Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se
Idi na stranu : 1, 2 
Poruka [Strana 1 od 2]
2 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 5:57 pm
Margita
Administrator
Mesto
Blakeberj.
Pomislite možda na kolačiće od kokosa, možda na drogu. „Pristojan
život." Pomislite na stanicu metroa, na predgrađe. Na više od toga ne
pomišljate. Ljudi žive tamo, kao i na drugim mestima. Zato je i izgrađeno;
da bi ljudi imali gde da žive.
Ne, ovo nije mesto koje se prirodno razvilo. Ovde je sve od početka
podeljeno u jedinice. Ljudi su se useljavali tamo gde su mogli. Betonske
zgrade braonkastih nijansi, okružene zelenilom.
U vreme odigravanja ove priče, Blakeberj je kao mesto postojao već
trideset godina. Moglo bi se pomisliti na pionirski duh. Mejflauer;
nepoznata zemlja. Da. I zamisliti nenaseljene kuće koje čekaju na svoje
stanare.
I evo ih!
Jedan za drugim preko mosta Traneberjbrun, sa suncem i vizijom u
očima. Godina je 1952. Majke nose svoju dečicu u naručju ili ih guraju u
kolicima, drže ih za ruku. Očevi ne nose motike i ašove, već kuhinjske
aparate i funkcionalni nameštaj. Verovatno nešto i pevaju.
Internacionalu, možda. Ili neki psalam, zavisno od naravi.
Ovo je veliko. Ovo je novo. Ovo je moderno.
Ali nije bilo tako.
Došli su metroom. Ili automobilima, kamionima za selidbu. Jedan po
jedan. Uvukli su se u završene stanove i uneli stvari. Razvrstali su ih u
pretince i police određenih mera, postavili nameštaj na linoleum. Kupili
nove stvari da popune rupe. Kad su završili s tim, podigli su glave i
pogledali podarenu im zemlju. Izašli su pred zgrade i otkrili da je sva
zemlja već bila raskrčena. Trebalo se zadovoljiti onim što su imali.
Imali su centar. Imali su pristupačna igrališta za decu. Imali su
prostrane zelene površine iza ćoška. Imali su mnogo šetališta zatvorenih
za saobraćaj.
Dobro mesto. Govorili su to jedni drugima za kuhinjskim stolom
nekoliko meseci nakon useljavanja.
„Na dobro mesto smo došli."
Samo jedna stvar je nedostajala. Istorija. Deca u školi nisu pisala
dodatne radove o prošlosti Blakeberja, jer ona nije ni postojala. Zapravo
jeste. Nešto u vezi s nekim mlinom. Kraljem duvana za žvakanje. Čudnim
~ 4 ~
starim kućama dole uz vodu. Ali to je bilo odavno i nema nikakve veze sa
sadašnjošću.
Tu gde su sada trospratnice bila je samo šuma.
Misterije prošlosti bile su van domašaja; nije bilo čak ni crkve. Mesto
sa deset hiljada stanovnika, bez crkve.
To govori nešto o modernosti i racionalnosti ovog mesta. Govori nešto
o oslobođenosti od istorijskih pustošenja i prestravljivanja.
To objašnjava i njihovu nepripremljenost.
Niko nije video kad su se uselili.
Kad je policija u decembru konačno ušla u trag vozaču kamiona za
selidbu, on nije imao toliko toga da im ispriča. U njegovom planu rada iz
1981. pisalo je samo: „18. okt.: Norće- ping-Blakeberj (Sthlm)". Setio se da
je prevezao jednog muškarca i njegovu ćerku, slatku devojčicu.
„E, da. Skoro da nisu imali nikakvih stvari. Kauč, fotelju, neki krevet.
Lagana vožnja, s te strane. I da... hteli su da ih prevezem tokom noći.
Rekao sam da će tako biti skuplje zbog duple smene i svega toga. Ali to
nije bio problem. Vozili smo se noću. To im je, ono, bilo najvažnije. Je l' se
nešto desilo?"
Vozaču je rečeno šta je u pitanju i koga je svojim kamionom prevezao.
On je razrogačio oči i pogledao slova u svom planu rada.
„U, jebote..."
Ustima je napravio grimasu kao da se zgadio nad sopstvenim
rukopisom.
18. okt.: Norćeping-Blakeberj (Sthlm)
On ih je dovezao.
Muškarca i devojčicu.
Ovo neće nikome ispričati.
Nikada.
Blakeberj.
Pomislite možda na kolačiće od kokosa, možda na drogu. „Pristojan
život." Pomislite na stanicu metroa, na predgrađe. Na više od toga ne
pomišljate. Ljudi žive tamo, kao i na drugim mestima. Zato je i izgrađeno;
da bi ljudi imali gde da žive.
Ne, ovo nije mesto koje se prirodno razvilo. Ovde je sve od početka
podeljeno u jedinice. Ljudi su se useljavali tamo gde su mogli. Betonske
zgrade braonkastih nijansi, okružene zelenilom.
U vreme odigravanja ove priče, Blakeberj je kao mesto postojao već
trideset godina. Moglo bi se pomisliti na pionirski duh. Mejflauer;
nepoznata zemlja. Da. I zamisliti nenaseljene kuće koje čekaju na svoje
stanare.
I evo ih!
Jedan za drugim preko mosta Traneberjbrun, sa suncem i vizijom u
očima. Godina je 1952. Majke nose svoju dečicu u naručju ili ih guraju u
kolicima, drže ih za ruku. Očevi ne nose motike i ašove, već kuhinjske
aparate i funkcionalni nameštaj. Verovatno nešto i pevaju.
Internacionalu, možda. Ili neki psalam, zavisno od naravi.
Ovo je veliko. Ovo je novo. Ovo je moderno.
Ali nije bilo tako.
Došli su metroom. Ili automobilima, kamionima za selidbu. Jedan po
jedan. Uvukli su se u završene stanove i uneli stvari. Razvrstali su ih u
pretince i police određenih mera, postavili nameštaj na linoleum. Kupili
nove stvari da popune rupe. Kad su završili s tim, podigli su glave i
pogledali podarenu im zemlju. Izašli su pred zgrade i otkrili da je sva
zemlja već bila raskrčena. Trebalo se zadovoljiti onim što su imali.
Imali su centar. Imali su pristupačna igrališta za decu. Imali su
prostrane zelene površine iza ćoška. Imali su mnogo šetališta zatvorenih
za saobraćaj.
Dobro mesto. Govorili su to jedni drugima za kuhinjskim stolom
nekoliko meseci nakon useljavanja.
„Na dobro mesto smo došli."
Samo jedna stvar je nedostajala. Istorija. Deca u školi nisu pisala
dodatne radove o prošlosti Blakeberja, jer ona nije ni postojala. Zapravo
jeste. Nešto u vezi s nekim mlinom. Kraljem duvana za žvakanje. Čudnim
~ 4 ~
starim kućama dole uz vodu. Ali to je bilo odavno i nema nikakve veze sa
sadašnjošću.
Tu gde su sada trospratnice bila je samo šuma.
Misterije prošlosti bile su van domašaja; nije bilo čak ni crkve. Mesto
sa deset hiljada stanovnika, bez crkve.
To govori nešto o modernosti i racionalnosti ovog mesta. Govori nešto
o oslobođenosti od istorijskih pustošenja i prestravljivanja.
To objašnjava i njihovu nepripremljenost.
Niko nije video kad su se uselili.
Kad je policija u decembru konačno ušla u trag vozaču kamiona za
selidbu, on nije imao toliko toga da im ispriča. U njegovom planu rada iz
1981. pisalo je samo: „18. okt.: Norće- ping-Blakeberj (Sthlm)". Setio se da
je prevezao jednog muškarca i njegovu ćerku, slatku devojčicu.
„E, da. Skoro da nisu imali nikakvih stvari. Kauč, fotelju, neki krevet.
Lagana vožnja, s te strane. I da... hteli su da ih prevezem tokom noći.
Rekao sam da će tako biti skuplje zbog duple smene i svega toga. Ali to
nije bio problem. Vozili smo se noću. To im je, ono, bilo najvažnije. Je l' se
nešto desilo?"
Vozaču je rečeno šta je u pitanju i koga je svojim kamionom prevezao.
On je razrogačio oči i pogledao slova u svom planu rada.
„U, jebote..."
Ustima je napravio grimasu kao da se zgadio nad sopstvenim
rukopisom.
18. okt.: Norćeping-Blakeberj (Sthlm)
On ih je dovezao.
Muškarca i devojčicu.
Ovo neće nikome ispričati.
Nikada.
3 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 5:57 pm
Margita
Administrator
PRVI DEO
SREĆAN JE ONAJ KO IMA
TAKVOG PRIJATELJA
Ljubavni jadi muče dok ste mladi, momci!
Siv Malmkvist — Ljubavni jadi
I never wanted to kill, I am not naturally evil
Such things I do just to make myself more attractive to you
Have I failed?
Morrissey - The last of the famous international playboys
Sreda, 21. oktobar 1981.
- A šta mislite da je ovo?
Gunar Holmberj, policijski komesar iz predgrađa Velingbi, podigao je
plastičnu kesicu s belim prahom.
Možda heroin, ali se niko nije usudio ništa da kaže. Niko nije hteo da
ispadne da se razume u takve stvari. Posebno ako je imao brata ili
bratovljevog druga koji se time bavio. Pucao se horsom. Čak su i devojčice
ćutale. Policajac je pretresao kesicu.
- Mislite da je prašak za pecivo, a? Brašno?
Odrečan žamor. Policajac ipak ne treba da pomisli da su u Odeljenju
6b idioti. Istina, bilo je nemoguće oceniti šta je to u kesi, ali predavanje je
bilo o drogama, pa se moglo zaključiti. Policajac se okrenuo ka nastavnici.
- Šta ih zapravo učite na domaćinstvu?
Nastavnica se osmehnula i slegnula ramenima. Razred se smejao:
pandur je bio okej. Nekoliko dečaka je čak držalo njegov pištolj pre časa.
Nenapunjen, doduše, ali svejedno.
Oskaru je ključalo u grudima. On je znao odgovor na pitanje. Bolelo
ga je da kaže da ne zna. Hteo je da ga policajac pogleda. Da ga pogleda i
kaže mu nešto kad odgovori tačno. Znao je da je glupo što to radi, ali je
svejedno podigao ruku.
~ 6 ~
-Da?
- Je l' to heroin?
- Jeste - policajac ga je ljubazno pogledao. - Kako si pogodio?
Glave su se okrenule ka njemu, znatiželjne da čuju odgovor.
-Pa, ja... čitam dosta i to...
Policajac je klimnuo glavom.
- Dobro je. Mislim, čitati - pretresao je kesicu. - Za to se nema
vremena ako koristite ovo. Šta mislite, koliko ovo vredi?
Oskar nije morao ništa više da kaže. Dobio je željeni pogled i
obraćanje. Čak je uspeo policajcu da kaže i da dosta čita. To je više nego
što se nadao. Počeo je da sanjari... Kako mu policajac posle časa prilazi i
zanima se za njega, seda pored njega. Onda bi mu sve ispričao. I policajac
bi razumeo. Pomilovao bi ga po kosi i rekao mu da je dobar dečko; podigao
bi ga, zagrlio i rekao...
- Jebena drukaro.
Joni Fošberj ga je snažno ubo prstom u bok. Jonijev brat se družio s
narkosima i Joni je znao mnogo reči koje su drugi dečaci u razredu brzo
učili od njega. Joni je verovatno znao tačno koliko ta kesica vredi, ali on
nije drukao. Nije pričao s pandurom.
Bio je veliki odmor, i Oskar je i dalje neodlučno stajao kod vešalica za
jakne. Joni je hteo da ga povredi, kako to da izbegne? Tako što će ostati u
hodniku ili tako što će izaći napolje? Joni i ostali iz razreda su izjurili u
dvorište.
Tačno; policajac će čekati u svom autu u dvorištu i oni koje zanima
prići će i pogledati. Joni se neće usuditi da pred policajcem nasrne na
njega.
Oskar je sišao do ulaza i pogledao kroz prozor. Upravo tako, svi iz
razreda su se sakupili oko policijskog automobila. I Oskar je hteo da mu
priđe, ali to je bila loša ideja. Neko bi ga udario kolenom, neko bi mu
svukao gaće; bez obzira na policajca.
U svakom slučaju, dobio je na vremenu, bar na ovom odmoru. Izašao
je u dvorište i odšunjao se sa zadnje strane do WC-a. Ušao je u WC i
oslušnuo, nakašljao se. Zvuk je odjekivao između pregrada. Brzo je iz gaća
izvukao piš-loptu veličine mandarine, od penaste gume koju je isekao iz
jednog starog dušeka, s rupom za kitu. Pomirisao ju je.
Da, naravno, malo se upišao. Oprao je loptu i iscedio ju je što je
snažnije mogao.
~ 7 ~
Inkontinencija. Tako se to zove. Čitao je o tome u jednoj brošuri koju
je krišom uzeo iz apoteke. Uglavnom muči matore babe.
I mene.
Mogao je da se kupi lek, pisalo je u brošuri, ali mu nije padalo na
pamet da svoj džeparac potroši tako što će se sramotiti po apoteci. I
definitivno neće ispričati mami; toliko bi joj ga bilo žao, da bi mu pozlilo.
Imao je piš-loptu, i ona će obavljati funkciju sve dok se situacija ne
pogorša.
Koraci ispred, glasovi. Čvrsto držeći loptu u ruci, skliznuo je u kabinu
i zaključao se u istom trenutku kad su se vrata WC-a otvorila. Nečujno se
popeo na klozetsku šolju, skupio se da mu ne bi videli noge ako pogledaju
ispod vrata. Pokušao je da ne diše.
- Praaaase?
Joni, naravno.
- Prase, jesi li ovde?
I Mike. Najgora dvojica. Ne, Tomas je bio još opasniji, ali on skoro
nikad nije učestvovao u tučama. Prepametan je za tako nešto. Verovatno
se sad ulizivao policajcu. Ako bi otkrili piš-loptu, Tomas bi bio taj koji bi to
iskoristio da ga još dugo povređuje i ponižava. Joni i Mike bi ga odalamili i
to bi bilo dovoljno. Tako da je na neki način i bila sreća što...
- Prase? Znamo da si ovde.
Pokušali su da otvore vrata. Protresli ih. Udarali u njih. Oskar je
rukama obgrlio kolena i stisnuo zube da ne bi vrisnuo.
Odlazite! Ostavite me na miru! Zašto me ne ostavite na miru?
Joni je progovorio nežnim glasom.
- Prasence, ako sad ne izađeš, moraćemo da te sačekamo posle škole.
Je l' to hoćeš?
Na trenutak je bilo tiho. Oskar je pažljivo ispustio vazduh.
Nasrnuli su na vrata, udarali ih i šutirali. Grmelo je WC-om, rajber
na vratima je počeo da se krivi. Trebalo bi da otvori i izađe pre nego što se
naljute, ali jednostavno nije mogao.
- Praaase?
Podigao je ruku, pokazao da postoji, da nešto zna. To je bilo
zabranjeno. Njemu. Nalazili su gomilu razloga zašto moraju da ga muče;
bio je predebeo, preružan, preodvratan. Ali pravi problem je bio taj što je
postojao, i svako podsećanje na to predstavljalo je zločin.
Možda će samo da ga „krste". Da mu zavuku glavu u šolju i puste
vodu. Bez obzira na to šta smisle, kad se sve završi, uvek bi osetio
~ 8 ~
olakšanje. Pa zašto onda ne bi jednostavno podigao rajber, koji će i onako
svakog časa izleteti, i pustio ih da se zabave?
Zurio je u rajber koji se uz krckanje izvijao, u vrata koja su se uz
tresak otvorila i zviznula u zid, u trijumfalni osmeh Mikea Sikova, i znao
je.
Zato što to nije bio deo igre.
On nije otključao vrata, oni nisu za tri sekunde preskočili pregradu i
ušli u kabinu, jer to nije bilo po pravilima igre. Lovačko uzbuđenje bilo je
njihovo, njegov je bio strah lovine. Kad ga uhvate, zabava je gotova, samo
kažnjavanje je u najvećoj meri puka obaveza. Ako se prerano preda,
postoji rizik da će oni svu energiju usmeriti na kaznu umesto na lov. A to
bi bilo gore.
Joni Fošberj je promolio glavu.
- Treba da podigneš poklopac ako ćeš da sereš. Ajde sad, skiči kao
prase!
Oskar je zaskičao. To je bio deo igre. Ako bi skičao, ponekad bi se
desilo da zaborave na kaznu. Posebno se naprezao, uplašen da će mu, u
suprotom, tokom kažnjavanja podići ruku i otkriti njegovu strašnu tajnu.
Napravio je svinjsku grimasu, groktao i skičao, groktao i skičao. Joni i
Mike su se smejali.
- Ajde, prase, jebote. Još!
Oskar je nastavio. Zažmurio i nastavio. Stegao pesnice toliko snažno
da su mu se nokti žarili u dlanove, i nastavio. Groktao je i skičao dok nije
osetio čudan ukus u ustima. Onda je prestao. Otvorio je oči.
Otišli su.
Ostao je da sedi, sklupčan na klozetskoj šolji, i buljio u pod. Crvena
fleka na pločicama ispod njega. Dok ju je gledao, još jedna kap krvi mu je
s nosa pala na pod. Iscepao je malo toalet-papira i stavio ga pod nos. To
se ponekad dešavalo kad bi se uplašio. Polazila mu je krv iz nosa, tek
tako. To mu je pomoglo nekoliko puta, kad su hteli da ga tuku, ali su
odustali pošto je već krvario.
Oskar Erikson je sedeo sklupčan sa zgužvanim papirom u jednoj i pišloptom
u drugoj ruci. Krvari, piša po sebi, previše priča. Curi iz svih
mogućih rupa. Uskoro će početi i da sere po sebi. Prase.
Ustao je, izašao iz WC-a. Ostavio je krv na podu. Nek je neko vidi,
nek se zapita. Nek pomisli da je neko tu ubijen, jer zapravo i jeste. Po stoti
put.
~ 9 ~
Hokan Bengtson, četrdesetpetogodišnjak sa pivskim stomakom u
začetku, ćelom u razvoju i vlastima nepoznatom adresom, sedeo je u
metrou i gledao kroz prozor, proučavajući ono što će postati njegov nov
dom.
Zapravo je ružnjikavo. Norćeping je bio lepši. A ova zapad¬na
predgrada uopšte ne liče na stokholmska predgrada koja je viđao na
televiziji; Čista i Rinkebi i Halonberjen. Ovo je bilo drugačije.
„SLEDEĆA STANICA: ROKSTA."
Malo okruglije i mekše. Mada, ovde postoji pravi oblakoder.
Iskrivio je vrat kako bi video najviše spratove poslovne zgrade
Vatenfal. Nije se sećao da je u Norćepingu postojala takva zgrada.
Doduše, tamo nikad nije ni bio u centru.
Na sledećoj stanici valjda treba da siđe? Pogledao je kartu mreže
podzemne železnice zalepljenu iznad vrata. Da. Na sledećoj.
„PAŽNJA. VRATA SE ZATVARAJU."
Valjda ga niko nije gledao?
Ne, samo nekoliko ljudi je bilo u vagonu, svi zauzeti večernjim
novinama. Sutra će u njima pisati o njemu.
Pogled mu se zaustavio na reklamnom posteru za donji veš. Jedna
žena je izazovno pozirala u crnim gaćicama i brushalteru. Ovo je
nenormalno. Svuda gola koža. I to prolazi tako. Šta je to radilo ljudskom
umu, kako je uticalo na ljubav?
Ruke su mu se tresle, pa ih je spustio na kolena. Bio je užasno
nervozan.
Zar zaista ne postoji drugi način?
Zar misliš da bih te izlagala ovome da postoji?
Ne, ali...
Ne postoji nijedan drugi način.
Ne postoji drugi način. Trebalo je samo odraditi ovo. I ne ušeprtljati
se. Kod kuće je pogledao kartu u telefonskom imeniku i odlučio se za
jednu šumu koja će verovatno odgovarati, a onda se spakovao i krenuo.
Znak „adidas" je isekao s torbe nožem, i on se sada nalazio u njoj
između njegovih nogu. To je jedna od stvari koje su pošle naopako u
Norćepingu. Neko se setio marke torbe, a onda ju je policija našla u
kontejneru nedaleko od njihovog stana u koji ju je bacio.
Danas će torbu vratiti kući. Možda će je iseći na komadiće i baciti u
WC. Da li se to uopšte radi?
Šta se zapravo radi?
~ 10 ~
„POSLEDNJA STANICA. SVI PUTNICI IZLAZE."
Podzemna železnica je izbljuvala svoj teret i Hokan je zajedno sa
ostalima izašao noseći torbu u ruci. Bila je teška, iako je jedina teža stvar
u njoj bio kanister s pumpom. Naprezao se da hoda normalno, a ne kao
čovek koji je na putu za sopstveno pogubljenje. Ljudi nisu smeli da ga
primete. Ali noge su odbijale poslušnost, htele su da se spoje s peronom. A
ako bi samo ostao tu? Ako bi bio nepomičan, potpuno miran i jednostavno
ostao tu. Sačekao noć, sačekao da ga neko primeti, da pozove... nekoga ko
bi došao po njega. Odveo ga negde drugde.
Nastavio je u normalnom ritmu. Desna noga, leva noga. Nije smeo da
omane. Strahovite stvari bi se desile ako bi omanuo. Najgore koje se mogu
zamisliti.
Gore kod šaltera se osvrnuo. Imao je lošu orijentaciju. Na koju stranu
je šuma? Naravno, nikoga nije mogao da pita. Morao je da rizikuje. Samo
da krene, da obavi to. Desna noga, leva noga.
Mora da postoji drugi način.
Ali ničega nije mogao da se seti. Postojali su određeni preduslovi,
određeni kriterijumi. Ovo je bio jedini način da se oni ispune. Već dvaput
je uradio ovo, i oba puta se spetljao. U Veksjeu manje, ali ipak dovoljno da
su morali da se odsele. Danas će sve odraditi dobro, dobiti dosta pohvala.
I milovanja, možda.
Dvaput. Već je bio proklet. Kakve veze ima ako to uradi i treći put?
Baš nikakve. Društvena kazna bi verovatno bila ista. Doživotna robija.
A moralna? Koliko udaraca repom, kralju Minose?
Park kojim je išao, malo napred je prelazio u šumu. Mora da je ovo
ona šuma koju je video na karti. Kanister i nož su strugali jedno o drugo.
Pokušao je da ne trese torbu dok hoda.
Jedno dete je istrčalo pred njega. Jedna možda osmogodišnja
devojčica na putu kući iz škole, sa torbom koja je odskakivala na leđima.
Ne! Nikada!
Tu je povlačio granicu. Ne tako malo dete. Pre on sam, sve dok ne
padne mrtav. Devojčica je nešto pevušila. Ubrzao je korak kako bi je
sustigao i čuo.
- Mali zraku sunca što viriš
kroz prozor u moju kuću...
Zar deca još uvek to pevaju? Devojčica možda ima staru nastavnicu.
Lepo što se ta pesma još uvek peva. Poželeo je da joj se približi da bi je
bolje čuo, da, toliko blizu da može da oseti miris njene kose.
~ 11 ~
Usporio je. Da ne privuče pažnju. Devojčica je skrenula iz parka na
šumski puteljak. Verovatno je živela u kući s druge strane. Neverovatno
da joj roditelji dozvoljavaju da ide tako, potpuno sama. Tako mala.
Zastao je, pustio devojčicu da odmakne, da nestane u šumi.
Samo ti idi, lutkice. I ne zadržavaj se po šumi.
Sačekao je možda minut, slušao zebu kako peva na drvetu kraj njega.
Zatim je krenuo za devojčicom.
Oskar se vraćao iz škole; glava mu je bila teška. Uvek bi mu bilo loše
kad bi na ovaj način uspeo da izbegne kaznu; tako što će izigravati prase,
ili nešto drugo. Gore nego da je bio kažnjen. Znao je da je tako, ali ipak
nije mogao da se natera da prihvati kaznu kad se ona približavala. Radije
bi se potpuno ponizio. Nikakav ponos.
Robin Hud i Spajdermen su imali ponosa. Ako bi ih Mali Džon ili
Doktor Oktopus sabili u ćošak, pljunuli bi opasnosti u lice čak iako ne bi
postojala mogućnost da se spasu. Ali šta zna Spajdermen? Uvek bi se
izvukao, iako je to bilo nemoguće. On je lik iz stripa i mora da preživi do
sledećeg broja. On je imao svoje osobine pauka, Oskar svoje skičanje.
Koristi ono što imaš kako bi preživeo.
Oskar je morao da se teši. Imao je užasan dan i sada će sebi dati malo
oduška. Uprkos riziku da naleti na Jonija i Mikea, krenuo je ka centru
Blakeberja, u Sabis. Peo se cikcak trotoarom umesto stepenicama,
smirivao se. Trebalo je biti miran, ne znojiti se.
I pre godinu dana je bio ovde i krao u supermarketu. Čuvar je hteo da
zove mamu, ali je ona bila na poslu, a Oskar nije znao broj telefona, ne,
ne. Cele nedelje se štrecao kad bi telefon zazvonio, ali je onda umesto toga
stiglo jedno pismo, adresirano na mamu.
Idiotski. Na kovertu je čak pisalo „Stokholmska policija" i Oskar ga
je, naravno, otvorio i pročitao o svojim zločinima, lažirao mamin potpis i
vratio im pismo kao potvrdu da je pročitano. Kukavica možda jeste, ali
glup nije. A i to da je kukavica. Je l' kukavički ovo što sad radi? Što puni
džepove slatkišima. Na kraju je stavio i jednu kesicu gumenih bombona za
pojas, otišao na kasu i platio za jednu čokoladicu.
Kući se vraćao uzdignute glave i lakog koraka. Nije bio Prase koje su
svi mogli da šutiraju, bio je Gospodar lopova koji je prkosio opasnostima i
preživljavao. Sve ih je prevario.
~ 12 ~
Kad je ušao u svoj blok, bio je na sigurnom. Niko od njegovih
neprijatelja nije živeo u ovom kraju, u nepravilnom krugu unutar većeg
kruga ulice Ibsengatan. Dvostruko utvrđenje. Bio je bezbedan. U bloku
mu se nikad ništa loše nije desilo. U principu.
Ovde je odrastao i ovde je imao drugare pre nego što je krenuo u
školu. Tek u petom razredu su počeli ozbiljnije da ga isključuju iz društva.
Pred kraj petog razreda, određen je za dežurnog krivca i to se prenelo i
među drugovima koji nisu išli u njegovo odeljenje. Sve ređe su ga zvali i
pitali da li hoće da se igra.
U tom periodu je otpočeo i svoj spomenar. Spomenar u kome će sad
uživati.
FIIIJU!
Nešto je zazujalo i udarilo ga u nogu. Tamnocrveni auto na daljinsko
upravljanje krenuo je u rikverc od njega, okrenuo se i odjurio uzbrdo ka
svom ulazu. Iza žbunja levo od stepenica koje su vodile ka ulazu, stajao je
Tomi s velikom antenom koja mu je štrcala iz stomaka, i smejuljio se.
- Jesi se iznenadio, a?
- Brzo ide.
- Da. Hoćeš da ga kupiš?
- ...Koliko?
- Trista.
- Ne. Nemam toliko.
Tomi je prstom pokazao Oskaru da mu priđe, okrenuo auto na
uzbrdici, sjurio ga nizbrdo i uz zanošenje ga ukočio ispred svojih nogu,
podigao ga, potapšao i tiho rekao:
- Košta devetsto u radnji.
- Da.
Tomi je pogledao auto, a zatim odmerio Oskara.
- Onda dvesta? Potpuno je nov.
- Da, mnogo je lep, ali...
-Ali?
-Ne.
Tomi je klimnuo glavom, spustio auto na zemlju i uvezao ga među
žbunje tako da su se veliki, čvorasti točkovi tresli, grančice pucketale, a
onda ga izvezao na put i dalje nizbrdo.
- Mogu li ja da probam?
Tomi je pogledao Oskara kao da procenjuje da li je vredan toga ili ne,
a zatim mu je pružio daljnski upravljač i dodirnuo svoju gornju usnu.
~ 13 ~
- Je l' te neko tukao? Imaš krv tu.
Oskar je kažiprstom prešao preko usne i pokupio nekoliko tamnih
trunčica.
- Ne, samo sam...
Ne pričaj. Nema svrhe. Tomi je bio tri godine stariji. Opasan. Rekao bi
samo nešto o branjenju i Oskar bi rekao „naravno" i jedino što bi moglo da
se desi jeste da još više padne u Tomijevim očima.
Oskar je neko vreme vozio auto, a posle je gledao kako ga Tomi vozi.
Poželeo je da ima dvesta kruna pa da ugovore posao. Zajednički. Zavukao
je ruke u džepove i opipao slatkiše.
- Hoćeš dojmi?
- Ne, ne sviđa mi se.
- A japi
Tomi je podigao pogled s daljinskog upravljača, nasmešio se.
- Imaš oba?
-Da.
- ...Maznuo?
- ...Da.
- Okej.
Tomi je ispružio ruku i Oskar mu je dao jedan jap koji je Tomi stavio
u zadnji džep farmerki.
- Hvala. Ćao.
- Ćao.
Kad je Oskar došao kući, sve slatkiše je stavio na krevet. Počeće s
dajmom da bi posle pojeo duplu čokoladicu i završio s bauntijem, svojim
omiljenim. A onda, gumene bombone, za ispiranje usta. Nanizao je
slatkiše na podu duž kreveta, po redosledu po kojem će ih pojesti. U
frižideru je našao polupraznu flašu koka-kole čiji je otvor mama prekrila
folijom. Savršeno. Više je voleo kad je koka-kola malo odstajala, posebno
ako je pije uz slatkiše. Sklonio je foliju i stavio flašu pored slatkiša, legao
na stomak na krevet i posmatrao policu za knjige. Gotovo kompletan
serijal horor priča Hladni vetrovi, sa sve ponovljenim izdanjima.
Najveći deo došao je iz dve papirne kese knjiga koje je preko oglasa
kupio za dvesta kruna. Metroom je otišao do južnog predgrađa
Midsomarkransen i pratio uputstva dok nije stigao do stana. Čovek koji
mu je otvorio bio je debeo, iscrpljen, promuklog glasa. Na sreću nije
pozvao Oskara da uđe, samo je izneo kese s knjigama, uzeo dve novčanice
od sto kruna i, uz klimanje glavom, rekao: „Uživaj", i zatvorio vrata.
~ 14 ~
Tada se Oskar uznemirio. Mesecima je tražio starije primerke po
antikvarnicama i striparnicama duž ulice Jetgatan.
Čovek je preko telefona tvrdio da su u pitanju upravo ti stariji brojevi.
Sve je prošlo nekako preterano lako.
Čim je zašao za ćošak, Oskar je spustio kese i pregledao ih. Nije ga
prevario. Četrdeset jedna knjiga, od broja 2 do broja 46.
Ove knjige više ne mogu da se kupe. Dvesta kruna!
Nije ni čudo što se uplašio od tog čoveka. Ono što je Oskar upravo
uradio nije ništa manje od krađe blaga!
Ipak, sve ovo nije bilo ni prineti njegovom spomenaru.
Iskopao ga je iz skrovišta ispod gomile stripova. Sama knjiga bila je
zapravo jedan veliki blok koji je ukrao iz robne kuće u Velingbiju;
jednostavno je izašao noseći ga pod miškom, ko kaže da je kukavica?, ali
sadržaj...
Otvorio je dajm, odgrizao poveći zalogaj, uživao u krckanju čokolade,
od kog su ga boleli zubi, i otvorio svoju knjigu. Prvi isečak bio je iz
časopisa Hemets šurnal: priča o ženi koja je četrdesetih godina ubijala
otrovom u Americi. Arsenikom je uspela da otruje četrnaest staraca pre
nego što su je uhvatili, osudili i pogubili na električnoj stolici. Molila je da
je ubiju otrovom, što bi bilo prikladno, ali država u kojoj je bila aktivna
koristila je stolicu, pa je stolicu i dobila.
To je bio jedan od Oskarovih snova: da prisustvuje pogubljenju na
električnoj stolici. Čitao je da tada krv proključa, da se telo izvija pod
nemogućim uglovima. Zamišljao je i da se kosa pali, ali za to nije imao
pisanih dokaza.
Potpuno fantastično, svejedno.
Nastavio je s listanjem. Sledeći članak bio je iz Aftonbladeta i govorio
je o jednom švedskom serijskom ubici koji je komadao svoje žrtve.
Polubedna fotografija iz pasoša. Izgledao je kao bilo ko drugi. Ipak, u
svojoj sauni je ubio dve homoseksualne prostitutke, raskomadao ih
motornom testerom i zakopao iza saune. Oskar je uzeo poslednji zalogaj
dajma i bliže pogledao ubičino lice. Kao bilo ko drugi.
Mogao bih to da budem ja za dvadeset godina.
Hokan je našao dobro mesto za osmatranje, s pogledom na obe strane
šumskog puteljka. Nešto dalje u šumi je našao jednu skrivenu uvalu sa
~ 15 ~
drvetom u sredini; tamo je ostavio torbu sa opremom. Mali kanister sa
halotanom visio mu je o konopcu ispod mantila.
Sad je samo trebalo da sačeka.
I ja hoću jednom da budem velika
i znam sve ko tata i mama.
Nije čuo da neko peva tu pesmu još otkad je i sam išao u školu. Je l'
to Alis Tegner? Pomisli samo na sve lepe pesme koje su nestale, koje više
niko ne peva. Uopšte, na sve lepo što je iščezlo.
Više nema poštovanja prema lepome. To je karakteristično za
današnje društvo. Dela velikih majstora korišćena su kao puke ironične
reference ili reklame. Mikelanđelovo „Stvaranje Adama", gde par
farmerki stoji umesto iskre života.
Poenta slike, kako ju je on shvatao, bila su ta dva monumentalna tela
koja su se završavala sa dva kažiprsta koji su se gotovo, ali ne baš
dodirivali. Između njih je bio milimetarski razmak. A u tom razmaku:
Život. Skulpturalna lepota slike i bogatstvo detalja bili su samo ram,
uzgredno delo koje je samo još više isticalo taj minimalni razmak u
sredini. Praznu tačku koja je ispunjavala sve.
I na to mesto su stavili farmerke.
Neko se pojavio na puteljku. Hokan je čučnuo i u ušima osetio lupanje
srca. Ne. Stariji čovek s psom. Dvostruko loše. Prvo pas kog će morati da
utiša, drugo loš kvalitet.
Tresla se gora, rodio se miš.
Pogledao je na sat. Smračiće se za manje od dva sata. Ako neko
odgovarajući ne prođe u narednih sat vremena, uzeće prvo što naiđe. Mora
da se vrati kući pre mraka.
Čovek je nešto rekao. Da li ga je spazio? Ne, pričao je sa psom.
- Daaa, kako si dooobra. Kad se vratimo kući, dobićeš jetrenu paštetu.
Tata će ti dati puno jetrene paštete.
Kad se povio i rukama prekrio lice, kanister sa halotanom pritisnuo je
Hokanove grudi. Jadni ljudi. Jadni usamljeni ljudi u svetu lišenom lepote.
Smrzavao se. Po podne je počeo da duva hladan vetar i Hokan se
premišljao da li da ode do torbe i uzme kišni mantil, obuče ga i zaštiti se
od vetra. Ne. To bi mu umanjilo pokretljivost kad bude morao da deluje
brzo. Pored toga, može unapred da probudi sumnju.
Dve devojke od dvadesetak godina su prošle. Ne. Ne može da sredi
obe. Čuo je deo njihovog razgovora.
- ...Da će sad da ga zadrži.
~ 16 ~
- ...Majmun. Mora da skapira da...
- ...Njena je greška što je... bez tableta protiv trudnoće...
- Ali on mora da, ono...
- ...Zamisli... njega kao ćaleta...
Neka drugarica je zatrudnela. Momak nije preuzimao odgovornost.
Tako je to. Uvek i stalno. Svi misle samo na sebe. Moja sreća, moj uspeh,
jedino je što se čuje. Ljubav je baciti svoj život nekome pred noge, a za to
današnji ljudi nisu sposobni.
Hladnoća mu se uvukla u kosti, biće nespretan u svakom slučaju.
Stavio je ruku preko kaputa, pritisnuo pumpicu na kanistru. Zašištalo je.
Radi. Pustio je pumpicu.
Protrljao je ruke da bi se zagrejao. Nek neko dođe. Sam. Pogledao je
na sat. Još pola sata. Nek neko dođe sad. U ime života i ljubavi.
Dete u srcu želim da budem
jer deca pripadaju carstvu božanskom.
Kad je Oskar završio s pregledanjem spomenara i pojeo sve slatkiše,
počelo je da se smrkava. Kao i obično, posle toliko slatkiša osećao se
naduveno i imao je blagu grižu savesti.
Mama se vraća tek za dva sata. Onda će da jedu. Posle će da uradi
domaći iz engleskog i matematike. Zatim će možda čitati neku knjigu, ili
gledati TV s mamom. Nema ništa posebno na TV-u večeras. Onda će da
piju toplu čokoladu i jedu buhtle, malo da pričaju. Posle toga će da ode u
krevet, biće mu teško da zaspi od brige zbog sutrašnjeg dana.
Kad bi imao nekog da pozove. Mogao bi, naravno, da pozove Juhana,
u nadi da on ne radi ništa drugo.
Juhan je išao u njegovo odeljenje i bilo im je prilično zabavno kad su
se družili, ali ako je Juhan mogao da bira, Oskara nije birao. Juhan je
zvao Oskara kad je njemu bilo dosadno, a ne obrnuto.
U stanu je bilo tiho. Ništa se nije dešavalo. Betonski zidovi su ga
opkoljavali. Sedeo je na krevetu, s rukama na kolenima i stomakom
teškim od čokoladica.
Kao da će se nešto desiti. Sad.
Zadržao je dah, oslušnuo. Obuzeo ga je lepljivi strah. Nešto se
približavalo. Bezbojni gas izbijao je iz zidova, preteći da će dobiti oblik i
progutati ga. Sedeo je ukočeno, zadržavao vazduh i osluškivao. Čekao.
Trenutak je prošao. Oskar je ponovo prodisao.
~ 17 ~
Otišao je do kuhinje, popio čašu vode i uzeo najveći kuhinjski nož sa
namagnetisane police. Oprobao je oštricu o nokat palca, kako ga je tata
naučio. Tup. Provukao ga je koji put kroz oštrač i probao ponovo. Odsekao
je jedan mikroskopski delić nokta.
Odlično.
Savio je novine, zalepio ih i napravio improvizovanu futrolu, gurnuo
nož u nju i zaglavio je između nogavice i leve butine. Samo drška se
videla. Pokušao je da hoda. Oštrica mu je smetala, pa ju je pomerio do
prepona. Neprijatno, ali je moglo.
Uzeo je jaknu iz predsoblja. Onda se setio svih omota slatkiša koji su
ostali na podu njegove sobe. Sakupio ih je i gurnuo u džep, za slučaj da se
mama vrati kući pre njega. Baciće omote ispod nekog kamena u šumi.
Još jedanput je proverio da slučajno nije ostavio neke dokaze.
Igra je počela. On je zloglasni serijski ubica. Svojim oštrim nožem
ubio je već četrnaest ljudi, a da za sobom nije ostavio ni najmanji trag. Ni
dlačicu, ni omot slatkiša. Policija je strepela od njega.
Sad ide u šumu da nađe sledeću žrtvu.
Začudo, već je znao kako se žrtva zove, kako izgleda. Joni Fošberj sa
svojom dugom kosom i velikim, zlim očima. Moliće i preklinjaće za milost,
skičati kao prase, ali uzalud. Poslednju reč imaće nož, i zemlja će se napiti
njegove krvi.
Oskar je to pročitao u nekoj knjizi, i svidelo mu se.
„Zemlja će se napiti njegove krvi."
Dok je zaključavao vrata, izlazio iz zgrade s levom rukom preko
futrole, ponavljao je te reči kao mantru.
Zemlja će se napiti njegove krvi. Zemlja će se napiti njegove krvi.
Ulaz na koji je malopre ušao nalazio se s desne strane zgrade, ali je
Oskar sada otišao levo, prošao pored druge dve zgrade U bloku i tuda
izašao na ulicu. Napustio je unutrašnje utvrđenje. Prešao je ulicu
Ibsengatan i krenuo nizbrdo. Napustio je i spoljašnje utvrđenje. Nastavio
je ka šumi.
Zemlja će se napiti njegove krvi.
Po drugi put tog dana, Oskar se osećao gotovo srećno.
Ostalo je svega deset minuta do isteka Hokanove vremenske granice,
kad je jedan dečak naišao puteljkom. Trinaest-četrnaest godina, koliko je
~ 18 ~
Hokan mogao da vidi. Savršeno. Planirao je da se sjuri ka drugom kraju
putića, u susret svom izabranom.
Ali noge su mu se odista ukočile. Dečak je bezbrižno koračao šumskim
putićem, i Hokan je morao da požuri. Sa svakom sekundom koja je
prolazila, smanjivala se šansa za sprovođenje akcije bez ostavljanja
tragova. Ipak, noge su odbijale da se pokrenu. Stajao je paralisano i zurio
dok se izabrani, savršeni približavao i ubrzo se našao u njegovoj ravni,
tačno pred njim. Uskoro će biti prekasno.
Moram. Moram. Moram.
Ako ne bude uspeo, oduzeće sebi život. Ne može da se vrati kući
praznih šaka. Ili dečak ili on. Treba samo izabrati.
Krenuo je, prekasno. Spotičući se, išao je ka dečaku, umesto da ga je
lepo presreo. Idiot. Šeprtlja. Sada će dečak posumnjati, biće oprezan.
- Zdravo - viknuo je dečaku. - Izvini!
Dečak je zastao. Hvala bogu, bar nije pobegao. Mora nešto da kaže,
nešto da pita. Prišao je dečaku koji je čekao na putiću.
- Da, izvini, ovaj... koliko je sati?
Dečak je bacio pogled na Hokanov ručni sat.
- Da, moj je stao.
Dečak je napeto pogledao u svoj sat. Šta je, tu je. Hokan je zavukao
ruku pod kaput i stavio kažiprst na pumpicu kanistra sa halotanom, u
iščekivanju dečakovog odgovora.
Oskar je prošao nizbrdo pored štamparije, skrenuo na šumski
puteljak. Težina u stomaku je nestala, zamenilo ju je opijajuće uzbuđenje.
Na putu ka šumi, mašta ga je obuzela i postala stvarnost.
Video je svet očima ubice, ili barem onoliko koliko mu je to mašta
jednog trinaestogodišnjaka dozvoljavala. Lep svet. Svet u kome on ima
kontrolu, koji se tresao pred njegovim odlukama.
Išao je šumskim puteljkom u potrazi za Jonijem Fošberjem.
Zemlja će se napiti njegove krvi.
Počelo je da se smrkava i drveće ga je okruživalo kao nema masa ljudi
koji iščekuju najmanji pokret ubice, prestravljeni da će neko od njih
postati sledeća žrtva. Ali ubica je prolazio pored njih; već je nazirao svoju
žrtvu.
Joni Fošberj je stajao na brežuljku, pedesetak metara od puteljka.
Držao je ruke na boku, podrugljivo se osmehivao. Mislio je da će biti kao i
~ 19 ~
uvek. Da će oboriti Oskara na zemlju, da će ga uhvatiti za nos i nagurati
mu borove iglice i mahovinu u usta, ili nešto slično.
Kako se samo varao. Ovo nije Oskar, ovo je Ubica, a Ubičina ruka je
sada čvrsto držala nož, spremala se.
Ubica se polako i dostojanstveno približio Joniju Fošberju, pogledao
ga u oči i rekao:
- Ćao, Joni.
- Ćao, prasence. Zar smeš ovako kasno da budeš napolju?
Ubica je izvukao nož. I zario ga.
- Oko pet i petnaest.
- U redu. Hvala.
Dečak nije odlazio. Samo je stajao i zurio u Hokana koji je pokušao da
zakorači napred. Dečak je nepomično stajao, pratio ga pogledom. Sve
odlazi do đavola. Naravno, dečak je slutio da nešto nije u redu. Neko je
dojurio iz šume da bi ga pitao koliko je sati, a onda je kao Napoleon ostao
tu s rukom ispod kaputa.
- Šta ti je to?
Dečak je glavom pokazao ka njegovim grudima. Glava je bila prazna,
nije znao šta da radi. Izvadio je kanister i pokazao ga dečaku.
- Jebote, šta ti je to?
- Halotan.
- Pa zašto nosiš to?
- Da bi... - Opipavao je penastom gumom obloženu masku za nos,
pokušavajući da smisli šta da odgovori. Nije mogao da laže. To je bilo
njegovo prokletstvo. - Da, to je... s posla.
- Kakvog posla?
Dečak se malo opustio. Ranac sličan onome koji je on ostavio gore u
uvali, dečak je nosio u ruci. Rukom kojom je držao kanister Hokan je
pokazao ka rancu.
- Ideš na trening, a?
Kad je dečak spustio pogled na ranac, iskoristio je šansu.
Obe ruke su poletele, slobodnom je dečaka uhvatio za glavu i prislonio
mu masku na usta. Začulo se šištanje poput neke velike zmije, dečak je
pokušao da oslobodi glavu, ali su je Hokanove ruke čvrsto držale u
očajničkoj stezi.
~ 20 ~
Dečak se bacio unazad, a Hokan je pošao za njim. Kad su pali na
piljevinu puteljka, zmijsko siktanje je ugušilo sve ostale zvukove. Hokan
je grčevito stezao dečakovu glavu, ne ispuštajući masku, dok su se valjali
po puteljku.
Posle nekoliko dubokih udisaja, dečak je počeo da popušta. Hokan je
držao masku na mestu i bacio pogled oko sebe.
Nema svedoka.
Šištanje iz kanistera ispunilo mu je mozak kao nepopustljiva
migrena. Zakočio je pumpicu i izvukao slobodnu ruku, razmotao gumenu
traku i prebacio je dečaku preko glave. Maska je bila fiksirana.
Pridigao se s bolom u rukama i pogledao svoj plen.
Dečak je ležao s raširenim rukama, maska mu je prekrivala nos i
usta, a kanister s halotanom mu je stajao na grudima. Hokan se još
jednom osvrnuo, podigao dečakov ranac i stavio mu ga na stomak. Zatim
je ceo paket podigao i poneo ga ka uvali.
Dečak je bio teži nego što je mislio. Mišićav. Besvesna težina..?
Dahtao je od napora dok je nosio dečaka preko močvarne zemlje, a
šištanje iz kanistra mu je poput reckavog noža seklo uši. Namerno je
dahtao glasnije da ne bi čuo taj zvuk.
Ruke su počele da mu trnu, a znoj mu se slivao niz leđa kad je
konačno stigao do uvale. Spustio je dečaka na najdublje mesto. Zatim je
seo pored njega. Zatvorio je pumpicu i skinuo mu masku. Bilo je tiho.
Dečakove grudi su se podizale i spuštale. Za najviše osam minuta će se
probuditi. Ali neće.
Hokan je legao pored dečaka, proučavao mu lice, prelazio kažipstom
preko njega. Zatim mu se još više približio, uhvatio usnulo telo i pritisnuo
ga uz svoje. Nežno ga je poljubio u obraz, prošaputao „oprosti" i ustao.
Suze su mu navirale na oči dok je gledao bespomoćno telo na zemlji. Još
uvek je mogao da ga pusti.
Paralelni svetovi. Utešna misao.
Postojao je paralelni svet u kome nije radio to što će sada uraditi.
Svet u kome bi on sada krenuo svojim putem, ostavivši dečaka da se
probudi i pita se šta se desilo.
Ali ne u ovom svetu. U ovom svetu je otišao do svoje torbe i otvorio je.
Morao je da požuri. Brzo je navukao kišni mantil preko odeće i izvadio
opremu. Nož, konopac, veliki levak i plastičnu kantu od pet litara.
Sve je stavio na zemlju kraj dečaka, poslednji put je pogledao mlado
telo. Zatim je uzeo konopac i bacio se na posao.
min@
~ 21 ~
Zarivao je i zarivao i zarivao. Posle prvog uboda, Joni je shvatio da
ovaj put neće biti kao svaki drugi. Krv mu je šikljala iz duboke posekotine
na obrazu i on je pokušao da se oslobodi, ali Ubica je bio brži. S nekoliko
hitrih zamaha presekao mu je tetive s unutrašnje strane kolena i Joni se
stropoštao na zemlju, valjao se po mahovini, molio za milost.
Ali Ubica se nije dao ganuti. Joni je skičao kao... prase kad se Ubica
bacio preko njega, a zemlja počela da pije njegovu krv.
Jedan ubod za ono u WC-u danas. Jedan za ono kad si me prevario da
igram crvene rukavice. Usne ti sečem za sve ono odvratno što si mi rekao.
Joni je krvario na sve strane i više nije mogao ni da mu kaže ni da mu
uradi nešto podlo. Odavno je umro. Oskar je završio tako što mu je
probušio te buljave očne jabučice, fljis-fljis, ustao i pogledao svoje delo.
Veliko stablo istrulelog, oborenog drveta koje je predstavljalo Jonijevo
telo bilo je isečeno i izbodeno nožem. Komadići drveta stajali su u
podnožju zdravog drveta koje je bilo Joni dok je još bio na nogama.
Oskarova desna ruka, ona u kojoj je držao nož, krvarila je. Mala
posekotina, odmah do zgloba; mora da mu je oštrica skliznula dok ju je
zarivao. Ovo i nije baš najbolji nož za ovu svrhu. Liznuo je ruku, očistio
ranu jezikom. To što sad pije jeste Jonijeva krv. Očistio je ostatke krvi sa
futrole od novina, zavukao nož i krenuo kući.
Šuma, koja je pre nekoliko godina bila preteća, predstavljala
skrovište za neprijatelje, sada je postala dom i utočište. Drveće s
poštovanjem povlačilo pred njim. Nije osećao ni trunčicu straha, iako se
potpuno smračilo. Nema brige za sutrašnji dan, može da donese šta god
hoće. Večeras će mirno spavati.
Kad se vratio u blok, na trenutak je zastao kod dečjeg bazena s
peskom da bi se smirio pre nego što ode kući. Sutra će abaviti bolji nož,
nož sa zaštitom na dršci... da se ne bi posekao. Jer će ovo svakako
ponoviti. To je dobra igra.
SREĆAN JE ONAJ KO IMA
TAKVOG PRIJATELJA
Ljubavni jadi muče dok ste mladi, momci!
Siv Malmkvist — Ljubavni jadi
I never wanted to kill, I am not naturally evil
Such things I do just to make myself more attractive to you
Have I failed?
Morrissey - The last of the famous international playboys
Sreda, 21. oktobar 1981.
- A šta mislite da je ovo?
Gunar Holmberj, policijski komesar iz predgrađa Velingbi, podigao je
plastičnu kesicu s belim prahom.
Možda heroin, ali se niko nije usudio ništa da kaže. Niko nije hteo da
ispadne da se razume u takve stvari. Posebno ako je imao brata ili
bratovljevog druga koji se time bavio. Pucao se horsom. Čak su i devojčice
ćutale. Policajac je pretresao kesicu.
- Mislite da je prašak za pecivo, a? Brašno?
Odrečan žamor. Policajac ipak ne treba da pomisli da su u Odeljenju
6b idioti. Istina, bilo je nemoguće oceniti šta je to u kesi, ali predavanje je
bilo o drogama, pa se moglo zaključiti. Policajac se okrenuo ka nastavnici.
- Šta ih zapravo učite na domaćinstvu?
Nastavnica se osmehnula i slegnula ramenima. Razred se smejao:
pandur je bio okej. Nekoliko dečaka je čak držalo njegov pištolj pre časa.
Nenapunjen, doduše, ali svejedno.
Oskaru je ključalo u grudima. On je znao odgovor na pitanje. Bolelo
ga je da kaže da ne zna. Hteo je da ga policajac pogleda. Da ga pogleda i
kaže mu nešto kad odgovori tačno. Znao je da je glupo što to radi, ali je
svejedno podigao ruku.
~ 6 ~
-Da?
- Je l' to heroin?
- Jeste - policajac ga je ljubazno pogledao. - Kako si pogodio?
Glave su se okrenule ka njemu, znatiželjne da čuju odgovor.
-Pa, ja... čitam dosta i to...
Policajac je klimnuo glavom.
- Dobro je. Mislim, čitati - pretresao je kesicu. - Za to se nema
vremena ako koristite ovo. Šta mislite, koliko ovo vredi?
Oskar nije morao ništa više da kaže. Dobio je željeni pogled i
obraćanje. Čak je uspeo policajcu da kaže i da dosta čita. To je više nego
što se nadao. Počeo je da sanjari... Kako mu policajac posle časa prilazi i
zanima se za njega, seda pored njega. Onda bi mu sve ispričao. I policajac
bi razumeo. Pomilovao bi ga po kosi i rekao mu da je dobar dečko; podigao
bi ga, zagrlio i rekao...
- Jebena drukaro.
Joni Fošberj ga je snažno ubo prstom u bok. Jonijev brat se družio s
narkosima i Joni je znao mnogo reči koje su drugi dečaci u razredu brzo
učili od njega. Joni je verovatno znao tačno koliko ta kesica vredi, ali on
nije drukao. Nije pričao s pandurom.
Bio je veliki odmor, i Oskar je i dalje neodlučno stajao kod vešalica za
jakne. Joni je hteo da ga povredi, kako to da izbegne? Tako što će ostati u
hodniku ili tako što će izaći napolje? Joni i ostali iz razreda su izjurili u
dvorište.
Tačno; policajac će čekati u svom autu u dvorištu i oni koje zanima
prići će i pogledati. Joni se neće usuditi da pred policajcem nasrne na
njega.
Oskar je sišao do ulaza i pogledao kroz prozor. Upravo tako, svi iz
razreda su se sakupili oko policijskog automobila. I Oskar je hteo da mu
priđe, ali to je bila loša ideja. Neko bi ga udario kolenom, neko bi mu
svukao gaće; bez obzira na policajca.
U svakom slučaju, dobio je na vremenu, bar na ovom odmoru. Izašao
je u dvorište i odšunjao se sa zadnje strane do WC-a. Ušao je u WC i
oslušnuo, nakašljao se. Zvuk je odjekivao između pregrada. Brzo je iz gaća
izvukao piš-loptu veličine mandarine, od penaste gume koju je isekao iz
jednog starog dušeka, s rupom za kitu. Pomirisao ju je.
Da, naravno, malo se upišao. Oprao je loptu i iscedio ju je što je
snažnije mogao.
~ 7 ~
Inkontinencija. Tako se to zove. Čitao je o tome u jednoj brošuri koju
je krišom uzeo iz apoteke. Uglavnom muči matore babe.
I mene.
Mogao je da se kupi lek, pisalo je u brošuri, ali mu nije padalo na
pamet da svoj džeparac potroši tako što će se sramotiti po apoteci. I
definitivno neće ispričati mami; toliko bi joj ga bilo žao, da bi mu pozlilo.
Imao je piš-loptu, i ona će obavljati funkciju sve dok se situacija ne
pogorša.
Koraci ispred, glasovi. Čvrsto držeći loptu u ruci, skliznuo je u kabinu
i zaključao se u istom trenutku kad su se vrata WC-a otvorila. Nečujno se
popeo na klozetsku šolju, skupio se da mu ne bi videli noge ako pogledaju
ispod vrata. Pokušao je da ne diše.
- Praaaase?
Joni, naravno.
- Prase, jesi li ovde?
I Mike. Najgora dvojica. Ne, Tomas je bio još opasniji, ali on skoro
nikad nije učestvovao u tučama. Prepametan je za tako nešto. Verovatno
se sad ulizivao policajcu. Ako bi otkrili piš-loptu, Tomas bi bio taj koji bi to
iskoristio da ga još dugo povređuje i ponižava. Joni i Mike bi ga odalamili i
to bi bilo dovoljno. Tako da je na neki način i bila sreća što...
- Prase? Znamo da si ovde.
Pokušali su da otvore vrata. Protresli ih. Udarali u njih. Oskar je
rukama obgrlio kolena i stisnuo zube da ne bi vrisnuo.
Odlazite! Ostavite me na miru! Zašto me ne ostavite na miru?
Joni je progovorio nežnim glasom.
- Prasence, ako sad ne izađeš, moraćemo da te sačekamo posle škole.
Je l' to hoćeš?
Na trenutak je bilo tiho. Oskar je pažljivo ispustio vazduh.
Nasrnuli su na vrata, udarali ih i šutirali. Grmelo je WC-om, rajber
na vratima je počeo da se krivi. Trebalo bi da otvori i izađe pre nego što se
naljute, ali jednostavno nije mogao.
- Praaase?
Podigao je ruku, pokazao da postoji, da nešto zna. To je bilo
zabranjeno. Njemu. Nalazili su gomilu razloga zašto moraju da ga muče;
bio je predebeo, preružan, preodvratan. Ali pravi problem je bio taj što je
postojao, i svako podsećanje na to predstavljalo je zločin.
Možda će samo da ga „krste". Da mu zavuku glavu u šolju i puste
vodu. Bez obzira na to šta smisle, kad se sve završi, uvek bi osetio
~ 8 ~
olakšanje. Pa zašto onda ne bi jednostavno podigao rajber, koji će i onako
svakog časa izleteti, i pustio ih da se zabave?
Zurio je u rajber koji se uz krckanje izvijao, u vrata koja su se uz
tresak otvorila i zviznula u zid, u trijumfalni osmeh Mikea Sikova, i znao
je.
Zato što to nije bio deo igre.
On nije otključao vrata, oni nisu za tri sekunde preskočili pregradu i
ušli u kabinu, jer to nije bilo po pravilima igre. Lovačko uzbuđenje bilo je
njihovo, njegov je bio strah lovine. Kad ga uhvate, zabava je gotova, samo
kažnjavanje je u najvećoj meri puka obaveza. Ako se prerano preda,
postoji rizik da će oni svu energiju usmeriti na kaznu umesto na lov. A to
bi bilo gore.
Joni Fošberj je promolio glavu.
- Treba da podigneš poklopac ako ćeš da sereš. Ajde sad, skiči kao
prase!
Oskar je zaskičao. To je bio deo igre. Ako bi skičao, ponekad bi se
desilo da zaborave na kaznu. Posebno se naprezao, uplašen da će mu, u
suprotom, tokom kažnjavanja podići ruku i otkriti njegovu strašnu tajnu.
Napravio je svinjsku grimasu, groktao i skičao, groktao i skičao. Joni i
Mike su se smejali.
- Ajde, prase, jebote. Još!
Oskar je nastavio. Zažmurio i nastavio. Stegao pesnice toliko snažno
da su mu se nokti žarili u dlanove, i nastavio. Groktao je i skičao dok nije
osetio čudan ukus u ustima. Onda je prestao. Otvorio je oči.
Otišli su.
Ostao je da sedi, sklupčan na klozetskoj šolji, i buljio u pod. Crvena
fleka na pločicama ispod njega. Dok ju je gledao, još jedna kap krvi mu je
s nosa pala na pod. Iscepao je malo toalet-papira i stavio ga pod nos. To
se ponekad dešavalo kad bi se uplašio. Polazila mu je krv iz nosa, tek
tako. To mu je pomoglo nekoliko puta, kad su hteli da ga tuku, ali su
odustali pošto je već krvario.
Oskar Erikson je sedeo sklupčan sa zgužvanim papirom u jednoj i pišloptom
u drugoj ruci. Krvari, piša po sebi, previše priča. Curi iz svih
mogućih rupa. Uskoro će početi i da sere po sebi. Prase.
Ustao je, izašao iz WC-a. Ostavio je krv na podu. Nek je neko vidi,
nek se zapita. Nek pomisli da je neko tu ubijen, jer zapravo i jeste. Po stoti
put.
~ 9 ~
Hokan Bengtson, četrdesetpetogodišnjak sa pivskim stomakom u
začetku, ćelom u razvoju i vlastima nepoznatom adresom, sedeo je u
metrou i gledao kroz prozor, proučavajući ono što će postati njegov nov
dom.
Zapravo je ružnjikavo. Norćeping je bio lepši. A ova zapad¬na
predgrada uopšte ne liče na stokholmska predgrada koja je viđao na
televiziji; Čista i Rinkebi i Halonberjen. Ovo je bilo drugačije.
„SLEDEĆA STANICA: ROKSTA."
Malo okruglije i mekše. Mada, ovde postoji pravi oblakoder.
Iskrivio je vrat kako bi video najviše spratove poslovne zgrade
Vatenfal. Nije se sećao da je u Norćepingu postojala takva zgrada.
Doduše, tamo nikad nije ni bio u centru.
Na sledećoj stanici valjda treba da siđe? Pogledao je kartu mreže
podzemne železnice zalepljenu iznad vrata. Da. Na sledećoj.
„PAŽNJA. VRATA SE ZATVARAJU."
Valjda ga niko nije gledao?
Ne, samo nekoliko ljudi je bilo u vagonu, svi zauzeti večernjim
novinama. Sutra će u njima pisati o njemu.
Pogled mu se zaustavio na reklamnom posteru za donji veš. Jedna
žena je izazovno pozirala u crnim gaćicama i brushalteru. Ovo je
nenormalno. Svuda gola koža. I to prolazi tako. Šta je to radilo ljudskom
umu, kako je uticalo na ljubav?
Ruke su mu se tresle, pa ih je spustio na kolena. Bio je užasno
nervozan.
Zar zaista ne postoji drugi način?
Zar misliš da bih te izlagala ovome da postoji?
Ne, ali...
Ne postoji nijedan drugi način.
Ne postoji drugi način. Trebalo je samo odraditi ovo. I ne ušeprtljati
se. Kod kuće je pogledao kartu u telefonskom imeniku i odlučio se za
jednu šumu koja će verovatno odgovarati, a onda se spakovao i krenuo.
Znak „adidas" je isekao s torbe nožem, i on se sada nalazio u njoj
između njegovih nogu. To je jedna od stvari koje su pošle naopako u
Norćepingu. Neko se setio marke torbe, a onda ju je policija našla u
kontejneru nedaleko od njihovog stana u koji ju je bacio.
Danas će torbu vratiti kući. Možda će je iseći na komadiće i baciti u
WC. Da li se to uopšte radi?
Šta se zapravo radi?
~ 10 ~
„POSLEDNJA STANICA. SVI PUTNICI IZLAZE."
Podzemna železnica je izbljuvala svoj teret i Hokan je zajedno sa
ostalima izašao noseći torbu u ruci. Bila je teška, iako je jedina teža stvar
u njoj bio kanister s pumpom. Naprezao se da hoda normalno, a ne kao
čovek koji je na putu za sopstveno pogubljenje. Ljudi nisu smeli da ga
primete. Ali noge su odbijale poslušnost, htele su da se spoje s peronom. A
ako bi samo ostao tu? Ako bi bio nepomičan, potpuno miran i jednostavno
ostao tu. Sačekao noć, sačekao da ga neko primeti, da pozove... nekoga ko
bi došao po njega. Odveo ga negde drugde.
Nastavio je u normalnom ritmu. Desna noga, leva noga. Nije smeo da
omane. Strahovite stvari bi se desile ako bi omanuo. Najgore koje se mogu
zamisliti.
Gore kod šaltera se osvrnuo. Imao je lošu orijentaciju. Na koju stranu
je šuma? Naravno, nikoga nije mogao da pita. Morao je da rizikuje. Samo
da krene, da obavi to. Desna noga, leva noga.
Mora da postoji drugi način.
Ali ničega nije mogao da se seti. Postojali su određeni preduslovi,
određeni kriterijumi. Ovo je bio jedini način da se oni ispune. Već dvaput
je uradio ovo, i oba puta se spetljao. U Veksjeu manje, ali ipak dovoljno da
su morali da se odsele. Danas će sve odraditi dobro, dobiti dosta pohvala.
I milovanja, možda.
Dvaput. Već je bio proklet. Kakve veze ima ako to uradi i treći put?
Baš nikakve. Društvena kazna bi verovatno bila ista. Doživotna robija.
A moralna? Koliko udaraca repom, kralju Minose?
Park kojim je išao, malo napred je prelazio u šumu. Mora da je ovo
ona šuma koju je video na karti. Kanister i nož su strugali jedno o drugo.
Pokušao je da ne trese torbu dok hoda.
Jedno dete je istrčalo pred njega. Jedna možda osmogodišnja
devojčica na putu kući iz škole, sa torbom koja je odskakivala na leđima.
Ne! Nikada!
Tu je povlačio granicu. Ne tako malo dete. Pre on sam, sve dok ne
padne mrtav. Devojčica je nešto pevušila. Ubrzao je korak kako bi je
sustigao i čuo.
- Mali zraku sunca što viriš
kroz prozor u moju kuću...
Zar deca još uvek to pevaju? Devojčica možda ima staru nastavnicu.
Lepo što se ta pesma još uvek peva. Poželeo je da joj se približi da bi je
bolje čuo, da, toliko blizu da može da oseti miris njene kose.
~ 11 ~
Usporio je. Da ne privuče pažnju. Devojčica je skrenula iz parka na
šumski puteljak. Verovatno je živela u kući s druge strane. Neverovatno
da joj roditelji dozvoljavaju da ide tako, potpuno sama. Tako mala.
Zastao je, pustio devojčicu da odmakne, da nestane u šumi.
Samo ti idi, lutkice. I ne zadržavaj se po šumi.
Sačekao je možda minut, slušao zebu kako peva na drvetu kraj njega.
Zatim je krenuo za devojčicom.
Oskar se vraćao iz škole; glava mu je bila teška. Uvek bi mu bilo loše
kad bi na ovaj način uspeo da izbegne kaznu; tako što će izigravati prase,
ili nešto drugo. Gore nego da je bio kažnjen. Znao je da je tako, ali ipak
nije mogao da se natera da prihvati kaznu kad se ona približavala. Radije
bi se potpuno ponizio. Nikakav ponos.
Robin Hud i Spajdermen su imali ponosa. Ako bi ih Mali Džon ili
Doktor Oktopus sabili u ćošak, pljunuli bi opasnosti u lice čak iako ne bi
postojala mogućnost da se spasu. Ali šta zna Spajdermen? Uvek bi se
izvukao, iako je to bilo nemoguće. On je lik iz stripa i mora da preživi do
sledećeg broja. On je imao svoje osobine pauka, Oskar svoje skičanje.
Koristi ono što imaš kako bi preživeo.
Oskar je morao da se teši. Imao je užasan dan i sada će sebi dati malo
oduška. Uprkos riziku da naleti na Jonija i Mikea, krenuo je ka centru
Blakeberja, u Sabis. Peo se cikcak trotoarom umesto stepenicama,
smirivao se. Trebalo je biti miran, ne znojiti se.
I pre godinu dana je bio ovde i krao u supermarketu. Čuvar je hteo da
zove mamu, ali je ona bila na poslu, a Oskar nije znao broj telefona, ne,
ne. Cele nedelje se štrecao kad bi telefon zazvonio, ali je onda umesto toga
stiglo jedno pismo, adresirano na mamu.
Idiotski. Na kovertu je čak pisalo „Stokholmska policija" i Oskar ga
je, naravno, otvorio i pročitao o svojim zločinima, lažirao mamin potpis i
vratio im pismo kao potvrdu da je pročitano. Kukavica možda jeste, ali
glup nije. A i to da je kukavica. Je l' kukavički ovo što sad radi? Što puni
džepove slatkišima. Na kraju je stavio i jednu kesicu gumenih bombona za
pojas, otišao na kasu i platio za jednu čokoladicu.
Kući se vraćao uzdignute glave i lakog koraka. Nije bio Prase koje su
svi mogli da šutiraju, bio je Gospodar lopova koji je prkosio opasnostima i
preživljavao. Sve ih je prevario.
~ 12 ~
Kad je ušao u svoj blok, bio je na sigurnom. Niko od njegovih
neprijatelja nije živeo u ovom kraju, u nepravilnom krugu unutar većeg
kruga ulice Ibsengatan. Dvostruko utvrđenje. Bio je bezbedan. U bloku
mu se nikad ništa loše nije desilo. U principu.
Ovde je odrastao i ovde je imao drugare pre nego što je krenuo u
školu. Tek u petom razredu su počeli ozbiljnije da ga isključuju iz društva.
Pred kraj petog razreda, određen je za dežurnog krivca i to se prenelo i
među drugovima koji nisu išli u njegovo odeljenje. Sve ređe su ga zvali i
pitali da li hoće da se igra.
U tom periodu je otpočeo i svoj spomenar. Spomenar u kome će sad
uživati.
FIIIJU!
Nešto je zazujalo i udarilo ga u nogu. Tamnocrveni auto na daljinsko
upravljanje krenuo je u rikverc od njega, okrenuo se i odjurio uzbrdo ka
svom ulazu. Iza žbunja levo od stepenica koje su vodile ka ulazu, stajao je
Tomi s velikom antenom koja mu je štrcala iz stomaka, i smejuljio se.
- Jesi se iznenadio, a?
- Brzo ide.
- Da. Hoćeš da ga kupiš?
- ...Koliko?
- Trista.
- Ne. Nemam toliko.
Tomi je prstom pokazao Oskaru da mu priđe, okrenuo auto na
uzbrdici, sjurio ga nizbrdo i uz zanošenje ga ukočio ispred svojih nogu,
podigao ga, potapšao i tiho rekao:
- Košta devetsto u radnji.
- Da.
Tomi je pogledao auto, a zatim odmerio Oskara.
- Onda dvesta? Potpuno je nov.
- Da, mnogo je lep, ali...
-Ali?
-Ne.
Tomi je klimnuo glavom, spustio auto na zemlju i uvezao ga među
žbunje tako da su se veliki, čvorasti točkovi tresli, grančice pucketale, a
onda ga izvezao na put i dalje nizbrdo.
- Mogu li ja da probam?
Tomi je pogledao Oskara kao da procenjuje da li je vredan toga ili ne,
a zatim mu je pružio daljnski upravljač i dodirnuo svoju gornju usnu.
~ 13 ~
- Je l' te neko tukao? Imaš krv tu.
Oskar je kažiprstom prešao preko usne i pokupio nekoliko tamnih
trunčica.
- Ne, samo sam...
Ne pričaj. Nema svrhe. Tomi je bio tri godine stariji. Opasan. Rekao bi
samo nešto o branjenju i Oskar bi rekao „naravno" i jedino što bi moglo da
se desi jeste da još više padne u Tomijevim očima.
Oskar je neko vreme vozio auto, a posle je gledao kako ga Tomi vozi.
Poželeo je da ima dvesta kruna pa da ugovore posao. Zajednički. Zavukao
je ruke u džepove i opipao slatkiše.
- Hoćeš dojmi?
- Ne, ne sviđa mi se.
- A japi
Tomi je podigao pogled s daljinskog upravljača, nasmešio se.
- Imaš oba?
-Da.
- ...Maznuo?
- ...Da.
- Okej.
Tomi je ispružio ruku i Oskar mu je dao jedan jap koji je Tomi stavio
u zadnji džep farmerki.
- Hvala. Ćao.
- Ćao.
Kad je Oskar došao kući, sve slatkiše je stavio na krevet. Počeće s
dajmom da bi posle pojeo duplu čokoladicu i završio s bauntijem, svojim
omiljenim. A onda, gumene bombone, za ispiranje usta. Nanizao je
slatkiše na podu duž kreveta, po redosledu po kojem će ih pojesti. U
frižideru je našao polupraznu flašu koka-kole čiji je otvor mama prekrila
folijom. Savršeno. Više je voleo kad je koka-kola malo odstajala, posebno
ako je pije uz slatkiše. Sklonio je foliju i stavio flašu pored slatkiša, legao
na stomak na krevet i posmatrao policu za knjige. Gotovo kompletan
serijal horor priča Hladni vetrovi, sa sve ponovljenim izdanjima.
Najveći deo došao je iz dve papirne kese knjiga koje je preko oglasa
kupio za dvesta kruna. Metroom je otišao do južnog predgrađa
Midsomarkransen i pratio uputstva dok nije stigao do stana. Čovek koji
mu je otvorio bio je debeo, iscrpljen, promuklog glasa. Na sreću nije
pozvao Oskara da uđe, samo je izneo kese s knjigama, uzeo dve novčanice
od sto kruna i, uz klimanje glavom, rekao: „Uživaj", i zatvorio vrata.
~ 14 ~
Tada se Oskar uznemirio. Mesecima je tražio starije primerke po
antikvarnicama i striparnicama duž ulice Jetgatan.
Čovek je preko telefona tvrdio da su u pitanju upravo ti stariji brojevi.
Sve je prošlo nekako preterano lako.
Čim je zašao za ćošak, Oskar je spustio kese i pregledao ih. Nije ga
prevario. Četrdeset jedna knjiga, od broja 2 do broja 46.
Ove knjige više ne mogu da se kupe. Dvesta kruna!
Nije ni čudo što se uplašio od tog čoveka. Ono što je Oskar upravo
uradio nije ništa manje od krađe blaga!
Ipak, sve ovo nije bilo ni prineti njegovom spomenaru.
Iskopao ga je iz skrovišta ispod gomile stripova. Sama knjiga bila je
zapravo jedan veliki blok koji je ukrao iz robne kuće u Velingbiju;
jednostavno je izašao noseći ga pod miškom, ko kaže da je kukavica?, ali
sadržaj...
Otvorio je dajm, odgrizao poveći zalogaj, uživao u krckanju čokolade,
od kog su ga boleli zubi, i otvorio svoju knjigu. Prvi isečak bio je iz
časopisa Hemets šurnal: priča o ženi koja je četrdesetih godina ubijala
otrovom u Americi. Arsenikom je uspela da otruje četrnaest staraca pre
nego što su je uhvatili, osudili i pogubili na električnoj stolici. Molila je da
je ubiju otrovom, što bi bilo prikladno, ali država u kojoj je bila aktivna
koristila je stolicu, pa je stolicu i dobila.
To je bio jedan od Oskarovih snova: da prisustvuje pogubljenju na
električnoj stolici. Čitao je da tada krv proključa, da se telo izvija pod
nemogućim uglovima. Zamišljao je i da se kosa pali, ali za to nije imao
pisanih dokaza.
Potpuno fantastično, svejedno.
Nastavio je s listanjem. Sledeći članak bio je iz Aftonbladeta i govorio
je o jednom švedskom serijskom ubici koji je komadao svoje žrtve.
Polubedna fotografija iz pasoša. Izgledao je kao bilo ko drugi. Ipak, u
svojoj sauni je ubio dve homoseksualne prostitutke, raskomadao ih
motornom testerom i zakopao iza saune. Oskar je uzeo poslednji zalogaj
dajma i bliže pogledao ubičino lice. Kao bilo ko drugi.
Mogao bih to da budem ja za dvadeset godina.
Hokan je našao dobro mesto za osmatranje, s pogledom na obe strane
šumskog puteljka. Nešto dalje u šumi je našao jednu skrivenu uvalu sa
~ 15 ~
drvetom u sredini; tamo je ostavio torbu sa opremom. Mali kanister sa
halotanom visio mu je o konopcu ispod mantila.
Sad je samo trebalo da sačeka.
I ja hoću jednom da budem velika
i znam sve ko tata i mama.
Nije čuo da neko peva tu pesmu još otkad je i sam išao u školu. Je l'
to Alis Tegner? Pomisli samo na sve lepe pesme koje su nestale, koje više
niko ne peva. Uopšte, na sve lepo što je iščezlo.
Više nema poštovanja prema lepome. To je karakteristično za
današnje društvo. Dela velikih majstora korišćena su kao puke ironične
reference ili reklame. Mikelanđelovo „Stvaranje Adama", gde par
farmerki stoji umesto iskre života.
Poenta slike, kako ju je on shvatao, bila su ta dva monumentalna tela
koja su se završavala sa dva kažiprsta koji su se gotovo, ali ne baš
dodirivali. Između njih je bio milimetarski razmak. A u tom razmaku:
Život. Skulpturalna lepota slike i bogatstvo detalja bili su samo ram,
uzgredno delo koje je samo još više isticalo taj minimalni razmak u
sredini. Praznu tačku koja je ispunjavala sve.
I na to mesto su stavili farmerke.
Neko se pojavio na puteljku. Hokan je čučnuo i u ušima osetio lupanje
srca. Ne. Stariji čovek s psom. Dvostruko loše. Prvo pas kog će morati da
utiša, drugo loš kvalitet.
Tresla se gora, rodio se miš.
Pogledao je na sat. Smračiće se za manje od dva sata. Ako neko
odgovarajući ne prođe u narednih sat vremena, uzeće prvo što naiđe. Mora
da se vrati kući pre mraka.
Čovek je nešto rekao. Da li ga je spazio? Ne, pričao je sa psom.
- Daaa, kako si dooobra. Kad se vratimo kući, dobićeš jetrenu paštetu.
Tata će ti dati puno jetrene paštete.
Kad se povio i rukama prekrio lice, kanister sa halotanom pritisnuo je
Hokanove grudi. Jadni ljudi. Jadni usamljeni ljudi u svetu lišenom lepote.
Smrzavao se. Po podne je počeo da duva hladan vetar i Hokan se
premišljao da li da ode do torbe i uzme kišni mantil, obuče ga i zaštiti se
od vetra. Ne. To bi mu umanjilo pokretljivost kad bude morao da deluje
brzo. Pored toga, može unapred da probudi sumnju.
Dve devojke od dvadesetak godina su prošle. Ne. Ne može da sredi
obe. Čuo je deo njihovog razgovora.
- ...Da će sad da ga zadrži.
~ 16 ~
- ...Majmun. Mora da skapira da...
- ...Njena je greška što je... bez tableta protiv trudnoće...
- Ali on mora da, ono...
- ...Zamisli... njega kao ćaleta...
Neka drugarica je zatrudnela. Momak nije preuzimao odgovornost.
Tako je to. Uvek i stalno. Svi misle samo na sebe. Moja sreća, moj uspeh,
jedino je što se čuje. Ljubav je baciti svoj život nekome pred noge, a za to
današnji ljudi nisu sposobni.
Hladnoća mu se uvukla u kosti, biće nespretan u svakom slučaju.
Stavio je ruku preko kaputa, pritisnuo pumpicu na kanistru. Zašištalo je.
Radi. Pustio je pumpicu.
Protrljao je ruke da bi se zagrejao. Nek neko dođe. Sam. Pogledao je
na sat. Još pola sata. Nek neko dođe sad. U ime života i ljubavi.
Dete u srcu želim da budem
jer deca pripadaju carstvu božanskom.
Kad je Oskar završio s pregledanjem spomenara i pojeo sve slatkiše,
počelo je da se smrkava. Kao i obično, posle toliko slatkiša osećao se
naduveno i imao je blagu grižu savesti.
Mama se vraća tek za dva sata. Onda će da jedu. Posle će da uradi
domaći iz engleskog i matematike. Zatim će možda čitati neku knjigu, ili
gledati TV s mamom. Nema ništa posebno na TV-u večeras. Onda će da
piju toplu čokoladu i jedu buhtle, malo da pričaju. Posle toga će da ode u
krevet, biće mu teško da zaspi od brige zbog sutrašnjeg dana.
Kad bi imao nekog da pozove. Mogao bi, naravno, da pozove Juhana,
u nadi da on ne radi ništa drugo.
Juhan je išao u njegovo odeljenje i bilo im je prilično zabavno kad su
se družili, ali ako je Juhan mogao da bira, Oskara nije birao. Juhan je
zvao Oskara kad je njemu bilo dosadno, a ne obrnuto.
U stanu je bilo tiho. Ništa se nije dešavalo. Betonski zidovi su ga
opkoljavali. Sedeo je na krevetu, s rukama na kolenima i stomakom
teškim od čokoladica.
Kao da će se nešto desiti. Sad.
Zadržao je dah, oslušnuo. Obuzeo ga je lepljivi strah. Nešto se
približavalo. Bezbojni gas izbijao je iz zidova, preteći da će dobiti oblik i
progutati ga. Sedeo je ukočeno, zadržavao vazduh i osluškivao. Čekao.
Trenutak je prošao. Oskar je ponovo prodisao.
~ 17 ~
Otišao je do kuhinje, popio čašu vode i uzeo najveći kuhinjski nož sa
namagnetisane police. Oprobao je oštricu o nokat palca, kako ga je tata
naučio. Tup. Provukao ga je koji put kroz oštrač i probao ponovo. Odsekao
je jedan mikroskopski delić nokta.
Odlično.
Savio je novine, zalepio ih i napravio improvizovanu futrolu, gurnuo
nož u nju i zaglavio je između nogavice i leve butine. Samo drška se
videla. Pokušao je da hoda. Oštrica mu je smetala, pa ju je pomerio do
prepona. Neprijatno, ali je moglo.
Uzeo je jaknu iz predsoblja. Onda se setio svih omota slatkiša koji su
ostali na podu njegove sobe. Sakupio ih je i gurnuo u džep, za slučaj da se
mama vrati kući pre njega. Baciće omote ispod nekog kamena u šumi.
Još jedanput je proverio da slučajno nije ostavio neke dokaze.
Igra je počela. On je zloglasni serijski ubica. Svojim oštrim nožem
ubio je već četrnaest ljudi, a da za sobom nije ostavio ni najmanji trag. Ni
dlačicu, ni omot slatkiša. Policija je strepela od njega.
Sad ide u šumu da nađe sledeću žrtvu.
Začudo, već je znao kako se žrtva zove, kako izgleda. Joni Fošberj sa
svojom dugom kosom i velikim, zlim očima. Moliće i preklinjaće za milost,
skičati kao prase, ali uzalud. Poslednju reč imaće nož, i zemlja će se napiti
njegove krvi.
Oskar je to pročitao u nekoj knjizi, i svidelo mu se.
„Zemlja će se napiti njegove krvi."
Dok je zaključavao vrata, izlazio iz zgrade s levom rukom preko
futrole, ponavljao je te reči kao mantru.
Zemlja će se napiti njegove krvi. Zemlja će se napiti njegove krvi.
Ulaz na koji je malopre ušao nalazio se s desne strane zgrade, ali je
Oskar sada otišao levo, prošao pored druge dve zgrade U bloku i tuda
izašao na ulicu. Napustio je unutrašnje utvrđenje. Prešao je ulicu
Ibsengatan i krenuo nizbrdo. Napustio je i spoljašnje utvrđenje. Nastavio
je ka šumi.
Zemlja će se napiti njegove krvi.
Po drugi put tog dana, Oskar se osećao gotovo srećno.
Ostalo je svega deset minuta do isteka Hokanove vremenske granice,
kad je jedan dečak naišao puteljkom. Trinaest-četrnaest godina, koliko je
~ 18 ~
Hokan mogao da vidi. Savršeno. Planirao je da se sjuri ka drugom kraju
putića, u susret svom izabranom.
Ali noge su mu se odista ukočile. Dečak je bezbrižno koračao šumskim
putićem, i Hokan je morao da požuri. Sa svakom sekundom koja je
prolazila, smanjivala se šansa za sprovođenje akcije bez ostavljanja
tragova. Ipak, noge su odbijale da se pokrenu. Stajao je paralisano i zurio
dok se izabrani, savršeni približavao i ubrzo se našao u njegovoj ravni,
tačno pred njim. Uskoro će biti prekasno.
Moram. Moram. Moram.
Ako ne bude uspeo, oduzeće sebi život. Ne može da se vrati kući
praznih šaka. Ili dečak ili on. Treba samo izabrati.
Krenuo je, prekasno. Spotičući se, išao je ka dečaku, umesto da ga je
lepo presreo. Idiot. Šeprtlja. Sada će dečak posumnjati, biće oprezan.
- Zdravo - viknuo je dečaku. - Izvini!
Dečak je zastao. Hvala bogu, bar nije pobegao. Mora nešto da kaže,
nešto da pita. Prišao je dečaku koji je čekao na putiću.
- Da, izvini, ovaj... koliko je sati?
Dečak je bacio pogled na Hokanov ručni sat.
- Da, moj je stao.
Dečak je napeto pogledao u svoj sat. Šta je, tu je. Hokan je zavukao
ruku pod kaput i stavio kažiprst na pumpicu kanistra sa halotanom, u
iščekivanju dečakovog odgovora.
Oskar je prošao nizbrdo pored štamparije, skrenuo na šumski
puteljak. Težina u stomaku je nestala, zamenilo ju je opijajuće uzbuđenje.
Na putu ka šumi, mašta ga je obuzela i postala stvarnost.
Video je svet očima ubice, ili barem onoliko koliko mu je to mašta
jednog trinaestogodišnjaka dozvoljavala. Lep svet. Svet u kome on ima
kontrolu, koji se tresao pred njegovim odlukama.
Išao je šumskim puteljkom u potrazi za Jonijem Fošberjem.
Zemlja će se napiti njegove krvi.
Počelo je da se smrkava i drveće ga je okruživalo kao nema masa ljudi
koji iščekuju najmanji pokret ubice, prestravljeni da će neko od njih
postati sledeća žrtva. Ali ubica je prolazio pored njih; već je nazirao svoju
žrtvu.
Joni Fošberj je stajao na brežuljku, pedesetak metara od puteljka.
Držao je ruke na boku, podrugljivo se osmehivao. Mislio je da će biti kao i
~ 19 ~
uvek. Da će oboriti Oskara na zemlju, da će ga uhvatiti za nos i nagurati
mu borove iglice i mahovinu u usta, ili nešto slično.
Kako se samo varao. Ovo nije Oskar, ovo je Ubica, a Ubičina ruka je
sada čvrsto držala nož, spremala se.
Ubica se polako i dostojanstveno približio Joniju Fošberju, pogledao
ga u oči i rekao:
- Ćao, Joni.
- Ćao, prasence. Zar smeš ovako kasno da budeš napolju?
Ubica je izvukao nož. I zario ga.
- Oko pet i petnaest.
- U redu. Hvala.
Dečak nije odlazio. Samo je stajao i zurio u Hokana koji je pokušao da
zakorači napred. Dečak je nepomično stajao, pratio ga pogledom. Sve
odlazi do đavola. Naravno, dečak je slutio da nešto nije u redu. Neko je
dojurio iz šume da bi ga pitao koliko je sati, a onda je kao Napoleon ostao
tu s rukom ispod kaputa.
- Šta ti je to?
Dečak je glavom pokazao ka njegovim grudima. Glava je bila prazna,
nije znao šta da radi. Izvadio je kanister i pokazao ga dečaku.
- Jebote, šta ti je to?
- Halotan.
- Pa zašto nosiš to?
- Da bi... - Opipavao je penastom gumom obloženu masku za nos,
pokušavajući da smisli šta da odgovori. Nije mogao da laže. To je bilo
njegovo prokletstvo. - Da, to je... s posla.
- Kakvog posla?
Dečak se malo opustio. Ranac sličan onome koji je on ostavio gore u
uvali, dečak je nosio u ruci. Rukom kojom je držao kanister Hokan je
pokazao ka rancu.
- Ideš na trening, a?
Kad je dečak spustio pogled na ranac, iskoristio je šansu.
Obe ruke su poletele, slobodnom je dečaka uhvatio za glavu i prislonio
mu masku na usta. Začulo se šištanje poput neke velike zmije, dečak je
pokušao da oslobodi glavu, ali su je Hokanove ruke čvrsto držale u
očajničkoj stezi.
~ 20 ~
Dečak se bacio unazad, a Hokan je pošao za njim. Kad su pali na
piljevinu puteljka, zmijsko siktanje je ugušilo sve ostale zvukove. Hokan
je grčevito stezao dečakovu glavu, ne ispuštajući masku, dok su se valjali
po puteljku.
Posle nekoliko dubokih udisaja, dečak je počeo da popušta. Hokan je
držao masku na mestu i bacio pogled oko sebe.
Nema svedoka.
Šištanje iz kanistera ispunilo mu je mozak kao nepopustljiva
migrena. Zakočio je pumpicu i izvukao slobodnu ruku, razmotao gumenu
traku i prebacio je dečaku preko glave. Maska je bila fiksirana.
Pridigao se s bolom u rukama i pogledao svoj plen.
Dečak je ležao s raširenim rukama, maska mu je prekrivala nos i
usta, a kanister s halotanom mu je stajao na grudima. Hokan se još
jednom osvrnuo, podigao dečakov ranac i stavio mu ga na stomak. Zatim
je ceo paket podigao i poneo ga ka uvali.
Dečak je bio teži nego što je mislio. Mišićav. Besvesna težina..?
Dahtao je od napora dok je nosio dečaka preko močvarne zemlje, a
šištanje iz kanistra mu je poput reckavog noža seklo uši. Namerno je
dahtao glasnije da ne bi čuo taj zvuk.
Ruke su počele da mu trnu, a znoj mu se slivao niz leđa kad je
konačno stigao do uvale. Spustio je dečaka na najdublje mesto. Zatim je
seo pored njega. Zatvorio je pumpicu i skinuo mu masku. Bilo je tiho.
Dečakove grudi su se podizale i spuštale. Za najviše osam minuta će se
probuditi. Ali neće.
Hokan je legao pored dečaka, proučavao mu lice, prelazio kažipstom
preko njega. Zatim mu se još više približio, uhvatio usnulo telo i pritisnuo
ga uz svoje. Nežno ga je poljubio u obraz, prošaputao „oprosti" i ustao.
Suze su mu navirale na oči dok je gledao bespomoćno telo na zemlji. Još
uvek je mogao da ga pusti.
Paralelni svetovi. Utešna misao.
Postojao je paralelni svet u kome nije radio to što će sada uraditi.
Svet u kome bi on sada krenuo svojim putem, ostavivši dečaka da se
probudi i pita se šta se desilo.
Ali ne u ovom svetu. U ovom svetu je otišao do svoje torbe i otvorio je.
Morao je da požuri. Brzo je navukao kišni mantil preko odeće i izvadio
opremu. Nož, konopac, veliki levak i plastičnu kantu od pet litara.
Sve je stavio na zemlju kraj dečaka, poslednji put je pogledao mlado
telo. Zatim je uzeo konopac i bacio se na posao.
min@
~ 21 ~
Zarivao je i zarivao i zarivao. Posle prvog uboda, Joni je shvatio da
ovaj put neće biti kao svaki drugi. Krv mu je šikljala iz duboke posekotine
na obrazu i on je pokušao da se oslobodi, ali Ubica je bio brži. S nekoliko
hitrih zamaha presekao mu je tetive s unutrašnje strane kolena i Joni se
stropoštao na zemlju, valjao se po mahovini, molio za milost.
Ali Ubica se nije dao ganuti. Joni je skičao kao... prase kad se Ubica
bacio preko njega, a zemlja počela da pije njegovu krv.
Jedan ubod za ono u WC-u danas. Jedan za ono kad si me prevario da
igram crvene rukavice. Usne ti sečem za sve ono odvratno što si mi rekao.
Joni je krvario na sve strane i više nije mogao ni da mu kaže ni da mu
uradi nešto podlo. Odavno je umro. Oskar je završio tako što mu je
probušio te buljave očne jabučice, fljis-fljis, ustao i pogledao svoje delo.
Veliko stablo istrulelog, oborenog drveta koje je predstavljalo Jonijevo
telo bilo je isečeno i izbodeno nožem. Komadići drveta stajali su u
podnožju zdravog drveta koje je bilo Joni dok je još bio na nogama.
Oskarova desna ruka, ona u kojoj je držao nož, krvarila je. Mala
posekotina, odmah do zgloba; mora da mu je oštrica skliznula dok ju je
zarivao. Ovo i nije baš najbolji nož za ovu svrhu. Liznuo je ruku, očistio
ranu jezikom. To što sad pije jeste Jonijeva krv. Očistio je ostatke krvi sa
futrole od novina, zavukao nož i krenuo kući.
Šuma, koja je pre nekoliko godina bila preteća, predstavljala
skrovište za neprijatelje, sada je postala dom i utočište. Drveće s
poštovanjem povlačilo pred njim. Nije osećao ni trunčicu straha, iako se
potpuno smračilo. Nema brige za sutrašnji dan, može da donese šta god
hoće. Večeras će mirno spavati.
Kad se vratio u blok, na trenutak je zastao kod dečjeg bazena s
peskom da bi se smirio pre nego što ode kući. Sutra će abaviti bolji nož,
nož sa zaštitom na dršci... da se ne bi posekao. Jer će ovo svakako
ponoviti. To je dobra igra.
4 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:04 pm
Margita
Administrator
Četvrtak, 22. oktobar
Mama se sa suzama u očima ispružila preko stola, uhvatila Oskara za
ruku i čvrsto ju je stegla.
- Apsolutno nikad Vile ne smeš da ideš u šumu, jesi li čuo?
~ 22 ~
Dečak Oskarovih godina ubijen je juče u predgradu Velingbi. Pisalo je
u popodnevnim novinama, i mama je bila van sebe kad se vratila kući.
- Mogao si da budeš... neću ni da razmišljam o tome.
- Ali to je bilo u Velingbiju.
- Misliš da taj što napada decu ne može da pređe dve stanice
metroom? Ili prepešači? Da dođe u Blakeberj i ponovi sve to? Je l' ti
odlaziš inače u šumu?
- Ne.
- Nemoj da izlaziš iz bloka, sve dok... Dok ga ne uhvate.
- Da ne idem onda ni u školu?
- Ne, u školu ćeš ići. Ali posle škole, odmah kući i ne napuštaj blok dok
se ja ne vratim.
- A onda?
Tuga u maminim očima pomešala se s besom.
- Je l' ti hoćeš da te neko ubije? A?! Da odeš u šumu i da te neko ubije,
a ja da sedim ovde i čekam i brinem, dok ti ležiš u šumi i neko te... zverski
kasapi...
Suze su joj navrle na oči. Oskar ju je uzeo za ruku.
- Neću ići u šumu. Obećavam.
Mama ga je pomilovala po obrazu.
- Dušice, ti si sve što imam. Ništa ne sme da ti se desi. Onda bih i ja
umrla.
- Mmm... Kako se odigralo?
- Šta?
- Pa to. Ubistvo.
- Ne znam. Neki luđak ga je ubio nožem. Mrtav je. Život njegovih
roditelja je uništen.
- Zar ne piše u novinama?
- Nisam imala snage da čitam.
Oskar je uzeo Ekspresen i počeo da lista. Ubistvu su bile posvećene
četiri strane.
- Nemoj da čitaš to.
- Neću, samo da vidim. Mogu da uzmem novine?
- Nemoj da čitaš o tome. Nije dobro za tebe, kao i sve te horor knjige i
te stvari što čitaš.
- Hoću samo da vidim da li nešto ima na TV-u.
Oskar je ustao od stola i s novinama krenuo u svoju sobu.
Mama ga je nespretno zagrlila, pribivši svoj vlažni obraz uz njegov.
~ 23 ~
- Srce moje. Razumeš da sam uznemirena? Ako bi ti se nešto desilo...
- Znam, mama. Znam. Pažljiv sam.
Oskar joj je uzvratio zagrljajem, a zatim se izmigoljio i krenuo u sobu,
brišući njene suze sa svog obraza.
Ovo je ogromno.
Koliko je razumeo, dečak je ubijen otprilike u isto vreme kad se i on
igrao u šumi. Nažalost, nije ubijen Joni Fošberj, nego neki nepoznati
dečak iz Velingbija.
U Velingbiju je tog popodneva vladala pogrebnička atmosfera. Video
je obaveštenje u novinama pre nego što je otišao tamo, i možda je sve bilo
plod njegove mašte, ali učinilo mu se da ljudi na trgu pričaju tiše i hodaju
sporije nego obično.
U gvoždari je maznuo jedan neverovatno lepi lovački nož od trista
kinti. Imao je spremno objašnjenje za slučaj da ga uhvate.
Izvinite, čiko. Ali, plašim se ubice.
Sigurno bi mogao da iscedi i nekoliko suza, ako bi morao. Pustili bi
ga. Ali nisu ga uhvatili, i nož je sada bio sakriven pored spomenara.
Morao je da razmisli.
Da li je moguće da je njegova igra nekako dovela do ubistva? Mislio je
da nije, ali nije mogao da odagna misao. Knjige koje je čitao bile su pune
takvih stvari. Misao na jednom mesti uzrokovala je događaj na drugom.
Telekineza, vudu.
Ali tačno gde, kada i, pre svega, kako se ubistvo dogodilo? Ako je u
pitanju bio veliki broj uboda u telo koje je ležalo, onda će ozbiljno
porazmisliti o mogućnosti da jednostavno ima strahovitu moć u svojim
rukama. Moć kojom će naučiti da upravlja.
Ili ako je... DRVO... posrednik.
Trulo drvo koje je ubadao. Možda je samo to drvo posebno, i ono što
neko njemu radi se... prenosi.
Detalji.
Oskar je pročitao sve članke o ubistvu. Policajac, koji je bio kod njih u
školi i pričao o drogama, bio je na slici. Nije mogao da daje izjave.
Specijalisti iz Državne forenzičke laboratorije pozvani su da obrade
dokaze. Mora se sačekati. Slika ubijenog dečaka, uzeta iz školskog
kataloga. Oskar ga nikad ranije nije video. Delovao je kao jonijevski ili
mikejevski tip. Možda je u školi u Velingbiju postojao i neki Oskar koji je
sada bio oslobođen.
~ 24 ~
Dečak je bio pošao na rukometni trening i nikada nije stigao. Trening
je počinjao u pola šest. Dečak je verovatno od kuće krenuo oko pet. Negde
u to vreme. Oskara je uhvatila nesvestica. Tačno se uklapalo. A ubijen je
u šumi.
Da li je stvarno tako? Da li sam JA...
Jedna šesnaestogodišnjakinja je u osam uveče našla telo i pozvala
policiju. Ona je pretrpela „težak šok" i primila je lekarsku pomoć. Ništa o
stanju tela. Ali ovaj „teški šok" devojke značio je da je telo na neki način
bilo unakaženo. Inače bi napisali samo „šok".
Šta je radila u šumi po mraku? Verovatno je nevažno. Skupljala
šišarke, šta god. Ali zašto nije pisalo ništa o tome kako je dečak ubijen?
Stavili su samo jednu sliku mesta zločina. Policijska traka okruživala je
uvalu u šumi, s velikim drvetom u sredini.
Sutra ili preksutra će imati sliku istog mesta, punog upaljenih sveća i
poruka „ZAŠTO?" i „NEDOSTAJEŠ NAM". Oskar je znao proceduru;
imao je više takvih slučajeva u svom spomenaru.
Verovatno je sve čista slučajnost. Ali ako.
Oskar je oslušnuo kraj vrata. Mama je prala sudove. Legao je na
stomak na krevet i izvadio lovački nož. Drška je bila oblikovana tako da
odgovara ruci, a nož je bio triput teži od onog kuhinjskog koji je nosio juče.
Ustao je i stao nasred sobe, s nožem u ruci. Bio je lep, ulivao je snagu
ruci koja ga je držala.
Zveckanje porcelana iz kuhinje. Zamahnuo je kroz vazduh nekoliko
puta. Ubica. Kad nauči da usmerava svoju moć, Joni, Mike i Tomas ga
više nikada neće mučiti. Krenuo je još jednom da zavitla, ali se uzdržao.
Neko je mogao spolja da ga vidi. Napolju je bio mrak, a u sobi je bilo
upaljeno svetio. Bacio je pogled kroz prozor, ali je video samo svoj odraz u
staklu.
Ubica.
Vratio je nož na skrovito mesto. Ovo je samo igra. Ovako nešto se ne
dešava u stvarnosti. Ali morao je da sazna detalje. I to odmah.
Tomi je sedeo u fotelji, listao časopis o motociklima, klimao glavom i
pevušio. S vremena na vreme je podizao novine i Laseu i Robanu, koju su
sedeli na kauču, pokazivao neku posebno zanimljivu sliku, s komentarom
o zapremini cilindara i maksimalnoj brzini. Gola sijalica na plafonu
~ 25 ~
odsijavala se na svetlom papiru, bacajući blagi odraz na betonski zid i
zidove prekrivene lamperijom.
Držao ih je u neizvesnosti.
Tomijeva mama je bila sa Stafanom koji je radio u velingbijskoj
policiji. Tomiju se Stafan nije sviđao, naprotiv. Sveznalica, smoran lik. A
još i religiozan. Ali preko keve je Tomi saznao štošta što Stafan zapravo
nije smeo da joj ispriča, a što ona zapravo nije smela da kaže Tomiju, ali...
Na taj način je, na primer, saznao kako napreduje istraga u vezi s
provalom u prodavnicu radio-aparata kod Trga Island-storjet... koju su on,
Roban i Lase izveli.
Nema tragova počiniocima. Keva je baš tako rekla: „Nema tragova
počiniocima". Stafanove reči. Nisu imali čak ni opis automobila.
Tomi i Roban su imali šesnaest godina i išli su u prvi razred
gimnazije. Lase je imao devetnaest godina i nešto mu nije bilo u redu u
glavi, razvrstavao je delove u firmi LM Erikson u Udevali. Ali imao je
vozačku dozvolu. I beli sab iz '74, čije su registarske tablice pre pljačke
promenili markerom. Što, ispostavilo se, nisu ni morali, s obzirom na to da
auto niko nije ni video.
Plen su sakrili u nekorišćeno sklonište preko puta podrumske
jedinice, koja je predstavljala sedište njihovog kluba. Testerom su presekli
lanac i stavili novu bravu. Nisu znali tačno kako će da prodaju sve stvari,
poenta je bila u samoj provali. Lase je jedan kasetofon prodao za dvesta
kruna nekom drugu s posla, i to je bilo sve.
Pored toga, činilo se da je najbezbednije malo se pritajiti. Posebno ne
dozvoliti Laseu da obavlja prodaju, pošto je... malo zaostao, kako je keva
govorila. Ali već je prošlo dve nedelje od provale, a policija sada ima i
dosta drugog posla.
Tomi je listao časopis i smešio se. Da, da. Dosta drugog posla. Roban
je ritmički udario nekoliko puta u butinu.
- Ajde, reci.
Tomi je podigao novine ka njemu.
- Kavasaki. Trista kubika. Direktno ubrizgavanje i...
- Daj, ozbiljno. Pričaj.
- Šta... o ubistvu?
-Da!
Tomi se ugrizao za usnu, pravio se da razmišlja.
- Kako ono beše bilo...
Lase se nagnuo napred, iskrivio se kao leptir-nož.
~ 26 ~
- E! Pričaj!
Tomi je spustio časopis i fiksirao Lasea pogledom.
- Jesi siguran da hoćeš da čuješ? Prilično je jezivo.
-Ma!
Lase se hrabrio, ali je Tomi primećivao nemir u njegovim očima. Bilo
je dovoljno samo napraviti ružnu grimasu, pričati čudnim glasom i ne
prestajati, da bi se Lase potpuno prestravio. Jednom su se Tomi i Roban
maskirali u zombije, šminkom Tomijeve keve, odvili sijalicu na plafonu i
čekali Lasea. Završilo se tako što se Lase posrao po sebi, a Roban dobio
masnicu na istom mestu na kom je naneo tamnoplavu senku za oči.
Nakon toga su bili pažljiviji s plašenjem Lasea.
Sada se Lase vrpoljio na kauču, ali je prekrstio ruke kao da pokazuje
da je spreman na sve.
- Dobro, onda... vidite, to nije bilo obično ubistvo. Našli su klinca...
kako visi na drvetu.
- Šta? Obešen? - upitao je Roban.
- Da, obešen. Ali ne za vrat. Za noge. Znači, visio je naopačke. S
drveta.
- Ma daj, od toga se ne umire.
Tomi je dugo posmatrao Robana, kao da je izneo zanimljivo gledište, a
onda je nastavio:
- Ne. Od toga se ne umire. Ali i grkljan mu je bio presečen. A od toga
se umire. Ceo vrat. Presečen. Ko... lubenica - prešao je kažiprstom preko
vrata da pokaže kuda je nož zasekao.
Laseova ruka je poletela ka vratu, kao da je hteo da se zaštiti. Polako
je odmahivao glavom.
- Ali, zašto je tako visio?
- Pa, šta misliš?
- Ne znam.
Tomi se ponovo ugrizao za usnu i napravio zamišljen izraz lica.
- Sad ćete da čujete ono čudno. Nekome prerežete grkljan da bi umro.
Onda izlazi mnogo krvi. Je l' tako? - Lase i Roban su klimnuli glavom.
Tomi ih je na trenutak ostavio u iščekivanju, a onda bacio bombu.
- Ali na zemlji ispod... tu gde je klinac visio, skoro da uopšte nije bilo
krvi. Samo nekoliko kapljica. A mora da je ispumpao nekoliko litara. Dok
je visio.
U podrumu je zavladala tišina. Lase i Roban su zurili pred sebe
praznih pogleda, dok se Roban nije osmelio i rekao:
~ 27 ~
- Znam. Ubijen je negde drugde, a onda okačen tamo.
- Mmm. Ali zašto ga je ubica onda tako okačio? Kad nekog ubiješ, želiš
da se otarasiš leša.
- Možda je... lud.
- Možda. Ali ja mislim da je nešto drugo u pitanju. Jeste li nekad
videli kasapnicu? Šta rade sa svinjama? Pre nego što ih raspore, iscede
svu krv. A znate kako? Tako što ih obese naopačke. Za kuku. I prerežu im
vrat.
- I ti misliš... šta, da je klinca... da je ubica planirao da ga zakolje?
- Aaa? - Lase je nesigurno gledao čas u Tomija, čas u Robana, da bi
video da li ga zezaju. Nije pronašao nikakav znak za to, pa je rekao:
- Je l' stvarno rade tako? Sa svinjama?
- Da, a šta si ti mislio?
- Da imaju neku... mašinu.
- Je l' bi onda bilo bolje?
- Ne, ali... jesu žive tad? Kad ih... okače?
- Da. Žive. I koprcaju se i skiče.
Tomi je počeo da imitira svinju koja skiči, a Lase se zavalio u kauč,
spustio pogled na kolena. Roban je ustao, napravio nekoliko koraka i
vratio se na kauč.
- Ali to nije tačno. Ako je ubica hteo da ga zakolje, bilo bi krvi.
- Ti si rekao da je hteo da ga zakolje. Ja mislim da nije.
- Nego šta misliš?
- Mislim da je hteo samo krv. Da je zato ubio klinca. Da bi došao do
krvi. I da ju je odneo sa sobom.
Roban je lagano klimao glavom, čačkajući krastu od velike bubuljice
kraj usta.
- Ali zašto? Da bi je popio, ili šta?
- Da, na primer.
Tomi i Roban su utonuli u sopstvena zamišljanja ubistva i onoga što
se potom desilo. Posle nekoliko trenutaka, Lase je podigao glavu i upitno
ih pogledao sa suzama u očima.
- Je l' brzo umiru... svinje?
Tomi mu je uzvratio krajnje ozbiljnim pogledom.
-Ne.
- Idem malo napolje.
- Ne...
~ 28 ~
- Samo tu ispred zgrade.
- I nigde drugde?
-Ne.
- Da te zovnem kad...
- Ne. Doći ću. Imam sat. Nemoj da me zoveš.
Oskar je obukao jaknu i stavio kapu. Zastao je s jednom nogom
napola u čizmi. Nečujno je otišao do svoje sobe i uzeo nož, sakrio ga ispod
jakne. Vezao je cipele. Mamin glas se ponovo začuo iz dnevne sobe.
- Hladno je.
- Imam kapu.
- Na glavi?
- Ne. Na nozi.
- Nije smešno. Znaš kako ti je...
- Ćao, brzo se vraćam.
- ... Sa ušima.
Izašao je, pogledao na sat. Sedam i petnaest. Četrdeset pet minuta do
početka programa na TV-u. Tomi i ostali su verovatno u podrumu, ali
tamo nije smeo da ide. Tomi je bio okej, ali ostali... Posebno ako su duvali,
tad su umeli da dobiju čudne ideje.
Zato je sišao do igrališta ispred zgrade. Dva velika stabla koja su
ponekad korišćena kao stative, jedna penjalica s toboganom, pesak i tri
drvene ljuljaške koje su visile na lancima. Seo je na jednu od njih i lagano
se zaljuljao.
Sviđalo mu se ovo mesto uveče. Oko njega, veliki pravougaonik
stotina osvetljenih prozora, a on u mraku. Bezbedan i sam u isto vreme.
Izvukao je nož. Oštrica je bila tako glatka da su se prozori odražavali u
njoj. Mesec.
Krvavi mesec...
Oskar je ustao s ljuljaške, odšunjao se do jednog drveta, obratio mu
se.
- Šta buljiš, jebeni idiote? Hoćeš da te ubijem?
Drvo nije odgovaralo, a Oskar ga je pažljivo ubo nožem. Nije hteo da
ošteti sjajnu oštricu.
- Eto ti. Kad buljiš u mene.
Okrenuo je nož i odsekao delić kore. Komad mesa. Prošaputao je:
- Skiči ko prase.
Zastao je. Učinilo mu se da je nešto čuo. Osvrnuo se, držeći nož uz
nogu. Podigao je nož i pogledao ga. Vrh je bio jednako gladak kao i pre.
~ 29 ~
Upotrebio je oštricu kao ogledalo i usmerio ga ka penjalici. Neko je stajao
tamo. Neko koga malopre tu nije bilo. Maglovita prilika pred čistim
čelikom. Spustio je nož i pogledao direktno u penjalicu. Da. Ali to nije bio
ubica iz Velingbija, već neko dete.
Bilo je dovoljno svetlo da konstatuje da je u pitanju devojčica koju
nikad ranije nije video. Oskar je zakoračio ka penjalici. Devojčica se nije
pomerala. Samo je stajala i gledala ga.
Napravio je još jedan korak i najednom se uplašio. Čega? Samog sebe.
Čvrsto je stegao nož i krenuo ka devojčici da je izbode. Zapravo nije, ali
mu se na trenutak tako učinilo. A ona se nije uplašila.
Zastao je, vratio nož u futrolu i stavio ga ispod jakne.
- Ćao.
Devojčica nije odgovarala. Oskar se već toliko približio da je mogao da
opazi tamnu kosu, malo lice, velike oči. Širom otvorene oči koje su ga
mirno posmatrale. Njene bele ruke stajale su na ogradi penjalice.
- Rekao sam: ćao.
- Čula sam.
- Pa što ne odgovaraš onda?
Devojčica je slegnula ramenima. Glas joj nije bio tako svetao kao što
je Oskar mislio da će biti. Zvučala je kao neko njegovih godina.
Izgledala je čudno. Poluduga, tamna kosa. Okruglo lice, mali nos. Kao
lutke iz časopisa za decu. Prilično... slatka. Ali nešto nije bilo u redu. Nije
imala ni kapu ni jaknu. Samo tanki ružičasti džemperić, iako je bilo
hladno.
Devojčica je glavom pokazala ka drvetu koje je Oskar ubo nožem.
- Šta radiš to?
Oskar je pocrveneo, ali to se valjda nije primećivalo u mraku?
- Vežbam.
- Za šta?
- Ako ubica dođe.
- Koji ubica?
- Onaj iz Velingbija. Onaj koji je iskasapio onog dečka.
Devojčica je uzdahnula, pogledala mesec. Zatim se nagnula napred.
- Je l' se plašiš?
- Ne, ali ubica, moraš da... treba da se... odbraniš. Živiš ovde?
-Da.
- Gde?
- Tamo - devojčica je pokazala na ulaz do Oskarovog. - Pored tebe.
~ 30 ~
- Otkud znaš gde ja živim?
- Videla sam te kroz prozor.
Vrelina je prelila Oskarove obraze. Dok je pokušavao da smisli šta da
kaže, devojčica je skočila s penjalice i stala pred njega. Skok od preko dva
metra.
Mora da se bavi gimnastikom ili nečim sličnim.
Bila je skoro jednako visoka kao on, ali mnogo mršavija. Ružičasti
džemper se pripijao uz njeno žgoljavo telo na kome se nije videla ni
naznaka grudi. Oči su joj bile crne, ogromne na tom bledom, malom licu.
Podigla je ruku, kao da zadržava nešto što se približava. Prsti su joj bili
dugi, tanki kao grančice.
- Ne mogu da se družim s tobom. Čisto da znaš.
Oskar je prekrstio ruke. Osetio je obrise noža pod jaknom.
- Zašto?
Devojčicina usta su se razvukla u nekakav osmeh.
- Je l' mi je potreban razlog? Samo ti kažem kako stvari stoje. Da bi
znao.
- Da, da.
Devojčica se okrenula od Oskara, krenula ka svom ulazu. Nakon što
je napravila nekoliko koraka, Oskar je rekao:
- Misliš da bih ja hteo da se družim s tobom, a? Glupa si.
Devojčica je zastala. Nekoliko trenutaka se nije micala. Zatim se
okrenula i vratila do Oskara, stala pred njega. Preplela je prste i opustila
ruke.
- Šta si rekao?
Oskar je stegnuo ruke na grudima, pritisnuo nož i pogledao u zemlju.
- Glupa si... što pričaš takve stvari.
- Stvarno?!
-Da.
- Izvini. Ali tako je.
Nepomično su stajali, na pola metra jedno od drugog. Oskar je i dalje
gledao u zemlju. Čudan miris dopirao je od devojčice.
Pre godinu dana, njegovom psu Bobiju se inficirala šapa i na kraju su
bili primorani da ga uspavaju. Poslednjeg dana Oskar nije otišao u školu,
nekoliko sati je ležao pored bolesnog psa i opraštao se. Bobi je tada
mirisao kao ova devojčica. Oskar ju je onjušio.
- Je l' to ti tako čudno mirišeš?
- Verovatno.
~ 31 ~
Oskar je podigao pogled. Bilo mu je žao što je to rekao. Izgledala je
tako... krhko u tom džemperčiću. Sklonio je ruke s grudi i napravio gest
ka njoj.
- Zar ti nije hladno?
-Ne.
- Kako to?
Devojčica je nabrala obrve, skupila lice i na trenutak je delovala
mnogo, mnogo starije. Kao baba na ivici suza.
- Zaboravila sam kako da osetim hladnoću.
Devojčica se hitro okrenula i pošla ka svom ulazu. Oskar je gledao za
njom. Kad je stigla do teških ulaznih vrata, Oskar je pomislio kako će
obema rukama morati da ih gurne kako bi se otvorila. Ona ih je, međutim,
gurnula jednom rukom i to tako snažno da su uz tresak udarila u zid i
zalupila se za njom.
Oskar je zavukao ruke u džepove i ražalostio se. Mislio je na Bobija.
Kako je izgledao dok je ležao u kovčegu koji je tata istesterisao; na krst
koji je napravio od lajsni i koji se raspao kad su pokušali da ga nabiju u
zamrznutu zemlju.
Trebalo bi da napravi nov.
Mama se sa suzama u očima ispružila preko stola, uhvatila Oskara za
ruku i čvrsto ju je stegla.
- Apsolutno nikad Vile ne smeš da ideš u šumu, jesi li čuo?
~ 22 ~
Dečak Oskarovih godina ubijen je juče u predgradu Velingbi. Pisalo je
u popodnevnim novinama, i mama je bila van sebe kad se vratila kući.
- Mogao si da budeš... neću ni da razmišljam o tome.
- Ali to je bilo u Velingbiju.
- Misliš da taj što napada decu ne može da pređe dve stanice
metroom? Ili prepešači? Da dođe u Blakeberj i ponovi sve to? Je l' ti
odlaziš inače u šumu?
- Ne.
- Nemoj da izlaziš iz bloka, sve dok... Dok ga ne uhvate.
- Da ne idem onda ni u školu?
- Ne, u školu ćeš ići. Ali posle škole, odmah kući i ne napuštaj blok dok
se ja ne vratim.
- A onda?
Tuga u maminim očima pomešala se s besom.
- Je l' ti hoćeš da te neko ubije? A?! Da odeš u šumu i da te neko ubije,
a ja da sedim ovde i čekam i brinem, dok ti ležiš u šumi i neko te... zverski
kasapi...
Suze su joj navrle na oči. Oskar ju je uzeo za ruku.
- Neću ići u šumu. Obećavam.
Mama ga je pomilovala po obrazu.
- Dušice, ti si sve što imam. Ništa ne sme da ti se desi. Onda bih i ja
umrla.
- Mmm... Kako se odigralo?
- Šta?
- Pa to. Ubistvo.
- Ne znam. Neki luđak ga je ubio nožem. Mrtav je. Život njegovih
roditelja je uništen.
- Zar ne piše u novinama?
- Nisam imala snage da čitam.
Oskar je uzeo Ekspresen i počeo da lista. Ubistvu su bile posvećene
četiri strane.
- Nemoj da čitaš to.
- Neću, samo da vidim. Mogu da uzmem novine?
- Nemoj da čitaš o tome. Nije dobro za tebe, kao i sve te horor knjige i
te stvari što čitaš.
- Hoću samo da vidim da li nešto ima na TV-u.
Oskar je ustao od stola i s novinama krenuo u svoju sobu.
Mama ga je nespretno zagrlila, pribivši svoj vlažni obraz uz njegov.
~ 23 ~
- Srce moje. Razumeš da sam uznemirena? Ako bi ti se nešto desilo...
- Znam, mama. Znam. Pažljiv sam.
Oskar joj je uzvratio zagrljajem, a zatim se izmigoljio i krenuo u sobu,
brišući njene suze sa svog obraza.
Ovo je ogromno.
Koliko je razumeo, dečak je ubijen otprilike u isto vreme kad se i on
igrao u šumi. Nažalost, nije ubijen Joni Fošberj, nego neki nepoznati
dečak iz Velingbija.
U Velingbiju je tog popodneva vladala pogrebnička atmosfera. Video
je obaveštenje u novinama pre nego što je otišao tamo, i možda je sve bilo
plod njegove mašte, ali učinilo mu se da ljudi na trgu pričaju tiše i hodaju
sporije nego obično.
U gvoždari je maznuo jedan neverovatno lepi lovački nož od trista
kinti. Imao je spremno objašnjenje za slučaj da ga uhvate.
Izvinite, čiko. Ali, plašim se ubice.
Sigurno bi mogao da iscedi i nekoliko suza, ako bi morao. Pustili bi
ga. Ali nisu ga uhvatili, i nož je sada bio sakriven pored spomenara.
Morao je da razmisli.
Da li je moguće da je njegova igra nekako dovela do ubistva? Mislio je
da nije, ali nije mogao da odagna misao. Knjige koje je čitao bile su pune
takvih stvari. Misao na jednom mesti uzrokovala je događaj na drugom.
Telekineza, vudu.
Ali tačno gde, kada i, pre svega, kako se ubistvo dogodilo? Ako je u
pitanju bio veliki broj uboda u telo koje je ležalo, onda će ozbiljno
porazmisliti o mogućnosti da jednostavno ima strahovitu moć u svojim
rukama. Moć kojom će naučiti da upravlja.
Ili ako je... DRVO... posrednik.
Trulo drvo koje je ubadao. Možda je samo to drvo posebno, i ono što
neko njemu radi se... prenosi.
Detalji.
Oskar je pročitao sve članke o ubistvu. Policajac, koji je bio kod njih u
školi i pričao o drogama, bio je na slici. Nije mogao da daje izjave.
Specijalisti iz Državne forenzičke laboratorije pozvani su da obrade
dokaze. Mora se sačekati. Slika ubijenog dečaka, uzeta iz školskog
kataloga. Oskar ga nikad ranije nije video. Delovao je kao jonijevski ili
mikejevski tip. Možda je u školi u Velingbiju postojao i neki Oskar koji je
sada bio oslobođen.
~ 24 ~
Dečak je bio pošao na rukometni trening i nikada nije stigao. Trening
je počinjao u pola šest. Dečak je verovatno od kuće krenuo oko pet. Negde
u to vreme. Oskara je uhvatila nesvestica. Tačno se uklapalo. A ubijen je
u šumi.
Da li je stvarno tako? Da li sam JA...
Jedna šesnaestogodišnjakinja je u osam uveče našla telo i pozvala
policiju. Ona je pretrpela „težak šok" i primila je lekarsku pomoć. Ništa o
stanju tela. Ali ovaj „teški šok" devojke značio je da je telo na neki način
bilo unakaženo. Inače bi napisali samo „šok".
Šta je radila u šumi po mraku? Verovatno je nevažno. Skupljala
šišarke, šta god. Ali zašto nije pisalo ništa o tome kako je dečak ubijen?
Stavili su samo jednu sliku mesta zločina. Policijska traka okruživala je
uvalu u šumi, s velikim drvetom u sredini.
Sutra ili preksutra će imati sliku istog mesta, punog upaljenih sveća i
poruka „ZAŠTO?" i „NEDOSTAJEŠ NAM". Oskar je znao proceduru;
imao je više takvih slučajeva u svom spomenaru.
Verovatno je sve čista slučajnost. Ali ako.
Oskar je oslušnuo kraj vrata. Mama je prala sudove. Legao je na
stomak na krevet i izvadio lovački nož. Drška je bila oblikovana tako da
odgovara ruci, a nož je bio triput teži od onog kuhinjskog koji je nosio juče.
Ustao je i stao nasred sobe, s nožem u ruci. Bio je lep, ulivao je snagu
ruci koja ga je držala.
Zveckanje porcelana iz kuhinje. Zamahnuo je kroz vazduh nekoliko
puta. Ubica. Kad nauči da usmerava svoju moć, Joni, Mike i Tomas ga
više nikada neće mučiti. Krenuo je još jednom da zavitla, ali se uzdržao.
Neko je mogao spolja da ga vidi. Napolju je bio mrak, a u sobi je bilo
upaljeno svetio. Bacio je pogled kroz prozor, ali je video samo svoj odraz u
staklu.
Ubica.
Vratio je nož na skrovito mesto. Ovo je samo igra. Ovako nešto se ne
dešava u stvarnosti. Ali morao je da sazna detalje. I to odmah.
Tomi je sedeo u fotelji, listao časopis o motociklima, klimao glavom i
pevušio. S vremena na vreme je podizao novine i Laseu i Robanu, koju su
sedeli na kauču, pokazivao neku posebno zanimljivu sliku, s komentarom
o zapremini cilindara i maksimalnoj brzini. Gola sijalica na plafonu
~ 25 ~
odsijavala se na svetlom papiru, bacajući blagi odraz na betonski zid i
zidove prekrivene lamperijom.
Držao ih je u neizvesnosti.
Tomijeva mama je bila sa Stafanom koji je radio u velingbijskoj
policiji. Tomiju se Stafan nije sviđao, naprotiv. Sveznalica, smoran lik. A
još i religiozan. Ali preko keve je Tomi saznao štošta što Stafan zapravo
nije smeo da joj ispriča, a što ona zapravo nije smela da kaže Tomiju, ali...
Na taj način je, na primer, saznao kako napreduje istraga u vezi s
provalom u prodavnicu radio-aparata kod Trga Island-storjet... koju su on,
Roban i Lase izveli.
Nema tragova počiniocima. Keva je baš tako rekla: „Nema tragova
počiniocima". Stafanove reči. Nisu imali čak ni opis automobila.
Tomi i Roban su imali šesnaest godina i išli su u prvi razred
gimnazije. Lase je imao devetnaest godina i nešto mu nije bilo u redu u
glavi, razvrstavao je delove u firmi LM Erikson u Udevali. Ali imao je
vozačku dozvolu. I beli sab iz '74, čije su registarske tablice pre pljačke
promenili markerom. Što, ispostavilo se, nisu ni morali, s obzirom na to da
auto niko nije ni video.
Plen su sakrili u nekorišćeno sklonište preko puta podrumske
jedinice, koja je predstavljala sedište njihovog kluba. Testerom su presekli
lanac i stavili novu bravu. Nisu znali tačno kako će da prodaju sve stvari,
poenta je bila u samoj provali. Lase je jedan kasetofon prodao za dvesta
kruna nekom drugu s posla, i to je bilo sve.
Pored toga, činilo se da je najbezbednije malo se pritajiti. Posebno ne
dozvoliti Laseu da obavlja prodaju, pošto je... malo zaostao, kako je keva
govorila. Ali već je prošlo dve nedelje od provale, a policija sada ima i
dosta drugog posla.
Tomi je listao časopis i smešio se. Da, da. Dosta drugog posla. Roban
je ritmički udario nekoliko puta u butinu.
- Ajde, reci.
Tomi je podigao novine ka njemu.
- Kavasaki. Trista kubika. Direktno ubrizgavanje i...
- Daj, ozbiljno. Pričaj.
- Šta... o ubistvu?
-Da!
Tomi se ugrizao za usnu, pravio se da razmišlja.
- Kako ono beše bilo...
Lase se nagnuo napred, iskrivio se kao leptir-nož.
~ 26 ~
- E! Pričaj!
Tomi je spustio časopis i fiksirao Lasea pogledom.
- Jesi siguran da hoćeš da čuješ? Prilično je jezivo.
-Ma!
Lase se hrabrio, ali je Tomi primećivao nemir u njegovim očima. Bilo
je dovoljno samo napraviti ružnu grimasu, pričati čudnim glasom i ne
prestajati, da bi se Lase potpuno prestravio. Jednom su se Tomi i Roban
maskirali u zombije, šminkom Tomijeve keve, odvili sijalicu na plafonu i
čekali Lasea. Završilo se tako što se Lase posrao po sebi, a Roban dobio
masnicu na istom mestu na kom je naneo tamnoplavu senku za oči.
Nakon toga su bili pažljiviji s plašenjem Lasea.
Sada se Lase vrpoljio na kauču, ali je prekrstio ruke kao da pokazuje
da je spreman na sve.
- Dobro, onda... vidite, to nije bilo obično ubistvo. Našli su klinca...
kako visi na drvetu.
- Šta? Obešen? - upitao je Roban.
- Da, obešen. Ali ne za vrat. Za noge. Znači, visio je naopačke. S
drveta.
- Ma daj, od toga se ne umire.
Tomi je dugo posmatrao Robana, kao da je izneo zanimljivo gledište, a
onda je nastavio:
- Ne. Od toga se ne umire. Ali i grkljan mu je bio presečen. A od toga
se umire. Ceo vrat. Presečen. Ko... lubenica - prešao je kažiprstom preko
vrata da pokaže kuda je nož zasekao.
Laseova ruka je poletela ka vratu, kao da je hteo da se zaštiti. Polako
je odmahivao glavom.
- Ali, zašto je tako visio?
- Pa, šta misliš?
- Ne znam.
Tomi se ponovo ugrizao za usnu i napravio zamišljen izraz lica.
- Sad ćete da čujete ono čudno. Nekome prerežete grkljan da bi umro.
Onda izlazi mnogo krvi. Je l' tako? - Lase i Roban su klimnuli glavom.
Tomi ih je na trenutak ostavio u iščekivanju, a onda bacio bombu.
- Ali na zemlji ispod... tu gde je klinac visio, skoro da uopšte nije bilo
krvi. Samo nekoliko kapljica. A mora da je ispumpao nekoliko litara. Dok
je visio.
U podrumu je zavladala tišina. Lase i Roban su zurili pred sebe
praznih pogleda, dok se Roban nije osmelio i rekao:
~ 27 ~
- Znam. Ubijen je negde drugde, a onda okačen tamo.
- Mmm. Ali zašto ga je ubica onda tako okačio? Kad nekog ubiješ, želiš
da se otarasiš leša.
- Možda je... lud.
- Možda. Ali ja mislim da je nešto drugo u pitanju. Jeste li nekad
videli kasapnicu? Šta rade sa svinjama? Pre nego što ih raspore, iscede
svu krv. A znate kako? Tako što ih obese naopačke. Za kuku. I prerežu im
vrat.
- I ti misliš... šta, da je klinca... da je ubica planirao da ga zakolje?
- Aaa? - Lase je nesigurno gledao čas u Tomija, čas u Robana, da bi
video da li ga zezaju. Nije pronašao nikakav znak za to, pa je rekao:
- Je l' stvarno rade tako? Sa svinjama?
- Da, a šta si ti mislio?
- Da imaju neku... mašinu.
- Je l' bi onda bilo bolje?
- Ne, ali... jesu žive tad? Kad ih... okače?
- Da. Žive. I koprcaju se i skiče.
Tomi je počeo da imitira svinju koja skiči, a Lase se zavalio u kauč,
spustio pogled na kolena. Roban je ustao, napravio nekoliko koraka i
vratio se na kauč.
- Ali to nije tačno. Ako je ubica hteo da ga zakolje, bilo bi krvi.
- Ti si rekao da je hteo da ga zakolje. Ja mislim da nije.
- Nego šta misliš?
- Mislim da je hteo samo krv. Da je zato ubio klinca. Da bi došao do
krvi. I da ju je odneo sa sobom.
Roban je lagano klimao glavom, čačkajući krastu od velike bubuljice
kraj usta.
- Ali zašto? Da bi je popio, ili šta?
- Da, na primer.
Tomi i Roban su utonuli u sopstvena zamišljanja ubistva i onoga što
se potom desilo. Posle nekoliko trenutaka, Lase je podigao glavu i upitno
ih pogledao sa suzama u očima.
- Je l' brzo umiru... svinje?
Tomi mu je uzvratio krajnje ozbiljnim pogledom.
-Ne.
- Idem malo napolje.
- Ne...
~ 28 ~
- Samo tu ispred zgrade.
- I nigde drugde?
-Ne.
- Da te zovnem kad...
- Ne. Doći ću. Imam sat. Nemoj da me zoveš.
Oskar je obukao jaknu i stavio kapu. Zastao je s jednom nogom
napola u čizmi. Nečujno je otišao do svoje sobe i uzeo nož, sakrio ga ispod
jakne. Vezao je cipele. Mamin glas se ponovo začuo iz dnevne sobe.
- Hladno je.
- Imam kapu.
- Na glavi?
- Ne. Na nozi.
- Nije smešno. Znaš kako ti je...
- Ćao, brzo se vraćam.
- ... Sa ušima.
Izašao je, pogledao na sat. Sedam i petnaest. Četrdeset pet minuta do
početka programa na TV-u. Tomi i ostali su verovatno u podrumu, ali
tamo nije smeo da ide. Tomi je bio okej, ali ostali... Posebno ako su duvali,
tad su umeli da dobiju čudne ideje.
Zato je sišao do igrališta ispred zgrade. Dva velika stabla koja su
ponekad korišćena kao stative, jedna penjalica s toboganom, pesak i tri
drvene ljuljaške koje su visile na lancima. Seo je na jednu od njih i lagano
se zaljuljao.
Sviđalo mu se ovo mesto uveče. Oko njega, veliki pravougaonik
stotina osvetljenih prozora, a on u mraku. Bezbedan i sam u isto vreme.
Izvukao je nož. Oštrica je bila tako glatka da su se prozori odražavali u
njoj. Mesec.
Krvavi mesec...
Oskar je ustao s ljuljaške, odšunjao se do jednog drveta, obratio mu
se.
- Šta buljiš, jebeni idiote? Hoćeš da te ubijem?
Drvo nije odgovaralo, a Oskar ga je pažljivo ubo nožem. Nije hteo da
ošteti sjajnu oštricu.
- Eto ti. Kad buljiš u mene.
Okrenuo je nož i odsekao delić kore. Komad mesa. Prošaputao je:
- Skiči ko prase.
Zastao je. Učinilo mu se da je nešto čuo. Osvrnuo se, držeći nož uz
nogu. Podigao je nož i pogledao ga. Vrh je bio jednako gladak kao i pre.
~ 29 ~
Upotrebio je oštricu kao ogledalo i usmerio ga ka penjalici. Neko je stajao
tamo. Neko koga malopre tu nije bilo. Maglovita prilika pred čistim
čelikom. Spustio je nož i pogledao direktno u penjalicu. Da. Ali to nije bio
ubica iz Velingbija, već neko dete.
Bilo je dovoljno svetlo da konstatuje da je u pitanju devojčica koju
nikad ranije nije video. Oskar je zakoračio ka penjalici. Devojčica se nije
pomerala. Samo je stajala i gledala ga.
Napravio je još jedan korak i najednom se uplašio. Čega? Samog sebe.
Čvrsto je stegao nož i krenuo ka devojčici da je izbode. Zapravo nije, ali
mu se na trenutak tako učinilo. A ona se nije uplašila.
Zastao je, vratio nož u futrolu i stavio ga ispod jakne.
- Ćao.
Devojčica nije odgovarala. Oskar se već toliko približio da je mogao da
opazi tamnu kosu, malo lice, velike oči. Širom otvorene oči koje su ga
mirno posmatrale. Njene bele ruke stajale su na ogradi penjalice.
- Rekao sam: ćao.
- Čula sam.
- Pa što ne odgovaraš onda?
Devojčica je slegnula ramenima. Glas joj nije bio tako svetao kao što
je Oskar mislio da će biti. Zvučala je kao neko njegovih godina.
Izgledala je čudno. Poluduga, tamna kosa. Okruglo lice, mali nos. Kao
lutke iz časopisa za decu. Prilično... slatka. Ali nešto nije bilo u redu. Nije
imala ni kapu ni jaknu. Samo tanki ružičasti džemperić, iako je bilo
hladno.
Devojčica je glavom pokazala ka drvetu koje je Oskar ubo nožem.
- Šta radiš to?
Oskar je pocrveneo, ali to se valjda nije primećivalo u mraku?
- Vežbam.
- Za šta?
- Ako ubica dođe.
- Koji ubica?
- Onaj iz Velingbija. Onaj koji je iskasapio onog dečka.
Devojčica je uzdahnula, pogledala mesec. Zatim se nagnula napred.
- Je l' se plašiš?
- Ne, ali ubica, moraš da... treba da se... odbraniš. Živiš ovde?
-Da.
- Gde?
- Tamo - devojčica je pokazala na ulaz do Oskarovog. - Pored tebe.
~ 30 ~
- Otkud znaš gde ja živim?
- Videla sam te kroz prozor.
Vrelina je prelila Oskarove obraze. Dok je pokušavao da smisli šta da
kaže, devojčica je skočila s penjalice i stala pred njega. Skok od preko dva
metra.
Mora da se bavi gimnastikom ili nečim sličnim.
Bila je skoro jednako visoka kao on, ali mnogo mršavija. Ružičasti
džemper se pripijao uz njeno žgoljavo telo na kome se nije videla ni
naznaka grudi. Oči su joj bile crne, ogromne na tom bledom, malom licu.
Podigla je ruku, kao da zadržava nešto što se približava. Prsti su joj bili
dugi, tanki kao grančice.
- Ne mogu da se družim s tobom. Čisto da znaš.
Oskar je prekrstio ruke. Osetio je obrise noža pod jaknom.
- Zašto?
Devojčicina usta su se razvukla u nekakav osmeh.
- Je l' mi je potreban razlog? Samo ti kažem kako stvari stoje. Da bi
znao.
- Da, da.
Devojčica se okrenula od Oskara, krenula ka svom ulazu. Nakon što
je napravila nekoliko koraka, Oskar je rekao:
- Misliš da bih ja hteo da se družim s tobom, a? Glupa si.
Devojčica je zastala. Nekoliko trenutaka se nije micala. Zatim se
okrenula i vratila do Oskara, stala pred njega. Preplela je prste i opustila
ruke.
- Šta si rekao?
Oskar je stegnuo ruke na grudima, pritisnuo nož i pogledao u zemlju.
- Glupa si... što pričaš takve stvari.
- Stvarno?!
-Da.
- Izvini. Ali tako je.
Nepomično su stajali, na pola metra jedno od drugog. Oskar je i dalje
gledao u zemlju. Čudan miris dopirao je od devojčice.
Pre godinu dana, njegovom psu Bobiju se inficirala šapa i na kraju su
bili primorani da ga uspavaju. Poslednjeg dana Oskar nije otišao u školu,
nekoliko sati je ležao pored bolesnog psa i opraštao se. Bobi je tada
mirisao kao ova devojčica. Oskar ju je onjušio.
- Je l' to ti tako čudno mirišeš?
- Verovatno.
~ 31 ~
Oskar je podigao pogled. Bilo mu je žao što je to rekao. Izgledala je
tako... krhko u tom džemperčiću. Sklonio je ruke s grudi i napravio gest
ka njoj.
- Zar ti nije hladno?
-Ne.
- Kako to?
Devojčica je nabrala obrve, skupila lice i na trenutak je delovala
mnogo, mnogo starije. Kao baba na ivici suza.
- Zaboravila sam kako da osetim hladnoću.
Devojčica se hitro okrenula i pošla ka svom ulazu. Oskar je gledao za
njom. Kad je stigla do teških ulaznih vrata, Oskar je pomislio kako će
obema rukama morati da ih gurne kako bi se otvorila. Ona ih je, međutim,
gurnula jednom rukom i to tako snažno da su uz tresak udarila u zid i
zalupila se za njom.
Oskar je zavukao ruke u džepove i ražalostio se. Mislio je na Bobija.
Kako je izgledao dok je ležao u kovčegu koji je tata istesterisao; na krst
koji je napravio od lajsni i koji se raspao kad su pokušali da ga nabiju u
zamrznutu zemlju.
Trebalo bi da napravi nov.
5 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:08 pm
Margita
Administrator
Petak, 23. oktobar
Hokan je ponovo sedeo u metrou, na putu ka centru. U džepu
pantalona je imao svežanj od deset hiljadarki, vezan gumicom. S njima će
nešto lepo da uradi. Život će spasti.
Deset hiljada kruna je dosta novca, i s obzirom na kampanju „Spasite
decu" i njihovu poruku da „hiljadu kruna jednoj porodici može obezbediti
hranu za godinu dana", za deset hiljada bi valjda mogao da se spase jedan
život u Švedskoj?
Ali čiji? Gde?
Novac ne može tek tako da se da prvom narkomanu kog sretneš u
nadi da će... ne. I mora da bude neko mlad. Znao je da je smešno, ali
idealno bi bilo da to bude neko uplakano dete, kao na plakatima. Dete
koje sa suzama u očima uzima pare i... i šta?
Iako nije znao zašto, sišao je na Trgu Udenplan i krenuo ka Gradskoj
biblioteci. U vreme kad je živeo u Karlstadu, kad je radio kao profesor
~ 32 ~
švedskog na fakultetu i živeo u velikoj kući, bilo je opštepoznato u krugu
da je Gradska biblioteka u Stokholmu... dobro mesto.
Tek kad je video trg i park ispred biblioteke, dobro poznat sa slika iz
knjiga i novina, shvatio je da je zato ovde sišao. Zato što je ovo bilo dobro
mesto. Neko iz kruga, verovatno Gert, ispričao mu je kako se tu kupuje
seks.
To nikad nije radio. Kupovao seks.
Jednom su Gert, Torgni i Uve naišli na dečaka čiju je mamu neki od
Uveovih poznanika doveo iz Vijetnama. Dečak je imao možda dvanaest
godina i znao je šta se od njega očekuje, bio je dobro plaćen za to. Hokan
ipak nije mogao da se natera. Pijuckao je svoj bakardi s kolom, uživao u
dečakovom golom telu dok se uvijao u sobi gde su se okupili.
Ali tu je bio kraj.
Ostalima je dečak redom popušio, ali kad je red došao na Hokana,
stomak mu se prevrnuo. Cela situacija je bila preodvratna. Soba je
smrdela na uzbuđenje, alkohol i klice. Kap Uveove sperme sijao se s
dečakovog obraza. Hokan mu je odgurnuo glavu kad se dečak približio
njegovim preponama.
Ostali su ga vređali, na kraju mu otvoreno pretili. Bio je svedok, a
trebalo je da bude saučesnik. Rugali su se njegovim skrupulama, ali to
nije bio problem. Sve ukupno, bilo je jezivo. Jedina soba u Okeovoj
garsonjeri, četiri različite fotelje posebno postavljene za tu priliku, plesna
muzika s kasetofona.
Platio je za svoj deo zabave, i ostale više nikada nije video. Imao je
svoje časopise i fotografije, svoje filmove. To je bilo dovoljno. Možda je
imao i skrupule, koje su se iskazale samo tada, u obliku izrazitog
gnušanja nad situacijom.
Zašto sam onda krenuo ka Gradskoj biblioteci?
Hteo je da pozajmi knjigu. Požar od pre tri godine uništio je ceo
njegov život, između ostalog i njegove knjige. Da. Mogao bi da uzme
Almkvistovu „Kraljičinu dijademu", pre nego što učini svoje dobro delo.
U biblioteci je ovako pre podne bilo mirno. Najviše starih ljudi i
studenata. Brzo je dobio knjigu koju je tražio, pročitao prve reči:
Tintomaro! Dve stvari jesu bele.
Nevinost - Arsenik ...
I vratio je na policu. Loš osećaj. Podsećao ga je na prethodni život.
Nekad je voleo tu knjigu, koristio ju je na predavanjima. Čitanje
uvodnih reči probudilo mu je čežnju za foteljom za čitanje. A ta fotelja bi
~ 33 ~
stajala u kući kakva je bila njegova, kući punoj knjiga, a on bi ponovo
imao posao i hteo je i želeo je da je ima. Ali našao je ljubav, a ona je sada
diktirala uslove. Nema fotelje.
Protrljao je ruke kao da je hteo da otrese knjigu koju je upravo držao i
otišao u sporednu prostoriju.
Dugačak sto, ljudi sede i čitaju. Reči, reči, reči. Na samom kraju stola
sedeo je dečak u kožnoj jakni, klatio se na stolici dok je ravnodušno
prelistavao jednu slikovnicu. Hokan je krenuo ka njemu, i praveći se da
gleda policu s knjigama iz geologije, krišom je s vremena na vreme bacao
pogled na dečaka. Dečak je na kraju podigao glavu i pogledi su im se
susreli, iskrivio je obrve kao da pita: Hoćeš?
Ne, naravno da neće. Dečak je imao oko petnaest godina i ravno,
istočnoevropsko lice, bubuljice i male, udubljene oči. Hokan je slegnuo
ramenima i izašao iz sale.
Ispred glavnog ulaza dečak ga je sustigao, napravio gest palcem i
pitao:
- Fire?*
Hokan je odmahnuo glavom:
- Don't smoke.**
- Okej.
Dečak je izvadio plastični upaljač i zapalio cigaretu, zaškiljio se u
Hokana kroz dim.
- What you like?***
- No, I...****
- Young? You like young?*****
Okrenuo se od dečaka, pošao od glavnog ulaza odakle je bilo ko mogao
da naiđe. Morao je da razmisli. Nije ni pomislio da bi bilo ovoliko lako. Sve
ovo je bila samo igra, da proveri da li je to što je Gert pričao istina.
Dečak je krenuo za njim, stao uz njega kod kamenog zida.
- How? Eight, nine? Is difficult, but...******
-NO!
_________________________________
*Upaljač?
**Nepušim.
***Šta želite?
****Ništa ja...
*****Mlade? Volite mlade?
******Od koliko? Osam-devet godina? Teško je, ali...
~ 34 ~
Da li je delovao toliko prokleto perverzno? Glupa pomisao. Ni Uve ni
Torgni nisu izgledali ni najmanje... posebno. Obični ljudi sa običnim
poslovima. Samo je Gert, koji je živeo od malenog nasledstva koje je dobio
od oca, i koji je sebi mogao da dozvoli bilo šta, posle toliko putovanja po
inostranstvu, zapravo počeo da poprima jedan krajnje gnusan izgled.
Mlitava usta, zamućen pogled.
Kad je Hokan povisio glas, dečak je ućutao i upitno ga posmatrao kroz
svoje procepe od očiju. Uzeo je dim, bacio cigaretu na zemlju, zgazio je i
raširio ruke.
- What?
- No, I just...
Dečak je prišao pola koraka.
- What?
-I... maybe... twelve?
- Twelve? You like twelve?
- I... yes.
-Boy?
- Yes.
- OK. You wait. Number two?
- Excuse me.
- Number two. Toilet.
- Oh. Yes.
- Ten minutes.
Dečak je zakopčao jaknu i nestao niz stepenice. Dvanaest godina.
Toalet broj dva. Deset minuta. Ovo je stvarno, stvarno glupo. Ako dođe
neki policajac? Posle toliko godina su sigurno upoznati sa onim što se ovde
dešava. Onda bi bilo gotovo. Bio bi povezan s poslom koji je prekjuče
obavio i svemu bi došao kraj. Ne sme ovo da radi. Idem do WC-a da vidim
kako sve to izgleda, to je sve. U toaletu nije bilo ljudi. Jedan pisoar i tri
kabine. Broj dva je, sasvim jasno, bio onaj u sredini. Gurnuo je novčić od
jedne krune u bravu, okrenuo je i ušao, zatvorio vrata i seo na klozetsku
šolju. Zidovi kabine bili su ižvrljani. Potpuno drugačije od onoga što biste
očekivali u Gradskoj biblioteci. Poneki književni citat: HARRY ME,
MARRY ME, BURY ME, BITE ME.
Ali uglavnom bestidni crteži i vicevi:
~ 35 ~
Bez muke, nema povraćanja. Lako je pišati po podu, budi muško i
poseri se na plafon.
Kao i neuobičajeno mnogo telefonskih brojeva čijim pozivom možete
ispuniti najrazličitije potrebe. Nekoliko njih je nosilo znake istinske
autentičnosti. Nije samo da se neko zavitlavao s nekim.
I tako. Sad je proverio. Sad bi trebalo da ode odatle. Nije mogao da
zna šta sve onom u kožnoj jakni može da padne na pamet. Ustao je,
ispišao se, ponovo seo. Zašto se ispišao? Nije mu se preterano pišalo. Znao
je zašto.
Za slučaj da...
Vrata toaleta su se otvorila. Zadržao je dah. Nešto u njemu se nadalo
da je to policajac. Krupan policajac koji će nogom razvaliti vrata kabine,
izmlatiti ga pendrekom pre nego što ga uhapsi.
Domundavanje, oprezni koraci, tiho kuckanje po vratima.
-Da?
Ponovo kuckanje. Progutao je veliki gutljaj pljuvačke i otključao.
Pred njim se našao dečak od jedanaest-dvanaest godina. Plavokos,
lice oblika luka. Tanke usne i velike, plave oči, praznog izraza. Crvena
jakna koja mu je bila malo velika. Odmah iza njega stajao je onaj stariji
dečak u kožnoj jakni. Podigao je pet prstiju.
- Five hundred* - Hundred je izgovorio kao „čundred".
Hokan je klimnuo glavom, a stariji dečak je polako gurnuo mlađeg u
kabinu i zatvorio vrata. Zar petsto nije baš skupo? Nije naročito važno,
ali...
Pogledao je dečaka kog je kupio. Iznajmio. Da li je na nekim
drogama? Verovatno. Oči su bile odsutne, neusredsređene. Dečak je stajao
na pola metra od njega, pribijen uz vrata. Bio je toliko nizak da Hokan
nije morao da podigne glavu da bi mu pogledao u oči.
- Hello.
Dečak nije odgovorio, samo je odmahnuo glavom, pokazao ka
njegovim preponama i prstom napravio pokret: Otkopčaj pantalone.
Hokan je poslušao. Dečak je uzdahnuo, napravio novu gestikulaciju:
Izvadi penis.
Obrazi su mu goreli dok je radio šta mu je dečak pokazivao. Tako je -
kako je. Slušao je dečaka. On se ovde nije pitao. Ne radi on ovo. Njegov
kratki penis nije imao ni najmanju erekciju, jedva je dosezao do poklopca
__________________________________
*Pet stotina.
~ 36 ~
WC-šolje. Zagolicalo ga je kad mu je glavić dotakao hladnu površinu.
Zažmirio je, pokušao da dečakove crte lica preoblikuje tako da više
liče na njegovu voljenu. Nije baš uspeo. Njegova voljena je bila lepa. To
nije bio ovaj dečak koji se sada spuštao na kolena i približavao njegovim
preponama.
Usta.
Nešto nije bilo u redu s dečakovim ustima. Stavio mu je ruku na čelo
pre nego što su usta stigla do svog cilja.
- Your mouth?*
Dečak je odmahnuo glavom, gurnuo glavu napred kako bi nastavio
svoj posao. Ali sad više nije išlo. Čuo je za ovo.
Ispružio je palac ka dečakovoj gornjoj usni i podigao je. Dečak nije
imao zube. Neko mu je izbio ili iščupao zube da bi ga učinio boljim u poslu.
Dečak se podigao; šištavi zvuk vindjakne kad je prekrstio ruke na
grudima. Hokan je vratio penis u gaće, zakopčao pantalone i zurio u pod.
Ne ovako. Nikad ovako.
Nešto mu je ušlo u vidno polje. Ispružena ruka. Pet prstiju. Pet
stotina. Izvadio je svežanj novca i pružio ga dečaku. Dečak je skinuo
gumicu, kažiprstom prešao preko ivice tih deset novčanica, vratio gumicu
i podigao svežanj.
- Why ?
- Because... your mouth. Maybe you can... get new teeth.
Dečak se zapravo nasmešio. Nije baš sjajan osmeh, ali usne su mu se
malkice razvukle. Možda se samo smejao Hokanovoj gluposti. Dečak se
zamislio, a zatim uzeo jednu hiljadarku iz svežnja koji je potom stavio u
unutrašnji džep jakne. Svežanj u unutrašnjem džepu. Hokan je klimnuo
glavom.
Dečak je oklevajući otključao vrata. Zatim se okrenuo ka Hokanu i
pomilovao ga po obrazu.
- Sank you.
Hokan je stavio ruku preko dečakove, pritisnuo je uz obraz, zažmurio.
Kad bi samo neko mogao...
- Forgive me.
- Yes.
Dečak je povukao ruku. Njena toplota se zadržala na Hokanovom
_________________________________
*Tvoja usta
~ 37 ~
obrazu i kad su se vrata zatvorila za dečakom. Ostao je u toaletu, zurio u
nešto što je neko napisao na vratima. „KO GOD DA SI, VOLIM TE."
Neko drugi je odmah ispod napisao: „HOĆEŠ KURAC?"
Toplota je odavno iščezla s njegovog obraza kad je ušao u podzemnu
železnicu i za poslednje pare kupio večernje novine. Ubistvu su bile
posvećene četiri strane. Između ostalog, bila je i jedna slika uvale gde ga
je izvršio. Bila je puna upaljenih sveća, cveća. Gledao je sliku bez
posebnih osećanja.
Kad bi samo znali. Oprostite mi, ali kad bi samo znali.
Na putu kući iz škole, Oskar je zastao ispred njena dva prozora.
Jedan od njih bio je na samo dva metra od prozora njegove sobe. Roletne
su bile spuštene, a prozori svetlosivi pravougaonici naspram tamnijeg
betona. Izgledalo je sumnjivo. Verovatno su neka... čudna porodica.
Narkosi.
Oskar se osvrnuo, a onda ušao u ulaz i pogledao spisak stanara. Pet
prezimena uredno ispisanih plastičnim slovima. Jedno mesto bilo je
prazno. Ime koje se tu ranije nalazilo, Helberj, stajalo je tu toliko dugo da
su se konture slova još uvek ocrtavale na izbledeloj somotskoj tabli. Ali
nije bilo novih plastičnih slova. Čak ni ceduljice.
Otrčao je uz stepenice do njenih vrata na drugom spratu. Isto i tamo.
Ništa. Mesto na poštanskom sandučetu na kom bi trebalo da piše ime bilo
je prazno. Izgledalo je kao da je stan neuseljen.
Možda je lagala? Možda uopšte i ne živi tu. Ali ušla je u taj ulaz.
Jeste. Ali to je mogla svejedno da uradi. Ako je...
Ulazna vrata zgrade su se otvorila.
Okrenuo se i potrčao niz stepenice. Samo da nije ona. Da ne pomisli
da je on nekako... Ali nije bila ona.
Na pola puta ka prvom spratu Oskar je sreo čoveka kog nikad ranije
nije video. Niskog, prilično širokog polučelavog čoveka čiji je osmeh bio
toliko veliki da to nije bilo normalno.
Čovek je spazio Oskara, podigao glavu i klimnuo, ne skidajući taj
cirkuski osmeh s lica.
Oskar je u prizemlju zastao, oslušnuo. Čuo je kako se ključevi izvlače
i vrata otvaraju. Njena vrata. Čovek je verovatno njen otac. Oskar, istina,
~ 38 ~
nikad nije video nekog matorog narkosa, ali ovaj je izgledao potpuno
bolesno.
Nije ni čudo što je opičena.
Oskar je sišao do igrališta, seo na ivicu bazena s peskom i osmatrao
njen prozor, gledajući da li će se roletne podići. Činilo se da je čak i prozor
u kupatilu prekriven sa unutrašnje strane; zaleđeno okno bilo je tamnije
od svih ostalih prozora na kupatilima.
Iz džepa jakne izvukao je Rubikovu kocku. Škripala je i krčkala dok
ju je okretao. Kopija. Original je išao mnogo glađe, ali je bio pet puta
skuplji i mogao se naći samo u dobro čuvanim radnjama igračaka u
Velingbiju. Dve strane su bile složene, jednobojne, na trećoj je nedostajalo
samo jedno bedno parčence. Ali nikako nije mogao da ga premesti tamo a
da pri tom ne naruši dve sklopljene strane. Sačuvao je članak iz novina u
kome su bili opisani različiti načini vrćenja, tako je i uspeo da reši te dve
strane, ali onda je postalo znatno teže.
Gledao je kocku, pokušao da smisli rešenje umesto da samo vrti. Nije
uspeo. Mozak nije imao snage. Pritisnuo je kocku na čelo, pokušao da
pronikne u njenu srž. Bez odgovora. Stavio ju je na ogradu, na pola metra
od sebe i zurio u nju.
Sklizni. Sklizni. Sklizni.
Telekineza se to zove. Bilo je pokušaja u Americi. Bilo je ljudi koji su
znali te stvari. ESP. Extra Sensory Perception. Oskar bi dao sve za tu
sposobnost.
I možda... možda ju je i posedovao.
Dan u školi nije bio tako loš. U trpezariji je Tomas Alstet pokušao da
mu izmakne stolicu kad je sedao, ali je na vreme video. To je bilo sve.
Trebalo je da s nožem ode u šumu do onog drveta. Da napravi jedan
ozbiljniji eksperiment. I ne naloži se kao juče. Da smireno i metodično
ubada drvo, iseče ga i sve vreme drži lice Tomija Alsteta pred očima.
Mada... tu je i ono sa ubicom. Pravim ubicom koji je bio negde tamo.
Ne. Sačekaće dok ne uhvate ubicu. S druge strane, ako je reč o
normalnom ubici, onda je eksperiment bezvredan. Oskar je pogledao u
kocku, zamislio zrak koji od njegovih očiju ide ka kocki.
Sklizni. Sklizni. Sklizni.
Ništa se nije dogodilo. Oskar je vratio kocku u džep i ustao, obrisao
pesak s pantalona. Pogledao ka njenom prozoru. Roletne su i dalje bile
spuštene.
~ 39 ~
Otišao je da radi na svom spomenaru, da iseče i zalepi članke o
ubistvu u Velingbiju. Verovatno će ih biti dosta, s vremenom. Posebno ako
se desi još jedno. Pomalo se nadao da će se desiti. Najradije u Blakeberju.
Pa da policija dođe u školu, da nastavnici budu ozbiljni i uznemireni,
da nastane ona atmosfera. Sviđala mu se.
- Nikad više. Šta god da kažeš.
- Hokane...
- Ne. Jednostavno - ne.
- Umreću.
- Pa umri.
- Stvarno to misliš?
- Ne. Ne mislim. Ali možeš i... sama.
- Preslaba sam. Još uvek.
- Nisi slaba.
- Preslaba sam za to.
- Dobro, onda ne znam. Ali neću ovo više da radim. Tako je...
odvratno, tako...
- Znam.
- Ne znaš. Tebi je drugačije, tebi je...
- Šta ti znaš o tome kako je meni?
- Ništa. Ali ti si barem...
- Misliš da ja... uživam u ovome?
- Ne znam. Je l' uživaš?
- Ne.
- Ne, a? Hm. Da, kako god ...ja to više ne mogu da radim. Možda ti je i
neko drugi pomagao, neko ko je bio... spretniji od mene.
- Jeste li?
-Da.
-Aha.
- Hokane? Ti...?
- Volim te.
-Da.
- A ti mene? Bar malo?
- Hoćeš li da uradiš to još jednom ako kažem da te volim?
-Ne.
- Misliš, treba da te volim u svakom slučaju?
~ 40 ~
- Voliš me samo ako ti pomažem da ostaneš u životu.
- Da. Zar nije to ljubav?
- Ako bih znao da me voliš čak iako ne uradim to...
-Da?
- ...Onda bih možda i uradio.
- Volim te.
- Ne verujem ti.
- Hokane. Mogu da izdržim nekoliko dana, ali onda...
- Onda se potrudi da me zavoliš.
-
Petak veče kod Kineza. Sati je petnaest do osam i cela družina se
skupila. Osim Karlsona koji je ostao kod kuće da gleda kviz „Glavolomke",
a i bolje tako. Taj tip baš i ne seje dobro raspoloženje. Doći će kasnije i
hvalisati se time koliko je pitanja znao.
Za stolom za šestoro u ćošku sede Lake, Morgan, Lari i Juke. Juke i
Lake diskutuju o tome koje vrste ribe mogu da žive i u slatkoj i u slanoj
vodi. Lari čita večernje novine, a Morgan klati nogu i udara u ritmu neke
druge muzike, a ne ove kineske koja se tiho čuje iz skrivenih zvučnika. Na
stolu pred njima stoje manje-više pune čaše piva. Na zidu iznad šanka
vise njihovi portreti.
Vlasnik restorana je morao da pobegne iz Kine nakon kulturne
revolucije zbog svojih satiričnih karikatura političara na vlasti. Sada je
svoj talenat primenio na svoje stalne goste. Na zidu je bilo dvanaest
nežnih karikatura urađenih tušem. Svi momci. I Virginija. Slike momaka
su u krupnom planu i na njima su istaknute nepravilnosti njihovih
fizionomija.
Larijevo izborano, gotovo izbrazdano lice i par ogromnih ušiju koje
izleću iz glave, čine da izgleda kao dobroćudni, ali naduti slon.
Jukeove grube, skoro spojene obrve naglašene su i pretvorene u ružin
žbun na kom stoji jedna ptica, možda slavuj, i peva.
Morgan je zbog svog stila pozajmio karakteristike pokojnog Elvisa.
Ogromne zulufe i „Hunka-hunka-loooove, baby" izraz lica. Glava stoji na
malom telu u Elvisovoj pozi, a u rukama gitara. Morganu se karikatura
sviđa više nego što želi da prizna.
Lake izgleda najzabrinutije. Oči su mu uvećane i dat im je izraz
preterane patnje. U ustima mu je cigareta čiji mu je dim iznad glave
napravio kišni oblak.
min@
~ 41 ~
Virginija je jedina koja je nacrtana cela. U večernjoj haljini, sija kao
zvezda u jarkim bojama, raširenih ruku, okružena svinjama koje je
zbunjeno posmatraju. Na Virginijinu molbu, vlasnik restorana je napravio
još jedan identičan crtež koji je Virginija odnela kući. A tu su i ostali. Neki
koji nisu deo družine. Neki koji su prestali da dolaze. Neki koji su umrli.
Čarli je pao na stepenicama u svom ulazu kad se jedne večeri vraćao
iz restorana. Slomio je glavu o pegavi beton. Krastavac je dobio cirozu
jetre i umro je od unutrašnjeg krvarenja. Jedne večeri, nekoliko nedelja
pre smrti, podigao je košulju i pokazao crvenu mrežu vena koja se širila od
pupka. „Jebeno skupa tetovaža", rekao je i ubrzo zatim je bio mrtav. Kao
uspomenu na njega, njegov portret su postavili za sto gde je obično sedeo i
celo veče mu nazdravljali.
Karlson nije nacrtan.
Ovo veče biće poslednje koje će provesti zajedno. Sutra, jednog od njih
više neće biti. Još jedan portret će visiti na zidu samo kao sećanje. I ništa
više nikada neće biti isto.
Lari je spustio novine, stavio naočare na sto i otpio gutljaj piva iz
čaše.
- U pizdu materinu. Šta takvom čoveku prolazi kroz glavu?
Pokazao je novine u kojima je pisalo „DECA SU ŠOKIRANA" iznad
slike škole u Velingbiju i jedne manje slike sredovečnog čoveka. Morgan je
bacio pogled na novine, pokazao prstom.
- Je l' to ubica?
- Ne, to je direktor škole.
- Meni liči na ubicu. Na tipičnog ubicu.
Juke je pružio ruku ka novinama.
- Mogu da vidim...?
Lari mu ih je pružio. Juke ih je udaljio od očiju koliko si mu ruke bile
dugačke, pogledao sliku.
- Meni liči na nekog političara iz Moderata.
Morgan je klimnuo glavom.
- To i kažem.
Juke je okrenuo novine ka Lakeu, da bi i on video sliku
- Šta ti misliš?
Lake je malo nevoljno pogledao u novine.
- Ne znam. Sve to me užasno potresa.
Lari je dunuo u svoje naočare i obrisao ih košuljom.
- Uhvatiće ga. Ne možeš da se izvučeš posle nečeg takvog.
~ 42 ~
Morgan je kažiprstima lupkao po stolu, protegnuo se da uzme novine.
- Šta je uradio Arsenal?
Lari i Morgan su prešli na razgovor o trenutno slabom kvalitetu
engleskog fudbala. Juke i Lake su neko vreme ćutali, pijuckali pivo i palili
cigarete. Onda je Juke poveo priču o bakalaru i tome kako će nestati iz
Baltičkog mora. Tako se veče nastavilo.
Karlson se nije pojavio, ali je oko deset u restoran ušao čovek kog niko
od njih nikad ranije nije video. Razgovor se dotad već bio rasplamsao, pa
niko nije ni primetio novajliju dok ovaj nije seo za sto na suprotnoj strani
lokala.
Juke se nagnuo ka Lariju.
- Ko je ono?
Lari je diskretno pogledao, pa odmahnuo glavom.
- Ne znam.
Novajlija je naručio dupli viski i brzo ga slistio. Naručio je još jedan.
Morgan je zazviždao.
- Ovaj je ozbiljan.
Činilo se da čovek nije bio svestan da ga posmatraju. Samo je mirno
sedeo i gledao u svoje šake, izgledao je kao da je patnja celog sveta
sakupljena u jedan ranac koji njemu visi na leđima. Brzo je popio i drugi
viski i naručio još jedan. Kelner se nagnuo ka njemu i nešto mu rekao.
Čovek je zavukao ruku u džep i iskopao nekoliko novčanica. Kelner je
napravio gest kao da uopšte nije na to mislio, iako, naravno, jeste, i otišao
po porudžbinu.
Nije ni čudo što se platežna sposobnost ovog čoveka dovela u pitanje.
Odeća mu je bila izgužvana i flekava, kao da je u njoj spavao, i to
nemirno. Venac kose oko ćele nije bio podšišan i visio je na pola puta do
ušiju. Licem su dominirali prilično veliki, svetlocrveni nos i izbačena
brada. Između njih je stajao par malih, ali punih usana koje su se s
vremena na vreme pomerale, kao da priča sam sa sobom. Nije se ni
mrdnuo kad je kelner stavio viski pred njega.
Družina se vratila na prethodnu diskusiju: da li će Ulf Adelson biti
bolji ili lošiji vođa Partije umerenih od Jeste Bumana. Samo je Lake tu i
tamo krišom bacao pogled ka usamljenom čoveku. Posle nekog vremena, a
kad je čovek stigao da poruči još jedan viski, rekao je:
- Zar ne bi trebalo... da ga pitamo da li hoće da sedne s nama?
Morgan je preko ramena pogledao stranca koji je dosad još više
utonuo u stolicu.
~ 43 ~
- Ne, zašto bismo? Žena ga napustila, mačka crkla i život je pakao.
Već znam sve to.
- Možda će da nas časti.
- To je druga priča. Onda možda ima i rak - Morgan je slegnuo
ramenima. - Meni je svejedno.
Lake je pogledao Larija i Jukea. Gestikulirali su mu da je okej i Lake
je ustao, prišao čovekovom stolu.
- Zdravo.
Čovek je podigao glavu. Pogled mu je bio istinski zamagljen. Čaša na
stolu bila je skoro prazna. Lake se naslonio na stolicu na suprotnoj strani
stola i nagnuo se ka njemu.
- Hteli smo da vidimo da li... hoćeš da nam se pridružiš?
Čovek je polako odmahnuo glavom i napravio krajnje razbuđeni,
odbojni pokret rukom.
- Neka, hvala. Ali sedi ti.
Lake je izvukao stolicu i seo. Čovek je popio ono što je ostalo u čaši i
mahnuo kelneru.
- Hoćeš ti nešto? Na moj račun.
- U tom slučaju, isto što i ti.
Lake nije hteo da izgovori reč „viski", jer je zvučalo pretenciozno
tražiti od nekoga da vam plati neko tako skupo piće, ali čovek je samo
klimnuo glavom i kad je kelner došao, prstima je napravio „V" i pokazao
na Lakea. Lake se zavalio u stolicu. Koliko je prošlo otkad je poslednji put
pio viski u kafani? Tri godine? Najmanje.
Čovek nije pokazivao nikakve znake da želi da zapodene razgovor, pa
se Lake nakašljao i rekao:
- Baš je za'ladnelo.
-Da.
- Uskoro će i sneg.
- Mmm.
Viski je stigao na sto i na trenutak učinio razgovor suvišnim. Čak je i
Lake dobio dupli, i osećao je kako mu pogledi ostatka družine prže leđa.
Posle nekoliko malenih gutljaja, podigao je čašu.
- E pa, živeli. I hvala.
- Živeli.
- Živiš u kraju?
Čovek se zagledao u prazno, činilo se da se premišlja kao da je u
pitanju nešto o čemu nikada nije razmišljao. Lake nije mogao da razluči
~ 44 ~
da li je njegovo blago klimanje glavom odgovor na pitanje ili deo
unutrašnjeg monologa.
Lake je otpio još jedan gutljaj i pomislio da ako čovek ne odgovori ni
na sledeće pitanje, onda želi da bude sam, a ne da priča s nekim. Onda će
Lake da ponese svoju čašu i vrati se za svoj sto. Obavio je ono što se
smatra pristojnim kad te neko ponudi pićem. Nadao se da čovek neće
odgovoriti.
- Aha. Šta radiš da ti prođe vreme?
- Ja...
Čovek je nabrao obrvu, a usne su mu se grčevito razvukle u osmeh, pa
vratile.
- ...Pripomažem.
- Aha. Kako?
Nekakva iskrica je proletela ispod prozirne mrežnjače i pogled mu se
susreo s Lakeovim. Lake je osetio žmarke, kao da ga je crni mrav ujeo tik
iznad trtične kosti.
Čovek je protrljao oči i iz džepa pantalona izvadio nekoliko novčanica
od sto kruna, bacio ih na sto i ustao.
- Izvini, moram...
- Okej. Hvala za viski.
Lake mu je nazdravio čašom, ali on je već bio na putu ka čiviluku;
skinuo je mantil s kuke i izašao. Lake je ostao da sedi leđima okrenut
družini, posmatrajući gomilicu novca na stolu. Pet stotki. Dupli viski
košta šezdeset, a popio je pet, možda šest.
Lake se osvrnuo. Kelner je bio zauzet uzimanjem podužbine od jednog
starijeg para, jedinih gostiju koji su jeli. Dok se dizao, Lake je hitro
zgužvao jednu novčanicu od sto kruna, zavukao ju je u džep i krenuo ka
svom stolu. Na pola puta se setio, vratio do stola i ispraznio ostatak
viskija iz čovekove čaše u svoju; poneo ju je. Tipično uspešno veče.
- Ali večeras su „Glavolomke"!
- Znam, vratiću se.
- Počinje za... pola sata.
- Znam.
- Šta ćeš sad napolju?
- Idem samo malo.
~ 45 ~
- Dobro, ne moraš da gledaš kviz. Mogu ja i sama. Ako baš moraš
napolje.
- Da, ali... vratiću se.
- Da, da. Sačekaću s pravljenjem palačinki.
- Ne, možeš... vratiću se.
Oskar je bio rastrzan. „Glavolomke" su bile jedna od svetlijih tačaka u
njegovoj i maminoj TV nedelji. Mama je pravila palačinke sa filom od
rakova koje su jeli ispred televizora. Znao da je mama razočarana što on
sad ide napolje umesto da... iščekuje zajedno s njom.
Ali otkako je pao mrak, stajao je kraj prozora i gledao, i upravo je
video devojčicu kako izlazi iz susednog ulaza i ide ka igralištu. Odmah se
povukao s prozora. Nije smela da pomisli da on... Pa je sačekao pet minuta
pre nego što se obukao i izašao. Nije poneo kapu.
Devojčice nije bilo na igralištu, verovatno je bila u penjalici, kao juče.
Roletne na njenim prozorima i dalje su bile spuštene ali je u stanu gorelo
svetlo. Osim u kupatilu, crno okno.
Oskar je seo na ivicu bazena s peskom i čekao. Kao na životinju koja
treba da ispuže iz svoje rupe. Planirao je samo kratko da sedi. Ako
devojčica ne dođe, vratiće se kući, praviće se da se ništa nije desilo.
Izvadio je Rubikovu kocku, okretao je, čisto da bi nešto radio. Bilo mu
je muka da se usredsredi samo na ono jedno parče pa je izokretao celu
kocku i krenuo iz početka.
Krckanje kocke pojačalo se u hladnom vazduhu, zvučalo je kao
omanja mašina. Krajičkom oka, Oskar je spazio kako devojčica izlazi iz
penjalice. Nastavio je da okreće da bi složio bar jednu stranu. Devojčica se
nije mrdala. Osetio je blagi nemir u stomaku, ali nije obraćao pažnju na
nju.
- Opet si ovde?
Oskar je podigao glavu, pravio se da je iznenađen, pustio da prođe
nekoliko sekundi i rekao:
- Ti si opet ovde?
Devojčica nije odgovorila i Oskar je nastavio da vrti. Prsti su mu se
skamenili. Bilo je teško razlikovati boje u mraku, pa je radio samo na
beloj stranici, koju je bilo najlakše videti.
- Zašto sediš tu?
- Zašto ti stojiš tu?
- Hoću da budem sama.
-I ja.
~ 46 ~
- Idi kući onda.
- Idi ti. Ja živim ovde duže od tebe.
Eto joj. Bela stranica je bila gotova i sad je bilo teško nastaviti. Sve
ostale stranice imale su istu, tamnosivu boju. Nastavio je da okreće kocku,
nasumično. Kad je sledeći put podigao pogled, devojčica je stala na ogradu
i skočila. I Oskara je zabolelo kad je udarila o zemlju; tad bi sam pokušao
tako nešto, sigurno bi se povredio. Ali devojčica je doskočila mekano poput
mačke i prišla mu. Vratio je pažnju na kocku. Devojčica je stala pred
njega.
- Šta ti je to?
Oskar je pogledao devojčicu, pa kocku, pa ponovo devojčicu.
- Ovo?
-Da.
- Zar ti ne znaš šta je to?
-Ne.
- Rubikova kocka.
-Šta?
Oskar je izgovorio reči posebno razgovetno.
- Ru-bi-ko-va kocka.
- Šta je to?
Oskar je slegnuo ramenima.
- Igračka.
- Slagalica?
-Da.
Pružio joj je kocku.
- Hoćeš da probaš?
Uzela mu je kocku iz ruke, okretala je, zagledala sve stranice. Oskar
se osmehnuo. Izgledala je kao majmun koji proučava leku voćku.
- Nisi nikad videla takvu kocku?
- Ne. Kako se slaže?
- Ovako...
Oskar je uzeo kocku, a devojčica je sela do njega. Pokazao joj je kako
se vrti i rekao da je cilj da sve stranice budu jednobojne. Uzela je kocku i
počela da vrti.
- Vidiš boje?
- Prirodno.
~ 47 ~
Posmatrao ju je dok je radila na kocki. Imala je isti ružičasti džemper
kao juče i nije mu bilo jasno kako joj nije hladno. Njemu je postajalo
hladno od sedenja u mestu, iako je imao jaknu.
Prirodno.
I pričala je čudno. Kao odrasli. Možda i jeste starija od njega, iako je
tako mršava. Njen maleni, beli vrat izvirao je iz kragne, i prerastao u
jasnu viličnu kost. Kao lutka iz izloga.
A onda je vetar dunuo u Oskarovom smeru i on je progutao knedlu i
počeo da diše na usta. Lutka je smrdela.
Zar se ne kupa?
Ali miris je bio gori od ustajalog znoja. Više je podsećao na ono što se
oseti kad se skine zavoj s rane koja se inficirala. A njena kosa...
Kad je skupio hrabrost da je bliže osmotri, tako preokupiranu
kockom, video je da joj je kosa potpuno masna, ukovrdžana i zamršena.
Kao da je puna lepka ili... blata. Dok je proučavao devojčicu, slučajno je
udahnuo kroz nos i knedla mu se ponovo stvorila u grlu. Ustao je, otišao
do ljuljaški i seo. Nije mogao da bude blizu nje. Činilo se da se devojčica ne
obazire.
Posle nekog vremena je ustao, prišao joj. Još uvek je bila obuzeta
kockom.
- E, moram kući.
- Mmm.
- Kocka...
Devojčica je zastala. Na trenutak je oklevala, a zatim mu bez reči
pružila kocku. Oskar ju je uzeo, pogledao devojčicu, vratio joj kocku.
- Možeš da je pozajmiš. Do sutra.
Devojčica je nije uzela.
- Ne.
- Zašto ne?
- Možda sutra neću biti ovde.
- Do preksutra, onda. Ali ne može duže od toga.
Zamislila se. Pa uzela kocku.
- Hvala. Biću ovde i sutra.
- Ovde?
-Da.
- Okej. Ćao.
- Ćao.
~ 48 ~
Dok je odlazio, Oskar je ponovo začuo blago krckanje kocke. Planira
da ostane tamo, u tom tankom džemperčiću. Njeni roditelji mora da su...
drugačiji, kad je puštaju da tako izlazi.
Može da dobije upalu mokraćne bešike.
- Gde si bio?
- Napolju.
- Pijan si.
- Da.
- Rekli smo da ćeš prestati.
- Ti si rekla. Šta je to?
- Slagalica. Nije dobro da...
-Odakle ti?
- Pozajmila. Hokane, moraš da...
- Od koga?
- Hokane. Nemoj to da radiš.
- Usreći me, onda.
- Šta hoćeš da uradim?
- Dozvoli mi da te dodirnem.
- Dobro. Pod jednim uslovom.
- Ne. Ne, ne. To ne može.
- Sutra. Moraš.
- Ne. Ne mogu više. Kako to pozajmila? Nikad ništa ne pozajmljuješ.
Šta je to uopšte?
- Slagalica.
- Zar ti nije dosta slagalica? Više ti je stalo do njih nego do mene.
Slagalica. Šlaga. Lica. Ko ti je to dao? KO TI JE DAO,
- Hokane, prestani.
- Tako sam prokleto nesrećan.
- Pomozi mi. Još jednom. A onda ću biti dovoljno jaka da se sama
snađem.
- Da, to je u pitanju.
- Ne želiš da sama vodim računa o sebi?
- Šta ću ti ja? Onda.
- Volim te.
- Uopšte me ne voliš.
- Naravno da te volim. Na neki način.
~ 49 ~
- Tako nešto ne postoji. Ili nekog voliš ili ga ne voliš.
- Je l' tako?
-Da.
- Onda ne znam.
Hokan je ponovo sedeo u metrou, na putu ka centru. U džepu
pantalona je imao svežanj od deset hiljadarki, vezan gumicom. S njima će
nešto lepo da uradi. Život će spasti.
Deset hiljada kruna je dosta novca, i s obzirom na kampanju „Spasite
decu" i njihovu poruku da „hiljadu kruna jednoj porodici može obezbediti
hranu za godinu dana", za deset hiljada bi valjda mogao da se spase jedan
život u Švedskoj?
Ali čiji? Gde?
Novac ne može tek tako da se da prvom narkomanu kog sretneš u
nadi da će... ne. I mora da bude neko mlad. Znao je da je smešno, ali
idealno bi bilo da to bude neko uplakano dete, kao na plakatima. Dete
koje sa suzama u očima uzima pare i... i šta?
Iako nije znao zašto, sišao je na Trgu Udenplan i krenuo ka Gradskoj
biblioteci. U vreme kad je živeo u Karlstadu, kad je radio kao profesor
~ 32 ~
švedskog na fakultetu i živeo u velikoj kući, bilo je opštepoznato u krugu
da je Gradska biblioteka u Stokholmu... dobro mesto.
Tek kad je video trg i park ispred biblioteke, dobro poznat sa slika iz
knjiga i novina, shvatio je da je zato ovde sišao. Zato što je ovo bilo dobro
mesto. Neko iz kruga, verovatno Gert, ispričao mu je kako se tu kupuje
seks.
To nikad nije radio. Kupovao seks.
Jednom su Gert, Torgni i Uve naišli na dečaka čiju je mamu neki od
Uveovih poznanika doveo iz Vijetnama. Dečak je imao možda dvanaest
godina i znao je šta se od njega očekuje, bio je dobro plaćen za to. Hokan
ipak nije mogao da se natera. Pijuckao je svoj bakardi s kolom, uživao u
dečakovom golom telu dok se uvijao u sobi gde su se okupili.
Ali tu je bio kraj.
Ostalima je dečak redom popušio, ali kad je red došao na Hokana,
stomak mu se prevrnuo. Cela situacija je bila preodvratna. Soba je
smrdela na uzbuđenje, alkohol i klice. Kap Uveove sperme sijao se s
dečakovog obraza. Hokan mu je odgurnuo glavu kad se dečak približio
njegovim preponama.
Ostali su ga vređali, na kraju mu otvoreno pretili. Bio je svedok, a
trebalo je da bude saučesnik. Rugali su se njegovim skrupulama, ali to
nije bio problem. Sve ukupno, bilo je jezivo. Jedina soba u Okeovoj
garsonjeri, četiri različite fotelje posebno postavljene za tu priliku, plesna
muzika s kasetofona.
Platio je za svoj deo zabave, i ostale više nikada nije video. Imao je
svoje časopise i fotografije, svoje filmove. To je bilo dovoljno. Možda je
imao i skrupule, koje su se iskazale samo tada, u obliku izrazitog
gnušanja nad situacijom.
Zašto sam onda krenuo ka Gradskoj biblioteci?
Hteo je da pozajmi knjigu. Požar od pre tri godine uništio je ceo
njegov život, između ostalog i njegove knjige. Da. Mogao bi da uzme
Almkvistovu „Kraljičinu dijademu", pre nego što učini svoje dobro delo.
U biblioteci je ovako pre podne bilo mirno. Najviše starih ljudi i
studenata. Brzo je dobio knjigu koju je tražio, pročitao prve reči:
Tintomaro! Dve stvari jesu bele.
Nevinost - Arsenik ...
I vratio je na policu. Loš osećaj. Podsećao ga je na prethodni život.
Nekad je voleo tu knjigu, koristio ju je na predavanjima. Čitanje
uvodnih reči probudilo mu je čežnju za foteljom za čitanje. A ta fotelja bi
~ 33 ~
stajala u kući kakva je bila njegova, kući punoj knjiga, a on bi ponovo
imao posao i hteo je i želeo je da je ima. Ali našao je ljubav, a ona je sada
diktirala uslove. Nema fotelje.
Protrljao je ruke kao da je hteo da otrese knjigu koju je upravo držao i
otišao u sporednu prostoriju.
Dugačak sto, ljudi sede i čitaju. Reči, reči, reči. Na samom kraju stola
sedeo je dečak u kožnoj jakni, klatio se na stolici dok je ravnodušno
prelistavao jednu slikovnicu. Hokan je krenuo ka njemu, i praveći se da
gleda policu s knjigama iz geologije, krišom je s vremena na vreme bacao
pogled na dečaka. Dečak je na kraju podigao glavu i pogledi su im se
susreli, iskrivio je obrve kao da pita: Hoćeš?
Ne, naravno da neće. Dečak je imao oko petnaest godina i ravno,
istočnoevropsko lice, bubuljice i male, udubljene oči. Hokan je slegnuo
ramenima i izašao iz sale.
Ispred glavnog ulaza dečak ga je sustigao, napravio gest palcem i
pitao:
- Fire?*
Hokan je odmahnuo glavom:
- Don't smoke.**
- Okej.
Dečak je izvadio plastični upaljač i zapalio cigaretu, zaškiljio se u
Hokana kroz dim.
- What you like?***
- No, I...****
- Young? You like young?*****
Okrenuo se od dečaka, pošao od glavnog ulaza odakle je bilo ko mogao
da naiđe. Morao je da razmisli. Nije ni pomislio da bi bilo ovoliko lako. Sve
ovo je bila samo igra, da proveri da li je to što je Gert pričao istina.
Dečak je krenuo za njim, stao uz njega kod kamenog zida.
- How? Eight, nine? Is difficult, but...******
-NO!
_________________________________
*Upaljač?
**Nepušim.
***Šta želite?
****Ništa ja...
*****Mlade? Volite mlade?
******Od koliko? Osam-devet godina? Teško je, ali...
~ 34 ~
Da li je delovao toliko prokleto perverzno? Glupa pomisao. Ni Uve ni
Torgni nisu izgledali ni najmanje... posebno. Obični ljudi sa običnim
poslovima. Samo je Gert, koji je živeo od malenog nasledstva koje je dobio
od oca, i koji je sebi mogao da dozvoli bilo šta, posle toliko putovanja po
inostranstvu, zapravo počeo da poprima jedan krajnje gnusan izgled.
Mlitava usta, zamućen pogled.
Kad je Hokan povisio glas, dečak je ućutao i upitno ga posmatrao kroz
svoje procepe od očiju. Uzeo je dim, bacio cigaretu na zemlju, zgazio je i
raširio ruke.
- What?
- No, I just...
Dečak je prišao pola koraka.
- What?
-I... maybe... twelve?
- Twelve? You like twelve?
- I... yes.
-Boy?
- Yes.
- OK. You wait. Number two?
- Excuse me.
- Number two. Toilet.
- Oh. Yes.
- Ten minutes.
Dečak je zakopčao jaknu i nestao niz stepenice. Dvanaest godina.
Toalet broj dva. Deset minuta. Ovo je stvarno, stvarno glupo. Ako dođe
neki policajac? Posle toliko godina su sigurno upoznati sa onim što se ovde
dešava. Onda bi bilo gotovo. Bio bi povezan s poslom koji je prekjuče
obavio i svemu bi došao kraj. Ne sme ovo da radi. Idem do WC-a da vidim
kako sve to izgleda, to je sve. U toaletu nije bilo ljudi. Jedan pisoar i tri
kabine. Broj dva je, sasvim jasno, bio onaj u sredini. Gurnuo je novčić od
jedne krune u bravu, okrenuo je i ušao, zatvorio vrata i seo na klozetsku
šolju. Zidovi kabine bili su ižvrljani. Potpuno drugačije od onoga što biste
očekivali u Gradskoj biblioteci. Poneki književni citat: HARRY ME,
MARRY ME, BURY ME, BITE ME.
Ali uglavnom bestidni crteži i vicevi:
~ 35 ~
Bez muke, nema povraćanja. Lako je pišati po podu, budi muško i
poseri se na plafon.
Kao i neuobičajeno mnogo telefonskih brojeva čijim pozivom možete
ispuniti najrazličitije potrebe. Nekoliko njih je nosilo znake istinske
autentičnosti. Nije samo da se neko zavitlavao s nekim.
I tako. Sad je proverio. Sad bi trebalo da ode odatle. Nije mogao da
zna šta sve onom u kožnoj jakni može da padne na pamet. Ustao je,
ispišao se, ponovo seo. Zašto se ispišao? Nije mu se preterano pišalo. Znao
je zašto.
Za slučaj da...
Vrata toaleta su se otvorila. Zadržao je dah. Nešto u njemu se nadalo
da je to policajac. Krupan policajac koji će nogom razvaliti vrata kabine,
izmlatiti ga pendrekom pre nego što ga uhapsi.
Domundavanje, oprezni koraci, tiho kuckanje po vratima.
-Da?
Ponovo kuckanje. Progutao je veliki gutljaj pljuvačke i otključao.
Pred njim se našao dečak od jedanaest-dvanaest godina. Plavokos,
lice oblika luka. Tanke usne i velike, plave oči, praznog izraza. Crvena
jakna koja mu je bila malo velika. Odmah iza njega stajao je onaj stariji
dečak u kožnoj jakni. Podigao je pet prstiju.
- Five hundred* - Hundred je izgovorio kao „čundred".
Hokan je klimnuo glavom, a stariji dečak je polako gurnuo mlađeg u
kabinu i zatvorio vrata. Zar petsto nije baš skupo? Nije naročito važno,
ali...
Pogledao je dečaka kog je kupio. Iznajmio. Da li je na nekim
drogama? Verovatno. Oči su bile odsutne, neusredsređene. Dečak je stajao
na pola metra od njega, pribijen uz vrata. Bio je toliko nizak da Hokan
nije morao da podigne glavu da bi mu pogledao u oči.
- Hello.
Dečak nije odgovorio, samo je odmahnuo glavom, pokazao ka
njegovim preponama i prstom napravio pokret: Otkopčaj pantalone.
Hokan je poslušao. Dečak je uzdahnuo, napravio novu gestikulaciju:
Izvadi penis.
Obrazi su mu goreli dok je radio šta mu je dečak pokazivao. Tako je -
kako je. Slušao je dečaka. On se ovde nije pitao. Ne radi on ovo. Njegov
kratki penis nije imao ni najmanju erekciju, jedva je dosezao do poklopca
__________________________________
*Pet stotina.
~ 36 ~
WC-šolje. Zagolicalo ga je kad mu je glavić dotakao hladnu površinu.
Zažmirio je, pokušao da dečakove crte lica preoblikuje tako da više
liče na njegovu voljenu. Nije baš uspeo. Njegova voljena je bila lepa. To
nije bio ovaj dečak koji se sada spuštao na kolena i približavao njegovim
preponama.
Usta.
Nešto nije bilo u redu s dečakovim ustima. Stavio mu je ruku na čelo
pre nego što su usta stigla do svog cilja.
- Your mouth?*
Dečak je odmahnuo glavom, gurnuo glavu napred kako bi nastavio
svoj posao. Ali sad više nije išlo. Čuo je za ovo.
Ispružio je palac ka dečakovoj gornjoj usni i podigao je. Dečak nije
imao zube. Neko mu je izbio ili iščupao zube da bi ga učinio boljim u poslu.
Dečak se podigao; šištavi zvuk vindjakne kad je prekrstio ruke na
grudima. Hokan je vratio penis u gaće, zakopčao pantalone i zurio u pod.
Ne ovako. Nikad ovako.
Nešto mu je ušlo u vidno polje. Ispružena ruka. Pet prstiju. Pet
stotina. Izvadio je svežanj novca i pružio ga dečaku. Dečak je skinuo
gumicu, kažiprstom prešao preko ivice tih deset novčanica, vratio gumicu
i podigao svežanj.
- Why ?
- Because... your mouth. Maybe you can... get new teeth.
Dečak se zapravo nasmešio. Nije baš sjajan osmeh, ali usne su mu se
malkice razvukle. Možda se samo smejao Hokanovoj gluposti. Dečak se
zamislio, a zatim uzeo jednu hiljadarku iz svežnja koji je potom stavio u
unutrašnji džep jakne. Svežanj u unutrašnjem džepu. Hokan je klimnuo
glavom.
Dečak je oklevajući otključao vrata. Zatim se okrenuo ka Hokanu i
pomilovao ga po obrazu.
- Sank you.
Hokan je stavio ruku preko dečakove, pritisnuo je uz obraz, zažmurio.
Kad bi samo neko mogao...
- Forgive me.
- Yes.
Dečak je povukao ruku. Njena toplota se zadržala na Hokanovom
_________________________________
*Tvoja usta
~ 37 ~
obrazu i kad su se vrata zatvorila za dečakom. Ostao je u toaletu, zurio u
nešto što je neko napisao na vratima. „KO GOD DA SI, VOLIM TE."
Neko drugi je odmah ispod napisao: „HOĆEŠ KURAC?"
Toplota je odavno iščezla s njegovog obraza kad je ušao u podzemnu
železnicu i za poslednje pare kupio večernje novine. Ubistvu su bile
posvećene četiri strane. Između ostalog, bila je i jedna slika uvale gde ga
je izvršio. Bila je puna upaljenih sveća, cveća. Gledao je sliku bez
posebnih osećanja.
Kad bi samo znali. Oprostite mi, ali kad bi samo znali.
Na putu kući iz škole, Oskar je zastao ispred njena dva prozora.
Jedan od njih bio je na samo dva metra od prozora njegove sobe. Roletne
su bile spuštene, a prozori svetlosivi pravougaonici naspram tamnijeg
betona. Izgledalo je sumnjivo. Verovatno su neka... čudna porodica.
Narkosi.
Oskar se osvrnuo, a onda ušao u ulaz i pogledao spisak stanara. Pet
prezimena uredno ispisanih plastičnim slovima. Jedno mesto bilo je
prazno. Ime koje se tu ranije nalazilo, Helberj, stajalo je tu toliko dugo da
su se konture slova još uvek ocrtavale na izbledeloj somotskoj tabli. Ali
nije bilo novih plastičnih slova. Čak ni ceduljice.
Otrčao je uz stepenice do njenih vrata na drugom spratu. Isto i tamo.
Ništa. Mesto na poštanskom sandučetu na kom bi trebalo da piše ime bilo
je prazno. Izgledalo je kao da je stan neuseljen.
Možda je lagala? Možda uopšte i ne živi tu. Ali ušla je u taj ulaz.
Jeste. Ali to je mogla svejedno da uradi. Ako je...
Ulazna vrata zgrade su se otvorila.
Okrenuo se i potrčao niz stepenice. Samo da nije ona. Da ne pomisli
da je on nekako... Ali nije bila ona.
Na pola puta ka prvom spratu Oskar je sreo čoveka kog nikad ranije
nije video. Niskog, prilično širokog polučelavog čoveka čiji je osmeh bio
toliko veliki da to nije bilo normalno.
Čovek je spazio Oskara, podigao glavu i klimnuo, ne skidajući taj
cirkuski osmeh s lica.
Oskar je u prizemlju zastao, oslušnuo. Čuo je kako se ključevi izvlače
i vrata otvaraju. Njena vrata. Čovek je verovatno njen otac. Oskar, istina,
~ 38 ~
nikad nije video nekog matorog narkosa, ali ovaj je izgledao potpuno
bolesno.
Nije ni čudo što je opičena.
Oskar je sišao do igrališta, seo na ivicu bazena s peskom i osmatrao
njen prozor, gledajući da li će se roletne podići. Činilo se da je čak i prozor
u kupatilu prekriven sa unutrašnje strane; zaleđeno okno bilo je tamnije
od svih ostalih prozora na kupatilima.
Iz džepa jakne izvukao je Rubikovu kocku. Škripala je i krčkala dok
ju je okretao. Kopija. Original je išao mnogo glađe, ali je bio pet puta
skuplji i mogao se naći samo u dobro čuvanim radnjama igračaka u
Velingbiju. Dve strane su bile složene, jednobojne, na trećoj je nedostajalo
samo jedno bedno parčence. Ali nikako nije mogao da ga premesti tamo a
da pri tom ne naruši dve sklopljene strane. Sačuvao je članak iz novina u
kome su bili opisani različiti načini vrćenja, tako je i uspeo da reši te dve
strane, ali onda je postalo znatno teže.
Gledao je kocku, pokušao da smisli rešenje umesto da samo vrti. Nije
uspeo. Mozak nije imao snage. Pritisnuo je kocku na čelo, pokušao da
pronikne u njenu srž. Bez odgovora. Stavio ju je na ogradu, na pola metra
od sebe i zurio u nju.
Sklizni. Sklizni. Sklizni.
Telekineza se to zove. Bilo je pokušaja u Americi. Bilo je ljudi koji su
znali te stvari. ESP. Extra Sensory Perception. Oskar bi dao sve za tu
sposobnost.
I možda... možda ju je i posedovao.
Dan u školi nije bio tako loš. U trpezariji je Tomas Alstet pokušao da
mu izmakne stolicu kad je sedao, ali je na vreme video. To je bilo sve.
Trebalo je da s nožem ode u šumu do onog drveta. Da napravi jedan
ozbiljniji eksperiment. I ne naloži se kao juče. Da smireno i metodično
ubada drvo, iseče ga i sve vreme drži lice Tomija Alsteta pred očima.
Mada... tu je i ono sa ubicom. Pravim ubicom koji je bio negde tamo.
Ne. Sačekaće dok ne uhvate ubicu. S druge strane, ako je reč o
normalnom ubici, onda je eksperiment bezvredan. Oskar je pogledao u
kocku, zamislio zrak koji od njegovih očiju ide ka kocki.
Sklizni. Sklizni. Sklizni.
Ništa se nije dogodilo. Oskar je vratio kocku u džep i ustao, obrisao
pesak s pantalona. Pogledao ka njenom prozoru. Roletne su i dalje bile
spuštene.
~ 39 ~
Otišao je da radi na svom spomenaru, da iseče i zalepi članke o
ubistvu u Velingbiju. Verovatno će ih biti dosta, s vremenom. Posebno ako
se desi još jedno. Pomalo se nadao da će se desiti. Najradije u Blakeberju.
Pa da policija dođe u školu, da nastavnici budu ozbiljni i uznemireni,
da nastane ona atmosfera. Sviđala mu se.
- Nikad više. Šta god da kažeš.
- Hokane...
- Ne. Jednostavno - ne.
- Umreću.
- Pa umri.
- Stvarno to misliš?
- Ne. Ne mislim. Ali možeš i... sama.
- Preslaba sam. Još uvek.
- Nisi slaba.
- Preslaba sam za to.
- Dobro, onda ne znam. Ali neću ovo više da radim. Tako je...
odvratno, tako...
- Znam.
- Ne znaš. Tebi je drugačije, tebi je...
- Šta ti znaš o tome kako je meni?
- Ništa. Ali ti si barem...
- Misliš da ja... uživam u ovome?
- Ne znam. Je l' uživaš?
- Ne.
- Ne, a? Hm. Da, kako god ...ja to više ne mogu da radim. Možda ti je i
neko drugi pomagao, neko ko je bio... spretniji od mene.
- Jeste li?
-Da.
-Aha.
- Hokane? Ti...?
- Volim te.
-Da.
- A ti mene? Bar malo?
- Hoćeš li da uradiš to još jednom ako kažem da te volim?
-Ne.
- Misliš, treba da te volim u svakom slučaju?
~ 40 ~
- Voliš me samo ako ti pomažem da ostaneš u životu.
- Da. Zar nije to ljubav?
- Ako bih znao da me voliš čak iako ne uradim to...
-Da?
- ...Onda bih možda i uradio.
- Volim te.
- Ne verujem ti.
- Hokane. Mogu da izdržim nekoliko dana, ali onda...
- Onda se potrudi da me zavoliš.
-
Petak veče kod Kineza. Sati je petnaest do osam i cela družina se
skupila. Osim Karlsona koji je ostao kod kuće da gleda kviz „Glavolomke",
a i bolje tako. Taj tip baš i ne seje dobro raspoloženje. Doći će kasnije i
hvalisati se time koliko je pitanja znao.
Za stolom za šestoro u ćošku sede Lake, Morgan, Lari i Juke. Juke i
Lake diskutuju o tome koje vrste ribe mogu da žive i u slatkoj i u slanoj
vodi. Lari čita večernje novine, a Morgan klati nogu i udara u ritmu neke
druge muzike, a ne ove kineske koja se tiho čuje iz skrivenih zvučnika. Na
stolu pred njima stoje manje-više pune čaše piva. Na zidu iznad šanka
vise njihovi portreti.
Vlasnik restorana je morao da pobegne iz Kine nakon kulturne
revolucije zbog svojih satiričnih karikatura političara na vlasti. Sada je
svoj talenat primenio na svoje stalne goste. Na zidu je bilo dvanaest
nežnih karikatura urađenih tušem. Svi momci. I Virginija. Slike momaka
su u krupnom planu i na njima su istaknute nepravilnosti njihovih
fizionomija.
Larijevo izborano, gotovo izbrazdano lice i par ogromnih ušiju koje
izleću iz glave, čine da izgleda kao dobroćudni, ali naduti slon.
Jukeove grube, skoro spojene obrve naglašene su i pretvorene u ružin
žbun na kom stoji jedna ptica, možda slavuj, i peva.
Morgan je zbog svog stila pozajmio karakteristike pokojnog Elvisa.
Ogromne zulufe i „Hunka-hunka-loooove, baby" izraz lica. Glava stoji na
malom telu u Elvisovoj pozi, a u rukama gitara. Morganu se karikatura
sviđa više nego što želi da prizna.
Lake izgleda najzabrinutije. Oči su mu uvećane i dat im je izraz
preterane patnje. U ustima mu je cigareta čiji mu je dim iznad glave
napravio kišni oblak.
min@
~ 41 ~
Virginija je jedina koja je nacrtana cela. U večernjoj haljini, sija kao
zvezda u jarkim bojama, raširenih ruku, okružena svinjama koje je
zbunjeno posmatraju. Na Virginijinu molbu, vlasnik restorana je napravio
još jedan identičan crtež koji je Virginija odnela kući. A tu su i ostali. Neki
koji nisu deo družine. Neki koji su prestali da dolaze. Neki koji su umrli.
Čarli je pao na stepenicama u svom ulazu kad se jedne večeri vraćao
iz restorana. Slomio je glavu o pegavi beton. Krastavac je dobio cirozu
jetre i umro je od unutrašnjeg krvarenja. Jedne večeri, nekoliko nedelja
pre smrti, podigao je košulju i pokazao crvenu mrežu vena koja se širila od
pupka. „Jebeno skupa tetovaža", rekao je i ubrzo zatim je bio mrtav. Kao
uspomenu na njega, njegov portret su postavili za sto gde je obično sedeo i
celo veče mu nazdravljali.
Karlson nije nacrtan.
Ovo veče biće poslednje koje će provesti zajedno. Sutra, jednog od njih
više neće biti. Još jedan portret će visiti na zidu samo kao sećanje. I ništa
više nikada neće biti isto.
Lari je spustio novine, stavio naočare na sto i otpio gutljaj piva iz
čaše.
- U pizdu materinu. Šta takvom čoveku prolazi kroz glavu?
Pokazao je novine u kojima je pisalo „DECA SU ŠOKIRANA" iznad
slike škole u Velingbiju i jedne manje slike sredovečnog čoveka. Morgan je
bacio pogled na novine, pokazao prstom.
- Je l' to ubica?
- Ne, to je direktor škole.
- Meni liči na ubicu. Na tipičnog ubicu.
Juke je pružio ruku ka novinama.
- Mogu da vidim...?
Lari mu ih je pružio. Juke ih je udaljio od očiju koliko si mu ruke bile
dugačke, pogledao sliku.
- Meni liči na nekog političara iz Moderata.
Morgan je klimnuo glavom.
- To i kažem.
Juke je okrenuo novine ka Lakeu, da bi i on video sliku
- Šta ti misliš?
Lake je malo nevoljno pogledao u novine.
- Ne znam. Sve to me užasno potresa.
Lari je dunuo u svoje naočare i obrisao ih košuljom.
- Uhvatiće ga. Ne možeš da se izvučeš posle nečeg takvog.
~ 42 ~
Morgan je kažiprstima lupkao po stolu, protegnuo se da uzme novine.
- Šta je uradio Arsenal?
Lari i Morgan su prešli na razgovor o trenutno slabom kvalitetu
engleskog fudbala. Juke i Lake su neko vreme ćutali, pijuckali pivo i palili
cigarete. Onda je Juke poveo priču o bakalaru i tome kako će nestati iz
Baltičkog mora. Tako se veče nastavilo.
Karlson se nije pojavio, ali je oko deset u restoran ušao čovek kog niko
od njih nikad ranije nije video. Razgovor se dotad već bio rasplamsao, pa
niko nije ni primetio novajliju dok ovaj nije seo za sto na suprotnoj strani
lokala.
Juke se nagnuo ka Lariju.
- Ko je ono?
Lari je diskretno pogledao, pa odmahnuo glavom.
- Ne znam.
Novajlija je naručio dupli viski i brzo ga slistio. Naručio je još jedan.
Morgan je zazviždao.
- Ovaj je ozbiljan.
Činilo se da čovek nije bio svestan da ga posmatraju. Samo je mirno
sedeo i gledao u svoje šake, izgledao je kao da je patnja celog sveta
sakupljena u jedan ranac koji njemu visi na leđima. Brzo je popio i drugi
viski i naručio još jedan. Kelner se nagnuo ka njemu i nešto mu rekao.
Čovek je zavukao ruku u džep i iskopao nekoliko novčanica. Kelner je
napravio gest kao da uopšte nije na to mislio, iako, naravno, jeste, i otišao
po porudžbinu.
Nije ni čudo što se platežna sposobnost ovog čoveka dovela u pitanje.
Odeća mu je bila izgužvana i flekava, kao da je u njoj spavao, i to
nemirno. Venac kose oko ćele nije bio podšišan i visio je na pola puta do
ušiju. Licem su dominirali prilično veliki, svetlocrveni nos i izbačena
brada. Između njih je stajao par malih, ali punih usana koje su se s
vremena na vreme pomerale, kao da priča sam sa sobom. Nije se ni
mrdnuo kad je kelner stavio viski pred njega.
Družina se vratila na prethodnu diskusiju: da li će Ulf Adelson biti
bolji ili lošiji vođa Partije umerenih od Jeste Bumana. Samo je Lake tu i
tamo krišom bacao pogled ka usamljenom čoveku. Posle nekog vremena, a
kad je čovek stigao da poruči još jedan viski, rekao je:
- Zar ne bi trebalo... da ga pitamo da li hoće da sedne s nama?
Morgan je preko ramena pogledao stranca koji je dosad još više
utonuo u stolicu.
~ 43 ~
- Ne, zašto bismo? Žena ga napustila, mačka crkla i život je pakao.
Već znam sve to.
- Možda će da nas časti.
- To je druga priča. Onda možda ima i rak - Morgan je slegnuo
ramenima. - Meni je svejedno.
Lake je pogledao Larija i Jukea. Gestikulirali su mu da je okej i Lake
je ustao, prišao čovekovom stolu.
- Zdravo.
Čovek je podigao glavu. Pogled mu je bio istinski zamagljen. Čaša na
stolu bila je skoro prazna. Lake se naslonio na stolicu na suprotnoj strani
stola i nagnuo se ka njemu.
- Hteli smo da vidimo da li... hoćeš da nam se pridružiš?
Čovek je polako odmahnuo glavom i napravio krajnje razbuđeni,
odbojni pokret rukom.
- Neka, hvala. Ali sedi ti.
Lake je izvukao stolicu i seo. Čovek je popio ono što je ostalo u čaši i
mahnuo kelneru.
- Hoćeš ti nešto? Na moj račun.
- U tom slučaju, isto što i ti.
Lake nije hteo da izgovori reč „viski", jer je zvučalo pretenciozno
tražiti od nekoga da vam plati neko tako skupo piće, ali čovek je samo
klimnuo glavom i kad je kelner došao, prstima je napravio „V" i pokazao
na Lakea. Lake se zavalio u stolicu. Koliko je prošlo otkad je poslednji put
pio viski u kafani? Tri godine? Najmanje.
Čovek nije pokazivao nikakve znake da želi da zapodene razgovor, pa
se Lake nakašljao i rekao:
- Baš je za'ladnelo.
-Da.
- Uskoro će i sneg.
- Mmm.
Viski je stigao na sto i na trenutak učinio razgovor suvišnim. Čak je i
Lake dobio dupli, i osećao je kako mu pogledi ostatka družine prže leđa.
Posle nekoliko malenih gutljaja, podigao je čašu.
- E pa, živeli. I hvala.
- Živeli.
- Živiš u kraju?
Čovek se zagledao u prazno, činilo se da se premišlja kao da je u
pitanju nešto o čemu nikada nije razmišljao. Lake nije mogao da razluči
~ 44 ~
da li je njegovo blago klimanje glavom odgovor na pitanje ili deo
unutrašnjeg monologa.
Lake je otpio još jedan gutljaj i pomislio da ako čovek ne odgovori ni
na sledeće pitanje, onda želi da bude sam, a ne da priča s nekim. Onda će
Lake da ponese svoju čašu i vrati se za svoj sto. Obavio je ono što se
smatra pristojnim kad te neko ponudi pićem. Nadao se da čovek neće
odgovoriti.
- Aha. Šta radiš da ti prođe vreme?
- Ja...
Čovek je nabrao obrvu, a usne su mu se grčevito razvukle u osmeh, pa
vratile.
- ...Pripomažem.
- Aha. Kako?
Nekakva iskrica je proletela ispod prozirne mrežnjače i pogled mu se
susreo s Lakeovim. Lake je osetio žmarke, kao da ga je crni mrav ujeo tik
iznad trtične kosti.
Čovek je protrljao oči i iz džepa pantalona izvadio nekoliko novčanica
od sto kruna, bacio ih na sto i ustao.
- Izvini, moram...
- Okej. Hvala za viski.
Lake mu je nazdravio čašom, ali on je već bio na putu ka čiviluku;
skinuo je mantil s kuke i izašao. Lake je ostao da sedi leđima okrenut
družini, posmatrajući gomilicu novca na stolu. Pet stotki. Dupli viski
košta šezdeset, a popio je pet, možda šest.
Lake se osvrnuo. Kelner je bio zauzet uzimanjem podužbine od jednog
starijeg para, jedinih gostiju koji su jeli. Dok se dizao, Lake je hitro
zgužvao jednu novčanicu od sto kruna, zavukao ju je u džep i krenuo ka
svom stolu. Na pola puta se setio, vratio do stola i ispraznio ostatak
viskija iz čovekove čaše u svoju; poneo ju je. Tipično uspešno veče.
- Ali večeras su „Glavolomke"!
- Znam, vratiću se.
- Počinje za... pola sata.
- Znam.
- Šta ćeš sad napolju?
- Idem samo malo.
~ 45 ~
- Dobro, ne moraš da gledaš kviz. Mogu ja i sama. Ako baš moraš
napolje.
- Da, ali... vratiću se.
- Da, da. Sačekaću s pravljenjem palačinki.
- Ne, možeš... vratiću se.
Oskar je bio rastrzan. „Glavolomke" su bile jedna od svetlijih tačaka u
njegovoj i maminoj TV nedelji. Mama je pravila palačinke sa filom od
rakova koje su jeli ispred televizora. Znao da je mama razočarana što on
sad ide napolje umesto da... iščekuje zajedno s njom.
Ali otkako je pao mrak, stajao je kraj prozora i gledao, i upravo je
video devojčicu kako izlazi iz susednog ulaza i ide ka igralištu. Odmah se
povukao s prozora. Nije smela da pomisli da on... Pa je sačekao pet minuta
pre nego što se obukao i izašao. Nije poneo kapu.
Devojčice nije bilo na igralištu, verovatno je bila u penjalici, kao juče.
Roletne na njenim prozorima i dalje su bile spuštene ali je u stanu gorelo
svetlo. Osim u kupatilu, crno okno.
Oskar je seo na ivicu bazena s peskom i čekao. Kao na životinju koja
treba da ispuže iz svoje rupe. Planirao je samo kratko da sedi. Ako
devojčica ne dođe, vratiće se kući, praviće se da se ništa nije desilo.
Izvadio je Rubikovu kocku, okretao je, čisto da bi nešto radio. Bilo mu
je muka da se usredsredi samo na ono jedno parče pa je izokretao celu
kocku i krenuo iz početka.
Krckanje kocke pojačalo se u hladnom vazduhu, zvučalo je kao
omanja mašina. Krajičkom oka, Oskar je spazio kako devojčica izlazi iz
penjalice. Nastavio je da okreće da bi složio bar jednu stranu. Devojčica se
nije mrdala. Osetio je blagi nemir u stomaku, ali nije obraćao pažnju na
nju.
- Opet si ovde?
Oskar je podigao glavu, pravio se da je iznenađen, pustio da prođe
nekoliko sekundi i rekao:
- Ti si opet ovde?
Devojčica nije odgovorila i Oskar je nastavio da vrti. Prsti su mu se
skamenili. Bilo je teško razlikovati boje u mraku, pa je radio samo na
beloj stranici, koju je bilo najlakše videti.
- Zašto sediš tu?
- Zašto ti stojiš tu?
- Hoću da budem sama.
-I ja.
~ 46 ~
- Idi kući onda.
- Idi ti. Ja živim ovde duže od tebe.
Eto joj. Bela stranica je bila gotova i sad je bilo teško nastaviti. Sve
ostale stranice imale su istu, tamnosivu boju. Nastavio je da okreće kocku,
nasumično. Kad je sledeći put podigao pogled, devojčica je stala na ogradu
i skočila. I Oskara je zabolelo kad je udarila o zemlju; tad bi sam pokušao
tako nešto, sigurno bi se povredio. Ali devojčica je doskočila mekano poput
mačke i prišla mu. Vratio je pažnju na kocku. Devojčica je stala pred
njega.
- Šta ti je to?
Oskar je pogledao devojčicu, pa kocku, pa ponovo devojčicu.
- Ovo?
-Da.
- Zar ti ne znaš šta je to?
-Ne.
- Rubikova kocka.
-Šta?
Oskar je izgovorio reči posebno razgovetno.
- Ru-bi-ko-va kocka.
- Šta je to?
Oskar je slegnuo ramenima.
- Igračka.
- Slagalica?
-Da.
Pružio joj je kocku.
- Hoćeš da probaš?
Uzela mu je kocku iz ruke, okretala je, zagledala sve stranice. Oskar
se osmehnuo. Izgledala je kao majmun koji proučava leku voćku.
- Nisi nikad videla takvu kocku?
- Ne. Kako se slaže?
- Ovako...
Oskar je uzeo kocku, a devojčica je sela do njega. Pokazao joj je kako
se vrti i rekao da je cilj da sve stranice budu jednobojne. Uzela je kocku i
počela da vrti.
- Vidiš boje?
- Prirodno.
~ 47 ~
Posmatrao ju je dok je radila na kocki. Imala je isti ružičasti džemper
kao juče i nije mu bilo jasno kako joj nije hladno. Njemu je postajalo
hladno od sedenja u mestu, iako je imao jaknu.
Prirodno.
I pričala je čudno. Kao odrasli. Možda i jeste starija od njega, iako je
tako mršava. Njen maleni, beli vrat izvirao je iz kragne, i prerastao u
jasnu viličnu kost. Kao lutka iz izloga.
A onda je vetar dunuo u Oskarovom smeru i on je progutao knedlu i
počeo da diše na usta. Lutka je smrdela.
Zar se ne kupa?
Ali miris je bio gori od ustajalog znoja. Više je podsećao na ono što se
oseti kad se skine zavoj s rane koja se inficirala. A njena kosa...
Kad je skupio hrabrost da je bliže osmotri, tako preokupiranu
kockom, video je da joj je kosa potpuno masna, ukovrdžana i zamršena.
Kao da je puna lepka ili... blata. Dok je proučavao devojčicu, slučajno je
udahnuo kroz nos i knedla mu se ponovo stvorila u grlu. Ustao je, otišao
do ljuljaški i seo. Nije mogao da bude blizu nje. Činilo se da se devojčica ne
obazire.
Posle nekog vremena je ustao, prišao joj. Još uvek je bila obuzeta
kockom.
- E, moram kući.
- Mmm.
- Kocka...
Devojčica je zastala. Na trenutak je oklevala, a zatim mu bez reči
pružila kocku. Oskar ju je uzeo, pogledao devojčicu, vratio joj kocku.
- Možeš da je pozajmiš. Do sutra.
Devojčica je nije uzela.
- Ne.
- Zašto ne?
- Možda sutra neću biti ovde.
- Do preksutra, onda. Ali ne može duže od toga.
Zamislila se. Pa uzela kocku.
- Hvala. Biću ovde i sutra.
- Ovde?
-Da.
- Okej. Ćao.
- Ćao.
~ 48 ~
Dok je odlazio, Oskar je ponovo začuo blago krckanje kocke. Planira
da ostane tamo, u tom tankom džemperčiću. Njeni roditelji mora da su...
drugačiji, kad je puštaju da tako izlazi.
Može da dobije upalu mokraćne bešike.
- Gde si bio?
- Napolju.
- Pijan si.
- Da.
- Rekli smo da ćeš prestati.
- Ti si rekla. Šta je to?
- Slagalica. Nije dobro da...
-Odakle ti?
- Pozajmila. Hokane, moraš da...
- Od koga?
- Hokane. Nemoj to da radiš.
- Usreći me, onda.
- Šta hoćeš da uradim?
- Dozvoli mi da te dodirnem.
- Dobro. Pod jednim uslovom.
- Ne. Ne, ne. To ne može.
- Sutra. Moraš.
- Ne. Ne mogu više. Kako to pozajmila? Nikad ništa ne pozajmljuješ.
Šta je to uopšte?
- Slagalica.
- Zar ti nije dosta slagalica? Više ti je stalo do njih nego do mene.
Slagalica. Šlaga. Lica. Ko ti je to dao? KO TI JE DAO,
- Hokane, prestani.
- Tako sam prokleto nesrećan.
- Pomozi mi. Još jednom. A onda ću biti dovoljno jaka da se sama
snađem.
- Da, to je u pitanju.
- Ne želiš da sama vodim računa o sebi?
- Šta ću ti ja? Onda.
- Volim te.
- Uopšte me ne voliš.
- Naravno da te volim. Na neki način.
~ 49 ~
- Tako nešto ne postoji. Ili nekog voliš ili ga ne voliš.
- Je l' tako?
-Da.
- Onda ne znam.
6 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:30 pm
Margita
Administrator
Subota, 24. oktobar
Mistika predgrađa je u nedostatku zagonetki.
Juhan Erikson
U subotu ujutru su se ispred Oskarovih vrata našle tri velike gomile
reklamnih letaka. Mama mu je pomogla da ih razvrsta. Po tri različita
letka u svaki paket, ukupno četiristo osamdeset paketa. Svaki podeljeni
paket u proseku mu je donosio četrnaest erea*. U najgorem slučaju, imao
je samo jedan letak koji je Vredeo sedam erea. U najboljem (a istovremeno
i najtežem, jer je trebalo dosta razvrstavati), pet letaka, što je donosilo
dvadeset pet erea.
Soliteri su spadali u njegovo područje, što mu je olakšavalo posao.
Tamo je mogao da podeli i do sto pedeset letaka u roku od jednog sata.
Cela ruta se mogla preći za oko četiri sata, s jednim povratkom kući da bi
dopunio zalihe. Ako bi se desilo da ima pakete od po pet letaka, morao je
dvaput da se vraća kući po još.
Letke je trebalo podeliti najkasnije do utorka uveče, ali on ih je
najčešće raznosio u subotu. Da završi i prebrine. Oskar ih je razvrstavao
na podu u kuhinji, mama za stolom. To nije bio zabavan posao, ali mu se
sviđao haos koji je nastajao bi kuhinji. Ogromni nered koji je malo-pomalo
prelazio u red, u dve, tri, četiri prepune kese fino savijenih papirića.
Mama je spustila još jednu gomilu gotovih paketa u kesu, odmahnula
glavom.
- Ovo mi se baš i ne sviđa.
- Šta?
- Ne smeš... ako neko otvori vrata ili tako nešto... ne smeš...
- Neću. Zašto bih to radio?
- Ima mnogo čudnih ljudi.
- Da.
__________________________________
*100 erea (ore) = 1 švedska kruna (Prim. prev.)
~ 50 ~
Ovaj razgovor se obavljao, na ovaj ili onaj način, svake subote. U
petak uveče je mama mislila da te subote Oskar ne treba uopšte da
raznosi letke, zbog ubice. Ali Oskar je dao časnu reč da će se drati ko lud
ako mu se neko čak i obrati, i mama je popustila.
Nikad se nije desilo da je neko pozvao Oskara da uđe ili nešto tako.
Jedanput je neki čiča izašao i prodrao se na njega što mu „ubacuje gomilu
sranja u sanduče", ali posle toga mu više ništa nije ubacivao. Čiča će zato
da živi ne znajući da te nedelje može da se ošiša i izvuče pramenove za
samo dvesta kruna kod lokalnog ženskog frizera.
Do pola dvanaest su svi leci bili razvrstani i Oskar je krenuo. Nije
mogao jednostavno da ih pobaca u kontejner; zvali su i proveravali,
kontrolisali. To su mu posebno naglasili kad se pre pola godine prijavio za
posao. Možda su samo blefirali, ali nije smeo da rizikuje. A pored toga,
nije ni imao ništa protiv ovog posla. Bar ne tokom prva dva sata.
Tada se, na primer, pretvarao da je tajni agent sa zadatkoi da raširi
propagandu protiv neprijatelja koji je okupirao zemlji Jurišao je kroz
ulaze, čuvajući se neprijateljskih vojnika koji si znali da budu preobučeni i
u starice sa psima. Pretvarao se i da je svaka kuća zapravo gladna
životinja, zmaj sa šest usta koji se hranio samo mesom devica,
maskiranim u reklamne letke koje mu je gurao u gubice. Leci su vrištali u
njegovim rukama dok ih je bacao u čeljusti nemani.
Druga dva sata, kao danas, odmah posle drugog kruga prolazila su u
nekoj vrsti obamrlosti. Noge su gazile, a ruke su svoje pokrete obavljale
mehanički. Spusti kesu, stavi šest paketa pod levu mišku, otvori ulaz,
prva vrata, otvori poštansko sanduče levom rukom, uzmi letak desnom,
ubaci ga. Druga vrata... i tako dalje.
Kad se konačno vratio u svoj blok, do devojčicinih vrata, zastao je i
oslušnuo. Čuo se tihi radio. To je bilo sve. Ubacio je letak u sanduče i
čekao. Niko nije došao da ga pokupi.
Kao i obično, završio je sa svojim vratima, ubacio papirić sanduče,
otključao vrata, izvadio papirić i bacio ga u đubre. Kraj za danas. Šezdeset
sedam kruna bogatiji. Mama je otišla u Velingbi u nabavku. Oskar je
imao stan samo za sebe. Nije znao šta bi s njim. Otvorio je fioke ispod
sudopere, pregledao ih. Pribor i krpe i termometar za rernu. U drugoj fioci
olovke i papiri, časopis sa receptima na koji se mama pretplatila, ali koji
je otkazala pošto su sastojci tih jela bili preskupi.
Nastavio je do dnevne sobe, otvorio ormane.
Mamin hekleraj, ili već vezovi. Jedna fascikla s računima i
~ 51 ~
potvrdama. Album za slike koji je toliko puta gledao. Stari nedeljnici sa
nerešenim ukrštenicama. Naočare u futroli. Pribor ta šivenje. Drvena
kutija s maminim i Oskarovim pasošem, njihove identifikacione pločice
(Oskar je molio mamu da mu dozvoli da svoju nosi oko vrata, ali je ona
rekla samo u slučaju rata), jedna fotografija i jedan prsten.
Pregledao je fioke i ormane kao da traži nešto, a da ni sam nije znao
šta. Jednu tajnu. Nešto što bi nešto promenilo. Da. Iznenada u ćošku
nekog ormana nađe parče trulog mesa. Ili naduvani balon. Bilo šta. Nešto
nepoznato.
Izvadio je fotografiju i pogledao je.
Bila je s njegovog krštenja. Mama ga je držala u naručju, gledala u
aparat. Tada je bila vitka. Oskar je bio obučen u belu haljinu s dugim,
plavim trakama. Do mame je stajao tata, i činilo se da mu je neprijatno u
odelu. Delovao je kao da nezna šta će s rukama, pa ih je držao uz telo,
skoro da je stajao mirno. Gledao je pravo u bebu i maminom naručju.
Sunce ih je obasjavalo.
Oskar je približio fotografiju, proučavao tatino lice. Izgledao je
ponosno. Ponosno i potpuno... neiskusno. Čovek kome je drago što je
postao otac, ali koji nije znao kako treba da se ponaša. Šta se radi. Moglo
bi se pomisliti da je tek tad prvi put video bebu, iako je krštenje obavljeno
pola godine posle Oskarovog rođenja.
Mama je, s druge strane, Oskara držala čvrsto, ali opušteno. Njen
pogled u aparat nije bio toliko ponosan koliko je bio... sumnjičav. Ne
prilazi bliže, govorio je pogled. Ugrišću te za nos.
Tata je bio malo nagnut unapred, kao da je i on hteo da priđe, ali nije
smeo. Slika nije prikazivala porodicu. Prikazivala je dečaka i njegovu
mamu. I pored njih jednog muškarca, verovatno oca. Sudeći po izrazu lica.
Ali Oskar je voleo svog oca, a i mama je. Na neki način. Uprkos...
tome kako je bilo. Kako je postalo.
Oskar je izvadio prsten i pročitao posvetu sa unutrašnje strane: Erik
22. 04. 1967.
Razveli su se kad je Oskar imao dve godine. Nijedno od njih još uvek
nije upoznalo nekog drugog. „Nije se potrefilo." Oboje su koristili istu
frazu. Vratio je prsten, zatvorio drvenu kutiju i spustio je u orman. Pitao se
da li je mama nekad gledala prsten, zašto ga je sačuvala. Ipak je bio
zlatan. Sigurno deset grama. Vredi oko četiristo.
~ 52 ~
Oskar je ponovo obukao jaknu, izašao napolje. Počelo je da se
smrkava, iako je bilo tek četiri sata. Isključena je mogućnost da se sad ide
u šumu.
Ispred ulaza je prošao Tomi, zastao kad je video Oskara.
- 'De si.
- 'De si.
- Šta ima?
- Ništa, delio flajere i... tako.
- Ima neke kinte od toga?
- Onako. Sedamdeset, osamdeset kruna. Svaki put.
Tomi je klimnuo glavom.
- 'Oćeš da kupiš fristajl?
- Ne znam. Šta je to?
- Sonijev vokmen. Pedeset kruna.
-Nov?
- Da. U kutiji. Sa slušalicama. Pedeset kinti.
- Nemam para. Sada.
- Pa, kažeš da si zaradio sedamdeset-osamdeset kruna od toga.
- Da, ali primam platu jednom mesečno. Za nedelju dana.
- Okej. A, ako ti ga sad dam? A ti meni daš pare kad dobiješ.
- Da...
- Okej. Idi dole i sačekaj, doneću ga.
Tomi je glavom pokazao ka igralištu i Oskar je sišao i seo na klupu.
Međutim, odmah je ustao i otišao do penjalice, i pogledao. Nema devojčice.
Brzo se vratio do klupe i ponovo seo, kao da je uradio nešto zabranjeno.
Tomi je ubrzo došao i pružio mu kutiju.
- Pedeset kinti za nedelju dana, okej?
- Mm.
- Šta slušaš?
- Kiss.
- Šta imaš od njih?
- Alive.
- Nemaš Destroyer? Mogu ja da ti dam. Da presnimiš.
- E, super.
Oskar je imao dupli album Alive, kupio ga je pre nekoliko meseci, ali
ga nikad nije slušao. Samo je gledao slike sa koncerta. Bili su stvarno kul
s tim našminkanim licima. Živi likovi iz horor filma. „Beth" na kojoj je
~ 53 ~
pevao Piter Kris čak mu se i sviđala, ali ostale pesme su bile... ono, nije
bilo nikakve melodije. Možda je Destroyer bolji.
Tomi je krenuo. Oskar je zagrlio kutiju.
- Tomi?
-Da?
- Onaj dečko. Koji je ubijen. Je l' znaš... kako je ubijen?
- Da. Obešen je o drvo i presečen mu je vrat.
- Nije bio... izboden? Ono, da ga je izbo nožem. Po telu?
- Ne, samo vrat. Sec.
- Okej.
- Ne znaš ništa više?
-Ne.
- Vidimo se.
- Da.
Oskar je ostao na klupi, razmišljao. Nebo je bilo tamnoplavo, prva
zvezda, ili je Venera?, već se jasno videla. Ustao je, pošao da sakrije
fristajl pre nego što se mama vrati.
Večeras će da se nađe s devojčicom, da uzme svoju kocku. Roletne su i
dalje bile spuštene. Je l' neko stvarno živi tamo? Šta rade po ceo dan? Zar
nema nikakve drugove? Verovatno nema.
- Večeras...
- Šta si radila?
- Okupala sam se.
- Obično se ne kupaš.
- Hokane, večeras moraš...
- Rekao sam: ne.
- Molim te?
- Nije reč o... Nešto drugo, bilo šta. Samo reci i uradiću. Uzmi od
mene, za ime boga. Evo. Evo ti nož. Ne? Dobro, onda ću sam...
- Prekini!
- Zašto? Radije bih to. Zašto si se okupala? Mirišeš na...; sapun.
- Šta hoćeš da uradim?
- Ne mogu!
- U redu.
- Šta planiraš da uradiš?
- Da idem sama.
~ 54 ~
- I zbog toga si morala da se okupaš?
- Hokane...
- Pomoći ću ti sve drugo. Šta god hoćeš, ja ću...
- Da, da. U redu je.
- Oprosti mi.
-Da.
- Budi pažljiva. Ja sam - bio pažljiv.
Kuala Lumpur, Pnom Pen, Mekong, Rangun, Čangking...
Oskar je gledao mapu koju je upravo popunio, domaći preko vikenda.
Imena mu ništa nisu govorila, predstavljala su samo gomilu slova.
Postojalo je nekakvo zadovoljstvo u traženju po knjizi iz geografije, u
uviđanju da zapravo postoje gradovi i reke upravo na onom mestu na kom
su na mapi i ubeleženi, ali...
Da, to će naučiti napamet i mama će ga proveriti. Moraće da pokaže
na tačkice i izgovori te strane reči. Čungking, Pnom Pen. Mama će biti
impresionirana. I jeste donekle zabavno sa svim tim čudnim imenima tih
dalekih mesta, ali...
Zašto?
U četvrtom razredu su radili geografiju Švedske. I tada je sve znao
napamet. Takve stvari su mu dobro išle. Ali sad?
Pokušao je da se priseti bar jedne švedske reke.
Eskan, Veskan, Piskan...
Tako nešto... Etran, možda. Da. Ali gde se ona nalazi? Nije imao
pojma. Istim putem će za koju godinu otići i Čangking ; I Rangun.
Sve je besmisleno.
Ova mesta uopšte ne postoje. A i ako postoje... on ih nikada neće
posetiti. Čungking? Šta bi radio u Čungkingu? Bila je to samo velika, bela
površina i jedna tačkica.
Pogledao je prave linije na kojima su njegova nažvrljana slova
balansirala. To je škola. I ništa više. Ovo je škola. Kažu i i da uradiš
gomilu stvari, i ti ih uradiš. Ova mesta su stvorena da bi nastavnici mogli
da dele mape. Sve ovo ne znači ništa. Mogao bi da napiše i Ćipiflaks,
Bubelibeng i Pljuv na linijama. Isto bi bilo.
Jedina razlika je u tome što bi nastavnica rekla da je pogrešno. Da se
ne zovu tako. Pokazala bi na kartu i rekla: „Pogledaj, zove se Čangking, a
ne Ćipiflaks." Labav dokaz. I neko drugi je našao to u knjizi. Ništa nije
~ 55 ~
potvrđivalo da je zaista tako. Možda zemlja stvarno jeste ravna, ali se to iz
nekog razloga drži u tajnosti.
Brodovi koji padaju preko ivice. Zmajevi.
Oskar je ustao od stola. Mapa je bila gotova, popunjena slovima koja
će nastavnica prihvatiti. To je sve.
Prošlo je sedam sati, možda je devojčica izašla? Otišao je do prozora,
naslonio lice na ruke kako bi mogao da vidi u mraku. Izgleda da se nešto
mrda dole na igralištu?
Izašao je u predsoblje. Mama je štrikala, ili vezla, u dnevnoj sobi.
- Idem malo napolje.
- Ponovo? Treba da te preslišam.
- Da. Posle ćemo.
- Je l' beše Azija?
-Šta?
- Karta koju si popunjavao. Je l' Azija?
- Da, mislim da jeste. Čangking.
- Gde se to nalazi? U Kini?
- Ne znam.
- Ne znaš? Ali...
- Brzo se vraćam.
- Dobro. Pazi se. Jesi li poneo kapu?
-Da.
Oskar je stavio kapu u džep jakne i izašao. Na pola puta do igrališta
oči su mu se navikle na mrak i video je da devojčica sedi na penjalici.
Prišao je i stao ispod nje, sa rukama u džepovima. Danas je izgledala
drugačije. I dalje je bila u ružičastom džemperu, zar nema nijedan drugi?,
ali kosa joj nije bila tako ukovrdžana. Bila je ravna, crna, pratila je oblik
glave.
- 'De si.
- Ćao.
- Ćao.
Nikad više u životu neće nikome reći ,,de si". Zvučalo je neverovatno
glupo. Devojčica je ustala.
- Popni se.
- Okej.
Oskar se popeo na penjalicu, stao pored devojčice, diskretno udahnuo
kroz nos. Više nije smrdela.
- Je l' mirišem lepše?
~ 56 ~
Oskar je sav pocrveneo. Devojčica se nasmešila i pružila mu nešto.
Njegovu kocku.
- Hvala što si mi je pozajmio.
Oskar je uzeo kocku i pogledao je. Pogledao je još jednom. Podigao je
ka svetlu koliko god je mogao, okretao i zagledao sve stranice. Bila je
složena. Sve stranice su bile jednobojne.
- Jesi je rasklopila?
- Šta?
- Pa... izvadila sve komadiće i... onda ih spojila.
- Je l' to može?
Oskar je opipavao kocku kao da proverava da li su delovi rasklimani
posle rasklapanja. I sam je to jednom uradio, začuđen time koliko je malo
okretanja potrebno da se čovek potpuno izgubi i više ne bude u stanju da
složi stranice. Istina, delovi nisu bili rasklimani kad ih je on rastavljao, ali
nema šanse da je ona uspela da je reši?
- Sigurno si je rastavila.
-Ne.
- Pa, nikad je ranije nisi ni videla.
- Nisam. Bilo je zabavno. Hvala ti.
Oskar je približio kocku očima, kao da će mu ona ispričati šta se
desilo. Iz nekog razloga je bio gotovo ubeđen da devojčica ne laže.
- Kol'ko ti je trebalo?
- Nekoliko sati. Sad bi išlo brže.
- Neverovatno.
- Nije tako teško.
Okrenula se ka njemu. Zenice su joj bile toliko raširene da su
zauzimale skoro čitavo oko, svetlo sa zgrade se odbijalo od crne površine i
izgledalo je kao da u glavi ima neki udaljeni grad. Rol-kragna na
džemperu, podignuta do grla, dodatno je pojačavala njene nežne crte, i
izgledala je kao... lik iz stripa. Njena koža je bila poput drvenog noža za
buter koji je nedeljama šmirglan najfinijom šmirglom dok nije postao mek
kao svila.
Oskar se nakašljao.
- Kol'ko imaš godina?
- Šta misliš?
- Četrnaest, petnaest.
- Je l' tako izgledam?
- Da. Ili... ne, ali...
~ 57 ~
- Imam dvanaest.
- Dvanaest!
Sreća i radost. Verovatno je čak i mlađa od njega, pošto on puni
trinaest za mesec dana.
- Kad si rođena?
- Ne znam.
- Ne znaš?! Mislim... kad ti je rođendan?
- Ne slavim ga.
- Ali tvoji mama i tata moraju da znaju!
- Ne. Mama mi je umrla.
- Uh. Aha. Kako je umrla?
- Ne znam.
- Zar ne zna... tvoj tata?
- Ne.
- Pa... šta... ne dobijaš nikakve poklone i to?
Približila mu se. Njen dah mu je zapahnuo lice, a svetla iz grada u
njenim očima utihnula su kad je zašla u Oskarovu senku. Zenice su joj
bile kao dve velike rupe u glavi. Tužna je. Užasno, užasno tužna.
- Ne. Ne dobijam poklone. Nikad.
Oskar je ukočeno klimnuo glavom. Svet oko njega više nije postojao.
Samo te dve crne rupe na udaljenosti od jednog daha. Para iz njihovih
usta se spajala i dizala, nestajala.
- Hoćeš li ti nešto da mi pokloniš?
-Da.
Glas mu je bio slabiji od šapata. Samo izdah koji se formirao u usnoj
duplji. Devojčicino lice je bilo blizu. Pogled mu je pao na njen obraz gladak
poput drvenog noža za buter.
Zbog toga nije ni primetio kako su joj se oči promenile, zasuzile,
poprimile drugačiji izraz. Kako se gornja usna podigla i otkrila par
prljavih očnjaka. Video je samo njen obraz i dok su se njeni zubi
približavali njegovom vratu, podigao je ruku i pomilovao je po obrazu.
Devojčica je zastala, na trenutak se stresla i povukla se. Oči su povratile
prvobitni izgled, svetla grada su se ponovo upalila.
- Šta si to uradio?
- Izvini... ja...
- Šta si... uradio?
- Ovaj...
~ 58 ~
Oskar je pogledao ruku u kojoj je držao kocku, opustio je. Stezao ju je
toliko snažno da su ivice ostavile tamne tragove na dlanu. Pružio joj je
kocku.
- Hoćeš? Uzmi je. Ona je polako odmahnula glavom.
- Ne. Tvoja je.
- Kako... se zoveš?
-Eli.
- Ja sam Oskar. Kako si rekla? Eli.
- ...Da.
Devojčica je najednom postala uznemirena. Pogled joj lutao kao da
pokušava da se seti nečega, ali ne uspeva.
- Ja... moram da idem.
Oskar je klimnuo glavom. Devojčica ga je nekoliko sekundi gledala
pravo u oči, zatim se okrenula i pošla. Stigla je do tobogana, a onda je
zastala. Sela je na njega i spustila se, krenula ka svom ulazu. Oskar je
stegnuo kocku.
- Dolaziš sutra?
Devojčica je stala, bez okretanja tiho rekla:
- Da - i nastavila. Oskar ju je pratio pogledom. Nije ušla u svoju
zgradu, već je pošla ka ulici. Nestala.
Oskar je pogledao kocku. Neverovatno.
Okrenuo je jedan deo za jedno mesto, da bi rasturio jednobojnost.
Zatim ga je vratio. Ostaviće je ovako. Neko vreme.
Juke Bengtson je mrmljao sam za sebe na putu kući iz bioskopa. Baš
zabavan film, Bračno putovanje. Posebno ona dva tipa što ceo film traže
Pepeovu Bodegu. Kad je onaj provezao svog mamurnog druga kroz carinu
u invalidskim kolicima: „invalido" Da, baš smešno.
Možda bi trebalo on da krene na takvo neko putovanje s nekim od
momaka. Ali s kim?
Karlson je toliko dosadan da zaustavlja vreme, smučio bi mu se posle
dva dana. Morgan je umeo da bude neprijatan kad previše popije, a to bi
se garantovano desilo kad je već tako jeftino. Lari je okej, ali tako prokleto
oronuo. Na kraju bi ga stvarno gurao u invalidskim kolicima. „Invalido." I
Ne, morao bi da bude Lake.
Bilo bi im baš zabavno dole u toku te nedelje. Lake je, međutim,
siromašan ko crkveni miš, ne bi imao para. Pije pivo i puši svako veče.
~ 59 ~
Skroz okej, što se Jukea tiče, ali za putovanje na Kanarska ostrva ne bi
imao kinte. Trebalo se samo součiti sa činjenicama; niko od momaka iz
kineskog restorana nije neko društvo za put. A da ode sam?
Da, Stig-Helmer je to uradio. Iako je bio potpuno izgubljen. A onda je
upoznao Ulea. Smuvao se i s ribom i sve to. To ne bi bilo loše. Osam
godina je prošlo otkad ga je Marija napustila i odvela psa, i od tada nije
upoznao baš nikoga, u onom biblijskom smislu.
Ali ima li nekoga ko bi njega hteo? Možda. Ipak nije izgledao toliko
užasno kao Lari. Mada, alkohol je ostavio posledice na licu i telu, iako ga
je držao pod određenom kontrolom. Danas, na primer, nije popio ni kapi,
iako je već skoro devet sati. Sad ide kući i u svakom slučaju će popiti koji
džin-tonik pre nego što ode do Kineza.
Moraće da porazmisli o tom putovanju. Biće kao i sve ostalo o čemu je
razmišljao, sa čime se hvatao u koštac poslednjih godina: nula i ništa. Ali
mogao je da sanja.
Išao je pored parka između ulice Holberjsgatan i blakeberjske škole.
Bilo je baš mračno, između svetiljki je bilo po trideset metara, i kineski
restoran je svetleo kao svetionik na brdu s leve strane.,
Možda bi mogao da se malo opusti večeras? Da ode direktno kod
Kineza i... ne. Preskupo je. Onda bi ostali pomislili da je dobio na lotou ili
nešto slično, rekli bi da je jebena škrtica što ne časti turu. Bolje da ode
kući i malo se podloži.
Prošao je ispod perionice; njen dimnjak sa usamljenim crvenim okom,
prigušena tutnjava iznutra.
Jedne noći kad se vraćao kući dobro naliven, imao je nekakvu
halucinaciju i video je kako se dimnjak odvaja od kuće i uz tutnjavu kreće
nizbrdo ka njemu. Sklupčao se nasred ulice, s rukama preko glave, i čekao
i udarac. Kad je konačno sklonio ruke, dimnjak je stajao tamo i gde je
uvek stajao, čudesan i nepomičan.
Svetiljka najbliža mostu ispod ulice Bjernsonsgatan nije radila, a put
ispod mosta, tumaranje po mraku. Da je sad pijan, verovatno bi se popeo
uz stepenice sa strane mosta i nastavio ulicom Bjernsonsgatan, čak iako
je to duži put. Kad bi dovoljno popio, priviđale bi mu se svakakve strahote
u mraku. Zato je uvek spavao sa upaljenom lampom. Ali sad je bio
potpuno trezan.
Svejedno je imao neverovatnu želju da pođe stepenicama. Priviđanja
iz pijanstva počela su da prokapavaju u njegovu sliku sveta čak i u
treznom stanju. Zastao je na stazi u parku i sumirao situaciju:
~ 60 ~
- Počinjem da ludim.
Pazi, Juke, ovako stoje stvari. Ako se ne sabereš i ne prođeš to parčence
puta ispod mosta, nikad nećeš otići ni na Kanarska ostrva.
Kako to?
Pa lepo, zato što se uvek povučeš kad iskrsne i najmanji problem.
Linija manjeg otpora, u svakoj situaciji. Misliš li da ćeš biti u stanju da
pozoveš turističku agenciju, izvadiš pasoš, kupiš stvari za put, i, pre svega,
da se prepustiš u nepoznato, ako nisi u stanju da prodeš ovaj delićputa?
Imaš pravo. I šta sad? Ako prođem ispod mosta, to znači da ću otići na
Kanarska ostrva, da od toga može nešto da ispadne?
Mislim da ćeš već sutra pozvati agenciju i rezervisati kartu. Tenerife,
Juke, Tenerife.
Ponovo je krenuo, ispunio misli sunčanim plažama i pićima s
kišobrančićima. Do đavola, ima da otputuje. Večeras neće kod Kineza, ne.
Ostaće kod kuće i pogledaće oglase. Osam godina. Krajnje je jebeno vreme
da se sabere.
Tek što je počeo da razmišlja o palmama, o tome da li ih na
Kanarskim ostrvima ima ili nema, da li je neke video na filmu, kad je
začuo nešto. Glas. Stao je na pola puta ispod mosta, oslušnuo. Jecajući
glas čuo se sa ivice puta.
- Pomozite mi...
Oči su počele da mu se navikavaju na mrak, ali uspeo je da razazna
samo konture gomila lišća koje je vetar naneo pod most. Glas je zvučao
kao dečji.
- Hej! Ima li koga?
- Pomozite mi...
Osvrnuo se. Nikog u blizini. Čuo je šuštanje iz mraka, mogao je da
razabere i kretanje među lišćem.
- Molim vas, pomozite mi.
Osetio je snažan poriv da ode odatle. To je svakako bilo nemoguće.
Dete je povredeno, možda ga je neko napao...
Ubica!
Ubica iz Velingbija je došao u Blakeberj, ali žrtva je ovog puta
preživela.
Au, jebote!
Nije želeo da bude uvučen u ovo. On koji će na Tenerife i sve to. Ali
ništa mu nije preostalo. Napravio je nekoliko koraka u pravcu iz kog je
min@
~ 61 ~
dopirao glas. Lišće je šuštalo pod njegovim nogama i sad je mogao da vidi i
telo. Ležalo je u fetusnom položaju na suvom lišću.
U kurac, u kurac.
- Šta se desilo?
- Pomozite mi...
Jukeove oči su se dosad već bile navikle na mrak, pa je mogao da vidi
kako mu dete pruža belu ruku. Telo je bilo golo, verovatno silovano. Ne.
Kad se potpuno približio, video je da dete nije golo, imalo je samo svetlu
ružičastu majicu. Koliko godina? Deset-dvanaest. Možda su ga samo
pretukli neki „drugari". Ili nju. Da, izgleda da je devojčica, pa je ovo
poslednje manje verovatno.
Čučnuo je ispred nje, uzeo je za ruku.
- Šta ti se desilo?
- Pomozite mi. Podignite me.
- Jesi li povređena?
- Da.
- Šta ti se desilo?
- Podignite me...
- Je l' nije ništa s leđima?
Bio je bolničar u vojsci i znao je da ljudi s povredama leđa i vrata ne
smeju da se podižu bez fiksiranja glave.
- Je l' nisu leđa?
- Ne. Podignite me.
Šta kog đavola da radi? Ako bi je odneo svojoj kući, policija bi mogla
da pomisli... Odneće je do Kineza i odande pozvati hitnu pomoć. Da. Tako
će. Telo joj je bilo sićušno i tanko, pa će i uprkos tome što nije u najboljoj
formi, uspeti da je odnese do restorana.
- U redu, odneću te do jednog mesta odakle ćemo moći nekog da
pozovemo, važi?
- Da... hvala.
Od tog „hvala" ga je zabolelo srce. Kako je mogao da okleva? Kakvo je
on to govno od čoveka? No, prizvao se svesti i sad će da pomogne
devojčici. Zavukao je levu ruku pod njena kolena, a desnu postavio ispod
njenog vrata.
- Okej, sad ću da te podignem.
- Mmm.
Bila je laka kao perce. Podigao ju je bez ikakvih problema. Dvadeset
pet kila, maksimum. Možda je neuhranjena. Loši uslovi kod kuće,
~ 62 ~
samoizgladnjivanje. Možda ju je neki očuh zlostavljao ili tako nešto. Nešto
užasno.
Devojčica ga je obgrlila i naslonila mu obraz na rame.
Uspeću.
- Kako se osećaš?
- Dobro.
Nasmešio se. Toplota mu je prošla telom. Uprkos svemu, on je dobar
čovek. Mogao je da zamisli izraze lica ostalih kad bude uneo devojčicu u
restoran. Prvo će se pitati šta to do đavola radi, ali onda će shvatiti i s
poštovanjem reći: „Odlično, Juke", i slično.
Tek što se okrenuo da bi pošao ka Kinezu, obuzet maštanjem o novom
životu, o pomeranju sa dna koje je upravo počeo da izvodi, osetio je bol u
vratu. Jebote, šta je ovo? Osećao se kao da ga je ubola osica i leva ruka je
htela da se podigne, da je otera, da pipne mesto na kom ga je ubola. Ali
nije mogao da ispusti dete.
Glupo je pokušao da savije glavu i vidi šta je u pitanju, iako nikako
nije mogao da vidi pod tim uglom. A pored toga, nije ni mogao da savije
glavu, pošto je devojčicina vilica bila pribijena uz njegovu bradu. Njen
zagrljaj je postao snažniji, a bol jači. Sad je shvatio.
- Šta radiš to, jebote?
Osećao je kako se devojčicine vilice pomeraju gore-dole dok je bol u
vratu rastao. Topla tečnost mu je potekla niz grudi.
- Prestani!
Pustio je devojčicu. Ne čak ni svesno, čisto refleksno; moram da
sklonim to sranje od vrata.
Ali devojčica nije pala. Štaviše, stegla mu je vrat čeličnom čvrstinom,
gospode bože, koliko snage u tom majušnom telu!, i nogama mu obavila
kukove. Kao ruka koja sa četiri prsta steže lutku, pribila se uz njega dok
su vilice radile i radile.
Juke ju je uhvatio za glavu, pokušao da je odvoji od svog vrata, ali to
je bilo isto kao da golim rukama pokušava da otkine mladu granu s breze.
Bila je prilepljena uz njega. Njen zagrljaj je bio toliko snažan da mu je
isterao vazduh iz pluća i nije mu dozvoljavao da udahne.
Zateturao se unazad, boreći se za vazduh.
Devojčicine vilice su prestale da melju, sada se čulo samo mirno
srkanje. Ni na tren nije popuštala hvat, naprotiv, kad je počela da pije,
postao je još jači. Prigušeno krckanje i pluća su mu se ispunila bolom. Par
rebara je pukao. Nije imao daha da poviče. Slabašno ju je udarao
~ 63 ~
pesnicom u glavu dok je posrtao kroz suvo lišće. Svet se okretao. Udaljene
svetiljke u parku plesale su poput svitaca pred njegovim očima.
Izgubio je ravnotežu i pao na leđa. Poslednji zvuk koji je čuo bilo je
lišće koje je zapucketalo pod njegovim potiljkom. Trenutak kasnije, glava
mu se susrela s kamenom stazom i svet je nestao.
Oskar je ležao potpuno budan i zurio u tapete.
On i mama su gledali Mapete, ali on uopšte nije pratio radnju. Mis
Pigi se naljutila, a Kermit je tražio Gonza. Jedan od ljutih staraca je pao s
balkona. Zašto se to desilo, Oskar je propustio. Razmišlja o nečemu
drugom.
Posle su mama i on pili toplu čokoladu i jeli zemičke. Oskar se sećao
da su pričali, ali ne i o čemu. Možda nešto o prefarbavanju kuhinjskog
kauča u plavo.
Zurio je u tapete.
Ceo zid iznad njegovog kreveta prekrivala je fototapeta koja je
prikazivala šumsku dolinu. Široka stabla i zeleno lišće. Zamišljao je likove
među lišćem najbližem njegovoj glavi. Dve figure bi odmah spazio, čim bi
pogledao sliku. Za druge je morao da se pomuči.
Sada je zid dobio drugo značenje. S druge strane zida, s druge strane
šume je... Eli. Oskar je ležao držeći ruku na zelenoj površini i pokušavao
da zamisli kako je na drugoj strani. Je l' tu njena soba? Je l' sad u
krevetu? Od zida je napravio Elin obraz, milovao je zelene listove, njenu
mekanu kožu.
Glasovi s druge strane.
Prestao je da miluje tapetu i oslušnuo. Jedan svetao i jedan mračan
glas. Eli i njen tata. Zvučalo je kao da se svađaju.
Prislonio je uho uza zid da bi bolje čuo. Sranje. Da bar ima čašu. Nije
se usuđivao da ustane s kreveta i ode po čašu, možda u međuvremenu
završe razgovor.
Šta pričaju?
Elin tata je zvučao ljuto, Elin glas jedva da se čuo. Oskar se
napregnuo ne bi li razabrao reči. Čuo je tek poneku psovku i „... užasno
SVIREPO", a onda se čula premetačina i kao da je neko pao. Da li ju je
tukao? Je l' video kad ju je Oskar pomilovao po obrazu i... da li je stvarno
to?
~ 64 ~
Sad je samo Eli pričala. Oskar nije čuo ni reči od onoga što je rekla,
samo mekani ton njenog glasa koji se podizao i spuštao. Da li bi tako
pričala ako je tuče? Ne sme da je tuče. Oskar bi ga ubio ako bi je udario.
Poželeo je da može da prođe kroz zid kao Munja, superheroj. Da
nestane kroz zid, uđe u šumu i izađe na drugu stranu, vidi šta se dešava,
da li je Eli potrebna pomoć, uteha, štagod.
Sad su ćutali na drugoj strani. Samo zvuk srca koje lupa svoje
usisavajuće kružne udarce u njegovim ušima.
Ustao je s kreveta, otišao do stola i prosuo nekoliko gumica za
brisanje iz jedne plastične čaše. Doneo ju je do kreveta i postavio otvor na
zid a dno prislonio na uho. Čulo se samo mrmljanje u daljini, teško da je
bilo iz susedovee sobe. Šta to rade? Zadržao je dah. Iznenada glasan zvuk.
Pucanj iz pištolja!
Našao je pištolj i - ne, to su se vrata zalupila tako da su zidovi
odzvanjali.
Skočio je s kreveta i otišao do prozora. Posle nekoliko sekundi jedan
muškarac je izašao. Elin tata. U ruci je nosio torbu, i brzim, besnim
korakom je izašao na ulicu i nestao. Šta da radim? Da krenem za njim?
Zašto? Ponovo je legao na krevet. Ovo samo radi njegova mašta. Eli i njen
tata su se svađali, to ponekad rade i Oskar i njegova mama. Dešavalo se i
da mama tako izađe, ako bi svađa bila naš gadna.
Ali ne usred noći.
Mama je ponekad pretila da će napustiti Oskara kad je mislila da nije
bio dobar. Oskar je znao da ona to nikad ne bi uradila, i mama je znala da
on zna. Elin tata je tu pretnju možda odveo korak dalje. Zapalio usred
noći, s torbom i svim.
Oskar je ležao na krevetu s dlanovima i čelom pritisnutim na zid.
Eli, Eli. Jesi li tu? Je l'te povredio? Jesi li tužna? Eli...
Začulo se kucanje na njegovim vratima i on se trznuo. U jednom
maglovitom trenutku pomislio je da je to Elin tata koji je došao da se i s
njim obračuna.
Ali to je bila mama. Na prstima je ušla u sobu.
- Oskare, je l' spavaš?
- Mmm.
- Moram da ti kažem... kakve smo komšije dobili. Jesi li čuo?
-Ne.
~ 65 ~
- Ma, sigurno si čuo. On se drao i zalupio je vrata ko neki luđak.
Gospode bože! Ponekad mi je drago što nemam muža. Jadna žena. Jesi li
je video?
-Ne.
- Ni ja. Mada, nisam ni njega. Roletne su po ceo dan spuštene.
Verovatno su alkoholičari.
- Mama.
-Da?
- Hoću da spavam.
- Da, izvini, dušice. Samo sam... Laku noć. Lepo spavaj.
- Mm.
Mama je izašla i pažljivo zatvorila vrata za sobom. Alkoholičar? Da,
deluje, verovatno.
Oskarov tata se opijao s vremena na vreme; zato on i mama više nisu
zajedno. I tata je imao takve napade besa kad je bio pijan. Nikad ih,
istina, nije tukao, ali je umeo da se dere dok ne promukne, lupa vratima i
lomi stvari. Nešto u Oskaru se obradovalo na ovu pomisao. Ružno, ali tako
je. Ako je Elin tata alkos, onda imaju nešto zajednično, nešto što mogu da
podele.
Oskar je ponovo pribio čelo i ruke uza zid.
Eli, Eli. Znam kako ti je. Pomoći ću ti. Ja ću te spasti. Eli...
Oči su bile širom otvorene, slepo buljile u svod prolaza ispod mosta.
Hokan je sklonio nekoliko listova, i Elin tanki, ružičasti džemper se
pojavio na čovekovim grudima. Hokan ga je podigao, hteo da ga pomiriše,
ali se zaustavio kad je osetio da je lepljiv.
Vratio je džemper na čovekove grudi, izvadio pljosku i popio tri velika
gutljaja. Prepečenica je poslala svoje jezičke plamena kroz grlo, zapalila
stomak. Lišće je šuštalo pod njegovom zadnjicom kad je seo na hladan
kamen i pogledao mrtvaca. Nešto mu nije bilo u redu s glavom.
Hokan je otvorio torbu, izvadio baterijsku lampu. Proverio da niko ne
dolazi iz pravca parka, upalio lampu i pogledao čoveka. Lice mu je pod
svetlošću lampe bilo bledožuto, usta poluotvorena, kao da je zaustio nešto
da kaže.
Hokan je progutao knedlu. Sama pomisao na to da je ovaj čovek
prišao njegovoj voljenoj bliže nego što je on sam ikada uspeo, zgražavala
~ 66 ~
ga je. Ruka je ponovo potražila pljosku, hteo je da sprži iznenadni strah,
ali se uzdržao.
Vrat.
Oko celog čovekovog vrata bilo je nešto poput široke, crvene ogrlice.
Hokan se nadvio nad njim i spazio ranu koju je Eli napravila da bi došla
do krvi.
Usne na koži - ali to nije objašnjavalo ogr... licu...
Hokan je ugasio lampu, duboko udahnuo i u uskom prostoru se
nevoljno nagnuo unazad tako da se ćelom na temenu očešao o cement na
zidu podzemnog prolaza. Stisnuo je zube od probadajućeg bola.
Koža na čovekovom vratu je pukla zato što... zato što se glava
okrenula ukrug. Ceo krug. Vrat je bio slomljen.
Hokan je zažmurio, polako udisao i izdisao vazduh da bi se umirio i
ugušio impuls da pobegne odatle, od... toga. Zid mu je pritiskao glavu, pod
njim betonska staza. Levo i desno park odakle mogu da naiđu ljudi koji
mogu da pozovu policiju. A pred njim... To je samo mrtav čovek.
Da, ali... glava.
Nije mu se svidelo saznanje da je glava gotovo otkinuta. Ako bi
podigao telo, pala bi unazad, možda bi se otkačila.
Zgrčio se i pritisnuo čelo na kolena. Ovo je uradila njegova voljena.
Golim rukama.
Osetio je iskru mučnine kad je zamislio zvuk. Krckanje dok se glava
okreće. Nije želeo više nijednom da dotakne ovo telo. Samo će sedeti ovde.
Kao Belakva u podnožju Planine čistilište, čekajući zoru, čekajući...
Nekoliko ljudi je izašlo iz metroa. Hokan je legao među lišće, odmah
do leša, pribio čelo uz ledeni kamen.
Zašto? Zašto tako... s glavom?
Zaraza. Ne sme da dođe do nervnog sistema. Telo mora da se ugasi.
To je sve što je znao. Ranije nije shvatao, ali je sada sve razumeo.
Koraci su postali brži, glasovi tiši. Peli su se uz stepenice. Hokan se
uspravio, pogledao obrise mrtvaca, otvorena usta. Da li bi se ovo telo
pridiglo, očistilo lišće sa sebe ako se ne... ugasi?
Izleteo mu je nekontrolisani smeh, odjeknuo je kao ptičja pesma
prolazom ispod mosta. Rukom je pritisnuo usta, toliko snažno da ga je
zabolelo. Slika... leša koji ustaje iz gomile lišća i sanjivim pokretima čisti
suvo lišće sa sebe.
Šta da radi s telom?
~ 67 ~
Možda osamdeset kila mišića, masti, kostiju kojih se treba rešiti. Koje
treba samleti. Iskasapiti. Zakopati. Spaliti.
Krematorijum.
Naravno. Odneće telo tamo, provaliti unutra i krišom spaliti telo. Ili
će ga samo ostaviti ispred vrata kao napušteno dete, u nadi da im je želja
za spaljivanjem toliko jaka da neće ni zvati policiju.
Ne. Postoji samo jedna mogućnost. Desno se staza iz parka
nastavljala u šumu i išla do bolnice. Do vode.
Ugurao je krvavi džemper ispod jakne mrtvog čoveka, prebacio torbu
preko ramena i postavio ruke ispod čovekovih kolena i leđa. Ustao je,
zateturao se, povratio ravnotežu. Mrtvačeva j glava se, kako je i očekivao,
zavalila unazad pod neprirodnim, uglom, a usta su se zatvorila uz glasan
zvuk.Koliko ima do vode? Nekoliko stotina metara, možda. Ako neko naiđe?
Tako je - kako je. Onda je sve gotovo. Na nekiI način bi bilo i lepo.
Ali niko nije naišao i Hokan je, obliven znojem, uspuzao uz stablo ive
koje se nadvijalo nad vodu gotovo paralelno s površinom. Dva velika
kamena s plaže konopcem je vezao lešu za noge. Dužim konopcem
vezanim mrtvacu oko grudnog koša, uvukao ga je u vodu dokle je mogao, i
odvezao konopac.
Neko vreme je ostao na drvetu s nogama tik iznad vode, posmatrajući
crno ogledalo, iz kog su sada već sve ređe izlazili i mehurići.
Obavio je to.
Uprkos hladnoći, kapljice znoja su mu se slivale u oči, i celo telo ga je
bolelo od naprezanja, ali obavio je to. Tačno ispod njegovih nogu, ležalo je
mrtvo telo, skriveno od sveta. Nije postojalo. Mehurići su prestali da
izbijaju i više ničeg nije bilo... ničeg što je ukazivalo na to da se tu nalazi
leš.
Na površini vode su se ogledale zvezde.
Mistika predgrađa je u nedostatku zagonetki.
Juhan Erikson
U subotu ujutru su se ispred Oskarovih vrata našle tri velike gomile
reklamnih letaka. Mama mu je pomogla da ih razvrsta. Po tri različita
letka u svaki paket, ukupno četiristo osamdeset paketa. Svaki podeljeni
paket u proseku mu je donosio četrnaest erea*. U najgorem slučaju, imao
je samo jedan letak koji je Vredeo sedam erea. U najboljem (a istovremeno
i najtežem, jer je trebalo dosta razvrstavati), pet letaka, što je donosilo
dvadeset pet erea.
Soliteri su spadali u njegovo područje, što mu je olakšavalo posao.
Tamo je mogao da podeli i do sto pedeset letaka u roku od jednog sata.
Cela ruta se mogla preći za oko četiri sata, s jednim povratkom kući da bi
dopunio zalihe. Ako bi se desilo da ima pakete od po pet letaka, morao je
dvaput da se vraća kući po još.
Letke je trebalo podeliti najkasnije do utorka uveče, ali on ih je
najčešće raznosio u subotu. Da završi i prebrine. Oskar ih je razvrstavao
na podu u kuhinji, mama za stolom. To nije bio zabavan posao, ali mu se
sviđao haos koji je nastajao bi kuhinji. Ogromni nered koji je malo-pomalo
prelazio u red, u dve, tri, četiri prepune kese fino savijenih papirića.
Mama je spustila još jednu gomilu gotovih paketa u kesu, odmahnula
glavom.
- Ovo mi se baš i ne sviđa.
- Šta?
- Ne smeš... ako neko otvori vrata ili tako nešto... ne smeš...
- Neću. Zašto bih to radio?
- Ima mnogo čudnih ljudi.
- Da.
__________________________________
*100 erea (ore) = 1 švedska kruna (Prim. prev.)
~ 50 ~
Ovaj razgovor se obavljao, na ovaj ili onaj način, svake subote. U
petak uveče je mama mislila da te subote Oskar ne treba uopšte da
raznosi letke, zbog ubice. Ali Oskar je dao časnu reč da će se drati ko lud
ako mu se neko čak i obrati, i mama je popustila.
Nikad se nije desilo da je neko pozvao Oskara da uđe ili nešto tako.
Jedanput je neki čiča izašao i prodrao se na njega što mu „ubacuje gomilu
sranja u sanduče", ali posle toga mu više ništa nije ubacivao. Čiča će zato
da živi ne znajući da te nedelje može da se ošiša i izvuče pramenove za
samo dvesta kruna kod lokalnog ženskog frizera.
Do pola dvanaest su svi leci bili razvrstani i Oskar je krenuo. Nije
mogao jednostavno da ih pobaca u kontejner; zvali su i proveravali,
kontrolisali. To su mu posebno naglasili kad se pre pola godine prijavio za
posao. Možda su samo blefirali, ali nije smeo da rizikuje. A pored toga,
nije ni imao ništa protiv ovog posla. Bar ne tokom prva dva sata.
Tada se, na primer, pretvarao da je tajni agent sa zadatkoi da raširi
propagandu protiv neprijatelja koji je okupirao zemlji Jurišao je kroz
ulaze, čuvajući se neprijateljskih vojnika koji si znali da budu preobučeni i
u starice sa psima. Pretvarao se i da je svaka kuća zapravo gladna
životinja, zmaj sa šest usta koji se hranio samo mesom devica,
maskiranim u reklamne letke koje mu je gurao u gubice. Leci su vrištali u
njegovim rukama dok ih je bacao u čeljusti nemani.
Druga dva sata, kao danas, odmah posle drugog kruga prolazila su u
nekoj vrsti obamrlosti. Noge su gazile, a ruke su svoje pokrete obavljale
mehanički. Spusti kesu, stavi šest paketa pod levu mišku, otvori ulaz,
prva vrata, otvori poštansko sanduče levom rukom, uzmi letak desnom,
ubaci ga. Druga vrata... i tako dalje.
Kad se konačno vratio u svoj blok, do devojčicinih vrata, zastao je i
oslušnuo. Čuo se tihi radio. To je bilo sve. Ubacio je letak u sanduče i
čekao. Niko nije došao da ga pokupi.
Kao i obično, završio je sa svojim vratima, ubacio papirić sanduče,
otključao vrata, izvadio papirić i bacio ga u đubre. Kraj za danas. Šezdeset
sedam kruna bogatiji. Mama je otišla u Velingbi u nabavku. Oskar je
imao stan samo za sebe. Nije znao šta bi s njim. Otvorio je fioke ispod
sudopere, pregledao ih. Pribor i krpe i termometar za rernu. U drugoj fioci
olovke i papiri, časopis sa receptima na koji se mama pretplatila, ali koji
je otkazala pošto su sastojci tih jela bili preskupi.
Nastavio je do dnevne sobe, otvorio ormane.
Mamin hekleraj, ili već vezovi. Jedna fascikla s računima i
~ 51 ~
potvrdama. Album za slike koji je toliko puta gledao. Stari nedeljnici sa
nerešenim ukrštenicama. Naočare u futroli. Pribor ta šivenje. Drvena
kutija s maminim i Oskarovim pasošem, njihove identifikacione pločice
(Oskar je molio mamu da mu dozvoli da svoju nosi oko vrata, ali je ona
rekla samo u slučaju rata), jedna fotografija i jedan prsten.
Pregledao je fioke i ormane kao da traži nešto, a da ni sam nije znao
šta. Jednu tajnu. Nešto što bi nešto promenilo. Da. Iznenada u ćošku
nekog ormana nađe parče trulog mesa. Ili naduvani balon. Bilo šta. Nešto
nepoznato.
Izvadio je fotografiju i pogledao je.
Bila je s njegovog krštenja. Mama ga je držala u naručju, gledala u
aparat. Tada je bila vitka. Oskar je bio obučen u belu haljinu s dugim,
plavim trakama. Do mame je stajao tata, i činilo se da mu je neprijatno u
odelu. Delovao je kao da nezna šta će s rukama, pa ih je držao uz telo,
skoro da je stajao mirno. Gledao je pravo u bebu i maminom naručju.
Sunce ih je obasjavalo.
Oskar je približio fotografiju, proučavao tatino lice. Izgledao je
ponosno. Ponosno i potpuno... neiskusno. Čovek kome je drago što je
postao otac, ali koji nije znao kako treba da se ponaša. Šta se radi. Moglo
bi se pomisliti da je tek tad prvi put video bebu, iako je krštenje obavljeno
pola godine posle Oskarovog rođenja.
Mama je, s druge strane, Oskara držala čvrsto, ali opušteno. Njen
pogled u aparat nije bio toliko ponosan koliko je bio... sumnjičav. Ne
prilazi bliže, govorio je pogled. Ugrišću te za nos.
Tata je bio malo nagnut unapred, kao da je i on hteo da priđe, ali nije
smeo. Slika nije prikazivala porodicu. Prikazivala je dečaka i njegovu
mamu. I pored njih jednog muškarca, verovatno oca. Sudeći po izrazu lica.
Ali Oskar je voleo svog oca, a i mama je. Na neki način. Uprkos...
tome kako je bilo. Kako je postalo.
Oskar je izvadio prsten i pročitao posvetu sa unutrašnje strane: Erik
22. 04. 1967.
Razveli su se kad je Oskar imao dve godine. Nijedno od njih još uvek
nije upoznalo nekog drugog. „Nije se potrefilo." Oboje su koristili istu
frazu. Vratio je prsten, zatvorio drvenu kutiju i spustio je u orman. Pitao se
da li je mama nekad gledala prsten, zašto ga je sačuvala. Ipak je bio
zlatan. Sigurno deset grama. Vredi oko četiristo.
~ 52 ~
Oskar je ponovo obukao jaknu, izašao napolje. Počelo je da se
smrkava, iako je bilo tek četiri sata. Isključena je mogućnost da se sad ide
u šumu.
Ispred ulaza je prošao Tomi, zastao kad je video Oskara.
- 'De si.
- 'De si.
- Šta ima?
- Ništa, delio flajere i... tako.
- Ima neke kinte od toga?
- Onako. Sedamdeset, osamdeset kruna. Svaki put.
Tomi je klimnuo glavom.
- 'Oćeš da kupiš fristajl?
- Ne znam. Šta je to?
- Sonijev vokmen. Pedeset kruna.
-Nov?
- Da. U kutiji. Sa slušalicama. Pedeset kinti.
- Nemam para. Sada.
- Pa, kažeš da si zaradio sedamdeset-osamdeset kruna od toga.
- Da, ali primam platu jednom mesečno. Za nedelju dana.
- Okej. A, ako ti ga sad dam? A ti meni daš pare kad dobiješ.
- Da...
- Okej. Idi dole i sačekaj, doneću ga.
Tomi je glavom pokazao ka igralištu i Oskar je sišao i seo na klupu.
Međutim, odmah je ustao i otišao do penjalice, i pogledao. Nema devojčice.
Brzo se vratio do klupe i ponovo seo, kao da je uradio nešto zabranjeno.
Tomi je ubrzo došao i pružio mu kutiju.
- Pedeset kinti za nedelju dana, okej?
- Mm.
- Šta slušaš?
- Kiss.
- Šta imaš od njih?
- Alive.
- Nemaš Destroyer? Mogu ja da ti dam. Da presnimiš.
- E, super.
Oskar je imao dupli album Alive, kupio ga je pre nekoliko meseci, ali
ga nikad nije slušao. Samo je gledao slike sa koncerta. Bili su stvarno kul
s tim našminkanim licima. Živi likovi iz horor filma. „Beth" na kojoj je
~ 53 ~
pevao Piter Kris čak mu se i sviđala, ali ostale pesme su bile... ono, nije
bilo nikakve melodije. Možda je Destroyer bolji.
Tomi je krenuo. Oskar je zagrlio kutiju.
- Tomi?
-Da?
- Onaj dečko. Koji je ubijen. Je l' znaš... kako je ubijen?
- Da. Obešen je o drvo i presečen mu je vrat.
- Nije bio... izboden? Ono, da ga je izbo nožem. Po telu?
- Ne, samo vrat. Sec.
- Okej.
- Ne znaš ništa više?
-Ne.
- Vidimo se.
- Da.
Oskar je ostao na klupi, razmišljao. Nebo je bilo tamnoplavo, prva
zvezda, ili je Venera?, već se jasno videla. Ustao je, pošao da sakrije
fristajl pre nego što se mama vrati.
Večeras će da se nađe s devojčicom, da uzme svoju kocku. Roletne su i
dalje bile spuštene. Je l' neko stvarno živi tamo? Šta rade po ceo dan? Zar
nema nikakve drugove? Verovatno nema.
- Večeras...
- Šta si radila?
- Okupala sam se.
- Obično se ne kupaš.
- Hokane, večeras moraš...
- Rekao sam: ne.
- Molim te?
- Nije reč o... Nešto drugo, bilo šta. Samo reci i uradiću. Uzmi od
mene, za ime boga. Evo. Evo ti nož. Ne? Dobro, onda ću sam...
- Prekini!
- Zašto? Radije bih to. Zašto si se okupala? Mirišeš na...; sapun.
- Šta hoćeš da uradim?
- Ne mogu!
- U redu.
- Šta planiraš da uradiš?
- Da idem sama.
~ 54 ~
- I zbog toga si morala da se okupaš?
- Hokane...
- Pomoći ću ti sve drugo. Šta god hoćeš, ja ću...
- Da, da. U redu je.
- Oprosti mi.
-Da.
- Budi pažljiva. Ja sam - bio pažljiv.
Kuala Lumpur, Pnom Pen, Mekong, Rangun, Čangking...
Oskar je gledao mapu koju je upravo popunio, domaći preko vikenda.
Imena mu ništa nisu govorila, predstavljala su samo gomilu slova.
Postojalo je nekakvo zadovoljstvo u traženju po knjizi iz geografije, u
uviđanju da zapravo postoje gradovi i reke upravo na onom mestu na kom
su na mapi i ubeleženi, ali...
Da, to će naučiti napamet i mama će ga proveriti. Moraće da pokaže
na tačkice i izgovori te strane reči. Čungking, Pnom Pen. Mama će biti
impresionirana. I jeste donekle zabavno sa svim tim čudnim imenima tih
dalekih mesta, ali...
Zašto?
U četvrtom razredu su radili geografiju Švedske. I tada je sve znao
napamet. Takve stvari su mu dobro išle. Ali sad?
Pokušao je da se priseti bar jedne švedske reke.
Eskan, Veskan, Piskan...
Tako nešto... Etran, možda. Da. Ali gde se ona nalazi? Nije imao
pojma. Istim putem će za koju godinu otići i Čangking ; I Rangun.
Sve je besmisleno.
Ova mesta uopšte ne postoje. A i ako postoje... on ih nikada neće
posetiti. Čungking? Šta bi radio u Čungkingu? Bila je to samo velika, bela
površina i jedna tačkica.
Pogledao je prave linije na kojima su njegova nažvrljana slova
balansirala. To je škola. I ništa više. Ovo je škola. Kažu i i da uradiš
gomilu stvari, i ti ih uradiš. Ova mesta su stvorena da bi nastavnici mogli
da dele mape. Sve ovo ne znači ništa. Mogao bi da napiše i Ćipiflaks,
Bubelibeng i Pljuv na linijama. Isto bi bilo.
Jedina razlika je u tome što bi nastavnica rekla da je pogrešno. Da se
ne zovu tako. Pokazala bi na kartu i rekla: „Pogledaj, zove se Čangking, a
ne Ćipiflaks." Labav dokaz. I neko drugi je našao to u knjizi. Ništa nije
~ 55 ~
potvrđivalo da je zaista tako. Možda zemlja stvarno jeste ravna, ali se to iz
nekog razloga drži u tajnosti.
Brodovi koji padaju preko ivice. Zmajevi.
Oskar je ustao od stola. Mapa je bila gotova, popunjena slovima koja
će nastavnica prihvatiti. To je sve.
Prošlo je sedam sati, možda je devojčica izašla? Otišao je do prozora,
naslonio lice na ruke kako bi mogao da vidi u mraku. Izgleda da se nešto
mrda dole na igralištu?
Izašao je u predsoblje. Mama je štrikala, ili vezla, u dnevnoj sobi.
- Idem malo napolje.
- Ponovo? Treba da te preslišam.
- Da. Posle ćemo.
- Je l' beše Azija?
-Šta?
- Karta koju si popunjavao. Je l' Azija?
- Da, mislim da jeste. Čangking.
- Gde se to nalazi? U Kini?
- Ne znam.
- Ne znaš? Ali...
- Brzo se vraćam.
- Dobro. Pazi se. Jesi li poneo kapu?
-Da.
Oskar je stavio kapu u džep jakne i izašao. Na pola puta do igrališta
oči su mu se navikle na mrak i video je da devojčica sedi na penjalici.
Prišao je i stao ispod nje, sa rukama u džepovima. Danas je izgledala
drugačije. I dalje je bila u ružičastom džemperu, zar nema nijedan drugi?,
ali kosa joj nije bila tako ukovrdžana. Bila je ravna, crna, pratila je oblik
glave.
- 'De si.
- Ćao.
- Ćao.
Nikad više u životu neće nikome reći ,,de si". Zvučalo je neverovatno
glupo. Devojčica je ustala.
- Popni se.
- Okej.
Oskar se popeo na penjalicu, stao pored devojčice, diskretno udahnuo
kroz nos. Više nije smrdela.
- Je l' mirišem lepše?
~ 56 ~
Oskar je sav pocrveneo. Devojčica se nasmešila i pružila mu nešto.
Njegovu kocku.
- Hvala što si mi je pozajmio.
Oskar je uzeo kocku i pogledao je. Pogledao je još jednom. Podigao je
ka svetlu koliko god je mogao, okretao i zagledao sve stranice. Bila je
složena. Sve stranice su bile jednobojne.
- Jesi je rasklopila?
- Šta?
- Pa... izvadila sve komadiće i... onda ih spojila.
- Je l' to može?
Oskar je opipavao kocku kao da proverava da li su delovi rasklimani
posle rasklapanja. I sam je to jednom uradio, začuđen time koliko je malo
okretanja potrebno da se čovek potpuno izgubi i više ne bude u stanju da
složi stranice. Istina, delovi nisu bili rasklimani kad ih je on rastavljao, ali
nema šanse da je ona uspela da je reši?
- Sigurno si je rastavila.
-Ne.
- Pa, nikad je ranije nisi ni videla.
- Nisam. Bilo je zabavno. Hvala ti.
Oskar je približio kocku očima, kao da će mu ona ispričati šta se
desilo. Iz nekog razloga je bio gotovo ubeđen da devojčica ne laže.
- Kol'ko ti je trebalo?
- Nekoliko sati. Sad bi išlo brže.
- Neverovatno.
- Nije tako teško.
Okrenula se ka njemu. Zenice su joj bile toliko raširene da su
zauzimale skoro čitavo oko, svetlo sa zgrade se odbijalo od crne površine i
izgledalo je kao da u glavi ima neki udaljeni grad. Rol-kragna na
džemperu, podignuta do grla, dodatno je pojačavala njene nežne crte, i
izgledala je kao... lik iz stripa. Njena koža je bila poput drvenog noža za
buter koji je nedeljama šmirglan najfinijom šmirglom dok nije postao mek
kao svila.
Oskar se nakašljao.
- Kol'ko imaš godina?
- Šta misliš?
- Četrnaest, petnaest.
- Je l' tako izgledam?
- Da. Ili... ne, ali...
~ 57 ~
- Imam dvanaest.
- Dvanaest!
Sreća i radost. Verovatno je čak i mlađa od njega, pošto on puni
trinaest za mesec dana.
- Kad si rođena?
- Ne znam.
- Ne znaš?! Mislim... kad ti je rođendan?
- Ne slavim ga.
- Ali tvoji mama i tata moraju da znaju!
- Ne. Mama mi je umrla.
- Uh. Aha. Kako je umrla?
- Ne znam.
- Zar ne zna... tvoj tata?
- Ne.
- Pa... šta... ne dobijaš nikakve poklone i to?
Približila mu se. Njen dah mu je zapahnuo lice, a svetla iz grada u
njenim očima utihnula su kad je zašla u Oskarovu senku. Zenice su joj
bile kao dve velike rupe u glavi. Tužna je. Užasno, užasno tužna.
- Ne. Ne dobijam poklone. Nikad.
Oskar je ukočeno klimnuo glavom. Svet oko njega više nije postojao.
Samo te dve crne rupe na udaljenosti od jednog daha. Para iz njihovih
usta se spajala i dizala, nestajala.
- Hoćeš li ti nešto da mi pokloniš?
-Da.
Glas mu je bio slabiji od šapata. Samo izdah koji se formirao u usnoj
duplji. Devojčicino lice je bilo blizu. Pogled mu je pao na njen obraz gladak
poput drvenog noža za buter.
Zbog toga nije ni primetio kako su joj se oči promenile, zasuzile,
poprimile drugačiji izraz. Kako se gornja usna podigla i otkrila par
prljavih očnjaka. Video je samo njen obraz i dok su se njeni zubi
približavali njegovom vratu, podigao je ruku i pomilovao je po obrazu.
Devojčica je zastala, na trenutak se stresla i povukla se. Oči su povratile
prvobitni izgled, svetla grada su se ponovo upalila.
- Šta si to uradio?
- Izvini... ja...
- Šta si... uradio?
- Ovaj...
~ 58 ~
Oskar je pogledao ruku u kojoj je držao kocku, opustio je. Stezao ju je
toliko snažno da su ivice ostavile tamne tragove na dlanu. Pružio joj je
kocku.
- Hoćeš? Uzmi je. Ona je polako odmahnula glavom.
- Ne. Tvoja je.
- Kako... se zoveš?
-Eli.
- Ja sam Oskar. Kako si rekla? Eli.
- ...Da.
Devojčica je najednom postala uznemirena. Pogled joj lutao kao da
pokušava da se seti nečega, ali ne uspeva.
- Ja... moram da idem.
Oskar je klimnuo glavom. Devojčica ga je nekoliko sekundi gledala
pravo u oči, zatim se okrenula i pošla. Stigla je do tobogana, a onda je
zastala. Sela je na njega i spustila se, krenula ka svom ulazu. Oskar je
stegnuo kocku.
- Dolaziš sutra?
Devojčica je stala, bez okretanja tiho rekla:
- Da - i nastavila. Oskar ju je pratio pogledom. Nije ušla u svoju
zgradu, već je pošla ka ulici. Nestala.
Oskar je pogledao kocku. Neverovatno.
Okrenuo je jedan deo za jedno mesto, da bi rasturio jednobojnost.
Zatim ga je vratio. Ostaviće je ovako. Neko vreme.
Juke Bengtson je mrmljao sam za sebe na putu kući iz bioskopa. Baš
zabavan film, Bračno putovanje. Posebno ona dva tipa što ceo film traže
Pepeovu Bodegu. Kad je onaj provezao svog mamurnog druga kroz carinu
u invalidskim kolicima: „invalido" Da, baš smešno.
Možda bi trebalo on da krene na takvo neko putovanje s nekim od
momaka. Ali s kim?
Karlson je toliko dosadan da zaustavlja vreme, smučio bi mu se posle
dva dana. Morgan je umeo da bude neprijatan kad previše popije, a to bi
se garantovano desilo kad je već tako jeftino. Lari je okej, ali tako prokleto
oronuo. Na kraju bi ga stvarno gurao u invalidskim kolicima. „Invalido." I
Ne, morao bi da bude Lake.
Bilo bi im baš zabavno dole u toku te nedelje. Lake je, međutim,
siromašan ko crkveni miš, ne bi imao para. Pije pivo i puši svako veče.
~ 59 ~
Skroz okej, što se Jukea tiče, ali za putovanje na Kanarska ostrva ne bi
imao kinte. Trebalo se samo součiti sa činjenicama; niko od momaka iz
kineskog restorana nije neko društvo za put. A da ode sam?
Da, Stig-Helmer je to uradio. Iako je bio potpuno izgubljen. A onda je
upoznao Ulea. Smuvao se i s ribom i sve to. To ne bi bilo loše. Osam
godina je prošlo otkad ga je Marija napustila i odvela psa, i od tada nije
upoznao baš nikoga, u onom biblijskom smislu.
Ali ima li nekoga ko bi njega hteo? Možda. Ipak nije izgledao toliko
užasno kao Lari. Mada, alkohol je ostavio posledice na licu i telu, iako ga
je držao pod određenom kontrolom. Danas, na primer, nije popio ni kapi,
iako je već skoro devet sati. Sad ide kući i u svakom slučaju će popiti koji
džin-tonik pre nego što ode do Kineza.
Moraće da porazmisli o tom putovanju. Biće kao i sve ostalo o čemu je
razmišljao, sa čime se hvatao u koštac poslednjih godina: nula i ništa. Ali
mogao je da sanja.
Išao je pored parka između ulice Holberjsgatan i blakeberjske škole.
Bilo je baš mračno, između svetiljki je bilo po trideset metara, i kineski
restoran je svetleo kao svetionik na brdu s leve strane.,
Možda bi mogao da se malo opusti večeras? Da ode direktno kod
Kineza i... ne. Preskupo je. Onda bi ostali pomislili da je dobio na lotou ili
nešto slično, rekli bi da je jebena škrtica što ne časti turu. Bolje da ode
kući i malo se podloži.
Prošao je ispod perionice; njen dimnjak sa usamljenim crvenim okom,
prigušena tutnjava iznutra.
Jedne noći kad se vraćao kući dobro naliven, imao je nekakvu
halucinaciju i video je kako se dimnjak odvaja od kuće i uz tutnjavu kreće
nizbrdo ka njemu. Sklupčao se nasred ulice, s rukama preko glave, i čekao
i udarac. Kad je konačno sklonio ruke, dimnjak je stajao tamo i gde je
uvek stajao, čudesan i nepomičan.
Svetiljka najbliža mostu ispod ulice Bjernsonsgatan nije radila, a put
ispod mosta, tumaranje po mraku. Da je sad pijan, verovatno bi se popeo
uz stepenice sa strane mosta i nastavio ulicom Bjernsonsgatan, čak iako
je to duži put. Kad bi dovoljno popio, priviđale bi mu se svakakve strahote
u mraku. Zato je uvek spavao sa upaljenom lampom. Ali sad je bio
potpuno trezan.
Svejedno je imao neverovatnu želju da pođe stepenicama. Priviđanja
iz pijanstva počela su da prokapavaju u njegovu sliku sveta čak i u
treznom stanju. Zastao je na stazi u parku i sumirao situaciju:
~ 60 ~
- Počinjem da ludim.
Pazi, Juke, ovako stoje stvari. Ako se ne sabereš i ne prođeš to parčence
puta ispod mosta, nikad nećeš otići ni na Kanarska ostrva.
Kako to?
Pa lepo, zato što se uvek povučeš kad iskrsne i najmanji problem.
Linija manjeg otpora, u svakoj situaciji. Misliš li da ćeš biti u stanju da
pozoveš turističku agenciju, izvadiš pasoš, kupiš stvari za put, i, pre svega,
da se prepustiš u nepoznato, ako nisi u stanju da prodeš ovaj delićputa?
Imaš pravo. I šta sad? Ako prođem ispod mosta, to znači da ću otići na
Kanarska ostrva, da od toga može nešto da ispadne?
Mislim da ćeš već sutra pozvati agenciju i rezervisati kartu. Tenerife,
Juke, Tenerife.
Ponovo je krenuo, ispunio misli sunčanim plažama i pićima s
kišobrančićima. Do đavola, ima da otputuje. Večeras neće kod Kineza, ne.
Ostaće kod kuće i pogledaće oglase. Osam godina. Krajnje je jebeno vreme
da se sabere.
Tek što je počeo da razmišlja o palmama, o tome da li ih na
Kanarskim ostrvima ima ili nema, da li je neke video na filmu, kad je
začuo nešto. Glas. Stao je na pola puta ispod mosta, oslušnuo. Jecajući
glas čuo se sa ivice puta.
- Pomozite mi...
Oči su počele da mu se navikavaju na mrak, ali uspeo je da razazna
samo konture gomila lišća koje je vetar naneo pod most. Glas je zvučao
kao dečji.
- Hej! Ima li koga?
- Pomozite mi...
Osvrnuo se. Nikog u blizini. Čuo je šuštanje iz mraka, mogao je da
razabere i kretanje među lišćem.
- Molim vas, pomozite mi.
Osetio je snažan poriv da ode odatle. To je svakako bilo nemoguće.
Dete je povredeno, možda ga je neko napao...
Ubica!
Ubica iz Velingbija je došao u Blakeberj, ali žrtva je ovog puta
preživela.
Au, jebote!
Nije želeo da bude uvučen u ovo. On koji će na Tenerife i sve to. Ali
ništa mu nije preostalo. Napravio je nekoliko koraka u pravcu iz kog je
min@
~ 61 ~
dopirao glas. Lišće je šuštalo pod njegovim nogama i sad je mogao da vidi i
telo. Ležalo je u fetusnom položaju na suvom lišću.
U kurac, u kurac.
- Šta se desilo?
- Pomozite mi...
Jukeove oči su se dosad već bile navikle na mrak, pa je mogao da vidi
kako mu dete pruža belu ruku. Telo je bilo golo, verovatno silovano. Ne.
Kad se potpuno približio, video je da dete nije golo, imalo je samo svetlu
ružičastu majicu. Koliko godina? Deset-dvanaest. Možda su ga samo
pretukli neki „drugari". Ili nju. Da, izgleda da je devojčica, pa je ovo
poslednje manje verovatno.
Čučnuo je ispred nje, uzeo je za ruku.
- Šta ti se desilo?
- Pomozite mi. Podignite me.
- Jesi li povređena?
- Da.
- Šta ti se desilo?
- Podignite me...
- Je l' nije ništa s leđima?
Bio je bolničar u vojsci i znao je da ljudi s povredama leđa i vrata ne
smeju da se podižu bez fiksiranja glave.
- Je l' nisu leđa?
- Ne. Podignite me.
Šta kog đavola da radi? Ako bi je odneo svojoj kući, policija bi mogla
da pomisli... Odneće je do Kineza i odande pozvati hitnu pomoć. Da. Tako
će. Telo joj je bilo sićušno i tanko, pa će i uprkos tome što nije u najboljoj
formi, uspeti da je odnese do restorana.
- U redu, odneću te do jednog mesta odakle ćemo moći nekog da
pozovemo, važi?
- Da... hvala.
Od tog „hvala" ga je zabolelo srce. Kako je mogao da okleva? Kakvo je
on to govno od čoveka? No, prizvao se svesti i sad će da pomogne
devojčici. Zavukao je levu ruku pod njena kolena, a desnu postavio ispod
njenog vrata.
- Okej, sad ću da te podignem.
- Mmm.
Bila je laka kao perce. Podigao ju je bez ikakvih problema. Dvadeset
pet kila, maksimum. Možda je neuhranjena. Loši uslovi kod kuće,
~ 62 ~
samoizgladnjivanje. Možda ju je neki očuh zlostavljao ili tako nešto. Nešto
užasno.
Devojčica ga je obgrlila i naslonila mu obraz na rame.
Uspeću.
- Kako se osećaš?
- Dobro.
Nasmešio se. Toplota mu je prošla telom. Uprkos svemu, on je dobar
čovek. Mogao je da zamisli izraze lica ostalih kad bude uneo devojčicu u
restoran. Prvo će se pitati šta to do đavola radi, ali onda će shvatiti i s
poštovanjem reći: „Odlično, Juke", i slično.
Tek što se okrenuo da bi pošao ka Kinezu, obuzet maštanjem o novom
životu, o pomeranju sa dna koje je upravo počeo da izvodi, osetio je bol u
vratu. Jebote, šta je ovo? Osećao se kao da ga je ubola osica i leva ruka je
htela da se podigne, da je otera, da pipne mesto na kom ga je ubola. Ali
nije mogao da ispusti dete.
Glupo je pokušao da savije glavu i vidi šta je u pitanju, iako nikako
nije mogao da vidi pod tim uglom. A pored toga, nije ni mogao da savije
glavu, pošto je devojčicina vilica bila pribijena uz njegovu bradu. Njen
zagrljaj je postao snažniji, a bol jači. Sad je shvatio.
- Šta radiš to, jebote?
Osećao je kako se devojčicine vilice pomeraju gore-dole dok je bol u
vratu rastao. Topla tečnost mu je potekla niz grudi.
- Prestani!
Pustio je devojčicu. Ne čak ni svesno, čisto refleksno; moram da
sklonim to sranje od vrata.
Ali devojčica nije pala. Štaviše, stegla mu je vrat čeličnom čvrstinom,
gospode bože, koliko snage u tom majušnom telu!, i nogama mu obavila
kukove. Kao ruka koja sa četiri prsta steže lutku, pribila se uz njega dok
su vilice radile i radile.
Juke ju je uhvatio za glavu, pokušao da je odvoji od svog vrata, ali to
je bilo isto kao da golim rukama pokušava da otkine mladu granu s breze.
Bila je prilepljena uz njega. Njen zagrljaj je bio toliko snažan da mu je
isterao vazduh iz pluća i nije mu dozvoljavao da udahne.
Zateturao se unazad, boreći se za vazduh.
Devojčicine vilice su prestale da melju, sada se čulo samo mirno
srkanje. Ni na tren nije popuštala hvat, naprotiv, kad je počela da pije,
postao je još jači. Prigušeno krckanje i pluća su mu se ispunila bolom. Par
rebara je pukao. Nije imao daha da poviče. Slabašno ju je udarao
~ 63 ~
pesnicom u glavu dok je posrtao kroz suvo lišće. Svet se okretao. Udaljene
svetiljke u parku plesale su poput svitaca pred njegovim očima.
Izgubio je ravnotežu i pao na leđa. Poslednji zvuk koji je čuo bilo je
lišće koje je zapucketalo pod njegovim potiljkom. Trenutak kasnije, glava
mu se susrela s kamenom stazom i svet je nestao.
Oskar je ležao potpuno budan i zurio u tapete.
On i mama su gledali Mapete, ali on uopšte nije pratio radnju. Mis
Pigi se naljutila, a Kermit je tražio Gonza. Jedan od ljutih staraca je pao s
balkona. Zašto se to desilo, Oskar je propustio. Razmišlja o nečemu
drugom.
Posle su mama i on pili toplu čokoladu i jeli zemičke. Oskar se sećao
da su pričali, ali ne i o čemu. Možda nešto o prefarbavanju kuhinjskog
kauča u plavo.
Zurio je u tapete.
Ceo zid iznad njegovog kreveta prekrivala je fototapeta koja je
prikazivala šumsku dolinu. Široka stabla i zeleno lišće. Zamišljao je likove
među lišćem najbližem njegovoj glavi. Dve figure bi odmah spazio, čim bi
pogledao sliku. Za druge je morao da se pomuči.
Sada je zid dobio drugo značenje. S druge strane zida, s druge strane
šume je... Eli. Oskar je ležao držeći ruku na zelenoj površini i pokušavao
da zamisli kako je na drugoj strani. Je l' tu njena soba? Je l' sad u
krevetu? Od zida je napravio Elin obraz, milovao je zelene listove, njenu
mekanu kožu.
Glasovi s druge strane.
Prestao je da miluje tapetu i oslušnuo. Jedan svetao i jedan mračan
glas. Eli i njen tata. Zvučalo je kao da se svađaju.
Prislonio je uho uza zid da bi bolje čuo. Sranje. Da bar ima čašu. Nije
se usuđivao da ustane s kreveta i ode po čašu, možda u međuvremenu
završe razgovor.
Šta pričaju?
Elin tata je zvučao ljuto, Elin glas jedva da se čuo. Oskar se
napregnuo ne bi li razabrao reči. Čuo je tek poneku psovku i „... užasno
SVIREPO", a onda se čula premetačina i kao da je neko pao. Da li ju je
tukao? Je l' video kad ju je Oskar pomilovao po obrazu i... da li je stvarno
to?
~ 64 ~
Sad je samo Eli pričala. Oskar nije čuo ni reči od onoga što je rekla,
samo mekani ton njenog glasa koji se podizao i spuštao. Da li bi tako
pričala ako je tuče? Ne sme da je tuče. Oskar bi ga ubio ako bi je udario.
Poželeo je da može da prođe kroz zid kao Munja, superheroj. Da
nestane kroz zid, uđe u šumu i izađe na drugu stranu, vidi šta se dešava,
da li je Eli potrebna pomoć, uteha, štagod.
Sad su ćutali na drugoj strani. Samo zvuk srca koje lupa svoje
usisavajuće kružne udarce u njegovim ušima.
Ustao je s kreveta, otišao do stola i prosuo nekoliko gumica za
brisanje iz jedne plastične čaše. Doneo ju je do kreveta i postavio otvor na
zid a dno prislonio na uho. Čulo se samo mrmljanje u daljini, teško da je
bilo iz susedovee sobe. Šta to rade? Zadržao je dah. Iznenada glasan zvuk.
Pucanj iz pištolja!
Našao je pištolj i - ne, to su se vrata zalupila tako da su zidovi
odzvanjali.
Skočio je s kreveta i otišao do prozora. Posle nekoliko sekundi jedan
muškarac je izašao. Elin tata. U ruci je nosio torbu, i brzim, besnim
korakom je izašao na ulicu i nestao. Šta da radim? Da krenem za njim?
Zašto? Ponovo je legao na krevet. Ovo samo radi njegova mašta. Eli i njen
tata su se svađali, to ponekad rade i Oskar i njegova mama. Dešavalo se i
da mama tako izađe, ako bi svađa bila naš gadna.
Ali ne usred noći.
Mama je ponekad pretila da će napustiti Oskara kad je mislila da nije
bio dobar. Oskar je znao da ona to nikad ne bi uradila, i mama je znala da
on zna. Elin tata je tu pretnju možda odveo korak dalje. Zapalio usred
noći, s torbom i svim.
Oskar je ležao na krevetu s dlanovima i čelom pritisnutim na zid.
Eli, Eli. Jesi li tu? Je l'te povredio? Jesi li tužna? Eli...
Začulo se kucanje na njegovim vratima i on se trznuo. U jednom
maglovitom trenutku pomislio je da je to Elin tata koji je došao da se i s
njim obračuna.
Ali to je bila mama. Na prstima je ušla u sobu.
- Oskare, je l' spavaš?
- Mmm.
- Moram da ti kažem... kakve smo komšije dobili. Jesi li čuo?
-Ne.
~ 65 ~
- Ma, sigurno si čuo. On se drao i zalupio je vrata ko neki luđak.
Gospode bože! Ponekad mi je drago što nemam muža. Jadna žena. Jesi li
je video?
-Ne.
- Ni ja. Mada, nisam ni njega. Roletne su po ceo dan spuštene.
Verovatno su alkoholičari.
- Mama.
-Da?
- Hoću da spavam.
- Da, izvini, dušice. Samo sam... Laku noć. Lepo spavaj.
- Mm.
Mama je izašla i pažljivo zatvorila vrata za sobom. Alkoholičar? Da,
deluje, verovatno.
Oskarov tata se opijao s vremena na vreme; zato on i mama više nisu
zajedno. I tata je imao takve napade besa kad je bio pijan. Nikad ih,
istina, nije tukao, ali je umeo da se dere dok ne promukne, lupa vratima i
lomi stvari. Nešto u Oskaru se obradovalo na ovu pomisao. Ružno, ali tako
je. Ako je Elin tata alkos, onda imaju nešto zajednično, nešto što mogu da
podele.
Oskar je ponovo pribio čelo i ruke uza zid.
Eli, Eli. Znam kako ti je. Pomoći ću ti. Ja ću te spasti. Eli...
Oči su bile širom otvorene, slepo buljile u svod prolaza ispod mosta.
Hokan je sklonio nekoliko listova, i Elin tanki, ružičasti džemper se
pojavio na čovekovim grudima. Hokan ga je podigao, hteo da ga pomiriše,
ali se zaustavio kad je osetio da je lepljiv.
Vratio je džemper na čovekove grudi, izvadio pljosku i popio tri velika
gutljaja. Prepečenica je poslala svoje jezičke plamena kroz grlo, zapalila
stomak. Lišće je šuštalo pod njegovom zadnjicom kad je seo na hladan
kamen i pogledao mrtvaca. Nešto mu nije bilo u redu s glavom.
Hokan je otvorio torbu, izvadio baterijsku lampu. Proverio da niko ne
dolazi iz pravca parka, upalio lampu i pogledao čoveka. Lice mu je pod
svetlošću lampe bilo bledožuto, usta poluotvorena, kao da je zaustio nešto
da kaže.
Hokan je progutao knedlu. Sama pomisao na to da je ovaj čovek
prišao njegovoj voljenoj bliže nego što je on sam ikada uspeo, zgražavala
~ 66 ~
ga je. Ruka je ponovo potražila pljosku, hteo je da sprži iznenadni strah,
ali se uzdržao.
Vrat.
Oko celog čovekovog vrata bilo je nešto poput široke, crvene ogrlice.
Hokan se nadvio nad njim i spazio ranu koju je Eli napravila da bi došla
do krvi.
Usne na koži - ali to nije objašnjavalo ogr... licu...
Hokan je ugasio lampu, duboko udahnuo i u uskom prostoru se
nevoljno nagnuo unazad tako da se ćelom na temenu očešao o cement na
zidu podzemnog prolaza. Stisnuo je zube od probadajućeg bola.
Koža na čovekovom vratu je pukla zato što... zato što se glava
okrenula ukrug. Ceo krug. Vrat je bio slomljen.
Hokan je zažmurio, polako udisao i izdisao vazduh da bi se umirio i
ugušio impuls da pobegne odatle, od... toga. Zid mu je pritiskao glavu, pod
njim betonska staza. Levo i desno park odakle mogu da naiđu ljudi koji
mogu da pozovu policiju. A pred njim... To je samo mrtav čovek.
Da, ali... glava.
Nije mu se svidelo saznanje da je glava gotovo otkinuta. Ako bi
podigao telo, pala bi unazad, možda bi se otkačila.
Zgrčio se i pritisnuo čelo na kolena. Ovo je uradila njegova voljena.
Golim rukama.
Osetio je iskru mučnine kad je zamislio zvuk. Krckanje dok se glava
okreće. Nije želeo više nijednom da dotakne ovo telo. Samo će sedeti ovde.
Kao Belakva u podnožju Planine čistilište, čekajući zoru, čekajući...
Nekoliko ljudi je izašlo iz metroa. Hokan je legao među lišće, odmah
do leša, pribio čelo uz ledeni kamen.
Zašto? Zašto tako... s glavom?
Zaraza. Ne sme da dođe do nervnog sistema. Telo mora da se ugasi.
To je sve što je znao. Ranije nije shvatao, ali je sada sve razumeo.
Koraci su postali brži, glasovi tiši. Peli su se uz stepenice. Hokan se
uspravio, pogledao obrise mrtvaca, otvorena usta. Da li bi se ovo telo
pridiglo, očistilo lišće sa sebe ako se ne... ugasi?
Izleteo mu je nekontrolisani smeh, odjeknuo je kao ptičja pesma
prolazom ispod mosta. Rukom je pritisnuo usta, toliko snažno da ga je
zabolelo. Slika... leša koji ustaje iz gomile lišća i sanjivim pokretima čisti
suvo lišće sa sebe.
Šta da radi s telom?
~ 67 ~
Možda osamdeset kila mišića, masti, kostiju kojih se treba rešiti. Koje
treba samleti. Iskasapiti. Zakopati. Spaliti.
Krematorijum.
Naravno. Odneće telo tamo, provaliti unutra i krišom spaliti telo. Ili
će ga samo ostaviti ispred vrata kao napušteno dete, u nadi da im je želja
za spaljivanjem toliko jaka da neće ni zvati policiju.
Ne. Postoji samo jedna mogućnost. Desno se staza iz parka
nastavljala u šumu i išla do bolnice. Do vode.
Ugurao je krvavi džemper ispod jakne mrtvog čoveka, prebacio torbu
preko ramena i postavio ruke ispod čovekovih kolena i leđa. Ustao je,
zateturao se, povratio ravnotežu. Mrtvačeva j glava se, kako je i očekivao,
zavalila unazad pod neprirodnim, uglom, a usta su se zatvorila uz glasan
zvuk.Koliko ima do vode? Nekoliko stotina metara, možda. Ako neko naiđe?
Tako je - kako je. Onda je sve gotovo. Na nekiI način bi bilo i lepo.
Ali niko nije naišao i Hokan je, obliven znojem, uspuzao uz stablo ive
koje se nadvijalo nad vodu gotovo paralelno s površinom. Dva velika
kamena s plaže konopcem je vezao lešu za noge. Dužim konopcem
vezanim mrtvacu oko grudnog koša, uvukao ga je u vodu dokle je mogao, i
odvezao konopac.
Neko vreme je ostao na drvetu s nogama tik iznad vode, posmatrajući
crno ogledalo, iz kog su sada već sve ređe izlazili i mehurići.
Obavio je to.
Uprkos hladnoći, kapljice znoja su mu se slivale u oči, i celo telo ga je
bolelo od naprezanja, ali obavio je to. Tačno ispod njegovih nogu, ležalo je
mrtvo telo, skriveno od sveta. Nije postojalo. Mehurići su prestali da
izbijaju i više ničeg nije bilo... ničeg što je ukazivalo na to da se tu nalazi
leš.
Na površini vode su se ogledale zvezde.
7 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:37 pm
Margita
Administrator
DRUGI DEO
VREĐANJE
...I usmerili su ka mestima na kojima Martin nikad nije bio, daleko od
Tiska Botena i Blakeberja - i tu je bila granica poznatog sveta.
Jalmar Sederberj - Mladost Martina Briksa
Al’ onaj kom šumski duh srce ukrade, nikad ga više ne vrati.
Za snovima pod mesečinom njegova duša čezne,
drugo ne može voleti.
Viktor Ridberj - Šumski duh
U nedelju su novine objavile detaljniji izveštaj o ubistvu u Velingbiju.
Naslov je glasio:
„DA LI JE BIO ŽRTVA RITUALNOG UBICE?"
Slike dečaka, šumske uvale. Drveta.
Ubica iz Velingbija je dotad već prestao da bude tema svačijih
razgovora. Cveće u šumskoj uvali je uvenulo, sveće se ugasile. Karirana
policijska traka je skinuta, tragovi koji su mogli da se nađu bili su
prikupljeni.
Nedeljni članak je ponovo pokrenuo diskusiju. Epitet „ritualni ubica"
nagoveštavao je da će biti još ubistava, zar ne? Ritual je nešto što se
ponavlja.
Svi koji su ikada prošli tim putem, ili se bar našli u njegovoj blizini,
imali su neku priču. Koliko je taj deo šume užasan. Ili, koliko je bio miran
i lep, da niko nije mogao ni da pomisli.
Svi koji su poznavali dečaka, ma koliko površno, pričali su kako je to
bio dobar mladi čovek i kako ubica mora da je užasno zao. Ovo ubistvo se
često koristilo kao primer slučaja, kome bi smrtna kazna bila opravdana,
čak iako je neko u principu protiv nje.
Jedna stvar je nedostajala. Slika ubice. Zurilo se u nemu uvalu,
dečakovo nasmejano lice. U nedostatku slike počinioca, to se prosto
~ 69 ~
samo... dogodilo.
To nije bilo zadovoljavajuće.
U ponedeljak 26. oktobra policija je preko radija i jutanjih vesti
objavila da je napravila najveću zaplenu narkotika u istoriji Švedske.
Uhapsila je pet Libanaca.
Libanaca.
E, to je nešto što može da se razume. Pet kila heroina. I pet Libanaca.
Kilo po Libancu.
Libanci su, pored svega, koristili švedsko socijalno osiguranje dok su
švercovali drogu. Istina, nije bilo ni njihovih slika, ali to nije ni bilo
potrebno. Zna se kako Libanci izgledaju Arapi. Da, da.
Spekulisalo se da je i ritualni ubica stranac. Delovalo je moguće. Zar
u arapskim zemljama ne postoje nekakvi rituali sa krvlju? Islam. Slali su
decu s plastičnim krstovima, ili šta već ono nose oko vrata, da rade na
minskim poljima. Tako se pričalo. Svirepi ljudi. Iran, Irak. Libanci.
Ali policija je u ponedeljak pustila fotorobot, i ona je izašla u
večernjim novinama. Jedna devojčica ga je videla. Dosta vremena im je
trebalo, bili su pažljivi pri konstruisanju slike.
Običan Šveđanin. Ličio je na duha. Prazan pogled. Svi su se složili,
da, tako izgleda jedan ubica. Nije bilo teško zamisliti ga kako se maskiran
šunja šumom i...
Svi u zapadnom predgrađu koji su iole podsećali na fotoro-bot bili su
izloženi dugim, upitnim pogledima. Odlazili su kući i sami sebe
posmatrali u ogledalu, nisu našli nikakvu sličnost. Uveče su u krevetu
razmišljali da li bi sutradan trebalo da promene izgled, ili bi to delovalo
sumnjivo? Nisu morali da brinu. Ljudi će dobiti novu temu za
razmišljanje. Švedska će postati drugačija zemlja. Uvređena zemlja. Ta
reč se sve vreme koristila: vređanje.
Dok su oni koji su ličili na fotorobot razmišljali o novoj frizuri, jedna
sovjetska podmornica se nasukala kod Karlskrune. Njeni motori zavijaju i
odjekuju arhipelagom u pokušaju da se oslobodi. Niko ne odlazi da izvidi.
Otkriće je sasvim slučajno u sredu ujutru.
VREĐANJE
...I usmerili su ka mestima na kojima Martin nikad nije bio, daleko od
Tiska Botena i Blakeberja - i tu je bila granica poznatog sveta.
Jalmar Sederberj - Mladost Martina Briksa
Al’ onaj kom šumski duh srce ukrade, nikad ga više ne vrati.
Za snovima pod mesečinom njegova duša čezne,
drugo ne može voleti.
Viktor Ridberj - Šumski duh
U nedelju su novine objavile detaljniji izveštaj o ubistvu u Velingbiju.
Naslov je glasio:
„DA LI JE BIO ŽRTVA RITUALNOG UBICE?"
Slike dečaka, šumske uvale. Drveta.
Ubica iz Velingbija je dotad već prestao da bude tema svačijih
razgovora. Cveće u šumskoj uvali je uvenulo, sveće se ugasile. Karirana
policijska traka je skinuta, tragovi koji su mogli da se nađu bili su
prikupljeni.
Nedeljni članak je ponovo pokrenuo diskusiju. Epitet „ritualni ubica"
nagoveštavao je da će biti još ubistava, zar ne? Ritual je nešto što se
ponavlja.
Svi koji su ikada prošli tim putem, ili se bar našli u njegovoj blizini,
imali su neku priču. Koliko je taj deo šume užasan. Ili, koliko je bio miran
i lep, da niko nije mogao ni da pomisli.
Svi koji su poznavali dečaka, ma koliko površno, pričali su kako je to
bio dobar mladi čovek i kako ubica mora da je užasno zao. Ovo ubistvo se
često koristilo kao primer slučaja, kome bi smrtna kazna bila opravdana,
čak iako je neko u principu protiv nje.
Jedna stvar je nedostajala. Slika ubice. Zurilo se u nemu uvalu,
dečakovo nasmejano lice. U nedostatku slike počinioca, to se prosto
~ 69 ~
samo... dogodilo.
To nije bilo zadovoljavajuće.
U ponedeljak 26. oktobra policija je preko radija i jutanjih vesti
objavila da je napravila najveću zaplenu narkotika u istoriji Švedske.
Uhapsila je pet Libanaca.
Libanaca.
E, to je nešto što može da se razume. Pet kila heroina. I pet Libanaca.
Kilo po Libancu.
Libanci su, pored svega, koristili švedsko socijalno osiguranje dok su
švercovali drogu. Istina, nije bilo ni njihovih slika, ali to nije ni bilo
potrebno. Zna se kako Libanci izgledaju Arapi. Da, da.
Spekulisalo se da je i ritualni ubica stranac. Delovalo je moguće. Zar
u arapskim zemljama ne postoje nekakvi rituali sa krvlju? Islam. Slali su
decu s plastičnim krstovima, ili šta već ono nose oko vrata, da rade na
minskim poljima. Tako se pričalo. Svirepi ljudi. Iran, Irak. Libanci.
Ali policija je u ponedeljak pustila fotorobot, i ona je izašla u
večernjim novinama. Jedna devojčica ga je videla. Dosta vremena im je
trebalo, bili su pažljivi pri konstruisanju slike.
Običan Šveđanin. Ličio je na duha. Prazan pogled. Svi su se složili,
da, tako izgleda jedan ubica. Nije bilo teško zamisliti ga kako se maskiran
šunja šumom i...
Svi u zapadnom predgrađu koji su iole podsećali na fotoro-bot bili su
izloženi dugim, upitnim pogledima. Odlazili su kući i sami sebe
posmatrali u ogledalu, nisu našli nikakvu sličnost. Uveče su u krevetu
razmišljali da li bi sutradan trebalo da promene izgled, ili bi to delovalo
sumnjivo? Nisu morali da brinu. Ljudi će dobiti novu temu za
razmišljanje. Švedska će postati drugačija zemlja. Uvređena zemlja. Ta
reč se sve vreme koristila: vređanje.
Dok su oni koji su ličili na fotorobot razmišljali o novoj frizuri, jedna
sovjetska podmornica se nasukala kod Karlskrune. Njeni motori zavijaju i
odjekuju arhipelagom u pokušaju da se oslobodi. Niko ne odlazi da izvidi.
Otkriće je sasvim slučajno u sredu ujutru.
8 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:37 pm
Margita
Administrator
Sreda, 28. oktobar
Škola je za vreme ručka zujala od glasina. Neko od nastavnika je
tokom malog odmora slušao radio, ispričao svom razredu, a do ručka su
svi već znali.
Rusi su došli.
Velika tema među decom poslednje nedelje bio je ubica iz Velingbija.
Više njih ga je videlo, neki su čak tvrdili da ih je i napao. Videli su ubicu u
svakom sumnjivom tipu koji je prolazio pored škole. Kad je jedan stariji
čovek u prljavoj odeći prošao dvorištem deca su vrišteći pobegla u školu i
sakrila se. Nekoliko opasnijih momaka se naoružalo palicama za hokej i
spremilo da ga prebije. Na sreću, neko ga je prepoznao kao jednog od
lokalnih pijanaca s trga. Pa su ga pustili.
Ali sada su u pitanju bili Rusi. Nije se puno znalo o njima. Bio je
jedan Nemac, jedan Rus i Belman. Bili su najbolji u hokeju. Zvali su se
Sovjetski Savez. Oni i Amerikanci su ti koji su leteli u svemir. Amerikanci
su napravili neutronsku bombu da bi se zaštitili od Rusa.
Oskar je na pauzi za ručak diskutovao o ovome s Juhanom.
- Misliš da i Rusi imaju neutronsku bombu?
Juhan je slegnuo ramenima.
- Sto posto. Možda imaju jednu na toj podmornici.
- Zar se bombe ne bacaju iz aviona?
- Ne. Imaju rakete koje mogu da ispale sa bilo kog mesta.
Oskar je pogledao nebo.
- Je l' mogu da imaju takve rakete na podmornici?
- Pa kažem ti. Mogu da ih drže bilo gde.
- Ljudi umiru, a kuće ostaju.
- Baš tako.
- Šta li bude sa životinjama?
Juhan se na trenutak zamislio.
- Pa i one umru. Bar one velike.
Sedeli su na ivici bazena s peskom u kom se trenutno nijedno malo
dete nije igralo. Juhan je podigao jedan veliki kamen i bacio ga u pesak.
- Bum! Svi su mrtvi!
Oskar je našao manji kamen.
- Ne! Jedan je preživeo! Fijuuu! Projektil u leđa!
Bacali su kamenje i kamenčiće, uništili sve gradove na zemlji, dok se
glas nije začuo iza njih.
~ 71 ~
- Šta radite to?
Okrenuli su se. Joni i Mike. Joni je pričao. Juhan je ispustio kamen
koji je držao u ruci.
- Ne, samo smo...
- Nisam tebe pitao. Prase? Šta radite?
- Bacamo kamenje.
- Zašto?
Juhan je zakoračio unazad, bio je zauzet vezivanjem pertli.
- Zato... bez razloga.
Joni je pogledao bazen s peskom i podigao ruku tako da se Oskar
trgnuo.
- Ovde se mala deca igraju. Kapiraš? Uništio si im pesak. Mike je sa
žaljenjem vrteo glavom. - Mogu da padnu i udare se o kamenje.
- Sad ćeš sve da ih pokupiš, Prase.
Juhan je i dalje bio zauzet cipelama.
- Čuješ šta kažem? Sad ćeš sve da ih pokupiš.
Oskar je nepomično stajao, nije mogao da odluči šta da radi. Jonija,
naravno, nije bilo briga za pesak. Ovo je samo ono uobičajeno. Trebaće mu
bar deset minuta da pokupi sve kamenje koje su pobacali, a Juhan mu
neće pomoći. Zvoniće svakog trenutka. Ne.
Reč se Oskaru javila kao otkrovenje. Kao kad neko prvi put izgovori
reč „bog" i zaista misli... Bog.
Slika sebe samog kako kupi kamenje nakon što su svi ostali ušli,
samo zato što je Joni to rekao, titrala mu je u glavi. Ali i još nešto. U
pesku je bila penjalica, slična onoj ispred Oskarove zgrade.
Oskar je odmahnuo glavom.
- Šta reče?
-Ne.
- Šta, ne? Izgleda da slabo kapiraš. Ako ti kažem da pokupiš, onda
ima da pokupiš.
-NE.
Zvonilo je. Joni je nepomično stajao i gledao Oskara.
- Onda znaš šta će da se desi, a? Mike.
-Da.
- Čekamo ga posle škole.
Mike je klimnuo glavom.
- Vidimo se, Prase.
Joni i Mike su ušli. Juhan se pridigao, završio sa cipelama.
~ 72 ~
- To ti je bilo baš glupo.
- Znam.
- Pa što si onda to uradio, jebote?
- Zato što... - Oskar je bacio pogled na penjalicu. - Eto, onako.
- Koji si idiot.
- Da.
Kad se škola završila, Oskar je ostao na svom mestu. Stavio je dva
prazna papira na klupu, otišao po enciklopediju na samom kraju učionice,
počeo da vrti stranice.
Mamut... Medici... mongol... Morfej... Morze...
Da, eto je. Tačkice i crtice Morzeove azbuke zauzimale su četvrtinu
stranice. Velikim, čitkim slovima počeo je da zapisuje k6d na jednom od
papira:
A = . —
B = -...
C = -. - .
I tako dalje. Kad je završio, isto je napisao i na drugom papiru. Nije
bio zadovoljan. Bacio je papire i krenuo iz početka, pišući slova i znakove
još čitkije. Istina, važno je da samo jedan papir bude lep: onaj koji će dati
Eli. Ali sviđalo mu se da piše, a i davalo mu je razlog da ostane u učionici.
Eli i on su se nalazili svake večeri već nedelju dana. Oskar je juče
pokušao da kucne u zid pre nego što je izašao, i Eli je odgovorila. I onda su
izašli u isto vreme. Oskar je dobio ideju da nekom vrstom sistema razvije
komunikaciju, a pošto Morzeova azbuka već postoji...
Proučavao je ispisane papire. Lepo. Svideće joj se. Baš kao i on, i ona
je volela slagalice, sisteme. Savio je papire, stavio ih u torbu, spustio ruke
na klupu. Stomak mu se okretao. Školski sat je pokazivao tri i dvadeset.
Iz klupe je izvadio knjigu, Potpaljivačica, i čitao do četiri.
Valjda ga nisu čekali dva sata?
Da je samo pokupio kamenje kao što mu je Joni rekao, sad bi već bio
kod kuće. Bilo bi mu dobro. Da pokupi malo kamenja, stvarno nije najgore
što su mu ikada rekli da uradi, a što je uradio. Žalio je.
A ako ih pokupim sada?
Sutrašnja kazna će možda biti manja ako im kaže da je ostao posle
škole i...
Da, tako će da uradi.
Pokupio je svoje stvari i otišao do bazena s peskom. Trebaće mu samo
~ 73 ~
deset minuta da sve sredi. Kad sutra ispriča Joniju, on će se grohotom
nasmejati, potapšati ga po glavi i reći „dobro prasence" ili nešto slično. A
to je, uprkos svemu, bolje.
Krišom je posmatrao penjalicu, stavio torbu uz ivicu peska i počeo da
skuplja kamenje. Prvo ono veliko. London, Pariz. Dok je kupio kamenje,
zamišljao je da sada zapravo spasava svet. Čisti ga od užasnih
neutronskih bombi. Kad podigne kamen, preživeli ljudi ispuzavaju iz
ruševina svojih kuća, kao mravi iz mravinjaka. Ali neutronske bombe,
beše, ne oštećuju kuće? Ma dobro, palo je i nekoliko atomskih bombi.
Kad je otišao do ivice bazena da istovari skupljeno kamenje, oni su se
najednom našli tu. Nije čuo da su došli, bio je obuzet igrom. Joni, Mike. I
Tomas. Sva trojica su u rukama držala duge tanke grane lešnikovog
drveta. Bičeve. Joni je bičem pokazao ka jednom kamenu.
- Tamo ti je jedan.
Oskar je ispustio kamenje koje je držao u rukama, pokupio onaj na
koji je Joni pokazivao. Joni je klimnuo glavom.
- Dobro. Čekali smo te, Prase. I to baš dugo.
- A onda je došao Tomas i rekao nam da si ovde - rekao je Mike.
Tomasove oči su bile bezizražajne. U prvim razredima osnovne škole
Oskar i Tomas su bili drugari, često su se igrali ispred Tomasove zgrade,
ali se onda na letnjem raspustu između četvrtog i petog razreda Tomas
promenio. Počeo je da priča drugačije, odraslije. Oskar je znao da
nastavnici Tomasa smatraju najinteligentnijim dečakom u razredu. To se
primećivalo po načinu na koji su s njim razgovarali. Imao je kompjuter.
Hteo je da postane lekar.
Oskar je poželeo da mu baci kamen pravo u lice. U usta koja su se
upravo otvorila i progovorila.
- Nećeš da bežiš? Ajde, beži.
Vazduh je zazujao kad je Joni mahnuo svojim bičem. Oskar je čvršće
stegao kamen.
Zašto ne bežim?
Već je osećao goreći bol u nogama nakon što ga je bič udario. Ako bi
samo stigao do parka gde ima odraslih, možda se ne bi usudili da ga tuku.
Zašto ne bežim?
Zato što svejedno nije imao šanse. Sustigli bi ga već posle pet koraka.
- Pustite me.
Joni je okrenuo glavu, pravio se da nije čuo.
- Šta si rekao, Prase?
~ 74 ~
- Pustite me.
Joni se okrenuo ka Mikeu.
- Kaže da ga pustimo.
Mike je odmahnuo glavom.
- Sad kad smo napravili ovako lepe... - Zamahnuo je svojim korbačem.
- Šta ti misliš, Tomase?
Tomas je posmatrao Oskara kao da je pacov koji se, još uvek živ,
koprca u mišolovci.
- Mislim da Prasetu treba malo bičevanja.
Bilo ih je trojica. Imali su bičeve. Bila je to maksimalni neprijatna
situacija. Poželeo je da baci kamen Tomasu u lice. Ili ga udari njime ako
se približi. Poslali bi ga kod direktora i tako dalje. Ali razumeli bi ga.
Trojica s bičevima.
Bio sam... očajan.
Uopšte nije bio očajan. Naprotiv, osećao je neku vrstu mira nasuprot
strahu, sad kad se odlučio. Mogu i da ga bičuju, samo da dobije razlog da
Tomasu kamenom razvali to odvratno lice,
Joni i Mike su prišli. Joni je ošinuo Oskara po butini tako da se
presavio od užasnog bola. Mike mu je otišao iza leđa i uhvatio ga za ruke.
Ne.
Sad ne može da baci. Joni ga je šibao po nogama, vrteo se kao Robin
Hud u filmu, udarao ga iznova. Oskaru su noge gorele od udaraca. Vrteo
se dok ga je Mike držao, ali nije mogao da se oslobodi. Suze su mu navrle
na oči. Vrisnuo je. Joni ga je još jednom snažno ošinuo, ali je okrznuo i
Mikeovu nogu, pa se ovaj prodrao:
- Pazi, jebote! - ali nije ispustio Oskara.
Suza je krenula niz Oskarov obraz. Ovo je nepravda! Pa pokupio je
kamenje, potrudio se, zašto su onda svejedno morali da ga maltretiraju?
Kamen, koji je sve vreme čvrsto držao u ruci, ispao mu je i Oskar je
ozbiljno zaplakao.
Joni je sažaljivim glasom rekao:
- Prase plače.
Joni je delovao zadovoljno. Za ovaj put je dosta. Dao je Mikeu znak da
pusti Oskara. Oskar se tresao od plača, od bola u nogama. Oči su mu bile
pune suza kad je podigao glavu i začuo Tomasov glas.
-A ja?
Mike je ponovo uhvatio Oskara koji je kroz maglu suza što mu je
prekrivala oči video Tomasa kako prilazi. Zajecao je:
~ 75 ~
- Molim te, nemoj.
Tomas je podigao svoj bič i ošinuo. Jedan jedini put. Oskarovo lice je
eksplodiralo i toliko snažno se zaneo u stranu da ga je Mike ili ispustio ili
pustio i rekao:
- Jebote, Tomase. Pa to je baš...
Joni je zvučao ljuto.
- Sa' ćeš ti da pričaš s njegovom kevom.
Oskar nije čuo šta je Tomas odgovorio. Ako je nešto i odgovorio.
Glasovi su im nestali u daljini, ostavili su ga s licem u pesku. Levi
obraz mu je goreo. Pesak je bio hladan, osvežavao mu je zapaljene noge.
Hteo je i obraz da prisloni uz pesak, ali je shvatio da je bolje da to ne radi.
Ležao je toliko dugo da je počeo da se smrzava. Tada je ustao, pažljivo
opipao obraz. Na prstima mu je ostala krv.
Otišao je do WC-a ispred škole, pogledao se u ogledalo. Obraz je bio
otečen i prekriven poluzgrušanom krvlju. Tomas ga je udario svom
snagom. Oskar je oprao obraz i ponovo se pogledao. Rana je prestala da
krvari, nije bila duboka. Ali se protezala preko celog obraza.
Mama. Šta da joj kažem...
Ono što i jeste. Trebala mu je uteha. Mama se vraća za sat vremena.
Onda će joj ispričati šta su mu uradili i ona će biti potpuno van sebe i
grliće ga i grliti i on će utonuti u njena nedra, u njen plač i plakaće
zajedno.
A onda će ona pozvati Tomasovu mamu.
Pozvaće Tomasovu mamu i njih dve će se svađati, a onda će mama da
plače zbog toga koliko je Tomasova mama zla i onda...
Tehničko.
Doživeo je nesreću na času tehničkog. Ne. Onda će mama možda da
pozove nastavnika.
Oskar je proučavao ranu u ogledalu. Kako može da se zaradi takva
rana? Pao je s penjalice. To baš i ne drži vodu, ali mama će možda zeleti
da poveruje u to. Svejedno će joj ga biti žao i tešiće ga, ali bez ovog ostalog.
Penjalica.
Osećao je hladnoću u nogavicama. Oskar se otkopčao i pogledao. Gaće
su mu bile skroz mokre. Izvadio je piš-loptu i isprao je. Taman je krenuo
da je vrati u mokre pantalone, kad se zaustavio i pogledao se u ogledalo.
Oskar. To je... Oooskar.
Podigao je ispranu piš-loptu, stavio je na nos. Kao klovnovski nos.
Žuta lopta i crvena rana na obrazu. Oskar. Razrogačio je oči, pokušao da
~ 76 ~
izgleda poremećeno. Da. Izgledao je stvarno strašno. Obratio se klovnu u
ogledalu.
- Sad je kraj. Sad je dosta. Je l' čuješ? Dosta je.
Klovn nije odgovarao.
- Neću više ovako. Ni jedan jedini put, jesi čuo?
Oskar glas je odzvanjao praznim WC-om.
- Šta da radim? Šta misliš da bi trebalo da uradim?
Iskrivio je lice u grimasu tako da ga je obraz zaboleo, promenio glas
učinivši ga koliko je mogao hrapavim i mračnim. Klovn je pričao.
- ...Ubij ih... ubij ih... ubij ih...
Oskar je zadrhtao. Ovo je stvarno strašno. Glas je zaista zvučao
drugačije, a lice u ogledalu nije bilo njegovo. Skinuo je piš-loptu s nosa,
zavukao je u gaće.
Drvo.
Nije da stvarno veruje u to, ali... zabadaće nož u drvo. Možda. Možda.
Ako se stvarno usredsredi, onda će...
Možda.
Oskar je uzeo torbu i požurio kući, ispunio glavu prelepim slikama.
Tomas sedi za kompjuterom kad oseti prvi ubod. Ne shvata odakle je
došao. Otetura se do kuhinje dok mu krv lipti iz stomaka: Mama, mama,
neko me bode.
Tomasova mama će stajati nepomično. Tomasova mama koja je uvek
štitila svog Tomasa, ma šta on radio. Samo će stajati. Prestravljena. Dok
nož nastavlja da probada Tomasovo telo.
On pada ničice na kuhinjski pod u lokvi krvi... mama... mama..., dok
mu nevidljivi nož raseca stomak tako da mu creva ispadaju na linoleum.
Iako to zapravo ne funkcioniše tako.
Ali svejedno.
Stan je smrdeo na mačju pišaćku.
Žizel mu je ležala u krilu i prela. Bibi i Beatris su se vrtele po podu.
Manfred je kao i obično sedeo s njuškom pribijenom uz prozor dok je
Gustaf pokušavao da mu privuče pažnju tako što ga je ćuškao u glavu.
Mons i Tufs i Kleopatra lenčarili su u fotelji; Tufs je kandžama čeprkao
neke otkinute konce s postave. Karl-Oskar je pokušavao da skoči na
prozorsku dasku, ali je promašio i pao na leđa. Bio je slep na jedno oko.
Lurvis je ležao u predsoblju i motrio na otvor za poštu, spreman da se
baci na kidanje ako neko ubaci neku reklamu. Vendela je ležala na polici
~ 77 ~
za šešire i gledala Lurvisa; njena deformisana prednja desna šapa visila je
između drvenih nogara, povremeno se trzajući.
Nekoliko mačaka je bilo u kuhinji, jelo ili se izležavalo na stolu i
stolicama. Pet ih je ležalo na krevetu u spavaćoj sobi. Još nekoliko ih je
bilo na svom omiljenom mestu u garderobi ili ormanima koje su naučile
same da otvaraju.
Otkad je Jesta prestao da pušta mačke, nakon što su se komšije
pobunile, nije dolazio nikakav nov genetski materijal. Novi mačići su se
rađali mrtvi ili su bili toliko deformisani da su umirali posle nekoliko
dana. Više od polovine tih dvadeset osam mačaka koje su živele u
Jestinom stanu imalo je neki oblik defekta. Bile su slepe ili gluve ili nisu
imale zube ili su imale motoričkih problema.
On ih je sve voleo.
Jesta je počešao Žizel iza uha.
- Eee... malena... šta ćemo da radimo? Ne znaš? Ni ja. Ali nešto
moramo da uradimo, zar ne? Ne možemo samo ovako. To je bio Juke.
Poznavao sam ga. A sad je mrtav. Ali to niko ne zna. Jer oni nisu to videli
kao što sam ja video. Jesi li ti videla?
Jesta je povio glavu, prošaputao.
- Bilo je dete. Video sam ga kad je išlo putem. Čekalo Jukea. Ispod
mosta. On je ušao... i nije izašao. Onda ga ujutru više nije bilo. Ali mrtav
je. Ja to znam.
Šta?
Ne, ne mogu u policiju. Počeće da me ispituju. Biće gomila ljudi i
pitaće me... zašto nešto nisam rekao. Uperiće mi lampu u lice.
Već je prošlo tri dana. Ili četiri. Ne znam. Koji je danas dan? Pitaće
me. To ne mogu da uradim.
Ali nešto drugo moramo.
Šta da radimo?
Žizel ga je pogledala. Zatim je počela da mu liže ruku.
Kad se Oskar vratio kući iz šume, nož mu je bio prljav od ostataka
kore. Oprao ga je za sudoperom, obrisao peškirom koji joj potom pokvasio
hladnom vodom, iscedio i prislonio na obraz.
Mama će se uskoro vratiti. Moraće još jednom da izađe, trebaće mu
još malo vremena, plač je još uvek stajao u grlu, kolena su klecala. Uzeo je
ključ iz ormana, na listiću napisao:
~ 78 ~
Odmah se vraćam. Oskar.
Zatim je ostavio nož na mesto i sišao u podrum. Otključao je teška
vrata, provukao se unutra. Podrumski miris. Sviđao mu se. Miris drveta,
starih stvari i ustajalosti koji je odisao sigurnošću. Malo svetla je curilo
kroz prozor u nivou zemlje, a podrum je u tami nagoveštavao tajne,
skriveno blago.
Levo od Oskara nalazio se izduženi lagum podeljen na četiri
podrumske jedinice. Zidovi i vrata bili su od drveta, vrata zaključana
većim ili manjim katancima. Jedna od njih su imala osnaženu bravu;
verovatno su pripadala nekome kome je podrum bio obijen. Na drvenom
zidu na kraju laguma markerom je bilo napisano „KISS". Slova ,,S" bila su
oblikovana kao razvučena obrnuta slova ,,Z".
Ono što je zanimljivo, međutim, nalazilo se na suprotnoj strani
hodnika. Prostorija za ostavljanje velikog đubreta. Tu je Oskar našao
ispravan globus s lampom koji mu je sad stajao u sobi, kao i više starih
brojeva stripa „Hulk". I još svašta nešto.
Ali danas nije bilo skoro ničega. Mora da su je nedavno ispraznili.
Nešto dnevnih novina, nekoliko registratora na kojima je pisalo „Engleski"
i „Švedski". Registratora je Oskar imao dovoljno. Pre nekoliko godina je
spasao celu gomilu iz kontejnera ispred štamparije.
Izašao je iz podruma i prešao u sledeći ulaz u bloku, Tomijev ulaz.
Nastavio je do vrata podruma, otključao i ušao. Ovaj podrum je drugačije
mirisao; blagi miris farbe ili razređivača. Ovde je bilo i sklonište za ceo
blok. U njemu je bio samo jednom, pre tri godine, kad su neki od starijih
dečaka tu organizovali bokserski klub. Jedno popodne je išao s Tomijem i
gledao. Momci su se udarali s bokserskim rukavicama na rukama i Oskar
se malo uplašio. Stenjanje i znoj, napeta, koncentrisana tela, zvuk
udaraca koje su upijali debeli betonski zidovi. Onda se neko povredio, ili
tako nešto, i zupčanici koji su se okretali da bi se podigle rešetke na
vratima koja su bila zaključane lancima i katancima. Kraj boksovanja.
Oskar je upalio svetlo i prišao skloništu. Ako bi Rusi sad došli, vrata
bi sigurno bila otključana.
Ako nisu izgubili ključ.
Oskar je stajao pred ogromnim gvozdenim vratima i misao mu se
javila. Da je neko... nešto zaključano ovde. Da su zato lanci i katanci.
Čudovište.
Oslušnuo je. Udaljeni zvukovi sa ulice, iz stanova iznad. Stvarno je
voleo podrum. Kao da je u drugom svetu, istovremeno svestan da je prvi
~ 79 ~
svet tu ispred i iznad ako mu je potreban. Ali ovde vlada tišina i nikoga
nema da mu nešto priča ili radi. Ništa i ne mora da se radi.
Preko puta skloništa bile su prostorije Podrumskog kluba.
Zabranjena teritorija. Istina, nije bilo katanca, ali to nije značilo da bilo ko
sme da uđe. Oskar je duboko udahnuo i otvorio vrata.
U prostoriji nije bilo mnogo toga. Pohabani kauč i jednako pohabana
fotelja. Tepih na podu. Izbledela komoda. Od svetla iz hodnika sprovedena
je faza za jednu golu sijalicu koja je visila s kabla na plafonu. Bila je
ugašena. Već je bio ovde i znao je da treba samo da zavrne sijalicu da bi je
upalio. Ali se nije usudio. Svetlo koje je prosijavalo kroz pukotine zida od
dasaka bilo je sasvim dovoljno. Srce mu je ubrzano lupalo. Ako ga nađu,
ima da ga...
Šta? Ne znam. Upravo to i jeste strašno. Neće me tući, ali...
Kleknuo je na tepih, podigao levi jastuk od ukupno tri koliko ih je bilo
na kauču. Ispod njega je bilo nekoliko tubi smrt-lepka i rolna plastičnih
kesa, tečni plin za upaljače. Ispod krajnjeg desnog jastuka stajali su
porno-časopisi pocepani od čitanja.
Uzeo je jedan od njih i približio se vratima gde je bilo više svetla. Još
uvek na kolenima, stavio je strip ispred sebe na pod i počeo da lista. Usta
su mu bila suva. Žena na slici ležala je na ležaljci noseći samo cipele s
visokom štiklom. Pritiskala je grudi i pućila usne. Noge su joj bile raširene
i posred žbuna dlaka išla je traka ružičastog mesa s usekom u sredini.
Kako se ulazi tamo?
Znao je reči iz razgovora koje je čuo, grafita koje je video. Pička.
Rupa. Stidne usnice. Ali to nije rupa. Samo taj usek. Imao je seksualno
obrazovanje u školi i znao je da od pičke vodi... jedan tunel. Ali na koju
stranu? Pravo unutra ili nagore ili... nije moglo da se vidi.
Nastavio je da lista. Priče čitalaca. Bazen. Ormar u ženskoj
svlačionici. Bradavice su očvrsnule pod kupaćim kostimom. Kurac je kao
čekić pulsirao u gaćama. Ona se uhvatila za vešalice, okrenula dupe ka
meni i zastenjala: „ Uzmi me, uzmi me odmah."
Je l' ovako uvek; iza zatvorenih vrata, na mestima na kojima niko ne
vidi?
Počeo je da čita drugu priču, o susretu rođaka koji je krenuo u
neočekivanom pravcu, kad je čuo kako se vrata podruma otvaraju.
Zatvorio je časopis, vratio ga ispod dušeka ne znajući šta će sa sobom.
Grlo se skupilo, nije se usuđivao da diše. Koraci u hodniku.
O, dragi Bože, samo da nisu oni. Samo da nisu oni.
~ 80 ~
Zgrčeno je zagrlio kolena, stegnuo zube toliko da ga je vilica zabolela.
Vrata su se otvorila. Na njima se pojavio Tomi i zatreptao.
- Šta je ovo, jebote?
Oskar je hteo nešto da kaže, ali vilica se zaglavila. Samo je čučao
nasred tepiha pod svetlom koje je dolazilo od vrata i disao kroz nos.
- Šta radiš ovde, jebote? I šta si uradio?
Skoro bez pomeranja usana Oskar je uspeo da izusti:
- ...Ništa.
Tomi je zakoračio u sobu, nadvio se nad Oskara.
- Sa obrazom. Šta si uradio?
- Ja... ništa.
Tomi je odmahnuo glavom, zavrnuo sijalicu kako bi je upalio i
zatvorio vrata. Oskar se pridigao, stao nasred sobe držeći ruke čvrsto uz
telo, nesiguran šta da radi. Napravio je korak ka vratima. Tomi se zavalio
u fotelju i pokazao na kauč.
- Sedi.
Oskar je seo na srednji jastuk; onaj ispod kog nije bilo ničeg. Tomi je
nekoliko trenutaka ćutao, a onda ga je pogledao i rekao:
- Aha? Da čujem sad.
- Šta?
- Šta si uradio sa obrazom?
- Neko te je ošinuo, a? A?
- ...Ja...
- Zašto?
- Ne znam.
- Šta, bičuju te bez razloga?
- Da.
Tomi je klimnuo glavom, iščupao nekoliko končića koji su visili sa
fotelje. Otvorio je kutiju burmuta i stavio jednu kesicu ispod gornje usne,
a drugu pružio Oskaru.
- Hoćeš?
Oskar je odmahnuo glavom. Tomi je vratio kesicu u kutiju, jezikom
namestio kesicu ispod usne, zavalio se u fotelju i prekrstio ruke preko
stomaka.
- Aha, a šta radiš ovde?
- Ne, samo sam hteo...
- Da pogledaš neke ribe? A? Jer ne duvaš još, a? Dođi.
Oskar je ustao, prišao Tomiju.
min@
~ 81 ~
- Priđi bliže. Duni.
Oskar je uradio kako mu je rečeno i Tomi je klimnuo glavom, pokazao
na kauč i rekao mu da ponovo sedne.
- Da nikad nisi ni probao, jesi čuo?
- Nisam...
- Ne, nisi. Ali da nisi ni pokušao, je l' ti jasno? To nije dobro. Burmut
je dobar. Počni da žvačeš duvan. - Napravio je pauzu. - Hoćeš samo da
buljiš u mene celo veče, a? - Pokazao je na jastuk do Oskara. - Ili ćeš još
malo da čitaš?
Oskar je odmahnuo glavom.
- Ne, a? Ajde onda kući. Ostali uskoro dolaze, neće baš da se obraduju
ako tebe vide ovde. Idi kući.
Oskar je ustao.
- I... - Tomi ga je pogledao, odmahnuo glavom, uzdahnuo. - Ma, ništa.
Idi kući. I slušaj, nemoj više da ulaziš ovamo.
Oskar je klimnuo glavom, otvorio vrata. Zastao je na dovratku.
- Izvini.
- Okej je. Samo nemoj više nikad. E, da, pare.
- Dobićeš sutra.
- Okej, inače, presnimio sam ti Destroyer i Unmasked na kasetu. Dođi
neki dan da je uzmeš.
Oskar je klimnuo glavom. Osećao je knedlu u grlu. Ako ostane još
malo, zaplakaće. Zato je prošaputao:
- Hvala - i otišao.
Tomi je ostao u fotelji, sisao kesicu burmuta i gledao loptice prašine
koje su se nakupile ispod kauča.
Beznadežno.
Oskara će tući sve dok ne završi školu. On je taj tip. Tomi bi nešto
uradio, ali kad jednom krene, gotovo je. Više ne može da se spreči.
Iskopao je upaljač iz džepa, približio ga ustima i ispustio plin. Kad je
osetio hladnoću u ustima, sklonio je upaljač, kresnuo ga i dunuo. Vatrena
lopta pred licem. Nije se oraspoložio. Osećao se nemirno; ustao je i
napravio nekoliko koraka po tepihu. Loptice od prašine su se zavrtele.
Jebote, šta da radim?
Išao je po tepihu, zamišljao da je u zatvoru. Ne može da se oslobodi.
Tamo gde je ostavljen, mora i da ostane, bla, bla, Blakeberj. Hteo je da ode
odavde, da postane... mornar ili tako nešto. Bilo šta.
~ 82 ~
Da čistim palubu, odem na Kubu, ćao i do viđenja.
Metla koju skoro nikad nisu koristili bila je naslonjena na zid. Uzeo
ju je, počeo da čisti. Prašina mu je ušla u nos. Posle nekog vremena,
shvatio je da nema đubrovnika. Ugurao je gomilu prašine pod kauč.
Bolje malo prljavštine u ćoskovima nego čist pakao.
Listao je porno-časopis, vratio ga. Zavio je šal oko vrata i stegnuo dok
mu se nije zavrtelo u glavi, pa je pustio. Ustao je, napravio nekoliko
koraka po tepihu. Kleknuo je, pomolio se.
U pola šest su došli Roban i Lase. Tomi je tada sedeo zavalivši se u
fotelju i izgledao kao da nema nijednu brigu na svetu. Lase je grizao usnu,
delovao je nervozno. Roban se osmehnuo i gurnuo Lasea u leđa.
- Laseu treba još jedan kasetofon.
Tomi je podigao obrvu.
- Zašto?
- Pričaj, Lase.
Lase je šmrknuo, ne usuđujući se da pogleda Tomija u oči.
- Pa... jedan momak na poslu...
- Hoće da kupi?
- Mmm.
Tomi je slegnuo ramenima, ustao i izavdio ključ od skloništa. Roban
je izgledao razočarano, kao da je očekivao neku zabavnu scenu, ali Tomija
nije bilo briga. Lase je, da je hteo, mogao da vikne i UKRADENA ROBA
NA PRODAJU! preko razglasa na poslu. Bilo je svejedno. Tomi je
odgurnuo Robana u stranu i izašao u hodnik, otključao katanac, izvukao
lanac i dobacio ga Robanu. Lanac je Robanu iskliznuo iz ruke i uz tresak
pao na pod.
- Šta ti je? Jesi naduvan?
Tomi je odmahnuo glavom, okrenuo zupčanik i podigao vrata.
Neonska sijalica u skloništu bila je slomljena, ali je iz hodnika dopiralo
dovoljno svetla da se uz jedan zid vide naslagane kutije. Tomi je uzeo
jednu s kasetofonom i dao je Laseu.
- Uživaj.
Lase je nesigurno posmatrao Robana kao da mu treba pomoć da
protumači Tomijevo ponašanje. Roban je napravio grimasu koja je mogla
da znači bilo šta i obratio se Tomiju koji je ponovo počeo da zaključava.
- Je l' ti se Stafan javljao još koji put?
- Jok. - Tomi je zaključao katanac i uzdahnuo: - Idem sutra kod njega
na večeru. Videćemo tad.
~ 83 ~
- Na večeru?
- Da, što?
- Ništa, ništa. Mislio sam samo da panduri rade... na benzin.
Lase se glasno nasmejao, radostan što je napeta atmosfera popustila.
- Benzin...
Slagao je mamu. Poverovala mu je. Sad je ležao na krevetu i bilo mu
je loše.
Oskar. Onaj iz ogledala. Ko je to? Njemu se svašta dešava. Loše
stvari. Dobre stvari. Čudne stvari. Ali ko je on? Joni ga pogleda i vidi
Prase koje treba tući. Mama pogleda i vidi Dušicu kojoj ništa loše ne sme
da se desi.
Eli ga pogleda i vidi... šta?
Oskar se okrenuo ka zidu, ka Eli. One dve figure virile su iz lišća.
Obraz mu je još uvek bio osetljiv i natekao, krasta je počela da se stvara
na rani. Šta da kaže Eli, ako Eli večeras dođe?
To je išlo zajedno. Ono što će joj reći zavisilo je od toga šta on za nju
predstavlja. Eli je za njega bila nova pa je tako imao priliku da bude neko
drugi, kaže nešto drugo od onoga što je govorio ostalima.
Kako se to zapravo radi? Kako se neko navodi da te zavoli?
Sat na stolu je pokazivao sedam i petnaest. Pogledao je u lišće,
pokušao da pronađe nove likove, našao je jednog patuljka sa špicastim
šeširom, kao i jednog trola koji je visio naopako, kad je čuo kucanje s
druge strane zida.
Kuc-kuc-kuc.
Pažljivo kucanje.
Kuc-kuc-kuc.
Sačekao je. Posle nekoliko sekundi novo kucanje.
Kuc-kuckuckuc-kuc.
Dopunio je sa dva koja su nedostajala: kuc-kuc.
Sačekao. Više nije bilo kucanja.
Uzeo je papir s Morzeovom azbukom, obukao jaknu, rekao ,,ćao"
mami i izašao na igralište. Prešao je tek nekoliko koraka kad je Eli izašla
iz svog ulaza. Imala je patike, plave farmerke i crnu duksericu na kojoj je
srebrnim slovima pisalo „Star Wars". Prvo je pomislio da je to njegova
majica; imao je istu takvu i nosio ju je prekjuče, sad je bila u prljavom
vešu. Kupila je duks samo zato što je on imao takav?
- De si.
~ 84 ~
Oskar je zaustio da izgovori ono unapred pripremljeno ,,ćao", pa
zatvorio usta. Otvorio ih je ponovo da kaže ,,de si", uzdržao se i ipak rekao
,,ćao". Eli je nabrala obrve.
- Šta ti je bilo sa obrazom?
- Ma... pao sam.
Oskar je nastavio ka igralištu, Eli je išla za njim. Prošao je pored
penjalice, seo na ljuljašku. Eli je sela na susednu. Neko vreme su se ćutke
ljuljali.
- Neko ti je to uradio, zar ne?
Oskar se zaljuljao.
-Da.
-Ko?
- Neki... drugovi.
- Drugovi?
- Neki iz razreda.
Oskar je ubrzao ljuljanje, ušao u ritam.
- Gde ti u stvari ideš u školu?
- Oskare.
-Da?
- Uspori malo.
Ukočio je nogama, gledao u zemlju pred sobom.
- Da, šta je?
- Slušaj...
Ispružila je ruku, uhvatila njegovu, i on se potpuno zaustavio,
pogledao je. Lice joj je bilo samo silueta pod osvetljenim prozorima iza nje.
Naravno da je umislio, ali mu se činilo da joj oči sijaju. One su, u svakom
slučaju, bile jedino što je na njenom licu mogao jasno da vidi.
Drugom rukom mu je dodirnula ranu, i onda se ono čudno desilo.
Neka druga, mnogo starija, snažnija osoba probila se kroz njenu kožu.
Oskaru je jeza prošla kičmom, kao da je zagrizao sladoled.
- Oskare, nemoj da im dozvoljavaš. Je l' čuješ? Nemoj da im
dozvoljavaš.
- ...Ne.
- Moraš da se braniš. Ti se nikad ne braniš, zar ne?
-Ne.
- E pa, počni. Uzvrati im. Snažno.
- Ima ih trojica.
~ 85 ~
- Onda moraš jače da uzvratiš. Uzmi neko oružje.
- Da.
- Kamenje, granje. Udari ih jače nego što se usuđuješ. Onda će
prestati.
- A ako oni meni uzvrate?
- Imaš nož.
Oskar je progutao knedlu. U tom trenutku, sa Elinom rukom u
njegovoj, s njenim lice pred njegovim, sve je izgledalo potpuno jasno. A
ako počnu da rade još gore stvari, ako pruži otpor, ako...
- Da, ali zamisli ako oni...
- Onda ću ti ja pomoći.
- Ti? Pa ti si tako...
- Umem to, Oskare. To... umem.
Eli mu je obgrlila ruku. On je uzvratio i klimnuo glavom. Ali Elin
stisak je postajao snažniji. Toliko da je počelo malo da ga boli. Al’ je jaka.
Eli mu je pustila ruku i Oskar je izvadio papir koji je ispisao u školi, i
pružio joj. Eli je podigla obrvu.
- Šta je to?
- Dođi na svetlo.
- Neka, vidim i ovde. Ali šta je to?
- Morzeova azbuka.
- Da, da, jasno. Strava.
Oskar se malo zakikotao. Rekla je to tako... kako se kaže?...
nategnuto. Kao da joj reč nije odgovarala u ustima.
- Mislio sam... da bismo... mogli da pričamo preko zida.
Eli je klimnula glavom. Izgledalo je kao da pokušava da smisli šta da
kaže. Onda je rekla:
- Zanimljivo.
- Skroz kul?
- Da. Skroz kul. Skroz kul.
- Ti si malo čudna, je l' znaš?
- Jesam li?
- Da, ali je okej.
- Onda mi pokaži kako da ne budem.
- Važi. Hoćeš da vidiš nešto?
Eli je klimnula glavom.
Oskar joj je pokazao svoju specijalnost. Seo je na ljuljašku, ubrzao.
Svakim zamahom kojim je dostizao sve veću visinu, u grudima mu je
~ 86 ~
raslo: sloboda.
Osvetljeni prozori proletali su pored njega kao raznobojne, svetleće
crtice dok se ljuljao sve više i više. Njegova specijalnost mu nije uvek
uspevala, ali ovog puta hoće, jer sada je lak kao perce i skoro da bi mogao
da poleti.
Kad je ljuljaška došla toliko visoko da su lanci počeli da se opuštaju
pri vraćanju unazad, Oskar je napeo celo telo. Ljuljaška se još jednom
vratila i kad je sledeći put došao do najviše tačke, pustio je lance i ispravio
noge, povukao ih unapred koliko god je mogao. Noge su napravile
polukrug u vazduhu i Oskar se dočekao na stopala, čučnuo da ga ljuljaška
ne bi udarila u glavu, i kad je ljuljaška prošla, pridigao se i raširio ruke.
Savršeno.
Eli je zapljeskala pa viknula:
- Bravo!
Oskar je uhvatio ljuljašku, vratio je na sredinu, seo. Još jednom je bio
zahvalan mraku što mu je skrivao trijumfalni osmeh koji nije mogao da
zadrži, uprkos bolu od rane. Eli je prestala da tapše, ali joj je osmeh ostao
na licu.
Stvari će od sada biti drugačije. Naravno da ubadanjem drveta ne
možeš da ubiješ ljude. To mu je bilo jasno.
Škola je za vreme ručka zujala od glasina. Neko od nastavnika je
tokom malog odmora slušao radio, ispričao svom razredu, a do ručka su
svi već znali.
Rusi su došli.
Velika tema među decom poslednje nedelje bio je ubica iz Velingbija.
Više njih ga je videlo, neki su čak tvrdili da ih je i napao. Videli su ubicu u
svakom sumnjivom tipu koji je prolazio pored škole. Kad je jedan stariji
čovek u prljavoj odeći prošao dvorištem deca su vrišteći pobegla u školu i
sakrila se. Nekoliko opasnijih momaka se naoružalo palicama za hokej i
spremilo da ga prebije. Na sreću, neko ga je prepoznao kao jednog od
lokalnih pijanaca s trga. Pa su ga pustili.
Ali sada su u pitanju bili Rusi. Nije se puno znalo o njima. Bio je
jedan Nemac, jedan Rus i Belman. Bili su najbolji u hokeju. Zvali su se
Sovjetski Savez. Oni i Amerikanci su ti koji su leteli u svemir. Amerikanci
su napravili neutronsku bombu da bi se zaštitili od Rusa.
Oskar je na pauzi za ručak diskutovao o ovome s Juhanom.
- Misliš da i Rusi imaju neutronsku bombu?
Juhan je slegnuo ramenima.
- Sto posto. Možda imaju jednu na toj podmornici.
- Zar se bombe ne bacaju iz aviona?
- Ne. Imaju rakete koje mogu da ispale sa bilo kog mesta.
Oskar je pogledao nebo.
- Je l' mogu da imaju takve rakete na podmornici?
- Pa kažem ti. Mogu da ih drže bilo gde.
- Ljudi umiru, a kuće ostaju.
- Baš tako.
- Šta li bude sa životinjama?
Juhan se na trenutak zamislio.
- Pa i one umru. Bar one velike.
Sedeli su na ivici bazena s peskom u kom se trenutno nijedno malo
dete nije igralo. Juhan je podigao jedan veliki kamen i bacio ga u pesak.
- Bum! Svi su mrtvi!
Oskar je našao manji kamen.
- Ne! Jedan je preživeo! Fijuuu! Projektil u leđa!
Bacali su kamenje i kamenčiće, uništili sve gradove na zemlji, dok se
glas nije začuo iza njih.
~ 71 ~
- Šta radite to?
Okrenuli su se. Joni i Mike. Joni je pričao. Juhan je ispustio kamen
koji je držao u ruci.
- Ne, samo smo...
- Nisam tebe pitao. Prase? Šta radite?
- Bacamo kamenje.
- Zašto?
Juhan je zakoračio unazad, bio je zauzet vezivanjem pertli.
- Zato... bez razloga.
Joni je pogledao bazen s peskom i podigao ruku tako da se Oskar
trgnuo.
- Ovde se mala deca igraju. Kapiraš? Uništio si im pesak. Mike je sa
žaljenjem vrteo glavom. - Mogu da padnu i udare se o kamenje.
- Sad ćeš sve da ih pokupiš, Prase.
Juhan je i dalje bio zauzet cipelama.
- Čuješ šta kažem? Sad ćeš sve da ih pokupiš.
Oskar je nepomično stajao, nije mogao da odluči šta da radi. Jonija,
naravno, nije bilo briga za pesak. Ovo je samo ono uobičajeno. Trebaće mu
bar deset minuta da pokupi sve kamenje koje su pobacali, a Juhan mu
neće pomoći. Zvoniće svakog trenutka. Ne.
Reč se Oskaru javila kao otkrovenje. Kao kad neko prvi put izgovori
reč „bog" i zaista misli... Bog.
Slika sebe samog kako kupi kamenje nakon što su svi ostali ušli,
samo zato što je Joni to rekao, titrala mu je u glavi. Ali i još nešto. U
pesku je bila penjalica, slična onoj ispred Oskarove zgrade.
Oskar je odmahnuo glavom.
- Šta reče?
-Ne.
- Šta, ne? Izgleda da slabo kapiraš. Ako ti kažem da pokupiš, onda
ima da pokupiš.
-NE.
Zvonilo je. Joni je nepomično stajao i gledao Oskara.
- Onda znaš šta će da se desi, a? Mike.
-Da.
- Čekamo ga posle škole.
Mike je klimnuo glavom.
- Vidimo se, Prase.
Joni i Mike su ušli. Juhan se pridigao, završio sa cipelama.
~ 72 ~
- To ti je bilo baš glupo.
- Znam.
- Pa što si onda to uradio, jebote?
- Zato što... - Oskar je bacio pogled na penjalicu. - Eto, onako.
- Koji si idiot.
- Da.
Kad se škola završila, Oskar je ostao na svom mestu. Stavio je dva
prazna papira na klupu, otišao po enciklopediju na samom kraju učionice,
počeo da vrti stranice.
Mamut... Medici... mongol... Morfej... Morze...
Da, eto je. Tačkice i crtice Morzeove azbuke zauzimale su četvrtinu
stranice. Velikim, čitkim slovima počeo je da zapisuje k6d na jednom od
papira:
A = . —
B = -...
C = -. - .
I tako dalje. Kad je završio, isto je napisao i na drugom papiru. Nije
bio zadovoljan. Bacio je papire i krenuo iz početka, pišući slova i znakove
još čitkije. Istina, važno je da samo jedan papir bude lep: onaj koji će dati
Eli. Ali sviđalo mu se da piše, a i davalo mu je razlog da ostane u učionici.
Eli i on su se nalazili svake večeri već nedelju dana. Oskar je juče
pokušao da kucne u zid pre nego što je izašao, i Eli je odgovorila. I onda su
izašli u isto vreme. Oskar je dobio ideju da nekom vrstom sistema razvije
komunikaciju, a pošto Morzeova azbuka već postoji...
Proučavao je ispisane papire. Lepo. Svideće joj se. Baš kao i on, i ona
je volela slagalice, sisteme. Savio je papire, stavio ih u torbu, spustio ruke
na klupu. Stomak mu se okretao. Školski sat je pokazivao tri i dvadeset.
Iz klupe je izvadio knjigu, Potpaljivačica, i čitao do četiri.
Valjda ga nisu čekali dva sata?
Da je samo pokupio kamenje kao što mu je Joni rekao, sad bi već bio
kod kuće. Bilo bi mu dobro. Da pokupi malo kamenja, stvarno nije najgore
što su mu ikada rekli da uradi, a što je uradio. Žalio je.
A ako ih pokupim sada?
Sutrašnja kazna će možda biti manja ako im kaže da je ostao posle
škole i...
Da, tako će da uradi.
Pokupio je svoje stvari i otišao do bazena s peskom. Trebaće mu samo
~ 73 ~
deset minuta da sve sredi. Kad sutra ispriča Joniju, on će se grohotom
nasmejati, potapšati ga po glavi i reći „dobro prasence" ili nešto slično. A
to je, uprkos svemu, bolje.
Krišom je posmatrao penjalicu, stavio torbu uz ivicu peska i počeo da
skuplja kamenje. Prvo ono veliko. London, Pariz. Dok je kupio kamenje,
zamišljao je da sada zapravo spasava svet. Čisti ga od užasnih
neutronskih bombi. Kad podigne kamen, preživeli ljudi ispuzavaju iz
ruševina svojih kuća, kao mravi iz mravinjaka. Ali neutronske bombe,
beše, ne oštećuju kuće? Ma dobro, palo je i nekoliko atomskih bombi.
Kad je otišao do ivice bazena da istovari skupljeno kamenje, oni su se
najednom našli tu. Nije čuo da su došli, bio je obuzet igrom. Joni, Mike. I
Tomas. Sva trojica su u rukama držala duge tanke grane lešnikovog
drveta. Bičeve. Joni je bičem pokazao ka jednom kamenu.
- Tamo ti je jedan.
Oskar je ispustio kamenje koje je držao u rukama, pokupio onaj na
koji je Joni pokazivao. Joni je klimnuo glavom.
- Dobro. Čekali smo te, Prase. I to baš dugo.
- A onda je došao Tomas i rekao nam da si ovde - rekao je Mike.
Tomasove oči su bile bezizražajne. U prvim razredima osnovne škole
Oskar i Tomas su bili drugari, često su se igrali ispred Tomasove zgrade,
ali se onda na letnjem raspustu između četvrtog i petog razreda Tomas
promenio. Počeo je da priča drugačije, odraslije. Oskar je znao da
nastavnici Tomasa smatraju najinteligentnijim dečakom u razredu. To se
primećivalo po načinu na koji su s njim razgovarali. Imao je kompjuter.
Hteo je da postane lekar.
Oskar je poželeo da mu baci kamen pravo u lice. U usta koja su se
upravo otvorila i progovorila.
- Nećeš da bežiš? Ajde, beži.
Vazduh je zazujao kad je Joni mahnuo svojim bičem. Oskar je čvršće
stegao kamen.
Zašto ne bežim?
Već je osećao goreći bol u nogama nakon što ga je bič udario. Ako bi
samo stigao do parka gde ima odraslih, možda se ne bi usudili da ga tuku.
Zašto ne bežim?
Zato što svejedno nije imao šanse. Sustigli bi ga već posle pet koraka.
- Pustite me.
Joni je okrenuo glavu, pravio se da nije čuo.
- Šta si rekao, Prase?
~ 74 ~
- Pustite me.
Joni se okrenuo ka Mikeu.
- Kaže da ga pustimo.
Mike je odmahnuo glavom.
- Sad kad smo napravili ovako lepe... - Zamahnuo je svojim korbačem.
- Šta ti misliš, Tomase?
Tomas je posmatrao Oskara kao da je pacov koji se, još uvek živ,
koprca u mišolovci.
- Mislim da Prasetu treba malo bičevanja.
Bilo ih je trojica. Imali su bičeve. Bila je to maksimalni neprijatna
situacija. Poželeo je da baci kamen Tomasu u lice. Ili ga udari njime ako
se približi. Poslali bi ga kod direktora i tako dalje. Ali razumeli bi ga.
Trojica s bičevima.
Bio sam... očajan.
Uopšte nije bio očajan. Naprotiv, osećao je neku vrstu mira nasuprot
strahu, sad kad se odlučio. Mogu i da ga bičuju, samo da dobije razlog da
Tomasu kamenom razvali to odvratno lice,
Joni i Mike su prišli. Joni je ošinuo Oskara po butini tako da se
presavio od užasnog bola. Mike mu je otišao iza leđa i uhvatio ga za ruke.
Ne.
Sad ne može da baci. Joni ga je šibao po nogama, vrteo se kao Robin
Hud u filmu, udarao ga iznova. Oskaru su noge gorele od udaraca. Vrteo
se dok ga je Mike držao, ali nije mogao da se oslobodi. Suze su mu navrle
na oči. Vrisnuo je. Joni ga je još jednom snažno ošinuo, ali je okrznuo i
Mikeovu nogu, pa se ovaj prodrao:
- Pazi, jebote! - ali nije ispustio Oskara.
Suza je krenula niz Oskarov obraz. Ovo je nepravda! Pa pokupio je
kamenje, potrudio se, zašto su onda svejedno morali da ga maltretiraju?
Kamen, koji je sve vreme čvrsto držao u ruci, ispao mu je i Oskar je
ozbiljno zaplakao.
Joni je sažaljivim glasom rekao:
- Prase plače.
Joni je delovao zadovoljno. Za ovaj put je dosta. Dao je Mikeu znak da
pusti Oskara. Oskar se tresao od plača, od bola u nogama. Oči su mu bile
pune suza kad je podigao glavu i začuo Tomasov glas.
-A ja?
Mike je ponovo uhvatio Oskara koji je kroz maglu suza što mu je
prekrivala oči video Tomasa kako prilazi. Zajecao je:
~ 75 ~
- Molim te, nemoj.
Tomas je podigao svoj bič i ošinuo. Jedan jedini put. Oskarovo lice je
eksplodiralo i toliko snažno se zaneo u stranu da ga je Mike ili ispustio ili
pustio i rekao:
- Jebote, Tomase. Pa to je baš...
Joni je zvučao ljuto.
- Sa' ćeš ti da pričaš s njegovom kevom.
Oskar nije čuo šta je Tomas odgovorio. Ako je nešto i odgovorio.
Glasovi su im nestali u daljini, ostavili su ga s licem u pesku. Levi
obraz mu je goreo. Pesak je bio hladan, osvežavao mu je zapaljene noge.
Hteo je i obraz da prisloni uz pesak, ali je shvatio da je bolje da to ne radi.
Ležao je toliko dugo da je počeo da se smrzava. Tada je ustao, pažljivo
opipao obraz. Na prstima mu je ostala krv.
Otišao je do WC-a ispred škole, pogledao se u ogledalo. Obraz je bio
otečen i prekriven poluzgrušanom krvlju. Tomas ga je udario svom
snagom. Oskar je oprao obraz i ponovo se pogledao. Rana je prestala da
krvari, nije bila duboka. Ali se protezala preko celog obraza.
Mama. Šta da joj kažem...
Ono što i jeste. Trebala mu je uteha. Mama se vraća za sat vremena.
Onda će joj ispričati šta su mu uradili i ona će biti potpuno van sebe i
grliće ga i grliti i on će utonuti u njena nedra, u njen plač i plakaće
zajedno.
A onda će ona pozvati Tomasovu mamu.
Pozvaće Tomasovu mamu i njih dve će se svađati, a onda će mama da
plače zbog toga koliko je Tomasova mama zla i onda...
Tehničko.
Doživeo je nesreću na času tehničkog. Ne. Onda će mama možda da
pozove nastavnika.
Oskar je proučavao ranu u ogledalu. Kako može da se zaradi takva
rana? Pao je s penjalice. To baš i ne drži vodu, ali mama će možda zeleti
da poveruje u to. Svejedno će joj ga biti žao i tešiće ga, ali bez ovog ostalog.
Penjalica.
Osećao je hladnoću u nogavicama. Oskar se otkopčao i pogledao. Gaće
su mu bile skroz mokre. Izvadio je piš-loptu i isprao je. Taman je krenuo
da je vrati u mokre pantalone, kad se zaustavio i pogledao se u ogledalo.
Oskar. To je... Oooskar.
Podigao je ispranu piš-loptu, stavio je na nos. Kao klovnovski nos.
Žuta lopta i crvena rana na obrazu. Oskar. Razrogačio je oči, pokušao da
~ 76 ~
izgleda poremećeno. Da. Izgledao je stvarno strašno. Obratio se klovnu u
ogledalu.
- Sad je kraj. Sad je dosta. Je l' čuješ? Dosta je.
Klovn nije odgovarao.
- Neću više ovako. Ni jedan jedini put, jesi čuo?
Oskar glas je odzvanjao praznim WC-om.
- Šta da radim? Šta misliš da bi trebalo da uradim?
Iskrivio je lice u grimasu tako da ga je obraz zaboleo, promenio glas
učinivši ga koliko je mogao hrapavim i mračnim. Klovn je pričao.
- ...Ubij ih... ubij ih... ubij ih...
Oskar je zadrhtao. Ovo je stvarno strašno. Glas je zaista zvučao
drugačije, a lice u ogledalu nije bilo njegovo. Skinuo je piš-loptu s nosa,
zavukao je u gaće.
Drvo.
Nije da stvarno veruje u to, ali... zabadaće nož u drvo. Možda. Možda.
Ako se stvarno usredsredi, onda će...
Možda.
Oskar je uzeo torbu i požurio kući, ispunio glavu prelepim slikama.
Tomas sedi za kompjuterom kad oseti prvi ubod. Ne shvata odakle je
došao. Otetura se do kuhinje dok mu krv lipti iz stomaka: Mama, mama,
neko me bode.
Tomasova mama će stajati nepomično. Tomasova mama koja je uvek
štitila svog Tomasa, ma šta on radio. Samo će stajati. Prestravljena. Dok
nož nastavlja da probada Tomasovo telo.
On pada ničice na kuhinjski pod u lokvi krvi... mama... mama..., dok
mu nevidljivi nož raseca stomak tako da mu creva ispadaju na linoleum.
Iako to zapravo ne funkcioniše tako.
Ali svejedno.
Stan je smrdeo na mačju pišaćku.
Žizel mu je ležala u krilu i prela. Bibi i Beatris su se vrtele po podu.
Manfred je kao i obično sedeo s njuškom pribijenom uz prozor dok je
Gustaf pokušavao da mu privuče pažnju tako što ga je ćuškao u glavu.
Mons i Tufs i Kleopatra lenčarili su u fotelji; Tufs je kandžama čeprkao
neke otkinute konce s postave. Karl-Oskar je pokušavao da skoči na
prozorsku dasku, ali je promašio i pao na leđa. Bio je slep na jedno oko.
Lurvis je ležao u predsoblju i motrio na otvor za poštu, spreman da se
baci na kidanje ako neko ubaci neku reklamu. Vendela je ležala na polici
~ 77 ~
za šešire i gledala Lurvisa; njena deformisana prednja desna šapa visila je
između drvenih nogara, povremeno se trzajući.
Nekoliko mačaka je bilo u kuhinji, jelo ili se izležavalo na stolu i
stolicama. Pet ih je ležalo na krevetu u spavaćoj sobi. Još nekoliko ih je
bilo na svom omiljenom mestu u garderobi ili ormanima koje su naučile
same da otvaraju.
Otkad je Jesta prestao da pušta mačke, nakon što su se komšije
pobunile, nije dolazio nikakav nov genetski materijal. Novi mačići su se
rađali mrtvi ili su bili toliko deformisani da su umirali posle nekoliko
dana. Više od polovine tih dvadeset osam mačaka koje su živele u
Jestinom stanu imalo je neki oblik defekta. Bile su slepe ili gluve ili nisu
imale zube ili su imale motoričkih problema.
On ih je sve voleo.
Jesta je počešao Žizel iza uha.
- Eee... malena... šta ćemo da radimo? Ne znaš? Ni ja. Ali nešto
moramo da uradimo, zar ne? Ne možemo samo ovako. To je bio Juke.
Poznavao sam ga. A sad je mrtav. Ali to niko ne zna. Jer oni nisu to videli
kao što sam ja video. Jesi li ti videla?
Jesta je povio glavu, prošaputao.
- Bilo je dete. Video sam ga kad je išlo putem. Čekalo Jukea. Ispod
mosta. On je ušao... i nije izašao. Onda ga ujutru više nije bilo. Ali mrtav
je. Ja to znam.
Šta?
Ne, ne mogu u policiju. Počeće da me ispituju. Biće gomila ljudi i
pitaće me... zašto nešto nisam rekao. Uperiće mi lampu u lice.
Već je prošlo tri dana. Ili četiri. Ne znam. Koji je danas dan? Pitaće
me. To ne mogu da uradim.
Ali nešto drugo moramo.
Šta da radimo?
Žizel ga je pogledala. Zatim je počela da mu liže ruku.
Kad se Oskar vratio kući iz šume, nož mu je bio prljav od ostataka
kore. Oprao ga je za sudoperom, obrisao peškirom koji joj potom pokvasio
hladnom vodom, iscedio i prislonio na obraz.
Mama će se uskoro vratiti. Moraće još jednom da izađe, trebaće mu
još malo vremena, plač je još uvek stajao u grlu, kolena su klecala. Uzeo je
ključ iz ormana, na listiću napisao:
~ 78 ~
Odmah se vraćam. Oskar.
Zatim je ostavio nož na mesto i sišao u podrum. Otključao je teška
vrata, provukao se unutra. Podrumski miris. Sviđao mu se. Miris drveta,
starih stvari i ustajalosti koji je odisao sigurnošću. Malo svetla je curilo
kroz prozor u nivou zemlje, a podrum je u tami nagoveštavao tajne,
skriveno blago.
Levo od Oskara nalazio se izduženi lagum podeljen na četiri
podrumske jedinice. Zidovi i vrata bili su od drveta, vrata zaključana
većim ili manjim katancima. Jedna od njih su imala osnaženu bravu;
verovatno su pripadala nekome kome je podrum bio obijen. Na drvenom
zidu na kraju laguma markerom je bilo napisano „KISS". Slova ,,S" bila su
oblikovana kao razvučena obrnuta slova ,,Z".
Ono što je zanimljivo, međutim, nalazilo se na suprotnoj strani
hodnika. Prostorija za ostavljanje velikog đubreta. Tu je Oskar našao
ispravan globus s lampom koji mu je sad stajao u sobi, kao i više starih
brojeva stripa „Hulk". I još svašta nešto.
Ali danas nije bilo skoro ničega. Mora da su je nedavno ispraznili.
Nešto dnevnih novina, nekoliko registratora na kojima je pisalo „Engleski"
i „Švedski". Registratora je Oskar imao dovoljno. Pre nekoliko godina je
spasao celu gomilu iz kontejnera ispred štamparije.
Izašao je iz podruma i prešao u sledeći ulaz u bloku, Tomijev ulaz.
Nastavio je do vrata podruma, otključao i ušao. Ovaj podrum je drugačije
mirisao; blagi miris farbe ili razređivača. Ovde je bilo i sklonište za ceo
blok. U njemu je bio samo jednom, pre tri godine, kad su neki od starijih
dečaka tu organizovali bokserski klub. Jedno popodne je išao s Tomijem i
gledao. Momci su se udarali s bokserskim rukavicama na rukama i Oskar
se malo uplašio. Stenjanje i znoj, napeta, koncentrisana tela, zvuk
udaraca koje su upijali debeli betonski zidovi. Onda se neko povredio, ili
tako nešto, i zupčanici koji su se okretali da bi se podigle rešetke na
vratima koja su bila zaključane lancima i katancima. Kraj boksovanja.
Oskar je upalio svetlo i prišao skloništu. Ako bi Rusi sad došli, vrata
bi sigurno bila otključana.
Ako nisu izgubili ključ.
Oskar je stajao pred ogromnim gvozdenim vratima i misao mu se
javila. Da je neko... nešto zaključano ovde. Da su zato lanci i katanci.
Čudovište.
Oslušnuo je. Udaljeni zvukovi sa ulice, iz stanova iznad. Stvarno je
voleo podrum. Kao da je u drugom svetu, istovremeno svestan da je prvi
~ 79 ~
svet tu ispred i iznad ako mu je potreban. Ali ovde vlada tišina i nikoga
nema da mu nešto priča ili radi. Ništa i ne mora da se radi.
Preko puta skloništa bile su prostorije Podrumskog kluba.
Zabranjena teritorija. Istina, nije bilo katanca, ali to nije značilo da bilo ko
sme da uđe. Oskar je duboko udahnuo i otvorio vrata.
U prostoriji nije bilo mnogo toga. Pohabani kauč i jednako pohabana
fotelja. Tepih na podu. Izbledela komoda. Od svetla iz hodnika sprovedena
je faza za jednu golu sijalicu koja je visila s kabla na plafonu. Bila je
ugašena. Već je bio ovde i znao je da treba samo da zavrne sijalicu da bi je
upalio. Ali se nije usudio. Svetlo koje je prosijavalo kroz pukotine zida od
dasaka bilo je sasvim dovoljno. Srce mu je ubrzano lupalo. Ako ga nađu,
ima da ga...
Šta? Ne znam. Upravo to i jeste strašno. Neće me tući, ali...
Kleknuo je na tepih, podigao levi jastuk od ukupno tri koliko ih je bilo
na kauču. Ispod njega je bilo nekoliko tubi smrt-lepka i rolna plastičnih
kesa, tečni plin za upaljače. Ispod krajnjeg desnog jastuka stajali su
porno-časopisi pocepani od čitanja.
Uzeo je jedan od njih i približio se vratima gde je bilo više svetla. Još
uvek na kolenima, stavio je strip ispred sebe na pod i počeo da lista. Usta
su mu bila suva. Žena na slici ležala je na ležaljci noseći samo cipele s
visokom štiklom. Pritiskala je grudi i pućila usne. Noge su joj bile raširene
i posred žbuna dlaka išla je traka ružičastog mesa s usekom u sredini.
Kako se ulazi tamo?
Znao je reči iz razgovora koje je čuo, grafita koje je video. Pička.
Rupa. Stidne usnice. Ali to nije rupa. Samo taj usek. Imao je seksualno
obrazovanje u školi i znao je da od pičke vodi... jedan tunel. Ali na koju
stranu? Pravo unutra ili nagore ili... nije moglo da se vidi.
Nastavio je da lista. Priče čitalaca. Bazen. Ormar u ženskoj
svlačionici. Bradavice su očvrsnule pod kupaćim kostimom. Kurac je kao
čekić pulsirao u gaćama. Ona se uhvatila za vešalice, okrenula dupe ka
meni i zastenjala: „ Uzmi me, uzmi me odmah."
Je l' ovako uvek; iza zatvorenih vrata, na mestima na kojima niko ne
vidi?
Počeo je da čita drugu priču, o susretu rođaka koji je krenuo u
neočekivanom pravcu, kad je čuo kako se vrata podruma otvaraju.
Zatvorio je časopis, vratio ga ispod dušeka ne znajući šta će sa sobom.
Grlo se skupilo, nije se usuđivao da diše. Koraci u hodniku.
O, dragi Bože, samo da nisu oni. Samo da nisu oni.
~ 80 ~
Zgrčeno je zagrlio kolena, stegnuo zube toliko da ga je vilica zabolela.
Vrata su se otvorila. Na njima se pojavio Tomi i zatreptao.
- Šta je ovo, jebote?
Oskar je hteo nešto da kaže, ali vilica se zaglavila. Samo je čučao
nasred tepiha pod svetlom koje je dolazilo od vrata i disao kroz nos.
- Šta radiš ovde, jebote? I šta si uradio?
Skoro bez pomeranja usana Oskar je uspeo da izusti:
- ...Ništa.
Tomi je zakoračio u sobu, nadvio se nad Oskara.
- Sa obrazom. Šta si uradio?
- Ja... ništa.
Tomi je odmahnuo glavom, zavrnuo sijalicu kako bi je upalio i
zatvorio vrata. Oskar se pridigao, stao nasred sobe držeći ruke čvrsto uz
telo, nesiguran šta da radi. Napravio je korak ka vratima. Tomi se zavalio
u fotelju i pokazao na kauč.
- Sedi.
Oskar je seo na srednji jastuk; onaj ispod kog nije bilo ničeg. Tomi je
nekoliko trenutaka ćutao, a onda ga je pogledao i rekao:
- Aha? Da čujem sad.
- Šta?
- Šta si uradio sa obrazom?
- Neko te je ošinuo, a? A?
- ...Ja...
- Zašto?
- Ne znam.
- Šta, bičuju te bez razloga?
- Da.
Tomi je klimnuo glavom, iščupao nekoliko končića koji su visili sa
fotelje. Otvorio je kutiju burmuta i stavio jednu kesicu ispod gornje usne,
a drugu pružio Oskaru.
- Hoćeš?
Oskar je odmahnuo glavom. Tomi je vratio kesicu u kutiju, jezikom
namestio kesicu ispod usne, zavalio se u fotelju i prekrstio ruke preko
stomaka.
- Aha, a šta radiš ovde?
- Ne, samo sam hteo...
- Da pogledaš neke ribe? A? Jer ne duvaš još, a? Dođi.
Oskar je ustao, prišao Tomiju.
min@
~ 81 ~
- Priđi bliže. Duni.
Oskar je uradio kako mu je rečeno i Tomi je klimnuo glavom, pokazao
na kauč i rekao mu da ponovo sedne.
- Da nikad nisi ni probao, jesi čuo?
- Nisam...
- Ne, nisi. Ali da nisi ni pokušao, je l' ti jasno? To nije dobro. Burmut
je dobar. Počni da žvačeš duvan. - Napravio je pauzu. - Hoćeš samo da
buljiš u mene celo veče, a? - Pokazao je na jastuk do Oskara. - Ili ćeš još
malo da čitaš?
Oskar je odmahnuo glavom.
- Ne, a? Ajde onda kući. Ostali uskoro dolaze, neće baš da se obraduju
ako tebe vide ovde. Idi kući.
Oskar je ustao.
- I... - Tomi ga je pogledao, odmahnuo glavom, uzdahnuo. - Ma, ništa.
Idi kući. I slušaj, nemoj više da ulaziš ovamo.
Oskar je klimnuo glavom, otvorio vrata. Zastao je na dovratku.
- Izvini.
- Okej je. Samo nemoj više nikad. E, da, pare.
- Dobićeš sutra.
- Okej, inače, presnimio sam ti Destroyer i Unmasked na kasetu. Dođi
neki dan da je uzmeš.
Oskar je klimnuo glavom. Osećao je knedlu u grlu. Ako ostane još
malo, zaplakaće. Zato je prošaputao:
- Hvala - i otišao.
Tomi je ostao u fotelji, sisao kesicu burmuta i gledao loptice prašine
koje su se nakupile ispod kauča.
Beznadežno.
Oskara će tući sve dok ne završi školu. On je taj tip. Tomi bi nešto
uradio, ali kad jednom krene, gotovo je. Više ne može da se spreči.
Iskopao je upaljač iz džepa, približio ga ustima i ispustio plin. Kad je
osetio hladnoću u ustima, sklonio je upaljač, kresnuo ga i dunuo. Vatrena
lopta pred licem. Nije se oraspoložio. Osećao se nemirno; ustao je i
napravio nekoliko koraka po tepihu. Loptice od prašine su se zavrtele.
Jebote, šta da radim?
Išao je po tepihu, zamišljao da je u zatvoru. Ne može da se oslobodi.
Tamo gde je ostavljen, mora i da ostane, bla, bla, Blakeberj. Hteo je da ode
odavde, da postane... mornar ili tako nešto. Bilo šta.
~ 82 ~
Da čistim palubu, odem na Kubu, ćao i do viđenja.
Metla koju skoro nikad nisu koristili bila je naslonjena na zid. Uzeo
ju je, počeo da čisti. Prašina mu je ušla u nos. Posle nekog vremena,
shvatio je da nema đubrovnika. Ugurao je gomilu prašine pod kauč.
Bolje malo prljavštine u ćoskovima nego čist pakao.
Listao je porno-časopis, vratio ga. Zavio je šal oko vrata i stegnuo dok
mu se nije zavrtelo u glavi, pa je pustio. Ustao je, napravio nekoliko
koraka po tepihu. Kleknuo je, pomolio se.
U pola šest su došli Roban i Lase. Tomi je tada sedeo zavalivši se u
fotelju i izgledao kao da nema nijednu brigu na svetu. Lase je grizao usnu,
delovao je nervozno. Roban se osmehnuo i gurnuo Lasea u leđa.
- Laseu treba još jedan kasetofon.
Tomi je podigao obrvu.
- Zašto?
- Pričaj, Lase.
Lase je šmrknuo, ne usuđujući se da pogleda Tomija u oči.
- Pa... jedan momak na poslu...
- Hoće da kupi?
- Mmm.
Tomi je slegnuo ramenima, ustao i izavdio ključ od skloništa. Roban
je izgledao razočarano, kao da je očekivao neku zabavnu scenu, ali Tomija
nije bilo briga. Lase je, da je hteo, mogao da vikne i UKRADENA ROBA
NA PRODAJU! preko razglasa na poslu. Bilo je svejedno. Tomi je
odgurnuo Robana u stranu i izašao u hodnik, otključao katanac, izvukao
lanac i dobacio ga Robanu. Lanac je Robanu iskliznuo iz ruke i uz tresak
pao na pod.
- Šta ti je? Jesi naduvan?
Tomi je odmahnuo glavom, okrenuo zupčanik i podigao vrata.
Neonska sijalica u skloništu bila je slomljena, ali je iz hodnika dopiralo
dovoljno svetla da se uz jedan zid vide naslagane kutije. Tomi je uzeo
jednu s kasetofonom i dao je Laseu.
- Uživaj.
Lase je nesigurno posmatrao Robana kao da mu treba pomoć da
protumači Tomijevo ponašanje. Roban je napravio grimasu koja je mogla
da znači bilo šta i obratio se Tomiju koji je ponovo počeo da zaključava.
- Je l' ti se Stafan javljao još koji put?
- Jok. - Tomi je zaključao katanac i uzdahnuo: - Idem sutra kod njega
na večeru. Videćemo tad.
~ 83 ~
- Na večeru?
- Da, što?
- Ništa, ništa. Mislio sam samo da panduri rade... na benzin.
Lase se glasno nasmejao, radostan što je napeta atmosfera popustila.
- Benzin...
Slagao je mamu. Poverovala mu je. Sad je ležao na krevetu i bilo mu
je loše.
Oskar. Onaj iz ogledala. Ko je to? Njemu se svašta dešava. Loše
stvari. Dobre stvari. Čudne stvari. Ali ko je on? Joni ga pogleda i vidi
Prase koje treba tući. Mama pogleda i vidi Dušicu kojoj ništa loše ne sme
da se desi.
Eli ga pogleda i vidi... šta?
Oskar se okrenuo ka zidu, ka Eli. One dve figure virile su iz lišća.
Obraz mu je još uvek bio osetljiv i natekao, krasta je počela da se stvara
na rani. Šta da kaže Eli, ako Eli večeras dođe?
To je išlo zajedno. Ono što će joj reći zavisilo je od toga šta on za nju
predstavlja. Eli je za njega bila nova pa je tako imao priliku da bude neko
drugi, kaže nešto drugo od onoga što je govorio ostalima.
Kako se to zapravo radi? Kako se neko navodi da te zavoli?
Sat na stolu je pokazivao sedam i petnaest. Pogledao je u lišće,
pokušao da pronađe nove likove, našao je jednog patuljka sa špicastim
šeširom, kao i jednog trola koji je visio naopako, kad je čuo kucanje s
druge strane zida.
Kuc-kuc-kuc.
Pažljivo kucanje.
Kuc-kuc-kuc.
Sačekao je. Posle nekoliko sekundi novo kucanje.
Kuc-kuckuckuc-kuc.
Dopunio je sa dva koja su nedostajala: kuc-kuc.
Sačekao. Više nije bilo kucanja.
Uzeo je papir s Morzeovom azbukom, obukao jaknu, rekao ,,ćao"
mami i izašao na igralište. Prešao je tek nekoliko koraka kad je Eli izašla
iz svog ulaza. Imala je patike, plave farmerke i crnu duksericu na kojoj je
srebrnim slovima pisalo „Star Wars". Prvo je pomislio da je to njegova
majica; imao je istu takvu i nosio ju je prekjuče, sad je bila u prljavom
vešu. Kupila je duks samo zato što je on imao takav?
- De si.
~ 84 ~
Oskar je zaustio da izgovori ono unapred pripremljeno ,,ćao", pa
zatvorio usta. Otvorio ih je ponovo da kaže ,,de si", uzdržao se i ipak rekao
,,ćao". Eli je nabrala obrve.
- Šta ti je bilo sa obrazom?
- Ma... pao sam.
Oskar je nastavio ka igralištu, Eli je išla za njim. Prošao je pored
penjalice, seo na ljuljašku. Eli je sela na susednu. Neko vreme su se ćutke
ljuljali.
- Neko ti je to uradio, zar ne?
Oskar se zaljuljao.
-Da.
-Ko?
- Neki... drugovi.
- Drugovi?
- Neki iz razreda.
Oskar je ubrzao ljuljanje, ušao u ritam.
- Gde ti u stvari ideš u školu?
- Oskare.
-Da?
- Uspori malo.
Ukočio je nogama, gledao u zemlju pred sobom.
- Da, šta je?
- Slušaj...
Ispružila je ruku, uhvatila njegovu, i on se potpuno zaustavio,
pogledao je. Lice joj je bilo samo silueta pod osvetljenim prozorima iza nje.
Naravno da je umislio, ali mu se činilo da joj oči sijaju. One su, u svakom
slučaju, bile jedino što je na njenom licu mogao jasno da vidi.
Drugom rukom mu je dodirnula ranu, i onda se ono čudno desilo.
Neka druga, mnogo starija, snažnija osoba probila se kroz njenu kožu.
Oskaru je jeza prošla kičmom, kao da je zagrizao sladoled.
- Oskare, nemoj da im dozvoljavaš. Je l' čuješ? Nemoj da im
dozvoljavaš.
- ...Ne.
- Moraš da se braniš. Ti se nikad ne braniš, zar ne?
-Ne.
- E pa, počni. Uzvrati im. Snažno.
- Ima ih trojica.
~ 85 ~
- Onda moraš jače da uzvratiš. Uzmi neko oružje.
- Da.
- Kamenje, granje. Udari ih jače nego što se usuđuješ. Onda će
prestati.
- A ako oni meni uzvrate?
- Imaš nož.
Oskar je progutao knedlu. U tom trenutku, sa Elinom rukom u
njegovoj, s njenim lice pred njegovim, sve je izgledalo potpuno jasno. A
ako počnu da rade još gore stvari, ako pruži otpor, ako...
- Da, ali zamisli ako oni...
- Onda ću ti ja pomoći.
- Ti? Pa ti si tako...
- Umem to, Oskare. To... umem.
Eli mu je obgrlila ruku. On je uzvratio i klimnuo glavom. Ali Elin
stisak je postajao snažniji. Toliko da je počelo malo da ga boli. Al’ je jaka.
Eli mu je pustila ruku i Oskar je izvadio papir koji je ispisao u školi, i
pružio joj. Eli je podigla obrvu.
- Šta je to?
- Dođi na svetlo.
- Neka, vidim i ovde. Ali šta je to?
- Morzeova azbuka.
- Da, da, jasno. Strava.
Oskar se malo zakikotao. Rekla je to tako... kako se kaže?...
nategnuto. Kao da joj reč nije odgovarala u ustima.
- Mislio sam... da bismo... mogli da pričamo preko zida.
Eli je klimnula glavom. Izgledalo je kao da pokušava da smisli šta da
kaže. Onda je rekla:
- Zanimljivo.
- Skroz kul?
- Da. Skroz kul. Skroz kul.
- Ti si malo čudna, je l' znaš?
- Jesam li?
- Da, ali je okej.
- Onda mi pokaži kako da ne budem.
- Važi. Hoćeš da vidiš nešto?
Eli je klimnula glavom.
Oskar joj je pokazao svoju specijalnost. Seo je na ljuljašku, ubrzao.
Svakim zamahom kojim je dostizao sve veću visinu, u grudima mu je
~ 86 ~
raslo: sloboda.
Osvetljeni prozori proletali su pored njega kao raznobojne, svetleće
crtice dok se ljuljao sve više i više. Njegova specijalnost mu nije uvek
uspevala, ali ovog puta hoće, jer sada je lak kao perce i skoro da bi mogao
da poleti.
Kad je ljuljaška došla toliko visoko da su lanci počeli da se opuštaju
pri vraćanju unazad, Oskar je napeo celo telo. Ljuljaška se još jednom
vratila i kad je sledeći put došao do najviše tačke, pustio je lance i ispravio
noge, povukao ih unapred koliko god je mogao. Noge su napravile
polukrug u vazduhu i Oskar se dočekao na stopala, čučnuo da ga ljuljaška
ne bi udarila u glavu, i kad je ljuljaška prošla, pridigao se i raširio ruke.
Savršeno.
Eli je zapljeskala pa viknula:
- Bravo!
Oskar je uhvatio ljuljašku, vratio je na sredinu, seo. Još jednom je bio
zahvalan mraku što mu je skrivao trijumfalni osmeh koji nije mogao da
zadrži, uprkos bolu od rane. Eli je prestala da tapše, ali joj je osmeh ostao
na licu.
Stvari će od sada biti drugačije. Naravno da ubadanjem drveta ne
možeš da ubiješ ljude. To mu je bilo jasno.
9 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:39 pm
Margita
Administrator
Četvrtak, 29. oktobar
Hokan je sedeo na podu u uzanom hodniku i slušao pljuskanje vode iz
kupatila. Kolena su mu bila podignuta tako da su mu pete dodirivale
guzove, brada je stajala na kolenima. Ljubomora mu je bila poput debele,
snežno bele zmije u nedrima. Polako se uvijala, čista kao nevinost i
detinje očita.
Zamenljiv. Bio je... zamenljiv.
Sinoć je ležao u krevetu sa odškrinutim prozorom. Čuo je kad se Eli
rastala od Oskara. Njihove svetle glasove, smeh. Jednu... lakoću koju on
nikada ne bi mogao da dostigne. Njegova je bila olovno teška ozbiljnost,
prohtevi, požuda.
Mislio je da je njegova voljena ista. Gledao je Eli u oči i video mudrost
i ravnodušnost osobe iz drevnih vremena. U početku ga je to plašilo; oči
Semjuela Beketa na licu Odri Hepbern. A onda je to počelo da mu uliva
sigurnost.
~ 87 ~
Bilo je to nešto najbolje što se moglo zamisliti. Mlado, lepo telo koje je
njegovom životu davalo lepotu, istovremeno ga oslobađajući odgovornosti.
On nije bio taj koji odlučuje. I nije morao da oseća krivicu zbog svoje
požude; njegova voljena je bila starija od njega. Nije bila dete. Bar je
mislio.
Međutim, otkad je ovo sa Oskarom počelo, nešto se dogodilo. Neka...
regresija. Eli se sve više ponašala u skladu sa svojim dečjim izgledom;
počela je da mlati rukama i nogama, koristi detinjaste izraze, reči. Htela
je da se igra. Sakrij ključeve. Pre neko veče su se igrali Sakrij ključeve. Eli
se naljutila pošto Hokan nije pokazao entuzijazam koji je igra zahtevala,
onda je pokušala da ga golica kako bi se nasmejao. Uživao je u
dodirivanju.
Bilo je privlačno, naravno. Ta radost, taj... život. Istovremeno i
strašan, pošto mu je bio tako dalek. Bio je napaljeniji i uplašeniji nego
ikada ranije.
Sinoć se njegova voljena zaključala u sobu, da bi posle pola sata
kuckala po zidu. Kad je Hokan dobio pristup sobi video je papir sa
znacima zalepljen iznad njegovog kreveta. Morzeov kod. Kad je legao, bio
je u iskušenju da i sam otkuca Oskaru jednu poruku. Nešto o tome šta je
Eli zapravo. Umesto toga, prepisao je kod na drugi papir, da bi ubuduće
mogao da protumači šta jedno drugom pričaju.
Hokan je nagnuo glavu, naslonio čelo na kolena. Zvuk vode se više
nije čuo. Ovako se više ne može. Hteo je da eksplodira. Od požude, od
ljubomore.
Kvaka na vratima kupatila se okrenula, vrata su se otvorila. Eli je
stajala pred njim, potpuno gola. Čista.
- Ti sediš tu?
- Da. Lepa si.
- Hvala.
- Je l' bi mogla da se okreneš?
- Zašto?
- Zato što... bih to voleo.
- Ja ne bih. Što se ti ne pomeriš?
- Možda ću nešto reći... ako mi uradiš ovo.
Eli je pogledala Hokana, upitno. Onda se okrenula za pola kruga,
stala leđima ka njemu.
Pljuvačka mu je ispunila usta, progutao ju je. Gledao. Fizički osećaj
kako oči gutaju ono što je pred njima. Najlepše što postoji. Nadohvat ruke.
~ 88 ~
Beskonačno udaljeno.
- Jesi li... gladna?
Eli se ponovo okrenula.
-Da.
- Učiniću to. Ali hoću nešto za uzvrat.
- Kaži.
- Jednu noć. Hoću jednu noć.
- Da.
- Je l' može?
- Da.
- Da ležim kod tebe? Da te dodirujem?
-Da.
- Smem li...
- Ne. Ništa više. Ali to, da.
- Onda ću učiniti to. Večeras.
Eli se nadvila nad njega. Hokanovi dlanovi su goreli. Hteli su da je
pomiluju. Nisu smeli. Večeras. Eli je pogledala u plafon i rekla:
- Hvala. Ali šta ako neko... ona slika u novinama... neki ljudi znaju da
ti živiš ovde.
- Mislio sam na to.
- Ako neko dođe ovamo tokom dana... kad se odmaram...
- Kažem, mislio sam na to.
- Kako?
Hokan je uzeo Eli za ruku, pridigao se i otišao u kuhinju, otvorio
ormar, izvadio jednu teglu džema sa staklenim zatvaračem. Prozirna
tečnost ispunjavala je teglu dopola. Objasno je šta je zamislio. Eli je
odlučno odmahnula glavom.
- To ne možeš.
- Mogu. Shvataš li koliko... mi je stalo do tebe?
Kad se Hokan spremio za polazak, stavio je teglu u torbu zajedno sa
ostalom opremom. Eli se u međuvremenu obukla i stajala je u hodniku
kad je Hokan izašao, nagnula se i lagano ga poljubila u obraz. Hokan je
trepnuo, dugo je posmatrao Elino lice.
Izgubljen sam.
Zatim je krenuo da obavi svoj zadatak.
~ 89 ~
Morgan je proždirao svoja „četiri mala jela", jedno po jedno, ne
obraćajući pažnju na pirinač koji je stajao u činijici pored njega. Lake se
nagnuo, tiho rekao:
- E, je l' mogu da uzmem malo pirinča?
- Naravno, jebote. Hoćeš i sos?
- Ma jok. Samo malo soje.
Lari je provirio iznad svojih novina, napravio grimasu kad je Lake
uzeo činiju s pirinčem, prelio ga gomilom soja-sosa i počeo da jede kao da
nikad ranije nije video hranu. Lari je napravio gestikulaciju ka prženim
škampima koji su u gomili stajali na Morganovom tanjiru.
- Mogao bi da ponudiš malo.
- Da, da. Sorry. Hoćeš škamp?
- Ne, boli me stomak od njih. Ali Lakea.
- Hoćeš ti škamp, Lake?
Lake je klimnuo glavom, pružio činiju s pirinčem. Morgan mu je
veličanstvenim pokretom ubacio dva škampa. Ponudio je malo. Lake se
zahvalio i navalio na jelo.
Morgan je progunšao i odmahnuo glavom. Lake nije bio pri sebi otkad
je Juke nestao. I pre toga je bio u oskudici, ali sad je pio još više i ništa mu
nije ostajalo za hranu. To s Jukeom jeste čudno, ali ne da bi se baš toliko
očajavalo. Jukea nema četiri dana i ko zna šta je s njim. Možda je upoznao
neku žensku i otišao na Tahiti, šta god. Pojaviće se već.
Lari je spustio novine, podigao naočare na čelo i protrljao oči, pa
rekao:
- Je l' znate vi gde ima neko sklonište?
Morgan se nacerio.
- Šta je, hoćeš u zimski san, a?
- Ma ne, nego podmornica. Ako, čisto teoretski, dođe do potpune
invazije...
- Možeš da dođeš u naše. Bio sam dole pre nekoliko godina kad je neki
tip iz nekog odbrambenog nečega došao da napravi inventar. Gas-maske,
konzerve, sto za stoni tenis, sve to. Samo stoji tamo.
- Sto za stoni tenis?
- Pa naravno. Kad se Rusi iskrcaju, reći ćemo im samo: „Stanite,
momci, spustite kalašnjikove, rešićemo ovo jednim pingpong mečom."
Generali ima jedni drugima da serviraju felširane lopte.
- A je l' Rusi igraju pingpong?
- Ma kakvi. Tako da nema problema. Možda povratimo i ceo Baltik.
~ 90 ~
Lake je prenaglašeno obrisao usta salvetom i rekao:
- U svakom slučaju je čudno.
Morgan je zapalio cigaretu džon silver.
- Šta to?
- Pa to s Jukeom. Uvek nam je govorio ako negde ide. Znate. Kad je
išao kod brata u Vede, to mu je bila, ono, velika stvar. Nedelju dana
unapred je pričao o tome. Šta će da ponese, šta će tamo da rade.
Lari je stavio ruku Lakeu na rame.
- Pričaš o njemu u prošlom vremenu.
- Šta? Da. Pa, mislim da mu se stvarno nešto desilo. Zaista mislim.
Morgan je otpio veliki gutljaj piva i podrignuo.
- Misliš da je mrtav.
Lake je slegnuo ramenima, pogledom potražio pomoć od Larija koji je
proučavao šare na salvetama. Morgan je odmahnuo glavom.
- No way.* Saznali bismo dosad. Panduri su onda rekli da će te
pozvati ako nešto nađu. Nije baš da verujem muriji, ali... nešto bi se čulo.
- Trebalo je da se javi.
- O bože, jeste li vi venčani? Ne brini. Uskoro će se vratiti. Sa cvećem i
čokoladom, i obećaće da više niiiiikad neće nešto ovako da uradi.
Lake je razočarano klimnuo glavom, pijuckajući pivo koje mu je Lari
kupio, uz obećanje da će mu Lake vratiti kad se vremena poprave. Još dva
dana, najviše. Onda će sam da počne da ga traži. Da zove bolnice i
mrtvačnice i sve ostalo što se radi. Ne možeš najboljeg prijatelja da ostaviš
na cedilu. Ako je bolestan ili mrtav ili šta god. Ne možeš da ga ostaviš na
cedilu.
Bilo je pola osam i Hokan se unervozio. Besciljno je lutao oko
gimnazije Nija Elementar i hale u Velingbiju, kuda su se mladi kretali.
Treninzi su bili u toku i bazen je bio otvoren tokom večeri, tako da je
potencijalnih žrtava bilo u izobilju. Problem je bio u tome što su se
uglavnom kretale u grupama. Čuo je komentar jedne od tri devojke koje
su išle zajedno o tome da je njena mama „još uvek skroz psiho zbog svega
ovoga sa ubicom".
Mogao je, naravno, i dalje da ode, u oblast u kojoj je njegova
predašnja aktivnost manje aktuelna, ali je onda postojao rizik da bi se krv
pokvarila dok bi stigao kući. Ako će već da uradi ovo, daće svojoj voljenoj
________________________________
*Nema šanse.
~ 91 ~
najbolje što može. A što svežije, što bliže izvoru, to bolje. To je naučio.
Sinoć je baš zahladnelo, temperatura je prešla u minus. Zbog toga
nije toliko upadalo u oči što je preko lica nosio skijašku kapu sa
prorezima za oči i usta. Ali nije mogao beskonačno ovako da se šunja. Na
kraju će neko posumnjati.
A ako ne uhvati nikoga? Ako se kući vrati praznih šaka? Njegova
voljena ne bi umrla, u to je bio siguran. Drugačije je nego prvi put. Ali
sada je postojao drugi povod, divan povod. Cela noć. Cela noć s njenim
telom kraj sebe. Nežne, mekane ruke, ravan stomak koji će lagano
milovati rukom. Upaljena lampa u spavaćoj sobi, čija svetlost obasjava
svilenkastu kožu, njegovu za jednu noć.
Protrljao je nabrekli ud i vrisnuo od požude.
Moram da se smirim, moram...
Znao je šta treba da uradi. Suludo, ali će uraditi.
Ući će na bazen i tamo potražiti žrtvu. Verovatno je do sada već
prilično prazno, i sad kad je odlučio, znao je tačno šta će da uradi. Opasno,
naravno. Ali sasvim izvodljivo. Ako pode po zlu, iskoristiće poslednji izlaz.
Ali neće poći po zlu. Kako je ubrzao korak i krenuo ka ulazu, video je
detaljnu sliku pred očima. Bio je kao opijen. Tkanina kape koja mu je
prekrivala nos ovlažila je od kondenzovanog vazduha usled njegovog
ubrzanog disanja.
Ovo će biti dobra priča koju će večeras ispričati svojoj voljenoj,
ispričati dok joj drhtavom rukom bude milovao čvrstu, oblu zadnjicu, i sve
čuvao u sećanju za vjeki vjekov.
Ušao je, osetio poznati, blagi miris hlora. Svi sati koje je proveo na
bazenu. Sa ostalima, ili sam. Mlada tela sjajna od znoja ili vode nadohvat
ruke, ali van domašaja. Samo slike koje je čuvao i vadio kada je ležao u
krevetu s toalet-papirom u jednoj ruci. Miris hlora mu je ulivao sigurnost,
podsećao ga na dom. Prišao je blagajni.
- Jednu, molim.
Gospođa za kasom je podigla pogled sa svog nedeljnika. Oči su joj se
malo raširile. Hokan je pokazao na svoje lice, na kapuljaču.
- Hladno.
Ona je nesigurno klimnula glavom. Da li da skine kapuljaču? Ne.
Znao je šta da uradi da ona ne bi posumnjala.
- Ormar?
- Kabinu, molim vas.
~ 92 ~
Pružila mu je ključ i on je platio. Kad se okrenuo, skinuo je kapuljaču.
Tako je ona videla da ju je skinuo, ali mu nije videla lice. Genijalno. Brzim
korakom je otišao do kabine, gledajući u pod za slučaj da mu neko naiđe u
susret.
- Dobro došli. Izvolite u moj skromni dom.
Tomi je prošao pored Stafana i ušao u predsoblje; iza sebe je čuo kako
se njegova mama i Stafan ljube. Stafan je tiho rekao:
- Jesi li...?
- Ne. Mislila sam...
- Mm. Moraćemo...
Ponovo poljubac. Tomi se osvrnuo. Nikad ranije nije bio kod nekog
pandura kući, bio je malo radoznao protiv svoje volje. Kakav je stan nekog
takvog.
Ali već u predsoblju je shvatio da Stafan teško da može da se smatra
predstavnikom policijskog kora. Zamišljao je nešto... da, kao u krimićima.
Malo siromašno i ogoljeno. Mesto na kom se spava kad se ne juri za
krimosima.
Takvima kao što sam ja.
Ne. Stafanov stan je bio... nagomilan. Predsoblje je izgledalo kao da
ga je uredio neko ko je kupovao sve iz onih malih kataloga koji se dobijaju
poštom. Ovde jedna somotska slika zalaska sunca, tamo jedna alpska
kućica s jednom babom na štapu koji je štrcao kroz vrata. Tu izvezeni
goblen na stočiću za telefon; pored telefona gipsana figurica deteta s psom.
Na njenom podnožju tekst: ZAR NE UMEŠ DA GOVORIŠ?
Stafan je podigao figuricu.
- Strava stvar, a? Menja boju prema vremenu.
Tomi je klimnuo glavom. Ili je Stafan pozajmio stan od svoje matore
keve, samo za ovu posetu, ili je potpuni luđak. Stafan je pažljivo vratio
figuricu.
- Znaš, ja ih skupljam. Stvari koje pokazuju kakvo će biti vreme. Ovu,
recimo.
Pokazao je na babu koja je virila iz alpske kućice, vratila se unutra, a
umesto nje je izašao jedan čičica.
- Kad je baba napolju, biće loše vreme, a kad je deda napolju...
- Biće još gore.
Stafan se nasmejao, Tomiju je zazvučalo malo neprirodno.
- Ne radi baš najbolje.
~ 93 ~
Tomi je bacio pogled na majku i gotovo se uplašio onoga što je video.
Još uvek u kaputu, sa čvrsto stegnutim rukama i osmehom od kog bi i
konj pomahnitao. Uspaničila se. Tomi je odlučio da se malo potrudi.
- Kao barometar, a?
- Da, baš tako. Tako sam i počeo, s barometrima. Skupljao sam ih.
Tomi je pokazao na mali drveni krst sa srebrnim Isusom koji je visio
na zidu.
- Je l' i ovo barometar?
Stafan je pogledao Tomija, pa krst, pa opet Tomija. Iznenada se
uozbiljio.
- Ne, to nije. To je Hrist.
- Onaj iz Biblije?
- Upravo tako.
Tomi je zavukao ruke u džepove i ušao u dnevnu sobu. Aha, ovde su
barometri. Oko dvadeset komada, različitih oblika, visilo je na dužem zidu
iza sivog kauča ispred koga je stajao stakleni stočić.
Uopšte nisu bili usaglašeni. Mnogi su pokazivali različite vrednosti;
izgledalo je kao onaj zid sa satovima koji pokazuju vreme u različitim
delovima sveta. Kucnuo je stakleni okvir jednog od njih i kazaljka se malo
pomerila. Nije znao šta je to značilo, ali ljudi iz nekog razloga uvek
kuckaju u barometre.
U ugaonom ormanu sa staklenim vratima stajala je gomila malih
pehara. Četiri veća pehara bila su poredana na klaviru pored ormana. Na
zidu iznad klavira visila je slika device Marije s bebom Isusom u rukama.
Dojila ga je s pogledom u očima koji kao da je govorio: „Šta li sam samo
zgrešila da zaslužim ovo?"
Stafan se nakašljao kad je ušao u sobu.
- Mhm, Tomi, je l' te nešto zanima?
Tomi nije bio glup i znao je šta se od njega očekuje da pita.
- Kakvi su ovo pehari?
Stafan je napravio pokret rukom ka peharima na klaviru.
- Ovi?
Ne, some tupavi. Oni dole u vitrini fudbalskog kluba.
- Da.
Stafan je pokazao na jednu, možda dvadeset centimetara visoku
srebrnu figuru na kamenom postolju koja je stajala usred pehara na
klaviru. Tomi je mislio da je to skulptura, ali čak i to je bila nagrada.
Figura je stajala raširenih nogu i ispruženih ruku, držala pištolj, nišanila.
~ 94 ~
- Gađanje iz pištolja. Ovaj je za prvo mesto na opštinskom prvenstvu,
ovaj za treće u švedskom kalibru 45, u stojećem stavu... i tako dalje.
Tomijeva mama je ušla i stala pored Tomija.
- Stafan je jedan od pet najboljih strelaca u Švedskoj.
- Imaš neke koristi od toga?
- Kako to misliš?
- Pa, kad pucaš u ljude.
Stafan je prstom prešao po postolju jednog pehara i pogledao u prst.
- Poenta policijskog rada je upravo u tome da ne dodeš u situaciju da
pucaš u ljude.
- A jesi li ti to nekad uradio?
-Ne.
- Al' bi voleo, a?
Stafan je demonstrativno duboko udahnuo, pa dugim uz-dahom
ispustio vazduh.
- Idem da... proverim večeru.
Benzin. Pogledaj da l' gori.
Otišao je u kuhinju. Tomija je mama uhvatila za lakat i prošaputala:
- Zašto pričaš takve stvari?
- Samo pitam.
- On je dobar čovek, Tomi.
- Da, mora da jeste. I nagrade za pucanje i Devica Marija. Ima li išta
bolje od toga?
Hokanu niko nije naišao u susret na putu do bazena. Kao što je i
pretpostavio, u ovo doba nije bilo puno ljudi. U svlačionici su se oblačila
dva muškarca njegovih godina. Pregojena, izobličena tela. Sprčeni polni
organi ispod visećih stomaka. Iskonska ružnoća.
Našao je svoju kabinu, ušao i zaključao vrata. E, tako. Pripreme
završene. Ponovo je stavio kapuljaču, za svaki slučaj. Skinuo kanister s
halotanom, zakačio kaput na zakačku. Otvorio je torbu i izvadio opremu.
Nož, konopac, levak, kanta. Zaboravio je kišni mantil. Prokletstvo. Moraće
da se svuče. Rizik da će biti isprskan je veliki, ali će odećom prekriti fleke,
kad završi. Da. A ovo je bazen. Nije čudno biti svučen.
Proverio je snagu druge zakačke tako što se rukama uhvatio za nju i
propeo noge. Držala ga je. Bez problema će izdržati i telo verovatno
trideset kilograma lakše od njegovog. Visina je, međutim, predstavljala
problem. Glava će dohvatiti pod. Pokušaće da ga zakači o kolena, ima
~ 95 ~
dovoljno mesta između zakačaljke i vrha kabine da noge ne vire iznad. E,
to bi već probudilo sumnju.
Činilo se da su ona dvojica spremna za pokret. Čuo ih je kako
razgovaraju.
- Posao?
- Kao i obično. Nema novih mesta za nekog iz Malmberja.
- Znaš onaj: „Jesi poneo hleb za golubove? Ne, jedem ih bez hleba."
- Da, dobar je.
- Hranljiv.
Hokan se nasmejao; nešto je htelo da mu pukne u glavi. Bio je previše
uzbuđen, disao je prebrzo. Telo mu je bilo sastavljeno od leptira koji su
hteli da odlete svaki na svoju stranu.
Smiri se. Smiri se. Smiri se.
Duboko je disao dok mu se u glavi nije pročistilo, a zatim se svukao.
Složio je odeću i stavio je u torbu. Dva muškarca su izašla iz svlačionice.
Bilo je tiho. Pokušao je da se popne na klupu i proviri iz kabine. Da, jedva,
ali je uspeo. Tri momka od četrnaest-petnaest godina su ušla. Jedan je
jednog od preostale dvojice udarao savijenim peškirom po zadnjici.
- Prestani, jebote!
Hokan je savio vrat. Osećao je kako mu se erekcija pribija uz ivice
kabine kao među dva čvrsta, raširena guza.
Smiri se. Smiri se.
Ponovo je provirio. Dva dečaka su skinula kupaće gaće i sagnula su se
u svojim kabinama da dohvate odeću. Hokanove prepone su se zgrčile
same od sebe i sperma je izletela u ćošak, slila se do klupe na kojoj je
stajao.
Sad se smiri.
Da. Sad je bilo bolje. Ali sperma nije dobra. Trag.
Izvadio je čarape iz torbe, očistio ćošak kabine i klupu koliko god je
mogao. Vratio čarape u torbu, stavio skijašku masku dok je osluškivao
njihov razgovor.
- ...Novi Atari. Enduro. 'Oćeš kod mene da ga malo igramo?
- Ne mogu, moram nešto da...
-A ti?
- Okej. Imaš dva džojstika?
- Ne, ali...
- Da odemo prvo po moj? Onda možemo da igramo sa dva.
- Okej. Vidimo se, Mate.
~ 96 ~
- Vidimo se.
Činilo se da dva dečaka odlaze. Trenutak je bio savršen. Jedan će
ostati, a drugi ga neće čekati. Usudio se da ponovo proviri. Dva momka su
bila gotova, išla su ka izlazu. Treći je oblačio čarape. Hokan se sagnuo,
prisetivši se da ima masku. Sreća da ga nisu videli.
Podigao je kanister sa halotanom, držao ga za pumpu. Da li da ostane
sa maskom? Ako dečak pobegne. Ako neko uđe u svlačionicu. Ako...
U pizdu materinu. Pogrešio je što se svukao. Ako bude morao brzo da
beži. Nije bilo vremena za razmišljanje. Čuo je kako dečak zatvara ormar i
kreće ka izlazu. Za pet sekundi će proći pored njegove kabine. Prekasno je
za premišljanje.
U prorezu između ivice vrata i zida video je senku kako prolazi.
Blokirao je sve misli, otključao bravu, šutnuo vrata i izleteo napolje.
Matijas se okrenuo i ugledao veliko, belo, nago telo sa skijaškom
maskom preko glave kako se baca na njega. Samo jedna misao, jedna
jedina reč je stigla da mu proleti kroz podsvest pre nego što mu se telo
instinktivno bacilo unazad:
Smrt.
Povlačio se pred Smrću koja je htela da ga uzme. U jednoj ruci Smrt
je držala nešto crno. To crno mu je priletelo licu i on je udahnuo vazduh
kako bi vrisnuo. Ali pre nego što je vrisak izašao, crno je već bilo na
njemu, prekrivalo mu usta, nos. Jedna ruka ga je uhvatila za glavu,
gurnula mu lice u crno, mekano. Vrisak se pretvorio u prigušeni jecaj i
dok je pokušavao da ga izbaci iz sebe, začuo je šištanje kao iz dimne
mašine. Ponovo je pokušao da vrisne, ali kad je udahnuo vazduh, nešto se
desilo s njegovim telom. Utrnulost mu se proširila udovima i vrisak je
zamenilo tiho pištanje. Ponovo je udahnuo i noge su popustile, raznobojni
velovi zaigrali su mu pred očima.
Više nije želeo da vrišti. Nije imao snage. Velovi su mu sada
prekrivali celo vidno polje. Više nije imao telo. Boje su plesale.
Natraške je utonuo u dugu.
Oskar je držao papir s Morzeovim kodom u jednoj ruci, dok je drugom
kucao slova u zid. Kucanje zglobom za tačku, udarac dlanom za crticu, kao
što su se dogovorili.
Zglob. Pauza. Zglob, dlan, zglob, zglob. Pauza. Zglob, zglob.
(E. L. I.)
~ 97 ~
I. Z. L. A. Z. I. M.
Posle nekoliko sekundi, stigao je odgovor. D. O. L. A. Z. I. M.
Našli su se ispred njenog ulaza. Za samo jedan dan se... promenila.
Pre nekoliko meseci u školu im je došla neka Jevrejka, pričala je o
holokaustu, pokazivala slajdove. Eli je sada pomalo ličila na ljude s tih
slika. Na jakom svetlu iz ulaza videle su joj se senke na licu, kao da će
kosti iskočiti iz kože, kao da je koža postala tanja. I...
- Šta si uradila s kosom?
Mislio je da tako izgleda zbog svetla, ali kad se približio, primetio je
da joj se kroz crnu kosu provlači nekoliko debelih, sedih pramenova. Kao
kod starih ljudi. Eli je rukom prošla kroz kosu, osmehnula mu se.
- Nestaće. Šta ćemo da radimo?
Oskar je zazvečao novčićima od jedne krune u džepu.
- Kidža?
- Šta?
- Kiosk.
- Mm. Ko zadnji - magarac.
Slika je blesnula pred Oskarovim očima.
Crno-bela deca.
Onda je Eli potrčala, a Oskar je pokušao da je stigne. Iako je izgledala
ozbiljno bolesna, bila je mnogo brža od njega, letela je preko kamenja na
putu, u samo nekoliko koraka je prešla ulicu. Oskar je trčao najbrže što je
mogao, dekoncentrisan onom slikom.
Crno-bela deca?
Upravo to. Trčao je nizbrdo pored fabrike gumenih bombona kad se
setio. Oni stari filmovi koje su puštali nedeljom. „Kale gospođe Anderson" i
takvi. „Ko zadnji - magarac." To govore u takvim filmovima.
Eli ga je čekala dole pored puta, dvadeset pet metara od kioska.
Oskar je dotrčao do nje, pokušavajući da ne deluje zadihano. Nikad pre
nije sa Eli bio kod kioska. Da joj ispriča ono? Da.
- E, znaš da ga zovu Ljubavnikov kiosk?
- Zašto?
- Zato što... pa, čuo sam, na jednom roditeljskom sastanku... neko je
rekao da... mislim, ne meni, nego... čuo sam. Da je taj što je njegov kiosk,
da je on...
Sad je već zažalio. Ispalo je budalasto. Blam. Eli je raširila ruke.
- Šta?
~ 98 ~
- Pa, da je taj čiji je kiosk... da dovodi dame tu. Znaš, da... kad je kiosk
zatvoren...
- Stvarno? - Eli je pogledala kiosk. - Pa gde stanu unutra?
- Grozno, a?
- Da.
Oskar je krenuo ka kiosku. Eli je napravila nekoliko hitrih koraka,
sustigla ga i šapnula:
- Mora da su mršave.
Oboje su se zakikotali. Došli su pod svetlo kioska. Eli je
demonstrativno zavrtela očima ka vlasniku koji je bio u kiosku i gledao
mali TV.
- Je l' to on? - Oskar je klimnuo glavom. - Izgleda ko majmun.
Oskar je približio ruku Elinom uvetu, prošaputao:
- Pobegao je iz zoo-vrta pre pet godina. Još uvek ga traže.
Eli se nasmejala, stavila ruku kraj Oskarovog uveta. Njen topao dah
prostrujao mu je u glavu.
- Ne traže ga. Zatvorili su ga ovde.
Oboje su pogledali vlasnika, pa počeli glasno da se smeju; zamislili
surovog vlasnika kioska kao majmuna u kavezu, okruženog slatkišima.
Od njihovog smeha vlasnik se okrenuo, nabrao svoje ogromne obrve pa je
još više podsetio na gorilu. Oskar i Eli su se toliko smejali da su skoro
pali, stavili su ruke preko usta i pokušali da se uozbilje.
Vlasnik se nagnuo ka otvoru.
- Je l' vam treba nešto?
Eli se brzo uozbiljila, sklonila ruku sa usta, prišla prozorčetu i rekla:
- Jednu bananu, molim vas.
Oskar je frknuo i rukom još jače pritisnuo usta. Eli se okrenula,
stavila kažiprst preko usta i imitirajući strogoću rekla:
- Pst. - Vlasnik je i dalje virio iz kioska.
- Nemam banane.
Eli se pravila da ne razume.
- Nemate banaaane!
- Ne. Nešto drugo?
Oskaru su se vilice zgrčile od potisnutog smeha. Oteturao se od
kioska do poštanskog sandučeta, naslonio se na njega i počeo da se trese
od smeha. Eli mu je prišla odmahujući glavom.
- Nema banane.
Oskar je kroz smeh odgovorio:
~ 99 ~
- Sigurno ih je... sam... sve pojeo.
Oskar se pribrao, stisnuo zube i izvadio četiri kovanice od jedne
krune, vratio se do kioska.
- Pomešano.
Vlasnik se zabuljio u njega i dugačkim hvataljkama počeo da kupi
slatkiše iz plastičnih posuda u izlogu i ubacuje ih u papirnu kesu. Oskar
je bacio pogled u stranu da se osigura da ga Eli čuje i rekao:
- I ne zaboravite banane.
Vlasnik je zastao.
- Nemam banane.
Oskar je pokazao ka jednoj posudi.
- Mislim na gumene banane.
Čuo je kako se Eli kikoće i uradio je isto što i ona; stavio prst na usta i
ućutkao ju je. Vlasnik kioska je frknuo, ubacio nekoliko gumenih banana
u kesu i pružio je Oskaru.
Vratili su se u blok. Pre nego što je sam uzeo ijedan slatkiš, Oskar je
pružio kesu Eli. Ona je odmahnula glavom.
- Ne, hvala.
- Ne jedeš slatkiše?
- Ne smem.
- Nikakve slatkiše?
- Ne.
- Uh, užasno.
- Da. Ne. Zapravo ne znam ni kakav im je ukus.
- Nisi ih čak ni probala?
- Ne.
- Pa kako onda znaš da...
- Jednostavno znam.
Ponekad je bilo tako. Pričali bi o nečemu, Oskar bi je nešto pitao, a
ona bi odgovorila „jednostavno je tako" ili „jednostavno znam". Nikakvo
detaljnije objašnjenje. To je jedna od stvari koje su malo čudne kod Eli.
Šteta što nije mogao da je ponudi. To mu je bio plan. Da joj da gomilu
slatkiša. Koliko god bi htela. A ona ne jede slatkiše. Oskar je ubacio jednu
gumenu bananu u usta i bacio pogled na Eli. Stvarno nije izgledala
zdravo. I ti sedi pramenovi u kosi... U nekoj priči koju je Oskar pročitao,
nekome je kosa potpuno posedela nakon što ga je nešto baš prestravilo. Ali
to se Eli sigurno nije desilo?
~ 100 ~
Ona je gledala u stranu, rukama obgrlila telo i izgledala je stvarno
sitno. Oskar je poželeo da je zagrli, ali se nije usudio.
Eli je zastala ispred svog ulaza i pogledala ka svom prozoru. Bilo je
ugašeno. Stajala je nepomično, s rukama oko tela i gledala u zemlju.
- E, Oskare...
Učinio je to. Celo telo mu je žudelo za tim i odnekle je sakupio
hrabrost. Zagrlio ju je. U jednom užasnom trenutku pomislio je da je
pogrešio, telo joj je bilo kruto, ukočeno. Taman je hteo da je pusti kad se
ona opustila u njegovom zagrljaju. Izvukla je ruke, obavila ih oko njegovih
leđa i drhteći se pribila uz njega. Naslonila mu je glavu na rame i ostali su
tako. Njen dah na njegovom vratu. Stajali su zagrljeni u tišini. Oskar je
zažmurio i znao: ovo je najveće. Svetlo iz ulaza mu se lagano probilo kroz
kapke, ostavilo crveni trag pred očima. Najveće.
Eli je još više približila glavu njegovom vratu. Dah joj je postao još
topliji. Mišići u njenom telu koji su bili opušteni, ponovo su se napeli.
Usne su joj dodirnule njegov vrat i uzbuđenje mu je projurilo telom.
Iznenada je uzmakla i razbila zagrljaj, zakoračila unazad. Oskarove
ruke su pale. Eli je tresla glavom kao da se probudila iz neke noćne more,
okrenula se i pošla ka ulazu. Oskar je ostao. Kad je otvorila vrata, viknuo
je za njom.
- Eli? - Okrenula se. - Gde ti je tata?
- Otišao je... po hranu.
Ne jede dovoljno. To je to.
- Možeš da jedeš kod mene.
Eli je pustila vrata, prišla mu. Oskar je brzo počeo da planira kako će
sve to da izloži mami. Nije želeo da mama upozna Eli. A ni obrnuto.
Mogao bi da napravi nekoliko sendviča i iznese ih napolje. Da, to bi bilo
najbolje.
Eli je stala pred njega, ozbiljno ga pogledala u oči.
- Oskare, da li ti se ja sviđam?
- Da. Mnogo.
- Da nisam devojčica... da li bih ti se svejedno sviđala?
- Kako to misliš?
- Pa tako. Da li bih ti se sviđala čak i da nisam devojčica?
- Da... sviđala bi mi se.
- Sigurno?
- Da. Zašto me to pitaš?
min@
~ 101 ~
Neko je vukao zaglavljeni prozor i onda ga otvorio. Iza Eline glave
Oskar je ugledao mamu kako viri s njegovog prozora.
- Ooooskare!
Eli se brzo sklonila ka zidu. Oskar je zgrčio ruke i potrčao uzbrdo,
stao ispod prozora. Kao malo dete.
- Šta je?!
- A! Jesi tu bio? Mislila sam...
- Šta je?
- Ovaj, počinje.
- Znam.
Mama je zaustila još nešto da kaže, ali je zatvorila usta i pogledala ga
dok je stajao tako ispod prozora, sa stegnutim pesnicama i rukama uz
telo, napet ceo.
- Šta radiš?
- Ja... dolazim.
- Da, zato što...
Oči su mu se ispunile gnevom i zašištao je:
- Uđi! Zatvori prozor. Uđi!
Mama je još malo zurila u njega. Onda joj je nešto prekrilo lice i
zalupila je prozor, otišla odatle. Oskar je hteo... ne da je pozove da se
vrati, ali... da joj pošalje misao. Da joj u miru i tišini objasni. Da ne može
tako da radi, da on ima...
Strčao je nizbrdo.
-Eli?
Nije je bilo. A nije ni ušla u ulaz, to bi video. Sigurno je otišla do
stanice metroa da bi se vratila do one tetke u gradu kod koje boravi posle
škole. Mora da je tako.
Oskar je stao u onaj mračni ćošak u koji se ona povukla kad ga je
mama pozvala. Okrenuo se licem ka zidu. Neko vreme je stajao tako.
Onda je ušao.
Hokan je dovukao dečaka do kabine i zatvorio vrata. Dečak jedva da
je ispustio i zvuk. Jedino što bi sad moglo da bude sumnjivo jeste šištanje
pumpe za gas. Moraće brzo da radi.
Bilo bi toliko jednostavnije kad bi mogao da napada direktno nožem,
ali ne. Krv je morala da bude iz živog tela. Još jedna od stvari koje su mu
objasnili. Krv mrtvih je bezvredna, čak štetna.
~ 102 ~
Eto. Dečak je bio živ. Grudi su mu se pomerale, uvlačile uspavljujući
gas. Konopcem mu je vezao noge, odmah iznad kolena, krajeve prebacio
preko zakački i povukao. Dečakovo telo se podiglo s poda.
Neka vrata su se otvorila, začuli su se glasovi.
Jednom rukom je čvrsto držao konopce, drugom je zatvorio gas i
dečaku skinuo masku s lica. Narkoza će trajati nekoliko minuta, radiće
bez obzira na to da li ispred ima ljudi ili ne, što bezvučnije može.
Nekoliko muškaraca ispred. Dva, tri, četiri? Pričali su o Švedskoj i
Danskoj. Neka utakmica. Rukomet. Dok su oni pričali, on je podigao
dečakovo telo. Zakačke su škripale, teret je dolazio iz drugog ugla a ne iz
onog kad se on obesio o njih. Muškarci su zaćutali. Da li su čuli nešto?
Nepomično je stajao, jedva da je disao. I dalje je u istom položaju držao
telo dečaka kome se glava tek podigla s poda.
Ne. Samo pauza u razgovoru. Nastavili su.
Samo pričajte, samo pričajte.
- Šegrenov sedmerac je bio potpuno...
- Ako nemaš u rukama, moraš da imaš u glavi.
- Mada, ipak ih dobro zabija.
- A onaj okret, ne shvatam kako uspeva...
Dečakova glava je visila na nekoliko decimetara od poda. Sad...
Za šta da veže konopce? Proredi između dasaka na klupi bili su
premali da bi ih tuda provukao. Ne može da radi jednom rukom, a da u
drugoj drži konopce. Neće imati snage. Stajao je nepomično čvrsto držeći
konopce u rukama, znojio se. Bilo mu je vruće pod maskom, bolje da je
skine.Kasnije. Kad bude gotovo.
Druga zakačka. Samo da prvo napravi omču. Znoj mu je curio u oči
kad je spustio dečakovo telo da bi opustio konopac i napravio omču.
Ponovo je povukao dečaka i pokušao da omču obavije oko zakačake.
Prekratko. Ponovo je spustio dečaka. Momci su utihnuli.
Idite više! Odlazite!
U tišini je napravio novu omču nešto dalje na konopcu i čekao.
Razgovor se nastavio. Kuglanje. Uspesi Šveđanki u Njujorku. Obaranje i
čunjevi, i znoj mu je pekao oči.
Toplo. Zašto je tako toplo?
Prebacio je omču preko zakačke i odahnuo. Zar ne mogu da odu?.
Dečakovo telo je visilo u pravom položaju i sad je samo trebalo posao
obaviti brzo, pre nego što se probudi, a ovi ne odlaze. Ali oni su se prisećali
~ 103 ~
kako se nekada kuglalo i nekoga kome se palac zaglavio u kugli i pa je
morao u bolnicu da mu ga izvade.
Više se nije moglo čekati. Zavukao je levak u plastičnu kantu,
približio ga dečakovom telu. Izvadio nož. Kad se okrenuo da iscedi dečaka,
razgovor je ponovo utišao. A dečakove oči su bile otvorene. Širom
otvorene. Zenice su jurile levo-desno dok je visio naopačke, tražio oslonac,
razumevanje. Zaustavile su se na Hokanu, golom, s nožem u ruci. U
jednom trenutku su se gledali pravo u oči.
A onda je dečak otvorio usta i zavrištao iz sve snage.
Hokan je ustuknuo i uz tup zvuk udario u zid kabine. Znojava leđa su
skliznula o zid i skoro da je izgubio ravnotežu. Dečak nije prestajao da
vrišti. Zvuk je odzvanjao svlačionicom, odbijao se o zidove, pojačao se
toliko da su Hokanu zaglunule uši. Ruka mu je čvršće stegla dršku noža i
jedino što mu je bilo na pameti jeste da mora da okonča dečakove krike.
Da mu odseče glavu kako bi prestao da vrišti. Nagnuo se ka njemu.
Čulo se lupanje na vratima kabine.
- Hej! Otvaraj!
Hokan je ispustio nož. Zvuk njegovog padanja gotovo da se nije čuo od
udaranja u vrata i dečakovog neprestanog vrištanja. Vrata su se tresla od
siline udaraca.
- Otvaraj! Provaliću unutra!
Kraj. Sada je kraj. Preostalo je samo jedno. Zvuci oko njega su nestali,
vidno polje se savilo u tunel i Hokan je okrenuo glavu ka torbi. Kroz tunel
je video kako mu se ruka pruža ka torbi i vadi teglu džema.
Pao je na zadnjicu držeći teglu u ruci, odvrnuo poklopac. Čekao.
Kad probiju vrata. Pre nego što mu skinu masku. Lice.
Kroz vriske i udarce po vratima, pomislio je na svoju voljenu. Na
vreme koje su proveli zajedno. Prizvao je slike svoje voljene kao anđela.
Anđela koji se spuštao s neba, raširio krila, došao po njega. Koji ga nosi sa
sobom. Tamo gde će zauvek biti zajedno. Zauvek.
Vrata su poletela i lupila o zid. Dečak je nastavio da vrišti. Ispred su
stajala tri muškarca, manje ili više obučena. S nevericom su zurila u
scenu pred sobom.
Hokan je polako klimnuo glavom, prihvatio. Zatim se prodrao:
- Eli! Eli! - i prosuo koncentrisanu sonu kiselinu preko lica.
Raduj se! Raduj se!
~ 104 ~
Raduj se svom Gospodu i Bogu!
Raduj se! Raduj se!
I slavi svog kralja i Boga!
Stafan je pratio sebe i Tomijevu majku na klaviru. Povremeno bi se
pogledali u oči, osmehnuli i zasijali. Tomi je sedeo na kožnom kauču i
patio. Našao je jednu rupicu na naslonu i dok su Stafan i mama pevali,
trudio se da je poveća. Kažiprstom je bušio po meblu pitajući se da li su
Stafan i mama nekad ležali jedno na drugom na ovom kauču. Ispod
barometara.
Večera je bila okej, neko marinirano pile s pirinčem. Posle večere je
Stafan Tomiju pokazao sef u kome drži pištolje. Nalazio se ispod kreveta u
spavaćoj sobi, i Tomi se i tamo isto upitao, da li su spavali u ovom
krevetu? Da li mama misli na tatu dok je Stafan miluje? Da li se on pali
na pomisao da su pištolji ispod dušeka? A ona?
Stafan je odsvirao završni akord, ostavio ga da zvoni. Tomi je izvukao
prst iz povelike rupe na kauču. Mama je klimnula Stafanu, uzela ga za
ruku i sela pored njega na klupu. Iz Tomijevog ugla Devica Marija im je
stajala tačno iznad glava, kao da je to bio efekat na koji su računali, koji
su unapred uvežbali.
Mama je pogledala Stafana, nasmešila se i okrenula ka Tomiju.
- Tomi, hoćemo nešto da ti kažemo.
- Hoćete da se venčate?
Mama je oklevala. Ako su ovo uvežbavali sa scenografijom i svim tim,
onda na ovu repliku očigledno nisu računali.
- Da. Šta misliš o tome?
Tomi je slegnuo ramenima.
- Okej, nema problema.
- Mislili smo... možda na leto.
Mama ga je gledala kao da ga je pitala da li on možda ima neki bolji
predlog.
- Da, da. Naravno.
Ponovo je zavukao prst u rupu, ostavio ga tamo. Stafan se nagnuo.
- Znam da ne mogu da... zamenim tvog tatu. Ni na koji način. Ali
nadam se da ćemo se ti i ja... upoznati i... da. Da ćemo biti drugari.
- Gde ćete da živite?
Mama se iznenada rastužila.
- Mi, Tomi. I ti si tu. Ne znamo. Ali razmišljali smo da kupimo kuću u
~ 105 ~
Engbiju. Ako bude moglo.
- Engbi.
- Da. Šta misliš?
Tomi je pogledao u staklenu ploču stola u kojoj su se njegova mama i
Stafan odražavali, poluprozirni, kao duhovi. Zagrebao je prstom po rupi,
otkinuo malo sunđera.
- Skupo.
- Šta to?
- Kuća u Engbiju. Skupa je. Košta mnogo para. Je l' imate mnogo
para?
Stafan je zaustio da odgovori kad je telefon zazvonio. Pomazio je
Tomijevu majku po obrazu i izašao u predsoblje da se javi. Ona je sela na
kauč pored Tomija i upitala:
- Je l' ti se ne sviđa?
- Oduševljen sam.
Stafanov glas se čuo iz predsoblja. Zvučao je uzbuđeno.
- Pa to je... da, odmah dolazim. Hoćemo li... ne, onda idem pravo tamo.
Dobro. Zdravo.
Vratio se u dnevnu sobu.
- Ubica je na velingbijskom bazenu. Nemaju dovoljno ljudi u stanici,
pa ja moram da...
Otišao je u spavaću sobu i Tomi je čuo kako se sef otvara i zatvara.
Stafan se i presvukao i posle nekog vremena je izašao u punoj policijskoj
uniformi. Pogled mu je bio pomalo poremećen.
Poljubio je Tomijevu mamu u usta i potapšao Tomija po kolenu.
- Moram odmah da pođem. Ne znam kad se vraćam. Pričaćemo posle.
Požurio je u predsoblje, a Tomijeva mama je krenula za njim.
Tomi je čuo nešto u stilu „budi pažljiv" i „volim te" i „ostaješ" dok je
prilazio klaviru i, ne znajući zašto, ispružio ruku i uzeo skulpturu strelca.
Bila je teška, najmanje dva kila. Dok su se mama i Stafan opraštali, sviđa
im se ovo; muškarac odlazi u rat; žena čezne za njim, izašao je na terasu.
Udahnuo je hladni večernji vazduh i prodisao, prvi put posle nekoliko sati.
Nagnuo se preko ograde, video da ispod raste gusto žbunje. Preneo je
skulpturu preko ograde, pustio je. Pala je u žbunje uz šuštanje i krckanje.
Mama je izašla na balkon i stala pored njega. Posle nekoliko sekundi,
ulazna vrata su se otvorila i Stafan je izašao, polutrčeći ka parkingu.
Mama je mahnula, ali Stafan nije podizao pogled. Kad je prošao tačno
ispod terase, Tomi se nasmejao.
~ 106 ~
- Šta je? - pitala je mama.
- Ništa.
Jedan klinac s pištoljem stoji u žbunju i nišani u Stafana. Samo to.
Tomi se, uprkos svemu, osećao sasvim okej.
Družina je pojačana Karlsonom, jedinim od momaka koji je imao
„pravi posao", kako se sam izrazio. Lari je bio u invalidskoj penziji,
Morgan je povremeno radio na jednom auto-otpadu, a nije se znalo od čega
Lase živi. Ponekad je imao malo kinte. Karlson je imao stalni posao u
prodavnici igračaka u Velingbiju. Nekada je radnja bila njegova, ali je
morao da je proda zbog „finansijskih poteškoća". Nov vlasnik ga je s
vremenom zaposlio, jer kako je Karlson govorio, ne može da se porekne
„da čovek posle trideset godina u branši ima određeno iskustvo".
Morgan se zavalio u stolicu, spustio noge sa obe strane i stavio ruke
iza glave, zagledao se u Karlsona. Lake i Lari su se pogledali. Sad će da
krene.
- I, Karlsone? Šta ima novo u poslu sa igračkama? Jeste smislili neki
nov način da klincima maznete džeparac?
Karlson je frknuo.
- Nemaš pojma o čemu pričaš. Ako se nekome nešto mažnjava, onda
se mažnjava meni. Ne možeš da zamisliš koliko se krade. Klinci...
- Da, da, da. Ali treba samo da kupite neko plastično sranje iz Koreje
za dve krune i prodate ga za sto, i nadoknadili ste sve.
- Ne prodajemo takve stvari.
- Jok, jok. A šta je onda ono što sam video u izlogu pre neki dan?
Štrumpfovi. Šta je to? Ručno proizvedene kvalitetne igračke iz Bengtsfoša,
a?
- Čudno je da to priča neko ko prodaje automobile koji idu samo ako ih
privežeš za konja.
I tako se nastavilo. Lari i Lake su slušali, ponekad bi se nasmejali,
ubacili pokoji komentar. Da je Virginija bila ovde, kreste bi se podigle još
više i Morgan ne bi odustao dok Karlson ne bi ozbiljno pobesneo.
Ali Virginija nije bila ovde. A ni Juke. Prava atmosfera nije mogla da
se oseti, i zato je rasprava već počela da jenjava kad su se oko pola devet
ulazna vrata polako otvorila.
Lari je podigao pogled i ugledao čoveka za kog je mislio da nikad neće
kročiti u ovaj restoran: Jestu. Smrdljivca, kako ga je Morgan zvao. Lari je
~ 107 ~
nekoliko puta sedeo na klupi ispred zgrade i pričao s njim, ali Jesta
nikada ranije nije dolazio ovamo.
Delovao je potreseno. Kretao se kao da je sastavljen od loše
zalepljenih delova koji bi otpali ako bi se previše pomerao. Čkiljio je i
mlatio glavom s jedne na drugu stranu. Ili je bio mrtav pijan ili bolestan.
Lari mu je mahnuo.
- Jesta! Dođi, sedi!
Morgan je okrenuo glavu, pogledao Jestu i rekao:
- E, u kurac.
Jesta je izmanevrisao do njihovog stola, kao da prelazi minsko polje.
Lari je izvukao stolicu do sebe, pozvao ga pokretom ruke.
- Dobro došao u klub.
Činilo se da ga Jesta nije čuo, ali se dogegao do stolice. Bio je obučen
u pohabano odelo, s prslukom i leptir-mašnom, kosa mu je bila zalizana. I
smrdeo je. Pišaćka, pišaćka, pišaćka. Čak i kad ste napolju stajali s njim,
smrad se i dalje osećao, mada je bio podnošljiv. Ali unutra, na toplom,
odisao je kiselim ustajalim urinom toliko da ste bili primorani da dišete
na usta da biste izdržali.
Svi momci, čak i Morgan, trudili su se da lice ne pokaže ono što je nos
osećao. Kelner je prišao njihovom stolu, zastao kad je osetio Jestin smrad i
rekao:
- Mogu li... vam nešto doneti?
Jesta je odmahnuo glavom ne pogledavši kelnera. Kelner je podigao
obrvu, a Lari je napravio gest u smislu: U redu je, sredićemo sve. Kelner se
udaljio, a Lari je Jesti stavio ruku na rame.
- Čemu dugujemo ovu čast?
Jesta se nakašljao i ne dižući pogled s poda, rekao:
- Juke.
- Šta s njim?
- Mrtav je.
Lari je čuo kako Lake uzbuđeno diše iza njega. Još uvek je držao ruku
na Jestinom ramenu, ohrabrivao ga. Osećao je da je to neophodno.
- Otkud znaš?
- Video sam. Kad se desilo. Kad je ubijen.
- Pa kad?
- U subotu. Uveče.
Lari je sklonio ruku.
- Prošle subote? Ali... jesi li pričao s policijom?
~ 108 ~
Jesta je odmahnuo glavom.
- Nisam imao snage. A i... nisam baš video. Ali znam.
Lake je rukama prekrio lice i prošaputao:
- Znao sam, znao sam.
Jesta je pričao. Dete koje je kamenom razbilo svetiljku najbližu
mostu, ušlo je ispod i čekalo. Juke koji je ušao, ali nije izašao. Slabi otisak
tela u suvom lišću sledećeg jutra. Dok je pričao, kelner je Lariju davao
ljutite znake, pokazujući na Jestu pa na vrata. Lari je stavio ruku preko
Jestine.
- Ma šta kažeš. Da odemo da pogledamo?
Jesta je klimnuo glavom i ustali su. Morgan je slistio pivo do kraja,
nasmejao se Karlsonu koji je uzeo novine i stavio ih u džep mantila kao i
uvek, jebena škrtica.
Samo je Lake ostao za stolom i slagao neke slomljene čačkalice. Lari
se nagnuo.
- Nećeš s nama?
- Znao sam. Osećao sam.
- Da. Je l' nećeš s nama?
- Hoću. Doći ću. Idite vi.
Kad su izašli na hladni noćni vazduh, Jesta se smirio. Krenuo je tako
brzim korakom da je Lari morao da ga zamoli da uspori, srce nije moglo
da izdrži. Karlson i Morgan su jedan do drugog išli iza njih; Morgan je
čekao da Karlson kaže nešto glupo pa da može da viče na njega. To bi bilo
dobro. Ali čak je i Karlson bio zaposednut sopstvenim mislima.
Razbijena lampa je promenjena i ispod mosta je bilo prilično svetlo.
Okupili su se oko Jeste koji je pričao i pokazivao na lišće, udarao nogama
o zemlju da bi ih zagrejao. Loša cirkulacija. U prolazu je odzvanjalo kao
da vojska maršira. Kad je Jesta završio, Karlson je rekao:
- Ali nema baš dokaza.
To je bila replika kakvu je Morgan čekao.
- Pa čuješ valjda šta kaže, jebote. Misliš da nas sve laže?
- Ne - rekao je Karlson, kao da se obraća malom detetu - ali mislim da
policija možda neće biti tako voljna da poveruje u njegovu priču kao mi,
kad nema ničega što je potvrđuje.
- Pa on je svedok.
- Misliš da je to dovoljno?
Lari je rukom prešao preko lišća.
- Pitanje je kuda je otišao. Ako je zaista tako.
~ 109 ~
Lake je došao iz pravca parka, prišao Jesti i pokazao na zemlju.
- Tamo?
Jesta je klimnuo glavom. Lake je zavukao ruke u džepove i dugo
posmatrao nepravilne oblike listova kao da su neka ogromna slagalica
koju je trebalo da složi. Mišići na vilicama su mu se grčili, opuštali, grčili.
- I? Šta kažete?
Lari mu je prišao.
- Žao mi je, Lake.
Lake je odmahnuo rukom, zadržao Larija da se ne približi više.
- Šta kažete? Hoćemo li da uhvatimo govnara koji je ovo uradio ili
nećemo?
Ostali su gledali na sve moguće strane osim u Lakea. Lari je zaustio
da kaže kako je to teško, verovatno i nemoguće, ali se uzdržao. Na kraju
se Morgan nakašljao, prišao Lakeu i stavio mu ruku na rame.
- Uhvatićemo ga, Lake. Naravno da hoćemo.
Tomi je gledao preko ograde, učinilo mu se da vidi svetlucanje srebra
dole u žbunju. Skulptura je ličila na one što su Raja, Gaja i Vlaja donosili
kući s nekih takmičenja.
- O čemu razmišljaš? - upitala ga je mama.
- O Paji Patku.
- Stafan ti se baš i ne sviđa, a?
- Okej je.
- Sigurno?
Tomi je pogledao ka centru. Video je veliko, crveno, neonsko ,,V" koje
se polako okretalo iznad svega. Velingbi. Viktorija.
- Je l' ti pokazao pištolje?
- Zašto me to pitaš?
- Zanima me. Je l' ti ih pokazao?
- Ne znam na šta misliš.
- Pa nije tako komplikovano. Da li je otvorio sef, izvadio pištolje i
pokazao ti ih?
- Da. Zašto?
- Kada?
Mama je obrisala nešto sa bluze, protrljala ruke.
- Hladnjikavo je.
- Da li misliš na tatu?
~ 110 ~
- Naravno. Sve vreme.
- Sve vreme?
Mama je uzdahnula, sagnula glavu da bi ga pogledala u oči.
- Na šta ciljaš?
- Na šta ti ciljaš?
Tomijeva ruka je stajala na ogradi, ona je stavila svoju preko njegove.
- Hoćeš li sutra sa mnom kod tate?
- Sutra?
- Da. Zadušnice su.
- To je preksutra. Da, hoću.
- Tomi...
Odvojila mu je ruke od ograde, okrenula ga ka sebi. Zagrlila ga. Na
trenutak se ukočio. A onda se izmigoljio i ušao u sobu. Dok se oblačio,
shvatio je da će nekako morati da uvede mamu unutra ako misli da
pokupi skulpturu. Doviknuo joj je i ona je brzo došla s terase, gladna reči.
- I... Pozdravi Stafana.
Mama se ozarila.
- Hoću. A ti ne ostaješ?
- Ne, ja... možda potraje celu noć, to njegovo.
- Da, malo brinem.
- Nemoj. Ume da puca. Ćao.
- Ćao...
Vrata su se zatvorila.
- ...Srce moje.
Tup udarac se začuo unutar volvoa kad je Stafan velikom brzinom
prešao preko ivice trotoara. Vilice su mu se zakucale jedna u drugu tako
da je mu je u glavi zazvonilo od bola, na trenutak mu se zamračilo pred
očima i skoro da je pregazio jednog starog čoveka koji je krenuo da se
pridruži masi okupljenih znatiželjnika oko policijskog automobila ispred
glavnog ulaza u bazen.
Pripravnik Lašon je sedeo u autu i razgovarao preko radija.
Verovatno je zvao pojačanje ili hitnu pomoć. Stafan je stao iza njega da bi
ostavio mesta za eventualno pojačanje, iskočio iz auta i zaključao. Uvek je
zaključavao auto, čak iako će samo jedan minut biti van njega. Ne zato što
je brinuo da će ga neko ukrasti, već zato da bi mu to prešlo u naviku,
kako, zaboga, nikad ne bi zaboravio da zaključa službeni auto.
~ 111 ~
Krenuo je ka glavnom ulazu, trudeći se da pred posmatračima izgleda
zvanično; znao je da njegova pojava većini uliva poverenje. Više
okupljenih je verovatno mislilo: „Aha, ovaj će sve da sredi."
Neposredno pred vratima stajala su četvorica muškaraca u kupaćim
gaćama i peškirima preko ramena. Stafan je prošao pored njih, ka
svlačionici, ali je jedan od njih doviknuo:
- Izvinite - i bosonog mu pritrčao.
- Izvinite, naša odeća...
- Šta s njom?
- Kad možemo da je uzmemo?
- Odeću?
- Da, u svlačionici je, a ne puštaju nas da uđemo.
Stafan je otvorio usta da kaže nešto cinično o tome kako se njihova
odeća trenutno nalazi na vrhu liste prioriteta, ali im je u tom trenutku
prišla jedna žena u beloj majici s gomilom bademantila u rukama. Stafan
je pokazao ka njoj i otišao u svlačionicu.
Na putu do svlačionice naišao je na još jednu ženu u beloj majici, koja
je dečaka od dvanaest-trinaest godina vodila ka ulazu. Dečakovo lice sijalo
je jarkocrveno nasuprot belom mantilu u koji je bio umotan, oči su mu bile
prazne. Žena je gotovo optužujući pogledala Stafana.
- Mama dolazi po njega.
Stafan je klimnuo glavom. Da li je dečak... žrtva? Hteo je baš to da
pita, ali u brzini nije mogao da smisli razuman način da formuliše pitanje.
Pretpostaviće da je Holmberj od svih uzeo imena i ostale podatke, a onda
ocenio da je najbolje da mama preuzme dečaka i odvede ga u hitnu
pomoć... krizna intervencija, terapija.
Zaštiti svoje najmlađe.
Stafan je nastavio hodnikom, potrčao uz stepenice dok je u sebi
zahvalio bogu za ukazanu milost i zamolio za snagu u iskušenju koje će
uslediti.
Da li je ubica zaista još uvek u zgradi?
Ispred svlačionice, ispod znaka na kom je pisalo „GOSPODA", stajala
su upravo tri gospodina i razgovarala s poručnikom Holmberjem. Samo
jedan od njih je bio obučen. Jedan nije imao pantalone, jedan je bio go do
pojasa.
- Dobro je što si tako brzo stigao - rekao je Holmberj.
- Je l' još tu?
Holmberj je pokazao ka vratima svlačionice.
~ 112 ~
- Unutra.
Stafan je rukom mahnuo ka trojici muškaraca.
- Jesu oni...?
Pre nego što je Holmberj išta stigao da odgovori, čovek bez pantalona
je napravio pola koraka unapred i rekao, ne bez ponosa:
- Mi smo svedoci.
Stafan je klimnuo glavom i upitno pogledao Holmberja.
- Zar ne bi trebalo da oni...
- Da, ali čekao sam tebe. Očigledno nije nasilan. - Holmberj se
okrenuo ka trojici muškaraca i ljubazno rekao: - Javićemo vam se.
Najbolje da sada odete kući. Da, još nešto. Znam da nije lako, ali
pokušajte da o ovome ne pričate jedni s drugima.
Čovek bez pantalona se krivo osmehnuo, klimnuo glavom kao znak da
je razumeo.
- Mislite, neko bi mogao da čuje.
- Ne, nego možete da umislite da ste videli nešto što zapravo niste,
samo zato što je neko drugi to video.
- A, ne ja. Ja znam šta sam video i to je nešto najjezivije...
- Verujte mi. Dešava se i najboljima od nas. A sad nas izvinite. Hvala
vam na svoj pomoći.
Muškarci su otišli hodnikom, mumlajući. Holmberj je bio dobar u
ovome. U pričanju s ljudima. To je najviše i radio. Išao po školama i pričao
o drogi i policijskom poslu. Više nije često učestvovao u nečemu ovakvom.
Udarac metala, kao da je neki poslužavnik pao, začuo se iz svlačionice
i Stafan se štrecnuo, naćulio se.
- Kažeš, nije nasilan?
- Očigledno je ozbiljno povređen. Prosuo je nekakvu kiselinu po licu.
- Zašto?
Holmberjevo lice je postalo prazno, okrenuo se ka vratima.
- To ćemo morati njega da pitamo.
- Naoružan?
- Verovatno nije.
Holmberj je pokazao ka niši; na mermernoj ploči ispred prozora
nalazio se veliki kuhinjski nož s drvenom drškom.
- Nisam imao kesu. A i onaj bez pantalona je neko vreme petljao oko
njega dok ja nisam stigao. Uzećemo ga posle.
- A sad ćemo samo da ga ostavimo tamo?
- Imaš neki bolji predlog?
~ 113 ~
Stafan je odmahnuo glavom i u tišini koja je usledila, pažnju su mu
privukle dve stvari. Jedan slab, neritmičan, šištavi zvuk iz svlačionice.
Vetar prolazi kroz dimnjak. Polomljena flauta. To, i miris. Nešto za šta je
prvo pomislio da je miris hlora kojim odiše ceo bazen. Ali ovo je bilo nešto
drugo. Oštar miris koji je pekao nozdrve. Stafan je iskrivio nos.
- Hoćemo li...?
Holmberj je klimnuo glavom, ali se nije micao. Oženjen, ima decu.
Naravno. Stafan je izvukao službeno oružje iz futrole, stavio drugu ruku
na kvaku. Bio je to treći put za dvanaest godina koliko je bio u službi da je
ulazio u neku prostoriju sa izvučenim pištoljem. Nije znao da li postupa
ispravno, ali niko ga neće ni kriviti. Ubica dece. Sateran u ćošak, možda
očajan, ma koliko bio povređen.
Dao je Holmberju znak i otvorio vrata.
Smrad ga je zapahnuo.
Uvukao mu se u nos toliko da su mu oči zasuzile. Zakašljao se.
Izvadio je maramicu iz džepa i stavio je preko nosa i usta. U nekoliko
navrata je pomagao vatrogascima pri gašenju požara, ovo je bilo isto tako.
Ali ovde nije bilo dima, samo jedna izmaglica koja je lebdela u sobi.
Dragi bože, šta je ovo?
Jednotoni, iseckani zvuk još uvek se čuo s druge strane ormarića
ispred njih. Stafan je signalizirao Holmberju da prođe s druge strane, da
bi došli iz dva pravca. Stafan je došao do ivice niza ormarića i provirio iza
ćoška držeći spreman pištolj.
Video je prevrnutu metalnu korpu za đubre i pored nje nago telo na
podu. Holmberj se pojavio s druge strane, pokazao Stafanu da ostane
miran, činilo se da nema neposredne opasnosti. Stafan se malčice
iznervirao što je Holmberj pokušao da preuzme komandu nad situacijom,
sad kad se videlo da više nije opasno. Udahnuo je kroz maramicu, sklonio
ju je sa usta i glasno rekao:
- Hej! Policija. Da li me čuješ?
Čovek na podu nije davao znake da je išta čuo, nastavio je samo da
ispušta onaj monotoni zvuk, s licem okrenutim ka podu. Stafan je
napravio nekoliko koraka ka njemu.
- Drži ruke tako da ih vidim.
Čovek se nije mrdao. Ali kad se približio, Stafan je primetio kako mu
celo telo drhti. To s rukama je bilo bespotrebno. Jedna ruka mu je bila
~ 114 ~
preko kante za đubre, druga ispružena na podu. Dlan je bio naduven i
ispucao.
Kiselina... na šta liči...
Stafan je ponovo prineo maramicu ustima i prišao čoveku i vratio
pištolj u futrolu, nadajući se da bi ga Holmberj pokrio ako bi se nešto
desilo.
Telo se spazmatično cimalo praveći mekani, coktavi zvuk svaki put
kad se gola koža odlepljivala i ponovo zalepljivala za pločice. Ruka koja je
bila na podu, poskakivala je kao ribica na suvom. I neprekidni zvuk iz
usta, okrenutih ka podu:
- ...Eeiiieeeeiii...
Stafan je Holmberju dao znak da bude na odstojanju i čučnuo pored
tela.
- Da li me čuješ?
Čovek je ućutao. Onda mu je celo telo iznenada napravilo grčevit
pokret i okrenulo se.
Lice.
Stafan se zateturao unatrag, izgubio ravnotežu i pao na leđa. Stisnuo
je zube kako ne bi vrisnuo od bola koji mu je prošao telom. Zatvorio je oči.
I ponovo ih otvorio.
Nema lice.
Stafan je jednom video jednog narkomana koji je tokom halucinacije
više puta licem udario u zid. Video je i čoveka koji je vario rezervoar a da
prethodno iz njega nije ispustio benzin. Eksplodirao mu je u lice.
Ali ništa se nije moglo meriti sa ovim.
Nos je potpuno izgoreo i na njegovom mestu su bile samo dve rupe.
Usta su se zalepila, usne zapečatile osim malenog proreza u jednom
ćošku. Jedno oko je iscurilo preko onoga što je nekad bio obraz, ali drugo...
drugo je bilo širom otvoreno. Stafan je zurio u to oko, jedino što je
podsećalo na nešto ljudsko u toj izobličenoj masi. Bilo je crveno i kad je
pokušalo da trepne, samo je parče kože zalepršalo nadole i ponovo se
povuklo. Namesto ostatka lica stajali su samo delovi hrskavice i kostiju
koji su izbijali iz nepravilnih komada mesa i crnih parčića tkanine.
Ogoljeni, svetlucavi mišići su se skupljali i opuštali, trzali se kao da
umesto glave stoji gomila tek ubijenih, iseckanih jegulja.
Celo lice, to što je nekad bilo lice, imalo je sada sopstveni život.
Stafanu se knedla popela uz grlo i verovatno bi se ispovraćao da telo
nije bilo toliko zauzeto pumpanjem bola u leđima. Polako je izvukao noge,
~ 115 ~
uspravio se, oslonio se o ormare. Crveno oko je sve vreme buljilo u njega.
- Ovo je najjezivije...
Holmberj je s rukama pored tela posmatrao deformisano telo na podu.
Nije bilo samo lice. Kiselina se slila i po gornjem delu tela. Koža preko
ključne kosti je nestala i jedan deo kosti je štrcao napolje, svetleo kao bela
kreda na isprženom mesu.
Holmberj je odmahivao glavom, pomerao jednu ruku gore-dole.
Kašljao.
- Ovo je najjezivije...
Bilo je jedanaest sati i Oskar je ležao u krevetu. Pažljivo je kucao
slova o zid. E...L...I... E...L...I...
Nije bilo odgovora.
Hokan je sedeo na podu u uzanom hodniku i slušao pljuskanje vode iz
kupatila. Kolena su mu bila podignuta tako da su mu pete dodirivale
guzove, brada je stajala na kolenima. Ljubomora mu je bila poput debele,
snežno bele zmije u nedrima. Polako se uvijala, čista kao nevinost i
detinje očita.
Zamenljiv. Bio je... zamenljiv.
Sinoć je ležao u krevetu sa odškrinutim prozorom. Čuo je kad se Eli
rastala od Oskara. Njihove svetle glasove, smeh. Jednu... lakoću koju on
nikada ne bi mogao da dostigne. Njegova je bila olovno teška ozbiljnost,
prohtevi, požuda.
Mislio je da je njegova voljena ista. Gledao je Eli u oči i video mudrost
i ravnodušnost osobe iz drevnih vremena. U početku ga je to plašilo; oči
Semjuela Beketa na licu Odri Hepbern. A onda je to počelo da mu uliva
sigurnost.
~ 87 ~
Bilo je to nešto najbolje što se moglo zamisliti. Mlado, lepo telo koje je
njegovom životu davalo lepotu, istovremeno ga oslobađajući odgovornosti.
On nije bio taj koji odlučuje. I nije morao da oseća krivicu zbog svoje
požude; njegova voljena je bila starija od njega. Nije bila dete. Bar je
mislio.
Međutim, otkad je ovo sa Oskarom počelo, nešto se dogodilo. Neka...
regresija. Eli se sve više ponašala u skladu sa svojim dečjim izgledom;
počela je da mlati rukama i nogama, koristi detinjaste izraze, reči. Htela
je da se igra. Sakrij ključeve. Pre neko veče su se igrali Sakrij ključeve. Eli
se naljutila pošto Hokan nije pokazao entuzijazam koji je igra zahtevala,
onda je pokušala da ga golica kako bi se nasmejao. Uživao je u
dodirivanju.
Bilo je privlačno, naravno. Ta radost, taj... život. Istovremeno i
strašan, pošto mu je bio tako dalek. Bio je napaljeniji i uplašeniji nego
ikada ranije.
Sinoć se njegova voljena zaključala u sobu, da bi posle pola sata
kuckala po zidu. Kad je Hokan dobio pristup sobi video je papir sa
znacima zalepljen iznad njegovog kreveta. Morzeov kod. Kad je legao, bio
je u iskušenju da i sam otkuca Oskaru jednu poruku. Nešto o tome šta je
Eli zapravo. Umesto toga, prepisao je kod na drugi papir, da bi ubuduće
mogao da protumači šta jedno drugom pričaju.
Hokan je nagnuo glavu, naslonio čelo na kolena. Zvuk vode se više
nije čuo. Ovako se više ne može. Hteo je da eksplodira. Od požude, od
ljubomore.
Kvaka na vratima kupatila se okrenula, vrata su se otvorila. Eli je
stajala pred njim, potpuno gola. Čista.
- Ti sediš tu?
- Da. Lepa si.
- Hvala.
- Je l' bi mogla da se okreneš?
- Zašto?
- Zato što... bih to voleo.
- Ja ne bih. Što se ti ne pomeriš?
- Možda ću nešto reći... ako mi uradiš ovo.
Eli je pogledala Hokana, upitno. Onda se okrenula za pola kruga,
stala leđima ka njemu.
Pljuvačka mu je ispunila usta, progutao ju je. Gledao. Fizički osećaj
kako oči gutaju ono što je pred njima. Najlepše što postoji. Nadohvat ruke.
~ 88 ~
Beskonačno udaljeno.
- Jesi li... gladna?
Eli se ponovo okrenula.
-Da.
- Učiniću to. Ali hoću nešto za uzvrat.
- Kaži.
- Jednu noć. Hoću jednu noć.
- Da.
- Je l' može?
- Da.
- Da ležim kod tebe? Da te dodirujem?
-Da.
- Smem li...
- Ne. Ništa više. Ali to, da.
- Onda ću učiniti to. Večeras.
Eli se nadvila nad njega. Hokanovi dlanovi su goreli. Hteli su da je
pomiluju. Nisu smeli. Večeras. Eli je pogledala u plafon i rekla:
- Hvala. Ali šta ako neko... ona slika u novinama... neki ljudi znaju da
ti živiš ovde.
- Mislio sam na to.
- Ako neko dođe ovamo tokom dana... kad se odmaram...
- Kažem, mislio sam na to.
- Kako?
Hokan je uzeo Eli za ruku, pridigao se i otišao u kuhinju, otvorio
ormar, izvadio jednu teglu džema sa staklenim zatvaračem. Prozirna
tečnost ispunjavala je teglu dopola. Objasno je šta je zamislio. Eli je
odlučno odmahnula glavom.
- To ne možeš.
- Mogu. Shvataš li koliko... mi je stalo do tebe?
Kad se Hokan spremio za polazak, stavio je teglu u torbu zajedno sa
ostalom opremom. Eli se u međuvremenu obukla i stajala je u hodniku
kad je Hokan izašao, nagnula se i lagano ga poljubila u obraz. Hokan je
trepnuo, dugo je posmatrao Elino lice.
Izgubljen sam.
Zatim je krenuo da obavi svoj zadatak.
~ 89 ~
Morgan je proždirao svoja „četiri mala jela", jedno po jedno, ne
obraćajući pažnju na pirinač koji je stajao u činijici pored njega. Lake se
nagnuo, tiho rekao:
- E, je l' mogu da uzmem malo pirinča?
- Naravno, jebote. Hoćeš i sos?
- Ma jok. Samo malo soje.
Lari je provirio iznad svojih novina, napravio grimasu kad je Lake
uzeo činiju s pirinčem, prelio ga gomilom soja-sosa i počeo da jede kao da
nikad ranije nije video hranu. Lari je napravio gestikulaciju ka prženim
škampima koji su u gomili stajali na Morganovom tanjiru.
- Mogao bi da ponudiš malo.
- Da, da. Sorry. Hoćeš škamp?
- Ne, boli me stomak od njih. Ali Lakea.
- Hoćeš ti škamp, Lake?
Lake je klimnuo glavom, pružio činiju s pirinčem. Morgan mu je
veličanstvenim pokretom ubacio dva škampa. Ponudio je malo. Lake se
zahvalio i navalio na jelo.
Morgan je progunšao i odmahnuo glavom. Lake nije bio pri sebi otkad
je Juke nestao. I pre toga je bio u oskudici, ali sad je pio još više i ništa mu
nije ostajalo za hranu. To s Jukeom jeste čudno, ali ne da bi se baš toliko
očajavalo. Jukea nema četiri dana i ko zna šta je s njim. Možda je upoznao
neku žensku i otišao na Tahiti, šta god. Pojaviće se već.
Lari je spustio novine, podigao naočare na čelo i protrljao oči, pa
rekao:
- Je l' znate vi gde ima neko sklonište?
Morgan se nacerio.
- Šta je, hoćeš u zimski san, a?
- Ma ne, nego podmornica. Ako, čisto teoretski, dođe do potpune
invazije...
- Možeš da dođeš u naše. Bio sam dole pre nekoliko godina kad je neki
tip iz nekog odbrambenog nečega došao da napravi inventar. Gas-maske,
konzerve, sto za stoni tenis, sve to. Samo stoji tamo.
- Sto za stoni tenis?
- Pa naravno. Kad se Rusi iskrcaju, reći ćemo im samo: „Stanite,
momci, spustite kalašnjikove, rešićemo ovo jednim pingpong mečom."
Generali ima jedni drugima da serviraju felširane lopte.
- A je l' Rusi igraju pingpong?
- Ma kakvi. Tako da nema problema. Možda povratimo i ceo Baltik.
~ 90 ~
Lake je prenaglašeno obrisao usta salvetom i rekao:
- U svakom slučaju je čudno.
Morgan je zapalio cigaretu džon silver.
- Šta to?
- Pa to s Jukeom. Uvek nam je govorio ako negde ide. Znate. Kad je
išao kod brata u Vede, to mu je bila, ono, velika stvar. Nedelju dana
unapred je pričao o tome. Šta će da ponese, šta će tamo da rade.
Lari je stavio ruku Lakeu na rame.
- Pričaš o njemu u prošlom vremenu.
- Šta? Da. Pa, mislim da mu se stvarno nešto desilo. Zaista mislim.
Morgan je otpio veliki gutljaj piva i podrignuo.
- Misliš da je mrtav.
Lake je slegnuo ramenima, pogledom potražio pomoć od Larija koji je
proučavao šare na salvetama. Morgan je odmahnuo glavom.
- No way.* Saznali bismo dosad. Panduri su onda rekli da će te
pozvati ako nešto nađu. Nije baš da verujem muriji, ali... nešto bi se čulo.
- Trebalo je da se javi.
- O bože, jeste li vi venčani? Ne brini. Uskoro će se vratiti. Sa cvećem i
čokoladom, i obećaće da više niiiiikad neće nešto ovako da uradi.
Lake je razočarano klimnuo glavom, pijuckajući pivo koje mu je Lari
kupio, uz obećanje da će mu Lake vratiti kad se vremena poprave. Još dva
dana, najviše. Onda će sam da počne da ga traži. Da zove bolnice i
mrtvačnice i sve ostalo što se radi. Ne možeš najboljeg prijatelja da ostaviš
na cedilu. Ako je bolestan ili mrtav ili šta god. Ne možeš da ga ostaviš na
cedilu.
Bilo je pola osam i Hokan se unervozio. Besciljno je lutao oko
gimnazije Nija Elementar i hale u Velingbiju, kuda su se mladi kretali.
Treninzi su bili u toku i bazen je bio otvoren tokom večeri, tako da je
potencijalnih žrtava bilo u izobilju. Problem je bio u tome što su se
uglavnom kretale u grupama. Čuo je komentar jedne od tri devojke koje
su išle zajedno o tome da je njena mama „još uvek skroz psiho zbog svega
ovoga sa ubicom".
Mogao je, naravno, i dalje da ode, u oblast u kojoj je njegova
predašnja aktivnost manje aktuelna, ali je onda postojao rizik da bi se krv
pokvarila dok bi stigao kući. Ako će već da uradi ovo, daće svojoj voljenoj
________________________________
*Nema šanse.
~ 91 ~
najbolje što može. A što svežije, što bliže izvoru, to bolje. To je naučio.
Sinoć je baš zahladnelo, temperatura je prešla u minus. Zbog toga
nije toliko upadalo u oči što je preko lica nosio skijašku kapu sa
prorezima za oči i usta. Ali nije mogao beskonačno ovako da se šunja. Na
kraju će neko posumnjati.
A ako ne uhvati nikoga? Ako se kući vrati praznih šaka? Njegova
voljena ne bi umrla, u to je bio siguran. Drugačije je nego prvi put. Ali
sada je postojao drugi povod, divan povod. Cela noć. Cela noć s njenim
telom kraj sebe. Nežne, mekane ruke, ravan stomak koji će lagano
milovati rukom. Upaljena lampa u spavaćoj sobi, čija svetlost obasjava
svilenkastu kožu, njegovu za jednu noć.
Protrljao je nabrekli ud i vrisnuo od požude.
Moram da se smirim, moram...
Znao je šta treba da uradi. Suludo, ali će uraditi.
Ući će na bazen i tamo potražiti žrtvu. Verovatno je do sada već
prilično prazno, i sad kad je odlučio, znao je tačno šta će da uradi. Opasno,
naravno. Ali sasvim izvodljivo. Ako pode po zlu, iskoristiće poslednji izlaz.
Ali neće poći po zlu. Kako je ubrzao korak i krenuo ka ulazu, video je
detaljnu sliku pred očima. Bio je kao opijen. Tkanina kape koja mu je
prekrivala nos ovlažila je od kondenzovanog vazduha usled njegovog
ubrzanog disanja.
Ovo će biti dobra priča koju će večeras ispričati svojoj voljenoj,
ispričati dok joj drhtavom rukom bude milovao čvrstu, oblu zadnjicu, i sve
čuvao u sećanju za vjeki vjekov.
Ušao je, osetio poznati, blagi miris hlora. Svi sati koje je proveo na
bazenu. Sa ostalima, ili sam. Mlada tela sjajna od znoja ili vode nadohvat
ruke, ali van domašaja. Samo slike koje je čuvao i vadio kada je ležao u
krevetu s toalet-papirom u jednoj ruci. Miris hlora mu je ulivao sigurnost,
podsećao ga na dom. Prišao je blagajni.
- Jednu, molim.
Gospođa za kasom je podigla pogled sa svog nedeljnika. Oči su joj se
malo raširile. Hokan je pokazao na svoje lice, na kapuljaču.
- Hladno.
Ona je nesigurno klimnula glavom. Da li da skine kapuljaču? Ne.
Znao je šta da uradi da ona ne bi posumnjala.
- Ormar?
- Kabinu, molim vas.
~ 92 ~
Pružila mu je ključ i on je platio. Kad se okrenuo, skinuo je kapuljaču.
Tako je ona videla da ju je skinuo, ali mu nije videla lice. Genijalno. Brzim
korakom je otišao do kabine, gledajući u pod za slučaj da mu neko naiđe u
susret.
- Dobro došli. Izvolite u moj skromni dom.
Tomi je prošao pored Stafana i ušao u predsoblje; iza sebe je čuo kako
se njegova mama i Stafan ljube. Stafan je tiho rekao:
- Jesi li...?
- Ne. Mislila sam...
- Mm. Moraćemo...
Ponovo poljubac. Tomi se osvrnuo. Nikad ranije nije bio kod nekog
pandura kući, bio je malo radoznao protiv svoje volje. Kakav je stan nekog
takvog.
Ali već u predsoblju je shvatio da Stafan teško da može da se smatra
predstavnikom policijskog kora. Zamišljao je nešto... da, kao u krimićima.
Malo siromašno i ogoljeno. Mesto na kom se spava kad se ne juri za
krimosima.
Takvima kao što sam ja.
Ne. Stafanov stan je bio... nagomilan. Predsoblje je izgledalo kao da
ga je uredio neko ko je kupovao sve iz onih malih kataloga koji se dobijaju
poštom. Ovde jedna somotska slika zalaska sunca, tamo jedna alpska
kućica s jednom babom na štapu koji je štrcao kroz vrata. Tu izvezeni
goblen na stočiću za telefon; pored telefona gipsana figurica deteta s psom.
Na njenom podnožju tekst: ZAR NE UMEŠ DA GOVORIŠ?
Stafan je podigao figuricu.
- Strava stvar, a? Menja boju prema vremenu.
Tomi je klimnuo glavom. Ili je Stafan pozajmio stan od svoje matore
keve, samo za ovu posetu, ili je potpuni luđak. Stafan je pažljivo vratio
figuricu.
- Znaš, ja ih skupljam. Stvari koje pokazuju kakvo će biti vreme. Ovu,
recimo.
Pokazao je na babu koja je virila iz alpske kućice, vratila se unutra, a
umesto nje je izašao jedan čičica.
- Kad je baba napolju, biće loše vreme, a kad je deda napolju...
- Biće još gore.
Stafan se nasmejao, Tomiju je zazvučalo malo neprirodno.
- Ne radi baš najbolje.
~ 93 ~
Tomi je bacio pogled na majku i gotovo se uplašio onoga što je video.
Još uvek u kaputu, sa čvrsto stegnutim rukama i osmehom od kog bi i
konj pomahnitao. Uspaničila se. Tomi je odlučio da se malo potrudi.
- Kao barometar, a?
- Da, baš tako. Tako sam i počeo, s barometrima. Skupljao sam ih.
Tomi je pokazao na mali drveni krst sa srebrnim Isusom koji je visio
na zidu.
- Je l' i ovo barometar?
Stafan je pogledao Tomija, pa krst, pa opet Tomija. Iznenada se
uozbiljio.
- Ne, to nije. To je Hrist.
- Onaj iz Biblije?
- Upravo tako.
Tomi je zavukao ruke u džepove i ušao u dnevnu sobu. Aha, ovde su
barometri. Oko dvadeset komada, različitih oblika, visilo je na dužem zidu
iza sivog kauča ispred koga je stajao stakleni stočić.
Uopšte nisu bili usaglašeni. Mnogi su pokazivali različite vrednosti;
izgledalo je kao onaj zid sa satovima koji pokazuju vreme u različitim
delovima sveta. Kucnuo je stakleni okvir jednog od njih i kazaljka se malo
pomerila. Nije znao šta je to značilo, ali ljudi iz nekog razloga uvek
kuckaju u barometre.
U ugaonom ormanu sa staklenim vratima stajala je gomila malih
pehara. Četiri veća pehara bila su poredana na klaviru pored ormana. Na
zidu iznad klavira visila je slika device Marije s bebom Isusom u rukama.
Dojila ga je s pogledom u očima koji kao da je govorio: „Šta li sam samo
zgrešila da zaslužim ovo?"
Stafan se nakašljao kad je ušao u sobu.
- Mhm, Tomi, je l' te nešto zanima?
Tomi nije bio glup i znao je šta se od njega očekuje da pita.
- Kakvi su ovo pehari?
Stafan je napravio pokret rukom ka peharima na klaviru.
- Ovi?
Ne, some tupavi. Oni dole u vitrini fudbalskog kluba.
- Da.
Stafan je pokazao na jednu, možda dvadeset centimetara visoku
srebrnu figuru na kamenom postolju koja je stajala usred pehara na
klaviru. Tomi je mislio da je to skulptura, ali čak i to je bila nagrada.
Figura je stajala raširenih nogu i ispruženih ruku, držala pištolj, nišanila.
~ 94 ~
- Gađanje iz pištolja. Ovaj je za prvo mesto na opštinskom prvenstvu,
ovaj za treće u švedskom kalibru 45, u stojećem stavu... i tako dalje.
Tomijeva mama je ušla i stala pored Tomija.
- Stafan je jedan od pet najboljih strelaca u Švedskoj.
- Imaš neke koristi od toga?
- Kako to misliš?
- Pa, kad pucaš u ljude.
Stafan je prstom prešao po postolju jednog pehara i pogledao u prst.
- Poenta policijskog rada je upravo u tome da ne dodeš u situaciju da
pucaš u ljude.
- A jesi li ti to nekad uradio?
-Ne.
- Al' bi voleo, a?
Stafan je demonstrativno duboko udahnuo, pa dugim uz-dahom
ispustio vazduh.
- Idem da... proverim večeru.
Benzin. Pogledaj da l' gori.
Otišao je u kuhinju. Tomija je mama uhvatila za lakat i prošaputala:
- Zašto pričaš takve stvari?
- Samo pitam.
- On je dobar čovek, Tomi.
- Da, mora da jeste. I nagrade za pucanje i Devica Marija. Ima li išta
bolje od toga?
Hokanu niko nije naišao u susret na putu do bazena. Kao što je i
pretpostavio, u ovo doba nije bilo puno ljudi. U svlačionici su se oblačila
dva muškarca njegovih godina. Pregojena, izobličena tela. Sprčeni polni
organi ispod visećih stomaka. Iskonska ružnoća.
Našao je svoju kabinu, ušao i zaključao vrata. E, tako. Pripreme
završene. Ponovo je stavio kapuljaču, za svaki slučaj. Skinuo kanister s
halotanom, zakačio kaput na zakačku. Otvorio je torbu i izvadio opremu.
Nož, konopac, levak, kanta. Zaboravio je kišni mantil. Prokletstvo. Moraće
da se svuče. Rizik da će biti isprskan je veliki, ali će odećom prekriti fleke,
kad završi. Da. A ovo je bazen. Nije čudno biti svučen.
Proverio je snagu druge zakačke tako što se rukama uhvatio za nju i
propeo noge. Držala ga je. Bez problema će izdržati i telo verovatno
trideset kilograma lakše od njegovog. Visina je, međutim, predstavljala
problem. Glava će dohvatiti pod. Pokušaće da ga zakači o kolena, ima
~ 95 ~
dovoljno mesta između zakačaljke i vrha kabine da noge ne vire iznad. E,
to bi već probudilo sumnju.
Činilo se da su ona dvojica spremna za pokret. Čuo ih je kako
razgovaraju.
- Posao?
- Kao i obično. Nema novih mesta za nekog iz Malmberja.
- Znaš onaj: „Jesi poneo hleb za golubove? Ne, jedem ih bez hleba."
- Da, dobar je.
- Hranljiv.
Hokan se nasmejao; nešto je htelo da mu pukne u glavi. Bio je previše
uzbuđen, disao je prebrzo. Telo mu je bilo sastavljeno od leptira koji su
hteli da odlete svaki na svoju stranu.
Smiri se. Smiri se. Smiri se.
Duboko je disao dok mu se u glavi nije pročistilo, a zatim se svukao.
Složio je odeću i stavio je u torbu. Dva muškarca su izašla iz svlačionice.
Bilo je tiho. Pokušao je da se popne na klupu i proviri iz kabine. Da, jedva,
ali je uspeo. Tri momka od četrnaest-petnaest godina su ušla. Jedan je
jednog od preostale dvojice udarao savijenim peškirom po zadnjici.
- Prestani, jebote!
Hokan je savio vrat. Osećao je kako mu se erekcija pribija uz ivice
kabine kao među dva čvrsta, raširena guza.
Smiri se. Smiri se.
Ponovo je provirio. Dva dečaka su skinula kupaće gaće i sagnula su se
u svojim kabinama da dohvate odeću. Hokanove prepone su se zgrčile
same od sebe i sperma je izletela u ćošak, slila se do klupe na kojoj je
stajao.
Sad se smiri.
Da. Sad je bilo bolje. Ali sperma nije dobra. Trag.
Izvadio je čarape iz torbe, očistio ćošak kabine i klupu koliko god je
mogao. Vratio čarape u torbu, stavio skijašku masku dok je osluškivao
njihov razgovor.
- ...Novi Atari. Enduro. 'Oćeš kod mene da ga malo igramo?
- Ne mogu, moram nešto da...
-A ti?
- Okej. Imaš dva džojstika?
- Ne, ali...
- Da odemo prvo po moj? Onda možemo da igramo sa dva.
- Okej. Vidimo se, Mate.
~ 96 ~
- Vidimo se.
Činilo se da dva dečaka odlaze. Trenutak je bio savršen. Jedan će
ostati, a drugi ga neće čekati. Usudio se da ponovo proviri. Dva momka su
bila gotova, išla su ka izlazu. Treći je oblačio čarape. Hokan se sagnuo,
prisetivši se da ima masku. Sreća da ga nisu videli.
Podigao je kanister sa halotanom, držao ga za pumpu. Da li da ostane
sa maskom? Ako dečak pobegne. Ako neko uđe u svlačionicu. Ako...
U pizdu materinu. Pogrešio je što se svukao. Ako bude morao brzo da
beži. Nije bilo vremena za razmišljanje. Čuo je kako dečak zatvara ormar i
kreće ka izlazu. Za pet sekundi će proći pored njegove kabine. Prekasno je
za premišljanje.
U prorezu između ivice vrata i zida video je senku kako prolazi.
Blokirao je sve misli, otključao bravu, šutnuo vrata i izleteo napolje.
Matijas se okrenuo i ugledao veliko, belo, nago telo sa skijaškom
maskom preko glave kako se baca na njega. Samo jedna misao, jedna
jedina reč je stigla da mu proleti kroz podsvest pre nego što mu se telo
instinktivno bacilo unazad:
Smrt.
Povlačio se pred Smrću koja je htela da ga uzme. U jednoj ruci Smrt
je držala nešto crno. To crno mu je priletelo licu i on je udahnuo vazduh
kako bi vrisnuo. Ali pre nego što je vrisak izašao, crno je već bilo na
njemu, prekrivalo mu usta, nos. Jedna ruka ga je uhvatila za glavu,
gurnula mu lice u crno, mekano. Vrisak se pretvorio u prigušeni jecaj i
dok je pokušavao da ga izbaci iz sebe, začuo je šištanje kao iz dimne
mašine. Ponovo je pokušao da vrisne, ali kad je udahnuo vazduh, nešto se
desilo s njegovim telom. Utrnulost mu se proširila udovima i vrisak je
zamenilo tiho pištanje. Ponovo je udahnuo i noge su popustile, raznobojni
velovi zaigrali su mu pred očima.
Više nije želeo da vrišti. Nije imao snage. Velovi su mu sada
prekrivali celo vidno polje. Više nije imao telo. Boje su plesale.
Natraške je utonuo u dugu.
Oskar je držao papir s Morzeovim kodom u jednoj ruci, dok je drugom
kucao slova u zid. Kucanje zglobom za tačku, udarac dlanom za crticu, kao
što su se dogovorili.
Zglob. Pauza. Zglob, dlan, zglob, zglob. Pauza. Zglob, zglob.
(E. L. I.)
~ 97 ~
I. Z. L. A. Z. I. M.
Posle nekoliko sekundi, stigao je odgovor. D. O. L. A. Z. I. M.
Našli su se ispred njenog ulaza. Za samo jedan dan se... promenila.
Pre nekoliko meseci u školu im je došla neka Jevrejka, pričala je o
holokaustu, pokazivala slajdove. Eli je sada pomalo ličila na ljude s tih
slika. Na jakom svetlu iz ulaza videle su joj se senke na licu, kao da će
kosti iskočiti iz kože, kao da je koža postala tanja. I...
- Šta si uradila s kosom?
Mislio je da tako izgleda zbog svetla, ali kad se približio, primetio je
da joj se kroz crnu kosu provlači nekoliko debelih, sedih pramenova. Kao
kod starih ljudi. Eli je rukom prošla kroz kosu, osmehnula mu se.
- Nestaće. Šta ćemo da radimo?
Oskar je zazvečao novčićima od jedne krune u džepu.
- Kidža?
- Šta?
- Kiosk.
- Mm. Ko zadnji - magarac.
Slika je blesnula pred Oskarovim očima.
Crno-bela deca.
Onda je Eli potrčala, a Oskar je pokušao da je stigne. Iako je izgledala
ozbiljno bolesna, bila je mnogo brža od njega, letela je preko kamenja na
putu, u samo nekoliko koraka je prešla ulicu. Oskar je trčao najbrže što je
mogao, dekoncentrisan onom slikom.
Crno-bela deca?
Upravo to. Trčao je nizbrdo pored fabrike gumenih bombona kad se
setio. Oni stari filmovi koje su puštali nedeljom. „Kale gospođe Anderson" i
takvi. „Ko zadnji - magarac." To govore u takvim filmovima.
Eli ga je čekala dole pored puta, dvadeset pet metara od kioska.
Oskar je dotrčao do nje, pokušavajući da ne deluje zadihano. Nikad pre
nije sa Eli bio kod kioska. Da joj ispriča ono? Da.
- E, znaš da ga zovu Ljubavnikov kiosk?
- Zašto?
- Zato što... pa, čuo sam, na jednom roditeljskom sastanku... neko je
rekao da... mislim, ne meni, nego... čuo sam. Da je taj što je njegov kiosk,
da je on...
Sad je već zažalio. Ispalo je budalasto. Blam. Eli je raširila ruke.
- Šta?
~ 98 ~
- Pa, da je taj čiji je kiosk... da dovodi dame tu. Znaš, da... kad je kiosk
zatvoren...
- Stvarno? - Eli je pogledala kiosk. - Pa gde stanu unutra?
- Grozno, a?
- Da.
Oskar je krenuo ka kiosku. Eli je napravila nekoliko hitrih koraka,
sustigla ga i šapnula:
- Mora da su mršave.
Oboje su se zakikotali. Došli su pod svetlo kioska. Eli je
demonstrativno zavrtela očima ka vlasniku koji je bio u kiosku i gledao
mali TV.
- Je l' to on? - Oskar je klimnuo glavom. - Izgleda ko majmun.
Oskar je približio ruku Elinom uvetu, prošaputao:
- Pobegao je iz zoo-vrta pre pet godina. Još uvek ga traže.
Eli se nasmejala, stavila ruku kraj Oskarovog uveta. Njen topao dah
prostrujao mu je u glavu.
- Ne traže ga. Zatvorili su ga ovde.
Oboje su pogledali vlasnika, pa počeli glasno da se smeju; zamislili
surovog vlasnika kioska kao majmuna u kavezu, okruženog slatkišima.
Od njihovog smeha vlasnik se okrenuo, nabrao svoje ogromne obrve pa je
još više podsetio na gorilu. Oskar i Eli su se toliko smejali da su skoro
pali, stavili su ruke preko usta i pokušali da se uozbilje.
Vlasnik se nagnuo ka otvoru.
- Je l' vam treba nešto?
Eli se brzo uozbiljila, sklonila ruku sa usta, prišla prozorčetu i rekla:
- Jednu bananu, molim vas.
Oskar je frknuo i rukom još jače pritisnuo usta. Eli se okrenula,
stavila kažiprst preko usta i imitirajući strogoću rekla:
- Pst. - Vlasnik je i dalje virio iz kioska.
- Nemam banane.
Eli se pravila da ne razume.
- Nemate banaaane!
- Ne. Nešto drugo?
Oskaru su se vilice zgrčile od potisnutog smeha. Oteturao se od
kioska do poštanskog sandučeta, naslonio se na njega i počeo da se trese
od smeha. Eli mu je prišla odmahujući glavom.
- Nema banane.
Oskar je kroz smeh odgovorio:
~ 99 ~
- Sigurno ih je... sam... sve pojeo.
Oskar se pribrao, stisnuo zube i izvadio četiri kovanice od jedne
krune, vratio se do kioska.
- Pomešano.
Vlasnik se zabuljio u njega i dugačkim hvataljkama počeo da kupi
slatkiše iz plastičnih posuda u izlogu i ubacuje ih u papirnu kesu. Oskar
je bacio pogled u stranu da se osigura da ga Eli čuje i rekao:
- I ne zaboravite banane.
Vlasnik je zastao.
- Nemam banane.
Oskar je pokazao ka jednoj posudi.
- Mislim na gumene banane.
Čuo je kako se Eli kikoće i uradio je isto što i ona; stavio prst na usta i
ućutkao ju je. Vlasnik kioska je frknuo, ubacio nekoliko gumenih banana
u kesu i pružio je Oskaru.
Vratili su se u blok. Pre nego što je sam uzeo ijedan slatkiš, Oskar je
pružio kesu Eli. Ona je odmahnula glavom.
- Ne, hvala.
- Ne jedeš slatkiše?
- Ne smem.
- Nikakve slatkiše?
- Ne.
- Uh, užasno.
- Da. Ne. Zapravo ne znam ni kakav im je ukus.
- Nisi ih čak ni probala?
- Ne.
- Pa kako onda znaš da...
- Jednostavno znam.
Ponekad je bilo tako. Pričali bi o nečemu, Oskar bi je nešto pitao, a
ona bi odgovorila „jednostavno je tako" ili „jednostavno znam". Nikakvo
detaljnije objašnjenje. To je jedna od stvari koje su malo čudne kod Eli.
Šteta što nije mogao da je ponudi. To mu je bio plan. Da joj da gomilu
slatkiša. Koliko god bi htela. A ona ne jede slatkiše. Oskar je ubacio jednu
gumenu bananu u usta i bacio pogled na Eli. Stvarno nije izgledala
zdravo. I ti sedi pramenovi u kosi... U nekoj priči koju je Oskar pročitao,
nekome je kosa potpuno posedela nakon što ga je nešto baš prestravilo. Ali
to se Eli sigurno nije desilo?
~ 100 ~
Ona je gledala u stranu, rukama obgrlila telo i izgledala je stvarno
sitno. Oskar je poželeo da je zagrli, ali se nije usudio.
Eli je zastala ispred svog ulaza i pogledala ka svom prozoru. Bilo je
ugašeno. Stajala je nepomično, s rukama oko tela i gledala u zemlju.
- E, Oskare...
Učinio je to. Celo telo mu je žudelo za tim i odnekle je sakupio
hrabrost. Zagrlio ju je. U jednom užasnom trenutku pomislio je da je
pogrešio, telo joj je bilo kruto, ukočeno. Taman je hteo da je pusti kad se
ona opustila u njegovom zagrljaju. Izvukla je ruke, obavila ih oko njegovih
leđa i drhteći se pribila uz njega. Naslonila mu je glavu na rame i ostali su
tako. Njen dah na njegovom vratu. Stajali su zagrljeni u tišini. Oskar je
zažmurio i znao: ovo je najveće. Svetlo iz ulaza mu se lagano probilo kroz
kapke, ostavilo crveni trag pred očima. Najveće.
Eli je još više približila glavu njegovom vratu. Dah joj je postao još
topliji. Mišići u njenom telu koji su bili opušteni, ponovo su se napeli.
Usne su joj dodirnule njegov vrat i uzbuđenje mu je projurilo telom.
Iznenada je uzmakla i razbila zagrljaj, zakoračila unazad. Oskarove
ruke su pale. Eli je tresla glavom kao da se probudila iz neke noćne more,
okrenula se i pošla ka ulazu. Oskar je ostao. Kad je otvorila vrata, viknuo
je za njom.
- Eli? - Okrenula se. - Gde ti je tata?
- Otišao je... po hranu.
Ne jede dovoljno. To je to.
- Možeš da jedeš kod mene.
Eli je pustila vrata, prišla mu. Oskar je brzo počeo da planira kako će
sve to da izloži mami. Nije želeo da mama upozna Eli. A ni obrnuto.
Mogao bi da napravi nekoliko sendviča i iznese ih napolje. Da, to bi bilo
najbolje.
Eli je stala pred njega, ozbiljno ga pogledala u oči.
- Oskare, da li ti se ja sviđam?
- Da. Mnogo.
- Da nisam devojčica... da li bih ti se svejedno sviđala?
- Kako to misliš?
- Pa tako. Da li bih ti se sviđala čak i da nisam devojčica?
- Da... sviđala bi mi se.
- Sigurno?
- Da. Zašto me to pitaš?
min@
~ 101 ~
Neko je vukao zaglavljeni prozor i onda ga otvorio. Iza Eline glave
Oskar je ugledao mamu kako viri s njegovog prozora.
- Ooooskare!
Eli se brzo sklonila ka zidu. Oskar je zgrčio ruke i potrčao uzbrdo,
stao ispod prozora. Kao malo dete.
- Šta je?!
- A! Jesi tu bio? Mislila sam...
- Šta je?
- Ovaj, počinje.
- Znam.
Mama je zaustila još nešto da kaže, ali je zatvorila usta i pogledala ga
dok je stajao tako ispod prozora, sa stegnutim pesnicama i rukama uz
telo, napet ceo.
- Šta radiš?
- Ja... dolazim.
- Da, zato što...
Oči su mu se ispunile gnevom i zašištao je:
- Uđi! Zatvori prozor. Uđi!
Mama je još malo zurila u njega. Onda joj je nešto prekrilo lice i
zalupila je prozor, otišla odatle. Oskar je hteo... ne da je pozove da se
vrati, ali... da joj pošalje misao. Da joj u miru i tišini objasni. Da ne može
tako da radi, da on ima...
Strčao je nizbrdo.
-Eli?
Nije je bilo. A nije ni ušla u ulaz, to bi video. Sigurno je otišla do
stanice metroa da bi se vratila do one tetke u gradu kod koje boravi posle
škole. Mora da je tako.
Oskar je stao u onaj mračni ćošak u koji se ona povukla kad ga je
mama pozvala. Okrenuo se licem ka zidu. Neko vreme je stajao tako.
Onda je ušao.
Hokan je dovukao dečaka do kabine i zatvorio vrata. Dečak jedva da
je ispustio i zvuk. Jedino što bi sad moglo da bude sumnjivo jeste šištanje
pumpe za gas. Moraće brzo da radi.
Bilo bi toliko jednostavnije kad bi mogao da napada direktno nožem,
ali ne. Krv je morala da bude iz živog tela. Još jedna od stvari koje su mu
objasnili. Krv mrtvih je bezvredna, čak štetna.
~ 102 ~
Eto. Dečak je bio živ. Grudi su mu se pomerale, uvlačile uspavljujući
gas. Konopcem mu je vezao noge, odmah iznad kolena, krajeve prebacio
preko zakački i povukao. Dečakovo telo se podiglo s poda.
Neka vrata su se otvorila, začuli su se glasovi.
Jednom rukom je čvrsto držao konopce, drugom je zatvorio gas i
dečaku skinuo masku s lica. Narkoza će trajati nekoliko minuta, radiće
bez obzira na to da li ispred ima ljudi ili ne, što bezvučnije može.
Nekoliko muškaraca ispred. Dva, tri, četiri? Pričali su o Švedskoj i
Danskoj. Neka utakmica. Rukomet. Dok su oni pričali, on je podigao
dečakovo telo. Zakačke su škripale, teret je dolazio iz drugog ugla a ne iz
onog kad se on obesio o njih. Muškarci su zaćutali. Da li su čuli nešto?
Nepomično je stajao, jedva da je disao. I dalje je u istom položaju držao
telo dečaka kome se glava tek podigla s poda.
Ne. Samo pauza u razgovoru. Nastavili su.
Samo pričajte, samo pričajte.
- Šegrenov sedmerac je bio potpuno...
- Ako nemaš u rukama, moraš da imaš u glavi.
- Mada, ipak ih dobro zabija.
- A onaj okret, ne shvatam kako uspeva...
Dečakova glava je visila na nekoliko decimetara od poda. Sad...
Za šta da veže konopce? Proredi između dasaka na klupi bili su
premali da bi ih tuda provukao. Ne može da radi jednom rukom, a da u
drugoj drži konopce. Neće imati snage. Stajao je nepomično čvrsto držeći
konopce u rukama, znojio se. Bilo mu je vruće pod maskom, bolje da je
skine.Kasnije. Kad bude gotovo.
Druga zakačka. Samo da prvo napravi omču. Znoj mu je curio u oči
kad je spustio dečakovo telo da bi opustio konopac i napravio omču.
Ponovo je povukao dečaka i pokušao da omču obavije oko zakačake.
Prekratko. Ponovo je spustio dečaka. Momci su utihnuli.
Idite više! Odlazite!
U tišini je napravio novu omču nešto dalje na konopcu i čekao.
Razgovor se nastavio. Kuglanje. Uspesi Šveđanki u Njujorku. Obaranje i
čunjevi, i znoj mu je pekao oči.
Toplo. Zašto je tako toplo?
Prebacio je omču preko zakačke i odahnuo. Zar ne mogu da odu?.
Dečakovo telo je visilo u pravom položaju i sad je samo trebalo posao
obaviti brzo, pre nego što se probudi, a ovi ne odlaze. Ali oni su se prisećali
~ 103 ~
kako se nekada kuglalo i nekoga kome se palac zaglavio u kugli i pa je
morao u bolnicu da mu ga izvade.
Više se nije moglo čekati. Zavukao je levak u plastičnu kantu,
približio ga dečakovom telu. Izvadio nož. Kad se okrenuo da iscedi dečaka,
razgovor je ponovo utišao. A dečakove oči su bile otvorene. Širom
otvorene. Zenice su jurile levo-desno dok je visio naopačke, tražio oslonac,
razumevanje. Zaustavile su se na Hokanu, golom, s nožem u ruci. U
jednom trenutku su se gledali pravo u oči.
A onda je dečak otvorio usta i zavrištao iz sve snage.
Hokan je ustuknuo i uz tup zvuk udario u zid kabine. Znojava leđa su
skliznula o zid i skoro da je izgubio ravnotežu. Dečak nije prestajao da
vrišti. Zvuk je odzvanjao svlačionicom, odbijao se o zidove, pojačao se
toliko da su Hokanu zaglunule uši. Ruka mu je čvršće stegla dršku noža i
jedino što mu je bilo na pameti jeste da mora da okonča dečakove krike.
Da mu odseče glavu kako bi prestao da vrišti. Nagnuo se ka njemu.
Čulo se lupanje na vratima kabine.
- Hej! Otvaraj!
Hokan je ispustio nož. Zvuk njegovog padanja gotovo da se nije čuo od
udaranja u vrata i dečakovog neprestanog vrištanja. Vrata su se tresla od
siline udaraca.
- Otvaraj! Provaliću unutra!
Kraj. Sada je kraj. Preostalo je samo jedno. Zvuci oko njega su nestali,
vidno polje se savilo u tunel i Hokan je okrenuo glavu ka torbi. Kroz tunel
je video kako mu se ruka pruža ka torbi i vadi teglu džema.
Pao je na zadnjicu držeći teglu u ruci, odvrnuo poklopac. Čekao.
Kad probiju vrata. Pre nego što mu skinu masku. Lice.
Kroz vriske i udarce po vratima, pomislio je na svoju voljenu. Na
vreme koje su proveli zajedno. Prizvao je slike svoje voljene kao anđela.
Anđela koji se spuštao s neba, raširio krila, došao po njega. Koji ga nosi sa
sobom. Tamo gde će zauvek biti zajedno. Zauvek.
Vrata su poletela i lupila o zid. Dečak je nastavio da vrišti. Ispred su
stajala tri muškarca, manje ili više obučena. S nevericom su zurila u
scenu pred sobom.
Hokan je polako klimnuo glavom, prihvatio. Zatim se prodrao:
- Eli! Eli! - i prosuo koncentrisanu sonu kiselinu preko lica.
Raduj se! Raduj se!
~ 104 ~
Raduj se svom Gospodu i Bogu!
Raduj se! Raduj se!
I slavi svog kralja i Boga!
Stafan je pratio sebe i Tomijevu majku na klaviru. Povremeno bi se
pogledali u oči, osmehnuli i zasijali. Tomi je sedeo na kožnom kauču i
patio. Našao je jednu rupicu na naslonu i dok su Stafan i mama pevali,
trudio se da je poveća. Kažiprstom je bušio po meblu pitajući se da li su
Stafan i mama nekad ležali jedno na drugom na ovom kauču. Ispod
barometara.
Večera je bila okej, neko marinirano pile s pirinčem. Posle večere je
Stafan Tomiju pokazao sef u kome drži pištolje. Nalazio se ispod kreveta u
spavaćoj sobi, i Tomi se i tamo isto upitao, da li su spavali u ovom
krevetu? Da li mama misli na tatu dok je Stafan miluje? Da li se on pali
na pomisao da su pištolji ispod dušeka? A ona?
Stafan je odsvirao završni akord, ostavio ga da zvoni. Tomi je izvukao
prst iz povelike rupe na kauču. Mama je klimnula Stafanu, uzela ga za
ruku i sela pored njega na klupu. Iz Tomijevog ugla Devica Marija im je
stajala tačno iznad glava, kao da je to bio efekat na koji su računali, koji
su unapred uvežbali.
Mama je pogledala Stafana, nasmešila se i okrenula ka Tomiju.
- Tomi, hoćemo nešto da ti kažemo.
- Hoćete da se venčate?
Mama je oklevala. Ako su ovo uvežbavali sa scenografijom i svim tim,
onda na ovu repliku očigledno nisu računali.
- Da. Šta misliš o tome?
Tomi je slegnuo ramenima.
- Okej, nema problema.
- Mislili smo... možda na leto.
Mama ga je gledala kao da ga je pitala da li on možda ima neki bolji
predlog.
- Da, da. Naravno.
Ponovo je zavukao prst u rupu, ostavio ga tamo. Stafan se nagnuo.
- Znam da ne mogu da... zamenim tvog tatu. Ni na koji način. Ali
nadam se da ćemo se ti i ja... upoznati i... da. Da ćemo biti drugari.
- Gde ćete da živite?
Mama se iznenada rastužila.
- Mi, Tomi. I ti si tu. Ne znamo. Ali razmišljali smo da kupimo kuću u
~ 105 ~
Engbiju. Ako bude moglo.
- Engbi.
- Da. Šta misliš?
Tomi je pogledao u staklenu ploču stola u kojoj su se njegova mama i
Stafan odražavali, poluprozirni, kao duhovi. Zagrebao je prstom po rupi,
otkinuo malo sunđera.
- Skupo.
- Šta to?
- Kuća u Engbiju. Skupa je. Košta mnogo para. Je l' imate mnogo
para?
Stafan je zaustio da odgovori kad je telefon zazvonio. Pomazio je
Tomijevu majku po obrazu i izašao u predsoblje da se javi. Ona je sela na
kauč pored Tomija i upitala:
- Je l' ti se ne sviđa?
- Oduševljen sam.
Stafanov glas se čuo iz predsoblja. Zvučao je uzbuđeno.
- Pa to je... da, odmah dolazim. Hoćemo li... ne, onda idem pravo tamo.
Dobro. Zdravo.
Vratio se u dnevnu sobu.
- Ubica je na velingbijskom bazenu. Nemaju dovoljno ljudi u stanici,
pa ja moram da...
Otišao je u spavaću sobu i Tomi je čuo kako se sef otvara i zatvara.
Stafan se i presvukao i posle nekog vremena je izašao u punoj policijskoj
uniformi. Pogled mu je bio pomalo poremećen.
Poljubio je Tomijevu mamu u usta i potapšao Tomija po kolenu.
- Moram odmah da pođem. Ne znam kad se vraćam. Pričaćemo posle.
Požurio je u predsoblje, a Tomijeva mama je krenula za njim.
Tomi je čuo nešto u stilu „budi pažljiv" i „volim te" i „ostaješ" dok je
prilazio klaviru i, ne znajući zašto, ispružio ruku i uzeo skulpturu strelca.
Bila je teška, najmanje dva kila. Dok su se mama i Stafan opraštali, sviđa
im se ovo; muškarac odlazi u rat; žena čezne za njim, izašao je na terasu.
Udahnuo je hladni večernji vazduh i prodisao, prvi put posle nekoliko sati.
Nagnuo se preko ograde, video da ispod raste gusto žbunje. Preneo je
skulpturu preko ograde, pustio je. Pala je u žbunje uz šuštanje i krckanje.
Mama je izašla na balkon i stala pored njega. Posle nekoliko sekundi,
ulazna vrata su se otvorila i Stafan je izašao, polutrčeći ka parkingu.
Mama je mahnula, ali Stafan nije podizao pogled. Kad je prošao tačno
ispod terase, Tomi se nasmejao.
~ 106 ~
- Šta je? - pitala je mama.
- Ništa.
Jedan klinac s pištoljem stoji u žbunju i nišani u Stafana. Samo to.
Tomi se, uprkos svemu, osećao sasvim okej.
Družina je pojačana Karlsonom, jedinim od momaka koji je imao
„pravi posao", kako se sam izrazio. Lari je bio u invalidskoj penziji,
Morgan je povremeno radio na jednom auto-otpadu, a nije se znalo od čega
Lase živi. Ponekad je imao malo kinte. Karlson je imao stalni posao u
prodavnici igračaka u Velingbiju. Nekada je radnja bila njegova, ali je
morao da je proda zbog „finansijskih poteškoća". Nov vlasnik ga je s
vremenom zaposlio, jer kako je Karlson govorio, ne može da se porekne
„da čovek posle trideset godina u branši ima određeno iskustvo".
Morgan se zavalio u stolicu, spustio noge sa obe strane i stavio ruke
iza glave, zagledao se u Karlsona. Lake i Lari su se pogledali. Sad će da
krene.
- I, Karlsone? Šta ima novo u poslu sa igračkama? Jeste smislili neki
nov način da klincima maznete džeparac?
Karlson je frknuo.
- Nemaš pojma o čemu pričaš. Ako se nekome nešto mažnjava, onda
se mažnjava meni. Ne možeš da zamisliš koliko se krade. Klinci...
- Da, da, da. Ali treba samo da kupite neko plastično sranje iz Koreje
za dve krune i prodate ga za sto, i nadoknadili ste sve.
- Ne prodajemo takve stvari.
- Jok, jok. A šta je onda ono što sam video u izlogu pre neki dan?
Štrumpfovi. Šta je to? Ručno proizvedene kvalitetne igračke iz Bengtsfoša,
a?
- Čudno je da to priča neko ko prodaje automobile koji idu samo ako ih
privežeš za konja.
I tako se nastavilo. Lari i Lake su slušali, ponekad bi se nasmejali,
ubacili pokoji komentar. Da je Virginija bila ovde, kreste bi se podigle još
više i Morgan ne bi odustao dok Karlson ne bi ozbiljno pobesneo.
Ali Virginija nije bila ovde. A ni Juke. Prava atmosfera nije mogla da
se oseti, i zato je rasprava već počela da jenjava kad su se oko pola devet
ulazna vrata polako otvorila.
Lari je podigao pogled i ugledao čoveka za kog je mislio da nikad neće
kročiti u ovaj restoran: Jestu. Smrdljivca, kako ga je Morgan zvao. Lari je
~ 107 ~
nekoliko puta sedeo na klupi ispred zgrade i pričao s njim, ali Jesta
nikada ranije nije dolazio ovamo.
Delovao je potreseno. Kretao se kao da je sastavljen od loše
zalepljenih delova koji bi otpali ako bi se previše pomerao. Čkiljio je i
mlatio glavom s jedne na drugu stranu. Ili je bio mrtav pijan ili bolestan.
Lari mu je mahnuo.
- Jesta! Dođi, sedi!
Morgan je okrenuo glavu, pogledao Jestu i rekao:
- E, u kurac.
Jesta je izmanevrisao do njihovog stola, kao da prelazi minsko polje.
Lari je izvukao stolicu do sebe, pozvao ga pokretom ruke.
- Dobro došao u klub.
Činilo se da ga Jesta nije čuo, ali se dogegao do stolice. Bio je obučen
u pohabano odelo, s prslukom i leptir-mašnom, kosa mu je bila zalizana. I
smrdeo je. Pišaćka, pišaćka, pišaćka. Čak i kad ste napolju stajali s njim,
smrad se i dalje osećao, mada je bio podnošljiv. Ali unutra, na toplom,
odisao je kiselim ustajalim urinom toliko da ste bili primorani da dišete
na usta da biste izdržali.
Svi momci, čak i Morgan, trudili su se da lice ne pokaže ono što je nos
osećao. Kelner je prišao njihovom stolu, zastao kad je osetio Jestin smrad i
rekao:
- Mogu li... vam nešto doneti?
Jesta je odmahnuo glavom ne pogledavši kelnera. Kelner je podigao
obrvu, a Lari je napravio gest u smislu: U redu je, sredićemo sve. Kelner se
udaljio, a Lari je Jesti stavio ruku na rame.
- Čemu dugujemo ovu čast?
Jesta se nakašljao i ne dižući pogled s poda, rekao:
- Juke.
- Šta s njim?
- Mrtav je.
Lari je čuo kako Lake uzbuđeno diše iza njega. Još uvek je držao ruku
na Jestinom ramenu, ohrabrivao ga. Osećao je da je to neophodno.
- Otkud znaš?
- Video sam. Kad se desilo. Kad je ubijen.
- Pa kad?
- U subotu. Uveče.
Lari je sklonio ruku.
- Prošle subote? Ali... jesi li pričao s policijom?
~ 108 ~
Jesta je odmahnuo glavom.
- Nisam imao snage. A i... nisam baš video. Ali znam.
Lake je rukama prekrio lice i prošaputao:
- Znao sam, znao sam.
Jesta je pričao. Dete koje je kamenom razbilo svetiljku najbližu
mostu, ušlo je ispod i čekalo. Juke koji je ušao, ali nije izašao. Slabi otisak
tela u suvom lišću sledećeg jutra. Dok je pričao, kelner je Lariju davao
ljutite znake, pokazujući na Jestu pa na vrata. Lari je stavio ruku preko
Jestine.
- Ma šta kažeš. Da odemo da pogledamo?
Jesta je klimnuo glavom i ustali su. Morgan je slistio pivo do kraja,
nasmejao se Karlsonu koji je uzeo novine i stavio ih u džep mantila kao i
uvek, jebena škrtica.
Samo je Lake ostao za stolom i slagao neke slomljene čačkalice. Lari
se nagnuo.
- Nećeš s nama?
- Znao sam. Osećao sam.
- Da. Je l' nećeš s nama?
- Hoću. Doći ću. Idite vi.
Kad su izašli na hladni noćni vazduh, Jesta se smirio. Krenuo je tako
brzim korakom da je Lari morao da ga zamoli da uspori, srce nije moglo
da izdrži. Karlson i Morgan su jedan do drugog išli iza njih; Morgan je
čekao da Karlson kaže nešto glupo pa da može da viče na njega. To bi bilo
dobro. Ali čak je i Karlson bio zaposednut sopstvenim mislima.
Razbijena lampa je promenjena i ispod mosta je bilo prilično svetlo.
Okupili su se oko Jeste koji je pričao i pokazivao na lišće, udarao nogama
o zemlju da bi ih zagrejao. Loša cirkulacija. U prolazu je odzvanjalo kao
da vojska maršira. Kad je Jesta završio, Karlson je rekao:
- Ali nema baš dokaza.
To je bila replika kakvu je Morgan čekao.
- Pa čuješ valjda šta kaže, jebote. Misliš da nas sve laže?
- Ne - rekao je Karlson, kao da se obraća malom detetu - ali mislim da
policija možda neće biti tako voljna da poveruje u njegovu priču kao mi,
kad nema ničega što je potvrđuje.
- Pa on je svedok.
- Misliš da je to dovoljno?
Lari je rukom prešao preko lišća.
- Pitanje je kuda je otišao. Ako je zaista tako.
~ 109 ~
Lake je došao iz pravca parka, prišao Jesti i pokazao na zemlju.
- Tamo?
Jesta je klimnuo glavom. Lake je zavukao ruke u džepove i dugo
posmatrao nepravilne oblike listova kao da su neka ogromna slagalica
koju je trebalo da složi. Mišići na vilicama su mu se grčili, opuštali, grčili.
- I? Šta kažete?
Lari mu je prišao.
- Žao mi je, Lake.
Lake je odmahnuo rukom, zadržao Larija da se ne približi više.
- Šta kažete? Hoćemo li da uhvatimo govnara koji je ovo uradio ili
nećemo?
Ostali su gledali na sve moguće strane osim u Lakea. Lari je zaustio
da kaže kako je to teško, verovatno i nemoguće, ali se uzdržao. Na kraju
se Morgan nakašljao, prišao Lakeu i stavio mu ruku na rame.
- Uhvatićemo ga, Lake. Naravno da hoćemo.
Tomi je gledao preko ograde, učinilo mu se da vidi svetlucanje srebra
dole u žbunju. Skulptura je ličila na one što su Raja, Gaja i Vlaja donosili
kući s nekih takmičenja.
- O čemu razmišljaš? - upitala ga je mama.
- O Paji Patku.
- Stafan ti se baš i ne sviđa, a?
- Okej je.
- Sigurno?
Tomi je pogledao ka centru. Video je veliko, crveno, neonsko ,,V" koje
se polako okretalo iznad svega. Velingbi. Viktorija.
- Je l' ti pokazao pištolje?
- Zašto me to pitaš?
- Zanima me. Je l' ti ih pokazao?
- Ne znam na šta misliš.
- Pa nije tako komplikovano. Da li je otvorio sef, izvadio pištolje i
pokazao ti ih?
- Da. Zašto?
- Kada?
Mama je obrisala nešto sa bluze, protrljala ruke.
- Hladnjikavo je.
- Da li misliš na tatu?
~ 110 ~
- Naravno. Sve vreme.
- Sve vreme?
Mama je uzdahnula, sagnula glavu da bi ga pogledala u oči.
- Na šta ciljaš?
- Na šta ti ciljaš?
Tomijeva ruka je stajala na ogradi, ona je stavila svoju preko njegove.
- Hoćeš li sutra sa mnom kod tate?
- Sutra?
- Da. Zadušnice su.
- To je preksutra. Da, hoću.
- Tomi...
Odvojila mu je ruke od ograde, okrenula ga ka sebi. Zagrlila ga. Na
trenutak se ukočio. A onda se izmigoljio i ušao u sobu. Dok se oblačio,
shvatio je da će nekako morati da uvede mamu unutra ako misli da
pokupi skulpturu. Doviknuo joj je i ona je brzo došla s terase, gladna reči.
- I... Pozdravi Stafana.
Mama se ozarila.
- Hoću. A ti ne ostaješ?
- Ne, ja... možda potraje celu noć, to njegovo.
- Da, malo brinem.
- Nemoj. Ume da puca. Ćao.
- Ćao...
Vrata su se zatvorila.
- ...Srce moje.
Tup udarac se začuo unutar volvoa kad je Stafan velikom brzinom
prešao preko ivice trotoara. Vilice su mu se zakucale jedna u drugu tako
da je mu je u glavi zazvonilo od bola, na trenutak mu se zamračilo pred
očima i skoro da je pregazio jednog starog čoveka koji je krenuo da se
pridruži masi okupljenih znatiželjnika oko policijskog automobila ispred
glavnog ulaza u bazen.
Pripravnik Lašon je sedeo u autu i razgovarao preko radija.
Verovatno je zvao pojačanje ili hitnu pomoć. Stafan je stao iza njega da bi
ostavio mesta za eventualno pojačanje, iskočio iz auta i zaključao. Uvek je
zaključavao auto, čak iako će samo jedan minut biti van njega. Ne zato što
je brinuo da će ga neko ukrasti, već zato da bi mu to prešlo u naviku,
kako, zaboga, nikad ne bi zaboravio da zaključa službeni auto.
~ 111 ~
Krenuo je ka glavnom ulazu, trudeći se da pred posmatračima izgleda
zvanično; znao je da njegova pojava većini uliva poverenje. Više
okupljenih je verovatno mislilo: „Aha, ovaj će sve da sredi."
Neposredno pred vratima stajala su četvorica muškaraca u kupaćim
gaćama i peškirima preko ramena. Stafan je prošao pored njih, ka
svlačionici, ali je jedan od njih doviknuo:
- Izvinite - i bosonog mu pritrčao.
- Izvinite, naša odeća...
- Šta s njom?
- Kad možemo da je uzmemo?
- Odeću?
- Da, u svlačionici je, a ne puštaju nas da uđemo.
Stafan je otvorio usta da kaže nešto cinično o tome kako se njihova
odeća trenutno nalazi na vrhu liste prioriteta, ali im je u tom trenutku
prišla jedna žena u beloj majici s gomilom bademantila u rukama. Stafan
je pokazao ka njoj i otišao u svlačionicu.
Na putu do svlačionice naišao je na još jednu ženu u beloj majici, koja
je dečaka od dvanaest-trinaest godina vodila ka ulazu. Dečakovo lice sijalo
je jarkocrveno nasuprot belom mantilu u koji je bio umotan, oči su mu bile
prazne. Žena je gotovo optužujući pogledala Stafana.
- Mama dolazi po njega.
Stafan je klimnuo glavom. Da li je dečak... žrtva? Hteo je baš to da
pita, ali u brzini nije mogao da smisli razuman način da formuliše pitanje.
Pretpostaviće da je Holmberj od svih uzeo imena i ostale podatke, a onda
ocenio da je najbolje da mama preuzme dečaka i odvede ga u hitnu
pomoć... krizna intervencija, terapija.
Zaštiti svoje najmlađe.
Stafan je nastavio hodnikom, potrčao uz stepenice dok je u sebi
zahvalio bogu za ukazanu milost i zamolio za snagu u iskušenju koje će
uslediti.
Da li je ubica zaista još uvek u zgradi?
Ispred svlačionice, ispod znaka na kom je pisalo „GOSPODA", stajala
su upravo tri gospodina i razgovarala s poručnikom Holmberjem. Samo
jedan od njih je bio obučen. Jedan nije imao pantalone, jedan je bio go do
pojasa.
- Dobro je što si tako brzo stigao - rekao je Holmberj.
- Je l' još tu?
Holmberj je pokazao ka vratima svlačionice.
~ 112 ~
- Unutra.
Stafan je rukom mahnuo ka trojici muškaraca.
- Jesu oni...?
Pre nego što je Holmberj išta stigao da odgovori, čovek bez pantalona
je napravio pola koraka unapred i rekao, ne bez ponosa:
- Mi smo svedoci.
Stafan je klimnuo glavom i upitno pogledao Holmberja.
- Zar ne bi trebalo da oni...
- Da, ali čekao sam tebe. Očigledno nije nasilan. - Holmberj se
okrenuo ka trojici muškaraca i ljubazno rekao: - Javićemo vam se.
Najbolje da sada odete kući. Da, još nešto. Znam da nije lako, ali
pokušajte da o ovome ne pričate jedni s drugima.
Čovek bez pantalona se krivo osmehnuo, klimnuo glavom kao znak da
je razumeo.
- Mislite, neko bi mogao da čuje.
- Ne, nego možete da umislite da ste videli nešto što zapravo niste,
samo zato što je neko drugi to video.
- A, ne ja. Ja znam šta sam video i to je nešto najjezivije...
- Verujte mi. Dešava se i najboljima od nas. A sad nas izvinite. Hvala
vam na svoj pomoći.
Muškarci su otišli hodnikom, mumlajući. Holmberj je bio dobar u
ovome. U pričanju s ljudima. To je najviše i radio. Išao po školama i pričao
o drogi i policijskom poslu. Više nije često učestvovao u nečemu ovakvom.
Udarac metala, kao da je neki poslužavnik pao, začuo se iz svlačionice
i Stafan se štrecnuo, naćulio se.
- Kažeš, nije nasilan?
- Očigledno je ozbiljno povređen. Prosuo je nekakvu kiselinu po licu.
- Zašto?
Holmberjevo lice je postalo prazno, okrenuo se ka vratima.
- To ćemo morati njega da pitamo.
- Naoružan?
- Verovatno nije.
Holmberj je pokazao ka niši; na mermernoj ploči ispred prozora
nalazio se veliki kuhinjski nož s drvenom drškom.
- Nisam imao kesu. A i onaj bez pantalona je neko vreme petljao oko
njega dok ja nisam stigao. Uzećemo ga posle.
- A sad ćemo samo da ga ostavimo tamo?
- Imaš neki bolji predlog?
~ 113 ~
Stafan je odmahnuo glavom i u tišini koja je usledila, pažnju su mu
privukle dve stvari. Jedan slab, neritmičan, šištavi zvuk iz svlačionice.
Vetar prolazi kroz dimnjak. Polomljena flauta. To, i miris. Nešto za šta je
prvo pomislio da je miris hlora kojim odiše ceo bazen. Ali ovo je bilo nešto
drugo. Oštar miris koji je pekao nozdrve. Stafan je iskrivio nos.
- Hoćemo li...?
Holmberj je klimnuo glavom, ali se nije micao. Oženjen, ima decu.
Naravno. Stafan je izvukao službeno oružje iz futrole, stavio drugu ruku
na kvaku. Bio je to treći put za dvanaest godina koliko je bio u službi da je
ulazio u neku prostoriju sa izvučenim pištoljem. Nije znao da li postupa
ispravno, ali niko ga neće ni kriviti. Ubica dece. Sateran u ćošak, možda
očajan, ma koliko bio povređen.
Dao je Holmberju znak i otvorio vrata.
Smrad ga je zapahnuo.
Uvukao mu se u nos toliko da su mu oči zasuzile. Zakašljao se.
Izvadio je maramicu iz džepa i stavio je preko nosa i usta. U nekoliko
navrata je pomagao vatrogascima pri gašenju požara, ovo je bilo isto tako.
Ali ovde nije bilo dima, samo jedna izmaglica koja je lebdela u sobi.
Dragi bože, šta je ovo?
Jednotoni, iseckani zvuk još uvek se čuo s druge strane ormarića
ispred njih. Stafan je signalizirao Holmberju da prođe s druge strane, da
bi došli iz dva pravca. Stafan je došao do ivice niza ormarića i provirio iza
ćoška držeći spreman pištolj.
Video je prevrnutu metalnu korpu za đubre i pored nje nago telo na
podu. Holmberj se pojavio s druge strane, pokazao Stafanu da ostane
miran, činilo se da nema neposredne opasnosti. Stafan se malčice
iznervirao što je Holmberj pokušao da preuzme komandu nad situacijom,
sad kad se videlo da više nije opasno. Udahnuo je kroz maramicu, sklonio
ju je sa usta i glasno rekao:
- Hej! Policija. Da li me čuješ?
Čovek na podu nije davao znake da je išta čuo, nastavio je samo da
ispušta onaj monotoni zvuk, s licem okrenutim ka podu. Stafan je
napravio nekoliko koraka ka njemu.
- Drži ruke tako da ih vidim.
Čovek se nije mrdao. Ali kad se približio, Stafan je primetio kako mu
celo telo drhti. To s rukama je bilo bespotrebno. Jedna ruka mu je bila
~ 114 ~
preko kante za đubre, druga ispružena na podu. Dlan je bio naduven i
ispucao.
Kiselina... na šta liči...
Stafan je ponovo prineo maramicu ustima i prišao čoveku i vratio
pištolj u futrolu, nadajući se da bi ga Holmberj pokrio ako bi se nešto
desilo.
Telo se spazmatično cimalo praveći mekani, coktavi zvuk svaki put
kad se gola koža odlepljivala i ponovo zalepljivala za pločice. Ruka koja je
bila na podu, poskakivala je kao ribica na suvom. I neprekidni zvuk iz
usta, okrenutih ka podu:
- ...Eeiiieeeeiii...
Stafan je Holmberju dao znak da bude na odstojanju i čučnuo pored
tela.
- Da li me čuješ?
Čovek je ućutao. Onda mu je celo telo iznenada napravilo grčevit
pokret i okrenulo se.
Lice.
Stafan se zateturao unatrag, izgubio ravnotežu i pao na leđa. Stisnuo
je zube kako ne bi vrisnuo od bola koji mu je prošao telom. Zatvorio je oči.
I ponovo ih otvorio.
Nema lice.
Stafan je jednom video jednog narkomana koji je tokom halucinacije
više puta licem udario u zid. Video je i čoveka koji je vario rezervoar a da
prethodno iz njega nije ispustio benzin. Eksplodirao mu je u lice.
Ali ništa se nije moglo meriti sa ovim.
Nos je potpuno izgoreo i na njegovom mestu su bile samo dve rupe.
Usta su se zalepila, usne zapečatile osim malenog proreza u jednom
ćošku. Jedno oko je iscurilo preko onoga što je nekad bio obraz, ali drugo...
drugo je bilo širom otvoreno. Stafan je zurio u to oko, jedino što je
podsećalo na nešto ljudsko u toj izobličenoj masi. Bilo je crveno i kad je
pokušalo da trepne, samo je parče kože zalepršalo nadole i ponovo se
povuklo. Namesto ostatka lica stajali su samo delovi hrskavice i kostiju
koji su izbijali iz nepravilnih komada mesa i crnih parčića tkanine.
Ogoljeni, svetlucavi mišići su se skupljali i opuštali, trzali se kao da
umesto glave stoji gomila tek ubijenih, iseckanih jegulja.
Celo lice, to što je nekad bilo lice, imalo je sada sopstveni život.
Stafanu se knedla popela uz grlo i verovatno bi se ispovraćao da telo
nije bilo toliko zauzeto pumpanjem bola u leđima. Polako je izvukao noge,
~ 115 ~
uspravio se, oslonio se o ormare. Crveno oko je sve vreme buljilo u njega.
- Ovo je najjezivije...
Holmberj je s rukama pored tela posmatrao deformisano telo na podu.
Nije bilo samo lice. Kiselina se slila i po gornjem delu tela. Koža preko
ključne kosti je nestala i jedan deo kosti je štrcao napolje, svetleo kao bela
kreda na isprženom mesu.
Holmberj je odmahivao glavom, pomerao jednu ruku gore-dole.
Kašljao.
- Ovo je najjezivije...
Bilo je jedanaest sati i Oskar je ležao u krevetu. Pažljivo je kucao
slova o zid. E...L...I... E...L...I...
Nije bilo odgovora.
10 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:41 pm
Margita
Administrator
Petak, 30. oktobar
Dečaci iz 6b su stajali poredani ispred škole i čekali da im nastavnik
Avila da znak da mogu da krenu. Svi su u rukama nosili kese ili torbe sa
opremom za fizičko, jer nek je bog u pomoći onome ko zaboravi opremu ili
nema opravdanje ako ne radi fizičko.
Stajali su na rastojanju od ispružene ruke, kako im je nastavnik
rekao na prvom času u četvrtom razredu, kad je od učiteljice preuzeo
odgovornost za njihov fizički razvoj.
- Prav red! Pazi rastojanje!
Nastavnik Avila je za vreme rata bio borbeni pilot. Nekoliko puta je
zabavljao dečake pričama o borbama u vazduhu i prinudnim sletanjima u
polja pšenice. Bili su impresionirani. Poštovali su ga.
Razred koji se smatrao nemirnim i bučnim poslušno bi stajao u redu,
na datom rastojanju, čak i kada nastavnik nije bio u dvorištu. Ako red ne
bi izgledao kako je on želeo, morali bi da čekaju dodatnih deset minuta, ili
bi obećani odbojkaški meč zamenili zgibovi i trbušnjaci.
Oskar se, kao i ostali, prilično plašio nastavnika fizičkog. Sa svojom
oštrom, sedom kosom i orlovskim nosom, svojom dobrom kondicijom i
čeličnom rukom, teško da bi mogao da bude blagonaklon ili bar razume
slabašnog, debeljuškastog i maltretiranog dečaka. Ali na njegovom času se
znao red. Ni Joni, ni Mike, ni Tomas nisu smeli ništa da rade ako je
~ 116 ~
nastavnik bio u blizini.
Sada je Juhan izašao iz reda, bacio pogled ka školi. Zatim je napravio
hitlerovski pozdrav rukom i rekao:
- Ispravi red! Danas vežbe za slučaj požara! S konopcem!
Neki su se nervozno nasmejali. Nastavnik je obožavao vežbe za slučaj
požara. Učenici su jednom u polugodištu morali da vežbaju izlaženje kroz
prozor pomoću konopca, dok je nastavnik štopericom merio vreme čitave
procedure. Ako bi potukli postojeći rekord, na sledećem času su mogli da
se igraju neke igre. Ako bi zaslužili.
Juhan se brzo vratio u red. Na sreću, jer je samo nekoliko sekundi
kasnije nastavnik izašao iz škole i brzim korakom otišao do fiskulturne
sale. Gledao je pravo pred sebe, na razred nije ni obraćao pažnju. Na pola
puta do sale je ne zastajkujući i ne okrećući glavu napravio jedan pokret
rukom koji je značio dođite!
Red je krenuo trudeći se da ostane na predvidenom rastojanju.
Tomas, koji je išao iza Oskara, nagazio mu je na petu tako da mu se jedna
cipela izula. Oskar je nastavio da hoda.
Od prekjučerašnjeg bičevanja su ga ostavili na miru. Nije da su mu se
izvinili, ali rana na njegovom obrazu je bila tu, i verovatno su smatrali da
je to dovoljno. Za neko vreme.
Eli.
Oskar je zgrčio nožne prste da mu cipela ne bi spala i nastavio da
maršira ka sali. Gde je Eli? Oskar je celo veče prestajao kraj prozora
gledajući da li će njen tata da se vrati kući. Umesto toga, video je Eli kako
izlazi oko deset sati. Onda je s mamom jeo toplu čokoladu i buhtle, pa je
možda propustio njen povratak. Ali, nije mu odgovarala na kucanje.
Razred se zbio u svlačionici, red se rasturio. Nastavnik Avila ih je
čekao prekrštenih ruku.
- Aha. Danas vežbe, na razboju, kozliću i s konopcem.
Uzdasi. Nastavnik je klimnuo glavom.
- Ako bude dobro, ako radite, sledeći put igramo između dve vatre. Ali
danas, vežbe. Pokret!
Nije bilo mesta za diskusiju. Trebalo je da budu zadovoljni jer su
igrali između dve vatre, i razred je hitro počeo da se presvlači. Oskar se,
kao i obično, postarao da bude leđima okrenut ostalima kad skida
pantalone. Piš-lopta je čudno izgledala u gaćama.
Ostali su gore u sali spuštali prečage na razboju i donosili kozliće za
preskakanje. Juhan i Oskar su preneli strunjače. Kad je sve bilo spremno,
~ 117 ~
nastavnik je dunuo u pištaljku. Bilo je pet polja, pa ih je podelio u pet
grupa, po dvojica u svakoj.
Oskar i Stafe su bili u grupi, što je bilo dobro, s obzirom na to da je
Stafe jedini u razredu koji je u gimnastici bio lošiji od Oskara. Sirova
snaga, ali nespretan. Deblji od Oskara. Ipak, niko ga nije zadirkivao.
Nešto u njegovom držanju je govorilo da će se onaj koji se zeza s njim loše
provesti.
Nastavnik je ponovo dunuo u pištaljku i krenuli su.
Zgibovi, brada iznad prečage, pa dole, pa opet gore. Oskar je uspeo da
uradi dva. Stafe je uradio pet, a onda se pustio. Pištaljka. Trbušnjaci.
Stafe je samo ležao na strunjači i buljio u plafon. Oskar je radio lažne
trbušnjake do sledećeg zvižduka. Preskakanje konopca. U tome je Oskar
bio dobar. Skakao je i skakao dok se Stafe upetljavao. A onda obični
sklekovi. Stafe je mogao da uradi koliko god je hteo. Na kraju preskakanje
kozlića, prokletog kozlića.
Zbog ovoga je bilo dobro biti sa Stafeom u grupi. Oskar je krišom
pogledao Mikea i Jonija i Ulofa, kako su preleteli kozlić pomoću odskočne
daske. Stafe se pripremio, zatrčao, naskočio na dasku toliko snažno da je
zaškripala, ali svejedno nije ni dosegao do kozlića. Okrenuo se i krenuo
nazad. Nastavnik mu je prišao.
- Na kozlić!
- Ne mogu.
- Onda ga ovako preskoči.
- Šta?
- Prekoči. Preskoči. Ajde, skači!
Stafe se uhvatio za kozlić, podigao se i kao puž golać skliznuo na
drugu stranu. Nastavnik je rukom pokazao kreni i Oskar je potrčao.
Negde na putu do kozlića je odlučio.
Pokušaće.
Nastavnik mu je jednom rekao da se ne plaši kozlića, da od toga sve
zavisi. Obično nije istinski naskakao na dasku, plašeći se da ne izgubi
ravnotežu ili se zabije u kozlić. Ali sada će dati sve od sebe, praviti se da
ume. Nastavnik je gledao, Oskar je svom brzinom potrčao ka odskočnoj
dasci.
Gotovo da nije ni pomislio na odskok, toliko je bio usredsređen na
preskakanje kozlića. Po prvi put je nogama svom snagom udario o dasku,
bez uzdržavanja, i telo je samo od sebe poletelo, ruke su se ispružile da bi
telu dale oslonac i prebacile ga dalje. Takvom brzinom je preskočio kozlić
~ 118 ~
da je izgubio ravnotežu i pao naglavačke kad se dočekao na drugoj strani.
Ali je preskočio!
Okrenuo se i pogledao nastavnika, koji se istina nije smejao, ali je
ohrabrujuće klimao glavom.
- Dobro je, Oskare. Samo pazi ravnotežu.
Nastavnik je dunuo u pištaljku i imali su minut da odahnu pre nego
što su sve ponovili još jednom. Ovog puta je Oskar uspeo da preskoči
kozlić i da zadrži ravnotežu pri doskoku.
Nastavnik je zviznuo za kraj časa i sišao u svoju sobu dok su oni
pokupili stvari. Oskar je spustio točkove na kozliću i otkotrljao ga do
ostave, potapšao ga kao da je dobar konj koji je dozvolio da ga pripitome.
Stavio ga je na mesto i krenuo ka svlačionici. Hteo je o nečemu da popriča
s nastavnikom.
Na pola puta do vrata nešto ga je zadržalo. Omča napravljena od
konopca za preskakanje prešla mu je preko glave i zaustavila se oko
stomaka. Neko ga je držao. Iza sebe je začuo Jonijev glas:
- Hopa, Prase!
Okrenuo se da bi mu čvor sa stomaka prešao na leđa. Joni je stajao
pred njim držeći konopac za drške. Mahao je njima gore-dole.
- Hopa, hopa.
Oskar je obema rukama uhvatio konopac i istrgao ga iz Jonijevih
ruku. Konopac je pao iza Oskara. Joni je pokazao na njega.
- Sad ćeš ti da ga podigneš.
Oskar je uhvatio konopac za sredinu, zavrteo ga iznad glave tako da
su drške zveckale jedna o drugu, viknuo:
- Hvataj! - i pustio. Konopac je odleteo i Joni je instinktivno podigao
ruke da zaštiti lice. Konopac mu je proleteo iznad glave i pao na klupu iza
njega.
Oskar je izašao iz sale i strčao niz stepenice. Srce mu je lupalo u
ušima. Počelo je. Preskakao je po tri stepenika, sa obe noge doskočio na
kraju, prošao kroz svlačionicu i ušao u nastavnikovu sobu.
Nastavnik je sedeo u svojoj gimnastičkoj opremi i pričao telefonom na
stranom jeziku, verovatno španskom. Jedina reč koju je Oskar razumeo
bila je „perro" što je znao da znači „pas". Nastavnik mu je dao znak da
sedne na drugu stolicu. Nastavio je da priča, još nekoliko „perroa", dok je
Oskar slušao kako Joni ulazi u svlačionicu i glasno priča.
Svlačionica se ispraznila dok nastavnik nije završio sa svojim psom.
Obratio se Oskaru.
~ 119 ~
- Aha, Oskare, šta želiš?
- Pa, nešto sam razmišljao... oni treninzi četvrtkom.
-Da?
- Je l' mogu da prisustvujem?
- Misliš na bodibilding na bazenu?
- Da, na to. Je l' mogu da se prijavim?
- Ne moraš da prijavljuješ. Samo dođeš. U četvrtak u sedam. Hoćeš da
treniraš?
- Da, ja... da.
- To je dobro. Treniraš. Onda radiš zgibove... pedeset komada!
Nastavnik je podigao ruke i pokazao zgib. Oskar je odmahnuo
glavom.
- Ne. Ali... da, doći ću.
- Onda ćemo se videti u četvrtak. Dobro.
Oskar je klimnuo glavom, hteo da krene, a onda rekao:
- Kako vam je pas?
- Pas?
- Da, čuo sam da ste rekli „pero". Zar to ne znači „pas"? Nastavnik se
zamislio na trenutak.
- A! Ne „perro". Pero. To znači „ali". Kao „ali ne ja". Kaže se pero yo
no. Razumeš? Hoćeš da počneš i da učiš španski?
Oskar se nasmešio i odmahnuo glavom. Rekao je da mu je bodibilding
dovoljan.
Svlačionica je bila prazna. Tu je bila samo Oskarova odeća. Oskar je
skinuo šorts i zastao. Nije mu bilo pantalona. Naravno. Kako se toga nije
setio. Potražio je po svlačionici, u WC-u. Nije bilo pantalona.
Hladnoća ga je štipala po nogama dok je išao kući u šortsu. Za vreme
fizičkog je počeo da pada sneg. Pahuljice su padale i topile se na njegovim
golim nogama. Zastao je ispred Elinog prozora. Spuštene roletne. Bez
pokreta unutra. Velike pahulje su mu milovale lice. Nekoliko ih je uhvatio
jezikom. Bile su ukusne.
- Pogledaj Ragnara.
Holmberj je pokazao ka glavnom trgu u Velingbiju gde je sneg tek
počeo da prekriva kaldrmu poredanu ukrug. Jedan od alkosa je nepomično
sedeo na klupi, uvijen u veliki mantil dok ga je sneg pretvarao u loše
oblikovanog sneška. Holmberj je uzdahnuo.
- Izaći ću da pogledam ako se uskoro ne pomeri. Kako si ti?
~ 120 ~
- Onako.
Stafan je stavio dodatni jastuk na radnu stolicu da bi ublažio bol u
donjem delu leđa. Više bi voleo da stoji, a najviše da leži u krevetu, ali
izveštaj o sinoćnim događajima morao je pre vikenda da stigne u Odeljenje
za krvne delikte.
Holmberj je pogledao u blok i lupnuo olovkom o njega.
- Ona trojica iz svlačionice. Rekli su da je ovaj ubica, pre nego što je
prosuo kiselinu po sebi, viknuo: „Eli, Eli!", pa se nešto pitam...
Stafanu je srce ubrzalo, nagnuo se preko stola.
- Je l' to rekao?
- Da? Znaš šta to...
-Da.
Stafan se ponovo zavalio u stolicu i strela bola mu se zarila sve do
korena kose. Uhvatio se za ivicu stola, namestio se i rukama prekrio lice.
Holmberj ga je gledao.
- Jebote, jesi li išao lekaru?
- Ne, to je samo... proći će. Eli, Eli.
- Je l' to ime?
Stafan je polako klimnuo glavom.
- Da... znači... Bog.
- Aha, dozivao je Boga. Misliš da ga je čuo?
- Šta?
- Bog. Misliš da ga je čuo? S obzirom na okolnosti, deluje malo...
neverovatno. Mada, ti si stručnjak za to. Jesi, jesi.
- To su Hristove poslednje reči na krstu. Bože moj, Bože moj, zašto si
me napustio? Eli, Eli, lema sabachtani?
Holmberj je trepnuo i spustio pogled na blok.
- Da, da.
- Po Mateju i Marku.
Holmberj je klimnuo glavom, šišajući olovku.
- Da ubacimo to u izveštaj?
Kad se vratio kući, Oskar je obukao pantalone i sišao do
Ljubavnikovog kioska po novine. Pričalo se da je ubica uhvaćen i hteo je
sve da sazna. Iseče i sačuva.
Na putu do kioska osetio je da je nešto čudno, nešto neuobičajeno,
pored toga što je padao sneg. Dok se vraćao, shvatio je šta je. Nije bio na
min@
~ 121 ~
oprezu. Samo je išao. Prešao je ceo put do kioska, a da se nijednom nije
osvrnuo da vidi da li ima nekog ko bi mogao da ga povredi.
Potrčao je. Trčao je sve do kuće, s novinama u rukama dok su mu
pahunjice lizale lice. Zaključao je vrata za sobom. Otišao je do krevet,
legao na stomak, pokucao na zid. Nije bilo odgovora. Hteo je da razgovara
sa Eli, da joj ispriča.
Otvorio je novine. Bazen u Velingbiju. Policijski automobili. Hitna
pomoć. Pokušaj ubistva. Povrede su takve da je identifikacija otežana.
Slika bolnice u kojoj je zbrinut. Podsećanja na prethodno ubistvo. Bez
komentara.
A onda podmornica, podmornica, podmornica. Povećana pripravnost.
Neko je pozvonio na vrata.
Oskar je skočio s kreveta, otrčao do predsoblja. Eli, Eli, Eli.
Dodirnuo je kvaku i zaustavio se. Šta ako su Joni i ostali? Ne, nikad
mu ne bi ovako došli na vrata. Otvorio je i ugledao Juhana.
- 'De si.
- Da... 'de si.
- 'Oćemo nešto?
- Ajde... šta?
- Ne znam. Nešto.
- Okej.
Juhan je sačekao na stepenicama dok se Oskar obuo i obukao jaknu.
- Joni je bio ispao govnar. Na fizičkom.
- Uzeo mi je pantalone, a?
- Da. Znam gde su.
- Gde?
-Tamo iza. Kod bazena. Pokazaću ti.
Oskar je pomislio, ali nije rekao, da je u tom slučaju Juhan mogao da
ih donese kad je već dolazio. Ali njegova dobra volja se nije prostirala
toliko daleko. Oskar je klimnuo glavom i rekao:
- Dobro.
Otišli su do bazena i pokupili pantalone koje su visile na jednom
žbunu. Zatim su se malo promuvali okolo. Napravili grudve i gađali
drveće. U kontejneru su našli električni kabl koji će moći da se isecka i
koristi kao municija za praćku. Pričali su o ubici, o podmornici i o Joniju,
Mikeu i Tomasu za koje je Juhan mislio da su idioti.
- Totalni retardi.
- Ali tebe valjda ne maltretiraju.
~ 122 ~
- Pa ne, ali svejedno.
Otišli su do kioska s kobasicama kod stanice metroa i kupili po dve.
Kruna komad, pržena kobasica sa senfom, kečapom, sosom za
hamburgere i svežim lukom. Počelo je da se smrkava. Juhan je pričao s
devojkom u kioksu, a Oskar je gledao metroe koji su dolazili i odlazili,
razmišljao o električnim vodovima iznad pruge.
Sa ustima koja su smrdela na luk, krenuli su ka školi gde će im se
putevi razići. Oskar je rekao:
- Misliš da se ljudi ubijaju tako što skoče na one električne vodove
iznad šina?
- Nemam pojma. Valjda se ubijaju. Moj burazer zna jednog koji se
ispišao na otvorenu žicu.
- I šta je bilo?
- Poginuo je. Struja je prošla kroz pišaćku i ušla mu u telo.
- Ma daj. Sta, hteo je da umre?
- Ma jok. Bio pijan. Jebote. Zamisli samo...
Juhan ga je imitirao kako je izvadio kitu i pišao, i ceo počeo da se
trese. Oskar se nasmejao.
Dole kod škole su se rastali, mahnuli. Oskar je otišao kući s nađenim
pantalonama vezanim oko kukova, zviždućući glavnu temu iz serije
„Dalas". Sneg je prestao, ali je beli pokrivač prekrivao sve. Veliki, zaleđeni
prozori na maloj zgradi bazena sijali su. Tu će doći u četvrtak uveče.
Počeće da trenira. Ojačaće.
Petak veče kod Kineza. Okrugli zidni sat sa čeličnim ramom potpuno
odskače od lampi s papirnim abažurom i zlatnih zmajeva, pokazuje pet do
devet. Matorci sede nadvijeni nad svoje pivo, gube se u šari podmetača za
tanjire. Napolju sneg i dalje pada.
Virginija meša svoj koktel San Francisko i pije kroz slamku na čijem
vrhu je figurica Džonija Vokera.
Koje bio Džoni Voker? I kuda je išao?
Udara slamkom o čašu i Morgan podiže pogled.
- Hoćeš da držiš govor?
- Pa neko mora.
Ispričali su joj. Sve što je Jesta rekao o Jukeu, mostu, detetu. A onda
su utonuli u tišinu. Virginija je zvecnula ledom u čaši, gledala kako se
prigušeno svetio s lustera odražava u poluistopljenim kockicama.
~ 123 ~
- Nešto mi nije jasno. Ako se desilo tako kako Jesta kaže, gde je onda?
Mislim, Juke.
Karlson se ozario, kao da je to bila prilika na koju je čekao.
- To je upravo ono što i ja pokušavam da kažem. Gde je leš? Ako će...
Morgan je preteći podigao kažiprst Karlsonu pred lice.
- Ne nazivaj Jukea „lešom".
- Nego kako da ga zovem? Preminuli.
- Ne zovi ga nikako dok ne budemo sigurni šta se desilo.
- Pa to i pokušavam da kažem. Sve dok ne budemo imali ... sve dok ne
budu našli... dok ga ne nađu, ne možemo...
- Koji oni?
- A šta misliš? Helikopterska planinska jedinica. Policija, naravno.
Lari je protrljao oči uz tiho pucketanje.
- U tome i jeste problem. Sve dok ga ne nađu, nisu zainteresovani, a
sve dok su nezainteresovani, neće ni početi da ga traže.
Virginija je odmahnula glavom.
- Morate da odete u policiju i ispričate im šta se desilo.
- Ma nemoj, a šta da im kažemo? - nasmejao se Morgan. - E, ostavite
sva ta sranja sa ubicom dece, podmornicom, sve to, jer mi smo tri vesela
alkosa i jedan naš drugar je nestao, a jedan naš drugi drugar, isto pijanac,
nam je rekao da je jedno veče, kad se baš cvrcnuo, video... šta?
- A Jesta? On je video, on je...
- Da, da. Naravno. Ali on je tako jebeno nestabilan. Mahneš mu
uniformom, on se sav pomete i spreman je za ludaru. Ne može da podnese.
Saslušanje i ta sranja - Morgan je slegnuo ramenima. - Nema šanse.
- I nećete ništa da uradite?
- Pa, šta da radimo, jebiga?
Lake, koji je uspeo da saspe pivo u sebe dok je razgovor trajao, rekao
je nešto, pretiho da bi ostali čuli. Virginija se nagnula ka njemu i stavila
mu glavu na rame.
- Šta si rekao?
Lake je zurio u zatamnjenu šaru na svom podmetaču i prošaputao:
- Ti si rekao. Da ćemo da ga uhvatimo.
Morgan je lupio rukom o sto tako da su čaše poskočile, pa ispružio
ruku kao kandžu.
- I hoćemo. Ali treba nam nešto od čega ćemo da krenemo.
Lake je klimnuo glavom poput mesečara i ustao.
- Moram samo...
~ 124 ~
Noge su ga izdale, pao je preko stola i oborio čaše koje su pale i
razbile se pa su se ostali gosti okrenuli i pogledali. Virginija ga je uhvatila
za ramena i vratila u stolicu. Pogled mu je bio odsutan.
- Izvinite, ja...
Kelner je pojurio ka njihovom stolu, frenetično brišući ruke o kecelju.
Nadvio se nad Lakea i Virginiju i ljutito rekao:
- Ovo je restoran, ne svinjac!
Virginija mu se osmehnula najlepše što je mogla, dok je pomagala
Lakeu da ustane.
- Dođi, Lake, idemo kod mene.
Uz prezrivi pogled upućen ostalima, kelner je hitro prišao Lakeu i
Virginiji, pridržao Lakea s druge strane ne bi li pokazao gostima da je i on
jednako kao i oni željan da se ovaj uznemirujući element udalji iz lokala,
zarad mira tokom obeda.
Virginija je pomogla Lakeu da obuče svoj teški, staromodno elegantni
kaput, nasleđe od oca koji je umro nekoliko godina ranije, i povela ga ka
vratima.
Iza sebe je čula značajne zvižduke Morgana i Karlsona. S Lakeovom
rukom preko ramena, okrenula se i isplazila im se. Zatim je otvorila vrata
i izašla.
Sneg je padao u velikim, sporim pahuljama, stvarajući prostor
hladnoće i tišine između njih dvoje. Virginijini obrazi su procvetali dok je
vodila Lakea ka parku. I bolje im je ovako.
- Dobro veče. Trebalo je da se nađem s tatom, ali on nije došao... mogu
li da uđem i poslužim se telefonom?
- Naravno.
- Mogu li da uđem.
- Telefon je tamo.
Žena je pokazala ka predsoblju; na jednom stočiću stajao je sivi
telefon. Eli je stajala pred vratima, još uvek nije bila pozvana da uđe.
Odmah do vrata stajao je čelični jež sa iglicama od pijasave za brisanje
cipela. Eli je počela da briše noge da bi sakrila nemogućnost da uđe.
- Jeste li sigurni da je u redu?
- Da, da. Uđi, uđi.
Žena je napravila umoran pokret rukom, Eli je bila pozvana. Činilo se
da je žena izgubila interesovanje i vratila se u dnevnu sobu, odakle je
~ 125 ~
dopiralo monotono zujanje s televizora. Dugačka, zlatna svilena traka
vezana oko ženine sede kose, visila je kao pitoma zmija duž njenih leđa.
Eli je ušla u predsoblje, skinula cipele i jaknu, podigla slušalicu.
Nasumično je okrenula broj, pravila se da priča s nekim, spustila
slušalicu. Udahnula je kroz nos. Miris od kuvanja, sredstvo za čišćenje,
zemlja, pasta za cipele, zimske jabuke, vlažna tkanina, elektricitet,
prašina, znoj, lepak za tapete i... mačji urin.
Da. Zift crna mačka stajala je na vratima kuhinje i zavijala. Uši
povučene nazad, nakostrešeno krzno, izdignuta leđa. Oko vrata je imala
crvenu ogrlicu s malim metalnim cilindrom u koji su verovatno stavili
papirić s njenim imenom i adresom.
Eli je zakoračila ka mački, a ova je izbacila zube, zasiktala. Telo se
napelo za napad. Još jedan korak. Mačka je odstupila, povukla se unazad
nastavljajući da sikće i sve vreme gledajući Eli u oči. Od mržnje koja joj je
ispunjavala telo, metalni cilindar je zaigrao. Odmeravale su se. Eli se
polako kretala napred, primoravala mačku da se povuče sve dok nije ušla
u kuhinju, a onda je zatvorila vrata. Mačka je nastavila da zavija i besno
mjauče s druge strane. Eli je ušla u dnevnu sobu.
Žena je sedela na kožnom kauču, toliko ispoliranom da se televizor u
njemu odražavao. Sedela je potpuno pravih leda i netremice zurila u
treptavi ekran. Na jednoj strani je u kosi imala žutu rozetu od trake, s
druge strane se traka odmotala. Na stočiću ispred nje stajala je činija s
keksom i daska sa tri sira. Neotvorena flaša vina i dve čaše.
Činilo se da žena ne primećuje Eli, bila je zauzeta onim što se dešava
na ekranu. Emisija o životinjama. Pingvini na južnom polu.
- Mužjak nosi jaje na nogama da ne bi došlo u kontakt s ledom.
Karavan pingvina se gegao preko ledene pustinje. Eli je sela na kauč,
pored žene. Žena je bila ukočena, kao da je televizor strogi nastavnik koji
je ispituje.
- Kad se ženka posle tri meseca vrati, mužjakove naslage sala su skoro
sasvim potrošene.
Dva pingvina su se dodirivala kljunovima, pozdravljala se.
- Čekate nekog?
Žena se štrecnula i nekoliko sekundi s nerazumevanjem zurila pravo
u Eline oči. Žuta rozeta je naglašavala zapuštenost njenog lica. Kratko je
odmahnula glavom.
- Ne, uzmi.
~ 126 ~
Eli se nije mrdala. Slika na TV-u je prešla na panoramu severne
Gruzije, uz muziku. Mačje mjaukanje u kuhinji prešlo je u nekakvo...
moljenje. Miris u sobi je bio hemijski. Žena je izlučivala miris bolnice.
- Je l' neko dolazi? Ovamo?
Žena se ponovo štrecnula kao da se probudila i okrenula se ka Eli.
Ovog puta je, međutim, izgledala iznervirano; oštra bora između obrva.
- Ne. Niko ne dolazi. Jedi ako hoćeš - ukočenim prstom je pokazivala
ka sirevima, jednom po jednom. - Kamamber, gorgonzola, rokfor. Jedi.
Jedi.
Sa iščekivanjem je zurila u Eli, i Eli je uzela jedan keks, stavila ga u
usta i polako počela da žvaće. Žena je klimnula glavom i ponovo se
okrenula ka ekranu. Eli je ispljunula lepljivu sažvakanu masu keksa u
ruku i bacila je iza kauča.
- Kad ćeš da ideš? - upitala je žena.
- Uskoro.
- Ostani koliko hoćeš. Meni je svejedno.
Eli se približila, kao da hoće bolje da vidi televizor, dok im se ruke
nisu dodirnule. Nešto se sa ženom desilo. Zadrhtala je i sklupčala se,
omekšala je kao probušeno vakumirano pakovanje kafe. Kad je ovog puta
pogledala Eli, pogled joj je bio blag, sanjiv.
- Ko si ti?
Eline oči su bile na samo nekoliko decimetara od njenih. Miris bolnice
izbijao je iz ženinih usta.
- Ne znam.
Žena je klimnula glavom, pružila ruku da dohvati upravljač na
stočiću i isključila ton na televizoru.
- U proleće severna Gruzija cveta oskudnom lepotom...
Mačje moljenje se sada jasno čulo, ali se činilo da ženu nije briga zbog
toga. Pokazala je na Elinu butinu.
- Mogu li...?
- Naravno.
Eli se malo udaljila, a žena je podigla noge i spustila glavu na njeno
krilo. Eli ju je lagano milovala po kosi. Neko vreme su sedele tako.
Svetlucava leđa kitova pojavila su se iznad površine, izbacila vodu poput
fontane, i nestala.
- Pričaj mi nešto - rekla je žena.
- Šta?
- Nešto lepo.
~ 127 ~
Eli je zakačila pramen njene kose za uvo. Sada je disala mirno, telo je
bilo potpuno opušteno. Eli je pričala tihim glasom.
- Bio jednom davno... mnogo davno, jedan siromašan seljak koji je
živeo sa ženom. Imali su troje dece. Ćerka i jedan sin su bili dovoljno veliki
da mogu da rade sa odraslima. Drugi sin je imao samo jedanaest godina.
Svako ko ga je video rekao je da je to najlepše dete koje je ikada video.
Otac je bio kmet i odrađivao je mnoge dnevne poslove za vlastelina
koji je bio vlasnik zemlje. Zato su majka i deca često obavljali kućne
poslove i brinuli o imanju. Najmlađi dečak nije bio bogzna za šta.
Gospodar je jednog dana sazvao takmičenje na kome su sve porodice s
njegovih imanja morale da učestvuju. Sve koje su imale dečaka između
osam i dvanaest godina. Nisu obećane nikakve naknade, nikakve nagrade.
Ipak, nazivali su ga takmičenjem.
Na dan takmičenja, majka je odvela sina u gospodarev zamak. Nisu
bili sami. Još sedmoro dece, s jednim ili sa oba roditelja, već se bilo
okupilo u dvorištu zamka. I još troje je došlo. Siromašne porodice, deca
obučena u najlepšu odeću koju su imala.
Ceo dan su čekali u dvorištu. Kad se smrklo, jedan čovek je izašao iz
zamka i rekao da sada mogu da uđu.
Eli je slušala kako žena diše, duboko i polako. Spavala je. Njen topli
dah na Elinom kolenu. Odmah ispod njenog uha, Eli je videla arteriju
kako pulsira ispod opuštene, naborane kože.
Mačka je ućutala.
Na TV-u je išla odjavna špica emisije o prirodi. Eli je stavila kažiprst
na ženinu vratnu arteriju, osetila slabašno ptičje srce pod vrhom prsta.
Eli se pomerila ka naslonu kauča i polako pomerila ženinu glavu na
svoja kolena. Oštar miris rokfora potiskivao je sve ostale mirise u sobi. Eli
je izvukla ćebe koje je stajalo preko naslona kauča, ispružila se i njime
prekrila sireve.
Tiho pištanje; ženino disanje. Eli se nagnula, približila nos ženinom
vratu. Sapun, znoj, miris stare kože... onaj miris bolnice... još nešto, ženin
sopstveni miris. I ispod, kroz sve to: krv.
Žena je zacvilela kad je Elin nos dotakao njen vrat, pokušala da
okrene glavu, ali ju je Eli jednom rukom čvrsto držala preko ruku i grudi,
a drugom joj fiksirala glavu. Otvorila je usta koliko god je mogla, približila
ih ženinom vratu, jezikom dodirnula arteriju i zagrizla. Zakočila vilice.
~ 128 ~
Žena je počela da se trese kao da je doživela strujni udar. Telo se
ukrutilo, a noge su udarale o naslon za ruke toliko snažno da se
izmigoljila i našla leđima na Elinim kolenima.
Krv je u mlazovima šikljala iz otvorene arterije i pljuskala po braon
koži kauča. Žena je vrištala i mlatarala rukama, oborila ćebe sa stola.
Miris buđavog sira je zapahnuo Eli kad se bacila preko žene, pritisnula
usne uz njen vrat i počela da pije u velikim gutljajima. Ženini vriskovi su
bili zaglušujući, pa je Eli pustila njenu ruku da bi mogla da joj prekrije
usta.
Krici su utihnuli, ali je ženina slobodna ruka mahala iznad stočića,
uhvatila upravljač i udarila Eli u glavu. Plastika se polomila, a zvuk na
televizoru se ponovo pojačao.
Melodija sa špice za „Dalas" prolomila se sobom, a Eli je sklonila
glavu sa ženinog vrata.
Krv je imala ukus lekova. Morfijuma.
Žena je pogledala Eli razrogačenim očima. Eli je osetila još jedan
ukus. Truli ukus koji se slagao sa mirisom buđavog sira.
Rak. Žena je imala rak.
Eli se stomak okrenuo od gađenja i morala je da pusti ženu i uspravi
se da se ne bi ispovraćala.
Kamera je prelazila preko Sautforka dok se muzika približavala
krešendu. Žena više nije vrištala, ležala je mirno na leđima dok joj je krv
izlazila iz tela u sve slabijim mlazevima i oticala pod jastuke. Oči su joj
bile vlažne, odsutne kad je pogledom potražila Eli i rekla:
- Molim te... molim te...
Eli je progutala knedlu, nadvila se nad ženu.
- Izvinite?
- Molim te...
- Da, šta želite da uradim?
- ...Molim te... molim...
Trenutak kasnije ženine oči su se promenile, ukočile. Više nisu videle.
Eli joj je zatvorila kapke. Ponovo su se otvorili. Eli je podigla ćebe s poda i
prekrila joj lice, ispravila se.
Krv je bila dobra kao hrana, uprkos lošem ukusu, ali morfijum...
Na ekranu neboder od ogledala. Čovek u odelu i s kaubojskim šeširom
izašao je iz automobila, krenuo ka neboderu. Eli je pokušala da ustane s
kauča. Nije uspela. Neboder je počeo da se naginje, krivi. U ogledalima su
~ 129 ~
se videli oblaci koji su u usporenom snimku prolazili nebom, dobijali
oblike životinja, biljaka.
Eli se nasmejala kad je čovek s kaubojskim šeširom seo za sto i
progovorio na engleskom. Razumela je šta je rekao, ali je bilo besmisleno.
Osvrnula se oko sebe. Cela soba je počela da se izvrće, toliko da je bilo
čudno što televizor ne pada. Kaubojeve reči odzvanjale su joj u glavi. Eli je
potražila upravljač, ali je on bio u parčićima na stolu i po podu.
Moram da ućutkam kauboja.
Eli je skliznula na pod, počela da puzi ka televizoru dok joj je morfin
jurio telom, smejala se likovima koji su se rastapali u boje. Nije imala
snage. Pala je na stomak ispred televizora dok su joj boje igrale pred
očima.
Neka deca su se još uvek sankala na nizbrdici između ulice
Bjernsonsgatan i malog polja kraj parka. Brdo smrti, kako se iz nekog
razloga zvalo. Tri senke su krenule s vrha i začulo se glasno psovanje kad
je jedna od senki odletela u šumu, i smeh ostalih koje su nastavile
nizbrdo, naletele na rupu i zaustavile se uz prigušeni tresak.
Lake je zastao, pogledao u zemlju. Virginija je oprezno pokušavala da
ga pogura da krene.
- Ajde, Lake.
- Tako je teško.
- Ne mogu da te nosim, znaš.
Frktanje koje je valjda bilo smeh, prešlo je u kašalj. Lake je pustio
njena ramena, stao s rukama uz telo i okrenuo glavu ka brdu.
- Jebote, tako se klinci sankaju, a tamo... - napravio je gestikulaciju
ka mostu na kraju brda - ...a tamo je Juke ubijen.
- Nemoj sad da razmišljaš o tome.
- Kako da ne razmišljam? Možda ga je ubio neki od onih klinaca.
- Ne verujem.
Uhvatila ga je za ruku i krenula da je stavi sebi oko vrata, ali ju je
Lake trgnuo.
- Ne, mogu sam.
Lake je pažljivo krenuo stazom kroz park. Sneg je škripao pod
njegovim nogama. Virginija ga je posmatrala. Eto čoveka kog voli, a s
kojim nikad ne bi mogla da živi.
Pokušala je.
~ 130 ~
Pre osam godina, neposredno nakon što se Virginijina ćerka odselila
od kuće, Lake se uselio. Virginija je i tada radila u prodavnici ICA, u ulici
Arvida Mernea, iznad Kineskog parka. Zivela je sama u dvosobnom stanu
s kuhinjom, u istoj ulici, na samo tri minuta od posla.
Tokom četiri meseca koliko su živeli zajedno, Virginija nije uspela da
prokljuvi šta Lake zapravo radi. Znao je nešto oko struje; montirao je
prekidač za prigušivanje svetla na lampi u dnevnoj sobi. Znao je nešto o
kuvanju; nekoliko puta ju je iznenadio fantastičnim ribljim
specijalitetima. Ali šta je radio?
Sedeo je u stanu, šetao se, pričao s ljudima, čitao puno knjiga i
novina. To je sve. Za Virginiju, koja je radila otkad je završila školu, to je
bio neshvatljiv način života. Pitala ga je tada:
- Lake, neću da... ali šta ti zapravo radiš. Odakle ti pare?
- Nemam para.
- Pa, malo imaš.
- Ovo je Švedska. Iznesi stolicu na trotoar. Sedi na nju i čekaj. Ako
čekaš dovoljno dugo, neko će doći i dati ti pare. Ili će na neki način da se
pobrine za tebe.
- Znači, ti tako na mene gledaš?
- Virginija. Kad kažeš: „Lake, odlazi odavde", ja ću otići.
Prošalo je još mesec dana dok mu to nije rekla. On je tada nagurao
odeću u jednu, a knjige u drugu torbu. I otišao. Posle toga ga pola godine
nije videla. Tokom tog perioda počela je više da pije, sama.
Kad je sledeći put videla Lakea, on se promenio. Bio je tužniji. Tokom
tih šest meseci živeo je sa ocem koji je polako umirao od raka u kući negde
u Smolandu na jugu Švedske. Kad mu je otac umro, Lake i njegova sestra
su nasledili kuću, prodali je i podelili pare. Lakeov deo je bio dovoljan za
jedan mali stan s niskom kirijom u Blakeberju, tako da se tu i nastanio.
Tokom narednih godina su se sve češće viđali kod Kineza, gde je
Vidžinija odlazila svako drugo veče. Ponekad bi se zajedno vraćali kući,
tiho vodili ljubav, i, prećutnim sporazumom, Lake bi otišao pre nego što bi
se ona sledećeg dana vratila s posla. Živeli su odvojeno pod
najdobrovoljnijim uslovima, ponekad i po dva-tri meseca ne bi delili
krevet, i takva veza, kakva god ona bila, oboma im je savršeno
odgovarala.
Prošli su pored prodavnice ICA s plakatima za jeftine ćufte i tekstom
„Jedi, pij i budi srećan". Lake je zastao, sačekao Virginiju. Kad ga je
~ 131 ~
sustigla, pružio joj je ruku. Virginija je ga je uhvatila pod ruku. Lake je
glavom pokazao ka prodavnici.
- Kako posao?
- Uobičajeno - Virginija je zastala i uprla prstom. - Ovaj sam ja
napravila.
Znak na kome je pisalo PRESOVANI PARADAJZ. TRI KONZERVE
5,00
- Lep je.
- Stvarno?
- Da. Baš ti se prijeđe presovani paradajz.
U šali ga je odgurnula, pažljivo. Laktom je dodirnula njegova rebra.
- Zar se uopšte sećaš ukusa hrane?
- Ne moraš...
- Znam, ali hoću.
- Eeeeli... Eeeeliii...
Glas sa TV-a bio je poznat. Eli je pokušala da se udalji, ali je telo nije
slušalo. Ruke su joj usporeno klizile po podu, tražeći neki oslonac. Našla je
jedan kabl. Čvrsto ga je uhvatila kao da je konopac za spasavanje iz
tunela na čijem kraju je televizor koji joj se obraća.
- Eli... gde si?
Glava joj je bila preteška da bi je podigla s poda; jedino za šta je imala
snage bilo je da podigne pogled ka ekranu, a tu je, naravno, bio... On.
Po ramenima svilenog mantila padale su plave kovrdže perike od
ljudske kose koja je ženstveno lice činila još manjim. Tanke usne bile su
stisnute, razvučene u karminski osmeh, svetleći kao nožem rasečene na
bledom napuderisanom licu.
Eli je uspela malo da pridigne glavu i vidi celo Njegovo lice. Plave,
velike dečje oči, a iznad njih... Vazduh je izleteo iz Elinih pluća, glava se
srušila na pod uz krckanje nosne kosti. Zabavno. Na glavi je imao
kaubojski šešir.
- Eeeliii...
Drugi glasovi. Dečji. Eli je ponovo podigla glavu, drhteći kao
nedonošče. Kapi bolesne krvi curile su joj iz nosa, u usta. Čovek je raširio
ruke u znak dobrodošlice, otkrivši crvenu postavu mantila. Postava se
zatalasala, zavrvela, sastojala se od usana. Stotina dečjih usana koje su se
krivile u grimasama, šaputale svoju priču, Elinu priču.
~ 132 ~
- Eli... dodi kući...
Eli je zašmrktala, zažmurila, iščekujući hladan stisak oko vrata.
Ništa se nije desilo. Otvorila je oči. Slika se promenila. Sada je na ekranu
bio dugačak red dece u sirotinjskoj odeći koja su lutala snežnom dolinom,
gegala se ka ledenom zamku na kraju horizonta.
Ovo se ne dešava.
Eli je ispljunula krv iz usta, ka televizoru. Crvene fleke su probušile
beli sneg, curile preko ledenog zamka.
Ne postoji.
Eli je povukla konopac, pokušala da izađe iz tunela. Začulo se
pucketanje dok se kabl izvlačio iz štekera, i televizor se ugasio. Razvučene
pruge pljuvačke pomešane s krvlju tekle su niz tamni ekran, kapale na
pod. Eli je rukama poduprla glavu, nestala u tamnocrvenom vrtlogu.
Virginija je na brzinu napravila jelo od teletine, luka i presovanog
paradajza dok se Lake tuširao. Dugo. Kad je večera bila gotova, Virginija
je otišla do kupatila. On je pognute glave sedeo u kadi, s tušem obešenim
oko vrata. Pršljenovi kao niz pingpong loptica ispod kože.
- Lake? Hrana je gotova.
- Dobro. Dobro. Jesam dugo ovde?
- Ma, ne. Ali malopre su zvali iz Komunalnog i rekli da zalihe vode
presušuju.
- Šta?
- Hajde - otkačila je bademantil i pružila mu ga. Pridigao se iz kade
oslonivši se obema rukama o ivice. Virginija se trznula kad je ugledala
njegovo ispijeno telo. Lake je to primetio i rekao:
- I tako on ustade iz kade, nalik na boga, lep naoko.
Potom su jeli, podelili flašu vina. Lake nije mnogo pojeo, ali je bar jeo.
Još jednu flašu su podelili u dnevnoj sobi, zatim su otišli u krevet. Neko
vreme su ležali na strani, gledali jedno drugo u oči.
- Prestala sam da uzimam pilule.
- Aha. Ne moramo...
- Ne, nego više mi nisu potrebne. Nemam menstruaciju.
Lake je klimnuo glavom. Zamislio se. Pomilovao je po obrazu.
- Jesi li tužna?
Virginija se nasmešila.
~ 133 ~
- Ti si jedini muškarac kojeg poznajem koji bi to pitao. Da, pomalo.
Kao da... ono što me čini ženom. Kao da toga više nema.
- Mmm. Mada, meni je dovoljno.
- Stvarno?
-Da.
- Dođi onda.
I došao je.
Gunar Holmberj je vukao noge po snegu da ne bi ostavio tragove koji
bi forenzičarima otežali prikupljanje dokaza, stao je i pogledao tragove
koji su vodili od kuće. Od vatre je sneg sijao žutocrveno i toplota je bila
dovoljna da se graške znoja pojave na čelu.
Holmberja su često zadirkivali zbog njegovog donekle na-ivnog
verovanja u osnovnu dobrotu mladih. To je pokušavao da dokaže svojim
predanim posetama školama, svojim mnogobrojnim i dugim razgovorima s
mladima koji su napravili neki pogrešan korak, i zbog tog verovanja je
sada bio potresen onim što mu je bilo pred nogama.
Tragove u snegu napravile su male cipele. Ne one koje bi mogle
pripadati „mladima", ne, ove tragove ostavile su dečje cipele. Mali, fini
otisci znatno udaljeni jedni od drugih. Neko je trčao. Brzo.
Krajičkom oka je spazio Lašona kako se približava.
- Vuci noge, jebo te!
- Uh, sorry.
Lašon je počeo da se kliza po snegu, stao pored Holmberja. Pripravnik
je imao velike, ispupčene oči sa izrazom konstantnog iznenađenja koje je
sada okrenuo ka tragovima u snegu.
- U pizdu materinu.
- Ni sam ne bih mogao bolje da se izrazim. Reč je o detetu.
- Da, ali... čist... - Lašon je ispratio tragove pogledom - čist troskok.
- Da, veliki je razmak između.
- Više nego veliki... neverovatno je. Koliko je veliki.
- Kako to misliš?
- Ja džogiram. Ali ni ja ne bih mogao ovako da trčim. Više od... dva
koraka. A ovo je celim putem.
Stafan je trčeći prošao pored kuća, probio se kroz kroz grupu
radoznalih koja se okupila oko imanja, i prišao grupi iz centra koja je
nadgledala nekoliko bolničara koji su unosili prekriveni leš žene u
ambulantna kola.
~ 134 ~
- Kako je prošlo? - upitao je Holmberj.
- Ma... izašao sam na... ulicu Belstavegen, a posle... više nisu mogli...
da se prate... automobili... moraćemo... da pustimo pse.
Holmberj je klimnuo glavom, osluškujući razgovor koji je tekao
odmah do njih. Jedan komšija koji je bio svedok dela događaja istražitelju
je prenosio svoje utiske.
- Prvo sam mislio da je neki vatromet ili tako nešto. A onda sam
ugledao ruke... ruke koje su mahale. I ona je izašla ovde... kroz prozor...
izašla je...
- Znači, prozor je bio otvoren?
- Da, otvoren. I ona je izašla kroz njega... i onda se kuća zapalila. To
sam video. Da gori iza nje... a ona je izašla... u pizdu materinu. Gorela je,
cela. I samo je otišla...
- Izvinite. Otišla? Nije trčala?
- Ne. To je ono što je tako prokleto... hodala je. Mahala je rukama kao
da hoće da... ne znam. I onda je zastala. Razumete? Znači, stala je. A cela
je gorela. Stala, ovako. I pogledala oko sebe. Kao da... skroz mirno. Pa je
ponovo krenula. I onda kao da je... prestalo, shvatate? Ništa panika, ona...
do đavola... nije vrištala. Ni zvuk nije ispustila. Samo se... sklupčala
ovako. Kleknula. I onda... puf. U sneg. A onda kao da je... ne znam... sve je
tako jebeno čudno. Onda sam hteo da... utrčao sam po ćebe, dva ćebeta i
prekrio je i... ugasio. U pizdu materinu... dok je ležala tu, bilo je... ma, u
pizdu materinu.
Čovek je čađavim rukama prekrio lice i zaridao. Istražitelj mu je
stavio ruku na rame.
- Možemo sutra da napravimo nešto formalniji izveštaj. Ali, niste
videli nikog drugog da napušta kuću?
Čovek je odmahnuo glavom, a istražitelj je to pribeležio u blok.
- Kao što sam rekao, javiću vam se sutra. Hoćete li da zamolimo
bolničare da vam daju nešto za smirenje, da možete da zaspite, pre nego
što odu?
Čovek je obrisao suze iz očiju. Ruke su mu ostavile vlažne tragove
čadi na licu.
- Ne. Ja... imam već.
Gunar Holmberj je okrenuo pogled ka zapaljenoj kući. Napori
vatrogasaca su bili uspešni i skoro da više uopšte nije bilo plamena. Samo
se ogroman oblak dima dizao ka noćnom nebu.
~ 135 ~
Dok je Virginija otvarala svoj zagrljaj Lakeu, dok su forenzičari
pravili otiske tragova u snegu, Oskar je stajao ispred prozora i gledao
napolje. Sneg je prekrio žbunje ispod prozora i napravio belu stazu tako
gustu i ravnu da se činilo da bi po njoj moglo da se skija.
Eli večeras nije došla.
Oskar je stajao, hodao, ljuljao se, smrzavao dole na igralištu između
pola osam i devet. Eli nije bilo. U devet je video da mama gleda kroz
prozor i ušao je, ispunjen zloslutnim mislima. Dalas i čokolada i buhtle i
mama koja je pitala i on koji skoro da je sve otkrio, ali nije.
Sad je bilo nešto posle dvanaest i stajao je ispred prozora, s rupom u
stomaku. Odškrinuo je prozor, udahnuo hladni vazduh. Da li je stvarno
samo zbog nje odlučio da se suprotstavi? Zar nije u pitanju bio on sam?
Jeste.
Ali zbog nje.
Nažalost. Tako je bilo. Ako ga spopadnu u ponedeljak, neće imati
snage, želje, volje da se suprotstavi. Znao je to. Neće ići na onaj trening u
četvrtak. Nema razloga.
Ostavio je prozor otvoren s blagom nadom da će se ona noćas vratiti.
Da će mu doviknuti. Ako može da izađe u pola noći, može i da se vrati u
pola noći.
Oskar se svukao i otišao u krevet. Kucnuo je u zid. Bez odgovora.
Pokrio se preko glave i pridigao se na kolena. Stisnuo je ruke, spustio čelo
na njih, prošaputao:
- Molim te, Bože. Nek se vrati. Daću ti šta god hoćeš. Sve svoje novine,
sve svoje knjige, sve svoje stvari. Šta god hoćeš. Ali sredi da se ona vrati.
Meni. Molim te, Bože.
Ostao je sklupčan pod pokrivačem sve dok nije počeo da se znoji.
Onda je ponovo izvukao glavu i stavio je na jastuk. Zauzeo fetusni položaj.
Zatvorio oči. Slike Eli, Jonija i Mikea, Tomasa. Mame. Tate. Dugo je
prizivao slike, a onda su one dobile sopstveni život kako je on tonuo u san.
Eli i on su se ljuljali na ljuljašci koja je išla sve više. Više i više sve
dok se nije otkačila i poletela ka nebu. Čvrsto su se držali za ivice,
dodirivali kolenima, i Eli je prošaputala:
- Oskare. Oskare...
Otvorio je oči. Globus je bio isključen i mesečeva svetlost je sve činila
plavim. Džin Simons ga je gledao sa zida naspram kreveta, plazio se.
Oskar se sklupčao, zažmurio. A onda je ponovo začuo šaputanje.
~ 136 ~
- Oskare...
Dolazilo je s prozora. Otvorio je oči, pogledao ka prozoru. S druge
strane je video konturu male glave. Sklonio je pokrivač, ali pre nego što je
stigao da side s kreveta, Eli je prošaputala:
- Čekaj. Ostani u krevetu. Mogu li da uđem?
Oskar je prošaputao:
- Daaa...
- Reci da mogu da uđem.
- Možeš da uđeš.
- Zažmuri.
Oskar je zatvorio oči. Prozor se otvorio; hladan vazduh je ispunio
sobu. Prozor se pažljivo zatvorio. Čuo je kako Eli diše i prošaputao:
- Je l' mogu da otvorim oči?
- Čekaj.
Krevet u drugoj sobi je zaškripao. Mama je ustala. Oskar je i dalje
žmurio kad je pokrivač skliznuo, a hladno, golo telo leglo iza njega, oboje
ih pokrilo pokrivačem i sklupčalo se njemu iza leđa.
Vrata sobe su se otvorila.
- Oskare?
- Mmm?
- Je l' to ti pričaš?
-Ne.
Mama je ostala na vratima, osluškivala. Eli je nepomično ležala iza
njega, pritiskajući čelo o njegovu karlicu. Njen topli dah strujao je niz
njegova leđa.
Mama je odmahnula glavom.
- Mora da su one komšije. - Oslušnula je još koji trenutak, a onda
rekla: - Laku noć, dušo - i zatvorila vrata.
Oskar je bio sam sa Eli. Iza leđa je začuo šapat.
- One komšije?
- Pssst.
Krevet na rasklapanje je ponovo zaškripao kad je mama legla. Oskar
je pogledao ka prozoru. Bio je zatvoren.
Hladna ruka mu je prešla preko stomaka, došla do grudi, do srca.
Prekrio ju je obema rukama, zagrejao. Druga ruka mu je otišla ispod
pazuha, prešla preko grudi i stala na njegovim rukama. Eli je okrenula
glavu i naslonila obraz na njegova leđa.
~ 137 ~
Nov miris je ispunio sobu. Blagi miris tatinog mopeda napunjenog
benzinom. Benzin. Oskar je savio glavu, pomirisao joj ruke. Da. One su
mirisale. Dugo su tako ležali. Kad je Oskar čuo da mama duboko diše i
zaključio da je zaspala, kad su se njihove stegnute ruke zagrejale i počele
da se znoje nad njegovim srcem, prošaputao je:
- Gde si bila?
- Tražila hranu.
Usnama ga je golicala po ramenu. Izvukla je ruke iz njegovih,
okrenula se na leđa. Oskar se neko vreme nije mrdao, gledao je Džina
Simonsa u oči. A onda se okrenuo na stomak. Pretpostavljao je da je
figurice s tapete iza kreveta sad radoznalo posmatraju. Oči su joj bile
širom otvorene, plavocrne pod mesečevom svetlošću. Oskar se naježio.
- A tvoj tata?
- Otišao.
- Otišao? - Oskar je nevoljno povisio ton.
- Pssst. Nije važno.
- Ali... kako... je l'... ,
- Nije. Važno.
Oskar je klimnuo glavom kao potvrdu da više neće pitati, a Eli je
stavila ruke iza glave i zagledala se u plafon.
- Osetila sam se usamljeno. Pa sam došla. Je l' to u redu?
- Da. Ali... nisi obučena.
- Izvini. Je l' ti odvratno?
- Ne. Ali, zar ti nije hladno?
- Ne. Ne.
Sedi pramenovi iz njene kose su nestali. Da, u svakom slučaju je
izgledala zdravije nego prošli put kad su se videli. Obrazi su joj bili
okrugliji, rupice na njima su se videle kad je Oskar u šali pitao:
- Da nisi slučajno prošla pored Ljubavnikovog kioska?
Eli se nasmejala, a onda se skroz uozbiljila i glasom duha rekla:
- Jesam. I znaš šta? Promolio je glavu i rekao: „Doooođi... dooooođi...
imam slatkiiiiiše i... banaaaaane..."
Oskar je zario glavu u jastuk, Eli se okrenula ka njemu, šapnula mu
u uvo:
- Doooodi... guuuumene... meeede...
Oskar je viknuo:
- Ne, ne! - u jastuk.
Nastavili su s tim neko vreme. Onda je Eli pogledala u knjige na
~ 138 ~
polici, i Oskar joj je ukratko prepričao svoju omiljenu, Izmaglica, Džejmsa
Herberta. Elina bela leđa su sijala kao veliki list papira u mraku dok je
ležala na stomaku i gledala u policu. Ruka mu je bila toliko blizu njene
kože da je osećao njenu toplotu. A zatim je prstima prešao preko njenih
leđa, šapućući:
- Čik pogodi, koliko prstiju ide?
- Mmm. Osam?
- Osam si rekla, osam i jeste.
Onda je i Eli to njemu uradila, ali on nije uspeo tako dobro da oseti
kao ona. S druge strane, ubedljivo je pobedio u igri „kamen, papir,
makaze". Sedam prema tri. Odigrali su još jednom. Devet prema jedan. Eli
se malo iznervirala.
- Je l' ti znaš šta ću ja da izaberem?
- Da.
- Kako?
- Jednostavno znam. Uvek je tako. Vidim sliku u glavi.
- Još jednom. Sad neću da razmišljam. Samo ću da pokažem.
- Probaj.
Odigrali su ponovo. Oskar je pobedio osam prema dva. Eli se pravila
da je ljuta, okrenula se ka zidu.
- Neću da se igram s tobom. Varaš.
Oskar je gledao njena bela leđa. Da li da se usudi? Da, kad ga ne
gleda, može.
- Eli, hoćeš da pođemo?
Eli se okrenula ka njemu, navukla pokrivač do brade.
- Šta to znači?
Oskar je fiksirao pogled na knjige pred sobom, slegnuo ramenima.
- Da li... ono, hoćeš da budemo zajedno.
- Kako misliš „zajedno"?
Glas joj je bio sumnjičav, tvrd. Oskar je požurio da ubaci:
- Možda već imaš dečka u školi.
- Ne, ali... Oskare, ja ne mogu... Ja nisam devojčica. Oskar je frknuo.
- Ma nemoj. Da nisi dečak, možda?
- Ne. Ne.
- Pa šta si ti onda?
- Ništa.
- Šta, ništa?
- Nisam ništa. Nisam dete. Nisam stara. Nisam dečak. Nisam
~ 139 ~
devojčica. Ništa.
Oskar je prstom prešao preko Pacova, stisnuo usne, odmahnuo
glavom.
- Je l' hoćeš da pođemo?
- Oskare, stvarno bih htela, ali... ne možemo da budemo zajedno
ovakvi kakvi smo.
- ...Možemo.
- Jesi li tužan? Možemo da se ljubimo, ako hoćeš.
- Ne!
- Nećeš?
- Neću!
Eli je nabrala obrvu.
- Je l' se radi nešto posebno kad pođeš s nekim?
-Ne.
- Sve je... uobičajeno?
-Da.
Eli je zasijala, stavila ruke preko stomaka i pogledala Oskara.
- Onda smo pošli. Onda smo zajedno.
- Stvarno?
-Da.
- Dobro.
S tihom radošću u stomaku, Oskar je nastavio da proučava knjige. Eli
je mirno ležala, čekala. Posle nekoliko trenutaka je rekla:
- I to je sve?
-Da.
- Je l' možemo onda ponovo da ležimo kao malopre?
Oskar joj je okrenuo leđa. Ona ga je obgrlila, a on je stavio svoje ruke
preko njenih. Ležali su tako dok se Oskaru nije prispavalo. Oči su se
sklapale, bilo je teško držati kapke otvorenim. Pre nego što je utonuo u
san, rekao je:
-Eli?
- Mmm?
- Dobro je što si došla.
-Da.
- Zašto... mirišeš na benzin?
Eli mu je snažnije pritisnula ruke, srce. Zagrlila ga. Soba oko Oskara
se povećala, zidovi i plafon su omekšali, pod je propao i kad je osetio kako
ceo krevet slobodno lebdi u vazduhu, shvatio je da je zaspao.
Dečaci iz 6b su stajali poredani ispred škole i čekali da im nastavnik
Avila da znak da mogu da krenu. Svi su u rukama nosili kese ili torbe sa
opremom za fizičko, jer nek je bog u pomoći onome ko zaboravi opremu ili
nema opravdanje ako ne radi fizičko.
Stajali su na rastojanju od ispružene ruke, kako im je nastavnik
rekao na prvom času u četvrtom razredu, kad je od učiteljice preuzeo
odgovornost za njihov fizički razvoj.
- Prav red! Pazi rastojanje!
Nastavnik Avila je za vreme rata bio borbeni pilot. Nekoliko puta je
zabavljao dečake pričama o borbama u vazduhu i prinudnim sletanjima u
polja pšenice. Bili su impresionirani. Poštovali su ga.
Razred koji se smatrao nemirnim i bučnim poslušno bi stajao u redu,
na datom rastojanju, čak i kada nastavnik nije bio u dvorištu. Ako red ne
bi izgledao kako je on želeo, morali bi da čekaju dodatnih deset minuta, ili
bi obećani odbojkaški meč zamenili zgibovi i trbušnjaci.
Oskar se, kao i ostali, prilično plašio nastavnika fizičkog. Sa svojom
oštrom, sedom kosom i orlovskim nosom, svojom dobrom kondicijom i
čeličnom rukom, teško da bi mogao da bude blagonaklon ili bar razume
slabašnog, debeljuškastog i maltretiranog dečaka. Ali na njegovom času se
znao red. Ni Joni, ni Mike, ni Tomas nisu smeli ništa da rade ako je
~ 116 ~
nastavnik bio u blizini.
Sada je Juhan izašao iz reda, bacio pogled ka školi. Zatim je napravio
hitlerovski pozdrav rukom i rekao:
- Ispravi red! Danas vežbe za slučaj požara! S konopcem!
Neki su se nervozno nasmejali. Nastavnik je obožavao vežbe za slučaj
požara. Učenici su jednom u polugodištu morali da vežbaju izlaženje kroz
prozor pomoću konopca, dok je nastavnik štopericom merio vreme čitave
procedure. Ako bi potukli postojeći rekord, na sledećem času su mogli da
se igraju neke igre. Ako bi zaslužili.
Juhan se brzo vratio u red. Na sreću, jer je samo nekoliko sekundi
kasnije nastavnik izašao iz škole i brzim korakom otišao do fiskulturne
sale. Gledao je pravo pred sebe, na razred nije ni obraćao pažnju. Na pola
puta do sale je ne zastajkujući i ne okrećući glavu napravio jedan pokret
rukom koji je značio dođite!
Red je krenuo trudeći se da ostane na predvidenom rastojanju.
Tomas, koji je išao iza Oskara, nagazio mu je na petu tako da mu se jedna
cipela izula. Oskar je nastavio da hoda.
Od prekjučerašnjeg bičevanja su ga ostavili na miru. Nije da su mu se
izvinili, ali rana na njegovom obrazu je bila tu, i verovatno su smatrali da
je to dovoljno. Za neko vreme.
Eli.
Oskar je zgrčio nožne prste da mu cipela ne bi spala i nastavio da
maršira ka sali. Gde je Eli? Oskar je celo veče prestajao kraj prozora
gledajući da li će njen tata da se vrati kući. Umesto toga, video je Eli kako
izlazi oko deset sati. Onda je s mamom jeo toplu čokoladu i buhtle, pa je
možda propustio njen povratak. Ali, nije mu odgovarala na kucanje.
Razred se zbio u svlačionici, red se rasturio. Nastavnik Avila ih je
čekao prekrštenih ruku.
- Aha. Danas vežbe, na razboju, kozliću i s konopcem.
Uzdasi. Nastavnik je klimnuo glavom.
- Ako bude dobro, ako radite, sledeći put igramo između dve vatre. Ali
danas, vežbe. Pokret!
Nije bilo mesta za diskusiju. Trebalo je da budu zadovoljni jer su
igrali između dve vatre, i razred je hitro počeo da se presvlači. Oskar se,
kao i obično, postarao da bude leđima okrenut ostalima kad skida
pantalone. Piš-lopta je čudno izgledala u gaćama.
Ostali su gore u sali spuštali prečage na razboju i donosili kozliće za
preskakanje. Juhan i Oskar su preneli strunjače. Kad je sve bilo spremno,
~ 117 ~
nastavnik je dunuo u pištaljku. Bilo je pet polja, pa ih je podelio u pet
grupa, po dvojica u svakoj.
Oskar i Stafe su bili u grupi, što je bilo dobro, s obzirom na to da je
Stafe jedini u razredu koji je u gimnastici bio lošiji od Oskara. Sirova
snaga, ali nespretan. Deblji od Oskara. Ipak, niko ga nije zadirkivao.
Nešto u njegovom držanju je govorilo da će se onaj koji se zeza s njim loše
provesti.
Nastavnik je ponovo dunuo u pištaljku i krenuli su.
Zgibovi, brada iznad prečage, pa dole, pa opet gore. Oskar je uspeo da
uradi dva. Stafe je uradio pet, a onda se pustio. Pištaljka. Trbušnjaci.
Stafe je samo ležao na strunjači i buljio u plafon. Oskar je radio lažne
trbušnjake do sledećeg zvižduka. Preskakanje konopca. U tome je Oskar
bio dobar. Skakao je i skakao dok se Stafe upetljavao. A onda obični
sklekovi. Stafe je mogao da uradi koliko god je hteo. Na kraju preskakanje
kozlića, prokletog kozlića.
Zbog ovoga je bilo dobro biti sa Stafeom u grupi. Oskar je krišom
pogledao Mikea i Jonija i Ulofa, kako su preleteli kozlić pomoću odskočne
daske. Stafe se pripremio, zatrčao, naskočio na dasku toliko snažno da je
zaškripala, ali svejedno nije ni dosegao do kozlića. Okrenuo se i krenuo
nazad. Nastavnik mu je prišao.
- Na kozlić!
- Ne mogu.
- Onda ga ovako preskoči.
- Šta?
- Prekoči. Preskoči. Ajde, skači!
Stafe se uhvatio za kozlić, podigao se i kao puž golać skliznuo na
drugu stranu. Nastavnik je rukom pokazao kreni i Oskar je potrčao.
Negde na putu do kozlića je odlučio.
Pokušaće.
Nastavnik mu je jednom rekao da se ne plaši kozlića, da od toga sve
zavisi. Obično nije istinski naskakao na dasku, plašeći se da ne izgubi
ravnotežu ili se zabije u kozlić. Ali sada će dati sve od sebe, praviti se da
ume. Nastavnik je gledao, Oskar je svom brzinom potrčao ka odskočnoj
dasci.
Gotovo da nije ni pomislio na odskok, toliko je bio usredsređen na
preskakanje kozlića. Po prvi put je nogama svom snagom udario o dasku,
bez uzdržavanja, i telo je samo od sebe poletelo, ruke su se ispružile da bi
telu dale oslonac i prebacile ga dalje. Takvom brzinom je preskočio kozlić
~ 118 ~
da je izgubio ravnotežu i pao naglavačke kad se dočekao na drugoj strani.
Ali je preskočio!
Okrenuo se i pogledao nastavnika, koji se istina nije smejao, ali je
ohrabrujuće klimao glavom.
- Dobro je, Oskare. Samo pazi ravnotežu.
Nastavnik je dunuo u pištaljku i imali su minut da odahnu pre nego
što su sve ponovili još jednom. Ovog puta je Oskar uspeo da preskoči
kozlić i da zadrži ravnotežu pri doskoku.
Nastavnik je zviznuo za kraj časa i sišao u svoju sobu dok su oni
pokupili stvari. Oskar je spustio točkove na kozliću i otkotrljao ga do
ostave, potapšao ga kao da je dobar konj koji je dozvolio da ga pripitome.
Stavio ga je na mesto i krenuo ka svlačionici. Hteo je o nečemu da popriča
s nastavnikom.
Na pola puta do vrata nešto ga je zadržalo. Omča napravljena od
konopca za preskakanje prešla mu je preko glave i zaustavila se oko
stomaka. Neko ga je držao. Iza sebe je začuo Jonijev glas:
- Hopa, Prase!
Okrenuo se da bi mu čvor sa stomaka prešao na leđa. Joni je stajao
pred njim držeći konopac za drške. Mahao je njima gore-dole.
- Hopa, hopa.
Oskar je obema rukama uhvatio konopac i istrgao ga iz Jonijevih
ruku. Konopac je pao iza Oskara. Joni je pokazao na njega.
- Sad ćeš ti da ga podigneš.
Oskar je uhvatio konopac za sredinu, zavrteo ga iznad glave tako da
su drške zveckale jedna o drugu, viknuo:
- Hvataj! - i pustio. Konopac je odleteo i Joni je instinktivno podigao
ruke da zaštiti lice. Konopac mu je proleteo iznad glave i pao na klupu iza
njega.
Oskar je izašao iz sale i strčao niz stepenice. Srce mu je lupalo u
ušima. Počelo je. Preskakao je po tri stepenika, sa obe noge doskočio na
kraju, prošao kroz svlačionicu i ušao u nastavnikovu sobu.
Nastavnik je sedeo u svojoj gimnastičkoj opremi i pričao telefonom na
stranom jeziku, verovatno španskom. Jedina reč koju je Oskar razumeo
bila je „perro" što je znao da znači „pas". Nastavnik mu je dao znak da
sedne na drugu stolicu. Nastavio je da priča, još nekoliko „perroa", dok je
Oskar slušao kako Joni ulazi u svlačionicu i glasno priča.
Svlačionica se ispraznila dok nastavnik nije završio sa svojim psom.
Obratio se Oskaru.
~ 119 ~
- Aha, Oskare, šta želiš?
- Pa, nešto sam razmišljao... oni treninzi četvrtkom.
-Da?
- Je l' mogu da prisustvujem?
- Misliš na bodibilding na bazenu?
- Da, na to. Je l' mogu da se prijavim?
- Ne moraš da prijavljuješ. Samo dođeš. U četvrtak u sedam. Hoćeš da
treniraš?
- Da, ja... da.
- To je dobro. Treniraš. Onda radiš zgibove... pedeset komada!
Nastavnik je podigao ruke i pokazao zgib. Oskar je odmahnuo
glavom.
- Ne. Ali... da, doći ću.
- Onda ćemo se videti u četvrtak. Dobro.
Oskar je klimnuo glavom, hteo da krene, a onda rekao:
- Kako vam je pas?
- Pas?
- Da, čuo sam da ste rekli „pero". Zar to ne znači „pas"? Nastavnik se
zamislio na trenutak.
- A! Ne „perro". Pero. To znači „ali". Kao „ali ne ja". Kaže se pero yo
no. Razumeš? Hoćeš da počneš i da učiš španski?
Oskar se nasmešio i odmahnuo glavom. Rekao je da mu je bodibilding
dovoljan.
Svlačionica je bila prazna. Tu je bila samo Oskarova odeća. Oskar je
skinuo šorts i zastao. Nije mu bilo pantalona. Naravno. Kako se toga nije
setio. Potražio je po svlačionici, u WC-u. Nije bilo pantalona.
Hladnoća ga je štipala po nogama dok je išao kući u šortsu. Za vreme
fizičkog je počeo da pada sneg. Pahuljice su padale i topile se na njegovim
golim nogama. Zastao je ispred Elinog prozora. Spuštene roletne. Bez
pokreta unutra. Velike pahulje su mu milovale lice. Nekoliko ih je uhvatio
jezikom. Bile su ukusne.
- Pogledaj Ragnara.
Holmberj je pokazao ka glavnom trgu u Velingbiju gde je sneg tek
počeo da prekriva kaldrmu poredanu ukrug. Jedan od alkosa je nepomično
sedeo na klupi, uvijen u veliki mantil dok ga je sneg pretvarao u loše
oblikovanog sneška. Holmberj je uzdahnuo.
- Izaći ću da pogledam ako se uskoro ne pomeri. Kako si ti?
~ 120 ~
- Onako.
Stafan je stavio dodatni jastuk na radnu stolicu da bi ublažio bol u
donjem delu leđa. Više bi voleo da stoji, a najviše da leži u krevetu, ali
izveštaj o sinoćnim događajima morao je pre vikenda da stigne u Odeljenje
za krvne delikte.
Holmberj je pogledao u blok i lupnuo olovkom o njega.
- Ona trojica iz svlačionice. Rekli su da je ovaj ubica, pre nego što je
prosuo kiselinu po sebi, viknuo: „Eli, Eli!", pa se nešto pitam...
Stafanu je srce ubrzalo, nagnuo se preko stola.
- Je l' to rekao?
- Da? Znaš šta to...
-Da.
Stafan se ponovo zavalio u stolicu i strela bola mu se zarila sve do
korena kose. Uhvatio se za ivicu stola, namestio se i rukama prekrio lice.
Holmberj ga je gledao.
- Jebote, jesi li išao lekaru?
- Ne, to je samo... proći će. Eli, Eli.
- Je l' to ime?
Stafan je polako klimnuo glavom.
- Da... znači... Bog.
- Aha, dozivao je Boga. Misliš da ga je čuo?
- Šta?
- Bog. Misliš da ga je čuo? S obzirom na okolnosti, deluje malo...
neverovatno. Mada, ti si stručnjak za to. Jesi, jesi.
- To su Hristove poslednje reči na krstu. Bože moj, Bože moj, zašto si
me napustio? Eli, Eli, lema sabachtani?
Holmberj je trepnuo i spustio pogled na blok.
- Da, da.
- Po Mateju i Marku.
Holmberj je klimnuo glavom, šišajući olovku.
- Da ubacimo to u izveštaj?
Kad se vratio kući, Oskar je obukao pantalone i sišao do
Ljubavnikovog kioska po novine. Pričalo se da je ubica uhvaćen i hteo je
sve da sazna. Iseče i sačuva.
Na putu do kioska osetio je da je nešto čudno, nešto neuobičajeno,
pored toga što je padao sneg. Dok se vraćao, shvatio je šta je. Nije bio na
min@
~ 121 ~
oprezu. Samo je išao. Prešao je ceo put do kioska, a da se nijednom nije
osvrnuo da vidi da li ima nekog ko bi mogao da ga povredi.
Potrčao je. Trčao je sve do kuće, s novinama u rukama dok su mu
pahunjice lizale lice. Zaključao je vrata za sobom. Otišao je do krevet,
legao na stomak, pokucao na zid. Nije bilo odgovora. Hteo je da razgovara
sa Eli, da joj ispriča.
Otvorio je novine. Bazen u Velingbiju. Policijski automobili. Hitna
pomoć. Pokušaj ubistva. Povrede su takve da je identifikacija otežana.
Slika bolnice u kojoj je zbrinut. Podsećanja na prethodno ubistvo. Bez
komentara.
A onda podmornica, podmornica, podmornica. Povećana pripravnost.
Neko je pozvonio na vrata.
Oskar je skočio s kreveta, otrčao do predsoblja. Eli, Eli, Eli.
Dodirnuo je kvaku i zaustavio se. Šta ako su Joni i ostali? Ne, nikad
mu ne bi ovako došli na vrata. Otvorio je i ugledao Juhana.
- 'De si.
- Da... 'de si.
- 'Oćemo nešto?
- Ajde... šta?
- Ne znam. Nešto.
- Okej.
Juhan je sačekao na stepenicama dok se Oskar obuo i obukao jaknu.
- Joni je bio ispao govnar. Na fizičkom.
- Uzeo mi je pantalone, a?
- Da. Znam gde su.
- Gde?
-Tamo iza. Kod bazena. Pokazaću ti.
Oskar je pomislio, ali nije rekao, da je u tom slučaju Juhan mogao da
ih donese kad je već dolazio. Ali njegova dobra volja se nije prostirala
toliko daleko. Oskar je klimnuo glavom i rekao:
- Dobro.
Otišli su do bazena i pokupili pantalone koje su visile na jednom
žbunu. Zatim su se malo promuvali okolo. Napravili grudve i gađali
drveće. U kontejneru su našli električni kabl koji će moći da se isecka i
koristi kao municija za praćku. Pričali su o ubici, o podmornici i o Joniju,
Mikeu i Tomasu za koje je Juhan mislio da su idioti.
- Totalni retardi.
- Ali tebe valjda ne maltretiraju.
~ 122 ~
- Pa ne, ali svejedno.
Otišli su do kioska s kobasicama kod stanice metroa i kupili po dve.
Kruna komad, pržena kobasica sa senfom, kečapom, sosom za
hamburgere i svežim lukom. Počelo je da se smrkava. Juhan je pričao s
devojkom u kioksu, a Oskar je gledao metroe koji su dolazili i odlazili,
razmišljao o električnim vodovima iznad pruge.
Sa ustima koja su smrdela na luk, krenuli su ka školi gde će im se
putevi razići. Oskar je rekao:
- Misliš da se ljudi ubijaju tako što skoče na one električne vodove
iznad šina?
- Nemam pojma. Valjda se ubijaju. Moj burazer zna jednog koji se
ispišao na otvorenu žicu.
- I šta je bilo?
- Poginuo je. Struja je prošla kroz pišaćku i ušla mu u telo.
- Ma daj. Sta, hteo je da umre?
- Ma jok. Bio pijan. Jebote. Zamisli samo...
Juhan ga je imitirao kako je izvadio kitu i pišao, i ceo počeo da se
trese. Oskar se nasmejao.
Dole kod škole su se rastali, mahnuli. Oskar je otišao kući s nađenim
pantalonama vezanim oko kukova, zviždućući glavnu temu iz serije
„Dalas". Sneg je prestao, ali je beli pokrivač prekrivao sve. Veliki, zaleđeni
prozori na maloj zgradi bazena sijali su. Tu će doći u četvrtak uveče.
Počeće da trenira. Ojačaće.
Petak veče kod Kineza. Okrugli zidni sat sa čeličnim ramom potpuno
odskače od lampi s papirnim abažurom i zlatnih zmajeva, pokazuje pet do
devet. Matorci sede nadvijeni nad svoje pivo, gube se u šari podmetača za
tanjire. Napolju sneg i dalje pada.
Virginija meša svoj koktel San Francisko i pije kroz slamku na čijem
vrhu je figurica Džonija Vokera.
Koje bio Džoni Voker? I kuda je išao?
Udara slamkom o čašu i Morgan podiže pogled.
- Hoćeš da držiš govor?
- Pa neko mora.
Ispričali su joj. Sve što je Jesta rekao o Jukeu, mostu, detetu. A onda
su utonuli u tišinu. Virginija je zvecnula ledom u čaši, gledala kako se
prigušeno svetio s lustera odražava u poluistopljenim kockicama.
~ 123 ~
- Nešto mi nije jasno. Ako se desilo tako kako Jesta kaže, gde je onda?
Mislim, Juke.
Karlson se ozario, kao da je to bila prilika na koju je čekao.
- To je upravo ono što i ja pokušavam da kažem. Gde je leš? Ako će...
Morgan je preteći podigao kažiprst Karlsonu pred lice.
- Ne nazivaj Jukea „lešom".
- Nego kako da ga zovem? Preminuli.
- Ne zovi ga nikako dok ne budemo sigurni šta se desilo.
- Pa to i pokušavam da kažem. Sve dok ne budemo imali ... sve dok ne
budu našli... dok ga ne nađu, ne možemo...
- Koji oni?
- A šta misliš? Helikopterska planinska jedinica. Policija, naravno.
Lari je protrljao oči uz tiho pucketanje.
- U tome i jeste problem. Sve dok ga ne nađu, nisu zainteresovani, a
sve dok su nezainteresovani, neće ni početi da ga traže.
Virginija je odmahnula glavom.
- Morate da odete u policiju i ispričate im šta se desilo.
- Ma nemoj, a šta da im kažemo? - nasmejao se Morgan. - E, ostavite
sva ta sranja sa ubicom dece, podmornicom, sve to, jer mi smo tri vesela
alkosa i jedan naš drugar je nestao, a jedan naš drugi drugar, isto pijanac,
nam je rekao da je jedno veče, kad se baš cvrcnuo, video... šta?
- A Jesta? On je video, on je...
- Da, da. Naravno. Ali on je tako jebeno nestabilan. Mahneš mu
uniformom, on se sav pomete i spreman je za ludaru. Ne može da podnese.
Saslušanje i ta sranja - Morgan je slegnuo ramenima. - Nema šanse.
- I nećete ništa da uradite?
- Pa, šta da radimo, jebiga?
Lake, koji je uspeo da saspe pivo u sebe dok je razgovor trajao, rekao
je nešto, pretiho da bi ostali čuli. Virginija se nagnula ka njemu i stavila
mu glavu na rame.
- Šta si rekao?
Lake je zurio u zatamnjenu šaru na svom podmetaču i prošaputao:
- Ti si rekao. Da ćemo da ga uhvatimo.
Morgan je lupio rukom o sto tako da su čaše poskočile, pa ispružio
ruku kao kandžu.
- I hoćemo. Ali treba nam nešto od čega ćemo da krenemo.
Lake je klimnuo glavom poput mesečara i ustao.
- Moram samo...
~ 124 ~
Noge su ga izdale, pao je preko stola i oborio čaše koje su pale i
razbile se pa su se ostali gosti okrenuli i pogledali. Virginija ga je uhvatila
za ramena i vratila u stolicu. Pogled mu je bio odsutan.
- Izvinite, ja...
Kelner je pojurio ka njihovom stolu, frenetično brišući ruke o kecelju.
Nadvio se nad Lakea i Virginiju i ljutito rekao:
- Ovo je restoran, ne svinjac!
Virginija mu se osmehnula najlepše što je mogla, dok je pomagala
Lakeu da ustane.
- Dođi, Lake, idemo kod mene.
Uz prezrivi pogled upućen ostalima, kelner je hitro prišao Lakeu i
Virginiji, pridržao Lakea s druge strane ne bi li pokazao gostima da je i on
jednako kao i oni željan da se ovaj uznemirujući element udalji iz lokala,
zarad mira tokom obeda.
Virginija je pomogla Lakeu da obuče svoj teški, staromodno elegantni
kaput, nasleđe od oca koji je umro nekoliko godina ranije, i povela ga ka
vratima.
Iza sebe je čula značajne zvižduke Morgana i Karlsona. S Lakeovom
rukom preko ramena, okrenula se i isplazila im se. Zatim je otvorila vrata
i izašla.
Sneg je padao u velikim, sporim pahuljama, stvarajući prostor
hladnoće i tišine između njih dvoje. Virginijini obrazi su procvetali dok je
vodila Lakea ka parku. I bolje im je ovako.
- Dobro veče. Trebalo je da se nađem s tatom, ali on nije došao... mogu
li da uđem i poslužim se telefonom?
- Naravno.
- Mogu li da uđem.
- Telefon je tamo.
Žena je pokazala ka predsoblju; na jednom stočiću stajao je sivi
telefon. Eli je stajala pred vratima, još uvek nije bila pozvana da uđe.
Odmah do vrata stajao je čelični jež sa iglicama od pijasave za brisanje
cipela. Eli je počela da briše noge da bi sakrila nemogućnost da uđe.
- Jeste li sigurni da je u redu?
- Da, da. Uđi, uđi.
Žena je napravila umoran pokret rukom, Eli je bila pozvana. Činilo se
da je žena izgubila interesovanje i vratila se u dnevnu sobu, odakle je
~ 125 ~
dopiralo monotono zujanje s televizora. Dugačka, zlatna svilena traka
vezana oko ženine sede kose, visila je kao pitoma zmija duž njenih leđa.
Eli je ušla u predsoblje, skinula cipele i jaknu, podigla slušalicu.
Nasumično je okrenula broj, pravila se da priča s nekim, spustila
slušalicu. Udahnula je kroz nos. Miris od kuvanja, sredstvo za čišćenje,
zemlja, pasta za cipele, zimske jabuke, vlažna tkanina, elektricitet,
prašina, znoj, lepak za tapete i... mačji urin.
Da. Zift crna mačka stajala je na vratima kuhinje i zavijala. Uši
povučene nazad, nakostrešeno krzno, izdignuta leđa. Oko vrata je imala
crvenu ogrlicu s malim metalnim cilindrom u koji su verovatno stavili
papirić s njenim imenom i adresom.
Eli je zakoračila ka mački, a ova je izbacila zube, zasiktala. Telo se
napelo za napad. Još jedan korak. Mačka je odstupila, povukla se unazad
nastavljajući da sikće i sve vreme gledajući Eli u oči. Od mržnje koja joj je
ispunjavala telo, metalni cilindar je zaigrao. Odmeravale su se. Eli se
polako kretala napred, primoravala mačku da se povuče sve dok nije ušla
u kuhinju, a onda je zatvorila vrata. Mačka je nastavila da zavija i besno
mjauče s druge strane. Eli je ušla u dnevnu sobu.
Žena je sedela na kožnom kauču, toliko ispoliranom da se televizor u
njemu odražavao. Sedela je potpuno pravih leda i netremice zurila u
treptavi ekran. Na jednoj strani je u kosi imala žutu rozetu od trake, s
druge strane se traka odmotala. Na stočiću ispred nje stajala je činija s
keksom i daska sa tri sira. Neotvorena flaša vina i dve čaše.
Činilo se da žena ne primećuje Eli, bila je zauzeta onim što se dešava
na ekranu. Emisija o životinjama. Pingvini na južnom polu.
- Mužjak nosi jaje na nogama da ne bi došlo u kontakt s ledom.
Karavan pingvina se gegao preko ledene pustinje. Eli je sela na kauč,
pored žene. Žena je bila ukočena, kao da je televizor strogi nastavnik koji
je ispituje.
- Kad se ženka posle tri meseca vrati, mužjakove naslage sala su skoro
sasvim potrošene.
Dva pingvina su se dodirivala kljunovima, pozdravljala se.
- Čekate nekog?
Žena se štrecnula i nekoliko sekundi s nerazumevanjem zurila pravo
u Eline oči. Žuta rozeta je naglašavala zapuštenost njenog lica. Kratko je
odmahnula glavom.
- Ne, uzmi.
~ 126 ~
Eli se nije mrdala. Slika na TV-u je prešla na panoramu severne
Gruzije, uz muziku. Mačje mjaukanje u kuhinji prešlo je u nekakvo...
moljenje. Miris u sobi je bio hemijski. Žena je izlučivala miris bolnice.
- Je l' neko dolazi? Ovamo?
Žena se ponovo štrecnula kao da se probudila i okrenula se ka Eli.
Ovog puta je, međutim, izgledala iznervirano; oštra bora između obrva.
- Ne. Niko ne dolazi. Jedi ako hoćeš - ukočenim prstom je pokazivala
ka sirevima, jednom po jednom. - Kamamber, gorgonzola, rokfor. Jedi.
Jedi.
Sa iščekivanjem je zurila u Eli, i Eli je uzela jedan keks, stavila ga u
usta i polako počela da žvaće. Žena je klimnula glavom i ponovo se
okrenula ka ekranu. Eli je ispljunula lepljivu sažvakanu masu keksa u
ruku i bacila je iza kauča.
- Kad ćeš da ideš? - upitala je žena.
- Uskoro.
- Ostani koliko hoćeš. Meni je svejedno.
Eli se približila, kao da hoće bolje da vidi televizor, dok im se ruke
nisu dodirnule. Nešto se sa ženom desilo. Zadrhtala je i sklupčala se,
omekšala je kao probušeno vakumirano pakovanje kafe. Kad je ovog puta
pogledala Eli, pogled joj je bio blag, sanjiv.
- Ko si ti?
Eline oči su bile na samo nekoliko decimetara od njenih. Miris bolnice
izbijao je iz ženinih usta.
- Ne znam.
Žena je klimnula glavom, pružila ruku da dohvati upravljač na
stočiću i isključila ton na televizoru.
- U proleće severna Gruzija cveta oskudnom lepotom...
Mačje moljenje se sada jasno čulo, ali se činilo da ženu nije briga zbog
toga. Pokazala je na Elinu butinu.
- Mogu li...?
- Naravno.
Eli se malo udaljila, a žena je podigla noge i spustila glavu na njeno
krilo. Eli ju je lagano milovala po kosi. Neko vreme su sedele tako.
Svetlucava leđa kitova pojavila su se iznad površine, izbacila vodu poput
fontane, i nestala.
- Pričaj mi nešto - rekla je žena.
- Šta?
- Nešto lepo.
~ 127 ~
Eli je zakačila pramen njene kose za uvo. Sada je disala mirno, telo je
bilo potpuno opušteno. Eli je pričala tihim glasom.
- Bio jednom davno... mnogo davno, jedan siromašan seljak koji je
živeo sa ženom. Imali su troje dece. Ćerka i jedan sin su bili dovoljno veliki
da mogu da rade sa odraslima. Drugi sin je imao samo jedanaest godina.
Svako ko ga je video rekao je da je to najlepše dete koje je ikada video.
Otac je bio kmet i odrađivao je mnoge dnevne poslove za vlastelina
koji je bio vlasnik zemlje. Zato su majka i deca često obavljali kućne
poslove i brinuli o imanju. Najmlađi dečak nije bio bogzna za šta.
Gospodar je jednog dana sazvao takmičenje na kome su sve porodice s
njegovih imanja morale da učestvuju. Sve koje su imale dečaka između
osam i dvanaest godina. Nisu obećane nikakve naknade, nikakve nagrade.
Ipak, nazivali su ga takmičenjem.
Na dan takmičenja, majka je odvela sina u gospodarev zamak. Nisu
bili sami. Još sedmoro dece, s jednim ili sa oba roditelja, već se bilo
okupilo u dvorištu zamka. I još troje je došlo. Siromašne porodice, deca
obučena u najlepšu odeću koju su imala.
Ceo dan su čekali u dvorištu. Kad se smrklo, jedan čovek je izašao iz
zamka i rekao da sada mogu da uđu.
Eli je slušala kako žena diše, duboko i polako. Spavala je. Njen topli
dah na Elinom kolenu. Odmah ispod njenog uha, Eli je videla arteriju
kako pulsira ispod opuštene, naborane kože.
Mačka je ućutala.
Na TV-u je išla odjavna špica emisije o prirodi. Eli je stavila kažiprst
na ženinu vratnu arteriju, osetila slabašno ptičje srce pod vrhom prsta.
Eli se pomerila ka naslonu kauča i polako pomerila ženinu glavu na
svoja kolena. Oštar miris rokfora potiskivao je sve ostale mirise u sobi. Eli
je izvukla ćebe koje je stajalo preko naslona kauča, ispružila se i njime
prekrila sireve.
Tiho pištanje; ženino disanje. Eli se nagnula, približila nos ženinom
vratu. Sapun, znoj, miris stare kože... onaj miris bolnice... još nešto, ženin
sopstveni miris. I ispod, kroz sve to: krv.
Žena je zacvilela kad je Elin nos dotakao njen vrat, pokušala da
okrene glavu, ali ju je Eli jednom rukom čvrsto držala preko ruku i grudi,
a drugom joj fiksirala glavu. Otvorila je usta koliko god je mogla, približila
ih ženinom vratu, jezikom dodirnula arteriju i zagrizla. Zakočila vilice.
~ 128 ~
Žena je počela da se trese kao da je doživela strujni udar. Telo se
ukrutilo, a noge su udarale o naslon za ruke toliko snažno da se
izmigoljila i našla leđima na Elinim kolenima.
Krv je u mlazovima šikljala iz otvorene arterije i pljuskala po braon
koži kauča. Žena je vrištala i mlatarala rukama, oborila ćebe sa stola.
Miris buđavog sira je zapahnuo Eli kad se bacila preko žene, pritisnula
usne uz njen vrat i počela da pije u velikim gutljajima. Ženini vriskovi su
bili zaglušujući, pa je Eli pustila njenu ruku da bi mogla da joj prekrije
usta.
Krici su utihnuli, ali je ženina slobodna ruka mahala iznad stočića,
uhvatila upravljač i udarila Eli u glavu. Plastika se polomila, a zvuk na
televizoru se ponovo pojačao.
Melodija sa špice za „Dalas" prolomila se sobom, a Eli je sklonila
glavu sa ženinog vrata.
Krv je imala ukus lekova. Morfijuma.
Žena je pogledala Eli razrogačenim očima. Eli je osetila još jedan
ukus. Truli ukus koji se slagao sa mirisom buđavog sira.
Rak. Žena je imala rak.
Eli se stomak okrenuo od gađenja i morala je da pusti ženu i uspravi
se da se ne bi ispovraćala.
Kamera je prelazila preko Sautforka dok se muzika približavala
krešendu. Žena više nije vrištala, ležala je mirno na leđima dok joj je krv
izlazila iz tela u sve slabijim mlazevima i oticala pod jastuke. Oči su joj
bile vlažne, odsutne kad je pogledom potražila Eli i rekla:
- Molim te... molim te...
Eli je progutala knedlu, nadvila se nad ženu.
- Izvinite?
- Molim te...
- Da, šta želite da uradim?
- ...Molim te... molim...
Trenutak kasnije ženine oči su se promenile, ukočile. Više nisu videle.
Eli joj je zatvorila kapke. Ponovo su se otvorili. Eli je podigla ćebe s poda i
prekrila joj lice, ispravila se.
Krv je bila dobra kao hrana, uprkos lošem ukusu, ali morfijum...
Na ekranu neboder od ogledala. Čovek u odelu i s kaubojskim šeširom
izašao je iz automobila, krenuo ka neboderu. Eli je pokušala da ustane s
kauča. Nije uspela. Neboder je počeo da se naginje, krivi. U ogledalima su
~ 129 ~
se videli oblaci koji su u usporenom snimku prolazili nebom, dobijali
oblike životinja, biljaka.
Eli se nasmejala kad je čovek s kaubojskim šeširom seo za sto i
progovorio na engleskom. Razumela je šta je rekao, ali je bilo besmisleno.
Osvrnula se oko sebe. Cela soba je počela da se izvrće, toliko da je bilo
čudno što televizor ne pada. Kaubojeve reči odzvanjale su joj u glavi. Eli je
potražila upravljač, ali je on bio u parčićima na stolu i po podu.
Moram da ućutkam kauboja.
Eli je skliznula na pod, počela da puzi ka televizoru dok joj je morfin
jurio telom, smejala se likovima koji su se rastapali u boje. Nije imala
snage. Pala je na stomak ispred televizora dok su joj boje igrale pred
očima.
Neka deca su se još uvek sankala na nizbrdici između ulice
Bjernsonsgatan i malog polja kraj parka. Brdo smrti, kako se iz nekog
razloga zvalo. Tri senke su krenule s vrha i začulo se glasno psovanje kad
je jedna od senki odletela u šumu, i smeh ostalih koje su nastavile
nizbrdo, naletele na rupu i zaustavile se uz prigušeni tresak.
Lake je zastao, pogledao u zemlju. Virginija je oprezno pokušavala da
ga pogura da krene.
- Ajde, Lake.
- Tako je teško.
- Ne mogu da te nosim, znaš.
Frktanje koje je valjda bilo smeh, prešlo je u kašalj. Lake je pustio
njena ramena, stao s rukama uz telo i okrenuo glavu ka brdu.
- Jebote, tako se klinci sankaju, a tamo... - napravio je gestikulaciju
ka mostu na kraju brda - ...a tamo je Juke ubijen.
- Nemoj sad da razmišljaš o tome.
- Kako da ne razmišljam? Možda ga je ubio neki od onih klinaca.
- Ne verujem.
Uhvatila ga je za ruku i krenula da je stavi sebi oko vrata, ali ju je
Lake trgnuo.
- Ne, mogu sam.
Lake je pažljivo krenuo stazom kroz park. Sneg je škripao pod
njegovim nogama. Virginija ga je posmatrala. Eto čoveka kog voli, a s
kojim nikad ne bi mogla da živi.
Pokušala je.
~ 130 ~
Pre osam godina, neposredno nakon što se Virginijina ćerka odselila
od kuće, Lake se uselio. Virginija je i tada radila u prodavnici ICA, u ulici
Arvida Mernea, iznad Kineskog parka. Zivela je sama u dvosobnom stanu
s kuhinjom, u istoj ulici, na samo tri minuta od posla.
Tokom četiri meseca koliko su živeli zajedno, Virginija nije uspela da
prokljuvi šta Lake zapravo radi. Znao je nešto oko struje; montirao je
prekidač za prigušivanje svetla na lampi u dnevnoj sobi. Znao je nešto o
kuvanju; nekoliko puta ju je iznenadio fantastičnim ribljim
specijalitetima. Ali šta je radio?
Sedeo je u stanu, šetao se, pričao s ljudima, čitao puno knjiga i
novina. To je sve. Za Virginiju, koja je radila otkad je završila školu, to je
bio neshvatljiv način života. Pitala ga je tada:
- Lake, neću da... ali šta ti zapravo radiš. Odakle ti pare?
- Nemam para.
- Pa, malo imaš.
- Ovo je Švedska. Iznesi stolicu na trotoar. Sedi na nju i čekaj. Ako
čekaš dovoljno dugo, neko će doći i dati ti pare. Ili će na neki način da se
pobrine za tebe.
- Znači, ti tako na mene gledaš?
- Virginija. Kad kažeš: „Lake, odlazi odavde", ja ću otići.
Prošalo je još mesec dana dok mu to nije rekla. On je tada nagurao
odeću u jednu, a knjige u drugu torbu. I otišao. Posle toga ga pola godine
nije videla. Tokom tog perioda počela je više da pije, sama.
Kad je sledeći put videla Lakea, on se promenio. Bio je tužniji. Tokom
tih šest meseci živeo je sa ocem koji je polako umirao od raka u kući negde
u Smolandu na jugu Švedske. Kad mu je otac umro, Lake i njegova sestra
su nasledili kuću, prodali je i podelili pare. Lakeov deo je bio dovoljan za
jedan mali stan s niskom kirijom u Blakeberju, tako da se tu i nastanio.
Tokom narednih godina su se sve češće viđali kod Kineza, gde je
Vidžinija odlazila svako drugo veče. Ponekad bi se zajedno vraćali kući,
tiho vodili ljubav, i, prećutnim sporazumom, Lake bi otišao pre nego što bi
se ona sledećeg dana vratila s posla. Živeli su odvojeno pod
najdobrovoljnijim uslovima, ponekad i po dva-tri meseca ne bi delili
krevet, i takva veza, kakva god ona bila, oboma im je savršeno
odgovarala.
Prošli su pored prodavnice ICA s plakatima za jeftine ćufte i tekstom
„Jedi, pij i budi srećan". Lake je zastao, sačekao Virginiju. Kad ga je
~ 131 ~
sustigla, pružio joj je ruku. Virginija je ga je uhvatila pod ruku. Lake je
glavom pokazao ka prodavnici.
- Kako posao?
- Uobičajeno - Virginija je zastala i uprla prstom. - Ovaj sam ja
napravila.
Znak na kome je pisalo PRESOVANI PARADAJZ. TRI KONZERVE
5,00
- Lep je.
- Stvarno?
- Da. Baš ti se prijeđe presovani paradajz.
U šali ga je odgurnula, pažljivo. Laktom je dodirnula njegova rebra.
- Zar se uopšte sećaš ukusa hrane?
- Ne moraš...
- Znam, ali hoću.
- Eeeeli... Eeeeliii...
Glas sa TV-a bio je poznat. Eli je pokušala da se udalji, ali je telo nije
slušalo. Ruke su joj usporeno klizile po podu, tražeći neki oslonac. Našla je
jedan kabl. Čvrsto ga je uhvatila kao da je konopac za spasavanje iz
tunela na čijem kraju je televizor koji joj se obraća.
- Eli... gde si?
Glava joj je bila preteška da bi je podigla s poda; jedino za šta je imala
snage bilo je da podigne pogled ka ekranu, a tu je, naravno, bio... On.
Po ramenima svilenog mantila padale su plave kovrdže perike od
ljudske kose koja je ženstveno lice činila još manjim. Tanke usne bile su
stisnute, razvučene u karminski osmeh, svetleći kao nožem rasečene na
bledom napuderisanom licu.
Eli je uspela malo da pridigne glavu i vidi celo Njegovo lice. Plave,
velike dečje oči, a iznad njih... Vazduh je izleteo iz Elinih pluća, glava se
srušila na pod uz krckanje nosne kosti. Zabavno. Na glavi je imao
kaubojski šešir.
- Eeeliii...
Drugi glasovi. Dečji. Eli je ponovo podigla glavu, drhteći kao
nedonošče. Kapi bolesne krvi curile su joj iz nosa, u usta. Čovek je raširio
ruke u znak dobrodošlice, otkrivši crvenu postavu mantila. Postava se
zatalasala, zavrvela, sastojala se od usana. Stotina dečjih usana koje su se
krivile u grimasama, šaputale svoju priču, Elinu priču.
~ 132 ~
- Eli... dodi kući...
Eli je zašmrktala, zažmurila, iščekujući hladan stisak oko vrata.
Ništa se nije desilo. Otvorila je oči. Slika se promenila. Sada je na ekranu
bio dugačak red dece u sirotinjskoj odeći koja su lutala snežnom dolinom,
gegala se ka ledenom zamku na kraju horizonta.
Ovo se ne dešava.
Eli je ispljunula krv iz usta, ka televizoru. Crvene fleke su probušile
beli sneg, curile preko ledenog zamka.
Ne postoji.
Eli je povukla konopac, pokušala da izađe iz tunela. Začulo se
pucketanje dok se kabl izvlačio iz štekera, i televizor se ugasio. Razvučene
pruge pljuvačke pomešane s krvlju tekle su niz tamni ekran, kapale na
pod. Eli je rukama poduprla glavu, nestala u tamnocrvenom vrtlogu.
Virginija je na brzinu napravila jelo od teletine, luka i presovanog
paradajza dok se Lake tuširao. Dugo. Kad je večera bila gotova, Virginija
je otišla do kupatila. On je pognute glave sedeo u kadi, s tušem obešenim
oko vrata. Pršljenovi kao niz pingpong loptica ispod kože.
- Lake? Hrana je gotova.
- Dobro. Dobro. Jesam dugo ovde?
- Ma, ne. Ali malopre su zvali iz Komunalnog i rekli da zalihe vode
presušuju.
- Šta?
- Hajde - otkačila je bademantil i pružila mu ga. Pridigao se iz kade
oslonivši se obema rukama o ivice. Virginija se trznula kad je ugledala
njegovo ispijeno telo. Lake je to primetio i rekao:
- I tako on ustade iz kade, nalik na boga, lep naoko.
Potom su jeli, podelili flašu vina. Lake nije mnogo pojeo, ali je bar jeo.
Još jednu flašu su podelili u dnevnoj sobi, zatim su otišli u krevet. Neko
vreme su ležali na strani, gledali jedno drugo u oči.
- Prestala sam da uzimam pilule.
- Aha. Ne moramo...
- Ne, nego više mi nisu potrebne. Nemam menstruaciju.
Lake je klimnuo glavom. Zamislio se. Pomilovao je po obrazu.
- Jesi li tužna?
Virginija se nasmešila.
~ 133 ~
- Ti si jedini muškarac kojeg poznajem koji bi to pitao. Da, pomalo.
Kao da... ono što me čini ženom. Kao da toga više nema.
- Mmm. Mada, meni je dovoljno.
- Stvarno?
-Da.
- Dođi onda.
I došao je.
Gunar Holmberj je vukao noge po snegu da ne bi ostavio tragove koji
bi forenzičarima otežali prikupljanje dokaza, stao je i pogledao tragove
koji su vodili od kuće. Od vatre je sneg sijao žutocrveno i toplota je bila
dovoljna da se graške znoja pojave na čelu.
Holmberja su često zadirkivali zbog njegovog donekle na-ivnog
verovanja u osnovnu dobrotu mladih. To je pokušavao da dokaže svojim
predanim posetama školama, svojim mnogobrojnim i dugim razgovorima s
mladima koji su napravili neki pogrešan korak, i zbog tog verovanja je
sada bio potresen onim što mu je bilo pred nogama.
Tragove u snegu napravile su male cipele. Ne one koje bi mogle
pripadati „mladima", ne, ove tragove ostavile su dečje cipele. Mali, fini
otisci znatno udaljeni jedni od drugih. Neko je trčao. Brzo.
Krajičkom oka je spazio Lašona kako se približava.
- Vuci noge, jebo te!
- Uh, sorry.
Lašon je počeo da se kliza po snegu, stao pored Holmberja. Pripravnik
je imao velike, ispupčene oči sa izrazom konstantnog iznenađenja koje je
sada okrenuo ka tragovima u snegu.
- U pizdu materinu.
- Ni sam ne bih mogao bolje da se izrazim. Reč je o detetu.
- Da, ali... čist... - Lašon je ispratio tragove pogledom - čist troskok.
- Da, veliki je razmak između.
- Više nego veliki... neverovatno je. Koliko je veliki.
- Kako to misliš?
- Ja džogiram. Ali ni ja ne bih mogao ovako da trčim. Više od... dva
koraka. A ovo je celim putem.
Stafan je trčeći prošao pored kuća, probio se kroz kroz grupu
radoznalih koja se okupila oko imanja, i prišao grupi iz centra koja je
nadgledala nekoliko bolničara koji su unosili prekriveni leš žene u
ambulantna kola.
~ 134 ~
- Kako je prošlo? - upitao je Holmberj.
- Ma... izašao sam na... ulicu Belstavegen, a posle... više nisu mogli...
da se prate... automobili... moraćemo... da pustimo pse.
Holmberj je klimnuo glavom, osluškujući razgovor koji je tekao
odmah do njih. Jedan komšija koji je bio svedok dela događaja istražitelju
je prenosio svoje utiske.
- Prvo sam mislio da je neki vatromet ili tako nešto. A onda sam
ugledao ruke... ruke koje su mahale. I ona je izašla ovde... kroz prozor...
izašla je...
- Znači, prozor je bio otvoren?
- Da, otvoren. I ona je izašla kroz njega... i onda se kuća zapalila. To
sam video. Da gori iza nje... a ona je izašla... u pizdu materinu. Gorela je,
cela. I samo je otišla...
- Izvinite. Otišla? Nije trčala?
- Ne. To je ono što je tako prokleto... hodala je. Mahala je rukama kao
da hoće da... ne znam. I onda je zastala. Razumete? Znači, stala je. A cela
je gorela. Stala, ovako. I pogledala oko sebe. Kao da... skroz mirno. Pa je
ponovo krenula. I onda kao da je... prestalo, shvatate? Ništa panika, ona...
do đavola... nije vrištala. Ni zvuk nije ispustila. Samo se... sklupčala
ovako. Kleknula. I onda... puf. U sneg. A onda kao da je... ne znam... sve je
tako jebeno čudno. Onda sam hteo da... utrčao sam po ćebe, dva ćebeta i
prekrio je i... ugasio. U pizdu materinu... dok je ležala tu, bilo je... ma, u
pizdu materinu.
Čovek je čađavim rukama prekrio lice i zaridao. Istražitelj mu je
stavio ruku na rame.
- Možemo sutra da napravimo nešto formalniji izveštaj. Ali, niste
videli nikog drugog da napušta kuću?
Čovek je odmahnuo glavom, a istražitelj je to pribeležio u blok.
- Kao što sam rekao, javiću vam se sutra. Hoćete li da zamolimo
bolničare da vam daju nešto za smirenje, da možete da zaspite, pre nego
što odu?
Čovek je obrisao suze iz očiju. Ruke su mu ostavile vlažne tragove
čadi na licu.
- Ne. Ja... imam već.
Gunar Holmberj je okrenuo pogled ka zapaljenoj kući. Napori
vatrogasaca su bili uspešni i skoro da više uopšte nije bilo plamena. Samo
se ogroman oblak dima dizao ka noćnom nebu.
~ 135 ~
Dok je Virginija otvarala svoj zagrljaj Lakeu, dok su forenzičari
pravili otiske tragova u snegu, Oskar je stajao ispred prozora i gledao
napolje. Sneg je prekrio žbunje ispod prozora i napravio belu stazu tako
gustu i ravnu da se činilo da bi po njoj moglo da se skija.
Eli večeras nije došla.
Oskar je stajao, hodao, ljuljao se, smrzavao dole na igralištu između
pola osam i devet. Eli nije bilo. U devet je video da mama gleda kroz
prozor i ušao je, ispunjen zloslutnim mislima. Dalas i čokolada i buhtle i
mama koja je pitala i on koji skoro da je sve otkrio, ali nije.
Sad je bilo nešto posle dvanaest i stajao je ispred prozora, s rupom u
stomaku. Odškrinuo je prozor, udahnuo hladni vazduh. Da li je stvarno
samo zbog nje odlučio da se suprotstavi? Zar nije u pitanju bio on sam?
Jeste.
Ali zbog nje.
Nažalost. Tako je bilo. Ako ga spopadnu u ponedeljak, neće imati
snage, želje, volje da se suprotstavi. Znao je to. Neće ići na onaj trening u
četvrtak. Nema razloga.
Ostavio je prozor otvoren s blagom nadom da će se ona noćas vratiti.
Da će mu doviknuti. Ako može da izađe u pola noći, može i da se vrati u
pola noći.
Oskar se svukao i otišao u krevet. Kucnuo je u zid. Bez odgovora.
Pokrio se preko glave i pridigao se na kolena. Stisnuo je ruke, spustio čelo
na njih, prošaputao:
- Molim te, Bože. Nek se vrati. Daću ti šta god hoćeš. Sve svoje novine,
sve svoje knjige, sve svoje stvari. Šta god hoćeš. Ali sredi da se ona vrati.
Meni. Molim te, Bože.
Ostao je sklupčan pod pokrivačem sve dok nije počeo da se znoji.
Onda je ponovo izvukao glavu i stavio je na jastuk. Zauzeo fetusni položaj.
Zatvorio oči. Slike Eli, Jonija i Mikea, Tomasa. Mame. Tate. Dugo je
prizivao slike, a onda su one dobile sopstveni život kako je on tonuo u san.
Eli i on su se ljuljali na ljuljašci koja je išla sve više. Više i više sve
dok se nije otkačila i poletela ka nebu. Čvrsto su se držali za ivice,
dodirivali kolenima, i Eli je prošaputala:
- Oskare. Oskare...
Otvorio je oči. Globus je bio isključen i mesečeva svetlost je sve činila
plavim. Džin Simons ga je gledao sa zida naspram kreveta, plazio se.
Oskar se sklupčao, zažmurio. A onda je ponovo začuo šaputanje.
~ 136 ~
- Oskare...
Dolazilo je s prozora. Otvorio je oči, pogledao ka prozoru. S druge
strane je video konturu male glave. Sklonio je pokrivač, ali pre nego što je
stigao da side s kreveta, Eli je prošaputala:
- Čekaj. Ostani u krevetu. Mogu li da uđem?
Oskar je prošaputao:
- Daaa...
- Reci da mogu da uđem.
- Možeš da uđeš.
- Zažmuri.
Oskar je zatvorio oči. Prozor se otvorio; hladan vazduh je ispunio
sobu. Prozor se pažljivo zatvorio. Čuo je kako Eli diše i prošaputao:
- Je l' mogu da otvorim oči?
- Čekaj.
Krevet u drugoj sobi je zaškripao. Mama je ustala. Oskar je i dalje
žmurio kad je pokrivač skliznuo, a hladno, golo telo leglo iza njega, oboje
ih pokrilo pokrivačem i sklupčalo se njemu iza leđa.
Vrata sobe su se otvorila.
- Oskare?
- Mmm?
- Je l' to ti pričaš?
-Ne.
Mama je ostala na vratima, osluškivala. Eli je nepomično ležala iza
njega, pritiskajući čelo o njegovu karlicu. Njen topli dah strujao je niz
njegova leđa.
Mama je odmahnula glavom.
- Mora da su one komšije. - Oslušnula je još koji trenutak, a onda
rekla: - Laku noć, dušo - i zatvorila vrata.
Oskar je bio sam sa Eli. Iza leđa je začuo šapat.
- One komšije?
- Pssst.
Krevet na rasklapanje je ponovo zaškripao kad je mama legla. Oskar
je pogledao ka prozoru. Bio je zatvoren.
Hladna ruka mu je prešla preko stomaka, došla do grudi, do srca.
Prekrio ju je obema rukama, zagrejao. Druga ruka mu je otišla ispod
pazuha, prešla preko grudi i stala na njegovim rukama. Eli je okrenula
glavu i naslonila obraz na njegova leđa.
~ 137 ~
Nov miris je ispunio sobu. Blagi miris tatinog mopeda napunjenog
benzinom. Benzin. Oskar je savio glavu, pomirisao joj ruke. Da. One su
mirisale. Dugo su tako ležali. Kad je Oskar čuo da mama duboko diše i
zaključio da je zaspala, kad su se njihove stegnute ruke zagrejale i počele
da se znoje nad njegovim srcem, prošaputao je:
- Gde si bila?
- Tražila hranu.
Usnama ga je golicala po ramenu. Izvukla je ruke iz njegovih,
okrenula se na leđa. Oskar se neko vreme nije mrdao, gledao je Džina
Simonsa u oči. A onda se okrenuo na stomak. Pretpostavljao je da je
figurice s tapete iza kreveta sad radoznalo posmatraju. Oči su joj bile
širom otvorene, plavocrne pod mesečevom svetlošću. Oskar se naježio.
- A tvoj tata?
- Otišao.
- Otišao? - Oskar je nevoljno povisio ton.
- Pssst. Nije važno.
- Ali... kako... je l'... ,
- Nije. Važno.
Oskar je klimnuo glavom kao potvrdu da više neće pitati, a Eli je
stavila ruke iza glave i zagledala se u plafon.
- Osetila sam se usamljeno. Pa sam došla. Je l' to u redu?
- Da. Ali... nisi obučena.
- Izvini. Je l' ti odvratno?
- Ne. Ali, zar ti nije hladno?
- Ne. Ne.
Sedi pramenovi iz njene kose su nestali. Da, u svakom slučaju je
izgledala zdravije nego prošli put kad su se videli. Obrazi su joj bili
okrugliji, rupice na njima su se videle kad je Oskar u šali pitao:
- Da nisi slučajno prošla pored Ljubavnikovog kioska?
Eli se nasmejala, a onda se skroz uozbiljila i glasom duha rekla:
- Jesam. I znaš šta? Promolio je glavu i rekao: „Doooođi... dooooođi...
imam slatkiiiiiše i... banaaaaane..."
Oskar je zario glavu u jastuk, Eli se okrenula ka njemu, šapnula mu
u uvo:
- Doooodi... guuuumene... meeede...
Oskar je viknuo:
- Ne, ne! - u jastuk.
Nastavili su s tim neko vreme. Onda je Eli pogledala u knjige na
~ 138 ~
polici, i Oskar joj je ukratko prepričao svoju omiljenu, Izmaglica, Džejmsa
Herberta. Elina bela leđa su sijala kao veliki list papira u mraku dok je
ležala na stomaku i gledala u policu. Ruka mu je bila toliko blizu njene
kože da je osećao njenu toplotu. A zatim je prstima prešao preko njenih
leđa, šapućući:
- Čik pogodi, koliko prstiju ide?
- Mmm. Osam?
- Osam si rekla, osam i jeste.
Onda je i Eli to njemu uradila, ali on nije uspeo tako dobro da oseti
kao ona. S druge strane, ubedljivo je pobedio u igri „kamen, papir,
makaze". Sedam prema tri. Odigrali su još jednom. Devet prema jedan. Eli
se malo iznervirala.
- Je l' ti znaš šta ću ja da izaberem?
- Da.
- Kako?
- Jednostavno znam. Uvek je tako. Vidim sliku u glavi.
- Još jednom. Sad neću da razmišljam. Samo ću da pokažem.
- Probaj.
Odigrali su ponovo. Oskar je pobedio osam prema dva. Eli se pravila
da je ljuta, okrenula se ka zidu.
- Neću da se igram s tobom. Varaš.
Oskar je gledao njena bela leđa. Da li da se usudi? Da, kad ga ne
gleda, može.
- Eli, hoćeš da pođemo?
Eli se okrenula ka njemu, navukla pokrivač do brade.
- Šta to znači?
Oskar je fiksirao pogled na knjige pred sobom, slegnuo ramenima.
- Da li... ono, hoćeš da budemo zajedno.
- Kako misliš „zajedno"?
Glas joj je bio sumnjičav, tvrd. Oskar je požurio da ubaci:
- Možda već imaš dečka u školi.
- Ne, ali... Oskare, ja ne mogu... Ja nisam devojčica. Oskar je frknuo.
- Ma nemoj. Da nisi dečak, možda?
- Ne. Ne.
- Pa šta si ti onda?
- Ništa.
- Šta, ništa?
- Nisam ništa. Nisam dete. Nisam stara. Nisam dečak. Nisam
~ 139 ~
devojčica. Ništa.
Oskar je prstom prešao preko Pacova, stisnuo usne, odmahnuo
glavom.
- Je l' hoćeš da pođemo?
- Oskare, stvarno bih htela, ali... ne možemo da budemo zajedno
ovakvi kakvi smo.
- ...Možemo.
- Jesi li tužan? Možemo da se ljubimo, ako hoćeš.
- Ne!
- Nećeš?
- Neću!
Eli je nabrala obrvu.
- Je l' se radi nešto posebno kad pođeš s nekim?
-Ne.
- Sve je... uobičajeno?
-Da.
Eli je zasijala, stavila ruke preko stomaka i pogledala Oskara.
- Onda smo pošli. Onda smo zajedno.
- Stvarno?
-Da.
- Dobro.
S tihom radošću u stomaku, Oskar je nastavio da proučava knjige. Eli
je mirno ležala, čekala. Posle nekoliko trenutaka je rekla:
- I to je sve?
-Da.
- Je l' možemo onda ponovo da ležimo kao malopre?
Oskar joj je okrenuo leđa. Ona ga je obgrlila, a on je stavio svoje ruke
preko njenih. Ležali su tako dok se Oskaru nije prispavalo. Oči su se
sklapale, bilo je teško držati kapke otvorenim. Pre nego što je utonuo u
san, rekao je:
-Eli?
- Mmm?
- Dobro je što si došla.
-Da.
- Zašto... mirišeš na benzin?
Eli mu je snažnije pritisnula ruke, srce. Zagrlila ga. Soba oko Oskara
se povećala, zidovi i plafon su omekšali, pod je propao i kad je osetio kako
ceo krevet slobodno lebdi u vazduhu, shvatio je da je zaspao.
11 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:46 pm
Margita
Administrator
Subota, 31. oktobar
Noćne sveće trnu i veseo dan se propinje na prste po magličastim
planinskim vrhovima. Moram ići, ili ostati i umreti.
Vilijam Šekspir - Romeo i Julija
Sivo. Sve je bilo nejasno sivo. Pogled nije hteo da se fokusira, bilo je
kao da leži usred kišnog oblaka. Leži? Da, ležao je. Pritisak na leđa,
zadnjicu, pete. Sištanje levo od njega. Gas. Gas je uključen. Ne. Sad je
isključen. Ponovo uključen. Nešto se dešavalo s njegovim plućima u taktu
sa šištanjem. Punila su se i praznila u ritmu sa zvukom.
Da li je na bazenu? Da li je gas prikačen za njega? Kako je u tom
slučaju budan? Da li je budan?
Hokan je pokušao da trepne. Ništa se nije desilo. Gotovo ništa. Nešto
je zatreperilo pred njegovim okom, još više mu zamutilo pogled. Drugog
oka nije bilo. Pokušao je da otvori usta. Nije ih bilo. Prizvao je sliku svojih
usta, kako ih je video u ogledalu, na svojoj glavi, pokušao... ali nije uspeo.
Ništa nije odgovaralo na njegovu komandu. Kao da pokušava kamenu da
udene svest kako bi se pokrenuo. Nije bilo kontakta.
Osećaj snažne topline preko celog lica. Strela straha mu je prošla kroz
stomak. Glava je bila prekrivena nečim toplim, čvrstim. Stearinom.
Aparat mu je kontrolisao disanje pošto mu je lice bilo prekriveno
stearinom.
Misao se pružila ka desnoj ruci. Da. Bila je tu. Otvorio je šaku, zgrčio
je, vrhovima prstiju dodirnuo dlan. Osećaj. Odahnuo je; zapravo, zamislio
je da to radi, pošto mu se grudni koš pomerao u taktu s mašinom, a ne
prema njegovoj volji.
Podigao je ruku, polako. Preseklo ga je u grudima, u ramenu. Ruka
mu je ušla u vidno polje, izobličen grumen. Približio ju je licu, zastao. Tiho
pištanje s njegove desne strane. Pažljivo je okrenuo glavu u tom pravcu,
osetio da ga nešto čvrsto grebe ispod brade. Pomerio je ruku ka tome.
Metalna čaura mu je bila ugrađena u grlo. Iz nje je išla cevčica. Pratio
ju je dokle god je mogao, do jednog malog reckavog metalnog predmeta
kojim se cevčica završavala. Shvatio je. Ona treba da se izvuče kad bude
želeo da umre. Tako su mu to sredili. Stavio je prste na kraj cevčice.
Eli. Bazen. Dečak. Sona kiselina.
Sećanje je prestalo kad je otvorio poklopac na tegli. Mora da ju je
prosuo po sebi. Po planu. Jedini pogrešan proračun bilo je to što je ostao
min@
~ 141 ~
živ. Video je slike... žena koje su ljubomorni muževi polili kiselinom po
licu. Nije želeo ni da dotakne svoje lice, još manje da ga vidi.
Čvršće je stegao cevčicu. Nije popuštala. Zašrafljena. Pokušao je da
okrene metalni deo i, naravno, on se okrenuo. Nastavio je da ga vrti.
Potražio je drugu ruku, došao je samo do lepljive lopte bola tamo gde bi
trebalo da bude šaka. Na vrhovima prstiju žive ruke osetio je nov, lepršavi
pritisak. Vazduh je počeo da izlazi iz otvora, šištavi zvuk se promenio,
postao je tanji.
Siva svetlost oko njega prešla je u treptavocrvenu. Pokušao je da
zatvori jedino oko. Pomislio je na Sokrata i kup otrova. Jer je zaveo
mladež Atine. Ne zaboravite da vratite pevca... kako se beše zove?
Arhimandritu? Ne...
Zvuk usisavanja se začuo kad su se vrata otvorila, a jedna bela
prilika krenula ka njemu. Osetio je prste kako otvaraju njegove, sklanjaju
ih sa zavrtnja. Ženski glas.
- Šta radiš to?
Asklepiju. Asklepiju žrtvujte pevca.
- Pusti!
Pevca. Asklepiju. Bogu lekarstva.
Šišteća buka kad su mu prsti odvojeni i cevčica ponovo zavrnuta.
- Stavićemo nekog da te pazi.
Žrtvujte mu pevca, ne zaboravite.
Kad se Oskar probudio, Eli više nije bila tu. Ležao je licem okrenut
zidu, po leđima mu je bilo hladno. Pridigao se na laktove, osvrnuo se po
sobi. Prozor je bio odškrinut. Mora da je tuda izašla.
Gola.
Okrenuo se u krevetu, pritisnuo lice na mesto na kom je ona ležala,
pomirisao. Ništa. Prešao je nosom preko celog čaršava, pokušavajući da
nađe i najmanji trag njenog prisustva, ali ništa. Čak ni miris benzina.
Da li se ovo stvarno zbilo? Legao je na stomak, opipao. Da.
Tu su bili. Njeni prsti na njegovim leđima. Sećanje na njene prste na
njegovim leđima. Čik pogodi. Mama se toga igrala s njim kad je bio mali.
Ali ovo je bilo sada. Malopre. Naježio se.
Ustao je iz kreveta, počeo da se oblači. Kad je obukao pantalone,
prišao je prozoru. Sneg nije padao. Minus četiri stepena. Odlično. Ako bi
sneg počeo da se topi bilo bi bljuzgavo i ne bi mogao da spusti papirne
~ 142 ~
kese s reklamama ispred vrata. Pomislio je da se go spusti s prozora na
minus četiri, dole do snegom prekrivenog žbunja, dole u... Ne.
Nagnuo se napred, zatreptao.
Sneg na žbunju bio je netaknut.
Sinoć je gledao tu čistu snežnu stazu koja je od žbunja vodila do puta.
I sada je izgledala isto. Otvorio je prozor još malo, provirio. Žbunje je išlo
do puta ispod njegovog prozora, isto tako i snežni pokrivač. Netaknut.
Oskar je pogledao udesno, duž hrapave fasade. Tri metra do njenog
prozora. Hladan vazduh je udario Oskara po golim grudima. Mora da je
tokom noći padao sneg, nakon što je ona otišla. To je bilo jedino
objašnjenje. Mada... sad kad je pomislio na to: kako se uopšte popela do
prozora? Je l' se pela po žbunju?
Ali onda snežni pokrivač valjda ne bi ovako izgledao? Nije padao sneg
kad je on otišao u krevet. Ni telo ni kosa joj nisu bili vlažni kad je došla,
znači ni tad nije padao sneg. Kad je otišla?
Između njenog odlaska i ovog trenutka mora da je napadalo dovoljno
snega da prekrije sve tragove...
Oskar je zatvorio prozor, nastavio da se oblači. Bilo je neshvatljivo.
Počeo je da naginje ka tome da je sve bio san. A onda je video ceduljicu.
Savijenu, ispod sata na njegovom stolu. Uzeo ju je, otvorio.
ONDA, PROZORU, PUSTI DAN UNUTRA, A ŽIVOT NAPOLJE.
Jedno srce, a zatim: VIDIMO SE VEČERAS, ELI.
Pet puta je pročitao ceduljicu. Onda je zamislio nju kako stoji ovde
pored stola i piše to. Lice Džina Simonsa stajalo je pola metra iza, sa
isplaženim jezikom.
Nagnuo se preko stola, skinuo poster, zgužvao ga i bacio u kantu za
đubre. Zatim je pročitao ceduljicu još tri puta, savio je i stavio u džep.
Nastavio je da se oblači. Danas može da bude i po pet letaka u svakom
paketu što se njega tiče. Sve ima da ide kao po loju.
Soba je smrdela na dim, a čestice prašine su igrale pod sunčevim
zracima koji su se probijali kroz zavesu. Lake se tek probudio, ležao je na
leđima i kašljao. Prašina je izvodila zanimljiv ples pred njegovim očima.
Pušački kašalj. Okrenuo se, uzeo upaljač i cigarete koji su stajali pored
pune pepeljare na noćnom stočiću.
~ 143 ~
Izvadio je jednu cigaretu, kamel lajts, Virginija je pod stare dane
počela da brine o zdravlju, zapalio je, ponovo legao na leđa i, s jednom
rukom iza glave, pušio i razmišljao.
Virginija je pre nekoliko sati otišla na posao, verovatno prilično
umorna. Posle vođenja ljubavi su još dugo ležali budni, pričali i pušili. Već
se bližilo dva sata kad je Virginija ugasila poslednju cigaretu i rekla da je
vreme da se spava. Lake se nedugo zatim iskrao, popio ostatak vina iz
flaše i popušio još nekoliko cigareta pre nego što se vratio u krevet. Možda
najviše zbog toga što je voleo da se uvuče u krevet pored toplog usnulog
tela.
Šteta što nije imao nekoga s kim je to stalno mogao da radi. Ako je
neko i mogao to da bude, bila bi to Virginija. Mada... sranje, sa strane je
čuo kako joj je sada. Periodi. Periodi kad se toliko opija po kafanama dole
u gradu i kući dovodi šta stigne. Ona o tome nije želela da priča, ali je
poslednjih godina ostarela više nego što je morala.
Kad bi on i Virginija mogli da... da, šta? Prodaju sve, kupe kuću na
selu, gaje krompir. Naravno, ali to ne bi funkcionisalo. Posle mesec dana
bi se jedno drugom popeli na glavu, a i njena keva je ovde, posao, a on ima
svoje... da... svoje markice.
Za to niko nije znao, čak ni sestra, i zbog toga ga je grizla savest.
Očeva zbirka poštanskih markica, koja se nije pomenula u
zaostavštini, vredela je omanje bogatstvo, pokazalo se. On ju je prodavao,
po nekoliko markica kad bi mu zafalilo para. Sada je tržište bilo loše, a
njemu nije preostalo još mnogo markica. Uskoro će biti primoran da ih
proda u svakom slučaju. Možda će prodati one specijale, Norveška broj
jedan, i vratiti sva piva za koja se u poslednje vreme grebao. Trebalo bi.
Dve kuće na selu. Kolibe. Jedna blizu druge. Kolibe su džabe. A onda,
Virginijina keva. Tri kolibe. Onda još i ćerka, Lena. Četiri. Naravno. Kupi
celo selo kad si već krenuo.
Virginija je stvarno srećna kad je s Lakeom, sama je to rekla. Lake
nije znao da li je još uvek sposoban da bude srećan, ali Virginija je jedina
osoba s kojom mu je zaista bilo prijatno. Zašto onda ne bi nekako nešto
sredili?
Lake je stavio pepeljaru na stomak, tresnuo pepeo sa cigarete, uzeo
dim.
Jedina osoba s kojom mu je prijatno sada. Otkad je Juke... nestao.
Juke je bio dobar. Jedini koga je nazivao prijateljem od svih s kojima se
druži. Užasno je to što njegovog tela nema. To nije prirodno. Trebalo bi da
~ 144 ~
se obavi sahrana. Trebalo bi da postoji leš koji se pogleda i konstatuje: tla,
da, eto te, prijatelju moj. I mrtav si.
Suze su mu navrle na oči.
Ljudi imaju prokleto mnogo prijatelja, razbacuju se tom rečju kako
stignu. On je imao jednog, jednog jedinog, i baš njega mu je oteo neki
hladnokrvni zločinac. Zašto je, kog đavola, to dete ubilo Jukea?
Negde u dubini je znao da Jesta ne laže i ne izmišlja, i da Jukea
zaista više nema, ali mu je sve izgledalo potpuno besmisleno. Jedino
razumno bi bilo da je imalo neke veze s drogom. Mora da se Juke upetljao
u neko sranje s drogom i ispalio pogrešnu osobu. Ali zašto nije nešto
rekao?
Pre nego što je otišao iz stana, ispraznio je pepeljaru i praznu flašu
vina vratio u orman ispod sudopere. Morao je da je stavi naopako između
svih ostalih da bi mogla da stane.
Ma da, jebiga. Dve kolibe. Jedno polje krompira. Zemlja na kolenima i
ševina pesma u proleće. I tako dalje. Jednog dana.
Obukao je jaknu i izašao. Kad je prolazio pored prodavnice ICA dunuo
je poljubac Virginiji koja je sedela za kasom. Ona se osmehnula i isplazila
mu se. Na putu do kuće u ulici Ibsengatan sreo je klinca koji je nosio dve
papirne kese; jednog koji živi u bloku, ali Lake nije znao kako se zove.
Lake mu je klimnuo glavom.
- Deluje teško.
- Okej je.
Lake se okrenuo za dečakom koji je s kesama nastavio ka soliterima.
Bez obzira na kese, izgledao je tako srećno. Tako i treba. Prihvatiti svoj
teret i nositi ga, srećno.
Tako i treba.
Očekivao je da ispred zgrade sretne onog što ga je kod Kineza počastio
viskijem. Taj momak je obično napolju u ovo vreme. Ponekad kruži oko
bloka. Ali nije ga bilo nekoliko dana. Lake je bacio pogled ka prekrivenim
prozorima stana u kom je mislio da taj čovek živi.
Sedi tamo i loče, razume se. Mogao bih da odem do njega.
Neki drugi dan.
Kad se smrklo, Tomi i njegova mama su krenuli na groblje. Tatin
grob se nalazio tik ispred nasipa ka močvari Roksta, pa su išli kroz šumu.
Mama je ćutala sve dok nisu stigli do ulice Kananvegen, a Tomi je mislio
~ 145 ~
da je to zato što je žalosna, ali kad su skrenuli na puteljak koji je vodio
duž močvare, mama se nakašljala i rekla:
- Slušaj, Tomi...
- Da?
- Stafan kaže da je jedna stvar nestala. Kod njega kući. Onda kad smo
mi bili.
- Aha.
- Da li znaš nešto o tome?
Tomi je sakupio sneg u jednu ruku, napravio grudvu i bacio je ka
jednom drvetu. Posred njega.
- Da. Ispod terase mu je.
- Ona mu je stvarno bitna, zato što...
- U žbunju je ispod njegove terase, kažem ti.
- Kako je dospela tamo?
Snegom prekriveni nasip oko groblja našao se pred njima. Slaba
crvena svetlost odozdo obasjavala je vrhove borova. Prekrivena sveća koju
je Tomijeva mama nosila zvečala je. Tomi ju je upitao:
- Imaš vatre?
- Vatre? Pa, da. Imam upaljač. Kako je dospela...
- Ispala mi je.
Tomi je zastao ispred kapije groblja, pogledao kartu; različiti delovi
obeleženi različitim slovima. Tata je bio u delu ,,D". Zapravo je sve to
bolesno. Da se uopšte i radi ovo. Spaljuju ljudi, čuva pepeo, zakopava u
zemlju i onda to mesto naziva „Grobno mesto 104, deo D".
Uskoro će tri godine. Tomi se nejasno sećao sahrane, ili kako bi se to
već nazvalo. Ono s kovčegom i gomilom ljudi koji plaču i pevaju o svemu i
svačemu.
Sećao se da je imao prevelike cipele, tatine, da su mu spadale kad se
vraćao kući. Da se uplašio kovčega, da je tokom cele sahrane zurio u
njega, siguran da će se tata pridići i oživeti, ali... promenjen.
Dve nedelje posle sahrane živeo je u stalnom strahu od zombija.
Naročito uveče, činilo mu se da u senkama vidi kako mu se ono zgrčeno
biće iz bolničkog kreveta, koje više nije bilo njegov otac, približava sa
ispruženim rukama, kao u filmovima.
Strah je utihnuo nakon spuštanja urne. Bili su samo on i mama,
čuvar i sveštenik. Čuvar je nosio urnu svečano koračajući, dok je sveštenik
tešio mamu. Sve ukupno je bilo potpuno besmisleno. Ta mala drvena
kutija s poklopcem koju je tip u plavom kostimu nosio; da to ima ikakve
~ 146 ~
veze s njegovim tatom. Sve je izgledalo kao velika prevara. Ali strah je
nestao, a Tomijev odnos prema grobu se s vremenom promenio. Sad je čak
i sam odlazio tamo, sedeo kraj spomenika i prstima prevlačio preko
urezanih slova tatinog imena. Zbog toga je dolazio. Nije ga bilo briga za
kutiju u zemlji, već samo za ime. Iskrivljeni čovek u bolničkom krevetu,
pepeo u urni, ništa od toga nije bio njegov tata, ali ime je predstavljalo
čoveka kog se sećao, i zato je ponekad sedeo kraj njega i prstom dodirivao
u kamen uklesana slova koja su ispisivala: MARTIN SAMUELSON.
- O, kako je lepo - rekla je mama.
Tomi je bacio pogled preko groblja. Svuda unaokolo su gorele sveće;
grad posmatran iz aviona. Pokoja tamna figura pomerala se medu
spomenicima. Mama je išla ka tatinom grobu dok joj se sveća klatila u
ruci. Tomi je posmatrao njena sitna leda i najednom se rastužio. Ne zbog
sebe, ne zbog mame, ne; zbog svega. Zbog svih ljudi koji su prolazili
ovuda, kroz zapaljene sveće u snegu. Senke koje stoje pored spomenika,
gledaju u kamen, dodiruju ga. Sve je toliko... glupo.
Mrtav je mrtav. Nema ga.
Ipak, Tomi je prišao mami, čučnuo kraj tatinog groba dok je ona
palila sveću. Nije hteo da dodirne slova kad je i mama tu.
Sedeli su neko vreme, gledali kako se senke na mermeru pomeraju
pod slabašnim plamenom. Tomi nije osećao ništa osim odredene
neprijatnosti. Što je učestvovao u ovoj igri pretvaranja. Ubrzo se pridigao i
krenuo kući.
Mama je pošla za njim. Malo prebrzo, pomislio je. Ona bi mogla da
ostane, tuguje i oplakuje cele noći. Sustigla ga je, pažljivo ga uhvatila pod
ruku. Dozvolio joj je. Išli su jedno pored drugog i posmatrali močvaru po
kojoj je počeo da se hvata led. Ako hladno vreme potraje, za nekoliko dana
će po njoj moći da se kliza.
Jedna misao se motala Tomiju po glavi, kao uporni gitarski rif.
Mrtav je mrtav. Mrtav je mrtav. Mrtav je mrtav.
Mama je zadrhtala, pribila se uz njega.
- Užasno je.
- Misliš?
- Da, Stafan mi je ispričao nešto jezivo.
Stafan. Zar ni sad nije mogla da ne priča o...
- Aha.
- Jesi li čuo za onu kuću u Engbiju koja je izgorela? Žena koja je...
- Da.
~ 147 ~
- Stafan mi je rekao da su izvršili obdukciju. To je tako užasno. Da
rade to.
- Da, da. Naravno.
Jedna patka je išla po tankom ledu ka vodi koja se nakupila uz odvod
na jednoj strani jezera. Ribice koje su leti mogle da se hvataju smrdele su
na kanalizaciju.
- Kakav je ono odvod? - pitao je Tomi. - Je l' iz krematorijuma?
- Ne znam. Zar ne želiš da čuješ? Je l' misliš da je odvratno?
- Ma, ne.
Ispričala mu je dok su se šumom vraćali kući. U jednom trenutku se
Tomi zainteresovao, počeo da postavlja pitanja na koja mama nije mogla
da odgovori; znala je samo ono što joj je Stafan ispričao. Da, Tomi je toliko
zapitkivao, toliko se zainteresovao da je Ivon na kraju zažalila što je
uopšte i pokrenula priču.
Kasnije te večeri Tomi je sedeo na komodi u skloništu, vrteo i
zagledao skulpturu strelca. Stavio ju je iznad tri kutije sa kasetofonima,
kao trofej. Kruna na sve to. Maznuto od... policajca!
Pažljivo je zaključao sklonište lancem i katancem, vratio ključ u
skrovište, seo u prostorije kluba i razmišljao o onome što mu je mama
ispričala. Posle nekog vremena je začuo oprezne korake kako se
približavaju iz podruma. Glas koji je prošaputao:
- Tomi...?
Ustao je iz fotelje, prišao vratima i brzo ih otvorio. Tu je stajao Oskar
i nervozno mu pružio novčanicu.
- Evo ti. Pare.
Tomi je uzeo pedeset kruna i stavio ih u džep, osmehnuo se Oskaru.
- Postaješ stalni gost ovde, a? Uđi.
- Neću, moram da...
- Uđi, kažem. Hoću nešto da te pitam.
Oskar je seo na trosed, s rukama između nogu. Tomi se zavalio u
fotelju, pogledao ga.
- Oskare, ti si pametan dečko.
Oskar je skromno slegnuo ramenima.
- Znaš za onu kuću koja je izgorela u Engbiju. Baba koja je izašla u
dvorište i izgorela?
- Da, čitao sam o tome.
- Pretpostavio sam. Jesu rekli nešto o obdukciji?
- Kol'ko znam, nisu.
~ 148 ~
- Aha. E, pa obavili su je. Obdukciju. I znaš šta? Nisu našli dim u
plućima. Znaš šta to znači?
Oskar se zamislio.
- Da nije disala.
- Da. A kad prestaješ da dišeš? Kad si mrtav. A?
- Da - Oskar se uzbudio. - Čitao sam o tome. Baš o tome. Zato se posle
požara vrši obdukcija. Da se vidi da li... da neko nije podmetnuo požar da
sakrije da je ubio nekog. Ko je izgoreo. Čitao sam u... da, u Hemets
žurnalu zapravo, o jednom tipu u Engleskoj koji je ubio ženu i koji je znao
za to, pa je onda... pre nego što je podmetnuo požar, ugurao joj je cevku u
usta i...
- Okej, okej. Znaš. Dobro je. Ali ovde nije bilo dima u plućima, a baba
je svejedno izašla u dvorište i trčala unaokolo dok nije umrla. Kako je to
moguće?
- Zadržala je dah. Ne, nije ni to. To ne može da se uradi, i to sam
pročitao negde. Zato što ljudi uvek...
- Okej, okej. Objasni mi onda ovo.
Oskar je naslonio glavu na ruke, razmislio i rekao:
- Ili su napravili neku grešku ili je trčala iako je bila mrtva.
Tomi je klimnuo glavom.
- Upravo to. I znaš šta? Mislim da ti likovi ne prave takve greške. A
ti?
- Ne, ali...
- Mrtav je mrtav.
-Da.
Tomi je iščupao konac iz fotelje, uvio ga među prstima i bacio.
- Da. U to bi svi voleli da veruju.
~ 149 ~
TREĆI DEO
SNEG, TOPI SE NA KOŽI
I na to rukom moju ruku hvati
I vedrim licem, što me osokoli,
U tajno carstvo pođe da me prati.
Dante Aligijeri - Božanstvena komedija
- Ja nisam čaršav. Ja sam PRAVI duh. BU... BUU...Plaši se!
- Ali ne plašim se.
Grupa Nationalteatern - Sarme i gaće
Noćne sveće trnu i veseo dan se propinje na prste po magličastim
planinskim vrhovima. Moram ići, ili ostati i umreti.
Vilijam Šekspir - Romeo i Julija
Sivo. Sve je bilo nejasno sivo. Pogled nije hteo da se fokusira, bilo je
kao da leži usred kišnog oblaka. Leži? Da, ležao je. Pritisak na leđa,
zadnjicu, pete. Sištanje levo od njega. Gas. Gas je uključen. Ne. Sad je
isključen. Ponovo uključen. Nešto se dešavalo s njegovim plućima u taktu
sa šištanjem. Punila su se i praznila u ritmu sa zvukom.
Da li je na bazenu? Da li je gas prikačen za njega? Kako je u tom
slučaju budan? Da li je budan?
Hokan je pokušao da trepne. Ništa se nije desilo. Gotovo ništa. Nešto
je zatreperilo pred njegovim okom, još više mu zamutilo pogled. Drugog
oka nije bilo. Pokušao je da otvori usta. Nije ih bilo. Prizvao je sliku svojih
usta, kako ih je video u ogledalu, na svojoj glavi, pokušao... ali nije uspeo.
Ništa nije odgovaralo na njegovu komandu. Kao da pokušava kamenu da
udene svest kako bi se pokrenuo. Nije bilo kontakta.
Osećaj snažne topline preko celog lica. Strela straha mu je prošla kroz
stomak. Glava je bila prekrivena nečim toplim, čvrstim. Stearinom.
Aparat mu je kontrolisao disanje pošto mu je lice bilo prekriveno
stearinom.
Misao se pružila ka desnoj ruci. Da. Bila je tu. Otvorio je šaku, zgrčio
je, vrhovima prstiju dodirnuo dlan. Osećaj. Odahnuo je; zapravo, zamislio
je da to radi, pošto mu se grudni koš pomerao u taktu s mašinom, a ne
prema njegovoj volji.
Podigao je ruku, polako. Preseklo ga je u grudima, u ramenu. Ruka
mu je ušla u vidno polje, izobličen grumen. Približio ju je licu, zastao. Tiho
pištanje s njegove desne strane. Pažljivo je okrenuo glavu u tom pravcu,
osetio da ga nešto čvrsto grebe ispod brade. Pomerio je ruku ka tome.
Metalna čaura mu je bila ugrađena u grlo. Iz nje je išla cevčica. Pratio
ju je dokle god je mogao, do jednog malog reckavog metalnog predmeta
kojim se cevčica završavala. Shvatio je. Ona treba da se izvuče kad bude
želeo da umre. Tako su mu to sredili. Stavio je prste na kraj cevčice.
Eli. Bazen. Dečak. Sona kiselina.
Sećanje je prestalo kad je otvorio poklopac na tegli. Mora da ju je
prosuo po sebi. Po planu. Jedini pogrešan proračun bilo je to što je ostao
min@
~ 141 ~
živ. Video je slike... žena koje su ljubomorni muževi polili kiselinom po
licu. Nije želeo ni da dotakne svoje lice, još manje da ga vidi.
Čvršće je stegao cevčicu. Nije popuštala. Zašrafljena. Pokušao je da
okrene metalni deo i, naravno, on se okrenuo. Nastavio je da ga vrti.
Potražio je drugu ruku, došao je samo do lepljive lopte bola tamo gde bi
trebalo da bude šaka. Na vrhovima prstiju žive ruke osetio je nov, lepršavi
pritisak. Vazduh je počeo da izlazi iz otvora, šištavi zvuk se promenio,
postao je tanji.
Siva svetlost oko njega prešla je u treptavocrvenu. Pokušao je da
zatvori jedino oko. Pomislio je na Sokrata i kup otrova. Jer je zaveo
mladež Atine. Ne zaboravite da vratite pevca... kako se beše zove?
Arhimandritu? Ne...
Zvuk usisavanja se začuo kad su se vrata otvorila, a jedna bela
prilika krenula ka njemu. Osetio je prste kako otvaraju njegove, sklanjaju
ih sa zavrtnja. Ženski glas.
- Šta radiš to?
Asklepiju. Asklepiju žrtvujte pevca.
- Pusti!
Pevca. Asklepiju. Bogu lekarstva.
Šišteća buka kad su mu prsti odvojeni i cevčica ponovo zavrnuta.
- Stavićemo nekog da te pazi.
Žrtvujte mu pevca, ne zaboravite.
Kad se Oskar probudio, Eli više nije bila tu. Ležao je licem okrenut
zidu, po leđima mu je bilo hladno. Pridigao se na laktove, osvrnuo se po
sobi. Prozor je bio odškrinut. Mora da je tuda izašla.
Gola.
Okrenuo se u krevetu, pritisnuo lice na mesto na kom je ona ležala,
pomirisao. Ništa. Prešao je nosom preko celog čaršava, pokušavajući da
nađe i najmanji trag njenog prisustva, ali ništa. Čak ni miris benzina.
Da li se ovo stvarno zbilo? Legao je na stomak, opipao. Da.
Tu su bili. Njeni prsti na njegovim leđima. Sećanje na njene prste na
njegovim leđima. Čik pogodi. Mama se toga igrala s njim kad je bio mali.
Ali ovo je bilo sada. Malopre. Naježio se.
Ustao je iz kreveta, počeo da se oblači. Kad je obukao pantalone,
prišao je prozoru. Sneg nije padao. Minus četiri stepena. Odlično. Ako bi
sneg počeo da se topi bilo bi bljuzgavo i ne bi mogao da spusti papirne
~ 142 ~
kese s reklamama ispred vrata. Pomislio je da se go spusti s prozora na
minus četiri, dole do snegom prekrivenog žbunja, dole u... Ne.
Nagnuo se napred, zatreptao.
Sneg na žbunju bio je netaknut.
Sinoć je gledao tu čistu snežnu stazu koja je od žbunja vodila do puta.
I sada je izgledala isto. Otvorio je prozor još malo, provirio. Žbunje je išlo
do puta ispod njegovog prozora, isto tako i snežni pokrivač. Netaknut.
Oskar je pogledao udesno, duž hrapave fasade. Tri metra do njenog
prozora. Hladan vazduh je udario Oskara po golim grudima. Mora da je
tokom noći padao sneg, nakon što je ona otišla. To je bilo jedino
objašnjenje. Mada... sad kad je pomislio na to: kako se uopšte popela do
prozora? Je l' se pela po žbunju?
Ali onda snežni pokrivač valjda ne bi ovako izgledao? Nije padao sneg
kad je on otišao u krevet. Ni telo ni kosa joj nisu bili vlažni kad je došla,
znači ni tad nije padao sneg. Kad je otišla?
Između njenog odlaska i ovog trenutka mora da je napadalo dovoljno
snega da prekrije sve tragove...
Oskar je zatvorio prozor, nastavio da se oblači. Bilo je neshvatljivo.
Počeo je da naginje ka tome da je sve bio san. A onda je video ceduljicu.
Savijenu, ispod sata na njegovom stolu. Uzeo ju je, otvorio.
ONDA, PROZORU, PUSTI DAN UNUTRA, A ŽIVOT NAPOLJE.
Jedno srce, a zatim: VIDIMO SE VEČERAS, ELI.
Pet puta je pročitao ceduljicu. Onda je zamislio nju kako stoji ovde
pored stola i piše to. Lice Džina Simonsa stajalo je pola metra iza, sa
isplaženim jezikom.
Nagnuo se preko stola, skinuo poster, zgužvao ga i bacio u kantu za
đubre. Zatim je pročitao ceduljicu još tri puta, savio je i stavio u džep.
Nastavio je da se oblači. Danas može da bude i po pet letaka u svakom
paketu što se njega tiče. Sve ima da ide kao po loju.
Soba je smrdela na dim, a čestice prašine su igrale pod sunčevim
zracima koji su se probijali kroz zavesu. Lake se tek probudio, ležao je na
leđima i kašljao. Prašina je izvodila zanimljiv ples pred njegovim očima.
Pušački kašalj. Okrenuo se, uzeo upaljač i cigarete koji su stajali pored
pune pepeljare na noćnom stočiću.
~ 143 ~
Izvadio je jednu cigaretu, kamel lajts, Virginija je pod stare dane
počela da brine o zdravlju, zapalio je, ponovo legao na leđa i, s jednom
rukom iza glave, pušio i razmišljao.
Virginija je pre nekoliko sati otišla na posao, verovatno prilično
umorna. Posle vođenja ljubavi su još dugo ležali budni, pričali i pušili. Već
se bližilo dva sata kad je Virginija ugasila poslednju cigaretu i rekla da je
vreme da se spava. Lake se nedugo zatim iskrao, popio ostatak vina iz
flaše i popušio još nekoliko cigareta pre nego što se vratio u krevet. Možda
najviše zbog toga što je voleo da se uvuče u krevet pored toplog usnulog
tela.
Šteta što nije imao nekoga s kim je to stalno mogao da radi. Ako je
neko i mogao to da bude, bila bi to Virginija. Mada... sranje, sa strane je
čuo kako joj je sada. Periodi. Periodi kad se toliko opija po kafanama dole
u gradu i kući dovodi šta stigne. Ona o tome nije želela da priča, ali je
poslednjih godina ostarela više nego što je morala.
Kad bi on i Virginija mogli da... da, šta? Prodaju sve, kupe kuću na
selu, gaje krompir. Naravno, ali to ne bi funkcionisalo. Posle mesec dana
bi se jedno drugom popeli na glavu, a i njena keva je ovde, posao, a on ima
svoje... da... svoje markice.
Za to niko nije znao, čak ni sestra, i zbog toga ga je grizla savest.
Očeva zbirka poštanskih markica, koja se nije pomenula u
zaostavštini, vredela je omanje bogatstvo, pokazalo se. On ju je prodavao,
po nekoliko markica kad bi mu zafalilo para. Sada je tržište bilo loše, a
njemu nije preostalo još mnogo markica. Uskoro će biti primoran da ih
proda u svakom slučaju. Možda će prodati one specijale, Norveška broj
jedan, i vratiti sva piva za koja se u poslednje vreme grebao. Trebalo bi.
Dve kuće na selu. Kolibe. Jedna blizu druge. Kolibe su džabe. A onda,
Virginijina keva. Tri kolibe. Onda još i ćerka, Lena. Četiri. Naravno. Kupi
celo selo kad si već krenuo.
Virginija je stvarno srećna kad je s Lakeom, sama je to rekla. Lake
nije znao da li je još uvek sposoban da bude srećan, ali Virginija je jedina
osoba s kojom mu je zaista bilo prijatno. Zašto onda ne bi nekako nešto
sredili?
Lake je stavio pepeljaru na stomak, tresnuo pepeo sa cigarete, uzeo
dim.
Jedina osoba s kojom mu je prijatno sada. Otkad je Juke... nestao.
Juke je bio dobar. Jedini koga je nazivao prijateljem od svih s kojima se
druži. Užasno je to što njegovog tela nema. To nije prirodno. Trebalo bi da
~ 144 ~
se obavi sahrana. Trebalo bi da postoji leš koji se pogleda i konstatuje: tla,
da, eto te, prijatelju moj. I mrtav si.
Suze su mu navrle na oči.
Ljudi imaju prokleto mnogo prijatelja, razbacuju se tom rečju kako
stignu. On je imao jednog, jednog jedinog, i baš njega mu je oteo neki
hladnokrvni zločinac. Zašto je, kog đavola, to dete ubilo Jukea?
Negde u dubini je znao da Jesta ne laže i ne izmišlja, i da Jukea
zaista više nema, ali mu je sve izgledalo potpuno besmisleno. Jedino
razumno bi bilo da je imalo neke veze s drogom. Mora da se Juke upetljao
u neko sranje s drogom i ispalio pogrešnu osobu. Ali zašto nije nešto
rekao?
Pre nego što je otišao iz stana, ispraznio je pepeljaru i praznu flašu
vina vratio u orman ispod sudopere. Morao je da je stavi naopako između
svih ostalih da bi mogla da stane.
Ma da, jebiga. Dve kolibe. Jedno polje krompira. Zemlja na kolenima i
ševina pesma u proleće. I tako dalje. Jednog dana.
Obukao je jaknu i izašao. Kad je prolazio pored prodavnice ICA dunuo
je poljubac Virginiji koja je sedela za kasom. Ona se osmehnula i isplazila
mu se. Na putu do kuće u ulici Ibsengatan sreo je klinca koji je nosio dve
papirne kese; jednog koji živi u bloku, ali Lake nije znao kako se zove.
Lake mu je klimnuo glavom.
- Deluje teško.
- Okej je.
Lake se okrenuo za dečakom koji je s kesama nastavio ka soliterima.
Bez obzira na kese, izgledao je tako srećno. Tako i treba. Prihvatiti svoj
teret i nositi ga, srećno.
Tako i treba.
Očekivao je da ispred zgrade sretne onog što ga je kod Kineza počastio
viskijem. Taj momak je obično napolju u ovo vreme. Ponekad kruži oko
bloka. Ali nije ga bilo nekoliko dana. Lake je bacio pogled ka prekrivenim
prozorima stana u kom je mislio da taj čovek živi.
Sedi tamo i loče, razume se. Mogao bih da odem do njega.
Neki drugi dan.
Kad se smrklo, Tomi i njegova mama su krenuli na groblje. Tatin
grob se nalazio tik ispred nasipa ka močvari Roksta, pa su išli kroz šumu.
Mama je ćutala sve dok nisu stigli do ulice Kananvegen, a Tomi je mislio
~ 145 ~
da je to zato što je žalosna, ali kad su skrenuli na puteljak koji je vodio
duž močvare, mama se nakašljala i rekla:
- Slušaj, Tomi...
- Da?
- Stafan kaže da je jedna stvar nestala. Kod njega kući. Onda kad smo
mi bili.
- Aha.
- Da li znaš nešto o tome?
Tomi je sakupio sneg u jednu ruku, napravio grudvu i bacio je ka
jednom drvetu. Posred njega.
- Da. Ispod terase mu je.
- Ona mu je stvarno bitna, zato što...
- U žbunju je ispod njegove terase, kažem ti.
- Kako je dospela tamo?
Snegom prekriveni nasip oko groblja našao se pred njima. Slaba
crvena svetlost odozdo obasjavala je vrhove borova. Prekrivena sveća koju
je Tomijeva mama nosila zvečala je. Tomi ju je upitao:
- Imaš vatre?
- Vatre? Pa, da. Imam upaljač. Kako je dospela...
- Ispala mi je.
Tomi je zastao ispred kapije groblja, pogledao kartu; različiti delovi
obeleženi različitim slovima. Tata je bio u delu ,,D". Zapravo je sve to
bolesno. Da se uopšte i radi ovo. Spaljuju ljudi, čuva pepeo, zakopava u
zemlju i onda to mesto naziva „Grobno mesto 104, deo D".
Uskoro će tri godine. Tomi se nejasno sećao sahrane, ili kako bi se to
već nazvalo. Ono s kovčegom i gomilom ljudi koji plaču i pevaju o svemu i
svačemu.
Sećao se da je imao prevelike cipele, tatine, da su mu spadale kad se
vraćao kući. Da se uplašio kovčega, da je tokom cele sahrane zurio u
njega, siguran da će se tata pridići i oživeti, ali... promenjen.
Dve nedelje posle sahrane živeo je u stalnom strahu od zombija.
Naročito uveče, činilo mu se da u senkama vidi kako mu se ono zgrčeno
biće iz bolničkog kreveta, koje više nije bilo njegov otac, približava sa
ispruženim rukama, kao u filmovima.
Strah je utihnuo nakon spuštanja urne. Bili su samo on i mama,
čuvar i sveštenik. Čuvar je nosio urnu svečano koračajući, dok je sveštenik
tešio mamu. Sve ukupno je bilo potpuno besmisleno. Ta mala drvena
kutija s poklopcem koju je tip u plavom kostimu nosio; da to ima ikakve
~ 146 ~
veze s njegovim tatom. Sve je izgledalo kao velika prevara. Ali strah je
nestao, a Tomijev odnos prema grobu se s vremenom promenio. Sad je čak
i sam odlazio tamo, sedeo kraj spomenika i prstima prevlačio preko
urezanih slova tatinog imena. Zbog toga je dolazio. Nije ga bilo briga za
kutiju u zemlji, već samo za ime. Iskrivljeni čovek u bolničkom krevetu,
pepeo u urni, ništa od toga nije bio njegov tata, ali ime je predstavljalo
čoveka kog se sećao, i zato je ponekad sedeo kraj njega i prstom dodirivao
u kamen uklesana slova koja su ispisivala: MARTIN SAMUELSON.
- O, kako je lepo - rekla je mama.
Tomi je bacio pogled preko groblja. Svuda unaokolo su gorele sveće;
grad posmatran iz aviona. Pokoja tamna figura pomerala se medu
spomenicima. Mama je išla ka tatinom grobu dok joj se sveća klatila u
ruci. Tomi je posmatrao njena sitna leda i najednom se rastužio. Ne zbog
sebe, ne zbog mame, ne; zbog svega. Zbog svih ljudi koji su prolazili
ovuda, kroz zapaljene sveće u snegu. Senke koje stoje pored spomenika,
gledaju u kamen, dodiruju ga. Sve je toliko... glupo.
Mrtav je mrtav. Nema ga.
Ipak, Tomi je prišao mami, čučnuo kraj tatinog groba dok je ona
palila sveću. Nije hteo da dodirne slova kad je i mama tu.
Sedeli su neko vreme, gledali kako se senke na mermeru pomeraju
pod slabašnim plamenom. Tomi nije osećao ništa osim odredene
neprijatnosti. Što je učestvovao u ovoj igri pretvaranja. Ubrzo se pridigao i
krenuo kući.
Mama je pošla za njim. Malo prebrzo, pomislio je. Ona bi mogla da
ostane, tuguje i oplakuje cele noći. Sustigla ga je, pažljivo ga uhvatila pod
ruku. Dozvolio joj je. Išli su jedno pored drugog i posmatrali močvaru po
kojoj je počeo da se hvata led. Ako hladno vreme potraje, za nekoliko dana
će po njoj moći da se kliza.
Jedna misao se motala Tomiju po glavi, kao uporni gitarski rif.
Mrtav je mrtav. Mrtav je mrtav. Mrtav je mrtav.
Mama je zadrhtala, pribila se uz njega.
- Užasno je.
- Misliš?
- Da, Stafan mi je ispričao nešto jezivo.
Stafan. Zar ni sad nije mogla da ne priča o...
- Aha.
- Jesi li čuo za onu kuću u Engbiju koja je izgorela? Žena koja je...
- Da.
~ 147 ~
- Stafan mi je rekao da su izvršili obdukciju. To je tako užasno. Da
rade to.
- Da, da. Naravno.
Jedna patka je išla po tankom ledu ka vodi koja se nakupila uz odvod
na jednoj strani jezera. Ribice koje su leti mogle da se hvataju smrdele su
na kanalizaciju.
- Kakav je ono odvod? - pitao je Tomi. - Je l' iz krematorijuma?
- Ne znam. Zar ne želiš da čuješ? Je l' misliš da je odvratno?
- Ma, ne.
Ispričala mu je dok su se šumom vraćali kući. U jednom trenutku se
Tomi zainteresovao, počeo da postavlja pitanja na koja mama nije mogla
da odgovori; znala je samo ono što joj je Stafan ispričao. Da, Tomi je toliko
zapitkivao, toliko se zainteresovao da je Ivon na kraju zažalila što je
uopšte i pokrenula priču.
Kasnije te večeri Tomi je sedeo na komodi u skloništu, vrteo i
zagledao skulpturu strelca. Stavio ju je iznad tri kutije sa kasetofonima,
kao trofej. Kruna na sve to. Maznuto od... policajca!
Pažljivo je zaključao sklonište lancem i katancem, vratio ključ u
skrovište, seo u prostorije kluba i razmišljao o onome što mu je mama
ispričala. Posle nekog vremena je začuo oprezne korake kako se
približavaju iz podruma. Glas koji je prošaputao:
- Tomi...?
Ustao je iz fotelje, prišao vratima i brzo ih otvorio. Tu je stajao Oskar
i nervozno mu pružio novčanicu.
- Evo ti. Pare.
Tomi je uzeo pedeset kruna i stavio ih u džep, osmehnuo se Oskaru.
- Postaješ stalni gost ovde, a? Uđi.
- Neću, moram da...
- Uđi, kažem. Hoću nešto da te pitam.
Oskar je seo na trosed, s rukama između nogu. Tomi se zavalio u
fotelju, pogledao ga.
- Oskare, ti si pametan dečko.
Oskar je skromno slegnuo ramenima.
- Znaš za onu kuću koja je izgorela u Engbiju. Baba koja je izašla u
dvorište i izgorela?
- Da, čitao sam o tome.
- Pretpostavio sam. Jesu rekli nešto o obdukciji?
- Kol'ko znam, nisu.
~ 148 ~
- Aha. E, pa obavili su je. Obdukciju. I znaš šta? Nisu našli dim u
plućima. Znaš šta to znači?
Oskar se zamislio.
- Da nije disala.
- Da. A kad prestaješ da dišeš? Kad si mrtav. A?
- Da - Oskar se uzbudio. - Čitao sam o tome. Baš o tome. Zato se posle
požara vrši obdukcija. Da se vidi da li... da neko nije podmetnuo požar da
sakrije da je ubio nekog. Ko je izgoreo. Čitao sam u... da, u Hemets
žurnalu zapravo, o jednom tipu u Engleskoj koji je ubio ženu i koji je znao
za to, pa je onda... pre nego što je podmetnuo požar, ugurao joj je cevku u
usta i...
- Okej, okej. Znaš. Dobro je. Ali ovde nije bilo dima u plućima, a baba
je svejedno izašla u dvorište i trčala unaokolo dok nije umrla. Kako je to
moguće?
- Zadržala je dah. Ne, nije ni to. To ne može da se uradi, i to sam
pročitao negde. Zato što ljudi uvek...
- Okej, okej. Objasni mi onda ovo.
Oskar je naslonio glavu na ruke, razmislio i rekao:
- Ili su napravili neku grešku ili je trčala iako je bila mrtva.
Tomi je klimnuo glavom.
- Upravo to. I znaš šta? Mislim da ti likovi ne prave takve greške. A
ti?
- Ne, ali...
- Mrtav je mrtav.
-Da.
Tomi je iščupao konac iz fotelje, uvio ga među prstima i bacio.
- Da. U to bi svi voleli da veruju.
~ 149 ~
TREĆI DEO
SNEG, TOPI SE NA KOŽI
I na to rukom moju ruku hvati
I vedrim licem, što me osokoli,
U tajno carstvo pođe da me prati.
Dante Aligijeri - Božanstvena komedija
- Ja nisam čaršav. Ja sam PRAVI duh. BU... BUU...Plaši se!
- Ali ne plašim se.
Grupa Nationalteatern - Sarme i gaće
12 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:47 pm
Margita
Administrator
Četvrtak, 5. novembar
Morganu su se noge smrzavale. Hladnoća, koja je stigla otprilike u
isto vreme kad se podmornica nasukala, u toku prethodne nedelje postala
je još gora. Voleo je svoje stare kaubojske čizme, ali nije mogao da ih nosi s
debelim čarapama. Pored toga, na jednoj je bio bušan don. Mogao je,
naravno, da kupi neko kinesko đubre za stotku, ali radije bi se smrzavao.
Bilo je pola deset ujutru i vraćao se kući iz metroa. Bio je na otpadu u
Ulvsundi da vidi da li im treba neka pomoć, što bi moglo da mu donese
nekoliko stotina, ali posao im je išao loše. Ni ove godine neće kupiti
zimske čizme. Popio je kafu i pojeo nešto s momcima u kancelariji,
prepunoj kataloga rezervnih delova i kalendara s golim ženama, a onda
metroom otišao kući.
Lari je izašao iz solitera izgledajući, kao i obično, kao neko kome
smrtna presuda visi nad glavom.
- Zdravo, matori! - viknuo je Morgan.
Lari je uzdržano klimnuo glavom, kao da je još otkad se tog jutra
probudio, znao da će naleteti na Morgana, i prišao mu.
- Zdravo. Kako je?
- Prsti mi promrzli, auto na otpadu, nema posla i idem kući na tanjir
supe iz kesice. Ti?
Lari je nastavio u pravcu ulice Bjernsonsgatan, stazom kroz park.
~ 150 ~
- Mislio da sam odem da posetim Herberta u bolnici. Hoćeš sa mnom?
- Je l' mu se stanje poboljšalo?
- Ne, mislim da je kao i pre.
- Onda ne mogu. Deprimira me to. Poslednji put kad sam bio, mislio je
da sam mu ja keva, hteo je da mu ispričam priču.
- Pa jesi li mu ispričao?
- Naravno da jesam. Zlatokosa i ona tri mala medveda. Ali, ne, danas
nisam raspoložen.
Nastavili su da hodaju. Kad je Morgan video da Lari ima debele
rukavice, shvatio je da mu se i ruke smrzavaju, i uz određene poteškoće
zavukao ih u uske džepove farmerki. Pred njima se našao most ispod kog
je Juke nestao.
Možda da bi izbegao razgovor o tome, Lari je rekao:
- Jesi čitao novine juče? Sad Feldin kaže da Rusi imaju nuklearno
oružje na toj podmornici.
- A šta je pre mislio da imaju? Praćke?
- Ne, ali... da celu nedelju stoji tamo. Zamisli da se istopilo.
- Ne brini. Razumeju se oni u svoje stvari, Rusi.
- Ja nisam komunista...
- Pa nisam ni ja.
- Ma, sigurno. Za koga si glasao? Za Narodnu partiju?
- U svakom slučaju, ne podržavam Moskvu.
I ranije su pričali o ovome. Sada su tu temu pokrenuli samo da ne bi
gledali, da ne bi razmišljali o onome dok su se približavali mostu. Ipak,
glasovi su im utihnuli kad su ušli ispod mosta i zastali. Obojica su mislila
da je ovaj drugi prvi stao. Pogledali su gomile lišća koje su sada bile
gomile snega i koje su nagoveštavale oblike od kojih im je obojici pripala
muka. Lari je odmahnuo glavom.
- Šta da radimo, jebiga?
Morgan je još dublje zavukao ruke u džepove, poskakivao da bi
zagrejao noge.
- Samo Jesta može nešto da uradi.
Obojica su pogledala ka Jestinom stanu. Bez zavesa, prljav prozor.
Lari je pružio paklicu cigareta Morganu. Morgan je uzeo jednu i Lari
je uzeo jednu, zapalili su ih. Nepomično su stajali i pušili, posmatrali
gomile snega. Posle nekog vremena iz misli su ih trgnuli dečji glasovi.
Grupa dece s klizaljkama i kacigama u rukama išla je iz pravca škole,
a vodio ih je čovek vojničkog izgleda. Deca su gotovo u taktu išla jedno za
~ 151 ~
drugim, s nekoliko metara rasto- janja. Prošli su pored Morgana i Larija
ispod mosta. Morgan je klimnuo jednom malom iz svog bloka kog je
prepoznao.
- Idete u rat, a?
Dete je odmahnulo glavom, zaustilo da nešto kaže, ali je samo
ubrzalo, plašeći se da ne ispadne iz reda. Nastavili su ka bolnici;
verovatno imaju časove u prirodi ili nešto tako. Morgan je zgazio cigaretu,
rukama napravio levak oko usta i viknuo:
- Vazdušni napad! U zaklon!
Lari se nasmejao, bacio cigaretu.
- Gospode bože, neverovatno da još uvek ima takvih. Sigurno traži da i
jakne u hodniku vise u stavu mirno. Nećeš sa mnom?
- Ne. Ne ide mi se. Ali ti požuri, možda i sustigneš četu.
- Vidimo se.
- Vidimo se.
Razišli su se ispod mosta. Lari je sporim koracima otišao istim
pravcem kojim su otišla i deca, a Morgan se popeo uz stepenice. Sad mu se
već celo telo smrzavalo. Supa iz kesice i nije tako odvratna, ako se pomeša
s mlekom.
Oskar je išao s nastavnicom. Morao je s nekim da priča, i nastavnica
je bila jedina koje se setio. Ipak, najradije bi promenio grupu, da je mogao.
Joni i Mike inače nikad nisu birali šetačku grupu kad je škola imala dan u
prirodi, ali danas jesu. Juče su se nešto došaptavali i gledali u Oskara.
I tako je Oskar išao s nastavnicom. Ni sam nije znao da li zbog toga
da bi imao zaštitu, ili da bi razgovarao s nekim odraslim.
Sa Eli je bio već pet dana. Nalazili su se svako veče, napolju. Mami je
govorio da je s Juhanom.
Sinoć je Eli ponovo došla na njegov prozor. Dugo su ležali budni,
pričali priče koje je jedno započinjalo, a drugo završavalo. Onda su
zagrljeni zaspali i ujutru Eli nije bilo.
U džepu pantalona, pored stare zgužvane, sad mu je stajala nova
ceduljica koju je jutros našao na stolu dok se spremao za školu.
„MORAM IĆI, ILI OSTATI I UMRETI. TVOJA - ELI"
Znao je da je to iz „Romea i Julije". Eli mu je rekla da je ono što je
napisala u prvoj poruci odatle i Oskar je pozajmio knjigu iz školske
biblioteke. Stvarno mu se svidela, iako je bilo dosta reči koje nije razumeo.
Odežda je njenih vestalki zelene, bolešljive boje. Da li je Eli razumela sve
~ 152 ~
te reči?
Joni, Mike i devojke su išli dvadeset metara iza Oskara i nastavnice.
Prošli su pored Kineskog parka u kom su se neka deca iz vrtića sankala i
vrištala toliko da se vazduh cepao na komade. Oskar je šutnuo gomilicu
snega i tiho rekao:
- Mari-Luis?
- Da?
- Kako znaš da voliš nekog?
- Uh. Pa...
Nastavnica je zavukla ruke u džepove svog kaputa, pogledala u nebo.
Oskar se pitao da li misli na onog tipa koji ju je nekoliko puta čekao posle
škole. Oskaru se nije svidelo kako izgleda. Izgledao je podmuklo.
- Zavisi, ali... rekla bih da je onda kad znaš... ili bar kad si prilično
siguran da s tom osobom želiš stalno da budeš.
- Kad, ono, ne možeš bez nje?
- E, baš to. Dvoje ljudi koji ne mogu jedno bez drugog... to je ljubav.
- Kao Romeo i Julija.
- Da, i što veće prepreke... jesi li gledao?
- Čitao.
Nastavnica ga je pogledala i nasmešila mu se osmehom koji je oduvek
voleo, ali koji mu se sada nije dopao. Brzo je rekao:
- A ako su dva momka?
Nastavnica je malo spustila glas.
- Pa, nema ničeg lošeg u tome, ali... ako hoćeš da pričamo o tome, onda
možemo neki drugi put.
Nekoliko metara su prešli u tišini, stigli do brda ka Kvarnvikenu.
Brdo duhova. Nastavnica je duboko udahnula, miris hladne šume jela. A
onda je rekla:
- Napraviš sporazum. Nezavisno od toga da li su momci ili devojke,
napraviš jednu vrstu sporazuma... samo smo ti i ja. I onda znaš.
Oskar je klimnuo glavom. Čuo je kako se glasovi devojaka
približavaju. Uskoro će okupirati nastavnicu, kao i obično. Koračao je
blizu nastavnice tako da su im se jakne dodirivale, i rekao:
- Može li neko da bude... i momak i devojka? Ili ni momak ni devojka?
- Ne. Ljudi ne mogu. Postoje određene životinje koje...
Mišel je dotrčala do njih i pištavim glasom vrisnula:
- Nastavnice! Joni mi je ubacio sneg za vrat!
Sišli su dopola brda. Uskoro su se sve devojčice okupile i objašnjavale
~ 153 ~
šta su Joni i Mike uradili. Oskar je usporio, zaostao nekoliko koraka.
Osvrnuo se. Joni i Mike su bili na vrhu brda. Mahnuli su Oskaru. Nije im
odmahnuo. Usmesto toga je pokupio jednu veliku granu kraj puta i skinuo
grančice s nje dok je išao.
Prošao je pored Kuće duhova po kojoj je brdo nosilo ime. Ogromno
skladište s gipsanim zidovima koji su potpuno neverovatno izgledali
između drveća. Na zidu okrenutom putu neko je velikim slovima sprejom
napisao:
JE L' MOŽEMO DA UZMEMO TVOJ MOPED?
Devojčice i nastavnica su se igrale šugice, trčale duž puta ka vodi.
Oskar nije hteo da trči za njima. Joni i Mike su bili iza njega, da. Čvršće je
stegnuo svoju motku, nastavio da hoda.
Danas je bilo lepo napolju. Led se uhvatio još pre nekoliko dana i sada
je bio toliko debeo da je klizačka grupa vodena nastavnikom Avilom već
bila dole, spremna da krene s klizanjem. Kad su Joni i Mike rekli da hoće
da budu u šetačkoj grupi, Oskar je razmišljao da ode kući po klizaljke, da
promeni grupu. Ali već dve godine nije kupio nove klizaljke, verovatno su
mu se i omalile.
A pored toga se plašio leda.
Jednom kad je bio mali, bio je kod tate u Sedešviku, i tata je izašao na
zaleđeno jezero da isprazni mreže za ribu. Oskar je s mostića video kako
tata propada u led i tokom jednog užasavajućeg trenutka, glava mu je
nestala pod ledeni pokrivač. Oskar je bio sam, iz sve snage je počeo da
doziva u pomoć.
Tata je srećom u džepu imao par velikih eksera za spasavanje iz leda
pomoću kojih se izvukao, ali je posle toga Oskar nerado išao na led.
Neko ga je uhvatio za ruke.
Brzo je okrenuo glavu, video da su nastavnica i devojčice otišle putem
koji je zaokretao iza brda. Joni je rekao:
- Sa' će Prase da se okupa.
Oskar je još čvršće stegao granu, zaključao je u rukama. Jedina
šansa. Uhvatili su ga i poveli. Ka ledu.
- Prase smrdi i mora da se okupa.
- Pustite me.
- Kasnije. Smiri se. Pustićemo te kasnije.
Izašli su na led. Nije bilo ničega za šta je moglo da se pridrži. Vukli su
ga unazad, ka rupi u koju se ulazi posle saune. Pete su mu ostavljale dupli
trag u snegu. Između njih se vukla i Oskarova grana, ostavljajući plići
~ 154 ~
trag. U daljini je video figurice kako se pomeraju na ledu. Vrisnuo je.
Vrisnuo u pomoć.
- Samo ti viči. Možda će i stići da te izvade.
Rupa je zjapila crno nekoliko koraka dalje. Oskar je napeo sve mišiće
i cimnuo se ustranu i iskrivio. Mike ga je ispustio. Oskar je visio u
Jonijevim rukama i zavitlao je granom ka njegovoj cevanici; drvo skoro da
mu je ispalo iz ruke kad se susrelo s nogom.
- Aaaaaa, jebote!
Joni je ispustio Oskara i ovaj je pao na led. Pridigao se uz ivicu rupe,
držeći granu obema rukama. Joni se uhvatio za cevanicu.
- Jebeni idiote. Sa' ću da te...
Joni je polako krenuo ka njemu, verovatno se ne usuđujući da potrči
iz straha da i sam ne upadne u vodu ako bi na taj način gurnuo Oskara.
Pokazao je na granu.
- Pusti to ili ću da te ubijem, je l' ti jasno?
Oskar je stisnuo zube. Kad se Joni našao na nešto više od korak od
njega, Oskar je zamahnuo motkom ka njegovom ramenu. Joni se sagnuo i
Oskar je osetio tup trzaj u rukama kad je teži kraj grane udario Jonija po
uvetu. Joni je odleteo u stranu kao čunj, uz vrisak se svom dužinom
stropoštavši na pod.
Mike, koji je stajao nekoliko koraka iza Jonija, počeo je da uzmiče,
držeći ruke ispred sebe.
- Pa jebote, samo smo se šalili... nismo ni mislili...
Oskar je krenuo ka njemu vrteći granu koja je tiho fijukala.
Mike se okrenuo i potrčao ka kopnu. Oskar je zastao, spustio granu.
Joni je ležao sklupčan, s rukom preko uveta. Krv je curela kroz prste.
Oskar je hteo da mu se izvini. Nije hteo da ga toliko povredi. Čučnuo je
pored Jonija, pridržavajući se o granu, zaustio da kaže „izvini", ali pre
nego što je stigao, video je Jonija. Bio je tako sićušan, sklupčan i cvileo je
„aaaaa, aaaaa", dok je tanušan mlaz krvi tražio prolaz preko njegove
kragne, do jakne. Kratkim pokretima je mrdao glavu napred-nazad.
Oskar ga je začuđeno posmatrao.
Ta majušna krvava gomilica na zemlji mu ništa nije mogla. Nije
mogla da ga udari ili zadirkuje, ne. Nije mogla čak ni da se brani.
Mogao bih još par puta da ga udarim pa da bude skroz gotovo.
Oskar je ustao, oslonio se o granu. Uzbuđenje je utihnulo, zamenio ga
je mučni osećaj duboko u stomaku. Šta je to uradio? Joni mora da je
ozbiljno povređen kad toliko krvari. Šta ako iskrvari do smrti? Oskar je
~ 155 ~
ponovo seo na led, skinuo jednu cipelu i svukao vunenu čarapu. Stao je na
kolena kraj Jonija, podigao mu ruku koja je stajala preko uveta i stavio
čarapu pod nju.
- Evo, uzmi.
Joni je zgrabio čarapu i pritisnuo je uz povređeno uvo. Oskar je bacio
pogled preko leda. Video je jednu figuru kako im se približava. Nekog
odraslog.
Tihi vrisci čuli su se iz daljine. Dečji. Panični. Jedan visoki, glasni
krik se posle nekoliko sekundi pomešao s drugima. Figura koja se
približavala, zastala je. Nekoliko trenutaka je nepomično stajala. Onda se
okrenula i otklizala nazad.
Oskar je klečao pored Jonija, osećao je kako se sneg topi i vlaži mu
kolena. Joni je čvrsto žmurio, jecao kroz zube. Oskar se nadvio nad njega.
- Je l' možeš da hodaš?
Joni je otvorio usta da nešto kaže i mešavina žutog i belog mu je
izletela iz usta, pala na sneg. Malo je završilo i na Oskarovoj ruci.
Pogledao je kapljice šlajma koje su mu visile na ruci i iznenada se uplašio.
Pustio je granu i potrčao da potraži pomoć.
Dečji vrisci iz pravca bolnice su se pojačali. Potrčao je ka njima.
Nastavnik Avila, Fernando Kristobal de Rejes i Avila, voleo je da
kliza. Da. Jedna od stvari koje su mu se najviše sviđale u Švedskoj bile su
duge zime. Poslednjih deset godina je učestvovao u skijaškoj trci Vasa, i
ono malo puta kad se stokholmski arhipelag mrznuo, svaki vikend je
odlazio do ostrva Grede i klizao sve dokle se led prostirao.
Arhipelag se poslednji put zaledio pre tri godine, ali rana zima koja je
ove godine stigla ulivala je nadu. Naravno, Grede će biti prepun klizača
ako se zaledi, ali oni uglavnom dolaze preko dana. Fernando Avila je
najviše voleo da kliza noću.
Svaka čast trci Vasa, ali se osećao kao jedan od hiljadu mrava čija je
kolonija iznenada odlučila da migrira. Sasvim je drugo biti na ledu, sam
tokom vedre noći. Fernando Avila je bio umereni katolik, ali iskreno - u
tim trenucima je Bog bio blizu.
Ritmično grebanje oštrica klizaljki, mesečeva svetlost koja ledu daje
olovni sjaj, zvezde koje nad njim tkaju svoju beskonačnost, hladan vetar u
lice, večnost i dubina i prostor sa svih strana. Život ne može da bude veći.
Jedan mali dečak ga je povukao za nogavicu.
- Nastavnice, moram da piškim.
~ 156 ~
Avila se prenuo iz svojih sanjarenja, osvrnuo se i pokazao ka drveću
na obali koje se nadvijalo nad vodu; gusta krošnja stajala je kao zaštitna
zavesa ka ledu.
- Tamo možeš da piškiš.
Dečak je pogledao ka drveću.
- Na led.
- Da. Što ne? Napraviš nov led. Žuti.
Dečak ga je pogledao kao da nije normalan, ali je otklizao u pravcu
drveća.
Avila se ponovo osvrnuo i proverio da neko od starijih nije otišao
predaleko. Hitro je napravio nekoliko zamaha da bi imao bolji pregled na
zaleđeno jezero. Izbrojao je decu. Da. Devet. Plus onaj što je otišao da
piški. Deset.
Okrenuo se i pogledao na drugu stranu, ka Kvarnvikenu, zastao.
Nešto se tamo dešavalo. Grupa tela kretala se ka nečemu što mora da
je rupa u ledu, malo drveće štrcalo je okolo. Dok je nepomično stajao i
gledao, grupa se razišla, spazio je da jedan od njih drži neki štap u ruci.
Zamahnuo je štapom i jedan od njih je pao. Začuo je krik iz tog pravca.
Okrenuo se i još jednom pogledao svoju grupu, a zatim pohitao ka grupici
kod rupe. Jedan od njih je sada trčao ka obali.
Onda je začuo vrisak.
Snažni dečji vrisak iz njegove grupe. Naglo je zakočio tako da je led
zaprštao s klizaljki. Imao je dovoljno vremena da zaključi da su kraj rupe
starija deca. Možda Oskar. Starija deca. Snaći će se. U njegovoj grupi su
mala deca.
Vrisak se pojačavao i dok se Avila okrenuo i pošao ka njemu, čuo je
kako mu se još njih pridružuje.
Cojones!
Naravno, baš u trenutku kad on nije tu, nešto je moralo da se desi.
Samo da led nije pukao. Klizao je što je brže mogao, sneg je prštao oko
njega dok je jurio ka mestu odakle je vrištanje dopiralo. Video je da se više
dece skupilo i vrištalo u horu, da je još njih pristizalo. Video je i da se
jedna odrasla osoba iz pravca bolnice približava vodi.
Napravio je nekoliko snažnih zamaha, stigao do dece i zakočio tako
oštro da ih je led isprskao. Nije shvatao. Sva deca su stajala kod zavese od
grana, gledala nešto u ledu i vrištala.
Prišao im je.
-Šta je?
~ 157 ~
Jedno od dece je pokazalo ka ledu, ka nečemu što je bilo zaglavljeno u
njemu. Ličilo je na smrznutu, osušenu travu s crvenom trakom s jedne
strane. Ili na pregaženog ježa. Nagnuo se ka grumenu i shvatio da je to
glava. Glava zamrznuta u ledu tako da su samo teme i deo čela virili
iznad površine.
Dečak koji otišao da piški sedeo je na ledu nekoliko metara odatle i
jecao.
- Ja-a-a sa-a-m je na-a-a-ša-o.
Avila se uspravio.
- Svi nazad! Svi na obalu, odmah.
Deca kao da su i ona bila zamrznuta, ona manja su nastavila da
vrište. Avila je uzeo pištaljku, snažno dunuo dvaput. Vrištanje se
prekinulo. Napravio je nekoliko koraka i stao iza dece da bi mogao da ih
povede ka obali. Deca su krenula za njim. Samo je jedan dečak iz petog
razreda ostao, znatiželjno se naginjući ka glavi.
-I ti!
Avila mu je rukom mahnuo da dođe. Na obali je ženi koja je došla iz
bolnice rekao:
- Zovi policiju. Hitnu pomoć. Čovek je zamrznut u ledu.
Žena je otrčala ka bolnici. Avila je izbrojao decu i uvideo da jedno
nedostaje. Dečak koji je naleteo na glavu i dalje je sedeo na ledu, s
rukama preko lica. Avila je otklizao do njega i uhvatio ga ispod pazuha.
Dečak se okrenuo i zagrlio nastavnika. Avila ga je podigao nežno poput
nekog lomljivog paketa i poveo ga na obalu.
- Je l' može da se priča s njim?
- Pa, on ne može da pr...
- Dobro, ali razume šta mu se govori?
- Mislim da razume, ali...
- Kratko ću.
Kroz maglu koja mu je prekrivala oko, Hokan je video kako jedan
čovek u tamnom odelu privlači stolicu i seda pored njegovog kreveta. Nije
mogao da mu razazna lice, ali se verovatno borio da održi neutralan izraz.
Hokan je poslednjih dana ulazio i izlazio iz crvenog oblaka
ispresecanog linijama tankim poput dlake. Znao je da su ga u nekoliko
navrata uspavali, operisali. Ovo je bio prvi dan da je potpuno svestan, ali
nije znao koliko dana je prošlo otkad je dospeo ovde.
~ 158 ~
Tokom prepodneva je opipao lice prstima ruke u kojoj je još imao
osećaj. Nekakva gumena maska prekrivala mu je celo lice, ali je po
konturama ispod nje, koje je s mukom napipao vrhovima prstiju, zaključio
da više nema lice.
Hokan Bengtson više nije postojao. Ostalo je samo neidentifikovano
telo u bolničkom krevetu. Svakako će uspeti da ga povežu sa ubistvima,
ali ne i sa prošlim ili sadašnjim životom. Sa Eli.
- Kako se osećate?
Dobro, hvala, inspektore. Vrhunski život. Napalm mi sve vreme prži
lice, ali ostalo se kotrlja kao i obično.
- Znam da ne možete da govorite, ali možete li da klimnete glavom
ako me čujete? Da li možete da klimnete?
Mogu. Ali neću.
Čovek kraj kreveta je uzdahnuo.
- Pokušali ste sebi i ovde da oduzmete život, pa očigledno niste baš
potpuno... nesvesni. Da li vam je teško da pomerate glavu? Možete li da
podignete ruku ako me čujete? Možete li da podignete ruku?
Hokan je isključio policajca i počeo da razmišlja o onom mestu u
Danteovom Paklu, o limbu, gde svi veliki zemaljski duhovi koji ne poznaju
Hrista odlaze posle smrti. Pokušao je detaljno da zamisli to mesto.
- Želeli bismo da znamo ko ste vi.
U kom krugu je sam Dante završio posle smrti...
Policajac je još malo privukao stolicu.
- Znate, svejedno ćemo otkriti. Pre ili kasnije. Možete da nam uštedite
malo vremena ako sada komunicirate s nama.
Nikome ne nedostajem. Niko me ne poznaje. Pokušajte.
Medicinska sestra je ušla u sobu.
- Imate poziv.
Policajac je ustao, krenuo ka vratima. Pre nego što je izašao, okrenuo
se.
- Odmah se vraćam.
Hokanove misli su se prebacile na realno bitno. U koji krug će on
otići? Ubica dece. Sedmi krug. S druge strane, možda i prvi krug. Oni koji
su zgrešili zbog ljubavi. A i sodomiti imaju poseban krug. Najverovatnije
je da odlaziš u onaj krug koji označava ono najgore što si uradio.
Dakle, ako si počinio zaista težak zločin, onda posle toga možeš da
praviš grehove do mile volje u okviru onih zločina koji spadaju u više
~ 159 ~
krugove. Znači, nikako ne može da postane gore. Otprilike kao kad one
ubice u Americi osude na trista godina zatvora.
Različiti krugovi su se vrteli u spirali. Levak pakla. Kerber sa svojim
repom. Hokan je prizvao sliku nasilnika, ogorčenih žena, gordih koji se
kuvaju u kazanu, gore u vatrenoj kiši, šetao je između njih, tražeći svoje
mesto.
U jedno je bio potpuno siguran. Neće završiti u najnižem krugu.
Onom u kom sam Lucifer gricka Judu i Bruta, nepomične u ledenom
moru. Krug izdajnika.
Vrata su se ponovo otvorila uz poznati, usisavajući zvuk. Policajac je
seo pored kreveta.
- Evo me. Izgleda da su našli još jednog, dole kod jezera u Blakeberju.
Isti konopac je korišćen.
Ne!
Hokanovo telo se na pomen Blakeberja nevoljno trznulo. Policajac je
klimnuo glavom.
- Znači, ipak me čujete. Dobro je. Možemo onda da pretpostavimo da
ste živeli u zapadnom predgrađu? Gde? U Roksti? Velingbiju? Blakeberju?
Sećanje kako se rešio čoveka kod bolnice proletelo mu je kroz glavu.
Bio je aljkav. Zabrljao je.
- Okej. Ostaviću vas malo na miru. Razmislite da li hoćete da
sarađujete. Tako bi bilo mnogo jednostavnije. Zar ne?
Policajac je ustao i izašao. Umesto njega je došla sestra, sela na
stolicu i nadgledala ga.
Hokan je počeo da zabacuje glavom, u neverici. Pokušao je da napipa
cevčicu. Sestra je brzo pritrčala i sklonila mu ruku.
- Moraćemo da te vežemo. Uradi to još samo jedanput, i vezaću te.
Razumeš? Ako nećeš da živiš, to je tvoja stvar, ali sve dok si ovde, imamo
zadatak da te održimo u životu. Bez obzira na to šta si ili šta nisi uradio.
Shvataš? I uradićemo sve što je potrebno da bismo ispunili taj zadatak, pa
makar to značilo da moramo da te vežemo. Čuješ li me? Za sve će biti bolje
ako budeš sarađivao.
Sarađuj, sarađuj. Odjednom bi svi da saraduju. Ja više nisam čovek.
Ja sam projekat. O Gospode! Eli, Eli, pomozi mi.
Oskar je još iz ulaza čuo mamin glas. Pričala je telefonom i bila je
ljuta. S Jonijevom mamom? Stao je ispred vrata i slušao.
~ 160 ~
- Zvaće me i pitati gde sam pogrešila... hoće, hoće, i šta ja da im
kažem? Da moj sin, nažalost, nema oca... pa pokaži to onda ponekad... ne,
nisi... mislim da bi ti trebalo da popričaš s njim o ovome.
Oskar je otključao vrata i ušao u predsoblje. Mama je rekla:
- Evo ga - u slušalicu, a onda se obratila Oskaru.
- Zvali su me iz škole i... evo ti tata pa s njim porazgovaraj o tome, jer
ja... - Ponovo je govorila u slušalicu: - Evo ti ga... mirna sam... lako je tebi,
ti samo sediš tamo i...
Oskar je otišao u svoju sobu, legao na krevet i rukama zapušio uši. U
glavi su mu odzvanjali udarci srca.
Kad je stigao u bolnicu, mislio je da svi ti ljudi trče unaokolo zbog
onoga što je on uradio Joniju. Međutim, pokazalo se da nije tako. Danas je
prvi put u životu video mrtvog čoveka.
Mama je otvorila vrata njegove sobe. Oskar je sklonio ruke sa ušiju.
- Tata hoće da razgovara s tobom.
Oskar je uzeo slušalicu i začuo glas u daljini koji je redao imena
svetionika i snage vetra, pravca vetra. Čekao je sa slušalicom na uvetu, ne
progovarajući. Mama je upitno podigla obrvu. Oskar je rukom prekrio
slušalicu i prošaputao:
- Vremenska prognoza za pomorce.
Mama je otvorila usta da nešto kaže, ali je samo ispustila uzdah i
oborila ruke. Otišla je u kuhinju. Oskar je seo na stolicu u predsoblju i
zajedno sa tatom slušao izveštaj.
Znao je da će tati radio odvratiti pažnju ako sad počne da priča.
Prognoza je bila svetinja. Kad je bio kod tate, sve aktivnosti u kući bi se
prekidale u 16.45, i tata bi seo kraj radija sa odsutnim pogledom ka polju,
kao da proverava da li je ono što pričaju tačno.
Tata odavno nije plovio, ali navika mu je ostala.
Almagrundet severozapadni osam, tokom noći zaokret ka zapadu.
Dobra vidljivost. Olandsko more i Stokholmski arhipelag severozapadni
deset, uveče upozorenje zbog jakog vetra. Dobra vidljivost.
Tako. Najvažnije je prošlo.
- Ćao, tata.
- A, ti si tu. Ćao. Biće jakog vetra večeras.
- Da, čuo sam.
- Hm. Kako si?
- Dobro.
- Da, mama mi je ispričala za to s Jonijem. To nije baš dobro.
min@
~ 161 ~
- Ne, nije.
- Kaže da je dobio potres mozga.
- Da, povraćao je.
- Da, to se u takvim situacijama često dešava. Hari... upoznao si ga...
jednom ga je sidro lupilo u glavu i... povraćao je ko lud posle toga.
- Je l' se oporavio?
- Ma da, bio je... proletos je umro. Ali ne od toga. Ne. Od toga se brzo
bio oporavio.
- Aha.
- A nadamo se da će i taj dečko isto.
-Da.
Radio je nastavio da nabraja morske površine; Botenviken ili šta god.
Oskar je nekoliko puta uzimao atlas kad je bio kod tate, i prstom pratio
svetionike tako kako su ih navodili. Jedno vreme ih je znao napamet, sve
po redu, ali ih je dosad zaboravio. Tata se nakašljao.
- Da, mama i ja smo pričali o... ako bi hteo da dođeš kod mene za
vikend.
- Mmm.
- Pa možemo još malo da popričamo o ovome i o... svemu.
- Sad za vikend?
- Da. Ako hoćeš.
- Da, ali malo sam... je l' mogu da dođem u subotu?
- Ili u petak uveče?
- Ne... u subotu. Ujutru.
- Može i tako. Izvadiću patku iz friza.
Oskar je približio usta slušalici i šapnuo:
- Bez sačme.
Tata se nasmejao.
Oskar je prošle jeseni slomio zub na zrno koje je ostalo u ptici. Mami
je rekao da je naleteo na kamenčić u krompiru.
Oskar je više od svega voleo da jede patku, ali je mama smatrala da je
„strahovito svirepo" pucati u bespomoćne ptice. Da joj je rekao da je zub
slomio na samom instrumentu kojim je počinjeno ubistvo, to bi moglo
dovesti do zabrane konzumiranja takve hrane.
- Dvaput ću da proverim - rekao je tata.
- Je l' moped ide?
- Da, zašto?
- Pa, nešto sam mislio...
~ 162 ~
- Aha, ima dosta snega, pa ćemo verovatno moći da obrnemo krug.
- Super.
- Okej, vidimo se onda u subotu. Dolaziš onim u deset?
- Da.
- Čekam te. S mopedom. Auto baš i nije pokretljiv.
- Ok, važi. Hoćeš opet mamu?
- Da... ne... reci joj ti šta smo se dogovorili.
- Mhmm. Ćao, vidimo se.
- Vidimo se, ćao.
Oskar je spustio slušalicu. Neko vreme je ostao u stolici i zamišljao
kako će im biti. Da se voze mopedom. To je uvek bilo zabavno. Oskar bi
stao na skije i za moped bi vezali konopac sa štapom na drugom kraju.
Oskar bi se držao za štap i onda bi se vozikali kroz selo kao snežni skijaši
na vodi. To, i patka sa džemom. I samo jedno veče bez Eli.
Otišao je u sobu i spakovao opremu za trening, i još svoj nož pošto se
neće vraćati kući pre nego što se nade sa Eli. Napravio je plan. Dok je
oblačio jaknu u predsoblju, mama je izašla iz kuhinje, obrisala brašno s
ruku o kecelju.
- I? Šta je rekao?
- Da dođem u subotu.
- Da, ali o onom drugom?
- Moram na trening sad.
- Je l' išta rekao?
- Da-a, ali sad moram da brišem.
- Gde?
- Na bazen.
- Koji bazen?
- Onaj kod škole. Mali.
- Šta ćeš tamo?
- Na trening. Vraćam se oko pola devet. Ili devet. Nalazim se s
Juhanom posle.
Mama je delovala ojađeno, nije znala šta da radi s brašnjavim
rukama, pa ih je zavukla u veliki džep nasred kecelje.
- Aha, da, da. Pazi se. Nemoj da se oklizneš o ivicu bazena ili tako
nešto. Jesi li poneo kapu?
- Da, da.
- Pa stavi je onda. Posle kupanja, pošto je hladno, a kad ti je mokra
kosa...
~ 163 ~
Oskar joj je prišao, lagano ju je poljubio u obraz, rekao ,,ćao" i izašao.
Kad je izašao iz zgrade, bacio je pogled na svoj prozor. Mama je stajala
tamo, i dalje držeći ruke u velikom džepu. Oskar joj je mahnuo. Mama je
polako izvukla jednu ruku i odmahnula mu.
Zaplakao je na pola puta do bazena.
Grupa se okupila u ulazu ispred Jestinog stana. Lake, Virginija,
Morgan, Lari, Karlson. Niko ni želeo da pozvoni, jer bi tako preuzeo
odgovornost da Jesti izloži zbog čega su došli. Još u ulazu su mogli da
osete smrad koji je dopirao iz Jestinog stana. Pišaćka. Morgan je Karlsona
munuo u bok i promumlao nešto nečujno. Karlson je podigao grejače za
uši koje je nosio umesto kape i pitao:
- Šta?
- Kažem, što stalno nosiš to sranje na glavi? Izgledaš ko idiot.
- To ti misliš.
Ipak je skinuo grejače, stavio ih u džep mantila i rekao:
- Ajde ti, Lari. Ti si i video.
Lari je uzdahnuo i pozvonio na vrata. Besno siktanje se začulo s
druge strane, a zatim i tup zvuk, kao da je nešto palo na pod. Lari se
nakašljao. Nije bio oduševljen situacijom. Osećao se kao pandur sa ćelom
bandom iza sebe, falili su im samo pištolji na gotovs. Iz stana su se začuli
nespretni koraci, a zatim i glas.
- Malena, jesi li dobro?
Vrata su se otvorila. Talas smrada od pišaćke zapahnuo je Larija koji
je zadržao dah. Jesta je stajao na vratima, u pocepanoj košulji, prsluku i s
leptir-mašnom. Jedna narandžasto-bela prugasta mačka bila je sklupčana
na njegovoj ruci.
- Da?
- Zdravo, Jesta, kako je?
Jesta je unezverenim pogledom preleteo preko grupe u ulazu. Bio je
poprilično pijan.
- Evo...
- Dobro... došli smo da... jesi li čuo šta se desilo?
- Ne.
- Pa, našli su Jukea. Danas.
- Stvarno? Aha. Da.
- I sad smo mislili da...
~ 164 ~
Lari je okrenuo glavu, potražio podršku od svoje delegacije. Jedino što
je stiglo, bio je ohrabrujući gest od Morgana. Lari jednostavno nije bio u
stanju da poput nekog zvaničnika tek tako iznese ultimatum. Postojao je
samo jedan način, ma koliko odbojan. Pitao je:
- Možemo li da uđemo?
Očekivao je nekakav otpor; Jesta teško da je navikao da mu ljudi tek
tako banu. Ali Jesta je klimnuo glavom i povukao se koji korak da bi im
napravio prolaz.
Lari je na trenutak oklevao; smrad iz stana bio je potpuno
neverovatan, lebdeo je u vazduhu kao neki lepljivi oblak. Dok se on
premišljao, Lake je ušao, a za njim i Virginija. Lake je počešao iza uveta
mačku koju je Jesta držao.
- Lepa mačka. Kako se zove?
- Tizbi.
- Lepo ime. Imaš i Piramusa?
- Ne.
Jedno po jedno prošli su kroz vrata, trudeći se da dišu na usta.
Nakon nekoliko minuta svi su odustali od pokušaja da ne udahnu
smrad, pomirili su se s njim i navikli se. Sklonili su mačke sa kauča i
fotelja, doneli nekoliko stolica iz kuhinje, za njima su usledili prepečenica,
sok od grejpfruta i čaše, i posle kratkog, neobaveznog razgovora o
mačkama i vremenu, Jesta je rekao:
- Znači, našli su Jukea.
Lari je dovršio svoje piće. Bilo mu je lakše s toplotom alkohola u
stomaku. Nasuo je sebi novo i rekao:
- Da. Dole kod bolnice. Zamrznutog, u ledu.
- U ledu?
- Da. Jebeni cirkus je dole ceo dan. Bio sam da posetim Herberta, ne
znam da l' ga znaš... izlazim odande, a ono panduri i hitna pomoć, a onda i
vatrogasci...
- Je l' bio i neki požar?
- Ma jok, ali morali su da ga izvade. Da, tad još nisam znao da je to
on, al' onda kad su ga izneli na obalu, prepoznao sam odeću, jer lice... bilo
je tako okruglo, nije moglo da se... ali odeća...
Jesta je mahnuo rukom kao da mazi nekog velikog, nevidljivog psa.
- Čekaj malo... pa je l' se udavio... ne razumem...
Lari je otpio gutljaj novog pića, obrisao usta.
- Ne. To su i panduri mislili. U početku. Kol'ko sam shvatio. Stajali su
~ 165 ~
tamo prekrštenih ruku, a bolničari su bili zauzeti oko nekog klinca s
krvavom glavom, tako da...
Jesta je još uzbuđenije počeo da miluje nevidljivog psa, ili pokušao da
ga otera od sebe. Malo prepečenice mu je izletelo iz čaše i palo na tepih.
- Ma... sad ništa ne razumem... kakva krvava glava...
Morgan je spustio mačku koju je držao u krilu i obrisao pantalone.
- Ma, to nema nikakve veze sa ovim. Daj, Lari.
- Da, i onda su ga izvukli na obalu. I prepoznao sam ga. Videli su se i
konopci. Vezani. I neko kamenje na konopcima. Onda su se panduri
aktivirali. Počeli da pričaju voki-tokijem i razvlače one trake i teraju ljude
i to. Odjednom su se zainteresovali. Tako da... mislim, jednostavno ga je
neko potopio.
Jesta se zavalio u kauč, rukama prekrio oči. Virginija, koja je sedela
između njega i Lakea, spustila mu je ruku na koleno. Morgan je dopunio
čašu i rekao:
- Stvar je u tome da su našli Jukea. Hoćeš tonik? Evo. Našli su ga i
sad znaju da je ubijen. I sad imamo drugačiju situaciju.
Karlson se nakašljao i progovorio zvaničnim glasom.
- U švedskom pravosuđu postoji nešto što se zove...
- Ma, umukni - prekinuo ga je Morgan. - Je l' ovde može da se puši?
Jesta je lagano klimnuo glavom. Dok je Morgan vadio ci¬garete i
upaljač, Lake se nagnuo i pogledao Jestu u oči.
- Jesta, ti si video šta se desilo. Moraš da im ispričaš.
- Da ispričam? Kako?
- Pa, da odeš u policiju i ispričaš im šta si video, šta drugo?
- Ne... ne.
U sobi je zavladala tišina.
Lake je uzdahnuo, dopola napunio čašu prepečenicom i dodao trunku
tonika, otpio veliki gutljaj i zažmurio kad mu je užareni talas ispunio
stomak. Nije hteo da ga primorava.
Karlson je kod Kineza pričao nešto o obavezi svedoka i odgovornosti
očevica, ali ma koliko Lake želeo da onaj koji je ovo počinio bude uhapšen,
nije hteo da drugaru uvaljuje muriju, kao neka drukara.
Pegava siva mačka je promolila glavu između njegovih nogu. Podigao
ju je u krilo, odsutno je milovao po leđima. Kakve veze ima? Juke je
mrtav, sad su sigurni. Kakve veze zapravo ima išta drugo?
Morgan je ustao i sa čašom u ruci prišao prozoru.
- Jesi ovde stajao? Kad si video?
~ 166 ~
- ...Da.
Morgan je klimnuo glavom i otpio piće.
- Da, sad kapiram. Sve se vidi. Lep ti je ovaj stan. Odličan pogled.
Osim... da, lep pogled.
Jedna suza je tiho klizila niz Lakeov obraz. Virginija ga je uzela za
ruku. Lake je otpio ogroman gutljaj da bi spržio bol koji mu je pritiskao
grudi. Lari, koji je neko vreme posmatrao mačke koje su besmisleno
kružile po sobi, lupnuo je prstima po čaši i rekao:
- A ako im samo dojavimo? Gde je ubijen? Možda će da nađu otiske
prstiju i... već šta mogu da nađu.
Karlson še nasmejao.
- A šta da im kažemo, otkud znamo? Da jednostavno znamo?
Zanimaće ih kako... od koga smo saznali.
- Možemo da ih pozovemo anonimno. Samo da im kažemo.
Jesta je nešto mumlao na kauču. Vridžinija mu se približila.
- Šta si rekao?
Jesta je govorio sasvim tiho i gledao u čašu.
- Izvinite. Ali plašim se. Ne mogu.
Morgan se okrenuo od prozora, ispružio ruku.
- To je to onda. Nemamo o čemu da pričamo - oštro je pogledao
Karslona. - Smislićemo nešto. Sredićemo na neki drugi način.
Nacrtaćemo, zvaćemo, šta god. Smislićemo nešto.
Prišao je Jesti i nogom ga lagano šutnuo.
- Ej Jesta, glavu gore. Sredićemo već. Smiri se. Jesta? Čuješ?
Sredićemo. Živeli!
Pružio je čašu, kucnuo o Jestinu i otpio gutljaj.
- Biće u redu. A?
Rastao se od ostalih ispred bazena i krenuo kući kad je začuo glas iz
pravca škole.
- Psst. Oskare!
Sišla je niz stepenice i izašla iz senke. Tu ga je čekala. Onda je čula
kako se pozdravlja sa ostalima i kako mu oni odgovaraju kao da je sasvim
običan dečak.
Trening je prošao dobro. Uopšte nije bio slab kao što je mislio, imao je
više snage od nekoliko momaka koji su već neko vreme trenirali. Bojazan
da će ga nastavnik pitati šta se desilo na ledu bila je neosnovana.
~ 167 ~
Nastavnik ga je samo pitao: „Hoćeš da popričamo o tome?" i kad je Oskar
odmahnuo glavom, to je bilo to.
Bazen je drugi svet, odvojen od škole. Nastavnik nije bio tako strog, a
drugi dečaci su ga ostavljali na miru. Istina, Mike nije bio tu. Da li ga se
sad Mike plašio? Od te misli mu se zavrtelo u glavi.
Krenuo je ka Eli.
- Ćao.
- De si.
Bez pominjanja ičega, razmenili su pozdrave. Eli je nosila preveliku,
kariranu košulju i izgledala je... opet onako zgrčeno. Koža suva, a lice
mršavije. Oskar je još sinoć zapazio prve sede vlasi, a večeras ih je bilo još.
Kad je bila zdrava, za Oskara je bila najlepša devojčica koju je ikad video.
Ali ovakva kakva je bila sad... nije moglo da se poredi. Niko nije tako
izgledao. Možda patuljci. Ali oni nisu tako mršavi, tako da... nije bilo
nikoga. Bilo mu je drago što nije izlazila pred ostale momke.
- Kako si? - upitao ju je.
- Onako.
- Hoćemo da radimo nešto?
- Naravno.
Krenuli su ka bloku, jedno do drugog. Oskar je imao plan. Napraviće
pakt. Ako naprave pakt, Eli će ozdraviti. Magična misao, inspirisana
knjigama koje je čitao. Ali magija... magija je naravno postojala. Bar malo.
Oni koji poriču postojanje magije, po njih se završava loše.
Ušli su u blok. Dodirnuo joj je rame.
- Hoćeš da odemo do ostave za đubre?
- Okej.
Ušli su u Elin ulaz i Oskar je otključao vrata podruma.
- Zar ti nemaš ključ od podruma? - upitao ju je.
- Mislim da ne.
U podrumu je bio mrkli mrak. Vrata su se uz tresak zatvorila za
njima. Stajali su jedno do drugog, disali. Oskar je prošaputao:
- Znaš, Eli... Danas su Joni i Mike pokušali da me bace u vodu. U
rupu u ledu.
- Ne! Šta...
- Čekaj. Znaš šta sam uradio? Imao sam granu, veliku granu. Udario
sam Jonija u glavu tako da je prokrvario. Dobio je potres mozga, odveli su
ga u bolnicu. Nisu me ubacili u vodu. Ja... udario sam ga.
Nekoliko sekundi je bilo tiho. Onda je Eli rekla:
~ 168 ~
- Oskare?
- Da?
- Jupi!
Oskar je ispružio ruku ka prekidaču za svetio, hteo je da joj vidi lice.
Upalio. Gledala ga je pravo u oči i video joj je ženice. Nekoliko trenutaka,
dok se nisu navikle na svetlo, izgledale su kao oni kristali o kojima su
pričali na fizici, kako se beše zovu... eliptični.
Kao kod guštera. Ne. Mačke. Mačke.
Eli je trepnula. Zenice su se normalizovale.
- Šta je?
- Ništa. Dođi...
Oskar je otišao do ostave za đubre i otvorio vrata. Vreća je bila gotovo
puna, neko vreme nije pražnjena. Eli se pribila uz njega i počeli su da
preturaju. Oskar je našao kesu s praznim flašama koje je mogao da vrati
u radnju i dobije naknadu. Eli je našla plastični mač, mahnula njime i
rekla:
- Hoćemo da pogledamo i ostale?
- Ne, Tomi i ostali su možda tamo.
- Ko je to?
- Ma, neki stariji momci. Imaju podrum u kom... sede uveče.
- Je l' ih ima mnogo?
- Ne, trojica. Najčešće je samo Tomi.
- I opasni su?
Oskar je slegnuo ramenima.
- Onda idemo.
Izašli su u Oskarov ulaz, a zatim kroz Tomijev sišli do sledećeg
podruma. Kad je krenuo da otključa poslednja vrata, Oskar je zastao. Ako
su tu? Ako vide Eli? Ako... možda bude nešto sa čim neće moći da izađe na
kraj. Eli je podigla plastični mač.
- Šta je?
- Ništa.
Otključao je. Čim je otvorio vrata, začuo je muziku iz podrumskog
kluba. Okrenuo se i prošaputao:
- Tu su! Dođi.
Eli je zastala i omirisala.
- Kakav je to miris?
Oskar je proverio da li se nešto mrda na kraju podrumskog hodnika,
pa pomirisao vazduh. Nije osetio ništa osim običnog podrumskog mirisa.
~ 169 ~
Eli je rekla:
- Farba. Lepak. - Oskar je ponovo pomirisao. Nije osećao ništa, ali je
znao o čemu je reč. Kad se okrenuo ka Eli da je povede odatle, video je da
nešto petlja oko brave.
- Hajde. Šta to radiš?
- Evo, samo...
Dok je Oskar otključavao vrata sledećeg podruma, njihovu
odstupnicu, vrata prethodnog podruma su se zatvorila za njima. Nisu
zvučala kao obično. Nije se čuo „klik". Samo metalni tresak. Na putu
natrag ka njihovom podrumu, Oskar je ispričao Eli o duvanju lepka; kako
ti likovi mogu da polude posle duvanja.
U svom podrumu se Oskar ponovo osetio sigurnim. Kleknuo je i počeo
da broji prazne flaše u plastičnoj kesi. Četrnaest flaša piva i jedna
nepovratna flaša nekog žestokog pića.
Kad je podigao glavu da Eli obavesti o rezultatu, ona je stala pred
njega s podignutim mačem kao da će da ga ubode. Kako je bio naviknut na
iznenadne udarce, malo se trznuo. Međutim, Eli je nešto promumlala,
spustila mač do njegovog ramena i najdubljim glasom kojim je mogla
rekla:
- Proglašavam tebe, Jonijevog pobednika, vitezom Blakeberja i svih
okolnih oblasti, kao što je Velingbi... mmm...
- Roksta.
- Roksta.
- Možda Engbi?
- Možda Engbi.
Eli ga je dotakla mačem po ramenu za svako novo mesto. Oskar je
izvadio nož iz torbe, ispružio ga i proglasio se Vitezom Možda Engbija.
Poželeo je da Eli bude Lepa Deva koju bi on spasao od Zmaja. Ali Eli je
bila jezivo čudovište koje je lepe deve proždiralo za doručak, i protiv nje je
morao da se bori. Oskar je ostavio futrolu na nožu dok su se mačevali,
vikali, trčali kroz hodnike. Usred igre, začuo se ključ u vratima podruma.
Brzo su se ugurali u jedan podrum, u kom jedva da su imali mesta da
čučnu jedno do drugog, dišući duboko i tiho. Začuo se muški glas.
- Šta radite ovde dole?
Oskar je čučao tik uz Eli. Srce mu je lupalo. Čovek je napravio
nekoliko koraka po podrumskom hodniku.
- Gde ste?
Kad je stao, Oskar i Eli su zadržali dah, osluškivali. Onda je rekao:
~ 170 ~
- Jebena dečurlija - i otišao. Ostali su u podrumu dok nisu bili sigurni
da je čovek nestao, onda su ispuzali, naslonili se na protivpožarni zid i
zakikotali se. Tada je Eli legla na betonski pod, zagledala se u plafon.
Oskar je pokazao na njeno stopalo.
- Jesi li umorna?
- Da. Umorna.
Oskar je izvukao nož iz futrole, pogledao ga. Bio je težak, lep. Prstom
je pažljivo dodirnuo vrh, sklonio prst. Crvena tačkica. Uradio je isto još
jednom, pritisnuo snažnije. Kad je sklonio nož, na prstu je ostao biser
krvi. Ali to se ne radi tako.
- Eli? Hoćeš da uradimo nešto?
Ona je i dalje gledala u plafon.
- Šta?
- Hoćeš da... napravimo pakt?
-Da.
Da je pitala „kako", možda bi joj ispričao šta je smislio pre nego što je
otpočeo proceduru. Ali rekla je samo „da". Pristala je, šta god da je bilo u
pitanju. Oskar je progutao veliku knedlu, postavio oštricu noža uz dlan,
zažmurio i povukao nož. Probadajući, pržeći bol. Počeo je da dahće.
Jesam li?
Otvorio je oči, otvorio ruku. Da. Tanka rana stajala mu je nasred
dlana, krv se polako probijala; ne u mlazu, kako je planirao, već kao
biserna ogrlica koja je, dok ju je on opčinjeno posmatrao, prešla u deblju,
neravnu liniju.
Eli je podigla glavu.
- Šta radiš to?
Oskar je još uvek držao ruku pred licem i zurio u nju. Rekao je:
- Prosto je, Eli, uopšte nije...
Ispružio je krvavu ruku ka njoj. Oči su joj se razrogačile. Počela je da
uzmiče, da se odaljava od njegove ruke, snažno odmahujući glavom.
- Ne, Oskare...
- Šta je?
- Oskare, nemoj.
- Skoro uopšte ne boli.
Eli je zastala, zagledala se u njegovu ruku, ne prestajući da vrti
glavom. Oskar je drugom rukom uhvatio oštricu noža i pružio joj ga, s
drškom napred.
- Treba samo da se ubodeš u prst. I onda da pomešamo. I imamo pakt.
~ 171 ~
Eli nije uzimala nož. Oskar ga je stavio na pod, da bi nepovređenom
rukom uhvatio kapljicu krvi koja je pala s rane.
- Pa, ajde. Zar nećeš?
- Oskare... ne može. Zarazićeš se...
- Ništa ne osetiš...
Nekakva utvara je preuzela Elino lice, toliko ga iskrivila u odnosu na
devojčicu koju je on poznavao da je zaboravio da uhvati kap krvi koja mu
je pala s ruke. Izgledala je kao čudovište iz njihove upravo završene igre i
Oskar je ustuknuo, a bol u ruci mu se pojačao.
- Eli, šta...
Ona se pridigla, stala na sve četiri, zagledala se pravo u krvavu ruku,
zapuzala ka njoj. Zastala, stisnula zube i zašištala:
- Odlazi!
Oskaru su suze ispunile oči.
- Eli, prestani. Prestani da se igraš. Prestani!
Eli se još malo približila, ponovo zastala. Naterala je telo da se stegne
tako da joj se glava pogne ka podu i viknula:
- Odlazi! Inače ćeš umreti!
Oskar je ustao, napravio nekoliko koraka unazad. Naleteo je na kesu
s flašama i oborio je, uz zvečanje. Pribio se uza zid, a Eli je prišla kapljici
krvi koja je s njegove ruke pala na pod.
Još jedna flaša je pala, razbila se o betonski pod dok se Oskar
odgurivao o zid, zureći u Eli koja je isplazila jezik i počela da liže prljavi
beton, da oblizuje mesto na koje je njegova krv kapnula. Jedna flaša se
zateturala. Eli je lizala i lizala. Kad je podigla glavu, na vrhu nosa je
imala fleku sive prljavštine.
- Idi... molim te... idi.
Onda joj je utvara ponovo uletela u lice, ali pre nego što je stigla da je
obuzme, Eli je ustala i otrčala hodnikom, otvorila vrata svog ulaza i
nestala.
Oskar je ostao u podrumu, čvrsto stežući isečenu ruku. Krv je počela
da se probija u mlazevima. Otvorio je ruku, pogledao ranu. Posekao se
dublje nego što je planirao, ali nije bilo ozbiljno, mislio je. Krv je već
počela da se zgrušava.
Pogledao je bledi trag na podu. Onda je okusio krv sa dlana, pljunuo.
Noćno osvetljenje.
~ 172 ~
Sutra ujutru će mu operisati usta i vrat. Nadao se da će nešto ispasti.
Jezik je još bio tu, mogao je da ga pomera po zatvorenoj usnoj duplji, da
golica nepce. Možda će moći i da progovori, čak iako više nema usana. Ali
nije ni planirao da govori. Jedna žena, nije znao da li je policajka ili
medicinska sestra, sedela je u ćošku, nekoliko metara od njega i čitala
knjigu, čuvala ga.
Da li pribegavaju ovim merama sa svakim ko smatra da mu je život
završen?
Shvatao je da je značajan, da od njega mnogo očekuju. Verovatno u
ovom trenutku kopaju po starim istragama, slučajevima za koje se nadaju
na će moći njemu da pripišu. Jedan policajac mu je po podne uzeo otiske.
Nije se protivio. Nije bilo bitno.
Otisci prstiju će ga verovatno povezati s ubistvom i u Veksjeu i u
Norćepingu. Pokušao je da se priseti kako su se odvijala, da li je ostavio
otiske ili neke druge tragove. Verovatno jeste.
Jedino što ga je brinulo bilo je da će ljudi kroz te događaje uspeti da
pronađu Eli.
Ljudi...
Ostavljali su mu ceduljice u sanduče, pretili mu. Neko iz pošte ko je
živeo u blizini ostalim komšijama je rekao kakvu poštu, kakve filmove on
dobija. Prošlo je nekoliko meseci dok nije dobio otkaz u školi. Takav neko
nije smeo da bude među decom. Otišao je dobrovoljno, uprkos tome što je
celo pitanje verovatno mogao da pokrene u sindikatu.
Ništa tako nije radio u školi, toliko glup nije bio.
Kampanja protiv njega je kasnije dobila na snazi, da bi mu neko
konačno jedne noći ubacio Molotovljev koktel kroz prozor dnevne sobe. U
gaćama je istrčao u dvorište, stajao i gledao kako mu život nestaje u
plamenu. Istraga se odužila i zato nije ni dobio nikakvu naknadu od
osiguravajućeg društva. Od skromne ušteđevine je kupio kartu za Veksje
gde je iznajmio sobu. I tu je počeo da radi na svojoj smrti.
Opijao se do te mere da je pio šta god mu dođe pod ruku. Aco rastvor
za bubuljice, denaturalizovani alkohol. Krao je vinsku mešavinu i kvasac
iz farbara i pio pre nego što bi do kraja prevrelo. Što je više mogao bio je
van kuće, na neki način je želeo da ga „ljudi" vide kako umire, dan za
danom. U pijanstvu je bio nepažljiv, pipkao je dečake, pretukli su ga,
odveli u policiju. Tri dana je proveo u pritvoru, povraćajući želudac po
sebi. Pustili su ga. Nastavio je da pije.
~ 173 ~
Jedne večeri kad je Hokan s flašom poluprovrelog vina u kesi sedeo
na klupi ispred igrališta u jednom parku, Eli je prišla i sela pored njega.
Pijan, gotovo odmah joj je stavio ruku na butinu. Eli je nije sklonila,
uhvatila je Hokana za glavu, okrenula je ka sebi i rekla:
- Bićeš sa mnom.
Hokan je promrmljao nešto o tome da trenutno nema sredstava za
takvu lepotu, ali kad finansije budu dozvolile... Eli mu je sklonila ruku s
butine, nagnula se i uzela mu flašu, prosula je i rekla:
- Ne shvataš. Slušaj. Sada ćeš prestati da piješ. Bićeš sa mnom.
Pomoći ćeš mi. Potreban si mi. A ja ću pomoći tebi. - Zatim mu je pružila
ruku, Hokan ju je uzeo i otišli su zajedno.
Prestao je da pije i stupio je u Elinu službu.
Eli mu je dala novac da kupi odeću i iznajmi drugi stan. Izvršio je sve
bez razmišljanja o tome da li je Eli „zla" ili „dobra" ili nešto treće. Eli je
bila lepa i Eli mu je vratila dostojanstvo. I u retkim prilikama... nežnost.
Šuštavi zvuk se čuo kad je žena koja ga je čuvala okretala stranice
knjige koju je čitala. Verovatno neki petparački roman. U Platonovoj
Državi „čuvari" su najobrazovaniji sloj naroda. Ali ovo je Švedska 1981. i
ovde oni verovatno čitaju Jana Gijua.
Čovek u vodi, čovek kojeg je potopio. Aljkavo, razume se. Trebalo je
da uradi ono što mu je Eli rekla, da ga zakopa. Ali ništa u vezi s tim
čovekom nije moglo da odvede do Eli. Rane od ugriza na vratu će ih
začuditi, ali će verovatno pomisliti da je krv iscurela u vodu. Njegova
odeća je...
Džemper!
Elin džemper koji je Hokan našao na čovekovom telu kad je došao da
se pobrine za njega. Trebalo je da ga ponese, spali, šta god.
A on ga je zavukao ispod njegove jakne.
Kako će to da protumače? Dečji džemper, krvav. Postoji li rizik da je
neko video Eli u tom džemperu? Neko ko bi mogao da ga prepozna? Ako,
na primer, objave njegovu sliku u novinama? Neko s kim se Eli srela,
neko ko je...
Oskar. Dečak iz bloka.
Hokanovo telo je počelo da se cima u krevetu. Čuvarka je spustila
knjigu i pogledala ga.
- Bez gluposti.
~ 174 ~
Eli je prešla ulicu Bjernsonsgatan, ušla u blok kod devetospratnica,
dva monolitska svetionika nad malenim trospratnicama okolo. Nikog nije
bilo napolju, ali je u fiskulturnoj sali gorelo svetio, pa se Eli popela uz
požarne stepenice i provirila unutra.
Muzika je treštala iz malog kasetofona. Sredovečne tetke su u ritmu
muzike skakale tako da se parket ugibao. Eli se sklupčala na metalnom
stepeniku, stavila glavu među kolena i posmatrala scenu u sali.
Više žena je bilo debelo i grudi su im poput veselih kugli za kuglanje
odskakivale ispod majica. Žene su skakale i dizale kolena tako da se meso
prelivalo iz preuskih pantalona. Kretale su se ukrug, tapšale, ponovo
skakale. Sve to uz muziku. Topla krv bogata kiseonikom tekla je žednim
mišićima.
Ali previše ih je.
Eli je skočila sa stepenica, mekano doskočila na zamrznutu zemlju,
obišla salu i otišla do bazena.
Veliki, zamagljeni prozori ostavljali su četvrtaste tragove svetla na
snegu. Iznad svakog velikog stajao je jedan manji, izduženi prozor od
običnog stakla. Eli je skočila i uhvatila se za ivicu krova; pogledala je
unutra. Bazen je bio prazan. Površina vode se presijavala pod svetlošću
neonskih sijalica. Nekoliko lopti je plivalo po njoj.
Kupanje. Pljuskanje. Igranje.
Eli se klatila napred-nazad, tamno klatno. Gledala je lopte, videla ih
kako lete kroz vazduh, kako ih bacaju, čula smeh i vrisku, prskanje vode.
Eli je pustila ivicu krova, svesno pala tako da je zaboli, krenula preko
školskog dvorišta ka parku, zastala ispod jednog visokog dveta kraj puta.
Mračno. Nema ljudi. Eli je pogledala ka krošnji drveta, duž stabla od petšest
metara. Izula se. Zamislila je nove ruke, nove noge.
Više skoro da je nije bolelo, osećala je samo bockanje, slabu struju
kroz prste dok su se smanjivali, menjali. Kosti su zapucketale kad su prsti
počeli da se rastežu, i kroz rastopljenu kožu na vrhovima prstiju izašle u
obliku dugih, iskrivljenih kandži. Isto i na nogama.
Eli je skočila nekoliko metara na stablo, zarila kandže i popela se do
jedne debele grane koja se nadvijala nad put. Nožne kandže je zabila u
drvo, mirno sedela i čekala.
Bol u zubima kad ih je Eli zamislila oštrim. Krunice su se iskrenule
napred, nevidljiva burgija ih je izbrusila, zašiljili su se. Eli se pažljivo
ugrizla za donju usnu, niz igala u obliku polumeseca gotovo je probio
kožu.
~ 175 ~
Ostalo joj je samo da sačeka.
Sati je bilo deset, a temperatura u sobi je postala skoro nepodnošljiva.
Ispražnjene su dve flaše prepečenice, doneta je nova i svi su se složili da je
Jesta prokleto pristojan momak, i da njegovo gostoprimstvo neće biti
zaboravljeno. Samo je Virginija pazila sa alkoholom pošto je narednog
dana trebalo da radi. Činilo se da jedino ona oseća vazduh u sobi.
Memljivi miris mačje pišaćke i ustajalog vazduha sada je pomešan s
duvanskim dimom, alkoholom i isparavanjem šest tela.
Lake i Jesta su i dalje sedeli pored nje na kauču, sad već
poluobeznanjeni. Jesta je u krilu držao razroku mačku od koje je Morgan
dobijao takve napade smeha da je glavom udario u sto i popio gutljaj
čistog alkohola da bi ublažio bol.
Lake nije mnogo govorio. Uglavom je zurio pred sebe, dok mu je
pogled prekrivala prvo rosa, pa izmaglica, pa magla. Usta su mu se s
vremena na vreme nečujno pomerala, kao da razgovara s duhom.
Virginija je ustala i prišla prozoru.
- Je l' okej da otvorim?
Jesta je odmahnuo glavom.
- Mačke... mogu... da iskoče.
- Ja ću da stojim ovde i pazim.
Jesta je čisto mehanički nastavio da odmahuje glavom i Virginija je
otvorila prozor. Vazduh! Duboko je udahnula neopoganjeni vazduh i
odmah se osetila bolje. Lake, koji je počeo da se naginje kad na kauču više
nije bilo Virginije da ga podupire, ispravio se i glasno rekao:
- Prijatelj! Pravi... prijatelj!
Potvrdno mumlanje u sobi. Svi su znali da misli na Jukea. Lake je
buljio u praznu čašu u ruci i nastavio.
- Imaš jednog prijatelja... koji te nikad nije izneverio. I to je najvažnije
od svega. Čujete? Od svega. I morate da shvatite da smo Juke i ja bili...
ovakvi!
Stegnuo je pesnicu, protresao je ispred lica.
- A to ništa ne može da zameni. Ništa! Vi serete o tome kako je on bio
„neverovatno dobar čovek" i to, ali vi... vi ste jednostavno prazni. Šuplji!
Ja više nemam ništa sad kad Jukea... nema. Ništa. Tako da nemojte meni
da pričate o gubitku, nemojte da mi pričate o...
Virginija je stajala kod prozora i slušala. Prišla je Lakeu da ga
~ 176 ~
podseti na svoje postojanje. Čučnula je kod njegovih kolena, pokušala da
mu uhvati pogled, rekla:
- Lake...
- Ne! Nemoj ti meni „Lake, Lake"... jednostavno je tako! Ne shvataš. Ti
si... hladna. Odeš u grad i pokupiš nekog jebenog kamiondžiju ili šta god,
odvedeš ga kući i pustiš ga da te izvoza kad se osetiš loše. To radiš.
Jebene... kamiondžije te tucaju. Ali prijatelj... prijatelj...
Virginija je ustala sa suzama u očima, opalila Lakeu šamar i istrčala
iz stana. Lake se prevrnuo u kauču i udario u Jestino rame. Jesta je
promumlao:
- Prozor, prozor...
Morgan ga je zatvorio, rekao:
- Bravo, Lake. Odlično si to uradio. Više je nećeš videti.
Lake je ustao i doteturao se do Morgana koji je gledao kroz prozor.
- Pa jebote, nisam tako mislio...
- Ne, ne. Njoj to reci.
Morgan je glavom pokazao ka Virginiji koja je upravo izašla iz ulaza i
brzim korakom i sa spuštenim pogledom krenula ka parku. Lake je čuo
šta je rekao. Poslednje reči koje joj je uputio odzvanjale su mu u glavi.
Jesam li stvarno to rekao? Okrenuo se i potrčao ka vratima.
- Moram samo da...
Morgan je klimnuo glavom.
- Požuri. I pozdravi je od mene.
Lake je skakao niz stepenice onoliko koliko su mu to drhtave noge
dopuštale. Tačkaste stepenice proletale su mu pred očima, a gelender se
toliko brzo klizao da mu je ruka gorela od trenja. Okliznuo se pri doskoku,
pao i snažno udario lakat. Ruka mu se ispunila vrelinom i paralisala.
Ustao je i nastavio niz stepenice. Jurio je da pritekne u pomoć pri
spasavanju života. Svog sopstvenog.
Virginija se udaljavala od solitera, ka parku, nije se okretala.
Jecala je, polutrčala, kao da pokušava da pobegne od suza. Ali one su
je pratile u stopu, probijale joj se do očiju i lile niz obraze. Štikle su sekle
sneg, udarale o asfalt na stazi kroz park i Virginija se obavila rukama,
zagrlila samu sebe. Nije bilo ljudi u blizini, pa je dozvolila suzama da
slobodno teku dok je išla kući, pritiskajući rukama stomak; bol u njemu
poput zloćudnog fetusa.
Pustiš čoveka u život i on te povredi.
Nije su joj bez razloga sve veze bile kratke. Nikog nije puštala u život.
~ 177 ~
Iznutra imaju potpuno drugačije mogućnosti za povređivanje. Teši sam
sebe. Sa strahom se može živeti, sve dok si sam. Sve dok nema nade.
Ali ponadala se u Lakea. Da bi nešto polako moglo da proklija. I na
kraju. Jednog dana. Šta? Uzeo joj je hranu i toplotu, ali mu ona zapravo
nije predstavljala ništa.
Išla je sklupčana putem kroz park, savijala se nad tugom. Leđa su joj
se nagrbila i kao da je nekakav demon seo tu i šaputao joj užasne stvari.
Nikad više. Ništa.
Baš kad je počela da zamišlja demona, on se stuštio na nju.
Nešto teško joj je skočilo na leđa i ona je pala u stranu. Obraz joj se
zario u sneg a trag suza se pretvorio u led. Težina nije popuštala. Na
trenutak je zaista pomislila da je u pitanju demon tuge koji se otelotvorio i
bacio na nju. A onda je usledio neopisivi bol u vratu kad su joj oštri zubi
probili kožu. Uspela je da se pridigne, zavrtela se, pokušavajući da se
oslobodi toga što joj se sedelo na leđima.
Nešto joj je grizlo vrat, grlo, mlaz krvi spuštao joj se između grudi.
Vrisnula je i pokušala da otrese životinju s leđa. Pokušavala je da vrišti
kad je ponovo pala u sneg.
Dok joj nešto čvrsto nije zatvorilo usta. Ruka.
Na obrazu kandže koje su zagrebale mekano meso... i dalje, sve dok
nisu stigle do kosti. Zubi su prestali da žvaću i začula je zvuk, kao kad
neko kroz slamčicu ispija poslednji gutljaj u čaši. Tečnost joj se slivala
preko očiju, ali nije znala da li su posredi suze ili krv.
Kad je izašao iz solitera, Lake je Virginiju video samo kao siluetu koja
se kretala ka parku, ka naselju Arvid Mernes. Pluća su ga bolela od
trčanja niz stepenice, a lakat je slao iglice bola ka ramenu. Ipak, trčao je.
Trčao što je brže mogao. U glavi je počelo da mu se razvedrava od svežeg
vazduha, od straha da izgubi ono što ga pokreće.
Kad je stigao do krivine na stazi kroz park, gde se, Jukeov put, kako
ga je prozvao, susretao s „Virginijinim putem", zastao je, udahnuo duboko
koliko je mogao, kako bi uspeo da vikne za njom. Bila je na svega pedeset
metara ispred njega, prolazila ispod drveta.
U trenutku kad je hteo da poviče, spazio je tamnu senku kako s
drveta sleće na Virginiju i obara je na zemlju. Od njegovog vriska ispalo je
samo šištanje, i ponovo je potrčao ka njoj. Hteo je da poviče, ali nije imao
dovoljno vazduha ni za trčanje ni za vikanje.
Trčao je.
Virginija se pred njim pridigla, s nečim velikim na leđima, zavrtela se
~ 178 ~
poput izbezumljenog grbavca i ponovo pala.
Lake nije imao nikakav plan, nikakve misli. Ništa osim jedne: da
dođe do Virginije i skine joj to s leđa. Ležala je u snegu kraj puta s tom
crnom masom preko sebe.
Stigao je do nje i svu preostalu snagu usredsredio u šut posred tog
crnog. Noga mu se susrela s nečim tvrdim i začuo je oštro pucketanje,
poput leda. Crno je palo s Virginijinih leđa, na sneg pored nje. Virginija je
nepomično ležala, u snegu je bilo tamnih tragova. Crno se pridiglo.
Dete.
Lake je zurio u najljupkije dečje lice, uramljeno crnom kosom. Dva
ogromna, tamna oka, gledala su ga.
Dete se postavilo na sve četiri, poput nekakve mačke, spremalo se za
skok. Detetovo lice se promenilo kad je povuklo usne, i Lake je spazio niz
oštrih zuba koji su zasijali u pomrčini. Nekoliko dubokih uzdaha je prošlo.
Dete je ostalo u tom položaju, a Lake je sada video i da su mu na rukama
kandže, jasno vidljive u snegu.
Bolna grimasa je prošla detetovim licem, ustalo je na dve noge i
potrčalo ka školi. Nekoliko sekundi kasnije, nestalo je u senci.
Lake je nepomično stajao, treptao da bi izbacio znoj koji mu se slivao
u oči. Zatim se bacio na zemlju pored Virginije. Video je ranu. Ceo vrat je
bio krvav, crni mlazovi tekli su ka kosi, preko ramena. Svukao je jaknu i
skinuo džemper koji je nosio ispod, savio ga i pritisnuo ranu.
- Virginija! Virginija! Draga, ljubavi...
Konačno je izustio te reči.
Morganu su se noge smrzavale. Hladnoća, koja je stigla otprilike u
isto vreme kad se podmornica nasukala, u toku prethodne nedelje postala
je još gora. Voleo je svoje stare kaubojske čizme, ali nije mogao da ih nosi s
debelim čarapama. Pored toga, na jednoj je bio bušan don. Mogao je,
naravno, da kupi neko kinesko đubre za stotku, ali radije bi se smrzavao.
Bilo je pola deset ujutru i vraćao se kući iz metroa. Bio je na otpadu u
Ulvsundi da vidi da li im treba neka pomoć, što bi moglo da mu donese
nekoliko stotina, ali posao im je išao loše. Ni ove godine neće kupiti
zimske čizme. Popio je kafu i pojeo nešto s momcima u kancelariji,
prepunoj kataloga rezervnih delova i kalendara s golim ženama, a onda
metroom otišao kući.
Lari je izašao iz solitera izgledajući, kao i obično, kao neko kome
smrtna presuda visi nad glavom.
- Zdravo, matori! - viknuo je Morgan.
Lari je uzdržano klimnuo glavom, kao da je još otkad se tog jutra
probudio, znao da će naleteti na Morgana, i prišao mu.
- Zdravo. Kako je?
- Prsti mi promrzli, auto na otpadu, nema posla i idem kući na tanjir
supe iz kesice. Ti?
Lari je nastavio u pravcu ulice Bjernsonsgatan, stazom kroz park.
~ 150 ~
- Mislio da sam odem da posetim Herberta u bolnici. Hoćeš sa mnom?
- Je l' mu se stanje poboljšalo?
- Ne, mislim da je kao i pre.
- Onda ne mogu. Deprimira me to. Poslednji put kad sam bio, mislio je
da sam mu ja keva, hteo je da mu ispričam priču.
- Pa jesi li mu ispričao?
- Naravno da jesam. Zlatokosa i ona tri mala medveda. Ali, ne, danas
nisam raspoložen.
Nastavili su da hodaju. Kad je Morgan video da Lari ima debele
rukavice, shvatio je da mu se i ruke smrzavaju, i uz određene poteškoće
zavukao ih u uske džepove farmerki. Pred njima se našao most ispod kog
je Juke nestao.
Možda da bi izbegao razgovor o tome, Lari je rekao:
- Jesi čitao novine juče? Sad Feldin kaže da Rusi imaju nuklearno
oružje na toj podmornici.
- A šta je pre mislio da imaju? Praćke?
- Ne, ali... da celu nedelju stoji tamo. Zamisli da se istopilo.
- Ne brini. Razumeju se oni u svoje stvari, Rusi.
- Ja nisam komunista...
- Pa nisam ni ja.
- Ma, sigurno. Za koga si glasao? Za Narodnu partiju?
- U svakom slučaju, ne podržavam Moskvu.
I ranije su pričali o ovome. Sada su tu temu pokrenuli samo da ne bi
gledali, da ne bi razmišljali o onome dok su se približavali mostu. Ipak,
glasovi su im utihnuli kad su ušli ispod mosta i zastali. Obojica su mislila
da je ovaj drugi prvi stao. Pogledali su gomile lišća koje su sada bile
gomile snega i koje su nagoveštavale oblike od kojih im je obojici pripala
muka. Lari je odmahnuo glavom.
- Šta da radimo, jebiga?
Morgan je još dublje zavukao ruke u džepove, poskakivao da bi
zagrejao noge.
- Samo Jesta može nešto da uradi.
Obojica su pogledala ka Jestinom stanu. Bez zavesa, prljav prozor.
Lari je pružio paklicu cigareta Morganu. Morgan je uzeo jednu i Lari
je uzeo jednu, zapalili su ih. Nepomično su stajali i pušili, posmatrali
gomile snega. Posle nekog vremena iz misli su ih trgnuli dečji glasovi.
Grupa dece s klizaljkama i kacigama u rukama išla je iz pravca škole,
a vodio ih je čovek vojničkog izgleda. Deca su gotovo u taktu išla jedno za
~ 151 ~
drugim, s nekoliko metara rasto- janja. Prošli su pored Morgana i Larija
ispod mosta. Morgan je klimnuo jednom malom iz svog bloka kog je
prepoznao.
- Idete u rat, a?
Dete je odmahnulo glavom, zaustilo da nešto kaže, ali je samo
ubrzalo, plašeći se da ne ispadne iz reda. Nastavili su ka bolnici;
verovatno imaju časove u prirodi ili nešto tako. Morgan je zgazio cigaretu,
rukama napravio levak oko usta i viknuo:
- Vazdušni napad! U zaklon!
Lari se nasmejao, bacio cigaretu.
- Gospode bože, neverovatno da još uvek ima takvih. Sigurno traži da i
jakne u hodniku vise u stavu mirno. Nećeš sa mnom?
- Ne. Ne ide mi se. Ali ti požuri, možda i sustigneš četu.
- Vidimo se.
- Vidimo se.
Razišli su se ispod mosta. Lari je sporim koracima otišao istim
pravcem kojim su otišla i deca, a Morgan se popeo uz stepenice. Sad mu se
već celo telo smrzavalo. Supa iz kesice i nije tako odvratna, ako se pomeša
s mlekom.
Oskar je išao s nastavnicom. Morao je s nekim da priča, i nastavnica
je bila jedina koje se setio. Ipak, najradije bi promenio grupu, da je mogao.
Joni i Mike inače nikad nisu birali šetačku grupu kad je škola imala dan u
prirodi, ali danas jesu. Juče su se nešto došaptavali i gledali u Oskara.
I tako je Oskar išao s nastavnicom. Ni sam nije znao da li zbog toga
da bi imao zaštitu, ili da bi razgovarao s nekim odraslim.
Sa Eli je bio već pet dana. Nalazili su se svako veče, napolju. Mami je
govorio da je s Juhanom.
Sinoć je Eli ponovo došla na njegov prozor. Dugo su ležali budni,
pričali priče koje je jedno započinjalo, a drugo završavalo. Onda su
zagrljeni zaspali i ujutru Eli nije bilo.
U džepu pantalona, pored stare zgužvane, sad mu je stajala nova
ceduljica koju je jutros našao na stolu dok se spremao za školu.
„MORAM IĆI, ILI OSTATI I UMRETI. TVOJA - ELI"
Znao je da je to iz „Romea i Julije". Eli mu je rekla da je ono što je
napisala u prvoj poruci odatle i Oskar je pozajmio knjigu iz školske
biblioteke. Stvarno mu se svidela, iako je bilo dosta reči koje nije razumeo.
Odežda je njenih vestalki zelene, bolešljive boje. Da li je Eli razumela sve
~ 152 ~
te reči?
Joni, Mike i devojke su išli dvadeset metara iza Oskara i nastavnice.
Prošli su pored Kineskog parka u kom su se neka deca iz vrtića sankala i
vrištala toliko da se vazduh cepao na komade. Oskar je šutnuo gomilicu
snega i tiho rekao:
- Mari-Luis?
- Da?
- Kako znaš da voliš nekog?
- Uh. Pa...
Nastavnica je zavukla ruke u džepove svog kaputa, pogledala u nebo.
Oskar se pitao da li misli na onog tipa koji ju je nekoliko puta čekao posle
škole. Oskaru se nije svidelo kako izgleda. Izgledao je podmuklo.
- Zavisi, ali... rekla bih da je onda kad znaš... ili bar kad si prilično
siguran da s tom osobom želiš stalno da budeš.
- Kad, ono, ne možeš bez nje?
- E, baš to. Dvoje ljudi koji ne mogu jedno bez drugog... to je ljubav.
- Kao Romeo i Julija.
- Da, i što veće prepreke... jesi li gledao?
- Čitao.
Nastavnica ga je pogledala i nasmešila mu se osmehom koji je oduvek
voleo, ali koji mu se sada nije dopao. Brzo je rekao:
- A ako su dva momka?
Nastavnica je malo spustila glas.
- Pa, nema ničeg lošeg u tome, ali... ako hoćeš da pričamo o tome, onda
možemo neki drugi put.
Nekoliko metara su prešli u tišini, stigli do brda ka Kvarnvikenu.
Brdo duhova. Nastavnica je duboko udahnula, miris hladne šume jela. A
onda je rekla:
- Napraviš sporazum. Nezavisno od toga da li su momci ili devojke,
napraviš jednu vrstu sporazuma... samo smo ti i ja. I onda znaš.
Oskar je klimnuo glavom. Čuo je kako se glasovi devojaka
približavaju. Uskoro će okupirati nastavnicu, kao i obično. Koračao je
blizu nastavnice tako da su im se jakne dodirivale, i rekao:
- Može li neko da bude... i momak i devojka? Ili ni momak ni devojka?
- Ne. Ljudi ne mogu. Postoje određene životinje koje...
Mišel je dotrčala do njih i pištavim glasom vrisnula:
- Nastavnice! Joni mi je ubacio sneg za vrat!
Sišli su dopola brda. Uskoro su se sve devojčice okupile i objašnjavale
~ 153 ~
šta su Joni i Mike uradili. Oskar je usporio, zaostao nekoliko koraka.
Osvrnuo se. Joni i Mike su bili na vrhu brda. Mahnuli su Oskaru. Nije im
odmahnuo. Usmesto toga je pokupio jednu veliku granu kraj puta i skinuo
grančice s nje dok je išao.
Prošao je pored Kuće duhova po kojoj je brdo nosilo ime. Ogromno
skladište s gipsanim zidovima koji su potpuno neverovatno izgledali
između drveća. Na zidu okrenutom putu neko je velikim slovima sprejom
napisao:
JE L' MOŽEMO DA UZMEMO TVOJ MOPED?
Devojčice i nastavnica su se igrale šugice, trčale duž puta ka vodi.
Oskar nije hteo da trči za njima. Joni i Mike su bili iza njega, da. Čvršće je
stegnuo svoju motku, nastavio da hoda.
Danas je bilo lepo napolju. Led se uhvatio još pre nekoliko dana i sada
je bio toliko debeo da je klizačka grupa vodena nastavnikom Avilom već
bila dole, spremna da krene s klizanjem. Kad su Joni i Mike rekli da hoće
da budu u šetačkoj grupi, Oskar je razmišljao da ode kući po klizaljke, da
promeni grupu. Ali već dve godine nije kupio nove klizaljke, verovatno su
mu se i omalile.
A pored toga se plašio leda.
Jednom kad je bio mali, bio je kod tate u Sedešviku, i tata je izašao na
zaleđeno jezero da isprazni mreže za ribu. Oskar je s mostića video kako
tata propada u led i tokom jednog užasavajućeg trenutka, glava mu je
nestala pod ledeni pokrivač. Oskar je bio sam, iz sve snage je počeo da
doziva u pomoć.
Tata je srećom u džepu imao par velikih eksera za spasavanje iz leda
pomoću kojih se izvukao, ali je posle toga Oskar nerado išao na led.
Neko ga je uhvatio za ruke.
Brzo je okrenuo glavu, video da su nastavnica i devojčice otišle putem
koji je zaokretao iza brda. Joni je rekao:
- Sa' će Prase da se okupa.
Oskar je još čvršće stegao granu, zaključao je u rukama. Jedina
šansa. Uhvatili su ga i poveli. Ka ledu.
- Prase smrdi i mora da se okupa.
- Pustite me.
- Kasnije. Smiri se. Pustićemo te kasnije.
Izašli su na led. Nije bilo ničega za šta je moglo da se pridrži. Vukli su
ga unazad, ka rupi u koju se ulazi posle saune. Pete su mu ostavljale dupli
trag u snegu. Između njih se vukla i Oskarova grana, ostavljajući plići
~ 154 ~
trag. U daljini je video figurice kako se pomeraju na ledu. Vrisnuo je.
Vrisnuo u pomoć.
- Samo ti viči. Možda će i stići da te izvade.
Rupa je zjapila crno nekoliko koraka dalje. Oskar je napeo sve mišiće
i cimnuo se ustranu i iskrivio. Mike ga je ispustio. Oskar je visio u
Jonijevim rukama i zavitlao je granom ka njegovoj cevanici; drvo skoro da
mu je ispalo iz ruke kad se susrelo s nogom.
- Aaaaaa, jebote!
Joni je ispustio Oskara i ovaj je pao na led. Pridigao se uz ivicu rupe,
držeći granu obema rukama. Joni se uhvatio za cevanicu.
- Jebeni idiote. Sa' ću da te...
Joni je polako krenuo ka njemu, verovatno se ne usuđujući da potrči
iz straha da i sam ne upadne u vodu ako bi na taj način gurnuo Oskara.
Pokazao je na granu.
- Pusti to ili ću da te ubijem, je l' ti jasno?
Oskar je stisnuo zube. Kad se Joni našao na nešto više od korak od
njega, Oskar je zamahnuo motkom ka njegovom ramenu. Joni se sagnuo i
Oskar je osetio tup trzaj u rukama kad je teži kraj grane udario Jonija po
uvetu. Joni je odleteo u stranu kao čunj, uz vrisak se svom dužinom
stropoštavši na pod.
Mike, koji je stajao nekoliko koraka iza Jonija, počeo je da uzmiče,
držeći ruke ispred sebe.
- Pa jebote, samo smo se šalili... nismo ni mislili...
Oskar je krenuo ka njemu vrteći granu koja je tiho fijukala.
Mike se okrenuo i potrčao ka kopnu. Oskar je zastao, spustio granu.
Joni je ležao sklupčan, s rukom preko uveta. Krv je curela kroz prste.
Oskar je hteo da mu se izvini. Nije hteo da ga toliko povredi. Čučnuo je
pored Jonija, pridržavajući se o granu, zaustio da kaže „izvini", ali pre
nego što je stigao, video je Jonija. Bio je tako sićušan, sklupčan i cvileo je
„aaaaa, aaaaa", dok je tanušan mlaz krvi tražio prolaz preko njegove
kragne, do jakne. Kratkim pokretima je mrdao glavu napred-nazad.
Oskar ga je začuđeno posmatrao.
Ta majušna krvava gomilica na zemlji mu ništa nije mogla. Nije
mogla da ga udari ili zadirkuje, ne. Nije mogla čak ni da se brani.
Mogao bih još par puta da ga udarim pa da bude skroz gotovo.
Oskar je ustao, oslonio se o granu. Uzbuđenje je utihnulo, zamenio ga
je mučni osećaj duboko u stomaku. Šta je to uradio? Joni mora da je
ozbiljno povređen kad toliko krvari. Šta ako iskrvari do smrti? Oskar je
~ 155 ~
ponovo seo na led, skinuo jednu cipelu i svukao vunenu čarapu. Stao je na
kolena kraj Jonija, podigao mu ruku koja je stajala preko uveta i stavio
čarapu pod nju.
- Evo, uzmi.
Joni je zgrabio čarapu i pritisnuo je uz povređeno uvo. Oskar je bacio
pogled preko leda. Video je jednu figuru kako im se približava. Nekog
odraslog.
Tihi vrisci čuli su se iz daljine. Dečji. Panični. Jedan visoki, glasni
krik se posle nekoliko sekundi pomešao s drugima. Figura koja se
približavala, zastala je. Nekoliko trenutaka je nepomično stajala. Onda se
okrenula i otklizala nazad.
Oskar je klečao pored Jonija, osećao je kako se sneg topi i vlaži mu
kolena. Joni je čvrsto žmurio, jecao kroz zube. Oskar se nadvio nad njega.
- Je l' možeš da hodaš?
Joni je otvorio usta da nešto kaže i mešavina žutog i belog mu je
izletela iz usta, pala na sneg. Malo je završilo i na Oskarovoj ruci.
Pogledao je kapljice šlajma koje su mu visile na ruci i iznenada se uplašio.
Pustio je granu i potrčao da potraži pomoć.
Dečji vrisci iz pravca bolnice su se pojačali. Potrčao je ka njima.
Nastavnik Avila, Fernando Kristobal de Rejes i Avila, voleo je da
kliza. Da. Jedna od stvari koje su mu se najviše sviđale u Švedskoj bile su
duge zime. Poslednjih deset godina je učestvovao u skijaškoj trci Vasa, i
ono malo puta kad se stokholmski arhipelag mrznuo, svaki vikend je
odlazio do ostrva Grede i klizao sve dokle se led prostirao.
Arhipelag se poslednji put zaledio pre tri godine, ali rana zima koja je
ove godine stigla ulivala je nadu. Naravno, Grede će biti prepun klizača
ako se zaledi, ali oni uglavnom dolaze preko dana. Fernando Avila je
najviše voleo da kliza noću.
Svaka čast trci Vasa, ali se osećao kao jedan od hiljadu mrava čija je
kolonija iznenada odlučila da migrira. Sasvim je drugo biti na ledu, sam
tokom vedre noći. Fernando Avila je bio umereni katolik, ali iskreno - u
tim trenucima je Bog bio blizu.
Ritmično grebanje oštrica klizaljki, mesečeva svetlost koja ledu daje
olovni sjaj, zvezde koje nad njim tkaju svoju beskonačnost, hladan vetar u
lice, večnost i dubina i prostor sa svih strana. Život ne može da bude veći.
Jedan mali dečak ga je povukao za nogavicu.
- Nastavnice, moram da piškim.
~ 156 ~
Avila se prenuo iz svojih sanjarenja, osvrnuo se i pokazao ka drveću
na obali koje se nadvijalo nad vodu; gusta krošnja stajala je kao zaštitna
zavesa ka ledu.
- Tamo možeš da piškiš.
Dečak je pogledao ka drveću.
- Na led.
- Da. Što ne? Napraviš nov led. Žuti.
Dečak ga je pogledao kao da nije normalan, ali je otklizao u pravcu
drveća.
Avila se ponovo osvrnuo i proverio da neko od starijih nije otišao
predaleko. Hitro je napravio nekoliko zamaha da bi imao bolji pregled na
zaleđeno jezero. Izbrojao je decu. Da. Devet. Plus onaj što je otišao da
piški. Deset.
Okrenuo se i pogledao na drugu stranu, ka Kvarnvikenu, zastao.
Nešto se tamo dešavalo. Grupa tela kretala se ka nečemu što mora da
je rupa u ledu, malo drveće štrcalo je okolo. Dok je nepomično stajao i
gledao, grupa se razišla, spazio je da jedan od njih drži neki štap u ruci.
Zamahnuo je štapom i jedan od njih je pao. Začuo je krik iz tog pravca.
Okrenuo se i još jednom pogledao svoju grupu, a zatim pohitao ka grupici
kod rupe. Jedan od njih je sada trčao ka obali.
Onda je začuo vrisak.
Snažni dečji vrisak iz njegove grupe. Naglo je zakočio tako da je led
zaprštao s klizaljki. Imao je dovoljno vremena da zaključi da su kraj rupe
starija deca. Možda Oskar. Starija deca. Snaći će se. U njegovoj grupi su
mala deca.
Vrisak se pojačavao i dok se Avila okrenuo i pošao ka njemu, čuo je
kako mu se još njih pridružuje.
Cojones!
Naravno, baš u trenutku kad on nije tu, nešto je moralo da se desi.
Samo da led nije pukao. Klizao je što je brže mogao, sneg je prštao oko
njega dok je jurio ka mestu odakle je vrištanje dopiralo. Video je da se više
dece skupilo i vrištalo u horu, da je još njih pristizalo. Video je i da se
jedna odrasla osoba iz pravca bolnice približava vodi.
Napravio je nekoliko snažnih zamaha, stigao do dece i zakočio tako
oštro da ih je led isprskao. Nije shvatao. Sva deca su stajala kod zavese od
grana, gledala nešto u ledu i vrištala.
Prišao im je.
-Šta je?
~ 157 ~
Jedno od dece je pokazalo ka ledu, ka nečemu što je bilo zaglavljeno u
njemu. Ličilo je na smrznutu, osušenu travu s crvenom trakom s jedne
strane. Ili na pregaženog ježa. Nagnuo se ka grumenu i shvatio da je to
glava. Glava zamrznuta u ledu tako da su samo teme i deo čela virili
iznad površine.
Dečak koji otišao da piški sedeo je na ledu nekoliko metara odatle i
jecao.
- Ja-a-a sa-a-m je na-a-a-ša-o.
Avila se uspravio.
- Svi nazad! Svi na obalu, odmah.
Deca kao da su i ona bila zamrznuta, ona manja su nastavila da
vrište. Avila je uzeo pištaljku, snažno dunuo dvaput. Vrištanje se
prekinulo. Napravio je nekoliko koraka i stao iza dece da bi mogao da ih
povede ka obali. Deca su krenula za njim. Samo je jedan dečak iz petog
razreda ostao, znatiželjno se naginjući ka glavi.
-I ti!
Avila mu je rukom mahnuo da dođe. Na obali je ženi koja je došla iz
bolnice rekao:
- Zovi policiju. Hitnu pomoć. Čovek je zamrznut u ledu.
Žena je otrčala ka bolnici. Avila je izbrojao decu i uvideo da jedno
nedostaje. Dečak koji je naleteo na glavu i dalje je sedeo na ledu, s
rukama preko lica. Avila je otklizao do njega i uhvatio ga ispod pazuha.
Dečak se okrenuo i zagrlio nastavnika. Avila ga je podigao nežno poput
nekog lomljivog paketa i poveo ga na obalu.
- Je l' može da se priča s njim?
- Pa, on ne može da pr...
- Dobro, ali razume šta mu se govori?
- Mislim da razume, ali...
- Kratko ću.
Kroz maglu koja mu je prekrivala oko, Hokan je video kako jedan
čovek u tamnom odelu privlači stolicu i seda pored njegovog kreveta. Nije
mogao da mu razazna lice, ali se verovatno borio da održi neutralan izraz.
Hokan je poslednjih dana ulazio i izlazio iz crvenog oblaka
ispresecanog linijama tankim poput dlake. Znao je da su ga u nekoliko
navrata uspavali, operisali. Ovo je bio prvi dan da je potpuno svestan, ali
nije znao koliko dana je prošlo otkad je dospeo ovde.
~ 158 ~
Tokom prepodneva je opipao lice prstima ruke u kojoj je još imao
osećaj. Nekakva gumena maska prekrivala mu je celo lice, ali je po
konturama ispod nje, koje je s mukom napipao vrhovima prstiju, zaključio
da više nema lice.
Hokan Bengtson više nije postojao. Ostalo je samo neidentifikovano
telo u bolničkom krevetu. Svakako će uspeti da ga povežu sa ubistvima,
ali ne i sa prošlim ili sadašnjim životom. Sa Eli.
- Kako se osećate?
Dobro, hvala, inspektore. Vrhunski život. Napalm mi sve vreme prži
lice, ali ostalo se kotrlja kao i obično.
- Znam da ne možete da govorite, ali možete li da klimnete glavom
ako me čujete? Da li možete da klimnete?
Mogu. Ali neću.
Čovek kraj kreveta je uzdahnuo.
- Pokušali ste sebi i ovde da oduzmete život, pa očigledno niste baš
potpuno... nesvesni. Da li vam je teško da pomerate glavu? Možete li da
podignete ruku ako me čujete? Možete li da podignete ruku?
Hokan je isključio policajca i počeo da razmišlja o onom mestu u
Danteovom Paklu, o limbu, gde svi veliki zemaljski duhovi koji ne poznaju
Hrista odlaze posle smrti. Pokušao je detaljno da zamisli to mesto.
- Želeli bismo da znamo ko ste vi.
U kom krugu je sam Dante završio posle smrti...
Policajac je još malo privukao stolicu.
- Znate, svejedno ćemo otkriti. Pre ili kasnije. Možete da nam uštedite
malo vremena ako sada komunicirate s nama.
Nikome ne nedostajem. Niko me ne poznaje. Pokušajte.
Medicinska sestra je ušla u sobu.
- Imate poziv.
Policajac je ustao, krenuo ka vratima. Pre nego što je izašao, okrenuo
se.
- Odmah se vraćam.
Hokanove misli su se prebacile na realno bitno. U koji krug će on
otići? Ubica dece. Sedmi krug. S druge strane, možda i prvi krug. Oni koji
su zgrešili zbog ljubavi. A i sodomiti imaju poseban krug. Najverovatnije
je da odlaziš u onaj krug koji označava ono najgore što si uradio.
Dakle, ako si počinio zaista težak zločin, onda posle toga možeš da
praviš grehove do mile volje u okviru onih zločina koji spadaju u više
~ 159 ~
krugove. Znači, nikako ne može da postane gore. Otprilike kao kad one
ubice u Americi osude na trista godina zatvora.
Različiti krugovi su se vrteli u spirali. Levak pakla. Kerber sa svojim
repom. Hokan je prizvao sliku nasilnika, ogorčenih žena, gordih koji se
kuvaju u kazanu, gore u vatrenoj kiši, šetao je između njih, tražeći svoje
mesto.
U jedno je bio potpuno siguran. Neće završiti u najnižem krugu.
Onom u kom sam Lucifer gricka Judu i Bruta, nepomične u ledenom
moru. Krug izdajnika.
Vrata su se ponovo otvorila uz poznati, usisavajući zvuk. Policajac je
seo pored kreveta.
- Evo me. Izgleda da su našli još jednog, dole kod jezera u Blakeberju.
Isti konopac je korišćen.
Ne!
Hokanovo telo se na pomen Blakeberja nevoljno trznulo. Policajac je
klimnuo glavom.
- Znači, ipak me čujete. Dobro je. Možemo onda da pretpostavimo da
ste živeli u zapadnom predgrađu? Gde? U Roksti? Velingbiju? Blakeberju?
Sećanje kako se rešio čoveka kod bolnice proletelo mu je kroz glavu.
Bio je aljkav. Zabrljao je.
- Okej. Ostaviću vas malo na miru. Razmislite da li hoćete da
sarađujete. Tako bi bilo mnogo jednostavnije. Zar ne?
Policajac je ustao i izašao. Umesto njega je došla sestra, sela na
stolicu i nadgledala ga.
Hokan je počeo da zabacuje glavom, u neverici. Pokušao je da napipa
cevčicu. Sestra je brzo pritrčala i sklonila mu ruku.
- Moraćemo da te vežemo. Uradi to još samo jedanput, i vezaću te.
Razumeš? Ako nećeš da živiš, to je tvoja stvar, ali sve dok si ovde, imamo
zadatak da te održimo u životu. Bez obzira na to šta si ili šta nisi uradio.
Shvataš? I uradićemo sve što je potrebno da bismo ispunili taj zadatak, pa
makar to značilo da moramo da te vežemo. Čuješ li me? Za sve će biti bolje
ako budeš sarađivao.
Sarađuj, sarađuj. Odjednom bi svi da saraduju. Ja više nisam čovek.
Ja sam projekat. O Gospode! Eli, Eli, pomozi mi.
Oskar je još iz ulaza čuo mamin glas. Pričala je telefonom i bila je
ljuta. S Jonijevom mamom? Stao je ispred vrata i slušao.
~ 160 ~
- Zvaće me i pitati gde sam pogrešila... hoće, hoće, i šta ja da im
kažem? Da moj sin, nažalost, nema oca... pa pokaži to onda ponekad... ne,
nisi... mislim da bi ti trebalo da popričaš s njim o ovome.
Oskar je otključao vrata i ušao u predsoblje. Mama je rekla:
- Evo ga - u slušalicu, a onda se obratila Oskaru.
- Zvali su me iz škole i... evo ti tata pa s njim porazgovaraj o tome, jer
ja... - Ponovo je govorila u slušalicu: - Evo ti ga... mirna sam... lako je tebi,
ti samo sediš tamo i...
Oskar je otišao u svoju sobu, legao na krevet i rukama zapušio uši. U
glavi su mu odzvanjali udarci srca.
Kad je stigao u bolnicu, mislio je da svi ti ljudi trče unaokolo zbog
onoga što je on uradio Joniju. Međutim, pokazalo se da nije tako. Danas je
prvi put u životu video mrtvog čoveka.
Mama je otvorila vrata njegove sobe. Oskar je sklonio ruke sa ušiju.
- Tata hoće da razgovara s tobom.
Oskar je uzeo slušalicu i začuo glas u daljini koji je redao imena
svetionika i snage vetra, pravca vetra. Čekao je sa slušalicom na uvetu, ne
progovarajući. Mama je upitno podigla obrvu. Oskar je rukom prekrio
slušalicu i prošaputao:
- Vremenska prognoza za pomorce.
Mama je otvorila usta da nešto kaže, ali je samo ispustila uzdah i
oborila ruke. Otišla je u kuhinju. Oskar je seo na stolicu u predsoblju i
zajedno sa tatom slušao izveštaj.
Znao je da će tati radio odvratiti pažnju ako sad počne da priča.
Prognoza je bila svetinja. Kad je bio kod tate, sve aktivnosti u kući bi se
prekidale u 16.45, i tata bi seo kraj radija sa odsutnim pogledom ka polju,
kao da proverava da li je ono što pričaju tačno.
Tata odavno nije plovio, ali navika mu je ostala.
Almagrundet severozapadni osam, tokom noći zaokret ka zapadu.
Dobra vidljivost. Olandsko more i Stokholmski arhipelag severozapadni
deset, uveče upozorenje zbog jakog vetra. Dobra vidljivost.
Tako. Najvažnije je prošlo.
- Ćao, tata.
- A, ti si tu. Ćao. Biće jakog vetra večeras.
- Da, čuo sam.
- Hm. Kako si?
- Dobro.
- Da, mama mi je ispričala za to s Jonijem. To nije baš dobro.
min@
~ 161 ~
- Ne, nije.
- Kaže da je dobio potres mozga.
- Da, povraćao je.
- Da, to se u takvim situacijama često dešava. Hari... upoznao si ga...
jednom ga je sidro lupilo u glavu i... povraćao je ko lud posle toga.
- Je l' se oporavio?
- Ma da, bio je... proletos je umro. Ali ne od toga. Ne. Od toga se brzo
bio oporavio.
- Aha.
- A nadamo se da će i taj dečko isto.
-Da.
Radio je nastavio da nabraja morske površine; Botenviken ili šta god.
Oskar je nekoliko puta uzimao atlas kad je bio kod tate, i prstom pratio
svetionike tako kako su ih navodili. Jedno vreme ih je znao napamet, sve
po redu, ali ih je dosad zaboravio. Tata se nakašljao.
- Da, mama i ja smo pričali o... ako bi hteo da dođeš kod mene za
vikend.
- Mmm.
- Pa možemo još malo da popričamo o ovome i o... svemu.
- Sad za vikend?
- Da. Ako hoćeš.
- Da, ali malo sam... je l' mogu da dođem u subotu?
- Ili u petak uveče?
- Ne... u subotu. Ujutru.
- Može i tako. Izvadiću patku iz friza.
Oskar je približio usta slušalici i šapnuo:
- Bez sačme.
Tata se nasmejao.
Oskar je prošle jeseni slomio zub na zrno koje je ostalo u ptici. Mami
je rekao da je naleteo na kamenčić u krompiru.
Oskar je više od svega voleo da jede patku, ali je mama smatrala da je
„strahovito svirepo" pucati u bespomoćne ptice. Da joj je rekao da je zub
slomio na samom instrumentu kojim je počinjeno ubistvo, to bi moglo
dovesti do zabrane konzumiranja takve hrane.
- Dvaput ću da proverim - rekao je tata.
- Je l' moped ide?
- Da, zašto?
- Pa, nešto sam mislio...
~ 162 ~
- Aha, ima dosta snega, pa ćemo verovatno moći da obrnemo krug.
- Super.
- Okej, vidimo se onda u subotu. Dolaziš onim u deset?
- Da.
- Čekam te. S mopedom. Auto baš i nije pokretljiv.
- Ok, važi. Hoćeš opet mamu?
- Da... ne... reci joj ti šta smo se dogovorili.
- Mhmm. Ćao, vidimo se.
- Vidimo se, ćao.
Oskar je spustio slušalicu. Neko vreme je ostao u stolici i zamišljao
kako će im biti. Da se voze mopedom. To je uvek bilo zabavno. Oskar bi
stao na skije i za moped bi vezali konopac sa štapom na drugom kraju.
Oskar bi se držao za štap i onda bi se vozikali kroz selo kao snežni skijaši
na vodi. To, i patka sa džemom. I samo jedno veče bez Eli.
Otišao je u sobu i spakovao opremu za trening, i još svoj nož pošto se
neće vraćati kući pre nego što se nade sa Eli. Napravio je plan. Dok je
oblačio jaknu u predsoblju, mama je izašla iz kuhinje, obrisala brašno s
ruku o kecelju.
- I? Šta je rekao?
- Da dođem u subotu.
- Da, ali o onom drugom?
- Moram na trening sad.
- Je l' išta rekao?
- Da-a, ali sad moram da brišem.
- Gde?
- Na bazen.
- Koji bazen?
- Onaj kod škole. Mali.
- Šta ćeš tamo?
- Na trening. Vraćam se oko pola devet. Ili devet. Nalazim se s
Juhanom posle.
Mama je delovala ojađeno, nije znala šta da radi s brašnjavim
rukama, pa ih je zavukla u veliki džep nasred kecelje.
- Aha, da, da. Pazi se. Nemoj da se oklizneš o ivicu bazena ili tako
nešto. Jesi li poneo kapu?
- Da, da.
- Pa stavi je onda. Posle kupanja, pošto je hladno, a kad ti je mokra
kosa...
~ 163 ~
Oskar joj je prišao, lagano ju je poljubio u obraz, rekao ,,ćao" i izašao.
Kad je izašao iz zgrade, bacio je pogled na svoj prozor. Mama je stajala
tamo, i dalje držeći ruke u velikom džepu. Oskar joj je mahnuo. Mama je
polako izvukla jednu ruku i odmahnula mu.
Zaplakao je na pola puta do bazena.
Grupa se okupila u ulazu ispred Jestinog stana. Lake, Virginija,
Morgan, Lari, Karlson. Niko ni želeo da pozvoni, jer bi tako preuzeo
odgovornost da Jesti izloži zbog čega su došli. Još u ulazu su mogli da
osete smrad koji je dopirao iz Jestinog stana. Pišaćka. Morgan je Karlsona
munuo u bok i promumlao nešto nečujno. Karlson je podigao grejače za
uši koje je nosio umesto kape i pitao:
- Šta?
- Kažem, što stalno nosiš to sranje na glavi? Izgledaš ko idiot.
- To ti misliš.
Ipak je skinuo grejače, stavio ih u džep mantila i rekao:
- Ajde ti, Lari. Ti si i video.
Lari je uzdahnuo i pozvonio na vrata. Besno siktanje se začulo s
druge strane, a zatim i tup zvuk, kao da je nešto palo na pod. Lari se
nakašljao. Nije bio oduševljen situacijom. Osećao se kao pandur sa ćelom
bandom iza sebe, falili su im samo pištolji na gotovs. Iz stana su se začuli
nespretni koraci, a zatim i glas.
- Malena, jesi li dobro?
Vrata su se otvorila. Talas smrada od pišaćke zapahnuo je Larija koji
je zadržao dah. Jesta je stajao na vratima, u pocepanoj košulji, prsluku i s
leptir-mašnom. Jedna narandžasto-bela prugasta mačka bila je sklupčana
na njegovoj ruci.
- Da?
- Zdravo, Jesta, kako je?
Jesta je unezverenim pogledom preleteo preko grupe u ulazu. Bio je
poprilično pijan.
- Evo...
- Dobro... došli smo da... jesi li čuo šta se desilo?
- Ne.
- Pa, našli su Jukea. Danas.
- Stvarno? Aha. Da.
- I sad smo mislili da...
~ 164 ~
Lari je okrenuo glavu, potražio podršku od svoje delegacije. Jedino što
je stiglo, bio je ohrabrujući gest od Morgana. Lari jednostavno nije bio u
stanju da poput nekog zvaničnika tek tako iznese ultimatum. Postojao je
samo jedan način, ma koliko odbojan. Pitao je:
- Možemo li da uđemo?
Očekivao je nekakav otpor; Jesta teško da je navikao da mu ljudi tek
tako banu. Ali Jesta je klimnuo glavom i povukao se koji korak da bi im
napravio prolaz.
Lari je na trenutak oklevao; smrad iz stana bio je potpuno
neverovatan, lebdeo je u vazduhu kao neki lepljivi oblak. Dok se on
premišljao, Lake je ušao, a za njim i Virginija. Lake je počešao iza uveta
mačku koju je Jesta držao.
- Lepa mačka. Kako se zove?
- Tizbi.
- Lepo ime. Imaš i Piramusa?
- Ne.
Jedno po jedno prošli su kroz vrata, trudeći se da dišu na usta.
Nakon nekoliko minuta svi su odustali od pokušaja da ne udahnu
smrad, pomirili su se s njim i navikli se. Sklonili su mačke sa kauča i
fotelja, doneli nekoliko stolica iz kuhinje, za njima su usledili prepečenica,
sok od grejpfruta i čaše, i posle kratkog, neobaveznog razgovora o
mačkama i vremenu, Jesta je rekao:
- Znači, našli su Jukea.
Lari je dovršio svoje piće. Bilo mu je lakše s toplotom alkohola u
stomaku. Nasuo je sebi novo i rekao:
- Da. Dole kod bolnice. Zamrznutog, u ledu.
- U ledu?
- Da. Jebeni cirkus je dole ceo dan. Bio sam da posetim Herberta, ne
znam da l' ga znaš... izlazim odande, a ono panduri i hitna pomoć, a onda i
vatrogasci...
- Je l' bio i neki požar?
- Ma jok, ali morali su da ga izvade. Da, tad još nisam znao da je to
on, al' onda kad su ga izneli na obalu, prepoznao sam odeću, jer lice... bilo
je tako okruglo, nije moglo da se... ali odeća...
Jesta je mahnuo rukom kao da mazi nekog velikog, nevidljivog psa.
- Čekaj malo... pa je l' se udavio... ne razumem...
Lari je otpio gutljaj novog pića, obrisao usta.
- Ne. To su i panduri mislili. U početku. Kol'ko sam shvatio. Stajali su
~ 165 ~
tamo prekrštenih ruku, a bolničari su bili zauzeti oko nekog klinca s
krvavom glavom, tako da...
Jesta je još uzbuđenije počeo da miluje nevidljivog psa, ili pokušao da
ga otera od sebe. Malo prepečenice mu je izletelo iz čaše i palo na tepih.
- Ma... sad ništa ne razumem... kakva krvava glava...
Morgan je spustio mačku koju je držao u krilu i obrisao pantalone.
- Ma, to nema nikakve veze sa ovim. Daj, Lari.
- Da, i onda su ga izvukli na obalu. I prepoznao sam ga. Videli su se i
konopci. Vezani. I neko kamenje na konopcima. Onda su se panduri
aktivirali. Počeli da pričaju voki-tokijem i razvlače one trake i teraju ljude
i to. Odjednom su se zainteresovali. Tako da... mislim, jednostavno ga je
neko potopio.
Jesta se zavalio u kauč, rukama prekrio oči. Virginija, koja je sedela
između njega i Lakea, spustila mu je ruku na koleno. Morgan je dopunio
čašu i rekao:
- Stvar je u tome da su našli Jukea. Hoćeš tonik? Evo. Našli su ga i
sad znaju da je ubijen. I sad imamo drugačiju situaciju.
Karlson se nakašljao i progovorio zvaničnim glasom.
- U švedskom pravosuđu postoji nešto što se zove...
- Ma, umukni - prekinuo ga je Morgan. - Je l' ovde može da se puši?
Jesta je lagano klimnuo glavom. Dok je Morgan vadio ci¬garete i
upaljač, Lake se nagnuo i pogledao Jestu u oči.
- Jesta, ti si video šta se desilo. Moraš da im ispričaš.
- Da ispričam? Kako?
- Pa, da odeš u policiju i ispričaš im šta si video, šta drugo?
- Ne... ne.
U sobi je zavladala tišina.
Lake je uzdahnuo, dopola napunio čašu prepečenicom i dodao trunku
tonika, otpio veliki gutljaj i zažmurio kad mu je užareni talas ispunio
stomak. Nije hteo da ga primorava.
Karlson je kod Kineza pričao nešto o obavezi svedoka i odgovornosti
očevica, ali ma koliko Lake želeo da onaj koji je ovo počinio bude uhapšen,
nije hteo da drugaru uvaljuje muriju, kao neka drukara.
Pegava siva mačka je promolila glavu između njegovih nogu. Podigao
ju je u krilo, odsutno je milovao po leđima. Kakve veze ima? Juke je
mrtav, sad su sigurni. Kakve veze zapravo ima išta drugo?
Morgan je ustao i sa čašom u ruci prišao prozoru.
- Jesi ovde stajao? Kad si video?
~ 166 ~
- ...Da.
Morgan je klimnuo glavom i otpio piće.
- Da, sad kapiram. Sve se vidi. Lep ti je ovaj stan. Odličan pogled.
Osim... da, lep pogled.
Jedna suza je tiho klizila niz Lakeov obraz. Virginija ga je uzela za
ruku. Lake je otpio ogroman gutljaj da bi spržio bol koji mu je pritiskao
grudi. Lari, koji je neko vreme posmatrao mačke koje su besmisleno
kružile po sobi, lupnuo je prstima po čaši i rekao:
- A ako im samo dojavimo? Gde je ubijen? Možda će da nađu otiske
prstiju i... već šta mogu da nađu.
Karlson še nasmejao.
- A šta da im kažemo, otkud znamo? Da jednostavno znamo?
Zanimaće ih kako... od koga smo saznali.
- Možemo da ih pozovemo anonimno. Samo da im kažemo.
Jesta je nešto mumlao na kauču. Vridžinija mu se približila.
- Šta si rekao?
Jesta je govorio sasvim tiho i gledao u čašu.
- Izvinite. Ali plašim se. Ne mogu.
Morgan se okrenuo od prozora, ispružio ruku.
- To je to onda. Nemamo o čemu da pričamo - oštro je pogledao
Karslona. - Smislićemo nešto. Sredićemo na neki drugi način.
Nacrtaćemo, zvaćemo, šta god. Smislićemo nešto.
Prišao je Jesti i nogom ga lagano šutnuo.
- Ej Jesta, glavu gore. Sredićemo već. Smiri se. Jesta? Čuješ?
Sredićemo. Živeli!
Pružio je čašu, kucnuo o Jestinu i otpio gutljaj.
- Biće u redu. A?
Rastao se od ostalih ispred bazena i krenuo kući kad je začuo glas iz
pravca škole.
- Psst. Oskare!
Sišla je niz stepenice i izašla iz senke. Tu ga je čekala. Onda je čula
kako se pozdravlja sa ostalima i kako mu oni odgovaraju kao da je sasvim
običan dečak.
Trening je prošao dobro. Uopšte nije bio slab kao što je mislio, imao je
više snage od nekoliko momaka koji su već neko vreme trenirali. Bojazan
da će ga nastavnik pitati šta se desilo na ledu bila je neosnovana.
~ 167 ~
Nastavnik ga je samo pitao: „Hoćeš da popričamo o tome?" i kad je Oskar
odmahnuo glavom, to je bilo to.
Bazen je drugi svet, odvojen od škole. Nastavnik nije bio tako strog, a
drugi dečaci su ga ostavljali na miru. Istina, Mike nije bio tu. Da li ga se
sad Mike plašio? Od te misli mu se zavrtelo u glavi.
Krenuo je ka Eli.
- Ćao.
- De si.
Bez pominjanja ičega, razmenili su pozdrave. Eli je nosila preveliku,
kariranu košulju i izgledala je... opet onako zgrčeno. Koža suva, a lice
mršavije. Oskar je još sinoć zapazio prve sede vlasi, a večeras ih je bilo još.
Kad je bila zdrava, za Oskara je bila najlepša devojčica koju je ikad video.
Ali ovakva kakva je bila sad... nije moglo da se poredi. Niko nije tako
izgledao. Možda patuljci. Ali oni nisu tako mršavi, tako da... nije bilo
nikoga. Bilo mu je drago što nije izlazila pred ostale momke.
- Kako si? - upitao ju je.
- Onako.
- Hoćemo da radimo nešto?
- Naravno.
Krenuli su ka bloku, jedno do drugog. Oskar je imao plan. Napraviće
pakt. Ako naprave pakt, Eli će ozdraviti. Magična misao, inspirisana
knjigama koje je čitao. Ali magija... magija je naravno postojala. Bar malo.
Oni koji poriču postojanje magije, po njih se završava loše.
Ušli su u blok. Dodirnuo joj je rame.
- Hoćeš da odemo do ostave za đubre?
- Okej.
Ušli su u Elin ulaz i Oskar je otključao vrata podruma.
- Zar ti nemaš ključ od podruma? - upitao ju je.
- Mislim da ne.
U podrumu je bio mrkli mrak. Vrata su se uz tresak zatvorila za
njima. Stajali su jedno do drugog, disali. Oskar je prošaputao:
- Znaš, Eli... Danas su Joni i Mike pokušali da me bace u vodu. U
rupu u ledu.
- Ne! Šta...
- Čekaj. Znaš šta sam uradio? Imao sam granu, veliku granu. Udario
sam Jonija u glavu tako da je prokrvario. Dobio je potres mozga, odveli su
ga u bolnicu. Nisu me ubacili u vodu. Ja... udario sam ga.
Nekoliko sekundi je bilo tiho. Onda je Eli rekla:
~ 168 ~
- Oskare?
- Da?
- Jupi!
Oskar je ispružio ruku ka prekidaču za svetio, hteo je da joj vidi lice.
Upalio. Gledala ga je pravo u oči i video joj je ženice. Nekoliko trenutaka,
dok se nisu navikle na svetlo, izgledale su kao oni kristali o kojima su
pričali na fizici, kako se beše zovu... eliptični.
Kao kod guštera. Ne. Mačke. Mačke.
Eli je trepnula. Zenice su se normalizovale.
- Šta je?
- Ništa. Dođi...
Oskar je otišao do ostave za đubre i otvorio vrata. Vreća je bila gotovo
puna, neko vreme nije pražnjena. Eli se pribila uz njega i počeli su da
preturaju. Oskar je našao kesu s praznim flašama koje je mogao da vrati
u radnju i dobije naknadu. Eli je našla plastični mač, mahnula njime i
rekla:
- Hoćemo da pogledamo i ostale?
- Ne, Tomi i ostali su možda tamo.
- Ko je to?
- Ma, neki stariji momci. Imaju podrum u kom... sede uveče.
- Je l' ih ima mnogo?
- Ne, trojica. Najčešće je samo Tomi.
- I opasni su?
Oskar je slegnuo ramenima.
- Onda idemo.
Izašli su u Oskarov ulaz, a zatim kroz Tomijev sišli do sledećeg
podruma. Kad je krenuo da otključa poslednja vrata, Oskar je zastao. Ako
su tu? Ako vide Eli? Ako... možda bude nešto sa čim neće moći da izađe na
kraj. Eli je podigla plastični mač.
- Šta je?
- Ništa.
Otključao je. Čim je otvorio vrata, začuo je muziku iz podrumskog
kluba. Okrenuo se i prošaputao:
- Tu su! Dođi.
Eli je zastala i omirisala.
- Kakav je to miris?
Oskar je proverio da li se nešto mrda na kraju podrumskog hodnika,
pa pomirisao vazduh. Nije osetio ništa osim običnog podrumskog mirisa.
~ 169 ~
Eli je rekla:
- Farba. Lepak. - Oskar je ponovo pomirisao. Nije osećao ništa, ali je
znao o čemu je reč. Kad se okrenuo ka Eli da je povede odatle, video je da
nešto petlja oko brave.
- Hajde. Šta to radiš?
- Evo, samo...
Dok je Oskar otključavao vrata sledećeg podruma, njihovu
odstupnicu, vrata prethodnog podruma su se zatvorila za njima. Nisu
zvučala kao obično. Nije se čuo „klik". Samo metalni tresak. Na putu
natrag ka njihovom podrumu, Oskar je ispričao Eli o duvanju lepka; kako
ti likovi mogu da polude posle duvanja.
U svom podrumu se Oskar ponovo osetio sigurnim. Kleknuo je i počeo
da broji prazne flaše u plastičnoj kesi. Četrnaest flaša piva i jedna
nepovratna flaša nekog žestokog pića.
Kad je podigao glavu da Eli obavesti o rezultatu, ona je stala pred
njega s podignutim mačem kao da će da ga ubode. Kako je bio naviknut na
iznenadne udarce, malo se trznuo. Međutim, Eli je nešto promumlala,
spustila mač do njegovog ramena i najdubljim glasom kojim je mogla
rekla:
- Proglašavam tebe, Jonijevog pobednika, vitezom Blakeberja i svih
okolnih oblasti, kao što je Velingbi... mmm...
- Roksta.
- Roksta.
- Možda Engbi?
- Možda Engbi.
Eli ga je dotakla mačem po ramenu za svako novo mesto. Oskar je
izvadio nož iz torbe, ispružio ga i proglasio se Vitezom Možda Engbija.
Poželeo je da Eli bude Lepa Deva koju bi on spasao od Zmaja. Ali Eli je
bila jezivo čudovište koje je lepe deve proždiralo za doručak, i protiv nje je
morao da se bori. Oskar je ostavio futrolu na nožu dok su se mačevali,
vikali, trčali kroz hodnike. Usred igre, začuo se ključ u vratima podruma.
Brzo su se ugurali u jedan podrum, u kom jedva da su imali mesta da
čučnu jedno do drugog, dišući duboko i tiho. Začuo se muški glas.
- Šta radite ovde dole?
Oskar je čučao tik uz Eli. Srce mu je lupalo. Čovek je napravio
nekoliko koraka po podrumskom hodniku.
- Gde ste?
Kad je stao, Oskar i Eli su zadržali dah, osluškivali. Onda je rekao:
~ 170 ~
- Jebena dečurlija - i otišao. Ostali su u podrumu dok nisu bili sigurni
da je čovek nestao, onda su ispuzali, naslonili se na protivpožarni zid i
zakikotali se. Tada je Eli legla na betonski pod, zagledala se u plafon.
Oskar je pokazao na njeno stopalo.
- Jesi li umorna?
- Da. Umorna.
Oskar je izvukao nož iz futrole, pogledao ga. Bio je težak, lep. Prstom
je pažljivo dodirnuo vrh, sklonio prst. Crvena tačkica. Uradio je isto još
jednom, pritisnuo snažnije. Kad je sklonio nož, na prstu je ostao biser
krvi. Ali to se ne radi tako.
- Eli? Hoćeš da uradimo nešto?
Ona je i dalje gledala u plafon.
- Šta?
- Hoćeš da... napravimo pakt?
-Da.
Da je pitala „kako", možda bi joj ispričao šta je smislio pre nego što je
otpočeo proceduru. Ali rekla je samo „da". Pristala je, šta god da je bilo u
pitanju. Oskar je progutao veliku knedlu, postavio oštricu noža uz dlan,
zažmurio i povukao nož. Probadajući, pržeći bol. Počeo je da dahće.
Jesam li?
Otvorio je oči, otvorio ruku. Da. Tanka rana stajala mu je nasred
dlana, krv se polako probijala; ne u mlazu, kako je planirao, već kao
biserna ogrlica koja je, dok ju je on opčinjeno posmatrao, prešla u deblju,
neravnu liniju.
Eli je podigla glavu.
- Šta radiš to?
Oskar je još uvek držao ruku pred licem i zurio u nju. Rekao je:
- Prosto je, Eli, uopšte nije...
Ispružio je krvavu ruku ka njoj. Oči su joj se razrogačile. Počela je da
uzmiče, da se odaljava od njegove ruke, snažno odmahujući glavom.
- Ne, Oskare...
- Šta je?
- Oskare, nemoj.
- Skoro uopšte ne boli.
Eli je zastala, zagledala se u njegovu ruku, ne prestajući da vrti
glavom. Oskar je drugom rukom uhvatio oštricu noža i pružio joj ga, s
drškom napred.
- Treba samo da se ubodeš u prst. I onda da pomešamo. I imamo pakt.
~ 171 ~
Eli nije uzimala nož. Oskar ga je stavio na pod, da bi nepovređenom
rukom uhvatio kapljicu krvi koja je pala s rane.
- Pa, ajde. Zar nećeš?
- Oskare... ne može. Zarazićeš se...
- Ništa ne osetiš...
Nekakva utvara je preuzela Elino lice, toliko ga iskrivila u odnosu na
devojčicu koju je on poznavao da je zaboravio da uhvati kap krvi koja mu
je pala s ruke. Izgledala je kao čudovište iz njihove upravo završene igre i
Oskar je ustuknuo, a bol u ruci mu se pojačao.
- Eli, šta...
Ona se pridigla, stala na sve četiri, zagledala se pravo u krvavu ruku,
zapuzala ka njoj. Zastala, stisnula zube i zašištala:
- Odlazi!
Oskaru su suze ispunile oči.
- Eli, prestani. Prestani da se igraš. Prestani!
Eli se još malo približila, ponovo zastala. Naterala je telo da se stegne
tako da joj se glava pogne ka podu i viknula:
- Odlazi! Inače ćeš umreti!
Oskar je ustao, napravio nekoliko koraka unazad. Naleteo je na kesu
s flašama i oborio je, uz zvečanje. Pribio se uza zid, a Eli je prišla kapljici
krvi koja je s njegove ruke pala na pod.
Još jedna flaša je pala, razbila se o betonski pod dok se Oskar
odgurivao o zid, zureći u Eli koja je isplazila jezik i počela da liže prljavi
beton, da oblizuje mesto na koje je njegova krv kapnula. Jedna flaša se
zateturala. Eli je lizala i lizala. Kad je podigla glavu, na vrhu nosa je
imala fleku sive prljavštine.
- Idi... molim te... idi.
Onda joj je utvara ponovo uletela u lice, ali pre nego što je stigla da je
obuzme, Eli je ustala i otrčala hodnikom, otvorila vrata svog ulaza i
nestala.
Oskar je ostao u podrumu, čvrsto stežući isečenu ruku. Krv je počela
da se probija u mlazevima. Otvorio je ruku, pogledao ranu. Posekao se
dublje nego što je planirao, ali nije bilo ozbiljno, mislio je. Krv je već
počela da se zgrušava.
Pogledao je bledi trag na podu. Onda je okusio krv sa dlana, pljunuo.
Noćno osvetljenje.
~ 172 ~
Sutra ujutru će mu operisati usta i vrat. Nadao se da će nešto ispasti.
Jezik je još bio tu, mogao je da ga pomera po zatvorenoj usnoj duplji, da
golica nepce. Možda će moći i da progovori, čak iako više nema usana. Ali
nije ni planirao da govori. Jedna žena, nije znao da li je policajka ili
medicinska sestra, sedela je u ćošku, nekoliko metara od njega i čitala
knjigu, čuvala ga.
Da li pribegavaju ovim merama sa svakim ko smatra da mu je život
završen?
Shvatao je da je značajan, da od njega mnogo očekuju. Verovatno u
ovom trenutku kopaju po starim istragama, slučajevima za koje se nadaju
na će moći njemu da pripišu. Jedan policajac mu je po podne uzeo otiske.
Nije se protivio. Nije bilo bitno.
Otisci prstiju će ga verovatno povezati s ubistvom i u Veksjeu i u
Norćepingu. Pokušao je da se priseti kako su se odvijala, da li je ostavio
otiske ili neke druge tragove. Verovatno jeste.
Jedino što ga je brinulo bilo je da će ljudi kroz te događaje uspeti da
pronađu Eli.
Ljudi...
Ostavljali su mu ceduljice u sanduče, pretili mu. Neko iz pošte ko je
živeo u blizini ostalim komšijama je rekao kakvu poštu, kakve filmove on
dobija. Prošlo je nekoliko meseci dok nije dobio otkaz u školi. Takav neko
nije smeo da bude među decom. Otišao je dobrovoljno, uprkos tome što je
celo pitanje verovatno mogao da pokrene u sindikatu.
Ništa tako nije radio u školi, toliko glup nije bio.
Kampanja protiv njega je kasnije dobila na snazi, da bi mu neko
konačno jedne noći ubacio Molotovljev koktel kroz prozor dnevne sobe. U
gaćama je istrčao u dvorište, stajao i gledao kako mu život nestaje u
plamenu. Istraga se odužila i zato nije ni dobio nikakvu naknadu od
osiguravajućeg društva. Od skromne ušteđevine je kupio kartu za Veksje
gde je iznajmio sobu. I tu je počeo da radi na svojoj smrti.
Opijao se do te mere da je pio šta god mu dođe pod ruku. Aco rastvor
za bubuljice, denaturalizovani alkohol. Krao je vinsku mešavinu i kvasac
iz farbara i pio pre nego što bi do kraja prevrelo. Što je više mogao bio je
van kuće, na neki način je želeo da ga „ljudi" vide kako umire, dan za
danom. U pijanstvu je bio nepažljiv, pipkao je dečake, pretukli su ga,
odveli u policiju. Tri dana je proveo u pritvoru, povraćajući želudac po
sebi. Pustili su ga. Nastavio je da pije.
~ 173 ~
Jedne večeri kad je Hokan s flašom poluprovrelog vina u kesi sedeo
na klupi ispred igrališta u jednom parku, Eli je prišla i sela pored njega.
Pijan, gotovo odmah joj je stavio ruku na butinu. Eli je nije sklonila,
uhvatila je Hokana za glavu, okrenula je ka sebi i rekla:
- Bićeš sa mnom.
Hokan je promrmljao nešto o tome da trenutno nema sredstava za
takvu lepotu, ali kad finansije budu dozvolile... Eli mu je sklonila ruku s
butine, nagnula se i uzela mu flašu, prosula je i rekla:
- Ne shvataš. Slušaj. Sada ćeš prestati da piješ. Bićeš sa mnom.
Pomoći ćeš mi. Potreban si mi. A ja ću pomoći tebi. - Zatim mu je pružila
ruku, Hokan ju je uzeo i otišli su zajedno.
Prestao je da pije i stupio je u Elinu službu.
Eli mu je dala novac da kupi odeću i iznajmi drugi stan. Izvršio je sve
bez razmišljanja o tome da li je Eli „zla" ili „dobra" ili nešto treće. Eli je
bila lepa i Eli mu je vratila dostojanstvo. I u retkim prilikama... nežnost.
Šuštavi zvuk se čuo kad je žena koja ga je čuvala okretala stranice
knjige koju je čitala. Verovatno neki petparački roman. U Platonovoj
Državi „čuvari" su najobrazovaniji sloj naroda. Ali ovo je Švedska 1981. i
ovde oni verovatno čitaju Jana Gijua.
Čovek u vodi, čovek kojeg je potopio. Aljkavo, razume se. Trebalo je
da uradi ono što mu je Eli rekla, da ga zakopa. Ali ništa u vezi s tim
čovekom nije moglo da odvede do Eli. Rane od ugriza na vratu će ih
začuditi, ali će verovatno pomisliti da je krv iscurela u vodu. Njegova
odeća je...
Džemper!
Elin džemper koji je Hokan našao na čovekovom telu kad je došao da
se pobrine za njega. Trebalo je da ga ponese, spali, šta god.
A on ga je zavukao ispod njegove jakne.
Kako će to da protumače? Dečji džemper, krvav. Postoji li rizik da je
neko video Eli u tom džemperu? Neko ko bi mogao da ga prepozna? Ako,
na primer, objave njegovu sliku u novinama? Neko s kim se Eli srela,
neko ko je...
Oskar. Dečak iz bloka.
Hokanovo telo je počelo da se cima u krevetu. Čuvarka je spustila
knjigu i pogledala ga.
- Bez gluposti.
~ 174 ~
Eli je prešla ulicu Bjernsonsgatan, ušla u blok kod devetospratnica,
dva monolitska svetionika nad malenim trospratnicama okolo. Nikog nije
bilo napolju, ali je u fiskulturnoj sali gorelo svetio, pa se Eli popela uz
požarne stepenice i provirila unutra.
Muzika je treštala iz malog kasetofona. Sredovečne tetke su u ritmu
muzike skakale tako da se parket ugibao. Eli se sklupčala na metalnom
stepeniku, stavila glavu među kolena i posmatrala scenu u sali.
Više žena je bilo debelo i grudi su im poput veselih kugli za kuglanje
odskakivale ispod majica. Žene su skakale i dizale kolena tako da se meso
prelivalo iz preuskih pantalona. Kretale su se ukrug, tapšale, ponovo
skakale. Sve to uz muziku. Topla krv bogata kiseonikom tekla je žednim
mišićima.
Ali previše ih je.
Eli je skočila sa stepenica, mekano doskočila na zamrznutu zemlju,
obišla salu i otišla do bazena.
Veliki, zamagljeni prozori ostavljali su četvrtaste tragove svetla na
snegu. Iznad svakog velikog stajao je jedan manji, izduženi prozor od
običnog stakla. Eli je skočila i uhvatila se za ivicu krova; pogledala je
unutra. Bazen je bio prazan. Površina vode se presijavala pod svetlošću
neonskih sijalica. Nekoliko lopti je plivalo po njoj.
Kupanje. Pljuskanje. Igranje.
Eli se klatila napred-nazad, tamno klatno. Gledala je lopte, videla ih
kako lete kroz vazduh, kako ih bacaju, čula smeh i vrisku, prskanje vode.
Eli je pustila ivicu krova, svesno pala tako da je zaboli, krenula preko
školskog dvorišta ka parku, zastala ispod jednog visokog dveta kraj puta.
Mračno. Nema ljudi. Eli je pogledala ka krošnji drveta, duž stabla od petšest
metara. Izula se. Zamislila je nove ruke, nove noge.
Više skoro da je nije bolelo, osećala je samo bockanje, slabu struju
kroz prste dok su se smanjivali, menjali. Kosti su zapucketale kad su prsti
počeli da se rastežu, i kroz rastopljenu kožu na vrhovima prstiju izašle u
obliku dugih, iskrivljenih kandži. Isto i na nogama.
Eli je skočila nekoliko metara na stablo, zarila kandže i popela se do
jedne debele grane koja se nadvijala nad put. Nožne kandže je zabila u
drvo, mirno sedela i čekala.
Bol u zubima kad ih je Eli zamislila oštrim. Krunice su se iskrenule
napred, nevidljiva burgija ih je izbrusila, zašiljili su se. Eli se pažljivo
ugrizla za donju usnu, niz igala u obliku polumeseca gotovo je probio
kožu.
~ 175 ~
Ostalo joj je samo da sačeka.
Sati je bilo deset, a temperatura u sobi je postala skoro nepodnošljiva.
Ispražnjene su dve flaše prepečenice, doneta je nova i svi su se složili da je
Jesta prokleto pristojan momak, i da njegovo gostoprimstvo neće biti
zaboravljeno. Samo je Virginija pazila sa alkoholom pošto je narednog
dana trebalo da radi. Činilo se da jedino ona oseća vazduh u sobi.
Memljivi miris mačje pišaćke i ustajalog vazduha sada je pomešan s
duvanskim dimom, alkoholom i isparavanjem šest tela.
Lake i Jesta su i dalje sedeli pored nje na kauču, sad već
poluobeznanjeni. Jesta je u krilu držao razroku mačku od koje je Morgan
dobijao takve napade smeha da je glavom udario u sto i popio gutljaj
čistog alkohola da bi ublažio bol.
Lake nije mnogo govorio. Uglavom je zurio pred sebe, dok mu je
pogled prekrivala prvo rosa, pa izmaglica, pa magla. Usta su mu se s
vremena na vreme nečujno pomerala, kao da razgovara s duhom.
Virginija je ustala i prišla prozoru.
- Je l' okej da otvorim?
Jesta je odmahnuo glavom.
- Mačke... mogu... da iskoče.
- Ja ću da stojim ovde i pazim.
Jesta je čisto mehanički nastavio da odmahuje glavom i Virginija je
otvorila prozor. Vazduh! Duboko je udahnula neopoganjeni vazduh i
odmah se osetila bolje. Lake, koji je počeo da se naginje kad na kauču više
nije bilo Virginije da ga podupire, ispravio se i glasno rekao:
- Prijatelj! Pravi... prijatelj!
Potvrdno mumlanje u sobi. Svi su znali da misli na Jukea. Lake je
buljio u praznu čašu u ruci i nastavio.
- Imaš jednog prijatelja... koji te nikad nije izneverio. I to je najvažnije
od svega. Čujete? Od svega. I morate da shvatite da smo Juke i ja bili...
ovakvi!
Stegnuo je pesnicu, protresao je ispred lica.
- A to ništa ne može da zameni. Ništa! Vi serete o tome kako je on bio
„neverovatno dobar čovek" i to, ali vi... vi ste jednostavno prazni. Šuplji!
Ja više nemam ništa sad kad Jukea... nema. Ništa. Tako da nemojte meni
da pričate o gubitku, nemojte da mi pričate o...
Virginija je stajala kod prozora i slušala. Prišla je Lakeu da ga
~ 176 ~
podseti na svoje postojanje. Čučnula je kod njegovih kolena, pokušala da
mu uhvati pogled, rekla:
- Lake...
- Ne! Nemoj ti meni „Lake, Lake"... jednostavno je tako! Ne shvataš. Ti
si... hladna. Odeš u grad i pokupiš nekog jebenog kamiondžiju ili šta god,
odvedeš ga kući i pustiš ga da te izvoza kad se osetiš loše. To radiš.
Jebene... kamiondžije te tucaju. Ali prijatelj... prijatelj...
Virginija je ustala sa suzama u očima, opalila Lakeu šamar i istrčala
iz stana. Lake se prevrnuo u kauču i udario u Jestino rame. Jesta je
promumlao:
- Prozor, prozor...
Morgan ga je zatvorio, rekao:
- Bravo, Lake. Odlično si to uradio. Više je nećeš videti.
Lake je ustao i doteturao se do Morgana koji je gledao kroz prozor.
- Pa jebote, nisam tako mislio...
- Ne, ne. Njoj to reci.
Morgan je glavom pokazao ka Virginiji koja je upravo izašla iz ulaza i
brzim korakom i sa spuštenim pogledom krenula ka parku. Lake je čuo
šta je rekao. Poslednje reči koje joj je uputio odzvanjale su mu u glavi.
Jesam li stvarno to rekao? Okrenuo se i potrčao ka vratima.
- Moram samo da...
Morgan je klimnuo glavom.
- Požuri. I pozdravi je od mene.
Lake je skakao niz stepenice onoliko koliko su mu to drhtave noge
dopuštale. Tačkaste stepenice proletale su mu pred očima, a gelender se
toliko brzo klizao da mu je ruka gorela od trenja. Okliznuo se pri doskoku,
pao i snažno udario lakat. Ruka mu se ispunila vrelinom i paralisala.
Ustao je i nastavio niz stepenice. Jurio je da pritekne u pomoć pri
spasavanju života. Svog sopstvenog.
Virginija se udaljavala od solitera, ka parku, nije se okretala.
Jecala je, polutrčala, kao da pokušava da pobegne od suza. Ali one su
je pratile u stopu, probijale joj se do očiju i lile niz obraze. Štikle su sekle
sneg, udarale o asfalt na stazi kroz park i Virginija se obavila rukama,
zagrlila samu sebe. Nije bilo ljudi u blizini, pa je dozvolila suzama da
slobodno teku dok je išla kući, pritiskajući rukama stomak; bol u njemu
poput zloćudnog fetusa.
Pustiš čoveka u život i on te povredi.
Nije su joj bez razloga sve veze bile kratke. Nikog nije puštala u život.
~ 177 ~
Iznutra imaju potpuno drugačije mogućnosti za povređivanje. Teši sam
sebe. Sa strahom se može živeti, sve dok si sam. Sve dok nema nade.
Ali ponadala se u Lakea. Da bi nešto polako moglo da proklija. I na
kraju. Jednog dana. Šta? Uzeo joj je hranu i toplotu, ali mu ona zapravo
nije predstavljala ništa.
Išla je sklupčana putem kroz park, savijala se nad tugom. Leđa su joj
se nagrbila i kao da je nekakav demon seo tu i šaputao joj užasne stvari.
Nikad više. Ništa.
Baš kad je počela da zamišlja demona, on se stuštio na nju.
Nešto teško joj je skočilo na leđa i ona je pala u stranu. Obraz joj se
zario u sneg a trag suza se pretvorio u led. Težina nije popuštala. Na
trenutak je zaista pomislila da je u pitanju demon tuge koji se otelotvorio i
bacio na nju. A onda je usledio neopisivi bol u vratu kad su joj oštri zubi
probili kožu. Uspela je da se pridigne, zavrtela se, pokušavajući da se
oslobodi toga što joj se sedelo na leđima.
Nešto joj je grizlo vrat, grlo, mlaz krvi spuštao joj se između grudi.
Vrisnula je i pokušala da otrese životinju s leđa. Pokušavala je da vrišti
kad je ponovo pala u sneg.
Dok joj nešto čvrsto nije zatvorilo usta. Ruka.
Na obrazu kandže koje su zagrebale mekano meso... i dalje, sve dok
nisu stigle do kosti. Zubi su prestali da žvaću i začula je zvuk, kao kad
neko kroz slamčicu ispija poslednji gutljaj u čaši. Tečnost joj se slivala
preko očiju, ali nije znala da li su posredi suze ili krv.
Kad je izašao iz solitera, Lake je Virginiju video samo kao siluetu koja
se kretala ka parku, ka naselju Arvid Mernes. Pluća su ga bolela od
trčanja niz stepenice, a lakat je slao iglice bola ka ramenu. Ipak, trčao je.
Trčao što je brže mogao. U glavi je počelo da mu se razvedrava od svežeg
vazduha, od straha da izgubi ono što ga pokreće.
Kad je stigao do krivine na stazi kroz park, gde se, Jukeov put, kako
ga je prozvao, susretao s „Virginijinim putem", zastao je, udahnuo duboko
koliko je mogao, kako bi uspeo da vikne za njom. Bila je na svega pedeset
metara ispred njega, prolazila ispod drveta.
U trenutku kad je hteo da poviče, spazio je tamnu senku kako s
drveta sleće na Virginiju i obara je na zemlju. Od njegovog vriska ispalo je
samo šištanje, i ponovo je potrčao ka njoj. Hteo je da poviče, ali nije imao
dovoljno vazduha ni za trčanje ni za vikanje.
Trčao je.
Virginija se pred njim pridigla, s nečim velikim na leđima, zavrtela se
~ 178 ~
poput izbezumljenog grbavca i ponovo pala.
Lake nije imao nikakav plan, nikakve misli. Ništa osim jedne: da
dođe do Virginije i skine joj to s leđa. Ležala je u snegu kraj puta s tom
crnom masom preko sebe.
Stigao je do nje i svu preostalu snagu usredsredio u šut posred tog
crnog. Noga mu se susrela s nečim tvrdim i začuo je oštro pucketanje,
poput leda. Crno je palo s Virginijinih leđa, na sneg pored nje. Virginija je
nepomično ležala, u snegu je bilo tamnih tragova. Crno se pridiglo.
Dete.
Lake je zurio u najljupkije dečje lice, uramljeno crnom kosom. Dva
ogromna, tamna oka, gledala su ga.
Dete se postavilo na sve četiri, poput nekakve mačke, spremalo se za
skok. Detetovo lice se promenilo kad je povuklo usne, i Lake je spazio niz
oštrih zuba koji su zasijali u pomrčini. Nekoliko dubokih uzdaha je prošlo.
Dete je ostalo u tom položaju, a Lake je sada video i da su mu na rukama
kandže, jasno vidljive u snegu.
Bolna grimasa je prošla detetovim licem, ustalo je na dve noge i
potrčalo ka školi. Nekoliko sekundi kasnije, nestalo je u senci.
Lake je nepomično stajao, treptao da bi izbacio znoj koji mu se slivao
u oči. Zatim se bacio na zemlju pored Virginije. Video je ranu. Ceo vrat je
bio krvav, crni mlazovi tekli su ka kosi, preko ramena. Svukao je jaknu i
skinuo džemper koji je nosio ispod, savio ga i pritisnuo ranu.
- Virginija! Virginija! Draga, ljubavi...
Konačno je izustio te reči.
13 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:49 pm
Margita
Administrator
Subota, 7. novembar
Na putu do tate. Svaki delić puta bio mu je dobro poznat; prešao je
ovu relaciju... koliko puta? Sam možda deset ili dvanaest, ali s mamom još
bar trideset. Najmanje. Mama i tata su se razveli kad je Oskar imao četiri
godine, ali su nastavili da odlaze kod tate za vikend i preko raspusta.
Poslednje tri godine mu dozvoljavaju da sam ide autobusom. Ovog
puta ga čak mama nije ispratila ni do Tehničke škole, odakle su išli
autobusi. Bio je već veliki dečko; u novčaniku je imao svoje karte za
metro. Novčanik je zapravo nosio samo da bi imao gde da drži karte, ali se
sada pored njih tu nalazilo i dvadeset kruna za slatkiše i slično, kao i
ceduljice od Eli.
~ 179 ~
Oskar je čačkao flaster na ruci. Nije više hteo da se viđa s njom. Bila
je odvratna. Ono što se desilo u podrumu, kao da je...
Pokazala je svoje pravo lice.
Bilo je nečega u njoj, nečega što je... Grozno. Sve ono čega moraš da se
paziš. Velikih visina, vatre, stakla u travi i zmija. Ono od čega se mama
toliko trudila da ga sačuva. Možda zato nije ni hteo da se Eli i mama
upoznaju. Mama bi to prepoznala, zabranila bi mu da bude u blizini toga.
U blizini Eli.
Autobus je sišao sa autoputa, skrenuo ka Spilešbudi. Ovo je jedini
autobus koji ide na ostrvo Rodmanse, zato mora da ide okolo-naokolo, do
svakog mogućeg sela. Autobus je prošao pored planinskog krajolika
naslaganih stabala kod spilešbudske strugare, naglo skrenuo i skoro se
prevrnuo dok je išao nizbrdo ka luci.
U petak uveče nije čekao Eli.
Umesto toga, sam je otišao da se sanka niz Brdo duhova. Mama se
bunila pošto tog dana nije išao u školu, prehlađen, ali joj je rekao da se
oseća bolje.
Prošao je kroz Kineski park noseći mali bob na leđima. Brdo duhova
je počinjalo sto metara od poslednjih svetiljki u parku, sto metara mračne
šume. Sneg mu je škripao pod nogama. Šuštanje iz šume, kao disanje.
Mesec je sijao i zemlja između stabala bila je poput tkanja senki na kom
su prilike bez lica čekale, klatile se napred-nazad.
Stigao je do tačke na kojoj je put prelazio u nizbrdicu ka zalivu
Kvarnviken i seo na bob. Kuća duhova bila je samo crni zid kraj puta,
zabrana: Ne smeš da budeš ovde po mraku. Ovo je sada naše mesto. Ako
hoćeš ovde da se igraš, moraš da se igraš s nama.
U podnožju brda svetlucalo je pokoje svetio iz kvarnvikenskog
pomorskog kluba. Oskar se nogama odgurnuo nekoliko puta, padina ga je
preuzela i bob je počeo da klizi. Čvrsto je uhvatio volan, hteo je da
zažmuri, ali se nije usudio, jer bi onda mogao da skrene s puta i upadne u
strmi jarak ispred Kuće duhova.
Jurio je nizbrdo, projektil živaca i napetih mišića. Brže, brže.
Bezoblične, snežne ruke pružale su se od Kuće duhova, grabile mu kapu,
dodirivale obraze. Možda je to bio i nalet vetra, ali na kraju brda je uleteo
u razvučenu prozirnu mrežu koja je pokušala da ga zaustavi. Ali njegova
brzina je bila prevelika.
Bob je uleteo u mrežu i ona se zalepila Oskaru za lice i telo, ali se
raširila, rastegla dok nije pukla, a on prošao.
~ 180 ~
U Kvarnvikenu su sijala svetla. Sedeo je na bobu i posmatrao mesto
na kom je prethodnog dana udario Jonija. Okrenuo se. Kuća duhova bila
je ružna limena grdosija.
Krenuo je uzbrdo vukući bob za sobom. Ponovo se spustio. Ponovo
popeo. Pa spustio. Nije mogao da prestane. I vozio se. Vozio dok mu se lice
nije pretvorilo u ledenu masku.
Onda je otišao kući.
Spavao je samo četiri-pet sati prethodne noći, plašio se da će Eli doći.
Plašio se onoga što bi bio primoran da kaže, uradi, ako bi ona došla. Da je
odbije. Zato je zaspao u autobusu za Nortelje i nije se budio sve dok nisu
stigli. U autobusu za Redmanse je ostao budan, smislio igru u kojoj se
trudio da se seti što više može detalja puta.
Sad će jedna žuta kuća sa vetrenjačom u dvorištu.
Žuta kuća sa zasneženom vetrenjačom na travnjaku prošla je pored
prozora. I tako dalje. U Spilešbudi je u autobus ušla jedna devojčica.
Oskar se uhvatio za naslon sedišta ispred sebe. Malo je podsećala na Eli.
Naravno, to nije bila ona. Devojčica je sela na sedište ispred njega.
Pogledao joj je vrat.
Šta je s njom?
Misao mu je došla još kad su bili u podrumu, dok je skupljao flaše i
brisao krv s ruke tkaninom koju je našao u sobi za đubre; da je Eli
vampir. To bi objasnilo dosta toga.
Što se nikad ne pojavljuje danju.
Što može da vidi u mraku, što mu je bilo jasno da može.
Plus gomilu drugih stvari: način na koji je pričala, kocku, njenu
mršavost, stvari koje su, naravno, mogle da imaju i prirodno objašnjenje...
ali kad je olizala njegovu krv s poda, i ono od čega se zaista sledio kad je
sad razmišljao o tome:
Mogu li da uđem? Reci da mogu da uđem.
Što joj je trebao poziv da bi ušla u njegovu sobu, u njegov krevet. I
pozvao ju je. Vampira. Biće koje je živelo od ljudske krvi. I nije bilo nikoga
kome bi to mogao da ispriča. Niko mu ne bi poverovao. A i da mu neko
poveruje, šta bi se desilo?
Oskar je zamislio karavan ljudi koji sa zaoštrenim motkama u
rukama prolaze kroz ulaz u Blekeberju ispred kog su se on i Eli grlili.
Sada se plašio Eli, nije više hteo da se viđa s njom, ali ipak nije želeo da se
to desi.
Četrdeset pet minuta nakon što je ušao u autobus u Norteljeu, stigao
min@
~ 181 ~
je u Sedešvik. Povukao je ručicu i zvonce je zazvonilo kod šofera. Autobus
je stao ispred prodavnice i Oskar je morao da sačeka da jedna baba koju je
prepoznao, ali nije znao kako se zove, siđe pre njega.
Tata je stajao kod stepenica, klimnuo glavom i rekao „hum" starici.
Oskar je sišao i na trenutak zastao ispred tate. Prethodne nedelje se
desilo nekoliko stvari zbog kojih se Oskar osećao velikim. Ne odraslim. Ali
bar malo većim. To je zračilo iz njega kad je stao pred tatu.
Mama je tvrdila da je tata detinjast na loš način. Nezreo, da nije
mogao da preuzme odgovornost. Govorila je ona i lepe stvari o njemu, ali
ovo je bio konstantni kamen spoticanja. Nezrelost.
Za Oskara je, međutim, tata predstavljao sliku i priliku odrasle osobe,
sad kad je raširio svoje velike ruke, a Oskar mu pao u zagrljaj.
Tata je mirisao drugačije od svih ljudi u gradu. Njegov pocepani
impregnirani prsluk, zakrpljen najlonskom trakom, uvek je odisao istom
mešavinom drveta, farbe, metala i, pre svega, ulja. To su bili mirisi, ali
Oskar na njih nije tako gledao. To je jednostavno bio „tatin miris". Voleo je
taj miris i duboko je udahnuo dok je pribijao lice uz tatine grudi.
- Pa, ćao.
- Ćao, tata.
- Je l' bilo dobro u putu?
- Ne, sudarili smo se s losom.
- Uh, to je nezgodno.
- Ma, šalim se.
- Aha. Aha... Znaš, sećam se jednom...
Dok su išli ka prodavnici, tata je ispričao kako je jednom kamionom
udario losa. Oskar je tu priču već čuo, pa je sad gledao oko sebe,
povremeno potvrdno mrmljajući.
Prodavnica u Sedešviku izgledala je nepospremljeno kao i uvek. Od
znakova i zastavica koji su ostali da čekaju sledeće leto cela radnja je
izgledala kao predimenzionirani kiosk za sladoled. Veliki šator iza
prodavnice u kom se prodavao alat, zemlja, nameštaj za dvorište i slično
bio je spakovan za ovu sezonu.
Leti se broj stanovnika Sedešvika četvorostruko povećavao. Cela
oblast, dole do Norteljea, Logarea, bila je preplavljena letnjikovcima i
vikendicama, i uprkos tome što su poštanski sandučići kod Logarea visili
u duplim redovima, sa trideset njih u svakom redu, poštar skoro nikad
nije morao da dolazi ovamo u ovo doba godine. Nema ljudi, nema pošte.
Na otprilike pola puta do mopeda tata je završio priču o losu.
~ 182 ~
- ...I onda sam morao da ga zviznem pajserom koji mi je služio za
otvaranje fioka i to. Posred glave. Trznuo se ovako i... da. Nije bilo
prijatno.
- Naravno da nije.
Oskar je skočio u prikolicu, uvukao noge i seo. Tata je zavukao ruku u
džep prsluka, izvukao kapu.
- Evo, malo štipa za uši.
- Neka, imam.
Oskar je izvadio svoju kapu i navukao je. Tata je svoju vratio u džep.
- A ti? Malo štipa za uši.
Tata se nasmejao.
- Navikao sam.
Oskar je to dobro znao. Samo je hteo malo da se našali. Nije mogao da
se seti da je tatu ikada video s vunenom kapom. Ako bi bilo stvarno ledeno
i vetrovito, mogao je da stavi neku šubaru od medvede kože sa štitnicima
za uši, koju je zvao ,,nasleđem", ali tu je postavljao granicu.
Tata je upalio moped koji je zaštektao kao motorna testera. Onda je
viknuo nešto o „leru" i ubacio u prvu. Moped se cimnuo unapred od čega je
Oskar skoro pao na leda, tata je viknuo „menjač" i tako su krenuli.
Druga. Treća. Moped je jurio kroz selo. Oskar je sedeo s prekrštenim
nogama u prikolici koja je tandrkala. Osećao se kao kralj čitavog sveta i
mogao bi večno ovako da se vozi.
Lekar mu je objasnio. Isparavanje koje je udahnuo spalilo mu je
glasne žice i verovatno više nikad neće moći normalno da govori. Nova
operacija bi mogla da mu povrati osnovnu sposobnost artikulisanja
vokala, ali pošto su mu i usne i jezik bili ozbiljno povredeni, bilo bi
potrebno još operacija da bi uspešno mogao da izgovara i konsonante.
Kao stari nastavnik švedskog, Hokan nije mogao da ne bude
fasciniran tom mišlju; da hirurškim putem stvori jezik.
Znao je dosta o fonemama i najmanjim jedinicama jezika, zajedničkim
mnogim kulturama. Nikada, međutim, nije razmišljao o samoj aparaturi,
jednjaku, usnama, jeziku, glasnim žicama, na taj način. Da se skalpelom
izrezbari jezik iz bezoblične sirovine, kao što su Rodenove skulpture
izrastale iz neobrađenog mermera.
Ipak, sve je to besmisleno. Nije ni planirao da govori. Pored toga,
mislio je i da mu lekar sve to priča iz posebnog razloga. Bio je, što se kaže,
~ 183 ~
„sklon samoubistvu". Stoga je bilo važno usaditi mu linearni pojam o
vremenu. Vratiti mu osećaj života kao projekta, sna o budućim
dostignućima.
To nije palilo kod njega.
Ako bi Eli bio potreban, mogao bi da zamisli da nastavi život. U
suprotnom, ne. Ništa nije ukazivalo na to da joj je potreban.
Ali kako bi Eli i mogla da stupi u kontakt s njim na ovom mestu?
Po vrhovima drveća ispred prozora, pretpostavljao je da se nalazi na
nekom višem spratu.
A pored toga, dobro je čuvan. Pored lekara i medicinskih sestara, u
blizini je uvek bio bar još jedan policajac. Eli nije mogla do njega i on nije
mogao do nje. Misao da pobegne, da se poslednji put susretne sa Eli
okupirala ga je. Ali kako?
Operacija grla mu je omogućila da ponovo diše, više nije morao da
bude povezan na respirator. Hranu, međutim, još uvek nije mogao da
unosi na normalan način (ali to je jedan od sledećih koraka, uveravao ga
je lekar). Cevčica za infuziju mu je neprekidno ulazila i izlazila iz vidnog
polja. Ako bi je izvukao, verovatno bi negde zapištalo, a pored toga, vid mu
je bio užasno loš. Bekstvo se graničilo s nezamislivim.
Plastični hirurg mu je u međuvremenu presadio deo kože s leđa na
kapak, tako da je mogao da zažmuri.
I žmurio je.
Vrata sobe su se otvorila. Opet je vreme. Prepoznao je glas. Isti čovek
kao i svakog prethodnog puta.
- Zdravo - rekao je. - Kažu da još neko vreme nećete moći da govorite.
Šteta. Ali nešto uporno mislim da bismo ipak mogli da komuniciramo, vi i
ja, ako biste se samo malo potrudili.
Hokan je u sećanje pokušao da prizove šta je Platon u „Državi" rekao
o ubicama i nasilnicima, kako s njima treba postupati.
- Aha, sad možete i da trepćete. To je dobro. Ovako, da budem malo
konkretniji. Jer mi je palo na pamet da možda ne verujete da ćemo vas
identifikovati. Ali hoćemo. Imali ste sat kog se sigurno sećate. Na sreću, to
je bio stariji sat sa inicijalima proizvođača, serijskim brojem i svim tim. Za
koji dan ćemo mu ući u trag, ovako ili onako. Najviše za nedelju dana. A
ima još toga. Naći ćemo vas, to je sasvim sigurno. Dakle... Makse. Ne
znam zašto želim tako da vas zovem, ali to je samo privremeno. Makse?
Možda biste hteli malo da nam pomognete? Inače ćemo možda da vas
fotografišemo i pustimo sliku u novine i... da, razumete. Bilo bi... mučenje.
~ 184 ~
Mnogo je lakše ako razgovarate... ili tako nešto... sa mnom sada. Imali ste
papirić s Morzeovom azbukom u džepu. Da li znate Morzeovu azbuku? Jer
u tom slučaju, možemo da razgovaramo kucanjem.
Hokan je otvorio oko, pogledao u pravcu dve mračne fleke u belom,
maglovitom ovalu koji je bio čovekovo lice. On je to očigledno protumačio
kao poziv. Pa je nastavio.
- Taj čovek u vodi. Niste ga vi ubili, zar ne? Patolozi kažu da je ugrize
na vratu napravilo neko dete. A sad smo dobili prijavu, u koju, nažalost,
ne mogu detaljnije da ulazim, ali... mislim da štitite nekoga. Da li je tako?
Podignite ruku ako je tako.
Hokan je zatvorio oko. Policajac je uzdahnuo.
- Okej. Onda ćemo da pokrenemo mašineriju. Ne želite ništa da
podelite sa mnom pre nego što odem?
Policajac je krenuo da ustaje kad je Hokan podigao ruku. Onda je
ponovo seo. Hokan je još više podigao ruku. I mahnuo.
Do viđenja.
Policajac je progunđao, ustao i otišao.
Virginijine povrede nisu bile opasne po život. U petak po podne su je
otpustili iz bolnice, sa četrnaest kopči i velikim flasterom na vratu, i još
jednim nešto manjim na obrazu. Odbila je Lakeovu ponudu da ostane kod
nje, da se useli dok se ona ne oporavi.
U petak uveče je legla ubeđena da će u subotu ujutru ići na posao.
Nije joj se ostajalo kod kuće.
Pokazalo se, međutim, da joj je teško da zaspi. Misao o napadu joj se
neprekidno vrzmala po glavi, nije joj davala mira. Prividale su joj se crne
utvare koje izleću iz mraka spavaće sobe i padaju preko nje. Svrbelo ju je
ispod velikog flastera na vratu. Oko dva ujutru je ogladnela, otišla u
kuhinju i otvorila frižider. Imala je osećaj da joj je stomak potpuno
prazan, ali kad je pogledala hranu u frižideru, ništa joj se nije jelo.
Svejedno je po navici izvadila hleb, buter, sir i mleko, i stavila ih na
kuhinjski sto.
Napravila je sendvič sa sirom i sipala mleko u čašu. Zatim je sela za
sto i pogledala belu tečnost u čaši, smeđe parče hleba sa žutim premazom
od sira. Izgledalo je odvratno. Nije htela to da jede. Bacila je sendvič,
prosula mleko u sudoperu. U frižideru je imala i jednu otvorenu polupunu
~ 185 ~
flašu belog vina. Sipala ga je u čašu, približila je ustima. Kad je osetila
miris, izgubila je želju za vinom.
Osećala se poraženo, nasula je čašu vode iz slavine. Kad ju je prinela
ustima, zastala je. Pa vodu bar uvek možeš da... ? Da. Vodu je mogla. Ali
ukus je bio... ustajao. Kao da je sve ono što je dobro u vodi izbačeno, a
ostavljen samo talog.
Vratila se u krevet, prevrtala se još nekoliko sati i naposletku
zaspala.
Probudila se u pola jedanaest. Skočila je s kreveta i počela da se
oblači u polumraku spavaće sobe. Gospode bože. Trebalo je još u osam da
bude u prodavnici. Zašto je nisu zvali?
Čekaj malo. Jeste je probudilo neko zvonjenje telefona. Zazvonilo joj
je kroz poslednji san, pre nego što se probudila, a onda je prestalo. Da je
nisu pozvali, još bi spavala. Zakopčala je bluzu i prišla prozoru, podigla
roletne.
Svetlo ju je udarilo u lice. Zateturala se unazad od prozora i ispustila
dršku od roletne. Ona se uz čangrljanje ponovo spustila, zaustavila se
ukrivo. Virginija je sela na krevet. Zrak svetlosti je s prozora dospeo na
njeno boso stopalo.
Hiljadu igala.
Kao da joj se koža razvlači u suprotnim pravcima istovremeno; žareći
bol preko izložene kože.
Šta je ovo?
Pomerila je nogu, navukla čarape. Vratila nogu na svetlo. Bolje. Samo
stotinu igala. Ustala je da krene na posao, ali je ponovo sela.
Nekakav... šok.
Osećaj koji ju je obuzeo kad je podigla roletne, bio je strašan. Kao da
je svetlost nekakva teška materija koja je odbija. Najgore je bilo sa očima.
Dva snažna palca koja ih pritiskaju, preteći da će ih istisnuti iz duplji. Još
uvek ju je bolelo.
Protrljala je oči, uzela naočare za sunce iz ormarića u kupatilu i
stavila ih.
Glad joj je jurila telom, ali bilo je dovoljno samo da pomisli na sadržaj
frižidera i ostave pa da je svaka želja za doručkom mine. A nije imala ni
vremena. Kasnila je već skoro tri sata.
Izašla je, zaključala vrata i što je brže mogla sišla niz stepenice. Telo
joj je bilo slabo. Možda je ipak pogrešila što je krenula na posao. Neka.
~ 186 ~
Prodavnica je otvorena još samo četiri sata, a sada subotnje mušterije
pristižu.
Preokupirana tim mislima, ni na trenutak nije oklevala pre nego što
je otvorila ulazna vrata zgrade.
Svetlost je ponovo bila tu.
Oči su je zabolele uprkos naočarima, ključala voda joj je prelila lice i
ruke. Vrisnula je. Uvukla je ruke u rukave kaputa, nagnula lice ka zemlji
i potrčala ka prodavnici. Vrat i kosu nije imala čime da zaštiti i tu kao da
joj je gorelo. Na sreću, prodavnica nije daleko.
Kad je ušla unutra, žarenje i bol su brzo utihnuli. Većina prozora bila
je prekrivena posterima i reklamama da sunčeva svetlost ne bi uništila
robu. Skinula je naočare. Malo ju je bolelo, ali to je verovatno bilo zbog ono
malo svetla što je prolazilo između ivica plakata. Stavila je naočare u džep
i otišla do kancelarije.
Lenart, poslovođa prodavnice i njen šef, popunjavao je formulare, ali
je podigao pogled kad je ona ušla. Očekivala je nekakav ukor, ali je on
samo rekao:
- Zdravo, kako je?
- Da... dobro.
- Zar ne bi trebalo da budeš kod kuće i odmaraš se?
- Pa, mislila sam...
- Nisi morala. Lota će danas da preuzme kasu. Zvao sam te, ali kad se
nisi javila...
- Nema ništa što bih mogla da radim?
- Vidi sa Berit u delu za meso. Virginija...?
- Da?
- Užasno je to što ti se desilo. Ne znam šta da kažem, ali... žao mi je. I
razumeću ako ti je potrebno malo vremena da se povratiš.
Virginija ništa nije razumela. Lenart obično nije sa odobravanjem
gledao na bolovanje ili uopšte na tuđe probleme. I ovakvo izražavanje
lične uključenosti bilo je nešto potpuno novo. Verovatno je izgledala jadno
sa svojim otečenim obrazom i flasterima. Virginija je rekla:
- Hvala, videću - i otišla do dela s proizvodima od mesa.
Krenula je okolnim putem da bi se na kasi pozdravila s Lotom. Petoro
ljudi je čekalo u redu ispred kase i Virginija je pomislila na to da bi,
uprkos svemu, trebalo da otvori još jednu kasu. Pitanje je pak bilo da li
Lenart uopšte želi da ona sedi za kasom, s obzirom na to kako je izgledala.
Kad je zakoračila na svetlost koja je prolazila kroz nepokriveni prozor
~ 187 ~
iza kasa, opet joj se ono desilo. Lice je zapržilo, oči su je zabolele. Nije bilo
onako gadno kao na čistom suncu na ulici, ali dovoljno bolno. Ne bi mogla
tu da sedi.
Lota ju je spazila, mahnula joj između dve mušterije.
- Ćao, pročitala sam... Kako si?
Virginija je podigla ruku i prodrmala je levo-desno: onako.
Pročitala?
Uzela je novine Svenska dagbladet i Dagens niheter, ponela ih do dela
s mesnatim proizvodima, bacajući pogled na prvu stranu. Ništa. To bi već
bilo previše.
Deo s mesom bio je na kraju prodavnice, pored mlečnih proizvoda;
strateški smešten da bi mušterije morale da prođu kroz celu radnju da bi
došle do njega. Virginija je zastala ispred rafova s konzervama. Telo joj se
treslo od gladi. Pažljivo je pregledala sve konzerve.
Pasirani paradajz, šampinjoni, školjke, tunjevina, ravioli, pivske
kobasice, supa od graška... ništa. Osetila je samo gađenje.
Berit ju je ugledala i mahnula. Čim je Virginija zakoračila iza tezge,
Berit ju je zagrlila, pažljivo joj dodirnula flaster na obrazu.
- Uh, jadnice.
- Ne, ma... Dobro je?
Povukla se do male ostave iza tezge s mesnatim proizvodima. Ako bi
dozvolila Berit da se zaleti, usledila bi haranga o opštoj ljudskoj patnji i,
posebno, zlu u današnjem društvu.
Virginija je sela na stolicu između vage i vrata zamrzivača. Prostorija
je imala svega nekoliko kvadratnih metara, ali je bila najlepše mesto u
prodavnici. Dovde sunčeva svetlost nije dosezala. Počela je da lista novine
i među vestima iz zemlje u listu Dagens niheter spazila sporednu vest:
Žena napadnuta u Blakeberju
Pedesetogodišnja žena je u petak u ranim jutarnjima satima napadnuta i
povredena u stokholmskom predgrađu Blakeberj. Jedan prolaznik se umešao i
napadač, mlada žena, je momentalno pobegla s lica mesta. Motiv za napad nije
poznat. Policija istražuje eventualnu povezanost s drugim nasilnim incidentima u
zapadnim predgradima tokom prethodnih nedelja. Povrede napadnute žene označene
su kao „manje opasne".
Virginija je spustila novine. Čudno je ovako čitati o sebi.
„Pedesetogodišnja žena", „prolaznik", „manje opasne". Sve što se krije iza
tih reči.
~ 188 ~
„Eventualna povezanost". Da, Lake je bio sasvim ubeđen da ju je
napalo isto dete koje je ubilo i Jukea. Morao je da se ugrize za jezik da to
ne ispriča u bolnici kad su joj jedna policajka i jedan lekar u petak po
podne po drugi put pregledali rane.
Planirao je da ispriča, ali je hteo prvo da obavesti Jestu, mislio je da
će on na sve to gledati drugačije sad kad je i Virginija napadnuta.
Začula je nekakvo šuštanje i osvrnula se. Prošlo je nekoliko sekundi
dok nije shvatila da se ona trese i da novine u njenoj ruci ispuštaju taj
zvuk. Ostavila je novine na policu iznad belih mantila koje su nosili
zaposleni u delu s mesom, izašla do Berit.
- Ima li nešto što bih ja mogla da radim?
- Ali, dušice, stvarno hoćeš?
- Da, bolje je da radim nešto.
- Shvatam. Izmeri rakove onda. Ubaci ih u kese od pola kila. Ali, ne bi
trebalo da...
Virginija je odmahnula glavom i vratila se u ostavu. Obukla je beli
mantil i stavila kapu, navukla najlonsku kesu na ruku i počela da meri.
Rukom preko koje joj je bila navučena kesa je kopala po kutiji s rakovima,
prebacivala ih je u plastične kese, pa merila na vagi. Dosadni, mehanički
posao i desna ruka joj se smrzla već kod četvrte kese. Ali radila je nešto i
imala je malo vremena za razmišljanje.
Tokom noći u bolnici, Lake je rekao nešto prilično čudno: da dete koje
ju je napalo nije ljudsko biće. Da je imalo izdužene sekutiće i kandže.
Virginija je to, naravno, odbacila kao privid usled pijanstva ili
halucinaciju.
Nije se sećala mnogo toga u vezi sa napadom. Ali jedno je prihvatala:
onaj što je skočio na nju bio je previše lagan da bi bio odrastao, čak
prelagan i za dete. Možda je bilo baš malo dete, pet-šest godina. Sećala se
da je ustala s njim na leđima. Posle toga se sve zacrnilo, sve dok se nije
probudila u svom stanu, sa svima osim Jeste oko sebe.
Vezala je napunjenu kesu, uzela sledeću, ubacila par šaka rakova u
nju. Četiristo trideset grama. Još sedam rakova. Petsto deset.
Častićemo ih tih deset.
Pogledala je ruke koje su radile nezavisno od mozga. Ruke. S dugim
noktima. Oštri zubi. Šta je to? Lake je otvoreno rekao. Vampir. Virginija
se nasmejala, pažljivo, da joj se šavovi na obrazu ne bi raširili. Lake se
nije ni osmehnuo.
- Nisi videla isto što i ja.
~ 189 ~
- Ali Lake... tako nešto ne postoji.
- Dobro, ali šta je to onda bilo?
- Dete. Sa čudnom fantazijom.
- I šta? Pustilo je nokte da mu porastu? Izbrusilo zube? Voleo bih da
vidim zubara koji bi...
- Lake, bio je mrak. Ti si bio pijan, bilo je...
- Jeste bio mrak i jesam bio pijan. Ali sam video šta sam video.
Rana ispod flastera na vratu ju je pekla i zatezala se. Skinula je kesu
s desne ruke, dodirnula flaster. Ruka joj je bila ledena i prijalo joj je. Ali
bila je potpuno iscrpljena i osećala je da noge neće moći još dugo da je
nose. Završiće ovu kutiju i otići će kući. Ovako nije moglo. Ako se bude
odmorila preko vikenda, sigurno će joj biti bolje u ponedeljak. Navukla je
kesu i bacila se na posao sa posebnim besom. Mrzela je da bude bolesna.
Oštar bol u kažiprstu. Do đavola. To se dešava kad nisi koncentrisan.
Rakovi su oštri kad su zamrznuti i ubola se. Skinula je kesu i pogledala
kažiprst. Omanja posekotina iz koje je krv počinjala da curi.
Automatski je stavila prst u usta da bi usisala krv.
Topla, izlečujuća, ukusna tačkica počela je da se širi s mesta gde joj je
kažiprst dodirnuo jezik. Počela je snažnije da sisa prst. Svi dobri ukusi
ispunili su joj usta. Prijatnost joj je poput jeze prošla telom. Nastavila je
da sisa prst, prepustila se uživanju dok nije shvatila šta radi.
Izvukla je prst iz usta, zagledala se u njega. Bio je vlažan i ono malo
krvi što je izlazilo iz ranice, odmah se rastvaralo u pljuvački kao
prerazvodnjena vodena boja. Pogledala je rakove u kutiji. Stotine
bledoružičastih telašaca, prekrivenih ledom. I oči. Crne špenadle
razbacane po roze-belom, obrnuto zvezdano nebo. Šabloni, sazvežđa
zaplesali su joj pred očima.
Svet se okrenuo oko svoje ose i neko ju je udario u potiljak. Pred
očima bela površina s paučinom na ivicama. Shvatala je da leži na podu,
ali nije imala snage da išta uradi povodom toga.
U daljini je začula Beritin glas:
- Gospode bože... Virginija...
Joni je voleo da se druži sa svojim starijim bratom. Bar sve dok nije
bilo nijednog od njegovih odvratnih ortaka. Jimi je poznavao nekoliko njih
iz Rokste kojih se Joni prilično plašio. Jedno veče pre nekoliko godina,
~ 190 ~
došli su u blok da razgovaraju s Jimijem, ali nisu hteli da se popnu do
stana i pozvone na vrata. Kad im je Joni rekao da Jimi nije kod kuće,
zamolili su ga da mu prenese poruku:
- Reci burazeru da ako do ponedeljka ne nabavi kintu, ima da mu
zavučemo glavu u stegu... znaš šta je to?... Okej?... I da stežemo dok mu
pare ne izađu na uši. Možeš to da mu kažeš? Okej, dobro. Ti si Joni, a?
Ćao, Joni.
Joni je preneo poruku i Jimi je samo klimnuo glavom i rekao da zna.
Onda su pare nestale iz maminog novčanika i došlo je do ružne scene.
Jimi u poslednje vreme ne provodi toliko vremena kod kuće. Za njega
nema mesta otkad je došla najmlađa sestra. Joni je već imao dve mlađe
sestre i nije trebalo da ih bude još. Ali onda je mama upoznala nekog tipa
i... da... tako je bilo.
Joni i Jimi su imali istog oca. Sada je radio na naftnoj platformi u
Norveškoj i ne samo da im je konstantno slao novac, već je počeo da im
šalje i dodatke. Mama ga je obožavala, da, kad je bila pijana, nekoliko
puta je i plakala za njim, rekla je da takvog čoveka više nikad neće sresti.
Po prvi put otkako Joni pamti, nedostatak novca nije bio stalna tema u
njihovom domu.
Sada su sedeli u piceriji na trgu u Blakeberju. Jimi je pre podne
svratio do kuće, malo se svađao s mamom, a onda su on i Joni izašli. Jimi
je svoju picu posuo salatom, presavio je i počeo da jede. Joni je svoju jeo
normalno i pomislio da će sledeći put kad bude jeo picu, a Jimi ne bude s
njim, probati da je jede tako.
Jimi je žvakao, glavom pokazao na zavoj na Jonijevom uvetu.
- Odvratno izgleda.
- Da.
- Je l' te boli?
- Okej je.
- Mama kaže da je baš gadno. Da ćeš da izgubiš sluh na tom uvetu.
- Ma, nisu sigurni. Možda će biti u redu.
- Hm. Jesam ja dobro skapirao? Klinac je samo uzeo granu i odvalio te
po glavi?
- Mhm.
- U pizdu materinu. I? Hoćeš da uradiš nešto povodom toga?
- Ne znam.
- Je l' ti treba pomoć?
- ...Ne.
~ 191 ~
- Šta? Mogu da pozovem nekoliko ortaka i da ga sredimo.
Joni je otcepio veliko parče s rakom s pice, njegov omiljeni deo, stavio
u usta i počeo da žvaće. Ne. Ne bi da uvuče Jimijeve ortake u ovo, moglo bi
da se zakomplikuje. Ipak, nasmešio se pri pomisli na to koliko bi se Oskar
usrao od straha ako bi se Joni pojavio s Jimijem i, recimo, onima iz
Rokste. Odmahnuo je glavom.
Jimi je spustio svoju rolnu od pice i ozbiljno pogledao Jonija u oči.
- Okej, samo kažem. Samo još jednom nek nešto...
Snažno je pucnuo prstima i stegnuo pesnicu.
- Ti si mi brat, i ne može da dođe neki govnar i... još jednom, onda ti
pričaj šta hoćeš. Ja ću da ga pokupim. Okej?
Jimi je ispružio pesnicu preko stola. Joni je sam napravio pesnicu i
udario o Jimijevu. Dobar osećaj. Što ima nekog kome je stalo. Jimi je
klimnuo glavom.
- Dobro. Imam nešto za tebe.
Sagnuo se ispod stola, dohvatio plastičnu kesu koju je nosio celo
prepodne. Iz nje je izvadio tanak album za slike.
- Ćale svratio prošle nedelje. Pustio bradu, jedva sam ga prepoznao.
Nosio je ovo sa sobom.
Jimi je pružio Joniju album. Joni je obrisao ruke o salvetu i otvorio
ga.
Slike dece. Mame. Možda deset godina mlađe nego sad. I čoveka kog
je prepoznao kao svog oca. Čovek je gurao decu u ljuljaškama. Na jednoj
slici je nosio premali kaubojski šešir. Jimi, od nekih devet godina, stajao je
pored njega s plastičnom puškom i opasnim izrazom lica. Dečkić, koji je
morao da bude Joni, sedeo je na zemlji i gledao ih velikim očima.
- Pozajmio sam ga do sledećeg puta. Hteo je da mu ga vratim, kaže da
je... da, šta je ono rekao... „moj najdraži posed", mislim da je rekao. Mislio
sam da bi i ti možda hteo da vidiš.
Joni je klimnuo glavom bez podizanja pogleda sa albuma. Oca je sreo
svega dvaput otkad je otišao. Joni je tada imao četiri godine. Kod kuće su
imali jednu njegovu fotografiju, prilično lošu sliku na kojoj je bio s drugim
ljudima. Ovo je nešto sasvim drugo. Na osnovu ovoga je mogao da napravi
pravu sliku o njemu.
- Još nešto. Ne pokazuj kevi. Mislim da ga je ćale maznuo kad je
odlazio i ako ga ona vidi... sigurno će hteti da ga zadrži. Obećaj da nećeš
da pokažeš kevi.
~ 192 ~
S nosom i dalje u albumu, Joni je podigao pesnicu i ispružio je preko
stola. Jimi se nasmejao i trenutak kasnije Joni je osetio njegove zglobove
na svojima. Obećanje.
- Slušaj, gledaj to posle. Uzmi i kesu.
Jimi mu je pružio kesu i Joni je nevoljno zatvorio album, stavio ga u
kesu. Jimi je pojeo picu, zavalio se u stolicu i potapšao se po stomaku.
- I tako... Kako ti ide s ribama?
Selo je jurilo pored njega. Sneg koji je točak mopeda kupio,
bombardovao je Oskarove obraze. Obema rukama se čvrsto držao za štap
na kraju konopca i iskrenuo se u stranu, van snežnog oblaka. Oštro
struganje kako su skije prolazile kroz rastresiti sneg. Spoljašnjom
stranom skije se očešao o naran- džasti stub kraj ivice puta. Zateturao se,
povratio ravnotežu.
Put na Logareu i prema letnjikovcima nije bio očišćen. Moped je za
sobom ostavljao tri duboka traga u nedirnutom snežnom pokrivaču, a pet
metara iza njega išao je Oskar na skijama, praveći još dva traga. Išao je
cikcak preko tragova mopeda, vozio na jednoj skiji kao oni što izvode
trikove, skupljao se u loptu brzine.
Da, kad je tata zakočio na kraju duge nizbrdice ka starom pristaništu
za parobrode, Oskarova brzina je bila veća od brzine mopeda, pa je morao
pažljivo da koči da se konopac ne bi opustio, što bi dovelo do cimanja na
kraju strmine i kad se moped ubrza.
Moped je stigao do pristaništa i tata je prebacio u ler, zakočio. Oskar
je još uvek išao prilično brzo i na trenutak je pomislio da pusti hvataljku i
jednostavno nastavi... Preko ivice mostića, u crnu vodu. Ali je raširio skije
i zakočio nekoliko metara od ivice.
Nekoliko trenutaka je stajao i disao, gledao vodu. Tanki komadi leda
počeli su da se stvaraju, ljuljali su se na malim talasima uz plažu. Možda
ove godine ima šanse za pravi led. Onda bi mogli da se prošetaju do ostrva
Vete na drugoj strani Ili su ostavljali otvoren kanal do Norteljea? Oskar
nije mogao da se seti, takvog leda nije bilo nekoliko godina.
Kad je dolazio leti, Oskar je na ovom mostiću pecao haringe. Gole
udice na štapu, mamac na kraju. Ako bi naleteo na veće jato, umeo je da
upeca i po nekoliko kila, ako bi bio strpljiv, ali najčešće je završavao s
deset-petnaest komada. To je bilo dovoljno za večeru za njega i tatu, a one
koje su bile premale za prženje dobijala je mačka.
~ 193 ~
Tata mu je prišao.
- Dobro je bilo.
- Mmm. Mada sam nekoliko puta propao kroz sneg.
- Da, malo je rastresit. Trebalo bi nekako da se zgusne. Moglo bi... ako
bi nekako uzeli neku ploču i zakačili je, stavili nešto teško na nju. Ako bi
ti seo na ploču, onda bi...
- Hoćemo da uradimo to?
- Ne, možda sutra. Sad je već mrak. Moramo kući da malo obradimo
pticu ako ćemo da je jedemo za večeru.
- Okej.
Tata je neko vreme ćutke posmatrao vodu.
- Znaš, nešto sam razmišljao.
- Da?
Evo ga. Mama je Oskaru rekla da je tati naglasila da mora da priča
sa Oskarom o onome s Jonijem. Oskar je zapravo želeo da razgovara o
tome. Tata je, ono, na sigurnoj udaljenosti od svega, ni na koji način neće
biti umešan. Tata se nakašljao, pripremao se. Uzdahnuo. Ponovo pogledao
vodu. Pa rekao:
- Da, razmišljao sam... je l' imaš neke klizaljke?
- Ne, omalile su mi se.
- Da, da... Mislim, ako se voda zaledi, a izgleda da hoće... onda može
da bude zabavno. Ja imam klizaljke.
- Ali one bi mi bile prevelike.
Tata je zafrktao, neka vrsta smeha.
- Da, ali... Estenov klinac ima neke koje je prerastao. Trideset devet.
Koji ti broj nosiš?
- Trideset osam.
- Da, s vunenim čarapama... Okej, onda ću da ga zamolim da mi ih da.
- Strava.
- Da. Mhm. Da krećemo kući polako?
Oskar je klimnuo glavom. Možda kasnije. A i ovo sa klizaljkama je
dobro. Ako bi sutra uspeli to da srede, moći će da ih ponese kući.
Na malim skijama je otklizao do konopca, vratio se unazad dok se nije
zategao, dao tati znak da je spreman i tata je pokrenuo moped. Uzbrdo su
išli prvom. Moped je pravio toliku buku da su se uplašene vrane razletele
s vrha jednog bora.
Oskar je polako klizio uzbrdo, kao na ski-liftu, stajao je pravo sa
skupljenim nogama. Nije razmišljao ni o čemu, osim o tome da zadrži skije
~ 194 ~
u starim tragovima kako bi izbegao proklizavanje kroz sneg. Išli su ka
kući dok se sumrak spuštao.
Lake je sišao niz stepenice s trga s bombonjerom Aladin zavučenom
ispod pasa. Nije voleo da krade, ali para nije imao, a hteo je Virginiji nešto
da pokloni. Trebalo bi da joj odnese i ruže, ali pokušaj da mazneš nešto iz
cvećare.
Već je bilo mračno, i kad je stigao do škole, zastao je. Osvrnuo se,
nogom probrljao po snegu, našao jedan kamen veličine pesnice i šutnuo ga
da se odvoji od zemlje. Stavio ga je u džep, obuhvatio rukom. Ne zato što
je mislio da bi mu to pomoglo protiv onoga što je video, ali hladnoća i
težina kamena jesu ulivale izvestan osećaj sigurnosti.
Njegovo raspitivanje po bloku nije dalo rezultata izuzev više
obazrivih, sumnjičavih pogleda roditelja koji su sa svojom decom pravili
Sneška Belića. Ružan matori.
Da, tek kad je zaustio da se obrati jednoj ženi koja je lupala tepih,
shvatio je koliko neprirodno njegovo ponašanje mora da deluje. Žena je
prestala s lupanjem, okrenula se ka njemu s prašnikom kao oružjem.
- Oprostite - rekao je Lake. - ...Ja, zanima me... tražim jedno dete.
- Aha?
Da, da. I sam je čuo kako je zvučalo, i to ga je učinilo još nesigurnijim.
- Da, ona je... nestala. Pa sam hteo da vidim da li ju je neko možda
ovde video.
- Je l' to vaše dete?
- Ne, ali...
Osim s nekoliko tinejdžera, odustao je od razgovora s ljudima koje
nije poznavao. Ili makar prepoznavao. Pitao je nekoliko poznanika, ali
niko od njih nije ništa video. Traži i naći ćeš, naravno. Ali onda moraš da
znaš tačno šta tražiš.
Sišao je do parka kod škole, bacio pogled na Jukeov most.
Vest je juče bila prilično propraćena u novinama, pre svega zbog
čudnog načina na koji je telo otkriveno. Ubijeni alkos inače ne bi bio neka
veća senzacija, ali tu su sada bila deca koja su ga videla, vatrogasci koji su
morali da iseku led i tako dalje. Pored teksta je stajala Jukeova fotografija
iz pasoša na kojoj je u najmanju ruku izgledao kao masovni ubica.
Lake je nastavio duž sumorne fasade od cigle blakeberjske osnovne
škole, visokim, širokim stepenicama, kao da su na ulazu u Ministarstvo
~ 195 ~
pravde ili u Pakao. Pri kraju stepenica neko je na zidu sprejom napisao
„Iron Maiden", šta god to značilo. Možda je neka grupa.
Prošao je pored parkinga, izašao na ulicu Bjernsonsgatan. U
normalnim okolnostima bi išao iza škole, ali tamo je... mračno. Nije mu
bilo teško da zamisli ono biće sklupčano u tami. Pogledao je ka vrhovima
visokih borova kraj puta. Nekoliko tamnih lopti u krošnji. Verovatno
svračja gnezda.
Nije samo izgled tog bića, već i način na koji je napalo. Možda, možda
bi mogao da prihvati da to sa zubima i kandžama ima neko prirodno
objašnjenje, da nije bilo skoka s drveta. Pre nego što su Virginiju odneli
kući, pogledao je drvo. Grana s koje je biće skočilo sigurno je pet metara
iznad zemlje.
Pasti pet metara pravo na nečija leđa; ako bi se svim ostalim
stvarima u iznalaženju „prirodnog" objašnjenja dodalo i „cirkuzant", onda
- možda. Ali sve ukupno to je jednako neverovatno kao ono što je on rekao
Virginiji, a zbog čega je sad žalio.
U pizdu materinu...
Izvukao je bombonjeru iz pantalona. Toplota tela je možda već stigla
da uništi, otopi čokoladu? Protresao ju je da proveri.
Ne. Još uvek je zvečalo unutra. Čokolada se nije spljeskala. Nastavio
je duž ulice Bjernsonsgatan, pored prodavnice ICA, držeći bombonjeru u
ruci.
„PASIRANI PARADAJZ. TRI KONZERVE 5,00"
Pre šest dana.
Drugom rukom je još uvek držao kamen u džepu. Pogledao je znak,
zamislio Virginijinu ruku kako se mrda da bi napravila ta jednaka, prava
slova. Valjda je danas ostala kod kuće da se odmara? Mada bi ličilo na nju
da ode na posao i pre nego što je krv počela da se zgrušava.
Kad je stigao do Virginijine zgrade, pogledao je njen prozor. Ugašeno.
Možda je kod ćerke? Pa dobro. U svakom slučaju će da se popne i ostavi
bombonjeru na kvači, ako nije kod kuće. U ulazu je bio mrkli mrak. Jeza
mu je prošla kičmom.
Dete je ovde.
Nekoliko sekundi je nepomično stajao, a onda se bacio ka crvenom
svetlu prekidača, pritisnuo ga nadlanicom ruke kojom je držao
bombonjeru. Druga ruka je čvrsto stezala kamen u džepu. Tiho kuckanje
releja iz podruma začulo se kad se svetio upalilo. Ništa. Virginijin ulaz.
~ 196 ~
Žute betonske stepenice sa šarom koji liči na povraćku. Drvena vrata.
Nekoliko puta je duboko udahnuo i krenuo uz stepenice.
Tek sada je osetio koliko je umoran. Virginija je živela na poslednjem,
trećem spratu i noge su mu se vukle stepenik po stepenik, dve beživotne
daske zakačene na kukove. Nadao se da će Virginija biti kod kuće, da će
biti dobro, i da će on moći da uroni u njenu stilsku fotelju i odmori se
malo, tu gde bi najradije bio. Pustio je kamen i pozvonio. Sačekao malo.
Pozvonio ponovo.
Već je krenuo da balansira bombonjeru na kvači kad je začuo
šunjanje iz stana. Pomerio se od vrata. Koraci u stanu su stali. Stajala je
kod vrata, s druge strane.
- Ko je?
Nikad, nikad ranije nije to pitala. Pozvoniš; škrip-škrip, čuju se njeni
koraci i vrata se otvore. Uđi, uđi.
Nakašljao se.
- Ja sam.
Pauza. Čuo ju je kako diše, ili je samo umišljao?
- Šta hoćeš?
- Samo da vidim kako si.
Ponovo pauza.
- Nije mi dobro.
- Mogu li da uđem?
Čekao je. Obema rukama je kao budala držao čokoladu pred sobom.
Začuo se udarac kad je otključala prvu bravu, čangrljanje ključeva kad je
okrenula i drugu. Još jedan zveket kad je skinula lanac. Kvaka se spustila
i vrata su se otvorila.
Nevoljno je zakoračio unazad, leđima udarivši u gelender. Virginija je
stajala na vratima. Izgledala je kao da umire. Pored naduvenog obraza,
lice joj je bilo prekriveno majušnim ospicama, a oči su joj izgledale poput
vekovnog mamurluka. Gusta mreža crvenih linija šarala je beonjače, a
ženica gotovo da nije bilo. Klimnula je glavom.
- Izgledam užasno.
- Ma ne. Samo sam... mislio sam da si možda... mogu li da uđem?
- Ne. Nemam snage.
- Jesi išla lekaru?
- Ići ću. Sutra.
- Aha. Evo, ja...
Pružio joj je bombonjeru koju je sve vreme poput štita držao pred
~ 197 ~
sobom. Virginija ju je uzela.
- Hvala.
- Slušaj, je l' ima nešto što bih mogao...
- Ne. U redu je. Moram samo da se odmorim. Nemam snage da stojim.
Čućemo se.
- Da, doći ću...
Virginija je zatvorila vrata.
- ...Sutra.
Ponovo zvečanje brava i lanca. Ostao je ispred vrata sa spuštenim
rukama. Zatim je prišao vratima i prislonio uvo. Čuo je spore korake i
otvaranje ormana.
Šta da radim ?
Nije bilo njegovo da je tera na nešto što ona ne želi, ali najradije bi je
odmah odveo u bolnicu. Ma dobro. Doći će sutra pre podne. Ako bude isto,
odvešće je u bolnicu htela to ona ili ne.
Lake je sišao niz stepenice, korak po korak. Mrtav umoran. Kad je
stigao do poslednjeg reda stepenica ispred ulaznih vrata, seo je na
stepenik, savio glavu i prekrio lice rukama.
Ja sam... odgovoran.
Svetlo se ugasilo. Žile u vratu su mu se napele, počeo je da dahće. To
je samo relej. Radi na tajmer. Sedeo je u mraku ulaza, pažljivo izvadio
kamen, uhvatio ga obema rukama, zagledao se u tamu.
Ajde dođi, pomislio je. Slobodno dođi.
Virginija je ispred vrata ostavila Lakeov molećivi izraz lica,
zaključala i stavila lanac. Nije htela da je on vidi. Nije htela da je iko vidi.
Morala je prilično da se napregne da bi izgovorila reči koje je izgovorila i
pokazala barem trunku pribranosti.
Stanje joj se brzo pogoršalo otkad se vratila kući iz prodavnice. Lota
joj je pomogla do kuće, a Virginija je u svom ošamućenom stanju
jednostavno prihvatila bol od dnevne svetlosti na licu. Kod kuće se
pogledala u ogledalo i videla stotine malih plikova na licu i rukama.
Opekotine.
Spavala je par sati, probudila se kad je pao mrak. Glad se do tada
promenila, pretvorila se u nemir. Jato histeričnih ribica plivalo je njenim
krvotokom. Nije mogla da leži, sedi, stoji. Hodala je unaokolo, po stanu,
~ 198 ~
češala se po telu, tuširala hladnom vodom ne bi li ublažila peckavi, kipteći
osećaj. Ništa nije pomagalo.
Nije se moglo opisati. Podsećalo je na ono kad je s dvadeset dve
godine dobila poruku da joj je otac pao s krova vikendice i slomio vrat. I
onda je tako hodala unaokolo, kao da ne postoji nijedno mesto na zemlji
na kome bi njeno telo moglo da se skrasi, na kome nije bolelo.
Isto i sad, samo gore. Nemir i strah se ni na tren nisu umirivali.
Vodio ju je kroz stan, sve dok više nije imala snage, dok nije sela na
stolicu i počela da lupa glavom o kuhinjski sto. U očaju je popila dva
rohipnola i sprala ih velikim gutljajem belog vina koje je imalo ukus
kanalizacije.
Obično joj je bila dovoljna jedna tableta da zaspi kao zaklana. Jedini
efekat sada bio je to što joj je postalo užasno muka i nakon pet minuta je
ispovraćala zelenu sluz i obe polusvarene tablete.
Nastavila je da se šeta po stanu, iscepala je novine na komadiće,
puzala po podu tresući se od straha. Otpuzala je do kuhinje, gurnula flašu
vina tako da je ona pala sa stola i razbila se pred njenim očima.
Uzela je jedan šiljati komad stakla.
Nije razmišljala. Samo ga je zarila u dlan i osećaj bola bio je dobar,
ispravan. Jato ribica u njenom telu pojurilo je ka izvoru bola. Krv se
probila. Pribila je dlan uz usta i počela da liže, sisa, i nemir je utihnuo.
Zaplakala je od olakšanja dok je na još jednom mestu probušila ruku i
nastavila da pije. Ukus krvi pomešao se sa ukusom suza.
Savijena na kuhinjskom podu, s rukom na ustima, uzbuđeno šišajući
poput novorođenčeta koje je po prvi put pronašlo majčine grudi, po drugi
put tog užasnog dana se osetila smireno.
Oko pola sata nakon što se pridigla s poda, počistila razbijeno staklo i
stavila flaster na dlan, nemir je ponovo počeo da raste. Tada je Lake
pozvonio na vrata.
Kad ga je oterala i zaključala, otišla je u kuhinju i ostavila
bombonjeru u ostavu. Sela je na stolicu i pokušala da shvati. Nemir joj to
nije dozvoljavao. Ubrzo je ponovo morala da ustane. Jedino što je znala
jeste da niko ne sme da bude ovde s njom. Posebno ne Lake. Povredila bi
ga. Nemir bi je naterao.
Dobila je nekakvu bolest. Za bolesti postoje lekovi.
Sutra će da ode lekaru, lekaru koji će je pregledati i reći: Da, to je
samo napad toga i toga. Prepisaćemo malo toga i toga na nekoliko nedelja.
I sve će biti u redu.
~ 199 ~
Išla je tamo-amo po stanu. Ponovo je postajalo nepodnošljivo.
Udarala se po rukama, nogama, ali ribice su opet oživele i ništa nije
pomagalo. Znala je šta mora da uradi. Zajecala je od straha od bola. Ali
bol je bio tako kratak, a olakšanje tako veliko.
Otišla je u kuhinju i uzela oštar, mali nož za voće, vratila se i sela na
kauč u dnevnoj sobi, prislonila nož na unutrašnju stranu ruke.
Samo da pregura noć. Sutra će potražiti pomoć. Sasvim je jasno da
ovako ne može da nastavi. Da pije sopstvenu krv. Sasvim je jasno. Nešto
mora da promeni. Ali sad i do daljeg...
Pljuvačka joj se skupljala u ustima, vlažno iščekivanje. Zasekla je.
Duboko.
Na putu do tate. Svaki delić puta bio mu je dobro poznat; prešao je
ovu relaciju... koliko puta? Sam možda deset ili dvanaest, ali s mamom još
bar trideset. Najmanje. Mama i tata su se razveli kad je Oskar imao četiri
godine, ali su nastavili da odlaze kod tate za vikend i preko raspusta.
Poslednje tri godine mu dozvoljavaju da sam ide autobusom. Ovog
puta ga čak mama nije ispratila ni do Tehničke škole, odakle su išli
autobusi. Bio je već veliki dečko; u novčaniku je imao svoje karte za
metro. Novčanik je zapravo nosio samo da bi imao gde da drži karte, ali se
sada pored njih tu nalazilo i dvadeset kruna za slatkiše i slično, kao i
ceduljice od Eli.
~ 179 ~
Oskar je čačkao flaster na ruci. Nije više hteo da se viđa s njom. Bila
je odvratna. Ono što se desilo u podrumu, kao da je...
Pokazala je svoje pravo lice.
Bilo je nečega u njoj, nečega što je... Grozno. Sve ono čega moraš da se
paziš. Velikih visina, vatre, stakla u travi i zmija. Ono od čega se mama
toliko trudila da ga sačuva. Možda zato nije ni hteo da se Eli i mama
upoznaju. Mama bi to prepoznala, zabranila bi mu da bude u blizini toga.
U blizini Eli.
Autobus je sišao sa autoputa, skrenuo ka Spilešbudi. Ovo je jedini
autobus koji ide na ostrvo Rodmanse, zato mora da ide okolo-naokolo, do
svakog mogućeg sela. Autobus je prošao pored planinskog krajolika
naslaganih stabala kod spilešbudske strugare, naglo skrenuo i skoro se
prevrnuo dok je išao nizbrdo ka luci.
U petak uveče nije čekao Eli.
Umesto toga, sam je otišao da se sanka niz Brdo duhova. Mama se
bunila pošto tog dana nije išao u školu, prehlađen, ali joj je rekao da se
oseća bolje.
Prošao je kroz Kineski park noseći mali bob na leđima. Brdo duhova
je počinjalo sto metara od poslednjih svetiljki u parku, sto metara mračne
šume. Sneg mu je škripao pod nogama. Šuštanje iz šume, kao disanje.
Mesec je sijao i zemlja između stabala bila je poput tkanja senki na kom
su prilike bez lica čekale, klatile se napred-nazad.
Stigao je do tačke na kojoj je put prelazio u nizbrdicu ka zalivu
Kvarnviken i seo na bob. Kuća duhova bila je samo crni zid kraj puta,
zabrana: Ne smeš da budeš ovde po mraku. Ovo je sada naše mesto. Ako
hoćeš ovde da se igraš, moraš da se igraš s nama.
U podnožju brda svetlucalo je pokoje svetio iz kvarnvikenskog
pomorskog kluba. Oskar se nogama odgurnuo nekoliko puta, padina ga je
preuzela i bob je počeo da klizi. Čvrsto je uhvatio volan, hteo je da
zažmuri, ali se nije usudio, jer bi onda mogao da skrene s puta i upadne u
strmi jarak ispred Kuće duhova.
Jurio je nizbrdo, projektil živaca i napetih mišića. Brže, brže.
Bezoblične, snežne ruke pružale su se od Kuće duhova, grabile mu kapu,
dodirivale obraze. Možda je to bio i nalet vetra, ali na kraju brda je uleteo
u razvučenu prozirnu mrežu koja je pokušala da ga zaustavi. Ali njegova
brzina je bila prevelika.
Bob je uleteo u mrežu i ona se zalepila Oskaru za lice i telo, ali se
raširila, rastegla dok nije pukla, a on prošao.
~ 180 ~
U Kvarnvikenu su sijala svetla. Sedeo je na bobu i posmatrao mesto
na kom je prethodnog dana udario Jonija. Okrenuo se. Kuća duhova bila
je ružna limena grdosija.
Krenuo je uzbrdo vukući bob za sobom. Ponovo se spustio. Ponovo
popeo. Pa spustio. Nije mogao da prestane. I vozio se. Vozio dok mu se lice
nije pretvorilo u ledenu masku.
Onda je otišao kući.
Spavao je samo četiri-pet sati prethodne noći, plašio se da će Eli doći.
Plašio se onoga što bi bio primoran da kaže, uradi, ako bi ona došla. Da je
odbije. Zato je zaspao u autobusu za Nortelje i nije se budio sve dok nisu
stigli. U autobusu za Redmanse je ostao budan, smislio igru u kojoj se
trudio da se seti što više može detalja puta.
Sad će jedna žuta kuća sa vetrenjačom u dvorištu.
Žuta kuća sa zasneženom vetrenjačom na travnjaku prošla je pored
prozora. I tako dalje. U Spilešbudi je u autobus ušla jedna devojčica.
Oskar se uhvatio za naslon sedišta ispred sebe. Malo je podsećala na Eli.
Naravno, to nije bila ona. Devojčica je sela na sedište ispred njega.
Pogledao joj je vrat.
Šta je s njom?
Misao mu je došla još kad su bili u podrumu, dok je skupljao flaše i
brisao krv s ruke tkaninom koju je našao u sobi za đubre; da je Eli
vampir. To bi objasnilo dosta toga.
Što se nikad ne pojavljuje danju.
Što može da vidi u mraku, što mu je bilo jasno da može.
Plus gomilu drugih stvari: način na koji je pričala, kocku, njenu
mršavost, stvari koje su, naravno, mogle da imaju i prirodno objašnjenje...
ali kad je olizala njegovu krv s poda, i ono od čega se zaista sledio kad je
sad razmišljao o tome:
Mogu li da uđem? Reci da mogu da uđem.
Što joj je trebao poziv da bi ušla u njegovu sobu, u njegov krevet. I
pozvao ju je. Vampira. Biće koje je živelo od ljudske krvi. I nije bilo nikoga
kome bi to mogao da ispriča. Niko mu ne bi poverovao. A i da mu neko
poveruje, šta bi se desilo?
Oskar je zamislio karavan ljudi koji sa zaoštrenim motkama u
rukama prolaze kroz ulaz u Blekeberju ispred kog su se on i Eli grlili.
Sada se plašio Eli, nije više hteo da se viđa s njom, ali ipak nije želeo da se
to desi.
Četrdeset pet minuta nakon što je ušao u autobus u Norteljeu, stigao
min@
~ 181 ~
je u Sedešvik. Povukao je ručicu i zvonce je zazvonilo kod šofera. Autobus
je stao ispred prodavnice i Oskar je morao da sačeka da jedna baba koju je
prepoznao, ali nije znao kako se zove, siđe pre njega.
Tata je stajao kod stepenica, klimnuo glavom i rekao „hum" starici.
Oskar je sišao i na trenutak zastao ispred tate. Prethodne nedelje se
desilo nekoliko stvari zbog kojih se Oskar osećao velikim. Ne odraslim. Ali
bar malo većim. To je zračilo iz njega kad je stao pred tatu.
Mama je tvrdila da je tata detinjast na loš način. Nezreo, da nije
mogao da preuzme odgovornost. Govorila je ona i lepe stvari o njemu, ali
ovo je bio konstantni kamen spoticanja. Nezrelost.
Za Oskara je, međutim, tata predstavljao sliku i priliku odrasle osobe,
sad kad je raširio svoje velike ruke, a Oskar mu pao u zagrljaj.
Tata je mirisao drugačije od svih ljudi u gradu. Njegov pocepani
impregnirani prsluk, zakrpljen najlonskom trakom, uvek je odisao istom
mešavinom drveta, farbe, metala i, pre svega, ulja. To su bili mirisi, ali
Oskar na njih nije tako gledao. To je jednostavno bio „tatin miris". Voleo je
taj miris i duboko je udahnuo dok je pribijao lice uz tatine grudi.
- Pa, ćao.
- Ćao, tata.
- Je l' bilo dobro u putu?
- Ne, sudarili smo se s losom.
- Uh, to je nezgodno.
- Ma, šalim se.
- Aha. Aha... Znaš, sećam se jednom...
Dok su išli ka prodavnici, tata je ispričao kako je jednom kamionom
udario losa. Oskar je tu priču već čuo, pa je sad gledao oko sebe,
povremeno potvrdno mrmljajući.
Prodavnica u Sedešviku izgledala je nepospremljeno kao i uvek. Od
znakova i zastavica koji su ostali da čekaju sledeće leto cela radnja je
izgledala kao predimenzionirani kiosk za sladoled. Veliki šator iza
prodavnice u kom se prodavao alat, zemlja, nameštaj za dvorište i slično
bio je spakovan za ovu sezonu.
Leti se broj stanovnika Sedešvika četvorostruko povećavao. Cela
oblast, dole do Norteljea, Logarea, bila je preplavljena letnjikovcima i
vikendicama, i uprkos tome što su poštanski sandučići kod Logarea visili
u duplim redovima, sa trideset njih u svakom redu, poštar skoro nikad
nije morao da dolazi ovamo u ovo doba godine. Nema ljudi, nema pošte.
Na otprilike pola puta do mopeda tata je završio priču o losu.
~ 182 ~
- ...I onda sam morao da ga zviznem pajserom koji mi je služio za
otvaranje fioka i to. Posred glave. Trznuo se ovako i... da. Nije bilo
prijatno.
- Naravno da nije.
Oskar je skočio u prikolicu, uvukao noge i seo. Tata je zavukao ruku u
džep prsluka, izvukao kapu.
- Evo, malo štipa za uši.
- Neka, imam.
Oskar je izvadio svoju kapu i navukao je. Tata je svoju vratio u džep.
- A ti? Malo štipa za uši.
Tata se nasmejao.
- Navikao sam.
Oskar je to dobro znao. Samo je hteo malo da se našali. Nije mogao da
se seti da je tatu ikada video s vunenom kapom. Ako bi bilo stvarno ledeno
i vetrovito, mogao je da stavi neku šubaru od medvede kože sa štitnicima
za uši, koju je zvao ,,nasleđem", ali tu je postavljao granicu.
Tata je upalio moped koji je zaštektao kao motorna testera. Onda je
viknuo nešto o „leru" i ubacio u prvu. Moped se cimnuo unapred od čega je
Oskar skoro pao na leda, tata je viknuo „menjač" i tako su krenuli.
Druga. Treća. Moped je jurio kroz selo. Oskar je sedeo s prekrštenim
nogama u prikolici koja je tandrkala. Osećao se kao kralj čitavog sveta i
mogao bi večno ovako da se vozi.
Lekar mu je objasnio. Isparavanje koje je udahnuo spalilo mu je
glasne žice i verovatno više nikad neće moći normalno da govori. Nova
operacija bi mogla da mu povrati osnovnu sposobnost artikulisanja
vokala, ali pošto su mu i usne i jezik bili ozbiljno povredeni, bilo bi
potrebno još operacija da bi uspešno mogao da izgovara i konsonante.
Kao stari nastavnik švedskog, Hokan nije mogao da ne bude
fasciniran tom mišlju; da hirurškim putem stvori jezik.
Znao je dosta o fonemama i najmanjim jedinicama jezika, zajedničkim
mnogim kulturama. Nikada, međutim, nije razmišljao o samoj aparaturi,
jednjaku, usnama, jeziku, glasnim žicama, na taj način. Da se skalpelom
izrezbari jezik iz bezoblične sirovine, kao što su Rodenove skulpture
izrastale iz neobrađenog mermera.
Ipak, sve je to besmisleno. Nije ni planirao da govori. Pored toga,
mislio je i da mu lekar sve to priča iz posebnog razloga. Bio je, što se kaže,
~ 183 ~
„sklon samoubistvu". Stoga je bilo važno usaditi mu linearni pojam o
vremenu. Vratiti mu osećaj života kao projekta, sna o budućim
dostignućima.
To nije palilo kod njega.
Ako bi Eli bio potreban, mogao bi da zamisli da nastavi život. U
suprotnom, ne. Ništa nije ukazivalo na to da joj je potreban.
Ali kako bi Eli i mogla da stupi u kontakt s njim na ovom mestu?
Po vrhovima drveća ispred prozora, pretpostavljao je da se nalazi na
nekom višem spratu.
A pored toga, dobro je čuvan. Pored lekara i medicinskih sestara, u
blizini je uvek bio bar još jedan policajac. Eli nije mogla do njega i on nije
mogao do nje. Misao da pobegne, da se poslednji put susretne sa Eli
okupirala ga je. Ali kako?
Operacija grla mu je omogućila da ponovo diše, više nije morao da
bude povezan na respirator. Hranu, međutim, još uvek nije mogao da
unosi na normalan način (ali to je jedan od sledećih koraka, uveravao ga
je lekar). Cevčica za infuziju mu je neprekidno ulazila i izlazila iz vidnog
polja. Ako bi je izvukao, verovatno bi negde zapištalo, a pored toga, vid mu
je bio užasno loš. Bekstvo se graničilo s nezamislivim.
Plastični hirurg mu je u međuvremenu presadio deo kože s leđa na
kapak, tako da je mogao da zažmuri.
I žmurio je.
Vrata sobe su se otvorila. Opet je vreme. Prepoznao je glas. Isti čovek
kao i svakog prethodnog puta.
- Zdravo - rekao je. - Kažu da još neko vreme nećete moći da govorite.
Šteta. Ali nešto uporno mislim da bismo ipak mogli da komuniciramo, vi i
ja, ako biste se samo malo potrudili.
Hokan je u sećanje pokušao da prizove šta je Platon u „Državi" rekao
o ubicama i nasilnicima, kako s njima treba postupati.
- Aha, sad možete i da trepćete. To je dobro. Ovako, da budem malo
konkretniji. Jer mi je palo na pamet da možda ne verujete da ćemo vas
identifikovati. Ali hoćemo. Imali ste sat kog se sigurno sećate. Na sreću, to
je bio stariji sat sa inicijalima proizvođača, serijskim brojem i svim tim. Za
koji dan ćemo mu ući u trag, ovako ili onako. Najviše za nedelju dana. A
ima još toga. Naći ćemo vas, to je sasvim sigurno. Dakle... Makse. Ne
znam zašto želim tako da vas zovem, ali to je samo privremeno. Makse?
Možda biste hteli malo da nam pomognete? Inače ćemo možda da vas
fotografišemo i pustimo sliku u novine i... da, razumete. Bilo bi... mučenje.
~ 184 ~
Mnogo je lakše ako razgovarate... ili tako nešto... sa mnom sada. Imali ste
papirić s Morzeovom azbukom u džepu. Da li znate Morzeovu azbuku? Jer
u tom slučaju, možemo da razgovaramo kucanjem.
Hokan je otvorio oko, pogledao u pravcu dve mračne fleke u belom,
maglovitom ovalu koji je bio čovekovo lice. On je to očigledno protumačio
kao poziv. Pa je nastavio.
- Taj čovek u vodi. Niste ga vi ubili, zar ne? Patolozi kažu da je ugrize
na vratu napravilo neko dete. A sad smo dobili prijavu, u koju, nažalost,
ne mogu detaljnije da ulazim, ali... mislim da štitite nekoga. Da li je tako?
Podignite ruku ako je tako.
Hokan je zatvorio oko. Policajac je uzdahnuo.
- Okej. Onda ćemo da pokrenemo mašineriju. Ne želite ništa da
podelite sa mnom pre nego što odem?
Policajac je krenuo da ustaje kad je Hokan podigao ruku. Onda je
ponovo seo. Hokan je još više podigao ruku. I mahnuo.
Do viđenja.
Policajac je progunđao, ustao i otišao.
Virginijine povrede nisu bile opasne po život. U petak po podne su je
otpustili iz bolnice, sa četrnaest kopči i velikim flasterom na vratu, i još
jednim nešto manjim na obrazu. Odbila je Lakeovu ponudu da ostane kod
nje, da se useli dok se ona ne oporavi.
U petak uveče je legla ubeđena da će u subotu ujutru ići na posao.
Nije joj se ostajalo kod kuće.
Pokazalo se, međutim, da joj je teško da zaspi. Misao o napadu joj se
neprekidno vrzmala po glavi, nije joj davala mira. Prividale su joj se crne
utvare koje izleću iz mraka spavaće sobe i padaju preko nje. Svrbelo ju je
ispod velikog flastera na vratu. Oko dva ujutru je ogladnela, otišla u
kuhinju i otvorila frižider. Imala je osećaj da joj je stomak potpuno
prazan, ali kad je pogledala hranu u frižideru, ništa joj se nije jelo.
Svejedno je po navici izvadila hleb, buter, sir i mleko, i stavila ih na
kuhinjski sto.
Napravila je sendvič sa sirom i sipala mleko u čašu. Zatim je sela za
sto i pogledala belu tečnost u čaši, smeđe parče hleba sa žutim premazom
od sira. Izgledalo je odvratno. Nije htela to da jede. Bacila je sendvič,
prosula mleko u sudoperu. U frižideru je imala i jednu otvorenu polupunu
~ 185 ~
flašu belog vina. Sipala ga je u čašu, približila je ustima. Kad je osetila
miris, izgubila je želju za vinom.
Osećala se poraženo, nasula je čašu vode iz slavine. Kad ju je prinela
ustima, zastala je. Pa vodu bar uvek možeš da... ? Da. Vodu je mogla. Ali
ukus je bio... ustajao. Kao da je sve ono što je dobro u vodi izbačeno, a
ostavljen samo talog.
Vratila se u krevet, prevrtala se još nekoliko sati i naposletku
zaspala.
Probudila se u pola jedanaest. Skočila je s kreveta i počela da se
oblači u polumraku spavaće sobe. Gospode bože. Trebalo je još u osam da
bude u prodavnici. Zašto je nisu zvali?
Čekaj malo. Jeste je probudilo neko zvonjenje telefona. Zazvonilo joj
je kroz poslednji san, pre nego što se probudila, a onda je prestalo. Da je
nisu pozvali, još bi spavala. Zakopčala je bluzu i prišla prozoru, podigla
roletne.
Svetlo ju je udarilo u lice. Zateturala se unazad od prozora i ispustila
dršku od roletne. Ona se uz čangrljanje ponovo spustila, zaustavila se
ukrivo. Virginija je sela na krevet. Zrak svetlosti je s prozora dospeo na
njeno boso stopalo.
Hiljadu igala.
Kao da joj se koža razvlači u suprotnim pravcima istovremeno; žareći
bol preko izložene kože.
Šta je ovo?
Pomerila je nogu, navukla čarape. Vratila nogu na svetlo. Bolje. Samo
stotinu igala. Ustala je da krene na posao, ali je ponovo sela.
Nekakav... šok.
Osećaj koji ju je obuzeo kad je podigla roletne, bio je strašan. Kao da
je svetlost nekakva teška materija koja je odbija. Najgore je bilo sa očima.
Dva snažna palca koja ih pritiskaju, preteći da će ih istisnuti iz duplji. Još
uvek ju je bolelo.
Protrljala je oči, uzela naočare za sunce iz ormarića u kupatilu i
stavila ih.
Glad joj je jurila telom, ali bilo je dovoljno samo da pomisli na sadržaj
frižidera i ostave pa da je svaka želja za doručkom mine. A nije imala ni
vremena. Kasnila je već skoro tri sata.
Izašla je, zaključala vrata i što je brže mogla sišla niz stepenice. Telo
joj je bilo slabo. Možda je ipak pogrešila što je krenula na posao. Neka.
~ 186 ~
Prodavnica je otvorena još samo četiri sata, a sada subotnje mušterije
pristižu.
Preokupirana tim mislima, ni na trenutak nije oklevala pre nego što
je otvorila ulazna vrata zgrade.
Svetlost je ponovo bila tu.
Oči su je zabolele uprkos naočarima, ključala voda joj je prelila lice i
ruke. Vrisnula je. Uvukla je ruke u rukave kaputa, nagnula lice ka zemlji
i potrčala ka prodavnici. Vrat i kosu nije imala čime da zaštiti i tu kao da
joj je gorelo. Na sreću, prodavnica nije daleko.
Kad je ušla unutra, žarenje i bol su brzo utihnuli. Većina prozora bila
je prekrivena posterima i reklamama da sunčeva svetlost ne bi uništila
robu. Skinula je naočare. Malo ju je bolelo, ali to je verovatno bilo zbog ono
malo svetla što je prolazilo između ivica plakata. Stavila je naočare u džep
i otišla do kancelarije.
Lenart, poslovođa prodavnice i njen šef, popunjavao je formulare, ali
je podigao pogled kad je ona ušla. Očekivala je nekakav ukor, ali je on
samo rekao:
- Zdravo, kako je?
- Da... dobro.
- Zar ne bi trebalo da budeš kod kuće i odmaraš se?
- Pa, mislila sam...
- Nisi morala. Lota će danas da preuzme kasu. Zvao sam te, ali kad se
nisi javila...
- Nema ništa što bih mogla da radim?
- Vidi sa Berit u delu za meso. Virginija...?
- Da?
- Užasno je to što ti se desilo. Ne znam šta da kažem, ali... žao mi je. I
razumeću ako ti je potrebno malo vremena da se povratiš.
Virginija ništa nije razumela. Lenart obično nije sa odobravanjem
gledao na bolovanje ili uopšte na tuđe probleme. I ovakvo izražavanje
lične uključenosti bilo je nešto potpuno novo. Verovatno je izgledala jadno
sa svojim otečenim obrazom i flasterima. Virginija je rekla:
- Hvala, videću - i otišla do dela s proizvodima od mesa.
Krenula je okolnim putem da bi se na kasi pozdravila s Lotom. Petoro
ljudi je čekalo u redu ispred kase i Virginija je pomislila na to da bi,
uprkos svemu, trebalo da otvori još jednu kasu. Pitanje je pak bilo da li
Lenart uopšte želi da ona sedi za kasom, s obzirom na to kako je izgledala.
Kad je zakoračila na svetlost koja je prolazila kroz nepokriveni prozor
~ 187 ~
iza kasa, opet joj se ono desilo. Lice je zapržilo, oči su je zabolele. Nije bilo
onako gadno kao na čistom suncu na ulici, ali dovoljno bolno. Ne bi mogla
tu da sedi.
Lota ju je spazila, mahnula joj između dve mušterije.
- Ćao, pročitala sam... Kako si?
Virginija je podigla ruku i prodrmala je levo-desno: onako.
Pročitala?
Uzela je novine Svenska dagbladet i Dagens niheter, ponela ih do dela
s mesnatim proizvodima, bacajući pogled na prvu stranu. Ništa. To bi već
bilo previše.
Deo s mesom bio je na kraju prodavnice, pored mlečnih proizvoda;
strateški smešten da bi mušterije morale da prođu kroz celu radnju da bi
došle do njega. Virginija je zastala ispred rafova s konzervama. Telo joj se
treslo od gladi. Pažljivo je pregledala sve konzerve.
Pasirani paradajz, šampinjoni, školjke, tunjevina, ravioli, pivske
kobasice, supa od graška... ništa. Osetila je samo gađenje.
Berit ju je ugledala i mahnula. Čim je Virginija zakoračila iza tezge,
Berit ju je zagrlila, pažljivo joj dodirnula flaster na obrazu.
- Uh, jadnice.
- Ne, ma... Dobro je?
Povukla se do male ostave iza tezge s mesnatim proizvodima. Ako bi
dozvolila Berit da se zaleti, usledila bi haranga o opštoj ljudskoj patnji i,
posebno, zlu u današnjem društvu.
Virginija je sela na stolicu između vage i vrata zamrzivača. Prostorija
je imala svega nekoliko kvadratnih metara, ali je bila najlepše mesto u
prodavnici. Dovde sunčeva svetlost nije dosezala. Počela je da lista novine
i među vestima iz zemlje u listu Dagens niheter spazila sporednu vest:
Žena napadnuta u Blakeberju
Pedesetogodišnja žena je u petak u ranim jutarnjima satima napadnuta i
povredena u stokholmskom predgrađu Blakeberj. Jedan prolaznik se umešao i
napadač, mlada žena, je momentalno pobegla s lica mesta. Motiv za napad nije
poznat. Policija istražuje eventualnu povezanost s drugim nasilnim incidentima u
zapadnim predgradima tokom prethodnih nedelja. Povrede napadnute žene označene
su kao „manje opasne".
Virginija je spustila novine. Čudno je ovako čitati o sebi.
„Pedesetogodišnja žena", „prolaznik", „manje opasne". Sve što se krije iza
tih reči.
~ 188 ~
„Eventualna povezanost". Da, Lake je bio sasvim ubeđen da ju je
napalo isto dete koje je ubilo i Jukea. Morao je da se ugrize za jezik da to
ne ispriča u bolnici kad su joj jedna policajka i jedan lekar u petak po
podne po drugi put pregledali rane.
Planirao je da ispriča, ali je hteo prvo da obavesti Jestu, mislio je da
će on na sve to gledati drugačije sad kad je i Virginija napadnuta.
Začula je nekakvo šuštanje i osvrnula se. Prošlo je nekoliko sekundi
dok nije shvatila da se ona trese i da novine u njenoj ruci ispuštaju taj
zvuk. Ostavila je novine na policu iznad belih mantila koje su nosili
zaposleni u delu s mesom, izašla do Berit.
- Ima li nešto što bih ja mogla da radim?
- Ali, dušice, stvarno hoćeš?
- Da, bolje je da radim nešto.
- Shvatam. Izmeri rakove onda. Ubaci ih u kese od pola kila. Ali, ne bi
trebalo da...
Virginija je odmahnula glavom i vratila se u ostavu. Obukla je beli
mantil i stavila kapu, navukla najlonsku kesu na ruku i počela da meri.
Rukom preko koje joj je bila navučena kesa je kopala po kutiji s rakovima,
prebacivala ih je u plastične kese, pa merila na vagi. Dosadni, mehanički
posao i desna ruka joj se smrzla već kod četvrte kese. Ali radila je nešto i
imala je malo vremena za razmišljanje.
Tokom noći u bolnici, Lake je rekao nešto prilično čudno: da dete koje
ju je napalo nije ljudsko biće. Da je imalo izdužene sekutiće i kandže.
Virginija je to, naravno, odbacila kao privid usled pijanstva ili
halucinaciju.
Nije se sećala mnogo toga u vezi sa napadom. Ali jedno je prihvatala:
onaj što je skočio na nju bio je previše lagan da bi bio odrastao, čak
prelagan i za dete. Možda je bilo baš malo dete, pet-šest godina. Sećala se
da je ustala s njim na leđima. Posle toga se sve zacrnilo, sve dok se nije
probudila u svom stanu, sa svima osim Jeste oko sebe.
Vezala je napunjenu kesu, uzela sledeću, ubacila par šaka rakova u
nju. Četiristo trideset grama. Još sedam rakova. Petsto deset.
Častićemo ih tih deset.
Pogledala je ruke koje su radile nezavisno od mozga. Ruke. S dugim
noktima. Oštri zubi. Šta je to? Lake je otvoreno rekao. Vampir. Virginija
se nasmejala, pažljivo, da joj se šavovi na obrazu ne bi raširili. Lake se
nije ni osmehnuo.
- Nisi videla isto što i ja.
~ 189 ~
- Ali Lake... tako nešto ne postoji.
- Dobro, ali šta je to onda bilo?
- Dete. Sa čudnom fantazijom.
- I šta? Pustilo je nokte da mu porastu? Izbrusilo zube? Voleo bih da
vidim zubara koji bi...
- Lake, bio je mrak. Ti si bio pijan, bilo je...
- Jeste bio mrak i jesam bio pijan. Ali sam video šta sam video.
Rana ispod flastera na vratu ju je pekla i zatezala se. Skinula je kesu
s desne ruke, dodirnula flaster. Ruka joj je bila ledena i prijalo joj je. Ali
bila je potpuno iscrpljena i osećala je da noge neće moći još dugo da je
nose. Završiće ovu kutiju i otići će kući. Ovako nije moglo. Ako se bude
odmorila preko vikenda, sigurno će joj biti bolje u ponedeljak. Navukla je
kesu i bacila se na posao sa posebnim besom. Mrzela je da bude bolesna.
Oštar bol u kažiprstu. Do đavola. To se dešava kad nisi koncentrisan.
Rakovi su oštri kad su zamrznuti i ubola se. Skinula je kesu i pogledala
kažiprst. Omanja posekotina iz koje je krv počinjala da curi.
Automatski je stavila prst u usta da bi usisala krv.
Topla, izlečujuća, ukusna tačkica počela je da se širi s mesta gde joj je
kažiprst dodirnuo jezik. Počela je snažnije da sisa prst. Svi dobri ukusi
ispunili su joj usta. Prijatnost joj je poput jeze prošla telom. Nastavila je
da sisa prst, prepustila se uživanju dok nije shvatila šta radi.
Izvukla je prst iz usta, zagledala se u njega. Bio je vlažan i ono malo
krvi što je izlazilo iz ranice, odmah se rastvaralo u pljuvački kao
prerazvodnjena vodena boja. Pogledala je rakove u kutiji. Stotine
bledoružičastih telašaca, prekrivenih ledom. I oči. Crne špenadle
razbacane po roze-belom, obrnuto zvezdano nebo. Šabloni, sazvežđa
zaplesali su joj pred očima.
Svet se okrenuo oko svoje ose i neko ju je udario u potiljak. Pred
očima bela površina s paučinom na ivicama. Shvatala je da leži na podu,
ali nije imala snage da išta uradi povodom toga.
U daljini je začula Beritin glas:
- Gospode bože... Virginija...
Joni je voleo da se druži sa svojim starijim bratom. Bar sve dok nije
bilo nijednog od njegovih odvratnih ortaka. Jimi je poznavao nekoliko njih
iz Rokste kojih se Joni prilično plašio. Jedno veče pre nekoliko godina,
~ 190 ~
došli su u blok da razgovaraju s Jimijem, ali nisu hteli da se popnu do
stana i pozvone na vrata. Kad im je Joni rekao da Jimi nije kod kuće,
zamolili su ga da mu prenese poruku:
- Reci burazeru da ako do ponedeljka ne nabavi kintu, ima da mu
zavučemo glavu u stegu... znaš šta je to?... Okej?... I da stežemo dok mu
pare ne izađu na uši. Možeš to da mu kažeš? Okej, dobro. Ti si Joni, a?
Ćao, Joni.
Joni je preneo poruku i Jimi je samo klimnuo glavom i rekao da zna.
Onda su pare nestale iz maminog novčanika i došlo je do ružne scene.
Jimi u poslednje vreme ne provodi toliko vremena kod kuće. Za njega
nema mesta otkad je došla najmlađa sestra. Joni je već imao dve mlađe
sestre i nije trebalo da ih bude još. Ali onda je mama upoznala nekog tipa
i... da... tako je bilo.
Joni i Jimi su imali istog oca. Sada je radio na naftnoj platformi u
Norveškoj i ne samo da im je konstantno slao novac, već je počeo da im
šalje i dodatke. Mama ga je obožavala, da, kad je bila pijana, nekoliko
puta je i plakala za njim, rekla je da takvog čoveka više nikad neće sresti.
Po prvi put otkako Joni pamti, nedostatak novca nije bio stalna tema u
njihovom domu.
Sada su sedeli u piceriji na trgu u Blakeberju. Jimi je pre podne
svratio do kuće, malo se svađao s mamom, a onda su on i Joni izašli. Jimi
je svoju picu posuo salatom, presavio je i počeo da jede. Joni je svoju jeo
normalno i pomislio da će sledeći put kad bude jeo picu, a Jimi ne bude s
njim, probati da je jede tako.
Jimi je žvakao, glavom pokazao na zavoj na Jonijevom uvetu.
- Odvratno izgleda.
- Da.
- Je l' te boli?
- Okej je.
- Mama kaže da je baš gadno. Da ćeš da izgubiš sluh na tom uvetu.
- Ma, nisu sigurni. Možda će biti u redu.
- Hm. Jesam ja dobro skapirao? Klinac je samo uzeo granu i odvalio te
po glavi?
- Mhm.
- U pizdu materinu. I? Hoćeš da uradiš nešto povodom toga?
- Ne znam.
- Je l' ti treba pomoć?
- ...Ne.
~ 191 ~
- Šta? Mogu da pozovem nekoliko ortaka i da ga sredimo.
Joni je otcepio veliko parče s rakom s pice, njegov omiljeni deo, stavio
u usta i počeo da žvaće. Ne. Ne bi da uvuče Jimijeve ortake u ovo, moglo bi
da se zakomplikuje. Ipak, nasmešio se pri pomisli na to koliko bi se Oskar
usrao od straha ako bi se Joni pojavio s Jimijem i, recimo, onima iz
Rokste. Odmahnuo je glavom.
Jimi je spustio svoju rolnu od pice i ozbiljno pogledao Jonija u oči.
- Okej, samo kažem. Samo još jednom nek nešto...
Snažno je pucnuo prstima i stegnuo pesnicu.
- Ti si mi brat, i ne može da dođe neki govnar i... još jednom, onda ti
pričaj šta hoćeš. Ja ću da ga pokupim. Okej?
Jimi je ispružio pesnicu preko stola. Joni je sam napravio pesnicu i
udario o Jimijevu. Dobar osećaj. Što ima nekog kome je stalo. Jimi je
klimnuo glavom.
- Dobro. Imam nešto za tebe.
Sagnuo se ispod stola, dohvatio plastičnu kesu koju je nosio celo
prepodne. Iz nje je izvadio tanak album za slike.
- Ćale svratio prošle nedelje. Pustio bradu, jedva sam ga prepoznao.
Nosio je ovo sa sobom.
Jimi je pružio Joniju album. Joni je obrisao ruke o salvetu i otvorio
ga.
Slike dece. Mame. Možda deset godina mlađe nego sad. I čoveka kog
je prepoznao kao svog oca. Čovek je gurao decu u ljuljaškama. Na jednoj
slici je nosio premali kaubojski šešir. Jimi, od nekih devet godina, stajao je
pored njega s plastičnom puškom i opasnim izrazom lica. Dečkić, koji je
morao da bude Joni, sedeo je na zemlji i gledao ih velikim očima.
- Pozajmio sam ga do sledećeg puta. Hteo je da mu ga vratim, kaže da
je... da, šta je ono rekao... „moj najdraži posed", mislim da je rekao. Mislio
sam da bi i ti možda hteo da vidiš.
Joni je klimnuo glavom bez podizanja pogleda sa albuma. Oca je sreo
svega dvaput otkad je otišao. Joni je tada imao četiri godine. Kod kuće su
imali jednu njegovu fotografiju, prilično lošu sliku na kojoj je bio s drugim
ljudima. Ovo je nešto sasvim drugo. Na osnovu ovoga je mogao da napravi
pravu sliku o njemu.
- Još nešto. Ne pokazuj kevi. Mislim da ga je ćale maznuo kad je
odlazio i ako ga ona vidi... sigurno će hteti da ga zadrži. Obećaj da nećeš
da pokažeš kevi.
~ 192 ~
S nosom i dalje u albumu, Joni je podigao pesnicu i ispružio je preko
stola. Jimi se nasmejao i trenutak kasnije Joni je osetio njegove zglobove
na svojima. Obećanje.
- Slušaj, gledaj to posle. Uzmi i kesu.
Jimi mu je pružio kesu i Joni je nevoljno zatvorio album, stavio ga u
kesu. Jimi je pojeo picu, zavalio se u stolicu i potapšao se po stomaku.
- I tako... Kako ti ide s ribama?
Selo je jurilo pored njega. Sneg koji je točak mopeda kupio,
bombardovao je Oskarove obraze. Obema rukama se čvrsto držao za štap
na kraju konopca i iskrenuo se u stranu, van snežnog oblaka. Oštro
struganje kako su skije prolazile kroz rastresiti sneg. Spoljašnjom
stranom skije se očešao o naran- džasti stub kraj ivice puta. Zateturao se,
povratio ravnotežu.
Put na Logareu i prema letnjikovcima nije bio očišćen. Moped je za
sobom ostavljao tri duboka traga u nedirnutom snežnom pokrivaču, a pet
metara iza njega išao je Oskar na skijama, praveći još dva traga. Išao je
cikcak preko tragova mopeda, vozio na jednoj skiji kao oni što izvode
trikove, skupljao se u loptu brzine.
Da, kad je tata zakočio na kraju duge nizbrdice ka starom pristaništu
za parobrode, Oskarova brzina je bila veća od brzine mopeda, pa je morao
pažljivo da koči da se konopac ne bi opustio, što bi dovelo do cimanja na
kraju strmine i kad se moped ubrza.
Moped je stigao do pristaništa i tata je prebacio u ler, zakočio. Oskar
je još uvek išao prilično brzo i na trenutak je pomislio da pusti hvataljku i
jednostavno nastavi... Preko ivice mostića, u crnu vodu. Ali je raširio skije
i zakočio nekoliko metara od ivice.
Nekoliko trenutaka je stajao i disao, gledao vodu. Tanki komadi leda
počeli su da se stvaraju, ljuljali su se na malim talasima uz plažu. Možda
ove godine ima šanse za pravi led. Onda bi mogli da se prošetaju do ostrva
Vete na drugoj strani Ili su ostavljali otvoren kanal do Norteljea? Oskar
nije mogao da se seti, takvog leda nije bilo nekoliko godina.
Kad je dolazio leti, Oskar je na ovom mostiću pecao haringe. Gole
udice na štapu, mamac na kraju. Ako bi naleteo na veće jato, umeo je da
upeca i po nekoliko kila, ako bi bio strpljiv, ali najčešće je završavao s
deset-petnaest komada. To je bilo dovoljno za večeru za njega i tatu, a one
koje su bile premale za prženje dobijala je mačka.
~ 193 ~
Tata mu je prišao.
- Dobro je bilo.
- Mmm. Mada sam nekoliko puta propao kroz sneg.
- Da, malo je rastresit. Trebalo bi nekako da se zgusne. Moglo bi... ako
bi nekako uzeli neku ploču i zakačili je, stavili nešto teško na nju. Ako bi
ti seo na ploču, onda bi...
- Hoćemo da uradimo to?
- Ne, možda sutra. Sad je već mrak. Moramo kući da malo obradimo
pticu ako ćemo da je jedemo za večeru.
- Okej.
Tata je neko vreme ćutke posmatrao vodu.
- Znaš, nešto sam razmišljao.
- Da?
Evo ga. Mama je Oskaru rekla da je tati naglasila da mora da priča
sa Oskarom o onome s Jonijem. Oskar je zapravo želeo da razgovara o
tome. Tata je, ono, na sigurnoj udaljenosti od svega, ni na koji način neće
biti umešan. Tata se nakašljao, pripremao se. Uzdahnuo. Ponovo pogledao
vodu. Pa rekao:
- Da, razmišljao sam... je l' imaš neke klizaljke?
- Ne, omalile su mi se.
- Da, da... Mislim, ako se voda zaledi, a izgleda da hoće... onda može
da bude zabavno. Ja imam klizaljke.
- Ali one bi mi bile prevelike.
Tata je zafrktao, neka vrsta smeha.
- Da, ali... Estenov klinac ima neke koje je prerastao. Trideset devet.
Koji ti broj nosiš?
- Trideset osam.
- Da, s vunenim čarapama... Okej, onda ću da ga zamolim da mi ih da.
- Strava.
- Da. Mhm. Da krećemo kući polako?
Oskar je klimnuo glavom. Možda kasnije. A i ovo sa klizaljkama je
dobro. Ako bi sutra uspeli to da srede, moći će da ih ponese kući.
Na malim skijama je otklizao do konopca, vratio se unazad dok se nije
zategao, dao tati znak da je spreman i tata je pokrenuo moped. Uzbrdo su
išli prvom. Moped je pravio toliku buku da su se uplašene vrane razletele
s vrha jednog bora.
Oskar je polako klizio uzbrdo, kao na ski-liftu, stajao je pravo sa
skupljenim nogama. Nije razmišljao ni o čemu, osim o tome da zadrži skije
~ 194 ~
u starim tragovima kako bi izbegao proklizavanje kroz sneg. Išli su ka
kući dok se sumrak spuštao.
Lake je sišao niz stepenice s trga s bombonjerom Aladin zavučenom
ispod pasa. Nije voleo da krade, ali para nije imao, a hteo je Virginiji nešto
da pokloni. Trebalo bi da joj odnese i ruže, ali pokušaj da mazneš nešto iz
cvećare.
Već je bilo mračno, i kad je stigao do škole, zastao je. Osvrnuo se,
nogom probrljao po snegu, našao jedan kamen veličine pesnice i šutnuo ga
da se odvoji od zemlje. Stavio ga je u džep, obuhvatio rukom. Ne zato što
je mislio da bi mu to pomoglo protiv onoga što je video, ali hladnoća i
težina kamena jesu ulivale izvestan osećaj sigurnosti.
Njegovo raspitivanje po bloku nije dalo rezultata izuzev više
obazrivih, sumnjičavih pogleda roditelja koji su sa svojom decom pravili
Sneška Belića. Ružan matori.
Da, tek kad je zaustio da se obrati jednoj ženi koja je lupala tepih,
shvatio je koliko neprirodno njegovo ponašanje mora da deluje. Žena je
prestala s lupanjem, okrenula se ka njemu s prašnikom kao oružjem.
- Oprostite - rekao je Lake. - ...Ja, zanima me... tražim jedno dete.
- Aha?
Da, da. I sam je čuo kako je zvučalo, i to ga je učinilo još nesigurnijim.
- Da, ona je... nestala. Pa sam hteo da vidim da li ju je neko možda
ovde video.
- Je l' to vaše dete?
- Ne, ali...
Osim s nekoliko tinejdžera, odustao je od razgovora s ljudima koje
nije poznavao. Ili makar prepoznavao. Pitao je nekoliko poznanika, ali
niko od njih nije ništa video. Traži i naći ćeš, naravno. Ali onda moraš da
znaš tačno šta tražiš.
Sišao je do parka kod škole, bacio pogled na Jukeov most.
Vest je juče bila prilično propraćena u novinama, pre svega zbog
čudnog načina na koji je telo otkriveno. Ubijeni alkos inače ne bi bio neka
veća senzacija, ali tu su sada bila deca koja su ga videla, vatrogasci koji su
morali da iseku led i tako dalje. Pored teksta je stajala Jukeova fotografija
iz pasoša na kojoj je u najmanju ruku izgledao kao masovni ubica.
Lake je nastavio duž sumorne fasade od cigle blakeberjske osnovne
škole, visokim, širokim stepenicama, kao da su na ulazu u Ministarstvo
~ 195 ~
pravde ili u Pakao. Pri kraju stepenica neko je na zidu sprejom napisao
„Iron Maiden", šta god to značilo. Možda je neka grupa.
Prošao je pored parkinga, izašao na ulicu Bjernsonsgatan. U
normalnim okolnostima bi išao iza škole, ali tamo je... mračno. Nije mu
bilo teško da zamisli ono biće sklupčano u tami. Pogledao je ka vrhovima
visokih borova kraj puta. Nekoliko tamnih lopti u krošnji. Verovatno
svračja gnezda.
Nije samo izgled tog bića, već i način na koji je napalo. Možda, možda
bi mogao da prihvati da to sa zubima i kandžama ima neko prirodno
objašnjenje, da nije bilo skoka s drveta. Pre nego što su Virginiju odneli
kući, pogledao je drvo. Grana s koje je biće skočilo sigurno je pet metara
iznad zemlje.
Pasti pet metara pravo na nečija leđa; ako bi se svim ostalim
stvarima u iznalaženju „prirodnog" objašnjenja dodalo i „cirkuzant", onda
- možda. Ali sve ukupno to je jednako neverovatno kao ono što je on rekao
Virginiji, a zbog čega je sad žalio.
U pizdu materinu...
Izvukao je bombonjeru iz pantalona. Toplota tela je možda već stigla
da uništi, otopi čokoladu? Protresao ju je da proveri.
Ne. Još uvek je zvečalo unutra. Čokolada se nije spljeskala. Nastavio
je duž ulice Bjernsonsgatan, pored prodavnice ICA, držeći bombonjeru u
ruci.
„PASIRANI PARADAJZ. TRI KONZERVE 5,00"
Pre šest dana.
Drugom rukom je još uvek držao kamen u džepu. Pogledao je znak,
zamislio Virginijinu ruku kako se mrda da bi napravila ta jednaka, prava
slova. Valjda je danas ostala kod kuće da se odmara? Mada bi ličilo na nju
da ode na posao i pre nego što je krv počela da se zgrušava.
Kad je stigao do Virginijine zgrade, pogledao je njen prozor. Ugašeno.
Možda je kod ćerke? Pa dobro. U svakom slučaju će da se popne i ostavi
bombonjeru na kvači, ako nije kod kuće. U ulazu je bio mrkli mrak. Jeza
mu je prošla kičmom.
Dete je ovde.
Nekoliko sekundi je nepomično stajao, a onda se bacio ka crvenom
svetlu prekidača, pritisnuo ga nadlanicom ruke kojom je držao
bombonjeru. Druga ruka je čvrsto stezala kamen u džepu. Tiho kuckanje
releja iz podruma začulo se kad se svetio upalilo. Ništa. Virginijin ulaz.
~ 196 ~
Žute betonske stepenice sa šarom koji liči na povraćku. Drvena vrata.
Nekoliko puta je duboko udahnuo i krenuo uz stepenice.
Tek sada je osetio koliko je umoran. Virginija je živela na poslednjem,
trećem spratu i noge su mu se vukle stepenik po stepenik, dve beživotne
daske zakačene na kukove. Nadao se da će Virginija biti kod kuće, da će
biti dobro, i da će on moći da uroni u njenu stilsku fotelju i odmori se
malo, tu gde bi najradije bio. Pustio je kamen i pozvonio. Sačekao malo.
Pozvonio ponovo.
Već je krenuo da balansira bombonjeru na kvači kad je začuo
šunjanje iz stana. Pomerio se od vrata. Koraci u stanu su stali. Stajala je
kod vrata, s druge strane.
- Ko je?
Nikad, nikad ranije nije to pitala. Pozvoniš; škrip-škrip, čuju se njeni
koraci i vrata se otvore. Uđi, uđi.
Nakašljao se.
- Ja sam.
Pauza. Čuo ju je kako diše, ili je samo umišljao?
- Šta hoćeš?
- Samo da vidim kako si.
Ponovo pauza.
- Nije mi dobro.
- Mogu li da uđem?
Čekao je. Obema rukama je kao budala držao čokoladu pred sobom.
Začuo se udarac kad je otključala prvu bravu, čangrljanje ključeva kad je
okrenula i drugu. Još jedan zveket kad je skinula lanac. Kvaka se spustila
i vrata su se otvorila.
Nevoljno je zakoračio unazad, leđima udarivši u gelender. Virginija je
stajala na vratima. Izgledala je kao da umire. Pored naduvenog obraza,
lice joj je bilo prekriveno majušnim ospicama, a oči su joj izgledale poput
vekovnog mamurluka. Gusta mreža crvenih linija šarala je beonjače, a
ženica gotovo da nije bilo. Klimnula je glavom.
- Izgledam užasno.
- Ma ne. Samo sam... mislio sam da si možda... mogu li da uđem?
- Ne. Nemam snage.
- Jesi išla lekaru?
- Ići ću. Sutra.
- Aha. Evo, ja...
Pružio joj je bombonjeru koju je sve vreme poput štita držao pred
~ 197 ~
sobom. Virginija ju je uzela.
- Hvala.
- Slušaj, je l' ima nešto što bih mogao...
- Ne. U redu je. Moram samo da se odmorim. Nemam snage da stojim.
Čućemo se.
- Da, doći ću...
Virginija je zatvorila vrata.
- ...Sutra.
Ponovo zvečanje brava i lanca. Ostao je ispred vrata sa spuštenim
rukama. Zatim je prišao vratima i prislonio uvo. Čuo je spore korake i
otvaranje ormana.
Šta da radim ?
Nije bilo njegovo da je tera na nešto što ona ne želi, ali najradije bi je
odmah odveo u bolnicu. Ma dobro. Doći će sutra pre podne. Ako bude isto,
odvešće je u bolnicu htela to ona ili ne.
Lake je sišao niz stepenice, korak po korak. Mrtav umoran. Kad je
stigao do poslednjeg reda stepenica ispred ulaznih vrata, seo je na
stepenik, savio glavu i prekrio lice rukama.
Ja sam... odgovoran.
Svetlo se ugasilo. Žile u vratu su mu se napele, počeo je da dahće. To
je samo relej. Radi na tajmer. Sedeo je u mraku ulaza, pažljivo izvadio
kamen, uhvatio ga obema rukama, zagledao se u tamu.
Ajde dođi, pomislio je. Slobodno dođi.
Virginija je ispred vrata ostavila Lakeov molećivi izraz lica,
zaključala i stavila lanac. Nije htela da je on vidi. Nije htela da je iko vidi.
Morala je prilično da se napregne da bi izgovorila reči koje je izgovorila i
pokazala barem trunku pribranosti.
Stanje joj se brzo pogoršalo otkad se vratila kući iz prodavnice. Lota
joj je pomogla do kuće, a Virginija je u svom ošamućenom stanju
jednostavno prihvatila bol od dnevne svetlosti na licu. Kod kuće se
pogledala u ogledalo i videla stotine malih plikova na licu i rukama.
Opekotine.
Spavala je par sati, probudila se kad je pao mrak. Glad se do tada
promenila, pretvorila se u nemir. Jato histeričnih ribica plivalo je njenim
krvotokom. Nije mogla da leži, sedi, stoji. Hodala je unaokolo, po stanu,
~ 198 ~
češala se po telu, tuširala hladnom vodom ne bi li ublažila peckavi, kipteći
osećaj. Ništa nije pomagalo.
Nije se moglo opisati. Podsećalo je na ono kad je s dvadeset dve
godine dobila poruku da joj je otac pao s krova vikendice i slomio vrat. I
onda je tako hodala unaokolo, kao da ne postoji nijedno mesto na zemlji
na kome bi njeno telo moglo da se skrasi, na kome nije bolelo.
Isto i sad, samo gore. Nemir i strah se ni na tren nisu umirivali.
Vodio ju je kroz stan, sve dok više nije imala snage, dok nije sela na
stolicu i počela da lupa glavom o kuhinjski sto. U očaju je popila dva
rohipnola i sprala ih velikim gutljajem belog vina koje je imalo ukus
kanalizacije.
Obično joj je bila dovoljna jedna tableta da zaspi kao zaklana. Jedini
efekat sada bio je to što joj je postalo užasno muka i nakon pet minuta je
ispovraćala zelenu sluz i obe polusvarene tablete.
Nastavila je da se šeta po stanu, iscepala je novine na komadiće,
puzala po podu tresući se od straha. Otpuzala je do kuhinje, gurnula flašu
vina tako da je ona pala sa stola i razbila se pred njenim očima.
Uzela je jedan šiljati komad stakla.
Nije razmišljala. Samo ga je zarila u dlan i osećaj bola bio je dobar,
ispravan. Jato ribica u njenom telu pojurilo je ka izvoru bola. Krv se
probila. Pribila je dlan uz usta i počela da liže, sisa, i nemir je utihnuo.
Zaplakala je od olakšanja dok je na još jednom mestu probušila ruku i
nastavila da pije. Ukus krvi pomešao se sa ukusom suza.
Savijena na kuhinjskom podu, s rukom na ustima, uzbuđeno šišajući
poput novorođenčeta koje je po prvi put pronašlo majčine grudi, po drugi
put tog užasnog dana se osetila smireno.
Oko pola sata nakon što se pridigla s poda, počistila razbijeno staklo i
stavila flaster na dlan, nemir je ponovo počeo da raste. Tada je Lake
pozvonio na vrata.
Kad ga je oterala i zaključala, otišla je u kuhinju i ostavila
bombonjeru u ostavu. Sela je na stolicu i pokušala da shvati. Nemir joj to
nije dozvoljavao. Ubrzo je ponovo morala da ustane. Jedino što je znala
jeste da niko ne sme da bude ovde s njom. Posebno ne Lake. Povredila bi
ga. Nemir bi je naterao.
Dobila je nekakvu bolest. Za bolesti postoje lekovi.
Sutra će da ode lekaru, lekaru koji će je pregledati i reći: Da, to je
samo napad toga i toga. Prepisaćemo malo toga i toga na nekoliko nedelja.
I sve će biti u redu.
~ 199 ~
Išla je tamo-amo po stanu. Ponovo je postajalo nepodnošljivo.
Udarala se po rukama, nogama, ali ribice su opet oživele i ništa nije
pomagalo. Znala je šta mora da uradi. Zajecala je od straha od bola. Ali
bol je bio tako kratak, a olakšanje tako veliko.
Otišla je u kuhinju i uzela oštar, mali nož za voće, vratila se i sela na
kauč u dnevnoj sobi, prislonila nož na unutrašnju stranu ruke.
Samo da pregura noć. Sutra će potražiti pomoć. Sasvim je jasno da
ovako ne može da nastavi. Da pije sopstvenu krv. Sasvim je jasno. Nešto
mora da promeni. Ali sad i do daljeg...
Pljuvačka joj se skupljala u ustima, vlažno iščekivanje. Zasekla je.
Duboko.
14 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:51 pm
Margita
Administrator
Subota, 7. novembar (veče)
Oskar je pospremio sto, a tata je oprao sudove. Patka je bila odlična,
naravno. Nije bilo sačme. Tanjiri nisu ni morali mnogo da se peru. Nakon
što su pojeli najveći deo ptice i skoro sav krompir, pomazali su tanjire
belim hlebom. To je bilo najbolje od svega. Sipati samo sos na tanjir i
pojesti ga s parčićima poroznog hleba koji se napola rastvorio u sosu i
topio u ustima.
Tata nije bio baš „dobar u spremanju hrane", ali tri jela, prženo meso
s krompirom i lukom, haringu i gavku, spremao je toliko često da ih je
naučio. Sutra će propržiti ostatke današnje večere.
Oskar je sat pre večere proveo u svojoj sobi. I kod tate je imao sobu,
oskudnu u poređenju sa onom koju je imao u gradu, ali ju je voleo. U sobi
u gradu je imao postere i slike, i gomilu stvari, sve se neprekidno menjalo.
Ova soba se nikad nije menjala, i upravo to je voleo kod nje.
Izgledala je isto i sada kao i kada je imao sedam godina. Kad bi ušao
u sobu, s njenim poznatim mirisom vlage koja je ostajala u vazduhu
nakon što je soba brzo zagrejana pre njegovog dolaska, osećao bi se kao da
se ništa nije desilo još od... odavno.
Ovde su još uvek bili Diznijevi i švedski Bamse stripovi kupovani
tokom mnogo leta. Te stripove u gradu više nije čitao, ali ovde jeste. Sve ih
je znao napamet, ali ih je svejedno iznova čitao.
Dok su mirisi iz kuhinje procurivali, ležao je na krevetu i čitao jedan
stari broj Paje Patka. Paja, pačići i Baja Patak su otputovali u neku
daleku zemlju u kojoj nisu postojale pare, već su zapušači Bajinog
~ 200 ~
umirujućeg tonika korišćeni kao valuta.
Kad je završio sa čitanjem, neko vreme se petaljao sa svojim
mamcima i plovcima koje je držao u staroj kutiji za šivaći pribor koju je
dobio od tate. Vezao je nov najlon sa slobodnim udicama, pet komada, i
zakačio mamac za letnju haringu.
Zatim su jeli i kad je tata završio s pranjem sudova, igrali su iks-oks.
Oskar je voleo da ovako sedi s tatom; kockasti papir na uskom stolu,
glave nadvijene nad njim, jedna blizu druge. Vatra je pucketala u šporetu.
Oskarovi su bili krstići, tatini krugovi, kao i obično. Tata nikad nije
namerno pustio Oskara da pobedi, i sve do pre nekoliko godina je bio
nadmoćan, iako je Oskar tu i tamo dobijao poneku partiju. Ali sad je bilo
izjednačenije. Možda je imalo veze s tim što je toliko radio na Rubikovoj
kocki.
Partija je znala da se oduži i preko pola papira, što je Oskaru išlo u
korist. Pamtio je mesta s rupama koje je mogao da popuni ako tata uradi
to ili to, da napad zamaskira odbranom.
Večeras je Oskar pobedio. Tri partije zaredom su zaokružene i po
sredini papira je napisao „O". Samo jedna malena, u kojoj je Oskar
razmišljao o drugim stvarima, dobila je ,,T". Oskar je stavio krstić i
napravio dve otvorene četvorke, pri čemu je tata samo jednu mogao da
blokira. Tata je uzdahnuo i odmahnuo glavom.
- Aha, izgleda da sam naišao na boljeg od sebe.
- Izgleda.
Forme radi, tata je blokirao jednu četvorku, a Oskar je dovršio drugu,
napravio pet krstića u redu i pobedio. Preko partije je upisao jedno čitko
„O". Tata se počešao po bradi i izvadio nov papir. Mahnuo je olovkom.
- E, ovog puta ću ja...
- Samo ti sanjaj. Ti počinješ.
Četiri krstića i tri kruga kasnije, začulo se kucanje na vratima.
Odmah zatim su se i otvorila i čulo se kako neko lupa nogu o nogu kako bi
otresao sneg.
- Zdravo, domaćine!
Tata je podigao glavu, zavalio se u stolicu i pogledao ka predsoblju.
Oskar je stisnuo usne.
Ne.
Tata je novopridošlom klimnuo glavom.
- Uđi.
- Zahvaljujemo.
min@
~ 201 ~
Prigušeni koraci nekoga ko je u vunenim čarapama krenuo kroz
predsoblje. U sledećem trenutku, Jane je ušao u kuhinju i rekao:
- A tako, sedite tu i lepo vam je.
Tata je napravio mahnuo rukom ka Oskaru.
- Da, poznaješ mog malog.
- Naravno - odvratio je Jane. - Zdravo, Oskare. Kako je?
- Dobro.
Do malopre. Odlazi.
Jane je teškim koracima došao do kuhinjskog stola, vunene čarape su
mu se srozale s peta i visile su na prstima kao deformisana peraja.
Privukao je stolicu i seo.
- Igrate iks-oks, a?
- Da, samo mali je postao isuviše dobar. Ne mogu više da izađem na
kraj s njim.
- Pa da, pa da. Vežbao si u gradu, a? Smeš sa mnom da odigraš jednu
partiju, a Oskare?
Oskar je odmahnuo glavom. Nije hteo čak ni da pogleda Janea u lice,
znao je šta bi video. Zamućen pogled, usta razvučena u ovčji osmeh, da,
Jane je izgledao kao neka matora ovca, a njegova plava, kovrdžava kosa je
samo pojačavala utisak. Jedan od tatinih „drugara" koji su bili Oskarovi
neprijatelji.
Jane je protrljao ruke, napravivši zvuk šmirgle i pod svetlom iz
predsoblja, Oskar je video kako trunčice kože padaju na pod. Jane je imao
neku bolest od koje mu je, posebno leti, lice izgledalo kao trula crvena
pomorandža.
- Aha, ovde vam je lepo i toplo.
To stalno govoriš. Odlazi odavde sa svojim odvratnim licem i sa
svojim starim rečima.
- Tata, hoćemo li da završimo partiju?
- Da, ali kad ti dođu gosti...
- Samo vi igrajte.
Jane se zavalio u stolicu. Delovao je kao da ima sve vreme ovog sveta.
Ali Oskar je znao da je borba izgubljena. Ovo je kraj. Sad će biti, onako.
Poželeo je da vikne, da nešto razbije, najradije Janea, kad je tata
otišao do ostave i doneo flašu, uzeo dve čašice i stavio ih na sto. Jane je
protrljao ruke, tako da su trunčice zaplesale.
- Da, da. Znači, ostalo je malo domaće...
Oskar je gledao papir s nezavršenom partijom.
~ 202 ~
Tu bi mogao da stavi sledeći krstić.
Ali večeras više neće biti krstića. Niti krugova. Ničega.
Začulo se klokotanje iz flaše kad ju je tata nagnuo i počeo da sipa.
Čašica u obliku obrnute kupe napunila se providnom tečnošću. Izgledala
je tako maleno i krhko u tatinoj gruboj ruci. Gotovo je nestala.
Ipak, uništila je sve. Sve.
Oskar je zgužvao nedovršenu partiju i bacio je u šporet. Tata se nije
bunio. On i Jane su počeli da pričaju o nekom zajedničkom poznaniku koji
je slomio nogu. Prešli su na priču o drugim lomovima nogu koje su doživeli
ili za koje su čuli, dopunjavajući čaše.
Oskar je ostao pored otvorenih vratanaca šporeta i posmatrao papir
koji se zapalio, pocrneo. Zatim je otišao po ostale partije, spalio i njih.
Tata i Jane su poneli čaše i prešli u dnevnu sobu, tata je Oskaru
rekao nešto o tome da „dođe i popriča malo", a Oskar je odgovorio „možda
kasnije". Sedeo je pored šporeta i gledao vatru. Vrelina mu je milovala
lice. Ustao je, uzeo blok na kvadratiće sa stola, iscepao neiskorišćene
listove i bacio ih u vatru. Kad se ceo blok, zajedno sa koricama, ugljenisao,
otišao je po hemijske olovke i spalio i njih.
Bilo je nečeg posebnog u vezi s bolnicom ovako kasno uveče. Mod
Karlberj je sedela na recepciji i posmatrala skoro prazan hodnik. Menza i
kiosk su bili zatvoreni; tek pokoji čovek je poput utvare tumarao pod
visokim plafonom.
Ovako uveče je volela da zamišlja da ona, i samo ona, čuva golemu
građevinu kakva je danderidska bolnica. To, naravno, nije bilo tačno. Ako
bi se pojavio nekakav problem, trebalo je samo da pritisne dugme i čuvari
bi se stvorili za najviše tri minuta.
Imala je igru koje se igrala kako bi ubrzala prolazak tih kasnih
večernjih sati. Zamislila bi osobu, njen posao, mesto na kome živi, osnovne
podatke iz prošlosti. Možda neku bolest. A onda bi primenila to na prvu
sledeću osobu koja bi joj prišla. Rezultat je često bio... zabavan.
Mogla bi, na primer, da zamisli pilota koji živi u ulici Jetgatan u
centru Stokholma i ima dva psa koja bi mu pričuvao komšija kad bi pilot
leteo. Komšija je, naime, bio smrtno zaljubljen u pilota. Pilotov veliki
problem je bio u tome što je umišljao ili što je umišljala da vidi male
zelene ljude sa crvenim kapuljačama kako plivaju kroz oblake dok on ili
ona leti.
~ 203 ~
Okej. Onda je još samo trebalo da sačeka.
Možda će uskoro doći neka starija žena užasnog izgleda. Žena pilot.
Krišom je popila previše onih flašica žestokog pića iz aviona, videla male
zelene, dobila otkaz. Sad je po ceo dan kod kuće s psima. Komišija je,
međutim, još uvek zaljubljen u nju.
To je Mod radila.
Ponekad je proklinjala samu sebe zbog te igre, jer joj je
onemogućavala da ljude shvati ozbiljno. Ali nije mogla da odoli. Ove večeri
je čekala sveštenika kome su opsesija bili razmetljivi sportski automobili,
i koji je voleo da kupi stopere da bi im pružio spasenje.
Muškarac ili žena? Star ili mlad? Kako neko takav izgleda?
Mod je naslonila bradu na ruke, gledala ka ulazu. Večeras nema puno
ljudi. Posete primljenim pacijentima su završene, a novi pacijenti koji su
primljeni u subotu, najčešće alkoholisani, na ovaj ili na onaj način, išli su
u Urgentni.
Pokretna vrata su se zavrtela. Evo sveštenika sa sportskim autom,
možda.
Ali, ne. Ovo je bila jedna od onih prilika kad je morala da se preda.
Ušlo je dete. Sićušna devojčica... deset-dvanaest godina. Mod je počela da
zamišlja lanac događaja koji bi doveli do toga da ovo dete na kraju postane
taj sveštenik, ali je ubrzo prestala. Devojčica je izgledala tako nesrećno.
Dete je prišlo velikom planu bolnice na kome su raznobojne linije
označavale kuda treba da se ide da bi se stiglo do nekog odeljenja. Retki
su odrasli koji su uspevali da razumeju taj plan, pa kako bi to onda pošlo
za rukom jednom detetu?
Mod se nagnula napred i rekla:
- Mogu li da ti pomognem?
Devojčica se okrenula ka njoj i stidljivo se osmehnula pa prišla
recepciji. Kosa joj je bila vlažna, poneka još neotopljena pahuljica snega
sijala je na crnim vlasima.
Nije držala pogled prikovan za pod kao što deca često rade u
nepoznatom okruženju, ne, njene mračne, žalosne oči gledale su pravo u
Modine, dok je prilazila pultu. Jedna misao, jasna kao čulni utisak,
sevnula je Mod kroz glavu.
Moram da ti dam nešto? Šta da ti dam?
Sasvim besmisleno je počela brzo da prelistava stvari koje je držala u
fiokama. Olovku? Balon?
Dete je stalo pred pult. Samo vrat i glava su mu dosezali preko ivice.
~ 204 ~
- Izvinite, ali... tražim tatu.
- Dobro, je l' ovde primljen?
- Nisam sigurna...
Mod je prebacila pogled ka vratima, zatim preletela hodnik i na kraju
ga zaustavila na detetu ispred sebe koje nije čak imalo ni jaknu. Samo
crni ištrikani džemper na kome su kapljice vode i pahuljice snega
svetlucale pod svetlom s recepcije.
- A ti si, dušo, ovde potpuno sama? Ovako kasno?
- Da, ja... htela sam samo da vidim da li je ovde.
- Sad ćemo da vidimo. Kako se zove?
- Ne znam.
- Ne znaš?
Dete je pognulo glavu kao da traži nešto na podu. Kad je ponovo
podiglo glavu, crne oči i donja usna su drhtale.
- Ne, on... ali on jeste ovde.
- Ali, srećice...
Mod je osetila kako će joj nešto prepući u grudima i pokušala je da se
smiri tek radeći nešto; nagnula se i uzela ubrus iz poslednje fioke, otcepila
parče i pružila ga devojčici. Konačno joj je nešto dala, pa makar to bilo
samo parče papira. Devojčica je izduvala nos, obrisala oči na prilično...
odrastao način.
- Hvala.
- Hmm... onda ne znam. A šta mu je?
- On je... policija ga je uhvatila.
- Ali onda bolje njima da se obratiš.
- Da, ali drže ga ovde. Pošto je bolestan.
- Pa od čega je bolestan?
- On... znam samo da ga policija ovde drži. Gde je?
- Najverovatnije na poslednjem spratu, ali tamo ne možeš da uđeš,
ako... se prethodno nisi dogovorila s njima.
- Htela sam samo da vidim koji je njegov prozor, pa da mogu da... ne
znam.
Devojčica je ponovo zaplakala. Modino grlo se steglo tako da ju je
zabolelo. Devojčica je, dakle, htela da sazna da bi stajala ispred bolnice...
u snegu... i gledala u tatin prozor. Mod je progutala knedlu.
- Mogu da ih pozovem ako hoćeš. Sigurna sam da bi mogla da...
- Ne. U redu je. Sad znam. Sad mogu da... Hvala vam. Hvala.
Devojčica se okrenula i pošla ka ulazu.
~ 205 ~
Gospode bože, sve te rasturene porodice.
Devojčica je izašla kroz vrata, a Mod je ostala da zuri u tačku s koje je
ona nestala.
Nešto nije bilo u redu.
Mod je razmišljala o tome kako je devojčica izgledala, kako se kretala.
Nešto nije bilo kako treba, nešto što... Trebalo joj je pola minuta da se seti
u čemu je bio problem. Devojčica nije imala cipele.
Mod je izletela iz recepcije i pojurila ka vratima. Samo pod krajnje
posebnim okolnostima smela je da ostavi recepciju bez nadzora. Odlučila
je da je ovo upravo takav slučaj. Iznervirano je cupkala pred pokretnim
vratima brže, brže i izašla na parking. Devojčice nije bilo u vidokrugu. Šta
sad da radi? Mora da pozove socijalno; niko nije proverio da li neko brine o
devojčici, to je jedino objašnjenje. Ko je njen tata?
Mod je potražila devojčicu po parkingu. Potrčala je duž bolnice, ka
stanici metroa. Nije je bilo. Dok se vraćala ka recepciji, pokušavala je da
odluči koga da pozove, šta da radi.
Oskar je ležao u krevetu i čekao vukodlaka. U grudima mu je
ključalo; od besa, očaja. Iz dnevne sobe je dopiralo tatino i Janeovo dranje,
pomešano s muzikom s kasetofona. Braća Jup, oni što sviraju po oruđu i
prave parodije. Oskar nije mogao da rastumači nijednu reč, ali je znao
pesmu napamet.
Živimo na selu, i ubrzo smo shvatili
Nešto nam nedostaje u svinjcu
Pa smo prodali servis i kupili svinju...
Posle čega je cela grupa oponašala različite životinje na seoskom
imanju. Inače je mislio da su Braća Jup zabavna. Sad ih je mrzeo. Zato što
učestvuju. Što pevaju svoju idiotsku pesmu tati i Janeu dok se ovi opijaju.
Znao je tačno kako će biti.
Za nekih sat vremena flaša će biti popijena i Jane će otići kući. Tata
će onda neko vreme tumarati po kuhinji i na kraju se setiti da treba da
priča sa Oskarom.
Ući će u Oskarovu sobu i prestaće da bude tata. Biće samo masa
potrebe za nežnošću i osećajnošću koja smrdi na alkohol. Hteće da podigne
Oskara iz kreveta. Da popriča malo. O tome koliko još uvek voli mamu,
~ 206 ~
kako voli Oskara, da li Oskar njega voli? Mrmljaće o svim nepravdama
koje su mu učinjene, i u najgorem slučaju će se uzbuditi, naljutiti.
Nikad se nije tukao, ne. Ali ono što mu se u tim trenucima dešavalo
sa očima za Oskara je predstavljalo nešto najjezivije. Nije ostajalo ni traga
od tate. Samo čudovište koje se na neki način uvuklo u njegovo telo i
preuzelo kontrolu nad njim.
Čovek kakav je tata postajao kad je bio pijan, nije imao nikakve veze
sa onim čovekom kakav je bio kad je bio trezan. Zato je bilo utešno
zamišljati tatu kao vukodlaka. Kao da je potpuno drugo biće stvarno
boravilo u njegovom telu. Kao što je mesec mamio vuka u vukodlaku, tako
je alkohol mamio to biće u tati.
Oskar je uzeo jedan Bamse strip, pokušao da čita, nije mogao da se
koncentriše. Osećao se... ostavljeno. Za otprilike sat vremena ostaće sam
sa Čudovištem. I jedino što je sada mogao da radi bilo je da čeka.
Bacio je strip u zid i ustao iz kreveta, uzeo novčanik. Karte za metro i
dve ceduljice od Eli. Postavio ih je jednu do druge na krevet.
ONDA, PROZORU, PUSTI DAN UNUTRA, A ŽIVOT NAPOLJE.
Srce.
VIDIMO SE VEČERAS. ELI.
I druga.
MORAM IĆI, ILI OSTATI I UMRETI. TVOJA - ELI.
Vampiri ne postoje.
Noć je bila crna opna ispred prozora. Oskar je zažmurio i zamislio put
ka Stokholmu, velikom brzinom je prolazio pored kuća, dvorišta, polja.
Uleteo je u blok u Blakeberju, kroz njen prozor i ona je bila tu.
Otvorio je oči, pogledao ka crnom pravougaoniku prozora. Tamo
napolju.
Braća Jup su pevala o biciklu s probušenom gumom. Tata i Jane su se
nečemu smejali, preglasno. Nešto je palo.
Koje čudovište biraš?
Oskar je vratio Eline poruke u novčanik i obukao se. Iskrao se u
predsoblje i obuo se, obukao jaknu i stavio kapu. Nekoliko sekundi je
nepomično stajao, slušao zvukove iz dnevne sobe.
Krenuo je ka vratima, nešto mu je zapalo za oko, zastao je.
Na polici za cipele stajale su njegove stare gumene čizme kad mu je
možda bilo četiri-pet godina. Stajale su tu otkad on pamti, iako nije bilo
nikoga ko bi ih nosio. Pored njih su stajale tatine ogromne kožne čizme, od
~ 207 ~
kojih je na jednoj peta bila zakrpljena onom trakom kojom se krpe gume
na biciklu.
Zašto ih je sačuvao?
Oskar je razumeo. Dve osobe su prerasle čizme čije su stražnje strane
sada bile okrenute ka njemu. Tatina široka i kraj njega Oskarova uzana
leđa. Oskarova ruka ispružena, tata je drži. U čizmama su išli preko neke
litice, možda su krenuli da beru maline, možda...
Zajecao je. Plač mu se pridizao u grlu. Pružio je ruku da dodirne
čizmice. Nagla provala smeha začula se iz dnevne sobe. Janeov glas,
iskrivljen. Verovatno je imitirao nekog, bio je dobar u tome.
Oskarovi prsti su stegli čizme. Da. Nije znao zašto, ali je osećao da to
treba da uradi. Pažljivo je otvorio vrata, zatvorio ih za sobom. Noć je bila
ledena, sneg more dijamanata pod mesečevom svetlošću.
Čvrsto stežući čizme, krenuo je ka putu.
Čuvar je spavao. Mladi policajac kog su postavili nakon što se osoblje
bolnice pobunilo što neko od njih stalno mora da pazi na Hokana. Vrata su
bila zaključana kodiranom bravom. Valjda se zato i usudio da zaspi.
Samo jedna noćna lampa je bila uključena i Hokan je proučavao
razvučene senke na plafonu, baš kao što zdrav čovek leži u travi i
posmatra oblake. Tražio je oblike, figure u senkama. Nije znao da li bi bio
u stanju da čita, ali je žudeo za tim.
Eli nije bilo, i ono što je dominiralo njegovim starim životom polako se
vraćalo. Dobiće dugu zatvorsku kaznu i to vreme će posvetiti čitanju
onoga što nije pročitao i svega onoga što je sebi obećao da će pročitati.
Prelistavao je sve naslove knjiga Selme Lagerlef u glavi kad mu je
neko struganje prekinulo misli. Oslušnuo je. Isti zvuk ponovo. Dopirao je s
prozora.
Okrenuo je glavu koliko je mogao i pogledao. Naspram crnog neba
nazirao se svetliji krug, osvetljen svetlošću lampe. Jedan svetli grumen se
pojavio pored kruga, mrdao se napred- nazad. Ruka. Mahala je. Ruka je
zagrebala po prozoru i ono struganje, onaj bolni zvuk ponovo se začuo. Eli.
Hokan je bio srećan što nije povezan na neki EKG-aparat kad je srce
počelo da mu lupa, leprša kao ptica u mreži. Video je kako mu srce izleće
iz grudi i preko poda puzi do prozora.
Uđi, voljena. Uđi.
~ 208 ~
Ali prozor je bio zatvoren, a čak i da nije, njegove usne nisu mogle da
oblikuju reči koje bi Eli dale pristup sobi. Možda bi mogao da napravi
gestikulaciju sa istim značenjem, ali to mu nikad nije u potpunosti bilo
jasno. Mogu li ?
Pažljivo je spustio jednu nogu s kreveta, zatim i drugu. Kad je
stopalima dodirnuo pod, pokušao je da se uspravi. Noge nisu htele da
ponesu njegovu težinu, nakon desetodnevnog ležanja. Oslonio se o krevet,
povio se u stranu.
Cevčica od infuzije zategla se tako da je povukla kožu na mestu gde je
bila zabodena. Neka vrsta alarma bila je povezana sa cevčicom, jedan
tanak elektronski kabl išao je duž nje. Ako bi na bilo kom kraju izvukao
cevčicu, alarm bi se oglasio. Pomerio je ruku ka postolju za infuziju, tako
da se cevčica opustila, okrenuo se ka prozoru. Svetli krug je još uvek bio
tamo, čekao ga.
Moram.
Postolje za infuziju je bilo na točkovima, baterija za alarm bila je
zakačena tačno ispod kese s tečnošću. Ispružio se ka postolju, uhvatio ga.
Oslanjajući se o njega, počeo je da se pridiže, polako, polako. Soba mu je
kroz izmaglicu proletela ispred jedinog oka kad je pokušao da zakorači,
zastao je. Oslušnuo. Čuvarevo disanje i dalje je bilo mirno.
Koracima mrava krenuo je preko sobe. Čim je jedan od točkova
zaškripao, zastao je i oslušnuo. Nešto mu je govorilo da će to biti poslednji
put da vidi Eli i nije hteo da se... ušeprtlja
Telo mu je bilo izmoždeno kao posle maratonske trke kad je konačno
stigao do prozora i pribio lice uz njega tako da se želatinasta opna koja mu
je prekrivala kožu razmazala po staklu, i lice je ponovo počelo da mu gori.
Samo nekoliko centimetara duplog prozorskog stakla razdvajalo je
njegovo oko od njegove voljene. Eli je rukom prešla preko stakla, kao da
ga miluje po izobličenom licu. Hokan je približio oko koliko je mogao
Elinim očima, ali vid je ipak počeo da mu se muti, njene crne oči su se
udaljile, postale nejasne.
Pretpostavljao je da mu je suzni kanal spržen kao i sve ostalo, ali nije
bilo tako. Suze su mu navrle na oko i zaslepile ga. Njegov improvizovani
kapak nije mogao treptajima da ih odagna, i Hokan je pažljivo zdravom
rukom obrisao oko dok su mu telo šibali tihi jecaji.
Rukom je napipao prozorsku bravu. Okrenuo je. Sline su curele iz
rupe gde mu je nekada bio nos, pale na okvir prozora kad ga je otvorio.
~ 209 ~
Hladan vazduh je uleteo u sobu. Samo je pitanje trenutka kad će se
čuvar probuditi. Hokan je ispružio zdravu ruku kroz prozor, ka Eli. Eli se
popela na lim s druge strane prozora, obema rukama mu uhvatila ruku,
poljubila je. Prošaptala je:
- Zdravo, prijatelju.
Hokan je polako klimnuo glavom da potvrdi da je čuo. Izvadio ruku iz
Elinih, pomilovao je po obrazu. Njena koža je bila poput zamrznute svile
pod njegovom rukom.
Sve se vratilo.
Neće istruleti u nekoj ćeliji okružen besmislenim slovima. Neće trpeti
maltretiranje ostalih zatvorenika zato što je, u njihovim očima, počinio
najstrašniji zločin. Biće sa Eli. Biće
Eli se nagnula ka njemu, sklupčana na prozorskom limu.
- Šta hoćeš da uradim?
Hokan je sklonio ruku s njenog lica i pokazao na svoj vrat.
Eli je odmahnula glavom.
- Onda bih morala da te... ubijem. Kasnije.
Hokan je opet približio ruku Elinom licu i na trenutak joj prislonio
kažiprst na usne. Zatim ga je povukao.
Ponovo je pokazao na vrat.
Dah mu je u belom oblaku izlazio iz usta, ali mu nije bilo hladno.
Posle deset minuta, Oskar je bio kod prodavnice. Mesec ga je pratio od
tatine kuće, igrao se žmurke kroz krošnje drveća. Pogledao je na sat. Pola
jedanaest. U redu vožnje je video da poslednji autobus iz Norteljea polazi
u pola jedan.
Prešao je preko stanice ispred prodavnice, osvetljene svetlima s
benzinske pumpe, otišao do ulice Kapelšešvegen. Nikada ranije nije
stopirao i mama bi se izbezumila kad bi saznala. Da sedne s nekim
nepoznatim u auto...
Krenuo je brže, prošao pored nekoliko osvetljenih vila. Unutra su bili
ljudi kojima je bilo dobro. Deca su spavala u svojim krevetima i nisu
brinula o tome da li će ih roditelji probuditi da bi pričali gluposti.
Tata je kriv zbog ovoga a ne ja.
Pogledao je čizme koje je i dalje držao u ruci, bacio ih u jarak, zastao.
Čizme su pod mesečevom svetlošću izgledale kao dva tamna grumena
zemlje na belom snegu.
~ 210 ~
Mama mi više nikad neće dati da dođem ovamo.
Tata će otkriti da ga nema za možda... sat vremena. Potom će izaći i
potražiti ga, zvati ga. A onda će pozvati mamu. Hoće li? Verovatno. Da
vidi da li joj se Oskar javljao. Mama će po glasu shvatiti da je tata pijan,
kad joj ispriča da Oskara nema i biće...
Čekaj. Ovako.
Kad bude došao u Nortelje, pozvaće tatu i reći mu da je otišao u
Stokholm, da će prenoćiti kod jednog druga, a onda će se sutra ujutru
vratiti kući kod mame i praviti se da se ništa nije desilo.
Tata bi tako dobio svoju lekciju, a da sve ne preraste u katastrofu.
Odlično. I tako...
Oskar je sišao u jarak i pokupio čizme, ugurao ih u džepove jakne,
nastavio ka velikom putu. Sad je sve dobro. Sad je Oskar odlučivao o tome
kuda će, a mesec mu se ljubazno osmehivao, osvetljavao mu korake.
Podigao je ruku u pozdrav i počeo da peva.
- Evo Fritiofa Andešona, sneži mu po šeširu...
To je bilo sve što je znao od teksta, pa je nastavio da pevuši melodiju.
Posle nekoliko stotina metara, naišao je jedan auto. Još odavno ga je
čuo kako se približava i zastao je, ispružio palac. Auto je prošao pored
njega, stao, krenuo u rikverc. Suvozačeva vrata su se otvorila; u
automobilu je sedela žena, malo mlada od mame. Niko koga bi se trebalo
plašiti.
- Ćao. Kuda si krenuo?
- Stokholm. Ovaj, Nortelje.
- Idem do Norteljea, pa... - Oskar je zakoračio u auto.
- Uh. Je l' ti mama i tata znaju da si ovde?
- Da, da. Ali tatin auto se pokvario i... eto.
Žena ga je pogledala, činilo se da se premišlja.
- Dobro, uskači onda.
- Hvala.
Oskar je skliznuo u sedište, zatvorio vrata. Pošli su.
- Hoćeš li da te odvezem do autobuske stanice?
- Može, hvala.
Oskar se namestio u sedištu, uživajući u toploti koja mu se širila
telom, posebno leđima. Mora da je ona elektronska stolica. Pa je ovako
jednostavno. Osvetljene vile su proletale pored njih.
Samo vi sedite.
Sapesmom, sa igrom idemo do Španije i... negde.
~ 211 ~
- Je l' živiš u Stokholmu?
- Da. U Blakeberju.
- Blakeberj... to je zapadno, a?
- Mislim da jeste. Zove se Zapadno predgrađe, pa mora da jeste.
- Aha. Je l' te nešto važno čeka kod kuće?
-Da.
- Sigurno je nešto posebno kad ovako ideš.
- Da. Jeste.
U sobi je bilo hladno. Zglobovi su se ukočili posle tolikog odmaranja u
neprijatnom položaju. Čuvar se protegao uz pucketanje, bacio pogled ka
krevetu, istog trenutka se razbudio.
Nema ga... hladnoća... u pizdu materinu!
Skočio je na nestabilne noge, pogledao oko sebe. Hvala bogu. Čovek
nije pobegao. Ako kako je, do đavola, uspeo da dođe do prozora? I...
Šta je ono?
Ubica je stajao nagnut kroz prozor s nekakvim crnim grumenom na
ramenu. Gola zadnjica mu se videla ispod bolničke košulje. Čuvar je
zakoračio ka prozoru, zastao, ostao bez vazduha.
Grumen je bila glava. Dva tamna oka susrela su se s njegovim.
Krenuo je ka službenom oružju, setio se da ga nema. Iz bezbednosnih
razloga. Najbliže oružje nalazilo se u zaključanom ormanu u hodniku.
Pored toga, ovo je samo dete, sad je to shvatio.
- Hej! Ne mrdaj!
Pretrčao je u tri koraka do prozora i detetova glava se pridigla sa
čovekovog vrata. U momentu kad je čuvar stigao do njih, dete se
odgurnulo o lim sa spoljašnje strane prozora i odletelo nagore. Na tren mu
je spazio noge, pre nego što nestale.
Bose noge.
Čuvar je promolio glavu kroz prozor, video telo kako prelazi na krov,
izlazi iz vidnog polja. Čovek kraj njega je zakrkljao.
Gospode boze. Prokletstvo.
Na košulji su se po ramenu i leđima pod slabim svetlom videle crne
fleke. Čovekova glava je visila, a na vratu mu je bila sveža rana. S krova
su dopirali laki udarci nečega što se kreće po limu. Čuvar je paralisano
stajao.
Prioriteti. Koji prioriteti?
Nije mogao da se seti. Prvo spasti život. Da. Ali ima drugih koji bi
~ 212 ~
mogli... potrčao je ka vratima, ukucao kombinaciju i isklizao u hodnik,
viknuo:
- Sestro! Sestro! Dođite! Hitan slučaj!
Pojurio je ka požarnim stepenicama dok je dežurna sestra izašla iz
kancelarije i potrčala ka sobi koju je on upravo napustio. Kad su se
mimoišli, upitala je:
- Šta je?
- Hitan slučaj! Hitan... Zovite ljude, desilo se... ubistvo.
Reči nisu htele napolje. Nikada ranije nije video ništa slično. Na ovo
dosadno mesto čuvara je i postavljen upravo zato što je bio neiskusan.
Zamenljiv. Dok je trčao ka stepenicama, izvadio je radio i obavestio
centralu, pozvao pojačanje.
Medicinska sestra je pokušala da se pripremi za najgore; telo koje leži
na podu u lokvi krvi. Obešeno o čaršav za toplovodnu cev. I jedno i drugo
je već videla.
Kad je ušla u sobu, spazila je samo prazan krevet. I nešto kod
prozora. Prvo je pomislila da je reč o gomili odeće koja je stavljena na
prozorski okvir. A onda je videla da se pomera.
Pojurila je ka prozoru da ga spreči, ali čovek je već bio predaleko. Kad
je potrčala, već je bio na ivici, napola je već visio kroz prozor. Stigla je da
ga uhvati za ivicu bolničke košulje pre nego što mu se telo prevrnulo, a
infuzija istrgla iz ruke. Cepanje, i ostala je s parčetom mokre tkanine u
ruci. Nekoliko trenutaka kasnije čula je udaljen, prigušen udarac kad je
telo palo na zemlju. Zatim alarm na postolju za infuziju.
Taksista je skrenuo na prilaz ispred urgentnog. Stariji čovek na
zadnjem sedištu koji ga je tokom celog puta iz Jakobsberja za-bavljao
pričama o svojim srčanim problemima, otvorio je vrata i ostao da sedi,
iščekujući.
Okej, okej.
Taksista je otvorio svoja vrata, obišao auto i ispružio ruku da
pomogne starcu. Sneg mu je padao na kragnu jakne. Starac je krenuo da
ga uhvati za ruku, ali je zastao, s pogledom negde ka nebu, i ostao u autu.
- Hajde. Držim vas.
Starac je pokazao nagore.
- Šta je ono?
Taksista je pogledao.
Neko je stajao na krovu bolnice. Neko sitan. Go do pojasa sa
spuštenim rukama.
~ 213 ~
Zovi nekog.
Trebalo bi nekog da pozove preko radija. Ali je samo nepomično
stajao, nije mogao da se pomeri. Ako bi se pomerio, ravnoteža bi se
poremetila i ta malena osoba bi pala.
Ruka ga je zabolela kad ga je starac stegao svojim kandžastim
prstima, zario nokte u njegov dlan. Ipak, nije se pomakao.
Sneg mu je upadao u oči i on je treptao. Osoba na krovu je raširila
ruke, podigla ih iznad glave. Nešto se proteglo između ruku i tela; opna...
membrana. Starac ga je povukao za ruku, izašao iz automobila i stao
pored njega.
U trenutku kad je starčevo rame dotaklo njegovo, ta malena osoba...
to dete... počelo je da pada. Zasutavio je dah, a starčevi prsti su mu ponovo
probušili dlan. Dete je padalo tačno na njih.
Obojica su se instinktivno sagnula, rukama prekrila glavu.
Ništa se nije desilo.
Kad su podigli pogled, deteta nije bilo. Taksista se osvrnuo, ali sve što
je uspeo da vidi u vazduhu bio je sneg koji je padao pod uličnim
svetiljkama. Starac je zakreštao.
- Anđeo smrti. To je bio anđeo smrti. Ja odavde živ neću izaći.
Oskar je pospremio sto, a tata je oprao sudove. Patka je bila odlična,
naravno. Nije bilo sačme. Tanjiri nisu ni morali mnogo da se peru. Nakon
što su pojeli najveći deo ptice i skoro sav krompir, pomazali su tanjire
belim hlebom. To je bilo najbolje od svega. Sipati samo sos na tanjir i
pojesti ga s parčićima poroznog hleba koji se napola rastvorio u sosu i
topio u ustima.
Tata nije bio baš „dobar u spremanju hrane", ali tri jela, prženo meso
s krompirom i lukom, haringu i gavku, spremao je toliko često da ih je
naučio. Sutra će propržiti ostatke današnje večere.
Oskar je sat pre večere proveo u svojoj sobi. I kod tate je imao sobu,
oskudnu u poređenju sa onom koju je imao u gradu, ali ju je voleo. U sobi
u gradu je imao postere i slike, i gomilu stvari, sve se neprekidno menjalo.
Ova soba se nikad nije menjala, i upravo to je voleo kod nje.
Izgledala je isto i sada kao i kada je imao sedam godina. Kad bi ušao
u sobu, s njenim poznatim mirisom vlage koja je ostajala u vazduhu
nakon što je soba brzo zagrejana pre njegovog dolaska, osećao bi se kao da
se ništa nije desilo još od... odavno.
Ovde su još uvek bili Diznijevi i švedski Bamse stripovi kupovani
tokom mnogo leta. Te stripove u gradu više nije čitao, ali ovde jeste. Sve ih
je znao napamet, ali ih je svejedno iznova čitao.
Dok su mirisi iz kuhinje procurivali, ležao je na krevetu i čitao jedan
stari broj Paje Patka. Paja, pačići i Baja Patak su otputovali u neku
daleku zemlju u kojoj nisu postojale pare, već su zapušači Bajinog
~ 200 ~
umirujućeg tonika korišćeni kao valuta.
Kad je završio sa čitanjem, neko vreme se petaljao sa svojim
mamcima i plovcima koje je držao u staroj kutiji za šivaći pribor koju je
dobio od tate. Vezao je nov najlon sa slobodnim udicama, pet komada, i
zakačio mamac za letnju haringu.
Zatim su jeli i kad je tata završio s pranjem sudova, igrali su iks-oks.
Oskar je voleo da ovako sedi s tatom; kockasti papir na uskom stolu,
glave nadvijene nad njim, jedna blizu druge. Vatra je pucketala u šporetu.
Oskarovi su bili krstići, tatini krugovi, kao i obično. Tata nikad nije
namerno pustio Oskara da pobedi, i sve do pre nekoliko godina je bio
nadmoćan, iako je Oskar tu i tamo dobijao poneku partiju. Ali sad je bilo
izjednačenije. Možda je imalo veze s tim što je toliko radio na Rubikovoj
kocki.
Partija je znala da se oduži i preko pola papira, što je Oskaru išlo u
korist. Pamtio je mesta s rupama koje je mogao da popuni ako tata uradi
to ili to, da napad zamaskira odbranom.
Večeras je Oskar pobedio. Tri partije zaredom su zaokružene i po
sredini papira je napisao „O". Samo jedna malena, u kojoj je Oskar
razmišljao o drugim stvarima, dobila je ,,T". Oskar je stavio krstić i
napravio dve otvorene četvorke, pri čemu je tata samo jednu mogao da
blokira. Tata je uzdahnuo i odmahnuo glavom.
- Aha, izgleda da sam naišao na boljeg od sebe.
- Izgleda.
Forme radi, tata je blokirao jednu četvorku, a Oskar je dovršio drugu,
napravio pet krstića u redu i pobedio. Preko partije je upisao jedno čitko
„O". Tata se počešao po bradi i izvadio nov papir. Mahnuo je olovkom.
- E, ovog puta ću ja...
- Samo ti sanjaj. Ti počinješ.
Četiri krstića i tri kruga kasnije, začulo se kucanje na vratima.
Odmah zatim su se i otvorila i čulo se kako neko lupa nogu o nogu kako bi
otresao sneg.
- Zdravo, domaćine!
Tata je podigao glavu, zavalio se u stolicu i pogledao ka predsoblju.
Oskar je stisnuo usne.
Ne.
Tata je novopridošlom klimnuo glavom.
- Uđi.
- Zahvaljujemo.
min@
~ 201 ~
Prigušeni koraci nekoga ko je u vunenim čarapama krenuo kroz
predsoblje. U sledećem trenutku, Jane je ušao u kuhinju i rekao:
- A tako, sedite tu i lepo vam je.
Tata je napravio mahnuo rukom ka Oskaru.
- Da, poznaješ mog malog.
- Naravno - odvratio je Jane. - Zdravo, Oskare. Kako je?
- Dobro.
Do malopre. Odlazi.
Jane je teškim koracima došao do kuhinjskog stola, vunene čarape su
mu se srozale s peta i visile su na prstima kao deformisana peraja.
Privukao je stolicu i seo.
- Igrate iks-oks, a?
- Da, samo mali je postao isuviše dobar. Ne mogu više da izađem na
kraj s njim.
- Pa da, pa da. Vežbao si u gradu, a? Smeš sa mnom da odigraš jednu
partiju, a Oskare?
Oskar je odmahnuo glavom. Nije hteo čak ni da pogleda Janea u lice,
znao je šta bi video. Zamućen pogled, usta razvučena u ovčji osmeh, da,
Jane je izgledao kao neka matora ovca, a njegova plava, kovrdžava kosa je
samo pojačavala utisak. Jedan od tatinih „drugara" koji su bili Oskarovi
neprijatelji.
Jane je protrljao ruke, napravivši zvuk šmirgle i pod svetlom iz
predsoblja, Oskar je video kako trunčice kože padaju na pod. Jane je imao
neku bolest od koje mu je, posebno leti, lice izgledalo kao trula crvena
pomorandža.
- Aha, ovde vam je lepo i toplo.
To stalno govoriš. Odlazi odavde sa svojim odvratnim licem i sa
svojim starim rečima.
- Tata, hoćemo li da završimo partiju?
- Da, ali kad ti dođu gosti...
- Samo vi igrajte.
Jane se zavalio u stolicu. Delovao je kao da ima sve vreme ovog sveta.
Ali Oskar je znao da je borba izgubljena. Ovo je kraj. Sad će biti, onako.
Poželeo je da vikne, da nešto razbije, najradije Janea, kad je tata
otišao do ostave i doneo flašu, uzeo dve čašice i stavio ih na sto. Jane je
protrljao ruke, tako da su trunčice zaplesale.
- Da, da. Znači, ostalo je malo domaće...
Oskar je gledao papir s nezavršenom partijom.
~ 202 ~
Tu bi mogao da stavi sledeći krstić.
Ali večeras više neće biti krstića. Niti krugova. Ničega.
Začulo se klokotanje iz flaše kad ju je tata nagnuo i počeo da sipa.
Čašica u obliku obrnute kupe napunila se providnom tečnošću. Izgledala
je tako maleno i krhko u tatinoj gruboj ruci. Gotovo je nestala.
Ipak, uništila je sve. Sve.
Oskar je zgužvao nedovršenu partiju i bacio je u šporet. Tata se nije
bunio. On i Jane su počeli da pričaju o nekom zajedničkom poznaniku koji
je slomio nogu. Prešli su na priču o drugim lomovima nogu koje su doživeli
ili za koje su čuli, dopunjavajući čaše.
Oskar je ostao pored otvorenih vratanaca šporeta i posmatrao papir
koji se zapalio, pocrneo. Zatim je otišao po ostale partije, spalio i njih.
Tata i Jane su poneli čaše i prešli u dnevnu sobu, tata je Oskaru
rekao nešto o tome da „dođe i popriča malo", a Oskar je odgovorio „možda
kasnije". Sedeo je pored šporeta i gledao vatru. Vrelina mu je milovala
lice. Ustao je, uzeo blok na kvadratiće sa stola, iscepao neiskorišćene
listove i bacio ih u vatru. Kad se ceo blok, zajedno sa koricama, ugljenisao,
otišao je po hemijske olovke i spalio i njih.
Bilo je nečeg posebnog u vezi s bolnicom ovako kasno uveče. Mod
Karlberj je sedela na recepciji i posmatrala skoro prazan hodnik. Menza i
kiosk su bili zatvoreni; tek pokoji čovek je poput utvare tumarao pod
visokim plafonom.
Ovako uveče je volela da zamišlja da ona, i samo ona, čuva golemu
građevinu kakva je danderidska bolnica. To, naravno, nije bilo tačno. Ako
bi se pojavio nekakav problem, trebalo je samo da pritisne dugme i čuvari
bi se stvorili za najviše tri minuta.
Imala je igru koje se igrala kako bi ubrzala prolazak tih kasnih
večernjih sati. Zamislila bi osobu, njen posao, mesto na kome živi, osnovne
podatke iz prošlosti. Možda neku bolest. A onda bi primenila to na prvu
sledeću osobu koja bi joj prišla. Rezultat je često bio... zabavan.
Mogla bi, na primer, da zamisli pilota koji živi u ulici Jetgatan u
centru Stokholma i ima dva psa koja bi mu pričuvao komšija kad bi pilot
leteo. Komšija je, naime, bio smrtno zaljubljen u pilota. Pilotov veliki
problem je bio u tome što je umišljao ili što je umišljala da vidi male
zelene ljude sa crvenim kapuljačama kako plivaju kroz oblake dok on ili
ona leti.
~ 203 ~
Okej. Onda je još samo trebalo da sačeka.
Možda će uskoro doći neka starija žena užasnog izgleda. Žena pilot.
Krišom je popila previše onih flašica žestokog pića iz aviona, videla male
zelene, dobila otkaz. Sad je po ceo dan kod kuće s psima. Komišija je,
međutim, još uvek zaljubljen u nju.
To je Mod radila.
Ponekad je proklinjala samu sebe zbog te igre, jer joj je
onemogućavala da ljude shvati ozbiljno. Ali nije mogla da odoli. Ove večeri
je čekala sveštenika kome su opsesija bili razmetljivi sportski automobili,
i koji je voleo da kupi stopere da bi im pružio spasenje.
Muškarac ili žena? Star ili mlad? Kako neko takav izgleda?
Mod je naslonila bradu na ruke, gledala ka ulazu. Večeras nema puno
ljudi. Posete primljenim pacijentima su završene, a novi pacijenti koji su
primljeni u subotu, najčešće alkoholisani, na ovaj ili na onaj način, išli su
u Urgentni.
Pokretna vrata su se zavrtela. Evo sveštenika sa sportskim autom,
možda.
Ali, ne. Ovo je bila jedna od onih prilika kad je morala da se preda.
Ušlo je dete. Sićušna devojčica... deset-dvanaest godina. Mod je počela da
zamišlja lanac događaja koji bi doveli do toga da ovo dete na kraju postane
taj sveštenik, ali je ubrzo prestala. Devojčica je izgledala tako nesrećno.
Dete je prišlo velikom planu bolnice na kome su raznobojne linije
označavale kuda treba da se ide da bi se stiglo do nekog odeljenja. Retki
su odrasli koji su uspevali da razumeju taj plan, pa kako bi to onda pošlo
za rukom jednom detetu?
Mod se nagnula napred i rekla:
- Mogu li da ti pomognem?
Devojčica se okrenula ka njoj i stidljivo se osmehnula pa prišla
recepciji. Kosa joj je bila vlažna, poneka još neotopljena pahuljica snega
sijala je na crnim vlasima.
Nije držala pogled prikovan za pod kao što deca često rade u
nepoznatom okruženju, ne, njene mračne, žalosne oči gledale su pravo u
Modine, dok je prilazila pultu. Jedna misao, jasna kao čulni utisak,
sevnula je Mod kroz glavu.
Moram da ti dam nešto? Šta da ti dam?
Sasvim besmisleno je počela brzo da prelistava stvari koje je držala u
fiokama. Olovku? Balon?
Dete je stalo pred pult. Samo vrat i glava su mu dosezali preko ivice.
~ 204 ~
- Izvinite, ali... tražim tatu.
- Dobro, je l' ovde primljen?
- Nisam sigurna...
Mod je prebacila pogled ka vratima, zatim preletela hodnik i na kraju
ga zaustavila na detetu ispred sebe koje nije čak imalo ni jaknu. Samo
crni ištrikani džemper na kome su kapljice vode i pahuljice snega
svetlucale pod svetlom s recepcije.
- A ti si, dušo, ovde potpuno sama? Ovako kasno?
- Da, ja... htela sam samo da vidim da li je ovde.
- Sad ćemo da vidimo. Kako se zove?
- Ne znam.
- Ne znaš?
Dete je pognulo glavu kao da traži nešto na podu. Kad je ponovo
podiglo glavu, crne oči i donja usna su drhtale.
- Ne, on... ali on jeste ovde.
- Ali, srećice...
Mod je osetila kako će joj nešto prepući u grudima i pokušala je da se
smiri tek radeći nešto; nagnula se i uzela ubrus iz poslednje fioke, otcepila
parče i pružila ga devojčici. Konačno joj je nešto dala, pa makar to bilo
samo parče papira. Devojčica je izduvala nos, obrisala oči na prilično...
odrastao način.
- Hvala.
- Hmm... onda ne znam. A šta mu je?
- On je... policija ga je uhvatila.
- Ali onda bolje njima da se obratiš.
- Da, ali drže ga ovde. Pošto je bolestan.
- Pa od čega je bolestan?
- On... znam samo da ga policija ovde drži. Gde je?
- Najverovatnije na poslednjem spratu, ali tamo ne možeš da uđeš,
ako... se prethodno nisi dogovorila s njima.
- Htela sam samo da vidim koji je njegov prozor, pa da mogu da... ne
znam.
Devojčica je ponovo zaplakala. Modino grlo se steglo tako da ju je
zabolelo. Devojčica je, dakle, htela da sazna da bi stajala ispred bolnice...
u snegu... i gledala u tatin prozor. Mod je progutala knedlu.
- Mogu da ih pozovem ako hoćeš. Sigurna sam da bi mogla da...
- Ne. U redu je. Sad znam. Sad mogu da... Hvala vam. Hvala.
Devojčica se okrenula i pošla ka ulazu.
~ 205 ~
Gospode bože, sve te rasturene porodice.
Devojčica je izašla kroz vrata, a Mod je ostala da zuri u tačku s koje je
ona nestala.
Nešto nije bilo u redu.
Mod je razmišljala o tome kako je devojčica izgledala, kako se kretala.
Nešto nije bilo kako treba, nešto što... Trebalo joj je pola minuta da se seti
u čemu je bio problem. Devojčica nije imala cipele.
Mod je izletela iz recepcije i pojurila ka vratima. Samo pod krajnje
posebnim okolnostima smela je da ostavi recepciju bez nadzora. Odlučila
je da je ovo upravo takav slučaj. Iznervirano je cupkala pred pokretnim
vratima brže, brže i izašla na parking. Devojčice nije bilo u vidokrugu. Šta
sad da radi? Mora da pozove socijalno; niko nije proverio da li neko brine o
devojčici, to je jedino objašnjenje. Ko je njen tata?
Mod je potražila devojčicu po parkingu. Potrčala je duž bolnice, ka
stanici metroa. Nije je bilo. Dok se vraćala ka recepciji, pokušavala je da
odluči koga da pozove, šta da radi.
Oskar je ležao u krevetu i čekao vukodlaka. U grudima mu je
ključalo; od besa, očaja. Iz dnevne sobe je dopiralo tatino i Janeovo dranje,
pomešano s muzikom s kasetofona. Braća Jup, oni što sviraju po oruđu i
prave parodije. Oskar nije mogao da rastumači nijednu reč, ali je znao
pesmu napamet.
Živimo na selu, i ubrzo smo shvatili
Nešto nam nedostaje u svinjcu
Pa smo prodali servis i kupili svinju...
Posle čega je cela grupa oponašala različite životinje na seoskom
imanju. Inače je mislio da su Braća Jup zabavna. Sad ih je mrzeo. Zato što
učestvuju. Što pevaju svoju idiotsku pesmu tati i Janeu dok se ovi opijaju.
Znao je tačno kako će biti.
Za nekih sat vremena flaša će biti popijena i Jane će otići kući. Tata
će onda neko vreme tumarati po kuhinji i na kraju se setiti da treba da
priča sa Oskarom.
Ući će u Oskarovu sobu i prestaće da bude tata. Biće samo masa
potrebe za nežnošću i osećajnošću koja smrdi na alkohol. Hteće da podigne
Oskara iz kreveta. Da popriča malo. O tome koliko još uvek voli mamu,
~ 206 ~
kako voli Oskara, da li Oskar njega voli? Mrmljaće o svim nepravdama
koje su mu učinjene, i u najgorem slučaju će se uzbuditi, naljutiti.
Nikad se nije tukao, ne. Ali ono što mu se u tim trenucima dešavalo
sa očima za Oskara je predstavljalo nešto najjezivije. Nije ostajalo ni traga
od tate. Samo čudovište koje se na neki način uvuklo u njegovo telo i
preuzelo kontrolu nad njim.
Čovek kakav je tata postajao kad je bio pijan, nije imao nikakve veze
sa onim čovekom kakav je bio kad je bio trezan. Zato je bilo utešno
zamišljati tatu kao vukodlaka. Kao da je potpuno drugo biće stvarno
boravilo u njegovom telu. Kao što je mesec mamio vuka u vukodlaku, tako
je alkohol mamio to biće u tati.
Oskar je uzeo jedan Bamse strip, pokušao da čita, nije mogao da se
koncentriše. Osećao se... ostavljeno. Za otprilike sat vremena ostaće sam
sa Čudovištem. I jedino što je sada mogao da radi bilo je da čeka.
Bacio je strip u zid i ustao iz kreveta, uzeo novčanik. Karte za metro i
dve ceduljice od Eli. Postavio ih je jednu do druge na krevet.
ONDA, PROZORU, PUSTI DAN UNUTRA, A ŽIVOT NAPOLJE.
Srce.
VIDIMO SE VEČERAS. ELI.
I druga.
MORAM IĆI, ILI OSTATI I UMRETI. TVOJA - ELI.
Vampiri ne postoje.
Noć je bila crna opna ispred prozora. Oskar je zažmurio i zamislio put
ka Stokholmu, velikom brzinom je prolazio pored kuća, dvorišta, polja.
Uleteo je u blok u Blakeberju, kroz njen prozor i ona je bila tu.
Otvorio je oči, pogledao ka crnom pravougaoniku prozora. Tamo
napolju.
Braća Jup su pevala o biciklu s probušenom gumom. Tata i Jane su se
nečemu smejali, preglasno. Nešto je palo.
Koje čudovište biraš?
Oskar je vratio Eline poruke u novčanik i obukao se. Iskrao se u
predsoblje i obuo se, obukao jaknu i stavio kapu. Nekoliko sekundi je
nepomično stajao, slušao zvukove iz dnevne sobe.
Krenuo je ka vratima, nešto mu je zapalo za oko, zastao je.
Na polici za cipele stajale su njegove stare gumene čizme kad mu je
možda bilo četiri-pet godina. Stajale su tu otkad on pamti, iako nije bilo
nikoga ko bi ih nosio. Pored njih su stajale tatine ogromne kožne čizme, od
~ 207 ~
kojih je na jednoj peta bila zakrpljena onom trakom kojom se krpe gume
na biciklu.
Zašto ih je sačuvao?
Oskar je razumeo. Dve osobe su prerasle čizme čije su stražnje strane
sada bile okrenute ka njemu. Tatina široka i kraj njega Oskarova uzana
leđa. Oskarova ruka ispružena, tata je drži. U čizmama su išli preko neke
litice, možda su krenuli da beru maline, možda...
Zajecao je. Plač mu se pridizao u grlu. Pružio je ruku da dodirne
čizmice. Nagla provala smeha začula se iz dnevne sobe. Janeov glas,
iskrivljen. Verovatno je imitirao nekog, bio je dobar u tome.
Oskarovi prsti su stegli čizme. Da. Nije znao zašto, ali je osećao da to
treba da uradi. Pažljivo je otvorio vrata, zatvorio ih za sobom. Noć je bila
ledena, sneg more dijamanata pod mesečevom svetlošću.
Čvrsto stežući čizme, krenuo je ka putu.
Čuvar je spavao. Mladi policajac kog su postavili nakon što se osoblje
bolnice pobunilo što neko od njih stalno mora da pazi na Hokana. Vrata su
bila zaključana kodiranom bravom. Valjda se zato i usudio da zaspi.
Samo jedna noćna lampa je bila uključena i Hokan je proučavao
razvučene senke na plafonu, baš kao što zdrav čovek leži u travi i
posmatra oblake. Tražio je oblike, figure u senkama. Nije znao da li bi bio
u stanju da čita, ali je žudeo za tim.
Eli nije bilo, i ono što je dominiralo njegovim starim životom polako se
vraćalo. Dobiće dugu zatvorsku kaznu i to vreme će posvetiti čitanju
onoga što nije pročitao i svega onoga što je sebi obećao da će pročitati.
Prelistavao je sve naslove knjiga Selme Lagerlef u glavi kad mu je
neko struganje prekinulo misli. Oslušnuo je. Isti zvuk ponovo. Dopirao je s
prozora.
Okrenuo je glavu koliko je mogao i pogledao. Naspram crnog neba
nazirao se svetliji krug, osvetljen svetlošću lampe. Jedan svetli grumen se
pojavio pored kruga, mrdao se napred- nazad. Ruka. Mahala je. Ruka je
zagrebala po prozoru i ono struganje, onaj bolni zvuk ponovo se začuo. Eli.
Hokan je bio srećan što nije povezan na neki EKG-aparat kad je srce
počelo da mu lupa, leprša kao ptica u mreži. Video je kako mu srce izleće
iz grudi i preko poda puzi do prozora.
Uđi, voljena. Uđi.
~ 208 ~
Ali prozor je bio zatvoren, a čak i da nije, njegove usne nisu mogle da
oblikuju reči koje bi Eli dale pristup sobi. Možda bi mogao da napravi
gestikulaciju sa istim značenjem, ali to mu nikad nije u potpunosti bilo
jasno. Mogu li ?
Pažljivo je spustio jednu nogu s kreveta, zatim i drugu. Kad je
stopalima dodirnuo pod, pokušao je da se uspravi. Noge nisu htele da
ponesu njegovu težinu, nakon desetodnevnog ležanja. Oslonio se o krevet,
povio se u stranu.
Cevčica od infuzije zategla se tako da je povukla kožu na mestu gde je
bila zabodena. Neka vrsta alarma bila je povezana sa cevčicom, jedan
tanak elektronski kabl išao je duž nje. Ako bi na bilo kom kraju izvukao
cevčicu, alarm bi se oglasio. Pomerio je ruku ka postolju za infuziju, tako
da se cevčica opustila, okrenuo se ka prozoru. Svetli krug je još uvek bio
tamo, čekao ga.
Moram.
Postolje za infuziju je bilo na točkovima, baterija za alarm bila je
zakačena tačno ispod kese s tečnošću. Ispružio se ka postolju, uhvatio ga.
Oslanjajući se o njega, počeo je da se pridiže, polako, polako. Soba mu je
kroz izmaglicu proletela ispred jedinog oka kad je pokušao da zakorači,
zastao je. Oslušnuo. Čuvarevo disanje i dalje je bilo mirno.
Koracima mrava krenuo je preko sobe. Čim je jedan od točkova
zaškripao, zastao je i oslušnuo. Nešto mu je govorilo da će to biti poslednji
put da vidi Eli i nije hteo da se... ušeprtlja
Telo mu je bilo izmoždeno kao posle maratonske trke kad je konačno
stigao do prozora i pribio lice uz njega tako da se želatinasta opna koja mu
je prekrivala kožu razmazala po staklu, i lice je ponovo počelo da mu gori.
Samo nekoliko centimetara duplog prozorskog stakla razdvajalo je
njegovo oko od njegove voljene. Eli je rukom prešla preko stakla, kao da
ga miluje po izobličenom licu. Hokan je približio oko koliko je mogao
Elinim očima, ali vid je ipak počeo da mu se muti, njene crne oči su se
udaljile, postale nejasne.
Pretpostavljao je da mu je suzni kanal spržen kao i sve ostalo, ali nije
bilo tako. Suze su mu navrle na oko i zaslepile ga. Njegov improvizovani
kapak nije mogao treptajima da ih odagna, i Hokan je pažljivo zdravom
rukom obrisao oko dok su mu telo šibali tihi jecaji.
Rukom je napipao prozorsku bravu. Okrenuo je. Sline su curele iz
rupe gde mu je nekada bio nos, pale na okvir prozora kad ga je otvorio.
~ 209 ~
Hladan vazduh je uleteo u sobu. Samo je pitanje trenutka kad će se
čuvar probuditi. Hokan je ispružio zdravu ruku kroz prozor, ka Eli. Eli se
popela na lim s druge strane prozora, obema rukama mu uhvatila ruku,
poljubila je. Prošaptala je:
- Zdravo, prijatelju.
Hokan je polako klimnuo glavom da potvrdi da je čuo. Izvadio ruku iz
Elinih, pomilovao je po obrazu. Njena koža je bila poput zamrznute svile
pod njegovom rukom.
Sve se vratilo.
Neće istruleti u nekoj ćeliji okružen besmislenim slovima. Neće trpeti
maltretiranje ostalih zatvorenika zato što je, u njihovim očima, počinio
najstrašniji zločin. Biće sa Eli. Biće
Eli se nagnula ka njemu, sklupčana na prozorskom limu.
- Šta hoćeš da uradim?
Hokan je sklonio ruku s njenog lica i pokazao na svoj vrat.
Eli je odmahnula glavom.
- Onda bih morala da te... ubijem. Kasnije.
Hokan je opet približio ruku Elinom licu i na trenutak joj prislonio
kažiprst na usne. Zatim ga je povukao.
Ponovo je pokazao na vrat.
Dah mu je u belom oblaku izlazio iz usta, ali mu nije bilo hladno.
Posle deset minuta, Oskar je bio kod prodavnice. Mesec ga je pratio od
tatine kuće, igrao se žmurke kroz krošnje drveća. Pogledao je na sat. Pola
jedanaest. U redu vožnje je video da poslednji autobus iz Norteljea polazi
u pola jedan.
Prešao je preko stanice ispred prodavnice, osvetljene svetlima s
benzinske pumpe, otišao do ulice Kapelšešvegen. Nikada ranije nije
stopirao i mama bi se izbezumila kad bi saznala. Da sedne s nekim
nepoznatim u auto...
Krenuo je brže, prošao pored nekoliko osvetljenih vila. Unutra su bili
ljudi kojima je bilo dobro. Deca su spavala u svojim krevetima i nisu
brinula o tome da li će ih roditelji probuditi da bi pričali gluposti.
Tata je kriv zbog ovoga a ne ja.
Pogledao je čizme koje je i dalje držao u ruci, bacio ih u jarak, zastao.
Čizme su pod mesečevom svetlošću izgledale kao dva tamna grumena
zemlje na belom snegu.
~ 210 ~
Mama mi više nikad neće dati da dođem ovamo.
Tata će otkriti da ga nema za možda... sat vremena. Potom će izaći i
potražiti ga, zvati ga. A onda će pozvati mamu. Hoće li? Verovatno. Da
vidi da li joj se Oskar javljao. Mama će po glasu shvatiti da je tata pijan,
kad joj ispriča da Oskara nema i biće...
Čekaj. Ovako.
Kad bude došao u Nortelje, pozvaće tatu i reći mu da je otišao u
Stokholm, da će prenoćiti kod jednog druga, a onda će se sutra ujutru
vratiti kući kod mame i praviti se da se ništa nije desilo.
Tata bi tako dobio svoju lekciju, a da sve ne preraste u katastrofu.
Odlično. I tako...
Oskar je sišao u jarak i pokupio čizme, ugurao ih u džepove jakne,
nastavio ka velikom putu. Sad je sve dobro. Sad je Oskar odlučivao o tome
kuda će, a mesec mu se ljubazno osmehivao, osvetljavao mu korake.
Podigao je ruku u pozdrav i počeo da peva.
- Evo Fritiofa Andešona, sneži mu po šeširu...
To je bilo sve što je znao od teksta, pa je nastavio da pevuši melodiju.
Posle nekoliko stotina metara, naišao je jedan auto. Još odavno ga je
čuo kako se približava i zastao je, ispružio palac. Auto je prošao pored
njega, stao, krenuo u rikverc. Suvozačeva vrata su se otvorila; u
automobilu je sedela žena, malo mlada od mame. Niko koga bi se trebalo
plašiti.
- Ćao. Kuda si krenuo?
- Stokholm. Ovaj, Nortelje.
- Idem do Norteljea, pa... - Oskar je zakoračio u auto.
- Uh. Je l' ti mama i tata znaju da si ovde?
- Da, da. Ali tatin auto se pokvario i... eto.
Žena ga je pogledala, činilo se da se premišlja.
- Dobro, uskači onda.
- Hvala.
Oskar je skliznuo u sedište, zatvorio vrata. Pošli su.
- Hoćeš li da te odvezem do autobuske stanice?
- Može, hvala.
Oskar se namestio u sedištu, uživajući u toploti koja mu se širila
telom, posebno leđima. Mora da je ona elektronska stolica. Pa je ovako
jednostavno. Osvetljene vile su proletale pored njih.
Samo vi sedite.
Sapesmom, sa igrom idemo do Španije i... negde.
~ 211 ~
- Je l' živiš u Stokholmu?
- Da. U Blakeberju.
- Blakeberj... to je zapadno, a?
- Mislim da jeste. Zove se Zapadno predgrađe, pa mora da jeste.
- Aha. Je l' te nešto važno čeka kod kuće?
-Da.
- Sigurno je nešto posebno kad ovako ideš.
- Da. Jeste.
U sobi je bilo hladno. Zglobovi su se ukočili posle tolikog odmaranja u
neprijatnom položaju. Čuvar se protegao uz pucketanje, bacio pogled ka
krevetu, istog trenutka se razbudio.
Nema ga... hladnoća... u pizdu materinu!
Skočio je na nestabilne noge, pogledao oko sebe. Hvala bogu. Čovek
nije pobegao. Ako kako je, do đavola, uspeo da dođe do prozora? I...
Šta je ono?
Ubica je stajao nagnut kroz prozor s nekakvim crnim grumenom na
ramenu. Gola zadnjica mu se videla ispod bolničke košulje. Čuvar je
zakoračio ka prozoru, zastao, ostao bez vazduha.
Grumen je bila glava. Dva tamna oka susrela su se s njegovim.
Krenuo je ka službenom oružju, setio se da ga nema. Iz bezbednosnih
razloga. Najbliže oružje nalazilo se u zaključanom ormanu u hodniku.
Pored toga, ovo je samo dete, sad je to shvatio.
- Hej! Ne mrdaj!
Pretrčao je u tri koraka do prozora i detetova glava se pridigla sa
čovekovog vrata. U momentu kad je čuvar stigao do njih, dete se
odgurnulo o lim sa spoljašnje strane prozora i odletelo nagore. Na tren mu
je spazio noge, pre nego što nestale.
Bose noge.
Čuvar je promolio glavu kroz prozor, video telo kako prelazi na krov,
izlazi iz vidnog polja. Čovek kraj njega je zakrkljao.
Gospode boze. Prokletstvo.
Na košulji su se po ramenu i leđima pod slabim svetlom videle crne
fleke. Čovekova glava je visila, a na vratu mu je bila sveža rana. S krova
su dopirali laki udarci nečega što se kreće po limu. Čuvar je paralisano
stajao.
Prioriteti. Koji prioriteti?
Nije mogao da se seti. Prvo spasti život. Da. Ali ima drugih koji bi
~ 212 ~
mogli... potrčao je ka vratima, ukucao kombinaciju i isklizao u hodnik,
viknuo:
- Sestro! Sestro! Dođite! Hitan slučaj!
Pojurio je ka požarnim stepenicama dok je dežurna sestra izašla iz
kancelarije i potrčala ka sobi koju je on upravo napustio. Kad su se
mimoišli, upitala je:
- Šta je?
- Hitan slučaj! Hitan... Zovite ljude, desilo se... ubistvo.
Reči nisu htele napolje. Nikada ranije nije video ništa slično. Na ovo
dosadno mesto čuvara je i postavljen upravo zato što je bio neiskusan.
Zamenljiv. Dok je trčao ka stepenicama, izvadio je radio i obavestio
centralu, pozvao pojačanje.
Medicinska sestra je pokušala da se pripremi za najgore; telo koje leži
na podu u lokvi krvi. Obešeno o čaršav za toplovodnu cev. I jedno i drugo
je već videla.
Kad je ušla u sobu, spazila je samo prazan krevet. I nešto kod
prozora. Prvo je pomislila da je reč o gomili odeće koja je stavljena na
prozorski okvir. A onda je videla da se pomera.
Pojurila je ka prozoru da ga spreči, ali čovek je već bio predaleko. Kad
je potrčala, već je bio na ivici, napola je već visio kroz prozor. Stigla je da
ga uhvati za ivicu bolničke košulje pre nego što mu se telo prevrnulo, a
infuzija istrgla iz ruke. Cepanje, i ostala je s parčetom mokre tkanine u
ruci. Nekoliko trenutaka kasnije čula je udaljen, prigušen udarac kad je
telo palo na zemlju. Zatim alarm na postolju za infuziju.
Taksista je skrenuo na prilaz ispred urgentnog. Stariji čovek na
zadnjem sedištu koji ga je tokom celog puta iz Jakobsberja za-bavljao
pričama o svojim srčanim problemima, otvorio je vrata i ostao da sedi,
iščekujući.
Okej, okej.
Taksista je otvorio svoja vrata, obišao auto i ispružio ruku da
pomogne starcu. Sneg mu je padao na kragnu jakne. Starac je krenuo da
ga uhvati za ruku, ali je zastao, s pogledom negde ka nebu, i ostao u autu.
- Hajde. Držim vas.
Starac je pokazao nagore.
- Šta je ono?
Taksista je pogledao.
Neko je stajao na krovu bolnice. Neko sitan. Go do pojasa sa
spuštenim rukama.
~ 213 ~
Zovi nekog.
Trebalo bi nekog da pozove preko radija. Ali je samo nepomično
stajao, nije mogao da se pomeri. Ako bi se pomerio, ravnoteža bi se
poremetila i ta malena osoba bi pala.
Ruka ga je zabolela kad ga je starac stegao svojim kandžastim
prstima, zario nokte u njegov dlan. Ipak, nije se pomakao.
Sneg mu je upadao u oči i on je treptao. Osoba na krovu je raširila
ruke, podigla ih iznad glave. Nešto se proteglo između ruku i tela; opna...
membrana. Starac ga je povukao za ruku, izašao iz automobila i stao
pored njega.
U trenutku kad je starčevo rame dotaklo njegovo, ta malena osoba...
to dete... počelo je da pada. Zasutavio je dah, a starčevi prsti su mu ponovo
probušili dlan. Dete je padalo tačno na njih.
Obojica su se instinktivno sagnula, rukama prekrila glavu.
Ništa se nije desilo.
Kad su podigli pogled, deteta nije bilo. Taksista se osvrnuo, ali sve što
je uspeo da vidi u vazduhu bio je sneg koji je padao pod uličnim
svetiljkama. Starac je zakreštao.
- Anđeo smrti. To je bio anđeo smrti. Ja odavde živ neću izaći.
15 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:54 pm
Margita
Administrator
Subota, 7. novembar (noć)
Haba-haba sud-sud!
Grupa raspevanih momaka i devojaka ušla je kod Trga Hetorjet. Bili
su možda Tomijevih godina. Pijani. Momci su povremeno ispuštali krike,
padali preko devojaka, a devojke su se smejale, udarale ih. Onda su
ponovo počinjali s pesmom. Istom pesmom, iznova i iznova. Oskar ih je
krišom posmatrao.
Nikad neću biti takav.
Nažalost. A hteo bi. Činilo se da im je zabavno. Ali Oskar nikad ne bi
mogao da bude, da radi ono što su ovi momci radili. Jedan momak je ustao
sa sedišta i glasno zapevao:
- A Huleba-Huleba, A-ha-Huleba...
Jedan matori koji je kuntao na mestu predviđenom za invalide na
kraju vagona, viknuo je:
- Možete li da se utišate? Pokušavam da spavam.
Jedna od devojaka mu je pokazala srednji prst.
~ 214 ~
- Spavaj kod kuće.
Celo društvo se nasmejalo i vratilo se pesmi. Nekoliko mesta od njih,
jedan čovek je čitao knjigu. Oskar je iskrivio glavu da bi video naslov, ali
je uspeo da pročita samo ime pisca: Jeran Tunstrem. Nije ga znao.
Na sedištu s druge strane prolaza, paralelno sa Oskarom, sedela je
starija žena s ručnom torbom u krilu. Tiho je pričala sama sa sobom,
gestikulirala prema nevidljivom sagovorniku.
Nikad ranije nije išao metroom posle deset uveče. Jesu li ovo isti ljudi
koji preko dana ćutke sede i zure pred sebe, čitaju novine? Ili je ovo
poseban soj, koji se pojavljuje samo noću? i
Čovek s knjigom je okrenuo list. Oskar, začudo, nije poneo knjigu.
Šteta. Hteo bi da bude kao taj čovek; da sedi i čita, nezainteresovan za sve
oko sebe. Ali imao je samo vokmen i kocku. Planirao je da presluša kasetu
grupe Kiss, koju je dobio od Tomija; pokušao je u autobusu, ali se umorio
već posle nekoliko pesama.
Izvadio je kocku iz ranca. Tri stranice su bile složene. Samo jedno
bedno parčence je nedostajalo na četvrtoj. Eli i on su se jedne večeri
zanimali kockom, pričali kako treba da se slaže, i posle toga se Oskar
popravio. Pogledao je sve stranice, pokušao da osmisli strategiju, ali je
video samo Elino lice.
Kako li će izgledati?
Nije se plašio. Osećao je da... on nije smeo da bude ovde, u ovo doba,
nije smeo da radi to što je radio. Ovo ne postoji. Ovo nije on.
Ja ne postojim i niko mi ništa ne može.
Tatu je pozvao iz Norteljea i tata je plakao preko telefona. Rekao je da
će pozvati nekoga da pokupi Oskara. Bio je to drugi put u životu da je
Oskar čuo oca kako plače. Na trenutak je hteo da popusti. Ali kad je tata
počeo da se pali i viče kako valjda može da živi svoj život i radi šta hoće u
svojoj kući, I Oskar je spustio slušalicu.
Tada je zaista počelo; pa to... da ne postoji.
Raspevana grupa je sišla kod Trga Engbiplan. Jedan momak se
okrenuo i viknuo:
- Lepo spavajte, dragi... dragi...
Nije uspeo da nađe reč i jedna devojka ga je povukla. Neposredno pre
nego što su se vrata zatvorila, otrgao se i pritrčao im, zadržao jedan kraj i
prodrao se:
- ...Saputnici! Lepo spavajte, saputnici!
~ 215 ~
Pustio je vrata i metro je nastavio. Čitalac je spustio knjigu, pogledao
omladinu na peronu. Zatim se okrenuo ka Oskaru, pogledao ga u oči. I
nasmešio se. Oskar mu je uzvratio površnim osmehom, a zatim se pravio
da se koncentriše na kocku.
U grudima osećaj da je... bio priznat. Čovek ga je pogledao i poslao
misao Dobro je. Sve što radiš je okej.
Ipak, više se nije usudio da ga pogleda. Činilo se kao da je čovek znao.
Oskar je okrenuo jednu kolonu kocke za jedan stupanj, vratio je.
Osim njega, još dvojica su izašla u Blakeberju, iz drugih vagona.
Jedan stariji momak kog nije poznavao i jedan rokabili tip koji je delovao
mortus pijano. Doteturao se do momka i prodrao se:
- E, mo'š mi daš jednu pljugu?
- Sorry, ne pušim.
Činilo se da rokabili nije čuo ništa više od same negacije, jer je
izvukao deset kruna iz džepa i mahnuo novčanicom.
- Deset kinti! Za jednu pljugu.
Momak je odmahnuo glavom i otišao. Rokabili je ostao da se klati i
kad je Oskar prolazio pored njega, podigao je glavu i rekao:
- Ej! - Ali onda su mu se oči začkiljile, fokusirao je pogled na Oskara i
odmahnuo glavom. - A, ništa. Idi u miru, brate.
Oskar je nastavio uz stepenice ka gornjem delu stanice. Pitao se da li
će rokabili sad da piša na šine. Onaj stariji momak je izašao na glavni
ulaz. Oskar je, pored noćnog čuvara, bio jedini na stanici.
Noću je sve bilo drugačije. Fotografska radnja, cvećara i butik koji su
bili u sklopu stanice bili su zatvoreni. Čuvar je sedeo u svojoj kabini, s
nogama na stolu, čitao nešto. Tako tiho. Sat na zidu pokazivao je nešto
posle dva. Trebalo bi da je sada u krevetu. Da spava. Trebalo bi da je
barem pospan. Ali, ne. Bio je toliko umoran da se osećao kao da mu je telo
šuplje, ali to je bila šupljina ispunjena elektricitetom. Ne pospanošću.
Jedna vrata su se zalupila dole na peronu, i začuo je rokabilijev glas:
- I pognite se, vi oficiri, sa šlemovima i palicama...
Ista pesma koju je i on pevao. Nasmejao se i potrčao. Protrčao je kroz
ulaz, nizbrdo ka školi, prošao pored škole, preko parkinga. Sneg je ponovo
počeo da pada, velike pahuljice su probijale vrelinu njegovog lica. Gledao
je ka nebu dok je trčao. Mesec je i dalje bio tu, uletao je između solitera.
U bloku je zastao, izdahnuo vazduh. Skoro svi prozori bili su mračni,
ali zar ono iza Elinih spuštenih roletni nije neko slabo svetio?
Kako će izgledati?
~ 216 ~
Popeo se uzbrdo, bacio pogled ka svom ugašenom prozoru. Tamo sad
obični Oskar spava. Oskar... pre Eli. S piš-loptom u gaćama. A on je
završio s tim, više mu nije trebala.
Otključao je ulazna vrata svoje zgrade i kroz podrumski hodnik
prešao u njen ulaz, nije zastao da vidi da li je na podu ostala neka fleka.
Samo je prošao. To sada nije postojalo. On nije imao mamu i tatu, nikakav
pređašnji život, bio je samo... ovde. Nastavio je kroz ulaz, uz stepenice.
Stao je na njenom spratu i pogledao pohabana drvena vrata, pločicu
za ime, bez imena. Iza tih vrata. Zamislio je da će samo da ustrči uz
stepenice i pozvoni. Umesto toga, seo je na prvi stepenik sledećeg reda
stepenica, najbliži vratima.
A šta ako ona ne želi da on dođe? Ipak je ona ta koja je pobegla od
njega. Možda će mu reći da ode, da je ostavi na miru, da...
Podrum. Tomijev i od onih njegovih.
Mogao bi tamo da prespava, na kauču. Jer oni valjda nisu tamo noću?
Pa bi se onda sa Eli našao sutra uveče, kao i obično.
Ali nije kao i obično.
Zurio je u svoj ručni sat. Više neće biti kao ranije. Nešto i veliko je
moralo da se uradi. Kao što je bežanje, stopiranje, vraćanje kući usred
noći da bi pokazao da mu je to... važno. Ono čega se plašio nije bilo to da
je ona možda biće koje se hrani ljudskom krvlju. Već to da će ga oterati.
Pozvonio je. Neko krčanje se začulo s druge strane i prestalo je kad je
pustio zvonce. Čekao je. Ponovo pozvonio, duže. I Ništa. Ni jedan jedini
zvuk. Nije bila kod kuće.
Oskar je mirno sedeo na stepeništu dok mu je razočaranje poput
kamena tonulo u stomak. I odjednom se osetio umorno, strašno umorno.
Polako je ustao, krenuo niz stepenice. Na pola puta mu je sinula ideja.
Glupa, ali svejedno. Vratio se do njenih vrata i kratkim i dugim signalima
pozvonio slova njenog imena Morzeovom azbukom.
Kratko. Pauza. Kratko, dugo, kratko, kratko. Pauza. Kratko, kratko.
E... L... I...
Sačekao. Opet ništa iz stana. Okrenuo se i pošao, kad je začuo njen
glas.
- Oskare? Jesi li to ti?
I eto, uprkos svemu; radost je raketa koja se ispaljuje iz nje-govih
grudi i eksplodira kroz njegova usta jednim preglasnim:
-Da.
~ 217 ~
Da bi imala šta da radi, Mod Karlberj je otišla po kafu u prostoriju iza
recepcije i sela iza neosvetljenog pulta. Smena joj se završila još pre sat
vremena, ali ju je policija primorala da ostane.
Dva muškarca, koja nisu bila obučena kao policajci, skupljala su
nekakav prah s poda duž hodnika kojim je devojčica prošla svojim bosim
nogama. Policajac koji ju je pitao šta je devojčica rekla, uradila, kako je
izgledala, nije bio ljubazan. Mod se činilo da mu u glasu sve vreme
primećuje nagoveštaj da je ona nešto pogrešila. Ali kako je mogla da zna?
Henrik, jedan od čuvara koji je često bio u noćnoj smeni s njom, prišao
je recepciji i pokazao na šolju s kafom.
- Za mene?
- Ako hoćeš.
Henrik je uzeo šolju, otpio gotljaj i pogledao po hodniku. Osim onih
koji su četkicam skupljali tragove s poda, tu je bio i jedan uniformisani
policajac koji je pričao s taksistom.
- Puno ljudi večeras.
- Ništa ne razumem. Kako je otišla gore?
- Pojma nemam. Sigurno rade na tome. Izgleda da uspentrala uza zid.
- Ma to nije moguće.
- Da...
Henrik je iz džepa izvadio kesicu bombona i pružio joj. Mod je
odmahnula glavom, a Henrik je uzeo tri komada, stavio ih u usta i uz
izgovor klimnuo ramenima.
- Prestao da pušim. Ugojio sam se četiri kila za dve nedelje. -
Napravio je grimasu. - U pizdu materinu. Trebalo je da ga vidiš.
- Koga... ubicu?
- Da. Rasprskao se... po celom zidu. A lice... čoveče. Ako hoćeš da se
ubiješ, uzmi tablete. Zamisli da si patolog. Da moraš da...
- Henriče.
- Da?
- Prestani.
Eli je stajala na vratima. Oskar je sedeo na stepenicama. U ruci je
držao ručku torbe, kao da je spreman da u svakom trenutku ode. Eli je
prebacila jedan pramen kose iza uveta. Izgledala je potpuno zdravo.
Devojčica, nesigurna. Spustila je pogled na ruke, tiho rekla:
~ 218 ~
- Ulaziš?
- Da.
Eli je gotovo neprimetno klimnula glavom, vrteći prste. Oskar je
ostao na stepeništu.
- Je l' mogu... da uđem?
- Da.
Đavo mu nije dao mira. Rekao je:
- Reci da mogu da uđem.
Eli je podigla glavu, krenula nešto da kaže, nije rekla. Pritvorila je
vrata, zastala. Tapnula je bosom nogom o pod, zatim rekla:
- Možeš da uđeš.
Okrenula se i ušla u stan, Oskar je pošao za njom, zatvorio vrata za
sobom. U predsoblju je spustio ranac, skinuo jaknu i zakačio je na policu
za šešire, sa kukama na kojima ništa nije visilo kao ranije.
Eli je stajala na vratima dnevne sobe. Nosila je samo gaćice i crvenu
majicu na kojoj je pisalo Iron Maiden, iznad slike kosturskog čudovišta
koje su imali na omotima. Oskaru se majica učinila poznato. Video ju je
nekad u sobi za odlaganje đubreta. Je l' to ta ista?.
Eli je pogledala svoje prljave noge.
- Zašto si to rekao?
- Pa ti si to rekla.
- Da. Oskare...
Oklevala je. Oskar se nije mrdao, držao ruku na jakni koju tek što je
okačio. Gledao je u jaknu kad je upitao:
- Jesi ti vampir?
Ona je obavila ruke oko tela, polako odmahnula glavom.
- Ja... živim na krvi. Ali nisam... to.
- Koja je razlika?
Pogledala ga je u oči i malo glasnije rekla:
- Razlika je ogromna.
Oskar je primetio kako joj se prsti na nogama grče, opuštaju, grče.
Gole noge su joj bile prilično tanke, ispod majice se video par belih gaćica.
Napravio je gestikulaciju ka njoj.
- Jesi ti... ono... mrtva?
Osmehnula se prvi put otkad je došao.
- Ne. Zar se ne vidi?
- Ma ne to... znaš... jesi već neki put umrla?
- Ne. Ali živim već prilično dugo.
~ 219 ~
- Stara si?
- Ne. Imam dvanaest godina. Ali sam ovde već dugo.
- Znači, jesi stara. Iznutra. U glavi.
- Ne, nisam. To je jedino što i sama mislim da je čudno. Ne mogu to da
razumem. Zašto nikad nisam... nekako... postala starija od dvanaest
godina.
Oskar se zamislio, prešao rukom preko rukava jakne.
- Možda zato što toliko i imaš.
- Kako to misliš?
- Pa... ne možeš da razumeš zašto imaš samo dvanaest godina, zato
što imaš samo dvanaest godina.
Eli je podigla obrvu.
- Hoćeš da kažeš da sam glupa?
- Ne. Nego malo sporije kapiraš. Kao mala deca.
- Aha. Kako napreduje kocka?
Oskar je frknuo, pogledao je u oči i setio se onoga sa zenicama. Sad su
bile normalne, ali jednom jesu izgledale onako čudno, zar ne? Ipak... ovo je
bilo previše. Nije mogao da poveruje.
- Eli, ti izmišljaš sve ovo, a?
Eli je rukom prešla preko kostura na svom stomaku i zaustavila je
tačno na njegovim razjapljenim ustima.
- Da li još uvek želiš da sklopiš pakt sa mnom?
Oskar je napravio pola koraka unazad.
- Ne.
Pogledala ga je. Tužnim, gotovo optužujućim pogledom.
- Ne tako. Valjda shvataš da...
Prekinula je samu sebe. Oskar je dovršio umesto nje.
- Da si htela da me ubiješ, ubila bi me još odavno.
Eli je klimnula glavom. Oskar je napravio još pola koraka unazad.
Koliko bi mu trebalo do vrata? Da li da ostavi ranac? Činilo se da Eli ne
primećuje njegovu uznemirenost, želju za bekstvom. Oskar je zastao,
napetih mišića.
- Hoću li se... zaraziti?
S pogledom prikovanim za čudovište na majici, Eli je odmahnula
glavom.
- Ne želim nikoga da zarazim. Posebno ne tebe.
- Okej, kakav onda pakt?
~ 220 ~
Podigla je glavu ka mestu na kom je mislila da Oskar stoji, videla da
nije tamo. Zastala, a onda mu prišla, uhvatila mu glavu. Oskar ju je
pustio. Eli je izgledala... prazno. Odsutno. Ali ni traga onom licu iz
podruma. Njeni vrhovi prstiju doticali su mu uši. Mir je potekao
Oskarovim telom.
Nek se desi.
Nek se desi šta god hoće.
Elino lice bilo je na dvadeset centimetara od njegovog. Dah joj je imao
čudan miris, kao šupa u kojoj je tata čuvao staro gvožde. Da. Mirisala je...
na rđu. Jedan prst ga je pomilovao po uvetu. Šapnula je:
- Sama sam. Niko neće znati. Hoćeš?
- Da.
Brzo mu je prišla, prislonila svoje usne na njegovu gornju, blago
pritisnula. Usne su joj bile tople i suve. Pljuvačka mu je ispunila usta i
kad je svojim usnama obuhvatio njenu donju usnu, ovlažio ju je, omekšao.
Pažljivo su jedno drugom okusili usne, pustili ih da klize jedne preko
drugih i Oskar je nestao u toplom mraku koji je polako postajao sve
svetliji, prerastao u veliku salu, ogromnu prostoriju u zamku nasred koje
je stajao dugačak sto prepun hrane, i Oskar...
...Pritrčava delikatesima, jede ih rukama. Oko njega su druga deca,
velika i mala. Svi jedu sa stola. Na čelu stola sedi... muškarac?... Žena...
Osoba koja na glavi ima nešto što je sigurno perika. Ogromna masa
kose. Osoba u ruci drži čašu ispunjenu tamnocrvenom tečnošću, sedi
udobno naslonjena u stolici, pijucka iz čaše i Oskaru ohrabrujuće klima
glavom.
Jedu i jedu. Nešto dalje u sali, ka zidu, Oskar vidi ljude u siromašnoj
odeći koji uznemireno prate šta se dešava oko stola. Žena sa braon
maramom preko kose drži ruke črvsto prekrštene na stomaku i Oskar
pomišlja: Mama.
Zatim se čuje kuckanje o čašu i sva pažnja se okreće ka čoveku na čelu
stola. On ustaje. Oskar ga se plaši. Čovek je mali, mršav, neprirodno crven.
Lice belo kao kreč. Oskar oseća kako mu sos od mesa curi iz usta, parčence
mesa mu je na početku usta, jezikom ga pomera unazad.
Čovek podiže kožnu torbicu. Gracioznim pokretom odvezuje traku koja
je vezivala torbicu i na sto izbacuje dve velike, bele kockice. Prostorijom
odjekuje od njihovog okretanja. Uzima ih u ruku, pruža ih Oskaru i ostaloj
deci. Čovek otvara usta da nešto kaže, ali u tom trenutku ono parče mesa
ispada iz Oskar ovih usta i...
min@
~ 221 ~
Eline usne su se odvojile od njegovih, pustila mu je glavu, zakoračila
unazad. Iako ga je prestravila, Oskar je ponovo pokušao da prizove sliku
zamka, ali je nestala. Eli ga je upitno pogledala. Oskar je protrljao oči,
klimnuo glavom.
- Znači, istina.
- Da.
Neko vreme su stajali tako, u tišini. Onda je Eli rekla:
- Hoćeš li da uđeš?
Oskar je ćutao. Eli je povukla majicu, podigla ruke, oborila ih.
- Nikada te neću povrediti.
- Ma znam.
- O čemu razmišljaš?
- Ta majica. Je l' iz đubreta?
- ...Da.
- Jesi li je oprala?
Eli nije odgovorila.
- Malo si odvratna, je l' znaš?
- Mogu da se presvučem ako hoćeš.
- Da. Presvuci se.
Čitao je o čoveku na kolicima, ispod čaršava. Ritualni ubica.
Benke Edvards je tokom godina provezao svakakve likove kroz ove
hodnike, ka hladnjači. Muškarce i žene svih godina i veličina. Decu. Nisu
postojala nikakva posebna kolica za decu i Benkea je malo stvari moglo
tako da oneraspoloži kao prazne površine na kolicima kad je prevozio
decu; maleno biće pod belim čaršavom, celo na gornjem kraju kolica. Donji
kraj prazan, čaršav ravan. Ta površina predstavljala je samu smrt.
Ali sada je gurao odraslog čoveka, i ne samo to, slavnu ličnost.
Gurao je kolica kroz tihe hodnike. Jedini zvuk koji se čuo bilo je
škripanje gumenih točkova po linoleumu. Ovde nije bilo linija u boji na
podu. Ako bi neki posetilac došao ovamo, neko iz bolnice bi mu uvek bio u
pratnji.
Benke je čekao ispred bolnice dok je policija fotografisala mrtvo telo.
Neki novinari su sa svojim fotoaparatima stajali iza ograde, slikali bolnicu
jakim blicevima. Sutra će slika izaći u novinama, zajedno sa isprekidanom
linijom koja će pokazivati kako je pao.
Slavna ličnost.
~ 222 ~
Masa ispod čaršava nikako nije ukazivala na to. Masa kao i sve
druge. Znao je da ovaj čovek izgleda kao čudovište, da mu je telo puklo
poput balona napunjenog vodom kad je udario u smrznutu zemlju, i bio je
srećan zbog čaršava. Ispod čaršava smo svi isti.
Ipak, mnogi ljudi će nesumnjivo osetiti olakšanje što se baš ova masa
neživog mesa odvozi u hladnjaču da bi se kasnije, kad sudski veštaci
završe sa obdukcijom, transportovala u vatru. Čovek je imao jednu ranu
na vratu koju je policijski fotograf posebno želeo da uslika.
Ali da li je to išta menjalo?
Benke je na sebe gledao kao na filozofa. To je umnogome zavisilo od
njegovog posla. Video je toliko onoga što zapravo čini čoveka, kad se sve
uzme, da je razvio teoriju, i to prilično jednostavnu.
- Sve je u mozgu.
Glas mu je odjekivao praznim hodnicima kad je zaustavio kolica
ispred vrata hladnjače, ukucao kod i otvorio vrata.
Da. Sve je u mozgu. Od početka. Telo je samo uslužna jedinica koju
mozak tegli unaokolo da bi se održao u životu. Ali od početka je sve tamo,
u mozgu. Jedini način da se promeni neko kao što je ovaj pod čaršavom
bio bi da se operiše mozak.
Ili isključi.
Brava koja je vrata trebalo da drži otvorenim deset sekundi nakon
ukucavanja koda još uvek nije bila popravljena, i Benke je morao jednom
rukom da drži vrata, dok je drugom gornji deo kolica uvlačio u hladnjaču.
Kolica su udarila u dovratak i Benke je opsovao.
Daje bilo na hirurgiji, popravili bi ga za tili čas.
Zatim je spazio nešto neobično.
Gore levo na čaršavu, odmah ispod uzvišenja koje je u stvari bilo
čovekova glava, stajala je braonkasta fleka. Vrata su se zaključala za
njima, kad se Benke pognuo da pogleda. Fleka je polako rasla.
On krvari.
Benke nije bio od onih koji se lako uplaše. Pored toga, ovo se već
događalo. Verovatno neko gomilanje krvi u lobanji koje se oslobodilo kad
su kolica udarila u vrata.
Fleka na čaršavu je rasla.
Benke je otišao do ormana s priborom za prvu pomoć i uzeo flastere i
gazu. Uvek mu je bilo komično što se ovakav orman nalazi baš na ovom
mestu, ali on je bio predviđen za slučaj da se neka živa osoba ovde
povredi; priklešti prst na nosila ili nešto slično.
~ 223 ~
Držeći ruku na čaršavu, tik iznad fleke, Benke se pribrao. Naravno da
se nije plašio leševa, ali ovo je stvarno đavolski izgledalo. I Benke je
morao da ga previje. Njemu bi pridikovali ako bi na pod iscurela lokva
krvi.
Zato je progutao knedlu i skinuo čaršav.
Čovekovo lice je prkosilo svakom opisu. Neshvatljivo je da je s takvim
licem živeo nedelju dana. Ničeg što bi se prepoznalo kao ljudsko nije bilo
na tom licu osim jednog uveta i jednog... oka.
Zar nisu mogli... da ga prelepe?
Oko je bilo otvoreno. Sasvim jasno. Nije ni bilo kapka koji bi ga
zatvorio. A bilo je toliko uništeno da je izgledalo kao da je na samoj
beonjači bilo puno ožiljaka.
Benke se sklonio od mrtvog pogleda i koncentrisao na ono što mora da
uradi. Činilo se da je izvor fleke bila ona rana na vratu.
Začulo se tiho kapkanje i Benke se brzo osvrnuo. U pizdu materinu.
Ipak je i dalje bio nervozan. Još jedno kapkanje. Dopiralo je od njegovih
stopala. Spustio je pogled. Kap vode pala je s kolica i završila na njegovoj
cipeli. Plop.
Voda?
Pažljivije je pogledao ranu na čovekovom vratu. Ispod nje se napravio
podliv iz kog je curilo na metalni ram kolica.
Plop.
Pomerio je nogu. Jedna kap je pala na pod od pločica. Plip.
Kažprstom je dodirnuo tečnost, protrljao kažipst o palac. Nije bila
voda. Nekakva klizava, viskozna, providna tečnost. Pomirisao je prste.
Nije prepoznao miris.
Kad je pogledao beli pod, na njemu je već počela da se pravi barica.
Tečnost nije bila prozirna, bila je svetloroze. Izgledala je kao kad se krv
razdvaja u kesama za transfuziju. Ono što ostane kad se crvena krvna
zrnca spuste na dno.
Plazma.
Čovek je krvario krvnu plazmu.
Kako je to moguće, otkriće stručnjaci sutra ujutru, ili zapravo danas.
Njegov posao je samo da to zaustavi, da se ne bi ulepilo do sutra. Hteo je
kući. Da se uvuče u krevet do svoje usnule supruge, pročita nekoliko
strana iz krimića Odvratni čovek iz Seflea i zatim zaspi.
Benke je savio gazu, napravio debeli kompresor i pritisnuo ga na
ranu. Kako će, do đavola, zalepiti flaster. Ostatak čovekovog vrata bio je
~ 224 ~
toliko uništen da je bilo teško naći nepovređenu kožu na koju bi mogao da
zalepi flaster. Šta god. Hteo je kući. Otkinuo je nekoliko dugačkih traka,
napravio krst posred vrata, zbog čega će ga kasnije verovatno ispitivati,
ali šta ga briga.
Ja sam čuvar, nisam hirurg.
Kad je gaza bila na mestu, obrisao je kolica i pod. Potom je leš uvezao
u sobu četiri i obrisao ruke jednu od drugu. Sve sređeno. Posao dobro
odrađen i priča za prepričavanje. Krenuo je da poslednji put obiđe
hladnjaču i pogasi svetla, i već tad je počeo da oblikuje priču.
Znate onog ubicu koji je pao s poslednjeg sprata? Ja sam ga posle
preuzeo, i dok sam ga vozio u hladnjaču, video sam nešto čudno...
Liftom je otišao do svoje sobe, dobro oprao ruke, presvukao se i, na
putu napolje, bacio mantil na pranje. Sišao je do parkinga, seo u auto i na
miru popušio cigaretu pre nego što ga je upalio. Opušak je bacio u
pepeljaru, koju je stvarno bilo krajnje vreme isprazniti, i okrenuo ključ.
Auto se nećkao, kao i obično pri hladnom ili vlažnom vremenu. Ipak,
uvek je palio. Samo mu je trebalo malo ubeđivanja. Kad je kašljucanje
motora u trećem pokušaju prešlo u brundanje, setio se.
Ne zgrušava se.
Ne. Ono što čoveku curi iz vrata, neće koagulirati ispod prese koju mu
je zalepio. Ovlažiće je i nastaviće da curi na pod... a kad za nekoliko sati
otvore vrata...
U kurac!
Izvukao je ključ, besno ga gurnuo u džep dok je izlazio iz auta, i vratio
se u bolnicu.
Dnevna soba nije bila toliko prazna kao predsoblje i kuhinja. Ovde su
bili kauč, fotelja i veliki sto s gomilom sitnica na njemu. Tri kartonske
kutije stajale su jedna na drugoj pored kauča. Usamljena podna lampa
širila je slabo, žuto svetio preko stola. Ali to je bilo sve. Nije bilo tepiha,
slika, televizora. Debela ćebad visila su preko prozora.
Liči na zatvor. Na veliku zatvorsku ćeliju.
Oskar je probao da zazvižđi. Odjeknulo je, ali ne mnogo. Možda zbog
ćebića. Spustio je ranac pored fotelje. Zvuk udaraca metalnog poveza na
rancu o linoleum postao je jači, zvučao je pusto. Gledao je stvari na stolu
kad je Eli došla iz susedne sobe, obučena u preveliku, kariranu košulju.
Oskar je rukom prešao preko dnevne sobe.
- Je l' se vas dvoje selite?
~ 225 ~
- Ne. Zašto?
- Samo sam pomislio...
Vas dvoje ?
Neverovatno da se toga ranije nije setio. Oskar je pogledeom prešao
preko stvari na stolu. Sve zajedno je ličilo na igračke. Stare igračke.
- Onaj matori koji je živeo ovde. On ti nije bio tata, a?
-Ne.
- Je l' i on bio...?
-Ne.
Oskar je klimnuo glavom i ponovo se osvrnuo po sobi. Teško je
zamisliti da neko može ovako da živi. Osim ako nije...
- Jesi ti, ono... siromašna?
Eli je prišla stolu, podigla nešto što je ličilo na crno jaje i pružila ga
Oskaru. On se nagnuo, prineo ga lampi da bi bolje video. Površina jajeta
bila je hrapava i kad ga je bolje pogledao, spazio je stotine gustih, zlatnih
linija koje su se protezale preko njega. Jaje je bilo teško, kao da je
napravljeno od nekog metala. Oskar je okretao i zagledao jaje, video da su
zlatne niti urezane u duboke zaseke na površini. Eli je stala pored
Oskara, ponovo je osetio onaj miris... rđa.
- Šta misliš, koliko vredi?
- Ne znam. Mnogo?
- Postoje samo dva. Ako bi imao oba, mogao bi da ih prodaš i kupiš...
nuklearnu elektranu, na primer.
- Ma daj...
- Pa, ne znam. Koliko košta nuklearna elektrana? Pedeset miliona?
- Mislim da košta... milijarde.
- Aha. E pa, onda ne može.
- A i šta bi radila s nuklearnom elektranom?
Eli se nasmejala.
- Stavi ga između ruku. Tako. Obuhvati ga. I sad vrti rukama.
Oskar je uradio kako mu je Eli rekla. Polako je vrteo jaje u rukama i
osetio kako ono... puca i širi se dlanom. Ostao je bez daha i sklonio ruku s
gornje strane. Jaje se pretvorilo u stotinu... hiljadu komadića u njegovoj
ruci.
- Izvini! Bio sam pažljiv, stvarno...
- Ššš... Tako i treba. Pazi da ne ispustiš neki delić. Prospi ih ovde.
Eli je pokazala na papir koji je stajao na stočiću. Oskar nije disao dok
je pažljivo prosipao svetlucave komadiće iz ruke. Bili su manji od kapljice
~ 226 ~
vode i Oskar je kažiprstom druge ruke morao neke da otkači od dlana.
- Pa, slomilo se.
- Gledaj.
Eli je približila lampu stolu, uperila njeno prigušeno svetlo na gomilu
metalnih delića. Oskar se nagnuo i pogledao. Jedan delić, ne veći od
krpelja, stajao je sam pored gomile, i kad se baš zagledao, Oskar je spazio
da taj delić na nekim stranama ima useke i udubljenja, a na drugima
gotovo mikroskopska ispupčenja u obliku sijalica. Shvatio je.
- To je slagalica.
-Da.
- Ali... je l' možeš ponovo da je složiš?
- Mislim da mogu.
- Mora da traje večno.
-Da.
Oskar je pogledao još nekoliko parčića koji su se izdvojili iz gomile.
Činilo se da su identični onom prvom deliću, ali kad je pažljivije pogledao,
primetio je da postoje male varijacije. Useci nisu bili na istim mestima,
ispupčenja su bila pod različitim uglom. Video je i parče s jednom ravnom
stranom, kojom je išla tanušna zlatna nit. Deo za spoljnju stranu.
Oskar se bacio u fotelju.
- Ja bih poludeo.
- Zamisli onog ko je napravio ovo.
Eli je prevrnula očima i isplazila jezik tako da je podsetila na patuljka
Tupka. Oskar se nasmejao:
- Ha-ha. - Zvuk je zastao, zavibrirao među zidovima. Pusto. Eli je sela
na kauč, prekrstila noge, pogledala ga... sa iščekivanjem. On je izbegao
njen pogled, spustio ga na sto, na ruševinu igračaka.
Pusto.
Odjednom se ponovo osetio onako umorno. Ona nije bila „njegova
devojka", nije mogla da bude. Ona je bila... nešto drugo. Između njih je
postojalo veliko rastojanje koje se nije dalo... zažmurio je, zavalio se u
fotelju i crnilo ispod njegovih kapaka predstavljalo je prostor koji ih je
razdvajao.
Zadremao je, na trenutak skliznuo u san.
Prostor između njih ispunili su ružni, ljigavi insekti koji su leteli ka
njemu i kad su mu se približili, video je da imaju zube. Mahnuo je rukom
da bi ih oterao, i probudio se. Eli je sedela na kauču i posmatrala ga.
- Oskare. Ja sam ljudsko biće, baš kao i ti. Gledaj na mene kao da
~ 227 ~
imam... neku neobičnu bolest.
Oskar je klimnuo glavom.
Jedna misao je htela da se oformi. Nešto. Neki kontekst. Nije je
uhvatio. Ispustio ju je. Ali onda se javila druga misao, zastrašujuća. Da se
Eli samo pretvara. Da se u njoj krije jedna prastara osoba i posmatra ga,
zna sve, krišom se podrugljivo smeje.
Nemoguće.
Čisto da bi nešto radio, počeo je da pretura po rancu, izva-dio vokmen
i kasetu, pročitao tekst „Kiss: Unmasked", okrenuo je, „Kiss: Destroyer",
vratio ih u ranac.
Trebalo bi da idem kući.
Eli se nagnula napred.
- Šta je to?
- Ovo? Vokmen.
- Je l' to za... slušanje muzike?
- Da.
Ona ništa ne zna. Superinteligentna je, a ništa ne zna. Šta radi po ceo
dan? Spava, naravno. Gde joj je kovčeg? Da. Nije spavala kad je bila kod
mene. Samo je ležala u mom krevetu i čekala da se razdani. Moram ići...
- Mogu li da probam?
Oskar joj je pružio vokmen. Uzela ga je i činilo se da ne zna šta da
radi s njim, ali je onda stavila slušalice na uši, i upitno ga pogledala.
Oskar je pokazao na dugmiće.
- Pritisni to na kom piše „play".
Eli je pogledom prešla preko dugmića, pritisnula „play". Oskar je
osetio neki mir. Ovo je normalno; puštati muziku drugarici. Pitao se kako
će se Eli svideti „Kiss". Pritisnula je „play" i Oskar je iz fotelje čuo samo
prigušeno treštanje gitare, bubnjeva, glasa. Zapala joj je baš jedna od onih
težih pesama.
Eli je razrogačila oči, vrisnula od bola i Oskar se toliko preplašio da se
pribio uz naslon fotelje. Ona se zaljuljala, skoro se prevrnula unazad, dok
je Oskar gledao kako Eli zbacuje slušalice toliko snažno da se kabl
izvukao, baca ih, stavlja ruke preko ušiju, stenje.
Oskar je zinuo, pogledom pratio slušalice koje su tresnule o zid. Ustao
je, pokupio ih. Potpuno rasturene. Oba kabla su se otkačila. Stavio ih je
na sto i vratio se u fotelju.
Eli je sklonila ruke sa ušiju.
- Izvini... tako me je zabolelo.
~ 228 ~
- Nema veze.
- Je l' bio skup?
- Ma jok.
Eli je spustila najvišu kutiju, zavukla ruku i izvukla nekoliko
novčanica, pružila ih Oskaru.
- Evo.
Oskar je uzeo novčanice, prebrojao ih. Tri hiljadarke i dve stotke.
Osetio je nešto slično strahu, pogledao kutiju iz koje je izadila pare, u Eli,
u novčanice.
- Ovaj... koštao je pedeset kruna.
- Uzmi svejedno.
- Ma... samo su se slušalice polomile, a njih...
- Uzmi. Molim te.
Oskar je oklevao, a zatim je novac gurnuo u džep dok ga je u glavi
prebacivao u reklamne letke. Otprilike godinu dana subota... dvadeset pet
hiljada podeljenih letaka. Sto pedeset sati. Iviše. Bogatstvo. Džep gotovo
da je bio premali za novčanice.
- Pa, hvala.
Eli je klimnula glavom, sa stola podigla nešto što je ličilo na zamršeno
klupko čvorova, ali što je verovatno isto bila nekakva slagalica. Oskar je
posmatrao Eli dok je čačkala čvorove. Vrat savijen, dugi tanki prsti lete
preko kanapa. Ponovo je prošao kroz sve što mu je rekla. Njen tata, tetka
u gradu, škola u koju ide. Laži, sve zajedno.
A odakle joj sve te pare? Maznula?
Osećaj je bio tako neobičan da prvo nije shvatio šta je u pitanju.
Počelo je kao peckanje po koži, ušlo dublje u meso, a onda mu je iz
stomaka jedan oštar, hladan talas udario u glavu. Bio je... ljut. Ne
razočaran ili uplašen. Ljut.
Što ga je lagala, a i... od koga je ukrala te pare? Od nekoga kao što je
ona? Prekrstio je ruke preko stomaka, zavalio se u naslon.
- Ti ubijaš ljude.
- Oskare...
- Ako je to istina, onda moraš da ubijaš ljude. I kradeš im pare.
- Dobila sam pare.
- Samo lažeš. Sve vreme.
- To je tačno.
- Šta je tačno? Da lažeš?
Eli je vratila klupko na sto, pogledala ga izmučenim pogledom,
~ 229 ~
raširila ruke.
- Šta hoćeš da uradim?
- Daj mi neki dokaz.
- Kakav?
- Da si... to što kažeš.
Dugo ga je posmatrala. Zatim je odmahnula glavom.
- Ne želim.
- Zašto?
- Pogađaj.
Oskar je još više utonuo u fotelju. Pod dlanom je osećao gomilu
novčanica u džepu. Pred očima su mu bili reklamni leci. Koji su jutros
stigli. Koje treba da podeli do utorka. Sivi umor u telu. Sivilo u glavi. Bes.
Pogađaj. Još igara. Još laži. Hteo je da ode odavde. Da spava.
Pare. Dala mi je pare da bih ostao.
Ustao je, izvadio zgužvanu gomilu papira iz džepa, stavio sve osim
jedne novčanice od sto kruna na sto. Stotku je vratio u džep i rekao:
- Idem kući.
Ona se ispružila, uhvatila ga za zglob.
- Ostani. Molim te.
- Zašto? Samo me lažeš.
Pokušao je da izvuče ruku, ali njen hvat je postao jači.
- Pusti me!
- Ja nisam cirkuska nakaza!
Oskar je stisnuo zube, smireno ponovio:
- Pusti me.
Nije ga puštala. Hladni talas besa u Oskarovim grudima počeo je da
vibrira, da peva, i Oskar je skočio na nju. Bacio se preko nje i pritsnuo je
na kauč. Bila je laka kao perce i pribio ju je uz naslon za ruke, seo joj na
grudi, dok se talas prelivao, tresao, i poslao crne tačkice pred Oskarove oči
kad je podigao ruku i iz sve snage je udario u lice.
Snažan pljesak je odzvonio sobom i glava joj se cimnula u stranu,
pljuvačka joj je izletela iz usta, a Oskaru vrelina prelila ruku kad se talas
povukao, rasturio, a bes nestao.
Sedeo je na njenim grudima, zbunjeno gledajući u profil njene glavice
na crnoj koži kauča, dok se veliki cvet crvenila pojavljivao na obrazu na
mestu gde ju je udario. Ležala je mirno, otvorenih očiju. Oskar je rukama
prekrio lice.
- Izvini. Izvini. Ja...
~ 230 ~
Iznenada se okrenula, zbacila ga sa sebe, gurnula na naslon. Pokušao
je da je uhvati za ramena, ali je promašio i zgrabio je za kukove i ona je
stomakom pala tačno preko njegovog lica. Odbacio ju je, okrenuo se i oboje
su pokušali da uhvate ovo drugo.
Vrteli su se po kauču, nadjačavali. Napetih mišića i krajnje ozbiljni.
Ali pažljivo, da ne bi povredili jedno drugo. Uvijali su se, oslanjajući se o
sto.
Parčići crnog jajeta pali su na pod praveći zvuk rominjanja kiše po
limenom krovu.
Nije imao nameru da se penje po mantil. Smena mu je ionako bila
završena.
Ovo je moje slobodno vreme, i ovo radim isključivo iz zabave.
Uzeće iz hladnjače rezervni mantil nekog obducenta, ako bude...
nered. Lift je došao i on je ušao, pritisnuo podrum 2. Šta da radi ako bude
tako? Da vidi da li neko sa urgentnog može da dode i ušije? Za ovakve
stvari nije bilo procedure.
Krvarenje, ili kako bi se već nazvalo, dosad je verovatno prestalo, ali
morao je da proveri. Inače ne bi mogao da zaspi. Samo bi ležao, a zvuk
onog kapanja ga nikako ne bi napuštao.
Osmehnuo se sam za sebe kad je izašao iz lifta. Koliko normalnih
ljudi bi se usudilo da uradi ovako nešto, a da im se pri tom ne zatresu
gaće. Ne mnogo. Bio je prilično zadovoljan sobom što je... pa da, izvršio
svoju dužnost. Preuzeo odgovornost.
Jednostavno nisam sasvim normalan.
I to se nije moglo poreći: nešto u njemu se nadalo da... da je krvarenje
još uvek trajalo, da će morati da pozove urgentno, da će nastati mali
cirkus. Ma koliko želeo da ide kući i spava. Jer, prosto, priča bi bila bolja.
Ne, nije sasvim normalan. Nije imao problema s leševima; uslužne
mašine sa ugašenim mozgovima. Ono što je, međutim, moglo malo da ga
unervozi bili su ovi hodnici. Sama pomisao na tu mrežu tunela deset
metara ispod zemlje, na prazne sale i sobe, kao nekakva administrativna
jedinica Pakla. Tako veliko. Tako tiho. Tako prazno.
Leševi su slika i prilika zdravlja u poređenju sa ovim.
Ukucao je kod, po staroj navici pritisnuo dugme za otvaranje vrata
koja su odgovorila samo bespomoćnim kliktanjem. Gurnuo ih je i ušao u
hladnjaču, navukao par gumenih ruka-vica.
Šta je sad ovo?
~ 231 ~
Čovek kog je ostavio prekrivenog čaršavom, sada je ležao go. Penis
mu je bio u erekciji, nakrivo je stajao iznad prepona. Čaršav je bio na
podu. Benkeova pušačka pluća su zaškripala kad je snažno udahnuo
vazduh.
Čovek nije bio mrtav. Ne. Nije bio mrtav... pošto se pomerao.
Polako, kao u snu, okrenuo se na kolicima. Rukama je krenuo da
napipava nešto po vazduhu i Benke je instinktivno zakoračio unazad kad
mu je jedna ruka, nije čak ni izgledala kao ruka, proletela pored lica.
Čovek je pokušao da se pridigne, sručio se nazad na metalna kolica. Ono
jedno oko gledalo je pravo, bez treptanja.
Zvuk. Čovek je ispustio zvuk.
- Eeeeeeeeeee...
Benke je rukom prešao preko svog lica. Nešto mu se desilo s kožom.
Ruka je bila... pogledao ju je. Gumene rukavice.
Iza ruke je primetio da čovek ponovo pokušava da ustane.
Jebote, šta da radim?
Čovek je ponovo pao na kolica, uz vlažan tresak. Nekoliko kapi one
tečnosti isprskalo je Benkea po licu. Pokušao je da ih obriše gumenom
rukavicom, ali ih je samo razmazao.
Izvukao je kraj košulje i njime se obrisao.
S desetog sprata. Pao je s desetog sprata.
Okej. Okej. Imaš situaciju. Reši je.
Ako čovek i nije mrtav, onda mora da umire. Potrebna mu je pomoć.
- Eeeee...
- Ovde sam. Pomoći ću ti. Odvešću te do Urgentnog. Pokušaj da budeš
miran, ja ću...
Benke je prišao i stavio ruke na čovekovo napeto telo. Čovekova
nedeformisana ruka se ispružila i uhvatila Benkea za zglob. Neverovatno,
i dalje ima snage. Benke je morao da se pripomogne i drugom rukom da bi
se oslobodio.
Jedino što je imao da prekrije čoveka i zagreje ga bili su čaršavi s
nosila. Benke je uzeo tri komada i stavio ih preko čovekovog tela koje se
sve vreme uvijalo kao glista na udici, ne prestajući da ispušta onaj zvuk.
Nadvio se nad čoveka koji se malčice umirio kad ga je Benke pokrio
prekrivačima.
- Sad ću te što je brže moguće odvesti do Urgentnog, okej? Pokušaj da
ležiš mirno.
Odgurao je kolica do vrata i, uprkos okolnostima, setio se da dugme
~ 232 ~
za otvaranja vrata ne radi. Obišao je kolica i otvorio vrata, pogledao
čovekovu glavu. Poželeo je da nije.
Usta, koja nisu bila usta, počela su da se otvaraju.
Poluzarasla rana rascepala se uz zvuk sličan onome kad se skida koža
s ribe, pojedinačne tračice svetlocrvene kože nisu pukle, razvukle su se
kad se rupa u donjem delu lica proširila.
- AAAAAA!
Krik je odzvanjao praznim hodnicima i Benkeovo srce se ubrzalo.
Budi miran! Ćuti!
Da je u tom trenutku imao čekić, postojao je veliki rizik da bi ga
zakucao pravo u tu gnusnu, drhteću masu sa zurećim okom, na kojoj su
trake kože preko usne duplje sada pucale poput previše rastegnutih
gumica. Benke je video čovekove bele zube usred sve te crvenobraon
tečnosti koja je predstavljala njegovo lice.
Benke se vratio na drugi kraj kolica, pogurao ih duž hodnika, ka liftu.
Polutrčeći, plašeći se da će se čovek okrenuti i pasti s kolica. Pred njim su
se pružali beskrajni hodnici, kao u nekom košmaru. Da. Ovo je bilo kao
košmar. Sve ideje o „dobroj priči" nestale su. Želeo je samo da stigne gore,
gde ima drugih ljudi, živih ljudi koji će ga osloboditi čudovišta koje je
vrištalo s kolica.
Došao je do lifta i pozvao ga, zamišljajući put do Urgentnog. Za pet
minuta će biti tamo.
Već u prizemlju će biti nekoga ko će moći da mu pomogne. Za dva
minuta će se vratiti u stvarnost.
Dolazi više, jebeni liftu!
Čovekova zdrava ruka je mahala. Benke ju je pogledao i zažmurio, pa
otvorio oči. Čovek je nešto pokušao da kaže, tiho. Mahnuo je Benkeu da
mu priđe. Bio je, dakle, svestan.
Benke je prišao, nadvio se nad čoveka.
- Da? Šta je bilo? - Ruka ga je iznenada zgrabila za vrat, povukla ga
dole. Benke je izgubio ravnotežu, pao preko čoveka. Stisak na njegovom
vratu bio je gvozden i glava mu je krenula nadole, ka... rupi.
Pokušao je da se uhvati za ogradu kolica i oslobodi se, ali glava mu se
iskrenula u stranu i oči su mu se našle na samo nekoliko centimetara od
mokre gaze na čovekovom vratu.
- Pusti me...
Prst mu je ušao u uvo i čuo je kako kosti u ušnom kanalu pucaju,
kako se prst zavlačio, sve dublje. Benke je počeo da šutira nogama i kad je
~ 233 ~
cevanicom udario o postolje kolica, konačno se prodrao.
Zatim su mu se zubi zarili u obraz, a prst u njegovom uvetu je probio
toliko daleko da se nešto ugasilo, nešto se ugasilo... on se predao.
Poslednje što je video bilo je kako mokra gaza pred njegovim očima
menja boju i postaje svetlocrvena, dok mu je čovek proždirao lice.
Poslednje što je čuo bilo je jedno ping kad je lift stigao.
Ležali su jedno do drugog na kauču, znojeći se, dahćući. Oskar je bio
potpuno izmoren, izmožden. Toliko se borio za vazduh da su ga vilice
zabolele. I Eli je teško dolazila do daha. Oskar je okrenuo glavu ka njoj.
- Pusti.
- Izvini.
- Tebi se ne spava, a?
- Ne.
Oskar se borio da drži oči otvorene, pričao je gotovo bez pomeranja
usana. Elino lice je postajalo maglovito, nestvarno.
- Kako dolaziš do krvi?
Eli ga je gledala. Dugo. Zatim je nešto odlučila i Oskar je primetio
kako joj se nešto pomera ispod obraza, usana, kao da mrda jezikom. Onda
je razdvojila usne, širom zinula.
I video je njene zube. Potom je zatvorila usta.
Oskar je okrenuo glavu i pogledao u plafon gde se traka paučine
protezala s neupaljenog lustera. Nije imao snage čak ni da se iznenadi.
Ona je vampir. Ali to je već znao.
- Je l' vas ima mnogo?
- Kojih nas?
- Pa znaš.
- Ne, ne znam.
Oskar je pogledom šarao plafon, pokušavajući da nađe još neku
paučinu. Našao je dve. Učinilo mu se da na jednoj vidi i pauka. Trepnuo
je. I još jednom. Oči su mu bile pune peska. Nije bilo pauka.
- Kako da te nazovem? To što si ti?
-Eli.
- Je l' se stvarno tako zoveš?
- Skoro.
- Pa kako onda?
Pauza.
~ 234 ~
Eli se malo udaljila od njega, ka naslonu, okrenula se na stranu.
- Elias.
- Pa to je... muško ime.
-Da.
Oskar je zatvorio oči. Više nije imao snage. Kapci su se za lepili za
jabučice. Crna rupa je počela da se povećava, obuhvata celo njegovo telo.
Slabašan osećaj, negde u daljini, da bi nešto trebalo da kaže, uradi. Ali
nije imao snage. Crna rupa eksplodirala je u usporenom snimku. Usisan
je i bačen napred, unutra, napravio je kolut u svemiru, ka snu.
U daljini je osetio ruku koja ga miluje po obrazu. Nije uspeo da
formuliše misao, a pošto nešto oseća, onda to mora da je njegov obraz. Ali
negde, na nekoj udaljenoj planeti, neko je pažljivo milovao nečiji obraz.
I to je bilo dobro.
Posle toga su ostale samo zvezde.
Haba-haba sud-sud!
Grupa raspevanih momaka i devojaka ušla je kod Trga Hetorjet. Bili
su možda Tomijevih godina. Pijani. Momci su povremeno ispuštali krike,
padali preko devojaka, a devojke su se smejale, udarale ih. Onda su
ponovo počinjali s pesmom. Istom pesmom, iznova i iznova. Oskar ih je
krišom posmatrao.
Nikad neću biti takav.
Nažalost. A hteo bi. Činilo se da im je zabavno. Ali Oskar nikad ne bi
mogao da bude, da radi ono što su ovi momci radili. Jedan momak je ustao
sa sedišta i glasno zapevao:
- A Huleba-Huleba, A-ha-Huleba...
Jedan matori koji je kuntao na mestu predviđenom za invalide na
kraju vagona, viknuo je:
- Možete li da se utišate? Pokušavam da spavam.
Jedna od devojaka mu je pokazala srednji prst.
~ 214 ~
- Spavaj kod kuće.
Celo društvo se nasmejalo i vratilo se pesmi. Nekoliko mesta od njih,
jedan čovek je čitao knjigu. Oskar je iskrivio glavu da bi video naslov, ali
je uspeo da pročita samo ime pisca: Jeran Tunstrem. Nije ga znao.
Na sedištu s druge strane prolaza, paralelno sa Oskarom, sedela je
starija žena s ručnom torbom u krilu. Tiho je pričala sama sa sobom,
gestikulirala prema nevidljivom sagovorniku.
Nikad ranije nije išao metroom posle deset uveče. Jesu li ovo isti ljudi
koji preko dana ćutke sede i zure pred sebe, čitaju novine? Ili je ovo
poseban soj, koji se pojavljuje samo noću? i
Čovek s knjigom je okrenuo list. Oskar, začudo, nije poneo knjigu.
Šteta. Hteo bi da bude kao taj čovek; da sedi i čita, nezainteresovan za sve
oko sebe. Ali imao je samo vokmen i kocku. Planirao je da presluša kasetu
grupe Kiss, koju je dobio od Tomija; pokušao je u autobusu, ali se umorio
već posle nekoliko pesama.
Izvadio je kocku iz ranca. Tri stranice su bile složene. Samo jedno
bedno parčence je nedostajalo na četvrtoj. Eli i on su se jedne večeri
zanimali kockom, pričali kako treba da se slaže, i posle toga se Oskar
popravio. Pogledao je sve stranice, pokušao da osmisli strategiju, ali je
video samo Elino lice.
Kako li će izgledati?
Nije se plašio. Osećao je da... on nije smeo da bude ovde, u ovo doba,
nije smeo da radi to što je radio. Ovo ne postoji. Ovo nije on.
Ja ne postojim i niko mi ništa ne može.
Tatu je pozvao iz Norteljea i tata je plakao preko telefona. Rekao je da
će pozvati nekoga da pokupi Oskara. Bio je to drugi put u životu da je
Oskar čuo oca kako plače. Na trenutak je hteo da popusti. Ali kad je tata
počeo da se pali i viče kako valjda može da živi svoj život i radi šta hoće u
svojoj kući, I Oskar je spustio slušalicu.
Tada je zaista počelo; pa to... da ne postoji.
Raspevana grupa je sišla kod Trga Engbiplan. Jedan momak se
okrenuo i viknuo:
- Lepo spavajte, dragi... dragi...
Nije uspeo da nađe reč i jedna devojka ga je povukla. Neposredno pre
nego što su se vrata zatvorila, otrgao se i pritrčao im, zadržao jedan kraj i
prodrao se:
- ...Saputnici! Lepo spavajte, saputnici!
~ 215 ~
Pustio je vrata i metro je nastavio. Čitalac je spustio knjigu, pogledao
omladinu na peronu. Zatim se okrenuo ka Oskaru, pogledao ga u oči. I
nasmešio se. Oskar mu je uzvratio površnim osmehom, a zatim se pravio
da se koncentriše na kocku.
U grudima osećaj da je... bio priznat. Čovek ga je pogledao i poslao
misao Dobro je. Sve što radiš je okej.
Ipak, više se nije usudio da ga pogleda. Činilo se kao da je čovek znao.
Oskar je okrenuo jednu kolonu kocke za jedan stupanj, vratio je.
Osim njega, još dvojica su izašla u Blakeberju, iz drugih vagona.
Jedan stariji momak kog nije poznavao i jedan rokabili tip koji je delovao
mortus pijano. Doteturao se do momka i prodrao se:
- E, mo'š mi daš jednu pljugu?
- Sorry, ne pušim.
Činilo se da rokabili nije čuo ništa više od same negacije, jer je
izvukao deset kruna iz džepa i mahnuo novčanicom.
- Deset kinti! Za jednu pljugu.
Momak je odmahnuo glavom i otišao. Rokabili je ostao da se klati i
kad je Oskar prolazio pored njega, podigao je glavu i rekao:
- Ej! - Ali onda su mu se oči začkiljile, fokusirao je pogled na Oskara i
odmahnuo glavom. - A, ništa. Idi u miru, brate.
Oskar je nastavio uz stepenice ka gornjem delu stanice. Pitao se da li
će rokabili sad da piša na šine. Onaj stariji momak je izašao na glavni
ulaz. Oskar je, pored noćnog čuvara, bio jedini na stanici.
Noću je sve bilo drugačije. Fotografska radnja, cvećara i butik koji su
bili u sklopu stanice bili su zatvoreni. Čuvar je sedeo u svojoj kabini, s
nogama na stolu, čitao nešto. Tako tiho. Sat na zidu pokazivao je nešto
posle dva. Trebalo bi da je sada u krevetu. Da spava. Trebalo bi da je
barem pospan. Ali, ne. Bio je toliko umoran da se osećao kao da mu je telo
šuplje, ali to je bila šupljina ispunjena elektricitetom. Ne pospanošću.
Jedna vrata su se zalupila dole na peronu, i začuo je rokabilijev glas:
- I pognite se, vi oficiri, sa šlemovima i palicama...
Ista pesma koju je i on pevao. Nasmejao se i potrčao. Protrčao je kroz
ulaz, nizbrdo ka školi, prošao pored škole, preko parkinga. Sneg je ponovo
počeo da pada, velike pahuljice su probijale vrelinu njegovog lica. Gledao
je ka nebu dok je trčao. Mesec je i dalje bio tu, uletao je između solitera.
U bloku je zastao, izdahnuo vazduh. Skoro svi prozori bili su mračni,
ali zar ono iza Elinih spuštenih roletni nije neko slabo svetio?
Kako će izgledati?
~ 216 ~
Popeo se uzbrdo, bacio pogled ka svom ugašenom prozoru. Tamo sad
obični Oskar spava. Oskar... pre Eli. S piš-loptom u gaćama. A on je
završio s tim, više mu nije trebala.
Otključao je ulazna vrata svoje zgrade i kroz podrumski hodnik
prešao u njen ulaz, nije zastao da vidi da li je na podu ostala neka fleka.
Samo je prošao. To sada nije postojalo. On nije imao mamu i tatu, nikakav
pređašnji život, bio je samo... ovde. Nastavio je kroz ulaz, uz stepenice.
Stao je na njenom spratu i pogledao pohabana drvena vrata, pločicu
za ime, bez imena. Iza tih vrata. Zamislio je da će samo da ustrči uz
stepenice i pozvoni. Umesto toga, seo je na prvi stepenik sledećeg reda
stepenica, najbliži vratima.
A šta ako ona ne želi da on dođe? Ipak je ona ta koja je pobegla od
njega. Možda će mu reći da ode, da je ostavi na miru, da...
Podrum. Tomijev i od onih njegovih.
Mogao bi tamo da prespava, na kauču. Jer oni valjda nisu tamo noću?
Pa bi se onda sa Eli našao sutra uveče, kao i obično.
Ali nije kao i obično.
Zurio je u svoj ručni sat. Više neće biti kao ranije. Nešto i veliko je
moralo da se uradi. Kao što je bežanje, stopiranje, vraćanje kući usred
noći da bi pokazao da mu je to... važno. Ono čega se plašio nije bilo to da
je ona možda biće koje se hrani ljudskom krvlju. Već to da će ga oterati.
Pozvonio je. Neko krčanje se začulo s druge strane i prestalo je kad je
pustio zvonce. Čekao je. Ponovo pozvonio, duže. I Ništa. Ni jedan jedini
zvuk. Nije bila kod kuće.
Oskar je mirno sedeo na stepeništu dok mu je razočaranje poput
kamena tonulo u stomak. I odjednom se osetio umorno, strašno umorno.
Polako je ustao, krenuo niz stepenice. Na pola puta mu je sinula ideja.
Glupa, ali svejedno. Vratio se do njenih vrata i kratkim i dugim signalima
pozvonio slova njenog imena Morzeovom azbukom.
Kratko. Pauza. Kratko, dugo, kratko, kratko. Pauza. Kratko, kratko.
E... L... I...
Sačekao. Opet ništa iz stana. Okrenuo se i pošao, kad je začuo njen
glas.
- Oskare? Jesi li to ti?
I eto, uprkos svemu; radost je raketa koja se ispaljuje iz nje-govih
grudi i eksplodira kroz njegova usta jednim preglasnim:
-Da.
~ 217 ~
Da bi imala šta da radi, Mod Karlberj je otišla po kafu u prostoriju iza
recepcije i sela iza neosvetljenog pulta. Smena joj se završila još pre sat
vremena, ali ju je policija primorala da ostane.
Dva muškarca, koja nisu bila obučena kao policajci, skupljala su
nekakav prah s poda duž hodnika kojim je devojčica prošla svojim bosim
nogama. Policajac koji ju je pitao šta je devojčica rekla, uradila, kako je
izgledala, nije bio ljubazan. Mod se činilo da mu u glasu sve vreme
primećuje nagoveštaj da je ona nešto pogrešila. Ali kako je mogla da zna?
Henrik, jedan od čuvara koji je često bio u noćnoj smeni s njom, prišao
je recepciji i pokazao na šolju s kafom.
- Za mene?
- Ako hoćeš.
Henrik je uzeo šolju, otpio gotljaj i pogledao po hodniku. Osim onih
koji su četkicam skupljali tragove s poda, tu je bio i jedan uniformisani
policajac koji je pričao s taksistom.
- Puno ljudi večeras.
- Ništa ne razumem. Kako je otišla gore?
- Pojma nemam. Sigurno rade na tome. Izgleda da uspentrala uza zid.
- Ma to nije moguće.
- Da...
Henrik je iz džepa izvadio kesicu bombona i pružio joj. Mod je
odmahnula glavom, a Henrik je uzeo tri komada, stavio ih u usta i uz
izgovor klimnuo ramenima.
- Prestao da pušim. Ugojio sam se četiri kila za dve nedelje. -
Napravio je grimasu. - U pizdu materinu. Trebalo je da ga vidiš.
- Koga... ubicu?
- Da. Rasprskao se... po celom zidu. A lice... čoveče. Ako hoćeš da se
ubiješ, uzmi tablete. Zamisli da si patolog. Da moraš da...
- Henriče.
- Da?
- Prestani.
Eli je stajala na vratima. Oskar je sedeo na stepenicama. U ruci je
držao ručku torbe, kao da je spreman da u svakom trenutku ode. Eli je
prebacila jedan pramen kose iza uveta. Izgledala je potpuno zdravo.
Devojčica, nesigurna. Spustila je pogled na ruke, tiho rekla:
~ 218 ~
- Ulaziš?
- Da.
Eli je gotovo neprimetno klimnula glavom, vrteći prste. Oskar je
ostao na stepeništu.
- Je l' mogu... da uđem?
- Da.
Đavo mu nije dao mira. Rekao je:
- Reci da mogu da uđem.
Eli je podigla glavu, krenula nešto da kaže, nije rekla. Pritvorila je
vrata, zastala. Tapnula je bosom nogom o pod, zatim rekla:
- Možeš da uđeš.
Okrenula se i ušla u stan, Oskar je pošao za njom, zatvorio vrata za
sobom. U predsoblju je spustio ranac, skinuo jaknu i zakačio je na policu
za šešire, sa kukama na kojima ništa nije visilo kao ranije.
Eli je stajala na vratima dnevne sobe. Nosila je samo gaćice i crvenu
majicu na kojoj je pisalo Iron Maiden, iznad slike kosturskog čudovišta
koje su imali na omotima. Oskaru se majica učinila poznato. Video ju je
nekad u sobi za odlaganje đubreta. Je l' to ta ista?.
Eli je pogledala svoje prljave noge.
- Zašto si to rekao?
- Pa ti si to rekla.
- Da. Oskare...
Oklevala je. Oskar se nije mrdao, držao ruku na jakni koju tek što je
okačio. Gledao je u jaknu kad je upitao:
- Jesi ti vampir?
Ona je obavila ruke oko tela, polako odmahnula glavom.
- Ja... živim na krvi. Ali nisam... to.
- Koja je razlika?
Pogledala ga je u oči i malo glasnije rekla:
- Razlika je ogromna.
Oskar je primetio kako joj se prsti na nogama grče, opuštaju, grče.
Gole noge su joj bile prilično tanke, ispod majice se video par belih gaćica.
Napravio je gestikulaciju ka njoj.
- Jesi ti... ono... mrtva?
Osmehnula se prvi put otkad je došao.
- Ne. Zar se ne vidi?
- Ma ne to... znaš... jesi već neki put umrla?
- Ne. Ali živim već prilično dugo.
~ 219 ~
- Stara si?
- Ne. Imam dvanaest godina. Ali sam ovde već dugo.
- Znači, jesi stara. Iznutra. U glavi.
- Ne, nisam. To je jedino što i sama mislim da je čudno. Ne mogu to da
razumem. Zašto nikad nisam... nekako... postala starija od dvanaest
godina.
Oskar se zamislio, prešao rukom preko rukava jakne.
- Možda zato što toliko i imaš.
- Kako to misliš?
- Pa... ne možeš da razumeš zašto imaš samo dvanaest godina, zato
što imaš samo dvanaest godina.
Eli je podigla obrvu.
- Hoćeš da kažeš da sam glupa?
- Ne. Nego malo sporije kapiraš. Kao mala deca.
- Aha. Kako napreduje kocka?
Oskar je frknuo, pogledao je u oči i setio se onoga sa zenicama. Sad su
bile normalne, ali jednom jesu izgledale onako čudno, zar ne? Ipak... ovo je
bilo previše. Nije mogao da poveruje.
- Eli, ti izmišljaš sve ovo, a?
Eli je rukom prešla preko kostura na svom stomaku i zaustavila je
tačno na njegovim razjapljenim ustima.
- Da li još uvek želiš da sklopiš pakt sa mnom?
Oskar je napravio pola koraka unazad.
- Ne.
Pogledala ga je. Tužnim, gotovo optužujućim pogledom.
- Ne tako. Valjda shvataš da...
Prekinula je samu sebe. Oskar je dovršio umesto nje.
- Da si htela da me ubiješ, ubila bi me još odavno.
Eli je klimnula glavom. Oskar je napravio još pola koraka unazad.
Koliko bi mu trebalo do vrata? Da li da ostavi ranac? Činilo se da Eli ne
primećuje njegovu uznemirenost, želju za bekstvom. Oskar je zastao,
napetih mišića.
- Hoću li se... zaraziti?
S pogledom prikovanim za čudovište na majici, Eli je odmahnula
glavom.
- Ne želim nikoga da zarazim. Posebno ne tebe.
- Okej, kakav onda pakt?
~ 220 ~
Podigla je glavu ka mestu na kom je mislila da Oskar stoji, videla da
nije tamo. Zastala, a onda mu prišla, uhvatila mu glavu. Oskar ju je
pustio. Eli je izgledala... prazno. Odsutno. Ali ni traga onom licu iz
podruma. Njeni vrhovi prstiju doticali su mu uši. Mir je potekao
Oskarovim telom.
Nek se desi.
Nek se desi šta god hoće.
Elino lice bilo je na dvadeset centimetara od njegovog. Dah joj je imao
čudan miris, kao šupa u kojoj je tata čuvao staro gvožde. Da. Mirisala je...
na rđu. Jedan prst ga je pomilovao po uvetu. Šapnula je:
- Sama sam. Niko neće znati. Hoćeš?
- Da.
Brzo mu je prišla, prislonila svoje usne na njegovu gornju, blago
pritisnula. Usne su joj bile tople i suve. Pljuvačka mu je ispunila usta i
kad je svojim usnama obuhvatio njenu donju usnu, ovlažio ju je, omekšao.
Pažljivo su jedno drugom okusili usne, pustili ih da klize jedne preko
drugih i Oskar je nestao u toplom mraku koji je polako postajao sve
svetliji, prerastao u veliku salu, ogromnu prostoriju u zamku nasred koje
je stajao dugačak sto prepun hrane, i Oskar...
...Pritrčava delikatesima, jede ih rukama. Oko njega su druga deca,
velika i mala. Svi jedu sa stola. Na čelu stola sedi... muškarac?... Žena...
Osoba koja na glavi ima nešto što je sigurno perika. Ogromna masa
kose. Osoba u ruci drži čašu ispunjenu tamnocrvenom tečnošću, sedi
udobno naslonjena u stolici, pijucka iz čaše i Oskaru ohrabrujuće klima
glavom.
Jedu i jedu. Nešto dalje u sali, ka zidu, Oskar vidi ljude u siromašnoj
odeći koji uznemireno prate šta se dešava oko stola. Žena sa braon
maramom preko kose drži ruke črvsto prekrštene na stomaku i Oskar
pomišlja: Mama.
Zatim se čuje kuckanje o čašu i sva pažnja se okreće ka čoveku na čelu
stola. On ustaje. Oskar ga se plaši. Čovek je mali, mršav, neprirodno crven.
Lice belo kao kreč. Oskar oseća kako mu sos od mesa curi iz usta, parčence
mesa mu je na početku usta, jezikom ga pomera unazad.
Čovek podiže kožnu torbicu. Gracioznim pokretom odvezuje traku koja
je vezivala torbicu i na sto izbacuje dve velike, bele kockice. Prostorijom
odjekuje od njihovog okretanja. Uzima ih u ruku, pruža ih Oskaru i ostaloj
deci. Čovek otvara usta da nešto kaže, ali u tom trenutku ono parče mesa
ispada iz Oskar ovih usta i...
min@
~ 221 ~
Eline usne su se odvojile od njegovih, pustila mu je glavu, zakoračila
unazad. Iako ga je prestravila, Oskar je ponovo pokušao da prizove sliku
zamka, ali je nestala. Eli ga je upitno pogledala. Oskar je protrljao oči,
klimnuo glavom.
- Znači, istina.
- Da.
Neko vreme su stajali tako, u tišini. Onda je Eli rekla:
- Hoćeš li da uđeš?
Oskar je ćutao. Eli je povukla majicu, podigla ruke, oborila ih.
- Nikada te neću povrediti.
- Ma znam.
- O čemu razmišljaš?
- Ta majica. Je l' iz đubreta?
- ...Da.
- Jesi li je oprala?
Eli nije odgovorila.
- Malo si odvratna, je l' znaš?
- Mogu da se presvučem ako hoćeš.
- Da. Presvuci se.
Čitao je o čoveku na kolicima, ispod čaršava. Ritualni ubica.
Benke Edvards je tokom godina provezao svakakve likove kroz ove
hodnike, ka hladnjači. Muškarce i žene svih godina i veličina. Decu. Nisu
postojala nikakva posebna kolica za decu i Benkea je malo stvari moglo
tako da oneraspoloži kao prazne površine na kolicima kad je prevozio
decu; maleno biće pod belim čaršavom, celo na gornjem kraju kolica. Donji
kraj prazan, čaršav ravan. Ta površina predstavljala je samu smrt.
Ali sada je gurao odraslog čoveka, i ne samo to, slavnu ličnost.
Gurao je kolica kroz tihe hodnike. Jedini zvuk koji se čuo bilo je
škripanje gumenih točkova po linoleumu. Ovde nije bilo linija u boji na
podu. Ako bi neki posetilac došao ovamo, neko iz bolnice bi mu uvek bio u
pratnji.
Benke je čekao ispred bolnice dok je policija fotografisala mrtvo telo.
Neki novinari su sa svojim fotoaparatima stajali iza ograde, slikali bolnicu
jakim blicevima. Sutra će slika izaći u novinama, zajedno sa isprekidanom
linijom koja će pokazivati kako je pao.
Slavna ličnost.
~ 222 ~
Masa ispod čaršava nikako nije ukazivala na to. Masa kao i sve
druge. Znao je da ovaj čovek izgleda kao čudovište, da mu je telo puklo
poput balona napunjenog vodom kad je udario u smrznutu zemlju, i bio je
srećan zbog čaršava. Ispod čaršava smo svi isti.
Ipak, mnogi ljudi će nesumnjivo osetiti olakšanje što se baš ova masa
neživog mesa odvozi u hladnjaču da bi se kasnije, kad sudski veštaci
završe sa obdukcijom, transportovala u vatru. Čovek je imao jednu ranu
na vratu koju je policijski fotograf posebno želeo da uslika.
Ali da li je to išta menjalo?
Benke je na sebe gledao kao na filozofa. To je umnogome zavisilo od
njegovog posla. Video je toliko onoga što zapravo čini čoveka, kad se sve
uzme, da je razvio teoriju, i to prilično jednostavnu.
- Sve je u mozgu.
Glas mu je odjekivao praznim hodnicima kad je zaustavio kolica
ispred vrata hladnjače, ukucao kod i otvorio vrata.
Da. Sve je u mozgu. Od početka. Telo je samo uslužna jedinica koju
mozak tegli unaokolo da bi se održao u životu. Ali od početka je sve tamo,
u mozgu. Jedini način da se promeni neko kao što je ovaj pod čaršavom
bio bi da se operiše mozak.
Ili isključi.
Brava koja je vrata trebalo da drži otvorenim deset sekundi nakon
ukucavanja koda još uvek nije bila popravljena, i Benke je morao jednom
rukom da drži vrata, dok je drugom gornji deo kolica uvlačio u hladnjaču.
Kolica su udarila u dovratak i Benke je opsovao.
Daje bilo na hirurgiji, popravili bi ga za tili čas.
Zatim je spazio nešto neobično.
Gore levo na čaršavu, odmah ispod uzvišenja koje je u stvari bilo
čovekova glava, stajala je braonkasta fleka. Vrata su se zaključala za
njima, kad se Benke pognuo da pogleda. Fleka je polako rasla.
On krvari.
Benke nije bio od onih koji se lako uplaše. Pored toga, ovo se već
događalo. Verovatno neko gomilanje krvi u lobanji koje se oslobodilo kad
su kolica udarila u vrata.
Fleka na čaršavu je rasla.
Benke je otišao do ormana s priborom za prvu pomoć i uzeo flastere i
gazu. Uvek mu je bilo komično što se ovakav orman nalazi baš na ovom
mestu, ali on je bio predviđen za slučaj da se neka živa osoba ovde
povredi; priklešti prst na nosila ili nešto slično.
~ 223 ~
Držeći ruku na čaršavu, tik iznad fleke, Benke se pribrao. Naravno da
se nije plašio leševa, ali ovo je stvarno đavolski izgledalo. I Benke je
morao da ga previje. Njemu bi pridikovali ako bi na pod iscurela lokva
krvi.
Zato je progutao knedlu i skinuo čaršav.
Čovekovo lice je prkosilo svakom opisu. Neshvatljivo je da je s takvim
licem živeo nedelju dana. Ničeg što bi se prepoznalo kao ljudsko nije bilo
na tom licu osim jednog uveta i jednog... oka.
Zar nisu mogli... da ga prelepe?
Oko je bilo otvoreno. Sasvim jasno. Nije ni bilo kapka koji bi ga
zatvorio. A bilo je toliko uništeno da je izgledalo kao da je na samoj
beonjači bilo puno ožiljaka.
Benke se sklonio od mrtvog pogleda i koncentrisao na ono što mora da
uradi. Činilo se da je izvor fleke bila ona rana na vratu.
Začulo se tiho kapkanje i Benke se brzo osvrnuo. U pizdu materinu.
Ipak je i dalje bio nervozan. Još jedno kapkanje. Dopiralo je od njegovih
stopala. Spustio je pogled. Kap vode pala je s kolica i završila na njegovoj
cipeli. Plop.
Voda?
Pažljivije je pogledao ranu na čovekovom vratu. Ispod nje se napravio
podliv iz kog je curilo na metalni ram kolica.
Plop.
Pomerio je nogu. Jedna kap je pala na pod od pločica. Plip.
Kažprstom je dodirnuo tečnost, protrljao kažipst o palac. Nije bila
voda. Nekakva klizava, viskozna, providna tečnost. Pomirisao je prste.
Nije prepoznao miris.
Kad je pogledao beli pod, na njemu je već počela da se pravi barica.
Tečnost nije bila prozirna, bila je svetloroze. Izgledala je kao kad se krv
razdvaja u kesama za transfuziju. Ono što ostane kad se crvena krvna
zrnca spuste na dno.
Plazma.
Čovek je krvario krvnu plazmu.
Kako je to moguće, otkriće stručnjaci sutra ujutru, ili zapravo danas.
Njegov posao je samo da to zaustavi, da se ne bi ulepilo do sutra. Hteo je
kući. Da se uvuče u krevet do svoje usnule supruge, pročita nekoliko
strana iz krimića Odvratni čovek iz Seflea i zatim zaspi.
Benke je savio gazu, napravio debeli kompresor i pritisnuo ga na
ranu. Kako će, do đavola, zalepiti flaster. Ostatak čovekovog vrata bio je
~ 224 ~
toliko uništen da je bilo teško naći nepovređenu kožu na koju bi mogao da
zalepi flaster. Šta god. Hteo je kući. Otkinuo je nekoliko dugačkih traka,
napravio krst posred vrata, zbog čega će ga kasnije verovatno ispitivati,
ali šta ga briga.
Ja sam čuvar, nisam hirurg.
Kad je gaza bila na mestu, obrisao je kolica i pod. Potom je leš uvezao
u sobu četiri i obrisao ruke jednu od drugu. Sve sređeno. Posao dobro
odrađen i priča za prepričavanje. Krenuo je da poslednji put obiđe
hladnjaču i pogasi svetla, i već tad je počeo da oblikuje priču.
Znate onog ubicu koji je pao s poslednjeg sprata? Ja sam ga posle
preuzeo, i dok sam ga vozio u hladnjaču, video sam nešto čudno...
Liftom je otišao do svoje sobe, dobro oprao ruke, presvukao se i, na
putu napolje, bacio mantil na pranje. Sišao je do parkinga, seo u auto i na
miru popušio cigaretu pre nego što ga je upalio. Opušak je bacio u
pepeljaru, koju je stvarno bilo krajnje vreme isprazniti, i okrenuo ključ.
Auto se nećkao, kao i obično pri hladnom ili vlažnom vremenu. Ipak,
uvek je palio. Samo mu je trebalo malo ubeđivanja. Kad je kašljucanje
motora u trećem pokušaju prešlo u brundanje, setio se.
Ne zgrušava se.
Ne. Ono što čoveku curi iz vrata, neće koagulirati ispod prese koju mu
je zalepio. Ovlažiće je i nastaviće da curi na pod... a kad za nekoliko sati
otvore vrata...
U kurac!
Izvukao je ključ, besno ga gurnuo u džep dok je izlazio iz auta, i vratio
se u bolnicu.
Dnevna soba nije bila toliko prazna kao predsoblje i kuhinja. Ovde su
bili kauč, fotelja i veliki sto s gomilom sitnica na njemu. Tri kartonske
kutije stajale su jedna na drugoj pored kauča. Usamljena podna lampa
širila je slabo, žuto svetio preko stola. Ali to je bilo sve. Nije bilo tepiha,
slika, televizora. Debela ćebad visila su preko prozora.
Liči na zatvor. Na veliku zatvorsku ćeliju.
Oskar je probao da zazvižđi. Odjeknulo je, ali ne mnogo. Možda zbog
ćebića. Spustio je ranac pored fotelje. Zvuk udaraca metalnog poveza na
rancu o linoleum postao je jači, zvučao je pusto. Gledao je stvari na stolu
kad je Eli došla iz susedne sobe, obučena u preveliku, kariranu košulju.
Oskar je rukom prešao preko dnevne sobe.
- Je l' se vas dvoje selite?
~ 225 ~
- Ne. Zašto?
- Samo sam pomislio...
Vas dvoje ?
Neverovatno da se toga ranije nije setio. Oskar je pogledeom prešao
preko stvari na stolu. Sve zajedno je ličilo na igračke. Stare igračke.
- Onaj matori koji je živeo ovde. On ti nije bio tata, a?
-Ne.
- Je l' i on bio...?
-Ne.
Oskar je klimnuo glavom i ponovo se osvrnuo po sobi. Teško je
zamisliti da neko može ovako da živi. Osim ako nije...
- Jesi ti, ono... siromašna?
Eli je prišla stolu, podigla nešto što je ličilo na crno jaje i pružila ga
Oskaru. On se nagnuo, prineo ga lampi da bi bolje video. Površina jajeta
bila je hrapava i kad ga je bolje pogledao, spazio je stotine gustih, zlatnih
linija koje su se protezale preko njega. Jaje je bilo teško, kao da je
napravljeno od nekog metala. Oskar je okretao i zagledao jaje, video da su
zlatne niti urezane u duboke zaseke na površini. Eli je stala pored
Oskara, ponovo je osetio onaj miris... rđa.
- Šta misliš, koliko vredi?
- Ne znam. Mnogo?
- Postoje samo dva. Ako bi imao oba, mogao bi da ih prodaš i kupiš...
nuklearnu elektranu, na primer.
- Ma daj...
- Pa, ne znam. Koliko košta nuklearna elektrana? Pedeset miliona?
- Mislim da košta... milijarde.
- Aha. E pa, onda ne može.
- A i šta bi radila s nuklearnom elektranom?
Eli se nasmejala.
- Stavi ga između ruku. Tako. Obuhvati ga. I sad vrti rukama.
Oskar je uradio kako mu je Eli rekla. Polako je vrteo jaje u rukama i
osetio kako ono... puca i širi se dlanom. Ostao je bez daha i sklonio ruku s
gornje strane. Jaje se pretvorilo u stotinu... hiljadu komadića u njegovoj
ruci.
- Izvini! Bio sam pažljiv, stvarno...
- Ššš... Tako i treba. Pazi da ne ispustiš neki delić. Prospi ih ovde.
Eli je pokazala na papir koji je stajao na stočiću. Oskar nije disao dok
je pažljivo prosipao svetlucave komadiće iz ruke. Bili su manji od kapljice
~ 226 ~
vode i Oskar je kažiprstom druge ruke morao neke da otkači od dlana.
- Pa, slomilo se.
- Gledaj.
Eli je približila lampu stolu, uperila njeno prigušeno svetlo na gomilu
metalnih delića. Oskar se nagnuo i pogledao. Jedan delić, ne veći od
krpelja, stajao je sam pored gomile, i kad se baš zagledao, Oskar je spazio
da taj delić na nekim stranama ima useke i udubljenja, a na drugima
gotovo mikroskopska ispupčenja u obliku sijalica. Shvatio je.
- To je slagalica.
-Da.
- Ali... je l' možeš ponovo da je složiš?
- Mislim da mogu.
- Mora da traje večno.
-Da.
Oskar je pogledao još nekoliko parčića koji su se izdvojili iz gomile.
Činilo se da su identični onom prvom deliću, ali kad je pažljivije pogledao,
primetio je da postoje male varijacije. Useci nisu bili na istim mestima,
ispupčenja su bila pod različitim uglom. Video je i parče s jednom ravnom
stranom, kojom je išla tanušna zlatna nit. Deo za spoljnju stranu.
Oskar se bacio u fotelju.
- Ja bih poludeo.
- Zamisli onog ko je napravio ovo.
Eli je prevrnula očima i isplazila jezik tako da je podsetila na patuljka
Tupka. Oskar se nasmejao:
- Ha-ha. - Zvuk je zastao, zavibrirao među zidovima. Pusto. Eli je sela
na kauč, prekrstila noge, pogledala ga... sa iščekivanjem. On je izbegao
njen pogled, spustio ga na sto, na ruševinu igračaka.
Pusto.
Odjednom se ponovo osetio onako umorno. Ona nije bila „njegova
devojka", nije mogla da bude. Ona je bila... nešto drugo. Između njih je
postojalo veliko rastojanje koje se nije dalo... zažmurio je, zavalio se u
fotelju i crnilo ispod njegovih kapaka predstavljalo je prostor koji ih je
razdvajao.
Zadremao je, na trenutak skliznuo u san.
Prostor između njih ispunili su ružni, ljigavi insekti koji su leteli ka
njemu i kad su mu se približili, video je da imaju zube. Mahnuo je rukom
da bi ih oterao, i probudio se. Eli je sedela na kauču i posmatrala ga.
- Oskare. Ja sam ljudsko biće, baš kao i ti. Gledaj na mene kao da
~ 227 ~
imam... neku neobičnu bolest.
Oskar je klimnuo glavom.
Jedna misao je htela da se oformi. Nešto. Neki kontekst. Nije je
uhvatio. Ispustio ju je. Ali onda se javila druga misao, zastrašujuća. Da se
Eli samo pretvara. Da se u njoj krije jedna prastara osoba i posmatra ga,
zna sve, krišom se podrugljivo smeje.
Nemoguće.
Čisto da bi nešto radio, počeo je da pretura po rancu, izva-dio vokmen
i kasetu, pročitao tekst „Kiss: Unmasked", okrenuo je, „Kiss: Destroyer",
vratio ih u ranac.
Trebalo bi da idem kući.
Eli se nagnula napred.
- Šta je to?
- Ovo? Vokmen.
- Je l' to za... slušanje muzike?
- Da.
Ona ništa ne zna. Superinteligentna je, a ništa ne zna. Šta radi po ceo
dan? Spava, naravno. Gde joj je kovčeg? Da. Nije spavala kad je bila kod
mene. Samo je ležala u mom krevetu i čekala da se razdani. Moram ići...
- Mogu li da probam?
Oskar joj je pružio vokmen. Uzela ga je i činilo se da ne zna šta da
radi s njim, ali je onda stavila slušalice na uši, i upitno ga pogledala.
Oskar je pokazao na dugmiće.
- Pritisni to na kom piše „play".
Eli je pogledom prešla preko dugmića, pritisnula „play". Oskar je
osetio neki mir. Ovo je normalno; puštati muziku drugarici. Pitao se kako
će se Eli svideti „Kiss". Pritisnula je „play" i Oskar je iz fotelje čuo samo
prigušeno treštanje gitare, bubnjeva, glasa. Zapala joj je baš jedna od onih
težih pesama.
Eli je razrogačila oči, vrisnula od bola i Oskar se toliko preplašio da se
pribio uz naslon fotelje. Ona se zaljuljala, skoro se prevrnula unazad, dok
je Oskar gledao kako Eli zbacuje slušalice toliko snažno da se kabl
izvukao, baca ih, stavlja ruke preko ušiju, stenje.
Oskar je zinuo, pogledom pratio slušalice koje su tresnule o zid. Ustao
je, pokupio ih. Potpuno rasturene. Oba kabla su se otkačila. Stavio ih je
na sto i vratio se u fotelju.
Eli je sklonila ruke sa ušiju.
- Izvini... tako me je zabolelo.
~ 228 ~
- Nema veze.
- Je l' bio skup?
- Ma jok.
Eli je spustila najvišu kutiju, zavukla ruku i izvukla nekoliko
novčanica, pružila ih Oskaru.
- Evo.
Oskar je uzeo novčanice, prebrojao ih. Tri hiljadarke i dve stotke.
Osetio je nešto slično strahu, pogledao kutiju iz koje je izadila pare, u Eli,
u novčanice.
- Ovaj... koštao je pedeset kruna.
- Uzmi svejedno.
- Ma... samo su se slušalice polomile, a njih...
- Uzmi. Molim te.
Oskar je oklevao, a zatim je novac gurnuo u džep dok ga je u glavi
prebacivao u reklamne letke. Otprilike godinu dana subota... dvadeset pet
hiljada podeljenih letaka. Sto pedeset sati. Iviše. Bogatstvo. Džep gotovo
da je bio premali za novčanice.
- Pa, hvala.
Eli je klimnula glavom, sa stola podigla nešto što je ličilo na zamršeno
klupko čvorova, ali što je verovatno isto bila nekakva slagalica. Oskar je
posmatrao Eli dok je čačkala čvorove. Vrat savijen, dugi tanki prsti lete
preko kanapa. Ponovo je prošao kroz sve što mu je rekla. Njen tata, tetka
u gradu, škola u koju ide. Laži, sve zajedno.
A odakle joj sve te pare? Maznula?
Osećaj je bio tako neobičan da prvo nije shvatio šta je u pitanju.
Počelo je kao peckanje po koži, ušlo dublje u meso, a onda mu je iz
stomaka jedan oštar, hladan talas udario u glavu. Bio je... ljut. Ne
razočaran ili uplašen. Ljut.
Što ga je lagala, a i... od koga je ukrala te pare? Od nekoga kao što je
ona? Prekrstio je ruke preko stomaka, zavalio se u naslon.
- Ti ubijaš ljude.
- Oskare...
- Ako je to istina, onda moraš da ubijaš ljude. I kradeš im pare.
- Dobila sam pare.
- Samo lažeš. Sve vreme.
- To je tačno.
- Šta je tačno? Da lažeš?
Eli je vratila klupko na sto, pogledala ga izmučenim pogledom,
~ 229 ~
raširila ruke.
- Šta hoćeš da uradim?
- Daj mi neki dokaz.
- Kakav?
- Da si... to što kažeš.
Dugo ga je posmatrala. Zatim je odmahnula glavom.
- Ne želim.
- Zašto?
- Pogađaj.
Oskar je još više utonuo u fotelju. Pod dlanom je osećao gomilu
novčanica u džepu. Pred očima su mu bili reklamni leci. Koji su jutros
stigli. Koje treba da podeli do utorka. Sivi umor u telu. Sivilo u glavi. Bes.
Pogađaj. Još igara. Još laži. Hteo je da ode odavde. Da spava.
Pare. Dala mi je pare da bih ostao.
Ustao je, izvadio zgužvanu gomilu papira iz džepa, stavio sve osim
jedne novčanice od sto kruna na sto. Stotku je vratio u džep i rekao:
- Idem kući.
Ona se ispružila, uhvatila ga za zglob.
- Ostani. Molim te.
- Zašto? Samo me lažeš.
Pokušao je da izvuče ruku, ali njen hvat je postao jači.
- Pusti me!
- Ja nisam cirkuska nakaza!
Oskar je stisnuo zube, smireno ponovio:
- Pusti me.
Nije ga puštala. Hladni talas besa u Oskarovim grudima počeo je da
vibrira, da peva, i Oskar je skočio na nju. Bacio se preko nje i pritsnuo je
na kauč. Bila je laka kao perce i pribio ju je uz naslon za ruke, seo joj na
grudi, dok se talas prelivao, tresao, i poslao crne tačkice pred Oskarove oči
kad je podigao ruku i iz sve snage je udario u lice.
Snažan pljesak je odzvonio sobom i glava joj se cimnula u stranu,
pljuvačka joj je izletela iz usta, a Oskaru vrelina prelila ruku kad se talas
povukao, rasturio, a bes nestao.
Sedeo je na njenim grudima, zbunjeno gledajući u profil njene glavice
na crnoj koži kauča, dok se veliki cvet crvenila pojavljivao na obrazu na
mestu gde ju je udario. Ležala je mirno, otvorenih očiju. Oskar je rukama
prekrio lice.
- Izvini. Izvini. Ja...
~ 230 ~
Iznenada se okrenula, zbacila ga sa sebe, gurnula na naslon. Pokušao
je da je uhvati za ramena, ali je promašio i zgrabio je za kukove i ona je
stomakom pala tačno preko njegovog lica. Odbacio ju je, okrenuo se i oboje
su pokušali da uhvate ovo drugo.
Vrteli su se po kauču, nadjačavali. Napetih mišića i krajnje ozbiljni.
Ali pažljivo, da ne bi povredili jedno drugo. Uvijali su se, oslanjajući se o
sto.
Parčići crnog jajeta pali su na pod praveći zvuk rominjanja kiše po
limenom krovu.
Nije imao nameru da se penje po mantil. Smena mu je ionako bila
završena.
Ovo je moje slobodno vreme, i ovo radim isključivo iz zabave.
Uzeće iz hladnjače rezervni mantil nekog obducenta, ako bude...
nered. Lift je došao i on je ušao, pritisnuo podrum 2. Šta da radi ako bude
tako? Da vidi da li neko sa urgentnog može da dode i ušije? Za ovakve
stvari nije bilo procedure.
Krvarenje, ili kako bi se već nazvalo, dosad je verovatno prestalo, ali
morao je da proveri. Inače ne bi mogao da zaspi. Samo bi ležao, a zvuk
onog kapanja ga nikako ne bi napuštao.
Osmehnuo se sam za sebe kad je izašao iz lifta. Koliko normalnih
ljudi bi se usudilo da uradi ovako nešto, a da im se pri tom ne zatresu
gaće. Ne mnogo. Bio je prilično zadovoljan sobom što je... pa da, izvršio
svoju dužnost. Preuzeo odgovornost.
Jednostavno nisam sasvim normalan.
I to se nije moglo poreći: nešto u njemu se nadalo da... da je krvarenje
još uvek trajalo, da će morati da pozove urgentno, da će nastati mali
cirkus. Ma koliko želeo da ide kući i spava. Jer, prosto, priča bi bila bolja.
Ne, nije sasvim normalan. Nije imao problema s leševima; uslužne
mašine sa ugašenim mozgovima. Ono što je, međutim, moglo malo da ga
unervozi bili su ovi hodnici. Sama pomisao na tu mrežu tunela deset
metara ispod zemlje, na prazne sale i sobe, kao nekakva administrativna
jedinica Pakla. Tako veliko. Tako tiho. Tako prazno.
Leševi su slika i prilika zdravlja u poređenju sa ovim.
Ukucao je kod, po staroj navici pritisnuo dugme za otvaranje vrata
koja su odgovorila samo bespomoćnim kliktanjem. Gurnuo ih je i ušao u
hladnjaču, navukao par gumenih ruka-vica.
Šta je sad ovo?
~ 231 ~
Čovek kog je ostavio prekrivenog čaršavom, sada je ležao go. Penis
mu je bio u erekciji, nakrivo je stajao iznad prepona. Čaršav je bio na
podu. Benkeova pušačka pluća su zaškripala kad je snažno udahnuo
vazduh.
Čovek nije bio mrtav. Ne. Nije bio mrtav... pošto se pomerao.
Polako, kao u snu, okrenuo se na kolicima. Rukama je krenuo da
napipava nešto po vazduhu i Benke je instinktivno zakoračio unazad kad
mu je jedna ruka, nije čak ni izgledala kao ruka, proletela pored lica.
Čovek je pokušao da se pridigne, sručio se nazad na metalna kolica. Ono
jedno oko gledalo je pravo, bez treptanja.
Zvuk. Čovek je ispustio zvuk.
- Eeeeeeeeeee...
Benke je rukom prešao preko svog lica. Nešto mu se desilo s kožom.
Ruka je bila... pogledao ju je. Gumene rukavice.
Iza ruke je primetio da čovek ponovo pokušava da ustane.
Jebote, šta da radim?
Čovek je ponovo pao na kolica, uz vlažan tresak. Nekoliko kapi one
tečnosti isprskalo je Benkea po licu. Pokušao je da ih obriše gumenom
rukavicom, ali ih je samo razmazao.
Izvukao je kraj košulje i njime se obrisao.
S desetog sprata. Pao je s desetog sprata.
Okej. Okej. Imaš situaciju. Reši je.
Ako čovek i nije mrtav, onda mora da umire. Potrebna mu je pomoć.
- Eeeee...
- Ovde sam. Pomoći ću ti. Odvešću te do Urgentnog. Pokušaj da budeš
miran, ja ću...
Benke je prišao i stavio ruke na čovekovo napeto telo. Čovekova
nedeformisana ruka se ispružila i uhvatila Benkea za zglob. Neverovatno,
i dalje ima snage. Benke je morao da se pripomogne i drugom rukom da bi
se oslobodio.
Jedino što je imao da prekrije čoveka i zagreje ga bili su čaršavi s
nosila. Benke je uzeo tri komada i stavio ih preko čovekovog tela koje se
sve vreme uvijalo kao glista na udici, ne prestajući da ispušta onaj zvuk.
Nadvio se nad čoveka koji se malčice umirio kad ga je Benke pokrio
prekrivačima.
- Sad ću te što je brže moguće odvesti do Urgentnog, okej? Pokušaj da
ležiš mirno.
Odgurao je kolica do vrata i, uprkos okolnostima, setio se da dugme
~ 232 ~
za otvaranja vrata ne radi. Obišao je kolica i otvorio vrata, pogledao
čovekovu glavu. Poželeo je da nije.
Usta, koja nisu bila usta, počela su da se otvaraju.
Poluzarasla rana rascepala se uz zvuk sličan onome kad se skida koža
s ribe, pojedinačne tračice svetlocrvene kože nisu pukle, razvukle su se
kad se rupa u donjem delu lica proširila.
- AAAAAA!
Krik je odzvanjao praznim hodnicima i Benkeovo srce se ubrzalo.
Budi miran! Ćuti!
Da je u tom trenutku imao čekić, postojao je veliki rizik da bi ga
zakucao pravo u tu gnusnu, drhteću masu sa zurećim okom, na kojoj su
trake kože preko usne duplje sada pucale poput previše rastegnutih
gumica. Benke je video čovekove bele zube usred sve te crvenobraon
tečnosti koja je predstavljala njegovo lice.
Benke se vratio na drugi kraj kolica, pogurao ih duž hodnika, ka liftu.
Polutrčeći, plašeći se da će se čovek okrenuti i pasti s kolica. Pred njim su
se pružali beskrajni hodnici, kao u nekom košmaru. Da. Ovo je bilo kao
košmar. Sve ideje o „dobroj priči" nestale su. Želeo je samo da stigne gore,
gde ima drugih ljudi, živih ljudi koji će ga osloboditi čudovišta koje je
vrištalo s kolica.
Došao je do lifta i pozvao ga, zamišljajući put do Urgentnog. Za pet
minuta će biti tamo.
Već u prizemlju će biti nekoga ko će moći da mu pomogne. Za dva
minuta će se vratiti u stvarnost.
Dolazi više, jebeni liftu!
Čovekova zdrava ruka je mahala. Benke ju je pogledao i zažmurio, pa
otvorio oči. Čovek je nešto pokušao da kaže, tiho. Mahnuo je Benkeu da
mu priđe. Bio je, dakle, svestan.
Benke je prišao, nadvio se nad čoveka.
- Da? Šta je bilo? - Ruka ga je iznenada zgrabila za vrat, povukla ga
dole. Benke je izgubio ravnotežu, pao preko čoveka. Stisak na njegovom
vratu bio je gvozden i glava mu je krenula nadole, ka... rupi.
Pokušao je da se uhvati za ogradu kolica i oslobodi se, ali glava mu se
iskrenula u stranu i oči su mu se našle na samo nekoliko centimetara od
mokre gaze na čovekovom vratu.
- Pusti me...
Prst mu je ušao u uvo i čuo je kako kosti u ušnom kanalu pucaju,
kako se prst zavlačio, sve dublje. Benke je počeo da šutira nogama i kad je
~ 233 ~
cevanicom udario o postolje kolica, konačno se prodrao.
Zatim su mu se zubi zarili u obraz, a prst u njegovom uvetu je probio
toliko daleko da se nešto ugasilo, nešto se ugasilo... on se predao.
Poslednje što je video bilo je kako mokra gaza pred njegovim očima
menja boju i postaje svetlocrvena, dok mu je čovek proždirao lice.
Poslednje što je čuo bilo je jedno ping kad je lift stigao.
Ležali su jedno do drugog na kauču, znojeći se, dahćući. Oskar je bio
potpuno izmoren, izmožden. Toliko se borio za vazduh da su ga vilice
zabolele. I Eli je teško dolazila do daha. Oskar je okrenuo glavu ka njoj.
- Pusti.
- Izvini.
- Tebi se ne spava, a?
- Ne.
Oskar se borio da drži oči otvorene, pričao je gotovo bez pomeranja
usana. Elino lice je postajalo maglovito, nestvarno.
- Kako dolaziš do krvi?
Eli ga je gledala. Dugo. Zatim je nešto odlučila i Oskar je primetio
kako joj se nešto pomera ispod obraza, usana, kao da mrda jezikom. Onda
je razdvojila usne, širom zinula.
I video je njene zube. Potom je zatvorila usta.
Oskar je okrenuo glavu i pogledao u plafon gde se traka paučine
protezala s neupaljenog lustera. Nije imao snage čak ni da se iznenadi.
Ona je vampir. Ali to je već znao.
- Je l' vas ima mnogo?
- Kojih nas?
- Pa znaš.
- Ne, ne znam.
Oskar je pogledom šarao plafon, pokušavajući da nađe još neku
paučinu. Našao je dve. Učinilo mu se da na jednoj vidi i pauka. Trepnuo
je. I još jednom. Oči su mu bile pune peska. Nije bilo pauka.
- Kako da te nazovem? To što si ti?
-Eli.
- Je l' se stvarno tako zoveš?
- Skoro.
- Pa kako onda?
Pauza.
~ 234 ~
Eli se malo udaljila od njega, ka naslonu, okrenula se na stranu.
- Elias.
- Pa to je... muško ime.
-Da.
Oskar je zatvorio oči. Više nije imao snage. Kapci su se za lepili za
jabučice. Crna rupa je počela da se povećava, obuhvata celo njegovo telo.
Slabašan osećaj, negde u daljini, da bi nešto trebalo da kaže, uradi. Ali
nije imao snage. Crna rupa eksplodirala je u usporenom snimku. Usisan
je i bačen napred, unutra, napravio je kolut u svemiru, ka snu.
U daljini je osetio ruku koja ga miluje po obrazu. Nije uspeo da
formuliše misao, a pošto nešto oseća, onda to mora da je njegov obraz. Ali
negde, na nekoj udaljenoj planeti, neko je pažljivo milovao nečiji obraz.
I to je bilo dobro.
Posle toga su ostale samo zvezde.
16 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:57 pm
Margita
Administrator
ČETVRTI DEO
MI SMO TROLOVA DRUŽINA!
Mi smo trolova družina
Pored nas niko ne prolazi.
Bamse u začaranoj šumi (švedski strip)
Nedelja, 8. novembar
Most Traneberjsbrun. Kad su ga 1934. otvorili, predstavljao je mali
nacionalni ponos. Najveći betonski most iz jednog dela na svetu. Jedan
moćni luk postavljen između ostrva Kungsholmen i Zapadnog predgrada
koje se u to vreme sastojalo od gradića sastavljenih od kuća s dvorištima u
Bromi i Epelvikenu. Male kuće od unapred fabrikovanih delova u Engbiju.
Ali moderno je bilo na putu. Prva prava predgrada sa trospratnicama
već su bila gotova u Traneberju i Abrahamsberju, i država je kupila velike
površine zemljišta ka zapadu, da bi za nekoliko godina otpočela sa
izgradnjom onoga što će postati Velingbi, Heselbi i Blakeberj.
Most Traneberjsbrun je postao prelaz ka svemu tome. Skoro svi koji
odlaze ili dolaze iz Zapadnog predgrađa idu preko njega.
Još šezdesetih godina stiglo je upozorenje da most polako propada od
prevelikog saobraćaja koji ga opterećuje. Renovirali su ga i ojačali, ali
veliki remont o kome se pričalo, tek je predstojao u budućnosti.
Tako je u nedelju ujutru, 8. novembra 1981, most izgledao umorno.
Starac sit života, koji je vladao u vremenima kad je nebo bilo svetlije,
oblaci lakši i kada je bio najveći betonski most iz jednog dela na svetu.
Jutro se približavalo i lapavica se slivala kroz rupe u mostu. Nije se
smela posipati so, jer je ona još više mogla da nagrize već ostareli beton. U
ovo doba nije bilo puno saobraćaja, posebno ne nedeljom ujutru. Metro
nije polazio do jutra, a poneki vozač koji bi prošao čeznuo je ili da stigne
do kreveta ili da se vrati u krevet.
Beni Melin je bio izuzetak. Okej, jeste žudeo za krevetom, ali je
verovatno bio presrećan da bi zaspao. Osam puta se susreo sa ženama
preko ličnih oglasa, ali Beti, s kojom se našao u subotu uveče, bila je
prva... da, prva s kojom je „kliknulo".
Biće nešto. To su oboje znali.
~ 236 ~
Zajedno su se smejali tome koliko će smešno zvučati: „Beni i Beti".
Kao neki par komičara, ali šta da se radi? Ako dobiju decu, kako da ih
nazovu? Leni i Neti?
Da, stvarno im je bilo zabavno zajedno. Bili su u njenom stanu na
Kungsholmenu i razgovarali o svojim svetovima, pokušavali da ih slože,
sa odličnim rezultatom. Kako se zora približavala, ostale su im samo dve
mogućnosti. I Beni je izabrao onu koju je smatrao ispravnom, iako mu nije
bilo lako. Rekao je do viđenja, uz obećanje da će se ponovo naći u nedelju
uveče, seo u auto i krenuo kući za Bromu, pevajući: „I can't help falling in
love with you", glasno, sam za sebe.
Tako da Beni nije bio neko ko je imao energije da se buni, ili čak da
primeti, jadno stanje u kom se most Traneberjsbrun tog nedeljnog jutra
nalazio. Bio je to most ka samom raju, ka ljubavi.
Upravo je bio stigao do kraja mosta na traneberjskoj strani i po deseti
put zapevao refren, kad se plava figura pojavila pod svetlom njegovih
farova, nasred puta. Stigao je da pomisli: Ne koči!, pre nego što je pustio
gas i cimnuo volan u stranu, skrenuo ulevo na možda pet metara od
čoveka. Nazreo je plavi mantil i par belih nogu straga, pre nego što je
ivicom auta udario u betonsku ogradu između traka.
Zaškripalo je toliko glasno da su mu se uši zaglušile kad se auto
zalepio i zastrugao ogradu. Retrovizor se otkinuo i odleteo, a njegova vrata
su se ulubila i dodirnula mu bok, pre nego što se auto vratio na put.
Pokušao je da ispravi volan, ali je auto povukao udesno i udario u ogradu
ka pešačkoj stazi. I drugi retrovizor je odleteo preko ograde, dok je
osvetljenje s mosta odsijavalo u njemu.
Pažljivo je zakočio, i sledeće klizanje je bilo blaže; auto je samo
dodirnuo betonsku ogradu s druge strane. Posle nekih sto metara,
konačno je zaustavio auto. Odahnuo je, nepomično sedeo s rukama na
kolenima i još uvek upaljenim motorom. Ukus krvi u ustima; ugrizao se za
usnu. Koji je ono luđak?
Pogledao je u unutrašnji retrovizor i pod žućkastim svetiljkama iznad
puta spazio kako čovek nastavlja da se tetura, posred kolovoza, kao da se
ništa nije dogodilo. Naljutio se. Luđak, u redu, ali neka mera mora da
postoji.
Pokušao je da otvori vrata sa svoje strane, ali nije uspeo. Brava je bila
zgnječena. Otkačio je pojas i prešao na suvozačevo sedište. Pre nego što se
izvukao iz automobila, pritisnuo je dugme za četiri migavca. Stao je kraj
auta s prekrštenim rukama, čekao.
~ 237 ~
Video je da je čovek koji ide preko mosta obučen u nekakvu bolničku
pidžamu, i ništa više. Bose i gole noge. Videće da li će nešto razumno moći
s njim da razmeni. S njim?
Figura se približavala. Bosim nogama je gacao kroz lapavicu, hodao je
kao da mu je za grudi vezan kanap koji ga vuče. Beni je zakoračio ka
njemu i zastao. Čovek je sada bio na desetak metara od njega i Beni mu je
jasno video... lice.
Beni je ostao bez daha, naslonio se na auto. Zatim se hitro uvukao
kroz suvozačeva vrata, ubacio u prvu i pojurio tako da su zadnji točkovi
zašlajfovali i verovatno isprskali... to na putu.
Kad je stigao kući, sipao je jedan pravi viski, popio pola. Potom je
pozvao policiju. Ispričao šta je video, šta se desilo. Kad je popio i ostatak
viskija i počeo da vaga da li da, uprkos svemu, ode u krevet, mobilizacija
je već bila u punom zamahu.
Pretražili su celu šumu Judarn. Pet pasa, dvadeset policajaca. Čak i
jedan helikopter, što je bilo neuobičajeno za ovakvu potragu.
Povređeni, smeteni muškarac. I jedan jedini policajac s psom trebalo
bi da uspe da ga pronađe.
Ali ovako je ispalo delom zato što je slučaj dobio veliki publicitet (dva
uniformisana policajca su za posao imala samo to da izađu na kraj s
novinarima koji su se okupili oko botaničke bašte „Vejbul", pored stanice
metroa), i hteli su da pokažu da policija tog nedeljnog jutra ne lenčari.
Delom zato što su pronašli Bengta Edvardsa.
To jest; polazili su od toga da je to Bengt Edvards, pošto je ono što su
našli nosilo venčani prsten sa urezanim imenom „Gunila". Gunila je
Benkeova žena, to su rekle njegove kolege. Niko nije mogao da se natera
da je pozove. Da joj kaže da je mrtav i da još uvek nisu sigurni da li je to
zapravo on. Da je pitaju da li ona možda zna za nešto karakteristično na...
donjem delu njegovog tela.
Patolog, koji je došao u sedam ujutru da preuzme telo nakon
ritualnog ubistva, dobio je nov radni zadatak. Da su ga bez prethodnog
upoznavanja sa okolnostima stavili pred ono što je ostalo od tela Bengta
Edvardsa, rekao bi da je telo jedan ili više dana bilo napolju na velikoj
hladnoći.
Telo bi tokom tok perioda oskrnavili pacovi, lisice, možda neki kunić
ili medved, ako je reč „oskrnaviti" na mestu kada je životinja ta koja
~ 238 ~
izvršava radnju. Veće grabljivice bi u svakom slučaju na sličan način
mogle da otkinu komade mesa, a manji glodari da se pobrinu za ispupčene
delove kao što su nos, uši, prsti.
Brzi, preliminarni izveštaj patologa, koji je otišao policiji, bio je drugi
razlog zašto je mobilizacija bila ovako velika. Čovek je opisan kao
ekstremno nasilan, zvaničnim jezikom.
Potpuni jebeni luđak, narodnim rečnikom.
To što je čovek uopšte živ nije bilo ništa manje od čuda. Ne onakvo
zbog kakvog bi Vatikan zamahao tamjanom, ali ipak čudo. Pre pada s
desetog sprata bio je nepokretni paket, sada je bio na nogama i još gore od
toga. Ali nemoguće da mu je bilo dobro. Istina, vreme se jeste donekle
ublažilo, ali bilo je samo nekoliko stepeni iznad nule, a čovek je na sebi
imao samo bolničku košulju. Nije imao pomagače, koliko je policija znala, i
jednostavno neće moći da se krije u šumi duže od dva sata, najviše.
Poziv Benija Melina stigao je skoro sat vremena nakon što ga je video
na mostu Traneberjsbrun. Ali samo nekoliko minuta kasnije, pozvala je i
jedna starija žena. Bila je u jutarnjoj šetnji sa psom, kad je spazila čoveka
u bolničkoj pidžami u blizini štala zamka Okeshuv, u kojima kraljeve ovce
provode zimu. Istog trenutka se vratila kući i pozvala policiju, misleći da
su ovce možda u opasnosti.
Deset minuta kasnije, prva patrola je bila na licu mesta, i prvo što su
uradili bilo je da prođu kroz štale, s pištoljima na gotovs, nervozni. Ovce
su se uznemirile, i pre nego što su policajci pregledali celu štalu, sve se
pretvorilo u ključalu supu, nemirnih, vunenih tela, glasnog beketanja i
gotovo ljudskih vrisaka koji su privukli još policajaca.
Tokom pretrage odeljaka, nekoliko ovaca je izašlo na prolaz, i kad su
policajci konačno bili u stanju da konstatuju da čovek nije u štali i, uz
zvonjenje u ušima, izašli napolje, jedan ovan je gurnuo i otvorio glavnu
kapiju štale. Jedan stariji policajac, poreklom sa sela, bacio se preko ovna
i uhvatio ga za rogove i uvukao ga u štalu. Tek kad ga je zatvorio u jedan
odeljak štale, shvatio je da je bleštanje koje je spazio krajičkom oka, bio
blic fotoaparata. Pogrešno je procenio da je tema preozbiljna da bi štampa
upotrebila takvu sliku. Ubrzo zatim je, međutim, podignuta baza za
novinare, pored oblasti u kojoj se vrši pretraga.
Sati je sada bilo pola osam ujutru i zora se ušunjavala pod mokro
drveće. Lov na usamljenog luđaka bio je dobro organizovan i u punom
jeku. Bili su ubeđeni da će ga do ručka uhvatiti.
~ 239 ~
Da, prošlo je još nekoliko sati, nikakvih rezultata od helikopterske
toplotne kamere, psećih njuški osetljivih na izlučevine, dok se ozbiljno
nisu zahuktale spekulacije o tome da čovek možda više nije živ. Da
zapravo traže leš.
Kad se prvo bledo jutarnje svetio probilo kroz procepe na roletnama i,
poput vrele let-lampe, palo na Virginijinu ruku, poželela je samo jedno:
da umre. Ipak, mahinalno je trgla ruku i povukla se nešto dalje u sobu.
Koža joj je bila otvorena na više od trideset mesta. Ceo stan je bio krvav.
Više puta tokom noći je prerezala arterije da bi pila, ali nije stigla da
usisa, da polapće sve što je isteklo. Završilo je na podu, na stolovima,
stolicama. Veliki šareni tepih u dnevnoj sobi izgledao je kao da je neko na
njemu raščerečio jelena.
Smirenje i olakšanje umanjivali su se pri svakoj novoj rani koju je
otvarala, svakom gutljaju svoje, sve razređenije krvi. Do jutra se Virginija
pretvorila u drhtavu masu apstinencije i straha. Straha od onoga što je
znala da se mora učiniti, ako namerava da nastavi da živi.
Shvatanje je došlo postepeno, prešlo u mudrost. Krv druge osobe bi
je... ozdravila. A nije mogla da se natera da sebi oduzme život. To
verovatno nije ni bilo moguće; rane koje je pravila kuhinjskim nožem na
koži zacelivale su neprirodno brzo. Ma koliko duboko zasekla, krvarenje je
prestajalo u roku od jednog minuta. Nakon sat vremena, već se pojavljivao
ožiljak.
Pored toga...
Osetila je nešto.
Nešto pre zore, dok je sedela na kuhinjskoj stolici i pila iz rane na
pregibu ruke, druge koju je napravila na istom mestu, ušla je duboko u
svoje telo i videla je.
Zarazu.
Naravno, nije je videla, ali je iznenada obuzeo osećaj da je tu. Bilo je
kao kad bi trudnica videla ultrazvuk svog stomaka, da na ekranu vidi
kako se stomak ispunjava; samo ne detetom, već jednom velikom,
uvijenom zmijom. Da je to ono što nosi.
Jer ono što je u tom trenutku videla jeste da je zaraza vodila
sopstveni život, posedovala sopstvenu snagu, potpuno nezavisnu od
njenog tela. Da je zaraza mogla da živi, čak iako ona ne bi. Majka bi
umrla od šoka ultrazvuka, ali niko ništa ne bi primetio, jer bi zmija
preuzela upravljanje nad telom.
~ 240 ~
Samoubistvo je stoga bilo besmisleno. Činilo se da je jedino čega se
zaraza grozila bila sunčeva svetlost. Blago jutarnje svetlo na ruci više ju je
zabolelo od najdublje rane.
Dugo je sedela sklupčana u ćošku dnevne sobe, posmatrala kako zora
pravi svetlosne rešetke na isflekanom tepihu. Pomislila je na svog unuka,
Teda. Kako bi dopuzao do mesta na kom je popodnevno sunce osijavalo
pod i zaspao u sunčanom bazenu s palcem u ustima.
Gola, mekana koža, tanušna koža koju bi samo trebalo
- NA ŠTA TO POMIŠLJAM?
Virginija se protresla, zagledala pred sebe. Videla je Teda i zamislila
kako bi
- NE!
Udarila je samu sebe u glavu. Udarala se sve dok nije razbila sliku.
Ali nikada više se neće susresti s njim. Neće se susresti ni sa kim koga
voli.
Nikada više ne smem da se nađem ni sa kim koga volim.
Virginija je naterala telo da se pridigne, polako otpuzala do svetlosne
rešetke. Zaraza se bunila i htela je da je povuče unazad, ali ona je bila
jača, još uvek je imala kontrolu nad svojim telom. Svetlo joj je peklo oči,
snopovi svetlosti žarili su rožnjaču poput usijanih čiličnih opiljaka.
Gori! Sagori!
Desna ruka joj je bila prekrivena ožiljcima, krastama. Ispružila ju je
na svetlo.
Nije mogla ni da pretpostavi.
Ono što joj je svetlost uradila u subotu bilo je milovanje. Sada je
zapaljena varilica i uperena u njenu ruku. Sekundu kasnije, koža joj je
bila bela kao kreč. Nakon dve sekunde, počela je da se nabira. Posle tri
sekunde, pojavio se plamen, pocrneo i ugasio se uz šištanje dima. U
četvrtoj sekundi je povukla ruku i stenjući otpuzala do spavaće sobe.
Smrad spaljenog mesa zatrovao je sobu, nije se usuđivala ni da
pogleda ruku kad je upuzala u krevet.
Odmor.
Ali krevet...
Uprkos spuštenim roletnama, u spavaćoj sobi je bilo presvetlo. Čak i
ako bi se pokrila preko glave, osećala se nezaštićeno na krevetu. Uši su joj
primale svaki najmanji jutarnji zvuk iz zgrade, i svaki zvuk je
predstavljao potencijalnu pretnju. Neko je koračao u sobi iznad nje.
min@
~ 241 ~
Zadrhtala je, okrenula glavu u pravcu zvuka, oslušnula. Izvlačenje fioke,
grebanje metala u stanu iznad.
Kašičice za kafu.
Po krhkosti zvuka znala je da su to... kašičice za kafu. Pred očima joj
se pojavila somotom prekrivena kutija sa srebrnim kašičicama koja je
pripadala njenoj baki, a koju ju dobila od majke kad se ona preselila u
starački dom. Kako je otvorila kutiju, pogledala kašičice i konstatovala da
nikada nisu bile upotrebljene.
Vriginija je razmišljala o tome kad je izašla iz kreveta, ponela ćebe sa
sobom, otpuzala do duplog ormana, otvorila vrata. Na podu se nalazio
dodatni prekrivač i nešto ćebadi. Osetila je određenu tugu tad kad je prvi
put videla kašičice. Kašičice koje su stajale u kutiji možda šezdeset
godina, a da ih niko nijednom nije uzeo, držao u ruci, koristio.
Još zvukova oko nje, zgrada se budila. Nije ih više čula nakon što je
izvukla pokrivač i ćebad, obmotala ih oko sebe, uvukla se u orman i
zatvorila vrata. Unutra je bio mrkli mrak. Prekrila se preko glave,
sklupčala se kao larva u dvostrukoj čauri.
Nikada.
Izložene, na svojoj somotskoj postelji, iščekujući. Srebrne nežne
kašičice za kafu. Uvila se s pokrivačem tik uz lice.
Ko će ih sada dobiti?
Njena ćerka. Da. Lena će ih dobiti, i koristiće ih da hrani Teda. Onda
će kašičice biti srećne. Ted će s njih jesti krompir-pire. To je dobro.
Ležala je nepomično poput kamena, mir je zavladao telom. Poslednja
misao koja joj je prošla kroz glavu pre nego što je utonula u odmor. Zašto
mi nije vrućina?
S pokrivačima preko lica, ušuškana u debelu tkaninu, trebalo bi da se
znoji. Pitanje je sanjivo lebdelo u velikoj, crnoj sobi, i na kraju palo na
sasvim jednostavan odgovor.
Jer već nekoliko minuta ne dišem.
Ali čak ni sada, kad je postala svesna toga, nije osetila potrebu. Nije
bilo gušenja, nedostatka kiseonika. Jednostavno više nije morala da diše,
to je bilo sve.
Misa je počinjala u jedanaest, ali su Tomi i Ivon već u deset i petnaest
stajali na peronu u Blakeberju i čekali metro.
Stafan, koji je pevao u crkvenom horu, ispričao je Ivon šta je tema
~ 242 ~
današnje mise. Ivon je to prenela Tomiju, bojažljivo upitala da li bi pošao,
i, na njeno iznenađenje, on je prihvatio.
Pričaće se o današnjoj omladini.
Sa onim mestom u Starom zavetu gde se govori o progonu Izraelaca iz
Egipta, sveštenik je uz Stafanovu pomoć sastavio propoved u vezi sa
zvezdama vodiljama. Šta jedan mladi čovek u današnjem društvu može da
drži pred sobom, da pusti da ga vodi na njegovom lutanju pustinjom, i
tako dalje.
Tomi je pročitao originalni deo iz Biblije, i rekao da bi voleo da pođe.
Tako da je, kad je metro tog jutra zatutnjao iz tunela iz pravca Trga
Islandstorjet, gurajući pred sobom vazdušni stub od kog joj je zalepršala
kosa, Ivon bila potpuno srećna. Pogledala je sina koji je ruke držao duboko
zavučene u džepove jakne.
Biće dobro.
Da. Sama činjenica da je hteo da krene na nedeljnu misu s njom, bila
je dovoljno velika. Uz to, bio je to nagoveštaj da počinje da prihvata
Stafana, zar ne?
Ušli su u metro, seli jedno naspram drugog, pored jednog starijeg
čoveka. Pre nego što je voz stigao, pričali su o onome što su oboje tog jutra
čuli na radiju; o lovu na ritualnog ubicu u šumi Judarn. Ivon se nagnula
ka Tomiju.
- Je l' misliš da će da ga uhvate?
Tomi je slegnuo ramenima.
- Valjda. Ali ta šuma je velika, tako da... bolje pitaj Stafana.
- Sve to je tako jezivo. Zamisli da dođe ovamo.
- A šta bi ovde radio? Mada, jeste. Šta će da radi i tamo u šumi? Isto
tako bi mogao da dođe i ovamo.
-Uh.
Stariji čovek se ispružio, napravio pokret kao da čisti nešto s ramena i
rekao:
- Može se postaviti pitanje da li je neko takav uopšte čovek.
Tomi ga je pogledao, Ivon je rekla:
- Hm - nasmešila mu se, što je čovek protumačio kao podticaj da
nastavi.
- Hoću da kažem... prvo ta svirepa... dela, a zatim i... u tom stanju,
takav pad. Ne, evo reći ću: to nije čovek, i nadam se da će ga policija ubiti
na licu mesta.
Tomi je klimnuo glavom, praveći se da se slaže.
~ 243 ~
- Da ga obese na prvo drvo. - Čovek se uzbudio.
- Upravo tako. To sve vreme govorim. Još u bolnici je trebalo da mu
daju injekciju sa otrovom ili nečim takvim, kao što rade s besnim psima.
Onda ne bismo morali ovako da živimo u stalnom strahu i budemo svedoci
tom paničnom lovu koji se finansira novcem poreskih obveznika.
Helikopter. Da, prošao sam baš pored Okeshuva i poslali su helikopter. Za
to imaju sredstava. Ali da penzionerima daju penziju od koje se može
živeti, posle celog veka u službi društva, to ne mogu. Ali da pošalju
helikopter koji zuji unaokolo i prestravljuje životinje...
Monolog je trajao sve do Velingbija, gde su Ivon i Tomi izašli, dok je
čovek ostao da sedi. Voz će se okrenuti, tako da je verovatno planirao da
se istim putem vrati natrag i još jednom baci pogled na helikopter, možda
da nastavi monolog pred nekom drugom publikom.
Stafan ih je čekao ispred crkve Sv. Tomasa koja je ličila na gomilu
cigli. Nosio je odelo i bledu plavo-žutu kravatu koja je Tomija podsetila na
onu sliku iz rata: „Švedski tigar". Stafan se ozario kad ih je ugledao i
krenuo im je u susret. Zagrlio je Ivon i pružio ruku Tomiju, koji ju je
prihvatio, rukovao se.
- Baš je super što ste došli. Posebno ti, Tomi. Zbog čega si...?
- Hteo sam da vidim kako izgleda.
- Mm. Nadam se da ćeš biti zadovoljan. Da ćemo te još koji put videti
ovde.Ivon je pomilovala Tomija po ramenu.
- Pročitao je u Bibliji o... tome o čemu ćete da pričate.
- A tako. Da, to je stvarno... inače, Tomi, nisam našao onu nagradu.
Ali... mislim da bismo mogli to da zaboravimo, šta kažeš?
- Mmm.
Stafan je očekivao da će Tomi još nešto reći, ali pošto se to nije desilo,
obratio se Ivon.
- Trebalo bi da sam sad u Okeshuvu, ali... nisam hteo da propustim
ovo. Ali čim završimo, moram da brišem, pa ćemo morati...
Tomi je ušao u crkvu.
U klupama su sedeli malobrojni stariji ljudi, njemu leđima okrenuti.
Sudeći po šeširima, sve su bile babe.
Crkva je bila osvetljena žutim svetlom lampi okačenih duž oba zida.
Između redova klupa prostirao se crveni tepih sa geometrijskim figurama,
sve do oltara, kamene klupe na kojoj su bile postavljene vaze sa cvećem.
Iznad svega toga visio je veliki drveni krst s modernističkim Isusom.
~ 244 ~
Izraz lica je mogao da se protumači kao podrugljivi osmeh.
Skroz u samom dnu crkve, kod ulaza, gde se Tomi nalazio, stajao je
štand s brošurama, kutija s prorezom za plaćanje i velika krstionica. Tomi
joj je prišao i pogledao.
Savršeno.
Kad ju je ugledao, pomislio je da je predobro; da je verovatno
ispunjena vodom. Ali nije bila. Cela krstionica je bila isklesana od jednog
velikog kamena, dosezala je Tomiju do struka. Sama činija bila je
tamnosiva, hrapava i bez kapi vode.
Okej, idemo.
Iz džepa jakne je izvukao čvrsto vezanu dvolitarsku plastičnu kesu
punu belog praha i pogledao oko sebe. Niko nije gledao u njegovom
pravcu. Prstom je probušio kesu i pustio da sadržaj iscuri u krstionicu.
Zatim je praznu kesu vratio u džep i izašao napolje, pokušavajući da
smisli dobar razlog zašto u crkvi neće sedeti pored mame, zašto će hteti da
sedi skroz pozadi, pored krstionice.
Mogao bi da kaže da ne želi da uznemiri nikoga ako bude hteo da
izađe, ako bude dosadno. To je zvučalo dobro. Zvučalo je...
Savršeno.
Oskar je otvorio oči i obuzeo ga je strah. Nije znao gde se nalazi. Soba
u kojoj je bio bila je mračna, nije prepoznavao hladne zidove. Ležao je
na kauču. Preko tela mu je stajao prekrivač koji je malo smrdeo. Zidovi su
mu leteli pred očima, slobodno plutali u vazduhu dok je pokušavao da ih
postavi na pravo mesto, da ih rasporedi tako da stvore sobu koju
prepoznaje. Nije uspeo.
Privukao je pokrivač nosu. Opori miris ispunio mu je nozdrve i
pokušao je da se umiri, da prestane da pregrađuje sobu i seti se.
Da. Sad se setio.
Tata. Jane. Stopiranje. Eli. Kauč. Paučina.
Pogledao je u plafon. Paučina je bila tu, teško ju je bilo razaznati u
polumraku. Zaspao je pored Eli na kauču. Koliko je prošlo od tada? Da li
je svanulo?
Prozori su bili prekriveni ćebićima, ali se na ivicama nazirao slabašni
ram sive svetlosti. Skinuo je pokrivač i prišao prozoru s terase, zavirio pod
ćebe koje ga je prekrivalo. Roletne su bile spuštene. Podigao ih je i, da,
napolju je bilo jutro.
Glava ga je zabolela, svetlo mu je probadalo oči. Uplašio se, pustio
~ 245 ~
ćebe i obema rukama opipao vrat. Ne. Naravno da nije. Pa rekla je da
nikad ne bi...
Ali gde je ona,?
Osvrnuo se po sobi; oči su se zaustavile na zatvorenim vratima sobe u
koju je Eli išla da se presvuče. Napravio je nekoliko koraka ka njima,
zaustavio se. Vrata su bila u senci. Stegao je pesnice i stavio jedan zglob
prsta u usta.
A ako stvarno... leži u kovčegu.
Glupavo. Zašto bi to radila? Zašto vampiri to inače rade? Zato što su
mrtvi. A Eli je rekla da ona nije...
Ali ako...
Sisao je zglob prsta, leteo jezikom preko njega. Njen poljubac. Sto sa
hranom. Samo to da ona može to da uradi. I... zubi. Zubi grabljivice.
Da je samo malo svetlije.
Kraj vrata je bio prekidač za svetlo. Pritisnuo ga je, ne ve rujući da će
se išta dogoditi. Ali, da. Luster se upalio. Zaškiljio je ka jakom svetlu,
pustio oči da se naviknu pre nego što se okrenuo ka vratima, stavio ruku
na kvaku.
Svetlo ni najmanje nije pomoglo. Čak je sve postalo još užasnije sad
kad su vrata postala samo obična vrata. Ista kao vrata njegove sobe.
Identična. Isti osećaj kao kad stavi ruku na kvaku svojih vrata. Da Eli
možda leži unutra. S rukama prekrštenim preko grudi.
Moram da vidim.
Pažljivo je pritisnuo kvaku, koja je pružila mali otpor. Vrata, dakle,
nisu bila zaključana, onda bi kvaka samo skliznula. Pritisnuo ju je do
kraja i vrata su se otvorila, procep se širio. Soba pred njim bila je mračna.
Čekaj!
Hoće li je svetlo povrediti ako otvori vrata?
Neće. Sinoć je sedela pod lampom i činilo se da joj ni najmanje ne
smeta. Ali ova sijalica je jača, a možda je podna lampa... neka specijalna,
neka lampa koju... vampiri podnose.
Besmisleno. „Specijalizovana radnja za vampirske lampe."
A valjda ne bi ni ostavila sijalicu u lusteru da je... štetna po nju.
Ipak, obazrivo je otvorio vrata, pustio snop svetlosti da se polako
proširi sobom. Bila je jednako prazna kao i dnevna. Krevet i gomila odeće,
ništa više. Na krevetu su bili samo čaršav i jastuk. Pokrivač kojim je on
bio pokriven sigurno je odatle. Na zidu pored kreveta bio je zalepljen
jedan list papira.
~ 246 ~
Morzeova azbuka.
Znači, ovde je ležala kad je...
Duboko je udahnuo. Uspeo je da zaboravi.
S druge strane ovog zida je moja soba.
Da. Nalazio se dva metra od svog kreveta, od svog normalnog života.
Legao je na krevet, dobio impuls da otkuca poruku u zid. Oskaru. Na
drugoj strani. Šta bi mu rekao? G.D.E. S I.
Ponovo je stavio pesnicu u usta. Bio je ovde. Eli je ta koje nije bilo.
Zavrtelo mu se u glavi, bio je zbunjen. Spustio je glavu na jastuk, s
licem okrenutim ka sobi. Jastuk je čudno mirisao. Kao pokrivač, samo
jače. Ustajali, masni miris. Pogledao je gomilu odeće koja je stajala na
nekoliko metara od kreveta.
Odvratno.
Nije više želeo da bude ovde. Stan je bio krajnje tih i prazan, i sve je
bilo tako... nenormalno. Pogledom je prešao preko gomile odeće, zaustavio
ga na ormanu koji se prostirao preko celog zida, sve do vrata. Dva dupla
ormana, jedan zaseban.
Tu.
Privukao je noge stomaku, zagledao se u zatvorena vrata ormana.
Nije želeo. Boleo ga je stomak. Probadajući, žareći bol u želucu.
Piškilo mu se.
Ustao je s kreveta i otišao do vrata, ne skidajući pogled s ormana.
Imao je isti takav orman u svojoj sobi, znao je da bi Eli imala sasvim
dovoljno mesta unutra. Tu je ona bila, a on više nije želeo da gleda.
Čak je i luster u predsoblju radio. Upalio ga je i prošao uskim
hodnikom do kupatila. Vrata su bila zaključana. Brava iznad kvake
pokazivala je crveno. Pokucao je na vrata.
-Eli?
Ni zvuka. Ponovo je pokucao.
- Eli, jesi tu?
Ništa. Ali kad je izgovorio njeno ime, setio se da je pogrešno. To je bilo
poslednje što je rekla dok su ležali na kauču. Da se zapravo zove... Elias.
Elias. Muško ime. Da li je Eli dečak? A ljubili su se i spavali u istom
krevetu i...
Oskar je stavio ruke na vrata kupatila i prislonio čelo na njih.
Razmišljao je. Duboko. Ali nije shvatao. Da nekako može da prihvati da je
ona vampir, ali to da je možda dečak, da bi to bilo... teže.
Znao je reč. Peder. Pederčina. To je nešto što je Joni govorio. Da je
~ 247 ~
gore biti peder nego biti...
Ponovo je pokucao na vrata.
-Eliase?
Zaigralo mu je u stomaku kad je to izgovorio. Ne. Ne bi se navikao.
Ona... on se zove Eli. Ali to je bilo previše. Štagod da je Eli, bilo je previše.
Nije mogao. Ništa nije bilo normlano u vezi s njom.
Podigao je glavu, odagnao misli o piškenju.
Koraci u hodniku i ubrzo potom zvuk otvaranja procepa za poštu,
tresak. Otišao je da pogleda šta se dogodilo. Reklame.
GOVEĐE MESO 14.90/KG
Drečava crvena slova i brojevi. Podigao je letke i shvatio; pribio je oko
uz špijunku dok su koraci odzvanjali ulazom, uza zvuk poštanskih
sandučića koji se otvaraju i zatvaraju.
Pola minuta kasnije, ispred špijunke je prošla njegova mama. Video je
samo delić njene kose, kragnu njenog kaputa, ali je znao da je ona. Ko bi
drugi bio?
Ko bi delio reklame kad njega nema.
Čvrsto stežući letke u ruci, Oskar se sklupčao na podu i naslonjen na
ulazna vrata, spustio glavu između kolena. Nije plakao. Osećaj da mora u
WC koji mu je poput ujeda mrava probadao stomak nekako ga je
sprečavao.
Ali jedna misao mu se neprekidno vraćala:
Ja ne postojim. Ja ne postojim.
Lake je noć posvetio brizi. Otkako je otišao od Virginije, nemir se
ušunjao i bez prestanka mu rio rupu u stomaku. U subotu uveče je
nekoliko sati proveo s momcima kod Kineza, pokušao da podeli taj nemir,
ali niko nije hteo da ga preuzme. Lake je osetio da bi nemir mogao da se
razvije, da postoji rizik da se stvarno razbesni, pa je otišao.
Jer s momcima je samo sranje.
Naravno, to nije ništa novo, ali mislio je... da, šta je zapravo mislio?
Da nas je više uključeno u ovo.
Da još neko osim njega misli da se nešto jebeno odvratno dešava. Bilo
je toliko priče, velikih reči, posebno od Morgana, ali kad je nešto trebalo
da se preduzme, niko ni prstom nije mrdnuo.
Nije ni Lake znao šta bi trebalo da uradi, ali je barem brinuo. Koliko
god to pomagalo. Probdeo je veći deo noći, povremeno pokušavajući da čita
~ 248 ~
„Zle duhe" od Dostojevskog, ali je zaboravljao šta se desilo na prethodnoj
strani, u prethodnoj rečenici, pa je odustao.
Nešto dobro je noć ipak izrodila: doneo je odluku.
U nedelju ujutru je otišao do Virginijinog stana, pokucao joj na vrata.
Nije otvorila, pa je pretpostavio, ponadao se da je otišla u bolnicu. Na putu
kući je prošao pored dve žene koje su stajale i pričale, uhvativši nešto o
ubici kog policija traži po šumi Judarn.
Gospode bože, poneki ubica čuči u svakom grmu. Sad će novine na ovo
da se bace.
Jedva da je prošlo deset dana otkako su uhvatili ubicu iz Velingbija i
novine su već počele da se umaraju od špekulisanja ko je on, zašto je
uradio to što je uradio.
Članke o njemu karakterisala je snažna crta... pa, zluradosti. S
bolnom brižnošću je opisano ubicino trenutno stanje, kako pola godine
neće moći da napusti bolnički krevet. U odvojenom pravougaoniku,
činjenice o tome šta hlorovodonična kiselina radi telu, da bi se ljudi zaista
stresli od bola kroz koji mora da je prošao.
Ne, Lakea takve stvari nisu radovale. Smatrao je samo da je jezivo
kako ljudi padaju u vatru zbog toga što je neko „dobio ono što zaslužuje", i
tako dalje. Bio je potpuno protiv smrtne kazne. Ne zato što je imao neko
„moderno" shvatanje prava, ne. Pre zato što je bilo prastaro.
Mislio je: ako neko ubije moje dete, ja ću da ga ubijem. Dostojevski je
dosta pričao o oproštaju, milosti. Naravno. Iz ugla društva, apsolutno. Ali
ja kao roditelj ubijenog deteta imam puno moralno pravo da lišim života
onoga ko je to uradio. Ako mi društvo potom uruči osam godina zatvora, to
je druga stvar.
Dostojevski nije na to mislio, i Lake je to znao. Ali on i Fjodor su u
vezi s tim jednostavno imali različita shvatanja.
Lake je razmišljao o tome dok se vraćao kući u ulicu Ibsengatan. Kad
je već uveliko bio kod kuće, shvatio je da je gladan, na brzinu je skuvao
makarone i pojeo ih direktno iz šerpe, s kečapom. Dok je sipao vodu u
šerpu da bi je kasnije lakše oprao, začuo je tresak poštanskog sandučeta.
Reklame. Ni najmanje ga nisu interesovale, ionako nije imao para.
Da, upravo to u pitanju.
Prebrisao je kuhinjski sto krpom za sudove, otišao i uzeo album s
markicama iz ormara, koji je takođe nasledio od oca, i kog je bio pravi
pakao prebaciti do Blakeberja. Pažljivo je spustio album na sto i otvorio
ga. I bila su tu. Četiri nepečatirana primerka prve markice izdate u
~ 249 ~
Norveškoj. Nadvio se nad album, zaškiljio se u lava koji je stajao na
zadnjim nogama naspram svetloplave pozadine.
Čudesno.
Četiri šilinga su koštale kad su izašle 1855. Sada vrede... više. To što
su uparene, čini ih još vrednijim.
To je odluka koju je noćas doneo, dok se prevrtao po dimom
natopljenoj posteljini, da je vreme. Ovo s Virginijom je bila kap koja je
prelila čašu. A onda povrh toga i nesposobnost momaka da shvate,
uviđanje, ne, ovo nisu ljudi s kojima treba biti.
Otići će odavde, a i Virginija će.
Loše tržište ili ne, oko trista hiljada bi dobio za markice, i još dvesta
za stan. I onda će kupiti onu kuću na selu. Da, u redu: dve kuće. Malo
imanje. Novca je dovoljno za to, sve će ispasti kako treba. Čim Virginija
ozdravi, predstaviće joj plan, i mislio je... da, bio je gotovo siguran da će se
ona složiti, da će zapravo biti oduševljena.
Tako će biti.
Lake se sada osećao mirnije. Sve je sam sebi razjasnio. Šta će uraditi
danas, u budućnosti. Srediće se.
Obuzet prijatnim mislima, otišao je u spavaću sobu, legao na krevet
da se odmori pet minuta, i zaspao.
- Vidimo ih na ulicama i trgovima, stojimo upitno pred njima, pitamo
sami sebe: šta možemo da uradimo?
Tomiju nikada u životu nije bilo dosadnije. Prošlo je tek pola sata od
početka mise i mislio je da bi mu bilo zanimljivije da ovako sedi i gleda u
prazan zid.
Psalmi Blagosloven budi i Aleluja i Radost Gospoda, u redu, ali zašto
onda svi samo bulje kao da gledaju kvalifikacionu utakmicu između
Bugarske i Rumunije? To im ništa nije značilo, to što su čitali iz knjige, o
čemu su pevali. Činilo se da ni svešteniku ništa ne znači. To je samo bilo
nešto kroz šta je morao da prođe da bi dobio platu.
U svakom slučaju, sad je počela služba.
Ako sveštenik pomene baš ono mesto u Bibliji, ono koje je Tomi
pročitao, uradiće to. U suprotnom, neće.
Od popa zavisi.
Tomi je opipao džep. Sve je bilo spremno, krstionica na svega tri
metra od mesta na kom je on sedeo u zadnjim redovima. Mama mu je
~ 250 ~
sedela skroz napred, verovatno da bi mogla da trepće Stafanu dok peva
svoje besmislene pesme s rukama blago prekrštenim ispred policijskog
kurca.
Tomi je stisnuo zube. Nadao se da će sveštenik da pomene ono.
- Vidimo zalutalost u njihovim očima, zalutalost kod nekoga ko je
zalutao, i ne može da se vrati kući. Kad vidim takvu mladu osobu, uvek se
prisetim progona Izraelaca iz Egipta.
Tomi se ukočio. Ali sveštenik možda neće da ulazi baš u ono. Možda
će da ispriča nešto o Crvenom moru. Ipak, izvadio je stvari iz džepa;
upaljač i hepo-kocku. Ruke su mu se tresle.
- Jer tako moramo da posmatramo ove mlade ljude koji nas ponekad
ostave u nerazumevanju. Oni lutaju pustinjom neodgovorenih pitanja i
nejasnih pogleda u budućnost. Ali postoji jedna velika razlika između
izraelskog naroda i današnje omladine...
Ajde reci...
- Izraelski narod je imao vodu. Sećate se, naravno, šta piše u knjizi?
,,A Gospod iđaše pred njima danju u stupu od oblaka vodeći ih putem, a
noću u stupu od ognja svijetleći im." Taj stup oblaka, taj oganj nedostaje
današnjoj omladini i...
Sveštenik je pogledao u svoje papire.
Tomi je već zapalio hepo-kocku, držao je između kažiprsta i palca.
Vrh je goreo čistim, plavim plamenom koji je pokušavao da zahvati i donji
deo ka njegovim prstima. Kad je sveštenik spustio pogled, iskoristio je
priliku. Čučnuo je, napravio veliki korak od klupe, ispružio ruku koliko
god je mogao i ubacio zapaljenu kocku u krstionicu, brzo se povukao
nazad. Niko ništa nije primetio.
Sveštenik je podigao pogled.
- ...I naša je odgovornost, kao odraslih, da mladima budemo taj oblak,
ta zvezda vodilja. Gde drugde da je nađu? A snagu za to možemo da
potražimo u delima Gospodnjim...
Beli dim se dizao iz krstionice. Tomi je već osećao poznati, slatkasti
miris. Uradio je to mnogo puta; palio nitritnu kiselinu i šećer. Ali retko
ovoliku količinu odjednom, i nikada pre u zatvorenom prostoru. S
nestrpljenjem je iščekivao efekat u situaciji kad nema vetra da oduva dim.
Isprepletao je prste, čvrsto stegnuo ruke.
Brat Ardelijus, sveštenik velingbijske parohije, bio je prvi koji je
opazio dim. Prihvatio je to za ono što je i bilo: dim iz krstionice. Čitavog
života je čekao na znak od Boga, i neporecivo je, kad je spazio dim, na
~ 251 ~
trenutak pomislio:
O Gospode. Konačno.
Ali misao je nestala. To što ga je osećaj čuda tako hitro napustio,
shvatio je kao dokaz da to zapravo i nije bilo nikakvo čudo, nikakav znak.
Bilo je tek to, dim iz krstionice. Ali zašto? Čuvar, s kojim nije bio baš u
najboljim odnosima, voleo je da zbija šale. Voda u činiji, počela je da...
ključa...
Problem je bio u tome što se nalazio usred propovedi i ovim pitanjima
nije mogao da posveti duže vreme. Zato je Brat Ardelijus uradio ono što bi
većina ljudi uradila u sličnoj situaciji: nastavio je kao da se ništa nije
desilo, nadajući se da će se problemi, ako im se ne pridaje prevelika
pažnja, rešiti sami od sebe. Nakašljao se i pokušao da se priseti šta je
poslednje rekao.
Gospodnja dela. Neko o traženju snage u delima Gospodnjim. Primer.
Bacio je pogled na teze na papiru. Pisalo je: Bosonogi.
Bosonogi? Šta li sam pod time mislio? Da su Izraelci išli bosonogi, ili
da je Isus... neko dugo hodanje...
Podigao je glavu, video da dim postaje gušći, da pravi stub koji se
polako izdiže ka tavanici. Šta je poslednje rekao? Da. Setio se. Reči su još
uvek lebdele u vazduhu.
- A snagu za to možemo da potražimo u delima Gospodnjim.
To je prigodan zaključak. Nije dobar, nije onakav kakav je planirao,
ali je prigodan. Zbunjeno se osmehnuo pastvi i klimnuo glavom Birgiti,
koja je vodila hor. Hor, osam osoba, ustao je kao jedan i prišao podijumu.
Kad su se okrenuli ka prisutnima, na licima im je video da su i oni
primetili dim. Hvaljen Gospod; okrznuo je misao da je možda on jedini koji
ga je video.
Birgita ga je upitno pogledala, a on je napravio pokret rukom: kreni,
kreni.
Hor je zapevao.
Povedi me, Bože, povedi me do pravičnosti
Nek moje oči vide tvoj put...
Jedna od lepših kompozicija starog Veslija. Brat Ardelijus je zažalio
što ne može da uživa u lepoti pesme, ali je stup od oblaka počinjao da ga
uznemirava. Gusti, beli dim kuljao je iz krstionice, a nešto u samoj činiji
je gorelo plavobelim plamenom, šištalo i praskalo. Slatkasti miris mu je
~ 252 ~
dosegao nozdrve i pastva je počela da se osvrće, pokušavajući da otkrije
odakle pucketanje dopire.
Jer jedino Ti, Bože, jedino ti
Daješ duši mir i spokoj...
Jedna žena iz hora se zakašljala. Pastva se od krstionice iz koje je
sukljalo okrenula ka Bratu Ardelijusu ne bi li od njega dobila uput kako
da se ponaša, ako je i to uključeno.
Više ljudi je počelo da kašlje, stavilo maramice ili rukave preko usta,
nosa. Crkva je počela da se ispunjava retkom maglom, i kroz nju je Brat
Ardelijus video kako neko ustaje iz poslednjih redova i istrčava napolje.
Da, to je jedino razumno.
Nagnuo se ka mikrofonu.
- Da, došlo je do male... nezgode i mislim da je najbolje da...
napustimo zgradu.
Još kod reči „nezgoda", Stafan je sišao s podijuma i brzim,
kontrolisanim korakom krenuo ka izlazu. Shvatio je. Ivonin beznadežni
lopov od sina je odgovoran za ovo. Već sad, dok je silazio s podijuma,
pokušao je da se obuzda, jer je pretpostavljao da postoji veliki rizik da će
prebiti Tomija, kad ga bude uhvatio. Istina, to je upravo ono što je malom
huliganu i trebalo, to je upravo ona čvrsta ruka koja mu je nedostajala.
Stupu od oblaka, dođi i pomozi mi. Par pravih šamara je ono što tom
malom fali.
Ali Ivon to ne bi prihvatila, kako stvari sada stoje. Kad se venčaju,
situacija će se promeniti. Onda će, tako mu Boga, preuzeti Tomijevo
vaspitanje. Ali pre svega toga, mora sada da ga uhvati. Da ga bar malo
prodrma.
Stafan nije daleko stigao. Reči Brata Ardelijusa s propovedaonice
delovale su kao inicijalna kapisla na ljude koji su samo čekali potvrdu da
treba da izađu iz crkve. Na pola puta niz prolaz između klupa, Stafan je
uvideo da mu je put blokiran babama koje su sa surovom odlučnošću
žurile ka izlazu.
Desna ruka mu je krenula ka boku, ali se zaustavio, stegnuo pesnicu.
Čak i da je imao palicu, teško da bi bilo prilično da je upotrebi.
Dim u krstionici je počeo da jenjava, ali je crkva sad bila ispunjena
blagim mirisom fabrike slatkiša i hemikalija. Izlazna vrata su bila širom
otvorena i kroz maglu se nazirao jasan pravougaonik jutarnje svetlosti.
Pastva se kretala ka svetlu, kašljući.
~ 253 ~
U kuhinji je bila samo jedna drvena stolica, ništa više. Oskar ju je
privukao do sudopere, popeo se na nju i ispišao se u sudoperu, pustivši
prethodno vodu iz slavine. Kad je završio, vratio je stolicu na mesto.
Izgledala je čudno u inače praznoj kuhinji. Kao neka postavka u muzeju.
Za šta li je koristi?
Osvrnuo se. Iznad frižidera je bio red ormana koji su mogli da se
dohvate samo ako se stane na stolicu. Odvukao je stolicu do tamo i oslonio
se o frižider. Stomak mu je zavijao. Bio je gladan. Bez preteranog
razmišljanja, otvorio je frižider da vidi čega ima. Nije bilo bogzna koliko
toga. Jedan otvoren tetrapak mleka i pola pakovanja hleba. Buter i sir.
Oskar je pružio ruku ka mleku. Ali... Eli...
Stajao je s mlekom u ruci, treptao. Ovo nije bilo u redu. Je l' ona jede i
običnu hranu? Da. Očigledno da jede. Izvadio je tetrapak iz frižidera,
stavio ga na kuhinjsku radnu ploču. U kuhinjskom ormanu iznad nije bilo
gotovo ničega. Dva tanjira, dve čaše. Izvadio je jednu čašu, sipao mleko u
nju. I onda mu je došlo do svesti. Sa čašom hladnog mleka u ruci, konačno
mu je stiglo do svesti, svom snagom se sručilo na njega.
Ona pije krv.
Sinoć, u klupku sanjivosti i isključenosti iz sveta, u mraku je sve
nekako delovalo moguće. Ali sada, u kuhinji, gde nije bilo ćebadi na
prozorima i gde su roletne propuštale slabo jutarnje svetio, s tom čašom
mleka u ruci, izgledalo je tako... izvan svega razumljivog.
Kao: Ako u frižideru imaš mleko i hleb, onda mora da si normalan
čovek?
Uzeo je gutljaj mleka i istog trenutka ga ispljunuo. Bilo je kiselo.
Pomirisao je čašu. Da. Ukiselilo se. Prosuo je mleko u sudoperu, isprao
čašu i popio vodu da bi sprao ukus iz usta, zatim pogledao datum na
tetrapaku. UPOTREBLJIVO DO 28. OKT.
Rok je istekao pre deset dana. Oskar je shvatio.
Mleko onog matorog.
Frižider je i dalje bio otvoren. Matorčeva hrana.
Odvratno. Odvratno.
Oskar je zalupio vrata na frižideru. Šta je taj matorac radio ovde? Šta
su on i Eli... Oskar se stresao.
Ubila ga je.
Da. Eli je koristila matorog... kao hranu. Bio joj je kao živa banka
krvi. To je radila. Ali zašto je matorac pristao na to? I ako ga jeste ubila,
~ 254 ~
gde je onda telo?
Oskar je pogledao u visoke kuhinjske elemente. I najednom više niše
želeo da ostane u kuhinji. Nije hteo više da ostane u ovom stanu. Izašao je
iz kuhinje, ušao u predsoblje. Zatvorena vrata kupatila.
Ona tu leži.
Požurio je do dnevne sobe, uzeo ranac. Vokmen je stajao na stolu.
Kupice samo nove slušalice. Kad je rukom pošao ka vokmenu da bi ga
ubacio u ranac, spazio je ceduljicu. Stajala je na stočiću, u visini mesta na
kom mu je bila glava dok je tu spavao.
„Ćao. Nadam se da si dobro spavao. Idem i ja sad na spavanje. U kupatilu sam.
Molim te, ne pokušavaj da uđeš tamo. Verujem ti. Ne znam šta da napišem. Nadam
se da ti se sviđam iako znaš kako stvari stoje. Ti se meni sviđaš. Mnogo. Sad spavaš
ovde na kauču i hrčeš. Molim te, ne plaši me se.
Molim te, molim te, molim te ne plaši me se. Hoćeš da se nađemo večeras? Napiši
ovde ako hoćeš. Ako napišeš NE, večeras se selim. Ionako bih morala uskoro. Ali ako
napišeš DA, ostaću još malo. Ne znam šta da pišem. Usamljena sam. Ne možeš da
zamisliš koliko sam usamljena. Ili možda možeš.
Izvini što sam ti razbila muzički aparat. Uzmi pare ako hoćeš. Imam puno. Ne
plaši me se. Nemaš razloga. Možda to znaš. Nadam se da znaš. Toliko mi se sviđaš.
Tvoja Eli
P.S. Slobodno ostani. Ali ako odeš, obavezno zaključaj vrata."
Oskar je poruku pročitao nekoliko puta. Zatim je uzeo olovku koja je
stajala pored nje. Osvrnuo se po praznoj sobi, po Elinom životu. Na stolu
su i dalje stajale novčanice koje je dobio, zgužvane. Uzeo j tjednu
hiljadarku, stavio je u džep.
Dugo je posmatrao praznu površinu ispod Elinog imena. Zatim je
spustio olovku i slovima koja su ispunila ceo prazan prostor napisao reč:
DA.
Stavio je olovku na papir, ustao i stavio vokmen u ranac. Okrenuo se
poslednji put i pogledao slova, sada okrenuta naopako. DA.
Zatim je odmahnuo glavom, izvadio hiljadarku iz džepa, vratio je na
sto. Kad je izašao u hodnik, proverio je da li su se vrata zaključala.
Nekoliko puta ih je povukao.
~ 255 ~
Iz Dnevnih vesti, 16:45, nedelja, 8. novembar 1981.
Policijska potraga za muškarcem, koji je u nedelju u ranim jutarnjim
satima pobegao iz bolnice Danderid nakon što je ubio jednu osobu, nije
dala rezultata.
Policija je tokom dana pretražila šumu Judarn u zapadnom
Stokholmu, u potrazi za muškarcem za kog se veruje da je takozvani
ritualni ubica. On se tokom bega ozbiljno povredio i policija sumnja da
ima saučesnika.
Arnold Lerman iz stokholmske policije:
- Da, to je jedino realno. Ne postoji nikakva fizička mogućnost da je
toliko dugo mogao uspešno da se krije u tom... stanju. Imali smo trideset
ljudi, pse, helikopter. Jednostavno nije moguće.
- Hoćete li nastaviti potragu po šumi Judarn?
- Da. Mogućnost da se i dalje nalazi u tom kraju uprkos svemu, ne
sme da se isključi. Ali ćemo smanjiti obim potrage, da bismo usredsredili
sredstva na... istraživanje toga kako je izašao odavde.
Lice begunca je teško deformisano i prilikom bekstva na sebi je imao
svetloplavu bolničku košulju. Policija moli javnost da sve eventualne
informacije u vezi sa ovim slučajem prijavi na broj...
MI SMO TROLOVA DRUŽINA!
Mi smo trolova družina
Pored nas niko ne prolazi.
Bamse u začaranoj šumi (švedski strip)
Nedelja, 8. novembar
Most Traneberjsbrun. Kad su ga 1934. otvorili, predstavljao je mali
nacionalni ponos. Najveći betonski most iz jednog dela na svetu. Jedan
moćni luk postavljen između ostrva Kungsholmen i Zapadnog predgrada
koje se u to vreme sastojalo od gradića sastavljenih od kuća s dvorištima u
Bromi i Epelvikenu. Male kuće od unapred fabrikovanih delova u Engbiju.
Ali moderno je bilo na putu. Prva prava predgrada sa trospratnicama
već su bila gotova u Traneberju i Abrahamsberju, i država je kupila velike
površine zemljišta ka zapadu, da bi za nekoliko godina otpočela sa
izgradnjom onoga što će postati Velingbi, Heselbi i Blakeberj.
Most Traneberjsbrun je postao prelaz ka svemu tome. Skoro svi koji
odlaze ili dolaze iz Zapadnog predgrađa idu preko njega.
Još šezdesetih godina stiglo je upozorenje da most polako propada od
prevelikog saobraćaja koji ga opterećuje. Renovirali su ga i ojačali, ali
veliki remont o kome se pričalo, tek je predstojao u budućnosti.
Tako je u nedelju ujutru, 8. novembra 1981, most izgledao umorno.
Starac sit života, koji je vladao u vremenima kad je nebo bilo svetlije,
oblaci lakši i kada je bio najveći betonski most iz jednog dela na svetu.
Jutro se približavalo i lapavica se slivala kroz rupe u mostu. Nije se
smela posipati so, jer je ona još više mogla da nagrize već ostareli beton. U
ovo doba nije bilo puno saobraćaja, posebno ne nedeljom ujutru. Metro
nije polazio do jutra, a poneki vozač koji bi prošao čeznuo je ili da stigne
do kreveta ili da se vrati u krevet.
Beni Melin je bio izuzetak. Okej, jeste žudeo za krevetom, ali je
verovatno bio presrećan da bi zaspao. Osam puta se susreo sa ženama
preko ličnih oglasa, ali Beti, s kojom se našao u subotu uveče, bila je
prva... da, prva s kojom je „kliknulo".
Biće nešto. To su oboje znali.
~ 236 ~
Zajedno su se smejali tome koliko će smešno zvučati: „Beni i Beti".
Kao neki par komičara, ali šta da se radi? Ako dobiju decu, kako da ih
nazovu? Leni i Neti?
Da, stvarno im je bilo zabavno zajedno. Bili su u njenom stanu na
Kungsholmenu i razgovarali o svojim svetovima, pokušavali da ih slože,
sa odličnim rezultatom. Kako se zora približavala, ostale su im samo dve
mogućnosti. I Beni je izabrao onu koju je smatrao ispravnom, iako mu nije
bilo lako. Rekao je do viđenja, uz obećanje da će se ponovo naći u nedelju
uveče, seo u auto i krenuo kući za Bromu, pevajući: „I can't help falling in
love with you", glasno, sam za sebe.
Tako da Beni nije bio neko ko je imao energije da se buni, ili čak da
primeti, jadno stanje u kom se most Traneberjsbrun tog nedeljnog jutra
nalazio. Bio je to most ka samom raju, ka ljubavi.
Upravo je bio stigao do kraja mosta na traneberjskoj strani i po deseti
put zapevao refren, kad se plava figura pojavila pod svetlom njegovih
farova, nasred puta. Stigao je da pomisli: Ne koči!, pre nego što je pustio
gas i cimnuo volan u stranu, skrenuo ulevo na možda pet metara od
čoveka. Nazreo je plavi mantil i par belih nogu straga, pre nego što je
ivicom auta udario u betonsku ogradu između traka.
Zaškripalo je toliko glasno da su mu se uši zaglušile kad se auto
zalepio i zastrugao ogradu. Retrovizor se otkinuo i odleteo, a njegova vrata
su se ulubila i dodirnula mu bok, pre nego što se auto vratio na put.
Pokušao je da ispravi volan, ali je auto povukao udesno i udario u ogradu
ka pešačkoj stazi. I drugi retrovizor je odleteo preko ograde, dok je
osvetljenje s mosta odsijavalo u njemu.
Pažljivo je zakočio, i sledeće klizanje je bilo blaže; auto je samo
dodirnuo betonsku ogradu s druge strane. Posle nekih sto metara,
konačno je zaustavio auto. Odahnuo je, nepomično sedeo s rukama na
kolenima i još uvek upaljenim motorom. Ukus krvi u ustima; ugrizao se za
usnu. Koji je ono luđak?
Pogledao je u unutrašnji retrovizor i pod žućkastim svetiljkama iznad
puta spazio kako čovek nastavlja da se tetura, posred kolovoza, kao da se
ništa nije dogodilo. Naljutio se. Luđak, u redu, ali neka mera mora da
postoji.
Pokušao je da otvori vrata sa svoje strane, ali nije uspeo. Brava je bila
zgnječena. Otkačio je pojas i prešao na suvozačevo sedište. Pre nego što se
izvukao iz automobila, pritisnuo je dugme za četiri migavca. Stao je kraj
auta s prekrštenim rukama, čekao.
~ 237 ~
Video je da je čovek koji ide preko mosta obučen u nekakvu bolničku
pidžamu, i ništa više. Bose i gole noge. Videće da li će nešto razumno moći
s njim da razmeni. S njim?
Figura se približavala. Bosim nogama je gacao kroz lapavicu, hodao je
kao da mu je za grudi vezan kanap koji ga vuče. Beni je zakoračio ka
njemu i zastao. Čovek je sada bio na desetak metara od njega i Beni mu je
jasno video... lice.
Beni je ostao bez daha, naslonio se na auto. Zatim se hitro uvukao
kroz suvozačeva vrata, ubacio u prvu i pojurio tako da su zadnji točkovi
zašlajfovali i verovatno isprskali... to na putu.
Kad je stigao kući, sipao je jedan pravi viski, popio pola. Potom je
pozvao policiju. Ispričao šta je video, šta se desilo. Kad je popio i ostatak
viskija i počeo da vaga da li da, uprkos svemu, ode u krevet, mobilizacija
je već bila u punom zamahu.
Pretražili su celu šumu Judarn. Pet pasa, dvadeset policajaca. Čak i
jedan helikopter, što je bilo neuobičajeno za ovakvu potragu.
Povređeni, smeteni muškarac. I jedan jedini policajac s psom trebalo
bi da uspe da ga pronađe.
Ali ovako je ispalo delom zato što je slučaj dobio veliki publicitet (dva
uniformisana policajca su za posao imala samo to da izađu na kraj s
novinarima koji su se okupili oko botaničke bašte „Vejbul", pored stanice
metroa), i hteli su da pokažu da policija tog nedeljnog jutra ne lenčari.
Delom zato što su pronašli Bengta Edvardsa.
To jest; polazili su od toga da je to Bengt Edvards, pošto je ono što su
našli nosilo venčani prsten sa urezanim imenom „Gunila". Gunila je
Benkeova žena, to su rekle njegove kolege. Niko nije mogao da se natera
da je pozove. Da joj kaže da je mrtav i da još uvek nisu sigurni da li je to
zapravo on. Da je pitaju da li ona možda zna za nešto karakteristično na...
donjem delu njegovog tela.
Patolog, koji je došao u sedam ujutru da preuzme telo nakon
ritualnog ubistva, dobio je nov radni zadatak. Da su ga bez prethodnog
upoznavanja sa okolnostima stavili pred ono što je ostalo od tela Bengta
Edvardsa, rekao bi da je telo jedan ili više dana bilo napolju na velikoj
hladnoći.
Telo bi tokom tok perioda oskrnavili pacovi, lisice, možda neki kunić
ili medved, ako je reč „oskrnaviti" na mestu kada je životinja ta koja
~ 238 ~
izvršava radnju. Veće grabljivice bi u svakom slučaju na sličan način
mogle da otkinu komade mesa, a manji glodari da se pobrinu za ispupčene
delove kao što su nos, uši, prsti.
Brzi, preliminarni izveštaj patologa, koji je otišao policiji, bio je drugi
razlog zašto je mobilizacija bila ovako velika. Čovek je opisan kao
ekstremno nasilan, zvaničnim jezikom.
Potpuni jebeni luđak, narodnim rečnikom.
To što je čovek uopšte živ nije bilo ništa manje od čuda. Ne onakvo
zbog kakvog bi Vatikan zamahao tamjanom, ali ipak čudo. Pre pada s
desetog sprata bio je nepokretni paket, sada je bio na nogama i još gore od
toga. Ali nemoguće da mu je bilo dobro. Istina, vreme se jeste donekle
ublažilo, ali bilo je samo nekoliko stepeni iznad nule, a čovek je na sebi
imao samo bolničku košulju. Nije imao pomagače, koliko je policija znala, i
jednostavno neće moći da se krije u šumi duže od dva sata, najviše.
Poziv Benija Melina stigao je skoro sat vremena nakon što ga je video
na mostu Traneberjsbrun. Ali samo nekoliko minuta kasnije, pozvala je i
jedna starija žena. Bila je u jutarnjoj šetnji sa psom, kad je spazila čoveka
u bolničkoj pidžami u blizini štala zamka Okeshuv, u kojima kraljeve ovce
provode zimu. Istog trenutka se vratila kući i pozvala policiju, misleći da
su ovce možda u opasnosti.
Deset minuta kasnije, prva patrola je bila na licu mesta, i prvo što su
uradili bilo je da prođu kroz štale, s pištoljima na gotovs, nervozni. Ovce
su se uznemirile, i pre nego što su policajci pregledali celu štalu, sve se
pretvorilo u ključalu supu, nemirnih, vunenih tela, glasnog beketanja i
gotovo ljudskih vrisaka koji su privukli još policajaca.
Tokom pretrage odeljaka, nekoliko ovaca je izašlo na prolaz, i kad su
policajci konačno bili u stanju da konstatuju da čovek nije u štali i, uz
zvonjenje u ušima, izašli napolje, jedan ovan je gurnuo i otvorio glavnu
kapiju štale. Jedan stariji policajac, poreklom sa sela, bacio se preko ovna
i uhvatio ga za rogove i uvukao ga u štalu. Tek kad ga je zatvorio u jedan
odeljak štale, shvatio je da je bleštanje koje je spazio krajičkom oka, bio
blic fotoaparata. Pogrešno je procenio da je tema preozbiljna da bi štampa
upotrebila takvu sliku. Ubrzo zatim je, međutim, podignuta baza za
novinare, pored oblasti u kojoj se vrši pretraga.
Sati je sada bilo pola osam ujutru i zora se ušunjavala pod mokro
drveće. Lov na usamljenog luđaka bio je dobro organizovan i u punom
jeku. Bili su ubeđeni da će ga do ručka uhvatiti.
~ 239 ~
Da, prošlo je još nekoliko sati, nikakvih rezultata od helikopterske
toplotne kamere, psećih njuški osetljivih na izlučevine, dok se ozbiljno
nisu zahuktale spekulacije o tome da čovek možda više nije živ. Da
zapravo traže leš.
Kad se prvo bledo jutarnje svetio probilo kroz procepe na roletnama i,
poput vrele let-lampe, palo na Virginijinu ruku, poželela je samo jedno:
da umre. Ipak, mahinalno je trgla ruku i povukla se nešto dalje u sobu.
Koža joj je bila otvorena na više od trideset mesta. Ceo stan je bio krvav.
Više puta tokom noći je prerezala arterije da bi pila, ali nije stigla da
usisa, da polapće sve što je isteklo. Završilo je na podu, na stolovima,
stolicama. Veliki šareni tepih u dnevnoj sobi izgledao je kao da je neko na
njemu raščerečio jelena.
Smirenje i olakšanje umanjivali su se pri svakoj novoj rani koju je
otvarala, svakom gutljaju svoje, sve razređenije krvi. Do jutra se Virginija
pretvorila u drhtavu masu apstinencije i straha. Straha od onoga što je
znala da se mora učiniti, ako namerava da nastavi da živi.
Shvatanje je došlo postepeno, prešlo u mudrost. Krv druge osobe bi
je... ozdravila. A nije mogla da se natera da sebi oduzme život. To
verovatno nije ni bilo moguće; rane koje je pravila kuhinjskim nožem na
koži zacelivale su neprirodno brzo. Ma koliko duboko zasekla, krvarenje je
prestajalo u roku od jednog minuta. Nakon sat vremena, već se pojavljivao
ožiljak.
Pored toga...
Osetila je nešto.
Nešto pre zore, dok je sedela na kuhinjskoj stolici i pila iz rane na
pregibu ruke, druge koju je napravila na istom mestu, ušla je duboko u
svoje telo i videla je.
Zarazu.
Naravno, nije je videla, ali je iznenada obuzeo osećaj da je tu. Bilo je
kao kad bi trudnica videla ultrazvuk svog stomaka, da na ekranu vidi
kako se stomak ispunjava; samo ne detetom, već jednom velikom,
uvijenom zmijom. Da je to ono što nosi.
Jer ono što je u tom trenutku videla jeste da je zaraza vodila
sopstveni život, posedovala sopstvenu snagu, potpuno nezavisnu od
njenog tela. Da je zaraza mogla da živi, čak iako ona ne bi. Majka bi
umrla od šoka ultrazvuka, ali niko ništa ne bi primetio, jer bi zmija
preuzela upravljanje nad telom.
~ 240 ~
Samoubistvo je stoga bilo besmisleno. Činilo se da je jedino čega se
zaraza grozila bila sunčeva svetlost. Blago jutarnje svetlo na ruci više ju je
zabolelo od najdublje rane.
Dugo je sedela sklupčana u ćošku dnevne sobe, posmatrala kako zora
pravi svetlosne rešetke na isflekanom tepihu. Pomislila je na svog unuka,
Teda. Kako bi dopuzao do mesta na kom je popodnevno sunce osijavalo
pod i zaspao u sunčanom bazenu s palcem u ustima.
Gola, mekana koža, tanušna koža koju bi samo trebalo
- NA ŠTA TO POMIŠLJAM?
Virginija se protresla, zagledala pred sebe. Videla je Teda i zamislila
kako bi
- NE!
Udarila je samu sebe u glavu. Udarala se sve dok nije razbila sliku.
Ali nikada više se neće susresti s njim. Neće se susresti ni sa kim koga
voli.
Nikada više ne smem da se nađem ni sa kim koga volim.
Virginija je naterala telo da se pridigne, polako otpuzala do svetlosne
rešetke. Zaraza se bunila i htela je da je povuče unazad, ali ona je bila
jača, još uvek je imala kontrolu nad svojim telom. Svetlo joj je peklo oči,
snopovi svetlosti žarili su rožnjaču poput usijanih čiličnih opiljaka.
Gori! Sagori!
Desna ruka joj je bila prekrivena ožiljcima, krastama. Ispružila ju je
na svetlo.
Nije mogla ni da pretpostavi.
Ono što joj je svetlost uradila u subotu bilo je milovanje. Sada je
zapaljena varilica i uperena u njenu ruku. Sekundu kasnije, koža joj je
bila bela kao kreč. Nakon dve sekunde, počela je da se nabira. Posle tri
sekunde, pojavio se plamen, pocrneo i ugasio se uz šištanje dima. U
četvrtoj sekundi je povukla ruku i stenjući otpuzala do spavaće sobe.
Smrad spaljenog mesa zatrovao je sobu, nije se usuđivala ni da
pogleda ruku kad je upuzala u krevet.
Odmor.
Ali krevet...
Uprkos spuštenim roletnama, u spavaćoj sobi je bilo presvetlo. Čak i
ako bi se pokrila preko glave, osećala se nezaštićeno na krevetu. Uši su joj
primale svaki najmanji jutarnji zvuk iz zgrade, i svaki zvuk je
predstavljao potencijalnu pretnju. Neko je koračao u sobi iznad nje.
min@
~ 241 ~
Zadrhtala je, okrenula glavu u pravcu zvuka, oslušnula. Izvlačenje fioke,
grebanje metala u stanu iznad.
Kašičice za kafu.
Po krhkosti zvuka znala je da su to... kašičice za kafu. Pred očima joj
se pojavila somotom prekrivena kutija sa srebrnim kašičicama koja je
pripadala njenoj baki, a koju ju dobila od majke kad se ona preselila u
starački dom. Kako je otvorila kutiju, pogledala kašičice i konstatovala da
nikada nisu bile upotrebljene.
Vriginija je razmišljala o tome kad je izašla iz kreveta, ponela ćebe sa
sobom, otpuzala do duplog ormana, otvorila vrata. Na podu se nalazio
dodatni prekrivač i nešto ćebadi. Osetila je određenu tugu tad kad je prvi
put videla kašičice. Kašičice koje su stajale u kutiji možda šezdeset
godina, a da ih niko nijednom nije uzeo, držao u ruci, koristio.
Još zvukova oko nje, zgrada se budila. Nije ih više čula nakon što je
izvukla pokrivač i ćebad, obmotala ih oko sebe, uvukla se u orman i
zatvorila vrata. Unutra je bio mrkli mrak. Prekrila se preko glave,
sklupčala se kao larva u dvostrukoj čauri.
Nikada.
Izložene, na svojoj somotskoj postelji, iščekujući. Srebrne nežne
kašičice za kafu. Uvila se s pokrivačem tik uz lice.
Ko će ih sada dobiti?
Njena ćerka. Da. Lena će ih dobiti, i koristiće ih da hrani Teda. Onda
će kašičice biti srećne. Ted će s njih jesti krompir-pire. To je dobro.
Ležala je nepomično poput kamena, mir je zavladao telom. Poslednja
misao koja joj je prošla kroz glavu pre nego što je utonula u odmor. Zašto
mi nije vrućina?
S pokrivačima preko lica, ušuškana u debelu tkaninu, trebalo bi da se
znoji. Pitanje je sanjivo lebdelo u velikoj, crnoj sobi, i na kraju palo na
sasvim jednostavan odgovor.
Jer već nekoliko minuta ne dišem.
Ali čak ni sada, kad je postala svesna toga, nije osetila potrebu. Nije
bilo gušenja, nedostatka kiseonika. Jednostavno više nije morala da diše,
to je bilo sve.
Misa je počinjala u jedanaest, ali su Tomi i Ivon već u deset i petnaest
stajali na peronu u Blakeberju i čekali metro.
Stafan, koji je pevao u crkvenom horu, ispričao je Ivon šta je tema
~ 242 ~
današnje mise. Ivon je to prenela Tomiju, bojažljivo upitala da li bi pošao,
i, na njeno iznenađenje, on je prihvatio.
Pričaće se o današnjoj omladini.
Sa onim mestom u Starom zavetu gde se govori o progonu Izraelaca iz
Egipta, sveštenik je uz Stafanovu pomoć sastavio propoved u vezi sa
zvezdama vodiljama. Šta jedan mladi čovek u današnjem društvu može da
drži pred sobom, da pusti da ga vodi na njegovom lutanju pustinjom, i
tako dalje.
Tomi je pročitao originalni deo iz Biblije, i rekao da bi voleo da pođe.
Tako da je, kad je metro tog jutra zatutnjao iz tunela iz pravca Trga
Islandstorjet, gurajući pred sobom vazdušni stub od kog joj je zalepršala
kosa, Ivon bila potpuno srećna. Pogledala je sina koji je ruke držao duboko
zavučene u džepove jakne.
Biće dobro.
Da. Sama činjenica da je hteo da krene na nedeljnu misu s njom, bila
je dovoljno velika. Uz to, bio je to nagoveštaj da počinje da prihvata
Stafana, zar ne?
Ušli su u metro, seli jedno naspram drugog, pored jednog starijeg
čoveka. Pre nego što je voz stigao, pričali su o onome što su oboje tog jutra
čuli na radiju; o lovu na ritualnog ubicu u šumi Judarn. Ivon se nagnula
ka Tomiju.
- Je l' misliš da će da ga uhvate?
Tomi je slegnuo ramenima.
- Valjda. Ali ta šuma je velika, tako da... bolje pitaj Stafana.
- Sve to je tako jezivo. Zamisli da dođe ovamo.
- A šta bi ovde radio? Mada, jeste. Šta će da radi i tamo u šumi? Isto
tako bi mogao da dođe i ovamo.
-Uh.
Stariji čovek se ispružio, napravio pokret kao da čisti nešto s ramena i
rekao:
- Može se postaviti pitanje da li je neko takav uopšte čovek.
Tomi ga je pogledao, Ivon je rekla:
- Hm - nasmešila mu se, što je čovek protumačio kao podticaj da
nastavi.
- Hoću da kažem... prvo ta svirepa... dela, a zatim i... u tom stanju,
takav pad. Ne, evo reći ću: to nije čovek, i nadam se da će ga policija ubiti
na licu mesta.
Tomi je klimnuo glavom, praveći se da se slaže.
~ 243 ~
- Da ga obese na prvo drvo. - Čovek se uzbudio.
- Upravo tako. To sve vreme govorim. Još u bolnici je trebalo da mu
daju injekciju sa otrovom ili nečim takvim, kao što rade s besnim psima.
Onda ne bismo morali ovako da živimo u stalnom strahu i budemo svedoci
tom paničnom lovu koji se finansira novcem poreskih obveznika.
Helikopter. Da, prošao sam baš pored Okeshuva i poslali su helikopter. Za
to imaju sredstava. Ali da penzionerima daju penziju od koje se može
živeti, posle celog veka u službi društva, to ne mogu. Ali da pošalju
helikopter koji zuji unaokolo i prestravljuje životinje...
Monolog je trajao sve do Velingbija, gde su Ivon i Tomi izašli, dok je
čovek ostao da sedi. Voz će se okrenuti, tako da je verovatno planirao da
se istim putem vrati natrag i još jednom baci pogled na helikopter, možda
da nastavi monolog pred nekom drugom publikom.
Stafan ih je čekao ispred crkve Sv. Tomasa koja je ličila na gomilu
cigli. Nosio je odelo i bledu plavo-žutu kravatu koja je Tomija podsetila na
onu sliku iz rata: „Švedski tigar". Stafan se ozario kad ih je ugledao i
krenuo im je u susret. Zagrlio je Ivon i pružio ruku Tomiju, koji ju je
prihvatio, rukovao se.
- Baš je super što ste došli. Posebno ti, Tomi. Zbog čega si...?
- Hteo sam da vidim kako izgleda.
- Mm. Nadam se da ćeš biti zadovoljan. Da ćemo te još koji put videti
ovde.Ivon je pomilovala Tomija po ramenu.
- Pročitao je u Bibliji o... tome o čemu ćete da pričate.
- A tako. Da, to je stvarno... inače, Tomi, nisam našao onu nagradu.
Ali... mislim da bismo mogli to da zaboravimo, šta kažeš?
- Mmm.
Stafan je očekivao da će Tomi još nešto reći, ali pošto se to nije desilo,
obratio se Ivon.
- Trebalo bi da sam sad u Okeshuvu, ali... nisam hteo da propustim
ovo. Ali čim završimo, moram da brišem, pa ćemo morati...
Tomi je ušao u crkvu.
U klupama su sedeli malobrojni stariji ljudi, njemu leđima okrenuti.
Sudeći po šeširima, sve su bile babe.
Crkva je bila osvetljena žutim svetlom lampi okačenih duž oba zida.
Između redova klupa prostirao se crveni tepih sa geometrijskim figurama,
sve do oltara, kamene klupe na kojoj su bile postavljene vaze sa cvećem.
Iznad svega toga visio je veliki drveni krst s modernističkim Isusom.
~ 244 ~
Izraz lica je mogao da se protumači kao podrugljivi osmeh.
Skroz u samom dnu crkve, kod ulaza, gde se Tomi nalazio, stajao je
štand s brošurama, kutija s prorezom za plaćanje i velika krstionica. Tomi
joj je prišao i pogledao.
Savršeno.
Kad ju je ugledao, pomislio je da je predobro; da je verovatno
ispunjena vodom. Ali nije bila. Cela krstionica je bila isklesana od jednog
velikog kamena, dosezala je Tomiju do struka. Sama činija bila je
tamnosiva, hrapava i bez kapi vode.
Okej, idemo.
Iz džepa jakne je izvukao čvrsto vezanu dvolitarsku plastičnu kesu
punu belog praha i pogledao oko sebe. Niko nije gledao u njegovom
pravcu. Prstom je probušio kesu i pustio da sadržaj iscuri u krstionicu.
Zatim je praznu kesu vratio u džep i izašao napolje, pokušavajući da
smisli dobar razlog zašto u crkvi neće sedeti pored mame, zašto će hteti da
sedi skroz pozadi, pored krstionice.
Mogao bi da kaže da ne želi da uznemiri nikoga ako bude hteo da
izađe, ako bude dosadno. To je zvučalo dobro. Zvučalo je...
Savršeno.
Oskar je otvorio oči i obuzeo ga je strah. Nije znao gde se nalazi. Soba
u kojoj je bio bila je mračna, nije prepoznavao hladne zidove. Ležao je
na kauču. Preko tela mu je stajao prekrivač koji je malo smrdeo. Zidovi su
mu leteli pred očima, slobodno plutali u vazduhu dok je pokušavao da ih
postavi na pravo mesto, da ih rasporedi tako da stvore sobu koju
prepoznaje. Nije uspeo.
Privukao je pokrivač nosu. Opori miris ispunio mu je nozdrve i
pokušao je da se umiri, da prestane da pregrađuje sobu i seti se.
Da. Sad se setio.
Tata. Jane. Stopiranje. Eli. Kauč. Paučina.
Pogledao je u plafon. Paučina je bila tu, teško ju je bilo razaznati u
polumraku. Zaspao je pored Eli na kauču. Koliko je prošlo od tada? Da li
je svanulo?
Prozori su bili prekriveni ćebićima, ali se na ivicama nazirao slabašni
ram sive svetlosti. Skinuo je pokrivač i prišao prozoru s terase, zavirio pod
ćebe koje ga je prekrivalo. Roletne su bile spuštene. Podigao ih je i, da,
napolju je bilo jutro.
Glava ga je zabolela, svetlo mu je probadalo oči. Uplašio se, pustio
~ 245 ~
ćebe i obema rukama opipao vrat. Ne. Naravno da nije. Pa rekla je da
nikad ne bi...
Ali gde je ona,?
Osvrnuo se po sobi; oči su se zaustavile na zatvorenim vratima sobe u
koju je Eli išla da se presvuče. Napravio je nekoliko koraka ka njima,
zaustavio se. Vrata su bila u senci. Stegao je pesnice i stavio jedan zglob
prsta u usta.
A ako stvarno... leži u kovčegu.
Glupavo. Zašto bi to radila? Zašto vampiri to inače rade? Zato što su
mrtvi. A Eli je rekla da ona nije...
Ali ako...
Sisao je zglob prsta, leteo jezikom preko njega. Njen poljubac. Sto sa
hranom. Samo to da ona može to da uradi. I... zubi. Zubi grabljivice.
Da je samo malo svetlije.
Kraj vrata je bio prekidač za svetlo. Pritisnuo ga je, ne ve rujući da će
se išta dogoditi. Ali, da. Luster se upalio. Zaškiljio je ka jakom svetlu,
pustio oči da se naviknu pre nego što se okrenuo ka vratima, stavio ruku
na kvaku.
Svetlo ni najmanje nije pomoglo. Čak je sve postalo još užasnije sad
kad su vrata postala samo obična vrata. Ista kao vrata njegove sobe.
Identična. Isti osećaj kao kad stavi ruku na kvaku svojih vrata. Da Eli
možda leži unutra. S rukama prekrštenim preko grudi.
Moram da vidim.
Pažljivo je pritisnuo kvaku, koja je pružila mali otpor. Vrata, dakle,
nisu bila zaključana, onda bi kvaka samo skliznula. Pritisnuo ju je do
kraja i vrata su se otvorila, procep se širio. Soba pred njim bila je mračna.
Čekaj!
Hoće li je svetlo povrediti ako otvori vrata?
Neće. Sinoć je sedela pod lampom i činilo se da joj ni najmanje ne
smeta. Ali ova sijalica je jača, a možda je podna lampa... neka specijalna,
neka lampa koju... vampiri podnose.
Besmisleno. „Specijalizovana radnja za vampirske lampe."
A valjda ne bi ni ostavila sijalicu u lusteru da je... štetna po nju.
Ipak, obazrivo je otvorio vrata, pustio snop svetlosti da se polako
proširi sobom. Bila je jednako prazna kao i dnevna. Krevet i gomila odeće,
ništa više. Na krevetu su bili samo čaršav i jastuk. Pokrivač kojim je on
bio pokriven sigurno je odatle. Na zidu pored kreveta bio je zalepljen
jedan list papira.
~ 246 ~
Morzeova azbuka.
Znači, ovde je ležala kad je...
Duboko je udahnuo. Uspeo je da zaboravi.
S druge strane ovog zida je moja soba.
Da. Nalazio se dva metra od svog kreveta, od svog normalnog života.
Legao je na krevet, dobio impuls da otkuca poruku u zid. Oskaru. Na
drugoj strani. Šta bi mu rekao? G.D.E. S I.
Ponovo je stavio pesnicu u usta. Bio je ovde. Eli je ta koje nije bilo.
Zavrtelo mu se u glavi, bio je zbunjen. Spustio je glavu na jastuk, s
licem okrenutim ka sobi. Jastuk je čudno mirisao. Kao pokrivač, samo
jače. Ustajali, masni miris. Pogledao je gomilu odeće koja je stajala na
nekoliko metara od kreveta.
Odvratno.
Nije više želeo da bude ovde. Stan je bio krajnje tih i prazan, i sve je
bilo tako... nenormalno. Pogledom je prešao preko gomile odeće, zaustavio
ga na ormanu koji se prostirao preko celog zida, sve do vrata. Dva dupla
ormana, jedan zaseban.
Tu.
Privukao je noge stomaku, zagledao se u zatvorena vrata ormana.
Nije želeo. Boleo ga je stomak. Probadajući, žareći bol u želucu.
Piškilo mu se.
Ustao je s kreveta i otišao do vrata, ne skidajući pogled s ormana.
Imao je isti takav orman u svojoj sobi, znao je da bi Eli imala sasvim
dovoljno mesta unutra. Tu je ona bila, a on više nije želeo da gleda.
Čak je i luster u predsoblju radio. Upalio ga je i prošao uskim
hodnikom do kupatila. Vrata su bila zaključana. Brava iznad kvake
pokazivala je crveno. Pokucao je na vrata.
-Eli?
Ni zvuka. Ponovo je pokucao.
- Eli, jesi tu?
Ništa. Ali kad je izgovorio njeno ime, setio se da je pogrešno. To je bilo
poslednje što je rekla dok su ležali na kauču. Da se zapravo zove... Elias.
Elias. Muško ime. Da li je Eli dečak? A ljubili su se i spavali u istom
krevetu i...
Oskar je stavio ruke na vrata kupatila i prislonio čelo na njih.
Razmišljao je. Duboko. Ali nije shvatao. Da nekako može da prihvati da je
ona vampir, ali to da je možda dečak, da bi to bilo... teže.
Znao je reč. Peder. Pederčina. To je nešto što je Joni govorio. Da je
~ 247 ~
gore biti peder nego biti...
Ponovo je pokucao na vrata.
-Eliase?
Zaigralo mu je u stomaku kad je to izgovorio. Ne. Ne bi se navikao.
Ona... on se zove Eli. Ali to je bilo previše. Štagod da je Eli, bilo je previše.
Nije mogao. Ništa nije bilo normlano u vezi s njom.
Podigao je glavu, odagnao misli o piškenju.
Koraci u hodniku i ubrzo potom zvuk otvaranja procepa za poštu,
tresak. Otišao je da pogleda šta se dogodilo. Reklame.
GOVEĐE MESO 14.90/KG
Drečava crvena slova i brojevi. Podigao je letke i shvatio; pribio je oko
uz špijunku dok su koraci odzvanjali ulazom, uza zvuk poštanskih
sandučića koji se otvaraju i zatvaraju.
Pola minuta kasnije, ispred špijunke je prošla njegova mama. Video je
samo delić njene kose, kragnu njenog kaputa, ali je znao da je ona. Ko bi
drugi bio?
Ko bi delio reklame kad njega nema.
Čvrsto stežući letke u ruci, Oskar se sklupčao na podu i naslonjen na
ulazna vrata, spustio glavu između kolena. Nije plakao. Osećaj da mora u
WC koji mu je poput ujeda mrava probadao stomak nekako ga je
sprečavao.
Ali jedna misao mu se neprekidno vraćala:
Ja ne postojim. Ja ne postojim.
Lake je noć posvetio brizi. Otkako je otišao od Virginije, nemir se
ušunjao i bez prestanka mu rio rupu u stomaku. U subotu uveče je
nekoliko sati proveo s momcima kod Kineza, pokušao da podeli taj nemir,
ali niko nije hteo da ga preuzme. Lake je osetio da bi nemir mogao da se
razvije, da postoji rizik da se stvarno razbesni, pa je otišao.
Jer s momcima je samo sranje.
Naravno, to nije ništa novo, ali mislio je... da, šta je zapravo mislio?
Da nas je više uključeno u ovo.
Da još neko osim njega misli da se nešto jebeno odvratno dešava. Bilo
je toliko priče, velikih reči, posebno od Morgana, ali kad je nešto trebalo
da se preduzme, niko ni prstom nije mrdnuo.
Nije ni Lake znao šta bi trebalo da uradi, ali je barem brinuo. Koliko
god to pomagalo. Probdeo je veći deo noći, povremeno pokušavajući da čita
~ 248 ~
„Zle duhe" od Dostojevskog, ali je zaboravljao šta se desilo na prethodnoj
strani, u prethodnoj rečenici, pa je odustao.
Nešto dobro je noć ipak izrodila: doneo je odluku.
U nedelju ujutru je otišao do Virginijinog stana, pokucao joj na vrata.
Nije otvorila, pa je pretpostavio, ponadao se da je otišla u bolnicu. Na putu
kući je prošao pored dve žene koje su stajale i pričale, uhvativši nešto o
ubici kog policija traži po šumi Judarn.
Gospode bože, poneki ubica čuči u svakom grmu. Sad će novine na ovo
da se bace.
Jedva da je prošlo deset dana otkako su uhvatili ubicu iz Velingbija i
novine su već počele da se umaraju od špekulisanja ko je on, zašto je
uradio to što je uradio.
Članke o njemu karakterisala je snažna crta... pa, zluradosti. S
bolnom brižnošću je opisano ubicino trenutno stanje, kako pola godine
neće moći da napusti bolnički krevet. U odvojenom pravougaoniku,
činjenice o tome šta hlorovodonična kiselina radi telu, da bi se ljudi zaista
stresli od bola kroz koji mora da je prošao.
Ne, Lakea takve stvari nisu radovale. Smatrao je samo da je jezivo
kako ljudi padaju u vatru zbog toga što je neko „dobio ono što zaslužuje", i
tako dalje. Bio je potpuno protiv smrtne kazne. Ne zato što je imao neko
„moderno" shvatanje prava, ne. Pre zato što je bilo prastaro.
Mislio je: ako neko ubije moje dete, ja ću da ga ubijem. Dostojevski je
dosta pričao o oproštaju, milosti. Naravno. Iz ugla društva, apsolutno. Ali
ja kao roditelj ubijenog deteta imam puno moralno pravo da lišim života
onoga ko je to uradio. Ako mi društvo potom uruči osam godina zatvora, to
je druga stvar.
Dostojevski nije na to mislio, i Lake je to znao. Ali on i Fjodor su u
vezi s tim jednostavno imali različita shvatanja.
Lake je razmišljao o tome dok se vraćao kući u ulicu Ibsengatan. Kad
je već uveliko bio kod kuće, shvatio je da je gladan, na brzinu je skuvao
makarone i pojeo ih direktno iz šerpe, s kečapom. Dok je sipao vodu u
šerpu da bi je kasnije lakše oprao, začuo je tresak poštanskog sandučeta.
Reklame. Ni najmanje ga nisu interesovale, ionako nije imao para.
Da, upravo to u pitanju.
Prebrisao je kuhinjski sto krpom za sudove, otišao i uzeo album s
markicama iz ormara, koji je takođe nasledio od oca, i kog je bio pravi
pakao prebaciti do Blakeberja. Pažljivo je spustio album na sto i otvorio
ga. I bila su tu. Četiri nepečatirana primerka prve markice izdate u
~ 249 ~
Norveškoj. Nadvio se nad album, zaškiljio se u lava koji je stajao na
zadnjim nogama naspram svetloplave pozadine.
Čudesno.
Četiri šilinga su koštale kad su izašle 1855. Sada vrede... više. To što
su uparene, čini ih još vrednijim.
To je odluka koju je noćas doneo, dok se prevrtao po dimom
natopljenoj posteljini, da je vreme. Ovo s Virginijom je bila kap koja je
prelila čašu. A onda povrh toga i nesposobnost momaka da shvate,
uviđanje, ne, ovo nisu ljudi s kojima treba biti.
Otići će odavde, a i Virginija će.
Loše tržište ili ne, oko trista hiljada bi dobio za markice, i još dvesta
za stan. I onda će kupiti onu kuću na selu. Da, u redu: dve kuće. Malo
imanje. Novca je dovoljno za to, sve će ispasti kako treba. Čim Virginija
ozdravi, predstaviće joj plan, i mislio je... da, bio je gotovo siguran da će se
ona složiti, da će zapravo biti oduševljena.
Tako će biti.
Lake se sada osećao mirnije. Sve je sam sebi razjasnio. Šta će uraditi
danas, u budućnosti. Srediće se.
Obuzet prijatnim mislima, otišao je u spavaću sobu, legao na krevet
da se odmori pet minuta, i zaspao.
- Vidimo ih na ulicama i trgovima, stojimo upitno pred njima, pitamo
sami sebe: šta možemo da uradimo?
Tomiju nikada u životu nije bilo dosadnije. Prošlo je tek pola sata od
početka mise i mislio je da bi mu bilo zanimljivije da ovako sedi i gleda u
prazan zid.
Psalmi Blagosloven budi i Aleluja i Radost Gospoda, u redu, ali zašto
onda svi samo bulje kao da gledaju kvalifikacionu utakmicu između
Bugarske i Rumunije? To im ništa nije značilo, to što su čitali iz knjige, o
čemu su pevali. Činilo se da ni svešteniku ništa ne znači. To je samo bilo
nešto kroz šta je morao da prođe da bi dobio platu.
U svakom slučaju, sad je počela služba.
Ako sveštenik pomene baš ono mesto u Bibliji, ono koje je Tomi
pročitao, uradiće to. U suprotnom, neće.
Od popa zavisi.
Tomi je opipao džep. Sve je bilo spremno, krstionica na svega tri
metra od mesta na kom je on sedeo u zadnjim redovima. Mama mu je
~ 250 ~
sedela skroz napred, verovatno da bi mogla da trepće Stafanu dok peva
svoje besmislene pesme s rukama blago prekrštenim ispred policijskog
kurca.
Tomi je stisnuo zube. Nadao se da će sveštenik da pomene ono.
- Vidimo zalutalost u njihovim očima, zalutalost kod nekoga ko je
zalutao, i ne može da se vrati kući. Kad vidim takvu mladu osobu, uvek se
prisetim progona Izraelaca iz Egipta.
Tomi se ukočio. Ali sveštenik možda neće da ulazi baš u ono. Možda
će da ispriča nešto o Crvenom moru. Ipak, izvadio je stvari iz džepa;
upaljač i hepo-kocku. Ruke su mu se tresle.
- Jer tako moramo da posmatramo ove mlade ljude koji nas ponekad
ostave u nerazumevanju. Oni lutaju pustinjom neodgovorenih pitanja i
nejasnih pogleda u budućnost. Ali postoji jedna velika razlika između
izraelskog naroda i današnje omladine...
Ajde reci...
- Izraelski narod je imao vodu. Sećate se, naravno, šta piše u knjizi?
,,A Gospod iđaše pred njima danju u stupu od oblaka vodeći ih putem, a
noću u stupu od ognja svijetleći im." Taj stup oblaka, taj oganj nedostaje
današnjoj omladini i...
Sveštenik je pogledao u svoje papire.
Tomi je već zapalio hepo-kocku, držao je između kažiprsta i palca.
Vrh je goreo čistim, plavim plamenom koji je pokušavao da zahvati i donji
deo ka njegovim prstima. Kad je sveštenik spustio pogled, iskoristio je
priliku. Čučnuo je, napravio veliki korak od klupe, ispružio ruku koliko
god je mogao i ubacio zapaljenu kocku u krstionicu, brzo se povukao
nazad. Niko ništa nije primetio.
Sveštenik je podigao pogled.
- ...I naša je odgovornost, kao odraslih, da mladima budemo taj oblak,
ta zvezda vodilja. Gde drugde da je nađu? A snagu za to možemo da
potražimo u delima Gospodnjim...
Beli dim se dizao iz krstionice. Tomi je već osećao poznati, slatkasti
miris. Uradio je to mnogo puta; palio nitritnu kiselinu i šećer. Ali retko
ovoliku količinu odjednom, i nikada pre u zatvorenom prostoru. S
nestrpljenjem je iščekivao efekat u situaciji kad nema vetra da oduva dim.
Isprepletao je prste, čvrsto stegnuo ruke.
Brat Ardelijus, sveštenik velingbijske parohije, bio je prvi koji je
opazio dim. Prihvatio je to za ono što je i bilo: dim iz krstionice. Čitavog
života je čekao na znak od Boga, i neporecivo je, kad je spazio dim, na
~ 251 ~
trenutak pomislio:
O Gospode. Konačno.
Ali misao je nestala. To što ga je osećaj čuda tako hitro napustio,
shvatio je kao dokaz da to zapravo i nije bilo nikakvo čudo, nikakav znak.
Bilo je tek to, dim iz krstionice. Ali zašto? Čuvar, s kojim nije bio baš u
najboljim odnosima, voleo je da zbija šale. Voda u činiji, počela je da...
ključa...
Problem je bio u tome što se nalazio usred propovedi i ovim pitanjima
nije mogao da posveti duže vreme. Zato je Brat Ardelijus uradio ono što bi
većina ljudi uradila u sličnoj situaciji: nastavio je kao da se ništa nije
desilo, nadajući se da će se problemi, ako im se ne pridaje prevelika
pažnja, rešiti sami od sebe. Nakašljao se i pokušao da se priseti šta je
poslednje rekao.
Gospodnja dela. Neko o traženju snage u delima Gospodnjim. Primer.
Bacio je pogled na teze na papiru. Pisalo je: Bosonogi.
Bosonogi? Šta li sam pod time mislio? Da su Izraelci išli bosonogi, ili
da je Isus... neko dugo hodanje...
Podigao je glavu, video da dim postaje gušći, da pravi stub koji se
polako izdiže ka tavanici. Šta je poslednje rekao? Da. Setio se. Reči su još
uvek lebdele u vazduhu.
- A snagu za to možemo da potražimo u delima Gospodnjim.
To je prigodan zaključak. Nije dobar, nije onakav kakav je planirao,
ali je prigodan. Zbunjeno se osmehnuo pastvi i klimnuo glavom Birgiti,
koja je vodila hor. Hor, osam osoba, ustao je kao jedan i prišao podijumu.
Kad su se okrenuli ka prisutnima, na licima im je video da su i oni
primetili dim. Hvaljen Gospod; okrznuo je misao da je možda on jedini koji
ga je video.
Birgita ga je upitno pogledala, a on je napravio pokret rukom: kreni,
kreni.
Hor je zapevao.
Povedi me, Bože, povedi me do pravičnosti
Nek moje oči vide tvoj put...
Jedna od lepših kompozicija starog Veslija. Brat Ardelijus je zažalio
što ne može da uživa u lepoti pesme, ali je stup od oblaka počinjao da ga
uznemirava. Gusti, beli dim kuljao je iz krstionice, a nešto u samoj činiji
je gorelo plavobelim plamenom, šištalo i praskalo. Slatkasti miris mu je
~ 252 ~
dosegao nozdrve i pastva je počela da se osvrće, pokušavajući da otkrije
odakle pucketanje dopire.
Jer jedino Ti, Bože, jedino ti
Daješ duši mir i spokoj...
Jedna žena iz hora se zakašljala. Pastva se od krstionice iz koje je
sukljalo okrenula ka Bratu Ardelijusu ne bi li od njega dobila uput kako
da se ponaša, ako je i to uključeno.
Više ljudi je počelo da kašlje, stavilo maramice ili rukave preko usta,
nosa. Crkva je počela da se ispunjava retkom maglom, i kroz nju je Brat
Ardelijus video kako neko ustaje iz poslednjih redova i istrčava napolje.
Da, to je jedino razumno.
Nagnuo se ka mikrofonu.
- Da, došlo je do male... nezgode i mislim da je najbolje da...
napustimo zgradu.
Još kod reči „nezgoda", Stafan je sišao s podijuma i brzim,
kontrolisanim korakom krenuo ka izlazu. Shvatio je. Ivonin beznadežni
lopov od sina je odgovoran za ovo. Već sad, dok je silazio s podijuma,
pokušao je da se obuzda, jer je pretpostavljao da postoji veliki rizik da će
prebiti Tomija, kad ga bude uhvatio. Istina, to je upravo ono što je malom
huliganu i trebalo, to je upravo ona čvrsta ruka koja mu je nedostajala.
Stupu od oblaka, dođi i pomozi mi. Par pravih šamara je ono što tom
malom fali.
Ali Ivon to ne bi prihvatila, kako stvari sada stoje. Kad se venčaju,
situacija će se promeniti. Onda će, tako mu Boga, preuzeti Tomijevo
vaspitanje. Ali pre svega toga, mora sada da ga uhvati. Da ga bar malo
prodrma.
Stafan nije daleko stigao. Reči Brata Ardelijusa s propovedaonice
delovale su kao inicijalna kapisla na ljude koji su samo čekali potvrdu da
treba da izađu iz crkve. Na pola puta niz prolaz između klupa, Stafan je
uvideo da mu je put blokiran babama koje su sa surovom odlučnošću
žurile ka izlazu.
Desna ruka mu je krenula ka boku, ali se zaustavio, stegnuo pesnicu.
Čak i da je imao palicu, teško da bi bilo prilično da je upotrebi.
Dim u krstionici je počeo da jenjava, ali je crkva sad bila ispunjena
blagim mirisom fabrike slatkiša i hemikalija. Izlazna vrata su bila širom
otvorena i kroz maglu se nazirao jasan pravougaonik jutarnje svetlosti.
Pastva se kretala ka svetlu, kašljući.
~ 253 ~
U kuhinji je bila samo jedna drvena stolica, ništa više. Oskar ju je
privukao do sudopere, popeo se na nju i ispišao se u sudoperu, pustivši
prethodno vodu iz slavine. Kad je završio, vratio je stolicu na mesto.
Izgledala je čudno u inače praznoj kuhinji. Kao neka postavka u muzeju.
Za šta li je koristi?
Osvrnuo se. Iznad frižidera je bio red ormana koji su mogli da se
dohvate samo ako se stane na stolicu. Odvukao je stolicu do tamo i oslonio
se o frižider. Stomak mu je zavijao. Bio je gladan. Bez preteranog
razmišljanja, otvorio je frižider da vidi čega ima. Nije bilo bogzna koliko
toga. Jedan otvoren tetrapak mleka i pola pakovanja hleba. Buter i sir.
Oskar je pružio ruku ka mleku. Ali... Eli...
Stajao je s mlekom u ruci, treptao. Ovo nije bilo u redu. Je l' ona jede i
običnu hranu? Da. Očigledno da jede. Izvadio je tetrapak iz frižidera,
stavio ga na kuhinjsku radnu ploču. U kuhinjskom ormanu iznad nije bilo
gotovo ničega. Dva tanjira, dve čaše. Izvadio je jednu čašu, sipao mleko u
nju. I onda mu je došlo do svesti. Sa čašom hladnog mleka u ruci, konačno
mu je stiglo do svesti, svom snagom se sručilo na njega.
Ona pije krv.
Sinoć, u klupku sanjivosti i isključenosti iz sveta, u mraku je sve
nekako delovalo moguće. Ali sada, u kuhinji, gde nije bilo ćebadi na
prozorima i gde su roletne propuštale slabo jutarnje svetio, s tom čašom
mleka u ruci, izgledalo je tako... izvan svega razumljivog.
Kao: Ako u frižideru imaš mleko i hleb, onda mora da si normalan
čovek?
Uzeo je gutljaj mleka i istog trenutka ga ispljunuo. Bilo je kiselo.
Pomirisao je čašu. Da. Ukiselilo se. Prosuo je mleko u sudoperu, isprao
čašu i popio vodu da bi sprao ukus iz usta, zatim pogledao datum na
tetrapaku. UPOTREBLJIVO DO 28. OKT.
Rok je istekao pre deset dana. Oskar je shvatio.
Mleko onog matorog.
Frižider je i dalje bio otvoren. Matorčeva hrana.
Odvratno. Odvratno.
Oskar je zalupio vrata na frižideru. Šta je taj matorac radio ovde? Šta
su on i Eli... Oskar se stresao.
Ubila ga je.
Da. Eli je koristila matorog... kao hranu. Bio joj je kao živa banka
krvi. To je radila. Ali zašto je matorac pristao na to? I ako ga jeste ubila,
~ 254 ~
gde je onda telo?
Oskar je pogledao u visoke kuhinjske elemente. I najednom više niše
želeo da ostane u kuhinji. Nije hteo više da ostane u ovom stanu. Izašao je
iz kuhinje, ušao u predsoblje. Zatvorena vrata kupatila.
Ona tu leži.
Požurio je do dnevne sobe, uzeo ranac. Vokmen je stajao na stolu.
Kupice samo nove slušalice. Kad je rukom pošao ka vokmenu da bi ga
ubacio u ranac, spazio je ceduljicu. Stajala je na stočiću, u visini mesta na
kom mu je bila glava dok je tu spavao.
„Ćao. Nadam se da si dobro spavao. Idem i ja sad na spavanje. U kupatilu sam.
Molim te, ne pokušavaj da uđeš tamo. Verujem ti. Ne znam šta da napišem. Nadam
se da ti se sviđam iako znaš kako stvari stoje. Ti se meni sviđaš. Mnogo. Sad spavaš
ovde na kauču i hrčeš. Molim te, ne plaši me se.
Molim te, molim te, molim te ne plaši me se. Hoćeš da se nađemo večeras? Napiši
ovde ako hoćeš. Ako napišeš NE, večeras se selim. Ionako bih morala uskoro. Ali ako
napišeš DA, ostaću još malo. Ne znam šta da pišem. Usamljena sam. Ne možeš da
zamisliš koliko sam usamljena. Ili možda možeš.
Izvini što sam ti razbila muzički aparat. Uzmi pare ako hoćeš. Imam puno. Ne
plaši me se. Nemaš razloga. Možda to znaš. Nadam se da znaš. Toliko mi se sviđaš.
Tvoja Eli
P.S. Slobodno ostani. Ali ako odeš, obavezno zaključaj vrata."
Oskar je poruku pročitao nekoliko puta. Zatim je uzeo olovku koja je
stajala pored nje. Osvrnuo se po praznoj sobi, po Elinom životu. Na stolu
su i dalje stajale novčanice koje je dobio, zgužvane. Uzeo j tjednu
hiljadarku, stavio je u džep.
Dugo je posmatrao praznu površinu ispod Elinog imena. Zatim je
spustio olovku i slovima koja su ispunila ceo prazan prostor napisao reč:
DA.
Stavio je olovku na papir, ustao i stavio vokmen u ranac. Okrenuo se
poslednji put i pogledao slova, sada okrenuta naopako. DA.
Zatim je odmahnuo glavom, izvadio hiljadarku iz džepa, vratio je na
sto. Kad je izašao u hodnik, proverio je da li su se vrata zaključala.
Nekoliko puta ih je povukao.
~ 255 ~
Iz Dnevnih vesti, 16:45, nedelja, 8. novembar 1981.
Policijska potraga za muškarcem, koji je u nedelju u ranim jutarnjim
satima pobegao iz bolnice Danderid nakon što je ubio jednu osobu, nije
dala rezultata.
Policija je tokom dana pretražila šumu Judarn u zapadnom
Stokholmu, u potrazi za muškarcem za kog se veruje da je takozvani
ritualni ubica. On se tokom bega ozbiljno povredio i policija sumnja da
ima saučesnika.
Arnold Lerman iz stokholmske policije:
- Da, to je jedino realno. Ne postoji nikakva fizička mogućnost da je
toliko dugo mogao uspešno da se krije u tom... stanju. Imali smo trideset
ljudi, pse, helikopter. Jednostavno nije moguće.
- Hoćete li nastaviti potragu po šumi Judarn?
- Da. Mogućnost da se i dalje nalazi u tom kraju uprkos svemu, ne
sme da se isključi. Ali ćemo smanjiti obim potrage, da bismo usredsredili
sredstva na... istraživanje toga kako je izašao odavde.
Lice begunca je teško deformisano i prilikom bekstva na sebi je imao
svetloplavu bolničku košulju. Policija moli javnost da sve eventualne
informacije u vezi sa ovim slučajem prijavi na broj...
17 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 6:59 pm
Margita
Administrator
Nedelja, 8. novembar (veče)
Interesovanje javnosti za potragu u Judarnu bilo je nezapamćeno.
Večernje novine su smatrale da ne mogu još jednom da objavljuju
fotorobot ubice. Nadali su se fotografijama s hapšenja, ali kako ih nije
bilo, oba večernja lista objavila su sliku sa ovcom.
Ekspresen ju je čak stavio na prvu stranu.
Nek kaže ko šta hoće, ta slika je nosila izvesnu dramatiku.
Policajčevo od napora iskrivljeno lice, ovcine raširene noge i otvorena
usta. Skoro da je moglo da se čuje dahtanje, beketanje.
Jedan od listova je čak od dvora tražio komentar. Ipak su to kraljeve
ovce prema kojima se policajci tako odnose. Kraj i kraljica su, međutim,
dva dana ranije poručili da čekaju treće dete i smatrali su da je to možda
dovoljno. Dvor se uzdržao od komentara.
Još više strana je, naravno, posvećeno kartama šume Judam i
Zapadnog predgrađa. Gde je čovek primećen, kako se policijska potraga
sprovodila. Ali sve to je već viđeno, u drugim kontekstima. Slika ovce je
~ 256 ~
bila nešto novo i ona će ljudima ostati u pamćenju.
Ekspresen se čak usudio da se našali. Slika je uvedena rečima „Vuk u
ovčjoj koži?".
Treba malo nasmejati ljude. Bili su uplašeni. Čovek koji je ubio
najmanje dve osobe, gotovo tri, ponovo je bio na slobodi, i deci su ponovo
zabranjeni izlasci; izlet u šumu Judarn koji je trebalo da se obavi u
ponedeljak, otkazan je.
A ispod svega je tinjao gnev prema tome da jedna osoba, jedna jedina
osoba, ima moć da dominira životima toliko ljudi snagom samo svog zla i
svoje... besmrtnosti.
Da. Eksperti i profesori pozvani da daju svoje mišljenje za novine i
televiziju rekli su isto: Nemoguće je da je čovek još uvek živ. Na direktno
pitanje priznavali su u sledećem dahu da je čovekov beg bio jednako
nemoguć.
Jedan docent iz Danderida ostavio je loš utisak u vestima kad je
agresivnim tonom rekao: „Bio je povezan za respirator. Znate li šta to
znači? To znači da nije mogao sam da diše. Dodajte tome pad s trideset
metara..." Docentov ton je nagoveštavao da je izveštač idiot i da je sve
izmišljotina medija.
Sve ukupno je bila mešavina nagađanja, iracionalnosti, glasina i,
naravno, straha. Nije ni čudo što je, uprkos svemu, objavljena slika ovce.
Ona je barem bila konkretna. Tako se slika ovce proširila kraljevinom i
našla put do očiju javnosti.
Lake ju je video kad je za poslednje pare kupio paklicu cigareta u
Ljubavnikovom kiosku, na putu ka Jesti. Spavao je celo popodne i osećao
se kao Raskoljnikov, svet je bio maglovito nestvaran. Bacio je pogled na
sliku ovce i klimnuo glavom za sebe. U njegovom sadašnjem stanju nije
mu bilo ni najmanje čudno što policija hvata ovce.
Slika mu se vratila pred oči tek na pola puta do Jeste i pomislio je:
Jebote, šta bi ono?, ali nije imao snage da se vraća da proveri. Zapalio je
cigaretu i nastavio.
Oskar ju je video kad se vratio kući nakon što je popodne proveo
lutajući po Velingbiju. Kad je izlazio iz metroa, ušao je Tomi. Bio je
unezveren, uzbuđen i rekao je da je uradio „nešto jebeno fenomenalno", ali
nije stigao da mu ispriča pre nego što su se vrata zatvorila. Kod kuće je
našao ceduljicu na stolu; mama ide na večeru sa horom. Hrana je u
frižideru, leci su podeljeni, poljubac.
~ 257 ~
Na kuhinjskom kauču su stajale večernje novine. Oskar je pogledao
sliku ovce i pročitao sve o potrazi. Onda se posvetio onome što je u
poslednje vreme zapostavljao: isecanje i čuvanje članaka o ritualnom ubici
iz skorašnjih novina. Doneo je gomilu novina iz ostave, spomenar,
makaze, lepak i bacio se na posao.
Stafan ju je video na oko dvesta metara od onog mesta na kom je
uslikana. Nije uhvatio Tomija, i posle nekoliko kratkih reči očajnoj Ivon,
otišao je u Okeshuv. Tamo mu je neko pokazao jednog kolegu kog nije
poznavao i rekao „ovčar", ali Stafan nije shvatio šta je posredi, sve dok
nekoliko sati kasnije nije video večernje novine.
Čelnici policije su bili besni na novine zbog netaktičnosti, ali je većina
policajaca na terenu smatrala da je slika krajnje zabavna. Sa izuzetkom
samog „ovčara", jasno. On je više nedelja morao da trpi pokoje „beeee" ili
,,lep džemper, je l' od vune?".
Joni ju je video kad mu je njegov četvorogodišnji brat, polubrat Kale
doneo poklon. Kockicu za slaganje koju je uvio u prvu stranu danšnjiih
novina. Joni ga je isterao iz sobe, rekao da mu se ne igra, zaključao vrata.
Ponovo je izvadio album za slike, gledao slike svog tate, pravog tate, onog
koji nije Kaleov tata.
Trenutak kasnije čuo je očuha kako urla na Kalea što je rasturio
novine. Joni je tada odvio poklon, okretao kocku između prstiju dok je
gledao sliku ovce. Nasmejao se i uhom mu je proleteo bol. Vratio je album
u torbu za fizičko, najsigurnije je čuvati ga u školi, a odatle su mu misli
odlutale ka paklu kroz koji će provesti Oskara.
Slika ovce će s vremenom postati uzrok za manju debatu u vezi sa
novinskom etikom, ali će svejedno u oba večernja lista ući u pregled
najboljih fotografija te godine. Ovan koji je uhvaćen na proleće će biti
izveden na ispašu na imanju zamka Drotningholm, zauvek nesvestan svog
dana pod reflektorima.
Virginija se odmara, uvijena u pokrivač, ćebad. Oči su joj zatvorene,
telo nepomično. Ubrzo će se probuditi. Već jedanaest sati tako leži.
Telesna temperatura joj je spala na dvadeset sedam stepeni, što odgovara
temperaturi vazduha u ormanu. Srce kuca četiri veoma slaba puta u
minutu.
Tokom tih jedanaest sati, njeno telo se nepovratno promenilo. Želudac
i pluća su se prilagodili nekoj vrsti novog života. Najzanimljivija, iz
~ 258 ~
medicinskog ugla, jeste narastajuća cista u srčanom sinoatrijalnom čvoru,
u grozdu ćelija koje upravljaju kontrakcijama srca. Cista se dosad
dvostruko uvećala. Kancerolika izraslina stranih ćelija neometano
nastavlja da raste.
Ako bi se te strane ćelije proverile, stavile pod mikroskop, videlo bi se
nešto što bi svaki kardiolog odbacio rečima da su se uzorci pomešali.
Neukusna šala.
Izraslina u komori je, naime, sačinjena od moždanih ćelija.
Da. Unutar Virginijinog tela polako se oblikuje odvojeni mali mozak,
koji je tokom razvoja zavisio od velikog mozga. Sada je samostalan, i ono
što je Virginija u jednom užasnom trenutku osetila, potpuno je tačno:
nastaviće da živi i ako telo umre.
Virginija je otvorila oči, znajući da je budna. Znala je, iako podizanje
kapaka nije ništa promenilo. Bilo je jednako mračno kao i pre. Ali njena
svest se upalila. Da. Njena svest je zatrepe-rila i oživela, i istovremeno se
nešto drugo brzo povuklo.
Kao kad...
Kao kad dođete u vikendicu u kojoj tokom zime nije bilo nikoga.
Otvorite vrata, krenete ka prekidaču za svetio i u istom trenutku kad ga
pritisnete, začujete grebanje kandžica po podu, spazite obris pacova koji
beži pod sudoperu. Neprijatnost. Znate da je živeo tu dok nikog nije bilo.
Da kuću smatra svojom. Da će se ponovo došunjati čim ugasite svetio.
Nisam sama.
Usta su joj bila kao papir. Nije imala nikakav osećaj u jeziku. Ostala
je da leži, razmišljala o vikendici koju su ona i Per, Lenin otac,
iznajmljivali nekoliko leta kad je Lena bila mala.
Na pacovnjak koji su našli ispod sudopere. Pacovi su progrizli neke
prazne tetrapake od mleka i kornfleksa, napravili kućicu, fantastičnu
konstrukciju od raznobojnog papira. Virginija je osetila malu grižu savesti
kad je usisala tu kućicu. Ne, i više od toga. Sujeveran osećaj prestupa.
Kad je hladnu, mehaničku cev usisivača prislonila na lepu, krhku
tvorevinu koju je pacov čitave zime gradio, imala je osećaj da je nekog
dobrog duha naterala na beg.
I sasvim ispravno. Kad se pacov nije uhvatio u mišolovke, već je počeo
da jede njihove namirnice, uprkos tome što je bilo leto, Per je sipao otrov.
Svađali su se oko toga. Svađali su se i oko drugih stvari. Oko svega. Do
jula je pacov crkao, negde u zidu.
U taktu sa smradom pacovljevog mrtvog, trulećeg tela koji se širio
~ 259 ~
kućom, njihov brak se tog leta raspao. Vratili su se kući nedelju dana pre
nego što su planirali, pošto nisu mogli da podnesu ni smrad, ni jedno
drugo. Dobri duh ih je napustio.
Šta li je bilo s kućom? Da li neko drugi sada živi tamo?
Začula je pištanje, šištanje.
Jeste pacov! U ćebićima!
Uhvatila ju je panika.
Još uvek umotana, bacila se u stranu, udarila o vrata ormana toliko
snažno da su se odvalila i pala na pod. Mlatarala je rukama i nogama sve
dok nije uspela da se izvuče iz pokrivača. Zgrožena, upuzala je u krevet,
legla na ivicu, sklupčala se i zurila u gomilu pokrivača i ćebića, čekajući
da se nešto mrdne. Kad se to desi, zavrištaće. Tako da cela zgrada dojuri s
čekićima, sekirama i izudara ćebiće dok pacov ne crkne.
Pokrivač na vrhu gomile bio je zelen, sa plavim tačkicama. Zar se
tamo nešto ne miče? Udahnula je vazduh spremajući se da zavrišti, a
pištanje, šištanje ponovo se začulo.
Ja... dišem.
Da. To je bilo poslednje što je konstatovala pre nego što je zaspala; da
nije disala. A sad je prodisala. Pažljivo je udahnula i pištanje se ponovilo,
šištanje. Dolazilo je iz njenih pluća. Osušila su se dok se odmarala,
ispuštala su zvukove. Nakašljala se i osetila ukus truleži u ustima.
Setila se. Svega.
Pogledala je ruke. Prekrivala ih je osušena krv, ali nije bilo nikakvih
rana ili ožiljaka. Zagledala se u ono mesto na prevoju ruke za koje je znala
da je barem dvaput zasekla. Možda samo tračica rozikaste kože. Da.
Možda. Sve ostalo je zaraslo.
Protrljala je oči i pogledala u sat. Šest i petnaest. Bilo je veče.
Mračno. Vratila je pogled na zeleni prekrivač, na plave tačkice.
Odakle dolazi svetlo?
Luster je bio ugašen, napolju je bilo veče, roletne su bile spuštene.
Kako to da sve obrise i nijanse može da vidi tako jasno? U ormanu je bio
mrkli mrak. Tamo ništa nije videla Ali sada... kao da je usred bela dana.
Malo svetla uvek nekako procuri.
Da li diše?
Nije mogla da ga kontroliše. Čim bi počela da razmišlja o disanju,
počinjala je i da upravlja njime. Možda je samo disala kad je razmišljala o
tome. Ali onaj prvi udisaj, onaj za koji je mislila da je pacov... on nije bio
svestan. Mada, možda je samo bio kao... kao...
~ 260 ~
Zatvorila je oči.
Ted.
Bila je tu kada se rodio. Tedovog oca Lena, posle noći kad su začeli
Teda, nikada više nije videla. Neki finski biznismen koji je u Stokholmu
bio na nekoj konferenciji. Tako da je Virginija prisustvovala porođaju.
Svađala se dok joj nisu dozvolili.
I sad ga se prisetila. Tedovog prvog udisaja.
Kako je izašao. Maleno telo, lepljivo, ljubičasto, jedva ljudsko. Naleti
sreće u grudima koji su se pretvorili u oblak nemira kad nije počeo da
diše. Babica koja je sićušno biće mirno podigla. Virginija je mislila da će
da ga okrene naglavačke, udari ga u zadnjicu, ali kad ga je babica uzela u
ruke, na ustima mu se pojavio balon pljuvačke. Balon koji je rastao,
rastao... pukao. A onda je usledio vrisak, prvi vrisak. I prodisao je.
Pa? Da li je to ono što je bio i Virginijin prvi, pištavi udisaj? Vrisak
novorođenčeta?
Ispravila se, legla na leđa. Nastavila da razvija film sa porođaja.
Kako je ona kupala Teda, pošto je Lena bila preslaba, izgubila je mnogo
krvi. Da. Nakon što je Ted izašao, krv je proliptala po krevetu i sestre su
pojurile sa ubrusima, sa gomilom ubrusa. S vremenom je prestalo samo od
sebe. Hrpa krvavog papira, babičine tamnocrvene ruke. Smirenost,
efikasnost uprkos svemu... Krv. Sva krv.
Žedna.
Usta su joj se lepila i prmotavala je film napred-nazad, zumirala sve
što je bilo prekriveno krvlju; babičine ruke da klizi jezikom po tim
rukama, po natopljenim ubrusima na podu, da ih stavi u usta i sisa,
Lenine prepone iz kojih je tekao potočić krvi, da...
Uspravila se uz trzaj, pognuta je otrčala do kupatila, otvorila
poklopac na šolji, povila glavu. Ništa nije izašlo. Samo suvo, grčenje i
stenjanje. Oslonila je čelo na ivicu šolje. Slike s porođaja su ponovo
pokuljale.
Ne želim ne želim ne žel...
Udarila je glavom o keramiku i gejzir kristalno jasnog bola joj je
izleteo u glavu. Pred očima joj je sve bilo svetloplavo. Nasmešila se i
sručila se na pod, na prostirku koja je...
Koštala 14.90, ali sam je dobila za 10 jer se deo tkanine iscepao kad je
kasirka povukla ceduljicu sa cenom i kad sam iz prodavnice izašla na trg
jedan golub je kljucao karton sa ostacima pomfrita i bio je siv... i... plav...
stajao je...
min@
~ 261 ~
... svetlo otpozadi...
Nije znala koliko dugo je bila bez svesti. Jedan minut, jedan sat?
Možda samo nekoliko sekundi. Ali nešto se promenilo. Bila je smirena.
Rese na podnoj prostirci u kupatilu milovale su joj lice dok je gledala rđom
prošaranu cev koja se od česme spuštala u pod. Pomislila je kako cev ima
lep oblik.
Snažan miris urina. Nije se ona upiškila, ne, to smrdi... Lakeova
pišaćka. Iskrivila se, približila lice podu iza klozetske šolje, pomirisala.
Lake... i Morgan. Nije shvatala kako zna, ali je znala: Morgan je pišao
pored šolje.
Ali Morgan nije bio ovde.
A, jeste. One večeri, kad su je doneli kući. Nakon što je bila
napadnuta. Ugriz. Da. Naravno. Sve se uklopilo. Morgan je bio ovde,
Morgan je pišao, a ona je ležala na kauču nakon što je bila ujedena i sada
je mogla da vidi u mraku i nije podnosila svetio i trebala joj je krvi i....
Vampir.
Tako je. Nije navukla neku retku i neprijatnu bolest koju bi mogla da
izleći u bolnici, ili na psihijatriji, ili...
Svetlosnom terapijom!
Nasmejala se, zakašljala, legla na leđa, pogledala u plafon, prošla
kroz sve. Rane koje brzo zaceljuju, uticaj sunca na njenu kožu, krv. Rekla
je naglas.
- Ja sam vampir.
Nemoguće. Pa, to ne postoji. Ali svejedno joj je bilo lakše. Kao da je
neki pritisak u glavi popustio. Kao da joj je s leđa spala neka krivica. Nije
ona kriva. Sve one gnusne fantazije, sve ono jezivo što je tokom noći
uradila sama sebi. To nije nešto za šta je ona odgovorna.
To je bilo... sasvim prirodno.
Pridigla se, pustila vodu u kadu, sela na šolju i posmatrala vodu koja
teče, kadu koja se polako puni. Telefon je pozvonio. Čula ga je samo kao
ravnodušni signal, mehanički zvuk. Ništa joj nije značio. Nije mogla da
priča ni sa kim. Niko nije mogao da priča s njom.
Oskar nije čitao subotnje novine. Sada su stajale pred njim na
kuhinjskom stolu. Već duže vreme su bile otvorene na istoj strani i on je
iznova i iznova čitao tekst uz sliku. Sliku koju nije mogao da pusti.
U tekstu se govorilo o čoveku kog su našli zamrznutog dole kod
~ 262 ~
blakeberjske bolnice. Kako su ga našli, kako su radovi na njegovom
vađenju iz leda tekli. Bila je i mala slika nastavnika Avile, na kojoj je
rukom pokazivao preko vode, ka rupi u ledu. U citatu je novinar ispravio
njegove jezičke posebnosti.
Sve to je, naravno, bilo dovoljno zanimljivo i vredno isecanja i
čuvanja, ali to ipak nije bilo ono u šta je Oskar gledao, sa čega nije mogao
da skloni pogled.
Sva pažnja mu je bila usmerena na fotografiju džempera.
Ispod čovekove jakne nađen je krvav dečji džemper, i objavili su
njegovu sliku, razvučenog preko neutralne pozadine. Oskar je prepoznao
džemper.
Zar ti nije hladno?
U tekstu je pisalo da je mrtvac, Juakim Bengtson, poslednji put viđen
živ u subotu 24. oktobra. Pre dve nedelje. Oskar se sećao te večeri. Kad je
Eli rešila kocku. Pomilovao ju je po obrazu i ona je otišla iz bloka. Kasnije
su se ona i njen... matorac... svađali, i matorac je izašao.
Da li je Eli te večeri to uradila?
Da. Verovatno. Narednog dana je izgledala mnogo zdravije.
Pogledao je sliku. Bila je crno-bela, ali je pisalo da je džemper
svetloroze. Novinar se pitao da li ubica na svojoj savesti nosi i još jednu
mladu žrtvu.
Čekaj sad.
Ubica iz Velingbija. U članku je stajalo da policija ima jake indicije da
je čoveka u ledu ubio takozvani ritualni ubica koji je nedelju dana ranije
uhvaćen na bazenu u Velingbiju i koji je trenutno u bekstvu.
Da li je to... matorac? Ali... dečak u šumi... zašto?
Oskar je pred očima video Tomija kako sedi na klupi dole na igralištu,
njegov pokret prstom.
Obešen o drvo... prerezano grlo... Sec.
Shvatio je. Sve je shvatio. Svi ovi članci koje je isekao i sačuvao, radio,
TV, sva priča, sav strah... Eli.
Oskar nije znao šta da radi. Šta bi trebalo da uradi. Onda je otišao do
frižidera i uzeo parče lazanje koje mu je mama ostavila. Jeo ih je hladne
dok je čitao članke. Kad je završio sa čitanjem, začuo je kuckanje po zidu.
Razrogačio je oči da bolje čuje. Azbuku je dosad već znao napamet.
I.Z.L.A.Z.I.M.
Brzo je ustao od stola, ušao u svoju sobu, legao na stomak na krevet i
otkucao odgovor. D.O.Đ.I. O.V.A.M.O.
~ 263 ~
Pauza. Zatim: T.V.O.J.A. M.A.M.A.
Oskar je odvratio: N.I.J.E. T.U.
Mama se neće vratiti pre devet. Imali su najmanje tri sata. Kad je
otkucao ovo poslednje, Oskar je spustio glavu na jastuk. Na trenutak,
usredsređen na formulisanje reči, zaboravio je.
Džemper... novine...
Trznuo se, hteo da odjuri do kuhinje i skloni novine. Ona će videti...
znati da je on... Zatim je ponovo spustio glavu, nije ga bilo briga za novine.
Tiho zviždanje na prozoru. Ustao je, prišao i nagnuo se ka prozorskom
okviru. Stajala je dole s licem okrenutim ka svetlu. Imala je onu preveliku
kariranu košulju.
Prstom joj je pokazao: Popni se do vrata.
- Nemoj da mu kažeš da sam ovde, okej?
Ivon je napravila grimasu, dunula dim ka poluotvorenom kuhinjskom
prozoru, nije odgovorila. Tomi je frknuo.
- Zašto pušiš tako, kroz prozor?
Pepeo na cigareti joj je toliko narastao da je počeo da se krivi. Tomi joj
je kažiprstom pokazao da tresne pepeo. Ignorisala ga je.
- Zato što Stafan ne voli miris duvana, a?
Tomi se zavalio u kuhinjsku stolicu, gledao u pepeo pitajući se šta je
to u njemu pa može da postane toliki a da ne padne, pa onda mahnuo
rukom ispred lica.
- Ni ja ne volim duvanski dim. Posebno ga nisam voleo kad sam bio
mali. Ali onda nisi otvarala prozor. A gledaj sad...
Stub pepela je pao i završio na Ivoninoj butini. Obrisala ga je,
ostavljajući sivu prugu na pantalonama.
- Znala sam to. Najčešće. Nekad kad su nam bili gosti koji su možda...
ali ti nikako nisi onaj koji bi trebalo da kaže da ne voli dim.
Tomi se iscerio.
- Bilo je bar malo zabavno, a?
- Ne, nije bilo. Zamisli da je nastala panika. Da su ljudi... A i ona
činija...
- Krstionica.
- Krstionica, da. Sveštenik je bio očajan, preko cele je ostao... crni
prah... Stafan je...
- Stafan, Stafan...
~ 264 ~
- Da, Stafan. Nije rekao da si ti. Rekao je meni, da mu je bilo teško, s
obzirom na njegovu... predanost, da laže sveštenika pravo u lice, ali da
je... da bi tebe zaštitio...
- Pa valjda kapiraš.
- Šta kapiram?
- Da u stvari štiti sam sebe.
- Pa, nije on...
- Porazmisli malo.
Ivon je uzela poslednji veliki dim, ugasila cigaretu u pepeljari i
odmah zapalila novu.
- Bila je... stara. Sad moraju da je pošalju na renoviranje.
- A Stafanov posinak je odgovoran. Kako bi to izgledalo?
- Ti nisi njegov posinak.
- Nisam, ali svejedno. Da sam rekao Stafanu da hoću da odem kod
popa i kažem mu: „Ja sam to uradio, zovem se Tomi, i Stafan je moj...
poočim". Sumnjam da bi mu se svidelo.
- Moraćeš sam da pričaš s njim.
- Ne. Bar ne danas.
- Ne smeš.
- Zvučiš ko dete.
- A ti se ponašao ko dete.
- A bilo je bar malo zanimljivo?
- Ne, Tomi. Nije bilo.
Tomi je uzdahnuo. Nije bio glup da ne pretpostavi da će i mama
pobesneti, ali je ipak mislio da će negde u svemu tome videti i nešto
komično. Ali sada je bila na Stafanovoj strani. Morao je da se pomiri s tim.
Tako da je problem, pravi problem bilo nalaženje nekog prebivališta.
Kad se oni venčaju. Ubuduće će večeri kao što je ova, kad Stafan dolazi u
posetu, moći da iskulira u podrumu. U osam će nakon smene u Okeshuvu
doći pravo ovamo. I Tomi nije planirao da sluša neku jebenu moralnu
pridiku od tog tipa. Nikako.
Zato je otišao u sobu i uzeo pokrivač i jastuk s kreveta dok je Ivon
pušila u kuhinji, gledala kroz prozor. Kad je završio, stao je na kuhinjska
vrata s jastukom ispod jedne, a savijenim pokrivačem ispod druge ruke.
- Okej, idem ja sad. Aj, budi kul i nemoj da mu kažeš da sam dole.
Ivon se okrenula ka njemu sa suzama u očima. Blago se osmehivala.
- Izgledaš kao kad... kad si hteo da...
Reči su joj zastale u grlu. Tomi se nije mrdao. Ivon je progutala
~ 265 ~
knedlu, nakašljala se i pogledala ga sasvim čistim očima, pa tiho rekla:
- Tomi. Šta da radim?
- Ne znam.
- Da li da...?
- Ne, ne zbog mene. Tako je kako je.
Ivon je klimnula glavom. Tomi je osetio kako se i sam ražalošćuje, i
pomislio kako bi trebalo da krene pre nego što se to primeti.
- I? Nećeš da mu kažeš da...
- Neću, neću.
- Dobro je. Hvala.
Ivon je ustala i prišla Tomiju. Zagrlila ga. Smrdela je na duvanski
dim. Da su Tomiju ruke bile slobodne, zagrlio bi i on nju. Ali pošto nisu,
samo joj je spustio glavu na rame i tako su neko vreme stajali.
A onda je Tomi otišao.
Ne verujem joj. Stafan može da joj uvali bilo koju jebenu priču, i...
U podrumu je bacio pokrivač i jastuk na kauč. Stavio lopticu burmuta
pod usnu, legao i razmišljao.
Najbolje bi bilo da ga neko upuca.
Ali Stafan nije onaj koji... ne, ne. Pre je onaj koji bi ubici smestio
metak posred čela. I dobio čokoladu od ostalih pandura. Heroj. Posle bi
došao ovamo i tražio Tomija. Možda.
Izvukao je ključ, izašao u hodnik i otključao sklonište, poneo lanac sa
sobom. Sa upaljačem umesto lampe krenuo je kratkim hodnikom sa
ostavama sa obe strane. U ostavama su stajale namirnice, konzerve, stare
društvene igre, rešoi na plin i ostalo za preživljavanje opsade. Otvorio je
jedna vrata, ubacio lanac. Okej, imao je izlaz za slučaj opasnosti.
Pre nego što je napustio sklonište, uzeo je trofej strelca, odmerio ga u
ruci. Bar dva kila. Možda bi mogao da se proda? Kao metal. Da ga otope.
Zagledao se u strelčevo lice. Zar baš ne liči na Stafana? U tom slučaju je
topljenje prava stvar.
Kremiranje. Definitivno.
Nasmejao se. Najfenomenalnije od svega bi bilo istopiti sve osim glave
i onda je tako vratiti Stafanu. Očvrsnulu metalnu baru s tom glavicom
koja štrči. Verovatno ne može tako da se napravi. Nažalost.
Vratio je skulpturu na mesto, izašao i zatvorio vrata bez okretanja
točkica u bravi. Sad može tu da se uvuče ako bude neophodno. Što je
mislio da neće biti.
Ali čisto za svaki slučaj.
~ 266 ~
Lake je pustio da pozvoni deset puta pre nego što je spustio slušalicu.
Jesta je sedeo na kauču i milovao prugastu narandžastu mačku po glavi,
nije podigao pogled kad je upitao:
- Nema nikog?
Lake je rukom prešao preko lica, iznervirano odvratio:
- Kako nema, jebote? Zar nisi čuo kako pričamo?
- Hoćeš još jedan?
Lake je smekšao, pokušao da se osmehne.
- Izvini, nisam mislio... da, jebiga. Hoću.
Jesta se nagnuo ka stolu toliko nepažljivo da je nagnječio mačku.
Mačka je frknula i skočila na pod, uspravila se i optužujuće pogledala
Jestu koji je sipao trunčicu tonika i poveću količinu džina u Lakeovu čašu,
pa mu je pružio.
- Evo. Nemoj da se nerviraš, sigurno je... da...
- U krevetu. Hvala. Otišla je u bolnicu i stavili su je u krevet.
- Da... baš tako.
- Pa, reci onda to.
- Šta?
- Ma, ništa. Živeli.
- Živeli.
Obojica su otpili. Trenutak kasnije, Jesta je počeo da čačka nos. Lake
ga je pogledao, a Jesta je izvukao prst, slegnuo ramenima i osmehnuo se.
Nije navikao na ljude. Debela sivo-bela mačka ležala je na podu, činilo se
da jedva ima snage da podigne glavu. Jesta je glavom pokazao na nju.
- Mirijam će se uskoro omaciti.
Lake je otpio veliki gutljaj, napravio grimasu. Uz svaku kapljicu
obamrlosti koju je alkohol darivao, manje je osećao smrad u stanu.
- Kako ćeš s njima?
- Kako to misliš?
- Pa, s mačićima. Šta ćeš da radiš s njima? Ostavićeš ih u životu, a?
- Da. Mada, najčešće se rađaju već mrtvi. Sada.
- I, šta? Ta debela, kako si rekao... Mirijam?... Njen stomak je samo...
gomila mrtvih mačića, a?
-Da.
Lake je popio sve iz čaše, stavio je na sto. Jesta je napravio upitni
pokret rukom ka flaši džina. Lake je odmahnuo glavom.
- Jok. Mala pauza.
~ 267 ~
Pognuo je glavu. Narandžasti tepih toliko pun mačjih dlaka da je
izgledao kao da je napravljen od njih. Mačke svuda unaokolo. Koliko ih je?
Počeo je da broji? Stigao je do osamnaest. Samo u ovoj sobi.
- Nisi nikad razmišljao o tome da ih... središ? Da ih kastriraš, ili kako
se ono zove... sterilišeš? Bilo bi dovoljno da to uradiš samo s jednim polom.
Jesta ga je pogledao s nerazumevanjem.
- Kako to da uradim?
- Pa, možda i ne bi mogao...
Lake je zamislio kako bi Jesta sedeo u metrou s možda... dvadeset pet
mačaka. U kutiji. Ne, u kesi, u džaku. Otišao bi kod veterinara, prosuo sve
mačke: „Kastriranje, hvala." Nasmejao se. Jesta je iskrivio glavu.
- Šta je?
- Ništa, samo mi pade na pamet... možda bi dobio popust na količinu.
Jesti se šala nije svidela i Lake je mahnuo rukama.
- Ne, izvini. Samo sam... ma, skroz sam... sve ovo s Virginijom, ja... -
Iznenada se uspravio, udario rukom u grudi. – Ne želim više da ostanem
ovde!
Jesta je poskočio na kauču. Mačka pred Lakeovim nogama je
šmugnula, sakrila se ispod fotelje. Negde iz sobe začulo se siktanje. Jesta
se uzvrpoljio, počeo da okreće čašu.
- Pa, ne moraš zbog mene...
- Ma nije to. Ovo. Ovo. Sve ovo sranje. Blakeberj. Sve zajedno. Ove
zgrade, putevi, mesta, ljudi, sve zajedno je... kao neka jebena bolest,
kapiraš? Kao nešto pogrešno. Osmislili su ovo mesto, isplanirali da sve
bude... savršeno, je l' da? I u nekom jebenom trenutku je sve postalo...
pogrešno. Sranje. Kao... ne mogu da ti opišem... kao da su imali neku ideju
o uglovima, o čemu god, o uglovima pod kojima zgrade treba da stoje,
jedne prema drugima. Da bi bilo harmonično ili šta god... I onda su nešto
zajebali Ienjirom, uglomerom, ili šta već koriste, i onda je od početka bilo
malo pogrešno i s vremenom je postajalo sve gore i gore. I sad kad prolaziš
pored tih zgrada, osećaš samo... ne. Ne, ne, ne. Ovde ne treba da se bude.
Ovde je pogrešno, shvataš? Samo, nije reč o uglovima, reč je o nečemu
drugom, o nečemu što je... kao neka bolest koja čuči u... zidovima, i ja... ne
želim više ovde da ostanem.
Bućkanje tečnosti kad je Jesta bez pitanja Lakeu napravio nov koktel.
Lake ga je sa zahvalnošću uzeo. Istresanje duše je donelo prijatan mir
telu, mir koji je sada alkohol mogao da ispuni toplinom. Zavalio se u
fotelju, uzdahnuo.
~ 268 ~
Ćutke su sedeli sve dok neko nije pozvonio na vrata. Lake je pitao:
- Očekuješ posetu?
Jesta je odmahnuo glavom i s naporom ustao s kauča.
- Ne. Večeras je bila užasna gužva u saobraćaju.
Lake se iskezio i podigao čašu kad je Jesta prošao pored njega. Sad se
osećao bolje. Osećao se čak sasvim okej.
Vrata su se otvorila. Neko spolja je nešto rekao, a Jesta je odgovorio:
- Naravno, uđi.
Dok je ležala u kadi, u vreloj vodi koja se obojila roze od osušene krvi
kad joj se koža raširila, Virginija se odlučila.
Jesta.
Nova svest joj je govorila da mora da bude neko ko će je pustiti da
uđe. Stara joj je govorila da ne sme da bude neko koga voli. Čak ni neko
ko joj se sviđa. Jesta se uklapao u oba opisa.
Ustala je, obrisala se i obukla pantalone i bluzu. Tek na ulici je
primetila da nije obukla kaput. Ipak, nije joj bilo hladno.
Nova otkrića, sve vreme.
Zastala je ispod solitera, pogledala ka Jestinom prozoru. Bio je kod
kuće. Uvek je bio kod kuće.
A ako pruži otpor?
O tome nije razmišljala. Jednostavno je zamislila samo da će otići i
uzeti to što joj je potrebno. Ali možda Jesta ne želi da umre?
Naravno da ne želi. On je čovek, ima svoje radosti, a pomisli samo na
sve mačke...
Misao se ukočila, nestala. Stavila je ruku preko srca. Udaralo je pet
puta u minutu i znala je da mora da ga zaštiti. Da ima nečega u onome
sa... drvenim kočićima.
Liftom je otišla do pretposlednjeg sprata, pozvonila. Kad je Jesta
otvorio i ugledao Virginiju, razrogačio je oči kao da se zgrozio.
Da li zna? Da li se primećuje?
Jesta je rekao:
- Ma... jesi li to ti?
- Da. Mogu li...
Napravila je pokret rukom ka stanu. Nije razumela zašto. Intuitivno
je znala da joj je potreban poziv, u suprotnom... u suprotnom... nešto.
Jesta je klimnuo glavom, zakoračio unazad.
- Naravno, uđi.
~ 269 ~
Ušla je u predsoblje, a Jesta je zatvorio vrata, pogledao ju je vodenim
očima. Bio je neobrijan; mlitava koža oko vrata bila je prekrivena sivim
dlačicama. Smrad u stanu gori nego što je pamtila, jasniji.
Ne žel...
Stari mozak se isključio. Glad ju je obuzela. Spustila mu je ruke na
ramena, videla ih kako mu stoje na ramenima. Pustila da se to desi. Stara
Virginija je sedela sklupčana negde u zapećku glave, nije imala kontrolu.
Usta su izgovorila:
- Možeš li s nečim da mi pomogneš? Ne mrdaj.
Začula je nešto. Glas.
- Virginija! Zdravo! Kako mi je drago što...
Lake je ustuknuo kad se Virginijina glava okrenula ka njemu.
Oči su joj bile prazne. Kao da ih je neko probo iglama i isisao
Virginiju, ostavljajući samo taj bezizražajni pogled modela na anatomiji.
Slika 8: Oči. Virginija je na trenutak zurila u njega, a onda je pustila
Jestu i okrenula se ka vratima, pritisnula kvaku, ali je brava bila
zaključana. Obrnula je ključ, ali ju je Lake uzeo za ruku, odvukao je od
vrata.
- Ne ideš nigde dok...
Virginija se borila da se oslobodi i Lake je zaradio njen lakat u usta,
usna je pukla o zube. Čvrsto ju je držao za ruke, pritisnuo joj bradu o leđa.
- Do đavola, Ginja. Moram da pričam s tobom. Toliko sam brinuo.
Smiri se, šta ti je?
Cimnula se ka vratima, ali ju je Lake podigao i pomerio ka dnevnoj
sobi. Naprezao se da govori polako i smireno, kao da se obraća preplašenoj
životinji, dok ju je postavljao pred sebe.
- Sad će Jesta da ti napravi jedan džin-tonik, pa ćemo na miru da
sednemo i popričamo o ovome, jer ja... mogu da ti pomognem. Šta god da
je u pitanju, ja ću ti pomoći, okej?
- Ne, Lake. Ne.
- Da, Ginja. Da.
Jesta se provukao pored njih i ušao u dnevnu sobu, napravio Virginiji
koktel u Lakeovoj čaši. Lake je ugurao Virginiju, pustio je i stao na vrata
ka predsoblju, s rukama na štoku, kao čuvar. Liznuo je krv s donje usne.
Virginija je stajala nasred sobe, napeta. Gledala je oko sebe, kao da traži
put za bekstvo. Pogled joj je zastao na prozoru.
- Ne, Ginja.
Lake se pripremao da potrči ka njoj i ponovo je zgrabi, ako pokuša da
~ 270 ~
uradi nešto glupo.
Šta joj je? Izgleda kao da je cela soba puna duhova.
Začuo je zvuk, kao kad se u vreli tiganj ubacuju jaja.
Još jedan, isti.
Još jedan.
Soba se ispunila sve glasnijim frktanjem, siktanjem.
Sve mačke su se uspravile, izdigle leđa i repove i gledale Virginiju.
Čak je i Mirijam nespretno ustala, sa stomakom koji joj se vukao po podu,
povukla uši unazad, iskezila zube.
Iz spavaće sobe, kuhinje došlo je još mačaka.
Jesta je prestao da sipa; nepomično je stajao s flašom u ruci i
začuđeno zurio u svoje mačke. Siktanje je sada bilo poput oblaka
elektriciteta u sobi, pojačavalo se. Lake je morao da viče da bi nadjačao
mačke.
- Jesta, šta to rade?
Jesta je odmahnuo glavom, napravio pokret rukom tako da je malo
džina izletelo iz flaše.
- Ne znam... nikad nisam...
Jedna mala crna mačka je ustrčala uz Virginijinu butinu, zarila
kandže i zagrizla. Jesta je tresnuo flašu o sto, rekao:
- Fuj, Titanija, fuj!
Virginija se sagnula, uhvatila mačku za leđa i pokušala da je skloni.
Druge dve mačke su iskoristile priliku i skočile joj na leđa i vrat. Virginija
je vrisnula i zgrabila mačku na nozi, bacila je od sebe. Mačka je poletela
kroz sobu, udarila o ivicu stola i pala pred Jestu. Mačka koja je bila na
Virginijinim leđima, popela joj se na glavu, zakačila se kandžama i
zagrizla joj čelo. Dok je Lake stigao do Virginije, još tri mačke su skočile
na nju. Drečale su iz sveg glasa dok ih je Virginija udarala pesnicama.
Ipak, čvrsto su se držale, zarivale joj zube u meso.
Lake je zavukao ruke u vrveću, pulsirajuću masu na Vriginijinim
grudima, stegao kožu koja je visila nad napetim mišićima, otrgnuo mala
tela i Virginijina bluza se iscepala, ona je vrisnula i -
Ona plače...
Ne, to joj krv curi niz obraz. Lake je uhvatio mačku koja joj je stajala
na glavi, ali mačka je zarila kandže još dublje, bila je kao prikovana.
Glava joj je stala u Lakeovu ruku i on ju je cimao napred-nazad dok usred
sve larme nije začuo jedno:
krc...
~ 271 ~
I kad ju je pustio, mačja glava je beživotno pala na Vridžinijino teme.
Kap krvi joj je curila iz njuške.
- Jaooo! Malena...
Jesta je prišao i sa suzama u očima počeo da miluje mačku koja je i u
smrti stajala prikovana za Virginijinu glavu.
- Malena, ljubavi...
Lake je spustio pogled i oči su mu se susrele s Virginijinim.
Ponovo je bila ona.
Virginija.
Pusti me.
Kroz dvostruki tunel svojih očiju, Virginija je gledala šta joj se dešava
s telom i Lakeove pokušaje da je spase.
Ostavi ih.
Nije ona ta koja se borila, koja je mlatarala rukama i nogama. Ono
drugo je bilo to koje je želelo da preživi, želelo da njegov... domaćin preživi.
Sama Virginija se već bila predala čim je videla Jestin vrat, osetila smrad
u stanu. Shvatila je da će tako biti. I u tome nije htela da učestvuje.
Bol. Osećala je bol, ogrebotine. Ali uskoro će se završiti.
Tako da... pusti.
Lake je video. Ali nije prihvatao.
Imanje... dve kuće... dvorište.
Panično je pokušavao da otrgne mačke s Virginije. Krznom prekriveni
mišići nisu se micali. Poneka koju je i uspeo da skine, povlačila je sa
sobom delove njene odeće, ostavljajući velike posekotine na koži, ali većina
ih je ostajala zakačena poput pijavica. Pokušavao je da ih udara, čuo je
kako kosti pucaju, ali ako bi neka i spala, nova bi odmah skakala, jer
mačke su se jedne preko drugih pele u želji da...
Crno.
Dobio je udarac u lice i zateturao se unazad, skoro da je pao, oslonio
se o zid, zatreptao. Jesta je stajao pored Virginije sa stegnutim pesnicama,
zurio u njega sa suznim gnevom u očima.
- Povređuješ ih! Povređuješ ih!
Pored Jeste, Virginija je bila samo masa ključalog, siktećeg krzna.
Mirijam se doteturala do nje, uzdigla na zadnje noge i ugrizla je za list.
Jesta je to video, sagnuo se i zapretio joj prstom.
- Ne smeš to da radiš, malena. To boli.
Razum je napustio Lakea. Napravio je dva koraka, odmerio šut u
Mirijam. Noga je utonula u mačkin naduveni stomak, a Lake nije osetio ni
~ 272 ~
trunku gađenja, samo zadovoljstvo kad je vreća iznutrica poletela i razbila
se o radijator. Zgrabio je Virginiju za ruku
- Moramo napolje... - i povukao je ka vratima.
Virginija je pokušala da se odupre. Ali Lakeova snaga i snaga zaraze
bila je ista, jača od nje. Kroz tunele iz svoje glave videla je kako Jesta
pada na kolena, čula bolni jauk kad je uzeo mrtvu mačku u ruke,
pomilovao je po leđima.
Oprosti mi, oprosti mi.
Onda ju je Lake povukao i vid je nestao kad joj se jedna mačka popela
na lice, ugrizla je za glavu i sve je postalo bol, žive igle koje joj probadaju
kožu, i našla se unutar organske gvozdene device kad je izgubila
ravnotežu, pala i osetila kako je Lake vuče po podu.
Pusti me.
Ali mačka na njenom licu je promenila položaj i Virginija je videla
kako se ulazna vrata otvaraju, Lakeovu ruku, tamno-crvenu, kako je vuče,
i videla je hodnik, stepenice, uspravila se, probila se u sopstvenu svest,
preuzela komandu i...
Virginija je istrgla ruku.
Lake se okrenuo ka vrevi krzna na njenom telu da bi je ponovo
uhvatio, da bi —
Šta? Šta?
Napolje. Da bi je izvukao napolje.
Ali Virginija se progurala pored njega, i na sekundu mu je jedno
drhtavo mačje telo pritisnulo lice. Zatim je izašla u hodnik u kome se
mačje siktanje pretvorilo u uzbuđeno šaputanje dok je ona trčala ka
stepenicama i -
Ne ne ne...
Lake je pokušao da je sustigne i spreči je, ali kao da je bila ubeđena
da će se mekano dočekati ili da je baš briga da li će se razbiti, Virginija se
bacila niz stepenice. Mačke koje su bivale priklještene urlale su dok se
Virginija prevrtala, odbijala o betonske stepenike. Vlažno pucketanje dok
su se tanke kosti lomile, snažniji udarci od kojih je Lake zadrhtao kad se
Virginijina glava...
Nešto joj je prešlo preko stopala.
Jedna mala siva mačka kojoj nešto nije bilo u redu sa zadnjim
šapama dovukla se do hodnika, sela navrh stepenica i počela tužno da
zavija. Na samom dnu stepenica, Virginija je nepomično ležala. Mačke
koje su preživele pad sklonile su se, popele uz stepenice. Ušle u predsoblje
~ 273 ~
i počele da se ližu. Samo je ta siva mačkica ostala u hodniku, žaleći što
nije učestvovala u svemu.
Policija je u nedelju uveče održala konferenciju za štampu.
Izabrali su jednu konferencijsku salu u policijskoj stanici s mestom za
četrdeset novinara, ali se i ona pokazala premalom. Pojavio se veliki broj
novinara iz evropskih novina i televizijskih stanica. Činjenica da čovek
tokom dana nije uhvaćen učinila je vest još većom, i jedan britanski
izveštač je dao možda i najbolju analizu toga zašto je sve to budilo toliku
pažnju:
Interesovanje javnosti za potragu u Judarnu bilo je nezapamćeno.
Večernje novine su smatrale da ne mogu još jednom da objavljuju
fotorobot ubice. Nadali su se fotografijama s hapšenja, ali kako ih nije
bilo, oba večernja lista objavila su sliku sa ovcom.
Ekspresen ju je čak stavio na prvu stranu.
Nek kaže ko šta hoće, ta slika je nosila izvesnu dramatiku.
Policajčevo od napora iskrivljeno lice, ovcine raširene noge i otvorena
usta. Skoro da je moglo da se čuje dahtanje, beketanje.
Jedan od listova je čak od dvora tražio komentar. Ipak su to kraljeve
ovce prema kojima se policajci tako odnose. Kraj i kraljica su, međutim,
dva dana ranije poručili da čekaju treće dete i smatrali su da je to možda
dovoljno. Dvor se uzdržao od komentara.
Još više strana je, naravno, posvećeno kartama šume Judam i
Zapadnog predgrađa. Gde je čovek primećen, kako se policijska potraga
sprovodila. Ali sve to je već viđeno, u drugim kontekstima. Slika ovce je
~ 256 ~
bila nešto novo i ona će ljudima ostati u pamćenju.
Ekspresen se čak usudio da se našali. Slika je uvedena rečima „Vuk u
ovčjoj koži?".
Treba malo nasmejati ljude. Bili su uplašeni. Čovek koji je ubio
najmanje dve osobe, gotovo tri, ponovo je bio na slobodi, i deci su ponovo
zabranjeni izlasci; izlet u šumu Judarn koji je trebalo da se obavi u
ponedeljak, otkazan je.
A ispod svega je tinjao gnev prema tome da jedna osoba, jedna jedina
osoba, ima moć da dominira životima toliko ljudi snagom samo svog zla i
svoje... besmrtnosti.
Da. Eksperti i profesori pozvani da daju svoje mišljenje za novine i
televiziju rekli su isto: Nemoguće je da je čovek još uvek živ. Na direktno
pitanje priznavali su u sledećem dahu da je čovekov beg bio jednako
nemoguć.
Jedan docent iz Danderida ostavio je loš utisak u vestima kad je
agresivnim tonom rekao: „Bio je povezan za respirator. Znate li šta to
znači? To znači da nije mogao sam da diše. Dodajte tome pad s trideset
metara..." Docentov ton je nagoveštavao da je izveštač idiot i da je sve
izmišljotina medija.
Sve ukupno je bila mešavina nagađanja, iracionalnosti, glasina i,
naravno, straha. Nije ni čudo što je, uprkos svemu, objavljena slika ovce.
Ona je barem bila konkretna. Tako se slika ovce proširila kraljevinom i
našla put do očiju javnosti.
Lake ju je video kad je za poslednje pare kupio paklicu cigareta u
Ljubavnikovom kiosku, na putu ka Jesti. Spavao je celo popodne i osećao
se kao Raskoljnikov, svet je bio maglovito nestvaran. Bacio je pogled na
sliku ovce i klimnuo glavom za sebe. U njegovom sadašnjem stanju nije
mu bilo ni najmanje čudno što policija hvata ovce.
Slika mu se vratila pred oči tek na pola puta do Jeste i pomislio je:
Jebote, šta bi ono?, ali nije imao snage da se vraća da proveri. Zapalio je
cigaretu i nastavio.
Oskar ju je video kad se vratio kući nakon što je popodne proveo
lutajući po Velingbiju. Kad je izlazio iz metroa, ušao je Tomi. Bio je
unezveren, uzbuđen i rekao je da je uradio „nešto jebeno fenomenalno", ali
nije stigao da mu ispriča pre nego što su se vrata zatvorila. Kod kuće je
našao ceduljicu na stolu; mama ide na večeru sa horom. Hrana je u
frižideru, leci su podeljeni, poljubac.
~ 257 ~
Na kuhinjskom kauču su stajale večernje novine. Oskar je pogledao
sliku ovce i pročitao sve o potrazi. Onda se posvetio onome što je u
poslednje vreme zapostavljao: isecanje i čuvanje članaka o ritualnom ubici
iz skorašnjih novina. Doneo je gomilu novina iz ostave, spomenar,
makaze, lepak i bacio se na posao.
Stafan ju je video na oko dvesta metara od onog mesta na kom je
uslikana. Nije uhvatio Tomija, i posle nekoliko kratkih reči očajnoj Ivon,
otišao je u Okeshuv. Tamo mu je neko pokazao jednog kolegu kog nije
poznavao i rekao „ovčar", ali Stafan nije shvatio šta je posredi, sve dok
nekoliko sati kasnije nije video večernje novine.
Čelnici policije su bili besni na novine zbog netaktičnosti, ali je većina
policajaca na terenu smatrala da je slika krajnje zabavna. Sa izuzetkom
samog „ovčara", jasno. On je više nedelja morao da trpi pokoje „beeee" ili
,,lep džemper, je l' od vune?".
Joni ju je video kad mu je njegov četvorogodišnji brat, polubrat Kale
doneo poklon. Kockicu za slaganje koju je uvio u prvu stranu danšnjiih
novina. Joni ga je isterao iz sobe, rekao da mu se ne igra, zaključao vrata.
Ponovo je izvadio album za slike, gledao slike svog tate, pravog tate, onog
koji nije Kaleov tata.
Trenutak kasnije čuo je očuha kako urla na Kalea što je rasturio
novine. Joni je tada odvio poklon, okretao kocku između prstiju dok je
gledao sliku ovce. Nasmejao se i uhom mu je proleteo bol. Vratio je album
u torbu za fizičko, najsigurnije je čuvati ga u školi, a odatle su mu misli
odlutale ka paklu kroz koji će provesti Oskara.
Slika ovce će s vremenom postati uzrok za manju debatu u vezi sa
novinskom etikom, ali će svejedno u oba večernja lista ući u pregled
najboljih fotografija te godine. Ovan koji je uhvaćen na proleće će biti
izveden na ispašu na imanju zamka Drotningholm, zauvek nesvestan svog
dana pod reflektorima.
Virginija se odmara, uvijena u pokrivač, ćebad. Oči su joj zatvorene,
telo nepomično. Ubrzo će se probuditi. Već jedanaest sati tako leži.
Telesna temperatura joj je spala na dvadeset sedam stepeni, što odgovara
temperaturi vazduha u ormanu. Srce kuca četiri veoma slaba puta u
minutu.
Tokom tih jedanaest sati, njeno telo se nepovratno promenilo. Želudac
i pluća su se prilagodili nekoj vrsti novog života. Najzanimljivija, iz
~ 258 ~
medicinskog ugla, jeste narastajuća cista u srčanom sinoatrijalnom čvoru,
u grozdu ćelija koje upravljaju kontrakcijama srca. Cista se dosad
dvostruko uvećala. Kancerolika izraslina stranih ćelija neometano
nastavlja da raste.
Ako bi se te strane ćelije proverile, stavile pod mikroskop, videlo bi se
nešto što bi svaki kardiolog odbacio rečima da su se uzorci pomešali.
Neukusna šala.
Izraslina u komori je, naime, sačinjena od moždanih ćelija.
Da. Unutar Virginijinog tela polako se oblikuje odvojeni mali mozak,
koji je tokom razvoja zavisio od velikog mozga. Sada je samostalan, i ono
što je Virginija u jednom užasnom trenutku osetila, potpuno je tačno:
nastaviće da živi i ako telo umre.
Virginija je otvorila oči, znajući da je budna. Znala je, iako podizanje
kapaka nije ništa promenilo. Bilo je jednako mračno kao i pre. Ali njena
svest se upalila. Da. Njena svest je zatrepe-rila i oživela, i istovremeno se
nešto drugo brzo povuklo.
Kao kad...
Kao kad dođete u vikendicu u kojoj tokom zime nije bilo nikoga.
Otvorite vrata, krenete ka prekidaču za svetio i u istom trenutku kad ga
pritisnete, začujete grebanje kandžica po podu, spazite obris pacova koji
beži pod sudoperu. Neprijatnost. Znate da je živeo tu dok nikog nije bilo.
Da kuću smatra svojom. Da će se ponovo došunjati čim ugasite svetio.
Nisam sama.
Usta su joj bila kao papir. Nije imala nikakav osećaj u jeziku. Ostala
je da leži, razmišljala o vikendici koju su ona i Per, Lenin otac,
iznajmljivali nekoliko leta kad je Lena bila mala.
Na pacovnjak koji su našli ispod sudopere. Pacovi su progrizli neke
prazne tetrapake od mleka i kornfleksa, napravili kućicu, fantastičnu
konstrukciju od raznobojnog papira. Virginija je osetila malu grižu savesti
kad je usisala tu kućicu. Ne, i više od toga. Sujeveran osećaj prestupa.
Kad je hladnu, mehaničku cev usisivača prislonila na lepu, krhku
tvorevinu koju je pacov čitave zime gradio, imala je osećaj da je nekog
dobrog duha naterala na beg.
I sasvim ispravno. Kad se pacov nije uhvatio u mišolovke, već je počeo
da jede njihove namirnice, uprkos tome što je bilo leto, Per je sipao otrov.
Svađali su se oko toga. Svađali su se i oko drugih stvari. Oko svega. Do
jula je pacov crkao, negde u zidu.
U taktu sa smradom pacovljevog mrtvog, trulećeg tela koji se širio
~ 259 ~
kućom, njihov brak se tog leta raspao. Vratili su se kući nedelju dana pre
nego što su planirali, pošto nisu mogli da podnesu ni smrad, ni jedno
drugo. Dobri duh ih je napustio.
Šta li je bilo s kućom? Da li neko drugi sada živi tamo?
Začula je pištanje, šištanje.
Jeste pacov! U ćebićima!
Uhvatila ju je panika.
Još uvek umotana, bacila se u stranu, udarila o vrata ormana toliko
snažno da su se odvalila i pala na pod. Mlatarala je rukama i nogama sve
dok nije uspela da se izvuče iz pokrivača. Zgrožena, upuzala je u krevet,
legla na ivicu, sklupčala se i zurila u gomilu pokrivača i ćebića, čekajući
da se nešto mrdne. Kad se to desi, zavrištaće. Tako da cela zgrada dojuri s
čekićima, sekirama i izudara ćebiće dok pacov ne crkne.
Pokrivač na vrhu gomile bio je zelen, sa plavim tačkicama. Zar se
tamo nešto ne miče? Udahnula je vazduh spremajući se da zavrišti, a
pištanje, šištanje ponovo se začulo.
Ja... dišem.
Da. To je bilo poslednje što je konstatovala pre nego što je zaspala; da
nije disala. A sad je prodisala. Pažljivo je udahnula i pištanje se ponovilo,
šištanje. Dolazilo je iz njenih pluća. Osušila su se dok se odmarala,
ispuštala su zvukove. Nakašljala se i osetila ukus truleži u ustima.
Setila se. Svega.
Pogledala je ruke. Prekrivala ih je osušena krv, ali nije bilo nikakvih
rana ili ožiljaka. Zagledala se u ono mesto na prevoju ruke za koje je znala
da je barem dvaput zasekla. Možda samo tračica rozikaste kože. Da.
Možda. Sve ostalo je zaraslo.
Protrljala je oči i pogledala u sat. Šest i petnaest. Bilo je veče.
Mračno. Vratila je pogled na zeleni prekrivač, na plave tačkice.
Odakle dolazi svetlo?
Luster je bio ugašen, napolju je bilo veče, roletne su bile spuštene.
Kako to da sve obrise i nijanse može da vidi tako jasno? U ormanu je bio
mrkli mrak. Tamo ništa nije videla Ali sada... kao da je usred bela dana.
Malo svetla uvek nekako procuri.
Da li diše?
Nije mogla da ga kontroliše. Čim bi počela da razmišlja o disanju,
počinjala je i da upravlja njime. Možda je samo disala kad je razmišljala o
tome. Ali onaj prvi udisaj, onaj za koji je mislila da je pacov... on nije bio
svestan. Mada, možda je samo bio kao... kao...
~ 260 ~
Zatvorila je oči.
Ted.
Bila je tu kada se rodio. Tedovog oca Lena, posle noći kad su začeli
Teda, nikada više nije videla. Neki finski biznismen koji je u Stokholmu
bio na nekoj konferenciji. Tako da je Virginija prisustvovala porođaju.
Svađala se dok joj nisu dozvolili.
I sad ga se prisetila. Tedovog prvog udisaja.
Kako je izašao. Maleno telo, lepljivo, ljubičasto, jedva ljudsko. Naleti
sreće u grudima koji su se pretvorili u oblak nemira kad nije počeo da
diše. Babica koja je sićušno biće mirno podigla. Virginija je mislila da će
da ga okrene naglavačke, udari ga u zadnjicu, ali kad ga je babica uzela u
ruke, na ustima mu se pojavio balon pljuvačke. Balon koji je rastao,
rastao... pukao. A onda je usledio vrisak, prvi vrisak. I prodisao je.
Pa? Da li je to ono što je bio i Virginijin prvi, pištavi udisaj? Vrisak
novorođenčeta?
Ispravila se, legla na leđa. Nastavila da razvija film sa porođaja.
Kako je ona kupala Teda, pošto je Lena bila preslaba, izgubila je mnogo
krvi. Da. Nakon što je Ted izašao, krv je proliptala po krevetu i sestre su
pojurile sa ubrusima, sa gomilom ubrusa. S vremenom je prestalo samo od
sebe. Hrpa krvavog papira, babičine tamnocrvene ruke. Smirenost,
efikasnost uprkos svemu... Krv. Sva krv.
Žedna.
Usta su joj se lepila i prmotavala je film napred-nazad, zumirala sve
što je bilo prekriveno krvlju; babičine ruke da klizi jezikom po tim
rukama, po natopljenim ubrusima na podu, da ih stavi u usta i sisa,
Lenine prepone iz kojih je tekao potočić krvi, da...
Uspravila se uz trzaj, pognuta je otrčala do kupatila, otvorila
poklopac na šolji, povila glavu. Ništa nije izašlo. Samo suvo, grčenje i
stenjanje. Oslonila je čelo na ivicu šolje. Slike s porođaja su ponovo
pokuljale.
Ne želim ne želim ne žel...
Udarila je glavom o keramiku i gejzir kristalno jasnog bola joj je
izleteo u glavu. Pred očima joj je sve bilo svetloplavo. Nasmešila se i
sručila se na pod, na prostirku koja je...
Koštala 14.90, ali sam je dobila za 10 jer se deo tkanine iscepao kad je
kasirka povukla ceduljicu sa cenom i kad sam iz prodavnice izašla na trg
jedan golub je kljucao karton sa ostacima pomfrita i bio je siv... i... plav...
stajao je...
min@
~ 261 ~
... svetlo otpozadi...
Nije znala koliko dugo je bila bez svesti. Jedan minut, jedan sat?
Možda samo nekoliko sekundi. Ali nešto se promenilo. Bila je smirena.
Rese na podnoj prostirci u kupatilu milovale su joj lice dok je gledala rđom
prošaranu cev koja se od česme spuštala u pod. Pomislila je kako cev ima
lep oblik.
Snažan miris urina. Nije se ona upiškila, ne, to smrdi... Lakeova
pišaćka. Iskrivila se, približila lice podu iza klozetske šolje, pomirisala.
Lake... i Morgan. Nije shvatala kako zna, ali je znala: Morgan je pišao
pored šolje.
Ali Morgan nije bio ovde.
A, jeste. One večeri, kad su je doneli kući. Nakon što je bila
napadnuta. Ugriz. Da. Naravno. Sve se uklopilo. Morgan je bio ovde,
Morgan je pišao, a ona je ležala na kauču nakon što je bila ujedena i sada
je mogla da vidi u mraku i nije podnosila svetio i trebala joj je krvi i....
Vampir.
Tako je. Nije navukla neku retku i neprijatnu bolest koju bi mogla da
izleći u bolnici, ili na psihijatriji, ili...
Svetlosnom terapijom!
Nasmejala se, zakašljala, legla na leđa, pogledala u plafon, prošla
kroz sve. Rane koje brzo zaceljuju, uticaj sunca na njenu kožu, krv. Rekla
je naglas.
- Ja sam vampir.
Nemoguće. Pa, to ne postoji. Ali svejedno joj je bilo lakše. Kao da je
neki pritisak u glavi popustio. Kao da joj je s leđa spala neka krivica. Nije
ona kriva. Sve one gnusne fantazije, sve ono jezivo što je tokom noći
uradila sama sebi. To nije nešto za šta je ona odgovorna.
To je bilo... sasvim prirodno.
Pridigla se, pustila vodu u kadu, sela na šolju i posmatrala vodu koja
teče, kadu koja se polako puni. Telefon je pozvonio. Čula ga je samo kao
ravnodušni signal, mehanički zvuk. Ništa joj nije značio. Nije mogla da
priča ni sa kim. Niko nije mogao da priča s njom.
Oskar nije čitao subotnje novine. Sada su stajale pred njim na
kuhinjskom stolu. Već duže vreme su bile otvorene na istoj strani i on je
iznova i iznova čitao tekst uz sliku. Sliku koju nije mogao da pusti.
U tekstu se govorilo o čoveku kog su našli zamrznutog dole kod
~ 262 ~
blakeberjske bolnice. Kako su ga našli, kako su radovi na njegovom
vađenju iz leda tekli. Bila je i mala slika nastavnika Avile, na kojoj je
rukom pokazivao preko vode, ka rupi u ledu. U citatu je novinar ispravio
njegove jezičke posebnosti.
Sve to je, naravno, bilo dovoljno zanimljivo i vredno isecanja i
čuvanja, ali to ipak nije bilo ono u šta je Oskar gledao, sa čega nije mogao
da skloni pogled.
Sva pažnja mu je bila usmerena na fotografiju džempera.
Ispod čovekove jakne nađen je krvav dečji džemper, i objavili su
njegovu sliku, razvučenog preko neutralne pozadine. Oskar je prepoznao
džemper.
Zar ti nije hladno?
U tekstu je pisalo da je mrtvac, Juakim Bengtson, poslednji put viđen
živ u subotu 24. oktobra. Pre dve nedelje. Oskar se sećao te večeri. Kad je
Eli rešila kocku. Pomilovao ju je po obrazu i ona je otišla iz bloka. Kasnije
su se ona i njen... matorac... svađali, i matorac je izašao.
Da li je Eli te večeri to uradila?
Da. Verovatno. Narednog dana je izgledala mnogo zdravije.
Pogledao je sliku. Bila je crno-bela, ali je pisalo da je džemper
svetloroze. Novinar se pitao da li ubica na svojoj savesti nosi i još jednu
mladu žrtvu.
Čekaj sad.
Ubica iz Velingbija. U članku je stajalo da policija ima jake indicije da
je čoveka u ledu ubio takozvani ritualni ubica koji je nedelju dana ranije
uhvaćen na bazenu u Velingbiju i koji je trenutno u bekstvu.
Da li je to... matorac? Ali... dečak u šumi... zašto?
Oskar je pred očima video Tomija kako sedi na klupi dole na igralištu,
njegov pokret prstom.
Obešen o drvo... prerezano grlo... Sec.
Shvatio je. Sve je shvatio. Svi ovi članci koje je isekao i sačuvao, radio,
TV, sva priča, sav strah... Eli.
Oskar nije znao šta da radi. Šta bi trebalo da uradi. Onda je otišao do
frižidera i uzeo parče lazanje koje mu je mama ostavila. Jeo ih je hladne
dok je čitao članke. Kad je završio sa čitanjem, začuo je kuckanje po zidu.
Razrogačio je oči da bolje čuje. Azbuku je dosad već znao napamet.
I.Z.L.A.Z.I.M.
Brzo je ustao od stola, ušao u svoju sobu, legao na stomak na krevet i
otkucao odgovor. D.O.Đ.I. O.V.A.M.O.
~ 263 ~
Pauza. Zatim: T.V.O.J.A. M.A.M.A.
Oskar je odvratio: N.I.J.E. T.U.
Mama se neće vratiti pre devet. Imali su najmanje tri sata. Kad je
otkucao ovo poslednje, Oskar je spustio glavu na jastuk. Na trenutak,
usredsređen na formulisanje reči, zaboravio je.
Džemper... novine...
Trznuo se, hteo da odjuri do kuhinje i skloni novine. Ona će videti...
znati da je on... Zatim je ponovo spustio glavu, nije ga bilo briga za novine.
Tiho zviždanje na prozoru. Ustao je, prišao i nagnuo se ka prozorskom
okviru. Stajala je dole s licem okrenutim ka svetlu. Imala je onu preveliku
kariranu košulju.
Prstom joj je pokazao: Popni se do vrata.
- Nemoj da mu kažeš da sam ovde, okej?
Ivon je napravila grimasu, dunula dim ka poluotvorenom kuhinjskom
prozoru, nije odgovorila. Tomi je frknuo.
- Zašto pušiš tako, kroz prozor?
Pepeo na cigareti joj je toliko narastao da je počeo da se krivi. Tomi joj
je kažiprstom pokazao da tresne pepeo. Ignorisala ga je.
- Zato što Stafan ne voli miris duvana, a?
Tomi se zavalio u kuhinjsku stolicu, gledao u pepeo pitajući se šta je
to u njemu pa može da postane toliki a da ne padne, pa onda mahnuo
rukom ispred lica.
- Ni ja ne volim duvanski dim. Posebno ga nisam voleo kad sam bio
mali. Ali onda nisi otvarala prozor. A gledaj sad...
Stub pepela je pao i završio na Ivoninoj butini. Obrisala ga je,
ostavljajući sivu prugu na pantalonama.
- Znala sam to. Najčešće. Nekad kad su nam bili gosti koji su možda...
ali ti nikako nisi onaj koji bi trebalo da kaže da ne voli dim.
Tomi se iscerio.
- Bilo je bar malo zabavno, a?
- Ne, nije bilo. Zamisli da je nastala panika. Da su ljudi... A i ona
činija...
- Krstionica.
- Krstionica, da. Sveštenik je bio očajan, preko cele je ostao... crni
prah... Stafan je...
- Stafan, Stafan...
~ 264 ~
- Da, Stafan. Nije rekao da si ti. Rekao je meni, da mu je bilo teško, s
obzirom na njegovu... predanost, da laže sveštenika pravo u lice, ali da
je... da bi tebe zaštitio...
- Pa valjda kapiraš.
- Šta kapiram?
- Da u stvari štiti sam sebe.
- Pa, nije on...
- Porazmisli malo.
Ivon je uzela poslednji veliki dim, ugasila cigaretu u pepeljari i
odmah zapalila novu.
- Bila je... stara. Sad moraju da je pošalju na renoviranje.
- A Stafanov posinak je odgovoran. Kako bi to izgledalo?
- Ti nisi njegov posinak.
- Nisam, ali svejedno. Da sam rekao Stafanu da hoću da odem kod
popa i kažem mu: „Ja sam to uradio, zovem se Tomi, i Stafan je moj...
poočim". Sumnjam da bi mu se svidelo.
- Moraćeš sam da pričaš s njim.
- Ne. Bar ne danas.
- Ne smeš.
- Zvučiš ko dete.
- A ti se ponašao ko dete.
- A bilo je bar malo zanimljivo?
- Ne, Tomi. Nije bilo.
Tomi je uzdahnuo. Nije bio glup da ne pretpostavi da će i mama
pobesneti, ali je ipak mislio da će negde u svemu tome videti i nešto
komično. Ali sada je bila na Stafanovoj strani. Morao je da se pomiri s tim.
Tako da je problem, pravi problem bilo nalaženje nekog prebivališta.
Kad se oni venčaju. Ubuduće će večeri kao što je ova, kad Stafan dolazi u
posetu, moći da iskulira u podrumu. U osam će nakon smene u Okeshuvu
doći pravo ovamo. I Tomi nije planirao da sluša neku jebenu moralnu
pridiku od tog tipa. Nikako.
Zato je otišao u sobu i uzeo pokrivač i jastuk s kreveta dok je Ivon
pušila u kuhinji, gledala kroz prozor. Kad je završio, stao je na kuhinjska
vrata s jastukom ispod jedne, a savijenim pokrivačem ispod druge ruke.
- Okej, idem ja sad. Aj, budi kul i nemoj da mu kažeš da sam dole.
Ivon se okrenula ka njemu sa suzama u očima. Blago se osmehivala.
- Izgledaš kao kad... kad si hteo da...
Reči su joj zastale u grlu. Tomi se nije mrdao. Ivon je progutala
~ 265 ~
knedlu, nakašljala se i pogledala ga sasvim čistim očima, pa tiho rekla:
- Tomi. Šta da radim?
- Ne znam.
- Da li da...?
- Ne, ne zbog mene. Tako je kako je.
Ivon je klimnula glavom. Tomi je osetio kako se i sam ražalošćuje, i
pomislio kako bi trebalo da krene pre nego što se to primeti.
- I? Nećeš da mu kažeš da...
- Neću, neću.
- Dobro je. Hvala.
Ivon je ustala i prišla Tomiju. Zagrlila ga. Smrdela je na duvanski
dim. Da su Tomiju ruke bile slobodne, zagrlio bi i on nju. Ali pošto nisu,
samo joj je spustio glavu na rame i tako su neko vreme stajali.
A onda je Tomi otišao.
Ne verujem joj. Stafan može da joj uvali bilo koju jebenu priču, i...
U podrumu je bacio pokrivač i jastuk na kauč. Stavio lopticu burmuta
pod usnu, legao i razmišljao.
Najbolje bi bilo da ga neko upuca.
Ali Stafan nije onaj koji... ne, ne. Pre je onaj koji bi ubici smestio
metak posred čela. I dobio čokoladu od ostalih pandura. Heroj. Posle bi
došao ovamo i tražio Tomija. Možda.
Izvukao je ključ, izašao u hodnik i otključao sklonište, poneo lanac sa
sobom. Sa upaljačem umesto lampe krenuo je kratkim hodnikom sa
ostavama sa obe strane. U ostavama su stajale namirnice, konzerve, stare
društvene igre, rešoi na plin i ostalo za preživljavanje opsade. Otvorio je
jedna vrata, ubacio lanac. Okej, imao je izlaz za slučaj opasnosti.
Pre nego što je napustio sklonište, uzeo je trofej strelca, odmerio ga u
ruci. Bar dva kila. Možda bi mogao da se proda? Kao metal. Da ga otope.
Zagledao se u strelčevo lice. Zar baš ne liči na Stafana? U tom slučaju je
topljenje prava stvar.
Kremiranje. Definitivno.
Nasmejao se. Najfenomenalnije od svega bi bilo istopiti sve osim glave
i onda je tako vratiti Stafanu. Očvrsnulu metalnu baru s tom glavicom
koja štrči. Verovatno ne može tako da se napravi. Nažalost.
Vratio je skulpturu na mesto, izašao i zatvorio vrata bez okretanja
točkica u bravi. Sad može tu da se uvuče ako bude neophodno. Što je
mislio da neće biti.
Ali čisto za svaki slučaj.
~ 266 ~
Lake je pustio da pozvoni deset puta pre nego što je spustio slušalicu.
Jesta je sedeo na kauču i milovao prugastu narandžastu mačku po glavi,
nije podigao pogled kad je upitao:
- Nema nikog?
Lake je rukom prešao preko lica, iznervirano odvratio:
- Kako nema, jebote? Zar nisi čuo kako pričamo?
- Hoćeš još jedan?
Lake je smekšao, pokušao da se osmehne.
- Izvini, nisam mislio... da, jebiga. Hoću.
Jesta se nagnuo ka stolu toliko nepažljivo da je nagnječio mačku.
Mačka je frknula i skočila na pod, uspravila se i optužujuće pogledala
Jestu koji je sipao trunčicu tonika i poveću količinu džina u Lakeovu čašu,
pa mu je pružio.
- Evo. Nemoj da se nerviraš, sigurno je... da...
- U krevetu. Hvala. Otišla je u bolnicu i stavili su je u krevet.
- Da... baš tako.
- Pa, reci onda to.
- Šta?
- Ma, ništa. Živeli.
- Živeli.
Obojica su otpili. Trenutak kasnije, Jesta je počeo da čačka nos. Lake
ga je pogledao, a Jesta je izvukao prst, slegnuo ramenima i osmehnuo se.
Nije navikao na ljude. Debela sivo-bela mačka ležala je na podu, činilo se
da jedva ima snage da podigne glavu. Jesta je glavom pokazao na nju.
- Mirijam će se uskoro omaciti.
Lake je otpio veliki gutljaj, napravio grimasu. Uz svaku kapljicu
obamrlosti koju je alkohol darivao, manje je osećao smrad u stanu.
- Kako ćeš s njima?
- Kako to misliš?
- Pa, s mačićima. Šta ćeš da radiš s njima? Ostavićeš ih u životu, a?
- Da. Mada, najčešće se rađaju već mrtvi. Sada.
- I, šta? Ta debela, kako si rekao... Mirijam?... Njen stomak je samo...
gomila mrtvih mačića, a?
-Da.
Lake je popio sve iz čaše, stavio je na sto. Jesta je napravio upitni
pokret rukom ka flaši džina. Lake je odmahnuo glavom.
- Jok. Mala pauza.
~ 267 ~
Pognuo je glavu. Narandžasti tepih toliko pun mačjih dlaka da je
izgledao kao da je napravljen od njih. Mačke svuda unaokolo. Koliko ih je?
Počeo je da broji? Stigao je do osamnaest. Samo u ovoj sobi.
- Nisi nikad razmišljao o tome da ih... središ? Da ih kastriraš, ili kako
se ono zove... sterilišeš? Bilo bi dovoljno da to uradiš samo s jednim polom.
Jesta ga je pogledao s nerazumevanjem.
- Kako to da uradim?
- Pa, možda i ne bi mogao...
Lake je zamislio kako bi Jesta sedeo u metrou s možda... dvadeset pet
mačaka. U kutiji. Ne, u kesi, u džaku. Otišao bi kod veterinara, prosuo sve
mačke: „Kastriranje, hvala." Nasmejao se. Jesta je iskrivio glavu.
- Šta je?
- Ništa, samo mi pade na pamet... možda bi dobio popust na količinu.
Jesti se šala nije svidela i Lake je mahnuo rukama.
- Ne, izvini. Samo sam... ma, skroz sam... sve ovo s Virginijom, ja... -
Iznenada se uspravio, udario rukom u grudi. – Ne želim više da ostanem
ovde!
Jesta je poskočio na kauču. Mačka pred Lakeovim nogama je
šmugnula, sakrila se ispod fotelje. Negde iz sobe začulo se siktanje. Jesta
se uzvrpoljio, počeo da okreće čašu.
- Pa, ne moraš zbog mene...
- Ma nije to. Ovo. Ovo. Sve ovo sranje. Blakeberj. Sve zajedno. Ove
zgrade, putevi, mesta, ljudi, sve zajedno je... kao neka jebena bolest,
kapiraš? Kao nešto pogrešno. Osmislili su ovo mesto, isplanirali da sve
bude... savršeno, je l' da? I u nekom jebenom trenutku je sve postalo...
pogrešno. Sranje. Kao... ne mogu da ti opišem... kao da su imali neku ideju
o uglovima, o čemu god, o uglovima pod kojima zgrade treba da stoje,
jedne prema drugima. Da bi bilo harmonično ili šta god... I onda su nešto
zajebali Ienjirom, uglomerom, ili šta već koriste, i onda je od početka bilo
malo pogrešno i s vremenom je postajalo sve gore i gore. I sad kad prolaziš
pored tih zgrada, osećaš samo... ne. Ne, ne, ne. Ovde ne treba da se bude.
Ovde je pogrešno, shvataš? Samo, nije reč o uglovima, reč je o nečemu
drugom, o nečemu što je... kao neka bolest koja čuči u... zidovima, i ja... ne
želim više ovde da ostanem.
Bućkanje tečnosti kad je Jesta bez pitanja Lakeu napravio nov koktel.
Lake ga je sa zahvalnošću uzeo. Istresanje duše je donelo prijatan mir
telu, mir koji je sada alkohol mogao da ispuni toplinom. Zavalio se u
fotelju, uzdahnuo.
~ 268 ~
Ćutke su sedeli sve dok neko nije pozvonio na vrata. Lake je pitao:
- Očekuješ posetu?
Jesta je odmahnuo glavom i s naporom ustao s kauča.
- Ne. Večeras je bila užasna gužva u saobraćaju.
Lake se iskezio i podigao čašu kad je Jesta prošao pored njega. Sad se
osećao bolje. Osećao se čak sasvim okej.
Vrata su se otvorila. Neko spolja je nešto rekao, a Jesta je odgovorio:
- Naravno, uđi.
Dok je ležala u kadi, u vreloj vodi koja se obojila roze od osušene krvi
kad joj se koža raširila, Virginija se odlučila.
Jesta.
Nova svest joj je govorila da mora da bude neko ko će je pustiti da
uđe. Stara joj je govorila da ne sme da bude neko koga voli. Čak ni neko
ko joj se sviđa. Jesta se uklapao u oba opisa.
Ustala je, obrisala se i obukla pantalone i bluzu. Tek na ulici je
primetila da nije obukla kaput. Ipak, nije joj bilo hladno.
Nova otkrića, sve vreme.
Zastala je ispod solitera, pogledala ka Jestinom prozoru. Bio je kod
kuće. Uvek je bio kod kuće.
A ako pruži otpor?
O tome nije razmišljala. Jednostavno je zamislila samo da će otići i
uzeti to što joj je potrebno. Ali možda Jesta ne želi da umre?
Naravno da ne želi. On je čovek, ima svoje radosti, a pomisli samo na
sve mačke...
Misao se ukočila, nestala. Stavila je ruku preko srca. Udaralo je pet
puta u minutu i znala je da mora da ga zaštiti. Da ima nečega u onome
sa... drvenim kočićima.
Liftom je otišla do pretposlednjeg sprata, pozvonila. Kad je Jesta
otvorio i ugledao Virginiju, razrogačio je oči kao da se zgrozio.
Da li zna? Da li se primećuje?
Jesta je rekao:
- Ma... jesi li to ti?
- Da. Mogu li...
Napravila je pokret rukom ka stanu. Nije razumela zašto. Intuitivno
je znala da joj je potreban poziv, u suprotnom... u suprotnom... nešto.
Jesta je klimnuo glavom, zakoračio unazad.
- Naravno, uđi.
~ 269 ~
Ušla je u predsoblje, a Jesta je zatvorio vrata, pogledao ju je vodenim
očima. Bio je neobrijan; mlitava koža oko vrata bila je prekrivena sivim
dlačicama. Smrad u stanu gori nego što je pamtila, jasniji.
Ne žel...
Stari mozak se isključio. Glad ju je obuzela. Spustila mu je ruke na
ramena, videla ih kako mu stoje na ramenima. Pustila da se to desi. Stara
Virginija je sedela sklupčana negde u zapećku glave, nije imala kontrolu.
Usta su izgovorila:
- Možeš li s nečim da mi pomogneš? Ne mrdaj.
Začula je nešto. Glas.
- Virginija! Zdravo! Kako mi je drago što...
Lake je ustuknuo kad se Virginijina glava okrenula ka njemu.
Oči su joj bile prazne. Kao da ih je neko probo iglama i isisao
Virginiju, ostavljajući samo taj bezizražajni pogled modela na anatomiji.
Slika 8: Oči. Virginija je na trenutak zurila u njega, a onda je pustila
Jestu i okrenula se ka vratima, pritisnula kvaku, ali je brava bila
zaključana. Obrnula je ključ, ali ju je Lake uzeo za ruku, odvukao je od
vrata.
- Ne ideš nigde dok...
Virginija se borila da se oslobodi i Lake je zaradio njen lakat u usta,
usna je pukla o zube. Čvrsto ju je držao za ruke, pritisnuo joj bradu o leđa.
- Do đavola, Ginja. Moram da pričam s tobom. Toliko sam brinuo.
Smiri se, šta ti je?
Cimnula se ka vratima, ali ju je Lake podigao i pomerio ka dnevnoj
sobi. Naprezao se da govori polako i smireno, kao da se obraća preplašenoj
životinji, dok ju je postavljao pred sebe.
- Sad će Jesta da ti napravi jedan džin-tonik, pa ćemo na miru da
sednemo i popričamo o ovome, jer ja... mogu da ti pomognem. Šta god da
je u pitanju, ja ću ti pomoći, okej?
- Ne, Lake. Ne.
- Da, Ginja. Da.
Jesta se provukao pored njih i ušao u dnevnu sobu, napravio Virginiji
koktel u Lakeovoj čaši. Lake je ugurao Virginiju, pustio je i stao na vrata
ka predsoblju, s rukama na štoku, kao čuvar. Liznuo je krv s donje usne.
Virginija je stajala nasred sobe, napeta. Gledala je oko sebe, kao da traži
put za bekstvo. Pogled joj je zastao na prozoru.
- Ne, Ginja.
Lake se pripremao da potrči ka njoj i ponovo je zgrabi, ako pokuša da
~ 270 ~
uradi nešto glupo.
Šta joj je? Izgleda kao da je cela soba puna duhova.
Začuo je zvuk, kao kad se u vreli tiganj ubacuju jaja.
Još jedan, isti.
Još jedan.
Soba se ispunila sve glasnijim frktanjem, siktanjem.
Sve mačke su se uspravile, izdigle leđa i repove i gledale Virginiju.
Čak je i Mirijam nespretno ustala, sa stomakom koji joj se vukao po podu,
povukla uši unazad, iskezila zube.
Iz spavaće sobe, kuhinje došlo je još mačaka.
Jesta je prestao da sipa; nepomično je stajao s flašom u ruci i
začuđeno zurio u svoje mačke. Siktanje je sada bilo poput oblaka
elektriciteta u sobi, pojačavalo se. Lake je morao da viče da bi nadjačao
mačke.
- Jesta, šta to rade?
Jesta je odmahnuo glavom, napravio pokret rukom tako da je malo
džina izletelo iz flaše.
- Ne znam... nikad nisam...
Jedna mala crna mačka je ustrčala uz Virginijinu butinu, zarila
kandže i zagrizla. Jesta je tresnuo flašu o sto, rekao:
- Fuj, Titanija, fuj!
Virginija se sagnula, uhvatila mačku za leđa i pokušala da je skloni.
Druge dve mačke su iskoristile priliku i skočile joj na leđa i vrat. Virginija
je vrisnula i zgrabila mačku na nozi, bacila je od sebe. Mačka je poletela
kroz sobu, udarila o ivicu stola i pala pred Jestu. Mačka koja je bila na
Virginijinim leđima, popela joj se na glavu, zakačila se kandžama i
zagrizla joj čelo. Dok je Lake stigao do Virginije, još tri mačke su skočile
na nju. Drečale su iz sveg glasa dok ih je Virginija udarala pesnicama.
Ipak, čvrsto su se držale, zarivale joj zube u meso.
Lake je zavukao ruke u vrveću, pulsirajuću masu na Vriginijinim
grudima, stegao kožu koja je visila nad napetim mišićima, otrgnuo mala
tela i Virginijina bluza se iscepala, ona je vrisnula i -
Ona plače...
Ne, to joj krv curi niz obraz. Lake je uhvatio mačku koja joj je stajala
na glavi, ali mačka je zarila kandže još dublje, bila je kao prikovana.
Glava joj je stala u Lakeovu ruku i on ju je cimao napred-nazad dok usred
sve larme nije začuo jedno:
krc...
~ 271 ~
I kad ju je pustio, mačja glava je beživotno pala na Vridžinijino teme.
Kap krvi joj je curila iz njuške.
- Jaooo! Malena...
Jesta je prišao i sa suzama u očima počeo da miluje mačku koja je i u
smrti stajala prikovana za Virginijinu glavu.
- Malena, ljubavi...
Lake je spustio pogled i oči su mu se susrele s Virginijinim.
Ponovo je bila ona.
Virginija.
Pusti me.
Kroz dvostruki tunel svojih očiju, Virginija je gledala šta joj se dešava
s telom i Lakeove pokušaje da je spase.
Ostavi ih.
Nije ona ta koja se borila, koja je mlatarala rukama i nogama. Ono
drugo je bilo to koje je želelo da preživi, želelo da njegov... domaćin preživi.
Sama Virginija se već bila predala čim je videla Jestin vrat, osetila smrad
u stanu. Shvatila je da će tako biti. I u tome nije htela da učestvuje.
Bol. Osećala je bol, ogrebotine. Ali uskoro će se završiti.
Tako da... pusti.
Lake je video. Ali nije prihvatao.
Imanje... dve kuće... dvorište.
Panično je pokušavao da otrgne mačke s Virginije. Krznom prekriveni
mišići nisu se micali. Poneka koju je i uspeo da skine, povlačila je sa
sobom delove njene odeće, ostavljajući velike posekotine na koži, ali većina
ih je ostajala zakačena poput pijavica. Pokušavao je da ih udara, čuo je
kako kosti pucaju, ali ako bi neka i spala, nova bi odmah skakala, jer
mačke su se jedne preko drugih pele u želji da...
Crno.
Dobio je udarac u lice i zateturao se unazad, skoro da je pao, oslonio
se o zid, zatreptao. Jesta je stajao pored Virginije sa stegnutim pesnicama,
zurio u njega sa suznim gnevom u očima.
- Povređuješ ih! Povređuješ ih!
Pored Jeste, Virginija je bila samo masa ključalog, siktećeg krzna.
Mirijam se doteturala do nje, uzdigla na zadnje noge i ugrizla je za list.
Jesta je to video, sagnuo se i zapretio joj prstom.
- Ne smeš to da radiš, malena. To boli.
Razum je napustio Lakea. Napravio je dva koraka, odmerio šut u
Mirijam. Noga je utonula u mačkin naduveni stomak, a Lake nije osetio ni
~ 272 ~
trunku gađenja, samo zadovoljstvo kad je vreća iznutrica poletela i razbila
se o radijator. Zgrabio je Virginiju za ruku
- Moramo napolje... - i povukao je ka vratima.
Virginija je pokušala da se odupre. Ali Lakeova snaga i snaga zaraze
bila je ista, jača od nje. Kroz tunele iz svoje glave videla je kako Jesta
pada na kolena, čula bolni jauk kad je uzeo mrtvu mačku u ruke,
pomilovao je po leđima.
Oprosti mi, oprosti mi.
Onda ju je Lake povukao i vid je nestao kad joj se jedna mačka popela
na lice, ugrizla je za glavu i sve je postalo bol, žive igle koje joj probadaju
kožu, i našla se unutar organske gvozdene device kad je izgubila
ravnotežu, pala i osetila kako je Lake vuče po podu.
Pusti me.
Ali mačka na njenom licu je promenila položaj i Virginija je videla
kako se ulazna vrata otvaraju, Lakeovu ruku, tamno-crvenu, kako je vuče,
i videla je hodnik, stepenice, uspravila se, probila se u sopstvenu svest,
preuzela komandu i...
Virginija je istrgla ruku.
Lake se okrenuo ka vrevi krzna na njenom telu da bi je ponovo
uhvatio, da bi —
Šta? Šta?
Napolje. Da bi je izvukao napolje.
Ali Virginija se progurala pored njega, i na sekundu mu je jedno
drhtavo mačje telo pritisnulo lice. Zatim je izašla u hodnik u kome se
mačje siktanje pretvorilo u uzbuđeno šaputanje dok je ona trčala ka
stepenicama i -
Ne ne ne...
Lake je pokušao da je sustigne i spreči je, ali kao da je bila ubeđena
da će se mekano dočekati ili da je baš briga da li će se razbiti, Virginija se
bacila niz stepenice. Mačke koje su bivale priklještene urlale su dok se
Virginija prevrtala, odbijala o betonske stepenike. Vlažno pucketanje dok
su se tanke kosti lomile, snažniji udarci od kojih je Lake zadrhtao kad se
Virginijina glava...
Nešto joj je prešlo preko stopala.
Jedna mala siva mačka kojoj nešto nije bilo u redu sa zadnjim
šapama dovukla se do hodnika, sela navrh stepenica i počela tužno da
zavija. Na samom dnu stepenica, Virginija je nepomično ležala. Mačke
koje su preživele pad sklonile su se, popele uz stepenice. Ušle u predsoblje
~ 273 ~
i počele da se ližu. Samo je ta siva mačkica ostala u hodniku, žaleći što
nije učestvovala u svemu.
Policija je u nedelju uveče održala konferenciju za štampu.
Izabrali su jednu konferencijsku salu u policijskoj stanici s mestom za
četrdeset novinara, ali se i ona pokazala premalom. Pojavio se veliki broj
novinara iz evropskih novina i televizijskih stanica. Činjenica da čovek
tokom dana nije uhvaćen učinila je vest još većom, i jedan britanski
izveštač je dao možda i najbolju analizu toga zašto je sve to budilo toliku
pažnju:
18 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 7:00 pm
Margita
Administrator
„To je lov na Čudovište. Njegov izgled, to što je uradio. On je
Čudovište, kao iz bajki. I svaki put kad ga uhvatimo, želimo da se pravimo
da je to zauvek."
Još petnaest minuta pre predviđenog vremena, vazduh je u prostoriji
sa lošom ventilacijom postao topao i vlažan, i jedini koji se nisu žalili bili
su članovi italijanskog TV-tima, koji su rekli da su navikli na takve
uslove. Prebacili su se u veću salu i kad je kucnulo osam, načelnik policije
Stokholmskog sreza je ušao, u pratnji onog inspektora koji je vodio istragu
i koji je u bolnici razgovarao s ritualnim ubicom, kao i zapovednika
patrole koji je tokom dana nadgledao operaciju u šumi Judarn.
Nisu se plašili da će ih novinari rastrgnuti na komade, pošto su se
odlučili da im bace kost.
Policija je, naime, imala sliku čoveka.
Istraživanje ručnog sata konačno je dalo rezultata. Jedan sajdžija u
gradiću Karlskugi u centralnoj Švedskoj je u subotu strpljivo pregledao
kartoteku isteklih garantnih listova i našao broj koji je policija u jednom
pismu zamolila njega i sve ostale časovničare da potraže. Pozvao je
policiju i dao im ime, adresu i broj telefona čoveka koji je bio registrovan
kao kupac. Stokholmska policija je proverila njegovo ime u registru i
zamolila lokalnu policiju u Karlskugi da ode na datu adresu i proveri.
U stanici je nastalo određeno uzbuđenje kad je stigla informacija da je
čovek zapravo već osuđivan za pokušaj silovanja devetogodišnjeg deteta,
sedam godina ranije. Tri godine je proveo u zatvorskoj bolnici, označen
kao psihički bolestan. Zatim je proglašen zdravim i pušten.
Ali karlskuška policija je čoveka našla kod kuće, u dobrom zdravlju.
Da, imao je nekad takav sat. Ne, ne seća se šta se s njim desilo. Bilo
je potrebno nekoliko sati saslušanja u policijskoj stanici, podsećanja da se
~ 274 ~
psihijatrijska procena o ozdravljenju uvek može preispitati, dok se čovek
nije setio kome je prodao sat.
Hokanu Bengtsonu, iz Karlstada. Našli su se negde i radili nešto, nije
mogao da se seti šta. U svakom slučaju, prodao mu je sat, ali nije imao
njegovu adresu i mogao je da da samo neodređen lični opis i pitao da li bi
sada mogao da ide kući.
Pretraživanje imena Hokan Bengtson nije dalo ništa konkretno. Našli
su dvadeset četiri Hokana Bengtsona u Karlstadskoj opštini. Polovina je
odmah mogla da se isključi, na osnovu godišta. Počeli su s pozivima.
Potraga je bila znatno olakšana time što je, ako čovek može da govori,
odmah diskvalifikovan kao kandidat.
Do devet uveče su uspeli da svedu listu nz jednog čoveka. Jednog
Hokana Bengtsona koji je radio kao profesor švedskog i koji se odselio iz
Karlstada nakon što mu je kuća izgorela pod nejasnim okolnostima.
Pozvali su direktora škole i saznali da je bilo glasina da je Hokan
Bengtson... voleo decu na neprigodan način. Zamolili su direktora i da u
subotu uveče ode do škole i iz arhive iskopa jednu staru fotografiju
Hokana Bengtsona, slikanu za školski katalog 1976.
Jedan karlstadski policajac koji je inače u nedelju imao neka posla u
Stokholmu, faksom je poslao kopiju, a u subotu uveče je doneo original.
Ona je u stanicu stokholmske policije stigla u jedan sat u nedelju ujutru,
dakle, svega pola sata nakon što je dotični čovek pao kroz prozor svoje
bolničke sobe i bio proglašen mrtvim.
Nedeljno jutro je posvećeno proveravanju, putem zubarskih i
lekarskih kartona iz Karlstada, da je čovek sa slike isti čovek koji je
prethodne noći ležao prikovan za krevet, i da, to je bio on.
U nedelju popodne održan je sastanak u policijskoj stanici. Računali
su da će polako moći da odmotaju klupko onoga što je mrtvac uradio otkad
je otišao iz Karlstada, da vide da li su njegove radnje deo nekog većeg
konteksta, da li na njegovom putu ima više žrtava.
Ali sada se situacija promenila.
Čovek je još uvek bio živ, bio je na slobodi, i trenutno se najvažnijim
činilo dolaženje do saznanja gde je živeo, pošto je postojala blaga šansa da
će pokušati tamo da se vrati. Kretanje ka Zapadnom predgrađu ukazivalo
je na to. Tako su se odlučili da će, ukoliko čovek ne bude uhvaćen do
konferencije za štampu, upotrebiti unekoliko nepouzdanog, ali zato
mnogoglavog psa tragača zvanog Javnost.
~ 275 ~
Postojala je mogućnost da ga je neko video dok je još uvek izgledao
kao na slici i da možda zna u kom kraju je živeo. Pored toga, a to je,
naravno, bilo u drugom planu, moralo se nešto baciti medijima.
I sada su tri policajca sedela za dugačkim stolom na podijumu, i među
okupljenim novinarima je zavladao žamor, kad je načelnik policije
jednostavnim pokretom, kao da je znao da je on dramski najefektniji,
podigao uvećanu sliku Hokana Bengtsona i rekao:
- Čovek koga tražimo zove se Hokan Bengtson, i pre nego što mu se
lice deformisalo, izgledao je... ovako.
Načelnik je napravio pauzu dok su fotoaparati škljocali, a blicevi na
trenutak pretvorili salu u stroboskop.
Jasno, postojale su kopije slike koje će biti podeljene novinarima, ali
pre svega, strane novine će verovatno izabrati osećajniju i simboličnu
sliku načelnika policije sa ubicom, takoreći, u ruci.
Kad su završili sa slikanjem i kad je šef istražnog tima ispričao o
probojima u istrazi, bilo je vreme za pitanja. Prvi koji je dobio reč, bio je
novinar Dagens Nihetera.
- Računate da ćete moći da ga uhvatite?
Načelnik je duboko udahnuo, odlučio da svoj ugled stavi na kocku,
nagnuo se ka mikrofonu i rekao:
- Najkasnije do sutra.
- 'De si.
- Ćao.
Oskar se okrenuo i ušao u dnevnu sobu da uzme ploču koje se setio.
Prelistavao je maminu mršavu kolekciju i našao je. Vikinzi. Cela grupa je
stalaja na nečemu što je ličilo na skelet vikinškog broda, u koji se nikako
nisu uklapali u svojim sjajnim kostimima. Eli nije ušla. S pločom u ruci,
Oskar se vratio do predsoblja. Ona je i dalje stajala pred vratima.
- Oskare, moraš da me pozoveš.
- Ali... prozor. Već sam te...
- Ovo je nov ulazak.
- Aha. Možeš...
Oskar se prekinuo, oblizao usne. Pogledao je ploču. Fotografija za
omot je uslikana po mraku, s blicom, i Vikinzi su svetleli kao grupa
svetaca na putu ka zemlji. Zakoračio je ka Eli, pokazao joj ploču.
- Provali. Izgleda kao da su u kitovom stomaku ili tako nešto.
~ 276 ~
- Oskare...
-Da?
Eli je nepomično stajala s rukama uz telo i gledala ga. On se iskezio,
prišao vratima, prešao rukom od vrha vrata do praga, mahnuo Eli pred
licem.
- Šta je? Je l' ovde ima nečega, ili šta?
- Ne počinji.
- Ali, ozbiljno. Šta bi se desilo ako te ne bih pozvao?
- Ne. Počinji - Eli se tanušno osmehnula. - Hoćeš da vidiš? Šta se
dešava? A? Je l' hoćeš?
Eli je to rekla na način koji je za cilj očigledno imao to da Oskar kaže
„ne"; obećanje o nečemu užasnom. Ali Oskar je progutao knedlu i rekao:
- Da. Hoću! Daj da vidim!
- Na papiriću si napisao da...
- Jesam. Ali daj sad da vidim! Šta se dešava?
Eli je stisnula usne, na sekund se razmišljala, a onda zakoračila
napred, preko praga. Oskar je napeo celo telo, očekujući neku plavu
munju, da će se vrata pokrenuti, proći pravo kroz Eli, i zalupiti, ili nešto
slično. Ali ništa se nije desilo. Eli je ušla u predsoblje, zatvorila vrata za
sobom. Oskar je slegnuo ramenima.
- Je l' to sve?
- Ne baš.
Eli je stajala isto kako je stajala ispred vrata. Mirno, s rukama pored
tela i pogledom prikovanim za Oskara. Oskar je odmahnuo glavom.
- I šta? Pa nije...
Prekinuo je sam sebe kad se jedna suza probila do ćoška Elinog oka,
ne, u oba oka. Samo to nije bila suza, pošto je bila tamna. Koža na Elinom
licu je počela da crveni, postala svetloroze, svetlocrvena, tamnocrvena i
pesnice su joj se stegle kad su se pore na licu otvorile i kapljice krvi počele
da izlaze jedna za drugom. Vrat, ista stvar.
Eline usne su se iskrivile od bola i jedna kap krvi joj se slila u usta,
sjedinila se s biserima krvi koji su izbijali na površinu i povećala joj se dok
je stigla na bradu, na putu ka dole, ka ujedinjenju s drugim kapljicama na
vratu.
Oskar je izgubio snagu u rukama; opustio ih je i ploča je iskliznula iz
futrole, jednom ivicom je udarila o pod i odskočila, a zatim ravnom
stranom pala na tepih. Pogled mu se spustio na Eline ruke.
Nadlanice su joj bile vlažne od tanke opne krvi, koja se i dalje
~ 277 ~
probijala na površinu.
Ponovo ju je pogledao u oči, nije uspeo da je nađe. Činilo se da su oči
utonule u svoje duplje, bile su ispunjene krvlju koja ih je prelivala, tekla
niz nos i preko usana u usta, odakle je još krvi izbijalo, dva potočića
isticala su joj iz krajeva usta i preko vrata nestajala pod majicom na kojoj
se pojavljivalo sve više tamnih fleka.
Krvarila je iz svake pore na telu.
Oskar je zadahtao, viknuo:
- Možeš da udeš, možeš... dobro došla si, možeš... da budeš ovde!
Eli se opustila. Stegnute pesnice su joj se otvorile. Bolna grimasa je
nestala. Oskar je na trenutak pomislio da će i krv nestati, da će se sve
zajedno ne dogoditi sad kad je pozvana.
Ali, ne. Prestala je da teče, ali Elino lice i ruke su i dalje bili
tamnocrveni, i dok su ćutke stajali jedno pred drugim, krv je polako počela
da koagulira, stvara tamnije pruge i kraste na mestima na kojima je više
tekla, i Oskar je osetio blagi miris bolnice. Podigao je ploču s poda, vratio
je u omot i ne podžući pogled ka Eli, rekao:
- Izvini, ja... nisam mislio...
- U redu je. Ja sam htela. Ali mislim da bi možda trebalo da se
istuširam. Je l' imaš jednu plastičnu kesu?
- Plastičnu kesu?
- Da. Za odeću.
Oskar je klimnuo glavom, otišao u kuhinju i iz ormana ispod sudopere
iskopao jednu kesu na kojoj je pisalo ,,ICA - Jedi, pij i budi srećan!". Vratio se
u dnevnu sobu, spustio ploču na stočić i zastao, dok mu je kesa šuštala u
ruci.
A da nisam ništa rekao. Da sam je pustio da... iskrvari. Zgužvao je
kesu u loptu, pustio je i ona je pala na pod. Podigao ju je, bacio u vazduh,
uhvatio. Eli je pustila tuš u kupatilu.
Sve je istina. Ona je... on je...
Dok je išao ka kupatilu, razvio je kesu. Jedi, pij i budi srećan. Iza
zatvorenih vrata čulo se pljuštanje vode. Brava je pokazivala belo.
Pažljivo je pokucao.
- Eli...
- Da. Uđi.
- Ne, samo... kesa.
- Ne čujem te. Uđi.
- Ne.
~ 278 ~
- Oskare, ja...
- Ostaviću ti kesu ovde!
Spustio je kesu ispred vrata i pobegao u dnevnu sobu. Izvadio je ploču
iz omota, stavio je na gramofon, pustio ga i prebacio iglu na treću pesmu,
svoju omiljenu. Prilično dug intro, a onda je pevačev meki glas izašao kroz
zvučnike.
Devojka stavlja cveće u kosu dok ide preko polja.
Ove godine puni devetnaest i smeši se sama za sebe dok hoda.
Eli je ušla u dnevnu sobu. Vezala je peškir oko struka, u ruci je držala
kesu sa svojom odećom. Lice joj je sada bilo čisto, a mokra kosa joj je
izuvijano padala preko obraza, ušiju. Oskar je prekrstio ruke, klimnuo joj
glavom.
Zašto se smeješ, pita je momak kad nalete jedno na drugo kod kapije.
Pa, mislim na onoga kog ću dobiti, odgovara devojka tako plavih očiju.
Onoga koga toliko volim...
- Oskare?
- Da? - Smanjio je i glavom pokazao ka gramofonu. - Blesavo, a?
Eli je odmahnula glavom.
- Ne, odlično je. E, to mi se sviđa.
- Stvarno?
- Da. Ali slušaj... - Eli je izgledala kao da hoće još nešto da kaže, ali je
onda samo rekla „eh", i razvezala peškir koji joj je stajao oko struka.
Peškir je pao na pod preko njenih stopala i Eli se našla gola pred
Oskarom. Mahnula je rukom ispred svog mršavog tela i rekla: - Eto, sad
znaš.
...Dole kod jezera, gde crtaju u pesku,
Tiho jedno drugom govore;
Ti si moj prijatelj, tebe želim
La-lala-lalala...
Kratki instrumentalni deo i zatim se pesma završila. Blago krckanje
iz zvučnika dok je igla prelazila na sledeću pesmu, a Oskar gledao Eli.
Malene bradavice su izgledale gotovo crno naspram njene blede kože.
Gornji deo tela joj je bio tanak, prav i bez kontura. Samo su se rebra jasno
ocrtavala pod oštrim svetlom lustera. Njene mršave ruke i noge bile su
neprirodno duge i štrcale su od tela; jedno mlado drvo, prekriveno
ljudskom kožom. Među nogama nije imala... ništa. Ni prorez, ni penis.
Samo glatku kožu.
~ 279 ~
Oskar je rukom prošao kroz kosu i zaustavio je na vratu. Nije hteo da
kaže onu glupu maminu reč, ali mu je ona ipak izletela.
- Pa nemaš... pišu.
Eli je savila vrat, pogledala ka svojim preponama kao da je i za nju to
potpuno novo otkriće. Sledeća pesma je počela i Oskar nije čuo šta je Eli
odgovorila. Pritisnuo je dugme i igla se podigla sa ploče.
- Šta si rekla?
- Rekla sam da sam imala.
- Pa šta joj se desilo?
Eli se nasmejala, a Oskar je i sam čuo kako je pitanje zvučalo, malo je
pocrveneo. Eli je raširila ruke i prebacila donju usnu preko gornje.
- Zaboravila sam je u metrou.
- Ma šta se glupiraš.
Ne pogledavši Eli, Oskar je otišao do kupatila da proveri da nema
nekih tragova. Topla para još uvek je lebdela u vazduhu, ogledalo je bilo
zamagljeno. Kada je bila jednako bela kao i pre, samo blizu ivice
bledožuta pruga stare prljavštine koja se nikad nije skidala. Lavabo, čist.
Nije se desilo.
Eli je u kupatilo ušla samo reda radi, prekinula iluziju. Ali, ne: sapun.
Podigao ga je. Sapun je bio svetloroze, a u malom udubljenju ispod njega,
u barici vode, nalazilo se nešto što je ličilo na punoglavca, da: živo, i
trznuo se kad je počelo da pliva, da se kreće, da maše repom i vijuga ka
ivici udubljenja za sapun, izletelo u lavabo, zaglavilo se na ivici. Ali tu je
stajalo nepomično, nije bilo živo. Pustio je vodu i sprao ga u odvod, oprao
je sapun i oprao udubljenje. Zatim je uzeo svoj bademantil sa zakačke,
vratio se u dnevnu sobu i pružio ga Eli koja je i dalje stajala gola nasred
sobe, gledala oko sebe.
- Hvala. Kad ti se vraća mama?
- Za nekoliko sati - Oskar je podigao kesu s njenom odećom. - Da
bacim ovo?
Eli je obukao bademantil, vezao pojas.
- Ne. Odneću je posle. - Dotakao je Oskarovo rame. - Oskare. Ti
shvataš da ja nisam devojčica, da nisam...
Oskar je uzmaknuo.
- Čoveče, kol'ko melješ. Znam to. Već si mi rekao!
- Nisam.
- Naravno da jesi.
- Kad?
~ 280 ~
Oskar se zamislio.
- Ne sećam se, ali u svakom slučaju znam. Znam već dugo.
- Jesi li... tužan?
- Zašto bih bio tužan?
- Zato što... ne znam. Možda misliš da je... grozno. Tvoji drugovi...
- Prestani! Prestani. Ti si lud. Prestani.
- Okej.
Eli je zavrteo kaiš na bademantilu, a zatim prišao gramofonu i
pogledao ploču koja se okretala. Okrenuo se, pogledao po sobi.
- Znaš, odavno nisam bio... ovako kod nekog kući. Ne znam tačno...
Šta treba da radim?
- Pojma nemam.
Eli je opustio ramena, zavukao ruke u džepove bademantila, kao
hipnotisan se zagledao u tamnu ploču. Otvorio je usta da nešto kaže,
zatvorio ih. Izvukao je desnu ruku iz džepa, ispružio je ka ploči i
kažiprstom je pritisnuo tako da se ploča zaustavila.
- Pazi. Može da se... uništi.
- Izvini.
Eli je brzo povukao prst i ploča se ubrzala, nastavila da se okreće.
Oskar je primetio da je prst ostavio vlažan otisak koji se video svaki put
kad je prolazio ispod snopa svetlost od lustera. Eli je vratio ruku u džep,
pogledao ploču kao da pokušava da čuje zvuk proučavajući rezove.
- Ovo će zvučati... ali... - Elijeve usne su se trznule - ...nisam imao...
običnog prijatelja već dvesta godina.
Pogledao je Oskara sa osmehom koji je govorio „izvini što pričam
takve gluposti". Oskar je razrogačio oči.
- Zar si toliko star?
- Da. Ne. Rodio sam se pre oko dvesta godina, ali pola tog vremena
sam spavao.
- To i ja radim. Ili barem... osam sati... koliko to ispadne... trećina.
- Da. Samo... kad kažem spavao, mislim da je prolazilo i po nekoliko
meseci da uopšte nisam... ustajao. A onda nekoliko meseci... živim. Ali
tada se odmaram tokom dana.
- To tako funkcioniše?
- Ne znam. Tako je sa mnom. A kad se probudim... opet sam mali. I
slab. Tada mi je potrebna pomoć. Možda sam zato preživeo. Zato što sam
mali. I ljudi hoće da mi pomognu. Mada... iz raznoraznih razloga.
Senka je prešla preko Elijevog obraza kad je stisnuo zube, zavukao
min@
~ 281 ~
ruke još dublje u džepove, našao nešto, izvadio. Sjajno parčence papira.
Nešto što je Oskarova mama zaboravila; ponekad oblači i njegov
bademantil. Eli je pažljivo vratio papirić u džep, kao da je reč o nečemu
vrednom.
- A je l' spavaš u kovčegu? «
Eli se nasmejao, odmahnuo glavom.
- Ne. Ne. Ja...
Oskar više nije mogao da izdrži. To mu zapravo nije bila namera, ali
je izgledalo kao optužba kad je rekao:
- Ali ti ubijaš ljude!
Eli ga je pogledao u oči, sa izrazom sličnim iznenađenju, kao da je
Oskar izneo snažnu tvrdnju da na svakoj ruci ima po pet prstiju.
- Da. Ubijam ljude. To je užasno.
- Pa zašto onda to radiš?
Iskra besa u Elijevim očima.
- Ako imaš bolju ideju, rado bih je čuo.
- Da, pa šta... krv... mora da može i... nekako... da ti...
- Ne može.
- Zašto?
Eli je frknuo, oči su mu se skupile.
- Zato što sam kao ti.
- Šta kao ja? Ja...
Eli je mahnuo rukom, kao da drži nož, rekao:
- Šta buljiš, jebeni idiote. Hoćeš da te ubijem? - Napravio je pokret kao
da zariva nož. - Eto ti. Kad buljiš u mene.
Oskar je stisnuo usne, protrljao ih jednu o drugu, ovlažio.
- Šta kažeš?
- Ne kažem to ja. Ti si to rekao. To je prvo što sam te čuo da si rekao.
Dole na igralištu.
Oskar se setio. Drvo. Nož. Kako je posle okrenuo oštricu, iskoristio je
kao ogledalo i prvi put ugledao Eli.
Zar se ti vidiš u ogledalu? Prvi put sam te video u ogledalu.
- Ja... ne ubijam ljude.
- Ne. Ali bi hteo. Kad bi mogao. A stvarno bi to uradio, kad bi morao.
- Zato što ih mrzim. To je velika...
- Razlika. Zar ne?
- Da...?
- Ako bi se izvukao. Ako bi se jednostavno desilo. Ako bi mogao da
~ 282 ~
poželiš da. oni umru i oni umru. Je l' ne bi to uradio?
- ...Bih.
- Eto. A to bi bilo samo iz zabave. Osvete. Ja to radim zato što moram.
Ne postoji nijedan drugi način.
- Ali to je zato što... me povređuju, zato što me zadirkuju, zato što...
- Zato što hoćeš da živiš. Baš kao i ja.
Eli je ispružio ruke, stavio ih na Oskarove obraze, približio lice
njegovom.
- Postani nakratko ja.
I poljubio ga.
Čovekovi prsti su savijeni oko kockica i Oskar vidi da su mu nokti
ofarbani u crno. Tišina lebdi poput zagušljive magle u vazduhu. Tanka
ruka se naginje... polako... i kockice ispadaju iz nje, padaju na sto... pabang.
Sudaraju se, okreću, staju.
Dva. I četiri.
Oskar oseća olakšanje za koje ne zna čime je izazvano, kad čovek kreće
oko stola, staje pred red dečaka kao general pred svoju armiju. Glas mu je
bezvučan, ni taman ni svetao. On pruža prst i počinje da broji.
- Jedan... dva... tri... četiri...
Oskar gleda ulevo, u pravcu čovekovog brojanja. Dečaci su opušteni,
oslobođeni. Jecaj. Dečak do Oskara se povija, donja usna mu drhti. Ah. On
je... broj šest. Oskar sada shvata svoje olakšanje.
- Pet... šest... i... sedam.
Prst upire pravo u Oskara. Čovek ga gleda u oči. I smeši se. Ne!
Ali bilo je... Oskar sklanja pogled sa čoveka, gleda kockice.
Pokazuju tri i četiri. Dečak pored Oskara se osvrće, potpuno razbuđen,
kao da se upravo probudio iz košmara. Pogledi im se susreću na trenutak.
Prazni. Nerazumevajući.
Zatim krik iz pravca zida.
- ...Mama...
Žena sa braon šalom trči ka njemu, ali dva čoveka se ispre- čuju,
hvataju je za ruke i... bacaju je nazad na betonski zid.
Oskarove ruke se cimnu, kao da pokušava daje uhvati dok pada, i
usne mu obrazuju reč:
- ...Mama!
Kad ga ruke čvrste kao čelik hvataju za ramena i izvlače iz reda, vode
ka jednim malim vratima. Čovek s perikom i dalje drži podignut prst,
~ 283 ~
prati ga njime dok ga guraju, izvode iz sale u jednu mračnu sobu koja
smrdi na...
...alkohol...
...zatim treperenje, nejasne slike; svetio, mrak, kamen, gola koža...
dok se slika ne stabilizuje i Oskar oseti snažan pritisak na grudima.
Ne može da pomeri ruke. Oseća da će mu desno uho pući, pritisnuto o...
dasku.
Nešto mu je u ustima. Parče kanapa. Oskar sisa kanap, otvara oči.
Leži na stomaku na stolu. Ruke su mu vezane za nogare. Go je. Pred
očima su mu dve Jigure; čovek s perikom i još neko. Jedan debeli
čovečuljak koji izgleda... smešno. Ne. Izgleda kao neko ko misli daje
smešan. Stalno priča priče kojima se niko ne smeje. Smešni čovek drži nož
u jednoj ruci, činiju u drugoj.
Nešto nije u redu.
Pritisak na grudi, na uho. Na kolena. Trebalo bi da je pritisak i na...
pišu. Ali izgleda daje baš na tom mestu... rupa u stolu. Oskar pokušava da
se okrene i oseti, ali telo mu je čvrsto vezano.
Čovek s perikom govori nešto smešnom čoveku i smešni čovek se smeje,
klima glavom. Zatim obojica čučnu. Čovek s perikom pogledom fiksira
Oskara. Oči su mu svetloplave, kao nebo hladnog jesenjeg dana. Izgleda
prilično zainteresovano. Čovek gleda Oskara u oči kao da u njima traži
nešto lepo, nešto što voli.
Smešni čovek puzi ispod stola, noseći nož i činiju. I Oskar shvata.
Zna i da kad bi samo mogao... da ispljune taj kanap iz usta, ne bi
morao da bude ovde. A onda nestaje.
Oskar je pokušao da zabaci glavu unazad, izađe iz poljupca. Ali je Eli,
očekujući ovakvu reakciju, rukom uhvatio njegov potiljak, pritsnuo mu
usne uz svoje, naterao ga da ostane u njegovom sećanju, nastavio.
Konopac mu je naguran u usta i vlažan, pištavi zvuk se začuje kad
Oskar prdne od straha. Čovek s perikom mršti nos i cokće, prekorno. Oči se
ne menjaju. I dalje isti izraz kao kod deteta koje samo što nije otvorilo
kutiju u kojoj zna da se nalazi štene.
Hladni prsti grabe Oskara za pišu, izvlače je. On otvara usta da vikne
„neee!", ali od konopca ne može da oblikuje reč i sve što izađe Je „eeeeel".
Čovek pod stolom nešto pita i čovek s perikom klima glavom, ne
sklanjajući pogled s Oskara. Zatim bol. Užarena gvozdena šipka pritiska
mu prepone, klizi ka stomaku, grudi mu izjeda vatrena strela, prolazi mu
celim telom i on vrišti, vrišti dok mu se oči pune suzama, a telo gori.
~ 284 ~
Srce udara o sto kao pesnica o kapiju i Oskar čvrsto zatvara oči,
zagriza kanap dok u daljini čuje pljuskanje vode, vidi.....mamu kako kleči
kraj potočića i ispira odeću. Mama. Mama. Nešto ispušta, deo odeće, i
Oskar ustaje, ležao je na stomaku i telo mu gori, ustaje, trči ka potoku, ka
delu odeće koji brzo ot- plovljava, baca se u vodu da ugasi telo, da spase
odeću i hvata je. Košulja njegove sestre. Podiže je ka svetlu, ka mami koja
se ocrtava kao silueta na plaži, i voda kaplje s košulje, svetluca na suncu,
pada nazad u potok, u njegove oči i pogled mu se pomućuje od vode koja
mupreliva i obraze kad....otvara oči i jasno vidi plavu kosu, plave oči kao
udaljena šumska jezera. Vidi činiju koju drži u rukama, činiju koju
prinosi ustima i pije. Kako zatvara oči, konačno žmuri i pije...
Još vremena... Beskonačno vreme. Zarobljen. Čovek grize. I pije. Grize.
I pije.
Zatim užareno gvožđe doseže do Oskarove glave i sve postaje
svetlocrveno kad tržne glavu unazad, ispljune konopac i padne...
Eli je uhvatio Oskara kad mu se odvojio od usana. Čvrsto ga je držao
u naručju. Oskar se uhvatio za ono za šta je imao, telo pred sobom i
čvrsto ga je zagrlio, nesvesno se osvrnuo po sobi.
Miran.
Nakon nekog vremena, pred očima mu se stvorio obrazac. Tapeta. Bež
s belim, gotovo nevidljivim ružama. Prepoznao ga je. To su tapete u
njegovoj dnevnoj sobi. Nalazio se u dnevnoj sobi svog i maminog stana.
U naručju mu je... Eli.
Dečak. Moj drugar. Da.
Oskaru je pozlilo, zavrtelo mu se u glavi. Izvukao se iz zagrljaja i seo
na kauč, ponovo pogledao oko sebe, kao da je hteo da se osigura da se
vratio, da više nije... tamo. Progutao je knedlu, primetio da se još uvek
seća svakog detalja mesta koje je upravo posetio. Bilo je kao stvarno
sećanje. Nešto što se njemu desilo. Smešni čovek, činija, bol...
Eli je kleknuo pred njega s rukama preko stomaka, rekao:
- Izvini.
Baš tako...
- Šta je bilo s mamom?
Eli se zbunio, pitao:
- Misliš... s mojom mamom?
- Ne... - Oskar je zaćutao, pred sobom je ugledao sliku mame kraj
potoka, kako pere odeću. Samo, to nije bila njegova mama. Uopšte nije
ličila na nju. Protrljao je oči, rekao:
~ 285 ~
- Da, mislim s tvojom mamom.
- Ne znam.
- Nisu je valjda oni...
- Ne znam!
Eli je stisnuo pesnice toliko da su mu zglobovi pobeleli, a ramena se
izdigla. Zatim se opustio i rekao nežnije:
- Ne znam. Izvini. Izvini... za sve. Nisam hteo da... ne znam. Oprosti
mi. Bilo je... glupo.
Eli je bio kopija svoje mame. Tanji, ravniji, mlađi, ali... kopija. Za
dvadeset godina će verovatno izgledati isto kao žena kraj potoka.
Osim što neće. Izgledaće identično kao i sada.
Oskar je umorno uzdahnuo, zavalio se u kauč. Previše. Blaga
glavobolja mu je opipavala slepoočnice, uhvatila se, pritisnula. Previše.
Eli je ustao.
- Idem ja.
Oskar je naslonio glavu na ruke, klimnuo. Nije imao snage da se
pobuni, da razmišlja šta da radi. Eli je skinuo bademantil i Oskar je
nakratko ponovo video njegove prepone. Na bledoj koži se primećivala
malena roze fleka, ožiljak.
Šta radi kad... piša? Ili možda i ne...
Nije imao snage da pita. Eli je čučnuo kod kese, odvezao je i počeo da
vadi svoje stvari. Oskar je rekao:
- Možeš... da uzmeš nešto moje.
- Nema veze.
Eli je izvadio kariranu košulju. Tamne fleke na svetloplavom. Oskar
se uspravio. Glavobolja mu je vrtložila slepoočnicama.
- Ne glupiraj se, uzmi...
- U redu je.
Eli je krenuo da oblači iskrvavljenu košulju, kad je Oskar rekao:
- Odvratan si, zar ne shvataš? Odvratan!
Eli se okrenuo ka njemu s košuljom u rukama.
- Misliš?
- Da.
Eli je vratio košulju u kesu.
- Pa šta da uzmem?
- Nešto iz ormana, šta hoćeš.
Eli je klimnuo glavom, otišao u Oskarovu sobu, a Oskar je skliznuo
postrance na kauč i rukama pritisnuo slepoočnice, kao da hoće da ih
~ 286 ~
spreči da puknu.
Mama, Elijeva mama, moja mama, Eli, ja. Dvesta godina. Elijev tata.
Elijev tata? Onaj matori koji... Matori.
Eli se vratio u dnevnu sobu. Oskar se spremio da kaže ono što je hteo,
ali se zaustavio kad je video da Eli nosi haljinu. Izbledelu, žutu letnju
haljinu s belim tačkicama. Haljinu njegove mame. Eli je rukom prešao
preko haljine.
- Je l' ovo okej? Uzeo sam onu koja je izgledala najiznošenije.
- Ali to je...
- Vratiću je.
- Da. Da, da.
Eli mu je prišao, čučnuo pred njega, uzeo ga za ruku.
- Žao mi je što... ne znam šta da...
Oskar je mahnuo drugom rukom kako bi ga prekinuo i rekao:
- Znaš da je onaj matori pobegao, a?
- Koji matori?
- Matori za kog si rekao da ti je tata. Onaj koji je živeo s tobom.
- Šta s njim?
Oskar je zažmurio. Plave munje su mu sevale pod kapcima. Lanac
dogadaja koji je rekonstruisao iz novina rasturio se i on se naljutio,
izvukao ruku iz Elijeve i stegnuo je, udario svoju pulsirajuću glavu, i, ne
otvarajući oči, rekao:
- Prestani. Jednostavno prestani. Znam sve, okej? Prestani da se
praviš. Prestani da lažeš, muka mi je više od toga.
Eli ništa nije rekao. Oskar je držao oči čvrsto zatvorene, udisao i
izdisao.
- Matori je pobegao. Tražili su ga ceo dan i nisu ga našli. Sad znaš.
Pauza. Zatim Elijev glas, iznad Oskarve glave.
- Gde?
- Ovde. U Judarnu. U šumi. Kod Okeshuva.
Oskar je otvorio oči. Eli je ustao, držao je ruku na ustima, s velim,
razrogačenim očima iznad nje. Haljina mu je bila prevelika, visila je kao
vreća preko njegovih uskih ramena, izgledao je kao dete koje je bez
dozvole uzelo maminu odeću i sad iščekivalo neku veliku kaznu.
- Oskare - rekao je Eli. - Ne izlazi napolje. Po mraku. Obećaj mi.
Haljina. Reči. Oskar je frknuo, nije mogao da izdrži da ne kaže.
- Zvučiš ko moja mama.
~ 287 ~
Veverica trči niz stablo hrasta, zastaje, osluškuje. Sirena, u daljini.
Ulicom Berjslagsvegen prolazi kombi hitne pomoći s uključenim
plavim svetlima, sirenom. U kolima hitne pomoći je troje ljudi. Lake
Serenson sedi na klupi koja se spušta sa zida vozila i drži beskrvnu,
izgrebanu ruku koja pripada Virginiji Lindblad. Bolnički tehničar
namešta cev koja dovodi fiziološki rastvor do Virginijinog tela kako bi
njenom srcu dao nešto da ispumpava, nakon što je izgubila toliko krvi.
Veverica zvuk ocenjuje bezopasnim, nevažnim. Nastavlja niz stablo.
Šuma je čitav dan bila puna ljudi, pasa. Ni trenutak mira, i tek sad, kad
se smrklo, veverica se usudila da se spusti s hrasta na kom je bila
primorana da provede ceo dan.
Sad su lavež pasa i glasovi utihnuli, nestali. Čini se da je i ona
grmeća ptica koja je letela iznad krošnje otišla u svoje gnezdo.
Veverica stiže do podnožja drveta, trči duž debelog korena. Ne voli da
boravi na zemlji po mraku, ali je glad primorava. Kreće se obazrivo,
zastajkuje i osluškuje, osvrće se na svakih deset metara. Ide obilaznicom
oko jazavčije jazbine u kojoj je sve do letos živela porodica jazavaca. Dugo
ih već nije videla, ali nikad ne možeš da budeš previše oprezan.
Konačno doseže cilj; najbliže od mnogih zimskih skladišta koje je
jesenas napravila. Temperatura se sad uveče ponovo spustila ispod nule, a
sneg koji je tokom dana počeo da se topi, napravio je tanku, tvrdu
pokoricu. Veverica kandžama grebe po pokorici, probija je i počinje da
kopa. Zastaje, osluškuje, nastavlja da kopa. Kroz sneg, lišće, zemlju.
Baš u trenutku kad uzima lešnik, začuje zvuk.
Opasnost.
Stavlja lešnik u usta i uštrcava uz jedan bor, ne stigavši da pokrije
skladište. Na sigurnom, gore na grani, vadi lešnik iz usta, pokušava da
odredi odakle zvuk dopire. Glad je velika, a hrana svega nekoliko
centimetara od usta, ali prvo mora da se locira opasnost, da se
identifikuje, pre nego što bude vreme za jelo.
Veveričina glava leti iz strane u stranu, njuškica joj podrhtava dok
gleda teren prošaran mesečevom svetlošću pod svojim nogama i pronalazi
izvor zvuka. Da. Obilaznica je bila vredna napora. Šuštanje dolazi iz
jazavčije jazbine.
Jazavci ne mogu da se penju po drveću. Veverica se malo opusti,
zagrize lešnik, nastavljajući da posmatra zemlju, ali sada više kao
~ 288 ~
pozorišni gledalac, s trećeg balkona. Hoće da vidi šta se dešava, koliko ima
jazavaca.
Ali ono što izlazi iz jazbine nije jazavac. Veverica vadi lešnik iz usta,
gleda. Pokušava da razume. Da ono što vidi poveže s poznatim
činjenicama. Ne uspeva.
Zato ponovo stavlja lešnik u usta, penje se još više, sve do krošnje.
Možda ono dole može da se penje po drveću. Nikad ne možeš da budeš
previše oprezan.
Čudovište, kao iz bajki. I svaki put kad ga uhvatimo, želimo da se pravimo
da je to zauvek."
Još petnaest minuta pre predviđenog vremena, vazduh je u prostoriji
sa lošom ventilacijom postao topao i vlažan, i jedini koji se nisu žalili bili
su članovi italijanskog TV-tima, koji su rekli da su navikli na takve
uslove. Prebacili su se u veću salu i kad je kucnulo osam, načelnik policije
Stokholmskog sreza je ušao, u pratnji onog inspektora koji je vodio istragu
i koji je u bolnici razgovarao s ritualnim ubicom, kao i zapovednika
patrole koji je tokom dana nadgledao operaciju u šumi Judarn.
Nisu se plašili da će ih novinari rastrgnuti na komade, pošto su se
odlučili da im bace kost.
Policija je, naime, imala sliku čoveka.
Istraživanje ručnog sata konačno je dalo rezultata. Jedan sajdžija u
gradiću Karlskugi u centralnoj Švedskoj je u subotu strpljivo pregledao
kartoteku isteklih garantnih listova i našao broj koji je policija u jednom
pismu zamolila njega i sve ostale časovničare da potraže. Pozvao je
policiju i dao im ime, adresu i broj telefona čoveka koji je bio registrovan
kao kupac. Stokholmska policija je proverila njegovo ime u registru i
zamolila lokalnu policiju u Karlskugi da ode na datu adresu i proveri.
U stanici je nastalo određeno uzbuđenje kad je stigla informacija da je
čovek zapravo već osuđivan za pokušaj silovanja devetogodišnjeg deteta,
sedam godina ranije. Tri godine je proveo u zatvorskoj bolnici, označen
kao psihički bolestan. Zatim je proglašen zdravim i pušten.
Ali karlskuška policija je čoveka našla kod kuće, u dobrom zdravlju.
Da, imao je nekad takav sat. Ne, ne seća se šta se s njim desilo. Bilo
je potrebno nekoliko sati saslušanja u policijskoj stanici, podsećanja da se
~ 274 ~
psihijatrijska procena o ozdravljenju uvek može preispitati, dok se čovek
nije setio kome je prodao sat.
Hokanu Bengtsonu, iz Karlstada. Našli su se negde i radili nešto, nije
mogao da se seti šta. U svakom slučaju, prodao mu je sat, ali nije imao
njegovu adresu i mogao je da da samo neodređen lični opis i pitao da li bi
sada mogao da ide kući.
Pretraživanje imena Hokan Bengtson nije dalo ništa konkretno. Našli
su dvadeset četiri Hokana Bengtsona u Karlstadskoj opštini. Polovina je
odmah mogla da se isključi, na osnovu godišta. Počeli su s pozivima.
Potraga je bila znatno olakšana time što je, ako čovek može da govori,
odmah diskvalifikovan kao kandidat.
Do devet uveče su uspeli da svedu listu nz jednog čoveka. Jednog
Hokana Bengtsona koji je radio kao profesor švedskog i koji se odselio iz
Karlstada nakon što mu je kuća izgorela pod nejasnim okolnostima.
Pozvali su direktora škole i saznali da je bilo glasina da je Hokan
Bengtson... voleo decu na neprigodan način. Zamolili su direktora i da u
subotu uveče ode do škole i iz arhive iskopa jednu staru fotografiju
Hokana Bengtsona, slikanu za školski katalog 1976.
Jedan karlstadski policajac koji je inače u nedelju imao neka posla u
Stokholmu, faksom je poslao kopiju, a u subotu uveče je doneo original.
Ona je u stanicu stokholmske policije stigla u jedan sat u nedelju ujutru,
dakle, svega pola sata nakon što je dotični čovek pao kroz prozor svoje
bolničke sobe i bio proglašen mrtvim.
Nedeljno jutro je posvećeno proveravanju, putem zubarskih i
lekarskih kartona iz Karlstada, da je čovek sa slike isti čovek koji je
prethodne noći ležao prikovan za krevet, i da, to je bio on.
U nedelju popodne održan je sastanak u policijskoj stanici. Računali
su da će polako moći da odmotaju klupko onoga što je mrtvac uradio otkad
je otišao iz Karlstada, da vide da li su njegove radnje deo nekog većeg
konteksta, da li na njegovom putu ima više žrtava.
Ali sada se situacija promenila.
Čovek je još uvek bio živ, bio je na slobodi, i trenutno se najvažnijim
činilo dolaženje do saznanja gde je živeo, pošto je postojala blaga šansa da
će pokušati tamo da se vrati. Kretanje ka Zapadnom predgrađu ukazivalo
je na to. Tako su se odlučili da će, ukoliko čovek ne bude uhvaćen do
konferencije za štampu, upotrebiti unekoliko nepouzdanog, ali zato
mnogoglavog psa tragača zvanog Javnost.
~ 275 ~
Postojala je mogućnost da ga je neko video dok je još uvek izgledao
kao na slici i da možda zna u kom kraju je živeo. Pored toga, a to je,
naravno, bilo u drugom planu, moralo se nešto baciti medijima.
I sada su tri policajca sedela za dugačkim stolom na podijumu, i među
okupljenim novinarima je zavladao žamor, kad je načelnik policije
jednostavnim pokretom, kao da je znao da je on dramski najefektniji,
podigao uvećanu sliku Hokana Bengtsona i rekao:
- Čovek koga tražimo zove se Hokan Bengtson, i pre nego što mu se
lice deformisalo, izgledao je... ovako.
Načelnik je napravio pauzu dok su fotoaparati škljocali, a blicevi na
trenutak pretvorili salu u stroboskop.
Jasno, postojale su kopije slike koje će biti podeljene novinarima, ali
pre svega, strane novine će verovatno izabrati osećajniju i simboličnu
sliku načelnika policije sa ubicom, takoreći, u ruci.
Kad su završili sa slikanjem i kad je šef istražnog tima ispričao o
probojima u istrazi, bilo je vreme za pitanja. Prvi koji je dobio reč, bio je
novinar Dagens Nihetera.
- Računate da ćete moći da ga uhvatite?
Načelnik je duboko udahnuo, odlučio da svoj ugled stavi na kocku,
nagnuo se ka mikrofonu i rekao:
- Najkasnije do sutra.
- 'De si.
- Ćao.
Oskar se okrenuo i ušao u dnevnu sobu da uzme ploču koje se setio.
Prelistavao je maminu mršavu kolekciju i našao je. Vikinzi. Cela grupa je
stalaja na nečemu što je ličilo na skelet vikinškog broda, u koji se nikako
nisu uklapali u svojim sjajnim kostimima. Eli nije ušla. S pločom u ruci,
Oskar se vratio do predsoblja. Ona je i dalje stajala pred vratima.
- Oskare, moraš da me pozoveš.
- Ali... prozor. Već sam te...
- Ovo je nov ulazak.
- Aha. Možeš...
Oskar se prekinuo, oblizao usne. Pogledao je ploču. Fotografija za
omot je uslikana po mraku, s blicom, i Vikinzi su svetleli kao grupa
svetaca na putu ka zemlji. Zakoračio je ka Eli, pokazao joj ploču.
- Provali. Izgleda kao da su u kitovom stomaku ili tako nešto.
~ 276 ~
- Oskare...
-Da?
Eli je nepomično stajala s rukama uz telo i gledala ga. On se iskezio,
prišao vratima, prešao rukom od vrha vrata do praga, mahnuo Eli pred
licem.
- Šta je? Je l' ovde ima nečega, ili šta?
- Ne počinji.
- Ali, ozbiljno. Šta bi se desilo ako te ne bih pozvao?
- Ne. Počinji - Eli se tanušno osmehnula. - Hoćeš da vidiš? Šta se
dešava? A? Je l' hoćeš?
Eli je to rekla na način koji je za cilj očigledno imao to da Oskar kaže
„ne"; obećanje o nečemu užasnom. Ali Oskar je progutao knedlu i rekao:
- Da. Hoću! Daj da vidim!
- Na papiriću si napisao da...
- Jesam. Ali daj sad da vidim! Šta se dešava?
Eli je stisnula usne, na sekund se razmišljala, a onda zakoračila
napred, preko praga. Oskar je napeo celo telo, očekujući neku plavu
munju, da će se vrata pokrenuti, proći pravo kroz Eli, i zalupiti, ili nešto
slično. Ali ništa se nije desilo. Eli je ušla u predsoblje, zatvorila vrata za
sobom. Oskar je slegnuo ramenima.
- Je l' to sve?
- Ne baš.
Eli je stajala isto kako je stajala ispred vrata. Mirno, s rukama pored
tela i pogledom prikovanim za Oskara. Oskar je odmahnuo glavom.
- I šta? Pa nije...
Prekinuo je sam sebe kad se jedna suza probila do ćoška Elinog oka,
ne, u oba oka. Samo to nije bila suza, pošto je bila tamna. Koža na Elinom
licu je počela da crveni, postala svetloroze, svetlocrvena, tamnocrvena i
pesnice su joj se stegle kad su se pore na licu otvorile i kapljice krvi počele
da izlaze jedna za drugom. Vrat, ista stvar.
Eline usne su se iskrivile od bola i jedna kap krvi joj se slila u usta,
sjedinila se s biserima krvi koji su izbijali na površinu i povećala joj se dok
je stigla na bradu, na putu ka dole, ka ujedinjenju s drugim kapljicama na
vratu.
Oskar je izgubio snagu u rukama; opustio ih je i ploča je iskliznula iz
futrole, jednom ivicom je udarila o pod i odskočila, a zatim ravnom
stranom pala na tepih. Pogled mu se spustio na Eline ruke.
Nadlanice su joj bile vlažne od tanke opne krvi, koja se i dalje
~ 277 ~
probijala na površinu.
Ponovo ju je pogledao u oči, nije uspeo da je nađe. Činilo se da su oči
utonule u svoje duplje, bile su ispunjene krvlju koja ih je prelivala, tekla
niz nos i preko usana u usta, odakle je još krvi izbijalo, dva potočića
isticala su joj iz krajeva usta i preko vrata nestajala pod majicom na kojoj
se pojavljivalo sve više tamnih fleka.
Krvarila je iz svake pore na telu.
Oskar je zadahtao, viknuo:
- Možeš da udeš, možeš... dobro došla si, možeš... da budeš ovde!
Eli se opustila. Stegnute pesnice su joj se otvorile. Bolna grimasa je
nestala. Oskar je na trenutak pomislio da će i krv nestati, da će se sve
zajedno ne dogoditi sad kad je pozvana.
Ali, ne. Prestala je da teče, ali Elino lice i ruke su i dalje bili
tamnocrveni, i dok su ćutke stajali jedno pred drugim, krv je polako počela
da koagulira, stvara tamnije pruge i kraste na mestima na kojima je više
tekla, i Oskar je osetio blagi miris bolnice. Podigao je ploču s poda, vratio
je u omot i ne podžući pogled ka Eli, rekao:
- Izvini, ja... nisam mislio...
- U redu je. Ja sam htela. Ali mislim da bi možda trebalo da se
istuširam. Je l' imaš jednu plastičnu kesu?
- Plastičnu kesu?
- Da. Za odeću.
Oskar je klimnuo glavom, otišao u kuhinju i iz ormana ispod sudopere
iskopao jednu kesu na kojoj je pisalo ,,ICA - Jedi, pij i budi srećan!". Vratio se
u dnevnu sobu, spustio ploču na stočić i zastao, dok mu je kesa šuštala u
ruci.
A da nisam ništa rekao. Da sam je pustio da... iskrvari. Zgužvao je
kesu u loptu, pustio je i ona je pala na pod. Podigao ju je, bacio u vazduh,
uhvatio. Eli je pustila tuš u kupatilu.
Sve je istina. Ona je... on je...
Dok je išao ka kupatilu, razvio je kesu. Jedi, pij i budi srećan. Iza
zatvorenih vrata čulo se pljuštanje vode. Brava je pokazivala belo.
Pažljivo je pokucao.
- Eli...
- Da. Uđi.
- Ne, samo... kesa.
- Ne čujem te. Uđi.
- Ne.
~ 278 ~
- Oskare, ja...
- Ostaviću ti kesu ovde!
Spustio je kesu ispred vrata i pobegao u dnevnu sobu. Izvadio je ploču
iz omota, stavio je na gramofon, pustio ga i prebacio iglu na treću pesmu,
svoju omiljenu. Prilično dug intro, a onda je pevačev meki glas izašao kroz
zvučnike.
Devojka stavlja cveće u kosu dok ide preko polja.
Ove godine puni devetnaest i smeši se sama za sebe dok hoda.
Eli je ušla u dnevnu sobu. Vezala je peškir oko struka, u ruci je držala
kesu sa svojom odećom. Lice joj je sada bilo čisto, a mokra kosa joj je
izuvijano padala preko obraza, ušiju. Oskar je prekrstio ruke, klimnuo joj
glavom.
Zašto se smeješ, pita je momak kad nalete jedno na drugo kod kapije.
Pa, mislim na onoga kog ću dobiti, odgovara devojka tako plavih očiju.
Onoga koga toliko volim...
- Oskare?
- Da? - Smanjio je i glavom pokazao ka gramofonu. - Blesavo, a?
Eli je odmahnula glavom.
- Ne, odlično je. E, to mi se sviđa.
- Stvarno?
- Da. Ali slušaj... - Eli je izgledala kao da hoće još nešto da kaže, ali je
onda samo rekla „eh", i razvezala peškir koji joj je stajao oko struka.
Peškir je pao na pod preko njenih stopala i Eli se našla gola pred
Oskarom. Mahnula je rukom ispred svog mršavog tela i rekla: - Eto, sad
znaš.
...Dole kod jezera, gde crtaju u pesku,
Tiho jedno drugom govore;
Ti si moj prijatelj, tebe želim
La-lala-lalala...
Kratki instrumentalni deo i zatim se pesma završila. Blago krckanje
iz zvučnika dok je igla prelazila na sledeću pesmu, a Oskar gledao Eli.
Malene bradavice su izgledale gotovo crno naspram njene blede kože.
Gornji deo tela joj je bio tanak, prav i bez kontura. Samo su se rebra jasno
ocrtavala pod oštrim svetlom lustera. Njene mršave ruke i noge bile su
neprirodno duge i štrcale su od tela; jedno mlado drvo, prekriveno
ljudskom kožom. Među nogama nije imala... ništa. Ni prorez, ni penis.
Samo glatku kožu.
~ 279 ~
Oskar je rukom prošao kroz kosu i zaustavio je na vratu. Nije hteo da
kaže onu glupu maminu reč, ali mu je ona ipak izletela.
- Pa nemaš... pišu.
Eli je savila vrat, pogledala ka svojim preponama kao da je i za nju to
potpuno novo otkriće. Sledeća pesma je počela i Oskar nije čuo šta je Eli
odgovorila. Pritisnuo je dugme i igla se podigla sa ploče.
- Šta si rekla?
- Rekla sam da sam imala.
- Pa šta joj se desilo?
Eli se nasmejala, a Oskar je i sam čuo kako je pitanje zvučalo, malo je
pocrveneo. Eli je raširila ruke i prebacila donju usnu preko gornje.
- Zaboravila sam je u metrou.
- Ma šta se glupiraš.
Ne pogledavši Eli, Oskar je otišao do kupatila da proveri da nema
nekih tragova. Topla para još uvek je lebdela u vazduhu, ogledalo je bilo
zamagljeno. Kada je bila jednako bela kao i pre, samo blizu ivice
bledožuta pruga stare prljavštine koja se nikad nije skidala. Lavabo, čist.
Nije se desilo.
Eli je u kupatilo ušla samo reda radi, prekinula iluziju. Ali, ne: sapun.
Podigao ga je. Sapun je bio svetloroze, a u malom udubljenju ispod njega,
u barici vode, nalazilo se nešto što je ličilo na punoglavca, da: živo, i
trznuo se kad je počelo da pliva, da se kreće, da maše repom i vijuga ka
ivici udubljenja za sapun, izletelo u lavabo, zaglavilo se na ivici. Ali tu je
stajalo nepomično, nije bilo živo. Pustio je vodu i sprao ga u odvod, oprao
je sapun i oprao udubljenje. Zatim je uzeo svoj bademantil sa zakačke,
vratio se u dnevnu sobu i pružio ga Eli koja je i dalje stajala gola nasred
sobe, gledala oko sebe.
- Hvala. Kad ti se vraća mama?
- Za nekoliko sati - Oskar je podigao kesu s njenom odećom. - Da
bacim ovo?
Eli je obukao bademantil, vezao pojas.
- Ne. Odneću je posle. - Dotakao je Oskarovo rame. - Oskare. Ti
shvataš da ja nisam devojčica, da nisam...
Oskar je uzmaknuo.
- Čoveče, kol'ko melješ. Znam to. Već si mi rekao!
- Nisam.
- Naravno da jesi.
- Kad?
~ 280 ~
Oskar se zamislio.
- Ne sećam se, ali u svakom slučaju znam. Znam već dugo.
- Jesi li... tužan?
- Zašto bih bio tužan?
- Zato što... ne znam. Možda misliš da je... grozno. Tvoji drugovi...
- Prestani! Prestani. Ti si lud. Prestani.
- Okej.
Eli je zavrteo kaiš na bademantilu, a zatim prišao gramofonu i
pogledao ploču koja se okretala. Okrenuo se, pogledao po sobi.
- Znaš, odavno nisam bio... ovako kod nekog kući. Ne znam tačno...
Šta treba da radim?
- Pojma nemam.
Eli je opustio ramena, zavukao ruke u džepove bademantila, kao
hipnotisan se zagledao u tamnu ploču. Otvorio je usta da nešto kaže,
zatvorio ih. Izvukao je desnu ruku iz džepa, ispružio je ka ploči i
kažiprstom je pritisnuo tako da se ploča zaustavila.
- Pazi. Može da se... uništi.
- Izvini.
Eli je brzo povukao prst i ploča se ubrzala, nastavila da se okreće.
Oskar je primetio da je prst ostavio vlažan otisak koji se video svaki put
kad je prolazio ispod snopa svetlost od lustera. Eli je vratio ruku u džep,
pogledao ploču kao da pokušava da čuje zvuk proučavajući rezove.
- Ovo će zvučati... ali... - Elijeve usne su se trznule - ...nisam imao...
običnog prijatelja već dvesta godina.
Pogledao je Oskara sa osmehom koji je govorio „izvini što pričam
takve gluposti". Oskar je razrogačio oči.
- Zar si toliko star?
- Da. Ne. Rodio sam se pre oko dvesta godina, ali pola tog vremena
sam spavao.
- To i ja radim. Ili barem... osam sati... koliko to ispadne... trećina.
- Da. Samo... kad kažem spavao, mislim da je prolazilo i po nekoliko
meseci da uopšte nisam... ustajao. A onda nekoliko meseci... živim. Ali
tada se odmaram tokom dana.
- To tako funkcioniše?
- Ne znam. Tako je sa mnom. A kad se probudim... opet sam mali. I
slab. Tada mi je potrebna pomoć. Možda sam zato preživeo. Zato što sam
mali. I ljudi hoće da mi pomognu. Mada... iz raznoraznih razloga.
Senka je prešla preko Elijevog obraza kad je stisnuo zube, zavukao
min@
~ 281 ~
ruke još dublje u džepove, našao nešto, izvadio. Sjajno parčence papira.
Nešto što je Oskarova mama zaboravila; ponekad oblači i njegov
bademantil. Eli je pažljivo vratio papirić u džep, kao da je reč o nečemu
vrednom.
- A je l' spavaš u kovčegu? «
Eli se nasmejao, odmahnuo glavom.
- Ne. Ne. Ja...
Oskar više nije mogao da izdrži. To mu zapravo nije bila namera, ali
je izgledalo kao optužba kad je rekao:
- Ali ti ubijaš ljude!
Eli ga je pogledao u oči, sa izrazom sličnim iznenađenju, kao da je
Oskar izneo snažnu tvrdnju da na svakoj ruci ima po pet prstiju.
- Da. Ubijam ljude. To je užasno.
- Pa zašto onda to radiš?
Iskra besa u Elijevim očima.
- Ako imaš bolju ideju, rado bih je čuo.
- Da, pa šta... krv... mora da može i... nekako... da ti...
- Ne može.
- Zašto?
Eli je frknuo, oči su mu se skupile.
- Zato što sam kao ti.
- Šta kao ja? Ja...
Eli je mahnuo rukom, kao da drži nož, rekao:
- Šta buljiš, jebeni idiote. Hoćeš da te ubijem? - Napravio je pokret kao
da zariva nož. - Eto ti. Kad buljiš u mene.
Oskar je stisnuo usne, protrljao ih jednu o drugu, ovlažio.
- Šta kažeš?
- Ne kažem to ja. Ti si to rekao. To je prvo što sam te čuo da si rekao.
Dole na igralištu.
Oskar se setio. Drvo. Nož. Kako je posle okrenuo oštricu, iskoristio je
kao ogledalo i prvi put ugledao Eli.
Zar se ti vidiš u ogledalu? Prvi put sam te video u ogledalu.
- Ja... ne ubijam ljude.
- Ne. Ali bi hteo. Kad bi mogao. A stvarno bi to uradio, kad bi morao.
- Zato što ih mrzim. To je velika...
- Razlika. Zar ne?
- Da...?
- Ako bi se izvukao. Ako bi se jednostavno desilo. Ako bi mogao da
~ 282 ~
poželiš da. oni umru i oni umru. Je l' ne bi to uradio?
- ...Bih.
- Eto. A to bi bilo samo iz zabave. Osvete. Ja to radim zato što moram.
Ne postoji nijedan drugi način.
- Ali to je zato što... me povređuju, zato što me zadirkuju, zato što...
- Zato što hoćeš da živiš. Baš kao i ja.
Eli je ispružio ruke, stavio ih na Oskarove obraze, približio lice
njegovom.
- Postani nakratko ja.
I poljubio ga.
Čovekovi prsti su savijeni oko kockica i Oskar vidi da su mu nokti
ofarbani u crno. Tišina lebdi poput zagušljive magle u vazduhu. Tanka
ruka se naginje... polako... i kockice ispadaju iz nje, padaju na sto... pabang.
Sudaraju se, okreću, staju.
Dva. I četiri.
Oskar oseća olakšanje za koje ne zna čime je izazvano, kad čovek kreće
oko stola, staje pred red dečaka kao general pred svoju armiju. Glas mu je
bezvučan, ni taman ni svetao. On pruža prst i počinje da broji.
- Jedan... dva... tri... četiri...
Oskar gleda ulevo, u pravcu čovekovog brojanja. Dečaci su opušteni,
oslobođeni. Jecaj. Dečak do Oskara se povija, donja usna mu drhti. Ah. On
je... broj šest. Oskar sada shvata svoje olakšanje.
- Pet... šest... i... sedam.
Prst upire pravo u Oskara. Čovek ga gleda u oči. I smeši se. Ne!
Ali bilo je... Oskar sklanja pogled sa čoveka, gleda kockice.
Pokazuju tri i četiri. Dečak pored Oskara se osvrće, potpuno razbuđen,
kao da se upravo probudio iz košmara. Pogledi im se susreću na trenutak.
Prazni. Nerazumevajući.
Zatim krik iz pravca zida.
- ...Mama...
Žena sa braon šalom trči ka njemu, ali dva čoveka se ispre- čuju,
hvataju je za ruke i... bacaju je nazad na betonski zid.
Oskarove ruke se cimnu, kao da pokušava daje uhvati dok pada, i
usne mu obrazuju reč:
- ...Mama!
Kad ga ruke čvrste kao čelik hvataju za ramena i izvlače iz reda, vode
ka jednim malim vratima. Čovek s perikom i dalje drži podignut prst,
~ 283 ~
prati ga njime dok ga guraju, izvode iz sale u jednu mračnu sobu koja
smrdi na...
...alkohol...
...zatim treperenje, nejasne slike; svetio, mrak, kamen, gola koža...
dok se slika ne stabilizuje i Oskar oseti snažan pritisak na grudima.
Ne može da pomeri ruke. Oseća da će mu desno uho pući, pritisnuto o...
dasku.
Nešto mu je u ustima. Parče kanapa. Oskar sisa kanap, otvara oči.
Leži na stomaku na stolu. Ruke su mu vezane za nogare. Go je. Pred
očima su mu dve Jigure; čovek s perikom i još neko. Jedan debeli
čovečuljak koji izgleda... smešno. Ne. Izgleda kao neko ko misli daje
smešan. Stalno priča priče kojima se niko ne smeje. Smešni čovek drži nož
u jednoj ruci, činiju u drugoj.
Nešto nije u redu.
Pritisak na grudi, na uho. Na kolena. Trebalo bi da je pritisak i na...
pišu. Ali izgleda daje baš na tom mestu... rupa u stolu. Oskar pokušava da
se okrene i oseti, ali telo mu je čvrsto vezano.
Čovek s perikom govori nešto smešnom čoveku i smešni čovek se smeje,
klima glavom. Zatim obojica čučnu. Čovek s perikom pogledom fiksira
Oskara. Oči su mu svetloplave, kao nebo hladnog jesenjeg dana. Izgleda
prilično zainteresovano. Čovek gleda Oskara u oči kao da u njima traži
nešto lepo, nešto što voli.
Smešni čovek puzi ispod stola, noseći nož i činiju. I Oskar shvata.
Zna i da kad bi samo mogao... da ispljune taj kanap iz usta, ne bi
morao da bude ovde. A onda nestaje.
Oskar je pokušao da zabaci glavu unazad, izađe iz poljupca. Ali je Eli,
očekujući ovakvu reakciju, rukom uhvatio njegov potiljak, pritsnuo mu
usne uz svoje, naterao ga da ostane u njegovom sećanju, nastavio.
Konopac mu je naguran u usta i vlažan, pištavi zvuk se začuje kad
Oskar prdne od straha. Čovek s perikom mršti nos i cokće, prekorno. Oči se
ne menjaju. I dalje isti izraz kao kod deteta koje samo što nije otvorilo
kutiju u kojoj zna da se nalazi štene.
Hladni prsti grabe Oskara za pišu, izvlače je. On otvara usta da vikne
„neee!", ali od konopca ne može da oblikuje reč i sve što izađe Je „eeeeel".
Čovek pod stolom nešto pita i čovek s perikom klima glavom, ne
sklanjajući pogled s Oskara. Zatim bol. Užarena gvozdena šipka pritiska
mu prepone, klizi ka stomaku, grudi mu izjeda vatrena strela, prolazi mu
celim telom i on vrišti, vrišti dok mu se oči pune suzama, a telo gori.
~ 284 ~
Srce udara o sto kao pesnica o kapiju i Oskar čvrsto zatvara oči,
zagriza kanap dok u daljini čuje pljuskanje vode, vidi.....mamu kako kleči
kraj potočića i ispira odeću. Mama. Mama. Nešto ispušta, deo odeće, i
Oskar ustaje, ležao je na stomaku i telo mu gori, ustaje, trči ka potoku, ka
delu odeće koji brzo ot- plovljava, baca se u vodu da ugasi telo, da spase
odeću i hvata je. Košulja njegove sestre. Podiže je ka svetlu, ka mami koja
se ocrtava kao silueta na plaži, i voda kaplje s košulje, svetluca na suncu,
pada nazad u potok, u njegove oči i pogled mu se pomućuje od vode koja
mupreliva i obraze kad....otvara oči i jasno vidi plavu kosu, plave oči kao
udaljena šumska jezera. Vidi činiju koju drži u rukama, činiju koju
prinosi ustima i pije. Kako zatvara oči, konačno žmuri i pije...
Još vremena... Beskonačno vreme. Zarobljen. Čovek grize. I pije. Grize.
I pije.
Zatim užareno gvožđe doseže do Oskarove glave i sve postaje
svetlocrveno kad tržne glavu unazad, ispljune konopac i padne...
Eli je uhvatio Oskara kad mu se odvojio od usana. Čvrsto ga je držao
u naručju. Oskar se uhvatio za ono za šta je imao, telo pred sobom i
čvrsto ga je zagrlio, nesvesno se osvrnuo po sobi.
Miran.
Nakon nekog vremena, pred očima mu se stvorio obrazac. Tapeta. Bež
s belim, gotovo nevidljivim ružama. Prepoznao ga je. To su tapete u
njegovoj dnevnoj sobi. Nalazio se u dnevnoj sobi svog i maminog stana.
U naručju mu je... Eli.
Dečak. Moj drugar. Da.
Oskaru je pozlilo, zavrtelo mu se u glavi. Izvukao se iz zagrljaja i seo
na kauč, ponovo pogledao oko sebe, kao da je hteo da se osigura da se
vratio, da više nije... tamo. Progutao je knedlu, primetio da se još uvek
seća svakog detalja mesta koje je upravo posetio. Bilo je kao stvarno
sećanje. Nešto što se njemu desilo. Smešni čovek, činija, bol...
Eli je kleknuo pred njega s rukama preko stomaka, rekao:
- Izvini.
Baš tako...
- Šta je bilo s mamom?
Eli se zbunio, pitao:
- Misliš... s mojom mamom?
- Ne... - Oskar je zaćutao, pred sobom je ugledao sliku mame kraj
potoka, kako pere odeću. Samo, to nije bila njegova mama. Uopšte nije
ličila na nju. Protrljao je oči, rekao:
~ 285 ~
- Da, mislim s tvojom mamom.
- Ne znam.
- Nisu je valjda oni...
- Ne znam!
Eli je stisnuo pesnice toliko da su mu zglobovi pobeleli, a ramena se
izdigla. Zatim se opustio i rekao nežnije:
- Ne znam. Izvini. Izvini... za sve. Nisam hteo da... ne znam. Oprosti
mi. Bilo je... glupo.
Eli je bio kopija svoje mame. Tanji, ravniji, mlađi, ali... kopija. Za
dvadeset godina će verovatno izgledati isto kao žena kraj potoka.
Osim što neće. Izgledaće identično kao i sada.
Oskar je umorno uzdahnuo, zavalio se u kauč. Previše. Blaga
glavobolja mu je opipavala slepoočnice, uhvatila se, pritisnula. Previše.
Eli je ustao.
- Idem ja.
Oskar je naslonio glavu na ruke, klimnuo. Nije imao snage da se
pobuni, da razmišlja šta da radi. Eli je skinuo bademantil i Oskar je
nakratko ponovo video njegove prepone. Na bledoj koži se primećivala
malena roze fleka, ožiljak.
Šta radi kad... piša? Ili možda i ne...
Nije imao snage da pita. Eli je čučnuo kod kese, odvezao je i počeo da
vadi svoje stvari. Oskar je rekao:
- Možeš... da uzmeš nešto moje.
- Nema veze.
Eli je izvadio kariranu košulju. Tamne fleke na svetloplavom. Oskar
se uspravio. Glavobolja mu je vrtložila slepoočnicama.
- Ne glupiraj se, uzmi...
- U redu je.
Eli je krenuo da oblači iskrvavljenu košulju, kad je Oskar rekao:
- Odvratan si, zar ne shvataš? Odvratan!
Eli se okrenuo ka njemu s košuljom u rukama.
- Misliš?
- Da.
Eli je vratio košulju u kesu.
- Pa šta da uzmem?
- Nešto iz ormana, šta hoćeš.
Eli je klimnuo glavom, otišao u Oskarovu sobu, a Oskar je skliznuo
postrance na kauč i rukama pritisnuo slepoočnice, kao da hoće da ih
~ 286 ~
spreči da puknu.
Mama, Elijeva mama, moja mama, Eli, ja. Dvesta godina. Elijev tata.
Elijev tata? Onaj matori koji... Matori.
Eli se vratio u dnevnu sobu. Oskar se spremio da kaže ono što je hteo,
ali se zaustavio kad je video da Eli nosi haljinu. Izbledelu, žutu letnju
haljinu s belim tačkicama. Haljinu njegove mame. Eli je rukom prešao
preko haljine.
- Je l' ovo okej? Uzeo sam onu koja je izgledala najiznošenije.
- Ali to je...
- Vratiću je.
- Da. Da, da.
Eli mu je prišao, čučnuo pred njega, uzeo ga za ruku.
- Žao mi je što... ne znam šta da...
Oskar je mahnuo drugom rukom kako bi ga prekinuo i rekao:
- Znaš da je onaj matori pobegao, a?
- Koji matori?
- Matori za kog si rekao da ti je tata. Onaj koji je živeo s tobom.
- Šta s njim?
Oskar je zažmurio. Plave munje su mu sevale pod kapcima. Lanac
dogadaja koji je rekonstruisao iz novina rasturio se i on se naljutio,
izvukao ruku iz Elijeve i stegnuo je, udario svoju pulsirajuću glavu, i, ne
otvarajući oči, rekao:
- Prestani. Jednostavno prestani. Znam sve, okej? Prestani da se
praviš. Prestani da lažeš, muka mi je više od toga.
Eli ništa nije rekao. Oskar je držao oči čvrsto zatvorene, udisao i
izdisao.
- Matori je pobegao. Tražili su ga ceo dan i nisu ga našli. Sad znaš.
Pauza. Zatim Elijev glas, iznad Oskarve glave.
- Gde?
- Ovde. U Judarnu. U šumi. Kod Okeshuva.
Oskar je otvorio oči. Eli je ustao, držao je ruku na ustima, s velim,
razrogačenim očima iznad nje. Haljina mu je bila prevelika, visila je kao
vreća preko njegovih uskih ramena, izgledao je kao dete koje je bez
dozvole uzelo maminu odeću i sad iščekivalo neku veliku kaznu.
- Oskare - rekao je Eli. - Ne izlazi napolje. Po mraku. Obećaj mi.
Haljina. Reči. Oskar je frknuo, nije mogao da izdrži da ne kaže.
- Zvučiš ko moja mama.
~ 287 ~
Veverica trči niz stablo hrasta, zastaje, osluškuje. Sirena, u daljini.
Ulicom Berjslagsvegen prolazi kombi hitne pomoći s uključenim
plavim svetlima, sirenom. U kolima hitne pomoći je troje ljudi. Lake
Serenson sedi na klupi koja se spušta sa zida vozila i drži beskrvnu,
izgrebanu ruku koja pripada Virginiji Lindblad. Bolnički tehničar
namešta cev koja dovodi fiziološki rastvor do Virginijinog tela kako bi
njenom srcu dao nešto da ispumpava, nakon što je izgubila toliko krvi.
Veverica zvuk ocenjuje bezopasnim, nevažnim. Nastavlja niz stablo.
Šuma je čitav dan bila puna ljudi, pasa. Ni trenutak mira, i tek sad, kad
se smrklo, veverica se usudila da se spusti s hrasta na kom je bila
primorana da provede ceo dan.
Sad su lavež pasa i glasovi utihnuli, nestali. Čini se da je i ona
grmeća ptica koja je letela iznad krošnje otišla u svoje gnezdo.
Veverica stiže do podnožja drveta, trči duž debelog korena. Ne voli da
boravi na zemlji po mraku, ali je glad primorava. Kreće se obazrivo,
zastajkuje i osluškuje, osvrće se na svakih deset metara. Ide obilaznicom
oko jazavčije jazbine u kojoj je sve do letos živela porodica jazavaca. Dugo
ih već nije videla, ali nikad ne možeš da budeš previše oprezan.
Konačno doseže cilj; najbliže od mnogih zimskih skladišta koje je
jesenas napravila. Temperatura se sad uveče ponovo spustila ispod nule, a
sneg koji je tokom dana počeo da se topi, napravio je tanku, tvrdu
pokoricu. Veverica kandžama grebe po pokorici, probija je i počinje da
kopa. Zastaje, osluškuje, nastavlja da kopa. Kroz sneg, lišće, zemlju.
Baš u trenutku kad uzima lešnik, začuje zvuk.
Opasnost.
Stavlja lešnik u usta i uštrcava uz jedan bor, ne stigavši da pokrije
skladište. Na sigurnom, gore na grani, vadi lešnik iz usta, pokušava da
odredi odakle zvuk dopire. Glad je velika, a hrana svega nekoliko
centimetara od usta, ali prvo mora da se locira opasnost, da se
identifikuje, pre nego što bude vreme za jelo.
Veveričina glava leti iz strane u stranu, njuškica joj podrhtava dok
gleda teren prošaran mesečevom svetlošću pod svojim nogama i pronalazi
izvor zvuka. Da. Obilaznica je bila vredna napora. Šuštanje dolazi iz
jazavčije jazbine.
Jazavci ne mogu da se penju po drveću. Veverica se malo opusti,
zagrize lešnik, nastavljajući da posmatra zemlju, ali sada više kao
~ 288 ~
pozorišni gledalac, s trećeg balkona. Hoće da vidi šta se dešava, koliko ima
jazavaca.
Ali ono što izlazi iz jazbine nije jazavac. Veverica vadi lešnik iz usta,
gleda. Pokušava da razume. Da ono što vidi poveže s poznatim
činjenicama. Ne uspeva.
Zato ponovo stavlja lešnik u usta, penje se još više, sve do krošnje.
Možda ono dole može da se penje po drveću. Nikad ne možeš da budeš
previše oprezan.
19 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 7:03 pm
Margita
Administrator
Nedelja, 8. novembar (veče/noć)
Sati je pola devet, nedelja uveče.
U trenutku kad kola hitne pomoći s Lakeom i Virginijom prelaze most
Traneberjsbrun, u trenutku kad načelnik stokholmske policije podiže
fotografiju pred novinarima gladnim slika, u trenutku kad Eli bira haljinu
iz ormana Oskarove mame, u trenutku kad Tomi istiskuje tubu
superlepka u plastičnu kesu i udiše slatko utrnuće i zaborav duboko kroz
nos, u trenutku kad veverica, kao prvo živo biće u četrnaest sati, ugleda
Hokana Bengtsona, Stafan, jedan od onih koji su ga tražili, sipa čaj u
šolju. Nije primetio da na samom kraju cevi čajnika nedostaje jedno parče, i
veliki deo čaja poteče niz cev, pa niz čajnik, slije se na radnu površinu uz
sudoperu. On promrmlja nešto i nagne čajnik toliko brzo da čaj pljusne i
poklopac čajnika upadne u šolju. Vreli čaj ga polije po rukama i on ispusti
čajnik, pribije ruke uz telo, i u mislima počne da recituje hebrejski alfabet,
kako bi ugušio poriv da čajnik razbije o zid.
Alef, Bet, Gimel, Dalet...
Ivon je ušla u kuhinju, videla Stafana nagnutog nad radnu površinu
uz sudoperu, zatvorenih očiju.
- Šta je bilo?
Stafan je odmahnuo glavom.
- Ništa.
Lamed, Mem, Nun, Sameš...
- Jesi li tužan?
-Ne.
Kof, Reš, Šin, Taf. Tako. Sad je bolje.
Otvorio je oči, pokazao na čajnik.
~ 289 ~
- Čajnik je neispravan.
- Neispravan?
- Da, proliva kad sipaš.
- Nisam primetila.
- E pa, proliva.
- Njemu sigurno ništa ne fali.
Stafan je stisnuo usne, ispružio opečenu ruku ka Ivoni i napravio
gestikulaciju: Mir. Šalom. Čuti.
- Ivon. Trenutno osećam... neverovatnu želju da te udarim. Zato,
molim te, ne pričaj više.
Ivon je zakoračila unazad. Nešto u njoj je bilo spremno na ovo. Ona
tom uvidu nije dala pristup svesti, ali je pretpostavljala da Stafan ispod
svoje pobožne fasade krije neku vrstu... gneva. Prekrstila je ruke,
udahnula nekoliko puta dok je Stafan nepomično stajao, zurio u šolju s
poklopcem. Zatim je rekla:
- Je l' radiš to?
-Šta?
- Tučeš. Kad ti nešto nije po volji.
- Jesam li tebe nekad udario?
- Ne, ali si rekao...
- Rekao sam. I ti si poslušala. I sad je dobro.
- A da nisam?
Stafan je sada izgledao potpuno mirno i Ivon se opustila, spustila
ruke. On joj je uzeo ruke, lagano ih poljubio.
- Ivon. Moramo da slušamo jedno drugo.
Sipali su čaj i popili ga u dnevnoj sobi. Stafan je napravio mentalnu
belešku da kupi nov čajnik Ivon na poklon. Pitala ga je o potrazi u šumi
Judarn i on joj je ispričao. Trudila se koliko je mogla da razgovor drži na
drugim temama, ali je na kraju neizbežno pitanje ipak došlo.
- Gde je Tomi?
- Ne znam.
- Ne znaš. Ivon...
- Da, kod nekog druga je.
- Hm. Kad se vraća?
- Pa, mislim... da će da prespava. Tamo.
- Tamo?
- Da, kod...
Ivon je u glavi prelistavala imena Tomijevih drugova koje je znala.
~ 290 ~
Nije htela da kaže Stafanu da Tomija neće biti cele noći, a da ona ne zna
gde je. Stafan se čvrsto držao onoga o roditeljskoj odgovornosti.
- ...Kod Robana.
- Roban. Je l' mu to najbolji drug?
- Da, valjda jeste.
- Kako se preziva?
- ...Algren, zašto? Je l' imaš nekoga ko...
- Ne, samo nešto razmišljam.
Stafan je uzeo kašičicu, lagano kucnuo o šolju. Krhak zvuk. Klimnuo
je glavom.
- Lepo. Slušaj... mislim da bi trebalo da pozovemo tog Robana i
zamolimo Tomija da se načas vrati kući. Da popričam malo s njim.
- Nemam broj.
- Ne, ali... Algren. Znaš valjda gde živi. Treba samo da pogledamo u
imeniku.
Stafan je ustao s kauča, a Ivon se ugrizla za usnu, osećajući kako
pravi lavirint iz kog joj je sve teže da se izvuče. Uzeo je lokalni telefonski
imenik i stao nasred sobe, počeo da lista, mrmljajući:
- Algren, Algren... Hm. U kojoj ulici živi?
- Ovaj... Bjernsonsgatan.
- Bjernsons... ne. Nema Algrena. Ali ima jedan ovde u ulici
Ibsengatan. Je l' možda to on?
Kad Ivon nije odgovorila, Stafan je stavio prst na imenik i rekao:
- Mislim da ću u svakom slučaju da pokušam s njim. Robert mu je
puno ime, a?
- Stafane...
-Da?
- Obećala sam mu da ti neću reći.
- Sad ništa ne razumem.
- Tomiju. Rekla sam da neću reći... gde je.
- A znači, nije kod Robana?
- Ne.
- Pa gde je onda?
- Ja... Obećala sam.
Stafan je spustio imenik na stočić, seo pored Ivon na kauč. Ona je
otpila gutljaj čaja, zadržala šolju pred licem, kao da je htela da se sakrije
od Stafana dok je čekao da ona odgovori. Kad je spustila šolju na tacnu,
primetila je da joj se ruke tresu. Stafan joj je stavio ruku na koleno.
~ 291 ~
- Ivon, moraš da shvatiš da...
- Obećala sam.
- Hoću samo da razgovaram s njim. Izvini, Ivon, ali mislim da je
upravo ova nesposobnost da se uhvati u koštac sa stvarima dok su
aktuelne, razlog zašto... pa, zašto se one i dešavaju. Moje iskustvo s
mladima govori da što se pre reaguje na njihove postupke, to je veća šansa
da... uzmi heroinskog ovisnika, na primer. Da je neko reagovao dok je
uzimao, recimo, hašiš...
- Tomi ne radi takve stvari.
- Jesi li potpuno sigurna u to?
Zavladala je tišina. Ivon je znala da, iz sekunde u sekundu, „da" kao
odgovor na Stafanovo pitanje postaje sve bezvrednije. Tik-tik. Sad je već
odgovorila „ne", bez izgovaranja reči. A Tomi jeste ponekad bio čudan. Kad
dođe kući. Nešto u očima. Šta ako...
Stafan se zavalio u kauč, znajući da je bitka dobijena. Sad je samo
čekao uslove. Ivon je pogledom tražila nešto na stolu.
- Šta je?
- Moje cigarete, jesi li...
- U kuhinji. Ivon...
- Da. Da. Ne smeš da ideš sada.
- Neću. To ti odlučuješ. Ako misliš...
- Sutra ujutru. Pre nego što ode u školu. Obećaj mi. Da nećeš ići sada.
- Obećavam. Dobro... Na kom je to mističnom mestu?
Ivon mu je ispričala.
Zatim je otišla u kuhinju i popušila cigaretu, duvajući dim kroz
otvoren prozor. Popušila je još jednu, malo manje brinući o tome gde će
dim završiti. Kad je Stafan ušao u kuhinju i demonstrativno mahnuo
rukom da otera dim i pitao gde je ključ od podruma, rekla je da je
zaboravila, ali da će se verovatno setiti sutra ujutru.
Ako bude dobar.
Kad je Eli otišao, Oskar je ponovo seo za kuhinjski sto, pogledao
otvorene članke. Glavobolja je jenjavala kako su utisci počeli da oblikuju
obrazac.
Eli mu je rekao da je matori... zaražen. I više od toga. Zaraza je jedino
što je živo na njemu. Mozak mu je mrtav, i zaraza upravlja njime. Vodi ga
ka Eliju. Eli mu je rekao, zamolio ga da ništa ne radi. Eli će sutra otići
odavde, čim padne mrak, a Oskar je, naravno, pitao zašto ne još večeras.
~ 292 ~
Zato što... Ne mogu.
Zašto? Ja ću ti pomoći.
Oskare, ne može. Preslab sam.
Kako si preslab? Pa valjda si...
Jednostavno jesam.
I Oskar je shvatio da je on razlog Elijevog nedostatka snage. Sva krv
koja je istekla u predsoblju. Ako matori nađe Elija, biće to Oskarova
krivica.
Odeća!
Oskar je tako naglo ustao da se stolica prevrnula.
Kesa sa Elijevom krvavom odećom stajala je na podu pored kauča,
košulja je virila iz nje. Gurnuo ju je u kesu, rukav je bio poput mokre
pečurke kad ga je pritisnuo da bi stao u kesu. Vezao je kesu i... Zastao je i
pogledao ruku kojom je ugurao košulju.
Preko rane koju je napravio na njoj oformila se krasta čiji se delić
sada otkinuo i otkrio ranu.
...Krv... neću da pomešam... jesam li... sad zaražen?
Noge su ga mahinalno odvele do vrata, držao je kesu u ruci i
oslušnuo. Ništa se nije čulo, pa je ustrčao uz stepenice do otvora za đubre,
podigao poklopac. Pružio je ruku s kesom nad otvor, zadržao je tu, da se
klati u mraku.
Nalet hladnog vazduha kroz otvor ohladio mu je ruku kojom je čvrsto
držao kesu. Bela kesa se jasno ocrtavala prema crnom i pomalo neravnom
zidu otvora. Ako je pusti, kesa neće otići nagore, pašće dole. Gravitacija će
je povući nadole. Ka vreći.
Za nekoliko dana će đubretari doći i pokupiti vreću. Rano ujutru.
Narandžasta, trepereća svetla će zaigrati Oskarovim plafonom, otprilike u
ono vreme kad se obično budi i on će ležati u krevetu, slušati buku, zveket
dok se đubre melje. Možda će ustati i pogledati ljude u radnim kostimima
koji rutinskim pokretima ubacuju vreće, pritiskaju dugme. Čeljusti
kamiona koje se zatvaraju i ljude koji uskaču u njega, prelaze malu razdaljinu
do sledećeg ulaza.
I to ga je uvek ispunjavalo... toplotom. Da je u svojoj sobi siguran. Da
stvari funkcionišu. Možda i čežnjom. Za tim ljudima, za kamionom. Da
sedi u slabo osvetljenoj kabini, odveze se...
Da pustim! Moram da pustim!
Šaka mu je grčevito držala kesu. Cela ruka ga je bolela pošto ju je
toliko dugo držao ispruženu. Već je počela da mrzne od hladne promaje
~ 293 ~
koja je šibala kroz otvor. Pustio je. Šuštanje dok je kesa grebala zidove,
pola sekunde dok je slobodno padala i tresak kad je upala u vreću.
Pomoći ću ti.
Ponovo je pogledao ruku. Ruku koja pomaže. Ruku koja...
Ubiću nekog. Idem po nož i onda idem napolje da ubijem nekog.
Jonija. Da mu prerežem grkljan, skupim krv i odnesem je Eliju, jer kakve
veze ima, inače sam zaražen i uskoro ću...
Noge su poklekle pod njim i morao je da se uhvati za ivicu otvora za
đubre da ne bi pao. Razmišljao je o tome. Istinski. Ovo nije bilo kao igra s
drvetom. Na trenutak je zaista razmišljao da uradi to.
Vreo. Bio je vreo, kao da ima temperaturu. Telo ga je bolelo i hteo je
da legne. Odmah.
Zaražen sam. Postaću... vampir.
Naterao je noge da se pokrenu niz stepenice dok se jednom rukom,
onom zaraženom, pridržavao za gelender. Uspeo je da se dovuče do stana,
do svoje sobe, legao je na krevet i zagledao se u tapete. Šuma. Jedna od
njegovih figura se odmah pojavila, pogledala ga je u oči. Mali kućni duh.
Prešao je prstom preko njega dok mu je neverovatno smešna misao
prolazila kroz glavu:
Sutra idem u školu.
A nije popunio jednu kartu. Afriku. Trebalo bi sada da ustane, sedne
za sto, upali lampu i otvori atlas. Nađe besmilena imena i napiše ih na
isprekidanim linijama. To bi trebalo da uradi. Polako je milovao duhovu
kapu. Zatim je kucnuo. E.L.I.
Bez odgovora. Sigurno je napolju i radi ono što mi radimo.
Pokrio se preko glave. Jeza mu je prošla telom. Pokušao je da zamisli.
Kako će biti. Živeti zauvek. Ozloglašen, omražen. Ne. Eli ga neće mrzeti.
Ako... zajedno...
Pokušao je da zamisli, maštao je. Ubrzo potom su se vrata otključala i
mama se vratila kući.
Naslage sala.
Tomi je praznim pogledom zurio u sliku pred sobom. Devojka je
rukama pritisnula grudi koje su izgledale kao dva balona, napućila usne.
Izgledalo je bolesno. Mislio je da će da drka, ali mu nešto očito nije bilo u
redu s mozgom, jer mu je riba ličila na čudovište.
Neprirodno polako je zatvorio časopis, stavio ga pod jastuk kauča.
Svaki najmanji pokret bio je predmet svesne misli. Razvaljen. Bio je
~ 294 ~
potpuno razvaljen od lepka. I to je dobro. Nema sveta. Samo sobe u kojoj
je, a izvan nje... talasasta pustinja.
Stafan.
Pokušao je da razmišlja o Stafanu. Nije uspeo. Nije mogao da ga
zamisli. Video je samo onog papirnog policajca koji je stajao u pošti. U
prirodnoj veličini. Da uplaši lopove.
Hoćemo da opljačkamo poštu ?
Jes ti normalan? Papirni pandur je tamo!
Tomi se zakikotao kad je papirni policajac dobio Stafanovo lice.
Kaznena dužnost. Čuvanje pošte. Nešto je i pisalo na njemu, šta ono beše?
Zločin se ne isplati. Ne. Policija te posmatra. Jok. Šta beše ono, jebiga?
Pazi! Ja sam nagrađivani strelac!
Tomi se nasmejao. I još više. Smejao toliko da je počeo da se trese i
pomislio je da se gola sijalica na plafonu klati u taktu s njegovim smehom.
Smejao se tome. Pazi se! Papirni policajac! S papirnim pištoljem! I
papirnom glavudžom!
Nešto mu je kucnulo u glavi. Neko je pokušavao da uđe u poštu.
Kartonski policajac naćulji uši. U pošti ima dvesta papira. Repetira
pištolj. Bam-bam.
Kuc. Kuc. Kuc.
Bam.
...Stafan... keva, u pizdu materinu...
Tomi se ukočio. Pokušao da misli. Nije išlo. U glavi mu je bio samo
isfronclani oblak. Zatim se umirio. Možda je Roban ili Lase. Ili je Stafan.
Od papira.
Penis-lutka, od papira.
Tomi se nakašljao i grubo rekao:
- Ko je?
- Ja sam.
Prepoznao je glas, ali nije mogao da ga poveže ni sa kim. U svakom
slučaju, nije Stafan. Nije papirni tata.
Barbatata. Prestani!
-Ko?
- Možeš da otvoriš?
- Pošta je danas zatvorena. Dođi za pet godina.
- Imam pare.
- Papirne pare?
- Da.
~ 295 ~
- To je dobro.
Ustao je s kauča. Lagano, lagano. Obrisi stvari nisu hteli da se smire.
Glava puna olova.
Betonska kapa.
Nekoliko sekundi je nepomično stajao, njihao se. Betonski pod se
sanjoliko naginjao desno, levo, kao u Ludoj kući. Pošao je napred, korak
po korak, podigao rajber, otvorio vrata. Pred vratima je stajala ona
devojčica. Oskarova drugarica. Tomi je zurio u nju, ne shvatajući u šta
gleda.
Sunce i plaža.
Devojčica je na sebi imala samo tanku haljinu. Žutu s belim
tačkicama koje su usisavale Tomijev pogled i pokušao je da se fokusira na
njih, ali su počele da plešu, pomeraju tako da mu je pozlilo. Bila je možda
dvadeset centimetara niža od njega.
Slatka kao... kao leto.
- Da nije leto naprasno došlo? - rekao je.
Devojčica je iskrivila glavu.
- Šta?
- Pa ti nosiš... kako se zove... letnju haljinu.
- Da.
- A što?
- Mogu li da uđem?
- Da, da.
- Reci da mogu da uđem.
Tomi je prenaglašeno mahnuo rukom. Video je sopstvenu ruku kako
se kreće u usporenom snimku, drogirana riba koja pliva kroz vazduh.
- Upadaj. Dobro došla u... filijalu.
Više nije imao snage da stoji. Patos ga je želeo. Okrenuo se i svalio na
kauč. Devojčica je ušla, zatvorila vrata za sobom, stavila rajber. Video ju
je kao neverovatno veliko pile, nasmejao se tome. Pile je selo u fotelju.
- Šta je?
- Ma ništa, samo... tako si žuta.
-Aha.
Prekrstila je ruke preko torbice na kolenima. Nije primetio da ju je
imala. Ne. Nije to torba. Više je kao... neseser. Tomi ga je pogledao. Vidi
se torbica. Pita se šta je u njoj.
- Šta ti je... u tome?
- Pare.
~ 296 ~
- Jasno.
Ne. Ovo nešto nije u redu. Ovo je nešto čudno.
- A šta hoćeš da kupiš?
Otvorila je rajsferšlus na neseseru i izvadila jednu hiljadarku. Još
jednu. I još jednu. Tri hiljade. Novčanice su izgledale smešno ogromno u
njenim ručicama kad se nagnula i spustila ih na pod. Tomi je iznenađeno
rekao:
- Šta je sad to?
- Tri hiljade.
- Da. Ali za šta?
- Za tebe.
- Ma daj.
- Jeste.
- To su pare... iz jebenog monopola ili tako nešto, a?
- Nisu.
- Nisu?
-Ne.
- A zašto su za mene?
- Jer hoću da kupim nešto od tebe.
- Hoćeš da kupiš nešto za tri hilj... ne.
Tomi je ispružio ruku koliko god je mogao i uzeo jednu novčanicu.
Opipao ju je, protrljao, podigao ka svetlu i video da ima vodeni žig. Isti
kralj ili šta je već, kao na samoj novčanici. Prava je.
- Znači, ne šališ se.
- Ne.
Tri soma. Mogu... da otputujem negde. Da odletim negde. Da l' bi
Stafan i mama mogli da... Tomiju se raščistilo u glavi. Cela priča je bila
potpuno luda, ali okej: tri hiljade. To su činjenice. Sad je samo pitanje...
- A šta bi da kupiš? Za ovo možeš da dobiješ...
- Krv.
- Krv.
-Da.
Tomi je frknuo, odmahnuo glavom.
- E, žao mi je. Nemamo... na lageru.
Devojčica je nepomično sedela u fotelji i gledala ga. Nije se čak ni
osmehnula.
- Okej, ozbiljno sad - rekao je Tomi. - Šta?
- Daću ti te pare... ako dobijem malo krvi.
~ 297 ~
- Ma nemam.
- Imaš.
- Nemam.
- Imaš.
Tomi je shvatio. Šta koji kurac...
- Je l' ti to... ozbiljno?
Devojčica je pokazala na novčanice.
- Nije opasno.
- Ali... šta... kako?
Zavukla je ruku u neseser, izvadila nešto. Belo, četvrtasto parčence
plastike. Protresla ga. Malo je zazvečalo. Sad je Tomi video šta je to.
Pakovanje žileta. Stavila ga je na koleno, izvadila još nešto. Jedan
pravougaonik boje kože. Jedan veliki flaster.
Ma ovo je besmisleno.
- E, dosta sad. Je l' ti ne shvataš da... mogu jednostavno da ti maznem
ove pare. Stavim ih u džep i kažem: „Ne, šta? Tri hiljade? Nikad video". To
je mnogo kinte, je l' ti ne kapiraš to? Odakle ti?
Dvojčica je zatvorila oči, uzdahnula. Kad ih je ponovo otvorila, više
nije izgledala tako prijateljski.
- Hoćeš li? Ili nećeš?
Ozbiljna je. Jebote, ozbiljna je. Ne... ne...
- Šta, ti ćeš kao... sec, i onda...
Devojčica je klimnula glavom, uzbuđeno.
Sec? Čekaj malo. ČEKAJ sad malo... šta je ono... sa svinjama...
Tomi je nabrao obrve. Misao mu se odbijala glavom kao gumena
loptica u sobi, pokušavala da nađe mesto, da se zaustavi. I zaustavila se.
Setio se. Zinuo. Pogledao ju je u oči.
- ...Ne...
- Da.
- Ovo je neka šala, a? Slušaj. Odlazi. Beži odavde.
- Imam jednu bolest. Potrebna mi je krv. Daću ti još para ako hoćeš.
Počela je da kopa po neseseru, našla još dve hiljade, stavila ih na pod.
Pet hiljada.
- Molim te.
Ubica. Velingbi. Prerezan grkljan. Ali jebote... ova devojka...
- Šta će ti... ma jebote... ti si klinka, ti...
- Je l' te strah?
- Ne, pa mogu... je l' tebe strah?
~ 298 ~
-Da.
- Čega?
- Da ćeš reći ne.
- Pa i kažem ne. Ovo je... ma pali. Idi kući.
Ona je mirno sedela u fotelji, razmišljala. Zatim je klimnula glavom,
ustala i podigla pare s poda, vratila ih u neseser. Tomi je pogledao mesto
na kom su stajale. Pet. Hiljada. Grebanje rajbera. Tomi se okrenuo na
leđa.
- Ali... šta... hoćeš da mi prerežeš vrat ili šta?
- Ne. Samo ruku, s druge strane lakta. Malo.
- I šta ćeš da radiš s krvlju?
- Da je popijem.
- Sada?.
-Da.
Tomi se uvukao u svoje telo i video mapu krvotoka kao indigom
preslikanu na njegovu kožu. Osetio je, možda prvi put u životu, da ima
krvotok. Ne samo izolovane tačke, rane kad jedna ili više kapi iscuri, već
veliko, pumpajuće drvo vena ispunjeno sa... kol'ko ono beše?... Četiri-pet
litara krvi.
- Koja ti je to bolest?
Devojčica nije ništa rekla, stajala je kod vrata s rajberom u ruci,
proučavala Tomija, a linije arterija i vena preko njegovog tela, mape,
najednom su dobile oblik... mesarske šeme. Odagnao je tu misao, zamenio
ju je drugom: Biti davalac krvi. Dvadeset pet kinti i sendvič sa sirom.
Zatim je rekao:
- Daj onda pare.
Devojčica je otvorila rajsferšlus na neseseru, ponovo izvadila novac.
- Ako ti dam... tri sad. A dve posle?
- Da, da. Ali mogao bih i da... skočim na tebe i maznem ti pare, ti ne
kapiraš to, a?
- Ne. Ne bi mogao.
Pružila mu je tri novčanice od hiljadu kruna, koje je držala palcem i
srednjim prstom. Tomi ih je sve podigao ka svetlu, konstatovao da su
prave. Zatim ih je uvio u cilindar koji je obavio lovom rukom.
- Dobro. I sad?
Devojčica je preostale dve novčanice stavila na fotelju, čučnula pored
kauča, izvukla kutiju žileta iz nesesera, izvadila jedan.
Već je radila ovo.
~ 299 ~
Devojčica je okretala žilet kao da hoće da proveri koja strana je oštra.
Potom ga je prinela licu. Kratka poruka, čija je jedina reč bila: sec. Rekla
je:
- Ne smeš nikome da kažeš za ovo.
- A šta bi onda bilo?
- Ne smeš da ispričaš. Nikome.
- Neću - Tomi je bacio pogled na svoju ispruženu ruku, na hiljdarke na
fotelji. - Koliko ćeš da uzmeš?
- Litar.
- Je l' to... mnogo?
-Da.
- Toliko da ću...
- Ne. Preživećeš.
- Jer se vraća.
- Da.
Tomi je klimnuo glavom. Fascinirano je posmatrao dok se žilet,
svetlucajući kao ogledalo, spuštao ka njegovoj koži. Kao da se to dešava
nekom drugom, negde drugde. Video je samo igru linija. Devojčicinu
viličnu kost, njenu tamnu kosu, svoju belu ruku, pravougaonik žileta koji
je razgrnuo retke dlačice i stigao do cilja, na trenutak zastao nad venom,
nešto tamnijom od ostatka kože. Pritisnuo nadole, lagano, blago. Ivica je
utonula u kožu, ali je nije probila. A zatim - sec.
Trzaj unazad i Tomi je počeo da dahće, stegao drugu ruku oko
novčanica. U glavi je začuo škrgutanje zuba. Krv je na površinu izbijala u
naletima. Zveckanje kad je žilet pao na pod, a devojčica mu obema
rukama uhvatila ruku, pribila usne na ranu.
Tomi je okrenuo glavu, osetio samo njene tople usne, palacajući jezik
na koži i ponovo je ugledao mapu unutrašnjosti svog tela, kanale kroz koje
krv teče, juri ka... otvoru.
Isteći će iz mene.
Da. Bol se povećavao. Ruka je počela da se parališe; više nije osećao
usne, osećao je samo usisavanje, kako... se krv isisava iz njega, kako...
Otiče.
Uplašio se. Hteo je da prekine. Previše ga je bolelo. Suze su mu navrle
na oči, otvorio je usta da nešto kaže, da... nije mogao. Nije bilo reči koje
bi... Savio je slobodnu ruku ka ustima, pritisnuo stegnutu šaku na usne.
Osetio savijene novčanice koje su virile. Zagrizao ih je.
~ 300 ~
21:17, nedelja uveče, Trg Engbiplan:
Čovek stoji ispred frizerskog salona. Ruke i lice su mu naslonjeni na
izlog. Deluje teško opijeno. Policija stiže petnaest minuta kasnije. Čovek je
dotad otišao odatle. Izlog ne pokazuje nikakva oštećenja, samo tragove
gline ili zemlje. U osvetljenom izlogu je veliki broj fotografija mladih,
modeli frizura.
- Je l' spavaš?
-Ne.
Nalet parfema i hladnog vazduha kad je mama ušla u Oskarovu sobu
i sela na ivicu kreveta.
- Je l' ti bilo lepo?
- Jeste.
- Šta si radio?
- Ništa posebno.
- Videla sam novine. Na stolu u kuhinji.
- Mm.
Oskar je pritegnuo pokrivač, pravio se da zeva.
- Jesi pospan?
- Mm.
Tačno i netačno. Jeste bio umoran, iako mu je šuštalo u glavi. Hteo je
samo da se ušuška u pokrivač, zapečati ulaz i ne izlazi dok... dok... ali
pospan, ne. A i... da li bi uopšte i mogao da spava kad je zaražen?
Čuo je da je mama pitala nešto o tati i rekao je „dobro", ne znajući na
šta je odgovorio. Nastala je tišina. Zatim je mama uzdahnula, duboko.
- Srećice, šta ti je? Da li ja mogu nešto da uradim?
-Ne.
- Reci mi šta je.
Zario je lice u jastuk, dunuo vazduh tako da su mu nos, usta i usne
postali vlažno topli. Nije mogao da izdrži. Preteško. Nekome mora da
kaže. U jastuk je promrmljao:
- ... Zar- ziosmse...
- Šta si rekao?
Podigao je usta s jastuka.
- Zarazio sam se.
Mamina ruka ga je milovala po glavi, vratu, nastavila je nadole i
pokrivač mu je malo skliznuo.
min@
~ 301 ~
- Kako to misliš zara... ali... ti si obučen!
- Da, ja...
- Daj da vidim. Jesi li vruć? - Prislonila mu je hladnu ruku na čelo. -
Imaš temperaturu. Dođi. Moraš da se svučeš i lepo legneš - ustala je s
kreveta, pažljivo ga prodrmala za rame. - Hajde.
Počela je brže da diše, nečega se setila. Zatim je drugačijim tonom
rekla:
- Da li si se dobro oblačio kad si bio kod tate?
- Jesam. Nije to.
- Jesi li nosio kapu?
- Daa. Nije to.
- Nego šta je?
Oskar je ponovo zabio glavu u jastuk, zagrlio ga i rekao:
- ...Postćuampr...
- Oskare, šta pričaš?
- Postaću vampir!
Pauza. Šuštanje maminog kaputa kad je prekrstila ruke.
- Oskare. Ustaj, skidaj se. I u krevet!
- Postaću vampir.
Mamino disanje. Jasno, besno.
- Sutra ima da pobacam sve te knjižurine koje čitaš.
Pokrivač je svučen sa Oskara. On je ustao, polako se skinuo; izbegao
da pogleda mamu. Vratio se u krevet i mama ga je pokrila.
- Hoćeš nešto?
Oskar je odmahnuo glavom.
- Da izmerimo temperaturu...?
Oskar je još snažnije odmahnuo glavom. Sad je pogledao mamu. Bila
je nadvijena nad krevet, s rukama na kolenima. Upitne, zabrinute oči.
- Da li nešto mogu da uradim za tebe?
- Ne. Da.
- Šta?
- Ma ne, ništa.
- Pa, reci.
- Možeš li... da mi ispričaš priču?
Različita osećanja zatreperila su maminim licem; tuga, radost, nemir,
maleni osmeh, zabrinuta bora. Sve u nekoliko sekundi. Zatim je rekla:
- Ja... ne znam nijednu priču. Ali mogu... da ti pročitam jednu ako
hoćeš. Ako imamo neku knjigu...
~ 302 ~
Pogled joj je pao na policu iznad Oskarove glave.
- Neka, nema veze.
- Ali hoću, stvarno.
- Ja neću.
- Zašto sad? Pa, rekao si...
- Jesam, ali... neću. Sad neću.
- Hoćeš da... da ti otpevam nešto?
- Ne!
Mama je stisnula usne, povredena. Onda je odlučila da ne bude takva,
pošto je Oskar bolestan, pa je rekla:
- Pa, mogla bih da smislim nešto o...
- Nema veze. Hoću da spavam.
Mama je posle nekog vremena rekla „laku noć" i izašla iz sobe. Oskar
je ležao širom otvorenih očiju, gledao u prozor. Pokušao da oseti da li...
postaje. Nije znao kako bi trebalo da se oseća. Eli. Šta se zapravo dešava
kad neko... postane?
Rastaviti se od svega.
Napustiti. Mamu, tatu, školu... Jonija, Tomasa...
Biti sa Elijem. Uvek.
Čuo je kako se TV uključuje u dnevnoj sobi, ton koji je istog trenutka
stišan. Čangrljanje džezve u kuhinji. Plin koji se pali, zveket šolja i
tacnica. Ormani koji se otvaraju.
Uobičajeni zvukovi. Čuo ih je na stotine puta. I rastužio se. Tako se
rastužio.
Rane su zarasle. Od ogrebotina su na Virginijinom telu ostale samo
bele štrafte, tu i tamo pokoja krasta koja još uvek nije otpala. Lake joj je
milovao ruku, pribijenu uz telo kožnim kaišem, i još jedna krasta je otpala
pod njegovim prstima.
Virginija je pružala otpor. Agresivni otpor, kad se osvestila i shvatila
šta će se desiti. Otkinula je kateter s transfuzijom, vrištala i šutirala.
Lake nije mogao da gleda dok su se nadjačavali s njom, kako se
promenila. Sišao je u menzu i popio kafu. Onda još jednu i još jednu. Kad
je krenuo da sipa i četvrti put, žena na kasi mu je rekla da u cenu ulazi
samo jedna dopuna. Lake je tada rekao da je švorc, da se oseća kao da će
sutra da umre, zar ne bi mogla da napravi izuzetak?
Mogla bi. Ponudila mu je čak i suvo parče torte „koje bi se sutra
ionako bacilo". Sažvakao ga je s knedlom u grlu, razmišljajući o relativnoj
~ 303 ~
ljudskoj dobroti, o relativnom zlu. Zatim je stao ispred ulaza i popušio
pretposlednju cigaretu iz paklice pre nego što je otišao do Virginije.
Vezali su je kaiševima.
Jedna medicinska sestra je dobila udarac u lice od kog su joj se
naočare slomile i jedan komadić stakla joj je rasekao obrvu. Virginiju je
bilo nemoguće umiriti. Zbog njenog opšteg stanja se nisu usuđivali da joj
daju injekciju, i zato su joj vezali ruke kožnim kaiševima, najviše s ciljem
da je, kako su rekli, „spreče da povredi samu sebe".
Lake je protrljao otpalu krastu između prstiju; fini prah mu je poput
pigmenta obojio jagodice u crveno. Nešto je zapazio krajičkom oka; krv iz
kese koja je visila iznad njenog kreveta kapljala je u plastični cilindar, i
dalje u kateter do njene ruke.
Očigledno su joj prvo, nakon što su joj odredili krvnu grupu, dali
transfuziju prilikom koje su joj upumpali dozu krvi, ali je sada, kad se
stanje stabilizovalo, dobijala krv na kapljice. Na polupunoj plastičnoj kesi
pisalo je mnoštvo nerazumljivih oznaka, kojima je dominiralo jedno veliko
,,A". Krvna grupa, naravno.
Ali... čekaj malo...
Lakeova krvna grupa je B. Setio se da su on i Virginija pričali jednom
o tome, da je i Virginijina grupa B, i da zato mogu da... da. Baš tako su
rekli. Da mogu jedno drugom da daju krv pošto imaju istu grupu. I
Lakeova grupa je B, u to je bio potpuno siguran.
Ustao je, izašao u hodnik.
Valjda ne prave takve greške?
Našao je jednu sestru.
- Izvinite, ali...
Bacila je pogled na njegovu ofucanu odeću, zauzela donekle
odbrambeni stav i rekla:
- Da?
- Nešto sam se pitao. Virginija... Virginija Lindblad koju ste...
malopre primili...
Sestra je klimnula glavom, izgledala je prilično odbojno. Možda je bila
tu kad su...
- Da, pitao sam se samo oko... krvne grupe.
- Šta s njom?
- Pa, na kesi piše ,,A"„. ali to nije njena grupa.
- Ne razumem.
- Pa... ovaj... imate li malo vremena?
~ 304 ~
Sestra je pogledala niz hodnik. Možda da bi proverila da li ima
nekoga ko bi joj pomogao za slučaj da ovo izmakne kontroli, možda da bi
pokazala da ima važnijeg posla, ali je ipak krenula s Lakeom do sobe u
kojoj je Virginija ležala zatvorenih očiju, a krv joj lagano kapala kroz
cevčicu. Lake je pokazao na kesu.
- Evo. Ovo ,,A". Je l' to znači da...
- Da je u kesi krvna grupa A, da. Trenutno je nezapamćen manjak
davalaca krvi. Kad bi ljudi znali kako...
- Izvinite. Da. Ali njena krvna grupa je B. Zar nije opasno...
- Jeste.
Sestra nije bila direktno neljubazna, ali je njeno držanje ukazivalo na
to da je Lakeovo pravo da dovodi kompetenciju bolničara u pitanje
minimalno. Lagano je slegnula ramenima i rekla:
- Ako je nečija grupa zaista B. Ali ovoj pacijentkinji nije. Njoj je AB.
- Ali... piše ,,A".„ na kesi.
Medicinska sestra je uzdahnula i kao da objašnjava detetu da na
Mesecu nema ljudi, rekla je:
- Osobe s krvnom grupom AB mogu da primaju krv svih grupa.
- Ali... aha. Onda je promenila grupu.
Sestra je podigla obrvu. Dete je upravo izjavilo da je bilo na Mesecu i
videlo ljude. Uz pokret ruke kao da seče traku, odgovorila je:
- To se jednostavno ne dešava.
- Ne? Onda mora da je pogrešila.
- Mora da jeste. Izvinite, ali sad imam drugog posla.
Proverila je kateter u Virginijinoj ruci, malo okrenula stalak za koji je
kesa bila okačena i uz pogled Lakeu koji je govorio da su to ozbiljne stvari
i nek mu je Bog u pomoći ako ih pipne, energičnim korakom je napustila
sobu.Šta se dešava ako neko dobije pogrešnu krv? Krv se... zgrušava.
Ne. Mora da je Virginija pogrešila.
Otišao je do ćoška sobe u kom je stajala jedna mala fotelja i stočić sa
plastičnim cvetom. Seo je u fotelju, pogledao po sobi. Goli zidovi, sjajan
pod. Neonsko osvetljenje na plafonu. Virginijin čelični krevet, preko nje
bledožuto ćebe na kom je pisalo „Socijalna zaštita".
Znači tako će biti.
Kod Dostojevskog su bolest i smrt skoro uvek prljave, siromašne.
Pregažen točkovima kola, glina, tifus, krvave maramice. I tako dalje. Ali
~ 305 ~
do đavola sve ako to ne bi izabrao umesto ovoga. Umesto laganog
umiranja u nekakvoj poliranoj mašini.
Lake se zavalio u fotelju, zatvorio oči. Naslon je bio prekra- tak, glava
mu je pala unazad. Ispravio se, oslonio laktovima o naslon za ruke i
podbočio glavu pesnicom. Pogledao u plastični cvet. Kao da su ga tu stavili
isključivo iz razloga da naglasi da ovde ne može biti života; ovde je red i
poredak.
Cvet mu je ostao pred očima kad ih je ponovo zatvorio.
Sati je pola devet, nedelja uveče.
U trenutku kad kola hitne pomoći s Lakeom i Virginijom prelaze most
Traneberjsbrun, u trenutku kad načelnik stokholmske policije podiže
fotografiju pred novinarima gladnim slika, u trenutku kad Eli bira haljinu
iz ormana Oskarove mame, u trenutku kad Tomi istiskuje tubu
superlepka u plastičnu kesu i udiše slatko utrnuće i zaborav duboko kroz
nos, u trenutku kad veverica, kao prvo živo biće u četrnaest sati, ugleda
Hokana Bengtsona, Stafan, jedan od onih koji su ga tražili, sipa čaj u
šolju. Nije primetio da na samom kraju cevi čajnika nedostaje jedno parče, i
veliki deo čaja poteče niz cev, pa niz čajnik, slije se na radnu površinu uz
sudoperu. On promrmlja nešto i nagne čajnik toliko brzo da čaj pljusne i
poklopac čajnika upadne u šolju. Vreli čaj ga polije po rukama i on ispusti
čajnik, pribije ruke uz telo, i u mislima počne da recituje hebrejski alfabet,
kako bi ugušio poriv da čajnik razbije o zid.
Alef, Bet, Gimel, Dalet...
Ivon je ušla u kuhinju, videla Stafana nagnutog nad radnu površinu
uz sudoperu, zatvorenih očiju.
- Šta je bilo?
Stafan je odmahnuo glavom.
- Ništa.
Lamed, Mem, Nun, Sameš...
- Jesi li tužan?
-Ne.
Kof, Reš, Šin, Taf. Tako. Sad je bolje.
Otvorio je oči, pokazao na čajnik.
~ 289 ~
- Čajnik je neispravan.
- Neispravan?
- Da, proliva kad sipaš.
- Nisam primetila.
- E pa, proliva.
- Njemu sigurno ništa ne fali.
Stafan je stisnuo usne, ispružio opečenu ruku ka Ivoni i napravio
gestikulaciju: Mir. Šalom. Čuti.
- Ivon. Trenutno osećam... neverovatnu želju da te udarim. Zato,
molim te, ne pričaj više.
Ivon je zakoračila unazad. Nešto u njoj je bilo spremno na ovo. Ona
tom uvidu nije dala pristup svesti, ali je pretpostavljala da Stafan ispod
svoje pobožne fasade krije neku vrstu... gneva. Prekrstila je ruke,
udahnula nekoliko puta dok je Stafan nepomično stajao, zurio u šolju s
poklopcem. Zatim je rekla:
- Je l' radiš to?
-Šta?
- Tučeš. Kad ti nešto nije po volji.
- Jesam li tebe nekad udario?
- Ne, ali si rekao...
- Rekao sam. I ti si poslušala. I sad je dobro.
- A da nisam?
Stafan je sada izgledao potpuno mirno i Ivon se opustila, spustila
ruke. On joj je uzeo ruke, lagano ih poljubio.
- Ivon. Moramo da slušamo jedno drugo.
Sipali su čaj i popili ga u dnevnoj sobi. Stafan je napravio mentalnu
belešku da kupi nov čajnik Ivon na poklon. Pitala ga je o potrazi u šumi
Judarn i on joj je ispričao. Trudila se koliko je mogla da razgovor drži na
drugim temama, ali je na kraju neizbežno pitanje ipak došlo.
- Gde je Tomi?
- Ne znam.
- Ne znaš. Ivon...
- Da, kod nekog druga je.
- Hm. Kad se vraća?
- Pa, mislim... da će da prespava. Tamo.
- Tamo?
- Da, kod...
Ivon je u glavi prelistavala imena Tomijevih drugova koje je znala.
~ 290 ~
Nije htela da kaže Stafanu da Tomija neće biti cele noći, a da ona ne zna
gde je. Stafan se čvrsto držao onoga o roditeljskoj odgovornosti.
- ...Kod Robana.
- Roban. Je l' mu to najbolji drug?
- Da, valjda jeste.
- Kako se preziva?
- ...Algren, zašto? Je l' imaš nekoga ko...
- Ne, samo nešto razmišljam.
Stafan je uzeo kašičicu, lagano kucnuo o šolju. Krhak zvuk. Klimnuo
je glavom.
- Lepo. Slušaj... mislim da bi trebalo da pozovemo tog Robana i
zamolimo Tomija da se načas vrati kući. Da popričam malo s njim.
- Nemam broj.
- Ne, ali... Algren. Znaš valjda gde živi. Treba samo da pogledamo u
imeniku.
Stafan je ustao s kauča, a Ivon se ugrizla za usnu, osećajući kako
pravi lavirint iz kog joj je sve teže da se izvuče. Uzeo je lokalni telefonski
imenik i stao nasred sobe, počeo da lista, mrmljajući:
- Algren, Algren... Hm. U kojoj ulici živi?
- Ovaj... Bjernsonsgatan.
- Bjernsons... ne. Nema Algrena. Ali ima jedan ovde u ulici
Ibsengatan. Je l' možda to on?
Kad Ivon nije odgovorila, Stafan je stavio prst na imenik i rekao:
- Mislim da ću u svakom slučaju da pokušam s njim. Robert mu je
puno ime, a?
- Stafane...
-Da?
- Obećala sam mu da ti neću reći.
- Sad ništa ne razumem.
- Tomiju. Rekla sam da neću reći... gde je.
- A znači, nije kod Robana?
- Ne.
- Pa gde je onda?
- Ja... Obećala sam.
Stafan je spustio imenik na stočić, seo pored Ivon na kauč. Ona je
otpila gutljaj čaja, zadržala šolju pred licem, kao da je htela da se sakrije
od Stafana dok je čekao da ona odgovori. Kad je spustila šolju na tacnu,
primetila je da joj se ruke tresu. Stafan joj je stavio ruku na koleno.
~ 291 ~
- Ivon, moraš da shvatiš da...
- Obećala sam.
- Hoću samo da razgovaram s njim. Izvini, Ivon, ali mislim da je
upravo ova nesposobnost da se uhvati u koštac sa stvarima dok su
aktuelne, razlog zašto... pa, zašto se one i dešavaju. Moje iskustvo s
mladima govori da što se pre reaguje na njihove postupke, to je veća šansa
da... uzmi heroinskog ovisnika, na primer. Da je neko reagovao dok je
uzimao, recimo, hašiš...
- Tomi ne radi takve stvari.
- Jesi li potpuno sigurna u to?
Zavladala je tišina. Ivon je znala da, iz sekunde u sekundu, „da" kao
odgovor na Stafanovo pitanje postaje sve bezvrednije. Tik-tik. Sad je već
odgovorila „ne", bez izgovaranja reči. A Tomi jeste ponekad bio čudan. Kad
dođe kući. Nešto u očima. Šta ako...
Stafan se zavalio u kauč, znajući da je bitka dobijena. Sad je samo
čekao uslove. Ivon je pogledom tražila nešto na stolu.
- Šta je?
- Moje cigarete, jesi li...
- U kuhinji. Ivon...
- Da. Da. Ne smeš da ideš sada.
- Neću. To ti odlučuješ. Ako misliš...
- Sutra ujutru. Pre nego što ode u školu. Obećaj mi. Da nećeš ići sada.
- Obećavam. Dobro... Na kom je to mističnom mestu?
Ivon mu je ispričala.
Zatim je otišla u kuhinju i popušila cigaretu, duvajući dim kroz
otvoren prozor. Popušila je još jednu, malo manje brinući o tome gde će
dim završiti. Kad je Stafan ušao u kuhinju i demonstrativno mahnuo
rukom da otera dim i pitao gde je ključ od podruma, rekla je da je
zaboravila, ali da će se verovatno setiti sutra ujutru.
Ako bude dobar.
Kad je Eli otišao, Oskar je ponovo seo za kuhinjski sto, pogledao
otvorene članke. Glavobolja je jenjavala kako su utisci počeli da oblikuju
obrazac.
Eli mu je rekao da je matori... zaražen. I više od toga. Zaraza je jedino
što je živo na njemu. Mozak mu je mrtav, i zaraza upravlja njime. Vodi ga
ka Eliju. Eli mu je rekao, zamolio ga da ništa ne radi. Eli će sutra otići
odavde, čim padne mrak, a Oskar je, naravno, pitao zašto ne još večeras.
~ 292 ~
Zato što... Ne mogu.
Zašto? Ja ću ti pomoći.
Oskare, ne može. Preslab sam.
Kako si preslab? Pa valjda si...
Jednostavno jesam.
I Oskar je shvatio da je on razlog Elijevog nedostatka snage. Sva krv
koja je istekla u predsoblju. Ako matori nađe Elija, biće to Oskarova
krivica.
Odeća!
Oskar je tako naglo ustao da se stolica prevrnula.
Kesa sa Elijevom krvavom odećom stajala je na podu pored kauča,
košulja je virila iz nje. Gurnuo ju je u kesu, rukav je bio poput mokre
pečurke kad ga je pritisnuo da bi stao u kesu. Vezao je kesu i... Zastao je i
pogledao ruku kojom je ugurao košulju.
Preko rane koju je napravio na njoj oformila se krasta čiji se delić
sada otkinuo i otkrio ranu.
...Krv... neću da pomešam... jesam li... sad zaražen?
Noge su ga mahinalno odvele do vrata, držao je kesu u ruci i
oslušnuo. Ništa se nije čulo, pa je ustrčao uz stepenice do otvora za đubre,
podigao poklopac. Pružio je ruku s kesom nad otvor, zadržao je tu, da se
klati u mraku.
Nalet hladnog vazduha kroz otvor ohladio mu je ruku kojom je čvrsto
držao kesu. Bela kesa se jasno ocrtavala prema crnom i pomalo neravnom
zidu otvora. Ako je pusti, kesa neće otići nagore, pašće dole. Gravitacija će
je povući nadole. Ka vreći.
Za nekoliko dana će đubretari doći i pokupiti vreću. Rano ujutru.
Narandžasta, trepereća svetla će zaigrati Oskarovim plafonom, otprilike u
ono vreme kad se obično budi i on će ležati u krevetu, slušati buku, zveket
dok se đubre melje. Možda će ustati i pogledati ljude u radnim kostimima
koji rutinskim pokretima ubacuju vreće, pritiskaju dugme. Čeljusti
kamiona koje se zatvaraju i ljude koji uskaču u njega, prelaze malu razdaljinu
do sledećeg ulaza.
I to ga je uvek ispunjavalo... toplotom. Da je u svojoj sobi siguran. Da
stvari funkcionišu. Možda i čežnjom. Za tim ljudima, za kamionom. Da
sedi u slabo osvetljenoj kabini, odveze se...
Da pustim! Moram da pustim!
Šaka mu je grčevito držala kesu. Cela ruka ga je bolela pošto ju je
toliko dugo držao ispruženu. Već je počela da mrzne od hladne promaje
~ 293 ~
koja je šibala kroz otvor. Pustio je. Šuštanje dok je kesa grebala zidove,
pola sekunde dok je slobodno padala i tresak kad je upala u vreću.
Pomoći ću ti.
Ponovo je pogledao ruku. Ruku koja pomaže. Ruku koja...
Ubiću nekog. Idem po nož i onda idem napolje da ubijem nekog.
Jonija. Da mu prerežem grkljan, skupim krv i odnesem je Eliju, jer kakve
veze ima, inače sam zaražen i uskoro ću...
Noge su poklekle pod njim i morao je da se uhvati za ivicu otvora za
đubre da ne bi pao. Razmišljao je o tome. Istinski. Ovo nije bilo kao igra s
drvetom. Na trenutak je zaista razmišljao da uradi to.
Vreo. Bio je vreo, kao da ima temperaturu. Telo ga je bolelo i hteo je
da legne. Odmah.
Zaražen sam. Postaću... vampir.
Naterao je noge da se pokrenu niz stepenice dok se jednom rukom,
onom zaraženom, pridržavao za gelender. Uspeo je da se dovuče do stana,
do svoje sobe, legao je na krevet i zagledao se u tapete. Šuma. Jedna od
njegovih figura se odmah pojavila, pogledala ga je u oči. Mali kućni duh.
Prešao je prstom preko njega dok mu je neverovatno smešna misao
prolazila kroz glavu:
Sutra idem u školu.
A nije popunio jednu kartu. Afriku. Trebalo bi sada da ustane, sedne
za sto, upali lampu i otvori atlas. Nađe besmilena imena i napiše ih na
isprekidanim linijama. To bi trebalo da uradi. Polako je milovao duhovu
kapu. Zatim je kucnuo. E.L.I.
Bez odgovora. Sigurno je napolju i radi ono što mi radimo.
Pokrio se preko glave. Jeza mu je prošla telom. Pokušao je da zamisli.
Kako će biti. Živeti zauvek. Ozloglašen, omražen. Ne. Eli ga neće mrzeti.
Ako... zajedno...
Pokušao je da zamisli, maštao je. Ubrzo potom su se vrata otključala i
mama se vratila kući.
Naslage sala.
Tomi je praznim pogledom zurio u sliku pred sobom. Devojka je
rukama pritisnula grudi koje su izgledale kao dva balona, napućila usne.
Izgledalo je bolesno. Mislio je da će da drka, ali mu nešto očito nije bilo u
redu s mozgom, jer mu je riba ličila na čudovište.
Neprirodno polako je zatvorio časopis, stavio ga pod jastuk kauča.
Svaki najmanji pokret bio je predmet svesne misli. Razvaljen. Bio je
~ 294 ~
potpuno razvaljen od lepka. I to je dobro. Nema sveta. Samo sobe u kojoj
je, a izvan nje... talasasta pustinja.
Stafan.
Pokušao je da razmišlja o Stafanu. Nije uspeo. Nije mogao da ga
zamisli. Video je samo onog papirnog policajca koji je stajao u pošti. U
prirodnoj veličini. Da uplaši lopove.
Hoćemo da opljačkamo poštu ?
Jes ti normalan? Papirni pandur je tamo!
Tomi se zakikotao kad je papirni policajac dobio Stafanovo lice.
Kaznena dužnost. Čuvanje pošte. Nešto je i pisalo na njemu, šta ono beše?
Zločin se ne isplati. Ne. Policija te posmatra. Jok. Šta beše ono, jebiga?
Pazi! Ja sam nagrađivani strelac!
Tomi se nasmejao. I još više. Smejao toliko da je počeo da se trese i
pomislio je da se gola sijalica na plafonu klati u taktu s njegovim smehom.
Smejao se tome. Pazi se! Papirni policajac! S papirnim pištoljem! I
papirnom glavudžom!
Nešto mu je kucnulo u glavi. Neko je pokušavao da uđe u poštu.
Kartonski policajac naćulji uši. U pošti ima dvesta papira. Repetira
pištolj. Bam-bam.
Kuc. Kuc. Kuc.
Bam.
...Stafan... keva, u pizdu materinu...
Tomi se ukočio. Pokušao da misli. Nije išlo. U glavi mu je bio samo
isfronclani oblak. Zatim se umirio. Možda je Roban ili Lase. Ili je Stafan.
Od papira.
Penis-lutka, od papira.
Tomi se nakašljao i grubo rekao:
- Ko je?
- Ja sam.
Prepoznao je glas, ali nije mogao da ga poveže ni sa kim. U svakom
slučaju, nije Stafan. Nije papirni tata.
Barbatata. Prestani!
-Ko?
- Možeš da otvoriš?
- Pošta je danas zatvorena. Dođi za pet godina.
- Imam pare.
- Papirne pare?
- Da.
~ 295 ~
- To je dobro.
Ustao je s kauča. Lagano, lagano. Obrisi stvari nisu hteli da se smire.
Glava puna olova.
Betonska kapa.
Nekoliko sekundi je nepomično stajao, njihao se. Betonski pod se
sanjoliko naginjao desno, levo, kao u Ludoj kući. Pošao je napred, korak
po korak, podigao rajber, otvorio vrata. Pred vratima je stajala ona
devojčica. Oskarova drugarica. Tomi je zurio u nju, ne shvatajući u šta
gleda.
Sunce i plaža.
Devojčica je na sebi imala samo tanku haljinu. Žutu s belim
tačkicama koje su usisavale Tomijev pogled i pokušao je da se fokusira na
njih, ali su počele da plešu, pomeraju tako da mu je pozlilo. Bila je možda
dvadeset centimetara niža od njega.
Slatka kao... kao leto.
- Da nije leto naprasno došlo? - rekao je.
Devojčica je iskrivila glavu.
- Šta?
- Pa ti nosiš... kako se zove... letnju haljinu.
- Da.
- A što?
- Mogu li da uđem?
- Da, da.
- Reci da mogu da uđem.
Tomi je prenaglašeno mahnuo rukom. Video je sopstvenu ruku kako
se kreće u usporenom snimku, drogirana riba koja pliva kroz vazduh.
- Upadaj. Dobro došla u... filijalu.
Više nije imao snage da stoji. Patos ga je želeo. Okrenuo se i svalio na
kauč. Devojčica je ušla, zatvorila vrata za sobom, stavila rajber. Video ju
je kao neverovatno veliko pile, nasmejao se tome. Pile je selo u fotelju.
- Šta je?
- Ma ništa, samo... tako si žuta.
-Aha.
Prekrstila je ruke preko torbice na kolenima. Nije primetio da ju je
imala. Ne. Nije to torba. Više je kao... neseser. Tomi ga je pogledao. Vidi
se torbica. Pita se šta je u njoj.
- Šta ti je... u tome?
- Pare.
~ 296 ~
- Jasno.
Ne. Ovo nešto nije u redu. Ovo je nešto čudno.
- A šta hoćeš da kupiš?
Otvorila je rajsferšlus na neseseru i izvadila jednu hiljadarku. Još
jednu. I još jednu. Tri hiljade. Novčanice su izgledale smešno ogromno u
njenim ručicama kad se nagnula i spustila ih na pod. Tomi je iznenađeno
rekao:
- Šta je sad to?
- Tri hiljade.
- Da. Ali za šta?
- Za tebe.
- Ma daj.
- Jeste.
- To su pare... iz jebenog monopola ili tako nešto, a?
- Nisu.
- Nisu?
-Ne.
- A zašto su za mene?
- Jer hoću da kupim nešto od tebe.
- Hoćeš da kupiš nešto za tri hilj... ne.
Tomi je ispružio ruku koliko god je mogao i uzeo jednu novčanicu.
Opipao ju je, protrljao, podigao ka svetlu i video da ima vodeni žig. Isti
kralj ili šta je već, kao na samoj novčanici. Prava je.
- Znači, ne šališ se.
- Ne.
Tri soma. Mogu... da otputujem negde. Da odletim negde. Da l' bi
Stafan i mama mogli da... Tomiju se raščistilo u glavi. Cela priča je bila
potpuno luda, ali okej: tri hiljade. To su činjenice. Sad je samo pitanje...
- A šta bi da kupiš? Za ovo možeš da dobiješ...
- Krv.
- Krv.
-Da.
Tomi je frknuo, odmahnuo glavom.
- E, žao mi je. Nemamo... na lageru.
Devojčica je nepomično sedela u fotelji i gledala ga. Nije se čak ni
osmehnula.
- Okej, ozbiljno sad - rekao je Tomi. - Šta?
- Daću ti te pare... ako dobijem malo krvi.
~ 297 ~
- Ma nemam.
- Imaš.
- Nemam.
- Imaš.
Tomi je shvatio. Šta koji kurac...
- Je l' ti to... ozbiljno?
Devojčica je pokazala na novčanice.
- Nije opasno.
- Ali... šta... kako?
Zavukla je ruku u neseser, izvadila nešto. Belo, četvrtasto parčence
plastike. Protresla ga. Malo je zazvečalo. Sad je Tomi video šta je to.
Pakovanje žileta. Stavila ga je na koleno, izvadila još nešto. Jedan
pravougaonik boje kože. Jedan veliki flaster.
Ma ovo je besmisleno.
- E, dosta sad. Je l' ti ne shvataš da... mogu jednostavno da ti maznem
ove pare. Stavim ih u džep i kažem: „Ne, šta? Tri hiljade? Nikad video". To
je mnogo kinte, je l' ti ne kapiraš to? Odakle ti?
Dvojčica je zatvorila oči, uzdahnula. Kad ih je ponovo otvorila, više
nije izgledala tako prijateljski.
- Hoćeš li? Ili nećeš?
Ozbiljna je. Jebote, ozbiljna je. Ne... ne...
- Šta, ti ćeš kao... sec, i onda...
Devojčica je klimnula glavom, uzbuđeno.
Sec? Čekaj malo. ČEKAJ sad malo... šta je ono... sa svinjama...
Tomi je nabrao obrve. Misao mu se odbijala glavom kao gumena
loptica u sobi, pokušavala da nađe mesto, da se zaustavi. I zaustavila se.
Setio se. Zinuo. Pogledao ju je u oči.
- ...Ne...
- Da.
- Ovo je neka šala, a? Slušaj. Odlazi. Beži odavde.
- Imam jednu bolest. Potrebna mi je krv. Daću ti još para ako hoćeš.
Počela je da kopa po neseseru, našla još dve hiljade, stavila ih na pod.
Pet hiljada.
- Molim te.
Ubica. Velingbi. Prerezan grkljan. Ali jebote... ova devojka...
- Šta će ti... ma jebote... ti si klinka, ti...
- Je l' te strah?
- Ne, pa mogu... je l' tebe strah?
~ 298 ~
-Da.
- Čega?
- Da ćeš reći ne.
- Pa i kažem ne. Ovo je... ma pali. Idi kući.
Ona je mirno sedela u fotelji, razmišljala. Zatim je klimnula glavom,
ustala i podigla pare s poda, vratila ih u neseser. Tomi je pogledao mesto
na kom su stajale. Pet. Hiljada. Grebanje rajbera. Tomi se okrenuo na
leđa.
- Ali... šta... hoćeš da mi prerežeš vrat ili šta?
- Ne. Samo ruku, s druge strane lakta. Malo.
- I šta ćeš da radiš s krvlju?
- Da je popijem.
- Sada?.
-Da.
Tomi se uvukao u svoje telo i video mapu krvotoka kao indigom
preslikanu na njegovu kožu. Osetio je, možda prvi put u životu, da ima
krvotok. Ne samo izolovane tačke, rane kad jedna ili više kapi iscuri, već
veliko, pumpajuće drvo vena ispunjeno sa... kol'ko ono beše?... Četiri-pet
litara krvi.
- Koja ti je to bolest?
Devojčica nije ništa rekla, stajala je kod vrata s rajberom u ruci,
proučavala Tomija, a linije arterija i vena preko njegovog tela, mape,
najednom su dobile oblik... mesarske šeme. Odagnao je tu misao, zamenio
ju je drugom: Biti davalac krvi. Dvadeset pet kinti i sendvič sa sirom.
Zatim je rekao:
- Daj onda pare.
Devojčica je otvorila rajsferšlus na neseseru, ponovo izvadila novac.
- Ako ti dam... tri sad. A dve posle?
- Da, da. Ali mogao bih i da... skočim na tebe i maznem ti pare, ti ne
kapiraš to, a?
- Ne. Ne bi mogao.
Pružila mu je tri novčanice od hiljadu kruna, koje je držala palcem i
srednjim prstom. Tomi ih je sve podigao ka svetlu, konstatovao da su
prave. Zatim ih je uvio u cilindar koji je obavio lovom rukom.
- Dobro. I sad?
Devojčica je preostale dve novčanice stavila na fotelju, čučnula pored
kauča, izvukla kutiju žileta iz nesesera, izvadila jedan.
Već je radila ovo.
~ 299 ~
Devojčica je okretala žilet kao da hoće da proveri koja strana je oštra.
Potom ga je prinela licu. Kratka poruka, čija je jedina reč bila: sec. Rekla
je:
- Ne smeš nikome da kažeš za ovo.
- A šta bi onda bilo?
- Ne smeš da ispričaš. Nikome.
- Neću - Tomi je bacio pogled na svoju ispruženu ruku, na hiljdarke na
fotelji. - Koliko ćeš da uzmeš?
- Litar.
- Je l' to... mnogo?
-Da.
- Toliko da ću...
- Ne. Preživećeš.
- Jer se vraća.
- Da.
Tomi je klimnuo glavom. Fascinirano je posmatrao dok se žilet,
svetlucajući kao ogledalo, spuštao ka njegovoj koži. Kao da se to dešava
nekom drugom, negde drugde. Video je samo igru linija. Devojčicinu
viličnu kost, njenu tamnu kosu, svoju belu ruku, pravougaonik žileta koji
je razgrnuo retke dlačice i stigao do cilja, na trenutak zastao nad venom,
nešto tamnijom od ostatka kože. Pritisnuo nadole, lagano, blago. Ivica je
utonula u kožu, ali je nije probila. A zatim - sec.
Trzaj unazad i Tomi je počeo da dahće, stegao drugu ruku oko
novčanica. U glavi je začuo škrgutanje zuba. Krv je na površinu izbijala u
naletima. Zveckanje kad je žilet pao na pod, a devojčica mu obema
rukama uhvatila ruku, pribila usne na ranu.
Tomi je okrenuo glavu, osetio samo njene tople usne, palacajući jezik
na koži i ponovo je ugledao mapu unutrašnjosti svog tela, kanale kroz koje
krv teče, juri ka... otvoru.
Isteći će iz mene.
Da. Bol se povećavao. Ruka je počela da se parališe; više nije osećao
usne, osećao je samo usisavanje, kako... se krv isisava iz njega, kako...
Otiče.
Uplašio se. Hteo je da prekine. Previše ga je bolelo. Suze su mu navrle
na oči, otvorio je usta da nešto kaže, da... nije mogao. Nije bilo reči koje
bi... Savio je slobodnu ruku ka ustima, pritisnuo stegnutu šaku na usne.
Osetio savijene novčanice koje su virile. Zagrizao ih je.
~ 300 ~
21:17, nedelja uveče, Trg Engbiplan:
Čovek stoji ispred frizerskog salona. Ruke i lice su mu naslonjeni na
izlog. Deluje teško opijeno. Policija stiže petnaest minuta kasnije. Čovek je
dotad otišao odatle. Izlog ne pokazuje nikakva oštećenja, samo tragove
gline ili zemlje. U osvetljenom izlogu je veliki broj fotografija mladih,
modeli frizura.
- Je l' spavaš?
-Ne.
Nalet parfema i hladnog vazduha kad je mama ušla u Oskarovu sobu
i sela na ivicu kreveta.
- Je l' ti bilo lepo?
- Jeste.
- Šta si radio?
- Ništa posebno.
- Videla sam novine. Na stolu u kuhinji.
- Mm.
Oskar je pritegnuo pokrivač, pravio se da zeva.
- Jesi pospan?
- Mm.
Tačno i netačno. Jeste bio umoran, iako mu je šuštalo u glavi. Hteo je
samo da se ušuška u pokrivač, zapečati ulaz i ne izlazi dok... dok... ali
pospan, ne. A i... da li bi uopšte i mogao da spava kad je zaražen?
Čuo je da je mama pitala nešto o tati i rekao je „dobro", ne znajući na
šta je odgovorio. Nastala je tišina. Zatim je mama uzdahnula, duboko.
- Srećice, šta ti je? Da li ja mogu nešto da uradim?
-Ne.
- Reci mi šta je.
Zario je lice u jastuk, dunuo vazduh tako da su mu nos, usta i usne
postali vlažno topli. Nije mogao da izdrži. Preteško. Nekome mora da
kaže. U jastuk je promrmljao:
- ... Zar- ziosmse...
- Šta si rekao?
Podigao je usta s jastuka.
- Zarazio sam se.
Mamina ruka ga je milovala po glavi, vratu, nastavila je nadole i
pokrivač mu je malo skliznuo.
min@
~ 301 ~
- Kako to misliš zara... ali... ti si obučen!
- Da, ja...
- Daj da vidim. Jesi li vruć? - Prislonila mu je hladnu ruku na čelo. -
Imaš temperaturu. Dođi. Moraš da se svučeš i lepo legneš - ustala je s
kreveta, pažljivo ga prodrmala za rame. - Hajde.
Počela je brže da diše, nečega se setila. Zatim je drugačijim tonom
rekla:
- Da li si se dobro oblačio kad si bio kod tate?
- Jesam. Nije to.
- Jesi li nosio kapu?
- Daa. Nije to.
- Nego šta je?
Oskar je ponovo zabio glavu u jastuk, zagrlio ga i rekao:
- ...Postćuampr...
- Oskare, šta pričaš?
- Postaću vampir!
Pauza. Šuštanje maminog kaputa kad je prekrstila ruke.
- Oskare. Ustaj, skidaj se. I u krevet!
- Postaću vampir.
Mamino disanje. Jasno, besno.
- Sutra ima da pobacam sve te knjižurine koje čitaš.
Pokrivač je svučen sa Oskara. On je ustao, polako se skinuo; izbegao
da pogleda mamu. Vratio se u krevet i mama ga je pokrila.
- Hoćeš nešto?
Oskar je odmahnuo glavom.
- Da izmerimo temperaturu...?
Oskar je još snažnije odmahnuo glavom. Sad je pogledao mamu. Bila
je nadvijena nad krevet, s rukama na kolenima. Upitne, zabrinute oči.
- Da li nešto mogu da uradim za tebe?
- Ne. Da.
- Šta?
- Ma ne, ništa.
- Pa, reci.
- Možeš li... da mi ispričaš priču?
Različita osećanja zatreperila su maminim licem; tuga, radost, nemir,
maleni osmeh, zabrinuta bora. Sve u nekoliko sekundi. Zatim je rekla:
- Ja... ne znam nijednu priču. Ali mogu... da ti pročitam jednu ako
hoćeš. Ako imamo neku knjigu...
~ 302 ~
Pogled joj je pao na policu iznad Oskarove glave.
- Neka, nema veze.
- Ali hoću, stvarno.
- Ja neću.
- Zašto sad? Pa, rekao si...
- Jesam, ali... neću. Sad neću.
- Hoćeš da... da ti otpevam nešto?
- Ne!
Mama je stisnula usne, povredena. Onda je odlučila da ne bude takva,
pošto je Oskar bolestan, pa je rekla:
- Pa, mogla bih da smislim nešto o...
- Nema veze. Hoću da spavam.
Mama je posle nekog vremena rekla „laku noć" i izašla iz sobe. Oskar
je ležao širom otvorenih očiju, gledao u prozor. Pokušao da oseti da li...
postaje. Nije znao kako bi trebalo da se oseća. Eli. Šta se zapravo dešava
kad neko... postane?
Rastaviti se od svega.
Napustiti. Mamu, tatu, školu... Jonija, Tomasa...
Biti sa Elijem. Uvek.
Čuo je kako se TV uključuje u dnevnoj sobi, ton koji je istog trenutka
stišan. Čangrljanje džezve u kuhinji. Plin koji se pali, zveket šolja i
tacnica. Ormani koji se otvaraju.
Uobičajeni zvukovi. Čuo ih je na stotine puta. I rastužio se. Tako se
rastužio.
Rane su zarasle. Od ogrebotina su na Virginijinom telu ostale samo
bele štrafte, tu i tamo pokoja krasta koja još uvek nije otpala. Lake joj je
milovao ruku, pribijenu uz telo kožnim kaišem, i još jedna krasta je otpala
pod njegovim prstima.
Virginija je pružala otpor. Agresivni otpor, kad se osvestila i shvatila
šta će se desiti. Otkinula je kateter s transfuzijom, vrištala i šutirala.
Lake nije mogao da gleda dok su se nadjačavali s njom, kako se
promenila. Sišao je u menzu i popio kafu. Onda još jednu i još jednu. Kad
je krenuo da sipa i četvrti put, žena na kasi mu je rekla da u cenu ulazi
samo jedna dopuna. Lake je tada rekao da je švorc, da se oseća kao da će
sutra da umre, zar ne bi mogla da napravi izuzetak?
Mogla bi. Ponudila mu je čak i suvo parče torte „koje bi se sutra
ionako bacilo". Sažvakao ga je s knedlom u grlu, razmišljajući o relativnoj
~ 303 ~
ljudskoj dobroti, o relativnom zlu. Zatim je stao ispred ulaza i popušio
pretposlednju cigaretu iz paklice pre nego što je otišao do Virginije.
Vezali su je kaiševima.
Jedna medicinska sestra je dobila udarac u lice od kog su joj se
naočare slomile i jedan komadić stakla joj je rasekao obrvu. Virginiju je
bilo nemoguće umiriti. Zbog njenog opšteg stanja se nisu usuđivali da joj
daju injekciju, i zato su joj vezali ruke kožnim kaiševima, najviše s ciljem
da je, kako su rekli, „spreče da povredi samu sebe".
Lake je protrljao otpalu krastu između prstiju; fini prah mu je poput
pigmenta obojio jagodice u crveno. Nešto je zapazio krajičkom oka; krv iz
kese koja je visila iznad njenog kreveta kapljala je u plastični cilindar, i
dalje u kateter do njene ruke.
Očigledno su joj prvo, nakon što su joj odredili krvnu grupu, dali
transfuziju prilikom koje su joj upumpali dozu krvi, ali je sada, kad se
stanje stabilizovalo, dobijala krv na kapljice. Na polupunoj plastičnoj kesi
pisalo je mnoštvo nerazumljivih oznaka, kojima je dominiralo jedno veliko
,,A". Krvna grupa, naravno.
Ali... čekaj malo...
Lakeova krvna grupa je B. Setio se da su on i Virginija pričali jednom
o tome, da je i Virginijina grupa B, i da zato mogu da... da. Baš tako su
rekli. Da mogu jedno drugom da daju krv pošto imaju istu grupu. I
Lakeova grupa je B, u to je bio potpuno siguran.
Ustao je, izašao u hodnik.
Valjda ne prave takve greške?
Našao je jednu sestru.
- Izvinite, ali...
Bacila je pogled na njegovu ofucanu odeću, zauzela donekle
odbrambeni stav i rekla:
- Da?
- Nešto sam se pitao. Virginija... Virginija Lindblad koju ste...
malopre primili...
Sestra je klimnula glavom, izgledala je prilično odbojno. Možda je bila
tu kad su...
- Da, pitao sam se samo oko... krvne grupe.
- Šta s njom?
- Pa, na kesi piše ,,A"„. ali to nije njena grupa.
- Ne razumem.
- Pa... ovaj... imate li malo vremena?
~ 304 ~
Sestra je pogledala niz hodnik. Možda da bi proverila da li ima
nekoga ko bi joj pomogao za slučaj da ovo izmakne kontroli, možda da bi
pokazala da ima važnijeg posla, ali je ipak krenula s Lakeom do sobe u
kojoj je Virginija ležala zatvorenih očiju, a krv joj lagano kapala kroz
cevčicu. Lake je pokazao na kesu.
- Evo. Ovo ,,A". Je l' to znači da...
- Da je u kesi krvna grupa A, da. Trenutno je nezapamćen manjak
davalaca krvi. Kad bi ljudi znali kako...
- Izvinite. Da. Ali njena krvna grupa je B. Zar nije opasno...
- Jeste.
Sestra nije bila direktno neljubazna, ali je njeno držanje ukazivalo na
to da je Lakeovo pravo da dovodi kompetenciju bolničara u pitanje
minimalno. Lagano je slegnula ramenima i rekla:
- Ako je nečija grupa zaista B. Ali ovoj pacijentkinji nije. Njoj je AB.
- Ali... piše ,,A".„ na kesi.
Medicinska sestra je uzdahnula i kao da objašnjava detetu da na
Mesecu nema ljudi, rekla je:
- Osobe s krvnom grupom AB mogu da primaju krv svih grupa.
- Ali... aha. Onda je promenila grupu.
Sestra je podigla obrvu. Dete je upravo izjavilo da je bilo na Mesecu i
videlo ljude. Uz pokret ruke kao da seče traku, odgovorila je:
- To se jednostavno ne dešava.
- Ne? Onda mora da je pogrešila.
- Mora da jeste. Izvinite, ali sad imam drugog posla.
Proverila je kateter u Virginijinoj ruci, malo okrenula stalak za koji je
kesa bila okačena i uz pogled Lakeu koji je govorio da su to ozbiljne stvari
i nek mu je Bog u pomoći ako ih pipne, energičnim korakom je napustila
sobu.Šta se dešava ako neko dobije pogrešnu krv? Krv se... zgrušava.
Ne. Mora da je Virginija pogrešila.
Otišao je do ćoška sobe u kom je stajala jedna mala fotelja i stočić sa
plastičnim cvetom. Seo je u fotelju, pogledao po sobi. Goli zidovi, sjajan
pod. Neonsko osvetljenje na plafonu. Virginijin čelični krevet, preko nje
bledožuto ćebe na kom je pisalo „Socijalna zaštita".
Znači tako će biti.
Kod Dostojevskog su bolest i smrt skoro uvek prljave, siromašne.
Pregažen točkovima kola, glina, tifus, krvave maramice. I tako dalje. Ali
~ 305 ~
do đavola sve ako to ne bi izabrao umesto ovoga. Umesto laganog
umiranja u nekakvoj poliranoj mašini.
Lake se zavalio u fotelju, zatvorio oči. Naslon je bio prekra- tak, glava
mu je pala unazad. Ispravio se, oslonio laktovima o naslon za ruke i
podbočio glavu pesnicom. Pogledao u plastični cvet. Kao da su ga tu stavili
isključivo iz razloga da naglasi da ovde ne može biti života; ovde je red i
poredak.
Cvet mu je ostao pred očima kad ih je ponovo zatvorio.
20 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 7:03 pm
Margita
Administrator
Pretvorio se u
pravi cvet, porastao, postao dvorište. Dvorište kuće koju je trebalo da
kupe. Lake je stajao u dvorištu, gledao ružin žbun s jarkocrvenim
cvetovima. Od kuće se prostirala nečija dugačka senka. Sunce je brzo
poniralo i senka je rasla, produžavala se, prekrila dvorište...
Trznuo se i probudio. Ruka mu je bila mokra od pljuvačke koja mu je
iscurila iz usta dok je spavao. Obrisao je usta, coknuo i pokušao da
podigne glavu. Nije uspeo. Vrat se ukočio. Naterao ga je da se ispravi uz
krckanje ligamenata, zastao.
Širom otvorene oči zurile su u njega.
- Ćao! Jesi li...
Usta su se zatvorila. Virginija je ležala na leđima, vezana kaiševima,
s licem okrenutim ka njemu. Ali lice je bilo previše mirno. Ni jedan jedini
pokret prepoznavanja, radosti... ništa. Oči nisu treptale.
Mrtva! Ona je...
Lake je skočio iz fotelje i nešto mu je kvrcnulo u vratu. Bacio se na
kolena pored kreveta, uhvatio se za čelični okvir i približio lice njenom kao
da svojim prisustvom želi da izvuče dušu iz dubine i vrati je u lice.
- Ginja! Je l' me čuješ?
Ništa. Ipak, mogao je da se zakune da su joj oči nekako gledale u
njegove, da nisu bile mrtve. Tražio ju je, u njima; bacao je udice iz sebe, u
rupe njenih ženica, da bi tamo u mraku uhvatio...
Zenice. Da li tako izgledaju kad...
Zenice joj nisu bile okrugle. Bile su razvučene u visinu, na krajevima
su se završavale špicem. Lake je napravio grimasu kad mu je hladan bol
zapljusnuo vrat, pa ga je dodirnuo, protrljao.
Virginija je zažmurila. Pa otvorila oči. I vratila se.
Lake je izbezumljeno zurio, mehanički trljajući vrat. Pucketanje
poput drveta kad je otvorila usta i pitala:
- Je l' te boli?
Lake je sklonio ruku s vrata, kao da je uhvaćen u nekoj neprimerenoj
~ 306 ~
radnji.
- Ne, samo sam... mislio sam da si...
- Vezana sam.
- Da... malo si se... tukla. Čekaj, sad ću... - Lake je zavukao ruku
između dve šipke na okviru kreveta, počeo da odvezuje jedan od kaiševa.
- Ne.
- Šta?
- Ostavi.
Lase je oklevao, s kaišem između prstiju.
- Hoćeš još da se biješ?
Virginija je napola zatvorila oči.
- Ostavi.
Lake je pustio kaiš, nije znao šta će s rukama, sad kad im je uskraćen
zadatak. Bez ustajanja se okrenuo na kolenima i privukao, uz nov nalet
bola u vratu kao posledicom, fotelju krevetu, nespretno se uspentrao u
nju.
Virginija je gotovo neprimetno klimnula glavom.
- Jesi zvao Lenu?
- Nisam. Mogu da...
- Dobro je.
- Pa zar ne želiš da...
-Ne.
Između njih se spustila tišina. Tišina koja je karakteristična za
bolnice i koja nastaje iz toga da sama situacija, jedno u krevetu, bolesno ili
povređeno, drugo zdravo kraj njega, zapravo govori sve. Reči postaju male,
suvišne. Samo najvažnije može da se kaže. Dugo su gledali jedno u drugo.
Rekli ono što je moglo da se kaže, bez reči. Zatim je Virginija ispravila
glavu, pogledala u plafon.
- Moraš da mi pomogneš.
- Šta god ti treba.
Virginija je oblizala usne, udahnula i ispustila vazduh uzdahom
toliko dubokim i dugim da se činilo da je isisao sve zalihe vazduha iz
njenog tela. Zatim je pogledom prešla preko Lakea. Istraživački, kao da se
poslednji put pozdravlja s voljenim i želi da ureže njegovu sliku u sećanje.
Protrljala je usne jednu o drugu i konačno izustila reči.
- Ja sam vampir.
Krajičci Lakeovih usana hteli su da se razvuku u blesavi osmeh, usta
da izgovore neki pogodan komentar, najradije pomalo komičan. Ali usne
~ 307 ~
se nisu pomerile, a komentar je zalutao, nije ni stigao do usta. Umesto
njega, izašlo je samo jedno:
- Ne.
Protrljao je vrat da bi razbio atmosferu, nepomičnost koja je sve reči
pretvarala u istinu. Virginija je govorila polako, sabrano.
- Otišla sam kod Jeste. Da ga ubijem. Da se nije desilo. Ono što se
desilo. Ubila bih ga. A onda... popila njegovu krv. Uradila bih to. To mi je
bila namera. Sa svim tim. Razumeš?
Lakeov pogled je leteo preko zidova sobe kao da traži komarca, izvor
tog mučnog zujanja koje mu je u tišini golicalo mozak, onemogućavalo ga
da misli. Na kraju se zaustavio na okviru neonskih svetiljki na plafonu.
- Jebeno svetlo zuji.
Virginija je pogledala u neonsku lampu i rekla:
- Ne podnosim svetlo. Ne mogu ništa da jedem. Dolaze mi užasne
misli. Povrediću ljude. Tebe. Ne želim da živim.
Konačno nešto konkretno, nešto na šta se moglo odgovoriti.
- Ne smeš tako da pričaš - rekao je Lake. - Je l' čuješ? Ne smeš to da
pričaš.
- Ne razumeš.
- Ne, ne razumem. Ali znam da nećeš da umreš. Je l' ti jasno? Ležiš
ovde sad, pričaš, i... dobro si.
Lake je ustao iz fotelje, napravio nekoliko besciljnih koraka, mahnuo
rukom.
- Ne smeš... ne smeš tako da pričaš.
- Lake. Lake?
- Da!
- Znaš. Da je istina. Zar ne?
- Da je šta istina?
- To što ti govorim.
Lake je frknuo, zavrteo glavom dok je rukama prepipavao džepove.
- Znači, moram da zapalim pljugu. Ovo...
Našao je zgužvanu paklicu, upaljač. Uspeo je da iskopa poslednju
cigaretu, stavio je u usta. A onda se setio gde se nalazi. Izvadio cigaretu iz
usta.
- U pizdu materinu, izbaciće me naglavačke, ako...
- Otvori prozor.
- Misliš da sam iskočim?
Virginija se osmehnula. Lake je otišao do prozora, širom ga otvorio i
~ 308 ~
propeo se kroz njega koliko god je mogao. Sestra s kojom je pričao sigurno
može da oseti dim na kilometar. Zapalio je cigaretu i duboko udahnuo,
potrudio se da izduva dim tako da se ne vrati u sobu; pogledao je u zvezde.
Iza njegovih leda, Virginija je ponovo progovorila.
- Ono dete. Zaražena sam. A onda je... samo naraslo. Znam gde se
nalazi. U srcu. Celom srcu. Kao rak. Ne mogu da upravljam njom.
Lake je ispuhnuo oblak dima. Glas mu je odzvanjao medu visokim
zgradama okolo.
- Pa sad pričaš. Normalna si.
- Naprežem se. A dobila sam i krv. Ali mogu da popustim. U bilo kom
trenutku. I ona preuzima. Znam to. Osećam - Virginija je nekoliko puta
teško uzdahnul pa nastavila: - Ti si tu. Gledam te. I želim da te...
pojedem.
Lake nije znao da li mu od ukočenog vrata ili od nečeg drugog kičmom
prolaze žmarci. Najednom se osetio nezaštićeno. Brzo je ugasio cigaretu o
zid, bacio pikavac kroz prozor. Okrenuo se ka sobi.
- Ovo je potpuno jebeno ludilo.
- Da. Ali tako je.
Lake je prekrstio ruke. Uz usiljeni smeh ju je upitao:
- Pa šta onda hoćeš da ja uradim?
- Hoću da mi... uništiš srce.
- Šta? Kako?
- Kako god.
Lake je prevrnuo očima.
- Je l' ti čuješ? Kako to zvuči? To nije normalno. Šta, da zabijem kolac
u tebe, a?
- Da.
- Ne, ne, ne. To možeš da zaboraviš, znaš? Smisli nešto bolje.
Lake se nasmejao, odmahnuo glavom. Virginija ga je gledala dok se
šetao sobom, i dalje s prekrštenim rukama. Zatim je mirno klimnula
glavom.
- Okej.
Prišao joj je, uzeo je za ruku. Delovalo je neprirodno što je... fiksirana.
Nije bilo dovoljno mesta ni da je obuhvati obema rukama. U svakom
slučaju, bila je topla, zagrlila je njegovu ruku. Slobodnom rukom ju je
pomilovao po obrazu.
- Je l' sigurno nećeš da te odvežem?
- Ne. Možda se... vrati.
~ 309 ~
- Bićeš dobro. Srediće se, sve ovo. Imam samo tebe. Hoćeš da čuješ
jednu tajnu?
Ne pustivši njenu ruku, seo je u fotelju i počeo da priča. Ispričao joj je
sve. O markicama, lavu, Norveškoj, parama. Kući koju će kupiti. Crvenoj.
Otplutao je u dugo maštanje o tome kako će dvorište izgledati, koje cveće
će imati i kako mogu da postave stočić, naprave senicu u kojoj bi mogli da
sede i...
Negde u svemu tome Virginiji su suze pošle na oči. Tihe, prozirne
perlice spuštale su se obrazima, vlažile ušne školjke. Bez jecaja, samo su
suze tekle, nakit tuge... ili radosti?
Lake je ućutao. Virginija mu je stegla ruku.
Zatim je Lake izašao u hodnik, uz porciju nagovaranja i porciju molbi
uspeo je da natera osoblje da ubaci još jedan krevet u sobu. Lake ga je
pomerio tik do Virginijinog. Ugasio je svetio, svukao se i zavukao pod
čvrsti pokrivač, potražio je i našao njenu ruku. Dugo su ležali u tišini.
Onda su došle reči:
- Lake. Volim te. - A Lake nije odgovorio. Ostavio je reči da lebde u
vazduhu. Da se učaure i narastu do velikog, crvenog ćebeta koje leti po
sobi, spušta se i greje ga čitave noći.
4:23, ponedeljak ujutru, Trg Islandstorjet:
Nekoliko ljudi u blizini ulice Bjernsonsgatan se budi usled vrisaka.
Jedna osoba poziva policiju misleći da vrišti neko odojče. Kad policija
deset minuta kasnije stigne na lice mesta, krici su već utihnuli.
Pretražuju okolinu i pronalaze više mrtvih mačaka. Kod nekih su
ekstremiteti iščupani iz tela. Policija beleži imena i brojeve telefona
mačaka koje su imale ogrlice, sa ciljem da obavesti vlasnike. Zovu čistače
da počiste ulicu.
Pola sata do izlaska sunca.
Eli sedi zavaljen u fotelju u dnevnoj sobi. Nije izlazio iz kuće cele noći,
jutra. Spakovao je sve što se moglo spakovati. Sutra uveče, čim se smrkne,
Eli će otići do telefonske govornice i pozvati taksi. Ne zna koji broj da
pozove, ali to je verovatno nešto što svi znaju. Treba samo da pita. Kad
taksi dođe, ubaciće svoje tri kutije u gepek i zamoliti taksistu da ga
odveze...
Gde?
~ 310 ~
Eli zažmuri, pokušavajući da zamisli mesto na kom bi želeo da se
nađe. Kao i obično, kao prva slika mu dolazi kuća u kojoj je živeo s
roditeljima, starijom braćom i sestrama. Ali nje više nema. U blizini
Norćepinga, gde se nalazila, sada je kružni tok. Potok u kom je mama
prala odeću presušio je, ponovo nastao, postao jarak pored puta.
Eli ima dosta para. Mogao bi da kaže taksisti da ga odveze bilo kuda,
sve dok mrak dopušta. Na sever. Na jug. Da sedne na zadnje sedište i
kaže mu da vozi na sever za dve hiljade kruna. I onda izađe. I počne iz
početka. Nađe nekog ko...
Eli zabaci glavu unazad, prodere se u plafon:
- Ne želim!
Tanka paučina se polako zaleluja od njegovog daha. Zvuk nestane u
zatvorenoj sobi. Eli rukama prekrije lice, prstima pritisne zatvorene oči.
Oseća u telu, dolazeći izlazak sunca, kao nemir. Prošapuće:
- Bože. Bože? Zašto ne smem ništa da imam? Zašto ne smem...
Postavljao ga je mnogo godina, to pitanje.
Zašto ne mogu da živim?
Zato što bi trebalo da si mrtav.
Eli je samo jednom otkad je zaražen sreo jednog nosioca zaraze.
Jednu odraslu ženu. Jednako ciničnu, uništenu kao čovek s perikom. Ali
Eli je tada dobio odgovor na još jedno pitanje koje ga je mučilo.
- Ima li nas mnogo?
Žena je odmahnula glavom i s pozorišnom žalošću odgovorila:
- Ne. Tako nas je malo, tako malo.
- Zašto?
- Zašto? Pa, zato što većina sama sebi oduzme život, naravno. Valjda
razumeš. Toliko je teeeeško to nositi, ah, ah, ah - mahala je rukama i
piskavim glasom rekla: - Oooooh, ja ne mogu da nosim mrtve ljude na
savesti.
- Je l' mi možemo da umremo?
- Naravno. Samo se zapalimo. Ili pustimo nekog drugog da to uradi;
rado oni to rade, oduvek su. Ili... - Ispružila je kažiprst, snažno mu ga
pritisnula na grudi, na srce. - Tu. Tu se nalazi, zar ne? Ali sada, prijatelju
moj mali, imam dobru ideju...
I Eli je pobegao od te dobre ideje. Kao i ranije. Kao i kasnije.
Eli je stavio ruku preko srca, osetio njegove slabašne otkucaje. Možda
je to zato što je dete. Možda zato to nije prekinuo. Griža savesti je slabija
od volje za životom.
~ 311 ~
Ustao je iz fotelje. Hokan će doći večeras. Ali pre nego što ode na
odmor, Eli mora da proveri Tomasa. Da vidi da li se povratio. Zarazio se
nije. Ali zbog Oskara je hteo da proveri da li se Tomi izvukao.
Eli je ugasio sve lampe i izašao iz stana.
Dole u Tomijevom ulazu samo je povukao vrata podruma; još odavno,
kad je tu bio sa Oskarom, ugurao je parče zgužvanog papira u bravu da se
ne bi zaključala kad se vrata zatvore. Ušao je u podrum, a vrata su se za
njim zalupila uz tupi tresak.
Zastao je, oslušnuo. Ništa.
Bez zvuka disanja nekoga ko spava; samo taj uporni miris
razredivača, lepka. Hitrim korakom je otišao do Tomijevog podruma,
otvorio vrata.
Prazno.
Dvadeset minuta do zore.
Tomi je tokom noći upadao i ispadao iz mešavine sna, polubudnog
stanja, košmara. Kad je istinski počeo da se budi, nije znao koliko je
vremena prošlo. Svetio gole sijalice s podrumskog plafona uvek je bilo isto.
Možda je bila zora, jutro, dan. Možda je škola već počela. Nije ga bilo
briga.U ustima je osećao ukus lepka. Bunovno se osvrnuo po sobi. Na
grudima su mu stajale dve novčanice. Hiljdarke. Savio je ruku da ih
uzme, osetio da ga nešto zateže. Veliki flaster bio mu je zalepljen na
prevoju ruke, nasred njega flekica krvi koja se probila.
Bilo je... još nešto...
Okrenuo se na kauču, potražio sa unutrašnje strane jastuka i našao
savijutak koji je tokom noći ispustio. Još tri hiljade. Razvio je novčanice,
spojio ih sa one dve na grudima, opipao gomilu, protrljao je. Pet hiljada.
Šta će sve moći da uradi.
Pogledao je flaster, nasmejao se. Fenomenalno plaćeno samo za
ležanje i žmurenje.
Fenomenalno plaćeno samo za ležanje i žmurenje.
Šta ono beše? Neko je rekao, neko...
A, da. Tobeova šveca, kako se zvaše... Ingela? Kurva se, rekao je Tobe.
Da dobija petsto kinti za to, a Tobeov komentar je bio:
„Fenomenalno plaćeno..."
Samo za ležanje i žmurenje.
~ 312 ~
Tomi je stegao novčanice, napravio loptu od njih. Platila je i popila
njegovu krv. Bolest, rekla je. Ali kakva je to jebena bolest? Nikad nije čuo
za takvu bolest. A ako je i imaš, onda ideš u bolnicu, onda... Svakako ne
ideš po podrumu s pet hiljada i...
Sec.
Ne?
Tomi se uspravio u kauču, skinuo pokrivač.
Tako nešto ne postoji. Ne, ne. Vampiri. Devojka, ona u žutoj haljini,
mora da nekako veruje da je... ali čekaj, čekaj. Bio je onaj ritualni ubica
koji... onaj kog jure...
Tomi je spustio glavu na ruke; novčanice su mu grebale uvo. Nije
mogao da spoji priču. Bilo kako bilo, sad je bio prestravljen od te devojke.
Baš kad je počeo da vaga da li da, uprkos svemu, ode do stana, iako je
još uvek noć, suoči se a onim što doći mora, začuo je kako se gornja vrata
podruma otvaraju. Srce je zalepršalo kao uplašeni leptir i Tomi se
pogledao oko sebe.
Oružje.
Jedino što je mogao da iskoristi bila je metla. Usta su mu se razvukla
u osmeh koji je trajao jednu sekundu.
Metla, dobro oružje protiv vampira.
Onda se setio, ustao i izašao iz podruma, gurajući pare u džep
farmerki. Preskočio je hodnik jednim korakom i skliznuo u sklonište u
trenutku kad su se druga vrata otvorila. Nije se usudio da zaključa iz
straha da će ona čuti.
Čučnuo je u mraku, pokušavajući da diše što je tiše moguće.
Žilet je svetlucao na podu. Jedan ćošak je bio braonkast, kao od rde.
Eli je iscepao deo naslovne strane jednog motociklističkog časopisa, savio
ga i ubacio žilet u njega pa stavio sve u zadnji džep.
Tomija nije bilo, što je značilo da je živ. Sam je otišao odavde, kući da
spava, a čak i da je sve povezao, nije znao gde Eli živi, tako da...
Sve je kako treba. Sve je... strava.
Naslonjena na zid stajala je drvena metla, s dugom drškom.
Eli ju je uzeo, slomio preko kolena, na samom kraju do pruća. Prelom
je bio neravan, špicast. Tanak štap, dužine ruke. Stavio ga je na grudi,
između dva rebra. Tačno na mesto na kom je stajao prst one žene.
Duboko je udahnuo, stegnuo štap i proverio misao.
Zabij! Zabij!
Izduvao je vazduh, opustio hvat. Ponovo ga stegnuo. Pritisnuo.
~ 313 ~
Dva minuta je stajao sa špicem na centimetar od srca, čvrsto stežući
štap, kad je neko iz sve snage pritisnuo kvaku na gornjim vratima i
gurnuo ih. Sklonio je drveni kolac sa grudi, oslušnuo. Spori, nesigurni
koraci u hodniku, poput deteta koje je tek naučilo da hoda. Ogromnog
deteta koje je tek naučilo da hoda.
Tomi je začuo korake i pomislio: Ko?
Nije Stafan, nije Lase, nije Roban. Neko ko je bolestan, neko ko nosi
nešto mnogo teško... Deda Mraz! Ruka mu je poletela ka ustima da
priguši kikot kad je pred sobom ugledao Deda Mraza, Diznijevu verziju,
Hohoho! Say: Mama!, kako se tetura podrumskim hodnikom sa svojom
neizmernom torbom na leđima.
Usne su mu podrhtavale pod dlanom i stisnuo je zube da bi ih sprečio
da škrguću jedni o druge. Još uvek čučeći, pomerio se od vrata, stopu po
stopu. Osetio je ivicu zida na leđima u trenutku kad je snop svetlosti koji
je prolazio ispod vrata nestao.
Deda Mraz je nepomično stajao između svetla i skloništa. Tomi je
stavio i drugu ruku preko usta da ne bi vrisnuo, čekajući da se vrata
otvore.
Nemam gde da pobegnem!
Kroz pukotine u vratima, Hokanovo telo se ocrtavalo u isprekidanim
linijama. Eli je ispružio kolac koliko god je mogao, uperio ga ka vratima.
Otvorila su se desetak centimetara, a onda se telo ispred njih našlo na
putu. Ruka je uhvatila ivicu vrata, snažno zamahnula tako da su tresnula o
zid, otkinula jednu šarku. Vrata su se nakrenula, i na jednoj šarki se
vratila nazad i udarila u rame telo koje je sada ispunjavalo dovratak.
Šta hoćeš od mene?
Tragovi svetloplavog su se još uvek nazirali na košulji koja je
prekrivala telo do kolena. Ostatak je činila prljava masa zemlje, gline,
fleka nečega što je Elijev nos označio kao životinjsku krv, ljudsku krv.
Košulja je na više mesta bila pocepana; iz poderotina je svetlela bela koža,
ispresecana posekotinama koje nikad neće zarasti.
Lice se nije promenilo. Bezoblična masa golog mesa s jednim crvenim
okom ubačenim tamo kao u šali, zrela trešnja kao kruna trulog peciva. Ali
usta su sada bila otvorena. Crna rupa u donjem delu lica. Bez usana koje
bi sakrile zube, koji su stoga stajali ogoljeni; neravan beli polukrug koji je
mrak u usnoj duplji činio još tamnijim. Rupa se raširila, smanjila
pokretom sličnim žvakanju i iz nje je izašlo:
~ 314 ~
- Eeeiiiij.
Nije se moglo razlučiti da li je taj zvuk trebalo da znači „hej" ili „Eli",
pošto se ,,J" ili ,,L" obrazovalo bez pomoći usa-na i jezika. Eli je usmerio
štap ka Hokanovom srcu i rekao:
- Zdravo.
Šta hoćeš?
Nemrtav. Eli nije znao ništa o tome. Nije znao da li bićem, što je
stajalo pred njim, upravljaju ista ograničenja koja upravljaju njime. Da li
bi uopšte pomoglo uništiti srce. To što je Hokan stajao na vratima značilo
je bar jedno, da mu je potreban poziv da bi ušao.
Hokanova zenica se trzala gore-dole, gledala Elija koji se osećao
nezaštićeno u tankoj, žutoj haljini. Voleo bi da ima više tkanine, više
prepreke između svog tela i Hokanovog. Eli je pažljivo približio kolac
Hokanovim grudima.
Oseća li išta? Može li uopšte... da se uplaši?
Sam Eli je doživeo jedan gotovo zaboravljen osećaj: strah od bola. Sve
mu zarasta, da, ali iz Hokana je isijavala pretnja toliko snažna da...
- Šta hoćeš?
Prazan, šištav zvuk kad je biće izduvalo vazduh i kapljicu žućkaste,
guste tečnosti kroz dvostruku rupu iznad koje se nekad nalazio nos.
Uzdah? Zatim nejasan šapat:
- Eeeejjj... - i brzi, grčevit trzaj ruke, pokreti kao kod bebe, koja je
nespretno uhvatila košulju gotovo za ivicu i povukla je.
Hokanov penis je stajao nakrivo od tela, zahtevajući pažnju, i Eli je
pogledao u njegovu krutu nabreklost prošaranu mrežom vena i...
Kako može da... mora da ju je imao sve vreme.
- Eeeejjll...
Agresivno cimanje Hokanove šake dok je povlačio kožicu penisa
napred-nazad, napred-nazad, a glavić se pojavljivao i nestajao, pojavljivao
i nestajao, kao pajac iz kutije, dok je ispuštao zvuk uživanja ili bola.
- Eeeaa...
I Eli se sa olakšanjem nasmejao.
Sve ovo. Da bi mogao da izdrka.
Stajaće tu, nesposoban da se pomeri dok... dok...
Može li da svrši? Stajaće tu... večno.
Eli je pred sobom video jednu od onih vulgarnih lutaka na navijanje;
sveštenik kom se podiže mantija i koji masturbira sve dok mehanizam
dozvoljava,
~ 315 ~
kliketiklik, klike tik lik...
Eli se nasmejao, bio je toliko obuzet tom maglovitom slikom da nije ni
primetio kad je Hokan zakoračio u sobu, nepozvan. Ništa nije primetio sve
dok mu se pesnica koja je upravo bila stegnuta oko nemogućeg uživanja
nije našla iznad glave.
Munjevitim brzinom pesnica se spustila i završila na Elijevom uvetu,
snagom koja bi mogla da ubije konja. Udarac je došao iskosa i Elijevo uvo
se iskrivilo ka unutra, toliko da je koža pukla, i pola ušne školjke se
odvojilo od glave koja je poletela nadole i uz tup zvuk pucanja udarila o
betonski pod.
Kad je Tomi shvatio da to što ide hodnikom nije krenulo u sklonište,
usudio se da skloni ruke sa usta. Sedeo je pribijen uza zid i slušao,
pokušao da razume.
Devojčicin glas.
Zdravo. Šta hoćeš.
Zatim smeh. I taj drugi glas. Nije zvučao kao da ga proizvodi čovek,
uopšte. Onda prigušeni udarci, zvuči tela u kretanju.
Sada je tamo u toku bilo neka... premetačina. Nešto se vuklo po podu
i Tomiju nije padalo na pamet da izvidi o čemu je reč. Ali zvuci su
prikrivali zvuke koje je on sam mogao da napravi kad se pridigao,
opipavao je uza zid i napipao gomilu kutija.
Srce mu je lupalo poput plastičnog doboša, a ruke su mu se tresle.
Nije smeo ni upaljač da upali, pa je, da bi se bolje koncentrisao, zažmurio i
rukom počeo da traži po gomili kutija. Prsti su obuhvatili to što su
napipali. Stafanov streljački trofej. Pažljivo ga je podigao, odmerio u ruci.
Ako uhvati figuricu za grudi, kameno podnožje može da funkcioniše kao
palica. Otvorio je oči, uvideo da jedva nazire konture srebrnog strelca.
Drugar. Mali drugar.
S trofejom čvrsto pribijenim uz grudi, ponovo se spustio u ćošak,
čekao da se sve to konačno završi.
Hokan je vukao Elija po sobi.
Dok je plivao ka površini mraka u koji je utonuo, osetio je kako mu se
telo, iz daljine, u drugom delu mora... pomera.
Snažan pritisak na leđa, noge nagore, unazad, sa okovima oko
gležnjeva. Zglobovi su mu takode bili okovani, razvučeni iznad glave, a
kičma je bila napeta, rastegnuta toliko da je htela da pukne.
Raspašću se.
Nesnosan bol u glavi kad mu je telo nasilno presavijeno, umotano
~ 316 ~
poput rolne materijala, i Eli je mislio da se i dalje nalazi u mučnoj
halucinaciji, jer kad su oči progledale, videle su samo žuto. A iza žutog
ogromnu, talasastu senku.
Potom je došla hladnoća. Preko tanke kože između njegovih guzova
provlačila se kocka leda. Nešto je pokušavalo, prvo pipajući, zatim snažno
gurajući, da se probije u njega. Eli je zadahtao, oduvao haljinu koja mu je
prekrivala lice i mogao je da vidi.
Hokan je ležao na njemu. Jedinim okom netremice je gledao u Elijeve
raširene guzove. Rukama ga je držao za zglobove. Noge mu je bezobzirno
gurnuo unazad tako da su mu kolena dodirivala pod sa obe strane
ramena, i kad je Hokan dodatno pritisnuo, Eli je začuo kako mu tetive sa
zadnje strane butina pucaju poput prezategnute trake.
- Neeeeee!
Eli se prodrao u Hokanovo izobličeno lice s kog se nikakva osećanja
nisu mogla pročitati. Gusta bala visila je iz Hokanovih usta, razvukla se i
prekinula, pala na Elijeve usne i ukus lesa mu je ispunio usta. Elijeve
ruke kao da su se odvojile od tela, beživotne poput krpene lutke.
Nešto pod prstima. Okruglo. Čvrsto.
Pokušao je da se koncentriše, napregnuo se da napravi krug svetlosti
u tom crnom kovitlacu ludila. I video je sebe u tom krugu. Sa kocem u
ruci.
To.
Eli je stegnuo dršku od metle, obavio prste oko tanke slamke spasa,
dok je Hokan nastavio da bode, gura, pokušava da se probije.
Špic. Špic mora da bude na pravoj strani.
Okrenuo je glavu ka štapu i video da je špic okrenut kako treba.
Prilika.
U glavi mu je vladala tišina dok je zamišljao šta će da uradi. A onda
je to i uradio. Jednim pokretom je podigao štap i svom snagom zamahnuo
ka Hokanovom licu.
Unutrašnja strana ruke mu se očešala o butinu, a kolac se pretvorio u
pravu liniju koja se... zaustavila nekoliko centimetara od Hokanovog lica,
pošto Eli zbog položaja svog tela nije dalje mogao da gurne ruku.
Nije uspeo.
U jednoj sekundi Eli je stigao da pomisli da možda poseduje
sposobnost da natera svoje telo da umre. Ako bi isključio sve...
Tada se Hokan cimnuo unapred i spustio glavu nadole. Uz gnjecav
zvuk poput kašike koja ulazi u kašu, kolac mu se zabio u oko. Hokan nije
~ 317 ~
vrisnuo. Možda nije čak ni osetio. Možda je samo zbog iznenađenja da više
ne vidi popustio hvat oko Elijevih gležnjeva. Ne osećajući bol sa
unutrašnje strane izgrebanih nogu, Eli se oslobodio i šutnuo Hokana u
grudi.
Vlažan mljackajući zvuk kad je taban dodirnuo kožu i Hokan pao
unazad. Eli je savio noge i, uz talas hladnog bola iz leđa, pridigao se na
kolena. Hokan nije pao, samo se nagnuo nazad, i kao električna lutka u
kući strave, ponovo se podigao.
Klečali su jedan pred drugim.
Štap u Hokanovom oku se u malenim trzajima spuštao nadole, nadole
s jasnoćom sekundare, a zatim je ispao, odbio se nekoliko puta od poda i
stao. Providna tečnost je potekla iz rupe u kojoj se nalazio, izliv suza.
Nisu se pomerali.
Tečnost iz Hokanovog oka kapala mu je na gole butine.
Eli je svu snagu koncentrisao u desnu ruku i stisnuo pesnicu. Kad su
se Hokanova ramena mrdnula i on ponovo pokušao da dohvati Elija, da
nastavi tamo gde su stali, Eli ga je udario u levu stranu grudi. Rebra su
pukla i koža se na trenutak rastegla, potom je popustila, pukla.
Hokanova glava se spustila da vidi ono što nije mogla da vidi, kad je
Eli zavukao ruku u grudni koš i napipao srce. Hladni, mekani grumen.
Nepomičan.
Ne živi. Ali mora da je...
Eli ga je sprštio. Prelako se dalo, dozvolilo da se zgnječi poput mrtve
meduze.
Hokan je reagovao kao da mu je na kožu sletela dosadna muva,
krenuo je rukom da izvadi ono što mu je smetalo, i pre nego što je stigao
da uhvati Elijev zglob, Eli je izvukao ruku sa ostacima srca koji su curili
iz stegnute pesnice.
Moram da pobegnem.
Eli je hteo da ustane, ali ga noge nisu slušale. Hokan je slepo
mlatarao rukama ispred sebe, tražeći ga. Eli je legao na stomak i počeo da
puzi ka vratima, dok mu je cement grebao kolena. Hokan je okrenuo glavu
ka zvuku, ispružio ruke i uhvatio haljinu, iscepao jedan rukav pre nego
što je Eli stigao do vrata i pridigao se na kolena.
Hokan je ustao.
Eli je imao nekoliko sekundi prednosti dok je Hokan tražio vrata.
Pokušao je da naredi polomljenim zglobovima da se zaleče dovoljno da bi
~ 318 ~
mogao da stoji, ali u trenutku kad je Hokan stigao do njega, Elijeve noge
nisu bile dovoljno jake, pa je Eli morao da se pridigne oslanjajući se o zid.
Trunčice grubih dasaka probijale su mu jagodice prstiju kad se
uhvatio da ne bi pao. I sada je znao. Da će ga bez srca, slep, Hokan
proganjati dok... dok...
Moram... da ga uništim... moram... da ga uništim.
Crna linija.
Vodoravna, crna linija pred očima. Tu je ranije nije bilo. Eli je znao
šta da radi.
- Eeee...
Hokanova ruka na dovratku, a zatim i telo koje se isteturalo u
hodnik, opipavajući rukama po vazduhu. Eli je pribio leđa uza zid,
iščekujući trenutak. Hokan je izašao, napravio nekoliko pažljivih koraka,
stao tačno ispred Elija. Oslušnuo, omirisao.
Eli se nagnuo napred da bi mu ruke bile u visini Hokanovog ramena.
Zatim se oslonio o zid i iz sve snage bacio se na Hokana pokušavajući da
ga izbaci iz ravnoteže.
Uspeo je.
Hokan se zateturao i počeo da pada ka vratima skloništa. Pukotina
koju je Eli video kao crnu liniju, raširila se kad su se vrata otvorila, a
Hokan se stropoštao kroz njih mašući rukama po mraku. Eli je, nakon što
ga je gurnuo, pao na stomak, ali je uspeo da se zadrži pre nego što je licem
lupio o beton, a onda je puzeći otišao do vrata i uhvatio se za donju bravu.
Hokan je nepomično ležao kad je Eli povukao i okrenuo bravu, pa
zaključao. Zatim je otpuzao do Tomijevog podruma, uzeo štap i zaglavio ga
u bravu da ne bi mogla da se okrene iznutra. Nastavio je da se
koncentriše na zaceljivanje povreda, dok je puzao iz podruma. Trag krvi
koja mu je tekla iz uveta pratio ga je iz skloništa. Do spoljnih vrata se već
toliko oporavio da je mogao da ustane. Otvorio je vrata i nesigurnim
korakom krenuo uz stepenice.
Odmor. Odmor. Odmor.
Otvorio je ulazna vrata i izašao na svetlost ulične svetiljke. Bio je
prebijen, ponižen, a izlazak sunca je pretio na horizontu.
Odmor. Odmor. Odmor.
Ali mora da ga... uništi. Postoji samo jedan način za koji je znao da će
upaliti. Vatra. Hramljući je krenuo ka jedinom mestu na kom je znao da
će moći da je nađe.
~ 319 ~
7:34 - ponedeljak ujutru, Blakeberj:
Sigurnosni alarm se oglašava u prodavnici ICA u ulici Arvida
Mernesa. Policija dolazi na lice mesta jedanaest minuta kasnije i
pronalazi razbijen izlog. Vlasnik prodavnice, koji živi u zgradi pored,
takode je tu. Tvrdi da je sa prozora video veoma mladu, tamnokosu osobu
kako trčeći odlazi odatle. Prodavnica se pretražuje, ali se ne otkriva da je
išta ukradeno.
7:36 - izlazak sunca.
Bolničke roletne su bile mnogo bolje, gušće od njenih. Lamele su samo
na jednom mestu bile oštećene i prupuštale su tanušan zrak jutarnje
svetlosti koja je ocrtavala prašnjavosivi kružić na tamnom plafonu.
Virginija je ležala opružena, kruta i zurila u sivi kružić koji je
poigravao kad se prozor tresao pod naletima vetra. Reflektovano, slabo
svetlo. Ne više od blago iritirajućeg krmelja u uglu oka.
Lake je hrkao i šmrkrao u krevetu do njenog. Dugo su budni ležali,
pričali. Sećanja, uglavnom. Oko četiri ujutru je Lake konačno zaspao, još
uvek držeći njenu ruku. Morala je da izvuče ruku kad je sat vremena
kasnije medicinska sestra došla da joj izmeri pritisak, videla da je
zadovoljavajući i ostavila ih uz krivi, zapravo sažaljivi pogled ka Lakeu.
Virginija je čula koliko se Lake raspravljao da bi ostao, razloge koje je
navodio. Otuda nežni pogled, verovatno.
Sada je Virginija ležala s rukama na grudima, boreći se protiv poriva
tela da... da se isključi. Zaspi, teško da je prava reč. Čim bi prestala da se
svesno koncentriše na disanje, ono se zaustavljalo. Ali morala je da ostane
budna. Nadala se da će neka sestra doći pre nego što se Lake probudi.
Da. Bilo bi najbolje kad bi spavao dok se sve ne završi. Ali to je ipak bilo
previše za očekivanje.
Sunce je stiglo Elija kod stepenica ispred zgrade i poput let-lampe
počelo da mu prži povređeno uvo. Instinktivno se vratio u senku, zagrlio
tri plastične flaše koje je držao na grudima, kao da njih štiti od sunca.
Na deset koraka odatle bio je njegov ulaz. Na dvadeset koraka
Oskarov. A na trideset Tomijev.
Neću uspeti.
Ne. Da je zdrav, snažan, možda bi se i usudio da pokuša da stigne do
~ 320 ~
Oskarovog ulaza kroz snopove svetlosti koja se svakim trenutkom
pojačavala. Ali ne do Tomijevog. I ne sada.
Deset koraka. I onda uz stepenice. Veliki prozor u ulazu. Ako se
sapletem. Ako sunce...
Eli je potrčao.
Sunce se poput gladnog lava stuštilo na njega, ugrizlo ga za leda.
Gotovo da je izgubio ravnotežu kad ga je sunčeva fizička, vrišteća težina
gurnula napred. Priroda je bljuvala gnev nad njegovim prestupom, što je
čak i na trenutak boravio na dnevnoj svetlosti.
Pucketalo je, mehurići su kao kod ključalog ulja izbijali iz Elijevih
leđa kad je stigao do ulaza, otvorio vrata. Skoro da se onesvestio od bola i
u slepilu je, kao drogiran, krenuo uz stepenice, ne usuđujući se da otvori
oči iz straha da će se istopiti.
Ispustio je jednu flašu, čuo je kako se kotrlja po podu. Ništa nije
mogao. Pognute glave, jednom rukom držeći ostale dve flaše, a drugom se
oslanjajući o gelender, doćopao je do međusprata. Još jedan red stepenica.
Sunce je kroz prozor zadalo poslednji udarac, šapom po vratu, zatim
ga je ujelo za butinu, listove, pete dok je išao uz stepenice. Goreo je.
Jedino je plamen nedostajao. Otvorio je svoja vrata, uleteo u divni, blagi
mrak stana. Zalupio vrata za sobom. Ali nije bilo mračno.
Kuhinjska vrata su bila otvorena, a preko prozora u kuhinji nije bilo
ćebadi. Ipak, ova svetlost je bila slabija, sivlja od one kojoj je upravo bio
izložen, pa je bez oklevanja bacio flaše na pod i nastavio. Dok mu je
svetlost donekle nežno derala leđa na puzećem putu kroz predsoblje ka
kupatilu, miris spaljenog mesa mu je zagolicao nozdrve.
Nikada neću zaceliti.
Ispružio je ruku, otvorio vrata kupatila i upuzao u kompaktni mrak.
Odgurnuo je nekoliko lavora, zatvorio vrata, zaključao.
Pre nego što je skliznuo u kadu, pomislio je:
Nisam zaključao ulazna vrata.
Ali tada je već bilo prekasno. Odmor ga je ugasio čim je utonuo u
vlažnu tamu. Svejedno, ne bi imao snage.
Tomi je nepomično sedeo, sklupčan u ćošku. Zadržao je dah dok mu
nije zazujalo u ušima, a zvezde prošarale noć pred njegovim očima. Kad je
čuo kako se podrumska vrata zatvaraju, usudio se da ispusti vazduh u
dugom izdisaju koji se zakotrljao betonskim zidovima, iščezao.
min@
~ 321 ~
Bila je mrtva tišina. Mrak je bio toliko potpun da je imao masu,
težinu. Mahnuo je rukom ispred lica. Ništa. Nikakva razlika. Dodirnuo je
lice kao da želi da se uveri da uopšte postoji. Da. Pod jagodicama prstiju
osetio je nos, usne. Nestvarne. Zatreperile su pod njegovim prstima,
nestale.
Činilo mu se da je figurica u njegovoj drugoj ruci življa, stvarnija od
njega. Stegao ju je, pribio se uz nju.
Tomi je sedeo s glavom između kolena, čvrsto zatvorenih očiju, s
rukama preko ušiju da ne bi znao, da ne bi čuo šta se dešava u podrumu.
Zvučalo je kao da neko ubija onu devojčicu. Nije mogao, nije smeo ništa da
uradi i zato je, sam se isključujući iz svega, pokušao da porekne celu
situaciju.
Bio je s tatom. Na fudbalskom terenu, u šumi, na kupalištu. Na kraju
je ostao na onom mestu u sećanju kada je dan proveo na polju Rokstafeltet
na kom su on i tata provezli aviončić na daljinsko upravljanje što ga je
tata pozajmio od nekog s posla.
Mama je ostala malo, ali joj je brzo postalo dosadno da gleda avion
kako kruži po vazduhu, pa je otišla kući. On i tata su ostali dok se nije
smrklo, a avion se pretvorio u siluetu naspram ružičastog večernjeg neba.
Zatim su se, držeći se za ruke, kroz šumu vratili kući.
U tom danu je Tomi sada bio gluv za krike, za bezumlje koje se
odvijalo na samo nekoliko metara od njega. Sve što je za njega postojalo
bilo je besno zujanje aviona, toplota tatine velike šake na njegovim leđima
dok je on nervozno manevrisao avionom u širokim lukovima preko polja,
groblja.
Tomi dotad nikad nije bio na groblju; zamišljao je ljude kako besciljno
bazaju između grobova, isplakuju velike, prozirne stripovne suze koje
zapljuskuju kamen. To je bilo tada. Posle je tata umro, i Tomi je saznao da
groblje retko, preretko tako izgleda.
Rukama je još jače pritisnuo uši i odagnao takve misli. Zamislio je put
kroz šumu, miris specijalnog benzina za avion u flašici, zamislio...
Tek kad je, uprkos zvučnoj izolaciji, čuo kako se brava na vratima
okreće, sklonio je ruke i pogledao. Bez rezultata, s obzirom na to da je
sklonište bilo crnje od prostora iza njegovih kapaka. Počeo je da zadržava
dah kad se i druga brava okrenula, i nastavila da se okreće sve dok je štagod-
već bilo u podrumu.
Zatim udaljeni zvuk zalupljivanja podrumskih vrata, poigravanje
zidova i vratio se. Živ.
~ 322 ~
Nije me našlo.
Tačno šta je „to" što ga nije našlo nije znao, ali šta god bilo, još uvek
ga nije otkrilo.
Tomi se pridigao iz čučnja. Sevnulo mu je kroz nožne mišiće kad je
počeo da napipava zid, ka vratima. Dlanovi su mu bili znojavi od straha i
pritiskanja ušiju, statua skoro da mu je iskliznula iz ruke.
Slobodnom rukom je našao bravu, počeo da je okreće.
Okrenula se za nekoliko centimetara, a onda stala.
Šta je ovo...
Pritisnuo je jače, ali se točak nije mrdao. Pustio je statuu da bi
pokušao obema rukama i onda je ona pala na pod uz tup.
Zastao je.
Čudno je zvučalo. Kao da je pala na neko... mekano.
Čučnuo je kraj vrata, pokušao da okrene donju bravu. Isto. Nekoliko
centimetara, pa je stala. Seo je na pod. Pokušao da razmišlja praktično.
U pizdu materinu, šta ću sad, da ostanem da sedim ovde?
Tako nekako.
Ali onda je došao onaj šunjajući... onaj strah koji se javio nekoliko
meseci nakon očeve smrti. Dugo već ga nije osetio, ali sada, zaključan u
mrklom mraku, počeo je da se priseća. Ljubav prema tati koja se posle
njegove smrti pretvorila u strah od njega. Od njegovog tela.
Knedla je počela da mu raste u grlu, prsti su se zgrčili.
Ajde, razmišljaj! Razmišljaj!
Na polici u skladištima s druge strane bilo je nekoliko sveca. Problem
je bio otići do tamo po mraku.
Idiote!
Lupio se po čelu tako da je odzvonilo, nasmejao se. Imao je upaljač!
Štaviše: koja bi bila svrha traženja sveća ako ne bi imao čime da ih zapali?
Ko onaj lik s hiljadu konzervi, ali bez otvarača. Crko od gladi pored hrane.
Dok je kopao po džepovima u potrazi za upaljačem, pomislio je kako
njegova situacija ipak nije toliko beznadežna. Pre ili kasnije će neko sići u
podrum, mama, ako ne neko drugi, pa ako samo dođe do svetla, eto.
Izvadio je upaljač, zapalio ga.
Njegove oči, dosad već naviknute na mrak, plamen je na trenutak
zaslepio, ali kad su se prilagodile, Tomi je shvatio da nije sam.
Prostrt po podu, tik do njegovih nogu ležao je...
... tata...
To da je tata kremiran nije mu palo na pamet kad je pod drhtavim
~ 323 ~
svetlom upaljača ugledao lice mrtvaca koje se poklopilo sa svim njegovim
pretpostavkama kako verovatno izgleda lice nekoga ko je nekoliko godina
bio zakopan...
... tata...
Vrisnuo je pravo u plamen koji se ugasio, ali trenutak pre nego što se
to desilo, video je kako se tatina glava trza i...
...živo je...
Sadržaj njegovih creva se ispraznio u pantalone vlažnom eksplozijom
koja mu je zagrejala zadnjicu. Zatim su se noge savile, skelet je popustio i
Tomi se sručio na zemlju, ispustio upaljač koji je skliznuo preko poda.
Ruka mu je pala tačno preko hladnih nožnih prstiju leša. Oštri nokti su
mu razderali kožu i on je ponovo vrisnuo:
- Ali, tata! Zar nisi isekao nokte na nogama?
Počeo je da tapše, miluje hladno stopalo, kao da je promrzlo štene
kom je potrebna uteha. Nastavio je da opipava duž lista, butine, osetio
kako se mišići napinju ispod kože, pokreću dok je on, poput životinje,
zavijao iz sveg glasa.
Prsti su napipali metal. Statueta. Stajala je između mrtvačevih
butina. Uhvatio ju je za grudi, prestao da se dere i na trenutak se vratio
konkretnom.
Udari.
U tišini nakon vrištanja čuo je mljackavi, lepljivi zvuk kad je leš
podigao gornji deo tela, i kad se hladna ruka očešala o njegovu šaku,
povukao ju je, stegnuo statuu.
Ovo nije tata.
Nije. Tomi se bacio unazad, dalje od leša, dok mu se proliv lepio za
guzove, i na trenutak mu se učinilo da može da vidi u mraku kad su mu se
zvučni utisci pretvorili u vizuelne, i kad je video kako leš ustaje; žućkasti
obris, zvezdana slika.
Dok je išao unazad ka zidu, telo s druge strane je ispustilo kratki
izdah:
- ...Aa...
I Tomi je ugledao...
Malog slona, malog nacrtanog slona, a evo i (tuuuut) i VELIKOG
slona, i onda... surlegore!... I riknite ,,A", zatim dolaze Magnus, Brase i
Evapevajući: »Tamo! Je Ovde! Gde nisi..."
Nije tako, kako ono beše ide...
Leš mora da je naleteo na gomilu kutija pošto se čulo prevrtanje i
~ 324 ~
zveket stereo-uređaja koji su pali na pod kad se Tomi zabio u zid i udario
potiljkom tako da mu se glava ispunila belim tačkicama. Kroz njih je čuo
gnjecavi zvuk bosih, ukočenih nogu koje gaze po podu, traže.
Ovde je. Tamo. Gde nisi. Ne. Da.
Baš tako. On nije bio ovde. Nije video sebe, nije video to što je
ispuštalo zvuk. To znači da je ovo samo zvuk, nešto što je slušao zureći u
crnu mrežu zvučnika. Ovo je nešto što ne postoji.
Ovde je. Tamo. Gde nisi.
Skoro da je zapevao naglas, ali razumni ostatak svesti mu je rekao da
to ne bi trebalo da uradi. Bele tačkice su se lagano utišavale, ostavljajući
za sobom praznu površinu u kojoj je s mukom počeo da stvara nove misli.
Lice. Lice.
Nije želeo da razmišlja o licu, nije želeo da razmišlja o...
Nešto s licem koje je na trenutak blesnulo pod svetlošću upaljača.
Telo se približilo. Ne samo da su se koraci čuli s manje udaljenosti,
klizili preko poda. Ne, osećao je njegovo prisustvo kao senku tamniju od
mraka.
Ugrizao se za usnu toliko snažno da je osetio ukus krvi u ustima,
zažmurio. Video sopstvene oči kako nestaju iz slike poput dva... Oči.
Nema oči.
Dašak vetra kad je jedna ruka mahnula kroz vazduh.
Slepo. Ono je slepo.
Nije bio siguran, ali grumen na ramenima ovog stvorenja nije imao
oči. Kad je ruka ponovo mahnula ispred njega, Tomi je osetio kako ga
nalet vazduha miluje po obrazu desetinku sekunde pre nego što je ruka
stigla do njega, i stigao je da iskrivi glavu tako da mu je samo okrznula
kosu. Nastavio je sa istim pokretom i bacio se na stomak, počeo da puzi po
podu oslanjajući se na ruke, plivao je na suvom.
Upaljač, upaljač...
Nešto ga je ubolo u obraz. Stomak mu se okrenuo i samo što se nije
ispovraćao kad je shvatio da je to mrtvačev nokat s nožnog prsta, ali se
brzo prevrnuo da ne bi ostao na istom mestu kad su i ruke tu počele da ga
traže.
Ovde je. Tamo. Gde ja nisam.
Izletelo mu je iz usta. Pokušao je da ga zaustavi, ali nije uspeo.
Pljuvačka je poletela, a iz grla promuklog od tolikog dranja izašli su
štucaji smeha ili plača, jecaji, dok su ruke, dva radarska zraka, nastavile
da pipaju po podu u potrazi za jedinom prednošću koju je možda, možda
~ 325 ~
imao nad mrakom koji je hteo da ga uhvati.
Bože, pomozi mi. Nek svetlost tvog lica... Bože... oprosti za ono u crkvi,
oprosti za... sve. Bože. Uvek ću verovati u tebe, kako god hoćeš, samo ako
mi... dozvoliš da nađem upaljač... budi mi prijatelj, dragi Bože.
Nešto se desilo.
U trenutku kad je Tomi osetio kako mu leš rukom opipava nogu,
prostorija se na delić sekunde okupala plavobelim svetlom, kao da je bila
osvetljena blicom, i Tomi je stvarno video prevrnute kutije, neravnu
površinu zidova, prolaz do skladišta.
I video je upaljač.
Stajao je na svega metar od njegove desne ruke, i kad ga je mrak
ponovo prelio, mesto na kom je upaljač stajao ostalo je urezano na
njegovoj mrežnjači. Izvukao je nogu iz ruke mrtvaca, ispružio ruku i
zgrabio upaljač, čvrsto ga stegnuo, skočio na noge. Ne razmišljajući o tome
da li možda traži previše, u mislima je počeo da izriče novu molitvu.
Nek bude slepo, Bože. Nek bude slepo. Bože. Nek bude...
Upalio je upaljač. Blic, sličan onom koji je upravo doživeo, zatim žuti
plamen s plavim jezgrom.
Biće je nepomično stajalo, okrenulo glavu ka zvuku. Krenulo ka
njemu. Plamen je zadrhtao kad je Tomi napravio dva koraka u stranu, ka
vratima. Biće je stalo na mestu na kom se Tomi nalazio tri sekunde ranije.
Da je mogao da oseti radost, obradovao bi se. Ali pod slabim svetlom
upaljača, sve je bilo nemilosrdno stvarno. Više nije mogao da pobegne u
neko maštanje, zamisli da nije ovde, da se ovo ne dešava njemu.
Bio je zaključan u zvučno izolovanoj sobi sa onim čega se najviše
plašio. Nešto se prevrtalo u stomaku, ali više nije bilo ničega što bi se
ispraznilo iz njega. Izašao je samo mali prdež, i biće je ponovo okrenulo
glavu, u pravcu zida gde je on ranije sedeo.
Onjušio je, šmrknuo.
Nek se ZAVRŠI. Bože, nek se samo završi.
Ponovo onaj veliki slon koji je podigao šešir i promuklim glasom
rekao:
Sad je kraaaj! Duni u trubu, surlo, tuuuut! Sad je kraj!
Poludeću, ja... to...
Protresao je glavu, ponovo upalio upaljač. Tu, na podu pred njim,
ležala je statua. Sagnuo se, dohvatio ju je i skočio nekoliko koraka u
stranu, nastavio ka drugom zidu. Gledao je kako biće maše rukama po
mestu koje je upravo napustio.
~ 326 ~
Slepac.
Upaljač u jednoj ruci, figura strelca u drugoj. Otvorio je usta da to
izgovori, ali je izašao samo šištavi šapat.
- Ajde, dođi...
Biće je oslušnulo, okrenulo se, pošlo ka njemu.
Podigao je Stafanov trofej kao palicu i kad se biće našlo na pola metra
od njega, zamahnuo je ka njegovom licu. Poput savršeno izvedenog penala
u fudbalu, kad u istom trenutku noga dode do lopte osetiš da... ovo ide
pravo u rašlje; Tomi je već na pola zamaha osetio
- To! - i kad je oštra ivica kamenog postolja stigla do slepoočnice leša,
snagom koja se pretvorila u munju koja je prošla Tomijevom rukom,
trijumf ga je već obuzeo. Kad se lobanja raspukla poput leda, hladna
tečnost isprskala Tomija po licu, a biće se sručilo na pod, bila je to samo
potvrda uspeha.
Tomi se nije mrdao, ubrzano je disao. Gledao je telo na podu.
Digao mu se.
Da. Kao maleni, napola iskrenuti grob, kita mu je izbijala iz tela, i
Tomi je stajao, buljio, čekao da splasne. To se nije desilo. Tomi je hteo da
se nasmeje, ali ga je grlo previše bolelo.
Pulsirajući bol u palcu. Tomi je spustio pogled. Upaljač je počeo da
prži kožu na palcu koji je pritiskao dugme za plin. Instinktivno ga je
pustio. Ali ništa se nije dogodilo. Palac je ostao na dugmetu, zakočen u
grču. Okrenuo je upaljač na drugu stranu. Uprkos svemu, nije hteo da ga
ugasi. Nije hteo da ostane u mraku sa ovim...
Pokret.
I Tomi je osetio kako nešto bitno, nešto što mu je potrebno da bi bio to
što jeste, napušta njegovo telo, kad je biće ponovo podiglo glavu, počelo da
se pridiže.
Slon balansira na malenoj, tankoj paukovoj mreeeži!
Nit je pukla. Slon je pao.
I Tomi je ponovo udario. I ponovo.
Posle nekog vremena, pomislio je kako je ovo baš zabavno.
pravi cvet, porastao, postao dvorište. Dvorište kuće koju je trebalo da
kupe. Lake je stajao u dvorištu, gledao ružin žbun s jarkocrvenim
cvetovima. Od kuće se prostirala nečija dugačka senka. Sunce je brzo
poniralo i senka je rasla, produžavala se, prekrila dvorište...
Trznuo se i probudio. Ruka mu je bila mokra od pljuvačke koja mu je
iscurila iz usta dok je spavao. Obrisao je usta, coknuo i pokušao da
podigne glavu. Nije uspeo. Vrat se ukočio. Naterao ga je da se ispravi uz
krckanje ligamenata, zastao.
Širom otvorene oči zurile su u njega.
- Ćao! Jesi li...
Usta su se zatvorila. Virginija je ležala na leđima, vezana kaiševima,
s licem okrenutim ka njemu. Ali lice je bilo previše mirno. Ni jedan jedini
pokret prepoznavanja, radosti... ništa. Oči nisu treptale.
Mrtva! Ona je...
Lake je skočio iz fotelje i nešto mu je kvrcnulo u vratu. Bacio se na
kolena pored kreveta, uhvatio se za čelični okvir i približio lice njenom kao
da svojim prisustvom želi da izvuče dušu iz dubine i vrati je u lice.
- Ginja! Je l' me čuješ?
Ništa. Ipak, mogao je da se zakune da su joj oči nekako gledale u
njegove, da nisu bile mrtve. Tražio ju je, u njima; bacao je udice iz sebe, u
rupe njenih ženica, da bi tamo u mraku uhvatio...
Zenice. Da li tako izgledaju kad...
Zenice joj nisu bile okrugle. Bile su razvučene u visinu, na krajevima
su se završavale špicem. Lake je napravio grimasu kad mu je hladan bol
zapljusnuo vrat, pa ga je dodirnuo, protrljao.
Virginija je zažmurila. Pa otvorila oči. I vratila se.
Lake je izbezumljeno zurio, mehanički trljajući vrat. Pucketanje
poput drveta kad je otvorila usta i pitala:
- Je l' te boli?
Lake je sklonio ruku s vrata, kao da je uhvaćen u nekoj neprimerenoj
~ 306 ~
radnji.
- Ne, samo sam... mislio sam da si...
- Vezana sam.
- Da... malo si se... tukla. Čekaj, sad ću... - Lake je zavukao ruku
između dve šipke na okviru kreveta, počeo da odvezuje jedan od kaiševa.
- Ne.
- Šta?
- Ostavi.
Lase je oklevao, s kaišem između prstiju.
- Hoćeš još da se biješ?
Virginija je napola zatvorila oči.
- Ostavi.
Lake je pustio kaiš, nije znao šta će s rukama, sad kad im je uskraćen
zadatak. Bez ustajanja se okrenuo na kolenima i privukao, uz nov nalet
bola u vratu kao posledicom, fotelju krevetu, nespretno se uspentrao u
nju.
Virginija je gotovo neprimetno klimnula glavom.
- Jesi zvao Lenu?
- Nisam. Mogu da...
- Dobro je.
- Pa zar ne želiš da...
-Ne.
Između njih se spustila tišina. Tišina koja je karakteristična za
bolnice i koja nastaje iz toga da sama situacija, jedno u krevetu, bolesno ili
povređeno, drugo zdravo kraj njega, zapravo govori sve. Reči postaju male,
suvišne. Samo najvažnije može da se kaže. Dugo su gledali jedno u drugo.
Rekli ono što je moglo da se kaže, bez reči. Zatim je Virginija ispravila
glavu, pogledala u plafon.
- Moraš da mi pomogneš.
- Šta god ti treba.
Virginija je oblizala usne, udahnula i ispustila vazduh uzdahom
toliko dubokim i dugim da se činilo da je isisao sve zalihe vazduha iz
njenog tela. Zatim je pogledom prešla preko Lakea. Istraživački, kao da se
poslednji put pozdravlja s voljenim i želi da ureže njegovu sliku u sećanje.
Protrljala je usne jednu o drugu i konačno izustila reči.
- Ja sam vampir.
Krajičci Lakeovih usana hteli su da se razvuku u blesavi osmeh, usta
da izgovore neki pogodan komentar, najradije pomalo komičan. Ali usne
~ 307 ~
se nisu pomerile, a komentar je zalutao, nije ni stigao do usta. Umesto
njega, izašlo je samo jedno:
- Ne.
Protrljao je vrat da bi razbio atmosferu, nepomičnost koja je sve reči
pretvarala u istinu. Virginija je govorila polako, sabrano.
- Otišla sam kod Jeste. Da ga ubijem. Da se nije desilo. Ono što se
desilo. Ubila bih ga. A onda... popila njegovu krv. Uradila bih to. To mi je
bila namera. Sa svim tim. Razumeš?
Lakeov pogled je leteo preko zidova sobe kao da traži komarca, izvor
tog mučnog zujanja koje mu je u tišini golicalo mozak, onemogućavalo ga
da misli. Na kraju se zaustavio na okviru neonskih svetiljki na plafonu.
- Jebeno svetlo zuji.
Virginija je pogledala u neonsku lampu i rekla:
- Ne podnosim svetlo. Ne mogu ništa da jedem. Dolaze mi užasne
misli. Povrediću ljude. Tebe. Ne želim da živim.
Konačno nešto konkretno, nešto na šta se moglo odgovoriti.
- Ne smeš tako da pričaš - rekao je Lake. - Je l' čuješ? Ne smeš to da
pričaš.
- Ne razumeš.
- Ne, ne razumem. Ali znam da nećeš da umreš. Je l' ti jasno? Ležiš
ovde sad, pričaš, i... dobro si.
Lake je ustao iz fotelje, napravio nekoliko besciljnih koraka, mahnuo
rukom.
- Ne smeš... ne smeš tako da pričaš.
- Lake. Lake?
- Da!
- Znaš. Da je istina. Zar ne?
- Da je šta istina?
- To što ti govorim.
Lake je frknuo, zavrteo glavom dok je rukama prepipavao džepove.
- Znači, moram da zapalim pljugu. Ovo...
Našao je zgužvanu paklicu, upaljač. Uspeo je da iskopa poslednju
cigaretu, stavio je u usta. A onda se setio gde se nalazi. Izvadio cigaretu iz
usta.
- U pizdu materinu, izbaciće me naglavačke, ako...
- Otvori prozor.
- Misliš da sam iskočim?
Virginija se osmehnula. Lake je otišao do prozora, širom ga otvorio i
~ 308 ~
propeo se kroz njega koliko god je mogao. Sestra s kojom je pričao sigurno
može da oseti dim na kilometar. Zapalio je cigaretu i duboko udahnuo,
potrudio se da izduva dim tako da se ne vrati u sobu; pogledao je u zvezde.
Iza njegovih leda, Virginija je ponovo progovorila.
- Ono dete. Zaražena sam. A onda je... samo naraslo. Znam gde se
nalazi. U srcu. Celom srcu. Kao rak. Ne mogu da upravljam njom.
Lake je ispuhnuo oblak dima. Glas mu je odzvanjao medu visokim
zgradama okolo.
- Pa sad pričaš. Normalna si.
- Naprežem se. A dobila sam i krv. Ali mogu da popustim. U bilo kom
trenutku. I ona preuzima. Znam to. Osećam - Virginija je nekoliko puta
teško uzdahnul pa nastavila: - Ti si tu. Gledam te. I želim da te...
pojedem.
Lake nije znao da li mu od ukočenog vrata ili od nečeg drugog kičmom
prolaze žmarci. Najednom se osetio nezaštićeno. Brzo je ugasio cigaretu o
zid, bacio pikavac kroz prozor. Okrenuo se ka sobi.
- Ovo je potpuno jebeno ludilo.
- Da. Ali tako je.
Lake je prekrstio ruke. Uz usiljeni smeh ju je upitao:
- Pa šta onda hoćeš da ja uradim?
- Hoću da mi... uništiš srce.
- Šta? Kako?
- Kako god.
Lake je prevrnuo očima.
- Je l' ti čuješ? Kako to zvuči? To nije normalno. Šta, da zabijem kolac
u tebe, a?
- Da.
- Ne, ne, ne. To možeš da zaboraviš, znaš? Smisli nešto bolje.
Lake se nasmejao, odmahnuo glavom. Virginija ga je gledala dok se
šetao sobom, i dalje s prekrštenim rukama. Zatim je mirno klimnula
glavom.
- Okej.
Prišao joj je, uzeo je za ruku. Delovalo je neprirodno što je... fiksirana.
Nije bilo dovoljno mesta ni da je obuhvati obema rukama. U svakom
slučaju, bila je topla, zagrlila je njegovu ruku. Slobodnom rukom ju je
pomilovao po obrazu.
- Je l' sigurno nećeš da te odvežem?
- Ne. Možda se... vrati.
~ 309 ~
- Bićeš dobro. Srediće se, sve ovo. Imam samo tebe. Hoćeš da čuješ
jednu tajnu?
Ne pustivši njenu ruku, seo je u fotelju i počeo da priča. Ispričao joj je
sve. O markicama, lavu, Norveškoj, parama. Kući koju će kupiti. Crvenoj.
Otplutao je u dugo maštanje o tome kako će dvorište izgledati, koje cveće
će imati i kako mogu da postave stočić, naprave senicu u kojoj bi mogli da
sede i...
Negde u svemu tome Virginiji su suze pošle na oči. Tihe, prozirne
perlice spuštale su se obrazima, vlažile ušne školjke. Bez jecaja, samo su
suze tekle, nakit tuge... ili radosti?
Lake je ućutao. Virginija mu je stegla ruku.
Zatim je Lake izašao u hodnik, uz porciju nagovaranja i porciju molbi
uspeo je da natera osoblje da ubaci još jedan krevet u sobu. Lake ga je
pomerio tik do Virginijinog. Ugasio je svetio, svukao se i zavukao pod
čvrsti pokrivač, potražio je i našao njenu ruku. Dugo su ležali u tišini.
Onda su došle reči:
- Lake. Volim te. - A Lake nije odgovorio. Ostavio je reči da lebde u
vazduhu. Da se učaure i narastu do velikog, crvenog ćebeta koje leti po
sobi, spušta se i greje ga čitave noći.
4:23, ponedeljak ujutru, Trg Islandstorjet:
Nekoliko ljudi u blizini ulice Bjernsonsgatan se budi usled vrisaka.
Jedna osoba poziva policiju misleći da vrišti neko odojče. Kad policija
deset minuta kasnije stigne na lice mesta, krici su već utihnuli.
Pretražuju okolinu i pronalaze više mrtvih mačaka. Kod nekih su
ekstremiteti iščupani iz tela. Policija beleži imena i brojeve telefona
mačaka koje su imale ogrlice, sa ciljem da obavesti vlasnike. Zovu čistače
da počiste ulicu.
Pola sata do izlaska sunca.
Eli sedi zavaljen u fotelju u dnevnoj sobi. Nije izlazio iz kuće cele noći,
jutra. Spakovao je sve što se moglo spakovati. Sutra uveče, čim se smrkne,
Eli će otići do telefonske govornice i pozvati taksi. Ne zna koji broj da
pozove, ali to je verovatno nešto što svi znaju. Treba samo da pita. Kad
taksi dođe, ubaciće svoje tri kutije u gepek i zamoliti taksistu da ga
odveze...
Gde?
~ 310 ~
Eli zažmuri, pokušavajući da zamisli mesto na kom bi želeo da se
nađe. Kao i obično, kao prva slika mu dolazi kuća u kojoj je živeo s
roditeljima, starijom braćom i sestrama. Ali nje više nema. U blizini
Norćepinga, gde se nalazila, sada je kružni tok. Potok u kom je mama
prala odeću presušio je, ponovo nastao, postao jarak pored puta.
Eli ima dosta para. Mogao bi da kaže taksisti da ga odveze bilo kuda,
sve dok mrak dopušta. Na sever. Na jug. Da sedne na zadnje sedište i
kaže mu da vozi na sever za dve hiljade kruna. I onda izađe. I počne iz
početka. Nađe nekog ko...
Eli zabaci glavu unazad, prodere se u plafon:
- Ne želim!
Tanka paučina se polako zaleluja od njegovog daha. Zvuk nestane u
zatvorenoj sobi. Eli rukama prekrije lice, prstima pritisne zatvorene oči.
Oseća u telu, dolazeći izlazak sunca, kao nemir. Prošapuće:
- Bože. Bože? Zašto ne smem ništa da imam? Zašto ne smem...
Postavljao ga je mnogo godina, to pitanje.
Zašto ne mogu da živim?
Zato što bi trebalo da si mrtav.
Eli je samo jednom otkad je zaražen sreo jednog nosioca zaraze.
Jednu odraslu ženu. Jednako ciničnu, uništenu kao čovek s perikom. Ali
Eli je tada dobio odgovor na još jedno pitanje koje ga je mučilo.
- Ima li nas mnogo?
Žena je odmahnula glavom i s pozorišnom žalošću odgovorila:
- Ne. Tako nas je malo, tako malo.
- Zašto?
- Zašto? Pa, zato što većina sama sebi oduzme život, naravno. Valjda
razumeš. Toliko je teeeeško to nositi, ah, ah, ah - mahala je rukama i
piskavim glasom rekla: - Oooooh, ja ne mogu da nosim mrtve ljude na
savesti.
- Je l' mi možemo da umremo?
- Naravno. Samo se zapalimo. Ili pustimo nekog drugog da to uradi;
rado oni to rade, oduvek su. Ili... - Ispružila je kažiprst, snažno mu ga
pritisnula na grudi, na srce. - Tu. Tu se nalazi, zar ne? Ali sada, prijatelju
moj mali, imam dobru ideju...
I Eli je pobegao od te dobre ideje. Kao i ranije. Kao i kasnije.
Eli je stavio ruku preko srca, osetio njegove slabašne otkucaje. Možda
je to zato što je dete. Možda zato to nije prekinuo. Griža savesti je slabija
od volje za životom.
~ 311 ~
Ustao je iz fotelje. Hokan će doći večeras. Ali pre nego što ode na
odmor, Eli mora da proveri Tomasa. Da vidi da li se povratio. Zarazio se
nije. Ali zbog Oskara je hteo da proveri da li se Tomi izvukao.
Eli je ugasio sve lampe i izašao iz stana.
Dole u Tomijevom ulazu samo je povukao vrata podruma; još odavno,
kad je tu bio sa Oskarom, ugurao je parče zgužvanog papira u bravu da se
ne bi zaključala kad se vrata zatvore. Ušao je u podrum, a vrata su se za
njim zalupila uz tupi tresak.
Zastao je, oslušnuo. Ništa.
Bez zvuka disanja nekoga ko spava; samo taj uporni miris
razredivača, lepka. Hitrim korakom je otišao do Tomijevog podruma,
otvorio vrata.
Prazno.
Dvadeset minuta do zore.
Tomi je tokom noći upadao i ispadao iz mešavine sna, polubudnog
stanja, košmara. Kad je istinski počeo da se budi, nije znao koliko je
vremena prošlo. Svetio gole sijalice s podrumskog plafona uvek je bilo isto.
Možda je bila zora, jutro, dan. Možda je škola već počela. Nije ga bilo
briga.U ustima je osećao ukus lepka. Bunovno se osvrnuo po sobi. Na
grudima su mu stajale dve novčanice. Hiljdarke. Savio je ruku da ih
uzme, osetio da ga nešto zateže. Veliki flaster bio mu je zalepljen na
prevoju ruke, nasred njega flekica krvi koja se probila.
Bilo je... još nešto...
Okrenuo se na kauču, potražio sa unutrašnje strane jastuka i našao
savijutak koji je tokom noći ispustio. Još tri hiljade. Razvio je novčanice,
spojio ih sa one dve na grudima, opipao gomilu, protrljao je. Pet hiljada.
Šta će sve moći da uradi.
Pogledao je flaster, nasmejao se. Fenomenalno plaćeno samo za
ležanje i žmurenje.
Fenomenalno plaćeno samo za ležanje i žmurenje.
Šta ono beše? Neko je rekao, neko...
A, da. Tobeova šveca, kako se zvaše... Ingela? Kurva se, rekao je Tobe.
Da dobija petsto kinti za to, a Tobeov komentar je bio:
„Fenomenalno plaćeno..."
Samo za ležanje i žmurenje.
~ 312 ~
Tomi je stegao novčanice, napravio loptu od njih. Platila je i popila
njegovu krv. Bolest, rekla je. Ali kakva je to jebena bolest? Nikad nije čuo
za takvu bolest. A ako je i imaš, onda ideš u bolnicu, onda... Svakako ne
ideš po podrumu s pet hiljada i...
Sec.
Ne?
Tomi se uspravio u kauču, skinuo pokrivač.
Tako nešto ne postoji. Ne, ne. Vampiri. Devojka, ona u žutoj haljini,
mora da nekako veruje da je... ali čekaj, čekaj. Bio je onaj ritualni ubica
koji... onaj kog jure...
Tomi je spustio glavu na ruke; novčanice su mu grebale uvo. Nije
mogao da spoji priču. Bilo kako bilo, sad je bio prestravljen od te devojke.
Baš kad je počeo da vaga da li da, uprkos svemu, ode do stana, iako je
još uvek noć, suoči se a onim što doći mora, začuo je kako se gornja vrata
podruma otvaraju. Srce je zalepršalo kao uplašeni leptir i Tomi se
pogledao oko sebe.
Oružje.
Jedino što je mogao da iskoristi bila je metla. Usta su mu se razvukla
u osmeh koji je trajao jednu sekundu.
Metla, dobro oružje protiv vampira.
Onda se setio, ustao i izašao iz podruma, gurajući pare u džep
farmerki. Preskočio je hodnik jednim korakom i skliznuo u sklonište u
trenutku kad su se druga vrata otvorila. Nije se usudio da zaključa iz
straha da će ona čuti.
Čučnuo je u mraku, pokušavajući da diše što je tiše moguće.
Žilet je svetlucao na podu. Jedan ćošak je bio braonkast, kao od rde.
Eli je iscepao deo naslovne strane jednog motociklističkog časopisa, savio
ga i ubacio žilet u njega pa stavio sve u zadnji džep.
Tomija nije bilo, što je značilo da je živ. Sam je otišao odavde, kući da
spava, a čak i da je sve povezao, nije znao gde Eli živi, tako da...
Sve je kako treba. Sve je... strava.
Naslonjena na zid stajala je drvena metla, s dugom drškom.
Eli ju je uzeo, slomio preko kolena, na samom kraju do pruća. Prelom
je bio neravan, špicast. Tanak štap, dužine ruke. Stavio ga je na grudi,
između dva rebra. Tačno na mesto na kom je stajao prst one žene.
Duboko je udahnuo, stegnuo štap i proverio misao.
Zabij! Zabij!
Izduvao je vazduh, opustio hvat. Ponovo ga stegnuo. Pritisnuo.
~ 313 ~
Dva minuta je stajao sa špicem na centimetar od srca, čvrsto stežući
štap, kad je neko iz sve snage pritisnuo kvaku na gornjim vratima i
gurnuo ih. Sklonio je drveni kolac sa grudi, oslušnuo. Spori, nesigurni
koraci u hodniku, poput deteta koje je tek naučilo da hoda. Ogromnog
deteta koje je tek naučilo da hoda.
Tomi je začuo korake i pomislio: Ko?
Nije Stafan, nije Lase, nije Roban. Neko ko je bolestan, neko ko nosi
nešto mnogo teško... Deda Mraz! Ruka mu je poletela ka ustima da
priguši kikot kad je pred sobom ugledao Deda Mraza, Diznijevu verziju,
Hohoho! Say: Mama!, kako se tetura podrumskim hodnikom sa svojom
neizmernom torbom na leđima.
Usne su mu podrhtavale pod dlanom i stisnuo je zube da bi ih sprečio
da škrguću jedni o druge. Još uvek čučeći, pomerio se od vrata, stopu po
stopu. Osetio je ivicu zida na leđima u trenutku kad je snop svetlosti koji
je prolazio ispod vrata nestao.
Deda Mraz je nepomično stajao između svetla i skloništa. Tomi je
stavio i drugu ruku preko usta da ne bi vrisnuo, čekajući da se vrata
otvore.
Nemam gde da pobegnem!
Kroz pukotine u vratima, Hokanovo telo se ocrtavalo u isprekidanim
linijama. Eli je ispružio kolac koliko god je mogao, uperio ga ka vratima.
Otvorila su se desetak centimetara, a onda se telo ispred njih našlo na
putu. Ruka je uhvatila ivicu vrata, snažno zamahnula tako da su tresnula o
zid, otkinula jednu šarku. Vrata su se nakrenula, i na jednoj šarki se
vratila nazad i udarila u rame telo koje je sada ispunjavalo dovratak.
Šta hoćeš od mene?
Tragovi svetloplavog su se još uvek nazirali na košulji koja je
prekrivala telo do kolena. Ostatak je činila prljava masa zemlje, gline,
fleka nečega što je Elijev nos označio kao životinjsku krv, ljudsku krv.
Košulja je na više mesta bila pocepana; iz poderotina je svetlela bela koža,
ispresecana posekotinama koje nikad neće zarasti.
Lice se nije promenilo. Bezoblična masa golog mesa s jednim crvenim
okom ubačenim tamo kao u šali, zrela trešnja kao kruna trulog peciva. Ali
usta su sada bila otvorena. Crna rupa u donjem delu lica. Bez usana koje
bi sakrile zube, koji su stoga stajali ogoljeni; neravan beli polukrug koji je
mrak u usnoj duplji činio još tamnijim. Rupa se raširila, smanjila
pokretom sličnim žvakanju i iz nje je izašlo:
~ 314 ~
- Eeeiiiij.
Nije se moglo razlučiti da li je taj zvuk trebalo da znači „hej" ili „Eli",
pošto se ,,J" ili ,,L" obrazovalo bez pomoći usa-na i jezika. Eli je usmerio
štap ka Hokanovom srcu i rekao:
- Zdravo.
Šta hoćeš?
Nemrtav. Eli nije znao ništa o tome. Nije znao da li bićem, što je
stajalo pred njim, upravljaju ista ograničenja koja upravljaju njime. Da li
bi uopšte pomoglo uništiti srce. To što je Hokan stajao na vratima značilo
je bar jedno, da mu je potreban poziv da bi ušao.
Hokanova zenica se trzala gore-dole, gledala Elija koji se osećao
nezaštićeno u tankoj, žutoj haljini. Voleo bi da ima više tkanine, više
prepreke između svog tela i Hokanovog. Eli je pažljivo približio kolac
Hokanovim grudima.
Oseća li išta? Može li uopšte... da se uplaši?
Sam Eli je doživeo jedan gotovo zaboravljen osećaj: strah od bola. Sve
mu zarasta, da, ali iz Hokana je isijavala pretnja toliko snažna da...
- Šta hoćeš?
Prazan, šištav zvuk kad je biće izduvalo vazduh i kapljicu žućkaste,
guste tečnosti kroz dvostruku rupu iznad koje se nekad nalazio nos.
Uzdah? Zatim nejasan šapat:
- Eeeejjj... - i brzi, grčevit trzaj ruke, pokreti kao kod bebe, koja je
nespretno uhvatila košulju gotovo za ivicu i povukla je.
Hokanov penis je stajao nakrivo od tela, zahtevajući pažnju, i Eli je
pogledao u njegovu krutu nabreklost prošaranu mrežom vena i...
Kako može da... mora da ju je imao sve vreme.
- Eeeejjll...
Agresivno cimanje Hokanove šake dok je povlačio kožicu penisa
napred-nazad, napred-nazad, a glavić se pojavljivao i nestajao, pojavljivao
i nestajao, kao pajac iz kutije, dok je ispuštao zvuk uživanja ili bola.
- Eeeaa...
I Eli se sa olakšanjem nasmejao.
Sve ovo. Da bi mogao da izdrka.
Stajaće tu, nesposoban da se pomeri dok... dok...
Može li da svrši? Stajaće tu... večno.
Eli je pred sobom video jednu od onih vulgarnih lutaka na navijanje;
sveštenik kom se podiže mantija i koji masturbira sve dok mehanizam
dozvoljava,
~ 315 ~
kliketiklik, klike tik lik...
Eli se nasmejao, bio je toliko obuzet tom maglovitom slikom da nije ni
primetio kad je Hokan zakoračio u sobu, nepozvan. Ništa nije primetio sve
dok mu se pesnica koja je upravo bila stegnuta oko nemogućeg uživanja
nije našla iznad glave.
Munjevitim brzinom pesnica se spustila i završila na Elijevom uvetu,
snagom koja bi mogla da ubije konja. Udarac je došao iskosa i Elijevo uvo
se iskrivilo ka unutra, toliko da je koža pukla, i pola ušne školjke se
odvojilo od glave koja je poletela nadole i uz tup zvuk pucanja udarila o
betonski pod.
Kad je Tomi shvatio da to što ide hodnikom nije krenulo u sklonište,
usudio se da skloni ruke sa usta. Sedeo je pribijen uza zid i slušao,
pokušao da razume.
Devojčicin glas.
Zdravo. Šta hoćeš.
Zatim smeh. I taj drugi glas. Nije zvučao kao da ga proizvodi čovek,
uopšte. Onda prigušeni udarci, zvuči tela u kretanju.
Sada je tamo u toku bilo neka... premetačina. Nešto se vuklo po podu
i Tomiju nije padalo na pamet da izvidi o čemu je reč. Ali zvuci su
prikrivali zvuke koje je on sam mogao da napravi kad se pridigao,
opipavao je uza zid i napipao gomilu kutija.
Srce mu je lupalo poput plastičnog doboša, a ruke su mu se tresle.
Nije smeo ni upaljač da upali, pa je, da bi se bolje koncentrisao, zažmurio i
rukom počeo da traži po gomili kutija. Prsti su obuhvatili to što su
napipali. Stafanov streljački trofej. Pažljivo ga je podigao, odmerio u ruci.
Ako uhvati figuricu za grudi, kameno podnožje može da funkcioniše kao
palica. Otvorio je oči, uvideo da jedva nazire konture srebrnog strelca.
Drugar. Mali drugar.
S trofejom čvrsto pribijenim uz grudi, ponovo se spustio u ćošak,
čekao da se sve to konačno završi.
Hokan je vukao Elija po sobi.
Dok je plivao ka površini mraka u koji je utonuo, osetio je kako mu se
telo, iz daljine, u drugom delu mora... pomera.
Snažan pritisak na leđa, noge nagore, unazad, sa okovima oko
gležnjeva. Zglobovi su mu takode bili okovani, razvučeni iznad glave, a
kičma je bila napeta, rastegnuta toliko da je htela da pukne.
Raspašću se.
Nesnosan bol u glavi kad mu je telo nasilno presavijeno, umotano
~ 316 ~
poput rolne materijala, i Eli je mislio da se i dalje nalazi u mučnoj
halucinaciji, jer kad su oči progledale, videle su samo žuto. A iza žutog
ogromnu, talasastu senku.
Potom je došla hladnoća. Preko tanke kože između njegovih guzova
provlačila se kocka leda. Nešto je pokušavalo, prvo pipajući, zatim snažno
gurajući, da se probije u njega. Eli je zadahtao, oduvao haljinu koja mu je
prekrivala lice i mogao je da vidi.
Hokan je ležao na njemu. Jedinim okom netremice je gledao u Elijeve
raširene guzove. Rukama ga je držao za zglobove. Noge mu je bezobzirno
gurnuo unazad tako da su mu kolena dodirivala pod sa obe strane
ramena, i kad je Hokan dodatno pritisnuo, Eli je začuo kako mu tetive sa
zadnje strane butina pucaju poput prezategnute trake.
- Neeeeee!
Eli se prodrao u Hokanovo izobličeno lice s kog se nikakva osećanja
nisu mogla pročitati. Gusta bala visila je iz Hokanovih usta, razvukla se i
prekinula, pala na Elijeve usne i ukus lesa mu je ispunio usta. Elijeve
ruke kao da su se odvojile od tela, beživotne poput krpene lutke.
Nešto pod prstima. Okruglo. Čvrsto.
Pokušao je da se koncentriše, napregnuo se da napravi krug svetlosti
u tom crnom kovitlacu ludila. I video je sebe u tom krugu. Sa kocem u
ruci.
To.
Eli je stegnuo dršku od metle, obavio prste oko tanke slamke spasa,
dok je Hokan nastavio da bode, gura, pokušava da se probije.
Špic. Špic mora da bude na pravoj strani.
Okrenuo je glavu ka štapu i video da je špic okrenut kako treba.
Prilika.
U glavi mu je vladala tišina dok je zamišljao šta će da uradi. A onda
je to i uradio. Jednim pokretom je podigao štap i svom snagom zamahnuo
ka Hokanovom licu.
Unutrašnja strana ruke mu se očešala o butinu, a kolac se pretvorio u
pravu liniju koja se... zaustavila nekoliko centimetara od Hokanovog lica,
pošto Eli zbog položaja svog tela nije dalje mogao da gurne ruku.
Nije uspeo.
U jednoj sekundi Eli je stigao da pomisli da možda poseduje
sposobnost da natera svoje telo da umre. Ako bi isključio sve...
Tada se Hokan cimnuo unapred i spustio glavu nadole. Uz gnjecav
zvuk poput kašike koja ulazi u kašu, kolac mu se zabio u oko. Hokan nije
~ 317 ~
vrisnuo. Možda nije čak ni osetio. Možda je samo zbog iznenađenja da više
ne vidi popustio hvat oko Elijevih gležnjeva. Ne osećajući bol sa
unutrašnje strane izgrebanih nogu, Eli se oslobodio i šutnuo Hokana u
grudi.
Vlažan mljackajući zvuk kad je taban dodirnuo kožu i Hokan pao
unazad. Eli je savio noge i, uz talas hladnog bola iz leđa, pridigao se na
kolena. Hokan nije pao, samo se nagnuo nazad, i kao električna lutka u
kući strave, ponovo se podigao.
Klečali su jedan pred drugim.
Štap u Hokanovom oku se u malenim trzajima spuštao nadole, nadole
s jasnoćom sekundare, a zatim je ispao, odbio se nekoliko puta od poda i
stao. Providna tečnost je potekla iz rupe u kojoj se nalazio, izliv suza.
Nisu se pomerali.
Tečnost iz Hokanovog oka kapala mu je na gole butine.
Eli je svu snagu koncentrisao u desnu ruku i stisnuo pesnicu. Kad su
se Hokanova ramena mrdnula i on ponovo pokušao da dohvati Elija, da
nastavi tamo gde su stali, Eli ga je udario u levu stranu grudi. Rebra su
pukla i koža se na trenutak rastegla, potom je popustila, pukla.
Hokanova glava se spustila da vidi ono što nije mogla da vidi, kad je
Eli zavukao ruku u grudni koš i napipao srce. Hladni, mekani grumen.
Nepomičan.
Ne živi. Ali mora da je...
Eli ga je sprštio. Prelako se dalo, dozvolilo da se zgnječi poput mrtve
meduze.
Hokan je reagovao kao da mu je na kožu sletela dosadna muva,
krenuo je rukom da izvadi ono što mu je smetalo, i pre nego što je stigao
da uhvati Elijev zglob, Eli je izvukao ruku sa ostacima srca koji su curili
iz stegnute pesnice.
Moram da pobegnem.
Eli je hteo da ustane, ali ga noge nisu slušale. Hokan je slepo
mlatarao rukama ispred sebe, tražeći ga. Eli je legao na stomak i počeo da
puzi ka vratima, dok mu je cement grebao kolena. Hokan je okrenuo glavu
ka zvuku, ispružio ruke i uhvatio haljinu, iscepao jedan rukav pre nego
što je Eli stigao do vrata i pridigao se na kolena.
Hokan je ustao.
Eli je imao nekoliko sekundi prednosti dok je Hokan tražio vrata.
Pokušao je da naredi polomljenim zglobovima da se zaleče dovoljno da bi
~ 318 ~
mogao da stoji, ali u trenutku kad je Hokan stigao do njega, Elijeve noge
nisu bile dovoljno jake, pa je Eli morao da se pridigne oslanjajući se o zid.
Trunčice grubih dasaka probijale su mu jagodice prstiju kad se
uhvatio da ne bi pao. I sada je znao. Da će ga bez srca, slep, Hokan
proganjati dok... dok...
Moram... da ga uništim... moram... da ga uništim.
Crna linija.
Vodoravna, crna linija pred očima. Tu je ranije nije bilo. Eli je znao
šta da radi.
- Eeee...
Hokanova ruka na dovratku, a zatim i telo koje se isteturalo u
hodnik, opipavajući rukama po vazduhu. Eli je pribio leđa uza zid,
iščekujući trenutak. Hokan je izašao, napravio nekoliko pažljivih koraka,
stao tačno ispred Elija. Oslušnuo, omirisao.
Eli se nagnuo napred da bi mu ruke bile u visini Hokanovog ramena.
Zatim se oslonio o zid i iz sve snage bacio se na Hokana pokušavajući da
ga izbaci iz ravnoteže.
Uspeo je.
Hokan se zateturao i počeo da pada ka vratima skloništa. Pukotina
koju je Eli video kao crnu liniju, raširila se kad su se vrata otvorila, a
Hokan se stropoštao kroz njih mašući rukama po mraku. Eli je, nakon što
ga je gurnuo, pao na stomak, ali je uspeo da se zadrži pre nego što je licem
lupio o beton, a onda je puzeći otišao do vrata i uhvatio se za donju bravu.
Hokan je nepomično ležao kad je Eli povukao i okrenuo bravu, pa
zaključao. Zatim je otpuzao do Tomijevog podruma, uzeo štap i zaglavio ga
u bravu da ne bi mogla da se okrene iznutra. Nastavio je da se
koncentriše na zaceljivanje povreda, dok je puzao iz podruma. Trag krvi
koja mu je tekla iz uveta pratio ga je iz skloništa. Do spoljnih vrata se već
toliko oporavio da je mogao da ustane. Otvorio je vrata i nesigurnim
korakom krenuo uz stepenice.
Odmor. Odmor. Odmor.
Otvorio je ulazna vrata i izašao na svetlost ulične svetiljke. Bio je
prebijen, ponižen, a izlazak sunca je pretio na horizontu.
Odmor. Odmor. Odmor.
Ali mora da ga... uništi. Postoji samo jedan način za koji je znao da će
upaliti. Vatra. Hramljući je krenuo ka jedinom mestu na kom je znao da
će moći da je nađe.
~ 319 ~
7:34 - ponedeljak ujutru, Blakeberj:
Sigurnosni alarm se oglašava u prodavnici ICA u ulici Arvida
Mernesa. Policija dolazi na lice mesta jedanaest minuta kasnije i
pronalazi razbijen izlog. Vlasnik prodavnice, koji živi u zgradi pored,
takode je tu. Tvrdi da je sa prozora video veoma mladu, tamnokosu osobu
kako trčeći odlazi odatle. Prodavnica se pretražuje, ali se ne otkriva da je
išta ukradeno.
7:36 - izlazak sunca.
Bolničke roletne su bile mnogo bolje, gušće od njenih. Lamele su samo
na jednom mestu bile oštećene i prupuštale su tanušan zrak jutarnje
svetlosti koja je ocrtavala prašnjavosivi kružić na tamnom plafonu.
Virginija je ležala opružena, kruta i zurila u sivi kružić koji je
poigravao kad se prozor tresao pod naletima vetra. Reflektovano, slabo
svetlo. Ne više od blago iritirajućeg krmelja u uglu oka.
Lake je hrkao i šmrkrao u krevetu do njenog. Dugo su budni ležali,
pričali. Sećanja, uglavnom. Oko četiri ujutru je Lake konačno zaspao, još
uvek držeći njenu ruku. Morala je da izvuče ruku kad je sat vremena
kasnije medicinska sestra došla da joj izmeri pritisak, videla da je
zadovoljavajući i ostavila ih uz krivi, zapravo sažaljivi pogled ka Lakeu.
Virginija je čula koliko se Lake raspravljao da bi ostao, razloge koje je
navodio. Otuda nežni pogled, verovatno.
Sada je Virginija ležala s rukama na grudima, boreći se protiv poriva
tela da... da se isključi. Zaspi, teško da je prava reč. Čim bi prestala da se
svesno koncentriše na disanje, ono se zaustavljalo. Ali morala je da ostane
budna. Nadala se da će neka sestra doći pre nego što se Lake probudi.
Da. Bilo bi najbolje kad bi spavao dok se sve ne završi. Ali to je ipak bilo
previše za očekivanje.
Sunce je stiglo Elija kod stepenica ispred zgrade i poput let-lampe
počelo da mu prži povređeno uvo. Instinktivno se vratio u senku, zagrlio
tri plastične flaše koje je držao na grudima, kao da njih štiti od sunca.
Na deset koraka odatle bio je njegov ulaz. Na dvadeset koraka
Oskarov. A na trideset Tomijev.
Neću uspeti.
Ne. Da je zdrav, snažan, možda bi se i usudio da pokuša da stigne do
~ 320 ~
Oskarovog ulaza kroz snopove svetlosti koja se svakim trenutkom
pojačavala. Ali ne do Tomijevog. I ne sada.
Deset koraka. I onda uz stepenice. Veliki prozor u ulazu. Ako se
sapletem. Ako sunce...
Eli je potrčao.
Sunce se poput gladnog lava stuštilo na njega, ugrizlo ga za leda.
Gotovo da je izgubio ravnotežu kad ga je sunčeva fizička, vrišteća težina
gurnula napred. Priroda je bljuvala gnev nad njegovim prestupom, što je
čak i na trenutak boravio na dnevnoj svetlosti.
Pucketalo je, mehurići su kao kod ključalog ulja izbijali iz Elijevih
leđa kad je stigao do ulaza, otvorio vrata. Skoro da se onesvestio od bola i
u slepilu je, kao drogiran, krenuo uz stepenice, ne usuđujući se da otvori
oči iz straha da će se istopiti.
Ispustio je jednu flašu, čuo je kako se kotrlja po podu. Ništa nije
mogao. Pognute glave, jednom rukom držeći ostale dve flaše, a drugom se
oslanjajući o gelender, doćopao je do međusprata. Još jedan red stepenica.
Sunce je kroz prozor zadalo poslednji udarac, šapom po vratu, zatim
ga je ujelo za butinu, listove, pete dok je išao uz stepenice. Goreo je.
Jedino je plamen nedostajao. Otvorio je svoja vrata, uleteo u divni, blagi
mrak stana. Zalupio vrata za sobom. Ali nije bilo mračno.
Kuhinjska vrata su bila otvorena, a preko prozora u kuhinji nije bilo
ćebadi. Ipak, ova svetlost je bila slabija, sivlja od one kojoj je upravo bio
izložen, pa je bez oklevanja bacio flaše na pod i nastavio. Dok mu je
svetlost donekle nežno derala leđa na puzećem putu kroz predsoblje ka
kupatilu, miris spaljenog mesa mu je zagolicao nozdrve.
Nikada neću zaceliti.
Ispružio je ruku, otvorio vrata kupatila i upuzao u kompaktni mrak.
Odgurnuo je nekoliko lavora, zatvorio vrata, zaključao.
Pre nego što je skliznuo u kadu, pomislio je:
Nisam zaključao ulazna vrata.
Ali tada je već bilo prekasno. Odmor ga je ugasio čim je utonuo u
vlažnu tamu. Svejedno, ne bi imao snage.
Tomi je nepomično sedeo, sklupčan u ćošku. Zadržao je dah dok mu
nije zazujalo u ušima, a zvezde prošarale noć pred njegovim očima. Kad je
čuo kako se podrumska vrata zatvaraju, usudio se da ispusti vazduh u
dugom izdisaju koji se zakotrljao betonskim zidovima, iščezao.
min@
~ 321 ~
Bila je mrtva tišina. Mrak je bio toliko potpun da je imao masu,
težinu. Mahnuo je rukom ispred lica. Ništa. Nikakva razlika. Dodirnuo je
lice kao da želi da se uveri da uopšte postoji. Da. Pod jagodicama prstiju
osetio je nos, usne. Nestvarne. Zatreperile su pod njegovim prstima,
nestale.
Činilo mu se da je figurica u njegovoj drugoj ruci življa, stvarnija od
njega. Stegao ju je, pribio se uz nju.
Tomi je sedeo s glavom između kolena, čvrsto zatvorenih očiju, s
rukama preko ušiju da ne bi znao, da ne bi čuo šta se dešava u podrumu.
Zvučalo je kao da neko ubija onu devojčicu. Nije mogao, nije smeo ništa da
uradi i zato je, sam se isključujući iz svega, pokušao da porekne celu
situaciju.
Bio je s tatom. Na fudbalskom terenu, u šumi, na kupalištu. Na kraju
je ostao na onom mestu u sećanju kada je dan proveo na polju Rokstafeltet
na kom su on i tata provezli aviončić na daljinsko upravljanje što ga je
tata pozajmio od nekog s posla.
Mama je ostala malo, ali joj je brzo postalo dosadno da gleda avion
kako kruži po vazduhu, pa je otišla kući. On i tata su ostali dok se nije
smrklo, a avion se pretvorio u siluetu naspram ružičastog večernjeg neba.
Zatim su se, držeći se za ruke, kroz šumu vratili kući.
U tom danu je Tomi sada bio gluv za krike, za bezumlje koje se
odvijalo na samo nekoliko metara od njega. Sve što je za njega postojalo
bilo je besno zujanje aviona, toplota tatine velike šake na njegovim leđima
dok je on nervozno manevrisao avionom u širokim lukovima preko polja,
groblja.
Tomi dotad nikad nije bio na groblju; zamišljao je ljude kako besciljno
bazaju između grobova, isplakuju velike, prozirne stripovne suze koje
zapljuskuju kamen. To je bilo tada. Posle je tata umro, i Tomi je saznao da
groblje retko, preretko tako izgleda.
Rukama je još jače pritisnuo uši i odagnao takve misli. Zamislio je put
kroz šumu, miris specijalnog benzina za avion u flašici, zamislio...
Tek kad je, uprkos zvučnoj izolaciji, čuo kako se brava na vratima
okreće, sklonio je ruke i pogledao. Bez rezultata, s obzirom na to da je
sklonište bilo crnje od prostora iza njegovih kapaka. Počeo je da zadržava
dah kad se i druga brava okrenula, i nastavila da se okreće sve dok je štagod-
već bilo u podrumu.
Zatim udaljeni zvuk zalupljivanja podrumskih vrata, poigravanje
zidova i vratio se. Živ.
~ 322 ~
Nije me našlo.
Tačno šta je „to" što ga nije našlo nije znao, ali šta god bilo, još uvek
ga nije otkrilo.
Tomi se pridigao iz čučnja. Sevnulo mu je kroz nožne mišiće kad je
počeo da napipava zid, ka vratima. Dlanovi su mu bili znojavi od straha i
pritiskanja ušiju, statua skoro da mu je iskliznula iz ruke.
Slobodnom rukom je našao bravu, počeo da je okreće.
Okrenula se za nekoliko centimetara, a onda stala.
Šta je ovo...
Pritisnuo je jače, ali se točak nije mrdao. Pustio je statuu da bi
pokušao obema rukama i onda je ona pala na pod uz tup.
Zastao je.
Čudno je zvučalo. Kao da je pala na neko... mekano.
Čučnuo je kraj vrata, pokušao da okrene donju bravu. Isto. Nekoliko
centimetara, pa je stala. Seo je na pod. Pokušao da razmišlja praktično.
U pizdu materinu, šta ću sad, da ostanem da sedim ovde?
Tako nekako.
Ali onda je došao onaj šunjajući... onaj strah koji se javio nekoliko
meseci nakon očeve smrti. Dugo već ga nije osetio, ali sada, zaključan u
mrklom mraku, počeo je da se priseća. Ljubav prema tati koja se posle
njegove smrti pretvorila u strah od njega. Od njegovog tela.
Knedla je počela da mu raste u grlu, prsti su se zgrčili.
Ajde, razmišljaj! Razmišljaj!
Na polici u skladištima s druge strane bilo je nekoliko sveca. Problem
je bio otići do tamo po mraku.
Idiote!
Lupio se po čelu tako da je odzvonilo, nasmejao se. Imao je upaljač!
Štaviše: koja bi bila svrha traženja sveća ako ne bi imao čime da ih zapali?
Ko onaj lik s hiljadu konzervi, ali bez otvarača. Crko od gladi pored hrane.
Dok je kopao po džepovima u potrazi za upaljačem, pomislio je kako
njegova situacija ipak nije toliko beznadežna. Pre ili kasnije će neko sići u
podrum, mama, ako ne neko drugi, pa ako samo dođe do svetla, eto.
Izvadio je upaljač, zapalio ga.
Njegove oči, dosad već naviknute na mrak, plamen je na trenutak
zaslepio, ali kad su se prilagodile, Tomi je shvatio da nije sam.
Prostrt po podu, tik do njegovih nogu ležao je...
... tata...
To da je tata kremiran nije mu palo na pamet kad je pod drhtavim
~ 323 ~
svetlom upaljača ugledao lice mrtvaca koje se poklopilo sa svim njegovim
pretpostavkama kako verovatno izgleda lice nekoga ko je nekoliko godina
bio zakopan...
... tata...
Vrisnuo je pravo u plamen koji se ugasio, ali trenutak pre nego što se
to desilo, video je kako se tatina glava trza i...
...živo je...
Sadržaj njegovih creva se ispraznio u pantalone vlažnom eksplozijom
koja mu je zagrejala zadnjicu. Zatim su se noge savile, skelet je popustio i
Tomi se sručio na zemlju, ispustio upaljač koji je skliznuo preko poda.
Ruka mu je pala tačno preko hladnih nožnih prstiju leša. Oštri nokti su
mu razderali kožu i on je ponovo vrisnuo:
- Ali, tata! Zar nisi isekao nokte na nogama?
Počeo je da tapše, miluje hladno stopalo, kao da je promrzlo štene
kom je potrebna uteha. Nastavio je da opipava duž lista, butine, osetio
kako se mišići napinju ispod kože, pokreću dok je on, poput životinje,
zavijao iz sveg glasa.
Prsti su napipali metal. Statueta. Stajala je između mrtvačevih
butina. Uhvatio ju je za grudi, prestao da se dere i na trenutak se vratio
konkretnom.
Udari.
U tišini nakon vrištanja čuo je mljackavi, lepljivi zvuk kad je leš
podigao gornji deo tela, i kad se hladna ruka očešala o njegovu šaku,
povukao ju je, stegnuo statuu.
Ovo nije tata.
Nije. Tomi se bacio unazad, dalje od leša, dok mu se proliv lepio za
guzove, i na trenutak mu se učinilo da može da vidi u mraku kad su mu se
zvučni utisci pretvorili u vizuelne, i kad je video kako leš ustaje; žućkasti
obris, zvezdana slika.
Dok je išao unazad ka zidu, telo s druge strane je ispustilo kratki
izdah:
- ...Aa...
I Tomi je ugledao...
Malog slona, malog nacrtanog slona, a evo i (tuuuut) i VELIKOG
slona, i onda... surlegore!... I riknite ,,A", zatim dolaze Magnus, Brase i
Evapevajući: »Tamo! Je Ovde! Gde nisi..."
Nije tako, kako ono beše ide...
Leš mora da je naleteo na gomilu kutija pošto se čulo prevrtanje i
~ 324 ~
zveket stereo-uređaja koji su pali na pod kad se Tomi zabio u zid i udario
potiljkom tako da mu se glava ispunila belim tačkicama. Kroz njih je čuo
gnjecavi zvuk bosih, ukočenih nogu koje gaze po podu, traže.
Ovde je. Tamo. Gde nisi. Ne. Da.
Baš tako. On nije bio ovde. Nije video sebe, nije video to što je
ispuštalo zvuk. To znači da je ovo samo zvuk, nešto što je slušao zureći u
crnu mrežu zvučnika. Ovo je nešto što ne postoji.
Ovde je. Tamo. Gde nisi.
Skoro da je zapevao naglas, ali razumni ostatak svesti mu je rekao da
to ne bi trebalo da uradi. Bele tačkice su se lagano utišavale, ostavljajući
za sobom praznu površinu u kojoj je s mukom počeo da stvara nove misli.
Lice. Lice.
Nije želeo da razmišlja o licu, nije želeo da razmišlja o...
Nešto s licem koje je na trenutak blesnulo pod svetlošću upaljača.
Telo se približilo. Ne samo da su se koraci čuli s manje udaljenosti,
klizili preko poda. Ne, osećao je njegovo prisustvo kao senku tamniju od
mraka.
Ugrizao se za usnu toliko snažno da je osetio ukus krvi u ustima,
zažmurio. Video sopstvene oči kako nestaju iz slike poput dva... Oči.
Nema oči.
Dašak vetra kad je jedna ruka mahnula kroz vazduh.
Slepo. Ono je slepo.
Nije bio siguran, ali grumen na ramenima ovog stvorenja nije imao
oči. Kad je ruka ponovo mahnula ispred njega, Tomi je osetio kako ga
nalet vazduha miluje po obrazu desetinku sekunde pre nego što je ruka
stigla do njega, i stigao je da iskrivi glavu tako da mu je samo okrznula
kosu. Nastavio je sa istim pokretom i bacio se na stomak, počeo da puzi po
podu oslanjajući se na ruke, plivao je na suvom.
Upaljač, upaljač...
Nešto ga je ubolo u obraz. Stomak mu se okrenuo i samo što se nije
ispovraćao kad je shvatio da je to mrtvačev nokat s nožnog prsta, ali se
brzo prevrnuo da ne bi ostao na istom mestu kad su i ruke tu počele da ga
traže.
Ovde je. Tamo. Gde ja nisam.
Izletelo mu je iz usta. Pokušao je da ga zaustavi, ali nije uspeo.
Pljuvačka je poletela, a iz grla promuklog od tolikog dranja izašli su
štucaji smeha ili plača, jecaji, dok su ruke, dva radarska zraka, nastavile
da pipaju po podu u potrazi za jedinom prednošću koju je možda, možda
~ 325 ~
imao nad mrakom koji je hteo da ga uhvati.
Bože, pomozi mi. Nek svetlost tvog lica... Bože... oprosti za ono u crkvi,
oprosti za... sve. Bože. Uvek ću verovati u tebe, kako god hoćeš, samo ako
mi... dozvoliš da nađem upaljač... budi mi prijatelj, dragi Bože.
Nešto se desilo.
U trenutku kad je Tomi osetio kako mu leš rukom opipava nogu,
prostorija se na delić sekunde okupala plavobelim svetlom, kao da je bila
osvetljena blicom, i Tomi je stvarno video prevrnute kutije, neravnu
površinu zidova, prolaz do skladišta.
I video je upaljač.
Stajao je na svega metar od njegove desne ruke, i kad ga je mrak
ponovo prelio, mesto na kom je upaljač stajao ostalo je urezano na
njegovoj mrežnjači. Izvukao je nogu iz ruke mrtvaca, ispružio ruku i
zgrabio upaljač, čvrsto ga stegnuo, skočio na noge. Ne razmišljajući o tome
da li možda traži previše, u mislima je počeo da izriče novu molitvu.
Nek bude slepo, Bože. Nek bude slepo. Bože. Nek bude...
Upalio je upaljač. Blic, sličan onom koji je upravo doživeo, zatim žuti
plamen s plavim jezgrom.
Biće je nepomično stajalo, okrenulo glavu ka zvuku. Krenulo ka
njemu. Plamen je zadrhtao kad je Tomi napravio dva koraka u stranu, ka
vratima. Biće je stalo na mestu na kom se Tomi nalazio tri sekunde ranije.
Da je mogao da oseti radost, obradovao bi se. Ali pod slabim svetlom
upaljača, sve je bilo nemilosrdno stvarno. Više nije mogao da pobegne u
neko maštanje, zamisli da nije ovde, da se ovo ne dešava njemu.
Bio je zaključan u zvučno izolovanoj sobi sa onim čega se najviše
plašio. Nešto se prevrtalo u stomaku, ali više nije bilo ničega što bi se
ispraznilo iz njega. Izašao je samo mali prdež, i biće je ponovo okrenulo
glavu, u pravcu zida gde je on ranije sedeo.
Onjušio je, šmrknuo.
Nek se ZAVRŠI. Bože, nek se samo završi.
Ponovo onaj veliki slon koji je podigao šešir i promuklim glasom
rekao:
Sad je kraaaj! Duni u trubu, surlo, tuuuut! Sad je kraj!
Poludeću, ja... to...
Protresao je glavu, ponovo upalio upaljač. Tu, na podu pred njim,
ležala je statua. Sagnuo se, dohvatio ju je i skočio nekoliko koraka u
stranu, nastavio ka drugom zidu. Gledao je kako biće maše rukama po
mestu koje je upravo napustio.
~ 326 ~
Slepac.
Upaljač u jednoj ruci, figura strelca u drugoj. Otvorio je usta da to
izgovori, ali je izašao samo šištavi šapat.
- Ajde, dođi...
Biće je oslušnulo, okrenulo se, pošlo ka njemu.
Podigao je Stafanov trofej kao palicu i kad se biće našlo na pola metra
od njega, zamahnuo je ka njegovom licu. Poput savršeno izvedenog penala
u fudbalu, kad u istom trenutku noga dode do lopte osetiš da... ovo ide
pravo u rašlje; Tomi je već na pola zamaha osetio
- To! - i kad je oštra ivica kamenog postolja stigla do slepoočnice leša,
snagom koja se pretvorila u munju koja je prošla Tomijevom rukom,
trijumf ga je već obuzeo. Kad se lobanja raspukla poput leda, hladna
tečnost isprskala Tomija po licu, a biće se sručilo na pod, bila je to samo
potvrda uspeha.
Tomi se nije mrdao, ubrzano je disao. Gledao je telo na podu.
Digao mu se.
Da. Kao maleni, napola iskrenuti grob, kita mu je izbijala iz tela, i
Tomi je stajao, buljio, čekao da splasne. To se nije desilo. Tomi je hteo da
se nasmeje, ali ga je grlo previše bolelo.
Pulsirajući bol u palcu. Tomi je spustio pogled. Upaljač je počeo da
prži kožu na palcu koji je pritiskao dugme za plin. Instinktivno ga je
pustio. Ali ništa se nije dogodilo. Palac je ostao na dugmetu, zakočen u
grču. Okrenuo je upaljač na drugu stranu. Uprkos svemu, nije hteo da ga
ugasi. Nije hteo da ostane u mraku sa ovim...
Pokret.
I Tomi je osetio kako nešto bitno, nešto što mu je potrebno da bi bio to
što jeste, napušta njegovo telo, kad je biće ponovo podiglo glavu, počelo da
se pridiže.
Slon balansira na malenoj, tankoj paukovoj mreeeži!
Nit je pukla. Slon je pao.
I Tomi je ponovo udario. I ponovo.
Posle nekog vremena, pomislio je kako je ovo baš zabavno.
21 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 7:04 pm
Margita
Administrator
Ponedeljak, 9. novembar
Morgan je samo prošao pored ograde, mahnuo mesečnom kartom koja
je istekla pre pola godine, dok je Lari dužno zastao, pružio zgužvanu
kartu i rekao:
- Engbiplan.
Šalterski radnik je podigao pogled s knjige koju je čitao, lupio dva
pečata na Larijevu kartu. Morgan se smejao kad mu je Lari prišao, i
krenuli su niz stepenice.
- Što radiš to, jebote?
- Šta? Poništavam kartu?
- Da. Pa, svejedno bi prošao.
- Nije to.
- Nego šta je?
- Ja nisam ko ti, okej?
- Ma... sedeo je i... mogao si da mu mahneš i slikom kralja, ne bi
reagovao.
- Da, da. Ne deri se toliko.
- Misliš da će da krene za nama, a?
Pre nego što su sišli na peron, Morgan je stavio ruke oko usta,
napravio levak i viknuo ka gornjem delu stanice:
- Alarm! Alarm! Švercuju se!
Lari je malo ubrzao, krenuo ka peronu. Kad ga je Morgan sustigao,
rekao je:
- Stvarno si detinjast, znaš?
- Naravno. Pričaj sad. Šta je bilo?
Lari je još u toku noći pozvao Morgana i ukratko mu ispričao šta je
njemu Jesta deset minuta pre toga rekao preko telefona. Dogovorili su se
da se rano ujutru nadu na stanici metroa i odu u bolnicu.
Sada je još jednom prošao kroz sve. Virginija, Lake, Jesta Mačke.
Kola hitne pomoći u kojima je Lake otišao s Virginijom. Izvezao je i
nekoliko sopstvenih detalja, i pre nego što je završio, stigao je metro za
grad. Ušli su, našli slobodna četiri sedišta, i Lake je završio priču recima:
- ...I onda su otišli sa upaljenim sirenama.
Morgan je klimnuo glavom, zagrebao po noktu palca, pogledao kroz
prozor, a voz je izašao iz tunela i stao kod Trga Islandtorjet.
- A koji kurac im bio?
- Mačkama? Ne znam. Poludele.
~ 328 ~
- Sve? Odjednom?
- Da. Imaš neku bolju ideju?
- Ne. Jebene mačke. Lake je sad sigurno potpuno slomljen.
- Mm. Nije ni bio skroz pri sebi. U poslednje vreme.
- Da - Morgan je uzdahnuo. - Baš mi ga je žao. Trebalo bi... ne znam.
Nešto da smislimo.
- A Virginija?
- Ma dobro to. Ona je povređena. Bolesna. To je to. Ona leži tamo. Ali
užasno je sedeti pored i... ma, ne znam... ali bio je baš... poslednji put, kad
je... o čemu je ono bulaznio? O vukodlacima?
- Vampirima.
- Da. To baš i nije znak da si skroz u redu, a?
Metro je stao na Trgu Engbiplan. Kad su se vrata zatvorila, Morgan
je rekao:
- Eto. Sad smo u istom čamcu.
- Mislim da su blaži ako imaš dva pečata na karti.
- To ti misliš. Ali ne znaš.
- Jesi video rezultate ispitivanja javnog mnjenja? Za Komunističku
partiju?
- Da, da. Srediće se to sve posle izbora. Gomila tajnih
socijaldemokrata koji kad se nađu pred listićem, ipak glasaju u skladu sa
srcem.
- To ti misliš.
- Ne. To znam. Dan kad komunisti budu isterani iz parlamenta je dan
kad ću početi da verujem u vampire. Jedno je sigurno: umereni su uvek
tu. Buman i kompanija. E, to su ti prave krvopije...
Morgan je otpočeo jedan od svojih monologa. Lari je prestao da ga
sluša negde kod Okeshuva. Ispred botaničke bašte stajao je usamljeni
policajac i posmatrao metro. Lari je osetio trunku nemira pri pomisli na
nedovoljno pečatiranu kartu, ali je odmah odagnao misao, prisetivši se
zbog čega policajac tu stoji.
Ali policajac je izgledao kao da se dosađuje. Lari se opustio; pokoja reč
iz Morganove harange probijala mu se do svesti, dok je voz nastavio da se
klacka ka Sabatsberju.
Petnaest do osam, još uvek nijedne sestre.
Prljavosiva traka na plafonu postala je svetlosiva, a zavese su
propuštale dovoljno svetlosti da se Virginija osećala kao da je u
~ 329 ~
solarijumu. Telo joj je bilo vrelo, pulsiralo je, ali ne više od toga. Neće ni
biti ništa više.
Lake je krkljao u krevetu kraj nje, grickao nešto u snu. Bila je
spremna. Da je mogla da pritisne dugme za pozivanje sestre, pritisnula bi
ga. Ali ruke su joj bile vezane i nije bila u stanju da to učini. Pa je čekala.
Vrelina na koži bila je mučna, ali ne i neizdrživa. Teže joj je padalo to što
je morala neprekidno da se napreže da bi ostala budna. Trenutak
nepažnje i disanje je prestalo, prostor u njenoj glavi počeo je da se gasi
neverovatnom brzinom i ona je razrogačila oči i protresla glavom da bi ga
ponovo upalila.
Ta obavezna budnost je istovremeno bila i blagoslov, sprečavala ju je
da razmišlja. Sva mentalna energija odlazila joj je na to da ostane budna.
Nije bilo mesta za oklevanje, strah, nije bilo alternative.
Tačno u osam sestra je došla.
Kad je zaustila da kaže: „Dobro jutro, dobro jutro!" ili šta li je već ono
što sestre ujutru govore, Virginija je zasiktala:
- Ššššš!
Sestrina usta su se iznenađeno zatvorila i ona je podigla obrvu kad se
nadvila nad Virginijin krevet i rekla:
- Aha, kako...
- Pssst! - Virginija je šaputala. - Izvinite, ali neću da ga probudim -
rukom je pokazala na Lakea.
Sestra je klimnula glavom, tihim glasom odvratila:
- Da, da. Ali moram da vam izmerim temperaturu i izvadim malo krvi
za analizu.
- Dobro, ali da li biste mogli... prvo njega da izvezete odavde?
- Da ga iz... pa, da ga probudim?
- Ne. Nego ako biste mogli... da ga izvezete dok spava.
Sestra je pogledala uspavanog Lakea, kao da pokušava da odredi da li
je to što je Virginija moli da uradi fizički moguće, zatim se nasmešila,
odmahnula glavom i rekla:
- Biće u redu. Samo ćemo da vam izmerimo temperaturu u ustima,
tako da ne morate da...
- Neće biti dobro. Da li možete... da učinite to što sam vas zamolila?
Sestra je bacila pogled na sat.
- Žao mi je, ali imam druge pacijente...
Virginija je frknula, rekla glasno i odlučno:
- Molim vas!
~ 330 ~
Sestra je napravila pola koraka unazad. Očigledno je bila upoznata s
tim šta se s Virginijom desilo tokom noći. Pogled joj je preleteo preko
kaiševa koji su Virginiji vezivali ruke. Činilo se da ju je umirilo to što je
videla, pa je ponovo prišla krevetu. Obratila se Virginiji kao da je
slaboumna.
- Reč je o tome... da je meni... da je nama, da bismo vam pomogli da
ozdravite, potrebna mala...
Virginija je zažmurila, uzdahnula, predala se. Zatim je otvorila oči i
rekla:
- Da li biste mogli da podignete roletne?
Sestra je klimnula glavom i otišla do prozora. Virginija je u
međuvremenu zbacila ćebe sa sebe. Ležala je nepokrivena. Zadržala dah.
Zatvorila oči. Bilo je gotovo. Sada je želela da se ugasi. One funkcije protiv
kojih se celog jutra borila, sada je svesno pokušavala da propusti. Nije
uspela. Umesto toga, doživela je ono o čemu se priča, život joj je projurio
pred očima poput ubrzanog filma.
Ptica koju sam držala u kutiji... miris tek opranih čaršava u
perionici... mama koja se naginje nad mrvice na stolu... tata... dim iz
njegove lule... Per... vikendica... Lena i ja, velika lisičarka koju smo našle
tog leta... Ted sa džemom od borovnica na obrazu... Lake, njegova leđa...
Lake...
Zveket roletni dok su se podizale, i Virginija je utonula u more
plamena!
Oskara je mama probudila u sedam i deset, kao i obično. Ustao je i
doručkovao, kao i obično. Obukao se, a zatim je oko pola osam zagrlio
mamu koja je otišla, kao i obično.
Osećao se kao i obično. Ispunjen nemirom, zloslutnim mislima,
naravno. Ali ni to nije bilo neobično prvog dana škole posle vikenda.
Spakovao je udžbenik iz geografije, atlas i kartu koju nije popunio, bio
je gotov u dvadeset pet do osam. Nije morao da kreće još petnaest minuta.
A da ipak popuni onu kartu? Ma jok. Mrzelo ga je.
Seo je za sto, zagledao se u zid.
Ovo mora da znači da nije zaražen? Ili postoji neko vreme inkubacije?
Ne. Onaj tip... obuzelo ga je nakon samo nekoliko sati.
Nisam zaražen.
Trebalo bi da mu bude drago, da oseća olakšanje. Ali nije bilo tako.
Telefon je pozvonio.
~ 331 ~
Eli! Nešto se desilo s...
Skočio je od stola, otišao do predsoblja, podigao slušalicu.
- Halo, Oskar ovde!
- Da... ćao.
Tata. Samo tata.
- Ćao.
- Aha, znači... ti si kod kuće, a?
- Upravo krećem u školu.
- Dobro, onda neću... je l' mama tu?
- Nije, otišla je na posao.
- Da, i pretpostavljao sam.
Oskar je razumeo. Zato je i zvao u to čudno vreme, zato što je znao da
mama nije kod kuće. Tata se nakašljao.
- Ovaj... nešto sam razmišljao... ovo u subotu. Bilo je malo... bezveze.
-Da.
- Da. Jesi li ispričao mami... šta je bilo?
- A šta ti misliš?
Tišina s druge strane. Šuštanje stokilometarskih telefonskih kablova.
Vrane koje stoje na njima, šćućurene, dok se razgovori ljudi jure pod
njihovim nogama. Tata se ponovo nakašljao.
- Čuo sam se za one klizaljke, nema problema. Dobićeš ih.
- Moram da idem.
- Da, naravno. Lepo... lepo se provedi u školi.
- Hoću. Ćao.
Oskar je spustio slušalicu, uzeo torbu i krenuo u školu.
Nije osećao ništa.
Pet minuta do početka časa, i gotovo ceo razred je stajao ispred
učionice. Oskar je na trenutak oklevao, zatim je podigao ranac na leda i
krenuo ka njima. Svi su ga gledali.
Špalir. Grupna tuča.
Da, plašio se najgoreg. Svi su, razume se, znali šta se u četvrtak
desilo s Jonijem, i uprkos tome što Jonijevo lice nije spazio među
okupljenima, oni su u petak čuli Mikeovu verziju. Mike je bio tu, smeškao
se svojim idiotskim osmehom, kao i obično.
Umesto da uspori korak, pripremi se da nekako pobegne, Oskar je
produžio korak, ubrzao ka razredu. Osećao se prazno iznutra. Više ga nije
bilo briga šta će se desiti. Nije bilo važno.
I naravno: čudo se zbilo. More se razdvojilo.
~ 332 ~
Grupa ispred učionice se rastavila, napravila Oskaru prolaz do vrata.
Zapravo nije ni očekivao ništa drugo. Da li je to zbog neke snage koja je
isijavala iz njega ili zbog toga što ga gledaju kao smrdljivog izgnanika kog
treba izbegavati, nije mu bilo bitno.
Sada je drugačiji. Oni su to osećali, i pomerili su se u stranu.
Oskar je, ne osvrćući se, ušao u učionicu, seo u svoju klupu. Čuo je
žamor iz hodnika, i nekoliko minuta kasnije su i ostali ušli. Juhan mu je
odao priznanje podizanjem palca kad je prolazio pored njegove klupe.
Oskar je slegnuo ramenima. Zatim je došla i nastavnica, a pet minuta
nakon početka časa, ušao je i Joni. Oskar je mislio da će imati nekakav
zavoj preko uveta, ali nije ga imao. Uvo mu je, ipak, bilo tamnocrveno,
naduveno i nije delovalo kao da pripada telu.
Joni je seo na svoje mesto. Nije gledao ni Oskara, ni bilo kog drugog.
Sramota ga je.
Da, tako je bilo. Oskar se okrenuo da pogleda Jonija, koji je izvadio
album za slike iz torbe i stavio ga u klupu. Primetio je da su Jonijevi
obrazi jarkocrveni, slagali su se sa uvetom. Oskar je razmišljao da li da
mu se isplazi, ali je odustao.
Previše detinjasto.
Tomiju su časovi ponedeljkom počinjali tek u petnaest do devet, tako
da je Stafan ustao u osam i na brzinu popio šolju kafe, pre nego što je
sišao da s klincem ozbiljno porazgovara.
Ivon je već bila otišla na posao; i Stafan je u devet sati trebalo da se
nacrta u Judarnu i nastavi da pretražuje šumu, iako je smatrao da to neće
dati rezultata.
Ma dobro, bilo je lepo biti van kuće, a činilo se da će i vreme biti
fenomenalno. Plaknuo je šolju, na trenutak se zamislio, a zatim obukao
uniformu. Razmišljao je o tome da ode kod Tomija u civilu, i popriča s
njim, kako bi rekao, kao običan čovek. Ali strogo govoreći, ovo je bio
policijski posao, vandalizam, a pored toga, uniforma mu je davala ljusku
autoriteta za koji, istina, nije smatrao da mu nedostaje ni u svakodnevnoj
odeći, ali... dobro.
Pored toga, bilo je praktično da obuče uniformu, pošto je posle toga
išao na posao. Tako je Stafan navukao na sebe službenu odeću, zimsku
jaknu, pogledao u ogledalo da vidi kakav utisak ostalja i ocenio da je
dobar. Zatim je uzeo ključ od podruma koji mu je Ivon ostavila na
~ 333 ~
kuhinjskom stolu, izašao, zatvorio vrata, bacio pogled na bravu
(profesionalna deformacija) i sišao niz stepenice, otključao vrata podruma.
I kada već pričamo o profesionalnim deformacijama...
Sa ovom bravom nešto stvarno nije bilo u redu. Nije pružala otpor
kad je okrenuo ključ, trebalo je samo da gurne vrata i otvori ih. Nagnuo
se, bliže osmotrio mehanizam u bravi.
Aha. Parče papira.
Tipičan trik provalnika; posetiti lokal koji je planiran za obijanje,
pokvariti bravu i nadati se da vlasnik neće ništa primetiti kad napusti
lokal.Stafan je izvukao svoju britvu i iščeprkao komadić papira.
Tomi, naravno.
Stafanu nije palo na pamet da se zapita zašto bi Tomi kvario bravu za
koju već ima ključ. Tomi je lopov koji visi ovde, a ovo je bio lopovski trik.
Dakle: Tomi.
Ivon mu je objasnila koji podrum je Tomijev, i dok je Stafan išao ka
njemu, u glavi je pripremao govor koji će održati. Planirao je da se postavi
kao drugar, da bude pažljiv, ali ovo s bravom ga je ponovo razbesnelo.
Objasniće Tomiju, objasniti, ne pretiti, sve to oko popravnog doma,
socijalne službe, starosnoj granici za osuđivanje za prekršaje i tako dalje.
Da bi razumeo kojom stazom je krenuo.
Vrata podruma su bila otvorena. Stafan je pogledao unutra. Aha.
Lisica je šmugnula iz jazbine. Zatim je ugledao tragove. Čučnuo je, prešao
prstom preko njih.
Krv.
Tomijev pokrivač je stajao na kauču, čak i na njemu je bilo nekoliko
kapljica krvi. A pod je bio, video je to sad kad je usredsredio pogled na
njega, prekriven krvlju.
Preplašeno je izašao iz prostorije.
Pred njegovim očima nalazilo se... mesto zločina. Umesto govora koji
je trebalo da održi, pravilnik ponašanja na mestu zločina počeo je da mu
se probija u svest. Znao ga je napamet, ali dok je leteo kroz paragrafe,
osigurati materijal koji bi mogao da nestane... zabeležiti vreme... izbeći
kontaminaciju mesta na kojima bi se mogli naći tragovi u obliku vlakana,
začuo je tiho mrmljanje iza sebe. Mrmljanje ispresecano prigušenim
jecajima.
Jedan štap je bio zaglavljen u bravi na vratima skloništa. Prišao je
vratima, oslušnuo. Da. Mrmljanje, jecaji su dopirali odatle. Zvučalo je
~ 334 ~
skoro kao... misa. Promumlane litanije čije reči nije mogao da razabere.
Obožavalac đavola...
Smešna pomisao, ali kad je pogledao u štap zaglavljen u vratima,
zapravo se uplašio, zbog onoga što je video na vrhu. Tamnocrvene,
zgrušane linije koje su išle do desetak centimetara niz štap. Tako, upravo
tako, izgleda nož kojim je počinjena neka nasilna radnja i koji je stigao
delimično da se osuši.
Mrmljanje s druge strane vrata se nastavilo.
Pozvati pojačanje?
Ne. Možda je u toku neko krivično delo koje će se izvršiti dok on otrči
gore da pozove. Moraće sam da reši ovo.
Otkopčao je futrolu da bi mu pištolj bio dostupan, izvukao palicu.
Drugom rukom je izvadio maramicu iz džepa, pažljivo ju je stavio na drugi
kraj štapa i počeo da ga izvlači iz brave, osluškujući istovremeno da li
škripanje koca izaziva nekakvu promenu, nekakvu aktivnost u skloništu.
Ništa. Litanije i tupi udarci su se nastavili.
Izvukao je štap. Naslonio ga je na zid, da ne uništi otiske prstiju ili
dlana. Znao je da maramica nije garant da se otisci neće razmazati, pa je,
umesto da uhvati bravu, postavio dva kruta prsta na žbicu i okrenuo je.
Brava se otvorila. Oblizao je usne. Grlo mu je bilo suvo. Drugi točak
brave se zaustavio i vrata su se odškrinula jedan centimetar. Sada je čuo
reči. Zapravo je u pitanju bila pesma. Glas je bio šištavi, potmuli šapat:
Dvesta sedamdeset četiri slona balansira
Na tananoj niti paukove mre....
(Tres.)
...eeeže!
Bilo im je tako zanimljivo
Pa su otišli po još jednog slona!
Dvesta sedamdeset pet slonova balansira
Na tananoj niti paukove mre...
(Tres.)
...eeeže!
Bilo im je tako zanimljivo...
Stafan je ispružio palicu, gurnuo vrata njome.
Ugledao je...
Masu iza koje je Tomi klečao bilo bi teško identifikovati kao ljudsko
telo da nije bilo ruke koja je štrcala, napola odvojene od tela. Grudni koš,
stomak, lice bili su samo gomila mesa, iznutrica, slomljenih kostiju.
~ 335 ~
Tomi je obema rukama držao četvorougaoni kamen kojim je na
određenom mestu u pesmi udarao ostatke tela, koje nije pružalo nikakav
otpor, pa je kamen prolazio kroz njega i udarao u pod pre nego što bi ga
Tomi ponovo podigao, a još jedan slon se peo na paukovu nit.
Stafan nije bio siguran da je to zapravo Tomi. Prilika koja je držala
kamen i sama je bila prekrivena krvlju, režnjevima mesa da je bilo teško...
Stafanu je pripala teška muka. Progutao je kiselu knedlu koja je pretila
da naraste, spustio pogled da ne bi video, i oči su zastale na limenom
vojniku koji je stajao kraj praga. Ne. Bio je to strelac. Prepoznao ga je.
Ležao je tako da je pištolj bio uperen u plafon.
Gde je podnožje?
Onda je shvatio.
Zavrtelo mu se u glavi i on se, ne razmišljajući o otiscima prstiju i
obezbeđivanju dokaza, naslonio na dovratak da ne bi pao, dok se pesma
nastavila:
Dvesta sedamdeset sedam slonova balansira
na tananoj...
Mora da mu je bilo stvarno loše, pošto je halucinirao. Činilo mu se da
vidi... da... sasvim jasno je video kako se ljudski ostaci na podu u razmaku
između svakog udarca... pomeraju.
Pokušavaju da ustanu.
Morgan je bio brz pušač; kad je bacio cigaretu u cveće ispred ulaza u
bolnicu, Lari je bio tek na polovini svoje. Morgan je zavukao ruke u
džepove, skakutao je po parkingu, opsovao kad mu se lapavica probila
kroz rupu na donu i okvasila čarapu.
- Lari, imaš neku kintu?
- Kao što znaš, izdržavam se od invalidske penzije i...
- Da, da, da. Nego je l' imaš neku kintu?
- Zašto? Ne pozajmljujem ako nije...
- Ne, ne, ne. Mislio sam: Lake. Ako ćemo da ga pozovemo na pravo...
znaš. Lari se zakašljao, optužujuće pogledao cigaretu.
- Šta... da bi mu bilo bolje?
-Da.
- Ne... ne znam.
- Šta? Zato što misliš da mu ne bi bilo bolje, zato što nemaš para ili
~ 336 ~
zato što si previše škrt da se ispružiš?
Lari je uzdahnuo, kašljući uzeo još jedan dim, napravio grimasu i
ugasio pikavac nogom. Zatim ga je podigao i bacio u jednu saksiju
ispunjenu peskom, pogledao na sat.
- Morgane... pola devet je ujutru.
- Da, da. Ali za nekoliko sati. Kad se otvori.
- Ma, videćemo.
- Znači, imaš kintu?
- Hoćemo li da uđemo ili...?
Prošli su kroz pokretna vrata na ulazu u bolnicu. Morgan je rukama
prošao kroz kosu i otkoračao do žene na recepciji da sazna gde se Virginija
nalazi, dok je Lari stao da pogleda neke ribe u akvarijumu koje su se
bunovno mrdale u velikom cilindru punom mehurića.
Morgan se vratio nakon jednog minuta, prešao rukom preko kožnog
prsluka kao da skida nešto što se zakačilo na njega i rekao:
- Jebena kalaštura. Neće da kaže.
- Ma, sigurno je na intenzivnoj.
- A je l' tamo može da se uđe?
- Ponekad.
- Ti imaš iskustva s tim, a?
- Imam.
Krenuli su ka intenzivnoj nezi, Lari je znao put.
Mnogi Larijevi „poznanici" su boravili u bolnicama. U ovom trenutku
ih je samo dvoje bilo primljeno, ne računajući Virginiju. Morgan je mislio
da su Lariju ljudi koje je u prolazu sretao postajali poznanici ili čak
drugari tek kad bi završili u bolnici. Onda ih je on pronalazio, odlazio im u
posetu.
Zašto Lari to radi, da, to je Morgan upravo hteo da ga pita kad su
stigli do vrata Odeljenja za intenzivnu negu, gurnuli ih i ugledali Lakea
na kraju hodnika. Sedeo je na jednoj stolici, a na sebi je imao samo gaće.
Ruke su mu stezale naslon dok je zurio u sobu ispred sebe iz koje su ljudi
brzo izlazili i ulazili.
Morgan je onjušio vazduh.
- Jebo te, jesu nekog kremirali ovde? - Nasmejao se. - Jebeni umereni.
Mera štednje, znaš? Nek se bolnica postara i za...
Ućutao je kad su stigli do Lakea. Lice mu je bilo pepeljasto-sivo, oči
crvene, prazne. Morgan je pretposatavljao šta se desilo, pustio je Larija da
bude prvi. Sam se nije najbolje snalazio u ovakvim situacijama.
~ 337 ~
Lari je prišao Lakeu, stavio mu ruku na rame.
- Zdravo, Lake. Kako je?
Rusvaj u sobi pred njima. Prozori koji su se videli s vrata bili su širom
otvoreni, ali se miris pepela ipak probijao do hodnika. U sobi je lebdela
magla; u njoj su stajali ljudi, glasno pričali, gestikulirali. Morgan je
razabrao reči „odgovornost bolnice" i „moramo da pokušamo"...
Šta moraju da pokušaju nije čuo, jer im se Lake okrenuo, zagledao se
u njih kao u dva neznanca i rekao:
- ...Trebalo je da znam...
Lari se nagnuo ka njemu.
- Šta je trebalo da znaš?
- Da će se to desiti.
- Pa, šta se desilo?
Lakeve oči su se razbistrile i on je pogledao ka maglovitoj, sanjolikoj
sobi i jednostavno rekao:
- Izgorela je.
- Virginija?
- Da. Izgorela je.
Morgan je napravio nekoliko koraka ka sobi, provirio unutra. Prišao
mu je jedan stariji muškarac zvaničnog izgleda.
- Izvinite, ali ovo nije cirkus.
- Ne, ne. Samo sam...
Morgan je zaustio da kaže nešto domišljato, recimo da traži svoju bou,
ali je odustao. Uspeo je makar da vidi. Dva kreveta. Jedan sa izgužvanim
čaršavom i ćebetom bačenim u stranu, kao da je neko u žurbi ustao iz
njega.
Drugi prekriven debelim, tamnosivim ćebetom od podnožja do
zaglavlja. Drvena daska iznad jastuka bila je crna od čađi. Ispod ćebeta su
se nazirale konture neshvatljivo mršave osobe. Glava, grudni koš, karlica
jedino je što se jasno moglo opaziti. Ostalo su mogli da budu i nabori,
neravnine na ćebetu.
Morgan je protrljao oči toliko snažno da mu se učinilo da su mu
jabučice ušle nekoliko centimetara u lobanju. Istina je. Do đavola, istina
je. Osvrnuo se po hodniku, tražeći nekoga na kome bi ispraznio svoju
zbunjenost. Spazio je jednog starijeg čoveka naslonjenog na kolica s
pokretnom infuzijom, koji je pokušavao da zaviri u sobu. Morgan mu je
prišao.
- Šta buljiš, some? Hoćeš da ti gurnem sad ta kolica?
~ 338 ~
Čovek je počeo da se pomera unazad, decimetar po decimetar. Morgan
je stisnuo pesnice, pokušao da se obuzda. Onda se setio nečega što je video
u sobi, okrenuo se i vratio se.
Čovek koji mu se malopre obratio u tom trenutku je izašao iz sobe.
- Izvinite, ali...
- Da, da, da... - Morgan ga je gurnuo u stranu - ...idem samo da
uzmem odeću mog druga, ako je to u redu. Ili misliš da ceo dan treba da
sedi go, a?
Čovek je prekrstio ruke i pustio Morgana da prođe.
Morgan je pokupio Lakeovu odeću sa stolice pored nenameštenog
kreveta, bacio pogled na drugi krevet. Ugljenisana ruka sa ukočenim
prstima virila je ispod ćebeta. Ruka nije bila prepoznatljiva; prsten koji je
stajao na srednjem prstu pak jeste. Zlatni prsten s plavim kamenom,
Virginijin prsten. Pre nego što se okrenuo, Morgan je stigao da zapazi i
kožni kaiš vezan oko zgloba ruke.
Čovek je i dalje stajao na vratima, s prekrštenim rukama.
- Zadovoljni?
- Jok. Što je vezana?
Čovek je odmahnuo glavom.
- Možete da kažete prijatelju da će policija doći svakog časa, i da će
verovatno želeti da porazgovara s njim.
- Zašto?
- To ne znam. Ja nisam policajac.
- A, je l'? Pomislio bih da jesi.
U hodniku su pomogli Lakeu da se obuče i upravo su bili završili kad
su dva policajca došla. S Lakeom se nije mogao ostvariti kontakt, ali
sestra koja je podigla roletne imala je taman toliko kontrolu nad razumom
da je mogla da posvedoči da Lake sa onim što se desilo nije imao nikakve
veze. Da je još uvek spavao kad je... počelo.
Kolege su je tešile. Lari i Morgan su izveli Lakea iz bolnice.
Kad su izašli, Morgan je duboko udahnuo hladni vazduh, rekao:
- Moram se izbljujem malo - nagnuo se nad leju i preko golih žbunova
ispovraćao ostatak sinoćne večere pomešane sa zelenim šlajmom. Kad je
završio, obrisao je usta rukom, a ruku o pantalone. Zatim je podigao ruku
kao da je dokazni materijal i rekao Lariju: - E, sad da se jebe ima da se
otvoriš.
Otišli su do Blakeberja i Morgan je dobio sto pedeset kruna za
kupovinu, dok je Lari odveo Lakea kod sebe kući. Lake je dozvolio da ga
~ 339 ~
vode. Nije izustio ni reči tokom vožnje metroom.
U liftu, na putu do Larijevog stana na sedmom spratu, počeo je da
plače. Ne mirno i tiho, ne, jecao je kao dete, samo gore, jače. Kad je Lari
otvorio vrata lifta i izveo ga u hodnik, plač se se produbio, odzvanjao o
betonske zidove. Lakeov krik iskonske, beskrajne tuge ispunio je sve
spratove, prodirao je kroz otvore za poštu, ključaonice, pretvorio je soliter
u grobnicu podignutu za ljubav, nadu. Lari se naježio; nikada ranije nije
čuo ništa slično. Tako se ne plače. Tako ne sme da se plače. Umire se ako
se tako plače.
Komšije. Misliće da ga ubijam.
Lari je petljao sa svežnjem ključeva dok su sva ljudska patnja, vekovi
nemoći i razočaranja koji su u tom trenutku našli kanal u Lakeovo krhko
telo, nastavili da kuljaju iz njega. Ubacio je ključ u bravu i snagom koje ni
sam nije bio svestan podigao je Lakea, uneo ga u stan i zatvorio vrata.
Lake je nastavio da vrišti, činilo se da nikad neće ostati bez vazduha.
Lariju je znoj počeo da se probija na čelo.
U pizdu materinu, da l' da... da l' da...
U panici je uradio ono što je video na filmu. Lupio je Lakeu šamar,
prepao se od oštrog odjeka i istog trenutka zažalio. Ali se isplatilo.
Lake je odmah ućutao, zabuljio se divljačkim pogledom u Larija koji
je pomislio da će dobiti uzvratni udarac. A onda je nešto smekšalo u
Lakeovim očima, počeo je da otvara i zatvara usta kao da vapi za
vazduhom, rekao:
- Lari, ja...
Lari ga je zagrlio. Lake je naslonio obraz na njegovo rame i zaplakao
tako snažno da se tresao. Nekoliko trenutaka kasnije, Larijeve noge su
počele da popuštaju. Pokušao je da se izvuče iz zagrljaja i sedne na stolicu
u predsoblju, ali Lake ga je i dalje držao i pošao s njim nadole. Lari se
dočekao na stolicu, a Lakeove noge su se sklupčale pod njih, glava mu je
skliznula na Larijevo krilo.
Lari ga je milovao po kosi, ne znajući šta da kaže. Samo je šaputao:
- De, de... de, de...
Lariju su noge već počele da trnu, kad je došlo do promene. Plač se
umirio, prešao u tiho jecanje kad je osetio kako se Lakeove vilice grče.
Lake je podigao glavu, obrisao sline o rukav košulje i rekao:
- Ubiću ga.
- Šta to?
Lake je spustio pogled, pogledao pravo kroz Larija i klimnuo glavom.
~ 340 ~
- Ubiću ga. Ne sme da živi.
Na velikom odmoru u pola deset Oskaru su prišli i Stafe i Juhan,
rekli „jebote, odlično si to uradio" i „svaka ti čast". Stafe mu je ponudio
gumene bombone, a Juhan ga je pitao da li neki dan hoće da ide s njima
da skuplja prazne flaše.
Niko se nije gurkao ili pravio grimase kad je Oskar bio u blizini. Čak
se i Mike Siskov osmehnuo, podsticajno klimajući glavom kao da je Oskar
ispričao neku anegdotu, kad su naleteli jedan na drugog u hodniku ispred
trpezarije.
Kao da su svi očekivali da će uraditi upravo to što je uradio, i sad kad
je to sproveo u delo, postao je jedan od njih.
Problem je bio u tome što nije osećao zadovoljsvo zbog toga.
Konstatovao je to, ali ga nije doticalo. Dobro je da ga ne biju, naravno. Ali
ako bi neko i pokušao, on bi uzvratio. Nije više pripadao ovde.
Tokom časa iz matematike podigao je pogled s knjige, pogledao
odeljenje u kom je bio već šest godina. Sedeli su s glavama pognutim nad
zadacima, grickali olovke, slali papiriće jedni drugima, kikotali se. I
pomislio je: Pa ovo su... deca.
I on je bio dete, ali...
Nacrtao je krst u knjizi, pretvorio ga u vešala s omčom.
Ja sam dete, ali...
Nacrtao je voz. Auto. Čamac.
Kuću. Sa otvorenim vratima.
Nemir je rastao. Pred kraj časa više nije mogao mirno da sedi, lupkao
je nogama po podu, rukama po klupi. Nastavnik ga je opomenuo, čudno
okrenuvši glavu, da bude miran. Pokušao je, ali nemir se ubrzo vratio,
povukao svoje marionetske konce i noge su same od sebe počele da se
mrdaju.
Kad je došao poslednji čas, fizičko, više nije mogao da izdrži. U
hodniku je rekao Juhanu:
- Reci Avili da sam bolestan, okej?
- Bežiš?
- Nemam opremu za fizičko.
To je, doduše, bilo tačno; jutros jeste zaboravio opremu, ali nije zato
bežao sa časa. Na putu ka podzemnoj železnici, video je kako se razred
postavlja u red. Tomas je viknuo ,,buuu" za njim.
min@
~ 341 ~
Verovatno će ga ocinkariti. Nema ni veze. Nema apsolutno nikakve
veze.
Golubovi su odlepršali u sivim jatima kad je projurio velingbijskim
trgom. Jedna žena s kolicima za bebe mu se namrštila; kako ne mari za
životinje. Ali žurilo mu se i sve što se nalazilo između njega i cilja bili su
puki rekviziti, stajali su mu na putu.
Zastao je ispred prodavnice igračaka, pogledao u izlog. Štrumpfovi su
bili postavljeni u šećernoslatki predeo. Prestar je za to. U jednoj fioci kod
kuće imao je dve lutke iz serijala Veliki Džim s kojima se dosta igrao kad
je bio mlađi.
Pre neku godinu.
Elektronsko pištanje se začulo kad je otvorio vrata prodavnice. Prošao
je kroz uzani prolaz između plastičnih lutaka i kutija s modelima za
sastavljanje. Najbliže kasi nalazila su se pakovanja sa mustrama za
izlivanje glinenih vojnika. Glina se tražila na kasi.
Ono što je on hteo, nalazilo se na samoj kasi.
Da, kopije su bile nagomilane ispod plastičnih lutaka, ali prema
originalima, s Rubikovim potpisom na kutiji, pažljivije su se odnosili.
Komad je koštao devedeset osam kruna.
Nizak, poludebeo čovek stajao je za kasom sa osmehom koji bi Oskar
opisao kao „ulizivački" da je znao tu reč.
- Aha... da li tražiš nešto... posebno?
Oskar je znao da će kocke stajati na kasi, imao je plan.
- Da. Hteo sam... boje. Za glinu.
-Da?
Čovek je rukom pokazao ka rafu punom teglica s bojom koji je stajao
iza njega. Oskar se nagnuo, stavio prste na kasu odmah do kocki, dok je
palcem držao ranac koji je otvoren visio ispod. Pravio se da pogledom
pretražuje boje.
- Zlatna. Je l' ima?
- Zlatna, naravno.
Kad se čovek okrenuo, Oskar je uzeo jednu kocku, ubacio je u ranac i
taman stigao da vrati ruku u prvobitni položaj kad se prodavač okrenuo s
dve tegle boje i stavio ih na kasu. Oskaru je srce lupanjem poslalo vrelinu
u obraze, u uši.
- Mat ili metalik?
Čovek je pogledao Oskara koji se osećao kao da mu je celo lice znak za
upozorenje na kom je pisalo; „Ovo je lopov". Da ne bi reklamirao svoje
~ 342 ~
crvenilo, nadvio se nad tegle i rekao:
- Metalik... deluje dobro.
Imao je dvadeset kruna. Boja je koštala devetnaest. Dobio ju je u
malenoj kesi koju je nagurao u džep jakne da ne bi otvarao ranac.
Ispred prodavnice je, kao i obično, stigao vrhunac, ali veći nego inače.
Izašao je iz radnje kao oslobođeni rob kome su upravo skinuli okove. Nije
mogao da se uzdrži da otrči do parkinga i u zaklonu iza dva automobila
polako otvori kutiju, izvadi kocku.
Bila je mnogo teža nego imitacija koju je on imao. Režnjevi su klizili
kao na kugličnim ležajevima. Možda to i jesu bili kuglični ležajevi. Neka,
ipak neće da je rastavlja da proveri, da rizikuje da je pokvari.
Kutija je, sad kad kocka nije bila unutra, bila ružna, napravljena od
providne plastike, i kad je krenuo s parkinga, bacio ju je u kantu za đubre.
Lepše je kad je kocka sama. Stavio ju je u džep jakne da bi mogao da je
miluje, da odmerava njenu težinu u ruci. Bio je to dobar poklon, lep
poklon za oproštaj.
Na stanici, pre nego što se spustio do metroa, zastao je.
Ako Eli pomisli... da ja...
Da. Da on, time što Eliju daje poklon, prihvata da Eli odlazi. Da
oproštajni poklon, i gotovo. Zbogom, zbogom. A nije bilo tako. Nikako nije
želeo da...
Pogledom je prešao preko stanice, zaustavio ga na trafici. Na
novinama. Na Ekspresenu. Cela prva strana bila je prekrivena slikom
matorca koji je živeo sa Elijem.
Oskar je prišao i prelistao novine. Pet strana bilo je posvećeno lovu u
šumi Judarn... ritualnom ubici... njegovoj prošlosti i zatim: još jedna
strana s fotografijom. Hokan Bengtson... Karlstad... nepoznato mesto
boravka osam meseci... policija se obraća javnosti... ako neko primeti...
Strah je zario zube u Oskarove grudi.
Ako ga je još neko video, neko ko zna da je živeo...
Tetka iz kioska je provirila kroz otvor.
- Hoćeš da kupuješ to ili ne?
Oskar je odmahnuo glavom, vratio novine. Zatim je otrčao. Tek na
peronu se setio da nije poništio kartu. Lupio je nogom o zemlju, stavio
pesnicu na usta, oči su mu zasuzile.
Dođi metrou, molim te.
~ 343 ~
Lake je napola ležao na kauču, gledao ka terasi na kojoj je Morgan
bezuspešno pokušavao da dozove jednu zimovku koja je stajala na ogradi
kraj njega. Zalazeće sunce stajalo je tačno iza Morganove glave, praveći
oreol svetlosti oko njegove kose.
- Dođi, dodi, neću ti ništa.
Lari je sedeo u fotelji, bezvoljno gledao kurs španskog na TV-u. Kruti
ljudi u nameštenim situacijama šetali su se ekranom i govorili:
- Yo tengo un bolso.
- Que hay en el bolso?
Morgan je povio glavu, Lakeu je sunce sinulo u oči i zažmurio je dok
je Lari mrmljao:
- Ke haj en el bolso.
Stan je smrdeo na ustajali duvanski dim i prašinu. Flaša prepečenice
je bila prazna, stajala je na stočiću pored prepune pepeljare. Lake se
zagledao u nekoliko otisaka pogrešno ugašenih cigareta na stolu; klizili su
mu pred očima, usporene bubašvabe.
- Ona kamisa i pantalones.
Lari se zakikotao sam za sebe.
- ...Pantalones.
Nisu mu verovali. Ili zapravo jesu, verovali su mu, ali su odbili da
dogadaje tumače na način na koji je on to radio. „Spontano sagorevanje"
rekao je Lari, a Morgan ga je zamolio da mu kaže kako se to piše. Samo,
spontano sagorevanje je jednako dobro dokumentovano i naučno osnovano
kao i vampiri, dakle, uopšte nije.
Ali čovek odabere da veruje u onu besmislenost koja zahteva
najmanje angažovanje s njegove strane. Nisu hteli da mu pomognu.
Morgan je ozbiljno saslušao Lakeovu priču o tome šta se desilo u bolnici,
ali kad se došlo do uništenja uzroka svemu tome, rekao je:
- I šta sad, hoćeš da postanemo... lovci na vampire? Ti i ja i Lari. Da
spremimo kočeve i krstove i to... Ne, izvini Lake, ali malo mi je... teško da
to zamislim.
Lakeova prva pomisao, kad se susreo s njihovom nepoverljivim,
distanciranim pogledima, bila je:
Virginija bi mi verovala...
I bol mu je ponovo zario nokte u kožu. On je taj koji nije verovao
Virginiji, i ona je zato... radije bi za eutanaziju proveo nekoliko godina u
zatvoru nego da živi sa ovakvom slikom pred očima:
Njeno telo koje se krivi u krevetu dok koža crni, počinje da se nabira.
~ 344 ~
Bolnička pidžama koja se podiže ka grudima, razgolićuje joj donji stomak.
Lupanje okvira kreveta dok joj se kukovi cimaju gore-dole, u
pomahnitalom odnosu s nevidljivim muškarcem, a plamen joj prelazi
preko butine, ona vrišti, dok smrad spaljene kose, spaljene kože ispunjava
sobu, njene prestravljene oči gledaju u moje i trenutak kasnije pobele,
skuvaju se... puknu...
Lake je popio više od pola flaše. Morgan i Lari su mu dozvolili.
- ...Pantalones.
Lake je pokušao da se pridigne s kauča. Teme mu je bilo jednako
teško kao ostatak tela. Oslonio se o stočić, polako se podizao. Lari je ustao
da mu pomogne.
- Lake, jebote... odspavaj malo.
- Ne, moram kući.
- Šta ćeš kući?
- Moram samo... nešto da sredim.
- Nije valjda ono... o čemu si pričao?
- Ma, ne.
Morgan je ušao s terase, dok se Lake teturao ka predsoblju.
- Ej! Gde ćeš ti?
- Kući.
- Onda idem i ja s tobom.
Lake se okrenuo, napregnuo se da ispravi telo, predstavi se što je
moguće treznijim. Morgan mu je prišao s raširenim rukama, spreman za
slučaj da Lake padne. Lake je odmahnuo glavom, potapšao Morgana po
ramenu.
- Hoću da budem sam, okej? Hoću da budem sam. Stvarno.
- Je l' možeš sam da odeš?
- Mogu.
Lake je više puta klimnuo glavom, zaglavio se u tom pokretu, svesno
je morao da se natera da ga prekine da ne bi ostao u mestu, zatim se
okrenuo i izašao u predsoblje, obuo cipele i obukao mantil.
Znao je da je poprilično pijan, ali to je već toliko puta bio da je imao
jednu rutinu da pokrete odvoji od mozga, obavi ih mehanički. Mogao je da
odigra i crvene rukavice, bar nakratko, a da mu se ne zatresu ruke.
Iz stana je začuo glasove ostale dvojice.
- Zar ne bi trebalo.,.?
- Ne. Ako tako kaže, moramo to da poštujemo.
U svakom slučaju, izašli su u predsoblje da ga isprate. Zagrlili su ga
~ 345 ~
malo nezgrapno. Morgan ga je uhvatio za ruke, spustio glavu da bi ga
pogledao u oči i rekao:
- Nećeš da napraviš neku glupost, a? Imaš nas, to valjda znaš?
- Znam, znam. Neću, neću.
Ispred solitera je nakratko zastao, pogledao u sunce koje se odmaralo
u krošnji jednog bora.
Nikada više neću moći... sunce...
Virginijina smrt, način na koji je umrla, poput olovnog tega mu je
stajala u grudima, na mestu gde mu je nekada bilo srce, terajući ga da
hoda pognuto, otežano. Popodnevna svetlost na ulicama bila je poput
podsmeha. Pokoji čovek koji bi prošao pod njom... podsmeh. Glasovi.
Pričaju o svakodnevnim stvarima kao da... svuda, u bilo kom trenutku...
I vas može da napadne.
Ispred kioska je neko stajao nagnut ka otvoru i razgovarao s
vlasnikom. Lake je video kako crni grumen pada s neba, dočekuje se na
njegova leđa i...
Šta, do đavola...
Stao je pred red novina, treptao, pokušavajući da se koncentriše na
fotografiju koja je zauzimala gotovo celu prvu stranu. Ritualni ubica. Lake
je frknuo. On je znao. Kako se sve zapravo odigralo. Ali...
Prepoznao je to lice. To je bio...
Kod Kineza. To je bio onaj koji je... častio viski. Ma, nije...
Prišao je još jedan korak, pažljivije pogledao sliku. Jeste. To je bio on.
Iste sitne oči, isti... Lake je stavio ruku preko usta, pritisnuo prste preko
usana. Slike su se zavrtele, upale u kontekst. Častio ga je isti čovek koji je
ubio Jukea. Jukeov ubica je živeo u istom bloku u kom i on, nekoliko ulaza
dalje. Nekoliko puta mu se i javio, čak je i...
Ali nije on to uradio. Nego...
Glas. Nešto je rekao.
- Zdravo, Lake! Poznaješ tog, a?
Vlasnik kioska i čovek ispred njega su ga gledali. Rekao je:
- ...Da - i krenuo ka svom bloku. Svet je nestao. Pred sobom je video
ulaz iz kog je čovek sa slike izlazio. Prekrivene prozore. Saznaće. Mora.
Noge su pustile korak, a kičma se ispravila; olovo je bilo poput tega za
sat koji je udarao o grudni koš, tresao mu celo telo, poput zaglušujućeg
upozorenja.
Evo me. Tako mi svega... evo me.
~ 346 ~
Metro je stao u Roksti, a Oskar je grizao usne od nestrpljenja, panike;
smatrao je da vrata predugo stoje otvorena. Kad je zapištalo sa zvučnika,
mislio je da će mašinovoda da kaže da će da ostanu tu neko vreme, ali -
„PAŽNJA! VRATA SE ZATVARAJU!"
- i voz je krenuo iz stanice.
Nije imao nikakav plan osim da upozori Elija, da bilo ko, bilo kad
može da pozove policiju i kaže da je video onog matorog. U Blakeberju. U
tom bloku. U tom ulazu. U tom stanu.
Šta bi bilo ako bi policija... ako razvale vrata... kupatilo...
Voz je protutnjao preko mosta, a Oskar je pogledao kroz prozor. Dva
čoveka su stajala ispred Ljubavnikovog kioska i polusakrivene iza jednog
od njih, Oskar je nazirao žute novine, pune mržnje. Drugi čovek je brzo
otišao od kioska.
Bilo ko. Svako može da zna. On možda zna.
Kad je voz tek počeo da usporava, Oskar je već bio na vratima, gurao
prste kroz gumeni okvir na njima, kao da će ona tako brže da se otvore.
Naslonio je čelo na staklo, hladno prema njegovog vrelini. Kočnice su
zaškripale, a vozač mora da je zaboravio, pošto se tek sad začulo:
„SLEDEĆA STANICA. BLAKEBERJ."
Joni je stajao na peronu. I Tomas.
Ne. Ne ne ne, skloni ih odavde.
Kad je voz, tresući se, stao, Oskarov pogled se susreo s Jonijevim. Oči
su mu se razrogačile i kako su se vrata uz šištanje otvorila, Oskar je video
kako Joni nešto govori Tomasu.
Oskar se napeo, izleteo kroz vrata i potrčao.
Tomas je ispružio svoju dugu nogu, spotakao ga i Oskar se stropoštao
na zemlju, izgrebao ruke pokušavajući da ublaži pad. Joni mu je seo na
leđa.
- Žuriš negde?
- Pusti me! Pusti me!
- A što?
Oskar je zažmurio, stisnuo pesnice. Nekoliko puta je duboko
udahnuo, onoliko koliko je mogao s Jonijem na sebi, i promumlao u beton.
- Uradite šta hoćete i pustite me.
- Okej.
Uhvatili su ga za ruke, podigli ga na noge. Oskar je na brzinu video
stanični sat. Dva i deset. Sekundara je letela preko površine časovnika.
~ 347 ~
Napeo je mišiće na licu, u stomaku, pokušao da se skameni, učini
neosetljivim na udarce.
Samo da brzo prođe.
Tek kad je video šta planiraju da urade, počeo je da se brani. Ali
obojica su mu, kao prećutnim dogovorom, uvrnula ruke, tako da mu je
svaki pokret izgledao kao da će mu se ruke slomiti. Odvukli su ga do kraja
perona.
Ne usuđuju se. Ne mogu...
Ali Tomas je bio lud, a Joni...
Pokušao je da se odupre nogama. Plesale su dok su ga Tomas i Joni
vodili do bele sigurnosne linije ispred šina. Kosa je zagolicala Oskara po
levom uvetu, zalepršala od naleta vazduha iz tunela dok se voz iz grada
približavao. Šine su zapevale, a Joni je prošaputao:
- Sad ćeš da umreš, kapiraš?
Tomas se zakikotao, još snažnije mu stegao ruku. Oskaru se zacrnilo
u glavi: stvarno će to da urade. Nagnuli su ga tako da mu je gornji deo
tela prešao preko ivice.
Farovi prilazećeg metroa su odapinjali strele hladne svetlosti preko
šina. Oskar je okrenuo glavu nalevo i video voz kako izleće iz tunela.
TUUUUUUUUUUUU!
Sirena je zagrmela i Oskarovo srce je stalo u samrtnom otkucaju, u
trenutku kad se upišao, a poslednja misao mu prošla kroz glavu, Eli! pre
nego što su ga povukli unazad i vidno polje mu se ispunilo zelenim, kad je
voz projurio pored njega, nekoliko centimetara ispred njegovih očiju.
Ležao je na leđima na stanici, para mu je izlazila iz usta. Mokre
pantalone su postajale sve hladnije. Joni je čučnuo kraj njega.
- Čisto da vidiš. O čemu je reč. Kapiraš?
Oskar je klimnuo glavom, instinktivno. Da okonča. Stare impulse.
Joni je pažljivo dodirnuo povredeno uvo, osmehnuo se. Zatim je stavio
ruku preko Oskarovih usta, pritisnuo mu obraze.
- Skiči ko prase ako kapiraš.
Oskar je zaskičao. Kao prase. Nasmejali su se, obojica. Tomas je
rekao:
- Pre je bio bolji u ovome.
Joni je klimnuo glavom.
- Moraćemo ponovo da počenemo da ga treniramo.
Voz je stigao s druge strane. Ostavili su ga. Oskar je još malo ležao,
prazan. Onda je jedno lice doletelo kroz vazduh do njega. Jedna žena.
~ 348 ~
Pružila mu je ruku.
- Jadničku, sve sam videla. Moraš da ih prijaviš policiji, pa to je bio...
Policija.
- ...Pokušaj ubistva. Hajde, ja ću ti...
Ne hvatajući se za njenu ruku, Oskar je ustao. Dok je vukao noge ka
izlazu iz stanice, uz stepenice, čuo je njen glas iza sebe:
- Pa, jesi li dobro?
Murija.
Lake se zaprepastio kad je ušao u blok i video policijski auto na brdu.
Dva policajca su stajala ispred auta, jedan je nešto zapisivao u notes.
Pretpostavio je da traže isto što i on, ali da su loše informisani. Policajci
nisu primetili njegovo oklevanje, pa je nastavio do prvog ulaza u bloku,
ušao. Nijedno od imena na spisku stanara mu ništa nije govorilo, ali je
znao: prizemlje, do kraja desno. Kraj podrumskih vrata je stajala flaša
devedesetpetoprocentnog alkohola. Zastao je, pogledao je kao da ona može
da mu savetuje kako sada da dela.
Alkohol je zapaljiv. Virginija je izgorela.
Ali misao je tu zastala i ponovo je osetio samo suvi, vrišteći gnev,
nastavio uz stepenice. Došlo je do određenog pomeranja. Sada je misao ta
koja je bila jasna, telo je bilo nespretno. Stopala su se spoticala o
stepenike i morao je da se pridržava o gelender da bi se uspentrao, a
mozak mu je istovremeno jasno rezonovao:
Ući ću. Naći ću ga. Zabiću mu nešto u srce. Onda ću da sačekam
muriju.
Zastao je ispred vrata s pločicom na kojoj je pisalo ime.
Kako da uđem, u pizdu materinu?
Skoro u šali je spustio ruku i opipao kvaku. I vrata su se otvorila,
otkrila prazan stan. Nije bilo nameštaja, tepiha, slika. Ni odeće. Oblizao je
usta.
Pobeglo je. Ovde nemam šta da...
Na podu u predsoblju stajale su još dve flaše alkohola. Pokušao je da
shvati šta to znači. Da to biće pije... ne. Da je...
Znači samo da je neko skoro bio ovde. Inače ne bi bilo one flaše dole.
Da.
~ 349 ~
Ušao je, zastao u predsoblju i oslušnuo. Ništa nije čuo. Napravio je
krug po stanu, u nekoliko soba video ćebiće preko prozora, shvatio zašto. I
shvatio da je na pravom mestu. Na kraju se zaustavio ispred vrata od
kupatila. Pritisnuo kvaku. Zaključano. Ali tu bravu nije bio problem
otvoriti; trebao mu je samo šrafciger ili nešto slično.
Ponovo se usredsredio na pokrete. Da napravi pokrete. Neće više
razmišljati. Nije imao potrebe za tim. Počne li da razmišlja, počeće i da
okleva, a da okleva ne sme. Dakle: pokreti.
Izvukao je fioke u kuhinji. Našao kuhinjski nož. Vratio se do kupatila.
Zavukao je oštricu u srednji šraf i okrenuo, nalevo. Brava je spala, otvorio
je vrata. Unutra je bio mrkli mrak. Potražio je prekidač za svetlo, našao
ga. Upalio.
Bože, pomozi nam. Pa, ovo je...
Nož mu je ispao iz ruke. Kada pred njim je dopola bila ispunjena
krvlju. Na podu je stajalo nekoliko plastičnih kofa čije su prozirne
plastične površine bile pune crvenih linija. Nož je poput praponca
odzvonio o keramičke pločice.
Jezik mu se zalepio za nepce kad se nagnuo da... da šta? Da...pipne...
ili nešto drugo, nešto primitivnije; fascinacija tolikom količinom krvi... da
umoči ruku u nju, da, okupa ruke u krvi. Spustio je prste ka mirnoj,
tamnoj površini i... uronio ih. Prsti kao da su mu se odsekli, nestali su i
otvorenih usta je nastavio da zavlači ruku dok nije dodirnuo...
Dreknuo je, skočio unazad.
Izvukao je ruku iz kade, a kapljice krvi su u mlazevima poletele oko
njega, završile na plafonu, zidovima. Refleksno je ruku stavio na usta.
Uvideo je šta je uradio tek kad su mu jezik i usne registrovali slatkoću i
lepljivost. Pljunuo je, obrisao ruku o pantalone. Drugu, čistu ruku je
prineo ustima.
Neko leži... dole ispod.
Da. Ono što je osetio pod vrhovima prstiju bio je stomak. Koji je
utonuo pod pritiskom njegove ruke, pre nego što ju je izvukao. Da bi misli
skrenuo s gađenja, pogledom je po podu potražio kuhinjski nož, spazio ga,
podigao i stegnuo za dršku.
Šta, koji kurac, da...
Da je bio trezan, možda bi sada otišao odavde. Ostavio ovo tamno
jezerce, koje moglo da skriva bilo šta pod svojom površinom, sada ponovo
mirnom i glatkom poput ogledala. Iskasapljeno telo, na primer.
Stomak je možda... možda je zapravo samo stomak...
~ 350 ~
Ali pripitost ga je učinila neobazrivim, čak i na sopstveni strah, pa je,
kad je ugledao lančić koji se od ivice kade spuštao u tamnu tečnost,
ispružio ruku i povukao ga. Čep se izvukao, cev je počela da šušti i klokoće
i blagi vrtlog se oformio na površini. Kleknuo je kraj kade, oblizao usta.
Osetio je grubi ukus u ustima, pljunuo na pod. Površina se lagano
spuštala. Oštra granica tamnocrvene boje ostala je od najvišeg nivoa.
Mora daje već dugo ovako stajala.
Posle nekoliko minuta, konture nosa su polako počele da se pojavljuju
s jedne strane kade. S druge su nožni prsti, dok je Lake gledao, počeli da
se pomaljaju, prerasli u dva polustopala. Vrtlog na površini je postao brži,
jači, nalazio se tačno između stopala.
Pogledom je prelazio preko dečjeg tela koje se postepeno naziralo na
dnu kade. Dve ruke, prekrštene preko grudi. Čašice na kolenima. Lice.
Začulo se srkanje kako je poslednja količina krvi isticala u odvod.
Telo pred njegovim očima bilo je tamnocrveno; šareno i mršavo kao
novorođenče. Imalo je pupak. Ali ne i polni organ. Dečak ili devojčica? Nije
ni bitno. Kad mu je pogledao lice, s njegovim zatvorenim očima, bez
problema ga je prepoznao.
Kad je Oskar pokušao da potrči, noge su mu se zaključale. Odbile.
Tokom pet crnih sekundi stvarno je mislio da će umreti. Da će ga
gurnuti. Sada mišići nisu mogli da se oslobode te misli.
U prolazu između škole i fiskulturne sale, prestalo je.
Hteo je da legne. Da se prevrne na leđa preko tih žbunova, na primer.
Jakna i ovlažene pantalone bi sprečile bockanje; grane bi ga samo mekano
prihvatile. Ali žurilo mu se. Sekundara; njeno sečenje časovnika.
Škola.
Tamnocrvena, ivičasta ciglena fasada kamena postavljenog na
kamen. U mislima je kao ptica proleteo hodnicima, uleteo u učionice. Joni
je bio tu. Tomas. Sedeli su u klupama i podsmehivali mu se. Spustio je
pogled na cipele.
Pertle su bile prljave; jedna je bila na putu da pukne. Metalna kopča
kod zgloba je bila iskrivljena. Gazio je malo ukrivo; na petama se imitacija
kože na obe cipele ogulila, izlizala. Ipak, te cipele će nositi cele zime,
verovatno.
Hladno, mokro u pantalonama. Podigao je glavu.
Oni neće da pobede. Oni neće. Da pobede.
~ 351 ~
Topla, žuboreća tečnost je potekla niz noge. Prave konture fasade od
cigle su se iskrivile, izbrisale, nestale kad je potrčao. Koraci su se
produžili tako da su kamenčići leteli oko Oskarovih nogu. Zemlja je tekla
pod njim i sada je imao osećaj kao da se planeta okreće prebrzo, da ne
može da stigne. Noge su se spoticale, ali su ga nosile, a soliteri, stara
prodavnica Konsum, fabrika slatkiša upleli su se jedni s drugima, a brzina
u kombinaciji s navikom dovela ga je do bloka, gde je proleteo pored
Elijevog ulaza i ušao u svoj.
Skoro da se sudario s jednim policajcem koji je išao ka njegovom
ulazu. Policajac je ispružio ruke, prihvatio ga.
- Eheeeej! Gde gori?
Jezik mu se ukočio. Policajac ga je pustio, pogledao... sumnjičavo?
- Je l' ovde živiš?
Oskar je klimnuo glavom. Nikada ranije nije video tog policajca.
Istina, izgledao je ljubazno. Ne. Imao je lice koje bi Oskar u normalnim
okolnostima smatrao ljubaznim. Policajac se štipnuo za nos i rekao:
- Ovaj, vidiš, nešto... se desilo. U susednom ulazu. I ja se tu malo
raspitujem okolo da li je neko nešto čuo. Ili video.
- Koji... koji ulaz?
Policajac je glavom pokazao ka Tomijevom ulazu i trenutna panika je
popustila Oskara.
- Tom. Mislim, nije u samom ulazu, nego... u podrumu. Da nisi možda
čuo ili video nešto neobično tamo? Tokom poslednjih nekoliko dana?
Oskar je odmahnuo glavom. Misli su mu bile tako haotične, da
zapravo ništa nije ni mislio, ali je mislio da će mu strah iscuriti iz očiju, da
je policajcu potpuno vidljiv. A policajac je zaista iskrenuo glavu i upitno ga
pogledao.
- Jesi li dobro?
-...Jesam.
- Nemaš čega da se plašiš. Sada je... gotovo. Tako da ti nemaš zbog
čega da brineš. Jesu li ti roditelji kod kuće?
- Ne. Mama. Ne.
- Okej. Ali doći ću ponovo, pa... možeš malo da porazmisliš da li je
možda bilo nečega što si video.
Policajac mu je otvorio vrata.
- Posle tebe.
- Ne, ja ću samo...
~ 352 ~
Oskar se okrenuo i napregnuo se da hoda prirodno nizbrdo. Na pola
puta se okrenuo i video kako policajac ulazi u njegov ulaz.
Uhvatili su Elija.
Vilica je počela da mu podrhtava, zubi da kucaju i šalju nejasnu
Morzeovu poruku kroz telo, dok je otvarao vrata Elijevog ulaza i krenuo
uz stepenice. Da li su razvukli one trake preko Elijevih vrata, zapečatili
ih?
Reci da mogu da uđem.
Vrata su bila odškrinuta.
Ako je policija bila ovde, zašto su onda ostavili otvorena vrata? Valjda
ne rade tako? Spustio je prste na kvaku, pažljivo gurnuo vrata, ušunjao se
u predsoblje. U stanu je bilo mračno. Nogom je zakačio nešto. Plastičnu
flašu. U prvi mah je pomislio da je u njoj krv, a onda je video da je to
zapravo tečnost koja se koristi za paljenje vatre.
Disanje.
Neko je disao.
Mrdao se.
Zvuk je dolazio iz kupatila. Oskar je krenuo, oprezno korak po korak,
uvukao usne da ućuta zube, pa mu je podrhtavanje prešlo na bradu, vrat,
u začetak njegove adamove jabučice. Zašao je za ćošak, provirio u
kupatilo.
Ovo nije policajac.
Jedan muškarac u odrpanoj odeći klečao je pred kadom, s gornjim
delom tela nagnutim nad nju i izvan Oskarovog vidnog polja. Video je
samo par prljavih, sivih pantalona, par pocepanih cipela, s vrhovima
okrenutim ka pločicama na podu. Kraj mantila.
Matori!
Ali on... diše.
Da. Šištavi udisaji i izdisaji, skoro kao uzdasi, čuli su se iz kupatila i
Oskar se ušunjao, ne razmišljajući. Malo-pomalo video je sve veći deo
kupatila i kad je gotovo stigao do čoveka, video je šta se zapravo dešava.
Lake nije mogao.
Telo na dnu kade delovalo je potpuno bespomoćno. Nije disalo. Stavio
mu je ruku na grudi i konstatovao da srce lupa, ali samo nekoliko puta u
minutu.
Očekivao je nešto... zastrašujuće. Nešto što je bilo u proporciji sa
užasom koji je doživeo u bolnici. Ali ova krvava krpica od osobe nije
izgledala kao da će se ikada više pridići, a kamoli povrediti nekoga. To je
~ 353 ~
bilo samo dete. Povređeno dete.
Bilo je to kao gledati kako nekoga koga volite ubija rak, a onda videti
ćeliju raka pod mikroskopom. Ništa. To? Da li je to uradilo sve ono? To
maleno.
Razorilo mi srce.
Klonuo je, oborio glavu i udario o ivicu kade, uz tup, odjekujući zvuk.
Nije. Mogao. Da ubije dete. Usnulo dete. Jednostavno nije mogao. Bez
obzira...
Tako je preživelo.
To. To. Ne dete. To.
To se bacilo na Virginiju i... to je ubilo Jukea. To. Stvorenje koje je
ležalo pred njim. Stvorenje koje će to ponovo uraditi, drugima. A stvorenje
nije osoba. Nije čak ni disalo, a srce mu je lupalo kao... kao kod životinje u
zimskom snu.
Pomisli na druge.
Zmija otrovnica među ljudima. Da je ne ubijem samo zato što
trenutno izgleda bespomoćno?
A ipak, to nije bilo ono zbog čega se na kraju odlučio. Odluka je stigla
kad je ponovo pogledao u lice; lice prekriveno tankom opnom krvi, i učinilo
mu se da se... smeši.
Smeši svom zlu koje je učinilo.
Dosta.
Podigao je nož iznad grudi stvorenja, povukao noge malo unazad kako
bi svu svoju težinu mogao da prebaci u zamah i:
- AAAAAAA!
Oskar je viknuo.
Matori se nije trznuo, samo se ukočio, okrenuo glavu ka Oskaru i
polako rekao:
- Moram to da uradim. Razumeš?
Oskar ga je prepoznao. Jedan od alkosa iz bloka, ponekad mu se
javlja.
Zašto radi ovo?
To nije imalo značaja. Bitno je bilo da matori ima nož u ruci, nož
uperen pravo u Elijeve gole grudi, dok je ležao tako nezaštićen u kadi.
- Nemoj.
Matori je okrenuo glavu nadesno, nalevo, više kao da je nešto tražio
nego kao da je odmahivao.
~ 354 ~
Ponovo se okrenuo ka kadi, ka nožu. Oskar bi voleo da mu objasni. Da
je to u kadi njegov prijatelj, da je... da ima poklon za to u kadi, da... da je
to Eli.
- Čekaj.
Vrh noža je ponovo bio na Elijevim grudima, pritisnut toliko jako da
je skoro probušio kožu. Oskar zapravo nije ni znao šta radi kad je zavukao
ruku u džep jakne i izvadio Rubikovu kocku, pokazao je matorom.
- Gledaj!
Lake ju je video samo krajičkom oka, kao iznenadni nalet boja usred
sveg crnila, sivila koje ga je okruživalo. Uprkos odlučnosti koja ga je
obuzimala, nije mogao da ne okrene glavu i pogleda o čemu je reč.
Neku kocku klinac drži u ruci. Vesele boje.
Izgledala je potpuno bolesno u ovom okruženju. Papagaj među
vranama. Na trenutak su ga boje sa igračke hipnotisale, a zatim je ponovo
okrenuo pogled ka kadi, ka nožu koji se nalazio između rebara.
Treba samo da... pritisnem.
Odsjaj.
Stvorenje je otvorilo oči.
Napeo se da gurne nož do kraja, i slepoočnica mu je eksplodirala.
Nešto je puklo u kocki kad joj je jedan ćošak udario u glavu matorog i
kad je ispala Oskaru iz ruke. Matori je pao u stranu, završio na plastičnoj
kofi koja je izletela ispod njega, odletela do kraja kupatila uz tresak sličan
bas-bubnju.
Eli se podigao. S vrata, Oskar mu je video samo leđa. Kosa je bila
lepljiva i ravna, a leđa sva u ranama.
Matori je pokušao da se pridigne, ali je Eli ne toliko iskočio koliko
ispao iz kade, na njegova kolena; dete koje se šćućurilo kod tate da ga
uteši. Eli ga je uhvatio za vrat i privukao mu glavu kao da hoće da mu
šapne nešto nežno.
Oskar je izašao iz kupatila kad je Eli zagrizao matorčev vrat. Eli ga
nije video. Ali matori jeste. Pogled mu se ukočio na Oskarovom, nije ga
puštao dok je išao unazad kroz predsoblje.
Oprosti.
Oskar nije uspeo da ispusti glas, ali je usnama oblikovao reč, pre nego
što je skrenuo za ćošak i prekinuo kontakt očima.
Stajao je s rukom na kvaci kad je matori vrisnuo. Zvuk je zatim
nestao, kao da mu je neko stavio ruku preko usta.
Oskar je oklevao. A onda je zatvorio vrata.
~ 355 ~
I zaključao ih.
Ne gledajući desno, prošao je kroz predsoblje, ušao u dnevnu sobu.
Seo u fotelju.
Zapevušio da priguši zvuke iz kupatila.
Morgan je samo prošao pored ograde, mahnuo mesečnom kartom koja
je istekla pre pola godine, dok je Lari dužno zastao, pružio zgužvanu
kartu i rekao:
- Engbiplan.
Šalterski radnik je podigao pogled s knjige koju je čitao, lupio dva
pečata na Larijevu kartu. Morgan se smejao kad mu je Lari prišao, i
krenuli su niz stepenice.
- Što radiš to, jebote?
- Šta? Poništavam kartu?
- Da. Pa, svejedno bi prošao.
- Nije to.
- Nego šta je?
- Ja nisam ko ti, okej?
- Ma... sedeo je i... mogao si da mu mahneš i slikom kralja, ne bi
reagovao.
- Da, da. Ne deri se toliko.
- Misliš da će da krene za nama, a?
Pre nego što su sišli na peron, Morgan je stavio ruke oko usta,
napravio levak i viknuo ka gornjem delu stanice:
- Alarm! Alarm! Švercuju se!
Lari je malo ubrzao, krenuo ka peronu. Kad ga je Morgan sustigao,
rekao je:
- Stvarno si detinjast, znaš?
- Naravno. Pričaj sad. Šta je bilo?
Lari je još u toku noći pozvao Morgana i ukratko mu ispričao šta je
njemu Jesta deset minuta pre toga rekao preko telefona. Dogovorili su se
da se rano ujutru nadu na stanici metroa i odu u bolnicu.
Sada je još jednom prošao kroz sve. Virginija, Lake, Jesta Mačke.
Kola hitne pomoći u kojima je Lake otišao s Virginijom. Izvezao je i
nekoliko sopstvenih detalja, i pre nego što je završio, stigao je metro za
grad. Ušli su, našli slobodna četiri sedišta, i Lake je završio priču recima:
- ...I onda su otišli sa upaljenim sirenama.
Morgan je klimnuo glavom, zagrebao po noktu palca, pogledao kroz
prozor, a voz je izašao iz tunela i stao kod Trga Islandtorjet.
- A koji kurac im bio?
- Mačkama? Ne znam. Poludele.
~ 328 ~
- Sve? Odjednom?
- Da. Imaš neku bolju ideju?
- Ne. Jebene mačke. Lake je sad sigurno potpuno slomljen.
- Mm. Nije ni bio skroz pri sebi. U poslednje vreme.
- Da - Morgan je uzdahnuo. - Baš mi ga je žao. Trebalo bi... ne znam.
Nešto da smislimo.
- A Virginija?
- Ma dobro to. Ona je povređena. Bolesna. To je to. Ona leži tamo. Ali
užasno je sedeti pored i... ma, ne znam... ali bio je baš... poslednji put, kad
je... o čemu je ono bulaznio? O vukodlacima?
- Vampirima.
- Da. To baš i nije znak da si skroz u redu, a?
Metro je stao na Trgu Engbiplan. Kad su se vrata zatvorila, Morgan
je rekao:
- Eto. Sad smo u istom čamcu.
- Mislim da su blaži ako imaš dva pečata na karti.
- To ti misliš. Ali ne znaš.
- Jesi video rezultate ispitivanja javnog mnjenja? Za Komunističku
partiju?
- Da, da. Srediće se to sve posle izbora. Gomila tajnih
socijaldemokrata koji kad se nađu pred listićem, ipak glasaju u skladu sa
srcem.
- To ti misliš.
- Ne. To znam. Dan kad komunisti budu isterani iz parlamenta je dan
kad ću početi da verujem u vampire. Jedno je sigurno: umereni su uvek
tu. Buman i kompanija. E, to su ti prave krvopije...
Morgan je otpočeo jedan od svojih monologa. Lari je prestao da ga
sluša negde kod Okeshuva. Ispred botaničke bašte stajao je usamljeni
policajac i posmatrao metro. Lari je osetio trunku nemira pri pomisli na
nedovoljno pečatiranu kartu, ali je odmah odagnao misao, prisetivši se
zbog čega policajac tu stoji.
Ali policajac je izgledao kao da se dosađuje. Lari se opustio; pokoja reč
iz Morganove harange probijala mu se do svesti, dok je voz nastavio da se
klacka ka Sabatsberju.
Petnaest do osam, još uvek nijedne sestre.
Prljavosiva traka na plafonu postala je svetlosiva, a zavese su
propuštale dovoljno svetlosti da se Virginija osećala kao da je u
~ 329 ~
solarijumu. Telo joj je bilo vrelo, pulsiralo je, ali ne više od toga. Neće ni
biti ništa više.
Lake je krkljao u krevetu kraj nje, grickao nešto u snu. Bila je
spremna. Da je mogla da pritisne dugme za pozivanje sestre, pritisnula bi
ga. Ali ruke su joj bile vezane i nije bila u stanju da to učini. Pa je čekala.
Vrelina na koži bila je mučna, ali ne i neizdrživa. Teže joj je padalo to što
je morala neprekidno da se napreže da bi ostala budna. Trenutak
nepažnje i disanje je prestalo, prostor u njenoj glavi počeo je da se gasi
neverovatnom brzinom i ona je razrogačila oči i protresla glavom da bi ga
ponovo upalila.
Ta obavezna budnost je istovremeno bila i blagoslov, sprečavala ju je
da razmišlja. Sva mentalna energija odlazila joj je na to da ostane budna.
Nije bilo mesta za oklevanje, strah, nije bilo alternative.
Tačno u osam sestra je došla.
Kad je zaustila da kaže: „Dobro jutro, dobro jutro!" ili šta li je već ono
što sestre ujutru govore, Virginija je zasiktala:
- Ššššš!
Sestrina usta su se iznenađeno zatvorila i ona je podigla obrvu kad se
nadvila nad Virginijin krevet i rekla:
- Aha, kako...
- Pssst! - Virginija je šaputala. - Izvinite, ali neću da ga probudim -
rukom je pokazala na Lakea.
Sestra je klimnula glavom, tihim glasom odvratila:
- Da, da. Ali moram da vam izmerim temperaturu i izvadim malo krvi
za analizu.
- Dobro, ali da li biste mogli... prvo njega da izvezete odavde?
- Da ga iz... pa, da ga probudim?
- Ne. Nego ako biste mogli... da ga izvezete dok spava.
Sestra je pogledala uspavanog Lakea, kao da pokušava da odredi da li
je to što je Virginija moli da uradi fizički moguće, zatim se nasmešila,
odmahnula glavom i rekla:
- Biće u redu. Samo ćemo da vam izmerimo temperaturu u ustima,
tako da ne morate da...
- Neće biti dobro. Da li možete... da učinite to što sam vas zamolila?
Sestra je bacila pogled na sat.
- Žao mi je, ali imam druge pacijente...
Virginija je frknula, rekla glasno i odlučno:
- Molim vas!
~ 330 ~
Sestra je napravila pola koraka unazad. Očigledno je bila upoznata s
tim šta se s Virginijom desilo tokom noći. Pogled joj je preleteo preko
kaiševa koji su Virginiji vezivali ruke. Činilo se da ju je umirilo to što je
videla, pa je ponovo prišla krevetu. Obratila se Virginiji kao da je
slaboumna.
- Reč je o tome... da je meni... da je nama, da bismo vam pomogli da
ozdravite, potrebna mala...
Virginija je zažmurila, uzdahnula, predala se. Zatim je otvorila oči i
rekla:
- Da li biste mogli da podignete roletne?
Sestra je klimnula glavom i otišla do prozora. Virginija je u
međuvremenu zbacila ćebe sa sebe. Ležala je nepokrivena. Zadržala dah.
Zatvorila oči. Bilo je gotovo. Sada je želela da se ugasi. One funkcije protiv
kojih se celog jutra borila, sada je svesno pokušavala da propusti. Nije
uspela. Umesto toga, doživela je ono o čemu se priča, život joj je projurio
pred očima poput ubrzanog filma.
Ptica koju sam držala u kutiji... miris tek opranih čaršava u
perionici... mama koja se naginje nad mrvice na stolu... tata... dim iz
njegove lule... Per... vikendica... Lena i ja, velika lisičarka koju smo našle
tog leta... Ted sa džemom od borovnica na obrazu... Lake, njegova leđa...
Lake...
Zveket roletni dok su se podizale, i Virginija je utonula u more
plamena!
Oskara je mama probudila u sedam i deset, kao i obično. Ustao je i
doručkovao, kao i obično. Obukao se, a zatim je oko pola osam zagrlio
mamu koja je otišla, kao i obično.
Osećao se kao i obično. Ispunjen nemirom, zloslutnim mislima,
naravno. Ali ni to nije bilo neobično prvog dana škole posle vikenda.
Spakovao je udžbenik iz geografije, atlas i kartu koju nije popunio, bio
je gotov u dvadeset pet do osam. Nije morao da kreće još petnaest minuta.
A da ipak popuni onu kartu? Ma jok. Mrzelo ga je.
Seo je za sto, zagledao se u zid.
Ovo mora da znači da nije zaražen? Ili postoji neko vreme inkubacije?
Ne. Onaj tip... obuzelo ga je nakon samo nekoliko sati.
Nisam zaražen.
Trebalo bi da mu bude drago, da oseća olakšanje. Ali nije bilo tako.
Telefon je pozvonio.
~ 331 ~
Eli! Nešto se desilo s...
Skočio je od stola, otišao do predsoblja, podigao slušalicu.
- Halo, Oskar ovde!
- Da... ćao.
Tata. Samo tata.
- Ćao.
- Aha, znači... ti si kod kuće, a?
- Upravo krećem u školu.
- Dobro, onda neću... je l' mama tu?
- Nije, otišla je na posao.
- Da, i pretpostavljao sam.
Oskar je razumeo. Zato je i zvao u to čudno vreme, zato što je znao da
mama nije kod kuće. Tata se nakašljao.
- Ovaj... nešto sam razmišljao... ovo u subotu. Bilo je malo... bezveze.
-Da.
- Da. Jesi li ispričao mami... šta je bilo?
- A šta ti misliš?
Tišina s druge strane. Šuštanje stokilometarskih telefonskih kablova.
Vrane koje stoje na njima, šćućurene, dok se razgovori ljudi jure pod
njihovim nogama. Tata se ponovo nakašljao.
- Čuo sam se za one klizaljke, nema problema. Dobićeš ih.
- Moram da idem.
- Da, naravno. Lepo... lepo se provedi u školi.
- Hoću. Ćao.
Oskar je spustio slušalicu, uzeo torbu i krenuo u školu.
Nije osećao ništa.
Pet minuta do početka časa, i gotovo ceo razred je stajao ispred
učionice. Oskar je na trenutak oklevao, zatim je podigao ranac na leda i
krenuo ka njima. Svi su ga gledali.
Špalir. Grupna tuča.
Da, plašio se najgoreg. Svi su, razume se, znali šta se u četvrtak
desilo s Jonijem, i uprkos tome što Jonijevo lice nije spazio među
okupljenima, oni su u petak čuli Mikeovu verziju. Mike je bio tu, smeškao
se svojim idiotskim osmehom, kao i obično.
Umesto da uspori korak, pripremi se da nekako pobegne, Oskar je
produžio korak, ubrzao ka razredu. Osećao se prazno iznutra. Više ga nije
bilo briga šta će se desiti. Nije bilo važno.
I naravno: čudo se zbilo. More se razdvojilo.
~ 332 ~
Grupa ispred učionice se rastavila, napravila Oskaru prolaz do vrata.
Zapravo nije ni očekivao ništa drugo. Da li je to zbog neke snage koja je
isijavala iz njega ili zbog toga što ga gledaju kao smrdljivog izgnanika kog
treba izbegavati, nije mu bilo bitno.
Sada je drugačiji. Oni su to osećali, i pomerili su se u stranu.
Oskar je, ne osvrćući se, ušao u učionicu, seo u svoju klupu. Čuo je
žamor iz hodnika, i nekoliko minuta kasnije su i ostali ušli. Juhan mu je
odao priznanje podizanjem palca kad je prolazio pored njegove klupe.
Oskar je slegnuo ramenima. Zatim je došla i nastavnica, a pet minuta
nakon početka časa, ušao je i Joni. Oskar je mislio da će imati nekakav
zavoj preko uveta, ali nije ga imao. Uvo mu je, ipak, bilo tamnocrveno,
naduveno i nije delovalo kao da pripada telu.
Joni je seo na svoje mesto. Nije gledao ni Oskara, ni bilo kog drugog.
Sramota ga je.
Da, tako je bilo. Oskar se okrenuo da pogleda Jonija, koji je izvadio
album za slike iz torbe i stavio ga u klupu. Primetio je da su Jonijevi
obrazi jarkocrveni, slagali su se sa uvetom. Oskar je razmišljao da li da
mu se isplazi, ali je odustao.
Previše detinjasto.
Tomiju su časovi ponedeljkom počinjali tek u petnaest do devet, tako
da je Stafan ustao u osam i na brzinu popio šolju kafe, pre nego što je
sišao da s klincem ozbiljno porazgovara.
Ivon je već bila otišla na posao; i Stafan je u devet sati trebalo da se
nacrta u Judarnu i nastavi da pretražuje šumu, iako je smatrao da to neće
dati rezultata.
Ma dobro, bilo je lepo biti van kuće, a činilo se da će i vreme biti
fenomenalno. Plaknuo je šolju, na trenutak se zamislio, a zatim obukao
uniformu. Razmišljao je o tome da ode kod Tomija u civilu, i popriča s
njim, kako bi rekao, kao običan čovek. Ali strogo govoreći, ovo je bio
policijski posao, vandalizam, a pored toga, uniforma mu je davala ljusku
autoriteta za koji, istina, nije smatrao da mu nedostaje ni u svakodnevnoj
odeći, ali... dobro.
Pored toga, bilo je praktično da obuče uniformu, pošto je posle toga
išao na posao. Tako je Stafan navukao na sebe službenu odeću, zimsku
jaknu, pogledao u ogledalo da vidi kakav utisak ostalja i ocenio da je
dobar. Zatim je uzeo ključ od podruma koji mu je Ivon ostavila na
~ 333 ~
kuhinjskom stolu, izašao, zatvorio vrata, bacio pogled na bravu
(profesionalna deformacija) i sišao niz stepenice, otključao vrata podruma.
I kada već pričamo o profesionalnim deformacijama...
Sa ovom bravom nešto stvarno nije bilo u redu. Nije pružala otpor
kad je okrenuo ključ, trebalo je samo da gurne vrata i otvori ih. Nagnuo
se, bliže osmotrio mehanizam u bravi.
Aha. Parče papira.
Tipičan trik provalnika; posetiti lokal koji je planiran za obijanje,
pokvariti bravu i nadati se da vlasnik neće ništa primetiti kad napusti
lokal.Stafan je izvukao svoju britvu i iščeprkao komadić papira.
Tomi, naravno.
Stafanu nije palo na pamet da se zapita zašto bi Tomi kvario bravu za
koju već ima ključ. Tomi je lopov koji visi ovde, a ovo je bio lopovski trik.
Dakle: Tomi.
Ivon mu je objasnila koji podrum je Tomijev, i dok je Stafan išao ka
njemu, u glavi je pripremao govor koji će održati. Planirao je da se postavi
kao drugar, da bude pažljiv, ali ovo s bravom ga je ponovo razbesnelo.
Objasniće Tomiju, objasniti, ne pretiti, sve to oko popravnog doma,
socijalne službe, starosnoj granici za osuđivanje za prekršaje i tako dalje.
Da bi razumeo kojom stazom je krenuo.
Vrata podruma su bila otvorena. Stafan je pogledao unutra. Aha.
Lisica je šmugnula iz jazbine. Zatim je ugledao tragove. Čučnuo je, prešao
prstom preko njih.
Krv.
Tomijev pokrivač je stajao na kauču, čak i na njemu je bilo nekoliko
kapljica krvi. A pod je bio, video je to sad kad je usredsredio pogled na
njega, prekriven krvlju.
Preplašeno je izašao iz prostorije.
Pred njegovim očima nalazilo se... mesto zločina. Umesto govora koji
je trebalo da održi, pravilnik ponašanja na mestu zločina počeo je da mu
se probija u svest. Znao ga je napamet, ali dok je leteo kroz paragrafe,
osigurati materijal koji bi mogao da nestane... zabeležiti vreme... izbeći
kontaminaciju mesta na kojima bi se mogli naći tragovi u obliku vlakana,
začuo je tiho mrmljanje iza sebe. Mrmljanje ispresecano prigušenim
jecajima.
Jedan štap je bio zaglavljen u bravi na vratima skloništa. Prišao je
vratima, oslušnuo. Da. Mrmljanje, jecaji su dopirali odatle. Zvučalo je
~ 334 ~
skoro kao... misa. Promumlane litanije čije reči nije mogao da razabere.
Obožavalac đavola...
Smešna pomisao, ali kad je pogledao u štap zaglavljen u vratima,
zapravo se uplašio, zbog onoga što je video na vrhu. Tamnocrvene,
zgrušane linije koje su išle do desetak centimetara niz štap. Tako, upravo
tako, izgleda nož kojim je počinjena neka nasilna radnja i koji je stigao
delimično da se osuši.
Mrmljanje s druge strane vrata se nastavilo.
Pozvati pojačanje?
Ne. Možda je u toku neko krivično delo koje će se izvršiti dok on otrči
gore da pozove. Moraće sam da reši ovo.
Otkopčao je futrolu da bi mu pištolj bio dostupan, izvukao palicu.
Drugom rukom je izvadio maramicu iz džepa, pažljivo ju je stavio na drugi
kraj štapa i počeo da ga izvlači iz brave, osluškujući istovremeno da li
škripanje koca izaziva nekakvu promenu, nekakvu aktivnost u skloništu.
Ništa. Litanije i tupi udarci su se nastavili.
Izvukao je štap. Naslonio ga je na zid, da ne uništi otiske prstiju ili
dlana. Znao je da maramica nije garant da se otisci neće razmazati, pa je,
umesto da uhvati bravu, postavio dva kruta prsta na žbicu i okrenuo je.
Brava se otvorila. Oblizao je usne. Grlo mu je bilo suvo. Drugi točak
brave se zaustavio i vrata su se odškrinula jedan centimetar. Sada je čuo
reči. Zapravo je u pitanju bila pesma. Glas je bio šištavi, potmuli šapat:
Dvesta sedamdeset četiri slona balansira
Na tananoj niti paukove mre....
(Tres.)
...eeeže!
Bilo im je tako zanimljivo
Pa su otišli po još jednog slona!
Dvesta sedamdeset pet slonova balansira
Na tananoj niti paukove mre...
(Tres.)
...eeeže!
Bilo im je tako zanimljivo...
Stafan je ispružio palicu, gurnuo vrata njome.
Ugledao je...
Masu iza koje je Tomi klečao bilo bi teško identifikovati kao ljudsko
telo da nije bilo ruke koja je štrcala, napola odvojene od tela. Grudni koš,
stomak, lice bili su samo gomila mesa, iznutrica, slomljenih kostiju.
~ 335 ~
Tomi je obema rukama držao četvorougaoni kamen kojim je na
određenom mestu u pesmi udarao ostatke tela, koje nije pružalo nikakav
otpor, pa je kamen prolazio kroz njega i udarao u pod pre nego što bi ga
Tomi ponovo podigao, a još jedan slon se peo na paukovu nit.
Stafan nije bio siguran da je to zapravo Tomi. Prilika koja je držala
kamen i sama je bila prekrivena krvlju, režnjevima mesa da je bilo teško...
Stafanu je pripala teška muka. Progutao je kiselu knedlu koja je pretila
da naraste, spustio pogled da ne bi video, i oči su zastale na limenom
vojniku koji je stajao kraj praga. Ne. Bio je to strelac. Prepoznao ga je.
Ležao je tako da je pištolj bio uperen u plafon.
Gde je podnožje?
Onda je shvatio.
Zavrtelo mu se u glavi i on se, ne razmišljajući o otiscima prstiju i
obezbeđivanju dokaza, naslonio na dovratak da ne bi pao, dok se pesma
nastavila:
Dvesta sedamdeset sedam slonova balansira
na tananoj...
Mora da mu je bilo stvarno loše, pošto je halucinirao. Činilo mu se da
vidi... da... sasvim jasno je video kako se ljudski ostaci na podu u razmaku
između svakog udarca... pomeraju.
Pokušavaju da ustanu.
Morgan je bio brz pušač; kad je bacio cigaretu u cveće ispred ulaza u
bolnicu, Lari je bio tek na polovini svoje. Morgan je zavukao ruke u
džepove, skakutao je po parkingu, opsovao kad mu se lapavica probila
kroz rupu na donu i okvasila čarapu.
- Lari, imaš neku kintu?
- Kao što znaš, izdržavam se od invalidske penzije i...
- Da, da, da. Nego je l' imaš neku kintu?
- Zašto? Ne pozajmljujem ako nije...
- Ne, ne, ne. Mislio sam: Lake. Ako ćemo da ga pozovemo na pravo...
znaš. Lari se zakašljao, optužujuće pogledao cigaretu.
- Šta... da bi mu bilo bolje?
-Da.
- Ne... ne znam.
- Šta? Zato što misliš da mu ne bi bilo bolje, zato što nemaš para ili
~ 336 ~
zato što si previše škrt da se ispružiš?
Lari je uzdahnuo, kašljući uzeo još jedan dim, napravio grimasu i
ugasio pikavac nogom. Zatim ga je podigao i bacio u jednu saksiju
ispunjenu peskom, pogledao na sat.
- Morgane... pola devet je ujutru.
- Da, da. Ali za nekoliko sati. Kad se otvori.
- Ma, videćemo.
- Znači, imaš kintu?
- Hoćemo li da uđemo ili...?
Prošli su kroz pokretna vrata na ulazu u bolnicu. Morgan je rukama
prošao kroz kosu i otkoračao do žene na recepciji da sazna gde se Virginija
nalazi, dok je Lari stao da pogleda neke ribe u akvarijumu koje su se
bunovno mrdale u velikom cilindru punom mehurića.
Morgan se vratio nakon jednog minuta, prešao rukom preko kožnog
prsluka kao da skida nešto što se zakačilo na njega i rekao:
- Jebena kalaštura. Neće da kaže.
- Ma, sigurno je na intenzivnoj.
- A je l' tamo može da se uđe?
- Ponekad.
- Ti imaš iskustva s tim, a?
- Imam.
Krenuli su ka intenzivnoj nezi, Lari je znao put.
Mnogi Larijevi „poznanici" su boravili u bolnicama. U ovom trenutku
ih je samo dvoje bilo primljeno, ne računajući Virginiju. Morgan je mislio
da su Lariju ljudi koje je u prolazu sretao postajali poznanici ili čak
drugari tek kad bi završili u bolnici. Onda ih je on pronalazio, odlazio im u
posetu.
Zašto Lari to radi, da, to je Morgan upravo hteo da ga pita kad su
stigli do vrata Odeljenja za intenzivnu negu, gurnuli ih i ugledali Lakea
na kraju hodnika. Sedeo je na jednoj stolici, a na sebi je imao samo gaće.
Ruke su mu stezale naslon dok je zurio u sobu ispred sebe iz koje su ljudi
brzo izlazili i ulazili.
Morgan je onjušio vazduh.
- Jebo te, jesu nekog kremirali ovde? - Nasmejao se. - Jebeni umereni.
Mera štednje, znaš? Nek se bolnica postara i za...
Ućutao je kad su stigli do Lakea. Lice mu je bilo pepeljasto-sivo, oči
crvene, prazne. Morgan je pretposatavljao šta se desilo, pustio je Larija da
bude prvi. Sam se nije najbolje snalazio u ovakvim situacijama.
~ 337 ~
Lari je prišao Lakeu, stavio mu ruku na rame.
- Zdravo, Lake. Kako je?
Rusvaj u sobi pred njima. Prozori koji su se videli s vrata bili su širom
otvoreni, ali se miris pepela ipak probijao do hodnika. U sobi je lebdela
magla; u njoj su stajali ljudi, glasno pričali, gestikulirali. Morgan je
razabrao reči „odgovornost bolnice" i „moramo da pokušamo"...
Šta moraju da pokušaju nije čuo, jer im se Lake okrenuo, zagledao se
u njih kao u dva neznanca i rekao:
- ...Trebalo je da znam...
Lari se nagnuo ka njemu.
- Šta je trebalo da znaš?
- Da će se to desiti.
- Pa, šta se desilo?
Lakeve oči su se razbistrile i on je pogledao ka maglovitoj, sanjolikoj
sobi i jednostavno rekao:
- Izgorela je.
- Virginija?
- Da. Izgorela je.
Morgan je napravio nekoliko koraka ka sobi, provirio unutra. Prišao
mu je jedan stariji muškarac zvaničnog izgleda.
- Izvinite, ali ovo nije cirkus.
- Ne, ne. Samo sam...
Morgan je zaustio da kaže nešto domišljato, recimo da traži svoju bou,
ali je odustao. Uspeo je makar da vidi. Dva kreveta. Jedan sa izgužvanim
čaršavom i ćebetom bačenim u stranu, kao da je neko u žurbi ustao iz
njega.
Drugi prekriven debelim, tamnosivim ćebetom od podnožja do
zaglavlja. Drvena daska iznad jastuka bila je crna od čađi. Ispod ćebeta su
se nazirale konture neshvatljivo mršave osobe. Glava, grudni koš, karlica
jedino je što se jasno moglo opaziti. Ostalo su mogli da budu i nabori,
neravnine na ćebetu.
Morgan je protrljao oči toliko snažno da mu se učinilo da su mu
jabučice ušle nekoliko centimetara u lobanju. Istina je. Do đavola, istina
je. Osvrnuo se po hodniku, tražeći nekoga na kome bi ispraznio svoju
zbunjenost. Spazio je jednog starijeg čoveka naslonjenog na kolica s
pokretnom infuzijom, koji je pokušavao da zaviri u sobu. Morgan mu je
prišao.
- Šta buljiš, some? Hoćeš da ti gurnem sad ta kolica?
~ 338 ~
Čovek je počeo da se pomera unazad, decimetar po decimetar. Morgan
je stisnuo pesnice, pokušao da se obuzda. Onda se setio nečega što je video
u sobi, okrenuo se i vratio se.
Čovek koji mu se malopre obratio u tom trenutku je izašao iz sobe.
- Izvinite, ali...
- Da, da, da... - Morgan ga je gurnuo u stranu - ...idem samo da
uzmem odeću mog druga, ako je to u redu. Ili misliš da ceo dan treba da
sedi go, a?
Čovek je prekrstio ruke i pustio Morgana da prođe.
Morgan je pokupio Lakeovu odeću sa stolice pored nenameštenog
kreveta, bacio pogled na drugi krevet. Ugljenisana ruka sa ukočenim
prstima virila je ispod ćebeta. Ruka nije bila prepoznatljiva; prsten koji je
stajao na srednjem prstu pak jeste. Zlatni prsten s plavim kamenom,
Virginijin prsten. Pre nego što se okrenuo, Morgan je stigao da zapazi i
kožni kaiš vezan oko zgloba ruke.
Čovek je i dalje stajao na vratima, s prekrštenim rukama.
- Zadovoljni?
- Jok. Što je vezana?
Čovek je odmahnuo glavom.
- Možete da kažete prijatelju da će policija doći svakog časa, i da će
verovatno želeti da porazgovara s njim.
- Zašto?
- To ne znam. Ja nisam policajac.
- A, je l'? Pomislio bih da jesi.
U hodniku su pomogli Lakeu da se obuče i upravo su bili završili kad
su dva policajca došla. S Lakeom se nije mogao ostvariti kontakt, ali
sestra koja je podigla roletne imala je taman toliko kontrolu nad razumom
da je mogla da posvedoči da Lake sa onim što se desilo nije imao nikakve
veze. Da je još uvek spavao kad je... počelo.
Kolege su je tešile. Lari i Morgan su izveli Lakea iz bolnice.
Kad su izašli, Morgan je duboko udahnuo hladni vazduh, rekao:
- Moram se izbljujem malo - nagnuo se nad leju i preko golih žbunova
ispovraćao ostatak sinoćne večere pomešane sa zelenim šlajmom. Kad je
završio, obrisao je usta rukom, a ruku o pantalone. Zatim je podigao ruku
kao da je dokazni materijal i rekao Lariju: - E, sad da se jebe ima da se
otvoriš.
Otišli su do Blakeberja i Morgan je dobio sto pedeset kruna za
kupovinu, dok je Lari odveo Lakea kod sebe kući. Lake je dozvolio da ga
~ 339 ~
vode. Nije izustio ni reči tokom vožnje metroom.
U liftu, na putu do Larijevog stana na sedmom spratu, počeo je da
plače. Ne mirno i tiho, ne, jecao je kao dete, samo gore, jače. Kad je Lari
otvorio vrata lifta i izveo ga u hodnik, plač se se produbio, odzvanjao o
betonske zidove. Lakeov krik iskonske, beskrajne tuge ispunio je sve
spratove, prodirao je kroz otvore za poštu, ključaonice, pretvorio je soliter
u grobnicu podignutu za ljubav, nadu. Lari se naježio; nikada ranije nije
čuo ništa slično. Tako se ne plače. Tako ne sme da se plače. Umire se ako
se tako plače.
Komšije. Misliće da ga ubijam.
Lari je petljao sa svežnjem ključeva dok su sva ljudska patnja, vekovi
nemoći i razočaranja koji su u tom trenutku našli kanal u Lakeovo krhko
telo, nastavili da kuljaju iz njega. Ubacio je ključ u bravu i snagom koje ni
sam nije bio svestan podigao je Lakea, uneo ga u stan i zatvorio vrata.
Lake je nastavio da vrišti, činilo se da nikad neće ostati bez vazduha.
Lariju je znoj počeo da se probija na čelo.
U pizdu materinu, da l' da... da l' da...
U panici je uradio ono što je video na filmu. Lupio je Lakeu šamar,
prepao se od oštrog odjeka i istog trenutka zažalio. Ali se isplatilo.
Lake je odmah ućutao, zabuljio se divljačkim pogledom u Larija koji
je pomislio da će dobiti uzvratni udarac. A onda je nešto smekšalo u
Lakeovim očima, počeo je da otvara i zatvara usta kao da vapi za
vazduhom, rekao:
- Lari, ja...
Lari ga je zagrlio. Lake je naslonio obraz na njegovo rame i zaplakao
tako snažno da se tresao. Nekoliko trenutaka kasnije, Larijeve noge su
počele da popuštaju. Pokušao je da se izvuče iz zagrljaja i sedne na stolicu
u predsoblju, ali Lake ga je i dalje držao i pošao s njim nadole. Lari se
dočekao na stolicu, a Lakeove noge su se sklupčale pod njih, glava mu je
skliznula na Larijevo krilo.
Lari ga je milovao po kosi, ne znajući šta da kaže. Samo je šaputao:
- De, de... de, de...
Lariju su noge već počele da trnu, kad je došlo do promene. Plač se
umirio, prešao u tiho jecanje kad je osetio kako se Lakeove vilice grče.
Lake je podigao glavu, obrisao sline o rukav košulje i rekao:
- Ubiću ga.
- Šta to?
Lake je spustio pogled, pogledao pravo kroz Larija i klimnuo glavom.
~ 340 ~
- Ubiću ga. Ne sme da živi.
Na velikom odmoru u pola deset Oskaru su prišli i Stafe i Juhan,
rekli „jebote, odlično si to uradio" i „svaka ti čast". Stafe mu je ponudio
gumene bombone, a Juhan ga je pitao da li neki dan hoće da ide s njima
da skuplja prazne flaše.
Niko se nije gurkao ili pravio grimase kad je Oskar bio u blizini. Čak
se i Mike Siskov osmehnuo, podsticajno klimajući glavom kao da je Oskar
ispričao neku anegdotu, kad su naleteli jedan na drugog u hodniku ispred
trpezarije.
Kao da su svi očekivali da će uraditi upravo to što je uradio, i sad kad
je to sproveo u delo, postao je jedan od njih.
Problem je bio u tome što nije osećao zadovoljsvo zbog toga.
Konstatovao je to, ali ga nije doticalo. Dobro je da ga ne biju, naravno. Ali
ako bi neko i pokušao, on bi uzvratio. Nije više pripadao ovde.
Tokom časa iz matematike podigao je pogled s knjige, pogledao
odeljenje u kom je bio već šest godina. Sedeli su s glavama pognutim nad
zadacima, grickali olovke, slali papiriće jedni drugima, kikotali se. I
pomislio je: Pa ovo su... deca.
I on je bio dete, ali...
Nacrtao je krst u knjizi, pretvorio ga u vešala s omčom.
Ja sam dete, ali...
Nacrtao je voz. Auto. Čamac.
Kuću. Sa otvorenim vratima.
Nemir je rastao. Pred kraj časa više nije mogao mirno da sedi, lupkao
je nogama po podu, rukama po klupi. Nastavnik ga je opomenuo, čudno
okrenuvši glavu, da bude miran. Pokušao je, ali nemir se ubrzo vratio,
povukao svoje marionetske konce i noge su same od sebe počele da se
mrdaju.
Kad je došao poslednji čas, fizičko, više nije mogao da izdrži. U
hodniku je rekao Juhanu:
- Reci Avili da sam bolestan, okej?
- Bežiš?
- Nemam opremu za fizičko.
To je, doduše, bilo tačno; jutros jeste zaboravio opremu, ali nije zato
bežao sa časa. Na putu ka podzemnoj železnici, video je kako se razred
postavlja u red. Tomas je viknuo ,,buuu" za njim.
min@
~ 341 ~
Verovatno će ga ocinkariti. Nema ni veze. Nema apsolutno nikakve
veze.
Golubovi su odlepršali u sivim jatima kad je projurio velingbijskim
trgom. Jedna žena s kolicima za bebe mu se namrštila; kako ne mari za
životinje. Ali žurilo mu se i sve što se nalazilo između njega i cilja bili su
puki rekviziti, stajali su mu na putu.
Zastao je ispred prodavnice igračaka, pogledao u izlog. Štrumpfovi su
bili postavljeni u šećernoslatki predeo. Prestar je za to. U jednoj fioci kod
kuće imao je dve lutke iz serijala Veliki Džim s kojima se dosta igrao kad
je bio mlađi.
Pre neku godinu.
Elektronsko pištanje se začulo kad je otvorio vrata prodavnice. Prošao
je kroz uzani prolaz između plastičnih lutaka i kutija s modelima za
sastavljanje. Najbliže kasi nalazila su se pakovanja sa mustrama za
izlivanje glinenih vojnika. Glina se tražila na kasi.
Ono što je on hteo, nalazilo se na samoj kasi.
Da, kopije su bile nagomilane ispod plastičnih lutaka, ali prema
originalima, s Rubikovim potpisom na kutiji, pažljivije su se odnosili.
Komad je koštao devedeset osam kruna.
Nizak, poludebeo čovek stajao je za kasom sa osmehom koji bi Oskar
opisao kao „ulizivački" da je znao tu reč.
- Aha... da li tražiš nešto... posebno?
Oskar je znao da će kocke stajati na kasi, imao je plan.
- Da. Hteo sam... boje. Za glinu.
-Da?
Čovek je rukom pokazao ka rafu punom teglica s bojom koji je stajao
iza njega. Oskar se nagnuo, stavio prste na kasu odmah do kocki, dok je
palcem držao ranac koji je otvoren visio ispod. Pravio se da pogledom
pretražuje boje.
- Zlatna. Je l' ima?
- Zlatna, naravno.
Kad se čovek okrenuo, Oskar je uzeo jednu kocku, ubacio je u ranac i
taman stigao da vrati ruku u prvobitni položaj kad se prodavač okrenuo s
dve tegle boje i stavio ih na kasu. Oskaru je srce lupanjem poslalo vrelinu
u obraze, u uši.
- Mat ili metalik?
Čovek je pogledao Oskara koji se osećao kao da mu je celo lice znak za
upozorenje na kom je pisalo; „Ovo je lopov". Da ne bi reklamirao svoje
~ 342 ~
crvenilo, nadvio se nad tegle i rekao:
- Metalik... deluje dobro.
Imao je dvadeset kruna. Boja je koštala devetnaest. Dobio ju je u
malenoj kesi koju je nagurao u džep jakne da ne bi otvarao ranac.
Ispred prodavnice je, kao i obično, stigao vrhunac, ali veći nego inače.
Izašao je iz radnje kao oslobođeni rob kome su upravo skinuli okove. Nije
mogao da se uzdrži da otrči do parkinga i u zaklonu iza dva automobila
polako otvori kutiju, izvadi kocku.
Bila je mnogo teža nego imitacija koju je on imao. Režnjevi su klizili
kao na kugličnim ležajevima. Možda to i jesu bili kuglični ležajevi. Neka,
ipak neće da je rastavlja da proveri, da rizikuje da je pokvari.
Kutija je, sad kad kocka nije bila unutra, bila ružna, napravljena od
providne plastike, i kad je krenuo s parkinga, bacio ju je u kantu za đubre.
Lepše je kad je kocka sama. Stavio ju je u džep jakne da bi mogao da je
miluje, da odmerava njenu težinu u ruci. Bio je to dobar poklon, lep
poklon za oproštaj.
Na stanici, pre nego što se spustio do metroa, zastao je.
Ako Eli pomisli... da ja...
Da. Da on, time što Eliju daje poklon, prihvata da Eli odlazi. Da
oproštajni poklon, i gotovo. Zbogom, zbogom. A nije bilo tako. Nikako nije
želeo da...
Pogledom je prešao preko stanice, zaustavio ga na trafici. Na
novinama. Na Ekspresenu. Cela prva strana bila je prekrivena slikom
matorca koji je živeo sa Elijem.
Oskar je prišao i prelistao novine. Pet strana bilo je posvećeno lovu u
šumi Judarn... ritualnom ubici... njegovoj prošlosti i zatim: još jedna
strana s fotografijom. Hokan Bengtson... Karlstad... nepoznato mesto
boravka osam meseci... policija se obraća javnosti... ako neko primeti...
Strah je zario zube u Oskarove grudi.
Ako ga je još neko video, neko ko zna da je živeo...
Tetka iz kioska je provirila kroz otvor.
- Hoćeš da kupuješ to ili ne?
Oskar je odmahnuo glavom, vratio novine. Zatim je otrčao. Tek na
peronu se setio da nije poništio kartu. Lupio je nogom o zemlju, stavio
pesnicu na usta, oči su mu zasuzile.
Dođi metrou, molim te.
~ 343 ~
Lake je napola ležao na kauču, gledao ka terasi na kojoj je Morgan
bezuspešno pokušavao da dozove jednu zimovku koja je stajala na ogradi
kraj njega. Zalazeće sunce stajalo je tačno iza Morganove glave, praveći
oreol svetlosti oko njegove kose.
- Dođi, dodi, neću ti ništa.
Lari je sedeo u fotelji, bezvoljno gledao kurs španskog na TV-u. Kruti
ljudi u nameštenim situacijama šetali su se ekranom i govorili:
- Yo tengo un bolso.
- Que hay en el bolso?
Morgan je povio glavu, Lakeu je sunce sinulo u oči i zažmurio je dok
je Lari mrmljao:
- Ke haj en el bolso.
Stan je smrdeo na ustajali duvanski dim i prašinu. Flaša prepečenice
je bila prazna, stajala je na stočiću pored prepune pepeljare. Lake se
zagledao u nekoliko otisaka pogrešno ugašenih cigareta na stolu; klizili su
mu pred očima, usporene bubašvabe.
- Ona kamisa i pantalones.
Lari se zakikotao sam za sebe.
- ...Pantalones.
Nisu mu verovali. Ili zapravo jesu, verovali su mu, ali su odbili da
dogadaje tumače na način na koji je on to radio. „Spontano sagorevanje"
rekao je Lari, a Morgan ga je zamolio da mu kaže kako se to piše. Samo,
spontano sagorevanje je jednako dobro dokumentovano i naučno osnovano
kao i vampiri, dakle, uopšte nije.
Ali čovek odabere da veruje u onu besmislenost koja zahteva
najmanje angažovanje s njegove strane. Nisu hteli da mu pomognu.
Morgan je ozbiljno saslušao Lakeovu priču o tome šta se desilo u bolnici,
ali kad se došlo do uništenja uzroka svemu tome, rekao je:
- I šta sad, hoćeš da postanemo... lovci na vampire? Ti i ja i Lari. Da
spremimo kočeve i krstove i to... Ne, izvini Lake, ali malo mi je... teško da
to zamislim.
Lakeova prva pomisao, kad se susreo s njihovom nepoverljivim,
distanciranim pogledima, bila je:
Virginija bi mi verovala...
I bol mu je ponovo zario nokte u kožu. On je taj koji nije verovao
Virginiji, i ona je zato... radije bi za eutanaziju proveo nekoliko godina u
zatvoru nego da živi sa ovakvom slikom pred očima:
Njeno telo koje se krivi u krevetu dok koža crni, počinje da se nabira.
~ 344 ~
Bolnička pidžama koja se podiže ka grudima, razgolićuje joj donji stomak.
Lupanje okvira kreveta dok joj se kukovi cimaju gore-dole, u
pomahnitalom odnosu s nevidljivim muškarcem, a plamen joj prelazi
preko butine, ona vrišti, dok smrad spaljene kose, spaljene kože ispunjava
sobu, njene prestravljene oči gledaju u moje i trenutak kasnije pobele,
skuvaju se... puknu...
Lake je popio više od pola flaše. Morgan i Lari su mu dozvolili.
- ...Pantalones.
Lake je pokušao da se pridigne s kauča. Teme mu je bilo jednako
teško kao ostatak tela. Oslonio se o stočić, polako se podizao. Lari je ustao
da mu pomogne.
- Lake, jebote... odspavaj malo.
- Ne, moram kući.
- Šta ćeš kući?
- Moram samo... nešto da sredim.
- Nije valjda ono... o čemu si pričao?
- Ma, ne.
Morgan je ušao s terase, dok se Lake teturao ka predsoblju.
- Ej! Gde ćeš ti?
- Kući.
- Onda idem i ja s tobom.
Lake se okrenuo, napregnuo se da ispravi telo, predstavi se što je
moguće treznijim. Morgan mu je prišao s raširenim rukama, spreman za
slučaj da Lake padne. Lake je odmahnuo glavom, potapšao Morgana po
ramenu.
- Hoću da budem sam, okej? Hoću da budem sam. Stvarno.
- Je l' možeš sam da odeš?
- Mogu.
Lake je više puta klimnuo glavom, zaglavio se u tom pokretu, svesno
je morao da se natera da ga prekine da ne bi ostao u mestu, zatim se
okrenuo i izašao u predsoblje, obuo cipele i obukao mantil.
Znao je da je poprilično pijan, ali to je već toliko puta bio da je imao
jednu rutinu da pokrete odvoji od mozga, obavi ih mehanički. Mogao je da
odigra i crvene rukavice, bar nakratko, a da mu se ne zatresu ruke.
Iz stana je začuo glasove ostale dvojice.
- Zar ne bi trebalo.,.?
- Ne. Ako tako kaže, moramo to da poštujemo.
U svakom slučaju, izašli su u predsoblje da ga isprate. Zagrlili su ga
~ 345 ~
malo nezgrapno. Morgan ga je uhvatio za ruke, spustio glavu da bi ga
pogledao u oči i rekao:
- Nećeš da napraviš neku glupost, a? Imaš nas, to valjda znaš?
- Znam, znam. Neću, neću.
Ispred solitera je nakratko zastao, pogledao u sunce koje se odmaralo
u krošnji jednog bora.
Nikada više neću moći... sunce...
Virginijina smrt, način na koji je umrla, poput olovnog tega mu je
stajala u grudima, na mestu gde mu je nekada bilo srce, terajući ga da
hoda pognuto, otežano. Popodnevna svetlost na ulicama bila je poput
podsmeha. Pokoji čovek koji bi prošao pod njom... podsmeh. Glasovi.
Pričaju o svakodnevnim stvarima kao da... svuda, u bilo kom trenutku...
I vas može da napadne.
Ispred kioska je neko stajao nagnut ka otvoru i razgovarao s
vlasnikom. Lake je video kako crni grumen pada s neba, dočekuje se na
njegova leđa i...
Šta, do đavola...
Stao je pred red novina, treptao, pokušavajući da se koncentriše na
fotografiju koja je zauzimala gotovo celu prvu stranu. Ritualni ubica. Lake
je frknuo. On je znao. Kako se sve zapravo odigralo. Ali...
Prepoznao je to lice. To je bio...
Kod Kineza. To je bio onaj koji je... častio viski. Ma, nije...
Prišao je još jedan korak, pažljivije pogledao sliku. Jeste. To je bio on.
Iste sitne oči, isti... Lake je stavio ruku preko usta, pritisnuo prste preko
usana. Slike su se zavrtele, upale u kontekst. Častio ga je isti čovek koji je
ubio Jukea. Jukeov ubica je živeo u istom bloku u kom i on, nekoliko ulaza
dalje. Nekoliko puta mu se i javio, čak je i...
Ali nije on to uradio. Nego...
Glas. Nešto je rekao.
- Zdravo, Lake! Poznaješ tog, a?
Vlasnik kioska i čovek ispred njega su ga gledali. Rekao je:
- ...Da - i krenuo ka svom bloku. Svet je nestao. Pred sobom je video
ulaz iz kog je čovek sa slike izlazio. Prekrivene prozore. Saznaće. Mora.
Noge su pustile korak, a kičma se ispravila; olovo je bilo poput tega za
sat koji je udarao o grudni koš, tresao mu celo telo, poput zaglušujućeg
upozorenja.
Evo me. Tako mi svega... evo me.
~ 346 ~
Metro je stao u Roksti, a Oskar je grizao usne od nestrpljenja, panike;
smatrao je da vrata predugo stoje otvorena. Kad je zapištalo sa zvučnika,
mislio je da će mašinovoda da kaže da će da ostanu tu neko vreme, ali -
„PAŽNJA! VRATA SE ZATVARAJU!"
- i voz je krenuo iz stanice.
Nije imao nikakav plan osim da upozori Elija, da bilo ko, bilo kad
može da pozove policiju i kaže da je video onog matorog. U Blakeberju. U
tom bloku. U tom ulazu. U tom stanu.
Šta bi bilo ako bi policija... ako razvale vrata... kupatilo...
Voz je protutnjao preko mosta, a Oskar je pogledao kroz prozor. Dva
čoveka su stajala ispred Ljubavnikovog kioska i polusakrivene iza jednog
od njih, Oskar je nazirao žute novine, pune mržnje. Drugi čovek je brzo
otišao od kioska.
Bilo ko. Svako može da zna. On možda zna.
Kad je voz tek počeo da usporava, Oskar je već bio na vratima, gurao
prste kroz gumeni okvir na njima, kao da će ona tako brže da se otvore.
Naslonio je čelo na staklo, hladno prema njegovog vrelini. Kočnice su
zaškripale, a vozač mora da je zaboravio, pošto se tek sad začulo:
„SLEDEĆA STANICA. BLAKEBERJ."
Joni je stajao na peronu. I Tomas.
Ne. Ne ne ne, skloni ih odavde.
Kad je voz, tresući se, stao, Oskarov pogled se susreo s Jonijevim. Oči
su mu se razrogačile i kako su se vrata uz šištanje otvorila, Oskar je video
kako Joni nešto govori Tomasu.
Oskar se napeo, izleteo kroz vrata i potrčao.
Tomas je ispružio svoju dugu nogu, spotakao ga i Oskar se stropoštao
na zemlju, izgrebao ruke pokušavajući da ublaži pad. Joni mu je seo na
leđa.
- Žuriš negde?
- Pusti me! Pusti me!
- A što?
Oskar je zažmurio, stisnuo pesnice. Nekoliko puta je duboko
udahnuo, onoliko koliko je mogao s Jonijem na sebi, i promumlao u beton.
- Uradite šta hoćete i pustite me.
- Okej.
Uhvatili su ga za ruke, podigli ga na noge. Oskar je na brzinu video
stanični sat. Dva i deset. Sekundara je letela preko površine časovnika.
~ 347 ~
Napeo je mišiće na licu, u stomaku, pokušao da se skameni, učini
neosetljivim na udarce.
Samo da brzo prođe.
Tek kad je video šta planiraju da urade, počeo je da se brani. Ali
obojica su mu, kao prećutnim dogovorom, uvrnula ruke, tako da mu je
svaki pokret izgledao kao da će mu se ruke slomiti. Odvukli su ga do kraja
perona.
Ne usuđuju se. Ne mogu...
Ali Tomas je bio lud, a Joni...
Pokušao je da se odupre nogama. Plesale su dok su ga Tomas i Joni
vodili do bele sigurnosne linije ispred šina. Kosa je zagolicala Oskara po
levom uvetu, zalepršala od naleta vazduha iz tunela dok se voz iz grada
približavao. Šine su zapevale, a Joni je prošaputao:
- Sad ćeš da umreš, kapiraš?
Tomas se zakikotao, još snažnije mu stegao ruku. Oskaru se zacrnilo
u glavi: stvarno će to da urade. Nagnuli su ga tako da mu je gornji deo
tela prešao preko ivice.
Farovi prilazećeg metroa su odapinjali strele hladne svetlosti preko
šina. Oskar je okrenuo glavu nalevo i video voz kako izleće iz tunela.
TUUUUUUUUUUUU!
Sirena je zagrmela i Oskarovo srce je stalo u samrtnom otkucaju, u
trenutku kad se upišao, a poslednja misao mu prošla kroz glavu, Eli! pre
nego što su ga povukli unazad i vidno polje mu se ispunilo zelenim, kad je
voz projurio pored njega, nekoliko centimetara ispred njegovih očiju.
Ležao je na leđima na stanici, para mu je izlazila iz usta. Mokre
pantalone su postajale sve hladnije. Joni je čučnuo kraj njega.
- Čisto da vidiš. O čemu je reč. Kapiraš?
Oskar je klimnuo glavom, instinktivno. Da okonča. Stare impulse.
Joni je pažljivo dodirnuo povredeno uvo, osmehnuo se. Zatim je stavio
ruku preko Oskarovih usta, pritisnuo mu obraze.
- Skiči ko prase ako kapiraš.
Oskar je zaskičao. Kao prase. Nasmejali su se, obojica. Tomas je
rekao:
- Pre je bio bolji u ovome.
Joni je klimnuo glavom.
- Moraćemo ponovo da počenemo da ga treniramo.
Voz je stigao s druge strane. Ostavili su ga. Oskar je još malo ležao,
prazan. Onda je jedno lice doletelo kroz vazduh do njega. Jedna žena.
~ 348 ~
Pružila mu je ruku.
- Jadničku, sve sam videla. Moraš da ih prijaviš policiji, pa to je bio...
Policija.
- ...Pokušaj ubistva. Hajde, ja ću ti...
Ne hvatajući se za njenu ruku, Oskar je ustao. Dok je vukao noge ka
izlazu iz stanice, uz stepenice, čuo je njen glas iza sebe:
- Pa, jesi li dobro?
Murija.
Lake se zaprepastio kad je ušao u blok i video policijski auto na brdu.
Dva policajca su stajala ispred auta, jedan je nešto zapisivao u notes.
Pretpostavio je da traže isto što i on, ali da su loše informisani. Policajci
nisu primetili njegovo oklevanje, pa je nastavio do prvog ulaza u bloku,
ušao. Nijedno od imena na spisku stanara mu ništa nije govorilo, ali je
znao: prizemlje, do kraja desno. Kraj podrumskih vrata je stajala flaša
devedesetpetoprocentnog alkohola. Zastao je, pogledao je kao da ona može
da mu savetuje kako sada da dela.
Alkohol je zapaljiv. Virginija je izgorela.
Ali misao je tu zastala i ponovo je osetio samo suvi, vrišteći gnev,
nastavio uz stepenice. Došlo je do određenog pomeranja. Sada je misao ta
koja je bila jasna, telo je bilo nespretno. Stopala su se spoticala o
stepenike i morao je da se pridržava o gelender da bi se uspentrao, a
mozak mu je istovremeno jasno rezonovao:
Ući ću. Naći ću ga. Zabiću mu nešto u srce. Onda ću da sačekam
muriju.
Zastao je ispred vrata s pločicom na kojoj je pisalo ime.
Kako da uđem, u pizdu materinu?
Skoro u šali je spustio ruku i opipao kvaku. I vrata su se otvorila,
otkrila prazan stan. Nije bilo nameštaja, tepiha, slika. Ni odeće. Oblizao je
usta.
Pobeglo je. Ovde nemam šta da...
Na podu u predsoblju stajale su još dve flaše alkohola. Pokušao je da
shvati šta to znači. Da to biće pije... ne. Da je...
Znači samo da je neko skoro bio ovde. Inače ne bi bilo one flaše dole.
Da.
~ 349 ~
Ušao je, zastao u predsoblju i oslušnuo. Ništa nije čuo. Napravio je
krug po stanu, u nekoliko soba video ćebiće preko prozora, shvatio zašto. I
shvatio da je na pravom mestu. Na kraju se zaustavio ispred vrata od
kupatila. Pritisnuo kvaku. Zaključano. Ali tu bravu nije bio problem
otvoriti; trebao mu je samo šrafciger ili nešto slično.
Ponovo se usredsredio na pokrete. Da napravi pokrete. Neće više
razmišljati. Nije imao potrebe za tim. Počne li da razmišlja, počeće i da
okleva, a da okleva ne sme. Dakle: pokreti.
Izvukao je fioke u kuhinji. Našao kuhinjski nož. Vratio se do kupatila.
Zavukao je oštricu u srednji šraf i okrenuo, nalevo. Brava je spala, otvorio
je vrata. Unutra je bio mrkli mrak. Potražio je prekidač za svetlo, našao
ga. Upalio.
Bože, pomozi nam. Pa, ovo je...
Nož mu je ispao iz ruke. Kada pred njim je dopola bila ispunjena
krvlju. Na podu je stajalo nekoliko plastičnih kofa čije su prozirne
plastične površine bile pune crvenih linija. Nož je poput praponca
odzvonio o keramičke pločice.
Jezik mu se zalepio za nepce kad se nagnuo da... da šta? Da...pipne...
ili nešto drugo, nešto primitivnije; fascinacija tolikom količinom krvi... da
umoči ruku u nju, da, okupa ruke u krvi. Spustio je prste ka mirnoj,
tamnoj površini i... uronio ih. Prsti kao da su mu se odsekli, nestali su i
otvorenih usta je nastavio da zavlači ruku dok nije dodirnuo...
Dreknuo je, skočio unazad.
Izvukao je ruku iz kade, a kapljice krvi su u mlazevima poletele oko
njega, završile na plafonu, zidovima. Refleksno je ruku stavio na usta.
Uvideo je šta je uradio tek kad su mu jezik i usne registrovali slatkoću i
lepljivost. Pljunuo je, obrisao ruku o pantalone. Drugu, čistu ruku je
prineo ustima.
Neko leži... dole ispod.
Da. Ono što je osetio pod vrhovima prstiju bio je stomak. Koji je
utonuo pod pritiskom njegove ruke, pre nego što ju je izvukao. Da bi misli
skrenuo s gađenja, pogledom je po podu potražio kuhinjski nož, spazio ga,
podigao i stegnuo za dršku.
Šta, koji kurac, da...
Da je bio trezan, možda bi sada otišao odavde. Ostavio ovo tamno
jezerce, koje moglo da skriva bilo šta pod svojom površinom, sada ponovo
mirnom i glatkom poput ogledala. Iskasapljeno telo, na primer.
Stomak je možda... možda je zapravo samo stomak...
~ 350 ~
Ali pripitost ga je učinila neobazrivim, čak i na sopstveni strah, pa je,
kad je ugledao lančić koji se od ivice kade spuštao u tamnu tečnost,
ispružio ruku i povukao ga. Čep se izvukao, cev je počela da šušti i klokoće
i blagi vrtlog se oformio na površini. Kleknuo je kraj kade, oblizao usta.
Osetio je grubi ukus u ustima, pljunuo na pod. Površina se lagano
spuštala. Oštra granica tamnocrvene boje ostala je od najvišeg nivoa.
Mora daje već dugo ovako stajala.
Posle nekoliko minuta, konture nosa su polako počele da se pojavljuju
s jedne strane kade. S druge su nožni prsti, dok je Lake gledao, počeli da
se pomaljaju, prerasli u dva polustopala. Vrtlog na površini je postao brži,
jači, nalazio se tačno između stopala.
Pogledom je prelazio preko dečjeg tela koje se postepeno naziralo na
dnu kade. Dve ruke, prekrštene preko grudi. Čašice na kolenima. Lice.
Začulo se srkanje kako je poslednja količina krvi isticala u odvod.
Telo pred njegovim očima bilo je tamnocrveno; šareno i mršavo kao
novorođenče. Imalo je pupak. Ali ne i polni organ. Dečak ili devojčica? Nije
ni bitno. Kad mu je pogledao lice, s njegovim zatvorenim očima, bez
problema ga je prepoznao.
Kad je Oskar pokušao da potrči, noge su mu se zaključale. Odbile.
Tokom pet crnih sekundi stvarno je mislio da će umreti. Da će ga
gurnuti. Sada mišići nisu mogli da se oslobode te misli.
U prolazu između škole i fiskulturne sale, prestalo je.
Hteo je da legne. Da se prevrne na leđa preko tih žbunova, na primer.
Jakna i ovlažene pantalone bi sprečile bockanje; grane bi ga samo mekano
prihvatile. Ali žurilo mu se. Sekundara; njeno sečenje časovnika.
Škola.
Tamnocrvena, ivičasta ciglena fasada kamena postavljenog na
kamen. U mislima je kao ptica proleteo hodnicima, uleteo u učionice. Joni
je bio tu. Tomas. Sedeli su u klupama i podsmehivali mu se. Spustio je
pogled na cipele.
Pertle su bile prljave; jedna je bila na putu da pukne. Metalna kopča
kod zgloba je bila iskrivljena. Gazio je malo ukrivo; na petama se imitacija
kože na obe cipele ogulila, izlizala. Ipak, te cipele će nositi cele zime,
verovatno.
Hladno, mokro u pantalonama. Podigao je glavu.
Oni neće da pobede. Oni neće. Da pobede.
~ 351 ~
Topla, žuboreća tečnost je potekla niz noge. Prave konture fasade od
cigle su se iskrivile, izbrisale, nestale kad je potrčao. Koraci su se
produžili tako da su kamenčići leteli oko Oskarovih nogu. Zemlja je tekla
pod njim i sada je imao osećaj kao da se planeta okreće prebrzo, da ne
može da stigne. Noge su se spoticale, ali su ga nosile, a soliteri, stara
prodavnica Konsum, fabrika slatkiša upleli su se jedni s drugima, a brzina
u kombinaciji s navikom dovela ga je do bloka, gde je proleteo pored
Elijevog ulaza i ušao u svoj.
Skoro da se sudario s jednim policajcem koji je išao ka njegovom
ulazu. Policajac je ispružio ruke, prihvatio ga.
- Eheeeej! Gde gori?
Jezik mu se ukočio. Policajac ga je pustio, pogledao... sumnjičavo?
- Je l' ovde živiš?
Oskar je klimnuo glavom. Nikada ranije nije video tog policajca.
Istina, izgledao je ljubazno. Ne. Imao je lice koje bi Oskar u normalnim
okolnostima smatrao ljubaznim. Policajac se štipnuo za nos i rekao:
- Ovaj, vidiš, nešto... se desilo. U susednom ulazu. I ja se tu malo
raspitujem okolo da li je neko nešto čuo. Ili video.
- Koji... koji ulaz?
Policajac je glavom pokazao ka Tomijevom ulazu i trenutna panika je
popustila Oskara.
- Tom. Mislim, nije u samom ulazu, nego... u podrumu. Da nisi možda
čuo ili video nešto neobično tamo? Tokom poslednjih nekoliko dana?
Oskar je odmahnuo glavom. Misli su mu bile tako haotične, da
zapravo ništa nije ni mislio, ali je mislio da će mu strah iscuriti iz očiju, da
je policajcu potpuno vidljiv. A policajac je zaista iskrenuo glavu i upitno ga
pogledao.
- Jesi li dobro?
-...Jesam.
- Nemaš čega da se plašiš. Sada je... gotovo. Tako da ti nemaš zbog
čega da brineš. Jesu li ti roditelji kod kuće?
- Ne. Mama. Ne.
- Okej. Ali doći ću ponovo, pa... možeš malo da porazmisliš da li je
možda bilo nečega što si video.
Policajac mu je otvorio vrata.
- Posle tebe.
- Ne, ja ću samo...
~ 352 ~
Oskar se okrenuo i napregnuo se da hoda prirodno nizbrdo. Na pola
puta se okrenuo i video kako policajac ulazi u njegov ulaz.
Uhvatili su Elija.
Vilica je počela da mu podrhtava, zubi da kucaju i šalju nejasnu
Morzeovu poruku kroz telo, dok je otvarao vrata Elijevog ulaza i krenuo
uz stepenice. Da li su razvukli one trake preko Elijevih vrata, zapečatili
ih?
Reci da mogu da uđem.
Vrata su bila odškrinuta.
Ako je policija bila ovde, zašto su onda ostavili otvorena vrata? Valjda
ne rade tako? Spustio je prste na kvaku, pažljivo gurnuo vrata, ušunjao se
u predsoblje. U stanu je bilo mračno. Nogom je zakačio nešto. Plastičnu
flašu. U prvi mah je pomislio da je u njoj krv, a onda je video da je to
zapravo tečnost koja se koristi za paljenje vatre.
Disanje.
Neko je disao.
Mrdao se.
Zvuk je dolazio iz kupatila. Oskar je krenuo, oprezno korak po korak,
uvukao usne da ućuta zube, pa mu je podrhtavanje prešlo na bradu, vrat,
u začetak njegove adamove jabučice. Zašao je za ćošak, provirio u
kupatilo.
Ovo nije policajac.
Jedan muškarac u odrpanoj odeći klečao je pred kadom, s gornjim
delom tela nagnutim nad nju i izvan Oskarovog vidnog polja. Video je
samo par prljavih, sivih pantalona, par pocepanih cipela, s vrhovima
okrenutim ka pločicama na podu. Kraj mantila.
Matori!
Ali on... diše.
Da. Šištavi udisaji i izdisaji, skoro kao uzdasi, čuli su se iz kupatila i
Oskar se ušunjao, ne razmišljajući. Malo-pomalo video je sve veći deo
kupatila i kad je gotovo stigao do čoveka, video je šta se zapravo dešava.
Lake nije mogao.
Telo na dnu kade delovalo je potpuno bespomoćno. Nije disalo. Stavio
mu je ruku na grudi i konstatovao da srce lupa, ali samo nekoliko puta u
minutu.
Očekivao je nešto... zastrašujuće. Nešto što je bilo u proporciji sa
užasom koji je doživeo u bolnici. Ali ova krvava krpica od osobe nije
izgledala kao da će se ikada više pridići, a kamoli povrediti nekoga. To je
~ 353 ~
bilo samo dete. Povređeno dete.
Bilo je to kao gledati kako nekoga koga volite ubija rak, a onda videti
ćeliju raka pod mikroskopom. Ništa. To? Da li je to uradilo sve ono? To
maleno.
Razorilo mi srce.
Klonuo je, oborio glavu i udario o ivicu kade, uz tup, odjekujući zvuk.
Nije. Mogao. Da ubije dete. Usnulo dete. Jednostavno nije mogao. Bez
obzira...
Tako je preživelo.
To. To. Ne dete. To.
To se bacilo na Virginiju i... to je ubilo Jukea. To. Stvorenje koje je
ležalo pred njim. Stvorenje koje će to ponovo uraditi, drugima. A stvorenje
nije osoba. Nije čak ni disalo, a srce mu je lupalo kao... kao kod životinje u
zimskom snu.
Pomisli na druge.
Zmija otrovnica među ljudima. Da je ne ubijem samo zato što
trenutno izgleda bespomoćno?
A ipak, to nije bilo ono zbog čega se na kraju odlučio. Odluka je stigla
kad je ponovo pogledao u lice; lice prekriveno tankom opnom krvi, i učinilo
mu se da se... smeši.
Smeši svom zlu koje je učinilo.
Dosta.
Podigao je nož iznad grudi stvorenja, povukao noge malo unazad kako
bi svu svoju težinu mogao da prebaci u zamah i:
- AAAAAAA!
Oskar je viknuo.
Matori se nije trznuo, samo se ukočio, okrenuo glavu ka Oskaru i
polako rekao:
- Moram to da uradim. Razumeš?
Oskar ga je prepoznao. Jedan od alkosa iz bloka, ponekad mu se
javlja.
Zašto radi ovo?
To nije imalo značaja. Bitno je bilo da matori ima nož u ruci, nož
uperen pravo u Elijeve gole grudi, dok je ležao tako nezaštićen u kadi.
- Nemoj.
Matori je okrenuo glavu nadesno, nalevo, više kao da je nešto tražio
nego kao da je odmahivao.
~ 354 ~
Ponovo se okrenuo ka kadi, ka nožu. Oskar bi voleo da mu objasni. Da
je to u kadi njegov prijatelj, da je... da ima poklon za to u kadi, da... da je
to Eli.
- Čekaj.
Vrh noža je ponovo bio na Elijevim grudima, pritisnut toliko jako da
je skoro probušio kožu. Oskar zapravo nije ni znao šta radi kad je zavukao
ruku u džep jakne i izvadio Rubikovu kocku, pokazao je matorom.
- Gledaj!
Lake ju je video samo krajičkom oka, kao iznenadni nalet boja usred
sveg crnila, sivila koje ga je okruživalo. Uprkos odlučnosti koja ga je
obuzimala, nije mogao da ne okrene glavu i pogleda o čemu je reč.
Neku kocku klinac drži u ruci. Vesele boje.
Izgledala je potpuno bolesno u ovom okruženju. Papagaj među
vranama. Na trenutak su ga boje sa igračke hipnotisale, a zatim je ponovo
okrenuo pogled ka kadi, ka nožu koji se nalazio između rebara.
Treba samo da... pritisnem.
Odsjaj.
Stvorenje je otvorilo oči.
Napeo se da gurne nož do kraja, i slepoočnica mu je eksplodirala.
Nešto je puklo u kocki kad joj je jedan ćošak udario u glavu matorog i
kad je ispala Oskaru iz ruke. Matori je pao u stranu, završio na plastičnoj
kofi koja je izletela ispod njega, odletela do kraja kupatila uz tresak sličan
bas-bubnju.
Eli se podigao. S vrata, Oskar mu je video samo leđa. Kosa je bila
lepljiva i ravna, a leđa sva u ranama.
Matori je pokušao da se pridigne, ali je Eli ne toliko iskočio koliko
ispao iz kade, na njegova kolena; dete koje se šćućurilo kod tate da ga
uteši. Eli ga je uhvatio za vrat i privukao mu glavu kao da hoće da mu
šapne nešto nežno.
Oskar je izašao iz kupatila kad je Eli zagrizao matorčev vrat. Eli ga
nije video. Ali matori jeste. Pogled mu se ukočio na Oskarovom, nije ga
puštao dok je išao unazad kroz predsoblje.
Oprosti.
Oskar nije uspeo da ispusti glas, ali je usnama oblikovao reč, pre nego
što je skrenuo za ćošak i prekinuo kontakt očima.
Stajao je s rukom na kvaci kad je matori vrisnuo. Zvuk je zatim
nestao, kao da mu je neko stavio ruku preko usta.
Oskar je oklevao. A onda je zatvorio vrata.
~ 355 ~
I zaključao ih.
Ne gledajući desno, prošao je kroz predsoblje, ušao u dnevnu sobu.
Seo u fotelju.
Zapevušio da priguši zvuke iz kupatila.
22 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 7:07 pm
Margita
Administrator
PETI DEO
PUSTI PRAVOG DA UĐE
Ovih dana mije ovo jedina prilika da se pobunim.
(švedski bend) bob hund - Onaj koji se opire
Let the right one in
Let the old dreams die
Let the wrong ones go
They cannot do
What you want them to do.
Morrissey - Let the right one slip in
Iz Dnevnih vesti - 16.45, ponedeljak, 9. novembar 1981.
Policija je u ponedeljak ujutru uhvatila takozvanog ritualnog ubicu.
Nalazio se u jednom podrumu u Blakeberju, u zapadnom Stokholmu.
Portparol policije Bengt Lern:
- Uhapšena je jedna osoba, tačno je.
- Da li ste sigurni da je u pitanju čovek kog ste tražili?
- Prilično. Određeni faktori, međutim, otežavaju identifikovanje.
- Koji faktori?
- U to, nažalost, ovom prilikom ne mogu da ulazim. Muškarac je
nakon privođenja odvezen u bolnicu. Njegovo stanje je opisano kao veoma
kritično.
Zajedno s njim je bio i jedan šesnaestogodišnji dečak. Dečak nije
fizički povređen, ali je u stanju teškog šoka, i prevezen je u bolnicu na
posmatranje.
Policija trenutno pretražuje najbližu okolinu u potrazi za daljim
informacijama u vezi s događajem.
Kralj Karl Gustaf je danas otvorio nov most preko moreuza
Amlesundet u Buhuslenu. Tokom ceremonijalnog govora...
~ 357 ~
Iz dijagnostičkih zabeleški profesora hirurgije T. Halberja,
sačinjenim na zahtev policije:
...Preliminarni pregled otežan... spazmatično trzanje mišića... nelokalizovani
stimulusi centralnog nervnog sistema... prestanak rada srčanog mišića...
Pokretanje mišića prestaje u 14.25... obdukcija pruža dosad nepoznate... teško
deformisani unutrašnji organi...
Jegulja koja mrtva i isečena skače po tiganju... nikada ranije primećeno na
ljudskom tkivu... molim za dozvolu da zadržim telo... s poštovanjem...
Iz novina Vesterurt, nedelja 46
KO JE UBIO NAŠE MAČKE?
„Jedino što mi je ostalo jeste njena ogrlica", kaže Svea Nurdstrem i rukom
pokazuje na snegom prekriveno polje na kom je nađena njena mačka, zajedno sa
mačkama još osam drugih vlasnika iz komšiluka...
Iz emisije Aktuelt, ponedeljak, 9. novembar, 21:00
Policija je ranije ove večeri ušla u stan za koji se veruje da je pripadao
takozvanom ritualnom ubici, koji je jutros uhvaćen.
Dojava građana dovela je do toga da policija konačno locira zgradu u
Blakeberju, pedesetak metara od mesta na kom je begunac jutros nađen.
Naš reporter Folke Almarker je na licu mesta:
„Hitna pomoć upravo iznosi telo čoveka koji je pronađen mrtav u
stanu. Još uvek se ne zna ko je on. Izgleda da u stanu nema nikakvog
nameštaja. Ima indikacija i da je još osoba u skorije vreme boravilo u
stanu."
„Šta radi policija sada?"
„Ceo dan su išli od vrata do vrata, ali da li je to dalo ikakvih
rezultata, još uvek nije saopšteno."
„Hvala ti, Folke."
Kralj Karl Gustaf bi već danas mogao da otvori most Ćern, koji je
završen šest nedelja pre roka...
PUSTI PRAVOG DA UĐE
Ovih dana mije ovo jedina prilika da se pobunim.
(švedski bend) bob hund - Onaj koji se opire
Let the right one in
Let the old dreams die
Let the wrong ones go
They cannot do
What you want them to do.
Morrissey - Let the right one slip in
Iz Dnevnih vesti - 16.45, ponedeljak, 9. novembar 1981.
Policija je u ponedeljak ujutru uhvatila takozvanog ritualnog ubicu.
Nalazio se u jednom podrumu u Blakeberju, u zapadnom Stokholmu.
Portparol policije Bengt Lern:
- Uhapšena je jedna osoba, tačno je.
- Da li ste sigurni da je u pitanju čovek kog ste tražili?
- Prilično. Određeni faktori, međutim, otežavaju identifikovanje.
- Koji faktori?
- U to, nažalost, ovom prilikom ne mogu da ulazim. Muškarac je
nakon privođenja odvezen u bolnicu. Njegovo stanje je opisano kao veoma
kritično.
Zajedno s njim je bio i jedan šesnaestogodišnji dečak. Dečak nije
fizički povređen, ali je u stanju teškog šoka, i prevezen je u bolnicu na
posmatranje.
Policija trenutno pretražuje najbližu okolinu u potrazi za daljim
informacijama u vezi s događajem.
Kralj Karl Gustaf je danas otvorio nov most preko moreuza
Amlesundet u Buhuslenu. Tokom ceremonijalnog govora...
~ 357 ~
Iz dijagnostičkih zabeleški profesora hirurgije T. Halberja,
sačinjenim na zahtev policije:
...Preliminarni pregled otežan... spazmatično trzanje mišića... nelokalizovani
stimulusi centralnog nervnog sistema... prestanak rada srčanog mišića...
Pokretanje mišića prestaje u 14.25... obdukcija pruža dosad nepoznate... teško
deformisani unutrašnji organi...
Jegulja koja mrtva i isečena skače po tiganju... nikada ranije primećeno na
ljudskom tkivu... molim za dozvolu da zadržim telo... s poštovanjem...
Iz novina Vesterurt, nedelja 46
KO JE UBIO NAŠE MAČKE?
„Jedino što mi je ostalo jeste njena ogrlica", kaže Svea Nurdstrem i rukom
pokazuje na snegom prekriveno polje na kom je nađena njena mačka, zajedno sa
mačkama još osam drugih vlasnika iz komšiluka...
Iz emisije Aktuelt, ponedeljak, 9. novembar, 21:00
Policija je ranije ove večeri ušla u stan za koji se veruje da je pripadao
takozvanom ritualnom ubici, koji je jutros uhvaćen.
Dojava građana dovela je do toga da policija konačno locira zgradu u
Blakeberju, pedesetak metara od mesta na kom je begunac jutros nađen.
Naš reporter Folke Almarker je na licu mesta:
„Hitna pomoć upravo iznosi telo čoveka koji je pronađen mrtav u
stanu. Još uvek se ne zna ko je on. Izgleda da u stanu nema nikakvog
nameštaja. Ima indikacija i da je još osoba u skorije vreme boravilo u
stanu."
„Šta radi policija sada?"
„Ceo dan su išli od vrata do vrata, ali da li je to dalo ikakvih
rezultata, još uvek nije saopšteno."
„Hvala ti, Folke."
Kralj Karl Gustaf bi već danas mogao da otvori most Ćern, koji je
završen šest nedelja pre roka...
23 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 7:18 pm
Margita
Administrator
Ponedeljak, 9. novembar
Pulsiranje plave svetlosti po plafonu spavaće sobe. Oskar leži u
krevetu, s rukama iza glave. Ispod kreveta su dve kartonske kutije. U
jednoj su pare, gomila novčanica i dve flaše devedesetpetoprocentnog
alkohola, druga je puna slagalica. Kutija s odećom je ostala.
Da bi sakrio kutije, Oskar je stavio svoj stoni hokej ispred kreveta.
Sutra će ih odneti u podrum, ako bude imao snage. Mama gleda TV, viče
nešto o tome da se njihova zgrada vidi na ekranu. Ali on treba samo da
ode do prozora da bi video isto to, samo iz drugog ugla.
Kutije je sa Elijeve terase prebacio je na svoju dok je još uvek bio dan,
dok se Eli kupao. Kad je izašao iz kupatila, rane na leđima su već bile
zarasle, a Eli pripit od alkohola u krvi.
Ležali su zajedno u krevetu, zagrljeni. Oskar je ispričao šta se desilo
u metrou. Eli je rekao:
- Oprosti. Što sam otpočeo sve ovo.
- Ma, okej je.
Tišina. Dugo. Onda je Eli pitao, obazrivo:
- Da li bi hteo da... budeš kao ja?
- ...Ne. Hteo bih da budem s tobom, ali...
- Ne. Naravno da ne želiš. Shvatam.
U sumrak su konačno ustali, obukli se. Stajali su zagrljeni u dnevnoj
sobi kad su čuli testeru. Brava je pretesterisana. Istrčali su na terasu,
preskočili ogradu, pali prilično mekano na žbunje ispod nje.
Čuli su kako neko iz stana kaže:
- Do đavola, šta je...
Sakrili su se ispod terase. Ali nije bilo vremena.
Eli se okrenuo kao Oskaru i rekao:
- Ja...
Zatvorio je usta. Zatim je poljubio Oskara.
Oskar je nekoliko sekundi gledao kroz Elijeve oči. I video je... sebe
samog. Samo mnogo lepšeg, snažnijeg nego što je sam mislio da je. Viđen
ljubavlju.
Nekoliko sekundi. Glasovi u stanu pored.
Poslednje što je Eli uradio pre nego što su ustali, bilo je da pocepa
papir s Morzeovom azbukom. Sada nepoznate stope gaze po sobi iz koje
mu je Eli kucao. Oskar prislanja ruku na zid.
- Ti...
Pulsiranje plave svetlosti po plafonu spavaće sobe. Oskar leži u
krevetu, s rukama iza glave. Ispod kreveta su dve kartonske kutije. U
jednoj su pare, gomila novčanica i dve flaše devedesetpetoprocentnog
alkohola, druga je puna slagalica. Kutija s odećom je ostala.
Da bi sakrio kutije, Oskar je stavio svoj stoni hokej ispred kreveta.
Sutra će ih odneti u podrum, ako bude imao snage. Mama gleda TV, viče
nešto o tome da se njihova zgrada vidi na ekranu. Ali on treba samo da
ode do prozora da bi video isto to, samo iz drugog ugla.
Kutije je sa Elijeve terase prebacio je na svoju dok je još uvek bio dan,
dok se Eli kupao. Kad je izašao iz kupatila, rane na leđima su već bile
zarasle, a Eli pripit od alkohola u krvi.
Ležali su zajedno u krevetu, zagrljeni. Oskar je ispričao šta se desilo
u metrou. Eli je rekao:
- Oprosti. Što sam otpočeo sve ovo.
- Ma, okej je.
Tišina. Dugo. Onda je Eli pitao, obazrivo:
- Da li bi hteo da... budeš kao ja?
- ...Ne. Hteo bih da budem s tobom, ali...
- Ne. Naravno da ne želiš. Shvatam.
U sumrak su konačno ustali, obukli se. Stajali su zagrljeni u dnevnoj
sobi kad su čuli testeru. Brava je pretesterisana. Istrčali su na terasu,
preskočili ogradu, pali prilično mekano na žbunje ispod nje.
Čuli su kako neko iz stana kaže:
- Do đavola, šta je...
Sakrili su se ispod terase. Ali nije bilo vremena.
Eli se okrenuo kao Oskaru i rekao:
- Ja...
Zatvorio je usta. Zatim je poljubio Oskara.
Oskar je nekoliko sekundi gledao kroz Elijeve oči. I video je... sebe
samog. Samo mnogo lepšeg, snažnijeg nego što je sam mislio da je. Viđen
ljubavlju.
Nekoliko sekundi. Glasovi u stanu pored.
Poslednje što je Eli uradio pre nego što su ustali, bilo je da pocepa
papir s Morzeovom azbukom. Sada nepoznate stope gaze po sobi iz koje
mu je Eli kucao. Oskar prislanja ruku na zid.
- Ti...
24 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 7:19 pm
Margita
Administrator
Utorak, 10. novembar
Oskar u utorak nije otišao u školu. Ostao je u krevetu i slušao
zvukove kroza zid, pitao se da li će naći nešto što će ih odvesti do njega.
Do popodneva su se utišali, a još uvek nisu došli na njegova vrata.
Tada je ustao, obukao se i otišao do Elijevog ulaza. Vrata stana su
bila zapečaćena. Nije moglo da se uđe. Dok je stajao pred njima i gledao,
jedan policajac je došao uz stepenice. Ali on je samo jedan radoznali dečak
iz susedstva.
Kad je pao mrak, odneo je kutije u podrum i prekrio ih jednim starim
tepihom. Kasnije će odlučiti šta će s njima. Ako neko provali u njihov
podrum, ima poprilično da se obraduje.
Dugo je sedeo u mraku podruma, razmišljao o Eliju, o Tomiju, o
matorcu. Eli mu je sve ispričao; da mu nije bila namera da sve ispadne
tako kako je ispalo.
Ali Tomi je preživeo. Biće dobro. To je njegova mama ispričala
Oskarovoj mami. Sutra bi trebalo da se vrati kući.
Sutra.
Sutra će Oskar ponovo ići u školu.
Kod Jonija, Tomasa...
Moraćemo ponovo da počnemo da ga treniramo.
Jonijevi hladni, čvrsti prsti na njegovim obrazima. Pritiskaju mekano
meso ka vilici, dok mu se usta nevoljno otvore.
Skiči ko prase.
Oskar je prekrstio prste, naslonio glavu na njih, pogledao brdašce
koje je obrazovao tepih preko kutija. Ustao je, svukao tepih i otvorio
kutiju s novcem. Novčanice od hiljadu kruna, sto kruna, razbacane,
nekoliko svežnjeva. Brljao je rukom kroz pare dok nije napipao plastičnu
flašu. Zatim je otišao do stana i uzeo šibice.
Usamljeni reflektor bacao je hladno, belo svetio preko školskog
dvorišta. Izvan kruga svetlosti nazirale su se konture igračaka i sportske
opreme. Stolovi za stoni tenis koji su bili toliko ispucali da se po njima nije
moglo igrati bilo čim drugim jedino teniskom loptom, bili su prekriveni
ceradom. Nekoliko redova prozora u školi bilo je osvetljeno. Večernji
kursevi. Zbog njih je i jedan sporedni školski ulaz bio otvoren.
Neosvetljenim hodnicima je došao do svoje učionice. Na trenutak je
pogledao klupe. Učionica je delovala nestvarno, ovako uveče; kao da je
duhovi koji šapuću koriste za svoje predavanje, kako god ono izgledalo.
~ 360 ~
Otišao je do Jonijeve klupe, podigao poklopac i usuo nekoliko
decilitara alkohola u nju. Tomasova klupa: isto. Nekoliko trenutaka je
stajao ispred Mikeove klupe. Od nje je odustao. Zatim je seo za svoju
klupu. Pustio da se natopi. Kao što se radi sa ugljem za roštilj.
Ja sam duh. Buuu... buuu...
Otvorio je poklopac na klupi, izvadio Potpaljivačicu, nasmešio se
naslovu i stavio je u torbu. Knjiga iz švedskog u kojoj je napisao priču koja
mu se sviđala. Omiljena olovka. U torbu. Zatim je ustao, napravio krug u
učionici i jednostavno uživao što je tu. U miru.
Hemijski miris se proširio od Jonijeve klupe kad je Oskar ponovo
podigao poklopac, izvadio šibice.
Ne, čekaj...
Otišao je na kraj učionice i doneo dva dugačka drvena lenjira s police.
Jednim je podbočio poklopac Jonijeve, drugim Tomasove klupe. Inače bi se
vatra ugasila čim bi spustio poklopac.
Dve izglednele praistorijske zveri, otvaraju čeljusti za hranom.
Zmajevi.
Kresnuo je šibicu, držao je u ruci dok se plamen nije povećao. A onda
ju je pustio.
Pala je, zlatna kapljica s njegove ruke i -
VUUMM!
U pizd...
Oči su ga zabolele kad je omanja vatrena kometa izletela iz klupe,
liznula mu lice. Zateturao se unazad; mislio je da će se zapaliti kao ugalj,
ali klupa je eksplodirala, sve se pretvorilo u jedan jedini veliki plamen koji
se izdizao do plafona.
Previše je gorelo.
Svetlo je plesalo, lepršalo po zidovima učionice, a papirni natpis iznad
Jonijeve klupe se otkačio, pao na zemlju sa zapaljenim slovima P i Q.
Druga polovina natpisa klatila se u širokom luku i plamen je pao i na
Tomasovu klupu koja se istog trenutka zapalila uz isti VUUMM udarac,
dok je Oskar istrčavao iz učionice s torbom koja mu se klatila na leđima.
A šta ako cela škola...
Kad je stigao do kraja hodnika, zvona su se oglasila. Metalno zvečanje
ispunilo je zgradu i tek kad je krenuo niz stepenice, shvatio je da je reč o
protivpožarnom alarmu.
U dvorištu, zvono je besno pozivalo učenike kojih nije bilo, sakupilo je
školske utvare i pratilo Oskara do pola puta kući.
min@
~ 361 ~
Tek kad je stigao do stare prodavnice Konsum, kad se zvono više nije
čulo, opustio se. Mirno je nastavio kući.
U ogledalu u kupatilu video je da su mu trepavice savijene, spržene.
Kad je prstom prešao preko njih, otpale su.
Oskar u utorak nije otišao u školu. Ostao je u krevetu i slušao
zvukove kroza zid, pitao se da li će naći nešto što će ih odvesti do njega.
Do popodneva su se utišali, a još uvek nisu došli na njegova vrata.
Tada je ustao, obukao se i otišao do Elijevog ulaza. Vrata stana su
bila zapečaćena. Nije moglo da se uđe. Dok je stajao pred njima i gledao,
jedan policajac je došao uz stepenice. Ali on je samo jedan radoznali dečak
iz susedstva.
Kad je pao mrak, odneo je kutije u podrum i prekrio ih jednim starim
tepihom. Kasnije će odlučiti šta će s njima. Ako neko provali u njihov
podrum, ima poprilično da se obraduje.
Dugo je sedeo u mraku podruma, razmišljao o Eliju, o Tomiju, o
matorcu. Eli mu je sve ispričao; da mu nije bila namera da sve ispadne
tako kako je ispalo.
Ali Tomi je preživeo. Biće dobro. To je njegova mama ispričala
Oskarovoj mami. Sutra bi trebalo da se vrati kući.
Sutra.
Sutra će Oskar ponovo ići u školu.
Kod Jonija, Tomasa...
Moraćemo ponovo da počnemo da ga treniramo.
Jonijevi hladni, čvrsti prsti na njegovim obrazima. Pritiskaju mekano
meso ka vilici, dok mu se usta nevoljno otvore.
Skiči ko prase.
Oskar je prekrstio prste, naslonio glavu na njih, pogledao brdašce
koje je obrazovao tepih preko kutija. Ustao je, svukao tepih i otvorio
kutiju s novcem. Novčanice od hiljadu kruna, sto kruna, razbacane,
nekoliko svežnjeva. Brljao je rukom kroz pare dok nije napipao plastičnu
flašu. Zatim je otišao do stana i uzeo šibice.
Usamljeni reflektor bacao je hladno, belo svetio preko školskog
dvorišta. Izvan kruga svetlosti nazirale su se konture igračaka i sportske
opreme. Stolovi za stoni tenis koji su bili toliko ispucali da se po njima nije
moglo igrati bilo čim drugim jedino teniskom loptom, bili su prekriveni
ceradom. Nekoliko redova prozora u školi bilo je osvetljeno. Večernji
kursevi. Zbog njih je i jedan sporedni školski ulaz bio otvoren.
Neosvetljenim hodnicima je došao do svoje učionice. Na trenutak je
pogledao klupe. Učionica je delovala nestvarno, ovako uveče; kao da je
duhovi koji šapuću koriste za svoje predavanje, kako god ono izgledalo.
~ 360 ~
Otišao je do Jonijeve klupe, podigao poklopac i usuo nekoliko
decilitara alkohola u nju. Tomasova klupa: isto. Nekoliko trenutaka je
stajao ispred Mikeove klupe. Od nje je odustao. Zatim je seo za svoju
klupu. Pustio da se natopi. Kao što se radi sa ugljem za roštilj.
Ja sam duh. Buuu... buuu...
Otvorio je poklopac na klupi, izvadio Potpaljivačicu, nasmešio se
naslovu i stavio je u torbu. Knjiga iz švedskog u kojoj je napisao priču koja
mu se sviđala. Omiljena olovka. U torbu. Zatim je ustao, napravio krug u
učionici i jednostavno uživao što je tu. U miru.
Hemijski miris se proširio od Jonijeve klupe kad je Oskar ponovo
podigao poklopac, izvadio šibice.
Ne, čekaj...
Otišao je na kraj učionice i doneo dva dugačka drvena lenjira s police.
Jednim je podbočio poklopac Jonijeve, drugim Tomasove klupe. Inače bi se
vatra ugasila čim bi spustio poklopac.
Dve izglednele praistorijske zveri, otvaraju čeljusti za hranom.
Zmajevi.
Kresnuo je šibicu, držao je u ruci dok se plamen nije povećao. A onda
ju je pustio.
Pala je, zlatna kapljica s njegove ruke i -
VUUMM!
U pizd...
Oči su ga zabolele kad je omanja vatrena kometa izletela iz klupe,
liznula mu lice. Zateturao se unazad; mislio je da će se zapaliti kao ugalj,
ali klupa je eksplodirala, sve se pretvorilo u jedan jedini veliki plamen koji
se izdizao do plafona.
Previše je gorelo.
Svetlo je plesalo, lepršalo po zidovima učionice, a papirni natpis iznad
Jonijeve klupe se otkačio, pao na zemlju sa zapaljenim slovima P i Q.
Druga polovina natpisa klatila se u širokom luku i plamen je pao i na
Tomasovu klupu koja se istog trenutka zapalila uz isti VUUMM udarac,
dok je Oskar istrčavao iz učionice s torbom koja mu se klatila na leđima.
A šta ako cela škola...
Kad je stigao do kraja hodnika, zvona su se oglasila. Metalno zvečanje
ispunilo je zgradu i tek kad je krenuo niz stepenice, shvatio je da je reč o
protivpožarnom alarmu.
U dvorištu, zvono je besno pozivalo učenike kojih nije bilo, sakupilo je
školske utvare i pratilo Oskara do pola puta kući.
min@
~ 361 ~
Tek kad je stigao do stare prodavnice Konsum, kad se zvono više nije
čulo, opustio se. Mirno je nastavio kući.
U ogledalu u kupatilu video je da su mu trepavice savijene, spržene.
Kad je prstom prešao preko njih, otpale su.
25 Re: Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje Pet Apr 27, 2012 7:19 pm
Margita
Administrator
Sreda, 11. novembar
Nije otišao u školu. Glavobolja. Telefon je pozvonio oko devet. Nije se
javio. U podne je video Tomija i njegovu mamu kako prolaze ispod
njegovog prozora. Tomi je išao polupognuto, polako. Kao starac. Oskar se
sakrio ispod prozora dok su prolazili.
Telefon je zvonio u razmacima od sat vremena. Na kraju, u dvanaest,
javio se :
- Da, Oskar ovde.
- Zdravo. Ja sam Bertil Svanberj i, kao što možda znaš, ja sam
direktor škole u kojoj si...
Spustio je slušalicu. Telefon je ponovo pozvonio. Na trenutak ga je
posmatrao kako zvoni, zamišljajući direktora u kariranom sakou kako
lupka prstima, pravi grimase. Zatim se obukao i sišao u podrum.
Izvadio je slagalicu, pogledao belu drvenu kutiju u kojoj su svetlucale
stotine delića staklenog jajeta. Eli je poneo samo nekoliko hiljada i kocku.
Zatvorio je kutiju sa slagalicama, otvorio drugu, provukao ruku kroz
šuštave novčanice. Uzeo ih u šaku, bacio na pod. Stavio u džepove. Izvadio
ih jednu po jednu, igrao se serije „Dečak sa zlatnim pantalonama", dečak
koji može beskonačno da izvlači novčanice iz džepova, dok se nije umorio.
Dvanaest zgužvanih hiljadarki i sedam stotki stajalo je pored njegovih
nogu.Skupio je hiljadarke u gomilu i savio ih. Stotke je vratio, zatvorio
kutiju. Popeo se do stana, našao jedan beli koverat i stavio hiljadarke u
njega. Seo držeći koverat u ruci i pitao se šta da radi. Nije hteo da piše;
neko bi mogao da prepozna njegov rukopis.
Telefon je pozvonio.
Prestani više. Shvati da me nema.
Neko je želeo ozbiljno da porazgovara s njim. Neko je hteo da ga pita
da li razume šta je uradio. Razumeo je odlično. I Joni i Tomas su sigurno
razumeli. Odlično. Nema o čemu da se priča.
Otišao je do svog stola i izvadio slova za precrtavanje. Nasred koverte
~ 362 ~
precrtao je „T" i ,,0". ,,M" je ispalo malo krivo, ali je „I" bilo pravo.
Kad je otvorio vrata Tomijevog ulaza, s kovertom u jakni, bio je više
uplašen nego prethodne noći u školi. Oprezno, dok mu je srce tuklo, ubacio
je koverat u Tomijevo sanduče da niko ne bi čuo i došao do vrata ili ga
video kroz prozor. Ali niko nije došao, i kad se Oskar vratio u svoj stan,
osetio se malo bolje. Na trenutak. Dok mu se ponovo nije prišunjalo.
Neću... biti ovde.
Mama je došla kući u tri, nekoliko sati ranije nego inače. Oskar je bio
u dnevnoj sobi i puštao ploču Vikinga. Mama je ušla u sobu, podigla iglu i
isključila gramofon. Po njenom licu je pretpostavljao da zna.
- Kako si?
- Ne baš najbolje.
- Aha...
Uzdahnula je i sela na kauč.
- Zvao me je direktor. Na posao. Rekao mi je da... da je izbio požar
sinoć. U školi.
- Aha. Pa, je l' izgorela?
- Nije, ali...
Zatvorila je usta, nekoliko sekundi je zurila u tepih. Zatim je podigla
pogled i susrela se sa Oskarovim.
- Oskare. Jesi li to to uradio?
Pogledao ju je pravo u oči i rekao:
-Ne.
Pauza.
- Dobro, pošto je očigledno mnogo toga u učionici uništeno, a Jonijeva i
Tomasova klupa... izgleda da je na njima počelo.
- Mhm.
- A oni su prilično sigurni da... da si ti to uradio.
- Ali nisam.
Mama je ostala na kauču. Disala je kroz nos. Sedeli su na metar jedno
od drugog, na beskrajnoj udaljenosti.
- Žele da... razgovaraju s tobom.
- Ja ne želim da razgovaram s njima.
I veče će biti dugo. Nema ništa na TV-u.
Uveče Oskar nije mogao da zaspi. Ustao je, na prstima otišao do
prozora. Učinilo mu se da neko sedi na penjalici na igralištu. Ali, naravno,
samo je umislio. Svejedno, nastavio je da zuri u senku dok mu kapci nisu
postali preteški.
~ 363 ~
Vratio se u krevet, ali opet nije mogao da zaspi. Pažljivo je kucnuo u
zid. Nije bilo odgovora. Samo suvi zvuk njegovih vrhova prstiju, zglobova
kako udaraju o beton, kucaju na vrata koja su zauvek zatvorena.
Nije otišao u školu. Glavobolja. Telefon je pozvonio oko devet. Nije se
javio. U podne je video Tomija i njegovu mamu kako prolaze ispod
njegovog prozora. Tomi je išao polupognuto, polako. Kao starac. Oskar se
sakrio ispod prozora dok su prolazili.
Telefon je zvonio u razmacima od sat vremena. Na kraju, u dvanaest,
javio se :
- Da, Oskar ovde.
- Zdravo. Ja sam Bertil Svanberj i, kao što možda znaš, ja sam
direktor škole u kojoj si...
Spustio je slušalicu. Telefon je ponovo pozvonio. Na trenutak ga je
posmatrao kako zvoni, zamišljajući direktora u kariranom sakou kako
lupka prstima, pravi grimase. Zatim se obukao i sišao u podrum.
Izvadio je slagalicu, pogledao belu drvenu kutiju u kojoj su svetlucale
stotine delića staklenog jajeta. Eli je poneo samo nekoliko hiljada i kocku.
Zatvorio je kutiju sa slagalicama, otvorio drugu, provukao ruku kroz
šuštave novčanice. Uzeo ih u šaku, bacio na pod. Stavio u džepove. Izvadio
ih jednu po jednu, igrao se serije „Dečak sa zlatnim pantalonama", dečak
koji može beskonačno da izvlači novčanice iz džepova, dok se nije umorio.
Dvanaest zgužvanih hiljadarki i sedam stotki stajalo je pored njegovih
nogu.Skupio je hiljadarke u gomilu i savio ih. Stotke je vratio, zatvorio
kutiju. Popeo se do stana, našao jedan beli koverat i stavio hiljadarke u
njega. Seo držeći koverat u ruci i pitao se šta da radi. Nije hteo da piše;
neko bi mogao da prepozna njegov rukopis.
Telefon je pozvonio.
Prestani više. Shvati da me nema.
Neko je želeo ozbiljno da porazgovara s njim. Neko je hteo da ga pita
da li razume šta je uradio. Razumeo je odlično. I Joni i Tomas su sigurno
razumeli. Odlično. Nema o čemu da se priča.
Otišao je do svog stola i izvadio slova za precrtavanje. Nasred koverte
~ 362 ~
precrtao je „T" i ,,0". ,,M" je ispalo malo krivo, ali je „I" bilo pravo.
Kad je otvorio vrata Tomijevog ulaza, s kovertom u jakni, bio je više
uplašen nego prethodne noći u školi. Oprezno, dok mu je srce tuklo, ubacio
je koverat u Tomijevo sanduče da niko ne bi čuo i došao do vrata ili ga
video kroz prozor. Ali niko nije došao, i kad se Oskar vratio u svoj stan,
osetio se malo bolje. Na trenutak. Dok mu se ponovo nije prišunjalo.
Neću... biti ovde.
Mama je došla kući u tri, nekoliko sati ranije nego inače. Oskar je bio
u dnevnoj sobi i puštao ploču Vikinga. Mama je ušla u sobu, podigla iglu i
isključila gramofon. Po njenom licu je pretpostavljao da zna.
- Kako si?
- Ne baš najbolje.
- Aha...
Uzdahnula je i sela na kauč.
- Zvao me je direktor. Na posao. Rekao mi je da... da je izbio požar
sinoć. U školi.
- Aha. Pa, je l' izgorela?
- Nije, ali...
Zatvorila je usta, nekoliko sekundi je zurila u tepih. Zatim je podigla
pogled i susrela se sa Oskarovim.
- Oskare. Jesi li to to uradio?
Pogledao ju je pravo u oči i rekao:
-Ne.
Pauza.
- Dobro, pošto je očigledno mnogo toga u učionici uništeno, a Jonijeva i
Tomasova klupa... izgleda da je na njima počelo.
- Mhm.
- A oni su prilično sigurni da... da si ti to uradio.
- Ali nisam.
Mama je ostala na kauču. Disala je kroz nos. Sedeli su na metar jedno
od drugog, na beskrajnoj udaljenosti.
- Žele da... razgovaraju s tobom.
- Ja ne želim da razgovaram s njima.
I veče će biti dugo. Nema ništa na TV-u.
Uveče Oskar nije mogao da zaspi. Ustao je, na prstima otišao do
prozora. Učinilo mu se da neko sedi na penjalici na igralištu. Ali, naravno,
samo je umislio. Svejedno, nastavio je da zuri u senku dok mu kapci nisu
postali preteški.
~ 363 ~
Vratio se u krevet, ali opet nije mogao da zaspi. Pažljivo je kucnuo u
zid. Nije bilo odgovora. Samo suvi zvuk njegovih vrhova prstiju, zglobova
kako udaraju o beton, kucaju na vrata koja su zauvek zatvorena.
Poruka [Strana 1 od 2]
Idi na stranu : 1, 2
» Svet književnosti » Forumska biblioteka » Fantastika/Horor » Jon Ajvide Lindkvist - Pusti pravog da udje
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
|
|
|
