Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se
Poruka [Strana 1 od 1]
2 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:26 pm
Margita
Administrator
Julia misli da bi beba pomogla, ali to možda nije rješenje njezinih problema...
Maeve je potpuno alergična na veze – dobije osip svaki put kad prođe pored dječjih kolica. Avantura za jednu noć rezultira neželjenom trudnoćom, ali koliko zapravo neželjenom?
Samantha je opčinjena svojom bebom. Ali kako se njezin suprug Chris nosi sa svojom odjednom nedostupnom ženom, i je li Samanthina opsjednutost zdrava kao što se čini na prvi pogled?
Posvećeno Harisonu Burku, najslađem majmunčiću od svih
Maeve je potpuno alergična na veze – dobije osip svaki put kad prođe pored dječjih kolica. Avantura za jednu noć rezultira neželjenom trudnoćom, ali koliko zapravo neželjenom?
Samantha je opčinjena svojom bebom. Ali kako se njezin suprug Chris nosi sa svojom odjednom nedostupnom ženom, i je li Samanthina opsjednutost zdrava kao što se čini na prvi pogled?
Posvećeno Harisonu Burku, najslađem majmunčiću od svih
3 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:26 pm
Margita
Administrator
1
Džulija se lagano uzdiže u krevetu, ali tako da joj je glava dole, a noge podignute i naslonjene na zid.
– Znaš, izgledaš smešno, rekao je Mark još uvek dahćući i izlazeći iz sobe da donese papir za brisanje iz kupatila, zato što je to bio njihov dogovor: ona bi dozvolila da mokra fleka bude na njenoj strani kreveta, a Mark bi bio zadužen za brisanje. To je dozvolila samo zato što je bila zadovoljna, oduševljena, čak iznenađena što se Mark kao prvo uopšte i složio da imaju bebu.
Bila je oduševljena. Pre devet meseci. Kada je pre devet meseci prvi put spomenula tu temu i priznala mu da očajnički želi bebu, da joj u trideset i trećoj godini definitivno otkucava biološki sat; da je njena majka imala problema sa začećem i da joj je za to trebalo dve i po godine. Taj poslednji deo je bio bezazlena laž. Njena majka ju je začela prve bračne noći, ali ta mala laž je u stvari bila mamac za Marka, i Džulija je dobila šta je tražila.
Posmatrala je Marka dok je izlazio iz kupatila. Bio je visok, razvijen, sa zelenim očima i smeđom kosom. Njegova deca će biti prelepa. Oni, zajedno, imaće i prelepu decu. Imala bi jamice u obrazima kao Džulija i Markove zelene oči. Džulijinu kosu i njegovu građu. Njenu upornost i živahnost, a Markovu nežnost i mirnoću.
Imali bi toliko mnogo, ako njih dvoje uopšte mogu imati dece.
Devet meseci.
Ironično, zar ne?
Da su bili uspešni onog prvog puta kada su odlučili da kondome stave u fioku, upravo bi sada očekivali bebu. Još preciznije, Džulija bi se porodila sledećeg četvrtka. Četvrtka, 30. januara.
Ona ili on, moja beba, kako je Džulija nazivala biće koje se još nije ni začelo, bi bilo Vodolija u horoskopu. U njenoj knjizi Tajni jezik rođendana pisalo je sledeće o rođenim 30. januara:
Rođeni tridesetog januara imaju odlučan karakter i rođeni su da predvode. Imaju talenta za vođenje, zabavu, podučavanje, prosvetijavanje i uopšte jasno objašnjavanje svojih ideja drugima.
Džulijina beba bi se rodila istog dana kada su se rodili i Ruzvelt, Vanesa Redgrejv, Džin Hekman i mnogi drugi poznati ljudi, ali ne tako impozantni kao Ruzvelt.
Frenklin Ruzvelt? Pa... Možete samo da zamislite o čemu je Džulija razmišljala. Ležala je u krevetu četiri sata te prve noći, širom otvorenih očiju, misleći na svog sina, budućeg premijera, ili na svoju kćerku, sledećeg predsednika Ujedinjenih nacija. Nije da je tako planirala, ali zaista, mislila je, zar nije to najbolji znak koji je vasiona mogla da joj pošalje tog trenutka?
Moja beba bi bila dovoljno srećna da ne nasledi Markovu skromnost jednog Raka i moju šeretsku sentimentalnost jedne Ribe. Prema autorki te knjige dečaci i devojčice rođeni u znaku Vodolije mogu biti mirni, slatki i poslušni na izgled, ali severni vetar ih može odjednom potpuno promeniti.
Očekujte da dete rođeno u februaru ima svoj san koga se čvrsto drži sve dok ne pronađe drugi. Vaš mali Uranac je, vidite, veoma posebno dete. On je pre svega humanitarne. On voli ljude. Da li znate koliko je to retko? Kako čovečanstvo ulazi u eru Vodolije, njegova mudrost bez predrasuda će nas voditi. Dečaci i devojčice Vodolije su izabrani od strane sudbine da ispune obećanja sutrašnjice.
Sve u svemu, ne bi bilo loše. Tako da je bilo prilično razočaravajuće što je Džulijina beba odlučila da se još ne pojavljuje.
Prvih nekoliko meseci pokušavanja nije bilo ništa strašno. Postalo je zabrinjavajuće kada je Sem, Džulijina najbolja prijateljica, ostala u drugom stanju bez ikakvog truda i više pokušaja. Naravno da je Džulija bila srećna zbog nje, nije mogla biti srećnija i uzbuđenija, ali nekako je taj događaj počeo da deluje na nju opterećujuće i odjednom je Džulija otkrila da više nije toliko zabavno praviti bebu, to je za nju postao pravi posao. Prvi put u životu ona nije u nečemu uspevala.
Džulija je oduvek bila zlatna devojčica. Na fakultetu, zatim na prvom poslu kao početnik na televiziji London. Činilo se da joj je neko od gore veoma naklonjen, zato što je vrlo brzo posle ovog posla bila unapređena i radila na boljim serijama, a sada je bila urednik vodećeg večernjeg tok-šoua.
U toku pauza za ručak, jedno vreme, sa njom je bio i glavni urednik zabavnog programa. Jednom je svojom viljuškom probao njenu piletinu, kako samo rade oni što su intimni i jednaki. Možda je time hteo da pokaže i nešto više, mada ona nije bila zainteresovana. Šefovica odeljenja, na Džulijino iznenađenje, stalno joj se žalila na svoj ljubavni život. Posle posla su uvek sedele u baru, a asistenti su pokušavali da im se ulizuju čašćavajući ih pićem i prenoseći im tračeve iz firme.
Naravno da Džulija nije imala na šta da se žali. Evo šta su ljudi govorili o njoj: – Voleo bih da sam u njenoj koži! – Uvek je imala sve što su drugi jako želeli. Od njene prirodne sjajne, crne kose, uvek bez teškoća održavane dobre figure, do malih stopala u skupim papučama i seksi leđa koja ističu bretele. Od njene blistave karijere, i redovnog pojavljivanja u svim poznatim časopisima, do njene velelepne kuće u čuvenom kraju grada i, naravno, Marka.
Džulija i Mark su se upoznali pre četiri godine. On je bio firmin advokat, i bio je u firmi tek oko šest meseci i već je izmamljivao uzdahe svih žena u kompaniji. Džulija je vodila svoj život i bila je potpuno nesvesna prisustva ovog muškarca u firmi. Bila je u vezi sa jednim od onih užasnih, teških muškaraca koji se pretvaraju da te vole, ali su uvek previše zauzeti svojim prijateljima i svojim životima, da bi vama posvetili vreme.
Da je bila potpuno nesvesna, možda i nije sasvim tačno. Pre je bila nezainteresovana za tog novog advokata prema kome su žene gajile simpatije i koje su trčale u njegovu kancelariju da se nešto pravno posavetuju, što je prema njenom mišljenju bio najmanji razlog, i čak pošto je upoznala Marka i pričala sa njim, nije o njemu razmišljala kao o muškarcu.
I onda je za vreme jedne pauze za ručak on prišao Džulijinom stolu sa tanjirom punim špageta i pitao da li može da joj se pridruži. Ona je bila neraspoložena i mračna, pošto je shvatila da je užasni i teški muškarac postao previše užasan i težak čak i za nju, ali Mark je tada uspeo da je nasmeje u roku od nekoliko minuta. Prvi put se nasmejala u toku nekoliko nedelja.
Džulija se nikad nije ni potrudila da nazove užasnog, teškog čoveka da mu kaže da je gotovo. Ipak, nije se ni on njoj često javljao. Ali ponekad jeste. U toku ove četiri godine, bila je u iskušenju da ga nazove i čisto iz šale mu kaže da njihova veza ne funkcioniše i da bi trebalo da raskinu. Iako je ta ideja s vremena na vreme nasmeje to nije nešto što, bi ona stvarno uradila.
Neko vreme su Džulija i Mark bili samo prijatelji. Ona je radila prekovremeno, baveći se nekim istraživanjima za dokumentarac o ženama koje idu na plastične operacije. Mark je tada bio mlađi advokat. Pravio se kao da i on radi do kasno i odlazio bi u njenu kancelariju i ubeđivao bi je da idu na večeru posle posla.
Ali koliko god je on bio veličanstven, kako su svi mislili, on jednostavno nije bio njen tip. Govorila je ljudima da joj je on samo drag. Zato što je bio dobar prema njoj i zato što je bio tako sjajan momak. I možda, samo možda, zato što je bila malo odbijena u prošloj vezi, mada je to jedino priznala Samanti.
Čak i ako je to stvarno bila istina, nema šanse da bi onda ostala sa njim četiri godine, zar ne?
Oni su još uvek radili zajedno i još uvek su ga sve žene volele. Asistentkinje, koje su bile sve mlade i mlađe, još uvek su uzdisale za njim i crvenele od uzbuđenja kada on prođe, ili odlazile u njegovu kancelariju da se posavetuju beskrajni potok plavuša koje žele da ga impresioniraju. Džuliju je to silno zabavljalo. Hvala bogu te nije bila tip ljubomorne i sumnjičave žene.
Govore da treba da paziš na one mirne muškarce. Da uvek oni za koje se misli da nikada neće imati neku ljubavnu aferu, na kraju imaju aferu. Nekada Džulija pomisli da će tako biti sa Markom. Ali istina je da nju nije mnogo ni briga. Da je Mark kojim slučajem prevari ona nije sigurna da li bi se uopšte i potrudila da bilo kako reaguje. Možda bi reagovala. Možda bi to bio izgovor za kraj veze.
Nije da je ona nesrećna. Ali nije ni srećna. Poslednjih godina Džulija se oseća kao da plovi na oblaku apatije i nije sasvim sigurna u čemu je problem. Svi joj govore da je najsrećnija devojka na svetu i Mark sve čini za nju, ali čak i sada kada ga posmatra na krevetu kako gleda televiziju jednostavno ne može da prepozna sebe u njemu. Okreće glavu, jer ne može da podnese misao da je i Mark jednako tup i apatičan. Ako je stvarno tako, u čemu je poenta?
Poenta je u bebi, odlučila je ona pre devet meseci, kada je ispraznost pretila da je savlada. Jer iako ona nije sasvim srećna sa Markom, iako oni jedno drugo više ne zasmejavaju, iako jedva pričaju, sem kada se raspravljaju, a i to ne rade kako treba, ona odbija da prizna da zasigurno još nešto ima od života sem ovoga, postojale su i stvari koje je ona volela kod Marka.
U stvari, volela je činjenicu da će on biti divan muž. Izuzetan muž. On je odan, odgovoran i veran. Obožava tuđu decu (Iako je stalno govorio da nije spreman da ima svoju decu, ne još dugo. Ne još.), odrastao je sa tri brata i jednom sestrom i njegovi roditelji su još uvek venčani. I srećni. Sede na sofi i kikoću se kao dva tinejdžera.
– Previše dobar da bi bio stvaran, izjavila je Sem ozbiljno, kada ga je prvi put upoznala i bila je istinski očarana.
– Misliš?, Džulija je pitala nonšalantno, ali samo zahvaljujući činjenici da je tako lako uspela da dobije nekog za kim su se sve njene koleginice ubijale, a ona nije bila naročito zainteresovana.
– Previše dobar da bi bio stvaran i još zaljubljen u tebe. – Tako je Sem reagovala. Kao neka potvrda. Kao izjava koju ne možeš, i ne želiš da dovodiš u pitanje. Kratka i jednostavna životna istina.
Džulija je slegnula ramenima, ali je Sem nastavila. – Nemoj ovog da pustiš da ode, upozorila je i Džulija je to prihvatila bezrezervno. Napokon, Sem je bila stručnjak. Sem je već pronašla Krisa, čoveka za koga treba da se uda, tako da kada je rekla Džuliji da je Mark muškarac koga treba zadržati ona ju je poslušala i zadržala ga.
Sem je bila u pravu. On je bio muškarac koga treba zadržati. Džulija ga je posmatrala svako veče kako se kupa, kako zvižduće kada nosi bakaluk iz prodavnice i shvatala je da on zaslužuje bolje od ovog. Ona misli da bi možda i ona zasluživala nešto bolje od ovoga.
Na kraju su pronašli način kako da žive jedno pored drugog, bez ikakve stvarne komunikacije. Bilo je zabavno na početku to kako su bili drugačiji. Smejali su se i govorili kako su srećni što se suprotnosti zaista privlače, mada Džulija nije bila tako sigurna u to.
Svojim prijateljima su govorili da je ključ njihove veze to što su oni toliko različiti da sumnjaju da će ikada dosaditi jedno drugome, kada svako od njih ima svoja sopstvena interesovanja. Ali tek sada Džulija je videla provaliju koja se otvorila između njih i koja je uvek bila između njih, ali se na početku teško uočavala.
Mark voli da bude kod kuće. Džulija voli da provodi vreme van kuće. Mark voli svoju porodicu i bliske prijatelje i Džuliju, naravno. Ona voli da bude okružena ljudima, strancima, bilo kim – što ih je više to bolje. Mark voli poslove po kući i u vrtu i nalazi duševnu sreću u domu, dok se Džulija najbolje oseća u bučnom baru, ćaskajući o poslednjim izdanjima Kosmopolitena. Mark ima nervne napade kada ostane bez nekog začina u kući, a Džulija kada nema signal na mobilnom telefonu.
Kada su se upoznali on je iznajmljivao mali stan, a ona je imala malecnu kuću sa mnogo terasa. Nijedno od njih ne može baš da se seti kako se to desilo, ali nekoliko meseci posle upoznavanja on se doselio kod nje. Ne sećaju se da su o tome razgovarali, samo da on prvo nije bio kod nje, a onda je odjednom bio.
Džuliji se svidelo na početku. Bila je sama još od kada je studirala, a sada je tu bio neko sa kim je mogla da razgovara, neko ko bi je saslušao kada bi imala izuzetno dobar ili loš dan.
Mark je brzo preuzeo ulogu domaćina, kuvara i organizatora. Odjednom su papirići iz hodnika nestali i Mark se za sve pobrinuo. Za sve stvari koje se tiču odraslih, za koje Džulija nikada nije našla vremena sama da se pozabavi. Popravio je tuš koji je curio, malu nelagodnost na koju je Džulija već odavno bila navikla. Napravio je terasu van dvorišta za odlaganje stvari. Pretvorio je njenu kuću u dom i kada im je posle godinu dana postala tesna, kupio je ogromnu kuću u kraju koji se mnogo razlikovao od prethodnog.
I sada tako prebivaju zajedno u kući koja je za Džuliju bila prevelika. Džulija je volela svoju malecnu kuću, volela je male udobne sobe i nikada se nije osetila prijatno u ovoj ogromnoj kući.
Sa druge strane, Mark je kuću zavoleo odmah. Džulija je ranije mislila da joj je svejedno gde će živeti i da će biti srećna ako je i Mark srećan i zato je pristala na selidbu, a sada je otkrila da su je uvek plašile velike sobe sa visokim plafonima i prozorima duž celog zida.
Susretali bi se u kuhinji, jedinom mestu u kući koje se Džuliji dopada, jedinoj prostoriji u kojoj se Džulija oseća da pripada i jedinoj prostoriji koja je svedok da se Džulija i Mark ponekad smeju zajedno. Pričaju. Komuniciraju.
S vremena na vreme bude im fantastično zajedno i oboje se drže tog povremenog spajanja i nadaju se da će ti fantastični trenuci postati češći i da će uspeti da povrate malo od one magije koja je postojala na početku.
Upravo zato je Mark pristao na bebu. Džulija je znala da nije bio oduševljen, nije bio spreman, ali počela je da veruje da je beba njihov jedini pokušaj da im bude bolje. Naravno da nije u redu da se deca koriste da popunjavaju pukotine u vezama, ali Džulija je bila ubeđena da će se ona promeniti ako budu imali dete. Smiriće se. Srećna. Oni će biti porodica.
Pre devet meseci su mislili da će to biti lako. Devet meseci kasnije znaju da nije tako lako, a njihova nemogućnost da urade nešto tako prirodno, nešto što drugi ljudi urade bez mnogo truda, stvarala je još veći jaz između njih.
U početku su pričali o tome. Napeto. Nervozno. Nijedno od njih nije htelo ni da pomisli da su baš oni problem, mada u toj fazi niko od njih još nije ni mislio da postoji problem. Onda su još uvek spontano imali seks. Vodili su ljubav bez gledanja u kalendar, merenja temperature, ili nameštanja položaja, kao što to sad radi Džulija, sa podignutim nogama prema grudima, kako bi napravila spermi što prohodniji put do njene jajne ćelije.
Ranije su ležali u krevetu posle svakog vođenja ljubavi, spontanog ili ne, pitajući se da li su uspeli, da li su napravili bebu. Džulijine prijateljice su govorile da su znale baš u kom momentu su ostale trudne. Sem joj je isto kazala kada je ona ostala trudna, ali druge žene su govorile da je to besmislica, da se ne osećaš nikako drugačije i da je jedini razlog zbog kojeg posumnjaš da si u drugom stanju zato što ti kasni mesečnica.
A Džulija je pričala sa mnogo drugih žena i ljudi o ovome. Mnogim, mnogim ljudima, zato što je za nju pravljenje bebe postalo opsesija, a ostati trudna misija njenog života. Rado je pričala sa prijateljima prijatelja, ne tako prisnim kolegama, totalnim neznancima, sve u cilju da sazna kako to da uradi, na koji način u tome da uspe.
Lako je da priđeš neznancima, da ih ispituješ o najintimnijim stvarima (jer majke to uopšte nije ni briga zato što je sva intima i privatnost iz njih iščezla na stolu za porođaje), jer je teško biti među ljudima koje znaš, a imaju decu.
Glupa. Sebična. Opsednuta sobom. Džulija se oseća ovako, ali ipak ne može da se izbori sa tim. Ne može da se izbori sa bolom kada vidi tu dragocenu decu, ne može da se izbori sa ružnom stranom svoje ličnosti, stranom koja je počela da se otkriva baš u ovim okolnostima.
Uspela je da prizna Sem svoja prava osećanja: ljubomorna je i ljuta na ljude koji su sposobni da imaju decu. I to ne na strance; srećna je u društvu neznanaca i njihove dece. Ali prijatelji? Rodbina? Bilo je trenutaka kada je Džulija luda od mržnje. Mržnje i besa. Bilo je trenutaka kada nije bila sposobna da priča, jer je bila ophrvana besom i bojala se da će se bes projektovati kroz njena usta na svakakve pogrdne reci.
Nemojte mrzeti Džuliju zbog toga. Ona nije loša osoba. Ona je žena ispunjena mržnjom i prezirom, žena koja mrzi sebe zbog toga, ali jednostavno ne može sebi da pomogne.
Mrzi sebe zato što izbegava situacije gde bi mogla da se sretne sa ljudima koji imaju decu. Izbegava porodične skupove zato što njena zaova ima desetomesečnu devojčicu Džesiku. Poslednji put je videla Džesiku kada je imala tri meseca i kada još nije otkrila da možda ima problema da dobije svoju bebu.
Tada je držala Džesiku u naručju i osetila kako joj se srce ispunilo radošću, ali sada ne može da je drži. Ne može da vidi Džesikine roditelje, zato što ih užasno prezire, jer oni mogu da imaju decu. Treba samo vremena, moli se ona. Sigurno je samo pitanje vremena da ostane trudna i dobije svoju bebu.
Nekada davno Džulija je imala abortus. Nije na to mislila godinama. U poslednje vreme često misli na to. U stvari, ona misli da je sa njom sve u redu. Ona je već bila trudna. Ovo nije njena krivica. A ako nije njena krivica, čija je onda? Trudi se da ne razmišlja mnogo o tome, uplašena gde bi je razmišljanja mogla odvesti.
I tako ona dalje zaustavlja majke, tražeći od njih savete, još uvek pokušava da izvede sve bapske trikove ne bi li ostala u drugom stanju.
Najnoviji savet je u vezi sa ovim položajem, gde su noge dignute u vazduh, kako bi spermatozoidi imali prohodniji put do jajne ćelije. Ovaj savet joj je dala žena na dečjem igralištu. (Još jedno mesto gde je u poslednje vreme išla često, gde su joj se oči punile suzama dok je posmatrala mala tela kako se migolje po igralištu, kako pune svoja usta peskom dok su njihove majke prezauzete ćaskanjem na klupama da bi primetile šta njihova deca rade. Samo da se zna, dok sedi na ogradi i sve ovo posmatra, Džulija misli da ona ne bi bila prezauzeta. Samo da se zna, ona bi bila savršena majka.)
Žena koja je sedela do nje imala je četvoro dece i ona joj je dala ovaj savet: posle seksa držati noge dignute uvis pet minuta, ni sekundu manje. Džulija ne veruje da je pet minuta, dosta da sperma stigne do svoje destinacije, zato je u ovom položaju više od sat vremena, dok čita svoju knjigu o tome kako ostati u drugom stanju i dok Mark pored nje bezbrižno hrče.
Kreativna vizuelizacija. To je još jedan dobar savet iz knjige. Ona povremeno spušta knjigu pored sebe i zatvara oči i stvara u glavi sliku sperme koja krči sebi put kroz jajovode da se susretne sa jajetom i nekad to zamisli tako živo da skoro može da oseti da se to stvarno dešava.
U stvari to se dešava baš sada...? Da li je moguće...? Da li je...? – Molim te, bože, moli se ona, – učini da ovo upali. Molim te, bože, daj mi da dobijem bebu. Daj da se u meni začne ono nešto više od života, baš sada dok držim oči zatvorene i zamišljam da se to dešava.
U slučaju da se pitate, Džulija nije išla ni kod kakvog sručnjaka, ili tako nekog. Bože ne, rekla bi. Ne još. Kada su joj dobri dani, govori sebi da je prošlo tek devet meseci i da to stvarno nije mnogo.
Večeras, dok vežba svoju kreativnu vizuelizaciju sa nogama u vazduhu, Džulija može da se zakune da se u njoj nešto dešava. Nije baš potpuno sigurna, ali misli da su ovog puta zaista uspeli.
2.
Po svemu sudeći, Džulija ne bi izdržala da se vidi sa Sem, čiji stomak neumitno raste i čiji mozak se fokusira na sam porođaj i čokoladni sladoled sa maslinama i račićima. Ali nekako Džulija može da izdrži Sem, zato što je voli i zato, čak iako je ljubomorna, ne obuzima je bes kao zbog drugih.
Ali Sem je još uvek samo trudna. Ona još uvek nema svoju bebu, koju Džulija toliko očajnički želi i pokušava da dobije, a Džulija ne može da obeća da će biti u Seminom životu i kad rodi bebu.
Džulija je usput svratila u piceriju i naručila dve ekstra velike piće sa maslinama i račićima, da usreći Sem. Kao i što je očekivala, kada je stigla, Sem je skinula sve sa piće i izmešala sa sladoledom, dok je Džulija pravila grimase gađenja.
– Moglo je da bude i gore, rekla je, sa ustima punim odvratne mešavine. – Razmisli samo o onim stvarno odvratnim potrebama koje ljudi imaju. Mogla bih da klečim i da jedem zemlju.
– Da li misliš da je to što ti jedeš nešto bolje?, Džulija se drznula da kaže. – Uostalom, nisu li te stvari o potrebama u trudnoći samo urbani mit? Mislim, ljudi ne rade stvarno takve stvari, zar ne? – Sem se nasmejala kao i uvek. – Istina je. Jedu i ugalj. Mogla sam da te pošaljem dole u garažu po velike torbe uglja umesto u piceriju. To je verovatno manjak nekog minerala. To je užasno interesantna stvar. Tvoje telo, u trudnoći, uvek ti govori šta ti treba i nedostaje.
– Pa, šta ti tačno govori potreba za čokoladnim sladoledom, maslinama i račićima?
Strpala je još malo u usta. – Verovatno da treba još malo da se ugojim, i onda su obe počele da se smeju.
Sem je uvek bila umiljata. Ima bujnu kovrdžavu plavu kosu, uzak struk, a bokove i zadnjicu tako bujne da bi mogli da inspirišu Rubensa. Ali ono što Džulija najviše voli kod Sem je koliko Sem voli samu sebe. Ona nema nijedan kompleks koji često čujemo kod žena u ovo vreme užasno mršavih žena. Sem nikada ne zapitkuje druge da li je debela ili da li joj košulja dobro stoji ili da li joj štikle čine noge dužim.
Sem voli činjenicu da je raskošna i obožava svoju trudnoću više od bilo koje žene koju zna. Prvu stvar koju je uradila kada je saznala da je trudna bila je kupovina knjige Šta da očekujete kada očekujete. A druga stvar koju je uradila – iz knjige je iscepala deo sa dijetama.
– Prokleti Amerikanci, rekla je, cepajući strane i bacajući ih u ćošak. – Svi su opterećeni hranom. Bože, pa ovo je jedini period u životu kada ti je dozvoljeno da jedeš šta ti se prohte. A što se tiče gojenja za više od devet kilograma, Isuse, pa ja sam ih nabacila prvih dvanaest nedelja.
– Pa, koliko si se ugojila do sada?
– Nemam pojma. Prestala sam da se merim posle četiri nedelje. Nije me briga.
I tako je sada Sem skoro sva okrugla. A ona i dalje izgleda veličanstveno. Ona je jedna od onih žena što u trudnoći izgledaju fantastično i na pate od akni i opadanja kose. Njena koža je glatka i čista, kosa joj je gusta, lepršava i kao da konstantno raste.
– Isuse, nemoj da misliš da sam srećna zbog toga, rekla je pre nekoliko nedelja, kada je neko u bolnici, neka žena, koja je takođe čekala babicu, prokomentalisala kako gustu kosu ima i kako je srećnica što joj kosa tako brzo raste. – Kako brzo raste na glavi, tako brzo raste i po ćelom telu, rekla je Sem, prevrćući oči. – Imam džunglu na nogama koju depiliram samo kada dolazim u bolnicu na preglede, jer neću da me babice ogovaraju, a što se tiče moje brade...
Sem nije prirodna plavuša i uporno tvrdi da je kojim slučajem dospela negde na neko pusto ostrvo samo na mesec dana, svaki brod koji bi tu prolazio ne bi obratio pažnju na nju misleći da ispod palmi maše neka gorila, a ne ljudsko biće odnosno Sem...
Ali niko nikada nije video tu bradu koju ona stalno spominje. – Vidi, vidi, govori Džuliji i proteže vrat, kao što je često pokazivala Džuliji, a u stvari nije imala šta da pokaže.
– I dalje ništa ne vidim.
– U redu, oseti, oseti, i uzima Džulijinu ruku i trlja o njenu bradu, na kojoj Džulija oseti samo neznatne začetke dlačica.
– To je jedina stvar koju mrzim kod trudnoće, uzdahnula je Sem. – Proklete dlake koje stalno rastu.
– A šta je sa hemoroidima?, Džulija ju je malo zlobno podsetila.
– Ma, sranje. Jesam li ti ispričala to? – Sem je bila malo osramoćena, a Džulija je potvrdno klimnula glavom.
– Ne brine me to toliko. Odem samo u apoteku i tražim mast i kažem da je za mog supruga.
– Pretpostavljam da Kris ne ide tamo.
– Ode samo ponekad subotom, ali oni vikendom imaju drugo osoblje, tako da ga niko ne pita kako stoji sa hemoroidima.
– Da, ali Sem, hemoroidi su normalna stvar u trudnoći, ne treba da te je sramota.
– Jeste, sramota me je i svrbi me.
– U redu, u redu. Previše smo razradile ovu temu. Kaži mi kako je na poslu.
Sem je grafički dizajner. Zvuči kao glamurozan posao, ali njoj je dosadan i glup i uopšte nije kreativan, ne za nekog ko je talentovan kao Sem.
Kada nije na poslu ima inspiraciju. Svi ti jastučići na njenoj sofi, sve je to ona napravila. Divni jednostavni zastor sa izvezenim listom na dnu, i to je Sem napravila. Takođe je ukrasila i hodnik uljanim šarama na zidu.
Mada nikad nije priznala, koliko god Džulija želi bebu da bi popravila svoju vezu sa Markom, tako i Sem traži izgovor da se resi svog posla i više od svega želi da dokaže da će biti bolja majka nego njena uvek zauzeta majka.
Sem i Džulija su dugo razgovarale o tome kako žele bebe. Razmišljale su o tome kako bi bilo super kada bi im deca bila istih godina, ali Sem nije očekivala da će se to desiti tako brzo, a Džulija nije očekivala da će joj trebati toliko vremena.
U njihovoj ekipi postojao je i treći član. To je bila Bela. Govori se da se troje nikad ne slažu, ali kod njih je uvek nekako uspevalo. Možda je pomoglo što su se prvo sprijateljile Sem i Džulija, pa im se onda priključila Bela, ali eto između njih nikada nije bilo neke ljubomore koja se često sreće kod prijateljskih trouglova.
Džulija i Sem su se prve upoznale, pre dosta godina na nekoj žurci. Džulija je posmatrala Sem kako pojačava muziku i počinje da igra nasred dnevne sobe, dok su svi ostali stajali okolo ćaskajući i gledajući je krajičkom oka zato što su i oni hteli da igraju, ali nisu imali hrabrosti.
Sem je primetila da je Džulija posmatra i otišla je do nje, uhvatila je za ruku smejući se i Džulija je zaigrala sa njom. Odjednom Džuliju nije bilo briga što je to jedna od onih pozerskih žurki gde ne bi trebalo ni da raspustiš kosu niti da se zabaviš. Nije je bilo briga što se na takvim zabavama očekivalo da samo stojiš i pijuckaš vino dok ćaskaš sa ostalima o nekim nevažnim stvarima. Sem i Džulija, uprkos tome što se nikada do tada nisu srele, igrale su zajedno kao lude, mašući rukama i kukovima u stilu Groznice subotnje večeri.
Posle dva sata igre srušile su se na sofu i više se nisu mrdnule te večeri, zato što su počele da pričaju o svemu i svačemu, pričajući svoje životne priče. Na kraju večeri razmenile su brojeve telefona i sledećeg dana Sem je pozvala Džuliju sa predlogom da izađu opet negde da đuskaju. Tada je seme prijateljstva bilo posejano.
Par godina kasnije, Bela se zaposlila na londonskoj televiziji. Bela i Džulija su tada bile reporteri za televizijski magazin i simpatije su se skoro odmah rodile. Kažem skoro odmah, zato što u početku Džulija nije bila toliko sigurna. Bela je imala dvadeset četiri godine, a izgledala je kao da ima trideset. U stvari, toliko je delovala ozbiljno da su verovatno i kada je imala šesnaest godina mislili da je mnogo starija.
Bela je, ukratko, plašila sve ljude sem onih najsamopouzdanijih i njih dve su se vezale tek kada su radile zajednički intervju sa nekim ljudima iz londonskog predgrađa.
Neko vreme Džulija se viđala sa njima odvojeno. Sa Sem je odlazila u klubove, u moderne barove, divlje žurke, a Bela je uvek bila rezervisana za neke malo finije restorane, koktel zabave, čak i za tenis, koji je inače vrlo loše igrala.
Bela i Sem su se upoznale. Putevi su im se ukrštali u Džulijinoj kući i mada nisu imale ništa jedna protiv druge, nisu se mnogo ni svidele jedna drugoj. Tek kada je Bela upoznala Pola, prijatelja tadašnjeg Seminog dečka, i kada joj se on svideo, njih dve su postale prijateljice, ali je Džulija i dalje bila spona između njih dve, koja ih sve zajedno spaja.
Bela više ne živi tu. Bukvalno i figurativno. Pre dve godine ponudili su joj posao u Njujorku: da bude producent nacionalnog jutarnjeg magazina i, naravno, nije mogla da odbije takvu ponudu. Bila je toliko zauzeta da nije imala vremena ni da priredi oproštajnu zabavu i sada Džulija treba da je srećna kada joj Bela nekada uzvrati poruku preko mobilnog.
Kada se u retkim prilikama čuju, Bela zvuči kao da se bajno provodi. Srećno sama, pošto joj je Pol slomio srce, ona se potpuno predala poslu u Njujorku i zapanjivala prijatelje kod kuće brojem muškaraca sa kojima je izlazila. Ovo je bilo pogotovo iznenađujuće za Sem, jer je uvek tvrdila da su devedeset posto muškaraca sa Menhetna pederi. Očigledno nije bilo tako, bar prema Belinim pričama.
Bela je iznajmljivala veoma mali stan, ali u dobrom kraju Menhetna i plaćala ga đavolski mnogo. Nije baš bio na Petoj aveniji, ali je bio na Gornjoj istočnoj strani, Bela se šalila, jer u Njujorku adresa mnogo znači.
Bela se tamo snašla kao riba u vodi. Odlazi u teretanu svako jutro pre posla, što je Džuliji i Sem bilo potpuno smešno, s obzirom na to da je Bela kod kuće igrala samo tenis i to bezveze, a čak i to igranje tenisa je bilo samo izgovor da razmeni neke bitne tračeve.
Bela je uvek bila dobra u adaptiranju i ponašala se po onoj narodnoj poslovici: – Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se..., i sada su nedeljno zakazani termini kod manikira, ručkovi u najskupljim restoranima i probijanje kroz aveniju Medison u kožnim pantalonama postali deo njene ličnosti.
Kući dolazi retko. Poslednji put kada je dolazila, Sem i Džulija je umalo nisu poznale. Dogovorile su se da se sastanu u foajeu hotela Sanderson. Sem i Džulija su hladno prošle pored mršave devojke obučene u crno i sa ogromnim naočarima za sunce u stilu Džeki Onazis, koje su skoro prekrivale njeno lice.
Bela obožava svoj posao. Fascinirana je šou programom na kojem radi, fascinirana je načinom rada u Americi i obožava svoje kolege. (Skoro bukvalno jedno vreme, zato što se viđala sa jednim svojim kolegom, ali on je bio oženjen i to je jedna totalno druga priča, u stvari, roman za sebe.)
Ponekad njen šou može da se vidi i na britanskoj televiziji. Počinje u dva sata po podne, tako da Džulija može da ga gleda samo kada je bolesna ili kada radi kod kuće, što u poslednje vreme više praktikuje, jer joj je karijera na drugom mestu od kada pokušava da ostane u drugom stanju.
Dakle, Bela. Bela koja bi volela da nađe savršenog čoveka, ali ne veruje da takvi postoje. Bela koja nema ni najmanju želju da ima decu. Bar ne još uvek. Bela koja je uopšteno govoreći srećna. Bar tako govori.
Ali opet, ljudi to govore i za Džuliju, a ko u stvari zna šta se dešava iza zatvorenih vrata.
– Na poslu je dosadno kao i obično, govori Sem, dok tromo ustaje sa sofe da odnese prazne kutije od piće u kuhinju. Džulija razmišlja za sekund da joj ponudi pomoć, ali odustaje pošto zna kako se Sem uvredi kada joj se povlađuje. – Trudna sam, rekla bi, – nisam prokleti invalid.
Ali sačuvaj bože da joj neko ne ustupi mesto u autobusu kada putuje. – Alo?, počne da viče, izbacujući stomak koliko može da ga svi koji sede mogu videti. – Zar ne vidite da sam u osmom mesecu? – Uvek joj neko ustane.
Ali nije u osmom mesecu. U petom je. Ali mogla bi da prođe kao da je u osmom. Posebno kada izbaci stomak.
– Ne mogu da pričam o poslu, vraća se iz kuhinje hučući od teškog hoda. Jedva čekam da odem sa tog prokletog mesta. Kris misli da ću se vratiti posle četiri meseca porođajnog, ali nemam srca da mu kažem istinu. Ali šta se dešava sa tobom? Ima li vesti sa trudničkog fronta?
– Još je rano da se kaže. Moram da čekam još dve nedelje.
– Nadam se bar da imaš dobar i čest seks, jer eto sad si na vrhuncu plodnosti.
– U stvari, i nije tako. Pokušavamo da vodimo ljubav svaka dva dana, zato što navodno ako radimo to svakog dana sperma postaje slabija, tako da smo napravili malu pauzu i još mi je neko rekao da je trinaesti dan od menstruacije najvažniji, a to je bilo preključe, tako da smo to tad uradili. Sada opet samo mogu da čekam.
– Odlično. Seks. Sećam se kako to izgleda.
– Sem! Pa, ti si samo pet meseci trudna. Kako to misliš, sećaš se kako to izgleda? Ti još uvek možeš da upražnjavaš seks, za ime sveta.
– Džulija, ne samo da ne želim da imam seks, već trenutno ne mogu da podnesem ni Krisov prokleti miris.
– Šta?
Sem je uzdahnula. – Istina je. On se okrene preme meni u toku noći jedno trideset puta i svaki put kada to uradi ja osetim njegov miris i dođe mi da povraćam.
– Pa, šta radiš?
– Siknem na njega da se okrene i uglavnom on to uradi mehanički da se čak i ne probudi.
– A šta ako se probudi?
– Onda počne da viče na mene i ja onda počnem da plačem. I što se tiče mene trenutno je svaka stvar bolja od seksa. Izgleda da su u pitanju hormoni. Kris je bio užasno uzbuđen zato što su uglavnom žene koje poznajemo u trudnoći bile više raspoložene za seks nego inače, ali eto, meni se desilo baš obratno.
– Bar on još uvek želi da vodi ljubav sa tobom. Mark kaže da se oseća kao mašina. Ne može da podnese kako nam je seks postao mehanički, kada se samo misli na pražnjenje.
– Pa, je li u pravu?
Džulija se prisetila prekjučerašnjeg dana. Kako je samo bila uzbuđena, zato što je bio trinaesti dan, kako je bila ubeđena da je to to. Jeli su ispred televizora, što često rade u poslednje vreme, povremeno nešto prokomentarišu, ali u stvari ništa ne pričaju.
U jedanaest je Džulija otišla u krevet. Mark je rekao da će se popeti odmah čim se završi film, pa ga je onda Džulija blago podsetila da je to veče ono veče i zamolila ga da se popne ranije. Malo je huktao, ali nije ništa kazao. Samo je prekrstio ruke i nastavio da bulji u ekran.
Možda nije bio baš dobar početak večeri. Ali ni kasnije nije bilo ništa bolje...
Nekada davno Džulija je nosila seksi donji veš. Imala je svilenu majicu sa bretelama, koje su joj padale sa ramena, za spavanje, a sada nosi veliku pamučnu majicu preko leta, a zimi mušku pidžamu. Majica koju je nosila je bila jedna od onih sa velikim natpisima koju neko pošalje asistentima kao dobru ideju za reklamu. Majica koja je izbledela posle mnogih pranja i koju ne bi ni za živu glavu nosila bilo gde osim u svojoj kući.
A što se tiče pidžame... nije to bila neka slatka i seksi pidžama kao što bi recimo nosila Meg Rajan u nekom filmu ili što nose manekenke u nekim časopisima. Ova pidžama je iscepana na krajevima. Zadnjica se oteglila do kolena, a pošto joj je lastiš iz pojasa odavno pukao, pidžamu je pričvršćivala sa pribadačom, koja je, neverovatno, nikada nije ubola. Pidžama je vrećasta, isprana i bez oblika, ali Džulija nije marila pošto joj je udobna i topla.
To veče je nosila pidžamu. Džulija se kao malo potrudila pa je začešljala kosu i pustila je po ramenima, kako je nekada Mark voleo da ona nosi. Sedela je u krevetu i čitala i nervozno gledala u sat. Iako je obećala sebi da neće vikati na njega, posle pola sata čekanja bila je totalno pobesnela. Izletela je na stepenište i povikala.
Pet minuta kasnije Mark se popeo i stao u dovratak sa ljutitim izrazom lica.
– Prekinula si me u gledanju nečega interesantnog što bi se završilo za petnaest minuta i mogla si da budeš strpljivija. Dosta mi je svega. Sve mora da se vrti oko tebe. Uvek sve što ti želiš, što ti hoćeš... – Džulija je otvorila usta da nešto kaže, da ga prekine, ali on je nastavio: – ...I sada uopšte nisam raspoložen. Sve znam o trinaestom danu, ali iskreno nalazim da je to potpuno glupo i poslednja stvar koju sada želim je seks. – Ovu poslednju reč je rekao kao da je to nešto za gađenje.
Džulija je progutala sopstveni bes, nešto što ranije nije htela da uradi nikada, ali, na kraju krajeva, bio je to trinaesti dan, rasporedi moraju da se poklope, a sujeta mora da se proguta.
– Izvini, rekla je ponizno, gledajući ga poluzatvorenih očiju i približavajući mu se polako. – Bila sam sebična. Nisam razmišljala. Tako mi je žao. – Propela se i poljubila ga u zgrčeni obraz, znajući da postoji samo jedan način da se krene u pravcu kojim je ona htela. Spustila je ruku ka njegovom rajsferšlusu na pantalonama i kleknula.
– Hoćeš li mi oprostiti?, promrmljala je punih usta. Tada je znala da mu više nije bitno.
Deset minuta kasnije ona je ležala na krevetu podignutih nogu, čitajući knjigu o trudnoći dok je Mark otišao po papir za brisanje sa dozom gađenja.
Nije ništa kazao kada se vratio u spavaću sobu. Samo je, skoro sa sažaljenjem, pogledao u Džuliju i legao u krevet. Pet minuta kasnije je rekao promuklim glasom: – Da li je ikada bilo bolje od ovoga večeras? Kaži mi da nam je bilo bolje. Zar nismo ranije vodili ljubav? Zar ranije nismo to radili satima? Zar nam nije bilo zabavno pre ovih komplikacija oko bebe? – Pogledao je u Džuliju, čekajući odgovor, ali ona je odabrala da mu ne odgovori, zato se on okrenuo sa uzdahom. Za nekoliko trenutaka sve što je moglo da se čuje bilo je njegovo tiho hrkanje.
Kako je mogla da mu odgovori? Nije imalo šta da se kaže.
Džulija gleda u Sem i sleže ramenima: – Zar ne misliš da se seks uvek pogorša u nekoj određenoj vremenskoj tački?, govori bez osećanja. – Naravno, bilo je divno u početku, ali zar se ne otrča i to vremenom? Mark misli da nam se to dešava zato što pokušavamo da dobijemo bebu, da je zato postalo dosadno i mehanički, ali sigurna sam da bi strast svakako nestala, zato što uvek i nestane. Mi smo zajedno četiri godine i stvarno ne možeš da očekuješ da ti seksualni život bude dobar posle četiri godine.
– Ali vi još niste ni u braku, reče Sem odjednom izgledajući veoma ozbiljno. – Da li si sigurna u vezi sa bebom? Da li si uopšte sigurna po pitanju MarkaT Birala je reci pažljivo i tendenciozno zato što je potezala teme o kojima Džulija nije htela ni da razmišlja, a kamoli da sluša o njima. – Džulija, samo kažem da nije fer da donosiš na svet dete, ako nisi sigurna da si ga dobila sa pravim čovekom.
– U redu, u redu. – Džulija ju je zaustavila. – Izvini, Sem, ali ovo nije nešto o čemu mogu tek tako da razgovaram. Znaš koliko želim dete. Kako možeš da mi govoriš takve stvari?
Džulija odlično zna kako Sem može da joj govori takve stvari. Sem samo govori ono što i sama Džulija misli kada se probudi usred noći i srce joj lupa, skoro se gušeći od panike, sa potrebom da beži, a to joj je bilo podnošljivo samo zato što je znala da će ujutro kada se probudi opet sve izgledati normalno. I kako može da veruje tim noćnim strahovima? Kako da im veruje kada oni ujutru iščeznu? Ako su stvarni, ako bi trebalo da im veruje, onda bi ih imala sve vreme, ne bi je nikada napuštali. Zar ne?
Zar ne?
– Žao mi je. – Sem je rekla skrušeno. To su bile teške reci da se kažu. Čak i najboljoj prijateljici. – Samo se brinem za tebe.
– Znam, Džulija je uzdahnula. ,,I ja se brinem za samu sebe.
Džulija se lagano uzdiže u krevetu, ali tako da joj je glava dole, a noge podignute i naslonjene na zid.
– Znaš, izgledaš smešno, rekao je Mark još uvek dahćući i izlazeći iz sobe da donese papir za brisanje iz kupatila, zato što je to bio njihov dogovor: ona bi dozvolila da mokra fleka bude na njenoj strani kreveta, a Mark bi bio zadužen za brisanje. To je dozvolila samo zato što je bila zadovoljna, oduševljena, čak iznenađena što se Mark kao prvo uopšte i složio da imaju bebu.
Bila je oduševljena. Pre devet meseci. Kada je pre devet meseci prvi put spomenula tu temu i priznala mu da očajnički želi bebu, da joj u trideset i trećoj godini definitivno otkucava biološki sat; da je njena majka imala problema sa začećem i da joj je za to trebalo dve i po godine. Taj poslednji deo je bio bezazlena laž. Njena majka ju je začela prve bračne noći, ali ta mala laž je u stvari bila mamac za Marka, i Džulija je dobila šta je tražila.
Posmatrala je Marka dok je izlazio iz kupatila. Bio je visok, razvijen, sa zelenim očima i smeđom kosom. Njegova deca će biti prelepa. Oni, zajedno, imaće i prelepu decu. Imala bi jamice u obrazima kao Džulija i Markove zelene oči. Džulijinu kosu i njegovu građu. Njenu upornost i živahnost, a Markovu nežnost i mirnoću.
Imali bi toliko mnogo, ako njih dvoje uopšte mogu imati dece.
Devet meseci.
Ironično, zar ne?
Da su bili uspešni onog prvog puta kada su odlučili da kondome stave u fioku, upravo bi sada očekivali bebu. Još preciznije, Džulija bi se porodila sledećeg četvrtka. Četvrtka, 30. januara.
Ona ili on, moja beba, kako je Džulija nazivala biće koje se još nije ni začelo, bi bilo Vodolija u horoskopu. U njenoj knjizi Tajni jezik rođendana pisalo je sledeće o rođenim 30. januara:
Rođeni tridesetog januara imaju odlučan karakter i rođeni su da predvode. Imaju talenta za vođenje, zabavu, podučavanje, prosvetijavanje i uopšte jasno objašnjavanje svojih ideja drugima.
Džulijina beba bi se rodila istog dana kada su se rodili i Ruzvelt, Vanesa Redgrejv, Džin Hekman i mnogi drugi poznati ljudi, ali ne tako impozantni kao Ruzvelt.
Frenklin Ruzvelt? Pa... Možete samo da zamislite o čemu je Džulija razmišljala. Ležala je u krevetu četiri sata te prve noći, širom otvorenih očiju, misleći na svog sina, budućeg premijera, ili na svoju kćerku, sledećeg predsednika Ujedinjenih nacija. Nije da je tako planirala, ali zaista, mislila je, zar nije to najbolji znak koji je vasiona mogla da joj pošalje tog trenutka?
Moja beba bi bila dovoljno srećna da ne nasledi Markovu skromnost jednog Raka i moju šeretsku sentimentalnost jedne Ribe. Prema autorki te knjige dečaci i devojčice rođeni u znaku Vodolije mogu biti mirni, slatki i poslušni na izgled, ali severni vetar ih može odjednom potpuno promeniti.
Očekujte da dete rođeno u februaru ima svoj san koga se čvrsto drži sve dok ne pronađe drugi. Vaš mali Uranac je, vidite, veoma posebno dete. On je pre svega humanitarne. On voli ljude. Da li znate koliko je to retko? Kako čovečanstvo ulazi u eru Vodolije, njegova mudrost bez predrasuda će nas voditi. Dečaci i devojčice Vodolije su izabrani od strane sudbine da ispune obećanja sutrašnjice.
Sve u svemu, ne bi bilo loše. Tako da je bilo prilično razočaravajuće što je Džulijina beba odlučila da se još ne pojavljuje.
Prvih nekoliko meseci pokušavanja nije bilo ništa strašno. Postalo je zabrinjavajuće kada je Sem, Džulijina najbolja prijateljica, ostala u drugom stanju bez ikakvog truda i više pokušaja. Naravno da je Džulija bila srećna zbog nje, nije mogla biti srećnija i uzbuđenija, ali nekako je taj događaj počeo da deluje na nju opterećujuće i odjednom je Džulija otkrila da više nije toliko zabavno praviti bebu, to je za nju postao pravi posao. Prvi put u životu ona nije u nečemu uspevala.
Džulija je oduvek bila zlatna devojčica. Na fakultetu, zatim na prvom poslu kao početnik na televiziji London. Činilo se da joj je neko od gore veoma naklonjen, zato što je vrlo brzo posle ovog posla bila unapređena i radila na boljim serijama, a sada je bila urednik vodećeg večernjeg tok-šoua.
U toku pauza za ručak, jedno vreme, sa njom je bio i glavni urednik zabavnog programa. Jednom je svojom viljuškom probao njenu piletinu, kako samo rade oni što su intimni i jednaki. Možda je time hteo da pokaže i nešto više, mada ona nije bila zainteresovana. Šefovica odeljenja, na Džulijino iznenađenje, stalno joj se žalila na svoj ljubavni život. Posle posla su uvek sedele u baru, a asistenti su pokušavali da im se ulizuju čašćavajući ih pićem i prenoseći im tračeve iz firme.
Naravno da Džulija nije imala na šta da se žali. Evo šta su ljudi govorili o njoj: – Voleo bih da sam u njenoj koži! – Uvek je imala sve što su drugi jako želeli. Od njene prirodne sjajne, crne kose, uvek bez teškoća održavane dobre figure, do malih stopala u skupim papučama i seksi leđa koja ističu bretele. Od njene blistave karijere, i redovnog pojavljivanja u svim poznatim časopisima, do njene velelepne kuće u čuvenom kraju grada i, naravno, Marka.
Džulija i Mark su se upoznali pre četiri godine. On je bio firmin advokat, i bio je u firmi tek oko šest meseci i već je izmamljivao uzdahe svih žena u kompaniji. Džulija je vodila svoj život i bila je potpuno nesvesna prisustva ovog muškarca u firmi. Bila je u vezi sa jednim od onih užasnih, teških muškaraca koji se pretvaraju da te vole, ali su uvek previše zauzeti svojim prijateljima i svojim životima, da bi vama posvetili vreme.
Da je bila potpuno nesvesna, možda i nije sasvim tačno. Pre je bila nezainteresovana za tog novog advokata prema kome su žene gajile simpatije i koje su trčale u njegovu kancelariju da se nešto pravno posavetuju, što je prema njenom mišljenju bio najmanji razlog, i čak pošto je upoznala Marka i pričala sa njim, nije o njemu razmišljala kao o muškarcu.
I onda je za vreme jedne pauze za ručak on prišao Džulijinom stolu sa tanjirom punim špageta i pitao da li može da joj se pridruži. Ona je bila neraspoložena i mračna, pošto je shvatila da je užasni i teški muškarac postao previše užasan i težak čak i za nju, ali Mark je tada uspeo da je nasmeje u roku od nekoliko minuta. Prvi put se nasmejala u toku nekoliko nedelja.
Džulija se nikad nije ni potrudila da nazove užasnog, teškog čoveka da mu kaže da je gotovo. Ipak, nije se ni on njoj često javljao. Ali ponekad jeste. U toku ove četiri godine, bila je u iskušenju da ga nazove i čisto iz šale mu kaže da njihova veza ne funkcioniše i da bi trebalo da raskinu. Iako je ta ideja s vremena na vreme nasmeje to nije nešto što, bi ona stvarno uradila.
Neko vreme su Džulija i Mark bili samo prijatelji. Ona je radila prekovremeno, baveći se nekim istraživanjima za dokumentarac o ženama koje idu na plastične operacije. Mark je tada bio mlađi advokat. Pravio se kao da i on radi do kasno i odlazio bi u njenu kancelariju i ubeđivao bi je da idu na večeru posle posla.
Ali koliko god je on bio veličanstven, kako su svi mislili, on jednostavno nije bio njen tip. Govorila je ljudima da joj je on samo drag. Zato što je bio dobar prema njoj i zato što je bio tako sjajan momak. I možda, samo možda, zato što je bila malo odbijena u prošloj vezi, mada je to jedino priznala Samanti.
Čak i ako je to stvarno bila istina, nema šanse da bi onda ostala sa njim četiri godine, zar ne?
Oni su još uvek radili zajedno i još uvek su ga sve žene volele. Asistentkinje, koje su bile sve mlade i mlađe, još uvek su uzdisale za njim i crvenele od uzbuđenja kada on prođe, ili odlazile u njegovu kancelariju da se posavetuju beskrajni potok plavuša koje žele da ga impresioniraju. Džuliju je to silno zabavljalo. Hvala bogu te nije bila tip ljubomorne i sumnjičave žene.
Govore da treba da paziš na one mirne muškarce. Da uvek oni za koje se misli da nikada neće imati neku ljubavnu aferu, na kraju imaju aferu. Nekada Džulija pomisli da će tako biti sa Markom. Ali istina je da nju nije mnogo ni briga. Da je Mark kojim slučajem prevari ona nije sigurna da li bi se uopšte i potrudila da bilo kako reaguje. Možda bi reagovala. Možda bi to bio izgovor za kraj veze.
Nije da je ona nesrećna. Ali nije ni srećna. Poslednjih godina Džulija se oseća kao da plovi na oblaku apatije i nije sasvim sigurna u čemu je problem. Svi joj govore da je najsrećnija devojka na svetu i Mark sve čini za nju, ali čak i sada kada ga posmatra na krevetu kako gleda televiziju jednostavno ne može da prepozna sebe u njemu. Okreće glavu, jer ne može da podnese misao da je i Mark jednako tup i apatičan. Ako je stvarno tako, u čemu je poenta?
Poenta je u bebi, odlučila je ona pre devet meseci, kada je ispraznost pretila da je savlada. Jer iako ona nije sasvim srećna sa Markom, iako oni jedno drugo više ne zasmejavaju, iako jedva pričaju, sem kada se raspravljaju, a i to ne rade kako treba, ona odbija da prizna da zasigurno još nešto ima od života sem ovoga, postojale su i stvari koje je ona volela kod Marka.
U stvari, volela je činjenicu da će on biti divan muž. Izuzetan muž. On je odan, odgovoran i veran. Obožava tuđu decu (Iako je stalno govorio da nije spreman da ima svoju decu, ne još dugo. Ne još.), odrastao je sa tri brata i jednom sestrom i njegovi roditelji su još uvek venčani. I srećni. Sede na sofi i kikoću se kao dva tinejdžera.
– Previše dobar da bi bio stvaran, izjavila je Sem ozbiljno, kada ga je prvi put upoznala i bila je istinski očarana.
– Misliš?, Džulija je pitala nonšalantno, ali samo zahvaljujući činjenici da je tako lako uspela da dobije nekog za kim su se sve njene koleginice ubijale, a ona nije bila naročito zainteresovana.
– Previše dobar da bi bio stvaran i još zaljubljen u tebe. – Tako je Sem reagovala. Kao neka potvrda. Kao izjava koju ne možeš, i ne želiš da dovodiš u pitanje. Kratka i jednostavna životna istina.
Džulija je slegnula ramenima, ali je Sem nastavila. – Nemoj ovog da pustiš da ode, upozorila je i Džulija je to prihvatila bezrezervno. Napokon, Sem je bila stručnjak. Sem je već pronašla Krisa, čoveka za koga treba da se uda, tako da kada je rekla Džuliji da je Mark muškarac koga treba zadržati ona ju je poslušala i zadržala ga.
Sem je bila u pravu. On je bio muškarac koga treba zadržati. Džulija ga je posmatrala svako veče kako se kupa, kako zvižduće kada nosi bakaluk iz prodavnice i shvatala je da on zaslužuje bolje od ovog. Ona misli da bi možda i ona zasluživala nešto bolje od ovoga.
Na kraju su pronašli način kako da žive jedno pored drugog, bez ikakve stvarne komunikacije. Bilo je zabavno na početku to kako su bili drugačiji. Smejali su se i govorili kako su srećni što se suprotnosti zaista privlače, mada Džulija nije bila tako sigurna u to.
Svojim prijateljima su govorili da je ključ njihove veze to što su oni toliko različiti da sumnjaju da će ikada dosaditi jedno drugome, kada svako od njih ima svoja sopstvena interesovanja. Ali tek sada Džulija je videla provaliju koja se otvorila između njih i koja je uvek bila između njih, ali se na početku teško uočavala.
Mark voli da bude kod kuće. Džulija voli da provodi vreme van kuće. Mark voli svoju porodicu i bliske prijatelje i Džuliju, naravno. Ona voli da bude okružena ljudima, strancima, bilo kim – što ih je više to bolje. Mark voli poslove po kući i u vrtu i nalazi duševnu sreću u domu, dok se Džulija najbolje oseća u bučnom baru, ćaskajući o poslednjim izdanjima Kosmopolitena. Mark ima nervne napade kada ostane bez nekog začina u kući, a Džulija kada nema signal na mobilnom telefonu.
Kada su se upoznali on je iznajmljivao mali stan, a ona je imala malecnu kuću sa mnogo terasa. Nijedno od njih ne može baš da se seti kako se to desilo, ali nekoliko meseci posle upoznavanja on se doselio kod nje. Ne sećaju se da su o tome razgovarali, samo da on prvo nije bio kod nje, a onda je odjednom bio.
Džuliji se svidelo na početku. Bila je sama još od kada je studirala, a sada je tu bio neko sa kim je mogla da razgovara, neko ko bi je saslušao kada bi imala izuzetno dobar ili loš dan.
Mark je brzo preuzeo ulogu domaćina, kuvara i organizatora. Odjednom su papirići iz hodnika nestali i Mark se za sve pobrinuo. Za sve stvari koje se tiču odraslih, za koje Džulija nikada nije našla vremena sama da se pozabavi. Popravio je tuš koji je curio, malu nelagodnost na koju je Džulija već odavno bila navikla. Napravio je terasu van dvorišta za odlaganje stvari. Pretvorio je njenu kuću u dom i kada im je posle godinu dana postala tesna, kupio je ogromnu kuću u kraju koji se mnogo razlikovao od prethodnog.
I sada tako prebivaju zajedno u kući koja je za Džuliju bila prevelika. Džulija je volela svoju malecnu kuću, volela je male udobne sobe i nikada se nije osetila prijatno u ovoj ogromnoj kući.
Sa druge strane, Mark je kuću zavoleo odmah. Džulija je ranije mislila da joj je svejedno gde će živeti i da će biti srećna ako je i Mark srećan i zato je pristala na selidbu, a sada je otkrila da su je uvek plašile velike sobe sa visokim plafonima i prozorima duž celog zida.
Susretali bi se u kuhinji, jedinom mestu u kući koje se Džuliji dopada, jedinoj prostoriji u kojoj se Džulija oseća da pripada i jedinoj prostoriji koja je svedok da se Džulija i Mark ponekad smeju zajedno. Pričaju. Komuniciraju.
S vremena na vreme bude im fantastično zajedno i oboje se drže tog povremenog spajanja i nadaju se da će ti fantastični trenuci postati češći i da će uspeti da povrate malo od one magije koja je postojala na početku.
Upravo zato je Mark pristao na bebu. Džulija je znala da nije bio oduševljen, nije bio spreman, ali počela je da veruje da je beba njihov jedini pokušaj da im bude bolje. Naravno da nije u redu da se deca koriste da popunjavaju pukotine u vezama, ali Džulija je bila ubeđena da će se ona promeniti ako budu imali dete. Smiriće se. Srećna. Oni će biti porodica.
Pre devet meseci su mislili da će to biti lako. Devet meseci kasnije znaju da nije tako lako, a njihova nemogućnost da urade nešto tako prirodno, nešto što drugi ljudi urade bez mnogo truda, stvarala je još veći jaz između njih.
U početku su pričali o tome. Napeto. Nervozno. Nijedno od njih nije htelo ni da pomisli da su baš oni problem, mada u toj fazi niko od njih još nije ni mislio da postoji problem. Onda su još uvek spontano imali seks. Vodili su ljubav bez gledanja u kalendar, merenja temperature, ili nameštanja položaja, kao što to sad radi Džulija, sa podignutim nogama prema grudima, kako bi napravila spermi što prohodniji put do njene jajne ćelije.
Ranije su ležali u krevetu posle svakog vođenja ljubavi, spontanog ili ne, pitajući se da li su uspeli, da li su napravili bebu. Džulijine prijateljice su govorile da su znale baš u kom momentu su ostale trudne. Sem joj je isto kazala kada je ona ostala trudna, ali druge žene su govorile da je to besmislica, da se ne osećaš nikako drugačije i da je jedini razlog zbog kojeg posumnjaš da si u drugom stanju zato što ti kasni mesečnica.
A Džulija je pričala sa mnogo drugih žena i ljudi o ovome. Mnogim, mnogim ljudima, zato što je za nju pravljenje bebe postalo opsesija, a ostati trudna misija njenog života. Rado je pričala sa prijateljima prijatelja, ne tako prisnim kolegama, totalnim neznancima, sve u cilju da sazna kako to da uradi, na koji način u tome da uspe.
Lako je da priđeš neznancima, da ih ispituješ o najintimnijim stvarima (jer majke to uopšte nije ni briga zato što je sva intima i privatnost iz njih iščezla na stolu za porođaje), jer je teško biti među ljudima koje znaš, a imaju decu.
Glupa. Sebična. Opsednuta sobom. Džulija se oseća ovako, ali ipak ne može da se izbori sa tim. Ne može da se izbori sa bolom kada vidi tu dragocenu decu, ne može da se izbori sa ružnom stranom svoje ličnosti, stranom koja je počela da se otkriva baš u ovim okolnostima.
Uspela je da prizna Sem svoja prava osećanja: ljubomorna je i ljuta na ljude koji su sposobni da imaju decu. I to ne na strance; srećna je u društvu neznanaca i njihove dece. Ali prijatelji? Rodbina? Bilo je trenutaka kada je Džulija luda od mržnje. Mržnje i besa. Bilo je trenutaka kada nije bila sposobna da priča, jer je bila ophrvana besom i bojala se da će se bes projektovati kroz njena usta na svakakve pogrdne reci.
Nemojte mrzeti Džuliju zbog toga. Ona nije loša osoba. Ona je žena ispunjena mržnjom i prezirom, žena koja mrzi sebe zbog toga, ali jednostavno ne može sebi da pomogne.
Mrzi sebe zato što izbegava situacije gde bi mogla da se sretne sa ljudima koji imaju decu. Izbegava porodične skupove zato što njena zaova ima desetomesečnu devojčicu Džesiku. Poslednji put je videla Džesiku kada je imala tri meseca i kada još nije otkrila da možda ima problema da dobije svoju bebu.
Tada je držala Džesiku u naručju i osetila kako joj se srce ispunilo radošću, ali sada ne može da je drži. Ne može da vidi Džesikine roditelje, zato što ih užasno prezire, jer oni mogu da imaju decu. Treba samo vremena, moli se ona. Sigurno je samo pitanje vremena da ostane trudna i dobije svoju bebu.
Nekada davno Džulija je imala abortus. Nije na to mislila godinama. U poslednje vreme često misli na to. U stvari, ona misli da je sa njom sve u redu. Ona je već bila trudna. Ovo nije njena krivica. A ako nije njena krivica, čija je onda? Trudi se da ne razmišlja mnogo o tome, uplašena gde bi je razmišljanja mogla odvesti.
I tako ona dalje zaustavlja majke, tražeći od njih savete, još uvek pokušava da izvede sve bapske trikove ne bi li ostala u drugom stanju.
Najnoviji savet je u vezi sa ovim položajem, gde su noge dignute u vazduh, kako bi spermatozoidi imali prohodniji put do jajne ćelije. Ovaj savet joj je dala žena na dečjem igralištu. (Još jedno mesto gde je u poslednje vreme išla često, gde su joj se oči punile suzama dok je posmatrala mala tela kako se migolje po igralištu, kako pune svoja usta peskom dok su njihove majke prezauzete ćaskanjem na klupama da bi primetile šta njihova deca rade. Samo da se zna, dok sedi na ogradi i sve ovo posmatra, Džulija misli da ona ne bi bila prezauzeta. Samo da se zna, ona bi bila savršena majka.)
Žena koja je sedela do nje imala je četvoro dece i ona joj je dala ovaj savet: posle seksa držati noge dignute uvis pet minuta, ni sekundu manje. Džulija ne veruje da je pet minuta, dosta da sperma stigne do svoje destinacije, zato je u ovom položaju više od sat vremena, dok čita svoju knjigu o tome kako ostati u drugom stanju i dok Mark pored nje bezbrižno hrče.
Kreativna vizuelizacija. To je još jedan dobar savet iz knjige. Ona povremeno spušta knjigu pored sebe i zatvara oči i stvara u glavi sliku sperme koja krči sebi put kroz jajovode da se susretne sa jajetom i nekad to zamisli tako živo da skoro može da oseti da se to stvarno dešava.
U stvari to se dešava baš sada...? Da li je moguće...? Da li je...? – Molim te, bože, moli se ona, – učini da ovo upali. Molim te, bože, daj mi da dobijem bebu. Daj da se u meni začne ono nešto više od života, baš sada dok držim oči zatvorene i zamišljam da se to dešava.
U slučaju da se pitate, Džulija nije išla ni kod kakvog sručnjaka, ili tako nekog. Bože ne, rekla bi. Ne još. Kada su joj dobri dani, govori sebi da je prošlo tek devet meseci i da to stvarno nije mnogo.
Večeras, dok vežba svoju kreativnu vizuelizaciju sa nogama u vazduhu, Džulija može da se zakune da se u njoj nešto dešava. Nije baš potpuno sigurna, ali misli da su ovog puta zaista uspeli.
2.
Po svemu sudeći, Džulija ne bi izdržala da se vidi sa Sem, čiji stomak neumitno raste i čiji mozak se fokusira na sam porođaj i čokoladni sladoled sa maslinama i račićima. Ali nekako Džulija može da izdrži Sem, zato što je voli i zato, čak iako je ljubomorna, ne obuzima je bes kao zbog drugih.
Ali Sem je još uvek samo trudna. Ona još uvek nema svoju bebu, koju Džulija toliko očajnički želi i pokušava da dobije, a Džulija ne može da obeća da će biti u Seminom životu i kad rodi bebu.
Džulija je usput svratila u piceriju i naručila dve ekstra velike piće sa maslinama i račićima, da usreći Sem. Kao i što je očekivala, kada je stigla, Sem je skinula sve sa piće i izmešala sa sladoledom, dok je Džulija pravila grimase gađenja.
– Moglo je da bude i gore, rekla je, sa ustima punim odvratne mešavine. – Razmisli samo o onim stvarno odvratnim potrebama koje ljudi imaju. Mogla bih da klečim i da jedem zemlju.
– Da li misliš da je to što ti jedeš nešto bolje?, Džulija se drznula da kaže. – Uostalom, nisu li te stvari o potrebama u trudnoći samo urbani mit? Mislim, ljudi ne rade stvarno takve stvari, zar ne? – Sem se nasmejala kao i uvek. – Istina je. Jedu i ugalj. Mogla sam da te pošaljem dole u garažu po velike torbe uglja umesto u piceriju. To je verovatno manjak nekog minerala. To je užasno interesantna stvar. Tvoje telo, u trudnoći, uvek ti govori šta ti treba i nedostaje.
– Pa, šta ti tačno govori potreba za čokoladnim sladoledom, maslinama i račićima?
Strpala je još malo u usta. – Verovatno da treba još malo da se ugojim, i onda su obe počele da se smeju.
Sem je uvek bila umiljata. Ima bujnu kovrdžavu plavu kosu, uzak struk, a bokove i zadnjicu tako bujne da bi mogli da inspirišu Rubensa. Ali ono što Džulija najviše voli kod Sem je koliko Sem voli samu sebe. Ona nema nijedan kompleks koji često čujemo kod žena u ovo vreme užasno mršavih žena. Sem nikada ne zapitkuje druge da li je debela ili da li joj košulja dobro stoji ili da li joj štikle čine noge dužim.
Sem voli činjenicu da je raskošna i obožava svoju trudnoću više od bilo koje žene koju zna. Prvu stvar koju je uradila kada je saznala da je trudna bila je kupovina knjige Šta da očekujete kada očekujete. A druga stvar koju je uradila – iz knjige je iscepala deo sa dijetama.
– Prokleti Amerikanci, rekla je, cepajući strane i bacajući ih u ćošak. – Svi su opterećeni hranom. Bože, pa ovo je jedini period u životu kada ti je dozvoljeno da jedeš šta ti se prohte. A što se tiče gojenja za više od devet kilograma, Isuse, pa ja sam ih nabacila prvih dvanaest nedelja.
– Pa, koliko si se ugojila do sada?
– Nemam pojma. Prestala sam da se merim posle četiri nedelje. Nije me briga.
I tako je sada Sem skoro sva okrugla. A ona i dalje izgleda veličanstveno. Ona je jedna od onih žena što u trudnoći izgledaju fantastično i na pate od akni i opadanja kose. Njena koža je glatka i čista, kosa joj je gusta, lepršava i kao da konstantno raste.
– Isuse, nemoj da misliš da sam srećna zbog toga, rekla je pre nekoliko nedelja, kada je neko u bolnici, neka žena, koja je takođe čekala babicu, prokomentalisala kako gustu kosu ima i kako je srećnica što joj kosa tako brzo raste. – Kako brzo raste na glavi, tako brzo raste i po ćelom telu, rekla je Sem, prevrćući oči. – Imam džunglu na nogama koju depiliram samo kada dolazim u bolnicu na preglede, jer neću da me babice ogovaraju, a što se tiče moje brade...
Sem nije prirodna plavuša i uporno tvrdi da je kojim slučajem dospela negde na neko pusto ostrvo samo na mesec dana, svaki brod koji bi tu prolazio ne bi obratio pažnju na nju misleći da ispod palmi maše neka gorila, a ne ljudsko biće odnosno Sem...
Ali niko nikada nije video tu bradu koju ona stalno spominje. – Vidi, vidi, govori Džuliji i proteže vrat, kao što je često pokazivala Džuliji, a u stvari nije imala šta da pokaže.
– I dalje ništa ne vidim.
– U redu, oseti, oseti, i uzima Džulijinu ruku i trlja o njenu bradu, na kojoj Džulija oseti samo neznatne začetke dlačica.
– To je jedina stvar koju mrzim kod trudnoće, uzdahnula je Sem. – Proklete dlake koje stalno rastu.
– A šta je sa hemoroidima?, Džulija ju je malo zlobno podsetila.
– Ma, sranje. Jesam li ti ispričala to? – Sem je bila malo osramoćena, a Džulija je potvrdno klimnula glavom.
– Ne brine me to toliko. Odem samo u apoteku i tražim mast i kažem da je za mog supruga.
– Pretpostavljam da Kris ne ide tamo.
– Ode samo ponekad subotom, ali oni vikendom imaju drugo osoblje, tako da ga niko ne pita kako stoji sa hemoroidima.
– Da, ali Sem, hemoroidi su normalna stvar u trudnoći, ne treba da te je sramota.
– Jeste, sramota me je i svrbi me.
– U redu, u redu. Previše smo razradile ovu temu. Kaži mi kako je na poslu.
Sem je grafički dizajner. Zvuči kao glamurozan posao, ali njoj je dosadan i glup i uopšte nije kreativan, ne za nekog ko je talentovan kao Sem.
Kada nije na poslu ima inspiraciju. Svi ti jastučići na njenoj sofi, sve je to ona napravila. Divni jednostavni zastor sa izvezenim listom na dnu, i to je Sem napravila. Takođe je ukrasila i hodnik uljanim šarama na zidu.
Mada nikad nije priznala, koliko god Džulija želi bebu da bi popravila svoju vezu sa Markom, tako i Sem traži izgovor da se resi svog posla i više od svega želi da dokaže da će biti bolja majka nego njena uvek zauzeta majka.
Sem i Džulija su dugo razgovarale o tome kako žele bebe. Razmišljale su o tome kako bi bilo super kada bi im deca bila istih godina, ali Sem nije očekivala da će se to desiti tako brzo, a Džulija nije očekivala da će joj trebati toliko vremena.
U njihovoj ekipi postojao je i treći član. To je bila Bela. Govori se da se troje nikad ne slažu, ali kod njih je uvek nekako uspevalo. Možda je pomoglo što su se prvo sprijateljile Sem i Džulija, pa im se onda priključila Bela, ali eto između njih nikada nije bilo neke ljubomore koja se često sreće kod prijateljskih trouglova.
Džulija i Sem su se prve upoznale, pre dosta godina na nekoj žurci. Džulija je posmatrala Sem kako pojačava muziku i počinje da igra nasred dnevne sobe, dok su svi ostali stajali okolo ćaskajući i gledajući je krajičkom oka zato što su i oni hteli da igraju, ali nisu imali hrabrosti.
Sem je primetila da je Džulija posmatra i otišla je do nje, uhvatila je za ruku smejući se i Džulija je zaigrala sa njom. Odjednom Džuliju nije bilo briga što je to jedna od onih pozerskih žurki gde ne bi trebalo ni da raspustiš kosu niti da se zabaviš. Nije je bilo briga što se na takvim zabavama očekivalo da samo stojiš i pijuckaš vino dok ćaskaš sa ostalima o nekim nevažnim stvarima. Sem i Džulija, uprkos tome što se nikada do tada nisu srele, igrale su zajedno kao lude, mašući rukama i kukovima u stilu Groznice subotnje večeri.
Posle dva sata igre srušile su se na sofu i više se nisu mrdnule te večeri, zato što su počele da pričaju o svemu i svačemu, pričajući svoje životne priče. Na kraju večeri razmenile su brojeve telefona i sledećeg dana Sem je pozvala Džuliju sa predlogom da izađu opet negde da đuskaju. Tada je seme prijateljstva bilo posejano.
Par godina kasnije, Bela se zaposlila na londonskoj televiziji. Bela i Džulija su tada bile reporteri za televizijski magazin i simpatije su se skoro odmah rodile. Kažem skoro odmah, zato što u početku Džulija nije bila toliko sigurna. Bela je imala dvadeset četiri godine, a izgledala je kao da ima trideset. U stvari, toliko je delovala ozbiljno da su verovatno i kada je imala šesnaest godina mislili da je mnogo starija.
Bela je, ukratko, plašila sve ljude sem onih najsamopouzdanijih i njih dve su se vezale tek kada su radile zajednički intervju sa nekim ljudima iz londonskog predgrađa.
Neko vreme Džulija se viđala sa njima odvojeno. Sa Sem je odlazila u klubove, u moderne barove, divlje žurke, a Bela je uvek bila rezervisana za neke malo finije restorane, koktel zabave, čak i za tenis, koji je inače vrlo loše igrala.
Bela i Sem su se upoznale. Putevi su im se ukrštali u Džulijinoj kući i mada nisu imale ništa jedna protiv druge, nisu se mnogo ni svidele jedna drugoj. Tek kada je Bela upoznala Pola, prijatelja tadašnjeg Seminog dečka, i kada joj se on svideo, njih dve su postale prijateljice, ali je Džulija i dalje bila spona između njih dve, koja ih sve zajedno spaja.
Bela više ne živi tu. Bukvalno i figurativno. Pre dve godine ponudili su joj posao u Njujorku: da bude producent nacionalnog jutarnjeg magazina i, naravno, nije mogla da odbije takvu ponudu. Bila je toliko zauzeta da nije imala vremena ni da priredi oproštajnu zabavu i sada Džulija treba da je srećna kada joj Bela nekada uzvrati poruku preko mobilnog.
Kada se u retkim prilikama čuju, Bela zvuči kao da se bajno provodi. Srećno sama, pošto joj je Pol slomio srce, ona se potpuno predala poslu u Njujorku i zapanjivala prijatelje kod kuće brojem muškaraca sa kojima je izlazila. Ovo je bilo pogotovo iznenađujuće za Sem, jer je uvek tvrdila da su devedeset posto muškaraca sa Menhetna pederi. Očigledno nije bilo tako, bar prema Belinim pričama.
Bela je iznajmljivala veoma mali stan, ali u dobrom kraju Menhetna i plaćala ga đavolski mnogo. Nije baš bio na Petoj aveniji, ali je bio na Gornjoj istočnoj strani, Bela se šalila, jer u Njujorku adresa mnogo znači.
Bela se tamo snašla kao riba u vodi. Odlazi u teretanu svako jutro pre posla, što je Džuliji i Sem bilo potpuno smešno, s obzirom na to da je Bela kod kuće igrala samo tenis i to bezveze, a čak i to igranje tenisa je bilo samo izgovor da razmeni neke bitne tračeve.
Bela je uvek bila dobra u adaptiranju i ponašala se po onoj narodnoj poslovici: – Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se..., i sada su nedeljno zakazani termini kod manikira, ručkovi u najskupljim restoranima i probijanje kroz aveniju Medison u kožnim pantalonama postali deo njene ličnosti.
Kući dolazi retko. Poslednji put kada je dolazila, Sem i Džulija je umalo nisu poznale. Dogovorile su se da se sastanu u foajeu hotela Sanderson. Sem i Džulija su hladno prošle pored mršave devojke obučene u crno i sa ogromnim naočarima za sunce u stilu Džeki Onazis, koje su skoro prekrivale njeno lice.
Bela obožava svoj posao. Fascinirana je šou programom na kojem radi, fascinirana je načinom rada u Americi i obožava svoje kolege. (Skoro bukvalno jedno vreme, zato što se viđala sa jednim svojim kolegom, ali on je bio oženjen i to je jedna totalno druga priča, u stvari, roman za sebe.)
Ponekad njen šou može da se vidi i na britanskoj televiziji. Počinje u dva sata po podne, tako da Džulija može da ga gleda samo kada je bolesna ili kada radi kod kuće, što u poslednje vreme više praktikuje, jer joj je karijera na drugom mestu od kada pokušava da ostane u drugom stanju.
Dakle, Bela. Bela koja bi volela da nađe savršenog čoveka, ali ne veruje da takvi postoje. Bela koja nema ni najmanju želju da ima decu. Bar ne još uvek. Bela koja je uopšteno govoreći srećna. Bar tako govori.
Ali opet, ljudi to govore i za Džuliju, a ko u stvari zna šta se dešava iza zatvorenih vrata.
– Na poslu je dosadno kao i obično, govori Sem, dok tromo ustaje sa sofe da odnese prazne kutije od piće u kuhinju. Džulija razmišlja za sekund da joj ponudi pomoć, ali odustaje pošto zna kako se Sem uvredi kada joj se povlađuje. – Trudna sam, rekla bi, – nisam prokleti invalid.
Ali sačuvaj bože da joj neko ne ustupi mesto u autobusu kada putuje. – Alo?, počne da viče, izbacujući stomak koliko može da ga svi koji sede mogu videti. – Zar ne vidite da sam u osmom mesecu? – Uvek joj neko ustane.
Ali nije u osmom mesecu. U petom je. Ali mogla bi da prođe kao da je u osmom. Posebno kada izbaci stomak.
– Ne mogu da pričam o poslu, vraća se iz kuhinje hučući od teškog hoda. Jedva čekam da odem sa tog prokletog mesta. Kris misli da ću se vratiti posle četiri meseca porođajnog, ali nemam srca da mu kažem istinu. Ali šta se dešava sa tobom? Ima li vesti sa trudničkog fronta?
– Još je rano da se kaže. Moram da čekam još dve nedelje.
– Nadam se bar da imaš dobar i čest seks, jer eto sad si na vrhuncu plodnosti.
– U stvari, i nije tako. Pokušavamo da vodimo ljubav svaka dva dana, zato što navodno ako radimo to svakog dana sperma postaje slabija, tako da smo napravili malu pauzu i još mi je neko rekao da je trinaesti dan od menstruacije najvažniji, a to je bilo preključe, tako da smo to tad uradili. Sada opet samo mogu da čekam.
– Odlično. Seks. Sećam se kako to izgleda.
– Sem! Pa, ti si samo pet meseci trudna. Kako to misliš, sećaš se kako to izgleda? Ti još uvek možeš da upražnjavaš seks, za ime sveta.
– Džulija, ne samo da ne želim da imam seks, već trenutno ne mogu da podnesem ni Krisov prokleti miris.
– Šta?
Sem je uzdahnula. – Istina je. On se okrene preme meni u toku noći jedno trideset puta i svaki put kada to uradi ja osetim njegov miris i dođe mi da povraćam.
– Pa, šta radiš?
– Siknem na njega da se okrene i uglavnom on to uradi mehanički da se čak i ne probudi.
– A šta ako se probudi?
– Onda počne da viče na mene i ja onda počnem da plačem. I što se tiče mene trenutno je svaka stvar bolja od seksa. Izgleda da su u pitanju hormoni. Kris je bio užasno uzbuđen zato što su uglavnom žene koje poznajemo u trudnoći bile više raspoložene za seks nego inače, ali eto, meni se desilo baš obratno.
– Bar on još uvek želi da vodi ljubav sa tobom. Mark kaže da se oseća kao mašina. Ne može da podnese kako nam je seks postao mehanički, kada se samo misli na pražnjenje.
– Pa, je li u pravu?
Džulija se prisetila prekjučerašnjeg dana. Kako je samo bila uzbuđena, zato što je bio trinaesti dan, kako je bila ubeđena da je to to. Jeli su ispred televizora, što često rade u poslednje vreme, povremeno nešto prokomentarišu, ali u stvari ništa ne pričaju.
U jedanaest je Džulija otišla u krevet. Mark je rekao da će se popeti odmah čim se završi film, pa ga je onda Džulija blago podsetila da je to veče ono veče i zamolila ga da se popne ranije. Malo je huktao, ali nije ništa kazao. Samo je prekrstio ruke i nastavio da bulji u ekran.
Možda nije bio baš dobar početak večeri. Ali ni kasnije nije bilo ništa bolje...
Nekada davno Džulija je nosila seksi donji veš. Imala je svilenu majicu sa bretelama, koje su joj padale sa ramena, za spavanje, a sada nosi veliku pamučnu majicu preko leta, a zimi mušku pidžamu. Majica koju je nosila je bila jedna od onih sa velikim natpisima koju neko pošalje asistentima kao dobru ideju za reklamu. Majica koja je izbledela posle mnogih pranja i koju ne bi ni za živu glavu nosila bilo gde osim u svojoj kući.
A što se tiče pidžame... nije to bila neka slatka i seksi pidžama kao što bi recimo nosila Meg Rajan u nekom filmu ili što nose manekenke u nekim časopisima. Ova pidžama je iscepana na krajevima. Zadnjica se oteglila do kolena, a pošto joj je lastiš iz pojasa odavno pukao, pidžamu je pričvršćivala sa pribadačom, koja je, neverovatno, nikada nije ubola. Pidžama je vrećasta, isprana i bez oblika, ali Džulija nije marila pošto joj je udobna i topla.
To veče je nosila pidžamu. Džulija se kao malo potrudila pa je začešljala kosu i pustila je po ramenima, kako je nekada Mark voleo da ona nosi. Sedela je u krevetu i čitala i nervozno gledala u sat. Iako je obećala sebi da neće vikati na njega, posle pola sata čekanja bila je totalno pobesnela. Izletela je na stepenište i povikala.
Pet minuta kasnije Mark se popeo i stao u dovratak sa ljutitim izrazom lica.
– Prekinula si me u gledanju nečega interesantnog što bi se završilo za petnaest minuta i mogla si da budeš strpljivija. Dosta mi je svega. Sve mora da se vrti oko tebe. Uvek sve što ti želiš, što ti hoćeš... – Džulija je otvorila usta da nešto kaže, da ga prekine, ali on je nastavio: – ...I sada uopšte nisam raspoložen. Sve znam o trinaestom danu, ali iskreno nalazim da je to potpuno glupo i poslednja stvar koju sada želim je seks. – Ovu poslednju reč je rekao kao da je to nešto za gađenje.
Džulija je progutala sopstveni bes, nešto što ranije nije htela da uradi nikada, ali, na kraju krajeva, bio je to trinaesti dan, rasporedi moraju da se poklope, a sujeta mora da se proguta.
– Izvini, rekla je ponizno, gledajući ga poluzatvorenih očiju i približavajući mu se polako. – Bila sam sebična. Nisam razmišljala. Tako mi je žao. – Propela se i poljubila ga u zgrčeni obraz, znajući da postoji samo jedan način da se krene u pravcu kojim je ona htela. Spustila je ruku ka njegovom rajsferšlusu na pantalonama i kleknula.
– Hoćeš li mi oprostiti?, promrmljala je punih usta. Tada je znala da mu više nije bitno.
Deset minuta kasnije ona je ležala na krevetu podignutih nogu, čitajući knjigu o trudnoći dok je Mark otišao po papir za brisanje sa dozom gađenja.
Nije ništa kazao kada se vratio u spavaću sobu. Samo je, skoro sa sažaljenjem, pogledao u Džuliju i legao u krevet. Pet minuta kasnije je rekao promuklim glasom: – Da li je ikada bilo bolje od ovoga večeras? Kaži mi da nam je bilo bolje. Zar nismo ranije vodili ljubav? Zar ranije nismo to radili satima? Zar nam nije bilo zabavno pre ovih komplikacija oko bebe? – Pogledao je u Džuliju, čekajući odgovor, ali ona je odabrala da mu ne odgovori, zato se on okrenuo sa uzdahom. Za nekoliko trenutaka sve što je moglo da se čuje bilo je njegovo tiho hrkanje.
Kako je mogla da mu odgovori? Nije imalo šta da se kaže.
Džulija gleda u Sem i sleže ramenima: – Zar ne misliš da se seks uvek pogorša u nekoj određenoj vremenskoj tački?, govori bez osećanja. – Naravno, bilo je divno u početku, ali zar se ne otrča i to vremenom? Mark misli da nam se to dešava zato što pokušavamo da dobijemo bebu, da je zato postalo dosadno i mehanički, ali sigurna sam da bi strast svakako nestala, zato što uvek i nestane. Mi smo zajedno četiri godine i stvarno ne možeš da očekuješ da ti seksualni život bude dobar posle četiri godine.
– Ali vi još niste ni u braku, reče Sem odjednom izgledajući veoma ozbiljno. – Da li si sigurna u vezi sa bebom? Da li si uopšte sigurna po pitanju MarkaT Birala je reci pažljivo i tendenciozno zato što je potezala teme o kojima Džulija nije htela ni da razmišlja, a kamoli da sluša o njima. – Džulija, samo kažem da nije fer da donosiš na svet dete, ako nisi sigurna da si ga dobila sa pravim čovekom.
– U redu, u redu. – Džulija ju je zaustavila. – Izvini, Sem, ali ovo nije nešto o čemu mogu tek tako da razgovaram. Znaš koliko želim dete. Kako možeš da mi govoriš takve stvari?
Džulija odlično zna kako Sem može da joj govori takve stvari. Sem samo govori ono što i sama Džulija misli kada se probudi usred noći i srce joj lupa, skoro se gušeći od panike, sa potrebom da beži, a to joj je bilo podnošljivo samo zato što je znala da će ujutro kada se probudi opet sve izgledati normalno. I kako može da veruje tim noćnim strahovima? Kako da im veruje kada oni ujutru iščeznu? Ako su stvarni, ako bi trebalo da im veruje, onda bi ih imala sve vreme, ne bi je nikada napuštali. Zar ne?
Zar ne?
– Žao mi je. – Sem je rekla skrušeno. To su bile teške reci da se kažu. Čak i najboljoj prijateljici. – Samo se brinem za tebe.
– Znam, Džulija je uzdahnula. ,,I ja se brinem za samu sebe.
4 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:28 pm
Margita
Administrator
3.
Mark se uvek prvi probudi. Okrene se prema Džuliji, koja još uvek spava, otvorenih usta, sa rukama stegnutim u pesnicu, pokrivena do glave i naginje se i ljubi je nežno u obraz. Kada je ujutro ovakvu vidi, tako nežnu, tako nevinu, zna tačno zašto je voli, zašto je još uvek sa njom.
Polako spušta svoja stopala na pod, isteže ruke do plafona i zeva pre nego što počne tiho da izlazi iz sobe, polako zatvarajući vrata za sobom da je ne bi probudio.
Mark je uvek mnogo i vredno radio. Ostajao je u kancelariji do kasno, pokušavajući sve da obavi. Prestao je da ručava u kantini i umesto toga bi pojeo neki sendvič za svojim stolom, buljeći u gomilu pravnih papira i čitajući za vreme svoje pauze za ručak.
Oseća se umorno ovih dana. Uvek umoran, ali ima toliko toga o čemu mora da misli, toliko toga da uradi, kao da se uvek trka. Ne da postoji neka trka, već se njegov mozak uvek trka. Polazak na spavanje je lep i vrlo lako zaspi. Ali uglavnom se jako rano probudi. Leži u krevetu, sluša Džuliju, zna da je ona takođe budna, ali ne može da joj priđe i misli o svom poslu i o svom životu. Tako je navikao da ustaje u petnaest do sedam svako jutro, da se čak i vikendima budi mehanički u isto vreme, što je prilično smešno pošto mu radnim danima treba sat da ga probudi. Radnim danima se budi umoran i tetura se i treba mu još sna, ali vikendom se budi čio i automatski ustaje iz kreveta.
Mark silazi dole i stavlja čajnik na šporet, baca novine na sto i stavlja dva parčeta hleba iz kese u toster.
Čuje se neki udarac na vratima. To je pošta koju je poštar bacio kroz otvor na vratima. Odlazi do vrata, saginje se, uzima poštu i vraća se u kuhinju i kuva kafu.
Ništa uzbudljivo danas. Pošta za bacanje, pošta za bacanje, još pošte za bacanje i računi. To je ono vreme u godini kada pristižu svi računi. Otvara račun iz banke i brzo čita stanje na računu, vraća pogled i ponovo čita zato što ne može da veruje u ono što piše.
Sada Mark zna da Džulija voli kozmetiku, toalete i uopšte te ženske drangulije. Sada prihvata da Džulija ne može da prođe pored parfimerije, a da ne ude unutra i zna da će unutra biti srećna da seta satima, trošeći bogatstvo na pastelno obojene bočice u kojima su stvari za koje nikada nije ni čuo. Jednom se čak pojavila sa raznim bojama za koje je smatrala da su neodoljive. To je bilo kada je imala kratku kosu.
Ali takođe zna da postoje stroga pravila koja se tiču zajedničkog računa. Kao nezavisna bića, što je vrlo popularno u današnja vremena, oni svoj novac drže odvojeno. Džulija ima svoj račun u banci sa kog uzima pare za sve što ne uključuje Marka, a Mark ima svoj račun. Takođe imaju i zajednički račun, koji se koristi za račune za kuću, izlaske u restorane, nameštaj, prodavnice hrane, poklone za zajedničke prijatelje i odmore. Za sve što uključuje njih dvoje zajedno. I tu se ne računaju njene prodavnice kozmetike. I kako je do vraga uspela tamo da potroši skoro dve hiljade funti? Sta je do đavola kupovala?
Džulija je kupovala testove za trudnoću. Pokušavala je da im odoli, ali svakog meseca pred menstruaciju osećala bi neku nervozu koja bi je požurivala. Nažalost, nikada do sada nije ispunila svoju želju, tako da je potreba za kupovanjem testova sve više rasla.
Počela je prvo sa kupovinom jednog testa. Uvek tako počne. Pre devet meseci kupila je jedan test pet dana pred početak ciklusa, baš na samom početku njihovog pokušavanja da dobiju bebu. Odnela ga je do Sem, koja je počela da se kikoće.
– Stvarno mislim da je još rano, rekla je Sem.
– Ali ako sam trudna, onda moje telo verovatno već proizvodi hormone HCG i ako je tako trebalo bi da se pokaže na testu.
– Ali na pakovanju piše da mora da se čeka do dana kada bi trebalo da počne ciklus, a ti čak nemaš nikakve simptome.
– I te kako ih imam, rekla je Džulija žustro. – Pogledaj kolike su mi grudi. Ogromne su.
– Ali treba da dobiješ za pet dana i uvek su ti ogromne u tom periodu, rekla je Sem, cereći se.
– I, Džulija je napravila dramsku pauzu ,,i idem često u WC noću. Kunem ti se, bešika mi je poludela.
– Uvek si imala najslabiju bešiku od svih koje znam, ali OK. Shvatila sam poentu. Hajde da uradiš to.
Džulijino lice se razveselilo. – Super! Mogu li da pozajmim čašu?
– Šta će ti čaša?
Džulija je onda pročitala Sem instrukcije naglas. – Stavite štapić u mlaz mokraće ili ga stavite u posudu u kojoj se nalazi mokraća. – Nije videla zgražavanje na licu Sem dok je objašnjavala da baš nije sigurna u taj metod stavljanja štapića pod mlaz mokraće, recimo u slučaju da promaši.
– E, nećeš do đavola da koristiš moju čašu za mokraću!
Na kraju su se dogovorile da uzmu čep od Krisovog dezodoransa. – Za ime boga, nemoj slučajno nekada da ti izleti ovo pred njim. Kunem ti se da bi se razveo od mene zbog ovoga.
– Samo isperi čep sa kiselinom kada završim, rekla je Džulija, krećući ka kupatilu.
– Znam, znam, povikala je Sem dok su se vrata od kupatila zatvarala. – Šta misliš šta sam koristila kada sam jae radila test?
Džulijin test je bio negativan. Isto kao i onaj koji je kupila kasnije tog dana. I još šest koje je kupila pre nego što joj je počeo ciklus. U prvo vreme to je bila njena tajna, ali devet funti je mnogo novca da daš po komadu kada ti treba bar tuce ovih testova svaki mesec, a poslednjih meseci Džulija je odlučila da su testovi sada već zajednička potreba pošto zajedno pokušavaju da dobiju bebu i da ti troškovi treba da idu na zajednički račun.
Naravno, Mark ne zna za kutije ovih testova koje su sakrivene ispod hrpe peškira. Ne bi on u principu bio protiv njih – nije to kao da su vaši roditelji pronašli tablu bebi pilula u vašoj donjoj fioci, a vi imate šesnaest godina i umirete od straha – bio bi protiv cifre koja se troši na njih, zato što je Mark pravi pragmatičar. On bi bio užasnut kada bi znao da Džulija koristi test pre predviđenog vremena i da ne koristi uputstva za upotrebu na paketu i jednostavno ne bi razumeo tu nestrpljivost i ekstravaganciju njene zavisnosti.
Sve ovo ne bi razumeo uglavnom zato što ne razume Džuliju. Neke njene osobine koje su ga privlačile na početku, sada su osobine koje ih razdvajaju.
Voleo je njenu energiju kada su se upoznali. Voleo je njen osmeh, njenu ambicioznost i nekonvencionalnost. Primetio ju je na poslu i malo se raspitao pre nego što se usudio da joj priđe u kantini i već tada je odlučio da će nekako dopreti do nje, pipnuti je, biti sa njom.
Prolazio bi kraj nje u hodniku i kako bi joj prilazio gledao je namerno u nju ne bi li ona njega pogledala, primetila ga bar, ali nikad nije. Svakog dana bi mu neko kucao na vrata od kancelarije i uvek bi to bile neke asistentkinje sa lošim izgovorom da dođu kod njega na razgovor i on nikada nije bio zainteresovan, zato što nijedna od njih nije bila ona.
Mark nije znao kako da joj priđe, šta da joj kaže i shvatio je da je situacija bila osetljiva zato što su radili zajedno. Čak iako su se te afere na poslu stalno događale oni su kasnije imali problema sa upravom. Njegov otac ga je uvek upozoravao da posao ne nosi u kuću. Na prethodnim poslovima on se ovog strogo pridržavao, ali je sve zaboravio kada je ugledao Džuliju.
Iako se činilo da Džulija njega nikako da ugleda.
Mark je jedan od onih muškaraca koji dobro izgledaju, ali bez ikakve doze arogancije što mu u stvari nikad nije dobro poslužilo. Njegovi prijatelji koji nisu tako dobro izgledali kao on, ali su bili drčniji, imali su većeg uspeha sa ženama. Što su više srca slomili, više bi se žene ložile na njih.
O Marku se govorilo kao o dobrom momku i šta je moglo da bude gore od toga? U školi je uvek bio najbolji prijatelj sa devojkama zato što je, pored toga što je bio dobar, dobro i izgledao, tako da je bilo poželjno kada te vide sa njim, ali on je bio previše dobar da bi neka od devojaka poželela da izađe sa njim. Bio je toliko dobar da su ga smatrali glupim.
Tek kada je krenuo na fakultet počeo je drugačije da se ponaša u pogledu devojaka, a i za tu pramenu mu je trebalo dve godine. Zabavljao se sa Amandom više od godinu dana i prekinuo je tu vezu zato što je znao da ona nije prava za njega i zato što mu je ostala samo jedna godina da uživa.
I stvarao je uživao. Mark je ostavljao svuda svoj trag, kako su pričali njegovi prijatelji, pa čak i sa dozom ljubomore. Do današnjeg dana je ostao poznat kao osvajač ženskih srca i, da ironija bude veća, nije mnogo morao ni da se potrudi. Uvek je bio poznat po tome što je bio Amandin dečko i što dobro izgleda i čim je ostao sam postao je najpoželjniji muškarac na fakultetu.
Nije više bilo onog dobrog dečka.
Osim, u suštini, njegovog bića, sem što je možda nesvesno slomio nekoliko srca. On je još uvek bio dobar momak i još uvek prilično stidljiv sa ženama, posebno sa onima koje su mu se naročito sviđale. Kao Džulija.
Niko ne može da zamisli koliko je njemu bilo potrebno snage da joj priđe onog dana u kantini. Do trenutka dok joj nije prišao u svojim mislima je izgradio sliku o njoj kao o savršenoj ženi i postavio je na tako visok pijadestal da je postojala pretnja da se sam izgubi u oblacima te svoje fantazije.
Mark je voleo njenu živost, njenu laku, snažnu, ekstrovertnu prirodu. Bila je sve što on nije bio, sve što je on potajno želeo da bude. Kada je bio sa njom, osećao je da je ona crpla najbolje iz njega. Mark nije želeo da bude tih, studiozan, introvertan, kada je Džulija bila u njegovoj blizini. Biti sa Džulijom za njega je značilo oživeti i on je želeo da to osećanje večno traje.
Sada večnost deluje tako daleko. Najčešće je umoran od Džulije. Umoran je od nje i ne razume je, zato što su njihovi svetovi toliko različiti i zato što je Mark uvideo da ne samo da ne može da pobegne od onoga što je on već da i ne želi to. Trudio se u početku. Prvih godinu dana ili tako nešto. Bezbrojne žurke, ljudi koji neprestano dolaze, večito okruženi prijateljima i prijateljima prijatelja i strancima. Uživao je u tome jedno kratko vreme, najviše zbog toga što je pretpostavio da će takva atmosfera lagano jenjavati. Niko ne može konstantno voditi takav život, zar ne?
Džulija je mogla.
Mark je u toku druge godine njihovog zajedničkog života shvatio da beskrajna reka ljudi koja prolazi kroz njihovu kuću neće presušiti. Da situacije kada Džulija dođe kući sa raznim lutalicama i beskućnicima sa posla i očekuje da ima dovoljno hrane, neće prestati.
I Mark je znao da nije fer očekivati od nje da se promeni. On je, na kraju krajeva, znao u šta se upušta već čim su počeli da se zabavljaju, ali se nadao da će nekako pronaći kompromis, naći način da funkcionišu zajedno.
Na početku, još dok je bio pun strasti i uzbuđenja, još uvek pun ideja kako da pronađu kompromis, bio je spreman da je zaprosi. Planirao je put na Barbados u januaru, rezervisao restoran gde će je zaprositi, koji gleda na plažu i koji je bio proglašen za jedan od deset najromantičnijih restorana na svetu. Čak je pripremio i govor.
Nelagodnost između njih dvoje počela je dve nedelje pre nego što je sve to trebalo da se dogodi. Najviše su se razišli oko dogovora o novogodišnjoj noći. Nisu bili pozvani ni na jednu žurku, zbog čega je Džulija bila van sebe i Mark je rekao da je njegov ideal proslave novogodišnje noći da pozovu jedan ili dva para, sa kojima su se najviše družili, na večeru i na otvaranje šampanjca odmah po ponoći.
Džulija je bila zgranuta. Ona je želela da napravi pravu zabavu. Veliku žurku otvorenu za sve, da stvarno proslave Novu godinu kako treba. Nije htela da popusti, pa je Mark morao, i na kraju je nije ni zaprosio, jer je počeo da se premišlja u vezi sa njihovom zajedničkom budućnosti.
Ali već je planirao Barbados. Već je planirao odmor. Prosidbu. Čak i prsten. Opet sedeći na terasi i gledajući u Džulijino lice koje je osvetljavao plamen svece, znao je da ne može to da uradi. Voleo ju je, ali nije bio siguran. Voleo ju je, ali nije bio siguran da je dovoljno voli.
Odlučio je da čeka. Ne dugo, ali prsten u džepu će ostati tamo i ko zna možda će stvari sledeće godine biti drugačije, možda čak sledećeg meseca.
Četiri godine su prošle, ništa nije drugačije. Mark i Džulija su našli načina da žive jedno pored drugog u istoj kući, da dele isti krevet i da vode živote odvojenije nego pre.
Dok sedi za stolom i čita novine, Mark odlučuje da će danas da bude dobar dan i da će danas da uživaju.
Danas je venčanje Adama i Lorne. Venčaće se tu u kraju, imaće ono pravo staromodno venčanje u crkvi.
Adam i Lorna su Džulijini prijatelji. Mark mora da napravi takvu razliku, zato što mak) njenih prijatelja su i njegovi. Džulija misli da su njegovi prijatelji dobri, ali previše uštogljeni za nju, previše glupi, dok Mark u stvari nikad nije razumeo ženska prijateljstva, sa ogovaranjima, tajnama i kikotanjima. Mnogo puta bi ušao u kuhinju i zatekao Džuliju kako za stolom sedi sa dve-tri drugarice, oko njih svuda mrlje od kafe, čaše od vina, pepeljare pune pikavaca. Njihovi glasovi su uvek tihi i uvek počnu da zadirkuju Marka, što ga čini nervoznim mada se on trudi da se smeje i uklopi. On posle toga vrlo brzo nestane, da ih ostavi na miru i sam leži i čita ćelo veče.
– Zašto se malo ne potrudiš oko mojih prijateljica?, Džtilija ga je pitala kada se popela gore, mnogo, mnogo kasnije te večeri.
– Zašto se tvoje prijateljice ne potrude oko mene?, Mark je ponovio u svoju odbranu, mada je u stvari mislio: zašto one njega ne shvataju? Zašto on treba da shvati njih?
Mark je zadržao svoje prijatelje iz škole i sa fakulteta, kao što to inače čine muškarci. Više razgovara sa njima preko telefona nego što ih viđa ili saznaje novine o njima preko i-mejla. Sastanu se s vremena na vreme, uglavnom kada Džulija negde otputuje. Nekoliko puta je Mark pokušao da je uključi u svoj krug prijatelja, ali to je svaki put bilo ravno katastrofi.
Džulija se trudila da bude ljubazna. Trudila se da bude kao oni. Ali ona zaista nije imala ništa zajedničko sa njima – manje nego ništa – i svaki novi susret sa njima bio joj je zamorniji od prethodnog. Na kraju, rekla je Marku da voli njega, ali njegove prijatelje ne voli: i neka se viđa sa njima sam. Mark se pretvarao da je uvređen; ali istina je da je osetio olakšanje. I njemu je to bio napor isto koliko i Džuliji.
Sada svako ima svoje prijatelje, vodi svoj život, ali u nekim retkim prilikama kao što je danas venčanje Adama i Lorne, njih dvoje će zajedno da se druže. Istina je da su se njemu uvek dopadali Adam i Lorna. U stvari, njih dvoje i Sem i Kris su bili jedini Džulijim prijatelji koji su se njemu sviđali. Adam i Lorna su od prošle godine živeli u Brajtonu i vrlo retko su se viđali, ali vraćaju se u stari kraj, gde je Lorna odrasla, da se venčaj«.
Mark voli venčanja, uvek ih je voleo, kao i Džulija, tako da želja da taj dan bude savršen za njih dvoje i nije tako nerealna na kraju krajeva, i da bi započeli lep dan odlučio je da odnese Džuliji gore doručak.
– Mmmm. – Džulija se polako izdiže i rasteže sa lenjim osmehom na usnama, dok joj Mark polako stavlja tacnu na krevet. Na tacni su bili čaj i tost, a ona je umočila prst u med i polizala ga. Toliko dugo nisu doručkovali zajedno da je Mark skoro zaboravio šta voli za doručak da namaze na tost. On misli da je to med, ali nije želeo da pogreši. Zato je sa strane stavio puter od kikirikija i džem od jagoda. – Šta sam to uradila da zaslužim ovo?
– Ništa, odgovara Mark i uzvraća joj osmeh, sedeći pored nje na krevetu. – Samo sam hteo da te iznenadim. Plus danas idemo na venčanje i da sam te pustio još da spavaš ne bismo stigli na njega.
– Venčanje, Džulija je uzdahnula. – Ne mogu da verujem da se Adam i Lorna zaista venčavaju. Bože. Mislila sam da će samo zajedno živeti doveka. – Pogledala je krišom sa strane Marka. – Tako kao mi.
– Da li hoćeš da kažeš da želiš da se venčamo? – Mark je šokiran. To je tema o kojoj nisu pričali mesecima. Godinama. Ne još od početka zajedničkog života. Džulijin ozbiljan izraz lica se polako pretvara u osmeh i kikotanje.
– A uplašila sam te, zar ne?, zadirkuje ga. Iako Mark neće to da prizna, njegovo olakšanje je ogromno. Pokušava da sakrije svoju grimasu olakšanja tako što pijucka kafu.
– Mada, ozbiljno, nisam nikad mislila da Lorna hoće da se uda, ali pretpostavljam da nisam nikad mislila da će joj to sa Adamom toliko dugo trajati.
– Ali Adam je stvarno dobar momak.
– Da, ali budimo iskreni, nije baš najdinamičniji čovek na svetu. Kao da ima bajpas harizme... – i tako nastavlja da priča o njemu, znajući da, kada joj dođu trenuci kada ume da bude zlobna, takve stvari govori o Marku. – Ali ona je divna, tiho nastavlja, pre nego što Mark primeti o čemu u stvari ona razmišlja, i sigurna sam da će biti veoma srećni zajedno.
– Nastavi, slobodno.
– Šta da nastavim?
– Znam o čemu razmišljaš. Koja su tvoja predviđanja?
Džulija je privukla svoja kolena blizu grudi i smeje se Marku, jer u ovakvim trenucima seti se zbog čega je sa njim. Mada obično to prizna nevoljno, on je bolje poznaje od bilo kog drugog, zna kako joj mozak funkcioniše, zna kako da joj privuče pažnju i zadrži je.
– Pet godina.
Mark je podigao svoje obrve. – Toliko dugo?
– U redu, u redu. Četiri godine i tri meseca. Šta ti kažeš?
– Znaš da ne uživam u tim igrama.
– Pretpostavljam da bi im dao deset i po godina.
– Tako nekako. – Mark se smeje i u tom momentu intimnosti on se naginje ka njoj i ljubi je u vrat. Ona se okreće da njega poljubi, polako spuštajući tost natrag na tacnu.
– Čekaj, on šapuće, nežno je gurajući da bi sklonio tacnu sa kreveta i stavio je na pod. Džulija se spušta dok skroz nije legla i Mark se spušta na nju, ljubi je, mirišući njenu kosu, njen vrat, osećajući njenu kožu.
Pomera svoju ruku nadole da bi otkopčao donji deo njene pidžame. – Jebi ga, mrzim ovu pidžamu, šapuće i ona se izvija od zadovoljstva dok je on ljubi, a njene bradavice se stvrdnjavaju.
– Čekaj, šapuće udaljavajući se da može da ga pogleda.
– Nije... znaš.
– Šta nije? – Mark govori tiho zato što zna šta ona hoće da kaže i već oseća kako će ih raspoloženje napustiti.
– Nije, znaš..., pomalo je osramoćena i gleda malo sa strane pa opet u njegove oči, – ... pravo vreme.
Mark ne govori ono što bi obično rekao u ovoj situaciji. Nije eksplodirao. Jednostavno nastavlja da je ljubi, dok se njegovi prsti spuštaju niže. – Znam, šapuće i njegov jezik prati trag kojim su malopre išli njegovi prsti dole po stomaku i onda nijedno od njih više ništa ne govori.
– Pa, to je bilo divno iznenađenje, Džulija se smeje i leži na njegovoj ruci, a svojom pipa njegove grudi. Osmeh joj je pravi, stvarno je bila zaboravila kako je divno voditi ljubav sa Markom. To je uvek bio lepak koji ih je držao zajedno, ta neka neobična strast koja je bila između njih, još od početka.
Prvi put kada su spavali, ta strast ih je oboje zapanjila. Elektricitet je bio toliko jak da je skoro mogao da se oseti u vazduhu. Ležali su u krevetu, taj prvi put, bez daha, bez reci, ne verujući svojoj sreći što su našli jedno drugo, i ne iskusivši tako nešto pre ovog susreta.
Džulija je mislila da je to nestalo. Mark je mislio da je možda umislio da im je nekad bilo tako.
Sada se setio.
Možda je to problem, Mark je razmišljao gledajući sebe u kupatilskom ogledalu i osećajući se dobro, stvarno dobro, po prvi put poslednjih meseci. Oni više ne vode ljubav. Oni prave bebu. I ne uspevaju. Trebalo bi više da vode ljubav, da obnove tu bliskost, toplinu, intimnost koja im je tako nedostajala.
Ako bi to uspeli, možda će biti sve u redu. Možda će sve ispasti dobro.
4.
– Ko je to?
Džulija i Mark su se probijali kroz gužvu ispred crkve i Džulija se konačno probila do pušača, grupice žena, koje su brzo uvlačile dim od cigareta, odlučne da uvuku dovoljno nikotina kako bi ga imale u sebi tokom ceremonije.
Cigarete su vezivale ove žene i bile su blizu jedna drugoj u grupici, svaka se diveći odeći one druge, dodajući upaljač unaokolo i smejući se zvanicama. Svi oni zajedno su hteli da uživaju u malo nade, malo mogućnosti i naravno malo glamura. Zato što je ovo venčanje ako ništa drugo onda glamurozno i svaka žena je došla obučena po poslednjoj modi, od šešira do cipela.
Džulija baca svoju cigaretu i gazi je đonom svojih skupih cipela.
– Divne cipele, govori joj visoka riđokosa žena koja stoji u gomilici pušača i koja je u stvari vlasnik upaljača koji je kružio.
– Hvala, odgovara Džulija, smejući se i uzvraća joj kompliment. – Sviđa mi se vaš šešir. – Nastao je trenutak neke nelagodnosti i taman su htele jedna drugu da upitaju kako znaju Adama i Lornu, kada se začuo vrisak.
– Džulija! Draga! – Okreće se i vidi Lorninu majku kako joj gegajući se prilazi. – Izgledaš divno! – Gospođa Jang se naginje ka Džuliji da je poljubi držeći svoj šešir za obod. Obe su se nasmejale kada su se obodi njihovih šešira sudarili.
– Vi izgledate neverovatno! – To se očekivalo od Džulije da kaže i naravno, to je i bilo istina, jer uprkos tome što Džulija nije znala za Lornine planove u vezi sa venčanjem, jedan pogled na njenu majku i sve je bilo jasno – to nije Lornino venčanje već njene majke.
– Stvarno? – Sandra Jang se po ko zna koji put okrenula taj dan da je Džulija bolje vidi i podigla svoju obrvu. Svima je očigledno da ona voli da bude u centru pažnje, da je celokupan njen izgled i odeća po poslednjoj modi sa dubokim dekolteom, izabran, svesno ili ne, da zaseni mladu.
Sandra Jang se opet okrenula čim je spazila nove pristigle goste. – Ujka Džimi!, počinje ona da viče i maše i opet pred ćelom gomilom ljudi pravi čitavu predstavu. Jedna žena sa šeširom se nasmejala Džuliji. – Ne, to uopšte nije slučaj majke koja hoće da zaseni ćerku, kaže žena.
– Ali morate priznati da izgleda sjajno.
– I trebalo bi s obzirom na to koliko košta ta haljina. – Prvo se okrenula da vidi da li neko sluša, a onda se nagla prema Džuliji i rekla: – Više nego venčanica!
– Ne! – Džulija je šokirana, jer znajući Lornu venčanica je sigurno bila unikat i koštala je verovatno čitavo bogatstvo.
Žena je klimnula glavom. – Ja sam Mivi, reče smejući se. – A ti si sigurno Džulija, zar ne?
Džulija potvrđuje. – Kako si znala?
– Prepoznala sam te po starim Lorninim slikama.
– Odakle poznaješ Lornu? – To pitanje je bilo neizbežno i obe su se nasmejale.
– Živim pored njih u Brajtonu.
– Je li te izluđuje i stalno pozajmljuje šolje šećera?
– Pozajmljuje proklete kondome, više nego šećer. Ona i Adam se nisu dogovorili oko kontracepcije, a pošto sam ja sama, postala sam tajni snabdevač kondomima.
Džulija se smeje, totalno oduševljena iskrenošću ove žene. Džulija je uvek imala tu neku sposobnost da se ljudi u njenom društvu osećaju opušteno, da počnu u roku od nekoliko minuta da se osećaju da je znaju godinama i da je dovoljno dobro znaju da joj govore neke intimne stvari.
– Sama si? Iznenađuje me.
– Zašto? Zato što bi neko poput mene trebalo da ima dečka? Zato što sam atraktivna i uspešna pa kad nemam dečka mora da nešto nije u redu sa mnom? – Trudila se da zvuči normalno, ali reci su bile ozbiljne i Džulija je počela da se izvinjava.
– Upravo sam shvatila kako je moje pitanje zvučalo, rekla je Džulija grubo. – Kao što su meni postavljali neki stariji članovi moje porodice. Pre sam odlazila na porodična okupljanja i uvek bi me pitali da li imam dečka i kada bi rekla da nemam potapšali bi me po kolenu i govorili bi mi stvari kao: nemoj da brineš, još si mlada. Ili, Gospodin Pravi je negde tamo, naći ćeš ga ti, videćeš. Bože, ne mogu da verujem da sam postala takva, stvarno mi je žao.
– Nemoj da se brineš. Izgleda kao da imamo istu porodicu. I meni je žao što sam odmah planula. Samo, znaš, ja sam sama zato što sam tako izabrala, ali niko izgleda to ne može da prihvati.
– A da li bi bila isto tako srećna da ceo svoj život provedeš kao sada sama?
Mivi je samo slegla ramenima i ponudila Džuliju sa još jednom cigaretom, koju je ova uzela i na trenutak je zavladala tišina pošto su obe palile cigaretu. – Trudim se da ne razmišljam toliko unapred, da živim svoj život u sadašnjosti, Mivi to izgovara ozbiljno, ispuštajući dim glasno, – ali sasvim iskreno, mada ne mogu reći da mi to nije padalo na pamet, ne plašim se mnogo ni samoće u kasnijim godinama. Ja imam divan život. Posao koji volim, moj sopstveni dom i nisam sigurna da sam spremna na neke kompromise.
– Zavidim ti. – Džuliji su ove reci izletele pre nego što je razmislila šta će da kaže. I čim ih je izgovorila sama je bila u šoku. Nije mislila da to kaže. Isuse, nije htela ni da pomisli to. Povukla se, jer ne zna šta da kaže sledeće.
– Ma, nema razloga. Sve se menja, samo je nebo uvek isto. Provela sam godine misleći da će mi život biti potpuniji ako imam muškarca pored sebe, ali kada bi se tako nešto dogodilo, uvek bih poželela da budem opet sama. I znaš, nekada sam stvarno usamljena, ali ipak mislim da mi to više prija. O moj bože, da li je ono Lorna? Vidi kakva je kola dovoze!
Ispred crkve staje duga crna limuzina i svi okolo bacaju cigarete i žure da uđu pre nego što se zatvore vrata.
Džulija je taman krenula za Mivi da uđe u crkvu, ali je htela još malo da ostane da samo vidi venčanicu, jer je još verovala u venČanje iz bajke.
Vrata limuzine su se otvorila i cela rulja je sa olakšanjem uzdahnula kada je uvidela da to uopšte nije mlada. Iz kola je izašla visoka žena u ružičastom kostimu i crnom šeširu, na kojoj su bleštale zlatne minđuše i perle oko vrata, a lice su joj skrivale velike naočare za sunce i ispod njih su se videla samo usta sa ružičastim karminom.
Ona izlazi iz kola i prilazi stepenicama i tek pošto prođe pored Džulije, Džulija viknu: – O moj bože!
Žena se okreće i spušta naočare da dobro osmotri Džuliju i počinje da se smeje i širi ruke.
– Bela!, viče Džulija i grli svoju prijateljicu, koja izgleda tako glamurozno, tako njujorčanski, da ju je Džulija jedva prepoznala. – Šta do đavola ti radiš ovde?
– Iznenađujem tebe! – Puštaju jedna drugu iz zagrljaja i ispitivački gledaju jedna drugu sa oduševljenjem. ,,A i ti izgledaš veličanstveno! – I obe se smeju.
– Kakva je to fora sa kolima?
Bela uzdiše sa oduševljenjem. – Isuse, možeš li da veruješ? Navikla sam da iznajmljujem limuzine u Njujorku i ovde se nisam ni dvoumila i putovanje do ovde sam provela tako što sam gledala u ljude koji su se zaustavljali da pogode koja je slavna ličnost u limuzini.
Džulija odmahuje glavom i smeje se. ,,A ono samo ti, samo ti.
Bela gleda po gomili koja je opet počela da izlazi iz crkve. – Pa gde je, do vraga, Sem?
– Ona je tako mnogo trudna da jedva hoda, Džulija se smeje. – Shvatila je da njena bešika neće izdržati ćelu ceremoniju, tako da je odlučila da će doći samo na slavlje.
– Bože, kakav košmar. Neću nikad da imam decu. – I onda, kada je spazila Džulijin pogled shvatila je šta govori.
– Izvini, izvini, izvini. Ti znaš šta ja mislim o deci. Ali ne o deci svojih prijatelja. Pa, kako ti ide?
Džulija uzdiše. Naravno da je ne nervira što je to pitala, bila bi uvređena da nije pitala, budući da je Bela familija, ali ponekad poželi da nije svoju situaciju ispričala gomili ljudi kada je prvi put pokušala sa zatrudni.
Mark ju je upozoravao. Samo u slučaju da se ne dogodi, govorio je. Nemoj nikome da govoriš, savetovao ju je, ali naravno, morala je da kaže Sem. I Beli. I Lorni. I svim devojkama na poslu. Tako da su na kraju svi znali i svaki put kada bi se videla sa nekim, pitali bi je: jesi li imala sreće? Podignutih obrva i puni nade. Iskreno, bila je već umorna od odmahivanja glavom. Želela je da je poslušala Marka, zato što svaki put kada bi je neko pitao za to ona bi još više osetila frustraciju.
Ali ovo je Bela i njoj će ispričati, radije nego da se samo tužno osmehuje i odmahuje glavom.
– Skroz je bezveze, kaže Džulija. – Jednostavno se ne dešava. Svakog meseca pomislim da je to to, ali svakog meseca dobijem prokleto tačno kao sat.
– Jesi li razmišljala da ideš kod nekoga?
– Pa, interesantno, čitala sam članak u nekim novinama prošle nedelje o ženi koja nije mogla da ostane u drugom stanju sve dok nije otišla do jedne isceliteljke. Imala je samo jednu seansu sa ovom ženom i bum. Odmah je ostala trudna. Zapisala sam telefonski broj te isceliteljke i mislim da ću da je zovem.
– Nisam je mislila na to. Mislila sam na doktora. Nekog stručnjaka za plodnost. Nekog ko bi stvarno mogao da ti kaže da li ima nekih problema.
– Ne. Ne još. I svakako mislim da Mark ne bi podneo da sazna da ne može... da on u stvari...
– Ispaljuje ćorke?
– Baš tako. Zamisli kako to može biti strašno za muškarca. Sam bog zna da poslednja stvar koju želim za njega je da bude potpuno smrvljen tom činjenicom. A u stvari i nije prošlo tako mnogo vremena kako smo počeli da probamo i nismo još spremni na neke ozbiljnije korake.
– Dakle, ti misliš da je problem u Marku?
– Kako da ti kažem... Ja sam bila već trudna, sećaš se?
– Ali to je bilo pre mnogo godina. Bože, svašta je moglo da se dogodi od tada. I budimo iskrene, ne posećuješ baš redovno ginekologa. Kada si poslednji put išla na pregled?
– Ne želim da pričam o tome.
– U redu, u redu, izvini. Ali znam ja tebe i stvarno bi mogla da ideš malo češće kod doktora. Plus, ako stvarno misliš tako da okrivljuješ Marka, a u stvari nemaš razloga za to, to je užasno.
Džulija oseća kako joj suze naviru na oči, ali se suzdržava, neće ovde valjda plakati. Odbija da plače ovde. – Bela, mi smo na venčanju. Nisam te videla mesecima i sada ne mogu stvarno da raspravljam o tome, nije ni mesto ni vreme. Pričaj mi šta ima kod tebe novo. – Nasmejala se na silu i stisnula Belu za ruku. – Kako do đavola uspevaš da izgledaš tako fenomenalno?
Lorna je uvek govorila da će na svom venčanju nositi veo koji se vuče iza nje kilometrima, ali sada je bila malo skromnija i izgledala je fantastično i lepše nego ikada pre.
Pokušava da gleda pravo ispred sebe, ali joj baš ne uspeva i oči joj se širom otvaraju od oduševljenja kada ugleda Džuliju i Belu, koje uzdišu na kraju reda dok se propinju da je lepo vide.
– Isuse. – Bela briše uglove svojih očiju. – Da nisam ja ja, sada bih bila voljna da se udam samo da bih izgledala ovako.
– Pa, uvek možeš da kupiš venčanicu samo radi fazona. Da je sačuvaš za kišne dane. I kako to misliš da nisi ti ti bila bi voljna? Nemoj samo da mi kažeš da si sada i ti protiv braka?
– Ne, ali me proganja opet jedan oženjen muškarac. Telefonski pozivi, cveće...
– Bela, nemoj!, rekla je Džulija ozbiljno i malo glasnije. Džulija je stavila kosu iza ušiju i sa osmehom izvinjavanja pogledala stariju ženu koja je stajala ispred njih i okretala se dok su njih dve pričale. – Kasnije, šapnula je Beli i onda je počela ceremonija u crkvi.
– A šta je sa tobom?, šapnula je Bela kada su prestali da pevaju himnu u crkvi, potpuno ignorišući žene koje su se okretale i gledale ih sa prekorom. – Da li si bliža braku sa divnim Markom ili je i to tabu tema?
– Srećni smo sadašnjim stanjem. – Džulija se nagnula prema Beli, tako da je Mark, koji je stajao sa njene druge strane, ne bi čuo. – Znaš ti nas. Uvek srećni.
Mark lagano počinje da se opušta, uglavnom zbog količine vina koju je popio, a i zbog činjenice da sedi pored Bele, za koju je uvek mislio da je malo zastrašujuća, a u isto vreme veoma privlačna.
Bela nije glupa. Ona vidi da Džulija i Mark nisu srećni i mada je ona bez sumnje na Džulijinoj strani, ne vidi nikakvog razloga zašto ne bi malo pažnje posvetila i Marku.
Ispitivala ga je o poslu, pokazujući pravo interesovanje i postavljajući pametna i suštinska pitanja i onda ga je zabavljala pričajući mu neke anegdote o kancelarijskoj politici u Americi, sve vreme se brinući da mu čaša bude puna.
Džulija je oduševljena da je neko drugi sem nje pazio na Marka, vodeći računa da je u redu i bila je oduševljena što sedi pored Džejsona, veoma privlačnog Adamovog prijatelja koji je raskinuo sa svojim devojkom i koji traži malo zabave, verovatno misleći da su svadbe dobro polje za ulov (ovakva vrsta ljudi je obično u tridesetim godinama i stvarno bi trebalo malo pametnije da razmišljaju).
– Ja sam Džejson, rekao je dok su se rukovali i seo je kraj nje. – Ja sam danas potpuno sam i bojim se da ćeš morati da paziš na mene.
– Ja sam Džulija. – Njene oči su postale svetlije. Na sekund je pomislila i da predstavi Marka Džejsonu, ali on je razgovarao sa Belom i u svakom slučaju zašto bi ona morala da objašnjava ko je Mark. Nikad oni nisu bili takav par. – Ja sam stara Lornina prijateljica, nastavlja i polako okreće svoje telo prema Džejsonu tako da ga može zakloniti od Marka. ,,A šta je sa tobom? Kako se ti poznaješ sa njima?
Sedeli su i pričali neko vreme, obično ćaskanje, i Džulija je u jednom momentu primetila da svaki put kada se on pomeri u svojoj stolici, bilo da bi stavio ruku na sto ili da prekrsti ruke, ili da prekrsti noge, ona nesvesno ponavlja njegove pokrete. Verovatno je to radila sve vreme, ali nije odmah primetila, tek kada je Džejson spustio svoju bradu na ruku Džulija je u momentu shvatila da je uradila istu stvar. Brzo je spustila ruku i obećala sebi da ga neće kopirati. Čitala je u jednoj knjizi da ponavljanje nečijih pokreta već ulazi u domen govora tela.
Odjednom Džejson prestaje da priča usred neke priče. ,,Oh, to je duga i dosadna priča, kaže, ,i jednostavno ne mogu samo da ćaskam sa tobom, previše si privlačna. – Džulija oseća kako joj obrazi crvene i kako je prolaze čudni trnci koje nije osetila godinama. – Kaži mi... – Naginje se prema njoj i Džulija se naginje prema njemu, ne može da odoli, dok im se lica skroz ne približe. Počinje da joj govori polako i napeto. Gleda je pravo u oči. – ... Da li ti, pravi pauzu, – ili ne, opet pravi pauzu, – misliš li da bi trebalo da vrate na TV seriju Klengersi?
To je bio tako intiman gest za jedno tako beznačajno i detinjasto pitanje, ali Džejson je vrlo dobro znao da ćaskanje ništa ne obećava, a nostalgija je dobra emocija ako ćeš polako da dopreš do ženskog srca.
Džulija počinje da se smeje. Oseća olakšanje, ali i malo razočaranje.
– Mislim da bi definitivno trebali da vrate tu seriju, smeje se.
– A da li misliš da bi češće mogli da vidimo i Soupdregonse!
– O moj bože, Džulija je bila oduševljena. – Nisam mislila na njih godinama.
– Ali kladim se da nisi zaboravila njen slobodni rečnik.
Džulija se naslonila natrag na naslon stolice, malo razmišljala, onda se opet nagnula prema Džejsonu i počela da pevuši melodiju iz serije.
– Ne, Džejson odmahuje glavom. – To uopšte ne zvuči dobro.
– Hajde onda ti.
– Ne mogu. Ali eto mogu dobro da otpevušim melodiju iz Klengersa. – I onda je počeo da pevuši: – Du-du. Du-du-du--du-du-du-du-du. Du. Du-du.
– Ma to je glupost! – Džulija počinje da se smeje. – Oni su zviždali. Ovako. – Onda je ona napućila usta i počela da zviždi sve dok ljudi za okolnim stolovima nisu prestali da pričaju i počeli da gledaju u njih dvoje.
– Klengersi!, povikala je Mivi, koja je sedela s druge strane Džejsona i bila prilično tiha. Očigledno je plan bio da se Mivi i Džejson spoje, ali Džejson nije nešto naročito voleo riđokose, tako da je nju prepustio Čarlsu i Klaudiji da je zabavljaju.
– Vidiš?, Džulija se pobedonosno okrenula prema Džejsonu. – Rekla sam ti da su zviždali.
– Ali nije to baš bilo zviždanje, ubacuje se Mivi.
– Vidiš?, sada je Džejson bio u pravu. – Rekao sam ti da je du-du. – Onda su skoro svi ušli u raspravu i definitivno se većina složila da nije bilo du-du nego je više bilo zviždanje.
– U redu, u redu, Bela prekida raspravu sa rukom u vazduhu, baš u trenutku kada se postavlja glavno jelo. – A šta je sa Hektorovom kućom? Ta mi je uvek bila omiljena.
– Hektorova kuća! – Ceo sto je bukvalno bio oduševljen, jer su skoro svi bili istih godina i svi su odrasli uz iste televizijske programe.
– A o čemu se bese radilo u Hektorovoj kućiV, pita Džejson, i svi na to pitanje počinju da se smeju, ubeđeni da obožavaju tu seriju mada se u stvari niko nije sećao o čemu se radi.
– Gospodin Beni, Džulija viče, svesna da je ovaj mali razgovor sada postao prisećanje i nostalgija za sve za stolom.
– E, to je serija koja stvarno treba da se reprizira. – Džejson diže čašu da nazdravi Gospodinu Benu.
Onda svi počinju da se prisećaju. Svega i svačega iz doba njihovog odrastanja.
U tom razgovoru niko nije ni primetio da stolu prilaze Sem i Kris.
Bela ustaje da zagrli Sem, mada to uopšte nije lako sa bebom koja stalno raste u njenom stomaku.
– Blizanci? – Bela ne može da odoli da je malo ne začikava i Sem je udara.
– O, odjebi, smeje se, zato što zna da se Bela stalno šali sa njom i da joj svi govore da izgleda nosi ceo fudbalski tim.
– Izgledaš iznureno, Kris, kaže Džulija, okrenuvši se prema Seminom mužu, koji se saginje da je poljubi u obraz i duž obrve.
– Pa, nije do đavola to iznenađujuće, s obzirom na to da Sem ili u toku noći ustaje da ide u WC jedno trideset puta i ne trudeći se da bude malo tiša ili se proteže i okreće u krevetu i pravi takve pokrete da se ćela kuća drma.
On stvarno izgleda užasno. Iscrpljeno, ali dok sve to govori sve vreme nežno grli Sem i s ljubavlju je pripija uza sebe.
– Zašto bih ja jedina patila?, ona hukće, i dok seda stavlja neku bočicu pored svoje čaše za vino.
– Šta je to, do đavola? – Bela pokazuje na zelenu bočicu sa izrazom strave dok Sem uzima veliki gutljaj pravo iz bočice.
– Gorušica, Sem objašnjava i uzdiše sa olakšanjem jer joj je očigledno bolje od leka. – Svi kažu da ako u trudnoći imaš strašne gorušice, koje ja imam – da ćeš da rodiš veoma dlakavu bebu.
– Da li je to istina?, pita Mark pita radoznalo.
– Izgleda da jeste, ali to me ne bi uopšte iznenadilo. Kakva majka takva ćerka. – Gleda malo u Krisa. – Ili sin, ali ono što mogu da vam kažem s obzirom na ovu gorušicu, ja ću sigurno roditi majmuna.
Sem i Bela su počele jedna drugoj da pričaju novosti i Džulija je malo iznervirana zato što ne sedi sa njima, ali ona eto sedi kraj Džejsona, koji se pokazao kao savršeni pratilac za venčanja i ona se divno provodi, oseća se tako seksi i koketno, tako živo, da na nekoliko trenutaka zaista poželi da bude sama.
Ali nije. Ona živi sa Markom. Pokušava da dobije bebu i razmišljanja o ovome su je otreznila na nekoliko sekundi. Džejson je opet počeo da je zagovara i proba novu taktiku i za nekoliko minuta Džulija se ponovo smeje dok pokušavaju da se sete reci neke pesme iz njihove mladosti.
– Šta je s tobom, hej, peva Džulija. – Zašto si tako tužna? Šta misliš da radiš, hej, to je lepo mesto, da da da da da, to tvoje lice.
– Šta u stvari znači da-da-da-da-da? – Džejson se smeje.
– Verovatno isto što i, sada Džulija imitira njega dok je pevao melodiju iz Klengersa, ,,du-du-du-du, i onda se oboje smeju. Da ne znate da nije tako, pomislili biste da su njih dvoje zajedno.
Mark sedi iza u svojoj stolici i posmatra Džuliju. On zna da ona flertuje, ali nije ga briga. Voli kada se ona zabavlja- veruje joj – i voli da je gleda kada je ovakva, zaokupljena, blistava, živahna. To je bila Džulija koju je upoznao pre nekoliko godina. Sa bolom, se pita zašto on ne može više da je tako razveseli.
Kada se; večera završila, mlada i mladoženja su zaigrali prvi ples. Začula se melodija pesme – To si morala biti ti – i muškarci za stolom su se zajedljivo nasmejali zbog blage patetike pesme, a žene su počele da uzdišu zbog romantike.
Kod sledeće pesme ustao je i Mark i povukao Džuliju. Igrali su dugo i kada su se vratili natrag za sto bili su umorni i trebala im je pauza za piće.
Džejson se pomerio dok su oni igrali, verovatno jer je shvatio da je Džulija sa Markom i otišao je da traži odgovarajući plen. Džulija i Mark su sedeli i smejali se.
– Dobro se provodim, reče Džulija, uspevajući da prikrije iznenađenje u svom glasu.
– Znam, Mark ju je pipnuo po nosu, što je bio intiman i osećajan gest, što nije uradio mesecima. I ja isto.
Skoro je kraj večeri i ostalo je samo najbliže društvo. Loma je skoro ćelo veče bila slepljena za stolicu, verovatno bojeći se da čim ustane prestaće da bude kraljica dana, ali sada je već opuštenija, spustila je kosu i ona i Adam su polako plesali na podijumu, gledajući jedno u drugo, nežno i s ljubavlju, pričajući i ljubeći se i smejući se činjenici da su sada muž i žena.
Većina starije rodbine je otišla, a nekoliko ljudi na izlasku je zastalo na vratima da još malo gleda Adama i Lomu, verovatno se sećajući svojih venčanja i misleći kako to sada sve izgleda kao da je bilo tako davno.
Kako ljudi napuštaju salu, prostorija izgleda sve užasnije. Nekoliko cvetnih aranžmana je nestalo, neki gosti su uspeli da ih iskradu napolje neprimećeni i divni beli stolnjaci sada izgledaju sivo i prljavo.
Kris i Sem su odavno otišli kući. Njoj je nestao lek za gorušicu, a posle tri čaše mleka i jogurta od vanile, koji je jedan ljubazan konobar otišao da joj kupi, uvidela je da je to bitka koju neće dobiti. Dok su se spremali za odlazak.
Sem se jedva uzdizala sa stolice pridržavajući se jednom rukom za leda i teško dišući.
Džulija ju je gledala sa ljubavlju. I zavišću. Bela, koja je sada sedela kraj nje, gleda u njeno lice i uzima je za ruku.
– Sigurno ti je teško, kaže.
– Ne možeš ni da zamisliš. – Džulija se nasmejala na silu i uzdahnula. – Dala bih sve, sve samo da sam u Samantinoj koži. Ja je volim i oduševljena sam zbog nje, ali ne mogu ni da zamislim da u njoj raste beba. Prosto ne mogu da verujem da ja nisam trudna. – Oči joj se pune suzama dok priča ovo, uzdiše i pije šampanjac. Onda odjednom istrčava napolje savladana očajem i gubitkom.
Mark ustaje za njom, zabrinut, ali Bela odmahuje glavom i kaže da će ona otići za njom, da je sve u redu i da će Džulija biti dobro. Mark se vraća na svoje mesto, zahvalan što ne mora opet da se bori sa njenim izlivom emocija, što ne mora da se bori sa krivicom, zato što zna da Džulija naravno krivi njega.
Sve što Mark želi je da bude srećan. Ako Džulija želi da ima bebu, ako će je to usrećiti, Mark želi to isto. Ako Džulija bude htela da idu kod nekog stručnjaka za plodnost, Mark će želeti to isto. Ako Džulija ipak bude želela da nikada nemaju dece, i to će za njega biti sasvim u redu.
Problem je što Mark nikada nije seo i dobro razmislio šta on želi. Možda je vreme da to učini.
Mark se uvek prvi probudi. Okrene se prema Džuliji, koja još uvek spava, otvorenih usta, sa rukama stegnutim u pesnicu, pokrivena do glave i naginje se i ljubi je nežno u obraz. Kada je ujutro ovakvu vidi, tako nežnu, tako nevinu, zna tačno zašto je voli, zašto je još uvek sa njom.
Polako spušta svoja stopala na pod, isteže ruke do plafona i zeva pre nego što počne tiho da izlazi iz sobe, polako zatvarajući vrata za sobom da je ne bi probudio.
Mark je uvek mnogo i vredno radio. Ostajao je u kancelariji do kasno, pokušavajući sve da obavi. Prestao je da ručava u kantini i umesto toga bi pojeo neki sendvič za svojim stolom, buljeći u gomilu pravnih papira i čitajući za vreme svoje pauze za ručak.
Oseća se umorno ovih dana. Uvek umoran, ali ima toliko toga o čemu mora da misli, toliko toga da uradi, kao da se uvek trka. Ne da postoji neka trka, već se njegov mozak uvek trka. Polazak na spavanje je lep i vrlo lako zaspi. Ali uglavnom se jako rano probudi. Leži u krevetu, sluša Džuliju, zna da je ona takođe budna, ali ne može da joj priđe i misli o svom poslu i o svom životu. Tako je navikao da ustaje u petnaest do sedam svako jutro, da se čak i vikendima budi mehanički u isto vreme, što je prilično smešno pošto mu radnim danima treba sat da ga probudi. Radnim danima se budi umoran i tetura se i treba mu još sna, ali vikendom se budi čio i automatski ustaje iz kreveta.
Mark silazi dole i stavlja čajnik na šporet, baca novine na sto i stavlja dva parčeta hleba iz kese u toster.
Čuje se neki udarac na vratima. To je pošta koju je poštar bacio kroz otvor na vratima. Odlazi do vrata, saginje se, uzima poštu i vraća se u kuhinju i kuva kafu.
Ništa uzbudljivo danas. Pošta za bacanje, pošta za bacanje, još pošte za bacanje i računi. To je ono vreme u godini kada pristižu svi računi. Otvara račun iz banke i brzo čita stanje na računu, vraća pogled i ponovo čita zato što ne može da veruje u ono što piše.
Sada Mark zna da Džulija voli kozmetiku, toalete i uopšte te ženske drangulije. Sada prihvata da Džulija ne može da prođe pored parfimerije, a da ne ude unutra i zna da će unutra biti srećna da seta satima, trošeći bogatstvo na pastelno obojene bočice u kojima su stvari za koje nikada nije ni čuo. Jednom se čak pojavila sa raznim bojama za koje je smatrala da su neodoljive. To je bilo kada je imala kratku kosu.
Ali takođe zna da postoje stroga pravila koja se tiču zajedničkog računa. Kao nezavisna bića, što je vrlo popularno u današnja vremena, oni svoj novac drže odvojeno. Džulija ima svoj račun u banci sa kog uzima pare za sve što ne uključuje Marka, a Mark ima svoj račun. Takođe imaju i zajednički račun, koji se koristi za račune za kuću, izlaske u restorane, nameštaj, prodavnice hrane, poklone za zajedničke prijatelje i odmore. Za sve što uključuje njih dvoje zajedno. I tu se ne računaju njene prodavnice kozmetike. I kako je do vraga uspela tamo da potroši skoro dve hiljade funti? Sta je do đavola kupovala?
Džulija je kupovala testove za trudnoću. Pokušavala je da im odoli, ali svakog meseca pred menstruaciju osećala bi neku nervozu koja bi je požurivala. Nažalost, nikada do sada nije ispunila svoju želju, tako da je potreba za kupovanjem testova sve više rasla.
Počela je prvo sa kupovinom jednog testa. Uvek tako počne. Pre devet meseci kupila je jedan test pet dana pred početak ciklusa, baš na samom početku njihovog pokušavanja da dobiju bebu. Odnela ga je do Sem, koja je počela da se kikoće.
– Stvarno mislim da je još rano, rekla je Sem.
– Ali ako sam trudna, onda moje telo verovatno već proizvodi hormone HCG i ako je tako trebalo bi da se pokaže na testu.
– Ali na pakovanju piše da mora da se čeka do dana kada bi trebalo da počne ciklus, a ti čak nemaš nikakve simptome.
– I te kako ih imam, rekla je Džulija žustro. – Pogledaj kolike su mi grudi. Ogromne su.
– Ali treba da dobiješ za pet dana i uvek su ti ogromne u tom periodu, rekla je Sem, cereći se.
– I, Džulija je napravila dramsku pauzu ,,i idem često u WC noću. Kunem ti se, bešika mi je poludela.
– Uvek si imala najslabiju bešiku od svih koje znam, ali OK. Shvatila sam poentu. Hajde da uradiš to.
Džulijino lice se razveselilo. – Super! Mogu li da pozajmim čašu?
– Šta će ti čaša?
Džulija je onda pročitala Sem instrukcije naglas. – Stavite štapić u mlaz mokraće ili ga stavite u posudu u kojoj se nalazi mokraća. – Nije videla zgražavanje na licu Sem dok je objašnjavala da baš nije sigurna u taj metod stavljanja štapića pod mlaz mokraće, recimo u slučaju da promaši.
– E, nećeš do đavola da koristiš moju čašu za mokraću!
Na kraju su se dogovorile da uzmu čep od Krisovog dezodoransa. – Za ime boga, nemoj slučajno nekada da ti izleti ovo pred njim. Kunem ti se da bi se razveo od mene zbog ovoga.
– Samo isperi čep sa kiselinom kada završim, rekla je Džulija, krećući ka kupatilu.
– Znam, znam, povikala je Sem dok su se vrata od kupatila zatvarala. – Šta misliš šta sam koristila kada sam jae radila test?
Džulijin test je bio negativan. Isto kao i onaj koji je kupila kasnije tog dana. I još šest koje je kupila pre nego što joj je počeo ciklus. U prvo vreme to je bila njena tajna, ali devet funti je mnogo novca da daš po komadu kada ti treba bar tuce ovih testova svaki mesec, a poslednjih meseci Džulija je odlučila da su testovi sada već zajednička potreba pošto zajedno pokušavaju da dobiju bebu i da ti troškovi treba da idu na zajednički račun.
Naravno, Mark ne zna za kutije ovih testova koje su sakrivene ispod hrpe peškira. Ne bi on u principu bio protiv njih – nije to kao da su vaši roditelji pronašli tablu bebi pilula u vašoj donjoj fioci, a vi imate šesnaest godina i umirete od straha – bio bi protiv cifre koja se troši na njih, zato što je Mark pravi pragmatičar. On bi bio užasnut kada bi znao da Džulija koristi test pre predviđenog vremena i da ne koristi uputstva za upotrebu na paketu i jednostavno ne bi razumeo tu nestrpljivost i ekstravaganciju njene zavisnosti.
Sve ovo ne bi razumeo uglavnom zato što ne razume Džuliju. Neke njene osobine koje su ga privlačile na početku, sada su osobine koje ih razdvajaju.
Voleo je njenu energiju kada su se upoznali. Voleo je njen osmeh, njenu ambicioznost i nekonvencionalnost. Primetio ju je na poslu i malo se raspitao pre nego što se usudio da joj priđe u kantini i već tada je odlučio da će nekako dopreti do nje, pipnuti je, biti sa njom.
Prolazio bi kraj nje u hodniku i kako bi joj prilazio gledao je namerno u nju ne bi li ona njega pogledala, primetila ga bar, ali nikad nije. Svakog dana bi mu neko kucao na vrata od kancelarije i uvek bi to bile neke asistentkinje sa lošim izgovorom da dođu kod njega na razgovor i on nikada nije bio zainteresovan, zato što nijedna od njih nije bila ona.
Mark nije znao kako da joj priđe, šta da joj kaže i shvatio je da je situacija bila osetljiva zato što su radili zajedno. Čak iako su se te afere na poslu stalno događale oni su kasnije imali problema sa upravom. Njegov otac ga je uvek upozoravao da posao ne nosi u kuću. Na prethodnim poslovima on se ovog strogo pridržavao, ali je sve zaboravio kada je ugledao Džuliju.
Iako se činilo da Džulija njega nikako da ugleda.
Mark je jedan od onih muškaraca koji dobro izgledaju, ali bez ikakve doze arogancije što mu u stvari nikad nije dobro poslužilo. Njegovi prijatelji koji nisu tako dobro izgledali kao on, ali su bili drčniji, imali su većeg uspeha sa ženama. Što su više srca slomili, više bi se žene ložile na njih.
O Marku se govorilo kao o dobrom momku i šta je moglo da bude gore od toga? U školi je uvek bio najbolji prijatelj sa devojkama zato što je, pored toga što je bio dobar, dobro i izgledao, tako da je bilo poželjno kada te vide sa njim, ali on je bio previše dobar da bi neka od devojaka poželela da izađe sa njim. Bio je toliko dobar da su ga smatrali glupim.
Tek kada je krenuo na fakultet počeo je drugačije da se ponaša u pogledu devojaka, a i za tu pramenu mu je trebalo dve godine. Zabavljao se sa Amandom više od godinu dana i prekinuo je tu vezu zato što je znao da ona nije prava za njega i zato što mu je ostala samo jedna godina da uživa.
I stvarao je uživao. Mark je ostavljao svuda svoj trag, kako su pričali njegovi prijatelji, pa čak i sa dozom ljubomore. Do današnjeg dana je ostao poznat kao osvajač ženskih srca i, da ironija bude veća, nije mnogo morao ni da se potrudi. Uvek je bio poznat po tome što je bio Amandin dečko i što dobro izgleda i čim je ostao sam postao je najpoželjniji muškarac na fakultetu.
Nije više bilo onog dobrog dečka.
Osim, u suštini, njegovog bića, sem što je možda nesvesno slomio nekoliko srca. On je još uvek bio dobar momak i još uvek prilično stidljiv sa ženama, posebno sa onima koje su mu se naročito sviđale. Kao Džulija.
Niko ne može da zamisli koliko je njemu bilo potrebno snage da joj priđe onog dana u kantini. Do trenutka dok joj nije prišao u svojim mislima je izgradio sliku o njoj kao o savršenoj ženi i postavio je na tako visok pijadestal da je postojala pretnja da se sam izgubi u oblacima te svoje fantazije.
Mark je voleo njenu živost, njenu laku, snažnu, ekstrovertnu prirodu. Bila je sve što on nije bio, sve što je on potajno želeo da bude. Kada je bio sa njom, osećao je da je ona crpla najbolje iz njega. Mark nije želeo da bude tih, studiozan, introvertan, kada je Džulija bila u njegovoj blizini. Biti sa Džulijom za njega je značilo oživeti i on je želeo da to osećanje večno traje.
Sada večnost deluje tako daleko. Najčešće je umoran od Džulije. Umoran je od nje i ne razume je, zato što su njihovi svetovi toliko različiti i zato što je Mark uvideo da ne samo da ne može da pobegne od onoga što je on već da i ne želi to. Trudio se u početku. Prvih godinu dana ili tako nešto. Bezbrojne žurke, ljudi koji neprestano dolaze, večito okruženi prijateljima i prijateljima prijatelja i strancima. Uživao je u tome jedno kratko vreme, najviše zbog toga što je pretpostavio da će takva atmosfera lagano jenjavati. Niko ne može konstantno voditi takav život, zar ne?
Džulija je mogla.
Mark je u toku druge godine njihovog zajedničkog života shvatio da beskrajna reka ljudi koja prolazi kroz njihovu kuću neće presušiti. Da situacije kada Džulija dođe kući sa raznim lutalicama i beskućnicima sa posla i očekuje da ima dovoljno hrane, neće prestati.
I Mark je znao da nije fer očekivati od nje da se promeni. On je, na kraju krajeva, znao u šta se upušta već čim su počeli da se zabavljaju, ali se nadao da će nekako pronaći kompromis, naći način da funkcionišu zajedno.
Na početku, još dok je bio pun strasti i uzbuđenja, još uvek pun ideja kako da pronađu kompromis, bio je spreman da je zaprosi. Planirao je put na Barbados u januaru, rezervisao restoran gde će je zaprositi, koji gleda na plažu i koji je bio proglašen za jedan od deset najromantičnijih restorana na svetu. Čak je pripremio i govor.
Nelagodnost između njih dvoje počela je dve nedelje pre nego što je sve to trebalo da se dogodi. Najviše su se razišli oko dogovora o novogodišnjoj noći. Nisu bili pozvani ni na jednu žurku, zbog čega je Džulija bila van sebe i Mark je rekao da je njegov ideal proslave novogodišnje noći da pozovu jedan ili dva para, sa kojima su se najviše družili, na večeru i na otvaranje šampanjca odmah po ponoći.
Džulija je bila zgranuta. Ona je želela da napravi pravu zabavu. Veliku žurku otvorenu za sve, da stvarno proslave Novu godinu kako treba. Nije htela da popusti, pa je Mark morao, i na kraju je nije ni zaprosio, jer je počeo da se premišlja u vezi sa njihovom zajedničkom budućnosti.
Ali već je planirao Barbados. Već je planirao odmor. Prosidbu. Čak i prsten. Opet sedeći na terasi i gledajući u Džulijino lice koje je osvetljavao plamen svece, znao je da ne može to da uradi. Voleo ju je, ali nije bio siguran. Voleo ju je, ali nije bio siguran da je dovoljno voli.
Odlučio je da čeka. Ne dugo, ali prsten u džepu će ostati tamo i ko zna možda će stvari sledeće godine biti drugačije, možda čak sledećeg meseca.
Četiri godine su prošle, ništa nije drugačije. Mark i Džulija su našli načina da žive jedno pored drugog u istoj kući, da dele isti krevet i da vode živote odvojenije nego pre.
Dok sedi za stolom i čita novine, Mark odlučuje da će danas da bude dobar dan i da će danas da uživaju.
Danas je venčanje Adama i Lorne. Venčaće se tu u kraju, imaće ono pravo staromodno venčanje u crkvi.
Adam i Lorna su Džulijini prijatelji. Mark mora da napravi takvu razliku, zato što mak) njenih prijatelja su i njegovi. Džulija misli da su njegovi prijatelji dobri, ali previše uštogljeni za nju, previše glupi, dok Mark u stvari nikad nije razumeo ženska prijateljstva, sa ogovaranjima, tajnama i kikotanjima. Mnogo puta bi ušao u kuhinju i zatekao Džuliju kako za stolom sedi sa dve-tri drugarice, oko njih svuda mrlje od kafe, čaše od vina, pepeljare pune pikavaca. Njihovi glasovi su uvek tihi i uvek počnu da zadirkuju Marka, što ga čini nervoznim mada se on trudi da se smeje i uklopi. On posle toga vrlo brzo nestane, da ih ostavi na miru i sam leži i čita ćelo veče.
– Zašto se malo ne potrudiš oko mojih prijateljica?, Džtilija ga je pitala kada se popela gore, mnogo, mnogo kasnije te večeri.
– Zašto se tvoje prijateljice ne potrude oko mene?, Mark je ponovio u svoju odbranu, mada je u stvari mislio: zašto one njega ne shvataju? Zašto on treba da shvati njih?
Mark je zadržao svoje prijatelje iz škole i sa fakulteta, kao što to inače čine muškarci. Više razgovara sa njima preko telefona nego što ih viđa ili saznaje novine o njima preko i-mejla. Sastanu se s vremena na vreme, uglavnom kada Džulija negde otputuje. Nekoliko puta je Mark pokušao da je uključi u svoj krug prijatelja, ali to je svaki put bilo ravno katastrofi.
Džulija se trudila da bude ljubazna. Trudila se da bude kao oni. Ali ona zaista nije imala ništa zajedničko sa njima – manje nego ništa – i svaki novi susret sa njima bio joj je zamorniji od prethodnog. Na kraju, rekla je Marku da voli njega, ali njegove prijatelje ne voli: i neka se viđa sa njima sam. Mark se pretvarao da je uvređen; ali istina je da je osetio olakšanje. I njemu je to bio napor isto koliko i Džuliji.
Sada svako ima svoje prijatelje, vodi svoj život, ali u nekim retkim prilikama kao što je danas venčanje Adama i Lorne, njih dvoje će zajedno da se druže. Istina je da su se njemu uvek dopadali Adam i Lorna. U stvari, njih dvoje i Sem i Kris su bili jedini Džulijim prijatelji koji su se njemu sviđali. Adam i Lorna su od prošle godine živeli u Brajtonu i vrlo retko su se viđali, ali vraćaju se u stari kraj, gde je Lorna odrasla, da se venčaj«.
Mark voli venčanja, uvek ih je voleo, kao i Džulija, tako da želja da taj dan bude savršen za njih dvoje i nije tako nerealna na kraju krajeva, i da bi započeli lep dan odlučio je da odnese Džuliji gore doručak.
– Mmmm. – Džulija se polako izdiže i rasteže sa lenjim osmehom na usnama, dok joj Mark polako stavlja tacnu na krevet. Na tacni su bili čaj i tost, a ona je umočila prst u med i polizala ga. Toliko dugo nisu doručkovali zajedno da je Mark skoro zaboravio šta voli za doručak da namaze na tost. On misli da je to med, ali nije želeo da pogreši. Zato je sa strane stavio puter od kikirikija i džem od jagoda. – Šta sam to uradila da zaslužim ovo?
– Ništa, odgovara Mark i uzvraća joj osmeh, sedeći pored nje na krevetu. – Samo sam hteo da te iznenadim. Plus danas idemo na venčanje i da sam te pustio još da spavaš ne bismo stigli na njega.
– Venčanje, Džulija je uzdahnula. – Ne mogu da verujem da se Adam i Lorna zaista venčavaju. Bože. Mislila sam da će samo zajedno živeti doveka. – Pogledala je krišom sa strane Marka. – Tako kao mi.
– Da li hoćeš da kažeš da želiš da se venčamo? – Mark je šokiran. To je tema o kojoj nisu pričali mesecima. Godinama. Ne još od početka zajedničkog života. Džulijin ozbiljan izraz lica se polako pretvara u osmeh i kikotanje.
– A uplašila sam te, zar ne?, zadirkuje ga. Iako Mark neće to da prizna, njegovo olakšanje je ogromno. Pokušava da sakrije svoju grimasu olakšanja tako što pijucka kafu.
– Mada, ozbiljno, nisam nikad mislila da Lorna hoće da se uda, ali pretpostavljam da nisam nikad mislila da će joj to sa Adamom toliko dugo trajati.
– Ali Adam je stvarno dobar momak.
– Da, ali budimo iskreni, nije baš najdinamičniji čovek na svetu. Kao da ima bajpas harizme... – i tako nastavlja da priča o njemu, znajući da, kada joj dođu trenuci kada ume da bude zlobna, takve stvari govori o Marku. – Ali ona je divna, tiho nastavlja, pre nego što Mark primeti o čemu u stvari ona razmišlja, i sigurna sam da će biti veoma srećni zajedno.
– Nastavi, slobodno.
– Šta da nastavim?
– Znam o čemu razmišljaš. Koja su tvoja predviđanja?
Džulija je privukla svoja kolena blizu grudi i smeje se Marku, jer u ovakvim trenucima seti se zbog čega je sa njim. Mada obično to prizna nevoljno, on je bolje poznaje od bilo kog drugog, zna kako joj mozak funkcioniše, zna kako da joj privuče pažnju i zadrži je.
– Pet godina.
Mark je podigao svoje obrve. – Toliko dugo?
– U redu, u redu. Četiri godine i tri meseca. Šta ti kažeš?
– Znaš da ne uživam u tim igrama.
– Pretpostavljam da bi im dao deset i po godina.
– Tako nekako. – Mark se smeje i u tom momentu intimnosti on se naginje ka njoj i ljubi je u vrat. Ona se okreće da njega poljubi, polako spuštajući tost natrag na tacnu.
– Čekaj, on šapuće, nežno je gurajući da bi sklonio tacnu sa kreveta i stavio je na pod. Džulija se spušta dok skroz nije legla i Mark se spušta na nju, ljubi je, mirišući njenu kosu, njen vrat, osećajući njenu kožu.
Pomera svoju ruku nadole da bi otkopčao donji deo njene pidžame. – Jebi ga, mrzim ovu pidžamu, šapuće i ona se izvija od zadovoljstva dok je on ljubi, a njene bradavice se stvrdnjavaju.
– Čekaj, šapuće udaljavajući se da može da ga pogleda.
– Nije... znaš.
– Šta nije? – Mark govori tiho zato što zna šta ona hoće da kaže i već oseća kako će ih raspoloženje napustiti.
– Nije, znaš..., pomalo je osramoćena i gleda malo sa strane pa opet u njegove oči, – ... pravo vreme.
Mark ne govori ono što bi obično rekao u ovoj situaciji. Nije eksplodirao. Jednostavno nastavlja da je ljubi, dok se njegovi prsti spuštaju niže. – Znam, šapuće i njegov jezik prati trag kojim su malopre išli njegovi prsti dole po stomaku i onda nijedno od njih više ništa ne govori.
– Pa, to je bilo divno iznenađenje, Džulija se smeje i leži na njegovoj ruci, a svojom pipa njegove grudi. Osmeh joj je pravi, stvarno je bila zaboravila kako je divno voditi ljubav sa Markom. To je uvek bio lepak koji ih je držao zajedno, ta neka neobična strast koja je bila između njih, još od početka.
Prvi put kada su spavali, ta strast ih je oboje zapanjila. Elektricitet je bio toliko jak da je skoro mogao da se oseti u vazduhu. Ležali su u krevetu, taj prvi put, bez daha, bez reci, ne verujući svojoj sreći što su našli jedno drugo, i ne iskusivši tako nešto pre ovog susreta.
Džulija je mislila da je to nestalo. Mark je mislio da je možda umislio da im je nekad bilo tako.
Sada se setio.
Možda je to problem, Mark je razmišljao gledajući sebe u kupatilskom ogledalu i osećajući se dobro, stvarno dobro, po prvi put poslednjih meseci. Oni više ne vode ljubav. Oni prave bebu. I ne uspevaju. Trebalo bi više da vode ljubav, da obnove tu bliskost, toplinu, intimnost koja im je tako nedostajala.
Ako bi to uspeli, možda će biti sve u redu. Možda će sve ispasti dobro.
4.
– Ko je to?
Džulija i Mark su se probijali kroz gužvu ispred crkve i Džulija se konačno probila do pušača, grupice žena, koje su brzo uvlačile dim od cigareta, odlučne da uvuku dovoljno nikotina kako bi ga imale u sebi tokom ceremonije.
Cigarete su vezivale ove žene i bile su blizu jedna drugoj u grupici, svaka se diveći odeći one druge, dodajući upaljač unaokolo i smejući se zvanicama. Svi oni zajedno su hteli da uživaju u malo nade, malo mogućnosti i naravno malo glamura. Zato što je ovo venčanje ako ništa drugo onda glamurozno i svaka žena je došla obučena po poslednjoj modi, od šešira do cipela.
Džulija baca svoju cigaretu i gazi je đonom svojih skupih cipela.
– Divne cipele, govori joj visoka riđokosa žena koja stoji u gomilici pušača i koja je u stvari vlasnik upaljača koji je kružio.
– Hvala, odgovara Džulija, smejući se i uzvraća joj kompliment. – Sviđa mi se vaš šešir. – Nastao je trenutak neke nelagodnosti i taman su htele jedna drugu da upitaju kako znaju Adama i Lornu, kada se začuo vrisak.
– Džulija! Draga! – Okreće se i vidi Lorninu majku kako joj gegajući se prilazi. – Izgledaš divno! – Gospođa Jang se naginje ka Džuliji da je poljubi držeći svoj šešir za obod. Obe su se nasmejale kada su se obodi njihovih šešira sudarili.
– Vi izgledate neverovatno! – To se očekivalo od Džulije da kaže i naravno, to je i bilo istina, jer uprkos tome što Džulija nije znala za Lornine planove u vezi sa venčanjem, jedan pogled na njenu majku i sve je bilo jasno – to nije Lornino venčanje već njene majke.
– Stvarno? – Sandra Jang se po ko zna koji put okrenula taj dan da je Džulija bolje vidi i podigla svoju obrvu. Svima je očigledno da ona voli da bude u centru pažnje, da je celokupan njen izgled i odeća po poslednjoj modi sa dubokim dekolteom, izabran, svesno ili ne, da zaseni mladu.
Sandra Jang se opet okrenula čim je spazila nove pristigle goste. – Ujka Džimi!, počinje ona da viče i maše i opet pred ćelom gomilom ljudi pravi čitavu predstavu. Jedna žena sa šeširom se nasmejala Džuliji. – Ne, to uopšte nije slučaj majke koja hoće da zaseni ćerku, kaže žena.
– Ali morate priznati da izgleda sjajno.
– I trebalo bi s obzirom na to koliko košta ta haljina. – Prvo se okrenula da vidi da li neko sluša, a onda se nagla prema Džuliji i rekla: – Više nego venčanica!
– Ne! – Džulija je šokirana, jer znajući Lornu venčanica je sigurno bila unikat i koštala je verovatno čitavo bogatstvo.
Žena je klimnula glavom. – Ja sam Mivi, reče smejući se. – A ti si sigurno Džulija, zar ne?
Džulija potvrđuje. – Kako si znala?
– Prepoznala sam te po starim Lorninim slikama.
– Odakle poznaješ Lornu? – To pitanje je bilo neizbežno i obe su se nasmejale.
– Živim pored njih u Brajtonu.
– Je li te izluđuje i stalno pozajmljuje šolje šećera?
– Pozajmljuje proklete kondome, više nego šećer. Ona i Adam se nisu dogovorili oko kontracepcije, a pošto sam ja sama, postala sam tajni snabdevač kondomima.
Džulija se smeje, totalno oduševljena iskrenošću ove žene. Džulija je uvek imala tu neku sposobnost da se ljudi u njenom društvu osećaju opušteno, da počnu u roku od nekoliko minuta da se osećaju da je znaju godinama i da je dovoljno dobro znaju da joj govore neke intimne stvari.
– Sama si? Iznenađuje me.
– Zašto? Zato što bi neko poput mene trebalo da ima dečka? Zato što sam atraktivna i uspešna pa kad nemam dečka mora da nešto nije u redu sa mnom? – Trudila se da zvuči normalno, ali reci su bile ozbiljne i Džulija je počela da se izvinjava.
– Upravo sam shvatila kako je moje pitanje zvučalo, rekla je Džulija grubo. – Kao što su meni postavljali neki stariji članovi moje porodice. Pre sam odlazila na porodična okupljanja i uvek bi me pitali da li imam dečka i kada bi rekla da nemam potapšali bi me po kolenu i govorili bi mi stvari kao: nemoj da brineš, još si mlada. Ili, Gospodin Pravi je negde tamo, naći ćeš ga ti, videćeš. Bože, ne mogu da verujem da sam postala takva, stvarno mi je žao.
– Nemoj da se brineš. Izgleda kao da imamo istu porodicu. I meni je žao što sam odmah planula. Samo, znaš, ja sam sama zato što sam tako izabrala, ali niko izgleda to ne može da prihvati.
– A da li bi bila isto tako srećna da ceo svoj život provedeš kao sada sama?
Mivi je samo slegla ramenima i ponudila Džuliju sa još jednom cigaretom, koju je ova uzela i na trenutak je zavladala tišina pošto su obe palile cigaretu. – Trudim se da ne razmišljam toliko unapred, da živim svoj život u sadašnjosti, Mivi to izgovara ozbiljno, ispuštajući dim glasno, – ali sasvim iskreno, mada ne mogu reći da mi to nije padalo na pamet, ne plašim se mnogo ni samoće u kasnijim godinama. Ja imam divan život. Posao koji volim, moj sopstveni dom i nisam sigurna da sam spremna na neke kompromise.
– Zavidim ti. – Džuliji su ove reci izletele pre nego što je razmislila šta će da kaže. I čim ih je izgovorila sama je bila u šoku. Nije mislila da to kaže. Isuse, nije htela ni da pomisli to. Povukla se, jer ne zna šta da kaže sledeće.
– Ma, nema razloga. Sve se menja, samo je nebo uvek isto. Provela sam godine misleći da će mi život biti potpuniji ako imam muškarca pored sebe, ali kada bi se tako nešto dogodilo, uvek bih poželela da budem opet sama. I znaš, nekada sam stvarno usamljena, ali ipak mislim da mi to više prija. O moj bože, da li je ono Lorna? Vidi kakva je kola dovoze!
Ispred crkve staje duga crna limuzina i svi okolo bacaju cigarete i žure da uđu pre nego što se zatvore vrata.
Džulija je taman krenula za Mivi da uđe u crkvu, ali je htela još malo da ostane da samo vidi venčanicu, jer je još verovala u venČanje iz bajke.
Vrata limuzine su se otvorila i cela rulja je sa olakšanjem uzdahnula kada je uvidela da to uopšte nije mlada. Iz kola je izašla visoka žena u ružičastom kostimu i crnom šeširu, na kojoj su bleštale zlatne minđuše i perle oko vrata, a lice su joj skrivale velike naočare za sunce i ispod njih su se videla samo usta sa ružičastim karminom.
Ona izlazi iz kola i prilazi stepenicama i tek pošto prođe pored Džulije, Džulija viknu: – O moj bože!
Žena se okreće i spušta naočare da dobro osmotri Džuliju i počinje da se smeje i širi ruke.
– Bela!, viče Džulija i grli svoju prijateljicu, koja izgleda tako glamurozno, tako njujorčanski, da ju je Džulija jedva prepoznala. – Šta do đavola ti radiš ovde?
– Iznenađujem tebe! – Puštaju jedna drugu iz zagrljaja i ispitivački gledaju jedna drugu sa oduševljenjem. ,,A i ti izgledaš veličanstveno! – I obe se smeju.
– Kakva je to fora sa kolima?
Bela uzdiše sa oduševljenjem. – Isuse, možeš li da veruješ? Navikla sam da iznajmljujem limuzine u Njujorku i ovde se nisam ni dvoumila i putovanje do ovde sam provela tako što sam gledala u ljude koji su se zaustavljali da pogode koja je slavna ličnost u limuzini.
Džulija odmahuje glavom i smeje se. ,,A ono samo ti, samo ti.
Bela gleda po gomili koja je opet počela da izlazi iz crkve. – Pa gde je, do vraga, Sem?
– Ona je tako mnogo trudna da jedva hoda, Džulija se smeje. – Shvatila je da njena bešika neće izdržati ćelu ceremoniju, tako da je odlučila da će doći samo na slavlje.
– Bože, kakav košmar. Neću nikad da imam decu. – I onda, kada je spazila Džulijin pogled shvatila je šta govori.
– Izvini, izvini, izvini. Ti znaš šta ja mislim o deci. Ali ne o deci svojih prijatelja. Pa, kako ti ide?
Džulija uzdiše. Naravno da je ne nervira što je to pitala, bila bi uvređena da nije pitala, budući da je Bela familija, ali ponekad poželi da nije svoju situaciju ispričala gomili ljudi kada je prvi put pokušala sa zatrudni.
Mark ju je upozoravao. Samo u slučaju da se ne dogodi, govorio je. Nemoj nikome da govoriš, savetovao ju je, ali naravno, morala je da kaže Sem. I Beli. I Lorni. I svim devojkama na poslu. Tako da su na kraju svi znali i svaki put kada bi se videla sa nekim, pitali bi je: jesi li imala sreće? Podignutih obrva i puni nade. Iskreno, bila je već umorna od odmahivanja glavom. Želela je da je poslušala Marka, zato što svaki put kada bi je neko pitao za to ona bi još više osetila frustraciju.
Ali ovo je Bela i njoj će ispričati, radije nego da se samo tužno osmehuje i odmahuje glavom.
– Skroz je bezveze, kaže Džulija. – Jednostavno se ne dešava. Svakog meseca pomislim da je to to, ali svakog meseca dobijem prokleto tačno kao sat.
– Jesi li razmišljala da ideš kod nekoga?
– Pa, interesantno, čitala sam članak u nekim novinama prošle nedelje o ženi koja nije mogla da ostane u drugom stanju sve dok nije otišla do jedne isceliteljke. Imala je samo jednu seansu sa ovom ženom i bum. Odmah je ostala trudna. Zapisala sam telefonski broj te isceliteljke i mislim da ću da je zovem.
– Nisam je mislila na to. Mislila sam na doktora. Nekog stručnjaka za plodnost. Nekog ko bi stvarno mogao da ti kaže da li ima nekih problema.
– Ne. Ne još. I svakako mislim da Mark ne bi podneo da sazna da ne može... da on u stvari...
– Ispaljuje ćorke?
– Baš tako. Zamisli kako to može biti strašno za muškarca. Sam bog zna da poslednja stvar koju želim za njega je da bude potpuno smrvljen tom činjenicom. A u stvari i nije prošlo tako mnogo vremena kako smo počeli da probamo i nismo još spremni na neke ozbiljnije korake.
– Dakle, ti misliš da je problem u Marku?
– Kako da ti kažem... Ja sam bila već trudna, sećaš se?
– Ali to je bilo pre mnogo godina. Bože, svašta je moglo da se dogodi od tada. I budimo iskrene, ne posećuješ baš redovno ginekologa. Kada si poslednji put išla na pregled?
– Ne želim da pričam o tome.
– U redu, u redu, izvini. Ali znam ja tebe i stvarno bi mogla da ideš malo češće kod doktora. Plus, ako stvarno misliš tako da okrivljuješ Marka, a u stvari nemaš razloga za to, to je užasno.
Džulija oseća kako joj suze naviru na oči, ali se suzdržava, neće ovde valjda plakati. Odbija da plače ovde. – Bela, mi smo na venčanju. Nisam te videla mesecima i sada ne mogu stvarno da raspravljam o tome, nije ni mesto ni vreme. Pričaj mi šta ima kod tebe novo. – Nasmejala se na silu i stisnula Belu za ruku. – Kako do đavola uspevaš da izgledaš tako fenomenalno?
Lorna je uvek govorila da će na svom venčanju nositi veo koji se vuče iza nje kilometrima, ali sada je bila malo skromnija i izgledala je fantastično i lepše nego ikada pre.
Pokušava da gleda pravo ispred sebe, ali joj baš ne uspeva i oči joj se širom otvaraju od oduševljenja kada ugleda Džuliju i Belu, koje uzdišu na kraju reda dok se propinju da je lepo vide.
– Isuse. – Bela briše uglove svojih očiju. – Da nisam ja ja, sada bih bila voljna da se udam samo da bih izgledala ovako.
– Pa, uvek možeš da kupiš venčanicu samo radi fazona. Da je sačuvaš za kišne dane. I kako to misliš da nisi ti ti bila bi voljna? Nemoj samo da mi kažeš da si sada i ti protiv braka?
– Ne, ali me proganja opet jedan oženjen muškarac. Telefonski pozivi, cveće...
– Bela, nemoj!, rekla je Džulija ozbiljno i malo glasnije. Džulija je stavila kosu iza ušiju i sa osmehom izvinjavanja pogledala stariju ženu koja je stajala ispred njih i okretala se dok su njih dve pričale. – Kasnije, šapnula je Beli i onda je počela ceremonija u crkvi.
– A šta je sa tobom?, šapnula je Bela kada su prestali da pevaju himnu u crkvi, potpuno ignorišući žene koje su se okretale i gledale ih sa prekorom. – Da li si bliža braku sa divnim Markom ili je i to tabu tema?
– Srećni smo sadašnjim stanjem. – Džulija se nagnula prema Beli, tako da je Mark, koji je stajao sa njene druge strane, ne bi čuo. – Znaš ti nas. Uvek srećni.
Mark lagano počinje da se opušta, uglavnom zbog količine vina koju je popio, a i zbog činjenice da sedi pored Bele, za koju je uvek mislio da je malo zastrašujuća, a u isto vreme veoma privlačna.
Bela nije glupa. Ona vidi da Džulija i Mark nisu srećni i mada je ona bez sumnje na Džulijinoj strani, ne vidi nikakvog razloga zašto ne bi malo pažnje posvetila i Marku.
Ispitivala ga je o poslu, pokazujući pravo interesovanje i postavljajući pametna i suštinska pitanja i onda ga je zabavljala pričajući mu neke anegdote o kancelarijskoj politici u Americi, sve vreme se brinući da mu čaša bude puna.
Džulija je oduševljena da je neko drugi sem nje pazio na Marka, vodeći računa da je u redu i bila je oduševljena što sedi pored Džejsona, veoma privlačnog Adamovog prijatelja koji je raskinuo sa svojim devojkom i koji traži malo zabave, verovatno misleći da su svadbe dobro polje za ulov (ovakva vrsta ljudi je obično u tridesetim godinama i stvarno bi trebalo malo pametnije da razmišljaju).
– Ja sam Džejson, rekao je dok su se rukovali i seo je kraj nje. – Ja sam danas potpuno sam i bojim se da ćeš morati da paziš na mene.
– Ja sam Džulija. – Njene oči su postale svetlije. Na sekund je pomislila i da predstavi Marka Džejsonu, ali on je razgovarao sa Belom i u svakom slučaju zašto bi ona morala da objašnjava ko je Mark. Nikad oni nisu bili takav par. – Ja sam stara Lornina prijateljica, nastavlja i polako okreće svoje telo prema Džejsonu tako da ga može zakloniti od Marka. ,,A šta je sa tobom? Kako se ti poznaješ sa njima?
Sedeli su i pričali neko vreme, obično ćaskanje, i Džulija je u jednom momentu primetila da svaki put kada se on pomeri u svojoj stolici, bilo da bi stavio ruku na sto ili da prekrsti ruke, ili da prekrsti noge, ona nesvesno ponavlja njegove pokrete. Verovatno je to radila sve vreme, ali nije odmah primetila, tek kada je Džejson spustio svoju bradu na ruku Džulija je u momentu shvatila da je uradila istu stvar. Brzo je spustila ruku i obećala sebi da ga neće kopirati. Čitala je u jednoj knjizi da ponavljanje nečijih pokreta već ulazi u domen govora tela.
Odjednom Džejson prestaje da priča usred neke priče. ,,Oh, to je duga i dosadna priča, kaže, ,i jednostavno ne mogu samo da ćaskam sa tobom, previše si privlačna. – Džulija oseća kako joj obrazi crvene i kako je prolaze čudni trnci koje nije osetila godinama. – Kaži mi... – Naginje se prema njoj i Džulija se naginje prema njemu, ne može da odoli, dok im se lica skroz ne približe. Počinje da joj govori polako i napeto. Gleda je pravo u oči. – ... Da li ti, pravi pauzu, – ili ne, opet pravi pauzu, – misliš li da bi trebalo da vrate na TV seriju Klengersi?
To je bio tako intiman gest za jedno tako beznačajno i detinjasto pitanje, ali Džejson je vrlo dobro znao da ćaskanje ništa ne obećava, a nostalgija je dobra emocija ako ćeš polako da dopreš do ženskog srca.
Džulija počinje da se smeje. Oseća olakšanje, ali i malo razočaranje.
– Mislim da bi definitivno trebali da vrate tu seriju, smeje se.
– A da li misliš da bi češće mogli da vidimo i Soupdregonse!
– O moj bože, Džulija je bila oduševljena. – Nisam mislila na njih godinama.
– Ali kladim se da nisi zaboravila njen slobodni rečnik.
Džulija se naslonila natrag na naslon stolice, malo razmišljala, onda se opet nagnula prema Džejsonu i počela da pevuši melodiju iz serije.
– Ne, Džejson odmahuje glavom. – To uopšte ne zvuči dobro.
– Hajde onda ti.
– Ne mogu. Ali eto mogu dobro da otpevušim melodiju iz Klengersa. – I onda je počeo da pevuši: – Du-du. Du-du-du--du-du-du-du-du. Du. Du-du.
– Ma to je glupost! – Džulija počinje da se smeje. – Oni su zviždali. Ovako. – Onda je ona napućila usta i počela da zviždi sve dok ljudi za okolnim stolovima nisu prestali da pričaju i počeli da gledaju u njih dvoje.
– Klengersi!, povikala je Mivi, koja je sedela s druge strane Džejsona i bila prilično tiha. Očigledno je plan bio da se Mivi i Džejson spoje, ali Džejson nije nešto naročito voleo riđokose, tako da je nju prepustio Čarlsu i Klaudiji da je zabavljaju.
– Vidiš?, Džulija se pobedonosno okrenula prema Džejsonu. – Rekla sam ti da su zviždali.
– Ali nije to baš bilo zviždanje, ubacuje se Mivi.
– Vidiš?, sada je Džejson bio u pravu. – Rekao sam ti da je du-du. – Onda su skoro svi ušli u raspravu i definitivno se većina složila da nije bilo du-du nego je više bilo zviždanje.
– U redu, u redu, Bela prekida raspravu sa rukom u vazduhu, baš u trenutku kada se postavlja glavno jelo. – A šta je sa Hektorovom kućom? Ta mi je uvek bila omiljena.
– Hektorova kuća! – Ceo sto je bukvalno bio oduševljen, jer su skoro svi bili istih godina i svi su odrasli uz iste televizijske programe.
– A o čemu se bese radilo u Hektorovoj kućiV, pita Džejson, i svi na to pitanje počinju da se smeju, ubeđeni da obožavaju tu seriju mada se u stvari niko nije sećao o čemu se radi.
– Gospodin Beni, Džulija viče, svesna da je ovaj mali razgovor sada postao prisećanje i nostalgija za sve za stolom.
– E, to je serija koja stvarno treba da se reprizira. – Džejson diže čašu da nazdravi Gospodinu Benu.
Onda svi počinju da se prisećaju. Svega i svačega iz doba njihovog odrastanja.
U tom razgovoru niko nije ni primetio da stolu prilaze Sem i Kris.
Bela ustaje da zagrli Sem, mada to uopšte nije lako sa bebom koja stalno raste u njenom stomaku.
– Blizanci? – Bela ne može da odoli da je malo ne začikava i Sem je udara.
– O, odjebi, smeje se, zato što zna da se Bela stalno šali sa njom i da joj svi govore da izgleda nosi ceo fudbalski tim.
– Izgledaš iznureno, Kris, kaže Džulija, okrenuvši se prema Seminom mužu, koji se saginje da je poljubi u obraz i duž obrve.
– Pa, nije do đavola to iznenađujuće, s obzirom na to da Sem ili u toku noći ustaje da ide u WC jedno trideset puta i ne trudeći se da bude malo tiša ili se proteže i okreće u krevetu i pravi takve pokrete da se ćela kuća drma.
On stvarno izgleda užasno. Iscrpljeno, ali dok sve to govori sve vreme nežno grli Sem i s ljubavlju je pripija uza sebe.
– Zašto bih ja jedina patila?, ona hukće, i dok seda stavlja neku bočicu pored svoje čaše za vino.
– Šta je to, do đavola? – Bela pokazuje na zelenu bočicu sa izrazom strave dok Sem uzima veliki gutljaj pravo iz bočice.
– Gorušica, Sem objašnjava i uzdiše sa olakšanjem jer joj je očigledno bolje od leka. – Svi kažu da ako u trudnoći imaš strašne gorušice, koje ja imam – da ćeš da rodiš veoma dlakavu bebu.
– Da li je to istina?, pita Mark pita radoznalo.
– Izgleda da jeste, ali to me ne bi uopšte iznenadilo. Kakva majka takva ćerka. – Gleda malo u Krisa. – Ili sin, ali ono što mogu da vam kažem s obzirom na ovu gorušicu, ja ću sigurno roditi majmuna.
Sem i Bela su počele jedna drugoj da pričaju novosti i Džulija je malo iznervirana zato što ne sedi sa njima, ali ona eto sedi kraj Džejsona, koji se pokazao kao savršeni pratilac za venčanja i ona se divno provodi, oseća se tako seksi i koketno, tako živo, da na nekoliko trenutaka zaista poželi da bude sama.
Ali nije. Ona živi sa Markom. Pokušava da dobije bebu i razmišljanja o ovome su je otreznila na nekoliko sekundi. Džejson je opet počeo da je zagovara i proba novu taktiku i za nekoliko minuta Džulija se ponovo smeje dok pokušavaju da se sete reci neke pesme iz njihove mladosti.
– Šta je s tobom, hej, peva Džulija. – Zašto si tako tužna? Šta misliš da radiš, hej, to je lepo mesto, da da da da da, to tvoje lice.
– Šta u stvari znači da-da-da-da-da? – Džejson se smeje.
– Verovatno isto što i, sada Džulija imitira njega dok je pevao melodiju iz Klengersa, ,,du-du-du-du, i onda se oboje smeju. Da ne znate da nije tako, pomislili biste da su njih dvoje zajedno.
Mark sedi iza u svojoj stolici i posmatra Džuliju. On zna da ona flertuje, ali nije ga briga. Voli kada se ona zabavlja- veruje joj – i voli da je gleda kada je ovakva, zaokupljena, blistava, živahna. To je bila Džulija koju je upoznao pre nekoliko godina. Sa bolom, se pita zašto on ne može više da je tako razveseli.
Kada se; večera završila, mlada i mladoženja su zaigrali prvi ples. Začula se melodija pesme – To si morala biti ti – i muškarci za stolom su se zajedljivo nasmejali zbog blage patetike pesme, a žene su počele da uzdišu zbog romantike.
Kod sledeće pesme ustao je i Mark i povukao Džuliju. Igrali su dugo i kada su se vratili natrag za sto bili su umorni i trebala im je pauza za piće.
Džejson se pomerio dok su oni igrali, verovatno jer je shvatio da je Džulija sa Markom i otišao je da traži odgovarajući plen. Džulija i Mark su sedeli i smejali se.
– Dobro se provodim, reče Džulija, uspevajući da prikrije iznenađenje u svom glasu.
– Znam, Mark ju je pipnuo po nosu, što je bio intiman i osećajan gest, što nije uradio mesecima. I ja isto.
Skoro je kraj večeri i ostalo je samo najbliže društvo. Loma je skoro ćelo veče bila slepljena za stolicu, verovatno bojeći se da čim ustane prestaće da bude kraljica dana, ali sada je već opuštenija, spustila je kosu i ona i Adam su polako plesali na podijumu, gledajući jedno u drugo, nežno i s ljubavlju, pričajući i ljubeći se i smejući se činjenici da su sada muž i žena.
Većina starije rodbine je otišla, a nekoliko ljudi na izlasku je zastalo na vratima da još malo gleda Adama i Lomu, verovatno se sećajući svojih venčanja i misleći kako to sada sve izgleda kao da je bilo tako davno.
Kako ljudi napuštaju salu, prostorija izgleda sve užasnije. Nekoliko cvetnih aranžmana je nestalo, neki gosti su uspeli da ih iskradu napolje neprimećeni i divni beli stolnjaci sada izgledaju sivo i prljavo.
Kris i Sem su odavno otišli kući. Njoj je nestao lek za gorušicu, a posle tri čaše mleka i jogurta od vanile, koji je jedan ljubazan konobar otišao da joj kupi, uvidela je da je to bitka koju neće dobiti. Dok su se spremali za odlazak.
Sem se jedva uzdizala sa stolice pridržavajući se jednom rukom za leda i teško dišući.
Džulija ju je gledala sa ljubavlju. I zavišću. Bela, koja je sada sedela kraj nje, gleda u njeno lice i uzima je za ruku.
– Sigurno ti je teško, kaže.
– Ne možeš ni da zamisliš. – Džulija se nasmejala na silu i uzdahnula. – Dala bih sve, sve samo da sam u Samantinoj koži. Ja je volim i oduševljena sam zbog nje, ali ne mogu ni da zamislim da u njoj raste beba. Prosto ne mogu da verujem da ja nisam trudna. – Oči joj se pune suzama dok priča ovo, uzdiše i pije šampanjac. Onda odjednom istrčava napolje savladana očajem i gubitkom.
Mark ustaje za njom, zabrinut, ali Bela odmahuje glavom i kaže da će ona otići za njom, da je sve u redu i da će Džulija biti dobro. Mark se vraća na svoje mesto, zahvalan što ne mora opet da se bori sa njenim izlivom emocija, što ne mora da se bori sa krivicom, zato što zna da Džulija naravno krivi njega.
Sve što Mark želi je da bude srećan. Ako Džulija želi da ima bebu, ako će je to usrećiti, Mark želi to isto. Ako Džulija bude htela da idu kod nekog stručnjaka za plodnost, Mark će želeti to isto. Ako Džulija ipak bude želela da nikada nemaju dece, i to će za njega biti sasvim u redu.
Problem je što Mark nikada nije seo i dobro razmislio šta on želi. Možda je vreme da to učini.
5 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:28 pm
Margita
Administrator
5.
Džuliji na poslu u poslednje vreme ne ide kako treba. Sve više vremena provodi u sanjarenju; njeni asistenti moraju da se bore da privuku njenu pažnju, terajući je da donese neku odluku.
U ponedeljak joj je zazvonio telefon i uznemirio njeno maštanje.
– Džulija? Majk je ovde. – Majk Džons. Njen mentor. Kontrolor u programiranju.
– Ćao, Majk. Je 1' sve u redu?
– Džulija, voleo bih da dođeš kod mene u kancelariju. Imaš li sada malo vremena? – Ranije bi je ovakva situacija uznemirila, pomislila bi da joj verovatno nude neki uzbudljiv projekat. A još ranije, dok je bila mlada i neiskusna i nije bila inventar u ovoj firmi, uznemirila bi se misleći da će dobiti otkaz.
Danas joj se puls nije ubrzao ni malo.
Ustala je i nehajno zabacila kosu, dok ju je posmatrao Džoni, njen štićenik i njena desna ruka, gledao je tužno i pitao se šta se dogodilo da bistrom, živahnom ženom koja ga je zaposlila i unapredila ga od potrčka do producenta. Ranije su se uvek smejali, ona i Džoni, ali u poslednje vreme je toliko odsutna da se čak nekad ni ne nasmeši. On zna sve oko njenog pokušavanja da dobije bebu. Bože, a ko ne zna? Ali ne razume zašto dopušta da je to toliko slama.
Ponekad misli da treba da joj kaže kakve glasine kolaju po firmi. Da joj kaže da ljudi pričaju da je otkačila i da neće dugo proći dok ne dobije nogu, ali opet, to su samo glasine i ako nisu istinite onda će on u slučaju da joj prenese da ispadne budala.
Ima još nešto. Ranije je imala dobre nerve i nije gubila kontrolu. Njen tim ju je obožavao, uvek bi zajedno odlazili posle posla na terevenke i Džulija je uvek bila spremna na šalu. Sada neprestano viče ili negoduje ili popuje nekom. Najgore od svega je što je on primetio da ona u stvari većinu vremena nema pojma šta radi.
Njeni prijatelji sa posla su se okrenuli protiv nje, a jedini je Džoni brani, eto zbog svega što su zajedno prošli i zbog toga što se nada da je sve to samo privremeno, da će jednog dana ona ponovo postati stara Džulija.
– Ideš nekuda?, on je pita, dok ona polako izlazi iz kancelarije, bleda senka one žene-dinamita, koja nikad nije polako izlazila, već istrčavala.
– Oh. – Okreće se i trepće očima da bi se vratila u stvarnost. – Idem samo do Majka. Ne bi trebalo da se dugo zadržim. Verovatno hoće da popričamo o tim silnim žalbama što stižu. – Njen poslednji šou, Letnje leme, u kojem nekoliko samaca odlazi na Mediteran ne bi li tamo pronašli ljubav svog života, a uglavnom svaku svoju avanturu završavaju pijančenjem i seksom. Serija je puna crnog humora. Iako ima dobar rejting, stižu im mnoge žalbe.
– Nadam se da si u pravu, kaže Džoni, skoro bez daha, i brzo se okreće prema kompjuteru.
Džulija se okreće. – Šta?
– O, ništa. Ništa.
Vrata lifta se otvaraju i Džulija ulazi zadubljena u svoje misli i kada se vrata zatvaraju ona pogleda u tablu koja pokazuje spratove.
– Sranje. Mislila sam da ovo ide gore, mrmlja.
– Džulija?
Bori se nekoliko sekundi da se seti ovog lica, onda imena, zato što to nije lice koje viđa ovde na poslu. – O, zdrvo, ona reče, setivši se. – Šta ti radiš ovde? Ti: si Mivi, je 1' tako?
Mivi klima glavom. – Nećeš verovati, ali upravo sam sada imala razgovor za posao. Htela sam da te nazovem kada sam čula da ti radiš ovde, ali bila sam toliko zauzeta sa pripremanjem za ovaj razgovor, da jednostavno nisam imala vremena.
– Kako je svet mali. Nisam čak ni znala da si,u ovom poslu. I zar ti ne živiš u Brajtonu?
Mivi sleže ramenima i smeje se kao da kaže.da ima mnogo toga što Džulija ne zna. – Ovih dana sarn o otome i razmišljam, o stanarinama u Londonu. Ako dobijem ovaj posao morala bih da se ponovo preselim u London, a kirije su nenormalno poskupele od kada sam živela ovde.
Na sekundu Džulija pomišlja da pozove Mivi da dođe malo da živi kod njih. Sam bog zna da imaju mnogo mesta, ali ona jedva poznaje ovu devojku i, osim toga, Mark bi poludeo. – Mogla bi da probaš da nađeš stan na oglasnoj tabli, ponudila se dobrovoljno bar za neku opciju i,odahnula je kada su se vrata lifta otvorila i kada je Mivi izašla napolje.
– Ako dobiješ posao i nešto ti bude zatrebalo, samo nazovi, Džulija je to izgovorila brzo dok su se vrata lifta zatvarala. – Bilo mi je drago što smo se opet videle. Srećno.
– Hvala. – Mivi se iskreno nasmejala. – I tebi takođe.
Kada su se vrata od lifta zatvorila, Džulija se okrenula i pogledala se u ogledalo na zidu lifta. Isuse, izgleda užasno; Kosa joj je masna, oči su joj zakrvavljene, a donji kapci joj izgledaju kao kese za nedeljni bakaluk. Kada.su joj nesann ce počele, pokušavala je podočnjake da ublaži šminkom, ali sada to radi jako retko. Ona uzdiše dok se vrata lifta otvaraju na dvanaestom spratu, i ulazi u Majkovu kancelariju.
– Jebote, izgledaš grozno, bile su Majkove prve reci, koje je smeo da izgovori samo zato što su bili. prijatelji. I zato što je to bilo istina. – Šta se, jebote, dešava? – i
Džulija se smeje. – I meni je drago što te vidim, Majk. A kako si ti?
– Ozbiljan sam. Džulija, izgledaš usrano. – Majk klima glavom i uzidiše, u očima mu se videla tuga i saosećanje.
Majk Džons nije tip čoveka od koga bi se očekivalo da radi za veliku televizijsku kompaniju, još manje da sedi iza velikog kancelarijskog stola na mestu funkcionera, na spratu gde su direktori.
Obučen je kao i uvek što se oblači, u majicu i farmerke (osim, naravno, ako ima neki važan sastanak kada obuče jedino odelo koje ima u svojoj garderobi, odelo Hugo Boss i sve je to u redu, samo što obuje neke bezvezne cipele koje uvek upropaste efekat.) Majk sebe uvek opisuje kao osobenjaka. Drugi, koji ga ne poznaju, verovatno bi pomislili da je neki siledžija. Uvek je bio kratko ošišan, snažno građen, a Džulija ga je uvek zadirkivala da je iznenađena kako ga nije primetila na poslednjim fudbalskim incidentima.
Imao je pravi gradski akcenat, strast prema fudbalskim dresovima i prema gutljaju dobrog piva. To je bio čovek koga su voleli svi ljudi s kojima je ikad radio i koga su mrzele i bojale ga se druge televizijske kompanije.
Nije završio fakultet (ja sam završio životni fakultet, brate, životni fakultet. Ostale škole su za mlakonje, zar ne?), započeo je svoju karijeru u jednoj londonskoj televiziji kao kurir, a ostalo je, kako se priča, istorija.
Majk Džons je bio poznat po svojoj inteligenciji, po tome koliko je psovao i svom neobjašnjivom magnetizmu koji je privlačio žene. Pre šest godina, na jednoj božičnoj zabavi, Džulija je bila pijana, a njegova moć joj je bila nešto kao afrodizijak, i završili su u krevetu. Više nikada o tome nisu pričali, ali ona je uvek bila Majkova slaba tačka i on je jedini bio voljan i spreman da porazgovara sa njom o njenim problemima.
– Hajde, govori, o čemu se radi? Izgledaš užasno, ne radiš ništa kako treba, meni svaki dan dolaze tvoji pomoćnici i žale se kako ih stalno napadaš i ja sam počeo da se pitam zašto si još uvek zaposlena. Da li bi htela da me prosvetliš malo, o čemu se radi?
Džulija je pobelela kao kreč. – Jesi li ozbiljan?, prošaptala je. – Pomoćnici stvarno dolaze kod tebe da se žale?
– Ma, nemoj da se sekiraš zbog njih, nisu oni bitni. Ja hoću da znam šta se sa tobom događa. Znam da pokušavaš da zatrudniš i znam da imaš problema. – Džulija je pocrvenela, ali bez obzira na to, Majk je nastavio sa pričom: – Saosećam sa tobom, stvarno, i ne mogu ni da zamislim kroz koje sranje prolaziš, ali moraš da pronađeš način da svoje probleme ostaviš kod kuće kada dođeš ovde.
– Ja sam mislila da tako i radim. – Džulija je na ivici suza i Majkov glas je malo omekšao.
– Vidi, mislimo da ti je potrebno malo odmora.
Podigla je brzo glavu. – Šta?
– Da. Uzmi nekoliko meseci da središ svoj život. Idi kod doktora. Idi u bolnicu. Idi na neko putovanje. Jebi ga, ne znam. Samo uradi sve što moraš da vratiš staru Džuliju natrag, a na kraju krajeva možda ćeš i da imaš taj kolač u rerni kada se budeš vratila.
Džulija je sela, zatečena. Želi da plače, da urla, da vrišti, ali ona poznaje Majka i zna da to neće ništa vredeti. I najzad, shvata da je on u pravu. Iscrpljena je i oseća se loše baš kao što izgleda.
I odjednom joj ideja o nekoliko slobodnih meseci počinje da zvuči prilično dobro.
Na kraju je podigla pogled ka njemu. – U redu. Možda mi je stvarno potrebno malo vremena. A šta će biti sa mojom novom serijom? Kako ćeš da nađeš zamenu za novi projekat?
– Upravo sam našao nekoga, Majk reče pobednički. – Još ranije sam čuo za nju kada je radila na drugoj televiziji, ali mislim da je ne poznaješ. Divna devojka. Irkinja. Riđokosa, i namigne Džuliji, koja zna koliko on voli riđokose.
– A ta se zove Mivi, zar ne?, uzdahnula je Džulija.
– E, jebote ne mogu da verujem, uzviknu Majk. – Ti bukvalno svakog poznaješ! Mivi će početi ubrzo da radi i ona zna za tebe i vrlo je srećna što može da te zameni.Tvoj tim ju je nakratko i upoznao.
– Upoznala se sa mojim timom? Isuse, Majk, još nisam ni izašla kroz vrata a ti si veo sve. uradio iza mojih leđa. Pretpostavljam da se moj tim oduševio sa njom? Pretpostavljam da su pomislili da se ta neće drati na njih. – Ovu poslednju rečenicu je izgovorila:sa gorčinom, a u vazduhu se osećao miris izdaje.
– Džulija, opusti se. Niko nije ništa radio iza tvojih leđa. Kod nas je prvi put došla pre dve nedelje u vezi sa nekim drugim šouom, a ja sam je danas pozvao misleći na tvoj novi projekat. Tako da nije bilo ničega iza leđa, a tvoj tim je nije upoznao ni kako treba. Mada ju je Stela upoznala: dok ste ti i Džoni radili:montažu.
– Niko mi nije ništa spomenuo, reče Džulija očajno. – Oni me svi mrze, zar ne?
– Niko ti nije kazao zato što niko nije znao ko je ona. Verovatno su svi mislili da je moj poslednjiiulov.
Džulija je. uspela da se riasmejev,
– Eto vidiš, Majk se takođe nasmejao, i neza tvoju informaciju, tvoji asistenti te ne mrze.
– Hvala, Majk, sada se bolje osećam.
– Oni se, jebote, užasno plaše tebe.
– E, luđače. – I Džulija počinje da se smeje. Pričali su još dugo, onda ju je Majk otpratio do lifta, pričajući joj o sinoćnjem pijanstvu. Stajali; su, slušajući zvuk lifta koji se približavao i Majk se još jednom okrenuo; prema Džuliji. – Slušaj, rekao je, ovlaš je poljubivši u obraz. »Ako ti ikada bude nešto zatrebalo, bilo šta, samo me pozovi.
– Uredu, rekla, je, osmehujuei mu se, zahvalno. – U redu. Nema svrhe sedeti u kancelariji ceo dan. Ne sada. Sada kada bi trebalo da radi na svojim novim serijama, Mivinim novim serijama. Čak nema snage da se pozdravi sa,svima kako bi trebalo. Pokušava da zove Marka na telefon, ne da mu objasni, ne sa ovog telefona gde bi svi mogli da čuju, ali da vidi da li ima vremena da se nađe sa njom u baru, da bi mogla tamo sve da mu objasni, ali; ne uspeva da'ga pronađe. Nije se ni potrudila da mu ostavi poruku na telefonskoj sekretarici. Reći će rnu kasnije.
Za vreme pauze za ručak Džulija odlazi do svojih crtača, da uzme nekoliko sitnica koje je poželela da ponese kući; Još jednom proverava da li je sve uzela i spremna je da pođe.
– Je li sve u redu?
Maler. Džoni se vratio u kancelariju baš sada kada ona odlazi. Gleda je, stoji tako gledajući je i držeći veliku kartonsku kutiju, na licu mu se vidi da ništa ne razume.
Džulija se zaustavlja. – Treba mi odmor, reče polako. – Upravo sam dugo razgovarala sa Majkom. Dogovorili smo se da uzmem odsustvo.
Džoni ne zna šta da kaže.
– U redu je, Džoni. Znam šta su svi govorili i znam. da sam u poslednje vreme bila kučka, ali mi je stvarno potrebno, kako kaže Majk, da sredim svoja sranja.
Džonijevo lice je snuždeno dok Džulija spušta svoju kutiju na ćošak stola, da bi mu prišla da ga zagrli.
– Bićeš ti dobro bez mene, govori mu na uvo. ,,A povrh svega, umesto mene će da radi fenomenalna riđokosa, i dok se odvajala od njega malo se razljutila, jer je primetila da ga je ova vest malo obradovala. Njegova lojalnost ipak nije bila naročita.
* * *
Vrata su se zalupila i Džulija začu Marka kako psuje u hodniku. Mrzi kada se vrata za njim zalupe, boji se da će drvo da se ošteti, ali nema izbora kada posao donosi kući i kada otvara vrata rukama koje su pune spisa.
– Džulija?, viče sa dna stepenica. Ona polako silazi ka njemu, brišući kosu peškirom, i staje nekoliko stepenica od njega. Mark spušta spise dole ispravljajući se da je pogleda.
– Da li je istina?
Džulija potvrđuje klimajući glavom.
– Jesi li dobro?
– Mislim da jesam. Pretpostavljam da već svi tračare o tome?
Mark je napravio grimasu. – Da sam verovao svemu što sam čuo, verovatno bih očekivao da te sada odnesu u luđačkoj košulji ljudi u belom.
– Ti se, naravno, šališ. – Totalno je zgranuta.
– Pa i ne baš. Ljudi misle da imaš nervni slom.
– Jebi ga, Mark. Zašto moraš da govoriš takve stvari? Isuse, ponekad si prokleto bezosećajan.
– Džulija, pobogu, pa pitala si me. Zašto te ja stalno nerviram? Bože, zar ne možemo za promenu da jedno veče budemo civilizovani i razgovaramo normalno o ovome? Sve što znam je ono što sam čuo na poslu i pokušavao sam da te dobijem ćelo poslepodne. Džoni mi je rekao da si otišla za vreme pauze za ručak, a tvoj prokleti mobilni je bio isključen ćelo poslepodne.
Džulija ćuti. Rezignirana. Ne krivi ona njega za bilo šta.
Ona ga krivi za sve.
Izašla je iz kancelarije za vreme pauze za ručak, uzela taksi i otišla pravo kući. I tek tamo je bila pogođena sa svim što joj se dogodilo. Sama, u toj ogromnoj kući koju je mrzela, lutala je od sobe do sobe, pokušavajući da shvati kako se oseća. Da li je osećala olakšanje? Radost? Bes? Razočaranje?
Prazno. Tako se osećala. Samo to je osećala. Sve vreme.
Kada je uključila TV, samo da bi se čuo neki zvuk, zatekla je, posle nekog vremena, sebe kako gleda neku emisiju o problematičnoj deci. Hiperaktivnoj, neposlušnoj, nemirnoj deci, ispod sedam godina. Imala je želju da gađa nečim očajne roditelje. – Kako se usuđujete da se žalite, mislila je besno. – Kako se usuđujete da pričate nešto protiv svoje dece, kada ste pre svega privilegovani što ih uopšte imate.
Isključila je TV s gađenjem, zgrabila je svoj kaput i izašla napolje na hladan januarski vazduh. Džulija nije dugo šetala. Ranije je mnogo šetala, kada je bila sama i kada je imala vremena.
Došetala je na trg, penjala se uz ulice odlučnim koracima i stigla je do jezerceta za decu, koje je preko zime prazno, sada je pored bilo samo nekoliko staza za usamljene džogere. Bilo je dobro biti napolju na svežem vazduhu. Dobro je što joj je nos crveneo od hladnoće, što je dlanove morala da stavlja duboko u džepove ne bi li ih ugrejala.
Bilo je toliko toga o čemu da razmišlja, toliko misli da razradi, da je u stvari bilo lakše da ni o čemu ne razmišlja. Samo je šetala i šetala, i šetala.
Nekoliko prolaznika koji su šetali pse takođe su se drznuli da izađu na hladnoću. Obišla je pun krug oko jezera, onda je sedela neko vreme ispred kafića, grejući ruke na pari od vrele kafe, povremeno razmenivši poneku reč o hladnom vremenu sa prolaznicima koji su šetali pse.
Baš kad je htela da krene, pojavila se žena sa dvoje dece. Jedno je bila devojčica, koja je imala oko tri godine, a drugo je bilo mali dečak, koji nije imao više od osamnaest meseci, koji se gegao oko stola. Devojčica je bila prelepa. Imala je tamnu kosu, krupne smeđe oči, trepavice koje su bile tolike da su izgledale kao da mogu da te pokupe i odnesu. Bila je sitna, tako sitna i izgledala je kao lutka i imala je najlepši osmeh na svetu. Džulija jednostavno nije mogla da skine pogled sa nje.
– Nemoj, Keti, majka ju je opomenula, kada se Keti sagnula da podigne nečiju polupojedenu čokoladicu. – Ne smeš to da jedeš. To je kakano, i sagnula se i odnela čokoladicu do kontejnera, dok je lice devojčice bilo pomalo razočarano.
– Evo, sada – centama da ti da čokoladicu, dušo, majka je nežno govorila dok je iz torbe vadila kćerkin omiljeni slatkiš.
Džulija ih je posmatrala, sa osmehom na licu, koji je uznemirena majka uzvratila pretpostavljajući da je osmeh namenjen njoj. Devojčica je uzela zalogaj čokoladice, koju je brzo bacila dole kada je primetila da je Džulija posmatra. Odskočila je i okrenula leđa Džuliji i šeretski je pogledala preko ramena, osmehujući joj se.
– Zdravo. – Džulijino srce se topilo dok je posmatrala tu devojčieu. – Imaš divnu haljinu.
Devojčica je posmatrala Džuliju, odmeravala je od glave do pete, očigledno odlučujući da li da razgovara sa njom ili ne. – To mi je svečana haljina, rekla je naposletku. – Je 1' vidiš moje zečeve? – Podigla je suknju ne bi li pokazala izvezene zečeve na haljini.
– Divni su, rekla je Džulija, samo želeći da zgrabi tu devojčieu i odnese je kući. – Da li imaju imena?
Devojčica je odmahnula glavom. – Da li ti imaš zečeve?
– Ne. Ali sam ih imala kada sam bila kao ti, mala devojčica.
– Da li su oni imali imena?
– Imala sam velikog pufnastog koji se zvao Flopsi i malog braon koji se zvao Bagzi.
Devojčica je ugrizla svoju usnu kao da vari tu informaciju i onda se malo približila Džuliji. A da li ti imaš malu devojčieu kao što sam ja?
Džulija se umalo nije ugušila od bola dok je odmahivala glavom.
– A zašto ne?
– Ja... pa... – Džulija je pogledala u nebo ne bi li zaustavila navalu suza. – Volela bih da imam devojčieu kao što si ti i možda jednog dana...
– Keti!, prekinula ih je majka, koja je prišla držeći dečaka za ruku i torbu na ramenu. – Ostavi ženu na miru. – I dok je uzimala Keti za ruku gledala je u Džuliju kao da se izvinjava. – Veoma mi je žao, rekla je, pretvarajući se da ne vidi suze, – ona ponekad dosađuje ljudima.
– Ne, ne, sve je u redu... – Ali je žena, videvši Džulijine suze, brzo nastavila da se udaljava i ostavila je Džuliju da tuguje za detetom koje još uvek nije rodila.
Kako ovo da objasni Marku? Marku koji je uspeo sav svoj bol da zadrži za sebe. On o tome ne priča. Ne deli ni sa kim. Verovatno misli da je najbolji način da se pređe preko toga da se nauči da se živi sa tim.
Džulija mu povremeno zavidi na tome. Ali češće je besna na njega zbog toga. Ako Mark neće da deli svoja osećanja sa njom, onda neće ni ona, ali ovaj gubitak i bol joj postaju takvo breme, koje joj je preteško da nosi sama, ali samo to može da radi da ne bi vriskala na njega od besa, našavši bilo šta kao izgovor da oslobodi svoj bes.
Danas, kada je Džulija napustila svoj posao, u stvari, kada je primorana da napusti svoj posao, Mark još uvek stoji ispred nje, nesiguran šta bi trebalo da kaže, šta da radi. On konstantno oseća kao da hoda po jajima oko nje. Jedan pogrešan korak i ceo njegov svet će da se sruši. On oseća njen bol, oseća njenu borbu i želi da joj priđe više od svega. Samo jednostavno ne zna kako. Ne zna odakle da počne.
I pita se nije li već kasno.
– Džulija. – Pruža joj ruku, molećivo. – Hajde da ne radimo ovo večeras. Ne večeras. Hoću da čujem šta se dogodilo, a ne da se svađamo bezveze.
– Nije bezveze, Džulija je malo podviknula, ali on zna da pobeđuje i da joj je srce smekšalo.
– Znam, znam, govori on. – Žao mi je, nisam tako mislio. Zašto ne osušiš kosu, a ja ću ti sipati čašu vina? Kako ti to zvuči? A hoćeš da naručimo i nešto za jelo? Hoćeš? Džulija?
Džulija gleda u pod i uzdiše. U redu, rekla je tiho, promuklim glasom kao neki tinejdžer.
Mark je zadovoljan sobom dok je posmatra kako odlazi gore. Možda je samo privremeno, ali njegove mirotvoračke sposobnosti su zaista upalile. U kuhinji otvara vino i sipa sebi jednu čašu i pije je naiskap, brzo je puneći u slučaju da Džulija siđe.
Uzima flašu i još jednu čašu i odlazi u dnevnu sobu da upali vatru u kaminu. Naravno, to je samo imitacija kamina, u tom delu grada je postojao gas, ali Mark je morao da napravi pravi kamin, zato što su ga imali svi koje je poznavao. I neretko se dešava da u tom kraju uveče sretnete momke koji traže drva za potpalu.
Drugu čašu vina je popio u sekundi. On nije neki ljubitelj pića, ali sam bog zna da mu je potrebna neka pomoć da pregura ovu situaciju, nešto što bi ublažilo bol.
Da sam neki religiozni čovek, razmišljao je Mark spuštajući čašu na sto i uzimajući telefon da bi naručio večeru, počeo bih da se molim bogu upravo sada.
6.
– O, bože, mislim da ga stvarno volim.
– O čemu, zaboga, ti pričaš? – Bela gleda skoro zapanjeno u Sem, ali uglavnom zbog toga što izgleda fantastično. Da, trudna je šest meseci. Da, velika je kao omanji kit. Ali opet izgleda zanosno. Sem je obično najnemarnija od svih što se tiče spoljašnjeg izgleda. Najviše šminke što ona nosi su toner, maškara i sjaj za usta.
Ali danas je Sem našminkana skoro koliko i Bela. Njena koža je glatka i dobrog tena, njene usne su pune i sjajne i kosa joj je isfenirana tako da se talasa dok se ona pomera. Nije bila u nekoj odrpanoj radničkoj haljini, kao što je imala običaj od početka trudnoće. (Znam da su odvratne, ali su tako prokleto udobne.) Ima crne uske pantalone, crne čizme sa visokim potpeticama i uski narandžasti džemper. Izgleda fenomenalno.
– Izgledaš fenomenalno, Džulijina usta su još otvorena.
Sem, koristeći neke manevre, seda za stolicu i stavlja ruku na grudi.
– Ja sam ozbiljna, devojke. Mislim da sam se zaljubila u gospodina Brenana.
– U onog stručnjaka za dijabetes? – Babica koja je vodila Seminu trudnoću bila je zabrinuta količinom kilograma koje je Sem dobila, pa je objasnila da je jedan od razloga mogao biti dijabetes. Sem je onda uradila analize i sve je bilo u redu, ali sada ide na redovne kontrole kod gospodina Bernana.
Gospodin Bernan, kako kaže ona sama, u stvari i nije njen tip. Nije mnogo visok i nema mnogo kose ali na kraju krajeva, pravda se ona, – ne češlja se preko ćele"), on je ipak, kako kaže Sem, definitivno simpatičan, a i vrlo šarmantan.
Sem je počela da depilira noge i da nosi dobar donji veš pre svakog pregleda.
– Ja sam se ozbiljno, ozbiljno, zaljubila u njega, poverila im se i pocrvenela kao neka šiparica.
– Draga, to je sasvim prirodno, rekla je Bela hladno i naručila još jednu bocu mineralne vode i čašu mleka za Sem. – Sve moje prijateljice u Njujorku su zaljubljene u svoje ginekologe. Nemoj da brineš, prevazići ćeš ti to.
Sem se odjednom ispravila u svojoj stolici. – Mislim da je ovo drugačije.
Džulija se smeje. – Da li pokušavaš da nam kažeš da je ovo sa Krisom velika greška, a da je gospodin Bernan onaj pravi?
Sem se malo uzvrpoljila.
– O, molim te! – Džulija se opet smeje. – Nije valjda da to pokušavaš da nam kažeš?
Sem se malo izvija, i onda im nevoljno priznaje da je noć pred zakazani pregled imala erotski san o gospodinu Bernanu; i da je njeno zaljubljivanje sada trenutno vrlo bitno i da je jedva mogla danas da ga pogleda u oči kada je došla na pregled.
– Detalje, detalje, rekla je Bela uzbuđeno. – Kakav erotski san? Šta se desilo?
– Ne sećam se kako sam tamo stigla, ali bila sam u inostranstvu i pošla sam sa Krisom i odjednom smo bili u krevetu, a onda se Kris pretvorio i gospodina Bernana, i nije to bio seks, nego me je on mazio i bio je tako nežan... ovaj, to je to u stvari.
– To je to? – Bela je razočarana.
– Nije bilo seksa? – Džulija je kao isto bila razočarana, mada je u ovom momentu i ona više bila za nežnost nego za puki seks.
– Bilo je seksualno, intimno, ali bez pravog seksa, u redu? Ali kada sam danas ušla u ordinaciju, sve mi se odjednom vratilo i jedva sam mogla da ga pogledam u oči.
– Je li primetio?
– Mislim da nije.
– Pa, jesi li morala da skineš gaćice?
– Bela!, Sem je uzviknula.
– Bela!, i Džulija je povikala.
– Pa, jesi li?
Sem se zavalila natrag u stolicu. – Hvala bogu, danas nisam morala. Kunem vam se, to bi stvarno bio blam. Da doživiš orgazam u toku rutinskog pregleda kod svog ginekologa. Isuse. Možete li to da zamislite? – Sve su se nasmejale i onda se Sem uozbiljila. – I još jedna stvar. Rekao mi je da stvarno dobro izgledam.
– Nije valjda!, Džulija je malo začikavala Sem. – Da li je flertovao sa tobom?
– Ne. Definitivno nije. Šteta. – Odmahuje glavom, onda nešto razmišlja. – U stvari, počinje da se smeje, igrajući se svojom kosom, – možda i jeste. Šta mislite? O, bože. Osećam se kao tinejdžerka. U jednom momentu mi je rekao da izgledam drugačije, a ja sam odmah počela da pričam kako sam dan pre bila na nekoj zabavi, pa sam zato sredila kosu, a zabava ni nije bila nešto, što je naravno bilo previše informacija, ali ja nisam mogla da prestanem da brbljam i sigurna sam da je on to znao, ali svejedno je rekao da izgledam lepo i ja sad poslednjih sat vremena analiziram njegovu boju glasa i kako je to kazao i kako me je gledao i da li to znači da sam mu posebna.
– Skroz si šiznula, reče joj Bela, ali ne uvredljivo.
– Znam, znam, uzdiše Sem. – Hajde da promenimo temu. Ali mogu li da pitam samo još nešto? – Gleda ih obe u oči. – Sada ozbiljno. Sta mislite, da li mu se sviđam?
Kada je Bela živela u Londonu, njih tri su se redovno nalazile da idu na večeru kod neke, uglavnom kod Džulije, jer je njena kuhinja uvek bila najfunkcionalnija, još plus je u to vreme samo Džulija znala da kuva, jer Sem još uvek nije otkrila svoje kulinarske sposobnosti, a Bela se isključivo hranila po ekskluzivnim restoranima.
Sem je znala samo da je pozove sa mobilnog i da pita – Je li ti treba nešto? – i uvek bi trebalo da donese hleb i neko piće i obavezno kutiju cigareta.
Nekoliko boca vina bi se već hladilo u frižideru kod Džulije i njih tri bi zajedno pripremale večeru.
Večerale bi za kuhinjskim stolom i zavisno od raspoloženja, ili bi sedele tamo do sitnih sati, pričajući o svojim životima, prošlosti, muškarcima sa kojima su bile, svojim nadama; ili bi otišle u dnevnu sobu, nekada da gledaju televizor, a nekada da čitaju časopise koje je Džulija držala kraj kamina. Takvo je bilo njihovo prijateljstvo: lako, prirodno. Bile su bliske kao familija, ali bez ikakvih stega.
Sada su se njihovi životi promenili, i ti dani možda najviše nedostaju Džuliji. Sem je blažena i srećna sa Krisom i očekuje svoje prvo dete.
Bela je ušla u novi svet u Njujorku. Ima novi krug prijateljica koje ne idu jedna drugoj u kuću, jer sve žive u stanovima veličine kutije za cipele. Nijedna od njih nije videla od neke drugarice kuhinju, sastaju se u restoranima i barovima, sede i žvaću lake salate, bez sira i bez preliva. I sve bez masnoće.
Ali Džulija? Džulija je pokušala da sjedini svoj život sa Markovim i kada to nije uspelo ona se odrekla svog života. Svog starog života. Prijatelje koji se njemu nisu dopadali ona je jedva i viđala, a nova prijateljstva nije ni sklapala – sebi je govorila da je i suviše zauzeta sa njim, mada je u poslednje vreme jedva izlazila iz kuće.
Rekla je sebi da je spremna na obaveze i posvećivanje. Na Marka. I na bebu. Devet meseci je svu svoju energiju usredsređivala na to i tek sada kada su sve tri zajedno u restoranu, ona uviđa koliko joj to sve nedostaje. Njena ekipa. Njene sestre. Njene srodne duše.
– Nedostaje mi da budem samica. – Ove reci su ušle u njenu svest i učinile da samu sebe šokira. Pokušava da ih ispere sa gutljajem vode, onda da se malo opusti. Naposletku, to su samo reci, one ništa ne znače. Svakako ne znači da bi sada trebalo da nešto bitno izmeni život.
Ali su sigurno nešto o čemu bi trebalo razmisliti i o tome kako su se lako te misli uvukle u njenu glavu, kako su stvarne bile, i tačno zna da joj ne nedostaju muškarci, ili avanture ili uzbuđenja, nego joj nedostaje njena sloboda.
Zarobljena, odjednom shvata. Zarobljena sam u vezi sa čovekom koji mi se jako sviđa, ali bih radije bila sama. O, bože. Da li je zaista tako mislila? Malo odmahuje glavom ne bi li odagnala misli i zamenila ih slikom male, slatke bebe. Tako je bolje, govori sebi, dok joj srce luđački lupa od priznanja samoj sebi za koje zna u dubini duše da je istinito, ali još uvek neće ništa svesno da prizna.
Srce joj usporava, kada počinje da se fokusira samo na sliku bebe. Mala debela beba leži na mekanom peškiru, guče i smeje se dok se igra sa svojim nožnim palčevima. – Ja želim bebu, govori samoj sebi i žurno dodaje: ,,i Marka. I porodicu. Istrebiću svaku misao o samoći i slobodi. Samo na ovo ću se koncentrisati ubuduće.
– Zemlja zove Džuliju. Javi se Džulija.
Džulija odmahuje glavom. – Bože, izvinite, mislila sam na dobra stara vremena i na to koliko mi sve ovo nedostaje.
– Sta ti nedostaje? – Sem je malo uvređena. Ona i Džulija se na kraju krajeva često viđaju, još uvek izlaze na ručko ve, ali uglavnom kada Sem ima nešto zakazano u gradu, a Džulija nije zatrpana poslom.
– Nas tri. Zajedno. Ovo je jednostavno tako dobro. Osećam se...
– Kako?, Sem pita, dok Džulija uzdiše.
– Mislićete možda da sam luda, gleda u njih dve, – ali osećam se kompletnom.
– Hoćeš da kažeš da se ostatak vremena ne osećaš kao da si ćela?
Bela i Sem su nakratko razmenile poglede čuđenja, ali Džulija nije to primetila, a Bela dobro glumi nonšalantnost. Džulija uzdiše.
– Misliš li, kaže Sem pažljivo, – da možda tako jako pokušavaš da dobiješ bebu, zato što misliš da ćeš onda biti kompletna? Da možda tu celovitost nećeš naći nikada van sebe?
– Kako to misliš?
Sem se zavalila u stolicu, i krivo joj je, jer ona se seća stare Džulije. Vesele Džulije, ali se takođe seća i teških momenata. Seća se momenata kada ju je Džulija zvala i plakala zbog svoje usamljenosti, kada je Džulija očajavala danima, i izolovala se kod kuće da bi boravila u svom samosažaljenju i tuzi.
Ovu stranu Džulije nije videlo mnogo ljudi. Koliko god je na poslu bila jaka i nepopustljiva, toliko je kod kuće bila ranjiva i nežna. I Sem se seća, sasvim jasno, da je Džulija uvek govorila da sve što hoće to je da pronađe svoju drugu polovinu.
Sem je uvek govorila da svako od nas može da bude srećan sa nekolicinom ljudi, ali Džulija se nije slagala. Džulija je osećala da se tamo negde nalazi čovek koji može da je učini ćelom i još onda je Sem htela da joj kaže da nije u pravu i da će se samo razočarati bude li čekala ceo život na to, ali za to nikada nije bilo prilike.
– Sećaš li se kako si nekad govorila da sve što hoćeš jeste da nađeš svoju drugu polovinu? – Džulija klima glavom.
– I sećaš se kako ja nikada nisam verovala u to? Pa, sve dok čekaš da te drugi ljudi učine ćelom nikada nećeš pronaći sreću.
– Ali ja sam bila srećna, Džulija se pobunila. – Bila sam srećna sa Markom. Ja jesam srećna sa Markom.
– Ali nije to prava sreća, Bela se ubacuje. – Moram da se složim sa Sem. Mark, kako god da je divan, nije te učinio kompletnom, a mislim da to neće učiniti ni rađanje bebe. – Ona nastavlja, ignorišući bol u Džulijinim očima i uzima Džulijinu ruku u svoju. – Mi te volimo, Džulija, ali sam bog zna da ako ima bar malo šanse da ta beba bude greška, ne bi trebalo da insistiraš na tome.
Nastala je tišina i naposletku Džulija počinje da se smeje. – Kakva beba?, pita ona. U ovom momentu mog života mislim da je to nešto o čemu neću morati uopšte da brinem.
Sem odlazi prva. Koliko god da je pokretna i živahna, ipak je naučila na popodnevne dremke i Džulija i Bela su izdržale petnaest minuta njenog zevanja dok joj nisu rekle da joj je vreme da ide kući.
Njih dve su ostale. Bela je na odmoru, a Džulija kao da jeste. Nedostaje joj da bude zauzeta, da bude potrebna, ali skoro da uopšte ne misli na posao. Ne stvarno.
Džoni je povremeno zove da joj ispriča nove tračeve. Mivi se pokazala kao dobar izbor i priča se da je Majk Džons juri, mada ona uopšte nije lak plen.
Konobar im donosi kapućino i Bela počinje da vadi nešto iz torbe. – Slušaj, kaže ona, izvlačeći neki papir. – Verovatno ne bi trebalo ovo da ti dam, ali nek ide život. Znam jednu devojku sa Menhetna koja je pokušavala da ostane u drugom stanju skoro godinu dana i nije uspela. Na kraju je surfovala po Internetu ne bi li našla nešto o sterilitetu i naišla na ovaj ritual plodnosti koji je neki paganski šaman...
Džulijino srce počinje luđački da lupa od šoka i možda malo straha: – Vradžbina za plodnost?
– Tako nekako. Pretpostavljam. Ali mislim da je to pre neki ritual. Suština je da je ona mesec dana posle ovog rituala ostala u drugom stanju. Tako da sam je ja zamolila da mi da vradžbinu, ovaj mislim ritual, i ja sam ga donela i nisam bila sigurna da li da ti ga dam ili ne, prokletstvo, da li će uopšte da bude uspešno, zato što eto može da bude da je to bila samo slučajnost...
– Bela, volim te!, Džulija uzvikuje, uzimajući papir i grleći prijateljicu. – Mislim da si mi upravo promenila život.
Zajedno čitaju uputstvo za izvođenje rituala. Džulija, naravno, hoće momentalno da izvede ritual. Iako je Bela planirala da ide u kupovinu na Vest Endu, toliko je radoznala da će se pridružiti Džuliji kao moralna podrška.
– Jesi li sigurna da moje prisustvo neće upropastiti vradžbinu, mislim rituali
– Ne, ako su tvoje namere iste kao i moje, reče Džulija, dok joj se lice razvuklo u jedan veliki osmeh, možda prvi pravi osmeh posle ko zna koliko vremena.
– Ja mogu bez bebe, hvala lepo, Bela kaže prestravljeno dok se Džulija smeje.
– Ludačo. Mislila sam da sve dok ti mene zamišljaš sa bebom i misliš zaista na to, onda ćemo biti dobro. Misliš da će uspeti iako nije pun mesec?
– Zašto mora da bude pun mesec?
– Vidi ovde piše: ovaj ritual bi trebalo da se obavlja u vreme punog meseca.
– A ako kažem ne, da li bi ti čekala do punog meseca?
– Ne.
– Pa, zašto onda uopšte pitaš?, gunđa ona Džuliji, koja i dalje ne može da skine osmeh sa lica.
Kući su išle zaobilaznim putem, zato što je to jedini deo grada gde su mogle da nađu sastojke za svoj ritual. To je prvi put da je Džulija zahvalila bogu za sve nove prodavnice u nju ejdž fazonu, za koje je uvek mislila da su potpuno beskorisne. Takva mesta, obično, nisu mesta koja ona voli, a i od mirisa tamjana joj je muka, ali je ipak svoj spisak za kupovinu čvrsto stisnula prstima i svakako samo ovde može da pronađe sve sastojke koji joj trebaju.
Sastojci:
Dve bele svece (jedna za Boga, jedna za Boginju. Ili,
svece za bilo koje božanstvo koje vama odgovara)
Jedna purpurna sveca (za meditiranje)
Jedna zelena sveca (za plodnost)
Jedna torbica na vezivanje (kupljena ili napravljena)
Trave (mak, ružmarin i koren ečinačeje za jačanje čini,
ali uglavnom koristite sve što je vezano za plodnost)
Tučak i avan
Jedan rozenkvarc
Jedan malahit
Ritual bi trebalo izvoditi kada je Mesec pun.
Počnite tako što ćete da spremate prostor za izvođenje rituala tako što ćete redati svece, trave, tučak i avan i druge sastojke sa spiska i onda ćete formirati krug.
Džulija gleda u Belu, obe su sada kod Džulijine kuće, sede na sofama u dnevnoj sobi. – Šta misliš da to znači formirati krug?
– Verovatno treba sve svece i trave i ostalo staviti u krug.
– Možda. Ili možda znači da treba da stanem nasred sobe i oko sebe nacrtam zamišljeni krug?
– Nemam pojma. Ali uvek možeš da uradiš obe stvari, da budeš sigurna.
Zajedno su digle stočić i sklonile ga u stranu, a onda svečano poredale sve sastojke u krug na sredini dnevne sobe. Onda su otišle da se presvuku u belo, jer belo je simbol čistote i vrlo verovatno će se bolje uživeti i ko zna, možda će imati i bolji uticaj na vradžbinu, izvinjavam se, na ritual.
Jedini problem je što Džulija ima samo jedan par belih pantalona, tako da je Bela obučena u beli čaršav, koji joj visi preko jednog ramena.
– Sranje. – Džulija izlazi iz kruga. ,,I ja moram da stavim samo beli čaršav.
– Šta?
– Izgledaće autentičnije, a i ti nisi ona za koju su namenjene ove čini. Sačekaj ovde. Idem da se presvučem. – Odlazi gore i kroz nekoliko sekundi pojavljuje se u istom belom čaršavu.
– Sledeće (ako želite možete i ovo da uradite): urežite pikove za plodnost na zelenoj sveci11, Bela čita, blago nagnuta pošto je papir van kruga. Jedva vidi slova i tek onda uviđa da je slabo svetio pošto je Džulija odlučila da sobu treba da osvetljava samo svetio od sveca. – Šta su to do đavola pikovi?, Bela ponovo uzvikuje. ,,Oh, izvini, stihovi.
– Oh, Džulija se smeje. – Hajde onda. Uradi to.
– Šta? – Bela je zbunjena. – Zbog čega ti misliš da ja znam stihove plodnosti?
Džulija se namrštila. – Da li možeš da zoveš prijateljicu i pitaš nju?
– Nemam njen broj telefona ovde. Slušaj, nemoj da brineš, tu piše da ako želiš možeš to da uradiš, znači ne mora i verovatno da može bez toga.
Džulija nije uverena. Odjednom su joj oči zablistale. – Znam, kako bi bilo da na svecu urezem penis u erekciji?
Bela počinje da se smeje sve dok ne uvidi da se Džulija uopšte ne šali.
– Ozbiljna sam, insistira i dalje Džulija. – Znaš za onaj crtež u planini, onog diva sa dignutim?
Bela gleda u nju nepomično. – O čemu – ti – pričaš?
– Ma, znaš. Nalazi se na nekoj poljani u Dorsetu. To je ogroman crtež muškarca koji je simbol plodnosti. Šta može da bude plodnije od penisa u erekciji?
– Sperma?, kaže Bela uzdignutih obrva.
– Bela, pošto sam tako talentovana za crtanje, ako budem urezala spermatozoide na svecu, više sile će pomisliti da sam nacrtala punoglavce i završiću sa baštom punom žaba.
– Pa, zašto misliš da ćeš bolje nacrtati penis?
– Zato što sam i ja nekada imala petnaest godina i još uvek se sećam kako se crta.
Penis je urezan, sveca je vraćena na svoje mesto i njih dve stoje u sredini kruga okrenute jedna drugoj leđima.
– Ma, ne mogu ja ovo. – Bela izlazi iz kruga i prekrštava ruke. – Neću da ostanem u drugom stanju, a šta ako ove stvari funkcionišu? Zašto ja ne bih ostala van kruga i govorila tebi šta treba da radiš?
Džulija shvata Belu, jer zaista ko zna šta će se desiti i Bela ostaje van kruga i započinju ritual.
Upalite svecu za Boga i kažite: ,Pozivam Boga, Gospodara, Oca, Onog koji nam daje život. Molim te da čuvaš ovaj krug i mene koji smo u njemu i da me sačuvaš od svakog zla.'
– Zar ne misliš, i mene koji sam u njemu'?, šapuće Džulija.
– Šta?
– Pa, zar ne misliš da treba da piše, koji sam u njemu...'?
– Ma, tako piše ovde. Nijedna rečenica ne zvuči kako treba, ako mene pitaš. Ššššššš. Samo uradi to.
Sada upalite svecu za Boginju. Kažite: ,Pozivam Boginju, Gospodaricu, Majku, Onu što nam daje život. Molim te da čuvaš ovaj krug i one koji su u njemu i da me sačuvaš od svakog zla.'
Sada kažite: ,Pozivam sile prirode, sam Život. Molim te da čuvaš ovaj krug i onoga koji je u njemu i da me sačuvaš od zla.'
Onda zapalite purpurnu svedu, Bela ovo kaže svečano i odjednom poviče: – Ne! Ne zelenu. Purpurnu.
– Sranje, kaže Džulija, skoro bez daha. – Skoro ništa ne mogu da vidim. Možeš li da upališ još sveca van kruga?
– Ne. Bolje je ovako. Za raspoloženje. Sada sedite na pod i počnite da meditirate dok govorite .Očisti moje telo, očisti moj duh, očisti moj um' jedno deset minuta.
Dvadeset minuta kasnije Džulija zviždi Beli, koja je sada potpuno opuštena i razmišlja o tome da transcendentalna meditacija i nije tako loša ideja.
– Izvini". Upalite zelenu svecu. Stavite torbicu na vezivanje i kristale ispred zelene svece. Uzmite nešto od trava, sameljite ih u avanu dok mislite plodne misli.
– Kakve plodne misli?, pita Džulija skoro u panici.
– Čekaj, dolazim do toga. – Zamislite da ste bili trudni i da sada držite svoje novorođeno dete. Kada završite sa travama, stavite ih u torbicu, govoreći: 'Dete će u meni porasti kao što je Bog porastao u utrobi Boginjinoj.'
Džulija se sada oseća svečano i koncentrisana je na zvuk mermera koji gnječi trave, na misli o svojoj bebi, na stomak koji joj raste, na ljubav koja joj ispunjava telo.
,Kada su sve trave u torbici', Bela naglašava jer vidi da je Džulija spremna, uzmite kristale, stavite ih ispred sebe i zamislite kako u njih ulazi predivna zelena svetlost, od koje oni počinju da sijaju. Kada osetite da ste završili, stavite i njih u torbicu, opet govoreći, 'Dete će u meni porasti kao što je Bog porastao u utrobi Boginjinoj.'
I na kraju vežite čvrsto torbicu i nosite je stalno sa sobom, a kada igrate ples beba stavite je na svoj stomak.
Džulija zastaje i upitno gleda u Belu. – Ples beba? Šta je pobogu ples beba?
– Verovatno senzualni trbušni ples, samo moraš još više da izbaciš stomak. Ovako. – Bela pravi najozbiljniji izraz lica i igra trbušni ples oko kruga i pažljivo drži čaršav da ne bi pao ili da se ne bi saplela o njega. – Zar nemaš neku muziku?
Kroz nekoliko minuta Džulija igra unutar kruga, prepuštajući se zvukovima nekog CD-a sa ambijentalnom muzikom, koji je ona kupila zbog rituala i koji je bio najspiritualniji u celoj njenoj kolekciji. Glavu je zabacila unazad, zanosno se njiše i voli taj osećaj slobode, napuštanja, dok Bela igra van kruga vrteći rukama i kukovima.
– Zdravo. – Mark je malo pročistio grlo i stavio svoju tašnu kod vrata. – Nadam se da vam ne smeta što pitam, ali jebote šta se ovde dešava?
Džuliji na poslu u poslednje vreme ne ide kako treba. Sve više vremena provodi u sanjarenju; njeni asistenti moraju da se bore da privuku njenu pažnju, terajući je da donese neku odluku.
U ponedeljak joj je zazvonio telefon i uznemirio njeno maštanje.
– Džulija? Majk je ovde. – Majk Džons. Njen mentor. Kontrolor u programiranju.
– Ćao, Majk. Je 1' sve u redu?
– Džulija, voleo bih da dođeš kod mene u kancelariju. Imaš li sada malo vremena? – Ranije bi je ovakva situacija uznemirila, pomislila bi da joj verovatno nude neki uzbudljiv projekat. A još ranije, dok je bila mlada i neiskusna i nije bila inventar u ovoj firmi, uznemirila bi se misleći da će dobiti otkaz.
Danas joj se puls nije ubrzao ni malo.
Ustala je i nehajno zabacila kosu, dok ju je posmatrao Džoni, njen štićenik i njena desna ruka, gledao je tužno i pitao se šta se dogodilo da bistrom, živahnom ženom koja ga je zaposlila i unapredila ga od potrčka do producenta. Ranije su se uvek smejali, ona i Džoni, ali u poslednje vreme je toliko odsutna da se čak nekad ni ne nasmeši. On zna sve oko njenog pokušavanja da dobije bebu. Bože, a ko ne zna? Ali ne razume zašto dopušta da je to toliko slama.
Ponekad misli da treba da joj kaže kakve glasine kolaju po firmi. Da joj kaže da ljudi pričaju da je otkačila i da neće dugo proći dok ne dobije nogu, ali opet, to su samo glasine i ako nisu istinite onda će on u slučaju da joj prenese da ispadne budala.
Ima još nešto. Ranije je imala dobre nerve i nije gubila kontrolu. Njen tim ju je obožavao, uvek bi zajedno odlazili posle posla na terevenke i Džulija je uvek bila spremna na šalu. Sada neprestano viče ili negoduje ili popuje nekom. Najgore od svega je što je on primetio da ona u stvari većinu vremena nema pojma šta radi.
Njeni prijatelji sa posla su se okrenuli protiv nje, a jedini je Džoni brani, eto zbog svega što su zajedno prošli i zbog toga što se nada da je sve to samo privremeno, da će jednog dana ona ponovo postati stara Džulija.
– Ideš nekuda?, on je pita, dok ona polako izlazi iz kancelarije, bleda senka one žene-dinamita, koja nikad nije polako izlazila, već istrčavala.
– Oh. – Okreće se i trepće očima da bi se vratila u stvarnost. – Idem samo do Majka. Ne bi trebalo da se dugo zadržim. Verovatno hoće da popričamo o tim silnim žalbama što stižu. – Njen poslednji šou, Letnje leme, u kojem nekoliko samaca odlazi na Mediteran ne bi li tamo pronašli ljubav svog života, a uglavnom svaku svoju avanturu završavaju pijančenjem i seksom. Serija je puna crnog humora. Iako ima dobar rejting, stižu im mnoge žalbe.
– Nadam se da si u pravu, kaže Džoni, skoro bez daha, i brzo se okreće prema kompjuteru.
Džulija se okreće. – Šta?
– O, ništa. Ništa.
Vrata lifta se otvaraju i Džulija ulazi zadubljena u svoje misli i kada se vrata zatvaraju ona pogleda u tablu koja pokazuje spratove.
– Sranje. Mislila sam da ovo ide gore, mrmlja.
– Džulija?
Bori se nekoliko sekundi da se seti ovog lica, onda imena, zato što to nije lice koje viđa ovde na poslu. – O, zdrvo, ona reče, setivši se. – Šta ti radiš ovde? Ti: si Mivi, je 1' tako?
Mivi klima glavom. – Nećeš verovati, ali upravo sam sada imala razgovor za posao. Htela sam da te nazovem kada sam čula da ti radiš ovde, ali bila sam toliko zauzeta sa pripremanjem za ovaj razgovor, da jednostavno nisam imala vremena.
– Kako je svet mali. Nisam čak ni znala da si,u ovom poslu. I zar ti ne živiš u Brajtonu?
Mivi sleže ramenima i smeje se kao da kaže.da ima mnogo toga što Džulija ne zna. – Ovih dana sarn o otome i razmišljam, o stanarinama u Londonu. Ako dobijem ovaj posao morala bih da se ponovo preselim u London, a kirije su nenormalno poskupele od kada sam živela ovde.
Na sekundu Džulija pomišlja da pozove Mivi da dođe malo da živi kod njih. Sam bog zna da imaju mnogo mesta, ali ona jedva poznaje ovu devojku i, osim toga, Mark bi poludeo. – Mogla bi da probaš da nađeš stan na oglasnoj tabli, ponudila se dobrovoljno bar za neku opciju i,odahnula je kada su se vrata lifta otvorila i kada je Mivi izašla napolje.
– Ako dobiješ posao i nešto ti bude zatrebalo, samo nazovi, Džulija je to izgovorila brzo dok su se vrata lifta zatvarala. – Bilo mi je drago što smo se opet videle. Srećno.
– Hvala. – Mivi se iskreno nasmejala. – I tebi takođe.
Kada su se vrata od lifta zatvorila, Džulija se okrenula i pogledala se u ogledalo na zidu lifta. Isuse, izgleda užasno; Kosa joj je masna, oči su joj zakrvavljene, a donji kapci joj izgledaju kao kese za nedeljni bakaluk. Kada.su joj nesann ce počele, pokušavala je podočnjake da ublaži šminkom, ali sada to radi jako retko. Ona uzdiše dok se vrata lifta otvaraju na dvanaestom spratu, i ulazi u Majkovu kancelariju.
– Jebote, izgledaš grozno, bile su Majkove prve reci, koje je smeo da izgovori samo zato što su bili. prijatelji. I zato što je to bilo istina. – Šta se, jebote, dešava? – i
Džulija se smeje. – I meni je drago što te vidim, Majk. A kako si ti?
– Ozbiljan sam. Džulija, izgledaš usrano. – Majk klima glavom i uzidiše, u očima mu se videla tuga i saosećanje.
Majk Džons nije tip čoveka od koga bi se očekivalo da radi za veliku televizijsku kompaniju, još manje da sedi iza velikog kancelarijskog stola na mestu funkcionera, na spratu gde su direktori.
Obučen je kao i uvek što se oblači, u majicu i farmerke (osim, naravno, ako ima neki važan sastanak kada obuče jedino odelo koje ima u svojoj garderobi, odelo Hugo Boss i sve je to u redu, samo što obuje neke bezvezne cipele koje uvek upropaste efekat.) Majk sebe uvek opisuje kao osobenjaka. Drugi, koji ga ne poznaju, verovatno bi pomislili da je neki siledžija. Uvek je bio kratko ošišan, snažno građen, a Džulija ga je uvek zadirkivala da je iznenađena kako ga nije primetila na poslednjim fudbalskim incidentima.
Imao je pravi gradski akcenat, strast prema fudbalskim dresovima i prema gutljaju dobrog piva. To je bio čovek koga su voleli svi ljudi s kojima je ikad radio i koga su mrzele i bojale ga se druge televizijske kompanije.
Nije završio fakultet (ja sam završio životni fakultet, brate, životni fakultet. Ostale škole su za mlakonje, zar ne?), započeo je svoju karijeru u jednoj londonskoj televiziji kao kurir, a ostalo je, kako se priča, istorija.
Majk Džons je bio poznat po svojoj inteligenciji, po tome koliko je psovao i svom neobjašnjivom magnetizmu koji je privlačio žene. Pre šest godina, na jednoj božičnoj zabavi, Džulija je bila pijana, a njegova moć joj je bila nešto kao afrodizijak, i završili su u krevetu. Više nikada o tome nisu pričali, ali ona je uvek bila Majkova slaba tačka i on je jedini bio voljan i spreman da porazgovara sa njom o njenim problemima.
– Hajde, govori, o čemu se radi? Izgledaš užasno, ne radiš ništa kako treba, meni svaki dan dolaze tvoji pomoćnici i žale se kako ih stalno napadaš i ja sam počeo da se pitam zašto si još uvek zaposlena. Da li bi htela da me prosvetliš malo, o čemu se radi?
Džulija je pobelela kao kreč. – Jesi li ozbiljan?, prošaptala je. – Pomoćnici stvarno dolaze kod tebe da se žale?
– Ma, nemoj da se sekiraš zbog njih, nisu oni bitni. Ja hoću da znam šta se sa tobom događa. Znam da pokušavaš da zatrudniš i znam da imaš problema. – Džulija je pocrvenela, ali bez obzira na to, Majk je nastavio sa pričom: – Saosećam sa tobom, stvarno, i ne mogu ni da zamislim kroz koje sranje prolaziš, ali moraš da pronađeš način da svoje probleme ostaviš kod kuće kada dođeš ovde.
– Ja sam mislila da tako i radim. – Džulija je na ivici suza i Majkov glas je malo omekšao.
– Vidi, mislimo da ti je potrebno malo odmora.
Podigla je brzo glavu. – Šta?
– Da. Uzmi nekoliko meseci da središ svoj život. Idi kod doktora. Idi u bolnicu. Idi na neko putovanje. Jebi ga, ne znam. Samo uradi sve što moraš da vratiš staru Džuliju natrag, a na kraju krajeva možda ćeš i da imaš taj kolač u rerni kada se budeš vratila.
Džulija je sela, zatečena. Želi da plače, da urla, da vrišti, ali ona poznaje Majka i zna da to neće ništa vredeti. I najzad, shvata da je on u pravu. Iscrpljena je i oseća se loše baš kao što izgleda.
I odjednom joj ideja o nekoliko slobodnih meseci počinje da zvuči prilično dobro.
Na kraju je podigla pogled ka njemu. – U redu. Možda mi je stvarno potrebno malo vremena. A šta će biti sa mojom novom serijom? Kako ćeš da nađeš zamenu za novi projekat?
– Upravo sam našao nekoga, Majk reče pobednički. – Još ranije sam čuo za nju kada je radila na drugoj televiziji, ali mislim da je ne poznaješ. Divna devojka. Irkinja. Riđokosa, i namigne Džuliji, koja zna koliko on voli riđokose.
– A ta se zove Mivi, zar ne?, uzdahnula je Džulija.
– E, jebote ne mogu da verujem, uzviknu Majk. – Ti bukvalno svakog poznaješ! Mivi će početi ubrzo da radi i ona zna za tebe i vrlo je srećna što može da te zameni.Tvoj tim ju je nakratko i upoznao.
– Upoznala se sa mojim timom? Isuse, Majk, još nisam ni izašla kroz vrata a ti si veo sve. uradio iza mojih leđa. Pretpostavljam da se moj tim oduševio sa njom? Pretpostavljam da su pomislili da se ta neće drati na njih. – Ovu poslednju rečenicu je izgovorila:sa gorčinom, a u vazduhu se osećao miris izdaje.
– Džulija, opusti se. Niko nije ništa radio iza tvojih leđa. Kod nas je prvi put došla pre dve nedelje u vezi sa nekim drugim šouom, a ja sam je danas pozvao misleći na tvoj novi projekat. Tako da nije bilo ničega iza leđa, a tvoj tim je nije upoznao ni kako treba. Mada ju je Stela upoznala: dok ste ti i Džoni radili:montažu.
– Niko mi nije ništa spomenuo, reče Džulija očajno. – Oni me svi mrze, zar ne?
– Niko ti nije kazao zato što niko nije znao ko je ona. Verovatno su svi mislili da je moj poslednjiiulov.
Džulija je. uspela da se riasmejev,
– Eto vidiš, Majk se takođe nasmejao, i neza tvoju informaciju, tvoji asistenti te ne mrze.
– Hvala, Majk, sada se bolje osećam.
– Oni se, jebote, užasno plaše tebe.
– E, luđače. – I Džulija počinje da se smeje. Pričali su još dugo, onda ju je Majk otpratio do lifta, pričajući joj o sinoćnjem pijanstvu. Stajali; su, slušajući zvuk lifta koji se približavao i Majk se još jednom okrenuo; prema Džuliji. – Slušaj, rekao je, ovlaš je poljubivši u obraz. »Ako ti ikada bude nešto zatrebalo, bilo šta, samo me pozovi.
– Uredu, rekla, je, osmehujuei mu se, zahvalno. – U redu. Nema svrhe sedeti u kancelariji ceo dan. Ne sada. Sada kada bi trebalo da radi na svojim novim serijama, Mivinim novim serijama. Čak nema snage da se pozdravi sa,svima kako bi trebalo. Pokušava da zove Marka na telefon, ne da mu objasni, ne sa ovog telefona gde bi svi mogli da čuju, ali da vidi da li ima vremena da se nađe sa njom u baru, da bi mogla tamo sve da mu objasni, ali; ne uspeva da'ga pronađe. Nije se ni potrudila da mu ostavi poruku na telefonskoj sekretarici. Reći će rnu kasnije.
Za vreme pauze za ručak Džulija odlazi do svojih crtača, da uzme nekoliko sitnica koje je poželela da ponese kući; Još jednom proverava da li je sve uzela i spremna je da pođe.
– Je li sve u redu?
Maler. Džoni se vratio u kancelariju baš sada kada ona odlazi. Gleda je, stoji tako gledajući je i držeći veliku kartonsku kutiju, na licu mu se vidi da ništa ne razume.
Džulija se zaustavlja. – Treba mi odmor, reče polako. – Upravo sam dugo razgovarala sa Majkom. Dogovorili smo se da uzmem odsustvo.
Džoni ne zna šta da kaže.
– U redu je, Džoni. Znam šta su svi govorili i znam. da sam u poslednje vreme bila kučka, ali mi je stvarno potrebno, kako kaže Majk, da sredim svoja sranja.
Džonijevo lice je snuždeno dok Džulija spušta svoju kutiju na ćošak stola, da bi mu prišla da ga zagrli.
– Bićeš ti dobro bez mene, govori mu na uvo. ,,A povrh svega, umesto mene će da radi fenomenalna riđokosa, i dok se odvajala od njega malo se razljutila, jer je primetila da ga je ova vest malo obradovala. Njegova lojalnost ipak nije bila naročita.
* * *
Vrata su se zalupila i Džulija začu Marka kako psuje u hodniku. Mrzi kada se vrata za njim zalupe, boji se da će drvo da se ošteti, ali nema izbora kada posao donosi kući i kada otvara vrata rukama koje su pune spisa.
– Džulija?, viče sa dna stepenica. Ona polako silazi ka njemu, brišući kosu peškirom, i staje nekoliko stepenica od njega. Mark spušta spise dole ispravljajući se da je pogleda.
– Da li je istina?
Džulija potvrđuje klimajući glavom.
– Jesi li dobro?
– Mislim da jesam. Pretpostavljam da već svi tračare o tome?
Mark je napravio grimasu. – Da sam verovao svemu što sam čuo, verovatno bih očekivao da te sada odnesu u luđačkoj košulji ljudi u belom.
– Ti se, naravno, šališ. – Totalno je zgranuta.
– Pa i ne baš. Ljudi misle da imaš nervni slom.
– Jebi ga, Mark. Zašto moraš da govoriš takve stvari? Isuse, ponekad si prokleto bezosećajan.
– Džulija, pobogu, pa pitala si me. Zašto te ja stalno nerviram? Bože, zar ne možemo za promenu da jedno veče budemo civilizovani i razgovaramo normalno o ovome? Sve što znam je ono što sam čuo na poslu i pokušavao sam da te dobijem ćelo poslepodne. Džoni mi je rekao da si otišla za vreme pauze za ručak, a tvoj prokleti mobilni je bio isključen ćelo poslepodne.
Džulija ćuti. Rezignirana. Ne krivi ona njega za bilo šta.
Ona ga krivi za sve.
Izašla je iz kancelarije za vreme pauze za ručak, uzela taksi i otišla pravo kući. I tek tamo je bila pogođena sa svim što joj se dogodilo. Sama, u toj ogromnoj kući koju je mrzela, lutala je od sobe do sobe, pokušavajući da shvati kako se oseća. Da li je osećala olakšanje? Radost? Bes? Razočaranje?
Prazno. Tako se osećala. Samo to je osećala. Sve vreme.
Kada je uključila TV, samo da bi se čuo neki zvuk, zatekla je, posle nekog vremena, sebe kako gleda neku emisiju o problematičnoj deci. Hiperaktivnoj, neposlušnoj, nemirnoj deci, ispod sedam godina. Imala je želju da gađa nečim očajne roditelje. – Kako se usuđujete da se žalite, mislila je besno. – Kako se usuđujete da pričate nešto protiv svoje dece, kada ste pre svega privilegovani što ih uopšte imate.
Isključila je TV s gađenjem, zgrabila je svoj kaput i izašla napolje na hladan januarski vazduh. Džulija nije dugo šetala. Ranije je mnogo šetala, kada je bila sama i kada je imala vremena.
Došetala je na trg, penjala se uz ulice odlučnim koracima i stigla je do jezerceta za decu, koje je preko zime prazno, sada je pored bilo samo nekoliko staza za usamljene džogere. Bilo je dobro biti napolju na svežem vazduhu. Dobro je što joj je nos crveneo od hladnoće, što je dlanove morala da stavlja duboko u džepove ne bi li ih ugrejala.
Bilo je toliko toga o čemu da razmišlja, toliko misli da razradi, da je u stvari bilo lakše da ni o čemu ne razmišlja. Samo je šetala i šetala, i šetala.
Nekoliko prolaznika koji su šetali pse takođe su se drznuli da izađu na hladnoću. Obišla je pun krug oko jezera, onda je sedela neko vreme ispred kafića, grejući ruke na pari od vrele kafe, povremeno razmenivši poneku reč o hladnom vremenu sa prolaznicima koji su šetali pse.
Baš kad je htela da krene, pojavila se žena sa dvoje dece. Jedno je bila devojčica, koja je imala oko tri godine, a drugo je bilo mali dečak, koji nije imao više od osamnaest meseci, koji se gegao oko stola. Devojčica je bila prelepa. Imala je tamnu kosu, krupne smeđe oči, trepavice koje su bile tolike da su izgledale kao da mogu da te pokupe i odnesu. Bila je sitna, tako sitna i izgledala je kao lutka i imala je najlepši osmeh na svetu. Džulija jednostavno nije mogla da skine pogled sa nje.
– Nemoj, Keti, majka ju je opomenula, kada se Keti sagnula da podigne nečiju polupojedenu čokoladicu. – Ne smeš to da jedeš. To je kakano, i sagnula se i odnela čokoladicu do kontejnera, dok je lice devojčice bilo pomalo razočarano.
– Evo, sada – centama da ti da čokoladicu, dušo, majka je nežno govorila dok je iz torbe vadila kćerkin omiljeni slatkiš.
Džulija ih je posmatrala, sa osmehom na licu, koji je uznemirena majka uzvratila pretpostavljajući da je osmeh namenjen njoj. Devojčica je uzela zalogaj čokoladice, koju je brzo bacila dole kada je primetila da je Džulija posmatra. Odskočila je i okrenula leđa Džuliji i šeretski je pogledala preko ramena, osmehujući joj se.
– Zdravo. – Džulijino srce se topilo dok je posmatrala tu devojčieu. – Imaš divnu haljinu.
Devojčica je posmatrala Džuliju, odmeravala je od glave do pete, očigledno odlučujući da li da razgovara sa njom ili ne. – To mi je svečana haljina, rekla je naposletku. – Je 1' vidiš moje zečeve? – Podigla je suknju ne bi li pokazala izvezene zečeve na haljini.
– Divni su, rekla je Džulija, samo želeći da zgrabi tu devojčieu i odnese je kući. – Da li imaju imena?
Devojčica je odmahnula glavom. – Da li ti imaš zečeve?
– Ne. Ali sam ih imala kada sam bila kao ti, mala devojčica.
– Da li su oni imali imena?
– Imala sam velikog pufnastog koji se zvao Flopsi i malog braon koji se zvao Bagzi.
Devojčica je ugrizla svoju usnu kao da vari tu informaciju i onda se malo približila Džuliji. A da li ti imaš malu devojčieu kao što sam ja?
Džulija se umalo nije ugušila od bola dok je odmahivala glavom.
– A zašto ne?
– Ja... pa... – Džulija je pogledala u nebo ne bi li zaustavila navalu suza. – Volela bih da imam devojčieu kao što si ti i možda jednog dana...
– Keti!, prekinula ih je majka, koja je prišla držeći dečaka za ruku i torbu na ramenu. – Ostavi ženu na miru. – I dok je uzimala Keti za ruku gledala je u Džuliju kao da se izvinjava. – Veoma mi je žao, rekla je, pretvarajući se da ne vidi suze, – ona ponekad dosađuje ljudima.
– Ne, ne, sve je u redu... – Ali je žena, videvši Džulijine suze, brzo nastavila da se udaljava i ostavila je Džuliju da tuguje za detetom koje još uvek nije rodila.
Kako ovo da objasni Marku? Marku koji je uspeo sav svoj bol da zadrži za sebe. On o tome ne priča. Ne deli ni sa kim. Verovatno misli da je najbolji način da se pređe preko toga da se nauči da se živi sa tim.
Džulija mu povremeno zavidi na tome. Ali češće je besna na njega zbog toga. Ako Mark neće da deli svoja osećanja sa njom, onda neće ni ona, ali ovaj gubitak i bol joj postaju takvo breme, koje joj je preteško da nosi sama, ali samo to može da radi da ne bi vriskala na njega od besa, našavši bilo šta kao izgovor da oslobodi svoj bes.
Danas, kada je Džulija napustila svoj posao, u stvari, kada je primorana da napusti svoj posao, Mark još uvek stoji ispred nje, nesiguran šta bi trebalo da kaže, šta da radi. On konstantno oseća kao da hoda po jajima oko nje. Jedan pogrešan korak i ceo njegov svet će da se sruši. On oseća njen bol, oseća njenu borbu i želi da joj priđe više od svega. Samo jednostavno ne zna kako. Ne zna odakle da počne.
I pita se nije li već kasno.
– Džulija. – Pruža joj ruku, molećivo. – Hajde da ne radimo ovo večeras. Ne večeras. Hoću da čujem šta se dogodilo, a ne da se svađamo bezveze.
– Nije bezveze, Džulija je malo podviknula, ali on zna da pobeđuje i da joj je srce smekšalo.
– Znam, znam, govori on. – Žao mi je, nisam tako mislio. Zašto ne osušiš kosu, a ja ću ti sipati čašu vina? Kako ti to zvuči? A hoćeš da naručimo i nešto za jelo? Hoćeš? Džulija?
Džulija gleda u pod i uzdiše. U redu, rekla je tiho, promuklim glasom kao neki tinejdžer.
Mark je zadovoljan sobom dok je posmatra kako odlazi gore. Možda je samo privremeno, ali njegove mirotvoračke sposobnosti su zaista upalile. U kuhinji otvara vino i sipa sebi jednu čašu i pije je naiskap, brzo je puneći u slučaju da Džulija siđe.
Uzima flašu i još jednu čašu i odlazi u dnevnu sobu da upali vatru u kaminu. Naravno, to je samo imitacija kamina, u tom delu grada je postojao gas, ali Mark je morao da napravi pravi kamin, zato što su ga imali svi koje je poznavao. I neretko se dešava da u tom kraju uveče sretnete momke koji traže drva za potpalu.
Drugu čašu vina je popio u sekundi. On nije neki ljubitelj pića, ali sam bog zna da mu je potrebna neka pomoć da pregura ovu situaciju, nešto što bi ublažilo bol.
Da sam neki religiozni čovek, razmišljao je Mark spuštajući čašu na sto i uzimajući telefon da bi naručio večeru, počeo bih da se molim bogu upravo sada.
6.
– O, bože, mislim da ga stvarno volim.
– O čemu, zaboga, ti pričaš? – Bela gleda skoro zapanjeno u Sem, ali uglavnom zbog toga što izgleda fantastično. Da, trudna je šest meseci. Da, velika je kao omanji kit. Ali opet izgleda zanosno. Sem je obično najnemarnija od svih što se tiče spoljašnjeg izgleda. Najviše šminke što ona nosi su toner, maškara i sjaj za usta.
Ali danas je Sem našminkana skoro koliko i Bela. Njena koža je glatka i dobrog tena, njene usne su pune i sjajne i kosa joj je isfenirana tako da se talasa dok se ona pomera. Nije bila u nekoj odrpanoj radničkoj haljini, kao što je imala običaj od početka trudnoće. (Znam da su odvratne, ali su tako prokleto udobne.) Ima crne uske pantalone, crne čizme sa visokim potpeticama i uski narandžasti džemper. Izgleda fenomenalno.
– Izgledaš fenomenalno, Džulijina usta su još otvorena.
Sem, koristeći neke manevre, seda za stolicu i stavlja ruku na grudi.
– Ja sam ozbiljna, devojke. Mislim da sam se zaljubila u gospodina Brenana.
– U onog stručnjaka za dijabetes? – Babica koja je vodila Seminu trudnoću bila je zabrinuta količinom kilograma koje je Sem dobila, pa je objasnila da je jedan od razloga mogao biti dijabetes. Sem je onda uradila analize i sve je bilo u redu, ali sada ide na redovne kontrole kod gospodina Bernana.
Gospodin Bernan, kako kaže ona sama, u stvari i nije njen tip. Nije mnogo visok i nema mnogo kose ali na kraju krajeva, pravda se ona, – ne češlja se preko ćele"), on je ipak, kako kaže Sem, definitivno simpatičan, a i vrlo šarmantan.
Sem je počela da depilira noge i da nosi dobar donji veš pre svakog pregleda.
– Ja sam se ozbiljno, ozbiljno, zaljubila u njega, poverila im se i pocrvenela kao neka šiparica.
– Draga, to je sasvim prirodno, rekla je Bela hladno i naručila još jednu bocu mineralne vode i čašu mleka za Sem. – Sve moje prijateljice u Njujorku su zaljubljene u svoje ginekologe. Nemoj da brineš, prevazići ćeš ti to.
Sem se odjednom ispravila u svojoj stolici. – Mislim da je ovo drugačije.
Džulija se smeje. – Da li pokušavaš da nam kažeš da je ovo sa Krisom velika greška, a da je gospodin Bernan onaj pravi?
Sem se malo uzvrpoljila.
– O, molim te! – Džulija se opet smeje. – Nije valjda da to pokušavaš da nam kažeš?
Sem se malo izvija, i onda im nevoljno priznaje da je noć pred zakazani pregled imala erotski san o gospodinu Bernanu; i da je njeno zaljubljivanje sada trenutno vrlo bitno i da je jedva mogla danas da ga pogleda u oči kada je došla na pregled.
– Detalje, detalje, rekla je Bela uzbuđeno. – Kakav erotski san? Šta se desilo?
– Ne sećam se kako sam tamo stigla, ali bila sam u inostranstvu i pošla sam sa Krisom i odjednom smo bili u krevetu, a onda se Kris pretvorio i gospodina Bernana, i nije to bio seks, nego me je on mazio i bio je tako nežan... ovaj, to je to u stvari.
– To je to? – Bela je razočarana.
– Nije bilo seksa? – Džulija je kao isto bila razočarana, mada je u ovom momentu i ona više bila za nežnost nego za puki seks.
– Bilo je seksualno, intimno, ali bez pravog seksa, u redu? Ali kada sam danas ušla u ordinaciju, sve mi se odjednom vratilo i jedva sam mogla da ga pogledam u oči.
– Je li primetio?
– Mislim da nije.
– Pa, jesi li morala da skineš gaćice?
– Bela!, Sem je uzviknula.
– Bela!, i Džulija je povikala.
– Pa, jesi li?
Sem se zavalila natrag u stolicu. – Hvala bogu, danas nisam morala. Kunem vam se, to bi stvarno bio blam. Da doživiš orgazam u toku rutinskog pregleda kod svog ginekologa. Isuse. Možete li to da zamislite? – Sve su se nasmejale i onda se Sem uozbiljila. – I još jedna stvar. Rekao mi je da stvarno dobro izgledam.
– Nije valjda!, Džulija je malo začikavala Sem. – Da li je flertovao sa tobom?
– Ne. Definitivno nije. Šteta. – Odmahuje glavom, onda nešto razmišlja. – U stvari, počinje da se smeje, igrajući se svojom kosom, – možda i jeste. Šta mislite? O, bože. Osećam se kao tinejdžerka. U jednom momentu mi je rekao da izgledam drugačije, a ja sam odmah počela da pričam kako sam dan pre bila na nekoj zabavi, pa sam zato sredila kosu, a zabava ni nije bila nešto, što je naravno bilo previše informacija, ali ja nisam mogla da prestanem da brbljam i sigurna sam da je on to znao, ali svejedno je rekao da izgledam lepo i ja sad poslednjih sat vremena analiziram njegovu boju glasa i kako je to kazao i kako me je gledao i da li to znači da sam mu posebna.
– Skroz si šiznula, reče joj Bela, ali ne uvredljivo.
– Znam, znam, uzdiše Sem. – Hajde da promenimo temu. Ali mogu li da pitam samo još nešto? – Gleda ih obe u oči. – Sada ozbiljno. Sta mislite, da li mu se sviđam?
Kada je Bela živela u Londonu, njih tri su se redovno nalazile da idu na večeru kod neke, uglavnom kod Džulije, jer je njena kuhinja uvek bila najfunkcionalnija, još plus je u to vreme samo Džulija znala da kuva, jer Sem još uvek nije otkrila svoje kulinarske sposobnosti, a Bela se isključivo hranila po ekskluzivnim restoranima.
Sem je znala samo da je pozove sa mobilnog i da pita – Je li ti treba nešto? – i uvek bi trebalo da donese hleb i neko piće i obavezno kutiju cigareta.
Nekoliko boca vina bi se već hladilo u frižideru kod Džulije i njih tri bi zajedno pripremale večeru.
Večerale bi za kuhinjskim stolom i zavisno od raspoloženja, ili bi sedele tamo do sitnih sati, pričajući o svojim životima, prošlosti, muškarcima sa kojima su bile, svojim nadama; ili bi otišle u dnevnu sobu, nekada da gledaju televizor, a nekada da čitaju časopise koje je Džulija držala kraj kamina. Takvo je bilo njihovo prijateljstvo: lako, prirodno. Bile su bliske kao familija, ali bez ikakvih stega.
Sada su se njihovi životi promenili, i ti dani možda najviše nedostaju Džuliji. Sem je blažena i srećna sa Krisom i očekuje svoje prvo dete.
Bela je ušla u novi svet u Njujorku. Ima novi krug prijateljica koje ne idu jedna drugoj u kuću, jer sve žive u stanovima veličine kutije za cipele. Nijedna od njih nije videla od neke drugarice kuhinju, sastaju se u restoranima i barovima, sede i žvaću lake salate, bez sira i bez preliva. I sve bez masnoće.
Ali Džulija? Džulija je pokušala da sjedini svoj život sa Markovim i kada to nije uspelo ona se odrekla svog života. Svog starog života. Prijatelje koji se njemu nisu dopadali ona je jedva i viđala, a nova prijateljstva nije ni sklapala – sebi je govorila da je i suviše zauzeta sa njim, mada je u poslednje vreme jedva izlazila iz kuće.
Rekla je sebi da je spremna na obaveze i posvećivanje. Na Marka. I na bebu. Devet meseci je svu svoju energiju usredsređivala na to i tek sada kada su sve tri zajedno u restoranu, ona uviđa koliko joj to sve nedostaje. Njena ekipa. Njene sestre. Njene srodne duše.
– Nedostaje mi da budem samica. – Ove reci su ušle u njenu svest i učinile da samu sebe šokira. Pokušava da ih ispere sa gutljajem vode, onda da se malo opusti. Naposletku, to su samo reci, one ništa ne znače. Svakako ne znači da bi sada trebalo da nešto bitno izmeni život.
Ali su sigurno nešto o čemu bi trebalo razmisliti i o tome kako su se lako te misli uvukle u njenu glavu, kako su stvarne bile, i tačno zna da joj ne nedostaju muškarci, ili avanture ili uzbuđenja, nego joj nedostaje njena sloboda.
Zarobljena, odjednom shvata. Zarobljena sam u vezi sa čovekom koji mi se jako sviđa, ali bih radije bila sama. O, bože. Da li je zaista tako mislila? Malo odmahuje glavom ne bi li odagnala misli i zamenila ih slikom male, slatke bebe. Tako je bolje, govori sebi, dok joj srce luđački lupa od priznanja samoj sebi za koje zna u dubini duše da je istinito, ali još uvek neće ništa svesno da prizna.
Srce joj usporava, kada počinje da se fokusira samo na sliku bebe. Mala debela beba leži na mekanom peškiru, guče i smeje se dok se igra sa svojim nožnim palčevima. – Ja želim bebu, govori samoj sebi i žurno dodaje: ,,i Marka. I porodicu. Istrebiću svaku misao o samoći i slobodi. Samo na ovo ću se koncentrisati ubuduće.
– Zemlja zove Džuliju. Javi se Džulija.
Džulija odmahuje glavom. – Bože, izvinite, mislila sam na dobra stara vremena i na to koliko mi sve ovo nedostaje.
– Sta ti nedostaje? – Sem je malo uvređena. Ona i Džulija se na kraju krajeva često viđaju, još uvek izlaze na ručko ve, ali uglavnom kada Sem ima nešto zakazano u gradu, a Džulija nije zatrpana poslom.
– Nas tri. Zajedno. Ovo je jednostavno tako dobro. Osećam se...
– Kako?, Sem pita, dok Džulija uzdiše.
– Mislićete možda da sam luda, gleda u njih dve, – ali osećam se kompletnom.
– Hoćeš da kažeš da se ostatak vremena ne osećaš kao da si ćela?
Bela i Sem su nakratko razmenile poglede čuđenja, ali Džulija nije to primetila, a Bela dobro glumi nonšalantnost. Džulija uzdiše.
– Misliš li, kaže Sem pažljivo, – da možda tako jako pokušavaš da dobiješ bebu, zato što misliš da ćeš onda biti kompletna? Da možda tu celovitost nećeš naći nikada van sebe?
– Kako to misliš?
Sem se zavalila u stolicu, i krivo joj je, jer ona se seća stare Džulije. Vesele Džulije, ali se takođe seća i teških momenata. Seća se momenata kada ju je Džulija zvala i plakala zbog svoje usamljenosti, kada je Džulija očajavala danima, i izolovala se kod kuće da bi boravila u svom samosažaljenju i tuzi.
Ovu stranu Džulije nije videlo mnogo ljudi. Koliko god je na poslu bila jaka i nepopustljiva, toliko je kod kuće bila ranjiva i nežna. I Sem se seća, sasvim jasno, da je Džulija uvek govorila da sve što hoće to je da pronađe svoju drugu polovinu.
Sem je uvek govorila da svako od nas može da bude srećan sa nekolicinom ljudi, ali Džulija se nije slagala. Džulija je osećala da se tamo negde nalazi čovek koji može da je učini ćelom i još onda je Sem htela da joj kaže da nije u pravu i da će se samo razočarati bude li čekala ceo život na to, ali za to nikada nije bilo prilike.
– Sećaš li se kako si nekad govorila da sve što hoćeš jeste da nađeš svoju drugu polovinu? – Džulija klima glavom.
– I sećaš se kako ja nikada nisam verovala u to? Pa, sve dok čekaš da te drugi ljudi učine ćelom nikada nećeš pronaći sreću.
– Ali ja sam bila srećna, Džulija se pobunila. – Bila sam srećna sa Markom. Ja jesam srećna sa Markom.
– Ali nije to prava sreća, Bela se ubacuje. – Moram da se složim sa Sem. Mark, kako god da je divan, nije te učinio kompletnom, a mislim da to neće učiniti ni rađanje bebe. – Ona nastavlja, ignorišući bol u Džulijinim očima i uzima Džulijinu ruku u svoju. – Mi te volimo, Džulija, ali sam bog zna da ako ima bar malo šanse da ta beba bude greška, ne bi trebalo da insistiraš na tome.
Nastala je tišina i naposletku Džulija počinje da se smeje. – Kakva beba?, pita ona. U ovom momentu mog života mislim da je to nešto o čemu neću morati uopšte da brinem.
Sem odlazi prva. Koliko god da je pokretna i živahna, ipak je naučila na popodnevne dremke i Džulija i Bela su izdržale petnaest minuta njenog zevanja dok joj nisu rekle da joj je vreme da ide kući.
Njih dve su ostale. Bela je na odmoru, a Džulija kao da jeste. Nedostaje joj da bude zauzeta, da bude potrebna, ali skoro da uopšte ne misli na posao. Ne stvarno.
Džoni je povremeno zove da joj ispriča nove tračeve. Mivi se pokazala kao dobar izbor i priča se da je Majk Džons juri, mada ona uopšte nije lak plen.
Konobar im donosi kapućino i Bela počinje da vadi nešto iz torbe. – Slušaj, kaže ona, izvlačeći neki papir. – Verovatno ne bi trebalo ovo da ti dam, ali nek ide život. Znam jednu devojku sa Menhetna koja je pokušavala da ostane u drugom stanju skoro godinu dana i nije uspela. Na kraju je surfovala po Internetu ne bi li našla nešto o sterilitetu i naišla na ovaj ritual plodnosti koji je neki paganski šaman...
Džulijino srce počinje luđački da lupa od šoka i možda malo straha: – Vradžbina za plodnost?
– Tako nekako. Pretpostavljam. Ali mislim da je to pre neki ritual. Suština je da je ona mesec dana posle ovog rituala ostala u drugom stanju. Tako da sam je ja zamolila da mi da vradžbinu, ovaj mislim ritual, i ja sam ga donela i nisam bila sigurna da li da ti ga dam ili ne, prokletstvo, da li će uopšte da bude uspešno, zato što eto može da bude da je to bila samo slučajnost...
– Bela, volim te!, Džulija uzvikuje, uzimajući papir i grleći prijateljicu. – Mislim da si mi upravo promenila život.
Zajedno čitaju uputstvo za izvođenje rituala. Džulija, naravno, hoće momentalno da izvede ritual. Iako je Bela planirala da ide u kupovinu na Vest Endu, toliko je radoznala da će se pridružiti Džuliji kao moralna podrška.
– Jesi li sigurna da moje prisustvo neće upropastiti vradžbinu, mislim rituali
– Ne, ako su tvoje namere iste kao i moje, reče Džulija, dok joj se lice razvuklo u jedan veliki osmeh, možda prvi pravi osmeh posle ko zna koliko vremena.
– Ja mogu bez bebe, hvala lepo, Bela kaže prestravljeno dok se Džulija smeje.
– Ludačo. Mislila sam da sve dok ti mene zamišljaš sa bebom i misliš zaista na to, onda ćemo biti dobro. Misliš da će uspeti iako nije pun mesec?
– Zašto mora da bude pun mesec?
– Vidi ovde piše: ovaj ritual bi trebalo da se obavlja u vreme punog meseca.
– A ako kažem ne, da li bi ti čekala do punog meseca?
– Ne.
– Pa, zašto onda uopšte pitaš?, gunđa ona Džuliji, koja i dalje ne može da skine osmeh sa lica.
Kući su išle zaobilaznim putem, zato što je to jedini deo grada gde su mogle da nađu sastojke za svoj ritual. To je prvi put da je Džulija zahvalila bogu za sve nove prodavnice u nju ejdž fazonu, za koje je uvek mislila da su potpuno beskorisne. Takva mesta, obično, nisu mesta koja ona voli, a i od mirisa tamjana joj je muka, ali je ipak svoj spisak za kupovinu čvrsto stisnula prstima i svakako samo ovde može da pronađe sve sastojke koji joj trebaju.
Sastojci:
Dve bele svece (jedna za Boga, jedna za Boginju. Ili,
svece za bilo koje božanstvo koje vama odgovara)
Jedna purpurna sveca (za meditiranje)
Jedna zelena sveca (za plodnost)
Jedna torbica na vezivanje (kupljena ili napravljena)
Trave (mak, ružmarin i koren ečinačeje za jačanje čini,
ali uglavnom koristite sve što je vezano za plodnost)
Tučak i avan
Jedan rozenkvarc
Jedan malahit
Ritual bi trebalo izvoditi kada je Mesec pun.
Počnite tako što ćete da spremate prostor za izvođenje rituala tako što ćete redati svece, trave, tučak i avan i druge sastojke sa spiska i onda ćete formirati krug.
Džulija gleda u Belu, obe su sada kod Džulijine kuće, sede na sofama u dnevnoj sobi. – Šta misliš da to znači formirati krug?
– Verovatno treba sve svece i trave i ostalo staviti u krug.
– Možda. Ili možda znači da treba da stanem nasred sobe i oko sebe nacrtam zamišljeni krug?
– Nemam pojma. Ali uvek možeš da uradiš obe stvari, da budeš sigurna.
Zajedno su digle stočić i sklonile ga u stranu, a onda svečano poredale sve sastojke u krug na sredini dnevne sobe. Onda su otišle da se presvuku u belo, jer belo je simbol čistote i vrlo verovatno će se bolje uživeti i ko zna, možda će imati i bolji uticaj na vradžbinu, izvinjavam se, na ritual.
Jedini problem je što Džulija ima samo jedan par belih pantalona, tako da je Bela obučena u beli čaršav, koji joj visi preko jednog ramena.
– Sranje. – Džulija izlazi iz kruga. ,,I ja moram da stavim samo beli čaršav.
– Šta?
– Izgledaće autentičnije, a i ti nisi ona za koju su namenjene ove čini. Sačekaj ovde. Idem da se presvučem. – Odlazi gore i kroz nekoliko sekundi pojavljuje se u istom belom čaršavu.
– Sledeće (ako želite možete i ovo da uradite): urežite pikove za plodnost na zelenoj sveci11, Bela čita, blago nagnuta pošto je papir van kruga. Jedva vidi slova i tek onda uviđa da je slabo svetio pošto je Džulija odlučila da sobu treba da osvetljava samo svetio od sveca. – Šta su to do đavola pikovi?, Bela ponovo uzvikuje. ,,Oh, izvini, stihovi.
– Oh, Džulija se smeje. – Hajde onda. Uradi to.
– Šta? – Bela je zbunjena. – Zbog čega ti misliš da ja znam stihove plodnosti?
Džulija se namrštila. – Da li možeš da zoveš prijateljicu i pitaš nju?
– Nemam njen broj telefona ovde. Slušaj, nemoj da brineš, tu piše da ako želiš možeš to da uradiš, znači ne mora i verovatno da može bez toga.
Džulija nije uverena. Odjednom su joj oči zablistale. – Znam, kako bi bilo da na svecu urezem penis u erekciji?
Bela počinje da se smeje sve dok ne uvidi da se Džulija uopšte ne šali.
– Ozbiljna sam, insistira i dalje Džulija. – Znaš za onaj crtež u planini, onog diva sa dignutim?
Bela gleda u nju nepomično. – O čemu – ti – pričaš?
– Ma, znaš. Nalazi se na nekoj poljani u Dorsetu. To je ogroman crtež muškarca koji je simbol plodnosti. Šta može da bude plodnije od penisa u erekciji?
– Sperma?, kaže Bela uzdignutih obrva.
– Bela, pošto sam tako talentovana za crtanje, ako budem urezala spermatozoide na svecu, više sile će pomisliti da sam nacrtala punoglavce i završiću sa baštom punom žaba.
– Pa, zašto misliš da ćeš bolje nacrtati penis?
– Zato što sam i ja nekada imala petnaest godina i još uvek se sećam kako se crta.
Penis je urezan, sveca je vraćena na svoje mesto i njih dve stoje u sredini kruga okrenute jedna drugoj leđima.
– Ma, ne mogu ja ovo. – Bela izlazi iz kruga i prekrštava ruke. – Neću da ostanem u drugom stanju, a šta ako ove stvari funkcionišu? Zašto ja ne bih ostala van kruga i govorila tebi šta treba da radiš?
Džulija shvata Belu, jer zaista ko zna šta će se desiti i Bela ostaje van kruga i započinju ritual.
Upalite svecu za Boga i kažite: ,Pozivam Boga, Gospodara, Oca, Onog koji nam daje život. Molim te da čuvaš ovaj krug i mene koji smo u njemu i da me sačuvaš od svakog zla.'
– Zar ne misliš, i mene koji sam u njemu'?, šapuće Džulija.
– Šta?
– Pa, zar ne misliš da treba da piše, koji sam u njemu...'?
– Ma, tako piše ovde. Nijedna rečenica ne zvuči kako treba, ako mene pitaš. Ššššššš. Samo uradi to.
Sada upalite svecu za Boginju. Kažite: ,Pozivam Boginju, Gospodaricu, Majku, Onu što nam daje život. Molim te da čuvaš ovaj krug i one koji su u njemu i da me sačuvaš od svakog zla.'
Sada kažite: ,Pozivam sile prirode, sam Život. Molim te da čuvaš ovaj krug i onoga koji je u njemu i da me sačuvaš od zla.'
Onda zapalite purpurnu svedu, Bela ovo kaže svečano i odjednom poviče: – Ne! Ne zelenu. Purpurnu.
– Sranje, kaže Džulija, skoro bez daha. – Skoro ništa ne mogu da vidim. Možeš li da upališ još sveca van kruga?
– Ne. Bolje je ovako. Za raspoloženje. Sada sedite na pod i počnite da meditirate dok govorite .Očisti moje telo, očisti moj duh, očisti moj um' jedno deset minuta.
Dvadeset minuta kasnije Džulija zviždi Beli, koja je sada potpuno opuštena i razmišlja o tome da transcendentalna meditacija i nije tako loša ideja.
– Izvini". Upalite zelenu svecu. Stavite torbicu na vezivanje i kristale ispred zelene svece. Uzmite nešto od trava, sameljite ih u avanu dok mislite plodne misli.
– Kakve plodne misli?, pita Džulija skoro u panici.
– Čekaj, dolazim do toga. – Zamislite da ste bili trudni i da sada držite svoje novorođeno dete. Kada završite sa travama, stavite ih u torbicu, govoreći: 'Dete će u meni porasti kao što je Bog porastao u utrobi Boginjinoj.'
Džulija se sada oseća svečano i koncentrisana je na zvuk mermera koji gnječi trave, na misli o svojoj bebi, na stomak koji joj raste, na ljubav koja joj ispunjava telo.
,Kada su sve trave u torbici', Bela naglašava jer vidi da je Džulija spremna, uzmite kristale, stavite ih ispred sebe i zamislite kako u njih ulazi predivna zelena svetlost, od koje oni počinju da sijaju. Kada osetite da ste završili, stavite i njih u torbicu, opet govoreći, 'Dete će u meni porasti kao što je Bog porastao u utrobi Boginjinoj.'
I na kraju vežite čvrsto torbicu i nosite je stalno sa sobom, a kada igrate ples beba stavite je na svoj stomak.
Džulija zastaje i upitno gleda u Belu. – Ples beba? Šta je pobogu ples beba?
– Verovatno senzualni trbušni ples, samo moraš još više da izbaciš stomak. Ovako. – Bela pravi najozbiljniji izraz lica i igra trbušni ples oko kruga i pažljivo drži čaršav da ne bi pao ili da se ne bi saplela o njega. – Zar nemaš neku muziku?
Kroz nekoliko minuta Džulija igra unutar kruga, prepuštajući se zvukovima nekog CD-a sa ambijentalnom muzikom, koji je ona kupila zbog rituala i koji je bio najspiritualniji u celoj njenoj kolekciji. Glavu je zabacila unazad, zanosno se njiše i voli taj osećaj slobode, napuštanja, dok Bela igra van kruga vrteći rukama i kukovima.
– Zdravo. – Mark je malo pročistio grlo i stavio svoju tašnu kod vrata. – Nadam se da vam ne smeta što pitam, ali jebote šta se ovde dešava?
6 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:30 pm
Margita
Administrator
7.
– U stvari, nije me ni briga, uzdiše Mark. – Mislim da je smešno, ali da li sam ljut? Ne. Da li mislim hoće li uspeti? Ne. Da li mislim da ti u stvari gubiš razum? – Gleda u Džuliju i odlučuje da ovo poslednje ostavi kao retoričko pitanje.
Džulija sedi na drugoj sofi, još uvek uvijena u čaršav. Istopljene svece i trave su sada u ćošku sobe, a stočić je vraćen na mesto da Mark ne bi potpuno pošizeo.
Bela se brzo vratila u svoj hotel.
– Ti si taj koji je uvek govorio da treba nešto da učinim, kaže Džulija krotko.
– Jeste. Mislio sam na odlazak kod stručnjaka za sterilitet. Ne da igraš polugola, zbog neke gluposti koju si pronašla na Internetu.
– Kako znaš da je glupost?
– Džulija. To je glupost.
– Ali Bela zna neku ženu koja je ostala u drugom stanju posle ovog rituala, a imala je dugo problema.
Mark je uzdahnuo sa gađenjem.
– Šta sam drugo mogla da uradim?, Džulija molećivo reče. – Jedini razlog zbog kojeg nisam htela da idem kod stručnjaka je da tebe ne bih uznemirila.
– Uznemirila mene? Jebote što mene da uznemiriš?
I on počinje polako da shvata. – Ti zaista kriviš mene za ovo? Ti misliš da je problem u meni. Da bi sigurno već bila trudna da nije mene. Isuse. Ne mogu da verujem. Zbog čega misliš da nije tvoja krivica? Kako znaš da problem nije u tebi?
– Zato što sam ja već bila trudna, zlobno reče Džulija. – Eto zašto. Zato što sam imala abortus sa dvadeset dve godine. Eto zašto. Pa sada znaš. Ne trebam ja da idem kod jebenih stručnjaka, zato što je sa mnom sve u redu.
Nastala je mučna tišina. Prošlo je dosta dok je Mark nije ponovo pogledao sa suzama u očima. – Kučko. – To je skoro bio šapat.
– O, bože. Izvini. – Džulija shvata, ali prekasno, da je ovog puta preterala. Ustaje da bi došla do njega, da ga uteši, pogrešno tumačeći njegove suze, misleći da su izraz bola zbog shvatanja da je sterilan. Ona je pružila ruke da ga zagrli, ali on ju je gurnuo od sebe.
– Ti si jebena kučka, kaže ponovo. – Sada znam zašto je naša veza sranje. Sada znam zašto jedva da i pričamo, nego se samo raspravljamo. Ti kriviš mene. Misliš da si savršena, a ja nisam i ti me mrziš zbog toga, zar ne?
– Ne..., kaže oklevajući. – Ne znam, ipak nisam htela da ovo saznaš. Mislila sam da će se vremenom već desiti, da ću zatrudneti.
– Samo jednu stvar znam, govori Mark dok uzima svoj kaput. – Užasno je bezobrazno da mene kriviš. Imala si abortus pre više od deset godina, pa šta onda? Pa baš zbog toga si ti najverovatnije problem. – On oblači kaput, a Džulija ga gleda sa strahom.
– Gde ideš?
– Napolje. – On se okrenu i zalupi vrata za sobom.
Sranje. Sranje. Šta je to uradila? Džulija nervozno hoda po sobi. Telefonira Sem, očajnički želeći sa nekim da priča, ali javlja joj se samo telefonska sekretarica, a Belin mobilni telefon je nedostupan.
Sipa sebi čašu vina i zapanjena je kada uviđa koliko joj se ruke tresu. Šta je to uradila? Šta je to uradila?
Je li prekasno?
Nije mislila sve to da kaže. Ili možda jeste. Koliko god se plašila da je to možda to, da je oterala svog muškarca, svoju sigurnost, svoj život poslednjih godina, morala je da kaže te stvari.
Ekspres lonac. To je to. Bila je kao ekspres lonac, koji je polako razvijao temperaturu i stvarao paru, a nije mogao da je ispusti. Pokušavala je da ne zaljulja brod svojom potiskivanom ljutnjom, svojim odbijanjem i sada kada je pukla, prestravljena je. Taj osećaj oslobođenja joj čak i prija.
Dobro je što ne mora više da krije osećanja. Valjda može da izgladi stvari sa Markom? Sigurno će se Mark kasnije vratiti, još uvek je povređen, povređenog ponosa, ali ona će moći sve to da ispravi?
Ona zove Marka. Iznova i iznova. Njegov mobilni je isključen, a ona je suviše nervozna da uradi bilo šta drugo osim da sedi kraj telefona i stiska dugme za ponavljanje broja. O, bože. Šta je to uradila? Što vreme više prolazi ona se gore oseća.
Sati se otežu. Osam sati. Devet sati. Deset sati. Oko jedanaest sati počinje da se oseća malo lakše, jer gde je drugo mogao da ode nego u pab, a svi pabovi se zatvaraju u jedanaest i on će uskoro doći kući.
U pola dvanaest ona počinje da plače i zove Belu u njen hotel.
– Gde si bila za ime sveta?, viče, glasom promuklim od plača.
– Džulija? Jesi li to ti? Šta se desilo?
– Mislim da me je Mark ostavio, izgovorivši ove reci shvata da je to realna mogućnost. Realna mogućnost. Džulija je briznula u plač.
– Dolazim kod tebe, kaže Bela, ali je Džulija zaustavlja.
– Ne. Ne. Ne moraš da dođeš. – Bela u stvari oseća olakšanje, jer se njen hotel nalazi skoro na drugom kraju grada, a za jedan dan je dovoljno putovala, hvala lepo.
Džulija priča Beli Šta se dogodilo posle njenog odlaska kada se postidela što ih je Mark zatekao odevene u čaršave, dok su igrale ples beba.
– Sranje. Šta misliš gde je?, pita Bela.
– Ne znam, kaže Džulija kroz plač. – Volela bih da ništa nisam ni kazala. Volela bih da ovaj dan nije ni osvanuo.
– Znaš šta ja mislim da ti je potrebno? Tebi je potreban odmor.
– Planirali smo da idemo u Palma de Majorku ovog leta. Planirali smo. Pre nego što je otišao. – Bela je strpljivo sačekala novi nalet plača i nastavila.
– Ne mislim na Marka i tebe. Mislim samo na tebe. Zašto ne pođeš sa mnom u Njujork? Malopre su me zvali sa posla da mi kažu da sam im potrebna. Hitno. Rezervisali su mi let za sutra oko podne. Kladim se da još ima slobodnih mesta.
– Njujork? – Džulijine suze su se odmah osušile. – Njujork?
To je zanimljiv predlog i Bela uviđa da se Džulija uhvatila za mamac i da je svakako zainteresovana. To je dovoljno za početak.
– Možeš sada da nazoveš aerodrom i da rezervišeš kartu, a tamo nećeš morati da trošiš pare na hotele jer si više nego dobrodošla da spavaš kod mene na sofi. Dobro ćemo da se provedemo, a sam bog zna da ti je odmor potreban...
– A šta će biti s Markom?
– Šta sa Markom? Oboje ste nesrećni, oboje ste rekli strašne stvari jedno drugome i najbolje je za sada da date jedno drugom malo prostora. Razgovaraj sa njim kada dođe kući, kaži da hoćeš da ideš da bi spasila važu vezu, a onda malo izađi i zabavi se. Isuse, Džulija. Kada si se poslednji put zabavila?
– Ne znam, na mogu. Mislim, to sve divno zvuči, ali ne mogu tek tako da odem. Imam toliko toga da uradim i ...
– Šta imaš da uradiš?
Džulija uzdiše. ,,U redu, nisam nešto naročito zauzeta, ali pola mojih stvari je na pranju i nemam šta da obučem i ...
– Za ime sveta, Džulija. Njujork je svetska prestonica šopinga. Jeftino je i sve se lako nađe. Samo spakuj neki donji veš i polazi. Sve drugo što ti bude zatrebalo možeš tamo da nabaviš.
– Nisam u Njujorku bila godinama, kaže Džulija.
– Tačno. Onda znači ideš. Sada ću da spustim slušalicu i da vidim da li mogu da dobijem moje sa posla da sve organizujem. Nazvaću te kasnije.
Džulija je previše zatečena da bilo šta uradi, ali pola sata kasnije Bela je ponovo zove i nagovara. Džulija se odlučuje, sve svoje brige u vezi sa Markom stavlja po strani i počinje da se pakuje.
Jedva da i razmišlja, muva se po ogromnoj kući, sortira beli i šareni veš, pegla majice, ne obazirući se na vreme i na činjenicu da Mark još nije došao kući i bože kakav joj je to osećaj u stomaku?
Nije beba. Nije to nada pre nego što joj naiđe ciklus, nego su to... da li je moguće... leptirići od uzbuđenja? Kada je presavila džempere i stavila ih u kofer zajedno sa cipelama, iznenadila je samu sebe jer je uvidela da se smeška.
Zastala je samo da stavi džezvu na šporet da skuva kafu, jer dok je jurila po kući oči su počele da joj se zatvaraju. Kafa ju je rasanila, ona je konačno spakovala svoje kofere i umorna se obrušila na sofu.
U bravi se okrenuo ključ.
Džulija se okreće i gleda na sat. Pola sedam ujutro. Ona ništa ne govori dok Mark ulazi u sobu i seda naspram nje, nesposoban da je pogleda u oči.
Izgleda strašno. Izgleda kao da je ili veoma pijan, ili mamuran, a Džulija pretpostavlja da je mamuran. Odelo mu je izgužvano, kravata uvijena, a kosa razbarušena.
Nekada davno Džulija bi u ovakvoj situaciji zahtevala da zna gde je proveo noć, sa kim je proveo, ali ovo je bila duga noć, i oseća olakšanje što ga vidi, tako da ne može još i da ga ispituje.
– Odlaziš?, prošaputao je konačno, jer je video kofere u hodniku, pa je pretpostavio da ga ostavlja. Džulija je u trenutku smekšala.
– Ne, kaže, – ne, u stvari. Mada tako nekako. – Mark je gleda zbunjeno. – Stvarno mi je žao zbog onog što sam ranije rekla. Žao mi je zbog svega. Znam da nismo bili srećni u poslednje vreme i znam da nam nije bilo zabavno i stvarno mogu da zamislim kako je sve ovo verovatno bilo teško za tebe, ovaj maler da ne mogu da ostanem u drugom stanju i to kako sam postala opsednuta.
– Ali u ovom trenutku svog života jedina stvar u koju sam sigurna je da mi treba malo prostora i pretpostavljam, sudeći po tvom nestanku do pola sedam ujutru, da i tebi treba prostora. Ne napuštam te u pravom smislu te reci, već sam odlučila da odem u Njujork sa Belom na odmor. Treba mi malo vremena da budem sama sa sobom, da razmislim o svom životu, o našem zajedničkom životu i potrebno mi je da pokušam i ne znam... Bože, zvuči tako glupo kada se kaže, ali potrebno mi je da ponovo pronađem samu sebe, ali jednostavno se tako osećam.
– Jesi li stvarno tako nesrećna?, pita on i Džulija jedan trenutak razmišlja šta će da odgovori. Mogla bi da slaže, da kaže da u stvari i nije tako nesrećna i da nije sve tako loše, i da je to nešto što će brzo proći, ali joj je dosta laganja.
– Da, odgovara. ,,A i ti si. Što je najgore, uopšte više nisam sigurna da li je to zbog toga što nisam uspela da dobijem bebu ili zbog nas samih. Ne znam da li je to zbog nečeg što se desilo našem odnosu ili je zbog mene, ali znam da nijedno od nas to neće otkriti ako ostanemo ovde i pravimo se kao da se ništa nije dogodilo i nastavimo po starom.
– Pretpostavljam da uskoro krećeš?
Džulija klima glavom.
– Zašto ja ne bih skuvala kafu?, reče ona i on u istom momentu ustaje tako da su im se ramena dodirnula i u tom deliću sekunde pogledi su im se sreli i oboje su pružili ruke jedno drugom i zagrlili se. Mark steže Džuliju, koja steže njega, držeći se jedno za drugo kao da im život zavisi od toga. Oboje su potreseni i oboje pokušavaju da potisnu utisak da takvi zagrljaji znače samo jednu stvar.
Rastanak.
* * *
Mark insistira da je vozi na aerodrom. Iako je ona planirala da uzme taksi do Belinog hotela, pa sa njom da ide, zna da su u ovom momentu oboje osetljivi, i nekako sama činjenica da su zajedno, čak i posle ove noći, čak i pošto ne raskidaju, već ona samo ide na odmor, nekako je ovo izigravanje normalne situacije utešno.
Ne pričaju mnogo u toku puta do aerodroma, što je delom i zbog njihove iscrpljenosti posle neprospavane noći.
– Nekada sam ovo stalno radila, žali se ona. – Zašto se sada osećam kao da me je pregazio kamion?
– Tako je to kad uđeš u tridesete, kaže Mark, koji se ne oseća tako loše kao ona, ali srećom, ne mora da objašnjava gde je proveo noć.
– Sećam se dok sam izlazila po klubovima, Džulija se priseća. – Ne bismo izašli iz kuće pre ponoći, a ne bi se vratili sve do deset ujutro i vrlo često nisam ni ulazila u krevet. I bila sam dobro.
– I uspevala si da ostaneš budna, posle ćele noći igranja, bez korišćenja nekih ilegalnih supstanci?
– Ah, pa da. – Smeje se svom selektivnom pamćenju. – Pretpostavljam da bi to pomoglo.
Mark uključuje radio ne bi li ispunio tišinu, jer Džulija gleda kroz prozor i priseća se njene poslednje posete Njujorku. Nije na to mislila godinama i sada kako joj se vraćaju sećanja ona počinje da se smeje.
Imala je dvadeset i tri godine. Bože. Skoro deset godina. Gde odu te godine? Radila je na dokumentarcu o ženama koje su privatni detektivi, koje uglavnom rade na praćenju nevernih muževa. Pre toga nikada nije bila u Americi i Majk ju je poslao sa još jednom koleginicom Karolinom.
Pre nego što je stigla u Ameriku dobro je proučila vodič kroz Njujork. Obeležila je sva mesta na koja je želela da ode, barove u koje želi da izađe, muzeje koje je željno htela da poseti.
Bio je kasni novembar. Čim su stigle zaslepelo ih je jako, blistavo sunce, a lice im je šibao ledeni vetar. Džulija se umotala u mantil, a Karolina je kukala kako će robna kuća Blumingdejl biti prva njihova stanica kako bi kupile termo donji veš.
Sve je delovalo tako uzbudljivo već na samom aerodromu. Sva taksi kola su zaista bila svetložute boje, a taksisti nekulturni kao u filmovima. Vožnja taksijem je bila užasna. Taksista koji se zvao Mustafa je bukvalno silovao kola i vozio kao luđak.
Karolina i Džulija su sedele pozadi, boreći se protiv mučnine, moleći se da se putovanje već jednom završi, a obe su bile prave Britanke i suviše kulturne da bi se žalile.
Soliteri su se pojavljivali pred njima kako su prelazili most Trajboro i pogled im je oduzimao dah, a niz kičmu su im išli žmarci od iščekivanja.
Dok su išle do Leksintona kroz Harlem nijedna nije prozborila ni reč. Nose vi su im bili tik uz staklo od prozora, dok su posmatrale na stotinu požarnih stepenica, gomile dece koja sede na stepeništu, ljude kojih je bilo svuda.
– Ne mogu da verujem da smo ovde, rekla je Karolina, osmehujući se Džuliji, ali samo delić sekunde da ne bi nešto propustila. – Osećam se kao da ću svaki sekund da vidim neke poznate detektive.
Silazili su niz blokove do centra i gledale kako se menja krajolik. Onda su konačno stigle u Gremersi, gde su odsele u Gremersi parku.
– Mislim da bih mogla da se zaljubim u Njujork. – Karolina se bacila na krevet i rekla sanjivo: – Nikad u svom životu nisam videla toliko lepih muškaraca.
– Nisam mislila na muškarce. Mislim da bih mogla da se zaljubim u grad. Ovde je neverovatno.
Posao je bio težak. U početku nisu ništa snimale, samo istraživale i nalazile prave osobe za svoj projekat. Dane su uglavnom provodile telefonirajući ili prateći u stopu privatne detektive, ne bi li osetile pravi ukus tog posla.
Prve subote su šetale po Central parku. Onda su iznajmile rolšule i odvezle se do Volman Rinka. Vožnja kočijom kroz park je naravno bila obavezna, kao i topla čokolada u foajeu hotela Plaža.
Sledećih dana su posetile Empajr stejt bilding, Muzej savremene umetnosti i Kip slobode.
Uveče bi išle u centar. Lutale Sohoom, sedele na klupama u Zelenoj ulici, posmatrajući ljude i osećajući gostoprimljivost ovog grada.
Kada bi otišle u Vilidž, sedele bi u kafeima i pile kapućino kasno uveče, uvek zapodenuvši razgovor sa ljudima za susednim stolom i uvek su završavale u barovima, klubovima sa ljudima koje nikada do tada nisu upoznale, ali koji su im bili kao dugogodišnji prijatelji.
Odlazile su u bioskop što su češće mogle, samo da bi mogle kad dođu kući da kao nonšalantno pričaju kako su već videle sve nove bioskopske hitove. – O, Kad jaganjci utihnu? Zar ga nisi gledala? Bože, gledala sam ga mesecima pre. Misliš neće još prikazivati? Vredi ga čekati. Strašan je.
Za vreme svog boravka tamo uspele su da odgledaju neke bitne hitove te godine.
Naravno da su imale male izlete. Nije bilo seksa, Džulija nije htela ni po koju cenu, poslednja događanja sa sidom su snažno uticala na nju. Ali bila je u zabludi misleći da je bezbedna u Engleskoj, a u opasnosti u Americi, ali imala je neke bliske susrete sa razbacanim frajerima.
Džuliju je Menhetn očarao, a videla je samo delić. Išla je ona tamo i kao turista na dve nedelje i videla sve turističke lokacije i provela se kao nikada u životu. A sada se vraća tamo da bude kod Bele! U njenom stanu! Na Istočnoj strani! To je bila njena šansa da vidi Njujork skoro kao njegov stanovnik, i znate šta? Nije mogla da dočeka.
– Zašto se do đavola nisam ranije vratila?, mislila je dok su pristizali na aerodrom. – Zašto li sam čekala toliko dugo?
8.
Džulija otvara oči i traži svoj sat. U Belinoj dnevnoj sobi je mukla tišina i nije ni iznenađena kada vidi da je tri sata ujutro. U Engleskoj je sada osam sati ujutro. U stvari, vreme kada ona uobičajeno ustaje.
Četiri sata sna definitivno nije dovoljno za nju i uvlači se natrag pod prekrivače i pokušava ponovo da zaspi. Četrdeset minuta kasnije, čedrdeset minuta razmišljanja i uzbuđenja zbog boravka u Njujorku, ona baca sa sebe prekrivače i odlazi u malu kuhinju.
Bela se nije šalila kada je rekla da živi u kutiji za cipele. Njen stan se sastojao od dve male sobe, sa malom čajnom kuhinjom koja je bila spojena sa dnevnom sobom, a spavaća soba je bila u obliku slova L. I malo kupatilo.
– Ali vidi pogled, rekla joj je Bela vodeći je do prozora sinoć. – Zar nije nešto specijalno? – Džulija se složila, gledajući Menhetn sa 35-og sprata, i nije u potpunosti shvatala kuriozitet ovakvog pogleda na Menhetn. – Znam ljude koji su iznajmljivali stanove dvaput manje od ovog za duple pare, rekla je Bela. – Imali su samo dobar pogled.
Džulija otvara vrata od kuhinjskog plakara, tražeći nešto za jelo, kafu i zapanjena je kada uviđa da je plakar prazan. Na policama, jednostavno, nema ničega. A Džulija je navikla da o tome kod kuće vodi računa Mark. Kuhinja je uvek bila snabdevena, za svaki slučaj.
Uvek je bilo raznih specijaliteta. I egzotičnih i domaćih. I sve je imalo svoje mesto.
Bela nije imala ni ono osnovno. Ni konzervirani paradajz u slučaju nužde. Ni teglu sa mešanim začinima. Ni klice. Konačno, Džulija pronalazi konzervu tune kojoj je rok istekao pre četiri meseca, a iza tune – hvala bogu – kafu.
Ali nigde nema džezve.
Džulija već postaje očajna i uzima neko lonče i stavlja vodu na električni šporet. Pronalazi solju, bez tacne, ali skoro počinje da plače kada shvata da kafa nije instant.
Ponovo počinje da pretražuje i gleda u plakar i uviđa da treba da se preda, a možda će i uspeti da upeca zrna kafe koja su plivala na površini šolje, a ostatak da popije. Na kraju krajeva, našla je i kašičicu.
Kafa je odvratna. Siva je (mleko iz frižidera jeste bilo sumnjivo, ali tada Džulija već nije marila), sa crnim mrvama koje plivaju po površini, i pod bilo kojim drugim okolnostima ne bi mogla biti za piće. Pije je i pravi grimase i odlazi do ogromnog prozora, osmehujući se kada ugleda zgradu Krajslera i Empajr stejt bilding.
Bože. Uspomene.
Razmišlja da namesti krevet i da se skupi na sofi da gleda TV, ali umesto toga, vraća se pod pokrivače sa odvratnom kafom, utišava televizor i traži neki zanimljiv program.
– Šta to radiš? – Bela se pospana pojavila u dnevnoj sobi u kratkom kimonu i Džulija se divi činjenici kako Bela dobro izgleda čak i u četiri sata ujutro.
– Ne mogu da spavam. Previše sam uzbuđena. Da li sam te probudila? Izvini, da li sam bila glasna?
– Ne. Nemoj da brineš, nije tvoja krivica. Mislim da su ove zidove pravili od papira. – Zeva i proteže se i odjednom staje. – Džulija, jebote, šta to piješ?
– Kafu.
Bela se polako približila šoljici sa kafom, sagnula glavu i pomirisala. – To nije kafa. To je pseća mokraća.
– Znam. – Džulija gleda nesrećno u svoju solju kafe. – Ima odvratan ukus isto kao što odvratno izgleda.
– Draga, sigurno ne može da ima toliko odvratan ukus kao što izgleda, jer je sigurno onda ne bi ni pila. Zašto nisi koristila aparat za kafu, za ime sveta? Čak imam i filter kesice.
– Nisam čula da neko koristi aparat za kafu još od 1976, smeje se Džulija i oseća se pomalo glupo dok joj Bela pokazuje veliki aparat sa staklenom posudom za kafu, koji stoji na radnom delu u kuhinji.
– Pa, šta si mislila da je to? – Bela odmahuje glavom dok uzima kesice i puni posudu sa vodom. – Želite li još nešto?
Džulija se smeje. – Izvini. Ali kad smo već kod toga, šta ti do vraga jedeš kada si kod kuće? Tvoj plakar u kuhinji je sramota. Mark bi dobio srčani udar.
– Bez obzira na to što veoma gotivim Marka, može on da se jebe. – Bela se okreće prema aparatu oslonjena na radni deo. ,,A što se tiče hrane, skoro niko u gradu ne jede kod kuće.
– Šta, nikad?
– Nikad. Pogledaj. – Saginje se i otvara vrata od rerne gde su, neverovatno, složeni neki džemperi. – Savršeno mesto za kašmir, smeje se ona, a Džulija odmahuje glavom u čudu.
– Znači, jedina stvar koju imaš kod kuće je kafa?
Bela klima glavom. – Uglavnom, ali se desi da nemam ni to. Svako jutro pre posla popijem kafu usput. Nisam koristila ovu spravu godinama.
– Odlično. – Džulija diže poklopac. – Onda pretpostavljam da ne bi bilo iznenađujuće da joj je rok probao prošlog februara?
– Šta tebe to briga? – Bela diže Džulijinu šoljicu koja je stajala kraj kreveta. – Bila si voljna da piješ ovo, zrnca, kiselo mleko i sve ovo. Ovo će, draga moja, dodaje Džuliji punu solju vruće kafe koja se puši, – za tebe biti kao da si umrla i otišla u kafeni raj. E, tako. Sada odoh u krevet.
– Ej, nemoj da ideš, Džulija je moli, ali Bela odmahuje glavom i nestaje u svojoj spavaćoj sobi. Vraća se i kaže Džuliji: – Rano leži u krevet, rano ustaj iz njega i imaćeš vitka bedra. Vidimo se ujutro. – Šalje Džuliji poljubac sa rukom i odlazi.
– Šta se do đavola dešava? – Džulija sa naporom otvara oči i vidi Belu koja skakuće po dnevnoj sobi, u ljubičastoj trenerci i crnoj uskoj majici, i bučno diže roletne.
– Na noge lagane, na noge lagane. Seti se šta sam rekla za vitka bedra? Ti i ja, dušo moja, idemo u teretanu.
– Mora da se šališ, Džulija se buni i zabija glavu u jastuk ne bi li se sklonila od sunca koje sad bije kroz prozor pravo u nju. – Gospode, koliko je sati?
– Pola sedam. Pravo vreme za jedan sat vežbi.
– Pola sedam? Ja sam legla pre pola sata.
– Zašto? Šta si radila?
– Gledala sam TV.
– Nešto zanimljivo?
– Da. Gledala sam dobru emisiju o nekom klincu koji je postao vrlo popularan, za koga nikada nisam čula, a potonuo je u drogu i alkohol.
– Geri Karluči?
– Kako znaš?
– Bio je u svim važnijim emisijama u gradu.
– I u tvojoj?
– Naravno.
– Elem, ja sam iscrpljena i jedino mesto na koje ja sad idem je krevet. – Džulija stavlja jastuk preko glave i okreće leda prozoru. – Lepo se provedi, vidimo se kasnije.
– Ne. Apsolutno ne. – Bela skida prekrivače sa Džulije i tera je da skine pidžamu i toliko navaljuje sve dok Džulija nema izbora nego da izađe iz kreveta. – Kada si u Njujorku ponašaj se kao Njujorčanka. U svakom slučaju, potrebno ti je malo vežbanja.
– O, baš ti hvala.
– Ne zato što si debela, nego zato što ti je potrebno da proizvedeš malo tog endorfina da se bolje osećaš. Kunem ti se da ako se budeš posle teretane loše osećala više te neću terati da ideš.
– Kuneš se?
– Samo ako se budeš loše osećala. – Bela gleda u sat. – Sranje! Imamo samo deset minuta. Ostavila sam ti trenerku i drugi par patika u spavaćoj sobi. Ja idem u kupatilo.
Deset minuta kasnije Bela se pojavljuje jako našminkana. Izgleda zanosno. Kada joj gledaš glavu rekao bi da ide kod premijera u posetu, a kad joj pogledaš trenerku vidiš da je krenula u teretanu.
– Bela! Ne mogu da verujem da si se našminkala za teretanu.
– Draga, i ti bi trebalo isto da uradiš. Kažem ti, to je prava pozornica.
– Nema šanse. – Džulija skuplja kosu. – Osećala bih se smešno. Jesi li spremna?
Izašle su iz stana i čekaju lift trideset minuta, kome onda treba jedanaest minuta i dvadeset četiri sekunde da siđe dole, jer staje skoro na svakom spratu da pokupi još neke ranoranioce.
– Kako to podnosiš?, kaže Džulija kroz stisnute zube, spremna da ubije nekog kada lift sledeći put stane.
Bela sleže ramenima. – Ovo je Njujork. To je cena koju plaćaš kada si na 35-om spratu.
– Samo se ti pravi važna, ubaci se jedna oniža starija žena, i onda se smeje, kao i Džulija.
– Moglo bi biti i gore, kaže Bela Džuliji. – Mogle smo da živimo na mansardi.
– Hoćemo da popijemo kafu?, pita Džulija puna nade, zakopčavajući kaput dok brzo idu niz ulicu do teretane.
– Kafa pre vežbanja? Jesi li luda? – Bela je požuruje i konačno stižu do teretane.
I Bela je zatečena.
Oduševljena.
Tek je bilo sedam sati, a prostorija je bila krcata. Gde god su pogledale ljudi su vežbali na spravama, svi su međusobno ćaskali vrlo bučno, dižući tegove, stenjući i radeći na svojim već savršenim telima.
Džulija nije redovno išla u teretane u Londonu, ali je ipak posećivala nekoliko. Ali nikada nije iskusila ovako nešto. U Londonu su ljudi šaputali dok su pričali, nisu se usuđivali da zapodenu razgovor sa onima koji su vežbali do njih i sigurno da nisu razgovarali dok su čekali u redu.
Ovde trešti muzika iz jakih zvučnika i Džulija odjednom oseća takav nalet energije kakav nije osetila mesecima. Godinama. Prati u korak Belu na svim spravama.
– Hej, Bela, šta ima, kako si? – Visoki, crni i definitivno opasan frajer prilazi Beli i ljubi je u obraz.
– Super, Džo. Ti?
– Ne mogu da se požalim.
– Ovo je moja prijateljica Džulija iz Londona.
Džo se rukuje sa Džulijom i osmehuje se savršenim osmehom. – Drago mi je što smo se upoznali. Lepo vežbajte, dame, i on ode.
– PrrrrrrrrnT, Džulija uzdiše. – Kakav tip.
– Bila tamo, probala, kaže promuklo Bela. I veruj mi, nije nikakav.
– Stvarno? Šta nije u redu sa njim?
– Naizgled je divan. Lep, šarmantan, ima divan posao na Vol stritu, ali, draga moja, ličnost mu je kao kamen.
– Kao šta?
– Totalno je prazan. Hladan. Ima još mnogo riba u moru, sve što treba da radiš je da baciš mamac. – I u tom trenutku ona izbacuje svoju zadnjicu i zakačinje nekog znojavog tipa koji baš tad prolazi pored nje.
– Lepa pozadina, kaže on, a Bela se okreće prema Džuliji sa osmehom. – Vidiš?
Posle teretane i tuširanja, Bela i Džulija idu Petom avenijom do Belinog posla.
– Znaš, stvarno sam zaboravila kako ti Njujork daje energiju. – Džulija duboko uzdiše dok hodaju Central parkom.
– Osećam se opet živom. Bože, zaboravila sam kako je to kad se osećaš ovako živom.
– Divno, zar ne? – Bela se smeje. – Zato ja nikad ne bih otišla kući.
– Stvarno ćeš ovde zauvek da ostaneš?
– Pogledaj moj život. Volim ga. Volim svoju slobodu i frku koja vlada u Njujorku. Volim to što ovde nikad nisam usamljena i da mogu da nabavim šta god hoću 24 sata dnevno. Ne bih mogla da se vratim u London. Ne sada.
Džulija uzdiše. – Prošle nedelje rekla bih ti da si luda, da London ima toliko toga da pruži, ali čini mi se da neće biti dugo pa da te potpuno shvatim.
Bela zastaje i diže obrvu. – Jedan dan i već si odlučila da ćeš da ostaneš?
– Nisam to rekla. Samo da te razumem zašto ostaješ.
– Znaš šta je tebi potrebno u stvari? Potrebno ti je da počneš da izlaziš sa muškarcima. – Džulija je šokirana. – Bela, Mark i ... ja. Mi se nismo rastali, znaš. Ovo je samo pauza. I ja ne bih mogla... ne bih bila u stanju... jednostavno nije u redu. Nije fer prema njemu.
– Nisam rekla da imaš aferu. Mislila sam samo da dozvoliš da te muškarci izvode na večere i da se ophode prema tebi sa pažnjom. Kada su se poslednji put ophodili prema tebi kao prema princezi?
– Pre mnogo godina.
– Upravo tako. Ne govorim da treba bilo šta da radiš sa njima. Samo kažem, izlazi i dobro se provodi.
– Možda si u pravu.
– Ja sam uvek u pravu, Bela se smeje. ,,A kad si već spomenula Marka, da li zaista nameravaš da razgovaraš sa njim preko telefona ili se igraš tako što ostavljaš poruke na telefonskoj sekretarici kad znaš da on nije kod kuće?
– Ostavila sam mu tu jednu poruku, ali sada mislim da nam zaista treba više prostora i da to podrazumeva i da ne pričamo. Želim svoj život malo da ostavim po strani dok sam ovde, da ne mislim na te depresivne stvari.
– U redu. Poruka shvaćena. – Bela stavlja svoj savršeno manikirani prst na usta. – Zakopčaću usta. Nema više priče o životu u Engleskoj. Pa šta planiraš za danas? – Zastale su ispred studija i cupkale nogama da ih greju dok se pozdravljaju.
– Mislila sam malo da gledam izloge.
– Da gledaš izloge? Pa ti si u Njujorku. Moraš da trošiš, trošiš, trošiš!
Džulija gleda u Belu i smeje se. Posudila je od nje neku firmiranu odeću. – Da mogu da trošim, bih, veruj mi, ali danas ću jednostavno samo da gledam izloge.
– Šta kažeš na ručak? U restoranu u robnoj kući Saks, na uglu Pedesete i Pete, osmi sprat, u podne. Želim ti prijatno jutro. – Ljube se na rastanku i Džulija stavlja ruke dublje u džepove i odlazi, i tek kada je prešla pet blokova shvatila je da se još uvek osmehuje.
– Ne mogu da verujem. – Bela počinje da se smeje kada vidi Džuliju sa rukama koje su pune kesa. – Vidim da si uspešno samo gledala izloge.
Džulija se obrušava na stolicu, torbe i kese joj se rasturaju po podu, a ona pravi bolan izraz lica. – Stvarno sam se trudila, ali počelo je sa ovim fantastičnim pantalonama u Banana republici i od tada je sve otišlo do đavola.
– Ne mogu da verujem. – Bela pokušava da prebroji torbe. A da li si kupila celu robnu kuću ili samo jedan sprat?
– Nisam mogla da odolim. Ovo mesto je neverovatno. Gde god sam se okrenula – rasprodaja i nisam ni shvatila dok nisam kupila dve jakne da je svuda trideset posto popusta.
– Pa si onda naravno morala da se vratiš i pogledaš šta još ima?
– Naravno! Šta ti misliš da sam ja? Muškarac?
Obe se smeju.
– Čekaj samo da vidiš šta sam kupila! – Džulija počinje da vadi odeću iz torbi i da je pokazuje Beli. Gučijev kaput na sniženju, sa 1000$ na 150$, Armanijeva jakna za samo 195$.
– Nema šta, povoljno.
Džulija se zavalila u stolicu sa smeškom, dok konobar stavlja na sto korpicu sa hlebom i krekerima i puni im čaše sa hladnom vodom.
– Za nas. – Bela diže svoju čašu.
– Za nas. – Džulija uzima gutljaj i odmahuje glavom. – Bela, ja ne mogu da verujem kako se drugačije osećam ovde.
– Njujork tako utiče na ljude. Rekla sam ti.
– Ne, nije samo to. Bože, eto nisam htela da pričam o Marku, ali ovo je prvi put da sam zaista bez njega i ... – Zastaje, gleda u sto i uzima vazduh.
– Jesi li dobro?
– Da, samo što izgovarajući ovo činim da sve postane stvarno, što je prilično zastrašujuće. Znaš, kada dugo o nečemu misliš i sve dok to ostaje u tvojoj glavi je u redu, zato što možeš da se pretvaraš da i nije tamo, a nekada zaista i nestane, ali tek onda kada kažeš naglas to postane stvarnost i više nikad ne možeš to da povučeš?
– Znam, kaže Bela nežno. – Samo da znaš, šta god da sad hoćeš da kažeš ne moraš da kažeš ako to u bilo kom pogledu čini da se osećaš neprijatno. Ako ne želiš da to postane stvarnost, možda bi trebalo da razmisliš pre nego što izgovoriš.
– Ne, nije ništa strašno. Ne kažem da je između Marka i mene gotovo ili tako nešto. Ali Bela, osećala sam se tako zarobljenom. – Pojavio se bol u njenim očima i Bela je hvata za ruku. – Mesecima sam se osećala tako mrtvo i nisam mogla da ostanem u drugom stanju..., zastaje. – Bože! A od kada sam došla nisam ni mislila na trudnoću. Je li možeš to da veruješ?
– Zašto ti je to tako čudno? Ovde si manje od 24 sata.
– Ali Bela, ja sam bila opsednuta idejom da ostanem u drugom stanju. Samo sam na to mislila. Ležala sam u krevetu maštajući o svojoj bebi i budila se kriveći Marka, a ostatak dana provodila osećajući bes prema onima koji imaju bebe.
– Sigurno se i ovde tako osećaš, s obzirom na to da su trudnoća i bebe sada hit u Njujorku i svaka druga osoba koju vidiš na ulici je mala i sedi u kolicima.
– O tome ti pričam! Svega toga sam svesna i sve sam videla, ali nije nikako uticalo na mene! – Njen glas je pun uzbuđenja, egzaltiran. – Bela, osećam se kao da je crni oblak koji me je pratio mesecima konačno otišao.
– Mislim, kaže Bela ozbiljno, – da se taj crni oblak zvao depresija. Ja bih ti lično preporučila ,prozak', ali ako je ova vrsta terapije pomogla, onda odlično.
– Ja nisam u šopingu, odgovara Džulija.
– Aha. Dobro. – Bela opet gleda u Džulijine kese na podu. – Ali ozbiljno, zaista mislim da ti je potreban prostor da razbistriš glavu. Ćela ta stvar sa ja, ja, ja i stalno ja tako je tipična. Izoluješ se i stalno budeš besna na ceo svet jer ne možeš da ga kontrolišeš, i to ni nije tako nenormalno kada patiš od depresije.
– Kako ti znaš toliko toga o tome?
– Ja sam televizijski producent. Ja znam od svega po malo. Kako se ono kaže? Učenik svih zanata, a majstor ni jednog. To sam ja. Nemoj to da dovodiš u pitanje. To je moj posao.
– Bela, volim te.
– Znam, draga. Ja sam tvoja dobra vila. I ja tebe volim i zaista mi je drago što se bolje osećaš jer, draga moja Pepeljugo, večeras idemo na bal.
* * *
Nije to bal. To je privatna zabava u nekom velikom baru na Sohou. Na zabavu stižu oko jedanaest. Bela je u crvenom kompletu od sifona, a Džulija u malo klasičnijoj, ali takode lepoj, crnoj haljini.
Progurale su se kroz gužvu da bi došle do bara i u roku od deset minuta svaka je imala po dva pića kojim su ih častili različiti muškarci.
Džulija mora da viče da bi nadglasala masu, smeje se i flertuje ćelo veče. Daje svoj broj – u stvari Belin broj – telefona trojici muškaraca i provodi se kao nikada u životu.
Ove večeri je:
Popila sedam martinija od jabuke. Ili čak osam. Prestala je da broji kod petog.
Častilo ju je pet muškaraca i prilično je sigurna da su je još trojica posmatrala.
Odlazi na podijum za igru sa nekim divljim oslobođenjem i pušta kosu kao što nije uradila godinama i čak je svesna da tako izgleda đavolski dobro (mada se možda tako oseća zbog silnih martinija).
Pored nje prolazi Sara Džesika Parker i čak joj dotačinje ruku u prolazu.
Kasnije upoznaje Saru Džesiku Parker u kupatilu, mada to u stvari nije ona, već neko ko stravično liči na nju, ali svejedno ta persona prilazi pravo Džuliji i kaže joj: – Sviđa mi se tvoj džemper, pređi van je, gde si ga kupila? – (Džulija razmišlja da joj kaže u kojoj prodavnici, ali ime joj sigurno ništa ne bi značilo, pa jednostavno kaže u Londonu.)
U pola tri Bela bukvalno odvlači Džuliju koja protestuje i jedino uspeva da je ubedi da idu, tako što joj obećava da će sledeće večeri ići na još jednu zabavu. – Mada, govori dok je gura u taksi, – sam bog zna da li ću biti sutra za bilo šta.
– Izvini, Džulija je promrmljala srećno, zatvarajući oči od umora. Naginje glavu nazad na naslon sedišta: – Ali zar nije ovo bilo jedno od najlepših večeri tvog života? – i sa osmehom tone u san.
– Očigledno nije bilo lepo kao tvoje, kaže Bela, smejući se, dok se naginje prema vozaču i daje mu svoju adresu.„Halo, da li mogu da razgovaram sa Džulijom, molim vas?
– Šta da kažem ko je traži? – Bela namerno govori svojim savršenim britanskim akcentom.
– Ovde Džek Rot.
– Da li će ona znati ko je traži?
– Da.
– Sačekajte momenat. – Bela pokriva mikrofon na slušalici i okreće se prema Džuliji koja sedi na sofi. – To je neki tip, kaže da se zove Džek Rot, ko je to?
Džulija sleže ramenima i pruža ruku da uzme slušalicu.
9.
– Halo?
– Da li je to Džulija?
– Jeste.
– Ovde Džek. Džek Rot.
– Da?
– Džek, koga si upoznala pre nekoliko večeri u Hadsonu? U baru? Dala si mi svoj broj i rekla si mi da te zovem čim se vratim iz Argentine.
– Kako mudro od mene. Ti si se tek sada vratio iz Argentine? – Džulija nema pojma ko je to, ali ipak uživa u ovom razgovoru.
– Upravo sam izašao iz aviona. Na aerodromu sam i spremam se da uđem u taksi.
– Šta? Neće limuzina da te pokupi? Uopšte nisam impresionirana.
– Nisam ni ja, on se smeje. – Neko će da izgubi posao zbog ovoga.
– Nadam se da se šališ.
– Znam da Britanci misle da mi Amerikanci imamo izvrnuti smisao za humor, ali da, šalim se. Pa, da li si već nosila Armanijevu jaknu?
Džulija je propala u zemlju. Bože. Ko je taj muškarac, i što je još bitnije, šta mu je ona sve ispričala? – Hm. U stvari, nisam. – Njeno uživanje počinje da bledi, jer je nervira to što ne može da se seti.
– A Pradin kaput?
– Njega jesam. Nosila sam jednog dana.
– Šteta što nisam mogao da te vidim u njemu. Možda ćeš ga obući kada budeš išla na večeru sa mnom.
Džulija zastaje. Ne bi ona zakazala sa ovim čovekom večeru, ne dok je situacija sa Markom još nerešena. Ne bi ona. Ili bi?
– Ja idem na večeru sa tobom?
– O, da. Apsolutno. Zaklela si se u život svog psa da ćeš večerati sa mnom kada se vratim sa puta.
– Ja nemam psa.
– Možda si se onda zaklela u brata. Ne sećam se baš detalja.
– Nemam ja ni brata, što je u stvari dobro, jer mislim da bi njegov život bio do sada već u opasnosti. – Džulija se smeje, dok se Bela vrpolji pored nje na sofi, jer je radoznala da sazna šta se dešava. '
– Pa, jesi li slobodna sutra uveče?
– Ne znam. Sačekaj, molim te, samo da pitam svoju sekretaricu.
Džulija pokriva slušalicu, a Bela prilazi i stiska dugme za pauzu. – Da li sam slobodna sutra uveče?, pita ona Belu nevino.
– Ma, to nije bitno. Ko je Džek Rot i zašto ti flertuješ sa njim?
– Pa, ne flertujem, zar ne? – Džulija pokušava da izgleda užasnuto, ali joj ne ide od ruke. – Bela, ja pojma nemam koje on, reče nestrpljivo. – Ako se dobro sećaš, na toj zabavi sam potpuno otkačila i znam da sam davala moj broj telefona, ali sam bog zna kome. A on zvuči veoma fino i želi da me izvede na večeru, a ti si sama rekla da treba da izlazim.
– U pravu si. U pravu si. Ali ipak, prvo malo saznaj nešto o njemu, za ime boga.
– Bela, upoznaću ga u restoranu. To je javno mesto. Neću ići u njegov stan ili uraditi bilo šta glupo. Opusti se. Neću sada da mu postavljam hiljadu pitanja preko telefona.
– Rekla sam ti, kad si u Njujorku...
– Ali ja nisam navalentna udavača koja traži muža. To mi je poslednje na pameti. Prilično mi se dopada ideja da imam jedno misteriozno magično veče.
– U redu. Ali mogu li i ja da pođem i budem nevidljiva za barom samo da se uverim da nisi izašla sa nekim luđakom?
– Možda. Ali samo ako se zakuneš da nećeš prilaziti i da on neće provaliti.
– Kunem se. – Bela ponovo stiska dugme za pauzu i Džulija stavlja slušalicu na uvo.
– Halo?
– Halo? Mislio sam da si otišla na odmor.
– Izvini, moja sekretarica je imala mnogo pitanja.
– Aa. Kaži joj da radim za Goldmana, u marketingu, često putujem u Latinsku Ameriku, visok sam metar osamdest šest, imam crnu kosu, smeđe oči, čega se ti naravno sećaš. Živim na Istočnoj strani. Da li će sekretarica biti zadovoljna?
Džulija se smeje i govori Beli: – Goldman Sac, a Bela klima glavom odobravajući.
– Pa, je li može sutra uveče?, on nastavlja.
– Maler. Zaboravila sam da je pitam. Sačekaj malo. – Džulija se kratko konsultuje sa Belom, jer sutra imaju zakazanu večeru sa nekim Belinim prijateljima i na kraju se dogovara sa Džekom za sledeći četvrtak uveče.
Džulija mu kaže da će se naći u restoranu. Dogovaraju se za restoran Orsaj. Taman se sprema da ga pita kako će ga prepoznati, kad se seti da to nije sastanak naslepo, ne što se njega tiče, i odlučuje da malo zakasni to veče da bude sigurna da sedi za stolom.
– Pa?, Bela odmah zapitkuje čim je Džulija spustila slušalicu. – Oho, restoran Orsaj? Goldman Sac? Rekla bih da je tvoj mamac verovatno bio veoma izazovan.
– Pa, da. U stvari, ponudila sam mu doživotno pušenje i pretplatu na časopis Eskvajer. Kako je čovek mogao da odbije?
– Očigledno nije.
– Bela, ja pojma nemam ko je on. Zar to nije skroz otkačeno?
– Ma, jok. Verovatno nešto najbolje što si ikada uradila. Izlaziš i zabavljaš se.
* * *
Kada ste u Njujorku bolje je da boravite kod nekoga ko živi u gradu nego u hotelu, što Džulija shvata posle nekoliko dana, jer tek onda imate šansu da osetite kako je to živeti u ovom gradu, a ne da budete samo turista.
Cak je i njeno držanje i hodanje drugačije u Njujorku, ležerno i pomalo haotično. U Londonu to sve ide polako, ukočeno, oči su ti uvek fiksirane kao da uvek znaš kuda ideš i šta hoćeš. Ovde ljudi u hodu smišljaju kuda idu i šta će da rade.
Bila je više nego oduševljena kada su je dve grupe turista zaustavile u gradu da je pitaju za put prema Rokfelerovom centru. Oduševljena i srdačna, čim je otvorila usta pokazala je da je stranac kao i oni.
Već je stekla neku svoju dnevnu rutinu. Svako jutro se pridruži Beli u teretani, onda je prati do posla. U povratku kući, kupuje pogačicu sa cimetom i veliku kafu sa kremom od lešnika, nosi to do stana, jede i gleda jutarnji program. Obavezno pogleda i Belinu emisiju i kasnije prepodne izlazi iz stana na ceo dan.
Nekad seta Central parkom. Nekad ide u muzeje. Obišla je stara mesta gde je izlazila na Sohou i našla neka nova.
Komotno može da jede sama, pa ako se ne nalazi sa Belom za ručak, ide da pojede kajganu i hrskavu slaninu kod I. Džeja, ili svež suši u grilu Atlantik, ili ogroman hamburger u Raju hamburgera.
Već razume što su Njujorčani stalno van svojih kuća. Toliko toga ima da se vidi, toliko toga ima da se radi i uvek je razočaranje da odeš u svoj stan poslepodne.
Za sada su ona i Bela provele samo jednu noć kod kuće. I to je Džulija insistirala da naruče kinesku hranu. Jako joj je bilo simpatično u filmovima kada vidi junake kako jedu kinesku hranu iz malih kartonskih kutija i uvek je mislila kako je to sigurno ukusno kada se jede na taj način.
Hrana jeste isporučena u takvim kutijama, ali nije ni upola ukusna kako izgleda. Ipak, ona i Bela su sve pojele dok su gledale TV.
* * *
Četvrtak popodne Džulija je provela u zoo vrtu gde je sa zadovoljstvom gledala polarne medvede. U trenutku kada je ulazila u stan zazvonio je telefon.
Ona diže slušalicu, skidajući šal i vuneni šešir, srećna što je konačno u toplom stanu.
– Ćao, draga, ja sam. Kako si provela dan?
Džulija se smeje, jer Bela zvuči kao odana supruga.
– Smrzla sam se. Bila sam u zoo vrtu.
– Super. – Džulija oseća da je Bela nešto nestrpljiva i nije raspoložena za ćaskanje. – Slušaj, imam predlog za tebe. Šta bi rekla kada bih ti ja ponudila posao?
– Kako to misliš posao?
– Mislim, radimo na novom šou programu koji se zove Dobrodošlica za bebu, i treba da ga snimamo jednu nedelju. Početak snimanja je u ponedeljak, a Liza, producent, je u bolnici jer sumnjaju da ima malariju.
– Bože. Jadna devojka. Pa, šta je to Dobrodošlica za bebu? – Džulija pita sa američkim akcentom.
– Poslednjih meseci pravimo emisije o zabavama. Svake nedelje menjamo tematiku zabava, tako da smo imali zabave neženja, zabave slatkih šesnaestih godina, maturske večeri, i tako nešto. Uglavnom sladunjavo i američki. I sada su na redu dobrodošlice za bebu. To su uglavnom zabave kada svi koje poznaješ dođu kod tebe kući kada si trudna i pred porođaj i donose ti poklone za bebu. Trebalo bi da počnemo da snimamo sledeće nedelje da bi mogao da ide u program za dve nedelje, tako da smo skroz u frci, sem naravno ako ti pristaneš.
– Ti, znači, želiš da produciram emisiju?
– Džulija, mnogo želim da ti produciraš tu emisiju, ali mi je bilo bezveze da te pitam, jer nisam htela da te podsećam na sve te stvari u vezi sa bebom, ali smo sada totalno u govnima i kada bi prihvatila učinila bi mi veliku uslugu. Sve je spremno, samo nam treba neko ko će da nadgleda čitavu stvar.
– Zar ne bi trebalo prvo da idem na neki razgovor? Zar neko nadređen ne bi trebalo da se sastane sa mnom? I zar mi ne treba zeleni karton da bih mogla da radim u Americi?
– Ne treba da ideš na razgovor zato što je to upražnjeno mesto koje ljudi često menjaju, a za sve odgovaraju meni i ja za njih. Sve što ti treba da uradiš je da pošalješ svoju biografiju čisto pro forme, jer ovde svi trče u panici i njima će biti drago da dođe neko iskusan kao ti. Što se tiče zelene karte, u normalnoj situaciji bi ti naravno trebala, ali naša firma je svetska kompanija, tako da sam prilično sigurna da mogu da ubedim našu kancelariju u Britaniji da ti plati. S obzirom na to da se sve tako brzo odigralo, sumnjam da će neko da nas kinji što smo uzeli britanskog producenta. Činjenica je da si ti tu i da si slobodna. Vidi, ako želiš posao, ubaci kratku biografiju u moj kompjuter kod kuće, pošalji je i-mejlom meni na posao i ja ću im je poturiti pod noseve. Ali u suštini posao je već tvoj. Naravno, ako ga želiš.
– U redu.
– U redu? U redu, želiš ga?
Džulija duboko uzdiše. To je samo jedna nedelja, govori ona samoj sebi. Ćela stvar je već sređena, ona samo treba da krene tim tokom, da prati situaciju i da se poštara da sve ide po planu. Sve teže stvari su već urađene i sam bog zna da ona nije amater. Koliko može da se razlikuje Amerika?
– Pristajem, reče konačno.
– Tooo!, uzvikuje Bela. – Moj lap-top je ispod kreveta. Sastavi biografiju odmah i pošalji je ovde do kraja dana. Sutra ćeš krenuti sa mnom na posao, je li to u redu?
– Oh, pa ne znam, kaže Džulija, a mirnoća u njenom glasu je samo prikrivala uzbuđenje koje se kovitlalo u njenom stomaku. – Moraću da pogledam u svoj raspored.
– Ha, ha. Vidimo se kasnije. Sačekaj. Večeras je ono veče, zar ne?
– Veče za šta?
– Džek Rot.
– O, da. Bože, hvala što si me podsetila. Umalo da zaboravim.
– Pa, da. Sigurno si zato išla da kupiš onu ružičastu haljinu iz Skupa! Juče?
– Maler. Od tebe ne mogu ništa da sakrijem.
– Prokleto tačno. Ja imam jedne predivne cipele koje bi prosto neverovatno išle uz tu haljinu. Kod mene su u ormaru u spavaćoj sobi, skroz levo. Kopaj uostalom pa ćeš ih naći.
– Bela, divna si.
– Zar nisam? Vidimo se kasnije, draga, i obećavam ti da ću ostati inkognito u Orsaju
– Da li ćeš bar da se nađeš tamo sa nekim?
– Naravno. Imam sudar sa Raselom Krouom. Puste želje. Sad me podseti, kao dodatni mamac da prihvatiš posao, sledećeg četvrtka ideš da snimaš neke veoma poznate ljude.
– Da pogodim, neke lokalne televizijske zvezde?
– Pa, moglo bi se tako reći, samo što ovog puta snimaš Eli Mekfirson i Umu Turman.
– Eli Mekfirson! Vau! – Džulija je šokirana. – Uma Turman!
– Znam! Eli i Uma! Možda ćete ti i Eli lepo da se složite, pa će ona da nam bude nova najbolja drugarica. Ili Uma. Nisam izbirljiva.
– Eli Mekfirson. Uma Turman. Vau!
– U redu. Vidim da ne mogu sada da te povratim. Trebalo je da ti kažem sutra. Zaboravi Eli i Umu i misli na Džeka. Želim da sada počneš da se spremaš Razumeš?
– Jesi li upoznala moje nove najbolje prijateljice Umu i Eli?
Bela se smeje. ,,E, nepopravljiva si. Vidimo se kasnije.
Džulija je toliko uzbuđena što će upoznati Eli i Umu, da jedva misli na svoj sastanak sa Džekom. Muva se po stanu kao neka tinejdžerka koja će da upozna svoje idole, i sav njen profesionalizam se istopio.
Zamisli, razmišlja Džulija, kao izlaziš sa Eli i Umom. Recimo da se Eli toliko dopadne Džulija da je pozove na večeru sa nekoliko njenih dobrih prijatelja. Samo njeno uobičajeno društvo, Sindi i Rend, Bred i Dženifer, možda čak i Ben Aflek, da njoj bude pratilac. Džulija zamišlja kako ide po restoranima sa Umom, i svi zastaju da bulje, a Džulija kao glumi da je poludela zbog tolike pažnje.
O, za ime boga, Džulija, sredi se. Trese glavom, ali opet ne može da odoli, pa igra neki ples do Belinog kreveta, do kog ide da uzme njen lap-top, koji se nalazi ispod njenog kreveta. Ovo je, na kraju krajeva, bila poslednja stvar koju je očekivala. Odlazak u Njujork na nekoliko dana se pretvorio u dve nedelje, a sad čak dobija i ponudu za posao. Da li će ikada otići kući?
Jer naravno treba misliti na Marka, i tog trenutka Džulija shvata da nije pomislila na njega danima. Bila je prezauzeta, govori ona samoj sebi, gleda na sat i zove kući, odgovara joj telefonska sekretarica, ali ona zna da je on četvrtkom na poslu, ali eto, nije želela da priča sa njim.
– Ćao. Ja sam. Samo se javljam da ti kažem da je sve super. Dobro se provodim i pogodi šta! Ponudili su mi neki posao, tako da ću najverovatnije da snimam Eli Mekfirson i Umu Turman sledećeg četvrtka. – Pokušava da zvuči smireno, ali joj ne uspeva. – Još nisam sigurna kada ću doći kući, nastavlja, – ali ću ovde verovatno ostati još nekoliko nedelja. Nadam se da je sve u redu i čućemo se uskoro. Ćao. – Spušta slušalicu i sedi buljeći u telefon neko vreme, misleći na Marka, njihovu kuću u Londonu, život od koga je pobegla i zna da joj to sve ne nedostaje.
Jedva je i mislila na sve to ovih nedelja.
Do sada. Sada misli i na njenu borbu da ostane trudna. O nebrojenim noćima kada je ostajala budna sa dignutim nogama, ili na situacije kada je u Markove džepove, radi plodnosti, stavljala divlje kupine, ili na samu pomisao na ovo počinje da smeje – kada je izvodila ritualni ples plodnosti.
Šta bi bilo da i dalje razmišlja o bebi na taj način, jer od kada je ovde nije na tako nešto ni pomišljala. Pokušava u svojoj glavi da stvori sliku male bebe, tu sliku koja ju je nekada dovodila do suza, a sada otkriva da ne oseća mnogo toga.
Ni bes. Ni bol. Ni strah. Nekako zna da je ovaj posao što treba da snima o bebama, znak od boga. Dokazuje joj da je ona sada u poslu. Da u životu ima i važnijih stvari nego ostati u drugom stanju i da u svakom slučaju trudnoća ne bi bila dovoljna da učvrsti Markovu i njenu vezu. Sada kada je sve ovo priznala sebi, zna da postoje neka ozbiljnija pitanja na koja mora sama sebi da odgovori i to uskoro.
Pitanja o Marku. Njihovom odnosu. Njenim stvarima. Korenima. Londonu. Poslu. Ali trenutno ne može da razmišlja o tome.
Ona večeras ima sastanak.
* * *
Oko osam i dvadeset Džulija i Bela se približavaju restoranu Orsaj.
– Dakle, plan je da ti uđeš prva, onda pet minuta kasnije ulazim ja i odmah idem pravo do bara, Bela brblja dok stoje kod ćoška. – Posle dvadeset minuta, naći ćemo se u WC-u i ti ćeš uzeti moj mobilni, u slučaju da je odvratan, da ja mogu da te zovem i kažem da je hitno i onda ti moraš da odeš.
– U redu, u redu. Ulazim.
Bela se okreće ka Džuliji, uzima je za ramena i kaže joj sa lošim američkim akcentom: – Biće sve u redu, samo se opusti. – I onda dodaje veselo: – I srećno.
Džulija se smeje. Naginje se i ljubi je u obraz. – Hvala. Vidimo se u WC-u.
I Džulija ulazi.
Restoran je pun. Svi stolovi su zauzeti i prenatrpani, sve žene izgledaju glamurozno, a muškarci moćno. Grupa ljudi čeka u predvorju za svoje stolove, a i bar je pretrpan lepim ljudima.
Džulija se gura između ljudi i pronalazi konobara.
– Izvinite? Trebalo bi da se nađem sa Džek Rotom?
On gleda u knjigu, onda klima glavom. – Naravno. Molim vas krenite za mnom. – Vodi je po restoranu i Džulija pokušava da se ne oseća nelagodno, i pored toga što je svaka žena odmerava od glave do pete. Hvala bogu na ovoj haljini, misli ona, savršena je za restorane kao što je ovaj.
Srce joj malo brže lupa kada je ugledala samog muškarca kako sedi za stolom. Okrenut je leđima, a stolica nasuprot njemu je prazna i konobar je baš dovodi do tog stola i onda je ostavlja.
Muškarac se okreće i odjednom se njegovo lice pretvori u širok osmeh. Džulija uzvraća osmeh, delom zbog olakšanja, jer sigurno ne izgleda kao luđak, kao što je Bela sumnjala, i delom zato što je zapanjena kako je mogla da zaboravi nekoga kao što je on.
– Džulija. – On ustaje i uzima njenu ruku, vodi je do stolice i njoj je drago što nije tako navalentan da je poljubi na prvom sastanku.
– Džek. – Ona seda, osmehujući se. – Kako mi je drago što se ponovo vidimo.
– Ti zapravo nemaš pojma ko sam ja, zar ne? – Dok joj to govori on se smeje i odmahuje glavom i u jednom momentu malo je osramoćena. Razmišlja o tome da porekne, a onda se nasmeja i ona.
– U pravu si. Nemam pojma.
– Znao sam da si pijana. Govorio sam ti da me se nećeš sećati ako te nazovem, a ti si se klela da si trezna i da nikad ne bi zaboravila nekoga poput mene.
– Uvek govorim da sam trezna kada sam grozno pijana. Ali moram da kažem da ipak jesam iznenađena da sam zaboravila nekoga kao što si ti. Jesi li stvarno visok 1,86 m?
– Da li izgledam nisko kada sedim?
– Ne nisko, samo ne ni toliko visoko.
Džek malo pomera stolicu i ustaje dok ljudi za drugim stolovima počinju da bulje u njih. Džulija ga odmerava, od glave do pete, i on ponovo seda sa smeškom na licu.
– Pretpostavljam da sad veruješ?
– O, da. Rekla bih takođe da ti vežbanje prija.
– Pa, znači ipak se sećaš nečeg od našeg razgovora one noći?
– Ma, ne. Samo slučajnost. Vidim po tvom ravnom stomaku da ozbiljno vežbaš.
– Dakle, to je bio kompliment, hvala ti. A kada već razmenjujemo komplimente...
– To radimo? – Džulija se jako trudi da ukloni osmeh sa svoga lica, ali joj nikako ne uspeva. Čak joj nije pomoglo ni to što je spazila Belu, koja je prošetala po ćelom restoranu ne bi li videla njegovo lice, i koja sada pravi grimase upućene Džuliji i drži se za srce, na zaprepašćenje ljudi koji su sedeli oko nje.
– Pa, da. Ja moram da kažem da ti izgledaš predivno.
Džulijini obrazi crvene. – Hvala. Znači, drugačija sam sada nego kada si me upoznao?
– A hoćeš još komplimenata, kaže on, dižući jednu obrvu. – O, dobro. Sećam se da si bila lepa i zabavna i vrckasta, ali nisi bila tako elegantna i pređivna kao večeras.
Džulija se naginje prema njemu i, na njegovo iznenađenje, kvrcka ga po čelu.
– Ako ti nije suviše teško da mi odgovoriš, voleo bih da mi kažeš šta to do đavola radiš?
– Samo proveravam da li si stvaran.
– Jedini deo mene koji je drven je olovka koja stoji u mom rokovniku.
– Kladim se da to govoriš svim devojkama.
Trideset četiri minuta kasnije, Džulija jedva skida pogled sa Džeka i vidi Belu koja joj mahnito gestikulira.
– O, sranje.
– Šta je? Ne sviđaju ti se moje smešne anegdote? – Džek je malo promenio ton.
– Izvini. Samo me minut izvini.
– Samo ako ćeš da se vratiš.
– Idem do WC-a.
– Gde?
– Do toaleta. Do kupatila. Kako god da to zovete.
– Soba za puderisanje, kaže on i ustaje. – Srećno puderisanje.
– On je predivan, Bela brzo govori čim joj je Džulija prišla. – Čekam te ovde godinama. Kako vam ide?"
Džulija se još uvek smeje. Pogledala se u ogledalo i iznenađena je što vidi da šija, kako nije godinama. – Divan je, – kaže ona smejući se i okreće se prema Beli. – Pametan je, zabavan, interesantan i zainteresovan za mene.
– Šta bi još devojka mogla da poželi?
– Znam, uzdiše Džulija, jer je polako otrežnjuje stvarnost. – Ali eto, ja već imam momka.
– Džulija, sada nije vreme da misliš na Marka. Mark je tvoja prošlost i ko zna, kaže Bela na pomalo sanjalački način, – Džek bi mogao da bude tvoja budućnost.
– Oh, ne budi smešna, Džulija se buni, ali se ipak okreće Beli sa nadom u očima. – Misliš?
– Volim ovo vreme, kaže Džulija dok pripija kaput oko sebe, dok ona i Džek šetaju Trećom avenijom. – Hladno i oštro.
– Za razliku od kišovitog Londona.
– Pričaj mi o tome.
– Pričaj ti meni.
Džulija se okreće ka njemu. – O čemu?
On sleže ramenima. – O čemu god hoćeš. Oh, ne znam. Možeš da mi kažeš kako vidiš sebe kroz pet godina. Možeš da mi pričaš zašto nisi u takvoj žurbi da se vratiš kući u London. Možeš da mi kažeš da li mogu da te poljubim.
Džulija ni ne primećuje da se njegovo lice približava sve više njenom. Misli da ga možda nije dobro čula, ali pre nego što je mogla da ga zamoli da ponovi pitanje, zato što je naravno dobro čula pitanje morala bi da ga odbije, zato što ona već ima momka, ali pre nego što je mogla bilo šta da kaže, njegove su usne bile na njenim.
I kada ju je konačno pustio, jedino što je mogla tia oseti bilo je da je zadovoljna i da se smeje.
– U stvari, nije me ni briga, uzdiše Mark. – Mislim da je smešno, ali da li sam ljut? Ne. Da li mislim hoće li uspeti? Ne. Da li mislim da ti u stvari gubiš razum? – Gleda u Džuliju i odlučuje da ovo poslednje ostavi kao retoričko pitanje.
Džulija sedi na drugoj sofi, još uvek uvijena u čaršav. Istopljene svece i trave su sada u ćošku sobe, a stočić je vraćen na mesto da Mark ne bi potpuno pošizeo.
Bela se brzo vratila u svoj hotel.
– Ti si taj koji je uvek govorio da treba nešto da učinim, kaže Džulija krotko.
– Jeste. Mislio sam na odlazak kod stručnjaka za sterilitet. Ne da igraš polugola, zbog neke gluposti koju si pronašla na Internetu.
– Kako znaš da je glupost?
– Džulija. To je glupost.
– Ali Bela zna neku ženu koja je ostala u drugom stanju posle ovog rituala, a imala je dugo problema.
Mark je uzdahnuo sa gađenjem.
– Šta sam drugo mogla da uradim?, Džulija molećivo reče. – Jedini razlog zbog kojeg nisam htela da idem kod stručnjaka je da tebe ne bih uznemirila.
– Uznemirila mene? Jebote što mene da uznemiriš?
I on počinje polako da shvata. – Ti zaista kriviš mene za ovo? Ti misliš da je problem u meni. Da bi sigurno već bila trudna da nije mene. Isuse. Ne mogu da verujem. Zbog čega misliš da nije tvoja krivica? Kako znaš da problem nije u tebi?
– Zato što sam ja već bila trudna, zlobno reče Džulija. – Eto zašto. Zato što sam imala abortus sa dvadeset dve godine. Eto zašto. Pa sada znaš. Ne trebam ja da idem kod jebenih stručnjaka, zato što je sa mnom sve u redu.
Nastala je mučna tišina. Prošlo je dosta dok je Mark nije ponovo pogledao sa suzama u očima. – Kučko. – To je skoro bio šapat.
– O, bože. Izvini. – Džulija shvata, ali prekasno, da je ovog puta preterala. Ustaje da bi došla do njega, da ga uteši, pogrešno tumačeći njegove suze, misleći da su izraz bola zbog shvatanja da je sterilan. Ona je pružila ruke da ga zagrli, ali on ju je gurnuo od sebe.
– Ti si jebena kučka, kaže ponovo. – Sada znam zašto je naša veza sranje. Sada znam zašto jedva da i pričamo, nego se samo raspravljamo. Ti kriviš mene. Misliš da si savršena, a ja nisam i ti me mrziš zbog toga, zar ne?
– Ne..., kaže oklevajući. – Ne znam, ipak nisam htela da ovo saznaš. Mislila sam da će se vremenom već desiti, da ću zatrudneti.
– Samo jednu stvar znam, govori Mark dok uzima svoj kaput. – Užasno je bezobrazno da mene kriviš. Imala si abortus pre više od deset godina, pa šta onda? Pa baš zbog toga si ti najverovatnije problem. – On oblači kaput, a Džulija ga gleda sa strahom.
– Gde ideš?
– Napolje. – On se okrenu i zalupi vrata za sobom.
Sranje. Sranje. Šta je to uradila? Džulija nervozno hoda po sobi. Telefonira Sem, očajnički želeći sa nekim da priča, ali javlja joj se samo telefonska sekretarica, a Belin mobilni telefon je nedostupan.
Sipa sebi čašu vina i zapanjena je kada uviđa koliko joj se ruke tresu. Šta je to uradila? Šta je to uradila?
Je li prekasno?
Nije mislila sve to da kaže. Ili možda jeste. Koliko god se plašila da je to možda to, da je oterala svog muškarca, svoju sigurnost, svoj život poslednjih godina, morala je da kaže te stvari.
Ekspres lonac. To je to. Bila je kao ekspres lonac, koji je polako razvijao temperaturu i stvarao paru, a nije mogao da je ispusti. Pokušavala je da ne zaljulja brod svojom potiskivanom ljutnjom, svojim odbijanjem i sada kada je pukla, prestravljena je. Taj osećaj oslobođenja joj čak i prija.
Dobro je što ne mora više da krije osećanja. Valjda može da izgladi stvari sa Markom? Sigurno će se Mark kasnije vratiti, još uvek je povređen, povređenog ponosa, ali ona će moći sve to da ispravi?
Ona zove Marka. Iznova i iznova. Njegov mobilni je isključen, a ona je suviše nervozna da uradi bilo šta drugo osim da sedi kraj telefona i stiska dugme za ponavljanje broja. O, bože. Šta je to uradila? Što vreme više prolazi ona se gore oseća.
Sati se otežu. Osam sati. Devet sati. Deset sati. Oko jedanaest sati počinje da se oseća malo lakše, jer gde je drugo mogao da ode nego u pab, a svi pabovi se zatvaraju u jedanaest i on će uskoro doći kući.
U pola dvanaest ona počinje da plače i zove Belu u njen hotel.
– Gde si bila za ime sveta?, viče, glasom promuklim od plača.
– Džulija? Jesi li to ti? Šta se desilo?
– Mislim da me je Mark ostavio, izgovorivši ove reci shvata da je to realna mogućnost. Realna mogućnost. Džulija je briznula u plač.
– Dolazim kod tebe, kaže Bela, ali je Džulija zaustavlja.
– Ne. Ne. Ne moraš da dođeš. – Bela u stvari oseća olakšanje, jer se njen hotel nalazi skoro na drugom kraju grada, a za jedan dan je dovoljno putovala, hvala lepo.
Džulija priča Beli Šta se dogodilo posle njenog odlaska kada se postidela što ih je Mark zatekao odevene u čaršave, dok su igrale ples beba.
– Sranje. Šta misliš gde je?, pita Bela.
– Ne znam, kaže Džulija kroz plač. – Volela bih da ništa nisam ni kazala. Volela bih da ovaj dan nije ni osvanuo.
– Znaš šta ja mislim da ti je potrebno? Tebi je potreban odmor.
– Planirali smo da idemo u Palma de Majorku ovog leta. Planirali smo. Pre nego što je otišao. – Bela je strpljivo sačekala novi nalet plača i nastavila.
– Ne mislim na Marka i tebe. Mislim samo na tebe. Zašto ne pođeš sa mnom u Njujork? Malopre su me zvali sa posla da mi kažu da sam im potrebna. Hitno. Rezervisali su mi let za sutra oko podne. Kladim se da još ima slobodnih mesta.
– Njujork? – Džulijine suze su se odmah osušile. – Njujork?
To je zanimljiv predlog i Bela uviđa da se Džulija uhvatila za mamac i da je svakako zainteresovana. To je dovoljno za početak.
– Možeš sada da nazoveš aerodrom i da rezervišeš kartu, a tamo nećeš morati da trošiš pare na hotele jer si više nego dobrodošla da spavaš kod mene na sofi. Dobro ćemo da se provedemo, a sam bog zna da ti je odmor potreban...
– A šta će biti s Markom?
– Šta sa Markom? Oboje ste nesrećni, oboje ste rekli strašne stvari jedno drugome i najbolje je za sada da date jedno drugom malo prostora. Razgovaraj sa njim kada dođe kući, kaži da hoćeš da ideš da bi spasila važu vezu, a onda malo izađi i zabavi se. Isuse, Džulija. Kada si se poslednji put zabavila?
– Ne znam, na mogu. Mislim, to sve divno zvuči, ali ne mogu tek tako da odem. Imam toliko toga da uradim i ...
– Šta imaš da uradiš?
Džulija uzdiše. ,,U redu, nisam nešto naročito zauzeta, ali pola mojih stvari je na pranju i nemam šta da obučem i ...
– Za ime sveta, Džulija. Njujork je svetska prestonica šopinga. Jeftino je i sve se lako nađe. Samo spakuj neki donji veš i polazi. Sve drugo što ti bude zatrebalo možeš tamo da nabaviš.
– Nisam u Njujorku bila godinama, kaže Džulija.
– Tačno. Onda znači ideš. Sada ću da spustim slušalicu i da vidim da li mogu da dobijem moje sa posla da sve organizujem. Nazvaću te kasnije.
Džulija je previše zatečena da bilo šta uradi, ali pola sata kasnije Bela je ponovo zove i nagovara. Džulija se odlučuje, sve svoje brige u vezi sa Markom stavlja po strani i počinje da se pakuje.
Jedva da i razmišlja, muva se po ogromnoj kući, sortira beli i šareni veš, pegla majice, ne obazirući se na vreme i na činjenicu da Mark još nije došao kući i bože kakav joj je to osećaj u stomaku?
Nije beba. Nije to nada pre nego što joj naiđe ciklus, nego su to... da li je moguće... leptirići od uzbuđenja? Kada je presavila džempere i stavila ih u kofer zajedno sa cipelama, iznenadila je samu sebe jer je uvidela da se smeška.
Zastala je samo da stavi džezvu na šporet da skuva kafu, jer dok je jurila po kući oči su počele da joj se zatvaraju. Kafa ju je rasanila, ona je konačno spakovala svoje kofere i umorna se obrušila na sofu.
U bravi se okrenuo ključ.
Džulija se okreće i gleda na sat. Pola sedam ujutro. Ona ništa ne govori dok Mark ulazi u sobu i seda naspram nje, nesposoban da je pogleda u oči.
Izgleda strašno. Izgleda kao da je ili veoma pijan, ili mamuran, a Džulija pretpostavlja da je mamuran. Odelo mu je izgužvano, kravata uvijena, a kosa razbarušena.
Nekada davno Džulija bi u ovakvoj situaciji zahtevala da zna gde je proveo noć, sa kim je proveo, ali ovo je bila duga noć, i oseća olakšanje što ga vidi, tako da ne može još i da ga ispituje.
– Odlaziš?, prošaputao je konačno, jer je video kofere u hodniku, pa je pretpostavio da ga ostavlja. Džulija je u trenutku smekšala.
– Ne, kaže, – ne, u stvari. Mada tako nekako. – Mark je gleda zbunjeno. – Stvarno mi je žao zbog onog što sam ranije rekla. Žao mi je zbog svega. Znam da nismo bili srećni u poslednje vreme i znam da nam nije bilo zabavno i stvarno mogu da zamislim kako je sve ovo verovatno bilo teško za tebe, ovaj maler da ne mogu da ostanem u drugom stanju i to kako sam postala opsednuta.
– Ali u ovom trenutku svog života jedina stvar u koju sam sigurna je da mi treba malo prostora i pretpostavljam, sudeći po tvom nestanku do pola sedam ujutru, da i tebi treba prostora. Ne napuštam te u pravom smislu te reci, već sam odlučila da odem u Njujork sa Belom na odmor. Treba mi malo vremena da budem sama sa sobom, da razmislim o svom životu, o našem zajedničkom životu i potrebno mi je da pokušam i ne znam... Bože, zvuči tako glupo kada se kaže, ali potrebno mi je da ponovo pronađem samu sebe, ali jednostavno se tako osećam.
– Jesi li stvarno tako nesrećna?, pita on i Džulija jedan trenutak razmišlja šta će da odgovori. Mogla bi da slaže, da kaže da u stvari i nije tako nesrećna i da nije sve tako loše, i da je to nešto što će brzo proći, ali joj je dosta laganja.
– Da, odgovara. ,,A i ti si. Što je najgore, uopšte više nisam sigurna da li je to zbog toga što nisam uspela da dobijem bebu ili zbog nas samih. Ne znam da li je to zbog nečeg što se desilo našem odnosu ili je zbog mene, ali znam da nijedno od nas to neće otkriti ako ostanemo ovde i pravimo se kao da se ništa nije dogodilo i nastavimo po starom.
– Pretpostavljam da uskoro krećeš?
Džulija klima glavom.
– Zašto ja ne bih skuvala kafu?, reče ona i on u istom momentu ustaje tako da su im se ramena dodirnula i u tom deliću sekunde pogledi su im se sreli i oboje su pružili ruke jedno drugom i zagrlili se. Mark steže Džuliju, koja steže njega, držeći se jedno za drugo kao da im život zavisi od toga. Oboje su potreseni i oboje pokušavaju da potisnu utisak da takvi zagrljaji znače samo jednu stvar.
Rastanak.
* * *
Mark insistira da je vozi na aerodrom. Iako je ona planirala da uzme taksi do Belinog hotela, pa sa njom da ide, zna da su u ovom momentu oboje osetljivi, i nekako sama činjenica da su zajedno, čak i posle ove noći, čak i pošto ne raskidaju, već ona samo ide na odmor, nekako je ovo izigravanje normalne situacije utešno.
Ne pričaju mnogo u toku puta do aerodroma, što je delom i zbog njihove iscrpljenosti posle neprospavane noći.
– Nekada sam ovo stalno radila, žali se ona. – Zašto se sada osećam kao da me je pregazio kamion?
– Tako je to kad uđeš u tridesete, kaže Mark, koji se ne oseća tako loše kao ona, ali srećom, ne mora da objašnjava gde je proveo noć.
– Sećam se dok sam izlazila po klubovima, Džulija se priseća. – Ne bismo izašli iz kuće pre ponoći, a ne bi se vratili sve do deset ujutro i vrlo često nisam ni ulazila u krevet. I bila sam dobro.
– I uspevala si da ostaneš budna, posle ćele noći igranja, bez korišćenja nekih ilegalnih supstanci?
– Ah, pa da. – Smeje se svom selektivnom pamćenju. – Pretpostavljam da bi to pomoglo.
Mark uključuje radio ne bi li ispunio tišinu, jer Džulija gleda kroz prozor i priseća se njene poslednje posete Njujorku. Nije na to mislila godinama i sada kako joj se vraćaju sećanja ona počinje da se smeje.
Imala je dvadeset i tri godine. Bože. Skoro deset godina. Gde odu te godine? Radila je na dokumentarcu o ženama koje su privatni detektivi, koje uglavnom rade na praćenju nevernih muževa. Pre toga nikada nije bila u Americi i Majk ju je poslao sa još jednom koleginicom Karolinom.
Pre nego što je stigla u Ameriku dobro je proučila vodič kroz Njujork. Obeležila je sva mesta na koja je želela da ode, barove u koje želi da izađe, muzeje koje je željno htela da poseti.
Bio je kasni novembar. Čim su stigle zaslepelo ih je jako, blistavo sunce, a lice im je šibao ledeni vetar. Džulija se umotala u mantil, a Karolina je kukala kako će robna kuća Blumingdejl biti prva njihova stanica kako bi kupile termo donji veš.
Sve je delovalo tako uzbudljivo već na samom aerodromu. Sva taksi kola su zaista bila svetložute boje, a taksisti nekulturni kao u filmovima. Vožnja taksijem je bila užasna. Taksista koji se zvao Mustafa je bukvalno silovao kola i vozio kao luđak.
Karolina i Džulija su sedele pozadi, boreći se protiv mučnine, moleći se da se putovanje već jednom završi, a obe su bile prave Britanke i suviše kulturne da bi se žalile.
Soliteri su se pojavljivali pred njima kako su prelazili most Trajboro i pogled im je oduzimao dah, a niz kičmu su im išli žmarci od iščekivanja.
Dok su išle do Leksintona kroz Harlem nijedna nije prozborila ni reč. Nose vi su im bili tik uz staklo od prozora, dok su posmatrale na stotinu požarnih stepenica, gomile dece koja sede na stepeništu, ljude kojih je bilo svuda.
– Ne mogu da verujem da smo ovde, rekla je Karolina, osmehujući se Džuliji, ali samo delić sekunde da ne bi nešto propustila. – Osećam se kao da ću svaki sekund da vidim neke poznate detektive.
Silazili su niz blokove do centra i gledale kako se menja krajolik. Onda su konačno stigle u Gremersi, gde su odsele u Gremersi parku.
– Mislim da bih mogla da se zaljubim u Njujork. – Karolina se bacila na krevet i rekla sanjivo: – Nikad u svom životu nisam videla toliko lepih muškaraca.
– Nisam mislila na muškarce. Mislim da bih mogla da se zaljubim u grad. Ovde je neverovatno.
Posao je bio težak. U početku nisu ništa snimale, samo istraživale i nalazile prave osobe za svoj projekat. Dane su uglavnom provodile telefonirajući ili prateći u stopu privatne detektive, ne bi li osetile pravi ukus tog posla.
Prve subote su šetale po Central parku. Onda su iznajmile rolšule i odvezle se do Volman Rinka. Vožnja kočijom kroz park je naravno bila obavezna, kao i topla čokolada u foajeu hotela Plaža.
Sledećih dana su posetile Empajr stejt bilding, Muzej savremene umetnosti i Kip slobode.
Uveče bi išle u centar. Lutale Sohoom, sedele na klupama u Zelenoj ulici, posmatrajući ljude i osećajući gostoprimljivost ovog grada.
Kada bi otišle u Vilidž, sedele bi u kafeima i pile kapućino kasno uveče, uvek zapodenuvši razgovor sa ljudima za susednim stolom i uvek su završavale u barovima, klubovima sa ljudima koje nikada do tada nisu upoznale, ali koji su im bili kao dugogodišnji prijatelji.
Odlazile su u bioskop što su češće mogle, samo da bi mogle kad dođu kući da kao nonšalantno pričaju kako su već videle sve nove bioskopske hitove. – O, Kad jaganjci utihnu? Zar ga nisi gledala? Bože, gledala sam ga mesecima pre. Misliš neće još prikazivati? Vredi ga čekati. Strašan je.
Za vreme svog boravka tamo uspele su da odgledaju neke bitne hitove te godine.
Naravno da su imale male izlete. Nije bilo seksa, Džulija nije htela ni po koju cenu, poslednja događanja sa sidom su snažno uticala na nju. Ali bila je u zabludi misleći da je bezbedna u Engleskoj, a u opasnosti u Americi, ali imala je neke bliske susrete sa razbacanim frajerima.
Džuliju je Menhetn očarao, a videla je samo delić. Išla je ona tamo i kao turista na dve nedelje i videla sve turističke lokacije i provela se kao nikada u životu. A sada se vraća tamo da bude kod Bele! U njenom stanu! Na Istočnoj strani! To je bila njena šansa da vidi Njujork skoro kao njegov stanovnik, i znate šta? Nije mogla da dočeka.
– Zašto se do đavola nisam ranije vratila?, mislila je dok su pristizali na aerodrom. – Zašto li sam čekala toliko dugo?
8.
Džulija otvara oči i traži svoj sat. U Belinoj dnevnoj sobi je mukla tišina i nije ni iznenađena kada vidi da je tri sata ujutro. U Engleskoj je sada osam sati ujutro. U stvari, vreme kada ona uobičajeno ustaje.
Četiri sata sna definitivno nije dovoljno za nju i uvlači se natrag pod prekrivače i pokušava ponovo da zaspi. Četrdeset minuta kasnije, čedrdeset minuta razmišljanja i uzbuđenja zbog boravka u Njujorku, ona baca sa sebe prekrivače i odlazi u malu kuhinju.
Bela se nije šalila kada je rekla da živi u kutiji za cipele. Njen stan se sastojao od dve male sobe, sa malom čajnom kuhinjom koja je bila spojena sa dnevnom sobom, a spavaća soba je bila u obliku slova L. I malo kupatilo.
– Ali vidi pogled, rekla joj je Bela vodeći je do prozora sinoć. – Zar nije nešto specijalno? – Džulija se složila, gledajući Menhetn sa 35-og sprata, i nije u potpunosti shvatala kuriozitet ovakvog pogleda na Menhetn. – Znam ljude koji su iznajmljivali stanove dvaput manje od ovog za duple pare, rekla je Bela. – Imali su samo dobar pogled.
Džulija otvara vrata od kuhinjskog plakara, tražeći nešto za jelo, kafu i zapanjena je kada uviđa da je plakar prazan. Na policama, jednostavno, nema ničega. A Džulija je navikla da o tome kod kuće vodi računa Mark. Kuhinja je uvek bila snabdevena, za svaki slučaj.
Uvek je bilo raznih specijaliteta. I egzotičnih i domaćih. I sve je imalo svoje mesto.
Bela nije imala ni ono osnovno. Ni konzervirani paradajz u slučaju nužde. Ni teglu sa mešanim začinima. Ni klice. Konačno, Džulija pronalazi konzervu tune kojoj je rok istekao pre četiri meseca, a iza tune – hvala bogu – kafu.
Ali nigde nema džezve.
Džulija već postaje očajna i uzima neko lonče i stavlja vodu na električni šporet. Pronalazi solju, bez tacne, ali skoro počinje da plače kada shvata da kafa nije instant.
Ponovo počinje da pretražuje i gleda u plakar i uviđa da treba da se preda, a možda će i uspeti da upeca zrna kafe koja su plivala na površini šolje, a ostatak da popije. Na kraju krajeva, našla je i kašičicu.
Kafa je odvratna. Siva je (mleko iz frižidera jeste bilo sumnjivo, ali tada Džulija već nije marila), sa crnim mrvama koje plivaju po površini, i pod bilo kojim drugim okolnostima ne bi mogla biti za piće. Pije je i pravi grimase i odlazi do ogromnog prozora, osmehujući se kada ugleda zgradu Krajslera i Empajr stejt bilding.
Bože. Uspomene.
Razmišlja da namesti krevet i da se skupi na sofi da gleda TV, ali umesto toga, vraća se pod pokrivače sa odvratnom kafom, utišava televizor i traži neki zanimljiv program.
– Šta to radiš? – Bela se pospana pojavila u dnevnoj sobi u kratkom kimonu i Džulija se divi činjenici kako Bela dobro izgleda čak i u četiri sata ujutro.
– Ne mogu da spavam. Previše sam uzbuđena. Da li sam te probudila? Izvini, da li sam bila glasna?
– Ne. Nemoj da brineš, nije tvoja krivica. Mislim da su ove zidove pravili od papira. – Zeva i proteže se i odjednom staje. – Džulija, jebote, šta to piješ?
– Kafu.
Bela se polako približila šoljici sa kafom, sagnula glavu i pomirisala. – To nije kafa. To je pseća mokraća.
– Znam. – Džulija gleda nesrećno u svoju solju kafe. – Ima odvratan ukus isto kao što odvratno izgleda.
– Draga, sigurno ne može da ima toliko odvratan ukus kao što izgleda, jer je sigurno onda ne bi ni pila. Zašto nisi koristila aparat za kafu, za ime sveta? Čak imam i filter kesice.
– Nisam čula da neko koristi aparat za kafu još od 1976, smeje se Džulija i oseća se pomalo glupo dok joj Bela pokazuje veliki aparat sa staklenom posudom za kafu, koji stoji na radnom delu u kuhinji.
– Pa, šta si mislila da je to? – Bela odmahuje glavom dok uzima kesice i puni posudu sa vodom. – Želite li još nešto?
Džulija se smeje. – Izvini. Ali kad smo već kod toga, šta ti do vraga jedeš kada si kod kuće? Tvoj plakar u kuhinji je sramota. Mark bi dobio srčani udar.
– Bez obzira na to što veoma gotivim Marka, može on da se jebe. – Bela se okreće prema aparatu oslonjena na radni deo. ,,A što se tiče hrane, skoro niko u gradu ne jede kod kuće.
– Šta, nikad?
– Nikad. Pogledaj. – Saginje se i otvara vrata od rerne gde su, neverovatno, složeni neki džemperi. – Savršeno mesto za kašmir, smeje se ona, a Džulija odmahuje glavom u čudu.
– Znači, jedina stvar koju imaš kod kuće je kafa?
Bela klima glavom. – Uglavnom, ali se desi da nemam ni to. Svako jutro pre posla popijem kafu usput. Nisam koristila ovu spravu godinama.
– Odlično. – Džulija diže poklopac. – Onda pretpostavljam da ne bi bilo iznenađujuće da joj je rok probao prošlog februara?
– Šta tebe to briga? – Bela diže Džulijinu šoljicu koja je stajala kraj kreveta. – Bila si voljna da piješ ovo, zrnca, kiselo mleko i sve ovo. Ovo će, draga moja, dodaje Džuliji punu solju vruće kafe koja se puši, – za tebe biti kao da si umrla i otišla u kafeni raj. E, tako. Sada odoh u krevet.
– Ej, nemoj da ideš, Džulija je moli, ali Bela odmahuje glavom i nestaje u svojoj spavaćoj sobi. Vraća se i kaže Džuliji: – Rano leži u krevet, rano ustaj iz njega i imaćeš vitka bedra. Vidimo se ujutro. – Šalje Džuliji poljubac sa rukom i odlazi.
– Šta se do đavola dešava? – Džulija sa naporom otvara oči i vidi Belu koja skakuće po dnevnoj sobi, u ljubičastoj trenerci i crnoj uskoj majici, i bučno diže roletne.
– Na noge lagane, na noge lagane. Seti se šta sam rekla za vitka bedra? Ti i ja, dušo moja, idemo u teretanu.
– Mora da se šališ, Džulija se buni i zabija glavu u jastuk ne bi li se sklonila od sunca koje sad bije kroz prozor pravo u nju. – Gospode, koliko je sati?
– Pola sedam. Pravo vreme za jedan sat vežbi.
– Pola sedam? Ja sam legla pre pola sata.
– Zašto? Šta si radila?
– Gledala sam TV.
– Nešto zanimljivo?
– Da. Gledala sam dobru emisiju o nekom klincu koji je postao vrlo popularan, za koga nikada nisam čula, a potonuo je u drogu i alkohol.
– Geri Karluči?
– Kako znaš?
– Bio je u svim važnijim emisijama u gradu.
– I u tvojoj?
– Naravno.
– Elem, ja sam iscrpljena i jedino mesto na koje ja sad idem je krevet. – Džulija stavlja jastuk preko glave i okreće leda prozoru. – Lepo se provedi, vidimo se kasnije.
– Ne. Apsolutno ne. – Bela skida prekrivače sa Džulije i tera je da skine pidžamu i toliko navaljuje sve dok Džulija nema izbora nego da izađe iz kreveta. – Kada si u Njujorku ponašaj se kao Njujorčanka. U svakom slučaju, potrebno ti je malo vežbanja.
– O, baš ti hvala.
– Ne zato što si debela, nego zato što ti je potrebno da proizvedeš malo tog endorfina da se bolje osećaš. Kunem ti se da ako se budeš posle teretane loše osećala više te neću terati da ideš.
– Kuneš se?
– Samo ako se budeš loše osećala. – Bela gleda u sat. – Sranje! Imamo samo deset minuta. Ostavila sam ti trenerku i drugi par patika u spavaćoj sobi. Ja idem u kupatilo.
Deset minuta kasnije Bela se pojavljuje jako našminkana. Izgleda zanosno. Kada joj gledaš glavu rekao bi da ide kod premijera u posetu, a kad joj pogledaš trenerku vidiš da je krenula u teretanu.
– Bela! Ne mogu da verujem da si se našminkala za teretanu.
– Draga, i ti bi trebalo isto da uradiš. Kažem ti, to je prava pozornica.
– Nema šanse. – Džulija skuplja kosu. – Osećala bih se smešno. Jesi li spremna?
Izašle su iz stana i čekaju lift trideset minuta, kome onda treba jedanaest minuta i dvadeset četiri sekunde da siđe dole, jer staje skoro na svakom spratu da pokupi još neke ranoranioce.
– Kako to podnosiš?, kaže Džulija kroz stisnute zube, spremna da ubije nekog kada lift sledeći put stane.
Bela sleže ramenima. – Ovo je Njujork. To je cena koju plaćaš kada si na 35-om spratu.
– Samo se ti pravi važna, ubaci se jedna oniža starija žena, i onda se smeje, kao i Džulija.
– Moglo bi biti i gore, kaže Bela Džuliji. – Mogle smo da živimo na mansardi.
– Hoćemo da popijemo kafu?, pita Džulija puna nade, zakopčavajući kaput dok brzo idu niz ulicu do teretane.
– Kafa pre vežbanja? Jesi li luda? – Bela je požuruje i konačno stižu do teretane.
I Bela je zatečena.
Oduševljena.
Tek je bilo sedam sati, a prostorija je bila krcata. Gde god su pogledale ljudi su vežbali na spravama, svi su međusobno ćaskali vrlo bučno, dižući tegove, stenjući i radeći na svojim već savršenim telima.
Džulija nije redovno išla u teretane u Londonu, ali je ipak posećivala nekoliko. Ali nikada nije iskusila ovako nešto. U Londonu su ljudi šaputali dok su pričali, nisu se usuđivali da zapodenu razgovor sa onima koji su vežbali do njih i sigurno da nisu razgovarali dok su čekali u redu.
Ovde trešti muzika iz jakih zvučnika i Džulija odjednom oseća takav nalet energije kakav nije osetila mesecima. Godinama. Prati u korak Belu na svim spravama.
– Hej, Bela, šta ima, kako si? – Visoki, crni i definitivno opasan frajer prilazi Beli i ljubi je u obraz.
– Super, Džo. Ti?
– Ne mogu da se požalim.
– Ovo je moja prijateljica Džulija iz Londona.
Džo se rukuje sa Džulijom i osmehuje se savršenim osmehom. – Drago mi je što smo se upoznali. Lepo vežbajte, dame, i on ode.
– PrrrrrrrrnT, Džulija uzdiše. – Kakav tip.
– Bila tamo, probala, kaže promuklo Bela. I veruj mi, nije nikakav.
– Stvarno? Šta nije u redu sa njim?
– Naizgled je divan. Lep, šarmantan, ima divan posao na Vol stritu, ali, draga moja, ličnost mu je kao kamen.
– Kao šta?
– Totalno je prazan. Hladan. Ima još mnogo riba u moru, sve što treba da radiš je da baciš mamac. – I u tom trenutku ona izbacuje svoju zadnjicu i zakačinje nekog znojavog tipa koji baš tad prolazi pored nje.
– Lepa pozadina, kaže on, a Bela se okreće prema Džuliji sa osmehom. – Vidiš?
Posle teretane i tuširanja, Bela i Džulija idu Petom avenijom do Belinog posla.
– Znaš, stvarno sam zaboravila kako ti Njujork daje energiju. – Džulija duboko uzdiše dok hodaju Central parkom.
– Osećam se opet živom. Bože, zaboravila sam kako je to kad se osećaš ovako živom.
– Divno, zar ne? – Bela se smeje. – Zato ja nikad ne bih otišla kući.
– Stvarno ćeš ovde zauvek da ostaneš?
– Pogledaj moj život. Volim ga. Volim svoju slobodu i frku koja vlada u Njujorku. Volim to što ovde nikad nisam usamljena i da mogu da nabavim šta god hoću 24 sata dnevno. Ne bih mogla da se vratim u London. Ne sada.
Džulija uzdiše. – Prošle nedelje rekla bih ti da si luda, da London ima toliko toga da pruži, ali čini mi se da neće biti dugo pa da te potpuno shvatim.
Bela zastaje i diže obrvu. – Jedan dan i već si odlučila da ćeš da ostaneš?
– Nisam to rekla. Samo da te razumem zašto ostaješ.
– Znaš šta je tebi potrebno u stvari? Potrebno ti je da počneš da izlaziš sa muškarcima. – Džulija je šokirana. – Bela, Mark i ... ja. Mi se nismo rastali, znaš. Ovo je samo pauza. I ja ne bih mogla... ne bih bila u stanju... jednostavno nije u redu. Nije fer prema njemu.
– Nisam rekla da imaš aferu. Mislila sam samo da dozvoliš da te muškarci izvode na večere i da se ophode prema tebi sa pažnjom. Kada su se poslednji put ophodili prema tebi kao prema princezi?
– Pre mnogo godina.
– Upravo tako. Ne govorim da treba bilo šta da radiš sa njima. Samo kažem, izlazi i dobro se provodi.
– Možda si u pravu.
– Ja sam uvek u pravu, Bela se smeje. ,,A kad si već spomenula Marka, da li zaista nameravaš da razgovaraš sa njim preko telefona ili se igraš tako što ostavljaš poruke na telefonskoj sekretarici kad znaš da on nije kod kuće?
– Ostavila sam mu tu jednu poruku, ali sada mislim da nam zaista treba više prostora i da to podrazumeva i da ne pričamo. Želim svoj život malo da ostavim po strani dok sam ovde, da ne mislim na te depresivne stvari.
– U redu. Poruka shvaćena. – Bela stavlja svoj savršeno manikirani prst na usta. – Zakopčaću usta. Nema više priče o životu u Engleskoj. Pa šta planiraš za danas? – Zastale su ispred studija i cupkale nogama da ih greju dok se pozdravljaju.
– Mislila sam malo da gledam izloge.
– Da gledaš izloge? Pa ti si u Njujorku. Moraš da trošiš, trošiš, trošiš!
Džulija gleda u Belu i smeje se. Posudila je od nje neku firmiranu odeću. – Da mogu da trošim, bih, veruj mi, ali danas ću jednostavno samo da gledam izloge.
– Šta kažeš na ručak? U restoranu u robnoj kući Saks, na uglu Pedesete i Pete, osmi sprat, u podne. Želim ti prijatno jutro. – Ljube se na rastanku i Džulija stavlja ruke dublje u džepove i odlazi, i tek kada je prešla pet blokova shvatila je da se još uvek osmehuje.
– Ne mogu da verujem. – Bela počinje da se smeje kada vidi Džuliju sa rukama koje su pune kesa. – Vidim da si uspešno samo gledala izloge.
Džulija se obrušava na stolicu, torbe i kese joj se rasturaju po podu, a ona pravi bolan izraz lica. – Stvarno sam se trudila, ali počelo je sa ovim fantastičnim pantalonama u Banana republici i od tada je sve otišlo do đavola.
– Ne mogu da verujem. – Bela pokušava da prebroji torbe. A da li si kupila celu robnu kuću ili samo jedan sprat?
– Nisam mogla da odolim. Ovo mesto je neverovatno. Gde god sam se okrenula – rasprodaja i nisam ni shvatila dok nisam kupila dve jakne da je svuda trideset posto popusta.
– Pa si onda naravno morala da se vratiš i pogledaš šta još ima?
– Naravno! Šta ti misliš da sam ja? Muškarac?
Obe se smeju.
– Čekaj samo da vidiš šta sam kupila! – Džulija počinje da vadi odeću iz torbi i da je pokazuje Beli. Gučijev kaput na sniženju, sa 1000$ na 150$, Armanijeva jakna za samo 195$.
– Nema šta, povoljno.
Džulija se zavalila u stolicu sa smeškom, dok konobar stavlja na sto korpicu sa hlebom i krekerima i puni im čaše sa hladnom vodom.
– Za nas. – Bela diže svoju čašu.
– Za nas. – Džulija uzima gutljaj i odmahuje glavom. – Bela, ja ne mogu da verujem kako se drugačije osećam ovde.
– Njujork tako utiče na ljude. Rekla sam ti.
– Ne, nije samo to. Bože, eto nisam htela da pričam o Marku, ali ovo je prvi put da sam zaista bez njega i ... – Zastaje, gleda u sto i uzima vazduh.
– Jesi li dobro?
– Da, samo što izgovarajući ovo činim da sve postane stvarno, što je prilično zastrašujuće. Znaš, kada dugo o nečemu misliš i sve dok to ostaje u tvojoj glavi je u redu, zato što možeš da se pretvaraš da i nije tamo, a nekada zaista i nestane, ali tek onda kada kažeš naglas to postane stvarnost i više nikad ne možeš to da povučeš?
– Znam, kaže Bela nežno. – Samo da znaš, šta god da sad hoćeš da kažeš ne moraš da kažeš ako to u bilo kom pogledu čini da se osećaš neprijatno. Ako ne želiš da to postane stvarnost, možda bi trebalo da razmisliš pre nego što izgovoriš.
– Ne, nije ništa strašno. Ne kažem da je između Marka i mene gotovo ili tako nešto. Ali Bela, osećala sam se tako zarobljenom. – Pojavio se bol u njenim očima i Bela je hvata za ruku. – Mesecima sam se osećala tako mrtvo i nisam mogla da ostanem u drugom stanju..., zastaje. – Bože! A od kada sam došla nisam ni mislila na trudnoću. Je li možeš to da veruješ?
– Zašto ti je to tako čudno? Ovde si manje od 24 sata.
– Ali Bela, ja sam bila opsednuta idejom da ostanem u drugom stanju. Samo sam na to mislila. Ležala sam u krevetu maštajući o svojoj bebi i budila se kriveći Marka, a ostatak dana provodila osećajući bes prema onima koji imaju bebe.
– Sigurno se i ovde tako osećaš, s obzirom na to da su trudnoća i bebe sada hit u Njujorku i svaka druga osoba koju vidiš na ulici je mala i sedi u kolicima.
– O tome ti pričam! Svega toga sam svesna i sve sam videla, ali nije nikako uticalo na mene! – Njen glas je pun uzbuđenja, egzaltiran. – Bela, osećam se kao da je crni oblak koji me je pratio mesecima konačno otišao.
– Mislim, kaže Bela ozbiljno, – da se taj crni oblak zvao depresija. Ja bih ti lično preporučila ,prozak', ali ako je ova vrsta terapije pomogla, onda odlično.
– Ja nisam u šopingu, odgovara Džulija.
– Aha. Dobro. – Bela opet gleda u Džulijine kese na podu. – Ali ozbiljno, zaista mislim da ti je potreban prostor da razbistriš glavu. Ćela ta stvar sa ja, ja, ja i stalno ja tako je tipična. Izoluješ se i stalno budeš besna na ceo svet jer ne možeš da ga kontrolišeš, i to ni nije tako nenormalno kada patiš od depresije.
– Kako ti znaš toliko toga o tome?
– Ja sam televizijski producent. Ja znam od svega po malo. Kako se ono kaže? Učenik svih zanata, a majstor ni jednog. To sam ja. Nemoj to da dovodiš u pitanje. To je moj posao.
– Bela, volim te.
– Znam, draga. Ja sam tvoja dobra vila. I ja tebe volim i zaista mi je drago što se bolje osećaš jer, draga moja Pepeljugo, večeras idemo na bal.
* * *
Nije to bal. To je privatna zabava u nekom velikom baru na Sohou. Na zabavu stižu oko jedanaest. Bela je u crvenom kompletu od sifona, a Džulija u malo klasičnijoj, ali takode lepoj, crnoj haljini.
Progurale su se kroz gužvu da bi došle do bara i u roku od deset minuta svaka je imala po dva pića kojim su ih častili različiti muškarci.
Džulija mora da viče da bi nadglasala masu, smeje se i flertuje ćelo veče. Daje svoj broj – u stvari Belin broj – telefona trojici muškaraca i provodi se kao nikada u životu.
Ove večeri je:
Popila sedam martinija od jabuke. Ili čak osam. Prestala je da broji kod petog.
Častilo ju je pet muškaraca i prilično je sigurna da su je još trojica posmatrala.
Odlazi na podijum za igru sa nekim divljim oslobođenjem i pušta kosu kao što nije uradila godinama i čak je svesna da tako izgleda đavolski dobro (mada se možda tako oseća zbog silnih martinija).
Pored nje prolazi Sara Džesika Parker i čak joj dotačinje ruku u prolazu.
Kasnije upoznaje Saru Džesiku Parker u kupatilu, mada to u stvari nije ona, već neko ko stravično liči na nju, ali svejedno ta persona prilazi pravo Džuliji i kaže joj: – Sviđa mi se tvoj džemper, pređi van je, gde si ga kupila? – (Džulija razmišlja da joj kaže u kojoj prodavnici, ali ime joj sigurno ništa ne bi značilo, pa jednostavno kaže u Londonu.)
U pola tri Bela bukvalno odvlači Džuliju koja protestuje i jedino uspeva da je ubedi da idu, tako što joj obećava da će sledeće večeri ići na još jednu zabavu. – Mada, govori dok je gura u taksi, – sam bog zna da li ću biti sutra za bilo šta.
– Izvini, Džulija je promrmljala srećno, zatvarajući oči od umora. Naginje glavu nazad na naslon sedišta: – Ali zar nije ovo bilo jedno od najlepših večeri tvog života? – i sa osmehom tone u san.
– Očigledno nije bilo lepo kao tvoje, kaže Bela, smejući se, dok se naginje prema vozaču i daje mu svoju adresu.„Halo, da li mogu da razgovaram sa Džulijom, molim vas?
– Šta da kažem ko je traži? – Bela namerno govori svojim savršenim britanskim akcentom.
– Ovde Džek Rot.
– Da li će ona znati ko je traži?
– Da.
– Sačekajte momenat. – Bela pokriva mikrofon na slušalici i okreće se prema Džuliji koja sedi na sofi. – To je neki tip, kaže da se zove Džek Rot, ko je to?
Džulija sleže ramenima i pruža ruku da uzme slušalicu.
9.
– Halo?
– Da li je to Džulija?
– Jeste.
– Ovde Džek. Džek Rot.
– Da?
– Džek, koga si upoznala pre nekoliko večeri u Hadsonu? U baru? Dala si mi svoj broj i rekla si mi da te zovem čim se vratim iz Argentine.
– Kako mudro od mene. Ti si se tek sada vratio iz Argentine? – Džulija nema pojma ko je to, ali ipak uživa u ovom razgovoru.
– Upravo sam izašao iz aviona. Na aerodromu sam i spremam se da uđem u taksi.
– Šta? Neće limuzina da te pokupi? Uopšte nisam impresionirana.
– Nisam ni ja, on se smeje. – Neko će da izgubi posao zbog ovoga.
– Nadam se da se šališ.
– Znam da Britanci misle da mi Amerikanci imamo izvrnuti smisao za humor, ali da, šalim se. Pa, da li si već nosila Armanijevu jaknu?
Džulija je propala u zemlju. Bože. Ko je taj muškarac, i što je još bitnije, šta mu je ona sve ispričala? – Hm. U stvari, nisam. – Njeno uživanje počinje da bledi, jer je nervira to što ne može da se seti.
– A Pradin kaput?
– Njega jesam. Nosila sam jednog dana.
– Šteta što nisam mogao da te vidim u njemu. Možda ćeš ga obući kada budeš išla na večeru sa mnom.
Džulija zastaje. Ne bi ona zakazala sa ovim čovekom večeru, ne dok je situacija sa Markom još nerešena. Ne bi ona. Ili bi?
– Ja idem na večeru sa tobom?
– O, da. Apsolutno. Zaklela si se u život svog psa da ćeš večerati sa mnom kada se vratim sa puta.
– Ja nemam psa.
– Možda si se onda zaklela u brata. Ne sećam se baš detalja.
– Nemam ja ni brata, što je u stvari dobro, jer mislim da bi njegov život bio do sada već u opasnosti. – Džulija se smeje, dok se Bela vrpolji pored nje na sofi, jer je radoznala da sazna šta se dešava. '
– Pa, jesi li slobodna sutra uveče?
– Ne znam. Sačekaj, molim te, samo da pitam svoju sekretaricu.
Džulija pokriva slušalicu, a Bela prilazi i stiska dugme za pauzu. – Da li sam slobodna sutra uveče?, pita ona Belu nevino.
– Ma, to nije bitno. Ko je Džek Rot i zašto ti flertuješ sa njim?
– Pa, ne flertujem, zar ne? – Džulija pokušava da izgleda užasnuto, ali joj ne ide od ruke. – Bela, ja pojma nemam koje on, reče nestrpljivo. – Ako se dobro sećaš, na toj zabavi sam potpuno otkačila i znam da sam davala moj broj telefona, ali sam bog zna kome. A on zvuči veoma fino i želi da me izvede na večeru, a ti si sama rekla da treba da izlazim.
– U pravu si. U pravu si. Ali ipak, prvo malo saznaj nešto o njemu, za ime boga.
– Bela, upoznaću ga u restoranu. To je javno mesto. Neću ići u njegov stan ili uraditi bilo šta glupo. Opusti se. Neću sada da mu postavljam hiljadu pitanja preko telefona.
– Rekla sam ti, kad si u Njujorku...
– Ali ja nisam navalentna udavača koja traži muža. To mi je poslednje na pameti. Prilično mi se dopada ideja da imam jedno misteriozno magično veče.
– U redu. Ali mogu li i ja da pođem i budem nevidljiva za barom samo da se uverim da nisi izašla sa nekim luđakom?
– Možda. Ali samo ako se zakuneš da nećeš prilaziti i da on neće provaliti.
– Kunem se. – Bela ponovo stiska dugme za pauzu i Džulija stavlja slušalicu na uvo.
– Halo?
– Halo? Mislio sam da si otišla na odmor.
– Izvini, moja sekretarica je imala mnogo pitanja.
– Aa. Kaži joj da radim za Goldmana, u marketingu, često putujem u Latinsku Ameriku, visok sam metar osamdest šest, imam crnu kosu, smeđe oči, čega se ti naravno sećaš. Živim na Istočnoj strani. Da li će sekretarica biti zadovoljna?
Džulija se smeje i govori Beli: – Goldman Sac, a Bela klima glavom odobravajući.
– Pa, je li može sutra uveče?, on nastavlja.
– Maler. Zaboravila sam da je pitam. Sačekaj malo. – Džulija se kratko konsultuje sa Belom, jer sutra imaju zakazanu večeru sa nekim Belinim prijateljima i na kraju se dogovara sa Džekom za sledeći četvrtak uveče.
Džulija mu kaže da će se naći u restoranu. Dogovaraju se za restoran Orsaj. Taman se sprema da ga pita kako će ga prepoznati, kad se seti da to nije sastanak naslepo, ne što se njega tiče, i odlučuje da malo zakasni to veče da bude sigurna da sedi za stolom.
– Pa?, Bela odmah zapitkuje čim je Džulija spustila slušalicu. – Oho, restoran Orsaj? Goldman Sac? Rekla bih da je tvoj mamac verovatno bio veoma izazovan.
– Pa, da. U stvari, ponudila sam mu doživotno pušenje i pretplatu na časopis Eskvajer. Kako je čovek mogao da odbije?
– Očigledno nije.
– Bela, ja pojma nemam ko je on. Zar to nije skroz otkačeno?
– Ma, jok. Verovatno nešto najbolje što si ikada uradila. Izlaziš i zabavljaš se.
* * *
Kada ste u Njujorku bolje je da boravite kod nekoga ko živi u gradu nego u hotelu, što Džulija shvata posle nekoliko dana, jer tek onda imate šansu da osetite kako je to živeti u ovom gradu, a ne da budete samo turista.
Cak je i njeno držanje i hodanje drugačije u Njujorku, ležerno i pomalo haotično. U Londonu to sve ide polako, ukočeno, oči su ti uvek fiksirane kao da uvek znaš kuda ideš i šta hoćeš. Ovde ljudi u hodu smišljaju kuda idu i šta će da rade.
Bila je više nego oduševljena kada su je dve grupe turista zaustavile u gradu da je pitaju za put prema Rokfelerovom centru. Oduševljena i srdačna, čim je otvorila usta pokazala je da je stranac kao i oni.
Već je stekla neku svoju dnevnu rutinu. Svako jutro se pridruži Beli u teretani, onda je prati do posla. U povratku kući, kupuje pogačicu sa cimetom i veliku kafu sa kremom od lešnika, nosi to do stana, jede i gleda jutarnji program. Obavezno pogleda i Belinu emisiju i kasnije prepodne izlazi iz stana na ceo dan.
Nekad seta Central parkom. Nekad ide u muzeje. Obišla je stara mesta gde je izlazila na Sohou i našla neka nova.
Komotno može da jede sama, pa ako se ne nalazi sa Belom za ručak, ide da pojede kajganu i hrskavu slaninu kod I. Džeja, ili svež suši u grilu Atlantik, ili ogroman hamburger u Raju hamburgera.
Već razume što su Njujorčani stalno van svojih kuća. Toliko toga ima da se vidi, toliko toga ima da se radi i uvek je razočaranje da odeš u svoj stan poslepodne.
Za sada su ona i Bela provele samo jednu noć kod kuće. I to je Džulija insistirala da naruče kinesku hranu. Jako joj je bilo simpatično u filmovima kada vidi junake kako jedu kinesku hranu iz malih kartonskih kutija i uvek je mislila kako je to sigurno ukusno kada se jede na taj način.
Hrana jeste isporučena u takvim kutijama, ali nije ni upola ukusna kako izgleda. Ipak, ona i Bela su sve pojele dok su gledale TV.
* * *
Četvrtak popodne Džulija je provela u zoo vrtu gde je sa zadovoljstvom gledala polarne medvede. U trenutku kada je ulazila u stan zazvonio je telefon.
Ona diže slušalicu, skidajući šal i vuneni šešir, srećna što je konačno u toplom stanu.
– Ćao, draga, ja sam. Kako si provela dan?
Džulija se smeje, jer Bela zvuči kao odana supruga.
– Smrzla sam se. Bila sam u zoo vrtu.
– Super. – Džulija oseća da je Bela nešto nestrpljiva i nije raspoložena za ćaskanje. – Slušaj, imam predlog za tebe. Šta bi rekla kada bih ti ja ponudila posao?
– Kako to misliš posao?
– Mislim, radimo na novom šou programu koji se zove Dobrodošlica za bebu, i treba da ga snimamo jednu nedelju. Početak snimanja je u ponedeljak, a Liza, producent, je u bolnici jer sumnjaju da ima malariju.
– Bože. Jadna devojka. Pa, šta je to Dobrodošlica za bebu? – Džulija pita sa američkim akcentom.
– Poslednjih meseci pravimo emisije o zabavama. Svake nedelje menjamo tematiku zabava, tako da smo imali zabave neženja, zabave slatkih šesnaestih godina, maturske večeri, i tako nešto. Uglavnom sladunjavo i američki. I sada su na redu dobrodošlice za bebu. To su uglavnom zabave kada svi koje poznaješ dođu kod tebe kući kada si trudna i pred porođaj i donose ti poklone za bebu. Trebalo bi da počnemo da snimamo sledeće nedelje da bi mogao da ide u program za dve nedelje, tako da smo skroz u frci, sem naravno ako ti pristaneš.
– Ti, znači, želiš da produciram emisiju?
– Džulija, mnogo želim da ti produciraš tu emisiju, ali mi je bilo bezveze da te pitam, jer nisam htela da te podsećam na sve te stvari u vezi sa bebom, ali smo sada totalno u govnima i kada bi prihvatila učinila bi mi veliku uslugu. Sve je spremno, samo nam treba neko ko će da nadgleda čitavu stvar.
– Zar ne bi trebalo prvo da idem na neki razgovor? Zar neko nadređen ne bi trebalo da se sastane sa mnom? I zar mi ne treba zeleni karton da bih mogla da radim u Americi?
– Ne treba da ideš na razgovor zato što je to upražnjeno mesto koje ljudi često menjaju, a za sve odgovaraju meni i ja za njih. Sve što ti treba da uradiš je da pošalješ svoju biografiju čisto pro forme, jer ovde svi trče u panici i njima će biti drago da dođe neko iskusan kao ti. Što se tiče zelene karte, u normalnoj situaciji bi ti naravno trebala, ali naša firma je svetska kompanija, tako da sam prilično sigurna da mogu da ubedim našu kancelariju u Britaniji da ti plati. S obzirom na to da se sve tako brzo odigralo, sumnjam da će neko da nas kinji što smo uzeli britanskog producenta. Činjenica je da si ti tu i da si slobodna. Vidi, ako želiš posao, ubaci kratku biografiju u moj kompjuter kod kuće, pošalji je i-mejlom meni na posao i ja ću im je poturiti pod noseve. Ali u suštini posao je već tvoj. Naravno, ako ga želiš.
– U redu.
– U redu? U redu, želiš ga?
Džulija duboko uzdiše. To je samo jedna nedelja, govori ona samoj sebi. Ćela stvar je već sređena, ona samo treba da krene tim tokom, da prati situaciju i da se poštara da sve ide po planu. Sve teže stvari su već urađene i sam bog zna da ona nije amater. Koliko može da se razlikuje Amerika?
– Pristajem, reče konačno.
– Tooo!, uzvikuje Bela. – Moj lap-top je ispod kreveta. Sastavi biografiju odmah i pošalji je ovde do kraja dana. Sutra ćeš krenuti sa mnom na posao, je li to u redu?
– Oh, pa ne znam, kaže Džulija, a mirnoća u njenom glasu je samo prikrivala uzbuđenje koje se kovitlalo u njenom stomaku. – Moraću da pogledam u svoj raspored.
– Ha, ha. Vidimo se kasnije. Sačekaj. Večeras je ono veče, zar ne?
– Veče za šta?
– Džek Rot.
– O, da. Bože, hvala što si me podsetila. Umalo da zaboravim.
– Pa, da. Sigurno si zato išla da kupiš onu ružičastu haljinu iz Skupa! Juče?
– Maler. Od tebe ne mogu ništa da sakrijem.
– Prokleto tačno. Ja imam jedne predivne cipele koje bi prosto neverovatno išle uz tu haljinu. Kod mene su u ormaru u spavaćoj sobi, skroz levo. Kopaj uostalom pa ćeš ih naći.
– Bela, divna si.
– Zar nisam? Vidimo se kasnije, draga, i obećavam ti da ću ostati inkognito u Orsaju
– Da li ćeš bar da se nađeš tamo sa nekim?
– Naravno. Imam sudar sa Raselom Krouom. Puste želje. Sad me podseti, kao dodatni mamac da prihvatiš posao, sledećeg četvrtka ideš da snimaš neke veoma poznate ljude.
– Da pogodim, neke lokalne televizijske zvezde?
– Pa, moglo bi se tako reći, samo što ovog puta snimaš Eli Mekfirson i Umu Turman.
– Eli Mekfirson! Vau! – Džulija je šokirana. – Uma Turman!
– Znam! Eli i Uma! Možda ćete ti i Eli lepo da se složite, pa će ona da nam bude nova najbolja drugarica. Ili Uma. Nisam izbirljiva.
– Eli Mekfirson. Uma Turman. Vau!
– U redu. Vidim da ne mogu sada da te povratim. Trebalo je da ti kažem sutra. Zaboravi Eli i Umu i misli na Džeka. Želim da sada počneš da se spremaš Razumeš?
– Jesi li upoznala moje nove najbolje prijateljice Umu i Eli?
Bela se smeje. ,,E, nepopravljiva si. Vidimo se kasnije.
Džulija je toliko uzbuđena što će upoznati Eli i Umu, da jedva misli na svoj sastanak sa Džekom. Muva se po stanu kao neka tinejdžerka koja će da upozna svoje idole, i sav njen profesionalizam se istopio.
Zamisli, razmišlja Džulija, kao izlaziš sa Eli i Umom. Recimo da se Eli toliko dopadne Džulija da je pozove na večeru sa nekoliko njenih dobrih prijatelja. Samo njeno uobičajeno društvo, Sindi i Rend, Bred i Dženifer, možda čak i Ben Aflek, da njoj bude pratilac. Džulija zamišlja kako ide po restoranima sa Umom, i svi zastaju da bulje, a Džulija kao glumi da je poludela zbog tolike pažnje.
O, za ime boga, Džulija, sredi se. Trese glavom, ali opet ne može da odoli, pa igra neki ples do Belinog kreveta, do kog ide da uzme njen lap-top, koji se nalazi ispod njenog kreveta. Ovo je, na kraju krajeva, bila poslednja stvar koju je očekivala. Odlazak u Njujork na nekoliko dana se pretvorio u dve nedelje, a sad čak dobija i ponudu za posao. Da li će ikada otići kući?
Jer naravno treba misliti na Marka, i tog trenutka Džulija shvata da nije pomislila na njega danima. Bila je prezauzeta, govori ona samoj sebi, gleda na sat i zove kući, odgovara joj telefonska sekretarica, ali ona zna da je on četvrtkom na poslu, ali eto, nije želela da priča sa njim.
– Ćao. Ja sam. Samo se javljam da ti kažem da je sve super. Dobro se provodim i pogodi šta! Ponudili su mi neki posao, tako da ću najverovatnije da snimam Eli Mekfirson i Umu Turman sledećeg četvrtka. – Pokušava da zvuči smireno, ali joj ne uspeva. – Još nisam sigurna kada ću doći kući, nastavlja, – ali ću ovde verovatno ostati još nekoliko nedelja. Nadam se da je sve u redu i čućemo se uskoro. Ćao. – Spušta slušalicu i sedi buljeći u telefon neko vreme, misleći na Marka, njihovu kuću u Londonu, život od koga je pobegla i zna da joj to sve ne nedostaje.
Jedva je i mislila na sve to ovih nedelja.
Do sada. Sada misli i na njenu borbu da ostane trudna. O nebrojenim noćima kada je ostajala budna sa dignutim nogama, ili na situacije kada je u Markove džepove, radi plodnosti, stavljala divlje kupine, ili na samu pomisao na ovo počinje da smeje – kada je izvodila ritualni ples plodnosti.
Šta bi bilo da i dalje razmišlja o bebi na taj način, jer od kada je ovde nije na tako nešto ni pomišljala. Pokušava u svojoj glavi da stvori sliku male bebe, tu sliku koja ju je nekada dovodila do suza, a sada otkriva da ne oseća mnogo toga.
Ni bes. Ni bol. Ni strah. Nekako zna da je ovaj posao što treba da snima o bebama, znak od boga. Dokazuje joj da je ona sada u poslu. Da u životu ima i važnijih stvari nego ostati u drugom stanju i da u svakom slučaju trudnoća ne bi bila dovoljna da učvrsti Markovu i njenu vezu. Sada kada je sve ovo priznala sebi, zna da postoje neka ozbiljnija pitanja na koja mora sama sebi da odgovori i to uskoro.
Pitanja o Marku. Njihovom odnosu. Njenim stvarima. Korenima. Londonu. Poslu. Ali trenutno ne može da razmišlja o tome.
Ona večeras ima sastanak.
* * *
Oko osam i dvadeset Džulija i Bela se približavaju restoranu Orsaj.
– Dakle, plan je da ti uđeš prva, onda pet minuta kasnije ulazim ja i odmah idem pravo do bara, Bela brblja dok stoje kod ćoška. – Posle dvadeset minuta, naći ćemo se u WC-u i ti ćeš uzeti moj mobilni, u slučaju da je odvratan, da ja mogu da te zovem i kažem da je hitno i onda ti moraš da odeš.
– U redu, u redu. Ulazim.
Bela se okreće ka Džuliji, uzima je za ramena i kaže joj sa lošim američkim akcentom: – Biće sve u redu, samo se opusti. – I onda dodaje veselo: – I srećno.
Džulija se smeje. Naginje se i ljubi je u obraz. – Hvala. Vidimo se u WC-u.
I Džulija ulazi.
Restoran je pun. Svi stolovi su zauzeti i prenatrpani, sve žene izgledaju glamurozno, a muškarci moćno. Grupa ljudi čeka u predvorju za svoje stolove, a i bar je pretrpan lepim ljudima.
Džulija se gura između ljudi i pronalazi konobara.
– Izvinite? Trebalo bi da se nađem sa Džek Rotom?
On gleda u knjigu, onda klima glavom. – Naravno. Molim vas krenite za mnom. – Vodi je po restoranu i Džulija pokušava da se ne oseća nelagodno, i pored toga što je svaka žena odmerava od glave do pete. Hvala bogu na ovoj haljini, misli ona, savršena je za restorane kao što je ovaj.
Srce joj malo brže lupa kada je ugledala samog muškarca kako sedi za stolom. Okrenut je leđima, a stolica nasuprot njemu je prazna i konobar je baš dovodi do tog stola i onda je ostavlja.
Muškarac se okreće i odjednom se njegovo lice pretvori u širok osmeh. Džulija uzvraća osmeh, delom zbog olakšanja, jer sigurno ne izgleda kao luđak, kao što je Bela sumnjala, i delom zato što je zapanjena kako je mogla da zaboravi nekoga kao što je on.
– Džulija. – On ustaje i uzima njenu ruku, vodi je do stolice i njoj je drago što nije tako navalentan da je poljubi na prvom sastanku.
– Džek. – Ona seda, osmehujući se. – Kako mi je drago što se ponovo vidimo.
– Ti zapravo nemaš pojma ko sam ja, zar ne? – Dok joj to govori on se smeje i odmahuje glavom i u jednom momentu malo je osramoćena. Razmišlja o tome da porekne, a onda se nasmeja i ona.
– U pravu si. Nemam pojma.
– Znao sam da si pijana. Govorio sam ti da me se nećeš sećati ako te nazovem, a ti si se klela da si trezna i da nikad ne bi zaboravila nekoga poput mene.
– Uvek govorim da sam trezna kada sam grozno pijana. Ali moram da kažem da ipak jesam iznenađena da sam zaboravila nekoga kao što si ti. Jesi li stvarno visok 1,86 m?
– Da li izgledam nisko kada sedim?
– Ne nisko, samo ne ni toliko visoko.
Džek malo pomera stolicu i ustaje dok ljudi za drugim stolovima počinju da bulje u njih. Džulija ga odmerava, od glave do pete, i on ponovo seda sa smeškom na licu.
– Pretpostavljam da sad veruješ?
– O, da. Rekla bih takođe da ti vežbanje prija.
– Pa, znači ipak se sećaš nečeg od našeg razgovora one noći?
– Ma, ne. Samo slučajnost. Vidim po tvom ravnom stomaku da ozbiljno vežbaš.
– Dakle, to je bio kompliment, hvala ti. A kada već razmenjujemo komplimente...
– To radimo? – Džulija se jako trudi da ukloni osmeh sa svoga lica, ali joj nikako ne uspeva. Čak joj nije pomoglo ni to što je spazila Belu, koja je prošetala po ćelom restoranu ne bi li videla njegovo lice, i koja sada pravi grimase upućene Džuliji i drži se za srce, na zaprepašćenje ljudi koji su sedeli oko nje.
– Pa, da. Ja moram da kažem da ti izgledaš predivno.
Džulijini obrazi crvene. – Hvala. Znači, drugačija sam sada nego kada si me upoznao?
– A hoćeš još komplimenata, kaže on, dižući jednu obrvu. – O, dobro. Sećam se da si bila lepa i zabavna i vrckasta, ali nisi bila tako elegantna i pređivna kao večeras.
Džulija se naginje prema njemu i, na njegovo iznenađenje, kvrcka ga po čelu.
– Ako ti nije suviše teško da mi odgovoriš, voleo bih da mi kažeš šta to do đavola radiš?
– Samo proveravam da li si stvaran.
– Jedini deo mene koji je drven je olovka koja stoji u mom rokovniku.
– Kladim se da to govoriš svim devojkama.
Trideset četiri minuta kasnije, Džulija jedva skida pogled sa Džeka i vidi Belu koja joj mahnito gestikulira.
– O, sranje.
– Šta je? Ne sviđaju ti se moje smešne anegdote? – Džek je malo promenio ton.
– Izvini. Samo me minut izvini.
– Samo ako ćeš da se vratiš.
– Idem do WC-a.
– Gde?
– Do toaleta. Do kupatila. Kako god da to zovete.
– Soba za puderisanje, kaže on i ustaje. – Srećno puderisanje.
– On je predivan, Bela brzo govori čim joj je Džulija prišla. – Čekam te ovde godinama. Kako vam ide?"
Džulija se još uvek smeje. Pogledala se u ogledalo i iznenađena je što vidi da šija, kako nije godinama. – Divan je, – kaže ona smejući se i okreće se prema Beli. – Pametan je, zabavan, interesantan i zainteresovan za mene.
– Šta bi još devojka mogla da poželi?
– Znam, uzdiše Džulija, jer je polako otrežnjuje stvarnost. – Ali eto, ja već imam momka.
– Džulija, sada nije vreme da misliš na Marka. Mark je tvoja prošlost i ko zna, kaže Bela na pomalo sanjalački način, – Džek bi mogao da bude tvoja budućnost.
– Oh, ne budi smešna, Džulija se buni, ali se ipak okreće Beli sa nadom u očima. – Misliš?
– Volim ovo vreme, kaže Džulija dok pripija kaput oko sebe, dok ona i Džek šetaju Trećom avenijom. – Hladno i oštro.
– Za razliku od kišovitog Londona.
– Pričaj mi o tome.
– Pričaj ti meni.
Džulija se okreće ka njemu. – O čemu?
On sleže ramenima. – O čemu god hoćeš. Oh, ne znam. Možeš da mi kažeš kako vidiš sebe kroz pet godina. Možeš da mi pričaš zašto nisi u takvoj žurbi da se vratiš kući u London. Možeš da mi kažeš da li mogu da te poljubim.
Džulija ni ne primećuje da se njegovo lice približava sve više njenom. Misli da ga možda nije dobro čula, ali pre nego što je mogla da ga zamoli da ponovi pitanje, zato što je naravno dobro čula pitanje morala bi da ga odbije, zato što ona već ima momka, ali pre nego što je mogla bilo šta da kaže, njegove su usne bile na njenim.
I kada ju je konačno pustio, jedino što je mogla tia oseti bilo je da je zadovoljna i da se smeje.
7 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:31 pm
Margita
Administrator
10.
– Možeš li bar na sekund da prestaneš da plačeš?, pita je Bela i odlazi u kupatilo i uzima drugi toalet papir.
– Ali osećam se tako krivom, Džulija još uvek kuka. – Ne mogu da verujem da sam to učinila Marku. Ne mogu da verujem da sam bila neverna.
– Draga. – Bela seda do nje, dodaje joj papir, i DžuKja ponovo duva svoj nos. Bela joj čvrsto stiska ruku. – Kao prvo, nisi bila neverna, to je bio samo poljubac, za ime sveta, ne pravi seks. Ali mislim da je sada pravi momenat da shvatiš... kako ovo da kažem, da Mark i ti niste suđeni jedno drugom?
Džulija je gleda i šmrkće.
– Vas dvoje ste bili nenormalno nesrećni zajedno godinama i ta tvoja opsesija bebom izrodila se samo zato što si bila toliko prazna da ti je trebalo nešto za šta ćeš da živiš i ti si mislila da će beba nekako da ponovo dovede stvari na svoje mesto, ali činjenica je da ste Mark i ti potpuno nespojivi.
Džulija se skoro guši. – Ja ne mogu da verujem da si to kazala.
– Znam. – Bela izgleda šokirano. – Ne mogu ni ja. Ali Džulija, ti si jedina koja nije mogla da primeti kako ste se vas dvoje promenili i koliko ste oboje postali nesrećni.
– Ali, to je samo privremena faza.
– Trogodišnja privremena faza?
– Nije to tako dugo trajalo. Ili jeste?
Bela potvrđuje. – Možda ne bih trebalo ovo da govorim, ali od kada si došla ovde, postala si stara Džulija, koja mi je tako mnogo nedostajala. Svima nama. Ti si uvek bila i duša i telo zabave, uvek raspoložena, uvek si se smejala, ali od kada si počela da živiš sa Markom postala si tako nesrećna. Ne mislim ja da je Mark loša osoba. Stvarno ne. Ali si se ti muvala po njegovoj smešno ogromnoj kući, i uvek sam znala da se tamo ne osećaš kao kod kuće i da vas dvoje kao da nemate ništa zajedničko. Koliko puta sam zvala, a ti si sedela kod kuće i gledala televiziju, a pre nikada nisi uveče sedela kod kuće. Bože, pa tvoj stan je bio samo baza za tvoju telefonsku sekretaricu i mesto gde ćeš malo spustiti glavu, a ni to toliko često, u to vreme.
Džulija se smeje zbog sećanja koja naviru i onda sleže ramenima.
– Onda sam bila mlada, kaže. – Svi smo bili mladi. Život je sada skroz drugačiji. Imamo mnogo odgovornosti...
– Ma to su gluposti, Bela kaže odlučno. – Gledaj mene. Svako veče sam napolju, imam svoj stan, divne prijatelje, niz muškaraca koje mogu da pozovem ako sam raspoložena za seks. Imam trideset i tri godine i još uvek se zabavljam. I znaš šta? Volim svoj život. Nema ničega u svom životu što bih menjala.
– Znači, ti bi bila srećna i kada bi celog života ostala sama? – Džulija je fascinirana.
– Jednom davno, rekla bih ti da me pomisao na to da bih mogla svoj život da proživim sama užasavala, ali znaš šta? Sada nisam tako sigurna. Ne moram da pravim nikakve kompromise ni zbog koga, ne moram da prestanem da radim nešto samo zato što se mom partneru to ne sviđa. I znam da me optužuju da sam sebična, ali, pa šta onda? Potpuno sam zadovoljna svojim životom kakav je sada. Možeš li ti da kažeš isto to za sebe?
– Sada sam srećna, kaže Džulija odlučno, izvrćući lice istine, ali Bela insistira.
– Sada trenutno jesi. U Njujorku si i živiš život žene koja je sama. Ali da li si bila srećna dok si živela sa Markom u Londonu? Da li si sretna u toj kući? Da li je beba stvarno ono što ti hoćeš? Da li je Mark ono što ti hoćeš?
Džulija ništa ne govori.
– U redu. Evo ovako. Ako bi se slučajno desilo da ne možeš uopšte da imaš bebu, da li bi onda želela da ostaneš uz Marka do kraja svog života?
Džulija i dalje ništa ne govori, ali posle nekoliko sekundi ona ipak tužno odmahuje glavom, još uvek suviše uplašena da kaže naglas, da prizna Beli, da reci učini stvarnim.
– Džulija, znam da si mislila da želiš brak i bebu, ali kako nekad nisi pomislila da ti nisi spremna za to? Možda si donela odluku i osećala se kao da moraš da se držiš nje, čak iako je tvoj život krenuo potpuno drugim pravcem.
Džulija gleda u Belu, sa bolom u očima i njen glas se pretvara u šapat. – Ali ja se toliko plašim da budem sama.
– Oh, Džulija. – Bela je grli i steže je. – Znam sigurno da je strašno kada si bio sa nekim godinama, ali vidi kako si počela da se osećaš otkada si došla ovde, vidi kako si srećna. Tvoj život bi mogao opet biti takav. Nije tako strašno, zar ne? Zar ne? – Golica Džuliju dok joj ne izmami osmeh. – Vidiš? Možeš da mi budeš novi saučesnik u zločinu. Već si prešla prvu ogradu sa tim što si izašla sa Džekom.
– Džek, kuka Džulija. – Šta ću da radim u vezi sa Džekom?
– Šta ti želiš da uradiš u vezi sa Džekom?
Džulija sleže ramenima.
– Ispričaj mi još jednom kako ste se rastali?
– Pitao me je da li ćemo ponovo da se vidimo, a ja sam odgovorila da bi trebalo prvo da me pozove telefonom.
– Eto, onda. Nema svrhe brinuti o nečemu što se još nije dogodilo. Most treba da se prede kada mu se priđe, ali samo jedno pitanje... da li ti želiš ponovo da ga vidiš?
Džulija okleva, onda klima glavom sa malim osmehom, zbog iznenadnog priznanja. – Od tog poljupca prošli su me žmarci po ćelom telu.
– To je veoma dobar razlog. Znači, kada te bude zvao ti ćeš pristati.
– Kažeš kao da je sve to jako jednostavno.
– Pa i jeste jednostavno. – Bela je kategorična. – To je sva mudrost života kada si sam. A sada je već jedan sat posle ponoći i ti bi sutra trebalo da pođeš na posao sa mnom, tako da nam obema treba sna da budemo lepe. – Naginje se i ljubi Džuliju u obraz. – Drago mi je što si provela tako divno veče. Lepo spavaj i vidimo se ujutro.
– Da li ujutro moramo da idemo u teretanu?, Džulija pita kukajući, baš u trenutku dok Bela zatvara vrata od svoje spavaće sobe.
– Naravno da moramo da idemo u teretanu, Bela viče iza zatvorenih vrata. – To je sada naša nova religija, za ime sveta.
* * *
– Čestitam, draga! – Bela diže svoju čašu šampanjca kao zdravicu. – Dobro došla u BCA!
– Sve ovo je pomalo blesavo, kaže Džulija. – Ne mogu da verujem da sam ovde došla da se malo odmorim, relaksiram i da idem u šoping, a sada radim.
– Ovo je, zapamti, zemlja mogućnosti i prilika, Bela se smeje. – A da ne spominjem da je i zemlja mašte. Ovde možeš da budeš ko god hoćeš. Pa šta misliš, zašto je toliko volim?
– Ali ti nisi sebe izmislila.
– Džulija, ovde na poslu svi misle da sam ja ledi Bela Redford.
Džulija ne može da prestane da se kikoće. – Molim te kaži mi da se šališ.
– Naravno da se ne šalim. Da sam znala koliko titula može da pomogne u otvaranju nekih mogućnosti, izmislila bih neku pre mnogo godina.
– Ne mogu da verujem. – Zašto ne? I ti bi mogla da budeš ledi. – Mislim da ću se zadovoljiti da, recimo, čekam titulu. – Nisam stvarno mislila da će ljudi to prihvatiti ozbiljno. – Bela spušta ton i naginje se prema Džuliji, da joj kaže nešto u poverenju.
– Pre izvesnog vremena imala sam neke razmirice sa jednim producentom i u jednom momentu ona me je oslovila sa Bela! I to nekim odvratnim tonom i ja sam, bez razmišljanja, uzvratila: 'Za tebe sam ja ledi Bela', i sledeće što se dogodilo je da su me svi na prokletom poslu zvali ledi Bela. Sledeće dve nedelje sam svima kulturno objašnjavala da nije baš po pravilu da me oslovljavaju sa ledi i da tu titulu koristim samo u nekim formalnim funkcijama i da mogu samo da me zovu Bela.
– Ti si neviđeno luda, Džulija se smeje. – Znam. Samo se nadaj da niko ne sazna iz kraljevskih časopisa. Pa kako si ra snašla danas? Šta misliš o kancelarijama i, što je važnije, šta misliš o ljudima na poslu? Umirem od želje da komentarišem sa tobom ceo dan.
– Bože, odakle da počnem? – Džulija se nasmejala i nonšalantno naslonila glavu na sofu. Bio je to dug dan i ona je umorna i nikada nije ni pomislila da će se osećati tako dobro što se vratila da radi.
To jutro su stigle u BCA kada je emisija uživo tek počela. Ispred zgrade su bile kolone crnih limuzina sa zatamnjenim staklima i uniformisanim vozačima. Okolo su stajali mladi asistenti sa voki-tokijima, preko kojih su davali instrukcije kolegama sa druge strane veze, uspevajući da montiraju i osmeh kada bi pristigla neka nova limuzina i iz nje izašla neka važna ličnost koja je bila gost neke emisije.
Bela je po svemu sudeći znala svakog pored koga su prošle. Prolazile su kroz velike, otvorene kancelarije, ljudi su se osmehivali, mahali ili glasno pozdravljali. S vremena na vreme Bela bi zastala i predstavila Džuliju nekome, ko joj je obično poželeo toplu dobrodošlicu, i onda bi one nastavile.
I na drugom kraju zgrade su ušle u lift i otišle na dvadeseti sprat.
– Ovde se rade sve dosadne stvari, Bela je priznala, dok su izlazile iz lifta. – Studiji si na prvom spratu, tako da ću te odvesti dole čim se malo budeš psihički pripremila. – Onda je pogledala u svoj sat. U jedanaest su vesti, tako da možemo da siđemo dole i da se upoznaš sa Keri i Bilom.
Džulija je pristala i krenula za Belom, pokušavajući sve da upije. Bela joj je sredila praznu kancelariju u kojoj Džulija može da gleda sve video snimke prethodnih zabava koje su bile tema emisije, ali ju je prvo odvela da upozna Roba Fridmana, urednika emisije.
On je vrlo šarmantan, dobro izgleda i zastrašujuće je mlad. Čvrsto je stisnuo Džulijinu ruku kada su se rukovali i poželeo joj je dobrodošlicu u njihov tim. Rekao joj je da je veoma impresioniran njenom biografijom i da dođe kod njega slobodno ako joj bilo šta zatreba. Bilo šta.
– Je li to sve?, Džulija je tiho pitala Belu dok su izlazile iz njegove kancelarije trideset sekundi kasnije. – Zar ne želi još da razgovara sa mnom? Da sazna ko sam, da li sam dovoljno dobra?
– Draga, ja te ne bih ni preporučila da nisi dovoljno dobra. Rekla sam ti da nemaš razloga za brigu.
Bela je onda smestila Džuliju u kancelariju, i od deset do jedanaest, kada se Bela vratila da je vodi u studio, Džulija je imala osećaj da je pregledala stotinu video snimaka. Zevala je i protezala se i rekla Džuliji: – Ako ikada moja karijera propadne, biću super organizator zabava, zahvaljujući svim ovim prokletim snimcima koje si me naterala da gledam.
– Ali shvatila si koncepciju?
Džulija se nasmejala. – Naravno. Lako je kao vodica. Samo treba da vidim raspored za sledeću nedelju i da upoznam ekipu. Ali ako budem još morala da gledam u neki suši sa zabave mislim da ću vrištati.
Do kraja popodneva upoznala je ekipu, pročitala i proučila raspored, potvrdila vreme i listu gostiju, koja počinje sa jednom ženom i njenom zabavom za bebu i raznim ekspertima koji će posle toga davati svoja mišljenja o temi.
Posle toga je bila iscrpljena i uzbuđena. Nalivala se ceo dan kafom i bila je oduševljena što je mogla da radi u miru i bez stresa.
U pola devet te večeri njih dve su sedele u nekom baru u tom kraju i pile šampanjac.
Džulija sada potpuno shvata zašto se posao ovde razlikuje nego bilo gde drugde, razlikuje se od posla u Londonu. To tamo nije posao. Nije Njujork.
Jednostavno, strast za poslom mora da se povrati.
Strast za poslom i strast za životom. Ponovo je otkrila svoju volju za životom i to je jebeno fantastičan osećaj – kaže ona Beli.
– A šta je sa tvojom strašću prema Džeku?, Bela je začikava.
Džulija, savršeno imitirajući Belin glas, kaže: – Draga, taj most ćemo preći kada stignemo do njega.
Ponedeljak, utorak i sreda su proleteli. Džulija je toliko zauzeta da jedva ima vremena da razmišlja. U ponedeljak su snimali Dobrodošlicu za bebu u jednoj lepoj kući u Nju Rošelu. Žena po imenu Džodi koja je već bila u poodmakloj trudnoći je jedva podnela uzbuđenje što će biti na televiziji, čak i pošto su Džulija i njen tim ispomerali sav nameštaj po njenoj kući.
– Džudi dušo, rekla joj je Sali, dizajner enterijera, koja je uvek tvrdila da uvek može da se napravi stilska i komforna atmosfera i u minijaturnim kućama, – tvoji zidovi jednostavno nisu kako treba. Da li će ti smetati ako ih začas prefarbamo? – Džodi je slegla ramenima i složila se kada su stigla dva majstora i prekrila sve sa prekrivačima. Za jedan sat cela soba je bila prekrečena i Sali je bila u pravu, sve je bilo transformisano.
Džulija nije nikada videla da se na televiziji sve odigrava tako mirno i efikasno. Oko tri po podne sve Džodine prijateljice su pristigle, noseći poklone i snimanje je bilo prosto kao pasulj.
U utorak su premestili lokaciju u Riverdejl, da bi raspravljali o receptima sa šefom kuhinje Džordžom, koji je bio pun ideja: rože i plavi kolačići u obliku srca; ukusne prolećne rolnice koje su presavijene tako da izgledaju kao ćebence i druge đakonije.
U sredu su snimali u stanu na mansardi na uglu 68-e i Park avenije. Žena je bila udovica nekog bogataša sa Vol strita i uprkos njenoj na izgled radosti u iščekivanju svoje prve bebe, Džulija je imala utisak da ona svog muža nije ni viđala. Sav novac na ovom svetu – a oni su ga očigledno imali – nije mogao da odagna njen osećaj usamljenosti i duboke tuge. Ovo se tek ispostavilo tačnim kada su pristigle njene prijateljice, koje su sve bile izuzetno mršave, doterane i obučene skupo, i uopšte užasnute idejom da dobiju koji kilogram da njihovi muževi ne bi našli neku vitkiju i mladu. U četvrtak su došle na red Eli i Uma, i obe su bile veoma profesionalne i šarmantne, nijedna nije bila raspoložena da joj Džulija postane najbolja drugarica, ali u svakom slučaju bilo je zadovoljstvo boraviti u Elinom stanu i gledati je kako se igra sa svojim malim sinom i slušati priču o njenoj – dobrodošlici za bebu".
Petak je bio poslednji dan snimanja. Na Long Ajlendu je živela jedna 35-godišnja žena koja je objavila knjigu sa savetima njenih prijateljica, koje su joj davale na – dobrodošlici za bebu – i koje je čula na nekim drugim zabavama ove vrste. Njena beba Alisija ima sada osamnaest meseci. Džulija se zaljubila u nju na prvi pogled.
Alisija je pratila Džuliju tokom celog snimanja, gegajući se nespretno oko nje, dižući ruke i zahtevajući da je uzme u naručje. Ako bi Džulija sela, Alisija bi svojim ručicama zagrlila njene noge i naslonila glavu na njen kuk, šišajući svoj palac i posmatrajući sve te strance u majčinoj kući.
Bila je predivna. Džulija ju je dizala stalno u naručje i ljubila dok se ova kikotala i migoljila.
– Ne mogu da verujem koliko joj se dopadaš, smejala se Džeki, Alisijina majka, i gledala Džuliju kako se igra sa njenom ćerkom. – Kažeš da nemaš decu, ali mi izgledaš kao da si spremna.
Džulija je nežno spustila Alisiju na pod i nasmejala se. – Znaš šta? I ja sam mislila da sam zaista spremna. Pokušavala sam više od godinu dana sa mojim partnerom da ostanem u drugom stanju i nisam uspela, jednostavno nije se desilo.
– Oh, baš mi je žao. – Džeki se sažalila.
– Nemoj da ti bude žao. Meni nije. Onda sam mislila da je jedino bitno da imam bebu, ali sada znam da nije bilo pravo vreme. I da nije bilo sa pravim čovekom.
Džeki klima glavom. – Tvoj suprug?
– Ne. Moj dugogodišnji dečko.
– Pretpostavljam da više niste zajedno?
– Pa, ne. Došla sam u Njujork samo radi malo prostora, ali sam shvatila da to više ne pomaže. Znam da i on to zna takođe, samo treba da sednemo zajedno i da kažemo te reći naglas jedno drugome.
– To bi trebalo da uradite. – Džeki saosećajno klima glavom. – Ali znaš, nemoj da potcenjuješ važnost jake veze kada imaš decu. Znam mnogo ljudi koji su probali da decom učvrste nestabilne veze, a to još više poremeti vezu.
– Da li si ti pre Alisije imala jaku vezu sa svojim suprugom?
– Hvala bogu jesam, drugačije ne bismo preživeli. Niko zapravo ne može da ti dočara kako izgleda prva godina života tvog deteta. Govore ti, ali ti jednostavno ne možeš to da razumeš, dok ne prođeš kroz to. Neprospavane noći, osećaj da si u zamci, gubitak svojeg ja. Mrzela sam svog muža te prve godine. Prezirala sam ga zato što nije razumeo ono što ja radim. Odlazio je svaki dan na posao i onda se vraćao kući umoran i samo želeo da čita novine, a ja sam naravno bila besna, jer ja sam bila sa bebom ceo dan i budna skoro ćelu noć i znala sam da sigurno nije umoran kao ja. Bila sam previše umorna za seks i tu ćelu godinu smo proveli tako što smo bili zlobni jedno prema drugome. Ležala sam noću u krevetu i razmišljala o razvodu kao o općiji
– Zvuči zaista strašno.
– Pa, bilo je. Ali, znaš šta? Svaka novopečena majka je prolazila kroz iste faze kao i ja. Sve su imale groznu prvu godinu i nijedna nije bila dovoljno spremna na to. Sve što sam htela da ti kažem je da smo se zamalo rastali, a imamo jaku vezu. Nema šanse da bismo to preživeli da smo imali probleme u korenu naše veze i braka.
– Pa, šta se na kraju desilo?
– Iznenađujuće, imali smo veliki zaokret u braku na kraju prve godine. Pretpostavljam da je pomoglo to što je Alisija počela da spava po ćelu noć. Oboje smo onda više spavali i nalazili smo vremena da sedimo i razgovaramo. Toliko smo bili obuzeti sobom i mislili ko je umorniji da smo jednostavno bili prestali da slušamo jedno drugo.
– I sada?
– Sada ponovo volim svoga muža. Setila sam se zašto sam se udala za njega i ne bi ga menjala ni za šta na svetu.
Džulija sedi i ćuti par sekundi, razmišljajući o onome što je Džeki upravo ispričala. Na kraju je podigla pogled. – Vaša ćerka je najlepša beba na svetu i gledajući je srce me zaboli, ali tak ode znam da si u pravu. Nije dovoljno biti spreman na bebu. Moj život mora dobro da funkcioniše i moram da budem sa pravim čovekom. A istina je da ja u stvari nisam ni sigurna da sam spremna.
– E, da. – Džeki klima glavom. – Ti patiš od sindroma baka i deka.
– Sindrom baka i deka?
– Kako da ti objasnim? Ti zamišljaš bebu i misliš na prisnost i umiljatost i kako je sve to divno, ali ne misliš na jednu činjenicu, da na kraju dana ne možeš jednostavno da ih vratiš. To je to kada imaš dete. Zdravo bebo, zbogom lični živote.
– U pravu si, Džulija se smeje. – Definitivno patim od tog sindroma, ali sada kad sam čula sve tvoje priče, uopšte više ne želim da imam dete.
Džekino lice se rastužilo. – Molim te kaži mi da se šališ.
– Ne brini, Džulija se smeje dok je Alisija grli. – Samo se šalim.
Tipičan dan u išjujorku. hiadno i sunčano, proleće se sprema. Džulija je u Čizmama i zabila je ruke duboko u džepove dok ide kroz park.
– Nisam mislila da ću te ponovo videti, kaže ona dok prilazi Džeku, koji je naslonjen na drvo.
– Tako si se loše provela sa mnom ono veče u OrsajuT Diže obrvu, radostan zbog susreta, jer je on na kraju krajeva pokušavao da je dobije skoro dve nedelje i sada je oduševljen što je uopšte došla.
Ostavio joj je nebrojeno mnogo poruka, i kod kuće i na poslu, i onda definitivno resio jutros da ode ispred njene zgrade i da ne ode odatle dok ona ne pristane da side dole i razgovara sa njim.
Prvo nije htela da side, bila je mamurna i grozno je izgledala, ali je ipak na kraju pristala da se nade sa njim kasnije u Central parku. Malo je došla sebi, vezala je kosu u konjski rep, na oči je stavila zatamnjene naočare.
Džulija je duboko uzdahnula. Još uvek se oseća krivom zbog Marka. Ne bi trebalo ni da razmišlja o drugim muškarcima, ne dok ne razreši situaciju sa Markom, ali pokušavala je da izbegne Džeka i stvarno nije njena krivica što je on toliko uporan.
Takođe, uopšte ne pomaže situaciji što je on zaista tako visok, lep, sjanih očiju i seksi. O, ne. Uopšte ne pomaže.
– Divno sam se provela u Orsaju.
– Naravno, ja sam to znao, kaže Džek. – Zato si mi i odgovorila na sve pozive. – Džulija počinje da se izvinjava, ali Džek je zaustavlja. – Dođi. Hajde da nađemo sto. – Idu kroz restoran na obali reke. Tu sedi nekoliko hrabrih ljudi, jer zaista je suviše hladno. Džek zauzima sto između bara i obale reke.
– Idem samo da nam donesem piće, kaže on, nije ni pitao Džuliju šta želi. Kroz nekoliko minuta vraća se sa dve šolje kuvanog, začinjenog vina.
– Izvoli. – Dodaje joj solju i ona zahvalno stavlja svoje ruke oko vruće šolje. – Ovo će nam izbiti svu hladnoću. – Sede i polako pijuckaju vino. Onda Džek počinje prvi. – Ako si se tako dobro provela sa mnom, zašto si učinila da bude tako teško da dođem do tebe i šta više... šta je to značilo, nisam mislila da ću te opet videti?
– Ja imam.. – Džulija ga gleda, onda skreće pogled, znajući da mora da kaže istinu, ali ne znajući kako da nađe prave reci. – Ja imam... neku nerešenu situaciju u svom životu.
– Ah. – Džek polako klima glavom. – Imao sam osećaj da bi moglo da bude tako nešto. Ti si udata, zar ne?
– Bože, ne! – Ton njenog glasa je čak prepao Džeka.
– Pa, šta je onda?
I onda sledi cela priča.
Posle dva sata Džulija je završila svoju priču. Ispričala mu je o svom životu pre Marka; o tome kako su onda počeli da žive zajedno i kako je znala da će od tog trenutka njen život biti predvidljiv: brak, deca, mada ne neophodno tim redom. Onda mu je pričala kako je postajala sve nesrećnija; o tome kako su se Mark i ona počeli udaljavati i da nisu mogli da nađu načina da sve vrate kako je bilo. Pričala je o svojoj opsesiji s decom; da joj je beba bila potrebna da popravi svoju vezu; i o svom dolasku u Njujork i o tome kako je ovde ponovo pronašla sebe. I da zna da je sa Markom zaista gotovo, ali da ne zna kako to da mu kaže.
I sada sedi i gleda u njega, čekajući reakciju, zato što, mada ga jedva poznaje, i mada je ovo tek treći put da su zajedno, on je neko koga bi ona htela bolje da upozna.
Iako mu je kazala sve što joj je na srcu ima utisak da će bolje upoznavanje biti nemoguće.
Džek jedno vreme ništa ne govori. Gleda u vodu nekoliko minuta i onda se okreće ka njoj.
– A šta je sa Njujorkom? Da li ostaješ? – Džulija klima glavom. – Jedno vreme sigurno. Bila sam producent nedelju dana i uredniku se svideo moj rad. Ponudili su mi još posla, kao honorarcu. I znam da zvuči ludo, ali sam srećna ovde. Možda samo zato što je to mesto gde sam ponovo pronašla sebe, ali bilo koji da je razlog, ja se osećam kao kod kuće. Komforno. U Belinoj zgradi izdaje se stan sa dve sobe i ja ću ga iznajmiti. Tako da ostajem. – Ona sleže ramenima. – Jedno vreme ostajem.
– Pretpostavljam, prema svemu što si mi ispričala, poslednja stvar na koju misliš je nova veza, ali eto, opet pretpostavljam da bi ti dobro došao još jedan prijatelj.
Džulija ne pokazuje svoje razočaranje i klima glavom. – Prijatelji, to zvuči savršeno.
– Dobro, kaže Džek, osmehujući se i dodajući joj ruku da se rukuju.
– Prijatelji. – Džulija pruža svoju ruku i čvrsto se rukuju, osmehujući se jedno drugom.
I tako nastavljaju da se drže za ruke. Osmesi im blede i Džulijino srce počinje jače da lupa.
– S obzirom na to da smo prijatelji, Džek govori tiho i približava joj se, držeći njenu bradu u svojoj ruci, – misliš li da je u redu ako uradim ovo?
Ljubi je meko u usta. Jednom. Pa još jednom. I još jednom. Malo se odmačinje od nje da vidi da li je sve u redu i kada vidi da su joj oči još uvek zatvorene, ljubi je ponovo.
– O, da, uzdiše Džulija, kada su se konačno razdvojili, osmehujući se od uva do uva. – Rekla bih da je upravo to prijateljstvo.
11.
Čudno je to kako u životu ništa ne ispadne onako kako smo planirali. Baš kad sam se taman malo privikla i smestila u Brajtonu (i da, znam koliko je sada taj gradić moderan i in, i da, viđala sam poznate ličnosti kako šetaju po njemu, i ne, nisam baš luda i malo mi je dosadilo kako je mali i kako svi znaju sve iz svačijeg života), stigla je ponuda Majka Džonsa.
Dosadio mi je Brajton. Dosadio mi je posao. Dosadili su mi muškarci. Većinu vremena imam osećaj kao da sam bila sa svim slobodnim muškarcima iz Brajtona, a i sa nekim zauzetim. Povremeno se muškarci zaljube u mene, ali ja onda moram brzo da pobegnem, zato što sam prezauzeta poslom da bi se upuštala u neke ozbiljnije veze.
Mada se dešavalo da su neki muškarci bili tako nežni prema meni da sam poželela da plačem i sve što sam želela u tim trenucima je da se bacim u njihovo naručje, da se osećam sigurno, i zbrinuto i spašeno. Ali onda se setim: ja se ne upuštam u veze.
Jednom sam to uradila. Kada sam napustila koledž i očekivala potpunu sigurnost, da će me muškarac odvesti na svom belom konju u palatu gde ću provoditi svoje dane u luksuzu i da neću morati da radim nijedan dan svog života. To sada zvuči smešno, skoro me je sramota da to priznam, ali ja sam bila ubeđena da će moj život zaista biti takav, tako da se nisam trudila da nađem neki bolji posao.
Možete li to da verujete?
Bože. Grozno. Stagnirala sam kao prodavačica u prodavnici džempera u Hovu, moleći se bogu da moj princ pristigne, trošeći sate slažući džempere i sanjareći o velikoj ljubavi mog života.
Ali onda, kao što hrišćani nadu Boga, ja sam našla posao. Prodavnica džempera je propala (što uopšte nije iznenađujuće, budući da su imali samo deset mušterija godišnje ), i ja sam ostala bez posla, a na vidiku nije bilo mog Princa.
Učlanila sam se u agenciju za zapošljavanje, koja me je poslala da radim na lokalnom radiju. Deset meseci sam kuvala čajeve i kafu, vodeći goste od zelene sobe (jedna vrlo neugledna soba sa starim nameštajem) do studija. Samo povremeno nam je dolazio neko poznat i uzbudljiv, a većinu vremena to su bile neke studentske posete ili neki gradski funkcioner koji je bio uvučen u neke skandale.
Posle drugih deset meseci, počeo je da me podučava pravom poslu jedan producent. Robert. Pomoglo je naravno i što sam spavala sa njim, i čak pošto mi je dosadio posle mesec dana, nastavila sam, jer mora se misliti na karijeru.
Iskreno, uvek sam govorila da su stare metode najbolje, a šta je starije, ili bolje, nego naći sponzora? Brzo sam napredovala od svakakvih poslova do asistenta producenta na Robertovoj popodnevnoj emisiji. Nakon nekoliko meseci Robert je otišao da radi za jedan konkurentski radio, podrazumevajući da ću i ja otići, da nastavim da budem njegov asistent i da nastavimo naše tucanje po kancelarijama. Ja sam mu pripremila oproštaj za odlazak – dogovor je bio da ja odem mesec dana za njim, tako da niko ne bi posumnjao – a ja sam čim je otišao pojurila niz hodnik u šefovu kancelariju.
Mislim da niko nije bio iznenađen što mi je Robertovo mesto savršeno odgovaralo i mada je Robert, razume se, popizdeo, čula sam da je ubrzo našao novu mladu učenicu za podučavanje.
Prelazak sa radija na televiziju je bio lak. Tamo sam morala da krenem opet od dna, ali onda sam već imala koju godinu iskustva i znala po koju caku, tako da ni to nije dugo trajalo. Čak nisam morala ni da spavam sa nekim.
Mada sam možda trebala. Šef te TV stanice je bio veoma privlačan, zabavan i naravno oženjen. Baš moj tip, osim bračnog stanja, naravno. Možda ste iznenađeni. Znam da neki moji prijatelji jesu. Misle da sam ja prava žena da budem ljubavnica, pogotovo zbog moje averzije prema emotivnim vezama.
Ali to sam preživela sa mojom majkom. Preživela bol koji donosi razvod i mislim da to ne bih mogla da uradim drugoj ženi. Naravno, dobijala sam ja signale od njega, lagala bih kada bi sebe predstavljala kao anđela, ali uglavnom, to što sam imala izlete sa nekim oženjenima, to je bilo slučajno jer sam naravno za ženu saznala tek kasnije. A do tada sam ja već morala da idem dalje.
Ne razbijam ja brakove, vidite. Nikada nisam ništa tražila od muškaraca sa kojima sam spavala i koji su pripadali nekoj drugoj i nikada ne bih bila toliko glupa da se zaljubim u nekog i sanjam o njemu dok je njegova žena tužna i ostavljena radi veličanstvene mene.
Niti sam toliko glupa niti se toliko samoobmanjujem. Samo izgledam glamurozno zbog svoje crvene kose i mada ni to nije sasvim prirodno, mada to baš ni ne govorim ljudima i moja prababa je prava Irkinja. Znam s vremena na vreme da poprimim i irski akcenat, bez obzira na to što sam odrasla u zapadnom Saseksu, ali to radim ako u blizini nema Iraca, jer bi me oni zasigurno provalili.
Ali neverovatno je kako možeš da unaprediš karijeru kada si zanosna crvenokosa i kada ti je kosa duga skoro do struka; i još plus uske pantalone i uske majice; i ako zaboraviš na obična prijateljstva sa ljudima iz tvoje kancelarije i usredsrediš se na ljude koji stvarno imaju moć.
Ali kako mi nedostaju prijateljstva sa ljudima koji su meni jednaki. Tačno znam šta se priča za mene. Ja sam za sve bila razbijačica. Bila sam hladna, beskompromisna kučka. Naravno da je to bila istina. Ali nikada niko nije rekao da umem da budem i pažljiva. Niko nije rekao da sam ispravna i iskrena. Niko nikada nije pričao o tome kako volim svoje prijatelje i familiju. Možda nikada nisu videli tu moju stranu. Možda sam bila previše zauzeta svojom karijerom pa nisam stigla da ispoljim bolje strane svog karaktera.
Vrlo brzo sam naučila da biti dobar nikuda ne vodi. Biti dobar znači imati prijatelje, ali biti dobar ne utiče ni na koga. Stvorila sam veći uticaj nego krug prijatelja, ali dođu mi ponekad trenuci kada pomislim i poželim da imam prijatelje: jer kada ulazim u kancelariju uvek nastane tišina kao u filmovima kada u salun ulazi neki revolveraš, ili kada je nečiji rođendan i svi idu u obližnju piceriju a ja nisam pozvana, i niko nikada ne nudi nikakvu pomoć ili savet.
Govorim sebi da je uspeh vredan toga. Dok oni jedu piću, ja sam u nekoj vinari sa šefovima odeljenja. Dok oni idu na zabave jedni kod drugih i zabavljaju se uz pivo i jeftino belo vino, ja idem na koktele u bogate kuće sa ostalim poznatim televizijskim ličnostima, pijuckajući šampanjac i veselo čavrljajući.
Nije bitno šta znate, već koga znate, uvek je govorila moja majka i nigde to nije veća istina nego u medijima.
Koji god sam posao imala, svaki program na kojem sam radila, na svakoj promociji na kojoj sam bila, direktno ili indirektno, bilo je zahvaljujući druženju sa moćnim ljudima.
A to uključuje i Majk Džonsa, koji je urednik u londonskoj televiziji, zato što sam imala visoke zahteve.
Naravno da znam sve o Majk Džonsu. Ko ne zna? Godinama sam slušala priče o Majkovim legendarnim pijankama, njegovim ljubavnim aferama, tako da je za mene bio šok kada sam ga čula preko telefona, znači ne njegovu sekretaricu ili asistenta. Majk Džonsa lično.
– Nama je potreban producent, rekao je, ,,i to ovog časa. Jebeno hitno. Možeš li da dođeš sutra? – Kao da je trebalo o tome da razmišljam.
Izvadila sam jedan svoj komplet koji je isticao telo. Malo manje Sindi Kraford, više Pamele Anderson.
Ali sa dozom ozbiljnosti, naravno. Obukla sam bež suknju do kolena i usku majicu bledoroze boje i mega-brus, koji je učinio čudo, koje ja u stvari nemam, i ubitačne štikle. Boje iste kao suknja, naravno. Bila sam spremna.
Odmah sam razumela o čemu ljudi pričaju kada opisuju Majk Džonsa. Njegova moć ga je sigurno činila privlačnim i kada sam ušla kod njega primetila sam kako me je hladno odmerio.
Pričali smo kratko o poslu. Objasnio mi je situaciju, da jedna od njegovih producenata mora da ide na neplaćeni, da pokušava da dobije bebu i da traže nekoga da je zameni.
Nije bilo sumnje da ja to mogu. Stojeći na glavi, zatvorenih očiju.
– Još sa njom nisam o ovome popričao, rekao je, očigledno mu je bilo malo neprijatno. U stvari, mnogo bih voleo ako ovo o čemu smo pričali ostane isključivo među nama.
– Naravno, rekla sam, klimajući glavom. A šta ako ona, hm, odluči da ne prihvati neplaćeni?
Onda je postao indiskretan. Znao je to. Ali ova industrija voli tračeve. – Ja volim tu devojku, rekao je. – Radili smo sa njom godinama i mislim da je talentovana i, sranje, izgubila se malo. Dobiće neplaćeni, volela ona to ili ne, zato što je ona jedna od najboljih koju imamo i ne možemo da dopustimo da je izgubimo zauvek. Ali, eto, ova serija će trajati godinu dana, i ako ti se dopadne možeš da ostaneš, pomerićemo te na neko drugo mesto i jebeno nebo ti je granica što se mene tiče.
E, to je zaista bila muzika za moje uši.
– Pa, kaži mi nešto o sebi, kazao je odjednom, naginjući se napred, gledajući me u oči, toliko dugo da sam prekršila svoje glavno pravilo i prva prestala da gledam njega u oči. Nešto što nikad ne radim. '
– Počela sam da radim na radiju, rekla sam, kratko mu ispričavši svoju putanju do sopstvene emisije, ali naravno, ne spominjući Roberta ili tako te stvari.
– Ma, ne to, rekao je posle par minuta. – Pričaj mi o sebi. Šta to pokreće Mi vi? Moram da znam da li ćeš se uklopiti u ekipu. – Pogledao je u moj izraz lica i počeo da se smeje. – Jebi ga, ne mogu da verujem da sam to kazao. Šta to pokreće Mivi?, oboje smo se nasmejali, i tako smo probili led.
– Drago mi je što si to rekao, rekla sam hrabro, kupujući vreme, zato što u stvari nisam volela da me tako prozivaju. Nikad ne znam šta da kažem.
– Ozbiljno, rekao je smešeći se. – Na primer, koji je tvoj omiljeni film?
Nasmejala sam se i malo opustila. – Veliki beg, odmah sam odgovorila.
– Interesantan izbor. – Podigao je obrvu. – To je više film za muškarce, osim ako ga naravno voliš zbog Stiv Mekvina.
– Pa, Stiv Mekvin jeste faktor, ali uvek sam više volela Branda, iz ranijih dana, naravno.
– Naravno. – On se nasmejao, uživajući u razgovoru. – Znači ne Džordž Kluni?
– O, molim te. – Napravila sam facu gađenja.
– Pa, koji je tvoj omiljeni film?, iskoristila sam šansu.
– Besani u Sietlu, rekao je veoma ozbiljan, dok sam se ja veoma iznenadila. – O, dobro. – Uživao je u mojoj reakciji. – Lagao sam. Moj stvarno omiljeni film je Laki jahač!'
– Dobar izbor. Pretpostavljam da imaš motor? – Klimnuo je glavom. – Pusti da pogodim. Rekla bih da imaš harlija, ali mi baš ne deluje kao da je to tvoj tip motora.
– Pa, šta misliš onda?
– Pretpostavljam da je norton, mada mi se čini da više voliš indian, ali ga sigurno ne možeš priuštiti.
Onda je zazvonio telefon i Majk je ustao, pružajući mi ruku. – Mivi, rekao je, – ti si nesumnjivo moj tip devojke. – Podigao je slušalicu i pozdravio se sa mnom. – Hvala ti što si došla na razgovor. Čućemo se do petka najkasnije, ali molim te sve u poverenju. – U poverenju? Kada razgovor postane ličan ili još bolje postane zabavan, na intervjuima za posao, to znači da si primljen. U to nema sumnje.
Na izlasku sam naletela na Džuliju, Lorninu prijateljicu, koju sam upoznala na venčanju. Onda mi se svidela, pomislila sam da je osoba sa kojom bih mogla biti prijateljica, ali Isuse, sada je izgledala grozno, da sam je jedva prepoznala. Kratko smo popričale i ja sam rekla da ću da je nazovem (što bih ja stvarno uradila, samo što sam zaboravila da je ona tamo radila, pa to nije zvučalo tako dobro), ali ona je bila toliko odsutna da nije registrovala šta sam ja pričala.
Tek kada sam sišla dole, palo mi je na pamet, da bi baš Džulija mogla biti taj producent koga ja treba da zamenim. To je definitivno bila žena koja je bila pomalo izgubljena.
Moram da nazovem Lornu kada stignem kući, mislila sam.
Preselila sam se u London nedelju dana pe nego što je trebalo da počenam da radim. Moj ugovor sa londonskom TV kućom mi je pokazivao da mogu sebi da priuštim mnogo više nego u Brajtonu, što je bilo dobro, jer sam u Brajtonu plaćala jako malu kiriju u odnosu na London.
Našla sam stan u Belsajz parku. Pripada jednoj samici, Fej, koja je mojih godina, i koja će putovati godinu dana; upoznala sam je preko prijatelja mog prijatelja. Njen dom nije mogao biti savršeniji: mala spavaća soba, a velika dnevna soba sa visokim plafonom i ogromnim prozorima. Nameštaj je savršen za mene, jednostavan i funkcionalan.
Sobe su pune odeće, kutija i kofera. Fej mi kaže da je već bila našla nekog da mu iznajmi stan, isto prijatelj prijatelja, ali ju je taj izneverio u poslednjem momentu. Ona odlazi za tri dana i u panici je. Izvinjava mi se zbog nereda, odeće i kofera, ali ja vidim da je stan lep i u tom kršu. Zahvaljujući plafonima i prozorima to je veoma impresivan stan. Može to da bude stan uspešnog televizijskog producenta, koji živi u Londonu.
– Neću mnogo da te gnjavim, da tražim papire, ugovore i ostalo, kaže Fej, dok ispijamo kafu i stavljamo je na stočić (koji je predivan). – Nego, ti se meni sviđaš. Vidim te u ovom stanu i verujem ti, pa ako želiš stan na godinu dana, tvoj je.
– Uzimam ga, kažem ja, osmehujući se, i tri dana kasnije nalazim se tamo, imam slobodnih nedelju dana da se otpakujem i istražim Belsajz park.
Lorna mi je dala Džulijin broj telefona. – Ona je stvarno fina, rekla je, – moraš da je zoveš. – Ali nisam mogla sebe da nateram na to, jer sam saznala da sam ja ipak njena zamena i ne bih znala šta da joj kažem. Koliko god da sam teška i ambiciozna osoba, sukobljavanje nije moj stil. I u svakom slučaju, ja sam došla ovde da radim. Ne da se družim.
* * *
Jednu nedelju sam ovde i sviđa mi se. Počela sam da radim, upoznala sam tim, proučila planove, ispisala budžete, objasnila sve asistentima, i već se osećam kao kod kuće.
– Ne mogu da verujem da si ovde tek nedelju dana, kaže mi Džoni, nekadašnja desna ruka Džulije, dok mu nisam ja postala nadređena. Verujem da pravim neki napredak, jer on stalno izgleda telefonira njoj i obaveštava je (znam da zove nju jer govori veoma tiho u slušalicu, sagne glavu i gleda po kancelariji da bude siguran da ga niko ne sluša kako on tračari).
Zvali su me da sedim sa raznim ljudima na položaju u kantini na ručku, ili u baru posle posla i prihvatila sam pozive i od ljudi iz tima i od nekih moćnijih. Jer godine su me naučile da to sve može da koristi.
Veoma sam stroga, ali i fer prema ljudima u svom timu. Ljubazna sam koliko god mogu, ali sam se osigurala da im pokažem da medu nama postoje neke granice. Ja ih poštujem. Srećna sam da se družim sa njima, da budem prijateljica sa njima van posla, ali kada smo na poslu oni moraju da znaju da im ja nisam ortak. Imam jako malo vremena za greške i malo strpljenja, ali svako dobro ponašanje i dobro urađen posao ja ću da pohvalim, jer biznis me je naučio da je najbolji način poslovanja da iz ljudi izvučeš najbolje.
U petak uveče ću ih izvesti iz zahvalnosti što su bili tako gostoprimljivi. Ceo tim. Predložila sam večeru i pošto smo svi relativno mladi, prvo smo popili veliku količinu alkohola pre nego što smo otišli u restoran. Znam ja put do mladog srca.
Društveni život koji dođe u paketu kada radite za londonsku televiziju je buran. Svako veče ove nedelje završavala sam u baru posle posla, pričajući satima, pre nego što izađem na večeru bar sa dvoje kolega.
Iako sam iscrpljena, prednosti su nebrojene. Počinjem da se osećam ovde veoma konforno, upoznajem svoje kolege, moje lice su videli svi važni ljudi i definitivno sam prihvaćena. To je sigurno mnogo bolje nego otići kući posle posla i piti vino sedeći sam na sofi.
Večeras izlazim sa Net, Nici, Stelom, Denom i Tedom. Džoni se nije nešto dobro osećao i otišao je rano sa posla i zahvalna sam mu za to, jer, bez obzira na to koliko mi se dopadao, nekako mi je lakše da se opustim kada on nije u blizini. I ne pitajte zašto su im svima skraćena imena. Nemam pojma, ali je izgleda tako sa svima. Ja bih nekog ubila kada bi me recimo prozvali Mej.
Počinjemo naš izlazak sa nekoliko tura pića u baru u firmi, spojili smo dva stola, sedimo u dimu od cigareta i smejemo se.
– Toni Nolan, Nici je zakukala. – O, bože. Zar moram?
– Da!, viču ostali, naginjući se.
– Ne mogu da verujem da ću ovo da vam kažem. Toni Nolan? – Stela je malo napravila pauzu pre nego što je dala svoju presudu, čak sam se i ja nagnula da čujem šta će ona da kaže, zato što sam ga ja upoznala. On je urednik vesti. Veoma dobar, ali sa najgorim zubima koje ste ikada videli. Koji su još dodatno žuti i sivi, pokvareni, iskrivljeni i imaju tako loš zadah da vas primora da se ili udaljite ili da mu ponudite žvaku.
Ostali su se još naginjali prema njoj u iščekivanju, dok Stela uzima gutljaj piva i tek onda kaže: – Bih!
– Nije valjda! – Den i Ted su umalo ispljunuli svoj gutljaj piva. Razgovor se nastavlja o Tonijevim zubima i o tome kako bi ona mogla da bude sa njim. To je neka igra koju su igrali – Bih ili ne bih, koja i nije imala neka pravila, ali je bila interesantna po tome što su ljudi slobodno izražavali svoje želje.
– Mark Simson?, pita Ted, gledajući svaku od devojaka, dok sam ja samo slušala, jer nisam mogla da se pridružim, zbog toga što je većina kandidata meni nepoznata bez obzira na to što rade u istoj firmi.
– Net?
– Prrrrr. Bih.
– Nici?
– Bih bez razmišljanja.
– Stela?
– O, da, molim. Ne bih mu oprostila.
– Ko je Mark Simson? – Smejem se na ovu luđačku igru, ali sam takođe malo i zaintrigirana činjenicom da bi sve žene bile sa tim Markom Simsonom i da je toliko poželjan.
– Ma, znaš. Mark, pravnik. – Moje lice je i dalje nepomično, dok Stela prevrće očima. – Trebala si da imaš sastanak sa njim juče, ali si ga premestila za sledeću nedelju?
Ah, da. Setila sam se. – Naravno, nasmejala sam se. – Morala sam da zapamtim toliko imena ove nedelje i da im dodam toliko lica, da nisam mogla da se setim. Pa šta je to tako specijalno kod Marka Simsona?
– Jednostavno je prelep, uzdahnula je Net.
– Da umreš koliko je sladak, kaže Nici.
– Divan je, dodaje Stela i pali cigaretu, – ali nije on zbog toga toliko privlačan. On ima jedan problem koji ga čini ranjivim, a advokati ne bi trebali da budu takvi. Svi vide da je jako nesrećan u svojoj vezi. Pa, to ni nije iznenađenje s obzirom na to šta se tamo sve dešavalo i pretpostavljam da sada sve žene u firmi pate od istog sindroma – spašavanja. Poželiš samo da ga poljubiš da ga sve prođe.
– Mmm, promrmljala je Net. – Da ga svuda poljubiš.
– Isuse, patetične ste, kaže Ted sa prezirom. I, čini mi se sa zavišću, a ja ne grešim mnogo.
– Pa, sa kim je bio u vezi?
– Pa ti nisi znala? – Ted me gleda iznenađeno. – Sa Džulijom.
Setila sam se venčanja Adam i Loren. Naravno da se sećam Marka, samo nisam znala da je to ista osoba i sigurno da nisam očekivala da sada pati. Lep? Da. Dobar momak? Da. Materijal za seksualne fantazije? Definitivno ne.
Bih ili ne bih? Ma, to je skroz drugačija vrsta ribe od one koje ja pecam.
12.
– Je li to tebi gore uši? – Stela je digla obrvu i gleda me. Ispalo je da ne vidim da u sobi ima bilo koga sem Marka Simsona. Onog Marka Simsona. On izgleda sasvim drugačije nego kada sam ga poslednji put videla na venčanju.
Ovaj Mark izgleda kao grom. Opasno. Ekstremno ljut. Izgleda, drugim recima, kao izazov, veoma seksi izazov i čim mu ugledam lice uhvatim sebe kako ga netremice gledam.
Ne. Stani. On možda jeste poželjan, ali je godinama u vezi sa Džulijom. Da li su oni srećni ili ne, to nije moja stvar, ali svakako znam da to nije nikakav izgovor.
Čak i da hoću da imam nešto sa njim, on sigurno nije tip koji bi bio neveran. Niti sam ja njegov tip. Džulija je ona vrsta devojke koju muškarci žele da vole i zaštite. Čak i kad izgleda grozno, ona je tip devojke koju bi muškarac svakako zaštitio, a mene? Niko me ne bi okarakterisao kao takvu devojku.
– Mogu li da vam se pridružim? – Mark uzima stolicu sa susednog stola i stavlja je između Džonija i mene. – Mark Simson. Drago mi je.
Smejem se dok se rukujemo. U stvari, mi smo se ranije upoznali.
– Učinilo mi se da si mi poznata. Odakle?
– Na venčanju Adama i Lorne. Ja sam učesvovala u onoj raspravi o retro muzici i serijama. – Čekala sam da se on nasmeje, ali njegovo lice je prazno, fokusirano na druge stvari. – Hm... jesi li dobro?
Onda me je pogledao. Video me. – Izvini, kaže i u momentu primećujem da je ovaj čovek zaista zbog nečeg nesrećan. Možda zbog njegove veze, ne znam. Nikada nisam nešto verovala u kancelarijske tračeve, svačega sam se naslušala, pa sam naučila da sve uzimam sa rezervom.
Glasine o ovome su se brzo proširile i postale činjenice, i mada su ljudi potvrđivali da je Mark nesrećan, ja sam morala sama da prosudim.
I sada vidim sama. Ovaj čovek je zaista nesrećan.
Sleže ramenima. – Ma, nije ništa. Neki problemi kod kuće.
On je uzdahnuo, a ja... šta se zaboga događa sa mnom, šta ja to osećam? Da li je to... saosećanje? Prema jednom strancu? Kako smešno.
– Da li hoćeš na večeru sa nama?, pitam ja, jer nisam navikla na osećanje kao što je saosećanje i radije bih to premestila na sigurniju teritoriju. – Idemo u jedan restoran Čakova rebarca, čujem da je jako dobar.
Na moje veliko olakšanje, on se smeje i izraz njegovog lica se menja. Ovaj čovek je zaista mnogo privlačniji nego što se ja sećam.
– Idem samo ako mi dozvolite da prilog odluka bude samo moj.
– Možeš da pojedeš i ceo prilog od luka i ceo hleb od belog luka ako hoćeš.
– E, to je već ponuda koju ne mogu da odbijem.
Podigla sam pogled i vidim da nas Stela posmatra i vidim da se stvarno pali na njega, ali ja nisam njega pitala da ide na večeru sa nama zato što me na taj način interesuje i nisam ga ja zvala da sedne pored mene. Uostalom, i ne flertujem sa njim, samo pozivam jednog nesrećnog kolegu da izađe sa mojim timom i sa mnom. Moje dobro delo nedelje.
Restoran je u podrumu i ogroman je, mračan, i bučan. Prepun je ljudi kao što smo mi: kolege koje se opuštaju posle naporne nedelje; piju, igraju na malom podijumu za ples na sredini prostorije, i pretpostavljam, kao što biva često sa ljudima koji rade zajedno, možda i nešto više posle izlaska.
Prvo smo mislili da se probijemo kroz gužvu do bara, ali smo ubrzo uvideli da bismo onda morali da prođemo pored mnogo muškaraca koji kao piju pivo, a zapravo svaki gutljaj koriste kao masku da gledaju po prostoriji i ženama u njoj. Stajali smo blizu ulaza, ispred su bili Stela, Nic i Net, Mark je stajao do mene i momci su bili iza. Vidim da su nas, devojke, već odmerili skoro svi muškarci u prostoriji, i pošto je petak uveče stvarno odušak, svi su malo slobodniji, ali ja baš nisam sigurna da hoću da budem deo toga. Ni Mark.
Do stola na kraju sale nas je odvela veoma vesela konobarica koja je bila preterano uslužna, ali to je izgleda normalna pojava u restoranima nalik ovome. Uvek me nervira što konobari u ovoj zemlji i ne pružaju dobru uslugu, a ovo je, mada malo preterano, u svakom slučaju bolje. Od nemarnosti do smešnog. Ah, pa dobro. Nema veze.
Stali smo oko stola i svi smišljaju gde će da sednu, jer sve devojke žele da sednu do Marka, ali nijedna baš kao Stela, koja se bukvalno gura do njega. Ja sam, slučajno, do njega, jer smo zajedno tako došli do stola i ovako izgleda najnormalnije, da sednemo kako smo došli do stola.
– Šta mogu da vam donesem da popijete?, konobarica po imenu Seli se vratila sa velikim osmehom.
– Tekilu!, viču Net i Nic, kikoćući se, obe raspoložene da popiju.
– Dobar izbor!, kaže konobarica i pre nego što sam stigla da naručim džin i tonik, ona je otišla. Okrenula sam se i vidim da me Mark gleda sa izrazom lica koji kaže da ni on nije za tekilu.
– Ona će doneti flašu i sedam čaša. Znaš to, zar ne? – Sležem ramenima. – Pa, jesi li za to?, nastavlja on, sa podignutom obrvom dok me gleda kao da mi se protivi.
– Jesam li za šta? – U, ne! Zaustavi se, Mivi! Nemoj da počinješ da flertuješ. Odmah prestani.
Mark izgleda iznenađeno. Sranje. On nije flertovao. Zajebala sam stvar. Moram da budem hladna. Kao u biznisu.
Više se ne petljam sa muškarcima sa kojima radim i sigurno ne sa ljudima koji pripadaju nekom drugom.
– Na šta si mislila?, on reče polako i sada sam zbunjena, jer ne mogu uopšte da odredim po njegovom tonu glasa da li flertuje, ili zaista nema pojma šta sam mislila.
– Ništa, rekla sam tiho, pre nego što sam se nagla prema njemu i šapnula mu na uvo. – Samo se pitam da li bismo ti i ja, s obzirom na to da smo na nekim odgovornim pozicijama, trebali da se opijamo sa ostatkom tima.
Mark se smeje dok Seli pristiže sa, više nego dovoljnom, flašom tekile, tanjirićem sa kriškama limuna i flašicom soli. Mark sipa u svoju čašu i ispija naiskap, bez limuna i soli. – Znaš šta ja mislim? – Briše usta i sipa još. – Ja mislim da posle dana koji je iza mene zaslužujem da se opijem. U stvari, zaslužujem da totalno popizdim. – Onda sipa još jednu čašu, ali ovog puta gura je ispred mene. – I takođe mislim da treba da pustiš kosu i da se malo zabaviš, i gleda me pravo u oči, a ja uzimam čašu i ispijam piće što brže mogu.
. Stela nas posmatra. I vidim da me spaljuje pogledom svaki put kad skrenem pogled sa Marka, i ja pokušavam da se namestim tako da kad pričam sa Markom ne vidim njeno lice, ali ne ide.
Očajnički se trudim da ne flertujem sa Markom, da se ponašam prema njemu kao prema kolegi, ali izgleda da se između nas nešto dogodilo i mogu da se zakunem da nije samo moja mašta. Za stolom se vodila žestoka diskusija o kraljevskoj porodici i Mark i ja smo jedini za stolom bili rojalistički opredeljeni.
U stvari, ja nisam bila baš naklonjena, ali nisam ni protiv, kao moji asistenti, optužujući kraljevsku familiju da troši previše novca i da ih je vreme pregazilo i da nemaju nikakvu ulogu u društvu sem što figuriraju kao zabava naroda.
– Ali sigurno ne možete da mrzite kraljicu majku, kaže Mark u jednom momentu. – Pa, ona je jedna slatka stara dama.
– Da li mi to detektujemo sentimentalnost ispod te hladne advokatske spoljašnjosti? – Net se naginje napred sa pomalo pijanim osmehom.
– Ispod ove advokatske hladne spoljašnjosti kuca jedno zlatno srce, kaže Mark smejući se.
– Kladim se da to kažeš svim devojkama. – I Net flertuje i ja osećam zbog toga talas nervoze koji brzo suzbijam. Svesna sam ja da Mark sedi kraj mene. Njegova ruka se slučajno češe o moju i moja ruka je odjednom teška, nepokretna i želim da je pomerim, ali ne mogu. Jedino što mogu je da sedim i osećam kako njegove dlačice sa ruke dotiču moju kožu i pokušavam da gledam na drugu stranu jer je osećaj obuzimajući i ako pogledam kako nam se ruke dotiču nisam sigurna da ću izdržati ćelo veče. Osećaji me preplavljuju.
Ovaj osećaj nije stran za mene. Ljubav? Mora da se šalite. Ovaj osećaj, moja izoštrena i napeta čula, činjenica da sam svesna svakog pokreta koji napravi, svakog pokreta prsta, svakog treptaja oka, to se zove požuda. Stara dobra požuda. Bože, volim ovaj osećaj. I zaboravila sam kako je dobar.
Ali ja se ne petljam sa oženjenim muškarcima. Ja se ne petljam sa oženjenima. Ne petljam se sa oženjenima.
Ali on nije oženjen... da li se to računa?
Mogu li to da prenebregnem? On je, na kraju krajeva, nesrećan i ja nemam nikakve iluzije o tome da ja mogu da ga usrećim, pa šta mogu da izgubim?
Isključujem se iz razgovora, stavljajući svoju požudu sa strane, kada sam razmislila o riziku. Radim u ozbiljnoj televiziji tek nedelju dana. Za sada sam veoma srećna ovde. Vidim sebe kako dugo radim ovde. Štaviše, čak vidim da pločica na vratima na kojoj piše Majk Džons, može biti zamenjena pločicom na kojoj piše Mivi Robertson.
Ovde bih mogla stepenicama da se popnem do raja. A Mark je advokat. Ne samo advokat iz pravnog odeljenja, već glavni u pravnom odeljenju. Kako i rekoh. Advokat. Neko sa kim ću biti stalno u kontaktu, ali ja znam da bih mogla to da podnesem, da li bi on mogao?
On još i živi sa Džulijom i pokušavaju da dobiju bebu, i ona je ovde veoma popularna i poštovana. Gospode, i meni se dopada. Hmmmm. Gledam u njegovu ruku: jaka, potamnela, taman dovoljno maljava. Seksi.
Ne večeras.
Dižem svoju ruku i zovem Seli da naručim mineralnu vodu.
– Vidim da opet kupiš kosu u punđu, Mark govori sa vragolastim osmehom. – Očigledno moja moć ubeđivanja večeras nije tako dobra.
Sležem ramenima. – Možda bi neki drugi put uspela, ali ja sam ovde još uvek nova. Još moram da impresioniram ljude.
– Misliš da nisi već sve impresionirala?
– Ne znam. Šta ti misliš? – O, bože. Nesigurnost. Nikada nije dobro da pokažeš muškarcu da si nesigurna, jer muškarci, uglavnom, ne znaju šta će sa ženskom nesiguraošću.
– Ja sam impresioniran. – Ne gleda me dok to govori i ja uzdišem, jer bi ovaj muškarac lako mogao da me ima, ali neće. Ne bih ja mogla.
– Ja odlazim, smejem se i nadam se da primećuje moje žaljenje.
– To je dobra ideja, kaže on, odgurujući stolicu. ,,I ja bih trebalo da pođem kući.
* * *
– Gde živiš? – Stojimo na uglu, uvijena sam u kaput, i oboje očajnički tražimo taksi. Jedina taksi vozila koja vidimo su ona koja su već zauzeta i posle dužeg vremena meni je počelo stalno da se privida kao fatamorgana u pustinji da mi se stalno približavaju narandžasta kola. Ali nisam u pravu.
– U Belsajz parku. A ti?
– U Gospel ouku. To je usput! Podelićemo taksi. – To je bila izjava, a ne pitanje. Onda nastaje tišina.
– Da prošetamo do tamo? Izgleda da prolazi više taksija. – Mark pokazuje na drugu ulicu, dok taksi, verovatno pun, nestaje iza ćoška. Prihvatam to kao znak da bi tamo stvarno mogli da uhvatimo taksi i mi krećemo ka ulici, šetamo jedno pored drugog. Požuda mi je, hvala bogu, veoma splasnula, s obzirom na to da je jako hladno napolju i da sam umorna i jedino na šta mislim je kako da uđem u topli taksi i da legnem da spavam.
Kaput sam jače stisnula i gledam u noge. Poželela sam da sam obula udobnije cipele, kad sam odjednom postala svesna da je Mark stao. I ja sam stala. Pogledala sam ga, jedva primećujući pogled žudnje u njegovim očima, kada – i kunem se da još uvek ne znam kako se to dogodilo – sam se odjednom našla u njegovom zagrljaju, ljubeći ga kao da mi sam život zavisi od toga.
Volela bih kada bih mogla malo bolje to da opišem: tu strast, tu požudu, tu vatru. Osećala sam se kao da se stapam sa njim, da mogu da poludim ako se odvojim od njega. Oboje smo izgarali od intenzivne strasti.
Malo smo se odvojili, na kraju krajeva, pogledali se, očima širom otvorenim od šoka.
– Žao mi je, kaže on, i ja se taman spreman da ga razuverim, da kažem – nemoj da ti bude, kada on počinje da me ljubi ponovo i ovog puta kada smo se odvojili, on me odvlači u neku mračnu uličicu.
Dopustite ovo da vam kažem: ja nisam taj tip devojke koja voli seks po mračnim uličicama. Nikada se nisam palila na to da me neko vidi, da nas uhvati na delu, i nisam volela to nikad da uradim sem u udobnoj spavaćoj sobi. Ili dnevnoj sobi. Ja sam stvorenje koje voli komfor i volim da stvari isplaniram unapred. Zavela sam mnoge muškarce i to sam uradila sa sveže izdepiliranim nogama, crnim čarapama i halterima, šampanjcem i laskanjem (to me je uvek garantovano dovelo baš tamo gde sam htela).
Ono što nisam nikad radila je upravo ovo što radim sada. Uprta uza zid od cigala u mračnoj uličici slabo osvetljena od samo jedne jedine ulične lampe. Na drugoj strani ulice. Markove usne su svuda po meni: mom licu, mom vratu, mom dekolteu. Grubi, mokri poljupci koji me ostavljaju bez daha. Zatvorenih očiju moje ruke klize ispod njegove jakne, izvlače košulju iz pantalona. Očajnički je vučem dok ne osetim njegovu toplu kožu pod svojim rukama.
Kida mi košulju i ja se gušim dok njegove usne klize ka mojim grudima, pomerajući korpu od brushaltera tako da moje grudi postaju otvorene za njegove poljupce. Ustima mi od bradavica pravi tvrde vrhove, svojim magičnim ustima, ja zatvaram oči i stenjem od zadovoljstva.
Ja zavlačim svoju ruku u njegove pantalone i mogu da osetim njegovu tvrdoću, konačno mogu da osetim kako mu je tvrd, kao da ne mogu da dočekam, ne mogu više da izdržim i onda on ulazi u mene, prodire duboko u mene, teško dišući u moj vrat, držeći moju nogu kod njegovog struka, dok se ja držim za njegova leda i pokrećem se sa njim, ječeći od zadovoljstva.
Posle toga me ne gleda. Izlazimo iz uličice i ja gledam kako ljudi prolaze, pitam se da li je neko video. Hodamo jedno pored drugog, tako pažljivo da se slučajno ne bismo dotakli, taksi je davno zaboravljen i kada stižemo do kraja ulice okrećem se ka Marku pokušavajući nešto da mu kažem, bilo šta što bi razbilo ovu glupu tišinu i dok ga gledam on počinje da plače.
– Oh, Mark, šta je bilo? – Sigurno se brzo, luđačko jebanje od pre pet minuta desilo nekom drugom. Opet se osećam kao stranac u njegovom životu, i mada mi je čudno stavljam ruku na njegovo rame ne bi li pokušala da ga utešim.
– Izvini, on mrmlja. – O, jebi ga. Baš mi je žao. Nisam mislio da... Isuse. – I nijedno od nas u stvari ne zna šta da kaže.
Ali ja znam jednu stvar. Ne mogu ja da pošaljem ovog čoveka kući ovakvog.
– Kunem se životom da neću da ti se mešam u život, ovo govorim vrlo pažljivo, i osećam kao da je ćela situacija skroz nerealna, ,,i razumem da možeš da se osećaš čudno zbog ovog, ali mislim da treba sa nekim da popričaš. Zašto ne bi došao kod mene u stan, samo da malo porazgovaramo? Skuvaću ti kafu i onda možeš da ideš kući.
Kada smo već bili kod mojih vrata stvarno više nisam bila sigurna da se ono sve zaista odigralo. Dok smo se vozili taksijem kući (vožnja je, činilo mi se, trajala večno) gledala sam kroz prozor kola i pitala se da li sam možda zaspala za stolom u restoranu i sanjala da sam imala najstrastvenije tucanje života, sa Markom, u mračnoj uličici na putu ka kući. Ozbiljno sam se pitala nije li to bila samo moja želja.
Skuvala sam kafu i seli smo na sofu, na metar udaljenosti, i niko nije hteo prvi da progovori, i niko zapravo nije tačno znao zašto se tu nalazimo.
– Ovo je smešno, kaže Mark. – Kao prvo, ja te ne poznajem, sem, hm... – Pocrveneo je i ja sam shvatila da ono i nije bio san. Definitivno smo se jebali, inače on ne bi pocrveneo. On nastavlja: – ... i ti radiš za istu prokletu firmu i ja prosto ne mogu da verujem šta se dogodilo večeras i ne mogu da verujem da sam ovde i ...
– Mark, zaustavila sam ga, stavljajući nežno ruku na njegovo rame. – Znam da ovo možda zvuči bizarno, ali nekada je mnogo lakše da se otvoriš potpunim strancima, nego da pričaš sa ljudima koje poznaješ. Poznata sam po mnogim stvarima, ali ono po čemu sam slavna, sem mojih specijalnih sposobnosti u krevetu (to sam kazala samo iz šale ne bi li malo razvedrila situaciju i Mark se zaista malo i nasmejao), je i moja diskrecija. Ovo možda i nije moja stvar, ali ne deluješ mi srećan i izgledaš kao čovek koji nosi veliki teret na ramenima. Meni ne moraš ništa da objašnjavaš, ali, i ovo ne govorim zato što bih volela da ponovim ono od malopre, ali bih zaista volela da ti pomognem, zato što si dobar momak i deluješ kao da ti je potreban prijatelj.
Zastala sam da uzmem vazduha.
– Ne znam odakle da počnem, kaže on i pomalo se gorko osmehuje. – Ako počnem sa onim što mi se dogodilo večeras verovatno mi ne bi verovala.
– Nastavi. Šta se to desilo večeras?
Kaže mi da je otišao kući i zatekao svoju devojku i jednu njenu prijateljicu obučene u bele čaršave kako plešu u nekom okultnom krugu od sveca, skoro u transu.
– Bilo je u stvari i nekako lepo, kaže, – ali smo se na kraju počeli raspravljati, zato što je ćela ideja o svemu tome smešna. Ona očajno želi da dobije bebu, i nismo mogli da ostanemo u drugom stanju i umesto da je uradila nešto konkretno u vezi sa tim, da smo otišli kod nekog specijaliste, ona je radila tako neke gluposti kao, na primer, terala me je da nosim list divlje kupine u novčaniku zato što navodno povećava plodnost kod muškarca; ili igrala taj okultni ples okružena svećama na kojima su bili iscrtani penisi.
Ne mogu da izdržim. Počela sam da se smejem. – Šta?
– Šta?
– Šta misliš o tome – svece sa nacrtanim penisima?
Ne želim ni da opisujem sliku koja mi se stvara u glavi.
– Ma, ne znam, – kaže on, sležući ramenima. – Bila je jedna velika sveca sa nacrtanim penisom u erekciji.
– U redu. – Palo mi je nešto na pamet. – Da li još uvek nosiš sa sobom list divlje kupine?
Mark iz svog unutrašnjeg džepa vadi novčanik i iz njega izvlači list koji oboje proučavamo.
– Meni izgleda kao da je ona uplašena, konačno sam rekla.
– Naravno da je uplašena. I ja sam uplašen. Ali to što se plaši neće je dovesti do trudnoće. Mora da bude praktičnija.
– Razumem ja to, Mark, ali to mora da je najgore osećanje, da ne možeš da ostaneš u drugom stanju. Ja bih lagala kada bih rekla da nešto preterano saosećam, jer mene deca ne zanimaju, ali sam sigurna da tako nešto verovatno pogađa u samu ženstvenost.
– Ali šta je sa mnom?, kaže Mark i podiže pogled ka meni, vidim bol u njegovim očima, koji je zastrašujući. – Ona kaže da je moja krivica. Da je ona već jednom bila u drugom stanju i da onda sigurno ja ispaljujem ćorke.
– Isuse, oteo mi se zvižduk. – Stvarno ti je tako rekla?
– Pa, tako nekako.
– To su teške reci. – Sedimo u tišini jedno vreme. – Mogu li nešto da te pitam? – On me gleda i ja nisam ni sigurna da li bi trebalo da ga pitam to što nameravam, ali je vrlo bitno da ga pitam. – Da li ti uopšte želiš da imaš decu?
– Da. Naravno. Ja volim decu. Uvek sam želeo decu.
– Važi. Da prefonnulišem pitanje. Da li želiš da imaš decu sa Džulijom?
To je pitanje bomba i Mark uzima dah.
– Što me to pitaš?
– Pitam te da li si ti uopšte srećan sa njom. Dovoljno srećan da provedeš ostatak života sa njom. Da se budiš svakog jutra pored nje, da sa njom ležeš svake noći u krevet i ljubiš je za laku noć. Pitam te, Mark, da li želiš da Džulija bude majka tvoje dece. Tvoj partner za ceo život. To te pitam. Samo to.
Nastala je duga tišina, dok Mark nije stavio ruke na lice i odgovorio. Prvo mi se učinilo da plače, a onda kada je sklonio ruke videla sam da su mu oči suve. – Nekada davno bih rekao da. Definitivno. Ali sada više ni u šta nisam siguran.
– Možeš li bar na sekund da prestaneš da plačeš?, pita je Bela i odlazi u kupatilo i uzima drugi toalet papir.
– Ali osećam se tako krivom, Džulija još uvek kuka. – Ne mogu da verujem da sam to učinila Marku. Ne mogu da verujem da sam bila neverna.
– Draga. – Bela seda do nje, dodaje joj papir, i DžuKja ponovo duva svoj nos. Bela joj čvrsto stiska ruku. – Kao prvo, nisi bila neverna, to je bio samo poljubac, za ime sveta, ne pravi seks. Ali mislim da je sada pravi momenat da shvatiš... kako ovo da kažem, da Mark i ti niste suđeni jedno drugom?
Džulija je gleda i šmrkće.
– Vas dvoje ste bili nenormalno nesrećni zajedno godinama i ta tvoja opsesija bebom izrodila se samo zato što si bila toliko prazna da ti je trebalo nešto za šta ćeš da živiš i ti si mislila da će beba nekako da ponovo dovede stvari na svoje mesto, ali činjenica je da ste Mark i ti potpuno nespojivi.
Džulija se skoro guši. – Ja ne mogu da verujem da si to kazala.
– Znam. – Bela izgleda šokirano. – Ne mogu ni ja. Ali Džulija, ti si jedina koja nije mogla da primeti kako ste se vas dvoje promenili i koliko ste oboje postali nesrećni.
– Ali, to je samo privremena faza.
– Trogodišnja privremena faza?
– Nije to tako dugo trajalo. Ili jeste?
Bela potvrđuje. – Možda ne bih trebalo ovo da govorim, ali od kada si došla ovde, postala si stara Džulija, koja mi je tako mnogo nedostajala. Svima nama. Ti si uvek bila i duša i telo zabave, uvek raspoložena, uvek si se smejala, ali od kada si počela da živiš sa Markom postala si tako nesrećna. Ne mislim ja da je Mark loša osoba. Stvarno ne. Ali si se ti muvala po njegovoj smešno ogromnoj kući, i uvek sam znala da se tamo ne osećaš kao kod kuće i da vas dvoje kao da nemate ništa zajedničko. Koliko puta sam zvala, a ti si sedela kod kuće i gledala televiziju, a pre nikada nisi uveče sedela kod kuće. Bože, pa tvoj stan je bio samo baza za tvoju telefonsku sekretaricu i mesto gde ćeš malo spustiti glavu, a ni to toliko često, u to vreme.
Džulija se smeje zbog sećanja koja naviru i onda sleže ramenima.
– Onda sam bila mlada, kaže. – Svi smo bili mladi. Život je sada skroz drugačiji. Imamo mnogo odgovornosti...
– Ma to su gluposti, Bela kaže odlučno. – Gledaj mene. Svako veče sam napolju, imam svoj stan, divne prijatelje, niz muškaraca koje mogu da pozovem ako sam raspoložena za seks. Imam trideset i tri godine i još uvek se zabavljam. I znaš šta? Volim svoj život. Nema ničega u svom životu što bih menjala.
– Znači, ti bi bila srećna i kada bi celog života ostala sama? – Džulija je fascinirana.
– Jednom davno, rekla bih ti da me pomisao na to da bih mogla svoj život da proživim sama užasavala, ali znaš šta? Sada nisam tako sigurna. Ne moram da pravim nikakve kompromise ni zbog koga, ne moram da prestanem da radim nešto samo zato što se mom partneru to ne sviđa. I znam da me optužuju da sam sebična, ali, pa šta onda? Potpuno sam zadovoljna svojim životom kakav je sada. Možeš li ti da kažeš isto to za sebe?
– Sada sam srećna, kaže Džulija odlučno, izvrćući lice istine, ali Bela insistira.
– Sada trenutno jesi. U Njujorku si i živiš život žene koja je sama. Ali da li si bila srećna dok si živela sa Markom u Londonu? Da li si sretna u toj kući? Da li je beba stvarno ono što ti hoćeš? Da li je Mark ono što ti hoćeš?
Džulija ništa ne govori.
– U redu. Evo ovako. Ako bi se slučajno desilo da ne možeš uopšte da imaš bebu, da li bi onda želela da ostaneš uz Marka do kraja svog života?
Džulija i dalje ništa ne govori, ali posle nekoliko sekundi ona ipak tužno odmahuje glavom, još uvek suviše uplašena da kaže naglas, da prizna Beli, da reci učini stvarnim.
– Džulija, znam da si mislila da želiš brak i bebu, ali kako nekad nisi pomislila da ti nisi spremna za to? Možda si donela odluku i osećala se kao da moraš da se držiš nje, čak iako je tvoj život krenuo potpuno drugim pravcem.
Džulija gleda u Belu, sa bolom u očima i njen glas se pretvara u šapat. – Ali ja se toliko plašim da budem sama.
– Oh, Džulija. – Bela je grli i steže je. – Znam sigurno da je strašno kada si bio sa nekim godinama, ali vidi kako si počela da se osećaš otkada si došla ovde, vidi kako si srećna. Tvoj život bi mogao opet biti takav. Nije tako strašno, zar ne? Zar ne? – Golica Džuliju dok joj ne izmami osmeh. – Vidiš? Možeš da mi budeš novi saučesnik u zločinu. Već si prešla prvu ogradu sa tim što si izašla sa Džekom.
– Džek, kuka Džulija. – Šta ću da radim u vezi sa Džekom?
– Šta ti želiš da uradiš u vezi sa Džekom?
Džulija sleže ramenima.
– Ispričaj mi još jednom kako ste se rastali?
– Pitao me je da li ćemo ponovo da se vidimo, a ja sam odgovorila da bi trebalo prvo da me pozove telefonom.
– Eto, onda. Nema svrhe brinuti o nečemu što se još nije dogodilo. Most treba da se prede kada mu se priđe, ali samo jedno pitanje... da li ti želiš ponovo da ga vidiš?
Džulija okleva, onda klima glavom sa malim osmehom, zbog iznenadnog priznanja. – Od tog poljupca prošli su me žmarci po ćelom telu.
– To je veoma dobar razlog. Znači, kada te bude zvao ti ćeš pristati.
– Kažeš kao da je sve to jako jednostavno.
– Pa i jeste jednostavno. – Bela je kategorična. – To je sva mudrost života kada si sam. A sada je već jedan sat posle ponoći i ti bi sutra trebalo da pođeš na posao sa mnom, tako da nam obema treba sna da budemo lepe. – Naginje se i ljubi Džuliju u obraz. – Drago mi je što si provela tako divno veče. Lepo spavaj i vidimo se ujutro.
– Da li ujutro moramo da idemo u teretanu?, Džulija pita kukajući, baš u trenutku dok Bela zatvara vrata od svoje spavaće sobe.
– Naravno da moramo da idemo u teretanu, Bela viče iza zatvorenih vrata. – To je sada naša nova religija, za ime sveta.
* * *
– Čestitam, draga! – Bela diže svoju čašu šampanjca kao zdravicu. – Dobro došla u BCA!
– Sve ovo je pomalo blesavo, kaže Džulija. – Ne mogu da verujem da sam ovde došla da se malo odmorim, relaksiram i da idem u šoping, a sada radim.
– Ovo je, zapamti, zemlja mogućnosti i prilika, Bela se smeje. – A da ne spominjem da je i zemlja mašte. Ovde možeš da budeš ko god hoćeš. Pa šta misliš, zašto je toliko volim?
– Ali ti nisi sebe izmislila.
– Džulija, ovde na poslu svi misle da sam ja ledi Bela Redford.
Džulija ne može da prestane da se kikoće. – Molim te kaži mi da se šališ.
– Naravno da se ne šalim. Da sam znala koliko titula može da pomogne u otvaranju nekih mogućnosti, izmislila bih neku pre mnogo godina.
– Ne mogu da verujem. – Zašto ne? I ti bi mogla da budeš ledi. – Mislim da ću se zadovoljiti da, recimo, čekam titulu. – Nisam stvarno mislila da će ljudi to prihvatiti ozbiljno. – Bela spušta ton i naginje se prema Džuliji, da joj kaže nešto u poverenju.
– Pre izvesnog vremena imala sam neke razmirice sa jednim producentom i u jednom momentu ona me je oslovila sa Bela! I to nekim odvratnim tonom i ja sam, bez razmišljanja, uzvratila: 'Za tebe sam ja ledi Bela', i sledeće što se dogodilo je da su me svi na prokletom poslu zvali ledi Bela. Sledeće dve nedelje sam svima kulturno objašnjavala da nije baš po pravilu da me oslovljavaju sa ledi i da tu titulu koristim samo u nekim formalnim funkcijama i da mogu samo da me zovu Bela.
– Ti si neviđeno luda, Džulija se smeje. – Znam. Samo se nadaj da niko ne sazna iz kraljevskih časopisa. Pa kako si ra snašla danas? Šta misliš o kancelarijama i, što je važnije, šta misliš o ljudima na poslu? Umirem od želje da komentarišem sa tobom ceo dan.
– Bože, odakle da počnem? – Džulija se nasmejala i nonšalantno naslonila glavu na sofu. Bio je to dug dan i ona je umorna i nikada nije ni pomislila da će se osećati tako dobro što se vratila da radi.
To jutro su stigle u BCA kada je emisija uživo tek počela. Ispred zgrade su bile kolone crnih limuzina sa zatamnjenim staklima i uniformisanim vozačima. Okolo su stajali mladi asistenti sa voki-tokijima, preko kojih su davali instrukcije kolegama sa druge strane veze, uspevajući da montiraju i osmeh kada bi pristigla neka nova limuzina i iz nje izašla neka važna ličnost koja je bila gost neke emisije.
Bela je po svemu sudeći znala svakog pored koga su prošle. Prolazile su kroz velike, otvorene kancelarije, ljudi su se osmehivali, mahali ili glasno pozdravljali. S vremena na vreme Bela bi zastala i predstavila Džuliju nekome, ko joj je obično poželeo toplu dobrodošlicu, i onda bi one nastavile.
I na drugom kraju zgrade su ušle u lift i otišle na dvadeseti sprat.
– Ovde se rade sve dosadne stvari, Bela je priznala, dok su izlazile iz lifta. – Studiji si na prvom spratu, tako da ću te odvesti dole čim se malo budeš psihički pripremila. – Onda je pogledala u svoj sat. U jedanaest su vesti, tako da možemo da siđemo dole i da se upoznaš sa Keri i Bilom.
Džulija je pristala i krenula za Belom, pokušavajući sve da upije. Bela joj je sredila praznu kancelariju u kojoj Džulija može da gleda sve video snimke prethodnih zabava koje su bile tema emisije, ali ju je prvo odvela da upozna Roba Fridmana, urednika emisije.
On je vrlo šarmantan, dobro izgleda i zastrašujuće je mlad. Čvrsto je stisnuo Džulijinu ruku kada su se rukovali i poželeo joj je dobrodošlicu u njihov tim. Rekao joj je da je veoma impresioniran njenom biografijom i da dođe kod njega slobodno ako joj bilo šta zatreba. Bilo šta.
– Je li to sve?, Džulija je tiho pitala Belu dok su izlazile iz njegove kancelarije trideset sekundi kasnije. – Zar ne želi još da razgovara sa mnom? Da sazna ko sam, da li sam dovoljno dobra?
– Draga, ja te ne bih ni preporučila da nisi dovoljno dobra. Rekla sam ti da nemaš razloga za brigu.
Bela je onda smestila Džuliju u kancelariju, i od deset do jedanaest, kada se Bela vratila da je vodi u studio, Džulija je imala osećaj da je pregledala stotinu video snimaka. Zevala je i protezala se i rekla Džuliji: – Ako ikada moja karijera propadne, biću super organizator zabava, zahvaljujući svim ovim prokletim snimcima koje si me naterala da gledam.
– Ali shvatila si koncepciju?
Džulija se nasmejala. – Naravno. Lako je kao vodica. Samo treba da vidim raspored za sledeću nedelju i da upoznam ekipu. Ali ako budem još morala da gledam u neki suši sa zabave mislim da ću vrištati.
Do kraja popodneva upoznala je ekipu, pročitala i proučila raspored, potvrdila vreme i listu gostiju, koja počinje sa jednom ženom i njenom zabavom za bebu i raznim ekspertima koji će posle toga davati svoja mišljenja o temi.
Posle toga je bila iscrpljena i uzbuđena. Nalivala se ceo dan kafom i bila je oduševljena što je mogla da radi u miru i bez stresa.
U pola devet te večeri njih dve su sedele u nekom baru u tom kraju i pile šampanjac.
Džulija sada potpuno shvata zašto se posao ovde razlikuje nego bilo gde drugde, razlikuje se od posla u Londonu. To tamo nije posao. Nije Njujork.
Jednostavno, strast za poslom mora da se povrati.
Strast za poslom i strast za životom. Ponovo je otkrila svoju volju za životom i to je jebeno fantastičan osećaj – kaže ona Beli.
– A šta je sa tvojom strašću prema Džeku?, Bela je začikava.
Džulija, savršeno imitirajući Belin glas, kaže: – Draga, taj most ćemo preći kada stignemo do njega.
Ponedeljak, utorak i sreda su proleteli. Džulija je toliko zauzeta da jedva ima vremena da razmišlja. U ponedeljak su snimali Dobrodošlicu za bebu u jednoj lepoj kući u Nju Rošelu. Žena po imenu Džodi koja je već bila u poodmakloj trudnoći je jedva podnela uzbuđenje što će biti na televiziji, čak i pošto su Džulija i njen tim ispomerali sav nameštaj po njenoj kući.
– Džudi dušo, rekla joj je Sali, dizajner enterijera, koja je uvek tvrdila da uvek može da se napravi stilska i komforna atmosfera i u minijaturnim kućama, – tvoji zidovi jednostavno nisu kako treba. Da li će ti smetati ako ih začas prefarbamo? – Džodi je slegla ramenima i složila se kada su stigla dva majstora i prekrila sve sa prekrivačima. Za jedan sat cela soba je bila prekrečena i Sali je bila u pravu, sve je bilo transformisano.
Džulija nije nikada videla da se na televiziji sve odigrava tako mirno i efikasno. Oko tri po podne sve Džodine prijateljice su pristigle, noseći poklone i snimanje je bilo prosto kao pasulj.
U utorak su premestili lokaciju u Riverdejl, da bi raspravljali o receptima sa šefom kuhinje Džordžom, koji je bio pun ideja: rože i plavi kolačići u obliku srca; ukusne prolećne rolnice koje su presavijene tako da izgledaju kao ćebence i druge đakonije.
U sredu su snimali u stanu na mansardi na uglu 68-e i Park avenije. Žena je bila udovica nekog bogataša sa Vol strita i uprkos njenoj na izgled radosti u iščekivanju svoje prve bebe, Džulija je imala utisak da ona svog muža nije ni viđala. Sav novac na ovom svetu – a oni su ga očigledno imali – nije mogao da odagna njen osećaj usamljenosti i duboke tuge. Ovo se tek ispostavilo tačnim kada su pristigle njene prijateljice, koje su sve bile izuzetno mršave, doterane i obučene skupo, i uopšte užasnute idejom da dobiju koji kilogram da njihovi muževi ne bi našli neku vitkiju i mladu. U četvrtak su došle na red Eli i Uma, i obe su bile veoma profesionalne i šarmantne, nijedna nije bila raspoložena da joj Džulija postane najbolja drugarica, ali u svakom slučaju bilo je zadovoljstvo boraviti u Elinom stanu i gledati je kako se igra sa svojim malim sinom i slušati priču o njenoj – dobrodošlici za bebu".
Petak je bio poslednji dan snimanja. Na Long Ajlendu je živela jedna 35-godišnja žena koja je objavila knjigu sa savetima njenih prijateljica, koje su joj davale na – dobrodošlici za bebu – i koje je čula na nekim drugim zabavama ove vrste. Njena beba Alisija ima sada osamnaest meseci. Džulija se zaljubila u nju na prvi pogled.
Alisija je pratila Džuliju tokom celog snimanja, gegajući se nespretno oko nje, dižući ruke i zahtevajući da je uzme u naručje. Ako bi Džulija sela, Alisija bi svojim ručicama zagrlila njene noge i naslonila glavu na njen kuk, šišajući svoj palac i posmatrajući sve te strance u majčinoj kući.
Bila je predivna. Džulija ju je dizala stalno u naručje i ljubila dok se ova kikotala i migoljila.
– Ne mogu da verujem koliko joj se dopadaš, smejala se Džeki, Alisijina majka, i gledala Džuliju kako se igra sa njenom ćerkom. – Kažeš da nemaš decu, ali mi izgledaš kao da si spremna.
Džulija je nežno spustila Alisiju na pod i nasmejala se. – Znaš šta? I ja sam mislila da sam zaista spremna. Pokušavala sam više od godinu dana sa mojim partnerom da ostanem u drugom stanju i nisam uspela, jednostavno nije se desilo.
– Oh, baš mi je žao. – Džeki se sažalila.
– Nemoj da ti bude žao. Meni nije. Onda sam mislila da je jedino bitno da imam bebu, ali sada znam da nije bilo pravo vreme. I da nije bilo sa pravim čovekom.
Džeki klima glavom. – Tvoj suprug?
– Ne. Moj dugogodišnji dečko.
– Pretpostavljam da više niste zajedno?
– Pa, ne. Došla sam u Njujork samo radi malo prostora, ali sam shvatila da to više ne pomaže. Znam da i on to zna takođe, samo treba da sednemo zajedno i da kažemo te reći naglas jedno drugome.
– To bi trebalo da uradite. – Džeki saosećajno klima glavom. – Ali znaš, nemoj da potcenjuješ važnost jake veze kada imaš decu. Znam mnogo ljudi koji su probali da decom učvrste nestabilne veze, a to još više poremeti vezu.
– Da li si ti pre Alisije imala jaku vezu sa svojim suprugom?
– Hvala bogu jesam, drugačije ne bismo preživeli. Niko zapravo ne može da ti dočara kako izgleda prva godina života tvog deteta. Govore ti, ali ti jednostavno ne možeš to da razumeš, dok ne prođeš kroz to. Neprospavane noći, osećaj da si u zamci, gubitak svojeg ja. Mrzela sam svog muža te prve godine. Prezirala sam ga zato što nije razumeo ono što ja radim. Odlazio je svaki dan na posao i onda se vraćao kući umoran i samo želeo da čita novine, a ja sam naravno bila besna, jer ja sam bila sa bebom ceo dan i budna skoro ćelu noć i znala sam da sigurno nije umoran kao ja. Bila sam previše umorna za seks i tu ćelu godinu smo proveli tako što smo bili zlobni jedno prema drugome. Ležala sam noću u krevetu i razmišljala o razvodu kao o općiji
– Zvuči zaista strašno.
– Pa, bilo je. Ali, znaš šta? Svaka novopečena majka je prolazila kroz iste faze kao i ja. Sve su imale groznu prvu godinu i nijedna nije bila dovoljno spremna na to. Sve što sam htela da ti kažem je da smo se zamalo rastali, a imamo jaku vezu. Nema šanse da bismo to preživeli da smo imali probleme u korenu naše veze i braka.
– Pa, šta se na kraju desilo?
– Iznenađujuće, imali smo veliki zaokret u braku na kraju prve godine. Pretpostavljam da je pomoglo to što je Alisija počela da spava po ćelu noć. Oboje smo onda više spavali i nalazili smo vremena da sedimo i razgovaramo. Toliko smo bili obuzeti sobom i mislili ko je umorniji da smo jednostavno bili prestali da slušamo jedno drugo.
– I sada?
– Sada ponovo volim svoga muža. Setila sam se zašto sam se udala za njega i ne bi ga menjala ni za šta na svetu.
Džulija sedi i ćuti par sekundi, razmišljajući o onome što je Džeki upravo ispričala. Na kraju je podigla pogled. – Vaša ćerka je najlepša beba na svetu i gledajući je srce me zaboli, ali tak ode znam da si u pravu. Nije dovoljno biti spreman na bebu. Moj život mora dobro da funkcioniše i moram da budem sa pravim čovekom. A istina je da ja u stvari nisam ni sigurna da sam spremna.
– E, da. – Džeki klima glavom. – Ti patiš od sindroma baka i deka.
– Sindrom baka i deka?
– Kako da ti objasnim? Ti zamišljaš bebu i misliš na prisnost i umiljatost i kako je sve to divno, ali ne misliš na jednu činjenicu, da na kraju dana ne možeš jednostavno da ih vratiš. To je to kada imaš dete. Zdravo bebo, zbogom lični živote.
– U pravu si, Džulija se smeje. – Definitivno patim od tog sindroma, ali sada kad sam čula sve tvoje priče, uopšte više ne želim da imam dete.
Džekino lice se rastužilo. – Molim te kaži mi da se šališ.
– Ne brini, Džulija se smeje dok je Alisija grli. – Samo se šalim.
Tipičan dan u išjujorku. hiadno i sunčano, proleće se sprema. Džulija je u Čizmama i zabila je ruke duboko u džepove dok ide kroz park.
– Nisam mislila da ću te ponovo videti, kaže ona dok prilazi Džeku, koji je naslonjen na drvo.
– Tako si se loše provela sa mnom ono veče u OrsajuT Diže obrvu, radostan zbog susreta, jer je on na kraju krajeva pokušavao da je dobije skoro dve nedelje i sada je oduševljen što je uopšte došla.
Ostavio joj je nebrojeno mnogo poruka, i kod kuće i na poslu, i onda definitivno resio jutros da ode ispred njene zgrade i da ne ode odatle dok ona ne pristane da side dole i razgovara sa njim.
Prvo nije htela da side, bila je mamurna i grozno je izgledala, ali je ipak na kraju pristala da se nade sa njim kasnije u Central parku. Malo je došla sebi, vezala je kosu u konjski rep, na oči je stavila zatamnjene naočare.
Džulija je duboko uzdahnula. Još uvek se oseća krivom zbog Marka. Ne bi trebalo ni da razmišlja o drugim muškarcima, ne dok ne razreši situaciju sa Markom, ali pokušavala je da izbegne Džeka i stvarno nije njena krivica što je on toliko uporan.
Takođe, uopšte ne pomaže situaciji što je on zaista tako visok, lep, sjanih očiju i seksi. O, ne. Uopšte ne pomaže.
– Divno sam se provela u Orsaju.
– Naravno, ja sam to znao, kaže Džek. – Zato si mi i odgovorila na sve pozive. – Džulija počinje da se izvinjava, ali Džek je zaustavlja. – Dođi. Hajde da nađemo sto. – Idu kroz restoran na obali reke. Tu sedi nekoliko hrabrih ljudi, jer zaista je suviše hladno. Džek zauzima sto između bara i obale reke.
– Idem samo da nam donesem piće, kaže on, nije ni pitao Džuliju šta želi. Kroz nekoliko minuta vraća se sa dve šolje kuvanog, začinjenog vina.
– Izvoli. – Dodaje joj solju i ona zahvalno stavlja svoje ruke oko vruće šolje. – Ovo će nam izbiti svu hladnoću. – Sede i polako pijuckaju vino. Onda Džek počinje prvi. – Ako si se tako dobro provela sa mnom, zašto si učinila da bude tako teško da dođem do tebe i šta više... šta je to značilo, nisam mislila da ću te opet videti?
– Ja imam.. – Džulija ga gleda, onda skreće pogled, znajući da mora da kaže istinu, ali ne znajući kako da nađe prave reci. – Ja imam... neku nerešenu situaciju u svom životu.
– Ah. – Džek polako klima glavom. – Imao sam osećaj da bi moglo da bude tako nešto. Ti si udata, zar ne?
– Bože, ne! – Ton njenog glasa je čak prepao Džeka.
– Pa, šta je onda?
I onda sledi cela priča.
Posle dva sata Džulija je završila svoju priču. Ispričala mu je o svom životu pre Marka; o tome kako su onda počeli da žive zajedno i kako je znala da će od tog trenutka njen život biti predvidljiv: brak, deca, mada ne neophodno tim redom. Onda mu je pričala kako je postajala sve nesrećnija; o tome kako su se Mark i ona počeli udaljavati i da nisu mogli da nađu načina da sve vrate kako je bilo. Pričala je o svojoj opsesiji s decom; da joj je beba bila potrebna da popravi svoju vezu; i o svom dolasku u Njujork i o tome kako je ovde ponovo pronašla sebe. I da zna da je sa Markom zaista gotovo, ali da ne zna kako to da mu kaže.
I sada sedi i gleda u njega, čekajući reakciju, zato što, mada ga jedva poznaje, i mada je ovo tek treći put da su zajedno, on je neko koga bi ona htela bolje da upozna.
Iako mu je kazala sve što joj je na srcu ima utisak da će bolje upoznavanje biti nemoguće.
Džek jedno vreme ništa ne govori. Gleda u vodu nekoliko minuta i onda se okreće ka njoj.
– A šta je sa Njujorkom? Da li ostaješ? – Džulija klima glavom. – Jedno vreme sigurno. Bila sam producent nedelju dana i uredniku se svideo moj rad. Ponudili su mi još posla, kao honorarcu. I znam da zvuči ludo, ali sam srećna ovde. Možda samo zato što je to mesto gde sam ponovo pronašla sebe, ali bilo koji da je razlog, ja se osećam kao kod kuće. Komforno. U Belinoj zgradi izdaje se stan sa dve sobe i ja ću ga iznajmiti. Tako da ostajem. – Ona sleže ramenima. – Jedno vreme ostajem.
– Pretpostavljam, prema svemu što si mi ispričala, poslednja stvar na koju misliš je nova veza, ali eto, opet pretpostavljam da bi ti dobro došao još jedan prijatelj.
Džulija ne pokazuje svoje razočaranje i klima glavom. – Prijatelji, to zvuči savršeno.
– Dobro, kaže Džek, osmehujući se i dodajući joj ruku da se rukuju.
– Prijatelji. – Džulija pruža svoju ruku i čvrsto se rukuju, osmehujući se jedno drugom.
I tako nastavljaju da se drže za ruke. Osmesi im blede i Džulijino srce počinje jače da lupa.
– S obzirom na to da smo prijatelji, Džek govori tiho i približava joj se, držeći njenu bradu u svojoj ruci, – misliš li da je u redu ako uradim ovo?
Ljubi je meko u usta. Jednom. Pa još jednom. I još jednom. Malo se odmačinje od nje da vidi da li je sve u redu i kada vidi da su joj oči još uvek zatvorene, ljubi je ponovo.
– O, da, uzdiše Džulija, kada su se konačno razdvojili, osmehujući se od uva do uva. – Rekla bih da je upravo to prijateljstvo.
11.
Čudno je to kako u životu ništa ne ispadne onako kako smo planirali. Baš kad sam se taman malo privikla i smestila u Brajtonu (i da, znam koliko je sada taj gradić moderan i in, i da, viđala sam poznate ličnosti kako šetaju po njemu, i ne, nisam baš luda i malo mi je dosadilo kako je mali i kako svi znaju sve iz svačijeg života), stigla je ponuda Majka Džonsa.
Dosadio mi je Brajton. Dosadio mi je posao. Dosadili su mi muškarci. Većinu vremena imam osećaj kao da sam bila sa svim slobodnim muškarcima iz Brajtona, a i sa nekim zauzetim. Povremeno se muškarci zaljube u mene, ali ja onda moram brzo da pobegnem, zato što sam prezauzeta poslom da bi se upuštala u neke ozbiljnije veze.
Mada se dešavalo da su neki muškarci bili tako nežni prema meni da sam poželela da plačem i sve što sam želela u tim trenucima je da se bacim u njihovo naručje, da se osećam sigurno, i zbrinuto i spašeno. Ali onda se setim: ja se ne upuštam u veze.
Jednom sam to uradila. Kada sam napustila koledž i očekivala potpunu sigurnost, da će me muškarac odvesti na svom belom konju u palatu gde ću provoditi svoje dane u luksuzu i da neću morati da radim nijedan dan svog života. To sada zvuči smešno, skoro me je sramota da to priznam, ali ja sam bila ubeđena da će moj život zaista biti takav, tako da se nisam trudila da nađem neki bolji posao.
Možete li to da verujete?
Bože. Grozno. Stagnirala sam kao prodavačica u prodavnici džempera u Hovu, moleći se bogu da moj princ pristigne, trošeći sate slažući džempere i sanjareći o velikoj ljubavi mog života.
Ali onda, kao što hrišćani nadu Boga, ja sam našla posao. Prodavnica džempera je propala (što uopšte nije iznenađujuće, budući da su imali samo deset mušterija godišnje ), i ja sam ostala bez posla, a na vidiku nije bilo mog Princa.
Učlanila sam se u agenciju za zapošljavanje, koja me je poslala da radim na lokalnom radiju. Deset meseci sam kuvala čajeve i kafu, vodeći goste od zelene sobe (jedna vrlo neugledna soba sa starim nameštajem) do studija. Samo povremeno nam je dolazio neko poznat i uzbudljiv, a većinu vremena to su bile neke studentske posete ili neki gradski funkcioner koji je bio uvučen u neke skandale.
Posle drugih deset meseci, počeo je da me podučava pravom poslu jedan producent. Robert. Pomoglo je naravno i što sam spavala sa njim, i čak pošto mi je dosadio posle mesec dana, nastavila sam, jer mora se misliti na karijeru.
Iskreno, uvek sam govorila da su stare metode najbolje, a šta je starije, ili bolje, nego naći sponzora? Brzo sam napredovala od svakakvih poslova do asistenta producenta na Robertovoj popodnevnoj emisiji. Nakon nekoliko meseci Robert je otišao da radi za jedan konkurentski radio, podrazumevajući da ću i ja otići, da nastavim da budem njegov asistent i da nastavimo naše tucanje po kancelarijama. Ja sam mu pripremila oproštaj za odlazak – dogovor je bio da ja odem mesec dana za njim, tako da niko ne bi posumnjao – a ja sam čim je otišao pojurila niz hodnik u šefovu kancelariju.
Mislim da niko nije bio iznenađen što mi je Robertovo mesto savršeno odgovaralo i mada je Robert, razume se, popizdeo, čula sam da je ubrzo našao novu mladu učenicu za podučavanje.
Prelazak sa radija na televiziju je bio lak. Tamo sam morala da krenem opet od dna, ali onda sam već imala koju godinu iskustva i znala po koju caku, tako da ni to nije dugo trajalo. Čak nisam morala ni da spavam sa nekim.
Mada sam možda trebala. Šef te TV stanice je bio veoma privlačan, zabavan i naravno oženjen. Baš moj tip, osim bračnog stanja, naravno. Možda ste iznenađeni. Znam da neki moji prijatelji jesu. Misle da sam ja prava žena da budem ljubavnica, pogotovo zbog moje averzije prema emotivnim vezama.
Ali to sam preživela sa mojom majkom. Preživela bol koji donosi razvod i mislim da to ne bih mogla da uradim drugoj ženi. Naravno, dobijala sam ja signale od njega, lagala bih kada bi sebe predstavljala kao anđela, ali uglavnom, to što sam imala izlete sa nekim oženjenima, to je bilo slučajno jer sam naravno za ženu saznala tek kasnije. A do tada sam ja već morala da idem dalje.
Ne razbijam ja brakove, vidite. Nikada nisam ništa tražila od muškaraca sa kojima sam spavala i koji su pripadali nekoj drugoj i nikada ne bih bila toliko glupa da se zaljubim u nekog i sanjam o njemu dok je njegova žena tužna i ostavljena radi veličanstvene mene.
Niti sam toliko glupa niti se toliko samoobmanjujem. Samo izgledam glamurozno zbog svoje crvene kose i mada ni to nije sasvim prirodno, mada to baš ni ne govorim ljudima i moja prababa je prava Irkinja. Znam s vremena na vreme da poprimim i irski akcenat, bez obzira na to što sam odrasla u zapadnom Saseksu, ali to radim ako u blizini nema Iraca, jer bi me oni zasigurno provalili.
Ali neverovatno je kako možeš da unaprediš karijeru kada si zanosna crvenokosa i kada ti je kosa duga skoro do struka; i još plus uske pantalone i uske majice; i ako zaboraviš na obična prijateljstva sa ljudima iz tvoje kancelarije i usredsrediš se na ljude koji stvarno imaju moć.
Ali kako mi nedostaju prijateljstva sa ljudima koji su meni jednaki. Tačno znam šta se priča za mene. Ja sam za sve bila razbijačica. Bila sam hladna, beskompromisna kučka. Naravno da je to bila istina. Ali nikada niko nije rekao da umem da budem i pažljiva. Niko nije rekao da sam ispravna i iskrena. Niko nikada nije pričao o tome kako volim svoje prijatelje i familiju. Možda nikada nisu videli tu moju stranu. Možda sam bila previše zauzeta svojom karijerom pa nisam stigla da ispoljim bolje strane svog karaktera.
Vrlo brzo sam naučila da biti dobar nikuda ne vodi. Biti dobar znači imati prijatelje, ali biti dobar ne utiče ni na koga. Stvorila sam veći uticaj nego krug prijatelja, ali dođu mi ponekad trenuci kada pomislim i poželim da imam prijatelje: jer kada ulazim u kancelariju uvek nastane tišina kao u filmovima kada u salun ulazi neki revolveraš, ili kada je nečiji rođendan i svi idu u obližnju piceriju a ja nisam pozvana, i niko nikada ne nudi nikakvu pomoć ili savet.
Govorim sebi da je uspeh vredan toga. Dok oni jedu piću, ja sam u nekoj vinari sa šefovima odeljenja. Dok oni idu na zabave jedni kod drugih i zabavljaju se uz pivo i jeftino belo vino, ja idem na koktele u bogate kuće sa ostalim poznatim televizijskim ličnostima, pijuckajući šampanjac i veselo čavrljajući.
Nije bitno šta znate, već koga znate, uvek je govorila moja majka i nigde to nije veća istina nego u medijima.
Koji god sam posao imala, svaki program na kojem sam radila, na svakoj promociji na kojoj sam bila, direktno ili indirektno, bilo je zahvaljujući druženju sa moćnim ljudima.
A to uključuje i Majk Džonsa, koji je urednik u londonskoj televiziji, zato što sam imala visoke zahteve.
Naravno da znam sve o Majk Džonsu. Ko ne zna? Godinama sam slušala priče o Majkovim legendarnim pijankama, njegovim ljubavnim aferama, tako da je za mene bio šok kada sam ga čula preko telefona, znači ne njegovu sekretaricu ili asistenta. Majk Džonsa lično.
– Nama je potreban producent, rekao je, ,,i to ovog časa. Jebeno hitno. Možeš li da dođeš sutra? – Kao da je trebalo o tome da razmišljam.
Izvadila sam jedan svoj komplet koji je isticao telo. Malo manje Sindi Kraford, više Pamele Anderson.
Ali sa dozom ozbiljnosti, naravno. Obukla sam bež suknju do kolena i usku majicu bledoroze boje i mega-brus, koji je učinio čudo, koje ja u stvari nemam, i ubitačne štikle. Boje iste kao suknja, naravno. Bila sam spremna.
Odmah sam razumela o čemu ljudi pričaju kada opisuju Majk Džonsa. Njegova moć ga je sigurno činila privlačnim i kada sam ušla kod njega primetila sam kako me je hladno odmerio.
Pričali smo kratko o poslu. Objasnio mi je situaciju, da jedna od njegovih producenata mora da ide na neplaćeni, da pokušava da dobije bebu i da traže nekoga da je zameni.
Nije bilo sumnje da ja to mogu. Stojeći na glavi, zatvorenih očiju.
– Još sa njom nisam o ovome popričao, rekao je, očigledno mu je bilo malo neprijatno. U stvari, mnogo bih voleo ako ovo o čemu smo pričali ostane isključivo među nama.
– Naravno, rekla sam, klimajući glavom. A šta ako ona, hm, odluči da ne prihvati neplaćeni?
Onda je postao indiskretan. Znao je to. Ali ova industrija voli tračeve. – Ja volim tu devojku, rekao je. – Radili smo sa njom godinama i mislim da je talentovana i, sranje, izgubila se malo. Dobiće neplaćeni, volela ona to ili ne, zato što je ona jedna od najboljih koju imamo i ne možemo da dopustimo da je izgubimo zauvek. Ali, eto, ova serija će trajati godinu dana, i ako ti se dopadne možeš da ostaneš, pomerićemo te na neko drugo mesto i jebeno nebo ti je granica što se mene tiče.
E, to je zaista bila muzika za moje uši.
– Pa, kaži mi nešto o sebi, kazao je odjednom, naginjući se napred, gledajući me u oči, toliko dugo da sam prekršila svoje glavno pravilo i prva prestala da gledam njega u oči. Nešto što nikad ne radim. '
– Počela sam da radim na radiju, rekla sam, kratko mu ispričavši svoju putanju do sopstvene emisije, ali naravno, ne spominjući Roberta ili tako te stvari.
– Ma, ne to, rekao je posle par minuta. – Pričaj mi o sebi. Šta to pokreće Mi vi? Moram da znam da li ćeš se uklopiti u ekipu. – Pogledao je u moj izraz lica i počeo da se smeje. – Jebi ga, ne mogu da verujem da sam to kazao. Šta to pokreće Mivi?, oboje smo se nasmejali, i tako smo probili led.
– Drago mi je što si to rekao, rekla sam hrabro, kupujući vreme, zato što u stvari nisam volela da me tako prozivaju. Nikad ne znam šta da kažem.
– Ozbiljno, rekao je smešeći se. – Na primer, koji je tvoj omiljeni film?
Nasmejala sam se i malo opustila. – Veliki beg, odmah sam odgovorila.
– Interesantan izbor. – Podigao je obrvu. – To je više film za muškarce, osim ako ga naravno voliš zbog Stiv Mekvina.
– Pa, Stiv Mekvin jeste faktor, ali uvek sam više volela Branda, iz ranijih dana, naravno.
– Naravno. – On se nasmejao, uživajući u razgovoru. – Znači ne Džordž Kluni?
– O, molim te. – Napravila sam facu gađenja.
– Pa, koji je tvoj omiljeni film?, iskoristila sam šansu.
– Besani u Sietlu, rekao je veoma ozbiljan, dok sam se ja veoma iznenadila. – O, dobro. – Uživao je u mojoj reakciji. – Lagao sam. Moj stvarno omiljeni film je Laki jahač!'
– Dobar izbor. Pretpostavljam da imaš motor? – Klimnuo je glavom. – Pusti da pogodim. Rekla bih da imaš harlija, ali mi baš ne deluje kao da je to tvoj tip motora.
– Pa, šta misliš onda?
– Pretpostavljam da je norton, mada mi se čini da više voliš indian, ali ga sigurno ne možeš priuštiti.
Onda je zazvonio telefon i Majk je ustao, pružajući mi ruku. – Mivi, rekao je, – ti si nesumnjivo moj tip devojke. – Podigao je slušalicu i pozdravio se sa mnom. – Hvala ti što si došla na razgovor. Čućemo se do petka najkasnije, ali molim te sve u poverenju. – U poverenju? Kada razgovor postane ličan ili još bolje postane zabavan, na intervjuima za posao, to znači da si primljen. U to nema sumnje.
Na izlasku sam naletela na Džuliju, Lorninu prijateljicu, koju sam upoznala na venčanju. Onda mi se svidela, pomislila sam da je osoba sa kojom bih mogla biti prijateljica, ali Isuse, sada je izgledala grozno, da sam je jedva prepoznala. Kratko smo popričale i ja sam rekla da ću da je nazovem (što bih ja stvarno uradila, samo što sam zaboravila da je ona tamo radila, pa to nije zvučalo tako dobro), ali ona je bila toliko odsutna da nije registrovala šta sam ja pričala.
Tek kada sam sišla dole, palo mi je na pamet, da bi baš Džulija mogla biti taj producent koga ja treba da zamenim. To je definitivno bila žena koja je bila pomalo izgubljena.
Moram da nazovem Lornu kada stignem kući, mislila sam.
Preselila sam se u London nedelju dana pe nego što je trebalo da počenam da radim. Moj ugovor sa londonskom TV kućom mi je pokazivao da mogu sebi da priuštim mnogo više nego u Brajtonu, što je bilo dobro, jer sam u Brajtonu plaćala jako malu kiriju u odnosu na London.
Našla sam stan u Belsajz parku. Pripada jednoj samici, Fej, koja je mojih godina, i koja će putovati godinu dana; upoznala sam je preko prijatelja mog prijatelja. Njen dom nije mogao biti savršeniji: mala spavaća soba, a velika dnevna soba sa visokim plafonom i ogromnim prozorima. Nameštaj je savršen za mene, jednostavan i funkcionalan.
Sobe su pune odeće, kutija i kofera. Fej mi kaže da je već bila našla nekog da mu iznajmi stan, isto prijatelj prijatelja, ali ju je taj izneverio u poslednjem momentu. Ona odlazi za tri dana i u panici je. Izvinjava mi se zbog nereda, odeće i kofera, ali ja vidim da je stan lep i u tom kršu. Zahvaljujući plafonima i prozorima to je veoma impresivan stan. Može to da bude stan uspešnog televizijskog producenta, koji živi u Londonu.
– Neću mnogo da te gnjavim, da tražim papire, ugovore i ostalo, kaže Fej, dok ispijamo kafu i stavljamo je na stočić (koji je predivan). – Nego, ti se meni sviđaš. Vidim te u ovom stanu i verujem ti, pa ako želiš stan na godinu dana, tvoj je.
– Uzimam ga, kažem ja, osmehujući se, i tri dana kasnije nalazim se tamo, imam slobodnih nedelju dana da se otpakujem i istražim Belsajz park.
Lorna mi je dala Džulijin broj telefona. – Ona je stvarno fina, rekla je, – moraš da je zoveš. – Ali nisam mogla sebe da nateram na to, jer sam saznala da sam ja ipak njena zamena i ne bih znala šta da joj kažem. Koliko god da sam teška i ambiciozna osoba, sukobljavanje nije moj stil. I u svakom slučaju, ja sam došla ovde da radim. Ne da se družim.
* * *
Jednu nedelju sam ovde i sviđa mi se. Počela sam da radim, upoznala sam tim, proučila planove, ispisala budžete, objasnila sve asistentima, i već se osećam kao kod kuće.
– Ne mogu da verujem da si ovde tek nedelju dana, kaže mi Džoni, nekadašnja desna ruka Džulije, dok mu nisam ja postala nadređena. Verujem da pravim neki napredak, jer on stalno izgleda telefonira njoj i obaveštava je (znam da zove nju jer govori veoma tiho u slušalicu, sagne glavu i gleda po kancelariji da bude siguran da ga niko ne sluša kako on tračari).
Zvali su me da sedim sa raznim ljudima na položaju u kantini na ručku, ili u baru posle posla i prihvatila sam pozive i od ljudi iz tima i od nekih moćnijih. Jer godine su me naučile da to sve može da koristi.
Veoma sam stroga, ali i fer prema ljudima u svom timu. Ljubazna sam koliko god mogu, ali sam se osigurala da im pokažem da medu nama postoje neke granice. Ja ih poštujem. Srećna sam da se družim sa njima, da budem prijateljica sa njima van posla, ali kada smo na poslu oni moraju da znaju da im ja nisam ortak. Imam jako malo vremena za greške i malo strpljenja, ali svako dobro ponašanje i dobro urađen posao ja ću da pohvalim, jer biznis me je naučio da je najbolji način poslovanja da iz ljudi izvučeš najbolje.
U petak uveče ću ih izvesti iz zahvalnosti što su bili tako gostoprimljivi. Ceo tim. Predložila sam večeru i pošto smo svi relativno mladi, prvo smo popili veliku količinu alkohola pre nego što smo otišli u restoran. Znam ja put do mladog srca.
Društveni život koji dođe u paketu kada radite za londonsku televiziju je buran. Svako veče ove nedelje završavala sam u baru posle posla, pričajući satima, pre nego što izađem na večeru bar sa dvoje kolega.
Iako sam iscrpljena, prednosti su nebrojene. Počinjem da se osećam ovde veoma konforno, upoznajem svoje kolege, moje lice su videli svi važni ljudi i definitivno sam prihvaćena. To je sigurno mnogo bolje nego otići kući posle posla i piti vino sedeći sam na sofi.
Večeras izlazim sa Net, Nici, Stelom, Denom i Tedom. Džoni se nije nešto dobro osećao i otišao je rano sa posla i zahvalna sam mu za to, jer, bez obzira na to koliko mi se dopadao, nekako mi je lakše da se opustim kada on nije u blizini. I ne pitajte zašto su im svima skraćena imena. Nemam pojma, ali je izgleda tako sa svima. Ja bih nekog ubila kada bi me recimo prozvali Mej.
Počinjemo naš izlazak sa nekoliko tura pića u baru u firmi, spojili smo dva stola, sedimo u dimu od cigareta i smejemo se.
– Toni Nolan, Nici je zakukala. – O, bože. Zar moram?
– Da!, viču ostali, naginjući se.
– Ne mogu da verujem da ću ovo da vam kažem. Toni Nolan? – Stela je malo napravila pauzu pre nego što je dala svoju presudu, čak sam se i ja nagnula da čujem šta će ona da kaže, zato što sam ga ja upoznala. On je urednik vesti. Veoma dobar, ali sa najgorim zubima koje ste ikada videli. Koji su još dodatno žuti i sivi, pokvareni, iskrivljeni i imaju tako loš zadah da vas primora da se ili udaljite ili da mu ponudite žvaku.
Ostali su se još naginjali prema njoj u iščekivanju, dok Stela uzima gutljaj piva i tek onda kaže: – Bih!
– Nije valjda! – Den i Ted su umalo ispljunuli svoj gutljaj piva. Razgovor se nastavlja o Tonijevim zubima i o tome kako bi ona mogla da bude sa njim. To je neka igra koju su igrali – Bih ili ne bih, koja i nije imala neka pravila, ali je bila interesantna po tome što su ljudi slobodno izražavali svoje želje.
– Mark Simson?, pita Ted, gledajući svaku od devojaka, dok sam ja samo slušala, jer nisam mogla da se pridružim, zbog toga što je većina kandidata meni nepoznata bez obzira na to što rade u istoj firmi.
– Net?
– Prrrrr. Bih.
– Nici?
– Bih bez razmišljanja.
– Stela?
– O, da, molim. Ne bih mu oprostila.
– Ko je Mark Simson? – Smejem se na ovu luđačku igru, ali sam takođe malo i zaintrigirana činjenicom da bi sve žene bile sa tim Markom Simsonom i da je toliko poželjan.
– Ma, znaš. Mark, pravnik. – Moje lice je i dalje nepomično, dok Stela prevrće očima. – Trebala si da imaš sastanak sa njim juče, ali si ga premestila za sledeću nedelju?
Ah, da. Setila sam se. – Naravno, nasmejala sam se. – Morala sam da zapamtim toliko imena ove nedelje i da im dodam toliko lica, da nisam mogla da se setim. Pa šta je to tako specijalno kod Marka Simsona?
– Jednostavno je prelep, uzdahnula je Net.
– Da umreš koliko je sladak, kaže Nici.
– Divan je, dodaje Stela i pali cigaretu, – ali nije on zbog toga toliko privlačan. On ima jedan problem koji ga čini ranjivim, a advokati ne bi trebali da budu takvi. Svi vide da je jako nesrećan u svojoj vezi. Pa, to ni nije iznenađenje s obzirom na to šta se tamo sve dešavalo i pretpostavljam da sada sve žene u firmi pate od istog sindroma – spašavanja. Poželiš samo da ga poljubiš da ga sve prođe.
– Mmm, promrmljala je Net. – Da ga svuda poljubiš.
– Isuse, patetične ste, kaže Ted sa prezirom. I, čini mi se sa zavišću, a ja ne grešim mnogo.
– Pa, sa kim je bio u vezi?
– Pa ti nisi znala? – Ted me gleda iznenađeno. – Sa Džulijom.
Setila sam se venčanja Adam i Loren. Naravno da se sećam Marka, samo nisam znala da je to ista osoba i sigurno da nisam očekivala da sada pati. Lep? Da. Dobar momak? Da. Materijal za seksualne fantazije? Definitivno ne.
Bih ili ne bih? Ma, to je skroz drugačija vrsta ribe od one koje ja pecam.
12.
– Je li to tebi gore uši? – Stela je digla obrvu i gleda me. Ispalo je da ne vidim da u sobi ima bilo koga sem Marka Simsona. Onog Marka Simsona. On izgleda sasvim drugačije nego kada sam ga poslednji put videla na venčanju.
Ovaj Mark izgleda kao grom. Opasno. Ekstremno ljut. Izgleda, drugim recima, kao izazov, veoma seksi izazov i čim mu ugledam lice uhvatim sebe kako ga netremice gledam.
Ne. Stani. On možda jeste poželjan, ali je godinama u vezi sa Džulijom. Da li su oni srećni ili ne, to nije moja stvar, ali svakako znam da to nije nikakav izgovor.
Čak i da hoću da imam nešto sa njim, on sigurno nije tip koji bi bio neveran. Niti sam ja njegov tip. Džulija je ona vrsta devojke koju muškarci žele da vole i zaštite. Čak i kad izgleda grozno, ona je tip devojke koju bi muškarac svakako zaštitio, a mene? Niko me ne bi okarakterisao kao takvu devojku.
– Mogu li da vam se pridružim? – Mark uzima stolicu sa susednog stola i stavlja je između Džonija i mene. – Mark Simson. Drago mi je.
Smejem se dok se rukujemo. U stvari, mi smo se ranije upoznali.
– Učinilo mi se da si mi poznata. Odakle?
– Na venčanju Adama i Lorne. Ja sam učesvovala u onoj raspravi o retro muzici i serijama. – Čekala sam da se on nasmeje, ali njegovo lice je prazno, fokusirano na druge stvari. – Hm... jesi li dobro?
Onda me je pogledao. Video me. – Izvini, kaže i u momentu primećujem da je ovaj čovek zaista zbog nečeg nesrećan. Možda zbog njegove veze, ne znam. Nikada nisam nešto verovala u kancelarijske tračeve, svačega sam se naslušala, pa sam naučila da sve uzimam sa rezervom.
Glasine o ovome su se brzo proširile i postale činjenice, i mada su ljudi potvrđivali da je Mark nesrećan, ja sam morala sama da prosudim.
I sada vidim sama. Ovaj čovek je zaista nesrećan.
Sleže ramenima. – Ma, nije ništa. Neki problemi kod kuće.
On je uzdahnuo, a ja... šta se zaboga događa sa mnom, šta ja to osećam? Da li je to... saosećanje? Prema jednom strancu? Kako smešno.
– Da li hoćeš na večeru sa nama?, pitam ja, jer nisam navikla na osećanje kao što je saosećanje i radije bih to premestila na sigurniju teritoriju. – Idemo u jedan restoran Čakova rebarca, čujem da je jako dobar.
Na moje veliko olakšanje, on se smeje i izraz njegovog lica se menja. Ovaj čovek je zaista mnogo privlačniji nego što se ja sećam.
– Idem samo ako mi dozvolite da prilog odluka bude samo moj.
– Možeš da pojedeš i ceo prilog od luka i ceo hleb od belog luka ako hoćeš.
– E, to je već ponuda koju ne mogu da odbijem.
Podigla sam pogled i vidim da nas Stela posmatra i vidim da se stvarno pali na njega, ali ja nisam njega pitala da ide na večeru sa nama zato što me na taj način interesuje i nisam ga ja zvala da sedne pored mene. Uostalom, i ne flertujem sa njim, samo pozivam jednog nesrećnog kolegu da izađe sa mojim timom i sa mnom. Moje dobro delo nedelje.
Restoran je u podrumu i ogroman je, mračan, i bučan. Prepun je ljudi kao što smo mi: kolege koje se opuštaju posle naporne nedelje; piju, igraju na malom podijumu za ples na sredini prostorije, i pretpostavljam, kao što biva često sa ljudima koji rade zajedno, možda i nešto više posle izlaska.
Prvo smo mislili da se probijemo kroz gužvu do bara, ali smo ubrzo uvideli da bismo onda morali da prođemo pored mnogo muškaraca koji kao piju pivo, a zapravo svaki gutljaj koriste kao masku da gledaju po prostoriji i ženama u njoj. Stajali smo blizu ulaza, ispred su bili Stela, Nic i Net, Mark je stajao do mene i momci su bili iza. Vidim da su nas, devojke, već odmerili skoro svi muškarci u prostoriji, i pošto je petak uveče stvarno odušak, svi su malo slobodniji, ali ja baš nisam sigurna da hoću da budem deo toga. Ni Mark.
Do stola na kraju sale nas je odvela veoma vesela konobarica koja je bila preterano uslužna, ali to je izgleda normalna pojava u restoranima nalik ovome. Uvek me nervira što konobari u ovoj zemlji i ne pružaju dobru uslugu, a ovo je, mada malo preterano, u svakom slučaju bolje. Od nemarnosti do smešnog. Ah, pa dobro. Nema veze.
Stali smo oko stola i svi smišljaju gde će da sednu, jer sve devojke žele da sednu do Marka, ali nijedna baš kao Stela, koja se bukvalno gura do njega. Ja sam, slučajno, do njega, jer smo zajedno tako došli do stola i ovako izgleda najnormalnije, da sednemo kako smo došli do stola.
– Šta mogu da vam donesem da popijete?, konobarica po imenu Seli se vratila sa velikim osmehom.
– Tekilu!, viču Net i Nic, kikoćući se, obe raspoložene da popiju.
– Dobar izbor!, kaže konobarica i pre nego što sam stigla da naručim džin i tonik, ona je otišla. Okrenula sam se i vidim da me Mark gleda sa izrazom lica koji kaže da ni on nije za tekilu.
– Ona će doneti flašu i sedam čaša. Znaš to, zar ne? – Sležem ramenima. – Pa, jesi li za to?, nastavlja on, sa podignutom obrvom dok me gleda kao da mi se protivi.
– Jesam li za šta? – U, ne! Zaustavi se, Mivi! Nemoj da počinješ da flertuješ. Odmah prestani.
Mark izgleda iznenađeno. Sranje. On nije flertovao. Zajebala sam stvar. Moram da budem hladna. Kao u biznisu.
Više se ne petljam sa muškarcima sa kojima radim i sigurno ne sa ljudima koji pripadaju nekom drugom.
– Na šta si mislila?, on reče polako i sada sam zbunjena, jer ne mogu uopšte da odredim po njegovom tonu glasa da li flertuje, ili zaista nema pojma šta sam mislila.
– Ništa, rekla sam tiho, pre nego što sam se nagla prema njemu i šapnula mu na uvo. – Samo se pitam da li bismo ti i ja, s obzirom na to da smo na nekim odgovornim pozicijama, trebali da se opijamo sa ostatkom tima.
Mark se smeje dok Seli pristiže sa, više nego dovoljnom, flašom tekile, tanjirićem sa kriškama limuna i flašicom soli. Mark sipa u svoju čašu i ispija naiskap, bez limuna i soli. – Znaš šta ja mislim? – Briše usta i sipa još. – Ja mislim da posle dana koji je iza mene zaslužujem da se opijem. U stvari, zaslužujem da totalno popizdim. – Onda sipa još jednu čašu, ali ovog puta gura je ispred mene. – I takođe mislim da treba da pustiš kosu i da se malo zabaviš, i gleda me pravo u oči, a ja uzimam čašu i ispijam piće što brže mogu.
. Stela nas posmatra. I vidim da me spaljuje pogledom svaki put kad skrenem pogled sa Marka, i ja pokušavam da se namestim tako da kad pričam sa Markom ne vidim njeno lice, ali ne ide.
Očajnički se trudim da ne flertujem sa Markom, da se ponašam prema njemu kao prema kolegi, ali izgleda da se između nas nešto dogodilo i mogu da se zakunem da nije samo moja mašta. Za stolom se vodila žestoka diskusija o kraljevskoj porodici i Mark i ja smo jedini za stolom bili rojalistički opredeljeni.
U stvari, ja nisam bila baš naklonjena, ali nisam ni protiv, kao moji asistenti, optužujući kraljevsku familiju da troši previše novca i da ih je vreme pregazilo i da nemaju nikakvu ulogu u društvu sem što figuriraju kao zabava naroda.
– Ali sigurno ne možete da mrzite kraljicu majku, kaže Mark u jednom momentu. – Pa, ona je jedna slatka stara dama.
– Da li mi to detektujemo sentimentalnost ispod te hladne advokatske spoljašnjosti? – Net se naginje napred sa pomalo pijanim osmehom.
– Ispod ove advokatske hladne spoljašnjosti kuca jedno zlatno srce, kaže Mark smejući se.
– Kladim se da to kažeš svim devojkama. – I Net flertuje i ja osećam zbog toga talas nervoze koji brzo suzbijam. Svesna sam ja da Mark sedi kraj mene. Njegova ruka se slučajno češe o moju i moja ruka je odjednom teška, nepokretna i želim da je pomerim, ali ne mogu. Jedino što mogu je da sedim i osećam kako njegove dlačice sa ruke dotiču moju kožu i pokušavam da gledam na drugu stranu jer je osećaj obuzimajući i ako pogledam kako nam se ruke dotiču nisam sigurna da ću izdržati ćelo veče. Osećaji me preplavljuju.
Ovaj osećaj nije stran za mene. Ljubav? Mora da se šalite. Ovaj osećaj, moja izoštrena i napeta čula, činjenica da sam svesna svakog pokreta koji napravi, svakog pokreta prsta, svakog treptaja oka, to se zove požuda. Stara dobra požuda. Bože, volim ovaj osećaj. I zaboravila sam kako je dobar.
Ali ja se ne petljam sa oženjenim muškarcima. Ja se ne petljam sa oženjenima. Ne petljam se sa oženjenima.
Ali on nije oženjen... da li se to računa?
Mogu li to da prenebregnem? On je, na kraju krajeva, nesrećan i ja nemam nikakve iluzije o tome da ja mogu da ga usrećim, pa šta mogu da izgubim?
Isključujem se iz razgovora, stavljajući svoju požudu sa strane, kada sam razmislila o riziku. Radim u ozbiljnoj televiziji tek nedelju dana. Za sada sam veoma srećna ovde. Vidim sebe kako dugo radim ovde. Štaviše, čak vidim da pločica na vratima na kojoj piše Majk Džons, može biti zamenjena pločicom na kojoj piše Mivi Robertson.
Ovde bih mogla stepenicama da se popnem do raja. A Mark je advokat. Ne samo advokat iz pravnog odeljenja, već glavni u pravnom odeljenju. Kako i rekoh. Advokat. Neko sa kim ću biti stalno u kontaktu, ali ja znam da bih mogla to da podnesem, da li bi on mogao?
On još i živi sa Džulijom i pokušavaju da dobiju bebu, i ona je ovde veoma popularna i poštovana. Gospode, i meni se dopada. Hmmmm. Gledam u njegovu ruku: jaka, potamnela, taman dovoljno maljava. Seksi.
Ne večeras.
Dižem svoju ruku i zovem Seli da naručim mineralnu vodu.
– Vidim da opet kupiš kosu u punđu, Mark govori sa vragolastim osmehom. – Očigledno moja moć ubeđivanja večeras nije tako dobra.
Sležem ramenima. – Možda bi neki drugi put uspela, ali ja sam ovde još uvek nova. Još moram da impresioniram ljude.
– Misliš da nisi već sve impresionirala?
– Ne znam. Šta ti misliš? – O, bože. Nesigurnost. Nikada nije dobro da pokažeš muškarcu da si nesigurna, jer muškarci, uglavnom, ne znaju šta će sa ženskom nesiguraošću.
– Ja sam impresioniran. – Ne gleda me dok to govori i ja uzdišem, jer bi ovaj muškarac lako mogao da me ima, ali neće. Ne bih ja mogla.
– Ja odlazim, smejem se i nadam se da primećuje moje žaljenje.
– To je dobra ideja, kaže on, odgurujući stolicu. ,,I ja bih trebalo da pođem kući.
* * *
– Gde živiš? – Stojimo na uglu, uvijena sam u kaput, i oboje očajnički tražimo taksi. Jedina taksi vozila koja vidimo su ona koja su već zauzeta i posle dužeg vremena meni je počelo stalno da se privida kao fatamorgana u pustinji da mi se stalno približavaju narandžasta kola. Ali nisam u pravu.
– U Belsajz parku. A ti?
– U Gospel ouku. To je usput! Podelićemo taksi. – To je bila izjava, a ne pitanje. Onda nastaje tišina.
– Da prošetamo do tamo? Izgleda da prolazi više taksija. – Mark pokazuje na drugu ulicu, dok taksi, verovatno pun, nestaje iza ćoška. Prihvatam to kao znak da bi tamo stvarno mogli da uhvatimo taksi i mi krećemo ka ulici, šetamo jedno pored drugog. Požuda mi je, hvala bogu, veoma splasnula, s obzirom na to da je jako hladno napolju i da sam umorna i jedino na šta mislim je kako da uđem u topli taksi i da legnem da spavam.
Kaput sam jače stisnula i gledam u noge. Poželela sam da sam obula udobnije cipele, kad sam odjednom postala svesna da je Mark stao. I ja sam stala. Pogledala sam ga, jedva primećujući pogled žudnje u njegovim očima, kada – i kunem se da još uvek ne znam kako se to dogodilo – sam se odjednom našla u njegovom zagrljaju, ljubeći ga kao da mi sam život zavisi od toga.
Volela bih kada bih mogla malo bolje to da opišem: tu strast, tu požudu, tu vatru. Osećala sam se kao da se stapam sa njim, da mogu da poludim ako se odvojim od njega. Oboje smo izgarali od intenzivne strasti.
Malo smo se odvojili, na kraju krajeva, pogledali se, očima širom otvorenim od šoka.
– Žao mi je, kaže on, i ja se taman spreman da ga razuverim, da kažem – nemoj da ti bude, kada on počinje da me ljubi ponovo i ovog puta kada smo se odvojili, on me odvlači u neku mračnu uličicu.
Dopustite ovo da vam kažem: ja nisam taj tip devojke koja voli seks po mračnim uličicama. Nikada se nisam palila na to da me neko vidi, da nas uhvati na delu, i nisam volela to nikad da uradim sem u udobnoj spavaćoj sobi. Ili dnevnoj sobi. Ja sam stvorenje koje voli komfor i volim da stvari isplaniram unapred. Zavela sam mnoge muškarce i to sam uradila sa sveže izdepiliranim nogama, crnim čarapama i halterima, šampanjcem i laskanjem (to me je uvek garantovano dovelo baš tamo gde sam htela).
Ono što nisam nikad radila je upravo ovo što radim sada. Uprta uza zid od cigala u mračnoj uličici slabo osvetljena od samo jedne jedine ulične lampe. Na drugoj strani ulice. Markove usne su svuda po meni: mom licu, mom vratu, mom dekolteu. Grubi, mokri poljupci koji me ostavljaju bez daha. Zatvorenih očiju moje ruke klize ispod njegove jakne, izvlače košulju iz pantalona. Očajnički je vučem dok ne osetim njegovu toplu kožu pod svojim rukama.
Kida mi košulju i ja se gušim dok njegove usne klize ka mojim grudima, pomerajući korpu od brushaltera tako da moje grudi postaju otvorene za njegove poljupce. Ustima mi od bradavica pravi tvrde vrhove, svojim magičnim ustima, ja zatvaram oči i stenjem od zadovoljstva.
Ja zavlačim svoju ruku u njegove pantalone i mogu da osetim njegovu tvrdoću, konačno mogu da osetim kako mu je tvrd, kao da ne mogu da dočekam, ne mogu više da izdržim i onda on ulazi u mene, prodire duboko u mene, teško dišući u moj vrat, držeći moju nogu kod njegovog struka, dok se ja držim za njegova leda i pokrećem se sa njim, ječeći od zadovoljstva.
Posle toga me ne gleda. Izlazimo iz uličice i ja gledam kako ljudi prolaze, pitam se da li je neko video. Hodamo jedno pored drugog, tako pažljivo da se slučajno ne bismo dotakli, taksi je davno zaboravljen i kada stižemo do kraja ulice okrećem se ka Marku pokušavajući nešto da mu kažem, bilo šta što bi razbilo ovu glupu tišinu i dok ga gledam on počinje da plače.
– Oh, Mark, šta je bilo? – Sigurno se brzo, luđačko jebanje od pre pet minuta desilo nekom drugom. Opet se osećam kao stranac u njegovom životu, i mada mi je čudno stavljam ruku na njegovo rame ne bi li pokušala da ga utešim.
– Izvini, on mrmlja. – O, jebi ga. Baš mi je žao. Nisam mislio da... Isuse. – I nijedno od nas u stvari ne zna šta da kaže.
Ali ja znam jednu stvar. Ne mogu ja da pošaljem ovog čoveka kući ovakvog.
– Kunem se životom da neću da ti se mešam u život, ovo govorim vrlo pažljivo, i osećam kao da je ćela situacija skroz nerealna, ,,i razumem da možeš da se osećaš čudno zbog ovog, ali mislim da treba sa nekim da popričaš. Zašto ne bi došao kod mene u stan, samo da malo porazgovaramo? Skuvaću ti kafu i onda možeš da ideš kući.
Kada smo već bili kod mojih vrata stvarno više nisam bila sigurna da se ono sve zaista odigralo. Dok smo se vozili taksijem kući (vožnja je, činilo mi se, trajala večno) gledala sam kroz prozor kola i pitala se da li sam možda zaspala za stolom u restoranu i sanjala da sam imala najstrastvenije tucanje života, sa Markom, u mračnoj uličici na putu ka kući. Ozbiljno sam se pitala nije li to bila samo moja želja.
Skuvala sam kafu i seli smo na sofu, na metar udaljenosti, i niko nije hteo prvi da progovori, i niko zapravo nije tačno znao zašto se tu nalazimo.
– Ovo je smešno, kaže Mark. – Kao prvo, ja te ne poznajem, sem, hm... – Pocrveneo je i ja sam shvatila da ono i nije bio san. Definitivno smo se jebali, inače on ne bi pocrveneo. On nastavlja: – ... i ti radiš za istu prokletu firmu i ja prosto ne mogu da verujem šta se dogodilo večeras i ne mogu da verujem da sam ovde i ...
– Mark, zaustavila sam ga, stavljajući nežno ruku na njegovo rame. – Znam da ovo možda zvuči bizarno, ali nekada je mnogo lakše da se otvoriš potpunim strancima, nego da pričaš sa ljudima koje poznaješ. Poznata sam po mnogim stvarima, ali ono po čemu sam slavna, sem mojih specijalnih sposobnosti u krevetu (to sam kazala samo iz šale ne bi li malo razvedrila situaciju i Mark se zaista malo i nasmejao), je i moja diskrecija. Ovo možda i nije moja stvar, ali ne deluješ mi srećan i izgledaš kao čovek koji nosi veliki teret na ramenima. Meni ne moraš ništa da objašnjavaš, ali, i ovo ne govorim zato što bih volela da ponovim ono od malopre, ali bih zaista volela da ti pomognem, zato što si dobar momak i deluješ kao da ti je potreban prijatelj.
Zastala sam da uzmem vazduha.
– Ne znam odakle da počnem, kaže on i pomalo se gorko osmehuje. – Ako počnem sa onim što mi se dogodilo večeras verovatno mi ne bi verovala.
– Nastavi. Šta se to desilo večeras?
Kaže mi da je otišao kući i zatekao svoju devojku i jednu njenu prijateljicu obučene u bele čaršave kako plešu u nekom okultnom krugu od sveca, skoro u transu.
– Bilo je u stvari i nekako lepo, kaže, – ali smo se na kraju počeli raspravljati, zato što je ćela ideja o svemu tome smešna. Ona očajno želi da dobije bebu, i nismo mogli da ostanemo u drugom stanju i umesto da je uradila nešto konkretno u vezi sa tim, da smo otišli kod nekog specijaliste, ona je radila tako neke gluposti kao, na primer, terala me je da nosim list divlje kupine u novčaniku zato što navodno povećava plodnost kod muškarca; ili igrala taj okultni ples okružena svećama na kojima su bili iscrtani penisi.
Ne mogu da izdržim. Počela sam da se smejem. – Šta?
– Šta?
– Šta misliš o tome – svece sa nacrtanim penisima?
Ne želim ni da opisujem sliku koja mi se stvara u glavi.
– Ma, ne znam, – kaže on, sležući ramenima. – Bila je jedna velika sveca sa nacrtanim penisom u erekciji.
– U redu. – Palo mi je nešto na pamet. – Da li još uvek nosiš sa sobom list divlje kupine?
Mark iz svog unutrašnjeg džepa vadi novčanik i iz njega izvlači list koji oboje proučavamo.
– Meni izgleda kao da je ona uplašena, konačno sam rekla.
– Naravno da je uplašena. I ja sam uplašen. Ali to što se plaši neće je dovesti do trudnoće. Mora da bude praktičnija.
– Razumem ja to, Mark, ali to mora da je najgore osećanje, da ne možeš da ostaneš u drugom stanju. Ja bih lagala kada bih rekla da nešto preterano saosećam, jer mene deca ne zanimaju, ali sam sigurna da tako nešto verovatno pogađa u samu ženstvenost.
– Ali šta je sa mnom?, kaže Mark i podiže pogled ka meni, vidim bol u njegovim očima, koji je zastrašujući. – Ona kaže da je moja krivica. Da je ona već jednom bila u drugom stanju i da onda sigurno ja ispaljujem ćorke.
– Isuse, oteo mi se zvižduk. – Stvarno ti je tako rekla?
– Pa, tako nekako.
– To su teške reci. – Sedimo u tišini jedno vreme. – Mogu li nešto da te pitam? – On me gleda i ja nisam ni sigurna da li bi trebalo da ga pitam to što nameravam, ali je vrlo bitno da ga pitam. – Da li ti uopšte želiš da imaš decu?
– Da. Naravno. Ja volim decu. Uvek sam želeo decu.
– Važi. Da prefonnulišem pitanje. Da li želiš da imaš decu sa Džulijom?
To je pitanje bomba i Mark uzima dah.
– Što me to pitaš?
– Pitam te da li si ti uopšte srećan sa njom. Dovoljno srećan da provedeš ostatak života sa njom. Da se budiš svakog jutra pored nje, da sa njom ležeš svake noći u krevet i ljubiš je za laku noć. Pitam te, Mark, da li želiš da Džulija bude majka tvoje dece. Tvoj partner za ceo život. To te pitam. Samo to.
Nastala je duga tišina, dok Mark nije stavio ruke na lice i odgovorio. Prvo mi se učinilo da plače, a onda kada je sklonio ruke videla sam da su mu oči suve. – Nekada davno bih rekao da. Definitivno. Ali sada više ni u šta nisam siguran.
8 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:32 pm
Margita
Administrator
13.
Ja volim moju mamu. Ja stvarno, stvarno volim moju mamu. Ona mi je najbolji prijatelj na ćelom svetu i nikada nisam razumela kako su moje prijateljice imale probleme sa svojim majkama, jer, nije li to najvažnija veza koju bi jedna devojčica trebalo da ima?
Možda je to zato što su se moji roditelji razveli, zato što smo moja mama i ja imale samo jedna drugu, ali kroz moje tinejdžerske godine, dok su se moji prijatelji stalno durili na svoje roditelje i mrzeli ih, ja sam mislila da je moja mama fantastična.
Ona mi je u stvari bila starija sestra koju nikada nisam imala. Jako je ličila na mene i nije izgledala staro, ali ona zapravo i nije bila stara, jer kada me je rodila imala je dvadeset godina, tako da kada sam ja bila tinejdžerka ona je imala godina koliko ih ja sada imam.
Bože, to je baš ludo. Mogla bih da imam dvanaestogodišnju ćerku. Viđam takve žene stalno. Žene mojih godina koje su stalno uznemirene i lica im deluju umorno, koje guraju kolica, objašnjavaju nešto starijoj deci, u pratnji besnih dvanaestogodišnjih tinejdžerki, koje očajnički žele da porastu i pobegnu.
Deca nikada nisu bila deo šeme mog života. Kada bih spazila majku sa decom na mojoj strani ulice, sklonila bih pogled. Nisam nikad imala fazon – kako je slatka beba, jer to je samo cinična manipulacija emocija i, srećom po mene, ja sam se rodila bez tog gena materinskog instinkta.
Nisam zainteresovana za bebe i nisam zainteresovana za priču o bebama, ali nažalost uticale su na moj život, jer svaki put kada bi me nazvala neka prijateljica i pohvalila mi se da je trudna, od mene se očekivalo da skačem od sreće, a ja u stvari nisam ništa osećala.
Jer uvek sam znala šta sledi posle. Malo obzirnije prijateljice će se još uvek viđati sa mnom iako su trudne i uspeće da vode normalne razgovore. Pričale bi sa mnom o poslu, prijateljima, životu i muškarcima, mada ne mora tim redom. Ja bih eventualno pitala kako se osećaju, a one bi rekle dobro, i sve bi ostalo na tome. One manje obzirnije bi sedele ćelo veče i pretpostavljajući da očajnički želim da slušam o trudnoći, sve vreme bi pričale o njihovim simptomima. One uvek pretpostavljaju da sam fascinirana pričama o jutarnjoj mučnini, o otečenim nogama. Nastavljale bi o trudnoći i bebama i uređenju sobe za bebu unedogled i ja bih u sebi odbrojavala minute i pitala bih se koliko dugo ću da izdržim da ne budem gruba.
Mada me u toj fazi nije ni briga.
Koliko god su moje prijateljice obzirne, ishod je uvek isti. Pošaljem iz neke obaveze cveće i čestitku i onda moraš da ih posetiš. Sediš tamo, umireš od dosade dok se one maze sa detetom i pokušavaš da izgledaš zainteresovano dok pričaju o svom porođaju po stoti put.
Dođeš kući puna tuge, jer bez obzira na to koliko ti je bliska prijateljica, znaš da je to još jedna koju više nećeš viđati. Nećete imati ništa više zajedničko, jer nisi zainteresovana za bebe, a one nisu više zainteresovane za život.
Nije mi dobro samo kad pomislim na to.
Moje prijateljice koje su amateri psiholozi (one koje nemaju bebe) tvrde da se tako ponašam i osećam da bi se zaštitila od povređivanja. Povezuju vezivanje, decu, sa mojim roditeljima i bolom kada me je otac napustio. Kažu da ne želim da se udam i da imam decu zato što sam uplašena.
Ja kažem da je to zato što imam važnije stvari da uradim.
I to nije zato što sam imala loše vaspitanje, lošeg roditelja i da recimo ne želim da se to odrazi na moju decu. Naravno, prva godina je bila teška. Moja majka je bila više nego očajna. Donosila sam joj maramice kada je plakala i sedela kraj nje na sofi, dirajući je za kosu, zato što je ona to meni radila kada sam ja plakala i nisam znala šta drugo da radim.
Posle je plakala sve manje i manje i uskoro je kroz našu kuću prolazila serija prijatelja, i niko od njih nije bio stalan, ali su ipak pomogli da se održi osmeh na njenom licu.
– Nemoj da ih zoveš ,čiko', rekla mi je kada sam pitala što ne mogu tako da ih zovem, kada svi moji drugovi i drugarice tako zovu prijatelje svojih majki. To nisu bile cike nego recimo samo Bob. Ili Majki. Ili Ričard. Sada razumem, naravno. Nije htela da bude udata. Nije htela da se veže. To sam samo jednom uradila, umela je da kaže smejući se. Htela je zabavu. Htela je da se oseti poželjnom i lepom i da se prema njoj ponašaju lepo. Naravno, bio je i seks u pitanju, ali važnija je bila pažnja. I kada bi osetila da njihova pažnja prema njoj jenjava, ona bi nastavila dalje.
Tako da je za nju izraz – čika – podrazumevao određenu familijarnost i bliskost koju ona nije ni htela niti joj je bila potrebna. Neki od njih su bili veoma fini. Sećam se da mi se naročito svideo Bob. On je verovatno mislio da je put do srca moje majke preko njene ćerke i zahvaljujući Bobu imala sam više igračaka nego moje drugarice.
Što sam više rasla, moja majka i ja smo bivale sve bliskije. Neki su govorili da je to nezdravo, da između roditelja i deteta treba da postoje granice, ali ja sam volela što sam mogla da je zovem Viv i njoj to nije smetalo; ona je pozajmljivala moje suknje, a ja njene džempere; a onda kada sam odlučila da počnem da pijem pilule za kontracepciju sa petnaest godina (ne zato što sam nešto radila, nego zato što sam se nadala tome), osoba koja me je pratila na kliniku za planiranje porodice je bila moja majka.
Volela sam kada bismo posle nekih važnih događaja, uveče ili ujutro, sele zajedno na sofu i ispričale jedna drugoj svaki detalj, kikoćući se, pijući votku ili džin kada smo bile srećne, a kada smo bile tužne jele bismo velika pakovanja sladoleda.
Ona sada živi u Luisu. Još uvek je sama. Nekada pomislim da bi trebalo da se skrasi. Ne zato što je nesrećna, nego sve što si stariji, teže ti je da budeš sam i zato što mislim da ona zaslužuje nekoga ko bi je voleo. Ali ona ima svoje prijatelje, svog psa i sada svoj most i kaže da je to sve što joj je dovoljno u životu. I naravno, ima mene, zato i dolazi za ovaj vikend.
– Hajde, hajde da čujem šta se događa. – Viv je obišla stan za bukvalno pet minuta i onda me odvukla u centar grada u šoping. Uhvatile smo autobus prema Selfridžesu koji je mojoj majci svojevrsna Meka.
– Šta se događa?
– Videla sam stan, videla sam kako ti London pristaje, čula sam sve o tvom poslu, ali nisam čula nijednu reč o tvom ljubavnom životu.
– Kakvom ljubavnom životu?, rekla sam poluironično, jer mi se na tom polju ništa ne događa. U stvari, posle one epizode sa Markom u mračnoj uličici, ništa mi se nije desilo. A ono, ne mogu ni da računam. Da, te noći mi je bio izuzetno seksi, ali to je bilo samo na jednu noć, pa ni jedna noć, i nešto što nećemo nikada ponoviti.
– Zar nisi spomenula nekog muškarca sa posla? Koji je računovođa..? Ne! Advokat. Zar nisi imala neku afericu sa njim? Šta se desilo sa njim? Zvučalo mi je kao da je dobar.
Maler. Zaboravila sam da sam sledećeg dana pričala sa njom i rekla joj sve.
– Ništa se ne dešava, uzdišem ja, gledajući u izlog. – Divan momak, ali ima devojku i sa posla je, pa bilo bi komplikovano i da nema devojku i verovatno i nije za mene.
– Čudno je to, zar ne? – Okreće se prema meni. – Uvek sam mislila da ako bih se doselila u London definitivno bih našla muškarca za sebe. Mislila sam valjda da su ulice pune muškaraca. Pretpostavljam da je tvoj život uvek tvoj život gde god da odeš i ti si uvek ti ma gde se nalaziš. Ali mislila sam da će stvari biti drugačije u Londonu. Više glamurozne. Uzbudljivije.
– Kako to misliš mislila si da ćeš naći muškarca? Ti nikad nisi želela da imaš muškarca? Zar ne?
Ona se smeje. – Ah, to sam govorila? Pretpostavljam da nikad nisam našla muškarca koji odgovara mojim kriterijumima.
– Kako to misliš?
Ona sleže ramenima. – Što sam duže bila sama, sa tobom, imala sam veća očekivanja. Nije mi bilo dovoljno što me neko voli, što je odan, ili dobar prema tebi. Mislila sam da mora takode da bude i lep, i zabavan, i pametan, i kreativan, i čak sam onda mislila da je i novac vrlo bitan.
– Ali sve te stvari jesu bitne, kažem, sada već zbunjena.
– Mogu da budu važne, ali nisu presudne. Imala sam veze sa divnim muškarcima, ali ja sam očekivala previše od njih i uvek sam ih ostavljala misleći da ću naći boljeg. Nekoga u koga ću se strastveno zaljubiti, ko je moja srodna duša. Moja druga polovina.
– Možda ćeš ga još uvek naći.
– Mislim da sam ga našla mnogo puta, kaže tužno. – Samo ja nisam bila spremna na kompromise. Da li se sećaš Boba? – Klimnula sam glavom. – Viđam ga ponekad u bridž klubu. Divan čovek. I bio je divan, divan čovek, ali znaš šta? Mislila sam da nije dovoljno dobar zato što je bio zidar. Voleo je i tebe, prema meni se ponašao kao prema kraljici, bilo nam je zabavno, ali ja sam bila mlada i arogantna, i propustila sam šansu za pravu i istinsku sreću.
– Je li oženjen sada?
– O, da. Oženio je Hilari Stjuart. – Napravila sam upitnu grimasu. – Sećaš se Džozefine Stjuart? Išla je sa tobom u školu? Njena majka. Nekoliko godina pošto joj je muž umro, Bob i Hilari su počeli da se zabavljaju. I čujem da su veoma srećni zajedno.
– Bože. – Stvarno je bilo za čuđenje, pošto je Džozefina bila najbogatija devojčica u školi. Živeli su u velikoj beloj kući, a u školu ju je dovozio zeleni rols-rojs. Isuse.
– Tako znači, Hilari nije imala velika očekivanja?
– Lako je kada se ne navikneš da budeš sam.
– Ne mogu da verujem da govoriš sve ovo. Uvek sam mislila da si sama zato što si tako htela, zato što si tako bila najsrećnija.
– Lagala bih kada bih rekla da sam nesrećna. Imala sam tebe i imale smo divan zajednički život, ali da li bismo bile srećnije da je muškarac bio u našim životima? – Sleže ramenima, tužna. – Pretpostavljam da nikada neću znati.
– Ali tvoj život je meni uzor. – Osećam se zbunjeno, a ne znam ni zašto. – Ti si razlog zašto ja uopšte ne želim da se udam. Svima pričam o tebi i kako tebi niko nije bio potreban i da uvek možeš biti srećan dok imaš prijatelje i porodicu da te podržavaju i da budu u tvojoj blizini.
Nastala je mala pauza dok moja mama nije odgovorila. – Mivi, ljubavi, rekla je, – da li imaš dobar društveni život ovde u Londonu? Da li imaš prijatelje? Da li si srećna? Ne kažem da ti je potreban muškarac da bi bila srećna, ali znam kako život može biti usamljen kada si sam i ja se brinem za tebe sada kada više ne živim iza ugla. Znam kako si sama sebi dovoljna i znam da misliš da ti je dobro bez muškarca, ali nemoj da uradiš ono što sam ja uradila. Nemoj da žrtvuješ divne ljude zbog svojih principa, koji god da su.
– Pih, procedila sam. – Pa, šansa bi bila odlična stvar. London, kao što vidiš, nije preplavljen slobodnim muškarcima. Čak i kada radiš na televiziji.
Volim što moja majka i ne ode da pogleda odeljenje sa odećom za starije. Odmah smo otišle na drugi sprat, prvo hitno u WC zbog mene, i onda smo otišle da vidimo neke modernije stvari. U roku od nekoliko minuta izabrala sam nekolicinu stvari, kao i moja majka, koje možda i nisu za nju, ali bi svejedno u njima izgledala predivno.
Uzele smo jednu kabinu za presvlačenje i smenjivale se u njoj.
– Pa, eto, ovo nije kako treba, rekla sam, zato što suknja, u mojoj veličini, koju sam probala, kada je zakopčam, tesna mi je.
– Jesi li se ti malo ugojila?
– Nisam mislila, mada eto, sad... – I kako sam o tome razmislila, shvatila sam da mi odeća jeste u poslednje vreme malo tesnija. Baš pre neki dan posle ručka, morala sam da otkopčam pantalone da bi mi bilo malo udobnije. I sve mi je to čudno, zato što mi težina nije varirala od kada sam bila tinejdžerka, uvek isto, ni manje ni više.
Samo što sada očigledno jeste.
Probam pantalone i onda tek gledam mamu u čudu, zato što njih ne mogu ni da zakopčam, čak ni blizu.
– Sigurno nije dobra veličina. Sigurno su ih pogrešno etiketirali. – Onda gledam u etiketu u pantalonama, unutra na pozadini.
– Maler. Moja su veličina. Šta misliš, Viv? Jesam li se stvarno ugojila? – Osećam paniku koju nikada do sada nisam osetila, zato što se nikada nisam gojila, nikad nisam morala ni da razmišljam o tome i ovo je za mene sada potpuno novi problem.
– Pa, izgledaš malo krupnije. Samo malo. Jedva se primećuje.
Obe gledamo u odeću i gledamo u moje telo.
– Ali tvoje sise su stvarno velike, kaže Viv, približavajući mi se. – Da nije možda PMS?
Počinjem da se smejem. – Zato te volim mama, grlim je, a pantalone samo što ne puknu na meni. – Potpuno sam zaboravila na menstruaciju. – Saginjem se i vadim svoj rokovnik iz torbe, jer ne pamtim kada dobijem tako da sve moram da zapisujem, pored datuma napišem veliko M, ali često zaboravim i to da uradim.
– Sranje.
– Šta je bilo?
– Mora da sam opet zaboravila. – Gledam u poslednji datum koji sam obeležila, i to je bilo pre šest nedelja. Što bi značilo da mi kasni dve nedelje. Ne, to nije moguće.
– Nije to u redu. – Ponovo gledam u datume i pokušavam da sračunam.
– Pa, kada treba da dobiješ?
– Ma, nemam pojma. – Dodajem dnevnik mojoj majci. – Ti probaj da izračunaš. Vidi, poslednji put sam imala 12. februara, pa je onda trebalo da dobijem 9. marta, ali eto nisam zapisala, tako da treba tek da dobijem 3. aprila, pa je neverovatno da imam PMS sindrome?
Viv gleda u rokovnik, onda računa na prste, pa opet gleda u datume. – Sigurna si da si imala u martu?, pita me ona polako.
– Naravno da jesam. Jesam li? – Odjednom shvatam šta ona govori i sedam na stolicu u kabini. – Jesam li? O, jebote. Viv, nemam pojma. Ne mogu da se setim da li sam imala menstruaciju ili ne.
– Vidi, pokušaj da se setiš šta si radila tih dana, pa ćeš možda da se setiš da li si imala ili ne. U redu?
– U redu. – Klimam glavom, pokušavajući da ignorišem činjenicu da mi srce lupa kao da će da iskoči.
Mama gleda u rokovnik i čita: – Devetog marta si imala sastanak sa Majk Džonsom u tri sata po podne. – Gleda me sa očekivanjem, ali ja odrično odmahujem glavom. Imala sam milion sastanaka sa Majkom i svi su mi se izmešali. – Išla si na piće sa nekim ko se zove Džoni, uveče.
– E, toga se sećam! Ali se ne sećam da sam imala menstruaciju.
– Desetog si bila u uredništvu.
– Ne sećam se.
– Uveče si se našla sa Stelom?
– Ne sećam se. – Sve mi je prazno i izmešano. I ne sećam se da sam imala menstruaciju.
– Mislim, moja draga, kaže moja majka, koja ne može da sakrije da se uznemirila, – da posle ovog idemo da kupimo test na trudnoću.
Moje srce će da iskoči iz grudi.
U povratku ne pričamo mnogo. Viv je neverovatno dobra prema meni i saosećajna i mazi me po ruci non-stop i gleda me sa brigom. Kući me tera da odmah idem u kupatilo dok ona stavlja čaj i priča sto na sat ne bi li ja ostala normalna i malo mi skrenula misli. U međuvremenu, ja se osećam kao da sam se probudila iz nekog naročito realnog sna. Ne noćne more, jer se još ništa nije desilo, ali osećam se samo kao posmatrač, kao da se sve ovo dešava nekom drugom, a ja sam samo zainteresovana da vidim ishod, da vidim šta ta druga osoba, koja izgleda kao ja, zvuči kao ja i priča kao ja, šta će ta druga osoba da uradi.
Zaključala sam se u kupatilo i izvadila test iz torbe i vidim da mi se ruke tresu, ali i to primećujem skoro nezainteresovano. Nikada pre nisam radila test trudnoće. Nije mi nikada trebao. Iako se tresem, znam sigurno da nisam trudna i da će test biti negativan. Kako je moguće da ostanem trudna, samo tada jednom smo bili zajedno i kako sam sebi dozvolila da se tako zanesem da nisam insistirala da koristimo kondom?
Naravno, tu je i Mark, koji je rekao da ga Džulija mrzi zato što je sterilan. Zar nije sedeo tu na mojoj sofi, posle nesrećnog događaja na koji više ne želim ni da mislim, i pričao mi da je njihova veza sranje zato što Džulija krivi njega da je sterilan? Zar nije pričao da su pokušavali mesecima i da nisu uspeli? A ona je bila trudna pre njega, i problem je nesumnjivo njegov.
Vadim iz kutije aparat i gledam ga neko vreme, onda izvlačim uputstvo i čitam ga. Znam ja da nisam trudna.
– Aparat morate držati nadole zbog uzorka...
– Mivi? Jesi li dobro? Da li sam ti potrebna? – Viv stoji ispred vrata.
– Sve je u redu, mama. – Čudno je to kako je nekada zovem Viv, a nekada mama, u zavisnosti od potrebe. Ne da mi je ona sada potrebna, ali je opet veoma utešno da je ovog trenutka uz mene. Za svaki slučaj.
Za slučaj čega?
Zato što jednostavno nema šanse da sam trudna. Nema šanse. Nema jebene šanse.
Napokon osetih potrebu da piškim, što u stvari i nije neko čudo, zato što ovih dana često idem u WC, jer se pridržavam neke dijete, koja se sastoji u tome da se unosi velika količina vode, a normalno se jede. Tako da mnogo pijem vode, ali pola dana provedem u WC-u.
Uzdišem duboko, vadim test i otkopčavam pantalone.
Šou počinje.
Viv gleda u mene i kada vidi da se smejem i ona počinje da se smeje. – O, hvala bogu. Ovaj sat mi je protekao grozno misleći da si stvarno trudna. – Ona me grli i smeje se.
Puštam je iz zagrljaja i pokazujem joj test. Na njemu su dva mala stakla. Na oba se nalaze dve plave linije. Viv me gleda zbunjeno. – Ali ovo ne znači da je test negativan! Znaš li to?
I ja počinjem da plačem.
14.
To je bio šok.
Užasan i najgori šok.
Ovo nije trebalo da se desi. Ovo nije bilo u mom životnom planu. Ja ne želim decu. Nikad ih nisam ni želela i pomisao na to da nešto u meni raste me tera da povraćam.
Ali možda i nisam trudna. Možda je greška. Ako postoje testovi koji pogreše i pokazuju negativno, onda verovatno neki pokazuju i pogrešno pozitivno.
Viv odlazi da kupi drugi test i ja znam, vidim u njenim očima da je šokirana kao i ja i da je jedini način da ostane mirna da nešto radi. Prvo mi je skuvala čaj, onda je sve oprala i praktično čim sam spomenula mogućnost da je test pogrešan trči u apoteku.
Sve je to u redu sem što ja imam užasan osećaj da testovi ne pokazuju lažnu pozitivnost. Znam da sam negde pročitala da hormoni koji utiču da hemikalija u testu poplavi, postoje u ženskom telu samo u trudnoći i da nema šanse da test poplavi bez tih hormona.
Ipak, Viv se vraća sa još jednim testom i paketom čokolada, njenih omiljenih, što je za mene još gore, kada razmišljam da treba da jedem čokoladu, jer sam odlučila da je više ne jedem.
– Mivi, ljubavi, kaže Viv, stavljajući mi u usta čokoladu. – Mislim da bi stvarno trebalo da uradiš drugi test.
Tako da sam opet otišla u kupatilo i ponovila postupak, i izašla posle nekoliko minuta i slegla ramenima. – Da. – Srušila sam se na sofu. – Još uvek trudna.
– Mivi, moramo da pričamo o ovome. Moramo da pričamo o tome šta ćeš da radiš.
– Ne želim da pričam o tome, i shvatam da stvarno neću da pričam o tome. Da želim da sve nestane, želim da se pretvaram da se ništa nije ni dogodilo.
– To neće jednostavno nestati, kaže Viv nežno, stiskajući mi ruku. – Ti si trudna i sada moramo da odlučimo šta će nam biti sledeći korak.
– Kako to misliš sledeći korak? Nema tu šta da se radi, za ime boga. – Moj glas je grub i odlučan, a vidim da se Viv nećka, ali zaista. Kao da imam pa neki izbor.
– Mama, sedam kraj nje, – ja tebe volim i ja znam da ćeš me podržati šta god da bude moja odluka, ali takođe znam koliko voliš decu i koliko želiš da imaš unuče. – Potresla sam se. – Sada nije pravo vreme, kažem ja, nežno koliko god mogu. Njene oči se pune suzama i ja se osećam kao kučka, ali moram da je nateram da razume. – Nisam spremna da budem majka. Ja nisam ti. Znam da si me sama podigla i takođe znam da ti je bilo tada najteže na svetu ti ne bi menjala ništa, ali nas dve smo veoma, veoma drugačije. Ja imam karijeru, mama, i to mi je najvažnija stvar i ja ne želim bebu. Beba bi sve pokvarila.
Niz mamino lice teku suze i ja je grlim ne bi li je utešila, a jedino što mogu da mislim kako je ćela situacija malo uvrnuta, jer evo ja tešim moju majku, a ja sam ona koja je trudna i ja sam ta koja će da ide na abortus.
Viv me posle nekog vremena pogleda. ,,Oh, Mivi, uzdiše. – Ja te stvarno volim, i u pravu si, uvek ću te podržati, ali ne možeš tako ishitreno da donosiš odluku. Odluku kao što je ova. Ovde se ne radi više samo o tebi. Ljubavi, u tebi raste novi život, beba, unuče... – I ona ponovo počinje da plače.
– To nije beba. – Glas mi je hrapav. Hrapaviji nego što sam mislila i ja ustajem i odlazim do prozora, i gledam ljude kako prolaze, čudeći se kako se svačiji životi nastavljaju kao da se ništa strašno nije dogodilo, a moj se život okrenuo naopačke.
Mada stvarno, to je samo abortus, za ime sveta. Bukvalno sve žene koje znam su imale po neki abortus u različitim periodima života. Da budem iskrena, pravo je čudo kako mi se ovo nije desilo ranije. I svi ostali su to prevazišli. Nije to ništa strašno.
– Nije to ništa strašno, kažem, leđima okrenutima od Viv, jer mi je pogled prikovan na stan preko puta mog. Zahvaljujući velikim prozorima, mogu lepo da vidim njihovu dnevnu sobu i naravno ironija je u stvari što gledam mlad par, koji leži na podu, i oboje se igraju sa bebom. Posmatram bebu, koja puzi na rukama i kolenima po celoj sobi i prevrće se, a roditelji je onda obasipaju poljupcima.
Ne osećam apsolutno ništa.
– To nije beba, mama. – Vraćam se do sofe i sedam, pitajući se zašto ne osećam mučninu. Pitajući se zašto ne osećam ništa sem umora i otupelosti. – To je ... ništa. To je ništa. To nije beba, to nije moje dete i to nije tvoje unuče. Moraš da prestaneš tako da razmišljaš ili neću moći kroz ovo da prođem.
Vidim da Viv pokušava da se sabere i na kraju mi kaže da razume.
Pretvaramo se da je veče sasvim normalno. Spremamo večeru i jedemo ispred televizora, sa nogama na stolu dok držimo tacne na kojima su špagete. Ništa ne pričamo o trudnoći ćele večeri i svaki put kada bi se na TV-u pojavila neka slika bebe, Viv bi brzo daljinskim prebacila program. Iscrpljujuće je, ali to je ono što je potrebno da radimo. Da se pretvaramo da mi se to ne deševa.
– Šta je sa ocem?, taman sam htela da zagrizem tost, kada se Viv pojavila na vratima, još pospana.
Viv je uvek volela da se izležava nedeljom, tako da kada sam se jutros probudila, na prstima sam prošla pored nje i otišla u kuhinju na skuvam čaj i pojedem tost. I još jedan tost. I još jedan. Isuse, još sam gladna.
– Šta u vezi sa ocem?
– Da li nameravaš da mu kažeš?
– Ne znam. Nisam razmišljala, ali mislim da neću. Pretpostavljam da nema potrebe da zna.
Viv uzdiše i ulazi u kuhinju, kuva kafu i onda seda preko puta mene za mali sto.
– Mivi, ukočila sam se, zato što prepoznajem po tonu njenog glasa da će da kaže nešto što se meni ne dopada. – Neću da ti kažem ništa trivijalno, kao on ima prava da zna, ili mu to duguješ ili tako nešto, zato što verujem da to nije uvek istina i naročito zbog toga što je to između vas bilo samo na brzinu, ni na jednu noć.
Uzdišem sa olakšanjem.
– Ali, nastavlja ona, – taj čovek, kako se bese zove?
– Mark.
– Mark. Zar mi nisi rekla da je on sterilan? Zar mi nisi rekla da je očajan zbog svoje veze, jer ga devojka optužuje što ne može da ostane u drugom stanju?
– Kako si pobogu to zapamtila? – Zadivljena sam i na neki način užasnuta. Shvatam poentu njenog izlaganja i ja znam da je u pravu. Kako mogu da mu uskratim ovo saznanje? Ne želim da bude umešan u ovo bilo kako, ali kako mogu da ga pustim da i dalje misli da ispaljuje ćorke, kada očigledno nije tako?
– Ležala sam u krevetu noćas i non-stop razmišljala o njemu, kaže Viv. – Nisam mogla da spavam i htela sam i tebe da probudim, ali ti je trebao san. Znaš šta hoću da kažem, zar ne?
– Da.
– On ima prava da zna da je sposoban da pravi decu. To je sve. Ako ne želiš ništa više od njega, to je OK, ali ne možeš da dozvoliš da jadnik nastavi da misli da on ima problem. On je još uvek sa svojom devojkom, zar ne? – Njen glas odjednom postaje pun nade i ja počinjem da osećam da hoću da plačem. Isuse. Ovo uopšte ne liči na mene.
O, mama. Toliko je providna. Vidim da se trudi najbolje što može, ali ja znam šta misli. Ona se moli i nada da će se Džulija i Mark razići i da će Mark mene nekako ubediti da promenim mišljenje i da ćemo nas troje, beba, Mark i ja, živeti do kraja života srećno i zadovoljno.
Mogla bih da joj dam lažnu nadu, zato što se priča da ga je Džulija napustila i da se provodi u Njujorku, ali ko zna da li je to istina. I sve do juče moram da priznam da jesam malo fantazirala da ponovo budem sa Markom. Ipak je to bio najlepši seks na brzaka koji sam ikad imala. Ali to je samo fantazija. Veza je poslednja stvar koja mi je potrebna.
Ali jesam videla Marka u baru nekoliko puta. I u kantini. Izmenjali smo kulturne fraze, mada smo se par puta malo duže gledali i moram da kažem da sam osetila kao neki elektricitet.
Ali Mark nije tip za nekoliko tucanja na brzaka. Znam da je Mark čovek za duge veze. On je materijal za muža. Čuvar. A to je ono što meni nije potrebno. Bila sam sa muškarcima kao što je Mark. Misliš oboje želite iste stvari, seks i zabavu. A onda pre nego se osvestiš, oni se nude da ti spremaju večeru, onda očekuju da ćeš prenoćiti, pa se posle ljute što oblačiš svoj veš u jedan sat posle ponoći i odlaziš kući. Ali stvarno znaš da je gotovo kada želi da se zajedno vozite biciklima po parku nedeljom ujutro. Tome teže muškarci kao što je Mark. Tom zajedništvu. Udobnosti. To partnerstvo je za mene prava anatema.
Pa, šta. Čula sam glasine da ga je Džulija napustila i ja sam odlučila da to nije moja stvar i da neću da navaljujem na njega. Nije moj tip. Net, Nici i Stela su naravno oduševljene. Mnogo puta sam odslušala njihovu zajedničku fantaziju o Marku Simsonu.
Imam osećaj da Stela zna da se nešto desilo one noći. Ona je moj tip ženske, Stela. Hladna i pametna. Da nisam tako uverena u svoje sposobnosti kao producent, Stela je jedina žena koja bi mi bila pretnja. I ona je prava žena. Net i Nici, koje su inače oštroumne i odlučne, su još uvek devojčice. Ali Stela je svašta prošla. Vidi se.
Kao ja.
Net i Nici su me zadirkivale posle one večere, ali ja sam se samo smejala i otkačila ih.
Stela nije ništa rekla, sve do noći u baru. Noći kada smo se Mark i ja pogledali samo na sekund. Bila sam usred razgovora sa Stelom i Džonijem i uhvatila sam Markov pogled preko Stelinog ramena i zbunila sam se usred rečenice. Zastala sam, i nisam više bila sigurna gde sam, sa kim sam, i šta sam govorila. Malo sam protresla glavom i pitala: – Šta sam rekla? – i Džoni se nasmejao i podsetio me da sam pričala o ratu i o poslednjim rejtinzima. Sabrala sam se i nastavila da pričam, ali Stela je polako izvila svoju glavu da vidi šta me je ili ko tako zbunio, i kada mi je ponovo okrenula lice, znala sam da zna.
Nisam ništa rekla do kasnije te večeri. Posle nekoliko pića. To ti je problem sa Stelom. Ti misliš da i ona pije, ali na kraju večeri uvek izgleda kao da je ona jedina trezna. Uvek se svega seća.
Drugim recima, radi upravo ono što i ja radim.
Obe smo se bile nagnule na bar kada mi se nasmejala. – Pa, odugovlačila je sa podignutom obrvom. – Mark Simson, a?
– Mark Simson, šta?, bila sam potpuno mirna.
– Bi ili ne bi? Nikad nisi rekla ništa. – Ona zna, pomislila sam. Jebote. Zna, zna, zna.
– Hmmm. – Pretvarala sam se da razmišljam, pre nego što sam se kao nasmejala. – Moram da kažem da bih.
– Interesantno. Zašto me to ne iznenađuje? – I umesto da smislim nešto dobro, brzo i pametno da joj odgovorim, ja sam samo stajala, a ona se smešila i digla čašu kao zdravicu i otišla, ostavljajući me pomalo poniženu.
Ali dopadala mi se Stela. Dopadala. Podseća me na mene i mada znam da zna, takođe znam da neće tračariti o tome. Ili se bar nadam da neće. Ne izgleda mi kao takav tip osobe. Previše je hladnokrvna. I mada se pridružuje Net i Nici u elaboraciji fantazija o Marku, znam da to radi samo radi druženja, a inače nije takva.
I sada primećujem da me Stela posmatra kada je Mark u okolini, gleda njega ne bi li videla ima li još nečega što bi trebalo da zna. Ja sam jako pažljiva da ne bi nešto odala. To je bilo jedno tucanje, osećam kao da moram to da joj kažem. Jedna noć. Neće se ponoviti. On. Nije. Moj. Tip. I to je, moji prijatelji, razlog zašto ja mojoj majci ne dajem lažne nade. Zato što nisam spremna da se skrasim.
– Ne znam šta se dešava sa njegovom devojkom, kažem ja mami, a moj glas je nežan. – Ali, mama, ti znaš kako sam teško radila da bih stigla ovde gde jesam sada. Ti me poznaješ bolje od bilo koga, i znaš da mi je karijera na prvom mestu. Uvek je bilo tako. Znam da ti je možda teško da to prihvatiš, ali brak i bebe i sve to jednostavno nije za mene.
– Možda jednog dana, dodala sam ne bi li ublažila svoje reci. – Ali sada znam da radim pravu stvar.
Viv je uspela malo da se nasmeje i onda me čvrsto grli. – Volim te, dušo, kaže ona. – I uvek ću te podržati, bez obzira na to koja bude tvoja odluka. – Znam, Viv. I ja volim tebe.
* * *
Znam da bih trebalo da zovem kliniku, ili doktora ili bilo koga, ali neki deo mene se još uvek nada će sve nestati samo od sebe. Sigurna sam da sam negde pročitala da neki mali postotak žena ima pobačaj, a da i ne zna da je bila trudna. I sada svaki put kada odem u WC, molim se da vidim krv, da će se priroda nekako pobrinuti.
I ja sam tek koliko trudna? Šest nedelja? Još uvek imam vremena. Mnogo vremena. A i osećam se odlično. Samo sam malo umorna, ali zahvaljujem bogu što nemam jutarnje mučnine. Sa tim ne bih mogla da se izborim.
* * *
– Jebote, gde si do sada? – Imamo redovni sastanak ponedeljkom ujutro, a Džoni je zakasnio. Petnaest minuta. Dovukao se sa petnaest minuta kašnjenja i nosi kapućino, kao da nema nijednu brigu na svetu i još nema ni dovoljno pameti da se izvini.
Odmah mu je palo raspoloženje, a ja stvarno ne znam što sam ljuta, ali sam užasno besna na njega. Kako se usuđuje da toliko zakasni. Kako se usuđuje da uđe tako nonšalantno, kada smo svi ostali imali dovoljno učtivosti da dođemo na vreme.
– Neću ovo da trpim, kažem ja, a glas mi je sve glasniji i glasniji i znam da počinjem da vičem, što je potpuno nenormalno, ali ja jednostavno ne mogu da zadržim bes. – Sta jebote misliš ko si ti? Misliš da si bolji od nas? Drugačiji si i za tebe je u redu ako propustiš sastanak?
– Stva... stvarno mi je žao, on je zatečen, zaprepašćen. – Otkazano je... – ali ja nastavljam i iskreno, ne interesuju me njegovi glupi izgovori.
– Svi ostali su uspeli da dođu na vreme i ja neću da trpim da se članovi mog tima prema meni ophode sa nepoštovanjem.
Briznula sam u plač.
Šta se do đavola dešava? Šta je sa mnom? Istrčavam iz sobe, jecajući kao dete, osramoćena i utrčavam u WC i sedam na solju i nekontrolisano plačem.
– Mivi? – Neko pažljivo kuca na vrata i znam da je to Stela, zabrinuta, ali ja ne mogu da prestanem da plačem. Zvučim kao dete i hoću da prestanem, jer evo, ostvaruje se moj najveći košmar. Izgubila sam se potpuno pred svojim osobljem; ponizila sam samu sebe pred njima i sada ne mogu da prestanem da plačem.
I što je najgore od svega, uopšte ne znam zašto plačem.
– Mivi? Jesi li dobro? – Čujem još nečije korake i onda čujem Netin glas koji pita šta nije u redu. – Vrati se u kancelariju, kaže Stela i činjenica da Net stvarno odlazi, doprinosi da se malo bolje osećam. Ima nešto u Stelinom glasu što je neverovatno utešno i posle nekog vremena moje jecanje se pretvara u štucanje. I ono lagano prestaje, sve dok ne dođem ponovo sebi. Uzimam malo toalet papira i brišem oči i onda otvaram vrata i vidim Stelu koja stoji tu i zabrinuta je. ,Je li sve u redu?, kažem ja sa osmehom, okrećem se i odlazim. Osećam se odlično.
– Jebote, znao sam, kaže Ted, dok prilazim kancelariji i brišem ispod očiju maškaru koja se razlila. – Ona se pretvara u Džuliju. Kunem vam se, to je zbog proklete stolice. Sve žene koje sednu u ovu stolicu su u početku zgodne i seksi, a ta stolica ih pretvori u lude kučke iz pakla.
– Džoni, oglasih se, a Ted je bukvalno poskočio i onda počeo da slaže neke papire po stolu kao pravi krivac. – Mogu li sa tobom nasamo da popričam?
Džoni me prati van kancelarije, a naši koraci postaju tako čujni, pošto je svuda nastala tišina. On me nemo prati do automata sa pićima gde ja stavljam neku siću i pritiskam dugme za dve šolje čaja.
I tek onda se okrećem ka njemu i shvatam koliko je on povređen i osećam se užasno.
– Molim te izvini. – Dodajem mu solju čaja, ali on još uvek ne može da me pogleda. – Džoni, pogledaj me. – On polako podiže pogled, a ja nastavljam, šokirana koliko sam ga povredila. – Moje ponašanje je bilo odvratno. Ne znam šta da kažem. To nema apsolutno nikakve veze sa tobom, ali sam sve eto istresla na tebe, jer si u tom momentu bio laka meta. Nema opravdanja za moje ponašanje i obećavam ti da se neće više nikada ponoviti. – Vidim da malo popušta.
– Džoni, dešavaju mi se neke stvari u privatnom životu. I ne mogu o tome da pričam, ali prolazim kroz težak period. Nisam to ni trebala da donesem sa sobom na posao i nisam smela da se istresam na tebi. Možeš li da mi oprostiš?
Džoni se vrlo malo nasmešio i klimnuo glavom.
– U redu. Hajde da se vratimo. O, da, možeš li molim te da zamoliš Teda da nađe neke prodavce nameštaja i da mi zamene stolicu?
E, tek sada se Džoni stvarno nasmejao.
Sada treba da se izvinim svima ostalima.
Na povratku kući svraćam u apoteku. Svako veče svraćam u drugu apoteku, da ne bi ljudi pomislili da sam skroz luda. Svako veče dođem kući i idem pravo u kupatilo sa testom za trudnoću, moleći se da plave linije nestanu. Ali one ne nestaju.
Viv me zove svako veče. Zove me da vidi kako sam i kada joj kažem šta se danas desilo, zato što sam još u šoku zbog svog ponašanja, Viv mi kaže da je njena trudnoća sa mnom bila potpuno ista.
– Nije mi uopšte bilo muka, kaže ona, – ali su mi hormoni pravili haos. Plakala sam za svaku sitnicu, a tek bes! Bila sam konstantno besna tri meseca. Ako nisam vikala, onda sam plakala. Eto, isto je sa tobom, priča ona i onda zastaje, setivši se da ja nisam kao ona.
Ja neću da rodim bebu. Ja ću ići na abortus.
Samo treba da zakažem.
15.
Figura mi se skroz promenila. Od seksi mačke do debeljuce. Ogromna sam. Kako mogu da budem toliko velika kada sam samo osam-devet nedelja trudna? U redu, u redu, možda ima neke veze sa mojom neodoljivom potrebom za čokoladom. Stalno šaljem Džonija da mi kupuje.
A razlog za jučerašnji izliv besa? Automat za čokoladice. Baš juče nije bilo čokoladica koje su se meni jele. Da li bi mi se nekad pre desilo da zbog toga ne mogu da zaustavim suze? Meni ne. Ne sve do juče. Ali ja sam tačno znala šta mi se jede, hormoni su mi podivljali, a toga nije bilo i ja sam šiznula. I tako se opet ponovio Tedov komentar o stolici i ludoj kučki iz pakla.
O, jebi ga.
Viv me stalno zove da vidi da li sam u redu. A prošle nedelje mi je poslala paket sa multivitaminima za trudnice.
– Zašto si mi to poslala na posao?, bukvalno sam siktala na nju preko telefona.
– Znala sam da nećeš biti kod kuće da ga preuzmeš, rekla je Viv. Onda, posle kratke pauze dodala: – Mivi, ljubavi. Znam da nećeš da rodiš... – Ne može da kaže do kraja. Ali bi svakako trebalo da uzimaš folnu kiselinu. Ne samo zbog be... Mislim, trebalo bi da uzimaš dodatke vitamina i minerala da bi ti bila zdrava.
– Ja sam dobro.
– Pomoći će ti oko hormona, kaže Viv, dok ja sa slašću pijem kapućino.
Ah, da. Kapućino. Čitala sam da kafa udvostručava šanse za pobačaj u prva tri meseca trudnoće i zato pijem jake kapucine od momenta kada stignem na posao dok ne krenem kući. Jedina nuspojava je to što stalno idem u WC, što i nije baš tako konstruktivno.
Baš sam došla iz WC-a (trinaesti put ovog jutra) i zatičem Majk Džonsa kako stoji ispred vrata moje kancelarije, praveći se da intimno ćaska sa Stelom, ali bez sumnje čeka mene.
– Ćao, Majk. – Smešim mu se svojim najzavodljivijim smeškom, ali očigledno moj ubitačni osmeh funkcioniše samo sa visokim potpeticama i seksi odećom. A ja na sebi imam veliki muški džemper u kombinaciji sa pantalonama velikog broja, jer treba da sakrijem... (Mada su mi sada sise fantastične...)
Izgleda kao da mu je malo neprijatno, ali ulazi u moju kancelariju, seda i pokazuje i meni rukom da sednem. – Da li je sve u redu?
– Da. Odlično. Je li sve u redu sa tobom?
On klima glavom malo dekoncentrisano, i onda duboko uzdiše gledajući me u oči. – Mivi, osećam kao da je ovo sve deža vi. Ne mogu da verujem da se ovo ponavlja i moram da te pitam šta se jebote dešava.
– Šta se jebote dešava?, ja se smejem, trudeći se da zvučim normalno, mada mi srce lupa kao ludo, jer molim te bože, nemoj da mi se desi da ugrozim posao koji sam želela celog života.
– Priča se da si se ti...
– Pretvorila u ludu kučku iz pakla? – Digla sam obrvu i videla da je on iznenađen. Mislio je da nisam čula.
– Da se pretvaram u Džuliju?, ja nastavljam, malo se osmehujući. Osmeh mi se, hvala bogu, uzvraća, sa malo osramoćenim sleganjem ramena.
– Mislio sam da ćeš i na mene da se dereš. – On gleda u stolicu na kojoj sedi, jer sedi za mojim stolom, na mojoj stolici.
– Da, to je stolica lude kučke iz pakla, ali mislim da na tebe neće delovati, jar kao prvo, ti si muško, a kao drugo.
– Već sam ludo kopile?, on je uživao u ovome.
– Pa. – Ja sležem ramenima. – Tako se priča.
– Hajde, Mivi. Šta se događa? Čujem da stalno imaš neke ispade i svi su pomalo uplašeni i seru u gaće. Džuliji sam morao da dam odmor, jer nisam mogao da dozvolim da se njeno osoblje tako oseća, a sada se i ti pretvaraš u nju, a ja hoću da znam zašto.
Uspravila sam se u stolici, pogledala ga i sačekala dok nije sasvim obratio pažnju na ono šta ću da kažem.
– Ja sam trudna.
– Šta si?! – Šok na njegovom licu je slika za sebe, a tačno mogu da vidim šta mu prolazi kroz glavu. Prvo, jebote, zašto sam dao posao nekoj glupoj ženskoj koja je zatrudnela posle pet minuta od kada je dobila posao? Drugo, koga ću jebiga sada da zovem da nju zameni i treće, čekaj malo, ona je samica. Ko je jebote sad pa otac?
– Šala, kažem ja kukavički, želeći da na prvom mestu ništa nisam ni rekla, želeći da nisam osetila potrebu da ga testiram. Njegov uzdah olakšanja dovoljno pokazuje.
– Jebote. Mislio sam da ću dobiti srčani udar. – Dok se Majk oporavlja od šoka, ja brzo razmišljam. Šta do đavola treba da kažem? Kako da objasnim šta se događa? Porodični problemi? Onda bi hteo da zna o čemu se radi. On nije čovek koji se zadovoljava nejasnim objašnjenjima. – Ne sviđa ti se?, rekao bi on. – Onda, odjebi.
– Kazaću ti istinu, ako obećaš da nećeš nikome reći, izgovaram i on se naginje prema meni, sa punom pažnjom.
– Imam neke probleme.
Majkove oči su pune saosećanja.
– Ginekoloških problema, jedan od mojih jajnika je počeo da se uvećava do veličine loptice za golf i moj nivo hormona... – Ne moram više ništa da kažem, jer on je već ustao i digao ruku da me ućutka.
– Mivi, sve je u redu, kaže on, a moje objašnjenje je očigledno imalo baš onakav efekat kakav sam želela. Problem je ženski, ginekološki i zato on ne želi da čuje više ništa o tome. – Potpuno razumem. Da li ti trebaju slobodni dani? Da li mi nešto možemo da uradimo?
– U redu sam, kažem likujući. – Možda će mi trebati nekoliko slobodnih dana, ali ja ću ti unapred kazati. Verovatno će mi raditi laparaskopiju da bi ispitali...
– Dobro, dobro. – Već je skoro napolju. – Samo uzmi šta god ti treba. – I nestaje ka svojoj kancelariji.
* * *
Netin je rođendan i svi idemo na ručak da proslavimo. Kažem im da ću im se pridružiti malo kasnije, da imam nešto da uradim u kancelariji i onda sedim za svojim stolom nekoliko minuta, ohrabrujući se pre nego što podignem slušalicu.
– Viv, ja sam.
– Kako si, ljubavi?
– Nervozna sam. Krenula sam da sada pozovem kliniku. Samo sam htela prvo malo da pričam sa tobom.
– Misliš da radiš pogrešnu stvar? – Opet se oseća nada u njenom glasu.
– Ne, Viv. Radim pravu stvar. Samo sam uplašena, što moram da prođem kroz to. Slušaj, dobro sam. Izvini. Idem sada, samo to obavim i gotovo.
– Srećno, kaže Viv, ali njen glas je bezbojan. – Bićeš dobro. Ići ću ja sa tobom.
– Znam, Viv, kažem. – Volim te.
– I ja tebe.
– Akušerska klinika, izvolite?
– Dobar dan. Mogu li da zakažem pregled kod vas?
– Naravno. Samo pregled?
Izdao me je glas. Užasno me je sramota što moram nekom da priznajem šta hoću da uradim. – Ne. Abortus.
– Naravno. Mogu li da pitam koliko nedelja ste trudni?
– Mislim osam nedelja, možda devet.
– Dobro. Moraćete da dođete na konsultacije. Šta kažete na ovaj petak? U tri sata?
Brzo prelistavam svoj rokovnik. – Da, to je u redu.
– Znate li gde se nalazimo?
– Da. – Našla sam adresu u novinama.
– I sada mi dajte vaše podatke.
Diktiram joj podatke, i osećam se kao da zakazujem kod zubara, zato što ovo deluje tako obično, i na kraju spuštam slušalicu i smejem se sa olakšanjem, dok se okrećem na svojoj stolici.
Sve dok ne ugledam Stelu.
Samo se gledamo jedno vreme.
– Stvarno mi je žao. – Ona gleda u pod. – Vratila sam se da uzmem svoj mobilni i dok sam prolazila čula sam te i bilo je teško ne čuti...
Ja ne znam šta da kažem. Osećam se malo slabo, zato i dalje sedim i samo gledam u Stelu.
– Pretpostavljam da to objašnjava ludu kučku iz pakla?
Ona pokušava da se nasmeje i ja odjednom osećam potrebu da joj sve ispričam, imam potrebu da se poverim još nekome sem Viv, a nešto mi govori da mogu da verujem Steli.
– Nemoj nikom da kažeš?, šapućem. – Molim te. Zakuni se da nećeš nikom reći.
– O, bože, naravno da se kunem. Kunem se životom. Ali da li si dobro? Kako se osećaš?
Oklevam jedan sekund, ali imam potrebu da pričam o ovome, moram da pričam o ovome. – Pored toga što sam stvarno luda, i stvarno kučka, dobro sam. Oh, u stvari, puna sam besa i stalno mi se plače. Kao da stvarno gubim razum. Ali sve ostalo je u redu. Zar ne vidiš?
Smejemo se obe.
– Jesi li ti ikada imala abortus?, pitam je, a ona klima glavom.
– Bilo je to davno. Bila sam na fakultetu i bili smo glupi i morala sam da idem na abortus. Vratila sam se u London i za vreme praznika to uradila.
– Kako je?
– Pa, to je bilo davno i mislim da kada si mlad drugačije gledaš na neke stvari. Ja sam imala osamnaest. Dete. Sada mi više smeta što sam to uradila, nego što mi je onda smetalo. – Zastaje, misleći da je rekla pogrešnu stvar.
– Više bih volela kada bi mi rekla istinu, kažem joj da je razuverim. Ne moraš da se cenzurišeš.
– Teško je to. Sada razmišljam o tome. Mnogo. Ali znam da tada nisam bila spremna da imam dete. Pretpostavljam da ni ti nisi sada.
– Ne, nisam spremna za dete. Ja ne želim dete. Nikad ni nisam. Ja želim karijeru. Nezavisnost. Slobodu. Ne želim da se zarobim sa bebom. Pa tu je još i činjenica da ni nemam partnera, pa ni podršku, emotivnu, finansijsku ili bilo kakvu.
– U pitanju je Mark Simson, zar ne?, kaže Stela jednostavno. Ja sam ućutala. Znam da treba da izgledam iznenađeno, ali nisam. Klimam glavom.
– Jesi li šokirana?, pitam je, jer uopšte ne izgleda tako.
– Ne. Znala sam da se nešto desilo te noći. Hernija između vas dvoje je bila toliko jaka da je mogla da se opipa.
– Sranje. Misliš da je još neko primetio?
– Ne. Ja volim da posmatram ljude, dok ostali uvek budu zauzeti ćaskanjem, tako da ništa ne mogu da primete. I onda jedne večeri u baru videla sam kako si ga pogledala...
– Bih ili ne bih, kažem ja, kiselo se smejući.
– Bi stvarno. – Smeje se i ona i naginje se prema meni poverljivo. – Izvini, ali moram da pitam. Je li bilo...?
– Jebeno neverovatno. – Smejem se i ja, što je vrlo neuobičajeno s obzirom na okolnosti, ali osećam se tako dobro što mogu da pričam sa nekim o tome.
– Sranje. Znala sam. Pa. Hoćeš li mu reći?
– Mislim da hoću. Ne zato što hoću da nekako učestvuje, ne zato, nego, znaš, čula sam neke tračeve...
– Da ispaljuje ćorke?
– Pa, da. A očigledno nije tako.
– Definitivno moraš da mu kažeš.
– Znam. Ali nisam pričala sa njim od te noći. Ne znam kako da mu kažem?
– Recimo: Bejbi, tvoji momci ipak znaju da plivaju.
Počinjem da se smejem kao luda.
– Ozbiljno, kaže Stela, – zašto se ne nadeš sa njim za vreme ručka? Zovi ga sada.
– Sada? Isuse. Ne želim ja u stvari da pričam sa njim.
– E, pa to ti govorim. Malopre je prošao kroz hodnik. Sada zovi i zakaži kod njegove sekretarice. Ona će da ubaci ručak u njegov planer.
– Odlična ideja. – Dižem slušalicu i zakazujem ručak u četvrtak.
– Bože, smejem se. – Možeš li da zamisliš njegovo lice kada se danas vrati i vidi da ima sa mnom ručak u četvrtak?
– Verovatno će misliti da ti treba repete.
– Ma, kako da ne. Sigurno će me želeti ovakvu. – Pokazujem na svoj izgled, u džemperu i širokim pantalonama.
Stelino lice odjednom postaje ozbiljno. – Mivi, ti i dalje izgledaš fantastično. Malo krupnije, ali ti dobro stoji, a i to nije loša stvar. U svakom slučaju, znaš kako ljudi pričaju da muškarci ipak vole žene sa malo više mesa na telu.
– Moram da kažem da su mi sise sada fantastične.
– Eto, vidiš.
– Stela, hvala ti. – Trudim se da joj ne priđem i ne zagrlim je.
– Na čemu?
– Što si me tako oraspoložila. Osećam kako mi je pao teret sa ramena.
– U svako doba. A ako želiš mogu i da idem sa tobom na kliniku.
– Hvala. Moja mama je rekla da će da dođe, ali ako mi budeš zatrebala nazvaću te.
– Važi. Hajdemo sada. Ako požurimo stići ćemo na kafu, kaže Stela dok gleda na sat.
* * *
Nervozna sam zbog ručka. Nervozna sam zbog toga što ne znam šta da mu kažem i mada mi je Stela pomogla u pripremama za razgovor, nisam nikako mogla da se pripremim na njegovu reakciju, kada ne znam kakva će biti.
Stižem u restoran prva. Deset minuta ranije, da bih mogla da se opustim koliko god je to moguće dok on ne stigne. Pod normalnim okolnostima ja bih naručila piće, ali jedna od popratnih pojava moje trudnoće je averzija prema alkoholu i duvanu, tako da samo naručujem mineralnu vodu.
Nije to isto.
I onda ugledam Marka kako ulazi na vrata sekundu kasnije on je za stolom, a na licu mu se ocrtavaju zbunjenost i zabrinutost.
– Kako si?, pita me on, sedajući na stolicu i naravno sve nam je čudno jer je ovo prvi put da razgovaramo posle one noći.
– Dobro. Ti?
– Dobro.
Onda smo oboje ućutali.
Stigao je konobar sa menijima i kao oboje smo zainteresovani izborom jela, i ne gledamo jedno u drugo dok se konobar nije vratio da uzme naše porudžbine.
– Pa. Kako živiš?
– Dobro. Ti?
– Nije loše.
– Čujem da je Džulija na odmoru.
– Da. U Njujorku.
– Bože, volim Njujork. – Gospode, stvarno se žešće borim ovde.
– Da. I ja. – I opet oboje ćutimo. – Mivi? – Dižem pogled. – Zašto zajedno ručamo?
Ja spuštam svoju čašu, zato što je ovo smešno. Kako sam mogla i da mislim da ću imati prijatan ručak i onako neobavezno mu kazati da sam trudna. Nemam izbora. Sada ili nikada.
– Zato što sam trudna.
– Čestitam.
– To je to?
– Pa, nisam siguran šta bi drugo trebalo da kažem.
– Pa, nisam ni ja Mark, ali neka emocija ne bi bila loša. Vidi, ne očekujem ja da ti bilo šta preduzmeš, ali ja sam mislila da bi trebalo da znaš, zato što si mi one noći rekao da si sterilan i ...
– Šta?, Mark šapuće, bled kao kreč.
– Kako misliš Šta?
Mark trese glavom, očigledno u šoku. – O čemu ti pričaš?
– Ja sam trudna. Trudna. – Pričam što jasnije mogu. I. Ti. Si. Otac.
Njegove oči su širom otvorene, i Isuse, na njegovom licu se pojavila radost. Ali samo na sekund.
Opet izgleda zabrinuto. – Jesi li sigurna?
– Mark, nisam spavala ni sa kim mesecima. Sigurna sam.
I onda, pre nego što sam se osvestila, on je skočio, obišao sto i zagrlio me.
– O, moj bože, šapuće on, stavljajući svoju ruku na moj stomak i meni prvi put u toku trudnoće počinje da bude muka. – O, moj bože. To je moje dete. To što raste u tvom stomaku je moje dete.
I dok izgovara te reci oči mu se pune suzama, suze radosnice se kotrljaju niz njegove obraze.
Kako ću, čoveče, sada ovo da uradim?
Ja nežno skidam njegove ruke sa mojih ramena i on se vraća na svoje mesto, lice mu zrači, i ja ne znam kako da uradim ovo čoveku koji je toliko pažljiv, nežan, dobar.
Ali moram.
– Koliko dugo već znaš? – Mark ne može da zbriše osmeh sa lica. – Zašto mi nisi rekla ranije?
– Trudna sam devet nedelja, kažem, – i ovo ti govorim samo zato što imaš prava da znaš da nisi sterilan. Ali... – Glas me izdaje, ali ja nastavljam. – Mark, ja nisam spremna da rodim bebu.
Nastaje pauza.
– O čemu govoriš?
– Kažem da ne mogu da rodim ovu bebu. Ne bi bilo fer da ti nisam rekla, ali takođe treba da znaš da planiram da abortiram. – On se vidno uznemirio, ali ja nastavljam. – Sutra idem na konsultacije na kliniku, ali mislim da će abortus biti tek za dve nedelje. Bila bih srećnija kada bi to uradili pre dvanaeste nedelje.
Mark ćuti.
– Mark. Mark. Ma, hajde, Mark. Razmisli malo. Ti i ja se jedva i poznajemo, i nije fer da donosimo na svet dete bez roditelja koji se vole. Ovo jednostavno nije u redu.
– Mogli bismo da budemo zajedno, kaže Mark brzo. – Znam da se jedva poznajemo, ali mogli bismo da pokušamo. Znam dovoljno o tebi da mi se jako sviđaš, i da možda imamo šanse.
– A šta je sa Džulijom?
– Mislićeš da ovo samo pričam zbog bebe, a meni je već neprijatno što stalno govori beba, – ali Džulijin odlazak je nešto najbolje što mi se desilo poslednjih godina. Osećam da je neki crni oblak koji me je pratio, sada otišao. I nije to Džulijina krivica, već naša, zajednička. Nismo bili srećni zajedno i mi nismo jedno za drugo, ne više. Verovatno nikad nismo ni bili.
On tužno uzdiše, malo izgubljen u sećanjima, onda nastavlja. – Toliko smo se udaljili, da nismo mogli ponovo da se zbližimo, ali nijedno od nas nije htelo to da prihvati.
– Zna li Džulija da je gotovo?
– Pretpostavljam. Zvala me je nekoliko puta, u stvari, ostavljala mi poruku na sekretarici kada nisam kod kuće, ili je samo prozborila dve-tri reci kao u žurbi. Zvučala je srećnije. Kao stara Džulija. – Mark me gleda. – Ali to nema nikakve veze sa nama, mogli bismo da pokušamo.
– Mark. – Moj glas je nežan, dok ga uzimam za ruku i pokušavam da mu objasnim. – Ja ne želim dete. Ja ne volim bebe. Materinstvo me užasava, a pomisao da u kući imam bebu koja stalno plače mi zaledi krv u venama. Ja ne mogu to. Ja sam žena od karijere, a ne majka. Ja jednostavno nisam taj tip.
– Ali to je i moje dete, kaže Mark. – Ja sam na ovo dete čekao godinama.
– I sada moraš da pričekaš još malo, da imaš dete sa nekom drugom.
– Ti ne razumeš. Moje dete je ovde. Naše dete. Ti nosiš naše dete. Ne možeš jednostavno da doneseŠ odluku da ga ubiješ, zato što ja mogu da napravim dete sa nekom drugom.
– Ali to je moje telo. – Počinjem da se potresam, postajem emotivna i već osećam suze kako počinju da naviru. – To je moje telo i ja nisam spremna da ga se odreknem. Niti sam spremna da snosim odgovornost za dete.
– Šta ako ja preuzmem odgovornost? Šta ako ja uzmem dete, da ga ja podižem? Ti nastavi da radiš, šta već radiš. Isuse, mogla bi da se vratiš na posao već nekoliko nedelja posle.
Toliko sam umorna da čak nemam snage da se raspravljam sa njim više i Mark vidi da mi štit popušta i navaljuje.
– Vidi, samo kažem razmisli o ovome. Eto, samo otkazi sutrašnji pregled, da nam oboma daš malo vremena. Nedelju dana. Dve nedelje. Hajde da malo razmislimo da bismo doneli konačnu odluku za koju znamo da je ispravna. Sigurno ne želiš da provedeš ostatak svog života žaleći što si donela odluku da abortiraš, kada sebi ni nisi dala šansu da razmotriš sve opcije.
– Previše sam umorna da bih se raspravljala sa tobom, uzdišem dok nam hrana stiže. – Otkazaću sutrašnji pregled i konsultacije, ali neću da čekam duže od nedelju dana. Samo želim da mi se život vrati u normalu.
Mark podiže svoju čašu sa vinom i osmehuje mi se. A u njegovom osmehu je bilo oduševljenje. Uzbuđenje, očekivanje i oduševljenje...
– Da li mi je dozvoljeno da nazdravim?, pita on napeto.
– Ne, ako ćeš da nazdravljaš bebi, odgovaram odbrambeno.
– Ne. Nazdravljam nama.
– Za nas, ponavljam slabim glasom, kucnuvši njegovu čašu.
Mark je šarmantan, zabavan, i zaštitnički se ponaša prema ženama. Tretira me skoro kao invalida tokom ručka i mada bi u normalnim okolnostima to bilo dovoljno da pobegnem glavom bez obzira, sada trenutno, u ovakvom lomljivom stanju, to je upravo ono što mi je potrebno.
I Viv bi ga volela. Volela.
Isuse. U šta sam se ja uvalila?!
Ja volim moju mamu. Ja stvarno, stvarno volim moju mamu. Ona mi je najbolji prijatelj na ćelom svetu i nikada nisam razumela kako su moje prijateljice imale probleme sa svojim majkama, jer, nije li to najvažnija veza koju bi jedna devojčica trebalo da ima?
Možda je to zato što su se moji roditelji razveli, zato što smo moja mama i ja imale samo jedna drugu, ali kroz moje tinejdžerske godine, dok su se moji prijatelji stalno durili na svoje roditelje i mrzeli ih, ja sam mislila da je moja mama fantastična.
Ona mi je u stvari bila starija sestra koju nikada nisam imala. Jako je ličila na mene i nije izgledala staro, ali ona zapravo i nije bila stara, jer kada me je rodila imala je dvadeset godina, tako da kada sam ja bila tinejdžerka ona je imala godina koliko ih ja sada imam.
Bože, to je baš ludo. Mogla bih da imam dvanaestogodišnju ćerku. Viđam takve žene stalno. Žene mojih godina koje su stalno uznemirene i lica im deluju umorno, koje guraju kolica, objašnjavaju nešto starijoj deci, u pratnji besnih dvanaestogodišnjih tinejdžerki, koje očajnički žele da porastu i pobegnu.
Deca nikada nisu bila deo šeme mog života. Kada bih spazila majku sa decom na mojoj strani ulice, sklonila bih pogled. Nisam nikad imala fazon – kako je slatka beba, jer to je samo cinična manipulacija emocija i, srećom po mene, ja sam se rodila bez tog gena materinskog instinkta.
Nisam zainteresovana za bebe i nisam zainteresovana za priču o bebama, ali nažalost uticale su na moj život, jer svaki put kada bi me nazvala neka prijateljica i pohvalila mi se da je trudna, od mene se očekivalo da skačem od sreće, a ja u stvari nisam ništa osećala.
Jer uvek sam znala šta sledi posle. Malo obzirnije prijateljice će se još uvek viđati sa mnom iako su trudne i uspeće da vode normalne razgovore. Pričale bi sa mnom o poslu, prijateljima, životu i muškarcima, mada ne mora tim redom. Ja bih eventualno pitala kako se osećaju, a one bi rekle dobro, i sve bi ostalo na tome. One manje obzirnije bi sedele ćelo veče i pretpostavljajući da očajnički želim da slušam o trudnoći, sve vreme bi pričale o njihovim simptomima. One uvek pretpostavljaju da sam fascinirana pričama o jutarnjoj mučnini, o otečenim nogama. Nastavljale bi o trudnoći i bebama i uređenju sobe za bebu unedogled i ja bih u sebi odbrojavala minute i pitala bih se koliko dugo ću da izdržim da ne budem gruba.
Mada me u toj fazi nije ni briga.
Koliko god su moje prijateljice obzirne, ishod je uvek isti. Pošaljem iz neke obaveze cveće i čestitku i onda moraš da ih posetiš. Sediš tamo, umireš od dosade dok se one maze sa detetom i pokušavaš da izgledaš zainteresovano dok pričaju o svom porođaju po stoti put.
Dođeš kući puna tuge, jer bez obzira na to koliko ti je bliska prijateljica, znaš da je to još jedna koju više nećeš viđati. Nećete imati ništa više zajedničko, jer nisi zainteresovana za bebe, a one nisu više zainteresovane za život.
Nije mi dobro samo kad pomislim na to.
Moje prijateljice koje su amateri psiholozi (one koje nemaju bebe) tvrde da se tako ponašam i osećam da bi se zaštitila od povređivanja. Povezuju vezivanje, decu, sa mojim roditeljima i bolom kada me je otac napustio. Kažu da ne želim da se udam i da imam decu zato što sam uplašena.
Ja kažem da je to zato što imam važnije stvari da uradim.
I to nije zato što sam imala loše vaspitanje, lošeg roditelja i da recimo ne želim da se to odrazi na moju decu. Naravno, prva godina je bila teška. Moja majka je bila više nego očajna. Donosila sam joj maramice kada je plakala i sedela kraj nje na sofi, dirajući je za kosu, zato što je ona to meni radila kada sam ja plakala i nisam znala šta drugo da radim.
Posle je plakala sve manje i manje i uskoro je kroz našu kuću prolazila serija prijatelja, i niko od njih nije bio stalan, ali su ipak pomogli da se održi osmeh na njenom licu.
– Nemoj da ih zoveš ,čiko', rekla mi je kada sam pitala što ne mogu tako da ih zovem, kada svi moji drugovi i drugarice tako zovu prijatelje svojih majki. To nisu bile cike nego recimo samo Bob. Ili Majki. Ili Ričard. Sada razumem, naravno. Nije htela da bude udata. Nije htela da se veže. To sam samo jednom uradila, umela je da kaže smejući se. Htela je zabavu. Htela je da se oseti poželjnom i lepom i da se prema njoj ponašaju lepo. Naravno, bio je i seks u pitanju, ali važnija je bila pažnja. I kada bi osetila da njihova pažnja prema njoj jenjava, ona bi nastavila dalje.
Tako da je za nju izraz – čika – podrazumevao određenu familijarnost i bliskost koju ona nije ni htela niti joj je bila potrebna. Neki od njih su bili veoma fini. Sećam se da mi se naročito svideo Bob. On je verovatno mislio da je put do srca moje majke preko njene ćerke i zahvaljujući Bobu imala sam više igračaka nego moje drugarice.
Što sam više rasla, moja majka i ja smo bivale sve bliskije. Neki su govorili da je to nezdravo, da između roditelja i deteta treba da postoje granice, ali ja sam volela što sam mogla da je zovem Viv i njoj to nije smetalo; ona je pozajmljivala moje suknje, a ja njene džempere; a onda kada sam odlučila da počnem da pijem pilule za kontracepciju sa petnaest godina (ne zato što sam nešto radila, nego zato što sam se nadala tome), osoba koja me je pratila na kliniku za planiranje porodice je bila moja majka.
Volela sam kada bismo posle nekih važnih događaja, uveče ili ujutro, sele zajedno na sofu i ispričale jedna drugoj svaki detalj, kikoćući se, pijući votku ili džin kada smo bile srećne, a kada smo bile tužne jele bismo velika pakovanja sladoleda.
Ona sada živi u Luisu. Još uvek je sama. Nekada pomislim da bi trebalo da se skrasi. Ne zato što je nesrećna, nego sve što si stariji, teže ti je da budeš sam i zato što mislim da ona zaslužuje nekoga ko bi je voleo. Ali ona ima svoje prijatelje, svog psa i sada svoj most i kaže da je to sve što joj je dovoljno u životu. I naravno, ima mene, zato i dolazi za ovaj vikend.
– Hajde, hajde da čujem šta se događa. – Viv je obišla stan za bukvalno pet minuta i onda me odvukla u centar grada u šoping. Uhvatile smo autobus prema Selfridžesu koji je mojoj majci svojevrsna Meka.
– Šta se događa?
– Videla sam stan, videla sam kako ti London pristaje, čula sam sve o tvom poslu, ali nisam čula nijednu reč o tvom ljubavnom životu.
– Kakvom ljubavnom životu?, rekla sam poluironično, jer mi se na tom polju ništa ne događa. U stvari, posle one epizode sa Markom u mračnoj uličici, ništa mi se nije desilo. A ono, ne mogu ni da računam. Da, te noći mi je bio izuzetno seksi, ali to je bilo samo na jednu noć, pa ni jedna noć, i nešto što nećemo nikada ponoviti.
– Zar nisi spomenula nekog muškarca sa posla? Koji je računovođa..? Ne! Advokat. Zar nisi imala neku afericu sa njim? Šta se desilo sa njim? Zvučalo mi je kao da je dobar.
Maler. Zaboravila sam da sam sledećeg dana pričala sa njom i rekla joj sve.
– Ništa se ne dešava, uzdišem ja, gledajući u izlog. – Divan momak, ali ima devojku i sa posla je, pa bilo bi komplikovano i da nema devojku i verovatno i nije za mene.
– Čudno je to, zar ne? – Okreće se prema meni. – Uvek sam mislila da ako bih se doselila u London definitivno bih našla muškarca za sebe. Mislila sam valjda da su ulice pune muškaraca. Pretpostavljam da je tvoj život uvek tvoj život gde god da odeš i ti si uvek ti ma gde se nalaziš. Ali mislila sam da će stvari biti drugačije u Londonu. Više glamurozne. Uzbudljivije.
– Kako to misliš mislila si da ćeš naći muškarca? Ti nikad nisi želela da imaš muškarca? Zar ne?
Ona se smeje. – Ah, to sam govorila? Pretpostavljam da nikad nisam našla muškarca koji odgovara mojim kriterijumima.
– Kako to misliš?
Ona sleže ramenima. – Što sam duže bila sama, sa tobom, imala sam veća očekivanja. Nije mi bilo dovoljno što me neko voli, što je odan, ili dobar prema tebi. Mislila sam da mora takode da bude i lep, i zabavan, i pametan, i kreativan, i čak sam onda mislila da je i novac vrlo bitan.
– Ali sve te stvari jesu bitne, kažem, sada već zbunjena.
– Mogu da budu važne, ali nisu presudne. Imala sam veze sa divnim muškarcima, ali ja sam očekivala previše od njih i uvek sam ih ostavljala misleći da ću naći boljeg. Nekoga u koga ću se strastveno zaljubiti, ko je moja srodna duša. Moja druga polovina.
– Možda ćeš ga još uvek naći.
– Mislim da sam ga našla mnogo puta, kaže tužno. – Samo ja nisam bila spremna na kompromise. Da li se sećaš Boba? – Klimnula sam glavom. – Viđam ga ponekad u bridž klubu. Divan čovek. I bio je divan, divan čovek, ali znaš šta? Mislila sam da nije dovoljno dobar zato što je bio zidar. Voleo je i tebe, prema meni se ponašao kao prema kraljici, bilo nam je zabavno, ali ja sam bila mlada i arogantna, i propustila sam šansu za pravu i istinsku sreću.
– Je li oženjen sada?
– O, da. Oženio je Hilari Stjuart. – Napravila sam upitnu grimasu. – Sećaš se Džozefine Stjuart? Išla je sa tobom u školu? Njena majka. Nekoliko godina pošto joj je muž umro, Bob i Hilari su počeli da se zabavljaju. I čujem da su veoma srećni zajedno.
– Bože. – Stvarno je bilo za čuđenje, pošto je Džozefina bila najbogatija devojčica u školi. Živeli su u velikoj beloj kući, a u školu ju je dovozio zeleni rols-rojs. Isuse.
– Tako znači, Hilari nije imala velika očekivanja?
– Lako je kada se ne navikneš da budeš sam.
– Ne mogu da verujem da govoriš sve ovo. Uvek sam mislila da si sama zato što si tako htela, zato što si tako bila najsrećnija.
– Lagala bih kada bih rekla da sam nesrećna. Imala sam tebe i imale smo divan zajednički život, ali da li bismo bile srećnije da je muškarac bio u našim životima? – Sleže ramenima, tužna. – Pretpostavljam da nikada neću znati.
– Ali tvoj život je meni uzor. – Osećam se zbunjeno, a ne znam ni zašto. – Ti si razlog zašto ja uopšte ne želim da se udam. Svima pričam o tebi i kako tebi niko nije bio potreban i da uvek možeš biti srećan dok imaš prijatelje i porodicu da te podržavaju i da budu u tvojoj blizini.
Nastala je mala pauza dok moja mama nije odgovorila. – Mivi, ljubavi, rekla je, – da li imaš dobar društveni život ovde u Londonu? Da li imaš prijatelje? Da li si srećna? Ne kažem da ti je potreban muškarac da bi bila srećna, ali znam kako život može biti usamljen kada si sam i ja se brinem za tebe sada kada više ne živim iza ugla. Znam kako si sama sebi dovoljna i znam da misliš da ti je dobro bez muškarca, ali nemoj da uradiš ono što sam ja uradila. Nemoj da žrtvuješ divne ljude zbog svojih principa, koji god da su.
– Pih, procedila sam. – Pa, šansa bi bila odlična stvar. London, kao što vidiš, nije preplavljen slobodnim muškarcima. Čak i kada radiš na televiziji.
Volim što moja majka i ne ode da pogleda odeljenje sa odećom za starije. Odmah smo otišle na drugi sprat, prvo hitno u WC zbog mene, i onda smo otišle da vidimo neke modernije stvari. U roku od nekoliko minuta izabrala sam nekolicinu stvari, kao i moja majka, koje možda i nisu za nju, ali bi svejedno u njima izgledala predivno.
Uzele smo jednu kabinu za presvlačenje i smenjivale se u njoj.
– Pa, eto, ovo nije kako treba, rekla sam, zato što suknja, u mojoj veličini, koju sam probala, kada je zakopčam, tesna mi je.
– Jesi li se ti malo ugojila?
– Nisam mislila, mada eto, sad... – I kako sam o tome razmislila, shvatila sam da mi odeća jeste u poslednje vreme malo tesnija. Baš pre neki dan posle ručka, morala sam da otkopčam pantalone da bi mi bilo malo udobnije. I sve mi je to čudno, zato što mi težina nije varirala od kada sam bila tinejdžerka, uvek isto, ni manje ni više.
Samo što sada očigledno jeste.
Probam pantalone i onda tek gledam mamu u čudu, zato što njih ne mogu ni da zakopčam, čak ni blizu.
– Sigurno nije dobra veličina. Sigurno su ih pogrešno etiketirali. – Onda gledam u etiketu u pantalonama, unutra na pozadini.
– Maler. Moja su veličina. Šta misliš, Viv? Jesam li se stvarno ugojila? – Osećam paniku koju nikada do sada nisam osetila, zato što se nikada nisam gojila, nikad nisam morala ni da razmišljam o tome i ovo je za mene sada potpuno novi problem.
– Pa, izgledaš malo krupnije. Samo malo. Jedva se primećuje.
Obe gledamo u odeću i gledamo u moje telo.
– Ali tvoje sise su stvarno velike, kaže Viv, približavajući mi se. – Da nije možda PMS?
Počinjem da se smejem. – Zato te volim mama, grlim je, a pantalone samo što ne puknu na meni. – Potpuno sam zaboravila na menstruaciju. – Saginjem se i vadim svoj rokovnik iz torbe, jer ne pamtim kada dobijem tako da sve moram da zapisujem, pored datuma napišem veliko M, ali često zaboravim i to da uradim.
– Sranje.
– Šta je bilo?
– Mora da sam opet zaboravila. – Gledam u poslednji datum koji sam obeležila, i to je bilo pre šest nedelja. Što bi značilo da mi kasni dve nedelje. Ne, to nije moguće.
– Nije to u redu. – Ponovo gledam u datume i pokušavam da sračunam.
– Pa, kada treba da dobiješ?
– Ma, nemam pojma. – Dodajem dnevnik mojoj majci. – Ti probaj da izračunaš. Vidi, poslednji put sam imala 12. februara, pa je onda trebalo da dobijem 9. marta, ali eto nisam zapisala, tako da treba tek da dobijem 3. aprila, pa je neverovatno da imam PMS sindrome?
Viv gleda u rokovnik, onda računa na prste, pa opet gleda u datume. – Sigurna si da si imala u martu?, pita me ona polako.
– Naravno da jesam. Jesam li? – Odjednom shvatam šta ona govori i sedam na stolicu u kabini. – Jesam li? O, jebote. Viv, nemam pojma. Ne mogu da se setim da li sam imala menstruaciju ili ne.
– Vidi, pokušaj da se setiš šta si radila tih dana, pa ćeš možda da se setiš da li si imala ili ne. U redu?
– U redu. – Klimam glavom, pokušavajući da ignorišem činjenicu da mi srce lupa kao da će da iskoči.
Mama gleda u rokovnik i čita: – Devetog marta si imala sastanak sa Majk Džonsom u tri sata po podne. – Gleda me sa očekivanjem, ali ja odrično odmahujem glavom. Imala sam milion sastanaka sa Majkom i svi su mi se izmešali. – Išla si na piće sa nekim ko se zove Džoni, uveče.
– E, toga se sećam! Ali se ne sećam da sam imala menstruaciju.
– Desetog si bila u uredništvu.
– Ne sećam se.
– Uveče si se našla sa Stelom?
– Ne sećam se. – Sve mi je prazno i izmešano. I ne sećam se da sam imala menstruaciju.
– Mislim, moja draga, kaže moja majka, koja ne može da sakrije da se uznemirila, – da posle ovog idemo da kupimo test na trudnoću.
Moje srce će da iskoči iz grudi.
U povratku ne pričamo mnogo. Viv je neverovatno dobra prema meni i saosećajna i mazi me po ruci non-stop i gleda me sa brigom. Kući me tera da odmah idem u kupatilo dok ona stavlja čaj i priča sto na sat ne bi li ja ostala normalna i malo mi skrenula misli. U međuvremenu, ja se osećam kao da sam se probudila iz nekog naročito realnog sna. Ne noćne more, jer se još ništa nije desilo, ali osećam se samo kao posmatrač, kao da se sve ovo dešava nekom drugom, a ja sam samo zainteresovana da vidim ishod, da vidim šta ta druga osoba, koja izgleda kao ja, zvuči kao ja i priča kao ja, šta će ta druga osoba da uradi.
Zaključala sam se u kupatilo i izvadila test iz torbe i vidim da mi se ruke tresu, ali i to primećujem skoro nezainteresovano. Nikada pre nisam radila test trudnoće. Nije mi nikada trebao. Iako se tresem, znam sigurno da nisam trudna i da će test biti negativan. Kako je moguće da ostanem trudna, samo tada jednom smo bili zajedno i kako sam sebi dozvolila da se tako zanesem da nisam insistirala da koristimo kondom?
Naravno, tu je i Mark, koji je rekao da ga Džulija mrzi zato što je sterilan. Zar nije sedeo tu na mojoj sofi, posle nesrećnog događaja na koji više ne želim ni da mislim, i pričao mi da je njihova veza sranje zato što Džulija krivi njega da je sterilan? Zar nije pričao da su pokušavali mesecima i da nisu uspeli? A ona je bila trudna pre njega, i problem je nesumnjivo njegov.
Vadim iz kutije aparat i gledam ga neko vreme, onda izvlačim uputstvo i čitam ga. Znam ja da nisam trudna.
– Aparat morate držati nadole zbog uzorka...
– Mivi? Jesi li dobro? Da li sam ti potrebna? – Viv stoji ispred vrata.
– Sve je u redu, mama. – Čudno je to kako je nekada zovem Viv, a nekada mama, u zavisnosti od potrebe. Ne da mi je ona sada potrebna, ali je opet veoma utešno da je ovog trenutka uz mene. Za svaki slučaj.
Za slučaj čega?
Zato što jednostavno nema šanse da sam trudna. Nema šanse. Nema jebene šanse.
Napokon osetih potrebu da piškim, što u stvari i nije neko čudo, zato što ovih dana često idem u WC, jer se pridržavam neke dijete, koja se sastoji u tome da se unosi velika količina vode, a normalno se jede. Tako da mnogo pijem vode, ali pola dana provedem u WC-u.
Uzdišem duboko, vadim test i otkopčavam pantalone.
Šou počinje.
Viv gleda u mene i kada vidi da se smejem i ona počinje da se smeje. – O, hvala bogu. Ovaj sat mi je protekao grozno misleći da si stvarno trudna. – Ona me grli i smeje se.
Puštam je iz zagrljaja i pokazujem joj test. Na njemu su dva mala stakla. Na oba se nalaze dve plave linije. Viv me gleda zbunjeno. – Ali ovo ne znači da je test negativan! Znaš li to?
I ja počinjem da plačem.
14.
To je bio šok.
Užasan i najgori šok.
Ovo nije trebalo da se desi. Ovo nije bilo u mom životnom planu. Ja ne želim decu. Nikad ih nisam ni želela i pomisao na to da nešto u meni raste me tera da povraćam.
Ali možda i nisam trudna. Možda je greška. Ako postoje testovi koji pogreše i pokazuju negativno, onda verovatno neki pokazuju i pogrešno pozitivno.
Viv odlazi da kupi drugi test i ja znam, vidim u njenim očima da je šokirana kao i ja i da je jedini način da ostane mirna da nešto radi. Prvo mi je skuvala čaj, onda je sve oprala i praktično čim sam spomenula mogućnost da je test pogrešan trči u apoteku.
Sve je to u redu sem što ja imam užasan osećaj da testovi ne pokazuju lažnu pozitivnost. Znam da sam negde pročitala da hormoni koji utiču da hemikalija u testu poplavi, postoje u ženskom telu samo u trudnoći i da nema šanse da test poplavi bez tih hormona.
Ipak, Viv se vraća sa još jednim testom i paketom čokolada, njenih omiljenih, što je za mene još gore, kada razmišljam da treba da jedem čokoladu, jer sam odlučila da je više ne jedem.
– Mivi, ljubavi, kaže Viv, stavljajući mi u usta čokoladu. – Mislim da bi stvarno trebalo da uradiš drugi test.
Tako da sam opet otišla u kupatilo i ponovila postupak, i izašla posle nekoliko minuta i slegla ramenima. – Da. – Srušila sam se na sofu. – Još uvek trudna.
– Mivi, moramo da pričamo o ovome. Moramo da pričamo o tome šta ćeš da radiš.
– Ne želim da pričam o tome, i shvatam da stvarno neću da pričam o tome. Da želim da sve nestane, želim da se pretvaram da se ništa nije ni dogodilo.
– To neće jednostavno nestati, kaže Viv nežno, stiskajući mi ruku. – Ti si trudna i sada moramo da odlučimo šta će nam biti sledeći korak.
– Kako to misliš sledeći korak? Nema tu šta da se radi, za ime boga. – Moj glas je grub i odlučan, a vidim da se Viv nećka, ali zaista. Kao da imam pa neki izbor.
– Mama, sedam kraj nje, – ja tebe volim i ja znam da ćeš me podržati šta god da bude moja odluka, ali takođe znam koliko voliš decu i koliko želiš da imaš unuče. – Potresla sam se. – Sada nije pravo vreme, kažem ja, nežno koliko god mogu. Njene oči se pune suzama i ja se osećam kao kučka, ali moram da je nateram da razume. – Nisam spremna da budem majka. Ja nisam ti. Znam da si me sama podigla i takođe znam da ti je bilo tada najteže na svetu ti ne bi menjala ništa, ali nas dve smo veoma, veoma drugačije. Ja imam karijeru, mama, i to mi je najvažnija stvar i ja ne želim bebu. Beba bi sve pokvarila.
Niz mamino lice teku suze i ja je grlim ne bi li je utešila, a jedino što mogu da mislim kako je ćela situacija malo uvrnuta, jer evo ja tešim moju majku, a ja sam ona koja je trudna i ja sam ta koja će da ide na abortus.
Viv me posle nekog vremena pogleda. ,,Oh, Mivi, uzdiše. – Ja te stvarno volim, i u pravu si, uvek ću te podržati, ali ne možeš tako ishitreno da donosiš odluku. Odluku kao što je ova. Ovde se ne radi više samo o tebi. Ljubavi, u tebi raste novi život, beba, unuče... – I ona ponovo počinje da plače.
– To nije beba. – Glas mi je hrapav. Hrapaviji nego što sam mislila i ja ustajem i odlazim do prozora, i gledam ljude kako prolaze, čudeći se kako se svačiji životi nastavljaju kao da se ništa strašno nije dogodilo, a moj se život okrenuo naopačke.
Mada stvarno, to je samo abortus, za ime sveta. Bukvalno sve žene koje znam su imale po neki abortus u različitim periodima života. Da budem iskrena, pravo je čudo kako mi se ovo nije desilo ranije. I svi ostali su to prevazišli. Nije to ništa strašno.
– Nije to ništa strašno, kažem, leđima okrenutima od Viv, jer mi je pogled prikovan na stan preko puta mog. Zahvaljujući velikim prozorima, mogu lepo da vidim njihovu dnevnu sobu i naravno ironija je u stvari što gledam mlad par, koji leži na podu, i oboje se igraju sa bebom. Posmatram bebu, koja puzi na rukama i kolenima po celoj sobi i prevrće se, a roditelji je onda obasipaju poljupcima.
Ne osećam apsolutno ništa.
– To nije beba, mama. – Vraćam se do sofe i sedam, pitajući se zašto ne osećam mučninu. Pitajući se zašto ne osećam ništa sem umora i otupelosti. – To je ... ništa. To je ništa. To nije beba, to nije moje dete i to nije tvoje unuče. Moraš da prestaneš tako da razmišljaš ili neću moći kroz ovo da prođem.
Vidim da Viv pokušava da se sabere i na kraju mi kaže da razume.
Pretvaramo se da je veče sasvim normalno. Spremamo večeru i jedemo ispred televizora, sa nogama na stolu dok držimo tacne na kojima su špagete. Ništa ne pričamo o trudnoći ćele večeri i svaki put kada bi se na TV-u pojavila neka slika bebe, Viv bi brzo daljinskim prebacila program. Iscrpljujuće je, ali to je ono što je potrebno da radimo. Da se pretvaramo da mi se to ne deševa.
– Šta je sa ocem?, taman sam htela da zagrizem tost, kada se Viv pojavila na vratima, još pospana.
Viv je uvek volela da se izležava nedeljom, tako da kada sam se jutros probudila, na prstima sam prošla pored nje i otišla u kuhinju na skuvam čaj i pojedem tost. I još jedan tost. I još jedan. Isuse, još sam gladna.
– Šta u vezi sa ocem?
– Da li nameravaš da mu kažeš?
– Ne znam. Nisam razmišljala, ali mislim da neću. Pretpostavljam da nema potrebe da zna.
Viv uzdiše i ulazi u kuhinju, kuva kafu i onda seda preko puta mene za mali sto.
– Mivi, ukočila sam se, zato što prepoznajem po tonu njenog glasa da će da kaže nešto što se meni ne dopada. – Neću da ti kažem ništa trivijalno, kao on ima prava da zna, ili mu to duguješ ili tako nešto, zato što verujem da to nije uvek istina i naročito zbog toga što je to između vas bilo samo na brzinu, ni na jednu noć.
Uzdišem sa olakšanjem.
– Ali, nastavlja ona, – taj čovek, kako se bese zove?
– Mark.
– Mark. Zar mi nisi rekla da je on sterilan? Zar mi nisi rekla da je očajan zbog svoje veze, jer ga devojka optužuje što ne može da ostane u drugom stanju?
– Kako si pobogu to zapamtila? – Zadivljena sam i na neki način užasnuta. Shvatam poentu njenog izlaganja i ja znam da je u pravu. Kako mogu da mu uskratim ovo saznanje? Ne želim da bude umešan u ovo bilo kako, ali kako mogu da ga pustim da i dalje misli da ispaljuje ćorke, kada očigledno nije tako?
– Ležala sam u krevetu noćas i non-stop razmišljala o njemu, kaže Viv. – Nisam mogla da spavam i htela sam i tebe da probudim, ali ti je trebao san. Znaš šta hoću da kažem, zar ne?
– Da.
– On ima prava da zna da je sposoban da pravi decu. To je sve. Ako ne želiš ništa više od njega, to je OK, ali ne možeš da dozvoliš da jadnik nastavi da misli da on ima problem. On je još uvek sa svojom devojkom, zar ne? – Njen glas odjednom postaje pun nade i ja počinjem da osećam da hoću da plačem. Isuse. Ovo uopšte ne liči na mene.
O, mama. Toliko je providna. Vidim da se trudi najbolje što može, ali ja znam šta misli. Ona se moli i nada da će se Džulija i Mark razići i da će Mark mene nekako ubediti da promenim mišljenje i da ćemo nas troje, beba, Mark i ja, živeti do kraja života srećno i zadovoljno.
Mogla bih da joj dam lažnu nadu, zato što se priča da ga je Džulija napustila i da se provodi u Njujorku, ali ko zna da li je to istina. I sve do juče moram da priznam da jesam malo fantazirala da ponovo budem sa Markom. Ipak je to bio najlepši seks na brzaka koji sam ikad imala. Ali to je samo fantazija. Veza je poslednja stvar koja mi je potrebna.
Ali jesam videla Marka u baru nekoliko puta. I u kantini. Izmenjali smo kulturne fraze, mada smo se par puta malo duže gledali i moram da kažem da sam osetila kao neki elektricitet.
Ali Mark nije tip za nekoliko tucanja na brzaka. Znam da je Mark čovek za duge veze. On je materijal za muža. Čuvar. A to je ono što meni nije potrebno. Bila sam sa muškarcima kao što je Mark. Misliš oboje želite iste stvari, seks i zabavu. A onda pre nego se osvestiš, oni se nude da ti spremaju večeru, onda očekuju da ćeš prenoćiti, pa se posle ljute što oblačiš svoj veš u jedan sat posle ponoći i odlaziš kući. Ali stvarno znaš da je gotovo kada želi da se zajedno vozite biciklima po parku nedeljom ujutro. Tome teže muškarci kao što je Mark. Tom zajedništvu. Udobnosti. To partnerstvo je za mene prava anatema.
Pa, šta. Čula sam glasine da ga je Džulija napustila i ja sam odlučila da to nije moja stvar i da neću da navaljujem na njega. Nije moj tip. Net, Nici i Stela su naravno oduševljene. Mnogo puta sam odslušala njihovu zajedničku fantaziju o Marku Simsonu.
Imam osećaj da Stela zna da se nešto desilo one noći. Ona je moj tip ženske, Stela. Hladna i pametna. Da nisam tako uverena u svoje sposobnosti kao producent, Stela je jedina žena koja bi mi bila pretnja. I ona je prava žena. Net i Nici, koje su inače oštroumne i odlučne, su još uvek devojčice. Ali Stela je svašta prošla. Vidi se.
Kao ja.
Net i Nici su me zadirkivale posle one večere, ali ja sam se samo smejala i otkačila ih.
Stela nije ništa rekla, sve do noći u baru. Noći kada smo se Mark i ja pogledali samo na sekund. Bila sam usred razgovora sa Stelom i Džonijem i uhvatila sam Markov pogled preko Stelinog ramena i zbunila sam se usred rečenice. Zastala sam, i nisam više bila sigurna gde sam, sa kim sam, i šta sam govorila. Malo sam protresla glavom i pitala: – Šta sam rekla? – i Džoni se nasmejao i podsetio me da sam pričala o ratu i o poslednjim rejtinzima. Sabrala sam se i nastavila da pričam, ali Stela je polako izvila svoju glavu da vidi šta me je ili ko tako zbunio, i kada mi je ponovo okrenula lice, znala sam da zna.
Nisam ništa rekla do kasnije te večeri. Posle nekoliko pića. To ti je problem sa Stelom. Ti misliš da i ona pije, ali na kraju večeri uvek izgleda kao da je ona jedina trezna. Uvek se svega seća.
Drugim recima, radi upravo ono što i ja radim.
Obe smo se bile nagnule na bar kada mi se nasmejala. – Pa, odugovlačila je sa podignutom obrvom. – Mark Simson, a?
– Mark Simson, šta?, bila sam potpuno mirna.
– Bi ili ne bi? Nikad nisi rekla ništa. – Ona zna, pomislila sam. Jebote. Zna, zna, zna.
– Hmmm. – Pretvarala sam se da razmišljam, pre nego što sam se kao nasmejala. – Moram da kažem da bih.
– Interesantno. Zašto me to ne iznenađuje? – I umesto da smislim nešto dobro, brzo i pametno da joj odgovorim, ja sam samo stajala, a ona se smešila i digla čašu kao zdravicu i otišla, ostavljajući me pomalo poniženu.
Ali dopadala mi se Stela. Dopadala. Podseća me na mene i mada znam da zna, takođe znam da neće tračariti o tome. Ili se bar nadam da neće. Ne izgleda mi kao takav tip osobe. Previše je hladnokrvna. I mada se pridružuje Net i Nici u elaboraciji fantazija o Marku, znam da to radi samo radi druženja, a inače nije takva.
I sada primećujem da me Stela posmatra kada je Mark u okolini, gleda njega ne bi li videla ima li još nečega što bi trebalo da zna. Ja sam jako pažljiva da ne bi nešto odala. To je bilo jedno tucanje, osećam kao da moram to da joj kažem. Jedna noć. Neće se ponoviti. On. Nije. Moj. Tip. I to je, moji prijatelji, razlog zašto ja mojoj majci ne dajem lažne nade. Zato što nisam spremna da se skrasim.
– Ne znam šta se dešava sa njegovom devojkom, kažem ja mami, a moj glas je nežan. – Ali, mama, ti znaš kako sam teško radila da bih stigla ovde gde jesam sada. Ti me poznaješ bolje od bilo koga, i znaš da mi je karijera na prvom mestu. Uvek je bilo tako. Znam da ti je možda teško da to prihvatiš, ali brak i bebe i sve to jednostavno nije za mene.
– Možda jednog dana, dodala sam ne bi li ublažila svoje reci. – Ali sada znam da radim pravu stvar.
Viv je uspela malo da se nasmeje i onda me čvrsto grli. – Volim te, dušo, kaže ona. – I uvek ću te podržati, bez obzira na to koja bude tvoja odluka. – Znam, Viv. I ja volim tebe.
* * *
Znam da bih trebalo da zovem kliniku, ili doktora ili bilo koga, ali neki deo mene se još uvek nada će sve nestati samo od sebe. Sigurna sam da sam negde pročitala da neki mali postotak žena ima pobačaj, a da i ne zna da je bila trudna. I sada svaki put kada odem u WC, molim se da vidim krv, da će se priroda nekako pobrinuti.
I ja sam tek koliko trudna? Šest nedelja? Još uvek imam vremena. Mnogo vremena. A i osećam se odlično. Samo sam malo umorna, ali zahvaljujem bogu što nemam jutarnje mučnine. Sa tim ne bih mogla da se izborim.
* * *
– Jebote, gde si do sada? – Imamo redovni sastanak ponedeljkom ujutro, a Džoni je zakasnio. Petnaest minuta. Dovukao se sa petnaest minuta kašnjenja i nosi kapućino, kao da nema nijednu brigu na svetu i još nema ni dovoljno pameti da se izvini.
Odmah mu je palo raspoloženje, a ja stvarno ne znam što sam ljuta, ali sam užasno besna na njega. Kako se usuđuje da toliko zakasni. Kako se usuđuje da uđe tako nonšalantno, kada smo svi ostali imali dovoljno učtivosti da dođemo na vreme.
– Neću ovo da trpim, kažem ja, a glas mi je sve glasniji i glasniji i znam da počinjem da vičem, što je potpuno nenormalno, ali ja jednostavno ne mogu da zadržim bes. – Sta jebote misliš ko si ti? Misliš da si bolji od nas? Drugačiji si i za tebe je u redu ako propustiš sastanak?
– Stva... stvarno mi je žao, on je zatečen, zaprepašćen. – Otkazano je... – ali ja nastavljam i iskreno, ne interesuju me njegovi glupi izgovori.
– Svi ostali su uspeli da dođu na vreme i ja neću da trpim da se članovi mog tima prema meni ophode sa nepoštovanjem.
Briznula sam u plač.
Šta se do đavola dešava? Šta je sa mnom? Istrčavam iz sobe, jecajući kao dete, osramoćena i utrčavam u WC i sedam na solju i nekontrolisano plačem.
– Mivi? – Neko pažljivo kuca na vrata i znam da je to Stela, zabrinuta, ali ja ne mogu da prestanem da plačem. Zvučim kao dete i hoću da prestanem, jer evo, ostvaruje se moj najveći košmar. Izgubila sam se potpuno pred svojim osobljem; ponizila sam samu sebe pred njima i sada ne mogu da prestanem da plačem.
I što je najgore od svega, uopšte ne znam zašto plačem.
– Mivi? Jesi li dobro? – Čujem još nečije korake i onda čujem Netin glas koji pita šta nije u redu. – Vrati se u kancelariju, kaže Stela i činjenica da Net stvarno odlazi, doprinosi da se malo bolje osećam. Ima nešto u Stelinom glasu što je neverovatno utešno i posle nekog vremena moje jecanje se pretvara u štucanje. I ono lagano prestaje, sve dok ne dođem ponovo sebi. Uzimam malo toalet papira i brišem oči i onda otvaram vrata i vidim Stelu koja stoji tu i zabrinuta je. ,Je li sve u redu?, kažem ja sa osmehom, okrećem se i odlazim. Osećam se odlično.
– Jebote, znao sam, kaže Ted, dok prilazim kancelariji i brišem ispod očiju maškaru koja se razlila. – Ona se pretvara u Džuliju. Kunem vam se, to je zbog proklete stolice. Sve žene koje sednu u ovu stolicu su u početku zgodne i seksi, a ta stolica ih pretvori u lude kučke iz pakla.
– Džoni, oglasih se, a Ted je bukvalno poskočio i onda počeo da slaže neke papire po stolu kao pravi krivac. – Mogu li sa tobom nasamo da popričam?
Džoni me prati van kancelarije, a naši koraci postaju tako čujni, pošto je svuda nastala tišina. On me nemo prati do automata sa pićima gde ja stavljam neku siću i pritiskam dugme za dve šolje čaja.
I tek onda se okrećem ka njemu i shvatam koliko je on povređen i osećam se užasno.
– Molim te izvini. – Dodajem mu solju čaja, ali on još uvek ne može da me pogleda. – Džoni, pogledaj me. – On polako podiže pogled, a ja nastavljam, šokirana koliko sam ga povredila. – Moje ponašanje je bilo odvratno. Ne znam šta da kažem. To nema apsolutno nikakve veze sa tobom, ali sam sve eto istresla na tebe, jer si u tom momentu bio laka meta. Nema opravdanja za moje ponašanje i obećavam ti da se neće više nikada ponoviti. – Vidim da malo popušta.
– Džoni, dešavaju mi se neke stvari u privatnom životu. I ne mogu o tome da pričam, ali prolazim kroz težak period. Nisam to ni trebala da donesem sa sobom na posao i nisam smela da se istresam na tebi. Možeš li da mi oprostiš?
Džoni se vrlo malo nasmešio i klimnuo glavom.
– U redu. Hajde da se vratimo. O, da, možeš li molim te da zamoliš Teda da nađe neke prodavce nameštaja i da mi zamene stolicu?
E, tek sada se Džoni stvarno nasmejao.
Sada treba da se izvinim svima ostalima.
Na povratku kući svraćam u apoteku. Svako veče svraćam u drugu apoteku, da ne bi ljudi pomislili da sam skroz luda. Svako veče dođem kući i idem pravo u kupatilo sa testom za trudnoću, moleći se da plave linije nestanu. Ali one ne nestaju.
Viv me zove svako veče. Zove me da vidi kako sam i kada joj kažem šta se danas desilo, zato što sam još u šoku zbog svog ponašanja, Viv mi kaže da je njena trudnoća sa mnom bila potpuno ista.
– Nije mi uopšte bilo muka, kaže ona, – ali su mi hormoni pravili haos. Plakala sam za svaku sitnicu, a tek bes! Bila sam konstantno besna tri meseca. Ako nisam vikala, onda sam plakala. Eto, isto je sa tobom, priča ona i onda zastaje, setivši se da ja nisam kao ona.
Ja neću da rodim bebu. Ja ću ići na abortus.
Samo treba da zakažem.
15.
Figura mi se skroz promenila. Od seksi mačke do debeljuce. Ogromna sam. Kako mogu da budem toliko velika kada sam samo osam-devet nedelja trudna? U redu, u redu, možda ima neke veze sa mojom neodoljivom potrebom za čokoladom. Stalno šaljem Džonija da mi kupuje.
A razlog za jučerašnji izliv besa? Automat za čokoladice. Baš juče nije bilo čokoladica koje su se meni jele. Da li bi mi se nekad pre desilo da zbog toga ne mogu da zaustavim suze? Meni ne. Ne sve do juče. Ali ja sam tačno znala šta mi se jede, hormoni su mi podivljali, a toga nije bilo i ja sam šiznula. I tako se opet ponovio Tedov komentar o stolici i ludoj kučki iz pakla.
O, jebi ga.
Viv me stalno zove da vidi da li sam u redu. A prošle nedelje mi je poslala paket sa multivitaminima za trudnice.
– Zašto si mi to poslala na posao?, bukvalno sam siktala na nju preko telefona.
– Znala sam da nećeš biti kod kuće da ga preuzmeš, rekla je Viv. Onda, posle kratke pauze dodala: – Mivi, ljubavi. Znam da nećeš da rodiš... – Ne može da kaže do kraja. Ali bi svakako trebalo da uzimaš folnu kiselinu. Ne samo zbog be... Mislim, trebalo bi da uzimaš dodatke vitamina i minerala da bi ti bila zdrava.
– Ja sam dobro.
– Pomoći će ti oko hormona, kaže Viv, dok ja sa slašću pijem kapućino.
Ah, da. Kapućino. Čitala sam da kafa udvostručava šanse za pobačaj u prva tri meseca trudnoće i zato pijem jake kapucine od momenta kada stignem na posao dok ne krenem kući. Jedina nuspojava je to što stalno idem u WC, što i nije baš tako konstruktivno.
Baš sam došla iz WC-a (trinaesti put ovog jutra) i zatičem Majk Džonsa kako stoji ispred vrata moje kancelarije, praveći se da intimno ćaska sa Stelom, ali bez sumnje čeka mene.
– Ćao, Majk. – Smešim mu se svojim najzavodljivijim smeškom, ali očigledno moj ubitačni osmeh funkcioniše samo sa visokim potpeticama i seksi odećom. A ja na sebi imam veliki muški džemper u kombinaciji sa pantalonama velikog broja, jer treba da sakrijem... (Mada su mi sada sise fantastične...)
Izgleda kao da mu je malo neprijatno, ali ulazi u moju kancelariju, seda i pokazuje i meni rukom da sednem. – Da li je sve u redu?
– Da. Odlično. Je li sve u redu sa tobom?
On klima glavom malo dekoncentrisano, i onda duboko uzdiše gledajući me u oči. – Mivi, osećam kao da je ovo sve deža vi. Ne mogu da verujem da se ovo ponavlja i moram da te pitam šta se jebote dešava.
– Šta se jebote dešava?, ja se smejem, trudeći se da zvučim normalno, mada mi srce lupa kao ludo, jer molim te bože, nemoj da mi se desi da ugrozim posao koji sam želela celog života.
– Priča se da si se ti...
– Pretvorila u ludu kučku iz pakla? – Digla sam obrvu i videla da je on iznenađen. Mislio je da nisam čula.
– Da se pretvaram u Džuliju?, ja nastavljam, malo se osmehujući. Osmeh mi se, hvala bogu, uzvraća, sa malo osramoćenim sleganjem ramena.
– Mislio sam da ćeš i na mene da se dereš. – On gleda u stolicu na kojoj sedi, jer sedi za mojim stolom, na mojoj stolici.
– Da, to je stolica lude kučke iz pakla, ali mislim da na tebe neće delovati, jar kao prvo, ti si muško, a kao drugo.
– Već sam ludo kopile?, on je uživao u ovome.
– Pa. – Ja sležem ramenima. – Tako se priča.
– Hajde, Mivi. Šta se događa? Čujem da stalno imaš neke ispade i svi su pomalo uplašeni i seru u gaće. Džuliji sam morao da dam odmor, jer nisam mogao da dozvolim da se njeno osoblje tako oseća, a sada se i ti pretvaraš u nju, a ja hoću da znam zašto.
Uspravila sam se u stolici, pogledala ga i sačekala dok nije sasvim obratio pažnju na ono šta ću da kažem.
– Ja sam trudna.
– Šta si?! – Šok na njegovom licu je slika za sebe, a tačno mogu da vidim šta mu prolazi kroz glavu. Prvo, jebote, zašto sam dao posao nekoj glupoj ženskoj koja je zatrudnela posle pet minuta od kada je dobila posao? Drugo, koga ću jebiga sada da zovem da nju zameni i treće, čekaj malo, ona je samica. Ko je jebote sad pa otac?
– Šala, kažem ja kukavički, želeći da na prvom mestu ništa nisam ni rekla, želeći da nisam osetila potrebu da ga testiram. Njegov uzdah olakšanja dovoljno pokazuje.
– Jebote. Mislio sam da ću dobiti srčani udar. – Dok se Majk oporavlja od šoka, ja brzo razmišljam. Šta do đavola treba da kažem? Kako da objasnim šta se događa? Porodični problemi? Onda bi hteo da zna o čemu se radi. On nije čovek koji se zadovoljava nejasnim objašnjenjima. – Ne sviđa ti se?, rekao bi on. – Onda, odjebi.
– Kazaću ti istinu, ako obećaš da nećeš nikome reći, izgovaram i on se naginje prema meni, sa punom pažnjom.
– Imam neke probleme.
Majkove oči su pune saosećanja.
– Ginekoloških problema, jedan od mojih jajnika je počeo da se uvećava do veličine loptice za golf i moj nivo hormona... – Ne moram više ništa da kažem, jer on je već ustao i digao ruku da me ućutka.
– Mivi, sve je u redu, kaže on, a moje objašnjenje je očigledno imalo baš onakav efekat kakav sam želela. Problem je ženski, ginekološki i zato on ne želi da čuje više ništa o tome. – Potpuno razumem. Da li ti trebaju slobodni dani? Da li mi nešto možemo da uradimo?
– U redu sam, kažem likujući. – Možda će mi trebati nekoliko slobodnih dana, ali ja ću ti unapred kazati. Verovatno će mi raditi laparaskopiju da bi ispitali...
– Dobro, dobro. – Već je skoro napolju. – Samo uzmi šta god ti treba. – I nestaje ka svojoj kancelariji.
* * *
Netin je rođendan i svi idemo na ručak da proslavimo. Kažem im da ću im se pridružiti malo kasnije, da imam nešto da uradim u kancelariji i onda sedim za svojim stolom nekoliko minuta, ohrabrujući se pre nego što podignem slušalicu.
– Viv, ja sam.
– Kako si, ljubavi?
– Nervozna sam. Krenula sam da sada pozovem kliniku. Samo sam htela prvo malo da pričam sa tobom.
– Misliš da radiš pogrešnu stvar? – Opet se oseća nada u njenom glasu.
– Ne, Viv. Radim pravu stvar. Samo sam uplašena, što moram da prođem kroz to. Slušaj, dobro sam. Izvini. Idem sada, samo to obavim i gotovo.
– Srećno, kaže Viv, ali njen glas je bezbojan. – Bićeš dobro. Ići ću ja sa tobom.
– Znam, Viv, kažem. – Volim te.
– I ja tebe.
– Akušerska klinika, izvolite?
– Dobar dan. Mogu li da zakažem pregled kod vas?
– Naravno. Samo pregled?
Izdao me je glas. Užasno me je sramota što moram nekom da priznajem šta hoću da uradim. – Ne. Abortus.
– Naravno. Mogu li da pitam koliko nedelja ste trudni?
– Mislim osam nedelja, možda devet.
– Dobro. Moraćete da dođete na konsultacije. Šta kažete na ovaj petak? U tri sata?
Brzo prelistavam svoj rokovnik. – Da, to je u redu.
– Znate li gde se nalazimo?
– Da. – Našla sam adresu u novinama.
– I sada mi dajte vaše podatke.
Diktiram joj podatke, i osećam se kao da zakazujem kod zubara, zato što ovo deluje tako obično, i na kraju spuštam slušalicu i smejem se sa olakšanjem, dok se okrećem na svojoj stolici.
Sve dok ne ugledam Stelu.
Samo se gledamo jedno vreme.
– Stvarno mi je žao. – Ona gleda u pod. – Vratila sam se da uzmem svoj mobilni i dok sam prolazila čula sam te i bilo je teško ne čuti...
Ja ne znam šta da kažem. Osećam se malo slabo, zato i dalje sedim i samo gledam u Stelu.
– Pretpostavljam da to objašnjava ludu kučku iz pakla?
Ona pokušava da se nasmeje i ja odjednom osećam potrebu da joj sve ispričam, imam potrebu da se poverim još nekome sem Viv, a nešto mi govori da mogu da verujem Steli.
– Nemoj nikom da kažeš?, šapućem. – Molim te. Zakuni se da nećeš nikom reći.
– O, bože, naravno da se kunem. Kunem se životom. Ali da li si dobro? Kako se osećaš?
Oklevam jedan sekund, ali imam potrebu da pričam o ovome, moram da pričam o ovome. – Pored toga što sam stvarno luda, i stvarno kučka, dobro sam. Oh, u stvari, puna sam besa i stalno mi se plače. Kao da stvarno gubim razum. Ali sve ostalo je u redu. Zar ne vidiš?
Smejemo se obe.
– Jesi li ti ikada imala abortus?, pitam je, a ona klima glavom.
– Bilo je to davno. Bila sam na fakultetu i bili smo glupi i morala sam da idem na abortus. Vratila sam se u London i za vreme praznika to uradila.
– Kako je?
– Pa, to je bilo davno i mislim da kada si mlad drugačije gledaš na neke stvari. Ja sam imala osamnaest. Dete. Sada mi više smeta što sam to uradila, nego što mi je onda smetalo. – Zastaje, misleći da je rekla pogrešnu stvar.
– Više bih volela kada bi mi rekla istinu, kažem joj da je razuverim. Ne moraš da se cenzurišeš.
– Teško je to. Sada razmišljam o tome. Mnogo. Ali znam da tada nisam bila spremna da imam dete. Pretpostavljam da ni ti nisi sada.
– Ne, nisam spremna za dete. Ja ne želim dete. Nikad ni nisam. Ja želim karijeru. Nezavisnost. Slobodu. Ne želim da se zarobim sa bebom. Pa tu je još i činjenica da ni nemam partnera, pa ni podršku, emotivnu, finansijsku ili bilo kakvu.
– U pitanju je Mark Simson, zar ne?, kaže Stela jednostavno. Ja sam ućutala. Znam da treba da izgledam iznenađeno, ali nisam. Klimam glavom.
– Jesi li šokirana?, pitam je, jer uopšte ne izgleda tako.
– Ne. Znala sam da se nešto desilo te noći. Hernija između vas dvoje je bila toliko jaka da je mogla da se opipa.
– Sranje. Misliš da je još neko primetio?
– Ne. Ja volim da posmatram ljude, dok ostali uvek budu zauzeti ćaskanjem, tako da ništa ne mogu da primete. I onda jedne večeri u baru videla sam kako si ga pogledala...
– Bih ili ne bih, kažem ja, kiselo se smejući.
– Bi stvarno. – Smeje se i ona i naginje se prema meni poverljivo. – Izvini, ali moram da pitam. Je li bilo...?
– Jebeno neverovatno. – Smejem se i ja, što je vrlo neuobičajeno s obzirom na okolnosti, ali osećam se tako dobro što mogu da pričam sa nekim o tome.
– Sranje. Znala sam. Pa. Hoćeš li mu reći?
– Mislim da hoću. Ne zato što hoću da nekako učestvuje, ne zato, nego, znaš, čula sam neke tračeve...
– Da ispaljuje ćorke?
– Pa, da. A očigledno nije tako.
– Definitivno moraš da mu kažeš.
– Znam. Ali nisam pričala sa njim od te noći. Ne znam kako da mu kažem?
– Recimo: Bejbi, tvoji momci ipak znaju da plivaju.
Počinjem da se smejem kao luda.
– Ozbiljno, kaže Stela, – zašto se ne nadeš sa njim za vreme ručka? Zovi ga sada.
– Sada? Isuse. Ne želim ja u stvari da pričam sa njim.
– E, pa to ti govorim. Malopre je prošao kroz hodnik. Sada zovi i zakaži kod njegove sekretarice. Ona će da ubaci ručak u njegov planer.
– Odlična ideja. – Dižem slušalicu i zakazujem ručak u četvrtak.
– Bože, smejem se. – Možeš li da zamisliš njegovo lice kada se danas vrati i vidi da ima sa mnom ručak u četvrtak?
– Verovatno će misliti da ti treba repete.
– Ma, kako da ne. Sigurno će me želeti ovakvu. – Pokazujem na svoj izgled, u džemperu i širokim pantalonama.
Stelino lice odjednom postaje ozbiljno. – Mivi, ti i dalje izgledaš fantastično. Malo krupnije, ali ti dobro stoji, a i to nije loša stvar. U svakom slučaju, znaš kako ljudi pričaju da muškarci ipak vole žene sa malo više mesa na telu.
– Moram da kažem da su mi sise sada fantastične.
– Eto, vidiš.
– Stela, hvala ti. – Trudim se da joj ne priđem i ne zagrlim je.
– Na čemu?
– Što si me tako oraspoložila. Osećam kako mi je pao teret sa ramena.
– U svako doba. A ako želiš mogu i da idem sa tobom na kliniku.
– Hvala. Moja mama je rekla da će da dođe, ali ako mi budeš zatrebala nazvaću te.
– Važi. Hajdemo sada. Ako požurimo stići ćemo na kafu, kaže Stela dok gleda na sat.
* * *
Nervozna sam zbog ručka. Nervozna sam zbog toga što ne znam šta da mu kažem i mada mi je Stela pomogla u pripremama za razgovor, nisam nikako mogla da se pripremim na njegovu reakciju, kada ne znam kakva će biti.
Stižem u restoran prva. Deset minuta ranije, da bih mogla da se opustim koliko god je to moguće dok on ne stigne. Pod normalnim okolnostima ja bih naručila piće, ali jedna od popratnih pojava moje trudnoće je averzija prema alkoholu i duvanu, tako da samo naručujem mineralnu vodu.
Nije to isto.
I onda ugledam Marka kako ulazi na vrata sekundu kasnije on je za stolom, a na licu mu se ocrtavaju zbunjenost i zabrinutost.
– Kako si?, pita me on, sedajući na stolicu i naravno sve nam je čudno jer je ovo prvi put da razgovaramo posle one noći.
– Dobro. Ti?
– Dobro.
Onda smo oboje ućutali.
Stigao je konobar sa menijima i kao oboje smo zainteresovani izborom jela, i ne gledamo jedno u drugo dok se konobar nije vratio da uzme naše porudžbine.
– Pa. Kako živiš?
– Dobro. Ti?
– Nije loše.
– Čujem da je Džulija na odmoru.
– Da. U Njujorku.
– Bože, volim Njujork. – Gospode, stvarno se žešće borim ovde.
– Da. I ja. – I opet oboje ćutimo. – Mivi? – Dižem pogled. – Zašto zajedno ručamo?
Ja spuštam svoju čašu, zato što je ovo smešno. Kako sam mogla i da mislim da ću imati prijatan ručak i onako neobavezno mu kazati da sam trudna. Nemam izbora. Sada ili nikada.
– Zato što sam trudna.
– Čestitam.
– To je to?
– Pa, nisam siguran šta bi drugo trebalo da kažem.
– Pa, nisam ni ja Mark, ali neka emocija ne bi bila loša. Vidi, ne očekujem ja da ti bilo šta preduzmeš, ali ja sam mislila da bi trebalo da znaš, zato što si mi one noći rekao da si sterilan i ...
– Šta?, Mark šapuće, bled kao kreč.
– Kako misliš Šta?
Mark trese glavom, očigledno u šoku. – O čemu ti pričaš?
– Ja sam trudna. Trudna. – Pričam što jasnije mogu. I. Ti. Si. Otac.
Njegove oči su širom otvorene, i Isuse, na njegovom licu se pojavila radost. Ali samo na sekund.
Opet izgleda zabrinuto. – Jesi li sigurna?
– Mark, nisam spavala ni sa kim mesecima. Sigurna sam.
I onda, pre nego što sam se osvestila, on je skočio, obišao sto i zagrlio me.
– O, moj bože, šapuće on, stavljajući svoju ruku na moj stomak i meni prvi put u toku trudnoće počinje da bude muka. – O, moj bože. To je moje dete. To što raste u tvom stomaku je moje dete.
I dok izgovara te reci oči mu se pune suzama, suze radosnice se kotrljaju niz njegove obraze.
Kako ću, čoveče, sada ovo da uradim?
Ja nežno skidam njegove ruke sa mojih ramena i on se vraća na svoje mesto, lice mu zrači, i ja ne znam kako da uradim ovo čoveku koji je toliko pažljiv, nežan, dobar.
Ali moram.
– Koliko dugo već znaš? – Mark ne može da zbriše osmeh sa lica. – Zašto mi nisi rekla ranije?
– Trudna sam devet nedelja, kažem, – i ovo ti govorim samo zato što imaš prava da znaš da nisi sterilan. Ali... – Glas me izdaje, ali ja nastavljam. – Mark, ja nisam spremna da rodim bebu.
Nastaje pauza.
– O čemu govoriš?
– Kažem da ne mogu da rodim ovu bebu. Ne bi bilo fer da ti nisam rekla, ali takođe treba da znaš da planiram da abortiram. – On se vidno uznemirio, ali ja nastavljam. – Sutra idem na konsultacije na kliniku, ali mislim da će abortus biti tek za dve nedelje. Bila bih srećnija kada bi to uradili pre dvanaeste nedelje.
Mark ćuti.
– Mark. Mark. Ma, hajde, Mark. Razmisli malo. Ti i ja se jedva i poznajemo, i nije fer da donosimo na svet dete bez roditelja koji se vole. Ovo jednostavno nije u redu.
– Mogli bismo da budemo zajedno, kaže Mark brzo. – Znam da se jedva poznajemo, ali mogli bismo da pokušamo. Znam dovoljno o tebi da mi se jako sviđaš, i da možda imamo šanse.
– A šta je sa Džulijom?
– Mislićeš da ovo samo pričam zbog bebe, a meni je već neprijatno što stalno govori beba, – ali Džulijin odlazak je nešto najbolje što mi se desilo poslednjih godina. Osećam da je neki crni oblak koji me je pratio, sada otišao. I nije to Džulijina krivica, već naša, zajednička. Nismo bili srećni zajedno i mi nismo jedno za drugo, ne više. Verovatno nikad nismo ni bili.
On tužno uzdiše, malo izgubljen u sećanjima, onda nastavlja. – Toliko smo se udaljili, da nismo mogli ponovo da se zbližimo, ali nijedno od nas nije htelo to da prihvati.
– Zna li Džulija da je gotovo?
– Pretpostavljam. Zvala me je nekoliko puta, u stvari, ostavljala mi poruku na sekretarici kada nisam kod kuće, ili je samo prozborila dve-tri reci kao u žurbi. Zvučala je srećnije. Kao stara Džulija. – Mark me gleda. – Ali to nema nikakve veze sa nama, mogli bismo da pokušamo.
– Mark. – Moj glas je nežan, dok ga uzimam za ruku i pokušavam da mu objasnim. – Ja ne želim dete. Ja ne volim bebe. Materinstvo me užasava, a pomisao da u kući imam bebu koja stalno plače mi zaledi krv u venama. Ja ne mogu to. Ja sam žena od karijere, a ne majka. Ja jednostavno nisam taj tip.
– Ali to je i moje dete, kaže Mark. – Ja sam na ovo dete čekao godinama.
– I sada moraš da pričekaš još malo, da imaš dete sa nekom drugom.
– Ti ne razumeš. Moje dete je ovde. Naše dete. Ti nosiš naše dete. Ne možeš jednostavno da doneseŠ odluku da ga ubiješ, zato što ja mogu da napravim dete sa nekom drugom.
– Ali to je moje telo. – Počinjem da se potresam, postajem emotivna i već osećam suze kako počinju da naviru. – To je moje telo i ja nisam spremna da ga se odreknem. Niti sam spremna da snosim odgovornost za dete.
– Šta ako ja preuzmem odgovornost? Šta ako ja uzmem dete, da ga ja podižem? Ti nastavi da radiš, šta već radiš. Isuse, mogla bi da se vratiš na posao već nekoliko nedelja posle.
Toliko sam umorna da čak nemam snage da se raspravljam sa njim više i Mark vidi da mi štit popušta i navaljuje.
– Vidi, samo kažem razmisli o ovome. Eto, samo otkazi sutrašnji pregled, da nam oboma daš malo vremena. Nedelju dana. Dve nedelje. Hajde da malo razmislimo da bismo doneli konačnu odluku za koju znamo da je ispravna. Sigurno ne želiš da provedeš ostatak svog života žaleći što si donela odluku da abortiraš, kada sebi ni nisi dala šansu da razmotriš sve opcije.
– Previše sam umorna da bih se raspravljala sa tobom, uzdišem dok nam hrana stiže. – Otkazaću sutrašnji pregled i konsultacije, ali neću da čekam duže od nedelju dana. Samo želim da mi se život vrati u normalu.
Mark podiže svoju čašu sa vinom i osmehuje mi se. A u njegovom osmehu je bilo oduševljenje. Uzbuđenje, očekivanje i oduševljenje...
– Da li mi je dozvoljeno da nazdravim?, pita on napeto.
– Ne, ako ćeš da nazdravljaš bebi, odgovaram odbrambeno.
– Ne. Nazdravljam nama.
– Za nas, ponavljam slabim glasom, kucnuvši njegovu čašu.
Mark je šarmantan, zabavan, i zaštitnički se ponaša prema ženama. Tretira me skoro kao invalida tokom ručka i mada bi u normalnim okolnostima to bilo dovoljno da pobegnem glavom bez obzira, sada trenutno, u ovakvom lomljivom stanju, to je upravo ono što mi je potrebno.
I Viv bi ga volela. Volela.
Isuse. U šta sam se ja uvalila?!
9 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:33 pm
Margita
Administrator
16.
Kako se ovo dogodilo? Prošlo je tri nedelje od mog prvog ručka sa Markom, tri nedelje od kada sam mu rekla da nisam spremna da čekam više od nedelju dana da idem na abortus i ako bih se jako potrudila, sačekala bih do dvanaeste nedelje, ali bi onda sigurno bila bez bebe.
I evo me sada ovde. Dvanaest nedelja trudna. Moja odluka slabi.
Kako se ovo dogodilo?
Reći ću vam kako se dogodilo.
* * *
U petak popodne, dan posle onog kada sam Marku saopštila novost, sedela sam za svojim stolom, završavajući raspored jedne serije. U kancelariji je bilo tiho, kao što često ume da bude petkom popodne. Moji asistenti su nestali oko tri sata kao nešto da rade. Znam ja da su svi otišli u pab, ali naučila sam da budem popustljiva, samo da bih bila popularna i sam bog zna da mi je popularnost sada potrebna.
Završila sam rasporede i zavalila se u stolicu, zatvorivši oči samo na nekoliko minuta, zato što me umor savladava u talasima i mada mogu samo da mislim na san, znam da ću ako zatvorim oči na samo nekoliko minuta biti još umornija ceo dan. I više nema mojih doprinosa firmi. Jedina stvar koja me oraspoloži posle posla je velika činije paste, čokolada i topla kupka i krevet. Prošle noći sam dovukla televizor skoro do vrata spavaće sobe samo da bih slušala muziku i počela već da dremam u osam sati uveče.
I evo me tu u petak poslepodne, u mojoj kancelariji, zatvorenih očiju. Maštam o čokoladi i sladoledu i električnom ćebetu, kada odjednom moje sanjarenje prekida kucanje na mojim već otvorenim vratima. Otvaram oči i vidim Marka kako stoji sa kesom iz knjižare.
– Zdravo. – Pozdravio me je, a ja sam rukom pokazala da uđe, a on je zatvorio vrata za sobom, zbog malo privatnosti.
– Zdravo i tebi. – Iznenadila sam se koliko mi je drago da ga vidim. U njegovom prisustvu, nešto kao i u Stelinom, ima nečega umirujućeg i utešnog. Mada ona noć kada smo bili zajedno definitivno nema veze sa ovom sada pojavom.
Isuse. Nisam dugo mislila na to. Zamisli da rodim bebu. Zamisli da me jednog dana pita gde je začeta i da ja moram da objašnjavam da je to bila jedna prljava mračna uličica i da je trajalo čitavih pet minuta. Fantastičnih pet minuta, ali opet samo pet.
Još jedan razlog da ne rodim ovu bebu.
– Samo sam se pitao kako se osećaš, Mark je stavio kesu na sto i kao radoznalo pokazivao očima na nju. – Mada ćeš možda sada da poludiš, počeo je kada je video da iznenađeno gledam u kesu. ,,U stvari, mislim da sam uradio nešto veoma glupo i možda bi trebalo da vratim knjige i odmah izađem. – Krenuo je da uzme kesu, ali ja sam je zgrabila i iz nje izvukla dve knjige.
Pitanja i odgovori o trudnoći i Kako moja beba danas izgleda.
Oh.
– Sranje. Izvini, Mark je rekao zabrinuto. – Mislio sam pošto nismo još doneli odluku, da u slučaju da odlučiš da rodiš, možda hoćeš nešto više da saznaš.
– Šta da saznam?
– Recimo šta bi trebalo da jedeš.
– Šta? – Ne znam čak zašto se trudim i da pitam.
– Suši. Ne prerađeno meso i sir. Džigericu...
– Vidim da si postao stručnjak.
Znao sam da ne bi trebalo to da radim, uzdahnuo je. – Odneću ih natrag.
– Ne. Sačekaj. Želim nešto da ti pokažem. – Brzo prelistavam knjigu Kako moja beba danas izgleda i nalazim upravo ono što želim. Sliku bebe od devet nedelja. Zrno. Ništa. – To je, okrećem knjigu ka njemu, – kako beba sada izgleda.
Nije imalo željenog efekta. Mark je odmahnuo glavom. – Neverovatno, rekao je zadivljen, dok sam ja uzdahnula i pitala se kako je ta mrlja bez oblika nešto neverovatno.
– Hoćeš li da prelistaš knjige?, pita on konačno. – Samo ovo na početku o tome kako ti da održiš svoje zdravlje. Samo za svaki slučaj.
– U redu. – Klimnula sam glavom, znajući da ću ih baciti u najbližu kantu za smeće. – Važi. Toliko mogu da uradim.
– Pa, šta radiš ovog vikenda? – Njegov ton je bio previše nategnut, a trudio se da zvuči obično.
– Večeras zabava. Sutra idem u pab poslepodne sa prijateljima, a uveče idem u klub. Mislim da ću u nedelju da malo ostanem kod kuće uz par piva.
On je užasnut. – Ti se šališ?
– Pa, naravno da se šalim. Potpuno sam iscrpljena. Moja zamisao super provedene večeri sada uključuje penu za kupanje i spavanje pre deset uveče. – Nisam mu rekla da u stvari ležem u osam sati. Nisam želela da zvučim tužno.
– Stvarno? Ja sam mislio da izađemo ili tako nešto? Možda možemo sutra uveče da izađemo.
O, jebote.
– O, jebote.
– Šta nije u redu?
– Mark, ne moraš da mi povlađuješ tako što se praviš da si zainteresovan za mene zato što nosim tvoje dete, niti moraš da gubiš svoje vreme trudeći se da budeš dobar prema meni u nadi da ćeš me naterati da se predomislim. Ja ne želim vezu i ja ne želim bebu. I izlazak na večeru sa tobom to neće promeniti. Da li razumeš?
– Naravno. – Ustao je, lice mu je bilo kruto. – Savršeno dobro razumem. – I onda se samo okrenuo i otišao, ostavljajući da se osećam kao govno. Još jednom.
Tog popodneva, kurir mi je doneo neku internu poštu.
– Kao da je neko veliko, rekao je sa osmehom, ostavljajući mi na stolu veliki i pomalo teški paket.
Otvorila sam ga. Unutra su bile dve boce pene za kupanje i pisamce.
Mivi. Nisam pokušavao da ti povlađujem. Uživaj u svojoj kupci (samo ne prevrućoj i nemoj da piješ džin...) Mark.
Dobro je. Nije pisalo – s ljubavlju. Mislim da to ne bih mogla da podnesem.
* * *
– Znaš da će ljudi početi da pričaju, rekla sam Marku dve nedelje posle toga, kada sam pristala da izađem na piće sa njim posle ručka.
Mark se nasmejao. – Oni će da pričaju da smo ljubavnici. – Bolje to nego da ćemo da imamo bebu. – Pogledao me je oštro. – Da li ćemo? Jesi li spremna da pričamo o tome?
– Ne još. Ali uskoro. Možemo uskoro da pričamo o tome, i onda sam zastala jer se Mark nagnuo prema meni i nešto mi izvadio iz kose. Verovatno je bilo samo neko perce ali me ja sa tim gestom iznervirao, jer to je bio preintiman gest samo za dvoje kolega i odjednom sam shvatila koliko je bizarna naša situacija.
Eto tu sam, sedim sa čovekom koga jedva poznajem, ali sa kim sam se tucala, isto tako jedva. Nemam ja u stvari pojma ko je on. Ne znam ni šta voli ni šta ne voli. Ne znam da li je lenj, ili sportista, ili pun poverenja ili stidljiv.
A nosim njegovo dete.
Uvek sam se hvalila da umem dobro da procenjujem karaktere, da procenim ljude. Rekla bih da je Mark prosečan, dobar čovek, koji više nego prosečno dobro izgleda, pa možda čak i odlično izgleda, mada njegov izgled nema nikakvog efekta na mene.
Pretpostavljam da živi u velikoj kući (jer znam koliko advokati zarađuju), i da voli umetnost, knjige, sigurno sakuplja nešto, možda stare knjige, možda mape, ali da u njegovom životu sve ima svoj red, sve je uredno, lepo prezentovano.
Pretpostavljam da je išao u neku javnu školu i da je tamo učio da svira neki instrument. Verovatno violinu. Da je onda išao na Bristol, ili Duram i da je prva velika stvar koju je kupio posle diplomiranja, neka dobra kola.
– Zašto se tako smeješ? Sada će tek ljudi da počnu da pričaju. – Mark je prekinuo moj tok misli i ja tek onda shvatam da ga posmatram sa poluosmehom, pokušavajući da provalim ko je on u stvari.
– Izvini. Samo sam razmišljala kako je ova situacija neverovatna. Da sam trudna i da nosim tvoje dete, ali ništa ne znam o tebi.
– Slušaj, rekao je, smejući se, – ne želim da ti povlađujem, ali zašto ne dođeš u nedelju kod mene? Dođi kod mene i provedi dan kod mene. Saznaj, rekao je šapućući i karikirajući, ,,ko sam ja u stvari.
– U redu, rekla sam i iznenadila samu sebe. – Doći ću.
– Super, Mark je rekao i završio svoje pivo.
Te noći, došla sam u svoj stan i telefon je zazvonio. – Kako si, ljubavi?, bila je to Viv. – Dobro sam. A ti?
– Ma, dobro. Nego, kaži mi jesi li donela odluku? – Viv, rekla sam ti da ću ti kazati čim odlučim. Čim odlučimo. Nemoj da me požuruješ. Molim te. – Ali ja sam zaista bila skoro dvanaest nedelja trudna, rok se bližio, a ja sam samo odlagala odluku. Zašto jednostavno nisam samo to učinila? Zato što nisam htela da mislim na to, eto zašto. Još manje da pričam o tome. Ni sa Viv niti sa bilo kim. Još sam se nadala da će samo proći.
– Ne požurujem te. Samo sam htela da vidim da li si dobro. Mislila sam da možda dođeš kod mene u nedelju i provedeš dan.
– Ne mogu. Zauzeta sam.
– Zauzeta? Ti? U nedelju? Stvarno?
Njen ton je bio toliko sumnjičav da sam ja počela da se smejem. – Ako ti kažem gde idem obećaj mi da nećeš previše da se uzbudiš.
Ona je počela da se guši. – Ako mi kažeš da ideš da intervjuišeš Alana Bejtsa, ja ću morati da se ubijem.
– Viv! Idem kod Marka. Na ručak.
Opet joj je zastao dah i ovog puta sam znala da je stvarno. – Mark! Misliš, otac?
– Ne, Viv. Mark, čovek sa kim sam ostala u drugom stanju.
Reći otac, bilo je suviše lično. Nisam mogla da mislim o njemu kao o ocu našeg deteta, a sigurno nisam htela da Viv misli tako. Nisam htela da je povređujem i dalje.
– Pa, dobro, to sam mislila. – Malo je uzdisala, pokušavajući da se smiri, ali osetila sam po njenom glasu da se smeje, mogla sam da čujem nadu, očekivanja. – Kako lepo, rekla je, pokušavajući da deluje smireno.
– Onda on ume da kuva? – Pod tim je mislila da će on biti dobar muž.
– Nemam pojma, rekla sam. – Ali pretpostavljam da nećemo večerati čips i sendviče.
– Pa, nema ništa loše ni u čipsu i sendvičima, rekla je Viv brzo. – Muškarac koji kuva je bonus, ali nije preka potreba.
– Muškarac nije preka potreba, rekla sam odlučno. – On samo pokušava da me osvoji zbog bebe.
– Misliš li da bi mogao?
– Viv! Koliko puta moram da ti kažem? Nisam još odlučila. – Pozdravile smo se i ja sam onda utonula u misli, jer ja sam pre dve nedelje donela odluku. Pre dve nedelje ja sam odlučila da idem na abortus i da nastavim sa svojim životom kao da se nikad ništa nije ni desilo. A sada više ne znam.
Kada sam počela da se kolebam? Kako i mogu da zamišljam da imam neku alternativu? Zašto nisam mogla da ponovo zakažem na klinici?
O čemu ja uopšte razmišljam?
* * *
Nedelja je bila jedan od onih fantastičnih dana, kada je hladno, vazduh oštar, a sunce blešti sa ledeno plavog neba. To je jedan od onih dana kada pogledate kroz prozor i znate da je proleće blizu i ne znate više šta je to u vezi sa zimom tako depresivno.
Stela me je stalno zapitkivala kako sam. Stela mi je postala zastrašujuće bliska za zastrašujuće kratko vreme.
Bila je kod mene u subotu. Samo je navratila u povratku iz šopinga, da proveri da li sam dobro. Donela je brdo hrane sa sobom i ostala skoro ćelo veče.
Pričale smo dugo. Jedna drugoj smo ispričale svoje priče. Podelile tajne. Smejale se uz lignje i slatku pitu.
– Nedostaje mi ovo, rekla je Stela, dok smo jele sladoled.
– Šta ti nedostaje? Da ostaneš kod kuće subotom uveče, jedeš kao svinja i da se osećaš kao kit?
– Pa, da, jasno je da mi to nedostaje. – Obe smo se nasmejale. – Ma, stvarno. Govorim ti o ovom ženskom druženju. Nedostaje mi to. Nedostaje mi taj komfoK da možeš da dođeš kod nekoga u kuću, kao ja sada i da ne moraš da brineš kako izgledaš ili o čemu ćeš da pričaš. Ne kažem da si mi najbolja prijateljica...
– Pažljivo, upozorila sam je, ali sam se smejala, zato što sam i ja to isto osećala. – Uzbuna. Diže se odbrambeni zid.
– Sada mi definitivno nisi najbolja drugarica. I to kakav zid, uzdahnula je. – Ali nedostaje mi da imam najbolju drugaricu. Znaš na šta mislim?
– Moja najbolja drugarica je uvek bila moja mama.
– Bože, mora da se šališ. Ja mrzim moju mamu. Jedva da možemo da boravimo u istoj prostoriji.
– Moja mama je super. Ona je stvarno moja najbolja drugarica. I pretpostavljam jedini pravi ženski prijatelj. U stvari, imam ja drugarice, rekla sam to brzo zato što to naravno nije istina, – ali nemam one bliske, od poverenja, ne ovde u Londonu i ni ja nisam shvatala koliko mi to nedostaje.
– Lepo je biti žena, nasmejala se Stela dižući svoju čašu. – Za sestrinstvo.
– Za sestrinstvo. I za prijateljstvo.
Otišla sam u krevet sa osmehom na licu, puna dobrih emocija i topline, osećajući da trudnoća i nije najgora stvar koja mi se desila. Osećala sam da u stvari moj život i nije bio tako loš.
U nedelju je, dakle, sijalo sunce, i ja sam se dobro osećala, radovala sam se unapred što ću raditi nešto drugačije, čak iako nisam bila sigurna da je tako dobra stvar što ću provesti dan kod Marka. Šta ako mi nemamo ništa zajedničko? Šta ako mi nemamo o čemu da pričamo?
Pa šta! Prekoravam sebe zbog ovakvih misli. Ja ne proveravam njega da vidim da li će mi biti odgovarajući partner. Samo pokušavam malo bolje da ga upoznam, pre nego što zajedno donesemo najvažniju odluku u mom životu.
To je sve.
– Jesi li me brzo pronašla? – Mark je otvorio vrata i ja sam se nasmejala zato što je on na sebi imao kecelju; stvarno je nosio kecelju! Ali odbio je da je skine i meni se u stvari dopalo što on nije osramoćen što je nosi.
– Tvoja kuća je divna, rekla sam, pretvarajući se da nisam primetila da je to najveća kuća u koju sam ikada ušla. Pretvarajući se da me nisu impresionirali veliki hodnik, velike stepenice sa staklenicima, prostrana kuhinja. Pretvarajući se da i ja živim u kući sličnoj ovoj. Samo malo manjoj. U stvari, mnogo, mnogo manjoj.
– Piće?, pitao je, već sipajući u čašu nešto što je ličilo na sok od šargarepe.
– To izgleda odvratno. Mislim da neću. – Pomirisala sam.
– Nije odvratno. Veoma je ukusno. I slaže ti se sa kosom. To je domaće pravljen sok od manga i banana. Ukusan je i zdrav. Probaj.
Probala sam. Bio je zaista ukusan. – Mmmm. Nešto miriše jednostavno predivno. – Primetila sam na stolu različite vrste tanjira i primetila da miris definitivno dolazi iz rerne. – Ko bi pomislio da je veliki televizijski advokat i kuvar.
– Samo u još jednoj stvari uživam, pored dobre parnice, a to je da se muvam oko vrućeg šporeta. Evo, sedi. – Izvukao je stolicu ispod kuhinjskog stola i ja sam sela, zahvalna na toj ljubaznosti.
– Vidiš koliko sam brižan? – Uzeo je moj kaput i otišao da ga okači.
– Nije loše za advokata, nasmejala sam se, a on me je ponudio sa nekim grickalicama.
– Šta? Nema jezgrastog voća? – Nisam mogla da odolim. Gledala sam malo knjigu koju mi je doneo i čitala da trudne žene koje često jedu jezgrasto voće, često rađaju decu koja imaju alergiju na kikiriki. I znala sam da je i on znao to.
– Eh, stvarno nemam. Žao mi je. Nije valjda da žudiš za jezgrastim voćem? – Mark je izgledao zabrinuto, bio je tako providan i ja sam počela da se smejem.
– Opusti se, iskezila sam se. – Nisam jela ništa od toga tri meseca.
Njegov uzdah olakšanja je bio očigledan znak da sam bila u pravu.
Ustala sam i otišla u dnevnu sobu, gledajući fotografije, vadeći kompakt diskove i vraćajući ih na mesto i odjednom sam shvatila, da nisam znala da je Džulija otišla pre nekoliko nedelja, mislila bih da ovu kuću Mark nikada nije ni delio sa nekim. Nije bilo nijednog znaka da je tu živela žena. Ničega.
Na fotografijama su bili ljudi koje nisam poznavala. Nije bilo nijedne Džulijine fotografije. Knjige su uglavnom bile pravne, ili biografije, ili neki realizam koji se uvek vezuje za muškarce i izgledalo je da tamo nema ničega što bi pripadalo ženi.
– Kako to da ovde nema ničega što je pripadalo Džuliji?, pitala sam, pitajući se da li je to još bolno za njega ili je već sklonio njene stvari.
Mark je ušao u dnevnu sobu. – Znam da ovo zvuči potpuno ludo, ali prošle nedelje sam isto o tome razmišljao. I onda sam shvatio da ovde nikada nije ni bilo ničega što je pripadalo Džuliji. Ona se ovde nije nikada osećala kao kod kuće. Uvek je osećala da je ova kuća samo moja. Smatrala je da je suviše velika i nikada nisam primetio da ona ovde nema ništa, nikakve stvarčice.
– Pa, zašto si kupio kuću?
– Meni se ovde sviđalo. Još uvek mi se sviđa, i pretpostavljam da sam bio sebičan. Znao sam da Džulija voli svoju malu kuću, da voli male, udobne sobe, ali sam mislio da će se navići. Mislio sam da je neizbežno da zavoli ovu kuću. Ali sada znam da ju je ova veličina plašila. Možeš li da veruješ da sam, tek kada je ona otišla, shvatio da ovde nema ničega što pripada njoj. Eto koliko sam bio sebičan.
– Mislim da to nije bilo sebično. Zvuči samo kao da ste dve potpuno različite osobe.
– Kaži mi nešto što ne znam. – Smeje se pomalo tužno.
– Možda ne bi trebalo ovo da pitam, i znam da nije moja stvar, ali šta će se desiti kada se ona vrati iz Njujorka?
– Ne vraća se.
– Molim?
– Zvala je pre dva dana. Ponudili su joj posao na njujorškoj televiziji i prihvatila ga je.
– Isuse. Da li je rekla nekom na poslu? – Nije, pa te molim da i ti nikome ne kažeš. – Nema problema. – Pogledala sam ga malo bolje. – Pa, kako se ti osećaš?
– Tužan sam zbog propasti naše veze, ali u isto vreme osećam veliko olakšanje. Mislim da zapravo najviše osećam ogromno rasterećenje. Najviše mi nedostaje da budem u vezi, ali i to je smešno, zato što mi uopšte nismo provodili vreme zajedno. U svakom slučaju, dosta o meni. – Videla sam da mu je već malo neprijatno da priča o tome. – Jesi li gladna? Mislim da bi trebalo da je gotovo.
Otišli smo u kuhinju i seli da prvo jedemo vrelu supu od šargarepe i korijandera sa prepečenim francuskim hlebom.
Pojela sam sa slašću, onda sam se zavalila, željno čekajući glavno jelo.
– Ovo je tako ukusno, govorila sam dok smo jeli pečenu jagnjetinu u sosu od nane i pržene krompiriće. – Nisam jela ovako od kada ne živim kod kuće.
– Tako je i Džulija govorila kada smo se tek upoznavali, onda joj je pretpostavljam dosadilo.
– Dosadilo pečenje? Da li je ona luda?
– Dosadilo joj je da živi sa nekim ko voli da bude kod kuće.
– Oh, molim te. Kuća je najbolje mesto gde možeš da budeš.
– Sada ti iznenađuješ mene. – Mark je digao obrvu u neverici. – Ti si devojka za zabavu. Žena od karijere. Domaći život nije za tebe, sigurno.
– Baš zato što tako mnogo radim, dom mi je vrlo bitan. Poslednja stvar koju ja želim posle posla je da odem i provodim se. Ali šššš, nikom ni reci, prošaptala sam, – nemoj da odaš nikom moju tajnu. Volim da budem kod kuće, sama, da budem totalno sebična i da ne moram da udovoljavam nikom do sebi. A ti si već druga vrsta ribe.
– Kako to misliš?
– Jednog dana, Mark, ti ćeš nekome biti divna žena.
– Samo ako to ne podrazumeva peglanje veša.
– O, znači postoji nešto u čemu nisi dobar?
– Nisam kazao da nisam baš dobar. Naravno, prirodno sam talentovan za peglanje, ali to je jedina stvar koju ne podnosim, i za koju plaćam da neko drugi uradi.
– Zajedno sa čistačicom, baštovanom i ko zna koliko još njih koji ti pomažu da ti ova palata bude ovako divna.
– Čistačicu, da. Žena koja se zove Lizi, dolazi dva puta nedeljno, ali baštovan? Apsolutno ne. Vidiš li ti ove prste? – Pružio je svoje ruke i bile su veoma lepe. Velike šake. Jake. Oooh. Zamisli šta ove ruke mogu da urade (jer sam već zaboravila šta su radile). Kroz mene su prošli žmarci. Ipak sam govorila sebi da se kontrolišem, to mi je bila poslednja stvar koja mi je trebala.
Klimala sam glavom i još zurila u njegove prste.
– Poznati baštovani nisu ništa za ove prste. Moji prsti su toliko zeleni da su se praktično pretvorili u pupoljak.
Počela sam da se smejem.
Posle ručka bukvalno sam se obrušila na predivnu sofu u dnevnoj sobi, dok je Mark pokušavao da mi napravi kapućino.
I onda sam se probudila.
Svetla su bila prigušena. Napolju je bio mrak i na trenutak sam potpuno bila dezorijentisana. I onda sam videla Marka kako sedi preko puta mene na drugoj sofi i čita novine. Vatra je pucketala i ja sam se brzo uspravila, osramoćena što sam zaspala, užasnuta svojom nekulturom, na samu pomisao da sam balavila na njegove jastučiće u svom besvesnom stanju. Ili još gore, možda.
Mark je pogledao preko novina u mene i nasmejao se.
– Ćao, Pospanko. Ili da kažem Mrgude?
Nisam bila raspoložena da uzvratim osmeh. Znam kako mi kosa izgleda posle spavanja na sofi. – Čaj?, pitao me je i ja sam zahvalno klimnula glavom, gledajući ga kako izlazi iz sobe i pitajući se kako zaboga tog čoveka neka žena nije ćapila pre mnogo godina.
Ne da sam ja zainteresovana. Nisam ništa osećala. Provela sam divan dan i on je potpuno ispunio moja očekivanja (sve ono u vezi sa osnovnom školom, violinom...), ali opet, ja nisam bila zainteresovana za njega na taj način.
Ali jednu stvar sam morala da priznam, dok sam se borila sa umorom kada me je vozio kući, da je bilo lepo što je neko pazio na mene ceo dan. Niko na mene pre nije ni pazio. Samo Viv, a nisam sigurna da se to i računa.
A da, još jedna stvar. To veče sam pristala da idem na ultrazvuk.
Samo da budem sigurna.
17.
Još nisam sasvim sigurna zašto sam pristala da idem na ultrazvuk. Bila sam umorna, bio je dug dan i osećala sam se tako udobno, i nisam htela sve to da pokvarim tako što ću se raspravljati.
I stvarno sam videla da bi Mark mogao da bude divan otac.
Što je pomoglo.
Pretpostavljam da nisam pre tako razmišljala o stvarnosti svoje situacije; mislila sam samo da ću biti zarobljena detetom koje nisam želela; da ću se pretvoriti u nervoznu samohranu majku, koja očajnički pokušava da uskladi svoju karijeru sa detetom i nizom muškaraca.
Ali posle tog dana provedenog kod Marka, kada sam videla kakav je on, kako je živeo, shvatila sam da neću biti sama i što je još važnije, videla sam da nemam prava da mu uskraćujem ono što je očajnički želeo.
Mogli bismo da delimo dete, počela sam da razmišljam na putu ka kući. Možda bi dete bilo kod Marka tokom nedelje, a kod mene vikendom. Slika male devcjčice, koja liči na mene, odjednom se pojavila u mojoj svesti. Devojčica koja nosi one slatke pantalone na tregere (zato što moje dete neće nositi one ružičaste haljine), devojčica tako slatka i dobra da će svi zastajati i osmehivati nam se, diveći se kako ja, glavna u britanskoj televiziji (kada već fantazirate nemojte biti skromni), uspevam da još i podižem tako lepo vaspitano dete.
Bila bih dobar pomoćnik.
Odlazile bismo u park, obuvene u čizme i sa vunenim kapama, a lepi muškarci bi smatrali da smo neodoljive. Možda čak i nabavimo psa. I kuću za odmor negde na obali. Ne daleko, možda blizu Viv.
Mogla bih da je naučim svemu što znam, gledala kako raste u malu osobu sa sopstvenim mislima, mišljenjima i bila ponosna dok je gledam kako izrasta u prelepu ženu.
Hmmmm. Mala ja. To je stvarno privlačno.
Tako da, kada je Mark nežno predložio da bi bilo dobro da odemo kod doktora i na ultrazvuk, ja sam pristala.
Ne može da škodi?
Mada ja još nisam donela odluku.
To ne znači da ću definitivno da zadržim bebu.
Ne definitivno.
* * *
– Da li vidite kako se mrda nožica?
Ja ležim na stolu, i pokušavam da dignem glavu da vidim ekran, dok mi doktorka pritiska sondu na stomak, a gleda samo u ekran i zapisuje mere. Mark sedi do mene, drži me za ruku, što bi u nekim drugim okolnostima za mene bilo bezveze, ali sada je veoma utešno. Oboje buljimo u ekran i ne znamo o čemu doktorka priča, jer vidim samo neki zelenkasti tunel. Ali, odjednom moje srce počinje da lupa i Mark ostaje bez daha i stiskamo jedno drugo za ruku.
– O, moj bože!, oboje smo prošaptali. – Jesi li video to? – Odjednom slika na ekranu postaje jasna. Vidi se majušna noga koja se mrda i onda vidimo drugu nogu, dok pratimo oblik bebe. Moje bebe. Naše bebe. Živo biće u meni.
O, moj bože.
Okrećem se brzo ka Marku, kome su suze u očima i veliki osmeh na usnama i bez reci se jedno drugom osmehujemo i brzo vraćamo pogled na ekran da ne bismo nešto propustili.
– Da li vidite kičmu?, pritiska na levo i pokazuje nam na ekran i klima glavom, a odjednom, u mom grlu je knedla.
– Opa, beba je u pokretu, kaže doktorka i smeje se i ja gledam sa divljenjem kako beba proteže ruku i savija leda.
Počinjem da se smejem. I da plačem.
– Nemojte da se brinete, kaže ona, dodajući mi maramicu iz kutije koja stoji pored nje. – Nove roditelje često preplave osećanja. Neverovatno je, zar ne? To je vaša beba! – Nežno nam se smeje. – Izgleda da je sve u redu. Vidite ovo pulsiranje ovde?
Malo pulsiranje, jedva vidljivo.
– To su bebini otkucaji srca. Odlični su i snažni. Vi ste trudni trinaest nedelja i četiri dana? Pet dana? – Klimnula sam glavom. Tačno toliko.
– U ovom periodu mere su veoma precizne, kaže ona, – tako da treba da se porodite... trećeg oktobra.
Ovo je momenat kada se ceo moj život menja. Nema povratka. Nema kako. Moj život je od ovog momenta nepovratno promenjen.
Doktorka. nastavlja i pokušava da prati oblik bebe, ali ekran se stalno menja i ja sam sada,pogledala u Marka.
– Jesi li dobro?, šapuće i steže me za ruku.
Klimam glavom. – Ti?
– Mislim da je ovo najlepši dan u mom životu, kaže on, osmehujući se.
Ja mu uzvraćam osmeh.
Ne treba ni da mu kažem da se osećam potpuno isto.
Mark me odvozi kući i ulazi u kuhinju da mi podgreje supu od paradajza, dok ja odlazim do ormara i vadim kesu sa knjigama koje mi je kupio Mark.
Strana 36 – Kako moja beba danas izgleda?
Dobro došli u drugi trimestar! Ako ste imali jutarnje mučnine, one bi sada trebalo da počnu da jenjavaju, a rizik od pobačaja je manji.
Trebalo bi da odete kod svog doktora da porazgovarate koje su mere zaštite da se ne zarazite od salmonele, listerije, itd., i da izvršite sve potrebne analize, na primer, toksikoplazmu.
Šta se dešava sa mojom bebom?
Razvijaju se centri za govor i glasni aparat je već razvijen. Utroba vaše bebe je sada razvijena u abdomenu i jetra luči svoje sokove, a pankreas insulin. A nešto vrlo uzbudljivo se dešava! Mali prsti više nisu slepljeni i prsti na nogama nisu više savijeni, a formiraju se i ležišta za noktiće.
– Šta to radiš? – Mark dolazi i stavlja mi tanjir supe na sto, onda seda kraj mene na krevet i gleda u knjigu. Sedimo neko vreme u tišini i onda me Mark hvata za ruku.
– Možemo li sada da pričamo o ovome?, kaže nežno. Ja klimam glavom. – Kako se osećaš?
– Uplašeno.
– Da li to znači... – Zastaje. – Da ćeš da...
Gleda me sa očima punim nade. – Roditi ovu bebu?
– Naravno da ću roditi ovu bebu. To je beba! U meni raste beba, za ime boga i ja sam je videla, Mark! – Gledam ga i hvatam dah, jer sam sad potpuno shvatila šta se dešava. – Mi ćemo da imamo bebu!
– Znam, smeje se on i tako me jako grli da sam praktično izgubila dah. – Zar to nije jebeno divno!
Mark ostaje na večeri kod mene. Volela bih kada bih vam rekla da sam mu pružila isti onakav gastronomski užitak kao i on meni u nedelju, ali ja sam samo naručila pile sa karijem iz indijskog restorana. Ali našla sam i sok od manga.
Pričamo dugo, dugo. Bar meni tako izgleda, pa se na kraju opraštam od njega i uvlačim se u krevet, totalno iscrpljena, i uspevam samo da vidim da je tek pola deset.
O čemu smo pričali? Pričali smo o našem detetu. O vrednostima koje cenimo. O deci naših prijatelja i šta nam se dopada, a šta ne u njihovom vaspitanju, kako ćemo drugačije da uradimo sa našim detetom.
Ali nismo pričali o logistici. Kako će dvoje ljudi da podižu zajedno dete kada nisu zajedno, ali stvarno to i nije nešto strašno. Pogledajte statistiku o razvodima u našoj zemlji, za ime sveta. Jedan od tri braka se raspada. Ili čak možda i više. Postalo je normalno za decu da odrastaju u porodici sa jednim roditeljem i barem naše dete neće nikada imati neke traume zbog razvoda, jer mi nikada i nismo bili zajedno.
Pa. Jedva da jesmo.
Mark može da ispuni svoj san da bude otac, a ja mogu da nastavim svoju karijeru kao i ranije.
– Jedini problem je, rekla sam ja, kada smo već bili umorni od planiranja, – kako ćemo do đavola da kažemo svima na poslu?
– Ah, da. To mi je palo na pamet, uzdahnuo je Mark.
– Rekla sam Majk Džonsu da sam trudna samo da vidim kakva mu je reakcija i gotovo da je dobio srčani udar.
– Šta? – Mark je bio iznenađen. – Rekla si mu?
– Nemoj da brineš. Mislio je da se šalim. Samo sam htela da ga iskušam i nisam čula ono što sam želela.
– Pa, nemoj da kažeš nikom.
– Oh, budi ozbiljan. Misliš da niko neće primetiti?
Slegnuo je ramenima. – Ne moraš još nikome da govoriš. Ništa se još uvek ne vidi i imamo vremena da razradimo najbolji plan kako da kažemo ljudima, za nekoliko nedelja.
– Znači, ne smeta ti da znaju da je beba tvoja? – Bila sam zbunjena.
– Ja hoću da ceo svet zna da je to moje dete! Naročito pošto svi znaju da smo Džulija i ja pokušavali i pretpostavili da je moja krivica pošto se ništa nije desilo. Ne želim samo da im kažem, želim da se napravi serija o tome.
– Dobra ideja, promrmljala sam. – Ali ne odlična. Serija je malo. Možda neki dugometražni film.
On se nasmejao, ali je bio nešto zamišljen i ja sam znala o čemu je razmišljao.
– Mark, šta je bilo? Nešto u vezi sa Džulijom, zar ne?
On sa nasmejao tužno. – Bio sam toliko uzbuđen da nisam ni pomislio na Džuliju. Eto, pretpostavljam kada nisam ja bio problem, onda je ona, pa i da je sve u redu, kako ću da joj kažem nešto ovako?
– Mark, pošto niko ne mora da zna jedno vreme, onda ni Džulija ne mora. Ali kada počnemo da govorimo ljudima, potrudi se da prvo njoj kažeš. Ne mogu da zamislim ništa gore nego da Džulija sazna od nekog drugog.
– Znam, rekao je, klimajući glavom, još misleći na njen bol. – Znam da moram to ja da joj kažem.
* * *
Ja sam jedna opsednuta žena.
Ja sam takođe žena koja polako gubi razum.
Otišla sam iz ekstremnosti, kada sam se pretvarala da ova beba čak ne postoji, do krajnosti da jedva čekam da se moj stomak pretvori u izbočinu. Žudim da kažem ljudima da sam trudna, da nisam samo debela, da sam u stvari trudna.
Još uvek sam pažljiva na poslu, nosim veliku, vrećastu odeću da bi malo sakrila stomak koji konstantno raste, ali toliko sam željna da pričam o svojoj trudnoći, željna da ljudi znaju, toliko da sa strancima delim svoju radost.
– Izvinite? Da li imate ovakav džemper, ali samo veći, zato što sam skoro četiri meseca trudna i još malo mi ništa od odeće neće odgovarati?
– Halo? Vi mene ne znate, ali ja sam Mivi Robertson i ja sam prijateljica Stele Lord. Ona mi je preporučila da nazovem vas jer moje centralno grejanje ne radi kako treba, a ja sam trudna četiri meseca i iz nekog razloga mi je stalno hladno, pa sam mislila da li bi mogli nekoga da pošaljete danas?
– Ja bih naručila pečeno pile sa sosom od avokada i karija, molim. Znam da vam to zvuči malo čudno, ali ja sam četiri i po meseca trudna i strašno mi se jede piletina, ali moglo bi da bude i gore, ha, ha. Bar ne žudim za zemljom. Da li i vi imate decu?
– Vi mi izgledate kao da ste zreli! Koliko nedelja ste trudni? Trideset šest? Jadnice. Vaše prvo dete? Ja sam trudna samo dvadeset dve nedelje i potpuno sam rasturena, tako da mogu da mislim kako se vi osećate.
Opirem se potrebi da kupujem trudničku odeću, ali sada više ne mogu da odolim. Kada sam bila šesnaest nedelja trudna, odvezla sam se do radnje sa trudničkom odećom. Ušla sam u nju, pogledala unaokolo i pitala se zašto su sve žene bile vitke, a prodavačice su im davale jastuke da isprobaju trudničku odeću, da simuliraju trudnoću.
– Da li je neka od ovih žena zaista trudna?, šapnula sam jednoj mladoj prodavačici.
– Oh, da, šapnula je ona. – Mislim da mnoge žene vole da dođu u ranoj trudnoći. Nošenje trudničke odeće je često prvi znak trudnoće, i one jedva čekaju da je pokažu.
Okrenula sam se i videla u stvari ono što je htela da kaže, jer su okolo žene sa idealnim proporcijama oblačile veliku odeću.
– Da li biste vi hteli nešto da probate?, pitala je prodavačica, dohvativši nešto ispod pulta. – Imamo jastučiće ako želite.
– Ne, ne treba, rekla sam sa osmehom, ali put ka kući sam provela kinjeći samu sebe. Ja i moj prokleti ponos. Prosto sam umirala od želje da sve probam.
Svi kojima sam otkrila svoju trudnoću su tako ljubazni, pa je bilo još čudnije što ne mogu da otkrijem na poslu, gde me svi tretiraju kao i obično. Na poslu sam još uvek stara Mivi Robertson. Samo mekša. I više opraštam.
Ne znam šta me više brine: činjenica da je moja memorija skroz popustila ili što mi je struk potpuno nestao.
Naravno da mi niko nije rekao da sam se ugojila i mislim da još niko nije ni pomislio šta se dešava, ali sam definitivno svesna da kada hodam kroz punu kantinu za vreme pauze za ručak, više me ne gledaju kao nekada.
– Zakuni se da ne izgledam ogromno?, šapućem Steli, dok pored mene prolazi menadžer sa našeg sprata, ali nema ni trunke flerta.
Želim da mi kaže da ne izgledam debelo, nego da izgledam kao trudnica. Želim da me tako etiketira. Želim da mi da dozvolu, tako što će da kaže da se primećuje, da svima kažem.
– Izgledaš malo krupnije i prelepo.
– Znači, vidi mi se stomak?, izbacujem stomak, želeći da mi kaže da se vidi.
– To nije beba, ona se smeje. – To je samo hleb sa sirom i lukom i čokolada. – I ja se smejem. Iako to nije pravi odgovor.
– Sigurna si da ne izgledam ogromno?, kažem Marku, dok ležim na sofi i zajedno gledamo video film o razvitku bebe unutar materice.
Nedelja je. Sada nedelje provodimo zajedno, Mark i ja, a ponekad i nekoliko večeri u toku nedelje. Ali nedelje su nam sada regularna rutina: odvezem se do njegove kuće, on nam kuva fantastična jela i ja se izležavam ceo dan dok on trči oko mene kao muva bez glave starajući se da majci njegovog deteta ništa ne fali i da je srećna.
To je divno i čini me zadovoljnom.
– Je li želiš bauntiT, pita on, negde na sredini popodneva.
– Mmm, ja potvrđujem dok ležim na svojim udobnim jastučićima.
– Dobro. – On uzima svoju jaknu. – Idem samo do garaže. Da li ti treba još nešto?
– Pa, ne bi mi smetalo pile sa sosom od karija.
– Još uvek si gladna posle pečenja? – Zaprepašćenje.
– Pa, ne gladna. Samo, znaš. Malo bih nešto žvakala.
– Imamo pile i majonez. Videću da li mogu da nađem neku bočicu praha od karija.
– Super. Hvala. – Opet sam počela da gledam televizor. Obično je Mark uzimao filmove za nedelju, a srećom, imali smo isti ukus, oboje smo voleli stare filmove. Mnoge smo nedelje izgubili u fantazijama o svetu koji je davno prošao.
Nekoliko prošlih nedelja sam ostala da prespavam kod njega.
Nemojte biti smešni.
U gostinskoj sobi, naravno.
I to je najčudnija stvar. Pored činjenice da nosim njegovo dete, ne mogu da verujem da smo Mark i ja ikada imali seks. U stvari, mada nosim njegovo dete, ponekad pomislim da je ono što se desilo one famozne noći samo fantazija.
Čak sam morala da pitam i Stelu, samo da budem sigurna: jesam li ja bila tamo?
Mark je postao moj najbolji prijatelj. On je prva osoba kojoj otrčim da podelim sve svoje vesti, ili prva osoba kojoj se obratim da izađemo ili samo da ćaskamo. Uvek je tu za mene; uvek miran, možeš uvek da se osloniš, siguran. Čini me da se osećam sigurno i komforno i voljeno. Mislim, platonski.
Zato što je on poslednja osoba na svetu u koga bih mogla da se zaljubim.
Znam da mi se svideo one noći. Imam neko maglovito pamćenje da je seks bio fantastičan, ali ne mogu da verujem da je to bio Mark. Mark. Isti Mark koji sedi preko puta mene i ispija konzervu koka-kole i podriguje svakih nekoliko sekundi.
– Odvratan si, smejem se.
– Bože, znam, pravi grimasu. – Advokati su takve svinje, zar ne?
– Ne svi advokati. Samo ti.
Mark se iskezio. – Mogla si da izabereš bilo kog muškarca da bude otac tvog deteta, ali ti si izabrala mene.
– Veruj mi, rekla sam, – da sam mogla da biram, bila bi to skroz drugačija priča.
Ali naravno da ne bi, zato što, iako nisam zaljubljena u njega, on je postao, pored Viv, moja omiljena ličnost na ćelom svetu i ne mogu da zamislim boljeg muškarca da bude otac mom detetu. Sviđa mi se ideja što je dete pola moje, pola Markovo. Da budem iskrena, ne mogu da zamislim bolju kombinaciju. Sem mene i Stiv Mekvina, naravno. A to se, naravno, neće desiti.
– Znaš li šta si ti?, kažem ja, kasnije tog popodneva, dok Mark seda na pod da namesti neku starinsku lampu koju smo kupili jutros. – Ti si brat koga nikada nisam imala.
Mark pravi grimase. ,,E, to je baš bolesno. Odvratno. Optužuješ me za incest.
– Ne budi smešan. Mislim samo na naš odnos. Mislim da se nisam osećala tako komforno ni sa kim drugim sem sa svojom familijom. To sam mislila. Znaš da si moj najbolji prijatelj. – Nisam sasvim sigurna šta me je spopalo, zato što takvi spontani izlivi emocija i privrženosti stvarno nisu moj stil, ali mislim da pre nisam shvatala važnost postojanja nekoga pored sebe.
Ne mislim – druga polovina". Samo mislim na nekoga sa kim ćeš podeliti misli i stvari koje ti se dešavaju. Nekoga kao što je najbolji prijatelj. Ili brat. Nekoga kao što je Mark.
Mark prestaje da popravlja lampu i smeje mi se. – To je najlepša stvar koju si mi rekla do sada.
– Sranje, promrmljala sam, otvarajući neki časopis, da bi sakrila koliko sam se u stvari postidela.
– Nisam bila ozbiljna.
– Jesi, bila si. I hvala ti. To je divno čuti i samo da znaš ja osećam isto prema tebi.
– Ja sam brat koga nikad nisi imao?
– Ne. Ne, ti si dosadna mlada sestra koju sam uvek želeo da imam. Jaoj. – Ja sam ga udarila sa časopisom. Onda on seda i gleda me sa pažnjom. – Ozbiljno, Mivi. Stvarno si se promenila od kada si u drugom stanju.
– A kao ti si me jako dobro poznavao pre.
– Pa, nisam ni morao. Mogao sam samo da te pogledam da vidim kako si jedna oštra i tvrda osoba. Sada si mnogo nežnija. Ranjivija. Ako baš navaljuješ, mislim da si sada čak mnogo bolja osoba.
– Uh. – Pravim grimasu, i opet uzimam časopis. – Nisam sigurna da je ta promena dobra, niko me se više ne plaši na poslu.
Iako mi smeta što sam takva postala, naročito zbog posla, onako potajno mi je drago zbog svega što mi je Mark rekao. Volim kako čini da se divno osećam.
Potajno sam veoma, veoma zadovoljna.
Kako se ovo dogodilo? Prošlo je tri nedelje od mog prvog ručka sa Markom, tri nedelje od kada sam mu rekla da nisam spremna da čekam više od nedelju dana da idem na abortus i ako bih se jako potrudila, sačekala bih do dvanaeste nedelje, ali bi onda sigurno bila bez bebe.
I evo me sada ovde. Dvanaest nedelja trudna. Moja odluka slabi.
Kako se ovo dogodilo?
Reći ću vam kako se dogodilo.
* * *
U petak popodne, dan posle onog kada sam Marku saopštila novost, sedela sam za svojim stolom, završavajući raspored jedne serije. U kancelariji je bilo tiho, kao što često ume da bude petkom popodne. Moji asistenti su nestali oko tri sata kao nešto da rade. Znam ja da su svi otišli u pab, ali naučila sam da budem popustljiva, samo da bih bila popularna i sam bog zna da mi je popularnost sada potrebna.
Završila sam rasporede i zavalila se u stolicu, zatvorivši oči samo na nekoliko minuta, zato što me umor savladava u talasima i mada mogu samo da mislim na san, znam da ću ako zatvorim oči na samo nekoliko minuta biti još umornija ceo dan. I više nema mojih doprinosa firmi. Jedina stvar koja me oraspoloži posle posla je velika činije paste, čokolada i topla kupka i krevet. Prošle noći sam dovukla televizor skoro do vrata spavaće sobe samo da bih slušala muziku i počela već da dremam u osam sati uveče.
I evo me tu u petak poslepodne, u mojoj kancelariji, zatvorenih očiju. Maštam o čokoladi i sladoledu i električnom ćebetu, kada odjednom moje sanjarenje prekida kucanje na mojim već otvorenim vratima. Otvaram oči i vidim Marka kako stoji sa kesom iz knjižare.
– Zdravo. – Pozdravio me je, a ja sam rukom pokazala da uđe, a on je zatvorio vrata za sobom, zbog malo privatnosti.
– Zdravo i tebi. – Iznenadila sam se koliko mi je drago da ga vidim. U njegovom prisustvu, nešto kao i u Stelinom, ima nečega umirujućeg i utešnog. Mada ona noć kada smo bili zajedno definitivno nema veze sa ovom sada pojavom.
Isuse. Nisam dugo mislila na to. Zamisli da rodim bebu. Zamisli da me jednog dana pita gde je začeta i da ja moram da objašnjavam da je to bila jedna prljava mračna uličica i da je trajalo čitavih pet minuta. Fantastičnih pet minuta, ali opet samo pet.
Još jedan razlog da ne rodim ovu bebu.
– Samo sam se pitao kako se osećaš, Mark je stavio kesu na sto i kao radoznalo pokazivao očima na nju. – Mada ćeš možda sada da poludiš, počeo je kada je video da iznenađeno gledam u kesu. ,,U stvari, mislim da sam uradio nešto veoma glupo i možda bi trebalo da vratim knjige i odmah izađem. – Krenuo je da uzme kesu, ali ja sam je zgrabila i iz nje izvukla dve knjige.
Pitanja i odgovori o trudnoći i Kako moja beba danas izgleda.
Oh.
– Sranje. Izvini, Mark je rekao zabrinuto. – Mislio sam pošto nismo još doneli odluku, da u slučaju da odlučiš da rodiš, možda hoćeš nešto više da saznaš.
– Šta da saznam?
– Recimo šta bi trebalo da jedeš.
– Šta? – Ne znam čak zašto se trudim i da pitam.
– Suši. Ne prerađeno meso i sir. Džigericu...
– Vidim da si postao stručnjak.
Znao sam da ne bi trebalo to da radim, uzdahnuo je. – Odneću ih natrag.
– Ne. Sačekaj. Želim nešto da ti pokažem. – Brzo prelistavam knjigu Kako moja beba danas izgleda i nalazim upravo ono što želim. Sliku bebe od devet nedelja. Zrno. Ništa. – To je, okrećem knjigu ka njemu, – kako beba sada izgleda.
Nije imalo željenog efekta. Mark je odmahnuo glavom. – Neverovatno, rekao je zadivljen, dok sam ja uzdahnula i pitala se kako je ta mrlja bez oblika nešto neverovatno.
– Hoćeš li da prelistaš knjige?, pita on konačno. – Samo ovo na početku o tome kako ti da održiš svoje zdravlje. Samo za svaki slučaj.
– U redu. – Klimnula sam glavom, znajući da ću ih baciti u najbližu kantu za smeće. – Važi. Toliko mogu da uradim.
– Pa, šta radiš ovog vikenda? – Njegov ton je bio previše nategnut, a trudio se da zvuči obično.
– Večeras zabava. Sutra idem u pab poslepodne sa prijateljima, a uveče idem u klub. Mislim da ću u nedelju da malo ostanem kod kuće uz par piva.
On je užasnut. – Ti se šališ?
– Pa, naravno da se šalim. Potpuno sam iscrpljena. Moja zamisao super provedene večeri sada uključuje penu za kupanje i spavanje pre deset uveče. – Nisam mu rekla da u stvari ležem u osam sati. Nisam želela da zvučim tužno.
– Stvarno? Ja sam mislio da izađemo ili tako nešto? Možda možemo sutra uveče da izađemo.
O, jebote.
– O, jebote.
– Šta nije u redu?
– Mark, ne moraš da mi povlađuješ tako što se praviš da si zainteresovan za mene zato što nosim tvoje dete, niti moraš da gubiš svoje vreme trudeći se da budeš dobar prema meni u nadi da ćeš me naterati da se predomislim. Ja ne želim vezu i ja ne želim bebu. I izlazak na večeru sa tobom to neće promeniti. Da li razumeš?
– Naravno. – Ustao je, lice mu je bilo kruto. – Savršeno dobro razumem. – I onda se samo okrenuo i otišao, ostavljajući da se osećam kao govno. Još jednom.
Tog popodneva, kurir mi je doneo neku internu poštu.
– Kao da je neko veliko, rekao je sa osmehom, ostavljajući mi na stolu veliki i pomalo teški paket.
Otvorila sam ga. Unutra su bile dve boce pene za kupanje i pisamce.
Mivi. Nisam pokušavao da ti povlađujem. Uživaj u svojoj kupci (samo ne prevrućoj i nemoj da piješ džin...) Mark.
Dobro je. Nije pisalo – s ljubavlju. Mislim da to ne bih mogla da podnesem.
* * *
– Znaš da će ljudi početi da pričaju, rekla sam Marku dve nedelje posle toga, kada sam pristala da izađem na piće sa njim posle ručka.
Mark se nasmejao. – Oni će da pričaju da smo ljubavnici. – Bolje to nego da ćemo da imamo bebu. – Pogledao me je oštro. – Da li ćemo? Jesi li spremna da pričamo o tome?
– Ne još. Ali uskoro. Možemo uskoro da pričamo o tome, i onda sam zastala jer se Mark nagnuo prema meni i nešto mi izvadio iz kose. Verovatno je bilo samo neko perce ali me ja sa tim gestom iznervirao, jer to je bio preintiman gest samo za dvoje kolega i odjednom sam shvatila koliko je bizarna naša situacija.
Eto tu sam, sedim sa čovekom koga jedva poznajem, ali sa kim sam se tucala, isto tako jedva. Nemam ja u stvari pojma ko je on. Ne znam ni šta voli ni šta ne voli. Ne znam da li je lenj, ili sportista, ili pun poverenja ili stidljiv.
A nosim njegovo dete.
Uvek sam se hvalila da umem dobro da procenjujem karaktere, da procenim ljude. Rekla bih da je Mark prosečan, dobar čovek, koji više nego prosečno dobro izgleda, pa možda čak i odlično izgleda, mada njegov izgled nema nikakvog efekta na mene.
Pretpostavljam da živi u velikoj kući (jer znam koliko advokati zarađuju), i da voli umetnost, knjige, sigurno sakuplja nešto, možda stare knjige, možda mape, ali da u njegovom životu sve ima svoj red, sve je uredno, lepo prezentovano.
Pretpostavljam da je išao u neku javnu školu i da je tamo učio da svira neki instrument. Verovatno violinu. Da je onda išao na Bristol, ili Duram i da je prva velika stvar koju je kupio posle diplomiranja, neka dobra kola.
– Zašto se tako smeješ? Sada će tek ljudi da počnu da pričaju. – Mark je prekinuo moj tok misli i ja tek onda shvatam da ga posmatram sa poluosmehom, pokušavajući da provalim ko je on u stvari.
– Izvini. Samo sam razmišljala kako je ova situacija neverovatna. Da sam trudna i da nosim tvoje dete, ali ništa ne znam o tebi.
– Slušaj, rekao je, smejući se, – ne želim da ti povlađujem, ali zašto ne dođeš u nedelju kod mene? Dođi kod mene i provedi dan kod mene. Saznaj, rekao je šapućući i karikirajući, ,,ko sam ja u stvari.
– U redu, rekla sam i iznenadila samu sebe. – Doći ću.
– Super, Mark je rekao i završio svoje pivo.
Te noći, došla sam u svoj stan i telefon je zazvonio. – Kako si, ljubavi?, bila je to Viv. – Dobro sam. A ti?
– Ma, dobro. Nego, kaži mi jesi li donela odluku? – Viv, rekla sam ti da ću ti kazati čim odlučim. Čim odlučimo. Nemoj da me požuruješ. Molim te. – Ali ja sam zaista bila skoro dvanaest nedelja trudna, rok se bližio, a ja sam samo odlagala odluku. Zašto jednostavno nisam samo to učinila? Zato što nisam htela da mislim na to, eto zašto. Još manje da pričam o tome. Ni sa Viv niti sa bilo kim. Još sam se nadala da će samo proći.
– Ne požurujem te. Samo sam htela da vidim da li si dobro. Mislila sam da možda dođeš kod mene u nedelju i provedeš dan.
– Ne mogu. Zauzeta sam.
– Zauzeta? Ti? U nedelju? Stvarno?
Njen ton je bio toliko sumnjičav da sam ja počela da se smejem. – Ako ti kažem gde idem obećaj mi da nećeš previše da se uzbudiš.
Ona je počela da se guši. – Ako mi kažeš da ideš da intervjuišeš Alana Bejtsa, ja ću morati da se ubijem.
– Viv! Idem kod Marka. Na ručak.
Opet joj je zastao dah i ovog puta sam znala da je stvarno. – Mark! Misliš, otac?
– Ne, Viv. Mark, čovek sa kim sam ostala u drugom stanju.
Reći otac, bilo je suviše lično. Nisam mogla da mislim o njemu kao o ocu našeg deteta, a sigurno nisam htela da Viv misli tako. Nisam htela da je povređujem i dalje.
– Pa, dobro, to sam mislila. – Malo je uzdisala, pokušavajući da se smiri, ali osetila sam po njenom glasu da se smeje, mogla sam da čujem nadu, očekivanja. – Kako lepo, rekla je, pokušavajući da deluje smireno.
– Onda on ume da kuva? – Pod tim je mislila da će on biti dobar muž.
– Nemam pojma, rekla sam. – Ali pretpostavljam da nećemo večerati čips i sendviče.
– Pa, nema ništa loše ni u čipsu i sendvičima, rekla je Viv brzo. – Muškarac koji kuva je bonus, ali nije preka potreba.
– Muškarac nije preka potreba, rekla sam odlučno. – On samo pokušava da me osvoji zbog bebe.
– Misliš li da bi mogao?
– Viv! Koliko puta moram da ti kažem? Nisam još odlučila. – Pozdravile smo se i ja sam onda utonula u misli, jer ja sam pre dve nedelje donela odluku. Pre dve nedelje ja sam odlučila da idem na abortus i da nastavim sa svojim životom kao da se nikad ništa nije ni desilo. A sada više ne znam.
Kada sam počela da se kolebam? Kako i mogu da zamišljam da imam neku alternativu? Zašto nisam mogla da ponovo zakažem na klinici?
O čemu ja uopšte razmišljam?
* * *
Nedelja je bila jedan od onih fantastičnih dana, kada je hladno, vazduh oštar, a sunce blešti sa ledeno plavog neba. To je jedan od onih dana kada pogledate kroz prozor i znate da je proleće blizu i ne znate više šta je to u vezi sa zimom tako depresivno.
Stela me je stalno zapitkivala kako sam. Stela mi je postala zastrašujuće bliska za zastrašujuće kratko vreme.
Bila je kod mene u subotu. Samo je navratila u povratku iz šopinga, da proveri da li sam dobro. Donela je brdo hrane sa sobom i ostala skoro ćelo veče.
Pričale smo dugo. Jedna drugoj smo ispričale svoje priče. Podelile tajne. Smejale se uz lignje i slatku pitu.
– Nedostaje mi ovo, rekla je Stela, dok smo jele sladoled.
– Šta ti nedostaje? Da ostaneš kod kuće subotom uveče, jedeš kao svinja i da se osećaš kao kit?
– Pa, da, jasno je da mi to nedostaje. – Obe smo se nasmejale. – Ma, stvarno. Govorim ti o ovom ženskom druženju. Nedostaje mi to. Nedostaje mi taj komfoK da možeš da dođeš kod nekoga u kuću, kao ja sada i da ne moraš da brineš kako izgledaš ili o čemu ćeš da pričaš. Ne kažem da si mi najbolja prijateljica...
– Pažljivo, upozorila sam je, ali sam se smejala, zato što sam i ja to isto osećala. – Uzbuna. Diže se odbrambeni zid.
– Sada mi definitivno nisi najbolja drugarica. I to kakav zid, uzdahnula je. – Ali nedostaje mi da imam najbolju drugaricu. Znaš na šta mislim?
– Moja najbolja drugarica je uvek bila moja mama.
– Bože, mora da se šališ. Ja mrzim moju mamu. Jedva da možemo da boravimo u istoj prostoriji.
– Moja mama je super. Ona je stvarno moja najbolja drugarica. I pretpostavljam jedini pravi ženski prijatelj. U stvari, imam ja drugarice, rekla sam to brzo zato što to naravno nije istina, – ali nemam one bliske, od poverenja, ne ovde u Londonu i ni ja nisam shvatala koliko mi to nedostaje.
– Lepo je biti žena, nasmejala se Stela dižući svoju čašu. – Za sestrinstvo.
– Za sestrinstvo. I za prijateljstvo.
Otišla sam u krevet sa osmehom na licu, puna dobrih emocija i topline, osećajući da trudnoća i nije najgora stvar koja mi se desila. Osećala sam da u stvari moj život i nije bio tako loš.
U nedelju je, dakle, sijalo sunce, i ja sam se dobro osećala, radovala sam se unapred što ću raditi nešto drugačije, čak iako nisam bila sigurna da je tako dobra stvar što ću provesti dan kod Marka. Šta ako mi nemamo ništa zajedničko? Šta ako mi nemamo o čemu da pričamo?
Pa šta! Prekoravam sebe zbog ovakvih misli. Ja ne proveravam njega da vidim da li će mi biti odgovarajući partner. Samo pokušavam malo bolje da ga upoznam, pre nego što zajedno donesemo najvažniju odluku u mom životu.
To je sve.
– Jesi li me brzo pronašla? – Mark je otvorio vrata i ja sam se nasmejala zato što je on na sebi imao kecelju; stvarno je nosio kecelju! Ali odbio je da je skine i meni se u stvari dopalo što on nije osramoćen što je nosi.
– Tvoja kuća je divna, rekla sam, pretvarajući se da nisam primetila da je to najveća kuća u koju sam ikada ušla. Pretvarajući se da me nisu impresionirali veliki hodnik, velike stepenice sa staklenicima, prostrana kuhinja. Pretvarajući se da i ja živim u kući sličnoj ovoj. Samo malo manjoj. U stvari, mnogo, mnogo manjoj.
– Piće?, pitao je, već sipajući u čašu nešto što je ličilo na sok od šargarepe.
– To izgleda odvratno. Mislim da neću. – Pomirisala sam.
– Nije odvratno. Veoma je ukusno. I slaže ti se sa kosom. To je domaće pravljen sok od manga i banana. Ukusan je i zdrav. Probaj.
Probala sam. Bio je zaista ukusan. – Mmmm. Nešto miriše jednostavno predivno. – Primetila sam na stolu različite vrste tanjira i primetila da miris definitivno dolazi iz rerne. – Ko bi pomislio da je veliki televizijski advokat i kuvar.
– Samo u još jednoj stvari uživam, pored dobre parnice, a to je da se muvam oko vrućeg šporeta. Evo, sedi. – Izvukao je stolicu ispod kuhinjskog stola i ja sam sela, zahvalna na toj ljubaznosti.
– Vidiš koliko sam brižan? – Uzeo je moj kaput i otišao da ga okači.
– Nije loše za advokata, nasmejala sam se, a on me je ponudio sa nekim grickalicama.
– Šta? Nema jezgrastog voća? – Nisam mogla da odolim. Gledala sam malo knjigu koju mi je doneo i čitala da trudne žene koje često jedu jezgrasto voće, često rađaju decu koja imaju alergiju na kikiriki. I znala sam da je i on znao to.
– Eh, stvarno nemam. Žao mi je. Nije valjda da žudiš za jezgrastim voćem? – Mark je izgledao zabrinuto, bio je tako providan i ja sam počela da se smejem.
– Opusti se, iskezila sam se. – Nisam jela ništa od toga tri meseca.
Njegov uzdah olakšanja je bio očigledan znak da sam bila u pravu.
Ustala sam i otišla u dnevnu sobu, gledajući fotografije, vadeći kompakt diskove i vraćajući ih na mesto i odjednom sam shvatila, da nisam znala da je Džulija otišla pre nekoliko nedelja, mislila bih da ovu kuću Mark nikada nije ni delio sa nekim. Nije bilo nijednog znaka da je tu živela žena. Ničega.
Na fotografijama su bili ljudi koje nisam poznavala. Nije bilo nijedne Džulijine fotografije. Knjige su uglavnom bile pravne, ili biografije, ili neki realizam koji se uvek vezuje za muškarce i izgledalo je da tamo nema ničega što bi pripadalo ženi.
– Kako to da ovde nema ničega što je pripadalo Džuliji?, pitala sam, pitajući se da li je to još bolno za njega ili je već sklonio njene stvari.
Mark je ušao u dnevnu sobu. – Znam da ovo zvuči potpuno ludo, ali prošle nedelje sam isto o tome razmišljao. I onda sam shvatio da ovde nikada nije ni bilo ničega što je pripadalo Džuliji. Ona se ovde nije nikada osećala kao kod kuće. Uvek je osećala da je ova kuća samo moja. Smatrala je da je suviše velika i nikada nisam primetio da ona ovde nema ništa, nikakve stvarčice.
– Pa, zašto si kupio kuću?
– Meni se ovde sviđalo. Još uvek mi se sviđa, i pretpostavljam da sam bio sebičan. Znao sam da Džulija voli svoju malu kuću, da voli male, udobne sobe, ali sam mislio da će se navići. Mislio sam da je neizbežno da zavoli ovu kuću. Ali sada znam da ju je ova veličina plašila. Možeš li da veruješ da sam, tek kada je ona otišla, shvatio da ovde nema ničega što pripada njoj. Eto koliko sam bio sebičan.
– Mislim da to nije bilo sebično. Zvuči samo kao da ste dve potpuno različite osobe.
– Kaži mi nešto što ne znam. – Smeje se pomalo tužno.
– Možda ne bi trebalo ovo da pitam, i znam da nije moja stvar, ali šta će se desiti kada se ona vrati iz Njujorka?
– Ne vraća se.
– Molim?
– Zvala je pre dva dana. Ponudili su joj posao na njujorškoj televiziji i prihvatila ga je.
– Isuse. Da li je rekla nekom na poslu? – Nije, pa te molim da i ti nikome ne kažeš. – Nema problema. – Pogledala sam ga malo bolje. – Pa, kako se ti osećaš?
– Tužan sam zbog propasti naše veze, ali u isto vreme osećam veliko olakšanje. Mislim da zapravo najviše osećam ogromno rasterećenje. Najviše mi nedostaje da budem u vezi, ali i to je smešno, zato što mi uopšte nismo provodili vreme zajedno. U svakom slučaju, dosta o meni. – Videla sam da mu je već malo neprijatno da priča o tome. – Jesi li gladna? Mislim da bi trebalo da je gotovo.
Otišli smo u kuhinju i seli da prvo jedemo vrelu supu od šargarepe i korijandera sa prepečenim francuskim hlebom.
Pojela sam sa slašću, onda sam se zavalila, željno čekajući glavno jelo.
– Ovo je tako ukusno, govorila sam dok smo jeli pečenu jagnjetinu u sosu od nane i pržene krompiriće. – Nisam jela ovako od kada ne živim kod kuće.
– Tako je i Džulija govorila kada smo se tek upoznavali, onda joj je pretpostavljam dosadilo.
– Dosadilo pečenje? Da li je ona luda?
– Dosadilo joj je da živi sa nekim ko voli da bude kod kuće.
– Oh, molim te. Kuća je najbolje mesto gde možeš da budeš.
– Sada ti iznenađuješ mene. – Mark je digao obrvu u neverici. – Ti si devojka za zabavu. Žena od karijere. Domaći život nije za tebe, sigurno.
– Baš zato što tako mnogo radim, dom mi je vrlo bitan. Poslednja stvar koju ja želim posle posla je da odem i provodim se. Ali šššš, nikom ni reci, prošaptala sam, – nemoj da odaš nikom moju tajnu. Volim da budem kod kuće, sama, da budem totalno sebična i da ne moram da udovoljavam nikom do sebi. A ti si već druga vrsta ribe.
– Kako to misliš?
– Jednog dana, Mark, ti ćeš nekome biti divna žena.
– Samo ako to ne podrazumeva peglanje veša.
– O, znači postoji nešto u čemu nisi dobar?
– Nisam kazao da nisam baš dobar. Naravno, prirodno sam talentovan za peglanje, ali to je jedina stvar koju ne podnosim, i za koju plaćam da neko drugi uradi.
– Zajedno sa čistačicom, baštovanom i ko zna koliko još njih koji ti pomažu da ti ova palata bude ovako divna.
– Čistačicu, da. Žena koja se zove Lizi, dolazi dva puta nedeljno, ali baštovan? Apsolutno ne. Vidiš li ti ove prste? – Pružio je svoje ruke i bile su veoma lepe. Velike šake. Jake. Oooh. Zamisli šta ove ruke mogu da urade (jer sam već zaboravila šta su radile). Kroz mene su prošli žmarci. Ipak sam govorila sebi da se kontrolišem, to mi je bila poslednja stvar koja mi je trebala.
Klimala sam glavom i još zurila u njegove prste.
– Poznati baštovani nisu ništa za ove prste. Moji prsti su toliko zeleni da su se praktično pretvorili u pupoljak.
Počela sam da se smejem.
Posle ručka bukvalno sam se obrušila na predivnu sofu u dnevnoj sobi, dok je Mark pokušavao da mi napravi kapućino.
I onda sam se probudila.
Svetla su bila prigušena. Napolju je bio mrak i na trenutak sam potpuno bila dezorijentisana. I onda sam videla Marka kako sedi preko puta mene na drugoj sofi i čita novine. Vatra je pucketala i ja sam se brzo uspravila, osramoćena što sam zaspala, užasnuta svojom nekulturom, na samu pomisao da sam balavila na njegove jastučiće u svom besvesnom stanju. Ili još gore, možda.
Mark je pogledao preko novina u mene i nasmejao se.
– Ćao, Pospanko. Ili da kažem Mrgude?
Nisam bila raspoložena da uzvratim osmeh. Znam kako mi kosa izgleda posle spavanja na sofi. – Čaj?, pitao me je i ja sam zahvalno klimnula glavom, gledajući ga kako izlazi iz sobe i pitajući se kako zaboga tog čoveka neka žena nije ćapila pre mnogo godina.
Ne da sam ja zainteresovana. Nisam ništa osećala. Provela sam divan dan i on je potpuno ispunio moja očekivanja (sve ono u vezi sa osnovnom školom, violinom...), ali opet, ja nisam bila zainteresovana za njega na taj način.
Ali jednu stvar sam morala da priznam, dok sam se borila sa umorom kada me je vozio kući, da je bilo lepo što je neko pazio na mene ceo dan. Niko na mene pre nije ni pazio. Samo Viv, a nisam sigurna da se to i računa.
A da, još jedna stvar. To veče sam pristala da idem na ultrazvuk.
Samo da budem sigurna.
17.
Još nisam sasvim sigurna zašto sam pristala da idem na ultrazvuk. Bila sam umorna, bio je dug dan i osećala sam se tako udobno, i nisam htela sve to da pokvarim tako što ću se raspravljati.
I stvarno sam videla da bi Mark mogao da bude divan otac.
Što je pomoglo.
Pretpostavljam da nisam pre tako razmišljala o stvarnosti svoje situacije; mislila sam samo da ću biti zarobljena detetom koje nisam želela; da ću se pretvoriti u nervoznu samohranu majku, koja očajnički pokušava da uskladi svoju karijeru sa detetom i nizom muškaraca.
Ali posle tog dana provedenog kod Marka, kada sam videla kakav je on, kako je živeo, shvatila sam da neću biti sama i što je još važnije, videla sam da nemam prava da mu uskraćujem ono što je očajnički želeo.
Mogli bismo da delimo dete, počela sam da razmišljam na putu ka kući. Možda bi dete bilo kod Marka tokom nedelje, a kod mene vikendom. Slika male devcjčice, koja liči na mene, odjednom se pojavila u mojoj svesti. Devojčica koja nosi one slatke pantalone na tregere (zato što moje dete neće nositi one ružičaste haljine), devojčica tako slatka i dobra da će svi zastajati i osmehivati nam se, diveći se kako ja, glavna u britanskoj televiziji (kada već fantazirate nemojte biti skromni), uspevam da još i podižem tako lepo vaspitano dete.
Bila bih dobar pomoćnik.
Odlazile bismo u park, obuvene u čizme i sa vunenim kapama, a lepi muškarci bi smatrali da smo neodoljive. Možda čak i nabavimo psa. I kuću za odmor negde na obali. Ne daleko, možda blizu Viv.
Mogla bih da je naučim svemu što znam, gledala kako raste u malu osobu sa sopstvenim mislima, mišljenjima i bila ponosna dok je gledam kako izrasta u prelepu ženu.
Hmmmm. Mala ja. To je stvarno privlačno.
Tako da, kada je Mark nežno predložio da bi bilo dobro da odemo kod doktora i na ultrazvuk, ja sam pristala.
Ne može da škodi?
Mada ja još nisam donela odluku.
To ne znači da ću definitivno da zadržim bebu.
Ne definitivno.
* * *
– Da li vidite kako se mrda nožica?
Ja ležim na stolu, i pokušavam da dignem glavu da vidim ekran, dok mi doktorka pritiska sondu na stomak, a gleda samo u ekran i zapisuje mere. Mark sedi do mene, drži me za ruku, što bi u nekim drugim okolnostima za mene bilo bezveze, ali sada je veoma utešno. Oboje buljimo u ekran i ne znamo o čemu doktorka priča, jer vidim samo neki zelenkasti tunel. Ali, odjednom moje srce počinje da lupa i Mark ostaje bez daha i stiskamo jedno drugo za ruku.
– O, moj bože!, oboje smo prošaptali. – Jesi li video to? – Odjednom slika na ekranu postaje jasna. Vidi se majušna noga koja se mrda i onda vidimo drugu nogu, dok pratimo oblik bebe. Moje bebe. Naše bebe. Živo biće u meni.
O, moj bože.
Okrećem se brzo ka Marku, kome su suze u očima i veliki osmeh na usnama i bez reci se jedno drugom osmehujemo i brzo vraćamo pogled na ekran da ne bismo nešto propustili.
– Da li vidite kičmu?, pritiska na levo i pokazuje nam na ekran i klima glavom, a odjednom, u mom grlu je knedla.
– Opa, beba je u pokretu, kaže doktorka i smeje se i ja gledam sa divljenjem kako beba proteže ruku i savija leda.
Počinjem da se smejem. I da plačem.
– Nemojte da se brinete, kaže ona, dodajući mi maramicu iz kutije koja stoji pored nje. – Nove roditelje često preplave osećanja. Neverovatno je, zar ne? To je vaša beba! – Nežno nam se smeje. – Izgleda da je sve u redu. Vidite ovo pulsiranje ovde?
Malo pulsiranje, jedva vidljivo.
– To su bebini otkucaji srca. Odlični su i snažni. Vi ste trudni trinaest nedelja i četiri dana? Pet dana? – Klimnula sam glavom. Tačno toliko.
– U ovom periodu mere su veoma precizne, kaže ona, – tako da treba da se porodite... trećeg oktobra.
Ovo je momenat kada se ceo moj život menja. Nema povratka. Nema kako. Moj život je od ovog momenta nepovratno promenjen.
Doktorka. nastavlja i pokušava da prati oblik bebe, ali ekran se stalno menja i ja sam sada,pogledala u Marka.
– Jesi li dobro?, šapuće i steže me za ruku.
Klimam glavom. – Ti?
– Mislim da je ovo najlepši dan u mom životu, kaže on, osmehujući se.
Ja mu uzvraćam osmeh.
Ne treba ni da mu kažem da se osećam potpuno isto.
Mark me odvozi kući i ulazi u kuhinju da mi podgreje supu od paradajza, dok ja odlazim do ormara i vadim kesu sa knjigama koje mi je kupio Mark.
Strana 36 – Kako moja beba danas izgleda?
Dobro došli u drugi trimestar! Ako ste imali jutarnje mučnine, one bi sada trebalo da počnu da jenjavaju, a rizik od pobačaja je manji.
Trebalo bi da odete kod svog doktora da porazgovarate koje su mere zaštite da se ne zarazite od salmonele, listerije, itd., i da izvršite sve potrebne analize, na primer, toksikoplazmu.
Šta se dešava sa mojom bebom?
Razvijaju se centri za govor i glasni aparat je već razvijen. Utroba vaše bebe je sada razvijena u abdomenu i jetra luči svoje sokove, a pankreas insulin. A nešto vrlo uzbudljivo se dešava! Mali prsti više nisu slepljeni i prsti na nogama nisu više savijeni, a formiraju se i ležišta za noktiće.
– Šta to radiš? – Mark dolazi i stavlja mi tanjir supe na sto, onda seda kraj mene na krevet i gleda u knjigu. Sedimo neko vreme u tišini i onda me Mark hvata za ruku.
– Možemo li sada da pričamo o ovome?, kaže nežno. Ja klimam glavom. – Kako se osećaš?
– Uplašeno.
– Da li to znači... – Zastaje. – Da ćeš da...
Gleda me sa očima punim nade. – Roditi ovu bebu?
– Naravno da ću roditi ovu bebu. To je beba! U meni raste beba, za ime boga i ja sam je videla, Mark! – Gledam ga i hvatam dah, jer sam sad potpuno shvatila šta se dešava. – Mi ćemo da imamo bebu!
– Znam, smeje se on i tako me jako grli da sam praktično izgubila dah. – Zar to nije jebeno divno!
Mark ostaje na večeri kod mene. Volela bih kada bih vam rekla da sam mu pružila isti onakav gastronomski užitak kao i on meni u nedelju, ali ja sam samo naručila pile sa karijem iz indijskog restorana. Ali našla sam i sok od manga.
Pričamo dugo, dugo. Bar meni tako izgleda, pa se na kraju opraštam od njega i uvlačim se u krevet, totalno iscrpljena, i uspevam samo da vidim da je tek pola deset.
O čemu smo pričali? Pričali smo o našem detetu. O vrednostima koje cenimo. O deci naših prijatelja i šta nam se dopada, a šta ne u njihovom vaspitanju, kako ćemo drugačije da uradimo sa našim detetom.
Ali nismo pričali o logistici. Kako će dvoje ljudi da podižu zajedno dete kada nisu zajedno, ali stvarno to i nije nešto strašno. Pogledajte statistiku o razvodima u našoj zemlji, za ime sveta. Jedan od tri braka se raspada. Ili čak možda i više. Postalo je normalno za decu da odrastaju u porodici sa jednim roditeljem i barem naše dete neće nikada imati neke traume zbog razvoda, jer mi nikada i nismo bili zajedno.
Pa. Jedva da jesmo.
Mark može da ispuni svoj san da bude otac, a ja mogu da nastavim svoju karijeru kao i ranije.
– Jedini problem je, rekla sam ja, kada smo već bili umorni od planiranja, – kako ćemo do đavola da kažemo svima na poslu?
– Ah, da. To mi je palo na pamet, uzdahnuo je Mark.
– Rekla sam Majk Džonsu da sam trudna samo da vidim kakva mu je reakcija i gotovo da je dobio srčani udar.
– Šta? – Mark je bio iznenađen. – Rekla si mu?
– Nemoj da brineš. Mislio je da se šalim. Samo sam htela da ga iskušam i nisam čula ono što sam želela.
– Pa, nemoj da kažeš nikom.
– Oh, budi ozbiljan. Misliš da niko neće primetiti?
Slegnuo je ramenima. – Ne moraš još nikome da govoriš. Ništa se još uvek ne vidi i imamo vremena da razradimo najbolji plan kako da kažemo ljudima, za nekoliko nedelja.
– Znači, ne smeta ti da znaju da je beba tvoja? – Bila sam zbunjena.
– Ja hoću da ceo svet zna da je to moje dete! Naročito pošto svi znaju da smo Džulija i ja pokušavali i pretpostavili da je moja krivica pošto se ništa nije desilo. Ne želim samo da im kažem, želim da se napravi serija o tome.
– Dobra ideja, promrmljala sam. – Ali ne odlična. Serija je malo. Možda neki dugometražni film.
On se nasmejao, ali je bio nešto zamišljen i ja sam znala o čemu je razmišljao.
– Mark, šta je bilo? Nešto u vezi sa Džulijom, zar ne?
On sa nasmejao tužno. – Bio sam toliko uzbuđen da nisam ni pomislio na Džuliju. Eto, pretpostavljam kada nisam ja bio problem, onda je ona, pa i da je sve u redu, kako ću da joj kažem nešto ovako?
– Mark, pošto niko ne mora da zna jedno vreme, onda ni Džulija ne mora. Ali kada počnemo da govorimo ljudima, potrudi se da prvo njoj kažeš. Ne mogu da zamislim ništa gore nego da Džulija sazna od nekog drugog.
– Znam, rekao je, klimajući glavom, još misleći na njen bol. – Znam da moram to ja da joj kažem.
* * *
Ja sam jedna opsednuta žena.
Ja sam takođe žena koja polako gubi razum.
Otišla sam iz ekstremnosti, kada sam se pretvarala da ova beba čak ne postoji, do krajnosti da jedva čekam da se moj stomak pretvori u izbočinu. Žudim da kažem ljudima da sam trudna, da nisam samo debela, da sam u stvari trudna.
Još uvek sam pažljiva na poslu, nosim veliku, vrećastu odeću da bi malo sakrila stomak koji konstantno raste, ali toliko sam željna da pričam o svojoj trudnoći, željna da ljudi znaju, toliko da sa strancima delim svoju radost.
– Izvinite? Da li imate ovakav džemper, ali samo veći, zato što sam skoro četiri meseca trudna i još malo mi ništa od odeće neće odgovarati?
– Halo? Vi mene ne znate, ali ja sam Mivi Robertson i ja sam prijateljica Stele Lord. Ona mi je preporučila da nazovem vas jer moje centralno grejanje ne radi kako treba, a ja sam trudna četiri meseca i iz nekog razloga mi je stalno hladno, pa sam mislila da li bi mogli nekoga da pošaljete danas?
– Ja bih naručila pečeno pile sa sosom od avokada i karija, molim. Znam da vam to zvuči malo čudno, ali ja sam četiri i po meseca trudna i strašno mi se jede piletina, ali moglo bi da bude i gore, ha, ha. Bar ne žudim za zemljom. Da li i vi imate decu?
– Vi mi izgledate kao da ste zreli! Koliko nedelja ste trudni? Trideset šest? Jadnice. Vaše prvo dete? Ja sam trudna samo dvadeset dve nedelje i potpuno sam rasturena, tako da mogu da mislim kako se vi osećate.
Opirem se potrebi da kupujem trudničku odeću, ali sada više ne mogu da odolim. Kada sam bila šesnaest nedelja trudna, odvezla sam se do radnje sa trudničkom odećom. Ušla sam u nju, pogledala unaokolo i pitala se zašto su sve žene bile vitke, a prodavačice su im davale jastuke da isprobaju trudničku odeću, da simuliraju trudnoću.
– Da li je neka od ovih žena zaista trudna?, šapnula sam jednoj mladoj prodavačici.
– Oh, da, šapnula je ona. – Mislim da mnoge žene vole da dođu u ranoj trudnoći. Nošenje trudničke odeće je često prvi znak trudnoće, i one jedva čekaju da je pokažu.
Okrenula sam se i videla u stvari ono što je htela da kaže, jer su okolo žene sa idealnim proporcijama oblačile veliku odeću.
– Da li biste vi hteli nešto da probate?, pitala je prodavačica, dohvativši nešto ispod pulta. – Imamo jastučiće ako želite.
– Ne, ne treba, rekla sam sa osmehom, ali put ka kući sam provela kinjeći samu sebe. Ja i moj prokleti ponos. Prosto sam umirala od želje da sve probam.
Svi kojima sam otkrila svoju trudnoću su tako ljubazni, pa je bilo još čudnije što ne mogu da otkrijem na poslu, gde me svi tretiraju kao i obično. Na poslu sam još uvek stara Mivi Robertson. Samo mekša. I više opraštam.
Ne znam šta me više brine: činjenica da je moja memorija skroz popustila ili što mi je struk potpuno nestao.
Naravno da mi niko nije rekao da sam se ugojila i mislim da još niko nije ni pomislio šta se dešava, ali sam definitivno svesna da kada hodam kroz punu kantinu za vreme pauze za ručak, više me ne gledaju kao nekada.
– Zakuni se da ne izgledam ogromno?, šapućem Steli, dok pored mene prolazi menadžer sa našeg sprata, ali nema ni trunke flerta.
Želim da mi kaže da ne izgledam debelo, nego da izgledam kao trudnica. Želim da me tako etiketira. Želim da mi da dozvolu, tako što će da kaže da se primećuje, da svima kažem.
– Izgledaš malo krupnije i prelepo.
– Znači, vidi mi se stomak?, izbacujem stomak, želeći da mi kaže da se vidi.
– To nije beba, ona se smeje. – To je samo hleb sa sirom i lukom i čokolada. – I ja se smejem. Iako to nije pravi odgovor.
– Sigurna si da ne izgledam ogromno?, kažem Marku, dok ležim na sofi i zajedno gledamo video film o razvitku bebe unutar materice.
Nedelja je. Sada nedelje provodimo zajedno, Mark i ja, a ponekad i nekoliko večeri u toku nedelje. Ali nedelje su nam sada regularna rutina: odvezem se do njegove kuće, on nam kuva fantastična jela i ja se izležavam ceo dan dok on trči oko mene kao muva bez glave starajući se da majci njegovog deteta ništa ne fali i da je srećna.
To je divno i čini me zadovoljnom.
– Je li želiš bauntiT, pita on, negde na sredini popodneva.
– Mmm, ja potvrđujem dok ležim na svojim udobnim jastučićima.
– Dobro. – On uzima svoju jaknu. – Idem samo do garaže. Da li ti treba još nešto?
– Pa, ne bi mi smetalo pile sa sosom od karija.
– Još uvek si gladna posle pečenja? – Zaprepašćenje.
– Pa, ne gladna. Samo, znaš. Malo bih nešto žvakala.
– Imamo pile i majonez. Videću da li mogu da nađem neku bočicu praha od karija.
– Super. Hvala. – Opet sam počela da gledam televizor. Obično je Mark uzimao filmove za nedelju, a srećom, imali smo isti ukus, oboje smo voleli stare filmove. Mnoge smo nedelje izgubili u fantazijama o svetu koji je davno prošao.
Nekoliko prošlih nedelja sam ostala da prespavam kod njega.
Nemojte biti smešni.
U gostinskoj sobi, naravno.
I to je najčudnija stvar. Pored činjenice da nosim njegovo dete, ne mogu da verujem da smo Mark i ja ikada imali seks. U stvari, mada nosim njegovo dete, ponekad pomislim da je ono što se desilo one famozne noći samo fantazija.
Čak sam morala da pitam i Stelu, samo da budem sigurna: jesam li ja bila tamo?
Mark je postao moj najbolji prijatelj. On je prva osoba kojoj otrčim da podelim sve svoje vesti, ili prva osoba kojoj se obratim da izađemo ili samo da ćaskamo. Uvek je tu za mene; uvek miran, možeš uvek da se osloniš, siguran. Čini me da se osećam sigurno i komforno i voljeno. Mislim, platonski.
Zato što je on poslednja osoba na svetu u koga bih mogla da se zaljubim.
Znam da mi se svideo one noći. Imam neko maglovito pamćenje da je seks bio fantastičan, ali ne mogu da verujem da je to bio Mark. Mark. Isti Mark koji sedi preko puta mene i ispija konzervu koka-kole i podriguje svakih nekoliko sekundi.
– Odvratan si, smejem se.
– Bože, znam, pravi grimasu. – Advokati su takve svinje, zar ne?
– Ne svi advokati. Samo ti.
Mark se iskezio. – Mogla si da izabereš bilo kog muškarca da bude otac tvog deteta, ali ti si izabrala mene.
– Veruj mi, rekla sam, – da sam mogla da biram, bila bi to skroz drugačija priča.
Ali naravno da ne bi, zato što, iako nisam zaljubljena u njega, on je postao, pored Viv, moja omiljena ličnost na ćelom svetu i ne mogu da zamislim boljeg muškarca da bude otac mom detetu. Sviđa mi se ideja što je dete pola moje, pola Markovo. Da budem iskrena, ne mogu da zamislim bolju kombinaciju. Sem mene i Stiv Mekvina, naravno. A to se, naravno, neće desiti.
– Znaš li šta si ti?, kažem ja, kasnije tog popodneva, dok Mark seda na pod da namesti neku starinsku lampu koju smo kupili jutros. – Ti si brat koga nikada nisam imala.
Mark pravi grimase. ,,E, to je baš bolesno. Odvratno. Optužuješ me za incest.
– Ne budi smešan. Mislim samo na naš odnos. Mislim da se nisam osećala tako komforno ni sa kim drugim sem sa svojom familijom. To sam mislila. Znaš da si moj najbolji prijatelj. – Nisam sasvim sigurna šta me je spopalo, zato što takvi spontani izlivi emocija i privrženosti stvarno nisu moj stil, ali mislim da pre nisam shvatala važnost postojanja nekoga pored sebe.
Ne mislim – druga polovina". Samo mislim na nekoga sa kim ćeš podeliti misli i stvari koje ti se dešavaju. Nekoga kao što je najbolji prijatelj. Ili brat. Nekoga kao što je Mark.
Mark prestaje da popravlja lampu i smeje mi se. – To je najlepša stvar koju si mi rekla do sada.
– Sranje, promrmljala sam, otvarajući neki časopis, da bi sakrila koliko sam se u stvari postidela.
– Nisam bila ozbiljna.
– Jesi, bila si. I hvala ti. To je divno čuti i samo da znaš ja osećam isto prema tebi.
– Ja sam brat koga nikad nisi imao?
– Ne. Ne, ti si dosadna mlada sestra koju sam uvek želeo da imam. Jaoj. – Ja sam ga udarila sa časopisom. Onda on seda i gleda me sa pažnjom. – Ozbiljno, Mivi. Stvarno si se promenila od kada si u drugom stanju.
– A kao ti si me jako dobro poznavao pre.
– Pa, nisam ni morao. Mogao sam samo da te pogledam da vidim kako si jedna oštra i tvrda osoba. Sada si mnogo nežnija. Ranjivija. Ako baš navaljuješ, mislim da si sada čak mnogo bolja osoba.
– Uh. – Pravim grimasu, i opet uzimam časopis. – Nisam sigurna da je ta promena dobra, niko me se više ne plaši na poslu.
Iako mi smeta što sam takva postala, naročito zbog posla, onako potajno mi je drago zbog svega što mi je Mark rekao. Volim kako čini da se divno osećam.
Potajno sam veoma, veoma zadovoljna.
10 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:34 pm
Margita
Administrator
18.
Tajna se pročula.
Vrlo je teško sakriti trudnoću kada ste u šestom mesecu i sada svi kažu kako su sumnjali već odavno, ali nisu hteli ništa da kažu u slučaju da sam se samo ugojila.
Mada su sve žene koje su majke rekle da su znale.
– Da, da, rekao je Majk Džons nehajno kada sam otišla u njegovu kancelariju da mu kažem. Ovog puta ozbiljno. – Kaži mi nešto što nisam znao.
– Kako si znao? – Bio je prvi kome sam rekla, i bila sam šokirana.
– Vikala si na ljude bez razloga, takođe briznula bi u plač bez razloga. Uglavnom si tumarala i izgledala kao u nekom svetu snova i jela si kao svinja, ali kilograme si nabacivala samo na stomak i ...znaš. – Smeje se i sleže ramenima. – Bio bih jebeni idiot kada ne bih shvatio, pogotovo kada si mi i sama kazala.
– Moja šala nije upalila?
– Meni ništa ne promiče. Sada postoje dva glavna pitanja, prvo je šta ćeš da radiš sada?
– Misliš, da li ću da ostanem?
On klima glavom.
– Majk, ja obožavam ovaj posao. Volim sve u vezi sa Londonom i ovom televizijom i još uvek se sećam svega što si rekao na mom intervju za posao, pa i onoga da mi je nebo granica. Nisam ja želela da ostanem u drugom stanju. Nisam nikad želela da imam bebu, ali sada samo to želim. Možda i nisam za majku, a poslednja stvar koju želim je da napustim svoj posao. – Majk klima glavom u znak da potvrđuje moje reci. Ja nastavljam. – Imam sjajnu podršku i, naravno, trebaće mi tri meseca trudničkog, ali to je to. Imaš moju reč da ću se vratiti da nastavim tamo gde sam stala.
– A tvoji izlivi besa i suze?
– A, ne. To su mi haos pravili hormoni. Stara Mivi će se vratiti posle porođaja i potrudiće se da njena serija dostigne najveći rejting.
– Najveći rejting? To je impresivno. Jesi li sigurna da možeš?
– Da. Sigurna sam.
– Opet mi ostaje problem šta da radim ta tri meseca dok budeš bila odsutna.
– Nećeš imati problema. Stela Lord. Ona je tvoje rešenje.
Gleda u mene zainteresovan.
– Stela radi vrednije od svih, pametnija je od svih i ambicioznija. Mislim da je vreme da joj se da šansa da se dokaže.
– A ti se nećeš osećati ugroženo? Šta ako bude toliko dobra da mi poželimo da te ne vratimo na posao?
– Sva sreća da nisam nesigurna.
Kada bi to bilo samo istina.
Ali Stela je jedina osoba kojoj verujem da će uspeti sve da preuzme dok ja nisam tu. Jedina osoba koja može da obezbedi visoke rejtinge. Jedino njoj verujem da će donositi odluke slične mojim.
– Mislim da si u pravu. Zamoli Stelu da se popne kod mene popodne. Da vidimo šta ona misli o tome.
– Oduševiće se.
– Siguran sam. Sada je vreme za drugo pitanje. – Uh. Znam šta sledi. – Jedna ptičica mi je rekla da kruže glasine o tebi i Marku Simpsonu. A ko je otac deteta?
– Mogu li da ti kažem da odjebeš i da to nije tvoja stvar?
– Ne. Otpustiću te.
– U redu. Mark Simpson je otac.
Širom je otvorio usta. – Jebote. Šališ se! – Stvarno je šokiran.
– Šta? Kažeš da si već čuo neke glasine. Nemoj da si toliko iznenađen.
– Šalio sam se za glasine. Samo sam te video da si pila piće sa njim u baru nekoliko puta. Jebote. – Vrti glavom u neverici. – Nikad ne bih pomislio da je tvoj tip.
Ni ne trudim se da mu kažem da Mark i nije moj tip. Da smo se samo dogovorili. Previše je komplikovano da se objasni i, iskreno, lakše je pustiti ljude na poslu da veruju da smo zajedno. Kasnije uvek možemo da im kažemo da smo se rastali.
– Zašto on ne bi bio moj tip?, pomalo sam znatiželjna, uprkos samoj sebi.
– Pa i nije neki gospodin zabava, zar ne?
– To govoriš samo zato što ste vas dvojica skroz različiti. To ne znači da je loša osoba.
– Ma, nemoj ti mene da pogrešno shvatiš, ne mislim ja da je on loša osoba, ali nikad ne bih pomislio da ti je dovoljno interesantan.
– Hoćeš da kažeš da je glup i dosadan?
Majk već počinje da izgleda kao krivac. – Ne glup, ali jednostavno nije neki izazov. Mislio sam da ti se dopadaju drugačiji muškarci. Izazovni.
Neki kao ti, pomislila sam ja. ,,U stvari, rekla sam u Markovu odbranu, – to je upravo ono što volim kod njega. On je najstabilnija osoba koju poznajem. Pruža mi sigurnost koju nikada ranije nisam osetila i sa njim tačno znam na čemu sam. On ima integritet. Uvek me zove upravo onda kada kaže da će da zove i uradi ono što kaže da će da uradi. Nema nikakvih igara i nisam nikad u životu bila srećnija.
Majk izgleda šokirano isto onoliko koliko se ja osećam šokirano.
Isuse.
Odakle je ovo sve izašlo?
* * *
– Nisam mogla da odolim. Znam da sam nevaljala, znala sam da ne treba to da radim, ali jednostavno nisam mogla da odolim. – Viv pokušava da izgleda kao da se izvinjava dok donosi veliku plastičnu kesu u dnevnu sobu, ali ne može da zbriše osmeh sa lica, svoje uzbuđenje što će biti baka.
– Viv!, pokušavam da je prekorevam, ali moje srce je ne prekoreva. I ja umirem od želje da počnem da kupujem stvari za bebu, ali Mark mi ne dozvoljava. Odjednom je postao sujeveran i odlučno nam je zabranio da bilo ko od nas kupuje stvari za bebu, bar dok ne uđem u osmi mesec.
To je tako velika borba, proći pored tih silnih prodavnica za bebe i ne ući i potrošiti brdo para na odelca i razne spravice.
Tako da Viv, kao krivac, izvlači iz kese zelene pumpaste pantalone u kompletu sa zelenom jaknicom i žuto odelce na bele pruge za spavanje, a ja se umalo ne onesvešćujem od radosti i zadovoljstva.
– Zar nisu predivne?, kaže ona sa oduševljenjem. – Zar to nisu najlepše stvari koje si ikad videla?
– Kako su majušne!, kažem ja dok mazim stomak jer me je beba malo šutnula ispod rebara.
– Da li se pomera curica?, Viv pita, a ja sam skočila i nastavljam da trljam stomak, pokušavajući da umirim bebu. Nije to bolno, ali taj šok mi uvek oduzme dah.
– Znaš, ne mora da bude devojčica, kažem mada sam sigurna da jeste. Apsolutno sam ubeđena da je ova beba devojčica. – Da, pomera se i šutira me.
– Mogu da pipnem? – Viv je očarana i pomera se da sedne do mene i stavlja mi ruku na stomak. – Ah!, ona se guši od zadovoljstva, dok se beba rita u stomaku i obe se smejemo.
– Nemoj da plačeš, upozoravam je, jer vidim da joj se oči pune suzama.
– Ne mogu da izdržim, smeje se, a suze joj teku niz obraze. – To je tako neverovatno. Dar života.
– Jeste, kada osetiš nešto. Svaki put kada je Mark tu i beba počne da se rita, čim stavi ruku na moj stomak beba se umiri.
– Kako je Mark?, moja majka pita sa simpatijama, pita za svog omiljenog zeta, bez obzira na to što ga nikada nije ni upoznala. Znam da je čudno, ali ja jednostavno nisam videla nikakvu potrebu da ih upoznajem, ne još. On nije moj dečko i ja ne tražim njeno odobrenje, a i sama retko viđam Viv, pa želim da je sačuvam samo za sebe.
– On je dobro.
– Viđaš se sa njim često, zar ne?
– Da. Pretpostavljam da da.
– Da li... da li si sa... ovaj? Ma, pokušavam da te pitam da li se nešto dogodilo sa vama dvoma?
– Viv! Rekla sam ti. Nije tako.
– Ali ti mi pričaš kako je divan. I oči ti zasvetle kada pričaš o njemu.
– Znaš šta? Da sam neki tip žene koja hoće da se skrasi, Mark bi bio sve što ja tražim. Da želim partnera, muža, Mark bi upravo bio čovek koga bih ja izabrala. Ali Viv, znaš ti mene. Znaš da sam alergična na vezivanje. Ja ne želim muža. Želim karijeru.
– Samo znam da si počela da zvučiš kao pokvarena ploča.
– Šta?, prosiktala sam. Da mi nije majka rekla bih joj da odjebe.
– Izvini, ljubavi. Samo, to govoriš stalno, iako se tvoj život drastično promenio. Mogla bih to da razumem da ti još uvek živiš samačkim životom bez ikakvih odgovornosti, ali Mivi, ti ćeš da rodiš bebu. Tvoj život nikada više neće biti isti i tvoji prioriteti će morati da se promene.
– Viv, dete ne mora ništa da promeni. Vratiću se na posao posle tri meseca i Mark i ja ćemo podizati dete zajedno.
Postoje jaslice dok smo mi na poslu. Nije to kao u tvoja vremena. Danas svi tako rade. Mnogo je normalnije da majka radi nego da ostaje kod kuće. Moj život se neće promeniti onoliko koliko ti misliš.
Viv jedno vreme ništa ne govori, samo gladi malu odeću sa izrazom lica koji kaže – videćeš i sama, a ja ću ti reći da sam ti rekla".
– U redu, kaže konačno, u značenju, – videćemo.
– U redu, kažem ja. – Zato nemoj stalno da me pitaš o Marku u nadi da ćemo nas dvoje da budemo zajedno i da živimo srećno do kraja života, zato što sam ja sasvim srećna sama i ne želim da se skrasim. U redu?
– U redu.
– U redu.
Čak ne zvučim sigurno ni da samu sebe ubedim.
Pravim Viv solju čaja kao ponudu za pomirenje, zato što ne želim ni da se koškam sa njom, jer viđam je tako retko i toliko je mnogo volim.
– Pokaži mi šta si još donela, počinjem da ćaskam veselo i uzbuđeno, i Viv počinje da šija i razveseljava se. ,,Oh! Pa ovo su najmanje čarape na svetu koje sam ikada videla!
– Kako si ti, mama? Kako tvoj život? – Mir je ponovo uspostavljen. – Ovih dana samo pričamo o meni i mojoj bebi. Ne znam više ništa o tebi. Jesi li imala neke vruće sudare?
– Mislila sam da bake kao što ću ja biti uskoro, ne bi trebalo da imaju vruće sudare. – Ona se smeje i sada znam da mi je oprošteno.
– Ne budi smešna. Bože, ako barem malo budem izgledala dobro kao ti u tim godinama, biću veoma srećna žena. U stvari, izgledaš fantastično u poslednje vreme. Jesi li radila nešto?
– Šta?, sada izgleda postiđeno.
– Viv, jesi li imala plastičnu operaciju ili tako nešto?
– Mivi! Ne budi smešna! Gde bih ja našla pare za tako nešto? Mada mi malo kolagena na borama oko očiju ne bi smetalo.
– Bore oko očiju? Jedva da ih i imaš! U svakom slučaju, daju neki specifičan izgled. A što se tiče novca, šta znam, možda imaš nekog bogatog frajera. – Ja je zadirkujem i ona se smeje. I crveni.
– Viv? – Šokirana sam, zato što očigledno nešto krije, a to uopšte ne liči na Viv i šokirana sam zato što odjednom shvatam koliko sam bila opsednuta sobom i svojom situacijom, otkada sam ostala u drugom stanju. Nisam se raspitivala za njen život. Ništa.
Ali sada mogu to da nadoknadim.
– Viv? Kaži mi zašto crveniš.
Ona uzdiše. I smeje se. – U stvari, ja se viđam sa jednim divnim čovekom.
– Pa, to je divno!, grlim je. – Nije ni čudo što izgledaš tako fantastično. Mora da je zbog silnog seksa. Hajde, pričaj mi, ko je on?
– U tome i jeste problem, kaže ona, gledajući me, a lice joj je postalo ozbiljno. – Nisam sigurna kako ovo da ti kažem, zato ću jednostavno samo da kažem. – Duboko uzdiše.
– On je tvoj otac.
Ja ne govorim ništa. Ne mogu ništa da kažem. Moja usta su širom otvorena i samo sedim i osećam se kao da me je nešto oduvalo. Da li vam to zvuči preterano? Pa, izvinite, ali osećam se kao da me je upravo neko udario velikim čekićem.
– Mivi? Kaži nešto. Molim te. – Moja majka me preklinje.
Ja počinjem da odmahujem glavom.
– Kako se to desilo? Kako? Zašto...? – Ne znam šta drugo da kažem, samo znam da moje reci zvuče kao da su prevrnute naopačke. Ne zato što je moj otac loša osoba. Ne zato što moj otac nije za moju majku. Ne zato što ne razumem da su posle toliko godina sada ponovo zajedno.
Već zato što ja njega ni ne poznajem najbolje.
U stvari, znam ko je on i verovatno bih ga prepoznala da prođem pored njega na ulici, jer sam nekada satima proučavala fotografije na kojima je bio on pokušavajući da ucrtam njegovo lice u svoje srce.
Prepoznajem njegov rukopis sa čestitki za rođendane. Verovatno bih prepoznala i njegov glas, zato što je ponekad zvao telefonom. Ali to je bilo pre mnogo godina. Nisam čula ništa o njemu već skoro deset godina. Jednostavno, postalo mi je suviše teško. Ja sam pokušavala da održavam neki odnos, a izgledalo je kao da je on uvek suviše zauzet. Onda sam ja prestala da se trudim.
A i on je prestao.
Ljudi me nekada pitaju za moje roditelje i ja pričam kao da samo imam majku i srećom niko ne navaljuje, verovatno što pretpostavljaju da mi je otac umro.
Viv uzdiše i prolazi rukom kroz kosu. – Mivi, ima toliko toga što ti ne znaš, toliko toga što ti nikada nisam rekla. Ne znam čak ni odakle da počnem.
– Ne mogu da verujem da si ovo krila od mene, uspela sam da procedim.
– Nisam znala kako da ti kažem, reče ona tužno.
– Pa, koliko to traje?
– Oko šest meseci.
– Kako si mogla da mi ne kažeš?
Ona opet uzdiše. – Bila sam uplašena. Nisam znala šta ćeš ti da kažeš. I nisam znala da li je ozbiljno.
– Pa, je li?
Ona klima glavom.
– Viv, kako si mogla? On nas je napustio! Ostavio te je da budeš samohrana majka i nikada skoro ništa nije imao sa nama. Kako si mogla da mu oprostiš?
– Mivi, prošlo je mnogo, mnogo vremena. Tvoj otac je bio moja najveća ljubav u životu, ali nije bio spreman da se skrasi. Dala sam mu ultimatum kada sam ostala u drugom stanju i on je prihvatio zato što me je voleo i nije želeo da me izgubi, ali jednostavno nije bio spreman za odgovornost koje nosi dete i žena.
– On nikada nije bio loša osoba, ona nastavlja. ,,I mada sam bila očajna kada je otišao, jedan deo mene ga je ražumeo. Bile su to sedamdesete. Svi mi koji smo živeli van Londona smo kasno reagovali na slobodnu ljubav šezdesetih godina. Nije nas pogodila do 1972. godine, ona se smeje.
– Znaš, on najviše žali za tobom. Stalno priča o tebi. Hiljadu puta je pregledao filmove što sam te ja snimala kada si bila mala. Pregledao je sve albume sa fotografijama. Hteo je da te vidi. Da ti se izvini. Da ti objasni.
– Kako znaš da se neće ponovo isto desiti?, kažem sa gorčinom.
– Zato što on sada ima pedeset šest godina i još uvek me voli, kaže ona prosto, sa osmehom. I zato što ni sa kim nikada nije bilo ono pravo kao sa Majklom. Kao što je sada, opet.
– Hoćeš li se udati za njega?, pitam je iznenada.
Ona se smeje. – Nije me zaprosio. Ali smo pričali o tome. Mivi, jesi li dobro? – Ona uzima moje ruke u njene. – Moraš da znaš da ga volim, Mivi. Uvek sam ga volela i on se promenio. Oboje smo se promenili, ali među nama još uvek postoji nešto snažno.
– Šta? Opisi mi to?
– On je uvek bio opasan, kikoće se ona. – Uvek nam je bilo divno zajedno i uvek sam se osećala kako me on razume bolje od drugih. I ja sam njega razumela, iako je bio opasan, iako sam zbog toga bila nervozna onda. Ali sada se promenio. Sada se skrasio. Smirio. Taj element opasnosti je nestao i postao mi je najbolji prijatelj.
– I ti si voljna opet da praviš kompromise? Da živiš sa nekim? Da živiš uobičajen način života?
Ona sleže ramenima. – Moj život i nije tako dobar kada sam sama. Bilo mi je divno dok sam te podizala i dok sam upoznavala različite muškarce, ali sam ja taj život vodila skoro trideset godina. To je predugo. Umorna sam od toga što sve moram sama da radim. Želim da se neko drugi brine za neke stvari. Želim nekoga ko će da me zaštiti. Želim nekoga ko će da se raspravlja umesto mene. Samo želim nekoga da delimo život. Možeš li da razumeš to?
Ja sam klimnula glavom. Iznenađena.
Mogu da razumem.
Čuje se zvono na vratima.
– Da li očekuješ nekoga? – Viv spušta svoju čašu vina i odlazi do vrata da se javi na interfon, pritiska dugme i pita ko je.
Mi smo se samo izležavale po krevetima i nismo imale dovoljno snage da odemo negde na večeru, a u stanu nije bilo ništa hrane (moja babica bi me ubila kada bi videla šta sam jela danas).
– Brzo, brzo, Viv šapuće, obuvajući cipele i vadeći svoj sjaj za usne iz torbe. – Stavi malo šminke. Sredi kosu.
– Šta? O čemu ti pričaš? – Petak je uveče i ja sam uzela slobodan dan sa posla da bih ga provela sa Viv, i da budem iskrena savršeno sam srećna bez šminke i frizure. – Ko je to?
– To je Mark, kaže ona, sa oduševljenjem i očekivanjem. – Hajde, šapuće ona, – ne želiš da te vidi takvu. – Mark u tom momentu kuca na vrata.
Viv ne može da veruje da ja takva otvaram vrata. Ali Mark me je video u skoro svakom izdanju. Osim... ah. Izvinjavam se. Ponavljam. Video me je u svim mogućim izdanjima. I nije mu važno.
– Pa, to je samo Mark, kažem cereći se zlobno Viv, i ljubim Marka u obraz. – Kakvo divno iznenađenje. Da li je moguće da je to slučajnost, to što sam spomenula da Viv dolazi na vikend kod mene?
– Ah, kaže Mark. – Baš čudno što si to pomenula, ali već sam počeo da mislim da me kriješ od svoje majke sa nekim razlogom. Zdravo. – On joj se osmehuje i rukuje se sa njom. – Ja sam Mark. I ja bih rekao da ste suviše mladi da budete njena majka, ali to bi zvučalo previše sladunjavo pa zato neću reći, mada je istina.
Viv blista. Ja pravim grimase. Nas troje zajedno odlazimo na piću.
– On je divan! – Kunem se da ne znam drugačije rekla bih da moja majka lebdi na oblacima. A ni ja nisam ništa bolja, jer sam oduševljena što se Mark i moja majka tako dobro slažu.
– Požuri. – Perem ruke i čekam Viv da popravi svoj sjaj, otimajući joj ga iz ruke ne bi li i ja na brzinu malo stavila na usne.
– Promenila si mišljenje, a? – Viv se smeje kao značajno, i vadi maškaru iz torbe i dodaje mi.
– Nema ništa loše u tome da se malo potrudiš, kažem ja defanzivno. – Hajdemo. Mark će misliti da smo propale u šolju.
– Ali on je tako dobar čovek, uzdiše Viv, dok se penjemo uza stepenice natrag u restoran. – Tako je topao i čvrst i divan. I očigledno te obožava.
– I ja obožavam njega, kažem ja nehajno, dok se probijam kroz gužvu i stolove, što uopšte nije lako, s obzirom na moj stomak. ,,I mi smo najbolji prijatelji i to je to. U redu?
Viv se samo nasmejala.
– Viv? U redu? U redu?
– Dama, šapuće ona dok prilazimo stolu, naginjući se prema Marku, tako tiho da samo mogu ja da je čujem, – previše protestuje. – Smeje se Marku, koji verovatno nije čuo ni reč, a iako je čuo nije imao pojma o čemu priča, onda uzima meni i kaže: – Da li je neko za dezert?
Nas troje se vraćamo u stan i kako stavljam ključ u bravu, moje srce počinje jako da lupa, gledam panično u Viv i osećam kako bledim. – Ja sam zaključala bravu kada smo polazili, zar ne? Zaklela bih se da sam zaključala vrata.
Mark me polako gura u stranu i uzima moj ključ. – Vas dve ostanite ovde. Idem da vidim da li je sve u redu. – Otvara već otključana vrata i ulazi, dok smo se Viv i ja približile jedna drugoj, plašeći se da su me opljačkali. Kroz nekoliko minuta Mark otvara vrata.
– Mislim da je bolje da uđete, kaže on i dok ulazimo za njim u dnevnu sobu moje srce tuče tako jako da mislim da će mi pozliti. Znam šta da očekujem. Prevrnute stolice; prazne fioke; sve moje stvari rasturene po podu. O, sranje. Perle moje bake. Stalno sam mislila kako treba da ih sakrijem, ali sam ih ostavila u fioci od stola. Kroz glavu mi za sekundu prođe spisak mojih stvari i molim se da nađem one minduše što mi je Viv poklonila za moj dvadeset prvi rođendan. Nije da su dijamantske ili tako nešto, nego je njihova sentimentalna vrednost ogromna.
O, sranje. Ne znam da li sam u stanju da podnesem ovo.
Ulazimo u dnevnu sobu i ja ostajem bez daha. Na sofi, sa licem u rukama, sedi Fej, i izgleda užasno. Vlasnica stana. Koja nije trebalo da se vrati još šest meseci.
– Ja sam mislila da si u Grčkoj?, čujem sebe kako govorim. – Znam da ovo može da zvuči kao glupo pitanje, ali šta za ime sveta ti radiš ovde?
19.
Nije to bilo glupo pitanje. Ispostavilo se da se Fej zaljubila u nekog australijskog lepotana koga je srela u Parosu. Zvao se Stu. Nije skoro ništa znala o njemu, ali je odlučila da će da provede ostatak svog života sa njim.
Obišli su Paros, onda odlučili da odu na Santorini, gde su čuli za nekog Australijanca koji je bio menadžer u baru i tražio je zamenu. Sve je bilo idilično, sada je već jecala dok je pričala, a oni su sedeli i gledali svako veče zalazak sunca i pričali o zajedničkoj budućnosti.
U baru je radila dobra ekipa mladih ljudi tako da je bar procvetao i o njemu se pričalo na ćelom ostrvu. Naporno su radili i mada je Fej znala da neće ceo život provesti na ovom ostrvu, ona je mislila da je našla svoju pravu ljubav i otišla bi bilo gde, radila bilo šta, za njega.
Fej je odlučila da posle leta ode u Sidnej sa njim. Živela bi sa Stuom i našla bi posao tamo. Da konobariše. Da dadilja. Bilo šta. Samo da bude sa njim.
Mislila je tako sve dok jednog dana nije ušla u sobu i uhvatila ga u krevetu sa Paolom, jednom od devojaka što je radila u tom sjajnom timu mladih ljudi u baru.
To je bilo u sredu popodne.
– Tako mi je žao, jeca ona, brišući svoj nos i oči sa maramicama. – Znam da je trebalo da ti se javim, ali samo sam mogla da mislim kako ću da dođem kući.
– Razumem, kažem nežno. – Ali šta ćeš da radiš? Gde ćeš da živiš?
– Kako to misliš? – Ona gleda u mene, sa nerazumevanjem, a suze su već počele da joj se suše.
– Nisi valjda mislila da se odmah useliš ovde, zar ne? – Vidim da je upravo to mislila. – Ne možeš samo tako da me izbaciš, Fej. Stvarno mi je žao zbog tvoje propale romanse sa putovanja, ona je malo počela da se nervira, ali ja to ignorišem, – ali mi smo se dogovorile da ću ja ovde ostati godinu dana, a sada je prošlo samo šest i po meseci. Iskreno, nastavljam, – ja nemam gde drugde da odem.
– Pa, nemam ni ja gde da odem, kaže ona, dok ustaje i prekršta ruke, u pozi kao da brani svoju teritoriju. I to je moj prokleti stan. I pokaži mi dokument o zakupu. Pokaži mi gde smo to potpisale da ti zakupljuješ stan na godinu dana.
Nismo mi ništa potpisale. Mi smo se samo svidele jedna drugoj... onda... dogovorile smo se na poverenje.
– Ne mogu da verujem da se ponašaš ovako. Zar ne vidiš da sam trudna, za ime sveta? – Moji hormoni su opet pretili da polude i ja već osećam vruć talas u dubini mojih očiju koji će se za koju sekundu pretvoriti u suze.
– Ja ne mogu da verujem da se ti ponašaš ovako. Trudnoća nema nikakve veze sa ovim. Ponašaš se totalno nezrelo. Ovo je moj stan. A ja sam prošla kroz pakao i konačno se vratila svojoj kući.
– U redu, kaže Mark, koji preuzima kontrolu. – Izgleda da mi ništa ne možemo da se dogovorimo i svima je potrebno vremena da razmisle o ovome. Zašto ne prespavamo sve ovo i ujutro sve lepo raspravimo?
– Dobro, kaže Fej, pokušavajući da ode u spavaću sobu.
– A gde si ti krenula? – Stala sam naglo ispred nje i blokirah joj prolaz. Ha! U momentima kao što je ovaj, veliki stomak ima prednosti.
Mark izgleda šokirano. – Mivi!
– Da, Fej pokušava da me zaobiđe, ali ja joj ne dam. – Da, Mivi!
– Gde ja treba da spavam? – Ja gledam u Viv, ne bi li mi ona pružila neku podršku i ona klima glavom.
– Mislim da je Mivi u pravu.
– Zašto ne dođeš kod mene?, predlaže Mark, gledajući mene, pa Viv. Obe.
– Nema šanse, kažem ja, odmahujući glavom. – Nema šanse da ću da ostavim svoje stvari u ovom stanu sa njom. Kako znam da kada budem sutra došla neće biti sve uništeno?
– O, za ime boga. – Fej prevrće očima, ali ja ne popuštam. – U tom slučaju, izjavljuje ona, – ja se isto tako osećam i ja isto ne idem nigde odavde.
– Možemo li malo da se ponašamo kao odrasli, molim vas?, kaže Mark, totalno zbunjen tolikom količinom nezrelosti, ali nije mi bitno. Ja se ne pomeram.
– Ja sam odrasla, kažem odsečno. – Ona je ta koja se ponaša neodgovorno.
– Aha. Šta kažete na ovo? Fej neka bude u spavaćoj sobi dok mi raspravimo stvari ovde u dnevnoj sobi i dogovorimo se šta ćemo da radimo i gde ćemo? Tako nijednoj stvari nisu u opasnosti. – Znam da Mark misli da smo smešne, ali ja sam trudna šest meseci. Kako se usuđuje samo tako da se vrati i izbaci me na ulicu?
Ja kažem to Marku kada je Fej otišla u spavaću sobu i zalupila vratima, a on kaže da se slaže i sa mnom, ali da razume i Fej što se tako ponaša i da kada ti je srce slomljeno jedino mesto na kome želiš da budeš je tvoja kuća, a ovo jeste njena kuća.
– Ali ipak misliš da ona nije u pravu?
– Da, kaže on, posle duže pauze, čak i ako se možda i ne slaže sa mnom. On tako govori samo da bi mene usrećio, ali mene nije ni briga. – Da, i dalje mislim da nije u pravu. Ali ipak, ti moraš naći neko drugo mesto gde ćeš da živiš.
– Zašto?, moja donja usna se iskrivila kao kod male dece kada hoće da zaplaču. – Zašto moram baš ja da odem?
– Zato što je ovo njen stan i zato što iako ti možeš ovde da sediš i pokušaš da se izboriš, nećeš pobediti. Mivi, kaže on mnogo nežnije, – moja baka mi je uvek govorila da pametniji popušta. Ne možeš ti da bijes bitke samo da bi ih bila. To je preteško, a ova bitka nije vredna borbe.
– Ja se slažem, ubacuje se Viv. Ja sam zaboravila da je čak i bila ovde prisutna.
– Pa gde bi ja sad trebalo da idem? – E, sada su mi suze stvarno krenule i Viv i Mark su mi prišli i teše me. – Ja sam šest meseci trudna, počinjem da jecam, – i ovo je moj dom i sada opet da tražim agenta za iznajmljivanje i to će trajati nedeljama i jednostavno sada ne mogu da se izborim sa tim! – Vičem koliko god mogu ne bi li mi teret sišao sa grudi. Još uvek plačem i ne primećujem da se Viv i Mark zabrinuto gledaju.
– Mivi, kaže Mark konačno, – imam pet slobodnih spavaćih soba i nijedna do sada ničemu nije služila nego da skuplja prašinu. I smešno je da ne živimo zajedno, pogotovo zbog svih tih soba i što uskoro treba beba da nam se rodi. Hteo sam ja i ranije da te pitam, ali nisam hteo da me pogrešno shvatiš i nisam znao kako bi reagovala.
Moje suze počinju da se suše.
– Mivi, nastavlja, – što se mene tiče, ovo što se desilo sa Fej je u stvari sreća. Moju kuću poznaješ skoro isto tako dobro kao i ja i znam da ti je tamo udobno. – To je u pravu. – Jednostavno ima smisla da se useliš kod mene. Šta misliš?
Naravno da ima smisla. Savršeno ima smisla. Samo kada bih ja htela da se odreknem svoje nezavisnosti. Svoje slobode. Možda će Mark na kraju očekivati da mu kuvam, ili da mu ribam kupatilo. I ovako je ćela situacija komplikovana. Trudna sam sa čovekom koji je postao moj najbolji prijatelj i da sam malo drugačija verovatno bih se i zaljubila u njega, ali nisam drugačija i nisam se zaljubila. A možda bi on to i očekivao kada bih se preselila kod njega? Možda bi došao krišom u neku od praznih soba noću, i u stvari šta je on rekao za prazne sobe? Nije on ni naglasio da bi voleo da se ja preselim, nego je samo rekao... Možda se ja stvarno tamo osećam više kao kod kuće, nego ovde, ali nije to poenta...
Isuse. Samu sebe zamaram.
– Vidi, kaže Mark, – neka bude i samo privremeno. Samo spakuj stvari i provedi kod mene nekoliko nedelja dok tražiš drugi stan. Kako ti to zvuči?
To mi zvuči savršeno.
– U redu, kažem. Gledam u Viv, koja se smeje. – Ovo ne znači ništa, sikćem ja, dok Mark odlazi u kuhinju da potraži velike kese da stavi moje stvari u njih. – Mi smo samo prijatelji.
– Znam, šapuće mi Viv. – Ali moraš priznati da je predivan.
Pa, to je tačno. Kaži mi nešto što već nisam znala.
– Šta radimo u prvom stadijumu porođaja?
Mark i ja imamo najbolju poziciju u celoj prostoriji. Ostala četiri para sede veoma neudobno – u stvari, sve je neudobno kada ste u sedmom mesecu trudnoće – na nekim jastučićima u ćoškovima sobe, a Mark i ja smo pored Triš, žene koja podučava kako se treba ponašati u toku porođaja. Naša pozicija znači da smo mi najbliži čaju i biskvitima kada je pauza. (Nekada davno ovakve stvari mi nisu ništa značile. Očajno je tužno što su mi ovakve stvari predstavljale vrhunac večeri, zar ne? Kada bolje razmislim, nemojte da mi odgovarate na to.)
Mark me grli i daje mi znak da se nagnem da mi nešto šapne. – Zar nas nije to pitala i prošle nedelje? – Ja potvrđujem i sležem ramenima. Kao da se sećam da je pričala o prvom stadijumu porođaja prošle nedelje, ali ko zna, možda ćemo da saznamo i nešto spektakularno ove nedelje što je zaboravila da nam kaže prošle.
– Duboko disanje? – Neko je iza nas promrmljao.
– Da, to je dobra ideja! – Triš oduševljeno klima glavom.
– Šetnja?
– Još jedna dobra ideja!
– O, da! Definitivno neki topli napitak! Ta vam je dobra! – Triš se još uvek smeje, ali više ne tako oduševljeno.
– Da gledamo TV?
– Da. Možemo i to.
– Da čitamo knjigu?
– Apsolutno! Dobra ideja.
– Hm, izvinite? – Ja se naginjem i Triš me sada gleda, čekajući predlog dana, ali ja sam prilično zbunjena. – Da li vi pitate šta bismo mi mogli da radimo u toku prvog stadijuma porođaja da olakšamo bol i da odvratimo pažnju, ili samo pitate šta bismo mogli da radimo?
– Ma, samo šta bismo mogli da radimo, kaže ona veselo, kada već i Mark uzdiše i pomalo se kikoće. To je kao da nas pita šta bismo mogli da radimo nedeljom ujutro. Iskreno, lista bi mogla da ide u beskraj. Kao i ova lista.
Ovi časovi i nisu ono što sam očekivala. Nije da sam imala neka velika očekivanja, ali sam sigurno mislila da ću naučiti koji su mi izbori, da mogu da donosim odluke na osnovu tih izbora, da znam šta da očekujem. Do sada nisam naučila ništa što već nisam pročitala u knjigama. O, naučila sam jedino da, ako se budem odlučila za epiduralnu anesteziju ili ne daj bože za carski rez, biću veoma loša osoba i da ću završiti u paklu.
– Bilo je slučajeva, rekla nam je Triš prošle nedelje, nekim promuklim i tihim glasom, – da je epiduralna anestezija zakazala i..., onda nas je sve redom pogledala zastrašujućim pogledom, ne bi li naglasila strahotu svoje priče... – otišla u suprotnom smeru, nagore.
– Kako to mislite?, neko je pitao.
– Mislim, dotična osoba nije imala osećaj od struka naviše, a ne obratno.
Svi su ostali bez daha, sem mene. Ja sam prevrnula očima i pogledala prema Marku i pitala se da li stvarno mogu da izdržim još četiri nedelje da se pretvaram da ću i ja da idem na prirodni porođaj bez ikakvih pomoćnih sredstava. Nisu ni znali da sam se odlučila za carski rez pod lokalnom anestezijom.
Moj glavni razlog što dolazim ovde je da upoznam druge parove, koji žive blizu i imaće decu otprilike kada i mi. Mada sam bila pomalo snob. Htela sam da idem na neke prestižnije kurseve, ali nije bilo mesta. Sada sedim u stvari u velikoj dnevnoj sobi u velikoj kući u Darmot parku.
I ljudi su fini. Ali nisu moji tipovi ljudi. Nije da je bitno, ali čim se beba bude rodila ja idem natrag na posao.
Moja ideja pakla? Da sediš u obližnjem kafiću sa još četiri druge žene, i sve vade svoje sise napolje ne bi li nahranile svoju decu koja vrište, i razmenjujemo svoje priče sa porođaja i priče o svojim bebama, jer zapravo nemamo ništa zajedničko, jedino samoću, pa je bilo šta bolje od ničega.
Nema šanse.
S druge strane, znam koliko je važno upoznati druge majke iz kraja da budeš u toku sa stvarima. Ja ne znam gde se nalaze dečja savetovališta ili bilo kakve dečje institucije. Treba da u okolini izgradim mrežu podrške, zato sam i došla ovde.
– Još tri nedelje do završetka kursa, šapućem Marku, koji ovaj kurs isto smatra smešnim kao i ja. – Budi dobar.
– Trudim se, odgovara on, ali kada smo opet svi obuli svoje cipele i pozdravili se (pošto svaki put kada dođemo moramo da se izujemo i poredamo svoju obuću u red, a ja po običaju sakrijem svoju firmiranu obuću, pošto mi nešto govori da to neće tako dobro proći kod drugih), on uzdahne sa olakšanjem.
– Mislim da više ne mogu. – On odmahuje glavom dok šetamo do kuće. – Moraćeš na ostatak kursa bez mene.
– Ne dolazi u obzir. – Hvatam ga ispod ruke. – Dolazićeš ti, dopalo ti se to ili ne. Beba mi je rekla da želi da i ti budeš tamo.
Gleda me nežno. – Beba to sigurno nije mogla da ti kaže, jer kao prvo, beba ne može da govori, a kao drugo, beba nije ona, nego je beba on, dečak.
– Pusti snovi, bunim se ja, jer iako Mark kaže da mu je svejedno, samo da je beba zdrava, znam da potajno priželjkuje da je beba dečak. Baš kao što i ja kažem da mi je svejedno, a volela bih da je devojčica. Volela bih ja i dečaka, ali devojčica bi bila nešto posebno.
– Svejedno mi je, kaže on, smejuči se, dok otvara vrata od kuće.
* * *
Volim ovu kuću. Volim sve u vezi sa ovom kućom. Sedim na poslu i brojim minute do odlaska kući, jer je to prava kuća. Sada jeste.
Mark je rekao da može da bude privremeno i ja sam se uselila tako što sam u glavi sve vreme mislila da zovem agenta za iznajmljivanje u ponedeljak. Ali nekako nisam stigla to da uradim.
Volim miris ove kuće, mada nemam pojma od čega je to miris. Nije to od neke hemikalije za čišćenje, niti od lavande, niti od nečega romantičnog kao što su ljiljani. Ili neki veštački osveživač prostora. To je jednostavno miris te kuće. Miris doma.
Volim da se motam po kuhinji i pravim nešto iz Markovih knjiga recepata, da ližem prste dok mešam šećer i puter i pravim se da sam prava domaćica.
Zar to nije ono što ljudi zovu kućenje?
Volim da svraćam u cvećaru sa posla i da dolazim kući sa rukama punim raznog cveća i volim da ga aranžiram u lepim vazama i stavljam svuda po kući.
Mora da je to kućenje.
Volim da utonem u sofu sa nogama na stočiću i pokušavam da bebu naviknem na muziku. Mark stalno govori da naučnici pod navikavanjem bebe na muziku podrazumevaju Mocarta i Betovena, a ne neku rok muziku. Ali, izgleda da se bebi baš ovo sviđa.
Volim svoju spavaću sobu, koja je velika gotovo kao Markova i hvala bogu ima malo kupatilo. Ali najviše mi se dopada soba koja će biti dečja soba.
Sada ćemo početi da je uređujemo, kada sam trudna preko sedam meseci. Mark je pokušao da insistira da sačekamo dok ne budem osmi mesec, ali ja ne mogu više da čekam, a beba može i da požuri.
Volim boju koju smo izabrali da okrečimo sobu, boju pistaća, sa linijama na uglovima boje limuna. Volim zelene lake zavese i tepih koji smo prošle nedelje videli i jednostavno nismo mogli da odolimo da ga ne kupimo.
Toliko volim ovu kuću da mislim da nikada ne bih mogla da odem odavde. Naravno, razmišljala sam o tome da je to skroz uvrnuto, ali za sada funkcioniše. Marku je izgleda prijatno koliko i meni. On voli što sam ja ovde srećna. Voli što mu povremeno napravim neku večeru i to je od mene čista dobrota. Voli što u kući ima cveća i ženskog mirisa. Mislim da čak voli kada poludi zato što sam u veš mašinu gurnula najlon čarape baš kada je on hteo da pere majice.
– Znaš li šta je ovo?, rekao je jedno veče kada sam se baš potrudila i napravila pečeno pile sa sosom od kajsija. – Mislim da nikada nisam shvatao, pre nego što si se ti doselila, koliko sam bio usamljen. Godinama. Sada više nisam usamljen.
Pobunila sam se. – Kako si to bio usamljen godinama? Živeo si sa Džulijom četiri godine.
– U tome i jeste poenta. Nisam ni mislio da bih mogao da budem usamljen dok živim sa nekim, ali sada mislim da je čovek najusamljeniji kada je u nesrećnoj vezi.
– Pa, onda sam ja tvoja ledi u sjajnom oklopu koja je došla da te spase od gotovih jela i prljavih čarapa.
– Zašto? Voljna si da mi pereš čarape? Zato što u stvari imam gore nekoliko komada koje bi trebalo oprati.
– Ma, jebi se! – Uzimam jastučić i udaram ga u glavu.
– Samo da nisi trudna odmah bih ti vratio.
– Da ja nisam trudna, ne bih ni bila ovde i ti bi za večeru jeo samo neku bezveze testeninu.
– Je li ti to pokušavaš da kažeš da ja ne znam da kuvam?, kaže on, kao povređen. – Jer ako govoriš to možeš i ti da se jebeš, i sa tim recima prosipa sok od manga meni na glavu.
– Ja ne mogu da verujem da si to uradio. – Govorim ja dok gledam kako mi u krilo, sa kose, padaju narandžaste kapljice. – Ne mogu da verujem da si to uradio.
Mark ponovo seda, prekršta ruke i čeka, kezeći se. Čeka moj kontranapad, ali ja sam previše zatečena da bilo šta uradim. U šoku sam.
Počinjem da se smejem.
– Bože, izgledaš smešno. – I Mark počinje da se smeje, i toliko se smeje da ne primećuje da sam zgrabila punu šaku spanaća i bacila mu u lice. Spanać je polako klizio niz njegov nos.
Sa smehom i vriskom počela sam da bežim iz kuhinje, zato što će osveta biti njegova i znam da će biti nešto više od soka od manga. Imam utisak da će biti nešto vezano za šlag u spreju.
Čujem Marka kako trči uza stepenice iza mene i ja bežim u dečju sobu.
– Ne!, vičem i dižem ruku kao znak upozorenja. – Dosta! Nemoj u dečjoj sobi. Tek što smo je sredili.
– Možeš posle da počistiš, on peva i upire prema meni dve boce šlaga u spreju sa velikim osmehom. Sranje. Zaboravila sam na drugu bocu. – Osveta je moja.
– Ne, vičem, ali se kikoćem dok mi on sve više prilazi. – Mark, ozbiljna sam. Misli na bebu.
– Beba voli šlag, kaže Mark, jer to mu ja govorim poslednje dve nedelje, jer imam neverovatnu potrebu za šlagom.
U ćošku sam i nemam gde da pobegnem. Mark počinje da me prska i uživa u svakom momentu. Imam šlag i u kosi i po licu, i pokušavam da se branim.
Na kraju se predajem. On i dalje prska sve dok oboje nismo prekriveni šlagom. Oboje se smejemo i odjednom se dešava najčudnija stvar.
Markovo lice je samo na nekoliko centimetara od mog i odjednom ja imam želju da ga poljubim.
Gledam u njegove usne i samo mislim na to kako ih ližem, kao ih osećam na mojim usnama, njegov jezik u mojim ustima i moj osmeh se sam od sebe briše sa mog lica dok osećam kako me obuzima požuda i Mark je verovatno to osetio, sigurno je osetio šta se dešava, jer sledeće što se dešava jeste da je i on prestao da se smeje i jedini zvuk koji se čuje kako nas dvoje dišemo i on me gleda duboko u oči.
– Mislim, šapućem ja, dok mu polako prilazim, – da ću opet da imam napad hormona.
– To je najbolja ideja koju si imala u toku ćele nedelje, šapuće on i dotiče moje usne.
20.
– Ne! – Stela ostaje bez daha, kada joj kažem da smo Mark i ja konačno zajedno. – Ma, nije valjda! Ovo je kao na filmu!
To je dan kada ja odlazim sa posla na trudničko i dajem Steli kratke instrukcije u vezi sa poslom. Svratile smo do kantine na čaj. Ona me pita kako to da izgledam tako lepo i zadovoljno i ja joj nonšalantno odgovaram da je to sigurno zbog silnog seksa.
Ona me pita sa kim, a kada joj odgovarih, ona se obradovala zbog nas.
– Znala sam!, vrišti ona. – Znala sam da ćete vas dvoje biti zajedno. Tako sam radosna! Kako se ti osećaš?
Kako se ja osećam?
Osećam se kao što se nikada pre nisam osećala, da budem iskrena. Osećam se smireno; udobno; srećno. Uzbuđena sam zbog bebe, zbog budućnosti i osećam olakšanje i zahvalnost što ne radim sve ovo sama.
Osećam se apsolutno, stoprocentno ženstveno. Ležim u krevetu noću dok Mark spava, mazim svoj okrugli, ispupčeni stomak, znajući da je moje telo u stvari za ovo i stvoreno. Bilo koje visine da dostigne moja karijera, to nije ništa naspram ovoga. Ovo je najveća stvar koju ću ikada uraditi.
Gledam Marka dok spava. Cesto. Gledam ga utonulog u jastuk i osetim veliku privrženost prema njemu, jer eto, koliko god nisam nikad želela vezivanje, nikad nisam želela pravu vezu, sada imam jednu i uviđam zašto ljudi uvek žude za svojom drugom polovinom. Vidim zbog čega je sve to.
Baš kao i Mark, nikada nisam mislila da sam usamljena. Verovatno i nisam, ali život je mnogo lakši, lepši, sada kada imam nekog sa kim da ga delim. Opustila sam se u toj sigurnosti i mada ni jedan sekund ne verujem da je baš Mark moja druga polovina (ne verujem ja u ceo taj koncept), verujem da on obogaćuje moj život i da sve što je bitno jeste sada, ovog trenutka.
– Osećam se odlično, kažem ja, smejući se Steli. – Kao da sam osvojila svet. – Gledam u svoj stomak. – Sem što sam već trideset pet nedelja trudna i sada mi je već dosta. Baš dosta.
Naletela sam na jednu ženu koja mi je prošle nedelje rekla da svako ko misli da trudnoća traje devet meseci, greši. Činjenice su u stvari drugačije, smejala se ona, trudnoća traje devet meseci i dve godine, jer se taj poslednji mesec protegne i čini se kao da traje godinama.
Sećam se kada sam radila intervju sa Karolinom Kventin, koja se porodila dok je bila trideset nedelja trudna, i rodila savršeno zdravu bebu. Ako je to dovoljno dobro za Karolinu Kventin, kako to da nije dobro za mene?
– Misliš da će se desiti večeras?, počela sam da zapitkujem Marka svako veče kada bismo legali u krevet, obično posle seksa, jer su moji hormoni toliko bili uzburkani, na dobar način, naravno, a moj libido je premašio sve granice.
– Mislim da neće, Mark bi uvek uzdahnuo.
– Zašto?, molim ja i ustajem da mu pokažem koliko se beba spustila. – Pogledaj koliko je nisko. Kunem ti se da je bebina glava skroz dole. – Mark se samo smeje i vraća se čitanju knjige.
Čak se i babica smejala kada sam je videla ove nedelje. – Želeti da se desi ranije nije isto kao da će se to desiti ranije, rekla je.
– Ali beba se definitivno spustila?, pitam ja sa nadom.
– Definitivno jeste malo niže nego prošle nedelje.
– Ali moja digestija je mnogo bolja sada i opet mogu normalno da dišem. Mora da je pala skroz dole. Bar je glava na početku, krenula? Bar par centimetara?
Ona se nasmejala. – Nemoj da brineš. Doći će i tvoje vreme.
Nisam se više ni trudila da pokušam da joj objasnim da je moje vreme, bar što se tiče mene, došlo.
– Želim da kažem, Majk Džons diže svoju čašu i viče iznad naših glava da ga svi dobro čujemo, – nekoliko reci o Mivi pre nego što ode. – Odjednom nastaje opšte klicanje, za koje sam ja beskrajno zahvalna, zato što mislim da ga ni ne zaslužujem, jer ipak ja radim ovde manje od godinu dana.
– Uradila je veliki posao i uletela nam u poslednjem trenutku i nasledila je osobine svog prethodnika, ali kada smo te zvali da zameniš Džuliju mi smo mislili samo profesionalno. – Opet se čuje klicanje, dok se ja kao bunim na ovu Majkovu primedbu. – Kada smo ti rekli da dođeš na njeno mesto, nismo mislili da zaskočiš njenog dečka i da zatrudniš. – Opet klicanje, ovoga puta glasnije, a ja se već pitam koliko Majk planira da bude nepristojan.
– Sššššššš. – On smiruje gomilu. – Ozbiljno, mislim da smo svi zadovoljni sa poslom koji je ovde odradila Mivi i više smo nego srećni što one glasine o Marku nisu istinite. – Gledam u Marka, koji se samo kratko nasmejao, jer na kraju krajeva Majk Džons nije bio jedan od njegovih omiljenih kolega. Znam da ga ovaj govor ubija u pojam.
– Želimo da vam poželimo sreću i da se Mivi brzo vrati pre nego što se Stela... gde si, Stela? – Stela je viknula i podigla svoju čašu, u uglu sobe. – Pre nego što se Stela baš razbaškari u tvojoj stolici. Je li tako, Stela?
– Šta? – Ona se kezi i znam da bilo šta Majk da kaže ona je sposobna to da podnese.
– Ti ne planiraš da mi uskoro kažeš da i ti očekuješ bebu?
– Odjebi, Majk!, viče ona, i ta njena izjava izaziva najglasnije klicanje.
Majk je završio svoj nepriličan govor, i sada iznose poklone napolje: korpu u kojoj se nalaze dva dečja kompletića i četku i češalj u istoj žutoj boji, par seksi crvenih čarapa od čipke, a sumnjam da ću ikada u njih stati, i flaša antiseptika za dojke.
Baš ono što sam oduvek želela.
* * *
– Jesi li sigurna da ti ništa ne treba?, Mark viče iz kuhinje, jer tamo sprema večeru. – Čaj? Biskvit? Bebu?
– Neću ništa, odgovaram vičući, i premeštam vazu u dnevnoj sobi, a onda kada bolje razmislim... ,,U stvari, mogu li da dobijem bebu? Sada? Molim? – Čujem kako se Mark smeje i ja stavljam vazu na stolić.
Večeras sve treba da bude savršeno. Viv i Majki su došli u London na vikend i večeras dolaze kod nas na večeru. I meni je malo loše.
Hvala bogu pa nisu tražili da prenoće. Ne bih mogla sada da se izborim sa tim. Rezervisali su sobu u motelu malo dalje u našoj ulici i meni zastaje dah kada pomislim da ću večeras videti ozbiljnog dečka moje mame koji je igrom slučaja i moj otac.
– Postali ste familija kao iz nekog šoua, kaže Mark, mislim čak ozbiljno. – Sada samo još fali da otkriješ da sam ti ja brat i bili bismo najbolji šou program.
– Ha, jebeno, ha, ha. E, sada ćeš za kaznu da ideš da kuvaš?
– To je tvoja familija. Što bih ja kuvao?
– Zato što, pod jedan, samo tako ću prihvatiti izvinjenje za ono što si rekao i pod dva, bolje kuvaš od mene.
– Mogla si samo da kažeš ovo pod dva, smeje se Mark i ja se smejem dok gledam njega kako otvara rernu da proveri pečenje u sosu koje pravi i shvatam koliko on u stvari voli da kuva za druge.
Ja odlazim gore da se presvučem, ponovo. Probala sam pet kompleta, što je zaista presedan, jer ovih dana samo nosim jedne helanke i nekoliko muških džempera. A sve one divne i komotne trudničke stvari, tegljivi džemperi koji se prilagođavaju stomaku, seksi pantalone za trudnice? Zaboravite na to. Savršeno su mi stajale i bile mi taman do šestog meseca, a onda su odjednom preko noći sve prestale da mi odgovaraju.
Ali već ću naći neku kombinaciju. Da li da obučem helanke i cipele sa potpeticama da izgledam mršavije, ili da obujem nešto ravno? Da li da obučem sivi džemper sa crnim helankama, ili je to previše dosadno? Da li da probam da se uguram u tesne braon pantalone, koje bi kao trebalo da mi odgovaraju do kraja trudnoće. I kakve veze ima što ne mogu da ih zakopčam kada će to svejedno džemper prekriti.
Kakve veze ima šta će moj otac misliti o mom izgledu? Ali naravno, znam ja zašto mi to toliko znači. Znači, jer devojčica u meni još uvek želi da stekne njegovu naklonost. Možda je bila moja odluka da se udaljim od njega pre deset godina, ali sada želim da me gleda i da bude ponosan. Želim da misli da sam uspešna, lepa, i sve što bi on želeo da mu ćerka bude. I ne bih volela da misli da sam debela, i zato imam dilemu oko oblačenja. Ali, što kaže Mark, u mojoj poodmakloj trudnoći od trideset osam nedelja, imam pravo da budem velika.
Zaista se tako i osećam. Ogromno. Ponašam se kao prava trudnica. Stavljam ruku na leđa da poduprem stomak. Osećam se kao karikatura same sebe, ali samo kada tako radim, osećam da imam ravnotežu.
A što se tiče kilograma koje sam nabacila, to sam bog zna. Ali znaju i sestre, babica i doktor, ali hvala bogu dalje odatle ne ide. Mere me svake nedelje i svake nedelje pre merenja, ja kažem: – Nemojte da mi kažete koliko sam teška. – Mislim da, kada već ne mogu ništa u vezi sa tim, onda ni nema svrhe znati, jer iako je trudnoća najbolji izgovor koji postoji, znam da se još uvek osećam zastrašeno što sam se mnogo više ugojila nego što bi trebalo. U stvari, prilično sam prokleto sigurna da sam se dvaput više ugojila od propisanog, ali, u suštini, i nije me briga.
O, bože. Ja ne mogu još uvek da verujem da Viv dolazi sa mojim ocem.
– Viv, izgledaš predivno! – Mark je već otvorio vrata, dok ja pokušavam da ustanem sa sofe. – Vi mora da ste Majki, čujem ga kako kaže i moje srce počinje luđački da lupa dok ulazim u hodnik.
Moj otac, Majki, stoji nepomično i gleda me i jedno vreme nijedno od nas ništa ne govori. Ja sam imala isplaniran ceo govor. Htela sam da budem hladna i učtiva. Htela sam da mu se obraćam po imenu i da se pretvaram da je on samo još jedan mamin dečko. Ako bi se desilo da on zatraži da mi bude ponovo otac, htela sam da ga odbijem. Htela sam da mu kažem da zahvaljujući tome što nas je napustio, ja sam navikla da nemam oca i da mi sada sigurno nije potreban. Rekla bih da sam voljna da prihvatim njegovu vezu sa Viv, ali da ako je mislio da ćemo imati neki odnos otac-ćerka, onda se prevario.
Ali to je bilo pre nego što sam ga videla.
Dok stoji u hodniku sa očima punim suza, on je jedan sredovečan čovek koji mi je toliko blizak da moje srce hoće da pukne. I to nije samo novi mamin dečko, ne meni. To je tata. Moj tata.
– Tata!, počinjem da jecam i sledeća stvar koja se dešava je da on pruža ruke i ja trčim u njegov zagrljaj iz kojeg nikada ne želim da izađem.
Toliko jecam da ne shvatam da i on plače i kada se konačno razdvajamo vidimo da su Viv i Mark nestali u kuhinji i ja sam ostala sa tatom.
– Pogledaj se!, on se smeje kroz suze, još uvek me držeći za ruke. – Pogledaj moju malu devojčicu.
– Nisam više tvoja mala devojčica. – Pokazujem na svoj stomak i oboje se smejemo, ali sam još uvek njegova mala devojčica, njegova mala devojčica!
– Izvini, šapuće on, i osmeh mu nestaje sa lica. – Sve ove godine su prošle, ali ja nisam prestao da mislim na tebe i želeo sam da ti pišem, da te nazovem...
– Šššš. U redu je. – Grlim ga da ga utešim, jer odjednom je zaista sve u redu. Odjednom znam da ne moram da više nosim teret prošlosti sa sobom. Znam da je u redu sve zaboraviti, da nastavim dalje i da je jedino bitno što smo ponovo zajedno.
Odlazimo u kuhinju da vidimo šta rade oni i vidimo kako Viv sedi za kuhinjskim stolom, takođe brišući suze. Ali sada se već smeje i znam da se sada ispunjavaju njeni najluđi snovi za koje je mislila da se neće nikada ostvariti.
I gledajući u njeno lice, znam tačno šta misli, jer sam to i sama pomislila.
Ponovo smo porodica.
Večera je predivna. Mark je zabavan i šarmantan; Viv definitivno cveta u tatinom prisustvu i tata je... Tata je onakav kakav sam uvek želela da tata bude. I interesantan je i zainteresovan. Pametan je i zabavan i srdačan i otvoren. Nežno me zadirkuje za svoje prvo unuče i čini da se osećam voljeno i sigurno.
– Vidiš šta se desi? – On se okreće prema Viv. – Ja te ostavim samu sa njom dvadeset dve godine, a ona lepo zatrudni. Stvarno ne mogu da te ostavim samu ni sekund. – U njegovom glasu se oseti toplina i humor, a Viv je zaljubljena do ušiju.
Ali vidim da i on nju voli. Gleda je sa nežnošću dok ona ustaje i pomaže da sklonimo sto i gledajući ih, da ne znam šta je bilo, mislila bih da su su tek sreli i zaljubili. Jedino što su suviše komforni jedno sa drugim. Tako komforni da izgledaju da su oduvek zajedno. Kao da nikada nisu bili ni sa kim drugim.
– Mivi, dakle, imam tvoj blagoslov?, pita Viv i stavlja ostatke od jagnjećeg pečenja u kantu.
– Šta? Pa, zar se venčavate? – Mislila sam da bi me nešto ovakvo užasnulo, ali ja sam bila oduševljena.
– Nisam tako mislila. – Kaže ona, ali sigurna sam da je to na vidiku, i znajući Viv čekaće da joj se rodi prvo unuče i da prođe sve uzbuđenje oko toga, pa da onda objavi. – Samo sam mislila, srećna si u vezi sa ovim? Majki, tvoj otac? Što se vratio u naše živote? Je li vidiš koliko se promenio?
Ostavljam krpu i grlim Viv. – Viv, kažem, – on je upravo onakav kako sam zamišljala da tata treba da bude. Samo sam još uvek u šoku što si sa njim. – I obe se smejemo i mene odjednom preseče oštar bol u stomaku tako da ostajem bez vazduha.
– Šta je bilo? – Viv drži moju ruku uznemireno. – Mivi? Šta je?
– Ne znam. Ništa. – Udišem ja, jer bol je skroz nestao. – Verovatno samo loše varenje. Znala sam da ne treba toliko da jedem.
– Sigurno si dobro?
– Dobro sam. – Smejem joj se, ali zabrinuta sam. Čudni bolovi u trudnoći nisu neozbiljna stvar i ja se još malo motam po kuhinji, kuvam kafu, ali se pomeram polako i pažljivo u slučaju da se bolovi opet vrate.
Viv me gleda zabrinuto kada se vraćam u dnevnu sobu i sedam, ali ja se smejem i ustajem da sipam kafu.
I onda se upiškim.
– Sranje!, spuštam se opet na krevet i crvenim od stida. I čini mi se da ću da počnem da plačem. Kako je ovo moglo da mi se desi? Imam trideset i tri godine i ovo je najverovatnije najgori blam koji mi se desio u ćelom životu.
– Šta je bilo? Šta se desilo? – Sve troje se naginju prema meni, a jedino što mislim jeste da hoću moju mamu.
Hvala bogu što je ovde.
– Mama!, govorim joj, a ona po mom izrazu lica vidi da želim nasamo da pričam sa njom. Ostali odlaze, a ja je gledam zgraženo.
– Mislim da sam se upravo upiškila, šapućem od sramote i ona počinje da se smeje.
– Ljubavi, mislim ipak da ti je pukao vodenjak. – Ona se smeje znalački, i tera me da ustanem da bi ona mogla da proveri.
– Definitivno vodenjak, kaže ona, smejući se i pokazujući mi na stolicu. – Potpuno je bistar i bez mirisa. Draga moja devojčice, došlo je tvoje vreme. – Bukvalno u momentu dok je to govorila ja sam osetila nešto što nisam osetila devet meseci.
Menstrualni bol.
Mark proviruje iz kuhinje. – Je li sve u redu? – Viv se smeje i ja joj uzvraćam. – Mark, vreme je. – Mada mi se čini da ćela ova situacija nije realna, već da ću večeras najnormalnije da se popnem uza stepenice i da legnem pored Marka i sutra ćemo da nastavimo život sasvim normalno.
– Vreme za šta? – Mark uopšte ne shvata šta se dešava i Viv se smeje.
– Beba hoće napolje.
I odjednom, Mark počinje suludo da se ponaša, hoda unaokolo kao muva bez glave. – O, bože. Jesi li dobro? Kontrakcije, koliko je bese razmak, sranje, ne mogu da se setim. O, sranje. Je li razmak pet ili osam minuta? Nemoj da se pomeraš, u stvari ne, hajde da se šetamo i da probamo malo duboko disanje, i kada na kraju krajeva staje da bi uzeo vazduha, ja počinjem da se smejem.
– Mark, opusti se! Ja sam dobro. Ove kontrakcije nisu ništa, samo kao slabi menstrualni bolovi, ali bi bilo bolje da zovemo bolnicu, jer čini mi se da nas je Triš upozorila na opasnost od infekcije.
– Da, da, da zovemo bolnicu. Ja ću da zovem.
– Mark. – Viv nežno uzima telefon od njega. – Mislim da je bolje da ja zovem.
– Je li sve u radu? – Tata ulazi u sobu i Viv mu saopštava vesti. Ja sam iznenađena i oduševljena kada ga vidim kako se smeje. – Bićemo deda i baba!, kaže on, grleći Viv. – Ko bi pomislio tako nešto?
– Šta govore, šta govore? – Mark pljeska rukama kao neka baba i ja sam već u iskušenju da mu kažem da već ućuti jer je stvarno počeo da me nervira, naročito zato što je inače skroz miran, ali sada je stvarno otkačio.
– Šššš, Viv pokušava da sasluša babicu šta govori. ,,U redu. U redu. Pa, šta kažete za jedan sat? Dobro. Vidimo se onda.
– Pa? Pa?
– Kažu da bi trebalo da dođeš zbog rizika od infekcije, ali ne treba da brinemo previše, da možeš do dođeš za sat vremena ako hoćeš, i to bi bilo u redu.
– Da razjasnimo nešto. – Ja ležim na bolničkom krevetu, priključena na monitor koji pokazuje da kontrakcije dolaze svaka dva minuta. Pregledali su me manuelno, što je bilo grozno (kunem se da babica ima prste kao jebene salame) i zaključili su da sam otvorena dva prsta i da do porođaja ima još sati i sati.
– Idite kući ako hoćete, kaže ona. – Verovatno nećete biti spremni do jutra i najbolja stvar koju možete da uradite je da se dobro naspavate i bolje ćete spavati kod kuće.
– Mogu li da ostanem ovde?, pitam prilično molećivo, u stvari znam da me posle devet meseci samo armija može oterati iz bolnice. – A šta je sa rizikom od infekcije?
– Jako je mali rizik, samo ako ste hipersenzitivni, kaže ona. – Ipak je na vama da odlučite, ali bih vam preporučila da idete kući.
– Mislim da ću ostati ovde, kažem. A kada se moji vraćaju unutra, ja im objašnjavam da je babica rekla da je bolje da ostanem u bolnici.
Gledam u Marka i u tatu. – Želim da nešto razjasnimo. Kada dođe vreme za porođaj i kada počnu naponi, ne želim nikoga unutra osim možda Viv. U redu?
– A šta je sa mnom?, pita Mark već pomalo uvređen.
– Ne znam još uvek, videću.
– Nnnnnnnnnnnnnrrrrrrrrrrrrrrrhhhhhhhhhhh. – Znoj mi curi sa čela i ja guram što jače mogu, ležeći iznurena od kontrakcija, koje su konačno počele da slabe.
1 onda počinjem da plačem. – Ja ne mogu ovo, jecam. – Ja ne mogu ovo.
I stvarno mislim da ne mogu. Mislim da neću iz ovoga izvući živu glavu. Bol je ogroman i zastrašujući. Osećam se kao da će se moje telo rascepiti i u ovom momentu smrt mi zvuči kao dobra alternativa.
O, ne. Jebote. Evo ponovo dolazi.
– Hajde, Mivi, hajde, Mivi. Dobra devojčica, dobra. Odlično ti ide. Hajde sada jednom se jako napni. Jako. Samo još jednom. – Babica izgleda kao da ima dvanaest godina, lepog lica, nema burmu i jako je mršava. Nema jebene šanse da je ona ikada donela na svet neku bebu i pitam se šta ona radi ovde i da li uopšte zna šta treba da radi, trlja mi rame, ohrabruje me kada i sama ne vidi da ću da umrem, da je ovaj bol nešto nezamislivo, i da ja neću roditi bebu, nego veliki džak krompira.
– Da me nisi takla, sikćem na nju, kada mi kontrakcije ponovo dolaze, a Mark se naginje da mi obriše znoj sa čela.
– Možeš ti to, kaže Mark, sa njegovog mesta pored kreveta, a sav moj osećaj dostojanstva koji sam ikada imala potpuno je nestao dok me on posmatra u ovakvoj situaciji. – Još jednom se napni.
– NNNNNnnnnnnnnnnnrrrrrrrrrrhhhhhhhhhhhhh. Odjebi!, vrištim i stežem ga za ruku još jače. – Viv! – Jecam. – Gde je Viv? Ne mogu ja ovo!
– Možeš, možeš. – Ona utrčava sa hodnika, pravo do mog kreveta i sklanja mi pramen kose sa čela i ja pokušavam da povratim svoju energiju.
– Sada sam ja tu, kaže ona nežno.
– Ne mogu. – Gledam u moju mamu i vidim je duplo. Toliko sam umorna i znam da ne mogu ovo više. Promenila sam mišljenje. Želim da idem kući. Želim da ovaj bol nestane. Ne želim ovu bebu.
Babica odjednom gleda u monitor i meni se čini da je previše zabrinuta. Sekund kasnije u sobi se pojavljuje starija babica, koja počinje da pomera kaiš od monitora koji mi je na stomaku. Monitor koji pokazuje otkucaje srca bebe.
– Hajde, Mivi, ljubavi, kaže ona ljubazno dok pomera kaiš gore-dole, gledajući u monitor. I ja pokušavam da vidim nešto, ali sam suviše umorna i ne mogu da se pridignem. – Dobro, kaže ona, stavljajući ruke na moje kukove u pokušaju da me polako okrene. – Bebi nije dobar ovaj položaj, tako da ćemo morati da te okrenemo na stranu. – Ja počinjem da se okrećem kao slon i onda mi počinje još jedna kontrakcija i napon.
– NOOOOOOOOooooooooooooooooo, vrištim ja, polusvesna sobe i svega oko mene. U nekoliko sekundi soba se napunila ljudima, babicama, ginekolozima, pedijatrima. Potpuno je nadrealna situacija, kao da je žurka pored mog kreveta. Čujem ih kako šapuću kako ne mogu da nađu bebine otkucaje i vidim paniku u Markovim očima, ali mene više nije briga. Ginekolog sedi između mojih nogu i ja ga gledam zamagljenim očima, kako stavlja rukavice, i izgleda kao da će ovog momenta da nam izvede neki mali koncert na klaviru.
Smeje mi se. – Samo mala epiziotomija, kaže on. – Neće boleti ni malo. – Mene više nije ni briga. Samo želim da se ovo završi. Nije me briga za skalpele, ili kopče. Nije me briga iako mi se ostvare najdublji strahovi i ako mu se od napona ukakim na ruku. Jednostavno, nije me više briga ni za šta. Nimalo dostojanstva mi nije ostalo, čak mi nije strašno što mi među nogama sedi nepoznati čovek. Ništa ne može biti gore od ovih bolova.
I opet kontrakcija i znam da sam došla do kraja. Ovo je poslednja kontrakcija i poslednji napon. Znam da više ne mogu.
Starija babica sada sedi između mojih nogu. – Hajde, Mivi. To je to, sad. Dobra devojka. Jednom jako, jako gurni. Još jednom. Beba izlazi. Vidim glavu. Evo ide glava. Hajde, Mivi. Sada samo još jednom.
– Možeš ti to, Mivi, čujem Marka kako viče i ja se savijam i guram iz sve snage, vrištim i znam da je sad taj trenutak ili smrt.
– NNNNNNNNNNNNNRRRRRRHHHHHHHHHHHHHHH.
Tajna se pročula.
Vrlo je teško sakriti trudnoću kada ste u šestom mesecu i sada svi kažu kako su sumnjali već odavno, ali nisu hteli ništa da kažu u slučaju da sam se samo ugojila.
Mada su sve žene koje su majke rekle da su znale.
– Da, da, rekao je Majk Džons nehajno kada sam otišla u njegovu kancelariju da mu kažem. Ovog puta ozbiljno. – Kaži mi nešto što nisam znao.
– Kako si znao? – Bio je prvi kome sam rekla, i bila sam šokirana.
– Vikala si na ljude bez razloga, takođe briznula bi u plač bez razloga. Uglavnom si tumarala i izgledala kao u nekom svetu snova i jela si kao svinja, ali kilograme si nabacivala samo na stomak i ...znaš. – Smeje se i sleže ramenima. – Bio bih jebeni idiot kada ne bih shvatio, pogotovo kada si mi i sama kazala.
– Moja šala nije upalila?
– Meni ništa ne promiče. Sada postoje dva glavna pitanja, prvo je šta ćeš da radiš sada?
– Misliš, da li ću da ostanem?
On klima glavom.
– Majk, ja obožavam ovaj posao. Volim sve u vezi sa Londonom i ovom televizijom i još uvek se sećam svega što si rekao na mom intervju za posao, pa i onoga da mi je nebo granica. Nisam ja želela da ostanem u drugom stanju. Nisam nikad želela da imam bebu, ali sada samo to želim. Možda i nisam za majku, a poslednja stvar koju želim je da napustim svoj posao. – Majk klima glavom u znak da potvrđuje moje reci. Ja nastavljam. – Imam sjajnu podršku i, naravno, trebaće mi tri meseca trudničkog, ali to je to. Imaš moju reč da ću se vratiti da nastavim tamo gde sam stala.
– A tvoji izlivi besa i suze?
– A, ne. To su mi haos pravili hormoni. Stara Mivi će se vratiti posle porođaja i potrudiće se da njena serija dostigne najveći rejting.
– Najveći rejting? To je impresivno. Jesi li sigurna da možeš?
– Da. Sigurna sam.
– Opet mi ostaje problem šta da radim ta tri meseca dok budeš bila odsutna.
– Nećeš imati problema. Stela Lord. Ona je tvoje rešenje.
Gleda u mene zainteresovan.
– Stela radi vrednije od svih, pametnija je od svih i ambicioznija. Mislim da je vreme da joj se da šansa da se dokaže.
– A ti se nećeš osećati ugroženo? Šta ako bude toliko dobra da mi poželimo da te ne vratimo na posao?
– Sva sreća da nisam nesigurna.
Kada bi to bilo samo istina.
Ali Stela je jedina osoba kojoj verujem da će uspeti sve da preuzme dok ja nisam tu. Jedina osoba koja može da obezbedi visoke rejtinge. Jedino njoj verujem da će donositi odluke slične mojim.
– Mislim da si u pravu. Zamoli Stelu da se popne kod mene popodne. Da vidimo šta ona misli o tome.
– Oduševiće se.
– Siguran sam. Sada je vreme za drugo pitanje. – Uh. Znam šta sledi. – Jedna ptičica mi je rekla da kruže glasine o tebi i Marku Simpsonu. A ko je otac deteta?
– Mogu li da ti kažem da odjebeš i da to nije tvoja stvar?
– Ne. Otpustiću te.
– U redu. Mark Simpson je otac.
Širom je otvorio usta. – Jebote. Šališ se! – Stvarno je šokiran.
– Šta? Kažeš da si već čuo neke glasine. Nemoj da si toliko iznenađen.
– Šalio sam se za glasine. Samo sam te video da si pila piće sa njim u baru nekoliko puta. Jebote. – Vrti glavom u neverici. – Nikad ne bih pomislio da je tvoj tip.
Ni ne trudim se da mu kažem da Mark i nije moj tip. Da smo se samo dogovorili. Previše je komplikovano da se objasni i, iskreno, lakše je pustiti ljude na poslu da veruju da smo zajedno. Kasnije uvek možemo da im kažemo da smo se rastali.
– Zašto on ne bi bio moj tip?, pomalo sam znatiželjna, uprkos samoj sebi.
– Pa i nije neki gospodin zabava, zar ne?
– To govoriš samo zato što ste vas dvojica skroz različiti. To ne znači da je loša osoba.
– Ma, nemoj ti mene da pogrešno shvatiš, ne mislim ja da je on loša osoba, ali nikad ne bih pomislio da ti je dovoljno interesantan.
– Hoćeš da kažeš da je glup i dosadan?
Majk već počinje da izgleda kao krivac. – Ne glup, ali jednostavno nije neki izazov. Mislio sam da ti se dopadaju drugačiji muškarci. Izazovni.
Neki kao ti, pomislila sam ja. ,,U stvari, rekla sam u Markovu odbranu, – to je upravo ono što volim kod njega. On je najstabilnija osoba koju poznajem. Pruža mi sigurnost koju nikada ranije nisam osetila i sa njim tačno znam na čemu sam. On ima integritet. Uvek me zove upravo onda kada kaže da će da zove i uradi ono što kaže da će da uradi. Nema nikakvih igara i nisam nikad u životu bila srećnija.
Majk izgleda šokirano isto onoliko koliko se ja osećam šokirano.
Isuse.
Odakle je ovo sve izašlo?
* * *
– Nisam mogla da odolim. Znam da sam nevaljala, znala sam da ne treba to da radim, ali jednostavno nisam mogla da odolim. – Viv pokušava da izgleda kao da se izvinjava dok donosi veliku plastičnu kesu u dnevnu sobu, ali ne može da zbriše osmeh sa lica, svoje uzbuđenje što će biti baka.
– Viv!, pokušavam da je prekorevam, ali moje srce je ne prekoreva. I ja umirem od želje da počnem da kupujem stvari za bebu, ali Mark mi ne dozvoljava. Odjednom je postao sujeveran i odlučno nam je zabranio da bilo ko od nas kupuje stvari za bebu, bar dok ne uđem u osmi mesec.
To je tako velika borba, proći pored tih silnih prodavnica za bebe i ne ući i potrošiti brdo para na odelca i razne spravice.
Tako da Viv, kao krivac, izvlači iz kese zelene pumpaste pantalone u kompletu sa zelenom jaknicom i žuto odelce na bele pruge za spavanje, a ja se umalo ne onesvešćujem od radosti i zadovoljstva.
– Zar nisu predivne?, kaže ona sa oduševljenjem. – Zar to nisu najlepše stvari koje si ikad videla?
– Kako su majušne!, kažem ja dok mazim stomak jer me je beba malo šutnula ispod rebara.
– Da li se pomera curica?, Viv pita, a ja sam skočila i nastavljam da trljam stomak, pokušavajući da umirim bebu. Nije to bolno, ali taj šok mi uvek oduzme dah.
– Znaš, ne mora da bude devojčica, kažem mada sam sigurna da jeste. Apsolutno sam ubeđena da je ova beba devojčica. – Da, pomera se i šutira me.
– Mogu da pipnem? – Viv je očarana i pomera se da sedne do mene i stavlja mi ruku na stomak. – Ah!, ona se guši od zadovoljstva, dok se beba rita u stomaku i obe se smejemo.
– Nemoj da plačeš, upozoravam je, jer vidim da joj se oči pune suzama.
– Ne mogu da izdržim, smeje se, a suze joj teku niz obraze. – To je tako neverovatno. Dar života.
– Jeste, kada osetiš nešto. Svaki put kada je Mark tu i beba počne da se rita, čim stavi ruku na moj stomak beba se umiri.
– Kako je Mark?, moja majka pita sa simpatijama, pita za svog omiljenog zeta, bez obzira na to što ga nikada nije ni upoznala. Znam da je čudno, ali ja jednostavno nisam videla nikakvu potrebu da ih upoznajem, ne još. On nije moj dečko i ja ne tražim njeno odobrenje, a i sama retko viđam Viv, pa želim da je sačuvam samo za sebe.
– On je dobro.
– Viđaš se sa njim često, zar ne?
– Da. Pretpostavljam da da.
– Da li... da li si sa... ovaj? Ma, pokušavam da te pitam da li se nešto dogodilo sa vama dvoma?
– Viv! Rekla sam ti. Nije tako.
– Ali ti mi pričaš kako je divan. I oči ti zasvetle kada pričaš o njemu.
– Znaš šta? Da sam neki tip žene koja hoće da se skrasi, Mark bi bio sve što ja tražim. Da želim partnera, muža, Mark bi upravo bio čovek koga bih ja izabrala. Ali Viv, znaš ti mene. Znaš da sam alergična na vezivanje. Ja ne želim muža. Želim karijeru.
– Samo znam da si počela da zvučiš kao pokvarena ploča.
– Šta?, prosiktala sam. Da mi nije majka rekla bih joj da odjebe.
– Izvini, ljubavi. Samo, to govoriš stalno, iako se tvoj život drastično promenio. Mogla bih to da razumem da ti još uvek živiš samačkim životom bez ikakvih odgovornosti, ali Mivi, ti ćeš da rodiš bebu. Tvoj život nikada više neće biti isti i tvoji prioriteti će morati da se promene.
– Viv, dete ne mora ništa da promeni. Vratiću se na posao posle tri meseca i Mark i ja ćemo podizati dete zajedno.
Postoje jaslice dok smo mi na poslu. Nije to kao u tvoja vremena. Danas svi tako rade. Mnogo je normalnije da majka radi nego da ostaje kod kuće. Moj život se neće promeniti onoliko koliko ti misliš.
Viv jedno vreme ništa ne govori, samo gladi malu odeću sa izrazom lica koji kaže – videćeš i sama, a ja ću ti reći da sam ti rekla".
– U redu, kaže konačno, u značenju, – videćemo.
– U redu, kažem ja. – Zato nemoj stalno da me pitaš o Marku u nadi da ćemo nas dvoje da budemo zajedno i da živimo srećno do kraja života, zato što sam ja sasvim srećna sama i ne želim da se skrasim. U redu?
– U redu.
– U redu.
Čak ne zvučim sigurno ni da samu sebe ubedim.
Pravim Viv solju čaja kao ponudu za pomirenje, zato što ne želim ni da se koškam sa njom, jer viđam je tako retko i toliko je mnogo volim.
– Pokaži mi šta si još donela, počinjem da ćaskam veselo i uzbuđeno, i Viv počinje da šija i razveseljava se. ,,Oh! Pa ovo su najmanje čarape na svetu koje sam ikada videla!
– Kako si ti, mama? Kako tvoj život? – Mir je ponovo uspostavljen. – Ovih dana samo pričamo o meni i mojoj bebi. Ne znam više ništa o tebi. Jesi li imala neke vruće sudare?
– Mislila sam da bake kao što ću ja biti uskoro, ne bi trebalo da imaju vruće sudare. – Ona se smeje i sada znam da mi je oprošteno.
– Ne budi smešna. Bože, ako barem malo budem izgledala dobro kao ti u tim godinama, biću veoma srećna žena. U stvari, izgledaš fantastično u poslednje vreme. Jesi li radila nešto?
– Šta?, sada izgleda postiđeno.
– Viv, jesi li imala plastičnu operaciju ili tako nešto?
– Mivi! Ne budi smešna! Gde bih ja našla pare za tako nešto? Mada mi malo kolagena na borama oko očiju ne bi smetalo.
– Bore oko očiju? Jedva da ih i imaš! U svakom slučaju, daju neki specifičan izgled. A što se tiče novca, šta znam, možda imaš nekog bogatog frajera. – Ja je zadirkujem i ona se smeje. I crveni.
– Viv? – Šokirana sam, zato što očigledno nešto krije, a to uopšte ne liči na Viv i šokirana sam zato što odjednom shvatam koliko sam bila opsednuta sobom i svojom situacijom, otkada sam ostala u drugom stanju. Nisam se raspitivala za njen život. Ništa.
Ali sada mogu to da nadoknadim.
– Viv? Kaži mi zašto crveniš.
Ona uzdiše. I smeje se. – U stvari, ja se viđam sa jednim divnim čovekom.
– Pa, to je divno!, grlim je. – Nije ni čudo što izgledaš tako fantastično. Mora da je zbog silnog seksa. Hajde, pričaj mi, ko je on?
– U tome i jeste problem, kaže ona, gledajući me, a lice joj je postalo ozbiljno. – Nisam sigurna kako ovo da ti kažem, zato ću jednostavno samo da kažem. – Duboko uzdiše.
– On je tvoj otac.
Ja ne govorim ništa. Ne mogu ništa da kažem. Moja usta su širom otvorena i samo sedim i osećam se kao da me je nešto oduvalo. Da li vam to zvuči preterano? Pa, izvinite, ali osećam se kao da me je upravo neko udario velikim čekićem.
– Mivi? Kaži nešto. Molim te. – Moja majka me preklinje.
Ja počinjem da odmahujem glavom.
– Kako se to desilo? Kako? Zašto...? – Ne znam šta drugo da kažem, samo znam da moje reci zvuče kao da su prevrnute naopačke. Ne zato što je moj otac loša osoba. Ne zato što moj otac nije za moju majku. Ne zato što ne razumem da su posle toliko godina sada ponovo zajedno.
Već zato što ja njega ni ne poznajem najbolje.
U stvari, znam ko je on i verovatno bih ga prepoznala da prođem pored njega na ulici, jer sam nekada satima proučavala fotografije na kojima je bio on pokušavajući da ucrtam njegovo lice u svoje srce.
Prepoznajem njegov rukopis sa čestitki za rođendane. Verovatno bih prepoznala i njegov glas, zato što je ponekad zvao telefonom. Ali to je bilo pre mnogo godina. Nisam čula ništa o njemu već skoro deset godina. Jednostavno, postalo mi je suviše teško. Ja sam pokušavala da održavam neki odnos, a izgledalo je kao da je on uvek suviše zauzet. Onda sam ja prestala da se trudim.
A i on je prestao.
Ljudi me nekada pitaju za moje roditelje i ja pričam kao da samo imam majku i srećom niko ne navaljuje, verovatno što pretpostavljaju da mi je otac umro.
Viv uzdiše i prolazi rukom kroz kosu. – Mivi, ima toliko toga što ti ne znaš, toliko toga što ti nikada nisam rekla. Ne znam čak ni odakle da počnem.
– Ne mogu da verujem da si ovo krila od mene, uspela sam da procedim.
– Nisam znala kako da ti kažem, reče ona tužno.
– Pa, koliko to traje?
– Oko šest meseci.
– Kako si mogla da mi ne kažeš?
Ona opet uzdiše. – Bila sam uplašena. Nisam znala šta ćeš ti da kažeš. I nisam znala da li je ozbiljno.
– Pa, je li?
Ona klima glavom.
– Viv, kako si mogla? On nas je napustio! Ostavio te je da budeš samohrana majka i nikada skoro ništa nije imao sa nama. Kako si mogla da mu oprostiš?
– Mivi, prošlo je mnogo, mnogo vremena. Tvoj otac je bio moja najveća ljubav u životu, ali nije bio spreman da se skrasi. Dala sam mu ultimatum kada sam ostala u drugom stanju i on je prihvatio zato što me je voleo i nije želeo da me izgubi, ali jednostavno nije bio spreman za odgovornost koje nosi dete i žena.
– On nikada nije bio loša osoba, ona nastavlja. ,,I mada sam bila očajna kada je otišao, jedan deo mene ga je ražumeo. Bile su to sedamdesete. Svi mi koji smo živeli van Londona smo kasno reagovali na slobodnu ljubav šezdesetih godina. Nije nas pogodila do 1972. godine, ona se smeje.
– Znaš, on najviše žali za tobom. Stalno priča o tebi. Hiljadu puta je pregledao filmove što sam te ja snimala kada si bila mala. Pregledao je sve albume sa fotografijama. Hteo je da te vidi. Da ti se izvini. Da ti objasni.
– Kako znaš da se neće ponovo isto desiti?, kažem sa gorčinom.
– Zato što on sada ima pedeset šest godina i još uvek me voli, kaže ona prosto, sa osmehom. I zato što ni sa kim nikada nije bilo ono pravo kao sa Majklom. Kao što je sada, opet.
– Hoćeš li se udati za njega?, pitam je iznenada.
Ona se smeje. – Nije me zaprosio. Ali smo pričali o tome. Mivi, jesi li dobro? – Ona uzima moje ruke u njene. – Moraš da znaš da ga volim, Mivi. Uvek sam ga volela i on se promenio. Oboje smo se promenili, ali među nama još uvek postoji nešto snažno.
– Šta? Opisi mi to?
– On je uvek bio opasan, kikoće se ona. – Uvek nam je bilo divno zajedno i uvek sam se osećala kako me on razume bolje od drugih. I ja sam njega razumela, iako je bio opasan, iako sam zbog toga bila nervozna onda. Ali sada se promenio. Sada se skrasio. Smirio. Taj element opasnosti je nestao i postao mi je najbolji prijatelj.
– I ti si voljna opet da praviš kompromise? Da živiš sa nekim? Da živiš uobičajen način života?
Ona sleže ramenima. – Moj život i nije tako dobar kada sam sama. Bilo mi je divno dok sam te podizala i dok sam upoznavala različite muškarce, ali sam ja taj život vodila skoro trideset godina. To je predugo. Umorna sam od toga što sve moram sama da radim. Želim da se neko drugi brine za neke stvari. Želim nekoga ko će da me zaštiti. Želim nekoga ko će da se raspravlja umesto mene. Samo želim nekoga da delimo život. Možeš li da razumeš to?
Ja sam klimnula glavom. Iznenađena.
Mogu da razumem.
Čuje se zvono na vratima.
– Da li očekuješ nekoga? – Viv spušta svoju čašu vina i odlazi do vrata da se javi na interfon, pritiska dugme i pita ko je.
Mi smo se samo izležavale po krevetima i nismo imale dovoljno snage da odemo negde na večeru, a u stanu nije bilo ništa hrane (moja babica bi me ubila kada bi videla šta sam jela danas).
– Brzo, brzo, Viv šapuće, obuvajući cipele i vadeći svoj sjaj za usne iz torbe. – Stavi malo šminke. Sredi kosu.
– Šta? O čemu ti pričaš? – Petak je uveče i ja sam uzela slobodan dan sa posla da bih ga provela sa Viv, i da budem iskrena savršeno sam srećna bez šminke i frizure. – Ko je to?
– To je Mark, kaže ona, sa oduševljenjem i očekivanjem. – Hajde, šapuće ona, – ne želiš da te vidi takvu. – Mark u tom momentu kuca na vrata.
Viv ne može da veruje da ja takva otvaram vrata. Ali Mark me je video u skoro svakom izdanju. Osim... ah. Izvinjavam se. Ponavljam. Video me je u svim mogućim izdanjima. I nije mu važno.
– Pa, to je samo Mark, kažem cereći se zlobno Viv, i ljubim Marka u obraz. – Kakvo divno iznenađenje. Da li je moguće da je to slučajnost, to što sam spomenula da Viv dolazi na vikend kod mene?
– Ah, kaže Mark. – Baš čudno što si to pomenula, ali već sam počeo da mislim da me kriješ od svoje majke sa nekim razlogom. Zdravo. – On joj se osmehuje i rukuje se sa njom. – Ja sam Mark. I ja bih rekao da ste suviše mladi da budete njena majka, ali to bi zvučalo previše sladunjavo pa zato neću reći, mada je istina.
Viv blista. Ja pravim grimase. Nas troje zajedno odlazimo na piću.
– On je divan! – Kunem se da ne znam drugačije rekla bih da moja majka lebdi na oblacima. A ni ja nisam ništa bolja, jer sam oduševljena što se Mark i moja majka tako dobro slažu.
– Požuri. – Perem ruke i čekam Viv da popravi svoj sjaj, otimajući joj ga iz ruke ne bi li i ja na brzinu malo stavila na usne.
– Promenila si mišljenje, a? – Viv se smeje kao značajno, i vadi maškaru iz torbe i dodaje mi.
– Nema ništa loše u tome da se malo potrudiš, kažem ja defanzivno. – Hajdemo. Mark će misliti da smo propale u šolju.
– Ali on je tako dobar čovek, uzdiše Viv, dok se penjemo uza stepenice natrag u restoran. – Tako je topao i čvrst i divan. I očigledno te obožava.
– I ja obožavam njega, kažem ja nehajno, dok se probijam kroz gužvu i stolove, što uopšte nije lako, s obzirom na moj stomak. ,,I mi smo najbolji prijatelji i to je to. U redu?
Viv se samo nasmejala.
– Viv? U redu? U redu?
– Dama, šapuće ona dok prilazimo stolu, naginjući se prema Marku, tako tiho da samo mogu ja da je čujem, – previše protestuje. – Smeje se Marku, koji verovatno nije čuo ni reč, a iako je čuo nije imao pojma o čemu priča, onda uzima meni i kaže: – Da li je neko za dezert?
Nas troje se vraćamo u stan i kako stavljam ključ u bravu, moje srce počinje jako da lupa, gledam panično u Viv i osećam kako bledim. – Ja sam zaključala bravu kada smo polazili, zar ne? Zaklela bih se da sam zaključala vrata.
Mark me polako gura u stranu i uzima moj ključ. – Vas dve ostanite ovde. Idem da vidim da li je sve u redu. – Otvara već otključana vrata i ulazi, dok smo se Viv i ja približile jedna drugoj, plašeći se da su me opljačkali. Kroz nekoliko minuta Mark otvara vrata.
– Mislim da je bolje da uđete, kaže on i dok ulazimo za njim u dnevnu sobu moje srce tuče tako jako da mislim da će mi pozliti. Znam šta da očekujem. Prevrnute stolice; prazne fioke; sve moje stvari rasturene po podu. O, sranje. Perle moje bake. Stalno sam mislila kako treba da ih sakrijem, ali sam ih ostavila u fioci od stola. Kroz glavu mi za sekundu prođe spisak mojih stvari i molim se da nađem one minduše što mi je Viv poklonila za moj dvadeset prvi rođendan. Nije da su dijamantske ili tako nešto, nego je njihova sentimentalna vrednost ogromna.
O, sranje. Ne znam da li sam u stanju da podnesem ovo.
Ulazimo u dnevnu sobu i ja ostajem bez daha. Na sofi, sa licem u rukama, sedi Fej, i izgleda užasno. Vlasnica stana. Koja nije trebalo da se vrati još šest meseci.
– Ja sam mislila da si u Grčkoj?, čujem sebe kako govorim. – Znam da ovo može da zvuči kao glupo pitanje, ali šta za ime sveta ti radiš ovde?
19.
Nije to bilo glupo pitanje. Ispostavilo se da se Fej zaljubila u nekog australijskog lepotana koga je srela u Parosu. Zvao se Stu. Nije skoro ništa znala o njemu, ali je odlučila da će da provede ostatak svog života sa njim.
Obišli su Paros, onda odlučili da odu na Santorini, gde su čuli za nekog Australijanca koji je bio menadžer u baru i tražio je zamenu. Sve je bilo idilično, sada je već jecala dok je pričala, a oni su sedeli i gledali svako veče zalazak sunca i pričali o zajedničkoj budućnosti.
U baru je radila dobra ekipa mladih ljudi tako da je bar procvetao i o njemu se pričalo na ćelom ostrvu. Naporno su radili i mada je Fej znala da neće ceo život provesti na ovom ostrvu, ona je mislila da je našla svoju pravu ljubav i otišla bi bilo gde, radila bilo šta, za njega.
Fej je odlučila da posle leta ode u Sidnej sa njim. Živela bi sa Stuom i našla bi posao tamo. Da konobariše. Da dadilja. Bilo šta. Samo da bude sa njim.
Mislila je tako sve dok jednog dana nije ušla u sobu i uhvatila ga u krevetu sa Paolom, jednom od devojaka što je radila u tom sjajnom timu mladih ljudi u baru.
To je bilo u sredu popodne.
– Tako mi je žao, jeca ona, brišući svoj nos i oči sa maramicama. – Znam da je trebalo da ti se javim, ali samo sam mogla da mislim kako ću da dođem kući.
– Razumem, kažem nežno. – Ali šta ćeš da radiš? Gde ćeš da živiš?
– Kako to misliš? – Ona gleda u mene, sa nerazumevanjem, a suze su već počele da joj se suše.
– Nisi valjda mislila da se odmah useliš ovde, zar ne? – Vidim da je upravo to mislila. – Ne možeš samo tako da me izbaciš, Fej. Stvarno mi je žao zbog tvoje propale romanse sa putovanja, ona je malo počela da se nervira, ali ja to ignorišem, – ali mi smo se dogovorile da ću ja ovde ostati godinu dana, a sada je prošlo samo šest i po meseci. Iskreno, nastavljam, – ja nemam gde drugde da odem.
– Pa, nemam ni ja gde da odem, kaže ona, dok ustaje i prekršta ruke, u pozi kao da brani svoju teritoriju. I to je moj prokleti stan. I pokaži mi dokument o zakupu. Pokaži mi gde smo to potpisale da ti zakupljuješ stan na godinu dana.
Nismo mi ništa potpisale. Mi smo se samo svidele jedna drugoj... onda... dogovorile smo se na poverenje.
– Ne mogu da verujem da se ponašaš ovako. Zar ne vidiš da sam trudna, za ime sveta? – Moji hormoni su opet pretili da polude i ja već osećam vruć talas u dubini mojih očiju koji će se za koju sekundu pretvoriti u suze.
– Ja ne mogu da verujem da se ti ponašaš ovako. Trudnoća nema nikakve veze sa ovim. Ponašaš se totalno nezrelo. Ovo je moj stan. A ja sam prošla kroz pakao i konačno se vratila svojoj kući.
– U redu, kaže Mark, koji preuzima kontrolu. – Izgleda da mi ništa ne možemo da se dogovorimo i svima je potrebno vremena da razmisle o ovome. Zašto ne prespavamo sve ovo i ujutro sve lepo raspravimo?
– Dobro, kaže Fej, pokušavajući da ode u spavaću sobu.
– A gde si ti krenula? – Stala sam naglo ispred nje i blokirah joj prolaz. Ha! U momentima kao što je ovaj, veliki stomak ima prednosti.
Mark izgleda šokirano. – Mivi!
– Da, Fej pokušava da me zaobiđe, ali ja joj ne dam. – Da, Mivi!
– Gde ja treba da spavam? – Ja gledam u Viv, ne bi li mi ona pružila neku podršku i ona klima glavom.
– Mislim da je Mivi u pravu.
– Zašto ne dođeš kod mene?, predlaže Mark, gledajući mene, pa Viv. Obe.
– Nema šanse, kažem ja, odmahujući glavom. – Nema šanse da ću da ostavim svoje stvari u ovom stanu sa njom. Kako znam da kada budem sutra došla neće biti sve uništeno?
– O, za ime boga. – Fej prevrće očima, ali ja ne popuštam. – U tom slučaju, izjavljuje ona, – ja se isto tako osećam i ja isto ne idem nigde odavde.
– Možemo li malo da se ponašamo kao odrasli, molim vas?, kaže Mark, totalno zbunjen tolikom količinom nezrelosti, ali nije mi bitno. Ja se ne pomeram.
– Ja sam odrasla, kažem odsečno. – Ona je ta koja se ponaša neodgovorno.
– Aha. Šta kažete na ovo? Fej neka bude u spavaćoj sobi dok mi raspravimo stvari ovde u dnevnoj sobi i dogovorimo se šta ćemo da radimo i gde ćemo? Tako nijednoj stvari nisu u opasnosti. – Znam da Mark misli da smo smešne, ali ja sam trudna šest meseci. Kako se usuđuje samo tako da se vrati i izbaci me na ulicu?
Ja kažem to Marku kada je Fej otišla u spavaću sobu i zalupila vratima, a on kaže da se slaže i sa mnom, ali da razume i Fej što se tako ponaša i da kada ti je srce slomljeno jedino mesto na kome želiš da budeš je tvoja kuća, a ovo jeste njena kuća.
– Ali ipak misliš da ona nije u pravu?
– Da, kaže on, posle duže pauze, čak i ako se možda i ne slaže sa mnom. On tako govori samo da bi mene usrećio, ali mene nije ni briga. – Da, i dalje mislim da nije u pravu. Ali ipak, ti moraš naći neko drugo mesto gde ćeš da živiš.
– Zašto?, moja donja usna se iskrivila kao kod male dece kada hoće da zaplaču. – Zašto moram baš ja da odem?
– Zato što je ovo njen stan i zato što iako ti možeš ovde da sediš i pokušaš da se izboriš, nećeš pobediti. Mivi, kaže on mnogo nežnije, – moja baka mi je uvek govorila da pametniji popušta. Ne možeš ti da bijes bitke samo da bi ih bila. To je preteško, a ova bitka nije vredna borbe.
– Ja se slažem, ubacuje se Viv. Ja sam zaboravila da je čak i bila ovde prisutna.
– Pa gde bi ja sad trebalo da idem? – E, sada su mi suze stvarno krenule i Viv i Mark su mi prišli i teše me. – Ja sam šest meseci trudna, počinjem da jecam, – i ovo je moj dom i sada opet da tražim agenta za iznajmljivanje i to će trajati nedeljama i jednostavno sada ne mogu da se izborim sa tim! – Vičem koliko god mogu ne bi li mi teret sišao sa grudi. Još uvek plačem i ne primećujem da se Viv i Mark zabrinuto gledaju.
– Mivi, kaže Mark konačno, – imam pet slobodnih spavaćih soba i nijedna do sada ničemu nije služila nego da skuplja prašinu. I smešno je da ne živimo zajedno, pogotovo zbog svih tih soba i što uskoro treba beba da nam se rodi. Hteo sam ja i ranije da te pitam, ali nisam hteo da me pogrešno shvatiš i nisam znao kako bi reagovala.
Moje suze počinju da se suše.
– Mivi, nastavlja, – što se mene tiče, ovo što se desilo sa Fej je u stvari sreća. Moju kuću poznaješ skoro isto tako dobro kao i ja i znam da ti je tamo udobno. – To je u pravu. – Jednostavno ima smisla da se useliš kod mene. Šta misliš?
Naravno da ima smisla. Savršeno ima smisla. Samo kada bih ja htela da se odreknem svoje nezavisnosti. Svoje slobode. Možda će Mark na kraju očekivati da mu kuvam, ili da mu ribam kupatilo. I ovako je ćela situacija komplikovana. Trudna sam sa čovekom koji je postao moj najbolji prijatelj i da sam malo drugačija verovatno bih se i zaljubila u njega, ali nisam drugačija i nisam se zaljubila. A možda bi on to i očekivao kada bih se preselila kod njega? Možda bi došao krišom u neku od praznih soba noću, i u stvari šta je on rekao za prazne sobe? Nije on ni naglasio da bi voleo da se ja preselim, nego je samo rekao... Možda se ja stvarno tamo osećam više kao kod kuće, nego ovde, ali nije to poenta...
Isuse. Samu sebe zamaram.
– Vidi, kaže Mark, – neka bude i samo privremeno. Samo spakuj stvari i provedi kod mene nekoliko nedelja dok tražiš drugi stan. Kako ti to zvuči?
To mi zvuči savršeno.
– U redu, kažem. Gledam u Viv, koja se smeje. – Ovo ne znači ništa, sikćem ja, dok Mark odlazi u kuhinju da potraži velike kese da stavi moje stvari u njih. – Mi smo samo prijatelji.
– Znam, šapuće mi Viv. – Ali moraš priznati da je predivan.
Pa, to je tačno. Kaži mi nešto što već nisam znala.
– Šta radimo u prvom stadijumu porođaja?
Mark i ja imamo najbolju poziciju u celoj prostoriji. Ostala četiri para sede veoma neudobno – u stvari, sve je neudobno kada ste u sedmom mesecu trudnoće – na nekim jastučićima u ćoškovima sobe, a Mark i ja smo pored Triš, žene koja podučava kako se treba ponašati u toku porođaja. Naša pozicija znači da smo mi najbliži čaju i biskvitima kada je pauza. (Nekada davno ovakve stvari mi nisu ništa značile. Očajno je tužno što su mi ovakve stvari predstavljale vrhunac večeri, zar ne? Kada bolje razmislim, nemojte da mi odgovarate na to.)
Mark me grli i daje mi znak da se nagnem da mi nešto šapne. – Zar nas nije to pitala i prošle nedelje? – Ja potvrđujem i sležem ramenima. Kao da se sećam da je pričala o prvom stadijumu porođaja prošle nedelje, ali ko zna, možda ćemo da saznamo i nešto spektakularno ove nedelje što je zaboravila da nam kaže prošle.
– Duboko disanje? – Neko je iza nas promrmljao.
– Da, to je dobra ideja! – Triš oduševljeno klima glavom.
– Šetnja?
– Još jedna dobra ideja!
– O, da! Definitivno neki topli napitak! Ta vam je dobra! – Triš se još uvek smeje, ali više ne tako oduševljeno.
– Da gledamo TV?
– Da. Možemo i to.
– Da čitamo knjigu?
– Apsolutno! Dobra ideja.
– Hm, izvinite? – Ja se naginjem i Triš me sada gleda, čekajući predlog dana, ali ja sam prilično zbunjena. – Da li vi pitate šta bismo mi mogli da radimo u toku prvog stadijuma porođaja da olakšamo bol i da odvratimo pažnju, ili samo pitate šta bismo mogli da radimo?
– Ma, samo šta bismo mogli da radimo, kaže ona veselo, kada već i Mark uzdiše i pomalo se kikoće. To je kao da nas pita šta bismo mogli da radimo nedeljom ujutro. Iskreno, lista bi mogla da ide u beskraj. Kao i ova lista.
Ovi časovi i nisu ono što sam očekivala. Nije da sam imala neka velika očekivanja, ali sam sigurno mislila da ću naučiti koji su mi izbori, da mogu da donosim odluke na osnovu tih izbora, da znam šta da očekujem. Do sada nisam naučila ništa što već nisam pročitala u knjigama. O, naučila sam jedino da, ako se budem odlučila za epiduralnu anesteziju ili ne daj bože za carski rez, biću veoma loša osoba i da ću završiti u paklu.
– Bilo je slučajeva, rekla nam je Triš prošle nedelje, nekim promuklim i tihim glasom, – da je epiduralna anestezija zakazala i..., onda nas je sve redom pogledala zastrašujućim pogledom, ne bi li naglasila strahotu svoje priče... – otišla u suprotnom smeru, nagore.
– Kako to mislite?, neko je pitao.
– Mislim, dotična osoba nije imala osećaj od struka naviše, a ne obratno.
Svi su ostali bez daha, sem mene. Ja sam prevrnula očima i pogledala prema Marku i pitala se da li stvarno mogu da izdržim još četiri nedelje da se pretvaram da ću i ja da idem na prirodni porođaj bez ikakvih pomoćnih sredstava. Nisu ni znali da sam se odlučila za carski rez pod lokalnom anestezijom.
Moj glavni razlog što dolazim ovde je da upoznam druge parove, koji žive blizu i imaće decu otprilike kada i mi. Mada sam bila pomalo snob. Htela sam da idem na neke prestižnije kurseve, ali nije bilo mesta. Sada sedim u stvari u velikoj dnevnoj sobi u velikoj kući u Darmot parku.
I ljudi su fini. Ali nisu moji tipovi ljudi. Nije da je bitno, ali čim se beba bude rodila ja idem natrag na posao.
Moja ideja pakla? Da sediš u obližnjem kafiću sa još četiri druge žene, i sve vade svoje sise napolje ne bi li nahranile svoju decu koja vrište, i razmenjujemo svoje priče sa porođaja i priče o svojim bebama, jer zapravo nemamo ništa zajedničko, jedino samoću, pa je bilo šta bolje od ničega.
Nema šanse.
S druge strane, znam koliko je važno upoznati druge majke iz kraja da budeš u toku sa stvarima. Ja ne znam gde se nalaze dečja savetovališta ili bilo kakve dečje institucije. Treba da u okolini izgradim mrežu podrške, zato sam i došla ovde.
– Još tri nedelje do završetka kursa, šapućem Marku, koji ovaj kurs isto smatra smešnim kao i ja. – Budi dobar.
– Trudim se, odgovara on, ali kada smo opet svi obuli svoje cipele i pozdravili se (pošto svaki put kada dođemo moramo da se izujemo i poredamo svoju obuću u red, a ja po običaju sakrijem svoju firmiranu obuću, pošto mi nešto govori da to neće tako dobro proći kod drugih), on uzdahne sa olakšanjem.
– Mislim da više ne mogu. – On odmahuje glavom dok šetamo do kuće. – Moraćeš na ostatak kursa bez mene.
– Ne dolazi u obzir. – Hvatam ga ispod ruke. – Dolazićeš ti, dopalo ti se to ili ne. Beba mi je rekla da želi da i ti budeš tamo.
Gleda me nežno. – Beba to sigurno nije mogla da ti kaže, jer kao prvo, beba ne može da govori, a kao drugo, beba nije ona, nego je beba on, dečak.
– Pusti snovi, bunim se ja, jer iako Mark kaže da mu je svejedno, samo da je beba zdrava, znam da potajno priželjkuje da je beba dečak. Baš kao što i ja kažem da mi je svejedno, a volela bih da je devojčica. Volela bih ja i dečaka, ali devojčica bi bila nešto posebno.
– Svejedno mi je, kaže on, smejuči se, dok otvara vrata od kuće.
* * *
Volim ovu kuću. Volim sve u vezi sa ovom kućom. Sedim na poslu i brojim minute do odlaska kući, jer je to prava kuća. Sada jeste.
Mark je rekao da može da bude privremeno i ja sam se uselila tako što sam u glavi sve vreme mislila da zovem agenta za iznajmljivanje u ponedeljak. Ali nekako nisam stigla to da uradim.
Volim miris ove kuće, mada nemam pojma od čega je to miris. Nije to od neke hemikalije za čišćenje, niti od lavande, niti od nečega romantičnog kao što su ljiljani. Ili neki veštački osveživač prostora. To je jednostavno miris te kuće. Miris doma.
Volim da se motam po kuhinji i pravim nešto iz Markovih knjiga recepata, da ližem prste dok mešam šećer i puter i pravim se da sam prava domaćica.
Zar to nije ono što ljudi zovu kućenje?
Volim da svraćam u cvećaru sa posla i da dolazim kući sa rukama punim raznog cveća i volim da ga aranžiram u lepim vazama i stavljam svuda po kući.
Mora da je to kućenje.
Volim da utonem u sofu sa nogama na stočiću i pokušavam da bebu naviknem na muziku. Mark stalno govori da naučnici pod navikavanjem bebe na muziku podrazumevaju Mocarta i Betovena, a ne neku rok muziku. Ali, izgleda da se bebi baš ovo sviđa.
Volim svoju spavaću sobu, koja je velika gotovo kao Markova i hvala bogu ima malo kupatilo. Ali najviše mi se dopada soba koja će biti dečja soba.
Sada ćemo početi da je uređujemo, kada sam trudna preko sedam meseci. Mark je pokušao da insistira da sačekamo dok ne budem osmi mesec, ali ja ne mogu više da čekam, a beba može i da požuri.
Volim boju koju smo izabrali da okrečimo sobu, boju pistaća, sa linijama na uglovima boje limuna. Volim zelene lake zavese i tepih koji smo prošle nedelje videli i jednostavno nismo mogli da odolimo da ga ne kupimo.
Toliko volim ovu kuću da mislim da nikada ne bih mogla da odem odavde. Naravno, razmišljala sam o tome da je to skroz uvrnuto, ali za sada funkcioniše. Marku je izgleda prijatno koliko i meni. On voli što sam ja ovde srećna. Voli što mu povremeno napravim neku večeru i to je od mene čista dobrota. Voli što u kući ima cveća i ženskog mirisa. Mislim da čak voli kada poludi zato što sam u veš mašinu gurnula najlon čarape baš kada je on hteo da pere majice.
– Znaš li šta je ovo?, rekao je jedno veče kada sam se baš potrudila i napravila pečeno pile sa sosom od kajsija. – Mislim da nikada nisam shvatao, pre nego što si se ti doselila, koliko sam bio usamljen. Godinama. Sada više nisam usamljen.
Pobunila sam se. – Kako si to bio usamljen godinama? Živeo si sa Džulijom četiri godine.
– U tome i jeste poenta. Nisam ni mislio da bih mogao da budem usamljen dok živim sa nekim, ali sada mislim da je čovek najusamljeniji kada je u nesrećnoj vezi.
– Pa, onda sam ja tvoja ledi u sjajnom oklopu koja je došla da te spase od gotovih jela i prljavih čarapa.
– Zašto? Voljna si da mi pereš čarape? Zato što u stvari imam gore nekoliko komada koje bi trebalo oprati.
– Ma, jebi se! – Uzimam jastučić i udaram ga u glavu.
– Samo da nisi trudna odmah bih ti vratio.
– Da ja nisam trudna, ne bih ni bila ovde i ti bi za večeru jeo samo neku bezveze testeninu.
– Je li ti to pokušavaš da kažeš da ja ne znam da kuvam?, kaže on, kao povređen. – Jer ako govoriš to možeš i ti da se jebeš, i sa tim recima prosipa sok od manga meni na glavu.
– Ja ne mogu da verujem da si to uradio. – Govorim ja dok gledam kako mi u krilo, sa kose, padaju narandžaste kapljice. – Ne mogu da verujem da si to uradio.
Mark ponovo seda, prekršta ruke i čeka, kezeći se. Čeka moj kontranapad, ali ja sam previše zatečena da bilo šta uradim. U šoku sam.
Počinjem da se smejem.
– Bože, izgledaš smešno. – I Mark počinje da se smeje, i toliko se smeje da ne primećuje da sam zgrabila punu šaku spanaća i bacila mu u lice. Spanać je polako klizio niz njegov nos.
Sa smehom i vriskom počela sam da bežim iz kuhinje, zato što će osveta biti njegova i znam da će biti nešto više od soka od manga. Imam utisak da će biti nešto vezano za šlag u spreju.
Čujem Marka kako trči uza stepenice iza mene i ja bežim u dečju sobu.
– Ne!, vičem i dižem ruku kao znak upozorenja. – Dosta! Nemoj u dečjoj sobi. Tek što smo je sredili.
– Možeš posle da počistiš, on peva i upire prema meni dve boce šlaga u spreju sa velikim osmehom. Sranje. Zaboravila sam na drugu bocu. – Osveta je moja.
– Ne, vičem, ali se kikoćem dok mi on sve više prilazi. – Mark, ozbiljna sam. Misli na bebu.
– Beba voli šlag, kaže Mark, jer to mu ja govorim poslednje dve nedelje, jer imam neverovatnu potrebu za šlagom.
U ćošku sam i nemam gde da pobegnem. Mark počinje da me prska i uživa u svakom momentu. Imam šlag i u kosi i po licu, i pokušavam da se branim.
Na kraju se predajem. On i dalje prska sve dok oboje nismo prekriveni šlagom. Oboje se smejemo i odjednom se dešava najčudnija stvar.
Markovo lice je samo na nekoliko centimetara od mog i odjednom ja imam želju da ga poljubim.
Gledam u njegove usne i samo mislim na to kako ih ližem, kao ih osećam na mojim usnama, njegov jezik u mojim ustima i moj osmeh se sam od sebe briše sa mog lica dok osećam kako me obuzima požuda i Mark je verovatno to osetio, sigurno je osetio šta se dešava, jer sledeće što se dešava jeste da je i on prestao da se smeje i jedini zvuk koji se čuje kako nas dvoje dišemo i on me gleda duboko u oči.
– Mislim, šapućem ja, dok mu polako prilazim, – da ću opet da imam napad hormona.
– To je najbolja ideja koju si imala u toku ćele nedelje, šapuće on i dotiče moje usne.
20.
– Ne! – Stela ostaje bez daha, kada joj kažem da smo Mark i ja konačno zajedno. – Ma, nije valjda! Ovo je kao na filmu!
To je dan kada ja odlazim sa posla na trudničko i dajem Steli kratke instrukcije u vezi sa poslom. Svratile smo do kantine na čaj. Ona me pita kako to da izgledam tako lepo i zadovoljno i ja joj nonšalantno odgovaram da je to sigurno zbog silnog seksa.
Ona me pita sa kim, a kada joj odgovarih, ona se obradovala zbog nas.
– Znala sam!, vrišti ona. – Znala sam da ćete vas dvoje biti zajedno. Tako sam radosna! Kako se ti osećaš?
Kako se ja osećam?
Osećam se kao što se nikada pre nisam osećala, da budem iskrena. Osećam se smireno; udobno; srećno. Uzbuđena sam zbog bebe, zbog budućnosti i osećam olakšanje i zahvalnost što ne radim sve ovo sama.
Osećam se apsolutno, stoprocentno ženstveno. Ležim u krevetu noću dok Mark spava, mazim svoj okrugli, ispupčeni stomak, znajući da je moje telo u stvari za ovo i stvoreno. Bilo koje visine da dostigne moja karijera, to nije ništa naspram ovoga. Ovo je najveća stvar koju ću ikada uraditi.
Gledam Marka dok spava. Cesto. Gledam ga utonulog u jastuk i osetim veliku privrženost prema njemu, jer eto, koliko god nisam nikad želela vezivanje, nikad nisam želela pravu vezu, sada imam jednu i uviđam zašto ljudi uvek žude za svojom drugom polovinom. Vidim zbog čega je sve to.
Baš kao i Mark, nikada nisam mislila da sam usamljena. Verovatno i nisam, ali život je mnogo lakši, lepši, sada kada imam nekog sa kim da ga delim. Opustila sam se u toj sigurnosti i mada ni jedan sekund ne verujem da je baš Mark moja druga polovina (ne verujem ja u ceo taj koncept), verujem da on obogaćuje moj život i da sve što je bitno jeste sada, ovog trenutka.
– Osećam se odlično, kažem ja, smejući se Steli. – Kao da sam osvojila svet. – Gledam u svoj stomak. – Sem što sam već trideset pet nedelja trudna i sada mi je već dosta. Baš dosta.
Naletela sam na jednu ženu koja mi je prošle nedelje rekla da svako ko misli da trudnoća traje devet meseci, greši. Činjenice su u stvari drugačije, smejala se ona, trudnoća traje devet meseci i dve godine, jer se taj poslednji mesec protegne i čini se kao da traje godinama.
Sećam se kada sam radila intervju sa Karolinom Kventin, koja se porodila dok je bila trideset nedelja trudna, i rodila savršeno zdravu bebu. Ako je to dovoljno dobro za Karolinu Kventin, kako to da nije dobro za mene?
– Misliš da će se desiti večeras?, počela sam da zapitkujem Marka svako veče kada bismo legali u krevet, obično posle seksa, jer su moji hormoni toliko bili uzburkani, na dobar način, naravno, a moj libido je premašio sve granice.
– Mislim da neće, Mark bi uvek uzdahnuo.
– Zašto?, molim ja i ustajem da mu pokažem koliko se beba spustila. – Pogledaj koliko je nisko. Kunem ti se da je bebina glava skroz dole. – Mark se samo smeje i vraća se čitanju knjige.
Čak se i babica smejala kada sam je videla ove nedelje. – Želeti da se desi ranije nije isto kao da će se to desiti ranije, rekla je.
– Ali beba se definitivno spustila?, pitam ja sa nadom.
– Definitivno jeste malo niže nego prošle nedelje.
– Ali moja digestija je mnogo bolja sada i opet mogu normalno da dišem. Mora da je pala skroz dole. Bar je glava na početku, krenula? Bar par centimetara?
Ona se nasmejala. – Nemoj da brineš. Doći će i tvoje vreme.
Nisam se više ni trudila da pokušam da joj objasnim da je moje vreme, bar što se tiče mene, došlo.
– Želim da kažem, Majk Džons diže svoju čašu i viče iznad naših glava da ga svi dobro čujemo, – nekoliko reci o Mivi pre nego što ode. – Odjednom nastaje opšte klicanje, za koje sam ja beskrajno zahvalna, zato što mislim da ga ni ne zaslužujem, jer ipak ja radim ovde manje od godinu dana.
– Uradila je veliki posao i uletela nam u poslednjem trenutku i nasledila je osobine svog prethodnika, ali kada smo te zvali da zameniš Džuliju mi smo mislili samo profesionalno. – Opet se čuje klicanje, dok se ja kao bunim na ovu Majkovu primedbu. – Kada smo ti rekli da dođeš na njeno mesto, nismo mislili da zaskočiš njenog dečka i da zatrudniš. – Opet klicanje, ovoga puta glasnije, a ja se već pitam koliko Majk planira da bude nepristojan.
– Sššššššš. – On smiruje gomilu. – Ozbiljno, mislim da smo svi zadovoljni sa poslom koji je ovde odradila Mivi i više smo nego srećni što one glasine o Marku nisu istinite. – Gledam u Marka, koji se samo kratko nasmejao, jer na kraju krajeva Majk Džons nije bio jedan od njegovih omiljenih kolega. Znam da ga ovaj govor ubija u pojam.
– Želimo da vam poželimo sreću i da se Mivi brzo vrati pre nego što se Stela... gde si, Stela? – Stela je viknula i podigla svoju čašu, u uglu sobe. – Pre nego što se Stela baš razbaškari u tvojoj stolici. Je li tako, Stela?
– Šta? – Ona se kezi i znam da bilo šta Majk da kaže ona je sposobna to da podnese.
– Ti ne planiraš da mi uskoro kažeš da i ti očekuješ bebu?
– Odjebi, Majk!, viče ona, i ta njena izjava izaziva najglasnije klicanje.
Majk je završio svoj nepriličan govor, i sada iznose poklone napolje: korpu u kojoj se nalaze dva dečja kompletića i četku i češalj u istoj žutoj boji, par seksi crvenih čarapa od čipke, a sumnjam da ću ikada u njih stati, i flaša antiseptika za dojke.
Baš ono što sam oduvek želela.
* * *
– Jesi li sigurna da ti ništa ne treba?, Mark viče iz kuhinje, jer tamo sprema večeru. – Čaj? Biskvit? Bebu?
– Neću ništa, odgovaram vičući, i premeštam vazu u dnevnoj sobi, a onda kada bolje razmislim... ,,U stvari, mogu li da dobijem bebu? Sada? Molim? – Čujem kako se Mark smeje i ja stavljam vazu na stolić.
Večeras sve treba da bude savršeno. Viv i Majki su došli u London na vikend i večeras dolaze kod nas na večeru. I meni je malo loše.
Hvala bogu pa nisu tražili da prenoće. Ne bih mogla sada da se izborim sa tim. Rezervisali su sobu u motelu malo dalje u našoj ulici i meni zastaje dah kada pomislim da ću večeras videti ozbiljnog dečka moje mame koji je igrom slučaja i moj otac.
– Postali ste familija kao iz nekog šoua, kaže Mark, mislim čak ozbiljno. – Sada samo još fali da otkriješ da sam ti ja brat i bili bismo najbolji šou program.
– Ha, jebeno, ha, ha. E, sada ćeš za kaznu da ideš da kuvaš?
– To je tvoja familija. Što bih ja kuvao?
– Zato što, pod jedan, samo tako ću prihvatiti izvinjenje za ono što si rekao i pod dva, bolje kuvaš od mene.
– Mogla si samo da kažeš ovo pod dva, smeje se Mark i ja se smejem dok gledam njega kako otvara rernu da proveri pečenje u sosu koje pravi i shvatam koliko on u stvari voli da kuva za druge.
Ja odlazim gore da se presvučem, ponovo. Probala sam pet kompleta, što je zaista presedan, jer ovih dana samo nosim jedne helanke i nekoliko muških džempera. A sve one divne i komotne trudničke stvari, tegljivi džemperi koji se prilagođavaju stomaku, seksi pantalone za trudnice? Zaboravite na to. Savršeno su mi stajale i bile mi taman do šestog meseca, a onda su odjednom preko noći sve prestale da mi odgovaraju.
Ali već ću naći neku kombinaciju. Da li da obučem helanke i cipele sa potpeticama da izgledam mršavije, ili da obujem nešto ravno? Da li da obučem sivi džemper sa crnim helankama, ili je to previše dosadno? Da li da probam da se uguram u tesne braon pantalone, koje bi kao trebalo da mi odgovaraju do kraja trudnoće. I kakve veze ima što ne mogu da ih zakopčam kada će to svejedno džemper prekriti.
Kakve veze ima šta će moj otac misliti o mom izgledu? Ali naravno, znam ja zašto mi to toliko znači. Znači, jer devojčica u meni još uvek želi da stekne njegovu naklonost. Možda je bila moja odluka da se udaljim od njega pre deset godina, ali sada želim da me gleda i da bude ponosan. Želim da misli da sam uspešna, lepa, i sve što bi on želeo da mu ćerka bude. I ne bih volela da misli da sam debela, i zato imam dilemu oko oblačenja. Ali, što kaže Mark, u mojoj poodmakloj trudnoći od trideset osam nedelja, imam pravo da budem velika.
Zaista se tako i osećam. Ogromno. Ponašam se kao prava trudnica. Stavljam ruku na leđa da poduprem stomak. Osećam se kao karikatura same sebe, ali samo kada tako radim, osećam da imam ravnotežu.
A što se tiče kilograma koje sam nabacila, to sam bog zna. Ali znaju i sestre, babica i doktor, ali hvala bogu dalje odatle ne ide. Mere me svake nedelje i svake nedelje pre merenja, ja kažem: – Nemojte da mi kažete koliko sam teška. – Mislim da, kada već ne mogu ništa u vezi sa tim, onda ni nema svrhe znati, jer iako je trudnoća najbolji izgovor koji postoji, znam da se još uvek osećam zastrašeno što sam se mnogo više ugojila nego što bi trebalo. U stvari, prilično sam prokleto sigurna da sam se dvaput više ugojila od propisanog, ali, u suštini, i nije me briga.
O, bože. Ja ne mogu još uvek da verujem da Viv dolazi sa mojim ocem.
– Viv, izgledaš predivno! – Mark je već otvorio vrata, dok ja pokušavam da ustanem sa sofe. – Vi mora da ste Majki, čujem ga kako kaže i moje srce počinje luđački da lupa dok ulazim u hodnik.
Moj otac, Majki, stoji nepomično i gleda me i jedno vreme nijedno od nas ništa ne govori. Ja sam imala isplaniran ceo govor. Htela sam da budem hladna i učtiva. Htela sam da mu se obraćam po imenu i da se pretvaram da je on samo još jedan mamin dečko. Ako bi se desilo da on zatraži da mi bude ponovo otac, htela sam da ga odbijem. Htela sam da mu kažem da zahvaljujući tome što nas je napustio, ja sam navikla da nemam oca i da mi sada sigurno nije potreban. Rekla bih da sam voljna da prihvatim njegovu vezu sa Viv, ali da ako je mislio da ćemo imati neki odnos otac-ćerka, onda se prevario.
Ali to je bilo pre nego što sam ga videla.
Dok stoji u hodniku sa očima punim suza, on je jedan sredovečan čovek koji mi je toliko blizak da moje srce hoće da pukne. I to nije samo novi mamin dečko, ne meni. To je tata. Moj tata.
– Tata!, počinjem da jecam i sledeća stvar koja se dešava je da on pruža ruke i ja trčim u njegov zagrljaj iz kojeg nikada ne želim da izađem.
Toliko jecam da ne shvatam da i on plače i kada se konačno razdvajamo vidimo da su Viv i Mark nestali u kuhinji i ja sam ostala sa tatom.
– Pogledaj se!, on se smeje kroz suze, još uvek me držeći za ruke. – Pogledaj moju malu devojčicu.
– Nisam više tvoja mala devojčica. – Pokazujem na svoj stomak i oboje se smejemo, ali sam još uvek njegova mala devojčica, njegova mala devojčica!
– Izvini, šapuće on, i osmeh mu nestaje sa lica. – Sve ove godine su prošle, ali ja nisam prestao da mislim na tebe i želeo sam da ti pišem, da te nazovem...
– Šššš. U redu je. – Grlim ga da ga utešim, jer odjednom je zaista sve u redu. Odjednom znam da ne moram da više nosim teret prošlosti sa sobom. Znam da je u redu sve zaboraviti, da nastavim dalje i da je jedino bitno što smo ponovo zajedno.
Odlazimo u kuhinju da vidimo šta rade oni i vidimo kako Viv sedi za kuhinjskim stolom, takođe brišući suze. Ali sada se već smeje i znam da se sada ispunjavaju njeni najluđi snovi za koje je mislila da se neće nikada ostvariti.
I gledajući u njeno lice, znam tačno šta misli, jer sam to i sama pomislila.
Ponovo smo porodica.
Večera je predivna. Mark je zabavan i šarmantan; Viv definitivno cveta u tatinom prisustvu i tata je... Tata je onakav kakav sam uvek želela da tata bude. I interesantan je i zainteresovan. Pametan je i zabavan i srdačan i otvoren. Nežno me zadirkuje za svoje prvo unuče i čini da se osećam voljeno i sigurno.
– Vidiš šta se desi? – On se okreće prema Viv. – Ja te ostavim samu sa njom dvadeset dve godine, a ona lepo zatrudni. Stvarno ne mogu da te ostavim samu ni sekund. – U njegovom glasu se oseti toplina i humor, a Viv je zaljubljena do ušiju.
Ali vidim da i on nju voli. Gleda je sa nežnošću dok ona ustaje i pomaže da sklonimo sto i gledajući ih, da ne znam šta je bilo, mislila bih da su su tek sreli i zaljubili. Jedino što su suviše komforni jedno sa drugim. Tako komforni da izgledaju da su oduvek zajedno. Kao da nikada nisu bili ni sa kim drugim.
– Mivi, dakle, imam tvoj blagoslov?, pita Viv i stavlja ostatke od jagnjećeg pečenja u kantu.
– Šta? Pa, zar se venčavate? – Mislila sam da bi me nešto ovakvo užasnulo, ali ja sam bila oduševljena.
– Nisam tako mislila. – Kaže ona, ali sigurna sam da je to na vidiku, i znajući Viv čekaće da joj se rodi prvo unuče i da prođe sve uzbuđenje oko toga, pa da onda objavi. – Samo sam mislila, srećna si u vezi sa ovim? Majki, tvoj otac? Što se vratio u naše živote? Je li vidiš koliko se promenio?
Ostavljam krpu i grlim Viv. – Viv, kažem, – on je upravo onakav kako sam zamišljala da tata treba da bude. Samo sam još uvek u šoku što si sa njim. – I obe se smejemo i mene odjednom preseče oštar bol u stomaku tako da ostajem bez vazduha.
– Šta je bilo? – Viv drži moju ruku uznemireno. – Mivi? Šta je?
– Ne znam. Ništa. – Udišem ja, jer bol je skroz nestao. – Verovatno samo loše varenje. Znala sam da ne treba toliko da jedem.
– Sigurno si dobro?
– Dobro sam. – Smejem joj se, ali zabrinuta sam. Čudni bolovi u trudnoći nisu neozbiljna stvar i ja se još malo motam po kuhinji, kuvam kafu, ali se pomeram polako i pažljivo u slučaju da se bolovi opet vrate.
Viv me gleda zabrinuto kada se vraćam u dnevnu sobu i sedam, ali ja se smejem i ustajem da sipam kafu.
I onda se upiškim.
– Sranje!, spuštam se opet na krevet i crvenim od stida. I čini mi se da ću da počnem da plačem. Kako je ovo moglo da mi se desi? Imam trideset i tri godine i ovo je najverovatnije najgori blam koji mi se desio u ćelom životu.
– Šta je bilo? Šta se desilo? – Sve troje se naginju prema meni, a jedino što mislim jeste da hoću moju mamu.
Hvala bogu što je ovde.
– Mama!, govorim joj, a ona po mom izrazu lica vidi da želim nasamo da pričam sa njom. Ostali odlaze, a ja je gledam zgraženo.
– Mislim da sam se upravo upiškila, šapućem od sramote i ona počinje da se smeje.
– Ljubavi, mislim ipak da ti je pukao vodenjak. – Ona se smeje znalački, i tera me da ustanem da bi ona mogla da proveri.
– Definitivno vodenjak, kaže ona, smejući se i pokazujući mi na stolicu. – Potpuno je bistar i bez mirisa. Draga moja devojčice, došlo je tvoje vreme. – Bukvalno u momentu dok je to govorila ja sam osetila nešto što nisam osetila devet meseci.
Menstrualni bol.
Mark proviruje iz kuhinje. – Je li sve u redu? – Viv se smeje i ja joj uzvraćam. – Mark, vreme je. – Mada mi se čini da ćela ova situacija nije realna, već da ću večeras najnormalnije da se popnem uza stepenice i da legnem pored Marka i sutra ćemo da nastavimo život sasvim normalno.
– Vreme za šta? – Mark uopšte ne shvata šta se dešava i Viv se smeje.
– Beba hoće napolje.
I odjednom, Mark počinje suludo da se ponaša, hoda unaokolo kao muva bez glave. – O, bože. Jesi li dobro? Kontrakcije, koliko je bese razmak, sranje, ne mogu da se setim. O, sranje. Je li razmak pet ili osam minuta? Nemoj da se pomeraš, u stvari ne, hajde da se šetamo i da probamo malo duboko disanje, i kada na kraju krajeva staje da bi uzeo vazduha, ja počinjem da se smejem.
– Mark, opusti se! Ja sam dobro. Ove kontrakcije nisu ništa, samo kao slabi menstrualni bolovi, ali bi bilo bolje da zovemo bolnicu, jer čini mi se da nas je Triš upozorila na opasnost od infekcije.
– Da, da, da zovemo bolnicu. Ja ću da zovem.
– Mark. – Viv nežno uzima telefon od njega. – Mislim da je bolje da ja zovem.
– Je li sve u radu? – Tata ulazi u sobu i Viv mu saopštava vesti. Ja sam iznenađena i oduševljena kada ga vidim kako se smeje. – Bićemo deda i baba!, kaže on, grleći Viv. – Ko bi pomislio tako nešto?
– Šta govore, šta govore? – Mark pljeska rukama kao neka baba i ja sam već u iskušenju da mu kažem da već ućuti jer je stvarno počeo da me nervira, naročito zato što je inače skroz miran, ali sada je stvarno otkačio.
– Šššš, Viv pokušava da sasluša babicu šta govori. ,,U redu. U redu. Pa, šta kažete za jedan sat? Dobro. Vidimo se onda.
– Pa? Pa?
– Kažu da bi trebalo da dođeš zbog rizika od infekcije, ali ne treba da brinemo previše, da možeš do dođeš za sat vremena ako hoćeš, i to bi bilo u redu.
– Da razjasnimo nešto. – Ja ležim na bolničkom krevetu, priključena na monitor koji pokazuje da kontrakcije dolaze svaka dva minuta. Pregledali su me manuelno, što je bilo grozno (kunem se da babica ima prste kao jebene salame) i zaključili su da sam otvorena dva prsta i da do porođaja ima još sati i sati.
– Idite kući ako hoćete, kaže ona. – Verovatno nećete biti spremni do jutra i najbolja stvar koju možete da uradite je da se dobro naspavate i bolje ćete spavati kod kuće.
– Mogu li da ostanem ovde?, pitam prilično molećivo, u stvari znam da me posle devet meseci samo armija može oterati iz bolnice. – A šta je sa rizikom od infekcije?
– Jako je mali rizik, samo ako ste hipersenzitivni, kaže ona. – Ipak je na vama da odlučite, ali bih vam preporučila da idete kući.
– Mislim da ću ostati ovde, kažem. A kada se moji vraćaju unutra, ja im objašnjavam da je babica rekla da je bolje da ostanem u bolnici.
Gledam u Marka i u tatu. – Želim da nešto razjasnimo. Kada dođe vreme za porođaj i kada počnu naponi, ne želim nikoga unutra osim možda Viv. U redu?
– A šta je sa mnom?, pita Mark već pomalo uvređen.
– Ne znam još uvek, videću.
– Nnnnnnnnnnnnnrrrrrrrrrrrrrrrhhhhhhhhhhh. – Znoj mi curi sa čela i ja guram što jače mogu, ležeći iznurena od kontrakcija, koje su konačno počele da slabe.
1 onda počinjem da plačem. – Ja ne mogu ovo, jecam. – Ja ne mogu ovo.
I stvarno mislim da ne mogu. Mislim da neću iz ovoga izvući živu glavu. Bol je ogroman i zastrašujući. Osećam se kao da će se moje telo rascepiti i u ovom momentu smrt mi zvuči kao dobra alternativa.
O, ne. Jebote. Evo ponovo dolazi.
– Hajde, Mivi, hajde, Mivi. Dobra devojčica, dobra. Odlično ti ide. Hajde sada jednom se jako napni. Jako. Samo još jednom. – Babica izgleda kao da ima dvanaest godina, lepog lica, nema burmu i jako je mršava. Nema jebene šanse da je ona ikada donela na svet neku bebu i pitam se šta ona radi ovde i da li uopšte zna šta treba da radi, trlja mi rame, ohrabruje me kada i sama ne vidi da ću da umrem, da je ovaj bol nešto nezamislivo, i da ja neću roditi bebu, nego veliki džak krompira.
– Da me nisi takla, sikćem na nju, kada mi kontrakcije ponovo dolaze, a Mark se naginje da mi obriše znoj sa čela.
– Možeš ti to, kaže Mark, sa njegovog mesta pored kreveta, a sav moj osećaj dostojanstva koji sam ikada imala potpuno je nestao dok me on posmatra u ovakvoj situaciji. – Još jednom se napni.
– NNNNNnnnnnnnnnnnrrrrrrrrrrhhhhhhhhhhhhh. Odjebi!, vrištim i stežem ga za ruku još jače. – Viv! – Jecam. – Gde je Viv? Ne mogu ja ovo!
– Možeš, možeš. – Ona utrčava sa hodnika, pravo do mog kreveta i sklanja mi pramen kose sa čela i ja pokušavam da povratim svoju energiju.
– Sada sam ja tu, kaže ona nežno.
– Ne mogu. – Gledam u moju mamu i vidim je duplo. Toliko sam umorna i znam da ne mogu ovo više. Promenila sam mišljenje. Želim da idem kući. Želim da ovaj bol nestane. Ne želim ovu bebu.
Babica odjednom gleda u monitor i meni se čini da je previše zabrinuta. Sekund kasnije u sobi se pojavljuje starija babica, koja počinje da pomera kaiš od monitora koji mi je na stomaku. Monitor koji pokazuje otkucaje srca bebe.
– Hajde, Mivi, ljubavi, kaže ona ljubazno dok pomera kaiš gore-dole, gledajući u monitor. I ja pokušavam da vidim nešto, ali sam suviše umorna i ne mogu da se pridignem. – Dobro, kaže ona, stavljajući ruke na moje kukove u pokušaju da me polako okrene. – Bebi nije dobar ovaj položaj, tako da ćemo morati da te okrenemo na stranu. – Ja počinjem da se okrećem kao slon i onda mi počinje još jedna kontrakcija i napon.
– NOOOOOOOOooooooooooooooooo, vrištim ja, polusvesna sobe i svega oko mene. U nekoliko sekundi soba se napunila ljudima, babicama, ginekolozima, pedijatrima. Potpuno je nadrealna situacija, kao da je žurka pored mog kreveta. Čujem ih kako šapuću kako ne mogu da nađu bebine otkucaje i vidim paniku u Markovim očima, ali mene više nije briga. Ginekolog sedi između mojih nogu i ja ga gledam zamagljenim očima, kako stavlja rukavice, i izgleda kao da će ovog momenta da nam izvede neki mali koncert na klaviru.
Smeje mi se. – Samo mala epiziotomija, kaže on. – Neće boleti ni malo. – Mene više nije ni briga. Samo želim da se ovo završi. Nije me briga za skalpele, ili kopče. Nije me briga iako mi se ostvare najdublji strahovi i ako mu se od napona ukakim na ruku. Jednostavno, nije me više briga ni za šta. Nimalo dostojanstva mi nije ostalo, čak mi nije strašno što mi među nogama sedi nepoznati čovek. Ništa ne može biti gore od ovih bolova.
I opet kontrakcija i znam da sam došla do kraja. Ovo je poslednja kontrakcija i poslednji napon. Znam da više ne mogu.
Starija babica sada sedi između mojih nogu. – Hajde, Mivi. To je to, sad. Dobra devojka. Jednom jako, jako gurni. Još jednom. Beba izlazi. Vidim glavu. Evo ide glava. Hajde, Mivi. Sada samo još jednom.
– Možeš ti to, Mivi, čujem Marka kako viče i ja se savijam i guram iz sve snage, vrištim i znam da je sad taj trenutak ili smrt.
– NNNNNNNNNNNNNRRRRRRHHHHHHHHHHHHHHH.
11 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:36 pm
Margita
Administrator
21.
Sem izlazi iz svojih kola, koja su specijalno kupljena da se u njima vozi najprestižnijim ulicama Gospel Ouka, vadi Džordža sa zadnjeg sedišta i stavlja ga u kuhinju u njegovu stolicu i vraća se da uzme svoje kese iz kola.
Organske šargarepe; organski krompir, organski brokoli, organski sir, organska piletina. Kris je već počeo da zapitkuje kako to da su se njihovi mesečni računi za hranu udvostručili, uprkos činjenici da oni imaju malu petomesečnu bebu, koja jede malo više od nekoliko kašika dnevno. Kris ne razume važnost, da ne pominjemo cene organske hrane. Da budemo potpuno iskreni, ni Sem ne razume važnost organske hrane, ali svi drugi to isto rade i sve druge bebe jedu tu hranu, onda će jesti i Džordž.
Nije da unošenje neorganske hrane šteti organizmu, nego su došla druga vremena. I mada Sem prezire činjenicu da je ova hrana najskuplja, ne može da rizikuje da unošenjem – normalne – hrane učini nešto strašno Džordžu.
Džordž je, na kraju krajeva, ljubav njenog života. Zenica njenog oka. Njen razlog za život. Isprva ona to nije osetila, tu vezu majka – beba. Nikada se nije snalazila sa malim bebama, nije joj bilo udobno sa njima, ali se opustila kada su joj njene prijateljice rekle da će biti drugačije kada bude imala svoju bebu.
Nije bilo drugačije.
Tri meseca Džordž je vrištao zbog stomačnih kolika i nije uopšte spavao. Ako nije dobro spavao, plakao je, ako nije dobro nahranjen, plakao je. Nije plakao samo kada bi ga Sem stavila u – kengur, i šetala.
Bar, mislila je onda, tako mogu malo da vežbam i malo da smršam.
Osim što, nažalost, nije. Sem je pretpostavila apriori da će dojenje da joj olakša da skine kilograme. Neke dobronamerne prijateljice su joj rekle da su ulazile u farmerke koje su nosile pre trudnoće, posle šest meseci dojenja.
Te iste prijateljice su joj rekle kako je fantastično to dojenje, možeš da jedeš koliko hoćeš, a opet mršaviš.
Sem je počela da jede skoro raspusno. Stalno je bila gladna, ceo dan je mogla nešto da gricka i tako da nastavi ćelu noć. Svaki put kada bi Džordž noću završio sisanje, ona bi sišla dole i vadila iz frižidera šta joj prvo dopadne šaka. Tanko izrezanu salamu ili sir. Planine salate od tunjevine. Tofi jogurt, koji je osamdeset procenata oslobođen masti, ali Sem je odlučila da ignoriše to da je taj jogurt sto posto pun šećera da bi nadomestio nedostatak ukusa.
Sem je odmah posle porođaja izgubila nekoliko kilograma, ali čim je počela da doji nekoliko nedelja sve je vratila. Počela je da nosi vrećastu odeću i odbila je da se brine o svojoj težini. Ako je biti majka značilo biti kao majka zemlja, neka tako i bude.
Bar je, govorila je ona sebi, Džordž tako prestao da plače. Ni tokom dana, ni u toku noći. Kolike su nestale posle tri meseca, i od kada je počela da mu daje čvrstu hranu (zna da je trebalo da čeka do četiri meseca, ali je Džordž bio tako napredan, tako jak i zdrav, i uvek gladan, odlučila je da mu sa tri i po meseca daje čvrstu hranu), on skoro ćelu noć prespava. To jest, ako zanemariš njegova buđenja u pola tri, pola četiri, pola pet, pa sve do šest kada Sem odluči da joj je dosta i ustane i uzme ga.
Odvela ga je jednom u kliniku na pregled zbog belega na vratu sa kojim se rodio da proveri da slučajno nije meningitis. Sedela je u čekaonici sa torbama, ispod očiju je imala podočnjake, kosa joj je bila masna i pitala se da li i ona izgleda tako loše kao sve ostale majke tamo, sve iznurene i nenegovane.
Jedna žena joj je klimnula glavom upozoravajući kada je Džordž počeo da plače i uskoro je ćela prostorija počela da se ori.
Nikada nije razumela kako majke mogu to da rade deci, ali sada je savršeno razumela, već na ivici nerava i iz svoje velike crne torbe je izvadila ćelu kolekciju cucli i dala mu jednu i on je samo odjednom zaćutao. Ona žena ju je pogledala sa neodobravanjem.
– Da li mislite, pitala ju je žena, – da su cucle dobre za decu?
– One su spasioci života, Sem je rekla u svoju odbranu.
– Samo, to je tako ružna navika, stvarno. Zar niste zabrinuti da će početi da sisa palac?
– Ne, odjebi. To jebote uopšte nije tvoja stvar, Sem je htela to da joj kaže. Ali čula je sebe kako vedro kaže: – Ni najmanje.
– Ponekad poželim i ja Oliveru da dam cuclu, rekla je žena, gledajući u svoju prilično ružnu bebu koja joj je sisala sisu. – Ali on jednostavno nije zainteresovan, što je verovatno jako dobro. – Nasmejala se svojoj bebi, i očigledno je lagala za cuclu.
– Ja sam bila uporna i sigurna sam da ćete ga vi isto naterati, rekla je Sem, smejući se pomalo histerično. Žena je odmah ućutala.
Ali cucle su pomalo i stvarale nevolje. Džordž je spavao kao anđeo od sedam uveče do pola tri, jer od tog vremena bi se svaki put probudio kada bi mu cucla ispala. To je bilo otprilike na svakih dvadeset minuta.
U početku su se Kris i Sem smenjivali oko bebe. Vikendom bi Sem stavljala čepove u uši i pokušavala da nadomesti san, mada joj to nikada nije uspevalo. Džordžov plač je bio suviše glasan i za čepove od voska. Ležala bi u krevetu suviše iscrpljena da bi se pomerila, praveći se da spava.
Postala je to neka vrsta igre. Ko bi se duže pretvarao. Sem bi uvek izgubila. Uvek bi legala u krevet previše iscrpljena, a i bio je njegov jebeni red da pazi na dete i da li je ona morala baš sve sama da radi.
Nisu se više ni svađali oko toga. Nije imala snage. Jednostavno bi ustala, svake noći u pola tri, i nastavila je da ustaje sve dok se jedne noći nije spotakla i ugruvala kada je krenula u kuhinju da mu podgreje bočicu.
– A recimo da počnemo da ga vežbamo da spava?, rekao je Kris jedno veče, jer je razgovarao sa nekim kolegama koji su imali decu i prošli su kroz iste stvari. – Uzmeš mu cuclu i pustiš ga da plače jedan period.
Probali su odmah te noći. Sem je sedela prekrštenih nogu na svom krevetu i slušala Džordžovu vrisku i plakala. Na kraju krajeva, posle jednog sata i petnaest minuta, ona je skočila. – Ja ne mogu ovo da uradim, objasnila je iznerviranom Krisu dok je iz kreveca dizala histeričnog, zajapurenog Džordža i mazila ga da ga uteši.
– Ovo je nešto najgore što si mogla da uradiš, Kris je rekao mirno.
– Sada si ga naučila da ako bude dovoljno dugo plakao mamica će doći da ga podigne.
– O, odjebi, rekla je u besu. – On je beba i potrebna sam mu. On je mala beba. Ovo sa vežbanjem bebe da spava je farsa, od toga se samo oseća napušteno i uplašeno. Jadna beba, jadan Džordž. U redu je. Mama je tu. Tu je mama. Ssshhh. Obećavam da te više neću ostaviti. Ssssh. – Nije se usudila da prizna, ali kupila je knjigu o bebama i ozbiljno je razmišljala da počne sve iz početka za vikend.
– Crvena paprika i sirasto povrće, kaserole, – govori ona sebi u bradu, dok gleda u knjigu recepata za bebe, gura cuclu u Džordžova usta i počinje da otpakuje namirnice koje je kupila.
Džordžu ispada cucla i on počinje da plače, a Sem otvara paket organske torte od pirinča i daje mu parče. On počinje da žvaće i ona uzdahne od olakšanja i počinje da radi po kuhinji, priprema da opet nešto skuva. Drži knjigu sa receptima otvorenu, laktovima, saginje se da podigne parče torte koju je Džordž upravo bacio. Po pravilu radi to na svakih pet sekundi. Kada mu ona nešto podigne on to ponovo baci za pet sekundi.
– Nisi gladan, dušo? Džordži? Malo torte od pirinča? Mmmmm. Njam, njam. Vidi. Mama voli tortu od pirinča. – Sem uzima zalogaj. – Nećeš? – Džordž sada gleda preko njenog ramena u svetla na mikrotalasnoj pećnici. – Pa, dobro. Moraće mama da pojede, i Sem sleže ramenima dok parče nestaje u jednom zalogaju.
– Mama je pravila kaserole sa sirom. Kako je to ukusno. Možeš li da zamisliš nešto ukusnije? Crvene je boje, vidiš? – Sem brblja dok otvara fioke i traži začine. – Crvena boja je osnovna boja? Topla boja, zar ne?
Džordž uopšte nije zainteresovan. Čak i Sem nije zainteresovana, ali čitala je da i najinteligentnijoj deci treba da se priča konstantno, čak od rođenja, da im roditelji sve objašnjavaju.
Sem je odlučna da bude bolja majka od svih koje zna. Pre uopšte nije bila kompetentna, više je bila kreativna i prirodna, ali sada, kao sveza majka, odlučna je da sve uradi kako treba, savršeno.
Već ona veruje da je Džordž super beba. Moj sin genije, u šali ona govori za njega, ali ako pažljivo slušate njen smeh dok to izgovara videćete da je lažan. Ona mu tepa Džordž genije, dok ga ljulja i čita mu klasike.
– Mislim da je prilično napredan, kaže ona, pokušavajući da pocrveni od lažne skromnosti, ali joj to nikada ne uspeva. – Definitivno će da prohoda svakog momenta. Vidi. – I svi upru pogled u Džordža, koji leži na stomaku, diže glavu i gleda radosno oko sebe, ali nije ni blizu ustajanja, a kamoli hodanja.
– Nisam li ja prohodala jako rano?, pitala je majku jednom prilikom, kada je svratila da vidi svog unuka.
– Draga, ne sećam se. – Majka ju je gledala kao da je luda. – To je bilo pre mnogo godina. Sećam se da si bila jako slatka i bucmasta, rekla je i nasmejala se zbog slike koje se setila, dok je brisala svoje rame jer je Džordž bljucnuo po njemu.
– Kako možeš da se ne sećaš?, Sem je pokušavala da sakrije razočaranje, znajući da ona nikada neće zaboraviti ove godine, Džordžov napredak iz dana u dan, ali ton njene majke ju je već nervirao kada je ona pokušala da objasni da je ona morala da radi u porodičnoj firmi, nije imala izbora, samo je pratila druge. Sem jednostavno više nije to pominjala.
– Uopšte me nije briga zbog mene, rekla je Džuliji te noći, ignorišući činjenicu da će ovi prekookeanski razgovori kasno noću da izlude Krisa. – Ali me je briga zbog Džordža. Navikla sam ja da je ona nikakva majka, ali trebalo bi da obožava svoje unuče, zar ne?
Džulija je uzdahnula. – Mislim da je prokleto čudno što nije uz tebe da ti pomaže i potpuno saosećam sa tobom. Ali, Sem. To je tvoja majka. Tvoja majka koja je više zainteresovana za dobrotvorne zabave. Možda si ti pogrešila, kada si očekivala da se ona konačno promenila.
– Ali on je tako divan. – Sem je obrisala suze i legla na sofu i okrenula se da gleda u fotografije Džordža koje su bile bukvalno svuda po dnevnoj sobi. – Kako je moguće da ne želi da provodi vreme sa njim?
– Ne znam. Znam samo da sam u Londonu, dolazila bih ti svakog dana, a Džordž mi čak nije ništa u rodu.
– Kumče je isto tako blisko.
– Znam ja to. Samo bih volela da sam bliže, da budem prava kuma. Kako stvari stoje, jedno vreme ću mu samo slati poklone iz Njujorka.
– Znaš da te nisam molila da mu budeš kuma samo da bi mu kupovala skupe poklone?
– Pa, jebote, nadam se. U svakom slučaju, ne bi me ni pitala da je iz tih pobuda. Ne sa onakvom platom koju sam imala u londonskoj televiziji.
Obe su se smejale.
– Ali ozbiljno, Sem. Znam da si me pitala iz dobrih pobuda. Znam da se od mene očekuje da dajem Džordžu moralnu podršku i da budem osoba koja će da pazi na njega... kada, bože sačuvaj...
– Da, znam. Zato sam te upravo i pitala. Ali takođe želim da Džordž može da dođe kod tebe kada god mu nešto zatreba.
– A ja želim da zadržim svoju sposobnost da kažem ne, Džulija se smejala. – Ali Sem, mogu li da kažem još samo jednu stvar o tvojoj majci... Tvoja majka je tvoja majka, ona se neće promeniti. To je jedino sigurno i treba da prestaneš da očekuješ bilo šta od nje.
– Znam. Znam. Samo što to još uvek boli. Sve ove godine mislila sam da sam zakopala bol, zbog njenog odsustva iz mog života, njenog neinteresovanja, njenog nematerinstva, i sada kada imam Džordža sva ona stara osećanja su opet isplivala.
– Možda bi trebalo da ideš kod terapeuta.
– Bože! – Sem je počela da se smeje. – Koliko si ti u stvari u Njujorku? Samo nekoliko meseci i već veruješ u ta sranja?
– Mislim da to nisu koještarije, Džulija je rekla odbrambeno. – Želela bih da sam išla kod nekoga dok sam bila sa Markom. To bi mi pomoglo da se vratim u život mnogo ranije.
– Kako je Mark? – Sem je rekla to veoma napeto. – Da li si se čula sa njim?
– Ne. Jesi li ga ti videla?
– Interesantno, ali ne. – Interesantno je, zato što Mark živi samo nekoliko ulica niže, ali Sem je uvek znala da bez obzira na to koliko se njoj dopadao Mark, a stvarno joj se dopadao, kada su se njih dvoje razišli da će ona morati da bira stranu, a njena odanost je bila prema Džuliji.
Nastala je mala pauza pre nego što je Džulija progovorila. – Beba treba da se rodi vrlo uskoro.
– Jesi li ti dobro u vezi sa svim tim? – Naravno da su pričali o Mivi. Sem i Bela su satima gledale i slušale uplakanu Džuliju. Trajalo je jedno nedelju dana. Nedelju dana plakanja i bola i onda je Džulija odlučila da je prešla preko toga. Rekla je da su suze zapravo rezultat šoka, a bol zbog života koji je nekad mislila da je želela, i do kraja dana potpuno se oporavila. Bar je tako govorila.
Sem i Bela joj isprva nisu verovale. Nisu mogle da veruju da Džulija, Džulija koja je pucala od bola kada vidi bebu i provodila sate sanjareći o tome da bude majka, koja je bila ubeđena da je razlog što ne može da ostane u drugom stanju Mark, može tako brzo da pređe preko toga. Tako lako. Relativno bezbolno.
Ali zaista je izgledalo da je Džulija to prevazišla. I dalje joj je bilo teško da prihvati da sa njom nije nešto u redu, ali svakog dana je bila sve sigurnija da je napravila pravi izbor. Bila je upravo tamo gde joj je bilo potrebno da bude, i radila ono što joj je bilo potrebno.
– Neverovatna stvar, rekla je Džulija posle pauze, – je da da sam ja u principu odlično. Rekla bih da sam i srećna zbog njega, ali da si mi prošle godine u ovo vreme rekla da će Mark imati bebu sa ženom koja me je zamenila na poslu..., obe su se smejale zbog totalno lude situacije pre nego što je Džulija nastavila, – ja bih te ili udarila ili vrištala na tebe od besa. Ali ja sam dobro. Ja sam u stvari... o, bože. Zar ću stvarno ovo da kažem? Ja sam u stvari odahnula, jer to nisam bila ja.
– Dakle, tebe deca u stvari ne zanimaju?
– Ne još. Ovde se ludo provodim. Radim kao ludača. Izlazim svako veče. Svako jutro se budim sa neverovatnom količinom energije. Ja lebdim ovde. I ne mogu sebe da zamislim da sada imam stomak, dosadnog muža, da svako veče provodim ispred TV-a i da me ćele noći budi beba koja plače.
Sem se setila svog stomaka i uzdahnula. – O, sranje, rekla je Džulija. – Izvini. Nisam tako mislila. Nervira me cela ta stvar oko domaćinstva. Mislila sam da to želim. Muža. Bebu. Lepu kuću. Ali ne. Osećala sam se kao mrtva sve vreme dok sam bila sa Markom. Nije to njegova krivica. Jednostavno nas dvoje nismo bili jedno za drugo. Ovaj život što vodim sada potpuno me ispunjava, a kada dođe vreme za druge stvari misliću i o tome.
Sem je htela da pita Džuliju da li je razmišljala o tome da ona ne može da ima decu, ali nije mogla. Ne još. I zna ona Džuliju. Zna da je ona to sve zakopala tako duboko da ni ona ne može da pronađe.
– A šta je sa Džekom?
– Još uvek se viđamo, ali smo u stvari samo prijatelji.
– Prijatelji koji povremeno imaju seks?
Džulija se nasmejala. – A kakva pa to postoji druga vrsta prijatelja?
– Misliš, kada su lepi i zabavni i o tebi misle sve najlepše?
– Baš to.
– Znači Džek i ti, definitivno niste par?
– Definitivno.
– A, kakav je seks?
– Pa, fantastičan! Baš si morala da pitaš!
Sem stavlja nešto organskog lišća spanaća da opere i posle da zapeče sa sirom. Definitivno je čisto, ali nije sterilno. Da li da se nervira zbog toga? Okleva, misli šta može strašno da se desi i onda posudu u kojoj će da peče stavlja u ključalu vodu za svaki slučaj.
– Ovo je postala vodna kuća, rekla je sinoć besna, dok je Kris ulazio i ostavljao svoj kaput. Ona je poslednjih pet meseci odbijala da steriliše flašice u mikrotalasnoj, već ih je konstantno iskuvavala. – Sve što radim ceo dan je da brišem paru sa pločica od ključale vode: Jebenih šesnaest puta dnevno brišem kuhinju zbog vode.
– Moj dan je bio divan, draga, hvala ti. – Kris je odabrao da ignoriše njene komentare. – Veoma sam umoran i imao sam ceo dan sastanke sa potencijalnim deoničarima, ali sam sa zadovoljstvom želeo da dođem kući svojoj divnoj ženi i divnoj domaćoj večeri. – Nagao se da je poljubi, što je ona ignorisala, osećajući kako bes u njoj raste. Duboko diši, govorila je sebi, dok je seckala celer na sve sitnije komade. Ali bes je bio sve jači.
– Jebem ti ja tvoje šale, – rekla je zlobno, – ali nisi ti ceo dan bio u kući sa bebom koja plače. Nemaš ti uopšte pojma kako je meni. Nemaš pojma kako naporno radim, a nemam nikakvu pomoć. I onda ti uletiš unutra i očekuješ od mene da budem dobro raspoložena, a ja sam jebote na ivici snage i dosta mi je svega. Dosta mi je svega.
– Šta ti misliš da ja radim ceo dan? Ponašaš se kao da ja svako jutro odlazim od kuće na neku žurku. Nisi ti jedina koja pati, nisi jedina koja pada sa nogu. – Kris je mislio da zna kroz šta prolazi njegova žena, ali, šta je sa njim. Imao je potpuno košmarni dan. Pao je s nogu, pokušavajući da završi sve poslove i da održi sve sastanke i došao kući da bi ga žena totalno ignorisala. On nju jedva može da prepozna.
Ali za Krisa je bilo drugačije. On nije mogao da razume zašto Sem nije mogla skoro tri meseca da se obuče. Nije to bilo zato što ona nije htela ili bila previše iznurena. Već zato što je Džordž neprekidno plakao. Po ceo dan. Jedino bi bio miran kada bi ga Sem nosila u naručju uz i niza stepenice. I sačuvaj bože kada bi zastala da popije kafu.
Sem je pokušavala da vodi računa o Džordžu, da vodi računa o kući, da pegla, da kuva dečje obroke za Džordža i da kuva posebno za Krisa i da sačuva malo zdravog razuma u isto vreme.
Ali najgora stvar od svega je usamljenost. Nije mogla da se seti kada je to bila nezavisna. Ili živahna. Ili zabavna. Jedva se sećala da je nekad izlazila iz kuće.
– Ti bar izlaziš odavde!, vrištala je Sem. – Bar izlaziš iz jebene kuće. Ja sam ovde zarobljena po ceo dan i nemam ni jedan minut za sebe i onda ti dođeš i praviš neukusne šale na račun domaćih jela. Šta misliš kako se ja onda osećam?
– Kao da hoćeš da naručiš piću? – Kris je rekao pun nade. Pomirljivo.
Nastala je duga pauza pre nego što je Sem bilo šta rekla i dok nije osetila kako je bes prolazi. Predala se. Ovog puta.
– Postaraj se da ima malo više feferona, promrmljala je, i odvukla se gore da se okupa.
22.
– Imala sam porođaj koji je trajao četrdeset šest sati, smejala se jedna žena isturenih jagodica, i držala u krilu bucmastu devojčicu, a Sem je pokušavala da bar izgleda zainteresovano, ,,i na kraju su morali da mi rade hitan carski rez. Hteli su prvo da upotrebe vakuum, ili forceps, ali hvala bogu pa su se ipak odlučili za nož. – Pričala je i posegnula za još jednim parčetom torte i Sem je znala da će uskoro ona doći na red da priča.
– Kako je prošao vaš porođaj? – Pogledala je u Sem, koja se pita da li je moguće da zgrabi Džordža iz gomile beba u hodalicama i da pobegne odatle.
Ona gleda u lica drugih majki koje sa iščekivanjem gledaju u nju, u nepoznatoj dnevnoj sobi i smeje se. – Apsolutno dobro. – Ona nikada pre nije upoznala ove žene, za ime sveta. Njen porođaj nema nikakve veze sa njima i nevezano sa tim, ponavljajući istu priču iz dana u dan, priča gubi na svojoj oštrini i više nije interesantna. A Džordž nije beba od nedelju dana, kada bi ona recimo i uživala u pričama o porođaju. On sada ima šest meseci. Zašto je do đavola još uvek to pitaju? Šta u stvari ona radi ovde sa ovim ženama koje ni ne poznaje, koje se pretvaraju da sve imaju nešto zajedničko, samo zato što su im bebe otprilike istog uzrasta?
Žene i dalje postavljaju pitanja, a Sem skače da izvuče Džordža iz vrlo grubog zagrljaja neke bebe.
– Samo mi kaži i otići ćemo, ona šapuće Džordžu u uvo, ljubi ga i mazi, ali Džordž ne pokazuje nikakve znake da je čuo šta mu je ona rekla. Sa uzdahom ona ga spušta dole i ponovo ulazi među majke.
Ova grupa majki i beba je poslednje njeno utočište. Sem je mislila da je pripremljena za majčinstvo. Mislila je da će biti srećna šetajući ulicama sa svojom bebom, osmehujući se svemu i svima. Savršena majka sa savršenim detetom.
Sanjarila je o piknicima. Kako baca svoju bebu u vazduh, dok se beba kikotala i gledala svoju majku sa obožavanjem. Naravno da je očekivala iscrpljenost i nedostatak sna i znala je da neće više imati tako vremena za sebe, ali ništa nije moglo da je pripremi za usamljenost i dosadu.
Njene prijateljice su ili imale veću decu, pa su ih vodile u zabavišta, ili ih uopšte nisu imale.
– Upoznavaćeš ljude, to nije problem, govorile su joj njene prijateljice koje su imale decu. – Pridruži se nekoj grupi majki i beba. Ili idi na neke časove masaže za bebe. Uvek se nešto dešava.
Dosada, sve je ona to izbegavala.
Viđala ih je u čajdžinicama. Mame su se kikotale i izgledale iscrpljeno, ali ispunjeno i zadovoljno. Ili u drugoj ulici gde su živele malo glamuroznije majke koje su čak uspevale i da se našminkaju i uspešno maskirale svoje podočnjake.
I sve ih je obilazila. Izbegavala ih je zato što je bila zastrašena činjenicom da je majka. Dok je shvatala da je materinstvo ispunjenje životnog sna i bila oduševljena što je napustila posao kada je bila trudna da bi bila prava majka, ipak ju je sve to plašilo. I bila je zbunjena. Nije nikad mislila da će se osećati ovako.
Videla je da se događa drugim ljudima. Neke žene koje su bile normalne, inteligentne, interesantne, sa dobrim karijerama, snažnim karakterom i visokoumnim razmišljanjima, pretvorile su se u senke sebe samih, od momenta kada su rodile decu. Nisu imale vremena da čitaju novine i ako bi i uspele i da čuju po koju novost nisu imale energije ni da stvore mišljenje o toj vesti, tog momenta. Njihova fantastična memorija je prosto nestala. Njihovi razgovori su se svodili na teme bliske bebama, deci, brizi o deci i teškoćama u pronalaženju osoba koje bi brinule o njihovoj deci.
– Previše osuđuješ druge, Kris joj je rekao kada je pokušala da mu objasni svoje strahove. – Kako ti znaš da su te žene glupače? Kako znaš da nisu baš kao ti? Možda su neverovatno pametne i možda i one imaju sjajne karijere. Nisi ti iznad njih, znaš?
– Znam. – Sem je odmah rekla popustljivo. Zato što je znala da je Kris u pravu. Upravo se tako osećala, kao da je iznad njih.
Ali pet meseci samoće i razgovaranja same sa sobom je bilo dosta. Na kraju krajeva, ovako će bar, pošto non-stop objašnjava nešto Džordžu, on biti ne samo Džordž genije nego jebeni Ajnštajn.
Znala je da nešto treba menjati dok je gurala Džordža jednog dana i ugledala ženu kako s drugog kraja ulice gura kolica. Ubrzala je korak koliko je mogla i uspela da je stigne. Izgledala je lepo. Beba je otprilike bila istog uzrasta kao Džordž, a ona definitivno nije imala iznureni pogled. Kolica su joj bila lepa i komotna i imala je adidas trenerku. Definitivno bi mogla da joj bude prijateljica.
– Ćao, rekla je Sem sa osmehom i digla obrvu kao da kaže: – Bože, koji košmar. Bebe. Kolica. Vriskanje, plakanje. Da ostaneš mlada i u trendu bez obzira na to što si majka. Ti i ja smo u istom sosu, sigurno imamo mnoga toga zajedničkog, zašto ne bismo zajedno prošetale i možda posle da popijemo kapućino... evo mog broja, nazovi kada hoćeš, stvarno, bila noć ili dan.
– Ćao, nasmejala se žena, pomalo hladno.
Sem je nastavila da priča. – Super su ti kolica, konstatovala je malo bez daha, jer joj je ovo možda bio najveći napor tokom poslednjih petnaest meseci. I mi smo mislili da kupimo takva. Kako si zadovoljna sa njima?
– Veoma su laka, rekla je žena, i Sem se opustila jer su krenule uporednim korakom. I laka za rukovanje. Odlična su.
– A ona je preslatka, rekla je Sem, vireći u kolica sa devojčicom skroz uvijenom u vuneni prekrivač. Da je zaštiti od hladnog novembarskog vazduha. – Koliko je stara?
– Pet meseci. – Nastala je mala pauza. – Vaša beba?
– Skoro šest meseci. Tako brzo prolazi vreme. Prosto ne mogu da verujem.
– Mmmm.
– Ja sam Sem. A ovo je Džordž.
– Ja sam Ema, a ovo je Kloi.
– Da li ideš u park? Mogle bismo zajedno da prošetamo. Ako ideš tamo. Mislim, ako bi htela.
Ema je odmahnula glavom. – Mi smo u stvari krenuli do prodavnice, da nešto pokupujem. Izvini, lepo je što smo se upoznale. – Ona se nasmejala i okrenula kolica iza ćoška, a Sem je neko vreme samo stajala, boreći se protiv potrebe da potrči za njom, da kaže kako i ona treba da ide nešto da kupi. Da će da im se pridruži, ali nije to uradila, jer naravno to bi značilo da je očajna, a Sem sebi to ne bi mogla da dozvoli, da izgleda kao da je očajna.
– I meni je drago što smo se upoznale, čula je Sem samu sebe kako uzvikuje, dok su Ema i Kloi nestajale u daljini. – Možda ćemo se opet videti? – Ovo poslednje što je rekla bilo je pitanje i Ema se okrenula sa osmehom i slegla ramenima i onda otišla. Sem je samo stajala kao pokisla. Prepoznala je ona taj osmeh. Ona se tako smešila majkama iz onih grupa koje su pokušavale da se sprijatelje sa njom. Taj osmeh je značio: nemoj da mislite da ću da vam budem prijateljica zato što ja nisam kao vi. Ja sam bolja od vas. Vi ste samo majke, a u mom životu ima toliko toga što se dešava, sem mog deteta. Vi ste dosadne i očajne, a ja nisam nijedno od toga (čak iako jesam).
Sem se okrenula i počela sebe da posmatra u izlogu. Imala je crne helanke koje su nekada bile manje, ali ona ih je sada isteglila u dva broja veće. Ravne čizme, zato što joj je jedino to bilo udobno da nosi. Gurajući Džordža bliže izlogu, pogledala je malo bolje svoje lice i zgrozila se.
Onda je znala zašto je Ema onako pobegla. Sem je izgledala upravo kao i one majke iz grupe, koje je sama izbegavala. O, bože. Zar je stvarno došlo dotle?
Ovo nisam zaista ja, želela je da viče. Vidite! Da vam pokažem slike kako ja stvarno izgledam. Ali sada, ova slika očajne žene u staklu izloga je stvarno bila ona, i tada se u njoj slomio sav otpor prema tim grupama majki i beba.
Opet se vraća da sedne među majke i uzima gutljaj svoje kafe. Ovo je prvi sastanak mada su se ostale majke srele dva puta pre ovog i par njih je bilo zajedno u bolnici ili se znaju sa časova za trudnice.
Oseća se pomalo kao autsajder, a u tome joj nije pomogla ni činjenica da su se dogovorile da se svake nedelje sastaju jedna kod druge. Malo joj je neprijatno što sedi na sofi kod žene koju nikada pre nije upoznala i jede tortu, koju je neka od ovih žena, stvarno neverovatno, našla vremena da napravi.
Pored mene su tu još četiri žene. Natali sa svojom ćerkom Olivijom; Emili sa svojim sinom Džejmsom; Sara sa svojom ćerkom Laurom; i Peni sa ćerkom Lizi.
– Hvala bogu što je došao još jedan dečak. – Emili se naginje do Sem i smeje se. – Prošle nedelje smo bili potpuno brojčano nadjačani.
– Baš je neobično, zar ne, kaže Sara u čijoj kući se nalazimo, – koliko ljudi ima ćerke u poslednje vreme? Vas dve ste izgleda jedine koje imaju sinove.
Svi se slažu.
– Sreća za dečake, kaže Natali. – Bolje bi bilo da Oliviju rano učim o rodama i kupusu.
– Hoćeš to da je učiš pre ili posle abecede, kaže Peni, smejući se.
– Znaš, moja ćerka je genije, kaže Natali ponosno, i namiguje. – Kakva abeceda! Ona će do svoje prve godine napisati svoj prvi roman.
– Hvala bogu, smeje se Sem. – Ja sam mislila da samo ja imam dete genija.
– O, ne. – Natali odmahuje glavom. – Sve mi imamo genijalnu decu. – Ostale majke se slažu smejući se. ,,U stvari, ovo ti je grupa majki i dece gde samo dolaze genijalna deca. Ozbiljno. Pogledaj moju ćerku. Vidiš kako pomera ručice? E, to ti je jezik znakova. Tako se mi sporazumevamo. Trenutno ona kaže: 'Mama, meni je jako dosadno i zašto me teraš da ležim sa ostalim, a kada sam intelektualno superiornija od ostalih?'
– Sada bar znam da sam na pravom mestu, kaže Sem.
– Da nastavimo o rodama i kupusu..., Sara nastavlja.
– Joj!, kaže Natali glasno, i ona se definitivno dopada Sem. – Da li moramo?
– Pitam se samo da li ste već radile to posle porođaja?
– Seks?, smeje se Emili. – Jeste li lude?
– Hoćeš da kažeš da te još uvek boli? – Sem je užasnuta. Priznala je da na seks ni ne misli, ali ona i Kris su to radili već nekoliko puta, i mada je prvog puta bilo malo čudno, definitivno nije bolelo.
– Ne! Mislila sam zašto bih, za ime sveta. Ko bi poželeo?
– Moram da kažem da se slažem, kaže Peni. – Stalno izmišljam neke izgovore, jer sam potpuno iznurena. Jedva da se osećam seksi sa ogromnim, bolnim sisama i debelim stomakom. Bože. Seks je poslednja stvar na koju mislim. Jedina stvar koju želim da uradim kada se popnem u krevet je da spavam.
– Ja, hvala bogu, uopšte nisam spavala sa mužem posle porođaja, kaže Natali. – Stalno govorim Martinu da me bole kopče.
Sara se brecnula na Natali. – Kopče? Mislila sam da si rekla da si imala carski rez?
– I? Onda?
Sve su se onda nasmejale.
Ali istina je, Sem razmišlja o tome i tužna je, iako se smeje. Ona i Kris su imali neverovatan seksualni život pre njenog porođaja. Svi su joj govorili da će se to promeniti kada se venčaju, ali nije bilo tako. Sve dok se Džordž nije rodio imali su seks bar tri puta nedeljno. Posle Džordža samo par puta.
Prvi put je ugledala Krisa na nekoj žurci, pre šest godina. Znala je većinu ljudi tamo, i nije to bila žurka za privođenje. Džulija ju je ispalila zato što je bila prehlađena i Sem je došla sa nekim starim prijateljima, samo da ne bi morala da dođe sama.
Divno se provela. Pila je koktele kao da ih u životu više neće videti. Malo je flertovala sa muškarcima i ćelu noć je igrala.
Već pred kraj večeri, sedela je u kuhinji sa Tonijem i smejala se njegovim naporima, jer on nije bio njen tip.
Onda su se otvorila ulazna vrata i kada je Sem pogledala, srce joj je bukvalno stalo. Osmeh joj je nestao sa lica i nagla se da malo bolje vidi. Nije bilo ništa specijalno u vezi sa njim. Prosečne visine. Prosečnog izgleda. Lep osmeh. Tipična muška kožna jakna. Ali kada sve sastaviš zajedno, Sem je odmah znala da će taj čovek da promeni njen život.
– Ja moram da ga imam, pomislila je, ali glasno, ostavljajući Tonija tužnog i unezverenog, dok je ona brzo izašla iz kuhinje da upozna svoju sudbinu.
– Ja sam Sem. – Ispružila je ruku Krisu koji je taman počeo da svlači jaknu. On ju je pogledao i široko se nasmejao. Zastao je sa svlačenjem da joj pruži ruku, i nije je pustio.
– Kris.
– Hoćemo li da idemo, Kris?
Nije ni skinuo jaknu.
Otišli su u obližnji hotel, ne mogavši da se sete bilo kog drugog mesta koje je bilo otvoreno noću. Sedeli su u velikoj pufnastoj sofi i razgovarali o svemu. Što su više pričali, više je Sem bila sigurna u svoju prvu pretpostavku.
Odbacio ju je kući i otišao i bez poljupca za laku noć. Ali ona je ipak znala.
Sledeće večeri zvao ju je oko šest. Ona je već bila zakačila prehladu od Džulije, tako da je ležala u krevetu, a pored nje na jednoj strani je bila kutija maramica, a na drugoj daljinski upravljač.
– Šta radiš?, pitao je. – Ljubomoran sam, rekao je, kada mu je kazala. – Voleo bih da sam i ja tamo, ali moram nešto da sredim.
– Hoćeš li mi reći šta to treba da središ?, izazivala ga je.
– Da. Viđam se neko vreme sa nekim. A sada više to neću da radim. Ali mislim da nije u redu da joj kažem preko telefona, tako da idem na večeru sa njom da joj objasnim.
– U redu, Sem je rekla radosno, ni u jednom momentu ne sumnjajući u njega i ne želeći da zna ništa o toj tajanstvenoj devojci. Ipak, ona nije ni bila važna.
Oko pola dvanaest Kris je ponovo nazvao. – Šta radiš?
– Šta misliš šta radim?, nasmejala se. – Još uvek ležim u krevetu.
– Divno zvuči, rekao je ponovo. – Doći ću za petnaest minuta.
I došao je. I nikada više nije ni otišao.
Seks im je uvek bio neverovatan. Sem je bila potpuno oduševljena što je bila sa Krisom, čak i posle šest godina. Bio je to neobičan fizički spoj, koji su oni uvek želeli bez obzira na to šta se dešavalo tokom dana. Nikada nije bilo dosadno, niti je ikada postalo rutina. Senzacije su uvek bile jake, čak i sada i seks je jednostavno postao način na koji oni završavaju dan.
Čak i ako su se malo svađali, opet bi uveče završili zajedno u krevetu. Sada, posle Džordža, sama pomisao na seks ju je umarala, što je možda i bio jedan od razloga što im nije tako dobro išlo. Seks za Krisa i Sem nikada nije bio samo seks: to je za njih značilo bliskost, intimnost, poverenje i nijedno od njih se nije osećalo dobro od kada je njihov seksualni život počeo da propada.
Sem je počela da se oseća otuđeno od Krisa. Ona je mislila da on nema pojma o tome kako ona vodi svoj život, koliko se oseća zarobljeno. Koliko će teško biti vratiti staru Sem, jer je duboko potonula u pelene. Kris je nešto slično osećao, ali iz drugih razloga. Prvi put u njihovom braku oni više nisu uveče ponovo otkrivali svoju ljubav jedno prema drugom.
Sem je još uvek gledala u njegovo telo sa užitkom, ali to je bilo kroz poluzatvorene oči i dok je tonula u san i jedva uspela da promrmlja laku noć.
Volela je ona njegovo telo, njegovo fizičko prisustvo, samo ako nije ugrožavalo njeno. Ne sada, ne kada su svi snovi potonuli, kada joj je noćni san prekinut. Ne čak ni kada žudi za društvom odraslih osoba, boreći se protiv poriva da prilazi strancima na ulici. Ništa nije dovoljno dobro da povrati njen potonuli libido.
Ona odmahuje glavom i vraća se u sadašnjost. Opet je u dnevnoj sobi, na braon sofi sa mekim jastucima, na koje su naslonjene žene dok njihova deca leže tiho na prostiraču na podu.
– Bože, jedva čekam da se vratim na posao, kaže Natali. – Zar nije to smešno? Jedva sam čekala da ga napustim, da rodim bebu, a sada sam očajna i želim da se pozabavim sa još nečim sem sa dečjim obrocima od organske hrane. – Pričaj mi o tome, smeje se Peni. – Znači, vraćaš se? – Natali sleže ramenima. – Imam šest meseci porodiljskog. – Šest meseci!, sve smo uzviknule u neverici. – Nije mi sve ni plaćeno, smeje se ona. – Ali dve nedelje i ja se vraćam. Znate, mislila sam da ću biti fantastična u ovome. Čekala sam da budem majka celog svog života i istina je da uopšte nisam ni planirala da se vratim, ali osećam se kao da mi je mozak stao. Bože, ja obožavam Oliviju, ne bih je menjala ni za šta na svetu, ali ne mogu više ovako po ceo dan. Jednostavno nisam za to. Peni, zaista mislim da si fantastična, ali mislim da ne bih mogla da radim ono što ti radiš.
– Misliš da sediš kod kuće i paziš na Lizi? Natali, ni ja ne bih mogla da radim ono što ti radiš. Nije da mi posao ne nedostaje. Stvarno mi nedostaje. Ali mi je lakše da ga napustim, jer moja majka nikada nije bila sa mnom dok sam odrastala i ne želim da se to isto desi Lizi. Totalno razumem potrebu žena da se definišu i kao individue, a ne samo kao majke, ali ja sam tu individualnu definisanost već imala, a sada sam izabrala da budem definisana kao majka. To je dovoljno. Uvek sam se plašila da neće biti, ali jeste.
Sem gleda u Peni sa divljenjem. Peni je upravo izgovorila ono što ona oseća. Ili možda baš ono što želi da oseća, jer iako ona želi da obezbedi Džordžu ono što je njoj nedostajalo u detinjstvu, sada sumnja da je i njoj potrebno da se definiše kao individua. Ali se nada da će je to proći.
– Moram da priznam, osećam se pomalo krivom što mi to nije dovoljno, kaže Natali, pre nego što je počela da se smeje. – Ali ne tako krivom da bih ostala kod kuće sa njom ceo dan. Mislim, ona je divna, ali vrhunac mog vikenda ne može da bude dolazak na ove sastanke. Koliko je to tužno? Sve, samo da budem sa odraslima u kompaniji.
– Samo što ćeš i tamo da pričaš stalno o bebama, Emili se smeje.
– Pa, da, morala je Natali da prizna. – Ali opet, i to je razgovor.
– Šta si ti radila, Peni?, Sem je radoznala.
– Radila sam u banci.
Sem zamišlja Peni u nekoj prestižnoj banci u prestižnom kraju grada. Možda je čak bila i menadžer jer bez obzira na sada neuglednu odeću, delovala je kao neko veoma ambiciozan i neko ko je imao više ciljeve.
– U kojoj banci?
Kaže da je radila u američkoj banci za ulaganja i da je bila šef odeljenja za robu i nabavku. Sem umalo nije dobila srčani udar.
Natali je bila direktor marketinga u nekoj farmaceutskoj firmi. Sara je imala svoj sajt na Internetu koji je bio toliko popularan da Sem redovno čita o njemu na ekonomskim stranama u novinama. Emili je vaspitačica.
– Znam, smeje se Natali, videvši izraz na licu Sem. – Mi smo baš izmešana grupa, zar ne?
– E, da znaš, kaže Sem, skoro preplavljena osećajem sramote što je osuđivala ove žene, što je mislila da su glupe i dosadne i da ne znaju ništa u životu osim svoje dece. ,,E, da znaš.
Sem izlazi iz svojih kola, koja su specijalno kupljena da se u njima vozi najprestižnijim ulicama Gospel Ouka, vadi Džordža sa zadnjeg sedišta i stavlja ga u kuhinju u njegovu stolicu i vraća se da uzme svoje kese iz kola.
Organske šargarepe; organski krompir, organski brokoli, organski sir, organska piletina. Kris je već počeo da zapitkuje kako to da su se njihovi mesečni računi za hranu udvostručili, uprkos činjenici da oni imaju malu petomesečnu bebu, koja jede malo više od nekoliko kašika dnevno. Kris ne razume važnost, da ne pominjemo cene organske hrane. Da budemo potpuno iskreni, ni Sem ne razume važnost organske hrane, ali svi drugi to isto rade i sve druge bebe jedu tu hranu, onda će jesti i Džordž.
Nije da unošenje neorganske hrane šteti organizmu, nego su došla druga vremena. I mada Sem prezire činjenicu da je ova hrana najskuplja, ne može da rizikuje da unošenjem – normalne – hrane učini nešto strašno Džordžu.
Džordž je, na kraju krajeva, ljubav njenog života. Zenica njenog oka. Njen razlog za život. Isprva ona to nije osetila, tu vezu majka – beba. Nikada se nije snalazila sa malim bebama, nije joj bilo udobno sa njima, ali se opustila kada su joj njene prijateljice rekle da će biti drugačije kada bude imala svoju bebu.
Nije bilo drugačije.
Tri meseca Džordž je vrištao zbog stomačnih kolika i nije uopšte spavao. Ako nije dobro spavao, plakao je, ako nije dobro nahranjen, plakao je. Nije plakao samo kada bi ga Sem stavila u – kengur, i šetala.
Bar, mislila je onda, tako mogu malo da vežbam i malo da smršam.
Osim što, nažalost, nije. Sem je pretpostavila apriori da će dojenje da joj olakša da skine kilograme. Neke dobronamerne prijateljice su joj rekle da su ulazile u farmerke koje su nosile pre trudnoće, posle šest meseci dojenja.
Te iste prijateljice su joj rekle kako je fantastično to dojenje, možeš da jedeš koliko hoćeš, a opet mršaviš.
Sem je počela da jede skoro raspusno. Stalno je bila gladna, ceo dan je mogla nešto da gricka i tako da nastavi ćelu noć. Svaki put kada bi Džordž noću završio sisanje, ona bi sišla dole i vadila iz frižidera šta joj prvo dopadne šaka. Tanko izrezanu salamu ili sir. Planine salate od tunjevine. Tofi jogurt, koji je osamdeset procenata oslobođen masti, ali Sem je odlučila da ignoriše to da je taj jogurt sto posto pun šećera da bi nadomestio nedostatak ukusa.
Sem je odmah posle porođaja izgubila nekoliko kilograma, ali čim je počela da doji nekoliko nedelja sve je vratila. Počela je da nosi vrećastu odeću i odbila je da se brine o svojoj težini. Ako je biti majka značilo biti kao majka zemlja, neka tako i bude.
Bar je, govorila je ona sebi, Džordž tako prestao da plače. Ni tokom dana, ni u toku noći. Kolike su nestale posle tri meseca, i od kada je počela da mu daje čvrstu hranu (zna da je trebalo da čeka do četiri meseca, ali je Džordž bio tako napredan, tako jak i zdrav, i uvek gladan, odlučila je da mu sa tri i po meseca daje čvrstu hranu), on skoro ćelu noć prespava. To jest, ako zanemariš njegova buđenja u pola tri, pola četiri, pola pet, pa sve do šest kada Sem odluči da joj je dosta i ustane i uzme ga.
Odvela ga je jednom u kliniku na pregled zbog belega na vratu sa kojim se rodio da proveri da slučajno nije meningitis. Sedela je u čekaonici sa torbama, ispod očiju je imala podočnjake, kosa joj je bila masna i pitala se da li i ona izgleda tako loše kao sve ostale majke tamo, sve iznurene i nenegovane.
Jedna žena joj je klimnula glavom upozoravajući kada je Džordž počeo da plače i uskoro je ćela prostorija počela da se ori.
Nikada nije razumela kako majke mogu to da rade deci, ali sada je savršeno razumela, već na ivici nerava i iz svoje velike crne torbe je izvadila ćelu kolekciju cucli i dala mu jednu i on je samo odjednom zaćutao. Ona žena ju je pogledala sa neodobravanjem.
– Da li mislite, pitala ju je žena, – da su cucle dobre za decu?
– One su spasioci života, Sem je rekla u svoju odbranu.
– Samo, to je tako ružna navika, stvarno. Zar niste zabrinuti da će početi da sisa palac?
– Ne, odjebi. To jebote uopšte nije tvoja stvar, Sem je htela to da joj kaže. Ali čula je sebe kako vedro kaže: – Ni najmanje.
– Ponekad poželim i ja Oliveru da dam cuclu, rekla je žena, gledajući u svoju prilično ružnu bebu koja joj je sisala sisu. – Ali on jednostavno nije zainteresovan, što je verovatno jako dobro. – Nasmejala se svojoj bebi, i očigledno je lagala za cuclu.
– Ja sam bila uporna i sigurna sam da ćete ga vi isto naterati, rekla je Sem, smejući se pomalo histerično. Žena je odmah ućutala.
Ali cucle su pomalo i stvarale nevolje. Džordž je spavao kao anđeo od sedam uveče do pola tri, jer od tog vremena bi se svaki put probudio kada bi mu cucla ispala. To je bilo otprilike na svakih dvadeset minuta.
U početku su se Kris i Sem smenjivali oko bebe. Vikendom bi Sem stavljala čepove u uši i pokušavala da nadomesti san, mada joj to nikada nije uspevalo. Džordžov plač je bio suviše glasan i za čepove od voska. Ležala bi u krevetu suviše iscrpljena da bi se pomerila, praveći se da spava.
Postala je to neka vrsta igre. Ko bi se duže pretvarao. Sem bi uvek izgubila. Uvek bi legala u krevet previše iscrpljena, a i bio je njegov jebeni red da pazi na dete i da li je ona morala baš sve sama da radi.
Nisu se više ni svađali oko toga. Nije imala snage. Jednostavno bi ustala, svake noći u pola tri, i nastavila je da ustaje sve dok se jedne noći nije spotakla i ugruvala kada je krenula u kuhinju da mu podgreje bočicu.
– A recimo da počnemo da ga vežbamo da spava?, rekao je Kris jedno veče, jer je razgovarao sa nekim kolegama koji su imali decu i prošli su kroz iste stvari. – Uzmeš mu cuclu i pustiš ga da plače jedan period.
Probali su odmah te noći. Sem je sedela prekrštenih nogu na svom krevetu i slušala Džordžovu vrisku i plakala. Na kraju krajeva, posle jednog sata i petnaest minuta, ona je skočila. – Ja ne mogu ovo da uradim, objasnila je iznerviranom Krisu dok je iz kreveca dizala histeričnog, zajapurenog Džordža i mazila ga da ga uteši.
– Ovo je nešto najgore što si mogla da uradiš, Kris je rekao mirno.
– Sada si ga naučila da ako bude dovoljno dugo plakao mamica će doći da ga podigne.
– O, odjebi, rekla je u besu. – On je beba i potrebna sam mu. On je mala beba. Ovo sa vežbanjem bebe da spava je farsa, od toga se samo oseća napušteno i uplašeno. Jadna beba, jadan Džordž. U redu je. Mama je tu. Tu je mama. Ssshhh. Obećavam da te više neću ostaviti. Ssssh. – Nije se usudila da prizna, ali kupila je knjigu o bebama i ozbiljno je razmišljala da počne sve iz početka za vikend.
– Crvena paprika i sirasto povrće, kaserole, – govori ona sebi u bradu, dok gleda u knjigu recepata za bebe, gura cuclu u Džordžova usta i počinje da otpakuje namirnice koje je kupila.
Džordžu ispada cucla i on počinje da plače, a Sem otvara paket organske torte od pirinča i daje mu parče. On počinje da žvaće i ona uzdahne od olakšanja i počinje da radi po kuhinji, priprema da opet nešto skuva. Drži knjigu sa receptima otvorenu, laktovima, saginje se da podigne parče torte koju je Džordž upravo bacio. Po pravilu radi to na svakih pet sekundi. Kada mu ona nešto podigne on to ponovo baci za pet sekundi.
– Nisi gladan, dušo? Džordži? Malo torte od pirinča? Mmmmm. Njam, njam. Vidi. Mama voli tortu od pirinča. – Sem uzima zalogaj. – Nećeš? – Džordž sada gleda preko njenog ramena u svetla na mikrotalasnoj pećnici. – Pa, dobro. Moraće mama da pojede, i Sem sleže ramenima dok parče nestaje u jednom zalogaju.
– Mama je pravila kaserole sa sirom. Kako je to ukusno. Možeš li da zamisliš nešto ukusnije? Crvene je boje, vidiš? – Sem brblja dok otvara fioke i traži začine. – Crvena boja je osnovna boja? Topla boja, zar ne?
Džordž uopšte nije zainteresovan. Čak i Sem nije zainteresovana, ali čitala je da i najinteligentnijoj deci treba da se priča konstantno, čak od rođenja, da im roditelji sve objašnjavaju.
Sem je odlučna da bude bolja majka od svih koje zna. Pre uopšte nije bila kompetentna, više je bila kreativna i prirodna, ali sada, kao sveza majka, odlučna je da sve uradi kako treba, savršeno.
Već ona veruje da je Džordž super beba. Moj sin genije, u šali ona govori za njega, ali ako pažljivo slušate njen smeh dok to izgovara videćete da je lažan. Ona mu tepa Džordž genije, dok ga ljulja i čita mu klasike.
– Mislim da je prilično napredan, kaže ona, pokušavajući da pocrveni od lažne skromnosti, ali joj to nikada ne uspeva. – Definitivno će da prohoda svakog momenta. Vidi. – I svi upru pogled u Džordža, koji leži na stomaku, diže glavu i gleda radosno oko sebe, ali nije ni blizu ustajanja, a kamoli hodanja.
– Nisam li ja prohodala jako rano?, pitala je majku jednom prilikom, kada je svratila da vidi svog unuka.
– Draga, ne sećam se. – Majka ju je gledala kao da je luda. – To je bilo pre mnogo godina. Sećam se da si bila jako slatka i bucmasta, rekla je i nasmejala se zbog slike koje se setila, dok je brisala svoje rame jer je Džordž bljucnuo po njemu.
– Kako možeš da se ne sećaš?, Sem je pokušavala da sakrije razočaranje, znajući da ona nikada neće zaboraviti ove godine, Džordžov napredak iz dana u dan, ali ton njene majke ju je već nervirao kada je ona pokušala da objasni da je ona morala da radi u porodičnoj firmi, nije imala izbora, samo je pratila druge. Sem jednostavno više nije to pominjala.
– Uopšte me nije briga zbog mene, rekla je Džuliji te noći, ignorišući činjenicu da će ovi prekookeanski razgovori kasno noću da izlude Krisa. – Ali me je briga zbog Džordža. Navikla sam ja da je ona nikakva majka, ali trebalo bi da obožava svoje unuče, zar ne?
Džulija je uzdahnula. – Mislim da je prokleto čudno što nije uz tebe da ti pomaže i potpuno saosećam sa tobom. Ali, Sem. To je tvoja majka. Tvoja majka koja je više zainteresovana za dobrotvorne zabave. Možda si ti pogrešila, kada si očekivala da se ona konačno promenila.
– Ali on je tako divan. – Sem je obrisala suze i legla na sofu i okrenula se da gleda u fotografije Džordža koje su bile bukvalno svuda po dnevnoj sobi. – Kako je moguće da ne želi da provodi vreme sa njim?
– Ne znam. Znam samo da sam u Londonu, dolazila bih ti svakog dana, a Džordž mi čak nije ništa u rodu.
– Kumče je isto tako blisko.
– Znam ja to. Samo bih volela da sam bliže, da budem prava kuma. Kako stvari stoje, jedno vreme ću mu samo slati poklone iz Njujorka.
– Znaš da te nisam molila da mu budeš kuma samo da bi mu kupovala skupe poklone?
– Pa, jebote, nadam se. U svakom slučaju, ne bi me ni pitala da je iz tih pobuda. Ne sa onakvom platom koju sam imala u londonskoj televiziji.
Obe su se smejale.
– Ali ozbiljno, Sem. Znam da si me pitala iz dobrih pobuda. Znam da se od mene očekuje da dajem Džordžu moralnu podršku i da budem osoba koja će da pazi na njega... kada, bože sačuvaj...
– Da, znam. Zato sam te upravo i pitala. Ali takođe želim da Džordž može da dođe kod tebe kada god mu nešto zatreba.
– A ja želim da zadržim svoju sposobnost da kažem ne, Džulija se smejala. – Ali Sem, mogu li da kažem još samo jednu stvar o tvojoj majci... Tvoja majka je tvoja majka, ona se neće promeniti. To je jedino sigurno i treba da prestaneš da očekuješ bilo šta od nje.
– Znam. Znam. Samo što to još uvek boli. Sve ove godine mislila sam da sam zakopala bol, zbog njenog odsustva iz mog života, njenog neinteresovanja, njenog nematerinstva, i sada kada imam Džordža sva ona stara osećanja su opet isplivala.
– Možda bi trebalo da ideš kod terapeuta.
– Bože! – Sem je počela da se smeje. – Koliko si ti u stvari u Njujorku? Samo nekoliko meseci i već veruješ u ta sranja?
– Mislim da to nisu koještarije, Džulija je rekla odbrambeno. – Želela bih da sam išla kod nekoga dok sam bila sa Markom. To bi mi pomoglo da se vratim u život mnogo ranije.
– Kako je Mark? – Sem je rekla to veoma napeto. – Da li si se čula sa njim?
– Ne. Jesi li ga ti videla?
– Interesantno, ali ne. – Interesantno je, zato što Mark živi samo nekoliko ulica niže, ali Sem je uvek znala da bez obzira na to koliko se njoj dopadao Mark, a stvarno joj se dopadao, kada su se njih dvoje razišli da će ona morati da bira stranu, a njena odanost je bila prema Džuliji.
Nastala je mala pauza pre nego što je Džulija progovorila. – Beba treba da se rodi vrlo uskoro.
– Jesi li ti dobro u vezi sa svim tim? – Naravno da su pričali o Mivi. Sem i Bela su satima gledale i slušale uplakanu Džuliju. Trajalo je jedno nedelju dana. Nedelju dana plakanja i bola i onda je Džulija odlučila da je prešla preko toga. Rekla je da su suze zapravo rezultat šoka, a bol zbog života koji je nekad mislila da je želela, i do kraja dana potpuno se oporavila. Bar je tako govorila.
Sem i Bela joj isprva nisu verovale. Nisu mogle da veruju da Džulija, Džulija koja je pucala od bola kada vidi bebu i provodila sate sanjareći o tome da bude majka, koja je bila ubeđena da je razlog što ne može da ostane u drugom stanju Mark, može tako brzo da pređe preko toga. Tako lako. Relativno bezbolno.
Ali zaista je izgledalo da je Džulija to prevazišla. I dalje joj je bilo teško da prihvati da sa njom nije nešto u redu, ali svakog dana je bila sve sigurnija da je napravila pravi izbor. Bila je upravo tamo gde joj je bilo potrebno da bude, i radila ono što joj je bilo potrebno.
– Neverovatna stvar, rekla je Džulija posle pauze, – je da da sam ja u principu odlično. Rekla bih da sam i srećna zbog njega, ali da si mi prošle godine u ovo vreme rekla da će Mark imati bebu sa ženom koja me je zamenila na poslu..., obe su se smejale zbog totalno lude situacije pre nego što je Džulija nastavila, – ja bih te ili udarila ili vrištala na tebe od besa. Ali ja sam dobro. Ja sam u stvari... o, bože. Zar ću stvarno ovo da kažem? Ja sam u stvari odahnula, jer to nisam bila ja.
– Dakle, tebe deca u stvari ne zanimaju?
– Ne još. Ovde se ludo provodim. Radim kao ludača. Izlazim svako veče. Svako jutro se budim sa neverovatnom količinom energije. Ja lebdim ovde. I ne mogu sebe da zamislim da sada imam stomak, dosadnog muža, da svako veče provodim ispred TV-a i da me ćele noći budi beba koja plače.
Sem se setila svog stomaka i uzdahnula. – O, sranje, rekla je Džulija. – Izvini. Nisam tako mislila. Nervira me cela ta stvar oko domaćinstva. Mislila sam da to želim. Muža. Bebu. Lepu kuću. Ali ne. Osećala sam se kao mrtva sve vreme dok sam bila sa Markom. Nije to njegova krivica. Jednostavno nas dvoje nismo bili jedno za drugo. Ovaj život što vodim sada potpuno me ispunjava, a kada dođe vreme za druge stvari misliću i o tome.
Sem je htela da pita Džuliju da li je razmišljala o tome da ona ne može da ima decu, ali nije mogla. Ne još. I zna ona Džuliju. Zna da je ona to sve zakopala tako duboko da ni ona ne može da pronađe.
– A šta je sa Džekom?
– Još uvek se viđamo, ali smo u stvari samo prijatelji.
– Prijatelji koji povremeno imaju seks?
Džulija se nasmejala. – A kakva pa to postoji druga vrsta prijatelja?
– Misliš, kada su lepi i zabavni i o tebi misle sve najlepše?
– Baš to.
– Znači Džek i ti, definitivno niste par?
– Definitivno.
– A, kakav je seks?
– Pa, fantastičan! Baš si morala da pitaš!
Sem stavlja nešto organskog lišća spanaća da opere i posle da zapeče sa sirom. Definitivno je čisto, ali nije sterilno. Da li da se nervira zbog toga? Okleva, misli šta može strašno da se desi i onda posudu u kojoj će da peče stavlja u ključalu vodu za svaki slučaj.
– Ovo je postala vodna kuća, rekla je sinoć besna, dok je Kris ulazio i ostavljao svoj kaput. Ona je poslednjih pet meseci odbijala da steriliše flašice u mikrotalasnoj, već ih je konstantno iskuvavala. – Sve što radim ceo dan je da brišem paru sa pločica od ključale vode: Jebenih šesnaest puta dnevno brišem kuhinju zbog vode.
– Moj dan je bio divan, draga, hvala ti. – Kris je odabrao da ignoriše njene komentare. – Veoma sam umoran i imao sam ceo dan sastanke sa potencijalnim deoničarima, ali sam sa zadovoljstvom želeo da dođem kući svojoj divnoj ženi i divnoj domaćoj večeri. – Nagao se da je poljubi, što je ona ignorisala, osećajući kako bes u njoj raste. Duboko diši, govorila je sebi, dok je seckala celer na sve sitnije komade. Ali bes je bio sve jači.
– Jebem ti ja tvoje šale, – rekla je zlobno, – ali nisi ti ceo dan bio u kući sa bebom koja plače. Nemaš ti uopšte pojma kako je meni. Nemaš pojma kako naporno radim, a nemam nikakvu pomoć. I onda ti uletiš unutra i očekuješ od mene da budem dobro raspoložena, a ja sam jebote na ivici snage i dosta mi je svega. Dosta mi je svega.
– Šta ti misliš da ja radim ceo dan? Ponašaš se kao da ja svako jutro odlazim od kuće na neku žurku. Nisi ti jedina koja pati, nisi jedina koja pada sa nogu. – Kris je mislio da zna kroz šta prolazi njegova žena, ali, šta je sa njim. Imao je potpuno košmarni dan. Pao je s nogu, pokušavajući da završi sve poslove i da održi sve sastanke i došao kući da bi ga žena totalno ignorisala. On nju jedva može da prepozna.
Ali za Krisa je bilo drugačije. On nije mogao da razume zašto Sem nije mogla skoro tri meseca da se obuče. Nije to bilo zato što ona nije htela ili bila previše iznurena. Već zato što je Džordž neprekidno plakao. Po ceo dan. Jedino bi bio miran kada bi ga Sem nosila u naručju uz i niza stepenice. I sačuvaj bože kada bi zastala da popije kafu.
Sem je pokušavala da vodi računa o Džordžu, da vodi računa o kući, da pegla, da kuva dečje obroke za Džordža i da kuva posebno za Krisa i da sačuva malo zdravog razuma u isto vreme.
Ali najgora stvar od svega je usamljenost. Nije mogla da se seti kada je to bila nezavisna. Ili živahna. Ili zabavna. Jedva se sećala da je nekad izlazila iz kuće.
– Ti bar izlaziš odavde!, vrištala je Sem. – Bar izlaziš iz jebene kuće. Ja sam ovde zarobljena po ceo dan i nemam ni jedan minut za sebe i onda ti dođeš i praviš neukusne šale na račun domaćih jela. Šta misliš kako se ja onda osećam?
– Kao da hoćeš da naručiš piću? – Kris je rekao pun nade. Pomirljivo.
Nastala je duga pauza pre nego što je Sem bilo šta rekla i dok nije osetila kako je bes prolazi. Predala se. Ovog puta.
– Postaraj se da ima malo više feferona, promrmljala je, i odvukla se gore da se okupa.
22.
– Imala sam porođaj koji je trajao četrdeset šest sati, smejala se jedna žena isturenih jagodica, i držala u krilu bucmastu devojčicu, a Sem je pokušavala da bar izgleda zainteresovano, ,,i na kraju su morali da mi rade hitan carski rez. Hteli su prvo da upotrebe vakuum, ili forceps, ali hvala bogu pa su se ipak odlučili za nož. – Pričala je i posegnula za još jednim parčetom torte i Sem je znala da će uskoro ona doći na red da priča.
– Kako je prošao vaš porođaj? – Pogledala je u Sem, koja se pita da li je moguće da zgrabi Džordža iz gomile beba u hodalicama i da pobegne odatle.
Ona gleda u lica drugih majki koje sa iščekivanjem gledaju u nju, u nepoznatoj dnevnoj sobi i smeje se. – Apsolutno dobro. – Ona nikada pre nije upoznala ove žene, za ime sveta. Njen porođaj nema nikakve veze sa njima i nevezano sa tim, ponavljajući istu priču iz dana u dan, priča gubi na svojoj oštrini i više nije interesantna. A Džordž nije beba od nedelju dana, kada bi ona recimo i uživala u pričama o porođaju. On sada ima šest meseci. Zašto je do đavola još uvek to pitaju? Šta u stvari ona radi ovde sa ovim ženama koje ni ne poznaje, koje se pretvaraju da sve imaju nešto zajedničko, samo zato što su im bebe otprilike istog uzrasta?
Žene i dalje postavljaju pitanja, a Sem skače da izvuče Džordža iz vrlo grubog zagrljaja neke bebe.
– Samo mi kaži i otići ćemo, ona šapuće Džordžu u uvo, ljubi ga i mazi, ali Džordž ne pokazuje nikakve znake da je čuo šta mu je ona rekla. Sa uzdahom ona ga spušta dole i ponovo ulazi među majke.
Ova grupa majki i beba je poslednje njeno utočište. Sem je mislila da je pripremljena za majčinstvo. Mislila je da će biti srećna šetajući ulicama sa svojom bebom, osmehujući se svemu i svima. Savršena majka sa savršenim detetom.
Sanjarila je o piknicima. Kako baca svoju bebu u vazduh, dok se beba kikotala i gledala svoju majku sa obožavanjem. Naravno da je očekivala iscrpljenost i nedostatak sna i znala je da neće više imati tako vremena za sebe, ali ništa nije moglo da je pripremi za usamljenost i dosadu.
Njene prijateljice su ili imale veću decu, pa su ih vodile u zabavišta, ili ih uopšte nisu imale.
– Upoznavaćeš ljude, to nije problem, govorile su joj njene prijateljice koje su imale decu. – Pridruži se nekoj grupi majki i beba. Ili idi na neke časove masaže za bebe. Uvek se nešto dešava.
Dosada, sve je ona to izbegavala.
Viđala ih je u čajdžinicama. Mame su se kikotale i izgledale iscrpljeno, ali ispunjeno i zadovoljno. Ili u drugoj ulici gde su živele malo glamuroznije majke koje su čak uspevale i da se našminkaju i uspešno maskirale svoje podočnjake.
I sve ih je obilazila. Izbegavala ih je zato što je bila zastrašena činjenicom da je majka. Dok je shvatala da je materinstvo ispunjenje životnog sna i bila oduševljena što je napustila posao kada je bila trudna da bi bila prava majka, ipak ju je sve to plašilo. I bila je zbunjena. Nije nikad mislila da će se osećati ovako.
Videla je da se događa drugim ljudima. Neke žene koje su bile normalne, inteligentne, interesantne, sa dobrim karijerama, snažnim karakterom i visokoumnim razmišljanjima, pretvorile su se u senke sebe samih, od momenta kada su rodile decu. Nisu imale vremena da čitaju novine i ako bi i uspele i da čuju po koju novost nisu imale energije ni da stvore mišljenje o toj vesti, tog momenta. Njihova fantastična memorija je prosto nestala. Njihovi razgovori su se svodili na teme bliske bebama, deci, brizi o deci i teškoćama u pronalaženju osoba koje bi brinule o njihovoj deci.
– Previše osuđuješ druge, Kris joj je rekao kada je pokušala da mu objasni svoje strahove. – Kako ti znaš da su te žene glupače? Kako znaš da nisu baš kao ti? Možda su neverovatno pametne i možda i one imaju sjajne karijere. Nisi ti iznad njih, znaš?
– Znam. – Sem je odmah rekla popustljivo. Zato što je znala da je Kris u pravu. Upravo se tako osećala, kao da je iznad njih.
Ali pet meseci samoće i razgovaranja same sa sobom je bilo dosta. Na kraju krajeva, ovako će bar, pošto non-stop objašnjava nešto Džordžu, on biti ne samo Džordž genije nego jebeni Ajnštajn.
Znala je da nešto treba menjati dok je gurala Džordža jednog dana i ugledala ženu kako s drugog kraja ulice gura kolica. Ubrzala je korak koliko je mogla i uspela da je stigne. Izgledala je lepo. Beba je otprilike bila istog uzrasta kao Džordž, a ona definitivno nije imala iznureni pogled. Kolica su joj bila lepa i komotna i imala je adidas trenerku. Definitivno bi mogla da joj bude prijateljica.
– Ćao, rekla je Sem sa osmehom i digla obrvu kao da kaže: – Bože, koji košmar. Bebe. Kolica. Vriskanje, plakanje. Da ostaneš mlada i u trendu bez obzira na to što si majka. Ti i ja smo u istom sosu, sigurno imamo mnoga toga zajedničkog, zašto ne bismo zajedno prošetale i možda posle da popijemo kapućino... evo mog broja, nazovi kada hoćeš, stvarno, bila noć ili dan.
– Ćao, nasmejala se žena, pomalo hladno.
Sem je nastavila da priča. – Super su ti kolica, konstatovala je malo bez daha, jer joj je ovo možda bio najveći napor tokom poslednjih petnaest meseci. I mi smo mislili da kupimo takva. Kako si zadovoljna sa njima?
– Veoma su laka, rekla je žena, i Sem se opustila jer su krenule uporednim korakom. I laka za rukovanje. Odlična su.
– A ona je preslatka, rekla je Sem, vireći u kolica sa devojčicom skroz uvijenom u vuneni prekrivač. Da je zaštiti od hladnog novembarskog vazduha. – Koliko je stara?
– Pet meseci. – Nastala je mala pauza. – Vaša beba?
– Skoro šest meseci. Tako brzo prolazi vreme. Prosto ne mogu da verujem.
– Mmmm.
– Ja sam Sem. A ovo je Džordž.
– Ja sam Ema, a ovo je Kloi.
– Da li ideš u park? Mogle bismo zajedno da prošetamo. Ako ideš tamo. Mislim, ako bi htela.
Ema je odmahnula glavom. – Mi smo u stvari krenuli do prodavnice, da nešto pokupujem. Izvini, lepo je što smo se upoznale. – Ona se nasmejala i okrenula kolica iza ćoška, a Sem je neko vreme samo stajala, boreći se protiv potrebe da potrči za njom, da kaže kako i ona treba da ide nešto da kupi. Da će da im se pridruži, ali nije to uradila, jer naravno to bi značilo da je očajna, a Sem sebi to ne bi mogla da dozvoli, da izgleda kao da je očajna.
– I meni je drago što smo se upoznale, čula je Sem samu sebe kako uzvikuje, dok su Ema i Kloi nestajale u daljini. – Možda ćemo se opet videti? – Ovo poslednje što je rekla bilo je pitanje i Ema se okrenula sa osmehom i slegla ramenima i onda otišla. Sem je samo stajala kao pokisla. Prepoznala je ona taj osmeh. Ona se tako smešila majkama iz onih grupa koje su pokušavale da se sprijatelje sa njom. Taj osmeh je značio: nemoj da mislite da ću da vam budem prijateljica zato što ja nisam kao vi. Ja sam bolja od vas. Vi ste samo majke, a u mom životu ima toliko toga što se dešava, sem mog deteta. Vi ste dosadne i očajne, a ja nisam nijedno od toga (čak iako jesam).
Sem se okrenula i počela sebe da posmatra u izlogu. Imala je crne helanke koje su nekada bile manje, ali ona ih je sada isteglila u dva broja veće. Ravne čizme, zato što joj je jedino to bilo udobno da nosi. Gurajući Džordža bliže izlogu, pogledala je malo bolje svoje lice i zgrozila se.
Onda je znala zašto je Ema onako pobegla. Sem je izgledala upravo kao i one majke iz grupe, koje je sama izbegavala. O, bože. Zar je stvarno došlo dotle?
Ovo nisam zaista ja, želela je da viče. Vidite! Da vam pokažem slike kako ja stvarno izgledam. Ali sada, ova slika očajne žene u staklu izloga je stvarno bila ona, i tada se u njoj slomio sav otpor prema tim grupama majki i beba.
Opet se vraća da sedne među majke i uzima gutljaj svoje kafe. Ovo je prvi sastanak mada su se ostale majke srele dva puta pre ovog i par njih je bilo zajedno u bolnici ili se znaju sa časova za trudnice.
Oseća se pomalo kao autsajder, a u tome joj nije pomogla ni činjenica da su se dogovorile da se svake nedelje sastaju jedna kod druge. Malo joj je neprijatno što sedi na sofi kod žene koju nikada pre nije upoznala i jede tortu, koju je neka od ovih žena, stvarno neverovatno, našla vremena da napravi.
Pored mene su tu još četiri žene. Natali sa svojom ćerkom Olivijom; Emili sa svojim sinom Džejmsom; Sara sa svojom ćerkom Laurom; i Peni sa ćerkom Lizi.
– Hvala bogu što je došao još jedan dečak. – Emili se naginje do Sem i smeje se. – Prošle nedelje smo bili potpuno brojčano nadjačani.
– Baš je neobično, zar ne, kaže Sara u čijoj kući se nalazimo, – koliko ljudi ima ćerke u poslednje vreme? Vas dve ste izgleda jedine koje imaju sinove.
Svi se slažu.
– Sreća za dečake, kaže Natali. – Bolje bi bilo da Oliviju rano učim o rodama i kupusu.
– Hoćeš to da je učiš pre ili posle abecede, kaže Peni, smejući se.
– Znaš, moja ćerka je genije, kaže Natali ponosno, i namiguje. – Kakva abeceda! Ona će do svoje prve godine napisati svoj prvi roman.
– Hvala bogu, smeje se Sem. – Ja sam mislila da samo ja imam dete genija.
– O, ne. – Natali odmahuje glavom. – Sve mi imamo genijalnu decu. – Ostale majke se slažu smejući se. ,,U stvari, ovo ti je grupa majki i dece gde samo dolaze genijalna deca. Ozbiljno. Pogledaj moju ćerku. Vidiš kako pomera ručice? E, to ti je jezik znakova. Tako se mi sporazumevamo. Trenutno ona kaže: 'Mama, meni je jako dosadno i zašto me teraš da ležim sa ostalim, a kada sam intelektualno superiornija od ostalih?'
– Sada bar znam da sam na pravom mestu, kaže Sem.
– Da nastavimo o rodama i kupusu..., Sara nastavlja.
– Joj!, kaže Natali glasno, i ona se definitivno dopada Sem. – Da li moramo?
– Pitam se samo da li ste već radile to posle porođaja?
– Seks?, smeje se Emili. – Jeste li lude?
– Hoćeš da kažeš da te još uvek boli? – Sem je užasnuta. Priznala je da na seks ni ne misli, ali ona i Kris su to radili već nekoliko puta, i mada je prvog puta bilo malo čudno, definitivno nije bolelo.
– Ne! Mislila sam zašto bih, za ime sveta. Ko bi poželeo?
– Moram da kažem da se slažem, kaže Peni. – Stalno izmišljam neke izgovore, jer sam potpuno iznurena. Jedva da se osećam seksi sa ogromnim, bolnim sisama i debelim stomakom. Bože. Seks je poslednja stvar na koju mislim. Jedina stvar koju želim da uradim kada se popnem u krevet je da spavam.
– Ja, hvala bogu, uopšte nisam spavala sa mužem posle porođaja, kaže Natali. – Stalno govorim Martinu da me bole kopče.
Sara se brecnula na Natali. – Kopče? Mislila sam da si rekla da si imala carski rez?
– I? Onda?
Sve su se onda nasmejale.
Ali istina je, Sem razmišlja o tome i tužna je, iako se smeje. Ona i Kris su imali neverovatan seksualni život pre njenog porođaja. Svi su joj govorili da će se to promeniti kada se venčaju, ali nije bilo tako. Sve dok se Džordž nije rodio imali su seks bar tri puta nedeljno. Posle Džordža samo par puta.
Prvi put je ugledala Krisa na nekoj žurci, pre šest godina. Znala je većinu ljudi tamo, i nije to bila žurka za privođenje. Džulija ju je ispalila zato što je bila prehlađena i Sem je došla sa nekim starim prijateljima, samo da ne bi morala da dođe sama.
Divno se provela. Pila je koktele kao da ih u životu više neće videti. Malo je flertovala sa muškarcima i ćelu noć je igrala.
Već pred kraj večeri, sedela je u kuhinji sa Tonijem i smejala se njegovim naporima, jer on nije bio njen tip.
Onda su se otvorila ulazna vrata i kada je Sem pogledala, srce joj je bukvalno stalo. Osmeh joj je nestao sa lica i nagla se da malo bolje vidi. Nije bilo ništa specijalno u vezi sa njim. Prosečne visine. Prosečnog izgleda. Lep osmeh. Tipična muška kožna jakna. Ali kada sve sastaviš zajedno, Sem je odmah znala da će taj čovek da promeni njen život.
– Ja moram da ga imam, pomislila je, ali glasno, ostavljajući Tonija tužnog i unezverenog, dok je ona brzo izašla iz kuhinje da upozna svoju sudbinu.
– Ja sam Sem. – Ispružila je ruku Krisu koji je taman počeo da svlači jaknu. On ju je pogledao i široko se nasmejao. Zastao je sa svlačenjem da joj pruži ruku, i nije je pustio.
– Kris.
– Hoćemo li da idemo, Kris?
Nije ni skinuo jaknu.
Otišli su u obližnji hotel, ne mogavši da se sete bilo kog drugog mesta koje je bilo otvoreno noću. Sedeli su u velikoj pufnastoj sofi i razgovarali o svemu. Što su više pričali, više je Sem bila sigurna u svoju prvu pretpostavku.
Odbacio ju je kući i otišao i bez poljupca za laku noć. Ali ona je ipak znala.
Sledeće večeri zvao ju je oko šest. Ona je već bila zakačila prehladu od Džulije, tako da je ležala u krevetu, a pored nje na jednoj strani je bila kutija maramica, a na drugoj daljinski upravljač.
– Šta radiš?, pitao je. – Ljubomoran sam, rekao je, kada mu je kazala. – Voleo bih da sam i ja tamo, ali moram nešto da sredim.
– Hoćeš li mi reći šta to treba da središ?, izazivala ga je.
– Da. Viđam se neko vreme sa nekim. A sada više to neću da radim. Ali mislim da nije u redu da joj kažem preko telefona, tako da idem na večeru sa njom da joj objasnim.
– U redu, Sem je rekla radosno, ni u jednom momentu ne sumnjajući u njega i ne želeći da zna ništa o toj tajanstvenoj devojci. Ipak, ona nije ni bila važna.
Oko pola dvanaest Kris je ponovo nazvao. – Šta radiš?
– Šta misliš šta radim?, nasmejala se. – Još uvek ležim u krevetu.
– Divno zvuči, rekao je ponovo. – Doći ću za petnaest minuta.
I došao je. I nikada više nije ni otišao.
Seks im je uvek bio neverovatan. Sem je bila potpuno oduševljena što je bila sa Krisom, čak i posle šest godina. Bio je to neobičan fizički spoj, koji su oni uvek želeli bez obzira na to šta se dešavalo tokom dana. Nikada nije bilo dosadno, niti je ikada postalo rutina. Senzacije su uvek bile jake, čak i sada i seks je jednostavno postao način na koji oni završavaju dan.
Čak i ako su se malo svađali, opet bi uveče završili zajedno u krevetu. Sada, posle Džordža, sama pomisao na seks ju je umarala, što je možda i bio jedan od razloga što im nije tako dobro išlo. Seks za Krisa i Sem nikada nije bio samo seks: to je za njih značilo bliskost, intimnost, poverenje i nijedno od njih se nije osećalo dobro od kada je njihov seksualni život počeo da propada.
Sem je počela da se oseća otuđeno od Krisa. Ona je mislila da on nema pojma o tome kako ona vodi svoj život, koliko se oseća zarobljeno. Koliko će teško biti vratiti staru Sem, jer je duboko potonula u pelene. Kris je nešto slično osećao, ali iz drugih razloga. Prvi put u njihovom braku oni više nisu uveče ponovo otkrivali svoju ljubav jedno prema drugom.
Sem je još uvek gledala u njegovo telo sa užitkom, ali to je bilo kroz poluzatvorene oči i dok je tonula u san i jedva uspela da promrmlja laku noć.
Volela je ona njegovo telo, njegovo fizičko prisustvo, samo ako nije ugrožavalo njeno. Ne sada, ne kada su svi snovi potonuli, kada joj je noćni san prekinut. Ne čak ni kada žudi za društvom odraslih osoba, boreći se protiv poriva da prilazi strancima na ulici. Ništa nije dovoljno dobro da povrati njen potonuli libido.
Ona odmahuje glavom i vraća se u sadašnjost. Opet je u dnevnoj sobi, na braon sofi sa mekim jastucima, na koje su naslonjene žene dok njihova deca leže tiho na prostiraču na podu.
– Bože, jedva čekam da se vratim na posao, kaže Natali. – Zar nije to smešno? Jedva sam čekala da ga napustim, da rodim bebu, a sada sam očajna i želim da se pozabavim sa još nečim sem sa dečjim obrocima od organske hrane. – Pričaj mi o tome, smeje se Peni. – Znači, vraćaš se? – Natali sleže ramenima. – Imam šest meseci porodiljskog. – Šest meseci!, sve smo uzviknule u neverici. – Nije mi sve ni plaćeno, smeje se ona. – Ali dve nedelje i ja se vraćam. Znate, mislila sam da ću biti fantastična u ovome. Čekala sam da budem majka celog svog života i istina je da uopšte nisam ni planirala da se vratim, ali osećam se kao da mi je mozak stao. Bože, ja obožavam Oliviju, ne bih je menjala ni za šta na svetu, ali ne mogu više ovako po ceo dan. Jednostavno nisam za to. Peni, zaista mislim da si fantastična, ali mislim da ne bih mogla da radim ono što ti radiš.
– Misliš da sediš kod kuće i paziš na Lizi? Natali, ni ja ne bih mogla da radim ono što ti radiš. Nije da mi posao ne nedostaje. Stvarno mi nedostaje. Ali mi je lakše da ga napustim, jer moja majka nikada nije bila sa mnom dok sam odrastala i ne želim da se to isto desi Lizi. Totalno razumem potrebu žena da se definišu i kao individue, a ne samo kao majke, ali ja sam tu individualnu definisanost već imala, a sada sam izabrala da budem definisana kao majka. To je dovoljno. Uvek sam se plašila da neće biti, ali jeste.
Sem gleda u Peni sa divljenjem. Peni je upravo izgovorila ono što ona oseća. Ili možda baš ono što želi da oseća, jer iako ona želi da obezbedi Džordžu ono što je njoj nedostajalo u detinjstvu, sada sumnja da je i njoj potrebno da se definiše kao individua. Ali se nada da će je to proći.
– Moram da priznam, osećam se pomalo krivom što mi to nije dovoljno, kaže Natali, pre nego što je počela da se smeje. – Ali ne tako krivom da bih ostala kod kuće sa njom ceo dan. Mislim, ona je divna, ali vrhunac mog vikenda ne može da bude dolazak na ove sastanke. Koliko je to tužno? Sve, samo da budem sa odraslima u kompaniji.
– Samo što ćeš i tamo da pričaš stalno o bebama, Emili se smeje.
– Pa, da, morala je Natali da prizna. – Ali opet, i to je razgovor.
– Šta si ti radila, Peni?, Sem je radoznala.
– Radila sam u banci.
Sem zamišlja Peni u nekoj prestižnoj banci u prestižnom kraju grada. Možda je čak bila i menadžer jer bez obzira na sada neuglednu odeću, delovala je kao neko veoma ambiciozan i neko ko je imao više ciljeve.
– U kojoj banci?
Kaže da je radila u američkoj banci za ulaganja i da je bila šef odeljenja za robu i nabavku. Sem umalo nije dobila srčani udar.
Natali je bila direktor marketinga u nekoj farmaceutskoj firmi. Sara je imala svoj sajt na Internetu koji je bio toliko popularan da Sem redovno čita o njemu na ekonomskim stranama u novinama. Emili je vaspitačica.
– Znam, smeje se Natali, videvši izraz na licu Sem. – Mi smo baš izmešana grupa, zar ne?
– E, da znaš, kaže Sem, skoro preplavljena osećajem sramote što je osuđivala ove žene, što je mislila da su glupe i dosadne i da ne znaju ništa u životu osim svoje dece. ,,E, da znaš.
12 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:37 pm
Margita
Administrator
23.
Kris dolazi kući u deset do sedam, dvadeset minuta kasnije pošto Sem stavlja Džordža u krevet. Večeras kasni, pošto je išao da kupuje još posuda za kocke od leda. Ona opet kuva neko jelo od organske hrane za Džordža, i zamrzava ga u posudicama za led, čim se skuva.
Petak je veče i bila je ovo naporna nedelja. Pre rođenja Džordža, Kris je žudeo za vikendima.
Petkom uveče, pre rođenja Džordža, on bi odlazio u pab sa prijateljima. Ostao bi samo na nekoliko pića, onda bi se našao sa Sem i zajedno bi išli na večeru. To bi značilo pića, ili kari, ili kineska hrana. Večerali bi dugo, uz bocu vina, opušteni jer su znali da subotu prepodne mogu da provedu spavajući.
Onda su često odlazili na večere. Nikad na skupa mesta, ali u dobre lokalne restorane. Odlazili bi i u lokalne italijanske restorane ili na kraju krajeva i Sem bi kuvala. Kris bi dolazio kući i čim bi otvorio vrata zapljusnuo bi ga miris njenih specijaliteta.
Nije bilo ničeg boljeg nego zateći Sem u kuhinji. On bi se osećao voljenim, osećao bi se da neko brine o njemu i da je stvarno došao kući. I njegova majka je stalno kuvala, pa je on ljubav tako definisao.
I prijala mu je činjenica što su važili za najsrećniji par o kome se pričalo. Nisu bili savršeni, ali kada bi je pogledao još bi video devojku koja mu je pre šest godina prišla na zabavi, sa sjajnim očima i samouverenim osmehom, devojku koja je odmah znala da će se njih dvoje venčati.
Sem je bila njegov najbolji prijatelj, a što je još bolje od toga, nikada nije imao, ni sa kim, bolje tucanje. I još je bio oženjen njom! Bože. Sigurno život ne može da bude bolji od ovog.
Ali to je bilo pre nego što se rodio Džordž. Sada je oženjen vešticom koja stalno viče, plače i koja je stalno ljuta. Oseća kao da mora da gazi po jajima; mora da bude pažljiv ako je ustala na levu nogu, da je smiruje kada viče, i sve je zadovoljniji van kuće nego u njoj.
Jedina svetla tačka u kući je Džordž. Džordž genije, on misli sa osmehom. Taj mali, predivni stvor. Njegovo dete. Najsavršenija kreacija koju je ikada video. Kris ulazi u sobu i Džordžove oči se sijaju od radosti.
Nema lepšeg osećaja na svetu za njega, nego kada Kris nedeljom popodne sedi na sofi, a Džordž mu je zaspao na grudima, mala, nežna loptica, čista ljubav.
Kada imaju retke momente intimnosti Sem i Kris leže zajedno u krevetu i smeju se jedno drugom. – Možeš li da veruješ kako je divan?, Sem govori stisnutih šaka ne bi li podvukla svoje emocije. – Znam. Jednostavno je neverovatan. – Kris odmahuje glavom, kao da ne veruje da su napravili tako savršeno dete. – Neverovatan, ona ponavlja za njim, i gledajući jedno u drugo u očima im se vidi ogromna ljubav prema Džordžu.
Nekada gledaju jedno u drugo preko kolevke dok Džordž spava, skroz raširen. – Da li misliš da ostali ljudi vole svoju decu kao što mi volimo Džordža?, Sem bi pitala šapćući, sigurna da niko na svetu ne voli svog sina kao što ona voli svog. – Nisam siguran, Kris bi odgovorio. – Ali sumnjam.
Džordž je savršen. Ali Krisova veza sa Sem definitivno nije ni blizu tome. Kris nije siguran šta nije u redu, ali sigurno zna da nešto ne valja. Oseća se zapostavljeno. Napušteno. Neželjeno. Zna da ne bi trebalo da sve ovo oseća, da je Džordž prioritet, ali jednostavno ne može da se ne oseća tako. Postoje trenuci kada je potrebna samo lepa reč, samo pogled pun ljubavi, poljubac, ali umesto toga stalno je suočen sa besom. Sa ravnodušnošću. Razdražljivošću.
Kris se stvarno trudi. Ponudio se da ustaje u toku noći kada i Džordž, ali ga ne čuje odmah i onda se obavezno Sem pojavi na vratima, ljuta, i uzima Džordža iz njegovog naručja. Kris bi inače zbog ovoga poludeo, ali on se smiri na njenim rukama.
Pored toga što ne ume da smiri svog sina, ima još stvari u kojima je Kris neuspešan. Ne ume da drži flašicu u pravoj poziciji; ne ume da ga napuderiše kako treba (ili je previše ili premalo); ne zna da zagreje flašicu na pravu temperaturu (ili je vrelo ili hladno); ne zna da zameni pelenu kako treba (ne zategne je čvrsto); ili da ga okupa („Na kojoj planeti ti živiš, Kris?").
I sada se on više ne nudi da pomaže, zbog čega Sem stalno viče da je ona jedina koja nešto radi u jebenoj kući. Situacija je komplikovana.
Sad se bar širi divan miris. Miriše hrana kao nekada. On poznaje taj miris, luk koji se blago prži na pueru. Hoće li večeras biti veče kada će da vrati staru Sem? Da li će mu napraviti divnu večeru? Mogu li da povrate nešto od one magije koja je nekada postojala između njih?
On ulazi u kuhinju i vidi Sem kako stoji kod sudopere i pere sudove.
– Zdravo, draga, ljubi je u vrat. – Džordž je u krevetu?
– Znaš da ide na spavanje u petnaest do sedam. Gde bi drugde bio?
Kris odlučuje da ignoriše ovaj zajedljiv ton. Dosta mu je svađe. Večeras jednostavno hoće da uživa. – Da li je zaspao? Da idem da mu poželim laku noć?
– Ne. Izvini. Znaš kakav je ako ga probudiš. Možeš da ga uzmeš ujutro.
– Da. Hoću. Je li tvoja majka dolazi sutra?
– Da, kaže Sem, klimajući glavom. – Kazala je da će ga odneti na ceo dan.
– Misliš, ostaćemo sami ti i ja? Zajedno? Sloboda? – Znam. – Sem se smeje i na minut se oseti fluid starih Sem i Krisa, i kako oni znaju dobro da se slažu. – Zar to nije odlično? Šta ćemo da radimo?
– Znam šta bih ja hteo da radim. – Kris se smeje, stavljajući svoje ruke oko njenog struka i privlači je bliže sebi, ljubeći je u vrat.
– O, Kris. – Ona ga odguruje razdražljivo. – Kako to misliš? O, Kris! Pa prošlo je mnogo vremena. – Sem hoće da se raspravlja sa njim i da mu kaže da su imali seks prošle nedelje, ali zna da će on da kaže da je to za njih mnogo vremena, a i ne može više da se svađa. ,,U redu, kaže ona, ali ne iz srca. Razmišlja o tome da uvek može da odglumi glavobolju ili menstrualne bolove sutra ujutro. – Pored toga šta ćemo da radimo?
Kris je pušta i odlazi u hodnik da okači kaput. – Šta smo pre radili subotom uveče?
– Isuse. Ne mogu ni da se setim! Da li smo mi uopšte imali život pre Džordža?
– Nisam siguran, ali ovde postoje neke fotografije da dokažu da jesmo.
– Pa, šta smo stvarno radili subotom? Ozbiljno. – Išli u kupovinu?
– Ponekad, slaže se ona, setivši se njihovih povremenih zajedničkih šopinga, mada to nije bilo tako često. – Šetali se do parka?, ponudio je odgovor Kris. – Ne. To smo definitivno počeli da radimo kada se Džordž rodio. Nekada smo samo pričali o tome kako bi trebalo da šetamo, ali nikada se nismo potrudili.
– Pa, subotom prepodne bi se uvek izležavali posle petka uveče.
– Istina. – Onda se Sem setila. Setila se kako bi se budila subotom ujutro i onda se približavala Krisu i ljubila njegova leđa da bi ga probudila. Kris bi otvorio oči i poljubio bi je.
Onda bi imali divan, ležeran seks. Posle toga Kris bi se istuširao, ona bi sela u kadu, i onda bi posle toga otišli negde na ručak. Posle ručka bi malo šetali gradom , kupovali knjige, komade nameštaja, hranu. Često bi Džulija i Mark bili sa njima. I interesantno, koliko god su bili u lošim odnosima Džulija i Mark, njih četvoro zajedno bi dobro funkcionisali. Toliko dugo su se svi poznavali da su bili jedni drugima familija. O svemu je moglo da se priča, nije trebalo biti nikakve cenzure.
Sem je odjednom shvatila koliko joj nedostaje Džulija. Kada joj je javila da ostaje u Njujorku, pre mnogo meseci, Džulija je bila uzbuđena i puna života, kao ona stara Džulija, koju nije videla godinama, a Sem nije sebi mogla da prizna koliko je bila uznemirena koliko će joj život biti teži bez Džulije.
Ali njen život se skroz promenio sa Džordžovim rođenjem.
– Da ti kažem, Kris se vraća u kuhinju i uzima novine, – ja ću Džordžu dati doručak, ti možeš da spavaš, a onda neka ga pokupi tvoja majka. A ja ću posle toga da se vratim u krevet da još malo odspavam. – On se smeje. – Ili nešto drugo, a onda ćemo usput da planiramo dan.
– Bože, uzdiše Sem. – Ja da odspavam. Jesi li siguran? – Neću da ustajem, odlučuje ona. Neću da silazim dole u kuhinju da vidim da li ga Kris dobro hrani. Neka to bude Krisov problem. Ne moj.
– Tebi je potreban san, ljubavi. – Šanse za seks sutradan ujutro, plus što će provesti dan sami, zajedno, podigle su Krisovo raspoloženje. Odjednom se oseća i voljeno i pun ljubavi.
– Kakav je to miris inače? Šta to praviš za večeru?
– O, to? To je pita od ribe.
– Mmmmm. Bože, nisam dugo to jeo. Podseća me na detinjstvo.
Sem je napravila grimasu. – Kris, ali to nije za tebe, to je za Džordža. Mislim, možeš da jedeš ako hoćeš, ali je organsko.
Krisovo raspoloženje je počelo da jenjava. – O. Pa, šta ćemo mi da večeramo?
– Umm. – Sem razmišlja. – Ima pita od spanaća i krompira, pohovani sir i piletina.
– I to je sve organsko?
Sem sleže ramenima kao da se izvinjava. – Uvek možemo da naručimo pečeno pile sa karijem.
– Opet?
– Ja bih mogla da jedem kari i piletinu svako veče, Sem izjavljuje u samoodbrani, ali to i nije istina, ali s obzirom da će ovo biti treće veče kako je naručuju, moglo bi i da bude istina. – Da li si kupio posudice za led?
– Hoće li šest da bude dovoljno?
– Trebalo bi. Hvala, dragi. – I šalje mu poljubac dok riblju pitu stavlja u posudice kašiku po kašiku.
Sem se budi na zvuk Džordžovog plakanja. Negde je pročitala da su bebe koje se bude sa osmehom sigurne, i mada ne postoji razlog da Džordž bude nesiguran, ne može da se ne pita s obzirom na to da se konstantno budi plačući.
Samo je gladan, govori ona sebi, i zatvara uši.
– Isključi bebi alarm, sikće ona na Krisa dok izlazi iz sobe, znajući da nikada neće moći da se naspava ako čuje Džordža kako plače.
Uzima čepove za uši, jer i dalje čuje Džordžov plač, jer iako je Kris isključio alarm, zidovi su tanki.
Tako ležeći u krevetu, već oseti kako se njeno telo budi. E, baš neću da ustanem, govori ona samoj sebi. Zaspaću ponovo. Svaka kost je boli i htela bi da nastavi da spava. Pokušava da misli na plažu, more, palme, ali u roku od dve sekunde opet joj se u glavu vraća Džordž.
Leži tako, i polako se budi sa svakom novom misli. Da li sam rekla Krisu da mu da jogurt iz frižidera? Šta ako ne bude dovoljno jeo?
Oko pola osam shvata da nema nikakve svrhe da ostane u krevetu. Sada je potpuno budna, nema nikakve nade da ponovo zaspi. Ustaje i oblači svoju kućnu haljinu i ne može da veruje kako teško ustaje tokom nedelje, a sada kada bi mogla ne može da spava.
Kris je gleda iznenađeno. I pomalo ljuti to. Zna da je ustala da ga proverava. On i Džordž se baš lepo zabavljaju. Džordž je prestao da vrišti čim mu je Kris dao flašicu i onda posle toga musli od banana.
Baš je završio musli i počeo da pije jogurt koji je Kris našao u frižideru, kada se Sem pojavila.
– Mislio sam da ćeš da nastaviš da spavaš, Kris joj reče i malo mu je krivo jer, na kraju krajeva, on ne uspeva baš mnogo vremena da provede sam sa Džordžom. Pričao mu je sve o svom poslu, i sve što će da rade zajedno kada Džordž bude malo stariji. Pričao mu je o stresu i nervozi koju mu donose stalni sastanci i privatan biznis.
– Džordž i ja smo upravo vodili muške razgovore, objašnjava on Sem, koja sa olakšanjem uviđa da je sve u redu sa obojicom, ali je ipak skroz budna. Džordž je nasmejan i hvata svoja mala stopala. – Volim te njegove prstiće, kaže ona njemu, stiskajući svoje zube da ga ne bi ugrizla od milošte, i smeje se od oduševljenja.
Sem puni džezvu sa vodom i stavlja hleb u toster. – Ne mogu jebote da spavam i onog momenta kada sam odlučila da neću ni da pokušavam, osetila sam glad. Hoćeš ti tost?
– Ne, hvala. Kada dolazi tvoja mama?
– Rekla je oko devet. – Sem maže puter na tost i seda za sto. – Možeš li da veruješ kako je grozno vreme? – Kiša pada i udara jako o prozore.
– Novembar u Londonu. Kakvog li zadovoljstva. – Možda ne voli ovakvo vreme, ali je ipak navikao na novembar u Londonu, iako bi zbog posla mogao da odlazi u toplije krajeve, nikada nije otišao.
– Baš sam ležala u krevetu i razmišljala o plažama. Baš bih volela da sam sada na moru. Sunce. Pravi odmor. Prošlo je mnogo godina od kada sam bila na moru.
– Išli smo proletos, teško da je to bilo pre nekoliko godina, kaže Kris odbrambeno.
– Znam, nego se ja tako osećam. Misliš da ćemo ikada imati, opet, pravi odmor?
– Ne, sem ako ne ostavimo Džordža kod tvoje majke ili unajmimo neku pomoćnicu.
– Ovo prvo definitivno ne dolazi u obzir. Znaš moju majku, dobila bi srčani udar kada bi morala da čuva Džordža preko noći, a ne ceo odmor.
– Da. Znam. Ne mogu da verujem da će uopšte i da pokupi Džordža danas, slaže se Kris. – Je li misliš da shvata da ona njega danas mora i da hrani? Moraš da joj pokažeš kako da mu daje mleko iz flašice.
– Ma, daj! – Sem je malo brani, jer savršeno je normalno da ona kritikuje svoju majku, ali to ne treba da radi Kris. On samo treba da je podržava i da se slaže sa njom.
– Nije moja majka tako loša.
Kris je odlučio da ne odgovori na ovo.
– U svakom slučaju, Sem nastavlja, – kada si rekao da unajmimo neku pomoćnicu, na šta si u stvari mislio?
– Mislio sam na dadilju ili tako nešto.
– Pričali smo o tome pre nego što se Džordž rodio. Ne želim nikakvu pomoć. Želim ovo da uradim potpuno sama. Razumem to, ako žena treba da ide na posao, ali ovako... Ne želim da se još neko muva tu.
– Znam, znam. – Kris se umorio od rasprava oko ovoga i još uvek ne može da razume njen otpor. – Prvih pet godina života formiraju ličnost, on ponavlja njene reci, ,,i tvoja majka nije bila tu za tebe i ti nećeš da se to dogodi tvom detetu. Samo, mislio sam da si promenila mišljenje posle porođaja.
– Šta? Odjednom misliš da ne mogu sama da odgajam svoje dete i da treba da unajmim dadilju?
– Ne, nisam mislio to. Mislio sam možda da razmišljaš da prihvatimo neku pomoć, da ga neko čuva dva-tri dana u nedelji, samo da se malo odmoriš. Mogla bi da odeš na ručak sa prijateljicama. Da odeš na masažu. U kupovinu. Jednostavno samo malo da izađeš iz kuće. Uvek govoriš kako se osećaš da si zarobljena, ali ne mora tako da bude, Sem. Ne moraš ti da provodiš svaki minut sa njim.
Kris uzima dah i nastavlja: – I pre nego što bilo šta kažeš, skoro sve žene koje poznaješ imaju svoje majke koje im pomažu. Neću sada da kritikujem tvoju mamu, ali takođe znam kako pokušavaš da sakriješ kako si očajna zbog njenog manjka interesovanja. Činjenica je da je ona opterećena svojim životom da bi bila prava pomoć oko bebe. Tako da je glupo da se porediš sa drugim ženama, jer one sve već imaju pomoć.
On govori polako, da bi naglasio poentu. – Ti nisi tvoja majka, Sem. Nikada nisi ni bila. Da si bila nalik njoj ja nikada ne bih bio sa tobom. – Ovo poslednje izmamljuje mali osmeh na njenom licu. – Suština je, u redu je priznati da ne možeš sve sama. U redu je pokazati slabost i ranjivost i zatražiti pomoć. 1 Sem, tebi je potrebna. Zbog tebe, zbog mene, zbog nas. Zbog našeg braka.
Kris je završio i sam šokiran svim onim što je upravo rekao, a još više šokiran mirnoćom sa kojom je sve to kazao. Sem je šokirana takođe, i ako bi bila iskrena, ideja da neko čuva Džordža par dana i nije tako loša, u stvari je divna.
Ali ona se obavezala Džordžu. I što je još važnije, obećala je sama sebi. Biće najbolja majka na svetu, a najbolja majka na svetu ne bi ostavila svoje dete. Ne ni dva dana nedeljno.
24
– Kupila sam svom unuku najlepšu pidžamu na svetu. – Patricija je ušla na vrata ostavljajući trag jakog parfema. – Gde je moj mali anđeo?
Sem se smeje dok daje Džordža svojoj majci, koja ga ljubi svuda. Ovo je strana ličnosti njene majke, koju ona nikada nije videla i to je ispunjava toplinom i nadom kada je vidi ovakvu. Možda njih dvoje nisu u pravu. Možda biti loša majka ne mora da znači da ćeš biti loša baka.
– Pa, šta planirate za danas?, Sem se smeje.
– U stvari, Sem, mislim da ne mogu da ga uzmem. – Sem momentalno menja izraz lica, a Kris ima pogled u stilu – šta sam ti rekao.
– Ali rekla si da ćeš ga uzeti danas preko dana.
– Znam, draga, ali sam jako zauzeta i stvari su se sada promenile. Mogu da ga uzmem na sat-dva, ali poslepodne imam partiju bridža, jer je neko odustao i ja sam obećala da ću da ga zamenim i da ću doći do četiri. Nemoj tako da me gledaš, Sem, znaš i ja imam život.
– A tvoj život je toliko važniji od tvog unuka, zar ne?
– Nemoj da počinješ. I ja ti pomažem koliko god mogu. Ne možeš ti da očekuješ od tvog oca i mene da sve ostavimo bez obzira na to koliko volimo svog unuka.
– Volite? Vi ga jedva i znate. – Sem shvata da nema nikakve svrhe da govori ove stvari, ali joj je dosta svega.
– O čemu ti pričaš, Sem? Rekla sam ti da mi ovo stvarno nije potrebno. Ti uvek pokušavaš da me nateraš da se osećam krivom. E, pa izvini što i ja imam život, ali ja sam jednostavno takva osoba i to ćeš morati da prihvatiš.
Kris odlazi iz sobe, odmahujući glavom jer ne može da veruje. Još odavno je naučio da se ne mesa, ali sebičnost njene majke ga uvek užasava. On zna da je manja udaljenost između Londona i Njukasla, da bi njegovi roditelji stalno pomagali. Uvek je osećao da su Patricija i Henri sebični ljudi, ali nikad nije znao koliko. I uvek su svi mislili da će se njih dvoje promeniti kada dobiju unuče.
– Nikada nemojte potcenjivati kako je divan osećaj biti baka ili deka, rekao je jedan deda koji ima šestogodišnje unuče, – to je druga vrsta ljubavi, nego ona koju imate prema svojoj deci. Ova ljubav preplavljuje, mislim zato što je bez odgovornosti, slobodni ste da date celog sebe, da volite sa totalnim prepuštanjem. Sačekaj i videćeš, njeni roditelji će se zaljubiti u unuče kao i svi mi ostali.
Koliko on nije bio u pravu.
On i nije bio preterano iznenađen, ali Sem je bila očajna. Zato, jer je mislila da će Patricija da se promeni. Celog života se borila za majčinsku ljubav i odustala je samo kada je srela Krisa i udala se. Osnovala je svoju porodicu, i odlučila je da će to biti prava porodica.
Kada se Džordž rodio ništa se nije promenilo kod njenih roditelja, već je samo naglasilo neke negativne stvari. Sem se sama borila sa bolom zbog njihove sebičnosti kada je ona bila dete, ali sada je bol bio još veći jer je sada njeno dete bilo u pitanju.
Kris je pažljivo pričao kada bi tema razgovora bila njena mama ili tata. Trudio se da ništa ne kaže, jer ako bi kazao ono što stvarno oseća, nastupila bi prava poplava njegove odbojnosti prema njima i njegovog besa koji je osećao prema njima, zato što su bili takvi.
Najbolje što je mogao da uradi jeste da napusti sobu.
– Dobro, kaže Sem. – Nemam snage da se raspravljam sa tobom. Umorna sam, nedeljama nisam spavala ćele noći i mislila sam da danas mogu malo da se odmorim, ali ako ti moraš na bridž, ovo govori skoro sa gađenjem, – onda moram da razumem. Kada ćeš da ga vratiš?
Patricija gleda pomirljivo svoju ćerku i baca pogled na sat. U jedanaest? Možda mogu da produžim do pola dvanaest, ako ti je to bolje. Mogla bih da ga prošetam.
– Dobro, kaže Sem promuklo. – Ja idem da se okupam. Vidimo se kasnije. – I ona odlazi pokušavajući da zadrži suze, koje već naviru, jer ona nikada, nikada ne plače pred svojom majkom, da joj ne bi pokazala koliko joj je stalo.
Bar će imati sat, sat i po vremena da se okupa, da prokuva flašice i da se malo sredi, da se malo uljudi. Ali definitivno nema vremena za seks.
* * *
– Šališ se. Ti i Kris imate problema?, Džulija ne može da sakrije iznenađenje u svom glasu.
– O, bože. Nisam trebala ništa da kažem, Sem kuka u slušalicu.
– Sem, ja sam ti najbolja prijateljica, za ime sveta. Ako ne možeš meni da kažeš, kome ćeš?
– Nisam to mislila, mislim glasna sam... ne znam. Kada kažem to naglas, postaje stvarno... – Duboko uzdiše, delom uplašena, delom sa olakšanjem.
Prošle večeri su gledali televiziju, za promenu. Još uvek nisu našli dadilju, a Patricija je uzimala Džordža možda jednom mesečno. Ako su u gradu Krisovi roditelji oni ga čuvaju, ali inače svaki dan im je ista rutina: večera u osam, TV do devet, Sem odlazi u krevet u devet i deset, obećava Krisu da neće odmah zaspati, ali momentalno zaspi kako joj glava dodirne jastuk.
Ali sinoć su gledali nešto interesantno na TV-u. Dramu iz dva dela o raspadu braka. Bila je dirljiva i poučna. Gledala ju je i srce joj je lupalo i jedva je dolazila do daha. Sedela je na sofi, skupljena i pitala se da li Kris primećuje da je drama u stvari o njima dvoma. Povremeno ga je posmatrala da vidi kako reaguje, ali on ni jednom nije pogledao u nju.
Gledala je, u drami, kako glavna glumica postaje sve nesrećnija i nesrećnija. Muž je nije razumeo, sve više su se udaljavali, nisu više imali ništa zajedničko i sve što je više gledala dramu, bolje je razumela. Ovo je bila njihova priča. Otišla je da spava znajući da je njihov brak gotov i osećala je mučninu.
– Jesi li dobro?, pitao je Kris, dok je stajao u dovratku i zabrinuto je gledao.
– Hmm. Da. Dobro. – Izbegavala je njegov pogled i sagla se da prođe ispod njegove ruke da prođe u kupatilo. – Samo sam umorna.
Dok se kupala u kadi stalno joj se motalo po glavi: Moj brak je gotov! Zašto me nije više briga? Zapušila je nos i zaronila u vodu. Ta tišina joj je prijala i poželela je da zauvek potraje.
Sećala se njihovog bračnog života od ranije. Setila se kako je bilo na početku, ali su sigurno tada postojali neki znaci upozorenja i odjednom je shvatila da se udala za pogrešnog čoveka.
Njena majka je uvek govorila to, ali ona nije verovala i bila je očajna zbog toga. Sada se pokazalo da je njena majka bila u pravu.
Istina je da je Kris slabo napredovao u svojoj karijeri kao privatni dizajner. Do sada bi za njega trebalo da znaju sve veće firme. A gde je sada Kris Martin? Tamo gde je bio i pre šest godina.
Nije ona imala sumnje da je njegov posao bio lep. Nije imala sumnje da je talentovan. Ali lepota i talenat nemaju nikakve veze sa ambicijama, tako da su njih dvoje živeli samo solidno.
Nije to trebalo da se desi. Ona je trebalo da se zaljubi u čoveka, a ne u njegove potencijale.
Ali naravno, ležeći u kadi, totalno subjektivna, nesrećna i depresivna, ona je odlučila da je sve baš tako i da je upravo to uradila, zaljubila se u potencijale.
Možda je, mislila je, njena karijera za njega stvorila povoljne okolnosti. Sem je, na kraju krajeva, bila jedna od bitnijih u svetu grafičkog dizajna, njena plata je bila ogromna, a njeni dizajni su se nalazili skoro u svakom domaćinstvu u zemlji.
Izgledalo je da uopšte nije važno što ona radi. Mislila je da će jednog dana Kris da ostvari svoje potencijale, a čak i da je dugo trajalo, njegovo ostvarivanje, ne bi bilo ni bitno, zato što su uvek imali sve što im je potrebno. Jedini problem bi bio kada bi imali porodicu, ali i onda bi se snašli.
I ona je mislila da se snalaze.
Sem i Kris su seli da razgovaraju kada su otkrili da je trudna i razgovarali su o svojim finansijama i shvatili da će biti skromno, ali da će se snaći, ali samo ako ona kasnije počne da radi negde honorarno.
Sem je onda razgovarala sa nekim dizajnerima, koji su je uveravali da ima posla za nju čim odluči da ponovo radi.
Ako uopšte odluči da radi.
Istina je da Sem nije bila spremna ni za šta.
To je sve govorila Džuliji ove večeri, pre nego što je počela da priča za Krisa i da je njihov brak pred raspadom. Rekla je Džuliji za svoje strahove, kako se grozno oseća, očekuje od Krisa da je materijalno obezbedi, a bila je nekada takva feministkinja. I da nikada nije očekivala da neće hteti da se vrati na posao.
Mada se možda Sem u stvari plaši da se vrati na posao. Možda nije samo u pitanju njeno materinstvo. Ako neko može to da shvati, to je sigurno Džulija, koja poznaje Sem bolje od bilo koga drugog, i koja je šokirana kada čuje Sem kako se boji za svoj brak.
– Ne misliš možda, kaže Džulija napeto i pomalo stručno (jer nema knjige o bebama koju Džulija nije pročitala), – da patiš od postnatalne depresije?
– Ne budi smešna. Odakle ti takva ideja?
Džulija misli da se Sem promenila, kako je nestalo radosti iz njenog glasa. Razmišlja o stalnoj nervozi koju Sem oseća u vezi sa Džordžom: priznala je Džuliji da kada god silazi dole sa Džordžom niza stepenice, zamišlja kako se događaju grozne stvari, da ga ispušta iz ruku ili tako nešto: a kada ide ulicom da će njega udariti kola, a kada čita novine i pročita da se nešto ružno dogodilo nekoj bebi, potrese se kao da se desilo Džordžu i onda jeca satima.
Džulija takođe zna kako Sem ume da se zatvori i da bude introvertna, koliko joj nedostaje posao, ali joj je teško da napusti kuću. Ona sve to zna, a ne zna kako da joj kaže, a da to ne utiče na njihovo prijateljstvo.
– Samo mislim da ne voliš sebe u ovom trenutku, možda bi trebalo da odeš kod nekog.
– Apsolutno ne, Sem odgovara. – Imam divnu bebu i dobro sam. Jedini problem je Kris i mada ne planiram odmah da ga napustim, vidim da nećemo izdržati ni godinu dana.
– Zar si stvarno tako nesrećna?, Džulijin glas je pun tuge.
– Nemaš pojma. Nisam nikad mislila da mogu da budem
ovako usamljena i nesrećna. Jedino što me održava je što znam da uvek postoji mogućnost razvoda. Samo je pitanje izabrati pravi momenat.
Onda je nastala tišina. Džulija ne zna šta više da kaže.
25
Niko ne zna bolje od Krisa kako je to ne iskoristiti svoje potencijale. Sem možda misli da je srećna što povremeno uradi poneki grafički dizajn konzola, za koji je potrebno više nedelja da se napravi i što zaradi samo za kikiriki, ali Kris zna tačno šta radi.
Kris zna šta je veliki biznis. Zna kako treba da se postavi na tržištu, kako da se radi u timu i da se postigne više za kraće vreme.
Tokom godina gledao je svoje kolege kako tako rade. Neki su osnovali svoje privatne biznise i napravili dobru reklamu i dobar posao sa kancelarijskim nameštajem.
Kris je uvek znao da ima talenat. Više od svih drugih obraća pažnju na detalje, njegov nameštaj je lepši od svih ostalih, ali opet on ima najmanje uspeha. I sve do skoro on je baš tako i voleo. Jer je Kris znao cenu uspeha. Njegovo radno vreme bi se drastično promenilo i onda bi mogao da zaboravi da se svake subote ujutro budi pored svoje divne žene.
Kada juriš karijeru i veliki biznis, moraš samo na to da misliš. Biznis ti postane porodica. Video je da se to desilo mnogima. Počnu kao on, vole svaki minut svog posla. Ali kada dođe slava i bogatstvo nema tu mnogo mesta za strast. I nema mesta za porodicu.
Kris voli svoju porodicu. Voli svoju majku, oca, dva brata i najviše voli Sem i Džordža. Ali čak i pre nego što se rodio Džordž, Kris je doneo odluku da mu je Sem na prvom mestu. Doneo je odluku da svaki dan sa njom doručkuje i da dođe svako veče kući oko sedam.
Doneo je odluku da svoj biznis ostavi gde jeste, da bi još uvek imao familiju i provodio vreme sa njom.
Kris voli svoj posao, voli rad sa drvetom. Da ga polira dok ne istakne njegov visoki sjaj. Ali više voli da provodi vreme sa porodicom.
Mada sada i nije tako siguran. Polako i on počinje da prima više narudžbina, gura sebe do krajnjih granica izdržljivosti. Shvatio je da mora sve duže da radi da bi napravio sav taj nameštaj. Postepeno u njemu raste ideja da proširi svoj posao. Do đavola. Drugi bi ubili za takvu priliku.
I postepeno shvata da nema vremena za kuću. Ne kada je kuća mesto za svađu. Za viku. Za povišene tonove. Njegova žena jednostavno misli da on ne radi ništa kako treba.
Pokušava da bude dobar muž, dobar otac, ali u poslednje vreme izgleda da nije ni jedno od toga. Sigurno nije dobar muž kada se Sem ophodi prema njemu sa takvim prezirom, i sigurno nije dobar otac, jer ona ga ne bi proveravala svakog minuta i radila umesto njega.
Jedno vreme je mislio da je to normalno. Da se to događa svim roditeljima koji donesu bebu kući prvi put. Opravdavao je to na račun hormona. Ironično, budući da su svi rekli kako je Sem imala lepu trudnoću, kako je bila srećna, kako je cvetala i kako je on bio zaljubljen u svoju ženu.
Mislio je da možda sada plaćaju za to lepo vreme.
– Za ime sveta, Kris, ta pelena je previše labava. – Govorila je ona kada bi presvlačio Džordža i on bi ga odvijao i povijao ga ponovo.
– Za ime sveta, Kris, voda je suviše vruća. – Sem bi proveravala laktom vodu koju je on spremio za kupanje, a pet minuta kasnije kada bi se on povukao i sišao dole da čita novine, ona bi vikala kako on ništa ne radi po kući.
I bivalo je sve gore.
Ne vikanje. To je počelo malo da jenjava, ali atmosfera u kući je bila puna neprijateljstva i antipatije. Što bi više Kris provodio vremena kod kuće, bilo bi sve gore.
Stalno je bio tužan. Gledao je u Sem i nije mogao da razume šta joj se desilo. Njima. Gledao je Džordža, u to divno stvorenje i znao je da sada dele to zadovoljstvo, da bi svaki novi pokret koji on napravi trebalo da ih zbliži, a ne udalji.
Jedino mesto gde je mogao slobodno da diše, da se opusti bila je njegova radionica.
* * *
– Zdravo ljubavi. – Kris je uspeo da ovo kaže sa toplinom, preko telefona. – Svi smo pozvani kod Džil i Dana na čaj u nedelju. Njihova ćerka Lili je samo nekoliko meseci starija od Džordža i Džil je mislila da bebe mogu da se igraju da mi možemo da popijemo čaj.
Sem nikada nije upoznala Džil Maršal, samo je čula za nju od Krisa. Zna da su samo otprilike istih godina, ali Džil veoma srećno živi od prihoda svoga muža (koji je neka zverka u novinarstvu). Zna da je Džil takođe dizajner, ali da ništa ne radi, samo uživa u svojoj velikoj kući.
Takođe zna da su Džil i Kris oduvek bili prijatelji. Džil voli da priča ljudima kako je ona otkrila Krisa. Ali Džil je zaista na njega najviše uticala, više od svih klijenata zajedno. Ona je oduvek želela da upozna Sem i Sem je želela da upozna nju, ali nekako bi se uvek nešto isprečilo.
Jednom su pričale preko telefona i Sem je znala da će joj se ova žena svideti i da bi mogle biti prijateljice. To je bilo pred porođaj i nije bilo poente da zakazuje sastanak sa njom.
Prošlo je sedam i po meseci i Sem još uvek nije spemna za druženje, ali Kris jeste. Pristao bi na sve što bi moglo da unese malo normalnosti u njihove odnose i živote, nešto što bi moglo da vrati njihove stare živote.
Kris je tek sada počeo da shvata efekte njihove izolacije zbog bebe. Tek sada shvata koliko je destruktivno provoditi svako, baš svako veče kraj televizora, a onda otići na spavanje. Koliko uništava da svako veče provodiš sa partnerom koji te nešto i ne voli.
Krisu nedostaje druženje. Nedostaje mu mogućnost da ode do bioskopa kad god mu se prohte. Ne bi on menjao Džordža ni za šta na svetu, on zna da nešto mora da se promeni i jedino čega može trenutno da se seti jeste da natera Sem da se vrati u realnost.
Što se više izoluje, sve je povučenija i zatvorenija. Jedini momenti lucidnosti su joj kada je nešto podseti na stari život: kada nazove Džulija i njen zvonak smeh protutnji kroz kuću, neverovatno oštar zato što retko može da se čuje i kada u retkim momentima zaboravi da ga mrzi i seti se da je Kris čovek za koga se udala, čovek koga voli.
I danas je Džil ušla u kancelariju, Džil koja se i pored bebe uopšte nije promenila, koja je i dalje topla i zabavna i šarmantna kao što je uvek i bila.
Ona je dah svežeg vazduha.
– U redu. – Sem prihvata poziv jer ne može da smisli odgovarajući izgovor. Nije voljna ne zato što više ne želi da upozna Džil već zato što je i posle sedam i po meseci i dalje punija, a takođe je i izgubila pola one svoje divne kose. Sada je samo bleda senka one devojke koja je bila pre rođenja Džordža, devojka koja planira ponovo da bude.
Ona spušta slušalicu i pita se da li je moguće izgubiti deset kilograma za deset dana ili udahnuti novi život helankama koje su već totalno upropašćene.
Kris takođe spušta slušalicu i saopštava Džil dobre vesti, ona pljeska rukama uzbuđeno.
– Umirem od želje da upoznam Sem. Ne mogu da verujem da slušamo jedna o drugoj sve ove godine, a da se nikada nismo upoznale. Sada ćemo konačno da se vidimo. Upoznaću i malog, slatkog Džordža. Kaži mi, je li ga voliš više od svega?
Krisove oči su odmah zablistale, jer to je prvi put ovog dana da je pomislio na Džordža i tek onda Džil primećuje razliku, koliko je on u stvari većinu vremena ravnodušan.
– Jesi li dobro, Kris?
– Naravno. – Oni imaju profesionalni odnos, možda čak početak nekog prijateljstva, ali ne zna on dovoljno Džil da joj se poverava. Možda bi i mogao. – Kaži mi nešto, kaže on, i sada već ne može da se zaustavi, gledajući je sa interesovanjem, zato što je njena ćerka samo šest meseci starija od Džordža i ona opet izgleda fantastično, kao što je uvek izgledala, samo možda još lepše. Mekše. – Kako uspevaš da izgledaš tako fantastično kada imaš bebu, kako izlaziš na kraj tako dobro, i da budeš ona ista osoba od ranije?
– Zašto?, Džil pita nežno. Polaskana, ali zabrinuta. Kris samo sleže ramenima i smeje se. – Prvih nekoliko meseci su bili nemogući, – govori ona polako, pokušavajući da sa Krisovog lica pročita koje reci da upotrebi i šta da kaže da bi ga oraspoložila. – Bila sam iznurena. Depresivna. Usamljena. Odbojna.
– Kako si se izvukla iz toga?, Kris je prekida jer želi da čuje sve odgovore odmah.
Džil sleže ramenima. – Ne mogu tačno da ti kažem kada se to dogodilo. Mislim da je to bio proces, koji se odvijao polako, tamo od osmog-devetog meseca. Već nisam bila tako umorna, osetila sam se ljudskije, malo sam se potrudila oko sebe, počela ponovo da izlazim medu ljude. Ja obožavam Lili, ali mi je potrebno malo prostora, nešto što je samo za mene.
– To je ono što ja pokušavam da kažem Sem, Kris reče tužno.
– Ona prolazi kroz to isto?
– Baš to. Ona više nije ista osoba kojom sam se oženio, ali ona ima neku ideju kako će da bude savršena majka i neće da prihvati nikakvu pomoć.
– Pa, to bi sve moglo da se promeni ako dobije posao u onom časopisu.
– Znam, ali se ona mnogo promenila. Nikada se ne smeje, nikada nije srećna. Da li si ti bila takva? Da li je to stanje koje će proći?
– Ne bih rekla da sam bila nesrećna, ali privikavanje je trajalo mesecima, ali odjednom su sva ta ružna osećanja nestala i ja sam opet dobila energiju i svaki dan je sve bolje i bolje.
Kris uzdiše. – Voleo bih da tako bude i sa Sem.
– Da li ima prijateljice u sličnoj situaciji?
– Ne. To je deo problema. Ceo dan je kod kuće sa Džordžom, uglavnom sama, ima problema sa majkom i ne voli te grupe za majke i bebe.
– To je potpuno razumem!, smeje se Džulija.
– Ali u međuvremenu ni sa kim se ne druži. Obe njene najbolje prijateljice sada žive u Njujorku i sada je tako usamljena, toliko željna prijateljica koje imaju bebe, ali ne bi ništa uradila da ih pronađe.
– Možda i ne može. – Džil sleže ramenima. – Možda je stvarno depresivna i potrebno joj je da je neko izvuče, ali proći će to. To ti garantujem.
– Hoće li?
– Ma, da. I ako ne prođe brzo, vi dolazite kod nas u nedelju i znam da ćemo nas dve da budemo prijateljice.
– Mogu li samo još nešto da te pitam? Da li je sve to uticalo na Dena? Ta tvoja raspoloženja? Da li je uticalo na vaš brak?
Džil ćuti jedno vreme, ne znajući šta Kris želi da čuje, ali onda se dosetila. – Ne, nikada bitno. Jeste bio buran period, ali nisam nikad pomislila da ga napustim. – Ona se smeje sigurno, očekujući da je Krisu laknulo.
– A šta je bilo sa Denom? Da li je on poželeo da ode?
* * *
– Jesi li siguran da izgledam dobro?, Sem šapuće Krisu ispred vrata Džil i Dena. Kris drži Džordža u rukama dok se vrata otvaraju, a iza nih stoji devojčica koja gleda u njih sa očekivanjem. Iza nje stoji Den koji se smeje i pokazuje im da uđu unutra.
– Kris, drago mi je da te vidim! – Videli su se nekoliko puta pre toga. – Ovo je Lili. Ti mora da si Sem. A ovaj lepotan Džordž. Uđite, uđite. Dobro došli. – Sem pruža ruku, ali Den se naginje i ljubi je u obraz, stavlja ruku na njeno rame i grli je i pokazuje joj gde da uđe.
I ona odjednom oseti nešto što nije osetila godinama, zbog te ruke što joj je na ramenu. Oseti kako joj gore obrazi, i žmarce kako joj silaze niz kičmu. Oseti uzbuđenje. Smejurija, govori ona sebi. Čovek koji je prosečno atraktivan, samo je ljubazan prema njoj i sprovodi je kroz kuću, a ona je na putu da svrši prvi put ove godine.
– Sem!, pojavljuje se Džil iz kuhinje i grli je toplo. Sem želi da je zagrli isto tako sa toplinom, ali takođe želi da je mrzi zato što je vitka i srećna, glamurozna, što ima predivnu kuću i seksi muža, ali ne može da je mrzi.
– Tako je divno što smo se upoznale. Da li ste nas brzo pronašli? Dođi i sedi dok stavim džezvu. Da li si primetila ručni rad tvog muža u hodniku?
Džil brblja i Sem pokušava da je prati.
– I tamo. Vidi. Zar nije pametan? Baš si srećna. Moram da ti kažem za nekoga ko ima bebu od sedam meseci izgledaš fantastično. Kako uspe vaš?
Da je to rekao neko drugi, Sem bi sigurno dovela u pitanje ovu izjavu. Sigurno bi pretpostavila da je sarkazam u pitanju, ali u njenom glasu bilo je samo iskrenosti, jer Džil zna, bila je u toj situaciji, zna šta neko želi da čuje kada se oseća debelo i umorno i dok priča Sem polako počinje da se opušta.
– Mora da se šališ!, Sem se smeje, ali njen osmeh je istinit. – Ogromna sam. Vidi. Grozno!
– Ne, nisi, kaže Džil. – Divno izgledaš.
– A šta je sa tobom? Lili ima četrnaest meseci, a ti izgledaš kao manekenka.
– Znala sam da ćeš da mi se svidiš, Sem!
– Šta da radim sa Džordžom? – Kris stavlja Džordža na pod, gde sedi kao neka loptica i naginje se da ispita šare na persijskom tepihu. Odjednom pada sa strane i sada izbliza posmatra šare i pokušava da crveni konac koji je našao pojede.
– O, Džordže, kaže Sem, dižući ga i ljubeći ga, – slatki moj majmunčiću, i Kris se smeje dok ih posmatra. Vidi da je Džil oraspoložila Sem i videvši je ovakvu podsetio se dobrih starih vremena.
– Kris!, Džil ga zove iz kuhinje. – Dođi da vidiš sto, ovde je.
Sem seda na kraj sofe kada Den ponovo ulazi u sobu. Ona uvlači stomak, onda ga pušta, pomislivši kako se smešno ponaša. Ona je udata žena, a da ne pominje majka, a da ne pominje debela.
Opet uvlači stomak.
Den se spušta pored nje na sofu i stavlja noge na stolić i ona je istog momenta svesna njegove blizine. Njegova desna noga se nonšalantno češe o njenu butinu, ali on izgleda to nije primetio.
A ona samo na to misli.
– Lili mi je najvažnija u životu, on uzdiše, protežući se lenjo i pruža jednu ruku na naslon od sofe, – ali šta bih sve dao da idem na odmor sada.
– Bože, pričaj mi o tome, kaže Sem, glasom koji čak i njoj zvuči samosvesno. Idi molim te, misli ona. Ne mogu da se snađem pored tako privlačnog muškarca koji sedi tako blizu mene da imam čudne fantazije. Ipak, nemoj da ideš, misli. Podsećaj me i dalje na ovaj osećaj, podseti me da je još uvek moguće da se osećam ovako i da nisam suviše stara i dosadna da budem strastvena.
– U redu, sada bih voleo da budem u nekoj ležaljci razapetoj između dve palme na nekom napuštenom ostrvu Kariba.
– A da ti konobar donosi punč od ruma? – Sem se smeje i voli što su preskočili ono formalno ćaskanje.
– Dobra ideja!, on se smeje. A ti?
– Beli pesak. Tirkizno more. Vrućina. Bila bih u bikiniju, pod uslovom da sam skinula svu kilažu od trudnoće, konačno, ne bi ona inače to rekla, ali je htela da on zna da ona nije oduvek bila debela, – i ležela bih na surfu da se malo rashladim.
– Trebalo bi da zadržiš tu kilažu od trudnoće, pristaje ti, kaže Den, i mada ona zna da je to rekao samo onako, deo nje se nada da je u pitanju nešto više, nada se da on možda flertuje sa njom.
Obrazi su joj pocrveneli.
– O čemu to vas dvoje? – Džil ulazi u dnevnu sobu, i nosi poslužavnik sa čajem, biskvitima i kolačima.
– Ni o čemu naročito. Delimo neke fantazije. Ne biste vi bili zainteresovani.
Kris diže obrvu i ništa ne govori.
Kris dolazi kući u deset do sedam, dvadeset minuta kasnije pošto Sem stavlja Džordža u krevet. Večeras kasni, pošto je išao da kupuje još posuda za kocke od leda. Ona opet kuva neko jelo od organske hrane za Džordža, i zamrzava ga u posudicama za led, čim se skuva.
Petak je veče i bila je ovo naporna nedelja. Pre rođenja Džordža, Kris je žudeo za vikendima.
Petkom uveče, pre rođenja Džordža, on bi odlazio u pab sa prijateljima. Ostao bi samo na nekoliko pića, onda bi se našao sa Sem i zajedno bi išli na večeru. To bi značilo pića, ili kari, ili kineska hrana. Večerali bi dugo, uz bocu vina, opušteni jer su znali da subotu prepodne mogu da provedu spavajući.
Onda su često odlazili na večere. Nikad na skupa mesta, ali u dobre lokalne restorane. Odlazili bi i u lokalne italijanske restorane ili na kraju krajeva i Sem bi kuvala. Kris bi dolazio kući i čim bi otvorio vrata zapljusnuo bi ga miris njenih specijaliteta.
Nije bilo ničeg boljeg nego zateći Sem u kuhinji. On bi se osećao voljenim, osećao bi se da neko brine o njemu i da je stvarno došao kući. I njegova majka je stalno kuvala, pa je on ljubav tako definisao.
I prijala mu je činjenica što su važili za najsrećniji par o kome se pričalo. Nisu bili savršeni, ali kada bi je pogledao još bi video devojku koja mu je pre šest godina prišla na zabavi, sa sjajnim očima i samouverenim osmehom, devojku koja je odmah znala da će se njih dvoje venčati.
Sem je bila njegov najbolji prijatelj, a što je još bolje od toga, nikada nije imao, ni sa kim, bolje tucanje. I još je bio oženjen njom! Bože. Sigurno život ne može da bude bolji od ovog.
Ali to je bilo pre nego što se rodio Džordž. Sada je oženjen vešticom koja stalno viče, plače i koja je stalno ljuta. Oseća kao da mora da gazi po jajima; mora da bude pažljiv ako je ustala na levu nogu, da je smiruje kada viče, i sve je zadovoljniji van kuće nego u njoj.
Jedina svetla tačka u kući je Džordž. Džordž genije, on misli sa osmehom. Taj mali, predivni stvor. Njegovo dete. Najsavršenija kreacija koju je ikada video. Kris ulazi u sobu i Džordžove oči se sijaju od radosti.
Nema lepšeg osećaja na svetu za njega, nego kada Kris nedeljom popodne sedi na sofi, a Džordž mu je zaspao na grudima, mala, nežna loptica, čista ljubav.
Kada imaju retke momente intimnosti Sem i Kris leže zajedno u krevetu i smeju se jedno drugom. – Možeš li da veruješ kako je divan?, Sem govori stisnutih šaka ne bi li podvukla svoje emocije. – Znam. Jednostavno je neverovatan. – Kris odmahuje glavom, kao da ne veruje da su napravili tako savršeno dete. – Neverovatan, ona ponavlja za njim, i gledajući jedno u drugo u očima im se vidi ogromna ljubav prema Džordžu.
Nekada gledaju jedno u drugo preko kolevke dok Džordž spava, skroz raširen. – Da li misliš da ostali ljudi vole svoju decu kao što mi volimo Džordža?, Sem bi pitala šapćući, sigurna da niko na svetu ne voli svog sina kao što ona voli svog. – Nisam siguran, Kris bi odgovorio. – Ali sumnjam.
Džordž je savršen. Ali Krisova veza sa Sem definitivno nije ni blizu tome. Kris nije siguran šta nije u redu, ali sigurno zna da nešto ne valja. Oseća se zapostavljeno. Napušteno. Neželjeno. Zna da ne bi trebalo da sve ovo oseća, da je Džordž prioritet, ali jednostavno ne može da se ne oseća tako. Postoje trenuci kada je potrebna samo lepa reč, samo pogled pun ljubavi, poljubac, ali umesto toga stalno je suočen sa besom. Sa ravnodušnošću. Razdražljivošću.
Kris se stvarno trudi. Ponudio se da ustaje u toku noći kada i Džordž, ali ga ne čuje odmah i onda se obavezno Sem pojavi na vratima, ljuta, i uzima Džordža iz njegovog naručja. Kris bi inače zbog ovoga poludeo, ali on se smiri na njenim rukama.
Pored toga što ne ume da smiri svog sina, ima još stvari u kojima je Kris neuspešan. Ne ume da drži flašicu u pravoj poziciji; ne ume da ga napuderiše kako treba (ili je previše ili premalo); ne zna da zagreje flašicu na pravu temperaturu (ili je vrelo ili hladno); ne zna da zameni pelenu kako treba (ne zategne je čvrsto); ili da ga okupa („Na kojoj planeti ti živiš, Kris?").
I sada se on više ne nudi da pomaže, zbog čega Sem stalno viče da je ona jedina koja nešto radi u jebenoj kući. Situacija je komplikovana.
Sad se bar širi divan miris. Miriše hrana kao nekada. On poznaje taj miris, luk koji se blago prži na pueru. Hoće li večeras biti veče kada će da vrati staru Sem? Da li će mu napraviti divnu večeru? Mogu li da povrate nešto od one magije koja je nekada postojala između njih?
On ulazi u kuhinju i vidi Sem kako stoji kod sudopere i pere sudove.
– Zdravo, draga, ljubi je u vrat. – Džordž je u krevetu?
– Znaš da ide na spavanje u petnaest do sedam. Gde bi drugde bio?
Kris odlučuje da ignoriše ovaj zajedljiv ton. Dosta mu je svađe. Večeras jednostavno hoće da uživa. – Da li je zaspao? Da idem da mu poželim laku noć?
– Ne. Izvini. Znaš kakav je ako ga probudiš. Možeš da ga uzmeš ujutro.
– Da. Hoću. Je li tvoja majka dolazi sutra?
– Da, kaže Sem, klimajući glavom. – Kazala je da će ga odneti na ceo dan.
– Misliš, ostaćemo sami ti i ja? Zajedno? Sloboda? – Znam. – Sem se smeje i na minut se oseti fluid starih Sem i Krisa, i kako oni znaju dobro da se slažu. – Zar to nije odlično? Šta ćemo da radimo?
– Znam šta bih ja hteo da radim. – Kris se smeje, stavljajući svoje ruke oko njenog struka i privlači je bliže sebi, ljubeći je u vrat.
– O, Kris. – Ona ga odguruje razdražljivo. – Kako to misliš? O, Kris! Pa prošlo je mnogo vremena. – Sem hoće da se raspravlja sa njim i da mu kaže da su imali seks prošle nedelje, ali zna da će on da kaže da je to za njih mnogo vremena, a i ne može više da se svađa. ,,U redu, kaže ona, ali ne iz srca. Razmišlja o tome da uvek može da odglumi glavobolju ili menstrualne bolove sutra ujutro. – Pored toga šta ćemo da radimo?
Kris je pušta i odlazi u hodnik da okači kaput. – Šta smo pre radili subotom uveče?
– Isuse. Ne mogu ni da se setim! Da li smo mi uopšte imali život pre Džordža?
– Nisam siguran, ali ovde postoje neke fotografije da dokažu da jesmo.
– Pa, šta smo stvarno radili subotom? Ozbiljno. – Išli u kupovinu?
– Ponekad, slaže se ona, setivši se njihovih povremenih zajedničkih šopinga, mada to nije bilo tako često. – Šetali se do parka?, ponudio je odgovor Kris. – Ne. To smo definitivno počeli da radimo kada se Džordž rodio. Nekada smo samo pričali o tome kako bi trebalo da šetamo, ali nikada se nismo potrudili.
– Pa, subotom prepodne bi se uvek izležavali posle petka uveče.
– Istina. – Onda se Sem setila. Setila se kako bi se budila subotom ujutro i onda se približavala Krisu i ljubila njegova leđa da bi ga probudila. Kris bi otvorio oči i poljubio bi je.
Onda bi imali divan, ležeran seks. Posle toga Kris bi se istuširao, ona bi sela u kadu, i onda bi posle toga otišli negde na ručak. Posle ručka bi malo šetali gradom , kupovali knjige, komade nameštaja, hranu. Često bi Džulija i Mark bili sa njima. I interesantno, koliko god su bili u lošim odnosima Džulija i Mark, njih četvoro zajedno bi dobro funkcionisali. Toliko dugo su se svi poznavali da su bili jedni drugima familija. O svemu je moglo da se priča, nije trebalo biti nikakve cenzure.
Sem je odjednom shvatila koliko joj nedostaje Džulija. Kada joj je javila da ostaje u Njujorku, pre mnogo meseci, Džulija je bila uzbuđena i puna života, kao ona stara Džulija, koju nije videla godinama, a Sem nije sebi mogla da prizna koliko je bila uznemirena koliko će joj život biti teži bez Džulije.
Ali njen život se skroz promenio sa Džordžovim rođenjem.
– Da ti kažem, Kris se vraća u kuhinju i uzima novine, – ja ću Džordžu dati doručak, ti možeš da spavaš, a onda neka ga pokupi tvoja majka. A ja ću posle toga da se vratim u krevet da još malo odspavam. – On se smeje. – Ili nešto drugo, a onda ćemo usput da planiramo dan.
– Bože, uzdiše Sem. – Ja da odspavam. Jesi li siguran? – Neću da ustajem, odlučuje ona. Neću da silazim dole u kuhinju da vidim da li ga Kris dobro hrani. Neka to bude Krisov problem. Ne moj.
– Tebi je potreban san, ljubavi. – Šanse za seks sutradan ujutro, plus što će provesti dan sami, zajedno, podigle su Krisovo raspoloženje. Odjednom se oseća i voljeno i pun ljubavi.
– Kakav je to miris inače? Šta to praviš za večeru?
– O, to? To je pita od ribe.
– Mmmmm. Bože, nisam dugo to jeo. Podseća me na detinjstvo.
Sem je napravila grimasu. – Kris, ali to nije za tebe, to je za Džordža. Mislim, možeš da jedeš ako hoćeš, ali je organsko.
Krisovo raspoloženje je počelo da jenjava. – O. Pa, šta ćemo mi da večeramo?
– Umm. – Sem razmišlja. – Ima pita od spanaća i krompira, pohovani sir i piletina.
– I to je sve organsko?
Sem sleže ramenima kao da se izvinjava. – Uvek možemo da naručimo pečeno pile sa karijem.
– Opet?
– Ja bih mogla da jedem kari i piletinu svako veče, Sem izjavljuje u samoodbrani, ali to i nije istina, ali s obzirom da će ovo biti treće veče kako je naručuju, moglo bi i da bude istina. – Da li si kupio posudice za led?
– Hoće li šest da bude dovoljno?
– Trebalo bi. Hvala, dragi. – I šalje mu poljubac dok riblju pitu stavlja u posudice kašiku po kašiku.
Sem se budi na zvuk Džordžovog plakanja. Negde je pročitala da su bebe koje se bude sa osmehom sigurne, i mada ne postoji razlog da Džordž bude nesiguran, ne može da se ne pita s obzirom na to da se konstantno budi plačući.
Samo je gladan, govori ona sebi, i zatvara uši.
– Isključi bebi alarm, sikće ona na Krisa dok izlazi iz sobe, znajući da nikada neće moći da se naspava ako čuje Džordža kako plače.
Uzima čepove za uši, jer i dalje čuje Džordžov plač, jer iako je Kris isključio alarm, zidovi su tanki.
Tako ležeći u krevetu, već oseti kako se njeno telo budi. E, baš neću da ustanem, govori ona samoj sebi. Zaspaću ponovo. Svaka kost je boli i htela bi da nastavi da spava. Pokušava da misli na plažu, more, palme, ali u roku od dve sekunde opet joj se u glavu vraća Džordž.
Leži tako, i polako se budi sa svakom novom misli. Da li sam rekla Krisu da mu da jogurt iz frižidera? Šta ako ne bude dovoljno jeo?
Oko pola osam shvata da nema nikakve svrhe da ostane u krevetu. Sada je potpuno budna, nema nikakve nade da ponovo zaspi. Ustaje i oblači svoju kućnu haljinu i ne može da veruje kako teško ustaje tokom nedelje, a sada kada bi mogla ne može da spava.
Kris je gleda iznenađeno. I pomalo ljuti to. Zna da je ustala da ga proverava. On i Džordž se baš lepo zabavljaju. Džordž je prestao da vrišti čim mu je Kris dao flašicu i onda posle toga musli od banana.
Baš je završio musli i počeo da pije jogurt koji je Kris našao u frižideru, kada se Sem pojavila.
– Mislio sam da ćeš da nastaviš da spavaš, Kris joj reče i malo mu je krivo jer, na kraju krajeva, on ne uspeva baš mnogo vremena da provede sam sa Džordžom. Pričao mu je sve o svom poslu, i sve što će da rade zajedno kada Džordž bude malo stariji. Pričao mu je o stresu i nervozi koju mu donose stalni sastanci i privatan biznis.
– Džordž i ja smo upravo vodili muške razgovore, objašnjava on Sem, koja sa olakšanjem uviđa da je sve u redu sa obojicom, ali je ipak skroz budna. Džordž je nasmejan i hvata svoja mala stopala. – Volim te njegove prstiće, kaže ona njemu, stiskajući svoje zube da ga ne bi ugrizla od milošte, i smeje se od oduševljenja.
Sem puni džezvu sa vodom i stavlja hleb u toster. – Ne mogu jebote da spavam i onog momenta kada sam odlučila da neću ni da pokušavam, osetila sam glad. Hoćeš ti tost?
– Ne, hvala. Kada dolazi tvoja mama?
– Rekla je oko devet. – Sem maže puter na tost i seda za sto. – Možeš li da veruješ kako je grozno vreme? – Kiša pada i udara jako o prozore.
– Novembar u Londonu. Kakvog li zadovoljstva. – Možda ne voli ovakvo vreme, ali je ipak navikao na novembar u Londonu, iako bi zbog posla mogao da odlazi u toplije krajeve, nikada nije otišao.
– Baš sam ležala u krevetu i razmišljala o plažama. Baš bih volela da sam sada na moru. Sunce. Pravi odmor. Prošlo je mnogo godina od kada sam bila na moru.
– Išli smo proletos, teško da je to bilo pre nekoliko godina, kaže Kris odbrambeno.
– Znam, nego se ja tako osećam. Misliš da ćemo ikada imati, opet, pravi odmor?
– Ne, sem ako ne ostavimo Džordža kod tvoje majke ili unajmimo neku pomoćnicu.
– Ovo prvo definitivno ne dolazi u obzir. Znaš moju majku, dobila bi srčani udar kada bi morala da čuva Džordža preko noći, a ne ceo odmor.
– Da. Znam. Ne mogu da verujem da će uopšte i da pokupi Džordža danas, slaže se Kris. – Je li misliš da shvata da ona njega danas mora i da hrani? Moraš da joj pokažeš kako da mu daje mleko iz flašice.
– Ma, daj! – Sem je malo brani, jer savršeno je normalno da ona kritikuje svoju majku, ali to ne treba da radi Kris. On samo treba da je podržava i da se slaže sa njom.
– Nije moja majka tako loša.
Kris je odlučio da ne odgovori na ovo.
– U svakom slučaju, Sem nastavlja, – kada si rekao da unajmimo neku pomoćnicu, na šta si u stvari mislio?
– Mislio sam na dadilju ili tako nešto.
– Pričali smo o tome pre nego što se Džordž rodio. Ne želim nikakvu pomoć. Želim ovo da uradim potpuno sama. Razumem to, ako žena treba da ide na posao, ali ovako... Ne želim da se još neko muva tu.
– Znam, znam. – Kris se umorio od rasprava oko ovoga i još uvek ne može da razume njen otpor. – Prvih pet godina života formiraju ličnost, on ponavlja njene reci, ,,i tvoja majka nije bila tu za tebe i ti nećeš da se to dogodi tvom detetu. Samo, mislio sam da si promenila mišljenje posle porođaja.
– Šta? Odjednom misliš da ne mogu sama da odgajam svoje dete i da treba da unajmim dadilju?
– Ne, nisam mislio to. Mislio sam možda da razmišljaš da prihvatimo neku pomoć, da ga neko čuva dva-tri dana u nedelji, samo da se malo odmoriš. Mogla bi da odeš na ručak sa prijateljicama. Da odeš na masažu. U kupovinu. Jednostavno samo malo da izađeš iz kuće. Uvek govoriš kako se osećaš da si zarobljena, ali ne mora tako da bude, Sem. Ne moraš ti da provodiš svaki minut sa njim.
Kris uzima dah i nastavlja: – I pre nego što bilo šta kažeš, skoro sve žene koje poznaješ imaju svoje majke koje im pomažu. Neću sada da kritikujem tvoju mamu, ali takođe znam kako pokušavaš da sakriješ kako si očajna zbog njenog manjka interesovanja. Činjenica je da je ona opterećena svojim životom da bi bila prava pomoć oko bebe. Tako da je glupo da se porediš sa drugim ženama, jer one sve već imaju pomoć.
On govori polako, da bi naglasio poentu. – Ti nisi tvoja majka, Sem. Nikada nisi ni bila. Da si bila nalik njoj ja nikada ne bih bio sa tobom. – Ovo poslednje izmamljuje mali osmeh na njenom licu. – Suština je, u redu je priznati da ne možeš sve sama. U redu je pokazati slabost i ranjivost i zatražiti pomoć. 1 Sem, tebi je potrebna. Zbog tebe, zbog mene, zbog nas. Zbog našeg braka.
Kris je završio i sam šokiran svim onim što je upravo rekao, a još više šokiran mirnoćom sa kojom je sve to kazao. Sem je šokirana takođe, i ako bi bila iskrena, ideja da neko čuva Džordža par dana i nije tako loša, u stvari je divna.
Ali ona se obavezala Džordžu. I što je još važnije, obećala je sama sebi. Biće najbolja majka na svetu, a najbolja majka na svetu ne bi ostavila svoje dete. Ne ni dva dana nedeljno.
24
– Kupila sam svom unuku najlepšu pidžamu na svetu. – Patricija je ušla na vrata ostavljajući trag jakog parfema. – Gde je moj mali anđeo?
Sem se smeje dok daje Džordža svojoj majci, koja ga ljubi svuda. Ovo je strana ličnosti njene majke, koju ona nikada nije videla i to je ispunjava toplinom i nadom kada je vidi ovakvu. Možda njih dvoje nisu u pravu. Možda biti loša majka ne mora da znači da ćeš biti loša baka.
– Pa, šta planirate za danas?, Sem se smeje.
– U stvari, Sem, mislim da ne mogu da ga uzmem. – Sem momentalno menja izraz lica, a Kris ima pogled u stilu – šta sam ti rekao.
– Ali rekla si da ćeš ga uzeti danas preko dana.
– Znam, draga, ali sam jako zauzeta i stvari su se sada promenile. Mogu da ga uzmem na sat-dva, ali poslepodne imam partiju bridža, jer je neko odustao i ja sam obećala da ću da ga zamenim i da ću doći do četiri. Nemoj tako da me gledaš, Sem, znaš i ja imam život.
– A tvoj život je toliko važniji od tvog unuka, zar ne?
– Nemoj da počinješ. I ja ti pomažem koliko god mogu. Ne možeš ti da očekuješ od tvog oca i mene da sve ostavimo bez obzira na to koliko volimo svog unuka.
– Volite? Vi ga jedva i znate. – Sem shvata da nema nikakve svrhe da govori ove stvari, ali joj je dosta svega.
– O čemu ti pričaš, Sem? Rekla sam ti da mi ovo stvarno nije potrebno. Ti uvek pokušavaš da me nateraš da se osećam krivom. E, pa izvini što i ja imam život, ali ja sam jednostavno takva osoba i to ćeš morati da prihvatiš.
Kris odlazi iz sobe, odmahujući glavom jer ne može da veruje. Još odavno je naučio da se ne mesa, ali sebičnost njene majke ga uvek užasava. On zna da je manja udaljenost između Londona i Njukasla, da bi njegovi roditelji stalno pomagali. Uvek je osećao da su Patricija i Henri sebični ljudi, ali nikad nije znao koliko. I uvek su svi mislili da će se njih dvoje promeniti kada dobiju unuče.
– Nikada nemojte potcenjivati kako je divan osećaj biti baka ili deka, rekao je jedan deda koji ima šestogodišnje unuče, – to je druga vrsta ljubavi, nego ona koju imate prema svojoj deci. Ova ljubav preplavljuje, mislim zato što je bez odgovornosti, slobodni ste da date celog sebe, da volite sa totalnim prepuštanjem. Sačekaj i videćeš, njeni roditelji će se zaljubiti u unuče kao i svi mi ostali.
Koliko on nije bio u pravu.
On i nije bio preterano iznenađen, ali Sem je bila očajna. Zato, jer je mislila da će Patricija da se promeni. Celog života se borila za majčinsku ljubav i odustala je samo kada je srela Krisa i udala se. Osnovala je svoju porodicu, i odlučila je da će to biti prava porodica.
Kada se Džordž rodio ništa se nije promenilo kod njenih roditelja, već je samo naglasilo neke negativne stvari. Sem se sama borila sa bolom zbog njihove sebičnosti kada je ona bila dete, ali sada je bol bio još veći jer je sada njeno dete bilo u pitanju.
Kris je pažljivo pričao kada bi tema razgovora bila njena mama ili tata. Trudio se da ništa ne kaže, jer ako bi kazao ono što stvarno oseća, nastupila bi prava poplava njegove odbojnosti prema njima i njegovog besa koji je osećao prema njima, zato što su bili takvi.
Najbolje što je mogao da uradi jeste da napusti sobu.
– Dobro, kaže Sem. – Nemam snage da se raspravljam sa tobom. Umorna sam, nedeljama nisam spavala ćele noći i mislila sam da danas mogu malo da se odmorim, ali ako ti moraš na bridž, ovo govori skoro sa gađenjem, – onda moram da razumem. Kada ćeš da ga vratiš?
Patricija gleda pomirljivo svoju ćerku i baca pogled na sat. U jedanaest? Možda mogu da produžim do pola dvanaest, ako ti je to bolje. Mogla bih da ga prošetam.
– Dobro, kaže Sem promuklo. – Ja idem da se okupam. Vidimo se kasnije. – I ona odlazi pokušavajući da zadrži suze, koje već naviru, jer ona nikada, nikada ne plače pred svojom majkom, da joj ne bi pokazala koliko joj je stalo.
Bar će imati sat, sat i po vremena da se okupa, da prokuva flašice i da se malo sredi, da se malo uljudi. Ali definitivno nema vremena za seks.
* * *
– Šališ se. Ti i Kris imate problema?, Džulija ne može da sakrije iznenađenje u svom glasu.
– O, bože. Nisam trebala ništa da kažem, Sem kuka u slušalicu.
– Sem, ja sam ti najbolja prijateljica, za ime sveta. Ako ne možeš meni da kažeš, kome ćeš?
– Nisam to mislila, mislim glasna sam... ne znam. Kada kažem to naglas, postaje stvarno... – Duboko uzdiše, delom uplašena, delom sa olakšanjem.
Prošle večeri su gledali televiziju, za promenu. Još uvek nisu našli dadilju, a Patricija je uzimala Džordža možda jednom mesečno. Ako su u gradu Krisovi roditelji oni ga čuvaju, ali inače svaki dan im je ista rutina: večera u osam, TV do devet, Sem odlazi u krevet u devet i deset, obećava Krisu da neće odmah zaspati, ali momentalno zaspi kako joj glava dodirne jastuk.
Ali sinoć su gledali nešto interesantno na TV-u. Dramu iz dva dela o raspadu braka. Bila je dirljiva i poučna. Gledala ju je i srce joj je lupalo i jedva je dolazila do daha. Sedela je na sofi, skupljena i pitala se da li Kris primećuje da je drama u stvari o njima dvoma. Povremeno ga je posmatrala da vidi kako reaguje, ali on ni jednom nije pogledao u nju.
Gledala je, u drami, kako glavna glumica postaje sve nesrećnija i nesrećnija. Muž je nije razumeo, sve više su se udaljavali, nisu više imali ništa zajedničko i sve što je više gledala dramu, bolje je razumela. Ovo je bila njihova priča. Otišla je da spava znajući da je njihov brak gotov i osećala je mučninu.
– Jesi li dobro?, pitao je Kris, dok je stajao u dovratku i zabrinuto je gledao.
– Hmm. Da. Dobro. – Izbegavala je njegov pogled i sagla se da prođe ispod njegove ruke da prođe u kupatilo. – Samo sam umorna.
Dok se kupala u kadi stalno joj se motalo po glavi: Moj brak je gotov! Zašto me nije više briga? Zapušila je nos i zaronila u vodu. Ta tišina joj je prijala i poželela je da zauvek potraje.
Sećala se njihovog bračnog života od ranije. Setila se kako je bilo na početku, ali su sigurno tada postojali neki znaci upozorenja i odjednom je shvatila da se udala za pogrešnog čoveka.
Njena majka je uvek govorila to, ali ona nije verovala i bila je očajna zbog toga. Sada se pokazalo da je njena majka bila u pravu.
Istina je da je Kris slabo napredovao u svojoj karijeri kao privatni dizajner. Do sada bi za njega trebalo da znaju sve veće firme. A gde je sada Kris Martin? Tamo gde je bio i pre šest godina.
Nije ona imala sumnje da je njegov posao bio lep. Nije imala sumnje da je talentovan. Ali lepota i talenat nemaju nikakve veze sa ambicijama, tako da su njih dvoje živeli samo solidno.
Nije to trebalo da se desi. Ona je trebalo da se zaljubi u čoveka, a ne u njegove potencijale.
Ali naravno, ležeći u kadi, totalno subjektivna, nesrećna i depresivna, ona je odlučila da je sve baš tako i da je upravo to uradila, zaljubila se u potencijale.
Možda je, mislila je, njena karijera za njega stvorila povoljne okolnosti. Sem je, na kraju krajeva, bila jedna od bitnijih u svetu grafičkog dizajna, njena plata je bila ogromna, a njeni dizajni su se nalazili skoro u svakom domaćinstvu u zemlji.
Izgledalo je da uopšte nije važno što ona radi. Mislila je da će jednog dana Kris da ostvari svoje potencijale, a čak i da je dugo trajalo, njegovo ostvarivanje, ne bi bilo ni bitno, zato što su uvek imali sve što im je potrebno. Jedini problem bi bio kada bi imali porodicu, ali i onda bi se snašli.
I ona je mislila da se snalaze.
Sem i Kris su seli da razgovaraju kada su otkrili da je trudna i razgovarali su o svojim finansijama i shvatili da će biti skromno, ali da će se snaći, ali samo ako ona kasnije počne da radi negde honorarno.
Sem je onda razgovarala sa nekim dizajnerima, koji su je uveravali da ima posla za nju čim odluči da ponovo radi.
Ako uopšte odluči da radi.
Istina je da Sem nije bila spremna ni za šta.
To je sve govorila Džuliji ove večeri, pre nego što je počela da priča za Krisa i da je njihov brak pred raspadom. Rekla je Džuliji za svoje strahove, kako se grozno oseća, očekuje od Krisa da je materijalno obezbedi, a bila je nekada takva feministkinja. I da nikada nije očekivala da neće hteti da se vrati na posao.
Mada se možda Sem u stvari plaši da se vrati na posao. Možda nije samo u pitanju njeno materinstvo. Ako neko može to da shvati, to je sigurno Džulija, koja poznaje Sem bolje od bilo koga drugog, i koja je šokirana kada čuje Sem kako se boji za svoj brak.
– Ne misliš možda, kaže Džulija napeto i pomalo stručno (jer nema knjige o bebama koju Džulija nije pročitala), – da patiš od postnatalne depresije?
– Ne budi smešna. Odakle ti takva ideja?
Džulija misli da se Sem promenila, kako je nestalo radosti iz njenog glasa. Razmišlja o stalnoj nervozi koju Sem oseća u vezi sa Džordžom: priznala je Džuliji da kada god silazi dole sa Džordžom niza stepenice, zamišlja kako se događaju grozne stvari, da ga ispušta iz ruku ili tako nešto: a kada ide ulicom da će njega udariti kola, a kada čita novine i pročita da se nešto ružno dogodilo nekoj bebi, potrese se kao da se desilo Džordžu i onda jeca satima.
Džulija takođe zna kako Sem ume da se zatvori i da bude introvertna, koliko joj nedostaje posao, ali joj je teško da napusti kuću. Ona sve to zna, a ne zna kako da joj kaže, a da to ne utiče na njihovo prijateljstvo.
– Samo mislim da ne voliš sebe u ovom trenutku, možda bi trebalo da odeš kod nekog.
– Apsolutno ne, Sem odgovara. – Imam divnu bebu i dobro sam. Jedini problem je Kris i mada ne planiram odmah da ga napustim, vidim da nećemo izdržati ni godinu dana.
– Zar si stvarno tako nesrećna?, Džulijin glas je pun tuge.
– Nemaš pojma. Nisam nikad mislila da mogu da budem
ovako usamljena i nesrećna. Jedino što me održava je što znam da uvek postoji mogućnost razvoda. Samo je pitanje izabrati pravi momenat.
Onda je nastala tišina. Džulija ne zna šta više da kaže.
25
Niko ne zna bolje od Krisa kako je to ne iskoristiti svoje potencijale. Sem možda misli da je srećna što povremeno uradi poneki grafički dizajn konzola, za koji je potrebno više nedelja da se napravi i što zaradi samo za kikiriki, ali Kris zna tačno šta radi.
Kris zna šta je veliki biznis. Zna kako treba da se postavi na tržištu, kako da se radi u timu i da se postigne više za kraće vreme.
Tokom godina gledao je svoje kolege kako tako rade. Neki su osnovali svoje privatne biznise i napravili dobru reklamu i dobar posao sa kancelarijskim nameštajem.
Kris je uvek znao da ima talenat. Više od svih drugih obraća pažnju na detalje, njegov nameštaj je lepši od svih ostalih, ali opet on ima najmanje uspeha. I sve do skoro on je baš tako i voleo. Jer je Kris znao cenu uspeha. Njegovo radno vreme bi se drastično promenilo i onda bi mogao da zaboravi da se svake subote ujutro budi pored svoje divne žene.
Kada juriš karijeru i veliki biznis, moraš samo na to da misliš. Biznis ti postane porodica. Video je da se to desilo mnogima. Počnu kao on, vole svaki minut svog posla. Ali kada dođe slava i bogatstvo nema tu mnogo mesta za strast. I nema mesta za porodicu.
Kris voli svoju porodicu. Voli svoju majku, oca, dva brata i najviše voli Sem i Džordža. Ali čak i pre nego što se rodio Džordž, Kris je doneo odluku da mu je Sem na prvom mestu. Doneo je odluku da svaki dan sa njom doručkuje i da dođe svako veče kući oko sedam.
Doneo je odluku da svoj biznis ostavi gde jeste, da bi još uvek imao familiju i provodio vreme sa njom.
Kris voli svoj posao, voli rad sa drvetom. Da ga polira dok ne istakne njegov visoki sjaj. Ali više voli da provodi vreme sa porodicom.
Mada sada i nije tako siguran. Polako i on počinje da prima više narudžbina, gura sebe do krajnjih granica izdržljivosti. Shvatio je da mora sve duže da radi da bi napravio sav taj nameštaj. Postepeno u njemu raste ideja da proširi svoj posao. Do đavola. Drugi bi ubili za takvu priliku.
I postepeno shvata da nema vremena za kuću. Ne kada je kuća mesto za svađu. Za viku. Za povišene tonove. Njegova žena jednostavno misli da on ne radi ništa kako treba.
Pokušava da bude dobar muž, dobar otac, ali u poslednje vreme izgleda da nije ni jedno od toga. Sigurno nije dobar muž kada se Sem ophodi prema njemu sa takvim prezirom, i sigurno nije dobar otac, jer ona ga ne bi proveravala svakog minuta i radila umesto njega.
Jedno vreme je mislio da je to normalno. Da se to događa svim roditeljima koji donesu bebu kući prvi put. Opravdavao je to na račun hormona. Ironično, budući da su svi rekli kako je Sem imala lepu trudnoću, kako je bila srećna, kako je cvetala i kako je on bio zaljubljen u svoju ženu.
Mislio je da možda sada plaćaju za to lepo vreme.
– Za ime sveta, Kris, ta pelena je previše labava. – Govorila je ona kada bi presvlačio Džordža i on bi ga odvijao i povijao ga ponovo.
– Za ime sveta, Kris, voda je suviše vruća. – Sem bi proveravala laktom vodu koju je on spremio za kupanje, a pet minuta kasnije kada bi se on povukao i sišao dole da čita novine, ona bi vikala kako on ništa ne radi po kući.
I bivalo je sve gore.
Ne vikanje. To je počelo malo da jenjava, ali atmosfera u kući je bila puna neprijateljstva i antipatije. Što bi više Kris provodio vremena kod kuće, bilo bi sve gore.
Stalno je bio tužan. Gledao je u Sem i nije mogao da razume šta joj se desilo. Njima. Gledao je Džordža, u to divno stvorenje i znao je da sada dele to zadovoljstvo, da bi svaki novi pokret koji on napravi trebalo da ih zbliži, a ne udalji.
Jedino mesto gde je mogao slobodno da diše, da se opusti bila je njegova radionica.
* * *
– Zdravo ljubavi. – Kris je uspeo da ovo kaže sa toplinom, preko telefona. – Svi smo pozvani kod Džil i Dana na čaj u nedelju. Njihova ćerka Lili je samo nekoliko meseci starija od Džordža i Džil je mislila da bebe mogu da se igraju da mi možemo da popijemo čaj.
Sem nikada nije upoznala Džil Maršal, samo je čula za nju od Krisa. Zna da su samo otprilike istih godina, ali Džil veoma srećno živi od prihoda svoga muža (koji je neka zverka u novinarstvu). Zna da je Džil takođe dizajner, ali da ništa ne radi, samo uživa u svojoj velikoj kući.
Takođe zna da su Džil i Kris oduvek bili prijatelji. Džil voli da priča ljudima kako je ona otkrila Krisa. Ali Džil je zaista na njega najviše uticala, više od svih klijenata zajedno. Ona je oduvek želela da upozna Sem i Sem je želela da upozna nju, ali nekako bi se uvek nešto isprečilo.
Jednom su pričale preko telefona i Sem je znala da će joj se ova žena svideti i da bi mogle biti prijateljice. To je bilo pred porođaj i nije bilo poente da zakazuje sastanak sa njom.
Prošlo je sedam i po meseci i Sem još uvek nije spemna za druženje, ali Kris jeste. Pristao bi na sve što bi moglo da unese malo normalnosti u njihove odnose i živote, nešto što bi moglo da vrati njihove stare živote.
Kris je tek sada počeo da shvata efekte njihove izolacije zbog bebe. Tek sada shvata koliko je destruktivno provoditi svako, baš svako veče kraj televizora, a onda otići na spavanje. Koliko uništava da svako veče provodiš sa partnerom koji te nešto i ne voli.
Krisu nedostaje druženje. Nedostaje mu mogućnost da ode do bioskopa kad god mu se prohte. Ne bi on menjao Džordža ni za šta na svetu, on zna da nešto mora da se promeni i jedino čega može trenutno da se seti jeste da natera Sem da se vrati u realnost.
Što se više izoluje, sve je povučenija i zatvorenija. Jedini momenti lucidnosti su joj kada je nešto podseti na stari život: kada nazove Džulija i njen zvonak smeh protutnji kroz kuću, neverovatno oštar zato što retko može da se čuje i kada u retkim momentima zaboravi da ga mrzi i seti se da je Kris čovek za koga se udala, čovek koga voli.
I danas je Džil ušla u kancelariju, Džil koja se i pored bebe uopšte nije promenila, koja je i dalje topla i zabavna i šarmantna kao što je uvek i bila.
Ona je dah svežeg vazduha.
– U redu. – Sem prihvata poziv jer ne može da smisli odgovarajući izgovor. Nije voljna ne zato što više ne želi da upozna Džil već zato što je i posle sedam i po meseci i dalje punija, a takođe je i izgubila pola one svoje divne kose. Sada je samo bleda senka one devojke koja je bila pre rođenja Džordža, devojka koja planira ponovo da bude.
Ona spušta slušalicu i pita se da li je moguće izgubiti deset kilograma za deset dana ili udahnuti novi život helankama koje su već totalno upropašćene.
Kris takođe spušta slušalicu i saopštava Džil dobre vesti, ona pljeska rukama uzbuđeno.
– Umirem od želje da upoznam Sem. Ne mogu da verujem da slušamo jedna o drugoj sve ove godine, a da se nikada nismo upoznale. Sada ćemo konačno da se vidimo. Upoznaću i malog, slatkog Džordža. Kaži mi, je li ga voliš više od svega?
Krisove oči su odmah zablistale, jer to je prvi put ovog dana da je pomislio na Džordža i tek onda Džil primećuje razliku, koliko je on u stvari većinu vremena ravnodušan.
– Jesi li dobro, Kris?
– Naravno. – Oni imaju profesionalni odnos, možda čak početak nekog prijateljstva, ali ne zna on dovoljno Džil da joj se poverava. Možda bi i mogao. – Kaži mi nešto, kaže on, i sada već ne može da se zaustavi, gledajući je sa interesovanjem, zato što je njena ćerka samo šest meseci starija od Džordža i ona opet izgleda fantastično, kao što je uvek izgledala, samo možda još lepše. Mekše. – Kako uspevaš da izgledaš tako fantastično kada imaš bebu, kako izlaziš na kraj tako dobro, i da budeš ona ista osoba od ranije?
– Zašto?, Džil pita nežno. Polaskana, ali zabrinuta. Kris samo sleže ramenima i smeje se. – Prvih nekoliko meseci su bili nemogući, – govori ona polako, pokušavajući da sa Krisovog lica pročita koje reci da upotrebi i šta da kaže da bi ga oraspoložila. – Bila sam iznurena. Depresivna. Usamljena. Odbojna.
– Kako si se izvukla iz toga?, Kris je prekida jer želi da čuje sve odgovore odmah.
Džil sleže ramenima. – Ne mogu tačno da ti kažem kada se to dogodilo. Mislim da je to bio proces, koji se odvijao polako, tamo od osmog-devetog meseca. Već nisam bila tako umorna, osetila sam se ljudskije, malo sam se potrudila oko sebe, počela ponovo da izlazim medu ljude. Ja obožavam Lili, ali mi je potrebno malo prostora, nešto što je samo za mene.
– To je ono što ja pokušavam da kažem Sem, Kris reče tužno.
– Ona prolazi kroz to isto?
– Baš to. Ona više nije ista osoba kojom sam se oženio, ali ona ima neku ideju kako će da bude savršena majka i neće da prihvati nikakvu pomoć.
– Pa, to bi sve moglo da se promeni ako dobije posao u onom časopisu.
– Znam, ali se ona mnogo promenila. Nikada se ne smeje, nikada nije srećna. Da li si ti bila takva? Da li je to stanje koje će proći?
– Ne bih rekla da sam bila nesrećna, ali privikavanje je trajalo mesecima, ali odjednom su sva ta ružna osećanja nestala i ja sam opet dobila energiju i svaki dan je sve bolje i bolje.
Kris uzdiše. – Voleo bih da tako bude i sa Sem.
– Da li ima prijateljice u sličnoj situaciji?
– Ne. To je deo problema. Ceo dan je kod kuće sa Džordžom, uglavnom sama, ima problema sa majkom i ne voli te grupe za majke i bebe.
– To je potpuno razumem!, smeje se Džulija.
– Ali u međuvremenu ni sa kim se ne druži. Obe njene najbolje prijateljice sada žive u Njujorku i sada je tako usamljena, toliko željna prijateljica koje imaju bebe, ali ne bi ništa uradila da ih pronađe.
– Možda i ne može. – Džil sleže ramenima. – Možda je stvarno depresivna i potrebno joj je da je neko izvuče, ali proći će to. To ti garantujem.
– Hoće li?
– Ma, da. I ako ne prođe brzo, vi dolazite kod nas u nedelju i znam da ćemo nas dve da budemo prijateljice.
– Mogu li samo još nešto da te pitam? Da li je sve to uticalo na Dena? Ta tvoja raspoloženja? Da li je uticalo na vaš brak?
Džil ćuti jedno vreme, ne znajući šta Kris želi da čuje, ali onda se dosetila. – Ne, nikada bitno. Jeste bio buran period, ali nisam nikad pomislila da ga napustim. – Ona se smeje sigurno, očekujući da je Krisu laknulo.
– A šta je bilo sa Denom? Da li je on poželeo da ode?
* * *
– Jesi li siguran da izgledam dobro?, Sem šapuće Krisu ispred vrata Džil i Dena. Kris drži Džordža u rukama dok se vrata otvaraju, a iza nih stoji devojčica koja gleda u njih sa očekivanjem. Iza nje stoji Den koji se smeje i pokazuje im da uđu unutra.
– Kris, drago mi je da te vidim! – Videli su se nekoliko puta pre toga. – Ovo je Lili. Ti mora da si Sem. A ovaj lepotan Džordž. Uđite, uđite. Dobro došli. – Sem pruža ruku, ali Den se naginje i ljubi je u obraz, stavlja ruku na njeno rame i grli je i pokazuje joj gde da uđe.
I ona odjednom oseti nešto što nije osetila godinama, zbog te ruke što joj je na ramenu. Oseti kako joj gore obrazi, i žmarce kako joj silaze niz kičmu. Oseti uzbuđenje. Smejurija, govori ona sebi. Čovek koji je prosečno atraktivan, samo je ljubazan prema njoj i sprovodi je kroz kuću, a ona je na putu da svrši prvi put ove godine.
– Sem!, pojavljuje se Džil iz kuhinje i grli je toplo. Sem želi da je zagrli isto tako sa toplinom, ali takođe želi da je mrzi zato što je vitka i srećna, glamurozna, što ima predivnu kuću i seksi muža, ali ne može da je mrzi.
– Tako je divno što smo se upoznale. Da li ste nas brzo pronašli? Dođi i sedi dok stavim džezvu. Da li si primetila ručni rad tvog muža u hodniku?
Džil brblja i Sem pokušava da je prati.
– I tamo. Vidi. Zar nije pametan? Baš si srećna. Moram da ti kažem za nekoga ko ima bebu od sedam meseci izgledaš fantastično. Kako uspe vaš?
Da je to rekao neko drugi, Sem bi sigurno dovela u pitanje ovu izjavu. Sigurno bi pretpostavila da je sarkazam u pitanju, ali u njenom glasu bilo je samo iskrenosti, jer Džil zna, bila je u toj situaciji, zna šta neko želi da čuje kada se oseća debelo i umorno i dok priča Sem polako počinje da se opušta.
– Mora da se šališ!, Sem se smeje, ali njen osmeh je istinit. – Ogromna sam. Vidi. Grozno!
– Ne, nisi, kaže Džil. – Divno izgledaš.
– A šta je sa tobom? Lili ima četrnaest meseci, a ti izgledaš kao manekenka.
– Znala sam da ćeš da mi se svidiš, Sem!
– Šta da radim sa Džordžom? – Kris stavlja Džordža na pod, gde sedi kao neka loptica i naginje se da ispita šare na persijskom tepihu. Odjednom pada sa strane i sada izbliza posmatra šare i pokušava da crveni konac koji je našao pojede.
– O, Džordže, kaže Sem, dižući ga i ljubeći ga, – slatki moj majmunčiću, i Kris se smeje dok ih posmatra. Vidi da je Džil oraspoložila Sem i videvši je ovakvu podsetio se dobrih starih vremena.
– Kris!, Džil ga zove iz kuhinje. – Dođi da vidiš sto, ovde je.
Sem seda na kraj sofe kada Den ponovo ulazi u sobu. Ona uvlači stomak, onda ga pušta, pomislivši kako se smešno ponaša. Ona je udata žena, a da ne pominje majka, a da ne pominje debela.
Opet uvlači stomak.
Den se spušta pored nje na sofu i stavlja noge na stolić i ona je istog momenta svesna njegove blizine. Njegova desna noga se nonšalantno češe o njenu butinu, ali on izgleda to nije primetio.
A ona samo na to misli.
– Lili mi je najvažnija u životu, on uzdiše, protežući se lenjo i pruža jednu ruku na naslon od sofe, – ali šta bih sve dao da idem na odmor sada.
– Bože, pričaj mi o tome, kaže Sem, glasom koji čak i njoj zvuči samosvesno. Idi molim te, misli ona. Ne mogu da se snađem pored tako privlačnog muškarca koji sedi tako blizu mene da imam čudne fantazije. Ipak, nemoj da ideš, misli. Podsećaj me i dalje na ovaj osećaj, podseti me da je još uvek moguće da se osećam ovako i da nisam suviše stara i dosadna da budem strastvena.
– U redu, sada bih voleo da budem u nekoj ležaljci razapetoj između dve palme na nekom napuštenom ostrvu Kariba.
– A da ti konobar donosi punč od ruma? – Sem se smeje i voli što su preskočili ono formalno ćaskanje.
– Dobra ideja!, on se smeje. A ti?
– Beli pesak. Tirkizno more. Vrućina. Bila bih u bikiniju, pod uslovom da sam skinula svu kilažu od trudnoće, konačno, ne bi ona inače to rekla, ali je htela da on zna da ona nije oduvek bila debela, – i ležela bih na surfu da se malo rashladim.
– Trebalo bi da zadržiš tu kilažu od trudnoće, pristaje ti, kaže Den, i mada ona zna da je to rekao samo onako, deo nje se nada da je u pitanju nešto više, nada se da on možda flertuje sa njom.
Obrazi su joj pocrveneli.
– O čemu to vas dvoje? – Džil ulazi u dnevnu sobu, i nosi poslužavnik sa čajem, biskvitima i kolačima.
– Ni o čemu naročito. Delimo neke fantazije. Ne biste vi bili zainteresovani.
Kris diže obrvu i ništa ne govori.
13 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:38 pm
Margita
Administrator
26.
Kris je oduševljen. Ona mračna Sem svih ovih meseci se transformisala u roku od par dana. Počelo je kada su bili kod Džil i Dena na čaju. Kris je znao da će Džil odobrovoljiti Sem.
Njih četvoro su se baš slagali i Dem je predložio da odu jednom zajedno na večeru pa posle u bioskop i Kris se veoma iznenadio kada je Sem pristala sa oduševljenjem.
Dok su putovali kući izgledalo je kao da je nešto vratilo Sem u život. Brbljala je, pričala i smejala se. Spontano. Tri puta! Kris je osetio kako sav njegov bes nestaje i gledao ju je sa privrženošću i ljubavlju. Kada su došli kući, okupali su Džordža i uspavali ga i onda je Sem, po prvi put posle rođenja Džordža, inicirala seks.
I ne samo to, nego je bila kao životinja, nezasita, puna požude. Bilo je jebeno neverovatno.
Naravno, Kris nije znao da dok je ljubila njega mislila je na Dena. Dok je mumlala od zadovoljstva, mislila je na Dena. Dok je lizala jezikom njegov stomak sve do dole, mislila je na Dena.
Zatvorila je oči i pustila požudu da zavlada njenim telom, jedva se suzdržavajući da ne izgovori Denovo ime, ali ga je zamišljala sa svakim uzdahom, svakim talasom požude, osećajući strast za koju je mislila da više ne postoji.
Posle, kada je Kris zaspao i Sem je ležala u krevetu, širom otvorenih očiju, buljila je u plafon, fantazirala je da se Den zaljubljuje u nju, ostavlja Džil i Lili. Onda bi Den, Džordž i ona živeli srećno do kraja života. Ko zna, možda bi posle Džil i Kris bili zajedno... Događaju se čudne stvari.
Promislila je na svaku mogućnost i kada je konačno zaspala oko dva sata, zaspala je sa osmehom.
* * *
Sledećih nekoliko dana neprestano je mislila na Dena. Na neki čudan način njeno novo zaljubljivanje joj je pomoglo da bude ljubaznija prema Krisu. Sada je prihvatila da se udala za pogrešnog čoveka. Nije to njegova krivica, jednostavno nije im suđeno i sa tim saznanjem sposobna je da se ophodi prema njemu sa ljubaznošću, jer on na kraju krajeva ni ne zna da joj on sada samo prekraćuje vreme. Sigurno je da se i Den isto oseća. Provodi sate razmišljajući o tom popodnevu. Sećajući se svakog njegovog pokreta. Definitivno je flertovao sa njom i definitivno se isto oseća kao ona.
Jedan deo nje očekuje da je on pozove i razočarana je kada telefon zazvoni, a nije on. Svaki put kada zazvoni ona skoči i govori sebi kako njen glas treba da bude senzualan i provokativan.
– Halo, kaže ona senzualnim i provokativnim glasom, nadajući se da je on.
– Halo. Ja sam. Šta nije u redu? – To je samo Kris.
– Sve je u redu. Zašto?
– Zvučiš čudno. Kao da nije tvoj glas.
– A kako to zvučim?
– Da budem iskren, kao neka opasna ženska.
Usta su joj se odmah razvukla u osmeh. Upravo je taj efekat htela da postigne. – Stvarno? – Sada joj je glas totalno nevin. – Kako laskavo. Moraću da se potrudim da češće tako zvučim.
– Hmmmm. To zvuči interesantno. – Kris se smeje, pomislivši na svoju prelepu, seksi ženu u krevetu od pre neku noć. – Moglo bi da da neke veoma dobre rezultate.
– Je li sve u redu? – Vratila je ponovo svoj glas. Sem ne želi da ohrabruje njegove požudne misli usred jutra.
– Da. Upravo sam razgovarao sa Džil. Karte za bioskop su za nedelju, a pričali smo i za restoran. Džil je predložila Montanu
– Divno! – Oduševljenje se vratilo u njen glas i odmah je počela da planira, smišljajući šta će da obuče. – Zvuči divno.
– I ti si definitivno sigurna da tvoja majka neće biti zauzeta tog dana?
– Ne. Naterala sam je da mi obeća. Sigurno će da čuva Džordža, ali moramo da se vratimo do jedanaest.
– Jedanaest? To je baš kasno, je 1' da?
Dozvolila je sebi da se nasmeje. U našoj kući u poslednje vreme i osam sati je kasno.
– E, drago mi je što si to ti rekla, a ne ja.
– Zašto? Obično ti govoriš takve stvari. Kakva je razlika?
– Pa, razlika je da kada ja to kažem, ti mene napadneš kako ja ne razumem kako si ti umorna.
– Pa i ne razumeš. – Sem već govori britko, ali Kris neće da se povuče.
– Sem, ne moramo sada da se raspravljamo.
Nije ni ona htela da se raspravlja, imala je važnije stvari na koje treba da misli.
Kao na primer, šta treba da obučeš kada ideš da vidiš ljubav svog života?
Crne pantalone. Top boje vina od somota, malo više dekoltiran, da pokaže i neke prednosti veće kilaže.
I druge stvari koje treba da uradiš kada hoćeš da impresioniraš nekog.
Zakažeš kod frizera i konačno kažeš zbogom dugačkim loknama, koje su sada već postale istanjene i masne.
Odeš u teretanu i platiš ogromnu sumu novca da možeš da vežbaš i da ti čuvaju sina.
Zakažeš u salonu lepote u samoj teretani. Lepo depiliraš noge, brkove i staviš kompletan mejkap pre izlaska. Obliva je talas krivice dok joj kozmetičarka maže lice i smeje se i misli da se ona sređuje za muža i u jednom momentu Sem je u iskušenju da njoj sve prizna – nekako je lakše da se ispovediš strancu nego nekoj bliskoj osobi – ali je uspela da ćuti o ljubavi svog života.
Kreneš odmah na najnoviju dijetu i čokoladice zameniš grejpfrutom i jabukama.
Razgledaš izloge i proklinješ dizajnere što prave sve u tako malim brojevima. Na kraju pronalaziš savršeni par crnih čizama sa visokim potpeticama i još plus uz to divan crni top koji je kao šiven za tebe, i na kraju ispada da čizme i top divno idu jedno uz drugo.
Zoveš svoju najbolju prijateljicu, koja se pretvorila u devojku koja samo ide po žurkama i trenutno osvaja Njujork, a ti ostavljaš poruke na njenoj telefonskoj sekretarici, jer jednostavno morate nekome da kažete jer postoji mogućnost da prsnete.
Kada se vaša najbolja drugarica ne javlja, vi vadite vaš stari imenik iz fioke i tražite nekog, bilo koga, ali onda shvatate koliko bi to bilo glupo da zovete nekoga sa kim se niste čuli mesecima i onda da počnete da mu pričate kako imate nesrećan brak i da pričate o razlogu svoje novonastale sreće.
Onda odeš negde na kapućino i povedeš svog sina kojeg postaviš u visoku stolicu i daš mu neku čokoladicu da se zanima, dok ti sanjariš.
– Izvinite? Da li je slobodno?, njeno sanjarenje je prekinula visoka žena koja je u – kenguru – nosila malu bebu, novorođenu bebu, ali tihu, koja je verovatno spavala.
Sem se nasmejala i klimnula glavom, mada nije tako sigurna da želi da joj neko ugrožava njen prostor. Ali za čim je ona žudela svih ovih proteklih meseci? Zar nije žudela za nekom prijateljicom iz okoline koja ima bebu kao ona? Za nekim ko liči baš na ovu ženu?
– Ja ti jako zavidim. – Žena seda sa osmehom dok otkopčava nosiljku i skida još uvek usnulom detetu žuti skafander.
Pokazuje na Džordža, koji srećno žvaće kocku šećera, nešto brblja sam sebi, gledajući po prostoriji i posmatrajući ljude. – Mi smo još u fazi kada plačemo ćelu noć, i jedva čekam da je izvadim iz ove nosiljke i stavim u visoku stolicu.
Sem se smeje toplo, očigledno se sećajući ovih dana koje je ona provela sa Džordžom. – Ni sada to nije samo zabava i igra. Samo što nije počeo da puzi i mora da se pazi na njega svaki sekund.
Prilazi im konobarica. – Ja ću kapućino, kaže žena. Konobarica gleda upitno u Sem, koja naručuje isto, i već je veoma radoznala da sazna nešto više o ovoj ženi.
– Izgledaš mi nekako poznato, kaže Sem. – Živiš li u blizini?
– Da. Sa Estel rouda. Ti?
– Ouk Vilidža.
– Tamo je stvarno divno. Te kuće su stvarno divne.
– Divne. Ali su jako male.
– Da, vidim to. Naša kuća je ogromna. Zar to ne zvuči grozno? U stvari, to je pre bila samo kuća mog dečka, tako da mi je još uvek dozvoljeno da je pomalo kritikujem, ali je ipak obožavam. Verovatno sam ti poznata zato što se stalno šetam po ovom kraju. Sve samo da ovaj mali anđeo ućuti.
Sem se smeje njenoj iskrenosti. – Ne znam, imam osećaj da sam te još negde videla, ali ... Pa, koliko ima tvoj anđeo... pretpostavljam devojčica?
– Da. Ovo je Popi. Ima sedam nedelja. A tvoj dečko?
– Džordž. Osam meseci.
– Jesi li se porodila u univerzitetskoj bolnici?
– Naravno. Ti?
– Ma, da. Hteli smo da idemo u ovu obližnju bolnicu, ali smo čuli da su imali neke skandale.
– I ja sam čula isto, kaže Sem. – Neko koga ja znam je imala carski rez i niko čak nije došao da je vidi dvadeset četiri sata. Na kraju je njen dečko menjao čaršave i donosio joj hranu od kuće. Možeš li da zamisliš?
– Isto to sam i ja čula!, žena počinje da se smeje. – Prijateljica prijateljice. Mislim da se zvala Elenor.
– Ne. Ova se zvala Dženin.
Žena se smeje. – Misliš da je to postala sada samo priča koja se priča?
– Ne znam, ali zar urbani mitovi ne podrazumevaju neke strašne blamove kao recimo da se onesvestiš posle pijanke u kupatilu svog dečka?
– O, bože! Sedam se toga. Moj omiljeni je bio o onoj devojci koja se pokakila na krov dok su večerali roditelji njenog dečka.
Obe su se nasmejale. – To se stvarno desilo!, Sem kao insistira na ozbiljnosti priče.
– O stvarno? Da to nisi bila ti...? – i obe su se opet smejale.
– Zar nije čudno što svaka priča uključuje roditelje dečka?, kaže žena. – Ko uopšte smišlja te priče?
– Ko to do đavola zna?
– A koga je to do đavola briga? – i one se obe smeju jedna drugoj, nekako znajući da je njihov susret više od slučajnosti, da im je nekako suđeno da se sretnu i da će ovo biti početak važnog prijateljstva.
Možda i znaju jako malo jedna o drugoj, ali Sem razmišlja kako bi ovo mogla da bude njena nova najbolja prijateljica.
– Ja sam Sem, kaže Sem, znajući da više nije očajna i znajući da ova žena neće biti uplašena sa preuranjenim ponudama za prijateljstvo.
– Drago mi je da smo se srele, Sem. – Žena pruža ruku prema Sem i steže je odlučno. – Ja sam Mivi.
– Nisam mogla da verujem, bukvalno vrišti dok priča Krisu kod kuće. – Mislim, šta je trebalo da kažem? – Eto, iako Kris nije bio njena druga polovina i ona je znala da je on pogrešan muškarac za nju, ali joj je opet bio prijatelj i morala je nekom da kaže.
Jedina osoba kojoj se ona poveravala sem Džulije i Bele, a Džulija sigurno na ovu temu nije bila opcija. Bila bi opcija da se desilo da se Sem nije svidela Mivi, ali Sem nije to mogla nikako da kaže.
Mogla je da kaže Beli, ali Bela i Džulija su sada praktično jedna osoba, i nema šanse da se ona ispovedi Beli kada bi ova najverovatnije sve ispričala Džuliji. Čuvanje tajni i nije Belina najjača strana.
– Da li si joj rekla da znaš ko je ona?
– O, bože, bilo je grozno. Htela sam da joj kažem zato što je bila tako divna, ali sam bila zatečena i ostala sam bez teksta, a kada me je već pitala šta nije u redu, rekla sam joj da sam dobila talas toplote.
– Šta je ona rekla?
– Pitala je da li sam opet trudna, zbog talasa.
– A šta si ti rekla?
– Rekla sam da nema šanse pošto radimo to vrlo retko.
– Pa nije to baš istina, a ona noć od skoro? Uvek možemo to da ponovimo, ako želiš. – Kris je uzima za ruku i gleda je zavodljivo.
– Ne budi smešan. – Odmahuje glavom, kao da je on neko nevaljalo dete. – Stvar je u tome da se osećam užasno. Šta ću da kažem Džuliji?
– Zašto moraš da kažeš Džuliji bilo šta? – Krisov glas je sada čvršći, malo je povređen njenom reakcijom od malopre, njenim konstantnim odbijanjem.
– Džulija je moja najbolja prijateljica.
– Ali ovo je samo neka žena koju si upoznala u kafiću, kaže on već nervozno, – ne razumem zašto uopšte moraš da spominješ.
Sem uzdiše. – Stvar je u tome, Kris, što mi se ona jako dopala. Mislim da bismo možda mogle da budemo prijateljice.
– Pa, možete.
– Ali kako ću da kažem Džuliji?
– Zašto bilo šta moraš da joj govoriš?
– Zato što mi je ona najbolja prijateljica.
Kris više ne može da sakrije svoj bes.
– Ma, čega se ti uopšte bojiš? Za ime sveta, Sem! Mesecima pričaš o tome kako bi volela da upoznaš neku takvu ženu koja bi mogla da ti bude prijateljica zato što si usamljena jer je Džulija otišla, a sada konačno upoznaješ tako nekog, a nećeš sada to da izguraš do kraja zato što se bojiš šta bi mogla da kaže tvoja stara najbolja prijateljica? Koliko ti imaš godina? Šest? – On nastavlja, jer mu je više dosta njenih frustracija. ,,I možda, samo možda ti je ipak bolje da si sama, jer ti je bilo lakše da budeš usamljena i da ti bude dosadno i da žališ samu sebe, i lakše je kada te drugi ljudi žale. Mnogo je lakše nego se malo potruditi, ustati, izaći i upoznati ljude.
– Kopile jedno, sikće ona. – Nemaš ti predstavu kakav je moj život. Nemaš predstavu zato što svaki dan odeš iz kuće. Ne očekuje se od tebe da vodiš računa o ćelom domaćinstvu, da paziš na Džordža i da kuvaš i da imaš svoj život na kraju krajeva. Kako se usuđuješ da me optužiš da se ponašam kao žrtva, kada nisi bio u mojoj koži? Kako se usuđuješ?!
Toliko je ljuta da je počela skoro da plače. Ljuta i ponižena. Zato što ona naravno zna da je on totalno u pravu.
– Žrtva, Kris izgovara za njom, i uzima novine da ide u drugu sobu da čita, da se smiri i da se pretvara da je ovaj brak mnogo bolji nego što izgleda. – Interesantan izbor reci. I još je interesantnije što si to izgovorila ti. Svakako sada imaš o čemu da razmišljaš. – On kreće da izađe iz sobe kada odjednom počinju da lete tanjiri prema njemu i razbijaju se o vrata.
– Mmm, pametno, kaže on mirno, bez izraza u njegovim očima gleda u Sem, koja stoji u kuhinji i plače, i ne veruje šta je upravo uradila. ,,I od ovoga ćemo mnogo bolje oboje da se osećamo. – Ovo je rekao sa sarkazmom i zatvorio vrata za sobom.
Sem ne razgovara sa Krisom to veče. Odlazi da se okupa i razmišlja o tome kako je srećna što je našla Dena, kako je divno što je pronašla svoju sudbinu.
Kada je bila mala imala je izmišljenog prijatelja Džeda. Kada je mislila na njega osećala se sigurno, fantazirala je o njemu, kako on voli nju, ona njega...
Sada ležeći u kadi ne shvata da ona opet radi to isto. Mada, i kada joj je palo na pamet, pomislila je kako to može da bude isto kada Den nije izmišljen? Den nije prijatelj iz mašte. On je čovek koga je trebalo da sretne pre šest godina, čovek za koga je trebalo da se uda. Pa, vidi kako se oseća samo što se njegova noga očešala o njen kuk. Gledaj kako se on njoj obraćao.
To je bilo stvarno.
27
Kako se približava nedelja veče, Sem više razmišlja o tome kako bi bilo bolje da je sa Krisom u dobrim odnosima, kao prijatelji.
Uvek nešto nije bilo u redu sa njihovom vezom, sada ona shvata. Uprkos činjenici da su imali fantastičan seks u prošlosti, mada joj je sada već teško da se seti toga, razlog zbog koga je ona mislila da je on čovek njenog života bio je zato što se osećala tako opušteno sa njim.
Od prvog momenta osećala je da može sve da mu kaže. Najgore i najmračnije tajne. Seća se prve večeri kada su se upoznali, pričali su satima, a imali su toliko toga da kažu.
Osećala se tada da je on neko koga ona poznaje ceo život. I u tom pogledu se ništa nije promenilo. Ali je ona tek sada okusila strast i tek sada razume čega se odrekla.
Odrekla se uzbuđenja.
Odrekla se čekanja da zazvoni telefon. Odrekla se izazova.
A Kris nikada nije bio izazov. Bio je tipičan momak iz komšiluka. Nije bio seksi i atraktivan, mračan i opasan. Ona pomisli na Dena i uzdrhta.
Osećati da nekoga poznaješ ceo svoj život nije razlog da se udaš za njega, misli ona prilično grubo. Trebalo je da zna. Trebalo je da posluša Belu, da treba da se uda samo onda kada nađe viteza u oklopu koji će je bukvalno oboriti sa nogu.
Da može, sve bi promenila u svom životu. Sve sem Džordža. Čim pogleda u Džordža počne da se topi. Smeje mu se, i diže ga sa poda i golica ga, ali on se malo ljuti pošto ga je odvojila od omiljene igračke. Ona ga malo steže i gnjavi, onda ga vraća na pod i on nastavlja svoju igru.
I zna razlog zašto još uvek nije nešto preduzela.
Džordž.
Zato nije u stanju da sedne sa Krisom i razgovara o tome da treba malo da se razdvoje, da nađu malo prostora. Ne može samo tako da ode, jer Kris obožava Džordža koliko i ona.
Kako da odvoji Džordža od Krisa? I kako bi to uticalo na Džordža, ako bi se oni razveli? Ne želi da on bude nesiguran i iskompleksiran. Želi da Džordž odrasta bez problema i da ga ona besprekorno odgaja.
Nema šanse da nešto kaže. Ne još. Mada zna da dete nije razlog da oni ostanu zajedno. Da roditelji koji ostanu zajedno, a stalno su u sukobu više greše, nego da stvore posebna domaćinstva puna ljubavi i razumevanja.
Džordž nije razlog da ostanu zajedno, ali ne može još sebe da natera da bilo šta preduzme na tom polju. Nekada davno je govorila – i ovo će proći – kada dođu krize, ali ovo još ne prolazi. Deo nje je još uvek optimističan, deo nje misli da će možda sve opet biti u redu, ali to je naravno bilo pre nego što je upoznala Dena, koji je probudio njena uspavana osećanja.
Da bude iskrena, ta osećanja je pomalo izvukao i njen ginekolog gospodin Brenan, samo to nije trajalo dugo i fantazije o njemu nisu bile kao fantazije o Denu. Ove fantazije mogu da se ostvare.
Svesna je da nije srela Dena da bi najverovatnije svoj život provela sa Krisom. Napokon, ne bi joj nedostajalo nešto što nije ni osetila.
Ali sada kada je srela Dena, samo je u jednu stvar sigurna: pitanje je vremena.
* * *
– Izgledaš veoma lepo za bioskop. – Krisovo iznenađenje je bilo očigledno kada je Sem sišla dole. Patricija je promolila glavu iz kuhinje gde je davala Džordžu da pije mleko, digla obrvu i nasmejala se. – Draga, je li to šminka? Kako je divno videti te opet da izgledaš ljudski. – Sem je samo uzdahnula i otišla u hodnik da uzme tašnu.
– Mama, na spavanje ga stavi pre sedam. Nemoj kasnije, u redu? Nemoj da se igraš mnogo pred spavanje sa njim inače će se rasaniti.
– Draga, znaš, radila sam ja ovo i pre. Nemoj da brineš. Samo idi i lepo se provedi.
– Dobro, ali ako se probudi daj mu mleko; ili bolje da mu daš vode, jer možda će mu biti muka, a možda će i biti gladan, pa da mu ipak daš mleka...
– Samo idi, rekla je Patricija. – On će biti dobro. Ja ću biti dobro. I ja sam majka, znaš. Zato nemoj da brineš. Nisam ja uradila ni loš posao sa tobom, zar ne?
– Diskutabilno. – Kris je promrmljao sebi u bradu, a Patricija ga je samo pogledala.
– Dobro, mi idemo, rekla je Sem, ljubeći Džordža. – Ćao, majmunčiću, mama te voli, budi dobar dečko. Lepo spavaj.
– Hajdemo, rekao je Kris gledajući na sat, – zakasnićemo.
* * *
I sada dok sede u mračnom bioskopu, Sem je samo svesna njegove blizine i da se opet njegova butina češe o njenu.
Osećala je mučninu pre nego što će se videti. Bojala se da se ne pretvori u šesnaestogodišnju devojčicu i da ne može da mu pogleda u oči, ali nije, već je samo postala strašno svesna njegove blizine.
Džil ju je poljubila i toplo zagrlila, i ona je zbog toga očekivala da i Den isto uradi, ali on je samo stavio ruke oko nje i čvrsto je zagrlio i šapnuo na uvo: – Zdravo, lepotice. – Mogla je da ostane u tom položaju ćelo veče, jer dok ju je grlio osetila se kao devojčica u rukama svog spasioca i htela je da ostane večno u tom zagrljaju. Međutim, na vreme se povukla i okrenula se brzo prema Džil, svesna da bi Džil mogla nešto posumnjati. Ali Sem nije htela da ona zna, ne još.
– Jesmo li zakasnili?, pitala je Sem sa osmehom.
– Uopšte. Mi smo stigli ranije. – Džil ju je uhvatila ispod ruke i tako su otišle u foaje. – Drago mi je što te opet vidim.
Den je otišao po kokice. Sem obožava kokice, ali je odbila, ne želeći da on pomisli da je proždrljiva i kada se Den vratio sa tri velike kupe kokica, on joj je šapnuo na uvo, kao da su u nekoj zaveri protiv drugih, da treba sa njim da podeli njegove kokice. Ona se osetila polaskano i posebno, kao da je bačena u sam centar njegove pažnje.
Prva je prošla kroz uski hodnik, ne znajući ko je odmah iza nje, ali moleći se da je to bio Den. Molim te bože, molila se. Ako nam je suđeno, ako je Denu i meni suđeno da budemo zajedno, molim te onda neka on sedne pored mene. Molim te daj mi neki znak da on oseća isto prema meni.
Ona se provlačila pored ljudi do svog mesta i onda je osetila talas zadovoljstva kada je ugledala da Den sedi pored nje. Hvala ti bože, sada znam.
Ona se pretvara kako pažljivo gleda film, a u stvari ne može da misli ni na šta drugo sem na to kako se njegova noga češe o njenu i stalno uzima kokice u nadi da će im se i prsti očešati i da će se onda okrenuti jedno prema drugom i nasmejati i pogledati se kao sa izvinjenjem, što se i dešava. Samo što su to pogledi koji su nešto više od izvinjenja. Ona jedva diše, čekajući da on nešto uradi, da joj pokaže kako se oseća. Svaki put kada uzimaju kokice ona čeka da je on uhvati za ruku ili za prst, ali on to ne radi, ali samo iz razloga što je on nesiguran u nju.
Razmišlja da ona njega uhvati za ruku, ali zna da je suviše rano, mada je potpuno sigurna da je i ona njemu privlačna.
I da je samo pitanje vremena.
* * *
– Zar to nije bio jedan od najboljih filmova koji ste ikad gledali? – Džil je bez daha, uzbuđena, ne može da dočeka da pričaju o filmu.
– Neverovatno ostvarenje, slaže se Kris. – Tako realističan i sjajan film. Šta ti misliš, Sem?
– Ja mislim, ona pevrće očima, – da je to najdosadniji film koji sam ikad gledala. Možda da je trajao samo sat i po, možda bih više uživala, jer bilo je nekih dobrih momenata, ali tri sata? Molim vas. Jedva sam ostala budna.
– I ja se slažem, smeje se Den. – Najsporiji film koji sam imao nesreću da gledam.
– Pa, vas dvoje očigledno nemate ukusa, kaže Džil, smejući se, a Sem oseti talas topline što im se obratila sa vas dvoje.
Do restorana su se odvojeno odvezli, Sem je u kolima sve vreme gledala kroz prozor i smejala se misleći na Dena. Kris je povremeno bacao pogled na nju, pitajući se da li je sve u redu, pitajući se zašto je toliko rasejana, ali definitivno srećnija i ne bi hteo to da rizikuje pogrešnim pitanjima.
Seli su za sto u restoranu i naručili vino, isto vino su tražili Sem i Den, i ona je postala sve uzbuđenija zato što su ona i Den imali toliko toga zajedničkog.
– Hvala bogu što smo te našli!, kaže Džil kada je Sem izrazila da preferira crveno vino. – Den se uvek žali što ili mora da pije belo ili naručimo po bocu od svakog, pa onda ostavimo pola, što je velika šteta, ako su skupa vina u pitanju.
– Ne mogu da se setim kada smo poslednji put izašli, kaže Sem, namerno, ne bi li Den shvatio da je njen brak loš i da propada, – a još manje kada smo poslednji put pili vino.
– A čija je to krivica?, reci koje je Kris izgovorio zvuče nevino, ali on je u stvari sit što ga ona za sve krivi. Sva sreća te se ona nije primila na mamac, nego je sve okrenula na humor.
– Pa, verovatno moja. Toliko sam umorna zbog Džordža da se bojim da ću se onesvestiti od čaše vina.
– Pažljivo onda, kaže Den, smejući se, i sklanjajući njenu čašu. – Ne želimo da zaspiš za stolom.
– Ne budi lud! – Sem se smeje i udara ga po ramenu kao iz šale. – Imam mnogo energije večeras, nema šanse da zaspim.
– Super, kaže Džil. – Zato što ćemo svi da uživamo u ovoj večeri, naročito ako retko izlazite. I meni je trebalo nekoliko meseci pre nego što sam naučila da poverim nekom Lili i skoro smo odlučili da i mi treba da imamo život i pozvali smo na razgovor nekoliko žena koje bi mogle da budu dadilje, ali nismo mogli da nađemo nekog dobrog. Vi imate pravu bejbisiterku?
– Mi imamo njenu majku, kaže Kris, – koja je baš prava. Večeras je već treći-četvrti put kako čuva Džordža?
– Moja majka je u stvari antimajka, kaže Sem grubo. – Svi su nam govorili da će biti drugačija kao baka i da će se zaljubiti u svoje unuče, ali eto, prošlo je osam meseci, a mi još uvek čekamo da se to desi.
– Ista takva je Denova majka, kaže Džil. – Zvuči kao kliše, ali ona je zaista zainteresovana samo za svoj tenis.
– Kod moje majke je u pitanju bridž. – Sem sleže ramenima, spoznajući još jednu zajedničku stvar sa Denom.
Džil nastavlja: – Ona vidi Lili jednom u dve nedelje i onda zove telefonom i navodi mi razne smešne razloge zašto ne može da viđa češće Lili, zato što je stalno zauzeta, a i ne želi da nas deranžira.
– Hajde, Džil. Smiri se. – Den vidi da je počela da se nervira.
– Stvarno izvinite, ali tako se nekad naljutim zbog toga. Proklete svekrve. Šta god da uradim ona nije zadovoljna. Pretpostavljam da ću morati da naučim da živim sa tim.
– Znaš da to nema nikakve veze sa tobom i da je ona jednostavno takva. Nikada se ona neće promeniti, kaže Den.
– To je upravo ono što ja pokušavam da objasnim Sem, kaže Kris. – Ali Sem pokušava da joj udovolji i stalno se nada će ona jednog jutra ustati i postati prava baka, a to se nikada neće dogoditi.
– To je generalno problem sa ženama. Znam da ja pokušavam svaku da promenim, ili se bar nadam da će se promeniti.
– Možda samo voliš sve da kontrolišeš, smeje se Kris.
– Ah, da. – Den kao znalački kaže. – Baš je čudno što to kažeš.
– A kako se zove ta pozorišna predstava?, smeje se Sem. – Volim te, ti si savršena, a sada se promeni. To mi radimo, zar ne?
– To radite samo vas dvoje, kaže Kris. – Mislim da ne znam nikog drugog ko to radi.
– Ne, drugar. – Den odmahuje glavom. – Sve žene to rade. Prave se slatke i nevine kada ih upoznate, a kada ih oženite one se ponašaju kao luđače.
– Baš šarmantno, smeje se Džil. – Podseti me da te ostavim kod kuće kada sledeći put odemo na večeru. – Ona diže obrvu. – Kaže se da treba da upoznaš prijatelje čoveka za koga se udaješ, onda uvek možeš da kažeš i da shvatiš ko je on u stvari, ali ja sam sigurna da mnogo toga možeš da kažeš po čovekovoj majci. Možda je onda trebalo malo bolje da razmislim.
Den počinje da izgleda iznervirano i Džil onda spušta loptu.
– Izvini, izvini. Nisam tako mislila, dragi. Samo sam se zavitlavala. – Ona ga ljubi u obraz i on isto vidljivo popušta, dok se Sem oseća kao da će da počne da plače pred ovim izlivom prisnosti.
– Idem do WC-a, kaže ona, ustajući i skoro trčeći do tamo. Stoji pred ogledalom i oseća da tako stoji godinama, um joj je skroz prazan i onda počinju da joj naviru misli.
O čemu ti uopšte razmišljaš? On je srećno oženjen čovek. Zašto je nije odgurnuo kada je prišla da ga poljubi? Ali ona je njegova žena, za ime sveta. To ne znači da ne misli na tebe. To ne znači da nije želeo da ga ti poljubiš. Pogledaj koliko sličnosti imate. Seti se kako te je dodirivao butinom. Seti se kako je manevrisao samo da bi seo kraj tebe. Da. On definitivno oseća isto prema tebi.
Odlazi do stola smirena, sa osmehom na licu, samopouzdanje joj se takođe vratilo.
* * *
Ako ne vidim nijedan crveni auto u roku od dvadeset sekundi, Den me voli.
Ako izbegnem sve rupe na putu, Denu i meni je suđeno zajedno.
Ako Džordž bude spavao više od pola sata, Den sada misli na mene.
Ovo počinje da bude smešno.
Poslednja tri dana Sem samo razmišlja o Denu. Budi se ujutro dok Džordž plače, uzima ga i stavlja ga u dečju stolicu i hrani ga, i misli na Dena.
Gura Džordža u kolicima ulicama, i misli na Dena.
Sem je sada sigurnija u sve nego što je pre bila. Videla je ona kako se on njoj smeje, i način na koji je gleda pažljivo dok ona priča.
Džil i Kris su pričali o enterijeru i uređivanju kuća, a ona je pričala sa Denom.
Den ju je gledao duboko u oči, i stalno je zapitkivao. Postavljao joj je pitanja o njoj. O svemu, a najviše o Krisu. Pitao je kako su se upoznali, šta je mislila onda, da li misli da je napravila pametan izbor.
Njegova pitanja su bila mnogo intimnija nego što bi se očekivalo. Najviše je pitao za njihov brak.
Osećala je da želi da sazna sve o njoj, šta joj je u duši. A da li je smela da mu kaže da je on ljubav njenog života? Morala je da bude pažljiva. Nije mogla dok je Kris bio tu. Ali je možda tako nešto provukla kroz neke rečenice.
Nije mogla da krivi Krisa, niti da kaže lošu reč za njega, ili, još gore, da predstavi sebe kao neku zloću, ali želela je da ta ista pitanja postavi Denu. Da je on rekao da je njegov brak gotov, ona bi mu to isto rekla. Da je rekao da on voli Džil, ali da više nije zaljubljen u nju, ona bi isto to rekla. Da je rekao da namerava da je napusti i ona bi to kazala.
Ali svaki put kada bi pokušala da mu postavi pitanje, on bi njoj postavio drugo i tek kada je stigla kući uvidela je da ona o njemu skoro ništa nije saznala.
A on je praktično znao sve o njoj.
To je sigurno, zaključila je ona, zato što je voli. Dok je u prodavnici i stavlja Džordža u kolica, kaže sebi da ako stigne na red pre one babe da je Den voli. Baš je krenula da trči da stigne babu, kada je odjednom shvatila da je smešna.
Pa, naravno da je on voli.
Ne mora više da igra ove igre sama sa sobom.
28.
– Ćao. Sem? – Džordž sedi na svojoj stolici i kreće da pada dok ona drži slušalicu.
– Samo malo, samo malo, ona viče i baca slušalicu da ga pridrži i veže za stolicu. Daje mu da jede i u isto vreme javlja se na telefon.
– Izvinite! Halo, govori ona u slušalicu i stavlja kašiku u Džordžova usta. – Hajde, budi dobar pa probaj maminu domaću pitu od ribe! Halo?
– Pa, je li ukusna tvoja pita od ribe?
– Jako, kaže ona pokušavajući da prepozna glas sa druge strane slušalice. A koga zanima?
– Ne mogu da verujem da mi ne prepoznaješ glas, a juče smo pričali.
Juče? Juče je bila nedelja. Pokušava da se seti da li je sa nekim juče pričala, ali ne. Ne može ničeg da se seti.
– Juče?
– Sem? Ja sam, Den!
Ispada joj kašičica iz ruke, ali sva sreća nije napravila nikakav zvuk, jer je od gume, dečja kašika.
– Den, kako si?, misli kako bi bilo dobro da upotrebi svoj seksi glas, ali sada je već kasno, jer bi sada bilo glupo.
– Ja sam veoma dobro. Da li zovem u nezgodno vreme?
Kao da postoji nezgodno vreme za Dena da zove.
– Ne, uopšte.
– Vidi, nadam se da ne prenagljujem, ali hteo sam nešto da te zamolim. Džil uskoro slavi rođendan i znam da bi volela sliku naše kuće, pa sam se pitao, pošto si iz te branše, da li znaš nekog ko bi mogao to da mi uradi.
– Ja bih mogla. – Reci su same izletele.
– Ti bi? – U njegovom glasu se oseća olakšanje i zadovoljstvo. Znala je! Sem je znala da je ovo izgovor da je opet vidi. – Hteo sam da te pitam, ali nisam bio siguran da ćeš pristati. Bože, Sem. To je fantastično. Znam da ima malo vremena, njen rođendan je za dve nedelje. Da li možeš da uradiš dotle?
– Nema problema. Jedino što radim u poslednje vreme je što čuvam Džordža.
– Hajde, hajde. Nemoj da lažeš. A šta je sa pravljenjem pita?
Ona se smeje. A, da. Na to sam zaboravila. Vidiš kako je moj život uzbudljiv? Pazim na bebu i kuvam.
– Džil se samo pretvara da kuva. Zna samo četiri recepta do perfekcije, ali to je to. Sve što mogu da kažem da je tvoj muž veoma srećan čovek.
Sem cveta od ponosa. – Laskanje će te svuda odvesti.
– E, to je definitivno nešto što treba da kažeš čoveku kao što sam ja.
Ona oseća kako joj gore obrazi, pokušava i ona da se seti nečega kako bi nastavila ovo flertovanje, ali pak odlučuje da ohladi malo ovaj razgovor, da joj bude ugodnije.
– Pa, šta ćemo da radimo za kuću? Da li imaš neke fotografije uz pomoć kojih bih mogla da slikam?
– Imam neke. Kako bi bilo da ti ih donesem danas popodne?
O, Bože. Mora da opere kosu, mora da sredi kuću. Mora da ode u prodavnicu. Džordž treba da ide u šetnju.
– Kod kuće sam ćelo poslepodne. Malo kasnije bi mi više odgovaralo.
– Može oko četiri? Mogao bih da dođem na čaj.
Sem ne može da skine osmeh sa lica. – Četiri zvuči odlično. Ako si siguran.
Opet se promalja njena nesigurnost.
– Naravno da sam siguran. Doneću slike, ali ti moraš da mi napraviš neke kolače. – Da, da. Kako da ne. – Vidimo se kasnije.
Oko petnaest do dva zvoni joj zvono na vratima. Maler. Ona je u kadi sa maskom na licu, sa maskom na kosi, dok Džordž mirno spava u susednoj sobi. Ona brzo izlazi iz kade, umotava se u peškir i brzo odlazi do vrata dok voda kaplje sa nje. Kada otvara vrata vidi Mivi kako stoji sa Popi ispred njih.
– Ah. – Mivi se smeje sa žaljenjem. – Očigledno nije dobar momenat za poseru?
Neki drugi put Sem bi bila oduševljena, ali ne danas. Sada kada bi Džordž mogao da se probudi u svakom trenutku, a ona koristi vreme dok on spava da se spremi.
I zna da se Den šalio za kolače, ali ona želi njemu da pokaže da je moguće biti seksi, lepa, divna majka i domaćica u isto vreme. Namerava da napravi kolače od banana, kada temeljno sredi kuću.
– O, bože, kaže Sem sa žaljenjem. – Imam sastanak danas poslepodne pa treba da se sredim pre nego što se Džordž probudi. Da li se ljutiš?
– Ma, ne, smeje se Mivi. – Popi je dobra, a meni je bilo dosadno, pa dok smo se šetale mislile smo da svratimo, ali nemoj da se sekiraš. Neki drugi put. – I okreće se da ode.
– Nemoj, sačekaj. – Sem brzo računa u sebi. Ako Den dođe oko četiri, i odmah joj da fotografije, razmene ideje i onda malo ćaskaju, i onda... o, bože. Sta ako se nešto desi? Ne, ona odmah odlučuje. Najviše što može da se desi danas je poljubac, a dok misli na potencijalni poljubac prolaze je žmarci. Neću da spavam sa njim, ne u ovoj kući, i ne još, kaže ona sebi odlučno. Samo poljubac. Oko pet sati je vreme da Džordž pije čaj, oko šest se kupa, tako da šta god se desi ima još vremena da se vidi sa Mivi.
Ali da li uopšte treba da se vidi sa Mivi? Ona još uvek ne zna za njenu povezanost sa Džulijom, ali tako je divna! Mogla bi da bude njena najbolja prijateljica! O, bože. Šta će da radi?
– Šta radiš sutra ujutro?
– Isto što radim svako jutro, kaže Mivi. – Lutam ulicama, presrećem sve lepe mame koje bi mogle da mi budu prijateljice. Zašto?
Sem se smeje. – Dođi sutra na kafu. Oko pola deset?
Mivi pravi grimasu. – Moj mali anđeo spava do deset. Maler. Baš je čudno što sve moraš da organizuješ zbog tog njihovog spavanja.
– Nemoj da brineš. Onda oko pola jedanaest?
– Super. Vidimo se onda.
Do pola četiri Sem je spremna. Kuća blista, na stolu je ogromna vaza sa velikim ružama u njoj.
Ona nosi nove farmerke i dugački plavi džemper da sakrije ostatke od trudnoće na kukovima i butinama, koji su konačno počeli da se stanjuju, sada kada već ne može da jede od svog najnovijeg zaljubljivanja.
Našminkana je vrlo diskretno, vidljivo samo ako se bolje zagledaš.
U deset do četiri zvoni telefon. Den je.
– Stvarno mi je žao, kaže on, i ne zvuči kao da se izvinjava, ali zvuči kao da je u žurbi. – Nešto mi je iskrslo i morao sam da odem da odradim neki posao. Biću još zauzet do kraja dana tako da ću ti ubaciti fotografije u sanduče u povratku kući, je li to u redu?
– Naravno, laže ona vedro, uspešno sakrivajući razočaranje, udaljenost koju oseća. – Naravno da je u redu. Nemoj uopšte da brineš.
Ona spušta slušalicu i suzdržava se da ne zaplače. Ovo je smešno. Ovo nije zato što je on ne voli, već se desilo nešto što nije u njegovoj moći. Naći će on drugi izgovor da dođe, teši ona samu sebe, polako popravljajući raspoloženje. Mogao je on da pošalje fotografije poštom, ili da ih donese uveče kada je Kris tu. Pozvao je sam sebe na čaj, da bi proveo vreme sa mnom. Ovo je bilo neizbežno, govori ona samoj sebi, gledajući Džordža. Setiće se on nečeg drugog. Ona zove Mivi.
– Kakvo divno iznenađenje. Bas sam dosadna danas. – Mivi gura kolica u hodnik i vadi Popi iz kolica, dolazeći sa njom u kuhinju sa poverenjem koje sve nove majke dele kada su u prisustvu jedna druge. Ponašaju se u njihovim kućama kao u svojim i same se poslužuju, brišu bebe, greju flašice. Ponašaju se ležerno u kućama stranaca i to uvek šokira njihove muževe kada su u retkim prilikama muževi prisutni to da vide.
– Tako je nepristojna!, muževi znaju da ih prekoravaju kada dođu nedeljom na čaj. – Jesi li videla kako se sama poslužuje? Zar nije mogla da pita? Zar je niko nije naučio nekim manirima?
Majke bi slegle ramenima, jer one razumeju njih na neki način na koji njihovi muževi nikad neće.
Tako Mivi ulazi u kuhinju kod Sem, koja je prati. Mivi je oduševljeno stavila u stolicu za bebe koja je još uvek kod Sem stajala u ćošku.
– Čime mogu da te poslužim?, pita Sem, stavljajući džezvu. – Da li nešto treba Popi? Imam sve vrste veštackog mleka. Džordž je bio tako alergičan, tako da smo probali sve moguće marke mleka, tako da sve imam.
Mivi diže obrvu. – Aptamil?
– Imam.
– Sojino mleko.
– Imam.
– Aha. A da li imaš... Neni?
– Naravno da imam. Kozje mleko je bilo jedino što je moj dečko mogao da pije, jer je bio alergičan na laktozu.
Mivi pravi grimasu. – Kako znaš da je alergičan na laktozu?
– Dobijao je grozan ekcem kada je pio bilo šta drugo.
– U redu, kaže ona sležući ramenima.
– Zašto?
– Ne razumem zašto niko od naše generacije nije bio alergičan na laktozu, a danas je svako drugo dete alergično na nešto.
Sem ne shvata smisao onoga šta priča Mivi, ali Mivi čvrsto veruje da je alergija na laktozu rezultat nervozne majke. – Ja verujem da u današnje vreme koriste mnogo više aditiva nego pre, kaže Sem. – Sam bog zna da bih ja najviše volela da Džordž može da pije najobičnije veštačko mleko.
– To je kao ona prokleta organska hrana, nastavlja Mivi. – Mi nikada nismo jeli organsku hranu, zar ne? Pa, šta nam fali? Ništa. Ne vidim uopšte poentu zašto trošiti tri puta više na organsku hranu.
– O, bože, mrmlja Sem. – Znaš šta? Prokleto se slažem sa tobom, ali gledaj, i ona otvara svoj frižider. Organsko mleko. Organski sir. Organski hleb. Organsko povrće. – Zar to nije smešno? Imam isto mišljenje kao ti, ali radim to zato što svi ostali to rade.
– Izvini, izvini. – Mivi oseća da se osramotila. Nije imala pojma da je Sem kao jedna od tih žena, izgledala je tako... normalno. – Nije trebalo ništa da govorim. Ja i moj dugačak jezik.
– Ali ti si u pravu. Pa šta želiš da popiješ? – Sem otvara vrata od plakara i kada se okrenula vidi Mivi kako stoji pored otvorenih vrata od zamrzivača, izgleda zbunjeno i pomalo šokirano.
– Sem, ako smem da pitam, ali zašto imaš bilion posudica za led u zamrzivaču?
Sem počinje da se smeje. – Pa, ne zbog leda. Čitala sam dobar članak u novinama, koji kaže da hrana za bebe može lepo da se zamrzne u posudicama za led i onda samo vadiš kockicu po kockicu i svaki put kada kuvam ispraznim jednu ili dve. Super je.
– Ali Sem, kaže Mivi jako se trudeći da se ne nasmeje, ali ne može da se uzdrži, – ti treba kada se hrana zamrzne u kockice da je staviš u kese za zamrzivač, a ne non-stop da kupuješ nove posudice.
– Šališ se, Sem je užasnuta dok gleda u beskraj posudica zamrznute hrane za bebe, naslagane jedva jedna do druge. – To mi niko nije rekao.
– O, bože. Izvini, Mivi počinje da se smeje. – Ja se smejem u stvari zato što bih i ja uradila upravo isto. Mora da si potrošila hiljadu tih posudica.
Sem se kezi, shvatajući koliko je smešno to što je radila. – Pa, ne hiljadu, možda stotinu. Bože, kako sam glupa. Ne mogu da verujem da se nisam toga setila.
– Znači, nisam ja jedina čiji se mozak skupio posle porođaja?
– Očigledno nisi. Ja sam mislila da se moja pamet samo malo odmara. Pa. Piće. Šta želiš? – Ponovo odlazi do kuhinjskog plakara. – Od kamilice? Jabuke? Nane? – Ona gleda u Mivino zgroženo lice i počinje da se smeje. – To je bila šala, kaže ona, i skoro je zaboravila na Dena. – Čaj ili kafu?
– Rekla bih čaj, ali mislim da mi je potrebno malo kofeina, tako da ću kafu. Jaku. Dve kašičice i sa mlekom.
– Dve kašičice? Jesi li sigurna?
– Da. Nadoknađujem ono što nisam smela da pijem prošli mesec. Tako da... – Mivi gleda po kuhinji. – Kuća ti je prelepa kako sam i pretpostavljala, ali ja sam mislila da si rekla da ti niko ne pomaže.
– Pa i ne pomaže.
– Mora da se šališ. E, sada mi već nije dobro. Kako do đavola uspevaš da održiš kuću tako čistu sama? Niko to ne radi. Jesi li ti neka super žena?
– Veruj mi, smeje se Sem. – To je samo sada. Imala sam zakazan sastanak... – Shvata da ne može da kaže istinu, ali ni da laže skroz sada novu prijateljicu. – Jedan naš prijatelj me je zamolio tajno da nacrtam sliku njihove kuće za ženin rođendan, i ja sam bila toliko osramoćena kako mi je kuća izgledala da sam je na brzinu sredila. Ako ćeš se bolje osećati ova kuća nikada ne izgleda ovako.
– U redu. Malo se bolje osećam. Znači, ti crtaš?
– Ja sam bila grafički dizajner.
– A sada?
– Sada sam majka koja je trebala da se vrati na posao tri meseca posle porođaja, ali ionako sam bila nezadovoljna sa firmom godinama i jednostavno nisam to mogla da izguram, tako da sam dala otkaz. I sada sam majka puno radno vreme, koja ništa ne zarađuje, kojoj je potrebno da nađe neki posao da bi ostala normalna, ali koja u međuvremenu prezire svog muža što joj ne obezbeđuje dovoljno, ili bolje reći koliko bi ona htela.
– Ako ti je neka uteha, razumem te potpuno.
– Da li se ti vraćaš na posao?
– Pa, trebalo bi. Pre nego što sam rodila Popi mislila sam da ću da stagniram ako se ne vratim u poslovno okruženje, ali sada ne znam da li mogu da je ostavim. Približava mi se rok od tri meseca, i ne mogu da verujem da ću da kažem ovo, ali istina je da me majčinstvo veoma ispunjava. – Ona uzdiše. – Provela sam godine gradeći karijeru i taman kada sam nešto postigla zatrudnela sam. Mislila sam da će Popi biti privremena prepreka, ali jednostavno sada mi ne nedostaje adrenalin koji prouzrokuje moj posao, i stvarno mislim da sam srećna kod kuće, sa Popi.
– Ja radim na televiziji, dodaje Mivi.
– Znam. – Gledaju jedna u drugu i Sem shvata da mora da joj prizna. – O, bože. Molim te, zakuni se da nećeš odmah pobeći kada ti kažem kako znam.
– Kunem se da će mi trebati bar deset minuta da pobegnem, s obzirom na to da moram da obučem Popi i da je stavim u kolica. – Ona se šali, ali je radoznala. Kako bi Sem mogla da zna da ona radi na televiziji?
Sem uzdiše. Jako joj se dopada Mivi. Oseća se tako prijatno sa njom. Zna da postoje šanse da postanu dobre prijateljice. Takođe zna da postoji šansa da Mivi preseče sada kada sazna.
– Znaš, tvoj dečko?
– Mark. Da.
– Znaš njegovu bivšu devojku?
– Džuliju. Da. Ne tako dobro. – Njen glas sada postaje tiši kako joj stvari postaju jasnije.
– Džulija je moja... kako da kažem, moja najbolja prijateljica.
– Ah. – Mivi se zavalila u stolicu. – Da li to znači da imaš ogroman problem sa mnom i da me luđački mrziš i da je stvarni razlog što si me pozvala ovde da mi uradiš neku vudu magiju?
Sem se smeje, upkos svemu. – Ja sam mislila da ćeš ti imati veliki problem sa mnom, kaže ona. – Zato što ja još uvek pričam sa Džulijom. Mnogo. I samo ne želim da nam bude čudno i neprijatno.
Mivi malo razmišlja dok nije odgovorila: – Koliko sam ja razumela, Džulija i Mark su bili nesrećni zajedno mnogo godina, a oboje su pogrešno mislili da će beba biti rešenje?
Sem klima glavom.
– A sada kada Džulija živi u Njujorku ona se u stvari zabavlja, sa mnogo različitih muškaraca, uživa u najboljim lokalima na svetu.
Sem klima glavom.
– I znam da joj je sigurno bilo teško kada je čula za Marka i mene. I Popi, pretpostavljam da sada već ne oseća mnogo toga prema nama.
– Mislim da si potpuno u pravu.
– Pa, je li planiraš da je nazoveš i da joj kažeš sve o meni?
– Pa, ne. Nisam planirala. Ne znam šta ću da joj kažem.
Mivi odjednom prilazi Sem i hvata je za ruku i kaže joj glasom koji je ispunjen iskrenošću: – Pa, zašto se onda ne bismo družile neko vreme da vidimo kako će da ispadne?
Sem se smeje, sa olakšanjem. – Ali ne predlažeš mi valjda vezu?
– Definitivno ne. – Mivi se smeje. – Samo ćemo da se viđamo. Niko ne mora da zna. I još jedna stvar. Nema javnih izliva ljubavi.
– To je, druže moj, dogovoreno.
Jedan sat kasnije one još uvek sede za kuhinjskim stolom kada se začulo zvono na vratima. Sem skače i odlazi do vrata i ispred vrata ugleda Dena.
U momentu joj je srce skočilo u usta, Den se samo nasmejao svojim seksi osmehom. On se izvinjava i objašnjava da je otišao da intervjuiše neku američku rok zvezdu koja je posle odustala od davanja intervjua.
– Za koga si radio intervju?, Sem je toliko impresionirana da jedva diše.
– Za Telegraf. Upravo sam razgovarao sa urednikom. Umesto intervjua, uradiću tekst o hirovitosti slavnih ličnosti. Ironično, naravno.
– Naravno.
– Kada sve priče propadnu, na scenu nastupa igra. Pa, eto me ovde.
– Da se igraš? – Ne može da se uzdrži, čak stoji i drži ruku na boku, jedna obrva joj je dignuta, a onda se odjednom seti da je Mivi u kuhinji i odmah želi da ona ode, bilo gde, samo da ne bude tu.
– Kakav je to fenomenalan miris? – Malo je razočarana što nije nastavio da flertuje sa njom, ali mu oprašta pošto se ona nije upecala kada su razgovarali preko telefona.
– Domaći kolači sa bananama. – Smeje se dok se pomera da ga pusti unutra. – Tu mi je prijateljica. Uđi da je upoznaš.
Mivi je odmerila Dena od glave do pete, sa pažnjom. Poznaje ona muškarce kao što je on. Spavala je ona sa takvim muškarcima, mnogo puta. On je koketan i opasan, a ona je sasvim hladna kada se upoznaju (Sem je odmah osetila olakšanje).
On je seo i ispružio svoje duge noge i uvalio se u stolicu dok je Sem, ona to primećuje, letela oko njega. Da, zna ona takve muškarce, kojima je udobno u svojoj koži. Možda i previše. On očekuje da ga svi vole, a Mivi nikada nije bila dobra u voljenju takvih muškaraca. Da spava sa njima, da. Da ih voli, ne.
Ali on je, bez sumnje, opasno privlačan tip.
A Sem, se bez sumnje, upecala.
Nije ni čudo što se toliko potrudila da sredi kuću i ispeče kolače.
On je počeo da ispituje Mivi, ko je, odakle je... i prebacio svu pažnju na nju. Ja neću da budem umešana u ovu igru, misli ona, i ustaje i kreće kući.
Rukuje se sa Denom i grli Sem. Zna da je Sem na opasnoj teritoriji sa ovim tipom, on ne oseća prema Sem isto što ona oseća prema njemu, ali da li ona tako dobro poznaje Sem da može da joj to i kaže. I da je poznaje, šta da joj pobogu kaže?
Kris je oduševljen. Ona mračna Sem svih ovih meseci se transformisala u roku od par dana. Počelo je kada su bili kod Džil i Dena na čaju. Kris je znao da će Džil odobrovoljiti Sem.
Njih četvoro su se baš slagali i Dem je predložio da odu jednom zajedno na večeru pa posle u bioskop i Kris se veoma iznenadio kada je Sem pristala sa oduševljenjem.
Dok su putovali kući izgledalo je kao da je nešto vratilo Sem u život. Brbljala je, pričala i smejala se. Spontano. Tri puta! Kris je osetio kako sav njegov bes nestaje i gledao ju je sa privrženošću i ljubavlju. Kada su došli kući, okupali su Džordža i uspavali ga i onda je Sem, po prvi put posle rođenja Džordža, inicirala seks.
I ne samo to, nego je bila kao životinja, nezasita, puna požude. Bilo je jebeno neverovatno.
Naravno, Kris nije znao da dok je ljubila njega mislila je na Dena. Dok je mumlala od zadovoljstva, mislila je na Dena. Dok je lizala jezikom njegov stomak sve do dole, mislila je na Dena.
Zatvorila je oči i pustila požudu da zavlada njenim telom, jedva se suzdržavajući da ne izgovori Denovo ime, ali ga je zamišljala sa svakim uzdahom, svakim talasom požude, osećajući strast za koju je mislila da više ne postoji.
Posle, kada je Kris zaspao i Sem je ležala u krevetu, širom otvorenih očiju, buljila je u plafon, fantazirala je da se Den zaljubljuje u nju, ostavlja Džil i Lili. Onda bi Den, Džordž i ona živeli srećno do kraja života. Ko zna, možda bi posle Džil i Kris bili zajedno... Događaju se čudne stvari.
Promislila je na svaku mogućnost i kada je konačno zaspala oko dva sata, zaspala je sa osmehom.
* * *
Sledećih nekoliko dana neprestano je mislila na Dena. Na neki čudan način njeno novo zaljubljivanje joj je pomoglo da bude ljubaznija prema Krisu. Sada je prihvatila da se udala za pogrešnog čoveka. Nije to njegova krivica, jednostavno nije im suđeno i sa tim saznanjem sposobna je da se ophodi prema njemu sa ljubaznošću, jer on na kraju krajeva ni ne zna da joj on sada samo prekraćuje vreme. Sigurno je da se i Den isto oseća. Provodi sate razmišljajući o tom popodnevu. Sećajući se svakog njegovog pokreta. Definitivno je flertovao sa njom i definitivno se isto oseća kao ona.
Jedan deo nje očekuje da je on pozove i razočarana je kada telefon zazvoni, a nije on. Svaki put kada zazvoni ona skoči i govori sebi kako njen glas treba da bude senzualan i provokativan.
– Halo, kaže ona senzualnim i provokativnim glasom, nadajući se da je on.
– Halo. Ja sam. Šta nije u redu? – To je samo Kris.
– Sve je u redu. Zašto?
– Zvučiš čudno. Kao da nije tvoj glas.
– A kako to zvučim?
– Da budem iskren, kao neka opasna ženska.
Usta su joj se odmah razvukla u osmeh. Upravo je taj efekat htela da postigne. – Stvarno? – Sada joj je glas totalno nevin. – Kako laskavo. Moraću da se potrudim da češće tako zvučim.
– Hmmmm. To zvuči interesantno. – Kris se smeje, pomislivši na svoju prelepu, seksi ženu u krevetu od pre neku noć. – Moglo bi da da neke veoma dobre rezultate.
– Je li sve u redu? – Vratila je ponovo svoj glas. Sem ne želi da ohrabruje njegove požudne misli usred jutra.
– Da. Upravo sam razgovarao sa Džil. Karte za bioskop su za nedelju, a pričali smo i za restoran. Džil je predložila Montanu
– Divno! – Oduševljenje se vratilo u njen glas i odmah je počela da planira, smišljajući šta će da obuče. – Zvuči divno.
– I ti si definitivno sigurna da tvoja majka neće biti zauzeta tog dana?
– Ne. Naterala sam je da mi obeća. Sigurno će da čuva Džordža, ali moramo da se vratimo do jedanaest.
– Jedanaest? To je baš kasno, je 1' da?
Dozvolila je sebi da se nasmeje. U našoj kući u poslednje vreme i osam sati je kasno.
– E, drago mi je što si to ti rekla, a ne ja.
– Zašto? Obično ti govoriš takve stvari. Kakva je razlika?
– Pa, razlika je da kada ja to kažem, ti mene napadneš kako ja ne razumem kako si ti umorna.
– Pa i ne razumeš. – Sem već govori britko, ali Kris neće da se povuče.
– Sem, ne moramo sada da se raspravljamo.
Nije ni ona htela da se raspravlja, imala je važnije stvari na koje treba da misli.
Kao na primer, šta treba da obučeš kada ideš da vidiš ljubav svog života?
Crne pantalone. Top boje vina od somota, malo više dekoltiran, da pokaže i neke prednosti veće kilaže.
I druge stvari koje treba da uradiš kada hoćeš da impresioniraš nekog.
Zakažeš kod frizera i konačno kažeš zbogom dugačkim loknama, koje su sada već postale istanjene i masne.
Odeš u teretanu i platiš ogromnu sumu novca da možeš da vežbaš i da ti čuvaju sina.
Zakažeš u salonu lepote u samoj teretani. Lepo depiliraš noge, brkove i staviš kompletan mejkap pre izlaska. Obliva je talas krivice dok joj kozmetičarka maže lice i smeje se i misli da se ona sređuje za muža i u jednom momentu Sem je u iskušenju da njoj sve prizna – nekako je lakše da se ispovediš strancu nego nekoj bliskoj osobi – ali je uspela da ćuti o ljubavi svog života.
Kreneš odmah na najnoviju dijetu i čokoladice zameniš grejpfrutom i jabukama.
Razgledaš izloge i proklinješ dizajnere što prave sve u tako malim brojevima. Na kraju pronalaziš savršeni par crnih čizama sa visokim potpeticama i još plus uz to divan crni top koji je kao šiven za tebe, i na kraju ispada da čizme i top divno idu jedno uz drugo.
Zoveš svoju najbolju prijateljicu, koja se pretvorila u devojku koja samo ide po žurkama i trenutno osvaja Njujork, a ti ostavljaš poruke na njenoj telefonskoj sekretarici, jer jednostavno morate nekome da kažete jer postoji mogućnost da prsnete.
Kada se vaša najbolja drugarica ne javlja, vi vadite vaš stari imenik iz fioke i tražite nekog, bilo koga, ali onda shvatate koliko bi to bilo glupo da zovete nekoga sa kim se niste čuli mesecima i onda da počnete da mu pričate kako imate nesrećan brak i da pričate o razlogu svoje novonastale sreće.
Onda odeš negde na kapućino i povedeš svog sina kojeg postaviš u visoku stolicu i daš mu neku čokoladicu da se zanima, dok ti sanjariš.
– Izvinite? Da li je slobodno?, njeno sanjarenje je prekinula visoka žena koja je u – kenguru – nosila malu bebu, novorođenu bebu, ali tihu, koja je verovatno spavala.
Sem se nasmejala i klimnula glavom, mada nije tako sigurna da želi da joj neko ugrožava njen prostor. Ali za čim je ona žudela svih ovih proteklih meseci? Zar nije žudela za nekom prijateljicom iz okoline koja ima bebu kao ona? Za nekim ko liči baš na ovu ženu?
– Ja ti jako zavidim. – Žena seda sa osmehom dok otkopčava nosiljku i skida još uvek usnulom detetu žuti skafander.
Pokazuje na Džordža, koji srećno žvaće kocku šećera, nešto brblja sam sebi, gledajući po prostoriji i posmatrajući ljude. – Mi smo još u fazi kada plačemo ćelu noć, i jedva čekam da je izvadim iz ove nosiljke i stavim u visoku stolicu.
Sem se smeje toplo, očigledno se sećajući ovih dana koje je ona provela sa Džordžom. – Ni sada to nije samo zabava i igra. Samo što nije počeo da puzi i mora da se pazi na njega svaki sekund.
Prilazi im konobarica. – Ja ću kapućino, kaže žena. Konobarica gleda upitno u Sem, koja naručuje isto, i već je veoma radoznala da sazna nešto više o ovoj ženi.
– Izgledaš mi nekako poznato, kaže Sem. – Živiš li u blizini?
– Da. Sa Estel rouda. Ti?
– Ouk Vilidža.
– Tamo je stvarno divno. Te kuće su stvarno divne.
– Divne. Ali su jako male.
– Da, vidim to. Naša kuća je ogromna. Zar to ne zvuči grozno? U stvari, to je pre bila samo kuća mog dečka, tako da mi je još uvek dozvoljeno da je pomalo kritikujem, ali je ipak obožavam. Verovatno sam ti poznata zato što se stalno šetam po ovom kraju. Sve samo da ovaj mali anđeo ućuti.
Sem se smeje njenoj iskrenosti. – Ne znam, imam osećaj da sam te još negde videla, ali ... Pa, koliko ima tvoj anđeo... pretpostavljam devojčica?
– Da. Ovo je Popi. Ima sedam nedelja. A tvoj dečko?
– Džordž. Osam meseci.
– Jesi li se porodila u univerzitetskoj bolnici?
– Naravno. Ti?
– Ma, da. Hteli smo da idemo u ovu obližnju bolnicu, ali smo čuli da su imali neke skandale.
– I ja sam čula isto, kaže Sem. – Neko koga ja znam je imala carski rez i niko čak nije došao da je vidi dvadeset četiri sata. Na kraju je njen dečko menjao čaršave i donosio joj hranu od kuće. Možeš li da zamisliš?
– Isto to sam i ja čula!, žena počinje da se smeje. – Prijateljica prijateljice. Mislim da se zvala Elenor.
– Ne. Ova se zvala Dženin.
Žena se smeje. – Misliš da je to postala sada samo priča koja se priča?
– Ne znam, ali zar urbani mitovi ne podrazumevaju neke strašne blamove kao recimo da se onesvestiš posle pijanke u kupatilu svog dečka?
– O, bože! Sedam se toga. Moj omiljeni je bio o onoj devojci koja se pokakila na krov dok su večerali roditelji njenog dečka.
Obe su se nasmejale. – To se stvarno desilo!, Sem kao insistira na ozbiljnosti priče.
– O stvarno? Da to nisi bila ti...? – i obe su se opet smejale.
– Zar nije čudno što svaka priča uključuje roditelje dečka?, kaže žena. – Ko uopšte smišlja te priče?
– Ko to do đavola zna?
– A koga je to do đavola briga? – i one se obe smeju jedna drugoj, nekako znajući da je njihov susret više od slučajnosti, da im je nekako suđeno da se sretnu i da će ovo biti početak važnog prijateljstva.
Možda i znaju jako malo jedna o drugoj, ali Sem razmišlja kako bi ovo mogla da bude njena nova najbolja prijateljica.
– Ja sam Sem, kaže Sem, znajući da više nije očajna i znajući da ova žena neće biti uplašena sa preuranjenim ponudama za prijateljstvo.
– Drago mi je da smo se srele, Sem. – Žena pruža ruku prema Sem i steže je odlučno. – Ja sam Mivi.
– Nisam mogla da verujem, bukvalno vrišti dok priča Krisu kod kuće. – Mislim, šta je trebalo da kažem? – Eto, iako Kris nije bio njena druga polovina i ona je znala da je on pogrešan muškarac za nju, ali joj je opet bio prijatelj i morala je nekom da kaže.
Jedina osoba kojoj se ona poveravala sem Džulije i Bele, a Džulija sigurno na ovu temu nije bila opcija. Bila bi opcija da se desilo da se Sem nije svidela Mivi, ali Sem nije to mogla nikako da kaže.
Mogla je da kaže Beli, ali Bela i Džulija su sada praktično jedna osoba, i nema šanse da se ona ispovedi Beli kada bi ova najverovatnije sve ispričala Džuliji. Čuvanje tajni i nije Belina najjača strana.
– Da li si joj rekla da znaš ko je ona?
– O, bože, bilo je grozno. Htela sam da joj kažem zato što je bila tako divna, ali sam bila zatečena i ostala sam bez teksta, a kada me je već pitala šta nije u redu, rekla sam joj da sam dobila talas toplote.
– Šta je ona rekla?
– Pitala je da li sam opet trudna, zbog talasa.
– A šta si ti rekla?
– Rekla sam da nema šanse pošto radimo to vrlo retko.
– Pa nije to baš istina, a ona noć od skoro? Uvek možemo to da ponovimo, ako želiš. – Kris je uzima za ruku i gleda je zavodljivo.
– Ne budi smešan. – Odmahuje glavom, kao da je on neko nevaljalo dete. – Stvar je u tome da se osećam užasno. Šta ću da kažem Džuliji?
– Zašto moraš da kažeš Džuliji bilo šta? – Krisov glas je sada čvršći, malo je povređen njenom reakcijom od malopre, njenim konstantnim odbijanjem.
– Džulija je moja najbolja prijateljica.
– Ali ovo je samo neka žena koju si upoznala u kafiću, kaže on već nervozno, – ne razumem zašto uopšte moraš da spominješ.
Sem uzdiše. – Stvar je u tome, Kris, što mi se ona jako dopala. Mislim da bismo možda mogle da budemo prijateljice.
– Pa, možete.
– Ali kako ću da kažem Džuliji?
– Zašto bilo šta moraš da joj govoriš?
– Zato što mi je ona najbolja prijateljica.
Kris više ne može da sakrije svoj bes.
– Ma, čega se ti uopšte bojiš? Za ime sveta, Sem! Mesecima pričaš o tome kako bi volela da upoznaš neku takvu ženu koja bi mogla da ti bude prijateljica zato što si usamljena jer je Džulija otišla, a sada konačno upoznaješ tako nekog, a nećeš sada to da izguraš do kraja zato što se bojiš šta bi mogla da kaže tvoja stara najbolja prijateljica? Koliko ti imaš godina? Šest? – On nastavlja, jer mu je više dosta njenih frustracija. ,,I možda, samo možda ti je ipak bolje da si sama, jer ti je bilo lakše da budeš usamljena i da ti bude dosadno i da žališ samu sebe, i lakše je kada te drugi ljudi žale. Mnogo je lakše nego se malo potruditi, ustati, izaći i upoznati ljude.
– Kopile jedno, sikće ona. – Nemaš ti predstavu kakav je moj život. Nemaš predstavu zato što svaki dan odeš iz kuće. Ne očekuje se od tebe da vodiš računa o ćelom domaćinstvu, da paziš na Džordža i da kuvaš i da imaš svoj život na kraju krajeva. Kako se usuđuješ da me optužiš da se ponašam kao žrtva, kada nisi bio u mojoj koži? Kako se usuđuješ?!
Toliko je ljuta da je počela skoro da plače. Ljuta i ponižena. Zato što ona naravno zna da je on totalno u pravu.
– Žrtva, Kris izgovara za njom, i uzima novine da ide u drugu sobu da čita, da se smiri i da se pretvara da je ovaj brak mnogo bolji nego što izgleda. – Interesantan izbor reci. I još je interesantnije što si to izgovorila ti. Svakako sada imaš o čemu da razmišljaš. – On kreće da izađe iz sobe kada odjednom počinju da lete tanjiri prema njemu i razbijaju se o vrata.
– Mmm, pametno, kaže on mirno, bez izraza u njegovim očima gleda u Sem, koja stoji u kuhinji i plače, i ne veruje šta je upravo uradila. ,,I od ovoga ćemo mnogo bolje oboje da se osećamo. – Ovo je rekao sa sarkazmom i zatvorio vrata za sobom.
Sem ne razgovara sa Krisom to veče. Odlazi da se okupa i razmišlja o tome kako je srećna što je našla Dena, kako je divno što je pronašla svoju sudbinu.
Kada je bila mala imala je izmišljenog prijatelja Džeda. Kada je mislila na njega osećala se sigurno, fantazirala je o njemu, kako on voli nju, ona njega...
Sada ležeći u kadi ne shvata da ona opet radi to isto. Mada, i kada joj je palo na pamet, pomislila je kako to može da bude isto kada Den nije izmišljen? Den nije prijatelj iz mašte. On je čovek koga je trebalo da sretne pre šest godina, čovek za koga je trebalo da se uda. Pa, vidi kako se oseća samo što se njegova noga očešala o njen kuk. Gledaj kako se on njoj obraćao.
To je bilo stvarno.
27
Kako se približava nedelja veče, Sem više razmišlja o tome kako bi bilo bolje da je sa Krisom u dobrim odnosima, kao prijatelji.
Uvek nešto nije bilo u redu sa njihovom vezom, sada ona shvata. Uprkos činjenici da su imali fantastičan seks u prošlosti, mada joj je sada već teško da se seti toga, razlog zbog koga je ona mislila da je on čovek njenog života bio je zato što se osećala tako opušteno sa njim.
Od prvog momenta osećala je da može sve da mu kaže. Najgore i najmračnije tajne. Seća se prve večeri kada su se upoznali, pričali su satima, a imali su toliko toga da kažu.
Osećala se tada da je on neko koga ona poznaje ceo život. I u tom pogledu se ništa nije promenilo. Ali je ona tek sada okusila strast i tek sada razume čega se odrekla.
Odrekla se uzbuđenja.
Odrekla se čekanja da zazvoni telefon. Odrekla se izazova.
A Kris nikada nije bio izazov. Bio je tipičan momak iz komšiluka. Nije bio seksi i atraktivan, mračan i opasan. Ona pomisli na Dena i uzdrhta.
Osećati da nekoga poznaješ ceo svoj život nije razlog da se udaš za njega, misli ona prilično grubo. Trebalo je da zna. Trebalo je da posluša Belu, da treba da se uda samo onda kada nađe viteza u oklopu koji će je bukvalno oboriti sa nogu.
Da može, sve bi promenila u svom životu. Sve sem Džordža. Čim pogleda u Džordža počne da se topi. Smeje mu se, i diže ga sa poda i golica ga, ali on se malo ljuti pošto ga je odvojila od omiljene igračke. Ona ga malo steže i gnjavi, onda ga vraća na pod i on nastavlja svoju igru.
I zna razlog zašto još uvek nije nešto preduzela.
Džordž.
Zato nije u stanju da sedne sa Krisom i razgovara o tome da treba malo da se razdvoje, da nađu malo prostora. Ne može samo tako da ode, jer Kris obožava Džordža koliko i ona.
Kako da odvoji Džordža od Krisa? I kako bi to uticalo na Džordža, ako bi se oni razveli? Ne želi da on bude nesiguran i iskompleksiran. Želi da Džordž odrasta bez problema i da ga ona besprekorno odgaja.
Nema šanse da nešto kaže. Ne još. Mada zna da dete nije razlog da oni ostanu zajedno. Da roditelji koji ostanu zajedno, a stalno su u sukobu više greše, nego da stvore posebna domaćinstva puna ljubavi i razumevanja.
Džordž nije razlog da ostanu zajedno, ali ne može još sebe da natera da bilo šta preduzme na tom polju. Nekada davno je govorila – i ovo će proći – kada dođu krize, ali ovo još ne prolazi. Deo nje je još uvek optimističan, deo nje misli da će možda sve opet biti u redu, ali to je naravno bilo pre nego što je upoznala Dena, koji je probudio njena uspavana osećanja.
Da bude iskrena, ta osećanja je pomalo izvukao i njen ginekolog gospodin Brenan, samo to nije trajalo dugo i fantazije o njemu nisu bile kao fantazije o Denu. Ove fantazije mogu da se ostvare.
Svesna je da nije srela Dena da bi najverovatnije svoj život provela sa Krisom. Napokon, ne bi joj nedostajalo nešto što nije ni osetila.
Ali sada kada je srela Dena, samo je u jednu stvar sigurna: pitanje je vremena.
* * *
– Izgledaš veoma lepo za bioskop. – Krisovo iznenađenje je bilo očigledno kada je Sem sišla dole. Patricija je promolila glavu iz kuhinje gde je davala Džordžu da pije mleko, digla obrvu i nasmejala se. – Draga, je li to šminka? Kako je divno videti te opet da izgledaš ljudski. – Sem je samo uzdahnula i otišla u hodnik da uzme tašnu.
– Mama, na spavanje ga stavi pre sedam. Nemoj kasnije, u redu? Nemoj da se igraš mnogo pred spavanje sa njim inače će se rasaniti.
– Draga, znaš, radila sam ja ovo i pre. Nemoj da brineš. Samo idi i lepo se provedi.
– Dobro, ali ako se probudi daj mu mleko; ili bolje da mu daš vode, jer možda će mu biti muka, a možda će i biti gladan, pa da mu ipak daš mleka...
– Samo idi, rekla je Patricija. – On će biti dobro. Ja ću biti dobro. I ja sam majka, znaš. Zato nemoj da brineš. Nisam ja uradila ni loš posao sa tobom, zar ne?
– Diskutabilno. – Kris je promrmljao sebi u bradu, a Patricija ga je samo pogledala.
– Dobro, mi idemo, rekla je Sem, ljubeći Džordža. – Ćao, majmunčiću, mama te voli, budi dobar dečko. Lepo spavaj.
– Hajdemo, rekao je Kris gledajući na sat, – zakasnićemo.
* * *
I sada dok sede u mračnom bioskopu, Sem je samo svesna njegove blizine i da se opet njegova butina češe o njenu.
Osećala je mučninu pre nego što će se videti. Bojala se da se ne pretvori u šesnaestogodišnju devojčicu i da ne može da mu pogleda u oči, ali nije, već je samo postala strašno svesna njegove blizine.
Džil ju je poljubila i toplo zagrlila, i ona je zbog toga očekivala da i Den isto uradi, ali on je samo stavio ruke oko nje i čvrsto je zagrlio i šapnuo na uvo: – Zdravo, lepotice. – Mogla je da ostane u tom položaju ćelo veče, jer dok ju je grlio osetila se kao devojčica u rukama svog spasioca i htela je da ostane večno u tom zagrljaju. Međutim, na vreme se povukla i okrenula se brzo prema Džil, svesna da bi Džil mogla nešto posumnjati. Ali Sem nije htela da ona zna, ne još.
– Jesmo li zakasnili?, pitala je Sem sa osmehom.
– Uopšte. Mi smo stigli ranije. – Džil ju je uhvatila ispod ruke i tako su otišle u foaje. – Drago mi je što te opet vidim.
Den je otišao po kokice. Sem obožava kokice, ali je odbila, ne želeći da on pomisli da je proždrljiva i kada se Den vratio sa tri velike kupe kokica, on joj je šapnuo na uvo, kao da su u nekoj zaveri protiv drugih, da treba sa njim da podeli njegove kokice. Ona se osetila polaskano i posebno, kao da je bačena u sam centar njegove pažnje.
Prva je prošla kroz uski hodnik, ne znajući ko je odmah iza nje, ali moleći se da je to bio Den. Molim te bože, molila se. Ako nam je suđeno, ako je Denu i meni suđeno da budemo zajedno, molim te onda neka on sedne pored mene. Molim te daj mi neki znak da on oseća isto prema meni.
Ona se provlačila pored ljudi do svog mesta i onda je osetila talas zadovoljstva kada je ugledala da Den sedi pored nje. Hvala ti bože, sada znam.
Ona se pretvara kako pažljivo gleda film, a u stvari ne može da misli ni na šta drugo sem na to kako se njegova noga češe o njenu i stalno uzima kokice u nadi da će im se i prsti očešati i da će se onda okrenuti jedno prema drugom i nasmejati i pogledati se kao sa izvinjenjem, što se i dešava. Samo što su to pogledi koji su nešto više od izvinjenja. Ona jedva diše, čekajući da on nešto uradi, da joj pokaže kako se oseća. Svaki put kada uzimaju kokice ona čeka da je on uhvati za ruku ili za prst, ali on to ne radi, ali samo iz razloga što je on nesiguran u nju.
Razmišlja da ona njega uhvati za ruku, ali zna da je suviše rano, mada je potpuno sigurna da je i ona njemu privlačna.
I da je samo pitanje vremena.
* * *
– Zar to nije bio jedan od najboljih filmova koji ste ikad gledali? – Džil je bez daha, uzbuđena, ne može da dočeka da pričaju o filmu.
– Neverovatno ostvarenje, slaže se Kris. – Tako realističan i sjajan film. Šta ti misliš, Sem?
– Ja mislim, ona pevrće očima, – da je to najdosadniji film koji sam ikad gledala. Možda da je trajao samo sat i po, možda bih više uživala, jer bilo je nekih dobrih momenata, ali tri sata? Molim vas. Jedva sam ostala budna.
– I ja se slažem, smeje se Den. – Najsporiji film koji sam imao nesreću da gledam.
– Pa, vas dvoje očigledno nemate ukusa, kaže Džil, smejući se, a Sem oseti talas topline što im se obratila sa vas dvoje.
Do restorana su se odvojeno odvezli, Sem je u kolima sve vreme gledala kroz prozor i smejala se misleći na Dena. Kris je povremeno bacao pogled na nju, pitajući se da li je sve u redu, pitajući se zašto je toliko rasejana, ali definitivno srećnija i ne bi hteo to da rizikuje pogrešnim pitanjima.
Seli su za sto u restoranu i naručili vino, isto vino su tražili Sem i Den, i ona je postala sve uzbuđenija zato što su ona i Den imali toliko toga zajedničkog.
– Hvala bogu što smo te našli!, kaže Džil kada je Sem izrazila da preferira crveno vino. – Den se uvek žali što ili mora da pije belo ili naručimo po bocu od svakog, pa onda ostavimo pola, što je velika šteta, ako su skupa vina u pitanju.
– Ne mogu da se setim kada smo poslednji put izašli, kaže Sem, namerno, ne bi li Den shvatio da je njen brak loš i da propada, – a još manje kada smo poslednji put pili vino.
– A čija je to krivica?, reci koje je Kris izgovorio zvuče nevino, ali on je u stvari sit što ga ona za sve krivi. Sva sreća te se ona nije primila na mamac, nego je sve okrenula na humor.
– Pa, verovatno moja. Toliko sam umorna zbog Džordža da se bojim da ću se onesvestiti od čaše vina.
– Pažljivo onda, kaže Den, smejući se, i sklanjajući njenu čašu. – Ne želimo da zaspiš za stolom.
– Ne budi lud! – Sem se smeje i udara ga po ramenu kao iz šale. – Imam mnogo energije večeras, nema šanse da zaspim.
– Super, kaže Džil. – Zato što ćemo svi da uživamo u ovoj večeri, naročito ako retko izlazite. I meni je trebalo nekoliko meseci pre nego što sam naučila da poverim nekom Lili i skoro smo odlučili da i mi treba da imamo život i pozvali smo na razgovor nekoliko žena koje bi mogle da budu dadilje, ali nismo mogli da nađemo nekog dobrog. Vi imate pravu bejbisiterku?
– Mi imamo njenu majku, kaže Kris, – koja je baš prava. Večeras je već treći-četvrti put kako čuva Džordža?
– Moja majka je u stvari antimajka, kaže Sem grubo. – Svi su nam govorili da će biti drugačija kao baka i da će se zaljubiti u svoje unuče, ali eto, prošlo je osam meseci, a mi još uvek čekamo da se to desi.
– Ista takva je Denova majka, kaže Džil. – Zvuči kao kliše, ali ona je zaista zainteresovana samo za svoj tenis.
– Kod moje majke je u pitanju bridž. – Sem sleže ramenima, spoznajući još jednu zajedničku stvar sa Denom.
Džil nastavlja: – Ona vidi Lili jednom u dve nedelje i onda zove telefonom i navodi mi razne smešne razloge zašto ne može da viđa češće Lili, zato što je stalno zauzeta, a i ne želi da nas deranžira.
– Hajde, Džil. Smiri se. – Den vidi da je počela da se nervira.
– Stvarno izvinite, ali tako se nekad naljutim zbog toga. Proklete svekrve. Šta god da uradim ona nije zadovoljna. Pretpostavljam da ću morati da naučim da živim sa tim.
– Znaš da to nema nikakve veze sa tobom i da je ona jednostavno takva. Nikada se ona neće promeniti, kaže Den.
– To je upravo ono što ja pokušavam da objasnim Sem, kaže Kris. – Ali Sem pokušava da joj udovolji i stalno se nada će ona jednog jutra ustati i postati prava baka, a to se nikada neće dogoditi.
– To je generalno problem sa ženama. Znam da ja pokušavam svaku da promenim, ili se bar nadam da će se promeniti.
– Možda samo voliš sve da kontrolišeš, smeje se Kris.
– Ah, da. – Den kao znalački kaže. – Baš je čudno što to kažeš.
– A kako se zove ta pozorišna predstava?, smeje se Sem. – Volim te, ti si savršena, a sada se promeni. To mi radimo, zar ne?
– To radite samo vas dvoje, kaže Kris. – Mislim da ne znam nikog drugog ko to radi.
– Ne, drugar. – Den odmahuje glavom. – Sve žene to rade. Prave se slatke i nevine kada ih upoznate, a kada ih oženite one se ponašaju kao luđače.
– Baš šarmantno, smeje se Džil. – Podseti me da te ostavim kod kuće kada sledeći put odemo na večeru. – Ona diže obrvu. – Kaže se da treba da upoznaš prijatelje čoveka za koga se udaješ, onda uvek možeš da kažeš i da shvatiš ko je on u stvari, ali ja sam sigurna da mnogo toga možeš da kažeš po čovekovoj majci. Možda je onda trebalo malo bolje da razmislim.
Den počinje da izgleda iznervirano i Džil onda spušta loptu.
– Izvini, izvini. Nisam tako mislila, dragi. Samo sam se zavitlavala. – Ona ga ljubi u obraz i on isto vidljivo popušta, dok se Sem oseća kao da će da počne da plače pred ovim izlivom prisnosti.
– Idem do WC-a, kaže ona, ustajući i skoro trčeći do tamo. Stoji pred ogledalom i oseća da tako stoji godinama, um joj je skroz prazan i onda počinju da joj naviru misli.
O čemu ti uopšte razmišljaš? On je srećno oženjen čovek. Zašto je nije odgurnuo kada je prišla da ga poljubi? Ali ona je njegova žena, za ime sveta. To ne znači da ne misli na tebe. To ne znači da nije želeo da ga ti poljubiš. Pogledaj koliko sličnosti imate. Seti se kako te je dodirivao butinom. Seti se kako je manevrisao samo da bi seo kraj tebe. Da. On definitivno oseća isto prema tebi.
Odlazi do stola smirena, sa osmehom na licu, samopouzdanje joj se takođe vratilo.
* * *
Ako ne vidim nijedan crveni auto u roku od dvadeset sekundi, Den me voli.
Ako izbegnem sve rupe na putu, Denu i meni je suđeno zajedno.
Ako Džordž bude spavao više od pola sata, Den sada misli na mene.
Ovo počinje da bude smešno.
Poslednja tri dana Sem samo razmišlja o Denu. Budi se ujutro dok Džordž plače, uzima ga i stavlja ga u dečju stolicu i hrani ga, i misli na Dena.
Gura Džordža u kolicima ulicama, i misli na Dena.
Sem je sada sigurnija u sve nego što je pre bila. Videla je ona kako se on njoj smeje, i način na koji je gleda pažljivo dok ona priča.
Džil i Kris su pričali o enterijeru i uređivanju kuća, a ona je pričala sa Denom.
Den ju je gledao duboko u oči, i stalno je zapitkivao. Postavljao joj je pitanja o njoj. O svemu, a najviše o Krisu. Pitao je kako su se upoznali, šta je mislila onda, da li misli da je napravila pametan izbor.
Njegova pitanja su bila mnogo intimnija nego što bi se očekivalo. Najviše je pitao za njihov brak.
Osećala je da želi da sazna sve o njoj, šta joj je u duši. A da li je smela da mu kaže da je on ljubav njenog života? Morala je da bude pažljiva. Nije mogla dok je Kris bio tu. Ali je možda tako nešto provukla kroz neke rečenice.
Nije mogla da krivi Krisa, niti da kaže lošu reč za njega, ili, još gore, da predstavi sebe kao neku zloću, ali želela je da ta ista pitanja postavi Denu. Da je on rekao da je njegov brak gotov, ona bi mu to isto rekla. Da je rekao da on voli Džil, ali da više nije zaljubljen u nju, ona bi isto to rekla. Da je rekao da namerava da je napusti i ona bi to kazala.
Ali svaki put kada bi pokušala da mu postavi pitanje, on bi njoj postavio drugo i tek kada je stigla kući uvidela je da ona o njemu skoro ništa nije saznala.
A on je praktično znao sve o njoj.
To je sigurno, zaključila je ona, zato što je voli. Dok je u prodavnici i stavlja Džordža u kolica, kaže sebi da ako stigne na red pre one babe da je Den voli. Baš je krenula da trči da stigne babu, kada je odjednom shvatila da je smešna.
Pa, naravno da je on voli.
Ne mora više da igra ove igre sama sa sobom.
28.
– Ćao. Sem? – Džordž sedi na svojoj stolici i kreće da pada dok ona drži slušalicu.
– Samo malo, samo malo, ona viče i baca slušalicu da ga pridrži i veže za stolicu. Daje mu da jede i u isto vreme javlja se na telefon.
– Izvinite! Halo, govori ona u slušalicu i stavlja kašiku u Džordžova usta. – Hajde, budi dobar pa probaj maminu domaću pitu od ribe! Halo?
– Pa, je li ukusna tvoja pita od ribe?
– Jako, kaže ona pokušavajući da prepozna glas sa druge strane slušalice. A koga zanima?
– Ne mogu da verujem da mi ne prepoznaješ glas, a juče smo pričali.
Juče? Juče je bila nedelja. Pokušava da se seti da li je sa nekim juče pričala, ali ne. Ne može ničeg da se seti.
– Juče?
– Sem? Ja sam, Den!
Ispada joj kašičica iz ruke, ali sva sreća nije napravila nikakav zvuk, jer je od gume, dečja kašika.
– Den, kako si?, misli kako bi bilo dobro da upotrebi svoj seksi glas, ali sada je već kasno, jer bi sada bilo glupo.
– Ja sam veoma dobro. Da li zovem u nezgodno vreme?
Kao da postoji nezgodno vreme za Dena da zove.
– Ne, uopšte.
– Vidi, nadam se da ne prenagljujem, ali hteo sam nešto da te zamolim. Džil uskoro slavi rođendan i znam da bi volela sliku naše kuće, pa sam se pitao, pošto si iz te branše, da li znaš nekog ko bi mogao to da mi uradi.
– Ja bih mogla. – Reci su same izletele.
– Ti bi? – U njegovom glasu se oseća olakšanje i zadovoljstvo. Znala je! Sem je znala da je ovo izgovor da je opet vidi. – Hteo sam da te pitam, ali nisam bio siguran da ćeš pristati. Bože, Sem. To je fantastično. Znam da ima malo vremena, njen rođendan je za dve nedelje. Da li možeš da uradiš dotle?
– Nema problema. Jedino što radim u poslednje vreme je što čuvam Džordža.
– Hajde, hajde. Nemoj da lažeš. A šta je sa pravljenjem pita?
Ona se smeje. A, da. Na to sam zaboravila. Vidiš kako je moj život uzbudljiv? Pazim na bebu i kuvam.
– Džil se samo pretvara da kuva. Zna samo četiri recepta do perfekcije, ali to je to. Sve što mogu da kažem da je tvoj muž veoma srećan čovek.
Sem cveta od ponosa. – Laskanje će te svuda odvesti.
– E, to je definitivno nešto što treba da kažeš čoveku kao što sam ja.
Ona oseća kako joj gore obrazi, pokušava i ona da se seti nečega kako bi nastavila ovo flertovanje, ali pak odlučuje da ohladi malo ovaj razgovor, da joj bude ugodnije.
– Pa, šta ćemo da radimo za kuću? Da li imaš neke fotografije uz pomoć kojih bih mogla da slikam?
– Imam neke. Kako bi bilo da ti ih donesem danas popodne?
O, Bože. Mora da opere kosu, mora da sredi kuću. Mora da ode u prodavnicu. Džordž treba da ide u šetnju.
– Kod kuće sam ćelo poslepodne. Malo kasnije bi mi više odgovaralo.
– Može oko četiri? Mogao bih da dođem na čaj.
Sem ne može da skine osmeh sa lica. – Četiri zvuči odlično. Ako si siguran.
Opet se promalja njena nesigurnost.
– Naravno da sam siguran. Doneću slike, ali ti moraš da mi napraviš neke kolače. – Da, da. Kako da ne. – Vidimo se kasnije.
Oko petnaest do dva zvoni joj zvono na vratima. Maler. Ona je u kadi sa maskom na licu, sa maskom na kosi, dok Džordž mirno spava u susednoj sobi. Ona brzo izlazi iz kade, umotava se u peškir i brzo odlazi do vrata dok voda kaplje sa nje. Kada otvara vrata vidi Mivi kako stoji sa Popi ispred njih.
– Ah. – Mivi se smeje sa žaljenjem. – Očigledno nije dobar momenat za poseru?
Neki drugi put Sem bi bila oduševljena, ali ne danas. Sada kada bi Džordž mogao da se probudi u svakom trenutku, a ona koristi vreme dok on spava da se spremi.
I zna da se Den šalio za kolače, ali ona želi njemu da pokaže da je moguće biti seksi, lepa, divna majka i domaćica u isto vreme. Namerava da napravi kolače od banana, kada temeljno sredi kuću.
– O, bože, kaže Sem sa žaljenjem. – Imam sastanak danas poslepodne pa treba da se sredim pre nego što se Džordž probudi. Da li se ljutiš?
– Ma, ne, smeje se Mivi. – Popi je dobra, a meni je bilo dosadno, pa dok smo se šetale mislile smo da svratimo, ali nemoj da se sekiraš. Neki drugi put. – I okreće se da ode.
– Nemoj, sačekaj. – Sem brzo računa u sebi. Ako Den dođe oko četiri, i odmah joj da fotografije, razmene ideje i onda malo ćaskaju, i onda... o, bože. Sta ako se nešto desi? Ne, ona odmah odlučuje. Najviše što može da se desi danas je poljubac, a dok misli na potencijalni poljubac prolaze je žmarci. Neću da spavam sa njim, ne u ovoj kući, i ne još, kaže ona sebi odlučno. Samo poljubac. Oko pet sati je vreme da Džordž pije čaj, oko šest se kupa, tako da šta god se desi ima još vremena da se vidi sa Mivi.
Ali da li uopšte treba da se vidi sa Mivi? Ona još uvek ne zna za njenu povezanost sa Džulijom, ali tako je divna! Mogla bi da bude njena najbolja prijateljica! O, bože. Šta će da radi?
– Šta radiš sutra ujutro?
– Isto što radim svako jutro, kaže Mivi. – Lutam ulicama, presrećem sve lepe mame koje bi mogle da mi budu prijateljice. Zašto?
Sem se smeje. – Dođi sutra na kafu. Oko pola deset?
Mivi pravi grimasu. – Moj mali anđeo spava do deset. Maler. Baš je čudno što sve moraš da organizuješ zbog tog njihovog spavanja.
– Nemoj da brineš. Onda oko pola jedanaest?
– Super. Vidimo se onda.
Do pola četiri Sem je spremna. Kuća blista, na stolu je ogromna vaza sa velikim ružama u njoj.
Ona nosi nove farmerke i dugački plavi džemper da sakrije ostatke od trudnoće na kukovima i butinama, koji su konačno počeli da se stanjuju, sada kada već ne može da jede od svog najnovijeg zaljubljivanja.
Našminkana je vrlo diskretno, vidljivo samo ako se bolje zagledaš.
U deset do četiri zvoni telefon. Den je.
– Stvarno mi je žao, kaže on, i ne zvuči kao da se izvinjava, ali zvuči kao da je u žurbi. – Nešto mi je iskrslo i morao sam da odem da odradim neki posao. Biću još zauzet do kraja dana tako da ću ti ubaciti fotografije u sanduče u povratku kući, je li to u redu?
– Naravno, laže ona vedro, uspešno sakrivajući razočaranje, udaljenost koju oseća. – Naravno da je u redu. Nemoj uopšte da brineš.
Ona spušta slušalicu i suzdržava se da ne zaplače. Ovo je smešno. Ovo nije zato što je on ne voli, već se desilo nešto što nije u njegovoj moći. Naći će on drugi izgovor da dođe, teši ona samu sebe, polako popravljajući raspoloženje. Mogao je on da pošalje fotografije poštom, ili da ih donese uveče kada je Kris tu. Pozvao je sam sebe na čaj, da bi proveo vreme sa mnom. Ovo je bilo neizbežno, govori ona samoj sebi, gledajući Džordža. Setiće se on nečeg drugog. Ona zove Mivi.
– Kakvo divno iznenađenje. Bas sam dosadna danas. – Mivi gura kolica u hodnik i vadi Popi iz kolica, dolazeći sa njom u kuhinju sa poverenjem koje sve nove majke dele kada su u prisustvu jedna druge. Ponašaju se u njihovim kućama kao u svojim i same se poslužuju, brišu bebe, greju flašice. Ponašaju se ležerno u kućama stranaca i to uvek šokira njihove muževe kada su u retkim prilikama muževi prisutni to da vide.
– Tako je nepristojna!, muževi znaju da ih prekoravaju kada dođu nedeljom na čaj. – Jesi li videla kako se sama poslužuje? Zar nije mogla da pita? Zar je niko nije naučio nekim manirima?
Majke bi slegle ramenima, jer one razumeju njih na neki način na koji njihovi muževi nikad neće.
Tako Mivi ulazi u kuhinju kod Sem, koja je prati. Mivi je oduševljeno stavila u stolicu za bebe koja je još uvek kod Sem stajala u ćošku.
– Čime mogu da te poslužim?, pita Sem, stavljajući džezvu. – Da li nešto treba Popi? Imam sve vrste veštackog mleka. Džordž je bio tako alergičan, tako da smo probali sve moguće marke mleka, tako da sve imam.
Mivi diže obrvu. – Aptamil?
– Imam.
– Sojino mleko.
– Imam.
– Aha. A da li imaš... Neni?
– Naravno da imam. Kozje mleko je bilo jedino što je moj dečko mogao da pije, jer je bio alergičan na laktozu.
Mivi pravi grimasu. – Kako znaš da je alergičan na laktozu?
– Dobijao je grozan ekcem kada je pio bilo šta drugo.
– U redu, kaže ona sležući ramenima.
– Zašto?
– Ne razumem zašto niko od naše generacije nije bio alergičan na laktozu, a danas je svako drugo dete alergično na nešto.
Sem ne shvata smisao onoga šta priča Mivi, ali Mivi čvrsto veruje da je alergija na laktozu rezultat nervozne majke. – Ja verujem da u današnje vreme koriste mnogo više aditiva nego pre, kaže Sem. – Sam bog zna da bih ja najviše volela da Džordž može da pije najobičnije veštačko mleko.
– To je kao ona prokleta organska hrana, nastavlja Mivi. – Mi nikada nismo jeli organsku hranu, zar ne? Pa, šta nam fali? Ništa. Ne vidim uopšte poentu zašto trošiti tri puta više na organsku hranu.
– O, bože, mrmlja Sem. – Znaš šta? Prokleto se slažem sa tobom, ali gledaj, i ona otvara svoj frižider. Organsko mleko. Organski sir. Organski hleb. Organsko povrće. – Zar to nije smešno? Imam isto mišljenje kao ti, ali radim to zato što svi ostali to rade.
– Izvini, izvini. – Mivi oseća da se osramotila. Nije imala pojma da je Sem kao jedna od tih žena, izgledala je tako... normalno. – Nije trebalo ništa da govorim. Ja i moj dugačak jezik.
– Ali ti si u pravu. Pa šta želiš da popiješ? – Sem otvara vrata od plakara i kada se okrenula vidi Mivi kako stoji pored otvorenih vrata od zamrzivača, izgleda zbunjeno i pomalo šokirano.
– Sem, ako smem da pitam, ali zašto imaš bilion posudica za led u zamrzivaču?
Sem počinje da se smeje. – Pa, ne zbog leda. Čitala sam dobar članak u novinama, koji kaže da hrana za bebe može lepo da se zamrzne u posudicama za led i onda samo vadiš kockicu po kockicu i svaki put kada kuvam ispraznim jednu ili dve. Super je.
– Ali Sem, kaže Mivi jako se trudeći da se ne nasmeje, ali ne može da se uzdrži, – ti treba kada se hrana zamrzne u kockice da je staviš u kese za zamrzivač, a ne non-stop da kupuješ nove posudice.
– Šališ se, Sem je užasnuta dok gleda u beskraj posudica zamrznute hrane za bebe, naslagane jedva jedna do druge. – To mi niko nije rekao.
– O, bože. Izvini, Mivi počinje da se smeje. – Ja se smejem u stvari zato što bih i ja uradila upravo isto. Mora da si potrošila hiljadu tih posudica.
Sem se kezi, shvatajući koliko je smešno to što je radila. – Pa, ne hiljadu, možda stotinu. Bože, kako sam glupa. Ne mogu da verujem da se nisam toga setila.
– Znači, nisam ja jedina čiji se mozak skupio posle porođaja?
– Očigledno nisi. Ja sam mislila da se moja pamet samo malo odmara. Pa. Piće. Šta želiš? – Ponovo odlazi do kuhinjskog plakara. – Od kamilice? Jabuke? Nane? – Ona gleda u Mivino zgroženo lice i počinje da se smeje. – To je bila šala, kaže ona, i skoro je zaboravila na Dena. – Čaj ili kafu?
– Rekla bih čaj, ali mislim da mi je potrebno malo kofeina, tako da ću kafu. Jaku. Dve kašičice i sa mlekom.
– Dve kašičice? Jesi li sigurna?
– Da. Nadoknađujem ono što nisam smela da pijem prošli mesec. Tako da... – Mivi gleda po kuhinji. – Kuća ti je prelepa kako sam i pretpostavljala, ali ja sam mislila da si rekla da ti niko ne pomaže.
– Pa i ne pomaže.
– Mora da se šališ. E, sada mi već nije dobro. Kako do đavola uspevaš da održiš kuću tako čistu sama? Niko to ne radi. Jesi li ti neka super žena?
– Veruj mi, smeje se Sem. – To je samo sada. Imala sam zakazan sastanak... – Shvata da ne može da kaže istinu, ali ni da laže skroz sada novu prijateljicu. – Jedan naš prijatelj me je zamolio tajno da nacrtam sliku njihove kuće za ženin rođendan, i ja sam bila toliko osramoćena kako mi je kuća izgledala da sam je na brzinu sredila. Ako ćeš se bolje osećati ova kuća nikada ne izgleda ovako.
– U redu. Malo se bolje osećam. Znači, ti crtaš?
– Ja sam bila grafički dizajner.
– A sada?
– Sada sam majka koja je trebala da se vrati na posao tri meseca posle porođaja, ali ionako sam bila nezadovoljna sa firmom godinama i jednostavno nisam to mogla da izguram, tako da sam dala otkaz. I sada sam majka puno radno vreme, koja ništa ne zarađuje, kojoj je potrebno da nađe neki posao da bi ostala normalna, ali koja u međuvremenu prezire svog muža što joj ne obezbeđuje dovoljno, ili bolje reći koliko bi ona htela.
– Ako ti je neka uteha, razumem te potpuno.
– Da li se ti vraćaš na posao?
– Pa, trebalo bi. Pre nego što sam rodila Popi mislila sam da ću da stagniram ako se ne vratim u poslovno okruženje, ali sada ne znam da li mogu da je ostavim. Približava mi se rok od tri meseca, i ne mogu da verujem da ću da kažem ovo, ali istina je da me majčinstvo veoma ispunjava. – Ona uzdiše. – Provela sam godine gradeći karijeru i taman kada sam nešto postigla zatrudnela sam. Mislila sam da će Popi biti privremena prepreka, ali jednostavno sada mi ne nedostaje adrenalin koji prouzrokuje moj posao, i stvarno mislim da sam srećna kod kuće, sa Popi.
– Ja radim na televiziji, dodaje Mivi.
– Znam. – Gledaju jedna u drugu i Sem shvata da mora da joj prizna. – O, bože. Molim te, zakuni se da nećeš odmah pobeći kada ti kažem kako znam.
– Kunem se da će mi trebati bar deset minuta da pobegnem, s obzirom na to da moram da obučem Popi i da je stavim u kolica. – Ona se šali, ali je radoznala. Kako bi Sem mogla da zna da ona radi na televiziji?
Sem uzdiše. Jako joj se dopada Mivi. Oseća se tako prijatno sa njom. Zna da postoje šanse da postanu dobre prijateljice. Takođe zna da postoji šansa da Mivi preseče sada kada sazna.
– Znaš, tvoj dečko?
– Mark. Da.
– Znaš njegovu bivšu devojku?
– Džuliju. Da. Ne tako dobro. – Njen glas sada postaje tiši kako joj stvari postaju jasnije.
– Džulija je moja... kako da kažem, moja najbolja prijateljica.
– Ah. – Mivi se zavalila u stolicu. – Da li to znači da imaš ogroman problem sa mnom i da me luđački mrziš i da je stvarni razlog što si me pozvala ovde da mi uradiš neku vudu magiju?
Sem se smeje, upkos svemu. – Ja sam mislila da ćeš ti imati veliki problem sa mnom, kaže ona. – Zato što ja još uvek pričam sa Džulijom. Mnogo. I samo ne želim da nam bude čudno i neprijatno.
Mivi malo razmišlja dok nije odgovorila: – Koliko sam ja razumela, Džulija i Mark su bili nesrećni zajedno mnogo godina, a oboje su pogrešno mislili da će beba biti rešenje?
Sem klima glavom.
– A sada kada Džulija živi u Njujorku ona se u stvari zabavlja, sa mnogo različitih muškaraca, uživa u najboljim lokalima na svetu.
Sem klima glavom.
– I znam da joj je sigurno bilo teško kada je čula za Marka i mene. I Popi, pretpostavljam da sada već ne oseća mnogo toga prema nama.
– Mislim da si potpuno u pravu.
– Pa, je li planiraš da je nazoveš i da joj kažeš sve o meni?
– Pa, ne. Nisam planirala. Ne znam šta ću da joj kažem.
Mivi odjednom prilazi Sem i hvata je za ruku i kaže joj glasom koji je ispunjen iskrenošću: – Pa, zašto se onda ne bismo družile neko vreme da vidimo kako će da ispadne?
Sem se smeje, sa olakšanjem. – Ali ne predlažeš mi valjda vezu?
– Definitivno ne. – Mivi se smeje. – Samo ćemo da se viđamo. Niko ne mora da zna. I još jedna stvar. Nema javnih izliva ljubavi.
– To je, druže moj, dogovoreno.
Jedan sat kasnije one još uvek sede za kuhinjskim stolom kada se začulo zvono na vratima. Sem skače i odlazi do vrata i ispred vrata ugleda Dena.
U momentu joj je srce skočilo u usta, Den se samo nasmejao svojim seksi osmehom. On se izvinjava i objašnjava da je otišao da intervjuiše neku američku rok zvezdu koja je posle odustala od davanja intervjua.
– Za koga si radio intervju?, Sem je toliko impresionirana da jedva diše.
– Za Telegraf. Upravo sam razgovarao sa urednikom. Umesto intervjua, uradiću tekst o hirovitosti slavnih ličnosti. Ironično, naravno.
– Naravno.
– Kada sve priče propadnu, na scenu nastupa igra. Pa, eto me ovde.
– Da se igraš? – Ne može da se uzdrži, čak stoji i drži ruku na boku, jedna obrva joj je dignuta, a onda se odjednom seti da je Mivi u kuhinji i odmah želi da ona ode, bilo gde, samo da ne bude tu.
– Kakav je to fenomenalan miris? – Malo je razočarana što nije nastavio da flertuje sa njom, ali mu oprašta pošto se ona nije upecala kada su razgovarali preko telefona.
– Domaći kolači sa bananama. – Smeje se dok se pomera da ga pusti unutra. – Tu mi je prijateljica. Uđi da je upoznaš.
Mivi je odmerila Dena od glave do pete, sa pažnjom. Poznaje ona muškarce kao što je on. Spavala je ona sa takvim muškarcima, mnogo puta. On je koketan i opasan, a ona je sasvim hladna kada se upoznaju (Sem je odmah osetila olakšanje).
On je seo i ispružio svoje duge noge i uvalio se u stolicu dok je Sem, ona to primećuje, letela oko njega. Da, zna ona takve muškarce, kojima je udobno u svojoj koži. Možda i previše. On očekuje da ga svi vole, a Mivi nikada nije bila dobra u voljenju takvih muškaraca. Da spava sa njima, da. Da ih voli, ne.
Ali on je, bez sumnje, opasno privlačan tip.
A Sem, se bez sumnje, upecala.
Nije ni čudo što se toliko potrudila da sredi kuću i ispeče kolače.
On je počeo da ispituje Mivi, ko je, odakle je... i prebacio svu pažnju na nju. Ja neću da budem umešana u ovu igru, misli ona, i ustaje i kreće kući.
Rukuje se sa Denom i grli Sem. Zna da je Sem na opasnoj teritoriji sa ovim tipom, on ne oseća prema Sem isto što ona oseća prema njemu, ali da li ona tako dobro poznaje Sem da može da joj to i kaže. I da je poznaje, šta da joj pobogu kaže?
14 Re: Jane Green BABYVILLE Sre Feb 15, 2012 1:39 pm
Margita
Administrator
29
– Da li znaš kako to meni zvuči? – Džulija je već čula ovakvu boju njenog glasa. Džulija je dovoljno poznavala Sem da zna kako je uvek privlače neki nedostupni i ljigavi tipovi. Džulija je bila uz nju kada se ispostavilo da je njena najveća ljubav života u stvari najveće sranje njenog života. – Ovo zvuči kao da se ponavlja ono sa Paolom.
Paolo je bio instruktor u teretani. I sve su se ženske ložile na njega. Sem se uvek trudila da dođe na svaki čas, pa je brzo postala njegova omiljena učenica. Paolo bi rekao svima da gledaju u Sem kako vežba, gledao ju je i smešio joj se i šaputao joj uvek nešto posle časa.
Sem je postala opsednuta žena. I zaposednuta.
Posle su se šalile da je jedino dobro iz toga izašlo što nikada nije bila tako vitka kao tada.
Sve vreme je provodila u teretani. Uskoro je počela da predlaže kafu, pa piće posle časa. Sem je bila očarana što je Paolo pristajao, ali Džulija ju je konstantno upozoravala da bude pažljiva, zato što je to tip muškarca kome je potrebno da se sviđa ženama, koji bi ohrabrivao Sem da se tako ponaša samo da bi hranio svoj ego, ali u stvari uopšte nije bio zainteresovan.
Jedne noći ga je zavela. Seks je bio grozan. Niti je Paolo bio zainteresovan. Paolo se odmah posle obukao i otišao, a ona je ležala i osećala olakšanje što više nije pored nje i pitala se gde je sve krenulo naopako.
Kasnije je nije iznenadilo što je Paolo imao devojku i dvoje dece sa njom.
Ali sada ju je iznenadilo što čuje njegovo ime u ovom razgovoru kada je odlučila da sve ispriča Džuliji. Znala je da se Džulija neće slagati, da neće potpuno razumeti, ali nije očekivala ovo.
– Paolo? Nije on ni nalik Paolu! Kako možeš da kažeš tako nešto, kada ga nisi ni upoznala?
– Pa upravo si mi rekla da je Den srećno oženjen.
– Nisam rekla srećno.
– Ne, ali je još uvek sa svojom ženom i izgleda da se slaže sa njom, on je, na kraju krajeva, zatražio od tebe da za njen rođendan nacrtaš sliku njihove kuće, tako da mu razvod sigurno nije na vidiku.
– Pa? To ne znači da su srećni.
– Ne, ali su zajedno. U svakom slučaju on je oženjen, srećno ili nesrećno, a opet ti šalje jasne signale da hoće da bude sa tobom. On flertuje sa tobom pred svojom ženom i tvojim mužem. Jako mi je žao što ti govorim ovo, Sem, ali jednostavno ne verujem da dobri ljudi rade tako nešto.
Sem ne može da veruje. – Dobri ljudi? Baš si smešna. Šta ako sam u pravu? Šta ako on zna da se oženio pogrešnom osobom, baš kao što ja znam, i jednostavno ne može da se uzdrži kada sam mu u blizini?
– Sem, kaže Džulija nežno, – da je tako kao što kažeš, da on stvarno misli da se oženio pogrešnom osobom i da je sa njom samo zbog deteta, on opet ne bi davao takve komentare na tvoj račun, da te ohrabruje na taj način. Ma ćela stvar smrdi na Paola. Smrdi na jednog nesigurnog muškarca koji je oženjen i relativno srećan, ali ili stalno ima afere ili je nesiguran muškarac koji nema afere ali voli da zna da bi ga opet neko izabrao, i ohrabruje svaku ženu koja pokaže i malo interesovanja za njega. Bilo kako bilo, ne vidim kako ovo može da se završi srećnim ishodom. Ako stvarno želiš da znaš šta ja mislim, mislim da opet imaš nešto kao sa Paolom – zaljubljivanje, a on nema nameru da uradi ništa nego da uživa u tvom obožavanju.
– Znala sam da ne treba da ti kažem, reče Sem ljutito. – Znala sam da nećeš razumeti.
– Reći ću ti šta ne razumem, Sem. Ne razumem kako možeš uopšte da pomisliš da je Kris pogrešan čovek za tebe jer vi ste zajedno šest godina i on je divan prema tebi, i ti ga voliš uprkos tome što govoriš sada. Jedini razlog zbog kojeg se osećaš neispunjeno je verovatno što patiš od neke postporođajne depresije i nesrećna si i tražiš nešto ili nekog da kriviš i Kris ti je najbliži, tako da krivica pada na njega.
Sem razmišlja da joj spusti slušalicu, da joj besno spusti slušalicu, ali ne radi to nego pokušava da je prekine.
– Ja nisam završila, kaže Džulija. – Ako sada napustiš Krisa, žalićeš celog svog života. Ja sam mislila da vam ide bolje. Ovih par dana zvučala si kao stara Sem, kao da si vratila svoju energiju i da si se malo sabrala, a sada shvatam da je to samo zbog jednog dripca. Sem, ti si sada udata i imaš dete. Kada ćeš više da preuzmeš odgovornost za svoj život?
Sem sada stvano spušta slušalicu i počinje da plače.
Posle pet minuta zove Kris.
– Šta je bilo?
– Ništa, šmrkće ona, i ne može da mu kaže istinu. – Samo osećam kao da su mi hormoni malo poludeli.
Kris ništa više ne pita, navikao je već na hormonske ispade. – Jadnice. Da ti donesem nešto?
– Ne. Biće sve u redu.
– Slušaj, upravo je zvala Džil i predložila da se opet malo družimo i ja sam mislio s obzirom na našu situaciju sa bejbisiterkama da mi njih pozovemo na večeru. Šta misliš?
– Da, kaže Sem momentalno. – Divna ideja. Sledećeg petka je njen rođendan, pa šta kažeš na nedelju? Ništa preterano, kaže ona, a već planira takvu gozbu koja će da oduševi Dena.
– Odlično! Zvaću je da joj kažem. Znaš, drago mi je što se stara Sem vratila. Srećan sam što opet želiš da se družimo sa ljudima.
– Pa, družimo se samo sa Džil i Denom.
– Ali i to je početak. I stvarno mislim da je ta Mivi dobra za tebe. Tek sada shvatam kako ti je sigurno bilo teško kada je Džulija otišla. Drugačija si od kada si upoznala Mivi.
– Stvarno? – Smeje se i ona ovoj ironiji, jer se ona promenila zbog Dena, ali je čudno kako je i Mivi ušla u istom trenutku u njen život kada i Den.
– Da. U stvari, eto sada sam dobio još jednu ideju. A da pozovemo Marka i Mivi takođe? Znam da bi se Mark slagao sa Denom i Džil, ali očigledno ne znam Mivi. Misliš da bi bilo dobro? Ili ti je možda previše čudno, da vidiš Marka i Mivi kao par?
– Mislim da je to divna ideja! Mivi je bila pre neki dan tu kada je Den navratio i izgledalo kao da se slažu. – Zna ona da to u stvari nije istina, ali sigurno će im biti dobro kada svih šestoro budu zajedno.
Možda bi joj bilo čudno da vidi Marka i Mivi zajedno, pre ovog današnjeg razgovora sa Džulijom, ali sada je ljuta i odlučila je da Mivi zameni Džuliju u svakom mogućem segmentu.
* * *
Hvala bogu, svanula je nedelja.
U ponedeljak, utorak i sredu prepodne je završavala sliku Denove kuće. U sredu poslepodne se sastala sa Mivi u jednom kafiću, a onda su ostatak dana provele kod Mivi na patosu sa decom.
Sem je mislila da će joj biti čudno kada bude dolazila u Džulijinu kuću, znajući da ona više ne živi tamo, ali posle malog šoka, uvidela je da je Mivi tamo bilo mnogo udobnije nego što je Džuliji ikad bilo. Mivi je svaku sobu napunila knjigama, slikama i cvećem, i onaj stari kostur od kuće pretvorila u pravi dom.
Kuća je oživela od kada se Mivi doselila i po prvi put je Sem razumela kada je Džulija kazala da se nikada nije osećala udobno u toj ogromnoj kući.
Pozvala ih je na večeru u nedelju uveče, rekla kako zna da se Den nije dopao Mivi, ali je Džil zaista divna, i kako je sigurna da će Mivi promeniti mišljenje kada ih bude upoznala malo bolje.
A i htela je da Mivi upozna Krisa. Onda će Mivi sigurno shvatiti da njihov brak ne funkcioniše. A Mivi će biti njena najbolja prijateljica pa će morati da bude tu uz nju kada nastane sranje.
Mivi se oduševila pozivom i odmah je telefonirala Marku. On je insistirao da razgovara sa Sem, koja je skoro zaplakala kada je čula Markov dobro poznati glas, i opet je osetila da je među prijateljima, voljena i sigurna.
Džil ju je nazvala da pita da li joj treba nešto, da napravi neki dezert.
Sem se odmah posle razgovora sa njom ražalostila, jer da ne planira da joj preotme muža, sigurno bi je jako volela i bile bi prijateljice. Sem je prijatna prema Džil, ali ne previše. Želi da ipak stvori distancu zbog onoga što će se kasnije možda dogoditi.
Sada, večeras, ostalo je još petnaest minuta do zakazanog vremena. Losos je u marinadi, povrće je iseckano i spremno za kuvanje, salata je spremna, sosevi samo da se podgreju.
Kris pažljivo stavlja boce vina i sokove u frižider da se hlade. On se raduje ovoj večeri, već je bio zaboravio koliko voli da se druži, i koliko su često oni pre to radili.
Smeje se kada vidi Sem kako ulazi u kuhinju, ali od divljenja. Izgledala je prelepo, imala je tamnozeleni top i vidi se da je smršala, i dugačku zelenu suknju koja se dok hoda seksi pripija uz noge.
– Divno izgledaš. – On je ljubi u obraz, i hoće da je zagrli i ona mu se smeje i prolazi pored njega, i pravi se da kao proverava marinadu i da nije ni primetila da je hteo da je zagrli. Ona nije ovu odeću kupila zbog Krisa, nego zbog Dena, ali videći kako Kris reaguje oseća se još seksepilnije, nego kada se prvi put večeras pogledala u ogledalo.
Čuje se zvono i Kris odlazi da otvori vrata. Za njim ide Sem kojoj srce već luđački lupa od iščekivanja.
Džil pravi grimase, i odmah počinje da se izvinjava zato što se o Denov vrat obesila već umorna Lili.
– Nismo znali šta da radimo, u jednoj ruci je držala puding, a drugom rukom je pokazivala na Lili, koja se jedva borila da ostane budna. – Prokleta bejbisiterka nas je sada pozvala da nam kaže da ne može da dođe. Nismo znali šta da radimo, tako da smo je poveli. Moraćemo ovde da je stavimo da spava. Tako mi je žao, izvinite.
– Ma, nemoj da brineš. – Sem im pokazuje da uđu. – Ali hoće li posle plakati kada budete krenuli kući i kada je budete probudili?
– Najverovatnije. Ali šta možemo? Uvek se sve poremeti kada se poremeti dnevna rutina, ali bar se nadam da će spavati u kolima do kuće, pa ćemo je posle samo prebaciti u krevet. Gde možemo da je stavimo?
Džil, Den i Sem na prstima, tiho odlaze gore i Sem otvara vrata od Džordžove sobe.
– Neću da je stavim u Džordžovu sobu, šapuće Džil. – Ne želim da ga ona probudi, ali je ovde lepo i mračno.
– Da ostavim uključen bejbi-alarm?
– Kako hoćeš, nemoj da brineš. Čućemo je svakako.
Džil je ostala u sobi da uspava Lili. Dem ide za Sem i silaze niz mračno stepenište, i stavlja ruku na njeno rame dok silaze. Oboje staju, i talas vrućine joj prolazi kroz ćelo telo, jer ona zna da je to to. Njeni snovi se ostvaruju.
Ona se okreće kao da je u snu, i sve se dešava usporeno. Dem joj polako prilazi i lagano je ljubi u ugao usana. Njena glava je još uvek nagnuta prema njemu, ona čeka još, i otvara oči kada vidi da se ništa ne događa.
– Samo sam hteo da ti zahvalim, on šapuće, – za sliku. Divna je.
– Oh. Hvala. – I ona šapuće i još uvek čeka.
– Ne, stvarno. Stvarno to mislim. Neverovatno si talentovana.
– Laskanje, osmeh igra na njenim usnama, – će te uvek dovesti gde god hoćeš.
– Kladim se da to govoriš svim momcima.
I evo ga taj momenat. Poziv. Nešto čemu ona više ne može da odoli. Ne više.
– Ne, ona šapuće, gledajući duboko u njegove oči. – Samo tebi.
– Je li sve u redu?, Džil šapuće iza njih, silazeći niza stepenice. Sem je besna i pomalo osramoćena, jer nije sigurna da li je Džil nešto videla. Ne bi bila tako radosna da jeste.
– Sve je u redu. Samo govorim Sem kako je neverovatno talentovana.
– Ja ne mogu da verujem da nisam ništa rekla! Sem, obožavam tvoju sliku! Divna je! Neverovatna si. Hvala ti. – Ona grli Sem.
– Vidiš da je to bio pun pogodak, kaže Den, smejući se i Sem se smeje njemu preko ramena Džil, i u tom trenutku opet se čuje zvono na vratima.
– Bože, tako mi je drago što te vidim. – Sem se smeje Marku i lupka ga po leđima sa simpatijama. – Nedostajao si nam.
Mark sleže ramenima, oči su mu sjajne. – Pa? Niste zvali, niste pisali... šta sam mogao da pomislim?
– Stvarno se osećam krivom, kaže ona, shvatajući da se stvarno oseća tako.
– Nemoj, – on sada nju teši nežno. – Znam kako je to kada puknu veze. Znam da ne bi trebalo da zauzmeš ničiju stranu, ali je jako teško da to ne uradiš. A i ti si uvek bila Džulijina najbolja prijateljica. Morala si da budeš na njenoj strani, iako sam ja želeo da ostanemo prijatelji.
– Uđite unutra, kaže ona, stavljajući ruku ispod njegove. – Uđite i upoznajte se sa našim prijateljima, ispred njih ulaze Mivi i Kris.
Prvo su žene pričale. Pričale o problemima odgajanja dece, a muškarci su se zabavljali slušajući ih, grickajući pistaće i kikiriki i pijuckajući vino.
Onda su posle toga pričali muškarci, uobičajene razgovore o sportu i opsednutim suprugama koje samo gledaju decu i kuću.
Mivi i Džil su se odmah složile. Sem se svojski trudi da se opusti i uživa u razgovoru, ali je potpuno svesna da Den sedi tačno preko puta nje. Konstantno pokušava da uhvati njegov pogled, pa se pretvara da gleda u Krisa.
Ugao njenih usana još uvek je peče od poljupca. Ona pokušava da se koncentriše na Mivi i Džil, pretvarajući se da sluša o čemu pričaju.
– Draga, hoćemo li da sednemo za sto? – Kris cveta u svojoj ulozi domaćina i vodi goste do stola i raspoređuje kako će ko da sedne.
Ako me Den voli, nasmejaće mi se pre nego što sedne.
– Mark, ti sedi do Džil sa leve strane, a ti Den do Sem.
Den gleda u Sem i smeje se.
Hvala ti, bože. Obećavam da ću uskoro ići u crkvu.
Večera je bila veoma uspela. Mivi još nije sigurna u Dena, ali je videla kao ga Sem non-stop prati pogledom i da je njena pažnja isključivo usredsređena na Dena.
U jednom trenutku Mivi ispušta maramicu da bi se sagla jer je ubedena da Den pipa Sem ispod stola, ali ispostavlja se da nije u pravu.
Iznenađena je kada je upoznala Krisa. Sem je flertovala sa Denom, njena želja da nastavi bila je očigledna, i Mivi je onda pretpostavila da nešto nije u redu sa njenim mužem. Sigurno je arogantan. Antipatičan. Bez nekog posebnog šarma.
Nije očekivala čoveka poput Krisa, nije očekivala ovog divnog čoveka i nisu joj promakli ni njegovi stalni pogledi upućeni Sem, pogledi ispunjeni ljubavlju, nadom i zbunjenošću.
Ona vidi da on još uvek voli svoju ženu, i povređen je što ona ne obraća pažnju na njega. Mivi sada hoće da proveri da li Kris nešto zna za Dena i Sem ili samo naslućuje ili ništa ne zna. Sačekala je trenutak kada su se svi udubili u razgovor; Džil i Mark i naravno Sem i Den, onda se okrenula prema Krisu.
– Šta je sa Džil i Denom? Koliko dugo ih poznaješ?
– Džil znam dugo zbog posla. Ali tek smo se sprijateljili pre nekoliko nedelja.
– Hmmm. Džil je divna.
– Pa, zar nije? Drago mi je da se slažete.
– I Den. Kaži mi nešto o njemu.
– Divan momak, kaže on, a lice mu je oličenje naivnosti i nevinosti.
– Njih dvoje su fenomenalni.
Više nije htela ništa da zapitkuje.
* * *
– Ko je za puding? – Sada su svi spremni za dezert.
– Da li vam smeta da samo načas odem gore da proverim Lili?
– Ma, idi, naravno! – Sem se na silu smeje kada vidi da i Den odlazi sa njom.
Mark i Kris čiste sto i donose tanjire u kuhinju.
– Drago mi je što sam te video, druže, kaže Kris. – Nedostajao si mi. Imam jedno staro vino koje sam ostavio da otvorim samo za neku specijalnu priliku i mislim da je večeras ta prilika. Šta misliš?
– Mislim da definitivno jeste, kaže Mark. – Idemo u tvoj podrum vina? – I obojica počinju da se smeju jer je to njihova stara šala. Kris je uvek za svoju ostavu govorio da je to podrum.
– Ideš sa mnom? – Kris otvara vrata i kreće dole.
– Samo idi, dolazim za tobom. – Mark stavlja tanjire u sudoperu i naginje se i ljubi Mivi u vrat.
Sem vidi poljubac i smeje se. Nikada nije videla Džuliju i Marka da javno ispoljavaju emocije. Veoma je utešno kada vidiš da ima ovakvih ljudi koji se vole i koji su srećni zajedno.
Tako će njoj da bude sa Denom. To nju čeka u budućnosti.
– Grozan si. – Čuje se tiho, ali čujno sa kuhinjskog zida, i Mivi i Sem se smeju kada vide da je to uključen bejbi-alarm i da se to čuje Džil iz Džordžove sobe. Sem je krenula odmah da ga ugasi, jer je skroz bezveze da njih troje slušaju. Nije ni na pola puta do alarma kada opet čuje njen glas koji kaže: – Jadna Sem se zaljubila u tebe i ti je ohrabruješ, ti, nevaljalče.
Sve troje su se ukočili od strahote.
– Ma, znam. – Čuje se Denov glas, koji je u najmanju ruku podsmešljiv. – Jadna krava ima višestruke orgazme kada me ugleda.
– Oh, ne budi zao. Mislim da je čak pomalo simpatično.
– Tako pričaš samo zato što nije visoka i nije lepa, a da jeste drugačije bi ti pričala.
Oni se oboje smeju, a Sem oseća da će da povraća. Želi da isključi, da se pretvara da nije čula, ali ne može da se pomeri.
– Istina. Ali budi dobar. I nemoj da je zavlačiš. Znam ja da je to tvoja omiljena igra. Ali ona te gleda kao kuče i meni se smučilo.
– Znam, baš je patetična, zar ne? Ti si samo ljubomorna. Dođi ovamo.
Zvuk njihovog poljupca je malo prodrmao Sem koja je prišla interfonu i isključila ga. Okreće se prema Marku i Mivi koji stoje ukočeni i šokirani.
– Izvinite me, ona šapuće i istrčava iz sobe. – Mislim da ću da povraćam.
30
Jedino što je dobro je to što Kris nije čuo. Bar je tako sebi govorila Sem. Konstantno.
Ostatak večeri je bio katastrofa. Džil i Den su sišli i videli da su svi, sem Krisa, bledi i potreseni. Sem nije mogla ni da ih pogleda, i onda je posle nekoliko minuta otišla u sobu pod izgovorom da je dobila jak napad migrene, gde je ležala sklupčana i tugovala.
Džil je veoma brzo shvatila šta se desilo. Ušla je u kuhinju i pitala Mivi: – Interfon...? – Htela je još nešto da kaže, ali ju je Mivi presekla.
– Da, rekla je Mivi, – interfon. – Džil se polako okrenula i nešto šapnula Denu. Nekoliko minuta kasnije oni su se pozdravili sa svima, uzeli Lili i otišli.
Jedino ništa nije bilo jasno Krisu.
Mivi i Mark su otišli ubrzo posle.
Kris je u tišini skuvao sebi čaj i kada ga je popio otišao do Sem.
– Kako se osećaš?, pitao je, trljajući joj leđa. – Stvarno je tako gadna?
– Grozna, zakukala je.
I počela da plače.
Kris ju je mazio po leđima sve dok nije prestala da plače, a ona nije mogla od sramote ni da ga pogleda.
Što se tiče Krisa, on je bio svestan da se nešto desilo. I mogao je da bude uporan i tvrdoglav, ali nije. On je, naravno, uprkos tome što su svi mislili suprotno, primetio kako se Sem ponaša u Denovom društvu, ali je znao da je to samo tinejdžersko zaljubljivanje i verovao je u njihov brak, verovao je u Sem i znao je da će proći. Takođe je pretpostavljao šta se desilo, ali nije hteo da insistira. Bilo mu je dovoljno što je večeras definitivno bio kraj zaljubljivanju. Znači, šta god je bilo – prošlo je.
Gotovo je.
I to je jedino bilo važno Krisu.
Sem ne može da spava te noći. Umesto da leži i fantazira o Denu, ona čuje njegov glas, njegov ton, iznova. Pokušava da istera to iz svoje glave, ali ne vredi.
Jadna krava ima višestruke orgazme kada me ugleda.
O, bože. O, bože. Sem umire od poniženja, i prekoreva sebe kako je bila glupa kada je uopšte pomislila da je to bilo nešto više od zavlačenja.
Što je najgore, on ju je video onakvu kakva ona zaista jeste. Ona je mislila da je seksi i lepa, a njemu je bila samo smešna.
Jadna krava.
On je video osobu za koju se ona plašila da drugi vide: debela ženetina. Ona je bila samo sprdnja, ništa, smešna.
Patetična.
Ovo je, misli ona, najgora noć moga života. Nikada neću ovo pregurati. Nikada neću moći da vidim ponovo Marka i Mi vi.
Oko pola pet ujutro Kris je počeo diskretno da hrče. Sem se uspravlja i posmatra ga. Sada je prestao da hrče.
Ona sedi i čeka da ponovo počne. Da bi opravdao njen bes i odbojnost prema njemu. Tako je svake noći siktala na njega zbog hrkanja i zbog svega, što on nije čovek za koga je ona trebala da se uda.
Noćas ona opet čeka da se pojavi taj bes prema njemu, ali, interesantno, njega nema. Pa, to je Kris, misli ona i suze opet počinju da joj naviru. Pogledaj njegovo telo; ta leđa znam tako dobro da bih mogla da nacrtam svaki mladež zatvorenih očiju. Pogledaj njegovu kosu, tu gustu kosu bi prepoznala u moru kose. Pa, ona njega zna koliko i sebe i emocije počinju da je preplavljuju da počinje da se guši.
O, moj bože, misli ona i odmahuje glavom. O čemu sam ja mislila? Šta sam uradila?
– Kris?, ona šapuće, dodirujući ga.
– Izvini, on mrmlja, misleći da ga ona opominje za hrkanje.
Sem se smeje iako joj suze padaju sa obraza i ona leže skroz se pripijajući uz njega.
– Mmmm, mrmlja Kris, samo se na sekund budeći.
– Volim te, šapuće ona, smejući se, kako strahota prošle večeri polako napušta sobu. Ona se drži za njega znajući da je on njena podrška i da će on uvek paziti na nju.
Moj muž, misli ona, hvala bogu da on nije čuo.
Otac mog deteta.
Čovek koga volim.
* * *
Mi vi se pojavljuje kod nje posle tri dana. Sačekala je neko vreme, koliko je procenila da treba i htela je da vidi Sem pre Božića.
– Htela sam prvo da zovem, kaže ona otkopčavajući Popi, – ali mislila sam da ćeš verovatno da smisliš neki izgovor, da me odbiješ... znaš... da će ti biti nelagodno. – Mivi izgleda kao da joj je malo neprijatno, ali Sem se smeje i drži vrata otvorena.
– Ja sam dobro, kaže ona. – Kafu?
Mivi je prati kroz hodnik, i razmišlja o tome da Sem trenutno glumi da je dobro. Na kraju krajeva, Mivi je sve čula ono veče. Može samo da zamisli kakvo poniženje Sem oseća.
Sem kuva kafu dok Mivi stavlja Popi u stolicu za bebe. – Sem? Jesi li dobro? Stvarno? Mislim, ja sam čula ono veče takođe. Bilo je grozno. Ja bih bila užasnuta da se desilo meni i znaš, ja te potpuno razumem i samo sam zabrinuta za tebe.
Sem seda za sto sa dve šolje kafe i kiselo se osmehuje. – Ne mogu ni da mislim na to, priznaje, – zato što svaki put kada pomislim na to muka mi je.
– Moram da ti kažem da mislim da je taj tip baraba. Uvek sam i mislila pa znaš. Onog puta kada smo se upoznali pomislila sam da je neki šarlatan.
– Stani!, Sem je zaustavlja, jer još ne može da podnese da se opet govori o tome kako ju je Den zavlačio. Sirotu Sem.
– Nisam tako mislila, kaže Mivi. – Mislim da si mu se ipak sviđala!
– Nisam mu se sviđala, uzdiše Sem, uzimajući Mivi za ruku. – Znam da nisam, i u redu je, ne moraš tako da govoriš da bih se ja bolje osećala. Najgore je što se osećam kao neka glupača. Poslednjih nedelja sam bila opsednuta njim, mislila sam da sam udata za pogrešnog čoveka, a da će me Den usrećiti do kraja života i to je bilo samo glupo tinejdžersko zaljubljivanje, sa kojim sam ja preterala i ... – Gleda u Mivi molećivo. ,,I ja sam udata, jebote. Ne bi trebalo da se tako blamiram i zaljubljujem. Šta mi je jebote?
– Jebote ne znam! – Mivi sleže ramenima i obe se smeju.
– Mislila sam o tome satima one noći i, znaš, kada sam se udala za Krisa mislila sam da više neću pogledati drugog muškarca. I nisam. Šest godina nisam bila ni najmanje zainteresovana. Ali pretpostavljam da sam se osetila debelom i neprivlačnom i dosadnom, da sam, kada mi se učinilo da je Den zainteresovan za mene, skroz poludela i svemu sam dala prevelik značaj.
– Plus, dodaje Mivi nežno, – biti udata ne znači da ne smeš da primećuješ druge ljude i da ti se dopadaju.
– Stvarno? Misliš, i tebi se neki ljudi dopadaju? Cak i pošto imaš Marka?
– Ne sve vreme, ali sigurno je da ponekad svi imamo čudne fantazije. Sve je stvar izbora, zar ne? I šta ti ne želiš da izgubiš? Ja nikada ne bih ugrozila ni zbog čega ono što imam sa Markom i Popi, ne bih dala da nešto ugrozi to.
Sem klima glavom potvrdno. – U pravu si. Ja sam to shvatila tek one noći. Trebalo je da me Den nauči šta u stvari ja imam. Tako si u pravu. Trebalo je da to ostavim kao neku moju ličnu fantaziju umesto što sam toliko preterala u stvarnosti i umalo nisam upropastila naše živote.
– Nisi mogla da odoliš. Sve vreme te je navlačio. Osećala si se usrano zbog sebe i on se uhvatio za to.
– Pa, da.
– Da, drkadžija.
Sem uzdiše. – Bila sam tako glupa.
– Šta je sa Krisom, onda? Sada verovatno nije pravo vreme da to kažem, ali mislim da je divan.
– On jeste divan. – Sem se smeje. – Mislim da sam zaboravila kako je on divan čovek dok to ponovo nisam shvatila u ponedeljak ujutro. O, bože. – Pravi grimasu. – Mislim da je Džulija bila u pravu.
– U vezi sa čim?
– Rekla mi je pre nekog vremena da sigurno patim od postporođajne depresije i mada mislim da to kod mene nije bilo tako izraženo, ja sam ipak živela kao u magli proteklih nekoliko meseci. Mrzela sam svoj život, mrzela sam svoj brak, mrzela sam Krisa. Jedino nisam mrzela Džordža, on je bio jedina savršena stvar u mom životu, ali ja sam bila ubeđena da je moj brak gotov i da će sve biti u redu kada ne budem bila sa Krisom.
– I šta se sada promenilo?
– Osećam se kao da sam se skroz okrenula. Ogromno poniženje me je nateralo da razmislim o svemu. Shvatila sam koliko u stvari treba da sam zahvalna životu na svemu."
– Uspela si da isključiš mržnju preko noći? – Mivi je malo nepoverljiva. Ali Sem zaista izgleda drugačije. Mivi je nikada nije videla takvu.
– Znam. Zvuči ludo. Ali kao da je sve odjednom nestalo. Sva ta negativna osećanja. U stvari, mislim da je moja depresija bila hormonska. I možda još uvek nije prošla, možda je ovo samo privremeni oporavak, ali dobro je osećati ljubav prema Krisu i buditi se ujutro srećna i pozitivna.
– Nisam znala, volela bih da si mi rekla.
– Nisam nikome rekla. Nisam znala. Gurala sam dokle sam se osećala normalno. Zaboravila sam kako život može da bude drugačiji.
Mivi se smeje. – Znači da je istina da možeš da zahvališ Denu za svoj oporavak. Znaš, trebalo bi da mu pošalješ zahvalnicu. Ma, jebote, što mu ne pošalješ cveće?
– Odjebi, Sem se smeje.
– Odjebi ti, Mivi odgovara, stavljajući ruke na uši svoje ćerke. ,,I ja bih te molila da ne psuješ pred decom.
* * *
Kris je povratio svoju ženu. Vratio je svoj život. Dolazi kući i zatiče svoju ženu nasmejanu, ženu koju je uvek voleo. Pažljiva je, prisna, raspoložena i ovoga puta zna da to nije ni zbog koga sa strane.
Naravno, ako ne računate Mivi. Mivi koja je popunila Džulijino mesto na mnogo načina.
Sem je bila odlučna da ne telefonira Džuliji. Prolazile su nedelje, i odjednom je prošlo dva meseca i Sem je bila očajna. Nedostajala joj je Džulija. Imala je Mivi, ali je Džulija znala sve o njoj, Džulija je delila sa njom njenu prošlost. Nije to bilo isto. Par puta je pošla da je nazove, čak okrenula brojeve, ali joj ponos nije dao da nastavi.
Jedno veče je sedela i gledala stare fotografije, fotografije na kojima su bile Džulija i Sem, izbledele od godina i ona je progutala svoj ponos i nazvala Džuliju.
– Ponela sam se bezveze, rekla je pomirljivo. – Bila si u pravu i moraš da mi oprostiš zato što mi nedostaješ i ne želim da te izgubim.
– I ti meni nedostaješ, rekla je Džulija i obe su se nasmejale kroz suze. ,,A u svakom slučaju, znam ja kakav si ti tvrdoglavi vo, ali na kraju uvek dođeš pameti.
Dugo su pričale. Sem joj je rekla za Krisa, i kako se oseća kao da je izašla iz tunela i Džulija uopšte nije zvučala iznenađeno.
– A kaži mi sada kako je tvoj divlji ljubavni život?
– U stvari, i nije tako divalj i ziočest.
Sem je ostala bez daha. – Nisi valjda nekog upoznala?
– Ne nekog, nego Džeka. Opet smo zajedno.
– Oh, koliko dugo ovog puta?
– Ne, ovog puta se ozbiljno zabavljamo.
– O, bože, zvučiš kao prava Amerikanka.
– Naravno, Džulija se smeje. – Ali je lepo.
– Lepo je dobro. Mi volimo lepo.
– Da. Napokon je dovoljno, kaže Džulija sanjivo.
– U redu, Sem uzima dubok dah. – Pošto vidim da si u tako dobrom raspoloženju, imam nešto što moram da ti kažem.
– Šta?, Džulija pita oštro, nervozno.
– Znaš Mivi?
– Riđokosu Mivi? Markovu devojku? Majku njegovog deteta?
– Da.
– Šta je sa njom?
– Ja se kao nešto družim sa njom.
– I?
– Pa, malo mi je neprijatno zbog toga. Htela sam da ti znaš.
– O, za ime sveta. Mislila sam da ćeš da mi kažeš nešto strašno. Zašto bi ti bilo neprijatno? Ja sam je jednom upoznala, i ona je super. Mogu da razumem zašto se družiš sa njom.
Sem je odahnula. – Samo nisam htela da se ti osećaš zapostavljeno ili tako nešto.
– Zapostavljeno? Pa, nadam se da ti baš sada nije najbolja drugarica.
– Ne budi smešna, kaže Sem. – Samo povremeno pijemo kafu zajedno. Samo to.
– E, pa onda dobro.
Nije potrebno da kaže Džuliji ćelu istinu. Nema potrebe da kaže da je Mivi u stvari sada njena najbolja prijateljica, srodna duša, sestra. Mivi joj je pomogla da se izvuče iz ogromne rupe samosažaljenja.
Njih četvoro: Mivi, Popi, Sem i Džordž, postali su nerazdvojni.
Za Mivin rođendan, Sem je tajno fotografisala Popi i onda naslikala divnu sliku i napravila divan ram od drveta, ručno obojen sa malim crtežima leptirića.
Mivi je svima pokazivala sliku i ram i predložila da Sem prodaje takve ramove. A pošto je Mivi bila sposobnija za biznis, ona je izračunala koliko ram treba da košta.
Pedeset pet funti!
Sem je ostala bez daha zbog tako velike cene. Mislila je da niko neće toliko da plati, ali nije bila u pravu. Prihodi su počeli da joj pristižu.
– Rekla sam ti da nikada ne moraš da se vratiš u kancelariju, kazala je Mivi, kada je Sem kukala da je preplavljena sa slikama beba. Ali Sem je volela to i donosilo je novac i bila je u stanju da radi u kuhinji dok joj je Džordž puzio oko nogu.
* * *
– Srećan rođendan, draga. – Kris ljubi Sem u usta dok Mark i Mivi navijaju.
– Srećan rođendan!, viču oni.
Lepo su se obukli i izašli. U prestižni restoran. U kome su se osećali specijalno.
I stvarno su se tako osećali. Lepo obučeni i raspoloženi.
Sem pijucka šampanjac i smeje se. – Trideset četiri. Jedna godina je prošla od mog prošlog rođendana. A osećam kao da je prošlo deset.
– Ne iznenađuje me! Pogledaj šta nam se desilo prošle godine, kaže Kris.
– Džordž genije!, Sem i Kris uzvikuju u isto vreme, s ljubavlju i privrženošću,
– Nevero vatno. – Sem vrti glavom. – Neverovatno kako život može da ti se promeni za godinu dana.
– Samo pomisli da si prošle godine u ovo vreme bila veličine manjeg kita.
– Odjebi. – Ona ga udara i smeje se.
– Dobro, dobro. Veličine malog delfina.
– Bolje je. – Ona se kezi.
– Imali smo mi život i pre Džordža. – Ona odmahuje glavom u neverici. U stvari, ne mogu da verujem u to,
– Znam to osećanje. – Mivi se smeje dok je Mark grli i ljubi u čelo. – Život pre dece. Daleki san.
– Ali ne bih ovo menjala ni za Šta na svetu.
– Čak ni Krisa?, kaže Mark osmehujući se.
– Pogotovo ne Krisa. – Okreće se prema njemu i šapuće mu u uvo: – Volim te.
– I ja tebe.
– Maler, – Sem diže svoju torbu i vadi svoj mobilni telefon koji zvoni. Morala je da ponese telefon zbog Džordža. Jedva je pronašla telefon u torbi. Brzo se javila, bojeći se da ie ne zovu od kuće. .
– Halo?
– Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan; našoj Sem je rođendan, rođendan, rođendan, živela, živela i srećna nam bila. Tako mi je žao što te nisam nazvala ranije. Kako si? Da li te prekidam u nečemu? Jesi li u nekom restoranu pa si zaboravila da isključiš mobilni?
– Ne, Sem se smeje, ,,u stvari, da. Sačekaj sekund, da izađem napolje. – Ona se svima izvinjava i izlazi napolje.
Napolju je divna prolećna noć. Tek je april, ali već je toplo i lale su procvetale.
– Možeš li da veruješ? Možeš li da veruješ koliko se toga desilo od prošle godine?, Džulija govori sa druge strane.
– Znam. Baš smo pričali o tome.
– Jako mi je žao što nisam sa tobom i imam poklon za tebe i poslaću ga danas, ali imam drugu vrstu poklona. Pa i nije poklon, već nešto želim da te pitam. – Džulija zvuči pomalo nervozno.
– Ne mogu da obećam da ću da kažem da, ali pitaj šta god hoćeš.
– U redu. – Džulija uzima dah. – Da li hoćeš da budeš kuma?
– Šta?
– Da li hoćeš da budeš kuma?, ona pita ponovo, a uzbuđenje joj raste u glasu.
– Misliš... nisi valjda... hoćeš da kažeš?, Sem neće da izgovori to jer sigurno je pogrešno razumela, sigurno da je nemoguće.
– Jesam! Trudna sam! Možeš li da veruješ?
– Džek?
– Naravno, Džek!
– Ali kako?
– Nemam pojma. Mislila sam da sam dobila neki stomačni virus jer sam konstantno povraćala i na kraju sam otišla kod doktora i kada mi je rekao da sam možda trudna, ja sam mu rekla da je to smešno, da ne kažem nemoguće.
– Ne razumem.
– Ni ja. On kaže da se ovakve stvari dešavaju često. Da stalno pokušavanje i očekivanje može da prouzrokuje stres koji može da spreči začetak trudnoće. I kaže da ima mnogo žena koje su prošle kao ja, da ostanu u drugom stanju čim prestanu da misle na to.
– Pa koliko si nedelja?
– Šest. Nemoj da govoriš nikome dok ne bude dvanaest, ali sam tebi morala da kažem zato što si mi ti najbolja prijateljica.
– O, moj bože! – Sem je počela da vrišti. – Ovo je najlepši poklon za rođendan koji sam mogla da dobijem.
– Pa, hoćeš li?, Džulija se smeje.
– Šta?
– Biti kuma mom detetu?
– Naravno da hoću!, viče ona dok plače. – Biću najbolja kuma na svetu!
– Da li znaš kako to meni zvuči? – Džulija je već čula ovakvu boju njenog glasa. Džulija je dovoljno poznavala Sem da zna kako je uvek privlače neki nedostupni i ljigavi tipovi. Džulija je bila uz nju kada se ispostavilo da je njena najveća ljubav života u stvari najveće sranje njenog života. – Ovo zvuči kao da se ponavlja ono sa Paolom.
Paolo je bio instruktor u teretani. I sve su se ženske ložile na njega. Sem se uvek trudila da dođe na svaki čas, pa je brzo postala njegova omiljena učenica. Paolo bi rekao svima da gledaju u Sem kako vežba, gledao ju je i smešio joj se i šaputao joj uvek nešto posle časa.
Sem je postala opsednuta žena. I zaposednuta.
Posle su se šalile da je jedino dobro iz toga izašlo što nikada nije bila tako vitka kao tada.
Sve vreme je provodila u teretani. Uskoro je počela da predlaže kafu, pa piće posle časa. Sem je bila očarana što je Paolo pristajao, ali Džulija ju je konstantno upozoravala da bude pažljiva, zato što je to tip muškarca kome je potrebno da se sviđa ženama, koji bi ohrabrivao Sem da se tako ponaša samo da bi hranio svoj ego, ali u stvari uopšte nije bio zainteresovan.
Jedne noći ga je zavela. Seks je bio grozan. Niti je Paolo bio zainteresovan. Paolo se odmah posle obukao i otišao, a ona je ležala i osećala olakšanje što više nije pored nje i pitala se gde je sve krenulo naopako.
Kasnije je nije iznenadilo što je Paolo imao devojku i dvoje dece sa njom.
Ali sada ju je iznenadilo što čuje njegovo ime u ovom razgovoru kada je odlučila da sve ispriča Džuliji. Znala je da se Džulija neće slagati, da neće potpuno razumeti, ali nije očekivala ovo.
– Paolo? Nije on ni nalik Paolu! Kako možeš da kažeš tako nešto, kada ga nisi ni upoznala?
– Pa upravo si mi rekla da je Den srećno oženjen.
– Nisam rekla srećno.
– Ne, ali je još uvek sa svojom ženom i izgleda da se slaže sa njom, on je, na kraju krajeva, zatražio od tebe da za njen rođendan nacrtaš sliku njihove kuće, tako da mu razvod sigurno nije na vidiku.
– Pa? To ne znači da su srećni.
– Ne, ali su zajedno. U svakom slučaju on je oženjen, srećno ili nesrećno, a opet ti šalje jasne signale da hoće da bude sa tobom. On flertuje sa tobom pred svojom ženom i tvojim mužem. Jako mi je žao što ti govorim ovo, Sem, ali jednostavno ne verujem da dobri ljudi rade tako nešto.
Sem ne može da veruje. – Dobri ljudi? Baš si smešna. Šta ako sam u pravu? Šta ako on zna da se oženio pogrešnom osobom, baš kao što ja znam, i jednostavno ne može da se uzdrži kada sam mu u blizini?
– Sem, kaže Džulija nežno, – da je tako kao što kažeš, da on stvarno misli da se oženio pogrešnom osobom i da je sa njom samo zbog deteta, on opet ne bi davao takve komentare na tvoj račun, da te ohrabruje na taj način. Ma ćela stvar smrdi na Paola. Smrdi na jednog nesigurnog muškarca koji je oženjen i relativno srećan, ali ili stalno ima afere ili je nesiguran muškarac koji nema afere ali voli da zna da bi ga opet neko izabrao, i ohrabruje svaku ženu koja pokaže i malo interesovanja za njega. Bilo kako bilo, ne vidim kako ovo može da se završi srećnim ishodom. Ako stvarno želiš da znaš šta ja mislim, mislim da opet imaš nešto kao sa Paolom – zaljubljivanje, a on nema nameru da uradi ništa nego da uživa u tvom obožavanju.
– Znala sam da ne treba da ti kažem, reče Sem ljutito. – Znala sam da nećeš razumeti.
– Reći ću ti šta ne razumem, Sem. Ne razumem kako možeš uopšte da pomisliš da je Kris pogrešan čovek za tebe jer vi ste zajedno šest godina i on je divan prema tebi, i ti ga voliš uprkos tome što govoriš sada. Jedini razlog zbog kojeg se osećaš neispunjeno je verovatno što patiš od neke postporođajne depresije i nesrećna si i tražiš nešto ili nekog da kriviš i Kris ti je najbliži, tako da krivica pada na njega.
Sem razmišlja da joj spusti slušalicu, da joj besno spusti slušalicu, ali ne radi to nego pokušava da je prekine.
– Ja nisam završila, kaže Džulija. – Ako sada napustiš Krisa, žalićeš celog svog života. Ja sam mislila da vam ide bolje. Ovih par dana zvučala si kao stara Sem, kao da si vratila svoju energiju i da si se malo sabrala, a sada shvatam da je to samo zbog jednog dripca. Sem, ti si sada udata i imaš dete. Kada ćeš više da preuzmeš odgovornost za svoj život?
Sem sada stvano spušta slušalicu i počinje da plače.
Posle pet minuta zove Kris.
– Šta je bilo?
– Ništa, šmrkće ona, i ne može da mu kaže istinu. – Samo osećam kao da su mi hormoni malo poludeli.
Kris ništa više ne pita, navikao je već na hormonske ispade. – Jadnice. Da ti donesem nešto?
– Ne. Biće sve u redu.
– Slušaj, upravo je zvala Džil i predložila da se opet malo družimo i ja sam mislio s obzirom na našu situaciju sa bejbisiterkama da mi njih pozovemo na večeru. Šta misliš?
– Da, kaže Sem momentalno. – Divna ideja. Sledećeg petka je njen rođendan, pa šta kažeš na nedelju? Ništa preterano, kaže ona, a već planira takvu gozbu koja će da oduševi Dena.
– Odlično! Zvaću je da joj kažem. Znaš, drago mi je što se stara Sem vratila. Srećan sam što opet želiš da se družimo sa ljudima.
– Pa, družimo se samo sa Džil i Denom.
– Ali i to je početak. I stvarno mislim da je ta Mivi dobra za tebe. Tek sada shvatam kako ti je sigurno bilo teško kada je Džulija otišla. Drugačija si od kada si upoznala Mivi.
– Stvarno? – Smeje se i ona ovoj ironiji, jer se ona promenila zbog Dena, ali je čudno kako je i Mivi ušla u istom trenutku u njen život kada i Den.
– Da. U stvari, eto sada sam dobio još jednu ideju. A da pozovemo Marka i Mivi takođe? Znam da bi se Mark slagao sa Denom i Džil, ali očigledno ne znam Mivi. Misliš da bi bilo dobro? Ili ti je možda previše čudno, da vidiš Marka i Mivi kao par?
– Mislim da je to divna ideja! Mivi je bila pre neki dan tu kada je Den navratio i izgledalo kao da se slažu. – Zna ona da to u stvari nije istina, ali sigurno će im biti dobro kada svih šestoro budu zajedno.
Možda bi joj bilo čudno da vidi Marka i Mivi zajedno, pre ovog današnjeg razgovora sa Džulijom, ali sada je ljuta i odlučila je da Mivi zameni Džuliju u svakom mogućem segmentu.
* * *
Hvala bogu, svanula je nedelja.
U ponedeljak, utorak i sredu prepodne je završavala sliku Denove kuće. U sredu poslepodne se sastala sa Mivi u jednom kafiću, a onda su ostatak dana provele kod Mivi na patosu sa decom.
Sem je mislila da će joj biti čudno kada bude dolazila u Džulijinu kuću, znajući da ona više ne živi tamo, ali posle malog šoka, uvidela je da je Mivi tamo bilo mnogo udobnije nego što je Džuliji ikad bilo. Mivi je svaku sobu napunila knjigama, slikama i cvećem, i onaj stari kostur od kuće pretvorila u pravi dom.
Kuća je oživela od kada se Mivi doselila i po prvi put je Sem razumela kada je Džulija kazala da se nikada nije osećala udobno u toj ogromnoj kući.
Pozvala ih je na večeru u nedelju uveče, rekla kako zna da se Den nije dopao Mivi, ali je Džil zaista divna, i kako je sigurna da će Mivi promeniti mišljenje kada ih bude upoznala malo bolje.
A i htela je da Mivi upozna Krisa. Onda će Mivi sigurno shvatiti da njihov brak ne funkcioniše. A Mivi će biti njena najbolja prijateljica pa će morati da bude tu uz nju kada nastane sranje.
Mivi se oduševila pozivom i odmah je telefonirala Marku. On je insistirao da razgovara sa Sem, koja je skoro zaplakala kada je čula Markov dobro poznati glas, i opet je osetila da je među prijateljima, voljena i sigurna.
Džil ju je nazvala da pita da li joj treba nešto, da napravi neki dezert.
Sem se odmah posle razgovora sa njom ražalostila, jer da ne planira da joj preotme muža, sigurno bi je jako volela i bile bi prijateljice. Sem je prijatna prema Džil, ali ne previše. Želi da ipak stvori distancu zbog onoga što će se kasnije možda dogoditi.
Sada, večeras, ostalo je još petnaest minuta do zakazanog vremena. Losos je u marinadi, povrće je iseckano i spremno za kuvanje, salata je spremna, sosevi samo da se podgreju.
Kris pažljivo stavlja boce vina i sokove u frižider da se hlade. On se raduje ovoj večeri, već je bio zaboravio koliko voli da se druži, i koliko su često oni pre to radili.
Smeje se kada vidi Sem kako ulazi u kuhinju, ali od divljenja. Izgledala je prelepo, imala je tamnozeleni top i vidi se da je smršala, i dugačku zelenu suknju koja se dok hoda seksi pripija uz noge.
– Divno izgledaš. – On je ljubi u obraz, i hoće da je zagrli i ona mu se smeje i prolazi pored njega, i pravi se da kao proverava marinadu i da nije ni primetila da je hteo da je zagrli. Ona nije ovu odeću kupila zbog Krisa, nego zbog Dena, ali videći kako Kris reaguje oseća se još seksepilnije, nego kada se prvi put večeras pogledala u ogledalo.
Čuje se zvono i Kris odlazi da otvori vrata. Za njim ide Sem kojoj srce već luđački lupa od iščekivanja.
Džil pravi grimase, i odmah počinje da se izvinjava zato što se o Denov vrat obesila već umorna Lili.
– Nismo znali šta da radimo, u jednoj ruci je držala puding, a drugom rukom je pokazivala na Lili, koja se jedva borila da ostane budna. – Prokleta bejbisiterka nas je sada pozvala da nam kaže da ne može da dođe. Nismo znali šta da radimo, tako da smo je poveli. Moraćemo ovde da je stavimo da spava. Tako mi je žao, izvinite.
– Ma, nemoj da brineš. – Sem im pokazuje da uđu. – Ali hoće li posle plakati kada budete krenuli kući i kada je budete probudili?
– Najverovatnije. Ali šta možemo? Uvek se sve poremeti kada se poremeti dnevna rutina, ali bar se nadam da će spavati u kolima do kuće, pa ćemo je posle samo prebaciti u krevet. Gde možemo da je stavimo?
Džil, Den i Sem na prstima, tiho odlaze gore i Sem otvara vrata od Džordžove sobe.
– Neću da je stavim u Džordžovu sobu, šapuće Džil. – Ne želim da ga ona probudi, ali je ovde lepo i mračno.
– Da ostavim uključen bejbi-alarm?
– Kako hoćeš, nemoj da brineš. Čućemo je svakako.
Džil je ostala u sobi da uspava Lili. Dem ide za Sem i silaze niz mračno stepenište, i stavlja ruku na njeno rame dok silaze. Oboje staju, i talas vrućine joj prolazi kroz ćelo telo, jer ona zna da je to to. Njeni snovi se ostvaruju.
Ona se okreće kao da je u snu, i sve se dešava usporeno. Dem joj polako prilazi i lagano je ljubi u ugao usana. Njena glava je još uvek nagnuta prema njemu, ona čeka još, i otvara oči kada vidi da se ništa ne događa.
– Samo sam hteo da ti zahvalim, on šapuće, – za sliku. Divna je.
– Oh. Hvala. – I ona šapuće i još uvek čeka.
– Ne, stvarno. Stvarno to mislim. Neverovatno si talentovana.
– Laskanje, osmeh igra na njenim usnama, – će te uvek dovesti gde god hoćeš.
– Kladim se da to govoriš svim momcima.
I evo ga taj momenat. Poziv. Nešto čemu ona više ne može da odoli. Ne više.
– Ne, ona šapuće, gledajući duboko u njegove oči. – Samo tebi.
– Je li sve u redu?, Džil šapuće iza njih, silazeći niza stepenice. Sem je besna i pomalo osramoćena, jer nije sigurna da li je Džil nešto videla. Ne bi bila tako radosna da jeste.
– Sve je u redu. Samo govorim Sem kako je neverovatno talentovana.
– Ja ne mogu da verujem da nisam ništa rekla! Sem, obožavam tvoju sliku! Divna je! Neverovatna si. Hvala ti. – Ona grli Sem.
– Vidiš da je to bio pun pogodak, kaže Den, smejući se i Sem se smeje njemu preko ramena Džil, i u tom trenutku opet se čuje zvono na vratima.
– Bože, tako mi je drago što te vidim. – Sem se smeje Marku i lupka ga po leđima sa simpatijama. – Nedostajao si nam.
Mark sleže ramenima, oči su mu sjajne. – Pa? Niste zvali, niste pisali... šta sam mogao da pomislim?
– Stvarno se osećam krivom, kaže ona, shvatajući da se stvarno oseća tako.
– Nemoj, – on sada nju teši nežno. – Znam kako je to kada puknu veze. Znam da ne bi trebalo da zauzmeš ničiju stranu, ali je jako teško da to ne uradiš. A i ti si uvek bila Džulijina najbolja prijateljica. Morala si da budeš na njenoj strani, iako sam ja želeo da ostanemo prijatelji.
– Uđite unutra, kaže ona, stavljajući ruku ispod njegove. – Uđite i upoznajte se sa našim prijateljima, ispred njih ulaze Mivi i Kris.
Prvo su žene pričale. Pričale o problemima odgajanja dece, a muškarci su se zabavljali slušajući ih, grickajući pistaće i kikiriki i pijuckajući vino.
Onda su posle toga pričali muškarci, uobičajene razgovore o sportu i opsednutim suprugama koje samo gledaju decu i kuću.
Mivi i Džil su se odmah složile. Sem se svojski trudi da se opusti i uživa u razgovoru, ali je potpuno svesna da Den sedi tačno preko puta nje. Konstantno pokušava da uhvati njegov pogled, pa se pretvara da gleda u Krisa.
Ugao njenih usana još uvek je peče od poljupca. Ona pokušava da se koncentriše na Mivi i Džil, pretvarajući se da sluša o čemu pričaju.
– Draga, hoćemo li da sednemo za sto? – Kris cveta u svojoj ulozi domaćina i vodi goste do stola i raspoređuje kako će ko da sedne.
Ako me Den voli, nasmejaće mi se pre nego što sedne.
– Mark, ti sedi do Džil sa leve strane, a ti Den do Sem.
Den gleda u Sem i smeje se.
Hvala ti, bože. Obećavam da ću uskoro ići u crkvu.
Večera je bila veoma uspela. Mivi još nije sigurna u Dena, ali je videla kao ga Sem non-stop prati pogledom i da je njena pažnja isključivo usredsređena na Dena.
U jednom trenutku Mivi ispušta maramicu da bi se sagla jer je ubedena da Den pipa Sem ispod stola, ali ispostavlja se da nije u pravu.
Iznenađena je kada je upoznala Krisa. Sem je flertovala sa Denom, njena želja da nastavi bila je očigledna, i Mivi je onda pretpostavila da nešto nije u redu sa njenim mužem. Sigurno je arogantan. Antipatičan. Bez nekog posebnog šarma.
Nije očekivala čoveka poput Krisa, nije očekivala ovog divnog čoveka i nisu joj promakli ni njegovi stalni pogledi upućeni Sem, pogledi ispunjeni ljubavlju, nadom i zbunjenošću.
Ona vidi da on još uvek voli svoju ženu, i povređen je što ona ne obraća pažnju na njega. Mivi sada hoće da proveri da li Kris nešto zna za Dena i Sem ili samo naslućuje ili ništa ne zna. Sačekala je trenutak kada su se svi udubili u razgovor; Džil i Mark i naravno Sem i Den, onda se okrenula prema Krisu.
– Šta je sa Džil i Denom? Koliko dugo ih poznaješ?
– Džil znam dugo zbog posla. Ali tek smo se sprijateljili pre nekoliko nedelja.
– Hmmm. Džil je divna.
– Pa, zar nije? Drago mi je da se slažete.
– I Den. Kaži mi nešto o njemu.
– Divan momak, kaže on, a lice mu je oličenje naivnosti i nevinosti.
– Njih dvoje su fenomenalni.
Više nije htela ništa da zapitkuje.
* * *
– Ko je za puding? – Sada su svi spremni za dezert.
– Da li vam smeta da samo načas odem gore da proverim Lili?
– Ma, idi, naravno! – Sem se na silu smeje kada vidi da i Den odlazi sa njom.
Mark i Kris čiste sto i donose tanjire u kuhinju.
– Drago mi je što sam te video, druže, kaže Kris. – Nedostajao si mi. Imam jedno staro vino koje sam ostavio da otvorim samo za neku specijalnu priliku i mislim da je večeras ta prilika. Šta misliš?
– Mislim da definitivno jeste, kaže Mark. – Idemo u tvoj podrum vina? – I obojica počinju da se smeju jer je to njihova stara šala. Kris je uvek za svoju ostavu govorio da je to podrum.
– Ideš sa mnom? – Kris otvara vrata i kreće dole.
– Samo idi, dolazim za tobom. – Mark stavlja tanjire u sudoperu i naginje se i ljubi Mivi u vrat.
Sem vidi poljubac i smeje se. Nikada nije videla Džuliju i Marka da javno ispoljavaju emocije. Veoma je utešno kada vidiš da ima ovakvih ljudi koji se vole i koji su srećni zajedno.
Tako će njoj da bude sa Denom. To nju čeka u budućnosti.
– Grozan si. – Čuje se tiho, ali čujno sa kuhinjskog zida, i Mivi i Sem se smeju kada vide da je to uključen bejbi-alarm i da se to čuje Džil iz Džordžove sobe. Sem je krenula odmah da ga ugasi, jer je skroz bezveze da njih troje slušaju. Nije ni na pola puta do alarma kada opet čuje njen glas koji kaže: – Jadna Sem se zaljubila u tebe i ti je ohrabruješ, ti, nevaljalče.
Sve troje su se ukočili od strahote.
– Ma, znam. – Čuje se Denov glas, koji je u najmanju ruku podsmešljiv. – Jadna krava ima višestruke orgazme kada me ugleda.
– Oh, ne budi zao. Mislim da je čak pomalo simpatično.
– Tako pričaš samo zato što nije visoka i nije lepa, a da jeste drugačije bi ti pričala.
Oni se oboje smeju, a Sem oseća da će da povraća. Želi da isključi, da se pretvara da nije čula, ali ne može da se pomeri.
– Istina. Ali budi dobar. I nemoj da je zavlačiš. Znam ja da je to tvoja omiljena igra. Ali ona te gleda kao kuče i meni se smučilo.
– Znam, baš je patetična, zar ne? Ti si samo ljubomorna. Dođi ovamo.
Zvuk njihovog poljupca je malo prodrmao Sem koja je prišla interfonu i isključila ga. Okreće se prema Marku i Mivi koji stoje ukočeni i šokirani.
– Izvinite me, ona šapuće i istrčava iz sobe. – Mislim da ću da povraćam.
30
Jedino što je dobro je to što Kris nije čuo. Bar je tako sebi govorila Sem. Konstantno.
Ostatak večeri je bio katastrofa. Džil i Den su sišli i videli da su svi, sem Krisa, bledi i potreseni. Sem nije mogla ni da ih pogleda, i onda je posle nekoliko minuta otišla u sobu pod izgovorom da je dobila jak napad migrene, gde je ležala sklupčana i tugovala.
Džil je veoma brzo shvatila šta se desilo. Ušla je u kuhinju i pitala Mivi: – Interfon...? – Htela je još nešto da kaže, ali ju je Mivi presekla.
– Da, rekla je Mivi, – interfon. – Džil se polako okrenula i nešto šapnula Denu. Nekoliko minuta kasnije oni su se pozdravili sa svima, uzeli Lili i otišli.
Jedino ništa nije bilo jasno Krisu.
Mivi i Mark su otišli ubrzo posle.
Kris je u tišini skuvao sebi čaj i kada ga je popio otišao do Sem.
– Kako se osećaš?, pitao je, trljajući joj leđa. – Stvarno je tako gadna?
– Grozna, zakukala je.
I počela da plače.
Kris ju je mazio po leđima sve dok nije prestala da plače, a ona nije mogla od sramote ni da ga pogleda.
Što se tiče Krisa, on je bio svestan da se nešto desilo. I mogao je da bude uporan i tvrdoglav, ali nije. On je, naravno, uprkos tome što su svi mislili suprotno, primetio kako se Sem ponaša u Denovom društvu, ali je znao da je to samo tinejdžersko zaljubljivanje i verovao je u njihov brak, verovao je u Sem i znao je da će proći. Takođe je pretpostavljao šta se desilo, ali nije hteo da insistira. Bilo mu je dovoljno što je večeras definitivno bio kraj zaljubljivanju. Znači, šta god je bilo – prošlo je.
Gotovo je.
I to je jedino bilo važno Krisu.
Sem ne može da spava te noći. Umesto da leži i fantazira o Denu, ona čuje njegov glas, njegov ton, iznova. Pokušava da istera to iz svoje glave, ali ne vredi.
Jadna krava ima višestruke orgazme kada me ugleda.
O, bože. O, bože. Sem umire od poniženja, i prekoreva sebe kako je bila glupa kada je uopšte pomislila da je to bilo nešto više od zavlačenja.
Što je najgore, on ju je video onakvu kakva ona zaista jeste. Ona je mislila da je seksi i lepa, a njemu je bila samo smešna.
Jadna krava.
On je video osobu za koju se ona plašila da drugi vide: debela ženetina. Ona je bila samo sprdnja, ništa, smešna.
Patetična.
Ovo je, misli ona, najgora noć moga života. Nikada neću ovo pregurati. Nikada neću moći da vidim ponovo Marka i Mi vi.
Oko pola pet ujutro Kris je počeo diskretno da hrče. Sem se uspravlja i posmatra ga. Sada je prestao da hrče.
Ona sedi i čeka da ponovo počne. Da bi opravdao njen bes i odbojnost prema njemu. Tako je svake noći siktala na njega zbog hrkanja i zbog svega, što on nije čovek za koga je ona trebala da se uda.
Noćas ona opet čeka da se pojavi taj bes prema njemu, ali, interesantno, njega nema. Pa, to je Kris, misli ona i suze opet počinju da joj naviru. Pogledaj njegovo telo; ta leđa znam tako dobro da bih mogla da nacrtam svaki mladež zatvorenih očiju. Pogledaj njegovu kosu, tu gustu kosu bi prepoznala u moru kose. Pa, ona njega zna koliko i sebe i emocije počinju da je preplavljuju da počinje da se guši.
O, moj bože, misli ona i odmahuje glavom. O čemu sam ja mislila? Šta sam uradila?
– Kris?, ona šapuće, dodirujući ga.
– Izvini, on mrmlja, misleći da ga ona opominje za hrkanje.
Sem se smeje iako joj suze padaju sa obraza i ona leže skroz se pripijajući uz njega.
– Mmmm, mrmlja Kris, samo se na sekund budeći.
– Volim te, šapuće ona, smejući se, kako strahota prošle večeri polako napušta sobu. Ona se drži za njega znajući da je on njena podrška i da će on uvek paziti na nju.
Moj muž, misli ona, hvala bogu da on nije čuo.
Otac mog deteta.
Čovek koga volim.
* * *
Mi vi se pojavljuje kod nje posle tri dana. Sačekala je neko vreme, koliko je procenila da treba i htela je da vidi Sem pre Božića.
– Htela sam prvo da zovem, kaže ona otkopčavajući Popi, – ali mislila sam da ćeš verovatno da smisliš neki izgovor, da me odbiješ... znaš... da će ti biti nelagodno. – Mivi izgleda kao da joj je malo neprijatno, ali Sem se smeje i drži vrata otvorena.
– Ja sam dobro, kaže ona. – Kafu?
Mivi je prati kroz hodnik, i razmišlja o tome da Sem trenutno glumi da je dobro. Na kraju krajeva, Mivi je sve čula ono veče. Može samo da zamisli kakvo poniženje Sem oseća.
Sem kuva kafu dok Mivi stavlja Popi u stolicu za bebe. – Sem? Jesi li dobro? Stvarno? Mislim, ja sam čula ono veče takođe. Bilo je grozno. Ja bih bila užasnuta da se desilo meni i znaš, ja te potpuno razumem i samo sam zabrinuta za tebe.
Sem seda za sto sa dve šolje kafe i kiselo se osmehuje. – Ne mogu ni da mislim na to, priznaje, – zato što svaki put kada pomislim na to muka mi je.
– Moram da ti kažem da mislim da je taj tip baraba. Uvek sam i mislila pa znaš. Onog puta kada smo se upoznali pomislila sam da je neki šarlatan.
– Stani!, Sem je zaustavlja, jer još ne može da podnese da se opet govori o tome kako ju je Den zavlačio. Sirotu Sem.
– Nisam tako mislila, kaže Mivi. – Mislim da si mu se ipak sviđala!
– Nisam mu se sviđala, uzdiše Sem, uzimajući Mivi za ruku. – Znam da nisam, i u redu je, ne moraš tako da govoriš da bih se ja bolje osećala. Najgore je što se osećam kao neka glupača. Poslednjih nedelja sam bila opsednuta njim, mislila sam da sam udata za pogrešnog čoveka, a da će me Den usrećiti do kraja života i to je bilo samo glupo tinejdžersko zaljubljivanje, sa kojim sam ja preterala i ... – Gleda u Mivi molećivo. ,,I ja sam udata, jebote. Ne bi trebalo da se tako blamiram i zaljubljujem. Šta mi je jebote?
– Jebote ne znam! – Mivi sleže ramenima i obe se smeju.
– Mislila sam o tome satima one noći i, znaš, kada sam se udala za Krisa mislila sam da više neću pogledati drugog muškarca. I nisam. Šest godina nisam bila ni najmanje zainteresovana. Ali pretpostavljam da sam se osetila debelom i neprivlačnom i dosadnom, da sam, kada mi se učinilo da je Den zainteresovan za mene, skroz poludela i svemu sam dala prevelik značaj.
– Plus, dodaje Mivi nežno, – biti udata ne znači da ne smeš da primećuješ druge ljude i da ti se dopadaju.
– Stvarno? Misliš, i tebi se neki ljudi dopadaju? Cak i pošto imaš Marka?
– Ne sve vreme, ali sigurno je da ponekad svi imamo čudne fantazije. Sve je stvar izbora, zar ne? I šta ti ne želiš da izgubiš? Ja nikada ne bih ugrozila ni zbog čega ono što imam sa Markom i Popi, ne bih dala da nešto ugrozi to.
Sem klima glavom potvrdno. – U pravu si. Ja sam to shvatila tek one noći. Trebalo je da me Den nauči šta u stvari ja imam. Tako si u pravu. Trebalo je da to ostavim kao neku moju ličnu fantaziju umesto što sam toliko preterala u stvarnosti i umalo nisam upropastila naše živote.
– Nisi mogla da odoliš. Sve vreme te je navlačio. Osećala si se usrano zbog sebe i on se uhvatio za to.
– Pa, da.
– Da, drkadžija.
Sem uzdiše. – Bila sam tako glupa.
– Šta je sa Krisom, onda? Sada verovatno nije pravo vreme da to kažem, ali mislim da je divan.
– On jeste divan. – Sem se smeje. – Mislim da sam zaboravila kako je on divan čovek dok to ponovo nisam shvatila u ponedeljak ujutro. O, bože. – Pravi grimasu. – Mislim da je Džulija bila u pravu.
– U vezi sa čim?
– Rekla mi je pre nekog vremena da sigurno patim od postporođajne depresije i mada mislim da to kod mene nije bilo tako izraženo, ja sam ipak živela kao u magli proteklih nekoliko meseci. Mrzela sam svoj život, mrzela sam svoj brak, mrzela sam Krisa. Jedino nisam mrzela Džordža, on je bio jedina savršena stvar u mom životu, ali ja sam bila ubeđena da je moj brak gotov i da će sve biti u redu kada ne budem bila sa Krisom.
– I šta se sada promenilo?
– Osećam se kao da sam se skroz okrenula. Ogromno poniženje me je nateralo da razmislim o svemu. Shvatila sam koliko u stvari treba da sam zahvalna životu na svemu."
– Uspela si da isključiš mržnju preko noći? – Mivi je malo nepoverljiva. Ali Sem zaista izgleda drugačije. Mivi je nikada nije videla takvu.
– Znam. Zvuči ludo. Ali kao da je sve odjednom nestalo. Sva ta negativna osećanja. U stvari, mislim da je moja depresija bila hormonska. I možda još uvek nije prošla, možda je ovo samo privremeni oporavak, ali dobro je osećati ljubav prema Krisu i buditi se ujutro srećna i pozitivna.
– Nisam znala, volela bih da si mi rekla.
– Nisam nikome rekla. Nisam znala. Gurala sam dokle sam se osećala normalno. Zaboravila sam kako život može da bude drugačiji.
Mivi se smeje. – Znači da je istina da možeš da zahvališ Denu za svoj oporavak. Znaš, trebalo bi da mu pošalješ zahvalnicu. Ma, jebote, što mu ne pošalješ cveće?
– Odjebi, Sem se smeje.
– Odjebi ti, Mivi odgovara, stavljajući ruke na uši svoje ćerke. ,,I ja bih te molila da ne psuješ pred decom.
* * *
Kris je povratio svoju ženu. Vratio je svoj život. Dolazi kući i zatiče svoju ženu nasmejanu, ženu koju je uvek voleo. Pažljiva je, prisna, raspoložena i ovoga puta zna da to nije ni zbog koga sa strane.
Naravno, ako ne računate Mivi. Mivi koja je popunila Džulijino mesto na mnogo načina.
Sem je bila odlučna da ne telefonira Džuliji. Prolazile su nedelje, i odjednom je prošlo dva meseca i Sem je bila očajna. Nedostajala joj je Džulija. Imala je Mivi, ali je Džulija znala sve o njoj, Džulija je delila sa njom njenu prošlost. Nije to bilo isto. Par puta je pošla da je nazove, čak okrenula brojeve, ali joj ponos nije dao da nastavi.
Jedno veče je sedela i gledala stare fotografije, fotografije na kojima su bile Džulija i Sem, izbledele od godina i ona je progutala svoj ponos i nazvala Džuliju.
– Ponela sam se bezveze, rekla je pomirljivo. – Bila si u pravu i moraš da mi oprostiš zato što mi nedostaješ i ne želim da te izgubim.
– I ti meni nedostaješ, rekla je Džulija i obe su se nasmejale kroz suze. ,,A u svakom slučaju, znam ja kakav si ti tvrdoglavi vo, ali na kraju uvek dođeš pameti.
Dugo su pričale. Sem joj je rekla za Krisa, i kako se oseća kao da je izašla iz tunela i Džulija uopšte nije zvučala iznenađeno.
– A kaži mi sada kako je tvoj divlji ljubavni život?
– U stvari, i nije tako divalj i ziočest.
Sem je ostala bez daha. – Nisi valjda nekog upoznala?
– Ne nekog, nego Džeka. Opet smo zajedno.
– Oh, koliko dugo ovog puta?
– Ne, ovog puta se ozbiljno zabavljamo.
– O, bože, zvučiš kao prava Amerikanka.
– Naravno, Džulija se smeje. – Ali je lepo.
– Lepo je dobro. Mi volimo lepo.
– Da. Napokon je dovoljno, kaže Džulija sanjivo.
– U redu, Sem uzima dubok dah. – Pošto vidim da si u tako dobrom raspoloženju, imam nešto što moram da ti kažem.
– Šta?, Džulija pita oštro, nervozno.
– Znaš Mivi?
– Riđokosu Mivi? Markovu devojku? Majku njegovog deteta?
– Da.
– Šta je sa njom?
– Ja se kao nešto družim sa njom.
– I?
– Pa, malo mi je neprijatno zbog toga. Htela sam da ti znaš.
– O, za ime sveta. Mislila sam da ćeš da mi kažeš nešto strašno. Zašto bi ti bilo neprijatno? Ja sam je jednom upoznala, i ona je super. Mogu da razumem zašto se družiš sa njom.
Sem je odahnula. – Samo nisam htela da se ti osećaš zapostavljeno ili tako nešto.
– Zapostavljeno? Pa, nadam se da ti baš sada nije najbolja drugarica.
– Ne budi smešna, kaže Sem. – Samo povremeno pijemo kafu zajedno. Samo to.
– E, pa onda dobro.
Nije potrebno da kaže Džuliji ćelu istinu. Nema potrebe da kaže da je Mivi u stvari sada njena najbolja prijateljica, srodna duša, sestra. Mivi joj je pomogla da se izvuče iz ogromne rupe samosažaljenja.
Njih četvoro: Mivi, Popi, Sem i Džordž, postali su nerazdvojni.
Za Mivin rođendan, Sem je tajno fotografisala Popi i onda naslikala divnu sliku i napravila divan ram od drveta, ručno obojen sa malim crtežima leptirića.
Mivi je svima pokazivala sliku i ram i predložila da Sem prodaje takve ramove. A pošto je Mivi bila sposobnija za biznis, ona je izračunala koliko ram treba da košta.
Pedeset pet funti!
Sem je ostala bez daha zbog tako velike cene. Mislila je da niko neće toliko da plati, ali nije bila u pravu. Prihodi su počeli da joj pristižu.
– Rekla sam ti da nikada ne moraš da se vratiš u kancelariju, kazala je Mivi, kada je Sem kukala da je preplavljena sa slikama beba. Ali Sem je volela to i donosilo je novac i bila je u stanju da radi u kuhinji dok joj je Džordž puzio oko nogu.
* * *
– Srećan rođendan, draga. – Kris ljubi Sem u usta dok Mark i Mivi navijaju.
– Srećan rođendan!, viču oni.
Lepo su se obukli i izašli. U prestižni restoran. U kome su se osećali specijalno.
I stvarno su se tako osećali. Lepo obučeni i raspoloženi.
Sem pijucka šampanjac i smeje se. – Trideset četiri. Jedna godina je prošla od mog prošlog rođendana. A osećam kao da je prošlo deset.
– Ne iznenađuje me! Pogledaj šta nam se desilo prošle godine, kaže Kris.
– Džordž genije!, Sem i Kris uzvikuju u isto vreme, s ljubavlju i privrženošću,
– Nevero vatno. – Sem vrti glavom. – Neverovatno kako život može da ti se promeni za godinu dana.
– Samo pomisli da si prošle godine u ovo vreme bila veličine manjeg kita.
– Odjebi. – Ona ga udara i smeje se.
– Dobro, dobro. Veličine malog delfina.
– Bolje je. – Ona se kezi.
– Imali smo mi život i pre Džordža. – Ona odmahuje glavom u neverici. U stvari, ne mogu da verujem u to,
– Znam to osećanje. – Mivi se smeje dok je Mark grli i ljubi u čelo. – Život pre dece. Daleki san.
– Ali ne bih ovo menjala ni za Šta na svetu.
– Čak ni Krisa?, kaže Mark osmehujući se.
– Pogotovo ne Krisa. – Okreće se prema njemu i šapuće mu u uvo: – Volim te.
– I ja tebe.
– Maler, – Sem diže svoju torbu i vadi svoj mobilni telefon koji zvoni. Morala je da ponese telefon zbog Džordža. Jedva je pronašla telefon u torbi. Brzo se javila, bojeći se da ie ne zovu od kuće. .
– Halo?
– Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan; našoj Sem je rođendan, rođendan, rođendan, živela, živela i srećna nam bila. Tako mi je žao što te nisam nazvala ranije. Kako si? Da li te prekidam u nečemu? Jesi li u nekom restoranu pa si zaboravila da isključiš mobilni?
– Ne, Sem se smeje, ,,u stvari, da. Sačekaj sekund, da izađem napolje. – Ona se svima izvinjava i izlazi napolje.
Napolju je divna prolećna noć. Tek je april, ali već je toplo i lale su procvetale.
– Možeš li da veruješ? Možeš li da veruješ koliko se toga desilo od prošle godine?, Džulija govori sa druge strane.
– Znam. Baš smo pričali o tome.
– Jako mi je žao što nisam sa tobom i imam poklon za tebe i poslaću ga danas, ali imam drugu vrstu poklona. Pa i nije poklon, već nešto želim da te pitam. – Džulija zvuči pomalo nervozno.
– Ne mogu da obećam da ću da kažem da, ali pitaj šta god hoćeš.
– U redu. – Džulija uzima dah. – Da li hoćeš da budeš kuma?
– Šta?
– Da li hoćeš da budeš kuma?, ona pita ponovo, a uzbuđenje joj raste u glasu.
– Misliš... nisi valjda... hoćeš da kažeš?, Sem neće da izgovori to jer sigurno je pogrešno razumela, sigurno da je nemoguće.
– Jesam! Trudna sam! Možeš li da veruješ?
– Džek?
– Naravno, Džek!
– Ali kako?
– Nemam pojma. Mislila sam da sam dobila neki stomačni virus jer sam konstantno povraćala i na kraju sam otišla kod doktora i kada mi je rekao da sam možda trudna, ja sam mu rekla da je to smešno, da ne kažem nemoguće.
– Ne razumem.
– Ni ja. On kaže da se ovakve stvari dešavaju često. Da stalno pokušavanje i očekivanje može da prouzrokuje stres koji može da spreči začetak trudnoće. I kaže da ima mnogo žena koje su prošle kao ja, da ostanu u drugom stanju čim prestanu da misle na to.
– Pa koliko si nedelja?
– Šest. Nemoj da govoriš nikome dok ne bude dvanaest, ali sam tebi morala da kažem zato što si mi ti najbolja prijateljica.
– O, moj bože! – Sem je počela da vrišti. – Ovo je najlepši poklon za rođendan koji sam mogla da dobijem.
– Pa, hoćeš li?, Džulija se smeje.
– Šta?
– Biti kuma mom detetu?
– Naravno da hoću!, viče ona dok plače. – Biću najbolja kuma na svetu!
Poruka [Strana 1 od 1]
Similar topics
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
|
|
|
