Prvo poglavlje

Video samjutros čoveka Koji nije želeo da umre... P. S. STJUART

Zamislite da nekom morate da slomite ruku.
Desnu ili levu, nije važno. Radi se o tome da morate da je slomite, jer ako to ne uradite... Pa, ni to nije važno. Recimo samo da će se dogoditi nešto loše.
E, sada, moje pitanje glasi: lomite li tu ruku brzo - škljoc, jao, oprosti, daj da ti poduprem ruku nekom daščicom - ili razvlačite čitav posao na dobrih osam minuta, pojačavajuči pritisak malopomalo, malo po malo, sve dok bol ne postane ružičast i zelen i. vruć i hladan i sve u svemu urlajuće nepodnošljiv?
Dakle, baš tako. Naravno. Ispravno i jedino što treba da uradite jeste da završite s tim što je brže moguće. Slomite ruku, ponudite rakiju, budite uzoran gradanin. Nema drugog odgovora.
Osim ako.
Osim osim osim.
Sta ako mrzite osobu na drugom kraju ruke? Mislim stvarno, stvarno je mrzite.
O tome sam morao sada da razmišljam.
Kažem sada, a mislim tada, mislim na trenutak koji opisujem; za trenutakdva i zglavak bi mi dotakao zadnju stranu vrata i levo rame bi puklo na barem dva, a vrlo moguće i više, mlitavo spojena dela.
Znate, ruka o kojoj pričamo jeste moja. Nije to neka zamišljena filozofska ruka. Kost, koža, dlake, mali beli ožiljak na izbočini lakta, zaraden na ivici grejalice u Osnovnoj školi Gejtshil - sve pripada meni. I sada je trenutak kada moram da razmotrim mogućnost da me taj čovek koji stoji iza mene, steže mi zglavak i vuče ga uz kičmu gotovo kao da ga seksualno uzbuđujem - mrzi. Mislim, stvarno, stvarno mrzi.
Treba mu čitava večnost.
Prezime mu je bilo Rejner. Lično ime nepoznato. U svakom slučaju, meni nepoznato, a samim tim, po svoj prilici, i vama.
Pretpostavljam da mu je neko, negde, morao znati ime - krstio ga njirne, dozivao ga na doručak, učio ga kako da ga sriče - a neko drugi ga je morao u baru pozivati na piće, ili ga je mrmljao tokom seksa, iii ga zapisao na formularu zdravstvenog osiguranja. Znam da se to sve moralo dogoditi. Samo mi je teško da zamislim, to je sve.
Rejner je, procenio sam, bio desetak godina stariji od mene. Sto je bilo u redu. Nije tu bilo ničeg lošeg. Imam dobar, topao odnos bez lomljenja ruku sa mnogim ljudima koji su deset godina stariji od mene. Ljudi deset godina stariji od mene su, većinom, divni. Ali Rejner je takode bio i sedamosam centimetara viši, dvadeset šest kilograma teži, i barem osam kojimgodjedinicamamerite- -nasilje nasilniji. Bio je ružniji od parkiraiišta, s velikom, ćelavom glavudžom mestimično ulubljenom, mestimično ispupčenom, nalik na balon pun francuskih ključeva, i spljoštenim, bokserskim nosom, koji mu je očigledno neko namestio uz pomoć leve ruke, ili možda levog stopala, i pretvorio ga u vijugavo ušće pod grubim stesanim čeiom.
Bože svemogući, kakvo je to bilo čelo! Cigle, noževi, boce i obrazloženja bezopasno su odskakali od te masivne čeone ploče, ostavljajući samo sićušna udubljenja izmedu dubokih i širokih pora. Biie su to, čini mi se, najdublje i najšire pore koje sam u životu video na ljudskoj koži, podsetile su me na partiju golfa na terenu u Dalbitiju, pred kraj dugog, sušnog leta sedamdeset šeste.
Kako podižemo pogled postrance, tako otkrivamo da je Rejne.ru neko odavno odgrizao uši a zatim mu ih ispljunuo sa strane na glavu, pošto je levo bilo definitivno okrenuto naopačke, ili uvrnuto, izvrnuto, šta god, i morao si dobro da se zagledaš pre nego što pomisliš ,,o, pa to je uvou.
I povrh svega, u slučaju da niste shvatili poruku, Rejner je nosio crnu kožnu jaknu preko crne rolke.
Ali naravno da ste shvatili poruku. Rejner je mogao da se uvije u sjajnu svilu i stavi orhideju iza oba uva, ali bojažljivi prolaznici bi mu svejedno prvo platili a posle se pitali jesu li mu uopšte bili dužni.
Ja mu, igrom slučaja, nisam dugovao novac. Rejner je pripadao toj odabranoj grupi Ijudi kojima nisam ništa dugovao, i da smo bili u malo boljim odnosima, možda bih mu predložio da on i njegovi ortaci stave posebne kravate u znak pripadanja tom biranom krugu. Možda sa šarom ukrštenih puteva.
Ali, kao što sam rekao, odnosi nam baš i nisu bili sjajni.
Jednoruki instruktor borilačkih veština po imenu Klif (da, znam - podučavao je borbu bez oružja, a imao je samo jednu ruku - i to se dešava u životu) rekao mi je jednom da je bol nešto što sami sebi nanosimo. Drugi mogu svašta da vam učine - udare vas, ili ubodu nožem, ili pokušaju da vam slome ruku - ali bol stvarate sami. Zato je uvek u vašoj moći, izjavio je Klif, koji je proveo dve nedelje u Japanu pa je smatrao da ima pravo da uvaljuje takvo sranje svojim revnosnim polaznicima, da zaustavite sopstveni bol. Klifa je tri rneseca kasnije u kafanskoj tuči ubila pedesetpetogodišnja udovica, pa mislim da nikada neću dobiti priliku da mu protivrečim.
Bol je događaj. Događa se tebi, i nosiš se s njim kako god možeš.
Jedino što mi je išlo u prilog jesteto što do sada nisam ispustio nikakav zvuk.
Nema to veze s hrabrošću, shvatate, jednostavno nisam stigao. Sve do ovog trenutka, Rejner i ja smo se odbijali o zidove i nameštaj, okupani znojem, muški, i bez reči, samo uz poneki roptaj tek da pokažemo da obojica još skupljamo snagu. Ali sada, pošto mi je ostalo najviše pet sekundi pre nego što se onesvestim iii kost konačno popusti - sada je bio savršen trenutak da ubacim nešto novo. A jedino čega sam mogao da se setim bio je zvuk.
Zato sam duboko udahnuo kroz nos, ispravio se tako da se što više približim njegovom licu, zadržao dah na trenutak, a zatim ispustio nešto što japanski majstori borbenih veština nazivaju kiai - vi biste to verovatno nazvali veoma giasnom bukorn, i ne biste mnogo pogrešili - vrisak tako zaslepljujuće, zapanjujuće, kojijeovokurac jačine, da sam i samog sebe prilično gadno uplašio.
Na Rejnera je ovo prilično uspešno delovalo, pošto se nehotično prebacio na stranu, i na dvanaestinu sekunde popustio stisak moje ruke. Udario sam ga glavom po licu što sam jače mogao, osećajući kako mu se hrskavica u nosu priiagodava obliku moje lobanje a svilenkasta tečnost širi po mojoj glavi, zatim sam zamahnuo petom ka njegovim slabinama, ogrebavši mu unutrašnjost butine pre nego što sam ga udario u upečatljivi svežanj genitalija. Do trenutka kada je istekla ta dvanaestina sekunde, Rejner mi više nije lomio ruku, i ja sam odjednom postao svestan toga da sam natopljen znojem.
Odmakao sam se od njega, plešući na prstima kao neki stari bernardinac, i potražio sam oružje.
Poprište ove profesionalnoamaterske borbe od jedne^ petnaestominutne runde bila je mala, neotmeno nameštena dnevna soba u Belgraviji.
Dizajner enterijera je odradio savršeno grozan posao, kao i svi dizajneri enterijera, apsolutno svaki put, bez greške, i izuzetka - ali tog trenutka se njegova ili njena naklonost ka teškim, prenosivim predmetima slučajno poklopila sa mojom. Zdravom rukom samgrabio pedesetak centimetara visokog budu s police ispred kamina, i otkrio da su mi, ovako jednorukom, uši tog malenog čove omogućile vrlo prikladan stisak.
Rejner je sada klečao, i povraćao po kineskom tepihu, čime mu je značajno ulepšao boju. Odredio sam tačku, skupio svu snagu, i bacio se na njega podignutom rukom, udarajući ga uglom budinog postoija u osetljivo mesto iza levog uva. Cuo se tup, ravan zvuk, kakav samo napadnuto ljudsko tkivo može da proizvede, i on se skljokao na stranu.
Nisam se trudio da proveravam je li još živ. Neosetljivo od mene, možda, ali tako je bilo.
Obrisao sam znoj sa lica i izašao u hodnik. Trudio sam se da oslušnem, ali i da je neki zvuk dopirao iz kuće ili sa ulice, ja ga svejedno ne bih čuo, jer mi je srce radilo kao drumska bušilica. Ili je napolju možda zaista radila bušilica. Bio sam prezauzet uvlačenjem vazduha, udisajima veiičine kofera, da bih to primetio.
Otvorio sam ulazna vrata i smesta osetio prohladnu sitnu kišicu na licu. Mešala se sa znojem, razblažujući ga, ublažavala je bol u mojoj ruci, ublažavala sve, i ja sam zažmurio i pustio je da pada. Nikada nisam ništa lepše doživeo. Mogli biste reći da sam onda vodio prilično bedan život. Ali, znate, najbitniji je kontekst.
Zatvorio sam vrata rezom, sišao na pločnik i zapalio cigaretu. Postepeno, razdražljivo, srce mi se primirilo, a ubrzo za njim i disanje. Ruka me je užasno bolela, i znao sam da će me bol pratiti danima, ako ne i nedeljama, ali to barem nije bila ruka kojom sam držao cigaretu.
Vratio sam se u kuću i video da je Rejner tamo gde sam ga ostavio, i da leži u barici bljuvotine. Bio je mrtav, ili je pretrpeo teško telesno oštećenje, a i jedno i drugo je značilo barem pet godina. Deset, ako se doda i kazna za loše ponašanje. A to je, s moje tačke gledišta, bilo loše.
Već sam bio u zatvoru, znate. Samo tri nedelje, i to u istražnom, ali kad morate da igrate šah dvaput dnevno sa navijačem Vest Hema koji se izražava samo jednosložnim rečima, a inia reč „MRŽNJA" istetoviranu na jednoj ruci, i „MRŽNJAa na drugoj - i to sa kompletom u kome nedostaje šest pešaka, svi topovi i dva lovca - počnete da cenite male stvari u životu. Kao na primer, to što niste u zatvoru,
Razmišljao sam o tim i sličnim pitanjima, i počeo sarn da zamišljam sve tople zemlje koje još nisam stigao da posetirn, kada sam shvatio da ta buka - ti tihi, pucketavi zvuci žuljanja i grebanja - sasvim sigurno ne dolazi iz mog srca. Ni iz mojih pluća, niti iz bilo kog drugog dela mog bolnog tela. Ta buka je definitivno dolazila spolja.
Neko, ili nešto, krajnje se bezuspešno trudio da tiho side niz stepenice.
Vratio sam budu na mesto, pokupio odvratan stoni upaljač od alabastera i krenuo ka vratima, koja su takode bila odvratna. 'Kako neko može da napravi odvratna vrata?', možda ćete se zapitati. Pa, zahteva dosta truda, svakako, ali verujte mi, vrhunski dizajneri enterijera mogu takav predmet da sklepaju pre doručka.
Pokušao sam da zadržim dah, ali nisam mogao, pa sam čekao hučeći. Negde se uključio prekidač za svetlo, sačekao, zatim se isključio. Vrata su se otvorila, ni tamo nije bilo ničeg, zatvorila su se. Stoji mirno. Razmišlja. Probaće u dnevnom boravku.
Culo se šuškanje odeće, meki koraci, i tada sam shvatio da moj stisak na upaljaču od alabastera popušta, i naslonio sam se na zid uz blago olakšanje. Jer sam čak i u svom preplašenom, ranjenom stanju, bio spreman da se u život zakunem da Fleur de Fleurs Nine Riči nije baš neki ratoboran miris.
Zastala je na dovratku i pogledala po sobi. Svetla su bila ugašena, ali zavese širom razvučene i sa uiice je dopiralo obilje svetla.
Sačekao sam dok joj pogled nije pao na Rejnerovo telo pre nego što sam joj rukom zaklopio usta.
Prošli smo sve uobičajene faze koje nalažu Holivud i civilizovano društvo. Pokušala je da vrisne i ugrize me za dlan, a ja sam joj rekao da ćuti, jer ako ne bude vikala, neću je povrediti. Viknula je i ja sam je povredio. Prilično uobičajeno, zaista.
Konačno je sela na odvratnu sofu sa dva deci nečega što sam ja mislio da je konjak ali ispostavilo se da je kaivados, a ja sam stajao kraj vrata sa svojim najpametnijim i najboljim „psihijatrijski sam savršeno zdrav" izrazom na licu.
Prevrnuo sam Rejnera na bok, u položaj za oporavak, da se ne bi slučajno ugušio u sopstvenoj bljuvotini. Ili bilo čijoj, ako dođe do toga. Zelela je da ustane i pozabavi se njime, da vidi je li dobro - jastuci, vlažne krpe, zavoji, sve što bi posmatraču pomoglo da se oseća bolje - ali naredio sam joj da ostane tamo gde je jer sam već pozvao hitnu pomoć, i sve u svemu bilo bi bolje da ga ostavi na miru.
Uhvatila ju je blaga d.rhtavica. Počela je u šakama, kojima je stezala čašu, zatim se popela u laktove i ramena, i pogoršavalo se svaki put kada bi pogledala u Rejnera. Naravno, drhtavica verovatno nije neuobičajena kada otkriješ leš ispružen u bljuvotini na svom tepihu usred noći, ali nisam želeo da joj bude gore. Pošto sam upalio cigaretu upaljačem od alabastera - i da, čak i plamen je bio odvratan - pokušao sam da izvučem što više podataka pre nego što je kalvados pokrene i ona počne da zapitkuje.
Tri puta sam joj video lice u toj sobi: jednom na fotografiji u srebrnom ramu na polici iznad kamina, sa rej ban naočarima, kako klati nogama sa skilifta; jednom na ogromnom i užasnom uljanom portretu okačenom pored prozora, koji je naslikao neko kome se nije baš mnogo dopadala; i, konačno, na sofi tri metra dalje.
Nije mogla imati više od devetnaest, sa četvrtastim ramenima i dugom smedom kosom koja se veselo talasala dok joj je nestajala iza vrata. Visoke, okrugle jagodice nagoveštavale su orijentalno poreklo, ali taj utisak se gubio čim biste joj pogledali u oči, koje su takođe bile okrugle, i krupne, i svetlosive. Ako to ima ikakvog smisla. Na sebi je imala crvenu svilenu kućnu haljinu, i jednu elegantnu papuču s lepom zlatnom trakom preko prstiju. Preleteo sam pogledom po sobi, ali drugu nigde nisam video. Možda je mogla da priušti samo jednu.
Pročistila je neke Ijuspice iz grla.
„Ko je on?", upita.
Mislim da sam znao da je Amerikanka i pre nego što je otvorila usta. Izgledala je previše zdravo da bi bila nešto drugo. I gde samo nabavljaju te zube?
„Zvao se Rejner", odgovorio sam, i odmah shvatio da to zvuči malo tanko, pa sam pomislio da dodam još nešto. „Bio je vrlo opasan."
„Opasan?"
Kao da se zbog toga zabrinula, i to s pravom. Verovatno joj je prolazilo kroz glavu, kao i meni, da ako je Rejner bio opasan, a ja sam ga ubio, onda se nameče zaključak da sam ja još opasniji.
„Opasan", ponovio sam, i pažljivo je odmerio kad je skrenula pogled. Malo je manje drhtala, što je bilo dobro. Ili se možda njeno podrhtavanje uskladilo s mojim, pa sam ga manje primećivao.
,,Pa... šta on ovde radi?", konačno je izgovorila. „Sta je hteo?"
„Teško je reći." Meni je teško, u svakom slučaju. „Možda je tražio novac, možda srebro..."
„Misliš... nije ti rekao?" Glas joj se odjednom pojačao. „Udario si tog tipa a da nisi znao ko je? Sta je radio ovde?"
Uprkos šoku, izgleda da joj je mozak prilično dobro radio.
„Udario sam ga zato što je pokušao da me ubije", odgovorio sam. „Takav sam."
Isprobao sam osmeh nitkova, zatim sam ga primetio u ogledalu iznad kamina i shvatio da mi nije uspeo.
,,Ti si takav", ponovila je nimalo nežno. ,,A ko si ti?"
Pa, sada. Ovog trenutka su mi bile potrebne najsvilenije moguće rukavice. Jer ovde je odjednom sve moglo da postane još gore nego što je bilo.
Pokušao sam da izgledam iznenadeno, i možda čak i pomalo uvređeno.
„Misliš, ne prepoznaješ me?
,,Uf. Čudno. Finčam. Džejms Finčam." Ispružio sam ruku. Nije je prihvatila, pa sam pokret pretvorio u neobavezno nameštanje kose.
,,To je ime, primetila je. ,,Ne govori mi ko si."
,,Ja sam prijatelj tvog oca."
Razmislila je o tome na trenutak.
„Poslovni prijatelj?"
,,Na neki način."
,,Na neki način." Klimnula je glavom. „Ti si Džejms Finčam, neka vrsta očevog poslovnog prijatelja, i upravo si ubio čoveka u našoj kući."
Nakrivio sam glavu na stranu, i pokušao da pokažem kako je svet ponekad pravi šupak.
Ponovo je pokazala zube.
,,I to je to, je li tako? To ti je biografija?"
Ponovio sam mangupski osmeh, bez većeg uspeha.
„Sačekaj trenutak", obratila mi se.
Pogledala je Rejnera, zatim sela malo uspravnije, kao da se upravo setila nečega.
„Nikoga nisi zvao, zar ne?"
Kada malo bolje razmislim, i uzmem sve u obzir, mora da je bila bliže dvadeset četvrtoj.
„Misliš...", sada sam zamuckivao.
„Mislim", nastavila je, „hitna pomoć neće doći ovamo. Isuse."
Spustila je čašu na tepih pored nogu, ustala i uputila se ka telefonu.
„Vidi", dobacio sam, ,,pre nego što učiniš nešto glupo..."
Krenuo sam prema njoj, ali kako se zavrtela, shvatio sam da bi mi verovatno bilo bolje da ostanem miran. Nisam želeo da izvlačim komadiće teiefonske slušalice iz iica narednih nekoliko nedelja.
„Stoj tamo, gospodine Džejmse Finčame", prosiktala je. „Ovo uopšte nije glupo. Zovem hitnu pomoć, i zovem policiju. Ovo je međunarodno odobren postupak. Ovamo će doći muškarci sa velikim palicama i odvešće te. U tome nema ničeg glupog."
„Vidi", počeo sam, „nisam bio potpuno iskren prema tebi."
Okrenula se k meni i skupila oči. Ako znate šta mislim. Skupila ih vodoravno, ne uspravno. Pretpostavijam da bi trebalo da kažemo da je skratila oči, ali tako niko ne govori.
Skupila je oči.
„Kako to dodavola misliš 'nisi bio potpuno iskren ? Rekao si mi samo dve stvari. Misliš, jedna od njih je bila laž?"
Upecala me je, u to nema sumnje. Bio sam u nevolji. Ali s druge strane, okrenuia je samo prvu devetku.
„Ime mi je Finčam", potvrdio sam, „i zaista poznajem tvog oca.
,,Da, koju vrstu cigareta puši?"
„Danhil."
„Nikada u životu nije pušio."
Bila je u kasnim dvadesetim, verovatno. Trideset, u krajnjem slučaju. Duboko sam udahnuo dok je okretala drugu devetku.
,,U redu, ne poznajem ga. Ali pokušavam da pomognem."
,,Da, baš. Došao si da popraviš tuš."
Treća devetka. Zaigraj na veliku kartu.
„Neko pokušava da ga ubije", izgovorio sam.
Začulo se slabašno klik i čuo sam nekoga, negde, kako pita koja nam usluga treba. Veoma se lagano okrenula prema meni, držeći slušalicu daleko od lica.
„Sta si rekao?"
„Neko pokušava da ti ubije oca", ponovio sam. „Ne znam ko, i ne znam zašto. Ali pokušavam da ih sprečim. Eto, taj sam, i to radim ovde."
Dugo i prodorno se zagledala u mene. Negde je otkucavao sat, odvratno.
„Ovaj čovek", pokazao sam na Rejnera, „imao je neke veze sim.
Smatrala je nepravednim to što Rejner nije bio u prilici da mi protivreči; zato sam maičice ublažio ton, i nestrpljivo pogledao unaokolo kao da sam i sam podjednako začuđen i zabrinut kao i ona.
„Ne mogu da tvrdim da je došao ovamo da ubije'\ rekao sam, „zato što nismo bili u prilici da mnogo razgovaramo. Ali nije nemoguće." Nastavila je da zuri u mene. Operater je pištao halo, halo s druge strane linije i verovatno pokušavao da uđe u trag pozivu.
Čekala je. Sta - nisam siguran.
„Hitnu pomoć", konačno je rekla, i dalje gledajući u mene, a onda se blago okrenula i dala adresu. Klimnula je glavom, a onda veoma polako, veoma polako, spustila slušalicu nazad na mesto i okrenula se k meni. Bila je to jedna od onih pauza za koju znaš da će trajati dugo čim počne, pa sam izvadio još jednu cigaretu i ponudio joj paklicu.
Krenula je ka meni i stala. Bila je niža nego što je izgledala na drugoj strani prostorije. Ponovo sam se nasmešio, i ona uze cigaretu iz paklice, ali je nije zapalila. Samo se njome lagano igrala, a zatim je uperila u mene par sivih očiju.
Kažem par. Mislim njen par. Nije izvadila nečiji tudi par iz fioke i uperila ga u mene. Pogledala me je svojim sopstvenim parom ogromnih, svetlih, sivih, svetlih, ogromnih očiju. Takve oči mogu odraslog muškarca naterati da mrmlja besmislice sebi u bradu. Saberi se, za ime božje.
„Lažeš", rekla je.
Ne ljutito. Ne uplašeno. Jednostavno je iznela činjenicu. Lažeš.
„Pa, da", priznao sam, „uopšteno govoreći, umem da lažem. Ali trenutno, upravo sada, slučajno govorim istinu."
I dalje me je gledaia pravo u lice, onako kako ja ponekad radim kada završim s brijanjem, ali izgleda da ni ona nije otkrila ništa više od mene. Onda je trepnula, i taj treptaj kao da je nekako sve promenio.
Nešto je odstupilo, ili se isključilo, ili barem maio utišaio. Počeo sam da se opuštam.
„Zašto bi neko pokušavao da mi ubije oca?" Glas joj je sada bio blaži.
„Iskreno, ne znam", odgovorio sam. „Tek sam otkrio da ne pušim.
Nastavila je, kao da me nije čula.
„I kaži mi, gospodine Finčame", rekla je, „kako si ti to saznao?" U tome je ležao štos. Pravi štos. Na kvadrat. „Zato što je meni ponuđen posao", odgovorio sam. Prestala je da diše. Mislirn, stvarno je prestala da diše. I činilo mi se da nema uopšte nameru da nastavi u bližoj budućnosti. Nastavio sam, što sam smirenije mogao.
„Neko mi je ponudio mnogo novca da ti ubijem oca", objasnio sam, a ona se namrštila u neverici. „Odbio sam." Nije trebalo to da dodam. Stvarno nije.
Njutnov treći zakon konverzacije, da postoji, sadržao bi stavku da svaka izjava u sebi sadrži sebi suprotnu izjavu. To što sam rekao da sam odbio ponudu, ostavljalo je mogućnost da možda i nisam. A trenutno nikako nisam želeo da takva misao lebdi u prostoriji. Ali ponovo je prodisala, pa možda nije ni primetila. „Zašto?" „Sta zašto?"
U levom oku je imala tanku zelenu prugu koja se pružala od zenice u pravcu severoistoka. Stajao sam tako, gledao je u oči, a trudio sam se da to izbegnem, pošto sam tog trenutka bio u užasnoj nevolji. Na mnogo načina. A
„Zašto si odbio?"
„Zato...", počeo sam, zatim stao, jer sam ovo morao da obavim kako treba. ,,Da?"
„Zato što ne ubijam ljude."
Nastupila je tišina dok je ona ovo upijala i prežvakavala u ustima nekoliko puta. Zatim je pogledala u Rejnerovo telo.
„Rekao sam ti", izjavio sam. „On je počeo."
Zurila je u mene još trista godina i zatim se, i dalje lagano vrteći cigaretu među prstima, približila sofi, očigledno duboko zamišljena.
„Iskreno", rekao sam, trudeći se da ovladam samim sobom i prilikama. ,Ja sam dobar. Poklanjam Oksfamu, recikliram novine, sve.
Stigla je do Rejnerovog tela i zastala.
„Dakle, kada se to sve dogodilo?"
„Pa... malopre", zamucao sam, kao idiot.
Na trenutak je zažmurila. „Mislim, to što su te pitali."
,Da, tako", započeo sam. „Pre deset dana." „Gde?"
„U Amsterdamu."
,,U Holandiji, je li tako?"
Kakvo olakšanje. Osetio sam se mnogo bolje. Lepo je kada ti se povremeno divi neko mlad. Ne treba ti to stalno, samo povremeno.
„Tako je", odgovorio sam.
,,I ko ti je ponudio taj posao?"
„Nikada ga nisam video ni pre ni posle."
Sagnuia se da dohvati čašu, otpila kalvados i napravila grimasu zbog ukusa.
,,I ja treba u to da poverujem?"
„Mislim, pomozi mi sad", počela je, i ponovo podigla glas. Pokazala je glavom na Rejnera. „Imamo ovde tipa koji neće potvrditi tvoju priču, barem se meni tako čini, pa zašto bih ti verovala? Zato što imaš Iepo lice?"
Nisam mogao da se suzdržim. Trebalo je da se suzdržim, znam, ali jednostavno nisam mogao.
„Zašto da ne?", pitao sam, i potrudio se da izgledam privlačno. ,,Ja bih poverovao u sve što ti kažeš."
Užasna greška. Stvarno užasna. Najgluplja, najbesmislenija primedba koju sam ikada napravio, u svom dugom životu prepunom besmislenih primedbi.
Okrenula se ka meni, odjednom vrlo ljuta.
„Smesta prestani s tim sranjem."
„Samo sam mislio...", počeo sam, ali bilo mi je drago kada me je presekla, pošto iskreno nisam znao šta sarn mislio.
„Rekla sam ti da prestaneš. Imamo ovde tipa na umoru."
Klimnuo sam glavom, s osećajem krivice, i oboje sagnusmo giave ka Rejneru, kao da mu odajemo poštovanje. A onda, kao da je zaklopila knjigu crkvenih pesama, nastavila je. Ramena su joj se opustila, i pružila mi je čašu.
,,Ja sam Sara", predstavila se. „Dodaj mi, molim te, kokakolu."
Na kraju je ipak pozvala policiju, i pojavili su se baš kada je ekipa hitne pomoći podigla Rejnera, koji je očigledno još disao, na sklopiva nosila. Zagorili su, podizali predmete sa police iznad kamina, i zagledali ispod njih, i uopšte, odavali su utisak kao da žele da budu negde drugde.
Policajci, po pravilu, ne vole da čuju za nove slučajeve. Ne zato što su lenji, već zato što žele, kao i svi drugi, da pronadu smisao, povezanost, u velikoj zbrci besmislene nesreće u kojoj rade. Ako ih, usred hvatanja tinejdžera koji je krao felne sa automobila, pozovu na mesto masovnog ubistva, ne mogu da se suzdrže a da ne proveravaju ispod sofe da vide ima li tamo nekakvih felni. Zele da pronadu nešto što je povezano sa onim što su već videli, što će dati neki smisao toj zbrci. Tako da mogu sebi da kažu 'ovo se desilo zato što se desilo'. Kada ga ne nađu - kada vide samo novu gomilu koju treba zap^sati, zavesti u datoteku, i zagubiti, i pronaći u nečijoj donjoj fioci, i ponovo izgubiti, i konačno pripisati nepoznatom počiniocu - oni se, recimo, razočaraju.
Naša priča ih je naročito razočarala. Sara i ja smo odglumili ono što smo smatrali razumnim scenariom, i izveli smo tri predstave pred policajcima višeg ranga, a završiii smo pred zapanjujuće mladim inspektorom koji se predstavio kao Brok.
Brok je sedeo na sofi, povremeno se zagledao u nokte, i klimao glavom na svoj mladalački način na priču o neustrašivom Džejmsu Finčamu, porodičnom prijatelju koji boravi u gostinskoj sobi na prvom spratu. Cuo je buku, došunjao se u prizemije da istraži, opasan muškarac u kožnoj jakni i crnoj rolci, nikada ga pre nije video, tuča, padanje, o bože, udarac u glavu. Sara Vulf, datum rodenja 29. avgust 1964, čula je zvuke borbe, sišla, sve videia. Piće, inspektore? Čaj? Voćni sok?
Da, naravno, izgied prostora je pomogao. Da smo istu priču ponudili u opštinskom stanu u Detfordu, u roku od nekoliko trenutaka sedeii bismo na podu kombija, i molili snažne miadiće kratke kose da nam se na trenutak skinu s glava da možemo udobno da se namestimo. Ali u olistaloj, izmalterisanoj Belgraviji, policajci su skloniji da ti poveruju. Mislim da je to uključeno u cenu.
Pošto smo potpisali izjave, zamolili su nas da ne radimo ništa glupo, kao na primer da napustimo zemlju a da ne obavestimo lokalnu policijsku stanicu, i uopšte su nas posavetovali da budemo dostupni u svakoj prilici.
Dva sata nakon što je pokušao da mi slomi ruku, sve što je ostalo od Rejnera, prvo ime nepoznato, bio je miris.
Izašao sam iz kuće, i dok sam hodao, bol je ponovo isplivao na površinu. Zapalio sam cigaretu i pušio celim putem do ugla, gde sam skrenuo levo ka popločanim stajama u kojima su nekad boravili konji. Sada bi očigledno samo izuzetno bogat konj mogao sebi da priušti da tu živi, ali mesto je i dalje odisalo stajskim izgledom, i zato mi se činilo ispravnim da tamo privežem motor. S kofom zobi i nešto slame ispod zadnjeg točka.
Motor je bio tamo gde sam ga ostavio, što zvuči kao glupa primedba, ali u današnje vreme nije. Ako motorista ostavi svoju mašinu duže od sat vremena na mračnom mestu, čak i sa katancem i alarmom, i nađe ga na istom mestu kada se vrati - to je nešto vredno spomena. Naročito kada je motor kavasaki ZZR 1100.
Neću poricati da su Japanci bili dobra.no u ofsajdu u Perl Harburu, i da su njihovi načini pripremanja ribe za jelo nesumnjivo oskudni - ali, sto mu muka, zaista znaju kako da naprave motocikle. Sirom otvorite ventil za dovod goriva na ovoj mašini, i isteraće vam oči iz glave. U redu, možda većina ne traga za takvim osećanjem kada bira lični prevoz, ali pošto sam motor osvojio na bekgemonu, nečuvenom slučajnošću pošto sam bacio 4-1 i tri uzastopne duple šestice, mnogo sam uživao. Bio je crn, i velik, i na njemu je čak i prosečan vozač mogao da poseti druge galaksije.
Pokrenuo sam motor i to dovoljno glasno da probudim nekolicinu debelih belgravijanskih finansijera, i uputio se ka Noting Hilu. Morao sam da vozim polako po kiši, pa sam imao dovoljno vremena da razmišljam o svemu što se noćas dogodilo.
Posebno mi se u sećanje urezalo, dok sam vrludao motorom klizavim, žuto osvetljenim ulicama, to što mi je Sara rekla da prekinem ,,s tim sranjem". I morao sam da prekinem pošto je u sobi umirao čovek.
Njutnov zakon konverzacije, pomislio sam u sebi. Iz toga je proizlazilo da sam mogao da nastavim s tim sranjem, samo da u sobi niko nije umirao.
To me je razveselilo. Pomislio sam, ako se ona i ja nikada ne nademo zajedno u prostoriji u kojoj niko ne umire, onda ni moje ime nije Džejms Finčam.
Sto, naravno, i nije.

Drugo poglavlje

Dugo sam odlazio rano na spavanje. MARSEL PRUST

Vrario sam se u stan i kao i obično preslušao poruke na telefonskoj sekretarici. Dva besmislena piskava zvuka, jedan pogrešan broj, poziv od prijateija prekinut već posle .prve rečenice, a za njim troje ijudi koje nisam želeo da čujem a sada sam morao da ih pozovem.
Bože, kako sam mrzeo tu mašinu.
Seo sam za radni sto i pregledao dnevnu poštu. Bacio sam neke račune u kantu, i onda se setio da sam kantu premestio u kuhinju - iznervirao sam se, ugurao ostatak pošte u fioku, i odustao od zamisii da će mi obavljanje kućnih poslova pomoći da sredim misii.
Bilo je prekasno da puštam glasnu muziku, i jedina druga zabava koju sam mogao da pronadem u stanu bila je Cuvena jarebica , pa sam dohvatio čašu i bocu, nasuo dva prsta, i otišao u kuhinju. Dodao sam dovoijno vode da ga pretvorim u jedva prepoznatljivo piće, a onda seo za sto sa džepnim diktafonom, pošto mi je neko jednom rekao da pričanje naglas pomaže da se stvari razjasne. Pitao sam da li bih tako mogao da se razjasnim i s nekim tabadžijom, a oni su rekli ne, ali bi pomoglo oko svega što ti muči dušu.
Ubacio sam kasetu u diktafon i pritisnuo dugme za snimanje.
„.Dramatis personae ", rekao sam. „Aleksander Vulf, otac Sare Vulf, vlasnik elegantne džordžijanske kuće u Ulici Lajal, u Belgraviji, poslodavacslepim i osvetoljubivim dizajnerimaenterijera, i predsednik i izvršni direktor Gejn Parkera. Nepoznati belac, Amerikanac ili Kanadanin, pedesetih godina. Rejner. Krupan, nasiian, hospitalizovan. Tomas Lang, trideset šest, stan D, Vestburn klouz 42, bivši škotski gardista, časno otpušten sa činom kapetana. To su činjenice, koliko su mi poznate."
Ne znam zašto me magnetofoni mame da tako govorim, ali takoe.
„Nepoznati muškarac pokušava da uposli T. Langa sa ciljem da počini nezakonito ubistvo A. Vulfa. Lang odbija posao zato što je dobar čovek. Principijelan. Pristojan. Gospodin."
Otpio sam gutljaj viskija i pogledao diktafon, pitajući se hoću li ikada ikome pustiti ovaj monolog. Jedan računovoda mi je rekao da je pametno kupiti tu stvarčicu pošto na njoj može da se dobije povraćaj poreza. Ali pošto nisam platio nikakav porez, nisam imao potrebe za diktafonom, niti sam verovao računovodi dokle god sam mogao da ga pljunem, gledao sam na ovaj aparat kao na jednu od svojih nerazumnijih kupovina. Hejho.
„Lang odlazi u Vulfovu kuću, s namerom da ga upozori na mogući pokušaj atentata. Vulf odsutan. Lang odlučuje da pokrene istragu."
Zastao sam na neko vreme, a to neko vreme se pretvorilo u dugo vreme, pa sam otpio još viskija i odložio diktafon da malo razmislim.
Jedina istraga koju sam pokrenuo bila je reč ,,šta" - a jedva sam i to uspeo da izustim pre nego što me je Rejner udario stolicom. Osimoga, sve što sam učinio biio je da napola ubijem čoveka i odem, prilično usrdno prižeijkujuči da sam ubio i onu drugu polovinu. I zaista ne želiš da se tako nešto nade na magnetofonskoj traci osim ako ne znaš šta radiš. A ja, verovali ili ne, nisam znao.
Medutim, znao sam sasvim dovoljno da prepoznam Rejnera, čak i pre nego što sam saznao njegovo ime. Ne bih mogao da kažem baš da me je pratio, ali dobro pamtim lica - što nadoknaduje činjenicu da sam krajnje nesposoban da zapamtim imena - a Rejner nije imao lice teško za pamćenje. Susret na aerodromu Hitrou, u baru Devonšir Arms u Kings roudu, i na ulazu u stanicu podzemne železnice na Lester skveru, dovoljno bi otkrili čak i idiotu kao što sam ja.
Imao sam osećaj da ćemo se konačno sresti, pa sam se spremio za taj crni dan tako što sam posetio prodavnicu električne opreme na Totenam kort roudu, gde sam istresao dve funte i osamdeset penija za tridesetak centimetara široki električni kabl. Savitljiv, težak, i kad se radi o odbijanju razbojnika, bolji od bilo kog namenskog ručnog oružja. Ne može da ti posluži kao oružje samo ako ga ostaviš u kuhinjskoj fioci, neotpakovanog. Tada zaista nije naročito delotvoran.
Sto se tiče nepoznatog belca koji mi je ponudio posao ubistva, dakle, nisam se mnogo nadao da ću mu ući u trag. Pre dve nedelje sam bio u Amsterdamu, u pratnji kladioničara iz Mančestera koji je očajnički želeo da veruje u to kako ima nasilne neprijatelje. Unajmio me je da učvrsti uobrazilju. Tamo sam mu otvarao vrata automobila, proveravao zgrade u potrazi za snajperistima iako sam znao da ih nema, i zatim proveo napornih četrdeset osam sati sedeći sa njim po noćnim klubovima, posmatrajući ga kako razbacuje novac u svim pravcima osim u mom. Kada je konačno malaksao, završio sam bazajući po svojoj hotelskoj sobi i gledajući porniće. Zazvonio je telefon - za vreme naročito dobre scene, koliko se sećam - i muški glas me je pozvao da siđem u bar na piće.
Uverio sam se da je kladioničar bezbedno ušuškan u krevet s lepom toplom prostitutkom, i onda sam se postrance spustio niz stepenište u nadi da ću uštedeti sebi četrdeset funti tako što ću iscediti nekoliko pića od nekog starog prijatelja iz vojske.
Ali, kako se ispostavilo, glas iz telefona je pripadao kratkom gojaznom telu u skupom odelu koje sasvim sigurno nisam poznavao. A nisam naročito ni želeo da ga upoznam, sve dok nije gurnuo ruku u jaknu i izvukao svežanj novčanica otprilike moje debijine.
Američkih novčanica. Zamenjivih za robu i usluge u doslovno na hiljade maloprodajnih objekata širom sveta. Gurnuo mi je preko stola novčanicu od stotinu dolara, pa mi se mališa dopadao čitavih pet sekundi, a onda se, gotovo odmah, ta Ijubav ugasila.
Dao mi je neke „podatke" o čoveku po imenu Vulf - gde je živeo, šta je radio, zašto je to radio, pošto je to radio - a onda mi je rekao da ta novčanica na stolu ima hiljadu malih drugarica, koje bi dospele u moje ruke ako bi Vulfov život mogao neupadljivo da se prekine.
Morao sam da sačekam dok se naš deo bara nije ispraznio, i znao sam da će to biti brzo. S obzirom na to koliko su naplaćivali piće, verovatno je bilo samo nekoliko desetina ljudi na svetu koji su mogli sebi da priušte da ostanu i na drugoj turi.
Kada se bar raščistio, nagnuo sam se ka debeljku i održao mu govor. Bio je to dosadan govor, ali svejedno me je pažijivo saslušao, pošto sam zavukao ruku pod sto i ščepao ga za jaja. Objasnio sam mu kakav sam čovek, kakvu je grešku napravio, i šta može da obriše svojim novcem. I onda smo se razišli.
To je bilo to. To je bilo sve što sam znao, a i ruka me je bolela.
Otišao sam na spavanje.
Sanjao sam mnogo toga, ali ne želim da vam bude neprijatno, a na kraju sam zamišljao kako moram da usisam tepih. ^sisavao sam i usisavao, ali kakav god da je bio trag na tepihu, nije hteo da ode.
Tada sam shvatio da sam budan, i da je mrlja na tepihu sunčeva svetlost pošto je neko upravo razmaknuo zavese. Za tren oka sam skočio u povijen, raširen, dođipaćešdobitisvoje čučanj, sa električnim kablom u ruci i krvavim ubistvom na srcu.
Ali onda sam shvatio da sam i to sanjao, a zapravo sam ležao u krevetu i posmatrao krupnu, dlakavu ruku vrlo blizu mog lica. Ruka je nestala, ostavljajući šoiju koja se pušila, i miris popularnog napitka koji se prodaje kao PG tips . Verovatno sam u tom treptaju oka shvatio da uljezi koji žele da ti prerežu grlo ne pristavljaju čajnik i ne razmiču zavese.
„Sati je?"
„Trideset pet minuta posle osmog sata. Vreme za vaše pahuljice, gospodine Bonde."
Izvukao sam se iz kreveta i pogledao Solomona. Bio je nizak i veseo kao i uvek, u istom groznom smeđem mantilu koji je poručio sa zadnjih stranica Sandej ekspresa.
„Pretpostavljam da si došao da istražiš krađu?", pitao sam, trijajući oči sve dok nisu počele da mi se pojavljuju bele tačkice svetla.
„Kakva bi to bila krada, gospodine?"
Solomon je svakoga oslovljavao sa „gospodine" osim svoje nadredene.
„Krada mog zvona sa vrata", odgovorio sam.
„Ako vi, na svoj zajedljiv način, govorite o mom tihom ulasku u ove odaje, mogu li da vas podsetim da se bavim crnom magijorm A da biste to mogli da radite, potrebna je vežba. Hajde, budite dobar momak i uskočite u neko odelo, može? Kasnimo."
Nestao je u kuhinji i začuo sam pucketanje i zujanje mog tostera iz četrnaestog veka.
Izvukao sam se iz kreveta, trzajući se pošto mi je leva ruka pomalo otežala, navukao košulju i pantalone i poneo električni brijač u kuhinju.
Solomon mi je postavio sto u kuhinji, i stavio tost u rešetku za koju čak nisam ni znao da je imam. Osim ako je nije doneo sa sobom, što mi nije izgledalo verovatno.
„Još čaja?"
„Kasnimo gde?", pitao sam.
„Na sastanak, gospodine, sastanak. A sad, imate li kravatu?"
Krupne smeđe oči su zatreptale na mene pune nade.
„Imam dve", odgovorio sam. „Jedna je iz kluba Gerik, kome ne pripadam, a druga pridržava vodokotlić za zid."
Seo sam za sto i primetio da je negde čak pronašao i teglu marmelade. Nikada mi nije bilo jasno kako mu to uspeva, ali Solomon je mogao da rovari po kanti za smeće i iz nje izvuče auto ako je morao. S njim biste mogli i u pustinju.
Možda smo tamo baš i išli.
„Dakle, gospodine, šta vam plaća račune ovih dana?" Spustio je pola dupeta na sto i posmatrao me kako jedem.
„Nadao sam se da ćeš ti."
Marmelada je bila izvrsna, i želeo sam da jedem, ali video sam da je Solomon nestrpljiv da pode. Pogledao je sat na ruci i vratio se u spavaću sobu, gde sam ga čuo da pretura po ormanu, pokušavajući da nade jaknu.
„Ispod kreveta", doviknuo sam. Uzeo sam diktafon sa stola. Traka je još bila unutra.
Kada sam progutao čaj, Solomon je ušao noseći sako na dvostruko zakopčavanje bez dva dugmeta. Pridržao mi ga je kao sluga. Ostao sam na mestu.
„O, gospodaru", rekao je. „Molim vas, ne otežavajte. Ne pre nego što pokupimo letinu i odmorimo mazge."
„Samo mi reci kuda idemo."
„Putem, u velikom sjajnom automobilu. Dopašće vam se. Kad se budemo vraćali, dobićete sladoled."
Polako sam ustao i navukao sako.
„Dejvide", obratio sam mu se.
„Još sam tu, gospodine."
„Sta se dešava?"
Skupio je usta i blago se namrštio. Loš način za postavljanje takvih pitanja. Ostao sam pri svome.
„Jesam li u nevolji?", pitao sam.
Još se jače namrštio, a zatim me je pogiedao svojim mirnim, postojanim pogledom.
„Tako izgleda."
„Tako izgleda?"
„U onoj fioci je težak kabl od tridesetak centimetara. Omiijeno oružje miadog gospodina." „Pa?"
Uputio mi je mali, ljubazan osmeh.
„Neko je u nevolji."
„O, ostavi se toga, Dejvide", rekao sam. „Imam ga mesecima. Nameravao sam da povežem dve stvari koje su veoma blizu."
,,Da. Račun je od pre dva dana. Još je u torbi."
Neko vreme smo se gledali.
„Oprostite, gospodine", rekao je. „Crna magija. Hajdemo."
Automobil je bio rover, što je ukazivalo na nešto zvanično. Niko ne vozi te idiotski snobovske automobile, s njihovim besmislenim drvenim i kožnim dodacima, ioše spojenim šavovima i rascepima u unutrašnjosti, osim ako apsolutno ne mora. A samo vlada i odbor Rovera moraju.
Nisam želeo da prekidam Solomona dok je vozio, zato što je bio prilično živčan vozač, i smetao mu je čak i uključen radio. Nosio je rukavice za vožnju, kapu, naočare, pa čak i poseban izraz iica, i propuštao je volan kroz ruke onako kako rade svi koji su pre četiri sekunde položili vozački ispit. Ali dok smo mileli pored konjičke parade, kretali se manjeviše četrdeset kilometara na sat, pomislio sam da pokušam.
„Pretpostavljam da nerna šanse da saznam šta sam to navodno uradio?"
Solomon je stisnuo zube i još jače stegao volan, preterano usredsreden, dok smo savladavali naročito neugodnu deonicu širokog, pustog puta. Kada je proverio brzinu, gas, gorivo, pritisak ulja, temperaturu, vreme, i dvaput pojas, odlučio je da može sebi da priušti odgovor.
,,Od vas se samo očekivalo", procedio je kroz stisnute zube, ,,da ostanete dobri i plemeniti, gospodine. Kao što ste uvek i bili."
Zaustavili smo se u dvorištu iza Ministarstva odbrane.
„Zar nisam tako i radio?", pitao sam.
„Pun pogodak. Mesto za parkiranje. Umrli smo i otišli u raj."
Uprkos velikom bezbednosnom obaveštenju da je čitavo Ministarstvo odbrane u stanju Bikini Amber uzbune , stražari na vratima su nas samo letimično pogledali i propustili.
Britansko obezbeđenje, primetio sam, uvek tako radi; ako slučajno radite u zgradi koju čuvaju, u tom slučaju če vas pretresti od glave do pete, od plombi u zubima do manšeti na pantalonama da provere jeste li vi ta ista osoba koja je pre petnaest minuta izašla da kupi sendvič. Ali ako ste neki čudak, odmah će vas propustiti, jer iskreno, bilo bi previše neugodno da vas dovedu u nepriliku.
Ako želite da imate dobre čuvare, unajmite Nemce.
Solomon i ja smo se popeli uz tri stepeništa, prošli kroz petšest hodnika i voziii se u dva lifta, pri čemu me je on usput prijavljivao na raznim tačkama dok nismo stigli do tamnozelenih vrata označenih sa C188. Solomon je pokucao, i čuli smo kako nam ženski glas dovikuje „sačekajte", a zatim „u redu".
Unutra se nalazio zid, udaljen jedan metar. A između zida i vrata, u tom neverovatno skučenom prostoru, za stolom je sedela devojka u košulji boje limuna, s kompjuterom, saksijom cveća, šoljom sa olovkama, čupavim čovečuljkom i svežnjem narandžaste hartije. Da ne poveruješ da neko ili nešto može da radi u tako malom prostoru. Kao da odjednom otkriješ porodicu vidri u svojoj cipeli.
Ako vam se ikada to dogodilo.
„Očekuje vas", saopštila nam je, i uspiahireno ispružila obe ruke preko stola da ne bismo nešto pomerili.
„Hvala vam, gospođo", rekao je Solomon, i provukao se poredtola.
„Patite od agorafobije?", pitao sam, pošavši za njim, i da je bilo dovoljno mesta, šutnuo bih samog sebe, pošto je to sigurno slušala pedeset puta na dan.
Solomon je pokucao na unutrašnja vrata i odmah smo ušli.
Svaki kvadratni metar koji je izgubila sekretarica dobila je ova kancelarija.
Ovde se nalazila visoka tavanica, na prozorima sa obe strane visile su mrežaste zavese iz vladinih zaliha i, izmedu prozora, sto veličine terena za skvoš. Iza stola, proćelava giava je bila pognuta, zaokupljena poslom.
Solomon se uputio ka središnjoj ruži na persijskom tepihu, i ja sam zauzeo položaj odmah kraj njegovog levog ramena.
„Gospodine O'Nile?", obratio mu se Solomon. „Lang je stigao."
Cekali smo.
O'Nil, ako mu je to bilo pravo ime, u šta sam sumnjao, izgledao je kao i svi koji sede iza velikih radnih stolova. Kaže se da vlasnici pasa liče na svoje pse, ali meni se oduvek nekako činilo da je isto to istina, ako ne i tačnije, za vlasnike radnih stolova i njihove stolove. Bilo je to veliko, pljosnato lice, s velikim, pljosnatim ušima, i dovoljno korisnog mesta za čuvanje spajalica. Cak je i njegovo potpuno glatko lice, bez ijedne dlačice, odgovaralo zaslepljujućem francuskom visokom sjaju. Bio je u skupoj košulji, i nigde nisam video sako.
„Mislio sam da smo rekli pola deset", izgovorio je O'Nil a da nije ni podigao pogled, niti pogledao na sat.
Da ne poveruješ kakav glas. Naprezao se da zvuči aristokratski iznemoglo, a promašio je za kilometar. Bio je oprezan i piskav, i u drugim okolnostima možda bih i žalio gospodina O'Nila. Ako mu je to bilo pravo ime. U šta sam sumnjao.
„Saobraćaj, nažalost", pravdao se Solomon. „Stigli smo ovamo što smo pre mogli."
Solomon je pogledao kroz prozor, kao da kaže da je obavio svoje. O'Nil je zurio u njega, pogledao mene, a zatim se vratio svojoj predstavi čitanja nečeg važnog.
Sada kada me je Solomon bezbedno isporučio, i nisam više mogao da ga uvalim u nevolju, odlučio sam da je vreme da se malo nametnem.
„Dobro jutro, gospodine O'Nile", pozdravio sam ga, budalasto glasno. Zvuk se odbio od udaljenih zidova. „Zao mi je što vam ovo vreme nije zgodno. Ni meni baš ne odgovara. Zašto ne bi moja sekretarica ugovorila novi sastanak s vašom sekretaricom? U stvari, zašto naše sekretarice ne bi zajedno ručale? Da malo proćaskaju, i nadu neko rešenje za svetske probleme."
O'Nil je na trenutak zaškrgutao zubima, a zatim me pogledao pogledom za koji je očigledno verovao da je prodoran.
Kada je s tim sasvim preterao, spustio je papire i naslonio ruke na ivicu stola. Onda ih je skinuo sa stola i stavio ih u krilo. Zatim se naljutio na mene što sam primetio taj njegov nespretan pokret.
„Gospodine Lang", obratio mi se. „Shvatate li vi gde ste?" Stisnuo je usne na uvežbani način.
„Shvatam, kako da ne, gospodine O'Nile. U sobi C188."
„Nalazite se u Ministarstvu odbrane."
„Mmm. E baš lepo. Ima li tu stolica?"
Ponovo me je prostrelio pogledom, a zatim mahnuo glavom prema Solomonu, koji je otišao do vrata i dovukao stolicu iz doba regentstva na sredinu tepiha. Ostao sam na mestu.
„Sedite, molim vas, gospodine Lang."
„Hvala, radije bih stajao", odgovorio sam.
Sada je bio iskreno zbunjen. Nekada smo se tako ponašali prema nastavniku geografije u školi. Otišao je posle dva polugodišta i postao sveštenik na Zapadnim ostrvima.
„Molim vas, šta znate o Aleksanderu Vulfu?" O'Nil se nagnuo napred s podlakticama nasionjenim na sto, i ja ugledah veoma zlatan sat. Previše zlatan da bi bio zlatan.
„Kojem?"
Namrštio se.
„Kako to mislite 'kojem'? Kog još Aleksandera Vulfa pozna- jete?"
Jedva primetno sam micao usnama, brojeći za sebe.
„Petoricu."
Uzdahnuo je nestrpljivo. Hajde, 4B, smiri se.
„Aieksander Vuifo kome jagovorim", počeo je, saonim naročitim tonom zajedljivog cepidiačenja u koje pre iii kasnije sklizne svaki Englez za radnim stolom, „ima kuću u Uiici Lajal, u Belgraviji."
„Ulica Lajal. Naravno." Zacoktao sam. „Šest, ipak."
O'Nii uputi pogled Solomonu, aii tamo ne nade podršku. Ponovo se okrenuo k meni, sa jezivim osmehom.
„Pitam vas, gospodine Lang, šta znate o njemu?"
„Ima kuću u Ulici Lajal, u Belgraviji", odgovorio sam. „Pomaže li vam to nešto?"
Ovog puta je O'Nil isprobao drugi način. Duboko je udahnuo i lagano izdahnuo, što je trebalo da me navede da pomislim kako ispod te debeljuškaste fasade vreba nauljena ubistvena mašina, i očas posla bi mogao da se prebaci preko stola i prebije me namrtvo. Jadna predstava. Zavukao je ruku u fioku i izvadio kožnu fasciklu, zatim je počeo ljutito da prelistava sadržaj.
„Gde ste biii sinoć u pola jedanaest?"
„Jedrio sam pored Obale Slonovače", odgovorio sam, gotovo pre nego što je završio.
„Postavio sam vam ozbiljno pitanje, gospodine Lang", napo- menuo je O'Nil. „Savetujem vam da mi ozbiljno odgovorite."
,,A ja vam kažem da to nije vaš posao."
„Moj posao...", počeo je.
„Vaš posao je odbrana." Odjednom sam vikao, istinski vikao, i krajičkom oka sam video da se Solomon okrenuo i da me posmatra. „I plaćeni ste zato da branite moje pravo da radim šta god hoću i da ne moram da odgovaram na gomilu prokletih pitanja." Prebacio sam se u normalnu brzinu. „Još nešto?"
Nije odgovorio, pa sam se okrenuo i pošao k vratima.
„Doviđenja, Dejvide", dobacio sam.
Ni Solomon nije odgovorio. Spustio sam ruku na kvaku kada je O'Nil progovorio.
„Lang, znajte da mogu narediti da vas uhapse istog trenutka kada napustite zgradu."
Okrenuo sam se i pogledao ga.
„Zbog čega?"
Odjednom mi se ovo nije sviđalo. Nije mi se svidalo zato što je, prvi put otkako sam ušao, O'Nil izgledao opušteno.
„Kovanje zavere radi ubistva."
Prostorija je bila veoma tiha.
„Zavera?", začudio sam se.
Znate kako je to kada vas zahvati bujica. Normalno, reči putuju od mozga do usta, i negde usput zastaneš da ih proveriš, uveriš se jesu li to baš one koje si poručio i da ii su lepo upakovane, pre nego što ih izbaciš dalje prema nepcu i napoije na svež vazduh.
Ali kada vas zahvati bujica, kada ste uhvaćeni usred događaja, mozak možda neće odraditi posao proveravanja.
O'Nil je izgovorio tri reči: „Zavera radi ubistva."
Prava reč koju je trebalo da ponovim s nevericom u glasu trebalo je da bude „ubistvo"; veoma mali i psihički poremećen deo Ijudske vrste bi se možda odlučio za „radi"; ali od te tri reči sasvim sigurno nije trebalo da odaberem i ponovim reč „zavera".
Naravno, da smo ponovo vodili isti razgovor, sve bih uradio potpuno drugačije. Ali nismo.
Solomon me je gledao, a O'Nii je gledao Solomona. Ja sam se bržebolje latio verbalne metlice i lopatice.
„O čemu, dodavola, pričate? Zar zaista nemate pametnijeg posia? Ako govorite o događajima od sinoć, onda bi trebalo da znate, ukoliko ste pročitali moju izjavu, da tog čoveka nikada pre u životu nisam video, da sam se branio protiv nezakonitog napada, i da je u toj borbi on... udario glavu."
Odjednom sam postao svestan koliko je ta izjava labava.
„Policajci su", nastavio sam, „izjavili da su potpuno zadovoljni,
Zastao sam.
O'Nil se zavalio na naslon stolice i stavio obe ruke iza glave. Ispod pazuha su mu se pokazale mrije znoja veličine novčića od deset penija.
„Dakle, naravno da su izjavili da su zadovoljni, je li tako?", rekao je, delujući užasno sigurno. Cekao je da nešto kažem, ali ništa mi nije padalo na pamet pa sam ga pustio da nastavi. „Zato što tada nisu znali ovo što mi sada znamo."
Uzdahnuo sam.
„O bože, tako sam očaran ovim razgovorom da mi se čini da će mi krenuti krv na nos. Sta vi to sada znate a što je tako važno da ste morali da me dovučete ovamo u ovo zaista smešno doba dana?"
„Dovučemo?", ponovio je, podigavši obrve prema korenu kose. Okrenuo se ka Solomonu. „Jesi li vukao gospodina Langa ovamo?"
O'Nil je odjednom postao izveštačen i veseo, i to je bio odvratan prizor. Solomon je sigurno bio podjednako zgrožen kao i ja, pošto nije odgovorio.
„Zivot mi prolazi u ovoj prostoriji", počeo sam, iznervirano. „Molim vas, pređite na stvar."
„Vrlo dobro", rekao je O'Nil. „Mi sada znamo, ali policija tada nije znala, da ste se pre nedelju dana tajno sastali s kanadskim trgovcem oružjem po imenu Maklaski. Maklaski vam je ponudio sto hiljada dolara ako... eliminišete Vulfa. Sada znamo da ste se pojavili u Vulfovoj londonskoj kući, gde ste se sukobili sa čovekom po imenu Rejner - alijas Vajat, alijas Miler - koji je kod Vulfa bio zaposlen kao telohranitelj. Znamo da je Rejner u tom sukobu ozbiljno povreden."
Stomak kao da mi se zgrčio na veličinu i gustinu loptice za kriket. Kapljica znoja mi je amaterski skliznula niz leda.
O'Nil je nastavio. „Znamo da su uprkos onome što ste ispričali policiji, ne jedan, već dvapoziva sinoć upućena na broj 999; prvi je bio samo poziv za hitnu pomoć, a drugi za policiju. Pozivi su obavljeni sa petnaest minuta razmaka. Znamo da ste se policiji lažno predstavili, iz razloga koje još nismo ustanovili. I konačno", pogledao me je kao neki loš mađioničar sa zecom u šeširu, „znamo da je svota od dvadeset devet hiijada i četiristo funti, što je pedeset hiljada američkih dolara, pre četiri dana prebačena na vaš bankovni račun u Svis Kotidžu ." Zalupio je fasciklu i osmehnuo se. „Kako vam zvuči za početak?"
Sedeo sam na stolici nasred O'Nilove kancelarije. Solomon je otišao da meni skuva kafu a sebi čaj od kamilice, i svet kao da je malo usporio.
„Vidite", rekao sam, „savršeno je očigledno da mi je iz nekog razloga smešteno."
„Objasnite mi, molim vas, gospodine Lang", počeo je O'Nil, „zašto je takav zaključak očigledan."
Ponovo je postao izveštačen. Duboko sam udahnuo.
„Pa, kažem vam pre svega da ništa ne znam o tom novcu. To je mogao da uradi bilo ko, iz bilo koje banke na svetu. Lako je."
O'Nil je napravio veliku predstavu skidajući poklopac sa svoje parkerice i zapisujući nešto na parče papira.
„A onda, tu je i ćerka", nastavio sam. „Videla je tuču. Sinoć je jemčila za mene policiji. Zašto je niste doveli ovamo?"
Vrata se otvoriše i Solomon se vrati, pažljivo noseći tri šolje. Negde se otarasio svog smeđegmantila, i sada se pojavio u zakopčanom džemperu iste boje. O'Nilu je to očito zasmetalo, i čak sam i ja uočio da se takav nije uklapao u ovakvu prostoriju.
„Nameravamo, uveravam vas, da razgovaramo sa gospodicom Vulf u odgovarajućem trenutku", izjavio je O'Nil, i oprezno je otpio gutljaj kafe. „Medutim, naša najvažnija briga u vezi sa ovom operacijom jeste vi. Od vas su, gospodine Lang, tražili da izvršite ubistvo. Sa vašim pristankom ili bez njega, novac vam je prebačen na bankovni račun. Pojavljujete se u kući vaše mete i zamalo mu ubijete telohranitelja. Zatim..."
„Cekajte trenutak", prekinuo sam. „Sačekajte samo jedan prokleti trenutak. Sta je to sa tim telohraniteljem? Vuif čak nije ni bio kod kuće."
O'Nil me je pogledao na odvratno ravnodušan način.
„Mislim", nastavio sam, „.kako telohranitelj čuva osobu koja nije u toj zgradi? Telefonom? Je li to neko digitalno čuvanje, je li tako?"
„Pretražili ste kuću, jeste li, Lang?", pitao je O'NiL „Otišli ste do kuće, i potražili ste Aleksandera Vulfa?" Sa usana mu je nespretno visio osmejak.
„Ona mi je rekla da on nije tu", rekao sam, nezadovoljan njegovim zadovoljstvom. „Uostalom, odjebite."
Blago se trgnuo.
„Ipak", konačno je rekao, ,,pod datim okolnostima, zbog vašeg boravka u toj kući vredni ste našeg dragocenog vremena i truda."
Još nisam mogao da shvatim.
„Zašto?", pitao sam. „Zašto vi, a ne policija? Zašto je Vulf tako poseban?" Pogledao sam od O'Nila ka Solomonu. „Ako ćemo već tako, zašto sam ja poseban?"
Na O'Nilovom stolu zacvrkuta telefon, i on ga dograbi sa izvežbanim razmetanjem, zabacujući žicu preko lakta dok je prinosio slušalicu uvu. Pogledao me je dok je govorio.
„Da? Da... Zaista. Hvala vam."
Spustio je slušalicu u ležište i ona smesta utonu u san. Dok sam ga gledao kako rukuje njome, činilo mi se da je razgovor telefonom O'Nilova velika veština.
Naškrabao je nešto u notes i pozvao Solomona do stola. Solomon se zagledao u to, a zatim su me obojica pogledali.
„Posedujete li oružje, gospodine Lang?"
O'Nil je pitanje postavio uz veseo, delotvoran osmeh. Sta vam više odgovara, sedište do prolaza ili prozora?
Odjednom mi nije bilo dobro.
„Ne, nemam."
„Jeste li imali pristup bilo kakvom oružju?"
„Ne, još od vojske."
„Shvatam", rekao je O'Nil, klimajući glavom za sebe. Napravio je dugu pauzu, gledajući u notes da se uveri je li dobro zapisao sve pojedinosti. „Znači, iznenadila bi vas vest da je devetomilimetarski brauning sa šaržerom od petnaest metaka nađen u vašem stanu?"
Razmislio sam o ovome.
„Više me iznenaduje činjenica da mi je stan pretražen."
„Zanemarite to."
Uzdahnuo sam.
„U redu onda", rekao sam. „Ne, nisam naročito iznenaden."
„Kako to mislite?"
„Mislim da počinjem da shvatam kako se stvari danas odvijaju." O'Nil i Solomon su prazno gledali. „O, ma dajte", rekao sam. „Svako ko je spreman da potroši trideset hiljada funti da bih ja izgledao kao plaćeni ubica verovatno bi uložio još trista pa da izgledam kao plaćeni ubica koji ima pištolj."
O'Nil se na trenutak igrao donjom usnom, stiskajući je s obe strane između palca i kažiprsta.
„Imam problem ovde, zar ne, gospodine Lang?"
„Imate li?"
„Da, prilično sam ubeđen", odgovorio je. Pustio je usnu, i ona se okruglasto napućila, kao da nije želela da se vrati u svoj prvobitni obiik. „Ili ste ubica, ili se neko trudi da vas takvim prikaže. Problem je što svi dokazi koje imam podjednako odgovaraju i jednoj i drugoj mogućnosti. Zaista je teško."
Slegnuo sam ramenima.
„Sigurno su vam zato dali tako veiiki sto", primetio sam.
Konačno su morali da me puste. Iz ko zna kojih razioga, nisu želeli da uključe policiju sa optužbom za nezakonito posedovanje oružja, a Ministarstvo odbrane nema, koliko ja znam, sopstvene pritvorske jedinice.
O'Nil mi je zatražio pasoš, i pre nego što sam uspeo da izmislim priču o tome kako sam ga izgubio u sušilici za veš, Solomon ga je izvadio iz svog džepa. Rečeno mi je da ostanem dostupan, i da ih obavestim ako neko nepoznat ponovo pokuša da stupi u vezu sa mnom. Nisam mogao ništa drugo do da pristanem.
Dok sam napuštao zgradu i prolazio kroz Sent Džejms park na prijatnom aprilskom suncu, pokušao sam da otkrijem da li se osećam drugačije, sada kada sam saznao da je Rejner samo radio svoj posao. Takode sam se pitao zašto nisam znao da je on bio Vulfov telohranitelj. Niti da ga je uopšte imao.
Aii što je još mnogo, mnogo važnije, zašto to nije znala Vulfova ćerka?

Treće poglavlje

Obožavamo lekara i boga Ali samo kadsmo u opasnosti, Nepre toga. DŽON OVEN

Istina je da sam se sažaljevao.
Navikao sam se na to da budem švorc, a nezaposlenost mi nije bila samo površna poznanica. Ostavljale su me žene koje sam voleo, i nekoliko puta me je prilično jako boleo zub. Ali, nekako, ništa od navedenog ne može da se uporedi sa osećajem da se svet urotio protiv tebe.
Počeo sam da razmišljam o prijateljima na koje bih mogao da se oslonim i od kojih bih mogao potražiti pomoć, ali kao što se događalo uvek kada bih isprobavao takvo društveno svodenje računa, shvatio sam da je većina ili u inostranstvu, ili umrla, ili u braku s ljudima kojima se ne dopadam, ili mi i nisu pravi prijatelji, sad kad malo bolje razmislim o tome.
Zato sam se i našao u telefonskoj govornici na Pikadiliju i tražio Polija.
„Bojim se da je trenutno na sudu", odgovorio je glas. „Mogu li da preuzmem poruku?"
„Prenesite mu da ga je tražio Tomas Lang, i ako ne dode tačno u jedan sat do Stranda da mi plati ručak u Simpsonu, gotovo je s njegovom pravničkom karijerom."
„Pravnička karijera... gotova", ponavljaia je službenica. „Preneću mu poruku čim pozove, gospodine Lang. Dovidenja."
Poli, puno ime Pol Li, i ja imali smo neobičan odnos.
Bio je neobičan utoliko što smo se vidali jednom u nekoliko meseci, čisto drugarski - pabovi, večera, pozorište, opera, koju je Poli voleo - a ipak smo obojica otvoreno priznavali da se jedan drugom ni najmanje ne dopadamo. Ni trunku. Da su nam osećanja bila snažna kao mržnja, onda biste ih mogli protumačiti kao neki uvrnuti izraz naklonosti. Ali nismo se mrzeli. Samo se nismo dopadali jedan drugom, to je sve.
Polija sam smatrao ambicioznim, pohlepnim uobraženkom, a on mene lenjim, nepouzdanim i aljkavim. Jedina svetla tačka našeg „prijateljstva" bila je to što je bilo uzajamno. Našli bismo se, proveli oko sat zajedno, a zatim bismo obojica otišli sa istovetnim ključnim „hvala Bogu što nisam u njegovoj koži" osećanjem. Poli je priznavao da je u zamenu za pedeset funti vrednu pečenu govedinu i crveno vino dobijao tačno pedeset funti vredan osećaj nadmoćnosti, plativši mi ručak.
Morao sam da zamolim upravnika restorana da mi pozajmi kravatu, a on me je kaznio tako što mi je ponudio izbor izmedu ljubičaste i ljubičaste, ali u petnaest do jedan sedeo sam za stolom u Simpsonu, utapajući deo jutrošnje neprijatnosti u velikoj votki s tonikom. Mnogi gosti su bili Amerikanci, što je objašnjavalo zašto su se juneće šnicle prodavale brže od jagnjećih. Amerikanci se nikada nisu navikli na zamisao da jedu ovce. Verovatno smatraju kako je to za mekušce.
Poli je stigao tačno u jedan, ali znao sam da će se izvinjavati što kasni.
„Izvini što kasnim", rekao je. „Sta to imaš? Votku? Dajte i meni jednu."
Konobar se udaljio, i Poli prelete pogledom preko prostorije, nameštajući kravatu, a s vremenajna vreme je izbacivao bradu da olabavi pritisak okovratnika na pregibe vrata. Kao i uvek, kosa mu je bila razbarušena i blistavo čista. Tvrdio je kako to dobro prolazi kod porote, ali otkad ga znam, Poliju je ljubav prema kosi uvek bila slabost. Fizički zaista nije bio blagosloven, ali kao uteha za njegovo nisko, okruglo, zakržljalo telo, bog ga je nagradio lepom kosom koju će verovatno zadržati, u raznim nijansama, sve do svoje osamdesete.
„Ziveo, Poli", nazdravio sam mu, i istresao votku.
„Takode. Kako ide?u Poli nikada nije gledao u vas kada je govorio. Mogli biste da stojite naslonjeni ledima na zid od opeke, on bi vam i dalje gledao preko ramena.
„Dobro, dobro", odgovorio sam. ,,A kod tebe?"
„Oslobodio sam šupka, nakon svega." U čudu je vrteo glavom. Covek se neprestano divio sopstvenim sposobnostima.
„Nisam znao da radiš i na slučajevima sodomije, Ppli."
Nije se nasmešio. Poli se smeškao samo vikendom.
„Neee", odgovorio je. „Tipa o kome sam ti pričao. Prebio je nećaka nasmrt baštenskim ašovom. Izvukao sam ga."
„Ali rekao si da je kriv."
„Jeste."
,,Pa kako si to uspeo?"
„Lagao sam kao pas", odvratio je. „Sta ćeš poručiti?"
Razmenili smo novosti o poslu doksmo čekali supu, i svaki Polijev uspeh me je zamarao, a svaki moj neuspeh njega je oduševljavao. Pitao me je imam li novca, iako smo obojica znali da nije imao ni najmanju nameru da nešto preduzme tim povodom ako sam to ne učinim. Ja sam njega pitao za njegove godišnje odmore, prošle i buduće. Poiiju su odmori bili veoma važni.
„Grupa nas će iznajmiti brod na Sredozemlju. Ronjenje, jedrenje, sve živo. Vrhunski kuvar, sve."
„Jedrenjak ili motorni?"
„Jedrenjak." Na trenutak se namrštio, i odjednom je izgiedao dvadeset godina stariji. „Mada, kad malo razmisiim, verovatno ima i motor. Ali tu je posada koja o svemu brine. Ideš li ti na odmor?"
„Nisam razmišljao o tome", odgovorio sam.
,,Pa, ti si uvek na odmoru, zar ne? Nemaš od čega da uzimaš odmor."
„Lepo rečeno, Poli."
,,Pa, imaš ii? Sta si radio otkako si odslužio vojsku?"
„Savetodavne poslove."
,,Ma, savetuješ mi se s dupetom."
„Mislim da to ne bih mogao sebi da priuštim, Poli."
,,Da, pa dobro. Hajde da pitamo našeg savetnika za hranu šta se dodavoia desilo sa supom."
Dok smo pogledom tražiii konobara, ugledao sam svoje pratioce.
Dvojica, sedeii su za stolom pored vrata, pili mineralnu vodu i okrenuli glave čim sam pogledao u njihovom pravcu. Stariji je izgledao kao da ga je stvorio isti arhitekta koji je izradio i Solomona, a mladi se trudio da sledi taj primer. Obojica su izgledali čvrsto, i zasada sam bio srećan što su u blizini.
Kada je stigla supa, i Poli je probao i prosudio da je prihvatljiva, pomerio sam stolicu oko stola i nagnuo se k njemu. Nisam baš planirao od njega da izvlačim obaveštenja, pošto, da budem iskren, nisu još sasvim sazreia. Ali činilo mi se da nemam šta da izgubim.
„Znači li ti išta ime Vuif, Poli?"
„Osoba iii kompanija?"
„Osoba", odgovorio sam. „Amerikanac, čini mi se. Poslovni čovek."
„Sta je uradio? Vozio pijan? Time se više ne bavim. A i ako prihvatim, onda je to za vreću para."
„Koiiko ja znam, nije uradio ništa", odgovorio sam. „Samo sam se pitao jesi li čuo za njega. Kompanija se zove Gejn Parker."
Poli slegnu ramenima i iskida kiflu na parčiće.
„Mogao bih to da ti otkrijem. Za šta ti treba?"
„Nešto u vezi s poslom", izjavio sam. „Odbio sam, ali samo sam radoznao."
Kiimnuo je glavom, i ugurao parče hleba u usta.
„Preporučio sam te za posao pre nekoliko meseci."
Zaustavio sam kašiku sa supom na pola puta od činije do usta. Nije ličilo na Polija da mi se na bilo koji način meša u život, pa makar mi tako i pomogao.
„Kakav posao?"
„Neki Kanadanin. Tražio je nekog snažnog vojnika. Za telohranitelja, tako nešto."
„Kako se zvao?"
„Ne mogu da se setim. Nešto na Dž, mislim."
„Maklaski?"
„Maklaski ne počinje na Dž, zar ne? Ne, Džozef, Džejkob, tako nešto." Brzo je odustao od pokušaja da se seti. „Je li ti se javio?"
„Steta. Mislio sam da se zainteresovao."
„I rekao si mu moje ime?"
„Ne, već tvoj jebeni broj cipela. Naravno da sam mu rekao kako se zoveš. Pa, ne baš odmah. Prvo sam ga malo ispitao kao što mi to već radimo. Imaju neke krupne momke koji rade kao telohranitelji, ali nije se obratio njima. Hteo je nekog novog. Bivšeg vojnika, rekao je. Jedino sam tebe mogao da se setim. Osim Endija Hika, ali on zarađuje dvesta hiljada godišnje u trgovačkoj banci."
„Dirnut sam, Poli."
„Nema na čemu."
„Kako si ga upoznao?"
„Svratio je da vidi Tofija, i upecao sam se."
„Tofi je osoba?"
„Spenser. Sef. Sebe zove Tofi. Nemam pojma zašto. Ima neke veze s golfom. Početni udarac, možda."
Zamislio sam se.
,,Ne znaš zašto je dolazio do Spensera?"
„Ko kaže da ne znam?"
„Znaš li?" »Ne."
Poli je usmerio pogled negde iza moje glave i okrenuo sam se da vidim zašto. Dvojica muškaraca kraj vrata su ustala. Stariji je nešto rekao šefu restorana, koji je poslao konobara k našem stolu. Nekoliko gostiju je to posmatralo.
„Gospodine Lang?"
,,Ja sam Lang."
„Telefonski poziv za vas, gospodine."
Slegnuh ramenima ka Poliju, koji je sada obiizivao prst i sakupljao mrvice sa stolnjaka.
Dok sam stigao do vrata, mladi pratilac je nestao. Pokušao sam da uhvatim pogled onog starijeg, ali on je proučavao neki nečitki natpis na zidu. Podigao sam slušaiicu.
„Gospodine", začuh Solomona, „nešto je trulo u državi Danskoj."
„O, kakva šteta", odgovorio sam. „A do sada je sve tako dobrošlo."
Solomon zausti da odgovori, ali začulo se pucketanje i lupanje, i na iiniji se oglasio O'Nilov piskavi gias.
„Lang, jeste li to vi?"
,,Da", odvratio sam.
„Devojka, Lang. Miada žena, trebalo bi da kažem. Imate li pojma gde bi trenutno mogla da bude?"
Nasmejao sam se.
„Mene pitate gde je?"
„Tako je, vas. Ne možemo da ustanovimo gde je."
Bacio sam pogled na svog pratioca, koji je i dalje zurio u natpis.
„Nažalost, gospodine O'Nile, ne mogu da vam pomognem", rekao sam. „Vidite, ja nemam devet hiljada zaposlenih i budžet od dvadeset miiiona funti da pronalazim ijude i pratim ih. Mada reći ću vam nešto, možda bi trebalo da pitate obezbedenje Ministarstva odbrane. Trebalo bi da su veoma dobri u tome."
Ali prekinuo je vezu nasred reči „odbrane".
Ostavio sam Polija da plati račun, i ukrcao se na autobus za Hoiandski park. Zeleo sam da vidim kakav mi je metež O'Nilovo društvo napravilo u stanu, a takođe i da proverim da li mi je stigla neka nova poruka od kanadskog trgovca oružjem sa imenom iz Starog zaveta.
Solomonovi pratioci su se popeli za mnom u autobus, i zagledali se kroz prozor kao da im je ovo prva poseta Londonu.
Kada smo stigli do Noting Hila, nagnuo sam se k njima.
„Možete i vi sići sa mnom", obratio sam im se. ,,Da vas poštedim trčanja za mnom s naredne stanice." Stariji je skrenuo pogled, a mlađi se nacerio. Na kraju siđosmo svi zajedno, i oni se zadržaše na drugoj strani ulice dok sam se ja popeo u stan.
Znao bih da su mi pretražili stan i da mi niko to nije rekao. Nisam očekivao da mi zamene posteljinu i usisaju sobe, ali pomisiih kako su mogli da ga ostave i u boljem stanju. Nijedan komad nameštaja nije bio na mestu, nekoliko slika bilo je iskošeno, a knjige na policama pogrešno poređane. Cak su stavili i drugi CD u muzički uredaj. Ili im se možda jednostavno učinilo da je muzika Profesora Longhera bolja za pretraživanje stana.
Nisam se trudio da vraćam stvari na mesto. Umesto toga, otišao sam do kuhinje, pristavio čajnik i glasno zapitao: „Caj ili kafa?"
Iz spavaće sobe se začulo slabašno šuškanje.
„Ili više voliš kokakolu?"
Ledima sam bio okrenut vratima dok je čajnik brektao ka ključanju, ali ipak sam je čuo kada je krenula ka kuhinjskim vratima. Ubacio sam zrnca kafe u šoljicu i okrenuo se.
Umesto svilene kućne haljine, Sara Vulf je trenutno popunjavala izbledele farmerice i tamnosivu pamučnu rolku. Kosa joj je bila podignuta, iabavo vezana na način za koji je nekim ženama potrebno pet sekundi, a drugima pet dana. A u istoj takvoj boji, kao dodatak majici, u ruci je nosila automatski pištoij vaiter TPH .22.
TPH je prilično maia stvarčica. Poiuautomatski, sa šaržerom od šest metaka i cevi od pet i po centimetara. Takode je potpuno beskoristan kao oružje, jer ako ne možeš isprva da pogodiš srce ili mozak, samo ćeš iznervirati osobu na koju pucaš. Za većinu, mokra skuša bi bila daleko boiji izbor oružja.
„Dakle, gospodine Finčame", obratila mi se, „kako si znao da sam ovde?" Zvučala je onako kako je izgledala.
„Fleur deFleurs odgovorio sam. „Prošlog Božića sam ga poklonio svojoj spremačici ali znam da ga ne koristi. To si mogla biti samo ti."
Zajedljivo je izvila obrvu i preletela pogledom po stanu.
„Imaš spremačicu?"
,,Da, znam", rekao sam. „Neka je blagoslovena. Malo je matorija. Artritis. Ne čisti ništa ispod kolena ili iznad ramena. Trudim se da držim sve prljave stvari u vis'mi struka, ali ponekad...", nasmešio sam se. Nije mi uzvratila. „Kad smo već kod toga, kako si ušla?" .
„Nije bilo zaključano", odgovorila je.
Odmahnuo sam glavom s gađenjem.
„Ovo je stvarno petparački. Moraću da pišem svom predstavniku u parlamentu."
„Šta?"
„Ovo mesto su", rekao sam, „jutros pretražili članovi Britanske bezbednosne službe. Profesionalci, obučavani o trošku poreskih obveznika, a nisu se čak ni potrudili da zaključaju vrata kad su odiazili. Koju službu treba zvati zbog toga? Imam samo dijetkolu. Odgovara?"
Pištolj je i dalje bio uperen u mom pravcu, ali nije me pratio do frižidera.
„Šta su tražili?" Sada je gledala kroz prozor. Zaista je izgledala kao da je imala pakleno jutro.
„Ubij me ako znam", odvratio sam. „Imam košulju od gaze na dnu ormara. Možda je to sada prekršaj protiv kraijevine."
„Jesu li našli pištolj?" I dalje me nije gledala. Cajnik je škljocnuo i ja nasuh vruće vode u šolju.
„Da, jesu."
„Pištolj kojim je trebalo da mi ubiješ oca."
Nisam se okrenuo. Samo sam nastavio s pripremanjem kafe.
„Nema takvog pištolja", napomenuo sam. „Pištolj koji su pronašli ovde podmetnuo je neko drugi tako da izgleda kao da sam nameravao da ga upotrebim za ubistvo tvog oca."
„Pa uspelo je." Sada je gledala pravo u mene. A isto tako i dvadeset dvojka. Ali uvek sam se ponosio svojom smirenošću, pa sam samo nasuo mleko u kafu i zapalio cigaretu. To ju je razljutilo.
„Ti si jedan uobraženi kučkin sin, zar ne?"
„To si ti rekla. Majka me voli."
„Da? Je li to razlog da te ne ubijem?"
Nadao sam se da neće spominjati oružje, ili pucanje, pošto je čak i Britansko ministarstvo odbrane moglo da priušti pravilno ozvučavanje prostorija, ali pošto je već pokrenula temu, nisam mogao to da zanemarim.
„Mogu li samo nešto da kažem pre nego što opališ iz toga?"
„Samo izvoli."
„Da sam hteo da upotrebim pištolj za ubistvo tvog oca, zašto ga onda nisam sinoć poneo, kada sam vam ušao u kuću?"
„Možda i jesi."
Zastao sam i otpio gutijaj kafe.
„Dobar odgovor", primetio sam. ,,U redu, ako sam ga imao sinoć, zašto ga nisam upotrebio na Rejneru dok mi je lomio ruku?"
„Možda si pokušao. Možda ti je zato lomio ruku."
Za ime božje, ova žena me iscrpljuje.
„I ponovo dobar odgovor. U redu, reci mi ovo. Ko ti je rekao da su ovde pronašli pištoij?"
„Policija."
„Ne", odgovorio sam. Možda su rekli da su poiicajci, ali nisu to bili."
Razmišljao sam o tome da je zaskočim, možda da prvo bacim kafu na nju, ali sada više nije bilo svrhe. Preko njenog ramena, ugledao sam dva Solomonova sledbenika kako se polako kreću kroz dnevnu sobu; stariji je obema rukama ispred sebe držao veliki revolver, a mlađi se samo smeškao. Odiučio sam da dopustim točkovima pravde da se okreću.
„Nije važno ko mi je rekao", rekla je Sara.
„Naprotiv, mislim da je veoma važno. Ako ti prodavac kaže da je mašina za pranje veša sjajna, to je jedno. Ali ako ti kenterberijski nadbiskup kaže da je sjajna, irda uklanja prljavštinu čak i pri niskim temperaturama, to je sasvim drugačije." ,,Sta ti..."
Cula ih je tek kada su bili na samo metardva, i kada se okrenula, mladi ju je zgrabio za ručni zglob, spustio ga i iskrenuo na visokostručan način. Ispustila je kratak jauk, i pištolj joj je iskliznuo iz ruke.
Podigao sam ga i predao ga, sa drškom napred, starijem pratiocu. Zudeo sam za tim da pokažem kakav sam dobar momak uistinu bio, samo da je svet mogao da me razume.
Dok nisu stigli O'Nil i Solomon, Sara i ja smo se udobno uglavili na sofi, s dva pratioca raspoređena s obe strane vrata, i niko se nije naročito trudio da održava razgovor. Sa O'Nilom koji se ustumarao po stanu, odjednom je izgledalo kao da je užasna gužva. Ponudio sam se da skoknem i donesem tortu, ali O'Nil mi je uputio svoj najžešći „odbrana Zapadnog sveta je na mojim plećima" izraz, tako da smo se svi ućutali i zagledali u sopstvene ruke.
Nakon došaptavanja sa pratiocima, koji su se zatim tiho povukli, O'Nil je koračao tamoamo, podizao predmete i krivio usne na njih. Očigledno je nešto čekao, a to nije bilo u sobi niti je trebalo da ude kroz vrata, i zato sam ustao i uputio se ka telefonu. Zazvonio je čim sam pružio ruku. Veoma retko, život je takav.
Podigao sam slušalicu.
„Postdiplomske studije", začuh hrapav, američki glas.
„Ko je to?"
„Je li to O'Nii?" U glasu se sada osetio tračak besa. Od takvog čoveka ne biste tražili šolju šećera.
„Ne, ali gospodin O'Nil je ovde", odgovorio sam. „Ko ga' traži?"
„Daj mi O'Nila na prokleti telefon, dobro?", zagrmeo je glas. Okrenuo sam se i ugledao O'Nila kako korača prema meni, ispružene ruke.
„Nauči se lepom ponašanju", odbrusio sam, i spustio slušalicu.
Nastupi kratka tišina, a onda nastade čitava zbrka. Solomon me je poveo nazad ka sofi, ne naročito grubo, ali ne ni nežno, O'Nil je vikao na pratioce, pratioci su vikali jedan na drugog, a telefon je ponovo zazvonio.
O'Nil ga zgrabi i smesta poče da se igra gajtanom, što nije bilo u skladu sa prethodnim pokušajima da izgleda savršeno smireno. Bilo je očigledno da, u O'Nilovom svetu, postoji mnogo sitnijih riba od grubog Amerikanca na drugoj strani linije.
Solomon me je gurnuo nazad pored Sare, koja se zgađeno odmakla. Stvarno je zanimljivo kada te toliko ljudi mrzi u tvom sopstvenom domu.
O'Nil je klimao glavom i potvrdivao minutdva, zatim je slušalicu pažljivo vratio na mesto. Pogledao je Saru.
„Gospodice Vuifc, obratio joj se što je Ijubaznije mogao, „morate u Američku ambasadu da se javite gospodinu Raselu Barnsu što pre možete. Jedan od ova dva gospodina će vas odvesti." O'Nil skrenu pogled, kao da očekuje od nje da smesta skoči i ode. Sara je ostala na mestu.
„Nabijem vam stonu lampu u dupe", brecnula se. x
Nasmejao sam se.
Medutim, izgleda da sam bio jedini, i O'Nil mi uputi svoj sve čuveniji pogled. Ali Sara ga je i dalje streljala očima.
„Želim da znam šta nameravate s ovim tipom", rekla je. Pokazala je glavom na mene, pa sam pomislio da mi je bolje da prestanem sa smejanjem.
„GospodinLangjenašabriga, gospodiceVulf'jodgovorijojO'Nii. „Vi iično imate odgovornost prema vašem Stejt departmentu..."
„Vi niste pclicija, zar ne?", pitala je. O'Nilu beše neprijatno.
,,Ne, nismo poiicija", odgovorio je pažljivo.
,,E pa, želim policiju ovde, i želim da ovog tipa uhapse zbog pokušaja ubistva. Pokušao je da mi ubije oca, i koliko ja znam, pokušaće ponovo."
O'Nil je pogiedao nju, zatim mene, a onda i Solomona. Kao da je od nas tražio pomoć, ali ne verujem da ju je dobio.
„Gospođice Vulf, ovlašćen sam da vas obavestim..."
Zastao je, kao da ne može da se seti da li je zaista ovlašćen, i ako jeste, da li su oni koji su mu dali ovlašćenje to zaista i mislili. Na trenutak je nabrao nos, i odlučio da ipak nastavi.
„Ovlašćen sam da vas obavestim da je vaš otac trenutno predmet istrage vlade Sjedinjenih Država, u saradnji sa mojim odsekom Ministarstva odbrane." Ovo je zveknulo o pod, i svi smo samo ostali da sedimo. O'Nil je bacio brz pogled k meni. „Zajedno treba da odlučimo hoćemo li optužiti gospodina Langa, ili preduzeti neke druge radnje koje se tiču vašeg oca i njegovog delovanja."
Ne umem dobro da čitam Ijudska iica, ali čak i ja sam primetio da je ovo za Saru bio svojevrstan šok. Lice joj je prvo posivelo, a zatim pobeielo.
„Kakvo delovanje?", upitala je. „Zašto je pod istragom?" Glas joj je bio napet. O'Nilu je bilo nelagodno, i očito se plašio da će ona zaplakati.
„Sumnjamo da vaš otac", konačno je objasnio, „uvozi zabranjene supstance A kiase u Evropu i Severnu Ameriku."
U prostoriji zavlada mrtva tišina, i svi pogledaše u Saru. O'Nil pročisti grlo.
„Vaš otac preprodaje drogu, gospođice Vuif."
Sada je na nju došao red da se nasmeje.

Četvrto poglavlje

U travi se krije zmija. VERGILIJE

Kao i sve što je dobro, baš kao i sve što je loše, i ovo se završilo. Solomonove kopije su roverom odvezle Saru ka Trgu Grosvenor, a O'Nil je pozvao taksi, kome je trebalo predugo da stigne, što je njemu dalo još vremena da se ruga mojim stvarima. Pravi Solomon je ostao da opere šolje, a zatim predložio da nas dvojica izademo na obilje toplog, hranljivog piva.
Bilo je tek pola šest, ali pabovi su već bili krcati mladićima u odelima i sa tek izniklim brćićima, koji su se izjašnjavali o stanju u svetu. Uspeii smo da pronađemo sto u salonbaru Dvovrati labud, gde je Solomon izveo raskošnu predstavu rovarenja po džepovima u potrazi za sitnišem. Rekao sam mu da ovo stavi na račun, a on meni da odvadim od svojih trideset hiljada funti. Bacali smo novčić i ja sam izgubio.
„Zahvaljujem vam na ljubaznosti, gospodine."
„Ziveli, Dejvide." Obojica smo dobro potegli, i ja zapalih cigaretu.
Očekivao sam da će Solomon izneti neka^apažanja o dogadajima od protekia dvadeset četiri sata, ali on je izgleda bio zadovoljan i time da samo sedi i sluša dok prodavci nekretnina u našoj blizini raspravijaju o alarmnim sistemima u automobilima.
Osećao sam se kao da je naš dolazak ovamo bila moja zamisao, a nije biio tako.
„Dejvide."
„Gospodine."
„Je li ovo drugarski?"
„Drugarski?"
„Dobio si zadatak da me izvedeš, zar ne? Potapšeš me po iedima, napiješ, otkriješ da li spavam s princezom Margaret?"
Solomona je nerviralo uzaiudno spominjanje kraljevske porodice, i zato sam to i učinio.
„Moram da se držim u blizini, gospodine", konačno je priznao. „Misiio sam da će biti zabavnije ako sedimo za istim stolom, to je sve." Bio je uveren da mi je odgovorio na pitanje.
„Dakle, šta se dešava?"
„Dešava?"
„Dejvide, ako budeš samo sedeo, razrogačenih očiju, i ponavljao sve što kažem kao da si čitav život proveo u kućici za lutke, ovo će biti priiično dosadno veče."
Nastade tajac.
„Priiično dosadno veče?"
„O, zaveži. Znaš me, Dejvide."
„Zaista, imam tu čast."
„Možda sam svakakav, ali sasvim sigurno nisam ubica."
„Dugo iskustvo u ovom posiu", otpio je još jedan gutljaj piva i cmoknuo usnama, „dovodi me do stanovišta, gospodine, da niko nije pouzdano ubica, sve dok to ne postane."
Presekao sam ga pogledom.
„Sad ću da opsujem, Dejvide."
„Kako želite, gospodine."
„Sta bi, jebo te, to trebalo da znači?"
Prodavci nekretnina su se prebacili na temu ženskih grudi, iz koje su crpeli mnošrvo dosetki. Dok sam ih slušao, činiio mi se da imam sto četrdeset godina.
„Kao i vlasnici pasa", nastavio je Solomon. „'Moj pas nikoga ne bi povredio', govore. Sve do dana kada su prisiljeni da kažu 'pa ovo nikada pre nije uradio'." Pogledao me je i video da se mrštim. „Mislim, niko nikoga zapravo ne poznaje. Nijednu osobu ili nijednog psa. Ne poznaje ih istinski."
Snažno sam tresnuo čašom o sto.
„Niko nikoga ne poznaje? Kakva izjava. Misliš, uprkos tome što smo dve godine jedan drugom praktično virili iz džepova, ti ne znaš jesam li ja sposoban da nekog ubijem za novac?" Priznajem da me je ovo malčice uzrujalo. A ja se obično ne uzrujavam.
„Mislite li da sam ja?", pitao je Solomon. Veseli osmejak mu je i dalje visio oko usana.
„Mislim li da bi ti mogao da ubiješ nekoga za novac? Ne, ne mislim."
„Sigurni ste?"
„Onda ste budala, gospodine. Ubio sam jednog muškarca i dve žene.
To sam već znao. Takođe sam znao koliko ga je to pritiskalo.
„Ali ne za novac", primetio sam. „Nisu to bila plaćena ubistva."
,,Ja služim Kruni, gospodine. Vlada mi plaća hipoteku. Kako god da gledate na to, a verujte mi, ja sam sve sagledao na mnogo načina, smrt tih troje ljudi donela mi je hleb na sto. Još jednu kriglu?"
Pre nego što sam stigao išta da kažem, uzeo mi je čašu i uputio se ka šanku.
Dok sam ga posmatrao kako se probija između prodavaca nekretnina, prisetio sam se kako smo se Solomon i ja igrali kauboja i Indijanaca u Belfastu.
Srećni dani, raštrkani oko nesrećnih meseci.
Bila je 1986, i Solomon je prekomandovan, zajedno s desetak drugih iz Posebnog ogranka državne policije, da popune privremeno razbucanu Kraljevsku policiju u Severnoj Irskoj. Ubrzo se pokazalo da je bio jedini iz grupe za koga je vredelo kupiti avionsku kartu, pa je jedan krajnje zadrti oficir zatražio od njega da ostane i oproba se s paravojnim lojalistima, što je i učinio.
Pola kilometra daije, u nekoliko prostorija iznad Turističke agencije „Sloboda", ja sam služio poslednju od osam godina u vojsci, kao pripadnik jedinice kočoperno nazvane GR24, jedne od mnogih vojnih obaveštajnih službi koje su se nadmetale za posao u Severnoj Irskoj, što verovatno i sada rade. Pošto su mi sabraća oficiri bili gotovo isključivo itonski daci, koji su u kancelariji nosili kravate i vikendom leteli u Skotsku u lov na jarebice, sve sam više vremena provodio sa Solomonom, uglavnom čekajući u kolima u kojima nije radilo grejanje.
Ali povremeno smo ižlazili i radili nešto korisno, i za devet meseci koje smo proveli zajedno, video sam Soiomona kako čini mnoga hrabra i izuzetna dela. Oduzeo je tri života, ali na desetine je spasao, uključujući i moj.
Prodavci nekretnina su se podsmevali njegovom smedem mantilu.
„Vulf je kvaran tip, znaš", počeo je.
Ispijali smo svaki po treću kriglu, i Solomon je otkopčao gornje dugme. I ja bih, da sam ga imao. Pab je sada bio prazniji, pošto su se ljudi uputili kući, ženama, ili u bioskope. Zapalio sam ko zna koju po redu cigaretu tog dana.
„Zbog droge?"
„Zbog droge."
„Još nešto?"
„Zar mora da postoji još nešto?"
,,Pa, da." Pogledao sam u Solomona. „Mora da postoji još nešto ako se za ovo neće pobrinuti Odeijenje za narkotike. Kakve on ima veze s tvojom ekipom? Ili vam trenutno slabo ide posao, pa morate nekako da preživite?"
„Nemoj ovo nikome da kažeš."
„Naravno da neću."
Solomon zastade, odmeravajući reči, i očigledno su mu se neke činile pomalo teškim.
„Veoma bogat čovek, industrijalac, dolazi u ovu žemlju i izjavi kako želi ovde da ulaže novac. Ministarstvo trgovine i privrede daje mu čašu šerija i neke sjajne brošure, i on započinje posao. Govori im kako će proizvoditi razne metalne i plastične elemente i pita da li bi bilo u redu da izgradi petšest fabrika u Skotskoj i severoistočnoj Engleskoj? Jedan iii dva člana u Odboru za trgovinu oduševe se, i nude mu dvesta miliona funti u vidu subvencija i stalnu dozvolu za parkiranje u Celsiju. Ne znam šta je od toga vrednije."
Solomon otpi malo piva i obriše usta nadlanicom. Bio je veomajut.
„Vreme prolazi. Cek je unovčen, fabrike izgradene, i telefon zazvoni u Vajtholu. Međunarodni poziv iz Vašingtona. Jesmo li znali da bogati industrijalac koji proizvodi plastične predmete takode trguje i velikim količinama opijuma iz Azije? Bože sačuvkj, ne, nismo to znali, mnogo vam hvaia što ste nas obavestili, pozdravite ženu i decu. Panika. Bogati industrijalac sada sedi na velikoj gomili našeg novca i zapošljava tri hiljade naših gradana."
Tog trenutka Solomonu kao da ponestade energije, kao da mu je obuzdavanje besa predstavljalo preveliki napor. Ali nisam mogao da čekam.
,,Pa?"
„Pa komisija sastavljena od ne naročito mudrih muškaraca i žena sastavlja svoje veiike glave i odlučuje o mogućim rešenjima. Spisak ukijučuje sledeće: ne raditi ništa, ne raditi ništa, ne raditi ništa, ili pozvati 999 i obavestiti pajkane. Sigurni su samo u to da ne žele ovo poslednje."
,,A om..?"
„O'Nil dobija posao. Nadzor. Suzbijanje. Kontrola sbete. Nazovi to kojim god prokletim imenom želiš." Za Solomona, „prokleto" je bila jaka reč. „Ništa od toga, naravno, nema nikakve veze s Aleksanderom Vulfom."
„Naravno da nema - potvrdio sam. „Gde je Vulf sada?"
Solomon je pogledao na sat.
„Ovog trenutka, sedi na sedištu broj 6C na letu Britiš ervejza 747 od Vašingtona za London. Ako je iole pametan, odabraće biftek Velington. Možda mu je i riba omiljena hrana, ali sumnjam." „A film?"
„Dok si ti spavao."
„Zadivljen sam", rekao sam.
„Sve je u pojedinostima, gospodine. Ako je posao loš, ne znači da moram loše da ga obavljam."
Srknuli smo malo piva u opuštenoj tišini. Ali morao sam da ga pitam.
„Slušaj, Dejvide."
„Vama na zapovesti, gospodine."
,,Da li bi hteo da mi objasniš gde se ja tu uklapam?" Pogledao me je sa izrazom ,,to vi meni recite", pa sam požurio. „Mislim, ko želi njegovu smrt, i zašto žele to ubistvo da nameste meni?"
Solomon isprazni čašu.
,,Ne znam zašto", odgovorio je. ,,a što se tiče ovoga 'ko', skloni smo da poverujemo da je u pitanju CIA."
Tokom noći sam se malo bacakao, i malo više prevrtao, i dvaput sam ustajao da snimim svoje idiotske monologe o stanju igre na moj poreski isplativ diktafon. U čitavom tom poslu bilo je pojedinosti koje su me mučile, kao i onih koje su me plašile, ali ono što mi je neprestano ulazilo u glavu i odbijalo da ode bila je Sara Vulf.
Nisam se zaljubio u nju, shvatate. Kako bih mogao? Na kraju krajeva, proveo sam samo nekoliko sati u njenom društvu, i okolnosti ni u jednom trenutku nisu bile opuštene. Ne, sigurno nisam bio zaljubljen u nju. Treba meni više od para sjajnih sivih očiju i tamnosmede talasaste kose da se zagrejem.
Za ime božje.
U devet sati narednog jutra navlačio sam kravatu i sako, i u pola deset sam lupkao po zvoncetu na pultu Nacionalne vestminsterske banke u Svis Kotidžu. Nisam unapred razradio jasan plan, ali mislio sam da bi mi se popravilo raspoloženje ako prvi put u deset godina pogledam bankara u oči, pa makar taj novac na računu i ne bio moj.
Uveli su me u čekaonicu ispred kancelarije i dali mi plastičnu šoljicu s plastičnom kafom koja je bila prevruća da bih je pio sve dok se, u rasponu od sto sekundi, nije previše ohladila. Pokušao sam da je se otarasim iza veštačke biljke kada je neki crvenokosi devetogodišnjak promolio glavu kroz vrata, pozvao me da udem, i predstavio se kao Grejam Halkerston, direktor ogranka.
„Dakle, šta mogu da učinim za vas, gospodine Lang?u, pitao je, namestivši se iza novog, crvenkastog stola.
Zauzeo sam položaj na stolici preko puta njega tako da izgledam poslovno, i ispravio sam kravatu.
,,Pa, gospodine Halkerstone", počeo sam, „zabrinut sam zbog svote novca koja je nedavno prebačena na moj račun."
Bacio je pogled na odštampani izvod na radnom stolu.
„Mislite li na doznaku od sedmog aprila?"
„Sedmi april", pažljivo sam ponovio, kao da se veoma trudim da to ne pomešam s drugim uplatama od trideset hiljada funti koje sam tog meseca primio. ,,Da", potvrdio sam. „Cini mi se da je to ta."
Klimnuo je glavom.
„Dvadeset devet hiljada četiristo jedanaest funti i sedamdeset šest penija. Jeste li razmišljali o tome da prebacite novac, gospodine Lang? Pošto imamo veliki izbor visokoprinosnih računa koji bi odgovarali vašim potrebama."
„Mojim potrebama?"
,,Da. Lak pristup, visoka kamata, bonus od šezdeset dana, na vama je da izaberete."
Nekako je izgledalo čudno, slušati Ijudsko biće kako koristi takve izraze. Do tog trenutka mog života, vidao sam ih samo na reklamnim panoima.
„Sjajno", rekao sam. „Sjajno. Zasad, gospodine Halkerstone, potrebno mi je samo da zadržite novac u prostoriji sa pristojnom bravom na vratima." Pogledao me je bezizražajno. „Više me zanima da saznam porekio te uplate." Izraz lica mu je od praznog postao potpuno prazan. ,,Ko rni je uplatio taj novac, gospodine Halkerstone?"
Bio sam uveren da netražene donacije nisu bile baš redovna pojava u bankarskom životu, pa je usledilo još nekoliko trenutaka bezizražajnosti, a zatim i malo šuškanja papirima, pre nego što je Halkerston ponovo došao svesti.
„Upiata je izvršena u gotovini", odgovorio je, „tako da nemam prave podatke o poreklu. Ako sačekate trenutak, doneću vam primerak izvoda." Pritisnuo je prekidač interfona i pozvao Džini, koja se odmah dokotrljala s fasciklom u ruci. Dok je Halkerston prelistavao papire, pitao sam se kako Džini uopšte drži glavu uspravno pod težinom šminke koju je razmazala po celom licu. Ispod svega toga, možda je bila i iepa. Ili je bila Dirk Bogard. Nikada neću saznati.
„Evo ga", oglasio se Halkerston. „Izostavljeno je ime uplatioca, ali tu je potpis. Ofer. Ili možda Ofi. T. Ofi, tako je."
Polijeva kancelarija se nalazila u Midl Templu, i setio sam se da mi je rekao kako je to negde u blizini Flit strita, i tamo sam konačno stigao u crnom taksiju. To nije način na koji obično putujem, ali dok sam bio u banci, odlučio sam da nema ništa loše u tome ako podignem nekoliko stotina funti tog krvavog novca za troškove.
Poli je bio na sudu zbog slučaja bežanja s mesta nesreće, gde je imao ulogu Ijudske kočione obloge na točkovima pravde, tako da nisam imao posebnu dozvolu za ulazak u odaje Miltona Kraulija Spensera. Umesto toga, morao sam da istrpim službenikovo ispitivanje o prirodi mog „problema", i kada sam završio, osećao sam se gore nego na bilo kojoj klinici za polne bolesti.
Doduše, nisam bio na mnogo klinika za polne bolesti.
Pošto sam prošao taj uvodni test podobnosti, ostavili su me da čekam u čekaonici punoj starih brojeva časopisa Expressions, namenjenog vlasnicima kartica Amerikan ekspres. I tako sam sedeo tamo i čitao o krojačima pantaiona po meri u Ulici Džermajn, i čaraparima u Nortemptonu, i uzgajivačima pečuraka u Panami, i
o tome kolika je verovatnoća da će Keri Paker ove godine osvojiti šampanjac Veuve Cliquot na prvenstvu u polu na Smitovom terenu, i uglavnom sam se obavestio o svim krupnim pričama koje su se dešavale iza vesti, dok se službenik nije vratio i podigao na mene svoje drske obrve.
Uveo me je u veiiku prostoriju obloženu hrastovinom, s poiicama Regina protiv Ostatka sveta na tri zida, i redom drvenih ormarića za kartoteku na četvrtom. Na radnom stolu se nalazila fotografija troje tinejdžera, koji su izgledali kao da su kupljeni iz kataloga, a pored nje, potpisana slika Denisa Tačera . Preturao sam po glavi neobičnu činjenicu da su obe fotografije bile okrenute od stola, kada su se pregradna vrata otvoriia, i odjednom sam se našao u Spenserovom društvu.
A kakvo je to društvo bilo. Bio je viša verzija Reksa Harisona, prosede kose, s naočarima u obliku polumeseca i košuljom tako belom kao da je u struju uključena. Nisam primetio da je uključio sat kada je seo.
„Gospodine Finčame, oprostite što ste čekaii, izvolite, sedite."
Rukom je pokazao po sobi, kao da mi nudi da sam izaberem, ali tu je bila samo jedna stolica. Seo sam, i odmah poskočio pošto je stolica ispustila oštar zvuk škripanja i pucanja drveta. Bio je tako glasan, i tako očajan, da sam mogao da zamislim Ijude na ulici kako se zaustavljaju, gledaju kroz prozor i premišljaju se da li da zovu policiju. Spenser kao da ništa nije primetio.
„Mislim da vas nisam viđao u klubu", primetio je, uz skupocen osmeh.
Ponovo sam seo, uz još jedan urlik stoiice, i pokušao dapronađem položaj koji bi omogućio da se koiikotoliko čujemo iznad kreštave drvenarije,
„Klubu?", ponovio sam, a zatim spustio pogled pošto je pokazao na moju kravatu. „O, mislite na. Garik?"
Kiimnuo je giavom, i daije se smešeći.
„Ne, pa", počeo sam. „ne odlazim u grad naročito često." Odmahnuo sam rukom na način koji podrazumeva da posedujem nekoliko hiljada jutara u Viltširu i mnoštvo labradora. Kiimnuo je glavom, kao da tačno može da zamisli to mesto, a možda će i skoknuti tamo na ručak kada se sledeći put zatekne u blizini.
„Dobro onda", rekao je, „kako mogu da vam pomognem?"
,,Pa, ovo je prilično osetljivo...", počeo sam.
„Gospodine Finčame", glatko me je prekinuo, „ako ikada osvane dan da mi kiijeni: dode i ne kaže da je pitanje za koje mu je potreban moj savet osetljivo, zauvek ću okačiti svoju periku o čiviluk." Po izrazu njegovog lica zaključio sam da bi ovo trebalo da shvatim kao dosetku. Samo sam mislio na to kako će me ovo verovatno koštati trideset funti.
,,Pa, to je vrlo utešno", prihvatio sam šalu. Ljubazno smo se nasmešili jedan drugom. ,,U stvari", nastavio sam, „prijatelj mi je nedavno ispričao da ste mu izuzetno pomogli tako što ste ga upoznali sa izvesnim Ijudima s neobičnim veštinama."
Nastupila je tišina, kao što sam i očekivao.
„Shvatam", izusti Spenser. Osmeh mu je malčice izbledeo, naočare se spustile, a brada podigla za pet stepeni. „Mogu li da saznam ime tog vašeg prijatelja?"
„Trenutno vam ga radije ne bih rekao. Objasnio mi je da mu je bio potreban... Neka vrsta telohranitelja, neko ko bi bio spreman da obavi prilično neuobičajene poslove, i vi ste ga snabdeli imenima."
Spenser se naslonio iedima na stolicu i odmerio me. Od glave do pete. Shvatio sam da je razgovor već završen, i sada je samo smišljao najprikladniji način da mi to saopšti. Nakon nekog vremena, lagano je udahnuo kroz svoj lepo izvajani nos.
„Moguće je", izjavio je, ,,da ste pogrešno razumeli usluge koje ovde nudimo, gospodine Finčame. Mi smo pravozastupnička firma. Advokatska. Slučajeve razmatramo pred sudom. To je naša uioga. Nismo, i mislim da je možda zabuna tu nastala, agencija za zapošljavanje. Ako je vaš prijatelj bio zadovoljan našim uslugama, drago mi je. Ali nadam se i verujem da su one imale više veze s pravnim savetima koje smo bili u mogućnosti da pružimo nego s bilo kakvim preporukama za zapošljavanje osoblja." U njegovim ustima, „osoblje" je imaio priiično ružan prizvuk. „Zar ne bi bilo bolje da kod vašeg prijatelja potražite obaveštenje koje vam je potrebno?"
„Pa u tome i jeste problem", uzvratio sam. „Prijatelj mi je otišao."
Nastupio je tajac, i Spenser je sporo trepnuo. Bilo je nečeg čudno uvredljivog u sporom treptanju. Znam, pošto se time i sam služim.
„Slobodno se poslužite telefonom u kancelariji mog službenika."
„Nije ostavio broj."
„Onda ste, avaj, gospodine Finčame, u nevolji. Sada me izvinite..." Namestio je naočare ponovo na nos i udubio se u papire na svom radnom stolu.
„Moj prijatelj je tražio nekoga", nastavio sam, ko bi bio spreman da ubije."
Naočare spadoše, brada se podiže.
„Zaista."
Duga tišina.
„Zaista", ponovio je. ,,To je samo po sebi nezakonit čin, i nije moguće da mu je pomogao neko iz naše firme, gospodine Finčame..."
„Uveravao me je da ste mu bili od velike pomoći..."
„Gospodine Finčame, biću iskren." Glas mu je postao krut, i shvatio sam da bi Spensera bilo zabavno gledati na sudu. ,,U glavi mi se rodila sumnja da ste možda agent na tajnom zadatku." Francuski nagiasak mu je bio siguran i besprekoran. Imao je vilu u Provansi, naravno. „Iz kojih pobuda, ne umem da kažem", nastavio je. ,,AH i ne zanima me naročito. Međutim, odbijam da vam bilo šta više kažem."
„Osim u prisustvu advokata."
„Dovidenja vam želim, gospodine Finčame." Podigao je naočare.
„Prijatelj mi je takođe rekao da ste se pćzabavili i isplatom njegovog novog zaposlenika."
Odgovora nije bilo. Znao sam da neću dobiti više nikakav odgovor od gospodina Spensera, ali rešio sam. da svejedno ne odustanem.
„Prijatelj mi je rekao da ste lično potpisali uplatnicu", izgovorio sam. „Svojeručno."
„Užasno su me zamorile vesti o vašem prijatelju, gospodine Finčame. Ponavljam, doviđenja."
Ustao sam i krenuo ka vratima. Stolica je zaškripala od olakšanja.
„Važi li i dalje ponuda za upotrebu telefona?"
Nije me čak ni pogledao.
„Cenu poziva ćemo vam dodati na račun."
„Kakav račun?", upitao sam. „Ništa mi niste dali."
„Dao sam vam svoje vreme, gospodine Finčame. Ako ne želite da ga iskoristite, to je isključivo vaš problem."
Otvorio sam vrata.
,,Pa, hvaia vam u svakom slučaju, gospodine Spensere. Usput..." Sačekao sam dok me nije pogledao. ,,U Gariku se šire ružne priče da varate u bridžu. Rekao sam momcima da su to čiste gluposti i besmislice, ali znate kako to ide. Momci uvrte sebi nešto u glavu. Mislio sam da treba da znate."
Jadno. Ali tog trenutka se nisam mogao setiti ničeg drugog.
Službenik je osetio da nisam naročito persona grata™, i upozorio me je, mrzovoljno, da račun za usluge mogu da očekujem u roku od nekoliko narednih dana.
Zahvalio sam mu na ljubaznosti i okrenuo se ka stepeništu. Cim sam to učinio, primetio sam da je sada neko drugi nastavio mojim stopama i prelistavao stare brojeve časopisa Expressions, za vlasnike kartica Amerikan ekspres.
Niski debeli muškarci u sivim odelima: velika grupacija.
Niski debeli muškarci u sivim odelima čija sam jaja ščepao u hotelskom baru u Amsterdamu: to je veoma mala grupa.
Sićušna, u stvari.

Peto poglavlje

Uzmi slamku i bacije u vazduh, Tako ćeŠ videti kuda vetar duva. DŽON SELDEN

Praćenje nekoga tako da te ta osoba ne primeti nije jednostavno kao što prikazuju na filmu. Imam nešto iskustva u profesionalnom praćenju, a još više iskustva u vraćanju u kancelariju s rečima „izgubili smo ga". Osim ako ti plen nije gluv, kratkovid i ćopav, potrebno ti je najmanje desetak ljudi i kratkotalasni radioprijemnik vredan nekih petnaest hiljada funti da to pristojno izvedeš.
Nevolja s Maklaskim bila je u tome što je, žargonski rečeno, bio „igrač" - neko ko zna da je moguća meta, i ima neku predstavu o tome šta da preduzme. Nisam smeo da mu se previše približim, a to sam mogao da izbegnem samo trčanjem; suzdržavanjem na ravnim delovima ulica, jurcanjem bez oklevanja kada bi zaokrenuo za ugao, zaustavijanjem na vreme da ga izbegnem ako bi se vratio. Ništa od svega ovoga nije bilo profesionalno, naravno, pošto je zanemarivalo mogućnost da mu neko čuva Ieđa, i taj neko je mogao da se zapita zašto taj ludak trči, vrda, pretvara se da gleda izloge.
Prva deonica je bila prilično laka. Maklaski se gegao Flit stritom ka Strandu, ali kada je stigao do Savoja, pretrčao je preko puta i uputio se na sever do Kovent Gardena. Tamo je bazao među mnoštvom besmislenih prodavnica, i zadržao se pet minuta posmatrajući žonglera ispred crkve Aktors. Osvežen, nastavio je žustrim korakom prema Sent Martins lejnu, prešao preko Lester skvera, a zatim mi je prodao fintu tako što je iznenada skrenuo na jug prema Trafalgar skveru.
Dok nismo stigli do kraja Hejmarketa, znoj se slivao s mene i u sebi sam se molio da pozove taksi. Nije to učinio sve dok nije došao do Louer Ridžent strita, a ja sam uhvatio drugi dvadeset mučnih sekundi kasnije.
Pa naravno da ie bio drugi. Cak i amateri znaju da se ne ulazi u isti taksi sa osobom koju pratiš.
Bacio sam se na sedište i doviknuo vozaču da „prati onaj taksi", i tada sam shvatio kako to čudno zvuči u stvarnom životu. Taksisti izgleda ništa nije bilo neobično.
„Kažite mi", obratio mi se, „spava li on s vašom, ili vi s njegovom ženorn?"
Nasmejao sam se kao da je to nešto najbolje što sam poslednjih godina čuo, a tako i moraš s taksistima ako želiš da te odvezu na pravo mesto pravim putem.
Maklaski je izašao kod Rica, ali mora da je zatražio od vozača da ga sačeka i ostavi uključen taksimetar. Sačekao sam tri minuta pre nego što sam isto učinio sa svojim taksijem, ali, čim sam otvorio vrata, Maklaski je pojurio nazad i ponovo smo krenuli.
Neko vreme smo mileli po Pikadiliju, a zatim skrenuli desno u neke uzane prazne ulice koje uopšte nisam poznavao. To je bila neka vrsta područja gde su vešte zanatlije ručno izrađivale gaće za vlasnike Amerikan ekspres kartica.
Nagnuo sam se napred da kažem vozaču da se ne približava previše, ali on je ovako nešto radio i ranije, ili je video kako se to radi na televiziji, i zaustavio se na dovoljnoj udaljenosti.
Taksi Maklaskog zaustavio se u Ulici Kork. Video sam kako plaća vozaču, i zamolio sam svoga da prođe i ostavi mejdvesta metara dalje niz ulicu.
Taksimetar je rekao šest funti, pa sam kroz prozor provukao novčanicu od deset funti i posmatrao petnaest sekundi predstave „Nisam siguran da imam sitno", sa ovlašćenim taksistom broj 99102 u glavnoj ulozi, pre nego što sam izašao i uputio se nazad ulicom.
U tih petnaest sekundi, Maklaski je nestao. Pratio sam ga dvadeset minuta i osam kilometara, i izgubio sam ga u poslednjih dvestotinak metara. Sto sam, pretpostavljam, i zaslužio jer sam škrtario s napojnicom.
U Ulici Kork se nalaze same umetničke galerije, većinom s velikim izlozima, za koje sam primetio da je podjednako dobro gledati iz njih kao i gledati u njih. Nisam mogao da pritiskam nos o svaku umetničku galeriju dok ga ne pronadem, pa sam odlučio da okušam sreću. Procenio sam na kom mestu je Maklaski izašao, i uputio se ka najbližim vratima.
Bila su zaključana.
Stajao sam tamo i gledao na sat, pokušavajući da shvatim koje bi moglo biti radno vreme jedne umetničke galerije ako već nije otvorena u dvanaest sati, kada se iz mraka pojavila plavuša u urednoj crnoj košulji i izvukla rezu. Otvorila je vrata osmehujući se u znak dobrodošlice, i odjednom nisam imao izbora sem da uđem, pri čemu su se moje nade da ću pronaći Maklaskog iz sekunde u sekundu sve više smanjivale.
Motreći izlog, utonuo sam u neodredenu tamu prodavnice. Osim plavuše, izgleda da unutra nije bilo nikog više, ali nisam se ni začudio kada sam pogledao slike.
„Poznajete li Terensa Glasa?", pitala je, i pružila mi brošuru i cenovnik. Bila je zastrašujuće mlada.
,,Da", odgovorio sam. „Staviše, imam tri njegove."
Sta da kažem. Ponekad čovek mora da proba, zar ne?
„Sta tri njegove?", pitala je.
Ne uspeva uvek, naravno.
„Slike."
„Blagi bože", izustila je. „Nisam ni znala da slika. Saro", pozvala je, „jesi li znala daTerens slika?"
Iz zadnjeg dela galerije, začuo se pribran američki glas. „Teri nikada u životu nije siikao. Jedva da ume i sopstveno ime da napiše."
Podigao sam pogied baš kada je Sara Vulf izašla kroz lučni prolaz, besprekorna u uzanoj suknji i sakou, i donoseći nežni talas Fleur de Fleurs. Ali nije giedala u mene. Gledaia je u prednji deo galerije.
Okrenuo sam se, ispratio joj pogled, i ugledao Maklaskog kako stoji na otvorenom ulazu.
„Ali ovaj gospodin tvrdi da ima tri...", počela je plavuša, smejućie.
Maklaski je brzo koračao prema Sari, dok mu je desna ruka klizila preko grudi ka unutrašnjosti kaputa. Desnom rukom sam odgurnuo plavušu, čuo sam da je izustila nešto ljubazno, i istog trenutka Maklaski je okrenuo glavu prema meni.
Dok je okretao i telo, usmerio sam kružni udarac nogom u njegov stomak, i da bi ga blokirao, morao je da izvuče desnu ruku iz kaputa. Udarac ga je pogodio, i za tren, stopala Maklaskog su se odvojila od poda. Glava mu je poletela napred kao da se bori za dah, i ja sam mu pritrčao s leda i levom rukom mu obgrlio vrat. Plavuša je vrištala „o, moj bože" s veoma elegantnim naglaskom, i čeprkala je po stolu u potrazi za telefonom, ali Sara se nije ni pomerila, i ruke su joj ostale ukočene uz telo. Doviknuo sam joj da beži, ali ili me nije čula, ili nije želela da me čuje. Dok sam pojačavao stisak oko vrata Maklaskog, on se borio da ugura prste izmedu pregiba mog lakta i svog grla. Nije uspevao.
Spustio sam desni lakat na rame Maklaskog, a desnu šaku na njegov potiljak. Levu šaku sam podvukao pod desni lakat, i eto me, primer u dijagramu (c) u poglavlju pod naslovom „Lomljenje vrata: Osnove".
Dok je Maklaski mlatarao nogama i otimao se, olabavio sam levu podlakticu unazad i desnu šaku unapred - i on ubrzo prestade da se rita. Prestao je zato što je odjednom shvatio ono što sanlja znao, i što sam želeo da i on zna - a to je da sam samo malo jačim pritiskom mogao da mu okončam život.
Nisam apsolutno siguran, aii mislim da je pištolj opalio upravo u tom trenutku.
Ne sećam se kako sam se tačno osećao kada sam pogoden. Samo jednoiičnosti zvuka u galeriji, i mirisa nagoreiog šta god da danas upotrebljavaju.
Prvo sam pomislio da je pogodila Makiaskog, i počeo sam da je psujem pošto sam sve držao pod kontrolom, a, uostalom, i rekao sam joj da beži. A onda sam pomislio, Isuse, mora da se mnogo znojim, pošto sam osećao kako mi se nešto sliva niz telo, i vlažno curi u pojas. Podigao sam pogled, i shvatio da će Sara pucati ponovo. Ili možda već i jeste. Maklaski se izmigoijio i ja se zateturah ka jednoj od slika.
„Giupa kučko", mislim da sam joj rekao, ,,Ja sam... na tvojoj strani. Ovo je on... onaj... on hoće... da ti ubije oca. Jebi ga."
Jebi ga, zato što mi je sada sve postajalo čudno. Svetlo, zvuk, pokreti.
Sara je stajala iznad mene i, pretpostavljam, možda, da su okolnosti biie drugačije, uživao bih u njenim nogama. Aii nisu bile drugačije. Bile su iste. I sada sam mogao da gledam samo u pištoij.
,,To bi bilo vrlo čudno, gospodine Lang", izgovorila je. „Mogao je to da učini i kod kuće." Odjednom ništa nisam shvatao. Mnogo je toga bilo pogrešno, vrlo pogrešno, i nisam mogao da zanemarim činjenicu da mi je leva strana obamrla. Sara je kleknula pored mene i naslonila mi otvor pištolja pod bradu.
„Ovo", pokazala je palcem prema Maklaskom, „jeste moj otac."
Pošto se dalje ničeg ne sećam, pretpostavljam da sam se onesvestio.
„Kako se osećate?"
To pitanje će vam obavezno postaviti ako ležite na ledima u bolničkom krevetu, ali svejedno bih voleo da me nije pitala. Kao da sam umesto mozga u glavi imao kajganu, i to takvu da bih najradije pozvao konobara i zatražio svoj novac nazad, pa bi više smisla imalo da sam ja nju pitao kako se osećam. Ali ona je bila medicinska sestra, i stoga verovatno nije pokušavaia da me ubije, pa sam odlučio da mi zasada bude simpatična.
Uz ogroman napor sam odlepio usne i graknuo na nju: „Doro."
„To je dobro", izjavila je. „Doktor će vas ubrzo obići." Potapšala mi je nadlanicu i nestala.
Zatvorio sam oči na nekoliko trenutaka, i kada sam ih ponovo otvorio, napolju je bilo mračno. Beli mantil je stajao iznad mene, i uprkos tome što je njegov nosilac izgledao dovoljno mlado da bude direktor banke, mogao sam samo da pretpostavim da je lekar. Vratio mi je moj zgiavak, mada nisam ni bio svestan da ga je držao, i nažvrljao je nešto na bolesničku listu.
„Kako se osećate?"
„Dobro."
Nastavio je da piše.
„Pa ne bi trebalo. Pogodeni ste. Izgubili ste mnogo krvi, ali to nije problem. Imali ste sreće. Prošao je kroz pazušnu jamu." Zvučao je kao da sam za sve bio sam kriv. Sto, na neki način, i jesam.
„Gde sam?", pitao sam.
,,U bolnici."
Otišao je.
Nešto kasnije, ušia je veoma debeia žena s kolicima i na stočić pored mene spustila tanjir s nečim smedim, neprijatnog mirisa. Nisam mogao da se setim šta sam joj uradio, ali šta god da je bilo, mora da je bilo jako loše.
Očigledno je i sama uvidela da je preterala, pa se pola sata kasnije vratila i odnela tanjir. Pre nego što se udaljila, rekla mi je gde sam. Bolnica Midlseks, odeljenje Vilijam Hojl.
Prvi pravi posetilac mi je bio Solomon. Ušao je, smiren ^postojan, seo na krevet i bacio papirnu kesu s groždem na sto. „Kako se osećaš?"
Ovde se sasvim sigurno pojavljuje utvrdeni obrazac.
„Osećam se", rekao sam, „skoro kao da sam ranjen iz pištolja, i sada ležim u bolnici pokušavajući da se oporavim, a Jevrejinpolicajac mi sedi na nozi." Lagano je prebacio težinu na krevet.
„Rekii su mi da ste imali sreće, gospodine."
Ubacio sam zrno grožda u usta.
„Srećan zato što...?"
„Zato što vam je metak prošao samo nekoliko centimetara dalje od srca."
„Pa mogao je za nekoliko centimetara i da me potpuno promaši. Zavisi od ugia gledanja."
Kiimnuo je giavom, razmišijajući o tome.
,,A kakav je vaš?", pitao je, nedugo zatim.
„Sta kakav je moj?"
„Ugao gledanja."
Pogiedali smo se.
,,Da Engleska protiv Hoiandije treba da igra sa četiri odbrambena igrača", odgovorio sam.
Solomon je ustao s kreveta i počeo da otkopčava mantii, i nisam mogao da ga krivim. Temperatura je bila iznad trideset stepeni, a u sobi kao da je bilo previše, previše vazduha. Bio je zagušljiv, i štipao je za oči i lice, pa je soba ličila na voz podzemne železnice u špicu, a još više vazduha je uspeio da se uvuče baš kad su se vrata zatvarala.
Zamolio sam sestru da malo smanji temperaturu, ali obavestila me je da grejanjem upravlja računar u Redingu. Da sam bio tip osobe koja piše pisma Dejli telegrafu, napisao bih pismo Dejli telegrafu.
Solomon je okačio kaput na vrata.
„Dakle, gospodine", rekao je. „verovali ili ne, darne i gospoda koji me plaćaju zatražili su od mene da od vas izvučem objašnjenje kako se dogodilo da ležite na podu ugiedne umetničke galerije na Vest Endu, s rupom od metka u grudima."
„Pazuhu."
„Dobro, pazuhu, ako želite. Hoćete ii mi sada reći, gospodine, ili ću morati da vam pritisnem jastuk na lice dok ne počnete da sarađujete?"
,,Pa", rekao sam, pošto sam pomisiio da bismo mogli da predemo na stvar, „pretpostavljam da znaš da je Maklaski u stvari Vulf." Naravno da nisam ništa pretpostavljao. Samo sam želeo da zvučim upečatljivo. Solomonov izraz iica je jasno govorio da ništa nije znao, tako da sam nastavio. „Pratim Maklaskog do galerije, pošto pomišljam da je možda tamo da bi naudio Sari, udarim ga, Sara me pogodi, i zatim mi kaže da je udareni, u stvari, njen otac, Aieksander Vulf."
Solomon je mirno klimnuo glavom, kao što je činio uvek kada bi čuo nešto čudno.
„Dok ste ga vi", konačno je dodao, „prepoznali kao čoveka koji vam je ponudio novac da ubijete Aleksandera Vuifa?"
„Tako je."
,,I pretpostavili ste, gospodine, kao što bi i mnogi drugi na vašem mestu, da niko ne bi tražio da ubijete njega lično."
„Nemamo običaj da to radimo na planeti Zemiji, svakako."
„Hmm." Solomon odšeta do prozora, gde mu je izgleda pažnju zarobio Poštanski toranj.
,,I to je to?", pitao sam. ,,'Hmm?' U izveštaju Ministarstva odbrane će se nalaziti 'Hmm', uvezano u kožu sa zlatnim pečatom i s potpisom Vlade?"
Solomon nije odgovorio, već je samo zurio u Poštanski toranj.
„Dakle, onda", počeh, „reci mi ovo. Sta se dogodilo s Vulfom i njegovom ćerkicom? Kako sam stigao ovamo? Ko je pozvao hitnu pomoć? Jesu li ostali sa mnom dok nije stigla?"
„Jeste li ikada jeli u onom restoranu, onom što se kružno prostire na vrhu...?"
„Dejvide, za ime božje..."
„Hitnu pomoć je u stvari pozvao gospodin Terens Glas/vlasnik galerije u kojoj si ranjen, podnosilac zahteva da se tvoja krv ukloni s njegovog poda o trošku Ministarstva."
„Baš dirljivo.u
„Mada, život su ti spasli Grin i Bejker."
„Grin i Bejker?"
„Mnogo su te pratili ovih dana. Bejker ti je držao maramicu preko rane."
Ovo je bio šok. Pretpostavio sam da će moja dva pratioca biti povučena nakon ispijanja piva sa Solomonom. Bio sam aljkav. Hvala bogu.
„Ura za Bejkera", izustio sam.
Izgleda da se Solomon spremao da mi kaže još nešto kada ga prekinu otvaranje vrata. O'Nil se brzo našao uz nas. Prišao je pravo mom krevetu, i po izrazu njegovog lica video sam da je moje ranjavanje smatrao sjajnim razvojem događaja.
„Kako se osećate?", pitao je, i gotovo mu je pošlo za rukom da se ne nasmeši.
„Veoma dobro, hvala vam, gospodine O'Nile."
Nastupila je tišina, i lice mu se snuždilo.
„Srećni što ste živi, tako sam čuo", rekao je. „Samo što ćete, od sada, možda pomisliti da nemate sreće što ste preživeli." O'Nil je bio vrlo zadovoljan ovim. Zamišljao sam ga kako je vežbao u liftu. „Dakle, to je to, gospodine Lang. Ne vidim kako bismo ovo mogli da sakrijemo od policije. U prisustvu svedoka, jasno ste nasrnuli na Vulfov život..."
O'Nil se zaustavio, i obojica smo pogledali po sobi, u nivou poda, pošto je zvuk koji smo čuli pouzdano bio zvuk psa kome je pozlilo. Zatim smo ga ponovo čuli, i shvatili da je u pitanju Soiomon, koji je pročišćavao grlo.
,,Uz dužno poštovanje, gospodine O'Nile", oglasio se Solomon, sada kada nam je privukao pažnju, »Lang je bio ubeden da je čovek koga napada, u stvari, Maklaski."
O'Nil zatvori oči.
„Maklaski? Vulfa je prepoznala..."
„Da, naravno", ubaci se Soiomon, blago. „Aii Lang tvrdi da su Vulf i Maklaski jedna ista osoba."
Duga tišina. „Molim?", upita O'Nii.
Nadmoćan osmeh mu iščeze s iica, i odjednom sam osetio potrebu da skočim s kreveta.
O'Nil lenjo šmrknu. „Maklaski i Vulf su jedna ista osoba?", pitao je, a glas mu je postao neprirodno piskav. „Jeste li sasvim pri sebi?"
Soiomon pogledom od mene zatraži potvrdu.
„Tako stoje stvari", rekao sam. „Vulf mi je prišao u Amsterdamu, i zatražio od mene da ubijem čoveka po imenu Vulf."
Boja je potpuno iščilela sa O'Nilovog iica. Izgledao je kao neko ko je upravo shvatio da je poslao ljubavno pismo u pogrešnoj koverti.
„Ali to nije moguće", zamucao je. „Mislim, to nema smisla."
„Sto ne znači da nije moguće", primetio sam.
Ali O'Nil više ništa nije čuo. Bio je u užasnom stanju. Zato sam nastavio da se obraćam Solomonu.
„Znam da sam samo sobarica", rekao sam, ,,i nije na meni da to govorim, ali evo kako glasi moja teorija. Vulf zna da širom zemaljske kugle postoje izvesni krugovi koji bi želeli da mu skrate život. Radi ono što je uobičajeno, kupuje psa, unajmljuje telohranitelja, nikome ne govori kuda ide dok god ne stigne na odredište, ali", i vidim kako se O'Nil silom usredsreduje, ,,zna da to nije dovoljno. Ljudi koji žele njegovu smrt veoma su pronicljivi, veoma profesionalni, i pre ili kasnije će otrovati psa i podmititi telohranitelja. Zato donosi odluku."
O'Nil je zurio u mene. Odjednom je shvatio da su mu usta otvorena, i on ih brzo zatvori. ,,Da?"
„Ili će preneti rat na njihovu teritoriju", rekao sam, ,,^to možda i nije izvodljivo, ili će poći u susret udarcu." Solomon je grizao usnu. I bio je u pravu, jer je ovo sve zaista zvučalo užasno. Ali bilo je boije od bilo čega što su oni trenutno mogli da smisle. „Pronalazi nekoga za koga zna da neće prihvatiti posao, i nudi mu ga. Siri vest da mu je glava ucenjena, i nada se da će se njegovi pravi neprijatelji povući na neko vreme jer će verovati da će se posao svejedno obaviti, a oni neče morati ni da rizikuju ni da troše svoj novac."
Solomon se vratio posmatranju Poštanskog tornja, a O'Nil se mrštio.
„Zaista verujete u to?", pitao je. „Mislim, verujete li da je to moguće?" Video sam da očajnički želi da se uhvati za neku ručku, bilo kakvu ručku, pa makar otpala posle prvog puštanja vode.
„Da, misiim da je moguće. Ne, ne verujern. Ali oporavljam se od ranjavanja, i ovo je najboije što mogu."
O'Nil se ushodao tamoamo, proviačeći rukama kroz kosu. I njemu je smetala vrućina, ali nije irnao vremena da se oslobodi kaputa.
,,U redu", rekao je, „neko možda želi Vulfa mrtvog. Ne mogu da se pretvaram da će vlada Njenog veličanstva biti nesrećna ako ga sutra pregazi autobus. Kako stvari stoje, neprijateiji su mu brojni, a uobičajene mere opreza beskorisne. Zasada je dobro. Da, ne može da prebaci rat na njihovu teritoriju", video sam da se O'Nilu dopao taj izraz, „zato izmišlja ugovor na svoju glavu. Ali to ne uspeva." O'Nil je prestao da hoda i pogledao me. „Mislim, kako je mogao biti siguran da će ugovor biti lažan? Kako je mogao da zna da ga vi nećete izvršiti?"
Pogledao sam Solomona, i mada je bio svestan mog pogleda, nije mi uzvratio.
„Već su to od mene tražili", objasnio sam. „Nudili mnogo više novca. Odbio sam. Možda je to saznao."
O'Nil se odjednom setio koliko mu se ne dopadam.
„Jeste li svaki put odbili?", zagledao sam se u O'Nila što sam mogao pribranije. „Mislim, možda ste se promenili", rekao je. „Možda vam je odjednom potreban novac. Opasnost je bila zanemarljiva."
Slegnuo sam ramenima, i pazuh me je zaboleo.
„Nije baš tako", usprotivio sam se. „Imao je telohranitelja, i barem kad sam ja u pitanju, znao je odakle mu pretnja doiazi. Rejner se danima motao oko mene pre nego što sam ušao u kuću."
„Aii otišli ste do kuće, Lang. Vi ste u stvari..."
„Otišao sam tamo da ga upozorim. Mislio sam da je to lep susedski gest.u
„U redu. U redu." O'Nil se ponovo ustumarao. ,,A kako on to siri vest' da mu je giava ucenjena? Misiim, ispisuje ii to na zidovima toaleta, objavljuje oglas u Standardu, kako?"
„Pa, vi ste znali za to." Sada je već sve poćeio da me zamara. Zeleo sam da spavam, a možda i da pojedem tanjir nečeg smedeg, neprijatnog mirisa.
,,Mi mu nismo neprijatelji, gospodine Lang", izjavio je O'Nil. „Ne u tom smisiu, u svakom siučaju."
„Kako ste onda otkriii da sam mu ja navodno za petama?"
O'Nii zastade, i video sam da razmišlja o tome kako mi je već ispričao čitave tomove previše. Ljutito je pogledao Soiomona, i biio je očito da ga krivi što nije bio dobar pratilac. Solomon je bio oiičenje smirenosti.
„Ne shvatam zašto mu to ne bismo rekli, gospodine O'Niie", primetio je. „Dobio je metak kroz grudi ni kriv ni dužan. Možda će brže ozdraviti ako sazna zašto mu se to desilo."
O'Nil sačeka trenutak da to svari, a zatim se okrenu k meni.
„Vrlo dobro", složio se. „Primili smo obaveštenje o vašem sastanku s Makiaskim, ili Vuifom..." Mrzeo je ovo. ,,To obaveštenje su nam prosledili Amerikanci."
Vrata se otvoriše i ude sestra. Možda je to bila upravo ona koja me je potapšala po ruci kada sam se probudio, ali nisam se mogao zakleti. Gledaia je pravo kroz Solomona i O'Niia, i prišla je da mi popravi jastuke, rastrese ih, prodrma, i namesti mnogo neudobnije nego što su bili.
Pogledao sam O'Nila.
„Mislite CIA?"
Solomon se nasmešio, a O'Nil se zamalo upiškio. Sestra i ne trepnu.

Šesto poglavlje

Čas je stigao, ali ne i čovek. VAJLTER SKOT

U bolnici sam ostao na sedam obroka, koliko god to dugo bilo. Gledao sam televiziju, pio iekove protiv boiova, pokušavao da rešim poiuzavršene ukrštenice u starim brojevima Womans Own. I postavio sam sebi gomilu pitanja.
Za početak, šta sam to radio? Zašto sam naletao na metke, koje su ispaljivali ijudi koje ne poznajem, iz razloga koje ne razumem? Sta sam imao od toga? Sta je Vulf imao od toga? Sta su O'Nil i Solomon imali od toga? Zašto su ukrštenice napola rešene? Jesu li se pacijenti oporavili, ili umrli pre nego što su ih dovršili? Jesu li došli u bolnicu da im uklone polovinu mozga, pa su ukrštenice bile dokaz hirurgove veštine? Ko je pocepao naslovne strane ovih časopisa i zašto? Može li odgovor na „nije žena (" zaista biti „muškarac"?
I zašto je, iznad svega, slika Sare Vulf bila zalepljena sa unutrašnje strane vrata moga uma, pa je svaki puta kada bih ga otvorio, da pomislim na nešto - popodnevni TV program, pušenje cigarete u toaletu na kraju odeljenja, češanje prsta na nozi - ona bila tamo, istovremeno se smeškajući i mršteći na mene? Mislim, po stoti put, prilično sam bio siguran da nisam zaljubljen u tu ženu.
Mislio sam da Rejner može da odgovori barem na^eka od ovih pitanja, i kada sam procenio da se dovoljno dobro osećam da mogu da ustanem i hodam, pozajmio sam bademantii i krenuo na sprat do odeljenja Barington.
Kada mi je Solomon rekao da je Rejner takode u bolnici Midiseks, bio sam, barem na trenutak, iznenađen. Izgiedaio je pomalo ironično to što smo nas dvojica završiii na popravci u istoj radionici, nakon svega što smo zajedno prošli. Ali onda, kao što je Solomon istakao, u Londonu nije ostalo mnogo boinica, i ako se povrediš bilo gde južno od Vatford Gepa, obavezno ćeš, pre ili kasnije, završiti u Midlseksu.
Rejner je imao zasebnu sobu, odmah nasuprot sestrinskog pulta, i bio je priključen na mnogobrojne pištave kutije. Oči su mu bile zatvorene, ili je spavao ili bio u komi, a glava mu je bila zamotana u ogromnu kartonsku oblogu, kao da je Ptica trkačica po ko zna koji put na njega bacila onaj sef. Na sebi je imao piavu flanelsku pidžamu, zbog koje je, možda prvi put posle mnogo godina, izgledao pomalo detinjasto. Neko vreme sam stajao pored njegovog kreveta i sažaijevao ga, sve dok se nije pojavila sestra i upitala me šta želim. Odgovorio sam da želim mnogo toga, ali bio bih zadovoljan i kad bih saznao kako se Rejner zove.
Bob, rekla mi je. Stajala je uz mene, s rukom na kvaci, i iako je želela da odem, popuštala mi je zbog bademantila.
Oprosti, Bobe, pomislio sam.
Eto, samo si radio šta ti je bilo rečeno, za šta si bio plaćen, i naiđe neki glupan i udari te mermernim budom. To je tako okrutno.
Naravno, znao sam ja da Bob nije bio baš horski dečak. Nije bio čak ni dečak koji maltretira horskog dečaka. Verovatnije je da je bio stariji brat dečaka koji maltretira dečaka koji maltretira horskog dečaka. Solomon je potražio Rejnera u datoteci Ministarstva odbrane, i otkrio da je izbačen iz Kraljevske velške pešadije zbog šverca - sve i svašta, od pertli s vojničkih čizama do arapskih oklopnih automobila prošlo je kroz kapije kasarne pod pokrivačem Boba Rejnera - ali svejedno, ja sam ga udario, pa mi ga je zato i bilo žao.
Spustio sam ostatke Solomonovog grožđa na stočić pored njegovog kreveta, i izašao.
Muškarci i žene u belim mantilima pokušavali su da me ubede da ostanem u bolnici još nekoiiko dana, ali ja sam odmahivao glavom i govorio im da sam dobro. Coktali su jezicima, i naterali me da potpišem nekoliko papira, a zatim mi pokazali kako da promenim zavoj ispod ruke i rekli mi da se smesta vratim ako rana počne da me peče i svrbi.
Zahvalio sam im na ljubaznosti, i odbio ponudena invalidska kolica. Sto možda i nije trebalo, pošto je lift bio u kvaru.
I onda sam othramao do autobusa i otišao kući.
Stan mi je bio tamo gde sam ga ostavio, ali nekako mi se činio manjim nego što sam ga se sećao. Na sekretarici nije bilo poruka i u frižideru nije bilo ničeg, osim čaše j.ogurta i štapića celera koje sam nasledio od prethodnog stanara.
Grudi su me bolele, kao što su i rekli da hoće, pa sam se odvukao do sofe i gledao trke u Donkasteru, sa velikom čašom Stomijenešto- -poznataovajarebica pri ruci.
Mora da sam malčice zadremao, kada me je probudio telefon. Brzo sam seo, dahćući zbog bola u pazuhu, i posegao sam za bocom viskija. Prazna. Osećao sam se zaista užasno. Pogledao sam na sat dok sam dizao slušalicu. Osam i deset, ili dvadeset do dva. Nisam mogao da odredim.
„Gospodin Lang?"
Muškarac. Amerikanac. Krckanje, zujanje. Hajde, ovog poznajem.
„Gospodin Tomas Lang?" Taj sam. Da, setiću se tog imena za pet sekundi. Odmahnuo sam glavom da bih to pokušao i probudio se, i osetio sam da nešto klepeće.
„Kako ste, gospodine Vulfe?", upitao sam.
Tisina s druge strane. A zatim: „Mnogo bolje od vas, koliko čujem."
„Nije tako", rekao sam. ,,Da?«
„Najveća briga u životu oduvek mi je bila ta da neću imati šta da pričam unucima. Moji doživljaji s porodicom Vulf trebaio bi da im potraju dok ne napune petnaest, rekao bih."
Učinilo mi se da sam ga čuo kako se smeje, ali možda je to bilo i samo pucketanje na vezi. Ili su to možda bili O'Nilovi ljudi, koji su se saplitali preko uredaja za prisluškivanje.
„Slušajte, Lang", obratio mi se Vulf, „voleo bih da se negde nađemo."
„Naravno da biste voleli, gospodine Vulfe. Da vidim. Ovog puta biste mi ponudili da na vama izvedem vazektomiju a da vi to ne primetite. Jesam li blizu?"
„Voleo bih da objasnim, ako vam odgovara. Volite li italijansku kuhinju?"
Pomislio sam na celer i jogurt i shvatio da bi mi baš prijala italijanska hrana. Ali nije bilo tako jednostavno.
„Gospodine Vulfe", rekao sam, ,,pre nego što navedete ime mesta, postarajte se da rezervišete barem za desetoro. Imam osećaj da je ovo grupna linija."
„Nema veze", prihvatio je, veselo. „Imate turistički vodič odmah pored telefona." Pogledao sam na sto i ugledao crvenu knjižicu.Juanov vodič po Londo?iu. Izgledao je novo, i ja ga sigurno nisam kupio. „Slušajte pažljivo", rekao je Vulf, „okrenite stranicu dvadeset šest, i pogiedajte pod brojem pet. Vidimo se tamo za trideset minuta."
Čuo se metež na liniji, i na trenutak sam pomislio da je prekinuo, ali tada se glas ponovo javio.
„Lang?" ,,Da|"
„Nemojte da ostavite vodič u stanu."
Duboko i umorno sam udahnuo.
„Gospodine Vulfe", rekao sam, „mogao bih biti glup, ali ni- sam."
„Nadam se."
Linija je utihnula.
Pod brojem pet na strani dvadeset šest Juanovog sveobuhvatnog vodiča kako izgubiti dolare na području šireg Londona nalazio se „Đare, 216 Rouzlend, WC2, Itai, 60 pp klima uređaj, viza, mast, ameks", i na kraju tri kompieta prekrštenih kašika. Brz pogled kroz knjigu pokazao mi je da je Juan prilično škrtario s motivom tri.kašike, pa sam barem mogao da se radujem dobroj večeri.
Sledeća briga mi je bila kako da stignem tamo a da za sobom ne odvučem još desetak službenika u smedim mantilima. Nisam mogao biti siguran ni da će Vulf u tome uspeti, ali ako se potrudio oko trika s vodičem, koji mi se, priznajem, dopao, mora da je bio prilično siguran u to da se može kretati a da ga ne uznemiravaju nepoznati ljudi.
Izašao sam iz stana i sišao do izlaznih vrata zgrade. Tamo mi je bila kaciga, koju sam ostavio na gasometru, zajedno s pohabanim kožnim rukavicama. Otvorio sam uiazna vrata i promolio glavu na ulicu. Nije bilo likova s filcanim šeširima koji su se ispravljaii iza uličnih svetiljki i odbacivali cigarete bez filtera. Uostalom, nisam zapravo tako nešto ni očekivao.
Pedesetak metara nalevo, primetio sam tamnozeleni lejland kombi s gumenom antenom koja je štrčala s krova, i nadesno, na udaljenom kraju ulice, crvenobeli prugasti šator za putare. Možda su bili potpuno nedužni, i jedni i drugi.
Vratio sam se unutra, navukao kacigu i rukavice i iskopao kijučeve. Otvorio sam sanduče za pisma kod ulaznih vrata, na daljinskom upravljaču za motor podesio prekidač na alarm, i pritisnuo ga. Kavasaki je jednom zapištao da mi javi kako je alarm iskijučen, pa sam naglo otvorio vrata i potrčao ulicom onoiiko brzo koliko mi je pazuh dozvoljavao.
Motor je upalio iz prvog puta, kao što već japanski motori imaju običaj, pa sam dopola povukao saug, ubacio u prvu brzinu i otpustio kvačilo. Takode sam i seo na njega, u slučaju da ste se zabrinuli. Dok nisam stigao do tamnozelenog kombija, mora da sam već vozio preko šezdeset kilometara na čas, i na trenutak sam se zabavio mišlju o tome kako gomila muškaraca u mantilima udara laktovima u predmete oko sebe i govori „sranje". Kada sam stigao do kraja uiice, video sam, u ogledalu, svetla automobila koji je krenuo za mnom. Bio je to rover.
Skrenuo sam levo na Bejsvoter roud tek nešto malo preko ograničene brzine, i zaustavio se na semaforu na kome godinama nikada, ali baš nijednom, nije bilo zeleno svetlo kada bih mu prišao. Ali nisam se uzrujavao. Malo sam petljao oko rukavica i vizira, sve dok nisam osetio da mi se rover primiče sa unutrašnje strane, i tada sam bacio pogled na brkato lice za volanom. Poželeo sam da mu kažem da ide kući, jer je ovo već postalo neprijatno.
Dok se svetlo prebacivalo na žuto, sasvim sam zatvorio saug i namestio regulator na oko pet hiljada obrtaja, zatim prebacio težinu napred preko rezervoara za gorivo da bih prednji točak zadržao na tlu. Pustio sam kvačilo kada se upalilo zeleno i osetio kako se ogromni zadnji točak kavasakija ludački bacaka nalik na rep dinosaurusa, sve dok nije pronašao potreban oslonac da me ponese pravo niz put.
Dve i po sekunde kasnije vozio sam sto kilometara na čas, a dve i po sekunde posle toga ulične svetiljke su se stapale u jednu, i ja sam i zaboravio kako izgleda vozač rovera.
Dare je bilo iznenađujuće veselo mesto, s belim zidovima i pločicama na podu od kojih. su se odbijali svi zvuci i koje su svaki šapat pretvarale u uzvik a svaki osmeh u urlajući smeh iz stomaka.
Piavuša nalik na model Ralfa Lorena sa ogromnim očima preuzela je kacigu i odvela me do stola pored prozora, gde sam poručio tonik za sebe i veliku votku za bol u pazuhu. Da mi vreme brže prode dok ne stigne Vuif, mogao sam da biram između Juanovog vodiča ili jelovnika. Jelovnik mi se činio malčice duži, pa sam počeo s njim.
Prva stavka se takmičila pod nazivom „Krostini s kukuruznim tarocama i benatore krompirima" i težina im je iznosila upečatljivih dvanaest funti i šezdeset pet penija. Raif Loren plavuša prišla mi je i ponudila pomoć oko jelovnika, i ja je upitah da mi objasni šta su krompiri. Nije se nasmejala.
Upravo sam počeo da rešavam opis drugog jela, koje je, koliko sam ja znao, mogio da se sastoji i od pohovane braće Marks, kada sam primetio Vulfa na vratima, kako odlučno steže aktovku dok mu konobar skida kaput.
I tada sam, u istom trenutku kada sam primetio da nam je sto postavljen za troje, ugledao kako se iza njega pojavljuje Sara Vulf.
Izgledala je - mrzim što to moram da kažem - senzacionalno. Apsolutno senzacionalno. Znam da je to kliše, ali postoje trenuci kada shvatite zašto je nešto postalo kliše. Na sebi je imala jednostavno skrojenu haljinu od zelene svile, koja je na njoj padala onako kako bi sve haljine volele da padaju samo kada bi imale priliku - mirovala na mestima gde je trebalo da miruje, a pomerala se na delovima gde je pokret bio upravo ono što ste želeli. Svi su je gledali dok je lelujala ka stolu, i u prostoriji je viadao tajac dok joj je Vulf privlačio stolicu da sedne.
„Gospodine Lang", rekao je Vulf stariji, „lepo od vas što ste došli." Klimnuo sam mu glavom. „Poznajete moju ćerku?"
Pogledao sam Saru, a ona je namršteno gledala u salvetu. Cak je i njena salveta bila lepša od svih ostalih.
,,Da, naravno", odgovorio sam. „Da vidimo? Vimbidon? Henii? Venčanje Dika Kavendiša? Ne, setio sam se. Pred pištoljskom cevi, tamo smo se poslednji put sreli. Tako mi je drago što vas opet vidim."
Zeleo sam da budem ijubazan, čak i da se našalim, ali pošto me i dalje nije gledala, ovaj moj maii govor je zazvučao neprijateijski, i pokajao sam se što sam uopšte progovorio umesto da se samo .nasmešim. Sara je poređala pribor za jeio u raspored koji joj se očito više sviđao.
„Gospodine Lang", obratila mi se, „došia sam ovamo na prediog svog oca da vam se izvinim. Ne zato što mislim da sam uradila nešto loše, već zato što ste povredeni, a nije trebalo da budete. I žao mi je zbog toga."
Vulf i ja smo čekali da nastavi, ali izgleda da je to bilo sve što ćemo dobiti. Samo je sedela i u torbi tražila razlog da ne gleda u mene. Očito ih je našla nekoliko, što je biio čudno, jer torba je bila prilično maia.
Vulf je mahnuo konobaru, i okrenuo se k meni.
„Jeste li već pogledali jelovnik?"
„Bacio sam pogled", odgovorio sam. „Cujem da je uzeću isto što i vi odlično."
Konobar je prišao i Vulf malo olabavi kravatu.
„Dva martinija", poručio je, „veoma suva, i..."
Pogledao me je i ja mu klimnuh glavom.
„Votku martini", rekao sam. „Neverovatno suvu. U prahu, ako imate."
Konobar se udaljio, a Sara poče da razgleda mesto, kao da joj je već dosadno. Tetive na vratu su joj bile prelepe.
„Dakle, Tomase", poče Vulf. „Mogu li da vas zovem Tomas?"
,,Ne smeta mi", pristao sam. „Na kraju krajeva, tako se zovem."
„Dobro. Tomase. Prvo, kako vam je rame?"
„Dobro", odvratio sam, a njemu kao da je laknulo. „Mnogo bolje nego pazuh, gde me je pogodio metak."
Konačno je, posle mnogo vremena, okrenula glavu i pogledala me. Oči su joj bile mnogo mekše od svega ostalog na njoj. Blago je sagnula glavu, i glas joj je bio prigušen i hrapav.
„Rekia sam da mi je žao", izustila je.
Očajnički sam želeo da joj odgovorim nešto lepo i nežno, ali ništa mi nije padalo na pamet. Zavladala je tišina, koja je mogla da postane vrlo neprijatna da se ona nije nasmešila. Ali nasmešila se, i odjednom kao da mi je bujica krvi jurnula u uši, padajući i rušeći se. Uzvratio sam joj osmehom, i nastavili smo da se gledamo.
„Pretpostavljam da moramo reći kako je mogio biti i gore", primetila je.
„Naravno da jeste", složio sam se. ,,Da sam svetski modei za pazuhe, sada mesecima ne bih mogao da radim."
Ovog puta se nasmejala, zaista nasmejaia, a ja sam se osećao kao da sam osvojio sve olimpijske medalje koje su ikada iskovane.
Počeli smo s nekom supom, koja je stigla u činiji veličine mog stana i bila je odličnog ukusa. Malo samo razgovarali. Pokazalo se da je Vulf takode bio obožavalac konjičkog sporta, i da sam ono popodne gledao jednog njegovog konja u trci u Donkasteru, pa smo malo proćaskali o trkama. Kada je stiglo drugo jelo, upravo smo dovršavali iepo zaokružen trominutni razgovor o nepredvidivosti engleske kiime. Vuif je uzeo zalogaj nečeg mesnatog i preiivenog sosom, a zatim je saivetom potapkao usta.
„Dakle, Tomase", rekao je, „pretpostavljam da biste žeieli da mi postavite jedno ili dva pitanja?"
,,Pa, da." I ja sam potapkao svoja usta. „Mrzim da budem predvidiv, ali šta vi to dodavola radite?"
Neko za susednim stolom je duboko udahnuo vazduh, aii Vulf nije ni trepnuo, a isto tako ni Sara.
,,U redu", rekao je, klimajući giavom. „Pošteno pitanje. Pre svega, uprkos svemu što su vam možda ispričali ljudi iz vašeg Ministarstva odbrane, nemam nikakve veze s drogom. Nikakve. Svojevremeno sam primao penicilin, i to je sve. Tačka."
Pa, to očigledno nije bilo dovoljno. Ni blizu. To što kažete tačka na kraju neke izjave ne znači da je ona nepobitna.
,,Da, pa", rekao sam, „oprostite mom umornom starom engle- skom cinizmu, ali zar se ovde ne radi o 'a kao rekli biste mi da imate?'" Sara me je Ijutito pogledala, i odjednom pomislih kako sam preterao. Ali onda, dodavola, prelepe tetive ili ne, ovde ponešto treba ispraviti.
„Oprostite što sam to spomenuo pre nego što ste uopšte počeli", izjavio sam, „ali pretpostavljam da smo ovde zbog otvorenog razgovora, pa govorim otvoreno."
Vulf je uzeo još jedan zalogaj hrane i nije podizao oči s tanjira, i bio mi je potreban trenutak da shvatim da odgovor prepušta Sari.
„Tomase", obratila mi se, i ja se okrenuh da je pogledam. Oči su joj bile krupne i okrugle, i letele su s jedne strane prostora na drugi. „Imala sam brata. Majkla. Cetiri godine starijeg od mene."
O bože. Imala.
„Majkl je umro na polovini svoje prve godine na Univerzitetu Bejts. Amfetamini, sopor, heroin. Imao je dvadeset godina."
Zastala je, i morao sam da progovorim. Nešto. Bilo šta.
„Zao mi je."
Pa šta drugo da kažem? Teško? Dodajte mi so? Shvatio sam da se saginjem prema stolu, pokušavajući da se stopim s njihovim bolom, ali nije vredeio. U ovakvoj situaciji, samo si posmatrač.
„Ovo ti govorim", konačno je rekla, ,,iz jednog jedinog razloga. Da ti pokažem da moj otac", i okrenula se da ga pogleda dok je on sedeo spuštene glave, „nije mogao biti umešan u trgovinu drogom baš kao što ne može da leti na Mesec. Jednostavno je tako. Kladirn se u život."
Tačka.
Neko vreme nisu gledali jedno u drugo, niti u mene.
,,Pa, žao mi je", ponovio sam. „Jako, jako mi je žao."
Tako smo sedeli neko vreme, mala kućica tišine usred graje u restoranu, a onda je iznenada Vulf uključio osmeh, i nekako živnuo.
„Hvaia, Tomase", rekao je. „Ali šta je učinjeno, učinjeno je. Za mene i Saru to je stara priča, i mi smo se s tim davno izboriii. E sada, želite da znate zašto sam tražio da me ubijete?"
Zena za susednim stolom se okrenula i pogledala Vulfa, mršteći se. Nije moguće da je to rekao. Zar ne? Odmahnula je glavom i vratila se jastogu.
„Ukratko", potvrdio sam.
,,Pa, vrlo je jednostavno", rekao je. „Želeo sam da znam kakva ste osoba."
Pogledao me je, sa usnama zatvorenim u lepu, pravu liniju.
„Shvatam", rekao sam, ne shvatajući ništa. Pretpostavljam da se to dešava kada zatražite da vam se objasni ukratko. Nekoiiko sam puta trepnuo, zatim ponovo seo na stolicu i pokušao da izgledam ljutito.
„Zar niste mogli samo da pozovete direktora moje škole?", pitao sam. „Iii bivšu devojku? Mislim, to vam se činilo previše dosadnim, pretpostavljam?"
Vulf odmahnu glavom.
„Ni najmanje", rekao je. „Sve sam to odradio."
Zapanjio sam se. Zaista zapanjio. I dandanas se sav zacrvenim što sam prepisivao na ispitu iz hemije i dobio peticu kada su iskusni nastavnici predviđali jedinicu. Znam da će to jednog dana isplivati. Jednostavno znam.
„Zaista?", izustio sam. „Kako sam prošao?"
Vulf se osmehnu.
„Dobro ste prošli", odgovorio je. „Nekoliko vaših devojaka smatra da ste davež, ali inače imaju lepo mišljenje o vama."
„Lepo je znati", izjavio sam.
Vulf nastavi, kao da čita s nekog spiska. „Pametni ste. Čvrsti ste. Pošteni. Uspešna karijera u Skotlandanskoj gardi."
„Skotskoj", ispravio sam ga, ali on ne obrati pažnju, i nastavi.
„I najboije od svega, s moje tačke gledišta, nemate para."
Ponovo se nasmešio, što mi je išlo na živce.
„Izostavili ste moje bavljenje akvarelom", primetio sam.
,,I to? Vraški ste momak. Morao sam da otkrijem jeste li potkupljivi."
„Dobro", rekao sam. „Otuda pedeset hiljada."
Vuif klimnu giavom.
Ovo je počelo da izmiče kontroli. Znao sam da bi u određenom trenutku trebalo da održim ozbiljan govor o tome kakav sam, i šta oni dođavola misle ko su, vraćajući se na to ko sam ja, i čim mi je stigao puding, hteo sam da se vratim na to ko sam - aii pravi trenutak nekako nikako nije naiiazio. Uprkos tome kako se odnosio prema meni, i sveg njegovog njuškanja oko mojih školskih ocena, nisam mogao da mrzim Vulfa. Imao je nešto što mi se dopadaio. A što se Sare tiče, pa, da. Lepe tetive.
Ipak, blesak stare čvrstine ne bi naškodio.
,,Da pogadam", rekao sam, ijutito gledajući Vuifa. „Sada kada ste otkrili da nisam potkupljiv, pokušaćete da me kupite."
Nije se pokolebao.
„Tačno", potvrdio je.
Eto. To je bilo to, pravi trenutak. Svaki gospodin ima svoje granice, pa tako i ja. Bacio sam saivetu na sto.
„Dakle, ovo je očaravajuće", rekao sam, ,,i pretpostavijam da bih, da sam drugačiji, možda čak pomislio da mi laskate. Aii sada zaista moram da znam o čemu se ovde radi. Jer ako mi ne kažete, sada, ustajem od stola, odlazim iz vaših života, a možda čak i iz zemlje."
Video sam da me Sara posmatra, ali ja nisam skidao pogled s Vulfa. Jurio je poslednji krompir po tanjiru i zamočio ga je u sos. Ali onda je spustio viljušku i brzo progovorio.
„Znate za Zalivski rat, gospodine Lang?", pitao je. Ne znam šta se desilo s Tomasom, ali izgleda da se raspoloženje pomalo promenilo.
,,Da, gospodine Vulfe", rekao sam, „znam za Zalivski rat."
,,Ne, ne znate. Kladim se u sve što imam da nemate blage veze o Zalivskom ratu. Je li vam poznat pojam vojnoindustrijski kompleks?"
Govorio je kao trgovac, pokušavajući nekako da me uceni, i želeo sam sve da usporim. Otpio sam dugačak gutljaj vina.
„Dvajt Ajzenhauer", konačno sam izgovorio. ,,Da, poznato mi je. Bio sam deo toga, ako se sećate."
,,S poštovanjem, gospodine Lang, bili ste maii deo toga. Premali - oprostite što vam to kažem - premali da biste znali u čemu ste učestvovali."
„Kako vam dragou, rekao sam.
„Pokušajte sada da pogodite koja je najvažnija roba na svetu. Tako važna, da proizvodnja i prodaja svih drugih dobara zavisi od nje. Ulje, zlato, hrana, šta biste rekli?"
„Imam osećaj", rekao sam, ,,da ćete mi reći kako je u pitanju oružje."
Vulf se nagnuo preko stola, prebrzo i previše za moj ukus.
„Tačno, gospodine Lang", potvrdio je. ,,To je najveća industrija na svetu, i to zna svaka vlada na svetu. Ako ste političar, i počnete da se bavite industrijom oružja, u bilo kom obliku, narednog dana ćete se probuditi i više nećete biti političar. U nekim slučajevima se narednog dana možda nećete ni probuditi. Nema veze zaiažete li se za donošenje zakona o registrovanju vlasništva nad pištoljima u državi Ajdaho, ili pokušavate da zaustavite prodaju F-16 iračkom vazduhoplovstvu. Nagazi im prste, zgaziće ti glavu. Tačka."
Vulf je seo nazad na stolicu i obrisao znoj sa čela.
„Gospodine Vulfe", rekao sam, „shvatam da vam je boravak u Engleskoj čudan. Shvatam da vam sigurno izgledamo kao nacija seljaka koji su vruću i hladnu tekuću vodu uveli dan pre nego što ste sleteli, ali ipak, moram da vam kažem da sam o ovome mnogo slušao i ranije."
„Samo slušaj, dobro?", brecnula se Sara, i blago poskočila od besa koji joj se osetio u glasu. Kada sam je pogledao, zurila je u mene, čvrsto stisnutih usana.
„Jeste li ikada čuli za Stoltojev blef?", pitao je Vulf.
Ponovo sam se okrenuo k njemu.
„Stoltojev... ne, ne verujem."
„Nije važno", rekao je. „Anatolij Stoltoj je bio general Crvene armije. Načelnik štaba pod Hruščovim. Tokom čitave svoje karijere ubedivao je Sjedinjene Države da Rusi imaju trideset puta više raketa od njih. To mu je bio posao. Njegovo životno delo."
,,Pa, uspelo je, zar ne?"
,,Za nas, da."
„A mi smo..."
„Pentagon je znao da je to sve sranje od početka do kraja. Znali su. Ali to ih nije sprečilo da podatak iskoristc kao opravdanje za najveću proizvodnju oružja koju je svet ikada video."
Možda zbog vina ali nekako sam užasno sporo shvatao sve ovo.
„Tako je", rekao sam. „Hajde da uradimo nešto povodom toga, hoćemo li? Gde li sam samo ostavio svoj vremeplov? O, znam, u sledećoj sredi."
Sara je ispustila tihi šištavi zvuk i odvratila pogled od stola, i možda je bila u pravu - možda sam bio neozbiljan - ali, za ime božje, kuda sve ovo vodi?
Vulf je na trenutak zatvorio oči, skupljajući odnekud strpljenje.
„Šta biste rekli", počeo je polako, ,,da je industriji oružja najpotrebnije, više nego bilo šta drugo?"
Savesno sam se počešao po glavi.
„Mušterije?" -
„Rat", odgovorio je Vulf. „Sukob. Nevolja."
Dakle, evo nas, pomislio sam. Stiže teorija.
„Shvatio sam", rekao sam. „Pokušavate da mi kažete kako su Zalivski rat otpočeli proizvođači oružja?" Iskreno, trudio sam se da budem ljubazan koliko sam god mogao.
Vulf ne odgovori. Samo je sedeo, sa glavom blago nakrivljenom na stranu, posmatrao me i pitao se nije li ipak pronašao pogrešnu osobu. Ja nisam čak morao ni da se pitam.
„Ne, ozbiljno", rekao sam. ,,To želite da mi kažete? Mislim, zaista želim da znam šta mislite. Hoću da znam o čemu se ovde radi."
„Jeste li videli snimak koji su prikazali na televiziji?", pitala je Sara, dok je Vulf nastavio da me posmatra. „Pametne bombe, raketni sistemi Patriot, i sve to?"
„Video samli, odgovorio sam.
„Tvorci tog oružja, Tomase, koriste te snimke kao reklamni materijal na sajmovima oružja širom sveta. Ljudi umiru, a oni to koriste kao reklame. To je skaredno."
„Tako je", rekao sarn. „Slažem se. Svet je prilično gadno mesto, i svi bismo radije živeli na Saturnu. Kako se tačno to mene tiče?"
Dok su Vulfovi razmenjivali značajne poglede, očajnički sam se trudio da sakrijem ogromno sažaljenje koje sam prema njima osećao. Očigledno su se zaokupili nekom groznom teorijom zavere koja će im, najverovatnije, oduzeti najbolje godine života koje će im proći u isecanju novinskih čianaka i posećivanju seminara na temu travnatih brežuljaka, i ništa što kažem neće ih skrenuti sa odabranog kursa. Najbolje bi bilo da im gurnem nekoliko funti za tekuće troškove i podem svojim putem.
Napeto sam razmišljao, trudeći se da smislim pristojan izgovor da odem, kada sam shvatio da Vulf nešto petlja oko svoje aktovke - i sada ju je otvorio i iz nje vadio pregršt sjajnih fotografija veličine deset puta osam.
Dodao mi je gornju, i ja sam je uzeo.
Na siici je bio helikopter u letu. Nisam mogao da mu procenim veličinu, ali nije iičio ni na jednu vrstu koju sam već video ili čuo za nju. Imao je dva glavna rotora na jednoj osovini, koji sii radili na međusobnom odstojanju od jednog metra, i nije bilo repnog rotora. Izgledao je kratko u odnosu na veličinu čitavog trupa, i nigde nije bilo nikakvih slovnih oznaka. Bio je crne boje.
Pogledom sam od Vulfa potražio objašnjenje, ali on mi je jednostavno dodao sledeću fotografiju. Ova je slikana odgore, pa se videla i pozadina, i iznenadilo me je što je u pitanju bio grad. Ista ietelica, ili siična, letela je između para bezličnih kula, i video sam da je mašina maia, verovatno jednosed.
Treća fotografija je bila mnogo bliži snimak, i prikazivao je helikopter na zemlji. Možda je bio i nešto drugo, ali definitivno je bio vojni, pošto je čitava zbrka veoma preteće opreme visiia iz držača za naoružanje koji se pružao kroz trup iza kabine. Hidra rakete od 70 mm, helfajer projektili vazduhzemlja, mitraljezi kalibra .50, i još mnoštvo toga. Ovo je bila velika igračka, za velike dečake.
„Gde ste ovo nabavili?", pitao sam.
Vulf odmahnu glavom.
„Nijevažno,"
„Pa, ja misiim da jeste", odgovorio sam. „Imam snažan osećaj, gospodine Vulfe, da ne bi trebalo da posedujete ove fotografije."
Vuif zabaci glavu unazad, kao da konačno počinje da gubi strpijenje sa mnom.
„Nije važno odakle doiaze", rekao je. „Važna je tema. Ovo je veoma važna leteiica, gospodine Lang. Verujte mi. Veoma, veoma važna."
Verovao sam mu. Zašto ne bih?
„Pentagonov LH program", rekao je Vulf, „postoji već dvanaest godina, i pokušava da nade zamenu za Kobre i Superkobre koje američke vazdušne snage i mornarica koriste još od Vijetnamskogcata.
,,LH?", pitao sam radoznalo.
„Laki helikopter", odgovorila je Sara, sa izrazom koji je govorio „je li moguće da to ne znaš". Vulf stariji je nastavio.
„Ova letelica je odgovor na taj program. Proizvod je američke korporacije Maki, i stvoren je za protivpobunjeničko delovanje. Terorizam. Osim nabavki Pentagona, tržište za njega postoji i medu policijskim i rezervnim snagama širom sveta. Ali po ceni od dva i po miliona dolara za komad biće ih teško izvoziti."
„Da", rekao sam. „Jasno mi je." Ponovo sam pogledao siike i smišljao šta bih mogao pametno da kažem. „Zašto dva rotora? Izgleda pomalo komplikovano." Uhvatio sam ih kako razmenjuju poglede, ali nisam mogao da odredim šta im to znači.
,,Ne znate ništa o helikopterima, je li tako?", rekao je Vulf, konačno.
Slegnuo sam ramenima.
„Bučni su", primetio sam. „Često se ruše. Toliko o tome."
„Spori su", dodala je Sara. „Spori, i zato ranjivi na bojištu. Savremeni borbeni helikopteri mogu da lete oko četiristo kilometara na sat."
Spremao sam se da kažem da mi to zvuči priiično brzo, kada je ona nastavila: „Savremeni borbeni avion če za četiri sekunde prevaliti kiiometar i po."
Pošto nisam mogao da pozovem konobara i zamolim ga za olovku i papir, nije bilo ni najmanje šanse da preračunam je li to brže ili sporije od četiristo kilometara na sat, pa sam samo kiimnuo glavom i pustio je da nastavi.
„Ono što ograničava brzinu običnog helikoptera", objašnjavala je polako, osetivši moju nelagodnost, „jeste jedan rotor."
„Prirodno", rekao sam, i zavalio se na naslon stolice da saslušam Sarino stručno predavanje. Mnogo toga što je rekla samo mi je ugodno preletelo preko glave, ali suština je, ako sam dobro shvatio, izgleda bila u sledećem:
Poprečni presek lopatice heiikoptera, prema Sari, više ili manje je isti kao i kod krila aviona. Takvog je oblika da dolazi do pojave razlike u pritisku vazduha na gornjoj i na donjoj površini, što dovodi do njegovog podizanja. Razlikuje se od avionskog krila, međutim, u tome što kada se helikopter kreće napred, vazduh počinje da prelazi preko lopatice koja se kreće napred brže nego preko one koja se kreće unazad. Ovo dovodi do nejednakog podizanja na stranama helikoptera, i što on brže leti, dizanje postaje neujednačenije. Konačno, lopatica koja se „povlači" sasvim prestaje da podiže letelicu, i heiikopter se izvrne naopačke i propada na nebu. Ovo je, prema Sari, negativna strana.
„Zato su ljudi iz Makija staviii dva rotora na koaksijalnu osovinu, koji se okreću u suprotnim pravcima. Jednako dizanje na obe strane, mogućnost gotovo dvostruke brzine. Takode, nema obrtnog momenta, pa nema potrebe ni za repnim rotorom. Manji, brži, pokretniji. Ova mašina će verovatno biti sposobna i za preko šeststo kiiometara na sat."
Poiako sam kiimnuo giavom, trudeći se da pokažem kako je na mene sve ovo ostavilo utisak, ali ne baš toliki.
,,Pa, dobro", rekao sam. „Aii zemljavazduh projektili Kopije postići će i prokietih hiljadu šeststo kilometara na čas." Sara je zurila u mene. Kako se usučtujem da je izazivam kada je u pitanju tehnika? „Hoću da kažem", dodao sam, „nista se nije toliko promenilo. To je i dalje helikopter, i dalje mogu da ga sruše. Nije nepobediv."
Sara je na trenutak sklopiia oči, tražeći reči koje bi i ovakav idiot mogao da razume,
„Ako je rukovalac projektiiom zemljavazduh dobar", objasnila je, ,,i obučen, i spreman, onda ima priliku. Samo jednu priliku. Ali cilj ove mašine jeste taj da meta nema vremena da se pripremi. Spustiće joj se niz grlo dok još trlja oči od sna." Prodorno me je gledala. Jesi li sada shvatio? „Verujte mi, gospodine Lang", nastavila je, kažnjavajući me za bezobraziuk, „ovo je nova generacija vojnog heiikoptera." Kiimnuia je glavom na fotografije.
„Tako", rekao sam. ,,U redu. Pa onda, mora da su prilično zadovoijni."
„Jesu, Tomase", ubacio se Vulf. „Veoma, veoma su zadovoljni ovom mašinom. Trenutno, momci u Makiju imaju samo jednu poteškoću."
Neko je očigledno morao da kaže ,,a to je?"
,,A to je?", pitao sam.
„Niko u Pentagonu ne veruje da će raditi."
Malo sam razmislio.
„Zar ne mogu da zatraže probnu vožnju? Da ga nekoliko puta provozaju oko bloka?"
Vulf je duboko udahnuo, i osetio sam da se konačno približavamo glavnom poslu večeri.
„Ovu mašinu će kupiti", izgovorio je polako, ,,i Pentagon, i pedesetak drugih avijacija širom sveta, samo ako ga vide u nekoj velikoj antiterorističkoj operaciji."
„Dobro", rekao sam. „Mislite, moraju da čekaju da se ponovi Olimpijada u Minhenu?"
Vulf je sačekao, trudeći se što je bolje mogao da shvati poentu.
„Ne, ne mislim to, gospodine Lang", rekao je. „Mislim da će oni stvoriti događaje sa Olimpijade u Minhenu."
„Zašto mi sve ovo govorite?"
Sada smo već stigli do kafe, i fotografije su vraćene u fascikiu.
„Mislim, ako ste u pravu", nastavio sam, ,,i iično sam zapeo usred tog 'ako' s probušenom gumom i to bez rezervne - ali ako ste u pravu, šta nameravate u vezi s tim? Pisaćete Vašington postui Ester Rancen ? Sta?"
Oboje su se ućutali, a ja nisam bio sasvim siguran zašto. Možda su smatrali da će iznošenje teorije samo po sebi biti dovoljno - da ću čim čujem skočiti na noge, naoštriti posudu za puter i izvikivati smrt proizvođačima oružja - ali meni ovo nije bilo ni blizu dovoljno. Kako bi i moglo biti?
„Smatrate li sebe dobrim čovekom, Tomase?"
Ovo je izgovorio Vuif, iako i dalje nije gledao u mene.
„Ne, ne smatram", odgovorio sam.
Sara podiže pogled.
„Nego šta?"
„Smatram sebe visokim čovekom", rekao sam. „Siromašnim čovekom. Covekom punog stomaka. Covekom s motorom." Zastao sam, i osetio njen pogled na sebi. „Ne znam šta mislite pod 'dobar'."
„Recimo, da ste na strani andela", objasnio je Vulf.
,,Ne postoje andeli", brzo sam odvratio. „Zao mi je, ali nemah."
Nastupilo je zatišje, dok je Vulf polako klimao glavom kao da priznaje da ga je moj stav, ako je to zaista bio moj stav, neizmerno razočarao, a Sara zatim uzdahnu i ustade.
„Izvinite me", rekla je.
Vulf i ja zagrebemo oko stolica, ali Sara je već bila na pola restorana dok mi nismo uspeli kolikotoliko da ustanemo. Odjurila je do konobara, nešto mu šapnula, zatim klimnula glavom na njegov odgovor i uputila se ka lučnom proiazu koji je vodio u stražnju prostoriju.
„Tomase", obratio mi se Vuif. „Dozvoiite da vam ovako objasnim. Neki loši Ijudi se spremaju da učine loše stvari. Imamo priliku da ih zaustavimo. Hoćete li nam pomoći?" Zaćutao je. I nastavio s ćutanjem.
„Vidite, pitanje i dalje ostaje", odgovorio sam. „Sta name- ravate da uradite? Samo mi recite. Sta fali novinama? Ili policiji? Ili CIA? Mislim, dajte, uzećemo imenik i nešto novčića i sve ćemo rešiti."
Vulf razdraženo odmahnu glavom, i kucnu prstima po stolu.
„Niste me slušali, Tomase", pobunio se. „Ovde vam govorim o interesima. Najvećim interesima na svetu. Kapitalu. Ne preuzimate kapital telefonom i uz par učtivih pisama svom kongresmenu."
Ustao sam, blago se ljuljajući od vina. Ili razgovora.
„Odlazite?", pitao je Vulf. Glavu nije dizao.
„Možda", odgovorio sam. „Možda." Nisam znao šta ću tačno uraditi. „Ali prvo idem u toalet." I to sam zaista i nameravao da uradim, jer sam bio zbunjen, a porcelan mi pomaže da razmišljam.
Polako sam prešao preko restorana do lučnog prolaza, dok su mi u mozgu zveketali raznorazni loše složeni lični predmeti koji bi mogli da ispadnu i ozlede saputnika - i zašto sam uopšte i razmišljao o uzletanju, i pistama, i počecima dugih putovanja? Morao sam da se izvučem iz ovoga, i to brzo. Već samo razgledanje onih fotografija bilo je dovoljno glupo.
Skrenuo sam kroz lučni prolaz, i ugledao Saru kako stoji u udubljenju ispred telefonske govornice. Bila mi je okrenuta leđima, s glavom nagnutom napred, gotovo naslonjenom na zid. Zastao sam tamo na trenutak, posmatrao njen vrat, i kosu, i njena ramena, i da, u redu, možda sam joj odmerio i zadnjicu.
„Cao", rekao sam glupo.
Okrenula se, i u najkraćem mogućem trenutku učinilo mi se da sam joj na iicu ugledao istinski strah - od čega, nisam imao ni najblažu predstavu - a zatim se nasmešila i odložila slušalicu.
„Dakle", rekla je, i uputila se k meni. „Pridružuješ li nam se?"
Neko vreme smo se gledali, a onda sam joj uzvratio osmeh, i siegnuo ramenima, i počeo da izgovaram „uh", što uvek radim kada mi nedostaju reči. I ako probate to kod kuće, videćete da morate malo da napućite usne da obiikujete gias ,,u" - kao kada se spremate da zviždite, recimo. Ili, rnožda, da se poljubite.
Poljubila me je.
Ona je poljubila mene.
Hoću da kažem, stajao sam tamo, napućenih usana, napućenog mozga, a ona je samo prišia i gurnula mi jezik u usta. Na trenutak sam pomislio da se možda spotakla na podnu dasku i refleksno izbacila jezik - ali to mi nekako nije izgledalo verovatno, a uostalom, čim je povratiia ravnotežu, zar ga ne bi izvukla?
Ne, definitivno me je ljubila. Baš kao u filmovima. Ni nalik na moj život. Nekoliko sekundi sam bio toliko iznenaden, i toliko zardao, da nisam znao šta bih, pošto je prošlo veoma mnogo vremena otkako mi se ovako nešto dogodilo. U stvari, ako se dobro sećam, brao sam masline za vreme vladavine Ramzesa III, i nisam siguran kako sam tada postupio.
Imala je ukus paste za zube, vina i parfema, i neba kada je danep.
„Pridružićeš nam se?", ponovila je, i shvatio sam po jasnoći tih reči da je u nekom trenutku izvukla jezik, mada sam ga ja i dalje osećao u ustima, na usnama, i znao sam da ću ga uvek osećati. Otvorio sam oči.
Stajala je tamo, gledala me, i da, to je sasvim sigurno bila ona. Nije bio ni konobar, ni čiviluk.
„UF, izustio sam.
Vratili smo se za sto, a Vulf se potpišivao na račun za kreditnu karticu, a možda se i nešto drugo dešavalo u svetu, ali nisam siguran.
„Hvala na večeri", izgovorio sam kao robot.
Vulf je odmahnuo rukom prema meni i osmehnuo se.
„Zadovoljstvo mi je, Tome", rekao je.
Bio je zadovoljan što sam rekao da. Da kao da, razmisliću.
O cemu je tačno trebaio da razmišljam, izgieda da niko nije umeo da mi objasni, ali Vulfu je biio dovoljno da bude zadovoljan, i zasada smo svi imali svoje razloge da se dobro osećamo. Pokupio sam fasciklu i počeo ponovo da pregledam fotografije, jednu po jednu.
Mali, brz i nasilan.
I Sara je bila zadovoljna, mislim, iako se sada ponašala kao da se ništa naročito nije dogodilo osim pristojne večere i neobaveznog ćaskanja o modernim vremenirtia.
Nasilan, brz i mali.
Možda je ispod sve te staloženosti ključao vrtlog osećanja, i samo ih je sakrivala pošto joj je tu sedeo otac.
Mali, brz i nasilan.
Prestao sam da razmišljam o Sari.
Dok su mi slike te ružne naprave promicale ispred očiju, činilo mi se kao da se postepeno budim iz nečega, ili odnekud. U nečemu drugom ili negde drugde. Znam da zvuči nestvarno, ali krutost ove mašine - njena ružnoća, ogoljena delotvornost, oštra nemilosrdnost - kao da mi je s papira curila u ruke, hladeći mi krv. Možda je Vulf naslutio to što sam osećao.
„Nema zvanično ime", rekao je, pokazujući rukom na slike. „Ali privremeno je nazvan Letelica za urbanu kontrolu i antiterorizam."
„LUKA ", rekao sam, besmisleno.
„Ti umeš da sričeš slova?", pitaia je Sara, s nečim nalik na osmeh.
„Odatle i radni naziv koji su dali prototipu", dodao je Vulf.
,,A to je?"
Nijedno od njih nije odgovaralo, pa sam podigao pogled, i video da Vulf čeka da nam se pogledi sretnu.
„Postdiplomac", odgovorio je.

Sedmo poglavlje

Jedna ženska vlas može da povuče više od stotinu pari volova. DŽEJMS HAUEL

Ganjao sam kavasaki kejom Viktorija iz čistog hira. Da pročistim i njegove i svoje cevi.
Nisam ispričao Vulfovima o telefonskom pozivu u moj stan i pretećem američkom glasu s druge strane. „Postdiplomske studije" su mogle da znače bilo šta - čak i postdiplomske studije - a glas je mogao da pripada bilo kome. Kada imate posla s teoretičarima zavere - i ljubiti ili ne ljubiti, a ja sam definitivno s tim imao posla - nema smisla hraniti ih novim slučajnostima i davati im povoda da se uzbuđuju.
Izašli smo iz restorana u stanju prijateljskog primirja. Napolju na stazi, Vulf mi je stisnuo ruku i posavetovao me da s tim prespavam, zbog čega sam se neprijatno trgnuo jer sam u trenutku dok je to izgovarao odmeravao Sarinu stražnjicu. Ali čim sam shvatio šta je mislio, obećao sam da ću tako i učiniti, i iz Ijubaznosti sam upitao gde mogu da ga nadem ako mi bude potreban. Namignuo je i rekao da će naći on mene, što mi se nije naročito dopalo.
Imao sam, naravno, jedan izuzetno dobar razlog da budem na Vulfovoj strani. Možda je bio vrdalama i osobenjak, i ćerka mu možda nije ništa više od veoma privlačne izopačene ljušture, ali nisam mogao da poreknem da njih dvoje imaju izvesnih draži.
Ono što pokušavam da kažem jeste da su njih dvoje staviii prilično veliku svotu tih draži na moj bankovni račun.
Molim vas, nemojte me pogrešno razumeti. Nisam posebno lud za novcem. Mislim, ne spadam u one koji rade za džabe, ili nešto slično. Naplaćujem svoje usluge, kao i oni, i naljutim se kada smatram da mi neko nešto duguje. Ali istovremeno, misiim da mogu iskreno da kažem kako nikada nisam jurio za novcem. Nikada nisam radio nešto u čemu nisam uživao, makar malo, samo zato da bih stekao više. Neko kao Poli, na primer - a to mi je sam rekao, mnogo puta - provodi veći deo svog života ili zgrćući novac, ili razmišljajući o tome kako da ga zgrne. Poli je mogao da radi neprijatne stvari - čak i nemoralne - ali ako je na kraju dobijao podeblji ček za to, ni najmanje mu nije smetalo. Samo dajte, rekao bi Poii.
Ali ja jednostavno nisam tako skrojen. Potpuno drugačiji kalup. Jedino dobro što sam primetio u vezi s novcem, jedina pozitivna strana inače prilično prostačke robe, jeste to što ga koristimo za kupovinu raznih stvari.
A to mi se, uopšteno govoreći, prilično dopada.
Vulfovih pedeset hiljada dolara nikako nije moglo biti ključ za večnu sreću, znao sam to. Nisam time mogao da kupim vilu u Antibu, pa čak ni da je iznajmim na duže od dana i po. Ali svejedno su mi dobro došli. Prijali su mi. Doneli mi cigarete na sto.
I ako sam, da bih zadržao deo te udobnosti, morao da provedem još neko veče medu poglavljima romana Roberta Ladlama, i da me povremeno poljubi predivna žena, pa dobro, toliko sam mogao da podnesem.
Prošla je ponoć i na keju nije bilo mnogo saobraćaja. Put je bio suv i mom motoru je bio potreban galop, pa sam otvorio ventil pri trećoj brzini i u glavi sam ponavljao neke rečenice kapetana Kirka gospodinu Cehovu dok se univerzum postrojavao oko mog zadnjeg točka. Verovatno sam prašio sto osamdeset kilometara na sat kada sam ugledao Vestminsterski most, pa sam pritisnuo kočnice i blago prebacio težinu, spreman da nakrivim motor da skrenem udesno. Na semaforu na Parlament skveru palilo se zeleno svetlo i tamnoplavi ford se pokrenuo, pa sam dodao još gasa i spremio se da usporim čim izadem iz krivine. Dok sam se dovodio u vodoravan poiožaj, i moje desno koleno se spuštaio prema asfaltu, ford je počeo da zanosi ulevo, i ja se ispravih da zauzmem širi položaj.
U tom trenutku sam pomislio da me jednostavno nije video. Pomislio sam da je bio samo običan vozač.
Vreme je čudna stvar.
Jednom sam upoznao pilota RAF-a koji mi je rekao kako su on i njegov navigator morali da se katapultiraju iz veoma skupogTornada GRl, devedesetak metara iznad Jorkširske doline, zbog onoga što je on nazvao „ptičjim napadom". (Ovo je, po mom mišljenju, prilično nepravedno; zvuči kao da je ptica bila kriva, kao da je mali pernati stvor namerno pokušao glavom da nokautira dvadeset tona metala koje putuju u suprotnom pravcu tek nešto malo sporije od brzine zvuka, iz čistog inata.)
U svakom slučaju, poenta priče je da su pilot i navigator posle nesreće sedeli u prostoriji za ispitivanje i razgovarali sa istražiteljima čitavih sat i petnaest minuta bez prekida o tome šta su videli, čuli, osetili i uradili u trenutku susreta.
Sat i petnaest minuta.
A ipak, kada je crna kutija konačno izvučena iz olupine, pokazalo se da je vreme koje je proteklo izmedu uletanja ptice u motor i katapultiranja posade iznosilo manje od četiri sekunde.
Cetiri sekunde. To je tras, jedan, dva, tri, svež vazduh.
Iskreno, nisam poverovao u tu priču kada sarn je čuo. Između ostalog, pilot je bio žilavi žgoljavac, s onim jezivo plavim očima kakve često imaju fizički obdareni ljudi. A osim toga, u toj priči sam jednostavno bio na ptičjoj strani.
Ali sada verujem.
Verujem zato što vozač forda uopšte nije skrenuo desno. I dok me je on gurao sa puta na ogradu ispred Donjeg doma, proživeo sam nekoliko života, i nisu svi bili ni prijatni ni ispunjeni. Kada sam kočio, i on je kočio. Kada sam ubrzavao, i on je ubrzavao. Kada sam naginjao motor da skrenem, on je samo vozio, pravo na ogradu, gurkajući me u rame retrovizorom na suvozačkoj strani.
Da, definitivno sam mogao da pričam sat vremena o toj ogradi. I mnogo duže o trenutku kada sam shvatio da vozač forda uopšte nije bio prosečan. U stvari, bio je izuzetno dobar.
Nije bio u pitanju rover, što je značilo nešto. Mora da je imao ugraden radio preko koga se obavestio o mom položaju, pošto me na keju nije niko pretekao. Suvozač me je posmatrao kada smo se našli bok uz bok, i očito nije izgovorio „pazi tog motociklistu" dok je auto zanosio k meni. Imali su dva retrovizora, što nije bila uobičajena oprema za ford. I testisi su me boleli. To me je i probudilo.
Verovatno ste usput primetili da motociklisti ne stavljaju pojas, što je i dobro i loše. Dobro zato što niko ne želi da bude vezan za dvesta dvadeset kilograma težak vreo metal dok klizi putem. Loše, jer se pri naglom kočenju motor zaustavlja, ali ne i vozač. Nastavlja ka severu sve dok mu se genitaiije ne spoje s rezervoarom za gorivo i oči mu se ne napune suzama, i spreče ga da vidi upravo ono što kočenjem pokušava da izbegne.
Ogradu.
Ta čvrsta, nimalo besmislena, lepo zakrivljena ograda. Ograda vredna zadatka okruživanja majke svih parlamenata. Ograde koju bi, u proleće 1940, srušili da naprave spitfajere i harikejne i velingtone i lankastere, i kako se zvao onaj avion sa razdeljenim repom? Da nije blenim?
Samo što naravno ograda nije bila tu 1940. Postavljena je 1987. da spreči razjarene Libijce da ne prekinu rad Parlamenta a četvrt tone eksploziva uglavljenog u prtljažnik porodičnog pežoa.
Ta ograda, moja ograda, bila je tu da obavlja svoj posao. Bila je tu da brani demokratiju. Ručno su je izradile zanatiije po imenuTed i Ned, ili možda Bii.
To je biia herojska ograda.
Utonuo sam u san.
Lice. Veoma veliko Iice. Veoma veliko lice s tek toliko kože da prekrije veoma malo lice, pa je sve na njemu izgledalo zategnuto. Zategnuta vilica, zategnut nos, zategnute oči. Svaki mišić i tetiva na iicu izgledali su ispupčeno i namreškano. Cinilo se da je kao pretrpani lift. Trepnuo sam, i lice je nestalo.
Ili sam možda spavao pun sat, a lice se zadržalo pedeset devet minuta. Neću nikada saznati. Umesto lica, tu je bila samo tavanica. Sto je značilo prostorija. Sto je značiio da sam bio premešten. Prvo sam pomislio na bolnicu Midlseks, ali odmah sam znao da je ovo drugačija papazjanija.
Probao sam da savijem delove tela. Blago, ne usudujući se da pomeram glavu u slučaju da mi je vrat slomljen. Stopala su mi izgleda u redu, iako su bila malo udaljena. Dokle god mi nisu daije od metar devedeset, neću se žaliti. Levo koleno mi je odgovorilo uzvratnim pismom, što je bilo lepo, ali s desnim nešto nije valjalo. Debelo i vruće. Vratiću se na njega. Butine. Leva dobra, desna ne naročito. Cinilo mi se da je karlični pojas na mestu, ali nisam mogao biti siguran dok ga ne opteretim težinom. Testisi. E, oni su nešto sasvim drugo. Njih nisam morao da opterećujem da bih znao da su u jadnom stanju. Bilo ih je previše i mnogo su boleli. Stomak i grudi sam.ocenio sa četiri manje, a desna ruka mi je sasvim otkazaia. Jednostavno se nije pomerala. Nije ni leva, mada sam mogao malčice da pomerim šaku, pa sam tako znao da nisam na odeljenju Vilijam Hojl. U današnjim državnim bolnicama umeju da budu grubi i brzi, ali ipak nemaju običaj da ti vežu ruke za krevet bez opravdanog razloga. Vrat i glavu sam ostavio za neki drugi dan, i utonuo sam u dubok san, onoliko koliko sam mogao sa sedam testisa.
Lice se vratilo, zategnutije nego ikad. Ovaj put je nešto žvakao, i mišići na obrazima i vratu su mu štrčali kao dijagram iz Uvoda u anatomiju. Imao je mrve oko usana i povremeno je izbacivao jarkoružičasti jezik i uvlačio jednu po jednu u usnu šupljinu.
„Lang?" Jezik mu je sada radio u unutrašnjosti usta, prelazeći preko desni i skupljajući usne tako da sam na trenutak pomislio da će me poljubiti. Pustio sam ga da čeka.
„Gde sam?" Bio sam zadovoljan kada sam čuo krajnje bolesnu promuklost svog glasa.
„Da", reklo je lice. Da je imalo dovoljno kože, mislim da bi se nasmejalo. Umesto toga, odmaklo se od onoga na čemu sam ležao, i čuo sam kako se otvaraju vrata. Ali nisu se zatvorila.
„Budan je", reče isti glas, prilično glasno, a vrata se i daije nisu zatvarala. Sto je značilo da ko god nadgleda sobu nadgleda i hodnik. Ako je tu bio hodnik. Sto se mene tiče, moglo je da bude i pokretno postolje za svemirski brod. Ili iz njega. Možda sam već u njemu, i spremam se da ostavim ovaj svet daleko iza sebe.
Koraci. Dva para. Jedan gumeni, jedan kožni. Tvrda podloga. Kožni koraci su sporiji. Kožni zapoveda. Gumeni je lakej, pridržava vrata, propušta kožnog. Gumeni je lice. Gumeno Lice. Lako za pamćenje.
„Gospodine Lang?" Kožni je stao pored kreveta. Ako je to bio krevet. Zmurio sam, blago se mršteći od bola.
„Kako se osećate?" Amerikanac. Trenutno ima mnogo Amerikanaca u mom životu. Mora da je zbog kursa.
Počeo je da se kreće oko kreveta, i čuo sam kako mu pod cipelama krcka prašina. I losion za brijanje. Prejak. Ako se sprijateljimo, reći ću mu. Ali sada ne.
„Oduvek sam želeo motor kada sam bio mali", rekao je glas. „Harli. Otac mi je govorio da su opasni. Zato, kada sam naučio da vozim, četiri puta sam slupao auto već u prvoj godini samo da mu se osvetim. Bio je skot, moj otac."
Vreme je prolazilo. I tu ništa nisam mogao da učinim.
„Mislim da mi je vrat siomljen", rekao sam. I dalje sam žmurio i iz grla mi je izlazilo graktanje.
„Da? Zao mi je što to čujem. Pričajte mi sada o sebi, Lang. Ko ste vi? Cime se bavite? Volite li fiimove? Knjige? Jeste ii ikada pili čaj s kraljicom? Pričajte mi."
Sačekao sam da se cipele okrenu, i lagano sam otvorio oči. Bio mi je van vidnog polja, pa sam se zagledao u tavanicu.
„Jeste li vi iekar?"
„Nisam iekar, Lang, ne", odgovorio je. „Svakako nisam iekar. Kučkin sin, eto to sam." Negde u sobi se začu kikotanje, pa sam pretpostavio da je Gumeno Lice još kod vrata.
„Molim?"
„Kučkin sin. To sam ja. To mi je posao, moj život. Ali hej, hajde da razgovaramo o vama."
„Potreban mi je lekar", rekao sam. „Moj vrat.:." Suzemi nagrnuše na oči, i ja pustih da padaju. Malo sam šmrknuo, zagrcnuo se, izveo prilično dobru predstavu, rekao bih.
„Ako želite da znate istinu", začuo sam glas, „zabole me za vaš vrat."
Odlučio sam da mu nikada ne kažem za losion posle brijanja. Nikada.
„Zeiim da znam nešto drugo", nastavi glas. „Mnogo, mnogo toga drugog."
Suze su mi i daije tekle.
„Vidite, ne znam ko ste, ni gde sam..." Zamucao sam, upinjući se da podignem giavu s jastuka.
„Odjebi, Riči", rekao je glas. „Prošetaj malo."
Iz pravca vrata se začu mumlanje, i par cipela napusti prostoriju. Mogao sam samo da pretpostavim da je u njima bio Riči.
„Vidite, o ovome se radi, Lang. Ne morate da znate ko sam, i ne morate da znate gde ste. Vi ćete meni da pričate, a ja vama neću."
„Aii šta..."
„Jeste li čuli šta sam rekao?" Odjednom se još jedno lice pojaviio iznad moga. Obrijano, izrovarene kože, i kose nalik na Poiijevu. Paperjasto čista, i očešljana do besmislenog savršenstva. Imao je četrdesetak godina, i verovatno je provodio dva sata dnevno na sobnom biciklu. Samo jedna reč mu je odgovarala. Doteran. Osmotrio me je pažljivo, i po načinu na koji mu je pogled preleteo preko moje brade zaključio sam da tu imam priiično upadljivu povredu, što me je malčice razveselilo. Ožiljci su uvek prikladni za probijanje leda.
Konačno su nam se oči srele, i njih četvoro se uopšte nisu složili. „Dobro", rekao je, i udaljio se.
Sigurno je bilo rano jutro. Jedini izgovor za tako snažan miris mogao je biti da se tek obrijao.
„Sreli ste se s Vulfom", rekao je Doterani. „I njegovom uobraženom ćerkom." ,,Da."
Nastupila je tišina i video sam da sam mu udovoljio, pošto mu je osmeh izmenio način disanja. Da sam porekao, pogrešan broj, ja ne govoriti engleski, znao bi da ga muljam. Ako odmah priznam, možda me bude smatrao idiotom. Na kraju krajeva, svi dokazi su upućivali na to.
„Dobro. Sada. Da li biste mi rekli o čemu ste razgovarali?"
,,Pa", rekao sam, mršteći se od razmišljanja, „raspitivao se za moju službu u vojsci. Bio sam u vojsci, usput."
,,Ma nemojte. On je to znao, ili ste mu vi rekli?"
Još jedna velika misao idiota.
„Nisam siguran. Sada kada ste to spomenuli, mislim da je već znao."
„I devojka je znala?"
,,Pa, ne mogu da tvrdim, zar ne? Nisam obraćao mnogo pažnje na nju." Dobro da nisam bio prikačen na detektor laži. Igla bi odletela u drugu sobu da prilegne. „Raspitivao se za moje planove, čime nameravam da se bavim. A to nije ništa naročito, da budem iskren."
„Jeste li obaveštajac?"
„Šta?"
Način na koji sam to izgovorio trebalo je da odgovori na njegovo pitanje, ali on je nastavio.
„U vojsci. Borili ste se protiv terorista u Irskoj. Jeste li bili povezani sa obaveštajnom službom."
„Blagi bože, ne." Nasmešio sam se, kao da sam poiaskan takvom mišiju.
„Sta je smešno?"
Prestao sam da se smeškam.
„Ništa, samo... znate."
„Ne, ne znam. Zato i pitam. Jeste li bili vojni obaveštajac?"
Bolno sam udahnuo pre nego što sam odgovorio.
„Ulster je sistem", odgovorio sam. „To je sve. Sve što se desilo tamo, desilo se već stotinu puta. Sistem je bio sve. Ljudi kao ja samo su, znate, brojevi. Mlatarao sam okolo. Igrao skvoš. Par puta se dobro nasmejao. Dobro sam se zabavljao, zaista." Mislio sam da sam sada možda malo preterao, ali njemu kao da nije smetalo. „Slušajte, moj vrat... Ne znam, nešto nije u redu. Zaista mi je potreban lekar."
,,On je loš momak, Tome."
,,Ko to?", upitao sam.
„Vuif. Zaista loš. Ne znam šta vam je ispričao o sebi. Mogu samo da pretpostavim da vam nije ispričao za trideset šest tona kokaina koje je doneo u Evropu u poslednja četiri meseca. Rekao vam je to?" Pokušao sam da odmahnem glavom. „Ne, misiim da je zaboravio da spomene. Ali to je loše sa velikim L, zar se ne slažete sa mnom, Tome? Rekao bih da jeste. Zivi davo na zemlji, i prodaje kokain. Da. Zvuči kao pesma. Sta se rimuje s koka?"
„Boljka", odgovorio sam.
,,Da", rekao je Doterani. Dopaio mu se. „Boljka." Kožne cipele krenuše u šetnju. „Jeste li primetili kako se loši momci mešaju s lošim momcima, Tome? Ja sam primetio. Dešava se stalno. Ne znam, vole se osećaju kao kod kuće, zajednički interes, isti horoskopski znak, šta god. Videno hiljadu puta. Hiijadu puta." Cipeie stadoše. „Zato kada momak kao vi počne da se drži za ruke s nekim kao što je Vuif, moram priznati da mi se zbog toga baš i ne sviđate."
„Slušajte, sad je dosta", rekao sam, ziovoijno. „Neču vam više reći ni reč sve dok ne vidim lekara. Nemam ni najblažu predstavu o čemu pričate. Znam o Vuifu koiiko i o vama, a to je ništa, i mislim da postoji velika verovatnoća da mi je vrat slomljen." Nije bilo odgovora. „Zahtevam da vidim iekara", ponovio sam, i pokušao da što više zvučim kao britanski turista u kućici francuske carine.
,,Ne, Tome. Mislim da ne žeiimo da traćimo lekarsko vreme." Glas mu je bio jednoličan, ali osetio sam da je bio uzbuđen. Koža je zaškripala, i vrata se otvoriše. „Ostani s njim. Svakog minuta. Ako moraš u toalet, zovi me."
„Sačekajte trenutak", povikao sam. „Kako to mislite traćite vreme? Povreden sam. Boli me, za ime božje."
Cipele se okrenuše prema meni.
„Možda je i tako, Tome. Možda je zaista tako. Aii ko još dodavola pere papirne tanjire?"
Nije se moglo mnogo toga lepog reći ili osetiti u vezi s mojim okolnostima. Ne mnogo, uopšte. Ali pravilo je da posle svake bitke, dobijene ili izgubljene, stalno razmišljate o njoj da vidite kakvu pouku možete da izvučete. To sam i ja uradio, kada se Riči skljokao uza zid pored vrata.
Prvo, Doterani je znao mnogo i saznao je brzo. Dakle, imao je ljudstvo, ili dobre veze, ili oboje. Drugo, nije rekao „zovi Igora iii nekog od drugih momaka". Rekao je „zovi mene". Sto je verovatno značilo da se u svemirskom brodu nalaze samo Doterani i Riči.
Treće, i u tom trenutku i najvažnije, bio sam jedini koji je pouzdano znao da mi vrat nije slomljen.

Osmo poglavlje

Prijavio sam se u vojnike, da se ovenčam slavom i pucaju na mene za šestoparac na dan. ČARLS DIBDIN

Prošlo je neko vreme. Možda i mnogo vremena, a verovatno i jeste, aii nakon sudara na motoru postao sam pomaio sumnjičav u vezi s vremenom i njegovim ponašanjem. Opipavao sam džepove posle svakog sastanka s njim.
U ovoj prostoriji nije bilo moguće ništa izmeriti. Osvetljenje je bilo veštačko, neprekidno upaljeno. A jačina zvuka mi ništa nije vredela. Pomoglo bi mi malo da sam mogao da čujem kako zveckaju boce mleka u sanduku, ili neko izvikuje „Ivningstandard, izdanje u pet ujutru je upravo stiglo". Ali čovek ne može sve da ima.
Jedini hronometarski uredaj koji sam imao bila je moja bešika, koja mi je govorila da je od restorana prošlo otprilike četiri sata. Sto se nije poklapalo s mirisom losiona posie brijanja koji se širio od Doteranog. Uostalom, ove jeftine savremene bešike mogu da budu davolski nepouzdane.
Riči je napustio sobu samo jednom, da donese stolicu. Dok ga nije bilo, pokušao sam da se oslobodim, povežem čaršave, i spustim se na zemlju, aii samo sam uspeo da se počešem po butini pre nego što se vratio. Cim se udobno smestio, više nije ispustio nikakav zvuk, pa sam pomislio da je verovatno doneo i nešto za čitanje. Ali nije se čulo ni okretanje strana, što znači da je iii čitao jako sporo ili mu je bilo dovoljno samo da sedi i zuri u zid. Ili u mene.
„Moram u toaiet", graknuo sam.
Nije bilo odgovora.
„Rekao sam da mi treba..."
„Zaveži, jebo te."
Ovo je biio dobro. Sad mi je bilo mnogo lakše zbog onog što sam se spremao da uradim Ričiju.
„Slušajte, morate..."
Jesi čuo šta sam rekao? Zaveži jebo te. Moraš da pišaš, pišaj tu gde si." „Riči..."
„Ko ti je, jebo te, dozvolio da me zoveš Riči?"
„A kako da te zovem?", zažmurio sam.
„Nemoj uopšte da me zoveš. Nemoj da zoveš. Ostani tu i pišaj. Razumeš?"
,,Ne želim da pišam."
Gotovo sam čuo kako mu škripe moždane vijuge.
„Šta?"
„Moram da serem, Riči. Stari britanski običaj. E sad, ako hočeš dasediš u istoj prostoriji dok ja serem, od tebe zavisi. Samo sam mislio da bi bilo pošteno da te upozorim."
Riči je maio razmisiio o ovome, i siguran sam da sam ga čuo kako nabira nos. Stolica je zaškripala, i gumene cipele krenuše prema meni.
„Ne ideš u toalet, i ne sereš." Ugledao sam lice, zategnuto kao uvek. „Cuješ me? Ostaćeš gde si, i začepićeš jebenu..."
„Nemaš dece, je li tako, Riči?"
Namrštio se, što je na njegovom licu izgledalo kao ogroman napor. Obrve, mišići, tetive, sve je stupilo u akciju zbog tog jednog, slabašnog i glupog izraza.
„Šta?"
„Nemam u stvari ni ja, da ti pravo kažem, ali imam kumove. A njima jednostavno ništa ne možeš odbiti. Ne ide."
Mrštenje se produbilo.
„O čemu, jebo te, pričaš?"
„Mislim, pokušavao sam. Deca su u autu, i jedno od njih traži da kaki, a ti mu kažeš da se suzdrži, stavi čep u guzu, sačeka dok negde ne stignemo, ali ne uspeva. Kada telo mora da sere, mora da sere."
Mrštenje je maio popustilo, što je bilo lepo, pošto sam se umorio od samog gledanja u njega. Sagnuo se prema meni, i nos mu se izravnao s mojim.
„Slušaj me, govno jedno..."
Samo je dotle stigao, jer sam na reč „govno" podigao desno koleno što sam jače mogao i potkačio ga po obrazu. Na trenutak se ukočio, delom od iznenađenja, delom od udarca, i ja podigoh levu nogu i prebacih mu je sa zadnje strane vrata. Dok sam ga vukao na krevet, uspeo je da izvuče levu ruku ispred sebe i pokušao je da se uspravi. Ali nije imao pojma koliko su noge jake. Noge su zaista vrlo jake.
Mnogo jače od grla.
Držao se prilično dobro, moram da priznam. Isprobao je sve uobičajeno, da me zgrabi za prepone, udari stopalom u lice, ali da bi tako nešto uspešno izveo, potreban ti je vazduh, a ja baš nisam bio raspoložen da mu dozvolim da ga uzme u dovoljnoj količini. Otpor mu je krivudavo rastao od Ijutitog ka divljem, zatim je postao prestravljen, i kada je dostigao vrhunac, ostao je bez svesti. Držao sam ga još dobrih pet minuta nakon njegovog poslednjeg zamaha nogom, jer da sam bio na njegovom mestu, pokušao bih da se pravim mrtvim čim shvatim da je igra završena.
Ali Riči se definitivno nije pretvarao da je mrtav.
Ruke su mi bile vezane kaiševima, što mi je oduzelo vreme. Jedino oruđe koje sam imao na raspolaganju bili su mi zubi, i dok nisam završio, osećao sam se kao da sam pojeo par montažnih kabina. Takode sam dobio pouzdanu potvrdu povrede na bradi, jer kada sam je prvi put očešao o kopču, misiio sam da ću proleteti kroz plafon. Umesto toga, pogledao sam dole i video krvave mrlje na kožnom kaišu, neke tamne i stare, a neke crvene i vrlo sveže.
Kada sam završio, srušio sam se, dahćući od napora, i pokušao sam da trljanjem oživim zglobove. Zatim sam ponovo seo i lagano spustio stopala s kreveta na pod.
Samo me je raznovrsnost bola sprečiia da viknem. Doiazio je s toliko mnogo mesta, govorio toliko jezika, nosio mnoge sjajne i raznolike etničke kostime, da sam na punih petnaest sekundi mogao samo da obesim vilicu od zaprepašćenja. Zgrabio sam stranice kreveta i stisnuo oči dok urlik nije prešao u mrmljanje, zatim sam prešao na drugi inventar. Sta god da sam prvo udario, udario sam desnom stranom. Koleno, butina i kuk su vrištali na mene, a vrisci su im bili još bolniji zbog nedavnog kontakta s Ričijevom glavom. Rebra su me bolela kao da su mi biia izvadena pa vraćena pogrešnim redom, a vrat sam, iako sigurno nije bio slomljen, jedva pokretao. A zatim, tu su bili i testisi.
Promenili su se. Jednostavno nisam mogao da poverujem da su to isti testisi koje sam čitavog života nosio sa sobom, i prijateljski se ponašao prema njima. Bili su veći, mnogo veći, i potpuno pogrešnog oblika.
Moglo je da se uradi samo jedno u tom pogledu.
Postoji tehnika, poznata poklonicima borilačkih veština, za ublažavanje skrotalne nelagodnosti. Cesto se koristi u japanskom dodu , kad god vam sparing partner postane malo previše revnostan i uputi vam udarac u područje genitalija.
Treba da uradite sledeće: skočite petnaest centimetara u vazduh i dočekajte se na pete sa što je moguće ukočenijim nogama, da na trenutak pojačate silu gravitacije na skrotum. Ne znam zašto, ali to uspeva. Ili ipak ne. Morao sam da pokušam nekoliko puta, skačući po sobi onoliko koliko mi je dopuštala desna noga, sve dok postepeno razdirući bol nije počeo da jenjava.
Tada sam se sagnuo da pogledam Ričijev leš.
Etiketa na odelu je odavala Falkusa iz Fajn tejlors, ali ništa više; imao je šest hinti i dvadeset penija u desnom džepu pantalona i džepni nožić s kamuflažnom šarom u levom. Košulja mu je bila od bele sintetike, a elegantne cipele od tamnosmede kože. To je bilo manjeviše sve. Nije bilo ničeg drugog što bi Ričija izdvojilo iz gomile i ubrzalo puls pronicljivog istražitelja. Nije bilo autobuske karte. Ni članske karte biblioteke. Nijedna stranica sa ličnim oglasom iz lokalnih novina zaokruženim crvenim flomasterom.
Sve što sam pronašao a što je makar malo odudaralo od uobičajenog bila je futrola i u njoj potpuno novi devetomilimetarski poluautomatski pištolj glok 17.
Možda ste svojevremeno pročitali neke gluposti napisane o gloku. Cinjenica da mu je telo napravljeno od fantastičnog polimernog materijala uzbudila je jednog ili dva novinara zbog bojazni da rendgeni na aerodromu ne mogu da ga otkriju - ali to se pokazalo kao izmišljotina. Zatvarač, cev i dobar deo unutrašnjih elemenata metalni su, a ako to nije dovoljno, sedamnaest parabelum metaka je prilično teško zameniti za umetke ruževa za usne. Ono što on ima jesu veliki kapacitet magacina, mala težina, velika preciznost i pouzdanost praktično bez premca. Zbog svega ovoga, domaćice se svuda odlučuju za glok 17.
Pomerio sam zatvarač i gurnuo metak u ležište. Na gloku nema osigurača. Samo nanišaniš, opališ i pakleno razaraš. Moja vrsta pištolja.
Polako sam otvorio vrata hodnika, i nisam ugledao svemirski brod. Tu je bio običan, beli hodnik, sa sedam drugih vrata koja su vodila iz njega. Sva su bila zatvorena. Na kraju hodnika nalazio se prozor, kroz koji su se videii obrisi grada koji je mogao da bude bilo koji od pedeset gradova. Bio je dan.
Za koju god da je namenu zgrada sazidana, već dugo joj nije služila. Hodnik je bio prijav i zatrpan smećem - kartonskim kutijama, gomilama papira, kesama za smeće, i negde na polovini, ostavljen je planinski biciki bez točkova.
Dakle, čišćenje neprijateljske zgrade igra je za tri ili više igrača. Sest je dobar broj. Igrač s leve strane vođe proverava prostorije, sa još dvojicom pomoćnika, dok ostala trojica osmatraju hodnik. Tako se to radi. Ako zaista moraš da igraš sam, pravila su potpuno drugačija. Veoma polako otvaraš svaka vrata, i usput proveravaš iza leđa, škiljiš kroz šarke i treba ti čitav sat da pređeš deset metara hodnika. Tako piše u svakom priručniku koji je ikada napisan na tu temu.
Moje mišljenje je da su te priručnike pročitali i oni drugi.
Kretao sam se unakrsno kroz hodnik što sam brže mogao, s podignutim pištoljem, naglo otvarajući svih sedam vrata sve dok nisam stigao na drugi kraj, gde sam se bacio ispod prozora, spreman da ispraznim šaržer u svakoga ko bi odatle promolio glavu. Ali nije niko.
Ali vrata su sada bila otvorena, i prva nalevo su vodila na stepenište. Video sam metardva ograde, i iznad nje - ogledalo. Sagnuo sam se i protrčao kroz vrata, mašući pištoljem goredole ka stepenicama tako da delujem opasnije. Ništa.
Spustio sam desnu ruku i drškom gloka udario posred ogledala, razbijajući staklo. Pokupio sam jedno veliko parče i posekao levu šaku na njega. Sto je bio nesrećan slučaj, u slučaju da se pitate.
Podigao sam razbijeno ogledalo i zagledao se u odraz moje brade. Rana nije bila ni najmanje lepa.
Nazad u hodniku, vratio sam se laganom metodu raščišćavanja, šunjajući se do svakog dovratka, pružajući ogledalo na ulaz, i okrećući ga lagano preko sobe. Pomalo nespretan način, a pošto su zidovi bili od gipsanih ploča ne debljih od dva i po centimetra, pa verovatno ne bi zaustavili ni košticu od višnje izbačenu iz prstiju umornog trogodišnjaka, bio je i priiično beskoristan. Aii mislio sam da je boije tako nego da stanem na vrata i viknem „juhu".
Prve dve sobe su bile u istom stanju kao i hodnik. Prljave i zatrpane smećem. Pokvarene pisaće mašine, telefoni, stolice s tri noge. Razmišljao sam o činjenici da nema ničega u velikim svetskim muzejima što izgleda tako drevno kao fotokopir star deset godina, kada sam začuo zvuke. Ljudske zvuke. Stenjanje.
Sačekao sam. Nije se ponovilo, pa sam ponovio taj zvuk u svojoj glavi. Doiazio je iz siedeće sobe u hodniku. Pripadao je muškarcu. Kao da neko vodi ijubav, ili je u lošem stanju. Ili je bila zamka.
Lagano sam se vratio u hodnik, uputio ka sledećim vratima, i legao uza zid. Izbacio sam ogledalo ispred sebe i namestio ga. Na stolici nasred sobe, s glavom spuštenom na grudi, sedeo je muškarac. Nizak, debeo, sredovečan, i vezan za stolicu. Kožnim kaiševima.
Napred na košulji bilo je krvi. Mnogo.
Ako je bila zamka, ovo je bio trenutak kada bi suprotna strana očekivala da skočim i kažem: „Blagi bože, mogu li da vam pomognem?" Zato sam ostao na mestu i posmatrao. Coveka i hodnik.
Nije ispustio nikakav drugi zvuk, a hodnik nije radio ništa što hodnici inače ne rade. Nakon čitavog minuta posmatranja, sklonio sam ogledalo i puzeći oko dovratka ušao u sobu.
Možda sam čak i znao da je Vulf, od trenutka kada sam prvi put začuo jecaj. Ili sam prepoznao glas, ili sam sve vreme pomišljao na to kako je Doterani bez po muke mogao da ščepa Vulfa ako je već uspeo da uhvati mene.
Ili Saru, kad smo već kod toga.
Zatvorio sam vrata i stolicom podbočio kvaku. Ne bi to nikoga zaustavilo, ali pružilo bi mi priiiku da ispalim tri ili četiri metka pre nego što se vrata otvore. Kleknuo sam ispred Vulfa, i smesta opsovao zbog bola u kolenu. Pomakao sam se unazad i pogledao na pod. Sedam ili osam masnih šrafova i klinčića ležalo je kod Vulfovih stopala, i ja se sagnuh da ih odgurnem.
Ali to nisu biii šrafovi i klinovi, i nije bila mast. Klečao sam na njegovim zubima.
Odvezao sam kaiševe i pokušao da mu podignem glavu. Oba oka su mu bila zatvorena, ali nisam mogao da odredim je li u nesvesti ili mu je tkivo oko obraza i očnih duplji biio grozno otečeno. Mehurići krvi i pljuvačke visili su mu oko usana i disanje mu je zvučalo užasno.
„Sve će biti u redu", rekao sam mu. Ali nisam ni sam sebi verovao, a mislim da nije ni on. ,,Gde je Sara?"
Nije odgovorio, ali video sam da se muči da otvori levo oko. Zabacio je glavu unazad i prigušen groktaj mu izbaci balončiće oko usana. Nagnuo sam se napred i uhvatio ga za ruke.
„Gde je Sara?", ponovio sam, s debelom dlakavom šakom brige koja mi je stezala grlo. Neko vreme se nije pomerao, i pomislio sam da se onesvestio, ali onda mu se grudi podigoše i on otvori usta kao da zeva.
„Sta kažeš, Tomase?" Glas mu je bio tanka turpija, a disanje mu je svakog trena postajalo sve gore. „Jesi li..." Zastao je da udahne vazduh.
Znao sam da ne bi trebalo da govori. Znao sam da bi trebalo da mu kažem da ćuti i čuva snagu, ali nisam mogao. Zeleo sam da priča. Da kaže bilo šta. O tome koliko se loše oseća, ko je ovo uradio, o Sari, o trkama u Donkasteru. Sve što ima veze sa životom.
„Jesam li šta?", pitao sam.
„Jesi li dobar čovek?"
Mislim da se nasmešio.
Ostao sam tako neko vreme, posmatrajući ga, i pokušavao sam da smislim šta da radim. Ako ga pomerim, mogao bi da umre. Ako ga ne pomerim, umreće. Čak misiim da je deo mene i želeo da umre, pa da mogu nešto da uradim. Osvetim se. Pobegnem. Naljutim se.
A onda, iznenada, gotovo pre nego što sam postao svestan, pustio sam mu ruke i dohvatio glok, i postrance prešao preko sobe sagnut što sam niže mogao.
Jer neko je isprobavao kvaku na vratima.
Stolica je izdržala jedno ili dva guranja, a onda je skliznula kada je stopalo slomilo kvaku. Vrata se širom otvoriše i tamo je stajao muškarac, viši nego što sam ga se sećao, i zato mi je trebalo nekoliko desetinki da shvatim da je to Doterani i da upire pištolj ka sredini sobe. Vulf poče da ustaje sa stoiice, ili je možda samo padao napred, i začuo se dugi, glasan prasak na koji se nadovezao niz ravnih prasaka dok sam ispaljivao šest pucnjeva u glavu i telo Doteranog. Pao je unazad u hodnik i ja podoh za njim, ispaljujući mu još tri metka u grudi dok je padao. Nogom sam mu odgurnuo pištolj od ruke i uperio mu glok posred glave. Caure su padale po podu hodnika.
Vratio sam se u sobu. Vulf je bio dva metra dalje od mesta na kome sam ga ostavio, i ležao je na leđima u gustoj crnoj iokvi. Nisam shvatio kako mu je telo tako daleko odskočilo, sve dok nisam bacio pogled na oružje Doteranog.
Bio je to MAK 10. Gadan džepni automat, za koga nije važno koga pogada, a sposoban je da isprazni trideset metaka za manje od dve sekunde. Doterani je uspeo da pogodi Vulfa sa većinom od tih trideset, i raskomadali su ga.
Nagnuo sam se napred i ispalio još jedan metak Doteranom usta.
Bio mi je potreban čitav sat da obidem celu zgradu od podruma do krova. Kada sam završio, znao sam da se ledima naslanja na Haj Holborn, i u njoj je nekada bila povelika osiguravajuća kompanija, a sada je bila prazna kao što to zgrade na kraju uvek i postanu. To sam, recimo, pretpostavljao. Kada se posle pucanja iz pištolja ne pojavi policija, to uglavnom znači da nema nikoga kod kuće.
Nisam imao drugog izbora do da ostavim glok. Uvukao sam Ričijevo telo u sobu sa Vulfom, položio ga na pod, obrisao dršku i okidač na gloku svojom košuljom i ugurao ga Ričiju u ruku. Podigao sam MAK i ispaiio poslednja tri metka u Ričija, pre nego što sam ga vratio kraj Doteranog.
Slika koju sam ostavio nije imala mnogo smisla. Ali tako je i sa stvarnim životom, i često je lakše poverovati u zbunjujuć prizor nego u jasan. U svakom slučaju, tome sam se nadao.
Zatim sam se povukao u Suveren, aijkavo prenoćište u Kings krosu, gde sam proveo dva dana i tri noći dok mi brada nije zarasla a modrice na teiu dobiie predivne boje. Ispod mog prozora, britanska javnost je trgovaia krekom, spavala sama sa sobom za novac, i vodila pijane bitke kojih se ujutru nije mogla setiti.
Doksam boravio tamo, razmišijao sam o helikopterima, i oružju, i Aleksanderu Vulfu, i Sari Vuif, i mnogim drugim zanimljivim stvarima.
Jesam li ja dobar čovek?

Deveto poglavlje

Čizma, sedlo, na konja, i napred! BRAUNING

„Postdiplomske šta?"
Devojka je biia zgodna, na zapanjujuće predivan način, i pitao sam se koliko će dugo ostati na sadašnjem poslu. Usuđujem se da kažem da posao recepcionera u Američkoj ambasadi na Grosvenor skveru donosi lepu platu i sve najlon čarape koje možeš da pojedeš, ali takode je i dosadniji od prošlogodišnjeg govora o državnom budžetu.
„Postdiplomske studije", rekao sam. „Gospodin Rasei Barns."
„Očekuje ii vas?"
Neće izdržati ni šest meseci, zaključio sam. Bio sam joj dosadan i ja, i ta zgrada, i čitav svet.
„Zaista se nadam", odgovorio sam. „Danas su zvaii iz moje kanceiarije da potvrde. Rečeno im je da će me neko primiti."
„Solomon, je li tako?"
„Tako je." Pregledala je nekoliko spiskova. „Jedno M", rekao sam predusretljivo.
„A vaša kancelarija je?"
„Ona koja je jutros zvala. Zao mi je, mislio sam da sam to napomenuo.u
Bilo joj je previše dosadno čak i da ponovi pitanje. Slegnula je ramenima i počeia da mi popunjava propusnicu za posetioce.
„Karl?"
Karl nije bio samo Karl. Bio je KARL. Bio je četiripet centimetara viši od mene, i dizao je tegove u slobodno vreme, a očigledno ga je imao prilično mnogo. Bio je takode američki marinac, i nosio je uniformu tako novu da sam gotovo očekivao da ugledam nekoga kako mu dovršava porub oko članaka.
„Gospodin Solomon", rekla je recepcionerka. „Soba 5910. U poseti Barnsu Raselu."
„Raseiu Barnsu", ispravio sam je, ali nijedno od njih ne obrati pažnju.
Karl me je proveo kroz čitav niz skupih sigurnosnih provera, gde je neki drugi Karl prelazio detektorom za metal preko mog tela i pretresao mi odeću. Naročito su biii zainteresovani za moju aktovku, i zabrinuti zbog činjenice što se u njoj nalazio samo primerak Dejli mirora.
„Torbu nosim samo kao oslonac", veselo sam objasnio, i izgleda da ih je to iz nekog razloga zadovoljilo. Da sam im rekao da je koristim za iznošenje tajnih dokumenata iz stranih ambasada, možda bi me potapšali po ieđima i ponudiii da mi je ponesu.
Karl me je odveo do lifta i sklonio se u stranu dok sam ulazio. Muzika je bila uključena razdražujuće tiho, i da nisam bio u ambasadi, zakleo bih se da je bila u pitanju naslovna numera albuma Džona Matisa Bat Out OfHelL Karl je pošao za mnom unutra i provukao plastičnu karticu kroz elektronski čitač, zatim je prstom u besprekornoj rukavici ukucao broj u tastaturu.
Dok nas je lift vozio gore, pripremao sam se za verovatno vrlo mučan razgovor. Staino sam sebi govorio da radim samo ono što ti kažu da radiš kada te jaka struja povuče na pučinu. Plivaj uz nju, kažu, ne protiv nje. Na kraju ćeš dohvatiti kopno. Izašli smo na petom spratu i pošao sam za Kariom iepo navoštenim hodnikom do broja 5910 - Zamenik direktora za evropska istraživanja, Barns, Rasel P.
Karl je sačekao da pokucam, i kada se vrata otvoriše, zamalo da mu spustim nekoiiko novčića u šaku u rukavici i zamolim ga da mi rezerviše sto u LEpicureu. Na sreću, sprečio me je tako što je žestoko salutirao, zatim se okrenuo na peti i udaljio hodnikom brzinom od sto deset koraka u minutu.
Rasel P. Barns jepomalo lutao po svetu. Moždanisam najnačitaniji čovek na svetu, ali znam da ne možeš izgledati kao Rasel P. Barns ako si pola svog života proveo sedeći za stolom, a drugu polovinu ispijajući koktele na prijemima u ambasadi. Bio je blizu pedesete, visok i vitak, i imao je gomilu ožiljaka i bora koje su se borile za prevlast na njegovom preplanulom licu. Odmah sam pomislio da je on sve što se O'Nil tako snažno trudi da bude.
Pogledao me je preko naočara u obliku polumeseca kada sam ušao, ali nastavio je da čita i nešto ispisuje po marginama skupocenim penkalom. Svaka žilica u njegovom telu govorila je smrt Vijetkongu, dobro naoružani vojnici Kontrasa i mene general Svarckopf zove Rasti.
Okrenuo je stranu i zarežao na mene: ,,Da."
„Gospodine Barnse", rekao sam, spustivši aktovku pored stolice nasuprot njemu, i pružio sam mu ruku.
„Kao Što piše na vratima." Nastavio je da čita. I dalje sam držao ispruženu ruku.
„Kako ste, gospodine?"
Tajac. Znao sam da će ga ovo „gospodine" pogoditi. Onjušio je vazduh, namirisao brata oficira, i polako podigao glavu prema meni. Zatim mi je dugo gledao u ruku pre nego što je ispružio svoju. Suvu kao prašina.
Očima mi je pokazao na stolicu i ja sedoh, i čim sam to uradio, ugledao sam fotografiju na zidu. To je svakako bio Jurišajući
Norman , odeven u kamuflažnu pidžamu, s dugačkom, rukom ispisanom posvetom ispod lica. Slova su bila presitna da bih ih pročitao, ali mogao sam da se kladim u sve što imam da su se negde u tekstu kriie reči „razbiti" i „guzica". Odmah do nje, naiazila se veča fotografija Barnsa u nekoj vrsti kombinezona, s ietačkom kacigom pod miškom.
„Britanac?" Skinuo je naočare i bacio ih na sto.
„Do srži, gospodine Barnse", odgovorio sam. ,,Do srži." Znao sam da misli na britansku vojsku. Razmeniii smo uvrnute vojničke osmehe kojima smo jedan drugom saopštili koliko mrzimo sranje koje vezuje ruke poštenim Ijudima a zove se poiitika. Kada smo to odradili, rekao sam: „Dejvid Soiomon."
„Sta mogu da učinim za vas, gospodine Soiomone?"
„Misiim da vam je vaša sekretarica spomenula, gospodine, da doiazim iz Ministarstva gospodina O'Niia. Gospodin O'Nii ima jedno ili dva pitanja i nada se da biste vi mogli da mu na njih odgovorite."
„Pucajte." Reč mu je lako sleteia s usana, i zapitao sam se koliko puta i u kakvim okolnostima ju je izgovarao.
„Tiče se Postdiplomskih studija, gospodine Barnse."
To je biio to. Da. Ne „misiite na plan gde jedna neodredena grupa ljudi kuje zaveru da finansira terorističku aktivnost s ciljem da se unapredi prodaja antiterorističke vojne opreme?" Sto sam, moram da priznam, nekako očekivao. Ako ne to, onda će i izraz krivice biti dovoljan. Ali „da", samo po sebi, uopšte mi nije pomagalo.
„Gospodin O'Nil se nada da biste možda hteli da nas prosvetlite najnovijim razmišljanjima o toj temi."
,,Je li tako?"
„Zaista jeste", odiučno sam odgovorio. „Nadao se da biste nam učinili uslugu i protumačili nam skorašnje događaje."
„Kakvi bi to skorašnji događaji mogii biti?"
„Ovog trenutka radije ne bih ulazio u pojedinosti, gospodine Barnse. Siguran sam da razumete."
Nasmešio se, i negde iz unutrašnjosti usta blesnu mu zlato.
„Imate li nekakve veze s Nabavkom, gospodine Solomone?"
„Apsolutno ne, gospodine Barnse." Pokušao sam s trunkom snuždenosti. „Zena mi ne poverava čak ni kupovinu u prodavnici."
Osmeh mu je izbledeo. U krugovima u kojima se kretao Rasel P. Barns brak je bio nešto što su pristojni ratnici upražnjavali u tajnosti. Ako su se time uopšte i bavili.
Telefon na stolu tiho mu je zazujao, i on privuče slušalicu kavu.
„Barns." Podigao je penkalo i nekoliko puta ga kucnuo dok je slušao. Kiimnuo je glavom i potvrdio nekoliko puta, a zatim ga je spustio. Nastavio je da gleda u penkalo, i učinilo mi se da je na mene red da govorim.
„Mogudavam kažem, medutim, dasmozabrinuti zabezbednost", zastao sam da naglasim ublažavanje, „dvoje američkih državljana koji trenutno borave na britanskom tlu. Prezivaju se Vulf. Gospodin O'Nil se pitao jeste li došli do nekih podataka koji bi mogli da pomognu našem Ministarstvu da im obezbedi neprekidnu zaštitu."
Prekrstio je ruke na grudima i zavalio se u stolicu.
„Proklet da sam."
„Gospodine?"
„Kažu da če vam, ako budete dovoljno dugo mirovali, čitav svet doći u posetu."
Trudio sam se da delujem zbunjeno.
„Užasno mi je žao, gospodine Barnse, aii mislim da ste me možda pogrešno razumeli."
„Mnogo je vremena prošlo otlcako mi je nasuto toliko sranja u jednu čašu."
Negde je otkucavao sat. Priiično brzo. Prebrzo, činilo mi se, da bi otkucavao sekunde. Ali ipak, ovo je američka zgrada, i možda su Amerikanci odlučili da su sekunde prokleto spore, pa što ne bismo napravili sat koji odradi minut za dvadeset sekundi? Tako bismo dobiii više prokletih sati u prokletom danu od ovih pederskih Engleza.
„Imate li nekih podataka, gospodine Barnse?", raspitivao sam se, uporno.
Ali nije dopuštao da ga požurujem.
„Kako bih ja došao do takvih podataka, gospodine Soiomone? Vi imate pešadiju. Cujem samo ono što mi O'Nil kaže."
„Pa sada", rekao sam, „pitam se je li to baš potpuna istina."
„Je li tako?"
Nešto nije biio u redu. Nisam imao ni najbiažu predstavu šta je to bilo, ali nešto je ovde bilo veoma pogrešno.
„Ostavimo to po strani, gospodine Barnse", nastavio sam, „hajde da pretpostavimo da mom Ministarstvu ovog trenutka nedostaje pešadinaca. Viada grip. Leto je, godišnji odmori. Hajde da pretpostavimo da su naši pešadinci, zbog smanjenog broja, trenutno izgubili trag tim dvema osobama."
Barns je malo lomio prste i nagnuo se preko stola.
„Pa, ne shvatam kako se to mogio dogoditi, gospodine Solomone."
,,Ne kažem da se dogodilo", odvratio sam. „Iznosim to kao pretpostavku."
„Svejedno, ne siažem se s vašom pretpostavkom. Naprotiv, čini mi se da trenutno imate viška osoblja."
„Zao mi je, ne pratim vas."
„Izgleda da vam je osoblje razbacano svuda, i da juri za sopstvenim repovima."
Sat je otkucavao.
„Sta tačno želite da kažete?"
„Tačno žeiim da kažem kako vaše Ministarstvo može sebi da priušti da zaposli dva Dejvida Soiomona da rade isti posao, tako da imate budžet koji bih i ja voleo da imam." Opa.
Ustao je i počeo da šeta oko stola. Ne preteći, samo je protezao noge.
„Možda ih imate i više? Možda imate čitavu diviziju Dejvida Solomona. Je li tako?" Zastao je. „Pozvao sam O'Nila. Dejvid Solomon je upravo na letu za Prag, i O'Nilu se čini da je on jedini Dejvid Solomon koga ima. Dakle, možda svi vi Dejvidi Solomoni delite istu platu." Uhvatio se za vrata i otvorio ih. „Majk, dovedi ovamo E tim. Sada."
Okrenuo se i naslonio na dovratak, prekrštenih ruku, i posmatraoe.
„Imate oko četrdeset sekundi."
,,U redu", rekao sam. „Moje ime nije Solomon."
Tim E se sastojao od dva Karla, koja su stala sa obe strane moje stolice. Majk je zauzeo mesto kod vrata, a Barns se vratio za sto. Ja sam glumio potištenog gubitnika.
„Zovem se Glas. Terens Glas." Trudio sam se da ovo zvuči što jednoličnije. Tako dosadno da niko ne bi ni pomislio da sam to izmislio. „Držim umetničku galeriju u Ulici Kork." Posegao sam u gornji džep i izvadio karticu koju mi je dala lepo vaspitana plavuša. Predao sam je Barnsu. „Izvolite. Poslednja. Uostalom, Sara radi za mene. Nekada je radila." Uzdahnuo sam i spustio se još malo niže. Covek koji je sve stavio na kocku i izgubio. „Poslednjih nekoliko nedelja, ponaša se... ne znam. Izgledala je zabrinuto. Cak preplašeno. Počela je da priča o nekim čudnim stvarima. Onda se, jednog dana, jednostavno nije pojavila. Nestala je. Zvao sam je. Ništa. Nekoliko puta sam probao da pozovem njenog oca, ali izgleda da je i on nestao. Pregledao sam stvari u njenom radnom stolu, bilo je tu svega i svačega, i pronašao sam jedan dosije."
Barns se na ovo jedva primetno ukočio, pa sam pomislio da ga ukočim još malo.
„Postdiplomske studije. Na koricama. Prvo sam pomislio da je to nešto u vezi sa istorijom umetnosti, ali nije bilo. Nisam sve razumeo, da budem iskren. Posao. Proizvodnja iii šta god. Napravila je neke zabeleške. Covek po imenu Soiomon. I vaše ime. Američka ambasada. Ja... Mogu ii da budem iskren s vama?u
Barns me je pogledao. N& licu su mu se videii samo ožiijci iore.
„Nemojte joj ovo reći", rekao sam. „Mislim, ona ne zna, ali... Ja sam zaljubljen u nju. Već mesecima. Zato sam je u stvari i zaposlio. Nisu mi bili potrebni novi radnici u galeriji, ali želeo sam da joj budem blizu. Samo sam se toga setio. Znam da zvuči neuverljivo, ali... poznajete li je? Mislim, jeste li je videli?"
Barns nije odgovorio. Samo je vrteo karticu koju sam mu dao među prstima, i pogledao je Majka podignutih obrva. Nisam se okrenuo, ali Majk je sigurno bio vrlo zaposlen.
„Glas", čuo sam ga. „Proverava,"
Barns je uvukao zube na trenutak i zatim pogledao kroz prozor. Osim sata, soba je bila zapanjujuće tiha. Nije bilo telefona, pisaćih mašina, saobraćajne buke. Prozori mora da su imali četvorostruka stakla.
„O'Nil?"
Izgledao sam što sam poraženije mogao.
„Sta je s njim?"
„Odakle vam podaci o O'Nilu?"
„Dosije", slegao sam ramenima. „Rekao sam vam, pročitao sam dosije. Zeleo sam da znam šta joj se dogodilo."
„Postoji li neki razlog zašto mi to niste odmah rekii? Cemu sve ovo sranje?"
Nasmejao sam se i pogledao dva Karla.
„Do vas nije lako doći, gospodine Barnse. Danima sam pokušavao da vas dobijem na telefon. Stalno su me prebacivali na odeljenje za vize. Cini mi se da su mislili kako pokušavam da izvučem zelenu kartu. Zenidbom sa Amerikankom."
Nastala je duga tišina.
Ovo je zaista biia najbiesavija priča koju sam u životu ispričao; ali kockao sam se - opasno, moram da priznam - sa Barnsovom muževnošću. Pročitao sam ga kao nadmenog čoveka, zarobljenog u stranoj zemlji, i nadao sam se da će poželeti da veruje kako su svi s kojima ima posla biesavi baš kao i moja priča. Ako ne i blesaviji.
„Probali ste sve ovo s O'Nilom?"
„Prema Ministarstvu odbrane, niko pod tim imenom ne radi za njih, i biio bi mi bolje da popunim formular za nestale osobe u obližnjoj poiicijskoj stanici."
„Sto ste i učinili?"
„Sto sam pokušao da učinim."
„Kojoj stanici?"
„Bejsvoter." Znao sam da to neće proveriti. Samo je želeo da proveri koliko ću brzo odgovoriti. „Policajci su mi rekli da sačekam nekoliko nedeija. Izgleda da misie kako je možda pronašla drugu ijubav."
Ovo mi se dopalo. Znao sam da će u to poverovati.
„'Drugu' ljubav?"
,,Pa..." Potrudio sam se da pocrvenim. ,,U redu. Ljubav."
Barns se ugrizao za usnu. Izgledao sam tako jadno da nije imao mnogo izbora sem da mi veruje. Ja bih sebi verovao, a mene je veoma teško zadovoljiti.
Doneo je odluku.
„Gde vam je sada taj dosije?"
Podigao sam pogled, iznenaden što dosije uopšte ikoga zanima.
„Još je u galeriji. Zašto?"
„Opis?"
,,Pa, to je samo vrsta... galerije, zaista. Likovne umetnosti."
Barns je duboko udahnuo. Stvarno mu je bilo mrsko što je morao da se bakće sa mnom.
„Kako izgleda taj dosije?"
„Kao dosije. Od kartona..."
„Isuse i Marijo", izusti Barns. „Koje boje?"
Na tren sam se zamislio.
„Zute, misiim. Da. Zute."
„Majk. U sedlo."
„Sačekajte trenutak..." Krenuo sam da ustajem, ali jedan Karl mi se naslonio na rame i ja odlučih da ponovo sednem. „Sta radi- te?"
Barns se već vratio svojoj papirologiji. Nije me giedao.
„Poći ćete sa gospodinom Lukasom do svog radnog mesta i predaćete mu taj dosije. Je li to jasno?"
„A zašto bih to dođavola učinio?" Ne znam kako bi trebalo da zvuče vlasnici galerija, ali opredelio sam se za ćudljivost. „Došao sam ovde da saznam šta se dogodilo s jednom mojom radnicom, a ne da joj vi petljate po privatnom vlasništvu."
Kao da je odjednom spustio pogied i primetio da je poslednja tačka dnevnog reda „pokazati svima koliko sam čvrst" - iako je Majk već izašao a dva Karla su počela da se povlače.
„Slušaj ti mene, jebena varalico", rekao je. Iskreno, mislim da je malo i preterao. Dva Karla su se poslušno zaustavila da se dive testosteronima. „Dva razloga. Prvi. Ne znamo dok ne vidimo je li to njeno privatno vlasništvo ili naše. Drugi. Sto me jebeno više budeš slušao, veće su mogućnosti da ćeš tu ludu kučku ponovo videti. Jesam li bio dovoljno jasan?"
Majk je bio prilično prijatan momak. U kasnim dvadesetim, Ajvi liga , i oštrouman kao bič. Video sam da mu nije prijatno na ovom teškom zadatku, i zato mi se još više dopadao.
Vozili smo se na jug Park lejnom u svetloplavom linkolnu diplomatu, odabranom od trideset istih iz voznog parka ambasade. Izgledalo mi je malo preterano da se diplomate služe automobilom zvanim dipiomat, ali možda Amerikanci vole takvu vrstu označavanja. Koliko ja znam, prosečni američki prodavac osiguranja voza se okolo u vozilu koje se zove ševrolet prodavac osiguranja. Pretpostavijam da im to predstavlja jednu odluku manje u životu.
Seo sam pozadi i igrao se pepeljarom, dok je Karl u civilnom odelu seo napred pored Majka. Kari je u uvu imao slušaiicu sa žicom koja mu je nestajala negde u košuiji. Bog zna kuda je vodiia.
„Fin čovek, gospodin Barns", konačno sam izgovorio.
Majk me je pogledao u retrovizoru. Karl je okrenuo glavu za centimetar, a suderi po veličini njegovog vrata, samo toliko je i rnogao. Poželeo sam da mu se izvinim što sam mu upao u termin treninga. ,,I dobro radi svoj posao, rekao bih. Gospodin Barns. Delotvoran je."
Majk baci pogled na Karla, pitajući se da li da mi odgovori.
„Gospodin Barns zaista jeste izvanredan čovek", rekao je.
Majk je verovatno mrzeo Barnsa. Prilično sam siguran da bih i ja, da sam radio za njega. Ali Majk je bio dobar, častan profesionalac koji se vrlo trudio da bude odan, i smatrao sam da ne bi bilo pošteno pokušavati od njega izvući nešto pred Karlom. Zato sam se vratio petljanju oko električnih prozora.
U osnovi, ovaj auto nije bio opremljen za posao koji je morao da obavlja - što znači da je imao obične brave na zadnjim vratima, pa sam mogao da izađem na semaforu da sam želeo. Ali nisam to učinio, a nisam čak ni želeo da to učinim. Ne znam zašto, ali odjednom sam se veoma oraspoložio.
„Izvanredan, da", rekao sam. ,,I ja bih tu reč upotrebio. Pa, ne, tu reč biste vi upotrebili, ali da li bi vam smetaio ako je i ja upotrebim?"
Zaista sam uživao. To mi se ne događa često.
Skrenuli smo na Pikadili, a zatim prema Ulici Kork. Majk je spustio štitnik za sunce, u koji je ugurao Glasovu posetnicu, i pročitao je broj. Neopisivo mi je laknulo što nije pitao mene.
Stali smo ispred broja četrdeset osam, i Karl je otvorio vrata i izašao iz automobila i pre nego što smo se zaustavili. Cimnuo je zadnja vrata i osmotrio uiicu levodesno pre nego što sam izašao. Osećao sam se kao predsednik.
„Četrdeset osam, je li tako?", rekao je Majk.
„Tako je", odgovorio sam.
Pozvonio sam i sačekali smo. Nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se oniži nalickani momak i bacio se na reze i brave na vratima.
„Dobro jutro, gospodo", pozdravio nas je. Veoma hladan glas.
„Jutro, Vinse. Kako noga?", rekao sam, i zakoračio u galeriju.
Nalickani je bio previše Englez da bi pitao 'ko je Vins?', 'kakva noga?', 'i, u ostalom, o čemu pričate?' Umesto toga se odmakao, uz ljubazan osmeh, i propustio Majka i Karla iza mene.
Nas četvorica smo stali nasred gaierije i razgiedaii mazarije. Stvarno su bile grozne. Ako proda jednu godišnje, veoma bi me začudilo.
„Ako ugledate nešto što vam se dopadne, možda bih mogao da vam dam popust od deset posto", obratio sam se Kariu, koji je lagano trepnuo.
Privlačna plavuša, ovaj put u crvenom, došla je iz stražnje prostorije i zasijala. Tada me je ugledala, i lepo oblikovana brada joj pade na još lepše oblikovane grudi.
„Ko ste vi?", Majk se obraćao nalickanom muškarcu. Karl je zurio u slike.
„Ja sam Terens Glas", odgovorio je nalickani.
Ovo je bio značajan trenutak. Uvek ću ga se sećati. Tamo nas je stajalo petoro, a samo smo Glas i ja uspeli da zadržimo usta zatvorena. Prvi progovori Majk.
„Cekajte trenutak", rekao je. ,,Vi ste Gias." Okrenuo se k meni sa izrazom očaja na licu. Četrdesetogodišnja karijera s penzijom i brojna putovanja na Sejšele počeše da mu sevaju pred očima.
„Oprostite", rekao sam. „Nije sasvim tačno." Pogledao sam pod da vidim hoću li ugledati mriju krvi koja je od mene ostala, ali nije bilo ničega. Glas je veoma brzo odradio posao, ili vimom, ili uz pomoć lažnih potraživanja troškova.
„Nešto nije u redu gospodo?" Glas je osetio neprijatnost u vazduhu. Već je bilo dovoljno loše to što nismo bili saudijski prinčevi. A sada je ispaio da uopšte nismo bili ni kupci.
„Vi ste... ubica. Covek koji..." Piavuša se mučila da nađe reči.
„I meni je drago što vas vidim", izjavio sam.
„Isuse Hriste", reče Majk, i okrenu se ka Karlu, koji se okrenuo prema meni.
Bio je krupan momak.
„Dakie, izvinite zbog ovog maiog nesporazuma", rekao sam. „Ali pošto ste ovde, zašto ne odete?" Karl krenu prema meni. Majk ga uhvati za ruku, a zatim me pogleda, drhteći.
„Cekajte trenutak. Ako niste... Mislim, jeste li svesni šta ste uradili?" Mislim da su mu zaista nedostajale reči. „Isuse."
Okrenuo sam se ka Glasu i plavuši.
„Samo radi vašeg duševnog mira, pošto se sigurno makar malo pitate šta se to ovde dešava. Nisam onaj za koga me smatrate. Nisam ni onaj za koga me oni smatraju. Vi", pokazao sam prstom na Glasa, „jeste onaj za koga misle da sam ja, a vi ste", rekoh plavuši, ,,ona s kojom bih ja želeo da razgovaram kada svi ostali odu. Jasno?"
Niko ne odgovori. Pokazao sam im rukom k vratima.
„Zelimo dosije", rekao je Majk.
„Koji dosije?", pitao sam.
„Postdiplomske studije." I dalje je zaostajao krug iii dva. Nisam mogao da ga krivim.
„Zao mi je što moram da vas razočaram, aii nema dosijea. Ni pod imenom 'Postdiplomske studije niti bilo kakav drugi." Majkovo lice se snuždilo, i iskreno mi ga je bilo žao. „Slušajte", rekao sam, pokušavajući da im olakšam, ,,bio sam na petom spratu, na teritoriji Sjedinjenih Država, prozori su imaii dupla stakla, i jedino čega sam mogao da se setim da se izvučem bilo je da pričam o dosijeu. Mislio sam da će vam se to možda svima dopasti."
Još jedan dugi tajac. Glas je počeo da škrguće zubima, kao da se ovakve nevolje ovih dana prečesto dešavaju. Karl se okrenuo Majku.
„Da ga uhvatim?" Gias mu je bio iznenađujuće visok, gotovo je presao u falset.
Majk se grizao za usnu.
,,To u stvari nije Majkova odluka", ubacio sam se. Obojica me pogledaše. „Misiim, ja treba da odlučim jesam ii ili nisam uhvaćen."
Karl je zurio u mene, odmeravajući me.
„Slušaj", rekao sam, „biću iskren s tobom. Ti si krupan čovek, i siguran sam da možeš da uradiš više sklekova od mene. I divim ti se zbog toga. Svetu su potrebni ljudi koji mogu da rade sklekove. To je važno." Preteći je podigao bradu. Samo nastavi da pričaš, gospodine. Tako sam i učinio. „Ali borba je nešto drugo. Nešto sasvim drugo, i u tome sam slučajno veoma dobar. Ne znači da sam jači od tebe, niti muževniji, ili nešto slično. Jednostavno mi to ieži."
Videosam daKarluneprijaovakvavrstarazgovora. Najverovatnije se obrazovao u školi gde se govorilo „Iščupaću ti srce itd." i znao je kako da odgovori na to, i samo to.
„Mislim", rekao sam, što sam ijubaznije mogao, ,,ako želiš sebe da poštediš velike neprijatnosti, samo ćeš izaći i otići negde na jedan lep ručak."
I to su, nakon kratkog došaptavanja i zurenja, konačno i uradili.
Sat kasnije, sedeo sam u italijanskom kafiću s plavušom, koju ću nadalje nazivati Roni zato što je tako zovu prijatelji, a ja sam joj upravo to postao.
Majk je otišao podvijenog repa, a Karl je izašao sa izrazom „dobićeš ti svoje jednog dana" na licu. Zauzvrat sam mu veselo mahnuo, ali znao sam da mi život neće biti promašen ako ga više nikada ne sretnem.
Roni je razrogačenih očiju saslušala moju skraćenu verziju događaja, pri čemu sam izostavio pojedinosti o mrtvacima, i uopšte sam joj mišljenje koje je imala o meni izmenio do te mere da me je sada smatrala izvanrednim momkom, što je bila lepa promena.
Poručio sam još jednu turu kafe i zavalio se na stolicu da upijam njeno divijenje.
Maio se namrštila.
„Znači ti ne znaš gde je Sara sada?", pitala je.
„Nemam predstavu. Možda je u redu, i samo se pritajila, a možda je i u veiikoj nevolji."
Roni se nasloniia na naslon i zagledala kroz prozor. Video sam da joj je Sara draga, zato što je ozbiljno shvatala svoju brigu. Onda je iznenada slegnula ramenima i otpiia gutijaj kafe.
„Batem im nisi dao dosije", rekla je. „Kao prvo."
Ovo se, naravno, ponekad dešava kad lažeš ljude. Počinju da brkaju šta je istina a šta ne. Nema većih iznenađenja, pretpostavljam.
„Ne, ne razumeš", objasnio sam joj blago. „Nema dosijea. Rekao sam im da postoji zato što sam znao da prvo moraju da provere pre nego što me uhapse ili bace u reku ili šta god već rade ovakvima kao što sam ja. Vidiš, zaposleni u kancelarijama veruju u dosijee. Dosijei su im važni. Ako im kažeš da imaš dosije, oni žele u to da veruju, zato što polažu velike nade u dosijee." Ja, veliki psiholog. „Ali plašim se da ovaj jednostavno ne postoji."
Roni se ispravi i primetio sam da se odjednom uzbudila. Dve crvene tačkice joj se pojaviše na obrazima. Bio je to prilično prijatan prizor.
„Ali postoji", izustila je.
Odmahnuo sam glavom da proverim jesu li mi uši tamo gde sam ih ostavio.
„Molim?"
„Postdiplomske studije", objasnila je. „Sarin dosije. Videla sam.

Deseto poglavlje

Ipak, u hladnom pepelu gasi se vrela vatra. ČOSER

Dogovorio sam se da se nadem s Roni u pola pet, kada se gaierija zatvara za taj dan i vrata se zaključavaju ispred gromoglasnog stampeda mušterija koje ostaju da još jednu noć provedu balaveći na pločniku sa svojim kamperskim krevetima i otvorenim čekovnim knjižicama.
Nisam se naročito trudio da pridobijem njenu pomoć, ali Roni je bila hrabro mlado biće koje je, iz nekog razioga, naslutiio kombinaciju dobrog dela i veiike avanture i nije mogla tome da odoli. Nisam joj rekao da mi je do sada to doneio samo rupu od metka i zgnječena jaja, jer nisam mogao da zanemarim činjenicu da bi mi mogla biti od velike koristi. Kao prvo, ostao sam bez prevoznog sredstva, a kao drugo, shvatio sam da često bolje razmišljam kada uz sebe imam nekog drugog da razmišlja umesto mene.
Ubijao sam vreme u Britanskoj biblioteci, i pokušavao da pronadem sve što mogu o američkoj Maki korporaciji. Većinu vremena sam proveo proučavajući registar, ali deset minuta pre nego što sam morao da podem, uspeo sam da utvrdim sledeće dragocene podatke - da je Maki bio škotski inžinjer koji je radio s Robertom Adamsom na stvaranju pouzdanog okvira za revolver sa okidačem na povlačenje, udarnom kapislom i zrnom, koji su njih dvojica prikazali na Velikoj iziožbi u Londonu 1851. godine. Nisam se trudio da to zapišem.
U preostalom minutu preleteo sam kroz nepodnošljivo dosadnu knjigu pod nazivom Zubi tigra, koju je napisao major Dž. S. Hamond (u penziji), gde sam otkrio da je Maki osnovao kompaniju koja je otada izrasla u petog najvećeg snabdevača Pentagona odbrambenim materijalom. Sedište kompanije je trenutno bilo u Vensomu, u Kaliforniji, i poslednji godišnji izveštaj o porezu na dobit imao je više nula na kraju nego što sam mogao da ispišem na poleđini šake.
Uputio sam se nazad u Ulicu Kork, probijajući se kroz popodnevne kupce, kada sam začuo uzvik prodavca novina, i to je možda i prvi put u životu da sam zaista razumeo šta je prodavac novina rekao. Drugi prolaznici su gotovo sigurno čuli ,,Ko je muti u glasnoj kuhinji", ali meni je bio dovoljan sarno pogled na poster da bih shvatio da je uzviknuo „Troje mrtvih u gradskoj pucnjavi". Kupio sam primerak i čitao u hodu.
Pokrenuta je „obimna policijska istraga" nakon otkrića tela trojice muškaraca koji su ubijeni pucnjevima iz pištolja u napuštenoj poslovnoj zgradi u srcu londonske finansijske četvrti. Teia, od kojih još nijedno nije identifikovano, pronašao je čuvar, gospodin Denis Folks, pedeset jedna, otac troje dece, kada se vratio na posao posle posete zubaru. Glasnogovornik poiicije je odbio da iznosi pretpostavke o motivu za ova ubistva, ali očigledno nije mogao da iskijuči drogu. Nije bilo fotografija. Samo bezvezna propratna priča o povećanju broja smrti povezanih s drogom u glavnom gradu u poslednje dve godine. Bacio sam novine u kantu za smeće i produ- žio.
Denis Folks je od nekoga uzeo smotuljak novca, to je bar bilo jasno. Moguće je da mu je piatio Doterani, pa kada se Folks vratio i pronašao svog dobročinitelja mrtvog, nije imao mnogo razloga da ne pozove policiju. Za njegovo dobro se nadam da je priča o zubaru istinita. Ako nije, policija će mu veoma zagorčati život.
Roni me je čekala u svom automobilu ispred galerije. Bio je to jarkocrveni TVR grifit, s petolitarskim V8 motorom i zvukom auspuhakoji se verovatno čuo sve do Pekinga. Nije bio baš najsavršeniji automobil za potajni nadzor i pračenje, aii (a) nisam bio u prilici da cepidlačim, i (b) neosporno je zadovoljstvo ući u otvoreni sportski automobil koji vozi prelepa žena. Imate osećaj kao da prelazite u metaforu.
Roni je bila dobro raspoložena, što nije značilo da u novinama nije videla priču o Vulfu. Cak i da jeste, čak i ako je znala da je Vulf mrtav, nisam siguran da bi bilo drugačije. Roni je imala ono što su nekada nazivali petljom. Vekovno oplemenjivanje, što iznutra, što spolja, dalo joj je visoke jagodice i glad za rizikom i avanturom. Zamislio sam je kao petogodišnjakinju, kako leti preko ograde od dva i po metra na poniju po imenu Vinston, rizikujući život sedamdeset puta pre doručka.
Odmahnula je glavom kada sam je pitao šta je pronašla u Sarinom stolu u galeriji, a onda me je gnjavila pitanjima na putu do Belgravije. Nisam čuo ni jedno jedino, zahvaljujući urlikanju auspuha, ali klimao sam i odmahivao glavom kad god mi se činilo prikladnim.
Kada smo stigli do Ulice Lajal, doviknuo sam joj da se proveze pored kuće, i da ne gleda ništa drugo osim puta pred sobom. Pronašao sam kasetu AC/DC, ubacio je u kasetofon, i pojačao što sam jače mogao. Radio sam po principu, znate, što si očigledniji, manje si očigledan. Kada bih imao izbora, obično bih rekao da što si očigledniji, to si očigledniji, ali izbora mi je trenutno nedostajalo. Nužda je majka samoobmane.
Dok smo prolazili pored Vulfove kuće, podigao sam ruku i počeo da trljam oko, što mi je omogućilo da se zagledam u pročelje kuće dok sam navodno nameštao sočiva. Izgledala je prazno. Uostalom, nisam ni očekivao da ću videti ljude s kutijama za violine na ulaznom stepeništu.
Skrenuii smo za ugao i ja dadoh Roni znak da zaustavi auto nekoiiko stotina metara dalje od kuće. Ugasila je motor, i nekolikorenutaka su mi uši odzvanjaie iznenadnom tišinom. Tada se okrenuia prema meni, i video sam da su joj se crvene tačke vratile na obraze.
„Sta sada, šefe?"
Zaista se unela u sve ovo.
„Prošetaću se pored kuće i videti šta se dešava,"
„Dobro. Sta ja da radim?"
„Bilo bi dobro da ostaneš ovde", rekao sam. Lice joj se snuždilo. ,,U slučaju da moram brzo da se izvučem", dodao sam, i ponovo se razvedrila. Zavukla je ruku u tašnu i izvadila malu mesinganu kutijicu koju mi je ugurala u ruku.
„Sta je to?", pitao sam.
„Alarm za silovanje. Pritisni vrh."
„Roni..."
„Uzmi. Ako ga čujem, znaću da ti je potreban prevoz."
Ulica je izgiedala obično koliko je to bilo moguće, s obzirom na to da je svaka kuća u njoj vredela više od dva miiiona funti. Samo vrednost automobila, parkiranih sa obe strane puta, verovatno je premašivaia bogatstvo mnogih malih zemalja. Desetak mercedesa, desetak jaguara i dajmlera, pet bentli limuzina, bentli kabriolet, tri aston martina, tri ferarija, džensen, lamborgini.
I ford.
Tamnoplavi, okrenut zadnjim delom prema meni, naspram kuće na drugoj strani ulice, pa ga zato i nisam odmah primetio. Dve antene. Dva retrovizora. Udubljenje na sredini prednjih vrata. Udubljenje kakvo bi mogao da napravi veliki motor pri bočnom sudaru.
Muškarac na suvozačkom sedištu.
Prvi osećaj mi je bilo olakšanje. Ako su motrili Sarinu kuću, postojali su dobri izgiedi da je nisu uhvatili, i kuća im je bila sledeći izbor. Ali ko zna, možda su Saru već uhvatili i sada su samo poslali nekoga da joj donese četkicu za zube. To jest, ako još ima zube.
Nije bilo svrhe brinuti o tome. Nastavio sam da koračam prema fordu.
Ako ste ikada imaii obuku. iz vojne teorije, moguće je da ste odslušali predavanje o nečemu što se zove Bojdova petija. Bojd je bio momak koji je mnogo vremena posvetio proučavanju vazdušne borbe za vreme Korejskog rata, pri čemu je analizirao ,,niz događaja" - iii, laički govoreći, redosled dogadaja - da shvati zašto je pilot A mogao da obori piiota B, i kako se pilot B posle toga osećao, i koji je od njih dvojice doručkovao pirinač. Bojdova teorija je bila zasnovana na krajnje lakomislenom zapažanju da kada je A nešto uradio, B je reagovao, A je uradio nešto drugo, B je ponovo reagovao itd., stvarajući petlju akcije i reakcije. Bojdovu petlju. Lep posao, ako ga možeš dobiti, možda ćete pomisliti. Ali Bojdov „eureka" trenutak, zbog čega mu se ime i dandanas spominje na vojnim akademijama širom sveta, dogodio se kada je došao do saznanja da kada bi B mogao da učini dve stvari u vremenskom razdoblju u kojem je normaino mogao da izvrši samo jednu, „upao bi u petlju", i snage pravde bi tako prevladale.
Langova teorija, koja se ugiavnom svodi na isto a upoia cene, jeste da udariš onog drugog u lice pre nego što mu se pruži prilika da umakne.
Prišao sam fordu otpozadi s leve strane, i zastao sam pored njega, posmatrajući Vulfovu kuću. Covek u fordu me nije pogledao. Sto bi uradio da je bio civil, pošto Ijudi gledaju u druge kada nemaju pametnijeg posla. Sagnuo sam se i pokucao mu na prozor. Okrenuo se i zagledao u mene dugo pre nego što ga je spustio, ali video sam da me nije prepoznao. Imao je četrdesetak godina i voleo je viski.
„Jesi li ti Rot?", izvalio sam, glumeći američki naglasak što sam bolje mogao - i bilo je prilično dobro, mada to sam kažem.
Odmahnuo je giavom.
,,Je li Rot bio ovde?", pitao sam.
,,Ko je dodavola Rot?" Očekivao sam da je Amerikanac, ali on je zvučao krajnje iondonski.
„Sranje", rekao sam, ispravio se i pogledao prema kući.
,,Ko ste vi?"
„Dalovej", odgovorio sam, mršteći se. „Jesu ii ti rekli da dolazim?" On ponovo odmahnu glavom. „Jesi li izlazio iz kola? Propustio poziv?" Navaljivao sam, govorio brzo i glasno, i zbunio sam ga. Ali nije ništa sumnjao. „Jesi čuo vesti? Video novine, za ime božje? Trojica mrtvih, a Lang nije bio medu njima." Pogledao me je. „Sranje", ponovio sam, u slučaju da me prvi put nije čuo.
„Sta sada?"
Cigara za gospodina Langa. Upecao se. Neko vreme sam grickao usnu, a zatim odlučio da probam.
„Jesi li ovde sam?"
Klimnuo je glavom prema kući.
„Miki je unutra." Pogledao je na sat. „Zamenićemo se za deset minuta."
„Zamenite se sada. Moram da udem. Je li se neko pojavio do sada?"
„Nije."
„Telefon?"
„Jednom. Zenski gias, pre oko sat vremena. Tražiia je Saru."
„Dobro. Hajdemo."
Ušao sam u Bojdovu petlju, očigiedno. Neverovatno na šta sve možete navesti ljude ako pogodite prvi ton. Ispetljao se iz automobila, u želji da pokaže koliko brzo može da se ispetlja iz automobila, i pošao je za mnom prema kući. Izvadio sam ključeve svog stana iz džepa i zatim stao.
„Imate li kucanje?", pitao sam kada smo stigli do ulaznih vrata. „Molim?"
Zakolutao sam očima od nestrpljenja.
„Kucanje. Znak. Neću da mi Miki probuši pluća dok ulazim kroz prokleta vrata."
„Ne, mi samo... misiim, samo viknem 'Miki'."
„Bože, to je stvarno divno", rekao sam. ,,Ko je to smislio?" Ovo sam malo naglasio, pokušavajući da ga ozlojedim pa da mi još spremnije pokaže koliko je delotvoran. „Uradi to."
Prineo je usne sandučetu za pisma.
„Miki", rekao je, i zatim me pomirijivo pogledao. ,,ja sam.
„O, shvatam", izjavio sam. „Tako zna da si ti. Super."
Nastupio je tajac, a onda se podigla reza i ušao sam pravo uućiL
Trudio sam se da ne gledam mnogo u Mikija, tako da odmah zna kako nije on problem. Aii jednim brzim pogiedom sam ustanovio da je takode bio u četrdesetim, i tanak kao štap. Nosio je kožne rukavice i revolver, i verovatno i neko odelo, aii na to nisam obratio pažnju.
Revolver je imao smit i veson poiituru od nikla, kratku cev i zatvoreni oroz, zato je bio dobar za pucanje iz džepa. Verovatno Bodyguard Airweight ili nešto slično. Podmukla vrsta pištolja. Možda ćete se zapitati mogu li da navedem neku poštenu, pristojnu, dobronamernu vrstu pištolja, i naravno da ne mogu. Svi pištolju gadaju ijude olovom s namerom da im haškode, ali ipak imaju više ili manje različite odlike. I neki su podmukiiji od drugih.
,,Ti si Miki?, pitao sam, dok sam se muvao po hodniku.
„Jesam." Miki je bio Skot, i očajnički je pokušavao da izvuče neki znak od svog partnera o tome ko sam dođavola ja. Miki će biti smetnja.
„Pozdravlja te Dejv Karter." Išao sam u školu s Dejvom Karterom.
„O. Da", rekao je. „Dobro."
Pogodak. Dve Bojdove petlje u roku od pet minuta. U vrtoglavom kovitlacu pobede, prišao sam stolu u hodniku i podigao telefonsku slušalicu.
„Gviniver", rekao sam zagonetno. „Ušao sam."
Vratio sam slušalicu na mesto i krenuo ka stepeništu, proklinjući sebe što sam toliko preterao. Na ovo sigurno nisu pali. Ali kada sam se okrenuo, obojica su i daije stajali u mestu, krotki kao jaganjci, sa izgledom ,,ti si gazda" na licima.
„Koja je devojčina soba?", pitao sam. Jaganjci razmeniše usplahirene poglede. „Proverili ste sobe, zar ne?" Klimnuli su glavama.
„Dakle, u kojoj se nalaze čipkani jastuci i posteri Stefana Edberga, za ime boga?"
„Druga ievo", odgovorio je Miki.
„Hvala." „Ali..."
Ponovo sam stao.
„Ali šta?"
„Nema postera..."
Obojici sam uputio priiično poražavajući pogled, i nastavio sam da se penjem stepenicama.
Miki je bio u pravu, nije bilo postera Stefana Edberga. Cak nije bilo ni mnogo čipkanih jastuka. Osam, možda. Ali Fleur de Fleurs se osećao u vazduhu, milijarditi deo, i osetio sam iznenadan, fizički ubod brige i čežnje. Prvi put sam shvatio koliko sam želeo da zaštitim Saru od čega god ili od koga god da joj je pretila opas- nost.
Možda je to sve samo giupa stara priča o dami u nevolji, i možda bi, nekog drugog dana, moje hormone zaokupila neka potpuno drugačija tema. Ali u tom trenutku, dok sam stajao nasred njene sobe, želeo sam da spasem Saru. Ne samo zato što je bila dobra, a loši momci nisu, već zato što mi se sviđala. Mnogo mi se sviđala.
Dosta takvih priča.
Otišao sam do noćnog stočića, podigao telefonsku slušalicu i ugurao je ispod čipkanog jastuka. Ako jaganjci skupe hrabrost, ili budu radoznali i potraže objašnjenje preko teiefona, ja ću to čuti. Ali jastuk će ih sprečiti da oni čuju mene.
Prvo sam pregledao ormane, nagadajući gde je nestaia pozamašna gomila Sarine odeće. Tu i tamo je ostala poneka prazna vešalica, ali nije ih bilo dovoljno da bi ukazale na miran odlazak na neko daleko mesto.
Na toaletnom stočiću su se nalazile razbacane kutijice i četke. Kreme za lice, za ruke, nos, oči. Na trenutak sam se zapitao šta bi se dogodilo ako se vratiš kući pijan i slučajno staviš kremu za lice na ruke iii kremu za ruke na lice.
U fiokama toaietnog stočića pronašao sam manjeviše isto. Sve alatke i maziva neophodna da se savremena Formula 1 žena održi na putu. Ali nije bilo dosijea.
Sve sam ih zatvorio i ušao sam u susedno kupatilo. Svilena kučna haljina koju je Sara nosila kada sam je prvi put video visila je na vratima. U rešetki iznad umivaonika nalazila se četkica za zube.
Vratio sam se u spavaću sobu i još jednom sam je pregledao, nadajući se da ću pronaći nekakav znak. Misiim, ne pravi znak - nisam očekivao adresu naškrabanu ružom za usne na ogledalu - ali nadao sam se nečemu, nečemu što je trebalo da bude tu a nije, ili nije trebalo da bude tu a bilo je. Ali nije bilo znaka, a nešto ipak nije bilo kako treba. Morao sam da stanem nasred sobe i neko vreme osiuškujem pre nego što sam shvatio šta.
Nisam čuo ona dva jagnjeta kako pričaju. To nije valjalo. Trebalo je da imaju mnogo toga da kažu jedan drugom. Ipak sam ja bio Dalovej, a Dalovej je bio nova pojava u njihovom životu; trebalo bi da pričaju o meni.
Prišao sam prozoru i pogledao na ulicu. Vrata forda su bila otvorena, i izgleda da je noga jagnjeta koje voli viski virila iz njega. Razgovarao je radiom. Izvadio sam slušalicu ispod jastuka i vratio je na mesto, i čim sam to uradio, automatski sam otvorio fioku na stočiću. Bila je mala, ali izgleda da se u njoj nalazilo više stvari nego u čitavoj sobi. Preturao sam po paketićima papirnih maramica, vati, papirnim maramicama, makazicama za nokte, olovkama, pinceti, papirnim maramicama, papirnim maramicama - jedu li žene ove proklete stvarčice iii šta? - i tamo, na dnu fioke, odmarajući se na ležaju od papirnih maramica, nalazio se težak smotuljak zamotan u žutu kožu. Sarin privlačni mali valter TPH. Izvadio sam šaržer i pogledao u otvor. Pun.
Gurnuo sam pištolj u džep, još jednom udahnuo Ninu Riči, i izašao.
Okolnosti su se promenile među jaganjcima otkako smo posled- nji put razgovarali. Definitivno nagore. Ulazna vrata su biia otvorena, Miki se naslanjao na zid do njih s desnom rukom u džepu, i video sam da Viski stoji napoiju na stepeništu i osmatra uiicu. Okrenuo se kad me je čuo na stepenicama.
„Ništa", rekao sam, a onda se setio da bi trebalo da budem Amerikanac. „Ni najmanja prokleta sitnica. Zatvori vrata, hoćeš ii?"
„Dva pitanja", reče Miki.
,,Da?", pitao sam. „Budi brz."
„Ko je dodavoia Dejv Karter?"
Nije imalo svrhe da mu objašnjavam kako je Dejv Karter bio juniorski prvak u rukometu u školi, i da je zatim otišao da radi za elektroinženjersku kompaniju svog oca u Houvu. Zato sam rekao: „Koje je drugo pitanje?"
Miki je pogledao Viskija, koji se postavio na vrata i prilično mi zagradio izlaz.
,,Ko si ti, jebo te?"
„Dalovej", odgovorio sam. „Hoćeš da ti napišem? Koji je vama momcima đavo?" Gurnuo sam desnu ruku u džep i primetio sam da je isto učinio i Miki. Ako je odlučio da me ubije, znao sam da neću uspeti ni pucanj da čujem. Ipak sam uspeo da zavučem ruku u desni džep. Kakva šteta što sam valter stavio u levi. Ponovo sam izvukao ruku, polako, stisnute pesnice. Miki me je posmatrao kao zmija.
„Gudvin kaže da nikada nije čuo za tebe. Nikoga nije poslao. Nikome nije rekao ni da smo ovde."
„Gudvin je lenj i nesposoban kučkin sin", rekao sam, iznervirano. „Kakve on dođavola ima veze s tim?"
„Nikakve", odgovori Miki. „Hoćeš da znaš zašto?"
Klimnuo sam giavom. ,,Da, hoću da znam zašto."
Miki se nasmešio. Imao je grozne zube. „Zato što ne postoji", rekao je. „Izmislio sam ga."
Dakle, tu smo. Sad je on meni upao u Petlju. Kako seješ tako i žanješ.
„Pitaću te ponovo", rekao je, i krenuo k meni. „Ko si'ti?"
Opustio sam ramena. Igra je završena. Ispružio sam ruke ispred sebe pokretom koji je govorio „stavite mi lisice, policajče".
„Hoćeš da znaš kako se zovem?", pitao sam. ,,Da."
Ali nije uspeo da čuje zašto što nas je prekinuo razarajući urlik neverovatne jačine. Zvuk se odbio od poda i tavanice hodnika i vratio se dvaput jači, od čega nam se zatresao mozak i zamutio pogled.
Miki se trgnuo i povukao prema zidu, a Viski je podigao ruke ka ušima. U toj polovini sekunde koju su mi dali, potrčao sam ka otvorenim vratima i udario Viskija u grudi desnim ramenom. Odskočio je i pao na ogradu stepeništa, dok sam ja skrenuo levo i potrčao ulicom brzinom kojom nisam putovao još od svoje šesnaeste. Ako bih uspeo da se udaljim dvadesetak metara od Ervejta, imao bih šansu.
Da budem iskren, ne znam da li su pucali za mnom. Nakon neverovatnog zvuka iz Ronine male mesingane kutije, moje uši nisu bile u stanju da obrade tu vrstu informacije.
Samo znam da me nisu silovali.

Jedanaesto poglavlje

Glupost je jedini greh. OSKAR VAJLD

Roni nas je odvezla do svog stana u Kings roudu, i provezii smo se pored njega desetak puta u oba smera. Nismo proveravaii da li ga neko nadgleda, samo smo tražili mesto za parkiranje. Ovo je bilo doba dana kada su stanovnici Londona koji su posedovali automobil, a to je većina, skupo plaćali svoju slabost - vreme stoji, ili ide unazad, ili radi neku jebenu stvar koja se ne poklapa sa uobičajenim pravilima svemira - i sve one TV reklame koje prikazuju seksi motore kako jure pustim seoskim putevima počinju pomalo da vam idu na živce. Mene, naravno, ne nerviraju, pošto ja vozim motor. Dva točka dobro, četiri točka loše.
Kada je konačno uspela da uglaviTVR na jedno mesto, razmotrili smo mogućnost uzimanja taksija do njenog stana, ali zaključili smo da je veče lepo i oboje smo poželeli da se prošetamo. Ili tačnije, Roni je želela da se prošeta. Osobama kao što je Roni uvek se dopada šetnja, pa smo oboje skočili na noge iagane i krenuli. Putem sam jcj ukratko prepričao dogadaj iz Ulice Lajal, a ona me je ćutke i zaneseno slušala. Slušala me je veoma pažijivo, onako kako ljudi, naročito žene, obično ne slušaju. Obično se zaborave, iskrenu članak pri padu, i okrive mene zbog toga.
Ali Roni je biia nekako drugačija. Drugačija zato što je izgleda smatraia da sam ja drugačiji.
Kada smo konačno stigli do njenog stana, otključala je ulazna vrata, pomerila se u stranu, i zamolila, neobičnim glasom maie devojčice, da uđem prvi. Kratko sam je pogledao. Mislim da je možda želela da odmeri koiiko je sve ovo ozbiljno, kao da još nije sasvim sigurna ni u to, ni u mene; zato sam namestio mrgodan izraz i ušao u stan u stilu Klinta Istvuda, barem sam se nadao da je tako - odgurujući otvorena vrata nogom, naglo otvarajući ormane - dok je ona stajala u hodniku, crvenih obraza.
U kuhinji sam izustio: „O bože."
Rohi je uzdahnula, a zatim potrčala i zavirila iza dovratka.
,,Je li ovo bolonjeze?", pitao sam, i podigao drvenu kašiku punu nečeg starog i pogrešno procenjenog.
Prezrivo je dunula a zatim sc, nasmejaia od olakšanja, a nasmejao sam se i ja, i odjednom smo se osećali kao veoma stari prijatelji. Cak bliski. To je bilo tako očigledno da sam morao da joj postavim pitanje.
„Kada se vraća?"
Pogledala me je, i malo pocrvenela, a zatim se vratila žuljanju bolonjeze sosa sa dna šerpe.
„Kada se ko vraća?"
„Roni", rekao sam. Premestio sam se dok se manjeviše nisam našao ispred nje. ,,Ti lepo izgledaš, aii ne nosiš veiičinu četrdeset četiri. A i da nosjš, ne bi imala mnoštvo istih prugastih poslovnih odela."
Pogledala je prema spavaćoj sobi, setivši se ormana, a zatim je otišla do sudopere i nasula vruću vodu u šerpu.
„Piće?", pitala je, ne okrećući se.
Otvorila je bocu votke dok sam ja ispustio kockice ieda na kuhinjski pod, i konačno je odlučila da mi kaže kako dečko, koji je, kao što sam mogao i da pretpostavim, prodavao robu u Sitiju, nije boravio u stanu svake noći, a kada jeste, nikada nije dolazio pre deset.
Iskreno, da sam dobio po funtu svaki put kada bi mi neka žena to rekla, do sada bih imao barem tri. Poslednji puf kada mi se to desilo, dečko je došao u sedam sati - „Nikada to pre nije uradio" - i udario me je stolicom.
Zakijučio sam po njenom glasu i iz njenih reči da im se odnos ne razvija baš glatko kao što bi mogao i, uprkos mojoj radoznalosti, mislio sam da bi možda najbolje bilo da promenimo temu.
Kada smo se smestili na sofu, s kockicama leda koje su u čašama stvarale milozvučnu muziku, počeo sam malo šire da joj opisujem događaje; polazeći od Amsterdama, i završavajući sa Ulicom Lajal, ali izostavio sam deo o helikopteru i Postdiplomskim studijama. I pored toga, bila je to prilično dobra priča, sa izobiljem junačkih podviga, a ja sam dodao pomalo i nijebašbiiojunačkiaiidobrozvuči, samo da održim njeno sjajno mišljenje o meni. Kada sam završio, malo je nabrala čelo.
„Ali nisi našao dosije?", pitala je razočarano.
,,Ne", rekao sam. „Sto ne znači da nije tamo. Ako je Sara stvarno želela da ga sakrije u kući, čitavom zidarskom timu bi trebalo nedelju dana da temeljno pretraži to mesto."
,,Pa, pretražila sam galeriju, i tamo sigurno nema ničeg. Ostavila je neke papire, ali sve je vezano za posao." Otišla je do stola i otvorila svoju aktovku. „Našla sam njen dnevnik, ako to išta vredi."
Ne znam je li bila ozbiljna. Sigurno je pročitala dovoljno romana Agate Kristi da bi znala kako je pronalaženje dnevnika gotovo uvek korisno.
Ali možda ne i Sarinog. Bio je to A4 format u kožnom povezu, koji je napravila dobrotvorna organizacija za cističnu fibrozu, i nije mi rekao mnogo više o svojoj vlasnici od onoga što sam i sam nagađao. Ozbiljno je shvatala svoj posao, malo ručala, nije stavljala kružić umesto tačkice iznad slova ,,i", ali žvrljala je mačke dok je telefonirala. Nije napravila mnogo planova za naredne mesece, a poslednji unos je jednostavno glasio ,,CED OK 7.30". Kada sam pregledao prethodne nedelje, video sam da je ČED bio takođe OK i tri puta ranije, jednom u 7.30 i dva puta u 12.15.
„Imaš li neku predstavu ko je ovo?", pitao sam Roni, i pokazao joj zapis. „Carli? Čariton? Čejs, Čeri, Čeril, Čeriiin?" Iscrpeo sam ženska imena na slovo Č.
Roni se namrštila.
„Zašto bi napisala srednje slovo?"
,,Ko zna", rekao sam.
„Mislim, ako je ime Čarli Dans, zašto nije napisala ČD?"
Pogledao sam stranicu.
„Čarli Eterington-Dans? Bog zna, To je tvoja oblast."
„Sta bi to trebalo da znači?" Iznenadujuće se lako vređala.
„Izvini, samo mislim... znaš, pretpostavljam da ti veći deo dana prode medu ljudima s dva prezimena..." Gias mi je utihnuo. Video sam da se ovo nije dopalo Roni.
,,Da, i imam ulickan glas, i ulickan posao, i dečko mi radi u Sitiju." Ustala je i otišla da sebi naspe još jednu votku. Mene nije nudila, i pouzdano sam osećao da plaćam za nečije tude grehe.
„Slušaj, izvini", rekao sam. „Nisam mislio ništa loše."
,,Ne mogu da izmenim to kako zvučim, Tomase", rekla je. „Ili kako izgledam." Otpila je gutljaj votke i nije se okretala.
„Zašto bi nešto menjala? Zvučiš odlično, izgledaš još bolje."
„O, zaveži."
„Evo sad ću", rekao sam. „Zašto se toliko ljutiš zbog toga?"
Uzdahnula je i ponovo sela.
„Zato što mi je to dosadno, eto zašto. Polovina ljudi koje srećem nikada me ne shvata ozbiljno zbog načina na koji pričam, a druga polovina me shvata ozbiljno samo zbog načina na koji pričam. Posle nekog vremena to počne da ide na živce."
„Dakle, znam da će ovo zvučati prilično uvlakački, ali ja te shvatam ozbiljno."
„Je li tako?"
„Naravno. Neverovatno ozbiljno." Maio sam sačekao. „Meni ne smeta što si nadmena kučka."
Dugo me je giedala, pa sam počeo da pomišijam da sam je možda pogrešno razumeo, i da će nešto baciti na mene. Onda se odjednom nasmejala, i odmahnula glavom, i osetio sam se mnogo bolje. Nadao sam se da je i ona.
Oko šest sati je zazvonio telefon, i shvatio sam po načinu na koji je Roni držala slušalicu da joj dečko najavljuje vreme dolaska. Zurila je u pod i mnogo puta izgovorila ,,da", ili zato što sam ja bio u sobi, ili im je odnos došao u tu fazu. Uzeo sam jaknu i poneo čašu u kuhinju. Oprao sam je i obrisao, u slučaju da ona zaboravi, i vratio je u kuhinjski orman kada se pojavila Roni.
„Hoćeš li me pozvati?" Izgledala je pomalo tužno. Možda sam ja.
„Obavezno", obećao sam.
Ostavio sam je da secka luk i priprema se za dolazak svog brokera, i izašao sam iz stana. Očigledno su imali dogovor da mu ona pripremi večeru, a on njoj doručak. S obzirom na to da je ona osoba za koju je i nekoliko kriški grejpfruta prava gozba, pretpostavljam da je on mnogo bolje prošao.
Stvarno. Muškarci.
Taksi me je odvezao Kings roudom do Vest Enda i oko pola sedam sam tumarao sam ispred Ministarstva odbrane. Nekoliko policajaca me je posmatralo dok sam se šećkao tamoamo, ali naoružao sam se mapom i fotoaparatom za jednokratnu upotrebu i slikao golubove na dovoljno glup način da ih umirim. Mnogo sam više sumnje izazvao kod prodavca od kog sam zatražio mapu i izjavio da mi nije važno koji je grad u pitanju.
Nisam napravio nikakve druge pripreme za put, i svakako nisam želeo da mi glas bude zabeležen u dolaznom pozivu Ministarstvu. Okušao sam sreću sa svojom pretpostavkom da je
O'Nil štreber i, na osnovu prvog izviđanja, činilo se da sam bio u pravu. Sedmi sprat, kanceiarija na uglu, svetio je jasno gorelo i O'Nii je očigiedno radio do kasno. Podesive mrežaste zavese koje su visile na prozorima svih „osetijivih" vladinih zgrada možda su mogle da odbiju telefotografska sočiva, ali ne mogu da spreče da se svetlo iznutra vidi na uiici.
Nekada davno, u napetim danima Hladnog rata, jedan glupan iz neke od nadzornih bezbednosnih službi doneo je odluku da se u svim kancelarijama koje bi mogie biti mete ostavlja upaljeno svetlo dvadeset četiri časa na dan, da neprijateljski agenti ne bi mogli da ustanove ko gde radi, i koliko dugo. U to vreme zamisao je dočekana uz kiimanje glavama i tapšanje po iedima i mnogi su mrmljali kako će ,,taj momak Karuters daieko dogurati, zapamtite šta vam kažem" sve dok računi za struju nisu počeli da padaju na otirač nadležnog finansijskog odseka, gde su i toj zamisli i Karutersu priiično elegantno pokazali vrata.
O'Nil se pojavio na glavnoj kapiji Ministarstva u sedam i deset. Kiimnuo je glavom stražaru, koji na njega nije ni obratio pažnju, i zakoračio je u sumrak Vajthola. Nosio je aktentašnu, što je bilo čudno pošto ga niko ne bi pustio da izađe iz zgrade s nečim važnijim od nekoliko slojeva toalet papira - tako da je on možda pripadao onoj vrsti čudaka koji nose aktovke čisto da im ruke ne budu prazne. Ne znam.
Pustio sam ga da odmakne nekoliko stotina metara od Mini- starstva pre nego što sam pošao za njim, i morao sam veoma da se trudim da usporim korak, pošto je O'Nil hodao neobično sporo. Neko bi pomislio da je uživao u vremenu, ako je u njemu moglo da se uživa.
Sve dok nije prešao Mal i počeo da ubrzava nisam shvatio da se šeta; igra ulogu vajtholskog tigra koji se prikrada, gospodari svojom teritorijom, čuvar moćnih državnih tajni od kojih bi svaka oboriia s nogu prosečnog blentavog turistu kada bi samo znao. Cim je izašao iz džungle u otvorenu savanu, nije više vredelo da glumi, pa je počeo normalno da hoda. O'Nila bih mogao da žaiim, kada bih imao vremena.
Ne znam zašto, ali očekivao sam da će se uputiti pravo kući. Zamišijao sam kuću u nizu u Patniju, gde mu je strpljiva žena siužila šeri i pečenog bakalara i peglala košulje dok je on gundao i odmahivao glavom na televizijske vesti, kao da svaka reč za njega ima neko dodatno, mračnije značenje. Umesto toga, popeo se stepenicama pored Instituta savremenih umetnosti, i ušao u Pai Mai i Putnički klub.
Nije biio svrhe da tamo išta pokušavam. Posmatrao sam kroz staklena vrata dok je O'Nil tražio od portira da proveri njegov pregradak, koji je bio prazan, i kada sam video da skida kaput i prelazi u bar, procenio sam da sigurno mogu da ga na neko vreme ostavim.
Kupio sam čips i hamburger na tezgi u Hejmarketu i malo sam se prošetao, žvaćući usput, posmatrajući kako se ljudi u košuljama jarkih boja gufaju da pogiedaju mjuzikle koji se izgleda prikazuju još otkako sam se ja rodio. Dok sam tako šetao, počela je da me pritiska neka potištenost, i shvatio sam, trgnuvši se, da radim potpuno isto što i O'Nil - gledam na svoje bližnje sa umornim, zajedljivim, „sirote budale, kad biste samo znaii" osećanjem. Trgnuo sam se iz tog stanja i bacio hamburger u kantu.
Izašao je u pola devet, i uputio se Hejmarketom do Pikadilija. Odatle je nastavio Avenijom Saftsberi, zatim je skrenuo levo u Soho, gde je brbljanje ljudi koji idu u pozorište preraslo u dublje lupanje pomodnih barova i striperskih klubova. Muškarci sa ogromnim brkovima dangubili su na ulazima i mrmljali nešto kao „seksi predstave" dok sam prolazio.
I O'Nila su dozivali vratari, ali on je izgleda znao kuda ide i nijednom nije okrenuo glavu na rekiamiranu robu. Umesto toga, krivudao je levodesno, nije se osvrtao, sve dok nije stigao do svoje oaze, kluba Sala. Skrenuo je i ušao pravo unutra.
Produžio sam do kraja ulice, bazao tamo jedan minut, a zatim se vratio da se divim zanimljivom Salinom pročelju. Reči „Uživo", „Devojke", „Erotski", „Pies" i „Seksi" bile su nasumično ispisane oko vrata, kao da te pozivaju da pokušaš od njih da sastaviš rečenicu, a petšest izbledelih fotografija žena u donjem rublju bilo je zakačeno u staklenom ramu. Devojka u tesnoj kožnoj suknji baškarila se na ulazu, i ja joj se nasmeših kao da želim da joj kažem da sam iz Norveške i da Sala baš izgleda kao mesto gde bih mogao da se osvežim nakon napornog norveškog dana. Isto tako sam mogao i da viknem kako odmah ulazim s bacačem plamena - sumnjam da bi mrdnula očnim kapkom. A možda i nije mogla da ga pomera, s obzirom na težinu sve te maskare.
Platio sam joj petnaest funti i ispunio pristupnicu na ime Larsa Petersena, sa adresom policijskog odeljenja za zaštitu morala, Nju Skotland jard, i spustio sam se stepenicama u podrum da vidim kako tačno uživo izgiedaju seksi, erotski ples i devojke Saie.
Biio je to zaista bedno mesto. Zaista vrio, vrio bedno. Uprava je odavno shvatila da je prigušeno svetlo jeftina zamena za čišćenje lokala, i staino sam imao utisak da mi se komadi itisona lepe za donove cipela. Dvadesetak stolova je "biio rasporedeno oko maie pozornice, na kojoj su tri devojke staklastih očiju skakutale uz neku giasnu muziku. Tavanica je biia tako niska da je najviša od njih morala da pleše povijenih Ieđa; ali začudo, s obzirom na to da su sve tri bile gole a muzika je bila Bi Dziz, predstavu su izvodile s priličnim dostojanstvom.
O'Nil je sedeo za stolom napred, i izgleda da mu se dopala devojka na levoj strani; bledunjavo stvorenje kome bi, što se mene tiče, izgleda prijao veliki odrezak i pita od mesa, kao i dobar san. Nije skidala pogled sa zadnjeg zida kluba i nije se osmehivala.
„Piće."
Covek s čirevima po vratu naginjao se preko šanka k meni.
„Viski, molim vas", odgovorio sam, i okrenuo se ka pozornici.
„Pet funti."
Pogledao sam ga. „Molim?"
„Pet funti za viski. Platite odmah."
„Mislim da neću", odgovorio sam. „Dajte mi viski. Onda ću platiti."
„Prvo plaćate."
„Prvo se vi jebite baštenskim vilama." Nasmešio sam se svojoj maloj pobedi. Doneo je viski. Platio sam mu pet funti.
Nakon deset minuta za šankom, odlučio sam da je O'Nil ovde došao da uživa u predstavi i ništa drugo. Nije gledao ni na sat, ni na vrata, i pio je džin dovoljno opušteno da me je ubedio kako nije na dužnosti. Dovršio sam piće i prišao njegovom stolu.
„Nemojte mi reći. To vam je nećaka i ovo radi samo zato da bi dobila kreditnu karticu i pridružila se Kraljevskoj Sekspirovoj trupi." O'Nil se okrenuo i zagledao u mene dok sam povlačio stolicu i sedao. „Zdravo", pozdravio sam ga.
„Sta radite ovde?", pitao me je Ijutito. Rekao bih da mu je bilo malo neprijatno.
„Cekajte", rekao sam. „Sve ste obrnuli. Trebalo bi da vi kažete zdravo', a ja sta radite ovde?'"
„Gde ste dodavola bili, Lang?"
„O, tu i tamo", odgovorio sam. „Kao što znate, ja sam latica koju nose jesenji vetrovi. To bi trebalo da mi stoji u dosijeu."
„Pratili ste me ovamo."
„Pih. Praćenje je tako ružna reč. Više mi se dopada 'ucena'." >,Šta?"
„Ali, naravno, to imapotpuno drugačije značenje. Dakle, u redu, hajde da kažemo da sam vas pratio."
Počeo je da se osvrće po prostoriji, proveravajući imam li uz sebe i neke krupne prijatelje. Ili je možda tražio svoje krupne prijatelje. Nagnuo se napred i prosiktao na mene. ,,U velikoj ste i ozbiljnoj nevolji, Lang. Biću toliko pošten da vas upozorim na to."
,,Da, verovatno ste u pravu", odgovorio sam. „Veoma ozbiljna nevolja je svakako jedna stvar u kojoj se nalazim. Druga je striptiz klub. S višim viadinim službenikom koji će barem jedan sat ostati neimenovan."
Zavalio se na nasion stoiice, a neki čudan osmeh mu se razvukao po licu. Podigao je obrve, i uglovi usana mu se izviše nagore. Shvatio sam da je to nagoveštaj osmeha. U delovima.
„O božeu, izustio je. „Stvarno pokušavate da me ucenite. To je užasno jadno."
„Je li? Pa to ne smemo da dozvolimo."
„Nalazim se ovde s nekim. Nisam ja odabrao mesto sastanka." Iskapio je treći džin. „Sada bih vam bio izuzetno zahvalan kada biste se negde sklonili, da ne bih pozvao vratara da vas izbaci."
Muzika je glatko prerasla u glasnu aii prijatnu naslovnu pesmu War, What Is It Good Fori i O'Nilova nećaka se pomerila prema prednjem delu pozornice i počela da drma vaginom k nama, gotovo u ritmu muzike.
„O, ne znam", izjavio sam. „Mislim da mi se ovde baš dopada."
„Lang, upozoravam vas. Ovog trenutka imate veoma maio kredita u banci. Imam ovde veoma važan sastanak, i ako ga poremetite, ili me na bilo koji način dovedete u neugodnu situaciju, uništiću vas. Jesam li jasan?"
„Kapetan Manaring ", rekao sam. „Na njega me podsećate."
„Lang, poslednji put..."
Zastao je kad je primetio Sarin valter. Mislim da bih tako postupio i ja, da sam bio na njegovom mestu.
„Mislio sam daste reklikako ne nosite vatreno oružje", primetio je nakon nekog vremena. Uznemirio se, ali trudio se da to ne pokaže.
,,Ja sam žrtva mode", izjavio sam. „Neko mi je rekao da su ove godine moderni, pa sam prosto morao da ga nabavim." Počeo sam da skidam jaknu. Nećaka je bila udaljena samo metar-dva, ali i dalje je zurila u zadnji zid.
„Nećete pucati iz pištolja ovde, Lang. Ne verujem da ste toliko ludi."
Smotao sam jaknu u čvrstu loptu i ugurao pištolj u smotuljak.
„O, jesam", rekao sam. „Potpuno. Nekada su me zvaii Tomas "Besan Pas' Lang."
„Počinjem..."
O'Niiova prazna čaša se rasprsnula. Parčići su se razleteii preko stola i po podu. Odjednom je veoma ubledeo.
„Bože...", zamucao je.
Ritam je važan. Ili ga imaš iii nemaš. Ispalio sam metak na glasan, snažan akord pesme War i zvuk koji sam stvorio nije bio jači od lizanja koverte. Da je to učinila nećaka, ona bi pucala preuranjeno i sve upropastila.
„Još jedno piće?", pitao sam, i zapalio cigaretu da prikrijem miris barutnog praha. ,,Ja častim."
Warsc završio pre Božića i tri devojke lagano napustiše pozornicu, a zamenio ih je par čija se tačka uglavnom zasnivala na bičevima. Bilo je prilično očigledno da su brat i sestra, a medu njima je moralo biti barem sto godina razlike. Bič koji je držao muškarac bio je samo metar dugačak zbog niske tavanice, ali on je njime mahao ,kao da ima deset metara, šibajući sestru na melodiju We Are TJoe Champions. O'Nil žudno otpi novi džin i tonik.
,,E, sada", rekao sam, nameštajući jaknu na stolu, ,,od vas mi je potrebno samo jedno i ništa više."
„Idite dođavola."
„Svakako hoću, i pobrinuću se da se i za vas pripremi soba. Ali moram da znam šta ste učinili sa Sarom Vulf."
Prekinuo je ispijanje pića i okrenuo se k meni, iskreno zbunjen.
„Sta je samy uradio s njom? Sta vas je za ime božje navelo da pomislite da sam joj ja nešto uradio?"
„Nestala je", odgovorio sam.
„Nestala. Da. To je melodramatičan način da mi saopštite kako ne možete da je nadete, pretpostavljam?"
„Otac joj je mrtav", rekao sam. „Jeste li to znali?"
Dugo me je posmatrao.

„Da, jesam", odgovorio je. „Ali zanima me kako ste vi to znali."
„Prvo vi."
Ali O'Nii se malo odvažio, i kada sam jaknu pomerio malo biiže njemu nije ni trepnuo.
„Ubili ste ga", rekao je; delimično ljutydelimično zadovoljan. „To je u pitanjii, zar ne? Tomas Lang, hrabri plaćenik, zaista je obavio posao i ubio čoveka. Dakle, dragi prijatelju, dobro ćete se pomučiti da se iz ovoga izvučete, nadam se da to shvatate."
„Sta su Postdipiomske studije?
Bes i zadovoijstvo postepeno mu nestaše s lica. Nije mi izgledalo kao da će mi odgovoriti, pa sam odiučio da ga pritisnem.
„Reći ću vam šta ja mislim da su Postdiplomske studije", nastavio sam, ,,a vi mi mbžete dati odredeni broj poena od jedan do deset za tačnost."
O'Nii je nepomično sedeo.
„Pre svega, Postdiplomske studije imaju različito značenje za različite ijude. Jednoj grupi znače razvoj i reklamiranje novog tipa vojne letelice. Veoma tajne, očigiedno. Veoriia neprijatne, takode. Veoma nezakonite, a možda i ne. Prema drugoj grupi, i tu postaje vdo zanimljivo, Postdiplomske studije se odnose na planiranje terotističke operacije koja će omogućiti tvorcima ove letelice da pokažu prednosti svoje igračke. Ubijanjem Ijudi. I da zarade zaista ogromne vreće novca od navale oduševljenih kupaca. Veoma tajno, veoma neprijatno, i veoma, veoma, veoma nezakonito. Aieksander Vulf je razotkrio ovu drugu grupu, odlučio da im ne može dozvoiiti da se izvuku s tim, i počeo je da im smeta. Tako je ta druga grupa, a neki od njenih članova su možda i zakonito zaposleni u obaveštajnim službama, počela da spominje Vulfa na zabavama kao trgovca drogom, pokušavajući da ga ocrni i potkopa svaku kampanju koju bi on možda mogao da pokrene. A kada to nije uspelo, zapretiii su da će ga ubiti. A kada ni to nije uspelo, zaista su ga ubili. A možda su ubili i njegovu ćerku.
O'Nil se i dalje nije pomirio.
„Ali ijudi koje zaista žalim u svemu ovome", rekao sam, „osim Vuifovih, očigledno, jesu oni koji misle da pripadaju prvoj grupi, ne nezakonitoj, ali koja sve vreme pomaže, podstiče i pruža pojačanje drugoj grupi, veoma nezakonitoj, a da toga čak nisu ni svesni. Svi su u tom položaju, rekao bih, uhvatili tvora za rep."
Sada mi je gledao preko ramena. Od prvog trenutka lcada sam ga upoznao, nisam mogao da prepoznam šta misli.
,,Pa, to je to", rekao sam. „Lično sam mislio da će ovo biti rutinski posao, ali sada ćemo se vratiti Juditi i mišljenju sudija."
Ali i dalje mi nije odgovarao. Zato sam se okrenuo i ispratio mu pogled do ulaza u klub, gde je stajao vratar i pokazivao na naš sto. Video sam da je klimnuo glavom, povukao se za korak, i vitka, moćna prilika Rasela P. Barnsa ušetala je u prostoriju i uputila se k nama.
Obojicu sam ih ubio na licu mesta, i uhvatio naredni let za Kanadu, gde sam se oženio ženom po imenu Meri Bet i započeo unosan posao sa grnčarijom.
Tako je barem trebalo da uradim.


Dvanaesto poglavlje

Nije nalazio zadovoljstvo u snazi konja: Nitije uzivao u covečjim nogama. MOLITVENIK 1662

„Dakle, vi ste prava jegulja, gospodine Lang. Prava mustra, ako vam taj izraz išta znači."
Barns i ja smo sedeii u drugom iinkolnu diplomatu - ili je to možda bio onaj isti, samo što je u tom siučaju neko očistio pepeljare otkako sam poslednji put bio 11 njemu - parkiranom ispod mosta Voterlu. Veliki svetleći znak prikazivao je ponudu Nacionalnog pozorišta u biizini, pozorišnu verziju It Aint Half Hot, Mum, koju je režirao ser Piter Hol. Tako nešto.
Ovog puta, O'Nil je sedeo na suvozačkom mestu, a Majk Lukas je ponovo bio za volanom. Bio sam iznenaden što nije u platnenoj vreći u avionu na putu za Vašington, ali Barns je očigledno odlučio da mu pruži još jednu priliku nakon propasti u galeriji u Ulici Kork, Ne kažem da je to bila njegova greška, ali u ovakvim krugovima greška nije imala mnogo veze s krivicom.
Iza nas je bio parkiran još jedan diplomat sa kako god da glasi množina od imena Karl u njemu. Vrat Karlova, možda. Predao sam im valter, pošto su ga izgleda strašno mnogo želeli.
„Mislim da znam šta pokušavate da kažete, gospodine Barnse", rekao sam, ,,i shvatam to kao kompliment."
„Ne dajem ni pet para za to kako vi to shvatate, gospodine Lang. Ni pet para." Gledao je napolje kroz bočni prozor. „Isuse, kakvu zavrzlamu imamo ovde."
O'Nil je pročistio grio i okrenuo se na sedištu.
„Gospodin Barns želi da kaže, Lang, da ste ovde nabasali na izuzetno složenu operaciju. Ovde ima dogadaja o kojima apsolutno ništa ne znate, a ipak ste nam, svojim deiovanjem, sve užasno otežali." O'Nil je pomalo rizikovao sa onim „nama", ali Barns mu je progledao kroz prste. „Mislim da mogu iskreno da kažem...u, nastavio je.
„O, stvarno odjebite", uzviknuo sam. O'Nil se malo zarumeneo. „Brine me samo jedno, a to je bezbednost Sare Vulf. Sve ostalo je, što se mene tiče, sporedno."
Barns ponovo pogleda kroz prozor.
„Idite kuči, Dik", rekao je.
Zavladao je tajac, i O'Nil je izgledao povredeno. Siali su ga u krevet bez večere, iako nije ništa ioše uradio.
„Mislim da ja..."
„Rekao sam vam da idete kući", odbrusio je Barns. ,„Pozvaćuas.
Niko se nije pomerio sve dok se Majk nije nagnuo preko O'Nila i otvorio mu vrata. Pod takvim okolnostima, morao je da ode.
„Pa, zbogom, Dik", rekao sam. „Biio mi je neizmerno zadovoijstvo. Nadam se da ćete lepo misliti o meni kada budete videli da mi telo izvlače iz reke."
O'Nil je za sobom izvukao i svoju aktovku, zalupio vrata, i kreniio stepeništem do mosta Voterlu ne osvrćući se.
„Lang", rekao je Barns. „Hajde da prošetamo." Izašao je iz automobiia i krenuo Kejom pre nego što sam stigao damu odgovorim. Pogiedao sam u retrovizor i primetio da me Lukas posmatra.
„Izuzetan čovek", izjavio sam.
Lukas je okrenuo glavu da posmatra Barnsa kako se vraća, zatim je ponovo pogiedao u retrovizor.
„Povedite računa, važi?", obratio mi se.
Zastao sam, s rukom na kvaci. Majk Lukas mi nije zvučao srećno. Ninajmanje.
„Računa o čemu, tačno?"
Biago je povio ramena i podigao ruku do usta, sakrivajući usne dok je govorio.
,,Ne znam", rekao je. „Kunem se bogom, ne znam. Ali ovde se dešava nešto gadno..." Zaćutao je na zvuk otvaranja i zatvaranja vrata automobila iza nas.
Spustio sam mu ruku na rame.
„Hvala", rekao sam, i izašao. Nekoiiko Karlova je došio do auta, i naduvali su svoje vratove na mene. Dvadesetak metara dalje, Barns je posmatrao, očigiedno čekajući da ga sustignem.
„Misiim da mi se London više svida noću", rekao je kada smo usagiasiii korak.
„I meni", složio sam se. „Reka je veoma lepa."
„Đavola jeste", brecnuo se Barns. „London mi se više sviđa noću zato što ne možeš dobro da ga vidiš."
Nasmejao sam se, a onda se brzo zaustavio pošto mi se učiniio da je zaista tako i misiio. Izgledao je ijutito, i odjednom mi pade na pamet da mu je položaj u Londonu možda neka vrsta kazne za neke pređašnje grehe, i sad je bio tu, kipteo od besa i žalio svaki dan zbog nepravde koja mu je učinjena, pa se iskaljivao na gradu.
Prekinuo je moje mozganje.
,,Cuo sam od O'Nila da imate neku svoju teoriju", počeo je. „Neku zamisao koju razradujete. Je li to tačno?"
„Naravno da jeste", odgovorio sam.
„Ispričajte mi, važi?"
I tako, pošto nisam imao nekog odredenog razloga da to ne učinim, počeo sam i ponovio govor koji sam održao O'Niiu u Sali, ponešto dodavši, a nešto i oduzevsi. Barns me je slušao ne pokazujući neko naročito zanimanje, a kada sam završio, uzdahnuo je. Dugim, umornim, Isuse šta da radim s vama uzdahom.
„Da budem otvorenu, rekao sam, jer nisam želeo da se moja osećanja protumače na pogrešan način, „rnislim da ste vi opasno, pokvareno, devet dana staro govno komarca. Rado bih vas sada ubio kada se ne bih piašio da će to Saru dovesti u još gori položaj nego sada." Cak ga ni to izgleda nije mnogo potreslo.
„Ah, uh", izustio je, „A to što ste mi upravo ispričali?"
„Šta s tim?"
„To ste nara^no sve zapisali? Dali primerak svom advokatu, banci, majci, kraljici, da se otvori isključivo u slučaju vaše smrti. Sve to sranje?"
„Prirodno. I mi ovde imamo televiziju, znate."
„O tome bi se dalo raspravljati. Cigaretu?" Izvadio je paklicu marlboroa i ponudio me. Neko vreme smo obojica pušili, i ja sam razmišljao o tome kako je čudno što dvojica muškaraca koji se tako duboko mrze, usisavajući neki zapaljeni papir, mogu biti deo jednog tako družeijubivog čina.
Barns je zastao i naslonio se na ogradu, i zagiedao u glatku, crnu vodu Temze. Stajao sam nekoliko metara dalje, zato što bi ova druželjubiva besmislica mogla i predaleko da ode.
„U redu, Lang. Slušajte", poče Barns. „Reći ću vam sve, zato što znam da ste idiot. Veoma ste odbojni prema novcu." Bacio je cigaretu. „Jaka stvar. Pa podići ćemo malo buke, pokrenuti trgovinu. Jao. Zašto je to tako strašno?"
Odlučio sam da isprobam smiren pristup. Ako to ne uspe, pokušaću da ga bacim u reku i pobegnem u stilu zajebi pristup.
„Tako je strašno", rekao sam polako, „zato što smo i vi i ja rodeni i odrasli u demokratskim zemljama, gde glas naroda ipak nešto vredi. A ja verujem da je volja Ijudi, ovog puta, da vlade ne ubijaju sopstvene iii tude gradane samo da napune svoje džepove. Sledeće srede će ijudi možda reći da je to odlična zamisao, Ali sada, njihova je volja da ovakvu vrstu aktivnosti opisujemo sa 'loše' Povukao sam poslednji dim i zavitlao pikavac u vodu. Cini mi se da je veoma dugo padao.
„Primećujem dve stvari, Lang", rekao je Barns nakon dužeg vremena, ,,u tom vašem iepom govoru. Prva, nijedan od nas ne živi u demokratiji. To što glasamo svake četvrte godine nije isto što i demokratija. Ni najmanje. Drugo, ko je išta rekao o punjenju naših džepova?"
„O, naravno." Pljesnuo sam se po čelu. „Nisam shvatio. Daćete sve pare od prodaje tog oružja fondu Save The Children. U pitanju je ogromno čovekoljublje, a ja nisam ništa primetio. Aieksander Vuif će biti tako oduševijen." Bio sam na pragu da odiutam od smirenog pristupa. „O, ali sačekajte trenutak, utroba mu je sastrugana sa zida u Sitiju. Možda neće biti naročito izdašan sa izjavama zahvalnosti kao što bi želeo. A vama, gospodine Barnse", otišao sam čak tako daleko da uprem prstom u njega, „potreban je pregled glave."
Pošao sam od njega, uz reku. Dva Karla sa slušalicama u ušima bili su spremni da me presretnu.
„Sta mislite kuda odlazi, Lang?" Barns se nije ni pomerio, samo je malo podigao glas. Stao sam. „Kada neki arapski plejboj svrati u dolinu San Martin i kupi sebi pedeset M1 abrams borbenih tenkova i petšest F-16, ispiše ček na pola milijarde dolara. Sta mislite kuda taj novac odlazi? Mislite da ga ja dobijam? Mislite da ga dobija Bil Klinton? Dejvid jebeni Leterman? Kuda odlazi?"
„O, recite mi, molim vas", rekao sam.
„Reći ću vam. Iako već i sami znate. Ide američkom narodu. Dvesta pedeset miliona ljudi ima koristi od tog novca."
Odradio sam neku ne naročito brzu aritmetiku. Podeli sa deset, pamti dva...
„Svako dobije po dve hiljade dolara, je li tako? Svaki čovek, žena i dete?" Stisnuo sam zube. „Zašto mi to ne zvuči istinito?"
„Sto pedeset hiljada ljudi", nastavio je Barns, ,,ima posao zahvaljujući tom novcu. Tim poslovima izdržavaju drugih trista hiljada. I sa te pola milijarde, ti ljudi mogu da kupe mnogo nafte, mnogo pšenice, mnogo nisan mikri. I još pola miliona ljudi će prodavati te nisan mikre, i još jedna polovina će popravljati nisanikre, i prati vetrobrane, i proveravati gume. I pola miliona će graditi puteve po kojima nisan jebene mikre voze, i.tako ćete, prilično brzo, dobiti dvesta pedeset miliona dobrih demokrata, koji su potrebni Americi da bi nastavila da radi poslednju stvar koju dobro radi. Pravi oružje."
Zurio sam u reku pošto mi se od ovog čoveka vrteio u giavi. Mislim, gde da počnem?
„Dakle, zbog tih dobrih demokrata, tu i tamo poneki leš nije ništa strašno. Je li to vaše mišljenje?"
,,Da. I ne postoji nijedan dobar demokrata koji 'će reći drugačije."
„Misiim da bi Aleksander Vulf rekao drugačije."
„Jaka stvar."
I dalje sam posmatrao reku. Izgledala je gusto 1 toplo.
„Stvarno tako mislim, Lang. Jebe mi se za to. Jedan protiv mnogih. Bio je nadglasan. To je demokratija. Hoćete da znate još nešto?" Okrenuo sam se da pogledam Barnsa, koji mi je sada bio okrenut licem,. na kome je treperio plamičak svetla sa pozorišnog znaka. „Ima još dva miliona američkih građana koje nisam stig'ao ovde da spomenem. Znate li šta će oni raditi ove godine?"
Polako je koračao prema meni. Samouvereno.
, „Postaće advokati?"
„Umreće", odgovorio je. Ta pomisao kao da ga uopšte nije naročito uznemiravala. ,,Od starosti, u automobilskim nesrecama, od leukemije, srčanog udara, u kafanskim tučama, padanjem sa prozora, ko zna od čega sve ne? Dva miliona Amerikanaca će ove godine umreti. Dakle, recite mi. Hoćete li za svima njima roniti suze?" »Ne."
„Zašto dodavola ne? U černu je razlika?', Mrtvac je (nirjtya§, Lang.". ; : oqu>l ugoca ilu{i h
„Razlika je u tome štp ja nernarn nikakveveze § njihpvom smrću', odgovorio sam.
„Bili ste vojnik, za ime božje!- Sada smo stajali licem u lice, a on je vikao što je giasnije mogao a da ipak ne podigne ijude iz kreveta. „Obučeni ste da ubijate za dobrobit vaših sunarodnika. Zar to nije istina?" Zaustio šam da odgovorim, ali nije hteo da sluša.i to stida ili nije?" Dah mu je imao neki čudan slatkast mi-
,,To je vrio loša fiiozofija, Rasti. Zaista je tako. Misiim, pročitaj neku knjigu, za ime božje."
„Demokrate ne čitaju knjige, Lang. Ljudi ne čitaju knjige. Ljudima se živo jebe za filozofiju. Sve do čega je ljudima staio, sve što žeie od svoje vlade jeste piata koja neprestano treba da raste. Godinu za godinom, žele da im plata raste. Ako to prestane, izaberu sebi novu vladu, To je ono što ijudi žele. Oduvek su samo to žeieii. To je, pnjateiju moj, demokratija.
Duboko šam udahnuo. U stvari, nekoiiko puta sam duboko udahnub, jer zbog onoga što sam sada želeo da uradim Raselu Barnsu možda dužč Vreme neču moči da dišem.
Tddje me je posmatrao, očekujuči neku reakciju, neku siabost. Zato sam se okrenuo i pošao. Dva Karla su krenula da me presretnu, prilazeči mi s obe strane, aii ja sam nastavio jer sam smatrao da neče učiniti ništa: sve dok im Barns nc da znak. Nakon nekoliko koraka, mora da ga je dao.
Karl- s leve strane me je uhvatio za ruku, ali iako sam se otresao njegovog štiska, tako;što sam mu zavrnuo zglob i snažno ga pritisnuo nadoje, pa je morao da se povije. Drugi Karl mi je na trenutak obavio ruku oko vrata, sve dok mu snažno nisam nagazio gornji deo stopala i udario ga unazad u prepone. Stisak mu je popustio, a onda sam se našao između njih dvojice dok su me okruživali, i ja poželeh da ih tako neverovatno jako povredim da me nikada, nikada ne zaborave.
A onda, iznenada, kao da se ništa nije dogodiio, povukii su se, i popraviii kapute, i ja shvatih da im je Barns sigurno rekao nešto što nisam čuo. Hodao je izmedu dva Karia, i primicao mi se veoma biizu.
„Dakle, čini nam se, Lang", obratio mi se, „da ste stvarno ljuti na nas. Uopšte vam se ne dopadam, i srce mi je siomljeno. Ali sve je to nekako nevažno."
Istresao je sebi još jednu cigaretu, ali mene nije ponudio,
„Ako želite da nam stvarate nevolje, Lang", dodao je, lagano ispuštajući dim kroz nos, „najboije je da znate koliko će vas to koštati."
Pogiedao je u moje rame i nekom klimnuo glavom.
„Ubistvo", rekao je.
Zatim mi se osmehnuo,
Au, pomislio sam. Ovo bi mogio da bude zanimljivo.
Voziii smo se putem M4 oko jedan sat, i isldjučili smo se, rekao bih, negde u biizini Redinga. Voleo bih kada bih mogao da vam kažem na kojoj tačno raskrsnici, kao i broj sporednih puteva kojima smo prošii, ali pošto sam veći deo putovanja proveo na podu diplomata s licem zarivenim u tepih, dotok čulnih podataka bio mi je malo ograničen. Tepih je bio tamnoplave boje i mirisao je na limun, ako je to od ikakve pomoći.
Automobil je usporio poslednjih petnaest minuta vožnje, ali razlog je mogao biti i saobraćaj, ili magla, ili žirafe na putu, koliko sam ja mogao znati.
A onda smo stigli do pošljunčanog puta, pa sam u sebi pomislio - sada još nema mnogo. Mogli biste da sakupite šijunak s većine puteva u Engleskoj i imali biste taman dovoljno da napunite jedan neseser. Sada ću se svakog trena, pomislio sam, naći napolju, nedaleko od javnog puta.
Ali ovo nije bila uobičajena vožnja.
Ova se nastavljala i nastavljala. A zatim se opet nastavila, i nastaviia. A onda, kada sam pomislio da skrećemo za ugao i stajemo u parku, opet smo nastavili.
Konačno smo stali.
A onda opet krenuli, i vozili, i vozili.
Počeo sam da pomišljam na to da ovo možda uopšte i nije vožnja; možda je linkoin diplomat bio jednostavno napravljen sa izvanredno preciznom proizvodačkom veštinom, tako da se rastavi na veoma male deiove čim prećte svoju garantovanu kiiometražu; možda su to što sam slušao, to fijukanje i odskakanje branika, bili deiovi šasije.
A onda smo, na kraju, stali. Znao sam da smo ovaj put stali za stalno, pošto se cipela veličine četrdeset sedam koja je počivala na zadnjoj strani mog vrata dovoljno ohrabrila da se podigne i izade iz automobila, Podigao sam glavu i pogledao kroz otvorena vrata.
Kuća je biia veiika. Veoma velika kuća. Očigledno, na kraju takvog prilaza nikada se ne nalazi obična spratnica; ali i pored toga, ova je biia ogromna. Kasni devetnaesti vek, procenio sam, uz imitiranje i ranijih perioda, sa ubačenim mnogobrojnim francuskim elementima. Dobro, naravno da nišfa nije bilo bačeno, već je nežno spojeno i istaknuto, ukrašeno, iskošeno i užlebljeno, a moguće je da su to sve odradili isti frajeri koji su napravili i ogradu oko Donjeg doma.
Moj zubar drži stare brojeve Seoskog života u čekaonici, pa sam imao približnu predstavu o tome koliko bi ovakva kuća mogla da košta. Cetrdeset spavaćih soba, na jedan sat od Londona. Svota novca kakvu je teško zamisliti. Kakvu je, u stvari, apsoiutno nemoguće zamisiiti,
Počeo sam dokono dapreračunavam broj sijalica koje su potrebne da se osvetli ovakvo mesto, kada me je Karl zgrabio za okovratnik i izvukao iz kola, lako kao da sam torba za golf, i to ne sa mnogo palica u sebi.


Trinaesto poglavlje

Svaki muškarac preko četrdesete je hulja. DŽORDŽ BERNARD ŠO

Uveli su me u sobu. Crvenu sobu. Crvene tapete, crvene zavese, crveni tepih. Rekli su da je to dnevna soba, ali ne znam zašto su joj svrhu ograniciii samo na sedenje. U sobi te veličine očigledno može da se sedi; ali, takode mogii da se izvode operske predstave, održavaju biciklističke trke i odigra izuzetno živahna igra frizbijem, i to sve u isto vreme, bez ikakvog pomeranja nameštaja.
Mogla bi da pada i kiša u ovako velikoj sobi.
Maio sam se zadržao kraj vrata, razgledao slike, donje strane pepeljara i siičnb:, a onda mi je dosadilo pa sam se uputio ka kaminu na drugom kraju piostorije. Na poia puta sam morao da zastanem i sednem, pošto nisarn više mlad kao nekada, i kada sam to uradio, otvoriia su se druga dupla vrata, i odigralo se domunđavanje izmedu Karia i nastojnika u prugastim sivim pantalonama i crnoj jakni.
Povremeno su obojica bacali poglede u mom pravcu, a onda je Karl klimnuo glavom i izašao iz sobe.
Nastojnik je krenuo prema meni, prilično nehajno pomislio sam, i sa udaljenosti od dvesta metara doviknuo:
„Želite li nešto da popijete, gospodine Lang?"
Nisam morao mnogo da razmišljam.
„Viski, molim vas", uzvratio sam.
To će mu pokazati.
Na stotinu metara je stao kod jednog običnog stola i otvorio malu srebrnu kutiju, iz koje je izvadio cigaretu a da nije ni pogledao ima ii ih unutra. Zapalio je, i nastavio da mi se primiče.
Kako se približavao, video sam da je u svojim pedesetirn, da dobro izgleda na neki kućevni način, i da mu se lice nekako čudno sjaji. Odsjaji stonih lampi i lustera plesali su mu preko čela, tako da je gotovo bleštao dok se kretao. Ipak, nekako sam znao da to nije ni znoj, ni ulje; bio je samo sjaj.
Kada mu je preostalo još desetak metara, nasmešio mi se l ispružio ruku, i tako ju je držao Hok je prilazio, pa sam, i pre nego što sam to shvatio,, ustao, spreman da ga dočekam kao starog prijatelja.
Stisak mu je bio vreo ali suv, i on me uhvati za lakat i povede ponovo do sofe, gde se spustio do mene, tako da su nam se kolena skoro dodirivala. Ako je uvek sedeo ovako blizu svojih posetilaca, onda moram da kažem kako mu se ovako velika soba jednostavno ne isplati.
„Ubistvo ", izgovorio je.
Nastao je tajac. Siguran sam da razumete zašto.
„Molim?", začudio sam se.
„Naim Murdah", rekao je, i strpijivo posmatrao dok sam ja preuredivao slova u sVojoj glavi. „Veliko zadovoljstvo. Veliko zadovoljstvo."
Glas mu je bio tih, naglasak čist. Imao sam osećaj da mu podjednako dobro ide i desetak drugih jezika. Nehajno je otresao pepeo s cigarete prema pepeljari, a onda se nagnuo k meni.
„Rasel mi je mnogo pričao o vama. I moram da vam kažem, mnogo sam navijao za vas."
Ovako izbliza, mogao sam da kažem dve stvari o gospodinu Murdahu: nije bid nastojriik; a sjaj na njegovom iicu je bio novac.
Nije izazvan novcem, niti je kupljen novcem. To je jednostavno bio novac. Novackoji je jeo, oblačio, vozio, disao, u tolikim koiičinama, i tako dugo, da je počeo da mu se luči kroz pore na koži. Možda ćete misliti da je to nemoguće, ali novac ga je zaista učinio prelepim.
Smejao se.
„Zaista mnogo, da. Znate, Rasel je veoma odmerena osoba. Zaista veoma odmerena. Ali čini mi se da mu ponekad dobro dode da se oseti osujećenim. Rekao bih da je pomalo sklon tome da bude nadmen. A imam osećaj, gospodine Lang, da ste vi odlični za takvog čoveka."
Tamne oči. Neverovatno tamne oči. S tamnim rubovima na kapcima, za šta sam mislio da je šminka, ali nije bila.
,,Vi, mislim", nastavio je Murdah, i daije sijajući, „izludujete mnoge. Mislim da vas je Bog upravo zato i postavio ovde, medu nas, gospodine Lang. Slažete li se?"
I ja sam se nasmejao. Ko bi ga znao zašto, jer nije rekao ništa smešno. Ali eto, kikotao sam se kao neka pijana budala.
Negde su se otvorila vrata, i odjednom se izmedu nas našao poslužavniks viskijem, a donela ga je služavka odevena u crno. Obojica smo uzeli po čašu, i služavka je čekala dok Murdah nije svoj potopio sodom, a ja sam moj tek malo pokvasio. Udaljila se bez osmeha ili klimanja glavom. Nije pustila ni glasa.
Otpio sam dobar gutljaj viskija i činilo mi se da sam se napio i pre nego što sam ga progutao.
„Vi ste trgovac oružjem", primetio sam.
Nisam siguran kakvu sam tačno reakciju očekivao, ali nešto jesam očekivao. Mislio sam da će se možda trgnuti, ili zarumeneti, ili se naljutiti, ili narediti da me upucaju, samo odaberite nešto od navedenog, ali nije se desilo ništa. Cak nije ni zastao. Nastavio je kao da je godinama unapred znao šta ću reći.
„Zaista jesam, gospodine Lang. Bog me je kaznio."
Opa, pomislio sam. Ovo je neverovatno slatko. Trgujem oružjem zato što me je bog kaznio. Ovo je bilo isto tako bogato kao i on sam.
Spustio je pogled iz očite skromnosti.
„Kupujem i prodajem oružje, da", potvrdio je. „I moram da kažem, uspešno. Vi to, naravno, ne odobravate, kao ni mnogi vaši zemljaci, i to je loša strana mog posla. Nešto što moram da istrpim, ako mogu."
Pretpostavljam da mi se podsmevao, aii nije mi tako zvučalo. Stvarno je zvučao kao da je zbog mog neodobravanja iskreno nesrećan.
„Preispitivao sam svoj život i svoje ponašanje uz pomoć mnogih prijatelja koji su religiozni. I verujem da mogu da odgovorim Bogu. U stvari - ako mogu da predvidim vaša pitanja - verujem da mogu samo da odgovaram Bogu. Pa, ako nemate ništa protiv, možemo li da nastavimo?" Ponovo se nasmešio. Toplo, čarobno pokajnički. Ponašao se prema meni kao neko ko je navikao da ima posla s ljudima kao što sam ja - kao da je on Ijubazna filmska zvezda, a ja sam mu zatražio autogram u nezgodan čas.

„Lep nameštaj", rekao sam.
Obilazili smo sobu. Protezali noge, punili pluća, varili ogroman obrok koji nismo pojeli. Da dovršim sliku, zaista nam je trebalo nekoliko pasa da nam se motaju oko nogu, i kapija da se na nju naslonimo. Nismo ih imali, pa sam se poslužio nameštajem.
,,To je Buj", objasnio je Murdah, pokazujući na veliku drvenu komodu pod mojim laktom. Klimnuo sam glavom, isto kao kada mi neko saopštava imena biljaka, i učtivo sam sagnuo glavu do zamršenih mesinganih šara.
„Uzmu ploču furnira i ploču mesinga, zajedno ih zalepe, a zatim proseku mustru. Ona", pokazao je prema očigledno povezanoj komodi, „jeste kontra-Buj. Vidite? Potpuni negativ. Ništa nije protraćeno."
Zamišljeno sam klimnuo glavom, pogledao levodesno oba komada, i pokušao da zamislim koliko bi motora trebalo da posedujem pre nego što odlučim da trošim novac na ovako nešto.
Murdahu je očigledno bilo dosta šetnje,? Kžurrip se vratio do sofe. Način na koji se kretao kao da je govorio da je rfcutija sa šalama gotovo prazna. "
„Dve suprotne slike isto| predmeta, gospodine Lang", rekao je, uzimajuči još jednu cigaretu. „Mogio bi se reći, ako želite, da ove dve komode podsečaju na naš mali problem."
„Mogio bi, da." Cekao sam, ali on nije bio voljan da objašnjava. „Naravno, ali prvo bih morao barem otpriiike da znam p čemu pričate."
Okrenuo se k meni. Sjaj je I dalje bio tu, a takode i ta kućevna privlačnost. Ali prisnost je nestajala, pucketala je na dnu kamina i nije nikoga grejala.
„Pričam, gospodine Lang, o Postdiplomskim studijama, naravno." Izgledao je iznenadeno.
„Naravno", složio šam se.
„Povezan sam", rekao je Murdah, ,,sa izvesnom grupom ljudi."
Sada je stajao ispred mene, s rukama široko raširenim u stav dobrodošli u moju viziju, koji političari vole da koriste ovih dana, dok sam se ja izležavao na sofi. Osim toga, maio se šta promeniio, osim što je neko u biizini pekao riblje štapiće. Takav miris nije baš išao uz ovu sobu.
,,Ti ljudi", nastavio je, ?,jesu, u većini slučajeva, moji prijateiji. Ljudi s kojima poslujem već mnogo, ninogo godina. To su Ijudi koji mi veruju, koji se osianjaju na mcne. Razumete?"
Naravno, nije me pitao razumem ii taj poseban odnos. Samo je želeo da zna imaju li reči kao što su Poverenje i Pouzdanost i dalje neku vrednost tamo gde ja živim. Klimnuo sam giavom da potvrdim da umem da ih napišem u hitnom slučaju.
„Kao dokaz prijateljstva prema tim ljudima, preuzeo sam izvestan rizik. Sto mi se retko dešava." Ovo je, mislim, bila šala, pa sam se nasmešio, zbog čega je ižgleda bio zadovoljan. „Lično sam osigurao prodaju određene količine robe:" Zastao je i pogledao me, u očekivanju nekog odgovora. „Mislim da ste možda upoznati s prirodom tog proizvoda?"
„Helikopteri", odgovorio sam. Cinilo rni se da nema svrhe praviti se blesav u ovoj fazi.
„Helikopteri, tačno", rekao je Murdah. „Moram vam reći da se ni meni samom ne dopadaju, ali rečeno mi je da neke funkcije obavljaju neverovatno dobro." Kao da je počeo pomalo da se gubi, pomislio sam - glumi odvratnost prema prostačkim, masnim mašinama koje su mu platile ovu kuću i, koliko ja znam, još desetak sličnih - pa sam odlučio da pokušam neke stvari da isteram barem malo na čistac, u korist običnog čoveka.
„To je svakako istina", odgovorio sam. „Ovi koje vi prodajete mogu da unište selo prosečne veličine za manje od minuta. Zajedno sa svim njegovim stanovnicima, očigledno."
Zatvorio je oči na tren, kao da mu sama pomisao na tako nešto zadaje bol, što je, možda, bila i istina. Ako je i bilo tako, nije trajalo dugo.
„Kao što sam rekao, gospodine Lang, verujem da ne moram da vam se pravdam. Ne brine me u kakvu će svrhu ta roba biti konačno upotrebljena. Moja briga je, za dobrobit mojih prijatelja i mene lično, da ta roba nade kupce." Sklopio je ruke i čekao. Kao da je to sada sve moj problem.
„Pa, reklamirajte", izjavio sam, nakon nekog vremena. „Na zadnjim stranama Womans Ovuna."
„Hm", rekao je. Kao da sam idiot. „Vi niste posiovan čovek, gospodine Lang."
Slegnuo sam ramenima.
,,Ja jesam, vidite", nastavio je. „Zato mislim da morate verovati da poznajem sopstveno tržište." Kao da mu je neka misao upravo pala na pamet. ,,Na kraju krajeva, ja se ne bih usudio da savetujem vas kako najbolje da..." I onda je shvatio da je u nezgodnom položaju, pošto u mojoj biografiji ništa nije ukazivalo na to da nešto umem najbolje da radim.
„Da vozim motor?", ponudio sam, uljudno.
Osmehnuo se.
„Kako vi kažete." Ponovo je seo na sofu. Ovaj put, malo daije. „Mislim da ovaj proizvod kojim trgujem zahteva mnogo prefinjeniji pristup od stranica Womaris Oivna. Ako pravite novu mišolovku, onda je, kao što vi kažete, reklamirate kao novu mišolovku. Ako, s druge strane", ispružio je drugu ruku da mi pokaže kako mu ta druga ruka izgleda, „pokušate da prodate zmijolovku, onda prvo morate da pokažete zašto su zmije loše. Zašto moramo da ih lovimo. Pratite li me? Onda, mnogo, mnogo kasnije, vi nastupate s vašim proizvodom. Ima li to vama smisla?" Strpljivo se nasmešio.
„Dakle", rekao sam, „priredićete teroristički čin, i pustićete da vaša igračkica odradi posao u vestima u devet. Znam to sve. Rasti zna da ja sve ovo znam." Pogledao sam na sat, trudeći se da izgledam kao da za desetak minuta treba da se nadem s nekim drugim trgovcem oružja. Ali Murdaha nisi mogao ni požurivati ni usporavati.
,,To je, u suštini, tačno ono što nameravam da uradim", rekaoe.
„I gde se tu tačno ja uklapam? Mislim, sada kada ste mi ispričali, šta bi trebalo da radim sa tim podacima? Da ih zapišem u dnevnik? Napišem pesmu o tome? Sta?"
Murdah me je neko vreme gledao, zatim duboko udahnuo i Iagano i pažljivo istisnuo vazduh kroz noš, kao da je pohađao časove disanja.
,,Vi ćete, gospodine Lang, izvršiti taj teroristički čin za nas."
Tajac. Dugačak tajac. Osećaj vodoravne vrtoglavice. Zidovi ove ogromne sobe navaljuju ka unutra, zatim se ponovo povlače, a ja se osećam manjim i slabijim nego ikada.
„Aha", izustio sam.
Ponovo tajac. Miris ribljih štapića se još više pojačao.
„Imam li ja pravo glasa, nekim siučajem?", graknuo sam. Grlo mi je iz nekog razloga zadavalo muke. „Mislim, ako vam kažem, narimer, jebite se i vi i sva vaša rodbina, šta bih otprilike mogao da očekujem, po današnjim cenama?"
Sada je došao red na Murdaha da malo baca poglede na sat. Kao da mu je odjednom postaio dosadno, i više se uopšte nije smešio.
„To gospodine Lang, nije mogućnost na čije razmatranje bi trebaio da trošite vreme."
Osetio sam svežiji vazduh na vratu, i kada sam se osvrnuo, ugledao sam Barnsa i Lukasa kako stoje kod vrata. Barns je izgiedao opušteno. Lukas nije. Murdah je klimnuo glavom, i dvojica Amerikanaca zakoračiše napred, da bi nam se pridružili s obe strane sofe. Okrenuti k meni. Murdah je, dlanom nagore, ispružio ruku ispred Lukasa i ne gledajući ga.
Lukas povuče rub svoje jakne i izvuče automatik. Stajer, misiim. 9 mm. Nije ni važno. Pažljivo je spustio pištolj u Murdahovu ruku, zatim se okrenuo prema meni, sa očima raširenim pod pritiskom neke poruke koju nisam mogao da odgonetnem.
„Gospodine Lang", obratio mi se Murdah, „morate da razmislite o bezbednosti dvoje Ijudi. Vašoj, naravno, i gospođice Vulf. Ne znam koliko značaja pridajete sopstvenoj bezbednosti, aii mislim da bi bilo divno kada biste. razmislili o njenoj. I žeiim da je veoma duboko razmotrite." Odjednom je zablistao, kao da je najgore prošlo. „Ali, naravno, ne očekujem da ćete to učiniti bez dobrog razloga."
Dok je govorio, zapeo je oroz, i podigao bradu k meni, dok mu je pištolj labavo ležao u ruci. Znoj mi je pokuljao iz dlanova a grlo mi se oduzelo. Cekao sam. Jer samo sam to i mogao.
Murdah me je posmatrao na trenutak. Onda je pružio ruku, pritisnuo cev pištolja na Lukasov vrat, i dvaput opalio.
Desilo se tako brzo, tako neočekivano, tako besmisleno, da sam za desetinku sekunde poželeo da se nasmejem. Tu su stajala tri čoveka, zatim su se začula dva praska, i ostade ih dvojica. Bilo je zaista smešno.
Shvatih da sam se pomokrio. Ne mnogo. Ali dovoijno.
Trepnuo sam, i video da je Murdah predao pištolj Barnsu, koji je pokazivao nešto prema vratima iza moje glave.
„Zašto je to učinio? Zašto bi iko učinio nešto tako užasno?"
To je trebalo da bude moj glas, ali nije. Bio je Murdahov. Tih i smiren, potpuno priseban. „Ovo je bilo užasno, gospodine Lang", rekao je. „Užasno. Užasno, zato što je bilo bez razloga. A uvek moramo da se potrudimo i potražimo razlog za smrt. Slažete li se?"
Pogiedao sam mu u lice, ali nisam mogao da se usredsredim na njega. Dolazilo je i odlaziio, kao i njegov glas, koji mi. je istovremeno bio i u uvu i kilometrima daleko.
,,Pa, recimo da iako on nije imao razloga da umre, ja sam imao razloga da ga ubijem. Mislim da je to boije. Ubio sam ga, gospodine Lang, da vam pokažem jednu stvar. Jednu jedinu." Zastao je. „Da vam pokažem da mogu."
Pogledao je Lukasov leš, i ja mu ispratih pogled.
Ružan prizor. Grlić cevi je bio tako blizu mesa da se od gasova koji su potisnuli metak rana stravično naduvala i pocrnela. Nisam mogao dugo da gledam.
„Razumete li šta govorim?"
Naginjao se napred, s glavom nakrivljenom u stranu.
„Ovaj čovek", nastavio je Murdah, ,,bio je ovlašćeni američki diplomata, zaposlenik američkog Stejt departmenta. Imao je, siguran sam, mnogo prijatelja, ženu, možda čak i decu. Zato ne bi bilo moguće, naravno, da takav čovek nestane tek tako? Da iščezne?" Ljudi su se saginjali ispred mene, jakne su im šuškale dok su se naprezali da pomere Lukasov leš. Prisilio sam se da slušam Murdaha.
„Zelim da uvidite istinu, gospodine Lang. A istina je da, ako ja poželim da on nestane, tako će i biti. Ubijem čoveka ovde, u sopstvenoj kući, pustim ga da iskrvari na mom tepihu, jer tako želim. I niko me neće sprečiti. Ni policija, ni tajni agenti, niti prijatelji gospodina Lukasa. A svakako ne vi. Cujete li me?"
Ponovo sam ga pogledao, i jasnije mu video lice. Tamne oči. Sjaj. Popravio je kravatu.
„Gospodine Lang", rekao je, „jesam li vam dao razlog da razmislite o bezbednosti gospodice Vulf?"
Klimnuo sam glavom.
Odvezli su me nazad u London, pritisnutog na tepih diplomata, i izbacili me negde na južnoj strani reke.
Prešao sam preko mosta Voterlu i krenuo Strandom, tu i tamo zastajkujući bez razioga, povremeno spuštajući novćiće u ruke osamnaestogodišnjih prosjaka, i priželjkujući da je ovaj delić stvarnosti u stvari san više nego što sam ikada želeo da neki san postane java.
Majk Lukas mi je rekao da budem oprezan. Izložio se opasnosti što mi je rekao da budem oprezan. Nisam poznavao tog čoveka, i nisam tražio od njega da se izlaže opasnosti zbog mene, ali on je to ipak učinio zato što je bio pristojan profesionalac kome se nije sviđalo kuda ga njegov posao vodi, i nije želeo da tamo povede i mene.
Bum bum.
Nema povratka. Svet se ne zaustavlja.
Zalio sam samog sebe. Bilo mi je žao Majka Lukasa, žao prosjaka, ali jako sam žalio sebe samog, i to je moralo da prestane. Pošao sam kući.
Više nisam imao razloga da se plašim boravka u stanu, pošto su mi svi koji su mi prošle nedelje disali za vratom sada disali u lice. Mogućnost da spavam u svom krevetu bila je možda i jedina dobra stvar koja je iz svega proizašla. Zato sam se krupnim koracima uputio ka Bejsvoteru, i dok sam hodao, pokušavao sam da vidim i smešnu stranu.
Nije bilo lako, i još nisam siguran da sam u tome zaista uspeo, ali to je nešto što voiim da radim kada mi loše ide. Jer šta bi mi značilo da kažem kako mi ioše ide? U poredenju sa čim? Mogli biste reći: u poređenju s onim kako se sve odvijalo pre nekoliko sati, ili nekoliko godina. Ali nije u tome smisao. Ako dva automobila jure ka zidu od opeke bez kočnica, i jedan udari u zid nekoliko trenutaka pre drugog, ne možete potrošiti te trenutke tako što ćete reći kako je drugi automobil prošao mnogo bolje nego prvi.
Smrt i propast nadvijaju se nad nas svakog trena našeg života, i pokušavaju da nas dotuku. Uglavnom promašuju. Mnogo kilometara na autoputu a da prednja guma ne pukne. Mnogo virusa koji nam proteku telom a ne dokrajče nas. Mnogo klavira koji padnu minut nakon što prođemo. Ili mesec kasnije, svejedno.
Dakle, ako ne kieknemo na koiena i zahvalimo bogu svaki put kada nas neka nesreća promaši, nema smisla ni kukati kada nas pogodi. Nas, ili bilo koga drugog. Zato što nemamo sa čim to da uporedimo.
Uostalom, svi smo mrtvi, ili se nikada nismo ni rodili, i sve je ovo u stvari samo san.
Eto, vidite. To je ta smešna strana.


Četnaesto poglavlje

Sloboda se sada tako retko budi,
Zatreperi samo,
Kada se neko ogorčeno srce slomi,
Da pokaze da je još živa.
TOMAS MOR

Dve stvari koje nisam očekivao da vidim u svojoj ulici bile su parkirane u njoj kada sam stigao. Jedna je bila moj kavasaki, izudaran i okrvavijen, ali inače u prilično dobrom stanju. Druga je bila jarkocrveni TVR.
Roni je zaspala za volanom, s kaputom navučenim do nosa. Otvorio sam suvozačka vrata i seo pored nje. Podigla je glavu i zaškiljila na mene.
„Dobro veče", rekao sam.
„Zdravo." Nekoliko je puta trepnula i pogledala na ulicu. „Bože, koliko ima sati? Smrznula sam se."
„Petnaest do jedan. Hoćeš li da udeš?"
Razmislila je.
„Veoma navaientno od tebe, Tomase."
„Navaientno?", ponovio sam. ,,Pa, to zavisi, zar ne?" Ponovo sam otvorio vrata.
„Od čega?"
,,Od toga jesi li se ti dovezia ovamo, ili sam ja sazidao ulicu oko tvog auta."
Razmislila je još malo.
„Ubila bih za šoiju čaja."
Sedeli smo u kuhinji, nismo mnogo razgovarali, samo smo pijuckali čaj i pušiii. Roni je misiiia na nešto drugo, i laički sam pretpostavio da je plakala. Ili to iii je isprobavala moderni zbrčkani način nanošenja maskare. Ponudio sam joj viski, ali nije bila zainteresovana, pa sam sam ispio posiednje četiri kapi iz boce i potrudio se da potraju. Pokušao sam da se usredsredim na nju, da izbacim Lukasa i Barnsa i Murdaha iz glave, pošto je bila uzrujana i tu sa mnom u sobi. Ovi drugi nisu.
„Tomase, mogu li nešto da te pitam?"
„Naravno."
„Jesi li ti homoseksualac?"
Mislim, stvarno. Prva lopta. Trebalo bi da pričate o filmovima i pozorišnim komadima, i omiljenim skijalištima. O takvim temama.
„Ne, Roni, nisam homoseksuaiac", odgovorio sam. ,,A ti?" ,,Ne."
Zurila je u šolju. Ali stavio sam kesice čaja, tako da tamo neće nači odgovore.
„Sta se dogodilo sa kako se ono zvaše?", pitao sam, paleći cigaretu.
„Filip. Spava. Ili je nekud izašao. Zaista ne znam. Nije me baš mnogo briga, da budem iskrena."
,,Pa, Roni. Mislim da to samo tako kažeš."
„Ne, stvarno. Jebe mi se za Filipa."
Uvek je neobično uzbudljivo kada čuješ pristojnu ženu kako psuje.
„Posvadali ste se", nagadao sam.
„Raskinuli smo."
„Posvadali ste se, Roni."
„.Mogu ii večeras da spavam s tobom?", pitala me je.
Trepnuo sam. A zatim sam, da se uverim da nisam ovo samo umislio, trepnuo još jednom.
„Hoćeš da spavaš sa mnom?", ponovio sam. ,,Da."
„Ne misliš samo na to da spavaš u isto vreme kad i ja, misiiš u istom krevetu?"
„Moiim te."
„Roni..."
„Neću skidati odeću, ako žeiiš. Tomase, nemoj da te ponovo molim. To je strašno loše za ženski ego."
„Ali je strašno dobro za muški."
„O, zaveži." Sakrila je iice iza šolje. „Sad si me naljutio."
,,Ha", rekao sam. „Upalilo je."
Na kraju smo ustali i pošli u spavaću sobu.
Zaista se nije skidala. A nisam ni ja. Neko vreme smo ležali na krevetu jedno pored drugog i zurili u tavanicu, i kada sam procenio da je prošlo dovoljno vremena, uhvatio sam je za ruku. Bila je topla i suva i veoma prijatna na dodir.
„O čemu razmišljaš?"
Da budem iskren, ne mogu da se setim ko je od nas dvoje ovo izgovorio prvi. Oboje smo postavili to pitanje oko pedeset puta pre zore.
,,Ni o čemu."
I to smo oboje mnogo puta rekli.
Roni nije bila srećna, nadugačko i ukratko. Ne mogu da kažem da mi je odjednom iznela svoju životnu priču. Stizala je u čudnim komadićima, s velikim razmacima, kao da pripada klubu jeftinih knjiga, ali do trenutka kada je ševa pristigla da zameni slavuja, saznao sam dosta toga.
Bila je srednje dete, za koje verovatno mnogi obično kažu ,,pa, dobro, tu si", ali i ja sam isto, i nikada mi to nije naročito smetalo. Otac joj je radio u Sitiju i izrabljivao sirotinju, a dva brata, jedan mladi, drugi stariji od nje, krenuli su izgleda istim putem. U njenoj majci se probudila strast za podvodnim ribolovom kada je Roni bila tinejdžerka, i otada je provodila po šest meseci svake godine na dalekim okeanima dok joj je otac menjao ijubavnice. Roni nije rekla gde.
„O čemu razmišljaš?" Ovaj put, ona.
„Ni o čemu." Ja.
„Hajde."
„Ne znam. Samo... razmišijam." Biago sam joj pomazio ruku. „O Sari?"
Nekako sam znao da će me to pitati. Iako sam drugi servis namerno slao duboko u teren i nisam više spominjao Filipa kako ona ne bi istrčala na mrežu.
„Između ostalog. Ostalih, misiim." Maio sam joj stegnuo ruku. „Budimo iskreni, jedva je i poznajem." „Svidaš joj se." Morao sam da se nasmejem.
,,To izgleda astronomski neverovatno. Prvi put kada smo se sreli, pomisliia je da pokušavam da joj ubijem oca, a poslednji put je proveia veći deo večeri želeći da mi da belo pero za kukavičluk pred neprijateljem."
Smatrao sam da je najbolje da ne spominjem poljubac, barem ne trenutno.
„Kojim neprijateljem?", raspitivala se Roni. „Duga priča." „Imaš iep gias."
Okrenuo sam glavu na jastuku i pogiedao je. „Roni, kada u ovoj zemlji neko kaže za nešto da je duga priča, to je samo učtiv način da ti kaže kako ne želi da ti je ispriča."
Probudio sam se. Sto je nagoveštavalo mogućnost da sam zaspao, ali nemam pojma kada se to dogodilo. Jedino o čemu sam mogao da razmišljam bilo je to da zgrada gori.
Skočio sam iz kreveta i otrčao u kuhinju, i zatekao Roni kako peče slaninu u tiganju. Dim sa šporeta je piesao pod snopovima svetla koje je ulazilo kroz prozor, a Radio 4 je žuborio negde u blizini. Obukla je moju jedinu čistu košulju, što mi je malo zasmetalo pošto sam je čuvao za neke posebne prilike, kao na primer unukov dvadeset prvi rodendan - ali lepo je izgledala u njoj, pa sam popustio.
„Kako žeiiš slaninu?"
„Hrskavu", slagao sam, gledajuči joj preko ramena. Nije mi baš ni ostavila mnogo izbora.
„Možeš da skuvaš kafu ako želiš", predložila je, i okrenula se tiganju.
„Kafa. Dobro." Počeo sam da odvrćem poklopac tegle sa instant kafom, ali Roni je negodovala i pokazala mi glavom prema kredencu koji je tokom noći posetila viia kupoholičarka i ostavila nam svakakve đakonije.
Otvorio sam frižider i ugledao neki drugi život. Jaja, sir, jogurt, neke šnicle, mieko, puter, dve boce belog vina. Namirnice koje nikada nisam imao u frižideru za svojih trideset šest godina. Napunio sam čajnik i uključio ga.
„Moraćeš mi dozvoliti da ti ovo sve platim", izjavio sam.
,,Ma daj, odrasti." Pokušala je da razbije jaje jednom rukom o ivicu tiganja i od njega mi napravi omlet.
„Zar ne bi trebalo da si u galeriji?", pitao sam, dok sam kašikom grabio Melfordovu mešavinu tamno pržene kafe. Sve je to bilo vrlo čudno.
„Javila sam im se. Rekla sam Teriju da mi se pokvario auto. Otkazale su mi kočnice, i ne znam koliko ću zakasniti."
Nakratko sam razmislio o tome.
„Ali ako su ti kočnice otkazale, onda je svakako tamo trebalo da stigneš ranije?"
Nasmejala se i gurnula pred mene tanjir neke crne, bele i žute mešavine. Izgledalo je neopisivo i imalo izvanredan ukus.
„Hvala ti, Tomase."
Setali smo kroz Hajd park, nismo išii nikud odredeno, malo smo se držali za ruke, a zatim ih pustili kao da držanje za ruku nije naročito važno u životu. Sunce je svratilo do grada na dan i London je izgiedao veiičanstveno.
„Hvala za šta?"
Roni je pogiedaia u zemiju i šutnula nešto što verovatno i nije biio tamo.
„Sto sinoć nisi pokušao da vodiš ljubav sa mnom."
„Nema na čemu."
Zaista nisam znao šta je očekivala da kažem, niti je li to početak iii kraj razgovora. „Hvala ti što mi zahvaljuješ", dodao sam, zbog čega je zazvučalo kao kraj.
„O, zaveži."
,,Ne, stvarno", rekao sam. „Zaista sam ti zahvalan. Ne pokušavam da vodim ljubav s milionima žena svaki dan, a da pri tom nijedna i ne pisne u znak zahvalnosti. Ovo je lepa promena."
Malo smo se prošetali. Golub je poleteo prema nama a zatim skrenuo u poslednjem trenutku, kao da je iznenada shvatio da nismo oni na koje je mislio. Par konja je prokaskalo stazom Roten, s muškarcima u sakoima od tvida na njima. Domaća konjica, verovatno. Konji su izgledali prilično pametno.
„Imaš li nekoga, Tomase?", pitala je Roni. „Trenutno?"
„Rekao bih da govoriš o ženama."
„Upravo tako. Spavaš li s nekom?"
„Pod spavanjem podrazumevaš...?"
„Smesta odgovori na pitanje, ili ću pozvati policiju." Smešila se. Zbog mene. Naveo sam je da se nasmeši, i zbog toga sam se lepo osećao.
,,Ne, Roni, trenutno ne spavam ni sa jednom ženom."
,,A sa muškarcem?"
„Ni sa bilo kojim muškarcem. Niti životinjom. Niti bilo kojom vrstom četinarskog drveta."
„Zašto, ako smem da pitam? Čak i ako to radiš."
Uzdahnuo sam. Na ovo zaista nisam imao odgovor, aii čak i da sam to rekao, ne bih se izvukao. Počeo sam da pričam bez jasne predstave o tome šta će iz toga proizići.
„Zato što seks donosi više tuge nego što pruža zadovoljstva", rekao sam. „Jer muškarci i žene žele različite stvari, i jedno na kraju uvek bude razočarano. Zato što to ne traže od mene baš mnogo, a ja mrzim da pitam. Zato što nisam baš dobar u tome. Zato što sam navikao da budem sam. Zato što ne mogu da smisiim više nijedan razlog." Zastao sam da uhvatim dah.
„U redu", rekla je Roni. Okrenula se i počela da hoda unatraške tako da može dobro da mi se zagleda u lice. „Koji je od njih pravi?"
,,B", odgovorio sam, nakon što sam malo promislio. „Zelimo različite stvari. Muškarci žele da vode ljubav sa ženom. Onda požele da vode ljubav sa drugom ženom. A onda opet drugom. Zatim žele da jedu pahuljice i malo odspavaju, pa zatim da vode ljubav sa nekom trećom ženom, i još jednom, sve dok ne umru. Zene", pomislio sam kako bi trebalo malo pažljivije da biram reči kada opisujem suprotan pol, „žele vezu. Možda je ne ostvare, ili možda spavaju sa mnogim muškarcima pre nego što je dobiju, ali to je ono što u krajnjoj liniji žele. To je cilj. Muškarci nemaju ciljeve. Prirodne. Zato ih izmišljaju, i raspoređuju na obe strane fudbalskog terena. A onda izmišljaju fudbal. Ili započinju tuče, ili se bogate, ili započinju ratove, ili im na pamet padaju brojna krvoprolića koja će im nadoknaditi činjenicu da nemaju stvarne ciljeve."
„Kurac", reče Roni.
,,To je, naravno, druga glavna razlika."
„Zaista misliš da bih želela vezu s tobom?"
Lukavo. Ravna palica, glava iznad lopte.
,,Ne znam, Roni. Ne bih se usudio da pogadam šta ti želiš od života."
,,Ma, opet pričaš gluposti. Usredsredi se, Tomase."
,,Na tebe?"
Roni zastade. I zatim se osmehnu.
„Tako je već bolje."
Pronašii smo govornicu i Roni je pozvala galeriju. Ispričala im je da je iscrpljena od napetosti zbog kvara na automobilu, i kako je ostatak posiepodneva morala da preleži. Zatim smo ušli u auto i odvezli se do Kleridžisa na ručak.
Znao sam da ću na kraju morati da ispričam Roni nešto od svega što se dogodilo, i nešto od onoga što ja mislim da će se dogoditi. Verovatno će biti potrebna i pokoja laž, za moje dobro baš kao i za njeno, a takode ćemo morati da razgovaramo i o Sari. Zato sam to i odlagao što sam duže mogao.
Mnogo mi se svidala Roni. Možda bih se, da je bila dama u nevolji, zatočena u crnom zamku na crnoj planini, zaljubio u nju. Ali nije bila. Sedela je preko puta mene, čavrljala, poručivala salatu od rukole s doverskim lososom, dok je gudački kvartet u austrijskoj narodnoj nošnji cimao i svirao nešto od Mocarta u predvorju iza nas.
Pažljivo sam pogledao po prostoriji da vidim gde bi mogli biti moji pratioci, i znao sam da nije u pitanju samo jedan tim. U blizini nije biio očiglednih kandidata, osim ako CIA nije počela da vrbuje sedamdesetogodišnje udovice s nečim što je ličilo na kesice samorastućeg brašna zalepljenim preko lica.
U svakom slučaju, manje sam bio zabrinut zbog praćenja, a više zbog prisluškivanja. Kleridžis smo odabrali slučajno, tako da nije bilo prilike da se postavi oprema za prisluškivanje. Ledima sam bio okrenut ostatku prostorije, pa ni bilo kakav ručno usmereni mikrofon ne bi bio od koristi. Nasuo sam oboma po veliku čašu savršeno pitkog belog vina Pouilly-Fuisse koje je Roni odabrala, i započeli smo razgovor.
Prvo sam joj saopštio da je Sarin otac mrtav, i da sam ga video kako umire. Zeleo sam da brzo završim sa onim najgorim, da je spustim u rupu a zatim je lagano povučem nagore, ostavljajući njenoj prlrodnoj odvažnosti vremena da proradi. Takode nisam želeo da pomisli kako se plašim, zato što to ne bi pomoglo nikome od nas.
Dobro je to primila. Boije nego doverskog lososa, koji je ležao netaknut na tanjiru, sa žalosnim „jesam ii rekao nešto pogrešno?" pogiedom u oku, dok ga konobar nije odneo.
Kada sam završio, gudački kvartet je zamenio Mocarta temom iz Supermena, i boca vina je stajala naopačke u kofi. Roni je zurila u stolnjak i mrštila se. Znao sam da je želela da ode i nekoga pozove, iii nešto udari, ili vikne na ulici da je svet užasno mesto i kako svi mogu da jedu i kupuju i smeju se kao da nije. Znao sam to zato što sam upravo to hteo da uradim i ja otkako sam video da onaj idiot pištoljem raznosi Aleksandera Vulfa po celoj prostoriji. Konačno je progovorila, a glas joj je podrhtavao od besa.
„Znači, učinićeš to, je li tako? Učinićeš to što ti kažu?"
Pogledao sam je i blago slegnuo ramenima.
,,Da, Roni, to ću učiniti. Ne želim, ali mislim da je ona druga mogućnost još gora."
,,I tebi je to razlog?"
,,Da. To je razlog što mnogi Ijudi čine većinu stvari. Ako ih ne poslušam, verovatno će ubiti Saru. Oca su joj već ubili, tako da im više ništa ne predstavlja veću prepreku."
„Ali nastradaće ljudi." Oči su joj se ispunile suzama, i da nam u tom trenutku konobar nije prišao i pokušao da nam uvali još jednu bocu vina, verovatno bih je zagrlio. Umesto toga, uhvatio sam je za ruku preko stola.
„Ljudi će svejedno umreti", odgovorio sam, i mrzeo sam sebe što je odgovor zazvučao baš kao i Barnsov odvratni mali govor. „Ako to ne učinim, naći će nekog drugog, ili neki drugi način. Ishod će biti isti, ali Sara će biti mrtva. Oni su takvi."
Ponovo je pogledala u sto, i video sam da zna da sam u pravu. Ali svejedno je sve proveravala, kao neko ko na duže vreme napušta kuću. Isključen gas, TV isključen iz struje, frižider odmrznut.
,,A šta je sa tobom?u, pitala je nakon nekog vremena. „Ako su oni takvi, šta će se dogoditi s tobom? Ubiće te, zar ne? Pomogao im ili ne, na kraju će te ipak ubiti."
„Verovatno će pokušati, Roni. Ne mogu da te lažem."
,,A šta bi mogao da slažeš?", pitala je brzo, aii video sam da nije tako misliia.
„I pre su pokušavali da me ubiju, Roni", rekao sam, ,,i nisu uspeli. Znam da misiiš kako sam aljkav i ne umem čak ni namirnice da kupim, ali umem da se pobrinem za sebe na neke druge načine." Zaćutao sam da vidim hoće li se osmehnuti. „Ako ništa drugo, naći ću neku finu ribu sa sportskim kolima da se brine o meni."
Pogledala me je, i zamalo se osmehnula.
„Jednu takvu već imaš", izjavila je, i izvadila novčanik.
Počela je da pada kiša još dok smo bili unutra, a Roni je ostavila krov na automobilu spušten, pa smo morali da projurimo kroz Mejfer što smo brže mogli zbog njenih konoli kožnih sedišta.
Pedjao sam oko kopči na platnenom krovu automobila, pokušavajući da smislim kako da popunim prazninu od petnaestak centimetara izmedu šasije i vetrobrana, kada sam osetio nečiju ruku na ramenu. Trudio sam se da ostanem opušten.
,,A ko si, dođavola, ti?", začuh glas.
Lagano sam se ispravio i osvrnuo se. Bio je moje visine, i otprilike mojih godina, ali znatno bogatiji. Košulja mu je bila iz Ulice Džermajn, odelo iz Sevil Roua, a glas iz jedne od naših skupijih državnih škola. Roni je podigla giavu iz prtljažnika gde je odlagala prekrivač za auto.
„Filipe", rekla je, što sam uglavnom i očekivao da čujem.
„Ko je, dođavola, ovo?", pitao je Filip, i dalje gledajući u mene.
„Kako si, Filipe?"
Trudio sam se da budem pristojan. Zaista jesam.
„Odjebi", odbrusi Filip. Okrenuo se ka Roni. ,,Je li ovo govno koje je pilo moju votku?",
Grupica turista u šarenim kišnim mantilima se zaustavila i nasmešiia se nama troma, pomišljajući da smo dobri prijateiji. I ja sam se nadao da jesmo, aii ponekad nada nije dovoljna.
„Filipe, moiim te, nemoj da budeš dosadan." Roni je zalupila poklopac prtijažnika i prišla bočnoj strani auta. Raspoloženje se maio promeniio, pa sam pokušao da se izvučem iz gužve i udaljirn. Poslednje što sam želeo bilo je da budem uvučen u tuđu predbračnu svadu, ali Filip me nije pustio.
„Kuda ti, jebo te, ideš?", pitao je, i malo podigao bradu.
„Odiazim", rekao sam.
„Hajde, Fiiipe."
,,Ti, govno malo. Sta ti dodavola misliš ko si?" Ispružio je desnu ruku i uhvatio me za rever. Držao ga je čvrsto, ali ne tako čvrsto da bismo se potukli. Sto je bilo olakšanje. Pogiedao sam njegovu ruku, a zatim u Roni. Zeleo sam da joj pružim priliku da ovo prekine.
„Filipe, molim te, ne budi glup", rekla je.
Očigledno, nije mogla izabrati ništa gluplje da kaže. Kada se muškarac unatraške i bez okolišanja povlači u ugao, poslednje što žena treba da mu kaže jeste to da je glup. Da sam ja bio na njenom mestu, rekao bih da mi je žao, ili ga pogladio po čelu, ili mu se nasmešio, učinio bilo šta samo da usporim tu navalu hormona.
„Nešto sam te pitao", rekao je Filip. „Sta misliš ko si? Piješ za mojim barom, pišaš u mom stanu?"
„Molim te, pusti me", rekao sam. „Gužvaš mi jaknu." Razumno, shvatate. Nisam zurio u njega dok ga ne zaplašim, nisam ga izazivao na tuču, gurao ga, ili izazivao na bilo koji drugi način. Samo sam izneo iskrenu zabrinutost za svoju jaknu. Kao muškarac muškarcu.
„Jebe mi se za tvoju jaknu, drkadžijo mali."
Dakle, to je to. Pošto je svaki mogući diplomatski kanal isproban i pokazao se kao neodgovarajući, odlučio sam se za nasilje.
Prvi sam ga gurnuo, a on se branio, što Ijudi uvek čine. Zatini sam se povukao pred njegovim guranjem, ispružio mu ruku, i okrenuo se tako da je morao da iskrene zglob da bi zadržao rever.
Pritisnuo sam mu ruku svojim dlanom, da bih je zadržao tu gde jeste, a drugom podlakticom sam se blago naslonio na njegov lakat. Ako vas baš zanima, to je aikido tehnika koja se naziva Nikkyo> i ona izaziva ogromnu količinu bola bez gotovo imalo napora.
Kolena su mu popustila a lice pobelelo dok se spuštao na pločnik, očajnički pokušavajući da otkloni pritisak sa svog zgloba. Pustio sam ga pre nego što su mu kolena dotakla tlo, jer sam računao na to da všto mu više obraza ostavim, imaće manje razloga da pokuša nešto drugo. Takode nisam želeo da Roni kleči iznad njega i provede ostatak popodneva govoreći mu dobro, dobro, ko je moj hrabri vojnik?
„Izvini", rekao sam, i nesigurno se osmehnuo, kao da ni ja nisam bio potpuno svestan šta se dogodilo. „Jesi li dobro?"
Filip je stiskao svoju ruku i uputio mi pogled pun mržnje, ali obojica smo znaii da ništa više neće preduzeti. Iako nije mogao da bude siguran u to jesam li ga namerno povredio.
Roni se ubacila između nas i nežno spustila ruku na Filipove grudi.
„Filipe, sve si pogrešno shvatio."
„Jesam li zaista?"
„Da, jesi zaista. Ovo je posao."
„Zajebi. Spavaš s njim. Nisam idiot."
Ova poslednja primedba bi navela svakog pristojnog tužioca da skoči na noge, ali Roni se samo okrenula k meni i namignula.
„Ovo je Artur Kolins", izjavila je, i sačekala da se Fiiip namršti. Sto je on konačno i učinio. „Naslikao je onaj triptih koji smo videli u Batu, sećaš se? Rekao si da ti se svida."
Filip je pogledao u Roni, zatim u mene, zatim ponovo u Roni. Svet se još malo okrenuo dok smo čekali da on ovo sažvaće. Deo njega je bio posramljen zbog mogućnosti da je pogrešio, ali veći deo je osećao olakšanje što sada ima pristojniji raziog da me ne udari - eto tu sam, vidiš me, spreman da nokautiram daveža, nateram ga da moli za milost, a ispostavilo se da je u pitanju greška. Sasvim druge okolnosti. Da pukneš od smeha. Filipe, smešan si do bola.
„Onaj s ovcama?", pitao je, popravio kravatu i namestio manšete dobro izvežbanim pokretom. Pogledao sam Roni, ali ona nije imala nameru da mi pomogne.
„Andelima, u stvari", odgovorio sam. „Aii mnogima izgiedaju kao ovce."
Izgleda da je bio zadovoijan odgovorom, i osmeh mu se raširio licem.
„Bože, tako mi je žao. Ko zna šta mislite o meni? Misiio sam... Pa, nije ni važno, zar ne? Ima jedan momak... O, nema veze."
Mogli smo još o svemu da raspravljamo, ali ja sam samo raširio ruke da pokažem kako uglavnom sve razumem i sam pravim istu grešku tričetiri puta na dan.
„Hoćete ii nas izviniti, gospodine Kolinse?", rekao je Filip dok je hvatao Roni za lakat.
„Naravno", uzvratio sam. Filip i ja smo sad bili najboiji prijaelji.
Odmakii su se nekoliko metara a ja sam shvatio da je prošlo najmanje pet minuta otkako sam popušio cigaretu, pa sam odlučio da to ispravim. Sareni kišni mantili su i dalje usplahireno kružili po ulici i ja im mahnuh da pokažem kako je London ludo mesto, ali oni svejedno treba da nastave i lepo provedu dan.
Filip je pokušavao da se izvadi kod Roni, to je bilo očigledno - ali izgleda da je igrao na „opraštam ti" kartu, umesto mnogo snažniju „molim te, oprosti mi", za koju se uvek ispostavljalo da na kraju pobeduje. Roni je iskrivila usta na način koji je pokazivao da napola prihvata, napola se dosaduje, i tu i tamo je bacala poglede k meni da mi pokaže koliko joj je sve ovo bilo zamorno.
Uzvratio sam joj osmehom, baš kada je Filip posegao u džep i izvadio papir. Dugačak i tanak. Avionska karta. Karta otputuj sa mnom za vikend i imaćemo obilje seksa i šampanjca. Pružio ju je Roni i poljubio je u čelo, što je bila druga greška, mahnuo Arturu Kolinsu, istaknutom slikaru Jugozapadne Engleske, i krenuo niz ulicu.
Roni ga je posmatrala kako odlazi a onda je došetala do mesta na kojem sam stajao.
„Andeli", rekla je.
„Artur Kolins", rekao sam.
Pogledala je kartu i uzdahnula. „Misli da bi trebalo da se pomirimo. Naš odnos je previše dragocen itd."
Izustio sam ah, i neko vreme smo giedali u piočnik.
„Znači, vodi te u Pariz, je li tako? Pomalo otrcano, rekao bih, ako smem da se umešam."
„Prag", izjaviia je Roni, i negde u mojoj glavi se rodi misao. Otvorila je kartu. „Prag je nova Venecija, po Filipu."
„Prag", rekao sam, i klimnuo glavom. „Kažu mi da je to u Cehoslovačkoj u ovo doba godine."
„U Republici Ceškoj, u stvari. Filip je u vezi s tim bio veoma precizan. Slovačka .zaostaje i nije ni upola tako lepa. Rezervisao je hotel blizu gradskog trga."
Ponovo je pogledala otvorenu kartu i čuo sam kako joj je dah zapeo u grlu. Ispratio sam joj pogled, ali nisam primetio da joj neka tarantula puzi po rukavu.
„Nešto nije u redu?"
„CED", izgovorila je, i naglo zakiopila kartu.
Namrštio sam se.
„Sta s tim?" Nisam shvatio na šta cilja, mada mi je zvono i dalje zvonilo. „Znaš li ko je on?"
,,On je OK, zar ne?", pitala je Roni. „Prema Sarinom dnevniku, ČED je OK, je li tako?" „Tako je."
„Dobro." Predala mi je kartu. „Pogledaj prevoznika."
Pogledao sam.
Možda sam već znao. Možda su svi znali osim Roni i mene. Ali prema odštampanoj maršruti SanlajnTrevela za gospođicu R. Krajton, naziv nacionalne aviokompanije nove Republike Ceške sastoji se iz slova ČEDOK.

Petnaesto poglavlje

U ratu, koja god strana smatra daje pobedila, Nema pobednika, već su svi gubitnici. N. ČEMBERLEN

Tako su se dve linije mog života srele u Pragu.
U Prag je otišla Sara, i u Prag su me siaii Amerikanci zbog prve faze onoga što su oni zahtevali da se zove operacija Mrtva šuma. Odmah sam im rekao da je ime grozno, ali ili ga je izabrao neko važan, iii su već odradili papirologiju, pošto su odbili da ga promene. Mrtva šuma, tako se zove, Tome.
Sama operacija, barem zvanično, biia je standardna, unapred pripremljena šema za ubacivanje grupe terorista koja, jednom kada se tamo nade, treba da upropasti sopstvene živote i živote svojih snabde- vača, nalogodavaca, simpatizera i svojih voljenih, što je više moguće. U tome nije bilo ničeg ni izdaleka posebnog. Obaveštajne službe širom sveta stalno pokušavaju ovako nešto, sa različitim stepenima neuspeha.
Druga linija, Sarina linija, Barnsova, Murdahova, i linija Postdiplomskih studija, odnosila se na prodaju heiikoptera odvratnim despotskim vladama, i ja sam joj nadenuo ime po sopstvenom izboru. Nazvao sam je O, Isuse.
Obe linije su se srele u Pragu.
Trebalo je da poletim u petak na noć, što je značiio šest dana primanja uputstava od Amerikanaca, i pet noći ispijanja čaja i držanja za ruke sa Roni.
Dečko Filip je odleteo u Prag onog dana kada sam mu zamalo siomio zglob, da sklopi neke moćne poslove s plišanim revolucionarima, i ostavio je Roni zbunjenu i prilično nesrećnu. Zivot joj možda i nije bio uzbudljiv rolokoster pre nego što sam se ja pojavio, ali nije bio ni bolno mučenje, i ovaj iznenadni ulet u svet terorizma i ubistava, udvostručen brzim raspadanjem ijubavne veze, nikako joj nije pomogao da se oseća opuštenom.
Poljubio sam je jednom.
Sastanci u vezi sa Mrtvom šumom održavali su se u zgradi od crvene opeke iz tridesetih godina odmah izvan Henlija. Imala je oko pet kvadratnih kilometara parketa, svaka treća daščica se izvila nagore od viage, i samo u jednom toaletu se ispravno mogla pustiti voda.
Sa sobom su doneli nameštaj, par stolica i stoiova i nekoliko kamperskih kreveta, i razbacali su ih po kući bez mnogo razmišljanja. Većinu vremena sam provodio u salonu, gledao siajd šou, siušao kasete, trudio se da zapamtim procedure za kontakt, i čitao sam o životu poljoprivrednog radnika u Minesoti. Ne mogu da kažem da mi je bilo kao nekada u školi, pošto su me terali da radim više nego što sam ikada činio kao tinejdžer, ali okolnosti su mi svejedno bile nekako čudno poznate.
Vozio sam se tamo svaki dan na kavasakiju, koji su sredili da mi se popravi. Zeleli su da tamo i prenoćim, ali objasnio sam im da mi je potrebno da se još koji put nadišem iondonskog vazduha pre nego što odem, i izgieda da im se to dopalo. Amerikanci poštuju patriotizam.
Ekipa se stalno menjala, i nikada ih nije bilo manje od šest. Bio je tu potrčko po imenu Sem, Barns je odlazio i dolazio, i nekoliko Karlova se motalo po kuhinji, ispijalo biljne čajeve i radilo zgibove na šipci u vratima. A tu su bili i stručnjaci.
Prvi je zvao sebe Smit, što je biio toliko neverovatno da sam mu verovao. Bio je podbuo čovečuijak s naočarima i tesnim prslukom, koji je mnogo pričao o šezdesetim i sedamdesetim, sjajnim godinama za terorizam za sve koji su radili sa Smitom - a grupa se izgleda sastojala od nekoliko sledbenika Badera i Majnhofove i odabranih Crvenih brigadira širom sveta i bili su kao tinejdžerke koje prate Džekson fajv na turneji. Posteri, bedževi, potpisane fotografije, mnoštvo.
Marksistički revolucionari su za Smita bili veliko razočaranje, pošto se većina povukla, i uzela hipoteke i životno osiguranje ranih osamdesetih, iako su se italijanske Crvene brigade povremeno okupljale dazapevaju neku od starih pesama. Smit nije naročito voieo Biistavu stazu i njene simpatizere u Centralnoj i Južnoj Americi. Bili su kao ljubitelji džeza naspram ijubitelja Motauna, i nimalo vredni pomena. Ubacio sam nekoliko rekao bih upečatljivih pitanja o Privremenoj IRA, ali Smit je nabacio izraz Ceširske mačke i promenio temu.
Sledeći je došao Goldman, visok i vitak, i uživao je u činjenici da ne uživa u svom poslu. Goldmanova zabrinutost je izgleda bila njegov uobičajeni način ponašanja. Za sve što je radio imao je ispravan i pogrešan način, od spuštanja telefonske slušalice do lizanja markice, i nije trpeo nikakve greške. Nakon što me je čitav dan podučavao osećao sam se kao Elajza Dulitl.
Goldman mi je rekao da ubuduće treba da se odazivam na ime Darel. Pitao sam ga mogu li sam da izaberem sopstveno ime, i rekao je ne, Darel je već ušlo u dosije operacije Mrtva šuma. Pitao sam ga je li čuo za Tipeks, i on je odgovorio da je to ime glupo, i bolje da se naviknem na Darel.
Travis je bio zadužen za borbu bez oružja, i kada su mu rekli da ima samo jedan sat sa mnom, samo je uzdahnuo, rekao ,,oči i genitalije", i otišao.
Poslednjeg dana su stigli planeri; dvojica muškaraca i dve žene, odeveni kao bankari sa ogromnim aktovkama u rukama. Pokušao sam da flertujem sa ženama ali nisu to prihvatile. Mada, niži od dvojice muškaraca možda i bi.
Onaj visoki, Luis, bio je najdruželjubiviji od svih četvoro, i najviše je pričao. Izgledalo je da poznaje svoj posao, iako nijednog trenutka nije otkrivao kakav je to posao, što je na neki način i pokazivalo koliko ga dobro zna. Zvao me je Tom.
Jedno, i samo jedno, biio je očigiedno iz svega ovoga. Mrtva šuma nije bila nepripremljena, i ovi ljudi nisu samo seii dan ranije s knjigom o međunarodnom terorizmu. Ovaj voz je krenuo mnogo meseci pre nego što su mene uvukii u njega.
„Znači ii ti nešto Kinteks, Tome?" Luis je prekrstio noge i nagnuo se prema meni nalik na Dejvida Frosta.
„Ništa, Luise", odgovorio sam. ,,Ja sam prazno piatno." Zapalio sam još jednu cigarcLu samo da ih sve nerviram.
„Nema veze. Prvo što bi trebalo da znaš, i pretpostavljam da to već znaš - na svetu nema preostalih idealista."
„Osim tebe i mene, Luise."
Jedna žena pogleda na svoj sat.
„Tako j e, Tome", rekao j e. ,,Ti i j a. Ali borci za slobodu, oslobodioci, arhitekte novog svitanja, otišii su u nepovrat za zvonaricama. Današnji teroristi su posiovni ljudi." Zensko grlo se pročistiio, negde u zadnjem delu prostorije. „I poslovne žene. I terorizam deiuje kao izvanredna karijera za savremene klince. Stvarno. Dobri izgledi, mnogo putovanja, račun službenih troškova, prevremena penzija. Da imam sina, rekao bih mu ili pravo iii terorizam. I budimo iskreni, možda teroristi čak nanose manje zla."
Ovo je bila šaia.
„Možda se pitaš odakle dolazi novac?" Upitno je podigao obrve, a ja sam klimnuo glavom kao voditelj Vrtića . „Dakle, postoje loši momci, Sirijci, Libijci, Kubanci, koji na terorizam još gledaju kao na državnu industrijsku granu. Tu i tamo ispišu velike čekove, a ako iz toga proizađe da Američka ambasada dobije cigiu kroz prozor, srećni su. Ali posiednjih deset godina, pomalo su se povukli. U današnje vreme je najvažnija zarada, a kada je o tome reč, svi putevi vode u Bugarsku."
Zavalio se na naslon stolice, što je bio znak za jednu od žena da istupi i čita sa table, mada je očigledno svoj govor znala napamet i tabla je tu bila samo radi sigurnosti.
„Kinteks", počela je, „jeste prividna državna trgovačka agencija, sa sedistem u Sofiji, gde je petsto dvadeset devet radnika zaposleno na uvoznoizvoznim aktivnostima. Prikriveno, Kinteks upravija sa više od osamdeset procenata prometa narkot'ika koji sa Biiskog istoka stižu u zapadnu Evropu i Severnu Ameriku, često u zamenu za dozvoljene i nedozvoljene pošiljke oružja koje se posle preprodaju biiskoistočnim pobunjeničkim grupama. Heroin se preprodaje na siičan način, odabranim trgovačkim krugovima srednje i zapadne Evrope. Ljudi ukijučeni u ove operacije uglavnom nisu Bugari, ali dat im je skladišni i smeštajni proštor u Varni i Burgasu na Crnom moru, Kinteks, pod novim operativnim imenom Globus, takode učestvuje u pranju novca od droge iz cele Evrope, razmenjujući gotovinu za zlato i drago kamenje i preraspodeljujući sredstva svojim klijentima preko lanca poslovnih operacija uTurskoj i istočnoj Evropi."
Pogledala je Luisa, da vidi zanima li ga još nešto, ali Luis je gledao u mene, video je da mi je postalo dosadno, i jedva primetno je odmahnuo glavom.
„Fini momci, zar ne?", pitao je. „Isti koji su dali pištolj Mehmetu Aliju Agdži." Ni to mi nije mnogo značilo. „Ranio je papu Jovana Pavla 1981. Pojavio se u nekoliko novinskih naslova."
Izustio sam ah, da, i odmahnuo glavom da pokažem koliko sam zadivljen.
„Kinteks", nastavio je, „jeste prava prodavnica tipa svena- -jednommestu, Tome. Ako želiš da izazoveš neke nevolje u svetu, opustošiš nekoliko zemalja, uništiš nekoliko miliona života, treba samo da zgrabiš kreditnu karticu i uputiš se u Kinteks. Njihovim cenama niko ne može da parira."
Luis se smeškao, ali bilo mi je jasno da gori od pravednog gneva. Zato sam pogledao po sobi, i naravno, i ostaiima je lebdela ista revnosna vatra oko glava.
,,A Kinteks", rekao sam, očajnički se nadajući da će njihov odgovor biti ne, „čine Ijudi s kojima je bio povezan Aleksander Vulf."
„Da", odgovorio je Luis.
Tada sam i zbog toga shvatio, u zaista veoma užasnom trenutku, da niko od ovih Ijudi, čak ni Luis, nije imao ni najblažu predstavu o tome šta Postdiplomske studije stvarno predstavljaju - ili šta bi stvarno operacijom Mrtva šuma trebalo da se postigne. Ovi ljudi su u stvari verovali da vode otvorenu borbu protiv narkoterorizma, ili terorizma narkotika, ili kako god da to dođavola zovu, za račun zahvalnog Ujka Sema i Tete Ostatka Sveta. Ovo je bila uobičajena operacija CIA i nije se mogla primetiti nikakva nastranost. Stavili su me u terorističku grupu druge divizije u jednostavnoj nadi da ču odjuriti do teiefonske govornice kada budem imao slobodno veče i saopštiti im mnoga imena i adrese.
Vožnji su me učili siepi instruktori, i to saznanje me je prilično uzdrmalo.
Napravili su pian infiltracije i naterali me da ponovim svaku njegovu fazu milion puta. Mislim da su se, pošto sam bio Englez, brinuli da neću moći istovremeno da držim više od jedne misli u glavi, i kada su videli da sve prilično lako shvatam, tapšali su jedno drugo po ledima i mnogo puta ponovili „dobro obavljen posao".
Posle odvratne večere od mesnih kuglica i crvenog vina, koje nam je poslužio uznemireni Sem, Luis i njegovo društvo spakovaše svoje aktentašne, rukovaše se sa mnom i značajno klimnuše glavama, pre nego što su ušli u automobile i odvezli se žutim ciglenim putem. Nisam mahao.
Umesto toga, saopštio sam Karlu i Karlu da odlazim u šetnju i prošao sam kroz baštu iza kuće, gde se travnjak prostirao sve do reke i pružao najlepši pogled na čitavoj Temzi.
Noć je bila topia, a na suprotnoj obali mladi parovi i stariji vlasnici pasa sa svojim ljubimcima i dalje su šetali. Nekoliko brodića je bilo usidreno u blizini, dok im je voda nežno zapljuskivala trup, i svetla na prozorima sijaia nežnom i prijatnom žutom bojom. Ljudi su se smejali, i osećao sam miris supe iz konzerve.
Bio sam u dubokom sranju.
Barns je stigao neposredno posle ponoći, i predstavijao je sasvim drugačiji prizor u odnosu na naš prvi susret. Nestao je izgied braće Bruks, i sada je izgiedao kao da je spreman da uieti u nikaragvansku džunglu dok prašte bombe. Zutomrke pantaione, tamnozeiena prugasta košulja, čizme red ving. Sat vojničkog izgieda s piatnenim kaišem zamenio je elegantnim roleksom. Verujem da bi rado stao pred ogledalo, i nabacio maskirnu boju na lice. Bore su mu bile dublje nego ikada.
Otpustio je dva Karla i nas dvojica smo seli sami u saion, gde je otpakovao pola boce džek denijeisa, karton marlboroa i zipo upaijač s maskirnom šarom.
„Kako je Sara?", upitao sam.
Zvučalo je kao glupo pitanje, aii morao sam da ga postavim. Na kraju krajeva, zbog nje sam sve ovo i radio - i ako se ispostavi da je to jutro izletela pod autobus, ili preminula od malarije, sasvim sigurno odustajem od slučaja. Kao da bi mi Barns rekao da joj se nešto desilo, aii možda bih nešto primetio na njegovom licu dok odgovara.
„Dobro", odgovorio je. „Ona je sasvim dobro." Sipao je viski u dve čaše, i jednu mi je gurnuo po parketu.
„Zelim da razgovaram s njom", rekao sam. Nije ni trepnuo. „Moram da znam da je dobro. Još živa i još zdrava."
„Kažem ti da je dobro." Prineo je čašu ustima.
„Znam da mi to govoriš", rekao sam. „Ali ti si psihopata čija reč ne vredi ni trunčicu bljuvotine."
„Ni ti se meni ne dopadaš naročito, Tomase."
Sada smo sedeli jedan nasuprot drugom, ispijali viski i pušili cigarete, ali raspoloženje je bilo daleko od savršenog odnosa posrednik- izvršiiac, i pogoršavalo se iz trena u tren.
„Znaš u čemu je tvoj problem?", pitao je Barns, nakon nekog vremena.
„Da, znam savršeno dobro šta je moj problem. Kupuje odeću iz L. L. Bin kataloga, i trenutno sedi preko puta mene."
Pretvarao se da nije čuo. Možda i nije.
„Tvoj problem je, Tomase, što si Britanac." Počeo je da okreće glavu nekim čudnim pokretima. Povremeno bi mu pucnula koja koščica u vratu, što mu je izgleda pružaio zadovoijst\ro. „Sve što je pogrešno kod tebe, pogrešno je sa ovom čitavom zabačenom kiozetskom soljom od ostrva."
„Nemaš muda, Tomase. Nemaš ih. Ni ova ih zemlja nema. Možda si ih nekada imao, pa si ih izgubio. Ne znam, a nije me mnogo ni briga."
,,Ej, Rasti, pazi se", rekao sam. „Moram da te upozorim kako za ovdašnje ljude izraz 'muda znači hrabrost. Ne razumemo američko značenje, niti to što imate velika usta i dobijate erekciju svaki put kada izgovorite 'Delta' i 'udar i razbiti guzicu'. Tu leži važna kulturološka razlika. I kulturološkom razlikom", dodao sam, pošto mi je, moram da priznam, krv pomalo uzavrela, ,,ne smatramo mimoilaženje u vrednostima. Misiimo 'jebite se u dupe žičanom četkom'."
Nasmejao se na to. Takvoj reakciji se nisam nadao. Prilično veliki deo mene se nadao da će pokušati da me udari, pa da mogu da ga udarim u grlo i mirne duše odjašem u noć.
„Dakle, Tomase", rekao je, „nadam se da smo nešto raščistili. Nadam se da se sada bolje osećaš."
„Mnogo bolje, hvala", odgovorio sam.
,,I ja, takode."
Ustao je da mi dopuni čašu, a zatim mi bacio cigarete i upaljač u krilo.
„Tomase, biću iskren. Ne možeš sada ni da vidiš Saru Vulf, ni da razgovaraš s njom. Jednostavno nije moguće. Ali u isto vreme, ne očekujem da ćeš dići mali prst za mene dok je ne vidiš. Sta misiiš? Zvuči li ti ovo dovoljno pošteno?"
Otpio sam gutljaj viskija i izvadio cigaretu iz paklice.
„Nije kod vas, zar ne?"
Ponovo se nasmejao. Morao sam nekako ovo da prekinem.
„Nikada nisam ni rekao da je kod nas, Tomase. Sta si mislio, da smo je negde vezali za nogu od kreveta? Hajde, imaj maio više poštovanja prema nama, lioćeš ii? Mi ovako zarađujemo za život, znaš. Nismo mi ovde od juče." Zavalio se na stolicu i ponovio istezanje vrata, i poželeo sam da mogu da mu pomognem. „Sara je tamo gde možemo da je se dočepamo ako bude potrebno. Sada, pošto vidimo da si ti pravi dobri mali Engiez, za tim nema potrebe. U redu?"
,,Ne, nije u redu." Ugasio sam cigaretu i ustao. Izgleda da to nije zasmetalo Barnsu. „Moram da je vidim i uverim se da je dobro, ili neću ništa uraditi. Ne samo da neću izvršiti zadatak, možda te čak i ubijem samo da dokažem koliko ga tačno neću obaviti. U redu?"
Lagano sam krenuo prema njemu. Pomisiio sam da će možda pozvati dva Karla, ali to me nije brinulo. Da je do toga došlo, trebalo bi mi samo nekoiiko sekundi - dok bi toj dvojici trebalo sat vremena da pokrenu ona svoja smešna tela. Tada sam shvatio zašto je bio tako opušten.
Spustio je ruku u aktentašnu pored sebe, i kada ju je izvukao, ugledao sam tračak sivog metala. Pištolj je bio velik, i on ga je neobavezno spustio preko prepona, uperenog u moju dijafragmu, udaljenu oko dva i po metra.
,,Pa, Džimini Kriket", rekao sam. „Dobićeš erekciju, gospodine Barnse. Zar to nije kolt delta elit na tvom krilu?"
Ovog puta nije odgovorio. Samo je gledao.
„Deset milimetara", rekao sam. „Pištolj za muškarce koji ili imaju mali penis ili slabo veruju u svoje sposobnosti da će pogoditi metu." Pitao sam se kako da predem ta dva i po metra a da me on ne pogodi ravno u telo. Neće biti lako, ali moguće je. Pod uslovom da neko ima muda. Pre i posle dogadaja.
Mora da je naslutio o čemu sam razmišijao, pošto je maio nategao oroz. Veoma poiako. Zaista se začulo zadovoijavajuće klik, moram da priznam.
„Znaš li šta je glejzer slag, Tomase?" Govorio je tiho, gotovo sanjivo.
,,Ne, Rasti", rekao sam, ,,ne znam šta je glejzer slag. Zvuči kao da ćeš me ugnjaviti nasmrt umesto da me upucaš. Samo napred."
„Metak firme Glejzer sejfti slag, Tomase, jeste mala kapisla od bakra. Ispunjena finom olovnom sačmom u tečnom teflonu." Sačekao je da ovo upijem, pošto je znao da ću shvatiti šta je mislio. „Prilikom udara, glejzer će sigurno izbaciti devedeset pet posto svoje energije na metu. Nema probijanja, nema rikošeta, samo mnogo rasturanja." Zastao je, i otpio gutljaj viskija. „Velike, velike rupe u tvom telu."
Mora da smo prilično dugo tako ostali. Barns je iskušavao viski, a ja život. Osećao sam kako se znojim i zasvrbela me je lopatica.
,,U redu", rekao sam. „Možda trenutno neću pokušati da te ubijem."
„Drago mi je što to čujem", izustio je Barns nakon dosta vremena, ali kolt se nije pomerio.
„Nećeš imati mnogo koristi ako mi napraviš veliku rupu u telu."
„Neće mi ni mnogo naškoditi."
„Moram da razgovaram s njom, Barnse", rekao sam. „Zbog nje sam ovde. Ako ne razgovaram s njom, sve ovo nema smisla."
Prošlo je još nekoliko stotina godina i onda mi se učinilo da se Barns smeška. Ali nisam znao zašto, niti kada je počeo. Kao da sediš u bioskopu pre početka filma i pokušavaš da shvatiš hoće li se svetla stvarno ugasiti.
I tada me pogodi. Ili, radije, pomazi. Fleur de Fleurs Nine Riči, milijarditi deo.
Spustiii smo se do reke. Samo nas dvoje. Dva Karia negde su se šećkala, ali Barns im je rekao da se drže na odstojanju i tako su i učinili. Pojavio se mesec i svetlost se rasula po vodi prema mestu na kome smo sedeii, i osvetlila joj lice miečnim sjajem.
Sara je izgledala užasno i predivno, Malo je izmršavila, i plakala je više nego što joj je prijalo. Pre dvanaest sati su joj saopštili da joj je otac mrtav, i u tom trenutku sam požeieo da je zagrlim više nego što sam ikada išta želeo da uradim. Ali to ne bi biio u redu. Ne znam zašto.
Neko vreme smo sedeli u tišini i posmatrali vodu. Brodići su gasili svetia, a patke su odavno otišle na spavanje. Sa obe strane mesečevog odraza, reka je bila crna i tiha.
„Tako", rekla je.
,,Da", rekao sam.
Ponovo je zavladala duga tišina, pošto smo razmišljali o tome šta treba da kažemo. Kao velika betonska lopta koju znaš da moraš da podigneš. Možeš da kružiš oko nje i tražiš mesto gde da je uhvatiš, ali njega jednostavno nema.
Sara je probala prva.
„Budi iskren. Nisi nam verovao, zar ne?"
Gotovo se nasmejala, pa sam joj zamalo odgovorio da ni ona meni nije verovala kako nisam pokušavao da joj ubijem oca. Na vreme sam se zaustavio.
,,Ne, nisam", odgovorio sam.
„Mislio si da smo smešni. Ludi par Amerikanaca kojima se priviđaju duhovi u noći."
„Tako nešto."
Ponovo je počela da plače, a ja sam sedeo i čekao da oluja prođe. Kada se smirila, upalio sam dve cigarete i pružio joj jednu. Snažno je povukla, a zatim je na svakih nekoliko sekundi otresala nepostojeći pepeo u reku. Posmatrao sam je, a pretvarao sam se da to ne radim.
„Saro", obratio sam joj se. „Mnogo mi je žao. Zbog svega. Svega što se dogodilo. I zbog tebe. Zelim..." Ni po cenu života se nisam mogao setiti pravih reči. Samo sam osećao da nešto moram da kažem. „Zelim nekako sve da ispravim. Mislim, znam da je tvoj otac..."
Pogledala me je i nasmešila se, da mi stavi do znanja da ne brinem.
„Aii uvek možemo da biramo", nastavio sam da blebećem, „hoćemo ii učiniti nešto ispravno ili pogrešno, bez obzira na to što se dogodilo. A ja želim da učinim pravu stvar. Razumeš ii me?
Klimnula je glavom. Sto je prokleto iepo od nje, jer ja nisam imao pojma šta sam mislio. Toliko sam toga imao da kažem, i tako mali mozak da u njemu sve razvrstam. Pošta, tri dana pred Božić, to je bila moja glava.
Uzdahnula je.
„Bio je dobar čovek, Tomase."
Dakle, šta da kažem?
„Siguran sam da jeste", složio sam se. „Svidao mi se." To je bila istina.
„Nisam toga zaista bila svesna sve do pre godinu dana", nastaviia je. „Nekako ne razmišljaš o svojim roditeljima i o tome kakvi su, zar ne? Dobri ili loši. Jednostavno su tu." Zastala je. „Sve dok jednom više nisu."
Neko vreme smo zurili u reku.
„Jesu li tvoji roditeiji živi?"
„Nisu", odgovorio sarn. „Otac mi je umro kad sam imao trinaest godina. Srčani udar. Majka pre četiri godine."
„Zao mi je." Nisam mogao da verujem. Ljubazna je, usred svega ovoga.
,,U redu je", rekao sam. „Imala je šezdeset osam."
Sara se nagnula prema meni i shvatio sam da pričam veoma tiho. Ne znam zašto. Možda iz poštovanja prema njenom bolu, ili možda nisam želeo da moj glas naruši njenu pribranost.
„Koja ti je omiljena uspomena na majku?"
Pitanje nije biio tužno. Zvučalo je kao da zaista želi da zna, kao da se priprema da uživa u priči iz mog detinjstva.
„Omiljena uspomena." Razmislio sam na trenutak. „Svaki dan, izmedu sedam i osam uveče."
„Zašto?"
„Pila je džin i tonik. Tačno u seciam sati. Samo jedan. I tokom tog sata je postajaia najsrećnija, najzabavnija žena koju sam poznavao."
„A posle?"
„Tužna", odgovorio sam. „Nema druge reči. Biia je veoma tužna žena, moja majka. Tužna zbog mog oca, i zbog sebe. Da sam joj ja bio lekar, prepisao bih joj džin šest puta na dan." Na trenutak mi se učinilo da ću zaplakati. Prošlo me je. ,,A šta je s tobom?"
Nije moraia dugo da razmišlja o svojoj, aii svejedno je sačekala, vrteći je po misiima i osmehujući se.
„Nemam nijednu srećnu uspomenu na majku. Počela je da se tuca sa svojim teniskim trenerom kada sam imala dvanaest godina i sledećeg ieta je nestaia. Najboije što nam se u životu dogodilo. Moj otac je", zatvorila je oči od tbpline sečanja, „učio mene i brata da igramo šah. Kada smo imali osam ili devet. Majkl je bio dobar, stvarno je brzo shvatao. I ja sam bila priiično dobra, ali Majkl je bio bolji. Ali dok smo učili, tata je igrao protiv nas bez kraijice. Uvek je uzimao crne figure i uvek je igrao bez kraljice. I kada smo Majkl i ja uznapredovali, nikada nije vratio tu figuru. Nastavio je da igra bez kraljice, čak i kada ga je Majkl pobeđivao u deset poteza. Došli su do tačke kada je Majki mogao da igra bez kraljice i opet je pobedivao, Aii tata je samo nastavio, gubio partiju za partijom, i nikada više nije igrao sa svim figurama."
Nasmejala se, i od smeha ispružila sve dok nije iegla, oslonjena na laktove.
,,Na tatin pedeseti rodendan, Majkl mu je pokionio crnu kraljicu, u maloj drvenoj kutiji. Zaplakao je. Bilo je uvrnuto videti tatu kako plače. Ali misiim da mu je pružalo toliko zadovoljstva da nas gleda kako učimo, jačamo, da nikada nije želeo da izgubi taj osećaj. Zeleo je da pobedujemo."
I tada, iznenada, suze pristigoše u ogromnom talasu, lomeći je i tresući njeno sićušno telo sve dok joj gotovo ne oduzeše dah. Legao sam i zagrlio je, čvrsto je stežući da je zaštitim od svega.
„U redu je", rekao sam. „Sve je u redu." Ali naravno da nije bilo u redu. Ni blizu.

Šesnaesto poglavlje

Vešto talasa svojim večnim jezikom, I uvek najdivnije greši. EDVARD JANG

Imali smo prernju bombom na ietu za Prag. Bombe nije bilo, ali bilo je mnogo straha.
Upravo smo zauzimali svoja mesta kada se začuo glas pilota preko interfona, koji nam je saopštio da se iskrcamo što je moguće brže. Bez „dame i gospodo, u ime Britiš ervejza", niti biio čega siičnog. Samo - izlazite smesta iz aviona.
Cekaii smo u ijubičasto okrečenoj prostoriji, s deset stolica manje nego što je bilo putnika i bez muzike, i nije nam biio dozvoljeno da pušimo. Mada, ja jesam. Uniformisana žena s velikom količinom šminke zamolila me je da ugasim cigaretu, ali objasnio sam joj da sam astmatičar i da je cigareta u stvari biljni lek koji moram da uzmem kad god sam napet. Svi su me mrzeii zbog toga, pušači i više nego nepušači.
Kada smo se konačno opet popeli u leteiicu, svi smo pogledaii ispod svojih sedišta, zabrinuti time da je pas tragač možda tog dana bio prehiaden, i da je negde ipak ostala mala crna sportska torba koja je promakla svim tragaocima.
Jednom je jedan čovek otišao kod psihijatra pošto je bio obuzet strahom od letenja. Imao je fobiju da će na svakom letu na koji se ukrca biti bomba. Psihijatar je pokušao da izleči fobiju, ali nije mogao, pa je poslao svog pacijenta statističaru. Statističar je upotrebio svoj digitron i obavestio čoveka da su šanse da na sledećem letu na koji se ukrca bude bomba pola miliona prema jedan. Covek i dalje nije bio zadovoljan, i sedeo je tamo ubeden da će on biti upravo u tom jednom od poia miliona aviona. Zato je statističar ponovo upotrebio digitron i upitao: „Dobro, da li biste se osećali sigurnije da je srazmera deset miiiona prema jedan? Covek je odgovorio: „Da, naravno da bih.u Tako je statističar rekao: „Sanse da dve odvojene, nepovezane bombe budu na vašem sledećem ietu jesu tačno deset miliona prema jedan." Covek je izgledao zbunjeno, i rekao: „Sve je to lepo, ali kako to meni pomaže?" Statističar je odgovorio: „Veoma jednostavno. Vi se ukrcajte s bombom."
Ispričao sam ovo posiovnom čovekom u sivom odelu iz Lestera koji je sedeo do mene, ali on se uopšte nije nasmejao. Umesto toga, pozvao je stjuardesu i preneo joj kako veruje da imam bombu u prtljagu. Morao sam ponovo da ispričam priču i stjuardesi, i treći put kopilotu, koji se vratio i čučnuo pored mene s pretećim izrazom na iicu. Nikada više neću započinjati učtiv razgovor.
Možda sam pogrešno procenio šta ljudi osećaju prema bombama u avionima. Moguće je. Verovatnije objašnjenje je da sam ja bio jedini u avionu koji je znao odakle je stigla lažna dojava o bombi, i šta je značila.
To je bio prvi, nezgrapan, potez postavljanja scene za operaciju Mrtva šuma.
Praški aerodrom je malo manji od znaka na kome piše „Praški aerodrom", ispred zgrade sa terminalima. Njegova siina staljinistička veličina navela me je da se zapitam jesu li taj znak napravili pre radio- navigacije, tako da piloti mogu da ga pročitaju dok su još na pola puta iznad Atlantika.
Unutra, pa dobro, aerodrom je aerodrom. Nije važno gde si u svetu, moraš da imaš kamene podove zbog kolica za prtijag, moraš da imaš kolica za prtljag, i moraš da irnaš staklene kutije sa izloženim kaiševima oddtrokodiiske kože koje niko nikada neće poželeti da kupi, ni za hiljadu godina.
Vest o češkom begu iz sovjetske čeljusti nije stigla do službenika za imigraciju, koji su sedeii u svojim staklenim pregracima i ponovo vodiii Hiadni rat, zgroženo prebacujući pogled s pasoške fotografije na dekadentnog imperijalistu koji stoji pred njima. Ja sam bio taj imperijalista, i pogrešio sam što sam obukao havajsku košuiju, koja je, pretpostavljam, samo nagiašavaia moju dekadenciju. Siedeći put ću biti pametniji. Osim što će možda do sledećeg puta neko pronaći ključ za staklene pregratke i saopštiti tim sirotim huljama da sada dele kulturni i ekonomski prostor sa evropskim Dizniiendom. Odlučio sam da se potrudim i naučim češki izraz za ,,već mi nedostaješ".
Promenio sam nešto novca i izašao da pozovem taksi. Veče je bilo prohladno, i zbog širokih staljinističkih barica na parkiralištu na kojima su blistali plavosivi odrazi novoizgradenih neonskih reklama visoko u vazduhu, izgiedalo je još hladnije. Zašao sam za ugao terminalne zgrade i vetar je poleteo da me pozdravi, ližući mi lice kišom koja je mirisala na dizel i zatim mi razigrano skakućući oko listova, vukući me za pantalbne. Stajao sam tamo na trenutak, i upijao neobičnost tog mesta, bolno svestan da sam, na sve načine, prešao iz jedne države u drugu.
Konačno sam pronašao taksi, i rekao vozaču na tečnom engleskom da me vozi do Venceslavljevog trga. Ovaj zahtev, sada znam, fonetski je istovetan sa češkim izrazom ,,Ja sam praznoglavi turista, molim vas, uzmite mi sve što imam". Automobil je bio tatra, a vozač nitkov; vozio je brzo i dobro, zadovoljno pevušeći za sebe, kao neko ko je upravo osvojio novac u kladionici.
To je bio jedan od najlepših prizora koje sam ikada video u nekom gradu. Venceslavijev trg uopšte nije trg, već dvostruka avenija, koja se pružala padinom od ogromnog Nacionalnog muzeja koji gieda na nju. Cak i da nisam ništa znao o mestu, osetio bih da je u pitanju nešto važno. Istorija drevnog i savremenog naveliko se odigrala iznad ovog kilometar dugačkog sivožutog kamena, i ostavila je miris. L'Air Du Temps de Praha. Praška proleća, ieta, zime i jeseni odlaziii su i doiaziii, i verovatno će ponovo doći.
Kada mi je vozač rekao koliko novca žeii da mu dam, morao sam da potrošim nekoliko minuta na objašnjavanje da ne želim da kupim taksi, već samo da platim petnaest minuta koje sam u njemu proveo. Objasnio mi je da je to cena usluge u limuzini, ili je barem izgovorio „limuzina" i mnogo puta slegnuo ramenima, i nakon nekog vremena, pristao je da smanji cenu na samo astronomsku. Dohvatio sam torbu i krenuo.
Amerikanci su mi rekli da sam sebi nadem smeštaj, i jedini siguran način da izgledam kao čovek koji je dugo tražio mesto boravka bio je da provedem mnogo vremena tražeći mesto boravka. Zato sam krenuo na prijatno dugo pešačenje i obišao sam Prag Jedan, koji je središnja oblast starog grada, za oko dva sata. Dvadeset šest crkava, četrnaest galerija i muzeja, operu - gde je dečak Mocart prvi put nastupio sa izvedbom Don Đovanija - osam pozorišta, i Mekdonalds. Ispred jednog od navedenih mesta nalazio se red od pedeset metara.
Zastao sam u nekoliko barova da upijem atmosferu, koja je pristizala u visokim, ravnim čašama sa imenom badvajzer ispisanim sa strane, i posmatrao sam kako savremeni Cesi hodaju, pričaju, oblače se i zabavljaju. Većina konobara je pretpostavljala da sam Nemac, i zbog te greške sam mogao da pretpostavim da grad vrvi od njih. Putovali su u grupama od dvanaest, s rancima i ogromnim butinama, i raširili bi se preko cele ulice dok su šetali. Ali naravno, za većinu Nemaca, Prag je udaljen samo nekoliko sati brzim automobilom, pa onda i ne iznenaduje činjenica da se prema mestu odnose kao prema ugiu svoje bašte.
Uzeo sam kuvanu svinjetinu i knedle u kafiću pored reke i, po savetu velškog para za susednim stolom, prošetao sam se preko Kariovog mosta. Gospodin i gospoda Velšani su me uverili da je to zadivljujuća građevina, ali zahvaljujući hiljadi uiičnih pevača raširenih na svakih nekoliko metara ograde, a svi redom su pevali Dilanove pesme, nisam uspeo ni da ga vidim.
Konačno sam našao smeštaj u Zlatnom Pragu, ofucanom pansionu na brežuljku blizu dvorca. Gazdarica mi je dala izbor između velike prljave sobe i čiste male, i ja sam odabrao veliku prljavu, misleći da je mogu i sam očistiti. Kada je otišla, shvatio sam koiiko je to bilo glupo. Nisam nikada čistio ni sopstveni stan.
Raspakovao sam stvari, legao na krevet i zapalio jednu. Razmišljao sam o Sari i njenom ocu i Barnsu. Razmišljao sam o svojim roditeljima, i Roni, i helikopterima i motorima i Nemcima i hamburgerima iz Mekdonaldsa.
Razmišljao sam o mnogo čemu.
Probudio sam se u osam, i osluškivao sam zvuke grada koji se vukao i odvozio na posao. Jedinu nepoznatu buku stvarali su tramvaji, koji su kioparali i pištali po kaldrmisanim ulicama i preko mostova. Pitao sam se treba li da ostanem u havajskoj košulji ili ne.
Do devet sam bio na gradskom trgu, gde me je gnjavio neki čovečuljak s brkovima koji mi je nudio vožnju po gradu fijakerom. Starinski izgled kola trebalo je da me ubedi da promenim mišljenje, ali posle površnog pregleda izgledala su mi neobično nalik na donju polovinu mini mouka, sa izvađenim motorom i rudom za konja tamo gde su biii farovi. Rekao sam mu ne, hvala vam desetak puta, i odjebi jednom.
Tražio sam kafić sa kokakola suncobranima iznad stoiova. Tako su mi rekli. Tome, kad stigneš tamo, videćeš kafić sa kokakola nadstrešnicama iznad stolova. Nisu mi rekii, ili nisu shvatali, da je predstavnik Kokakole bio neverovatno savestan u ovim krajevima, i isporučio je svoje suncobrane u dvadestak iokala u prečniku od stotinu metara na trgu. Predstavniku kamei cigareta je to pošlo za rukom samo dva puta, pa po svoj prilici leži negde mrtav u jarku dok radnik Kokakole prima bronzane plakete i sopstveno mesto za parkiranje u centrali u Juti.
Našao sam ga posle dvadeset minuta. Nikoias. Dve funte za šoljuafe.
Rekli su mi da udem, aii jutro je bilo prelepo i nije mi se radilo ono što mi je bilo naredeno, pa sam seo napoije, na mesto s pogledom na trg i prolaznike Nemce. Poručio sam kafu, i čim sam to uradio, video sam dva muškarca kako izlaze iz kafića i sedaju za susedni sto. Obojica su bili mladi i snažni, i nosili su naočare za sunce. Nijedan nije gledao u mom pravcu. Verovatno su bili unutra sat vremena, i zauzeli su dobar položaj za sastanak, a ja sam im sve pokvario.
Odlično.
Podesio sam položaj svoje stolice i nakratko zažmurio, puštajući sunce da mi se zavuče medu bore oko očiju.
„Gospodine", začuo sam glas, „retko i posebno zadovoljstvo."
Osvrnuo sam se i ugledao priliku u smedem mantiiu kako škilji na mene.
„Je li ovo mesto zauzeto?", pitao je Solomon. Seo je, ne čekajući odgovor.
Zurio sam u njega.
„Zdravo, Dejvide", konačno sam izustio.
Izvadio sam cigaretu iz kutije dok je on dozivao konobara. Pogledao sam u dvojicu sa naočarima za sunce, ali oni su skretali pogled što je moguće dalje od mene svaki put kad bih. se okrenuo.
„.Kava, prosim ", zatražio je Solomon, barem meni se činilo s prilično veštim naglaskom. Okrenuo se k meni. „Dobra kafa, užasna hrana. To pišem na razglednice."
„Nisi ti", rekao sam.
„Zar nisam? Ko je onda?"
Nastavio sam da ga posmatram. Ovo uopšte nisam očekivao.
„Da se izrazim ovako", rekao sam. „Jesi li ti?"
„Mislite, da li ja sedim ovde, ili sa mnom treba da se sastanete?"
„Dejvide."
„I jedno i drugo, gospodine." Solomon se nagnuo unazad da mu konobar naspe kafu. Otpio je i cmoknuo usnama u znak odobravanja. „Imam čast da vam budem instruktor tokom vašeg boravka na ovoj teritoriji. Verujem da ćete imati koristi od našeg druženja."
Klimnuo sam glavom u pravcu Naočara za Sunce.
„Jesu li s tobom?"
„Tako bi trebalo biti, gospodine. Nije da im se baš dopada, ali nema veze."
„Amerikanci?"
Klimnuo je glavom.
„Kao pita od jabuka. Ova operacija je vrlo, vrlo zajednička. U stvari, odavno nismo bili ovako povezani u nečemu. Sto je dobro, sve u svemu."
Malo sam razmislio.
„Aii zašto mi nisu rekli?", pitao sam. „Mislim, znali su da te poznajem, dakle, zašto mi nisu rekli?"
Slegnuo je ramenima.
„Zar mi nismo samo zupčanici na kaišu džinovske mašine, gospodine?"
Pa, skoro.
Naravno, želeo sam da Solomona ispitam o svemu.
Zeleo sam da ga odvedem pravo na početak - da preispitamo šta sve znamo o Barnsu, O'Nilu i Murdahu, i Mrtvoj šumi i Postdiplom- skim studijama- da bismo izmedu sebe uspeli da odredimo sopstveni položaj u ovoj zbrci, i možda čak skujemo i neki plan.
Ali postojaii su raziozi zbog kojih nisam mogao. Veliki, čvrsti razlozi koji su dizali ruke u zadnjem delu učionice i vrpoljiii se na svojim mestima, prisiljavajući me da ih slušam. Kada bih mu rekao šta misiim da znam, Solomon bi učinio iii pravu ili pogrešnu stvar. Prava bi, verovatno, ubiia Saru i mene i sasvim sigurno ne bi sprečila ovo što se sprema. Možda bi dogadaj odložila, ili bi se on preselio na neko drugo mesto u neko drugo vreme, ali ne bi ga zaustavila. O pogrešnoj nisam mogao ni da razmišljam. Jer pogrešna bi značila da Solomon pripada drugom timu, i da, kada malo bolje razmisliš, niko nikoga ne poznaje.
Zato sam, zasada, ćutao i siušao dok je Solomon prelazio preko sitno kucanog teksta o tome kako je trebalo da provedem narednih četrdeset osam sati. Govorio je brzo ali smireno, i za devedeset minuta smo prešli mnogo podataka, zahvaljujući tome što nije morao posle svake druge rečenice da govori ,,ovo je veoma važno", kao što su to činili Amerikanci.
Naočare za Sunce pile su kokakolu.
Popodne sam imao za sebe, i pošto mi se činilo da će biti i poslednje koje ću dobiti barem za neko vreme, trošio sam ga raskošno. Pio sam vino, čitao stare novine, slušao sam izvodenje Malera na otvorenom, i uglavnom sam se ponašao kao dokoni gospodin.
Upoznao sam u baru Francuskinju koja mi je rekla da radi za kompjutersku softversku kompaniju, i pitao sam je da li bi pristala na seks sa mnom. Samo je slegnula ramenima, francuski, što sam ja shvatio kao ne.
Osam sati je bio dogovoreni čas, pa sam dangubio u kafiću sve do osam i deset minuta, gurkajući još jednu porciju kuvane svinjetine i knedli po tanjiru i neumereno pušeći. Platio sam račun i izašao u prohladno veče, konačno osećajući kako mi se puls ubrzao pred predstojeću akciju.
Znao sam da nemam razloga da se dobro osećam. Znao sam da je zadatak gotovo nemoguć, da je put koji me čeka dug, stenovit, sa vrlo malo benzinskih stanica usput, i da su moji izgledi da doživim sedamdesetu upravo propali.
Ali, ko zna iz kog razloga, dobro sam se osećao.
Solomon me je čekao s jednim Naočarima za Sunce da dodem na sastanak. Sa jednim od para Naočara za Sunce, mislim. Mada, sada naravno nije nosio naočare za sunce, jer je pao mrak, pa sam brzo morao da mu smislim novo ime. Nakon nekoliko trenutaka razmišljanja, smislio sam Nema Naočara za Sunce. Mislim da u meni ima malo od Kri Indijanaca.
Izvinio sam se što sam zakasnio, a Solomon se nasmešio i rekao da nisam, što mi je zasmetalo, a onda smo sva trojica ušli u prljavi, sivi dizel mercedes, sa Nema Naočara za Sunce za volanom, i krenuli smo glavnim putem iz istočnog dela grada.
Nakon pola sata napustili smo periferiju Praga, i put se suzio na dve prilično brze trake, kojima smo mi vozili prilično sporo. Najgori način da sjebeš tajnu operaciju na stranom tlu jeste da dobiješ kaznu za prekoračenje brzine, i izgleda da je Nema Naočara za Sunce ovu lekciju dobro naučio. Solomon i ja razmenili smo povremene primedbe o okolini, kako je zeleno, kako delovi podsećaju pomalo na Vels - mada nisam siguran da je ijedan od nas dvojice ikada tamo bio - ali inače nismo mnogo pričali. Umesto toga, dok se napolju odmotavala Evropa, crtali smo slike po zamagljenim zadnjim prozorima, Solomon se bavio cvećem a ja srećnim licima.
Posle sat vremena, znakovi su počeii da pokazuju Brno, koje izgleda nikada nije ispravno napisano, niti se ikada ispravno izgovara, ali znali smo da ne idemo tako daleko. Skrenuli smo na sever ka Kostelecu, a onda gotovo odmah na istok, na još uži put, bez ikakvih znakova. Sto je na neki način bilo simbolično.
Krivudali smo kroz nekoliko kilometara crne borove šume, i tada je Nema Naočara za Sunce prešao na bočna svetla, što nam je smanjilo brzinu. Nakon nekolika kilometara, pogasio je sva svetla, i rekao mi da ugasim cigaretu zato što mu „sjebava noćni vid".
I onda smo, odjednom, stigli.
Držali su ga u podrumu seoske kuće. Koliko dugo, nisam umeo da kažem - samo sam znao da neće trajati još dugo. Bio je mojih godina, otpriiike moje visine, verovatno je imao i moju kilažu pre nego što su prestali da ga hrane. Rekli su da se zove Riki, i da je došao iz Minesote. Nisu rekli da je izludeo od straha i da je želeo da se vrati u Minesotu što je pre mogao, jer nisu ni morali. Videlo mu se u očima, tako jasno kao što se nikada ništa nije videlo u nečijim očima.
Riki je pobegao kada je imao sedamnaest godina. Pobegao je iz škole, pobegao od kuće, pobegao od svega od čega jedan mlad čovek može da pobegne - ali onda, prilično brzo, uleteo je u neke druge stvari, alternativne stvari, i od njih se bolje osećao u svojoj koži. Uostalom, barem neko vreme.
Riki se trenutno strašno loše osećao u sopstvenoj koži; uglavnom zato što je uspeo da se dovede u jednu od onih situacija kada se nalaziš nag u podrumu nepoznate zgrade, u stranoj zemlji, sa strancima koji zure u tebe, od kojih su te neki očigledno neko vreme mučiii, a drugi samo čekaju da dođu na red. Znam da su u pozadini Rikijeve svesti treperile slike iz hiljada fiimova, u kojoj junak, uhvaćen u isti škripac, zabacuje glavu drsko se podsmevajući i govori svojim mučiteljima da se jebu. I Riki je sedeo u mraku, zajedno s milionima drugih tinejdžera, i pravilno upijao lekciju da muškarci tako treba da se ponašaju u nevolji. Pre svega, izdrže; zatim se svete.
Ali nije sve bilo tako svetlo - pošto je malo falilo da ga naguze, ili kako god to kažu u Minesoti - Riki je zanemario važne prednosti koje ovi celuloidni bogovi imaju u odnosu na njega. U stvari, postoji samo jedna prednost, ali izuzetno važna. Prednost je u tome što filmovi nisu stvarni. Iskreno. Nisu.
U stvarnom životu, i žao mi je ako rušim neke duboko gajene obmane, Ijudi u Rikijevim okolnostima ne govore nikome da se jebe. Ne podsmevaju se drsko, ne pljuju nikome u oko i, sigurno, definitivno, kategorički, ne osiobadaju se tako sto odiete. Oni su u stvari ukočeni, i drhte, i plaču, i preklinju, doslovno prekiinju i traže svoje majke. Curi im nos, noge im drhte i cvile. Takvi su muškarci, svi muškarci, i takav je stvaran život.
Zao mi je, ali tako je.
Moj otac je nekada uzgajao jagode pod mrežom. Povremeno bi poneka ptica, kada bi ugledala neke debeljuškaste, crvene, slatke stvarčice na zemlji, odlučila da pokuša da se zavuče pod mrežu, ukrade odande voće, i pobegne. I povremeno bi se ta ptica dočepala prve dve stvari - bez znoja, kao po satu - i onda bi kod treće potpuno zabrljala. Upetijala bi se u zamku, uz mnogo kreštanja i miataranja krilima, a moj otac bi podigao pogled sa brazde krompira, dozvao me zviždukom, i naložio mi da izvučem pticu. Pažljivo. Da je uhvatim, otpetljam, oslobodim.
Taj posao sam mrzeo više od svih ostalih u čitavom univerzumu detinjstva.
Strah je zastrašujuć. Najstrašnije ga je posmatrati od svih osećanja. Besna životinja je jedna stvar, često prilično uznemirujuć prizor, aii preplašena životinja- taj drhtavi, izbečeni, puzeći smotuljak panike - jeste nešto što nikada više nisam u životu želeo da vidim.
A ipak, evo me, gledam je.
„Jebeno govno", rekao je jedan Amerikanac kad je ušao u kuhinju i smesta je dohvatio čajnik.
Solomon i ja smo se pogledali. Sedeli smo za stolom dvadeset minuta nakon što su odveli Rikija a da nismo razmenili ni reč. Znao sam da je i on potresen baš kao i ja, i znao je da ja to znam, pa smo samo sedeli, pri čemu sam ja zurio u zid, a on je noktom urezivao linije u stolicu na kojoj je sedeo.
„Šta će se s njim dogoditi?", pitao sam, i dalje zureći u zid.
„Nije tvoj problem", odbrusio je Amerikanac, dok je ubacivao kašičicu kafe u iončič. „Neće biti ničiji problem od danas." Mislim da se nasmejao kada je to izgovorio, ali nisam siguran.
Riki je bio terorista. To su Amerikanci mislili i zato su ga mrzeli. Mrzeli su sve teroriste, ali Rikija posebno, najviše od svih, zato što je bio američki terorista. A to jednostavno nije bilo u redu. Do OklahomaSitija, prosečni Amerikanac je na bacanje bombi na javnom mestu gledao kao na nešto nastrano, evropsku tradiciju, kao borbe s bikovima ili moreška . I ako se ikada širilo van Evrope, sigurno je išlo na istok, ka jahačima kamila, prokletim turbanima, sinovima i ćerkama Islama. Dizanje u vazduh tržnih centara i ambasada, pucanje na zvanične predstavnike vlade, otimanje aviona 747 u ime bilo čega drugog osim novca, bilo je savršeno neamerički i nimalo uobičajeno za Minesotu. Ali Oklahoma Siti je mnogo toga promenio, nagore, i zato je Riki morao da plati najvišu cenu za svoju ideologiju.
Riki je bio američki terorista, i predstavljao je njihovu sramotu.
Vratio sam se u Prag do zore, ali nisam otišao u krevet. Ili sam otišao do kreveta, ali nisam ušao u njega. Seo sam na rub, sa polupunom pepeljarom i polupraznom paklicom marlboroa, i zurio u zid. Da sam imao televizor u sobi, možda bih ga gledao. A možda i ne bih. Deset godina stara epizoda Magnuma, prevedena na nemački, nije mnogo zanimljivija od zida.
Rekli su mi da će policija doći u osam, ali na kraju je bilo svega sedam i nekoliko minuta kada sam začuo prvu čizmu na prvom stepeniku. Tom malom smicalicom su verovatno hteli da me iznenade i uhvate krmeljivih očiju, u slučaju da ne uspem to ubedljivo da odglumim. Ti ljudi stvarno nemaju vere.
Rilo ih je desetak, svi u uniformama, i napravili su pravu kašu od čitavog posla, udarajući nogom vrata, vičući i preturajući predmete. Glavni je pomalo govorio engleski, ali očigledno ne dovoljno da razu- me ,,to boli". Odvukli su me niz stepenice pored ubledele gazdarice - koja se verovatno nadala da su dani kada je policija odvlačila stanare u svoja voziia zauvek nestali - dok su ostale razbarušene glave usplahireno virile kroz pukotine na vratima.
U stanici su me neko vreme držali u sobi - bez kafe, cigareta, prijateljskih lica - i onda, nakon još malo vikanja, nekoliko šamara i gurkanja u grudi, bacili su me u ćeliju; bez opasača, bez pertli.
Sve u svemu, bili su prilično delotvorni.
U ćeliji su bila još dva stanara, oba muška, i nisu ustali kada sam ušao. Jedan verovatno ne bi ni mogao da ustane čak i da je želeo, jer je bio pijaniji nego što sam ja bio u čitavom životu. Imao je šezdesetak godina i nije bio pri svesti, uz alkohol koji mu je curio iz svih delova tela, i glava mu je tako nisko pala na grudi da je bilo teško poverovati da ima kičmu koja ga drži.
Drugi je bio mlađi, tamniji, i nosio je majicu kratkih rukava i žutosmede pantalone. Odmerio me je jednom, od glave do pete i obrnuto, a onda je nastavio da lomi koščice u zglobovima i prstima dok sam ja podigao pijanca sa stolice i položio ga, ne naročito nežno, u ugao. Seo sam naspram onoga u majici kratkih rukava i zatvorio oči.
Ne znam koliko sam dugo spavao zato što su mi oduzeli i sat - u slučaju da smislim kako da se uz njegovu pomoć obesim, verovatno - ali utrnula stražnjica mi je govorila da je prošlo barem nekoliko sati.
Pijanac je nestao, a Majica Kratkih Rukava je sada čučao pored mene.
„Deutsch? pitao je.
Odmahnuo sam glavom i ponovo zažmurio, upijajući još jedan gutljaj sebe pre nego što sam zakoračio u drugu osobu.
Čuo sam da se Majica češe. Dugo, lagano, pažljivo češanje.
„Amerikanac?", nastavio je.
Klirnnuo sam giavom, i daije zatvorenih očiju, i osetio čudan trenutak mira. Toliko je lakše biti neko drugi.
Majicu su držali četiri dana, a mene deset. Nije mi biio dozvoijeno ni da se brijem ni da pušim, a ko god da je pripremao hranu, veoma se potrudio da mi je ogadi. Jednom ili dvaput su me ispitivali o pretnji bombom na letu iz Londona, i tražili su da pogledam fotografije - za početak dve ili tri naročito, a zatim, kada su počeli da gube zanimanje, čitavu kartoteku zločinaca - ali ja sam pravio predstavu tako što ih uopšte nisam gledao, i trudio sam se da zevnem svaki put kada bi me pljusnuli.
Desete noći, odveli su me u belu sobu i fotografisali su me iz stotinu različitih uglova, zatim su mi vratili opasač, pertle i sat. Cak su mi ponudili i brijač. Ali pošto je drška delovala daleko oštrije od žileta, a brada mi je bila takva kao da sam započeo metamorfozu, odbio sam ga.
Napolju je biio mračno, hladno i mračno, i kiša je pokušavala da pada na neki slab, onijemogućedamiovosmeta način. Hodao sam iagano, kao da me baš briga za kišu, kao i mnogo toga drugog što život na zemlji ima da ponudi, i nadao sam se da neću morati dugo da čekam.
Nisam morao uopšte da čekam.
U pitanju je bio porše 911, tamnozelene boje, i nije bilo ničeg naročito pametnog u tome što sam ga primetio, pošto su poršei bili isto tako retki na ulicama Praga kao i ja. Lagano je vozio pored mene stotinak metara, zatim je doneo odluku, jurnuo je do kraja ulice i stao. Kada sam mu se približio na desetak metara, naglo su se otvorila suvozačka vrata. Usporio sam, proverio naprednazad, i sagnuo sam glavu da vidim vozača.
Bio je u srednjim četrdesetim, sa četvrtastom vilicom i uspešno prosedom kosom, i Ijudi zaposleni u marketingu poršea rado bi ga istakli kao „tipičnog viasnika" - ako je zaista bio vlasnik, što je bilo nekako neverovatmo, s obzirom na njegovo zanimanje.
Naravno, u tom trenutku, nije trebaio da znam njegovo zanimanje.
„Treba ti prevoz?", pitao je. Mogao je biti iz bilo kog kraja sveta, i verovatno je i bio. Video je da razmišljam o njegovoj ponudi, ili o njemu, pa je dodao i osmeh da bi skiopio posao. Veoma dobri zubh
Pogledao sam iza njega, ka mestu gde je sedeo Majica Kratkih Rukava, savijen na sićušnom zadnjem sedištu. Sada nije nosio majicu, naravno, već jezivu ljubičastu stvar koja se nije gužvaia. Nekoliko trenutaka je uživao u mom iznenađenju, zatim mi je klimnuo glavom - u smislu zdravo, aii i upadaj - i kada sam tako i uradio, vozač je ubacio u brzinu, otpustio kvačilo u razigranoj žurbi, tako da sam zagrebao da zatvorim vrata. Njima dvojici je to izgleda bilo veoma zabavno. Majica Kratkih Rukava, čije pravo ime sasvim sigurno nije i nikada nije bilo Hjugo, gurnuo mi je paklicu danhiia pod nos, i ja uzeh jednu i pritisnuh upaljač na kontroinoj tabli.
„Kuda si se uputio?", pitao me je vozač.
Slegnuo sam ramenima i rekao možda u centar, aii zaista nije bilo važno. Klimnuo je glavom i nastavio da pevuši za sebe. Mislim, Pučinija. Ili možda nešto od Take That. Sedeo sam I pušio, i ništa nisam govorio, kao da sam navikao da mi se ovako nešto događa.
„Usput", konačno je rekao vozač, ,,ja sam Greg." Nasmešio se, i ja pomislih u sebi: naravno da jesi.
Skinuo je ruku s volana i pružio mi je. Rukovali smo se, kratko ali prijateljski, ali ja sam nastavio da ćutim, samo da pokažem kako sam svoj čovek, koji govori onda kad poželi, ne pre.
Nakon nekog vremena, okrenuo se da me pogleda. Cvršći pogled. Ne tako prijateljski. Zato sam mu odgovorio.
„Zovem se Riki", izgovorio sam.

Sedamnaesto poglavlje

Ti se sigurno šalis DŽON MEKINRO

Sada sam deo tima. Ekipa. I kasta. Sastavljeni smo od šest nacija, s tri kontinenta, četiri religije i dva pola. Srećna smo bratska grupa, s jednom sestrom, koja je takode srećna i ima sopstveno kupatiio.
Vredno radimo, vredno se igramo, mnogo pijemo, i čvrsto spavamo. U stvari, mi jesmo čvrsti. Rukujemo oružjem na način koji govori da znamo kako se rukuje oružjem, i raspravljamo o politici na način koji govori da imamo širu sliku.
Mi smo Mač pravde.
Kamp se menja svakih nekoliko nedeija, i do sada je doviačio vodu iz reka Libije, Bugarske, Južne Karoline i Surinama. Ne vodu za piće, naravno; ona stiže u plastičnim bocama, koje pristižu dvaput nedeljno zajedno sa čokoladama i cigaretama. Trenutno se Mač pravde izgleda odlučio za badoa, jer je „blago gazirana", i tako je izmirila, manjeviše, gaziranu i negaziranu frakciju.
Poslednjih nekoiiko meseci, ne mogu da poričem, doneli su nam svima promene. Teret fizičkog treninga, borba bez oružja, vežbe komunikacije, vežbe sa oružjem, taktičko i strateško planiranje, sve smo to isprva obavljali u mračnom duhu sumnje i suparništva. To je sada nestalo, drago mi je što mogu to da kažem, i umesto toga cveta iskren i siian esprit de corps50. Šalimo se da svi konačno razumemo, nakon hiljaditog ponavljanja; bilo je tu i ljubavnih veza koje su se prijateljski okončale; i delimo kuvanje, hvaiimo jedni druge horskim klimanjem glavama i ispuštanjem mmmm kada isprobavamo razne specijalitete. Moj, a verujem da je omiljen i kod ostalih, jeste hamburger sa salatom od paradajza. Tajna je u presnom jajetu.
Sredina je decembra, i spremamo se da putujemo u Svajcarsku - gde nameravamo malo da se skijamo, malo odmaramo i malo upucamo jednog holandskog političara.
Zabavljamo se, dobro živimo, i osećamo se važnim. Sta još uopšte možemo da tražimo od života?
Naš voda, onoiiko koliko priznajemo pojam vode, jeste Fransi- sko; za neke Fransis, za druge Sisko, a za mene Cuvar, u mojim tajnim porukama Solomonu. Fransisko kaže da je roden u Venecueli, kao peto od osmoro dece, i da je kao dete patio od dečje paralize. Nemam razloga da sumnjam u to. Dečja paraliza je trebalo da objasni bolesnu desnu nogu i teatralno hramanje, koje je izgleda doiaziio i odlazilo u zavisnosti od njegovog raspoloženja i od toga koliko traži od tebe da učiniš ili daš. Latifa kaže za njega da je prelep i pretpostavijam da je u pravu, ako volite metar dugačke trepavice i maslinastu kožu. Nizak je i mišićav, i kada bih birao glumca za ulogu Bajrona, verovatno bih je poklonio Fransisku; između ostalog i zato što je apsolutno izvanredan glumac.
Za Latifu, Fransisko je junački stariji brat - mudar, osećajan, i onaj koji oprašta. Za Bernarda, on je mračan, uvek spokojan profesionalac. Za Sajrusa i Hjuga, vatreni je idealista, za koga nikada ništa nije dovoljno. Za Bendžamina, on je privremeni stručnjak, jer Bendžamin veruje u boga i želi da bude siguran u svaki korak. A za Rikija, anarhistu iz Minesote s bradom i naglaskom, Fransisko je rokenrol avanturista koji ga pljeska po leđima i voli pivo, i koji zna pregršt pesama Brusa Springstina. Zaista ume da odigra sve ove uloge.
Ako uopšte i postoji pravi Fransisko, onda mislim da sam ga video jednog dana na ietu iz Marseja u Pariz. Sistem je da putujemo u parovima ali sedimo odvojeno, i bio sam pet redova iza Fransiska na sedištu do prolaza kada je petogodišnji dečačić koji je sedeo ispred kabine počeo da plače i jeca. Majka je dečaka odvezala sa sedišta i povela ga je prolazom do toaleta, kada se avion blago nagnuo na stranu, i dečak je posrnuo na Fransiskovo rame.
Fransisko ga je udario.
Ne jako. I ne pesnicom. Da sam advokat na tom slučaju, možda bih čak mogao da prikažem kako je to bilo sam malo jače guranje, da se dečaku pomogne da se ponovo uspravi. Ali nisam advokat, i Fransisko ga je definitivno udario. Mislim da niko nije ni primetio osim mene, a i sam dečak je bio tako preplašen da je prestao da plače; ali ta nagonska, odjebi reakcija prema petogodišnjem detetu zaista mi je mnogo rekla o Fransisku.
Osim ovoga, a bog zna da svi imamo svoje loše dane, nas sedmoro se prilično dobro medusobno slažemo. Zaista je tako. Zviždućemo dok radimo.
Jedino pitanje za koje sam mislio da bi moglo da dokaže suprotno, kao što se pokazalo u gotovo svakom zajedničkom poduhvatu u ljudskoj istoriji, jednostavno se nije ostvarilo. Jer mi, Mač pravde, arhitekte novog svetskog poretka i standardni nosioci borbe za slobodu, u stvari, iskreno, delimo pranje sudova.
Nije mi poznato da se to ikada pre dogodilo.
Selo Miren - nema automobila, nema smeća, nema zakasnelih plaćanja računa - leži u senci tri velike i čuvene planine: Jungfraua, Monkea i Ajgera. Ako vas zanimaju legende, možda biste želeli da saznate kako je Monah provodio vreme braneći čednost Mlade žene od džina ljudoždera - posao koji je uspešno i bez mnogo napora obavljao još od oligocenske epohe, kada su ove tri planine neumornom geologijom vajane i mlaćene do svog postanka.
Miren je rnalo selo, s veoma malo mogućnosti da će postati veće. Pošto se do njega može stići samo helikopterom iii uspinjačom, ograničena je količina kobasica i piva koja može da se popne uz brdo za ishranu njegovih stanovnika i posetilaca i, sve u svemu, meštanima se baš tako i dopada. Postoje tri velika hotela i desetak manjih pansiona, i stotinu razbacanih seoskih kuća i planinskih koiiba, sve napravijene sa tim preterano visokim kosim krovovima zbog kojih svaka švajcarska kuća izgleda kao da je većim delom ukopana u zemlju. Sto je, s obzirom na njihovu opsednutost nuklearnim skloništima, verovatno i istina.
Mada je selo zamislio i sagradio Englez, ono danas nije isključivo englesko odmaralište. Nemci i Austrijanci dolaze da šetaju i voze bicikle leti, a Italijani, Francuzi, Japanci, Amerikanci - svi, u osnovi, koji govore međunarodni jezik skijaških odela jarkih boja - dolaze da se skijaju zimi.
Svajcarci dolaze čitave godine da zarađuju novac. Uslovi za zaradivanje novca su odiični od novembra do aprila, s nekoliko maloprodajnih objekata van piste i menjačnica, i gaje se velike nade da će sledeće godine - a i krajnje je vreme - zarađivanje novca postati olimpijski sport. Svajcarci tiho zamišljaju svoje izglede.
Ali Miren je zbog jedne odlike bio naročito privlačan Fransisku, pošto je ovo bio naš prvi izlet i svima su nam pomalo zalepršali leptirići u stomaku. Cak i Sajrusu, a on je čvrst kao klin. Zahvaljujući činjenici što je malo, švajcarsko, mirno i teško dostupno selo, Miren nema policiju.
Cak ni povremeno.
Bernard i ja smo stigli tog jutra, i prijavili se u naše hotele; on u Jungfrau, ja u Ajger.
Devojka na recepciji mi je pregledala pasoš kao da nikada pre nijedan nije videla, i trebaio joj je dvadeset minuta da prođe kroz neviđeni spisak stvari koje švajcarski hotelijeri voie da znaju o vama pre nego što vam dozvole da spavate u njihovim krevetima. Mislim da sam možda na trenutak zapeo kod srednjeg imena moje nastavnice geografije,! definitivno sam oklevao kod poštanskog broja babice koja je prisustvovala porođaju moje prababe, ali inače sam ovo ispitivanje glatko prošao.
Raspakovao sam se i presvukao u fluorescentnu narandžastu, žutu i ljubičastu zimsku jaknu, što moraš da nosiš u skijaškom centru ako ne želiš da budeš upadljiv, zatim sam lagano izašao iz hotela, pa se brdom popeo do sela.
Popodne je bilo prelepo; takvo da shvatiš kako bog zaista ume da bude ponekad dobar s vremenom i predelima. Biage padine su bile gotovo puste u ovo doba dana, jer je pravo vreme za skijanje prošlo pre nego što je sunce zaronilo iza Siltorna i Ijudi su se iznenada setili da se nalaze na više od dva kilometra nadmorske visine usred decembra.
Sedeo sam neko vreme ispred bara i pretvarao se da pišem razglednice, i povremeno sam bacao pogled na čopor prilično male francuske dece koja su se padinom spuštala za instruktorkom u krokodilskoj formaciji. Svi su bili otprilike visine aparata za gašenje požara, odeveni u nepromočiva skijaška odela vredna trista funti i podsećali su na pačiće. Klizili su i vijugali iza njihove amazonske predvodnice, neki uspravni, neki dvostruko povijeni, a neki su bili tako malida se nije moglo oceniti jesu li se ispravili ili presavili.
Počeo sam da se pitam kada će trudnice početi da se pojavljuju na skijaškim padinama, kiize na stomacima, izvikuju tehnička uputstva i zvižduću Mocarta.
Isto veče u osam sati, u Edeivajs je stigao Dirk van der Uve, u društvu supruge Rone, rodene Skotkinje, i njihove dve ćerke tinejdžerke. Dugo je putovao, ukupno šest sati od kuće do odmarališta, i Dirk je bio umoran, nervozan i debeo.
U današnje vreme političari obično nisu debeli - ili zato što rade više nego pre, ili zato što savremeni birači više vole kada mogu da vide obe strane osobe za koju glasaju a da ne moraju da se naginju - ali Dirk je izgieda prkosio trendu. Bio je živi podsetnik na ranije vekove, kada je politika bilo nešto čime su se ljudi bavili između dva i četiri sata po podne, pre uvlačenja u neke pomodne pantalone za večernju igru pikea i guščju džigericu. Nosio je trenerku i krznene čizme, što se ne smatra neobičnim ako si Holandanin, i par naočara koje su mu poskakivale na grudima vezane za ružičastu vrpcu.
On i Rona su stajaii nasred predvorja i izdavali uputstva za odnošenje svog skupocenog prtljaga, na kojem je posvuda pisalo Luj Viton, dok su ćerke natmureno udarale nogama o pod, duboko utonule u svoj razjareni adolescentski pakao.
Posmatrao sam ih iz bara. Bernard ih je posmatrao s novinskog štanda.
Naredni dan smo imali tehničku probu, objasnio nam je Fransisko. Sve obavljamo s pola brzine, čak četvrt brzine, i ako postoji neka poteškoća, ili bilo šta što bi moglo da liči na poteškoću, zaustavljamo se i proveravamo. Prekosutra ćemo imati kostimiranu probu, pri punoj brzini, kada će nam skijaški štap poslužiti umesto puške, ali danas je tehnička.
U timu smo bili ja, Bernard i Hjugo, s Latifom kao pojačanjem, mada smo se nadali da nam neće biti potrebna, jer ona nije umela da skija. Nije ni Dirk - jer u Holandiji je bilo malo brežuljaka većih od paklice cigareta - ali platio je svoj odmor, dogovorio se s novinskim fotografom da dode i uhvati brižnog državnika kako se zabavlja, i sve u svemu, proklet bio ako barem ne pokuša.
Posmatrali smo Dirka i Ronu kako iznajmljuju opremu, mumlaju i gacaju u čizmama; posmatrali smo ih dok su se s mukom pentrali pedeset metara uz blago uzvišenje, zastajkujući povremeno da se dive pogledu i odmore od nošenja opreme; posmatrali smo dok se Rona pripremala da se spusti niz brdo, a Dirk pronalazio sto pedeset razloga da ne ide nikuda; a onda smo, konačno, kad smo se svi uzvrpoljili od tako dugotrajnog mirovanja, ugledali holandskog zamenika ministra finansija kako ubledeo od silnog stresa klizi tri metra niz brdo i seda.
Bernard i ja razmenismo pogiede. Prvi put otkako smo stigii, i morao sam da se okrenem i počešem koleno.
Kada sam ponovo pogledao Dirka, i on se smejao. Smejao se kao da želi da kaže 'Ja sam adrenalinski ludak opsednut brzinom, koji čezne za brzinom kao što drugi muškarci čeznu za ženama i vinom. Preuzimam neverovatne rizike, i po svim pravilima ne bi trebalo da sam živ. Zivim na pozajmljenom vremenu .
Ponovili su vežbu tri puta, svaki put se penjući za metar više, kada je debljina savladala Dirka, pa su se povukii u kafić na ručak. Kada su njih dvoje odgacali kroz sneg, okrenuo sam se ka planini da bacim pogled na ćerke, da procenim koliko su dobre skijašice, i samim tim koiiko možemo očekivati da će se udaljiti prosečnog dana. Ako su nevešte i trapave, računao sam da će se verovatno zadržati na nižim padinama, u blizini svojih roditelja. Ako su bile iole dobre, i ako su mrzele Dirka i Ronu makar upola koliko mi se činiio, trebalo bi da su već u Mađarskoj.
Nije im bilo ni traga ni glasa, i upravo sam se spremao da se spustim niz padinu kada sam ugiedao čoveka koji je stajao na grebenu iznad mene, i gledao u dolinu. Bio je predaleko da bih mu prepoznao crte lica, ali, i pored toga, bio je besmisleno upadljiv. I to ne samo zato što nije imao ni skije,- ni štapove, ni naočare za sunce, pa čak ni vunenu kapu.
Upadljivim ga je činio smedi mantil kupljen sa zadnjih stranica Sandej ekspresa.

Osamnaesto poglavlje

Ta noć na bolnog dana sjaj mi liči... MLETAČKI TRGOVAC

„Ko povlači okidač?"
Solomon je morao da sačeka odgovor.
U stvari, morao je da čeka svaki odgovor, pošto sam bio na klizalištu i kiizao sam se, dok on nije. Trebalo mi je tridesetak sekundi da dovršim krug i dobacim odgovor, tako da sam imao mnogo prostora da budem neprijatan. A nije da mi je potrebno mnogo prostora, razumete. Dajte mi samo maičice prostora, i iziudeču vas nasmrt.
„Misliš li na metaforički okidač?", pitao sam dok sam prolazio.
Bacio sam pogled preko ramena i video da se Solomon nasmešio i malo podigao bradu, kao popustljivi roditelj, i onda se vratio igri vijuganja koju je trebalo da gleda.
Još jedan krug. Iz zvučnika je izbijala neka vesela švajcarska duvačka muzika.
„Misiim okidač okidač, gospodine. Pravi..."
„Ja." I opet sam se udaljio.
Definitivno sam ukapirao ovo klizanje. Počeo sam da oponašam fantastičan polukružni okret koji je izvela mlada Nemica ispred mene, i išlo mi je prilično dobro. Skoro sam je dostigao, zbog čega sam bio vrlo zadovoljan. Rekao bih da je imaia oko šest godina.
„Pušlca?" Ovo je ponovo bio Soiomon, koji je govorio kroz skupljene ruke, kao da duva u njih da ih ugreje.
Na ovaj odgovor je morao duže da čeka, zato što sam pao na drugom kraju kiizališta, i na trenutakdva uspeo sam sebe da ubedim kako sam slomio karlicu. Ali nisam. Sto je bila šteta, jer bi to rešilo mnoge probleme.
Ponovo sam obišao krug i stigao do njega.
„Stiže sutra", odgovorio sam.
To baš i nije bila potpuna istina. Ali s obzirom na okolnosti ovog izveštavanja, trebalo bi mi nedelju i po dana da ispričam celu istinu.
Puška nije stizala sutra. Delovi su već bili ovde.
Uz mnogo mog nagovaranja, Fransisko je pristao da uzme PM L96A1. Nije lepo ime, znam, čak nije ni lako za pamćenje; ali PM, u britanskoj vojsci poznata kao „Zelena. stvar" - na osnovu toga što je zelena i što je stvar, pretpostavljam - dobro obavlja svoj posao; a taj posao je da ispali metak od 7,62 milimetra s dovoljnom preciznošću da sposoban rekreativni strelac, što sam svakako bio ja, može sigurno da pogodi metu na šeststo metara udaljenosti.
S obzirom na garancije proizvođača, rekao sam Fransisku da ako meta bude samo centimetar udaljenija od dvesta metara - ako bude unakrsnog vetra, i manje - neću je pogoditi.
Uspeo je da nabavi Zelenu stvar u rasklopivom obliku; ili, kako bi proizvođači voleli da kažu, „skriveni snajperski sistem". Dolazi u delovima, drugim rečima, i većina tih delova je već stigla u selo. Sabijeni snajperski nišan je stigao u vidu dvestamilimetarskog sočiva na prednjem delu Bernardove kamere, sa postoljem sakrivenim unutra; zatvarač je vršio dužnost drške na Hjugovom brijaču, dok je Latifa uspela da donese dva remington magnum metka u obe pete blesavo skupog para cipela od lakovane kože. Samo nam je nedostajala cev, a to je dolazilo u Vengen na krovu Fransiskovog aifa romea - zajedno sa mnogo drugih dugačkih metalnih predmeta koje Ijudi koriste u zimskim sportovima.
Okidač sam doneo ja lično, u džepu pantalona. Verovatno jednostavno nisam naročito maštovit.
Odlučili smo da se snademo bez kundaka i prednjeg dela, pošto ih je teško sakriti i, iskreno, nisu neophodni. Baš kao i dvonožac. Vatreno oružje, kada se sve uzme u obzir, nije ništa više od cevi, parčeta olova i nešto baruta. Ako stavimo mnogo karbonskih vlakana na njega, i okov sa strane, neće onaj koga pogodite zbog toga biti više mrtav. Jedini dodatni sastojak koji vam je potreban da bi oružje bilo svrsishodno smrtonosno - i, srećom, na to se prilično teško nailazi, čak i u ovom pokvarenom starom svetu - jeste neko ko je voljan da nanišani i puca.
Neko kao ja.
Solomon mi nije ništa rekao o Sari. Apsolutno ništa. Kako je, gde je - čak bih bio zadovoljan i da mi je rekao šta je poslednje nosila, ali nije rekao ni reč.
Možda su mu Amerikanci rekli da mi ništa ne kaže. Ni dobro ni loše. „Slušaj, Dejvide, i slušaj dobro. Naše proučavanje Langovog profila pokazuje da bi on mogao negativno da reaguje na primljene ljubavne podatke." Tako nekako. Uz nekoliko ubačenih izraza ,,a sad hajde da rasturamo guzice". Ali s druge strane, Solomon me je dovoljno dobro poznavao da donese sopstvenu odluku o tome šta da mi kaže a šta ne. I nije mi rekao. Dakle, ili nije imao nikakvih vesti o Sari, ili vest koju je imao nije bila dobra. Ili opet, možda je najbolji razlog što mi nije ništa rekao, jer najjednostavnije je često i najbolje, taj što ga nisam ni pitao.
Ne znam zašto.
Ležao sam u kadi u Ajgeru, okretao slavine stopalima i dodavao pola litrelitar vruće vode na svakih petnaest minuta, i razmišljao o tome. Možda sam se plašio onoga što bih čuo. Moguće je. Možda sam razmišljao o tome koliko su opasni moji tajni sastanci sa Solomonom; i kad bih ih produžio, sa mnogo ćaskanja o svojima kod kuće, doveo bih i njegov i svoj život u opasnost. To je takođe bilo moguće, iako pomalo klimavo.
Ili možda - i do ovog objašnjenja sam došao na kraju, oprezno se krećući, vireći na njega, gurkajući ga povremeno oštrim štapom da vidim hoće li ustati i ujesti me - možda mi više nije bilo stalo. Možda se samo pretvaram sam pred sobom da sve ovo radim zbog Sare kada bi, u stvari, sada bio pravi trenutak da priznam kako sam našao boije prijatelje, otkrio dublji smisao, imao više razloga da ustanem ujutru iz kreveta otkako sam se priključio Maču pravde.
Očigledno, to uopšte nije bilo moguće.
Bilo je besmisieno.
Uvukao sam se u krevet i spavao snom premorenih.
Bilo je hladno. To je bilo prvo što sam primetio kada sam razmaknuo zavese. Suva, siva, samosesetidasmou-Alpimasinko vrsta hladnoće, i to me je malo brinulo. Istina, to će možda zadržati nekoliko nevoljnih skijaša u krevetu, što bi nam koristilo; ali tako će me i usporiti j krajnje mi otežati nišanjenje, ako ga i sasvim ne onemogući. Još gore, zvuk pucnja će se tako još dalje čuti.
U poredenju s drugim puškama, Zelena stvar nije naročito bučna alatka - ni naiik na Ml6, koja nasmrt preplaši Ijude pre nego što ih pogodi metak - ali čak i tako, kada je slučajno vi držite u ruci, i zauzeti ste nameštanjem krstića na istaknutog evropskog državnika, buka vam pomalo smeta. Kao i sve ostalo, uostalom. Zelite da ljudi na trenutak skrenu pogled, ako nemaju ništa protiv. Kada znate da će se, čim povučete okidač, pola kilometra dalje, šoljice zaustaviti na pola puta do usana, uši se naćuliti, obrve podići, i ,,šta je to, jebo te?" skotrljati s nekoliko stotina usta na nekoliko desetina jezika, stii vam postaje malo ograničen. U tenisu to nazivaju obeshrabrenim potezom. Ne znam kako to zovu u izvođenju atentata. Obeshrabrenim potezom, verovatno.
Dobro sam doručkovao, nataložio kalorije zbog mogućnosti da će mi se ishrana možda radikalno promeniti u naredna dvadeset četiri sata, i ostati takva, promenjena, sve dok mi brada ne posedi, i zatim sam se uputio do skijaške prostorije u podrumu. Tamo je francuska porodica umirala od smeha, dok su se raspravijali o tome ko je kome uzeo rukavice, gde je nestala krema za sunčanje, zašto skijaške cipele toliko žuljaju - pa sam seo na najudaljeniju klupu koju sam mogao da pronadem i rešio da natenane sakupim opremu.
Bernardova kamera je bila teška i nezgrapna, i bolno mi je iupkala po grudima, izgledajući dvaput lažnije nego što je uistinu bila. Zatvarač i municija bili su spakovani u torbici od najlona vezanoj oko mog pojasa, a cev smeštena u jedan od skijaških štapova - sa crvenom tačkom na ručki, u slučaju da ne prepoznam razliku između štapa teškog sto sedamdeset grama i drugog, koji je težak gotovo kilu i osamdeset. Još tri metka sam ostavio izvan prozora na kupatilu, pošto sam smatrao da mi jedan mora biti dovoljan, jer ako ne bude, naći ću se u još većoj nevolji - a trenutno nisam mogao ni da zamislim da se mogu naći u većoj nevolji. Potrošio sam minut čisteći nokte krajem oroza, a zatim sam pažljivo umotao sićušan komadić metala u papirnu salvetu i ugurao ga u džep.
Ustao sam, duboko udahnuo, i prošao pored la famille>l do toaleta.
Osudenik je povratio obilan doručak.
Latifa je podigla naočare za sunce navrh glave, što je označavalo stanje pripravnosti, što nije značilo ništa. Bez naočara za sunce, Van der Uveovi su ostali unutra da igraju tidlivinks. Naočare na očima značile su da kreću ka padinama.
Na vrhu glave su značile da bi oni mogli, vi biste mogli, ja bih mogao, bilo šta bi moglo.
Prešao sam preko podnožja blage padine i uputio se ka uspinjači. Hjugo je već bio tamo, odeven u narandžasto i tirkizno, i takođe je namestio naočare za sunce navrh glave.
Prvo je pogledao u mene.
Uprkos svim našim predavanjima, svim našim obukama, svim našim ozbiljnim klimanjima glavama na Fransiskove savete - uprkos svemu tome, Hjugo je gledao pravo u mene. Odmah sam. znao da će nastaviti da me posmatra sve dok nam se pogiedi ne susretnu, pa sam mu uzvratio, u želji da s tim što pre završimo.
Oči su mu se sijaie. Nema drugog objašnjenja za to. Sijaie su se od zabave i uzbuđenja, kao detetu na božićno jutro.
Prineo je ruku u rukavici uvu i namestio slušalice vokmena. Prosečan skijaški zaluđenik, promrmljali biste za sebe kada biste ga videli; nije dovoljno kliziti kroz najlepši predeo na božjem svetu, već povrh toga on mora da pusti i Guns 'N' Roses. I mene bi verovatno ozlojedile te slušalice da nisam znao kako su one u stvari povezane s kratkotalasnim prijemnikom na njegovom kuku, i da Bernard s drugog kraja emituje sopstvenu naročitu špeditersku prognozu.
Dogovorili smo se da ja neću nositi radio. Zakijučak je bio da u slučaju mog hvatanja - Latifa se nagnula k meni i stisnula mi ruku kada je Fransisko ovo rekao - niko neće imati neposredni razlog da posumnja na postojanje saučesnika.
Zato sam imao samo Hjuga i njegove sjajne oči.
Na vrhu planine Siltorn, na visini od malo preko tri hiljade metara, sedi, ili stoji, restoran Piz Glorija; zapanjujuća lepota od stakla i čelika gde, za cenu prilično pristojnih sportskih kola, možeš da sediš i piješ kafu i gledaš na, ni manje ni više, šest država na vedar dan.
Ako ste iole kao ja, možda bi vam bio potreban veći deo tog vedrog dana da shvatite kojih šest država je u pitanju, ali ako vam nešto vremena preostane, obavezno ćete ga provesti pitajući se kako je moguće da su stanovnici Mirena podigli tu zgradu tamo i koliko ih je poginulo tokom izgradnje. Kada vidite takvu građevinu, i razmislite koliko je potrebno prosečnom britanskom građevinaru da vam pošalje predračun za proširenje kuhinje, na kraju se priiično divite Svajcarcima.
Restoran je slavan iz još jednog razloga, zato što je jednom posiužio kao iokacija za snimanje filma o Džejmsu Bondu; taj filmski naziv, Piz Glorija, otada se zadržao na tom mestu, zajedno s pravom vlasnika da prodaje 007 suvenire svima koji ne bankrotiraju zbog šoljice kafe.
Ukratko, bilo je to mesto koje svaki posetilac Mirena jednostavno mora da poseti ako mu se pruži prilika, a Van Der Uveovi su odlučiii, prethodno veče dok su obedovali boeufen croute*5, da im se definitivno pružila prilika.
Hjugo i ja smo sišli na najvišoj stanici uspinjače i razišli se. Ušao sam, udahnuo i pokazao rukom i zavrteo glavom na to koliko je sve na ovoj planini zaista lepo, dok se Hjugo zadržao napolju, pušeći i petljajući oko svojih vezova. Trudio se da izgleda kao ozbiljan skijaš, koji je želeo strmu padinu i sitni prah, i uostalom, ne obraćaj mi se jer je solo bas na ovoj stazi jednostavno neverovatan. Bio sam zadovoijan svojom ulogom blentavog idiota.
Napisao sam još nekoliko razglednica - sve čoveku po imenu Kolin, iz nekog razloga - i povremeno sam bacao poglede na Austriju, ili Italiju, ili Francusku, ili neko drugo mesto sa snegom, sve dok konobari nisu postali ozlojeđeni. Baš sam se zapitao hoće li budžet Mača pravde moći da pokrije i drugu šoljicu kada mi je kretanje jarkih boja privuklo pogled. Podigao sam pogled i video Hjuga kako mi maše sa pokretnog postolja.
Primetili su ga i svi ostali u restoranu. Verovatno ga je primetilo i hiljade ljudi u Austriji, Italiji i Francuskoj. Sve u svemu, beznadežno amaterski potez, i da je Fransisko bio tu, snažno bi ošamario Hjuga, kao što je to morao da učini mnogo puta za vreme obuke. Ali Fransisko nije bio tu, i Hjugo je od sebe pravio šarenog magarca, a brbljivog klošara od mene, bez ikakvog razloga. Jedina olakšavajuća okolnost bila je u tome što mnogi znatiželjni posmatrači ne bi mogli tačno da kažu kome iii čemu je mahao.
Zato što je nosio naočare za sunce na očima.
Prvi deo staze sam prešao blagim tempom, iz dva razloga: prvo, zato što sam želeo da mi disanje bude što uravnoteženije kad dode vreme za pucanj; drugo, i još važnije, zato što nisam želeo - žarko nisam žeieo - da slomim nogu pa da me odnesu s planine na nosilima s mnogobrojnim delovima puške sakrivenim kod mene.
Zato sam klizio postrance i kočio, praveći što veće i sporije zaokrete, bočno prelazeći najopasnije delove staze sve dok nisam stigao do drvoreda. Oštrina padine je bila zabrinjavajuća. Svaka budala je mogla da vidi da Dirk i Rona, iskreno, nisu bili dovoljno dobri da je savladaju bez mnogo padanja, pa čak i slučajeva kada ne bi mogli ponovo da ustanu. Da sam ja bio Dirk, ili Dirkov prijateij, ili samo zainteresovani skijaš u prolazu, posavetovao bih ga da odustane. Spusti se uspinjačom i nađi nešto blaže.
Ali Fransisko je bio siguran u Dirka. Osećao je da poznaje svog čoveka. Fransisko je svojim proučavanjem otkrio da je Dirk oprezan s novcem - što, pretpostavljam, jeste osobina koja se očekuje od ministra finansija - i kada bi Dirk i Rona odlučili da odustanu, morali bi da plate veliku kaznu za spuštanje uspinjačom.
Fransisko je bio spreman da se kladi u moj život da će se Dirk spustiti na skijama.
Da bi bio siguran, poslao je Latifu prethodnu noć u bar u Edelvajsu, dok je Dirk istresao nekoliko čašica konjaka niz grlo, i naterao je da se glasno divi hrabrosti svakog muškarca koji je spreman da se uhvati u koštac sa Siltornom. Dirk je prvo izgledao pomalo zabrinuto, ali Latifino zavodničko treptanje i bujno poprsje konačno su ga privukli, i obećao je da će je častiti pićem naredno veče ako uspe da se spusti u jednom komadu.
Latifa je iza leđa ukrstila prste, i obećala da će doći tačno u devet.
Hjugo je obeležio mesto, i sada je tamo stajao, pušio i cerio se, i uopšte - sjajno se zabavljao. Prošao sam na skijama pored njega i zastao desetak metara dalje u šumi, samo da podsetim i sebe, a i Hjuga, da još znam kako da donosim sopstvene odiuke. Okrenuo sam se i pogledao planinu, proveravajući poiožaj, uglove, zaklon - zatim sam Hjugu dao znak glavom.
Odbacio je cigaretu, slegnuo ramenima i krenuo da se spušta, izvodeći bespotrebno spektakuiaran skok preko sićušne izbočine, a zatim je uskovitlao sneg kada je izvršio savršeno paralelno zaustavljanje na drugom kraju staze, oko sto metara niže. Okrenuo se od mene, otkopčao odelo i pomokrio se uz stenu.
I meni je došlo to da uradim. Ali imao sam osećaj da se, ako počnem, neću nikada zaustaviti; samo bih nastavio da pišam, sve dok od mene ne ostane obična gomila odeće.
Otkačio sam sočivo s prednje strane kamere, uklonio poklopac i uperio je u planinu, škiljeći kroz okular. Siika je bila zamagljena, pa sam otkopčao jaknu i gurnuo objektiv unutra, pokušavajući da ga zagrejem uz telo.
Bilo je hladno i tiho, i mogao sam da čujem kako mi prsti podrhtavaju dok sam sklapao pušku.
Sada sam ga uhvatio. Možda na sedamstoosamsto metara udaljenosti. Bio je debeo kao i uvek, sa obrisom o kakvom sanja svaki snajperista. Ako oni uopšte sanjaju.
Cak i na toj udaljenosti, video sam da se Dirk strašno loše provodi. Jezik teia mu je govorio kratkim, prostim rečenicama. Ja. Ću. Umreti. Zadnjicu je izbacio nazad, grudi isturio napred, noge su mu bile ukočene od straha i iscrpljenosti, i kretao se s ledenom sporošću.
Rona se malčice bolje spuštala, ali ne mnogo. Nespretno, uz trzaje, ali ipak napredujući, spuštala se padinom što je sporije mogla, trudeći se da se ne udaiji previše od svog nesrećnog muža.
Cekao sam.
Na šeststo metara sam počeo jače da dišem, i punim krv kiseonikom tako da mogu da zavrnem slavinu i ostavim je tako, od tristotog metra. Izdahnuo sam na ugao usta, lagano duvajući dalje od objektiva.
Na četiristo metara, Dirk je pao po jedno petnaesti put, i nije uopšte žurio da ustane. Dok sam ga posmatrao kako dahće, povukao sam zakrivijeni jezičak zatvarača i čuo udarnu iglu kako se zapinje uz razbijajuće glasan zvuk. Isuse, što će ovaj pucanj da bude bučan. Odjednom sam počeo da razmišljam o lavinama, i morao sam da se zaustavim da se ne bih izgubio u divljem maštanju o tome kako će me zatrpati hiljadu tona snega. Sta ako mi telo ne pronađu nekoliko godina? Sta ako ovaj kaput ne bude više u modi kada me izvuku? Trepnuo sam pet puta, pokušavajući da umirim disanje, vid, paniku. Bilo je previše hladno za lavine. Za iavine je potrebno mnogo snega, a zatim mnogo sunca. Mi nismo imali ni jedno ni drugo. Saberi se. Zaškiljio sam kroz nišan, i video da je Dirk ponovo ustao.
Ustao je, i gledao u mene.
Ili je barem gledao u mom pravcu, zureći u drveće dok je brisao sneg sa skijaških naočara.
Nije me mogao videti. Nije bilo moguće. Sakrio sam se iza nanosa snega, i iskopao najuži mogući kanal, u koji sam položio pušku, i koji god oblik da je pokušao da prepozna, prikrio bi ga nepravilan raspored drveća. Nije me mogao videti.
Dakle, u šta je onda gledao?
Lagano sam spustio glavu ispod nivoa nanosa i okrenuo je, u potrazi za nekim usamljenim skijaŠem, ili zalutalom divokozom, ili horom iz mjuzikla Ne, ne Nanet- bilo čime što je moglo da privuče Dirkov pogled. Zadržao sam dah i lagano okrenuo glavu sleva nadesno, tražeći zvuke po brdu. Ništa.
Ponovo sam se vratio do vrha nanosa i pogiedao kroz nišan. Levo, desno, gore, dole.
Nema Dirka.
Podigao sam glavu, onako kako ti kažu da nikada ne uradiš, i očajnieki sam pretraživao boinu, zaslepljujuću beiinu ne bih ii ga ugledao. Kao da sam odjednom u ustima osetio ukus krvi, i srce mi je divije udaralo u grudima, kao da mahnito želi da iskoči.
Tamo je. Na tri stotine metara. Kreće se brže. Zaieteo se na ravnijem delu padine i to ga je odvelo do drugog kraja staze. Ponovo sam zatreptao, namestio desno oko na nišan, i zatvorio levo.
Na dvesta mctara, duboko i smireno sam udahnuo vazduh, prekinuvši udisaj kada su mi piuća bila tri četvrtine puna, i zadržao dah.
Dirk se sada bočno kretao. Ukoso je prelazio preko padine, i mog nišana. Lako sam ga držao na oku - mogao sam da pucam svakog trena - ali znao sam da ovo mora da bude najsigurniji pogodak mog života. Namestio sam prst na okidač, da osetim mekoću mehanizma, mekoću mesa izmedu mog drugog i trećeg prsta, i čekao.
Zaustavio se na oko sto pedeset metara. Pogledao je u planinu. Niz planinu. Zatim se okrenuo telom prema meni. Jako se znojio, teško dišući, od straha, svestan. Postavio sam mu krstić tačno na sredinu grudi. Kao što sam obećao Fransisku. Kao što sam obećao svima.
Stisni. Nikada ne vuci. Stisni ga polako i što nežnije možeš.

Devetnaesto poglavlje

Dobro veče. Ovo su vesti Bi-Bi-Sija u devet sati. PlTER SlSONS

Nismo napustiii Miren još trideset šest sati. To je bila moja zamisao.
Rekao sam Fransisku da će prvo proveriti polaske vozova. Svako ko pođe, iii pokuša da pode, u roku od dvanaest sati posle pucnjave, biće zadržan đavolski mnogo vremena, kriv ili nedužan.
Fransisko je neko vreme grizao usnu, pre nego što se blago osmehnuo u znak saglasnosti. Mislim da mu se naš ostanak u seiu učinio kao najhrabriji, najdrskiji izbor, a hrabrost i drskost su bile osobine koje je Fransisko definitivno priželjkivao da vidi jednog dana uz svoje ime u profilu u Njuzviku. Mrzovoljan na slici, s naslovom: „Fransisko: hrabar i drzak". Tako nešto.
Stvarni razlog zašto sam želeo da ostanem u Mirenu bio je taj što sam tražio priliku da razgovaram sa Solomonom, aii smatrao sam da je verovatno najbolje da to Fransisku ne kažem. Zato smo se motali okolo, odvojeno, zevali smo zajedno sa svima ostalima kada su heiikopteri stigli. Prvo policija, zatim Crveni krst, zatim, neizbežno, televizijske ekipe. Vest o pucnjavi se za petnaest minuta raširila selom, ali većina turista je izgleda bila previše zapanjena da bi između sebe razgovarali o tome. Setali su tamoamo, posmatrali, mrštiii se, privijali uz sebe decu.
Švajcarci su sedeli u baru i medusobno se domunđavali; ili su bili uznemireni, ili zabrinuti kako će im ovo uticati na posao. Bilo je teško odrediti. Nisu imali razloga za brigu, naravno. Do sumraka, barovi i restorani su biii puniji nego ikada. Niko nije želeo da mu promakne nečije mišljenje ili glasina, ili bilo koje parčence tumačenja koje bi se odnosilo na ovaj grozni, užasni događaj.
Pre svega, krivili su Iračane, što je danas izgieda uobičajeni postupak. Ta teorij^ se održala sat ili dva, sve dok mudre glave nisu počele da izlažu kako to nisu mogli učiniti Iračani, jer nisu mogli doći u selo a da ih niko ne primeti. Naglasak, boja kože, klečanje licem okrenutim ka Meki. Tako nešto jednostavno nije moglo da prode ispred nosa prosečnog lukavog Svajcarca bez privlačenja pažnje.
Sumnja je zatim pala na neobuzdanog petobojca; iscrpljen posle trideset kilometara krosskijanja, naš čovek se spotiče i pada, zbog čega nišanska puška .22 okida i ubija gospodina Van Der Uvea u nesrećnom slučaju astronomske neverovatnoće. Ma koliko ova teorija bila uvrnuta, privukla je značajnu podršku; uglavnom zato što nije uključivala zlobu, a zloba je bila nešto što Švajcarci jednostavno nisu želeli da dopuste u svom snežnom raju.
Na neko vreme su se dve glasine spojile, i nešto kasnije stvorile zaista nastran hibrid: iračkog petobojca, kojeg su izmislile netako- -mudre glave. Poludeo od zavisti zbog uspeha Skandinavaca na poslednjoj zimskoj Olimpijadi, irački petobojac (neko je poznavao nekog ko je čuo da se spominje ime Mustafa) podivljao je; u stvari, verovatno je još tamo negde i vreba na planini visoke, plavokose skijaše.
A onda je nastupilo zatišje. Barovi su počeli da se prazne, kafići zatvaraju, a konobari su razmenjivali zagonetne poglede dok su praznili tanjire nepojedene hrane.
Trebalo mi je neko vreme da shvatim šta se događa.
Pošto turisti nisu bili naročito zadovoljni većinom objašnjenja koja su kolala gradićem, povukli su se u sobe da kleče sami iii u parovima ispred svemoćnog, svevidećeg Si-En-Ena, čiji je Covek na iicu mesta, Tom Hamilton, čak i sada pružao svetu blagodeti „najnovijih, tek pristiglih izveštaja".
Okupljeni ispred televizora u baru Zum Wilden Hirsch^, Latifa i ja, zajedno s desetak pripitih Nemaca oko nas, slušali smo Toma kako izlaže zamisao da je „ubistvo možda delo aktivista" - za šta je, rekao bih, Tom plaćen oko dvesta hiljada dolara godišnje. Zeleo sam da ga pitam kako je uspeo tako nemilosrdno da isključi mogućnost da je to bilo delo pasivista; u stvari, mogao sam to lako da učinim, pošto je Tom obavijao svoj posao, obasjan jarkim volframskim svetlom, ni dvesta metara od mesta na kome smo stajali. Samo dvadeset minuta ranije, stajao sam i posmatrao ga dok je tehničar Si-En-Ena kačio radiomikrofon za Tomovu kravatu, a Tom odmahivao rukom i govorio mu da će to uraditi sam, zato što nije želeo da mu pokvari čvor.
Izjava je trebalo dabudepuštenau desetsati po lokalnom vremenu. Ako je Sajrus obavio svoj posao i izjava do njih stigla po planu, onda je Si-En-Enu trebalo vremena da je proveri. Ili verovatnije, ako je ostatak osoblja bio imalo nalik na Toma, trebalo im je vremena da je pročitaju. Fransisko je zahtevao da upotrebimo reč „hegemonija", i to ih je verovatno malo usporilo.
Konačno su je prikazali u jedanaest i dvadeset pet, izneli su je polako i jasno, i sa upečatljivim podtekstom „bože, muka mi je od tih tipova" glavnog komentatora Si-En-Ena, Daga Rouza.
Mač pravde.
Mama, dodi brzo. Evo nas. Taj čovek priča o nama.
Da sam želeo, mislim da bih te noći verovatno spavao s Latifom.
Ostatak Si-En-Enove reportaže se sastojao od mnogih snimaka koji se odnose na terorizam kroz vekove, vraćajući sećanje gledalaca na sam početak prošle nedelje, kada je grupa baskijskih separatist bacila bombu na zgradu viade u Barseloni. Pojavio se čovek s bradom i pokušao da reklamira primerke knjige o fanatizmu koju je napisao, a onda smo se vratili glavnoj temi Si-En-Ena: a to je da svi koji gledaju Si-En-En zaista i treba da gledaju Si-En-En. Po mogućstvu u nekom drugom lepom hotelu umesto ovoga u kome se nalaze.
Legao sam u krevet u Ajgeru, sam, unoseći u sebe viski i nikotin naizmenično, i zapitao sam se šta bi se dogodilo da se zaista nadeš u tom lepom hotelu koji oni reklamiraju, u vreme kada ga rekiamiraju. Da li bi to značilo da ste umrli? Ili prešli u paralelni univerzum? Ili da je vreme počelo da ide unazad?
Napio sam se, vidite, pa zato i nisam isprva čuo kucanje. Ili ako sam ga prvo i čuo, samo sam ubedio sebe da nisam, i da je kucanje trajalo deset minuta, možda i deset sati, moj mozak se trzao od neosetljivosti Si-En-Ena. Izvukao sam se iz kreveta.
,,Ko je?"
Tišina.
Nisam imao oružje, niti neku naročitu želju da ga upotrebim, pa sam širom otvorio vrata i proturio glavu. Sta bude biće.
Veoma nizak čovek je stajao u hodniku. Dovoljno nizak da iskreno mrzi nekoga moje visine,
„Gospodine Balfore?"
Doživeo sam trenutak potpune zbunjenosti. Zbunjenosti koja često obuzme agente na tajnom zadatku - kada tanjiri počnu da padaju sa štapova i oni gube predstavu o tome ko treba da budu, ko zaista jesu, u kojoj ruci drže olovku, iii koja je uloga kvake na vratima. Otkrio sam da ispijanje viskija samo povećava učestalost ovakvih epizoda.
Bio sam svestan da zuri u mene, zato sam se pretvarao da kašljem dok sam se trudio da se saberem. Balfor, da ili ne. Koristio sam ime Balfor, ali pred kim? Za Solomona sam bio Lang, za Fransiska Riki, većini Amerikanaca Darel, a Balfor... tako je. Bio sam Balfor u ovom hotelu; i stoga, ako oni tako odluče, a nisam nimalo sumnjao da su odlučili, bio sam Balfor i za policiju.
Klimnuo sam glavom.
„Poći ćete sa mnom."
Okrenuo se na peti i žurno se udaljio hodnikom. Zgrabio sam jaknu i ključ od sobe i pošao za njim, jer je gospodin Balfor bio dobar gradanin, koji je poštovao sve zakone koji postoje i isto očekivao od drugih. Dok smo koračali ka liftu, pogledao sam mu u stopala i primetio da nosi cipele sa platformama. Zaista je bio neverovatno nizak.
Napolju je padao sneg (a verujte mi, tamo obično i pada, ali setite se da sam tek počeo da se treznim) i ogromni beli kolutovi lelujali su se ka zemlji, kao ostaci neke nebeske borbe jastucima, prekrivajući sve, omekšavajući sve, zbog čega sve postaje manje važno.
Hodali smo desetak minuta, njemu je trebalo sedam koraka na moj jedan, dok nismo stigli do male zgrade na kraju sela. Bila je to drvena, jednospratna kuća, i možda je bila veoma stara, a možda nije. Imala je labavo pričvršćene prozorske kapke, i tragovi u snegu su govorili da je u poslednje vreme tu dolazilo mnogo Ijudi. Ili je možda biia jedna osoba, koja je stalno nešto zaboravljala.
Ulazak u kuću bio je čudno iskustvo, i mislim da bi mi bilo podjednako čudno i da sam bio trezan. Osećao sam se kao da je trebalo nešto da donesem; na primer, zlato ili tamjan. To što nisam poneo mirisnu smolu nije bilo ni važno, jer nikada nisam bio ni siguran šta je to.
Veoma Nizak Covek je zastao kod sporednih vrata, pogledao me preko ramena, zatim jednom pokucao. Nakon, činilo mi se, mnogo vremena, negde se začulareza, zatim još jedna, pa još jedna, i još jedna, i na kraju se otvoriše vrata. Sedokosa žena se na trenutak zagledala u Veoma Niskog Coveka, u mene na tri trenutka, klimnula je glavom, i pomerila se u stranu da nas propusti.
Dirk van der Uve je sedeo na jedinoj stolici u prostoriji, glačajući svoje naočare. Na sebi je irtiao težak zimski kaput, sa šalom ušuškanim oko vrata, a debela stopala su mu kipela iz cipela. Biie su to skupe crne cipele s kožnim pertlama. To sam primetio samo zato što ih je izgleda i sam pažljivo proučavao.
„Ministre, ovo je Tomas Lang", rekao je Solomon, istupivši iz senke, i giedajući u mene više nego Dirk.
Dirk je poiako brisao naočare, a zatim je gledao u pod dok ih je pažljivo stavljao na nos. Konačno, podigao je glavu i pogledao me. Nije to bio prijateljski pogled. Disao je na usta, kao dete koje se veoma trudi da ne oseti ukus brokolija.
„Drago mi je", rekao sam, i pružio ruku.
Dirk je pogledao Solomona, kao da ga niko nije upozorio da će morati i da me dodirne, a onda mi je uz gundanje ponudio mlitavu viažnu stvar sa prstima na njoj.
Neko vreme smo se gledali.
„Mogu li sada da idem?", pitao je.
Solomon je na trenutak ćutao, tužno, kao da se nadao da bi se nas trojica mogli malo družiti i odigrati partiju karata.
„Naravno, gospodine", odgovorio je.
Sve dok Dirk nije ustao, nisam video da, iako je bio debeo - o, blagi bože da, definitivno je bio debeo - ipak nije bio ni biizu tako debeo kao kada je stigao u Miren.
Tako je to sa lajftek telesnim oklopom, znate. Predivna stvar, i radi sve što se nadate da će uraditi u cilju da vas održi u životu. Ali nije laskav. Za stas, misiim. Kada se nosi sa skijaškim odelom, punačak čovek u njemu izgleda veoma debelo, dok čovek kao Dirk na kraju izgleda kao baražni balon.
Nije mi ni na pamet palo kakav su dogovor sklopili s njim. Ili s holandskom vladom, kad smo već kod toga. Svakako mi to niko od njih neće reći. Možda je dobio odsustvo, ili su ga penzionisali, ili ga otpustili - ili su ga možda uhvatili u krevetu s desetak desetogodišnjih devojčica. Iii su mu možda samo dali mnogo para. Shvatam da to ponekad deluje na ijude.
Šta god da su uradili, Dirk će morati prilično da se pritaji narednih nekoliko meseci, kako za njegovo tako i za moje dobro. Kada bi se naredne nedeije pojavio na ineđunarodnoj konferenciji, iznoseći potrebu za mehanizmom fleksibilnog kursa izmedu severnoevropskih država, bilo bi to vrlo čudno, i postavljala bi se mnoga pitanja. To bi možda ispratio čak i Si-En-En.
Dirk se nije izvinio, već je otišao. Sedokosa žena ga je propustila kroz vrata, i on i Veoma Nizak Covek nestali su zajedno u noći.
„Kako se osećate, gospodine?"
Sada sam ja sedeo na stolici, a Solomon je lagano hodao oko mene nakon razgovora, odmeravajući moje raspoloženje, moj karakter, moje pijanstvo. Jedan prst je držao na usnama, i pretvarao se da me ne gleda,
„Dobro sam, hvala ti, Dejvide. Kako si ti?"
„Lakše mi je, gospodine. Cini mi se. Da. Definitivno mi je lakše." Nastao je tajac. Mnogo je više razmišljao nego govorio. „Usput", konačno je progovorio, „čestitam vam na izvanrednom pogotku, gospodine. Moje američke kolege žele da to znate."
Solomon mi se nasmešio, na pomalo bolestan način, kao da je sada stigao do dna Kutije s lepim izjavama i spremao se da otvori neku drugu.
,,Pa, oduševljen sam što su zadovoljni", izjavio sam. „Sta sada?"
Zapalio sam cigaretu i pokušao da napravim kolutove dima, aii Solomonovo šećkanje mi je kvarilo površinu za igranje. Posmatrao sam kako dim lebdi dalje, prugast i izobličen, i konačno sam shvatio da mi Solomon nije odgovorio.
„Dejvide?"
,,Da, gospodine", rekao je, nakon pauze. „Sta sad? To je svakako pametno, umesno pitanje, i zaslužuje najpotpuniji odgovor."
Nešto apsolutno nije bilo u redu. Solomon obično nije ovako govorio. Ja tako govorim, kada sam pijan, ali Solomon nikad.
„Dakle?", pitao sam. „Jesmo ii završiii? Posao obavijen, ioši momci uhvaćeni s rukama u fioci s novcem, pogače i viteštvo svuda unaokolo?"
Zastao je negde iza mog desnog ramena.
„Istina je, gospodine, da od sada sve postaje pomalo neprijatno."
Okrenuo sam se da ga pogledam. I pokušao da se nasmešim. Nije mi uzvratio.
„Dakle, kojim bi pridevom opisao način na koji su se stvari do sada odvijale, šta misliš? Mislim, ako pokušaj da se neko pogodi posred zaštitne jakne nije čudan..."
Ali nije me slušao. Ni to nije ličilo na njega.
„Zele da nastavite", rekao je.
Pa, naravno da žele. Znao sam to. Hvatanje terorista nije cilj ove vežbe i nikada nije ni bio. Zeleii su da nastavim, želeli su da se sve nastavi, sve dok okolnosti ne budu odgovarajuće za veliku predstavu. Si-En-En na licu mesta, kamere se vrte - a stigle su tek četiri sata posle dogadaja.
„Gospodine", nastavio je Soiomon, nešto kasnije, „moram nešto da vas pitam, i potreban mi je iskren odgovor."
Nije mi se svidaio kako ovo zvuči. Sve je bilo užasno pogrešno. Kao crveno vino s ribom. Ovo je bio čovek u smokingu i smedim cipelama. Nije moglo gore.
„Pucaj", rekao sam.
Zaista je izgledao zabrinuto.
„Hoćete li mi iskreno odgovoriti? Moram da znam pre nego što pitam."
„Dejvide, to ne mogu da ti kažem." Nasmejao sam se, u nadi da će spustiti ramena, opustiti se, prestati da me plaši. „Ako me pitaš da li ti smrdi iz usta, odgovoriću ti iskreno. Ako me pitaš... ne znam, praktično sve ostalo, onda da, verovatno ću slagati."
Izgleda da ovim nije bio naročito zadovoljan. Nije ni imao razloga da bude, naravno, ali šta sam drugo mogao da kažem?
Pročistio je grio, polako i odlučno, kao da mu se dugo neće ponovo pružiti prilika da to ponovi.
,,U kakvom ste tačno odnosu sa Sarom Vulf?"
Sada sam se zaista zbunio. Nisam uopšte mogao da pohvatam konce. Zato sam samo gledao dok je Solomon iagano koračao napred- -nazad, stiskao usne i mrštio se na pod, kao neko ko pokušava da sa sinom razgovara o samozadovoljavanju. Doduše, nikada nisam prisus tvovao takvim razgovorima, ali pretpostavlj am da to podrazumeva mnogo crveniia i uznemirenosti, i otkrivanje mikroskopskih čestica prašine na rukavima jakne koje iznenada zahtevaju ogromnu količinu pažnje.
„Zašto me to pitaš, Dejvide?"
„Moiim vas, gospodine. Samo..." Ovo nije bio Solomonov dan, videlo se. Duboko je udahnuo. „Samo odgovorite. Molim vas."
Kratko sam ga posmatrao, istovremeno se i ijuteći na njega i žaleći ga.
,,'Za dobra stara vremena, hteo si da kažeš?"
,,Za opšte dobro", odgovorio je, „odgovorite na pitanje, gospodine. Stara vremena, nova vremena, samo mi recite."
Zapalio sam još jednu cigaretu i pogledao u svoje ruke, pokušavajući da, kao i mnogo puta pre, odgovorim na pitanje sebi, pre nego što odgovorim njemu.
Sara Vulf. Sive oči sa zelenom prugom. Lepe tetive. Da, sećame se.
Sta sam zaista osećao? Ljubav? Pa, nisam to mogao da kažem, zar ne? To stanje mi jednostavno nije bilo poznato da bih ga tek tako sebi pripisao. Ljubav je reč. Zvuk. Njena povezanost sa odredenim osećanjem je proizvoljna, nemerijiva, i u krajnjoj iiniji besmislena. Ne, na ovo ću morati da se vratim kasnije, ako nemate ništa protiv.
Sta je sa sažaljenjem? Zalim Saru Vuif zato što... zašto? Izgubila je brata, zatim oca, a sada je zaključana u mračnoj kuli dok Cajld Roland33 petlja okolo s merdevinama na skiapanje. Pretpostavljam da sam zbog toga mogao da je žalim; zbog činjenice da je dobila mene za spasioca.
Prijateljstvo? Za ime božje, jedva ženu i poznajem.
Dakie, šta je onda u pitanju?
„Zaijubijen sam u nju", čuo sam da neko kaže, i tada sam shvatio da sam to bio ja.
Solomon je na tren zažmurio, kao da je to bio pogrešan odgovor, opet - zatim je lagano, nevoljno, prišao stolu pokraj zida, odakle je podigao malu plastičnu kutiju. Malo ju je odmeravao u ruci, kao da razmišlja da li da mi je preda ili zavitla kroz vrata na sneg; a onda je počeo da pretura po džepu. Sta god da je tražio, naiazilo se u poslednjem džepu koji je isprobao, i ja sam upravo pomislio kako je baš lepo što se to za promenu događa i nekom drugom, kad je izvadio tanku baterijsku lampu. Predao mi je lampu i kutiju, okrenuo se, udaljio, i ostavio me da se sam snađem.
Dakle, otvorio sam kutiju. Naravno da jesam. To se i radi sa zatvorenim kutijama koje vanfljudi daju. Otvorite ih. Tako sam podigao žuti piastični poklopac, doslovno i metaforički, i srce mi je odmah na trenutak stalo.
U kutiji su se nalazili slajdovi fotografija, i znao sam, apsolutno sam znao, da mi se ono što prikazuju neće dopasti.
Izvukao sam prvi, i podigao ga pred lampu.
Sara Vulf. Nije bilo greške.
Sunčan dan, crna haljina, izlazi iz londonskog taksija. Dobro. Pošteno. U tome nema ništa loše. Osmehivala se - velikim, srećnim osmehom - ali to je dozvoljeno. To je u redu. Nisam ni očekivao da jeca u jastuk dvadeset četiri sata dnevno. Dakle. Sledeći.
Plaća vozaču. Opet, ništa loše u tome. Voziš se taksijem, moraš da platiš vozaču. Takav je život. Fotografija je slikana dugim objektivom, najmanje stotridesetpeticom, verovatno i dužim. A blizina kadra je podrazumevala moćan aparat. Zašto bi se iko mučio da...
Sada se udaljava od taksija prema ivičnjaku. Smeje se. Taksista joj odmerava stražnjicu, što bih i ja uradio da sam na njegovom mestu.
Ona je njemu gledala u vrat, a on njoj u stražnjicu, Poštena razmena. Dobro, ne sasvim poštena, možda, ali svi znamo da ovo nije savršen svet.
Bacio sam pogled na Solomonova leda. Glava mu je bila sagnuta.
I siedeći, moiim.
Muška ruka. Ruka i rame, u stvari, u tamnosivom odelu. Grli je oko struka, dok ona zabacuje glavu i sprema se za poljubac. Još širi osmeh. Opet, koga je briga? Nismo puritanci. Zena može da izade s nekim na ručak, bude Ijubazna, zadovoljna što ga vidi - ne znači da treba da zovemo policiju, jebem ti.
Ruke se sada grle. Glava joj je ispred kamere, pa mu je lice zakionjeno, ali definitivno se grle. Pravi, potpuni zagrljaj. Dakle, verovatno nije u pitanju njen bankar. Pa šta?
Ovaj je gotovo isti, i dalje su zagrljeni. Ne vidim mu lice, jer prolazi prolaznik, blizu kamere, mutno je. Ali njeno lice. Sta je s njenim licem? Raj? Blaženstvo? Radost? Zanos? Ili samo ljubaznost. Sledeći i poslednji slajd.
O, dobro jutro, pomislio sam u sebi. Ovo je taj.
„O, dobro jutro", izgovorio sam nagias. „Ovo je taj,"
Solomon se nije okrenuo.
Muškarac i žena koračali su prema nama, i oboje sam ih poznavao. Upravo sam priznao da sam zaljubijen u nju, iako nisam sasvim siguran da je to istina, i svakog trena sve manje verujem u to, dok muškarac... da, tako je.
Visok je. Dobro izgleda, ali kao išiban vetrom. Na sebi ima skupo odelo. I on se smeška. Oboje se smeškaju. Smeškaju se široko. Tako široko da izgieda kao da će im teme s glave otpasti.
Naravno da bih želeo da znam zbog čega su njih dvoje tako jebeno srećni. Ako je u pitanju vic, voleo bih da ga čujem - i sam prosudim je li vredan da ti zbog njega pukne gušterača od smeha, je li to ona vrsta šale od koje poželiš da zagrliš osobu do sebe i stegneš je na ovakav način. Ili je uopšte stegneš.
Očigledno, ne znam koji je vic u pitanju, ali siguran sam da me ne bi nasmejao. Neverovatno siguran.
Muškarac na fotografiji, s rukom oko moje gospodarice iz mračne kule, koji je zasmejava - ispunjava je smehom, ispunjava je zadovoljstvom, ispunjava je delovima sebe, koliko ja znam - jeste Rasel P. Barns.
Ovde ćemo napraviti predah. Pridružite nam se nakon što bacim kutiju sa slajdovima preko sobe.

Dvadeseto poglavlje

Život se sastoji izjecaja, Glasnih uzdaha i osmeha, Ali glasni uzdas ipreovlađuju. O. HENRI

Sve sam ispričao Solomonu. Morao sam.
Jer, znate, on je pametan čovek, jedan od najpametnijih koje znam, i bilo bi glupo da sam nastavio da se teturam bez pomoči te njegove pameti. Dok nisam video ove fotografije, bio sam prilično prepušten samom sebi, i orao sam usamljenu brazdu, ali. došlo je vreme da priznam da je plug skrenuo pod pravim uglom i naleteo na zid ambara.
Bilo je četiri ujutru kada sam završio, i mnogo pre nego što je Soiomon otvorio svoj ranac i izvadio predmete koje Solomoni ovog sveta izgleda uvek nose sa sobom. Imali smo termos sa čajem i dve plastične čaše; za obojicu po jednu narandžu i nož da ih ogulimo; i dvesta grama kedberi mlečne čokolade.
I tako, dok smo jeli, pili i pušili, i negodovali protiv pušenja, izneo sam priču o Postdiplomskim studijama od početka do sredine: da nisam ovde gde sam i ne radim ovo što radim u korist demokratije; noću nikome ne obezbeđujem miran san, i zbog mene svet nije ni slobodniji, ni srećniji; sve što radim - i što sam radio otkako je sve ovo počelo - jeste prodaja oružja.
Sto je značilo da ga i Solomon prodaje. Ja sam trgovac oružjem, predstavnik prodaje, a Solomon ima ulogu u reklamnom odeljenju. Znao sam da mu se taj osećaj neće mnogo dopasti.
Solomon je slušao i klimao giavom i postavijao prava pitanja, pravim redosiedom, u pravo vreme. Nisam mogao da procenim da li mi veruje ili ne; ali to ionako nikada nisam umeo sa Soiomonom, i verovatno nikada i neću.
Kada sam završio, seo sam i zaigrao se s nekoliko kockica čokolade, i pri tom razmišljao o tome da li je isto doneti kedberi čokoiadu u Svajcarsku i odneti ugalj u Njukasl, i odlučio sam da nije. Svajcarska čokolada se mnogo pokvarila otkako sam ja bio mali, i danas je možemo davati samo tetkama. S druge strane, kedberi čokolada stalno napreduje, i bolja je i jeftinija od svih drugih čokolada na svetu. To je moje mišljenje, uostalom.
„Đavolska priča, gospodine, ako smem da primetim." Soiomon je stajao, i zurio u zid. Da je bilo prozora, verovatno bi gledao kroz njega, ali nije ga bilo.
,,Da", složio sam se.
Vratili smo se fotografijama i razmišljali o tome šta bi one mogie da znače. Iznosili smo pretpostavke i hipoteze; nagadaii smo i zamišljali i čudili se; sve dok, baš kad je sneg počeo da skuplja svetlo odnekud i ubacuje ga kroz kapke na prozorima i ispod vrata, nismo zaključili da smo na kraju pokrili sve uglove.
Postojale su tri mogućnosti.
I očigledno prilično mnogo podmogućnosti, ali tog trenutka smo želeli da zamahnemo šire pa smo zgurali sve podmogućnosti u tri glavne gomile, koje su ovako glasile: on je zajebava; ona zajebava njega; niko nikoga ne zajebava, samo su se zaljubili jedno u drugo - zemljaci Amerikanci - dok su zajedno provodili popodneva u stranom gradu.
„Ona zajebava njega", počeo sam, po stoti put, ,,ali s kojom svrhom? Mislim, šta smatra da će time postići?"
Solomon je klimnuo glavom, zatim brzo protrljao lice, čvrsto skupljajući zatvorene oči.
„Priznanje posie seksa?" Trgnuo se na zvuk sopstvenih reči. „Snimi ga, iii šta god, pošalje Vasington postu?"
To mi se nije naročito dopalo, a nije ni njemu.
„Prilično neuverljivo, rekao bih."
Solomon ponovo klimnu glavom. I dalje se siagao sa mnom više nego što sam zasluživao - verovatno zato što je osečao oiakšanje što se nisam raspao zbog svega ovoga, i želeo je da me vrati u razumno i optimistično duševno stanje.
„Znači, on zajebava nju?", pitao je, glave nagnute u stranu, podignutih obrva, vodeći me kroz kapiju kao lukavi pas ovčar.
„Možda", rekao sam. „Dobrovoljni zatvorenik zadaje manje muka nego prisilni. Ili joj je možda napričao neke priče, obećao kako će se za sve pobrinuti. Njega sluša i sam predsednik, tako nešto."
Ni to nije baš dobro zvučalo.
Sto nam je ostavilo samo mogućnost broj tri.
E sad, zašto bi žena kao što je Sara Vulf želela da se zbliži sa čovekom kao što je Rasel P. Barns? Zašto bi šetala s njim, smejala se, vodila ljubav s njim? Ako zaista to radi, a u to nisam mnogo sumnjao.
U redu, privlačan je. U formi je. Pametan je, na neki glup način. Ima moć. Lepo se oblači. Ali osim toga, šta ona time dobija? Mislim, za ime božje, dovoljno je star da bude korumpirani predstavnik njene viade.
Razmišljao sam o seksualnim dražima Rasela P. Barnsa dok sam se vraćao u hotel. Do sada je zora već definitivno svanula, i sneg je počeo da treperi od električne, netaknute beline. Popela mi se u pantalone, i zalepila, škripavo, za đonove čizama, a površine ispred mene kao da su mi govorile ,,ne gazi po meni, molim te, ne gazi... oh".
Rasel šupak Barns.
Vratio sam se u hotel i uputio se u sobu što sam tiše mogao. Otključao sam vrata, uvukao se unutra i onda se, smesta, zaustavio: ukočio sam se, s napola skinutom zimskom jaknom. Nakon što sam koračao kroz sneg, okružen samo čistim alpskim vazduhom, bio sam naštimovan da pokupim sve nijanse unutrašnjih mirisa - ustajalo pivo iz faara, šampon u tepihu, hlor iz bazena u podrumu, miris kreme za sunčanje sa svih strana - i sada ovaj novi miris. Miris nečega što stvarno nije trebalo da bude u ovoj prostoriji.
Nije trebalo da bude tu zato što sam plaćao samo za jednu osobu, a švajcarski hoteli su ozloglašeno strogi u tom pogledu.
Latifa je bila ispružena na mom krevetu, usnula, š pokrivačem umotanim oko njenog nagog tela kao Rubensov pastiš.
„Gde si bio, dodavola?"
Sada je sedela uspravljena, s pokrivačem navučenim do brade, dok sam ja sedeo na ivici kreveta i skidao čizme.
,,U šetnji", odgovorio sam.
„Gde u šetnji?", prasnula je Latifa, još izgužvana od sna, i ljuta na mene što sam je video takvu. „Pada jebeni sneg. Gde se šetaš po jebenom snegu? Sta si radio?"
Svukao sam i drugu čizmu i polako se okrenuo da je pogledam.
„Danas sam ubio čoveka, Latifa." Samo što sam za nju bio Riki, pa sam joj ime izgovorio kao Ladifa. „Povukao sam okidač i ubio čoveka." Okrenuo sam se od nje i zagledao u pod, kao vojnikpesnik zgaden odvratnošću bitke.
Osetio sam kako pokrivač poda mnom popušta. Lagano. Neko vreme me je posmatrala.
„Setao si celu noć?"
Uzdahnuo sam. „Setao sam. Seo. Razmišljao. Znaš, o Ijudskom životu..."
Riki, onakav kakvim sam ga ja prikazivao, nije bio baš mnogo pričljiv, pa je i ovom odgovoru trebalo vreme da izađe. Ostavili smo taj Ijudski život da neko vreme visi u vazduhu.
„Mnogo Ijudi umire, Rik", rekla je Latifa. „Smrt je svuda. Ubistvo svuda." Pokrivač je popustio još malo, i ugledao sam njenu ruku kako se blago pomera ka ivici kreveta, sve do moje.
Zašto sam uvek slušao isto obrazloženje kuda god sam išao? Svi to rade, i iud bi bio da se ne pridružiš i daš svoj doprinos. Odjednom sam dobio želju da je ošamarim i kažem joj ko sam i šta stvarno misiim; da Dirkovo ubistvo, kao ni bilo čije ubistvo, neće ništa izmeniti osim Fransiskovog jebenog ega, koji je već dovoljno veiik da se u njega dva puta smesti sva svetska sirotinja, s nekoiiko miiiona buržuja u gostinskoj sobi.
Srećom, savršeni sam profesionalac, pa sam samo kiimnuo glavom i pokunjio se, i još koji put uzdahnuo, i giedao kako joj se ruka sve više približava mojoj.
„Dobro je što se osećaš loše", izjavila je, posle kraćeg razmišljanja. Bez mnogo razmišljanja, očigledno, aii ipak pomaio. „Kada ništa ne bi osećao, to bi značilo da u tebi nema ljubavi ni strasti. A bez strasti smo ništa."
Nismo ništa naročito ni s njom, pomislio sam, i počeh da svlačim košulju.
Stvari su se menjale, razumete. U mojoj glavi.
Za to su zaslužne fotografije - shvatio sam da se već dugo drugi razbacuju unaokolo svojim razlozima i stigao sam do tačke kada me više nije bilo briga. Nije me bilo briga za Murdahove helikoptere; nije me bilo briga za Saru Vulf i Barnsa; nije me bilo briga za O'Nila i Solomona, niti za Fransiska i Mač jebene pravde. Nije me zanimalo ko je pobedio u raspravi, niti ko je dobio rat.
A naročito me nije bilo briga za mene.
Latifini prsti su mi prelazili preko ruke.
Kada je reč o seksu, čini mi se da su muškarci zaista uhvaćeni izmedu kamena i blagog, mekanog, pomirljivog mesta.
Seksualni mehanizmi dva pola jednostavno se ne podudaraju, i to je užasna istina. Jedno je autić, pogodan za kupovinu, brzo kretanje po gradu i izuzetno lako parkiranje; drugo je karavan, napravljen za velike razdaijine, s teškim teretom - sve u svemu, veći, složeniji i teži za održavanje. Nećete kupiti fijata pandu da prevozite antikvitete iz
Bristola za Norič, a volvo ćete kupiti upravo iz tog razloga. Ne znači da je jedan boiji od drugog. Samo su različiti, to je sve.
To je istina koju se ne usuđujemo da priznamo u današnje vreme - jer je jednakost naša religija i jeretici ni danas nisu dobrodošli kao ni pre - ali ja ću priznati, zato što sam oduvek smatrao da ponizno prihvatanje činjenica održava razumnog muškarca duševno zdravim. Budi ponizan pred činjenicama i ponosan pred stavovima, kao što je jednom rekao Džordž Bernard So.
U stvari, nije. Samo sam želeo da svoju izjavu potkrepim nekim autoritetom, zato što znam da vam se neće dopasti.
Ako se muškarac prepusti seksualnom trenutku, onda je to samo to. Trenutak. Grč. Dogadaj bez trajanja. Ako, s druge strane, ustukne, pokušavajući da se seti što više naziva s liste boja firme Duluks, ili siužeći se nekom drugom izabranom tehnikom odlaganja, onda ga optuže da je hladni tehničar. Kako god, ako si heteroseksualac, davoiski ti je teško da izađeš iz savremenog seksualnog susreta a da zadržiš dobar glas.
Da, naravno, dobar glas nije svrha te vežbe. Ali ipak, iako je to reći kada ga imaš. Dobar glas, mislim. A muškarcima se to ovih dana ne dešava. U seksualnoj areni, muškarci se danas ocenjuju ženskim standardima. Možete da sikćete i negodujete i oštro zadržavate dah, ali istina je. (Da, očigledno, muškarci žene ocenjuju u nekim drugim oblastima - povlađuju im, gospodare im, iskliučuju ih, zlostavljaju, dovode ih do krajnjeg očaja - ali kada je reč o vrdanju, tu standarde postavljaju žene. Na fijatu pandi je da se trudi da bude kao volvo, a ne obrnuto.) Jednostavno, nećete čuti muškarce kako kritikuju žene što im treba petnaest minuta da dostignu vrhunac; a ako i čujete, neće ih odmah optuživati za slabost, nadmenost ili samoživost. Muškarci, uglavnom, samo spuste glavu i kažu da, takvo je njeno telo, to joj je trebalo od mene, a ja nisam mogao da joj dam. Ja sam govno i odmah ću otići, čim pronadem drugu čarapu.
Sto, dabudem iskren, nije u redu, čakse graniči s besmisiicom. Isto kao što bi bilo besmisleno nazvati fijat pandu usranim automobilom, samo zato što u njegov prtljažnik ne možeš da uguraš ormar. Možete reći da je sranje iz raznoraznih razioga - kvari se, treba mu mnogo ulja, ili je drečavozelen s patetično ispisanim nazivom „turbo" preko zadnjeg stakla - ali nije sranje zato što ima osobinu zbog koje je i stvoren: mala veličina. Nije ni volvo sranje od automobila samo zato što ne možeš da ga provučeš pored rampe na obezbedenom parkingu i izađeš odande bez plaćanja.
Spalite me na vrhu gomile pedera ako želite, ali te dve mašine su jednostavno različite, i to je to. Stvoreni su za različite stvari, različite brzine i različite vrste puteva. Različiti su. Nisu isti. Suprotni su.
Eto, rekao sam. I ne osećam se ništa bolje.
Latifa i ja smo dvaput vodili ljubav pre doručka i jednom posle, i do podneva sam uspeo da se setim i zagasitomrke, što je ukupno iznosilo trideset i jednu boju, i tako sam postavio lični rekord.
„Sisko", progovorio sam, „reci mi nešto."
„Naravno, Rik. Samo napred."
Pogledao me je, zatim pružio ruku ka kontrolnoj tabli i pritisnuo upaljač.
Zamislio sam se na jedan dug, spor trenutak, kao što to rade stanovnici Minesote.
„Odakle dolazi novac?"
Prešli smo oko dva kilometra pre nego što je odgovorio.
Bili smo u Fransiskovom alfa romeu, samo nas dvojica, i polako smo se kotrljali po Autoroute de Solei iz Marselja do Pariza, i kada bi samo još jednom pustio Born In The USA, verovatno bi mi krenula krv iz nosa.
Prošlo je tri dana od atentata na Dirka van der Uvea, i Mač pravde je do sada već stekao priličan utisak nepobedivosti, jer su novine počele da raspravljaju o drugim pitanjima a policajci su češali svoje kompjuteri- zovane, obaveštajne glave u nedostatku bilo kakvih čvrstih tragova.
„Odakle dolazi novac?", konačno je ponovio Fransisko, dobujući prstima po volanu.
„Da", rekao sam.
Pored nas je zujao autoput. Sirok, ravan, francuski.
„Zašto žeiiš da znaš?"
Siegnuo sam ramenima.
„Samo... znaš... samo razmišljam."
Nasmejao se kao poludeii roker.
„Nemoj da razmišijaš, Riki, prijatelju moj. Samo radi. Dobar si kad radiš. Drži se toga."
I ja sam se nasmejao, jer je to bio Fransiskov način da me oraspoloži. Da je bio petnaestak centimetara viši, razbarušio bi mi kosu kao dobrodušni stariji brat,
,,Da. Samo sam razmišljao, mada..."
Zaustavio sam se. Tridesetak sekundi smo obojica sedeii malo uspravnije na sedištima dok nas je obilazio tamnoplavi policijski pežo. Fransisko je malčice smanjio gas i propustio ga.
„Razmišljao sam", rekao sam, „kada sam piaćao račun u onom hotelu, znaš... i pomisiio sam, kao, to je mnogo novca... znaš... nas šestoro... hoteli i ostalo... avionske karte... mnogo novca. I pomislio sam... kao, odakle dolazi? Znaš, neko to plaća, je ii tako?"
Fransisko mudro klimnu glavom, kao da pokušava da mi pomogne oko nekog složenog pitanja koje uključuje devojke.
„Naravno, Riki. Neko plaća. Neko mora da plaća, sve vreme."
„Tako je", rekao je. „Tako sam i ja mislio. Neko mora da plati. Pa, kao, pomislio sam... znaš... ko?"
Neko vreme je gledao ispred sebe, zatim se lagano okrenuo i pogledao me. Dugo. Tako dugo da sam morao da bacam pogled na put da bih bio siguran da se ispred nas neće naći preprečeni kamioneti.
Izmedu tih pogleda, upiljio sam se u njega što sam gluplje i nedužnije mogao. Riki nije opasan, pokušavao sam da poručim. Riki je pošten pešadinac. Riki je jedna prosta duša koja samo želi da zna ko ga plaća. Riki nije - nikada nije bio i nikada neće biti - pretnja.
Nervozno sam se zakikotao.
„Hoćeš ii paziti na put?", pitao sam. „Mislim, kao... znaš."
Fransisko je na trenutak ugrizao usnu, zatim mi se iznenada nasmejao i okrenuo lice napred.
„Sećaš se Grega?", pitao me je, veseio i raspevano.
Namrštio sam se, jako, jer ako se to nije desilo u poslednjih nekoliko časova, Riki nije siguran da može dobro da se seti.
„Greg", ponovio je. ,,S poršeom. S cigarama. Slikao te je za pasoš."
Malo sam sačekao, a onda snažno klimnuo glavom.
„Greg, naravno, sećam ga se", odgovorio sam. „Vozio je porše."
Fransisko se nasmešio. Možda je mislio da ovo što mi je rekao nije važno, jer ću ionako sve zaboraviti dok ne stignemo u Pariz.
,,To je on. Vidiš, Greg je pametan momak."'
„Da?", rekao sam, kao da mi je to neki novi pojam.
„O, naravno", odgovorio je Fransisko. „Stvarno pametan. Pametan momak s novcem. Pametan momak s mnogim stvarima."
Malo sam razmislio o tome.
„Meni je izgledao kao kreten", primetio sam.
Fransisko me je iznenađeno pogledao, zatim se oduševijeno nasmejao i udario pesnicom o voian.
„Naravno da je kreten", viknuo je. „Jebeni kreten, da."
Smejao sam se zajedno s njim, blistajući od ponosa što sam rekao nešto što se dopalo gospodaru. Na kraju smo se polako obojica smirili, i onda je ispružio ruku i isključio Brusa Springstina. Došio mi je da ga poljubim.
„Greg radi s još jednim momkom", nastavio je Fransisko, a iice mu se odjednom uozbiljilo. „Cirih. To su neki finansijeri. Oni obrću novac, skiapaju posiove, rukovode velikim stvarima. Raznim stvarima. Znaš?u Pogiedao me je, i ja sam se pokorno namrštio, u znak velike usredsređenosti. Cinilo mi se da to želi. ,,U svakom slučaju, Greg prima poziv. Novac pristiže. Ovo uradi s tim, ono uradi s tim. Zadrži ga malo. Izgubi ga. Sta god."
„Misliš, kao, mi imamo račun u banci?", pitao sam, cereći se.
Nacerio se i Fransisko.
„Naravno da imamo račun u banci, Riki. Imamo mnogo bankovnih računa."
Odrnahnuo sam glavom čudeći se takvoj pronicljivosti, a onda sam se opet namrštio.
„Znači, Greg nam daje novac, je li tako? Ali ne svoj?"
,,Ne, ne svoj novac. On njime upravlja, uzima svoj deo. Veliki deo, rekao bih, s obzirom na to da vozi porše, a sve što ja imam jeste ova alfa. Ali to nije njegov novac,"
,,Ko onda?", pitao sam. Verovatno prebrzo. „Mislim, jedna osoba? Ili više njih, ili šta?"
„Jedna osoba", odgovorio je Fransisko, zatim mi uputio poslednji, dugi, odlučujući pogled - ispitujući me, odmeravajući - pokušavao je da se seti svih prilika kada sam mu išao na živce, svih prilika kada je bio zadovoljan mnome; premišljao se jesam li učinio dovoljno da zaradim ovo saznanje koje nisam imao prava da steknem. Zatim je šmrknuo, što je uvek radio kada se spremao da kaže nešto važno.
„Ne znam mu ime", rekao je. „Pravo ime, mislim. Ali koristi jedno ime za novac. Za banke."
,,Da?", izustio sam.
Trudio sam se da ne primeti kako zadržavam dah. Sisko me je sada zavitlavao, i razvlačio sa odgovorom iz čiste zabave.
„Da?", ponovio sam.
„Zove se Lukas", konačno je izgovorio. „Majki Lukas."
Klimnuo je glavom.
„Sjajno", rekao sam.
Nešto kasnije sam naslonio glavu na prozor i pretvarao se da spavam.
Ima tu nečeg, pomislio sam, dok smo tandrkali prema Parizu, i to samo bog zna. Na deiu je neka čudna filozofija. Samo to nisam ranije shvatao.
Ne ubij, uvek sam smatrao da stoji na vrhu liste. Velika zapovest. Zavideti bližnjem je očigledno nešto što treba izbegavati; baš kao i preljubu, nepoštovanje oca i majke i klanjanje kipovima.
Ali Ne ubij. E, to je Zapovest. Nju svi mogu da žapamte, jer izgleda najispravnija, najistinitija, najbezuslovnija.
Svi zaboravijaju onu koja kaže da ne svedočimo iažno protiv bližnjeg svog. Ona izgleda beznačajno u odnosu na Ne ubij. Sitničarenje. Pogrešno parkiranje.
Aii kada ti je bace u lice, i kada ti stomak reaguje pre nego što mozak uspe čak i da svari ono što je čuo, shvataš da život, morainost, vrednosti - jednostavno ne deluju onako kako ti misliš da treba.
Murdah je pogodio Majka Lukasa u grio, i to je bilo nešto najodvratnije što sam video u svom životu u kome sam se nagiedao svakakvih gadosti. Ali kada je Murdah odlučio, zato što mu je tako odgovaraio, ili iz zabave, ili administrativne ispravnosti, da lažno optuži čoveka koga je ubio - ne samo da mu oduzme fizički život već i moralni; njegovo postojanje, sećanje, ugled; koristeći se njegovim imenom, kaijajući ga, samo da prikrije sopstvene tragove - tako što će pripisati krivicu za sve što će se dogoditi dvadesetosmogodišnjem agentu CIA koji je malčice prolupao, dakle, tog trenutka je počelo sve da mi se menja.
Tog trenutka sam se stvarno naljutio.

Dvadeset prvo poglavlje

Mislim da mi je puklo dugme na pantalonama. MIK DŽEGER

Fransisko nam je dao deset dana da se odmorimo i zabavimo.
Bernard je rekao da će ih provesti u Hamburgu, a izraz lica mu je nagoveštavao da bi tu mogio biti i nekog seksa; Sajrus je otišao u Evian Les Bains, jer mu je majka bila na samrti - mada se kasnije ispostavilo da je umiraia u Lisabonu, a Sajrus je samo želeo da bude što dalje od nje kada konačno izdahne; Bendžamin i Hjugo su odleteii u Haifu na ronjenje; a Fransisko je ostao u kući u Parizu, igrajući ulogu usamljenog komandanta.
Rekao sam da idem u London, a Latifa je izjavila da će sa mnom.
„Provešćemo se jebeno dobro u Londonu. Svašta ću ti pokazati. London je sjajan grad." Smeškala mi se, i treptala.
„Jebi se", odbrusio sam. „Neću da mi se obesiš o jebeni vrat."
Ovo su očigledno bile grube reči, i nije mi bilo drago što sam morao tako da se izrazim. Ali nisam mogao ni da pomislim u kakvoj bih se užasnoj opasnosti našao kada bih šetao Londonom s Latifom, a neki krelac mi na uiici dobaci: „Tomase, dugo se nismo videli, ko je riba?" Bila mi je potrebna sloboda kretanja, a to sam mogao da postignem samo ako šutnem Latifu.
Naravno, mogao sam da izmislim priču o tome kako treba da posetim babu i dedu, ili mojih sedmoro dece, iii mog savetnikaa venerične boiesti, aii na kraju sam ipak odlučio da je „odjebi" najjednostavnije rešenje.
Odleteo sam iz Pariza u Amsterdam s pasošem na ime Balfor, zatim potrošio jedan sat da se otresem svih Amerikanaca koji su možda bili dovoljno uporni da me prate. Mada, nisu imaii nekog naročitog razloga za to. Pucnjava u Mirenu je većinu uverila da sam pouzdan timski igrač, a uostalom, Soiomon im je preporučio dugački povodac do siedećeg kontakta.
Ipak, nisam želeo da izazivam ničiju pažnju narednih nekoliko dana, niti da mi iko, ma kojoj strani pripadao, kaže: „Halo, šta je ovo?" za nešto što sam uradio ili zbog mesta na koje idem. Zato sam na aerodromu Siphol kupio kartu za Oslo i bacio je, zatim kupio rezervno odelo i nov par naočara za sunce, i malo sam se premišljao u toaletu, pre nego što sam izašao kao Tomas Lang, čuvena nebitnost.
Stigao sam na Hitrou u šest sati uveče i prijavio se u hotel Post haus; zgodno mesto, zato što je tako blizu aerodroma; i užasno mesto, zato što je tako blizu aerodroma.
Priuštio sam sebi dugo kupanje, zatim se bacio na krevet s kutijom cigareta i pepeljarom, i okrenuo sam Ronin broj. Morao sam da je zamolim za uslugu, znate - uslugu za koju vam je potrebno vreme da je zatražite - zato sam se pripremio za dugačak razgovor.
Dugo smo pričali, što je bilo lepo; lepo u svakom slučaju, ali naročito lepo zato što će Murdah, na duže staze, morati da plaća za njega. Baš kao što će morati da plati za šampanjac i šniclu koje sam poručio da mi donesu u sobu, i lampu koju sam razbio kada sam zapeo za ivicu kreveta. Znao sam, naravno, da će mu verovatno trebati otprilike stoti deo sekunde da zaradi dovoljno novca da sve to pokrije - ali, kada ideš u rat, moraš da budeš spreman da živiš i od ovako malih pobeda.
U iščekivanju one velike.
„Gospodine Kolinse. Izvolite sedite."
Recepcionerka je pritisnuia prekidač i progovoriia u prazno.
„Gospodin Kolins u poseti gospodinu Baraklafu."
Naravno da nije bilo u prazno. Več u tanak žičani mikrofon pričvršćen za siušalicu, zakopanu negde unutar njene bujne frizure. Ali da bih to shvatio, trebalo mi je dobrih pet minuta, tokom kojih sam požeieo da pozovem nekoga i kažem kako im recepcionerka ozbiijno haiucinira.
„Samo minut", rekia je. Meni ili mikrofonu, nisam siguran.
Ona i ja smo se nalazili u kancelariji Smitsa Veldea Kerkpiejna, što bi vam, ako ništa drugo, doneio priiično mnogo poena u igri Skrebl; a ja sam bio Artur Kolins, slikar iz Tontona.
Nisam bio siguran hoće li se Fiiip setiti Artura Kolinsa, a nije bilo važno ni ako se ne seti; ali bila mi je potrebna jedna maiena odskočna daska da me dovede ovamo gore na dvanaesti sprat, a činilo mi se da je Kolins najbolje rešenje. U svakom slučaju, bolje nego Onaj Frajer Koji Ti je Spavao s Verenicom.
Ustao sam i lagano koračao po sobi, kriveći glavu na stranu na slikarski način pred raznim komadima korporativne umetnosti koji su prekrivali zidove. To su uglavnom bile ogromne brljotine sive i tirkizne, sa čudnim, veoma čudnim, prugama jarkocrvene. Izgledale su kao da su bile stvorene u iaboratoriji, i verovatno i jesu, samo s jednim ciljem, a to je da pojačaju osećanje samopouzdanja i optimizma u grudima prvog SVK investitora. Na mene nisu delovale, ali ja sam bio tu iz drugih razloga.
Dole niz hodnik otvoriše se žuta hrastova vrata i Filip promoli glavu. Zaškiljio je na mene na trenutak, zatim je iskoračio napolje i širom otvorio vrata.
„Arture", obratio mi se, pomalo neodlučno. „Kako si?"
Imao je svetložute tregere.
Filip mi je bio okrenut ledima, i dopola mi je usuo šoljicu kafe.
,,Ne zovem se Artur", rekao sam, dok sam se spuštao na stolicu.
Brzo se okrenuo prema meni, zatim odmah nazad.
„Sranje", rekao je, i stavio u usta manšetu košuije. Zatim se okrenuo i viknuo prema otvorenim vratima. „Džejn, dušo, donesi nam krpu, hoćeš li?" Pogledao je u nered od kafe, mleka i natopljenih biskvita i rešio da se ne uzrujava.
„Izvini", rekao je, i dalje liiući košulju, „šta si rekao?" Prošao je iza mene, i potražio utočište za svojim radnim stolom. Kada je stigao tamo, seo je veoma polako. Ili je imao hemoroide, ili je postojala mogućnost da ja uradim nešto opasno. Nasmešio sam se, da mu pokažem da su u pitanju ipak hemoroidi.
,,Ne zovem se Artur", ponovio sam.
Nastupila je tišina, i kroz Filipov mozak je zazvečalo hiljadu mogućih odgovora, i vrteli su mu se pred očima kao kockarski aparat.
„O?", izustio je konačno.
Dva limuna i trešnjice. Probajte ponovo.
„Plašim se da te je Roni lagala onog dana", rekao sam pomirljivo.
Zavalio se na naslon stolice, a na licu je ukočio pribran, Ijubazan, ništaštokažešmenećeuznemiriti osmeh.
,,Je li tako?" Tajac. „Veoma nevaljalo od nje."
„Nije to uradila zbog krivice. Mislim, moraš shvatiti, među nama se nije ništa dogodilo." Zaćutao sam - otprilike toliko koliko bi mi trebaio da kažem „ćutim" - a zatim sam naglasio poentu. ,,U toj fazi."
Trgnuo se. Vidljivo.
Pa naravno da je bilo vidljivo. Kako bih ja inače to znao. Hteo sam da kažem da se jako trgnuo, gotovo poskočio. Dovoljno jako, naravno, da to primeti i linijski sudija.
Pogledao je u tregere i zagrebao noktom po metalnom podešivaču.
,,U toj fazi. Shvatam." Zatim je podigao pogled. „Izvini", počeo je Filip, ,,ali mislim da bi trebalo da te pitam za pravo ime, pre nego što nastavimo. Mislim, ako nisi Artur Kolins, znaš..." Glas mu je dlutao, očajan i u panici, ali nije želeo da se to primeti. Ne preda mnom, u svakom slučaju.
„Zovem se Lang", rekao sam. „Tomas Lang. I dozvoli mi da ti kažem pre svega kako apsolutno shvatam da će ovo za tebe biti šok."
Pokretom ruke je odagnao moj pokušaj izvinjenja, i sedeo je tako na trenutak, grickajući zglob prsta dok je razmišljao o tome šta sledeće da uradi.
Pet minuta kasnije, i dalje je sedeo, vrata su se otvorila i na njima se pojavila devojka u prugastoj majici, verovatno Džejn, sa kuhinjskom krpom, i Roni.
Dve žene su zastale na ulazu, bacajući poglede tamoamo, dok smo Filip i ja skočili na noge i takođe usplahireno gledali. Da ste bili filmski režiser, imali biste užasno težak posao da odlučite gde da postavite kameru. Ziva slika je tako nepomično stajala, pri čemu smo se svi grčili u istom društvenom paklu, sve dok Roni nije prekinula tišinu.
„Dragi", rekla je.
Filip, sirota budala, iskorakne unapred na ovo.
Ali Roni se uputila ka mojoj strani stola, pa je Filip morao da se okrene i napravi neodredeni pokret ka Džejn, i s kafom se dogodilo ovo, i biskviti su postali onakvi, i da li bi htela da budeš ljubazna?
Dok on nije završio i ponovo se okrenuo k nama, Roni mi je već bila u naručju, i grlila me kao brzi voz. Grlio sam i ja nju, jer mi se činilo da su okolnosti tako nalagale, aii i zato što sam želeo. Veoma je lepo mirisala.
Nešto kasnije, Roni se malo odmakla da me pogleda. Mislim da su joj se u očima čak nakupile i suze, što znači da se definitivno uživela. Zatim se okrenula ka Filipu.
„Filipe... šta da ti kažem?", počela je, ali bilo je to sve što je rekla.
Fiiip je počešao zadnju stranu vrata, malo porumeneo, a zatime ponovo usredsredio na mrlju od kafe na manšeti. Bio je Englez, šta /e.
„Ostavi to na trenutak, Džejn, u redu?"? rekao je, ne dižući pogled. To je bila muzika za Džejnine uši, i izašla je za tren. Filip je pokušao da se hrabro nasmeje.
„Tako", rekao je.
„Da", uzvratio sam. „Tako." I ja sam se nasmejao, podjednako nelagodno. „Fretpostavijam da je to sve, zaista. Zao mi je, Filipe.
Znas...
Stajali smo tako, nas troje, dugo, i čekali da nam šaptač došapne tekst. Tada se Roni okrenula prema meni, i očima mi je poručila da to uradim.
Duboko sam udahnuo.
„Usput, Filipe", rekao sam, oslobađajući se Roni i prilazeći njegovom stolu, „pitam se mogu li da te zamolim... znaš... da mi učiniš jednu uslugu."
Filip me je pogledao kao da sam ga upravo udario zgradom.
„Uslugu?", pitao je, i video sam da odmerava razloge za i protiv toga da se veoma naljuti.
Roni je dobacivala iza mene.
„Tomase, nemoj to da radiš", govorila je. Filip ju je pogledao i blago se namrštio, ali ona ne obrati pažnju. „Obećao si da to nećeš raditi", šaputala je.
Odlično je procenila.
Filip je onjušio vazduh i otkrio je da, ako baš i nije bio sladak, svakako je bio manje kiseo nego malopre, pošto se činilo da ćemo se, samo trideset sekundi nakon što smo mu saopštili da smo jedini srećan par u prostoriji, Roni i ja posvadati.
„Kakvu uslugu?", pitao je, i prekrstio ruke na grudima.
„Tomase, rekla sam ne." Ponovi Roni, ovaj put stvarno ljutito.
Napola sam se okrenuo dok sam joj se obraćao, ali gledao sam u vrata, kao da smo ovu raspravu već nekoliko puta vodili.
„Slušaj, može da kaže ne, je li tako?", upitao sam. „Mislim, Isuse, samo pitam."
Roni je napraviia nekoiiko koraka napred, zaobilazeći ugao stola, dok nije stigia na pola puta izmedu nas. Filip joj se zagledao u butine, i video sam da procenjuje naše međusobne položaje. Još nisam ispao iz igre, mislio je.
„Nećeš ga iskoristiti, Tomase", izjavila je Roni, pomerivši se još malo dalje od stoia. „Jednostavno nećeš. Nije pošteno. Ne sada."
„O, za ime božje", pobunio sam se, i obesio glavu.
„Kakvu usiugu?", ponovio je Filip, i osetio sam kako se u njemu budi nada.
Roni se i dalje približavala.
„Ne, nemoj, Filipe", rekia je. ,,Ne čini to. Otići ćemo, pustićemoe..."
„Vidi", rekao sam, i dalje spuštene glave, „možda mi se nikada više na pruži ovakva prilika. Moram da ga pitam. Ovo je moj posao, sećaš se? Da pitam ljude." Postao sam zajedljiv i neprijatan, i Filip je uživao u svakom trenutku.
„Molim te, ne slušaj ga, Filipe, oprosti..." Roni mi uputi ljutit pogled.
,,Ne, u redu je", rekao je Filip. Pogledao je u mene, i strpljivo čekao, razmišljajući kako sada samo ne sme da napravi pogrešan potez. „Usput, čime se ti baviš, Tomase?"
To je bilo lepo, to saTomasom. Drag, prijateijski, čvrst način da se obratiš muškarcu koji ti je upravo preoteo verenicu.
,,On je novinar", ubacila se Roni, pre nego što sam imao priliku da odgovorim. Reč „novinar" je izletela kao da je to prilično užasno zanimanje. Sto, budimo iskreni...
,,Ti si novinar, i žeiiš nešto da me pitaš?", ponovio je Filip. „Dakle, pucaj." Fiiip se sada smeškao. Veličanstven u porazu. Gospodin.
„Tomase, ako ga pitaš, u ovakvom trenutku, nakon što smo se dogovorili..." Ostaviia je da kraj visi u vazduhu. Fiiip je želeo da završi.
„Sta?", pitao sam nevideno nadmeno.
Roni je razjareno zuriia u mene, zatim se okrenula na peti licem ka zidu. Tada se očešala o Filipov lakat, i primetio sam kako se blago izvio. Predivno je to izvela. Sada sam vrlo blizu, mislio je. Samo polako.
„Pišem nešto o slomu nacionalne države", izgovorio sam umorno, gotovo pijano. Ono malo novinara s kojima sam u životu razgovarao izgleda da su svi to imali zajedničko: stav večite iscrpljenosti, jer imaju posla s ijudima koji nisu tako čudesni kao oni. Sada sam probao to da udvostručim, i činilo mi se da to izvodhn prilično dobro. „Ekonomska nadmoć multinacionalnih korporacija nad vladama", nerazgovetno sam mrmljao, kao da već svaka budala u zemlji treba da zna da je to vruća tema.
,,U kojim novinama ćeš objaviti priču, Tomase?"
Ponovo sam se skljokao na stolicu. Sada su njih dvoje stajali, zajedno, na drugom kraju stola, dok sam se ja pokunjio sam. Sve što je trebalo da uradim bilo je da nekoliko puta podrignem, i počnem da čeprkam spanać izmedu zuba, i Filipu bi bilo jasno da će izaći kao pobednik.
,,U bilo kojim koje je budu želele, u suštini", odgovorio sam, uz mrzovoljno sleganje ramenima.
Filip me je sada žalio, i pitao se kako je uopšte mogao da poveruje u to da sam mu pretnja.
„I želiš... šta, obaveštenje?" Klizio je ka konačnoj deonici do pobede.
,,Da, tako je", rekao sam. „Samo o kretanju novca, zaista. Kako ljudi zaobilaze razne zakone o novčanim tokovima, bacaju novac svuda unaokolo a da to niko nikada ne sazna. Uglavnom o opštoj pozadini tog pitanja, ali postoji i jedan ili dva određena slučaja koja me zanimaju."
Stvarno sam malo podrignuo kada sam to izgovorio. Roni je čula i okrenula se k meni.
„O, reci mu da se gubi, Filipe, za ime božje", viknula je. Sevala je očima na mene. Bilo je pomalo zastrašujuće. „Upao je ovamo..."
„Slušaj, gledaj svojaposla, u redu?", brecnuo sam se. Uzvratio sam joj ljutit pogied, i mogli biste se zakleti da smo nas dvoje godinama nesrećno venčani. „Fiiipu ne smeta, je ii tako, Fiie?"
Fiiip se spremao da kaže kako mu uopšte ne smeta, da se sve sjajno odvija s njegove tačke gledišta, ali Roni mu nije dozvolila. Bljuvala je vatru.
„Samo je ljubazan, kretenu jedan", viknula je. „Filip je lepo vaspitan."
„Za razliku od mene?"
,,To si ti rekao."
„Nisi morala."
„O, tako si osetljiv."
Zestoko smo se svadali. A skoro da se nismo ni pripremali.
Nastupila je dugačka, neprijatna tišina, i možda je Filip pomislio kako će mu sve iskliznuti u poslednjem trenutku, pošto je rekao:
„Jesi li želeo da uđeš u trag odredenim tokovima novca, Tomase? Ili, uopšteno, mehanizmima koje ljudi mogu da koriste?"
Pogodak.
„Savršeno bi bilo oboje, File", odgovorio sam.
Nakon sat i po vremena ostavio sam Filipa s njegovim kompjuterskim terminalom i spiskom „stvarno dobrih pajtosa koji mu duguju", i probijao sam se kroz iondonski Siti do Vajthola, gde sam obavio apsolutno odvratan ručak s O'Nilom. Iako je hrana bila prilično dobra.
Neko vreme smo razgovarali o svemu i svačemu, a onda sam posmatrao kako se O'Nilova boja postepeno menja od ružičaste do bele, pa zelene, dok sam mu iznosio priču. Kada sam mu ispričao kakav bi po mom mišljenju mogao biti razumno privlačan završetak svega, posiveo je.
„Lang", graknuo je, preko kafe, ,,ne možeš... mislim... ne mogu ni da zamislim da imaš nešto..."
„Gospodine O'Nile", rekao sam, ,,ne tražim od vas dozvolu." Prestao je da krešti, i samo je sedeo tako, malčice otvorenih usta. „Govorim vam šta ja mislim da će se dogoditi. Iz ijubaznosti." Sto je, priznajem, bila čudna reč u ovim okoinostima. „Zelim da vi, i Solomon, i vaše odeljenje, izadete iz ovoga sa što manje putera na glavi. Iskoristite to, ili nemojte. Od vas zavisi."
„Ali...", natucao je, ,,ne možeš... misiim... mogao bih da te prijavim policiji." Mislim da je čak i on shvatao koliko je to zvučalo neuverljivo.
„Naravno da biste mogli", rekao sam. „Ako želite da vam zatvore odeljenje u roku od četrdeset osam časova, a njegove kancelarije pretvore u jaslice za Ministarstvo poljoprivrede i ribolova, onda da, prijavite me policiji i to ćete svakako uspešno rešiti. Sada, imate li tu adresu?"
Još je malo pućio usta, a onda se razbudio, doneo odluku, i krišom počeo da baca ogromne, izveštačene poglede po restoranu, kao da ostalim gostima u restoranu želi da poruči Neću Dati Ovom Coveku Važno Parče Papira.
Uzeo sam adresu od njega, halapljivo progutao kafu, i ustao od stola. Kada sam se osvrnuo s vrata, imao sam veoma snažan osećaj da se O'Nil pitao kako da ode na odmor od narednih mesec dana.
Adresa je bila u Kentiš taunu, i ispostavilo se da je u pitanju grupa niskih opštinskih zgrada iz šezdesetih, sa sveže obojenom drvenarijom, prozorskim oknima, potkresanom živicom i nizom garaža na jednoj strani. Cak je i lift radio.
Zastao sam na otvorenom odmorištu na drugom spratu i pokušao da se dosetim koji je to neverovatan niz birokratskih grešaka doveo do toga da se ova četvrt tako dobro održava. U većini londonskih četvrti odnose kante za smeće iz ulica u kojima živi srednji stalež i prazne ih medu opštinskim blokovima, pre nego što zapale nekoliko ford kortina na pločniku. Ali očigledno ne i ovde. Ovde je bila zgrada koja je održavana, gde su Ijudi živeli istinski dostojanstveno, i nisu imali osećaj da ostatak društva nestaje iza obzorja u Batiinsovom otvorenom turističkom autobusu. Došlo mi je da nekome napišem oštro pismo. A onda da ga pocepam i parčiće pobacam po travnjaku.
Zastakljena vrata na broju četrnaest naglo se otvoriše, a na njima je stajala žena.
„Zdravo", pozdravio sam je. „Zovem se Tomas Lang. Došao sam do gospodina Rejnera."
Bob Rejner je hranio zlatnu ribicu dok sam mu objašnjavao šta želim.
Ovog puta je nosio naočare i žuti golferski džemper, što je, pretpostavljam, dopušteno snažnim muškarcima u slobodno vreme, i pozvao je ženu da mi donese čaj i keks. Proveli smo mučnih deset minuta dok sam se raspitivao za njegovu glavu, i on mi je rekao da još ima čudne glavobolje, i ja sam izjavio da mi je žao zbog toga, a on meni da ne brinem, jer ih je imao i pre nego što sam ga udario.
I to je izgleda bilo sve. Nikom ništa. Bob je bio profesionalac, znate.
„Mislite da možete da nabavite?", pitao sam.
Lupkao je po stranici akvarijuma, što ribe ni najmanje nije oduševilo.
„Koštaće vas", rekao je nakon nekog vremena.
„U redu", pristao sam.
I tako je i bilo. Jer platiće Murdah.


Dvadeset drugo poglavlje

Pametni Ijudi iz Oksforda Znaju sve sto treba da se zna Ali niko od njih ne zna nipola koliko Pametni gospodin Toud\ KENET GREJAM

Ostatak mog londonskog obilaska obavio sam uz razne pripree.
Otkucao sam jednu dugu i nerazumljivu izjavu, u kojoj sam opisao samo one delove moje avanture u kojima sam se ponašao kao dobar i pametan čovek, i pohranio sam je kod gospodina Halkerstona u Nacionalnoj vestminsterskoj banci u Svis Kotidžu. Bila je dugačka zato što nisam imao vremena da sastavim kratku, a nerazumljiva jer moja pisaća mašina nije imala slovo „C.
Halkerston je izgledao zabrinuto; ili zbog mene, ili zbog debele smeđe koverte koju sam mu predao, ne znam. Pitao me je imam li neka posebna uputstva o okolnostima pod kojima bi je trebalo otvoriti, i kada sam mu rekao da to sam proceni, brzo je spustio kovertu i zamoiio nekog drugog da dođe i odnese je u sef.
Takode sam Vulfovu uplatu na moj račun pretvorio u putničke čekove.
Tako opremljen, vratio sam se u Blic elektroniks na Totenam kort roudu, gde sam proveo sat vremena s veoma ljubaznim čovekom s turbanom, i razgovarao o radiofrekvencijama. Uverio me je da je zenhajzer mikroport SK 2012 apsolutno ono što tražim, i da ne prihvatim nikakvu zamenu, pa nisam.
Zatim sam se uputio na istok, u Ajlington, da posetim svog advokata, koji se rukovao sa mnom i petnaest minuta mi pričao o tome kako moramo ponovo igrati golf. Rekao sam mu da je to odiična zamisao, ali, strogo govoreći, morali bismo prvo da igramo golf pre nego što budemo mogii da ga igramo ponovo, na šta je on pocrveneo i rekao da je sigurno misiio na Roberta Langa. Rekao sam da, sigurno je tako, i on je nastavio da diktira i potpisao je testament, u kome sam zaveštao svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu fondaciji The Save The Children.
I tada, kada mi je preostalo samo četrdeset osam sati pre nego što sam morao da se vratim u rovove, naieteo sam na Saru Vulf.
Kada kažem naleteo sam na nju, onda zaista misiim naleteo.
Iznajmio sam ford fijestu na nekoliko dana da se vozim po Londonu dok svodim račune sa svojimTvorcem i svojim Poveriocima, a posiovi su me doveli do čežnjive udaljenosti od Ulice Kork. I tako, iz razloga koje nisam spreman da priznam, skrenuo sam levo, desno, pa opet levo, i odjednom sam lagano vozio pokraj uglavnom zatvorenih galerija, razmišljajući o srećnijim danima. Naravno, nisu oni uopšte bili srećniji. Ali bili su dani, i u njima je bila Sara, a to je bilo dovoijno blizu sreći.
Sunce je bilo nisko i sjajno, i mislim da je Isrit She Lovely? dopiralo iz radija kada sam okrenuo glavu, u najkraćem trenu, prema Stakienoj zgradi. Okrenuo sam se baš kada se neki plavi blesak pojavio iza kamioneta i projurio ispred mene.
„Projurio" je barem biia reč koju bih upotrebio na obrascu. Ali pretpostavijam da bi zakoračio, prošetao, opušteno zaobišao, čak i prošao - bilo bliže istini.
Nagazio sam na kočnicu, ali prekasno, i posmatrao sam užasnuto ukočenih ruku kako je plavi blesak prvo ustuknuo, zatim se ukopao u mestu, a onda zalupao pesnicama po haubi fijeste sve dok prednji branik gotovo nije otpao.
Ništa mi nije preostalo. Apsolutno ništa. Da je branik bio prljav, dokačio bih je. Ali nije bio, i nisam, pa sam zato mogao odmah da se naljutim. Otvorio sam vrata i napola izašao iz auta, s namerom da kažem 'koji ti je đavo, jebo te', kada sam shvatio da su mi noge koje sam umalo polornio poznate. Podigao sam pogled i video da plavi blesak ima lice, i zapanjujuče sive oči zbog kojih muškarci pričaju gluposti, i odlične zube, koji su se sada priiično videli.
„Isuse", izustio sam. „Saro."
Zurila je u mene, ubledelog lica. Poia zapanjeno, druga polovina takode zapanjena.
„Tomase?"
Giedaii smo se.
I dok smo se nas dvoje gledaii, stojeći tako u Ulici Kork, u Londonu, u Engleskćj, na sjajnom suncu, sa Stivijem Vonderom koji se raspekmezio u automobilu, oko nas kao da je sve počelo nekako da se menja.
Ne znam kako se to dogodilo, ali u tih nekoliko sekundi, svi kupci, poslovni Ijudi, i gradevinci, i turisti, i saobraćajci, sa svim svojim cipelama i košuljama i pantalonama i haljinama i čarapama i torbama i satovima i kućama i automobilima i hipotekama i brakovima i apetitima i ambicijama- jednostavno su iščezli.
Ostavili su Saru i mene da stojimo tamo u veoma tihom svetu.
„Jesi li dobro?", pitao sam, oko hiljadu godina kasnije.
Tek da nešto kažem. Ni sam ne znam šta sam time mislio. Jesam li mislio da li je dobro pošto je ja nisam povredio, ili da li je dobro zato što je mnogi drugi nisu povredili?
Sara me je pogledala kao da ni ona ne zna, ali nakon nekog vremena mislim da smo se odlučiii za ono prvo.
„Dobro sam", odgovorila je.
I onda, kao da se vraćaju sa pauze za ručak, statisti u našem filmu su počeli ponovo da se kreću, i stvaraju buku. Cavrljaju, vuku se, kašiju, ispuštaju predmete. Sara je nežno stiskala ruke. Okrenuo sam se da pogiedam haubu forda. Sara je na njoj ostavila traga.
„Jesi li sigurna?", pitao sam. „Mislim, mora da si..."
„Stvarno, Tomase, dobro sam." Nastupila je tišina, pri čemu je ona popravijaia haijinu, a ja je posmatrao kako to radi. Onda je podigla pogled. ,,A šta je sa tobom?"
,,Sa mnom?", pitao sam. „Ja..."
Dakie, žeiim da kažem. Odakle da počnem?
Otišii smo u pab. Vojvoda od Nekogokruga, ušuškan u uglu konjušnica blizu Trga Berkli.
Sara je sela za sto i otvorila tašnu, i dok je preturala po njenoj unutrašnjosti, kao što to žene obično rade, pitao sam je šta želi da popije. Odgovoriia je - veliki viski. Nisam mogao da se setim treba li davati alkohol osobi koja je upravo pretrpela šok, ali znao sam da nisam spreman da zatražim vruć zaslađen čaj u londonskom pabu, pa sam se probio do bara i naručio dva dupla viskija.
Posmatrao sam nju, prozore, i vrata.
Sigurno su je pratili. Morali su.
Kako su stvari stajale, bilo je nezamislivo da bi je pustili da luta unaokolo bez nadzora. Ja sam bio lav, ako na trenutak to možete da zamislite, a ona je bila vezana koza. Bilo bi bezumno pustiti je da luta.
Osim ako.
Niko nije ušao, niko virio unutra, niko nije prolazio i krišom bacao poglede. Ništa. Pogledao sam Saru.
Završila je s torbom, i sada je sedeia, i gledalaka sredini prostorije, potpuno praznog izraza. Bila je zbunjena, i nije razmišljala ni o čemu. Ili je bila u škripcu, i razmišljala o svemu. Nisam mogao da procenim. Bio sam prilično siguran da je znala da je gledam, pa je činjenica da mi nije uzvratila biia čudna. Ali nije zločin biti čudan.
Pokupio sam naša pića i krenuo nazad ka stolu.
„Hvala", rekla je, uzela čašu od mene i jednim pokretom istresla sadržaj niz grlo.
„Polako", rekao sam.
Na trenutak me je gledala sa iskrenim besom, kao da sam samo još jedna osoba u nizu, na kraju dugog reda, koja joj smeta i govori šta da radi. A onda se setila ko sam - ili se setila da se pretvara kako se seća ko sam - i nasmešila se, Nasmešio sam se i ja njoj.
„Dvanaest godina zri u sanduku", izjavio sam veselo, „zaglavljen negde u škotskim planinama, čeka svoj veliki trenutak - a onda bum, ne stigne ni grlo da dodirne. Ko bi želeo da bude viski?"
Blebetao sam, očigledno. Ali pod datim okolnostima, smatrao sam da na to imam pravo. Ranili su me iz pištolja, pretukli, oborili s motora, zatočili, lagaii, pretiii, spavali sa mnom, povlađivali mi, i primoravali me da pucam na ljude koje nisam poznavao. Mesecima već rizikujem život, i ostalo mi je samo nekoliko sati do trenutka kada ću ponovo morati da ga rizikujem, zajedno sa mnoštvom tudih života, a neki su pripadali ljudima koji su mi biii prilično dragi.
A razlog za to sve - nagrada na kraju tog japanskog kviza u kome već jako dugo živim - sedi sada ispred mene, u bezbednom, toplom, londonskom pabu, i ispija piće. Dok napolju ljudi šetaju tamoamo, kupuju dugmad za manšete i iznose primedbe o neobično lepom vremenu.
Mislim da biste i vi blebetali.
Vratili smo se u ford, i vozili se unaokolo.
Sara i dalje nije mnogo govorila, osim da je sigurna kako je nije niko pratio, na šta sam ja rekao dobro, to je olakšanje, ali nisam poverovao ni na tren. I tako sam vozio, i gledao u retrovizor. Vozio sam nas uskim, jednosmernim ulicama, olistalim avenijama bez saobraćaja, vrdao sam iz trake u traku na Vestveju, i ništa nisam primetio. Mislio sam šta košta da košta, i ulazio, a zatim odmah izlazio iz dvospratnih garaža, što uvek predstavlja noćnu moru za vozila koja te prate. Ništa.
Ostavio sam Saru u autu dok sam ja izašao i potražio magnetni odašiljač, prelazeći prstima ispod branika i blatobrana čitavih petnaestinuta sve dok nisam bio siguran u rezultat. Cak sam se i zaustavljao nekoliko puta, i osmatrao nebo u potrazi za klepetanjem policijskog helikoptera. Ništa.
Da me je zanimaio kiadenje, i da sam imao čime da se kladim, stavio bih sve na to da smo čisti, niko nas ne prati i ne posmatra.
Sami u tihom svetu.
Ljudi pričaju o smrkavanju, ili padanju mraka, ili nastupanju sumraka, a meni to nikada nije izgledalo ispravno. Možda su nekada misiiii na zbivanje. Kao, noć se zbiva. Noć se dešava. Možda su, ko god bili, mislili na padanje sunca. To bi moglo biti to, osim što bismo onda dobili i padanje dana. Dan je pao na medu Ruperta. I znamo, ako smo ikada pročitaii bilo koju knjigu, da dan ne pada niti izlazi. On se budi. U knjigama, dan se budi, a noć pada.
U životu, noć izlazi iz zemlje. Dan se zadržava koliko može, svetao i revnostan, apsolutno i sigurno poslednji gost koji odlazi sa zabave, dok zemlja tamni, ispuštajući vam noć oko članaka, gutajući zauvek to ispušteno kontaktno sočivo, zbog čega u završnici utakmice ispuštate tu nisko bačenu poslednju loptu.
Noć se podigla u Hempsted Hitu dok smo Sara i ja zajedno šetali, povremeno se držeći za ruke, a povremeno ne.
Uglavnom smo šetali u tišini, samo slušajući zvuke naših stopala u travi, blatu, po kamenju. Laste su letele tamoamo, bežeći u drveće i žbunje kao tajni homoseksualci, dok su tajni homoseksualci leteli tamoamo, gotovo kao laste. Svašta se dešavalo u Hitu te noći. Ili je možda tako svake noći. Izgledalo je da se muškarci svuda, sami, u parovima, utroje i u grupama, procenjuju, daju znake, pregovaraju, odrađuju: povezuju se da daju, ili prime, taj mikrosekund električnog naboja koji će im pomoći da se vrate kući i smireno usredsrede na zaplet Inspektora Morzea.
Takvi su muškarci, pomislio sam. To je ta nesputana muška seksualnost. Ne bez ljubavi, već odvojena od ljubavi. Kratka, vešta, delotvorna. Fijat panda, u stvari.
„O čemu razmišljaš?", pitala je Sara, uporno zureći u zemlju dok je hodala.
„O tebi", odgovorio sam, bez oklevanja.
„Meni?", pitaia je, i nastavili smo dalje. „Dobro ili loše?"
„O, definitivno dobro." Pogledao sam je, ali ona se mrštila i uporno giedala dole. „Definitivno dobro", ponovio sam.
Stigli smo do jezerceta i tamo se zaustavili, i zagledali u njega, i bacali kamenčiće, i, uopšte, bili smo zahvalni za to što postoji neki drevni mehanizam koji vuče Ijude k vodi. Prisetio sam se poslednjeg puta kada smo bili zajedno sami, na obali reke u Henliju. Pre Praga, pre Mača, pre mnogo drugih stvari.
„Tomase", obratila mi se.
Okrenuo sam se i pogledao je pravo u oči, jer sam odjednom imao osećaj da je nešto uvežbavala u sebi i sada je želela da to žurno iznese.
„Saro", rekao sam.
I dalje nije dizala pogled.
„Tomase, šta kažeš na to da pobegnemo?"
Nakratko je zaćutala, a onda, konačno, podigla oči k meni - te prelepe, ogromne, sive oči ~ i video sam očaj u njima, duboko ali i na površini. „Mislim, zajedno", dodala je. „Jednostavno da zbrišemo."
Pogledao sam je i uzdahnuo. U drugom svetu, pomislio sam u sebi, možda bismo i uspeli. U drugom svetu, u drugom univerzumu, u drugo vreme, kao dvoje sasvim drugih ljudi, možda bismo zaista mogli da ostavimo sve iza sebe, odletimo na neko osunčano karipsko ostrvo i prepustimo se seksu i soku od ananasa, neprekidno, godinu dana.
Ali sada to nije dolaziio u obzir. Ono o čemu sam dugo razmišljao sada sam znao; a ono što sam dugo znao sada sam mrzeo što znam.
Duboko sam udahnuo.
„Koliko dobro poznaješ Rasela Barnsa?", pitao sam je.
Zatreptala je.
»Šta?"
„Pitao sam te koliko dobro poznaješ Rasela Barnsa."
Na trenutak je zurila u mene, zatim se čudno nasmejala; onako kako ja radim kada shvatim da sam u velikoj nevoiji.
„Barnsa", ponovila je, i skrenula pogled uz odmahivanje giavom, trudeći se da se ponaša kao da sam je upravo pitao da li više voli koka- -kolu ili pepsi. „Kakve to dodavola ima..."
Uhvatio sam je za lakat i stegnuo, i pokušao da okrenem k sebi.
„Hoćeš li mi odgovoriti na jebeno pitanje, molim te?"
Očaj u njenim očima prerastao je u paniku. Plašio sam je. Da budem iskren, plašio sam i samog sebe.
„Tomase, ne znam o čemu pričaš."
Dakle, to je bilo to.
Tako je nestao i poslednji tračak nade. Kada me je slagala, stojeći tu kraj vode dok je noć izlazila, znao sam šta sam znao.
„Ti si ih pozvala, je li tako?"
Na trenutak se otimala iz mog stiska, a onda se ponovo nasmejala.
„Tomase, ti si... šta je tebi, dođavola?"
„Molim te, Saro", rekao sam, čvrsto je držeći za lakat, ,,ne glumi."
Sada se zaista uplašila, i počela je da se otima. Nisam je puštao.
„Isuse Hriste...", počela je, ali odmahnuo sam glavom, pa je ućutala. Odmahnuo sam glavom kada se namrštila na mene, i odmahnuo sam glavom kada je pokušala da izgleda uplašeno. Sačekao sam da prestane sa svim tim.
„Saro", konačno sam rekao, „slušaj me. Znaš ko je Meg Rajan, je ii tako?" Klimnula je glavom. „Dakle, Meg Rajan plaćaju milione dolara da radi ovo što ti sada pokušavaš. Desetine miliona. Znaš li zašto?" Zagledala se u mene. „Zato što je veoma teško to dobro raditi, i nema više od desetak ljudi na svetu koji to mogu da izvedu na ovakvoj razdaljini. Zato ne glumi, ne pretvaraj se, ne laži."
Zatvorila je usta i odjednom kao da joj je laknulo, pa sam popustio stisak, a zatim sasvim pustio njen lakat. Stajaii smo tamo kao odrasli Ijudi.
„Ti si ih pozvala", ponovio sam. „Ti si ih pozvala još prve noći kad sam vam došao u kuću. Pozvala si ih iz restorana, one noći kada su me srušili s motora."
Nisam želeo da izgovorim poslednji deo, ali neko je morao.
,,Ti si ih pozvaia", rekao sam, „i došii su da ti ubiju oca."
Piakaia je čitav sat, na Hempsted Hitu, na klupi, na mesečini, u mom naručju. Sve suze na svetu sliie su joj se niz lice i natopile zemlju.
U jednom trenutku plakanje je postalo tako žestoko i tako glasno da smo privukli udaljenu, raštrkanu publiku, koja se međusobno došaptavala u vezi s tim da li da se pozove policija, aii ipak su se predomislili. Zašto sam je zagrlio? Zašto sam grlio ženu koja je izdala sopstvenog oca i koja me je iskoristiia kao parče papirnog ubrusa?
Ubijte me ako znam.
Kada je konačno plakanje počelo da jenjava, nastavio sam da je grlim, i osetio sam kako joj se teio trza i podrhtava od štucanja kakvo obično dobije dete posle plakanja.
„Nije trebalo da umre", rekla je iznenada, sa jasnim, snažnim glasom, zbog čega sam se zapitao dolazi li od nekog drugog. Možda i jeste. ,,To nije trebalo da se dogodi. U stvari", obrisala je nos rukavom, ,,u stvari su mi obećali da će biti dobro. Da ćemo oboje biti bezbedni, i da ćemo oboje..."
Pokolebala se, i pored sve smirenosti u njenom glasu, video sam da umire od griže savesti.
„Oboje ćete biti šta?", pitao sam je.
Ponovo je savila glavu i ispružila svoj dugi vrat, nudeći grlo nekome ko nisam bio ja.
Onda se nasmejala.
„Bogati", završiia je.
Na trenutak, i ja sam došao u iskušenje da se nasmejem. Ta reč je zvučala tako smešno. To je tako smešno biti. Zvučalo je kao ime, ili država, ili neka vrsta salate. Kakva god da je reč bila u pitanju, sigurno nije mogla da znači posedovanje mnogo para. Zato je, jednostavno, bila previše smešna.
„Obećali su vam da ćete biti bogati?", pitao sam.
Udahnula je i ispustila uzdah, a smeh joj je tako brzo izbledeo kao da se nikad nije ni dogodio.
„Da", odgovorila je. „Bogati. Novac. Rekli su da ćemo dobiti novac."
„Kome su rekli? Oboma?"
„O bože, ne. Tata ne bi..." Zastala je na tren, i telo joj je protresao snažan drhtaj. Zatim je podigla bradu i zatvorila oči. „On je bio daleko, daleko iznad toga da uopšte sluša takve stvari."
Video sam mu lice. Zarki, odlučni, preporodeni pogied. Pogied čoveka koji je čitav život zaradivao novac, plaćao račune, a onda je, u datom trenutku, otkrio da to uopšte nije smisao igre. Video je priliku da to ispravi.
Jesi li ti dobar čovek, Tomase?
„Dakle, ponudili su ti novac", rekao sam.
Otvorila je oči i nasmešila se, brzo, a zatim ponovo obrisalaos.
„Svašta su mi ponudili. Sve što bi devojka mogla da poželi. Sve što je devojka već imala, u stvari, dok njen otac nije odlučio da joj to oduzme."
I dalje smo tako sedeii, držali se za ruke, razmišljali i razgovarali o onome šta je uradila. Ali nismo daleko odmakli.
Kada smo počeli, oboje smo misiiii da će ovo biti najveći, najdublji, najduži razgovor koji je ijedno od nas u životu vodilo sa drugim ljudskim bićem. Gotovo odmah smo shvatili da nije bio. Zato što nije bilo svrhe. Toliko smo toga imali da kažemo, trebalo je proći kroz tako ogromnu planinu objašnjenja, a ipak, nekako, nije bilo potrebe išta da kažemo.
Zato ću reći.
Pod upravom Aleksandera Vulfa, kompanija Gejn Parker d. o. o. proizvodila je opruge, poluge, šarke za vrata, držače za tepih, kopče za opasače, i hiljade drugih komada i delova zapadnjačkog života. Pravili su plastične predmete, i metalne predmete, i eiektronske predmete, i mehaničke predmete, neke od njih za maloprodaju, neke za druge proizvodače, a neke za viadu Sjedinjenih Država.
Ovo je, na početku, bilo dobro za Gejn Parker. Ako umete da napravite komplete za kupatiio koji će zadovoljiti glavnog Vulvortovog kupca, zarada vam je zajamčena. Ako napravite komplet koji će zadovoljiti američku viadu, u skladu sa posebnim odrednicama neophodnim za vojni kompiet za kupatilo - i uveravam vas da tako nešto postoji, i ima svoje odrednice, a rekao bih da one verovatno ispunjavaju trideset stranica A4 formata - ako to možete, o'nda ćete zaraditi još milion puta više.
Siučajno, Gejn Parker nije pravio komplete za kupatila. Napraviii su elektronski prekidač koji je bio vrlo mali i radio je nešto pametno sa poluprovodnicima. Osim toga što je bio nezamenjiv kod proizvodača termostata za klimauređaje, prekidač je takođe pronašao svoje mesto u mehanizmu za hlađenje nove vrste vojnog dizei generatora. I tako se dogodilo, u februaru 1972, da su Gejn Parker i Aleksander Vulf potpisali podugovor sa američkim Ministarstvom odbrane.
Prednosti ovog ugovora bile su bezbrojne. Osim što je dozvoljavao, ili čak podsticao, Gejn Parker da traži osamdeset dolara za predmet za koji bi inače na tržištu mogli da dobiju pet, ugovor je služio i kao žig zajamčenog, istinskog kvaliteta, pa su kupci iz celog sveta prelazili široki pošljunčani put do Vulfovih vrata zbog tih malih, pametnih spravica.
Od tog trenutka, ništa nije moglo poći po zlu, i. ništa i nije. Vulfov položaj u poslu sa opremom sve više je napredovao, i njegov pristup veoma važnim ljudima koji upravljaju tim svetom - i za koje se stoga sigurno može reći da upravljaju svetom - napredovao je s njim. Smeškali su mu se, i šalili se s njim, i učlanili ga u golf kiub Sent Redžis na Long Ajlendu. Nazivali su ga u ponoć radi dugih razgovora na ovu ili onu temu. Zvali su ga na jedrenje s njima u Hemptons, i, što je još važnije, prihvatali njegove uzvratne pozive. Slali su njegovoj porodici božićne čestitke, a zatim i božićne poklone, i, konačno, počeli su da ga poslužuju vinom na republikanskim večerama za dvesta osoba, gde se mnogo razgovaralo o temama kao što su budžetski deficit i oporavak američke privrede. I što se više penjao, sklapao je sve više ugovora, i večere su postajaie sve manje, sve intimnije. I konačno, sve su manje imale veze s poiitičkim partijama. Više su se odnosile na politiku zdravog razuma, ako me razumete.
Na kraju jedne takve večere, kolega industrijalac, čije je rasuđivanje zamaglio litar vina ili dva, ispričao je Vulfu o glasinama koje je načuo. Priča je bila prilično neverovatna, i Vulf, naravno, nije u nju poverovao. U stvari, bila mu je smešna. Tako smešna da je odlučio da se nasmeje zajedno s jednim veoma važnim čovekom tokom njihovog redovnog noćnog telefonskog razgovora - i otkrio da se veza prekinuia pre nego što je stigao do suštine.
Onog dana kada je Aleksander Vulf dirnuo u vojnoindustrijski kompleks - sve se promenilo. Za njega, za njegovu porodicu, za posao. Stvari su se brzo menjale, i to zauvek. Probuden iz dremeža, vojnoindustrijski kompleks je podigao svoju veliku, lenju šapu, i zgnječio ga, kao da je obično ljudsko biće.
Otkazali su njegove postojeće ugovore i povukli moguće buduće. Doveli su do bankrotstva njegove snabdevače, razbili mu radnu snagu, i staviii ga pod istragu zbog izbegavanja poreza. Otkupili su deonice njegove kompanije za nekoiiko meseci i prodaii ih u roku od nekoiiko časova, a kada to nije pomoglo, optužili su ga da trguje drogom. Cak su ga izbacili iz Sent Redžisa, navodno zato što nije popravljao travu na terenu.
Ništa od svega ovoga nije ni najmanje smetalo Aleksanderu Vulfu, jer je znao da je ugledao svetlo, a svetio je bilo zeleno. Aii smetalo je njegovoj ćerki, i zver je to znala. Zver je znala da je Aleksander Vulf život započeo s nemačkim kao svojim prvim jezikom i Amerikomao prvom religijom; da je sa sedamnaest prodavao vešalice za kapute iz prtljažnika kombija, živeo sam u podrumskoj sobi u Louzu, u Nju Hempširu, bez oba roditelja i ni s deset dolara na svom imenu. Odatle je potekao Aleksander Vulf, i bio je spreman da se tome vrati, ako je trebaio. Za Aleksandera Vulfa, siromaštvo nije bilo ni mračno, ni nepoznato, niti ga se na bilo koji način trebalo plašiti. U bilo kom razdobiju života.
Ali ćerka mu je bila drugačija. Njegova ćerka je imaia iskustva samo s velikim kućama i veiikim bazenima, i velikim automobilima, i velikim zubarskim intervencijama, i siromaštvo ju je smrtno plašilo. Strah od nepoznatog ju je činio ranjivom, i zver je to znala.
Izneli su joj predlog.
„Tako", rekla je.
„Sasvim", rekao sam.
Zubi su joj cvokotali, i tada sam shvatio koliko dugo sedimo. I koliko mi je toga ostalo da obavim.
„Boije da te odvedem kući", ponudio sam joj, ustajući.
Umesto da ustane sa mnom, još se više sklupčala na klupi, s rukama prekrštenim na stomaku kao da je nešto boli. Zato što je i jeste bolelo. Kada je progovoriia, glas joj je bio neverovatno tih, i morao sam da čučnem pored njenih nogu da je čujem. Sto sam se niže spuštao, ona je jače savijala glavu da izbegne moj pogled.
„Nemoj da me kažnjavaš", rekla mi je. „Nemoj da me kažnjavaš za smrt mog oca, Tomase, zato što to mogu i bez tvoje pomoći."
,,Ne kažnjavam te, Saro", rekao sam. „Samo ću te odvesti kući, to je sve."
Podigla je glavu i ponovo me pogledala, i video sam da joj se nov strah uvlači u oči.
,,Ali zašto?", pitala je. „Mislim, sadasmo ovde. Zajedno. Možemo uraditi bilo šta. Otići bilo kuda."
Spustio sam pogled. Još nije shvatila.
,,A kuda želiš da ideš?", pitao sam je.
„Pa, nije važno, zar ne?"5 izjavila je, a glas joj je postajao sve glasniji kako joj je očajanje raslo. „Važno je što možemo da idemo. Mislim, Isuse, Tomase, znaš... Držali su te u šaci zato što su pretili meni, a mene su kontrolisali zato što su pretili tebi. Tako su to odradili. Ali to je sada gotovo. Možemo da idemo. Odletimo."
Odmahnuo sam glavom.
„Bojim se da to sada nije tako jednostavno", primetio sam. „Ako je ikada i bilo."
Zastao sam i razmislio na trenutak, pitajući se koliko mogu da joj kažem. Mišta, zaista ništa ne bi trebalo da joj kažem. Ali ko ga jebe.
„Ovde se ne radi samo o nama", rekao sam. „Ako tek tako odemo, umreće drugi ljudi. Zbog nas."
„Drugi ljudi?", čudiia se Sara. „O čemu pričaš? Koji drugi ljudi?"
Nasmešio sam joj se jer sam žeieo da se oseća bolje a ne tako uplašeno, ali i zato što sam pokušavao da ih se svih setim.
„Saro", počeo sam. ,,Ti i ja..."
Zastao sam.
„Šta?"
Duboko sam udahnuo. Nije biio drugog načina da joj to kažem.
„Moramo da uradimo ono što je ispravno", izjavio sam.

Dvadeset treće poglavlje

Ali nepostoji ni istok ni zapad, granica, ni rasa, niporeklo, Kada dva snazna muskarca stanu licem u lice, iako dolaze sa različitih krajeva zemlje. RADJARD KIPLING

Ne idite u Kazablanku sa očekivanjem da je tamo kao na filmu.
U stvari, ako niste prezauzeti, i ako vam raspored dozvoljava, nemojte uopšte ići u Kazablanku. O Nigeriji i njenim susednim obainim zemljama govori se kao o pazušnoj jami Afrike; što nije pošteno, zato što su Ijudi, kultura, pejzaž i pivo tog dela sveta, iz mog iskustva, prvoklasni. Medutim, istina je da kada pogledaš mapu, kroz napola zatvorene oči, u zamračenoj sobi, usred igre Na čega vas podseća taj deo obale, možda ćeš i reći da, u redu, Nigerija zaista svojim oblikom pomalo podseća na pazuh.
Nigerija baš nema sreće.
Ali ako je Nigerija pazuh, Maroko je rame. A ako je Maroko rame, Kazablanka je velika, crvena, ružna mrlja na tom ramenu, onakva kakva se pojavi baš onog dana kada vi i vaš sudeni odlučite da krenete na plažu. Mrlja koja se bolno češe o bretelu na grudnjaku ili na tregere, zavisi kom rodu pripadate, i natera vas da obećate kako ćete od sada pa nadalje sasvim sigurno jesti mnogo više svežeg povrća.
Kazablanka je lenja, ispružena i industrijalizovana; grad betonske prašine i isparenja od goriva, gde je izgleda sunčeva svetlost izbledela boje, umesto da ih oživi. Nema nijednu znamenitost vrednu razgledanja, osim ako vas pola miiiona siromaha koji se bore da prežive u straćarama skiepanim od kartona i talasastih ploča crnog iima ne nateraju da poželite da spakujete torbu i uskočite u avion. Koliko je znam, nema čak ni muzej.
Možda će vam se učiniti da ne volim Kazablanku. Možda ćete imati utisak da pokušavam da vas od nje odgovorim ili odlučim umesto vas; ali to zaista nije moja stvar. Samo, ako ste bar maio nalik meni - i čitav ste život proveli posmatrajući vrata nekog bara, kafea, paba, hotela ili zubarske ordinacije u kojoj slučajno sedite, u nadi da će Ingrid Bergman ulepršati kroz njih u bež mantilu i pogledati pravo u vas i porumeneti i razbacati grudi oko sebe kao da kaže 'hvala bogu, život ipak ima neki smisao' - ako vam išta od ovoga zvuči poznato, onda će Kazablanka za vas biti veliko jebeno razočaranje.
Podelili smo se u dva tima. Beia koža i maslinasta koža.
Fransisko, Latifa, Bendžamin i Hjugo bili su Maslinasti, dok smo Bernard, Sajrus i ja sačinjavali Bele.
Možda vam ovo zvuči staromodno. Cak zapanjujuće. Možda ste zamišljali terorističke organizacije kao poslodavce koji svima pružaju jednake mogućnosti, i da tim razlikama zasnovanim na boji kože jednostavno nema mesta u našem poslu. Pa, u savršenom svetu, teroristi bi možda i bili takvi. Ali u Kazablanki je malo drugačije.
Ne možete da šetate Kazablankom s belom kožom.
Ili, možete, ali samo ako ste spremni da to uradite na čelu gomile od pedesetoro skakutave dece koja dozivaju, i viču, i upiru prstima, i smeju se, i pokušavaju da ti prodaju američke dolare, po dobroj ceni, najboljoj ceni, a isto tako i hašiš.
Ako ste turista beie kože, ovo rešavate kada vam se dogodi. Očigledno. Smeškate se i odmahujute glavom, i kažete la, shokran - što izaziva još veći smeh, i viku, i pokazivanje, i zauzvrat još pedesetoro dece koja prilaze i prate vašu frulu, i koja sva, začudo, takođe nude najbolju cenu za američke dolare - i, uopšteno, trudite se što više možete da uživate u iskustvu. Na kraju krajeva, vi ste posetilac, izgledate neobično i egzotično, verovatno nosite šorts i smešnu havajsku košuiju, pa zašto dodavoia da ne pokazuju na vas? Zašto pešačenje od pedesetak metara do duvandžije ne bi trajalo tri četvrtine sata, i zaustaviio saobračaj u svim pravcima, i izašio u kasnom izdanju marokanskih večernjih novina? Zato ste na kraju krajeva i otišli u inostranstvo. Da budete u inostranstvu.
Tako je ako ste turista.
Ako ste, s druge strane, otišii u inostranstvo da preotmete zgradu američkog konzuiata uz pomoć automatskog oružja, da biste za konzula i njegovo osoblje zatražiii otkupninu, zahtevaii deset miiiona dolara i trenutno puštanje na slobodu dvesta trideset političkih zatvorenika, a onda odleteli privatnim avionom, nakon što ste minirali zgradu sa šeststo kiia plastičnog ekspioziva C4 - ako ste to zamalo upisali pod Svrhom posete na obrascu za useljenje, aii niste, jer ste visokoobučeni profesionaiac koji ne pravi takve greške - onda bi vam, iskreno, više prijalo da deca na ulici ne zure i ne pokazuju na vas.
I tako su se Maslinasti pripremali za nadgledanje, dok su Beli planirali napad.
Zauzeli smo napuštenu školsku zgradu u četvrti Hej Mohamedija. To je možda nekada bilo otmeno, travnato predgrađe, ali više nije. Preko trave su odavno podigli kuće prekrivene limom, odvodi su biii jarci pokraj puta, a put će se možda jednog dana i izgraditi. Inšalah.
To je sirotinjsko mesto, puno siromašnih ljudi, gde je hrana loša i oskudna, a voda za piće nešto o čemu starci pričaju svojim unucima tokom dugih zimskih večeri. Mada, nije bilo mnogo starih Ijudi u Hej Mohamediji. Ovde ulogu stare osobe obično igra četrdesetpetogodišnjak bez zuba, zahvaljujući boinoslatkom čaju od nane koji je bio zamena za životni standard.
Skoia je bila velika zgrada. Dvospratnica koja je gledala na tri strane, izgrađena oko betonskog dvorišta, gde su deca nekada sigurno igraia fudbal, iii izgovaraia moiitve, iii imaia časove o tome kako da gnjave Evropljane; a okoio, sa spoljne strane, naiazio se zid visok četiri i po metra, na kojem se nalazila gvozdena kapija koja je vodila u dvorište.
Biio je to mesto gde smo mogli da planiramo, treniramo i opuštamo se.
I žestoko se između sebe raspravljamo.
Počeli smo oko nekih sitnica. Nagla nervoza zbog cigareta, i ko je popio poslednju kafu, i ko će danas sedeti na prednjem sedištu iend rovera. Ali izgleda da su se stvari, postepeno, pogoršavaie.
Isprva sam im otvoreno išao na živce, jer je igra koju smo ovde igrali bila veća, mnogo veća od biio čega što smo do sada pokušali. U poređenju sa ovim, Miren je izgledao kao dečja igra.
Siag na torti je u Kazablanki predstavljala policija, i možda je ona imala neke veze s porastom napetosti i mrzovoljom i svađama. Zato što su bili svuda. Pojavljivali su se u desetinama obiika i veličina, s desetinama različitih uniformi koje su predstavljale desetine različitih moći i autoriteta, a većina se svodila na činjenicu da bi, ako ih samo pogledate onako kako se njima ne dopada, mogli zauvek da ti sjebu život.
Na ulasku u svaku policijsku stanicu u Kazabianki, na primer, stajala su dva čoveka sa automatskim pištoljima.
Dvojica muškaraca. Automatski pištolji. Zašto?
Mogao si da stojiš tamo ceo dan i mogao si da posmatraš te muškarce kako upadljivo nisu uhvatili nijednog kriminalca, nisu ugušiii nijednu pobunu niti odbili nijedan napad neprijateljske strane siie - nisu učinili, u stvari, ništa što bi na bilo koji način poboljšalo život prosečnog Marokanca.
Naravno, ko god da je odlučio da potroši novac na te ljude - ko god je odlučio da njihove uniforme treba da dizajnira milanska modna kuća i da treba da nose naočare za sunce - verovatno bi rekao ,,pa naravno da nas nisu napali, zato što imamo dva čoveka ispred svake policijske stanice sa automatskim pištoljima i košuljama koje su im barem dva broja manje". I morali biste da sagnete glavu i izađete iz kancelarije, unatraške, jer se tako ne igra logikom.
Marokanska policija je izraz države. Zamislite državu kao krupnijeg momka u baru, i zamislite narod kao sitnog momka u istom tom baru. Krupni momak ogoli istetovirani biceps i obrati se malenom momku: „Jesi li ti prosuo moje pivo?"
Marokanska policija je taj istetovirani.
A nama su zaista predstavljali problem. Bilo ih je previše raznih vrsta, previše od svake vrste, bili su previše naoružani, previše svega.
Možda smo zato i postajali razdražljivi. Možda je zato, pre pet dana, Bendžamin - tihi Bendžamin, koji voli šah, i koji je nekada pomišljao da postane rabin - možda me je zato taj Bendžamin nazvao jebenim usranim kopiletom.
Sedeii smo za stolom u trpezariji i jeli tagine gulaš, koji su skuvali Sajrus i Latifa, i nikome nije biio naročito do priče. Beli su čitav dan gradili detaljnu maketu prednjeg dela konzulata i bili smo umorni i mirisali na drvo.
Maketa je sada stajala iza nas, kao grada iz školske pantomime, i svaki čas bi neko podigao pogled s hrane i proučavao je, pitajući se hoće li uspeti da vide pravu zgradu. Ili, kada je vidi, hoće li uspeti da vidi bilo šta drugo.
,,Ti si jebeno usrano kopile", viknuo je Bendžamin, i skočivši na noge stajao je tako, stiskajući i razdvajujući pesnice.
Nastao je tajac. Trebalo nam je vremena da shvatimo u koga gleda.
„Kako si me nazvao?", pitao je Riki, malo se ispravivši na stolici - čovek koji se sporo ljutio, aii užasan neprijatelj kada se to desi.
„Cuo si", odgovorio je Bendžamin.
Na trenutak nisam bio siguran hoće li me udariti ili zaplakati.
Pogledao sam Fransiska, jer sam očekivao da će narediti Bendžaminu da sedne, ili izađe, iii nešto uradi, ali Fransisko je samo gledao u mene i nastavio da žvaće.
„Šta sam ti, jebo te, uradio?", pitao je Riki, i okrenuo se ka Bendžaminu.
Ali on je samo stajao, zurio, stiskao pesnice, dok Hjugo nije zapištao kako je gulaš odličan. Svi su ovo zahvalno prihvatili, i rekli da, zar nije izvanredan, i ne, nije uopšte presian. To jest, svi, osim mene i Bendžamina. On je zurio u mene, i ja sam zurio u njega, a izgleda da je samo on znao o čemu se radi.
Zatim se okrenuo na peti i izjurio iz prostorije, i nešto kasnije smo čuli škripanje dok se otvarala gvozdena kapija, a onda je motor lend rovera oživeo.
Fransisko je i dalje gledao u mene.
Otada je prošlo pet dana, Bendžamin je uspeo nekoliko puta i da mi se nasmeši, i sada smo svi spremni za polazak.
Rasklopili smo maketu, spakovali torbe, spalili mostove i izgovorili molitve. Sve je bilo zaista uzbudljivo.
Sutra ujutru, u devet i trideset pet, Latifa će se raspitivati za vizu u Američkom konzulatu. U devet i četrdeset, Bernard i ja ćemo se prijaviti za sastanak s gospodinom Rodžerom Bjukenenom, atašeom za trgovinu. U devet i četrdeset sedam, Fransisko i Hjugo će stići s kolicima i četiri plastična bureta mineralne vode i fakturom sastavljenom za Silvi Horvat iz konzularnog odeljenja.
Silvi je zaista poručila vodu - ali ne i šest kartonskih kutija na koja su burad postavljena.
I u devet i pedeset pet, sekund gore ili dole, Sajrus i Bendžamin će zakucati lend rover u zapadni zid konzulata.
„Zašto to?", pitao je Solomon.
„Zašto šta?", pitao sam ja.
„Lend rover." Izvadio je olovku iz usta i pokazao na crteže. „Tako nećete proći kroz zid. Debeo je šezdeset centimetara, ojačan betonom, a takode imate i te stubove duž njega. Cak i ako prodete kroz njih, oduzeće vam brzinu."
Odmahnuo sam glavom.
„To je samo buka", objasnio sam. „Napraviće veiiku buku, pri- tisnuti sirenu, Bendžamin će ispasti sa vozačkog mesta krvave košulje, a Sajrus će dozivati u pomoć. Dovešćemo što više Ijudi možemo na zapadnu stranu zgrade, da otkriju kakva je to buka."
„Imaju li prvu pomoć?", pitao je Solomon.
,,U prizemlju. Ostava do stepeništa."
„Je li iko obučen da je pruži?"
„Celokupno američko osoblje je prošlo obuku, ali najverovatnije će to biti Džek."
„Džek?"
„Veber", odgovorio sam. „Cuvar konzulata. Osamnaest godina u američkim marincima. Nosi standardnu beretu od 9 mm na desnom boku."
Zaćutao sam. Znao sam o čemu Solomon razmišlja.
„Onda?", pitao je.
„Latifa ima suzavac", nastavio sam.
Nešto je nažvrljao - ali polako, kao da je znao da šta god zapiše to neće imati nekog uticaja.
Znao sam i ja.
„Takođe će poneti i mali mitraljez u torbi", dodao sam.
Sedeli smo u Solomonovom iznajmljenom pežou, parkiranom na uzvišenju u blizini La Skale - ruševne gradevine iz osamnaestog veka u kojoj se nekada nalazio glavni artiljerijski položaj s pogledom na luku. Lep pogled za grad kao što je Kazablanka, ali nijedan od nas dvojice nije u njemu naročito uživao.
„Dakle, šta se sada dešava?", pitao sam, pošto sam zapalio cigaretu na Solomonovoj kontrolnoj tabli. Veći deo je ispao zajedno sa upaijačem kada sam ga povukao, i trebalo mi je neko vreme da sve ponovo sastavim. Zatim sam uvukao dim, i pokušao, bez mnogo uspeha, da izduvam dim kroz otvoreni prozor.
Solomon je neprestano gledao u svoje beleške.
„Pa, pretpostavljamo", podsticao sam, „da će brigada marokanske policije i pripadnika CIA biti sakrivena u ventilacionim otvorima. I pretpostavljamo da će, kad udemo, iskočiti i saopštiti nam da smo uhapšeni. I verovatno će Mač pravde i svi koji su ikada imali veze s njim biti izvedeni pred sud udaljen samo dvesta metara od bioskopa. I verovatno nikoga zbog toga neće ni lakat zasvrbeti."
Solomon je duboko udahnuo i lagano izdahnuo. Zatim je počeo da trlja stomak, onako kako ga nisam video da to radi već deset godina. Solomona je jedino dvanaestopalačno crevo mogio naterati da prestane da razmišlja o posiu.
Okrenuo se i pogledao me.
„Saiju me kući", obavestio me je.
Neko vreme smo se gledali. A onda sam se zasmejao. Okolnosti i nisu baš bile smešne - ali smeh mi je neočekivano izleteo iz usta.
„Naravno da te šalju", konačno sam izgovorio. „Naravno da te šaiju kući. To savršeno ima smisla."
„Siušaj, Tomase", počeo je, i po njegovom izrazu sam shvatio koliko mu je ovo mrsko.
„'Hvaia vam za odlično obavljen posao, gospodine Soiomone'", izgovorio sam oponašajući Rasela Barnsa najboije što sam umeo. ,,'Zelimo da vam se zahvalimo za vaš profesionaiizam, i vašu posvećenost, ali odavde mi preuzimamo, ako nemate ništa protiv.' O, baš savršeno."
„Tomase, slušaj me." Nazvao me je Tomasom dvaput u trideset sekundi. „Samo izadi. Beži, hoćeš li?"
Nasmešio sam mu se, što ga je navelo da govori brže.
„Mogu da te prevezem do Tandžira", rekao je. „Prebaci se do Keute, a zatim trajektom do Spanije. Pozvaću iokalnu policiju, reći ću im da parkiraju kombi ispred konzulata, i čitava stvar propada. Kao da se ništa nije ni desilo."
Zagledao sam se Solomonu u oči, i u njima prepoznao svu muku. Osećaj krivice, stid - i dvanaestopalačno crevo.
Izbacio sam cigaretu kroz prozor.
„Cudno", primetio sam. „To je i Sara Vulf želeia da uradim. Bežimo, rekla je. Sunčane plaže, daleko od razjarene CIA."
Nije me pitao kada sam je video, niti zašto je nisam poslušao. Bio je prezauzet sopstvenom mukom. A to sam bio ja.
„Dakle?", pitao je. „Učini to, Tomase, za ime božje." Uhvatio rne je za ruku. „Ovo je ludost, sve zajedno. Ako uđeš u tu zgradu, nećeš iz nje izaći živ. To znaš." Samo sam sedeo, što ga je razijutilo. „Isuse Hriste, i sam si to sve vreme govorio. I sam to sve vreme znaš."
,,Ma, hajde, Dejvide. I ti si znao."
Posmatrao sam mu lice dok sam govorio. Imao je oko stoti deo sekunde da se namršti, ili zine od čuđenja, ili me pita o čemu pričam, ali nije. Cim je prošao taj stoti deo sekunde, znao sam, i on je znao da znam.
„Zajednička fotografija Sare i Barnsa", rekao sam, a Solomonovo lice je ostalo bezizražajno. „Znao si šta je značila. Znao si da postoji samo jedno objašnjenje."
Konačno je spustio pogied, i pustio mi ruku.
„Kako su se njih dvoje povezali, posie onoga što se desilo?", pitao sam. „Samo jedno objašnjenje. Nije bilo posle. Nego pre. Ta slika je nastalapre ubistva Aleksandera Vulfa. Znao si šta Barns radi, i znao si, ili verovatno pretpostavio, šta Sara radi. Samo mi nisi rekao."
Zažmurio sam. Ako je tražio oproštaj, nije ga izrekao glasno, i nije ga tražio od mene.
„Gde je Postdiplomac sada?", pitao sam, nakon nekog vremena.
Solomon je blago odmahnuo glavom.
,,Ne znam za takav uredaj", izjavio je, i dalje zatvorenih očiju.
„Dejvide...", počeo sam, ali Solomon me je prekinuo.
„Molim te", rekao je.
Pustio sam ga da razmišlja o čemu je morao da razmišlja, i donese odluku kakvu je morao da donese.
„Sve što znam, gospodine", konačno je rekao Solomon, i odjednom je ponovo zvučao kao u stare dane, „jeste da se američka vojna transportna letelica spustila u vazdušnu bazu na Gibraltaru danas u podne i istovarila izvesnu količinu mašinskih delova."
Klimnuo sam glavom. Solomon je otvorio oči.
„Koliku količinu?"
Solomon je ponovo duboko udahnuo, jer je želeo da sve izbaci odjednom.
„Prijateij prijatelja prijateija koji je bio tamo rekao je da su bila dva sanduka, svaki otprilike šest metara sa tri i tri, u pratnji šesnaest muškaraca, devet u uniformi, i ti Ijudi su odmah preuzeii sanduke i skionili ih u hangar pored ograde, isključivo za njihovu upotrebu."
„Barns?", pitao sam.
Soiomon se zamislio na trenutak.
„Nebihznao, gospodine. Aliprijateij misii dajemoždaprepoznao američkog dipiomatu u tom društvu."
Diplomatu, dupe moje. Dipiomata, dupe njegovo, kad smo već kod toga.
„Prema prijateiju", nastavio je Solomon, „tamo je bio i neki čovek u upadljivom civilnom odeiu."
Ispravio sam se i osetio kako mi znoj probija dlanove. ,
„Kako upadljivom?", pitao sam.
Solomon je nakrivio giavu na stranu, i pokušao da se seti tačnih pojedinosti. Kao da je morao.
„Crna jakna, crne prugaste pantalone", rekao je. „Prijatelju je iičio na hotelskog konobara."
I ta sjajna koža. Sjaj novca. Sjaj Murdaha.
Da, pomislio sam. Družina je na okupu.
Dok smo se vozili nazad ka centru grada, opisao sam Solomonu šta ću raditi, i šta bi on trebalo da uradi.
Povremeno je klimao glavom, ali ništa mu se od svega nije dopalo, mada je sigurno primetio da ni sam nisam bio baš oduševljen.
Kada smo stigli do zgrade konzulata, Solomon je odmah usporio, a zatim lagano provezao pežo oko ugla, dok nismo stigli do drveta araukarije. Neko vreme smo posmatrali njegovu visoku, obimnu krošnju, zatim sam kiimnuo glavom Solomonu, i on je izašao i otvorio prtljažnik automobila.
Unutra su bila dva paketa. Jedan pravougaonog obiika, otpriiike veličine kutije za cipele, a drugi cevast, gotovo jedan i po metar dugačak. Oba su bila umotana u smedi, masni papin Nije biio oznaka, ni serijskih brojeva, ni roka trajanja.
Video sam da, Solomon nema želju da dira pakete, pa sam se sagnuo i podigao ih sam.
Zalupio je vrata automobila i upalio motor dok sam ja krenuo ka zidu konzulata. r


Dvadeset četvrto poglavlje

Ali čuj! Moj puls kao tihi bubanj Najavljuje moj dolazak, govori ti da stižem. BISKUP HENRI KING

Američki konzulat u Kazablanki nalazi se na polovini olistalog Bulevara Muleja Jusesa, enklavi francuske veličanstvenosti iz devetnaestog veka, sagrađenoj da pomogne umornim kolonijalistima da se odmore nakon napornog dana građenja infrastrukture.
Francuzi su došli u Maroko da grade puteve, žeieznicu, bolnice, škole, osečaj za modu - sve što prosečni Francuz smatra neophodnim za modernu civilizaciju - i kada je došlo pet sati, i Francuzi pogledali svoja dela i videli da su dobra, smatrali su da su prokleto zaradili svoje pravo da žive kao maharadže. Neko vreme ~ i jesu.
Ali kada su doživeli neuspeh u susednom Alžiru, Francuzi su shvatili da je ponekad bolje pustiti ih da žele više; zato su otvorili svoje Luj Viton torbe i spakovaii svoje bočice losiona posle brijanja, i druge bočice losiona posle brijanja, i onu bočicu koja je skliznula iza vodokotiića, a onda se ispostavilo, kada su pažljivije pogledali, da se i u njoj nalazi losion posle brijanja, i iskrali su se u noć.
Naslednici ogromnih, gipsom izmalterisanih palata koje su Francuzi ostavili iza sebe nisu bili prinčevi, sultani ili industrijalci miiioneri. Nisu to bili ni pevači u noćnim kiubovima, ni fudbaleri, ni lupeži, ni zvezde televizijskih serija. Bili su, nekim čudnim slučajem, diplomate.
Zovem to čudnom slučajnošću, jer sada je to postala redovna pojava. U svakom gradu, u svakoj zemiji na svetu, diplomate žive i rade u najvrednijim i najpoželjnijim kučama koje postoje. Viie, zamkovi, palate, zgrade s privatnim parkovima: šta god da je i šta god bi moglo biti, diplomate uđu5 pogledaju i kažu: 'Da, mislim da bih ovo mogao da podnesem'.
Bernard i ja smo popravili kravate, proverili satove, i popeli se stepeništem do glavnog ulaza.
„Dakie, šta mogu da učinim za vas, gospodo?"
Zoviteme-Rodžpr-Bjukenen bio je u ranim pedesetim, i u američkoj diplomatiji je dostigao svoj vrhunac. Kazabianka mu je bila poslednje nameštenje, tamo je bio tri godine, i naravno, sasvim mu je odgovaralo. Sjajni ijudi, sjajna zemlja, hrana malo previše masna, ali inače je sve biio odlično.
Masna hrana izgleda nije mnogo usporila Zoviteme-Rodžera, pošto je sigurno nosio sto kila, što je za visinu od metar i sedamdeset pet bio popriličan teret.
Bernard i ja smo se pogledali, podignutih obrva, kao da nije važno koji će od nas dvojice progovoriti prvi.
„Gospodine Bjukenene", obratio sam mu se ozbiijno, „kao što smo vam kolega i ja objasnili u pismu, mi verujemo da proizvodimo trenutno najbolje kuhinjske rukavice u severnoafričkoj oblasti."
Bernard je kiimnuo glavom, polako, kao da bi mogao da ode i dalje i kaže na svetu, ali nije bilo važno.
„Imamo pogone", nastavio sam, ,,u Fezu, Rabatu, a uskoro ćemo otvoriti i fabriku kod Marakeša. Naš proizvod je dobar proizvod. Sigurni smo u to. Možda ste čuli za njega, možda ste ga čak i koristili, ako ste ono što nazivaju 'Novim muškarcem'."
Zacerekao sam se kao kreten, a Bernard i Rodžer su mi se pridružili. Muškarci. Koriste kuhinjske rukavice. Taj ti je dobar. Bernard je preuzeo priču, nagnuo se napred na stolici i progovorio sa svečanim, dostojanstvenim nemačkim nagiaskom.
„Naš obim proizvodnje", počeo je, „sada je dosegnuo tačku kada smo veoma zainteresovani za dobijanje dozvole za izvoz na severnoameričko tržište. I zanima nas, gospodine, da li biste mogii da nam pomognete da savladamo sve potrebne mehanizme."
Zoviteme-Rodžer je klimnuo glavom, i nešto zapisao u notes. Video sam da mu se naše pismo naiazi na stolu, i činilo mi se da je zaokružio reč „guma". Poželeo sam da ga pitam zašto, ali nije bio pravi trenutak.
„Rodžere", rekao sam, ustajući, „pre nego što se udubimo u razgovor."
Rodžer je podigao pogled s notesa.
„Hodnikom, druga vrata desno."
„Hvala", rekao sam.
Toalet je bio prazan i mirisao je na borovinu. Zaključao sam vrata, pogiedao na sat, zatim se popeo na dasku i otvorio prozor.
Na levoj strani je prskalica bacala dražesne lukove vode po lepo održavanom travnjaku. Zena u šarenoj haljini stajala je pored zida i čupkala nokte, dok se nekoliko metara dalje jedan mali pas žestoko olakšavao. U dalekom ugiu klečao je baštovan u šortsu i žutoj majici kratkih rukava i petljao nešto oko žbunja.
Na desnoj strani nije biio ničeg.
Nastavak zida. Još travnjaka. Još cvetnih leja.
I araukarija.
Skočio sam sa kiozeta, ponovo pogledao na sat, otkijučao vrata i zakoračio u hodnik.
Bio je prazan.
Hitro sam prišao stepeništu i veselo se spustio, po dva stepenika odjednom, lupkajući rukom po ogradi neku neodredenu melodiju. Prošao sam pored čoveka u košulji koji je nosio papir, ali uputio sam mu glasno „dobro jutro" pre nego što je stigao nešto da kaže.
Stigao sam do prvog sprata i skrenuo desno, i video da u ovom hodniku ima više života.
Na sredini su stajale dve žene, udubljene u razgovor, a čovek s moje leve strane je zaključavao, ili otkijučavao, vrata kancelarije.
Pogiedao sam na svoj sat i usporio, i potražio sam po džepu nešto što sam možda negde ostavio, ako ne tamo, onda na nekom drugom mestu, ali ko zna, možda ga nikada nisam ni imao, ali ako jesam, treba li da se vratim i potražim ga? Stajao sam na hodniku, i mrštio se, a čovek na levoj strani je otvorio vrata kancelarije i pogledao me, spreman da pita jesam li se izgubio.
Izvukao sam ruku iz džepa i nasmešio mu se, držeći ključeve.
„Našao sam", dobacih, i on mi uputi kratko, nesigurno klimanje glavom, i ja produžih.
Zazvonilo je zvono na kraju hodnika i malčice ubrzah, zveckajući kijučevima u desnoj ruci. Vrata lifta se otvoriše, i niska kolica promoliše nos u hodnik.
Fransisko i Hjugo, u urednim plavim kombinezonima, pažljivo su izgurali kolica iz lifta; Fransisko je gurao, a Hjugo je obe ruke spustio na burad s vodom. Opusti se, poželeo sam da mu kažem, kad sam usporio da propustim kolica ispred sebe. To je samo voda, za ime božje. Pratiš je kao da ti je žena na putu za porodajnu salu.
Fransisko se kretao sporo i proveravao je brojeve na vratima kancelarija, i zaista je dobro izgledao, dok se Hjugo neprestano okretao i oblizivao usne.
Zastao sam kraj oglasne table. Skinuo sam tri parčeta papira, dva su predstavljala požarnu vežbu, a jedan otvoreni poziv za roštilj kod Boba i Tine, u nedelju u podne. Stajao sam tamo, i čitao ih kao da treba da ih pročitam, a zatim sam pogledao na svoj sat.
Kasnili su.
Kasnili su četrdeset pet sekundi.
Nisam mogao da verujem. Nakon svega što smo se dogovorili, i vežbali, i zakiinjali se, i ponovo vežbali, kreteni su kasniii.
,,Da?", začuo se glas.
Pedeset pet sekundi.
Pogiedao sam na hodnik, i video da su Fransisko i Hjugo stigii do otvorenog dela ispred prijemnog puita. Zena je sedela za stoiom, i gledala u njih preko veiikih naočara.
Sezdeset pet jebenih sekundi.
„Salem alicoum ", tiho je pozdravio Fransisko.
,Adicoum salem - otpozdravila je žena.
Sedamdeset.
Hjugo je lupkao rukom po vrhu bureta s vodom, zatim se okrenuo i pogledao me.
Krenuo sam napred, načinio dva koraka, i onda sam čuo.
Cuo i osetio. Biio je kao bomba.
Kada vidite sudar automobila na televiziji, tonci vam puste određeni nivo zvuka, i vi verovatno mislite da je to tako, da tako zvuči sudar. Zaboravljate, iii, uz maio sreče, nikada ne saznate, koiiko se energije osiobada kada poia tone metala udari drugi metal od poia tone. Iii zid zgrade. Ogromna količina energije, kakva vam protrese telo od glave do pete, čak iako ste udaljeni stotinak metara.
Sirena lend rovera, zaglavljena Sajrusovim nožem, proseca tišinu kao životinjsko zavijanje. A onda se brzo ugasila, i začuli su se zvuci otvaranja vrata, odmicanja stolica, guranja ljudi na vratima. Gledali su jedni u druge, i niz hodnik.
Onda su svi progovorili, a većina je izgovarala Isuse, i bog te mazo, i koji je ovo đavo, i odjednom sam gledao u desetak leda koja se žurno udaljavaju od nas, zapinju, preskaču, sapiiću se jedni preko drugih da stignu do stepeništa.
„Misiite da bi trebaio da pogiedamo?", pitao je Fransisko ženu iza pulta.
Pogledala ga je, a zatim zaškiljila na hodnik.
,,Ne mogu... znate...", zaustiia je, i ruka joj krenu ka telefonu. Ne znam koga je nameravala da zove.
Fransisko i ja smo se pogledali u stotinki sekunde.
„Je li to", počeo sam, nervozno posmatrajući ženu, „mislim, je li to zvučaio kao bomba?"
Jednu je ruku spustila na telefon a drugu ispružila ispred sebe, dlanom prema prozoru, kao da od sveta traži da se zaustavi i sačeka trenutak dok se ona ne sabere.
Od negde se začuo vrisak.
Neko je video krv na Bendžaminovoj košulji, ili je pao, ili mu se samo vrištalo, i to je ženu gotovo podiglo na noge.
„Sta bi to moglo da bude?", pitao je Fransisko, dok je Hjugo počeo da zaobilazi njen sto.
Ovog puta ga nije pogledala.
„Reći će nam", rekla je, i nastavila daposmatra hodnik. „Ostajemo tu gde smo, a oni će nam reći šta da radimo."
Kako je to izgovorila, začuo se metalni škljocaj, i žena je odmah znaia da se dešava nešto užasno loše; jer postoje dobri i loši škijocaji, a ovaj je sigurno bio jedan od najgorih.
Hitro se okrenula i pogledala Hjuga.
„Gospodo", rekao je, sjajnih očiju, „imali ste svoju priliku." Dakle, krećemo.
Lepo sedimo, dobro se osećamo.
Zauzeli smo zgradu pre trideset pet minuta i, sve u svemu, moglo je da bude i mnogo gore.
Marokansko osoblje je izašlo iz prizemlja, i Hjugo i Sajrus su raščistili drugi i treći sprat od jednog do drugog kraja, izvodeći muškarce i žene giavnim stepeništem na uiicu uz mnogo nepotrebnih uzvika „hajde" i „polazi".
Bendžamin i Latifa su se smestili u predvorju, odakle mogu brzo da se prebace iz prednjeg dela zgrade u zadnji ukoliko bude bilo potrebno. Mada svi znamo da neće morati. Barem neko vreme, u svakom slučaju.
Pojavila se poiicija. Prvo u koiima, zatim u džipovima, a sada i u kamionima. Raštrkali su se na uiici u tesnim majicama, vikali i pomeraii vozila, i još nisu odlučili da li da opušteno predu uiicu ili da jurnu povijenih giava da bi izbegli snajpersku vatru. Verovatno vide Bernarda na krovu, ali još ne znaju ko je on, niti šta tamo radi.
Fransisko i ja smo u konzulovoj kanceiariji.
Imamo ukupno osam zarobljenika - pet muškaraca i tri žene, vezanih Bernardovom zbirkom policijskih lisica - i zamolili smo ih, ako nemaju ništa protiv, da sednu na veoma upečatljiv kelim tepih. Ako se neko od njih pomeri sa tepiha, objasnili smo im, dovodi sebe u opasnost da ga Fransisko ili ja ubijemo, uz pomoć para štajer AUG mašinki koje smo se mudro setili da ponesemo.
Jedino smo napravili izuzetak sa samim konzulom, zato što nismo životinje - svesni smo ranga i protokola, i ne želimo da prisiljavamo tu važnu ličnost da sedi prekrštenih nogu na podu - uostalom, on mora biti sposoban da razgovara telefonom.
Bendžamin je petljao oko telefonske centrale, i obećao nam da će svaki poziv, na bilo koji broj u zgradi, proći kroz ovu kancelariju. Tako gospodin Džejms Bimon, kao zvanični predstavnik vlade Sjedinjenih Država u Kazablanki, drugi u komandnom lancu na marokanskom tlu odmah iza ambasadora u Rabatu, sada sedi za svojim stolom i zuri u Fransiska hiadnim procenjivačkim pogledom.
Bimon, kao što dobro znamo iz svojih istraživanja, jeste diplomata od karijere. On nije penzionisani prodavac cipela koga biste možda očekivali da zateknete na takvom mestu - čovek koji je dao pedeset miiiona dolara za fond predsedničke izborne kampanje, i nagraden je velikim radnim stolom i s tri stotine besplatnih ručkova godišnje. Bimon je u kasnim pedesetim, visok i snažno građen, i veoma brzo razmišlja. On će se u ovakvim okolnostima ponašati dobro i mudro.
A mi tačno to i želimo.
„Sta je s toaletom?", pitao je Bimon.
„Jedna osoba, svakih poia sata", rekao je Fransisko. „Sami se dogovorite oko redosleda, idete s jednim od nas, ne zaključavate vrata." Fransisko odiazi do prozora i gleda na ulicu. Podiže dvogied do očiju.
Gledam na sat. Deset i četrdeset jedan.
Doći će u zoru, pomislio sam za sebe. Onako kako to napadači rade još od kada je napad izmišljen.
Zora. Kada budemo umorni, gladni, uplašeni i postane nam dosadno.
Doći će u zoru, i to sa istoka, sa suncem nisko iza sebe.
U jedanaest i dvadeset, konzul je primio prvi poziv.
Vafik Hasan, poiicijski inspektor, predstavio se Fransisku, zatim pozdravio Bimona. Nije imao ništa odredeno da kaže, osim što se nadao da će se svi ponašati u skladu sa zdravim razumom, i da će se sve rešiti bez ikakvih poteškoća. Fransisko je kasnije izjavio da mu je engieski bio veoma dobar, a Bimon da je pre dve večeri bio u Hasanovoj kući na večeri. Njih dvojica su razgovarali o tome kako je Kazablanka tiha.
U jedanaest i četrdeset, stigli su novinari. Očigledno im je bilo žao što nas uznemiravaju, aii možemo li da im damo izjavu? Fransisko je dvaput izgovorio svoje ime, slovo po slovo, i izjavio kako ćemo dati pismenu izjavu predstavniku Si-En-Ena, čim stignu.
U pet do dvanaest, telefon je ponovo zazvonio. Bimon se javio i rekao kako trenutno ne može da razgovara, može li da ih pozove sutra, ili možda prekosutra? Fransisko je od njega preuzeo slušalicu i neko vreme slušao, a zatim prasnuo u smeh zbog turiste iz Severne
Karoiine, koji je želeo da zna može ii konzulat da jemči za pijaću vodu u hotelu Ridžensi.
Cak se i Bimon na to nasmešio.
U dva i petnaest, posiaii su nam ručak. Ovčiji gulaš i povrće, sa ogromnim loncem kuskusa. Bendžamin ga je preuzeo na prednjem stepeništu, dok je Latifa usplahireno mahala mitraijezom tamoamo na ulazu.
Sajrus je negde pronašao papirne tanjire, aii ne i pribor, pa smo seli i sačekaii da se hrana ohladi pre nego što smo počeli da je skupljamo prstima.
Biio je veoma ukusno, s obzircm na okoinosti.
U tri i deset, čuli smo kako se kamioni pokreću, i Fransisko je pritrčao prozoru.
Posmatraii smo kako policajci ubacuju u brzine, kreću napred- -nazad u pokušaju da skrenu.
„Zašto se kreću?", pitao je Fransisko, zureći kroz dvogled.
Slegnuo sam ramenima.
„Saobraćajna poiicija?"
Ljutito me je pogledao.
,,Ne znam, jebo te", rekao sam. „Nešto rade. Možda žeie da podignu malo buke dok kopaju tunel. Ništa tu ne možemo."
Fransisko je malo grizao usnu, zatim prišao stolu. Podigao je slušalicu i pozvao predvorje. Javila se Latifa.
„Lat, budi spremna", upozorio ju je Fransisko. „Ako nešto čuješ ili vidiš, zovi me."
Zalupio je slušalicu, malo prejako.
Nikada nisi bio staložen, pomislio sam, samo si se pretvarao.
Oko četiri sata telefon je počeo neprestano da zvoni, pri čemu su Marokanci i Amerikanci zvali u razmaku od pet minuta, i uvek su zahtevaii da razgovaraju s nekim drugim umesto sa osobom koja se javila.
Fransisko je rešio da je vreme da se zamenimo, pa je pozvao Sajrusa i Bendžamina na prvi sprat, a ja sam sišao da se pridružim Latifi.
Stajaia je nasred hodnika, zurila kroz prozor i skakutala s noge na nogu, prebacujući maii mitraijez iz ruke u ruku.
„Sta je bilo?", pitao sam je. „Piški ti se?
Pogiedala me je i klimnula giavom, a ja sam joj rekao da ide i obavi to, i da ne brine toliko.
„Zalazi sunce", primetiia je Latifa, posle pola kutije cigareta.
Pogledao sam u svoj sat, zatim napolje kroz zadnje prozore, i ugledao sam to zalazeće sunce, tu iziazeću noć.
„Da", rekao sam.
Latifa je počela da namešta kosu, ogledajući se na staklu prozora na prijemnom pultu.
„Idem napolje", izjavio sam.
Pogledala me je zapanjeno.
„Sta? Jesi li lud?"
„Samo želim nešto da pogledam, to je sve."
„Sta da pogledaš?", pitala je Latifa, i video sam da je besna na mene, kao da je napuštam zauvek. „Bernard je na krovu, on vidi bolje od svih nas. Zašto hoćeš da izađeš?"
Stisnuo sam zube na trenutak i ponovo pogledao na sat.
„Muči me ono drvo", izjavio sam.
„Hoćeš da pogledaš jebeno drvo?", čudila se Latifa.
„Grane prelaze preko zida. Samo želim da pogledam."
Prišla je mom ramenu i zagledala se kroz prozor. Prskalica je i dalje radila.
„Koje drvo?"
„Ono tamo", pokazao sam. „Araukarija."
Pet i deset minuta.
Sunce je napola zašlo.
Latifajesedelaupodnožju giavnog stepeništa, strugaiaje čizmom po mermernom podu i poigravala se mitraljezom.
Pogledao sam je i pomislio na seks koji smo imali - ali takođe i na smeh, i osećaj osujećenosti, i špagete. Latifa ume da bude nepodnošijiva. Biia je definitivno sjebana i beznadežna na sve moguće načine. Ali takođe je bila i sjajna.
„Biće sve u redu." Rekao sam joj.
Podigla je glavu i pogledala u mene.
Pitao sam se seća ll se istih stvari kao i ja.
„Ko je dođavola rekao da neće?", pitala je, i prošia prstima kroz kosu, pri čemu je nekoliko pramenova navukla preko lica kako bi me otkačila.
Nasmejao sam se.
„Riki", viknuo je Sajrus, naginjući se preko ograde na prvom spratu.
„Sta je?", odazvao sam se.
„Dodi gore. Sisko hoće da te vidi."
Taoci su sada biii rašireni po tepihu, s glavama u krilima, nasionjeni ieda na leda. Strogoća je dovoljno popustiia da neki od njih ispruže noge preko ivice tepiha. Troječetvoro pevalo je Svuannee River tihim, malodušnim glasom.
„Sta je bilo?", pitao sam.
Fransisko je rukom pokazao na Bimona, koji mi je pružao telefon. Namrštio sam se i odmahnuo rukom, kao da je to verovatno moja žena i da ću ionako stići kući za pola sata. Ali Bimon mi je i dalje pružao slušalicu.
„Znaju da si Amerikanac", rekao je.
Slegnuo sam ramenima u stilu pa šta.
„Razgovaraj s njima, Riki", rekao je Fransisko. „Sto da ne?"
Tako sam ponovo slegnuo ramenima, zlovoljno, Isuse, kakvo gubljenje vremena, i prišao sam stolu. Bimon me je ljutito gledao dok sam preuzimao slušalicu.
„Prokleti Amerikanac", prošaputao je.
„Poljubi me u dupe", rekao sam mu, i stavio slušalicu na uvo.
Začuo se škljocaj, i zujanje, zatim još jedan škijocaj.
„Lang", začuo sam glas.
Evo ga, pomislio sam.
„Da", ogiasio se Riki.
„Kako si?"
Bio je to glas Rasela P. Barnsa, šupka ove parohije, i čak i kroz šištanje na vezi, gias mu je zračio neodoljivim samopouzdanjem.
„Sta hoćeš, jebo te?", pitao je Riki.
„Maši, Tomase", rekao je Barns.
Dao sam znak Fransisku da mi doda dvogied, i on mi ga pruži preko stola. Prišao sam prozoru.
„Zeiećeš da pogledaš naievo", izjavio je Barns.
Pa, i nisam baš imao želju.
Na uglu ulice, kod barikade od džipova i vojnih kamiona, stajala je grupa muškaraca. Neki u uniformama, a neki ne.
Podigao sam dvogled, i video drveće i kuće kako uvećani poskakuju, a onda mi se pred sočivom ukazao Barns. Odmakao sam se, i primirio, i ugledao ga, s telefonom na uvu i dvogledom na očima. Zaista mi je mahao.
Proverio sam ostatak grupe, ali nisam nigde video prugaste sive pantalone.
„Samo da te pozdravim, Tome", rekao je Barns.
„Naravno", odvratio je Riki.
Linija je pucketala dok smo čekali jedan drugog. Znao sam da mogu duže da čekam od njega.
„Dakle, Tome", rekao je konačno Barns, „kada možemo da očekujemo da izadeš?"
Skrenuo sam pogled s dvogleda i preleteo preko Fransiska i Bimona i talaca. Gledao sam u njih, a mislio na druge.
„Ne izlazimo", rekao je Riki, i Fransisko je polako kiimnuo giavom.
Pogledao sam kroz dvogled i video da se Barns smeje. Nisam ga čuo, jer je odmakao slušalicu od iica, aii video sam da je zabacio glavu i iskezio zube. Zatim se okrenuo ka grupi pokraj sebe i nešto im rekao, pa su se i neki od njih nasmejali.
„Naravno, Tome. Kada ti..."
„Ozbiljan sam", rekao je Riki, a Barns je nastavio da se smeška. „Ko god da si, ništa što pokušaš neće ti vredeti."
Barns je odmahivao glavom, uživajući u mojoj predstavi.
„Možda si pametan momak", nastavio sam, i video ga da klima glavom. „Možda si i obrazovan. Možda čak imaš i fakultetsku diplomu."
Barnsu je izbledeo osmeh s lica. To je bilo lepo.
„Ali ništa što pokušaš neće ti uspeti." Spustio je dvogled i zagledao se. Ne zato što je želeo da me vidi, već zato što je želeo da ja vidim njega. Lice mu je bilo kao kamen. „Verujte mi, gospodine Diplomirani", izgovorio sam.
Stajao je kao ukopan, i pogledom presecao tih dvesta metara izmedu nas. A onda sam video da nešto viče, i ponovo je stavio slušalicu na uvo.
„Slušaj, govno jedno, baš me briga izlaziš li odatle ili ne. A ako izađeš, briga me hoće ii to biti na nogama, ili u velikoj plastičnoj vreći, ili u mnogo malih plastičnih vreća. Ali upozoravam te, Lang..." Pritisnuo je slušalicu na usta, tako da sam mu u glasu osetio pljuvačku. „Bolje je da se ne suprotstavljaš napretku. Razumeš lime? Napredak jednostavno mora da se desi."
„Naravno", rekao je Riki.
„Naravno", rekao je Barns.
Video sam da je skrenuo pogled na stranu i klimnuo glavom.
„Pogledaj nadesno, Lang. Plava tojota."
Uradio sam kako mi je rečeno, i prizor vetrobrana uleti mi u opseg dvogleda. Umirio sam ga.
Naim Murdah i Sara Vulf, jedno pored drugog na prednjim sedištima u tojoti, piju nešto vruče iz plastičnih čaša. Cekaju početni udarac finala kupa, Sara je gledala u nešto dole, ili ni u šta, a Murdah je proučavao sebe u ogledalu retrovizora. Izgleda da mu se svidalo ono što je video.
„Napredak, Lang", čuo se Barnsov glas. „Napredak je dobar zave."
Zastao je i ja okrenuh dvogled ponovo nalevo, taman na vreme da primetim kako se smeška.
„Vidi", rekao sam, unevši malo brige u svoj glas, „pusti me samo da razgovaram s njom, hoćeš li?"
Krajičkom oka sam video da se Fransisko ispravlja na stolici. Morao sam da se pozabavim njime, obaveštavam ga, pa sam odmakao slušalicu od lica i postiđeno mu se nasmešio preko ramena.
„Moja mama", izustio sam. „Brine zbog mene."
Obojica smo se malčice nasmejali.
Ponovo sam zaškiljio kroz dvogled, i video da Barns sada stoji pored tojote. Sara je u autu namestila telefon ispred usta, a Murdah se okrenuo na sedištu da je posmatra.
„Tomase?", oglasila se. Glas joj je zvučao prigušeno i ledeno.
„Zdravo", pozdravio sam je.
Nastao je tajac, dok smo razmenili jednu ili dve zanimljive misli preko šištave linije, a onda je rekla: „Cekam te."
To sam želeo da čujem.
Murdah je rekao nešto što nisam uspeo da čujem, a onda je Barns gurnuo ruku kroz prozor i preuzeo telefon od Sare.
„Nemamo vremena za ovo, Tome. Ispričaćeš sve što želiš, čim izađeš odatle." Osmehnuo se. „Dakle, želiš li sada da podeliš neke misli s nama, Tomase? Neku reč, možda? Malu reč, kao da ili ne?"
Stajao sam tako i posmatrao Barnsa kako me posmatra, i čekao koiiko god sam se usudivao. Zeleo sam da oseti veličinu moje odluke. Sara me je čekala.
Molim te, Bože, dozvoli da ovo uspe. „Da", izustio sam.

Dvadeset peto poglavlje

Budi veomct oprezan sa ovim, Jerje izuzetno lepljivo. VALERI SINGLTON

Ubedio sam Fransiska da na neko vreme odloži davanje izjave.
Zeieo je smesta da istupi, aii rekao sam mu da nam još nekoliko sati nesigurnosti neće nauditi. Cim saznaju ko smo i nadenu nam ime, prića će se malo primiriti. Cak i ako se posle desi vatromet, izgubiće se tajanstvenost.
Samo još nekoliko sati, rekao sam.
I tako smo čekali kroz noć, i smenjivali se na različitim položajima.
Krov je bio najneomiljeniji, jer je bio hladan i usamljen, i niko tamo nije ostajao duže od sat vremena. Inače smo jeli, ćaskali i ćutali, i razmišljali o svojim životima i kako su nas doveli do ovoga. Ili smo zarobljivači iii zarobljenici.
Te noći nam nisu više slali hranu, ali Hjugo je pronašao neke zamrznute zemičke za hamburgere u kantini i spustio ih je na Bimonov sto da se otkrave i bockali smo ih kad god nismo mogli da smislimo ništa pametnije da radimo.
Taoci su uglavnom dremali i držali se za ruke. Fransisko je razmišljao o tome da ih razdvoji i razbaca po čitavoj zgradi, ali na kraju je odlučio da bi to zahtevalo više čuvara, i verovatno je bio u pravu. Fransisko je u mnogo čemu bio u pravu. I u prihvatanju saveta, što je bila lepa promena. Pretpostavljam da nema mnogo terorista na svetu koji tako dobro poznaju situaciju s taocima da mogu sebi da priušte da budu isključivi, i kažu ne, ovako se to radi. Fransisko je bio u nepoznatim vodama baš kao i većina nas, i zato je nekako izgiedao bolji.
Tek je prošlo četiri, i ja sam udesio da se zateknem u prizemlju s Latifom kada je Fransisko sišao niz stepenice sa izjavom za medije.
„Lat", obratio joj se uz zanosan osmeh, „idi i reci svetu za nas."
Latifa mu je uzvratila osmeh, oduševljena što joj je njen pametni stariji brat poverio ovu čast, ali nije želela da to previše pokaže. Uzela je od njega kovertu i s ljubavlju ga posmatrala dok se vukao nazad ka stepeništu.
„Cekaju te sad", rekao je, ne okrećući se. „Predaj to i reci im da ga smesta daju Si-En-Enu, nikome drugom, i ako ga ne pročitaju, reč po reč, ovde će biti mrtvih Amerikanaca." Zastao je kada je stigao do odmorišta i okrenuo se k nama. „Dobro je pokrivaj, Riki."
Klimnuo sam glavom i posmatrao ga kako odlazi, i Latifa uzdahnu. Kakav frajer, mislila je. Moj heroj, a izabrao je mene.
Pravi razlog zašto je Fransisko izabrao Latifu, naravno, jeste taj što je smatrao da postoji za nijansu manja verovatnoća da će nas učtivi Marokanci napasti ako znaju da imamo ženu u timu. Ali nisam želeo da joj takvim primedbama kvarim trenutak.
Latifa se okrenula i pogledala kroz glavni ulaz, stežući kovertu i skupljajući oči pred jarkim svetlima televizijske ekipe. Podigla je ruku ka kosi.
„Konačno slavna", rekao sam, i ona napravi grimasu.
Prišla je prijemnom pultu i počela da namešta košulju pred svojim odrazom u staklu. Pošao sam za njom.
„Cekaj", rekao sam, uzeo od nje kovertu i pomogao joj danamesti okovratnik na košulji na moderan način. Kosu sam joj oslobodio iza ušiju, i obrisao mrlju sa obraza. Stajala je i pustila me da to obavim.
Ne zbog prisnosti. Pre kao bokser u uglu koji se sprema za sledeću rundu dok ga sekundanti prskaju i trljaju i ispiraju i doteruju.
Zavukao sam ruku u džep, izvadio kovertu i pružio joj je, dok je ona .nekoliko puta duboko udahnula.
Stegnuo sam joj rame.
„Biće sve u^redu", rekao sam joj.
„Nikada pre nisam bila na televiziji", izjaviia je.
Zora. Iziazak sunca. Praskozorje. Kako god.
Iznad obzorja je i dalje mraćno, aii s primesom narandžastog. Noć se ponovo poviači u zemlju, dok se sunce vrhovima prstiju drži za rub neba.
Taoci uglavnom spavaju. Približili su se jedni drugima tokom noći, jer je bilo hladnije nego što je iko misiio da će biti, i noge se više ne pružaju preko ivice tepiha.
Fransisko deluje umorno dok mi pruža telefon. Noge je podigao na Bimonov sto, i gleda Si-En-En sa utišanim zvukom, iz učtivosti prema usnulom Bimonu.
I ja sam umoran, naravno, ali možda trenutno imam malo više adrenalina u krvi. Uzimam telefon od Fransiska.
Neko pucketanje, elektronska buka. Zatim Barns.
„Tvoje budenje u pola šest", reče, sa osmehom u glasu.
„Sta želiš?" I odmah sam shvatio da sam to izgovorio sa engleskim naglaskom. Pogledao sam Fransiska, ali on izgleda nije ništa primetio. Okrenuo sam se prozoru i neko vreme slušao Barnsa, i kada je završio, duboko sam udahnuo, istovremeno se očajnički nadajući i uopšte ne mareći.
„Kada?", pitao sam.
Barns se cereka. Smejem se i ja, bez nekog određenog naglaska.
„Pedeset minuta", kaže, i prekida vezu.
Kada se okrenem od prozora, vidim da me Fransisko gleda. Trepavice mu izgledaju duže nego ikada.
Sara me čeka.
„Donose nam doručak", kažem, ovaj put razvlačeči samoglasnike na minesotanski način.
Fransisko klimnu glavom.
Sunce će se uskoro uspentrati visoko i postepeno se izdići iznad prozorske daske. Ostavljam taoce, i Bimona, i Fransiska, da dremaju ispred Si-En-Ena. Iziazim iz kanceiarije i odiazim liftom do krova.
Tri minuta kasnije, uz preostalih četrdeset sedam, sve je ugiavnom spremno. Stepeništem se spuštam do predvorja.
Prazan hodnik, prazno stepenište, prazan stomak. Krv u ušima mi je glasna, mnogo glasnija od zvuka mojih koraka po tepihu. Zastajem na odmorištu drugog sprata i gledam na uiicu.
Pristojna gomiia, za ovaj prepodnevni sat.
Razmišljao sam unapred, zato sam zaboravio na sadašnjost. Sadašnjost se nije dogodiia, ne dogada se, postoji samo budućnost. Zivot i smrt. Zivot iii smrt. To su, vidite, velike stvari. Mnogo veće od koraka. Koraci su sitne stvarčice u poređenju sa zaboravom.
Prešao sam pola stepeništa, i tek što sam skrenuo za ugao na galeriju, kada sam ih čuo i shvatio koliko im tu nije bilo mesto - jer to su bili trčeći koraci, a u ovoj zgradi nije trebalo niko da trči. Ne sada. Ne kada je preostalo još četrdeset šest minuta.
Bendžamin se pojavio iza ugla i stao.
„Sta se dešava, Bendž?", pitao sam što sam pribranije mogao.
Na trenutak je blenuo u mene. Teško je disao.
„Gde si bio, jebo te?", pitao je.
Namrštio sam se.
,,Na krovu", odgovorio sam. ,,Ja sam..."
„Latifa je na krovu", prasnuo je.
Zurili smo jedan u drugog. Disao je na usta, delimično zbog napora, a delimično zbog besa.
,,Pa, Bendž, rekao sam joj da siđe u predvorje. Donose nam doručak..."
I tada, jednim žustrim Ijutitim pokretom, Bendžamin je podigao pušku na rame i pritisnuo obraz na kundak, dok je prstima naizmenično stiskao i puštao dršku.
I cev puške je nestala.
Kako je to moguće?, pomislio sam za sebe. Kako cev puške, duga četiristo dvadeset milimetara, sa šest žlebova - kako to može jednostavno da nestane?
Pa naravno aa nije mogla, i nije.
Radiio se samo o mojoj tački giedišta.
,,Ti jebeno usrano kopile", kaže Bendžamin.
Stojim tamo, zurim u crnu rupu.
Još četrdeset pet minuta, i ovo je, budimo iskreni, najgori mogući trenutak za Bendžamina da pokrene tako krupnu, tako široku, tako mnogoglavu temu kao što je Izdaja. Predlažem mu, nadam se ljubazno, da bismo se time mogli pozabaviti kasnije; ali Bendžamin smatra da bi sada bilo bolje.
,,Ti jebeno usrano kopile", tako je to izrazio.
Nevolja je delimično u tome što mi Bendžamin nikada nije verovao. U tome je prava suština. Bendžamin je sumnjao od samog početka, i sada to želi da iznese, u slučaju da pokušam da se s njim raspravljam.
Sve je počelo, kaže mi, s mojom vojnom obukom.
O, zaista, Bendži?
Da, zaista.
Bendžamin je noću ležao budan i zurio u krov šatora pitajući se gde je i kako priglupi momak iz Minesote naučio da rastavi M16 vezanih očiju, za upola kraće vreme nego što je trebalo bilo kome drugom. Zatim je, očigledno, počeo da se čudi zbog mog naglaska, i mog ukusa za odeću i muziku. I odakle toliko predenih kilometara u mom lend roveru kada sam odlazio samo po pivo?
Sve su to sitnice, naravno, i, do sada, Riki je mogao sve da odbaci bez po muke.
Ali drugi deo nevolje - veći deo, iskreno, upravo u ovom trenutku - jeste što se Bendžamin poigravao telefonskom centralom za vreme mog razgovora s Barnsom.
Cetrdeset jedan minut.
„Dakle, šta ćemo sada, Bendž?", pitao sam.
Pritisnuo je obraz jače uz kundak, i misiim da sam video kako mu je prst pobeieo na obaraču.
„Hoćeš li me ubiti?", pitao sam. „Sada? Povući ćeš taj okidač?"
Oblizuje usne. Zna o čemu razmišljam.
Blago se trza, zatim odmiče iice od puške, ali me i dalje gleda svojim ogromnim očima.
„Latifa", doziva preko ramena. Glasno. Ali ne dovoljno glasno. Kao da ima poteškoća s glasom.
„Cuće pucnje, Bendž", kažem, „pomisliče da si ubio taoca. Navaliće u zgradu. Sve će nas pobiti."
Reč „pobiti" pogada ga, i na trenutak pomišljam da će pucati.
„Latifa", ponavlja. Ovaj put glasnije, i tu mora biti kraj. Ne smem mu dozvoliti da vikne i treći put. Krećem se, veoma lagano, prema njemu. Leva šaka mi je opuštena koliko može da bude.
„Mnogi tamo napolju, Bendž", kažem, pomerajući se, „upravo pucanj i žele da čuju. To želiš da im daš?"
Ponovo oblizuje usne. Jednom. Dvaput. Okreće glavu ka stepenicama.
Levom rukom grabim cev i guram mu je na rame. Nemam izbora. Ako povučem oružje od njega, pritisnuće okidač, a onda i mene. Zato ga guram unazad pa na stranu, i kako mu se lice odmiče od kundaka tako podižem desnu šaku ka Bendžaminovom nosu.
Pada kao kamen - brže od kamena, kao da ga neka ogromna sila vuče ka podu - i na tren pomišljam da sam ga možda ubio. Ali tada glava počinje da se mrda s jedne na drugu stranu, i vidim da mu krv lipti sa usana.
Uzimam mu pušku iz ruku i povlačim osigurač, baš kada Latifa vikne sa stepeništa.
,,Da?"
Sada joj čujem stope na stepenicama. Ne brze, ali ne ni spore.
Pogledam Bendžamina.
Ovo je demokratija, Bendž. Jedan protiv mnogih.
Latifa se pojavljuje iza ugla donjeg dela stepeništa, s mitraljezom okačenim o rame.
„Isuse", kaže, ugledavši krv. „Sta se dogodilo?"
„Ne znam", odgovaram. Ne gledam u nju. Naginjem se nad Bendžamina i uznemireno mu se zagledam u lice. „Pretpostavljam da je pao."
Latifa jurne pored mene i čučne pored Bendžamina, i ja tada pogledam svoj sat.
Trideset devet minuta.
Latifa se okreće i gleda me.
„Ja ću ovo obaviti", kaže. „Preuzmi predvorje, Rik."
To i činim.
Preuzimam predvorje, i prednji ulaz, i stepenište, i sto šezdeset sedam metara od stepenica do policijskog kordona.
Glava mi se užarila dok nisam stigao do njih, pošto su mi ruke sklopljene na njoj.
Nije čudo, pretresaju me kao da polažu ispit iz pretresanja. Da se upišu na Kraljevski fakultet pretresanja. Pet puta, od glave do pete, usta, uši, prepone, donove cipela. Cepaju mi veći deo odeće s tela i ostavljaju me kao razmotani božićni poklon.
Trebalo im je šesnaest minuta.
Ostavili su me još pet, naslonjenog na policijski kombi, raširenih ruku i nogu, dok su vikali i gurali se jedni pored drugih. Gledao sam u zemlju. Sara me čeka.
Isuse, bolje bi joj bilo.
Prošao je još jedan minut, još vikanja, još guranja, i počeo sam da se osvrćem, pomišljajući na to da nešto sam preduzmem ako se uskoro ništa ne desi. Prokleti Bendžamin. Zabolela su me ramena zbog naslanjanja na auto.
„Dobro obavljeno, Tomase", začuh glas.
Pogledao sam nalevo, ispod ruke, i ugledao par iznošenih red ving čizama. Jednu ravno na zemlji, a drugu iskrivljenu pod pravim uglom, s kapnom zarivenom u prašinu. Polako sam se pridigao da odmerim čitavog Rasela Barnsa.
Naslanjao se na vrata kombija, smešeći se, pružajući mi kutiju marlboroa. Nosio je kožnu pilotsku jaknu, sa imenom Konor zašivenim preko leve strane grudnog koša. Ko je, jebo te, Konor?
Pretresači su se malo povukli, ali samo malo, iz očiglednog poštovanja prema Barnsu. Mnogo njih me je i dalje posmatralo, misleći možda da su nešto propustili.
Odmahnuo sam glavom na cigarete.
„Dajte mi da je vidim", zatražio sam.
Jer ona me čeka.
Barns me je kratko odmerio, zatim se ponovo osmehnuo. Osećao se dobro i opušteno i slobodno. Za njega je igra završena.
Pogledao je nalevo.
„Naravno", rekao je.
Nemarno se odmaknuo od kombija, od čega je metal na vratima odskočio, i rukom me je pozvao da podem za njim. More tesnih majica i naočara za sunce razmicalo se dok smo lagano koračali prema plavoj tojoti.
Na desnoj strani, iza čelične pregrade, stajale su televizijske ekipe, s kablovima smotanim oko nogu dok su njihova plavobela svetla probadala ostatke noći. Neke kamere su se okrenule k meni dok sam hodao, ali većina ih je pratila zgradu.
Si-En-En je izgleda imao najbolji položaj.
Murdah je prvi izašao iz auta, dok je Sara samo sedela i čekala, i giedaia pravo kroz vetrobran, a ruke je stisnula među butine. Tek kada smo stigli na nekoliko metara,. okrenula se da me pogleda, i pokušala je da'se nasmeši.
Cekam te, Tomase.
„Gospodine Lang", reče Murdah, dok je obilazio auto i nameštao se između mene i Sare. Nosio je tamnosivi kaput i belu košulju bez kravate. Sjaj na njegovom čelu kao da je bio malo bledi nego što sam se sećab, i imao je bradicu od nekoliko sati, ali inače je izgledao dobro.
A zašto i ne bi?
Sekunddva mi je zurio u lice, zatim mi uputio kratko, zadovoljno klimanje glavom. Kao da sam mu samo pokosio travu po propisanim standardima.
„Dobro", konačno je izgovorio,
Uzvratio sam mu pogled. Prazan pogled, zato što trenutno nisam želeo ništa da mu dam.
„Sta je dobro?", pitao sam.
Ali Murdah mi je gledao preko ramena, i davao neke znake, i osetio sam neko kretanje iza sebe.
„Vidimo se, Tome", čuo sam Barnsa.
Okrenuo sam se i video ga kako se udaljava, hodajući polako unazad nehatnim, opuštenim, nedostajaćešmi stilom. Kada su nam se pogledi sreli, uputio mi je mali, podsmešljiv pozdrav, zatim se okrenuo i uputio prema vojnom džipu, parkiranom iza gomile vozila. Plavokosi muškarac u neupadljivom odelu pokrenuo je motor kada mu je Barns prišao, zatim je dvaput pritisnuo sirenu da raščisti okupljenu gomilu oko i ispred džipa. Okrenuo sam se ponovo Murdahu.
Sada mi je proučavao lice, malo bliže, malo stručnije. Kao piastični hirurg.
„Sta je dobro?", ponovio sam, i čekao dok je moje pitanje putovalo ogromnom razdaljinom izmedu naša dva sveta.
„Uradio si ono što sam želeo", konačno izjavi Murdah. „Kao što sam i predvideo."
Ponovo je klimnuo glavom. Malo oduzmeš ovamo, dodaš tamo - da, mislim da bismo od ovog lica uspeli nešto da napravimo.
„Neki ljudi, gospodine Lang", nastavio je, „neki moji prijatelji su mi rekli da biste vi mogli predstavljati smetnju. Bili ste čovek koji bi mogao pokušati da nas zajebe." Duboko je udahnuo. „Ali bio sam u pravu. I to je dobro."
Onda je, i dalje me gledajuči u lice, zakoračio u stranu i otvorio suvozačka vrata tojote.
Posmatrao sam Saru kako se iagano izvija na sedištu i izlazi iz auta. Ispravila se, s rukama prekrštenim na grudima kao da se brani od hladne zore, i podigla je lice prema meni.
Bili smo tako blizu.
„Tomase", rekla je, i na trenutak sam sebi dozvolio da zaronim u te oči, duboko, i dodirnem u njima ono što me je dovelo ovamo, šta god to bilo. Nikada ne bih zaboravio taj poljubac.
„Saro", oslovio sam je.
Ispružio sam obe ruke i zagrlio je - zaklanjajući je, obavijajući je, sakrivajući je od svega i svih - i ona je samo stajala tako, držeći ruke ispred tela.
Zato sam spustio desnu ruku sa strane, i zavukao sam je izmedu naših tela, preko naših stomaka, opipavajući, tražeći dodir.
Dodirnuo sam ga. Uhvatio ga.
„Zbogom", prošaputao sam.
Podigla je pogled.
„Zbogom", odgovorila je.
Metal je poprimio toplotu njenog tela.
Pustio sam je, i lagano se okrenuo da se suočim s Murdahom.
Tiho je pričao u mobilni telefon, osvrtao se k meni i smeškao se, s glavom blago nakrivljenom na stranu. I čim je primetio izraz mog lica, znao je da nešto nije u redu. Spustio je pogled na moju ruku i osmeli mu iščeznu s lica kao neravno nanesena boja sa automobiia u punoj brzini.
„Isuse Hriste", oglasio se neko iza mene, pa sam pretpostavio da je još neko sigurno video pištolj. Nisam mogao da budem siguran, zato što sam se prodorno zagledao u Murdahove oči.
„Gotovo je", izjavio sam.
Murdah je gledao u mene, i spustio je telefon sa usta.
„Gotovo je", ponovio sam. „Nisam zajebao."
„Sta... O čemu pričaš?", pitao je.
Murdah je gledao u pištolj, i to saznanje, lepota ovog našeg malog prizora, zatalasala se kroz more tesnih majica.
„Nisam vas zajebao", rekao sam, ,,već sam vas odjebao."

Dvadeset šesto poglavlje

Sunce je stavilo svoj sesir, Ura ura ura. L. ARTUR ROUZ I DAGLAS FERBER

Vratili smo se na krov konzulata. Tek da znate.
Sunce već poskakuje duž obzorja, pretvarajući tamni nebeski pokrivač u magloviti pojas beline, i pomisiio sam kako bi, da se ja pitam, helikopter do sada već poleteo. Sunce je tako snažno, tako jarko, tako beznadežno zaslepljujuće, da je, koliko ja znam, helikopter možda već i stigao - možda ima pedeset helikoptera koji lebde dvadesetak metara iznad mene i posmatraju me kako odmotavam smedi, masni papir sa moja dva paketa.
Osim što bih ih, naravno, čuo.
Nadam se.
„Sta želiš?", pitao je Murdah.
Iza mene je, na udaljenosti od otpriiike šest metara. Zavezao sam ga lisicama za požarno stepenište dok sam ja nastavio sa svojim poslovima, koji mu se izgleda ne dopadaju naročito. Izgleda uzrujano.
„Sta želiš?", viče.
Ne odgovaram, i on nastavlja da viče. Ne reči. Barem ih ja ne prepoznajem. Zviždućem neku melodiju da odbijem tu buku, i nastavljam da povezujem kariku A za potporni jezičak B, dok pazim da se kabl C ne zapetlja sa sponom D.
„Samo želim", konačno sam rekao, ,,da ga vidiš kako dolazi. To je sve."
Sada se okrećem da ga pogledam, da vidim koliko mu je loše. Jako ioše, ali uopšte me nije briga.
,,Ti si lud", dovikuje mi, i vuče ručni zglob. „Ja sam ovde. Vidiš li?" Smeje se, ili se zamalo smeje, jer ne može da veruje koliko sam glup. ,,Ja sam ovde. Postdiplomac neće doći, jer sam ja ovde."
Ponovo se okrećem od njega, i gledam u niski zid sunčane svetiosti.
,,Pa, na:dam se da je tako, Naime", rekao sam. „Zaista se nadam. Nadam se da i dalje imaš više od jednog glasa."
Nastupio je tajac, i kada sam se ponovo okrenuo ka njemu, primetio sam da se sjaj zgrčio u mrštenje.
„Glas", konačno je tiho ponovio.
„Glas", ponovio sam ja.
Murdah me pažljivo posmatra.
„Ne razumem te", kaže.
Zato duboko udahnem i pokušavam da mu objasnim.
„Ti nisi trgovac oružjem, Naime", počnem. ,,Ne više. Oduzimam ti to preimućstvo. Zbog tvojih greha. Nisi bogat, nisi moćan, nemaš veze, nisi član kluba Garik." Vidim da ga ovo poslednje ne pogađa, pa zaključujem da možda nije ni bio. „Ovog trena si samo čovek. Kao i mi ostali. I kao čovek, dobijaš samo jedan glas. Ponekad čak ni toliko."
Pažljivo razmišlja pre nego što odgovori. Zna da sam ljut, i da sa mnom mora oprezno.
„Ne znam o čemu pričaš", govori.
,,Da, znaš", odgovaram. „Samo ne znaš znam li ja šta pričam." Sunce se penje malo više, i propinje se na prste da nas vidi malo bolje. „Govorim o dvadeset šest drugih Ijudi koji će imati neposrednu korist od uspeha Postdiplomca, i stotinama, možda i hiljadama, koji će izvući posrednu korist. Ljudima koji su radili, i uticali, i podmićivali i pretili, čak i ubijali, samo da se ovako približe. I oni imaju glasove. Barns će razgovarati s njima ovog trenutka, tražiće odgovore da i ne, i ko zna kako će se glasanje završiti!"
Murdah se sada veoma umirio. Oči i usta su mu širom otvoreni, kao da mu ne prija neki ukus.
„Dvadeset šest", izgovara, veoma tiho. „Kako znaš da ih ima dvadeset šestoro? Kako to znaš?"
Glumim skromnost.
„Nekada sam se bavio finansijskim novinarstvom", objašnjavam. „Oko sat vremena. Covek iz Smits Velde Kerpiejna pratio je tokove tvog novca za mene. Mnogo toga mi je ispričao."
Spušta pogled i brzo razmišlja. Mozak ga je ovamo doveo, pa mozak mora i da ga izvuče.
„Naravno", kažem, prisiljavajući ga da se trgne, „možda si u pravu. Možda će se njih dvadeset šestoro okupiti, obustaviti zadatak, otpisati ga, kako god. Samo, ne bih se kladio u svoj život."
Ne prekidam predah, zato što osećam da sam u svakom slučaju zaradio pravo na njega.
„Ali rado ću se kladiti u tvoj", dodajem.
Ovo ga prodrma. Izvlači iz obamrlosti.
„Ti si lud", viče. „Znaš li to? Znaš li da si lud?"
„Tako je", slažem se. „Dakle, zovi ih. Zovi Barnsa, reci mu da ga zaustavi. Na krovu si s ludakom i zabava se otkazuje. Iskoristi svoj glas."
Odmahuje giavom.
„Neće doći", kaže. A zatim, mnogo tiše: „Neće doći, zato što sam ja ovde."
Sležem ramenima, jer mi samo to pada na pamet. Trenutno se osećam vrlo zbunjeno. Kao što sam se nekada osećao pre skokova padobranom.
„Reci mi šta želiš", vrišti Murdah, i odjednom počinje lisicama da udara po gvozdenom stepeništu. Nešto kasnije, primećujem svetlu, vlažnu krv na njegovim zglobovima.
O, jadničak.
„Zelirn da giedaš izlazak sunca", izjavim.
Eransisko, Sajrus, Latifa, Bernard i prokleti Bendžamin pridružili su nam se ovde na krovu, jer izgleda da su tu trenutno svi zanimljivi Ijudi. Preplašeni su i zbunjeni na razne načine, nesposobni da shvate šta se to dešava; izgubili su se u scenariju, i nadaju se da će neko uskoro uzviknuti broj strane na kojoj se nalazimo.
Nije potrebno ni govoriti da je Bendžamin učinio sve da druge zatruje protiv mene. Ali to mu ipak nije bilo dovoljno onog trenutka kada su me videli da se vraćam u konzulat, držeći pištolj na Murdahovom vratu. To im je bilo čudno. Neobično. Nije se podudaralo s Bendžaminovim neobuzdanim teorijama o Izdaji.
I tako sada stoje preda mnom, i pogledi im lete od mene ka Murdahu; njuše vetar, dok Bendžamin podrhtava od silnog napora da me ne upuca.
„Riki, šta se dođavola ovde dešava?", pita Fransisko,
Polako ustajem, osećam kako mi kolena puckaju, i odmičem se da se divim plodovima svog rada.
Zatim se okrećem, i rukom mašem prema Murdahu. Provežbao sam ovaj govor nekoliko puta i mislim da sam veći deo zapamtio.
„Ovaj čovek", kažem im, ,,bio je trgovac oružjem." Približim se požarnom stepeništu, jer želim da me svi jasno čuju. „Ime mu je Naim Murdah, generalni je direktor sedam zasebnih kompanija, i većinski vlasnik u još četrdeset jednoj. Poseduje kuće u Londonu, Njujorku, Kaliforniji, južnoj Francuskoj, na zapadu Skotske, na severu svega, sa bazenom. Stekao je ukupno bogatstvo od preko milijardu dolara", na šta se okrećem da pogledam Murdaha, ,,i to mora da je bio uzbudljiv trenutak, Naime. Velika torta tog dana, mogu da zamislim." Gledam u svoju publiku. „Sto je još važnije, s naše tačke gledišta, jedini je potpisnik više od devedeset zasebnih bankovnih računa, i s jednog nam isplaćuje plate poslednjih šest meseci."
Izgleda da niko ne želi ovde da se ubaci, pa žurim da zadam glavni udarac.
„Ovo je čovek koji je osmislio, organizovao, snabdevao i novčano pomagao Mač pravde."
Nastao je tajac.
Samo Latifa ispušta zvuk; kratko je frknula u neverici, ili iz straha, ili besa. Ostaii ćute.
Dugo zure u Murdaha, kao i ja. Sada primećujem da ima krvi i na vratu - možda sam bio malo grub dok sam ga vukao uz stepenice - ali, osim toga, izgleda dobro. A zašto i ne bi?
„Sranje", konačno izgovara Latifa.
„Tačno", kažem. „Sranje. Gospodine Murdaše, to je sranje. Da li biste se složili s tim?"
Murdah nas odmerava, i očajnički pokušava da proceni ko je od nas najmanje lud.
„Da li biste se složili s tim?", ponavljam pitanje.
„Mi smo revolucionarni pokret", odjednom se oglašava Sajrus, što me navodi da pogledam Fransiska - jer njegov je posao da to kaže. Ali Fransisko se mršti, i osvrće, i znam da razmišlja o razlici izmedu planirane i stvarne akcije. Ovoga nema u brošuri, žali se Fransisko.
„Naravno da jesmo", kažem. „Mi smo revolucionarni pokret, s komercijalnim sponzorom. To je sve. Ovaj čovek", i pokazujem na Murdaha što dramatičnije mogu, „nam je smestio, svima nam je smestio, obmanuo je čitav svet, da kupi svoje oružje." Maičice se pomeraju. „To se zove marketing. Agresivni marketing. Stvara se potreba za proizvodom, na mestu gde su nekada rasli samo narcisi. Eto, to radi ovaj čovek."
Okrećem se i gledam u tog čoveka, u nadi da će se iznenada umešati i reći da je sve istina, svaka reč. Ali izgleda da Murdah ne želi da govori, i umesto toga svi dugo ćutimo. Svakakve nepovezane misii nam se vrzmaju po glavi, i sudaraju jedna s drugom.
„Oružje", konačno kaže Fransisko. Glas mu je prigušen i tih, kao da dolazi sa mesta udaljenog kilometrima. „Kakvo oružje?"
To je to. Trenutak kada moram da im objasnim tako da shvate. I poveruju.
„Helikopter", odgovaram, i sada me svi gledaju. I Murdah, takode. „Salju ovamo helikopter da nas pobiju."
Murdah se nakašljava.
„Neće doći", izgovara, i nisam siguran pokušava li u to da ubedi mene ili sebe. ,Ja sam ovde, i neće doći."
Okrećem se drugima.
„Svakog ćasa", nastavljam, „pojaviće se helikopter, iz onogpravca. Pokazujem ka suncu, i primećujem da se samo Bernard okreće. Ostaii me i daije posmatraju. „Helikopter koji je manji, brži i bolje naoružan od bilo čega što ste u životu videli. Doći će ovamo, vrlo brzo, i sve će nas poskidati s krova ove zgrade. Takođe će verovatno skinuti i krov, kao i naredna dva sprata, jer ta mašina ima neverovatnu moć."
Zavlada tišina, i neki od njih se zagledaju u stopaia. Bendžamin zausti da nešto kaže, iii, verovatnije, vikne, ali Fransisko pruža ruku i spušta je na Bendžaminovo rame. Zatim se okreće k meni.
„Znamo da šalju helikopter, Rik", kaže.
Opa.
Ovo ne zvuči dobro. Ovo ni izbliza ne zvuči dobro. Prelazim im pogledom preko lica, i kada mi se oči susretnu s Bendžaminovim, on više ne može da se obuzda.
„Zar ne shvataš, ti jebeno govno?", vrišti, i gotovo se smeje od silne mržnje. „Uspeli smo." Počinje da skače goredole u mestu, i vidim da mu iz nosa opet teče krv. „Uspeli smo, a tvoja izdaja je biia uzaludna."
Okrećem se Fransisku.
„Pozvali su nas, Rik", kaže, a glas mu je i dalje tih i suzdržan. „Pre deset minuta."
,,Da?", izustim.
Sada me svi gledaju, dok Fransisko objašnjava.
„Salju helikopter", nastavlja. ,,da nas preveze do aerodroma." Ispušta uzdah, i blago spušta ramena. „Pobedili smo."
E, jebi ga, mislim se u sebi.
I tako stojimo, u pustinji šljunkovitog asfalta, s nekoliko ventiiacionih ispusta nalik na drveće palme, dok čekamo život iii smrt. Mesto na suncu, ili mesto u tami.
Moram sada da progovorim. Nekoliko puta sam pokušao da se oglasim, ali drugovi su započeli neki neobavezan, budalast razgovor o tome kako će me baciti s krova, pa sam se povukao. Ali sada, sunce je savršeno. Bog je pružio ruke ka zemlji, spustio sunce na metu, i trenutno pretura po svojoj torbi i traži vozača. Ovo je savršeno vreme, moram da govorim.
,,I šta se sada dešava?", kažem.
Niko ne odgovara, iz jednostavnog razloga što niko i ne može. Svi znamo šta želimo da se dogodi, naravno, ali želja više nije dovoljna. Između zamisli i stvarnosti pala je senka. Citava družina upire pogiede u mene. Upijam ih.
„Ostaćemo ovde, je li tako?"
„Ućuti, jebo te", viče Bendžamin.
Ne obraćam pažnju na njega.
„Cekamo ovde, na krovu, helikopter. Tako su rekli?" I dalje mi niko ne odgovara. „Jesu li možda predložili da stanemo u vrstu, sa jarkim narandžastim krugovima na sebi?" Tišina. „Mislim, samo se pitam kako bismo mogli da im još više olakšamo."
Uglavnom se obraćam Bernardu, zato što osećam da on jedini nije siguran. Ostali se hvataju za slamku. Uzbuđeni su, nadaju se, raspravljaju o time ko će sedeti pored prozora i hoće li imati vremena za frišop - ali, kao i ja, Bernard se neprekidno osvrće, škilji na sunce, možda takođe misli kako je ovo dobro vreme za napad. Ovo je savršeno vreme, i Bernard se oseća ranjivo ovde na krovu.
Okrećem se Murdahu.
„Reci im", nagovaram ga.
Odmahuje glavom. Ne odbija. Samo je zbunjen, i uplašen, i još ponešto. Napravim nekoliko koraka prema njemu, i Bendžamin zamahne mitraljezom kroz vazduh.
Moram da nastavim.
„Reci im da je ovo što sam ispričao istina", ubedujem ga. „Reci im ko si."
Murdah na trenutak sklapa oči, zatim ih širom otvara. Možda se nadao da če videti pokošene travnjake i konobare u belim sakoima, iii tavanicu na svojoj spavaćoj sobi; ali sve što ugleda jeste šačica prljavih, gladnih, uplašenih Ijudi s puškama, i skljoka se uz ogradu.
„Znaš da sam u pravu", kažem. „Znaš za šta služi helikopter koji dolazi ovamo. Sta će učiniti. Moraš da im kažeš." Pravim još nekoliko koraka. „Reci im šta se dogodilo, i zašto će umreti. Iskoristi svoj glas."
Ali Murdah je iscrpljen. Brada mu je pala na grudi, a oči se ponovo sklopile.
„Murdaše...", zaustim a onda se zaustavim, jer je neko ispustio kratak, šištav zvuk. Bio je to Bernard, koji stoji mirno i gleda u krov, s glavom nakrivljenom u stranu.
„Cujem ga", kaže.
Niko se ne pomera. Ukočili smo se.
A onda ga čujem i ja. A zatim i Latifa, i Fransisko.
Udaljena muva u udaljenoj boci.
Murdah ga je ili čuo ili je poverovao da smo ga mi čulL Podigao je bradu s grudi, i razrogačio oči.
Ali ne mogu da ga čekam. Odlazim do ograde.
„Sta radiš?", pita Fransisko.
„Ova naprava će nas poubijati", kažem.
„Došla je da nas spase, Riki."
„Ubije, Fransisko."
,,Ti jebeno govno", vrišti Bendžamin. „Sta dodavola radiš?"
Sada me svi posmatraju. Slušaju i posmatraju. Zato što sam se sagnuo ka mom malom šatoru od smeđeg masnog papira i razotkrio blago skriveno u njemu.
Britansko Kopije je iak, supersonični, samodovoljni raketni sistem zemija-vazduh. Ima dvofazni raketni motor na čvrsto gorivo, i ima raspon dejstva izmedu pet i šest kilometara; težak je sve u svemu tridesetak kilograma, i ima ga u svim bojama, pod uslovom da je maslinastozelena.
Sistem se sastoji iz dve priručne jedinice; prva je zapečaćena lansirna kutija, koja sadrži projektil, a druga poluautomatski sistem za navodenje, koji ima mnogo veoma malih, veoma pametnih, veoma skupih elektronskih spravica u sebi. Kada se sklopi, Koplje je u stanju da zadatak obavi izvanredno.
On obara helikoptere.
Zato sam ga i tražio, znate. Bob Rejner bi mi nabavio automatski čajnik, ili fen za kosu, ili beemve kabriolet, kada bih mu platio odgovarajuću svotu.
Ali ja sam rekao ne, Bobe. Skloni sve te privlačne stvari. Zelim veliku igračku. Zelim Koplje.
Ovaj naročiti model, prema Bobu, zadesio se na zadnjem delu kamiona koji je napuštao skladište vojne borbene tehnike blizu Kolčestera. Možda se pitate kako tako nešto može da se desi u ovo moderno doba, s kompjuterizovanim popisom robe i priznanicama i naoružanim čuvarima koji stoje na kapijama - ali, verujte mi, vojska se ne razlikuje od Harodsa. Smanjivanje zaliha je stalan problem.
Koplje su pažljivo s kamionaskinuli neki Rejnerovi prijatelji, koji su ga prebacili na donju stranu folksvagen minibusa, gde je i ostalo, hvala bogu, naredne dve hiljade kilometara na putu do Tandžira.
Ne znam da li je par koji je vozio autobus znao da je ono tamo. Znam samo da su bili s Novog Zelanda.
„Spusti to", vrišti Bendžamin.
„Ili šta?", pitam.
„Ubiću te, jebem te", viče, i približava se ivici krova.
Nastaje tišina, koju ispunjava zujanje. Muva u boci se naljutila.
„Baš me briga", odgovaram. „Zaista. Ako ovo spustim, ionako sam mrtav. Zato ću se držati ovoga, hvala lepo."
„Sisko", očajnički viče Bendžamin. „Pobedili smo. Rekao si da smo pobedili." Niko mu ne odgovara, pa Bendžamin počinje ponovo da skače. „Ako puca na helikopter, oni će nas ubiti."
Sada se čuju novi uzvici. Mnogo njih. Aii teško je odrediti odakle dolaze, jer se zujanje postepeno pretvara u klepetanje. Klepetanje iz pravca sunca.
„Riki", kaže Fransisko, i ja shvatam da stoji odmah iza mene. „Spusti to."
„Pobiće nas, Fransisko", ponavljam.
„Spusti to, Riki. Brojim do pet. Spusti, iii ću te ubiti. Ozbiljan sam."
I čini mi se da zaista tako i misli. Cini mi se da zaista veruje da je ovaj zvuk, ovo klepetanje krilima, Milost, a ne Smrt.
„Jedan", počinje.
„Na tebi je, Naime", kažem, i nameštam oko na gumeni obruč nišana. „Reci im sada istinu. Reci im šta je ova mašina, i šta će uraditi."
„Ubiće nas", vrišti Bendžamin, i čini mi se da ga vidim kako skakuće negde meni s leve strane.
„Dva", nastavlja Fransisko. Uključujem sistem za navođenje. Zujanje je nestalo, prigušeno nižim frekvencijama helikopterske buke. Niski tonovi. Klepetanje krila.
„Reci im, Naime. Ako me ubiju, svi ginemo. Reci im istinu."
Sunce prekriva nebo, bezizražajno i nemilosrdno. Tu su samo sunce i klepetanje.
„Tri", kaže Fransisko, i odjednom mi se neki metal nađe iza levog uva. Možda je kašika, ali ne bih rekao.
,,Da ili ne, Naime? Sta će biti?"
„Cetiri", broji Fransisko.
Buka je sada veiika. Velika kao sunce.
„Ubij ga", kaže Fransisko.
Ali to nije Fransisko. Već Murdah. I ne govori, već vrišti. Poludeo je. Trza lisice, krvari, viče, mlatara, šutira šljunak s krova. I mislim da Fransisko viče na njega, govori mu da začepi, dok Bernard i Latifa viču jedno na drugo, ili na mene.
Mislim, ali nisam siguran. Svi su počeli da nestaju, znate. Blede, ostavljaju me u veoma tihom svetu.
Zato što ga sada vidim.
Mali, crn, brz. Mogao bi da bude i muva na nišanu.
Postdiplomac.
Hidra rakete. Pakleni projektili vazduhzemlja. Cilindri od .50 ccm. Više od šeststo kilometara na čas, ako treba. Samo jedna priiika.
Prići će i odabrati svoje mete. Nema razloga da nas se plaši. Grupica ludih terorista puca iz automatskih pušaka. Ne bi pogodili ni vrata ambara.
Dok Postdiplomac može da zbriše čitavu prostoriju iz zgrade jednim pritiskom na dugme.
Samo jedna prilika.
Ovo jebeno sunce. Zaslepljuje me, zaklanja mi sliku na nišanu.
Suze mi naviru na oči od bleštavila prizora, ali držim ih otvorene.
Spusti, govori Bendžamin. Vrišti mi u uvo, sa udaljenosti od hiljadu i šeststo kilometara. Spusti.
Isuse, kako je brz. Provlači se između krovova, možda na oko osamsto metara.
Ti jebeno usrano kopile.
Hladno i tvrdo na mom vratu. Neko definitivno pokušava da me ukloni. Gura mi cev u vrat.
Ubiću te, vrišti Bendžamin.
Ukloni sigurnosni poklopac i povuci okidač. Koplje je sada spremno, gospodo.
Priprema se za ispaljivanje.
Spusti to.
Krov je eksplodirao. Jednostavno se raspao. A onda, posle samo delića sekunde, zvuk topovske paljbe. Neverovatna, zaglušujuća, podrhtavajuća buka. Komadi kamena lete uvis i na stranu, a svaki je smrtonosan kao i granate koje su ih podigle. Prašina i siia i razaranje. Ustuknuo sam i okrenuo se, i suze mi potekoše niz lice kada sam se oslobodio sunca.
Obavio je svoj prvi napad. Neverovatna brzina. Brži od svega što sam video, svega osim borbenog aviona. I zaokret mu je bio neverovatan. Samo je nakrivio koleno i okrenuo se. Bez oklevanja na jednu stranu, okret, bez oklevanja na drugu. Ništa između.
Mogao sam da mu namirišem gasove iz cevi.
Ponovo sam podigao Koplje, i čim sam to uradio, video sam Bendžaminovu glavu i ramena na desetak metara od sebe. Ostatak je bio ko zna gde.
Fransisko je ponovo vikao na mene, ali ovaj put na španskom, i nikada neću saznati o čemu se radilo.
Dolazi ponovo. Na četiristo metara.
I ovog puta ga zaista vidim.
Sunce je sada iza mene, izlazi, dobija na brzini, i sija punom snagom na taj mali crni smotuljak mržnje koji mi se približava.
Krstić na nišanu. Crna tačka.
Leti ravno. Bez izvrdavanja. Zašto bi se mučili? Gomila ludih terorista, nema razioga za strah.
Vidim pilotovo lice. Ne kroz nišan, već u mislima. Od prvog napada, slika pilotovog lica mi se uvukla u glavu.
Idemo.
Povukao sam okidač, ispalio toplotnu bateriju, i hrabrio sebe kada me je u prvoj fazi silina ispaljenog projektila odbacila na ogradu.
Njutn, pomislio sam.
Sada dolazi. Brz kao uvek, brži od svega, ali sada te vidim.
Vidim te, ti jebeno usrano kopile.
Druga faza paljenja motora, koja odbacuje Koplje napred, oduševljeno i nestrpljivo. Neka pas ugleda zeca.
Samo ga držim. To je sve što radim. Držim ga na krstiću nišana.
Kamera u delu za nišanjenje prati trag plamena projektila, uporeduje ga sa znacima iz nišana - svaka neusaglašenost, i znak za ispravljanje greške š^lje se ka projektiiu.
Sve što ja treba da učinim jeste da ga držim na nišanu.
Dve sekunde.
Jedna sekunda.
Latifu je izbijeno parče zida poseklo po obrazu, i gadno ga raskrvarilo.
Sedeli smo u Bimonovoj kancelariji, i pokušao sam da za- ustavim krvarenje peškirom, dok nas je Bimon pokrivao Hjugovim mitraljezom.
I neki drugi taoci su se dočepali oružja i raštrkali se po sobi, usplahireno gledajući kroz prozore. Pogledao sam unaokolo po uznemirenim licima, i odjednom sam osetio iscrpljenost. I glad. Proždrljivu glad.
U hodniku se čula neka buka. Koraci. Uzvici na arapskom i francuskom, a zatim i engleskom.
„Pojačaj to, hoćeš li?", obratio sam se Bimonu.
Preko ramena je bacio pogled na televizor, gde je neka plavuša otvarala usta. Ispod je pisalo „Koni Ferfaks - Kazablanka". Nešto je čitala.
Bimon koraknu napred i pojača ton.
Koni je imala lep glas.
Latifa je imala lepo iice. Krv iz posekotine je počela da se zgrušava.
„... predala je pre tri sata Si-En-Enu mlada žena arapskog izgleda", izgovorila je Koni, i onda se pojavio snimak malog, crnog helikoptera, koji očigiedno ima ozbiljne poteškoće. Koni je nastavila da čita.
„Zovem seTomas Lang", čitala je. „Naovu akciju su me primorale američke obaveštajne službe, da bi se prividno ubacili u terorističku organizaciju Mač pravde." Slika se vratila na Koni kada je podigla pogled i pritisnuia slušalicu u uvu.
Začuo se muški gias: „Koni, zar oni nisu bili odgovorni za atentat u Austriji?"
Koni je rekla da, to je apsoiutno tačno. Samo što je bila u pitanju Svajcarska.
Zatim je spustila pogled na parče papira.
„Mač pravde je, u stvari, finansirao trgovac oružjem sa zapada, zajedno sa otpadnicima američke CIA."
Uzvici iz hodnika su se utišali, i kada sam pogledao prema vratima, ugiedao sam Solomona kako stoji i posmatra me. Klimnuo je glavom, jednom, a onda lagano ušao u sobu, probijajući se kroz polomljeni nameštaj. Grupica tesnih majica pojavila se iza njega.
„Istina je", vrištao je Murdah, i ja se okrenuh ka televiziji da vidim kako su snimili njegovo priznanje na krovu. Nije bilo sjajno, da budem iskren. Vrhovi nekoliko glava, koje se povremeno pomeraju. Murdahov glas je bio iskrivljen, obavijen pozadinskom bukom, zato što nisam mogao da postavim radiomikrofon blizu požarnog stepeništa. Ali svejedno bih prepoznao da je on, što je značilo da bi ga prepoznali i drugi.
„Gospodin Lang je završio svoju izjavu", rekla je Koni, „tako što je dao Si-En-Enu talasnu dužinu od 254.125 megaherca, VHF frekvenciju na kojoj je napravljen ovaj snimak. Niko još nije identifikovao snimljene glasove, ali čini se..."
Rukom sam dao Bimonu znak.
„Možete sada isključiti, ako želite", rekao sam mu. Ali on je ostavio zvuk, i nisam želeo da se raspravljam s njim.
Solomon je seo na ivicu Bimonovog radnog stola. Na trenutak je pogledao Latifu, zatim mene.
„Zar ne bi trebaio da okupijaš osumnjičene?", pitao sam.
Solomon se malčice osmehnuo.
„Gospodin Murdah je trenutno veoma zaokupljen", izjavio je. ,,A gospođica Vulf je u dobrim rukama. Sto se tiče gospodina Rasela P. Barnsa..."
„On je upravljao Postdiplomcem", rekao sam.
Soiomon je podigao obrvu. Ili radije, nju je ostavio na mestu, a malo je opustio teio. Izgleda da mu je za taj dan bilo već dosta iznenađenja.
„Rasti je nekada upravljao helikopterima za marince", objasnio sam. „Tako se u ovo i upleo." Nežno sam uklonio peškir s Latifinog iica i uverio se da je krvarenje prestalo. „Misiiš li da mogu odavde da telefoniram?"
Deset dana kasnije odleteli smo nazad za Engiesku u RAF-ovom Herkulu. Sedišta su bila tvrda, kabina bučna, i nisu nam puštali film. Ali bio sam srećan.
Bio sam srećan dok sam posmatrao Solomona kako spava, zavaljen na drugom kraju kabine, sa smeđim mantilom smotanim ispod glave i rukama sklopljenim na stomaku. Solomon je uvek bio dobar prijatelj, ali dok je spavao, činilo mi se da ga čak i volim.
Ili sam možda samo zagrevao svoj Ijubavni mehanizam za nekog drugog.
Da, verovatno se radilo o tome.
Sleteli smo na RAF-ov Koltišel neposredno posle ponoći, i ispratiio nas je jato automobila dok su nas prevozili do hangara. Nešto kasnije, vrata se otvoriše i zapahnu nas hladan norfoški vazduh. Duboko sam ga udahnuo.
Napolju nas je čekao O'Nil, ruku duboko zavučenih u džepove kaputa, ramena podignutih sve do ušiju. Trznuo je bradom na mene, i Solomon i ja smo pošli za njim do rovera.
O'Nil i Solomon su seii napred, a ja se zavukoh iza njih, polako, u želji da uživam u trenutku.
„Zdravo", rekao sam.
„Zdravo", pozdravila me je Roni.
Zavladala je prijatna tišina, i Roni i ja smo se nasmešili jedno drugom i klimnuli glavama.
„Gospođica Krajton je žarko želela da vas sačeka", izjavi O'Nii, brišući rukavicom maglu s vetrobrana.
„Stvarno?", pitao sam.
„Stvarno", potvrdila je Roni.
„O'Nii je pokrenuo motor, dok se Solomon poigravao uredajem za odmagljivanje.
„Dakie", rekoh, „šta god gospodica Krajton žeii, svakako mora da dobije."
Roni i ja smo nastavili da se smeškamo dok je rover napuštao bazu, pravo u norfošku noć.
U sest meseci koji su usledili, prekookeanska prodaja Koplja, projektila zemlja-vazduh, povećala se za malo vise od četrdesetprocenata.