeća bila čista
kao suza. Meka će biti naša, i to bez kapi prolivene krvi.“
,Je li tebe vrućina ošinula u glavu?“, kaza Omer. „Halid ibn al-
Valid je ubio mnoge naše na Uhudu. On je ljut borac, veoma
krvožedan. Ako nas se dokopa, mrtvi smo!“
„Ako je volja Alahova, Halid nas neće stići“ Na ulazu je stajao
moj otac. „Našli smo jednog beduina koji zna sporedni put. Obećava
da do Meke nećemo sresti ni jednog jedinog Kurejšiju.“
244
Ali prostreli moga oca očima kao da je ovaj neki uljez. „Ali i
Halid ibn al-Valid ima uhode“, reče. „Kad otkrije kojom ćemo
stazom, zar neće za nama? Jä, proroče, bez oružja kojim bismo se
branili, došao nam je sudnji čas.“
„Taj drugi put je neravan i propao, zarastao u trnjak“, kaza moj
otac. „Među stenjem se kriju otrovnice. Naš vodič kaže da nas
Kurejšije neće tuda pratiti.“
„Mlakonje trgovci.“ Omerov smeh zapara vazduh.
„Mi smo navikli na tegobe, zahvaljujući Kurejšijama“, kaza
Muhamed. „Takav prolaz bi bio težak ali ne i nemoguć.“
„Da, za muškarce. Ali žene su već druga stvar“, uzvrati Omer.
„One su previše krhke da podnesu putovanje kroz taj kraj.“
„Ajša? Zejneba? Um-Selema? Hoćete li odgovoriti na ove
sumnje?“, reče Muhamed.
„Ja mogu sve što može i muškarac“, rekoh. Muhamed razvuče
usta od uva do uva.
„A ja mogu sve što može i Ajša“, dodade Zejneba.
Alija je čekao da se oglasi Um-Selema, koja je sedela s rukama
skrštenim u krilu, leđa pravih kao da su joj od kamena. Bogataška
kći, verovatno se brine da joj ne izađu po rukama žuljevi. Na to samu
sebe izgrdih zbog tako ružnih misli. Posle svih onih svojih obilazaka
šatorskog naselja — zar se nisam naučila saosećanju?
Kao da me čuje šta razmišljam, Um-Selema diže zadubljeni
pogled i upravi ga u mene.
„Ja sam četvoro dece izrodila“, reče. „Imali u Hedžasu muškarca
koji može takvim nečim da se pohvali? Nekoliko džombi na putu
nisu ništa u poređenju s time.“
Dođe mi da se nasmejem kad se Omerovim licem razlilo
crvenilo. „Alaha mi, Proroče, da su ovo moje žene, ne bi tako drsko
govorile.“
Um-Selema klimnu glavom. „Jä, Omere, svesna sam tvojih
stavova prema ženama“, reče. „Zato sam te i odbila kad si me
prosio.“
Put nas je poveo preko zupčastih bazaltnih ulegnuća zaraslih u
bodljikav korov. Odmicali smo sporo, posrćući, a nekoliko konja je
ogulilo kopita i prednje noge o stenje. Um-Seleminu kamilu je ujela
245
zmija, te se samo sručila na kolena, ali ni glaska nije pustila. Niko se
nije žalio; ni žensko ni muško: bolje spodbijen palac nego nož u srcu.
Konačno stigosmo do Al-Hudejbije, svetilišta izvan Meke, gde
smo mogli bezbedno da se ulogorimo. Dok su nam muškarci podizali
šator, Muhamed povede Um-Salamu, Zejnebu i mene da pogledamo
odozgo. Gostile smo oči prizoriom Meke, rasprostrte nalik na
tkaninu načičkanu draguljima i okružene ogrlicom od crnih planina.
Iako je ovde tle bilo mnogo prašljivije nego u Medini, grad je bio
neuporedivo veći i jarkiji. Uzavrelu tržnicu šarale su raznobojne
nadstrešnice, a kamene kuće su se belele na suncu. Najbelje je
blistala Ćaba, između dvaju jednakih brda; prolazak između njih bio
je sastavni deo obreda poklonjenja.
Upade Alija, lica izoštrenog od uzbuđenja. „Dok su Halid i
njegovi na putu, možemo da uđemo u Meku bez sukoba“, reče
Muhamedu.
„Hoću da u miru uđem i u miru odem“, odgovori Muhamed.
„Imamo hiljadu ljudi. Ako uđemo ne najavivši se, Mekalije mogu
pomisliti da ih napadamo. Kurejšije jesu trgovci, ali su i Arapi.
Boriće se. Ne, moraćemo da Ebu-Sufjanu pošaljemo glasnika da
najavi naš dolazak.“
Alija pođe za nama u šator, mašući rukama i raspravljajući se—
sve dok ga moj otac ne prekide vešću da Suhejl ibn Amr,
Muhamedov prijatelj iz Meke, nailazi na konju s još trojicom u
verižnim košuljama.
„Veli da hoće s tobom nasamo da priča.“
Muhamedu osmeh ozari lice. „Suhejl, moj ashab“, reče. „Ovo je
povoljan razvoj događaja.“
„Ali on se još drži starih običaja.“ Omer se namršti. „Sad ćemo
da pregovaramo s neznabošcima?“
Te večeri, dok je Muhamed razgovarao s posetiocima, Zejneba i
Um-Selema su sedele u šatoru i prisećale se Meke, ne obraćajući
pažnju na mene. Ja sam se zadovoljila da vrtim vreteno i slušam.
Tihim, tužnim glasom Um-Selema je pričala kako je poslednji put
videla svoga oca.
„Kad smo ja i moj muž Abdulah pokušali da krenemo u Medinu,
otac me je prisilio da ostanem. Abdulahov otac uzeo je od nas
Selemu, tvrdeći da naš sin pripada njemu. Koliko sam ga preklinjala
da nas pusti da idemo! Ali nisu hteli da slušaju molbe jedne žene. Te
sam se tako obratila Mekalijama.“
246
U tamnoplavoj haljini, znaku žalosti, otišla je na tržnicu, sela na
zemlju i zalelekala. Ridala je, kidala odeću i molila se Alahu pred
svima na pazaru. Kad je sunce počelo da zalazi i tržnica se zatvorila,
Um-Selema se vratila u roditeljsku kuću. Sutradan je isto to uradila,
pa opet sutra — i tako godinu dana.
„Otac mi je zabranio da odlazim na tržnicu, ali ja ga nisam
slušala, baš kao što ni on nije slušao mene“, reče. Kako su je
ogovarali po gradu! Govorili su da joj je vrana popila mozak.
„Naposletku, kad abi više nije mogao da izdrži tu bruku, doveo
mi je moju kamilu i moga sina i zapovedio mi da smesta odem iz
grada. Nisam stigla ni s majkom da se oprostim.“ Tu uzdahnu.
„Pitam se hoće li umi želeti opet da me vidi.“
Zurila sam u Um-Selemu dok je govorila, osećajući
strahopoštovanje prema njenoj hrabrosti. Spolja je delovala tako
pokorno, tako poslušno! A ipak, ne staje li uvek na stranu onih žena
što dolaze Muhamedu da se žale na ponašanje svojih muževa?
Možda je i ona stekla isti nauk kao i ja — ako žena ima iole vlasti
nad svojim životom, onda mora da je zgrabi obema rukama.
Posle nekog vremena Um-Selema je zaspala, ostavivši me pod
budnim Zejnebinim okom, pošto ova nije htela da odrema. Čeznula
sam da se išunjam pa da prisluškujem šta Muhamed priča sa
Suhejlom — to znanje moglo bi mi pomoći da mu budem koristan
savetnik. Minuti su mileli dok me je Zejneba posmatrala kako se
vrpoljim i upućivala mi podmukle osmehe da mi saopšti kako zna šta
mi je na umu.
Na kraju promumlah kako moram napolje radi nužde, pa se uvih
u pokrivku i pobegoh ka Muhamedovom šatoru.
Naravno, njegovi ahsabi nisu ga pustili da se sa Suhejlom nađe
sam, bez ikakve zaštite. Nisam se iznenadila kad sam u njegovom
šatoru ugledala gomilu ljudi, ali sam se zapanjila kad sam ih čula
kako viču na Muhameda.
„Jä, Proroče, ovo ne možeš da potpišeš!“, urlao je Omer. Mahao
je ovčijom kožom s nečim napisanim na njoj. „Ovaj sporazum je
uvreda za islam!“
Alija je klimao glavom; Utman i moj otac su sedeli na podu,
nepomičnih lica i prekrštenih ruku, ćuteći.
„Islam je upravo potpisivanje ovog sporazuma s Kurejšijama,
pokoravanje Alahu“, tiho reče Muhamed. „Ponos moramo ostaviti po
strani, pa postupati onako kako nas On upućuje.“
247
„Da li to Alah dozvoljava Kurejšijama da te svrgnu s tvoga
položaja?“, upita Alija. „Zašto te u sporazumu ne nazivaju božjim
Poslanikom?“
,Ja ne znam Muhameda kao bilo čijeg poslanika“, reče Suhejl.
„Za mene je on prosto Muhamed, sin Abdalaha ibn al-Mutaliba. On
je čovek, nije bog.“
Alija sunu i pritisnu bodež Suhejlu pod grlo. „Samo to ponovo
reci pa ćeš ubrzo sam otkriti ko je bog, a ko nije.“
„Pusti ga!“ Muhamed skoči na noge, tamneći u licu. Žila među
očima mu je kucala; vratne žile behu mu iskočile. Alija naglim
potezom skloni bodež sa Suhejlovog grla, pa odgurnu ovoga na pod.
„Izvinjavam se, Suhejle.“ Muhamed mu pomože da ustane.
„Alija se od ljubavi prema meni ponekad zanese.“
„Nikad nisam video čoveka kog njegov narod toliko obožava“,
kaza Suhejl. „I dlaka s glave da ti padne, oni se utrkuju da je uhvate.
Samo li se oglasiš, prekidaju priču. Kome se oni istinski klanjaju,
Alahu ili Muhamedu?“
„Kao što sam reče, Muhamed je čovek. Nije on Bog“, odgovori
moj otac. „Ljudi greše. Bog ne.“
„Jä, Proroče, a ti upravo silno grešiš u ovoj stvari, izgleda“, kaza
Utman. „Pristaješ da obustavimo napade na kurejšijske karavane?
Umet će poumirati od gladi.“
„Opskrbiće nas Alah“, reče Muhamed. „Gubitak dobiti od naših
napada mala je cena za mir s našom braćom.“
„Meni Ebu-Sufjan nije nikakav brat“, reče moj otac.
„Zaboravljaš kako je hteo sve da nas pokolje?“ Kako sam poželela
da uskliknem u znak podrške ocu! Setila sam se prizora koji sam one
noći gledala s prozora svoje sobe, kad se Ebu-Sufjan onako divljački
poneo prema Rehi. Posle tolikih godina, okrutnost mu se samo još
uvećala, zajedno sa stomačinom.
Među ljudima se zaoriše psovke i zakletve. Muhamed se
osmehnu Suhejlu, koji je upravo udarao potpis na ovčiju kožu.
Muhamed uze drščicu urme, zamoči je u mastilo, pa do Suhejlovog
imena docrta polumesec. „Ovo će biti dovoljno kao moj potpis“,
reče. Zatim se okrete svojim ahsabima. „Sporazum je ozvaničen. U
zoru ćemo kurbanom zahvaliti Alahu.“
„Ovde ili u Ćabi?“, upita Alija. Ruke je kruto držao uz slabine.
248
„U našem logoru, naravno.“ Muhamedu je glas bio miran kao da
raspravljamo je li vreme lepo. „Upravo smo se saglasili da do sledeće
godine nećemo ulaziti u Meku.“
Raspoloženje mi splasnu. Nećemo ulaziti u Meku? Pošto smo
prevalili ovoliki put, jedanaest dana vrućine, prašine i jahanja na
klimavim kamilama? U putu smo svi s ljubavlju zamišljali svetu
Ćabu i žudeli da predahnemo na nedrima rodnog kraja. A sad
Muhamed govori kako moramo natrag. U meni stade da navire
gnevan krik, ali ga uguših. Moj je zadatak da podržim Muhameda.
Ali šta ako čini kobnu grešku?
„Ni sa čim se ja nisam saglasio!“, dreknu Alija pa izlete.
Odskočih u senku čas pre nego što je prošao. Srce mi je bubnjalo dok
sam trčala natrag prema šatoru. Unutra se Zejneba češljala pri
svetlosti sveće.
„Koliko tebi vremena treba da obaviš nuždu!“, reče. „Baš kao
one noći kad si ostala za karavanom, mmm, Ajša?“
Bila sam previše uzrujana da bih odgovarala. Skljokah se na ležaj
pa pokušah da zaspim, ali samo sam se tumbala po njemu dok sam
po glavi premetala ono što sam videla i čula. Razume li Muhamed
šta je učinio? Suhejl je govorio istinu: još od Bitke na jendeku, narod
umeta takoreći obožava Muhameda. Poseduje moć kakvog vladara.
Svaki drugi čovek bi se time zadovoljio — ali ne i Muhamed.
„Kako da se odmaram kad znam da je moj narod osuđen na pakao?“,
često bi rekao. Ali ja sam znala da je njihovo spasenje samo jedna od
briga što ga muče. Neće imati radosti dok ponovo ne stekne
poštovanje Kurejšija.
Je li vredno izgubiti umet da bi nas oni prihvatili? Potpisavši ovaj
sporazum protivno volji svojih ahsaba, Muhamed se upustio u veliku
opasnost. Ako se njemu najbliži ahsabi pobune protiv tog novog
sporazuma, kako će tek ostali? Što se Ebu-Sufjana tiče, već sam
mogla da mu zamislim osmeh na licu dok bude čitao ugovor. Čula
sam bila kako se hvalisao posle one propasti na jendeku: Čak ni
Prorok Alahov ne moze da okupi vojsku od deset hiljada. Očigledan
odgovor glasio je da čak ni deset hiljada ljudi nije ništa kad je Bog na
tvojoj strani, ali avaj, Muhamed nije bio od onih hvalisavih.
Sad, izgleda, nije ni od onih borbenih. Zašto? A još ovaj
sporazum uključuje i obećanje da ćemo prestati s napadima na
kurejšijske karavane. Bez ćara od tih pljački, kako ćemo mi iz umeta
kupovati hranu i odeću? Mesto toga, ta blaga će puniti Ebu249
Sufjanovu kesu — i kupovati mu prijatelje beduine za naredni napad
na Medinu.
Uprkos netrpeljivosti prema Um-Selemi, strepela sam kako ću joj
ujutru saopštiti rđave vesti. Probudila se rano, puna uzbuđenja, koje
joj je iscurilo kao mleko iz razbijene zdele kad sam joj rekla da ove
godine nećemo ući u Meku.
Zejneba mi se podrugnu. „Otkud ti to znaš, Ajša? Da te nije
posetio Džebrail dok si vršila nuždu?“
„Kakve veze to ima?“, prasnuh na nju. „Muhamed je popustio
Kurejšijama, i to bez nekog velikog razloga. Ebu-Sufjan ionako ne bi
smeo da nas napadne sad posle Bitke na jendeku. Misli da smo onu
strašnu oluju izazvali čaranjem.“
Um-Selema preturi šoljicu, pa joj se vođa proli po pesku. „Ne
možemo uvek da shvatimo naum Alahov“, reče drhtavim glasom.
„Moramo imati vere u Muhameda.“
Znala sam da govori istinu. No isto tako sam razumela i gnev
naših ljudi. Tog jutra smo sa ulaza u šator posmatrale Muhameda
kako poziva da se počne s obredom — i kako mu svi do jednoga u
logoru okreću leđa. Muhamed je ponovo uzviknuo poziv, ali oni su
stajali nemi kao da čuju samo kako vetar duva.
Lice mu se natuštilo. Preleteo je umornim pogledom po logoru,
pa se zaustavio kod mene. Njegove zabrinute oči kao da su zagrabile,
poput ruku slepca, kad su se susrele s mojima. Povukla sam šatorsko
krilo u stranu, pa smo se razmakle da mu napravimo mesta za prolaz
dok se bližio.
„Ne znam šta da radim“, kazao je Muhamed kad se našao unutra,
promukao od vikanja. „Jä, Ajša, desna ruko moja. Sad mi je tvoj
savet potrebniji nego ikad.“
„Rešenje ti stoji pred očima.“ Te noći sam razradila način kako
ću s njim, dok sam se tumbala i prevrtala u postelji. „Treba da
oporekneš taj sporazum i povedeš nas u Meku kako si i obećao.“
Muhamed samo zinu. „Dakle, i ti staješ uz njih, protiv mene?“ Pa
se cimnu za bradu. „Alaha mi, jesu li me svi napustili?“
Pogledah u Um-Selemu tražeći podrške — nju je ovaj sporazum
silno razočarao. Ali ona priđe Muhamedu i obujmi mu šake svojim
dlanovima.
„Vođa ne oporiče svoje sporazume, Ajša“, reče Zejneba. Sevnuh
na nju očima, a u lice mi udari vrelina.
250
„Molim te, mužu moj, dozvoli mi da govorim“, kaza Um-
Selema. „Imam savet koji bi ti mogao poslužiti.“
Muhamed klimnu glavom, a ona produži. „Rešenje je prosto.
Kao što reče Zejneba, vođa je taj koji vodi. Ako tražiš da ljudi izbriju
glave, izbrij najpre svoju. Ako hoćeš da zakolju kurban, moraš prvi
da zakolješ svoju kamilu.“
„A ako se ne povedu za mnom?“, kaza Muhamed.
„Moli se“, odvrati Um-Salama. „Sprovedi obred. A tada, ako
nikome drugom nisi ugodio, ugodio si Alahu. Zar nije On razlog što
smo došli ovamo?“
Brižne bore na Muhamedovom licu zagladiše se kao da ih je
pomilovala neka ruka. „Tvoja mudrost mi je uteha“, reče s umornim
osmehom. „Uradiću kako kažeš. A što se ostalog tiče, to poveravam
Alahu.“
Pa izađe iz šatora i isuka bodež. „Labajh Alah-huma labajh!“,
uzviknu. Jednom rukom zateže dugačke uvojke, pa bodežom odseče
kosu do same kože. „Bog je velik!“, povika.
„Ovo je van pameti!“, prasnuh. „Muhamed će da ispadne veća
budala nego ikad dosad. Pogrešio je i treba to da prizna. Ovi ljudi
hoće u Meku. Mislila sam da i ti to hoćeš.“
„Jesam htela“, kaza Um-Selema. „Ali najveća mi je želja ono što
je najbolje po Muhameda, uvek. To je sporazum koji sam potpisala
kad sam se za njega udala.“
Pogruženo oborih oči. Um-Selema je govorila istinu:
nepokolebljiva podrška jeste obaveza žene prema mužu. Ponovo sam
bila dopustila osećanjima da prevladaju.
Moj otac se osvrte i vide Muhamedovu ošišanu glavu, njegovo
vedro, uzbuđeno lice, ruke pružene k nebu i u njima bodež i vitice
kose. „Alahu-ekber!“, pevao je Muhamed. „Bog je velik.“ Moj otac
uzviknu i pritrča mu, isuka svoj bodež — na to se zagrcnuh — i
stade da seče svoje srebrne vlasi.
„Bog je velik!“, pevao je moj otac.
U tren oka pridruži im se i Talha, pa Utman, pa Omer. I dabome,
Alija. Uskoro je čitav logor prožela ta pomama sečenja kose; svi su
vikali i slavili Alahovo ime. Niz Um-Selemino lice slivale su se suze
kao potočići, od čega joj je lepota blistala. Zejneba je ponosito
posmatrala, digavši ruke kad se Muhamed popeo na jedan velik
kamen pa započeo molitvu zahvaljujući Alahu na dobroti i milosti.
Hiljadu ljudi je oko njega popadalo na kolena i udarilo čelom o tle,
251
okrenuto prema Muhamedu i Meki. Ja sam za to vreme krila lice i
plakala, ali moje suze nisu bile suze radosnice.
Izneverila sam Muhameda i izneverila Alaha. Samo razmišljaj, a
osećanja potisni u stranu. Kad ću naučiti da tu pouku ne primenjujem
samo na maču, već i u životu? Sve dok ne naučim da vladam sobom,
nikad neću biti u stanju da imam vlast nad svojom sudbinom.
Poruka [Strana 1 od 2]
Idi na stranu : 1, 2
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
|
|
|
