3 poglavlje
Elen O’Hara imala je trideset i dve godine, a bila je prema tadašnjim
shvatanjima sredovečna žena koja je rodila šestoro dece i sahranila troje. Bila je
visoka, za čitavu glavu viša od svoga plahovitog muža, ali se kretala s tako
mirnom ljupkošću uz njihanje obruča svog krinolina da ta njena visina nije jako
padala u oči. Njen vrat, koji se izdizao iz razreza haljine od crnog tafta, bio je mlečno beo,
zaobljen i vitak i izgledao je malo zabačen unazad pod teretom raskošne kose koju je nosila
obavijenu tankom mrežicom na zatiljku. Od svoje majke, Francuskinje, čiji roditelji behu
dobegli sa Haitija za vreme revolucije 1791, bila je nasledila crne oči osenčene crnim
trepavicama i crnu kosu, a od oca, Napoleonovog oficira, imala je dug, prav nos i četvrtastu
donju vilicu, koju je ublažavala prijatna oblina njenih obraza. Ali njeno lice moglo je dobiti
samo od života tu svoju ponositost bez nadmenosti, svoju ljupkost, svoju setnost i potpun
nedostatak veselosti.
Ona bi bila neobično lepa žena da je bilo makar malo sjaja u njenim očima, makar malo
topline u njenom osmehu, ili kakve bilo živosti u njenom glasu, čiju su milozvučnost i
blagost ipak voleli da čuju svi članovi njene porodice i sva posluga. Govorila je otegnutim
glasom kao primorski Džordžijanci, slivajući samoglasnike i umekšavajući suglasnike sa
vrlo slabim francuskim naglaskom. Taj glas se nije nikad podizao zapovednički kad se
obraćao nekom sluzi, ni pri ukoravanju dece, ali se taj glas slušao bez pogovora na Tari,
gde se mirno prelazilo preko bučnog praskanja i grmljavine njenog muža.
Otkako se Skarlet sećala svoje majke, ona je uvek bila ista, glas joj je bio tih i blag, bilo da
hvali ili da kudi, njeno držanje uvek odmereno i vedro, i pored svakodnevnih briga i
poslova koje joj je nametao ogroman i bučan domazluk Džeralda O’Hare, duh joj je ostao
miran i nije se podavala nesreći čak ni prilikom smrti njena tri sinčića. Skarlet nije nikad
videla da se leđa njene majke oslanjaju na naslon stolice na kojoj sedi, niti je ikad videla da
sedi bez nekog ručnog rada, osim za vrame obeda, dok bi negovala nekog bolesnika, ili dok
bi radila na knjigovodstvu plantaže. Ako bi bilo prisutno neko društvo to bi bio neki fini
vez, a inače bi joj ruke bile zaposlene krpljenjem Džeraldovih košulja, šivenjem haljina za
svoje kćeri, ili krojenjem kecelja za crnkinje. Skarlet nije mogla da zamisli ruke svoje
majke bez zlatnoga naprstka, ni njenu ličnost u šuštavim haljinama bez pratnje male
crnkinje čiji je jedini posao u životu bio to da vadi konce iz prošivenih haljina i da nosi za
gospođom iz sobe u sobu njenu kutiju za rad od ružinog drveta, dok bi se Elen kretala po
kući, nadgledala kuvanje, pranje rublja i pravljenje odela za stanovnike plantaže.
Ona nije nikad videla svoju majku drukčije nego mirnu i odmerenu, nije videla ni najmanju
neurednost u njenom savršeno urednom odelu u ma koje doba dana ili noći. Kad bi se Elen
oblačila za neku igranku, ili za goste, ili čak i za odlazak na svečanost u Džonsboro, često
37
joj je trebalo dva puna sata, dve sobarice i Mami da je doteraju tako da bude zadovoljna, ali
je opet bilo za divno čudo kako se mogla brzo spremiti kad bi se javila neka hitna potreba.
Skarlet, čija je soba bila preko hola naspram soba njene majke, poznavala je još od
detinjstva meki šum bosih nogu koje se jako žure po podu od tvrdog drveta, u rane časove
jutra, žurno kucanje na vrata njene majke i prigušene uplašene crnačke glasove što šapću o
bolesti i smrti u dugom redu belo okrečenih kućica za crnačke porodice. Još dok je bila dete
ona bi često došla do vrata i virila kroz vrlo uzanu pukotinu, videla bi kako Elen izlazi iz
tamne sobe, iz koje se čulo ravnomerno neporemećeno Džeraldovo hrkanje, u treperavu
svetlost dignute sveće, sa svojom torbom za lekarije pod pazuhom, kose brižljivo zaglađene
i bez ijednog raskopčanog dugmeta na struku.
Skarlet je uvek osećala kako je umiruje kad čuje kako njena majka šapuće odlučno ali
sažaljivo, dok na vrhovima prstiju ide preko hola: »Psst! Ne tako glasno. Probudićete
gospodina O’Haru! Nisu smrtno bolesni.«
Da, bilo je prijatno leći ponovo u krevet i znati da je Elen izišla poslom i da je sve u redu.
Izjutra, posle čitave noći provedene pored postelje neke porodilje ili samrtnika, pošto se ni
stari ni mladi doktor Fonten, odazvani drugim bolesnicima, nisu mogli naći da joj
pomognu, Elen bi sedela na svome mestu za doručkom kao i obično, njene crne oči bile su
podvučene tamnim kolutovima, ali joj glas i držanje nisu odavali ni najmanju zamorenost.
Bilo je neke čelične čvrstine u dostojanstvenoj blagosti koja je ulivala neki pobožan strah
ne samo posluzi nego i devojkama, pa i samom Džeraldu, iako bi on pre umro nego što bi
to priznao.
Ponekad, kad bi Skarlet na vrhovima prstiju prišla da poljubi majku u obraz, gledala bi
njena usta s kratkom i suviše nežnom gornjom usnom, usta koja je život suviše lako mogao
da rani, pa bi se pitala da li su se ta usta ikad izvila u obesnom devojačkom kikotanju i da li
je ikad u dugim noćima šaputala tajne svojim najprisnijim drugaricama. Ali ne, to je
nemoguće. Majka je oduvek bila ovakav isti stub snage, izvor mudrosti, jedina živa duša
koja zna odgovore na sva pitanja.
Ali se Skarlet varala, jer se pre mnogo godina Elen Robijar kikotala isto tako obesno i
bezrazložno kao i ma koja petnaestogodišnja devojka u onoj krasnoj varoši na Primorju i
šaputala po čitave noći sa svojim drugaricama, izmenjivala poverenje za poverenje,
kazivala im sve tajne osim jedne. To je bilo one iste godine kad je Džerald O’Hara,
dvadeset osam godina stariji od nje, stupio u njen život - iste one godine kad su mladost i
njen crnooki rođak Filip Robijar izišli iz njega. Jer kad je Filip, mladić vatrenih očiju i
neobuzdanog ponašanja, te godine ostavio Savanu zanavek, on je sobom odneo i svu
toplinu iz srca Elene a za krivonogog Irca koji se njome oženio ostavio samo dražesnu
školjku. Džeraldu je to bilo dovoljno, jer je bio presrećan već i zbog svoje neverovatne
sreće što je uspeo da se njom oženi, te ako je nešto i odletelo iz nje, njemu to nije nikad
38
nedostajalo. Bistar od prirode, on je dobro znao da je pravo čudo što je on, prost Irac bez
porodice i bogatstva, uspeo da dobije kćer jedne od najimućnijih i najponosnijih porodica
na Primorju. Jer Džerald je bio čovek koji je sam sebi prokrčio put kroz život.
Džerald je došao u Ameriku iz Irske kad mu je bila dvadeset i jedna godina. Bio je došao u
žurbi i, kao mnogi drugi bolji i gori Irci pre i posle njega, samo sa odelom koje je imao na
sebi, sa ostatkom od dva šilinga posle plaćene karte za brod i sa glavom ucenjenom na
sumu koja mu se činila znatno veća nego što je bilo nedelo zbog koga su ga ucenili. Nije
postojao s ove strane pakla nikakav Oranžist za čiju bi glavu britanska vlada, pa ni sam
đavo, dali stotinu funti, ali kad se već britanska vlada pokazivala tako jako ozlojeđena usled
smrti jednog Engleza, nastojnika kod nekog engleskog veleposednika absentište, bilo je
neophodno za Džeralda da se skloni i to da se skloni što brže. Istina je da je on tog
nastojnika nazvao »kopiletom jednog Oranžiste«, ali to opet, prema Džeraldovim
pojmovima, nije ovome davalo pravo da ga vređa time što je zviždukao početak pesme:
»Reka Bojna«.
Bitka kod Bojne bila se pre više od stotinu godina, ali se O’Hari i njegovoj okolini činilo
kao da je bila juče, kad su njihove nade i njihovi snovi, zajedno sa njihovim zemljama i
bogatstvom, iščezli u istom oblaku prašine koji je obavio bekstvo poplašenog i potučenog
princa Stjuarta, a ostavio Viljema Oranskog i njegovu omrznutu vojsku sa narandžastim
kokardama da kolju irske pristalice Stjuarta.
Zbog toga, kao i iz drugih razloga, Džeraldova porodica ne bi ozbiljno shvatila koban ishod
te svađe da ona nije dovela do ozbiljnih posledica. Porodica O’Hara bila je loše zabeležena
kod engleske policije, koja je sumnjala na nju da potajno radi protiv vlade, te Džerald nije
bio prvi O’Hara koji je morao da udari noktom o ledinu i da u cik zore napusti Irsku.
Njegova dva starija brata, Džems i Endrju, bila su učinila to isto. On ih se jedva sećao.
Pamtio je samo da su to bili vrlo tajanstveni mladi ljudi koji su odlazili i dolazili krišom u
ma koje doba noći i ponekad iščezavali po nekoliko nedelja dok im se majka satirala od
silne brige. Bili su otišli u Ameriku mnogo godina pre njega, pošto je policija pronašla
jedan mali arsenal pušaka zatrpan ispod svinjca kuće O’Hara. Sad su bili napredni trgovci u
Savani, »iako sam mili bog zna gde mu je to«, dodavala bi njihova majka, kad god bi
pomenula dva najstarija sina, zato su i Džeralda poslali k njima.
Pošao je od kuće s majčinim žurnim poljupcem na obrazu i njenim katoličkim blagoslovom
u ušima, kao i sa očevim upozorenjem na rastanku: »Imaj na umu ko si, i ne ostani nikad
nikom dužan ni dobro ni zlo«. Petorica njegove braće oprostiše se s njim uz osmehe pune
divljenja, ali i nekog zaštitničkog izraza, jer je Džerald bio mezimac i najmanji u toj
snažnoj porodici.
_________________________________________________________________________
Pesma ispevana na engleskom posle bitke kod Bojne (1690), gde su Oranžisti potukli do nogu Stjuartovce.
39
Petorica njegove braće i otac bili su visoki preko šest stopa i srazmerno krupni prema
svojoj visini, ali je Džerald u svojoj dvadeset prvoj godini znao da njemu Svevišnji u svojoj
mudrosti neće podariti više od pet stopa i četiri i po palca. Bilo je sasvim u Džeraldovom
duhu što se nije nikad uzaludno vajkao zbog svoga malog rasta i što u tome nije nikad
gledao nikakvu smetnju da dođe do onoga za čim teži. Pre bi se reklo da je baš taj temeljit
maleni rast učinio Džeralda onakvim kakav je bio, jer je još zarana naučio da malen čovek
mora biti čvrst i izdržljiv ako hoće da opstane među velikima. A Džerald je bio čvrst.
Njegova visoka braća bili su ćutljivi i tihi ljudi u kojima je porodično predanje o nekadanjoj
slavi, zanavek iščezloj, tinjalo i pretvaralo se u neiskazanu mržnju, da bi pokatkad izbilo u
nekoj gorkoj dosetki. Da je Džerald bio krupniji i on bi pošao putem ostalih članova
porodice O’Hara i kretao bi se mirno i tajno među buntovnicima protiv vlade. Ali je
Džerald bio »zubat i svojeglav«, kao što je njegova majka često s puno ljubavi govorila,
dozlaboga plahovite naravi i gotov da razmahne pesnicama. On se kočoperio među visokim
O’Hara mladićima kao neki petlić po dvorištu za živinu među krupnim pevcima, a oni su
ga voleli, izazivali ga s puno ljubavi samo da bi uživali u njegovoj larmi i samo bi ga tek
ponekad tresnuli svojim ogromnim pesnicama koliko da mezimcu pokažu njegovo pravo
mesto.
Da je njegovo znanje s kojim je pošao u Ameriku bilo prilično mršavo on to nije ni opažao,
a da mu je to neko i rekao on ne bi mario. Majka ga je bila naučila da čita i da piše čitkim
rukopisom, on se sam bio izvežbao u računu, i tu je bio kraj njegovoj učenosti. Iz latinskog
jezika znao je samo nekoliko odgovora na jektenija za vreme mise, a iz istorije samo nešto
o nepravdama učinjenim Irskoj. Od pesništva je znao samo za Murove pesme, a od muzike
za irske pesme koje su se prenosile s kolena na koleno. Iako je duboko uvažavao one koji
su bili učeniji od njega, on nije nikad osećao nedostatak učenosti kod sebe. A šta mu je sve
to i trebalo u jednoj zemlji u kojoj su i najprostiji Irci stekli silno bogatstvo? U toj zemlji u
kojoj se traži samo da je čovek snažan i da se ne plaši rada?
Ni Džems ni Endrju, koji ga uzeše u svoju radnju u Savani, nikad ne zažališe zbog
njegovog oskudnog obrazovanja. Njegov čitak rukopis, njegovo tačno računanje i lukava
okretnost u cenkanju pribaviše mu njihovo uvaženje, dok bi njegovo poznavanje lepe
književnosti i razumevanje u muzici, da je Džerald slučajno njima raspolagao, izazvali
njihovo prezrivo smeškanje. Amerika je prvih godina toga veka bila dobra i ljubazna prema
Ircima. Džems i Endrju, koji su počeli sa prevoženjem trgovačke robe u pokrivenim kolima
iz Savane u gradove u unutrašnjosti Džordžije, sad su imali svoju sopstvenu trgovačku
radnju i neprestano su napredovali, pa je i Džerald napredovao sa njima.
On je voleo Jug, pa je ubrzo, bar po svome mišljenju, i sam postao Južnjak. U tome pojmu
Juga i Južnjaka bilo je mnogo stvari koje on nije nikad bio u stanju da pojmi, ali
zahvaljujući njegovoj prostosrdačnosti, koja je bila njegova druga priroda, on je usvojio
40
njihova shvatanja i običaje onako kako ih je on shvatao i srodio se sa njima: sa pokerom,
besnim jahanjem konja, vatrenim politiziranjem i zakonima o dvoboju, s pravima države i
preziranjem Jenkija, sa bezuslovnom privrženošću gajenju pamuka, preziranjem belih
beskućnika i preteranom uslužnošću prema damama. Čak je naučio i da žvaće duvan. Nije
mu bilo potrebno da privikava glavu na jaka pića: glava mu je bila takva još od rođenja.
Ali, Džerald je ostajao Džerald. Izmenio je način života i svoje ideje, ali svoje ponašanje
nije hteo nikako da izmeni, čak i da je bio u stanju da to učini. On se divio nemarnoj
eleganciji imućnih posednika plantaža pirinča i pamuka, koji su imali običaj da dojašu u
Savanu iz svojih mahovinom obraslih kraljevina, na čistokrvnim konjima, praćeni
karucama svojih isto tako elegantnih dama i teretnim kolima punim robova. Džerald nije
nikako mogao da postane elegantan. Njihov len, otegnut govor je prijatno delovao na
njegove uši, ali se on nije nikako mogao otresti svoga irskog izgovora i naglaska. Njemu se
dopadala laka nemarnost s kojom su oni vodili razgovore o nekoj krupnoj stvari, stavljali na
kocku čitavo svoje bogatstvo, čitavu plantažu ili nekog roba na jednu kartu i otpisivali
gubitke laka srca i bez ikakvog znaka žalosti, kao kad bacaju marjaše malim crncima. Ali je
Džerald poznavao siromaštvo i nikad se nije mogao sviknuti da veselo i raspoloženo snosi
gubitke. Prijatan je to bio svet, ti Džordžijanci, sa svojim mekim glasovima, plahovitim
ljutinama i simpatičnim nedoslednostima, i Džeraldu su se oni dopadali. Ali je mladi Irac
imao neku živahnu i nemirnu životnu snagu, još svežu iz zemlje gde duvaju vlažni i hladni
vetrovi, gde po maglovitim baruštinama nema groznice, i ona ga je izdvajala od tih tromih
plemića iz polutropskog podneblja i malaričnih baruština.
Od njih je naučio ono što mu se činilo korisno, a ostalo je odbacio. Od svih južnjačkih
navika poker mu se učinio najkorisniji, poker i sigurna glava što podnosi viski. Ta njegova
prirodna podobnost za karte i za piće smeđe boje ćilibara donese Džeraldu dve-tri stvari
koje je on najviše cenio: momka i plantažu. Treća je bila njegova žena, ali je taj dar mogao
pripisati samo tajanstvenoj milosti božjoj.
Sluga, po imenu Pork, crnac sjajne kože, dostojanstven i izvežban u svim tančinama veštine
odevanja došao mu je kao posledica jedne noći provedene u igranju pokera sa jednim
vlasnikom plantaže sa Ostrva Sv. Simona, čija je hrabrost u blefiranju pri pokeru bila ravna
Džeraldovoj, ali čija glava nije tako uspešno podnosila rum iz Nju Orleansa. iako je Porkov
raniji gospodar kasnije nudio da ga otkupi natrag po dvostrukoj ceni, Džerald je uporno
odbijao, jer je dobijanje prvoga roba, »vraški dobroga lakeja, najboljega na Primorju«, bio
njegov prvi korak naviše prema ostvarenju želje njegovog srca. Džerald je želeo da postane
veleposednik i džentlmen.
Bio je čvrsto rešen da ne provede sve dane svoga života u čekanju kao Džems i Endrju, a
sve noći kraj sveće nad kolonama cifara. On je živo osećao, onako kako to njegova braća
nisu osećala, društvenu neuglednost žiga »bavi se trgovinom«. Džerald je hteo da bude
posednik plantaže. Sa onom duboko usađenom žudnjom Irca koji je bio najamnik na zemlji
41
svoga roda, nekada njihovoj vlastitoj po kojoj su lovili, on je žudeo da vidi kako mu se pred
očima šire vlastita zelena jutra zemlje. Sa bezobzirnom upornošću želeo je svoju sopstvenu
kuću, svoju sopstvenu plantažu, svoje konje i svoje robove.
I tu, u toj novoj zemlji, sklonjen od dveju opasnosti koje su mu neprestano pretile u zemlji
iz koje je umakao - teškog poreza, koji je gutao i žetve i žitnice, i večito mogućeg
konfiskovanja imovine - on se rešio da ih stekne. Ali, osećati tu želju i dovesti je do
ostvarenja bile su dve sasvim različite stvari, kao što je vremenom to i uvideo. Primorska
Džordžija bila je čvrsto u rukama nepristupačne aristokratije, te se teško mogao nadati da
će u njoj doći do mesta za kojim je žudeo.
Onda se ruka sudbine i sreća na pokeru udružiše da mu dadu plantažu koju je kasnije
nazvao Tara i u isto vreme ga pokrenuše sa Primorja prema gornjim delovima Severne
Džordžije.
Bilo je to jedne tople proletnje noći u nekoj krčmi u Savani kad je Džerald slučajno čuo
razgovor nekog stranca koji je sedeo nedaleko od njega. Taj stranac, rodom iz Savane, bio
se tek vratio posle dvanaest godina provedenih u unutrašnjosti zemlje. Bio je jedan od
dobitnika zemljišne lutrije koju je organizovala država da bi podelila prostrana zemljišta u
srednjoj Džordžiji, ustupljena od strane Indijanaca na godinu dana pre Džeraldovog dolaska
iz Ameriku. On je otišao tamo i osnovao plantažu, ali je sad kuća bila izgorela, a njemu je
bilo već dosta te »proklete pustolije« i bilo bi mu vrlo milo da je se otarasi.
Džerald, koji je neprestano imao na umu misao da dođe do svoje sopstvene plantaže, udesi
da se sa strancem upozna i njegovo je interesovanje bivalo sve veće što je stranac više
pričao o tome kako se severni delovi države popunjavaju pridošlicama iz Karoline i
Virdžinije. Džerald je već dosta dugo živeo u Savani da bi mu več bilo poznato gledište
Primorja: sav se ostatak države sastoji od neprohodnih šuma a iz svakog čestara viri po
jedan Indijanac u zasedi. Putujući trgovačkim poslovima Braće O’Hara, on je odlazio u
Augustu, na sto milja uz reku Savanu, a putovao je i još dalje u unutrašnjost i obilazio stare
varoši zapadno od toga grada. On je znao da je taj kraj naseljen isto tako gusto kao i
Primorje, ali je iz strančevog opisivanja saznao da je njegova plantaža na više od dvesta
pedeset milja u unutrašnjosti severozapadno od Savane i ne mnogo milja na jugu od reke
Čutahuči. Džerald je znao da zemlju severno od reke još drže čeroki Indijanci, te je bio
istinski zaprepašćen kad je video kako se stranac smeje njegovom mišljenju da bi mogao
doći do nemira sa Indijancima i kako priča o naprednim varošima što rastu i o plantažama
koje cvetaju u tome novom kraju.
Sat kasnije, kad je razgovor počeo da malaksava, Džerald, sa lukavstvom koje je bilo u
suprotnosti sa naivnošću njegovih svetlih, plavih očiju, predloži partiju pokera. Ukoliko je
noć odmicala i piće je sve više kružilo unaokolo, pa dođe jedan trenutak kad svi drugi
igrači položiše svojo karte a ostadoše samo Džerald i stranac. Stranac baci na gomilu sve
svoje žetone i dodade još i tapiju svoje plantaže, Džerald složi na nju sve svoje žetone i
42
preko njih svoju punu lisnicu. Što je taj novac pripadao firmi Braća O’Hara to nije toliko
mučilo njegovu savest da bi zbog toga otišao sledećeg jutra na misu da se ispovedi. On je
znao šta hoće, a kad je Džerald nešto hteo on je do toga dolazio najkraćim putem. Osim
toga on je toliko verovao u svoju sreću i u svoj kare pubova, da se ni za trenutak nije upitao
kako će vratiti novac ako bi onaj s druge strane stola pokazao bolje karte u ruci.
Niste baš mnogo ućarili, a ja sam srećan što neću imati da plaćam više poreze na tu vrašku
pustoliju - uzdahnu njegov protivnik pošto je pokazao svoj ful kečeva, pa zatraži pero i
mastilo. - Glavna kuća je izgorela pre godinu dana, a njive su zarasle u korov i sitne boriće.
I to je sad vaše, neka vam je na čast!
Ne mešaj nikad karte i viski ako ti nisu, kad su te odbili od sise, sipali u cuclu i pomalo
irske rakije - rekao je Džerald ozbiljno Porku te iste večeri kad mu je ovaj pomagao da
legne u krevet. A lakej, koji je iz osećanja divljenja prema svome novom gospodaru
počinjao da zanosi na irski naglasak, odgovori sad nekakvom kombinacijom crnačkog Gici
dijalekta i narečja pokrajine Mit iz Staroga Kraja, na koju bi zinuo svaki osim ove dvojice.
Blatnožuta reka Flint, tekući nečujno između dva zida od jela i hrastova obraslih
isprepletanom divljom lozicom obavijala je Džeraldovo novo imanje i grlila ga sa dve
strane. Za Džeralda je dok je stajao na brežuljku na kome je bila kuća taj zeleni bedem bio
vidljiv i prijatan dokaz njegovog vlasništva isto tako kao i neka ograda koju bi on sam
podigao da obeleži svoje imanje. Stajao je na pocrnelim temeljima izgorele zgrade i gledao
niz dugi drvored koji je vodio prema drumu, pa sočno opsova prepun suviše jake radosti da
bi zahvalnost za nju mogao da izrazi pobožnom molitvom. Ta dva reda tamnih drveta
pripadali su njemu, njegov je i napušteni travnjak do pojasa zarastao u korov pod mladim
magnolijama belim kao zvezde. Neobrađena polja prošarana mladim borićima i šipražjem,
koja su prostirala svoju površinu od crvene ilovače daleko u nedogled na sve četiri strane,
pripadala su sad Džeraldu O’Hari - bila su njegova zahvaljujući irskoj glavi i smelosti da
stavi sve na jednu kartu. Džerald sklopi oči i usred tih neobrađenih i zapuštenih jutara
zemlje oseti se kao da je došao svojoj kući. Tu, pred njegovim nogama, uzdizaće se kuća od
okrečenih opeka. Tamo, preko puta, dizače se nova ograda od letava iza koje će pasti
goveda i čistokrvni konji, a crvena zemlja što se talasa niz breg sve do bogatog korita reke
bleštaće na suncu sva bela kao paperje: pamuk, jutra za jutrima pokrivena pamukom!
Zablistaće opet zvezda porodice O’Hara!
S ono malo svoga novca i onim što je mogao da pozajmi od svoje neoduševljene braće, uz
to i sa prilično pristojnom sumom koju je dobio založivši svoju zemlju, Džerald kupi prve
robove za rad u polju i doseli se na Taru da živi momačkom samoćom u nadzornikovoj
kućici od četiri sobe dok se ne budu podigli beli zidovi nove plantaže.
Iskrčio je njive, zasadio pamuk, pa je od Džemsa i Endrjua pozajmio novu sumu novaca da
kupi nove robove. Braća O’Hara su imala osećanje plemenske povezanosti i držali su se
jedan drugoga u dobru kao i u zlu, ne iz neke preterane rodbinske ljubavi, nego što su kroz
43
tolike godine muka i patnji bili uvideli da jedna porodica može opstati samo ako prema
ostalom svetu pokaže čitav neprobojan front. Pozajmili su Džeraldu novac, a on je nekoliko
godina kasnije to vratio s kamatama. Plantaža se postepeno proširivala, pošto je Džerald
dokupljivao još zemlje u svojoj okolini. Bela kuća vremenom je postala stvarnost rođena iz
jednog sna.
Sagrađena je bila samo radom robova, bila je to dosta glomazna i prostrana zgrada. Stajala
je na vrhu jedne humke sa koje su se zeleni pašnjaci spuštali sve do same reke, a Džeraldu
se jako dopadala jer je, iako još nova, imala nekakav izgled kao da je starovremska kuća.
Stari hrastovi, koji su nekad gledali kako Indijanci prolaze ispod njihovih grana, grlili su
kuću sasvim izbliza svojim snažnim stablima i nadnosili nad njen krov svoje grane, štiteći
je gustom hladovinom. Travnjak, preotet od korova i šipražja, sad je bio pokriven
detelinom i lepom engleskom travom, jer je Džerald stalno vodio računa da se on lepo
neguje. Od aleje kedrova pa sve do niza belih kućica u odeljenju za robove dobijao se
izvestan utisak postojanosti, sigurnosti i stalnosti Tare, i kad god bi Džerald dojurio u trku
iza okuke na drumu pa video kako se njegov krov uzdiže kroz zelene grane, srce bi mu se
nadimalo od ponosa kao da taj prizor prvi put vidi.
Sve je to on sam stvorio, on - mali, svojeglavi larmadžija, Džerald!
Džerald je sa svim svojim susedima u Pokrajini bio u najboljim odnosima, osim sa
Mekintoševima, čija se zemlja graničila sa njegovom, i Sleterijevima, čija su mršava tri
jutra bila desno od njega, duž barovitog zemljišta između reke i plantaže Džona Vilksa.
Mekintoševi su bili škotsko-irskog porekla i Oranžisli, pa da su imali i osobine svih svetaca
iz katoličkog kalendara ti njihovi preci bi ih zanavek činili nemogućim u Džeraldovim
očima. Istina je da su živeli u Džordžiji već sedamdeset godina i da su, pre toga, jedno
pokoljenje proživeli u Karolini, ali je prva njihova porodica koja je stupila nogom na
američko tle došla iz Ulstera a to je bilo dovoljno za Džeralda.
Bila je to vrlo ćutljiva i nadmena porodica koja se držala strogo za sebe, a ženili se i udavali
samo sa svojim rođacima i rođakama iz Karoline, Džerald nije bio jedini koji ih nije voleo,
jer su ljudi u Pokrajini bili uopšte dobri susedi i vrlo druževni, te nisu dobrim okom gledali
one koji nisu imali te osobine. Glasovi o njihovim abolicionističkim naklonostima nisu
pojačali dobar glas Mekintoševih. Pa iako stari Engas nije nikad oslobodio nijednog roba,
nego je čak učinio i neoprostivi društveni greh prodavši neke svoje crnce trgovcima
robljem u prolazu za šećerne plantaže u Luizijani, ta pričanja su se i dalje uporno održavala.
Sigurno je abolicionist - primetio je Džerald Džonu Vilksu. - Ali ako kod Oranžiste neko
načelo dođe u sukob sa škotskim cicijašlukom onda se načelo loše provede.
Sleterijevi su bili nešto drugo. Pošto su bili siromašni belci, njima se nije ukazivalo ni ono
oskudno uvaženje koje je svojeglava nastranost Engasa Mekintoša iznuđivala od svojih
suseda. Stari Sleter, koji se grčevito pripijao za svoja tri jutra i pored svih čestih ponuda sa
44
strane Džeralda i Džona Vilksa, bio je nesposobno stvorenje i grozna kukumavka. Njegova
čupava žena, vrlo bolešljiva izgleda, imala je čopor natmurene i prćaste dece koji je svake
godine redovno prirastao. Tom Sleteri nije imao robova, te su on i njegova dva najstarija
sina povremeno obrađivali ono malo zemlje zasejane pamukom, dok je njegova žena sa
mlađom decom obrađivala nešto što je trebalo da bude bašta za povrće. Ali bi pamuk skoro
uvek nekako podbacio, a bašta bi, usled stalne trudnoće gospođe Sleteri, retko bila u stanju
da ishrani porodicu.
I tako je prizor kako Tom Sleteri sedi na tremu nekog svog suseda i moljaka da mu dadu
seme da poseje pamuk, ili jednu polutku slanine da se »prehrane« bio vrlo običan i poznat.
Sleteri je mrzeo svoje susede sa ono malo duševne snage što ju je još imao, jer je ispod
njihove prividne ljubaznosti osećao njihovo preziranje, a naročito je mrzeo »naduvene crne
sluge bogataške«. Crnačka kućna posluga u Pokrajini smatrala se za nešto više od belih
siromašaka, a njihovo otvoreno prezrenje ga je bolelo utoliko više što je i njihov osiguran
položaj izazivao njegovu zavist. Nasuprot njegovom bednom stanju, oni su bili dobro
hranjeni, dobro odeveni i imali su sigurnu negu u bolesti i starosti. Oni su se ponosili
čuvenim imenima svojih gospodara, pa su se i razmetali što pripadaju otmenim ljudima,
dok su njega svi prezirali.
Tom Sleteri je mogao prodati svoj salaš triput skuplje nego što je stvarno vredeo ma kome
od posednika u Pokrajini. Oni bi smatrali da su dobro utrošili svoj novac ako bi uspeli da
Pokrajinu oslobode jedne bede, ali on se zadovoljavao da ostane i dalje, da bedno životari
od prodaje jedne bale pamuka na godinu i od milostinje svojih suseda.
Sa svima ostalim susedima iz Pokrajine Džerald je bio u prijateljskim, pa čak donekle i u
prisnim odnosima. Vilksovi, Kalvertovi, Tarltonovi, Fontenovi, svi su se oni smešili kad bi
mala prilika na velikom belom konju dojurila u galopu uz njihove aleje prema kući, smešili
se i davali znak da se donesu poveće čaše u koje bi se nalilo dosta dobrog viskija preko
kašičice sitnog šećera i malo iseckane nane. Džerald je mogao da se dopadne, a njegovi
susedi bi vremenom uvideli ono što su deca, crnci i psi opažali na prvi pogled: da iza
njegovog larmadžijskog glasa i njegovog grubog ponašanja proviruje dobro srce, uslužno i
blagonaklono uho, i otvorena lisnica.
Njegov dolazak bi uvek pozdravila paklena larma od lajanja pasa, dreke crnačke dece koja
se nadvikuju dok mu trče u susret i svađaju se koje će da mu pridrži konja, ili se keze na
njegove dobroćudne grdnje. Bela deca su se larmajući otimala koje će pre da mu sedne na
koleno da ih on cupka, dok na sav glas starijima priča o bestidnim postupcima Jenki
političara, kćeri njegovih prijatelja su mu poverljivo pričale o svojim ljubavnim nevoljama,
a mladići iz susedstva, bojeći se da pred svoje očeve iznesu svoje dugove časti, nalazili su u
njemu prijatelja u nuždi.
Tako dakle, i ti to duguješ već čitav mesec dana, ti mlada bitango! - proderao bi se on. - A
zašto mi se, za ime božje, nisi već ranije obratio za pare?
45
Njegov grub način govora bio je isuviše poznat da bi se neko na njega našao uvređen i
mladići su se na njega samo smešili u neprilici i odgovarali: - Pa znate, gospodine, mučno
mi je bilo da vam dosađujem, a otac, znate ...
Tvoj otac je krasan čovek, o tome nema razgovora, ali strog, nego uzmi sad ovo, pa da više
ne čujem ni reči o tome.
Gospođe vlasnika plantaža su poslednje položile oružje. Ali kad je gospođa Vilks »vrlo
velika gospođa koja ima redak dar da ćuti«, kako se Džerald izražavao o njoj, jedne večeri,
kad je Džeraldov konj otutnjao niz aleju rekla svome mužu: »Dosta je grub na jeziku, ali je
ipak džentlmen«, Džerald je bio sasvim uspeo.
A nije znao da mu je trebalo skoro deset godina da uspe, jer mu nije nikad ni na um padalo
da ga susedi posmatraju ispitivački. Po njegovom mišljenju nije bilo ni najmanje sumnje da
on spada među njih još otkad je prvi put stupio na zemljište Tare.
Kad Džeraldu beše četrdeset i tri, onako temeljna tela i rumena lica da je izgledao kao
sportska slika nekog vlastelina u lovu, njemu se učini da Tara, iako mu je bila mila i draga,
i sav taj svet iz Pokrajine, sa svojim otvorenim srcima i otvorenim kućama, ipak nisu
dovoljni. Bila mu je potrebna žena.
Tara je prosto vapila za gospodaricom. Debela kuvarica, neka obična crnkinja koju je nužda
naučila kuvanju, nikad nije bila na vreme gotova s ručkom i večerom, a sobarica,
nekadašnja radnica iz polja, puštala je da se prašina gomila na nameštaju kao da nije imala
nikad čiste krpe pri ruci, tako da bi dolazak gostiju uvek bio povod za uzbunu i smetenu
žurbu. Pork, jedini izvežbani kućni sluga na plantaži, vodio je opšti nadzor nad drugom
poslugom, ali se i on bio olenjio i postao nemaran pošto je već nekoliko godina gledao
Džeraldov neuredan život. U svojstvu lakeja, on je držao u redu Džeraldovu sobu, a kao
trpezarijski momak služio je oko stola dostojanstveno i u stilu, ali je inače puštao da stvari
idu kako hoće.
Sa nepogrešivim afrikanskim nagonom crnci su bili uvideli da je Džerald kao pas koji
mnogo laje ali ne ujeda, te su se bezobrazno koristili tom činjenicom. Vazduh je uvek bio
pun pretnji o tome kako će ih prodati plantažama na Jugu, kako će ih grozno šibati, ali
nikad nije nijedan rob sa Tare bio prodat, a bilo je svega jedno šibanje koje je izvršeno
zbog toga što seiz nije osenjao konja koji je došao kući posle celog dana provedenog u
lovu.
Džeraldove oštre plave oči su zapažale kako se u kućama njegovih suseda sve lepo drži u
redu i sve ide kao namazano zbog prisustva glatko začešljanih žena u šuštavim suknjama
koje vode nadzor nad slugama. On nije imao pojma o tome kako su one zaposlene ponekad
od zore pa do ponoći, ni o tome kako su zarobljene nadzorom nad kuvanjem, negom dece i
bolesnih, šićem i pranjem rublja. On je video samo spoljne posledice i one su činile dubok
utisak na njega.
46
Ta hitna potreba da se ženi postala mu je jasna naročito jednoga jutra kad se oblačio da
odjaše u grad na neku svečanost. Pork mu beše doneo njegovu omiljenu nabranu košulju,
koju je sobarica bila tako nevešto iskrpila da se prosto nije mogla nositi već je morao dati
lakeju.
Gos’n Džerald - reče Pork zahvalno savijajući košulju dok je Džerald besneo - vi ima treba
jedno žena, i to jedno žena treba ima mnogo crni sluga.
Džerald ukori Porka za njegovu drskost, ali je znao da crnac ima pravo. Hteo je da ima
ženu i hteo je da ima decu, a ako ih ne dobije što pre može biti suviše kasno. Ali on se neće
oženiti makar kojom, kao što je učinio gospodin Kalvert, koji se oženio Jenki guvernantom
svoje dece bez majke. Njegova žena mora biti prava gospođa, i to gospođa visokog roda, s
onakvim istim držanjem i ponašanjem kao što ga ima gospođa Vilks i sa sposobnošću da
upravlja Tarom onako isto kao što gospođa Vilks drži u redu svoj dom i domazluk.
Ali postojale su dve teškoće koje su smetale Džeraldovoj ženidbi iz porodica u toj
Pokrajini. Prva je bila u malom broju devojaka u godinama za udaju, a druga, i to još
ozbiljnija, bila je u tome što je Džerald bio još »nov čovek« i stranac i pored svega svoga
desetogodišnjeg bavljenja među njima. Niko nije ništa znao o njegovoj porodici, iako
društvo u gornjoj Džordžiji nije bilo baš tako nepristupačno kao društvo primorskih
plemića, nijedna porodica ne bi dopustila da se njena kćer uda za čoveka o čijem se dedi
ništa ne zna.
Džerald je znao da i pored sve svoje omiljenosti medu ljudima u Pokrajini sa kojima je išao
u lov, pio i raspravljao o politici, teško da bi se našao ijedan koji bi mu dao svoju kćer za
ženu. A on nije nikako želeo da pruži priliku da se među njegovim prijateljima priča pri
stolovima za vreme večere, kako je taj i taj otac sa žaljenjem odbio Džeraldu O’Hari
dopuštenje da se udvara njegovoj kćeri. Ali to saznanje nije činilo da se on ma u kom
pogledu oseća nižim od svojih suseda. Nikad ništa nije moglo učiniti da se Džerald oseća
nižim ma od koga, niti ma od čega. On je to jednostavno shvatio kao čudan običaj
Pokrajine da se njihove kćeri udaju samo u porodice koje su živele na Jugu mnogo duže od
dvadeset i dve godine, bile vlasnici zemlje i robova a za to vreme bile odane samo
porocima koji su za to vreme bili u modi.
Pakuj stvari! Idemo za Savanu! - rekao je on Porku jednoga dana. - Samo pazi, ako te samo
jednom čujem da kažeš: »Dovraga!«, ili »Boga mu!« odmah ću te prodati, jer te reči ni ja
sam ne govorim često.
Možda će Džems i Endrju moći da mu dadu neki savet u pitanju ženidbe, a možda će se
među njihovim starim prijateljima naći nečija kćer koja bi odgovarala njegovim zahtevima
i koja bi ga mogla primiti za muža. Džems i Endrju saslušaše njegovu priču vrlo strpljivo,
ali ga ne ohrabriše mnogo. Oni u Savani nisu imali rodbine od koje su mogli dobiti neku
47
pomoć, jer su već bili oženjeni kad su došli u Ameriku, a kćeri njihovih starih prijatelja već
su se odavno poudavale i negovale već svoju decu.
Ti nisi bogat čovek, a ne pripadaš nikakvoj velikoj porodici - reče mu Džems.
Ja sam stekao svoje pare, pa mogu steći i veliku porodicu. A neću da se ženim makar
kakvom.
Mnogo visoko dižeš nos - primeti mu Endrju suvoparno.
Ali su činili za Džeralda sve što su mogli. Džems i Endrju bili su stariji ljudi i uživali su
izvestan ugled u Savani. Imali su veliki broj prijatelja i kroz čitav mesec dana vodili su
Džeralda od kuće do kuće na večere, igranke i piknike.
Samo mi se jedna dopada - rekao je Džerald na kraju. - A ona nije bila ni rođena kad sam se
ja iskrcao ovde.
A koja ti se to dopada?
Gospođica Elen Robijar - reče Džerald starajući se da govori hladno, jer su malo kose crne
oči Elen Robijar osvojile i nešto više, a ne samo njegovo oko. I pored neke čudne
obamrlosti, neobične za devojče od petnaest godina, ona ga beše zanela. A, osim toga, na
njoj se opažao i izraz očajanja koji je kosnuo njegovo srce i učinio da bude prema njoj blaži
nego što je ikad bio prema kojoj bilo drugoj osobi na svetu.
Pa toliko si star da bi mogao da joj budeš otac.
Ali sam u najboljim godinama! - viknu Džerald dirnut u živac.
Džems progovori mirno:
Slušaj, Džeri, nisi u Savani mogao naći devojku za koju bi imao manje izgleda da je
dobiješ. Otac joj je jedan Robijar, a ti Francuzi su ponositi kao i sam Lucifer. A i njena
majka - pokoj joj duši! - bila je velika gospođa.
Ništa se to mene ne tiče - reče Džerald vatreno - a, osim toga, njena majka je umrla, a stari
me Robijar voli.
Voli te kao čoveka, ali ne kao zeta.
Na svaki način devojka te ne bi htela - umeša se Endrju, - Ona je bila zaljubljena u onoga
svoga vetropirastog rođaka, Filipa Robijara, skoro punu godinu dana, i pored navaljivanja
cele porodice da ga se okane.
On je pre mesec dana otišao u Luizijanu - reče Džerald.
A otkuda ti to znaš?
Eto znam - odgovori Džerald, koji nije voleo da se dozna da mu je Pork pribavio to
dragoceno obaveštenje, kao i to da je Filip otputovao na Zapad na izričnu želju svoje
48
porodice. - I ne mislim da je baš toliko bila zaljubljena da ga ne bi mogla zaboraviti.
Petnaest godina! Pa to ti je još suviše mlado da se mnogo razume u ljubavi.
Porodica bi svakako više volela onog ludog rođaka nego tebe.
Stoga su i Džems i Endrju bili isto tako iznenađeni, kao i svi ostali u gradu, kad na javnost
izbi novost da se kćer Pjera Robijara udaje za onog malog Irca iz gornjih krajeva. Savana je
brujala iza zatvorenih vrata i domišljala se šta li je sa Filipom Robijarom, koji je otišao na
Zapad, ali njihovo govorkanje nije dobilo nikakvog odgovora. Zašto se najlepša od
Robijarovih devojaka udaje za jednog bučnog, crvenog čovečuljka koji joj jedva doseže do
ušiju, ostalo je tajna za sve.
Ni sam Džerald nikad nije jasno znao kako se to dogodilo. Jedini put u svome životu on je
bio do krajnosti, skroman i ponizan, kad mu Elen, vrlo bleda ali i vrlo mirna, stavi ruku na
mišicu i reče: - Udaću se za vas, gospodine O’Hara.
Gromom poraženi Robijarovi znali su rešenje te tajne, ali samo jednim delom, a samo su
Elen i njena dadilja znale celu istoriju one noći kad je devojka jecala sve do zore kao
ucveljeno dete, a ujutru ustala kao savršena, zrela žena, sa čvrstom odlukom u glavi.
Mami je sa nekim predosećanjem bila donela svojoj gospođici jedan mali svežanj, upućen
nepoznatim rukopisom iz Nju Orleansa, svežnjić u kome se nalazila Elenina minijaturna
slika, i koji ona uz očajan krik baci na zemlju, četiri pisma njenom rukom pisana Filipu
Robijaru, i jedno kratko pismo od sveštenika u Nju Orleansu koji joj javlja za smrt njenog
rođaka u nekoj tuči u krčmi.
Oni su ga oterali, otac, i Paulin, i Eulali. Oni su ga oterali od kuće. Ja ih mrzim! Ja ih sve
mrzim! Neću više da ih vidim nikako. Hoću da idem odavde. Idem tamo gde ih više nikad
neću videti, ni njih, ni ovaj grad, niti ikoga ko me podseća na... na... njega!
A kad noć beše već skoro protekla, Mami, koja se gorko isplakala nad crnom glavom svoje
mlade gospodarice, stade da se buni:
Pa sluša zlato, ti ne može čini to!
Ja ću to učiniti. On je dobar čovek. Učiniću to, ili ću otići u manastir u Čarlstonu.
Ta pretnja s odlaskom u manastir najzad iznudi pristanak zaprepašćenog i ožalošćenog
Pjera Robijara. On je bio vatren presviterijanac, iako je sva njegova porodica bila katolička,
te je i sama pomisao da mu kćer može postati kaluđerica bila nešto gore od njene udaje za
Džeralda O’Haru. Na kraju krajeva protiv toga čoveka nema ništa da se kaže, osim što nije
iz velike porodice.
I tako Elen, sad ne više Robijar, okrete leđa Savani da je ne vidi nikad više, i sa svojim
sredovečnim mužem, svojom Mami i dvadesetak »kućnih crnaca« otputova za Taru.
49
Sledeće godine rodi se njihovo prvo dete i oni mu dadoše ime Keti Skarlet, po imenu
Džeraldove majke. Džerald je bio razočaran jer je želeo sina, ali je ipak bio toliko
zadovoljan zbog svoje crnokose ćerčice da je naredio da se svi robovi na Tari časte rumom,
pa se i sam slavno i bučno opio.
Ako se Elen ikad pokajala zbog svoje nagle odluke da se uda za njega, to nije niko nikad
saznao, na svaki način bar ne Džerald, koji je skoro hteo da pukne od ponosa kad god bi
pogledao u nju. Ona je ostavljala za sobom Savanu i sva sećanja na nju onoga dana kad je
otišla iz te varoši lepog ponašanja i od dana njenog dolaska u Pokrajinu - Severna
Džordžija je bila njena domovina.
Kad je zanavek otišla iz kuće svoga oca ona je ostavila za sobom kuću čije su linije bile isto
tako lepe i pravilne kao linije nekog ženskog tela, kao neka lađa s potpuno razvijenim
jedrima: bledoružičasta kuća od veštačkog mermera sagrađena u stilu francuskih kolonija,
visoko uzdignuta na elegantan način, s pristupom preko dvostrukih polukružnih stepenica,
sa ogradom od kovanog železa nalik na čipku, senovitu i raskošnu kuću ali hladnu i
bezosećajnu.
Ostavila je za sobom ne samo tu lepu kuću, nego i svu prefinjenost koju je ona predstavljala
i našla se u jednom svetu koji je bio tako različit i čudan kao da je prešla čitav jedan
kontinent.
Ovde, u Severnoj Džordžiji, bila je u brdovitom kraju naseljenom grubim i čvrstim ljudima.
Sa visoravni na padinama Plavih Planina videla je talasaste crvene bregove kad god bi
pogledala u tom pravcu, iz kojih su štrcale ogromne granitne stene i sumorne jele koje su se
na svim stranama dizale u visinu. Njenim očima primorke, naviknutim na tihu lepotu
džungle morskih ostrva zaogrnutih svojom sivom mahovinom i isprepletanim puzavicama,
na belo prostranstvo žalova zagrejanih i blistavih od polutropskog sunca, na duge,
nesmetane poglede preko peskovite zemlje prošarane palmama, sve je izgledalo divlje i
neukroćeno.
To je bio kraj koji je znao za mraz i zimu, kao i za letnje pripeke, a ljudi su imali neku
snagu i preduzimljivost koja je njoj bila čudna. Bio je to dobroćudan svet, uslužan,
plemenit, pun ozbiljne dobrote srca, ali krut, muževan, plahovite naravi. Ljudi sa Primorja
mogli su se ponositi svojim nemarnim držanjem u ozbiljnim trenucima, čak i u dvobojima i
svađama, a ljudi Severne Džordžije imali su u sebi neku žicu silovitosti. Na moru je život
bio umekšao ljude, a ovde je život bio mlad, bujan i nov.
Svi ljudi koje je Elen poznavala u Savani kao da su bili izliveni iz istog kalupa, toliko su im
bila slična gledišta i predanja, a ovde je svet bio raznolik. Naseljenici u Severnoj Džordžiji
doseljavali su se iz raznih mesta, iz drugih delova Džordžije, iz Severne i Južne Karoline i
Virdžinije, iz Evrope i sa Severa. Neki od njih, kao Džerald, bili su novi ljudi koji su tražili
bogatstvo, a neki, opet kao Elen - bili su članovi starih porodica koji su nalazili da im je
50
život nepodnošljiv u njihovim ranijim sredinama pa su tražili pribežište u novim i dalekim
zemljama. Mnogi su se selili i bez ikakvih razloga, sem što im nemirna krv njihovih
predaka, prvih pionira, nije dala da se skrase.
Taj svet, sakupljen iz različitih mesta i sa mnogim i različitim duhovnim nastrojenjima,
davao je životu Pokrajine izvesnu uprošćenost koja je bila nepoznata Eleni, neobičnost na
koju se ona stvarno nije nikad mogla naviknuti. Ona je znala po nagonu kako bi se ljudi sa
Primorja držali u svakoj prilici, ali joj niko nije mogao kazati šta bi ljudi iz Severne
Džordžije uradili.
I da još više podstakne živost toga kraja naišla je plima naprednosti i bogatstva, koja je
prelazila preko zemalja na Jugu. Čitav svet je tražio pamuk, a nova, odmorna i plodna
zemlja Pokrajine proizvodila ga je u izobilju. Pamuk je bio srce što kuca, a sejanje i berba
pamuka disanje crvene zemlje. Iz crvenih, vijugavih brazda izbijalo je bogatstvo, a sa njim
je došao i ponos, ponos sazdan na zelenom žbunju i jutrima runaste beline. Ako je pamuk
bio u stanju da ih obogati za života jednog kolena, kakvo li tek bogatstvo očekuje sledeća
pokolenja?
Ta obezbeđena sutrašnjica davala je životu izvestan polet i oduševljenje, tako da su ljudi u
Pokrajini živeli životom punim nekog zanosa koji Elen nije mogla da razume. Imali su
dosta novaca i robova, imali su vremena i da se provode, a voleli su provod. Nikad nije
izgledalo da su toliko opterećeni poslom da ga ne bi mogli napustiti za neku riblju večeru,
lov ili konjsku trku, i retko bi prošla jedna nedelja bez barbekjua ili igranke.
Elen nije nikad htela, ili nije mogla, da postane isto što i oni, jer je iza sebe ostavila mnogo
svoje duše, ali ih je poštovala i vremenom je naučila da se divi otvorenosti i neposrednosti
toga sveta, koji je malo stvari prećutkivao a cenio čoveka onako kakav je.
Ubrzo je postala najomiljenija među svima susedima u Pokrajini. Bila je savršena i
ljubazna domaćica, dobra majka i odana žena. Mesto da crkvi posveti svoje slomljeno srce i
svoju nesebičnost, ona ih je posvetila svome detetu, svome domu i čoveku koji ju je odveo
daleko od Savane i njenih uspomena, a nije postavio nikad nikakvo pitanje.
Kad je Skarlet imala godinu dana, zdravija i snažnija nego što je po Maminom mišljenju
ijedna devojčica njenog uzrasta imala prave da bude, rodi Elen i drugo dete, kršteno Suzana
Eleonora ali uvek zvano Sjuelin, a ne mnogo potom dođe i Karin, u porodičnoj Bibliji
zavedena kao Karolina Irena. Zatim su jedan za drugim došla tri muškarca, ali je svaki od
njih umro pre nego što je prohodao - tri muškarčića što sada leže pod izvijanim i
čvornovatim kedrovima na porodičnom groblju, stotinak metara udaljenom od kuće ispod
tri kamene ploče od kojih na svakoj stoji ime »Džerald O’Hara, M« Od dana kad je Elen
došla na Taru kuća se preobrazila, iako je imala svega petnaest godina, ona je ipak bila
spremna da ponese sve odgovornosti gospodarice jedne ovakve plantaže. Pre udaje mlada
devojka mora na prvom mestu biti ljupka, blaga, lepa i nakićena, ali posle udaje od nje se
51
očekuje da upravlja domazlukom koji broji stotinu i više duša, belih i crnih, pa se one i
vaspitavaju s obzirom na takve mogućnosti.
I Elen je dobila tu svoju pripremu za brak koju je dobijala svaka lepo vaspitana mlada
dama, a uz to je imala Mami, koja je umela da naelektriše i najtromijeg crnca i da ga
pokrene na rad. Ona je brzo unela red, dostojanstvenost i ljubaznost u Džeraldovu kuću i
dala Tari izvesnu lepotu za koju ova dotle nije znala.
Kuća je bila sagrađena bez ikakvog građevinskog plana, sa naknadnim prostorijama koje su
se dodavale kad se i gde se htelo i gde je izgledalo zgodno, ali uz Elenino nastojanje i
pažnju ona dobi neku privlačnost koja je nadoknađivala nedostatak smišljenog plana. Aleja
od kedrova što je vodila od glavnog puta do kuće - kedrov drvored bez koga kuća jednog
vlasnika plantaže u Džordžiji ne može biti potpuna - imala je izvesnu svežu, tamnu
senovitost, što je po suprotnosti činila svetlijim zelenilo ostalog drveća. Ukrasne puzavice
koje su visile sa krovova verandi odudarale su od beline okrečenih opeka i udruživale se sa
bokorima ružičaste mirte zasađenim pored vrata i belo rascvetanim magnolijama u
dvorištu, kao da bi prikrile neke nezgrapne linije glavne kuće.
U proleće i leto engleska trava i detelina na travnjaku zelenela se kao smaragd tako
primamljivim zelenilom da je pružala stalno iskušenje jatima ćuraka i belih gusaka koje su
smele da se gegaju samo po dvorištima iza kuće. Starija živina stalno je krišom predvodila
najezde u prednje dvorište primamljena zelenilom trave i sočnim obećanjima žbunova
jasmina i leja cinije. Protiv njihovih pustošenja stalno je bila jedna mala crna straža na
prednjem tremu. Naoružan jednim pocepanim peškirom, mali crnac, sedeći na prednjim
stepenicama, bio je sastavni deo slike Tare - i to nezadovoljan deo, jer mu je bilo
zabranjeno da gađa živinu. Smeo je samo da maše peškirom i da se dere na nju. Elen poveri
tu dužnost jednom tucetu crnih dečaka, prvu dužnost koja je na Tari davala neku
odgovornost jednom muškom robu. Kad bi mali crnci navršili desetu godinu davali su ih za
šegrte starome Ciki, obućaru plantaže, da izuče njegov zanat, ili Amosu, kolaru i drvodelji,
ili Filipu, kravaru, ili Kafiju, mazgaru. Ako ne bi pokazali nikakve sposobnosti ma za koji
od ovih poslova, onda su postajali poljski radnici, te su, po mišljenju crnaca, gubili svako
pravo na ma kakav ugled u društvu.
Elenin život nije bio lak, ni srećan, ali ona nije ni očekivala da život bude lak, a što nije
srećan - to je suđeno ženama. Svet je stvoren za čoveka i ona ga je primala takvog. Imovina
je pripadala čoveku, a žena ju je uređivala, čovek se ponosio njenim uređenjem, a žena je
hvalila njegovu veštinu. Dok je čovek rikao kao bik kad mu se zabode trn u nogu, dotle je
žena ugušivala svoje porođajne krike bojeći se da njega ne uznemiri. Ljudi su bili grubi u
govoru i često pijani, a žene su prelazile preko grubih reči i vodile ih pijane u krevet bez
gorkih reči. Ljudi su bili sirovi i otvoreni, a žene uvek ljubazne, ljupke i gotove da praštaju.
Vaspitana u predanju velikih gospođa, od kojih je naučila kako da snosi svoje tegobe a da
ipak ne izgubi svoju draž, ona je nameravala da i njene tri kćeri budu tako isto velike
52
gospođe. Sa mlađim kćerima je imala uspeha, jer je Sjuelin tako jako želela da bude
privlačna da je pažljivo i poslušno slušala sve pouke svoje majke, a Karin je bila stidljiva i
lako je bilo voditi. Ali je samo Skarleti, pravom Džeraldovom detetu, put ka
dostojanstvenosti velike gospođe izgledao tegoban.
Na veliko nezadovoljstvo stare Mami, njeno društvo u igri nisu bile njene čedne sestre, ni
lepo vaspitane Vilksove ćerke, nego deca crnaca sa plantaža i dečaci iz susedstva, tako da
je mogla da se penje na drveće i da se baci kamenom isto onako dobro kao ma koji od njih.
Mami se jako brinula što Elenina ćerka pokazuje takve crte i često joj je savetovala: »treba
ponaša kao mali gospoja«. Ali je Elen imala širokogrudije i dalekovidnije shvatanje te
stvari. Ona je znala da drugovi u igri u kasnijim godinama postaju udvarači, i da je glavna
dužnost jedne devojke da se uda. Ona je govorila sebi da je to dete samo puno života i da će
biti još vremena da se nauči veštint da bude ljupka i privlačna za ljude. U tome su pravcu
Mami i Elen uputile sva svoja nastojanja, i što je Skarlet postajala starija bivala je i sve
sposobnija učenica u tome predmetu, iako je slabo učila što drugo. Uprkos čitavom nizu
guvernanti i dvema godinama provedenim u Fejetvilskoj ženskoj akademiji, njeno
obrazovanje je bilo vrlo površno, ali nije bilo u Pokrajini devojke koja je igrala lepše od
nje. Ona je znala kako treba da se smeši pa da joj se naprave jamice, kako da ide na vrh
prstiju, da joj se obruči na krinolinu njišu zavodljivo, kako da pogleda čoveka pravo u lice
pa da naglo spusti oči tako da joj trepavice brzo zaigraju te da izgleda kao da ona drhti od
nekog blagog uzbuđenja. A što je najvažnije, naučila je kako će od ljudi sakriti svoju oštru
inteligenciju pod licem tako slatkim i učtivim kao lice u najnevinijeg detenceta. Elen
svojim upozoravanjima u blagom tonu, a Mami svojim neprestanim kljucanjem, radile su
postojano na tome da u njoj razviju osobine koje se stvarno traže od jedne žene.
Moraš biti blaža, draga moja, i staloženija - govorila je Elen svojoj kćeri. - Ne smeš
prekidati gospodu kad govore, čak ni onda kad misliš da o nekoj stvari znaš više od njih.
Gospoda ne vole drske devojke.
Mladi gospođica što si mršti i isturi brada gore, i uvek kaži »Ja hoče« i »Ja neče« nima
nikad uhvati muž - proricala je Mami zabrinuto. - Mladi gospođica spustiš oči dole i kažiš:
»Dobro, gos’n« i »Jeste gos’n, kako vi kaži, gos’n.«
One su je, svaka sa svoje strane, učile svemu što jedna lepo vaspitana devojka treba da zna,
ali ona je naučila samo spoljne znake otmenosti. Unutarnju otmenost duše, iz koje treba da
se javljaju ti znaci, ona nije nikad naučila, niti je imala razloga da je nauči. Dovoljan je bio
samo spoljni izgled, jer joj je taj spoljni izgled lepo vaspitane dame pribavio mogućnost da
bude omiljena i svuda lepo dočekana, a to je sve što je ona tražila. Džerald se svuda na sva
usta hvalio kako je ona kraljica lepote u svih pet pokrajina, a u tome je bilo i neke istine, jer
su je prosili svi mladi ljudi iz njihovog susedstva, a mnogi i iz daljih mesta kao što su
Atlanta i Savana.
53
U svojoj šesnaestoj godini, zahvaljujući Eleni i Mami ona je izgledala mila, krasna i
vetrenjasta, a u stvari je bila svojeglava, sujetna i uporna. Imala je plahovitu narav svoga
oca Irca, a tek samo vrlo tanku skramicu nesebične i trpeljive prirode svoje majke. Elen to
nije nikad potpuno shvatila, jer je Skarlet uvek pred majkom pokazivala samo svoju dobru
prirodu a krila svoje ispade, savlađivala svoju ljutinu i u Eleninom prisustvu pravila se što
je moguće dobroćudnija, jer je majka mogla jednim jedinim prekornim pogledom da je
postidi i da je dovede do suza.
Ali se Mami nije varala u pogledu njene prave prirode i uvek je budno motrila kad će
skramica da pukne. Mami je imala oštrije oko nego Elen, i Skarlet nikad nije mogla da se
seti da je ikad u celom svom životu mogla da duže vremena vuče Mami za nos.
To ne znači da su ta dva nežna mentora zamerala Skarletinoj vatrenosti, živosti i
primamljivosti, jer su to bile crte kojima su se žene sa Juga dičile. Samo ih je kod nje
brinula Džeraldova uporna tvrdoglavost i njegova plahovita priroda, pa su se ponekad
bojale da neće biti u stanju da sakrivaju te njene nezgodne osobine dok ona ne nađe
povoljnu priliku. Ali je Skarlet nameravala da se uda - i to za Ašlija - pa je bila voljna da se
pravi čedna, pokorna i vetropirasta, ako već te osobine privlače ljude. Samo nikako nije
mogla da razume zašto su ljudi takvi, znala je samo da takvo ponašanje pali. Nju stvar nije
toliko zanimala pa da o tome razmisli i nađe razlog za to, jer nije imala pojma o unutarnjem
sklopu duše ma koga ljudskog stvora, čak ni svoje sopstvene. Znala je samo da će ako učini
to i to ljudi neizostavno odgovoriti laskavim komplimentima. To je bilo kao neka
matematička formula nimalo teška, a računica je bila jedini predmet koji je Skarlet lako
učila za vreme svoga školovanja.
Ako je imala malo pojma o duševnom stanju ljudi, o duševnom stanju žena znala je još
manje, jer su je one manje zanimale. Ona nikada nije imala drugarice i nikad nije osetila da
joj to nedostaje. Za nju su sve žene, računajući tu čak i njene rođene sestre, bile prirodni
neprijatelji koji love isti plen - čoveka. Sve, osim jednog jedinog izuzetka - njene majke.
Elen O’Hara je bila drugačija, i Skarlet je u nju gledala kao u neku svetinju i biće po strani
od celog ljudskog roda. Kad je Skarlet bila još dete mešala je svoju majku i djevu Mariju, a
sad, kad je bila starija, nije videla zašto bi morala da menja svoje mišljenje. Za nju je njena
majka predstavljala krajnju pouzdanost koju samo nebo i majka mogu da dadu. Ona je
znala da je njena majka oličenje pravednosti, istinitosti, nežne ljubavi i duboke mudrosti -
istinska velika gospođa.
Skarlet bi mnogo volela da bude kao i njena majka. Teškoća je bila samo u tome što ako
neko hoće da bude pravedan, istinoljubiv i nesebičan, on mora da se liši mnogih radosti u
životu, a svakako i mnogih udvarača. A život je isuviše kratak da bi se mogli lišavati tako
prijatnih stvari. Jednoga dana kada se ona bude udala za Ašlija i kad bude stara, jednog
dana kad bude imala vremena za to ona je nameravala da bude kao Elen. Ali dotle...
Margaret Mitchell - Prohujalo sa vihorom Pon Sep 10, 2012 3:20 pm
