16.
„Godine 1945. bio sam inspektor istražne jedinice u Barseloni", počeo
je Florijan. „Razmišljao sam da tražim prebačaj u Madrid kada mi je
dodeljen slučaj Velo-Granelj. Jedinica je u to vreme već tri godine
istraživala Mihaila Kolvenika, Vladi ne baš simpatičnog stranca... ali nisu
bili kadri ništa da dokažu. Moj prethodnik na dužnosti bio je odustao.
Velo-Granelj je bio okružen zidom advokata i lavirintom finansijskih
društava gde se sve gubilo u oblaku. Moji nadređeni su mi taj slučaj
prodali kao jedinstvenu priliku da sebi napravim karijeru. Slučajevi poput
tog odveli bi te do kancelarije nekog ministarstva, sa šoferom i carskim
radnim vremenom, rekoše mi. Ambicija ima ime glupaka..."
Florijan je napravio pauzu, gustirajući svoje reči i smeškajući se za
sebe sarkastično. Grickao je onu cigaru kao da je grančica slatkog korena.
„Kada sam proučio dosije slučaja", nastavio je, „ustanovio sam da se
ono što je počelo kao rutinsko istraživanje finansijskih nepravilnosti i
moguće pronevere na kraju pretvorilo u slučaj koji niko nije tačno znao
kojoj jedinici da dodeli. Ucenjivanje. Krađa. Pokušaj ubistva... I bilo je još
toga... Primite k znanju da je moje iskustvo do tog trenutka bilo u vezi sa
malverzacijama, izbegavanjem plaćanja poreza, proneverama i
izvrdavanjem istine... Nije da su te nepravilnosti uvek kažnjavane, bila su
druga vremena, ali sve smo znali."
Florijan je utonuo u plavičasti oblak sopstvenog dima, mutan.
„Zašto ste onda prihvatili slučaj?", upitala je Marina.
„Jer sam bio nadobudan. Ambiciozan i pohlepan", odgovorio je
Florijan, upućujući sebi samom ton koji, pomislih, čuva za najgrđe
kriminalce.
„Možda i da biste otkrili istinu", usudio sam se da kažem. „Da učinite
pravdu..."
Florijan me je tužno pogledao. U tom pogledu se moglo pročitati
trideset godina griže savesti.
„Krajem 1945. godine preduzeće Velo-Granelj je već tehnički bilo u
bankrotu", nastavio je Florijan. „Tri najveće banke u Barseloni otkazale
su svoje kredite i akcije kompanije su povučene iz javnog nadmetanja.
Kada je nestala finansijska baza, advokatske zidine i mreže finansijskih
društava srušile su se kao kula od karata. Dani slave su iščileli. Veliko
kraljevsko pozorište, koje je bilo zatvoreno od tragedije koja je deformisala
~ 89 ~
lice Eve Ivanove na dan venčanja, postalo je ruina. Fabrika i radionice su
zapečaćeni. Imovina preduzeća oduzeta. Glasine su se širile kao gangrena.
Kolvenik je, ne gubeći hladnokrvnost, odlučio da organizuje luksuzan
koktel u jednom klubu u Barseloni i ponudi utisak mira i normalnosti.
Njegov partner Sentis bio je na ivici panike. Nije bilo novca da se plati ni
deseti deo hrane koja je naručena za taj događaj. Poslate su pozivnice
svim velikim akcionarima, uglednim porodicama iz Barselone... Te noći je
pljuštala kiša. Klub je bio ukrašen kao palata iz snova. Kada je prošlo
devet uveče, članovi posluge najvećih bogataša grada, od kojih su se mnogi
obogatili upravo zahvaljujući Kolveniku, doneli su note izvinjenja. Kada
sam stigao, već je bila prošla ponoć; zatekao sam Kolvenika samog u
salonu, u svom besprekornom fraku; pušio je cigaru od onih koje su mu
uvozili iz Beča. Pozdravio me je i ponudio mi čašu šampanjca: 'Pojedite
nešto, inspektore, šteta da sve ovo propadne', rekao mi je. Nikada se nismo
našli licem u lice. Razgovarali smo sat vremena. Pričao mi je o knjigama
koje je pročitao kao momak, o putovanjima na koja nikada nije otišao...
Kolvenik je bio harizmatičan čovek. Inteligencija mu je gorela u očima.
Trudio sam se da mi se ne dopadne, ali nisam uspeo. Štaviše, bilo mi ga je
žao, iako se pretpostavljalo da sam ja lovac, a on lovina. Primetio sam da
šepa i da se oslanja o štap od izbrušenog mermera.
'Mislim da niko nije izgubio toliko prijatelja u jednom danu', rekao
sam mu. Nasmešio se i spokojno odbacio tu misao.
'Grešite, inspektore. U prilikama kao što je ova, čovek nikada ne
poziva prijatelje.' Upitao me je veoma učtivo nameravam li da istrajem u
gonjenju. Rekao sam mu da neću stati dok ga ne izvedem pred sud. Sećam
se da je pitao:
'Šta bih mogao da učinim da vas odgovorim od te namere, Florijane,
prijatelju?',
'Da me ubijete', uzvratio sam.
'Sve u svoje vreme, inspektore', rekao mi je, smešeći se. Izgovorivši te
reči, otišao je, šepajući. Nisam ga više video... ali i dalje sam živ. Kolvenik
nije ispunio svoju poslednju pretnju."
Florijan je napravio pauzu i otpio gutljaj vode, gustirajući je kao da
mu je to poslednja čaša vode u životu. Oblizao se i nastavio svoju
pripovest.
„Od tog dana, Kolvenik, izolovan i napušten od svih, živeo je zatvoren
sa svojom suprugom u grotesknoj kuli koju je dao da se sagradi. Niko ga
nije video u narednim godinama. Samo su dve osobe mogle da dođu do
~ 90 ~
njega. Jedna od njih bio je njegov stari šofer, izvesni Luis Klaret. Klaret je
bio jadni nesrećnik koji je obožavao Kolvenika i koji je odbio da ga napusti
čak ni kada ovaj više nije mogao ni platu da mu daje. Drugi je bio njegov
lični lekar, doktor Šeli, koji je takođe bio pod istragom. Niko više nije
viđao Kolvenika. A Šelijevo svedočenje u kom nas uverava da se nalazi u
svojoj vili u parku Guelj, da je oboleo od bolesti koju ne ume da nam
objasni, nije nas ni najmanje ubedilo, naročito nakon što smo bacili pogled
u njegove arhive i računovodstvo. Tokom nekog vremena sumnjali smo da
je Kolvenik umro ili da je pobegao u inostranstvo, i da je sve ono bila samo
farsa. Šeli je i dalje tvrdio da je Kolvenik oboleo od čudne bolesti koja ga
drži vezanog za vilu. Nije mogao da prima posetioce niti da izađe iz svog
skrovišta ni pod kakvim okolnostima. To je bila njegova presuda. Ni mi ni
sudija nismo mu verovali. Trideset prvog decembra 1948. dobili smo nalog
za pretres Kolvenikovog doma i nalog za njegovo hapšenje. Veliki deo
poverljive dokumentacije preduzeća bio je nestao. Sumnjali smo da se
nalazi sakrivena u njegovoj rezidenciji. Bili smo skupili već dovoljno
indicija da optužimo Kolvenika za proneveru i izbegavanje plaćanja
poreza. Nije bilo smisla čekati više. Poslednji dan 1948. godine trebalo je
da bude poslednji dan na slobodi za Kolvenika. Specijalna jedinica je bila
pripremljena da narednog jutra dođe do kule. Ponekad s velikim
kriminalcima čovek mora da prihvati da ih lovi na sitnicama..."
Florijanova cigara se ponovo ugasila. Inspektor ju je okrznuo
pogledom i bacio je u praznu saksiju. U njoj je bilo više ostataka cigareta,
kao da je saksija bila neka vrsta zajedničke grobnice opušaka.
„Te iste noći je jedan veliki požar uništio rezidenciju i ubio Kolvenika
i njegovu suprugu Evu. U zoru su pronašli oba spaljena tela, zagrljena na
tavanu... Naše nade da slučaj privedemo kraju izgorele su s njima. Nikad
nisam sumnjao u to da je požar podmetnut. Neko vreme sam verovao da
su Benhamin Sentis i drugi članovi uprave preduzeća stajali iza toga."
„Sentis?", prekinuo sam ga.
„Nije bila tajna da je Sentis prezirao Kolvenika što je preuzeo
kontrolu nad preduzećem njegovog oca, ali su i Sentis i mnogi drugi imali
dobre razloge da ne požele da slučaj dođe do suda. Mrtav pas, mrtav bes.
Bez Kolvenika, slagalica nije imala smisla. Moglo bi se reći da su se te
noći mnoge ruke umrljane krvlju oprale u vatri. Ali, još jednom, kao i u
svemu u vezi s tim skandalom još od prvog dana, nikada se ništa nije
moglo dokazati. Još i danas je istraga Velo-Granelja najveća zagonetka u
istoriji policije ovog grada. I najveći neuspeh mog života..."
~ 91 ~
„Ali požar nije bio vaša krivica", kazao sam.
„Moja karijera u policiji je uništena. Bio sam dodeljen
antisubverzivnoj jedinici. Znate li šta je to? Lovci na utvare. Tako smo ih
zvali u policiji. Dao bih otkaz, ali to su bila vremena gladi, a ja sam
svojom platom izdržavao brata i njegovu porodicu. Osim toga, niko ne bi
zaposlio bivšeg policajca. Ljudima je bilo dosta špijuna i doušnika. Tako
da sam ostao. Posao se sastojao u tome da u pola noći vršimo racije u
neuglednim pansionima u kojima su stanovali penzioneri i ratni invalidi
da bismo tražili primerke Kapitala i socijalističke pamflete sakrivene u
plastičnim kesama u bojleru u kupatilu, takve stvari... Početkom 1949.
verovao sam da je za mene sve svršeno. Sve što je moglo da ispadne loše,
ispalo je najgore moguće. Ili sam barem ja tako smatrao. U zoru 13.
decembra 1949, gotovo godinu dana posle požara u kom su izgoreli
Kolvenik i njegova supruga, dva raskomadana tela dvojice inspektora iz
moje nekadašnje jedinice pronađena su ispred starog skladišta Velo-
Granelja u Bornu. Kasnije se saznalo da su do tamo stigli tragom
anonimne dojave u vezi sa Velo-Graneljom. Klopka. Način na koji su umrli
ne bih poželeo ni svom najgorem neprijatelju. Ni točkovi voza s telom ne
urade ono što sam ja video u mrtvačnici forenzičara... Bili su dobri
policajci. Naoružani. Znali su šta rade. U izveštaju je pisalo da je nekoliko
meštana čulo pucnje. Pronađeno je četrnaest čaura od devet milimetara u
zoni zločina. Sve su bile od oružja koje su nosili inspektori. Nije pronađeno
ni jedno jedino udubljenje ili metak na zidovima."
„Čime se to objašnjava?", upitala je Marina.
„Nema objašnjenja. To je jednostavno nemoguće. Ali desilo se... Ja
sam lično video čaure i pregledao zonu."
Marina i ja smo se pogledali.
„Da li bi moglo biti da su meci ispaljeni u neki predmet, kola ili kočiju
na primer, koji je apsorbovao metke i zatim nestao odatle ne ostavljajući
traga?", predložila je Marina.
„Tvoja prijateljica bi bila dobra policajka. To je hipoteza kojom smo
baratali u to vreme, ali nije bilo dokaza koji bi je podržali. Projektili tog
kalibra obično se odbiju o metalne površine i ostave trag od rikošetiranja
ili, bar, tragove šrapnela. Nije pronađeno ništa."
„Nekoliko dana kasnije, na sahrani mojih kolega, sreo sam Sentisa",
nastavio je Florijan. „Bio je uznemiren, izgledao je kao da danima nije
spavao. Nosio je prljavu odeću i bazdeo na alkohol. Priznao mi je da se ne
~ 92 ~
usuđuje da se vrati svojoj kući, da danima već lunja i spava na javnim
mestima...
'Moj život je ništavan, Florijane', rekao mi je. 'Ja sam mrtav čovek.'
Ponudio sam mu policijsku zaštitu. Nasmejao se. Čak sam mu ponudio da
se skloni kod mene. Odbio je. 'Ne želim da nosim na savesti vašu smrt,
Florijane', rekao je pre nego što se izgubio u svetini.
U narednim mesecima, sve nekadašnje članove upravnog odbora
Velo-Granelja zadesila je smrt, navodno prirodna. Srčani udar, bila je
lekarska dijagnoza u svim slučajevima. Okolnosti su bile slične. Sami u
svojim posteljama, uvek u ponoć, uvek vukući se po podu... bežeći od smrti
koja za sobom nije ostavljala traga. Svi osim Benhamina Sentisa. Nisam
razgovarao s njim narednih trideset godina, sve do pre nekoliko nedelja."
„Pre njegove smrti...", naznačio sam.
Florijan je klimnuo glavom.
„Pozvao je stanicu i pitao za mene. Kako je rekao, imao je informacije
o zločinima u fabrici i o slučaju Velo-Granelj. Pozvao sam ga i razgovarao
s njim. Mislio sam da bunca, ali pristao sam da se nađemo. Iz sažaljenja.
Dogovorili smo se da se nađemo u podrumu vina u ulici Prinsesa narednog
dana. Nije došao na sastanak. Dva dana kasnije, jedan stari prijatelj iz
stanice pozvao me je da mi kaže da su pronašli njegov leš u napuštenoj
cevi kanalizacije u Starom gradu. Veštačke šake koje je Kolvenik bio
napravio za njega bile su amputirane. To je sve što je pisalo u štampi. Ono
što novine nisu objavile jeste da je policija pronašla reč napisanu krvlju na
zidu cevi: Teufel."
„Teufel?"
„Na nemačkom je", reče Marina. „Znači đavo."
„Takođe je i ime Kolvenikovog znaka", otkrio nam je Florijan.
„Crnog leptira?"
On je klimnuo glavom u znak odobravanja.
„Zašto se zove tako?", upitala je Marina.
„Nisam entomolog. Znam samo da ih je Kolvenik skupljao", reče.
Bližilo se podne i Florijan nas je pozvao da zajedno ručamo u jednom
baru koji se nalazio odmah pored stanice. Svima nam se izlazilo iz te kuće.
Vlasnik bara je, činilo se, bio Florijanov prijatelj i poveo nas je do
izdvojenog stola odmah uz prozor.
„Došli su vam unuci u posetu, šefe?", upitao ga je osmehujući se.
Florijan je klimnuo glavom ne dajući dalja objašnjenja. Jedan
konobar nam je doneo porcije tortilje i hleba s paradajzom. Doneo je i
~ 93 ~
jednu paklu „dukadosa" za Florijana. Gustirajući ručak, koji je bio
odličan, Florijan je nastavio svoju povest.
„Započevši istragu o Velo-Granelju, otkrio sam da Mihail Kolvenik
nema svetlu prošlost... U Pragu nije bilo podatka o njegovom rođenju i
državljanstvu. Mihail verovatno nije bilo njegovo pravo ime."
„Ko je onda bio?", upitao sam.
„Postavljam sebi to pitanje više od trideset godina. Zapravo, kada sam
stupio u kontakt s praškom policijom, jesam pronašao ime izvesnog
Mihaila Kolvenika, ali u knjigama Volferhausa."
„Šta je to?", upitao sam.
„Opštinska ludnica. Ali ne verujem da je Kolvenik ikada bio u njoj.
Jednostavno je uzeo ime jednog od luđaka. Kolvenik nije bio lud."
„Zašto bi Kolvenik uzeo identitet pacijenta iz neke ludnice?", upitala
je Marina.
„To nije bilo toliko neobično u ono vreme", objasnio je Florijan. „U
vreme rata, promeniti identitet može značiti ponovo se roditi. Ostaviti za
sobom nepoželjnu prošlost. Vi ste vrlo mladi i niste doživeli rat. Ljude ne
poznaješ dok s njima ne prođeš rat..."
„Je li Kolvenik nešto hteo da sakrije?", upitao sam. „Ako je policija u
Pragu bila obaveštena u vezi s njim, to je sigurno bilo zbog nečeg..."
„Prosta podudarnost prezimena. Birokratija. Verujte mi, znam o
čemu pričam", rekao je Florijan. „Podpretpostavkom da je Kolvenik iz
njihovih arhiva naš Kolvenik, ostavio je za sobom malo podataka. Njegovo
ime se spominjalo u istrazi povodom smrti jednog hirurga u Pragu, čoveka
po imenu Anton Kolvenik. Slučaj je zatvoren, a smrt pripisana prirodnim
uzrocima."
„Zašto su onda tog Mihaila Kolvenika odveli u ludnicu?", ispitivala je
Marina ovog puta.
Florijan je oklevao nekoliko sekundi, kao da se ne usuđuje da
odgovori.
„Sumnjalo se da je s telom umrlog uradio nešto..."
„Nešto?"
„Policija u Pragu nije rekla šta", odgovorio je Florijan osorno, i zapalio
još jednu cigaretu.
Utonuli smo u dugo ćutanje.
„Šta je tačno u priči koju nam je ispričao doktor Šeli? O Kolvenikovom
bratu blizancu, degenerativnoj bolesti i..."
„To je ono što je Kolvenik njemu ispričao. Taj čovek je lagao jednako
~ 94 ~
lako kao što je disao. A Šeli je imao dobre razloge da mu veruje ne
postavljajući pitanja", rekao je Florijan. „Kolvenik je finansirao njegov
medicinski institut i njegova istraživanja sve do poslednje pare. Šeli je
praktično bio još jedan čovek na platnom spisku Velo-Granelja.
Plaćenik..."
„Znači da je Kolvenikov brat blizanac bila još jedna izmišljotina?", bio
sam zbunjen. „Njegovo postojanje bi objasnilo Kolvenikovu opsesivnost
prema žrtvama s deformitetima i..."
„Ne verujem da je brat bio izmišljotina", prekinuo me je Florijan. „Ja
mislim da je postojao."
„I?"
„Mislim da je taj dečko o kom govori lično on."
„Još jedno pitanje, inspektore..."
„Više nisam inspektor, dete."
„Onda, Viktore. Još ste Viktor, zar ne?"
To je bio prvi put da vidim Florijana da se smeje opušteno i iskreno.
„Kako glasi pitanje?"
„Rekli ste nam da ste, istražujući optužbe o proneveri Velo-Granelja,
otkrili da ima još nečeg..."
„Jesmo. U početku smo mislili da je to bio izgovor, tipično: računi o
nepostojećim troškovima i isplatama da bi se izbeglo plaćanje poreza,
uplate bolnicama, centrima za zbrinjavanje siromašnih, i tako dalje. Sve
dok jednom od mojih ljudi nije postalo čudno to što su neke stavke u
troškovima bile fakturisane, s potpisom i odobrenjem doktora Šelija, iz
odeljenja za obdukcije raznih bolnica u Barseloni. Iz depozita leševa, da
budemo precizni", pojasnio je policajac. „Iz mrtvačnica."
„Kolvenik je prodavao leševe?", nagovestila je Marina.
„Nije. Kupovao ih je. Na desetine. Lutalice. Ljude koji su umirali bez
porodice i poznanika. Samoubice, davljenike, napuštene starce...
Zaboravljene ljude grada."
Šum radija se gubio u daljini, kao da je eho našeg razgovora.
,,A šta je Kolvenik radio s tim telima?"
„Niko ne zna", uzvratio je Florijan. „Nikada nismo uspeli da ih
nađemo."
„Ali vi imate neku teoriju u vezi s tim, nije li tako, Viktore?",
nastavila je Marina.
Florijan nas je pogledao ćutke.
„Nemam."
~ 95 ~
Jednom policajcu, iako penzionisanom, laganje nije bilo jača strana.
Marina nije navaljivala. Inspektor je izgledao umorno, satrven senkama
koje su nastanjivale njegovo pamćenje. Nestala je sva njegova divljačnost.
Cigareta mu je drhtala u ruci i bilo je teško odrediti ko koga puši.
„Što se tiče tog staklenika koji ste mi spomenuli... Ne vraćajte se u
njega. Zaboravite na ceo ovaj slučaj. Zaboravite na taj album s
fotografijama, onaj grob bez imena i damu koja ga posećuje. Zaboravite na
Sentisa, na Šelija i mene, koji sam samo jadni starac koji ne zna ni šta
govori. Ovaj slučaj je uništio već dovoljno života. Batalite ga."
Pokazao je konobaru da upiše na njegov račun i zaključio:
„Obećajte mi da ćete me poslušati."
Pitao sam se kako bismo uopšte mogli da pustimo slučaj kad je
upravo slučaj išao za nama. Posle onoga što se dogodilo prethodne noći,
njegovi saveti su mi zvučali kao priča za decu.
„Pokušaćemo", prihvatila je Marina u ime oboje.
„Put do pakla popločan je dobrim namerama", uzvratio je Florijan.
Inspektor nas je ispratio do stanice uspinjače i dao nam broj telefona
u baru.
„Ovde me poznaju. Ako vam nešto zatreba, pozovite i preneće mi
poruku. U bilo koje doba dana ili noći. Manu, vlasnik, boluje od hronične
nesanice i provodi noći slušajući BBC ne bi li naučio jezike; hoću da
kažem, nećete smetati nikome..."
„Ne znam kako da vam zahvalimo..."
„Zahvalite mi tako što ćete me poslušati i držati se po strani od ovog
zamešateljstva", prekinuo je Florijan.
Klimnuli smo glavama. Otvorila su se vrata uspinjače.
„A vi, Viktore?", upitala je Marina. „Šta ćete vi uraditi?"
„Ono što radimo svi mi starci: da sednem i sećam se, pitajući šta bi se
desilo da sam sve uradio drugačije. Hajde, krećite..."
Ušli smo u vagon i seli pored prozora. Smrkavalo se. Začuo se zvižduk
i vrata se zatvoriše. Uspinjača je otpočela spuštanje trzajem. Svetla
Valjvidrere polako su ostajala za nama, kao i Florijanova prilika,
nepomična na peronu.
Herman je skuvao savršeno ukusno italijansko jelo čije je ime zvučalo
kao da je sišlo s operskog repertoara. Večerali smo u kuhinji, slušajući
Hermana kako prepričava svoj šahovski turnir sa sveštenikom, koji ga je,
kao i obično, pobedio. Marina je bila neuobičajeno ćutljiva tokom večere,
~ 96 ~
prepuštajući konverzaciju Hermanu i meni. Toliko je ćutala da sam se čak
pitao nisam li rekao ili uradio nešto što ju je povredilo. Posle večere me je
Herman izazvao na partiju šaha.
„Vrlo rado, ali mislim da je na mene red da operem sudove", rekoh,
navodeći to kao obrazloženje da se izvučem.
„Opraću ih ja", rekla je Marina iza mojih leđa, tiho.
„Ne, stvarno...", bunio sam se.
Herman je već bio u drugoj sobi, pevušio je i slagao pione. Okrenuo
sam se ka Marini, koja je skrenula pogled i počela da pere sudove.
„Daj da ti pomognem."
„Ne... Idi s Hermanom. Priušti mu to zadovoljstvo."
„Stižete li, Oskare?", dopro je Hermanov glas iz salona.
Gledao sam u Marinu pri svetlosti sveća koje su gorele ispred prozora.
Učinila mi se bledom, umornom.
„Jesi li dobro?"
Okrenula se i nasmešila mi se. Marina se smešila tako da sam se ja
osećao malim i beznačajnim.
„Hajde, idi. I pusti ga da pobedi."
„To je bar lako."
Poslušao sam je i ostavio je samu. Seo sam s njenim ocem u salon.
Tamo sam, ispod velikog kvarcnog lustera, seo za šahovsku tablu,
spreman da mu ugodim onako kako je njegova ćerka želela.
„Počnite vi, Oskare."
Počeo sam. On se nakašljao.
„Podsećam vas da se pioni ne kreću tako, Oskare."
„Izvinite, molim vas."
„Taman posla. To je žar mladosti. Nemojte misliti, zavidim vam.
Mladost je kao hirovita devojka. Ne umemo da je razumemo i cenimo sve
dok ne ode s drugim da se više nikad ne vrati... aj!... No, ne znam zašto
sam to rekao. Da vidimo... pion na..."
U ponoć me je neki zvuk trgnuo iz sna. U kući je bilo mračno. Seo sam
na krevet i ponovo ga čuo. Kašalj, prigušen, u daljini. Nemiran, ustao sam
i izašao u hodnik. Zvuk je dopirao odozdo. Prošao sam pored Marinine
sobe. Bila je otvorena, a krevet prazan. Osetio sam napad straha.
„Marina?"
Nije bilo odgovora. Spustio sam se niz hladne stepenike na prstima.
Kafkine oči su se caklile u podnožju stepenica. Mačak je slabašno
mjauknuo i poveo me kroz jedan mračni hodnik. Kroz zatvorena vrata u
~ 97 ~
dnu hodnika prolazila je nit svetlosti. Kašalj je dopirao iznutra. Bolan.
Agoničan. Kafka je prišao vratima i zaustavio se kod njih, mjaučući.
Pokucao sam blago.
„Marina?"
Dugo ćutanje.
„Odlazi, Oskare."
Njen glas je bio jecaj. Pustio sam da prođe nekoliko sekundi i otvorio
vrata. Jedna sveća na podu jedva da je osvetljavala kupatilo s belim
pločicama. Marina je klečala, čelom naslonjena na lavabo. Drhtala je, a
spavaćica joj se od preznojavanja zalepila za kožu kao koprena. Sakrila je
lice, jer sam mogao da vidim da joj iz nosa curi krv i da joj nekoliko
grimiznih mrlja prekriva grudi. Stajao sam u mestu, kao ukopan,
nesposoban da reagujem.
„Šta ti je...?", promrmljao sam.
„Zatvori vrata", rekla je odlučno. „Zatvori ih."
Uradio sam šta mi je naredila i prišao joj. Gorela je od temperature.
Kosa joj se zalepila za lice, natopljena ledenim znojem. Preplašen, krenuo
sam da probudim Hermana, ali me je njena ruka ščepala snagom koja se
činila njoj nesvojstvenom.
„Ne!"
„Ali..."
„Dobro sam."
„Nisi dobro!"
„Oskare, kumim te svim na svetu, ne zovi Hermana. On ne može
ništa da uradi. Već je prošlo. Bolje mi je."
Smirenost u njenom glasu delovala je na mene zastrašujuće. Njene
oči su potražile moje. Nešto u njima me je nateralo da se pokorim. Onda
me je pomilovala po licu.
„Ne boj se. Bolje mi je."
„Bleda si kao mrtvac...", promucao sam.
Uzela mi je ruku i prinela je svojim grudima. Osetio sam otkucaje
njenog srca preko rebara. Povukao sam ruku, ne znajući šta da uradim.
„Živa i te kako. Vidiš? Obećaj mi da nećeš reći Hermanu ništa o
ovome."
„Zašto?", pobunio sam se. „Šta ti je?"
Spustila je pogled, neizmerno umorna. Ućutao sam.
„Obećaj mi."
„Moraš da ideš kod lekara."
~ 98 ~
„Obećaj mi, Oskare."
„Ako ti meni obećaš da ćeš otići kod lekara."
„Dogovoreno. Obećavam ti."
Nakvasila je peškir i počela da pere krv s lica. Ja sam se osećao
beskorisno.
„Sada kad si me video ovakvu, više ti se neću sviđati."
„Nije duhovito."
Nastavila je da se briše ćutke, ne odvajajući pogled od mene. Njeno
telo, uhvaćeno u vlažni, skoro providni pamuk, učinilo mi se krhko i
lomljivo. Iznenadio sam se što ne osećam stid dok je tako gledam.
Sramežljivost zbog mog prisustva nije se naslućivala ni kod nje. Ruke su
joj drhtale kada je obrisala znoj i krv s tela. Pronašao sam jedan čist
ogrtač okačen o vrata i pružio joj ga raširenog. Ogrnula se i uzdahnula,
iscrpljena.
„Šta mogu da učinim?", promrmljao sam.
„Ostani ovde, sa mnom."
Sela je ispred ogledala. Uzalud je pokušavala da češljem makar malo
dovede u red raščupanu kosu koja joj je padala preko ramena. Nije imala
snage.
„Pusti mene", rekao sam i oteo joj češalj.
Češljao sam je ćutke, a pogledi su nam se svaki čas sretali u ogledalu.
Dok sam je češljao, Marina mi je snažno zgrabila ruku i priljubila je uz
svoj obraz. Osetio sam njene suze na svojoj koži i nisam imao hrabrosti da
je pitam zašto plače.
Ispratio sam je do njene sobe i pomogao joj da legne.
Više nije drhtala i boja joj se vratila u obraze.
„Hvala...", šapnula je.
Zaključio sam da je najbolje da je pustim da se odmori, pa se vratih u
svoju sobu. Ponovo sam legao u krevet i pokušao da zaspim - bezuspešno.
Uznemiren, ležao sam u mraku slušajući kako kuća škripi dok vetar
udara o drveće. Mučila me je slepa teskoba. Previše se stvari događalo
prebrzo. Moj mozak ih nije mogao primiti istovremeno. U mraku noći sve
kao da se brkalo. Ali ništa me nije plašilo toliko koliko to da neću biti
kadar da razumem ili objasnim sebi sopstvena osećanja prema Marini.
Zora se pomaljala kada sam konačno zaspao.
U snu sam video sebe kako prolazim kroz odaje palate od belog
mermera, napuštene i mračne. Nastanjivale su je stotine statua. Dok sam
prolazio pored njih, figure su otvarale svoje kamene oči i mrmljale reči
~ 99 ~
koje nisam razumeo. Tada mi se učinilo kako u daljini vidim Marinu, i
potrčah ka njoj. Jedna prilika od belog svetla, u obliku anđela, vodila ju je
za ruku kroz hodnik čiji su zidovi krvarili. Pokušavao sam da ih stignem
kada su se neka vrata u hodniku otvorila i figura Marije Šeli izronila iz
njih, lebdeći nad podom i vukući isfronclanu koprenu. Plakala je, mada
njene suze nisu padale na pod. Pružila je svoje ruke ka meni i, kada me je
dodirnula, telo joj se raspalo u prah. Ja sam vikao Marinino ime,
preklinjao je da se vrati, ali činilo se da me ona ne čuje. Trčao sam i trčao,
ali se hodnik ispred mene produžavao. Tada se anđeo svetla okrenuo ka
meni i pokazao mi svoje pravo lice. Njegove oči bile su prazne duplje, a
njegova kosa bele zmije. Anđeo pakla. Okrutno se kezio i, šireći svoja bela
krila oko Marine, otišao u nepoznato. U snu sam osetio kako mi dah
truleži prelazi preko potiljka. To je bio nepogrešiv miris smrti, i šaputao je
moje ime. Okrenuo sam se i video kako mi se crni leptir spušta na rame.
~ 100 ~
17.
Probudio sam se bez vazduha. Osećao sam se umornije nego kada
sam legao. U slepoočnicama mi je tuklo kao da sam popio dve flaše vina.
Nisam znao koliko je sati, ali sudeći po položaju sunca, moralo je biti
negde oko podne. Kazaljke na budilniku potvrdile su moju dijagnozu. Pola
jedan. Požurio sam da siđem, ali je kuća bila prazna. Poslužen doručak,
već hladan, čekao me je na kuhinjskom stolu, zajedno s porukom.
Oskare,
Morali smo da odemo kod lekara. Bićemo van kuće ceo dan. Ne zaboravi da
nahraniš Kafku. Vidimo se u vreme večere.
Ponovo sam pročitao poruku. Proučavao sam rukopis i halapljivo
doručkovao. Kafka me je udostojio svojim prisustvom nekoliko minuta
kasnije i sipao sam mu mleko u tacnu. Nisam znao šta da radim tog dana.
Odlučio sam da se odšetam do internata i uzmem nešto stvari, te kažem
donja Pauli da se ne trudi da sređuje moju sobu, jer ću raspust provesti s
porodicom.
Šetnja do internata mi je prijala. Ušao sam kroz glavni ulaz i uputio
se ka stanu donja Paule na trećem spratu. Donja Paula je bila dobra žena
kojoj nikada nije nedostajao osmeh za nas školarce. Trideset godina je bila
udovica i ko zna koliko godina na dijeti.
„Ja se jednostavno po prirodi gojim, znate?", uvek je govorila.
Nikada nije imala dece i čak je i sada, kad samo što nije napunila šezdeset
petu, gutala pogledom bebe koje su prolazile u kolicima kada bi išla na
pijacu. Živela je sama, u društvu dva kanarinca i ogromnog televizora
marke „zenit", koji nije gasila sve dok je nacionalna himna i portreti
kraljevske porodice ne bi poslali na spavanje. Koža na rukama bila joj je
ogrubela od varikine. Vene na njenim oteklim zglobovima izazivale su bol
već pri samom pogledu. Jedini luksuz koji je sebi dopuštala bio je odlazak
kod frizerke svake dve nedelje i časopis Ola. S velikim zadovoljstvom je
čitala o životima princeza i divila se haljinama aktuelnih zvezda.
Kada sam pokucao na njena vrata, donja Paula je gledala rimejk
serije Slavuj s Pirineja u ciklusu mjuzikla Hoselita u emisiji „Popodnevni
program". Kao prilog, napravila je porciju prepečenog hleba sa slatkim
mlekom i cimetom.
„Dobar dan, donja Paula. Izvinite što vam smetam."
„Aj, Oskare, sine, taman posla da smetaš! Uđi, uđi..."
min@
~ 101 ~
Na ekranu, Hoselito je pevao pesmicu maloj kozici pod dobroćudnim,
oduševljenim pogledom dvojice pripadnika civilne straže. Pored televizora,
kolekcija figurica Device delila je počasnu vitrinu sa starim slikama
njenog muža Rodolfa, sveg u briljantinu i raskošnoj uniformi Falange*.
Uprkos tome što je obožavala svog pokojnog muža, donja Paula je bila
oduševljena demokratijom, jer, kako je govorila, televizor je sada u boji i
čovek mora da se prilagođava vremenu.
„Šta kažeš za onu buku od pre neku noć? U dnevniku su javili za onaj
zemljotres u Kolumbiji i, pazi, prepala sam se kao nikad..."
„Ne brinite, donja Paula, Kolumbija je daleko."
„Je 1' tako da jeste, ali pošto i oni govore španski, ne znam, pomislih
da..."
„Zaboravite, nema opasnosti. Hteo sam da vam kažem da ne brinete
za moju sobu. Provešću Božić s porodicom."
„Ah, Oskare, kakva radosna vest!"
Moglo bi se reći da je donja Paula gledala kako rastem i bila je
ubeđena da je sve što ja radim za desetku.
„Ti bogami imaš talenta", imala je običaj da kaže, mada nikada nije
sasvim objasnila za šta to ja imam talenta. Insistirala je da popijem šolju
mleka i pojedem keks koji je ona sama pravila. Tako sam i uradio, iako
nisam bio nimalo gladan. Proveo sam s njom neko vreme, gledajući film
na televiziji i klimajući glavom na sve njene komentare. Dobra žena je,
kada bi imala društvo, što je bilo veoma retko, pričala kao navijena.
,,A bio je lep kao mali, kad ti kažem", pokazivala je na nevinog
Hoselita**.
„Jeste, donja Paula. Sada bih morao da krenem..."
Poljubio sam je u obraz na rastanku i otišao. Popeo sam se na minut
do svoje sobe i, najbrže što sam mogao, uzeo nekoliko košulja, par
pantalona i čist donji veš. Sve sam to spakovao u torbu, ne zadržavajući se
ni sekund duže nego što je bilo neophodno. Izlazeći, prošao sam pored
sekretarice, kojoj sam ponovio svoju priču o raspustu s porodicom, ne
trepnuvši. Izašao sam odatle želeći da je sve toliko lako kao laganje.
Večerali smo u tišini u sali sa slikama. Herman je bio ozbiljan,
izgubljen negde u sebi. Ponekad bi nam se pogledi sreli i on bi mi se
____________________________________
*Fašistički pokret u Španiji, osnovao ga je Primo de Rivera 1933, a reorganizovao general
Franko 1937. godine. (Prim. prev.)
**Dete, televizijska zvezda pedesetih i šezdesetih godina u Španiji. (Prim. prev.)
~ 102 ~
osmehnuo, iz čiste učtivosti. Marina je kašikom mrljala po tanjiru supe,
ne prinoseći je ustima. Razgovor se sveo na zvuk zveckanja escajga po
tanjirima i pucketanje sveća. Nije bilo teško zamisliti da lekar nije imao
dobre vesti u vezi s Hermanovim zdravljem. Odlučio sam da se ne
raspitujem za ono što je delovalo očigledno. Posle večere, Herman se
izvinio i povukao u svoju sobu. Delovao mi je starije i umornije nego
ikada. Od kada ga poznajem, bio je to prvi put da nije ni pogledao u
portrete svoje supruge Kirsten. Čim je otišao, Marina je odgurnula svoje
nedirnuto jelo i uzdahnula.
„Nisi ni liznula."
„Nisam gladna."
„Loše vesti?"
„Hajde da pričamo o nečem drugom, hoćeš?", presekla me je osornim,
skoro neprijateljskim tonom.
Oštrica njenih reči učinila je da se osećam kao stranac u tuđoj kući.
Kao da je htela da me podseti da to nije bila moja porodica, da ta kuća nije
bila moja kuća, niti su ti problemi bili moji problemi, ma koliko se ja
trudio da održim privid.
„Izvini", promrmljala je posle nekog vremena, pružajući ruku ka
meni.
„Nije važno", slagao sam.
Ustao sam da odnesem tanjire u kuhinju. Ona je ostala da sedi, ćutke
milujući Kafku, koji je mjaukao u njenom krilu. Zadržao sam se duže nego
što je zaista bilo potrebno. Trljao sam sudove sve dok nisam prestao da
osećam prste pod hladnom vodom. Kada sam se vratio u salon, se već bila
povukla. Bila je ostavila dve upaljene sveće za mene. Ostali deo kuće bio
je u mraku i tišini. Dunuo sam u sveće i izašao u vrt. Crni oblaci su se
polako širili nebom. Ledeni vetar je tresao drveće. Okrenuo sam se i
primetio svetlo u Marininom prozoru. Zamislio sam je kako leži na
krevetu. Trenutak kasnije, svetlo se ugasilo. Kućerina se izdigla u tami
kao ruševina, onako kako mi je izgledala prvog dana. Razmislio sam o
mogućnosti da i ja pođem na spavanje kako bih se odmorio, ali osetih prve
znake teskobe, koji su najavljivali dugu besanu noć.
Odlučio sam da izađem da se prošetam kako bih razbistrio glavu ili,
barem, iscrpeo telo. Jedva da sam napravio dva koraka kada je počelo da
seva. Noć je bila neprijatna i na ulicama nije bilo žive duše. Gurnuo sam
ruke u džepove i pošao. Lutao sam skoro dva sata. Ni hladnoća ni kiša
nisu našle za shodno da mi priušte umor koji mi je bio toliko potreban.
~ 103 ~
Nešto mi nije dalo mira i, što sam duže nastojao da zanemarim taj osećaj,
on je postajao sve intenzivniji.
Koraci su me doveli do groblja Sarija. Kiša je padala na lica od
pocrnelog kamena i nakrivljene krstove. Iza ograde se mogla videti
galerija utvarnih silueta. Vlažna zemlja odisala je mirisom mrtvog cveća.
Naslonio sam glavu između rešetaka. Metal je bio hladan. Trag rđe
skliznuo je niz moju kožu. Gledao sam kroz tamu kao da se nadam da ću
na tom mestu naći objašnjenje za sve što se događalo. Nisam umeo da
vidim ništa drugo do smrt i tišinu. Šta tražim tu? Da još imam tračak
zdravog razuma, vratio bih se u kuću i spavao sto sati neprekidno. To je
verovatno bila najbolja ideja koju sam imao u poslednja tri meseca.
Okrenuo sam se, spreman da se vratim kroz uzani prolaz između
čempresa. Jedna ulična lampa u daljini svetlela je na kiši. Najednom se
snop njenog svetla pomračio. Mračna silueta je obavila sve. Čuo sam
konjski topot po kaldrmi i video crnu kočiju kako prilazi i seče kišnu
zavesu. Dah konja crnih kao ugalj stvarao je utvarne oblike od pare.
Prilika kočijaša koja nikako nije pripadala tom vremenu ocrtavala se na
prednjem sedištu. Potražio sam skrovište pored puta, ali našao sam samo
gole zidove. Osetio sam kako tlo podrhtava pod mojim nogama. Imao sam
samo jednu opciju: da se vratim nazad. Mokar do gole kože i skoro bez
daha, popeo sam se uz kapiju i skočio na groblje.
Carlos Ruiz Zafon - Marina Sub Sep 22, 2012 12:09 am
