Knjiga Prohujalo sa vihorom opisuje robovlasničko društvo američkog juga u drugoj polovini 19. veka i građanski rat.
Objavljena je 1936. godine, a veoma brzo je snimljen i film , koji je 1940. dobio osam Oskara.

Knjiga je ušla u istoriju po tome što je tokom prvog dana u knjižarama prodata u pedeset hiljada primeraka, a u narednoj godini u milion primeraka.

23 poglavlje


Pošto Prisi ode Skarlet siđe umorno u donji hol i pripali lampu. U kući je bila
zagušljiva vrućina, kao da su zidovi sačuvali svu vrelinu žarkog dana. Sad joj je
prošla ona otupelost i obamrlost i osećala je glad. Seti se da nije ništa okusila
još od prošle noći sem jedne kašike kukuruzne kaše pa uze lampu i pođe u
kuhinju. Vatra se u štednjaku bila ugasila, ali je u kuhinji vladala zagušljiva vrućina. U
nekom loncu nađe parče tvrde pogače od kukuruza i gladno je zagrize, tražeći neprestano
očima nešto drugo za jelo. Našla je i nešto malo kukuruzne kaša i stade je jesti jednom
velikom varjačom, ne čekajući da je izruči u tanjir. Kaša je bila jako neslana, ali je ona bila
isuviše gladna da bi imala vremena da traži so. Pošto je progutala četiri kašike, vrućina u
kuhinji joj se učini tako nesnosna da ona uze lampu u jednu ruku a parče pogače u drugu i
pođe u hol.
Dobro je znala da bi morala da ide gore i da sedi pored Melani. Ako bi se nešto okrenulo na
zlo Melani bi bila suviše slaba da zove u pomoć. Ali i sama pomisao da se vrati u onu sobu
gde je provela toliko groznih časova beše joj odvratna i nepodnošljiva. Čak i kad bi Melani
umirala ona se ne bi više mogla vratiti gore. Nije uopšte želela da ponovo vidi tu sobu.
Spusti lampu na jedan stočić pored prozora pa se vrati na prednji trem. Tamo je bilo mnogo
svežije iako je noć bila prepuna neke topline. Sede na stepenice u krug svetlosti koju je
lampa bacala oko sebe i nastavi da grize svoj komad pogače.
Kad svrši s njim povrati joj se nešto snage, a sa snagom se vrati i staro strahovanje. Daleko
dole niz ulicu čula se neka nejasna buka, ali ona nije znala šta to znači. Nije mogla da
razazna ništa drugo osim nekakav neodređen šum koji je rastao i opadao. Naže se napred i
napreže da bolje čuje tako da je od napregnutosti mišići zaboleše. Više od svega na svetu
žudela je da čuje topot kopita i da vidi Retove bezbrižne i samopouzdane oči kako se smeju
njenom strahu. Ret će ih odvesti nekuda. Ni ona sama ne zna kuda, a i ne mari da zna.
Dok je napregnuto slušala glasove i buku iz grada iznad drveća se ukaza nekakav slab sjaj.
Stade ga po smatrati i vide kako postaje sve jači. Tamno nebo porumene, pa zatim postade
tamnocrveno, pa odjednom iznad vrhova drveća vide kako ogroman plameni jezik suknu
prema nebu. Ona skoči na noge i srce joj opet stade mučno udarati.
Jenki su dakle tu! Znala je da su došli i da pale grad. Plamen je izgledao daleko, negde
prema istoku od sredine grada. Lizao je sve više u visinu i brzo se širio i razastirao svoj
crveni prostor pred zaplašenim očima. Mora da gori čitav blok kuća. Lak i vreo povetarac
koji se beše podigao donese joj miris dima. Ona potrča uz stepenice i naže se kroz prozor
da bolje vidi. Nebo je dobilo neku jezivo crvenu boju, a visoki stubovi crnog dima uzdizahu
313
se uspravno da kasnije lebde u vidu gomile oblaka iznad plamena. Sad je i miris dima bio
postao jači. Njene misli su bez veze skakale sa stvari na stvar, čas je mislila o tome koliko
će vremena biti potrebno vatri da se proširi do Breskvine ulice i da proguta njihovu kuću,
čas o tome kad će Jenki jurnuti na nju, kuda će ona potrčati i šta će raditi. Izgledalo je kao
da joj u ušima pište sve nemani pakla, a mozak joj se vrteo u vihoru, zabuni i očajnom
strahu, koji je toliko savladaše da se morade uhvatiti za prozor da ne padne.
Moram nešto da smislim! - ponavljala je ona u sebi neprestano. - Moram nešto da smislim!
Ali su misli bežale od nje, uletale u njenu glavu i izletale kao poplašene ptice kolibri. I dok
je tako stajala grčevito se držeći za prozor da ne padne, u ušima joj odjeknu zaglušujući
tresak, jači od svih pucnjeva topova koje je dotle slušala, a nebo se procepi od nekog
džinovskog plamena. Zatim nastadoše nove eksplozije jedna za drugom. Zemlja se tresla a
okna na prozorima iznad nje zadrhtaše i sručiše se svuda oko nje.
Dok su eksplozije treštale neprestano u zaglušnom nizu, svet beše postao pravi pakao pun
huke i plamena, a zemlja se neprestano tresla. Bujice varnica sukljale su prema nebu i
padale naniže lagano i leno kroz krvavo obojene oblake dima. Činilo joj se da iz susedne
sobe čuje slabo dozivanje, ali ne obrati pažnju na to. Sad nije imala vremena da misli na
Melani. Nije imala vremena nizašta drugo osim za neobuzdan strah koji joj je strujao kroz
žile isto tako brzo kao i ti plamenovi koje je gledala. Bila je kao dete poludelo od straha i
želela je da zagnjuri glavu u majčino krilo pa da sve to ne vidi. Da joj je samo da je kod
svoje kuće i kod svoje majke!
Kroz svu buku koja joj je potresala živce ona odjednom ču bat žurnih koraka koji dolaze uz
stepenice preskačući sve po tri odjednom i glas kao kad pseto zavija. Prisi upade u sobu pa
pritrčavši do Skarlet zgrabi je za mišicu i tako je grčevito steže da joj se činilo da će joj
otkinuti komad mesa.
Jenki... - viknu Skarlet.
Ne, gospa, to su naše gospoda! - uzviknu Prisi jedva dišući i zabijajući nokte još dublje u
Skarletinu mišicu. - Ona pali livnica, i vojni magacin i hrana i, gospa Skahlet, ona baci
vazduh sedamdeset vagon đule i bahut. Za ime Isus, mi sve ide vazduh zajedno!
Ona opet poče da kreštavo cvili i da štipa Skarlet tako strašno da ona jauknu od bola i besa i
otrese se njene ruke.
Dakle, Jenki još nisu tu! Onda znači da još ima vremena za bežanje! I ona ponovo pribra
svu svoju snagu.
»Ako se ne priberem - pomisli - ja ću uskoro drečati kao oparena mačka«, i pogled na
Prisinu odvratnu poplašenost pomože joj da se umiri. Ona je dohvati za ramena i stade je
drmati.
314
Prestani da jaučeš i govori pametno. Jenki nisu još došli, ludo! Jesi li videla kapetana
Batlera? Šta je kazao? Hoće li doći?
Prisi prestade da zavija, ali su joj zubi cvokotali.
Jes, gospa, ja lepo njega našlo. U jedna khčma kako ti kazao. Ono ...
Nije važno gde si ga našla. Hoće li doći? Jesi ii mu rekla da dovede konja?
Bože, gospa Skahlet, ono kaži naša gospoda uzmi njegov konja i kola za bolesno vojnik.
Svemogući bože!
Ali ono oče dodži...
Šta je rekao?
Prisi se beše povratio dah i pomalo pribranost, al! je još kolutala očima.
Pa znaš, gospa, kako ti meni kazao, ja njega našao u jedna khčma. Ja stani phed khčma pa
viči a on dodži napolje. Ono odma dodži kad mene vidi, pa ja njemu počne priča, a vojnik
zapali jedna kuća na Dekatur ulica, pa on mene uzmi za ruka kaži »hajdi«, i mi dva trči do
Fajb Points, pa ono onda kaži:
Šta ima sad? Priča brzo! A ja njemu kaži kako ti kaži da kapetan Batler treba brzo dodži i
da donese njegovo konj i kola. Mis Meli dobio njegovo beba, a ti hoće brzo ideš iz ovo
grad. Ono posle pita: »Na koje mesto ona hoče ide?« A ja kaži: ja ne zna, gospon, ali ti
treba dodžiš pre no što Jenki dodže ovde, i ona hoče idi s vama. A onda se ono smeje i kaži
vojnik uzelo njegovo konj.
Skarleti se srce skameni kad joj iščeze i ta poslednja nada. Kako je mogla biti luda da se ne
seti da će vojska u povlačenju, sasvim prirodno, uzeti svaka kola i svakog konja koji se još
nađe u varoši? Za trenutak je stajala tako zapanjena da nije ni čula šta joj Prisi kaže, ali se
brzo pribra da čuje ostatak priče.
Posle ono rekla: »Kažiš gospa Skahlet theba bude miran, ništa ne brini. Ja hoče ukradi konj
iz vojno štala, ako ima samo jedan.« Pa posli kaži ja već često krala konja i pre sada. Kaži
gospa ja nadžem konja za njega, ako mene i puška ubije. Posle se smeje i kaži - hajde sad
kidaj i trči kući, a pre nego što ja podži, opet strašno bumbumbum! Tako strašno puca da ja
skoro padni na zemlja, a ono veli ni to ništa, to samo naše gospoda zapali naše mernicija da
Jenki njega ne nadži, pa...
Hoće li doći? Hoće li dovesti konja? - Tako kazala.
Ona duboko odahnu od silnog olakšanja. Ako ima ikakvog načina da se dođe do konja Ret
Batler će doći do njega! Bistar je to čovek, taj Ret! Oprostiće mu sve samo ako ih izvuče iz
ove nevolje. Samo da pobegnu! A pored Reta se ona neće bojati ničega. Ret će je zaštititi.
Hvala bogu za Reta! I s tim izgledom na zaštitu ona postade praktična.
315
Idi probudi Veida, pa ga obuci i spakuj nešto stvari za sve nas. Stavi ih u mali kofer. I
nemoj da govoriš gospođi Meli da idemo. Ne još. Samo umotaj bebu u nekoliko debelih
peškira i nemoj da propustiš da spakuješ njene stvari.
Prisi se još grčevito držala za njene suknje i od očiju joj se nije videlo ništa drugo osim
beonjača. Skarlet je gurnu i otrže se od njenih ruku.
Požuri! - viknu ona, i Prisi otrča kao zec. Skarlet je znala da bi trebalo da uđe unutra i da
umiri Melani, jer je znala da Melani mora da je poludela od straha od te silne pucnjave koja
neprestano traje s istom žestinom i od toga vatrenog bleska na nebu. Tutnjalo je i izgledalo
kao da je došao smak sveta.
Ali, nije mogla prisiliti sebe da se vrati u onu sobu. Strča niz stepenice s nekom nejasnom
namerom da spakuje nešto tetkinog porculana i srebrnog posuđa što beše ostalo posle
njenog odlaska u Makon. Kad dođe do trpezarije ruke su joj tako drhtale da ispusti tri
tanjira i oni se razbiše u paramparčad. Zatim istrča na trem da oslušne, pa se opet vrati u
trpezariju i s treskom ispusti srebro na pod. U žurbi se spotače o čilim i pade na pod, ali se
pridiže tako brzo da skoro i ne oseti nikakav bol. Čula je kako gore Prisi trči po sobi kao
neka divlja zver, i taj je šum još više zbuni jer je i ona sama trčala isto tako bezglavo.
Već dvanaesti put istrča na trem, ali se ovoga puta ne vrati svome beznačajnom pakovanju.
Sad sede na trem. Bilo joj je prosto nemoguće da ma šta pakuje, nemoguće da radi makar
šta, osim da sedi tako s ustreptalim srcem i da očekuje Reta. Činilo joj se da su dugi časovi
prošli, a njega još nema. Najzad, daleko ozgo s puta, ču se jaka škripa nepodmazanih
osovina i spor, nesiguran topot kopita. Zašto se ne požuri? Zašto ne potera konja kasom?
Zvuči su se primicali i ona skoči na noge i viknu Reta po imenu. Zatim ga nejasno nazre
kako silazi s boka nekakvih malih kola, ču kako škljocnuše vratnice dok on ulazi i ide
prema njoj. Najzad se on pojavi i svetlost lampe ga jasno pokaza. Bio je odeven isto onako
brižljivo kao da ide na neki bal, u lepo skrojenom kaputu i pantalonama od belog platna, i
sivom izvezenom prsniku od sirove svile i beloj košulji lako nabranoj na prsima. Njegov
beli panama šešir bio je kicoški nakrivljen na jednu stranu, a za pojasom su virila dva duga
revolvera s koricama od slonove kosti. Džepovi na kaputu su teško visili pod teretom
municije.
On se približi stazom gipkim koracima kao neki snažni divljak a držao je svoju lepu glavu
ponosito kao kakav paganski vladar. Izgledalo je da opasnosti te noći koje su Skarleti
zadale toliki strah njega samo raspaljuju i podstiču. Na njegovom mrkom licu kao da se
čitala neka uzdržljiva surovost, neka bezobzirnost od koje bi se ona uplašila da je imala
dovoljno pribranosti da je opazi.
Njegove crne oči su poigravale kao da ih zanima cela ta stvar, kao da su ti pucnji od kojih
se zemlja prolama i taj blesak zapaljenog neba stvari za zastrašivanje dece. Dok se peo uz
stepenice ona se uputi prema njemu, bleda lica i usplamtelih očiju.
316
Dobro veče! - reče on svojim otegnutim glasom skidajući šešir jednim širokim pokretom. -
Imamo prekrasno vreme! Čujem da želite da se malo provozate.
Ako budete pravili šale neću više nikad progovoriti s vama.
Nećete valjda reći da se plašite? - On se pravio da je iznenađen i smešio se tako da njoj
dođe da ga gurne natrag niz strme stepenice.
Da, plašim se! U smrtnom sam strahu i kad biste vi imali ma i toliko razuma koliko jedna
koza i vi biste se plašili. Ali, nemamo vremena za razgovor. Moramo ići odavde.
Stojim vam na raspolaganju, gospođo! Nego kuda vi to nameravate da idete? Ja sam
skoknuo do vas iz radoznalosti, tek koliko da vidim kuda vi to mislite da krenete. Ne
možete ići ni na sever, ni na istok, ni na jug. Jenki su svuda unaokolo. Postoji samo jedan
put koji vodi iz grada, a koji Jenki još nisu presekli, ali se vojska povlači tim putem. Ni taj
put neće još dugo biti otvoren. Konjica generala Stiva Lija bori se kao zaštitnica kod Raf
end Redija da ga održi otvorenog dok se vojska ne izvuče.
Ako vi pođete za vojskom putem Mek Donou, oni će vam uzeti konja, iako ovo nije bogzna
kakav konj. Imao sam mnogo muke dok sam ga ukrao. Dakle, kuda idete?
Ona je stajala i drhtala, slušala njegove reči a skoro ih nije ni čula. Ali, na njegovo pitanje
odjednom joj bi jasno kuda želi da ide, znala je da je čitavog tog groznog dana znala kuda
treba da ide. Na jedno jedino mesto.
Idem kući - reče ona.
Kući? Mislite na Taru?
Da, da, na Taru! Oh, Rete, moramo žuriti! On je gledao u nju kao da je sišla s uma.
Na Taru? Svemogući bože, Skarlet! Pa zar ne znate da su se celog dana tukli kod
Džonsboroa? Tukli se preko deset milja uz put i niz put od Raf end Redija sve do samih
ulica varoši Džonsboroa? Jenki sad već mogu bili na Tari i po celoj Pokrajini. Niko ne zna
tačno, ali su sigurno u toj okolini. Vi ne možete ići kući! Ne možete ići pravo kroz vojsku
Jenkija!
Ja hoću da idem kući! - viknu ona. - Hoću! Hoću!
Slušajte, ludice! - a glas mu postade brz i grub. - Ne možete ići tim putem. Čak i kad ne
biste naleteli na Jenkije, šume su pune begunaca i dezertera iz obe vojske. A delom se i
naše trupe još povlače od Džonsboroa. Oni bi vam oteli konja isto tako brzo kao i Jenki.
Jedini vam je izlaz da idete za vojskom niz Mek Donou put i da molite boga da vas ne
opaze u mraku. Vi ne možete ići na Taru. Čak i kad biste stigli tamo, verovatno biste je
našli spaljenu do temelja. Ja vas neću pustiti kući. To bi bila ludost!
Ja hoću kući! - viknu ona, a glas joj se podiže i pređe u pravi vrisak. - Ja hoću kući! Vi me
ne možete zadržati! Ja hoću kući! Ja hoću majci! Ubiću vas ako me zadržavate! Hoću kući!
317
I suze straha i histeričnog napada obliše joj lice kad najzad popusti usled silne
napregnutosti. Stade se tući pesnicama u prsa i ponovo vrištati: - Hoću kući! Hoću! Hoću!
Makar morala ići peške sve donde! Odjednom se nađe u njegovom zagrljaju, s mokrim
obrazom naslonjena na uštirkane nabore njegove košulje i ratobornim rukama smirenim uz
njega. Njegove ruke su je blago milovale po kosi i umirivale je, a glas mu je bio takođe
blag. Tako blag, tako tih, tako bez traga podsmevanja da uopšte nije ličio na glas Reta
Batlera nego na glas nekog snažnog stranca koji miriše na konjak, duvan i konje, na sve
one ugodne mirise koji su je podsećaii na Džeralda.
No, no, mila! - govorio je on blago. - Ne plačite. Ići ćete kući, hrabra moja devojko. Morate
ići kući. Ne plačite!
Ona oseti kako joj nešto lako dodirnu kosu i kroz svu svoju uznemirenost pomisli nejasno
da li su to njegove usne. Bio je tako blag, tako ju je beskrajno umirivao da je osećala želju
da večito ostane u njegovom zagrljaju. Sigurno joj niko i ništa ne bi moglo naškoditi pored
tako snažnih, zaštitničkih ruku!
On se pipnu za džep, izvadi maramicu i obrisa joj oči.
A sad obrišite nos kao svako dobro dete - naredi joj on sa osmehom u očima - pa mi kažite
šta treba da radim. Moramo brzo da radimo.
Ona se poslušno obrisa maramicom drhteći još sva, ali nije nikako mogla da smisli šta da
mu kaže da radi. Videći kako joj usne drhte i kako njene oči gledaju nemoćno naviše u
njega on preuze komandu u svoje ruke.
Je li gospođa Vilks već dobila bebu? Biće opasno pokretati je - opasno voziti je preko
sedamdeset i pet milja u ovim rasklimatanim kolima. Bilo bi bolje da je ostavimo kod
gospođe Mid.
Midovi nisu kod kuće. Ja je ne mogu ostaviti.
Vrlo dobro. Onda u kola s njom! Gde vam je ona glupa devojčica?
Gore je, pakuje kofer.
Kofer? Ne možete poneti nikakav kofer na ovim kolima. Mislim da su suviše mala za sve
vas, a točkovi su gotovi da spadnu samo ako im makar malo u tome pomognemo. Zovite je
i recite joj da donese najmanji dušek koji imate u kući i stavi ga u kola.
Ali se Skarlet još ne pomače. On je snažno stisnu za mišicu i nešto od životne snage kojom
on beše prožet kao da pređe na nju. Kad bi samo mogla i ona da bude isto tako mirna i
pribrana kao što je on!
Ret je stade blago gurati kroz hol ali je ona još gledala nemoćno u njega. Njegove usne se
razvukoše u podsmešljiv osmeh:
318
Je li moguće da je ovo ona ista junačka žena koja me je uveravala da se ne boji ni boga ni
čoveka? Pa odjednom udari u smeh i pusti joj ruku. Uvređena, ona pogleda ljutito u njega s
puno mržnje.
Ja se ne bojim - reče ona.
Plašite se, i još kako! Još koji trenutak pa ćete pasti u nesvest, a ja nemam pri sebi
mirišljave soli. Ona tresnu nogom o zemlju, jer nije mogla da smisli ništa drugo - pa bez
reči diže lampu i pođe uz stepenice. On je išao odmah za njom i ona je mogla da čuje kako
se on tiho smeje za svoj račun. Taj joj zvuk uspravi kičmu. Ona ode u Veidovu sobu i
zateče ga kako poluobučen sedi u Prisinom naručju i mirno štuca. Prisi je plakala. Dušek na
Veidovom krevetu beše mali, te ona naredi Prisi da ga odnese dole u kola. Prisi spusti dete i
posluša. Veid pođe naniže za njom i prestade štucati usled interesovanja koje svi ti postupci
probudiše u njemu.
Hodite - reče Skarlet okrećući se prema Melaninoj sobi, a Ret pođe za njom sa šeširom u
ruci. Melani je ležala mirno sa čaršavom navučenim do brade. Lice joj beše samrtnički
bledo, ali njene oči, upale i s crnim podočnjacima, behu vedre. Ona ne pokaza nikakvo
iznenađenje kad vide Reta u svojoj sobi - izgledalo je da shvata to kao sasvim prirodnu
stvar. Pokuša da se slabo nasmeši, ali joj osmeh zamre na usnama pre nego što dođe do
kraja usta.
Idemo kući na Taru - objasni joj Skarlet brzo.
Jenki dolaze. Ret će da nas vodi. To je jedini izlaz, Meli!
Melani pokuša da klimne slabo glavom i pokaza jednim pokretom na bebu. Skarlet podiže
detence i uvi ga žurno u jedan debeo peškir. Ret pristupi krevetu.
Paziću da vas ne povredim - reče on mirno podvlačeći krajeve čaršava oko nje. - Vidite da
li možete da me obuhvatite rukama oko vrata.
Melani pokuša, ali joj ruke padoše natrag. On se saže, proturi joj jednu mišicu ispod
ramena, a drugom je obuhvati preko kolena pa je blago podiže. Ona ne pusti ni glasa, ali
Skarlet vide kako grize usne i kako postaje još bleđa. Ona diže lampu visoko da Ret vidi, pa
pođe prema vratima kad Melani učini jedan slab pokret prema zidu.
Šta je sad? - upita Ret blago.
Molim - prošaputa Melani i pokuša da pokaže.
Čarls!
Ret pogleda dole u nju kao da misli da je u bunilu, ali Skarlet je shvati i naljuti se. Znala je
da Melani želi Čarlsovu starinsku fotografiju koja je visila na zidu ispod sablje i pištolja.
Molim - šapnu opet Melani - i sablju.
319
No, dobro - reče Skarlet, pa pošto osvetli da se Ret pažljivo spusti niz stepenice vrati se i
skide s klina opasač sa sabljom i pištoljem. Biće joj nezgodno da nosi dole zajedno njih i
detence, kao i lampu. To je sasvim ličilo na Melani, da se ne brine što je skoro na umoru i
što Jenki dolaze, nego da se stara za Čarlsove stvari.
Kad skide s klina starinsku fotografiju ona pogleda Čarlsovo lice. Njegove krupne, smeđe
oči sretoše se s njenim i ona za trenutak zastade da radoznalo zagleda bolje sliku. Taj čovek
je bio njen muž, ležao je nekoliko noći pored nje, dao joj dete sa isto tako blagim smeđim
očima kao što su i njegove. A ona ga se jedva seća.
Detence u njenom naručju stade mahati majušnim pesnicama pa kmeknu tiho i ona pogleda
u njega. Tada prvi put shvati da je to Ašlijevo detence, i odjednom zažele od sveg srca da je
to njeno detence, njeno i Ašlijevo.
Prisi dotrča skačući uz stepenice i Skarlet joj predade dete. Zatim žurno siđoše dole, dok je
lampa bacala nepostojane senke na zidove. U holu Skarlet opazi jedan šešir, stavi ga brzo
na glavu i priveza pantljike ispod brade. To je bio Melanin šešir za žalost i nije bio zgodan
za njenu glavu, ali se Skarlet nije mogla nikako setiti gde je ostavila svoj šešir.
Ona iziđe iz kuće i siđe niz prednje stepenice noseći lampu i trudeći se da zadrži sablju da
je ne lupka po nogama. Melani je ležala u zadnjem delu kola, a pored nje je sedeo Veid i u
peškir umotano detence. Prisi se pope u kola i podiže dete na krilo.
Kola su bila vrlo mala a daske sa strane vrlo niske. Točkovi su se naginjali na spoljnu
stranu, kao da će pri prvom obrtanju da spadnu. Ona baci jedan pogled na konja i zaprepasti
se, - bilo je to sitno i iznureno konjče, a stajalo je glave klonulo oborene, spuštene između
prednjih nogu. Leđa su mu bila puna rana od amova, a disalo je kako nijedan zdrav konj ne
diše.
Nije sjajno kljuse, zar ne? - reče smešeći se Ret. - Izgleda kao da će lipsati upregnuto. Ali
to je najbolje što sam mogao naći. Jednog dana ću vam ispričati s nešto malo ulepšavanja
gde sam ga i kako sam ga ukrao, i kako sam za dlaku umakao da me ne ubiju. Samo moja
odanost prema vama mogla me je u ovom stupnju moje karijere pretvoriti u konjokradicu, i
to da kradem ovakvog konja. Dopustite da vam pomognem da se popnete.
On prihvati lampu od nje i spusti je na zemlju. Prednje sedište se sastojalo iz jedne uske
daske preko bočnih ograda kola. Ret odiže Skarlet od zemlje i posadi je gore. Kako je
divno biti takav čovek i tako jak kao što je Ret, mislila je ona podvlačeći svoje široke
suknje pod sebe. Dok je Ret kraj nje ona se ne boji ničega, ni vatre, ni pucnja, pa ni Jenkija.
On se pope na sedište pored nje i uze dizgine.
Oh, pričekajte! - viknu ona. - Zaboravila sam da zaključam ulazna vrata.
On udari u glasan smeh i stade udarati uzdama po konjskim leđima.
320
Čemu se toliko smejete?
Vama - što hoćete da zaključate i da ostavite sirote Jenkije napolju - reče on i konj krenu,
lagano i preko volje.
Lampa je pred kućom gorela i dalje i bacala jedan majušan krug svetlosti koji je postajao
sve manji ukoliko su odmicali.
Ret skrenu spore korake svoga konja sa Breskvine ulice i rasklimatana kola stadoše
odskakati tamo amo preko rupčaga jedne sporedne uličice, tako strašno da Melani
odjednom jeknu ali se brzo savlada. Nad glavama su im se prepletale grane tamnog drveća,
tamne i ćutljive kuće su se uzdizale s obe strane, a bele letve na ogradama svetlele su slabo
kao redovi nadgrobnog kamenja. Uzana uličica beše kao mračan tunel, samo se kroz gust
lisnat svod slabo probijao jeziv crven sjaj i senke su gonile jedna drugu kao lude aveti kroz
mračnu ulicu. Miris dima bio je sve jači, a na krilima povetarca doletala je paklena buka iz
sredine grada, vika, potmuli tutanj teških vojnih kola i postojano tapkanje koraka u maršu.
Baš kad Ret skrenu konja u jednu novu ulicu vazduh se prolomi od nove zaglušne
eksplozije, a na zapadu suknu u nebo ogroman stub plamena i dima.
To je sigurno poslednji voz sa municijom - reče Ret mirno. - Budale! Zašto ih nisu izvukli
izvan grada danas pre podne. Bilo je dovoljno vremena. Utoliko gore po nas. Ja sam mislio
da ću obilazeći sredinu grada izbeći možda vatru a i onu pijanu gomilu u Dekatur ulici, pa
preći u jugozapadni deo varoši bez ikakve opasnosti. Ali ćemo morati da pređemo preko
Marijetine ulice, a ova eksplozija je bila negde oko Marijetine ulice ako se ne varam.
Moramo li... zar moramo da prođemo kroz vatru? - upita Skarlet drhtavim glasom.
Ne, ako požurimo - reče Ret, pa skočivši s kola iščeze u mraku u jedno dvorište. Kad se
vrati u ruci je imao tanku granu nekog drveta koju nemilosrdno položi preko ranjavih leđa
jadnog konja. Životinja udari u hromo kaskanje dišući teško i naprežući se, a kola stadoše
odskakati kao zrno pasulja u rešetu. Bebica stade plakati, Prisi i Veid takođe, jer se behu
udarili o ivice kola. Samo Melani ne pusti ni glasa.
Kad se stadoše približavati Marijetinoj ulici drveće postajaše sve ređe, a visoki plameni
jezici suktahu s hukom iznad grada i obasjavahu ulice i kuće bleštavom svetlošću, jačom od
svetlosti dana, bacajući čudovišne senke koje su se zapletale tako besno kao pocepana jedra
koja se lepršaju na olujnom vetru na nekoj lađi koja tone.
Od silnog straha Skarlet stade cvokotati zubima, a ne beše ni sama svesna toga. Bilo joj je
hladno pa je drhtala, iako im je toplota plamena već dopirala do lica. Ovo je bio pravi
pakao i da je samo mogla da se pouzda u svoja kolena koja su drhtala skočila bi s kola i
vrisnuvši pobegla natrag mračnim putem, natrag da traži utočišta u kući mis Pitipat. Ona se
pribi bliže uz Reta, steže njegovu mišicu prstima koji su drhtali i stade gledati u njega,
očekujući da nešto kaže, da je uteši, da je ohrabri. U demonskom, crvenom sjaju koji ih je
sve oblivao njegov tamni profil se isticao tako jasno kao glava na nekom starinskom novcu,
321
lepa, svirepa i izrodnička. Kad ga ona dodirnu, on se okrete, oči mu zasijaše nekim sjajem
isto tako strašnim kao i vatra. Skarleti se učini da sve to njega tako veseli i da se prema
svemu drži prezrivo kao da silno uživa u tome položaju i kao da mu je dobrodošao pakao
kome su se primicali.
Evo vam - reče on stavljajući ruku na jedan od svojih dugih pištolja za pojasom. - Ako ma
ko, bio beo ili crn, naiđe s vaše strane kola pa pokuša da stavi ruku na konja, pucajte na
njega pa ćemo posle pitati šta hoće. Samo, za ime božje, nemojte da u zabuni ubijete kljuse!
I ja... imam pištolj - šapnu ona, hvatajući grčevito oružje koje joj beše na krilu, potpuno
uverena da kad bi joj neko zavirio u lice ona od straha ne bi mogla da potegne okidač.
Zar imate? A otkud vam to?
To je Čarlsov pištolj.
Čarlsov?
Da, Čarlsa, moga muža.
Zar ste vi zaista imali muža, draga moja? - šapnu on i tiho se nasmeja.
Samo kad bi on hteo da bude ozbiljan! - I kad bi se požurio!
A šta mislite, otkud mi sin? - viknu ona ljutilo.
O, pa ima za to i drugih načina, i bez muža!
Umuknite i požurite!Ali on naglo zateže dizgine, skoro kod Marijetine ulice, u senci jednog
magacina koga plamen još ne beše zahvatio.
Požurite! - To je bilo jedino što joj se vrzmalo po glavi. Žuriti! Žuriti!
Vojska! - reče on.
Odred je silazio niz Marijetinu ulicu između zgrada koje su gorele, ljudi su išli
proizvoljnim korakom, umorno noseći puške kako ko hoće, oborenih glava, isuviše
iznureni da bi mogli da žure, toliko iznureni da već kao da nisu ni marili da li će zapaljene
grede padati levo ili desno i oblaci dima ih obavijati sa svih strana. Svi su bili u ritama,
toliko iscepani da nije bilo nikakve vidne razlike između oficira i vojnika, niti kakvih
znački osim što se ovde-onde na šeširu ponekog oficira videla iglom prikačena isprepletena
slova »C. S. A.«. Mnogi su išli bosonogi, a ovde-onde je poneki imao zavoj na ruci ili na
glavi. Prolazili su ne gledajući ni levo ni desno, tako tiho da bi čovek, samo da nije bilo
stalnog tapkanja njihovih nogu, pomislio da su to sve same aveti.
_________________________________________________________________________
»Confederated States Army« Vojska konfederiranih država. - Značka koju su oficiri Južnjačke vojske nosili na šeširu.
322
Dobro ih pogledajte - reče Ret tonom punim podsmeha - da biste mogli da pričate
unučićima da ste videli zaštitnicu vojske Slavne Stvari kako se povlači.
Njoj se on odjednom učini neobično odvratan i ona oseti prema njemu tako silnu mržnju da
ta mržnja za jedan trenutak nadvlada strah, učini da taj strah izgleda sitan i beznačajan.
Znala je da njen spas, kao i spas svih ostalih u kolima iza nje zavisi od njega i samo od
njega, ali ga je omrznula zbog njegovog prezrivog podsmevanja tim odrpanim vojnicima.
Pomislila je na Čarlsa koji je mrtav i na Ašlija koji je možda isto tako mrtav, i na sve
onevesele i hrabre mlade ljude koji trunu u plitkim grobovima, pa zaboravi da ih je i ona
nekad smatrala za budale. Nije skoro mogla da govori od ljutine, jer su joj mržnja i
odvratnost sevale iz očiju dok ga je netremice gledala.
Baš kad naiđoše poslednji vojnici neka mala prilika u poslednjim redovima čija se puška
skoro vukla po zemlji zastade i gledaše za ostalima, prljava lica tako otupelog od umora da
je izgledao kao mesečar. Bio je ista toliko mali kao i Skarlet, toliko mali da mu je puška
bila skoro koliko i on, a čađu umrljano lice mu je bilo još golobrado. Ni dan više od
šesnaest godina, pomisli Skarlet rasejano, mora biti da je iz Narodne odbrane ili neki utekli
gimnazist.
Dok ga je ona tako posmatrala dečaka izdadoše kolena i on se skljoka u prašinu. Dva
čoveka bez reči istupiše iz poslednjeg reda i vratiše se natrag do njega. Jedan od njih, neki
visok i mršav čovek crne brade do pojasa, ćutke predade svoju kao i dečakovu pušku onom
drugom. Zatim zabaci dečaka na leđa s takvom lakoćom da je bilo pravo čudo i pođe
lagano za kolonom u povlačenju, pognutih pleća pod teretom, dok je dečak, iako slab i
nemoćan, besneo kao neko dete koga stariji zadirkuju: »Ali, pustite me na zemlju, prokleti
bili! Spustite me dole, mogu valjda i sam da idem!«
Onaj s bradom ne reče ništa nego nastavi da i dalje tromo korača i izgubi se iz vida na
jednom savijutku ulice.
Ret je sedeo mirno držeći labavo uzde u rukama i gledao za njima s nekim čudnim izrazom
neraspoloženja na mrkom licu. Zatim se ču tresak kao da se nešto ruši sasvim blizu i
Skarlet vide kako jedan tanak plameni jezik suknu preko krova magacina u čijoj su senci
oni stajali zaklonjeni. Crvene zastave od plamena dizahu se pobedonosno u nebo iznad njih.
Dim im stade peći nozdrve, a Veid i Prisi počeše kašljati. Beba je puštala slabe zvuke kao
da kija.
O, Rete, za ime boga! Požurite! Ta požurite! Niste valjda poludeli!
Ret ne odgovori ništa, ošinu samo konja preko leđa onom granom i to tako nemilosrdno da
jadna životinja skoro odskoči unapred. Oni pojuriše napred što je konj mogao brže i stadoše
odskakati i truckati se niz Marijetinu ulicu. Pred njima je bio pravi vatreni tunel od zgrada u
plamenu s obe strane uličice koja je vodila naniže prema železničkom koloseku. Oni
323
jurnuše u njega. Oči im zaseni blesak mnogo jači od sunčevog sjaja, vrelina im je palila
kožu na licu, a huka, praskanje i pucketanje vatre je prosto zaglušivalo uši. Prolaženje kroz
taj pakao trajalo je, kako im se činilo, čitavu večnost, pa se onda ponovo nađoše u
polutami.
Dok su jurili iz sve snage i odskakali preko železničkih šina Ret je bez razmišljanja
neprestano šibao konja. Lice mu je izgledalo namršteno i rasejano kao da je zaboravio gde
se nalazi. Njegova široka ramena behu pognuta unapred, a brada isturena, kao da misli u
njegovoj glavi nisu baš najugodnije. Niz čelo i obraze mu se slivao znoj od vreline vatre ali
ga on nije brisao. Pređoše u jednu sporednu ulicu, pa zatim u drugu i tako sve dalje dok
Skarlet potpuno ne izgubi moć snalaženja i dok tutanj vatre ne zamre za njima. A Ret još
nikako nije govorio ništa. Samo je sasvim pravilno i bez prestanka šibao konja. Sad je
crveni odsjaj vatre na nebu bio već bled a put postajaše taman i zadavaše strah. Skarlet bi
jedva dočekala neku reč, makar kakvu reč s njegove strane, čak i podrugljivu, ili uvredljivu
reč, koja prodire. Ali on nije govorio.
Ćutao ili ne ona je ipak zahvaljivala bogu što je on tu. Tako je divno imati pored sebe
jednog čoveka, naslanjati se na njega i osećati njegove tvrde i nabrekle mišice, znati da on
stoji između vas i neukrotivih strahota, čak i ako taj čovek samo sedi tu i gleda ukočeno.
Oh, Rete - šapnu ona stežući ga za mišicu - šta li bismo mi radile da nije bilo vas? Tako mi
je milo što niste i vi u vojsci!
On se okrete i ošinu je jednim pogledom, pogledom od koga ona ispusti njegovu mišicu i
ustuknu. Sad se u njegovim očima nije video podsmeh. Bile su jasne i u njima se čitala
silna ljutina pomešana s nekakvim čuđenjem. Njegova donja usna se povi i on okrenu glavu
u stranu. Vozili su se i odskakali po putu dosta dugo, u tišini koju su narušavali samo slabi
zvuči bebinog plakanja i Prisinog šmrkanja. Kad više ne beše u stanju da podnosi to Skarlet
se okrete i uštinu Prisi tako pakosno da je natera da sasvim istinski vrisne a zatim da
prestrašeno ućuti.
Najzad Ret skrenu konja pod pravim uglom i posle kratkog vremena izbiše na ravniji put.
Nejasni oblici kuća ostajahu pozadi sve dalje i dalje, a neprekidna šuma se uzdizala kao dva
zida sa svake strane puta.
Sad smo već izvan varoši - reče Ret kratko, zatežući uzde - i na glavnom drumu za Raf end
Redi.
Požurite! Nemojte da stajete!
Pustite životinju da malo odahne. - Zatim okrećući se prema njoj on upita lagano: - Skarlet,
jeste li vi još čvrsto rešeni na onu ludu stvar?
Na koju stvar?
324
Da li još želite da pokušate da idete do Tare? To je pravo samoubistvo! Konjica Stiva Lija i
vojska Jenkija su između vas i Tare.
O, preblagi bože! Zar će sad da odbije da je vodi kući, posle svih onih grozota koje je
pretrpela toga dana?
O, da, da! Molim vas, Rete, hajde da požurimo! Konj nije umoran!
Samo jedan minut. Vi ne možete ovim putem ići prema Džonsborou. Ali ne možete ići ni
železničkom prugom. Celog današnjeg dana su se vodile borbe i uz prugu i niz prugu od
Raf end Redija prema jugu. Da li vi znate za neki drugi put, za neki sporedni kolski put koji
ne prolazi kroz Raf end Redi, ni kroz Džonsboro?
O, da - uzviknu Skarlet s velikim olakšanjem. - Ako možete samo da priđete blizu do Raf
end Redija ja znam jedan kolski put koji se odvaja od glavnog puta za Džonsboro i vodi
miljama kroz polja. Tata i ja smo imali običaj da jašemo tim putem. On izbija tačno pored
Imanja Mekintoševih, a odatle ima samo jedna milja do Tare.
Dobro. Možda ćete moći da srećno stignete do Raf end Redija. General Stiv Li je danas bio
tamo i štitio povlačenje. Možda Jenki još nisu stigli donde. Možda ćete moći da prođete
onuda ako vam ljudi generala Lija ne oduzmu konja.
Možda ću ... ja moći srećno da prođem onuda?
Da, vi. - Glas mu je bio grub.
Ali, Rete - pa vi ste... Zar nećete vi da nas vodite?
Neću. Ja vas ovde ostavljam.
Ona pogleda oko sebe kao luda, u modro nebo iza njih, u tamno drveće koje ih je
okružavalo sa svih strana kao zid nekog zatvora, u preplašena lica u zadnjem delu kola - pa
najzad u njega. Je li on poludeo? Da li je ona dobro čula? .
On se sad smejao. Jasno mu je videla bele zube pri slaboj svetlosti, a u očima mu je bio
njegov stari izraz podsmeha.
Da nas ostavite? Pa kuda... kuda vi idete?
Ja idem, draga moja, s vojskom.
Ona uzdahnu od olakšanja i ljutine. šta mu je da se šali u ovakvom trenutku? Ret u vojsci!
Posle svega onoga što je govorio o budalama koje lupa doboša i hrabre reči raznih
govornika namame da izgube život - o budalama koje gube glave da bi pametni ljudi
zarađivali novac!
Oh, prosto bih vas udavila što ste me tako poplašili. Hajdemo dalje!
Ja se ne šalim, draga moja. I to me vređa, Skarlet, što vi malo lepše ne shvatite moju hrabru
žrtvu. Gde vam je vaše rodoljublje i vaša ljubav prema našoj Slavnoj Stvari? Sad vam se
325
pruža prilika da mi kažete da se vratim »sa štitom ili na njemu«. Nego kažite to brzo, jer
meni je potrebno vremena da vam održim jedan hrabar govor pre nego što pođem u rat.
Njegov otegnuti govor je zvučao podrugljivo u njenim ušima. On se podsmeva njoj, a na
neki način je znala da se podsmeva i sebi samom. Šta on to govori? Kakvo rodoljublje,
štitovi, hrabri govori? Ne može biti da on ozbiljno misli ono što govori. Prosto se ne može
verovati da on tako veselo govori o tome kako će da je ostavi tu na tome mračnom putu sa
ženom koja svakoga časa može da umre, s malim novorođenčetom, budalastom mladom
crnkinjom i poplašenim detetom, da je ostavi da se muči sama i da ih vodi miljama kroz
bojna polja, kroz dezertere i Jenkije, vatru i bogzna šta još.
Jednom, kad joj je bilo tek šest godina, ona je bila pala s nekog drveta potrbuške. Još se
sećala mučnog kratkog trenutka pre nego što joj se dah povratio u grudi. I eto sad dok je
tako gledala u Reta ona je imala ono isto osećanje koje i nekada, nije mogla da predahne,
bila je ošamućena i osećala se rđavo.
Rete, vi se šalite!
Ona ga zgrabi grčevito za mišicu, a suze straha joj kanuše na članak od ruke. On podiže
njenu ruku i poljubi je bezbrižno.
Sebični ste do kraja, zar ne, draga moja? Mislite uvek samo na svoju dragu i skupocenu
kožu, a ne na našu hrabru Konfederaciju! Pomislite samo kako će našu vojsku osokoliti
moja pojava u jedanaestom času! - U glasu mu se osećao prizvuk neke zlobne nežnosti.
O, Rete - jauknu ona - kako možete da to učinite meni? Zašto me napuštate?
Zašto? - nasmeja se on podrugljivo. - Možda zbog one izdajničke sentimentalnosti koja se
krije u svakom Južnjaku. Možda... možda i zato što se stidim?
Stidite se? Trebalo bi da umrete od stida. Da nas napustite ovde, same, nemoćne ...
Draga Skarletl Vi niste nemoćni. Svaki onaj ko je tako sebičan i odlučan kao što ste vi nije
nikad nemoćan. Neka je bog na pomoći Jenkima ako vas uhvate!
I on naglo skoči s kola, pa dok ga je ona posmatrala zabezeknuta od zaprepašćenja on pređe
na njenu stranu kola.
Siđite - zapovedi joj on.
Ona je ukočeno gledala u njega. On grubo diže ruke naviše, dohvati je ispod pazuha i skide
na zemlju pored sebe. Držeći je čvrsto uza se odvuče je nekoliko koraka dalje od kola.
Skarlet je osećala kako joj prašina i kamičci u sandalama bodu noge. Tiha topla tama obavi
ih kao san.
Ja vas ne molim de shvatite i da mi oprostite. Mene se nimalo ne tiče da li ćete vi uraditi
bilo jedno bilo drugo, jer ja ni sam neću nikad ni shvatiti ni oprostiti samome sebi ovu
glupost. Mene je stid što vidim da je toliko donkihoterije još ostalo u meni. Ali, našem
326
lepom Jugu potreban je svaki čovek. Zar nije naš guverner Braurii rekao baš to isto? Bilo
kako bilo, ja odlazim u rat! - i odjednom se nasmeja zvonkim, neobuzdanim smehom, koji
se razleže po tamnoj šumi.
»Ne bih te, mila, voleo tako mnogo, da čast ipak ne volim jače« - deklamovao je on. - To
mu sad zgodno dođe, zar ne? Na svaki način zgodnije nego šta drugo što bih mogao sam
smisliti u ovom trenutku. Jer ja vas volim, Skarlet, i pored svega onoga što sam rekao one
noći prošlog meseca, tamo, na tremu. Njegov razvučeni govor beše pun nežnosti, a
njegove, ruke pođoše uz njene gole mišice, njegove tople, snažne ruke. - Ja vas volim,
Skarlet, zato što smo toliko slični jedno drugom, oboje otpadnici i sebični bednici, mila.
Nijedno od nas ne mari nimalo ako i ceo svet ode do vraga samo da je nama dobro!
Glas mu je odjekivao kroz mrak i ona je čula reči, ali one nisu imale nikakvog smisla.
Njene su misli umorno pokušavale da shvate grubu istinu da je on ostavlja da sama sretne
Jenkije. U glavi joj se neprestano vrzla misao: »On me ostavlja! On me ostavlja!« Ali se
više nija javljalo nikakvo uzbuđenje. Zatim se njegove ruke obaviše oko njenog pasa i
ramena i ona oseti čvrste mišiće njegovih butina uz svoje telo i dugmeta njegovog kaputa
kako se pritiskuju na: njena prsa. Kroz celo telo joj prođe neki topao talas zanosnog i
uplašenog osećanja koje zbrisa iz sećanja svaku pomisao na vreme, mesto i okolnosti. Oseti
se meka kao lutka od krpe, topla, slaba i nemoćna, a njegove ruke koje je pridržavahu behu
tako prijatne.
Vi ne mislite da promenite odluku o onome što sam vam rekao prošlog meseca, zar ne?
Ništa tako ne daje draži i podstreka stvarima kao opasnost i smrt. Budite rodoljubivi,
Skarlet. Pomislite kao da šaljete jednog vojnika da umre sa lepim uspomenama!
Poljubio je u usta, a njegovi brkovi su joj golicali usne, ljubio je sporo, vrelim usnama koje
se nisu nimalo žurile kao da imaju pred sobom čitavu noć. Čarls je nije nikad tako poljubio.
A ni poljupci mladih Tarltonovih, ni Kalvertovih mladića nisu nikad bili takvi da se osećaš
čas u vatri čas u ledu i da tako drhti. On savi njeno telo unazad, a usnama joj stade pokrivati
grlo sve do mesta na kome je jedan broš od kameje zakopčavao bluzu.
Slatka! - šaputao je on - slatka moja!
Ona je nejasno videla u mraku kola i čula piskavl glasić maloga Veida.
Mamice! Veid boji!
Odjednom joj se u otupeli um povrati hladna trezvenost kao snažna bujica i ona se seti
onoga što za časak beše zaboravila - seti se da se i ona boji, i da je Ret ostavlja, ostavlja
nju, prokleta kukavica. A povrh svega toga još ima i krajnju drskost da stoji tu na tome putu
i da je vređa svojim bestidnim predlozima. Bes i mržnja ispuniše je svu, učvrstiše njenu
kičmu, i ona se jednim snažnim pokretom ote iz njegova zagrljaja.

O, vi gadni nevaljalče! - viknu ona, a u mislima stade očajno tražiti najgore izraze kojima
bi ga nazvala, fraze koje je čula od Džeralda o g. Linkolnu, o Mekintoševima i o
tvrdoglavim mazgama, ali joj te reči sad nisu padale na pamet. - Vi niski, kukavički,
pakosni gade! - i zato što nije mogla smisliti ništa poražavajuce, ona razmahnu rukom i
pljesnu ga preko usta iz sve snage koju je još imala. On učini jedan korak unazad, pošto
podiže ruku prema svome licu.
Ah! reče on mirno i za trenutak stajahu tako jedno prema drugom u tome mraku. Skarlet je
čula njegovo teško disanje, a i sama je disala s prekidima kao da se zaduvala od silnog
trčanja.
Oni su imali pravo! Svi su imali pravo! Vi niste nikakav džentlmen!
Draga moja mala - reče on - to je sad jako neumesno!
Znala je da joj se on podsmeva i ta je misao pekla.
328
Hajde, odlazite! Odlazite samo! Idite što pre! Ne želim da vas vidim nikad više! Dao bog
da vas neko topovsko đule pogodi i da vas raznese na milion komada! Ja...
Ne morate reči ostalo. Ja uglavnom shvatam šta vi hoćete da kažete. Kad budem pao za
otadžbinu nadam se da će vas gristi savest.
I ona ga ču kako se smeje i okreće od nje da se uputi kolima. Vide ga kako zastaje pored
njih i ču kako govori, a glas mu je bio promenjen, uljudan i pun poštovanja, kao i uvek kad
je govorio Melani.
Gospođo Vilks!
Iz kola mu odgovori Prisin uplašeni glas.
Bože milos, kap’tan Batlah. Mis Meli ima nesvest još tamo daleko.
Nije valjda umrla? Diše li?
Jest, gos’n, ona diši.
Onda je još i bolje tako. Da je svesna sumnjam da bi podnela bolove. Dobro je pazi, Prisi.
Evo nešto malo bakšiša za tebe. Potrudi se da ne budeš veća budala no što si.
Jest, gos’n. Hvala, gos’n!
Zbogom, Skarlet!
329
Ona je znala da se okrenuo prema njoj, ali ne reče ništa. Mržnja joj nije dala da progovori.
Šljunak na putu zaškripa pod njegovim nogama i ona za trenutak vide kako se njegova
široka ramena naziru u mraku. Zatim ga nestade. Još se neko vreme čuo bat njegovih
koraka, pa se zatim i to izgubi u daljini. Ona se lagano vrati kolima, a kolena su joj klecala.
Zašto je on otišao, u mrak, u rat, za stvar koja propada, u svet koji je poludeo? Zašto da ode
taj Ret koji je voleo da uživa u ženama i u piću, u dobroj hrani i mekoj postelji, u mekanom
i finom rublju i dobroj koži, koji je mrzeo Jug i podsmevao se budalama koje su se borile za
njega? Sad je svoje sjajno očišćene cipele uputio po jednom tegobnom putu na kome glad
korača neumornim koracima zajedno sa ranama, iznurenošću i očajanjem koji jure kao
izgladneli vukovi. A taj put vodi u smrt. On nije imao potrebe da ide. Bio je van opasnosti,
bogat, imao je svaku udobnost. Ali, on je ipak otišao i ostavio je samu usred mraka, crnog
kao što je mrak pred očima večitog slepca, sa Jenkima između nje i njenog doma.
Sad joj padoše na pamet svi gadni izrazi kojima je htela da ga zaspe, ali je već bilo kasno. I
ona nasloni glavu na sagnuti vrat jadnog konja i zaplaka.

24 poglavlje


Skarlet se probudi od sjajnog bleska jutarnjeg sunca koje se probijalo kroz grane
na drveću iznad nje. Za kratak trenutak onako ukočena od zgrčenog položaja u
kome je spavala ona nije znala gde je. Sunce joj je zasenilo oči, tvrde daske na
kolima su je žuljale, a nekakav težak teret joj je ležao preko nogu. Ona pokuša da
se uspravi i da sedne i vide da je taj teret Veid koji je zaspao glave naslonjene na njena
kolena. Melanine bose noge su bile skoro uz samo njeno lice, a ispod sedišta za kočijaša
ležala je Prisi sva sklupčana kao neka crna mačka pored male bebice prignječene između
nje i Veida.
Zatim se seti svega. Brzo se uspravi i sede, pa stade gledati svuda oko sebe. Hvala bogu,
nigde Jenkija na dogled oka! Mesto na kome su se one bile sakrile nije niko pronašao u
toku noći. Sad joj je opet sve bilo sveže u sećanju: strahovito mučno putovanje pošto su
Retovi koraci zamrli u daljini, beskrajna noć, crni put pun rupčaga i kamenja preko kojih su
se kotrljali i dubokih jarkova s obe strane puta u koje bi kola često skliznula, zatim
pomamne snage od straha s kojom su ona i Prisi izvlačile točkove iz jaraka. Sećala se sva
naježena kako je često terala slabačkog konja u njive i u šumu kad bi čula da im neki
vojnici dolaze u susret, ne znajući ni sama da li su prijatelji ili neprijatelji
A sećala se i strepnje da ih nečiji kašalj, ili kijanje, ili Veidovo štucanje ne odadu ljudima
koji su prolazili.
O, taj tamni put po kome su ljudi prolazili kao aveti, prigušeni glasovi, potmuli topot
koraka po mekoj prašini, slabo zveckanje uzda i škripa zategnute kože! I, oh! Da strašnoga
trenutka kada slabi konj beše posrnuo, a konjica i laka artiljerija protutnjaše u mraku baš
pored mesta gde su oni ležali ne dišući, tako blizu da je ona skoro mogla da pruži ruku i da
ih dotakne, tako blizu da je osećala otužni zadah znoja sa tela vojnika.
Kad najzad dođoše blizu mesta Raf end Redi, nekoliko logorskih vatri zasvetlucaše onde
gde su poslednji delovi zaštitnice generala Stiva Lija još čekali naređenje za dalje
povlačenje. Ona ih je obišla preko poorane njive i išla punu milju sve dok se svetlost vatri
ne izgubi iza nje. Ali u tome lutanju beše izgubila put u mraku, te poče da jeca kad ne
mogaše pronaći mali kolski put koji je tako dobro poznavala. Zatim, kad ga naposletku
pronađe konj se beše skljokao onako upregnut i ne htede da makne, ne htede čak ni da
ustane kad ga ona i Prisi stadoše vući za uzdu.
Onda ga je ona ispregla i odvukla se sva slomljena od umora da legne u zadnji deo kola i da
opruzi noge koie su je strašno bolele. Sećala se sad kao kroz san Melaninog glasa baš pre
nego što joj je san sklopio oči, slabog glasa koji se izvinjavao i koji je molio: »Skarlet,
mogu li dobiti malo vode, molim te?«
Ona je samo odgovorila: »Nema ni kapi!« i zaspala pre nego što je završila.
331
A sad je već jutro, i svet je tih, vedar i zelen, i zlatan, prošaran sunčanim zlatom. A vojnika
nigde dokle oko dosezaše. Bila je gladna i usta su joj bila suva od žeđi, sva bolna kao
prebijena, sva utrnula i puna čuđenja što ona, Skarlet O’Hara, koja je nekad mogla da se
odmara dobro samo između lanenih čaršava i na najmekšem krevetu od perja, sada spava
kao neka poljska radnica na golim i tvrdim daskama.
Dok je žmurila od sunčane svetlosti pogled joj pade na Melani i ona zadrhta od straha i
zaprepašćenja. Melani je ležala mirna i bleda, tako da Skarlet pomisli da je umrla. Izgledala
je kao mrtvac, kao neka mrtva, stara žena izmučenog lica, a njena crna kosa, razbarušena i
zamršena, padala je preko njega. Zatim Skarlet radosno vide dizanje i spuštanje njenih
grudi pri slabom disanju i bi joj jasno da je Melani preživela tu noć.
Skarlet joj zakloni oči od sunca i stade se osvrtati oko sebe. Bilo je očevidno da su proveli
noć pod drvetotn u nečijem prednjem dvorištu, jer se jedna kolska staza posuta peskom i
šljunkom pružala ispred nje i krivudate kroz aleju kedrovih drveta.
Pa to je kuća porodice Malori - pomisli ona i srce joj skoči od radosti na pomisao da su tu
prijatelji i pomoć.
Ali je nad celim naseljem vladala mrtva tišina. Ukrasno žbunje i trava na travnjaku bili su
sasvim uništeni onde gde su kopite, točkovi i noge lutali gore-dole sve dok nisu potpuno
preorali ceo prostor. Ona baci pogled na kuću, ali mesto stare bele kuće od drveta koju je
tako dobro poznavala vide samo pocrneo pravougaonik od granitnog temelja i dva visoka
dimnjaka koji su dizali čađave cigle prema opaljenom lišću mirnog drveća.
Ona uzdahnu duboko i svu je prođe jeza od užasa. Da li će i Taru naći ovako sravnjenu sa
zemljom i tiha kao da je mrtva?
Ne smem sad misliti o tome - reče ona samoj sebi žurno. - Ne smem sebi dopustiti da
mislim o tome. Opet ću poludeti od straha ako mislim na to. - Ali joj i mimo volje srce brže
lupalo i kao da je svaki otkucaj govorio: »Kući! Požuri! Kući! Požuri!«
Moraju odmah opet krenuti na put prema kući. Ali prvo moraju doći do malo hrane i vode,
naročito vode.
Ona gurnu Prisi i probudi je. Prisi iskolači oči i stade gledati oko sebe.
Bog milosti! gospa Skahlet, ja mislio ja se probudim samo u Obećana Zemlja.
Još si dosta daleko od nje - reče Skarlet trudeći se da zagladi svoju razbarušenu kosu. Lice
joj beše mokro a telo već vlažno od znoja. Osećala se sva prljava, neuredna i ulepljena.
Njene haljine, uvek čiste i uredne, behu izgužvane i naborane zato što je spavala u njima, a
nikad se u svom životu nije osećala tako bolno umorna. Mišići za koje nije znala da postoje
boleli su je od neuobičajenih napora prethodne noći i svaki joj je pokret donosio po jedan
oštar bol.
332
Pogleda naniže u Melani i vide da su njene oči otvorene. Bile su to bolesne oči, grozničavo
svetle, a oko njih behu tamni podbuli kolutovi. Ona otvori ispucale usne i prošaputa
molećivo: »Vode!«
Ustani, Prisi! - naredi Skarlet. - Idemo na bunar da donesemo malo vode.
Ali, gospa Skahlet! Tamo mora biti ima duhovi, ako neko ima tamo umri.
Napraviću ja duha od tebe ako odmah ne skočiš s kola - reče Skarlet koja nije bila
raspoložena za razgovor, te ona bez volje siđe na zemlju.
Zatim se seti konja. Milostivi bože! šta će biti ako je konj lipsao u toku noći! Kad ga je
ispregla izgledao je kao da će svaki čas izdahnuti. Optrča oko kola i vide ga gde leži na
strani. Da je lipsao ona bi samo proklela boga pa bi i sama umrla. Neko je u Bibliji učinio
baš to isto - prokleo boga i umro. Ona je potpuno shvatila kako se taj neko osećao. Ali je
konj bio živ - disao je teško, bolesne oči su mu bile polusklopljene, ali je bio živ. E pa,
malo vode će i njemu dobro doći.
Prisi preko volje siđe s kola silno ječeći, pa s puno straha pođe za Skarlet. Iza ruševina je
stajao red belo okrečenih ćutljivih kućica, pustih ispod lisnatog drveća. Između tih stanova
za robove i temelja od kamena naidoše na bunar, njegov krov je bio još čitav, ali je kofa
bila duboko dole u bunaru. One obe zajedno stadoše izvlačiti uže i kad se vedro puno
sveže, iskričave vode ukaza iz dubine ona ga nakrenu do usta i stade piti glasno srčući i poli
se vodom po prsima.
Pila je neprekidno sve dok Prisi ne viknu razdraženo: »Bože, pa i ja žedan, gospa
Skahlet!«, i tako je podseti na potrebe onih ostalih.
Odreši sad uže pa ovo vedro odnesi tamo do kola i daj im da piju. Ostatak podaj konju. Zar
ne misliš da bi Melani morala da podoji dete? Ono će skapati od gladi
Za ime bog’ gospa Skahlet, pa mis Meli nema mleko - ona neće može da ima.
Otkud ti to znaš?
Ja vidi mnogo kao on.
Nemoj tu da mi se praviš važna. Juče, kad je trebalo, nisi ništa znala o deci. Hajde, sad
požuri. Ja idem da pokušam da nađem nešto za jelo.
Skarlet je uzalud tražila sve dok ne dođe do voćnjaka gde nađe nekoliko jabuka. Vojska je
prošla kroz njega pre nje i na drveću ih nije uopšte bilo. Onih nekoliko našla je po zemlji,
ali one behu većinom trule. Pokupi najbolje u zadignutu suknju pa se vrati preko meke
zemlje, a sandale joj se napuniše sitnim kamičcima. Kako se nije setila da obuje neke jače
cipele? Zašto nije ponela i šešir za sunce? Zašto nije ponela nešto za jelo? Ponašala se kao
luda. Ali, razume se, ona se nadala da će se Ret brinuti za njih.
333
Ret! Ona pijunu na zemlju, toliko joj to ime beše odvratno. Kako ga silno mrzi! Kako je
odvratno postupio. A ona je čak mirno stajala na putu s njim i pustila da je poljubi - pa joj
se to još skoro i dopadalo. Bila je luda prošle noći. Kako je to gnusan čovek!
Kad se vrati natrag podeli jabuke a ostatak baci u zadnji deo kola. Konj beše ustao, ali nije
izgledalo da ga je voda mnogo osvežila. Igledao je mnogo gore po danu nego sinoć u
mraku. Bokovi su mu štrcali kao u neke stare krave, rebra su mu izgledala kao mašina za
pranje rublja, a leđa bila sva u ranama. Čuvala se da ga ne dotakne dok ga je uprezala. Kad
mu uvuče đem u usta vide da konj u stvari nema zuba. Star kao i okolni bregovi! Zar Ret
kad je već krao konja nije našao nekog dobrog?
Ona se pope na bok i položi dugački prut po njegovim leđima. On zašišta i krenu, ali pre
nego što ga je isterala na put ona je jasno znala da bi ona sama mogla ići mnogo brže bez
ikakve muke. On, samo da nema ovde Melani, Veida, bebice i Prisi da se o njima brine!
Kako bi ona brzo stigla do kuće! Ta šta, ona bi sve trčala do kuće, trkom bi prešla svaku
stopu koja bi je dovela bliže Tari i majci.
Do kuće ne može biti više od petnaest milja, ali sa brzinom kojom ide ova stara raga
trebaće im čitav dan, jer će morati često zastajati da ga odmara. Čitav dan? Gledala je u
bleštavocrven drum s dubokim kolotečinama koje behu izrili točkovi topova i bolničkih
kola. Još će proći mnogo sati pre nego što sazna da li Tara još stoji čitava i da li je Elen
tamo. Još mnogo časova pre nego što bude kraj tome putovanju pod vrelim zracima
septembarskog sunca.
Osvrnu se i baci pogled na Melani koja je ležala očiju sklopljenih da se sačuva od sunca, pa
jednim trzajem odveza pantljike svoje kape i dobaci je Prisi.
Stavi joj to preko lica. To će joj bar zakloniti oči od sunca. - Zatim, kad joj sunce stade peći
nezaštićenu glavu ona pomisli: - Pre nego što današnji dan prođe sva ću se osuti pegama
kao svračje jaje.
Nikad još u svome životu nije bila napolju na suncu bez vela ili bez šešira, nikad nije
rukovala uzdama bez rukavica koje su štitile kožu na njenim punačkim rukama. A sad se,
eto, izlaže suncu na tim rasklimatanim kolima, sa ovim iznemoglim konjem, sva prljava,
znojava, gladna, nesposobna da učini ma šta drugo osim da se vuče tako kao puž kroz taj
opusteli kraj. A tek pre nekoliko kratkih nedelja osećala se tako bezbedna i sigurna! Kako
je kratko vreme prošlo od onih dana kad je svako mislio da Atlanta ne može nikad pasti, da
Džordžija neće nikad biti pregažena. Ali mali oblačak koji se pre četiri meseca ukazao na
severozapadu beše se pretvorio u silnu oluju, pa onda u hučan ciklon i zbrisao u nepovrat
sav njen svet, izbacio je iz njenog bezbednog života i spustio je usred ove bezglasne i jezive
pustoši.
Da li je Tara čitava? Ili je sve prohujalo sa vihorom koji je besneo nad Džordžijom ...
334
Ona ošinu jako prutom leđa umornog konja i pokuša da ga natera da pođe brže, dok su se
labavi točkovi pijano krivili čas na jednu čas na drugu stranu.
U vazduhu je svuda lebdela smrt. U zracima kasnog popodnevnog sunca svaka dobro
poznata njiva, svaki gajić bili su zeleni i tihi, puni neke nezemaljske tišine koja je ulivala
strah u Skarletino srce. Svaka prazna, granatama razorena kuća pored koje je prošla toga
dana, svaki, crn dimnjak koji je usamljeno štrcao kao da čuva stražu na čađavim
ruševinama, zadavali su joj sve veći strah. Od prošle noći nigde nisu naišli na živo ljudsko
biće ni životinju. Na mrtve ljudi i mrtve konje jesu, kao i na mrtve mazge koje su ležale
kraj druma pokrivene muvama, ali ni na šta živo. Nije više bilo dalekog mukanja goveda, ni
ptičjeg pevanja, niti je vetar njihao grane na drveću. Ništa nije narušavalo tišinu osim
jednolikog kloparanja Konjskih nogu i slabog plača Melaninog detenceta.
Ceo kraj je ležao kao pod nekom ukletom koprenom, ili još gore, mislila je Skarlet u sebi
ježeći se, kao poznato i drago majčino lice, lepo i mirno najzad posle strašnih muka. Činilo
joj se da su poznate šume pune aveti. Hiljade su izginule u borbama oko Džonsboroa. I
njihovi se duhovi sada vrzu po tim šumama gde se kosi zraci popodnevnog sunca nekako
natprirodno sijaju kroz nepomično lišće, dok prijatelji i neprijatelji izviruju na nju u tim
raskiimatanim kolima, sa očima zalivenim krvlju i crvenom prašinom - groznim, staklenim
očima.
Majko! Majko! - šaputala je ona. Kad bi same mogla da dođe do Elen! Kad bi samo nekim
čudom Tara bila još čitava i kad bi ona mogla da pritera kola uz dugi drvored, da uđe u
kuću i da vidi majčino ljubazno i nežno lice, da još jednom oseti njene sposobne ruke koji
su odgonile strah, kad bi mogla da se grčevito uhvati za Elenine suknje i da zarije lice u
njih. Majka bi znala šta da radi. Ona ne bi dopustila da umre Melanino detence. Ona bi
rasterala sve aveti i svaki strah svojim mirnim: »Psst! Umiri se, dete!« Ali je majka
bolesna, možda i na samrti.
Skarlet snažno ošinu umornu grbaču jadnog konja. Moraju ići brže! Već celog tog vrelog
dana one mile po tom beskrajnom putu. Skoro će već i mrak, a one će biti same u toj
pustoši koja znači smrt. Ona jače steže kajase rukama punim žuljeva i snažno njima ošinu
konjska leđa, dok su je pri tome pokretu ruke bolele i pekle.
Kad bi samo mogla da stigne u Tarino i Elenino naručje puno ljubavi, da spusti svoj
tegobni teret, suviše težak za njena mlada ramena - tu ženu koja umire, detence koje se
gubi, svoga rođenog gladnog sinčića, poplašenu crnkinju, koji svi gledaju u njenu snagu i
očekuju od nje uputstvo, u njenim uspravnim leđima čitaju hrabrost koje ona nema i snagu
koja je nju odavno izdala.
Iznureni konj nije više nikakvim pokretom odgovarao na šibanje ni pruta ni kajasa nego se
samo vukao dalje, povlačio noge po zemlji, spoticao se na najmanjem kamenu i povodio se
kao da će sad pasti na kolena. Ali kad se sumrak spusti najzad stupiše na poslednji deo
335
svoga dugog puta. Saviše okukom malog kolskog puta i izbiše na glavni drum. Tara je bila
na svega jednu milju odatle.
Već se videla tamna masa žive ograde od divlje narandže, koja je obeležavala početak
imanja Mekintoševih. Malo dalje napred Skarlet zaustavi konja ispred dugog hrastovog
drvoreda koji je vodio s puta do kuće staroga Engasa Mekintoša. Ona pogleda kroz
zgusnuti mrak niz dva reda starih drveta. Sve beše u tami. Ni iz kuće ni iz crnačkih stanova
nije se video ni zračak svetlosti. Naprežući oči kroz mrak ona nazre nejasno prizor na koji
se već beše navikla u toku tog strahovitog dana: dva visoka dimnjaka kao dva džinovska
nadgrobna spomenika koji su se nadnosili nad porušeni drugi sprat i razbijene neosvetljene
prozore što su zurili iz zidova kao bezizrajne, slepe oči.
Hej! - viknu ona iz sveg glasa. - Hej, vi tamo. Prisi je grčevito zgrabi u nastupu očajnog
straha i Skarlet okrenuvši se vide da joj oči kolutaju.
Nemoj vičiš, gospa Skahlet! Molim nemoj vičiš više - prošapta ona drhtavim glasom. - Ko
zna ko može odgovori!
Bože moj - pomisli Skarlet i svu je prođe jeza. - Bože moj, ona ima pravo. Ko zna ko sve
može izići odande.
Ona ošinu konja kajasima i konj krenu dalje. Taj izgled kuće Mekintoševih razbio je i
poslednji zračak nade koji joj još beše ostao. Spaljena, srušena, opustela kao i sve plantaže
pored kojih je prošla toga dana! Tara je ležala svega na pola milje odatle, na istom putu,
sasvim: na putu vojske. Sigurno je i Tara sravnjena sa zemljom! Naći će samo pocrnele
cigle, sagledaće zvezde između zidova bez krova, Elen i Džerald otišli, Mami otišla, crnci
otišli bog jedini zna kuda, i ova očajna tišina što vlada nad svim tim prostorom.
Zašto je pošla na taj bezumni put, uprkos zdravom razumu i povukla sa sobom Melani i
njeno dete? Bolje bi bilo i da su umrli u Atlanti nego što su se mučili celog dana i pekli na
suncu u tim groznim kolima da bi umrli u tihim ruševinama Tare!
Ali Ašli je poverio Melani njenom staranju »Pazite na nju«, rekao joj je. O, tog divnog dana
kad joj je on rekao zbogom i poljubio je, pre nego što je pošao zanavek »Pazićete na nju,
zar ne? Obećajte!«
Ona je obećala. Zašto se vezala jednim takvim obećanjem, i to dvostruko vezala, sad kad
Ašlija više nema? Ona je čak i onako iznurena još mrzela tu Melani, mrzela onaj slabi glas
koji je narušavao tišinu sve slabije i sve ređe. Ali ona je dala obećanje i oni su sad njeni,
onako isto kao što Veid i Prisi pripadaju njoj, i ona se mora mučiti i boriti za njih: do
poslednje svoje snage, do poslednjeg daha. Mogla ih je ostaviti u Atlanti, strpati Melani u
bolnicu i napustiti je. Ali, da je to učinila ne bi nikad više mogla izići pred oči Ašliju ni na
ovom ni na onom svetu i reči mu da je ostavila njegovu ženu i dete da umru među tuđim
ljudima.
336
On, Ašli! Gde li je on noćas kad se ona muči po ovome jezivom putu s njegovom ženom i
detencetom? Da li je živ i da li misli na nju iza gvozdenih rešetaka na Rok Ajlendu? Ili je
umro od boginja pre toliko meseci i sad trune negde u nekom dugom jarku sa stotinama
drugih svojih zemljaka?
Njeni napregnuti živci skoro popucaše kad se iz grmlja blizu njih odjednom razleže neka
buka. Prisi vrisnu i leže na pod kola preko male bebice. Melani se slabo pomače tražeći
rukama dete, a Veid pokri oči rukama i zgrči se, suviše prestravljen da bi plakao. Onda se
grmlje pored njih razmaknu pod teškim nogama i do ušiju im dopre glasno mukanje.
Pa to je samo krava! - reče Skarlet glasom grubim od straha. - Ne budi luda, Prisi.
Prignječila si bebu i poplašila Meli i Veida.
To strašno duh! - jeknu Prisi, uvijajući se i krijući lice uz stranu kola.
Skarlet se odlučno okrete, podiže prut kojim se služila mesto biča pa udari Prisi po leđima.
Bila je toliko iznemogla od zamorenosti i straha da nije više mogla da podnosi slabost kod
drugoga.
Uspravi se, ludo! - viknu ona - dok nisam slomila o tebe ovu batinu!
Prisi dreknu ali diže glavu, pogleda preko kola i vide da je to zaista krava, neka riđa i bela
životinja koja je stajala i gledala u njih molećivo svojim krupnim i poplašenim očima. Ona
otvori usta i opet muknu kao da je nešto boli.
Da nije ranjena? Nekako ne muče kao što krave obično muču.
Mene čini njeno vime mnogo puno mleko, pa treba njega muze - reče Prisi koja se beše
malo povratila od straha. - To sigurno krava od gospon Mekintoš što crnac oteralo u šuma a
Jenki ga nije našlo.
Baš dobro, povešćemo je sa sobom pa ćemo imati mleka za bebicu - odluči brzo Skarlet.
Kako može vodi krava s nama, gospa Skahlet? Mi ne može vodi krava s nama. Krava ne
vredi ništa ako dugo ne muzlo niko. Njegov vime naduje se i prsne. Zato ovaj krava viče.
E kad tako mnogo znaš onda skini tvoju donju suknju, rascepi je pa priveži kravu za
stražnji deo kola.
Gospa Skahlet, vi dobro znala ja nema donja suknja, a ako ja i ima, ja njega ne može daje
za krava. I ja ne može veže nikako. Ja nikad ne imala posao sa krava. Ja mnogo plaši od
krava.
Skarlet pusti uzde pa podiže suknju. Čipkom ukrašena donja suknja joj beše jedini komad
rublja koji je imala, jedini lep i čitav. Odreši uzicu oko pasa i spusti suknju niz noge,
gužvajući pri tome mekano platno u rukama. To platno i čipku joj je doneo Ret iz Nasaua
poslednjim brodom koji se provukao kroz blokadu i ona je radila na njoj punu nedelju dana.
Odlučno dohvati za rub i trže naglo, stavi ga u zube i stade vući dok najzad materijal ne
337
popusti i procepi se uzduž. Besno je i dalje grizla, cepala obema rukama i suknja je brzo
ležala u njenim rukama sva u trakama. Zatim zaveza krajeve prstima koji su krvarili od
žuljeva i drhtali od umora.
Prebaci joj ovo preko rogova - reče ona, ali se Prisi usprotivi.
Ja mnogo plaši od krava, gospa Skahlet. Ja nikad nemao posla s krava. Ja nije štala crnac, ja
kućno crnac.
Ti si blesavo crnac, i tata je učinio najveću ludost onoga dana kad je tebe kupio - reče
Skarlet sporo, umorna da bi se mogla ljutiti. - I ako ikad još budem mogla da se služim
rukom ja ću te izlemati ovim prutom.
»Eto - mislila je ona u sebi - rekla sam »crnac«, a majka nije to nikako volela«.
Prisi stade divlje kolutati očima gledajući prvo u strogo lice svoje gospodarice pa onda u
kravu koja je žalosno mukala. Skarlet joj se učini manje opasna, te Prisi ostade držeći se
grčevito za kola i ne mače se s mesta.
Skarlet sva ukočena siđe s kola, a svaki joj je pokret donosio silan bol u mišićima. Prisi nije
bila jedini stvor koji se bojao krava. I Skarlet ih se uvek plašila te joj se i najmirnija krava
činila strašna, ali sad nije bilo vremena za ta sitna strahovanja kad su se tolike opasnosti
množile oko njih. Srećom krava beše mirna i u svome bolu ona je tražila ljudsko društvo i
pomoć te nije učinila nikakav opasan pokret dok joj je ona vezivala kraj rascepljene suknje
oko rogova. Zatim drugi kraj priveza za zadnji deo kola tako sigurno kako su joj to njeni
nespretni prsti dopuštali. Pošavši svome sedištu ona oseti tako silnu iznurenost da se
povede kao da će pasti u nesvest i dohvati se za kola da ne bi pala.
Melani otvori oči, pa kad vide kako Skarlet stoji kraj nje prošaputa:
Jesmo li stigli kući, draga?
Kući? Na tu reč se Skarletine oči napuniše toplim suzama. Kući! Melani i ne zna da nema
više kuće i da su ostale same na ludom i pustom svetu.
Ne još - reče ona što je mogla blaže kroz stegnuto grlo - ali ćemo brzo stići. Baš sad sam
našla jednu kravu pa će biti mleka za tebe i za bebicu.
Jadna moja bebica! - prošaputa Melani pružajući slabu ruku prema detetu ali ga ne dotače.
Skarlet morade da upotrebi i poslednji delić svoje snage da se ponovo popne na kola, ali
najzad postiže i to pa onda ponovo uze uzde u ruke. Konj je stajao oborene glave i ne htede
da pođe. Skarlet ga je nemilosrdno šibala. Nadala se da joj bog neće upisati u greh što tako
zlostavlja iznurenu živovtinju, ali ako joj i upiše njoj će biti žao ali ne može ništa drugo da
radi... Na kraju krajeva do Tare je ostalo svega još jedno četvrt milje, a posle toga konj
može i da lipše pokraj svoje rude ako baš hoće.
338
On najzad pođe vrlo lagano, kola su škripala, a krava je mukala na svakom koraku. To
mukanje obolele životinje tako je dražilo Skarletine živce da joj je dolazilo da stane i da
odreši kravu. Šta će im krava ako na Tari ne budu zatekle nikoga? Ona je svakako ne bi
mogla musti, a i kad bi mogla životinja bi se svakako trzala čim bi joj neko dotakao bolno
osetljivo vime. Ali ipak, kad već ima tu kravu može je i zadržati, ionako nema više bogzna
šta na ovom svetu.
Skarleti se oči zamagliše kad najzad dođoše u podnožje jedne blage uzvišice, jer je odmah
ispod nje ležala Tara. Zatim joj se srce ispuni očajanjem jer ih ova iznemogla životinja
nikako neće moći da izvuče uz uzbrdicu. Ta kosa joj se uvek činila vrlo niska, tako blaga
kad je uz nju jurila trkom na svojoj brzonogoj kobili. Izgledalo joj je nemoguće da je kosa
postala tako strma otkako ju je poslednji put videla. Konj je neće nikako moći savladati sa
tako teškim tovarom.
Sva slomljena od umora ona siđe s kola i uze životinju za uzdu.
Silazi s kola, Prisi - naredi ona - i uzmi Veida. Ponesi ga ili ga vodi da sam ide. Metni
bebicu pored mis Melani.
Veid stade da jeca i da nešto govori kroz plač, ali Skarlet ču samo:
Mrak ... Mrak ... Veid boji!
Gospa Skahlet, ja ne može ide. Moje noge puno žulja što moja cipela napravio, a Veid
mnogo teško i...
Silazi odmah! Silazi dok te ja nisam izbacila! A ako te ja skinem ostaviću te ovde u mraku
sasvim samu. Hajde, požuri.
Prisi jeknu i stade gledati u tamno drveće koje se sklapalo nad njima s obe strane puta - u
drveće koje je moglo dosegnuti do nje i zgrabiti je čim napusti zaklon u kolima. Ali ipak
položi bebu pored Melani, skljoka se nekako na zemlju, pa digavši ruke skide i Veida s
kola. Dečko je još jednako plakao i pripijao se uz svoju dadilju.
Ućutkaj ga! Ne mogu to da trpim! - reče Skarlet, pa uze konja za uzdu i povuče dok on ne
pođe preko volje. - Budi mali čovek, sine, nemoj da plačeš, inače ću doći tamo da te
izbijem!
Zašto je bog stvorio decu, mislila je ona u sebi besno kad bolno iskrivi članak na nozi na
tamnom putu. Da, zašto je stvorio te beskorisne, plačljive stvorove koji uvek traže da se
neko o njima stara i koji se uvek pletu među noge. U njenoj iznurenoj duši nije bilo mesta
za sažaljenje prema poplašenom detetu koje je kaskalo pored Prisine suknje, držalo se za
njenu ruku i plakalo. Ona je osećala samo dosadu što ga je uopšte rodila, zamoreno čuđenje
kako se uopšte mogla udati za Čarlsa Hamiltona.
339
Gospa Skahlet! - šaputala je Prisi dohvativši je grčevito za ruku - ne theba mi idemo na
Taha. Oni nema tamo. Ona svi otišla. Može bi i umrla - majka i sve dhugo.
To glasno izražavanje njenih sopstvenih strepnji razljuti Skarlet i ona se otrese grčevitih
prstiju.
Onda daj meni Veidovu ruku. Ti možeš sesti tu gde si i ostati.
Ne, ne! Ja neće!
Onda umukni!
Kako taj konj sporo mili! Na ruku joj kanu pena s njegovih zapenušenih usta. U glavi su joj
se neprestano vrzle reči pesme koju je jednom prilikom pevala sa Retom - ostalih reči nije
se mogla setiti:
»Još samo koji dan posrći pod tegobnim tovarom!«
»Svega još koji korak!« zujalo joj je u mozgu uvek ispočetka - »Samo još koji korak posrći
pod tegobnim tovarom!«
Zatim se ispeše na vrh kose i pred njima se ukazaše hrastovi plantaže na Tari, visoka,
tamna masa koja se dizala prema modrom nebu. Skarlet brzo pogleda da vidi da li se negde
vidi kakva svetlost. Nije bilo nikakve svetlosti.
»Otišli su!« - reče njeno srce, teško kao olovo u grudima. - »Otišli!«
Ona skrenu konja i utera ga u aleju, a kedrovi se sklopiše nad njihovim glavama i baciše ih
u ponoćni mrak. Gledajući napred duž mračnog tunela, naprežući oči, videla je ispred sebe
- ili je možda oči varaju? Da je njene zamorene oči ne obmanjuju? Ispred sebe je videla
sure i nerazgovetne bele cigle kuće na Tari. Kuća! Kuća! Mili beli zidovi, prozori sa
zavesama koje se lepršaju, prostrane verande - da li je sve to tu ispred nje u tom mraku? Ili
taj mrak milostivo krije onakvu istu grozotu kao što je i kod Mekintoševe kuće?
Aleja joj se činila beskrajno duga, a konj je išao sve sporije i sve teže. Njene oči su
nestrpljivo ponirale kroz mrak. Izgleda da je krov čitav. Je li moguće... da li je zbilja
moguće? Ne, to nije moguće. Rat ne zastaje ni pred kim, pa čak ni pred Tarom, sazidanom
da traje pet stotina godina. Ne može biti da je rat poštedeo Taru.
Zatim se nejasne konture ocrtaše jasnije. Ona stade brže vući konja napred. Beli zidovi su
se stvarno videli kroz mrak. I to ne čađavi od dima. Tara se sretno izvukla! Njena kuća!
Ona pusti uzdu i pretrča ono nekoliko poslednjih koračaji, stade skakati gonjena
neobuzdanom željom da zagrli rukama i same zidine. Zatim kroz još nejasan mrak ugleda
nekakvu priliku koja kao senka izlazi iz tame na prednjem tremu i staje na vrh stepenica.
Tara nije pusta. Neko je ostao kod kuće.
Iz grla joj pođe usklik radosti i zamre u njemu. Kuća je tako mračna i tiha, a ona prilika se
ne miče, ne dovikuje joj ništa. Šta li to nije u redu? Šta nije u redu? Tara stoji netaknuta, ali
340
obavljena nekom jezivom tišinom koja visi nad celim krajem. Zatim se ona prilika pomače.
Ukočeno i lagano siđe niz nekoliko stepenica.
Tata? - prošaputa ona promuklo, skoro sumnjajući da li je to on. - To sam ja... Skarlet.
Došla sam kući.
Džerald pođe ćuteći kao mesečar i vukući po zemlji ukočene noge. Priđe joj sasvim blizu i
stade je zagledati nekako kao u snu, kao da mu se čini da sanja. On pruži napred svoju ruku
i položi je na njeno rame. Skarlet oseti kako ta ruka drhti, drhti kao da se baš sad probudila
iz nekog mučnog sna u neko poluosećanje stvarnosti.
Kćeri! - reče on teško govoreći. - Kćeri! Zatim opet ućuta.
Kako? Pa on je pravi starac! pomisli Skarlet, užasnuta. Džeraldova ramena behu opuštena.
Na njegovom licu koje je ona tek nejasno nazirala nije bilo ni traga od one muškosti, one
Džeraldove životne snage, a u očima koje su gledale u nju video se skoro onaj isti izraz
straha kao i u očima maloga Veida. To je bio samo jedan mali i slomljen starčić.
I nju tek sad obuze strah od nečeg nepoznatog što kao da se beše ustremilo na nju iz toga
mraka tako da je ona bila u stanju samo da stoji tu i da ukočeno gleda u njega dok joj se
čitava bujica pitanja smrzla na usnama.
Iz kola se opet ču slabački plač, a Džerald kao da se sa nekim naporom trže i pribra.
To je Melanina beba - šapnu brzo Skarlet. - Ona je jako bolesna... dovela sam je kući.
Džerald spusti ruku s njenog ramena i ispravi svoja. Dok je lagano prilazio kolima u njemu
se nazirala neka daleka sličnost s nekadašnjim domaćinom Tare kad je dočekivao goste, i
Džerald naporno progovori reči kojih se maglovito sećao:
Rođako Melani...
Melanin glas promrmlja nešto nerazgovetno.
Rođako Melani, ovo je tvoj dom. Kuća kod Dvanaest Hrastova je spaljena. Moraćeš ostati
kod nas. Pomisao na Melanino dugo mučenje dala je podstreka Skarleti da pregne na posao.
Ona se opet vrati stvarnosti sadašnjice: potrebi da se Melani i njeno detence polože u
mekan krevet i da se za nju učine sve one sitne stvari koje se mogu učiniti.
Ona se mora preneti. Ne može da ide.
Začu se šum brzih koraka i neka prilika se ocrta u pećinskom mraku prednjeg trema. Pork
strča niz stepenice.
Gospoja Skahlet? Gospoja Skahlet!
Skarlet ga zgrabi za mišice. Pork, dragi Pork, isto tako nerazdvojni deo i isto tako mio kao i
cigle u zidovima Tare i njeni hladoviti hodnici! Ona oseti kako njegove suze kaplju na
341
njene ruke dok ih je neprestano i zbunjeno tapšao i govorio: - Sigurno, ja mnogo radujem
što vi došla. Sigur...
Prisi brižnu u plač i stade nerazgovetno mumlati: - Pohk! Pohk! Zlatno Pohk! - Na to mali
Veid, ohrabren slabošću starijih, stade da govori plačući: - Veid žedan.
Skarlet onda uze sve u svoje ruke.
Mis Melani je u kolima i njena beba s njom. Pork, morate je preneti gore, ali vrlo pažljivo, i
položiti je u krevet u gostinskoj sobi. Prisi, ponesi bebu i povedi Veida unutra u kuću pa mu
daj da pije. Je li Mami tu, Pork? Reci joj da mi je potrebna.
Galvaniziran njenim zapovedničkim glasom Pork priđe kolima i spusti zadnju dasku na
njima. Melani bolno zaječa kad je on upola diže a upola povuče sa dušeka na kome je
provela ležeći toliko časova, a zatim se nađe u Porkovim snažnim rukama dok joj je glava
visila preko njegovog ramena kao glava malog deteta koje nose u naručju. Noseći bebu i
vukući Veida za ruku Prisi pođe za njima uz stepenice i iščeze u mraku hola.
Skarlet raskrvavljenim prstima grozničavo potraži ruku svoga oca.
Jesu li one dobro, tata?
Devojke se oporavljaju.
Nastade tišina, a u toj tišini njoj se u glavi ocrta jedna misao suviše grozna da bi se mogla
rečima iskazati. Ona nije mogla, prosto nije mogla da je prevali preko usta. Stade gutati i
gutati nešto, ali njena usta behu tako suva da joj se učini kao da su joj strane grla prirasle
jedna za drugu. Je li to odgovor na onu strašnu zagonetnu tišinu na Tari? A Džerald, kao da
odgovara na pitanje koje je njoj bilo u glavi, progovori:
Tvoja majka... - poče on pa stade.
Majka? ...
Majka ti je umrla juče.
Držeći čvrsto očevu mišicu ispod svoje Skarlet je pipajući išla kroz širok i mračan hol, koji
je čak i tako u mraku vrlo dobro poznavala kao i ono što joj je u glavi. Obišla je sve stolice
s visokim naslonom, prazan naslon za puške, stari kredenac s ispupčenim nogama nalik na
kandže i osećala je kako je nagon vuče prema maloj kancelariji u zadnjem delu kuće gde je
Elen uvek sedela i sređivala svoje beskonačne račune. Kad bude ušla u tu sobu majka će
sigurno opet tamo sedeti ispred svog pisaćeg stola, pa će pogledati naviše držeći pero u
vazduhu i ustaće uz sladak miris i šuštanje haljina da dočeka svoju umornu ćerku. Elen ne
može biti mrtva, čak i ako je to tata kazao, iako je to ponavljao neprestano kao papagaj koji
zna samo jednu rečenicu: »Umrla je juče... umrla je juče ... umrla je juče«.
Čudno kako sad ništa ne oseća, ništa osim velike iznemoglosti koja joj sputava ruke i noge
teškim lancima i gladi od koje joj kolena klecaju. Kasnije će misliti o majci. Sad mora
342
izbaciti iz glave majku jer će inače glupo posrtati kao i Džerald, ili će stati da jednoliko jeca
kao mali Veid.
Pork siđe niz široke stepenice i pođe prema njima, nastojeći da se što bliže primakne
Skarleti kao neka ozebla životinja vatri.
A svetlost? - upita ona. - Zašto je kuća u mraku, Pork? Donesite sveće!
Oni odnela sve sveće, sve osim jedna što mi palimo kad treba nešto nađi, a i taj se skoro
potroši. Mami metne fitilj od krpa u jedno tanjirče svinjska mast kod bolesno mis Karin i
mis Sjuelin.
Donesite koliko ima sveće - naredi ona. Donesite i majčinu... u kancelariju.
Pork odgega u trpezariju, a Skarlet pipajući uđe u kao katran mračnu i majušnu sobicu pa se
umorno spusti na sofu. Očeva ruka je još bila ispod njene, nemoćna, molećiva, puna
poverenja, kako samo mogu biti ruke vrlo mladih i vrlo starih ljudi.
Pa on je sad starac, pravi star, umoran čovek! - mislila je ona čudeći se kako može da ne
mari ništa za to.
Svetlost zatreperi u sobi kad Pork uđe držeći visoko poludogorelu sveću prilepljenu na
tanjirić. Tamna pećina odmah ožive: propala stara sofa na kojoj su sedeli, visoki pisaći sto
koji se dizao prema tavanici s majčinom stolicom ispred njega, redovi pregradica za hartije
još prepuni hartija ispisanih njenim sitnim i lepim rukopisom, otrcani tepih - sve, sve beše
isto, samo što Elen ne beše više tu, Elen i njenog lakog mirisa iz kesice s limunovom
vrbenom i blagim izrazom u malo kosim očima. Skarlet oseti neki mali bol u srcu kao od
živaca utrnulih posle neke duboke rane koji se trude da opet ožive.
Ona ih ne sme pustiti da sad ožive, tu je čitav njen život ispred nje, pa neka onda bole.
Samo ne sad! Molim te bože, samo ne sad!
Džeraldovo nekada rumeno lice sad beše mrko i upalo. Ona ga pogleda i prvi put u životu
vide ga neobrijano, zaraslo u srebrnaste čvrste dlake. Pork stavi sveću na stalak za svećnjak
i priđe joj bliže. Skarlet oseti da bi on da je pas sigurno stavio njušku na njeno krilo i
zacvileo da mu ona stavi svoju prijateljsku ruku na glavu.
Pork, koliko ima crnaca ovde?
Gospojca Skahlet, grdno crnac pobeglo, a mnogo otišlo i sa Jenki vojska, i...
A koliko ih je ostalo?
Pa tu ima ja, gospojca Skahlet, pa Mami. Ona čuvala bolesno gospojca po celo dan. I Dilsi,
ona sad sedi kod mlado gospojca. Mi tri, gospojca Skahlet!
»Mi tri«, a bilo ih je na stotinu. Skarlet s mukom podiže glavu na bolnom vratu. Bila je
svesna da se mora čuvati da joj glas ne zadrhti. I sama se iznenadi što su joj reči tekle
343
mirno i pribrano kao da nikad nije bilo nekog rata i kao da još može samo da mane rukom
pa da joj pritrči deset kućnih slugu.
Pork, ja umirem od gladi. Ima li što za jelo?
Nema, gospojca! Oni uzela sve.
A bašta?
Oni pustilo njino konj u bašta.
Pa zar nema ni slatkog krompira?
Nešto nalik na zadovoljan osmeh razvuče debele usne.
Gospojca Skahlet, ja sigurno zabohavi slatko krompih. Ja misli ono ostalo još tamo. Jenki
vojnik nikad ne videlo njima, pa misli to obično koren.
Skoro će izići mesec. Iziđi napolje pa iskopaj malo krompira i ispeci. Zar nema kukuruznog
brašna? Ni suvog graška? Ni pilića?
Ne, gospa! Ne, gospa! Koliko pilića oni ne pojedi ovde, oni poneli na njino sedlo.
Oni... oni... oni! Zar neće nikad biti kraja tome šta su »oni« počinili? Zar im nije dosta što
su palili i ubijali?
Zar još moraju ostavljati žene, decu i nemoćne crnce da umiru od gladi u kraju koji su oni
opustošili?
Gospojca Skahlet, ima nešto jabuka što Mami zakopao ispod kuća. Mi to jeli danas.
Donesi ih pre nego što odeš da kopaš krompire. i slušaj, Pork, ja se osećam tako slaba. Ima
li kakvog vina u podrumu, makar kupinovog?
Oh, gospo’ca Skahlet. Oni prvo otišla u podhum čim došla ovde.
Skarleti se smuči i zavrte u glavi nešto usled gladi, nešto zbog nespavanja, iznurenosti i
iznenadnih udara koji joj se behu sručili na glavu, te se čvrsto uhvati za duborezne ruže na
fotelji koja joj beše pod rukom.
Nema vina - reče ona tupo, sećajući se beskrajnih redova boca u podrumu. Na to se jedno
sećanje probudi u njoj.
Pork, a šta je sa onim viskijem od ječma koji je tata zakopao u hrastovom buretu ispod
onog bresta? Ponovo se senka jednog osmeha ukaza na crnom licu punom zadovoljstva i
poštovanja.
Bože, gospojca Skahlet, kako vi sve pamtila! Ja sasvim zabohavi to bure. Ali, gospojca
Skahlet, to viski ni dobro. Ono bilo u zemlja samo godina dan, a viski i tako ni za mlado
gospa.
344
Kako su ti crnci glupi! Ne mogu ničega da se sete dok im se sve ne kaže. A Jenki još hoće
da ih oslobode!
Biće sasvim dobar za ovu gospođu i za tatu. Požuri, Pork, iskopaj ga pa donesi dve čaše,
malo nane i šećera.
Njegovo lice beše puno prekora.
Gospojca Skahlet, vi znala na Tara ne bilo šećeh tako dugo i konji popasli sve nana a oni
razbila sve čaša.
»Ako još jednom kaže to »oni« počeću da vrištim, ne mogu drukčije«, mislila je ona u sebi,
pa onda reča glasno:
Dobro, onda požuri i donesi samo viski, brzo. Pićemo ga samog. - A kad se on okrete, ona
dodade: - Čekaj, Pork. Ima da se uradi toliko stvari da ja ne mogu svega da se setim ... Oh,
da. Ja sam dovela kući jednog konja i jednu kravu, tu kravu treba što pre pomusti a konja
ispregnuti i napojiti. Idi i kaži Mami da se postara za kravu. Reci joj da je nekako zbrine.
Mala beba gospođe Melani će umreti ako ne dobije nešto da jede i...
Gospojca Meli nije... ne može... - I Pork zastade oprezno.
Gospođa Melani nema mleka. - Bože gospode! Ta majka bi presvisnula kad bi to čula.
Pa sluša, gospojca Skahlet, moja Dilsi može brini za mis Melino beba. Moje Dilsi dobio
novo beba, pa ima više mleka nego treba za dva deca.
Vi imate novu bebu, Pork?
Deca, deca i opet deca! Zašto bog stvara toliko dece? Nego ne pravi ih bog. Prave ih glupi
ljudi!
Jest, gospojca, veliko, debelo crno beba. On ...
Idi i kaži Dilsi da ostavi devojke. Ja ću da pazim na njih. Reci joj da podoji mis Melinu
bebu i da učini sve što treba za mis Melani. Kaži Mami da se pobrine za kravu i da ostavi
jadnog konja u štalu.
Mi nema štala, gospojca Skahlet. Oni uzeli drva za vatha.
Nemoj više da mi govoriš šta su »oni« učinili. Kaži Dilsi da se pobrine za njih. A ti, Pork,
idi da iskopaš prvo viski pa onda malo krompira.
Ali, gospojca Skahlet, kako može kopam kad nema svetlost?
Možeš uzeti i zapaliti komad luča, zar ne?
Nema luča. Oni...
Radi šta znaš... Učini makar šta. Samo mi iskopaj to sve i to brzo! Hajd, požuri!
345
Pork se požuri da iziđe i Skarlet ostade sama sa Džeraldom. Ona ga blago potapša po
kolenu i opazi kako su mu usahle butine koje su nekad bile nabrekle od razvijenih mišića
usled jahanja. Mora učiniti nešto da ga izvuče iz te obamrlosti - ali ne može da ga pita o
majci. To će doći kasnije kad bude mogla da izdrži.
A zašto nisu spalili Taru?
Džerald je za trenutak gledao ukočeno u nju kao da nije čuo i ona ponovi pitanje.
Zašto... - stade on mucati - upotrebili su je za glavni stan.
Jenki... u ovoj kući?
Nju svu ispuni osećanje da su ti mili zidovi umrljani. Ta kuća, tako sveta zato što je Elen
živela u njoj, a ti... ti... u njoj!
Da, bili su, kćeri. Videli smo dim kad je gorela kuća kod Dvanaest Hrastova, tamo preko
reke, još pre nego što su oni došli ovamo. Mis Indija, mis Honi i neki njihovi crnci bili su
se ranije sklonili u Makon te se nismo brinuli za njih. Ali mi nismo mogli da idemo u
Makon. Devojke su bile tako teško bolesne - a i tvoja majka - prosto nismo mogli. Crnci su
nam bili pobegli - ni sam ne znam kuda... Ukrali su nam kola i mazge. Mami, Dilsi i Pork,
oni nisu pobegli. Devojke... tvoja majka ... nismo mogli da ih krećemo...
Da, znam. - »Ne smem mu dopustiti da govori o majci! Šta bilo drugo. Ni o tome da je
general Šerman bio baš u toj sobi, u maminoj kancelariji, da mu je tu bio štab. Šta bilo
drugo.«
Jenki su išli za Džonsboro da preseku železničku prugu. Nastupali su uz put, od reke -
hiljadama i hiljadama - a topova i konja na hiljade. Ja sam ih sačekao na tremu.
»Oh, hrabri, mili Džerald« - pomisli Skarlet dok joj se srce nadimalo. Džerald dočekuje
neprijatelje na stepenicama Tare kao da čitava vojska stoji za njim a ne ispred njega.
Rekli su mi da odlazim, jer oni hoće da spale kuću. A ja sam im rekao da će je spaliti samo
nad mojom glavom. Mi ne možemo da idemo... devojke... tvoja majka su...
Pa onda? - »Zar se neprestano mora vraćati na Elen?«
Rekao sam im da je u kući zaraza, tifusna groznica, i da bi pokretanje za bolesnice značilo
smrt. Mogu spaliti krov nad našim glavama. Ja i inače ne želim da idem... da ostavim Taru.
«
Glas mu se razvlačio kroz tišinu dok je on rasejanim pogledom bludeo unaokolo po
zidovima, i Skarlet ga shvati. Iza Džeraldovih leđa je veliki niz irskih predaka koji su
umirali na ubogoj grudi, borili se do poslednjega pre nego da ostave domove gde su živeli,
orali, voleli i izrodili sinove.
346
Rekao sam im da ako hoće mogu spaliti kuću nad glavama triju žena koje su na samrti. Ali
mi nećemo otići. Mladi oficir beše... beše pravi džentlmen.
Jenki, pa džentlmen? Šta kažeš, tata?
Pravi džentlmen. Odjahao je u galopu i odmah se vratio s jednim kapetanom, hirurgom, pa
je ovaj pregledao devojke... i tvoju majku.
Zar si dopustio da odvratni Jenki uđe u njihovu sobu?
Imao je opijuma, a mi ga nismo imali. On je spasao tvoje sestre. Sjuelin je imala krvarenje.
Bio je i ljubazan, kako se samo može biti. A kad je on podneo izveštaj da su one zaista
teško bolesne... oni nisu zapalili kuću. Uselili su se u nju: nekakav general, njegov štab,
puna kuća! Ispunili su sve sobe, osim bolesničke. A vojnici ...
On opet zastade kao da je umoran i ne može dalje. Čekinjasta brada i podbradak padahu mu
u borama na grudi. Zatim se napreže i opet progovori.
Ulogorili su se oko kuće, svuda, u pamuku, u žitu. Pašnjak se prosto plavio od njih. Noću je
bilo hiljade logorskih vatri. Oborili su svu ogradu i izgoreli je za kuvanje, zatim ambare,
štale i pušnicu. Poklali su krave, živinu ... čak i moje ćurke. - »Džeraldove dragocene
ćurke«. - Uzimali su sve stvari, čak i slike... nešto od nameštaja, porculan ...
A srebro?
Pork i Mami su nešto učinili sa srebrom - sakrili ga u bunar, šta li? - Ali ja se toga sad ne
sećam.
Džeraldov glas je bio uzrujan. - Vodili su bitku odavde - sa Tare. - Bilo je mnogo buke,
ljudi su neprestano jurili na konjima, trupkali oko kuće. A docnije, topovi oko Džonsboroa
- tutnjalo je kao grmljavina - čak su i devojke mogle da čuju, iako su bile bolesne i
neprestano su govorile: - »Tata, naredi da prestane ta grmljavina.
A majka? Je li ona saznala da su Jenki u kući?
Ona... nije ništa znala.
Bogu hvala! - reče Skarlet. - Majka je bila pošteđena od toga. Ona nije nikako saznala, nije
čula da su neprijatelji u sobama ispod nje, nije čula topove kod Ožonsboroa, nije nikad
saznala da je zemlja koja joj je ležala na srcu pregažena od Jenkija.
Ja sam ih malo viđao jer sam bio neprestano gore kod devojaka i tvoje majke. Najčešće sam
viđao mladog lekara, on je bio ljubazan, Skarlet, tako dobar! Pošto bi po ceo dan radio oko
ranjenika došao bi i sedeo pored njih. Čak nam je ostavio i neke lekove. Kad su krenuli
dalje rekao mi je da će devojke preboleti, ali tvoja majka... Ona je bila tako nežna... suviše
nežna da izdrži sve to. Rekao je da je ona pokopala svoju snagu ...
347
U tišini koja zavlada Skarlet je zamišljala pred sobom svoju majku kao vitku kulu snage na
Tari, onakvu kakva je morala biti tih poslednjih dana, kako neguje bolesne, radi, čini sve
bez odmora i hrane samo da bi ostali mogli da se odmaraju i da jedu.
A posle su oni otišli dalje. Posle su otišli dalje ...
Dugo je ćutao, pa zatim pipajući potraži njenu ruku.
Radujem se što si došla kući - reče on jednostavno.
Na zadnjem tremu se čulo struganje nogu. Jadni Pork, naviknut kroz punih četrdeset godina
da briše obuću pre nego što uđe u kuću, nije zaboravio na to čak ni u ovakvo vreme. On uđe
pažljivo noseći u rukama dva vrča, dok je ispred njega već dolazio jak miris prosutog
alkohola.
Ja dosta prosuo, gospojca Skahlet. Mnogo teško čovek puni vrč iz rupa od bure.
Ništa ne mari, Pork, hvala. - Ona uze od njega jedan vrč a nozdrve joj se nabraše kad oseti
odvratan zadah pića.
Popij ovo, tata - reče ona gurajući viski u tome čudnom sudu u njegovu ruku i uzimajući od
Porka drugi vrč s vodom. Džerald ga poslušan kao dete prinese ustima i stade bučno gutati.
Ona mu pruži i vodu, ali on manu glavom.
Kad ona uze viski od njega i prinese ga svojim ustima opazi kako njegove oči idu za
njenom rukom i kako se u njima javlja izraz snažnog negodovanja.
Znam ja da fina dama ne pije alkohol - reče ona kratko. - Ali ja danas nisam dama, tata, a
noćas ima mnogo da se radi.
Ona nakrenu vrč, odahnu duboko pa brzo proguta dobar gutljaj. Jaka tečnost je opali niz
grlo sve do želuca, zaguši je i natera joj suze u oči. Ona ponovo odahnu i opet povuče.
Keti Skarlet - reče Džerald, a u glasu mu se prvi put otkako je došla oseti zapovednički ton,
- to je dosta. Ti ne znaš šta je piće pa će brzo početi da ti se vrti u glavi.
Da mi se vrti u glavi? - I nasmeja se zlobnim smehom. - Da mi se vrti u glavi? Dao bog da
se napijem. Volela bih da se opijem pa da zaboravim sve ovo.
I poteže opet a blagi mlaz topline palio joj je sve žile i strujao kroz celo telo dok joj čak i
vrhovi prstiju ne zakucaše. Ala je to neko blaženo osećanje, ta prijatna vatra! Činilo joj se
kao da se ona probija i kroz ledom okovano srce i snaga joj stade ponovo prožimati telo.
Videći Džeraldovo zbunjeno i uvređeno lice ona ga opet potapša po kolenu i uspe da
pokaže nešto nalik na onaj stari drski osmeh koji je on nekad toliko voleo.
Otkuda može to meni da zavrti glavu, tatice? Zar ja nisam tvoja ćerka? Zar nisam nasledila
najpostojaniju glavu u Pokrajini Klejton?
348
On se skoro nasmeši prema njenom umornom licu. Viski beše i njega oživeo. Ona mu opet
dodade vrč.
Sad ćeš i ti da potegneš još malo, pa ću ja onda lepo da te povedem gore i da te stavim u
krevet.
Ona naglo stade. Ta ona govori s njim na isti način kako govori i sa malim Veidom - ne bi
trebalo da tako govori sa svojim ocem. To izgleda kao da ga ne poštuje. Ali je on gutao
njene reči.
Da, da te stavim u krevet - reče ona veselo - i da ti dam da još malo gucneš, možda i ceo
vrč, pa da te to uspava. Potrebno ti je da spavaš, a sad je tu Keti Skarlet pa se ne moraš
brinuti nizašta. Pij!
On opet stade piti poslušno, a ona proturi svoju ruku ispod njegove i podiže ga na noge.
Pork...
Pork uze vrč u jednu ruku, Džeraldovu mišicu u drugu, a Skarlet uze raspaljenu sveću pa
svi troje pođoše polako u tamni hol uz stepenice prema Džeraldovoj sobi.
U sobi u kojoj su Sjuelin i Karin ležale buncajući i prevrćući se na istom krevetu odvratno
se osećao zadah uvrnute krpice koja je gorela u tanjiriću punom svinjske masti, jedine
svetiljke koju su imale.
Kad Skarlet otvori vrata skoro se onesvesti od gustog i teškog vazduha u sobi sa zatvorenim
prozorima i od zadaha bolesničke sobe, mirisa lekova i smrdljive upaljene masti. Lekari
mogu govoriti koliko hoće kako je svež vazduh ubitačan kad se pusti u bolesničku sobu, ali
ona mora imati vazduha ili će umreti. Otvori sva tri prozora i pusti u sobu miris hrastovog
lišća i zemlje, ali ni svež vazduh nije mogao lako da rastera otužni zadah koji se nedeljama
gomilao u zatvorenoj sobi.
Sjuelin i Karin, izmršavele i blede, spavale su nemirno i budile se mrmljajući ponešto,
široko otvarajući oči i gledajući ukočeno sa visokog kreveta na četiri stuba, u kome su u
one bolje i srećnije dane šaputale jedna s drugom. U jednom kutu sobe nalazio se prazan
krevet, uzan krevet stila francuskog carstva koji je Elen bila donela iz Savane. Na tome
krevetu je ležala bolesna Elen.
Skarlet sede pored dveju devojaka i stade bezizrazno gledati u njih. Viski, koji je došao na
suviše dugo prazan stomak, počinjaše da joj izvodi pred oči razna priviđenja. Ponekad su
joj se sestre činile daleke i majušne, a njihovi bunovni glasovi dolazili su joj do ušiju kao
zujanje insekata. Malo kasnije su joj izgledale ogromne, kako jure prema njoj brzo kao
munja. Bila je umorna, mrtva umorna, u stanju da odmah legne i da se ne digne nekoliko
dana.
349
Kad bi samo mogla da legne i da spava pa da se probudi kad oseti Eleninu blagu ruku kako
je drma za mišice i kaže: »Kasno je već, Skarlet. Ne smeš biti tako lenja«. Ali to nikad više
ne može biti. Da joj je samo da ima Elen, nekog starijeg od sebe, mudrijeg i nezamorenog,
kome bi se mogla obratiti. Nekoga na čije bi krilo mogla da položi glavu, nekoga na čija bi
pleća mogla slobodno da prenese svoj teret! Vrata se tiho otvoriše i Dilsi uđe držeći
Melanino dete na prsima i vrč sa viskijem u drugoj ruci. Pri dimljivoj, nesigurnoj svetlosti
ona se učini Skarleti mršavija no što je izgledala kad ju je poslednji put videla, a na licu joj
se jasnije videla indijanska rasa. Ispupčene jagodice su joj jače štrcale, orlovski povijen nos
se jače ocrtavao, a bakarna koža se sijala svetlijim tonom. Izbledela cicana haljina beše joj
otvorena do pasa, a krupne, bronzane dojke otkrivene. Melanino detence koje je ona čvrsto
držala uza se pritiskivalo je požudno svoja bleda ustašca slična pupoljku uz mrku
bradavicu, stiskalo je majušna pesnice uz njenu mrku put kao malo mače uz toplo krzno na
majčinom trbuhu.
Skarlet ustade nesigurno i stavi ruku na Dilsinu mišicu.
Lepo je od tebe što si ostala, Dilsi.
Kako ja može bi otidem sa ono crno lopovi, gospojca Skarlet, kad tvoje tata bilo tako dobro
da kupi mene i moje malo Prisi, i tvoje majka bilo tako dobro?
Sedni, Dilsi. Znači da će beba moći lepo da sisa’? A kako je mis Melani?
Nema ništa zlo na ovo beba, ono samo gladno, a ja ima dosta što treba da se hvani gladan
dete. Gospojca Melani mnogo dobro. Ona neće da umri, gospojca Skahlet. Nema ništa
brineš. Ja videla mnogo drugo kao ona, chno i beio. Ono mnogo umoran i nevoz, i ima
stvah za njegovo bebica. Ali ja nju umirio, i da njemu što još osta’o u ona vrč, pa ona sad
spava.
Tako se dakle čitava porodica okrepila viskijem! Skarlet uzrujano pomisli da bi možda bilo
dobro kad bi i malom Veidu dala da malo popije i vidi da li bi mu prestalo štucanje... A
Melani neće umreti. I kad se Ašli vrati kući - ako se ikad vrati... Ne, i o tome će ona kasnije
misliti. Ima tako mnogo da misli - kasnije. Toliko stvari koje treba razmrsiti - odlučiti. Kad
bi samo mogla zanavek odložiti taj čas obračunavanja! Odjednom stade iznenađena kad se
ču neko ritmičko škripanje: »Krrrr...!« koje iznenada naruši tišinu napolju.
To je Mami, vadi voda za da pere mlade gospojce. Ono treba mnogo kupanje - objasni joj
Dilsi, koja namesti vrč na stolu između bočice s lekom i čaše.
Skarlet odjednom pršte u smeh. Mora da su joj živci otišli do đavola kad se trza na šum
točka na bunaru koji poznaje još od malena. Dilsi se zagleda u nju ukočeno dok se smejala,
nepomičnog i dostojanstvenog lica, ali je Skarlet osećala da je Dilsi razume. I ona se spusti
malaksalo u naslonjaču. Kad bi samo mogla da se oslobodi tog čvrstog steznika,
okovratnika koji je guši i sandala punih peska i šljunka koji joj žulje noge.
350
Čekrk na bunaru je sporo krčkao dok se uže navijalo, a svako krckanje je donosilo vedro
sve bliže vrhu. Još malo pa će Mami biti pored nje - Elenina Mami, njena Mami. Sedela je
i ćutala ne misleći ni o čemu dok se bebica gušila od mleka da ponekad zacvili kad izgubi
prijatnu bradavicu. Dilsi je takođe ćuteći vraćala natrag detinja usta, ljuljuškala ga u
naručju, dok je Skarlet slulšala kako Mami teško i sporo vuče noge preko zadnjeg dvorišta.
Kako je tih noćni vazduh! I najslabiji šum joj je tutnjao u ušima.
Izgledalo je da se sav gornji hol trese pod Maminim teškim koracima dok se primicala
vratima. Zatim se Mami stvori u sobi - na ramenima je vukla dva teška drvena vedra -
žalosnog, ljubaznog crnog lica nalik na majmunsko lice, puno neshvatljive tuge.
Oči joj sinuse kad ugleda Skarlet, a beli zubi se zablistaše kad spusti vedra na pod i kad joj
Skarlet pritrča i nasloni glavu na široka, opuštena prsa na kojima su se odmarale mnoge
glave, i bele i crne. Evo, ovo je nešto postojano, mislila je Skarlet, nešto od starog života
što se nije promenilo. Ali Mamine prve reči rasteraše njene iluzije.
Mamino dete opet došla kući! Ah, gospojca Skarlet. šta mi radimo sad kad gospojca Elen
leži u groba? On, gospojca Skarlet, samo da sam i ja umro zajedno s gospojca Elen! Ja ne
može ništa bez gospojca Elen. Sad nema ništa više ostalo, samo muka i jad. Samo teško
tovar, srce, samo teško tovar! Dok je Skarlet tako stajala glave naslonjene uz Mamine grudi
njene dve reči privukoše joj pažnju. »Teško tovar.« To su reči koje su joj se vrzmale po
glavi neprestano celog dana tako da joj se skoro smučilo. Sad se sećala i ostalih reči u
pesmi, sećala ih se s očajanjem u srcu:
»Još koji dan posrći pod tegobnim tovarom...
lako nikad neće biti lakši! Još samo koji dan da ga nosimo po putu...«
»lako nikad neće biti lakši« - primeni ona na svoj sopstveni slučaj. Zar zaista njen tovar
neće nikad biti lakši? Zar povratak na Taru ne znači blaženi počinak nego samo nošenje
novih tereta? Ona skliznu iz Maminog zagrljaja pa podigavši ruke pomilova njeno
naborano crno lice.
Tvoje ruke, srce! - Mami uze njene male ruke pune žuljeva i krvavih mrlja među svoje i
stade gledati u njih sa zgranutim negodovanjem. - Gospojca Skarlet, ja uvek govorim i
govorim jedno fino gospojca poznaje se po ruka, a i tvoje lice izgorelo od sunce!
Jadna Mami, ona još može da kljuca o tako beznačajnim stvarima i onda kad su rat i smrt
prohujali preko njene glave. Još malo pa će reči da mlade dame sa žuljevima na rukama, i
pegama na licu skoro nikad ne ulove muža, a Skarlet požuri da preduhitri tu njenu
primedbu.
Mami, hoću da mi pričaš o majci. Nisam mogla da podnesem da mi tata govori o njoj.
Iz Maminih očiju grunuše suze dok se saginjala da podigne vedra. Ćutke ih prinese krevetu,
pa pošto zavrnu čaršav stade svlačiti spavaće haljine sa Sjuelin i Karin. Gledajući u svoje
351
sestre pri slaboj i dimljivoj svetlosti Skarlet vide da Karin ima na sebi noćni ogrtač, čist ali
sav pocepan, a Sjuelin leži umotana u neki stari sobni ogrtač ukrašen irskom čipkom. Mami
je tiho plakala dok je mokrom krpom trljala izmršavela tela, služeći se komadom neke stare
kecelje mesto peškira.
Gospojca Skarlet, ono gadno, ono propalo, siromašno beli Sleteri krivo što umri gospojca
Elen. Ja toliko puta govori i govori ne treba ona čini ništa za propali ljudi, ali gospojca Elen
tako dobar, tako meka, i imala tako meki srce da ne može nikad kaže ne nikome ko trebalo
pomoć.
Sleterijevi? - upita Skarlet iznenađena. - Kakva posla imaju tu Sleterijevi?
Ono prvo bio bolestan od ovaj bolest - i Mami pokaza krpom na dve gole devojke s kojih je
curila voda na mokre čaršave. - Devojka od staro gospa Sleteri, Emi, razboleo se prvo, a
gospa Sleteri odma popeo se ovamo brzo, brzo zovi gospojca Elen da dođi kao što radila
uvek kad neko bio bolestan. Zašto ona ne čuva sama svoje ćerka? Gospojca Elen imalo i
tako više nego što može nosi. Ali gospojca Elen ide tamo dole i čuva Emi. A gospojca Elen
i sama ne bio mnogo dobro, gospojca Skarlet. Tvoje majka ne bilo dobro mnogo vreme.
Ovde ne bilo mnogo da se jedi kad vojno komesar uzelo sve što mi čuvali za nama. A
gospojca Elen jelo kao tica. Ja njemu govori i govori ona ostavi belo propalica samo sebe
čuva, ali ona ne sluša ništa. 1 tako kad Emi počeo da bude zdravo, mis Karin pao bolestan
od isto bolest. Da, gospojca, tifos groznica leteo pravo uz put i uhvati mis Karin, pa posle
pao bolestan i mis Sjuelin. I onda gospojca Elen počni čuva njima.
Nešto zbog to bitka što dolazilo bliže pokraj puta, nešto zbog što Jenki bilo preko reka i što
mi ne znala što bude sa nas, nešto opet što crno poljsko radnik bežalo svaka noć sve više, ja
skoro postala luda. Ali gospojca Elen hladan kao od kamen. Samo imao mnogo briga za
mlado gospojca što mi nemala ništa medecina za njima. A jedno noć kad mi svršila da
pospremo mlado gospojca ona kaži mene: »Sluša, Mami, ako ja može da proda moje duša,
ja bi prodao njega samo da dobijem malko led da metnem na glava od moje devojka«.
Mami duboko uzdahnu, a suza kanu iz njenih očiju.
Nikad ne htelo pusti gos’n Džerald dođi ovde nutra, ni Roza, ni Tina, niko samo mene,
zašto ja već imalo tifos. A posle i ona dobila, i ja odma’ vidim ne pomaži ništa, ono oči
umri.
Mami se uspravi i podiže kecelju da obriše oči pune suza.
Ona brzo išla dole, ni ono dobri Jenki doktor ne moglo ništa pomogni. Ja uvek zovi nju, i
uvek govori, ali ona ne znala čak ni njegovo staro Mami.
Je li ikad ... da li je nekad pomenula mene... je li me zvala?
Ne, srce. Ona samo mislilo da ona mala devojka u Savana. Ona ne zvala nikog na ime.
352
Dilsi se pomače i spusti zaspalo detence sebi na krilo.
Jeste, gospa, ona zvala neko po ime.
Ti jezik za zubi, ti, indijansko crnkinja! - viknu Mami prema Dilsi glasom punim pretnje.
Mir, Mami! Koga je ona zvala, Dilsi! Tatu?
Ne, gospojca. Ne vaše tata. To bilo ono noć kad pamuk gorelo ...
Zar je pamuk izgoreo? ... Govori brzo!
Jeste, gospa, sve izgorelo. Jenki vojnik izbaci sve bale iz magazin u zadnji dvorište pa viče:
»Evo, sad bude najveća vatra u cela Džordžija«, i zapali pamuk.
Trogodišnja berba pamuka - sto pedeset hiljada dolara u plamenu!
A vatra bilo tako sjajno kao da bilo dan. Mi uplašili i kuća izgori, a u ova soba bilo tako
svetio da možeš nađeš malo igla na pod. A kad plamen tako svetlilo u prozor, ono kao da
probudilo gospojca Elen, ono sedila u krevet i viče nekoliko put: »Filip! Filip!« Ja nikad ne
čula tako ime, ali to bilo jedno ime i ono zvalo njega.
Mami je stajala kao da se okamenila i besno gledala u Dilsi, ali Skarlet pokri glavu rukama.
Filip! Ko je taj Filip i šta je on bio majci kad je umrla dozivajući ga?
Put od Atlante do Tare bio je svršen, ali se završio u jednom ćorsokaku - taj put koji je
imao da je dovede u Elenino naručje. Nikad više neće Skarlet moći da legne kao dete,
sigurna pod očinskim krovom, obuhvaćena sa svih strana materinskom ljubavlju kao
mekim i toplim ogrtačem. Sad više nije bilo sigurnosti ni utočišta u koje se mogla skloniti.
Nikakvim vrdanjem ni zaobilaženjem na može se izvući iz ćorsokaka u koji je zapala.
Nikoga nema na čija pleća može da prenese svoje terete. Otac joj je star i utučen, sestre
bolesne, Melani nežna i slaba, deca nemoćna, a crnci gledaju u nju s detinjastom verom,
hvataju se za njene suknje znajući da će im Elenina ćerka biti utočište kakvo im je Elen
uvek dosad bila.
Pri svetlosti meseca koji je izlazio Tara je gledana kroz prozor ležala pred njom, kao telo
koje krvari na njene oči, kao njeno sopstveno telo koje lagano krvari: crnci otišli, jutra
zemlje opustošena, ambari razrušeni. To je dakle kraj toga puta, ta drhtava starost, bolest,
tolika gladna usta, nemoćne ruke koje se hvataju grčevito za njene suknje. A na kraju toga
puta ništa - ništa osim male Skarlet O’Hara Hamilton, devetnaest godina stare udovice s
malim detetom.
Šta sad može da radi? Tetka Piti i Barovi u Makonu mogli bi da uzmu Melani i njeno dete.
Ako devojke ozdrave Elenina rodbina će morati da ih primi htela ne htela. A ona i Džerald
mogu se obratiti čika Džemsu i Endrjusu. Gledala je u izmršavele prilike koje su se
prevrtale pred njom na čaršavima vlažnim i tamnim od vode koja je kapala. Ona ne voli
Sjuelin. Sad je to videla sasvim jasno. Nije je nikad volela. Ne voli bogzna kako ni Karin -
353
ona ne može da voli nikoga ko je slab. Ali su one njena krv, deo Tare. Ne, ona ih ne bi
mogla pustiti da žive do kraja svoga života kod svojih tetaka kao siromašna rodbina. Zar
da jedan O’Hara bude siromašan srodnik, da živi od tuđe milosti i sažaljenja! O ne, to
nikad!
Zar baš nema nikakvog izlaza iz toga ćorsokaka? Njen umorni mozak je sporo radio.
Podiže ruke prema glavi isto tako teško i umorno kao da je vazduh voda protiv koje njene
ruke moraju da se bore. Uze vrč između bočice s lekom i čaše pa pogleda u njega. Na dnu
beše ostalo još nešto viskija, ni sama nije znala koliko pri ovoj nesigurnoj svetlosti.
Čudnovato kako joj sad oštri miris nije više udarao u nozdrve. Pila je lagano, ali je sad već
tečnost nije više palila nego samo nastupi neka slaba toplina.
Spustila je prazan vrč i stala gledati oko sebe. Sve je ovo samo ružan san, ta zamagljena
soba, te iznurene devojke, ova izobličena i ogromna Mami koja kleči pored kreveta, Dilsi
kao mirna bronzana slika sa zaspalim ljudskim rumenim komadićem na svojim tamnim
prsima, sve je to samo san iz koga će se probuditi da oseti miris slanine koja se prži u kujni,
da čuje crnački smeh iz punog grla i škripu kola koja odlaze u polje i oseti Eleninu blagu
ruku na sebi.
Odjednom oseti da je u svojoj sobi, na svome krevetu, dok slaba mesečeva svetlost probija
pomrčinu a Mami i Dilsi je svlače. Mučiteljski steznik joj nije više pritiskivao struk i sad
može da diše duboko i mirno sve do dna pluća. Osećala je kako joj pažljivo skidaiu čarape
s nogu i čula kako Mami pušta neke nerazgovetne i utešne glasove dok joj pere nažuljene
noge. Ala je voda sveza, i kako ie divno ležati u mekom, kao dete! Ona odahnu duboko i
opusti sve mišiće: posle izvesnog vremena, koje je moglo trajati čitavu godinu kao i jednu
sekundu, ona ostade sama a soba beše svetlija jer su sad mesečevi zraci obasjavali njen
krevet.
Nije ni sama znala da je pijana, pijana od umora i od viskija. Činilo joj se samo da je izišla
iz svoga umornog tela i da lebdi negde iznad njega, gde nema ni bola ni iznurenosti, a
mozak joj je sad video stvari s nekom nadljudskom jasnoćom.
Videla je stvari novim očima, jer je negde na putu do Tare bila ostavila za sobom svoje
devojačko doba. Sad više nije bila meka ilovača koja prima utiske od svakog novog
iskustva. Ilovača se bila stvrdnula u toku prošloga tako beskrajno dugog dana koji je trajao
hiljadu godina. Ovo je noćas poslednji put kad su joj ukazali negu kao nekom detetu. Sad je
ona zrela žena i mladost je prošla.
Ne, ona se ne može i neće obraćati Džeraldovoj i Eleninoj rodbini za pomoć. Porodica
O’Hara neće ničiju milostinju. Porodica O’Hara se stara sama o svojima. Njeni tereti su
njeni, i to tereti za pleća koja su dosta jaka da ih ponesu. Sad je bez ikakvog iznenađenja
prosuđujući sve ove prilike mislila da su joj pleća dovoljno snažna da ponesu ma šta, pošto
su podnela najteže što ju je moglo snaći. Ona ne može ostaviti Taru, ona pripada toj crvenoj
354
zemlji mnogo više nego što ta zemlja pripada njoj. Njeni koreni leže duboko u tom krvavo
obojenom tlu i izvlače iz njega život, kao što ga i pamuk sisa. Ostaće na Tari i nekako će je
održati, izdržavaće svoga oca i sestre, Melani i Ašlijevo dete, i crnce. Sutra - oh, to sutra!
Sutra će ona staviti vrat u jaram. Sutra će biti toliko stvari koje se moraju uraditi. Otići do
Dvanaest Hrastova i do kuće Mekintoševih da vidi da li se još nešto može naći u njihovim
opustošenim baštama, otići do baruština duž reke i pretražiti ih ne bi li našla neku zalutalu
krmaču ili koji komad živine, otići do Džonsboroa i Lavdžoja s Eleninim nakitom - mora
biti da će se tamo naći neko ko će hteti da proda nešto za jelo. Sutra... sutra... Mozak joj je
radio sve sporije i sporije kao časovnik koji će skoro da stane, ali je jasnost viđenja
neprestano trajala.
Odjednom joj sve stare porodične priče koje je slušala još od detinjstva, često slušala s
dosadom, nestrpljivo i ne razumevajući ih potpuno, sad sinuše u sasvim novoj svetlosti i
jasnoći. Priča o Džeraldu koji bez prebijene pare stvara Taru, o Eleni koja se uzdigla visoko
nad nekom tajanstvenom žalošću, o starom dedi Robijaru koji je preživeo pad
Napoleonovog prestola i ponovo zasnovao svoj život na plodnom primorju Džordžije, o
pradedi Pridomu koji je u džungli na Haitima izvojevao sebi čitavu jednu malu kraljevinu
pa je izgubio i doživeo da mu se ime izgovara s poštovanjem u Savani. Postojale su i
mnoge Skarlet koje su se borile uz irske dobrovoljce za slobodnu Irsku i koje