U spomen na Surendru Dahjabhaja Patela.
Nedostaješ nam, prijatelju.
Koga tražiš
Kako se ono zvaše verovatno ćeš ga naći na utakmici u našoj palanci Znaš šta mislim ovo
je palanka, sinko
Svi navijamo za naš tim
Džejms Makmartri

Neki (ali ne svi) zatečeni u Česters Milu, na Dan Kupole:
GRADSKI ZVANIČNICI:
Endi Sanders, prvi gradski otac
Džim Reni, drugi gradski otac
Andrea Grineli, treći gradski otac
OSOBLJE DlVLJE RUŽE ROUZ:
Rouz Tvitčel, vlasnica
Del Barbara, kuvar
Enson Viler, perač suña
Endži Makejn, konobarica
Dodi Sanders, konobarica
POLICAJCI:
Hauard Djuk Perkins, šef policije
Piter Randolf, pomoćnik šefa policije
Marti Arseno, policajac
Fredi Denton, policajac
Džordž Frederik, policajac
Rupert Libi, policajac
Tobi Vilan, policajac
Linda Everet, policajac
Stejsi Mogin, policajac dispečer
Džunior Reni, specijalni zamenik
Džordži Ru, specijalni zamenik
Frenk Deleseps, specijalni zamenik
Melvin Sirls, specijalni zamenik
Karter Tibodi, specijalni zamenik
SVEŠTENICI:
Prečasni Lester Kogins, iz Crkve Hrista Spasitelja
Prečasna Pajper Libi, iz Prve kongregacione crkve
MEDICINSKO OSOBLJE:
Ron Heskel, doktor
Rasti Everet, lekarski pomoćnik
Džini Tomlinson, medicinska sestra
Dagi Tvitčel, bolničar
Džina Bafalino, dobrovoljna medicinska sestra
Harijet Bigelou, dobrovoljna medicinska sestra
KLINCI:
Litl Volter Buši
Strašilo Džo Maklači
Nori Kalvert Ben Drejk
Džudi i Dženel Everet
Oli i Rori Dinsmor
VlĐENIJI GRAĐANI:
Tomi i Vilou Anderson, vlasnici upravitelji Dipersa
Stjuart i Fernald Boui, vlasnici upravitelji Bouijevog pogrebnog zavoda
Džo Bokser, zubar
Romeo Berpi, vlasnik upravitelj Berpijeve robne kuće
Fil Buši ili Šef, glavni kuvar sumnjive reputacije
Samanta Buši, njegova supruga
Džek Kejl, menadžer samoposluge
Erni Kalvert, menadžer samoposluge (u penziji)
Džoni Karver, radnik u bakalnici
Olden Dinsmor, proizvoñač mleka
Rodžer Kilijan, proizvoñač pilića
Lisa Džejmison, bibliotekarka
Kler Maklači, mama Strašila Džoa Alva
Drejk, Benijeva mama
Stabi Norman, trgovac starinama
Brenda Perkins, supruga šefa policije Perkinsa
Džulija Šamvej, vlasnicaurednica lokalnih novina
Toni Gaja, sportski novinar
Pit Friman, novinski fotograf
Sem Verdro Štrokavi, gradski pijanac
DOŠLJACI:
Alisa i Ejdan Eplton, siročad Kupole („kupoločad“)
Terston Maršal, obrazovan čovek, vičan lečenju
Kerolin Sterdžes, postdiplomac
PSI VREDNI POMENA:
Horas, korgi Džulije Šamvej
Klover, nemački ovčar Pajper Libi
Odri, zlatni retriver Everetovih

AVION I MRMOT
Česters Mil je blistao pod jutarnjim suncem kao da je jutros podignut. Tako je izgledao
Klodet Sanders sa visine od sedamsto metara, na času letenja. Automobili su grabili Glavnom
ulicom, namigujući pod suncem. Činilo joj se da će oštri toranj Kongregacione crkve svakog časa
razderati besprekorno čisto nebo. Sunce se odražavalo na površini reke Prestil, dok je seneka V
letela preko nje. Voda i avion su sekli grad po istom, dijagonalnom kursu.
„Čak, mislim da sam videla dva dečaka pored Mirovnjačkog mosta! Pecaju!“ Osmehnula
se, poneta oduševljenjem. Časove letenja je plaćao njen suprug Endi, najviši zvaničnik gradića,
iako je iz sveg srca verovao da bi Bog dao čoveku krila da je hteo da on leti. Njen mužić je bio
mek kao duša. Na kraju bi uvek bilo po njenom. Od samog početka je uživala u letenju. Nije to
bila obična radost, već istinsko oduševljenje. Danas je po prvi put uvidela šta čini letenje
čudesnim i magičnim.
Čak Tompson, njen instruktor, blago je dodirnuo upravljač pre nego što je pokazao na
instrument tablu. „Siguran sam da si u pravu“, rekao je, „ali ne zaboravljaj gde smo i šta radimo,
Klodi, jel’ važi?“
„Izvini, izvini.“
„Nema potrebe za izvinjavanjem.“ Godinama je učio ljude da lete. Voleo je polaznike
poput Klodi, one koji rado usvajaju nova znanja. Endi Sanders će možda uskoro dobrano odrešiti
kesu. Seneka joj se dopadala. Izrazila je želju da kupi istu takvu, samo novu. Reč je o miliončetu
dolara. Klodi Sanders nije bila razmažena, ali je upražnjavala nekoliko skupih hobija, koje je
srećni Endi svesrdno finansirao.
Čak je voleo baš ovakve dane: neograničenu vidljivost, bez daška vetra, savršene uslove
za učenje. Seneka se ipak ljuljala, zbog nervoznog petljanja s komandama.
„Nema potrebe za nervozom. Letećemo iznad Stodevetnaestice. Spusti se se na trista
metara.“
Poslušala ga je. Čak se opustio. Avion je ponovo mirno odmicao nebom.
Preleteli su preko Renijevog placa za prodaju polovnih automobila i ostavili grad za
sobom. Polja su se pružala s obe strane Stodevetnaestice. Drveće je plamtelo od jesenjih boja.
Senekina krstasta senka je letela preko asfalta. Tamno krilo je nakratko prešlo preko
čovekamrava, s rancem na leñima. Čovekmrav je podigao glavu i mahnuo. Čak mu je uzvratio
pozdrav, iako je znao da ga onaj na zemlji ne vidi.
„Prokleto divan dan!“, kliknula je Klodi. Čak se nasmejao.
Ostalo im je još četrdeset sekundi života.
Mrmot je trapavo grabio pored Stodevetnaestice. Išao je u pravcu kilometar i po
udaljenog Česters Mila. Plac za prodaju polovnih automobila Džima Renija bio je za njega samo
niz treperavih odblesaka, na mestu gde je put skretao ulevo. Mrmot je planirao (koliko god se za
mrmota to može reći), da šmugne nazad u šumu, mnogo pre nego što tamo stigne. Ivica druma je
zasad bila bezbedna. Nije hteo da se ovoliko udaljava od svog boravišta, ali ga je sunce prijatno
grejalo po leñima.
Nozdrve su mu se punile prepoznatljivim mirisima. U glavi su mu se obrazovali
rudimentarni obrisi, koje bi neko mogao nazvati slikama.
Zastao je da bi se nakratko oslonio na zadnje šape. Vid mu je oslabio, ali je još bio
dovoljno dobar da bi razaznao ljudsko biće. Hodalo je u njegovom pravcu na drugoj strani druma.
Mrmot je rešio da nastavi put. Ljudska bića su ponekad ostavljala jestiv otpad za sobom.
Bio je star i debeo. Za života je opustošio mnogo kanti za ñubre. Puteve do deponije
Česters Mila poznavao je kao tri tunela svoje jazbine. Na ñubrištu je uvek bilo ukusnih stvari za
jelo. Ljuljao se, prebacujući se s nožice na nožicu, kao što dolikuje matorom mrmotu. Motrio je
ljudsko biće na drugoj strani druma.
Zaustavilo se. Mrmot je shvatio da je opažen. Video je palu brezu desno od sebe.
Sakriće se ispod drveta, dok ljudsko biće ne proñe. Zatim će ispitati njegove tragove, u
potrazi za ukusnim poslasticama...
To su bile poslednje mrmotove misli. Učinio je još tri sitna, gegava koraka, iako je bio
presečen nadvoje pre nego što se srušio pored puta. Krv je brizgala na sve strane. Utroba mu se
prosula po prašini. Zadnje noge su se dva puta trznule i zauvek umirile.
Njegova poslednja misao pre večite tame koja čeka sve nas, mrmote i ljude podjednako,
beše: Šta se desilo?
Sve iglice na brojčanicima instrument table su zamrle.
„Šta se, doñavola, dogaña?“, reče Klodi Sanders. Okrenula se prema Čaku.
Pogledala ga je razrogačenim očima, zbunjeno i bez panike. Nije bilo vremena za paniku.
Čak nije gledao u instrumenttablu. Posmatrao je kako se nos aviona savija ka njemu. Oba
propelera su se raspala pred njegovim očima.
Nije imao vremena da išta vidi. Nije bilo vremena za reakciju. Seneka je eksplodirala
iznad Stodevetnaestice. Posejala je plamen po poljima, plamen i delove tela. Klodetina
zadimljena podlaktica je tresnula pored mrmota, uredno presečenog nadvoje.
Bio je dvadeset prvi oktobar.
BARBI
Barbiju je laknulo kad je prošao pored Fud Sitija i ostavio centar gradića za sobom.
Osećao se još bolje kad je prošao pored natpisa:
NAPUŠTATE NASEOBINU ČESTERS MIL
VRATITE NAM SE ŠTO PRE!
Bilo mu je drago što odlazi odavde, ne samo zato što je dobio batine.
Uživao je u selidbi. Dobio je svoje na parkiralištu Dipersa ali je dve nedelje pre toga
hodao pod vlastitim sivim oblačkom.
„U duši sam skitnica“, obratio se samom sebi, sa osmehom, „skitnica na putu ka Velikom
nebu.“ Doñavola, zašto ne bih bio? Montana! Ili Vajoming. Možda i jebeni Rapid Siti, Južna
Dakota. Otići ću bilo gde, samo da ne budem ovde.
Okrenuo se, u pravcu sve bližeg zvuka motora. Podigao je palac i krenuo unatraške.
Video je divnu kombinaciju: stari, prljavi ford pikap, s mladom plavušom za volanom. Odlučila
se za njemu najdražu, pepeljastoplavu nijansu.
Najsrdačnije se osmehnuo. Devojka za volanom pikapa uzvratila mu je osmehom.
Poješće poslednji ček s platom iz Divlje ruže Rouz, ako je imala i dan više od devetnaest
godina. Bila je premlada za gospodina od trideset leta, iako im zakon ne bi stajao na putu, kao što
se govorilo u Ajovi njegovog detinjstva, provedenog u senkama kukuruza.
Kamion je usporio. Požurio je ka njemu... ali je on ponovo ubrzao. Nakratko ga je
osmotrila u prolazu. Još uvek se smešila, ali žalosno. Mozak mi je na trenutak preskočio, govorio
je taj osmeh, ali sam se brzo dozvala pameti.
Barbi je pomislio da je odnekud zna, iako nije bio siguran odakle. Nedelje ujutru u Divljoj
ruži uvek su bile prava ludnica. Pomislio je da je video sa starijim čovekom, verovatno ocem.
Lica su im bila uglavnom uronjena u rašireni nedeljni Tajms. Da je mogao da joj se obrati u
prolazu, rekao i joj: Mogla si da me primiš na suvozačko sedište, kad si već jela moju kobasicu i
jaja.
Sudbina mu nije pružila tu priliku. Samo je podigao ruku, u nema ljutiš pozdravu.
Zadnja svetla pikapa su zatreperila, kao da se predomišlja. Vozilo je ubrzalo kad su se
ugasila.
Često će se sećati ove scene, obasjane toplim oktobarskim suncem, dok se situacija u
Milu bude pogoršavala iz dana u dan. Neprestano će razmišljati o predomišljanju, u obliku
treptanja zadnjih svetala... kao da ga je ipak prepoznala.
To je kuvar iz Divlje ruže Rouz. Skoro sam siguran. Možda bi trebalo...
I bolji ljudi od njega su padali u ponor zvani možda. Njegov život bi pošao potpuno
drugačijim tokom da se predomislila. Sigurno je uspela, zato što nikad nije video zgodnu plavušu
u prljavom, starom fordu F-150. Prešla je granicu gradskog atara nekoliko minuta (ili čak
sekundi) pre nego što se naglo zatvorila.
Bio bi na bezbednom, s druge strane, da ga je povezla.
Izuzev, palo bi mu na pamet, kad san nije hteo na oči, ako zaustavljanje da bi me pokupila
ne bi predugo trajalo. I u tom slučaju ne bih bio ovde, baš kao ni ona.
Ograničenje brzine na Stodevetnaestici je osamdeset kilometara na čas. Pri toj brzini...
U tom trenutku bi pomislio na avion.
Avion je preleteo preko njega, baš kad je prošao pored Renijevog placa za prodaju
polovnih automobila. Nije voleo to mesto. Na njemu ne bi kupio ni limun (već godinu dana nije
imao kola, poslednja je prodao u Punta Gordi, Florida). Džim Reni Džunior je bio meñu
napadačima one noći na parkiralištu Dipersa. Dečkić iz fakultetskog bratstva je hteo da se
dokaže. Dokazivao se s gomilom drugara, pošto sam nije mogao. Barbi je znao da Džim Džuniori
ovog sveta tako izravnavaju račune.
Ostavio ih je za sobom. Džima Džuniora, Džima Renija, Divlju ružu Rouz (Pržene lignje
su naš specijalitet! Uvek „u komadu“, nikad „iseckane“), Endži Makejn, Endija Sandersa. Stekao
je sadržajno iskustvo, uključujući i Dipers. (Batine na parkiralištu su naš specijalitet!) Sve je to
sad iza njega. Šta je ispred? Pa, vrata Amerike. Doviñenja, palanko, zdravo, Veliko nebo.
Možda će, doñavola, ponovo zapucati na jug. Dan je bio divan, ali će zima nahrupiti svom
snagom posle par stranica kalendara. Jug se nameće kao mudar izbor. Nikad nije bio u Maskl
Šolsu, ali mu se ime dopadalo.
Zvučalo je kao prokleta poezija. Ideja ga je toliko oraspoložila da je podigao glavu i
veselo mahnuo, kad je čuo zvuk avionskog motora. Nadao se da će mu pilot otpozdraviti krilima,
ali se to nije dogodilo, iako je vazduhoplov leteo sporo i nisko. Barbi je pretpostavio da su to
turisti. Ovo je dan kao stvoren za njih. Lišće je plamtelo. Možda je u avionu neki klinac s
učeničkom dozvolom, previše usredsreñen na letačka pravila da bi otpozdravio lutalicama poput
Dela Barbare.
Poželeo im je sreću. Iz sveg srca im je poželeo sve najbolje, bilo da su u pitanju turisti ili
klinac na šest nedelja od prvog samostalnog leta. Dan je bio božanstven.
Posle svakog koraka od Česters Mila bivalo mu je sve lakše. Putovanje okrepljuje dušu, u
gradu je bilo previše nitkova.
Možda bi selibda u oktobru trebalo da postane zakonska obaveza, pomislio je.
Novi nacionalni slogan: SVI SE SELE U OKTOBRU. Dozvole za pakovanje se dobijaju
u avgustu, isplatite kiriju do sredine septembra i...
Zastao je. Ugledao je mrmota nedaleko od sebe na drugoj strani crnog, asfaltnog druma.
Bio je to prokleto debeli primerak. Lukav i drzak, takoñe. Video je i palu brezu koja je štrčala ka
drumu. Barbi bi se kladio da će se mrmot sakriti ispod drveta i sačekati da veliki, zli dvonožac
proñe. Mimoišli bi se kao dve skitnice, ako to ne bi učinio. Ona na četiri noge bi krenuo na sever,
a ona s dve na jug. Nadao se da će se baš to dogoditi. To bi bilo fino.
Sve to je proletelo kroz Barbijev um za nekoliko sekundi. Senka aviona je još bila izmeñu
njega i mrmota. Crni krst je grabio preko autoputa. Dve stvari su se desile gotovo istovremeno.
Prva se ticala mrmota. U jednom trenutku je bio čitav, a u drugom raspolovljen.
Obe polovine su se grčile i krvarile. Barbi je zastao. Zinuo je od čuda, još sasvim
nezaraslom vilicom. Mali avion je baš tad eksplodirao, tačno iznad raspolovljenog mrmota.
Barbi je podigao glavu. S neba je padala zgužvana verzija slatkog aviončića, dostojnog
Bizaro Vorlda (Bizzaro world izmišljena planeta, u obliku kocke iz vaseljene DC stripova,
šezdesetih godina. Naseljena je Bizaro verzijama DC superheroja. Predstavlja potpunu
suprotnost planeti Zemlji. Otud joj i drugo ime Aljmez Zemlja naopako) koji ga je preleteo pre
nekoliko sekundi. Izobličene narandžastocrvene latice vatre visile su u vazduhu. Cvet se još uvek
otvarao, kao ruža američke nesreće. Dim je kuljao iz aviona koji se obrušavao.
Nešto je tresnulo na drum. Razbacalo je komade asfalta pre nego što se pijano zavrtelo u
visokoj travi s leve strane. To je bio propeler.
Da je odskočio prema meni...
Video je samog sebe, prepolovljenog, kao sirotog mrmota. Dao se u bekstvo.
Vrisnuo je kad je nešto tresnulo ispred njega. To nije bio drugi propeler, već ljudska noga
u farmerkama. Nije video krv. Bočni šav je bio širom otvoren, otkrivajući belo meso i kovrdžave
crne dlake.
Noga je bila bez stopala.
Trčao je kao na usporenom snimku. Video je sopstveno stopalo, u starim, iskrzanim
čizmama. Ispružilo se i spustilo na tle. Nestalo je iza njega, kad je drugo stopalo isprednjačilo.
Sve je bilo sporo, beskrajno sporo, kao da posmatra igrača na bejzbol utakmici koji pokušava da
ukrade koju sekundu.
Čuo je snažni tresak iza sebe. Sledila je druga eksplozija, a za njom i nalet vrelog
vazduha, koji ga je oprljio od pete do potiljka. Gurao ga je kao nevidljiva, vrela ruka. Sve misli
su uzmakle pred životinjskom, telesnom potrebom za preživljavanjem.
Del Barbara je bežao da spase glavu.
Džinovska vrela ruka se, posle stotinu metara, preobrazila uvetinjsku silu. Slabi povetarac
je doneo miris zapaljenog gasa, bogaćen slatkastim mirisom, verovatno mešavinom vonja
istopljene plastike i pečenog mesa. Barbi je trčao još šezdeset metara. Zastao je i pogledao iza
sebe. Dahtao je. Nije to pripisivao trčanju. Nije pušio. Bio je u dobroj formi (bolje reći...
pristojnoj; bolela su ga rebra na desnoj strani, od batina dobijenih na parkiralištu Dipersa).
Dahtao je od užasa i smetenosti. Mogao je da pogine od avionskih krhotina, ne samo od
propelera, ili da živ izgori. Imao je sreće što je izmakao takvoj sudbini.
Ugledao je nešto što mu je oduzelo dah. Uspravio se i pogledao za sobom, na mesto
nesreće. Drum je bio prekriven krhotinama. Bilo je pravo čudo što nije bio mrtav ili ranjen.
Iskrivljeno krilo je ležalo na desnoj strani druma. Drugo krilo je virilo iz nepokošene deteline na
levoj strani, nedaleko od mesta na kom se skrasio odbegli propeler. Video je odsečenu šaku i
ruku, pored noge u farmerkama.
Pokazivala je na glavu, kao da želi da kaže Moja je. Ako je suditi po frizuri, radilo se o
ženskoj glavi. Žice za prenos električne energije su bile prekinute. Opasni kablovi su se pušili
pored druma.
Iza glave i ruke je bio izvitopereni trup aviona. Barbi je pročitao NJ3. Ostatak natpisa, ako
ga je bilo, bio je uništen.
Ništa od nabrojanog nije mu privuklo pažnju, niti oduzelo dah. Ruža nesreće je zgasla, ali
ne i vatra na nebesima. Sigurno je gorelo gorivo. Ali...
Čudilo ga je što klizi nadole po vazduhu u obliku tanke trake. Barbi je video pejzaž Mejna
iza nje i kroz nju, miran i nesvestan nesreće. Ipak, ne bi se moglo reći da je nepokretan. Treperio
je kao vazduh iznad zapaljenog ñubreta u buretu, kao da je neko polio staklo benzinom pre nego
što ga je zapalio.
Krenuo je ka mestu nesreće kao hipnotisan. To je bio najpribližniji opis onog što je
osećao.
Isprva je hteo da pokrije delove tela, ali ih je bilo previše. Opaio je još jednu nogu (u
zelenoj čarapi) i ženski torzo zaglavljen žbunu kleke. Mogao je da skine košulju i da je prebaci
preko ženske glave, ali šta će posle toga? Pa, imao je još dve košulje u rancu...
Opazio je automobil. Dolazio je iz pravca Motona, najbližeg naselja, južnije od Mila. Bio
je to manji, gradski džip. Primicao se zavidnom brzinom. Neko je čuo eksploziju ili video blesak.
Stiže pomoć. Hvala ti, bože, na pomoći. Barbi je mahao visoko podignutim rukama. Ukrštao ih je
u džinovsko X, dok se kretao po beloj liniji, nasred puta. Udaljavao se od neobične vatre koja se
slivala s neba, na taj čudnovati način.
Vozač je pritisnuo sirenu i legao na kočnice. Ostavio je deset metara dug trag guma na
asfaltu. Barbiju se činilo da je izašao iz male, zelene tojote pre nego što se sasvim zaustavila. Bio
je to krupni, okretni tip duge sede kose, razlivene ispod bejzbol kape s amblemom Morskih pasa.
Trčao je ka rubu druma, da bi obišao najveću vatru.
„Šta se desilo?“, povikao je. „Šta se pod mi...“
Udario je u nešto. Jako. Ispred njega nije bilo ničega, ali je Barbi lepo video kako mu se
nos savija i puca. Odskočio je posle sudara s nevidljivom preprekom.
Krvario je iz usta, nosa i čela. Pao je na leña. S mukom se uspravio i seo.
Ošamućeno je piljio u Barbija, dok mu je krv kapala iz nosa i usta po radnoj košulji.
Lutalica mu je uzvraćala pogled.

DŽUNIOR I ENDŽI
Dva dečaka su pecala pored Mirovnjačkog mosta. Nisu digli glavu kad ih je avion
preleteo, ali Džunior Reni jeste. Bio je blok ispod njih, na Ulici Prestil. Prepoznao je zvuk. Bila je
to seneka V, Čaka Tompsona. Podigao je glavu i osmotrio avion. Brzo je spustio, zbog strašnog
bola koji je doneo sunčev zrak, probijajući se kroz krošnje do njegovih očiju. Spopao ga je novi
napad glavobolje. U poslednje vreme su ga često opsedale. Lekovi su ih ponekad suzbijali.
Ponekad, pogotovo u poslednja tri ili četiri meseca, nisu.
Doktor Heskel je našao da pati od migrene. Džunior je znao samo jedno, da ga glava boli
kao ništa na svetu. Sjajna svetlost je pogoršavala glavobolje, pogotovo pri nastanku. Ponekad bi
se setio mrava koje su on i Frenk Deleseps spaljivali u detinjstvu. Usmeravali su sunčeve zrake
lupom na mrave koji su mileli oko mravinjaka. Brzo su ih tamanili. Ovih dana, dok su ga
glavobolje mučile, njegov mozak je predstavljao mravinjak, a oči uveličavajuća stakla.
Imao je dvadeset jednu godinu. Da li će ga ova muka moriti sve do četrdeset pete ili još
duže, kad bi, kako je rekao dr Heskel, mogla uminuti?
Ko bi ga znao. Glavobolja ga, ovog jutra, neće zaustaviti. Odustaće samo ako vidi džip
Henrija Makejna ili prijus La Done Makejn, na prilaznom putu. Samo u tom slučaju će se
okrenuti i vratiti kući. Progutaće još imitreksa i leći u spavaćoj sobi, s navučenim zavesama i
hladnom, vlažnom krpom na čelu. Možda će se bol smanjiti, a glavobolja povući, ali verovatno
neće. Kad se crni pauci razmile...
Podigao je glavu. Ovog puta je žmirkao, da bi se zaštitio od omrznutog svetla.
Seneka je iščezla. Čak je i zujanje motora (i ono mu je smetalo svi zvuci su mu smetali
kad bi dobio glavobolju) iščezavalo. To je bio Čak Tompson s nekim od ambicioznih dečaka ili
devojčica, nabeñenih letača. Džunior nije imao ništa protiv Čaka. Površno ga je poznavao. To ga
nije sprečilo da, potaknut detinjastom zlobom, poželi da Čakov ñak napravi kolosalnu grešku i
slupa letelicu.
Bilo bi divno ako bi pao nasred očevog placa za prodaju polovnih automobila.
Još jedna strela bola mu je prosvrdlala mozak dok se peo stepenicama do vrata
Makejnovih. Ovaj posao mora biti obavljen. U jebenom je zakašnjenju. Endži je odavno zaslužila
dobru lekciju.
Ali samo kratku. Ne smeš da izgubiš kontrolu.
Majka se oglasila, iako je niko nije zvao. Izluñivala ga je molećivim glasom.
Džunior je vazda imao gadnu narav, ali se u poslednje vreme bolje kontroliše.
Imam li pravo, Džuniore?
Eh, tako je nekad bilo. Fudbal je pomagao, ali ga više nije igrao. Nije išao ni na koledž.
Glavobolje su zamenile treninge i učenje. Zbog njih je postajao opaka zver.
Ne smeš da izgubiš kontrolu nad sobom.
Neće. Popričaće s njom, sa ili bez glavobolje.
I kao što stara izreka govori, popričaće malo i rukama. Ko zna? Možda će mu biti bolje,
ako njoj bude gore.
Pozvonio je.
Endži Makejn je izašla ispod tuša. Prebacila je kućnu haljinu preko sebe i zategla pojas.
Obavila je peškir oko glave. „Stižem!“ povikala je, dok je kaskala stepenicima s prvog sprata.
Široko se osmehivala. To je Frenki, to mora biti Frenki.
Stvari konačno dolaze na svoje mesto. Onaj kopilan od kuvara (zgodan, ali pokvaren)
pakovao je prtljag ili već otišao iz grada. Roditelji su izašli. Tumačila je te dogañaje kao božji
znak. Stvari su konačno dolazile na svoje mesto. Ona i Frenki mogu biti zajedno. Zaboraviće na
sva sranja iz prošlosti.
Znala je šta joj je činiti. Otvoriće vrata i raskriliti haljinu. Učiniće to u subotu ujutru,
naočigled eventualnih prolaznika. Pre toga mora da se uveri da je to Frenki.
Nije htela da golotinjom prenerazi debelog gospodina Vikera, koji strpljivo čeka s
paketom ili hitnom pošiljkom na pragu. Znala je da poštar obično stiže pola sata kasnije.
Nije to poštar, već Frenki. Bila je sigurna u to.
Otvorila je vrata. Osmejak se proširio u osmeh dobrodošlice. To verovatno nije bio
najpametniji potez. Imala je prilično krupne i zbijene zube, veličine pločastih žvakaćih guma.
Držala je revere kućne haljine, ali je nije otvorila, zato što pred vratima nije stajao Frenki, već
Džunior. Izgledao je tako gnevno...
I ranije se susretala s tim zloslutnim pogledom. Mnogo puta, ako ćemo pravo. Ali nije bio
ovakav još od osmog razreda, kad je slomio ruku Duprijevom klincu. Taj pederčić se usudio da
dovuče mekušnu bulju na igralište za košarku i pita da li može da igra. Pretpostavljala je da je
Džunior sigurno imao ovu istu, smrknutu facu one noći na Dipersovom parkiralištu, ali ona nije
bila tamo. Samo je slušala o tome. Svi žitelji Mila čuli su za tuču. Pozvana je na razgovor kod
šefa policije Perkinsa. I onaj prokleti Barbi je bio tamo. Svi znaju za to.
„Džuniore? Džuniore, šta...“
Prestala je da razmišlja posle prvog šamara.
Prvi put nije mnogo zapeo, zato što je stajao na vratima, pa nije imao mesta za pun
zamah. Možda je ne bi ni udario (ili ne bi tako počeo) da se nije široko osmehnula.
Bože, ti zubi. Zazirao je od njih još u osnovnoj školi. Pogrešila je kad ga je nazvala
Džuniorom.
Naravno, čitav grad ga je tako zvao. O samom sebi je mislio kao o Džunioru. Nije znao
koliko mrzi to ime, koliko ga dabogda crko mrzi, dok ga nije čuo iz usta kučke koja mu je nanela
toliko nevolja, sa zubima sličnim nadgrobnim spomenicima. Taj zvuk mu je prosvrdlao mozak,
kao sunčev zrak koji ga je presekao kad je podigao glavu da vidi avion.
Šamar nije bio loš, iako nije mogao da je udari punom snagom. Zateturala se unatraške i
udarila u početak stepenišne ograde. Peškir joj je odleteo s glave.
Vlažni, smeñi uvojci su se prosuli oko obraza. Ličila je na Meduzu. Osmeh je ustupio
mesto izrazu posvemašnjeg zaprepašćenja. Džunior je video potočić krvi u uglu njenih usana.
Bilo mu je milo i drago. Kučka je zaslužila da krvari zbog svega što je učinila. Stvorila je toliko
nevolja ne samo njemu već Frenkiju, Melu i Karteru.
Čuo je majčin glas u glavi: Ne smeš da izgubiš kontrolu nad sobom, srce. Nastavila je da
mu soli pamet i posle smrti. Održi joj lekciju, ali kratku i snošljivu.
Verovatno bi mu to i pošlo za rukom, da joj se haljina nije raskrilila, otkrivajući golotinju.
Video je tamnu ćubu iznad farme za razmnožavanje. To prokleto mesto je, u suštini, bilo
izvorište svih jebenih nevolja. Te farme su proizvodile sve jebene nevolje na svetu. Glava ga je
bolela, probadala, drmala, rasturala i pucala, kao da će svakog trenutka eksplodirati
termonuklearnoj reakciji. Iz svakog uveta će se dići savršena pečurka, trenutak pre nego što sve
od vrata nagore ne ode doñavola.
Džunior Reni (koji nije znao da ima moždani tumor stari, izlapeli dr Heskel nije ni
razmišljao o toj mogućnosti , ne kad je u pitanju zdrav mladić, nedavno izašao iz puberteta)
poludeo je. To je bilo nesrećno jutro za Klodet Sanders i Čaka Tompsona. Ispostaviće se da je
bilo nesrećno za sve žitelje Česters Mila.
Ali, malo njih je bilo tako nesrećno kao bivša devojka Frenka Delesepsa.
Posmatrala je njegove izbuljene oči, leñima oslonjena na stepenišnu ogradu. Uspela je da
obrazuje još nekoliko polusuvislih misli. Videla je kako se ugrizao za jezik, tako jako da su mu se
zubi zarili u meso.
Poludeo je. Moram da pozovem policiju pre nego što me ozbiljnije povredi.
Okrenula se i potrčala niz hodnik, ka kuhinji. Dohvatiće slušalicu zidnog telefona, pozvati
911 i otegnuto vrisnuti. Posle dva koraka se saplela na peškir, koji joj je pao s glave. Ruke su joj
poletele iza, a stopala ispred nje. Ščepao je za kosu.
Cimnuo je k sebi. Goreo je, kao da ima groznicu. Osećala je otkucaje njegovog srca.
Mahnito je tuklo, kao da će svakog časa pući.
„Lažljiva kučko!“, vrsnuo joj je u uvo. Činilo joj se da je oštrica prodrla u mozak.
Vrisnula je, ali je to bio slabašan zvuk u poreñenju s njegovim urlikom. Obuhvatio je oko
struka i poneo niz hodnik, ludačkom brzinom. Povremeno je dodirivala tepih, vrhovima nožnih
prstiju. Na tren se poistovetila s ukrasom na haubi brzih kola u pokretu. Našli su se u kuhinji,
punoj sjajnih zraka sunca.
Džunior je ponovo vrisnuo, ne od besa, već od bola.
Svetlost ga je ubijala. Pržila mu je prokleti mozak. Neće dopustiti da ga zaustavi.
Prekasno je za to.
Naleteo je na teški kuhinjski sto, u punom trku, s njom u rukama. Tvrda ivica stola ju je
pogodila u stomak. Kliznuo je po podu i tresnuo u zid. Posude za šećer, so i biber poletele su sa
stola. Ostala je bez trunke vazduha u plućima. Jednom rukom je držao oko struka, a drugom za
kosu. Okrenuo je i bacio na frižider. Udarila je u njega i oborila najveći deo magneta. Bila je
bleda kao krpa i zbunjena. Nije mu promaklo da je usmerila pogled ka dasci za sečenje, s
gomilom noževa na radnoj površini. Snažno je udario kolenom u lice, kad je pokušala da ustane.
Čuo je prigušeno krckanje, kao da je neko ispustio veliku porculansku posudu možda tanjir u
susednoj sobi.
Trebalo je da tako sredim Dela Barbaru, pomislio je i ustuknuo za korak. Pritiskao je
bolne slepoočnice dlanovima. Suze su mu tekle niz obraze. Ujeo se za jezik. Krv mu je curila niz
bradu i kapala po podu. Nije bio svestan toga. Bol u glavi je potisnuo sve druge.
Endži je ležala na stomaku, usred gomile magneta za frižidere. Na najvećem je pisalo.
ONO ŠTO DANAS UĐE NA USTA, SUTRA IZLAZI NA DUPE. Mislio je da se onesvestila,
sve dok nije počela da se trese. Prsti su joj drhtali, kao da se priprema da izvede složenu temu na
klaviru. (Kučka zna da svira samo na kožnoj fruli, pomislio je.) Dizala je i spuštala noge, a zatim
i ruke. Izgledalo je kao da pokušava da otpliva od njega. Dobila je bogom prokleti napad.
„Prestani!“, povikao je. Nastavio je kad je ispraznila creva: „Prestani! Prestani da radiš to,
kučko!“
Pao je na pod. Dizala je i spuštala glavu meñu njegovim kolenima. Čelom je udarala u
pločice, kao da je od onih jahača kamila koji se klanjaju Alahu.
„Prestani! Prestani, jebote!“
Počela je da krklja. Bila je začuñujuće glasna. Hriste, šta će biti ako je neko čuje?
Šta će biti ako ga uhvate u kući? To neće biti isto što i objašnjavanje ocu zašto je batalio
školu (nikako da se reši na tako nešto). Ovog puta ne bi ostao bez sedamdeset pet posto džeparca,
zbog proklete tuče s kuvarom koja je i počela zbog ove ništavne kučke. Ovog puta Big Džim
Reni ne bi mogao da obrlati šefa policije Perkinsa i lokalne pajkane. Ovo bi moglo...
Pred očima su mu zaigrali svetlozeleni zidovi oko državnog zatvora Šošenk. Ne sme da
zaglavi u njemu. Pred njim je čitav život. Ali, zaglaviće. Zatvor mu ne gine i ako je sad ućutka.
Progovoriće. Njeno lice će govoriti umesto nje. Izgledala je mnogo gore od Barbija, posle tuče na
parkiralištu.
Ćutaće samo ako je zauvek ućutka.
Ščepao je za kosu i pomogao da jače udari glavom u pločice. Ponadao se da će je to
onesvestiti, da bi mogao da uradi ono... šta već... Napad se samo pojačao.
Šutirala je frižider. Poslednji magneti su pali na pod.
Pustio je kosu i stisnuo za vrat. Rekao je: „Žao mi je, Endži, ovo nije trebalo da se desi.“
Nije mu bilo žao. Trpeo je bolove. Plašio se. Pomislio je da će mu doveka odolevati u sjajno
osvetljenoj kuhinji. Stisak je popuštao. Ko bi rekao da je ovako teško udaviti čoveka?
Nešto je eksplodiralo, negde na jugu, kao da je neko ispalio hitac iz giantske puške.
Džunior nije obraćao pažnju. Udvostručio je napore. Endžie pružala sve slabiji otpor.
Nešto je zapištalo iz blizine, iz kuće, u prizemlju.
Podigao je glavu, razrogačenih očiju. Isprva je bio siguran da neko zvoni na vratima.
Neko je čuo buku i pozvao policiju. Mislio je da će mu glava svakog časa eksplodirati i da
je uzalud istegnuo sve prste. Strašna slika mu je blesnula pred očima. Sprovodili su ga u oblasnu
sudnicu u Kasl Roku.
Neki pajkan mu je prebacio jaknu preko glave.
Napokon je prepoznao zvuk. Tako se oglašavao njegov kompjuter kadgod bi nestalo
struje. To je bio znak da je na pomoćnom punjenju.
Bing... Bing... Bing...
Jel’ to sobna usluga? Ako jeste, pošaljite mi sobu, pomislio je i nastavio je da viče.
Umirila se, ali je on stiskao još čitav minut. Okrenuo je glavu, da bi izbegao miris njenog
izmeta. Ostavila je odgovarajući oproštajni poklon! To baš liči na njih! Na žene! Žene i njihove
farme za razmnožavanje!
One su samo mravinjaci obrasli dlakom! Žale se na muškarce! Kažu da su oni
problematični!
Stajao je iznad njenog krvavog, usranog i nesumnjivo mrtvog tela. Pitao se šta će uraditi,
kad je čuo još jednu daleku eksploziju s juga. Nije to bila puška, već nešto mnogo veće. Možda se
aviončić Čaka Tompsona ipak srušio. To nije nemoguće. Sve je moguće, uvom čudnom danu, u
kom se okomio na nju s namerom da se izviče i da joj održi vakelu, da bi ga ona na kraju naterala
da je ubije.
Policijska sirena je zaurlala. Džunior je bio siguran da zavija zbog njega. Neko je
pogledao kroz prozor i video kako je davi. To misao ga je prenula iz letargije.
Pošao je hodnikom, ka ulaznim vratima. Stao je, kad je stigao do peškira koji joj je pao s
glave posle prvog šamara. Odatle će naići. Doći će tim putem. Isturiće zaslepljujuće baterijske
lampe. Snažni zraci će mu bolno prosvrdlati mozak.
Spržiće mu namučeni um...
Okrenuo se i otrčao nazad u kuhinju. Pogledao je dole i preskočio preko Endžinog leša.
Nije mogao drugačije. Frenki i on su je vukli za kike u prvom razredu. Plazila im se i kolutala
očima. Usta su joj bila puna krvi. Izbuljene oči su ga podsećale na dva krupna klikera.
Da li sam ja to učinio? Da li sam to zaista bio ja?
Jeste. On je to učinio. I ovlašan pogled je bio dovoljan da mu kaže zašto. Zbog jebenih
zuba, golemih kidača.
Druga sirena se pridružila prvoj, a za njom i treća. Udaljavale su se. Hvala bogu,
udaljavale su se. Išle su ka jugu, niz Glavnu ulicu, ka eksplozijama.
Džunior i pored toga nije usporio korak. Šunjao se preko Makejnovog zadnjeg dvorišta,
nesvestan da svojim ponašanjem vrišteći poručuje svima koji su ga videli (iako niko nije): kriv
sam, zbog nečega. Iza La Doninog paradajza bila je visoka ograda s kapijom. Na njoj je visio
otvoreni katanac. Džunior se u mlañim danima muvao ovuda. Kapija nikad nije bila zatvorena.
Otvorio je. Našao se okružen retkim drvećem i gustim šipražjem. Zakoračio je na stazu
što vodi ka tihom žuboru reke Prestil. Džunior je, u trinaestoj godini, uvrebao Frenka i Endži na
toj stazi. Ljubili su se. Grlila ga je oko vrata, dok joj je on gnječio sise. Bilo mu je jasno da je
detinjstvo na izmaku.
Nagnuo se i povratio u vodu. Odblesci sunca na vodi izgledali su grozno, zlokobno. Vid
mu se izbistrio, dovoljno da vidi Mirovnjački most, desno od sebe.
Dečaci s pecaljkama su nestali. Ali je par policijskih automobila projezdio u pravcu
gradskog parka.
Gradska sirena se oglasila. Generator u gradskoj kući se uključio, baš kao što je
predviñeno tokom nestašice struje. Hranio je sirenu energijom, neophodnom za odašiljanje glasne
poruke o nepredviñenoj krizi. Džunior je zajecao i pokrio uši.
Mirovnjački most je bio samo pokriveni prelaz za pešake, neugledan i slabo održavan.
Uistinu se zvao Pasarela Alvina Čestera. Dobio je ime Mirovnjački most 1969. godine, kad su
neki klinci (gradom su kružile razne glasine o njihovom identitetu) naslikali veliki plavi znak
mira na njemu. Još uvek je bio na istom mestu, iako izbledeo kao sablast. Poslednjih deset godina
je bio zabranjena zona.
Policajci su na oba kraja zalepili traku NE PRELAZI. To nije sprečavalo grañane da ga
koriste. Pripadnici Perkinsove jajarske brigade su dve ili tri noći nedeljno osvetljavali most
baterijskim lampama s jedne ili druge strane, ali nikada s obe.
Nisu hteli da prepadaju decu, već da oteraju onu koja su tu pila ili razmenjivala nežnosti.
Neko bi svake godine na skupštini grañana zatražio da Mirovnjački most bude srušen. Neko bi
predložio da bude obnovljen. Oba predloga su uredno beležena. Izgledalo je da grad raspolaže
sopstvenom, tajanstvenom voljom i da ona želi da most ostane onakav kakav je.
Džunioru Reniju je danas bilo drago zbog toga.
Vukao se duž severne obale reke Prestil, sve dok nije stigao ispod mosta. Policijske sirene
su bile sve dalje, a gradska sve snažnija. Popeo se do Straut Lejna. Pogledao je na obe strane i
protrčao pored znaka na kom je pisalo ĆORSOKAK, MOST JE ZATVOREN.
Sagnuo se ispod ukrštene žute trake i zaronio u senke. Sunce je sijalo kroz rupe na krovu,
obasjavajući trošne daske pod njegovim nogama. Na mostu je, posle sjaja paklene kuhinje,
vladala blagoslovena pomrčina. Golubovi su pevušili na gredama. Prolazio je pored konzervi
piva i boca pića.
Ovog puta se neću izvući. Ne znam da li je neki deo mene pod njenim noktima. Ne mogu
da se setim da li me se dočepala, ali je moja krv na mestu zločina, pored otisaka. Imam samo dva
izlaza: da bežim ili da se predam.
Pogrešio je. Postoji i treći. Može da se ubije.
Mora da se vrati kući. Navući će sve zavese i preobraziti svoju sobu u pećinu.
Progutaće još jedan imitreks. Leći će i malo odspavati. Posle toga će moći da razmišlja.
Šta će biti ako doñu po njega dok bude spavao? Pa, poštedeće ga odlučivanja o vratima broj 1, 2 i
3.
Prolazio je preko gradskog parka kad ga je neko, neki starac kog je jedva poznavao,
uhvatio za ruku i rekao: „Šta se desilo, Džuniore? Šta se dešava?“ Džunior je samo odmahnuo
glavom. Oslobodio se starčevog stiska i požurio.
Gradska sirena je zavijala za njim, kao da oglašava sudnji dan.
STAZE I BOGAZE
Česters Mil je bio dom nedeljnih novina Demokrat. Ime je bilo varljivo, zato što je sjajna
Džulija Šamvej, vlasnica i urednica noina, bila ortodoksna republikanka.
Zaglavlje je izgledalo ovako:
ČESTERSMILSKI DEMOKRAT
OSNOVAN 1890.
SLUŽI „GRADIĆU U OBLIKU ČIZME!
I slogan lista je upućivao na pogrešne zaključke. Česters Mil nije bio u obliku čizme.
Ličio je na dečju sportsku čarapu, tako prljavu da može da stoji uspravno.
Iako se na jugozapadu (na peti čarape) graničio s mnogo većim i naprednijim Kasl
Rokom, Mil je uistinu bio okružen s četiri naseobine veće po površini, ali manje po broju
stanovnika. Moton je bio na jugu i jugoistoku. Harlou na istoku i severoistoku, nekršteni TR-90
na severu i Tarkers Mil na zapadu. Čester i Tarkers su nekad bili poznati kao Tvin Mils. Fabrike
u gradićima su, u stara vremena, pretvarale reku Prestil u zagañeni, beživotni odvodni kanal, koji
je svakodnevno menjao boju. U to doba ste mogli da se otisnete kanuom iz Tarkersa po zelenoj
vodi i da naiñete na jarkožutu u Česters Milu i ko zna kakvu nijansu u Motonu. Da i ne govorimo
da bi se prvobitna boja s drvenog kanua brzo oljuštila ispod linije gaza.
Poslednja od unosnih fabrika zagañivača je zatvorena 1979. godine. Psihodelične boje su
nestale iz Prestila. Riba se vratila, iako niko nije bio načisto da li je pogodna za jelo. (Demokrat
je glasao „Jašta je!“)
Broj stanovnika se menjao u skladu s godišnjim dobima. Izmeñu Dana sećanja( Memorial
Day američki državni praznik, posvećen poginulim vojnicima u svim ratovima. Slavi se
poslednjeg ponedeljka u maju. Uveden je na zahtev bivših robova, u počast poginulim
severnjacima. Posle Prvog svetskog rata odnosi se na pale u svim ratovima. Označava početak
turističke sezone na istoku) i Dana rada( Labor Day Dan rada se u Americi slavi prvog
ponedeljka u septembru, a ne prvog maja (kad su pobijeni štrajkači u Čikagu). Označava kraj
turističke sezone na istoku. ) u gradu je boravilo petnaestak hiljada ljudi. U ostatku godine je u
gradiću živelo oko dve hiljade stanovnika. Tačan broj je zavisio od omera poroñaja i smrtnih
slučajeva u Katarini Rasel, najboljoj bolnici severno od Luistona.
Ako pitate letnje stanovnike koliko puteva vodi ka i od Mila, većina će vam reći da
postoje samo dva. Stosedamnaestica, koja vodi ka Norvej Saut Parisu, i Stodevetnaestica, koja
prolazi kroz centar Kasl Roka, na putu za Luiston.
Oni koji su proveli desetak godina u gradu mogu da nabroje još najmanje osam asfaltnih
drumova s dve trake. Znaju za Blek Ridž i Dip Kat drumove za Harlou, kao i za put Lepe doline
(lep, koliko i njegovo ime) koji je išao na sever do TR-90.
Uroñenici s tridesetogodišnjim stažom i dovoljno vremena za razmišljanje o ovom pitanju
(obično ih možete naći u zadnjoj odaji Braunijeve radnje, gde još bubnja peć na drva), mogli su
da nabroje još desetak, sa bogobojažljivim (God Krik put) i bogohulnim imenima (Put male
kučke, na lokalnim mapama označen samo brojem).
Klejton Bresi je bio najstariji stanovnik Česters Mila na dan koji će ostati zapamćen kao
Dan Kupole. Bio je i najstariji stanovnik oblasti Kasl nosilac štapa Boston posta( Boston Post
cane tradicija ustanovljena 1909. godine. Novine su podelile nekoliko stotina izrezbarenih
štapova s pozlaćenim vrhom gradskim ocima većih gradova u Novoj Engleskoj. Oni su ih darivali
najstarijim muškim grañanima. Praksa je 1930. godine proširena i na najstarije žene. Veliki broj
gradova i danas poštuje tu tradiciju, iako su istoimene novine odavno prestale da izlaze. ) . Stari
Klejton nažalost više nije znao šta je štap Boston posta, niti je sa sigurnošću znao ko je on.
Ponekad bi pomislio da je njegova prapraunuka Nel njegova supruga, preminula pre četrdeset
godina. Demokrat je pre tri godine prestao da objavljuje godišnje razgovore s „najstarijim
sugrañaninom“. (Kad su ga poslednji put pitali za tajnu dugovečnosti, Klejton je rekao: „Gde je
pobogu moja večera?“) Senilnost mu se lagano prikrala posle stotog roñendana. Tog dvadeset
prvog oktobra imao je sto pet godina. Nekada je bio vešt stolar. Pravio je ormane, ograde i
kalupe. Njegove veštine su se u poslednje vreme svele na jedenje pudinga bez trpanja u nos i
česte odlaske u klozet pre puštanja desetak krvavih kapi u šolju.
U najboljim danima, oko trideset pete, mogao je da nabroji gotovo sve puteve koje vode
do Česters Mila. Ukupno ih ima trideset četiri. Najviše ima zemljanih drumova. Veliki broj je
zaboravljen. Vodili su kroz guste šume u vlasništvu Dajmond meča, Kontinental pejper
kompanije i Amerikan timbera.
Svi ti putevi su se namah zatvorili, nešto pre podneva, na Dan Kupole.
Na većini tih drumova se nije desilo ništa spektakularno, kao što je eksplozija seneke V i
predstojeća nesreća s kamionom za prevoz balvana, ali je bilo nevolja.
Naravno da ih je bilo. Neizbežne su,ad se nešto nalik nevidljivom zidu najedanput digne
oko čitavog grada.
Strašilo na polju bundeva Edija Čalmersa raspolovilo se baš kad i mrmot, nedaleko odatle
na putu Lepe doline. Strašilo je stajalo tačno na granici izmeñu Mila i TR-90. Edi se šalio na
račun svog strašila, nazivajući ga strašilom bez zemlje ili kraće SBZ-om. Polovina gospodina
SBZ-a je pala u Mil; druga polovina je tresnula u
„TR“, kako su ga meštani zvali.
Jato vrana se, nekoliko sekundi kasnije, ustremilo na Edijeve bundeve. Nikad nisu
zazirale od gospodina SBZ-a. Udarile su u nešto što nikada nije bilo tu. Većina je slomila vrat i
pala na put Lepe doline i polja oko njega. Ptice s obe strane Kupole naletale su na nju i padale
mrtve. Svojim telima će pomoći ljudima da odrede pravac rasprostiranja nevidljive prepreke.
Bob Ru je vadio krompir na God Krik putu. Vratio se kući za ručak (koji se u ovdašnjim
krajevima nazivao „podnevni obrok“). Sedeo je na starom dir traktoru i slušao novinovcati ajpod,
poklon od supruge za, kako će se ispostaviti, poslednji roñendan. Krompirište je bilo nepun
kilometar od njegove kuće. Polje je na njegovu nesreću bilo u Motonu, a kuća u Česters Milu.
Udario je u nevidljivu prepreku pri brzini od dvadeset dva kilometra na sat. Slušao je kako
Džejms Blant peva: „Ti si divna.“ Nije čvrsto držao volan, zato što je jasno video prazan put
ispred sebe. Zbog toga je poleteo preko motora, pravo na Kupolu, kad se traktor naglo zaustavio,
a aparatura za kopanje krompira podigla i uz tresak spustila.
Ajpod je eksplodirao u velikom prednjem džepu pantalona na tregere. Nije osetio
eksploziju. Slomio je vrat i razbio lobanju pri udaru u nevidljivu prepreku. Umro je nedugo
potom, na zemlji pored velikog traktorskog točka koji se još okretao. Ništa ne šljaka kao dir.
Motonski drum ne prolazi kroz istoimeno mesto. Završava se nedugo posle granice
gradskog atara. Opkoljen je novim kućama, u oblasti koja se od 1975. godine zove Istčester. Ove
domove su posedovali ljudi od trideset četrdeset godina koji su gravitirali ka Luiston Obernu.
Tamo su radili za lepe plate, ponajviše kao beli okovratnici( hitecollar američka podela na
radničke (plave) i administrativne, menadžerske (bele okovratnike) poslove. ). Svi ti domovi su
pripadali Milu, ali je dosta dvorišta pripadalo Motonu. Tako je bilo i s domom Majre Evans, na
putu za Moton broj 379. Imala je povrtnjak iza kuće. Povadila je većinu povrća. Ostalo je samo
nekoliko zrelih i trulih blu habard bundeva. Posegnula je za jednom od njih baš kad se Kupola
spustila. Slučaj je hteo da joj stopala budu u Česters Milu, a blu habard za kojim je posezala,
jednu stopu iza granične linije s Motonom.
Nije kriknula, zato što nije osetila bol ne odmah. Kupola se spustila previše brzo, oštro i
čisto.
Džek Evans je bio u kuhinji. Mešao je jaja za podnevni omlet. Iz CD plejera je dopirala
pesma „Severnoamerički šljam“. Džek je pevušio, sve dok neko slabašnim glasom nije izgovorio
njegovo ime. Glas je zvučao kao dečji. Nije odmah shvatio da mu se obraća supruga, s kojom je
četrnaest godina u braku. Okrenuo se, da bi se suočio s Majrom. Stajala je na vratima,
pridržavajući desnu ruku. Isprljala je pod blatom, što nimalo nije ličilo na nju. Obično bi izula
obuću za vrt pred kućom.
Levom rukom u gumenoj rukavici je pridržavala desnu. Crvena tečnost je curila kroz
blatnjave prste. Isprva je pomislio da je to sok od borovnice. Zabuna je kratko trajala. Prepoznao
je krv i ispustio činiju s jajima. Razbila se kad je pala na pod.
Majra je ponovila njegovo ime istim slabašnim, drhtavim, dečjim glasom.
„Šta se desilo? Majra, šta ti se desilo?“
„Ozledila sam se“, rekla je i pokazala desnicu. Nije bilo desne blatnjave gumene rukavice
ni desne šake. Pokazala mu je krvavi patrljak. Razvukla je usne u blag osmeh i rekla: „Upps.“
Zakolutala je očima. Meñunožje farmerki joj je potamnelo od mokraće. Pala je kad su je kolena
izdala. Krv je pokuljala iz hirurški odrezanog zgloba. Pomešala se s umućenim jajima na podu.
Džek se spustio na kolena pored nje. Krhotina slomljene činije mu se zarila duboko u
koleno. Tog trenutka ništa nije osetio, iako će do kraja života hramati na tu nogu.
Uhvatio je za ruku i čvrsto stisnuo. Strašno krvarenje iz zgloba se smanjilo, ali nije
prestalo. Strgao je kaiš i podvezao ženi podlakticu. Krvarenje je prestalo, ali nije mogao da
zategne kaiš. Na tom delu nije bilo rupica.
„Hriste bože“, zavapio je u praznoj kuhinji. „Svemogući Hriste.“ Shvatio je da je unutar
kuće mračnije nego što bi trebalo biti. Struje je nestalo. Čuo je elektronski poziv u pomoć,
pištanje kompjutera u radnoj sobi. CD u kuhinji nije utihnuo, zato što je radio na baterije. Džek
više nije mario za tehno.
Toliko krvi. Toliko.
Nije pitao ženu kako je ostala bez ruke. Imao je preča posla. Nije mogao da pusti kaiš, da
bi se dokopao telefona. Prokrvariće. Ne sme to dozvoliti, pošto je već izgubila previše krvi.
Moraće da poñe s njim. Pokušao je da je povuče za košulju.
Izvukla se iz njenih pantalona. Okovratnik je počeo da je guši. Čuo je kako sve teže diše.
Upleo je prste u njenu dugu smeñu kosu. Povukao je ka telefonu, kao pećinski čovek.
Stigli su do mobilnog, koji je radio. Okrenuo je 911. Broj je bio zauzet.
„To je nemoguće!“, povikao je, u praznoj kuhinji, utonuloj u mrak (CD je još sviruckao).
„Linija 911 ne može biti jebeno zauzeta!“ Pritisnuo je dugme za novi poziv.
Opet je bilo zauzeto.
Sedeo je u kuhinji, leñima naslonjen na ormarić i stiskao kaiš. Gledao je krv i jaja na
podu. Povremeno bi pritiskao dugme za ponavljanje poziva. Uvek bi dobio isti, izluñujući signal.
Nešto je eksplodiralo u blizini. Malo toga je čuo od muzike, puštene do daske (nije ni čuo
eksploziju seneke). Želeo je da utiša muziku. Morao bi da podigne Majru da bi dohvatio CD. To
znači da bi morao da pusti kaiš na dve ili tri sekunde. Nije hteo da rizikuje. Zbog toga je sedeo
dok je „Severnoamerički šljam“ ustupio mesto „Nečemu velikom“, a „Nešto veliko“ „Svim
prijateljima“.
Kompaktdisk po imenu Zvuk srebra utihnuo je posle nekoliko pesama. Shvatio da je
njegova supruga prestala da diše, u novonastaloj tišini, narušenoj dalekim policijskim sirenama i
neumornim pištanjem kompjutera iz radne sobe.
Spremao sam ručak, pomislio je. Bio bi to lep ručak, na koji je mogao da bez stida pozove
i Martu Stjuart (Martha Darlene Wilson Stewart Roñena 1941. godine.Poslovna žena, medijska
ličnost, pisac i izdavač časopisa. Tvorac televizijske emisije, kuvara i niza proizvoda koji ističu
vrednosti zdravog seoskog života. ).
Džek Evans je sedeo naslonjen na kuhinjski ormarić. Stiskao je kaiš (puštanje će
verovatno biti veoma bolno). Krv iz rasečenog kolena mu je natapala desnu nogavicu. Pritisnuo
je ženinu glavu uz grudi i gorko zaplakao.
Jelen je brstio ukusne izdanke na rubu močvare Prestil, nedaleko odatle, na napuštenom
šumskom putu, kog se ni stari Klej Brasi ne bi setio. Pružio je vrat preko granice atara gradića
Moon. Glava mu je otpala kad se Kupola spustila. Rez je bio čist, kao da je načinjen giljotinom.
Obrnuli smo krug atarom Česters Mila, u obliku čarape, i stigli do Stodevetnaestice.
Magija pripovedanja nam je omogućila da se pojavimo samo sekundu nakon što je
šezdesetogodišnjak iz tojote lomio nos, posle sudara sa nevidljivom preprekom.
Sedeo je i zbunjeno jurio u Dela Barbaru. Galeb na putu s ukusnog obroka na motonskoj
deponiji ka jedva nešto manje ukusnom obroku na ñubrištu Česters Mila, pao je kao kamen i
tresnuo, metar od šezdesetogodišnjakove bejzbol kape.
On ju je podigao, otresao od prašine i natukao na glavu.
Obojica su pogledala u pravcu iz kog je stigla ptica. Videli su još jednu neshvatljivu stvar
u danu punom čuda.
Barbijeva prva misao je da vidi blesak posle eksplozije aviona, tačnije naknadni blesak
sličan velikoj plavoj lebdećoj tački, koja se pojavljivala kad bi mu neko iznenada sevnuo blicom
ispred nosa. Samo što ovo nije bila tačka, niti je bila plava.
Mrlja je lebdela na istom mestu u vazduhu, umesto da se pomera, zajedno s njegovom
glavom.
Čovek s kapom Morskih pasa je trljao oči, zagledan u nebo. Izgleda da je zaboravio na
slomljeni nos, podnadule usne i raskrvavljeno čelo. Ustao je. Toliko je iskrenuo vrat da je zamalo
ponovo pao.
„Šta je to?“, rekao je. „Šta je, doñavola, sad pa to, gospodine?“ Velika crna mrlja, slična
plamenu džinovske sveće, prljala je čisto nebo.
„Da li je to... oblak?“, pitao je čovek s kapom Morskih pasa. Sumnjičavi ton je poručivao
da već zna da nije.
Barbi je rekao: „Mislim...“ Ni sam nije želeo da čuje ono što će reći. „Mislim da je avion
baš tu udario.“
„Ma šta kažete?“, odvratio je čovek s kapom Morskih pasa. Krupna vrana je doletela
sedamnaest metara iznad njih, pre nego što je Barbi išta stigao da kaže.
Udarila je ni u šta i pala nedaleko od galeba. Nisu videli u šta je udarila.
Čovek s kapom Morskih pasa je rekao: „Da li ste videli?“ Barbi je klimnuo. Zatim je
pokazao na komad plamtećeg zemljišta na levoj strani.
Crni dim se dizao s njega i još nekoliko sličnih s desne strane puta. Spajao se s dimom
koji se dizao s ostataka seneke. Vatra se nije širila. Zemlja je bila vlažna od jučerašnje kiše. Požar
bi, da nisu imali sreće, odavno zahvatio travu s obe strane druma.
„Vidite li to?“, Barbi je pitao čoveka s kačketom Morskih pasa.
„Nek sam proklet“, reče starac, nakon što je dobro osmotrio prizor ispred sebe.
Vatra je zahvatila nevelik komad zemljišta. Širila se napred do tačke nasuprot mesta na
kom su stajali Barbi i čovek s kapom Morskih pasa. Nastavila je da se širi, zapadno do ruba
druma i istočno, ka pašnjaku mlečne farme. Nije se širila kako se požari u travi inače šire,
napredujući na jednom i zaostajući na drugom mestu, već po ustaljenom frontu.
Opazili su još jednog galeba. Ovaj je leteo ka Motonu, umesto ka Milu.
„Gledajte“, reče starac. „Pratite onu pticu.“
„Možda joj se ništa neće dogoditi“, reče Barbi. Pokrio je oči i upro pogled ka nebu.
„Možda prepreka zaustavlja samo ono što dolazi s juga.“
„Sumnjam u to, ako je suditi po ostacima aviona“, reče čovek s bejzbol kapom.
Bilo je jasno da još nije u potpunosti došao sebi.
Galeb je tresnuo u prepreku. Pao je na zapaljene ostatke aviona.
„Zaustavlja ih u oba pravca“, reče starac. Govorio je kao da izražava duboko ubeñenje za
koje dotad nije imao dokaza. „To je neka vrsta polja sile, kao iz filmova o Zvezdanim
bogazama.“
„Stazama“, ispravio ga je Barbi.
„Ma nemojte?“
„Sranje“, reče Barbi. Gledao je preko starčevog ramena.
Približavao im se kamion pun balvana. Bio je velik, pun ogromnih brvana. Teret je znatno
prevazilazio dozvoljenu težinu. Kretao se mnogo većom brzinom od dozvoljene. Barbi je
pokušao da izračuna vreme potrebno za zaustavljanje mamutske drumske krstarice. Odustao je od
toga.
Čovek s kapom Morskih pasa je potrčao do tojote, parkirane preko izlomljene bele linije
nasred druma. Momak za volanom kamiona ga je opazio i pritisnuo sirenu.
Možda je bio na pilulama, travi ili metu, ili je bio mlad, u žurbi i uveren u svoju
besmrtnost. Bilo kako bilo, nije smanjio brzinu.
„Jebi me poprečke!“, kriknuo je starac kad se bacao za volan. Upalio je motor i sklonio
tojotu s puta. Nije trošio vreme na zatvaranje vrata. Mali džip se sjurio u jarak. Uperio je
četvrtasti nos u nebo. Čovek s kapom Morskih pasa je izleteo iz vozila. Posrnuo je, pao na koleno
i potrčao niz polje.
Barbi je takoñe grabio poljanom. Mislio je na avion i ptice, na čudnu crnu mrlju koja je
verovatno bila na mestu na kom je avion udario. Isprva je trčao reko niskih, mlitavih plamenova.
Podizao je oblačiće pepela za sobom. Video je mušku patiku. Bila je prevelika da bi bila ženska.
Stopalo je virilo iz nje.
Pilotova je, pomislio je. A zatim: Vreme je da prestanem s bezglavim jurcanjem.
„USPORI, IDIOTE! USPORI!“, povikao je starac s bejzbol kapom na vozača kamiona s
balvanima. Urlao je tanušnim, uspaničenim glasom, iako je već bilo kasno za upozorenja. Barbi
se osvrnuo preko ramena (nije mogao da spreči taj pokret). Učinilo mu se da je vozač pokušao da
uspori u poslednjem trenutku.
Verovatno je video olupinu aviona. Bilo kako bilo, to nije bilo dovoljno. Udario je u
motonsku stranu Kupole brzinom od stotinak kilometara na čas, natovaren s gotovo deset tona
drveta. Kabina se raspala. Pretovarena prikolica, robinja fizike, nastavila je napred. Rezervoari s
gorivom su se smrvili pod balvanima. Raspali su se uz kišu varnica. Teret je već bio u vazduhu
kad je gorivo eksplodiralo. Stabla su se izdigla iznad ostataka kabine, u obliku zelene metalne
harmonike. Brvna su poletela napred i uvis. Udarila su u nevidljivu prepreku i odskočila u svim
pravcima. Debeli stub vatre i crnog dima pohrlio je ka nebu. Strašna tutnjava je ispunila dan, kao
posle pada nevidljive stene. Brvna su popadala po tlu, na motonskoj strani prepreke. Pala su po
putu i okolnim poljima, kao gigantske vlati slame. Jedna je pala na krov starčevog džipa.
Spljeskala ga je. Prozori su se rasuli u mlazu dijamantskih mrvica. Jedan balvan je pao ispred
starca s kapom Morskih pasa.
Barbi je prestao da trči. Nemo je posmatrao neverovatni prizor.
Starac je ustao i ponovo pao. Uhvatio se za balvan koji ga je zamalo ubio i ponovo ustao.
Ljuljao se, razrogačenih očiju. Barbi je krenuo ka njemu i, posle dvanaestak koraka, naleteo na
nešto tvrdo kao cigleni zid. Zateturao se unazad. Krvario je iz nosa i s rasečenih usana. Otro je
krv s lica. S nevericom je gledao u vlažni, crveni dlan. Obrisao je ruku o košulju.
Kola su pristizala iz oba pravca, motonskog i milskog. Tri osobe su se trkom približavale
iz pravca farme na drugom kraju pašnjaka. Nekoliko automobila je trubilo, kao da će na taj način
rešiti sve probleme. Prva kola koja su stigla s motonske strane zaustavila su se pored druma, na
velikoj razdaljini od zapaljenog kamiona. Dve žene su izašle napolje. Pokrile su oči i nemo zurile
u oblak vatre i dima.
„Jebote“, reče starac s bejzbol kapom. Govorio je slabašnim, drhtavim glasom.
Prišao je Barbiju preko polja. Izabrao je opreznu dijagonalnu putanju, daleko od gigantske
vatre. Kamiondžija je istina prebrzo vozio pretovarenu drumsku krstaricu, ali je dobio pravu
vikinšku sahranu. „Da li si video gde je ono brvno sletelo? Zamalo što nisam nastradao.
Smrvio bi me kao bubu.“
„Imaš li mobilni telefon?“ Barbi je morao da podigne glas, da bi ga sagovornik čuo pored
urlika požara.
„Ostavio sam ga u kabini“, odvrati starac. „Doneću ga, ako hoćeš.“
„Ne, čekaj“, reče Barbi. S iznenadnim olakšanjem shvatio je da bi sve ovo mogao biti
samo san, od onih u kojima vožnja biciklom ispod vode ili razgovor o pojedinostima seksualnog
život na jeziku koji nikad nisi učio izgledaju normalno.
Prva osoba na mestu nesreće s njegove strane prepreke bio je zdepasti tip za volanom
starog dženeral motors pikapa. Barbi ga je video u Divljoj ruži Rouz. Bio je to Erni Kalvert,
penzionisani upravnik Fud Sitija. Erni je raširenim očima posmatrao plamteći haos na drumu.
Držao je mobilni i nešto govorio. Barbi nije mogao da ga čuje od urlika plamenova, ali je
raspoznao. „Izgleda da je ozbiljno“, i pretpostavio da je Erni pozvao policiju. Možda je zvao
vatrogasce. Nadao se da zove vatrogasce iz Kasl Roka. Uredno održavana milska vatrogasna
stanica raspolagala je s dva vatrogasna kamiona, ali je Barbi mislio da neće moći da urade bogzna
šta s ove strane prepreke, osim da ugase vatru na travi. Plamteći kamion s balvanima je bio blizu,
ali je Barbi sumnjao da će moći da stignu do njega.
Ovo je san, govorio je sebi. Pokrenućeš se, ako poveruješ u to.
Pola tuceta ljudi se pridružilo dvema ženama s motonske strane. Svi su pokrili oči
rukama. Parkirani automobili su zauzimali obe strane druma. Još više ljudi je izlazilo iz vozila i
prilazilo gomili. Ista stvar se dešavala na Barbijevoj strani. Sve je ličilo na par suprotstavljenih
buvljih pijaca, punih zamamne robe. Delila ih je samo nevidljiva granica gradskih atara.
Stigao je farmer sa sinovima. Dečaci su trčali s lakoćom. Otac je stigao zadihan i
zajapuren.
„Kakvo sranje!“, reče stariji dečak. Otac ga je ćušnuo po potiljku. On kao da to nije
primetio. Zverao je ispred sebe. Mlañi brat je pružio ruku ka starijem.
Rasplakao se kad je ovaj prihvatio njegovu ruku.
„Šta se ovde desilo?“, farmer je pitao Barbija. Zastao je i duboko udahnuo izmeñu ovde i
desilo.
Barbi nije reagovao. Polako je krenuo ka čoveku s bejzbol kapom. Ispružio je desnu ruku,
kao da nekom poručuje da se zaustavi. Starac je ćutke ponovio njegov pokret. Barbi je usporio
kad se primakao nevidljivoj prepreci. Raspoznavao je po oštroj granici na izgorelom tlu.
Najedanput se sav naježio. Nakostrešile su mu se dlake na rukama i potiljku. Kosa mu se
digla, a jajca zagolicala. Načas je osetio metalni ukus u ustima.
Razrogačene oči čoveka s kapom Morskih pasa, metar i po od njega, još više su se
raširile. „Da li si osetio?“
„Jesam“, reče Barbi. „Ali je osećaj nestao. A ti?“
„I ja ga više ne osećam“, složio se starac.
Pružene ruke se nisu dodirnule. Barbi je ponovo pomislio na staklenu ploču, koja ga
sprečava da dodirne ruku prijatelja. Prsti su im bili blizu, ali se nisu doticali.
Trgnuo je ruku da bi otro raskrvavljeni nos i ugledao crvene obrise svojih prstiju u
vazduhu. Krv je obrazovala kapljice, baš kao što bi se ponašala na staklu.
„Dobri bože, šta ovo znači?“, prošaptao je starac s bejzbol kapom. Barbi nije znao šta da
mu kaže. Erni Kalvert ga je kucnuo po leñima, pre nego što je išta rekao.
„Pozvao sam policiju“, rekao je. „Dolaze. Pozvao sam i vatrogasce, ali mi niko nije
odgovorio. Dobio sam automatsku poruku da pozovem stanicu u Kasl Roku.“
„U redu, učini to“, reče Barbi. Još jedna ptica je pala i nestala na pašnjaku, nedaleko od
njega. Taj prizor je porodio novu ideju u Barbijevom umu. Verovatno je do nje došao zato što se
borio po belom svetu. „Mislim da je bolje da prvo pozoveš Vazdušnu nacionalnu gardu u
Bangoru.“ Erni je zbunjeno zevao u njega.
„Gardu?“
„Samo su oni ovlašćeni za uvoñenje zone zabranjenog leta iznad Česters Mila“, reče
Barbi. „Neophodno je da to što pre urade.“

MNOGO MRTVIH PTICA
Šef policije nije čuo nijednu eksploziju, iako je bio napolju. Grauljao je lišće s travnjaka
ispred kuće u ulici Morin. Džepni radioe počivao na haubi ženine honde.
Svirao je svetu muziku s HJK radija. Skraćenica je značila Hrist je kralj( Christ Is King
CIK, ime stanice u originalu je CIK. ). Mlañarija ga je zvala Isusovim radiom.
Sluh mu je oslabio, kome i ne bi u šezdeset sedmoj?
Čuo je kad je prva policijska sirena zaparala vazduh. Uši su mu navikle na taj zvuk, baš
kao što majka čuje plač svoje dece. Hauard Perkins je mogao da kaže kojim kolima pripadaju i ko
ih vozi. Samo trojka i četvorka još imaju stare ureñaje.
Džoni Trent je oterao trojku u Kasl Rok s vatrogascima, na tu prokletu vežbu.
Zvali su to „kontrolisanim sagorevanjem“. Fino ime za igrariju odraslih ljudi s vatrom.
Čuo je kola broj četiri, jedan od dva preostala dodža. Vozio ga je Henri Morison.
Prestao je da grabulja travnjak i ispravio leña. Sirena je utihnula, da bi se nanovo oglasila.
Brenda je izašla na verandu. Skoro svi u Milu su ga zvali Djuk. Zaradio je taj nadimak još u
školi, zato što nije propuštao nijedan film Džona Vejna u Staru.
Brenda mu je, nedugo po sklapanju braka, dala drugi nadimak. Nije mu se dopadao.
„Haui, nestalo je struje. Čula sam eksplozije.“
Haui, vazda Haui. Kao u Evo Hauija, Hauijevim trikovima i Hauipreti( Hoie junak
stripova iz pedesetih godina. Sramežljivi mladić u večitoj trci za curama.
). Pokušao je da to hrišćanski prihvati. Naposletku, hrišćanin je. Ipak, nije mogao da se
otme utisku da je taj nadimak makar i delimično odgovoran za malu spravicu koju je nosio u
grudima.
„Šta je bilo?“
Zakolutala je očima i prišla radiju na haubi svog automobila. Isključila ga je i presekla hor
Normana Lebefa usred „Kakvog prijatelja imamo u Isusu“.
„Koliko puta sam ti rekla da ne stavljaš to čudo na haubu mog auta? Izgrebaćeš ga, pa će
rña izjesti lim.“
„Izvini, Bren. Šta si rekla?“
„Nestalo je struje! Nešto je eksplodiralo. Džoni Trent verovatno ide u tom pravcu.“
„To je Henri“, rekao je. „Džoni je u Roku s vatrogascima.“
„Pa, ko god da je... “
Oglasila se još jedna, novija, sirena. Djuk Perkins ju je zvao žuta kanarinka. To je dvojka.
Vozi je Džeki Vetington. Sigurno je Džeki, zato što Randolf čuva kuću.
Ljulja se, s cipelama na stolu, čitajući Demokrat. Možda sedi u klonji. Piter Randolf je
pristojni policajac. Umeo je da bude tvrd kad je to neophodno, ali ga Djuk nije voleo. Smatrao ga
je čovekom Džima Renija, zbog čega je ponekad bio tvrñi no što je bio neophodno. To nije bilo
sve, zamerao mu je i na lenjosti. Djuk Perkins nije podnosio lenje policajce.
Brenda ga je posmatrala krupnim očima. Već četrdeset tri godine je bila žena policajca.
Znala je da dve eksplozije, dve sirene i nestanak struje ne nagoveštavaju ništa dobro. Silno će se
začuditi ako Haui sredi travnjak ovog vikenda, ili ako čuje kako će Divlje mačke iz Milsa
pobediti fudbalski tim iz Kasl Roka.
„Savetujem ti da uñeš u kuću“, rekla je. „Nešto se desilo. Nadam se da niko nije
poginuo.“
Skinuo je mobilni telefon s pojasa. Pogana stvarčica mu je visila s kaiša od jutra do
mraka. Morao je da prizna da je korisna. Nije kuckao brojeve. Posmatrao je, čekajući da zazvoni.
Začula se još jedna sirena, žuta kanarinka: kola broj jedan. Randolf se ipak pokrenuo. To
znači da je situacija veoma ozbiljna. Djuk više nije očekivao da će telefon zazvoniti. Hteo je da
ga vrati za pojas, kad je zazvonio. Zvala ga je Stejsi Mogin.
„Stejsi?“ Znao je da ne mora da se dere u prokletu stvar. Brenda mu je to rekla stotinu
puta, ali nije umeo drugačije. „Šta radiš u stanici u subotu uj...“
„Ne zovem te iz stanice, već od kuće. Piter me je zvao i rekao da te pozovem.
Imamo problem na Stodevetnaestici i to veliki. Rekao je... da se avion sudario s
kamionom za prevoz balvana.“ Zvučala je sumnjičavo. „Nije mi jasno kako se to moglo dogoditi,
ali...“
Avion. Isuse. A do pre pet minuta je grabuljao lišće i pevušio religiozne pesme.
„Stejsi, da li je u pitanju Čak Tompson? Preleteo me je novim pajperom. Leteo je prilično
nisko.“
„Ne znam, šefe. Prenela sam vam sve što mi je Piter saopštio.“ Brenda nije bila budala.
Pomerala je kola da bi izvezao šumskozeleni službeni automobil. Spustila je mali radio pored
gomile lišća.
„Dobro, Stejsi. Da li je struja nestala i u tvom delu grada?“
„Jeste. Utihnuli su i telefoni. Zovem te mobilnim. Ni to nije dobar znak, zar ne?“
„Nadam se da situacija nije preterano ozbiljna. Možeš li da odeš do stanice?
Kladim se da zvrji prazna i nezaključana.“
„Biću tamo za pet minuta. Zovi me preko radija u kolima.“ „Primljeno.“ Sirena na
gradskoj kući se oglasila kad se Brenda došetala prilaznim putem.
Otegnuto zavijanje je vazda izazivalo neprijatno golicanje u utrobi Djuka Perkinsa.
Ipak je našao vremena da je zagrli. Za nju je uvek imao vremena. „Nemoj da se brineš
zbog sirene, Breni. Programirana je da se oglasi pri opštem nestanku struje.
Prestaće za tri ili četiri minuta. Zaboravio sam za koliko.“
„Znam, ali je ipak mrzim. Sećaš li se da je onaj idiot Endi Sanders uključio 11.
septembra? Kao da je mislio da ćemo mi biti sledeća meta bombaša samoubica.“ Djuk je
klimnuo. Endi Sanders je bio idiot. Nažalost, bio je prvi gradski otac, nasmejani lutak Mortimer
Snerd(Mortimer Snerd je lutka čuvenog ventrokiliste Edgara Bergena (1903-1978).) koji sedi u
krilu Big Džima Renija. „Stejsi je rekla da su se kamion i avion sudarili na Stodevetnaestici.“
Brenda se izazovno osmehnula. „Šališ se, zar ne?“
„Ne. Možda je avion imao kvar na motoru, zbog kog je pokušao da sleti na put“, reče
Djuk. Slabašni osmeh je uvenuo na njenim usnama. Desna šaka stisnuta u pesnicu zaustavila se
izmeñu njenih dojki. Nepogrešivo je tumačio njen govor tela.
Seo je za volan. Djuk Perkins nije bio lak. Seo je u izdubljeno sedište, prilagoñeno obliku
njegove zadnjice.
„Zovu te na slobodan dan!“, povikala je. „Sram ih bilo! Kad ćeš se povući u punu
penziju?“
„Moraće da me prihvate u subotnjoj odeći“, rekao je, s osmehom. Taj osmeh je bio deo
posla. Znao je da ga čeka dug dan. „Ovakvog kakav sam, Gospode, ovakvog kakav sam. Stavi mi
par sendviča u frižider, molim te?“ „Staviću ti samo jedan.
Mnogo si se ugojio. Čak je i dr Heskel to rekao. Dobro znaš da nikog ne prekoreva zbog
kilaže.“
„Jedan, kad ti kažeš.“ Gurnuo je menjač u zadnji hod... vratio ga je nazad u položaj za
parkiranje. Nagnuo se kroz prozor. Shvatila je da želi poljubac. Slatko ga je poljubila, dok je
gradska sirena zavijala u krtom oktobarskom vazduhu.
Pomilovao je po vratu kad su im se usne spojile. Retko je to činio, iako je znao da uvek
uzdrhti od toga.
Nikad neće zaboraviti njegov dodir na oktobarskom suncu.
Nešto mu je rekla dok se kotrljao prilaznim putem. Čuo je nešto, ali ne sve.
Moraće da pregleda uši. Pristaće na slušni aparat, ako bude neophodan, iako bi to mogao
biti razlog da ga Randolf i Big Džim išutiraju iz službe.
Zakočio je i ponovo isturio glavu kroz prozor. „Na šta da pazim?“
„Na tvoj pejsmejker!“, praktično je vrištala. Smejala se. Ogorčeno. Još uvek je osećala
njegov dodir na grlu. Milovao je kožu vrata, koja je koliko juče bila glatka i zategnuta, ili možda
prekjuče, kad su slušali KC i Sanšajn bend umesto Isusovog radija.
„Paziću, nego šta ću!“, doviknuo joj je i otišao. Kad ga je videla sledećeg puta, bio je
mrtav.
Bili i Vanda Debek nisu čuli dve eksplozije, zato što su bili na Stoedamnaestici i zato što
su se svañali. Svaña je počela oko sitnice, kad je Vanda napomenula da je dan divan. Bil je
odvratio da ima glavobolju i da ne zna zašto mora da ide na subotnji buvljak u Oksford Hilsu, kad
će tamo biti uobičajeno prašnjavo ñubre.
Vanda mu je rekla da ga danas ne bi bolela glava da juče nije sručio desetak piva u sebe.
Bili je pitao da nije možda brojila limenke u kesi za reciklažu (koliko god da je bio pijan,
odlagao je limenke u kesu za reciklažu, kad je pio kod kuće ponosio se time, koliko i svojim
električarskim zanatom).
Rekla je da jeste, nego šta nego jeste. Štaviše...
Stigli su do Patelove prodavnice u Kasl Roku. Prošli su kroz Previše piješ, Bili i Previše
džvanjkaš, Vanda. Čulo se Majka mi je lepo rekla da se ne udajem za tebe i Zar baš moraš da
budeš tolika kučka. Bila je to uobičajena razmena misli tokom poslednje dve od četiri godine
braka, izuzev što je Bilu danas došlo do guše.
Skrenuo je na široko parkiralište pijace, bez usporavanja ili pokazivača pravca.
Zatim se vratio na Stosedamnaesticu, a da nije bacio pogled u retrovizor ili preko ramena.
Nora Robišo je zatrubila, na putu iza njega. Njena najbolja prijateljica Elza Endruz je
neodobravajuće zacoktala. Obe žene, medicinske sestre u penziji, ćutke su izmenjale poglede.
Predugo su drugovale, pa reči nisu bile neophodne u ovakvim situacijama.
Vanda je, u meñuvremenu, pitala Bilija gde se to zaputio.
Bili je rekao da ide kući da se naspava. Može da ide na usrani sajam, ali bez njega.
Vanda mu je skrenula pažnju da je za dlaku izbegao sudar s dve stare dame (pomenute
stare dame su brzo zaostajale; Nora Robišo je, ko zna iz kog razloga, mislila da su brzine od
preko šezdeset pet kilometara na čas ñavolja rabota).
Bili je napomenuo da Vanda izgleda i zvuči kao njena majka.
Ona ga je pitala da joj objasni šta je mislio kad joj je to rekao.
Rekao joj je da mama i kćerka imaju debele guzice i duge jezičine koji se račvaju na vrhu.
Vanda mu je rekla da je mamuran.
On joj je rekao da je ružna.
Bila je to sadržajna i iskrena razmena osećanja. Prešli su iz Kasl Roka u Moton.
Hitali su ka nevidljivoj prepreci, koja se pojavila nedugo posle Vandine primedbe da je
dan divan. Bili je vozio brzinom od stotinak kilometara na sat, što je bio maksimum za Vandin
automobilčić.
„Kakav je to dim?“, pitala ga je Vanda. Pokazivala je ka Stodevetnaestici na severu.
„Ne znam“, rekao je. „Da nije moja tašta prdnula?“ Grohotno se nasmejao sopstvenoj šali.
Vanda Debek je shvatila da je prevršio meru. Spoznaja je pojednostavila svet i njenu
budućnost, na gotovo magičan način. Okrenula se ka njemu s izjavom hoću razvod na vrhu
jezika. Nije uspela da je izgovori. Stigli su do granice izmeñu Motona i Česters Mila i udarili u
prepreku. Automobilčić je imao vazdušne jastuke, ali se Bilijevi nisu naduvali, dok su se Vandini
samo delimično ispunili vazduhom. Volan je skršio Bilijeve grudi, a menjač srce. Umro je gotovo
istog trenutka.
Vanda je udarila glavom u instrument tablu. Apokaliptična selidba automobilskog motora
joj je slomila jednu nogu (levu) i jednu ruku (desnu). Nije bila svesna bola.
Čula je samo isprekidano pištanje sirene. Automobil se iznenada zgužvao nasred druma.
Prednji deo mu se gotovo izravnao. Videla je crveno pred očima.
Vanda Debek se vukla po beloj liniji na laktovima, kad su Nora Robišo i Elza Endruz
zaobišle krivinu, malo prema jugu (živo su raspravljale o oblaku dima koji se, već nekoliko
minuta, dizao na severoistoku; čestitale su sebi što su izabrale reñe korišćeni drum). Lice joj se
gotovo nije videlo od krvi. Komad šoferke joj je otkinuo dobar deo skalpa. Veliki komad kože joj
je padao preko levog obraza, kao iščašena vilica.
Nora i Elza su izmenjale užasnute poglede.
„Bože me sačuvaj“, reče Nora. To je bio čitav razgovor na ovu temu. Elza je izašla iz
automobila čim se zaustavio i pritrčala unesrećenoj ženi na asfaltu. Bila je čudesno brza za ženu
svojih godina. Nedavno je napunila sedamdesetu.
Nora je parkirala automobil i pritrčala prijateljici. Zajedno su pomogle Vandi da stigne do
Norminog starog, ali savršeno održavanog mercedesa. Vandin smeñi žaket je sad bio
cvenkastosiv. Ruke su joj bile crvene, kao da ih je malopre izvukla iz činije s bojom.
„De je Bili?“, pitala je. Nora je videla da je žena ostala bez većine zuba. Tri zuba su se
zalepila za rever okrvavljenog žaketa. „De je Bili? Šta se desilo?“
„Bili je dobro, baš kao i ti“, reče Nora i upitno pogleda Elzu. Ona je klimnula i požurila
ka ševiju, delimično zaklonjenom parom iz smrskanog hladnjaka. Jedan pogled kroz suvozačka
vrata, koja su visila na jednoj šarki, bio je dovoljan da Elza, medicinska sestra s gotovo
četrdesetogodišnjim iskustvom (poslednji poslodavac: Ron Heskel, MD MD je značilo
medicinski diletant), da Bili uopšte nije dobro.
Mlada žena s pola kose pored glave je udovica.
Elza se vratila do mercedesa. Sela je na zadnje sedište do mlade žene, koja se u
meñuvremenu onesvestila. „Mrtav je, i ona će uskoro umreti ako je ne prebacimo do mesarskog
odeljenja u Keti Rasel“ rekla je Nori.
„Drži se“, reče Nora. Pritisnula je papučicu za gas. Mercedes je imao snažan motor. Nora
je vešto zaobišla ševrolet Debekove i udarila u nevidljivu prepreku, s nogom na gasu. Po prvi put
u dvadeset godina zaboravila je da veže pojas.
Proletela je kroz šoferku i slomila vrat na nevidljivoj prepreci, baš kao Bob Ru.
Mlada žena je proletela izmeñu prednjih sedišta, kroz razbijenu šoferku. Pala je na stomak
po haubi, raširenih krvavih nogu. Bila je bosa. Ostala je bez mokasina (kupljenih prilikom
poslednje posete buvljaku na Oksford Hilu) pri prvom sudaru.
Elza Endruz je udarila u vozačko sedište i odskočila. Bila je ošamućena, ali u osnovi
nepovreñena. Isprva nije mogla da otvori vrata. Popustila su kad ih je gurnula ramenom. Izašla je
i osmotrila olupinu. Videla je barice krvi. Smrskani ševi se još blago dimio.
„Šta se desilo?“, glasno se pitala. Ponovila je Vandino pitanje, kog se nije sećala.
Obišla je gomilu hroma i krvavog stakla. Prislonila je ruku na čelo, kao da proverava da
nema temperaturu. „Šta se desilo? Šta se zapravo desilo? Nora?
Norice? Gde si, draga?“
Ispustila je bolni, užasnuti krik, kad je ugledala prijateljicu. Vrana je posmatrala s visokog
borovog drveta na teritoriji Mila. Zagraktala je. Graktanje je zvučalo kao prezrivi smeh.
Noge su popustile pod njom, kao da su od gume. Zateturala se unatraške, sve dok nije
naletela na zgužvani prednji deo mercedesa. „Norice“, rekla je. „O, srce moje.“ Nešto je golicalo
po vratu. Pomislila je da je to uvojak kose nesretne devojke. Samo što je sirotica u meñuvremenu
ispustila dušu.
Kad samo pomisli na slatku Noru, s kojom je krišom od bolničke uprave pila džin ili
votku u praonici veša. Kikotale su se kao devojčice u letnjem kampu. Nora je otvorenih očiju
zurila u sjajno sunce. Glava joj se iskrivila pod neprirodnim uglom, kao da je, u trenutku smrti,
pokušala da baci pogled preko ramena, da bi se uverila da Elzi ništa ne fali.
Dobro je prošla. Bila je samo „žešće potresena“, kao što su u danima provedenim na
prijemom odeljenju, govorile za srećnike koji su sačuvali glavu pri teškim nesrećama. Rasplakala
se. Kliznula je niza stranu automobila i iscepala kaput na iskrivljenom limu. Sela je na asfalt
Stosedamnaestice. Sedela je i plakala, kad su Barbi i čovek s kapom Morskih pasa stigli do nje.
Ispostavilo se da se Morski pas zove Pol Gendron, prodavac automobila, koji se pre dve
godine povukao na roditeljsko imanje Motonu. Barbi je sve to i mnogo više saznao kad su
napustili mesto nesreće na Stodevetnaestici i otkrili novo nešto manje spektakularno, ali
poprilično grozno na mestu na kom je Stosedamnaestica ulazila u Mil. Barbi bi rado protresao
Gendronu ruku, ali će pričekati taj trenutak, dok ne pronañe mesto na kom se nevidljiva prepreka
završava.
Erni Kalvert je pozvao Vazdušnu nacionalnu gardu u Bangoru. Stavili su ga na čekanje,
pre nego što im je objasnio razlog poziva. Čekao je s telefonom na uvu. U meñuvremenu je čuo
sve bliže sirene lokalnih organa reda.
„Vatrogasci neće doći“, reče farmer, koji je dotrčao preko polja sa sinovima. Zvao se
Olden Dinsmor. Još nije povratio dah. „Oni su s druge strane u Kasl Roku. Pale zgradu, vežbe
radi. I ovde su mogli lepo da vežbaju...“ Ućutao se kad je opazio da njegov najmlañi sin prilazi
mestu na kom je otisak Barbijeve krvave šake stajao na čistom, prozračnom vazduhu. „Rori,
sklanjaj se odatle!“ Radoznali sin ga nije slušao. Posegnuo je napred i udario u vazduh, desno od
krvavog otiska. Barbi je video kako se, pre toga, dečaku ježi koža na rukama ispod dresa Divljih
mačaka. Nešto je tamo, nešto što reaguje kad se približiš. Barbi je samo jednom osetio nešto
slično, kad se našao pored velikog generatora u Ejvonu, Florida. Jednom se tamo žvalavio s
devojkom.
Dečakova pesnica je udarila o prepreku, tvoreći zvuk sličan dobovanju prstima po šerpi.
Utišao je grupicu uznemirenih posmatrača, koja je zurila u goruće ostatke kamiona za prevoz
balvana (neki su ga slikali mobilnim telefonima).
„Nek sam proklet“, reče neko.
Olden Dinsmor je ščepao sina za okovratnik majice. Cimnuo ga je unazad i ošamario po
potiljku, baš kao i starijeg sina, nedugo pre toga. „Da se nisi usudio!“, povikao je Dinsmor. „Da
se nisi usudio, kad ne znaš šta je to!“
„Ćale, to je neki stakleni zid! To je...“
Dinsmor ga je snažno prodrmao. Još nije povratio dah. Barbi je strahovao za njegovo srce.
„Da se nisi usudio!“, ponovio je i gurnuo dečaka na starijeg brata.
„Pazi na ovu budalu, Oli.“
„Razumem“, odvrati Oli. Nacerio se.
Barbi je pogledao u pravcu Mila. Video je svetla na policijskim kolima i veliko crno
vozilo, slično mrtvačkom kovčegu na točkovima. Bio je to hamer Big Džima Renija. Grabio je
daleko ispred policijskih automobil, kao da ih vodi po nekom običajnom pravu. Barbijevi uboji i
modrice blago su sevnuli na taj prizor.
Reni senior nije bio tamo, ali je njegov sin uzrokovao čitavo zamešateljstvo, a Big Džim
se brinuo o Džunioru. Ako je to zahtevalo da život u Milu učini neprijatnim izvesnom kuvaru u
prolazu i dovoljno teškim da pomenuti kuvar odluči da pokupi prnje i nestane iz grada, neće se
libiti da to učini.
Barbi nije hteo da bude tu, kad Big Džim stigne. Pogotovo nije hteo da ga dočeka u
pratnji pandura. Šef Perkins se lepo ponašao prema njemu, ali ga je onaj drugi Randolf posmatrao
kao da je pasje govno, zalepljeno za ñon službenih cipela.
Obratio se Morskom psu: „Da li bi hteo da se malo prošetaš? Ti ćeš ići s tvoje, a ja s moje
strane? Da vidimo dokle se ovo čudo prostire?“
„I da se izgubimo odavde pre nego što stigne onaj pompezni hvalisavac?“ I Gendron je
video hamera. „Pristajem, prijatelju. Hoćemo li na istok ili na zapad?“ Krenuli su ka zapadu i
Stosedamnaestici. Nisu naišli na kraj prereke, ali su videli mnoštvo čuda koje je načinila prilikom
nastanka. Isekla je grane drveća i načinila nove staze ka nebu. Prepolovila je panjeve. Svuda su
nailazili na leševe pernatih stvorenja.
„Ima mnogo mrtvih ptica“, reče Gendron. Namestio je kapu, izrazito mršavim rukama.
Pobledeo je. „Nikad nisam video toliko ptičjih leševa.“ „Kako ti je?“, zabrinuto će Barbi.
„Fizički? Mislim da mi ništa ne fali. Mentalno se osećam kao da sam sišao s jebenog uma.
Kako je s tobom?“
„Isto“, odvrati Barbi.
Tri kilometra zapadno od Stodevetnaestice naišli su na God Krik put i telo Boba Rua.
Ležalo je pored traktora koji je još radio. Barbi je naleteo na prepreku kad je krenuo ka čoveku na
tlu... ovog puta se zaustavio u poslednjem trenutku. Uspeo je da ne raskrvari nos.
Gendron je kleknuo i dodirnuo farmerov groteskno svinuti vrat. „Mrtav je.“
„Kakvo je to ñubre svuda oko njega? Te bele krhotine?“ Gendron je podigao najveće
parče. „Mislim da su to ostaci jedne od onih kompjuterskih muzičkih spravica. Mora da se razbila
kad je udario u...“ Pokazao je ispred sebe. „Znaš već šta.“
Iz pravca grada se začula buka, grña i glasnija od sirene u gradskoj kući. Gendron je
pogledao u pravcu buke. „Vatrogasna sirena“, rekao je. „Ne verujem da će od nje biti neke
koristi.“
„Vatrogasci će doći iz Kasl Roka“, reče Barbi. „Čuo sam ih.“
„Zaista? Bolje čuješ od mene. Podseti me kako se zoveš, molim te.“ „Del Barbara.
Prijatelji me zovu Barbi.“
„Pa, Barbi, šta ćemo sad?“
„Nastavićemo, rekao bih. Ovom čoveku ne možemo pomoći.“
„Jok. Ne možemo nikog pozvati“, utučeno će Gendron. „Ne dok je moj mobilni u kolima.
Pretpostavljam da ga ti nemaš“’
Barbi je imao mobilni. Ostavio ga je u praznom stanu s nešto čarapa, košulja, farmerki i
gaća. Odlučio je da napusti ove krajeve s onim što ima na sebi. Nije hteo da išta ponese iz Česters
Mila. Neće poneti ništa, izuzev nekoliko prijatnih uspomena. Njih može da nosi bez kofera ili
ranca.
Ćutke je odmahnuo glavom, pošto nije hteo da nepoznatom čoveku objašnjava složenu
prirodu svojih osećanja.
Gendron je opazio staro ćebe prebačeno preko sedišta traktora. Ugasio je motor, uzeo
ćebe i pokrio leš.
„Nadam se da je slušao nešto što voli, kada se to desilo“, reče Gendron. „I ja“, reče Barbi.
„Hajdemo. Hoću da stignemo do kraja ovog čuda. Hteo bih da ti stisnem ruku.
Možda ću se raznežiti i zagrliti te.“
Nedugo po otkrivanju Ruovog leša naišli su na potočić,. Bili su veoma blizu olupina na
Stosedamnaestici, iako to nisu znali. Zastali su, svako sa svoje strane nevidljive prepreke. Ćutke
su upijali čudesan prizor.
Gendron je prvi progovorio: „Bože me sačuvaj.“
„Kako izgleda s tvoje strane?“, pitao je Barbi. S njegove strane je nivo vode rastao.
Potočić se razliva po šipražju, kao da je rečica naišla na nevidljivu branu.
„Ne znam kako bih to opisao. Nikad nisam video nešto slično.“ Gendron je ućutao.
Raširio je usta i pognuo glavu, tako da je ličio na spodobu koja vrišti na čuvenoj slici
Edvarda Munka. „Jesam. Jedanput. Nešto slično. Doneo sam dve zlatne ribice kući, za ćerkin
šesti ili sedmi roñendan. Doneo sam ih kući iz radnje za kućne ljubimce, u plastičnoj kesi. Ovo
mi na to liči, na vodu na dnu plastične kese. Samo što je ravna, a ne skupljena na dnu. Voda se
nagomilava oko te... stvari, i teče levo i desno na tvojoj strani.“
„Da li bar nešto prolazi?“
Gendron se još nagnuo. Žmirkao je, s rukama na kolenima. „Da, nešto prolazi, ali samo
malo. Prolazi malo vode i ništa od onog što nosi. Znaš na šta mislim? Nema grančica, lišća i
sličnog.“
Nastavili su dalje. Gendron je bio na jednoj, a Barbi na drugoj strani. Još nisu mislili o
unutra i napolje. Smatrali su da se prepreka negde završava.
Tako su stigli do Stosedamnaestice i do još jedne stravične nereće. Barbi je video dvoja
kola i bar dvoje nastradalih. Video je još jednu žrtvu, zgrčenu za volanom smrskanog ševija.
Ovog puta je neko preživeo nesreću. Neka žena je sedela pored oštećenog mercedesa, oborene
glave. Pol Gendron je požurio do nje. Barbi je samo stajao posmatrao. Žena je ugledala Gendrona
i pokušala da ustane.
„Nemojte, gospoja, nemojte to“, rekao je.
„Mislim da mi je dobro“, rekla je. „Samo... sam malo više potresena.“ Zbog nečeg se
nasmejala, iako joj je lice bilo podnadulo od suza.
Tad su se pojavila još jedna veoma spora kola, sa starcem za volanom. Predvodio je
kolonu od tri četiri nestrpljiva vozača. Stao je kad je video nesreću. I automobili iza njega su se
zaustavili.
Elza Endruz je ustala. Pitala je ono što će postati pitanje dana: „U šta smo udarili?
To nisu bila druga kola. Nora ih je zaobišla.“
Gendron je odgovorio s neupitnom iskrenošću. „Ne znam, gospoja.“
„Pitaj je ima li mobilni telefon“, reče Barbi. Obratio se narastajućoj grupici posmatrača.
„Hej! Ima li neko od vas mobilni telefon?“
„Imam ga ja, gospodine“, reče gospoña. Nije stigla da nastavi. Prekinuo je vušvušvuš
zvuk helikoptera.
Barbi i Gendron su izmenjali panične poglede.
Plavobeli helikopter je nisko leteo. Hitao je ka oblaku dima iznad ostataka smrskanog
kamiona za prevoz balvana na Stodevetnaestici. Vazduh je bio kristalno čist, s uveličavajućim
efektom, karakterističnim za najlepše dane u severnoj Novoj Engleskoj. Barbi je lako raspoznao
veliki plavi broj 13 na letelici. Video je i oko, znak CBS-a. To je bila reportažna letelica iz
Portlanda. Sigurno se zatekla u blizini, pomisli Barbi. Bio je to savršen dan za sočne snimke s
mesta nesreće.
Prilog će biti gotov za vesti u šest.
„O, ne“, zavapi Gendron i pokri oči. Povikao je: „Vratite se, budale! Vratite se!“ Barbi je
dreknuo. „Ne! Stanite! Bežite odatle!’
Zalud su urlali. Barbi je, još uzaludnije, mahao rukama, terajući letelicu od nevidljive
prepreke.
Elza ih je zbunjeno posmatrala.
Helikopter se spustio do iznad drveća. Lebdeo je na toj visini.
„Izgleda da će sve biti u redu“, prostenja Gendron. „Ljudi im mašu da se udalje.
Pilot je sigurno video...“
Helikopter je skrenuo ka severu. Hteo je da okrene iznad pašnjaka Oldena Dinsmora, da
bi snimio dogañaj iz različitog ugla. Udario je u prepreku. Barbi je video kako se jedna elisa
lomi. Helikopter je počeo da ponire. Propadao je okrećući se oko sebe. Zatim je eksplodirao.
Posejao je vatru po putu i po polju s druge strane prepreke.
S Gedronove strane.
Sa spoljašnje strane.
Džunior Reni se kao lopov ušunjao u kuću u kojoj je odrastao,li bolje reći kao duh.
Bila je prazna. Otac je bio na svom džinovkom placu za prodaju polovnih automobila na
Stodevetnaestici. Džuniorov prijatelj Frenk nekad ga je zvao Sveti hram kupovine bez učešća.
Frensin Reni je, poslednje četiri godine, stalno boravila na groblju Plezent Ridž. Gradska sirena
je zamukla. Policijske sirene su se udaljile ka nepoznatim odredištima. U kući je vladala
blagoslovena tišina.
Progutao je dva imitreksa. Skinuo je odeću i stao pod tuš. Opazio je krv na košulji i
pantalonama, kad je završio s tuširanjem. Kasnije će se time pozabaviti. Šutnuo je odeću ispod
kreveta i navukao zastore. Ušunjao se u postelju i navukao pokrivač preko glave, kao što je radio
u detinjstvu, kad se plašio monstruma u ormanu.
Ležao je, drhteći. U glavi mu je bučalo, kao da čuje sva zvona pakla.
Dremao je kad se razlegla vatrogasna sirena. Probudila ga je. Opet ga je obuzela
drhtavica. Glavobolja se povlačila. Odspavao je. Sad će razmisliti o budućnosti.
Samoubistvo je izgledalo kao daleko najbolje rešenje. Znao je da će ga uhvatiti.
Nije mogao da se vrati i pospremi mesto zločina. Neće imati vremena. Henri ili La Dona
Makejn vratiće se sa subotnjih zanimacija. Pobeći će, ali tek kad glava prestane da ga boli.
Moraće da se obuče. Niko ne beži od zakona bez odeće.
Samoubistvo se, kad sve razmotri, nametalo kao najbolje rešenje. Samo što će ono
predstavljati pobedu prokletog kuvara u prolazu. Pogani kuvar je, kad o svemu dobro razmisli, za
sve kriv.
Vatrogasna sirena se napokon utišala. Džunior je zaspao ispod pokrivača navučenog
preko glave. Ustao je u devet po podne. Glavobolja je prošla.
Još uvek je bio sam u kući.

PAPAZJANIJA
Big Džim Reni je zaustavio svoj H3 alfa hamer uz škripu guma (boja: bisernocrna;
dodaci: svi mogući). Bio je punih tri minute JLL brži od gradske policije. To mu je odgovaralo.
Renijev životni slogan je bio korak ispred konkurencije.
Erni Kalvert je još razgovarao telefonom. Digao je ruku u malodušnom pozdravu.
Kosa mu je bila u neredu. Bio je gotovo mahnit od uzbuñenja. „Hej, Big Džime, napokon
sam se probio do njih!“
„Do kog si se probio?“, pitao je Reni, reda radi. Posmatrao je plamteće ostatke kamiona
za prevoz balvana i krhotine aviona. Ovo je grozna zbrka, koja može naneti štete gradu, pogotovo
što su dva najbliža vatrogasna kamiona u Roku. On je odobrio odlazak na vežbu... Endi Sanders
je potpisao dozvolu, zato što je apotekar prvi gradski otac. To je dobro. Reni je duboko verovao u
ono što je zvao koeficijentom zaštite. Položaj drugog gradskog oca bio je dobar primer
koeficijenta. Imaš svu vlast (dok god je prvi gradski otac smotanko kao Sanders), a retko kad
izvučeš deblji kraj kad stvari poñu po zlu.
Ovo je ono što je Reni koji je u šesnaestoj predao srce Isusu, pa nije mogao da psuje
nazivao papazjanijom. Biće prinuñen da preduzme izvesne korake. Okolnosti ga primoravaju da
nametne kontrolu. Znao je da ne može računati na matorog vašljivka Hauarda Perkinsa. On je pre
dvadeset godina možda bio šef policije bez mane, ali ovo je novi vek.
Reni je, mršteći se, proučavao scenu. Ima previše radoznalaca. Uvek se skupe kad se
ovako nešto desi. Ljudi vole krv i razaranje. Neki igraju neku gnusnu igru.
Naginju se da bi videli koliko mogu da se saviju, ili nešto slično.
Bizarno.
„Sklanjajte se odatle!“, povikao je. Imao je dobar glas za izdavanje nareñenja, snažan i
samouveren. „To je mesto nesreće!“
Erni Kalvert još jedan idiot, grad ih je pun, baš kao i svaki drugi -cimnuo ga je za rukav.
Izgledao je usplahirenije nego ikad. „Probio sam se do VNG, Big Džime, i...“
„Do koga? Do čega? O čemu to govoriš?
„O Vazdušnoj nacionalnoj gardi!
Stvar postaje sve gora. Ljudi se igraju, a ova budala zove...
„Erni, zašto si njih zvao, za boga miloga?
„Zato što mi je rekao... čovek mi je rekao... Erni nije mogao da se seti Barbijevih reči,
stoga je nastavio. „Pa, bilo kako bilo, pukovnik iz VNG me je saslušao.
Povezao me je s portlandskom kancelarijom Nacionalne bezbednosti. Odmah su
odgovorili na moj poziv!
Reni se pljesnuo po obrazima. Često je to radio u ljutnji. To ga je činilo sličnim
hladnokrvnom Džeku Beniju. Big Džim je, baš kao Beni, ponekad pričao viceve (ali nikad
masne). Šalio se da bi prodavao kola i zato što se od političara očekivalo da budu duhoviti,
naročito u vreme izbora. Zbog toga je uvek vrteo nekolik šaljivih pričica (rekao bi: „Hej, momci,
da li ste raspoloženi za jednu šaljivu pričicu“). Učio ih je napamet kao što turisti u stranoj zemlji
uče fraze kao Gde je toalet ili Da li u selu postoji hotel s internetom?
Nije mu bilo do šale. „Nacionalna bezbednost! Zbog kog berača pamuka si je, doñavola,
zvao? Berač pamuka je bio Renijev najomiljeniji izraz.
„Zvao sam ih zato što je onaj mladić rekao da se nešto nalazi na putu. Imao je pravo,
Džime! Tamo je nešto što se ne vidi! Ljudi se naslanjaju na to! Vidiš li? Evo to sad rade. Ili... kad
baciš kamen na nju, on se odbije! Pogledaj! Erni je podigao i zavitlao kamen. Reni se nije trudio
da ga isprati pogledom. Čuće krik ako pogodi nekog od perverznih radoznalaca. „Kamion je
udario u to... u to što je na putu...baš kao i avion! Tako mi je momak rekao...
„Polako. O kom momku govoriš?
„To je onaj mladić, reče Rori Dinsmor, „koji radi kao kuvar u Divljoj ruži Rouz.
Od njega ćete dobiti srednje pečeni hamburger, ako ga zatražite. Moj ćale kaže da ga
gotovo nigde nećete dobiti, zato što niko ne zna da peče. Ovaj momak zna.
Široko se osmehnuo. „Znam kako se zove.
„Zaveži, Rori“, upozorio ga je brat. Gospodin Reni se narogušio. Oli Dinsmor je znao da
učitelji tako izgledaju pre nego što vas kazne s nedelju dana školskog pritvora.
Rori nije slušao brata. „Ima žensko ime! Zove se Barbara.“ Baš kad sam pomislio da sam
se rešio prokletog berača pamuka, on se opet pojavi, mozgao je Reni. Prokleta ništarija.
Usmerio je pažnju na Ernija Kalverta. Policija samo što nije stigla. Reni je pomislio da
ima dovoljno vremena da stane na kraj najnovijoj brljotini onog Barbare. Nigde ga nije bilo. To
baš liči na njega. Zapržio je čorbu, zamutio vodu i odmaglio.
„Erni“, rekao je, „pogrešno si obavešten.“
Olden Dinsmor se oglasio. „Gospodine Reni, nije mi jasno kako možete da pričate takve
stvari, kad ne znate ništa o tome.“
Reni se osmehnuo ili bolje reći ogolio zube. „Poznajem Dela Barbaru, Oldene; o njemu
sam dobro obavešten.“ Obratio se Erniju Kalvertu. „Sad, ako bi samo...“
„Tišina“, reče Kalvert i podiže ruku. „Dobio sam nekog.“ Big Džim Reni nije voleo da ga
ućutkuju, pogotovo mu nije prijalo kad je to činio penzionisani bakalin. Iščupao je telefon iz
Ernijeve ruke, kao da je on njegov pomoćnik, koji mu ga je dobrovoljno pružio.
Čuo je nečiji glas na mobilnom. Nepoznati je rekao: „S kim razgovaram?“ Reniju je to
bilo dovoljno da shvati da ima posla s birokratskim kučkinim sinom.
„Razgovarate s Džejmsom Renijem, drugim gradskim ocem Česters Mila. Ko ste vi,
gospodine?“
„Ja sam Donald Voznijak iz Nacionalne bezbednosti. Čuo sam da imate neki problem na
Stodevetnaestici. Reč je o nekom obimnijem razaranju.“ Obimnijem razaranju? Obimnijem
razaranju? Kakav je to pogani birokratski novogovor?
„Pogrešno ste obavešteni, gospodine“, nastavio je Rene. „Reći ću vam šta se desilo.
Avion, civilni avion, lokalni avion, pokušao je da sleti na put i udario u kamion. Situacija je u
potpunosti pod kontrolom. Pomoć službe Nacionalne bezbednosti nam nije neophodna.“
„Gospodine Reni“, reče farmer, „nije se to desilo.“ Reni je samo odmahnuo rukom.
Zaputio se prema najbližem policijskom vozilu.
Henk Morison je izašao iz patrolnih kola. Bio je krupan i visok preko sto devedeset
centimetara, ali u suštini beskoristan. Iza njega je bila cura s velikim vimenima, Vetingtonova.
Bila je više nego beskorisna. Jezičara, bez mozga. Piter Randolf je išao iza nje. Randolf je bio
pomoćnik šefa policije, čovek po Renijevom ukusu. Taj je znao da radi. Big Džim je bio siguran
da Del Barbara ne bi još sedeo u gradu i pravio nevolje da je on bio dežuran one noći kad je
Džunior upao u nevolju u onoj ñavoljoj jazbini od bara. Gospodin Barbara bi sedeo iza rešetaka u
Roku. Reniju bi to odgovaralo.
Čovek iz Nacionalne bezbednosti imaju li petlje da se predstavljaju kao agenti? još je
trtljao.
Reni ga je prekinuo. „Zahvaljujem se na vašem interesovanju, gospodine Vozner, ali je
situacija pod kontrolom. Pritisnuo je dugme za prekid veze, bez zbogom i vratio telefon Erniju
Kalvertu.
„Džime, mislim da nisi pametno postupio.
Reni se pravio da ga nije čuo. Gledao je Randolfa. Stajao je pored auta policajke
Vetington. Hteo je da mu priñe, ali je odustao od te ideje, pre nego što se sasvim oblikovala u
njegovom umu. Nek Randolf priñe njemu. Takav je red. Tako će i biti, boga mu.
„Big Džime, reče Randolf. „Šta se ovde desilo?
„Mislim da je to očigledno, reče Big Džim. „Avion Čaka Tompsona se malo posvañao s
kamionom natovarenim balvanima. Izgleda da je sukob završen nerešeno. Čuo je sirene iz pravca
Kasl Roka. Zvučale su kao sirene vatrogasnih kola (Reni se nadao da su dva nova i vrlo skupa
gradska vozila s njima; najbolje bi bilo da niko ne uoči da nova vatrogasna vozila nisu bila u
gradu kad se papazjanija zbila). Hitna pomoć i policija će stići za njima.
„To se nije desilo, tvrdoglavo će Olden Dinsmor. „Bio sam napolju u dvorištu.
Video sam kako avion...
„Zar ne bi bilo bolje da pomerite te ljude odatle? Reni se obratio Randolfu.
Pokazao je na radoznalce. Nekolicina se skupila pored kamiona natovarenog balvanima.
Stajali su na pristojnom odstojanju od plamtećih ostataka. Bilo ih je više na strani Mila. Sve je
počelo da liči na skupštinu dokonih lezilebovića.
Randolf se obratio Morisonu i Vetingtonovoj. „Henk, rekao je i pokazao na posmatrače iz
Mila. Neki su preturali raštrkane krhotine Tompsonovog aviona.
Krici užasa bi se razlegli posle svakog otkrića delova tela.
„Jašta, reče Morison. Pokrenuo se.
Randolf je poslao Vetingtonovu ka posmatračima pored kamiona. „Džeki, ti poñi...
Randolf se ućutao.
Radoznali posmatrači na južnoj strani stajali su oko puta, na pašnjaku i u niskom šipražju.
Glupavo su zevali. Reni je dobro poznavao takve izraze.
Svakodnevno se susretao s njima, a pogotovo svakog marta, na skupštini grañana.
Samo što ti ljudi nisu posmatrali zapaljeni kamion. Piter Randolf, koji sigurno nije bio
budala (nije bio briljantan, ni izdaleka, ali je znao s koje strane se maže puter na hleb), gledao je
tamo gde i ostali. Zevao je otvorenih usta, kao i ostali radoznalci, uključujući i Džeki Vetington.
Posmatrali su dim. Gledali su dim koji se dizao s plamtećih balvana. Bio je crn i mastan. Bilo je
očekivano da će gušiti posmatrače, pogotovo zbog povetarca koji je duvao s juga, ali se to nije
dešavalo.
Reni je znao i zašto. Bilo mu je teško da poveruje svojim očima, ali je video kako vetar
tera dim prema severu, bar u početku. Zatim je naglo skretao, gotovo pod pravim uglom. Dizao
se pravo uvis, kao da je u dimnjaku. Ostavljao je tamnosmeñe tragove za sobom. Činilo se da
izdužene mrlje plivaju u vazduhu.
Džim Reni je trznuo glavom da bi bi odagnao nestvarnu sliku, ali je ona tvrdoglavo
opstajala.
„Šta je bilo?“, pitao je Randolf. Zvučao je začuñeno.
Dinsmor, farmer, stao je pred Randolfa. „Taj tip“, pokazao je na Ernija Kalverta, „imao je
službu Nacionalne bezbednosti na liniji, a ovaj tip“, pokazao je na Renija teatralnim pokretom,
dostojnim sudnice, na koji gradski otac nije obratio pažnju, „oduzeo mu je telefon i prekinuo
vezu! Nije smeo to da uradi, Pite, zato što to nije bio sudar. Avion nije bio ni blizu tla. Video
sam. Pokrivao sam biljke da ih zaštitim od mraza. Video sam ga.“ „I ja sam...“ poče Rori.
Zajecao je kad je dobio novi udarac u potiljak od starijeg brata.
Olden Dinsmor reče: „Udario je u nešto. I kamion je u to udario. Tamo je. Možete to
dirnuti. Onaj mladić, kuvar, rekao je da bi trebalo da se proglasi zona zabranjenog leta. Imao je
pravo. Ali gospodin Reni“, ponovo je pokazao na gradskog oca kao da je bogomdan Peri Mejson,
a ne čova koji zarañuje hleb svoj nasušni pričvršćujući aparate za mužu za kravlje sise, „nije hteo
ni da razgovara s nadležnima. Samo je prekinuo vezu.“
Reni nije ni pokušao da ga opovrgne. „Gubiš vreme“, obratio se Randolfu. Prišao mu je
nešto bliže i nastavio, glasom tek nešto jačim od šapata: „Šef je na putu ovamo. Savetujem ti da
se pribereš i uvedeš nešto reda, pre nego što stigne.“ Na časak je odmerio farmera hladnim
pogledom. „Kasnije ćeš ispitati svedoke.“ Olden Dinsmor je dozvolio sebi da uzme poslednju
reč, što je dodatno razgnevilo gradskog zvaničnika. „Onaj Barber je imao pravo. On je imao
pravo, dok se Reni prevario.“
Reni je zabeležio ime Oldena Dinsmora u crnu beležnicu. Svaki farmer, pre ili kasnije,
mora da izañe pred gradske oce, sa zgužvanim šeširom u rukama. Tražiće olakšicu, izuzeće iz
zoniranja, bilo šta. Kad se gospodin Dinsmor sledeći put nañe pred gradskim vlastima, neće naići
na srdačan prijem, ako Reni bude imao ikakvog uticaja. Obično ga je imao.
„Obezbedite područje zločina!, naložio je Randolfu.
„Džeki, pomeri ove ljude odatle, reče pomoćnik šefa. Pokazao je na gvirkala na strani
zapaljenog kamiona. „Uspostavi perimetar.
„Gospodine, mislim da su ti ljudi u Motonu...
„Baš me briga gde su. Nateraj ih da se pomere. Randolf je bacio pogled iza sebe i ugledao
Djuka Perkinsa, koji je izlazio iz zelenog automobila šefa policije. Randolf je žudeo da vidi taj
auto ispred svoje kuće. Videće ga, uz pomoć Big Džima Renija. To će se dogoditi najkasnije za
tri godine. „Policajci iz Kasl Roka će ti se zahvaljivati kad stignu, veruj mi.
„Šta ćemo s... Pokazala je na mrlju od dima, koja se još širila. Oktobarsko šareno drveće
je, gledano kroz nju, bilo tamnosivo. Nebo je dobilo nezdravu žutoplavu boju.
„Drži se dalje od nje, reče Randolf, pre nego što je pohitao da pomogne Henku Morisonu
da utvrdi perimetar na strani Česters Mila. Moraće da požuri.
Džeki je krenula ka svetini okupljenoj oko kamiona. Gomila je rasla iz časa u čas,
zahvaljujući mobilnim telefonima. Neki su nogama ugasili vatrice u šipražju, što je bilo dobro.
Sad su samo stajali, zevajući u mesto nesreće. Imitirala je Henkove pokrete i koristila istu
mantru.
„Vratite se nazad, ljudi. Gotovo je. Nećete vidite ništa što već niste videli. Očistite put za
prilaz vatrogasnim i policijskim vozilima. Povucite se, raščistite zonu, povuci...
Udarila je u nešto. Reni nije znao šta je to bilo, ali je video rezultat. Prvo je obod njenog
šešira došao u dodir s nevidljivom preprekom. Savio se. Šešir je pao iza nje.
Trenutak kasnije su se i njene isturene sise par prenaduvanih balona beračice pamuka
izravnale. Konačno se i njen nos spljoštio, uz dosta krvi. Kapljice krvi su klizile niz nešto
nevidljivo, kao prosuta boja po zidu. Preneražena policajka je tresnula na dobro popunjenu
zadnjicu.
Prokleti farmer nije mogao da se ne umeša: „Jel’ vidite? Šta sam vam rekao?
Randolf i Morison nisu ništa videli. Nije ni Perkins. Većali su pored šerifovog
automobila. Reni je isprva hteo da priñe Vetingtonovoj, ali su ga drugi prestigli.
Sem toga, bila je preblizu bog te pita čega. Požurio je ka muškarcima. Potrudio se da
ozbiljnim izrazom i isturenom stomačinom stvori sliku delotvornog i odlučnog nosioca vlasti.
Ošinuo je farmera Dinsmora pogledom u prolazu.
„Šefe“, rekao je, kad se ugurao izmeñu Morisona i Randolfa.
„Big Džime“ reče Perkins, uz klimanje glavom. „Vidim da nisi gubio vreme.“ Možda se
radilo o podrugivanju, ali Reni, stari lisac, nije zagrizao mamac. „Bojim se da se ovde dešava
više od onoga što se da videti. Mislim da bi bilo dobro da neko stupi u kontakt sa službom
Nacionalne bezbednosti.“ Zastao je, s odgovarajućim, zabrinutim izrazom. „Ne mogu da kažem
da imamo posla s terorizmom... ali ne mogu da tvrdim da to nije slučaj.“ Djuk Perkins je gledao
mimo Big Džima. Erni Kalvert i Džoni Karver, šef lokalne benzinske pumpe, pomogli su Džeki
da ustane. Bila je ošamućena. Nos joj je krvario, ali nije bila teže povreñena. I pored toga mu je
bilo jasno da nešto nije kako treba. Slična osećanja su pratila svaku nesreću s ljudskim žrtvama,
ali je ovde bilo nečeg nepojmljivog.
Kao prvo, avion nije pokušao da sleti. Bilo je previše delova razbacanih na prevelikoj
površini da bi poverovao u to. Posmatrači su ga dodatno zbunjivali.
Neobično su se ponašali. Randolf to nije primetio, ali Djuk Perkins jeste. Trebalo je da
načine jedinstvenu, narastajuću gomilu. Uvek su to činili, kao da traže utehu u prizorima smrti i
razaranja. Načinili su dve grupe umesto jedne. Ona na strani Motona bila je prokleto blizu
plamtećeg kamiona. Nije im pretila opasnost... ali zašto nisu zauzeli sav prostor?
Prvo vatrogasno vozilo se pojavilo na jugu. Izbrojao je tri. Djuku je bilo drago kad je
video da drugo po redu ima napis ČESTERS MIL, VATROGASNO VOZILO BROJ 2, ispisan
krupnim zlatnim slovima. Gomila se povukla dublje u gusto, nisko šipražje, da bi im napravila
mesta. Djuk je upravio pogled u Renija. „Šta se ovde dogaña? Znaš li nešto?“
Reni je otvorio usta da progovori. Erni Kalvert ga je preduhitrio. „Na putu je prepreka. Ne
vidi se, ali je tamo. Kamion je udario u nju. I avion.“ „To je prokleto tačno!“, uskliknuo je
Dinsmor.
„Policajka Vetington je takoñe udarila u nju“, rekao je Džoni Karver. „Hodala je polako,
na svu sreću.“ Obgrlio je još uvek ošamućenu Džeki. Djuk je video njenu krv na rukavu
Karverove radne bluze s natpisom NATOČIO SAM BENZIN NA STANICI U MILU.
Na motonskoj strani se pojavilo još jedno vatrogasno vozilo. Prva dva su zaprečila put u
obliku slova V. Vatrogasci su se rastrčali. Rastezali su creva. Djuk je čuo zavijanje ambulantnih
kola iz pravca Kasl Roka. Gde li su naša? pitao se. Da nisu i ona otišla na glupavu vežbu? Ta
pomisao mu se nije dopadala. Ko bi, pri zdravoj pameti, naredio da ambulantna kola stražare
pored prazne, zapaljene kuće?
„Izgleda da je tamo neka nevidljiva prepreka, reče Reni.
„Da, shvatio sam“, rekao je Djuk. „Ne znam šta je to, ali sam shvatio. Ostavio je Renija i
krenuo ka povreñenoj policajki. Nije opazio da je drugi gradski otac naglo pocrveneo kad ga je
prekinuo.
„Džeki?“, obratio joj se Djuk, nakon što je nežno stisnuo za rame. „Kako si?“
„Dobro sam.“ Dodirnula je nos. Krvoliptanje se smanjivalo. „Da li je slomljen? Ne bih
rekla da jeste.“
„Naduće se, iako nije slomljen. Ne boj se, do Žetelačkog bala ćeš izgledati kako treba.“
Slabašno se osmehnula.
„Šefe“, oglasio se Reni, „stvarno mislim da bismo morali nekog da pozovemo.
Ako ne Nacionalnu bezbednost, kad malo bolje razmislim, ta odluka mi se čini pomalo
radikalnom, možda državnu policiju...“
Djuk ga je sklonio u stranu. Bio je to nežan, ali odlučan gest. Gotovo da ga je gurnuo.
Reni je stisnuo pesnice i zatim ispružio prste. Izgradio je život u kome on gura, umesto da bude
gurnut. Znao je da je pesničenje za idiote. Nije morao da ide dalje od svog sina. A opet, uvrede su
morale biti zapamćene i osvećene. Obično znatno kasnije... što kasnije, to bolje. Slañe.
„Pitere!“ Djuk je pozvao Randolfa. „Pozovi bolnicu i pitaj gde su prokleta ambulantna
kola! Hoću da što pre doñu ovamo!“
„Morison može to da uradi“, reče Randolf. Izvadio je fotoaparat iz automobila.
Spremao se da slika mesto nesreće.
„To ćeš to učiniti, i to odmah.“
„Šefe, mislim da Džeki nije u teškom stanju, i niko drugi...“
„Pitaću te za mišljenje, kad mi bude neophodno, Pitere.“ Randolf je pogledao
pretpostavljenog u oči. Polako je vratio fotoaparat na prednje sedište i dohvatio mobilni.
„Šta je to, Džeki?“, pitao je Djuk.
„Ne znam. Prvo je to bio udar kakav se oseti kad slučajno dodirneš žice na rupi za utikač.
To je prošlo, ali sam onda udarila... ne znam tačno u šta.“ Dubokuzdah se digao iz grla
posmatrača. Vatrogasci su usmerili creva na plamteći kamion za prevoz balvana. Voda se
odbijala od nečeg iza kamiona. Udarala je u nešto i vraćala se, tvoreći dugu. Djuk u životu nije
video tako nešto... izuzev u perionici automobila, kad su pumpe prosipale mlazeve vode po
šoferki.
Opazio je dugu i u Milu, samo manju. Jedan od posmatrača bibliotekarka Lisa Džejmison
uputila se prema njoj.
„Lisa, sklanjaj se od nje!“, povikao je Djuk.
Pravila se da ga ne čuje. Ponašala se kao da je hipnotisana. Raširila je ruke, nekoliko
centimetara od mesta na kom se vodeni mlaz odbijao u vazduh. Video je sjajne kapljice vode na
njenoj kosi, sklonjenoj s lica i osmuñenoj na krajevima.
Mala duga se raspala i obnovila iza nje.
„Samo izmaglica!“, rekla je, ushićenim glasom. „Tolika voda na onoj strani, a ovde samo
izmaglica! Kao od aparata za vlaženje vazduha.“ Piter Randolf je nemoćno odmahnuo glavom, s
mobilnim u rukama. „Imam signal, ali ne mogu da dobijem vezu. Pretpostavljam da su
posmatrači“, mahnuo je u pravcu gomile, „zakrčili sve linije.“
Djuk nije znao da li je to moguće. Video je da gotovo svi oko njih brbljaju ili fotografišu
telefonima. Svi izuzev Lise, koja je još izigravala vodenu nimfu.
„Pomozi joj“, naložio je Randolfu. „Pomozi joj da doñe sebi pre nego što joj nešto opasno
padne na pamet.“
Randolfov izraz je govorio da su ti poslovi daleko ispod njegovog položaja, ali je
poslušao pretpostavljenog. Djuk se nasmejao, kratko ali iskreno.
„Šta si za ime božje video, kad si se nasmejao?“, pitao je Reni. Na motonskoj strani se
skupljalo sve više policajaca iz oblasti Kasl. Preuzeće upravu nad paradom, ako Perkins ne
povede računa. Prigrabiće sve zasluge.
Djuk je prestao da se smeje. I dalje se osmehivao, bez imalo stida. „Ovo je papazjanija“,
rekao je. „Zar to nije tvoja reč, Big Džime? Smeh je, ako mene pitaš, ponekad jedini način da
izañeš na kraj s papazjanijom.“
„Ne znam o čemu govoriš!“, gotovo je vikao Reni. Dinsmorovi momci su uzmakli pred
njim. Stali su iza oca.
„Ja znam“, nežno će Djuk. „U redu je. Neophodno je da shvatiš da sam ja odgovorno lice,
sve do dolaska oblasnog šerifa. Ti si gradski zvaničnik. Zamoliću te da odstupiš sa ostalima,
pošto ovde nemaš nikakvog posla.“ Djuk je povisio glas i pokazao na policajca Henrija
Morisona, koji je razvlačio žutu traku. Provukao se izmeñu dva najveća komada palog aviona.
„Hoću da se svi povuku iza trake, da bismo na miru radili svoj posao! Pratite Renija. On će vas
odvesti iza žute trake.“
„Ovo mi se ne dopada, Djuk“, reče Reni.
„Bog te blagoslovio, ali me baš briga“, reče Djuk. „Sklanjaj se s mesta nesreće, Big
Džime. Vodi računa da se što pre nañeš s druge strane trake. Ne želim da je Henri dva puta
rasteže.“
„Perkinse, nadam se da nećete zaboraviti ono što ste mi danas rekli, zato što ja sigurno
neću.“
Reni se odšunjao do trake. Ostali posmatrači su se poveli za njegovim primerom.
Većina se osvrtala za sobom, da bi videla kako se voda odbija od dizelom zaprljane
prepreke i tvori vlažnu liniju na drumu. Nekoliko oštroumnijih radoznalaca (poput Ernija
Kalverta) već je primetilo da se linija u potpunosti poklapa s granicom izmeñu Motona i Mila.
Renija je obuzeo detinjasti poriv da grudima raskine pažljivo rastegnutu traku Henka
Morisona. Uzdržao se od tog nauma. Ipak, neće ići okolo i upropastiti pantalone od finog štofa na
visokom čičku. Koštale su ga šezdeset zelembaća.
Pognuo se i podigao traku. Stomačina ga je sprečavala da se dublje pogne.
Djuk je polako krenuo ka mestu na kom je Džeki udarila u nešto. Ispružio je ruku ispred
sebe, kao slepac koji istražuje nepoznatu prostoriju.
Ovde je bila kad je pala... a ovde...
Osetio je zujanje koje je opisala, ali ono nije prestajalo. Preobrazilo se u prodorni bol
ispod leve ruke. Imao je dovoljno vremena da se seti poslednje Brendine poruke: Vodi računa o
pejsmejkeru. Eksplodirao mu je u grudima, dovoljno snažno da rascepa majicu Divljih mačaka,
koju je jutros odenuo u čast poslepodnevne utakmice. Krv, komadići pamuka i mesa udarili su u
prepreku.
Gomila je uzdahnula.
Djuk je pokušao da izgovori ženino ime, ali nije uspeo. Jasno je video njeno lice, okom
uma. Smešila se.
Utonuo je tamu.
Beni Drejk je bio četrnaestogodišnji klinac i Brijač. Brijači su bili posvećen klub ljubitelja
skejtborda. Lokalni organi reda su se mrštili na njih, ali ih nisu proganjali, iako su gradski oci
Reni i Senders tražili da budu stavljeni van zakona (pomenuti dinamični duet je na prošloj
martovskoj gradskoj skupštini ubio budžetsku stavku za osnivanje kutka za bezbedno bavljenje
skejtom, u gradskom parku, iza muzičkog paviljona).
Odrasli čovek je bio Erik Rasti Everet, tridesetsedmogodišnjak, lekarski pomoćnik koji je
radio s dr Ronom Heskelom, o kom je često razmišljao kao o čudesnom čarobnjaku iz Oza. Zato
što je, kako je Rasti objašnjavao (isključivo supruzi) često ostajao iza zavese, dokje on radio
njegov posao.
Proverio je datum poslednje injekcije tetanusa mladog Majstor Drejka. Primio je u jesen
2009. godine, što je vrlo dobro. Naročito kad se uzme u obzir da je Majstor Drejk izveo
vratolomnu skejtersku figuru i posekao list na nozi. Mogao je i gore proći, ali ni ovo nije bila
ogrebotine.
„Struja se vratila, ortak“, reče mladi Master Drejk.
„To je generator, ortak“, odvrati Rasti. „Snabdeva bolnicu i dom zdravlja. Zgodna
stvarčica, jel da?“
„Stara škola“, složio se mladi Majstor Drejk.
Dečak i odrasli čovek ćutke su posmatrali posekotinu od petnaest centimetara na listu
Benija Drejka. Nije izgledala tako grozno, očišćena od prljavštine i krvi.
Gradska sirena se utišala, ali su nove zavijale u daljini. Poskočili su kad su čuli vatrogasni
signal za uzbunu.
Uskoro ćemo čuti i onu na ambulantnim kolima, pomisli Rasti. Sto posto. Tvič i Everet
ponovo jašu. Bolje dapožurim s dečakom.
Ali, dečak je bio vrlo bled. Rastiju se učinilo da vidi suze u njegovim očima.
„Plašiš li se?“, pitao je Rasti.
„Malčice“, odgovori Beni Drejk. „Mama će me kazniti.“
„Da li se toga bojiš?“ Pretpostavio je da je Beni već nekoliko puta kažnjavan.
Prilično često, čoveče.
„Pa... koliko će da boli“
Rasti je krio injekciju. Ubrizgaće mu mešavinu ksilokaina i epinefrina sredstvo za
anesteziju koje je još zvao novokain. Potrajaće dok se proširi po rani, pa nije bilo razloga za
žurbu. „Otprilike ovoliko.“
„Uh“, reče Beni. „Nema problema. Iako je stanje ozbiljno.“ Rasti se nasmejao. „Da li si
poskočio pre izvoñenja figure?“ Raspitivao sa iskrenim interesovanjem penzionisanog skejtera.
„Samo malo, al’ je bilo opako!“, reče Beni, s razoružavajućim osmehom. „Šta misliš,
koliko će biti šavova? Nori Kalvert je dobila dvanaest kad se prošlog leta skršila u Oksfordu.“
„Ne verujem da će ih biti toliko“, reče Rasti. Poznavao je Nori, sitnu darkerku čiji je
glavni životni cilj bio da se ubije na skejtobrdu pre nego što začne prvo kopile.
Bocnuo ga je iglom pored rane. „Osećaš li to?“
„Jašta, ortak, i te kako. Da li si čuo eksploziju iz onog pravca?“ Beni je pokazao ka jugu.
Sedeo je na stolu za pregled u šortsu i krvario na papirni ubrus.
„Jok“, odvrati Rasti. Čuo je dve, po svemu sudeći, snažne eksplozije. Moraće da požuri.
Gde je taj Čarobnjak? Obilazi pacijente, ako je verovati Džini. To verovatno znači da drema u
doktorskoj kancelariji u Keti Raselu. Tamo je Čudesni Čarobnjak provodio najviše vremena.
„Osećaš li nešto?“, pitao ga je Rasti, nakon što ga je ponovo bocnuo iglom.
„Nemoj da gledaš, gvirkanje je varanje.“
„Jok, ortak. Ništa ne osećam. Zavitlavaš me.“
„Nikako. Spreman si. Na više načina, pomisli Rasti. „Dobro, idemo. Lezi. Opusti se.
Uživaj u letu avionom kompanije Keti Rasel.“ Očistio je ranu sterilnim rastvorom i obrezao
mrtvo tkivo pouzdanim skalpelom broj 10. „Sleduje ti šest šavova, najboljim najlonom,
četvorkom.
„Strava, reče dečak, a zatim, „mislim da ću se izrigati. Rasti mu je dodao sud za
ekstrakciju, u ovakvim slučajevima poznat kao lavor za povraćanje. „Povraćaj u ovo. Pazi da se
ne onesvestiš. Beni se nije onesvestio. Nije ni povratio. Rasti je položio sterilnu gazu na ranu, kad
je čuo tiho kucanje na vratima i ugledao Džini Tomlison. „Imaš li minut vremena za razgovor?
„Ne brini za mene, reče Beni. „Ja sam ti slobodno radikalan. Duhoviti obešenjak.
„Hoćeš li da izañeš u hodnik, Rasti?, reče Džini. Nije ni pogledala dečaka.
„Odmah se vraćam, Beni. Opusti se i ne silazi s kreveta.
„Opuštencija. Nema problema.
Rasti je izašao u hodnik. „Da li je vreme za ambulantna kola?, pitao je. Benijeva majka je
utučeno posmatrala džepnu knjigu izgužvanih korica, iza Džini, u suncem okupanoj čekaonici.
Džini je klimnula. „Stodevetnaestica, na granici s Tarkersom. Još jedna nesreća se desila
na granici s Motonom. Od svih sam čula da ima PNLM. Poginulih na licu mesta. „Sudar aviona i
kamiona. Avion je pokušao da sleti.
„Da li me masiraš'
Alva Drejk se smrknuto osvrnula oko sebe. Zatim je zaronila glavu u papire.
Pravila se da ih posmatra, dok je pokušavala da oceni da li će je muž podržati ako kazni
Benija zabranom izlaska do punoletstva.
„Ovo je istinska ništa te ne masiram situacija, reče Džini. „Dobila sam izveštaje i o
drugim sudarima...
„Čudno.
„... čovek kod granice s Tarkersom je još živ. Čini mi se da se prevrnuo s kamionom za
dostavu. Zuji, burazeru. Tvič te čeka.
„Ti ćeš se pobrinuti za klinca?
„Da. Idi, idi.
„Gde je dr Rejbern?
„Ima pacijente u Stivens Memorijalu. To je bila bolnica u Norvej -Saut Parisu.
„Na putu je. Idi, Rasti.
Pre polaska se obratio gospoñi Drejk. Rekao joj je da je Beni dobro. Alva nije izgledala
oduševljeno, ali mu se zahvalila. Dagi Tvitčel Tvič sedeo je na braniku starih ambulantnih kola.
Džim Reni i gradski oci nikako da h promene. Nosio je mali radio, koji se usijao od razgovora.
Glasovi su prštali kao kokice iz aparata. Preklapali su se.
„Ugasi taj kancerogeni štapić i kreći, obratio mu se Rasti. „Znaš gde idemo, jelda?
Tvič je ugasio pikavac. Bio je najhladnokrvniji zdravstveni radnik kog je Rasti upoznao,
uprkos nadimku. „Znam šta ti je Džin-Džin rekla. Idemo na granicu prema Tarkers-Česteru, zar
ne?
„Da. Tamo je prevrnuti kamion.
„Da, dobro. Plan se promenio. Idemo na drugu stranu. Pokazao je prema južnom
horizontu, na kom se dizao debeli visoki stub dima. „Da li si ikad video pad aviona?
„Jesam, reče Rasti. „U vojnoj službi. U njemu su bila dva tipa. Njihovi ostaci su mogli da
se mažu na hleb. To je bilo previše za moj stomak, hodočasniče. Džini kaže da su svi poginuli na
licu mesta, pa zašto...
„Možda jesu, a možda i nisu, reče Tvič. „Javljeno nam je i da je Perkins stradao.
On je možda živ.
„Šef policije Perkins?
„Baš taj. Mislim da nema velike šanse, ako mu je pejsmejker eksplodirao u grudima. Piter
Randolf tvrdi da se upravo to dogodilo. On je sad šef policije, Neustrašivi voña.
„Mogli bismo mu pomoći, ako je živ, reče Tvič. Izvadio je cigaretu, na pola puta oko
ambulantnih kola.
„Nećeš valjda da pušiš u kolima, reče Rasti.
Tvič ga je tužno pogledao.
„Možda ćeš, ako si spreman da mi ponudiš jednu.
Tvič mu je s uzdahom pružio paklicu.
„Opa, marlboro, reče Rasti. „Moje najomiljenije.
„Samo navali, reče Tvič.
Proleteli su kroz semafor na raskrsnici Stosedamnaestice i Stodevetnaestice, u centru
grada. Sirena je zavijala. Obojica su pušili kao prijatelji (otvorenih prozora, što je bilo SOP) i
slušali razgovore na radiju. Rasti je malo toga razumeo. Jedno mu je bilo jasno, danas će raditi
mnogo duže od četiri po podne.
„Čoveče, ne znam šta se desilo“, reče Tvič, „ali čemo uskoro videti mesto pada aviona.
Istina, tek posle nesreče, ali poklonu se u zube ne gleda.“
„Tviče, ti si jedna bolesna džukela.“
Saobračaj je bio gust. Vozila su se uglavnom kretala prema jugu. Večina tih ljudi je hitala
gonjena perverznom radoznalošću. Rasti je medu njima prepoznavao mnogo ljudskih muva,
privučenih mirisom krvi. Tvič je bez problema zaobišao četiri vozila. Stodevetnaestica je bila
neobično prazna, u pravcu severa.
„Pogledaj!“, reče Tvič. „Reportažni helikopter! Bićemo na vestima u šest, Big Rasti!
Herojski bolničari se bore...“
Blagoglagoljivi izliv Dagija Tvitčela se naglo prekinuo. Rasti je pretpostavio da je letelica
izvela zaobilazni manevar, nedaleko od mesta nesreće. Na trenutak je razaznao broj 13 i oko,
simbol CBS-a. Zatim je eksplodirala. Vatra se prosula s poslepodnevnog neba bez oblačka.
Tvič je povikao: „Isuse, žao mije! Nisam tako mislio! Poneo se detinjasto, što je još više
rastužilo Rastija: „Povlačim sve što sam rekao!
„Moram da se vratim“, rekao je Gendron. Skinuo je kapu Morskih pasa, da bi s njom otro
krvavo, štrokavo i bledo lice. Nos mu se naduo, tako da je ličio na džinovski palac. Imao je crne
krugove oko očiju. „Žao mi je, ali me njonja ñavolski boli, i... pa, više nisam mlad kao nekad.
Takoñe...“ Podigao je i spustio ruke.
Posmatrali su jedan drugog. Barbi bi rado zagrlio i potapšao starijeg čoveka po leñima, da
je to bilo moguće.
„Ovo je šok za sistem, zar ne?“, pitao je Gendrona.
Starac se nasmejao. „Helikopter me je dokrajčio.“ Obojica su pogledala stub dima.
Napustili su mesto nesreće na Stosedamnaestici, nakon što su se uverili da su radoznalci
pružili pomoć Elzi Endruz, jedinoj preživeloj. Nije bila teško povreñena. Mnogo je tugovala za
nastradalom prijateljicom.
„Vrati se nazad. Polako. Nemoj da žuriš. Odmaraj se kad god osetiš potrebu.“
„Nastavićeš?“
„Da.“
„Još uvek misliš da će ćeš joj naći kraj?“
Barbi se nakratko ućutao. Isprva je bio siguran, ali sad...
„Nadam se“, rekao je.
„Pa, želim ti sreću.“ Gendron je sputio kapu pred Barbijem, pre nego što je vratio na
glavu. „Nadam se da ću ti stisnuti ruku pre mraka.“
„I ja, takoñe“, reče Barbi. Zastao je. Zamislio se. „Možeš li da mi učiniš uslugu kad se
dokopaš mobilnog telefona?“
„Naravno.“
„Pozovi vojnu bazu u Fort Beningu. Traži oficira za vezu. Reci mu da hoćeš da stupiš u
kontakt s pukovnikom Džejmsom O. Koksom. Reci im da je stvar hitna, i da zoveš po nalogu
kapetana Dela Barbare. Da li si sve dobro zapamtio?“
„Del Barbara. To si ti. Džejms Koks, to je on. Shvatio sam.“
„Ako ga dobiješ... nisam siguran da ćeš uspeti, ali ako uspeš... objasni mu šta se ovde
dogaña. Reci mu da stupi u kontakt sa službom Nacionalne bezbednosti, ako to niko nije dosad
učinio. Možeš li to?“
Gendron je klimnuo. „Daću sve od sebe. Srećno, vojniče.“ Barbiju nije prijalo što mu se
neko obraća kao vojniku. Nadao se da mu se to više nikad neće dogoditi. Ipak je prineo prste
čelu.
Pronašao je šumski put koji se uglavnom pružao naporedo s preprekom. Bio je retko
upotrebljavan i zarastao, ali je i takav bio mnogo bolji od probijanja kroz isprepleteni gustiš.
Često je skretao ka zapadu. Opipavao je prostor, da bi pronašao nevidljivi zid izmeñu Česters
Mila i spoljašnjeg sveta. Uvek bi ga nalazio.
Zaustavio se kad je stigao do mesta na kom je Stodevetnaestica prelazila u bratski Takers
Mil. Neki dobri Samarićanin s druge strane prepreke odneo je vozača prevrnutog dostavnog
kamiona, ali je teretno vozilo ostalo na drumu. Zaprečilo ga je kao crkotina neke ogromne
životinje. Zadnja vrata su se otvorila od udarca.
Asfalt je bio pun bauntija, marsa, snikersa, tvinkisa i keksa s puterom. Mladić u dukserici
Univerziteta Džordžija sedeo je na panju i jeo neku čokoladicu. Držao je mobilni telefon.
Ugledao je Barbija. „Hej. Da li dolaziš iz...“ Pokazao je negde iza Barbija. Izgledao je umorno,
uplašeno i razočarano. „S drugog kraja grada“, reče Barbi. „Tako je.“
„Da li se prepreka prostire čitavim putem? Da li je granica zatvorena?“ „Jeste.“ Mladić je
klimnuo i stisnuo dugme mobilnog. „Dasti? Da li si stigao tamo?“ Neko vreme je slušao i rekao:
„Dobro.“ Prekinuo je razgovor. „Moj prijatelj Dasti i ja počeli smo istočno odavde. Razdvojili
smo se. Krenuo je na jug. Održavali smo vezu telefonom, kad god smo mogli. On je stigao do
mesta pada helikoptera. Tamo je velika gužva.“
Barbi se mogao opkladiti da se skupilo mnogo sveta. „Nisi naišao na pukotinu na tvojoj
strani?“
Mladić je odmahnuo glavom. Ćutao je. Nije bilo potrebe za pričom. Možda su promašili
pukotine? To se moglo dogoditi. Možda postoje rupe veličine prozora ili vrata? Sumnjao je u to.
Imao je utisak da su odsečeni od sveta.

SVI NAVIJAMO ZA NAŠ TIM
Barbi se vraćao Stodevetnaesticom u centar grada. Pešačio je punih pet kilometara. Stigao
je u šest uveče. Glavna ulica je bila gotovo prazna. Čuo se samo urlik generatora. Bilo ih je na
desetine. Semafor na raskrsnici Stodevetnaestice i Stosedamnaestice nije radio, ali je Div-Ija ruža
Rouz bila puna i jarko osvetljena.
Barbi je kroz veliki izlog video da su svi stolovi zauzeti. Ušao je, ali nije čuo uobičajeni
žamor. Niko nije razgovarao o politici, Red Soksima, lokalnoj ekonomiji, Patriotima, novim
automobilima i pikapovima, Seltiksima, ceni goriva, Bruinsima, novim moćnim alatkama,
Divljim mačkama. Nije bilo ni uobičajenog smeha.
Svi su posmatrali televizor iznad šanka. Barbi je video da ga gledaju s nevericom i
smetenošću, karakterističnim za ljude koji se nañu na mestu velike nesreće. Gledali su Andersona
Kupera sa CNN-a. Stajao je na Stodevetnaestici, pored olupine kamiona koja se još pušila.
Rouz je posluživala goste. Često bi otrčala do šanka da preuzme porudžbinu.
Tanke vlati kose su se otimale ispod mreže i visile oko njenog lica. Izgledala je umorno i
zabrinuto. Šank je, od četiri po podne do zatvaranja, trebalo da bude teritorija Endži Makejn.
Barbi je nije video. Možda je iznenadno spuštanje prepreke, zateklo na nekom poslu van grada.
Ko zna kad će je videti za šankom, ako je to slučaj.
Hranu je spremao Enson Viler, kog je Rouz obično zvala „klinac“, iako je imao bar
dvadeset pet godina. Barbi se stresao kad je pomislio šta Ens može da učini sa svom hranom
zahtevnijom od pasulja i kobasica, tradicionalnog specijaliteta subotom uveče. Bog neka je u
pomoći momku ili curi koji naruče doručak za ručak i dobiju Ensonova nuklearno pržena jaja. A
opet, dobro je što je bio tu, zato što pored odsutne Endži, nije video ni Dodi Sanders. Ona je
izostajala s posla i bez velikih nesreća. Ne bi se moglo reći da je bila lenja, ali bi joj pažnja lako
odlutala na drugu stranu. A kad govorimo o njenim umnim sposobnostima... čoveče, šta bi moglo
da se kaže na tu temu? Njen tata Endi Sanders, prvi gradski otac nikad ne bi mogao da postane
član Mense, ali je u poreñenju s Dodi bio Albert Ajnštajn.
Na televiziji su helikopteri sletali iza Andersona Kupera. Raskošna seda kosa mu se
talasala. Jedva se čuo od buke letelica. Ličili su na sikorski MH-53. Barbi se vozio u njima tokom
službe u Iraku. Oficir je prišao reporteru. Pokrio je mikrofon rukom u rukavici i nešto šapnuo
novinaru na uvo.
U restoranu se digao nervozni žagor. Barbi je razumeo njihov nemir. I on ga je osećao.
Uniformisano lice je prekinulo izveštavanje čuvenog televizijskog reportera, bez imalo cifranja.
To je bio nagoveštaj sudnjeg dana.
Oficir pukovnik, ali ne njegov pukovnik, Barbi bi bio još u većoj nedoumici da je video
Koksa odšaputao je svoje. Mikrofon je zapištao kad je skinuo ruku s njega.
Udaljio se van vidokruga, ukočena lica. Barbi je prepoznao taj izraz: vojnik ispranog
mozga.
Kuper je nastavio: „Medijima je rečeno da se povuku osamsto metara odavde do mesta
zvanog Rejmondova krajputaška magaza.“ Mušterije su još glasnije zažamorile, nezadovoljne
onim što su čule. Svi su znali da je Rejmondova krajputaška magaza u Motonu. U njenom izlogu
je pisalo HLADNO PIVO VRUĆI SENDVIČI I SVEŽI MAMCI. „Ovaj prostor, udaljen manje
od stotinu metara od onog što u nedostatka boljeg naziva zovemo prepreka, proglašen je zonom
od značaja za nacionalnu bezbednost. Nastavićemo s izveštavanjem, čim budemo u prilici.
Predajem vezu Vulfu, u Vašingtonskom studiju.“ Na kajronu ispod slike je crvenim slovima
pisalo NAJNOVIJE VESTI GRAD U MEJNU NA TAJANSTVEN NAČIN ODSEČEN OD
SVETA. U gornjem desnom uglu je treptala reč SEVER, ispisana crvenim slovima. Pijte sever
pivo pomisli Barbi. Jedva je suspregnuo smeh.
Vulf Blicer je zamenio Andersona Kupera. Rouz je volela Blicera i nije davala da iko
menja program subotom i nedeljom po podne dok je trajala njegova emisija. Tepala mu je „moj
Vulfi“. Njen omiljeni voditelj je te večeri nosio mašnu.
Bila je loše svezana. Barbi nije mogao da se otme utisku da je znamenito TV lice nemarno
obučeno.
„Podsetiću vas na našu priču“ reče Rouzin Vulfi, „ovog popodneva oko jedan sat...“
„Bilo je ranije, i to poprilično“, reče neko.
„Da li je istina da je Majra Evans nastradala?“, pitao je neko. „Da li je poginula?“
„Jeste“, reče Fernald Boui. Jedini gradski pogrebnik, Stjuart Boui, bio je Fernov stariji
brat. Fern mu je ponekad pomagao, kad je bio trezan. Večeras je tako izgledao. Bio je začuñujuće
trezan.
Barbi je hteo da čuje voditelja, zato što se Vulfi bavio pitanjem koje je i njega mučilo.
Rekao je ono što je i Barbi hteo da čuje, da je vazdušni prostor iznad Česters Mila proglašen
zabranjenom zonom za let. U stvari, zabrana se odnosila na čitav zapadni Mejn i istočni Nju
Hempšir, od Luiston-Oberna do North Konveja.
Predsednik je obavešten. Boja, pokazatelj stepena pretnje nacionalnoj bezbednosti, po
prvi put u devet godina bila je narandžasta.
Džulija Šamvej, vlasnica i urednica Demokrata, opazila je Barbija dok se provlačio
izmeñu stolova. Počastila ga je za nju karakterističnim neupadljivim, tajnovitim osmehom.
„Izgleda da vam Česters Mil ne da da ga napustite, gospodine Barbara.“
„Izgleda“, složio se Barbi. Nije se iznenadio što zna da je otišao i zašto je odlučio da ode.
Proveo je dovoljno vremena u Milu. Džulija Šamvej je znala sve o svemu što se u njemu
dešavalo.
Rouz ga je videla dok je služila pasulj i kobasice (kao i skvrčeno parče mesa koje je nekad
bilo svinjski odrezak) šestorici drugara za stolom za četvoro. Zastala je usred pokreta, s po tri
tanjira u rukama. Osmehnula se. Bio je to osmeh čiste sreće i olakšanja. Ogrejao mu je srce.
Ovako izgleda povratak kući, pomislio je. Nek sam proklet ako grešim.
„Tako mi najslañe moče, nisam očekivala da ću te ikad videti, Dele Barbara!“
„Da li još čuvaš moj kecelju?“, pomalo stidljivo odvrati Barbi. Rouz ga je zaposlila, iako
se predstavio kao skitnica s nešto nažvrljanih preporuka u rancu.
Rekla mu je da shvata zašto mora da napusti grad. Niko ne bi želeo Džuniorovog oca za
neprijatelja. Još ga je pekla savest, zato što je mislio da ju je ostavio na cedilu.
Spustila je tanjire na stočić, gde god da je bilo mesta. Žurno je prišla Barbiju. Bila je niska
i zdepasta. Uspela je da ga zagrli, iako je morala da se propne na prste.
„Tako sam prokleto srećna što te vidim!“, prošaptala je. Barbi ju je zagrlio i poljubio u
teme.
„Big Džim i Džunior neće biti, rekao je. Ni Reni ni njegov sin nisu bili u restoranu.
To je bila srećna okolnost. Barbi je bio svestan interesovanja gostiju. Na trenutak su se
vesti o gradu na nacionalnoj televizijskoj mreži našle u drugom planu.
„Big Džim Reni može da mi pljune pod prozor!“, rekla je. Barbi se nasmejao. Bio je
oduševljen njenom odlućnošću i zahvalan na diskreciji. Šapatom je dodala.
„Mislila sam da si otišao!“
„Umalo što nisam, ali sam kasno krenuo.“
„Dali si je... video?“
„Jesam. Kasnije ću ti pričati.“ Pustio je, koraknuo unazad i pomislio: Eh, da si deset
godina mlaña, Rouz... ili barpet...
„Pa, da li ću dobiti pregaču?“
Obrisala je uglove očiju i klimnula. „Molim te da je uzmeš. Isteraj Ensona iz kuhinje, pre
nego što nam svima doñe glave.“
Barbi je pozdravio i pošao iza šanka u kuhinju. Zamolio je Ensona Vilera da zauzme
mesto za šankom. Rekao mu je da ga počisti i da se pobrine za narudžbine, pre nego što se
pridruži Rouz u trpezariji. Enson je s uzdahom olakšanja odstupio od roštilja. Prodrmao je
Barbiju desnicu s obe ruke, pre nego što je požurio do šanka. „Hvala bogu, čoveče nikad nisam
video ovakvu gužvu. Bio sam izgubljen.“
„Ne brini. Nahranićemo pet hiljada.“
Enson, slab poznavalac Biblije, tupo je zurio u njega. „Šta si rekao?“
„Nije važno.“
Zvono u uglu šanka je zabrujalo. „Nova porudžbina!“, oglasila se Rouz.
Dohvatio je lopaticu. Na roštilju je vladao haos, kao i uvek kad bi se Enson prihvatio
posla. Nemilosrdno je sagorevao hranu, otimajući joj dušu. Prebacio je kecelju preko glave.
Vezao je na leñima i proverio orman iznad lavaboa. Bio je pun kapa za bejzbol. One su u Divljoj
ruži Rouz igrale ulogu kuvarskih kapa.
Izabrao je kapu Morskih pasa, iz poštovanja prema Polu Gendronu. Nadao se da je sad u
naručju najdraže i najvoljenije. Obrnuo je naopako i pucnuo prstima.
Tek tada je uzeo prvi papir s narudžbinom i počeo da radi.
Rouz je ispratila poslednje goste u devet i petnaest, sat posle uobičajenog vremena za
zatvaranje u subotu uveče. Barbi je zaključao vrata i okrenuo znak OTVORENO na
ZATVORENO. Gledao je kako poslednji gosti prelaze ulicu i odmiču ka gradskom parku.
Pridružili su se grupi od pedesetak meštana koji su živo raspravljali. Gledali su prema ugu, gde je
veliko belo svetlo obrazovalo mehur iznad Stodevetnaestice. Nisu to bila televizijska svetla,
prosudio je Barbi. To je američka vojska. Obeležavaju i osiguravaju perimetar. Kako se
obezbeñuje perimetar noću? Pa, naravno, postavljanjem straža i osvetljavanjem zone smrti.
Zona smrti. Taj izraz iz vojničkog žargona nije mu se dopadao.
Glavna ulica je pak bila neprirodno mračna. Električna svetlost je dopirala samo iz
zgrada, koje su imale generatore. Svetiljke za slučaj nužde su sijale ispred Berpijeve prodavnice,
benzinske pumpe, prodavnice novih i polovnih knjiga, Fud Sitija, u podnožju Mejn Strit Hila i
ispred pola tuceta drugih zdanja. Nije bilo ulične rasvete. U stanovima na spratovima zgrada u
Glavnoj ulici su se nazirale sveće.
Rouz je sedela za stolom usred restorana. Pušila je cigaretu (zabranjenu na javnim
mestima; Barbi je nikad nije podsećao na to). Skinula je mrežu s glave. Slabašno se osmehnula
kad je Barbi seo prekoputa nje. Enson je ribao šank iza njih. Oslobodio je kosu kape Red Soksa.
„Mislio sam da je Četvrti juli gadan, ali je danas bilo gore, reče Rouz. „Da nisi naišao,
dočekala bi kraj dana sklupčana u ćošku, dozivajući mamicu.
„Mimoišao sam se s plavušom u F-150“, reče Barbi. Uspomena je izazvala setan osmeh.
„Zamalo što me nije povezla. Da jeste, sad bih možda bio napolju. Ko zna, možda bih prošao kao
Čak Tompson i ona žena u avionu.“ Tomposonovo ime se pojavilo na vestima CNN-a. Žena nije
identifikovana.
Rouz je znala ko je poginuo. „Klodet Sanders je nastradala. Gotovo sam sigurna u to.
Dodi mi je juče rekla da mama danas ima čas letenja.“ Na stolu je bio tanjir prženih krompirića.
Barbi je posegnuo za njima. Ruka mu se zaustavila u vazduhu. Apetit ga je naglo napustio. Nije
hteo da jede krompiriće, niti bilo šta drugo. Crvena mrlja na rubu tanjira podsećala ga je na
usirenu krv, umesto na kečap.
„Sad znam zašto Dodi nije došla na posao.“
Rouz je slegnula ramenima. „Možda. Nisam sigurna. Nije mi se javila. Nisam ni
očekivala da će se javiti, pošto telefoni ne rade.“ Barbi je pretpostavio da misli na fiksne telefone,
iako je u kuhinji čuo kako se gosti žale na mobilne. Većina je pretpostavljala da svi pokušavaju
da zovu u isto vreme.
Neki su slabe veze pripisivali radu televizijskih ekipa. Stotine njih su stvarali probleme
baratajući nokijama, motorolama, ajfonima i blekberijima. Barbija su morile mračnije sumnje.
Situacija je ocenjena kao pretnja nacionalnoj bezbednosti, u doba kad je čitava zemlja paranoična
zbog terorizma. Sve manje i manje poziva probijalo se kroz blokadu.
„Naravno“, reče Rouz. „Dodi je lako moglo dunuti u onu njenu praznu glavu da preskoči
smenu i ode do Obern Mola.“
„Da li gospodin Sanders zna da je Klodet bila u avionu?“
„Nisam sigurna, ali bih bila krajnje iznenañena ako dosad nije saznao.“ Tiho je pevušila: „
Znaš šta mislim, palanka je to, sinko.“ Barbi se blago osmehnuo i odgovorio u stihovima: „Ovo
je samo mali grad, bebi, i svi navijamo za naš tim.“ To je bila stara pesma Džejmsa Makmartrija,
koja se prošlog leta neobjašnjivo i tajanstveno pojavila na nekoliko stanica u zapadnom Mejnu, s
kojih se nije skidala dva meseca. Nije se puštala na HJK-u, naravno.
Džejms Makmartri nije bio izvoñač pogodan za Isusov radio.
Rouz je pokazala na pržene krompiriće. „Hoćeš li da pojedeš još neki?“ „Neću.
Izgubio sam apetit.“
Barbi nije mnogo voleo vazda iskeženu Endži Sanders ili Glupavu Dodi, koja je gotovo
sigurno pomogla dobroj prijateljici Endži da raširi glasinu koja je prouzrokovala njegovo
stradanje na parkingu Dipersa. Ideja da su oni delovi tela (noga u zelenoj čarapi mu je stalno
igrala pred očima) pripadali Dodinoj majci...supruzi prvog gradskog oca...
„I ja“, reče Rouz. Ugasila je cigaretu sred kečapa. Barbi je mislio da će povratiti.
Okrenuo je glavu prema izlogu i pogledao na Glavnu ulicu, iako nije imao šta da vidi.
Napolju je bio mrkli mrak.
„Predsednik će se obratiti naciji u ponoć“, dobacio je Enson sa šanka. Iza njega je
dopiralo dosadno zvrndanje aparata za pranje suña. Barbiju je palo na pamet da dobri stari hobart
pere poslednje suñe, bar za neko vreme. Moraće da ubedi Rouz u to. Isprva će negodovati, ali će
shvatiti. Vlasnica restorana je bila praktična i bistra žena.
Majka Dodi Sanders. Isuse. Kakve su šanse da neko kog poznaje tako strada?
Shvatio je da šanse nisu bile tako male. Da u avionu nije bila gospoña Sanders, verovatno
bi bila neka druga, njemu poznata osoba. Ovoje samo mali grad, bebi, i svi navijamo za naš tim.
„Ja večeras neću slušati predsednika“, reče Rouz. „Moraće sam da blagosilja Ameriku.
Moram da ustanem u pet.“ Divlja ruža Rouz se u nedelju ujutru otvarala u sedam. Priprema je
počinjala znatno ranije. Bez nje se nije moglo. Nedeljom su se pravili kolači od cimeta. „Vi,
momci, slobodno dreždite dokle vam je volja.
Gledajte ga ako hoćete. Postarajte se da zaključate pre polaska. Prednji i zadnji izlaz.“
Počela je da ustaje.
„Rouz, moramo da popričamo o sutrašnjem danu“, reče Barbi. „Čudna mi čuda, sutra je
nedelja. Opusti se, Barbi. Sve u svoje vreme.“ Ipak se vratila u stolicu.
Sigurno je videla nešto na njegovom licu. „Dobro, zašto si tako potišten?“
„Kad si poslednji put nabavila gas?“
„Prošle nedelje. Skoro smo puni. Da li te još nešto brine?“ Imao je još briga, ali je ova
bila najpreča. Računao je. Divlja ruža Rouz je imala dva povezana rezervoara. Svaki je mogao da
primi hiljadu četiristo ili hiljadu petsto kubnih metara gasa. Nije bio siguran. Proveriće ujutru, ali
ako je Rouz imala pravo, ima dve hiljade osamsto kubnih metara gasa na zalihama. To je bilo
dobro.
Gradić je imao malo sreće u ovom tragičnom danu. Ko zna kakve ih muke još čekaju. Ni
ova količina gasa neće doveka trajati.
„Kojom brzinom se troši?“, pitao je. „Imaš li pojma?“
„Zašto je to važno?“
„Zato što čitav restoran zavisi od generatora. Svetla, pećnice, frižideri i pumpe.
Grejanje takoñe, ako večeras bude hladno. Generator troši gas, da bi sve to omogućio.“
Neko vreme su ćutke osluškivali postojanu tutnjavu gotovo nove honde iza restorana.
Enson Viler je seo kraj njih. „Generator troši osam metara gasa na sat, pri šezdeset posto
opterećenja“, rekao je.
„Otkud znaš?“, pitao ga je Barbi.
„Pročitao sam s pločice. Napaja sve ureñaje od podneva, kad je nestalo struje.
Verovatno je trošio dvanaest metara na sat, možda i malo više.“ Rouz je brzo reagovala.
„Ense, isključi sva svetla izuzev onih u kuhinji. Učini to odmah. I podesi termostat na kotlu na
sedamnaest stepeni.“ Razmislila je. „Nemoj. Isključi ga.“
Barbi se nasmejao. Pozdravio je njenu odluku uzdignutim palčevima. Shvatila je.
Nije bio siguran da će svi grañani Mila razumeti. Svi grañani Mila neće hteti da razumeju.
„Dobro.“ Enson je zvučao sumnjičavo. „Zar ne misliš da će do sutra ujutru...
najkasnije do sutra po podne...?“
„Predsednik Sjedinjenih Država će održati govor na televiziji“, reče Barbi. „U ponoć. Šta
ti misliš, Ense?“
„Mislim da je najbolje da ugasim svetla“, rekao je.
„I termostat, ne zaboravi na njega“, reče Rouz. Obratila se Barbiju, kad se Ens žurno
udaljio: „Učiniću isto i u svom stanu, kad se popnem.“ Živela je u restoranu otkad je, pre deset
godina, obudovela.
Barbi je klimnuo. Okrenuo je jedan od reklamnih papira („Da li ste posetili neku od
dvadeset znamenitosti Mejna?“). Računao je na pozadini. Od nestanka struje je potrošeno od
devedeset do sto dvadeset kubnih metara gasa. Ostalo je dve hiljade i sedamsto. Ako Rouz uspe
da smanji potrošnju na sto dvadeset metara dnevno, zalihe će joj potrajati nešto više od tri
nedelje. Izdržaće više od mesec dana, ako smanji potrošnju na ispod sto. To je dostižan cilj, ako
zatvori lokal izmeñu doručka i ručka i izmeñu ručka i večere.
Toje dovoljno, pomislio je. Ionako neće imati šta da sprema i služi, ako se grad ne otvori
za mesec dana.
„O čemu razmišljaš?, pitala je Rouz. „Kakvi su to brojevi? Ne znam šta znače.
„To je zato što ih gledaš naopako, reče Barbi. Shvatio je da će većina grañana postupiti na
sličan način. Niko neće hteti da pogleda ove brojke s prave strane.
Rouz je okrenula Barbijeve brojke prema sebi. Proverila je njegov račun. Podigla je
glavu. Izgledala je potreseno. Enson je baš tada pogasio većinu svetiljki. Ostali su u tami koja je,
bar Barbiju, delovala strašno upečatljivo. Poručivala im je da da se možda nalaze u strašnoj
opasnosti.
„Trideset dana?, pitala je. „Misliš da bi trebalo da planiramo za četiri nedelje unapred?
„Nisam siguran. Tek, neko mi je, dok sam službovao u Iraku, dao primerak Maove
Crvene knjižice. Nosio sam je u džepu i pročitao od korica do korica. Najveći deo je imao više
smisla od onog što naši političari pričaju za boljih dana. Dobro sam zapamtio sledeću misao:
Nadaj se suncu, ali podiži brane. Mislim da je to ono što bismo mi... htedoh reći ti...
„Mi, rekla je. Stisnula ga je za ruku. Uzvratio joj je istom merom.
„Dobro, mi. Mislim da moramo da se spremamo za dugi, tegobni period. To znači
zatvaranje izmeñu obroka, ograničavanje ponude neće biti kolača s cimetom, iako ih volim ništa
manje od drugih i gašenje mašine za pranje suña. Stara je i rasipa energiju. Znam da se Dodi i
Ensonu neće dopasti ideja da ručno peru sudove...
„Mislim da ne možemo da računamo na Dodin skori povratak. Možda se uopšte neće
vratiti, nakon majčine smrti. Rouz je uzdahnula. „Gotovo da se nadam da je otišla u Obern Mol.
Pretpostavljam da će sutra sve osvanuti u novinama.
„Možda. Barbi nije znao koliko će informacija ući i izaći u Česters Mil, ako se ova
situacija brzo i na neki razuman način ne razreši i objasni. Verovatno malo toga.
Čuvena kupa tišine3 Maksvela Smarta brzo će se spustiti, ako već nije.
Enson je prišao njihovom stolu. Obukao je jaknu. „Mogu li da idem, Rouz?“
„Naravno?“, rekla je. „Sutra u šest?“
„Zar to nije malo kasno?“ Nacerio se i dodao: „Nije da se žalim.“ „Otvorićemo nešto
kasnije.“ Oklevala je. „Zatvaraćemo lokal izmeñu obroka.“
„Zaista? Strava.“ Obratio se Barbiju. „Imaš li gde da spavaš? Možeš da doñeš kod mene.
Sada je otišla kod svojih u Deri.“ Sada je bila Ensonova supruga.
Barbi je imao gde da spava, odmah preko puta.
„Hvala ti, ali ću se vratiti u moj stan. Zašto i ne bi, kad sam platio kiriju do kraja meseca?
Jutros sam ostavio ključeve kod Petre Sirls u apoteci, ali sam sačuvao rezervni.“
„Važi. Vidimo se ujutru, Rouz. Hoćeš li biti tu, Barbi?“
„Neću propustiti otvaranje.“
Enson se široko osmehnuo. „Sjajno.“
Rouz je protrljala oči kad je mladić otišao. Potišteno je osmotrila Barbija. „Koliko će ovo
da traje? Šta misliš?“
„Ne mogu da pretpostavim, zato što ne znam šta se dogodilo. Niti kad ćeprestati da se
dogaña.“
Rouz nastavi, veoma tihim glasom: „Barbi, plašiš me.“
„Plašim samog sebe. Moramo da se odmorimo. Ujutru će biti bolje.“ „Neću zaspati bez
pilula, posle ovog razgovora“, rekla je, „ma koliko da sam umorna. Hvala bogu što si se vratio.“
Barbi se setio zaliha.
„Još nešto. Ako se Fud Siti sutra otvori...“
„Uvek radi nedeljom. Od deset do šest.“
„Ako se sutra otvori. Moraš u kupovinu.“
„Ali Sisko donosi robu...“ Ućutala se. Zbunjeno ga je posmatrala. „Obilaze nas utorkom,
ali na to više ne možemo računati, zar ne? Naravno da ne možemo.“
„Ne možemo“, složio se. „Vojska će neko vreme uvesti karantin, čak i ako se sve sredi
preko noći.“
„Šta da kupim?“
„Sve, ali naročito meso. Meso, meso, meso. Ako se radnja otvori, u šta iskreno sumnjam.
Džim Reni će možda ubediti onog ko upravlja tim mestom...“
„Džeka Kejla. Preuzeo je dužnost prošle godine, nakon penzionisanja Ernija Kalverta.“
„Pa, Reni će ga možda ubediti da zatvori do daljnjeg. Mogao bi da naloži Perkinsu da
zatvori samoposlugu.
„Ne znaš?“ pitala ga je Rouz. Nastavila je, suočena s njegovim praznim pogledom:
„Ne znaš. Djuk Perkins je mrtav, Barbi. Umro je tamo.“ Pokazala je prema jugu.
Barbi je zapanjeno posmatrao. Enson je zaboravio da ugasi televizor. Rouzin Vulfi je
ponovo obaveštavao svet da je neobjašnjiva sila odsekla gradić u zapadnom Mejnu od ostatka
sveta i da su oružane snage izolovale mesto dogañaja. Glavni štab se sastao u Vašingtonu.
Predsednik će se u ponoć obratiti naciji. Zatražio je da mu se svi zemljaci pridruže u molitvi za
sunarodnike iz Cesters Mila.
„Tata? Tata?“
Džunior Reni je stajao na vrhu stepenica. Nakrivio je glavu, osluškujući. Nije bilo
odgovora. Nije čuo televizor. Njegov otac se uvek vraćao kući s posla. Obično je gledao
televizor. Subotom uveče je pratio CNN i Foks njuz. Ponekad je gledao Enimalplanet ili Histori
čenel. Večeras to nije bio slučaj. Džunior je pokušao da čuje svoj sat, da bi znao da li još kuca.
Kucao je, što je imalo smisla, pošto je napolju bio mrak.
Strašna misao je sevnula njegovim umom. Big Džim je možda sa šefom Perkinsom. Njih
dvoje verovatno raspravljaju kako da ga uhapse, sa što manje buke. Šta li samo čekaju?
Verovatno žele da ga izvedu iz grada pod okriljem noći.
Odvešće ga u oblasni zatvor u Kasl Roku, u kom će čamiti do suñenja. A posle njega?
Šošenk. Posle nekoliko godina verovatno će ga zvati Šenk, kao i druge ubice, pljačkaši i
sodomiti.
„To je glupo“, prošaptao je, ali da li je? Probudio se s mišlju da je ubijanje Endži bio
samo san. Sigurno je bio, zato što nikad ne bi ubio nekoga. Mogao bi da prebije nekog, ali da ga
ubijel Nikako. On je... pa... normalna osobal Izvukao je odeću ispod kreveta. Bila je krvava.
Sećanje mu se vratilo. Peškir koji pada s njene glave. Izazivački raskriljeno dlakavo meñunožje.
Krckanje koje je čuo kad ju je pogodio kolenom u glavu. Kiša magneta s frižidera, dok se
bacakala i udarala.
Ali to nisam bioja. Toje bila...
„Glavobolja.“ Da. Istina je. Ali, ko će mu verovati? Bolje će proći ako kaže da je batler za
sve kriv.
„Tata?“
Ništa. Nije ovde. A nije ni u policijskoj stanici. Otac ne bi planirao njegovo hapšenje. Ne
bi. Uvek je govorio da je porodica najvažnija.
Ali, da li je najvažnija? Tako je govorio. Hrišćanin je, naposletku, i vlasnik polovine
HJK-a, ali je Džunior imao utisak da je njegovom ocu firma za prodaju polovnih automobila
važnija od porodice. I da mu je položaj prvog gradskog oca važniji od Svetog hrama kupovine
bez učešća.
Džunior bi, što je jako moguće, mogao biti, tek treća rupa na svirali.
Shvatio je (po prvi put u životu je video svetlost istinske spoznaje) da su to samo
pretpostavke i da možda ne poznaje svog oca.
Vratio se u sobu i upalio lampu iznad uzglavlja. Bacala je neobičnu, treperavu svetlost.
Naizmenično je gubila i dobijala na snazi. Na trenutak je pomislio da se nešto dešava s njegovim
vidom. Nedoumica je potrajala sve dok nije razabrao generator iza kuće. Nije samo njihov radio.
U čitavom gradu je nestalo struje.
Osetio je talas olakšanja. Velika nestašica struje je sve objašnjavala. Njegov otac je
verovatno u dvorani za sastanke gradske kuće, gde razmatra situaciju s ona dva idiota, Sandersom
i Grinelijevom. Možda zabada raznobojne špenadle na veliku mapu grada, kao Džordž Paton, i
grdi električnu kompaniju zapadnog Mejna.
Naziva ih gomilom lenjih berača pamuka.
Skupio je krvavu odeću. Isprao je sranje s farmerki, novčanika, sitnine, ključeva, češlja i
rezervnih pilula za glavobolju. Strpao je sve to u čiste farmerke. Sišao je u prizemlje i gurnuo
krvavu odeću u mašinu. Podesio je na vruće pranje. Setio se nečeg što mu je majka rekla kad je
imao desetak godina: hladna voda je za mrlje od krvi. Podesio je mašinu na HLADNO PRANJE
HLADNO ISPIRANJE. Pitao se da li je otac još tada upražnjavao hobi tucanja sekretarica, ili je
još držao svoj penis kod kuće.
Uključio je mašinu i počeo da razmišlja o sledećim koracima. Mogao je da misli, pošto je
glavobolja nestala.
Odlučio je da se vrati do Endžine kuće. Nije to želeo. Svemogući bože, to je bila
poslednja stvar koju bi učinio na ovom svetu. Ipak će morati da osmotri scenu zločina. Proći će
ulicom, da bi video koliko ima policijskih kola. Videće i da li su forenzičari iz oblasti Kasl izašli
na lice mesta. Forenzičari su najvažniji. Znao je to, zato što je pratio CSI. Viñao je veliki
plavobeli kombi kad je posećivao oblasnu sudsku zgradu s ocem. Ako ga vidi ispred doma
Makejnovih...
Pobeći ću.
Tako je. Pobeći će što pre i što dalje. Pre toga će se vratiti ovamo i obići sef u očevoj
radnoj sobi. Tata nije ni pretpostavljao da Džunior zna kombinaciju sefa.
Znao je i nju i lozinku za otključavanje očevog kompjutera.
To mu je omogućilo da sazna za očevu strast prema gledanju onog što su Džunior i Frenk
Deleseps zvali oreo seks: dve crne cure i jedan belac. U tom sefu je bilo mnogo novca. Hiljade
dolara.
Šta ćeš ako vidiš kombi, vratiš se ovamo i zatekneš oca kod kuće?
Ušao je u radnu sobu. Na trenutak mu se učinilo da je video oca kako sedi u stolici s
visokim naslonom, iz koje je voleo da gleda vesti i dokumentarce o prirodi.
Zaspao je, ili... šta ako je doživeo srčani udar? Big Džim je već tri godine imao problema
sa srcem, uglavnom aritmiju. Obično je išao u Keti Rasel. Doca Heskel i Dok Rejbern su ga
obradili s nečim, da bi ga vratili u normalu. Heskel bi to doveka radio, ali je Rejbern (kog je
njegov otac zvao „preterano obrazovanim beračem pamuka“) zahtevao da Big Džim poseti
kardiologa u luistonskom CMG-u.
Kardiolog mu je objasnio da je neophodna operacija koja će jednom zasvagda otkloniti
neravnomerni rad srca. Big Džim (koji se užasavao bolnica) rekao je da još mora da razgovara s
Bogom. To je zvao lečenje molitvom. U meñuvremenu je gutao pilule. Poslednjih nekoliko
meseci je izgledao dobro, ali sad... možda...
„Tata?
Nije bilo odgovora. Džunior je upalio svetlo. Davalo je istu, nepouzdanu svetlost, ali je
razaznalo sen koju je Džunior pomešao s očevom glavom. Ne bi bio naročito potresen da je tata
odapeo, ali mune bi odgovaralo da se to večeras desilo. To bi mu stvorilo previše problema.
Prišao je sefu krupnim, opreznim koracima, kao lik iz crtaća. Osmatrao je prozore, da bi
video svetlost farova, najavu očevog povratka. Sklonio je sliku ispred sefa (Isus drži besedu na
Gori) i uneo kombinaciju. Ruka mu je drhtala. Otvorio ga je tek iz drugog pokušaja.
Sef je bio pun gotovine i gomila pergamentnog papira s natpisom AKCIJE.
Džunior je tiho zviznuo. U njemu je bilo dosta novca, ali ni izdaleka ovoliko, kad ga je
poslednji put otvorio, da mazne pedeseticu za prošlogodišnji vašar u Frajburgu. Tad nije video
nijednu AKCIJU. Setio se pločice na očevom stolu: DA LI BI ISUS ODOBRIO OVAJ POSAO?
Potreseni i strahom obuzeti Džunior se pitao da li bi Isus odobrio ono što njegov tata u poslednje
vreme radi sa strane.
„Bavi se svojim, a ne tuñim poslom, tiho je prekoreo samog sebe. Uzeo je petsto dolara u
pedeseticama i dvadeseticama. Hteo je da zatvori sef, ali se predomislio.
Uzeo je još nekoliko stotki. U sefu ima toliko para da otac možda neće primetiti da neke
novčanice nedostaju. Možda će shvatiti zašto ih je Džunior uzeo, ako uopšte opazi da ih nema.
Možda će i odobriti njegov postupak. Big Džim je često govorio:
„Pomozi sebi, pa će ti i bog pomoći.
Džunior se, voñen tim duhom, poslužio s još četiri stotke. Zatvorio je sef, zavrteo točkić i
obesio Isusa na zid. Zgrabio je jaknu iz ormana u predsoblju i izašao napolje. Generator je urlao
za njim, a veš mašina ispirala tragove Endžine krvi s odeće.
U kući Makejnovih nije bilo nikog.
Jebeno nikog.
Džunior se šunjao s druge strane ulice, pod umerenim pljuskom javorovog lišća.
Pitao se može li da veruje svojim očima. U kući je bio mrak. Auto s pogonom na sva
četiri točka Henrija Makejna i La Donin prijus nisu bili na vidiku. Situacija je bila suviše dobra
da bi bila istinita, suviše dobra.
Možda su skoknuli do gradskog parka. Veliki broj ljudi je tamo otišao. Možda su
raspravljali o nestanku struje. Džunior istina nije pamtio da su se ljudi tamo skupljali kad je ranije
nestajalo struje. Obično su odlazili kući, na spavanje. Bili su sigurni da će se svetlost vratiti dok
se ne probude za doručak, izuzev za najžešćih oluja.
Možda je ovaj nestanak struje izazvan nekim spektakularnim dogañajem, poput onih koji
se pojavljuju na televizijskim vestima. Džunior se nejasno sećao kako ga je neki starkelja pitao
šta se dešava, nedugo nakon što je Andreu snašla njena nesreća. Šetao je Glavnom ulicom
oborene glave i podignutog okovratnika (zamalo što nije udario u Ensona Vilera, kad je momak
napustio Divlju ružu Rouz). Ulična svetla su bila ugašena. To mu je pomoglo da se sakrije. To je
bio još jedan božji dar.
A sad i ovo. Treći dar. Divovski. Da li je moguće da Endžino telo još nije otkriveno? Da li
su mu postavili zamku?
Džunior je zamišljao kako šerif oblasti Kasl ili detektiv državne policije govori: Dovoljno
je da sedimo i čekamo, momci. Ubica se uvek vraća na mesto zločina.
Toje dobro poznata činjenica.
Znao je da je to sranje s televizije. Ipak je, dok je prelazio ulicu (privučen, kako mu se
činilo nekom nepoznatom i neodoljivom silom), očekivao da reflektori iznenada zasvetle i da ga
prikuju za asfalt, kao leptira za karton. Očekivao je da će neko dreknuti verovatno preko
megafona: „Stani i podigni ruke u vazduhr Ništa se nije dogodilo.
Srce mu je poskočilo u grudima, a krv dobovala u slepoočnicama na početku prilaznog
puta Makejnovih (još uvek nije imao glavobolju, što je bio dobar, veoma dobar znak). Kuća je i
dalje bila mračna i tiha. Nije čuo ni urlik generatora, iako su ga susedi Grinelijevi imali.
Bacio je pogled preko ramena. Video je veliki beli mehur svetla. Dizao se iza drveća.
Svetlost je dopirala s južnog ruba grada ili možda iz Motona. Da li je to mesto nesreće koja je
izazvala prekid struje? Verovatno.
Prišao je zadnjim vratima. Ulazna vrata su nezakljućana, ako niko nije svraćao posle
Endžine nesreće. Nije hteo da uñe na prednja vrata. Ući će ako bude morao, ali verovatno neće.
Naposletku, bio je u zaletu, sve mu je išlo naruku.
Okrenuo je kvaku.
Proturio je glavu u kuhinju i namirisao krv. Zadah je podsećao na ustajali štirak u spreju.
Rekao je: „Zdravo? Ima li koga?“ Bio je siguran da nema nikog, ali ako nekog ima, ako su se
Henri ili La Dona parkirali kod parka i vratili peške kuće (i nisu videli da njihova kći leži mrtva
na kuhinjskom podu), vrisnuće. Da! Vrisnuće i „otkriti telo“. Neće uspeti da zavara strašni
forenzički kombi, ali će dobiti na vremenu.
„Zdravo? Gospodine Makejn? Gospoño Makejn?“ Nastavio je, ponet iznenadnim
nadahnućem: „Endži? Da li si kod kuće?“
Da li bi je zvao da je ubio? Naravno da ne bi! Pogodila ga je strašna misao: Šta će biti ako
mu odgovori? Ako se oglasi s poda? Ako progovori ustima punim krvi?
„Saberi se“, promrmljao je. Da, morao je, ali to neće biti lako, pogotovo u mraku.
Sem toga, takve stvari su se stalno dešavale u Bibliji. U njoj su se ljudi ponekad vraćali iz
mrtvih kao zombiji iz Noći živih mrtvaca.
„Ima li koga?“
Jok. Nije bilo ni žive duše.
Navikao se na tamu, ali ne u potpunosti. Moraće da upali svetlo. Trebalo je da ponese
baterijsku lampu od kuće. Nije ni čudo da je to zaboravio, kad je navikao da pali i gasi svetlo.
Prešao je preko kuhinje, prekoračio preko Endžinog leša i otvorio prva od dvoja vrata na
suprotnoj strani prostorije. To je bila ostava.
Nazirao je police s teglama i konzervama. Otvorio je druga vrata. Imao je više sreće,
vodila su u prostoriju za veš. Stvarno je bio u zaletu, ako je dobro video šta stoji na polici desno
od njega.
Nije se prevario. To je bila baterijska lampa. Davala je lep snop svetlosti. Moraće da pazi,
dok je bude upotrebljavao u kuhinji. Moraće da spusti zastore. U sobi za veš je može koristiti bez
zazora. U njoj je siguran.
Sapun u prahu. Izbeljivač. Omekšivač za rublje. Kofa i sredstvo za čišćenje poda.
Generator ne radi pa će mu na raspolaganju biti samo hladna voda. Biće je dovoljno da
napuni kofu. Ima vode i u vodokotlićima. Hladna voda je dobra za krv.
Čistiće je kao demonska domaćica, kakva je njegova majka nekad bila, dok je zazirala od
nasilnog supruga: „Hladna kuća, hladne ruke, hladno srce.“ Očistiće krv. Zatim će obrisati sve što
je pipnuo i sve što je mogao pipnuti. Ali prvo...
Telo. Mora se pobrinuti za njega.
Odlučio se za ostavu. Odvukao je za ruke. Pustio je kad je stigao do ostave. Nakon toga se
dao na posao. Pevušio je tiho dok je vraćao magnete i navlačio zavese.
Napunio je kofu skoro do vrha, pre nego što je slavina presušila. Još je u zaletu.
Vredno je trljao. Posao je dobro napredovao, ali je bio daleko od završetka, kad je neko
pokucao na ulaznim vratima.
Džunior je podigao glavu. Raširio je oči i razvukao usne u užasnuti osmeh.
„Endži?“ To je bila neka uplakana devojka. „Endži, da li si tamo?“ Pokucala je još
nekoliko puta i otvorila vrata. Sreća ga je, po svoj prilici, napustila. „Endži, molim te budi ovde.
Videla sam tvoja kola u garaži...“
Sranje. Garaža! Nije proverio jebenu garažu!
„Endži?“ Ponovo je zajecala. Prepoznao je taj glas. O bože, da li je to ona idiotkinja Dodi
Sanders? Bila je. „Endži, rekla je da mi je mama poginula!
Gospoñica Šamvej mi je rekla da je poginula!“
Džunior se nadao da će se prvo uspeti uza stepenice, do Endžine sobe. Umesto toga je
krenula niz hodnik ka kuhinji. Kretala se polako i oprezno u mraku.
„Endži? Da li si u kuhinji? Učinilo mi se da sam videla svetlost.“ Ponovo ga je zabolela
glava, zbog ove preterano radoznale, naduvane pičke. Neće biti kriv... za ono što će se desiti.
Dodi Sanders je bila pomalo naduvana i pijana. Patila je od mamurluka. Majka joj je
poginula. Teturala se niz mračni hodnik prijateljičine kuće. Stala je na nešto što je kliznulo ispod
noge. Umalo što nije pala. Uhvatila se za ogradu. Kriknula je kad je povredila dva prsta. Shvatala
je šta joj se dogaña, ali nije mogla da poveruje da joj se sve to dešava. Činilo joj se da se našla u
paralelnom svetu, kakav se može videti u ponekom naučnofantastičnom filmu.
Sagnula se da vidi šta je nagazila. Ličilo je na peškir. Neka budala je ostavila peškir na
podu hodnika. Učinilo joj se da je čula kako se neko kreće u tami ispred nje, u kuhinji.
„Endži? Da li si to ti?“
Nije bilo odgovora. Još uvek je osećala nečije prisustvo, ali je možda pogrešila.
„Endži?“ Nastavila je da se vuče napred, sa ispruženom levom rukom. Prsti na povreñenoj
desnoj ruci su je boleli. Sigurno će joj se naduti. Opipavala je mračnu prazninu levicom. „Endži,
molim te, budi tu! Ne šalim se, majka mi je poginula.
Gospoñica Šamvej mi je to rekla, a ona se ne šali. Potrebna si mi!“ A dan je tako lepo
počeo. Rano je ustala (pa... u deset, što je za nju rano). Htela je da ide na posao. Pozvala je
Samantu Buši da joj kaže da ima neke nove brac lutke.
Kupila ih je na ibeju. Htela je da zna da li će Dodi svratiti do nje da joj pomogne da ih
muči. Počele su da muče lutke u srednjoj školi. Kupovale su ih na garažnim rasprodajama. Vešale
su ih. Ukucavale su ekseri u njihove glupe glavice. Polivale su ih benzinom i palile. Dodi je znala
da će prerasti tu fazu. Sad su skoro odrasle.
To je zabava za decu. Pomalo je jeziva, kad se o njoj dobro razmisli. Stvar je u tome što je
Semi imala svoju gajbu na putu za Moton. Bila je to skromna prikolica, ali je pripadala samo
njoj, otkad je muž letos zbrisao. Litl Volter je spavao po čitav dan. Semi je obično imala opasnu
travu. Dodi je pretpostavljala da je dobija od momaka s kojima se zezala. Njena prikolica je bila
puna preko vikenda. Problem je bio što se Dodi zaklela da će se manuti trave. Obećala je sebi da
više neće duvati, posle problema s onim kuvarom. Nikad više je potrajalo nedelju dana, sve dok
je Semi nije pozvala.
„Možeš da se zabaviš s Džed i Jasminom“, navaljivala je Semi. „Takoñe, imam i strašnu,
znaš već.“ Uvek je tako govorila, kao da ih neko prisluškuje i da taj neko ne zna o čemu govore.
„Posle bismo mogle da radimo, znaš već šta.“ Znala je šta njena prijateljica ima na umu. Osetila
je golicanje tamo dole (u njenoj znate već), iako je i to bila zabava za devojčice, koju su odavno
prerasle.
„Mislim da ne mogu. Moram da stignem na posao do dva i...“ „Jasmin te čeka“, reče
Semi. „Znam koliko mrziš tu kučku.“
Pa, to je istina. Jasmina je bila najkučkastija od brac lutaka, što se Dodi tiče. Ima četiri
sata do dva po podne. Pa šta ako malčice zakasni? Da li će je Rouz otpustiti?
Kao da bi neko drugi radio taj usrani posao?
„Važi, dolazim. Ali neću dugo. I samo zato što mrzim Jasmin.“ Semi se zakikotala.
„Ali, neću da radim znaš već šta. Ni jedno ni drugo.“
„Nema problema“, reče Semi. „Samo požuri.“
Dodi se izvezla na drum. Pokazalo se da mučenje lutaka nije zabavno ako nisi naduvan.
Malo se naduvala, baš kao i Semi. Zajedno su izvele nekoliko plastičnih operacija na Jasmini.
Ludo su se zabavljale. Semi je došla na ideju da joj pokaže novi negliže koji je kupila kod Deb.
Izgledala je zgodno, uprkos stomačiću. Možda i ne bi da nisu bile naduvane. Pošto je Litl Volter
još spavao (otac je zahtevao da klinac dobije ime po nekom starom bluzmenu i sve to spavanje,
čoveče; Dodi je mislila da je Litl Volter malouman, što ne bi bilo čudno kad se uzme u obzir
količina konoplje koju je Sem popušila u trudnoći), završile su u Seminom krevetu, gde su se
malčice bavile, znate već kojim stvarima. Zaspale su. Litl Volter je zapomagao kad je Dodi
ustala. Probudila se posle pet. Bilo je prekasno za odlazak na posao. Semi je odnekud izvukla
bocu džoni vokera s crnom etiketom. Popile su nekoliko čašica. Semi je otišla do mikrotalasne da
vidi šta se desilo s malim bracom. Shvatila je da je nestalo struje.
Dodi se odšunjala do grada, brzinom od dvadeset kilometara na čas. Bila je naduvana i
beskrajno uplašena. Stalno je gledala u retrovizor. Strahovala je da je policija ne zaustavi. Znala
je da će naleteti na onu crvenokosu kučku Džeki Vetington ili da će njen otac napustiti radnju i
namirisati alkohol u njenom dahu.
Možda će zateći mamu kod kuće, zato što će biti toliko umorna posle glupog časa letenja
da će ostati kod kuće da gleda uskršnje bingo izvlačenje.
Dragi bože, molila se. Pomozi mi daprebrodim ovo, pa više nikad neću. Nijedno od onih,
znaš već šta. Nikad u životu.
Bog je čuo njenu molitvu. Kuća je bila prazna. Ni ovde nije bilo svetla, ali je Dodi bila u
takvom stanju da to nije primetila. Odšunjala se uza stepenice do svoje sobe.
Opružila se po postelji nakon što je zbacila pantalone i košulju. Dremnuće samo na
nekoliko minuta, uveravala je sebe. Odložiće odeću koja je smrdela na gandžu u mašinu za pranje
veša i otići pod tuš. Mirisala je na Semin parfem. Kupovala ga je na litre u Berpiju.
Nije mogla da uključi alarm, zato što nije bilo struje. Bio je mrak kad je probudilo
kucanje na vratima. Zgrabila je kućnu haljinu i požurila niza stepenice. Bila je sigurna da će na
pragu zateći crvenokosu, sisatu policajku. Uhapsiće je zbog vožnje pod dejstvom narkotika.
Možda i zbog mazdisanja kreka. Nije bila sigurna da li je ono drugo znaš već šta protivzakonito.
Nije to bila Džeki Vetington, već Džulija Šamvej, vlasnica i urednica Demokrata.
Nosila je baterijsku lampu. Osvetlila je Dodino lice verovatno podnadulo od spavanja,
zakrvavljene oči i neurednu kosu i odmah oborila svetlosni snop. Nešto svetlosti je obasjalo
Džulijino lice. Dodi se zbunila i uplašila kad je na njemu prepoznala saosećanje.
„Sirotice, reče Džulija. „Ne znaš, jel’ tako?“
„Šta ne znam?, pitala je Dodi. Ponovo se osetila kao osoba zalutala u paralelnoj vaseljeni.
„Šta ne znam?
Džulija Šamvej joj je rekla.
„Endži? Endži, molim te“
Teturala se niz hodnik. Ruka ju je bolela. Glava ju je bolela. Mogla je da potraži oca.
Gospoña Šamvej se ponudila da je odveze do Bouijevog pogrebnog zavoda.
Krv joj se sledila pri pomisli na to mesto. Sem toga, Endži joj je bila potrebna.
Endži će je čvrsto zagrliti, a neće tražiti znaš već šta. Endži je njena najbolja prijateljica.
Neka senka je izašla iz kuhinje i požurila ka njoj.
„Tu si, hvala dobrom bogu!“ Još jače je zajecala i pohitala ka nejasnom obrisu u tami,
raširenih ruku. „Uh, kako je grozno! Kažnjena sam zbog svojih grehova.
Znam da je tako!“
Tamna sen je pružila ruke, ali one nisu stisnule Dodi u zagrljaj. Šake tih ruku sklopile su
se oko njenog grla.

ZA NARODNO I GRADSKO DOBRO
Endi Sanders je zaista bio u Bouijevom pogrebnom zavodu. Odšetao je tamo slomljena
srca i ophrvan tugom.
Sedeo je u komemorativnoj sobi 1. Društvo mu je pravio kovčeg u pročelju prostorije.
Gertruda Evans, osamdesetsedmogodišnjakinja (ili osamdesetosmogodišnjakinja) pre dva dana je
umrla od srčanog udara. Endi je poslao telegram saučešća, iako bog sveti zna ko ga je primio.
Gertin suprug se upokojio pre deset godina. To nije bilo važno. Uvek je slao izjave saučešća
preminulim grañanima. Ispisivao ih je na kremkastom papiru sa zaglavljem SA STOLA PRVOG
GRADSKOG OCA. Smatrao je to jednom od svojih dužnosti.
Big Džim nije voleo da se bavi takvim stvarima. Bio je prezaposlen voñenjem onog što je
zvao „naš posao. Mislio je na Česters Mil. Ako ćemo pravo, rukovodio je gradićem kao da je
njegova železnica. Endiju to nikad nije smetalo. Znao je da je Big Džim pametan. Znao je još
nešto, da Big Džim, bez pomoći Endrua de Luis Sandersa, ne bi mogao biti izabran ni za
gradskog šintera. Big Džim je umeo da proda polovna kola, obećavajući uslove od kojih je išla
voda na usta, niske kamate i poklone kao što su jeftini korejski usisivači, ali kad je pokušao da se
domogne posla s Tojotom, japanska kompanija se odlučila za Vila Frimana. Big Džim nije
mogao da shvati kako je Tojota mogla da bude tako glupa, kad se uzme u obzir obim njegove
prodaje i položaj autoplaca na Stodevetnaestici.
Endi je mogao. On možda nije bio najbistriji medved u šumi, ali je znao da Big Džim
nema topline u sebi. Bio je tvrd čovek (neki oni koji su se našli na udaru njegovih „povoljnih
uslova finansiranja -rekli bi da je bezosećajan). Bio je tvrd, energičan i hladan. Endi je, s druge
strane, imao topline za bacanje. Kad bi obilazio grad pre izbora, govorio bi ljudima da su on i Big
Džim kao Dablmint blizanci, ili Klik i Klak, ili puter od kikirikija i džem. Govorio im je da
Česters Mil ne bi bio isti bez njih dvojice za uzdama (i uz trećeg, ma ko da se zatekne u sedlu to
je sad bila sestra Rouz Tvitčel, Andrea Grineli). Endi je uvek uživao u partnerstvu s Big Džimom.
Zadnje dve tri godine bile su naročito ugodne, kako na finansijskom, tako i na ljudskom planu.
Big Džim je znao kako da obavi posao, i zašto treba da bude obavljen. Dugo ćemo se ovim baviti,
rekao je. Sve što činimo, činimo zagrad. Za narod. Za njihovo dobro. To mu je odgovaralo.
Prijalo mu je da čini dobro.
Ali sad... večeras...
„Od početka sam mrzeo te časove letenja“, rekao je, pre nego što se ponovo rasplakao.
Bučno je jecao, ali to nikom nije smetalo, zato što je Brenda Perkins otišla uplakana nakon što je
videla ostatke svog supruga. Braća Boui su radili u prizemlju. Imali su mnogo posla (Endi je na
neodreñen način shvatio da se nešto veoma loše dogodilo). Fern Boui je otišla da nešto
prezalogaji u Divljoj ruži Rouz.
Endi je bio siguran da će ga Fern isterati kad se vrati, ali je on samo požurio niz hodnik,
ne udostojivši ga ni pogleda. Prvi gradski otac je sedeo s rukama meñu kolenima, razvezane
kravate i neuredne kose.
Fern je sišao do onog što su njegov brat Stjuart i on zvali radionicom. (Strašno; strašno!)
Djuk Perkins je bio dole. Takoñe i prokleti stari Čak Tompson, koji možda nije nagovorio
njegovu suprugu da počne s časovima letenja, ali je nije ni odgovorio. Možda su i ostali tamo
dole.
Klodet, zasigurno.
Endi je ispustio prigušeni jecaj i čvršće upleo prste. Ne može da živi bez nje. Ne samo
zato što je voli više od života. Klodet je (zajedno s redovnim, neprijavljenim i sve izdašnijim
gotovinskim injekcijama od Džima Renija) održavala apoteku.
Endi bi, prepušten sebi, objavio bankrot još pre kraja milenijuma. Ljudi su bili njegova
specijalnost, a ne računovodstvene knjige. Njegova žena je bila majstor za brojke. Tačnije rečeno,
bila je.
Ponovo je zajecao, potaknut prošlim vremenom.
Klodet i Big Džim su čak zajedno sreñivali gradske knjige, kad ih je posetio tim državnih
računovoña. Bila je to nenajavljena kontrola, za koju je Big Džim saznao nekoliko dana pre
njenog dolaska. Nisu imali mnogo vremena, jedva dovoljno da se iskoristi kompjuterski program
kog je Klodet nazvala GOSPODIN ČISTI.
Dobio je to ime zato što je uvek proizvodio čiste brojke, koje su obezbeñivale
računovodstvenu ispravnost, umesto boravka u ćuzi (što ne bi bilo pošteno, zato što su sve radili
ili gotovo sve za dobro grada).
Istina o Klodet Sanders je sledeća: bila je zgodniji Džim Reni, ljubazniji Džim Reni. Onaj
s kojim je mogao deliti postelju i sve tajne. Život bez nje je jednostavno bio nezamisliv.
Endi je hteo da ustane. Big Džim je, baš u tom trenutku, spustio ruku na njegovo rame.
Endi nije poskočio, iako mu se drugi gradski otac nečujno prikrao. Kao da je očekivao tu ruku,
zato što se njen vlasnik uvek pojavljivao kad god mu je bio najpotrebniji.
„Mislio sam da ću te ovde zateći, reče Big Džim. „Endi partneru, tako mi je žao, tako mi
je žao.“
Endi je skočio i obuhvatio telesinu Big Džima. Zario se licem u njegov sako i zaridao.
„Govorio sam joj da su ti časovi opasni! Govorio sam joj da je Čak Tompson magarčina, baš kao
i njegov otac.
Big Džim ga je nežno tapšao po leñima. „Znam. Ne gubi iz vida da je ona sad na boljem
mestu, Endi večeras će obedovati pored Isusa Hrista biftek, svež grašak, s močom! Zar to nije
čudesna pomisao? Misli na to. Hoćeš li da se pomolimo?“
„Da!“, jecao je Endi. „Da, Big Džime! Moli se sa mnom!“ Pali su na kolena. Big Džim se
dugo i usrdno molio za dušu Klodet Sanders. (Čuo ih je Stjuart Boui, ispod njih, u radionici;
pogledao je ka tavanici i rekao: „Taj čovek sere na obe rupe.“)
Posle četiri ili pet minuta od sad gledamo kroz zatamnjeno staklo i kad sam bio dete,
zborio sam kao dete (Endi nije baš shvatao smisao tih reči, ali nije mario; godilo mu je što kleči s
Big Džimom), Reni je završio „U ime Isusovo, amin“ i pomogao Endiju da ustane.
Stajali su licem u lice i prsa u prsa. Big Džim je zgrabio Endija za nadlaktice.
Pogledao ga je ravno u oči. „Pa, partneru“, rekao je. U ozbiljnim situacijama je uvek zvao
Endija partnerom. „Da li si spreman da poñeš na posao?“ Endi je nemo zurio u njega.
Big Džim je klimnuo kao da je Endi izrekao (u ovim okolnostima) razuman protest.
„Znam da ti je teško. Nije pošteno. Ovo nije vreme za takvo pitanje. Imao bi pravo Bog sveti zna
da ga imaš da me udariš pravo u pamukoberačke grudi. Ali, ponekad je neophodno staviti
dobrobit drugih ispred lične, imam li pravo?“
„Za dobro ovog grada“, reče Endi. Ugledao je srebrno svetlo, po prvi put otkad je čuo
vesti o Klodinoj pogibiji.
Big Džim je klimnuo. Oči su mu blistale, iako je imao ozbiljan izraz. Endiju je sinula
strašna misao: Izgleda deset godina mlañe. „Imaš pravo.
Mi smo čuvari, partneru. Čuvari smo opšteg dobra. To nije uvek lako, ali nikad nije
suvišno podsetiti se na to. Poslao sam Vetingtonovu u lov na Andreu. Rekao sam da je dovede u
salu za sastanke, u lisicama, ako treba.“ Big Džim se nasmejao.
„Biće tamo. Pit Randolf sastavlja spisak svih raspoloživih gradskih policajaca.
Nema ih dovoljno. Moramo da se time pozabavimo, partneru. Autoritet vlasti će biti ključ
opstanka, ako se ova situacija nastavi. Pa šta kažete? Možeš li da se sabereš, meni za ljubav?“
Endi je klimnuo. Pomislio je da će mu to možda skrenuti pažnju s njegove muke.
Morao je da ode odavde, ako se to i ne desi. Podilazili su ga žmarci od posmatranja
kovčega Gerte Evans. Isto osećanje ga je spopadalo od nemih suza šefove udovice.
I neće biti teško. Samo će sedeti za stolom za sastanke i dizati ruku kad god Big Džim
podigne svoju. Andrea Grineli, koja nikad nije izgledala potpuno budno, postupiće na isti način.
Big Džim će se pobrinuti da vanredne mere budu sprovedene, ako se za njima ukaže potreba. Big
Džim će se pobrinuti za sve.
„Hajdemo“, odgovori Endi.
Drugi gradski otac ga je potapšao po leñima. Prebacio je ruku preko Endijevih mršavih
ramena. Izveo ga je iz odaje za podsećanje. Imao je tešku, mesnatu ruku, ali je osećaj bio prijatan.
Nije ni pomislio na svoju kćer. Endi Sanders je zaboravio na nju, pritisnut tugom.
Džulija Šamvej je polako hodala Komonvelt ulicom, domom najbogatijih grañana.
Išla je u pravcu Glavne ulice. Srećno razvedena urednica je, već deset godina, živela iznad
prostorija Demokrata s Horasom, starim velškim korgijem. Nazvala ga je po čuvenom gospodine
Griliju, zapamćenom po jedinstvenoj, velikoj izjavi: „Idi na zapad, mladi čoveče, idi na zapad.“
Stvarni temelj njegove slave je, po Džulijinom mišljenju, bio rad na mestu novinskog urednika.
Smatrala bi se uspešnom kad bi postigla polovinu onog što je učinio Grili u Njujorškom Trajbu.
Njen Horas je uvek smatrao izuzetno uspešnom, što ga je činilo najslañim psom na svetu.
Izvešće ga u šetnju, čim se vrati kuće. Uzdići će se u njegovim očima, kad baci nekoliko komada
sinoćnjeg odreska, preko njegove porcije. Biće im bolje posle toga. Htela je da se oseća bolje
zbog nečega, bilo čega zato što se brinula.
Taj osećaj joj nije bio nepoznat. U Milu je provela sve četrdeset i tri godine.
Poslednjih deset godina joj se ono što je videla, sve manje i manje dopadalo.
Brinula se zbog neobjašnjivog propadanja gradskog kanalizacionog sistema i postrojenja
za prečišćavanje otpada, uprkos silnim novcima bačenim na njih i zbog predstojećeg zatvaranja
Klaud Topa, gradskog skijališta. Brinula se što Džejms Reni krade od grada više no što je
sumnjala (a sumnjala je da decenijama krade mnogo). Brinula se i zbog novog problema, isuviše
velikog da bi ga pojmila. Kad god bi pokušala da se uhvati ukoštac s njim, njen um bi se usmerio
na neku manju, ali shvatljiviju pojedinost, kao što je njena sve veća nemogućnost da nekog
pozove mobilnim telefonom. Još više se brinula što nije primila nijedan poziv. Nije mislila na
pozive zabrinutih roñaka i prijatelja izvan grada, očekivala je poplavu poziva iz drugih novina:
luistonskog Sana, portlandskog Pres heralda, možda i Njujork tajmsa.
Da li su svi u Milu imali iste probleme?
Otići će do granice s Motonom, da bi se uverila u to. Ako ne bude u stanju da pozove Pita
Frimana, najboljeg fotografa, snimiće nekoliko fotografija svojim ne daj hože nikonom. Načula je
da je s motonske i tarkerske strane prepreke ustanovljena neka vrsta zabranjene zone. Verovatno
je ustanovljena i prema ostalim gradovima. To je neće sprečiti da se približi prepreci s ove strane.
Možda će joj narediti da odstupi, ali neće moći da je nateraju na to, ako je prepreka zaista tako
neprobojna, kao što se priča.
„Kamenje i štapovi mogu slomiti moje kosti, ali mi reči ne mogu nauditi, rekla je.
To je apsolutna istina. Da reči mogu da joj naškode, Džim Reni bi je poslao u šok sobu
zbog članka o iznenadnoj finansijskoj kontroli koju je država priredila pre tri godine. Na sva usta
je pretio da će tužiti novine, ali je sve ostalo na ispraznim pretnjama. Nakratko je razmišljala da
napiše jedan uvodnik o tome, najviše zbog sjajnog naslova: NAJAVLJENA TUŽBA IŠČEZLA S
VIDIKA.
O da, imala je briga. Bile su posledice novinarskog posla. Nije navikla da brine zbog svog
ponašanja. Zastala je na uglu Glavne i Komonvelta, u neobičnom raspoloženju. Osvrtala se za
sobom, umesto da skrene levo u Mejn. Tiho je mrmljala, kao da se obraća Horasu. „Nisam smela
da je ostavim samu.
Džulija ne bi odustala da je došla kolima, umesto pešice. Dodi je bila tako uporna.
Mirisala je na nešto. Na travu? Možda. Džulija nije žestoko osuñivala takvu praksu. I ona
je svojevremeno popušila poneki džoint. Možda će trava smiriti devojku, otupiti njen bol, sad kad
je najoštriji i najspremniji da poseče.
„Ne brini za mene, rekla je Dodi, „pronaći ću tatu. Ali prvo moram da se obučem.
Pokazala je na kućnu haljinu koju je nosila.
„Sačekaću te, odgovorila je Džulija... iako nije htela da čeka. Pred njom je bila duga noć,
počevši od obaveza prema psu. Horas će pomahnitati, pošto je propustio šetnju u pet. Ogladneo
je. Čim se pobrine za njega, mora otići do onog što ljudi zovu preprekom. Mora da je vidi.
Snimiće što više fotografija.
Ni to nije kraj. Moraće da smisli način za štampanje posebnog izdanja Demokrata, važnog
za nju i gradić. Čitavo zamešateljstvo će koliko sutra biti gotovo, ali je Džulija osećala u glavi i
srcu da neće.
Kako god, nije smela da ostavi Dodi Sanders samu. Činilo se da gospodari sobom, ali su
to možda bili samo šok i neverica, maskirani mirnoćom drogom, naravno. Razložno joj je
odgovorila.
„Ne moraš da me čekaš. Ne želim da me čekaš.“
„Ne znam da li je pametno da te ostavim samu, draga moja.“
„Ići ću kod Endži“, reče Dodi, kao da se malo oraspoložila, uprkos suza na obrazima.
„Zajedno ćemo potražiti tatu.“ Klimnula je. „Endži mi je potrebna.“ Kći Makejnovih je, po
Džulijinom mišljenju, imala tek nešto više pameti od ove devojke, koja je nasledila majčin izgled,
ali nažalost očev um. Endži je bila njena prijateljica, a Dodi Sanders je večeras imala veliki
potrebu za osobom, na koju se može osloniti.
„Mogla bih da krenem s tobom...“ Nije to želela. I devojka je to verovatno primetila, čak i
u ovakvom stanju.
„Nije potrebno. To je samo nekoliko blokova odavde.“
„Pa...“
„Gospoñice Šamvej... da li ste sigurni? Da li ste sigurni da je moja majka...?“ Džulija je
oklevajući klimnula. Erni Kalvert joj je potvrdio podatak o broju aviona.
Od njega je dobila još nešto. Pametno bi postupila da je to odnela policiji. Trebalo je da
kaže Erniju da to sam uradi. Zbunile su je vesti da je Djuk Perkins mrtav i da je ona nesposobna
lasica Randolf preuzeo dužnost šefa gradske policije.
Erni joj je dao Klodetinu okrvavljenu vozačku dozvolu. Stavila ju je u džep. Stajala je s
njom u džepu na pragu Sandersovih. Tu će i ostati. Predaće je Endiju ili ovoj bledoj devojci s
kosom mišje boje, kad kucne pravi čas... kasnije.
„Hvala vam“, reče Dodi, tužnim, bezličnim tonom. „Vreme je da odete. Ne želim da
budem neugodna, ali...“ Nije završila misao, samo je zatvorila vrata.
I šta je Džulija Šamvej učinila? Priklonila se volji tugom ophrvane
dvadesetogodišnjakinje, koja je možda bila naduvana i neuračunljiva. Večeras su je čekale i
druge obaveze. Horas i novine. Meštani možda zbijaju šale zbog zrnastih, crnobelih fotografija
Pita Frimana u Demokratu i zbog detaljnog pokrivanja dogañaja kao što je ples u lokalnoj
srednjoj školi. Ne bi je iznenadilo da tvrde da lokalne novine predstavljaju samo dobru podlogu u
kavezima za kućne ljubimce.
Ipak, bile su im neophodne, naročito kad bi se desilo nešto loše. Pobrinuće se da koliko
sutra stignu do čitalaca, pa makar radila čitavu noć. To će se najverovatnije i desiti, pošto su oba
reportera rešila da provedu vikend van grada.
Džulija je shvatila da jedva čeka da se uhvati ukoštac s ovim izazovom. Sećanje na
podnadulo lice Dodi Sanders polako je bledelo.
Horas je prekorno posmatrao kad je ušla. Nije opazila vlažne mrlje na tepihu, niti smeñu
gomilicu ispod stolice u hodniku - a magičnom mestu koju je pas smatrao nevidljivim za ljudske
oči. Vezala mu je uzicu. Izvela ga je napolje. Strpljivo je čekala da se ispiša na najomiljeniji
kanalizacioni otvor. Petnaestogodišnji Horas je bio vrlo star za korgija. Šetala se, posmatrajući
mehur bele svetlosti na južnom horizontu. Ličio joj je na prizor iz Spilbergovog
naučnofantastičnog filma. Bio je veći no ikad. Čula je daleke zvuke neumornih helikopterskih
elisa. Videla je siluetu jedne letelice. Žurila je preko visokog sjajnog luka. Isuse, koliko reflektora
je tamo dopremljeno? Kao da je Severni Moton postao ZS1 u Iraku.
Horas je lenjo kružio. Njuškao je, u potrazi za savršenim mestom za okončanjem
noćašnjeg rituala izbacivanja telesnih suvišaka. Igrao je psima najdraži, kaka ples.
Džulija je uvrebala priliku da ponovo isproba mobilni telefon. Čula je normalni niz
pištećih tonova, kao i toliko puta večeras... i ništa izuzev tišine.
Moraću da kopiram novine. To znači da ću načiniti najviše sedamsto primeraka.
Lokalne novine se već dvadeset godina nisu štampale u gradu. Džulija je, sve do 2002.
godine nosila časopis do Vju printinga u Kasl Roku. Odonda ni to nije morala. Slala je stranice
elektronskom poštom u utorak uveče. Vjuprintig joj je isporučivao odštampane i uredno uvezane
novine do sedam ujutru, sutrašnjeg dana.
Džulija je odrasla sa ispravkama učinjenim olovkom i kucanim kopijama koje su
„prikivane“ po završetku posla, stoga joj je današnja tehnologija ličila na magiju.
Čitav proces je, kao i svaka magija, budio izvesno nepoverenje.
Nepoverenje je večeras dobilo nenadano opravdanje. Mogla je da pošalje časopis
elektronskom poštom, ali Vjuprinting nije mogao da ujutru isporuči odštampane novine.
Pretpostavljala je da ujutru, niko neće moći da priñe granicama Mila bliže od osam kilometara.
Na svu sreću, imala je dobar generator u nekadašnjoj štampariji. Mašina za fotokopiranje je bila
pravi monstrum. Imala je petsto pakovanja papira u ostavi. Kad bi joj samo Pit Friman
pomogao... ili sportski reporter Toni Gaja...
Horas je, u meñuvremenu, konačno našao odgovarajuće mesto. Bacila se na posao kad se
olakšao. Za tu svrhu je nosila malu zelenu kesu s natpisom Dogi Du. Pitala se šta bi Horas Grili
mislio o svetu u kom skupljanje psećih govana nije bilo samo stvar dobrog vaspitanja već i
zakonska obaveza. Verovatno bi sebi sjurio kuršum u glavu.
Ponovo je pokušala da telefonira kad je napunila i svezala kesu.
Ništa.
Vratila je psa kući. Nahranila ga je.
Mobilni je zazvonio dok je zakopčavala kaput, spremna da se odveze do prepreke.
Zabacila je fotoaparat na rame. Umalo što nije ispustila, kad je posegnula u džep.
Pogledala je broj na ekranu i pročitala obaveštenje NEPOZNATI KORISNIK.
„Halo?“, rekla je. Sigurno je govorila neobičnim glasom, zato što je Horas načuljio uši i
pogledao na nju. Čekao je pored vrata, više nego spreman na noćnu ekskurziju, čist i punog
trbuha.
„Gospoñica Šamvej?“ Bio je to muški glas. Ukočen. Zvaničan.
„Ja sam. S kim razgovaram?“
„S pukovnikom Džejmsom Koksom, gospoñice Šamvej. Pripadnik sam kopnene vojske
Sjedinjenih Država.“
„Čemu imam zahvaliti na ovom pozivu?“ Govorila je sarkastičnim tonom, koji se ni njoj
nije dopadao. Postupala je neprofesionalno. Plašila se. Sarkazmom je vojevala protiv straha.
„Moram da stupim u kontakt sa izvesnim Delom Barbarom. Poznajete li tog čoveka?“
Poznavala ga je. Iznenadila se kad ga je te večeri videla u Divljoj ruži. Bio je blesav kad
se odlučio da ostane u gradu. Zar joj Rouz koliko juče nije rekla da više neće raditi kod nje. Priča
Dela Barbare je bila jedna od stotinu koja je znala, ali o kojoj nije govorila niti pisala. Kad
objavljujete novine u malom gradu, ne otvarate mnogo konzervi s crvima. Morate da pažljivo
birate svoje borbe, baš kao što su Džunior Reni i njegovi prijatelji birali svoje. Duboko je
sumnjala da su glasine o Barbari i Dodinoj dobroj prijateljici Endži istinite. Del je, ako ništa
drugo, imao bolji ukus.
„Gospoñice Šamvej? Pukovnik je zvučao odsečno, zvanično. Bio je to glas s druge strane.
Nije mogla da mu ne zavidi zbog toga. „Da li ste još uvek tu?“
„Jesam. Da, poznajem Dela Barbaru. Radi kao kuvar u restoranu na Glavnoj ulici.
Zašto?“
„Izgleda da nema mobilni. U restoranu se niko ne javlja...“
„Zatvoren je...“
„... a fiksni telefoni ne rade.“
„Čini se da večeras ništa u ovom gradu ne radi kako treba, pukovniče Koks. To važi i za
mobilne telefone. Primećujem da ste me pozvali bez problema, što me navodi na pomisao da bi
vojska mogla da bude odgovorna za to.“ Nastupala je s iznenañujućim besom i sarkazmom. „Šta
ste uradili? Šta ste učinili?"
„Ništa, koliko je meni poznato. Ništa.“
Bila je toliko iznenañena da nije mogla da smisli repliku. To nije ličilo na Džuliju Šamvej,
neustoličenu kraljiču gradskih medija.
„Imate pravo što se mobilnih telefona tiče“, rekao je. „Pozivi u i iz Česters Mila su gotovo
sasvim obustavljeni. Taj potez je povučen u interesu nacionalne bezbednosti. Uz sve poštovanje,
gospoñice, i vi biste isto učinili da ste na našem mestu.“
„Sumnjam u to.“
„Zaista?“, nije zvučao gnevno, već zainteresovano. „Kako biste postupili u situaciji dosad
nezabeleženoj u istoriji sveta, koja upućuje na postojanje tehnologije koja daleko prevazilazi našu
moć poimanja?“
Ni ovog puta nije mogla da smisli odgovor.
„Veoma je važno da porazgovaram s kapetanom Barbarom“, rekao je. Vratio se na
prvobitnu priču, s koje je, na Džulijino iznenañenje, daleko odlutao. „Kapetan Barbara?“
„Penzionisani. Možete li ga pronaći? Ponesite mobilni. Daću vam broj na koji ćete me
pozvati. Javiću vam se.“
„Zašto ste mene zvali, pukovniče Koks? Zašto niste pozvali policijsku stanicu? Ili nekog
od gradskih otaca? Svi su ovde.“
„Nisam ni pokušavao. Odrastao sam u malom gradu, gospoñice Šamvej...“ „Blago vama.“
„... iskustvo mi kaže da gradski političari znaju ponešto, da gradski policajci znaju dosta,
a da urednici lokalnih novina znaju sve.“
Nasmejala se, uprkos okolnostima.
„Zašto biste gubili vreme s pozivom, kad možete da se nañete licem u lice? Sa mnom u
ulozi pratilje, naravno. Htela sam da obiñem prepreku. Spremala sam se da poñem, kad ste me
nazvali. Pronaći ću Barbija...“
„Još uvek se tako predstavlja, zar ne?“, Koks je zvučao zainteresovano. „Uloviću ga i
povesti sa sobom. Možemo da održimo minikonferenciju za štampu.“
„Nisam u Mejnu, već u glavnom gradu, pri glavnom štabu.“
„Da li pokušavate da me impresionirate?“ Uspeo je, do izvesne mere. „Gospoñice
Šamvej, veoma sam zauzet, baš kao i vi. U interesu rešavanja ove situacije...“
„Mislite li da je to moguće?“
„Prestanite, molim vas“, rekao je. „Očigledno je da ste pre uredničkog mesta radili kao
reporter. Siguran sam da znate da postavljate pitanja. Vreme je značajan činilac u ovoj situaciji.
Možete li učiniti ono što sam od vas tražio?“
„Mogu. Ali ga nećete dobiti bez mene. Izaći ćemo na Stodevetnaesticu. Odande ćemo vas
nazvati.“
„Nemojte“, rekao je.
„Baš fino“, rekla je, prijatnim glasom. „Bilo mi je zadovoljstvo razgovarati s vama,
pukovniče K...“
„Dozvolite mi da završim. Vaša strana Stodevetnaestice je u potpunosti SBMP.
To znači...“
„Izraz mi je poznat, pukovniče. Čitala sam Toma Klensija. Šta to uistinu znači u pogledu
Stodevetnaestice?“
„Hoću da kažem da čitavo mesto, oprostite mi na rečniku, izgleda kao kupleraj u noći u
kojoj se roba nudi za džabe. Polovina grañana je parkirala automobile i pikapove s obe strane
druma i na pašnjaku nekog farmera.“ Spustila je kameru na pod i izvukla beležnicu iz džepa na
kaputu. Nažvrljala je puk. Džejms Koks i gužva kao ona u kupleraju u noći u kojoj se roba nudi
za džabe. Dodala je Dinsmorova farma? Da, verovatno je govorio o imanju Oldena Dinsmora.
„Dobro“, rekla je, „šta predlažete?“
„Pa, ne mogu vas sprečiti da doñete. Povodom toga ste apsolutno u pravu.“ Uzdahnuo je,
kao da želi da poruči da je ovo nepošten svet. „Niti mogu da utičem na ono što ćete odštampati u
novinama, iako mislim da to nije važno, pošto ih niko izvan Česters Mila neće videti.“
Prestala je da se smeši. „Da li biste mi to objasnili?“
„U stvari, hoću. Ionako ćete sami doznati. Predlažem vam, da kad već želite da vidite
prepreku iako tu nema šta da se vidu kao što vam je već rečeno povedete i kapetana Barbaru.
Srešćemo se na mestu gde ona preseca gradski put broj tri. Znate li gde je gradski put broj tri?“
Isprva nije mogla da se seti. Nasmejala se kad je shvatila o čemu govori.
„Nešto vam je smešno, gospoñice Šamvej?“
„Meštani taj drum zovu Putem male kučke, zato što je u blatnoj sezoni zna da bude prava
kučka.
„Veoma slikovito objašnjenje.
„Na Maloj kučki nema gužve, zar ne?
„Nema ni žive duše.
„Dobro. Gurnula je beležnicu u džep i podigla fotoaparat. Horas je strpljivo posmatrao
pored vrata.
„Dobro. Kad mogu da očekujem vaš poziv? Ili bolje rečeno, Barbijev poziv s vašeg
mobilnog telefona?
Pogledala je na sat i videla da ima deset. Kako je moguće da je toliko kasno?
„Bićemo tamo oko pola jedanaest, ako ga pronañem. Mislim da ću moći.“
„Važi. Kaži mu da ga pozdravlja Ken. To je...
„Šala, znam, ukapirala sam. Da li će biti nekog s druge strane?
Usledila je pauza. Progovorio je, s primetnim oklevanjem. „Biće svetala, stražara i
vojnika na drumskoj barikadi. Nareñeno im je da ne razgovaraju s meštanima.
„Da ne... zašto? Zašto, za ime božje?
„Sve će vam postati jasno, ako se situacija brzo ne reši, gospoñice Šamvej. Većinu ćete
sami dokonati zvučite mi kao veoma bistra dama.
„Jebite se, pukovniče!, kriknula je povreñenim glasom. Horas je načuljio uši, na svom
mestu, ispred vrata.
Koks se nasmejao bučnim, srdačnim smehom. „Da, gospoñice, dobro vas čujem.
Pola jedanaest?
Htela je da mu kaže ne, ali je znala da to ne može učiniti.
„Pola jedanaest. Pod uslovom da ga pronañem. Da vas pozovem?
„On ili vi, ali hoću da razgovaram s njim. Čekaću vas s jednom rukom na telefonu.
„Dajte mi magični broj. Pritisnula je telefon ramenom i izvukla beležnicu. Uvek vam
zatreba kad je odložite. To je životna istina svakog reportera. Izgleda da se vratila starom
zanimanju. Broj koji joj je dao uplašio je više od svega što je dotad rekao. Pozivni broj je bio
000.
„Još nešto, gospoñice Šamvej: Imate li ugrañeni pejsmejker? Slušni aparat? Imate li bilo
šta slično?
„Nemam. Zašto?
Mislila je da će joj ponovo uskratiti odgovor, ali nije. „Kad se približite Kupoli, dolazi do
neke vrste smetnji u radu elektronskih pomagala. To dejstvo nije štetno za većinu ljudi. Osete
slabi električni udar, koji proñe za sekundu dve. Problem je što on razara elektronske naprave.
Neke gasi -većinu mobilnih telefona, na primer, kad priñu na manje od dva metra a druge razara.
Eksplodiraju. Ako ponesete magnetofon, ugasiće se. Ajpod ili nešto savremenije poput blekberija
će eksplodirati.“
„Da li je pejsmejker šefa policije Perkinsa eksplodirao? Da li ga je to ubilo?“ „Pola
jedanaest. Povedite Barbija. Obavezno mu recite da ga pozdravlja Ken.“ Prekinuo je vezu.
Džulija je nemo stajala kraj svog psa. Pokušala je da pozove sestru u Luistonu. Brojevi su
zaigrali... i nestali. Utihnuo je, kao i pre. Kupola, pomislila je. Nije koristio izraz prepreka, već
kupola.
Barbi je skinuo košulju. Sedeo je na krevetu i odvezivao pertle na patikama, kad je čuo
kucanje na vratima, do kojih se stizalo stepenicama pored Sandersove domaće apoteke. Kucanje
ga nije obradovalo. Pešačio je gotovo čitavog dana. Opasao je kecelju i pripremao hranu do kasno
u noć. Bio je iscrpljen.
Šta ako ga pred vratima čeka Džunior s nekolicinom prijatelja, spremnih da ga izvuku
napolje i prirede nezaboravnu dobrodošlicu? To je možda paranoična i malo verovatna ideja, ali
čitav dan je bio parada neverovatnih dogañaja. Sem toga, Džunior, Frenk Deleseps j ostatak
bande nisu bili meñu gostima Divlje ruže.
Možda zevaju na Stodevetnaestici ili Stosedamnaestici, ili im je neko rekao da se vratio,
pa kuju planove za kasnu noćnu zabavu. Otprilike u ovo doba.
Kucanje se ponovilo. Barbi je ustao i dohvatio mali televizor. Nije neko oružje, ali će
naškoditi prvom ko prekorači prag. Uvrebao je i drvenu motku u ormanu, ali je soba bila premala
da bi se njom poslužio. Imao je švajcarski džepni nožić, ali večeras neće seći. Izuzev ako ne bude
morao... „Gospodine Barbara?“, bio je to ženski glas. „Barbi? Da li ste unutra?“ Pustio je
televizorčić i prišao vratima. „Ko je to?“ Prepoznao je glas pre nego što je završio rečenicu.
„Džulija Šamvej. Nosim poruku od nekog ko želi da se čuje s vama. Rekao mi je da vam
kažem da vas Ken pozdravlja.“
Otvorio je vrata i pustio urednicu unutra.
Urlik generatora (starog kelvinatora) smeštenog u zadnjem delu gradske kuće Česters
Mila bio je samo jedva čujni zuj, u drvetoj obloženoj sobi za sastanke.
Sjajno uglačani, sedam metara dugi sto od crvenog javora se nalazio u središtu prostorije.
Stolice oko njega su te večeri bile uglavnom prazne. Četiri učesnika onog što je Big Džim nazvao
hitnim sastankom sedela su na jednom kraju impresivnog stola. Na čelu stola je sedeo Big Džim,
iako je bio samo drugi gradski otac. Iza njega je bila velika mapa grada u obliku sportske čarape.
Sastanku su prisustvovali gradski oci i Piter Randolf, novi šef policije. Samo je Reni
delovao pribrano i spremno. Randolf je izgledao potreseno i uplašeno. Endi Sanders je bio
omamljen od tuge. Andrea Grineli, zdepasta sedokosa slika i prilika mlañe sestre Rouz izgledala
je odsutno i sanjivo. To nikog nije iznenadilo.
Andrea se pre četiri ili pet godina okliznula na prilaznom putu, kad je jednog januarskog
jutra pošla da pokupi poštu iz sandučeta. Nezgodno je pala i slomila dva pršljena (četrdeset ili
četrdeset pet kilograma viška joj nisu bili od pomoći).
Doktor Heskel joj je prepisao novi, čudesni lek oksikontin, da bi joj olakšao nesumnjivo
strašne bolove. Odonda joj ga je redovno prepisivao. Big Džim je, zahvaljujući dobrom prijatelju
Endiju koji je vodio lokalnu apoteku, znao da je Andrea počela sa četrdeset miligrama na dan, da
bi dogurala do vrtoglavih četiristo. To je bila upotrebljiva informacija.
Big Džim reče: „Predsedavaću sastankom, zbog Endijevog strašnog gubitka, ako niko
nema ništa protiv. Svima nam je veoma žao, Endi.“ „Upravo tako, gospodine“, oglasio se
Randolf.
„Hvala vam“, reče Endi. Rasplakao se kad ga je Andrea nakratko stisnula za ruku.
„Pa, svi znamo ponešto o onom što se dogodilo“, reče Big Džim, „iako niko iz grada još
nije shvatio...“
„Smem da se kladim da niko izvan grada nije shvatio“, reče Andrea. Big Džim je
zanemario njenu upadicu. „... a vojno rukovodstvo nije našlo za shodno da stupi u kontakt s
izabranim predstavnicima grada.“ „Ima problema s telefonima, gospodine“, reče Randolf. Sa
svima u sali je bio na ti, a Big Džima je smatrao prijateljem, ali se u ovoj sobi osećao obaveznim
da se drži reči gospodine i gospoño. Perkins je isto činio. Stari je, što se toga tiče, imao pravo.
Big Džim je mahnuo rukom, kao da tera dosadnu muvu. „Neko je mogao da doñe do
granice s Motonom ili Tarkersom i zatraži da se vidi sa mnom, s nama, ali niko nije našao za
shodno.“
„Gospodine, situacija je još uvek veoma... uh, nejasna.
„Siguran sam da ste u pravu. Veoma je verovatno da nas zbog toga dosad nisu zvali. To je
moguće. Molim se dragom bogu da je to istina. Kad smo kod toga, nadam se da ste se svi
pomolili.“
Smerno su klimnuli.
„Ali, u ovom trenutku...“ Big Džim se snuždeno osvrnuo oko sebe. Bio je utučen,
uzbuñen i pre svega spreman. Nije nemoguće da mu se fotografija nañe na omotu Tajma, pre
kraja godine. Katastrofe, pogotovo one izazvane terorističkom rukom, nisu uvek i u potpunosti
loše. Pogledajte samo kako je prošao Rudi Džulijano.
„Mislim da bi, dame i gospodo, valjalo da se u ovom trenutku pozabavimo mogućnošću
da smo prepušteni sami sebi.“
Andrea je poklopila usta rukama. Oči su joj zablistale od straha ili preterane količine
lekova, a možda iz oba razloga. „Sigurno grešiš, Džime!“
„Nadajmo se najboljem, ali se pripremajmo za najgore. Klodet je uvek tako govorila.“
Endi je zvučao duboko zamišljeno. „Htedoh reći da je sve ovo vrlo tužno. Jutros mi je spremila
ukusan doručak, kajganu i takos sa sirom. Bože!“ Suze su još jače potekle, posle kratke pauze.
Andrea ga je ponovo uhvatila za ruku.
Endi joj je ovog puta uzvratio stisak. Endi i Andrea, pomisli Big Džim. Blagi smešak se
pojavio na donjoj polovini njegovog zdepastog lica. Glupavi blizanci3.
„Nadajmo se najboljem, ali pripremajmo se za najgore“, rekao je. „To je odličan savet.
Najgore u ovom slučaju može značiti nekoliko dana odvojenosti od ostatka sveta. Možda i čitava
nedelja, ili čak mesec dana.“ Nije verovao u ono što je govorio, ali će ostali brže prihvatiti
njegove predloge ako se uplaše.
Andrea je ponovila: „To se neće dogoditi!“
„Ne znamo šta će biti“, reče Big Džim. To je, ako ništa drugo, bila sušta istina.
„Kako bismo znali?“
„Možda bi bilo dobro da zatvorimo Fud Siti“, reče Randolf. „Bar na neko vreme.
Isprazniće se kao pre mećave ako to ne učinimo.“
Reni se uznemirio. Imao je jasan plan. Fud Siti je bio jedna od značajnih stavki, ali ne i
prva.
„Možda to nije dobra ideja“, reče Randolf, kad je video izraz lica drugog gradskog oca.
„U stvari, Pite, ne mislim da je to dobra ideja, reče Big Džim. „Tu važi isti princip koji
kaže da ne valja proglašavati bankarski praznik kad je valuta u škripcu. To podstiče stampedo.
„Da li razmatramo zatvaranje banaka?, interesovao se Endi. „Šta ćemo s bankomatima?
Jedan je u Braunijevoj radnji... jedan je na benzinskoj stanici... i u mojoj apoteci, naravno... Tupo
je zurio oko sebe. Ozario se. „Mislim da sam video jedan i u domu zdravlja, iako nisam sasvim
siguran...
Reni je načas pomislio da mu je Andrea pozajmila neku od svojih pilula. „To je bila
metafora, Endi. Govorio je tihim i učtivim glasom. Eto gde čovek može da zabasa kad skrene s
dnevnog reda. „Hrana je novac, u ovakvim situacijama. Hoću da kažem da ćemo pokušati da
nastavimo s uobičajenim načinom života.
Nastojaćemo da održimo red i mir.“
„Aha, reče Randolf. Ovo je razumeo. „Ukapirao sam.
„Moraćeš da porazgovaraš sa šefom samoposluge. Kako se ono zvaše, Kejd?
„Kejl, reče Randolf. „Džek Kejl.
„Porazgovaraćeš i sa Džonijem Karverom na benzinskoj pumpi, i... ko pobogu upravlja
Braunijevom radnjom posle smrti Dila Brauna?
„Velma Vinter, reče Andrea. „Nije odavde, ali je veoma fina.
Reni je sa zadovoljstvom posmatrao kako Randolf beleži imena u džepnoj beležnici.
„Obavestite pomenute ljude da je prodaja piva i alkoholnih pića zabranjena do daljnjeg. Na licu
mu je osvanuo prilično zastrašujući izraz zadovoljstva. „Dipers će biti zatvoren“
„Veliki broj ljudi neće pozdraviti zabranu prodaje alkohola, reče Randolf.
„Govorim o osobama poput Sema Verdroa. Verdro je bio najzloglasnija gradska
ispičutura. Po mišljenju Big Džima, bio je savršen primer zašto Volstedov zakon nije smeo biti
opozvan.
„Sem i njemu slični će morati da trpe kad im nestanu zalihe piva i kojekakvog pića. Ne
smemo dozvoliti da se pola grada opija kao da je Nova godina.
„Zašto da ne?, pitala je Andrea. „Tako će brzo iscrpsti zalihe i rešiti problem.
„Šta ćemo ako se u meñuvremenu pobune?
Andrea je ćutala. Nije znala zašto bi se ljudi pobunili, pogotovo ako imaju hranu, ali je
znala da je rasprava s Big Džimom neplodonosna i uvek iscrpljujuća rabota.
„Poslaću par ljudi da popričaju s njima, reče Randolf.
„Lično razgovaraj s Tomijem i Vilou Anderson.“ Anderson je upravljao Dipersom.
„Znaju da budu problematični.“ Spustio je glas. „Oni su napaljenici.“ Randolf je klimnuo.
„Levičarski napaljenici, rekao bih. Okačili su sliku ujka Baraka iznad šanka.“
„Baš tako“ , nije morao reći, Djuk Perkinsje dozvolio tom paru hipi berača pamuka da se
učvrste ugradu sa svojim igranjem, preglasnim rokenrolom i opijanjem sve dojutra. Štitio ihje.
Vidi kakve nevoljeje to donelo mom sinu i njegovim prijateljima. „Takoñe je neophodno držati
sve lekove koji se izdaju na recept pod ključem. Ne mislim na aspirin ili sirupe za kašalj. Znate
na šta mislim.“
„Sve čime bi ljudi mogli da se drogiraju“, reče Endi, „nalazi se iza katanca.“ Zvučao je
nervozno. Reni je znao i zašto. Sad nije vreme za brigu tome. Imaju preča posla.
„Znam, ali preporučujem oštrije mere bezbednosti.“ Andrea se uzbunila. Endi je potapšao
po ruci. „Ne brini“, rekao je, „uvek će ostati dovoljno za one u ozbiljnoj nevolji.“
Osmehnula se.
„Cilj je da grad ostane trezan do okončanja krize“, reče Big Džim. „Da li se slažemo? Da
vidim ruke.“
Svi su digli ruke uvis.
„Da li mogu da se vratim na početak, onako kako sam ga zamislio?“ Zagledao se u
Randolfa, koji je raširio ruke, jednovremeno poručujući samo napred i izvini.
„Moramo da priznamo da je narod sklon strahovima. Uplašeni ljudi mogu da poblesave,
sa pićem ili bez njega.“
Andrea je posmatrala konzolu s e desne strane Big Džima. Drugi gradski otac je mrzeo
novotariju koja je sadržala dugmiće za kontrolu televizora, radija i ugrañeni sistem za snimanje
razgovora. „Zašto ureñaj ne radi?“
„Ne vidim potrebu za njim.“
Prokleti sistem za snimanje razgovora (nasleñe Ričarda Niksona) bio je ideja nezgodnog i
mešanju u tuña posla sklonog medicinara po imenu Erik Everet.
Trideset i nešto godina stari miroñija u svačijoj čorbi bio je poznat kao Rasti.
Everet je na gradskoj skupštini pre dve godine predložio idiotski sistem. Predstavio ga je
kao značajno unapreñenje. Predlog je iznenadio Renija. To mu se retko dešavalo, pogotovo od
politički nepotkovanih ljudi.
Big Džim se pobunio protiv predloga. Istakao je da će troškovi uvoñenja biti veliki.
Ova taktika je obično uspevala kod škrtih Jenkija, ali ne i ovog puta; Everet je predstavio
brojke, verovatno dobijene od Djuka Perkinsa. Ukazao je na činjenicu da federalna vlada plaća
osamdeset procenata troškova instalacije. To je bila neka služba za pomoć u slučaju nesreće,
zaostatak Klintonovog rasipničkog mandata.
Reni je bio nadigran.
To se retko dogañalo. Poraz mu je teško pao. Bavio se politikom mnogo duže nego što je
Erik Rasti Everet titrao prostate. Znao je da postoji velika razlika izmeñu izgubljene bitke i rata.
„Da li će neko voditi beleške o sastanku?, stidljivo će Andrea.
„Mislim da bi bilo najbolje da sastanak ostane neformalan, reče Big Džim. „Da ono što je
izrečeno ostane izmeñu nas četvoro.
„Pa... ako vi tako mislite...
„Dvoje će sačuvati tajnu, ako je jedan od njih mrtav, pospano će Endi.
„U pravu si, druže, reče Reni, kao da je to imalo smisla. Obratio se Randolfu.
„Mišljenja sam da nam je održavanje reda i mira dok traje kriza najpreča briga i najveća
obaveza prema gradu,. To zavisi od policije.
„Prokleto tačno!, hitro će Randolf.
„Siguran sam da nas Perkins posmatra odozgo...
„S mojom ženom, reče Endi. „S Klodi. Zaslinavio je u nezgodnom trenutku. Big Džimu
se to nije dopalo, ali je potapšao prvog gradskog oca po ruci.
„Pravo kažeš, Endi. Oni sad uživaju u rajskim blagodetima. Što se tiče nas na zemlji...
Pite, na koliko ljudi računaš?
Big Džim je znao odgovor. Znao je odgovor na većinu svojih pitanja. Život je tako bio
mnogo lakši. Lokalne policijske snage su na platnom spisku imale osamnaestoro ljudi. Dvanaest
je radilo s punim radnim vremenom, a šest s kraćim (poslednja šestorica su prešla šezdesetu, tako
da su njihove usluge bile veoma jeftine). Spuštanje Kupole je zateklo petoricu zaposlenih s punim
radnim vremenom van grada. Otišli su na školsku fudbalsku utakmicu sa ženama i porodicama ili
na vatrogasnu vežbu u Kasl Roku. Šesti policajac, Perkins, umro je.
Iako nikad nije govorio loše o mrtvima, bio je siguran da će gradu biti bolje s Perkinsom u
raju nego na zemlji, gde bi morao da se nosi s papazjanijom koja daleko prevazilazi njegove
ograničene sposobnosti.
„Reći ću vam nešto, ljudi, reče Randolf, „stvari u vezi s tim ne stoje dobro. Imamo
Henrija Morisona i Džeki Vetington, koji su mi odgovorili na prvi poziv. Imamo i Rupa Libija,
Freda Dentona i Džordža Frederika -iako je njegova astma tako ozbiljna da ne znam od kolike
nam koristi može biti. Planirao je da krajem godine ode u prevremenu penziju.
„Siroti stari Džordž, reče Endi. „Taj čovek živi na lekovima.
„Kao što znate, Marti Arseno i Tobi Vilan u poslednje vreme nisu spremni za velika dela.
Samo je Linda Everet, meñu policajcima s kraćim adnim vremenom, sposobno čeljade. Stvar nije
mogla da se desi u gore vreme, zbog fudbalske utakmice i vatrogasne vežbe.“
„Linda Everet?“, pitala je Andrea, s izvesnim interesovanjem. „Rastijeva supruga?“
„Uh!“ Big Džim je često govorio uh, kad je bio nervozan. „Ona obično prevodi decu
preko pešačkih prelaza.“
„Imate pravo, gospodine“, reče Randolf, „ali se prošle godine dobro pokazala na strelištu
u Roku, a ima i oružje. Nema razloga zbog kog ga ne može nositi i obavljati svoju dužnost.
Možda ne može raditi puno radno vreme. Ima dvoje dece, ali može poneti dobar deo tereta.
Naposletku, nalazimo se u krizi.“
„Nesumnjivo, nesumnjivo.“ Reni neće dozvoliti da Everetovi iskaču kao čupavci iz kutije,
gde god da krene. Prosto rečeno: nije hteo da mu supruga berača pamuka igra u prvom timu. Kao
prvo, bila je prilično mlada, jedva nešto preko tridesete, i lepa kao vila. Sigurno će loše uticati na
kolege. Tako vam je to s lepim ženama.
Kao da Vetingtonova s onim sisurinama nije dovoljan problem.
„Pa“, reče Randolf, „to je samo osam od osamnaest.“
„Sebe nisi računao“, podsetila ga je Odri.
Randolf se udario dlanom po čelu, kao da hoće da pokrene uspavani mozak. „O, da. Tako
je. Devet.“
„To nije dovoljno“, reče Reni. „Moramo da pojačamo snage reda. Privremeno, znate, do
okončanja krize.“
„Koga ste imali na umu, gospodine?“, pitao je Randolf.
„Mog dečaka, za početak.“
„Džuniora?“, Andrea je podigla trepavice. „Pa on nije dorastao ni za glasanje... zar ne?“
Big Džim je na tren zamislio Andrein mozak: petnaest procenata najdražih mesta za
kupovanje na netu, osamdeset procenata prijemnika za drogu, dva procenta pamćenja i tri
procenta misaonih procesa. Ipak, morao je da radi s onim što ima na raspolaganju. I, podsetio je
sebe, glupe kolege čine život jednostavnijim.
„Napunio je dvadeset jednu godinu. Imaće dvadeset dve u novembru. Nekom srećom ili
promišlju božjom došao je iz škole preko vikenda.“ Piter Randolf je znao da je Džunior Reni
došao iz škole da se tamo ne vrati. To je Djuk početkom nedelje zabeležio u notes. Nije znao
kako je šef policije došao do te informacije, niti zašto je smatrao toliko važnom da bi je zapisao.
Još nešto je tamo pisalo: Problemi s ponašanjem?
Ovo nije dobar trenutak za podelu osetljivih informacija s Big Džimom.
Reni je nastavio, poletnim glasom voditelja kviza koji najavljuje naročito privlačnu
nagradu. „Sem toga, Džunior ima tri prijatelja koji su takoñe pogodni za policijski posao: Franka
Delesepsa, Melvina Sirlsa i Kartera Tibodija.“ Andrea se uznemirila. „Hmm... zar ti dečaci...
mladiči... nisu bili umešani u prepirku kod Dipersa?“
Big Džim ju je ošinuo gnevnim pogledom i još gnevnijim osmehom. Krupna žena se
skupila u stolici.
„Taj sukob je prenaglašen. Izazvan je konzumacijom alkohola, kao i većina sličnih.
Uz to, izazivač je bio taj tip Barbara. Zbog toga nismo podnosili tužbe. To je bila samo
sitna čarka. Da li sam u pravu, Pitere?“
„U potpunosti“, reče Randolf, iako nije mogao da u potpunosti skrije nelagodnost.
„Svi navedeni momci imaju više od dvadeset i jedne godine. Mislim da Karter Tibodi ima
i svih dvadeset tri.“
Tibodi je stvarno imao dvadeset tri godine. Odnedavno je radio kao mehaničar na
benzinskoj pumpi, sa skraćenim radnim vremenom. Otpušten je s dva prethodna posla, zbog
nezgodne naravi, kako je Randolf čuo. Izgleda da se skrasio na benzinskoj pumpi. Džoni je
govorio da nikad nije imao tako dobrog radnika za auspuhe i autoelektriku.
„Love zajedno i dobri su strelci...“
„Molim ti se, bože, da ne isprobavaš njihovu streljačku veštinu“, reče Andrea.
„Niko neće biti upucan, Andrea, niti iko predlaže da momke unapredimo u policajce s
punim radnim vremenom. Kažem da moramo popuniti proreñene policijske redove i to brzo. Pa
šta ti misliš? Radiće do okončanja krize. Platićemo ih iz fonda za hitne namene.“
Randolfu se nije dopadala ideja o Džunioru koji se šetka ulicama Česters Mila s pištoljem
za pojasom Džunior s mogućim problemima uponašanju ali nije bio spreman da se suprotstavi
Big Džimu. Ideja o nekoliko novih pomoćnika zaista nije bila loša, čak i da su mladi. Nije
očekivao probleme u gradu, ali bi mogli biti upotrebljeni za kontrolu gomile, tamo gde prepreka
preseca glavne saobraćajnice.
Ako je ona još tamo, naravno. A, ako nije? Pa, to bi značilo da su problemi rešeni.
Navukao je na lice osmeh timskog igrača. „Znate, mislim da je to sjajna ideja, gospodine.
Pošaljite ih u stanicu sutra oko deset...“
„Bolje bi bilo u devet, Pite.“
„Devet je u redu“, reče Endi snenim glasom.
„Da li neko hoće još nešto da kaže?“, pitao je Reni.
Nije bilo zainteresovanih za diskusiju. Sticao se utisak da Andrea želi još nešto da kaže,
ali da ne može da se seti šta je to.
„U tom slučaju, stavljam predlog na glasanje, reče Reni. „Da li će odbor zatražiti od šefa
Randolfa da primi Džuniora, Frenka Delesepsa, Melvina Sirlsa i Kartera Tibodija, kao zamenike
s pripravničkom platom? Predlažem da službuju sve dok se ova prokleta kriza nekako ne reši.
Pozivam one koje podržavaju predlog da glasaju na uobičajeni način.“
Svi su podigli ruke.
„Predlog je usvoj...“
Ućutkale su ga dve eksplozije, slične puščanim hicima. Svi su poskočili. Čuli su i treći.
Reni je tek tad shvatio šta se dešava, zato što je čitavog života radio s motorima.
„Smirite se, ljudi. To je motor generatora. Sprava pročišćava grl...“ Stari generator je po
četvrti put kašljucnuo i prestao da radi. Svetla su se pogasila. Andrea je vrisnula kad su se našli u
mrklom mraku.
Endi Sanders je progovorio: „O moj bože, Džime. Gas...“ Endi je utihnuo kad ga je Reni
dohvatio za ruku. Slaba svetlost je osvajala drvetom obloženu prostoriju. Drugi gradski otac je
polako popuštao stisak, u skladu s njenim napredovanjem. Svetla za slučaj nužde u uglovima
prostorije po jačini se nisu mogla takmičiti sa normalnim osvetljenjem. Ljudi oko masivnog stola
su u slaboj, žućkastoj svetlosti izgledali starije i bolesnije. Izgledali su uplašeno. Čak je i Big
Džim izgledao uplašeno.
„Nema problema“, reče Randolf, s izveštačenom veselošću. „Rezervoar se ispraznio, to je
sve. Gradska kuća je dobro snabdevena.“ Endi je bacio zabrinuti pogled na Big Džima. Trudio se
da bude neprimetan, ali je Reni pomislio da ga je Andrea uvrebala. Drugo je pitanje da li je
razumela njegovo značenje.
Zaboraviće na to, posle sledeće doze oksija, pomislio je. Najkasnije do sutra ujutru.
Stanje gradskih zaliha gasa u ovom trenutku nije ga mnogo zanimalo. Pozabaviće se tim
problemom kad za to doñe vreme.
„Dobro, prijatelji. Znam da jedva čekate da odete odavde, baš kao i ja. Pozabavimo se
sledećom stavkom na dnevnom redu. Siguran sam da se slažete da proglasimo ovde prisutnog
Pitera za novog šefa gradskog policijskog tima.“
„Da, zašto da ne?“, reče Endi. Zvučao je umorno.
„Pozivam vas na glasanje“, reče Big Džim, „ako nema još diskutanata.“ Glasali su onako
kako je on hteo.
Kao i uvek.
Džunior je sedeo na stepeništu velike kuće Renijevih, u Ulici Mil, kad su farovi očevog
hamera obasjali prilazni put. Glavobolja se nije vratila. Spakovao je Endži i Dodi u ostavu
Makejnovih. Tamo će im biti dobro, bar neko vreme. Vratio je novac u očev sef. Stavio je
revolver u džep, tridesetosmicu sa sedefastom drškom koju je dobio od oca za osamnaesti
roñendan. Porazgovaraće s njim. Pažljivo će slušati šta kralj kupovine bez učešća ima da kaže.
Ubiće ga, ako nasluti da otac zna šta je učinio. To nije bilo moguće, ali njegov otac je svašta
znao. Nakon toga će okrenuti pištolj prema sebi. Više neće bežati, bar ne večeras. Verovatno ni
sutradan. Na povratku je zastao u gradskom parku, da bi oslušnuo razgovore. Čuo je kojekakve
ludosti. Ako je suditi po većem mehuru svetlosti na jugu, i manjem na jugoistoku, ludosti su, bar
večeras, bile istinite.
Vrata hamera su se otvorila i s treskom zatvorila. Otac je grabio ka njemu. Tašna ga je
lupkala po butini. Nije izgledao sumnjičavo, oprezno, niti gnevno. Bez reči je seo na stepenište,
pored Džuniora. Iznenadio je sina kad mu je spustio ruku na vrat, da bi ga nežno pomilovao.
„Da li si čuo?“, pitao ga je.
„Nešto sam čuo“, odvrati Džunior. „Iako ne shvatam šta se dešava.“ „Niko ne shvata.
Mislim da nas očekuju crni dani, dok se ovo ne reši. Moram da te nešto zamolim.“
„Šta hoćeš?“ Džunior je stisnuo ruku oko drške pištolja.
„Da li si spreman da odigraš svoju ulogu? Zajedno s tvojim prijateljima?
Frenkijem, Karterom i dečakom Sirlsovih?“
Džunior je ćutke čekao da čuje ostatak priče. Kakvo je ovo sranje? „Piter Randolf je
vršilac dužnosti šefa policije. Potrebni su mu ljudi koji će pojačati policijske snage. Valjani ljudi.
Da li si spreman da služiš kao zamenik, do okončanja proklete papazjanije?“
Džuniora je spopala neodoljiva želja da zavrišti od smeha. Palo mu je na pamet da je još u
zaletu u zaletu svih zaleta.
Danas je ubio dve devojke koje je poznavao od detinjstva.
Sutra će postati gradski policajac.
„Naravno, tata“, rekao je. „Tu smo, ako smo stvarno potrebni.“ Poljubio je oca u obraz,
prvi put za četiri godine (ili još duže).

MOLITVE
Džulija Šamvej i Barbi nisu mnogo pričali. Nisu imali šta da kažu jedan drugom.
Njihov automobil je, koliko je Barbi mogao da vidi, bio jedino vozilo na drumu.
Svetlost je dopirala iz većine seoskih domova, sve otkad su izašli iz grada. Na imanjima je
uvek bilo posla. Gotovo da nije bilo seoskog domaćinstva bez generatora, zbog poslovičnog
nepoverenja prema Vestern Mejn Paueru. Prošli su pored tornja HJK radija. Dva crvena svetla na
vrhu su bleštala kao i uvek. Svetleo je i električni krst ispred male zgrade studija. Ličio je na beli
svetionik u tami.
Zvezde su se rasporedile po nebeskom svodu, na uobičajen način. Daleka sunca su
isijavala energiju, bez pomoći generatora.
„Dolazio sam ovde na pecanje, reče Barbi. „Mirno je.
„Da li si imao sreće?
„Prilično. Vazduh je ponekad smrdeo na prljavi donji veš bogova. Đubrivo, tako nešto.
Nisam se usuñivao da jedem ulovljenu ribu.
„Nije to ñubrivo. Taj miris je poznat kao zadah moralističkog popovanja.
„Šta si rekla?
Pokazala je na tamni šiljak meñu zvezdama. „To je Crkva Hrista Spasitelja, rekla je. „Oni
su vlasnici HJK-a, s druge strane ulice. Meštani ga zovu Isusov radio“ Slegnuo je ramenima.
„Mislim da sam video toranj. Znam tu stanicu. Ne može se izbeći ako živiš ovde i imaš radio.
Fundamentalisti?
„Prema njima su i najtvrñi baptisti mekušci. Ja idem u Kongregacionu. Ne podnosim
Lestera Koginsa. Mrzim njegove ha ha vi idete u pakao a mi ne priče.
Mislim da različitim ljudima, pristaju različite stvari. Iako se odavno pitam otkud im para
za radiostanicu od pedeset hiljada vati.
„Od novca prikupljenog u crkvi?
Gnevno je zafrktala. „Možda bismo mogli da pitamo Džima Renija. On je ñakon. Džulija
je vozila živahni prijus hibrid, auto kakav Barbi nikad ne bi pripisao urednici novina, zadrtoj
republikanki (iako je, morao je to priznati, pristajao vernici Prve kongregacione). Auto je bio tih,
a radio nije bio pokvaren. Jedini problem je bio što je u ovom delu grada signal Isusovog radija
bio tako snažan da je potiskivao sve ostale . Večeras su puštali neko muziciranje na svetoj
harmonici, od koje je Barbija bolela glava. Zvučala je kao polka koju izvodi orkestar muzičara
zaraženih bubonskom kugom.
„Zašto ne potražiš nešto na drugoj talasnoj dužini?“, rekla je.
Pokušao je. Ulovio je statiku, sve dok, pri kraju brojčanika nije naišao na sportsku
stanicu. Čuo je da će pre početka utakmice doigravanja izmeñu Soksa i Marinersa biti oglašen
minut ćutanja za žrtve onog što je voditelj nazvao „dogañaj u zapadnom Mejnu“.
„Dogañaj“, reče Džulija. „Tipičan izraz za sportski radio. Ugasi ga.“ Na dva kilometra od
crkve ugledali su sjaj meñu drvećem. Savladali su krivinu i našili na reflektore dostojne
holivudske premijere. Dva su bila uperena na njih, a dva u nebesa. Videli su svaku rupu na
asfaltu. Stabla breza su ličila na tanušne sablasti. Barbi je pomislio da se voze u gangsterskom
filmu iz četrdesetih godina.
„Stani, stani, stani“, rekao je. „Dovoljno smo prišli. Reklo bi se da ispred nas nema
ničega. Veruj mi kad ti kažem da ima. Ako ništa drugo, upropastiće ti svu elektriku u
automobilu.“
Zaustavila se. Izašli su iz vozila. Stajali su ispred automobila i žmirkajući posmatrali
snažna svetla. Džulija je podigla ruku da zakloni oči.
Iza reflektora su bila dva vojna kamiona pod smeñim ceradama. Parkirali su se branik uz
branik. Vojska je postavila barikade preko druma. Ojačala ih je vrećama s peskom. Motori su
neumorno urlali u tami. Tamo je bilo nekoliko generatora.
Barbi je uočio debele električne kablove. Vijugali su od reflektora i nestajali u šumi.
Vodili su do manjih izvora svetlosti.
„Nameravaju da osvetle perimetar“, rekao je. Kružio je prstom po vazduhu, kao sudija u
bejzbolu kad signalizuje pogodak. „Postaviće svetla oko čitavog grada.
Osvetliće prostor oko i iznad njega.“
„Zašto iznad?“
„Osvetliće prostor iznad naseobine da bi odvratili vazdušni saobraćaj, ako se neki
vazduhoplov uopšte i zaputi ovamo. Verujem da se najviše brinu zbog onog što bi se moglo
noćas desiti. Do sutra će vazdušni proštor iznad Mila biti čvršće zatvoren od kese s novcem Baje
Patka.“
S tamne strane reflektora bilo je pola tuceta naoružanih vojnika. Ocrtavali su se kao
siluete na snažnom svetlu. Stajali su na mestu voljno, leñima okrenuti gradu.
Ćutali su. Nisu se okretali.
Džulija je viknula: „Zdravo, momci!“
Nijedan vojnik nije mrdnuo. Barbi je to i očekivao. Džulija mu je usput ispričala ono što
joj je Koks rekao. Ipak, morao je da pokuša. Osmotrio je njihove epolete, zbog čega je znao kako
da pokuša. Vojska možda vodi ovu predstavu. Koksova umešanost je svedočila o tome. Momci
pred njima nisu pripadali kopnenoj vojsci.
„Ej, marinci!“, povikao je.
Ništa se nije desilo. Barbi je prišao još bliže. Video je tamnu horizontalnu liniju.
Visila je u vazduhu, iznad puta. Odlučio je da zasad ne obraća pažnju na nju.
Usmerio se na čuvare prepreke, ili Kupole. Šamvejeva mu je rekla da je Koks nazvao
Kupolom.
„Iznenañuje me što vidim izviñače, obučene za izvoñenje zadataka u neprijateljskoj
pozadini, na teritoriji Sjedinjenih Država“ rekao je, kad im je još malo prišao. „Da li je
problemčić u Avganistanu rešen?“ Još uvek ništa. Prišao je još bliže. Šljunak je neprijatno
škripao pod čizmama.
„Izgleda da su primili začuñujuće veliki broj pičkica u izviñače. U stvari, laknulo mi je
kad sam vas video. Poslali bi rendžere, da je situacija stvarno čupava.“
„Pogibelj“, promrmlja jedan od njih.
Barbi se ohrabrio, iako nije postigao bogzna šta. „Na mestu voljno, momci, na mestu
voljno. Opustite se, hteo bih da porazgovaramo.“ Opet ništa. Prišao je prepreci (ili Kupoli),
koliko god je mogao. Ovog puta mu se koža nije naježila, niti mu se kosa nadigla, ali je znao da
je nevidljiva prepreka tik ispred njega. Osećao je njeno prisustvo.
Mogao je da vidi traku obešenu u vazduhu. Nije znao kakve će boje biti pri dnevnom
svetlu, ali je pretpostavljao da će biti crvena, boja opasnosti. Nanesena je sprejom. Kladio bi se u
čitav iznos na bankovnom računu (nekih pet hiljada dolara), da se proteže čitavom dužinom
prepreke.
Kao obrub na rukavu košulje, pomislio je.
Stisnuo je pesnicu i pokucao po svojoj strani pruge. Još jednom je proizveo zvuk sličan
kucanju po staklu. Jedan od marinaca je poskočio.
Džulija je progovorila: „Nisam sigurna da je to dobra...“ Barbi je prenebregao njeno
upozorenje. Naljutio se. Jedan deo njega je čitavog dana čekao priliku da se razljuti. Izgleda da je
konačno došla. Znao je da nema svrhe da navaljuje na ove momke bili su samo vodonoše ali nije
mogao da se suzdrži. „Ej, marinci! Pomozite bratu u nevolji.“
„Umukni, druže.“ Govornik se nije okrenuo. Barbi je znao da je on voña malobrojne
srećne družine. Prepoznao je taj ton. I sam ga je često koristio. „Dobili smo nareñenja. Pomozi ti
nama. Drugi put i na drugom mestu ću ti sa zadovoljstvom kupiti pivo ili razbiti zube, ali ne
ovde, ne večeras. Pa, šta kažeš?“
„Slažem se“, reče Barbi. „Ne sviña mi se, ali je važno da smo svi na istoj strani.“ Okrenuo
se Džuliji. „Imaš li telefon?“
Podigla ga je. „Savetujem ti da nabaviš jedan. Ponekad su vrlo korisni.“ „Imam ga“, reče
Barbi. „Kupio sam ga na rasprodaji. Retko sam ga upotrebljavao. Ostavio sam ga u fioci kad sam
krenuo na put. Nisam hteo da ga nosim sa sobom.“ Dala mu je svoj telefon. „Bojim se da ćeš
morati da ukucaš broj. Imam posla.“ Podigla je glas, da bi je čuli vojnici iza zaslepljujućih
reflektora. „Ja sam urednica lokalnih novina. Došla sam da bih snimila neke fotografije.“
Nastavila je malo snažnijim glasom. „Ona s vojnicima koji stoje okrenuti leñima gradu u nevolji
biće naročito uspešna.“
„Gospoja, zaista bih voleo da to ne radite“, oglasio se njihov zapovednik, zdepast momak
širokih leña.
„Sprečite me“, odvratila mu je.
„Mislim da znate da to nije u mojoj moći“, rekao je. „Okrenuli smo vam leña, zato što
nam je tako nareñeno.“
„Marinče“, nastavila je, „uzmite vaša nareñenja, tanko ih zavijte, presamitite se, pa ih
nabijte tamo gde kvalitet vazduha nije bogzna kakav.“ Barbi ju je posmatrao, pod svetlošću
snažnih reflektora. Bila je čudesan prizor, usana stisnutih u tvrdu, nemilosrdnu liniju i očiju punih
suza.
Podigla je fotoaparat i počela da fotografiše, dok je Barbi otkucavao neobični pozivni
broj. Blic nije po sjaju mogao da se poredi s velikim generatorima napajanim reflektorima.
Vojnici su se trzali posle svakog bleska. Verovatno se nadaju da im se jebene oznake neće videti,
pomislio je.
Pukovnik kopnene vojske Sjedinjenih Država Džejms O. Koks rekao je da će u pola
jedanaest sedeti sa slušalicom u ruci. Barbi i Džulija Šamvej su malo zakasnili. Barbi ga je
pozvao u dvadeset do jedanaest, ali je Koksova ruka, po svoj prilici bila na obećanom mestu.
Barbijev nekadašnji šef je progovorio pre kraja prvog zvona: „Zdravo, ovde Ken.“
Barbi se nasmejao, iako je još bio ljut. „Da, gospodine. Ja sam i dalje ona kučka koja
dobija sve što valja.“
Sad je na Koksa došao red da se nasmeje. Nema sumnje da su dobro počeli. „Kako ste,
kapetane Barbara?“
„Dobro sam, gospodine. Uz dužno poštovanje, sada sam samo Del Barbara. U poslednje
vreme zapovedam samo roštiljima i kadicama s vrelim uljem u lokalnom restoranu. Nisam
raspoložen za ćaskanje. Zbunjen sam, gospodine. Prilično sam ljut, pošto posmatram leña gomili
pogibejt marinaca koji neće da se okrenu da bi me pogledali u oči.“
„Shvatam. I vi morate da razumete nešto o prirodi mog položaja. Kad bi ovi ljudi mogli
išta da urade da vam pomognu ili da reše ovu situaciju, gledali bi njihova lica umesto guzice. Da
li mi verujete?“
„Slušam vas, gospodine.“ To naravno nije bio pravi odgovor.
Džulija je vredno škljocala. Barbi je stao pored druma. S tog mesta je mogao da vidi šator
pored kamiona, kao i nešto što je mogao biti manji šator za trpezariju. Iza njih se naziralo
parkiralište puno kamiona. Marinci su gradili logor. Verovatno su podizali i veće kod
Stodevetnaestice i Stosedamnaestice. Sneveselio se, zato što je to značilo da nameravaju da se
duže zadrže.
„Da li je novinarka u blizini?“, pitao ga je Koks.
„Ovde je. Fotografiše. Gospodine, tražim odobrenje da otkrijem sve podatke.
Preneću ću joj sve što saznam od vas. Ja sam na ovoj strani.“ Džulija je prekinula posao,
da bi ga počastila osmehom.
„Shvatam, kapetane.“
„Gospodine, ništa nećete dobiti u mojim očima, ako nastavite da mi se tako obraćate.“
„U redu, Barbi. Da li je tako bolje?“
„Jeste, gospodine.“
„Što se tiče onog što će gospoña odlučiti da objavi... nadam se da ima dovoljno zdravog
razuma da pametno izabere informacije, za ljubav njenih sugrañana.“
„Rekao bih da ima.“
„Ako pošalje fotografije elektronskom poštom, bilo kom izvan grada nekom od časopisa,
poput Njujork tajmsa moglo bi se desiti da internet veze budu prekinute, baš kao i telefonske.“
„Gospodine, to je zaista prljavo sr...“
„Te odluke se donose iznad mog nivoa. Ja vas samo upoznajem sa stanjem stvari. Barbi je
uzdahnuo. „Reći ću joj.
„Šta ćeš mi reći?, pitala je Džulija.
„Da će se, ako pokušaš da pošalješ ove fotografije u svet, vojska osvetiti gradu i zatvoriti
prilaz internetu.
Džulija je rukom načinila znak koji Barbi nije poistovećivao s privlačnim republikanskim
damama. Vratio se razgovoru.
„Koliko toga možete da mi kažete?
„Sve što znam, reče Koks.
„Hvala vam, gospodine. Barbi je sumnjao da će mu Koks sve ispričati. Vojska nikad ne
saopštava sve što zna ili misli da zna.
„To čudo zovemo Kupolom, reče Koks, „iako to nije kupola. Bar ne mislimo da jeste.
Stojimo na stanovištu da je u pitanju kapsula čije ivice se poklapaju s granicama grada. Slede ih
do najsitnijeg detalja.
„Znate li koliko je visoka?
„Izgleda da je viša od petnaest i po kilometara. Ne znamo da li je na vrhu ravna ili
zaobljena. To nam još nije poznato.
Barbi je ćutao. Bio je zaprepašćen.
„Što se tiče dubine... ko zna. U ovom trenutku znamo da seže dublje od trideset tri metra.
To je trenutna dubina iskopavanja koje obavljamo na granici izmeñu Česters Mila i
neimenovanog naselja na severu.
„TR-90. Barbi je samom sebi tupo i tromo zvučao.
„Kako god. Počeli smo da kopamo u šljunkari dubokoj trinaest metara. Video sam
spektrografske slike, koje su mi oduzele dah. Debele naslage čvrste stene su presečene napola.
Nema pukotine, ali je vidljiva promena, tamo gde severni deo naslaga malo pada. Došli smo do
važnog otkrića kad smo proučili seizmografske podatke iz portlandske meteorološke stanice.
Uočili smo skoku jedanaest i trideset.
Dva stepena po Rihteru. Znamo kad je sve počelo.
„Sjajno, reče Barbi. Hteo je da bude sarkastičan. Bio je previše začuñen i zbunjen da bi
ocenio da li je uspeo.
„Dosad nismo saznali ništa značajno, ali napredujemo. Istraživanja su tek počela, ali se
čini da prepreka seže dole koliko i gore. Ako je visoko petnaest kilometara...
„Otkud znate? Na osnovu radarskih podataka?
„Nikako. Ta stvar se ne vidi na radaru. Ne znaš gde je dok ne udariš u nju. A kad je osetiš,
preblizu si da bi na vreme stao. Bilo je čudesno malo ljudskih žrtava kad se spustila. Stradao je
ñavolski veliki broj ptica po rubovima. Unutra i napolju.
„Znam. Video sam ih.“ Džulija je završila s fotografisanjem. Stajala je pored njega i
slušala razgovor. „Kako znate kako je visoka? Zahvaljujući laserima?“
„Ne, i oni prolaze kroz nju. Koristimo rakete bez bojevnih glava. Šaljemo fantome iz
Bangora, još od četiri po podne. Čudi me da niste videli nijednog od njih.“
„Možda sam nešto čuo“, reče Barbi. „Razmišljao sam o drugim stvarima.“ O avionu i
kamionu za prevoz balvana, o mrtvacima na Stosedamnaestici, o nekima od čudesno malog broja
ljudskih žrtava.
„Stalno su se odbijale... sve dok nisu poletele u nedoñiju na preko petnaest kilometara
visine. U poverenju, pravo je čudo što nismo izgubili nijednog letača.“
„Da li ste je preleteli?“
„Pre manje od dva sata. To je bila uspešno obavljena misija.“
„Ko je to učinio, pukovniče?“
„Ne znamo.“
„Da li je ovo naše maslo? Da li je ovo eksperiment koji je pošao po zlu ilije, bože me
sačuvaj, u pitanju neka vrsta iskušenja? Dugujete mi istinu. Dugujete istinu ovom gradu. Ovi
ljudi su prokleto užasnuti.“
„Razumeo sam. Ali to nismo bili mi.“
„Da li biste znali da jesmo?“
Koks je oklevao. Nastavio je nešto tišim glasom. „Moje odeljenje se oslanja na pouzdane
izvore. Čujemo kad prdnu oni iz Nacionalne bezbednosne agencije. Isto važi za Grupu devet iz
Lenglija i par drugih ekipa za koje nikad niste čuli.“ Koks mu je možda govorio istinu, a možda i
nije. Bio je stvorenje oblikovano svojim poslom. I on bi stajao leñima okrenut gradu u hladnoj
jesenjoj noći, s ostalim pogibelj marincima, da je odreñen za stražarsku dužnost. Ne bi mu
prijalo, ali nareñenja su nareñenja.
„Da li neko sumnja da je reč o prirodnoj pojavi?“, pitao je Barbi.
„Koja u potpunosti prati granicu grada, povučenu čovekovom rukom, svako ispupčenje i
jebenu udubinu? Šta misliš?“
„Morao sam da pitam. Da li je propusna? Znate li to?“
„Propušta vodu“, reče Koks. „Malčice.“
„Kako je to moguće?“ Pitao je, iako se i sam osvedočio o čudnom ponašanje vode, pri
susretu s preprekom. Otkrio je čudnovatu pojavu, zajedno s Gendronom.
„Ne znamo, kako bismo znali?“, Koks je zvučao gnevno. „Bavimo se ovim problemom
manje od dvanaest sati. Naši ljudi padaju na nos od umora, da bi shvatili šta se dešava. Možda
ćemo rešiti problem, ali zasad ne znamo.
„ A vazduh?
„Vazduh prolazi u nešto većoj meri. Postavili smo posmatračku stanicu na mestu na kom
se vaš grad graniči sa... hmm... Barbi je čuo šuškanje papira. „Harlouom.
Obavili su neke opite. Mislim da su merili vazdušni pritisak mlaza vazduha usmerenog na
prepreku. Bilo kako bilo, vazduh prolazi kroz nju, mnogo lakše od vode. Naučnici kažu da ne
prolazi u potpunosti. To će vam ozbiljno sjebati vremenske prilike, prijatelju, ali niko ne može
reći kako i koliko. Doñavola, možda će Česters Mil postati Palm Springs. Nasmejao se, prilično
neubedljivo.
„Kako je s česticama? Barbi je već znao odgovor na to pitanje.
„Ništa ne prolazi, reče Koks. „Materijalne čestice ne prolaze. Bar ne koliko mi znamo.
Pojava je dvosmerna. Ništa ne izlazi, ako ništa ne ulazi. To znači da se izduvni gasovi
automobila...
„Ne znam gde će ih meštani voziti. Česters Mil na najširem mestu nema više od šest i po
kilometara. Dijagonalno... Zagledao se u Džuliju.
„Najviše jedanaest kilometara, rekla je.
Koks je nastavio: „Nismo mislili da će izduvni gasovi iz motora s unutrašnjim
sagorevanjem biti veliki problem. Siguran sam da svi u gradi imaju lepe i skupe peći na ložulje.
U Saudijskoj Arabiji imaju nalepnice za automobile na kojima piše Grejem Novu Englesku.
Problem je što savremene naftne peći ne mogu da rade bez struje koja iznova pali smešu.
Pretpostavljam da su naftne rezerve na zadovoljavajućem nivou, s obzirom da sezona grejanja još
nije počela, ali se plašimo da vam neće biti od velike koristi. To, dugoročno gledano, i neće biti
loše sa stanovišta zagañenja.
„Zaista tako mislite? Doñite ovamo kad bude trideset ispod nule, a vetar bude brisao
brzinom od... Stao je na trenutak. „Da li će vetar duvati?
„Ne znamo, reče Koks. „Pitajte me sutra. Nadam se da ću imati neku teoriju.
„Ložićemo drva, reče Džulija. „Reci mu to.
„Gospoñica Šamvej kaže da možemo da ložimo drva.
„Ljudi moraju da budu oprezni s tim, kapetane Barbara... Barbi. Naravno, imate obilje
drveta. Električna struja vam nije potrebna da upalite i održavate tu vatru.
Ali sagorevanje drveta ostavlja pepeo. Doñavola, ono proizvodi kancerogene materije.
„Sezona grejanja ovde počinje..., Barbi je pogledao Džuliju.
„Petnaestog novembra, rekla je. „Otprilike.
„Gospoñica Šamvej kaže da počinje sredinom novembra. Recite mi da ćete dotad rešiti to
pitanje.“
„Mogu da garantujem da ćemo se ñavolski truditi. To me vraća na osnovnu temu.
Pametnjakovići oni koje smo dosad okupili -slažu se da imamo posla s poljem sile...“
„Baš kao na Zvezdanim stazama reče Barbi. „Podigni me, Skoti.“
„Oprostite?“
„Nije važno. Samo nastavite, gospodine.“
„Svi se slažu da se polje sile nije uspostavilo samo od sebe. Stvara ga nešto veoma blizu
polja ili u njegovom središtu. Naši momci misle da je središte najverovatnije mesto. ’To vam je
kao drška na kišobranu, rekao je jedan od njih.“
„Mislite da je to delo nekog odavde?“
„Mislimo da je to moguće. U gradu se, na svu sreću, zatekao odlikovani vojnik...“ Bivši
vojnik, pomisli Barbi. Odlikovanja su pre osamnaest meseci završila u Meksičkom zalivu. Nešto
mu je govorilo da mu je vojna obaveza obnovljena, želeo on to ili ne. Moraće da odgovori na
zahtev demosa.
„... koji se u Iraku bavio pronalaženjem Alkaidinih fabrika bombi. Lovio si ih i zatvarao.“
Tako znači. U osnovi se radi o još jednom generatoru. Pomislio je na mnoštvo sličnih
sprava pored kojih je prošao s Džulijom Šamvej na putu ovamo. Urlali su u tami, obezbeñujući
toplotu i svetlost. Proždirali su gas. Shvatio je da će gas i baterije postati novi zlatni standard u
Česters Milu, vredniji od hrane. U jedno je bio siguran: ljudi će ložiti drva. Ako zahladni, a gas
nestane, izgoreće mnogo drva.
Trošiće kvalitetno i nekvalitetno drvo podjednako. Ko jebe kancerogene supstance.
„Ne govorim o generatorima koji noćas rade u vašem delu sveta“, reče Koks. „Već o
onom što proizvodi Kupolu... ne znamo na šta bi to moglo da liči, ili ko bi mogao da načini tako
nešto.“
„Siguran sam da bi se ujka Sem rado dočepao te sprave“, reče Barbi. Stisnuo je telefon
tako snažno da je pretila opasnost da ga slomi. „To je državni prioritet, zar ne? Gospodine? Zato
što bi takva sprava izmenila svet. Žitelji ovog grada su u drugom planu. Oni su kolateralna šteta.“
„Ne budimo melodramatični“, reče Koks. „Naši interesi se podudaraju. Pronañite
generator, ako je uopšte tamo. Pronañite ga i isključite, kao što ste pronalazili i zatvarali fabrike
bombi. Problem će biti rešen.“
„Ako je ovde.“
„Ako je tu, primljeno. Hoćete li pokušati?“
„Imam li izbora?
„Ne koliko ja vidim, ali ja sam vojnik od karijere. Slobodna volja, za ljude poput mene,
ne postoji.
„Kene, ovo je zajebana vatrogasna vežba.
Koks nije žurio s odgovorom. Barbiju se činilo da može da čuje kako sagovornik
razmišlja, iako je s druge strane linije dopirala tišina (obogaćena tihim, piskavim zujanjem koje je
moglo biti znak da se razgovor snima). Konačno se oglasio: „To je istina, ali ti se i dalje dešavaju
najbolja sranja, kučko.
Barbi se nasmejao. Nije mogao da odoli.
Na povratku su prošli pored tamnog oblika, Crkve Hrista Spasitelja. Barbara se obratio
Džuliji. Izgledala je umorno i zabrinuto, pri svetlosti s upravljačke table.
„Ne želim da vam kažem da prikrijete nešto što ste upravo saznali, rekao je.
„Mišljenja sam da bi bilo bolje da izostavite jedan podatak.
„Generator, koji možda jeste, a možda i nije u gradu. Sklonila je ruku s volana.
Posegnula je iza sebe i pomilovala Horasa po glavi, kao da traga za utehom i
samopouzdanjem.
„Tako je.
„Ako generator stvara polje i pukovnikovu Kupolu, neko ga opslužuje. Neko od žitelja.
„Koks to nije rekao, ali sam siguran da deli vaše mišljenje.
„To neću objaviti, niti ću poslati slike elektronskom poštom.“
„Dobro je.
„Dovraga, pojaviće se se prvo u Demokratu“ Barbi se obično osećao nervozno u društvu
ljudi koji voze jednom rukom, ali je večeras bilo drugačije. Na Putu male kučke i
Stodevetnaestici nije bilo nikog izuzev njih. „Takoñe, shvatam da je opšte dobro ponekad važnije
od velike priče. Za razliku od Njujork tajmsa“
„Kapiram, reče Barbi.
„Ako pronañeš generator, neću morati da provedem mnogo vremena kupujući u Fud
Sitiju. Mrzim tu samoposlugu. Zvučala je zabrinuto. „Misliš da će biti otvoren sutra?“
„Mislim da hoće. Ljudi kasne s navikavanjem na novi poredak, kad stari propadne.
„Mislim da je najbolje da odem u nedeljnu kupovinu“, rekla je zamišljenim tonom.
„Pozdravi Rouz Tvitčel, ako je budeš videla. Verovatno će biti u pratnji vernog Ensona
Vilera.“ Setio se saveta koji je dao Rouz. Nasmejao se i rekao: „Meso, meso, meso.“
„Šta si rekao?“
„Ako imaš generator...“
„Naravno da ga imam. Živim iznad redakcije. Nemam kuću, već veoma lep stan.
Novac utrošen za nabavku generatora na kraju godine umanjuje poresko opterećenje“,
ponosno je izjavila.
„I tebi savetujem da kupiš meso. Meso i konzerve, konzerve i meso.“ Razmišljala je.
Centar grada je bio blizu. Svetla je bilo, ali mnogo manje nego obično. Koliko će gajoš biti?
mozgao je Barbi. Julija ga je pitala: „Da li ti je pukovnik rekao kako da pronañeš taj generator?“
„Jok“, odvrati Barbi. „Bavio sam se pronalaženjem takvih sranja. To mu je dobro
poznato.“ Nastavio je, posle kraće pauze: „Misliš li da u gradu postoji Gajgerov brojač?“
„Sigurna sam da postoji, u podrumu gradske kuće. Tačnije na drugom podzemnom nivou.
Tamo je atomsko sklonište.“
„Zavitlavaš me!“
Nasmejala se. „Ne zavitlavam te, Šerloče. Pre tri godine sam pisala reportažu o njemu. Pit
Friman je snimao. U podrumu je velika sala za sastanke i mala kuhinja.
Do skloništa se dolazi stepeništem iz kuhinje. Prilično je veliko. Napravljeno je pedesetih
godina, kad smo ulagali dosta novca u planove za uništenje sveta.“
„Na plaži“, reče Barbi.
„Jašta, pratim te i podižem do Jaoh, Vavilone. To je prilično depresivno mesto.
Pitove fotografije podsećaju na prikaze Firerovog bunkera, neposredno pre pada Trećeg
rajha. Tamo je i ostava police i police konzervi i pola tuceta postelja. Dole je i nešto vladine
opreme, uključujući Gajgerov brojač.“
„Ne verujem da je sadržaj konzervi bogzna kako ukusan, nakon pedeset godina.“
„Konzerve se menjaju po utvrñenom redosledu. Postoji i mali generator koji je unet posle
11. septembra. Proveri izveštaj o gradskom budžetu, pa ćeš ideti da se stavka u vezi sa skloništem
pojavljuje svake četvrte godine. Nekad je iznosila trista dolara. Narasla je na šeststo. Naći ćeš i
Gajgerov brojač.“ Nakratko ga je pogledala. „Džejms Reni se brine o gradskoj kući, od tavana do
skloništa, kao da je njegova dedovina. Pitaće te zašto ti je potreban.“ „Big Džim Reni neće ništa
znati“, rekao je.
Prihvatila je to bez komentara. „Hoćeš li da doñeš u moju kancelariju? Mogao bi da
gledaš predsednikov govor, dok ja sastavljam novine? Garantujem ti da će to biti brz i prljav
posao. Jedna priča, pola tuceta fotografija za lokalnu upotrebu, bez dodatka o jesenjim
rasprodajama kod Berpija.“ Barbi je razmišljao o njenom predlogu. Sutra će imati mnogo posla.
Neće samo pripremati hranu, već će i postavljati pitanja. Počeće da se bavi starim poslom, na
stari način. S druge strane, da li će moći da zaspi ako se vrati u svoj stan, iznad apoteke.
„Važi. Verovatno ne bi trebalo da ti kažem, ali sam izuzetno vešt kancelarijski momak.
Znam da pravim opaku kafu.“
„Gospodine, primljeni ste.“ Podigla je desnu ruku s volana. Barbi joj je dao petaka.
„Mogu li da ti postavim još jedno pitanje? Ni u kom slučaju se neće naći u novinama.“
„Naravno“, rekao je.
„Tiče se naučnofantastičnog generatora. Da li ćeš ga naći?“ Barbi je razmišljao, dok se
Džulija parkirala ispred izloga Demokrata. „Ne verujem“, konačno je rekao. „To bi bilo previše
jednostavno.“ Klimnula je s uzdahom. Zatim ga je stisnula za ruke. „Da li će ti pomoći da se
pomolim za uspeh tvoje misije?“
„Neće mi škoditi“, odvrati Barbi.
Česters Mil je dočekao Dan Kupole s dve crkve. Obe su pripadale protestantskom
ogranku hrišćanstva (iako na veoma različit način). Katolici su išli u Našu Gospu od mirne vode
u Mortonu. Desetak gradskih Jevreja je posećivalo Bet Šalom u Kasl Roku, kad bi osetili potrebu
za duhovnom podrškom. U gradu je nekad postojala i unitarijanska bogomolja. U drugoj polovini
osamdesetih je bogosluženje zamrlo, zbog manjka interesovanja. Ionako su svi mislili da je bila
pomalo otkačena. U nekadašnjoj crkvi se sad nalazila prodavnica novih i polovnih knjiga.
Oba lokalna sveštenika su te noći bila, kako je Big Džim Reni voleo da zove* „na
kolenima“, iako su njihove molitve, stanje duha i očekivanja bili drugačiji.
Prečasna Pajper Libi se redovno obraćala svojoj pastvi s govornice Prve kongregacione
crkve. Prestala je da veruje u Boga. Nije podelila neprijatnu činjenicu s pastvom. Lester Kogins
je, s druge strane, verovao do tačke mučeništva i ludila (obe reči su se, verovatno, odnosile na
istu pojavu).
Prečasna Libi je još nosila subotnju odeždu. I u četrdeset petoj je izgledala dovoljno
privlačno u njoj. Klečala je ispred oltara, u gotovo potpunoj tami (Kongregaciona crkva nije
imala generator), s Kloverom, njenim nemačkim ovčarom pored sebe. Pas je položio njušku na
šape i sklopio oči.
„Zdravo da si, Nepostojeći, reče Pajper. Nepostojeći je odnedavno bilo njeno ime za
Boga. Početkom jeseni ga je zvala Veliki možda postojeći. Tokom leta je bio Svemogući možda
postojeći. To ime joj se dopadalo. Stvarno je dobro zvučalo.
„Poznata ti je moja situacija trebalo bi da bude. Dovoljno sam ti pričala o njoj.
Nisam zbog toga večeras navratila, što ćeš verovatno dočekati s olakšanjem.
Uzdahnula je.
„U škripcu smo, prijatelju moj. Nadam se da shvataš o čemu se radi, pošto ja ne shvatam.
Oboje znamo da će crkva sutra biti puna kao šipak. Narod će se sjatiti.
Iskaće nebesku pomoć, suočen s katastrofom.
U crkvi i oko nje je vladala tišina. „Previše je tiho, govorili su u starim filmovima.
Da li je Mil ikad bio ovako tih u subotu uveče? Nije bilo saobraćaja. Iz Dipersa nije
dopiralo pulsiranje basa gostujućih muzikanata (uvek reklamiranih kao DIREKTNO IZ
BOSTONA!).
„Neću da tražim da mi iskažeš svoju volju, zato što više nisam ubeñena da je imaš.
Zamoliću te, na osnovu slabašne šanse da si ipak tu srećna sam što mogu da priznam da je
to još uvek smatram mogućim da mi pomogneš da kažem nešto što će im pomoći. Želim da im
pružim nadu, ne na nebu, već ovde, na zemlji. Zato što... Nije se iznenadila kad je spoznala da
plače. U poslednje vreme je često cmizdrila, ali nikad pred svetom. Žitelji Nove Engleske nikako
ne vole da vide suze na licima sveštenika i političara.
Klover je zacvileo. Pas je osećao njen nemir. Pajper mu je naložila da ućuti, pre nego što
se okrenula prema oltaru. Često je krst na oltaru posmatrala kao religioznu verziju Ševroletovog
zaštitnog znaka, simbola koji je nastao pre sto godina, kad ga je neki tip video na tapetama u
pariskom hotelu. Verovatno vam sve daske nisu na broju, ako takav simbol smatrate božanskim.
Ipak je ustrajala.
„Obraćam ti se, zato što sam sigurna da znaš da je Zemlja sve što imamo. U nju smo
sigurni. Hoću da pomognem svojim ljudima. To je moj posao. Još želim da ga radim.
Pretpostavljam da si tamo i da ti je stalo, što je priznajem klimava pretpostavka. Pomozi mi,
amin.
Ustala je. Nije imala baterijsku lampu, ali nije očekivala nevolje. Izaći će napolje bez
modrica na cevanicama. Poznavala je svoju crkvu do tančina, svaki korak i svaku prepreku.
Volela je. Možda je patila od odsustva vere, ali je istrajno volela samu ideju.
„Hajdemo, Klovi“, rekla je. „Predsednik nastupa za pola sata. Još jedan Veliki koji nije
ovde. Slušaćemo ga u kolima.“
Klover je pokorno krenuo za njom, neopterećen verskim nedoumicama.
Mnogo dinamičnija scena se odvijala na Putu male kučke (kog su vernici, posetioci Crkve
Hrista Spasitelja uvek zvali Putem broj tri). Osvetljavala su je brojne sijalice. Bogomolja Lestera
Koginsa imala je novi generator s uočljivim transportnim nalepnicama na svetloružičastim
stranicama. Imao je sopstvenu kućicu, obojenu narandžastom bojom. Postavljena je pored šupe,
iza crkve.
Lester je bio pedesetogodišnjak. Na prvi pogled je izgledao petnaestak godina mlañe,
zbog genetike i predanog staranju o svom telu. Pristupao mu je kao hramu za njegovu dušu. U
tom naporu mu je pomagala i rasipna primena kozmetičkih sredstava, samo za muškarce. Na sebi
nije imao ništa izuzev sportskog šorca s natpisom ORAL ROBERTS GOLDEN IGLS na desnoj
nogavici. Svaki mišić u telu mu je bio napet.
Lester se, tokom bogosluženja (držao ih je pet puta nedeljno), molio oduševljenim glasom
televizijskog propovednika, koji kao da je pojačavan prepumpanom vah vah pedalom. Nije
zazivao Boga, već BO-OO-OO-GAA! U intimnim molitvama bi ponekad zapevao istim tonom,
iako nije bio svestan toga. Podigao bi ruke i progovorio dubokim glasom koji je ličio na lavež
psa, pre napada na uljeza, kad god je bio veoma zabrinut, kad mu je trebao savet od Boga,
Mojsija ili Avrama, onog što danju šeta kao stub dima, a noću kao plameni stub. Nije bio svestan
toga, zato što ga niko nikada nije čuo kako se moli. Pajper Libi je bila udovica. Pre tri godine je
izgubila muža i oba sina u saobraćajnoj nesreći. Lester Kogins je bio neženja. Kao dečak je patio
od noćnih mora, u kojima je drkao dok ga je Marija Magdalena posmatrala s dovratka.
Crkva je bila jedva nešto starija od generatora. Sagrañena je od skupocenog crvenog
javora. Njene jednostavne linije su se graničile sa strogošću. Tri reda klupa prostiralo se iza
Lesterovih obnaženih leña, ispod visokog svoda, poduprtog moćnim gredama. Ispred njega je bila
predikaonica. Samo postolje s Biblijom i veliki krst od crvenog drveta, obešen o purpurnu
pantljiku. Hor s muzičkim instrumentima je bio desno iznad predikaonice. U jednom ćošku hora
su bili nagomilani instrumenti, uključujući i Lesterov stratokaster, na kom je ponekad svirao.
„Bože, počuj moje molitve“, reče Lester, grlenim stvarno se molim glasom. U jednoj ruci
je držao debelo, dvanaest puta upleteno uže, po jedanput za svakog Hristovog učenika. Deveti
čvor onaj Judin bio je obojen crnom bojom. „Bože, počuj moju molitvu. Molim ti se u ime
raspetog i uskrslog Isusa.“ Počeo je da se šiba konopcem po leñima. Prvo preko levog, a zatim
preko desnog ramena. Ruka mu se odlučno dizala i spuštala. Znoj mu je izbio po nabreklim
mišićima. Upleteno uže ga je tuklo po leñima punim ožiljaka, tvoreći zvuk sličan udarcima po
tepihu. Činio je ovo mnogo puta ranije, ali nikad ovako snažno.
„Bože, počuj moju molitvu! Bože, počuj moju molitvu! Bože, počuj moju molitvu!
Bože, počuj moju molitvu!“
Udri i udri i udri i udri. Udarci su pekli kao vatra, kao ubodi osa. Konopac se zarivao po
raskrsnicama i zaobilaznicama namučenih nerava. Bilo je strašno i strašno zadovoljavajuće.
„Gospode, zgrešili smo u ovom gradu. Ja sam prvi meñu grešnicima. Slušao sam Džima
Renija i poverovao njegovim lažima. Da, verovao sam mu i zato plaćam cenu. I danas je isto kao
u davnim vremenima. Neće samo jedan platiti za grehove jednoga, već množina. Teško se ljutiš,
ali kad se to desi, tvoj bes je poput oluje koja kosi žitno polje, ne obarajući samo jednu ili
nekoliko vlati, već svaku bez izuzetka. Sejao sam vetar i požnjeo vihor, ne za jednog već za
množinu.“ U Milu je bilo drugih grehova i grešnika. Znao je to. Nije bio naivan. Psovali su i
plesali. Parili su se i drogirali. Previše dobro ih je poznavao. Nesumnjivo je da su zaslužili da
budu kažnjeni i izbičevani. Ali, takve stvari su se dešavale u svakom gradu. Ipak je samo ovaj
doživeo ovakvu sudbinu.
A ipak... i ipak... da li je moguće da ova neobična pošast nije nastupila zbog njegovog
greha? Jeste. Moguće je. Iako nije verovatno.
„Gospode, moram da znam šta da radim. Stojim na raskršću. Ako je tvoja volja da stanem
za predikaonicu sutra ujutru i priznam na šta me je taj čovek nagovorio grehe koje smo zajedno
počinili, grehe koje sam samo ja počinio učiniću to. To će biti kraj mog sveštenikovanja. Teško
mi je da poverujem da je to tvoja volja u ovakvom trenutku. Ako hoćeš da pričekam... da
sačekam da vidim šta će se desiti...
da čekam i da se molim s mojim stadom da se ovaj teret digne... učiniću to. Tvoja volja će
biti izvršena, Gospode. Sada i doveka.“
Prestao je da se bičuje (topli potočići su mu utešno curili po leñima; neki čvorovi su
pocrveneli) Okrenuo je napeto lice ka krovnim gredama.
„Potreban sam ovom narodu, Gospode. Znaš da sam im potrebniji no ikad. Zbog toga...
mi daj znak,... ako je volja tvoja da se ovaj pečat skine s mojih usana.“ Čekao je. I Lester Kogins
začu božji glas. „Pokazaću ti znak. Odvešću te do Biblije, kao što sam činio u tvom detinjstvu
posle onih prljavih snova. „Odmah, reče Lester. „Ovog trena“
Obesio je upleteno uže oko vrata. Ostavilo je krvavi trag u obliku potkovice na grudima i
ramenima. Popeo se na predikaonicu. Još više krvi mu je teklo niz kičmu, natapajući elastičnu
traku na šortsu.
Stao je za predikaonicu, kao da će držati službu (iako čak ni u najgorim noćnim morama
nije sanjao o propovedanju u tako oskudnoj odeći). Zatvorio je Bibliju i sklopio oči. „Gospode,
tvoja volja će biti izvršena. Molim ti se u ime tvog sina raspetog u sramoti i uskrslog u slavi.“
I Gospod reče: „Otvori moju knjigu, i vidi ono što ćeš videti.“ Lester je učinio kako mu je
naloženo (pazio je da ne otvori veliku Bibliju po sredini tamo je bio Stari zavet, u najtvrñem
izdanju). Prst mu je sam odlutao do neznane strane. Otvorio je oči. Nagnuo se prema njoj. Bilo je
to drugo poglavlje Ponovljenog zakona, dvadeset osmi stih. Pročitao je: „Udariće te Gospod
ludilom i slepotom i besnilom“
Besnilo je odgovaralo prilici, ali stih nije zvučao posebno ohrabrujuće, ili jasno.
Gospod je nastavio: „Nemoj da se tu zaustaviš, Lestere.“ Pročitao je dvadeset deveti stih.
„I pipaćeš u podne...“
„Da, Gospode, da“, udahnuo je i nastavio.
„... kao što pipa slepac po mraku, niti ćeš imati napretka na putevima svojim; i ćiniće ti se
krivo, otimaće se od tebe jednako i neće biti nikog da ti pomogne“
„Oslepećeš me?“, pitao je Lester, njegov grleni molitveni glas se za nijansu pojačao. „O,
Bože, molim te nemoj da to činiš iako, ako je to volja tvoja...“ Gospod mu se ponovo obratio i
rekao: „Da li se jutros probudio na glupoj strani kreveta, Lestere?“
Razrogačio je oči. Božji glas je izgovorio jednu od najdražih izreka njegove majke.
To je bilo istinsko čudo. „Nisam, Gospode, nisam.“
„Pogledaj opet. Šta sam ti pokazao.?“
„Nešto u vezi s ludilom. Ili slepilom.“
„Koje od ta dve pošasti ti se čini verovatnijom?“
Lester je ponovo pročitao stihove. Samo se reč slep ponavljala.
„Da li je to... Gospode, da li je to moj znak?“
Gospod je odgovorio sledećim rečima: „Jašta je, ali se ne radi o tvom slepilu, jer tvoje oči
sad jasnije vide. Tragaj za slepcem koji je poludeo. Kad ga vidiš, moraš reći svojoj pastvi šta
Reni ovde radi, i šta je tvoja uloga u tome. Obojica morate reći. Još ćemo o ovome porazgovarati.
Zasad je dovoljno, Lestere. Idi na spavanje.
Krv ti kaplje po podu.“
Lester ga je poslušao, ali je prvo počistio kapljice krvi s poda pored predikaonice.
Kleknuo je na kolena da bi to učinio. Nije se molio dok je radio, ali je razmišljao o
biblijskim stihovima. Osećao se znatno bolje.
Govoriće im uopšteno o gresima koji su možda doveli do spuštanja nepojmljive prepreke
izmeñu Mila i spoljašnjeg sveta. Tražiće znak. Tragaće za slepim muškarcem ili ženom koja je
poludela, jašta, uistinu.
Brenda Perkins je slušala HJK, zato što ga njen suprug voleo, iako nikad nebi stupila
nogom u Crkvu Hrista Spasitelja. Bila je kongregacionista do srži. Postarala se da njen muž ide u
crkvu s njom.
Zajednički odlasci u crkvu sad su pripadali prošlosti. Haui će samo još jednom biti u
Kongregacionoj crkvi. Ležaće tamo, ne znajući, dok Pajper Libi bude recitovala pogrebni govor.
Pogodila ju je neopoziva i čista spoznaja. Popustila je pred osećanjima i zajecala, po prvi
put otkad je primila vest o njegovoj smrti. Možda zato što je sad mogla.
Bila je sama.
Predsednik je nastupio na televiziji. Izgledao je ozbiljno i zastrašujuće staro dok je
govorio: „Moji dragi Amerikanci traže odgovore. Zaklinjem se da ću ih saopštiti čim ih saznam.
Ništa neće biti zadržano u tajnosti. Moj pogled na dogañaje biće vaš pogled na dogañaje. Svečano
se obavezujem da će tako biti...“
„Jašta, siguran sam da imaš lep most na prodaju“, reče Brenda. Još jače se zaplakala, zato
što je to bila jedna od Hauiju najdražih izreka. Ugasila je televizor i ispustila daljinski na pod.
Htela je da ga zgazi i polomi, ali nije, uglavnom zato što joj se učinilo da vidi Hauija kako
odmahuje glavom, govoreći joj da ne bude luda.
Umesto toga je ušla u njegovu radnu sobu. Htela je da oseti još uvek sveže tragove
njegovog prisustva. Žudela je da ga dodirne. Generator je preo u pozadini. Sitje i napit, rekao bi
Haui. Smučilo joj se od cene te drangulije, kad ju je Haui naručio posle 11. septembra (Za svaki
slučaj, rekao je). Sad se kajala zbog svake oštre reči koju je tad izgovorila. U mraku joj je još više
i još bolnije nedostajao.
Na stolu nije bilo ničeg izuzev otvorenog laptopa. Na ekranu je bila slika davnašnje
utakmice u amaterskog bejzbol ligi. Haui i Čip, tada jedanaest i dvanaest godina stari, nosili su
zelene dresove Sanders Houmtaun Drag Monarha.
Fotografija je snimljena one godine kad su Haui i Rasti Everet odveli Sanderse do
državnog finala. Čip je grlio oca, a Brenda i jednog i drugog. Bila je to lepa, ali krhka uspomena.
Lomljiva kao kristalna čaša. Još više bi uživala u njemu, da je znala šta će se desiti.
Još nije uspela da dopre do Čipa. Pomisao na taj poziv čak i kad bi mogla da ga obavi u
potpunosti ju je slomila. Jecajući je pala na kolena pored muževljevog stola. Nije ukrstila prste,
već je prislonila dlan o dlan, kao što je činila u detinjstvu.
Klečala je u flanelskoj pidžami pored svog kreveta i recitovala mantru Nek Bog
blagoslovi mamu, nek Bog blagoslovi tatuy nek Bog blagoslovi moju zlatnu ribicu kojajoš nema
ime.
„Bože, ovde Brenda. Ne želim ga natrag... pa, želim ga, ali znam da ne možeš to da radiš.
Samo mi daj snage da sve izdržim, jel’ važi? I da li, možda... ne znam da li je ovo bogohuljenje
ili nije, verovatno jeste, ali bih htela da znam možeš li da mu dozvoliš da još jednom progovori sa
mnom. Da li bi mogao da mu dozvoliš da me još jednom dodirne, kao što je jutros učinio?
Još jače se zaplakala kad je pomislila na njegove prste na svojoj koži, pod suncem.
„Znam da se ne petljaš s duhovima, s izuzetkom Svetog duha, ali možeš li da nešto uradiš
u snu? Znam da previše tražim, ali... o bože, u meni večeras zjapi velika rupa. Nisam ni znala da
u ljudima može da postoji tolika rupa. Bojim se da ću upasti u nju. Ako mi to učiniš i ja ću učiniti
nešto za tebe. Samo pitaj. Molim te, bože, samo jedan dodir ili reč. Makar i u snu. Duboko je
udahnula. „Hvala ti.
Tvoja volja će biti izvršena, sviñalo mi se to ili ne. Slabašno se nasmejala. „Amin.
Otvorila je oči i ustala, pridržavajući se za sto. Rukom je zakačila kompjuter.
Ekran je namah zasvetleo. Uvek je zaboravljao da ga isključi, ali je čuvao baterije tako što
ga je uključivao u struju. Njegov elektronski radni sto je bio mnogo uredniji od njenog, koji se
nije video od ikonica i elektronskih poruka. Na Hauijevom ekranu su ispod znaka za harddisk
stajala samo tri ikonice: TRENUTNO, na kom je držao izveštaje o tekućim istragama, SUD, na
kom je držao spisak iz kog se videlo ko, gde i zašto treba da svedoči. Treća ikonica se zvao
MORIN ST. MENS, u njemu je držao sve što se ticalo kuće. Palo joj je na pamet da bi na njemu
mogla da nañe nešto o generatoru. Ti podaci su joj bili neophodni, da bi skalamerija što duže
radila. Hernri Morison iz policijske stanice bi sigurno rado zamenio rezervoar s gasom, ali šta će
ako nema rezervni? Ako se to desi, moraće da ih kupi u Berpiju ili na benzinskoj pumpi, pre nego
što se rasprodaju.
Spustila je ruku na podlogu za miša i zastala. Opazila je i četvrtu ikonicu na ekranu. Krila
se u donjem levom uglu. Prvi put ju je videla. Zalud je pokušala da se seti kad je poslednji put
pogledala ekran muževljevog kompjutera.
Ispod njega je pisalo: VEJDER.
Postojala je samo jedna osoba koju je Haui zvao Vejder, Dart: Big Džim Reni.
Ikonica je probudila njenu radoznalost. Pomerila je kursor do nje i dva puta kliknula.
Pitala se da li je zaštićena lozinkom.
Bila je. Pokušala je s DIVLJIM MAČKAMA, koja je otvarala ikonicu TRENUTNO (nije
ni pokušao da zaštiti SUD). Upalilo je. Ikonica je sadržala dva dokumenta. Na jednom je pisalo
TEKUĆEISTRAGE. Drugi je bio PDF dokument nazvan PISMO OD GTDM. U hauigovoru to je
značilo Glavni tužilac države Mejn. Kliknula je na nju.
Brenda je s velikim čuñenjem čitala tužiočevo pismo, dok su joj se suze sušile na
obrazima. Pogled joj se prvo zaustavio na pozdravu. Nije pisalo Dragi šefepolicije Perkinse, već
Dragi Djuk.
Neke fraze su odmah privukle njenu pažnju, kao da su napisane masnim slovima, iako je
dokument sadržao mnogo advokatskih izraza, a nimalo hauigovora.
Pronevera gradskih dobara i usluga bila je prva od njih. Gotovo je sigurno da je zvaničnik
Sanders umešan, bila je sledeća. Kršenje zakona je šire i dublje no što smo pre tri meseca mogli i
pretpostaviti.
U dnu dokumenta je ugledala nešto što ne samo da je bilo podebljano već i ispisano
velikim slovima: PROIZVODNJAIPRODAJA NELEGALNIH DROGA.
Ovo je ličilo na odgovor na njene molitve. Dobila ga je na potpuno neočekivani način.
Brenda je sela u Hauijevu stolicu. Kliknula je na TEKUĆE ISTRAGE u VEJDEROVOJ ikonici.
Pokojni suprug je progovorio.
Predsednikov govor se okončao u dvanaest minuta posle ponoći. Bio je bogat rečima
utehe, a siromašan podacima. Rasti Everet ga je pratio na trećem spratu bolnice. Poslednji put je
pogledao izveštaje o bolesnicima i krenuo kući. Tokom medicinske karijere imao je i napornijih
dana, ali nikad nije bio ovako obeshrabren i zabrinut za budućnost.
Kuća je bila mračna. Linda i on su, prošle (i pretprošle) godine, ra~ spravljali o nabavci
generatora, zato što je Česters Mil svake zime, četiri ili pet puta ostajao bez struje. I leti se to
dogañalo najmanje dva puta. Vester Mejn pauer nije važio za najpouzdanijeg pružaoca usluga.
Složili su se da ga ne mogu priuštiti. Možda će ga kupiti kad Lin dobije puno radne vreme u
policijskoj stanici. Zasad nisu to želeli, zato što su deca bila još mala.
Nije sve tako crno. Imamo dobrupeć igomilu drvay za nedajbože.
Našao je baterijsku lampu u odeljku za rukavice. Ugasila se posle pet sekundi odašiljanja
slabašnog svetlosnog zraka. Opsovao je tiho i podsetio se da kupi baterije sutradan, ili tačnije
danas. Pod uslovom da su prodavnice otvorene.
Ispašću pravi majmun ako ne uspem da se snañem posle dvanaest godina provedenih u
ovom gradu.
Pa, da. Večeras se pomalo osećao kao majmun, kao tek uhvaćeni primerak u kavezu
zoološkog vrta. Sigurno je mirisao kao majmun. Tuširanje pre spavanja je dobra ideja.
Neće biti ništa od toga. Nema struje, nema tuširanja.
Noć je bila vedra. Nije bilo meseca, ali su bezbrojne zvezde sijale iznad kuće, iste kao i
svakog dana. Možda se prepreka nije protezala iznad grada. Predsednik nije pomenuo to pitanje.
Što znači da istraživači još ne znaju odgovor na njega.
Situacija bi mogla da se sredi ako je Mil na dnu nekog bunara, umesto da je poklopljen
nekom neobičnom teglom. Vlada će baciti potrepštine padobranima.
Ako vlada ima stotine milijardi za spasavanje posrnulih korporacija, imaće i neku paru za
slanje kokica i generatora.
Popeo se na verandu i izvadio ključeve od kuće. Stigao je do vrata i video nešto iznad
brave. Savio se u struku, žmirkajući. Osmehnuo se kad je video malu baterijsku lampu. Linda je
kupila šest takvih za pet dolara na Berpijevoj poslednjoj letnjoj rasprodaji. U to vreme je to
smatrao lakomislenim troškom. Razmišljao je ovako: Žene kupuju na rasprodajama iz istog
razloga iz kog muškarci osvajaju planinske vrhove zato što su tamo.
Metalna omča je visila na kraju baterijske lampe. Kroz nju je provučena pertla iz stare
patike. Na njoj je visilo pisamce. Skinuo ga je i upravio svetlosni snop na njega.
Zdravo, dragi čoveče. Nadam se da je s tobom sve u redu. 2 curice su konačno legle.
Zabrinute su i uznemirene. Ipak su zaknjavale. Sutra radim ceo dan, doslovce ceo dan, od 7 do 7.
Tako kaže Piter Randolf (novi šef GRRR). Marta Edmonds kaže da će primiti cure, bog je
blagoslovio. Ne pokušavaj da me probudiš.
(Iako možda neću spavati.) Bojim se da nas čekaju teški dani, ali ćemo i ovo pregurati.
Hvala bogu, pa imaš šta da jedeš u ostavi.
Slatkišu. Znam da si umoran, ali hoćeš liprošetati Odri? Nikako daprestane s ćudnovatim
cviljenjem. Da li je moguće da je znala da će se ovo desiti? Kažu dapsi mogu da predosete
zemljotrese, pa možda...?
Džudi i Dženel kažu da vole tatu, baš kao ija.
Naći ćemo vremena da sutra porazgovaramo, zar ne? Pričaćemo i pričati.
Ja se malo bojim Lin.
I on se bojao. Nije mu se dopadalo što će njegova žena sutra raditi dvanaest sati, dok će
on najverovatnije raditi svih šesnaest, ako ne i više. Takoñe mu se nije dopadalo što će Džudi i
Dženel provesti čitav dan s Martom. Deca su se sigurno plašila, još više od njih.
Najmanje mu se dopadalo što će morati da šeta zlatnog retrivera u jedan posle ponoći.
Moguće je da je predosetila spuštanje prepreke. Psi reaguju na veliki broj pojava u zametku, ne
samo na zemljotrese. Ono što su Linda i on zvali cviljenjem dosad je moralo prestati, ako se
ticalo prepreke? Gradski psi su ćutali kao zaliveni ove noći. Nije bilo laveža, ni zavijanja. Nije
čuo da je ijedan od njih uporno cvileo.
Možda će spavati na svojoj postelji pored vatre, pomislio je i otključao kuhinjska vrata.
Odri nije spavala. Smesta mu je prišla, ali bez slepog oduševljenja kog je obično
pokazivala Došao si kući! Došao si kući! O, hvala bogu, došao si kući! gurkala ga je, podvijena
repa, kao da očekuje udarac (koji nikada nije dobila), umesto maženja po glavi. I da, ponovo je
cvilela. Počela je s tim pre spuštanja barijere. Prestala je pre nekoliko nedelja. Rasti se ponadao
da je s cviljenjem gotovo. Ponovo je počela, čas glasnije, čas tiše. Večeras je bila glasna. Tako
mu se bar činilo u mračnoj kuhinji, u kojoj nisu svetleli ni digitalni brojčanici na peći i
mikrotalasnoj pećnici, ni svetlo iznad sudopere, koje je Linda obično ostavljala za njega.
„Prestani, devojko, rekao je. „Probudićeš sve u kući.“ Odri nije htela da sluša. Trljala se
glavom o njegovo koleno. Pogledala ga je kad ju je obasjao tankim snopom svetlosti. Mogao se
zakleti da je imala molećiv izraz.
„U redu“, rekao je. „U redu, u redu. Šetnjica.
Njen povodac je visio o klinu pored vrata ostave. Krenuo je da ga skine (baterija mu je
visila oko vrata, na pertli dok je to činio). Uvijala se oko njega, kao mačka.
Oborila bi ga da nije bilo baterijske lampe. To bi bio odgovarajući završetak groznog
dana.
„Sačekaj, sačekaj, strpi se.
Zalajala je na njega i uzmakla.
„Ćuti! Odri, ćuti!“
Nije ga poslušala, već je ponovo zalajala. Bio je to zaprepašćujuće snažan zvuk u
usnulom domu. Zaprepašćeno se trgnuo. Odri je pohrlila napred. Zarila je zube u nogavicu
pantalona. Povlačila se prema hodniku i pokušavala da ga povuče za sobom.
Rasti joj je dozvolio da ga vodi. Zainteresovala ga je neobičnim ponašanjem. Odri je
pustila nogavicu kad je shvatila da je pošao za njom. Ustrčala je uza stepenice.
Osvrnula se za sobom i ponovo zalajala.
Svetlost se upalila na spratu, u njihovoj spavaćoj sobi. „Rasti?“ To je bila Lin.
Zvučala je bunovno.
„Da, ja sam“, odazvao se. Trudio se da govori što tiše. „U stvari, čula si Odri.“ Sledio je
psa uza stepenice. Odbila je da izañe u šetnju. Zastala je i pogledala za sobom. Vlasnici pasa
najčešće besprekorno uviñaju raspoloženje svojih ljubimaca.
Rasti je posmatrao zabrinutu kuju. Priljubila je uši uz glavu i podvila rep. Cviljenje je
dostiglo novi nivo. Rastiju je sinula ideja da je provalnik u kući. Kuhinjska vrata su bila
zaključana. Lin nije zaboravljala da zaključa vrata, kad je bila sama s devojčicama, ali...
Linda se pojavila na vrhu stepenica. Vezivala je belu kućnu haljinu. Odri je zalajala kad ju
je videla. To je bio sklanjaj mi se s puta lavež.
„Odi, prestani s tim!“, rekla je. Ona je samo protrčala pored nje. Zakačila je Lin po desnoj
nozi dovoljno snažno da je odbaci na zid. Zlatna retriverka je potrčala niz hodnik ka dečjoj sobi,
u kojoj je vladala tišina.
Lin je izlovila svoju malu baterijsku lampu iz džepa kućne haljine. „Šta se, za ime
nebesa...
„Mislim da je bolje da se vratiš u spavaću sobu“, predložio je Rasti.
„Ne pada mi na pamet!“ Potrčala je hodnikom ispred njega. Svetlosni snop je poigravao
na zidovima.
Devojčice su imale sedam i pet godina. Nedavno su ušle u ono što je Lin nazvala „fazom
ženske privatnosti“. Odri je stigla do njihovih vrata. Grebala ih je prednjim šapama.
Rasti je sustigao Lin baš kad je otvorila vrata. Odri je skočila unutra. Nije ni pogledala
Džudinu postelju. Njihova petogodišnja kći je čvrsto spavala.
Dženel nije spavala, niti je bila budna. Rasti je sve shvatio kad su dva svetlosna snopa
osvetlila devojčicu. Opsovao je sebe što ranije nije dokonao šta se dogañalo još od avgusta ili čak
jula. Odrino ponašanje, usplahireno i uporno cviljenje, zabeleženo je u literaturi. Nije video
istinu, iako mu je sve vreme bila pred očima.
Dženel je zurila uprazno otvorenim očima. Videle su joj se samo beonjače. Hvala bogu
što nije prevrtala očima. Drhtala je čitavim telom. Nogama je stresla pokrivač, verovatno na
početku napada. Svetlost baterijskih lampi mu je omogućila da vidi vlažnu mrlju na donjem delu
pidžame. Izvijala je prste, kao da se priprema za klavirsku lekciju.
Odri je sedela pored kreveta. Posmatrala je malu gospodaricu s nepodeljenom pažnjom.
„Štajoj se dešava?‘ vrisnula je Linda.
Džudi se promeškoljila i progovorila iz susednog kreveta. „Mamice? Da li je vreme za
doručak? Da li sam propustila autobus?
„Ima napad, reče Rasti.
„Pomozi joj!, kriknula je Linda. „Učini nešto! Da li umire?“
„Ne, reče Rasti. Analitički deo mozga mu je poručivao da je ovo sigurno padavica i da
ovo nije bio prvi napad. Morali su ranije shvatiti o čemu se radi. Video je ove napade kod drugih,
ali je sasvim drugačije kad spopadnu tvoje dete.
Džudi se naglo uspravila u sedeći položaj. Razbacala je punjene životinje na sve strane.
Posmatrala ih je raširenim i užasnutim očima. Nije se smirila ni kad ju je majka zagrlila i digla iz
postelje.
„Nateraj je da prestane! Nateraj je daprestane, Rasti!“ Ako je reč o padavici, napad će
prestati sam od sebe.
Molim ti se, bože, daprestane sam od sebe, pomislio je.
Spustio je dlanove na ćerkinu drhtavu glavu. Pokušao je da je okrene nagore. Hteo ja da
se uveri da su disajni putevi prohodni. Isprva nije mogao. Smetao mu je prokleti jastuk. Bacio ga
je na pod. Pogodio je Odri, ali se ona nije ni mrdnula.
Nepomično je posmatrala devojčicu.
Rasti je uspeo da nagne Dženinu glavu blago unazad. Čuo je njeno disanje. Nije bilo brzo.
Nije se borila za vazduh.
„Mamice, šta se dešava s Džen-Džen?, pitala je Džudi. Rasplakala se. „Da li je luda? Da li
je bolesna?
„Nije luda, samo je malo bolesna, Rasti se čudio sopstvenoj pribranosti. „Zašto ne pustiš
mamicu da te odnese do naše...
„Neću!“, povikale su uglas, u savršenoj harmoniji.
„Važi, rekao je, „ali morate da budete tihe. Nemojte da je uplašite kad se probudi.
Biće veoma osetljiva.
„Biće malo uplašena, dodao je. „Odi, dobra devojčice. Ti si vrlo vrlo dobra devojčica.“
Zlatna retriverka bi se obično rastopila od oduševljenja posle takvih pohvala, ali ne
večeras. Nije ni mahnula repom. Iznenada je lanula i legla. Spustila je njušku na šapu. Dženel je
prestala da drhti. Sklopila je oči.
„Nek sam prokleta, reče Rasti.
„Šta? Linda je sedela na ivici Džudinog kreveta s ćerkom u krilu. „Šta je bilo?“
„Gotovo je, reče Rasti.
Ali nije bilo. Ne sasvim. Dženi je otvorila oči. Bile su na svom mestu, ali nisu gledale u
njega.
„Velika bundeva!, povikala je. „Velika bundeva je za sve kriva! Moraš da zaustaviš
Veliku bundevu!
Rasti je nežno prodrmao. „Sanjaš, dete. Usnila si ružan san. Gotov je. Dobro ti je.
Na trenutak nije bila u potpunosti prisutna. Pomerala je oči. Znao je da ga vidi i čuje.
„Spreči Noć veštica, tatice! Moraš da sprečiš Noć veštica!
„Dobro, srdašce, hoću. Ukinuću Noć veštica. U potpunosti.
Trepnula je i podigla ruke da bi sklonila dugu, znojavu kosu s čela. „Šta? Zašto?
Htela sam da budem princeza Lija! Zar sve u mom životu mora poći naopako?
Rasplakala se.
Linda joj je prišla. Džudi se skrivala iza majke. Držala se za skut njene haljine.
Zagrlila je kćer. „Možeš da budeš princeza Lija, srculence, obećavam ti.
Dženel je posmatrala roditelje zbunjeno, sumnjičavo i sa sve većim strahom. „Šta radite
ovde? Zašto je ona budna? Pokazala je na Džudi.
„Upiškila si se u krevet, samozadovoljno će Džudi. Dženel se još jače rasplakala kad je
videla da je mlaña sestra u pravu. Rasti je poželeo da dobro odalami mlañu kći. Obično se osećao
kao prosvećeni roditelj (pogotovo u poreñenju s onima koje je gledao kako dolaze u dom zdravlja
s decom sa slomljenim rukama i modricama), ali ne i večeras.
„Nije važno, reče Rasti i još jače prigrli Dženel. „Nisi ti kriva. Imala si mali problem. Sad
je gotov.
„Da li mora da ide u bolnicu?, pitala je Linda.
„Samo do doma zdravlja, ali ne večeras. Ići će sutra ujutru. Dobiće lekove koji će joj
pomoći.
„NEĆU INJEKCIJE!, vrisnula je devojčica. Rasplakala se jače no ikad. Rastiju se
dopadao taj zvuk. To je bila zdrava, snažna galama.
„Neće biti injekcija, srdašce. Dobićeš pilule.
„Da li si siguran?, pitala je Lin.
Rasti je pogledao psa. Ležao je mirno s gubicom na šapama, nesvestan čitave drame.
„Odri je sigurna, rekao je. „Večeras će ostati da spava s devojkama.
„Juhu!, povikala je Džudi. Pala je na kolena i čvrsto zagrlila Odi.
Rasti je obgrlio suprugu. Položila je glavu na njegoVo rame, kao da više ne može da je
drži uspravno.
„Zašto baš sad?“, pitala je. „Zašto baš sad?“
„Ne znam. Budi zahvalna zato što se radi samo o padavici.“ Molitve su mu, što se toga
tiče, bile uslišene.

LUDILO, SLEPILO, BESNILO
Strašilo Džo nije ustao rano, već kasno. U stvari nije ni trenuo, čitave noći.
Trinaestogodišnjak se zvao Džozef Maklači, poznat i kao Kralj Štrebera i Skeletor.
Stanovao je u ulici Mil broj 19. Ličio je na skelet, zahvaljujući sedamdeset pet kilograma
telesne težine rasporeñenih na sto osamdeset pet centimetara visine.
Imao je prvoklasan um. Ostao je u osmom razredu samo zato što su se njegovi roditelji
žustro suprotstavljali praksi preskakanja godina.
Džo se nije bunio. Njegovi prijatelji (imao ih je iznenañujući broj, za mršavog
trinaestogodišnjeg genija) bili su u tom odeljenju. Posao je bio lak. Ostajalo mu je mnogo
vremena za zavitlavanje s kompjuterom. Svako dete njegovog uzrasta je u Mejnu dobijalo
kompjuter od države. Neki od boljih sajtova su bili blokirani, ali je Džo brzo zaobišao sitne
prepreke. Rado je delio informacije s ortacima. Dvoje su bili neustrašivi skejteri Nori Kalvert i
Beni Drejk. (Beni je naročito voleo da gleda sajt Plavuše u belimgaćicama, tokom svakodnevnog
boravka u biblioteci.) Deljenje korisnih informacija je donekle objašnjavalo Džoovu popularnost,
ali ne sasvim.
Deci je bilo prijatno u njegovom društvu. Nalepnica na njegovom rancu je to možda
najbolje objašnjavala. Na njoj je pisalo BORIMO SE PROTIV SILE I NEPRAVDE.
Imao je sve petice. Bio je pouzdan i na momente sjajni košarkaški centar školskog tima
(vešt kao sedmak!), i opako dobar igrač fudbala (evropskog). Znao je da svira klavir. Pre dve
godine je dobio drugu nagradu u takmičenju gradskih talenata.
Osvojio je nagradu urnebesno smešnom plesnom tačkom na pesmu „Seljančure Grečen
Vilson. Odrasli u publici su tapšali i vrištali od smeha. Lisa Džejmison, gradska bibliotekarka,
rekla mu je da bi mogao da zarañuje za život s tom tačkom. Džo nije želeo da postane Napoleon
Dinamit.
„Takmičenje je namešteno“, govorio je Sem Maklači, dok je utučeno gladio sinovljevu
srebrnu medalju. Verovatno je imao pravo. Pobedio je Dagi Tvitčel, brat trećeg gradskog oca.
Tvič je žonglirao s pola tuceta čunjeva, pevajući „Mesečevu reku“.
Džo nije mario za nameštaljku. Izgubio je interesovanje za ples, kao i za sve čime bi
donekle ovladao. U petom je mislio da ljubav prema košarci nikad neće uminuti.
Prevario se, i ona je bledela.
Samo jedna strast nije bledela, ona prema internetu, elektronskoj galaksiji beskrajnih
mogućnosti.
Nosio se mišlju da postane predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Niko nije znao za
tu ambiciju, čak ni njegovi roditelji. Možda ću, ponekad je pomislio, izvesti Napoleon Dinamita
na inauguracionoj svečanosti. To sranje će se doveka vrteti na Jutjubu.
Džo je proveo čitavo noć posle spuštanja Kupole na internetu. Maklačijevi nisu imali
generator, ali je Džoov laptop bio spreman za dejstvo. Imao je pola tuceta rezervnih baterija.
Nagnao je sedam ii osam drugara iz neformalnog kompjuterskog kluba da stvore slične zalihe.
Znao je gde mogu naći još baterija, kad im ove ponestanu. Možda im neće biti potrebne. Škola
ima novnovcati generator. Napuniće ih tamo bez problema. Ako se srednja škola i zatvori,
gospodin Olnat, domar, sigurno će mu dozvoliti pristup generatoru. Gospodin Olnat je bio
ljubitelj plavuša u belim gaćicama.com da i ne govorimo o besplatnom preuzimanju kantrija, koje
mu je Strašilo Džo omogućavao.
Džo je gotovo upropastio modem prve večeri. Skakao je s bloga na blog, kao što žaba
skače sa stene na stenu. Svaki sledeći blog je bio izazovniji od prethodnog.
Nailazio je na oskudne činjenice i obilje teorija zavere. Džo se slagao s mamom i tatom,
koji su čudake opterećene teorijama zavere, koji su živeli na internetu i za njega, zvali „ljudima
sa šeširima od aluminijumske folije3“. To mu nije smetalo da čvrsto veruje u postavku da je poni
negde u blizini, ako vidiš gomilu konjske balege.
Kad je Dan Kupole prerastao u Drugi dan, svi blogovi su isto tvrdili: poniji u ovom
slučaju nisu bili teroristi, osvajači iz svemira ili Veliki Ktulu, već stari dobri vojnoindustrijski
kompleks. Podaci su se razlikovali od sajta do sajta, ali su se tri postavke provlačile kroz sve
teorije. Jedna je da je Kupola neka vrsta bezdušnog eksperimenta, u kom su ljudi iz Cesters Mila
poslužili kao zamorčići. Druga je tvrdila da je u pitanju eksperiment koji je pošao po zlu i
izmakao kontroli („baš kao u onom filmu „Izmaglica “, napisao je jedan bloger). Treća je
zastupala gledište da nije reč o eksperimentu, već o opravdanju za otpočinjanje rata s
neprijateljima Amerike. „POBEDIĆEMO!“, napisao je ToldjaSo87. „KO ĆE NAM SE
SUPROTSTAVITI kad imamo ovo novo oružje? Prijatelji moji, POSTALI SMO NJU
INGLAND PATRIOTSI MEĐU NACIJAMA!!!“ Džo nije znao da li je neka od ove tri postavke
tačna i koja je ta. Nije ga bilo briga.
Brinuo ga je najmanji zajednički sadržalac sve tri teorije, vlada.
Kucnuo je čas za demonstracije, koje će baš on voditi. Neće demonstrirati u gradu, već na
Stodevetnaestici, Glavonji pred očima. Isprva će tamo biti samo Džoovi momci, ali će protest
narasti. Nije sumnjao u to. Glavonja verovatno drži štampu podalje od dogañanja. Džo je i u
trinaestoj bio dovoljno mudar da shvati da to nije važno, zato što uniforme nose ljudi, dok se iza
nekih bezizražajnih lica kriju misleći umovi. Vojno prisustvo predstavlja Glavonju, ali se celina
sastoji od pojedinaca, meñu kojima ima tajnih blogera. Oni će proneti glas. Neki će propratiti
izveštaje s fotografijama snimljenim mobilnim telefonima: Džo Maklači i njegovi prijatelji će
nositi transparent s natpisom PREKINITE S TAJNOVITOŠĆU, ZAUSTAVITE
EKSPERIMENT, OSLOBODITE ĆESTERS MIL, itd.
„Moramo da postavimo transparente oko grada“, promrmljao je. To neće biti problem. Svi
momci su imali štampače i bicikle.
Strašilo Džo je počeo da šalje imejlove u ranu zoru. Uskoro će sesti na svoj bicikla i
regrutovati prvog pomoćnika, Benija Drejka, možda i Norin Kalvert. Članovi njegove ekipe su se
obično kasno budili za vreme vikenda. Svi meštani će danas rano ustati. Nije sumnjao u to.
Glavonja će uskoro prekinuti internet, baš kao što je prekinuo telefonske veze. Zasad je bio
Džoovo oružje. Narodno oružje.
Kucnuo je čas da se ustane protiv sile i nepravde.
„Prijatelji, podignite ruke, reče Piter Randolf. Umorni policajac, s kesicama ispod očiju,
stajao je pred novim regrutima. Osećao je izvesnu radost. Zelena šefovska kola su bila parkirana
ispred stanice, puna benzina i sprema za put. Sad su bila njegova.
Novi regruti Randolf je naumio da ih u izveštaju gradskim ocima nazove specijalnim
zamenicima poslušno su podigli ruke. Bilo ih je petoro. Meñu njima je bila i jedna zdepasta
devojka, Džordžija Ru, nezaposlena frizerka i devojka Kartera Tibodija. Džunior je predložio ocu
da ne bi bilo loše da zaposle i devojku, da bi svi bili zadovoljni. Big Džim se smesta složio sa
sinovljevom inicijativom. Randolf se ispočetka opirao toj ideji, ali je popustio posle oštrog
osmeha gradskog zvaničnika.
Posmatrao ih je na zakletvi (kojoj je prisustvovala i nekolicina policajaca). Morao je da
prizna da izgledaju prilično žilavo. Džunior je prošlog leta izgubio na težini.
Nije imao manje od devedeset pet kilograma. Ličio je na teškaša, linijaša srednjoškolskog
fudbalskog tima. Ostali, čak i devojka, behu prave tabadžije.
Ponavljali su reči zakletve. Rečenicu po rečenicu. Džunior je bio na krajnjoj levoj strani,
pored svog prijatelja Frenkija Delesepsa. Tibodi, Ruova i Melvin Sirls bili su na kraju vrste. Sirls
je razvukao lice u tupi idem na vašar osmeh. Randolf bi skinuo to sranje s njegovog lica, da je
imao tri nedelje da obuči ovu decu (doñavola, jedna bi bila dovoljna), ali nije.
Samo u jednoj stvari nije popustio pred Big Džimom. Nije im dopustio da nose oružje.
Reni je tražio da budu naoružani. Tvrdio je da su budući zamenici trezveni, bogobojažljivi ljudi i
napomenuo da će ih rado naoružati o sopstvenom trošku.
Randolf je odmahnuo glavom. „Situacija je previše nestabilna. Da vidimo kako će se
ponašati.
„Ako neko od njih bude povreñen, dok ti budeš procenjivao...
„Niko neće biti povreñen, Big Džime, reče Randolf. Nadao se da ima pravo. „Ovo je
Česters Mil. Stvari bi bile drugačije da smo u Njujorku.
Randolf je rekao: ,Služiću i štititi narod ovog grada, najbolje što mogu.’“ Pevali su kao
dečica u horu na školskoj priredbi. Čak je i glupavo iscereni Sirls ispravno govorio. Izgledali su
dobro. Nisu imali oružje, ali su imali vokitokije i pendreke. Stejsi Mogin (i ona će uzeti učešća u
uličnim patrolama) pronašla je košulje za sve izuzev Kartera Tibodija. Nisu imali njegov broj,
zato što je bio preširok u ramenima. Izgledao je pristojno u plavoj košulji, donetoj od kuće. Nije
bila službena, ali je bila čista. Srebrna zvezda iznad levog džepa slala je nedvosmislenu poruku.
Možda će ovaj potez upaliti.
„Tako mi bog pomogao, reče Randolf.
„Tako mi bog pomogao, ponovili su regruti.
Randolf je krajičkom oka video da se vrata otvaraju. Ugledao je Big Džima.
Pridružio se Henriju Morisonu, hripavom Džordžu Frederiku, Fredu Dentonu i
sumnjičavoj Džeki Vetington u zadnjem delu prostorije. Randolf je znao da je Reni došao da vidi
sinovljevu zakletvu. Dodao je novi deo zakletve, da bi ugodio gradskom zvaničniku. Osećao se
neugodno zbog odbijanja Renijeve inicijative da novi ljudi ponesu oružje (takav postupak je bio
suprotan njegovom politički osetljivom karakteru).
„I neću trpeti ničija sranja.
„I neću trpeti ničija sranja!, poletno su ponovili. Svi su se veselo smešili. Spremni su da
izañu na ulice.
Big Džim je klimnuo glavom. Pozdravio je novog šefa policije uzdignutim palčevima,
iako je izgovorio ružne reči. Randolf je likovao. Nije ni slutio da će mu dodatak zakletvi uskoro
presesti.
Većina gostiju je otišla u crkvu ili na nezvanično, stalno zasedanje gradske skupštine u
parku, kad je Džulija Šamvej, tog jutra vratila do Divlje ruže Rouz.
Bilo je devet sati. Barbi se borio sam. Dodi Sanders i Endži Makejn se nisu pojavile, što
nikog nije iznenadilo. Rouz je otišla u Fud Siti. Enson je pošao s njom. Nadali su se da će se
vratiti s kombijem punim bakaluka. Barbi se neće smiriti dok ih ne vidi s kupljenom robom.
„Ne radimo do ručka, rekao je, „ali mogu da ti ponudim kafu.
„I jednu rolnicu s cimetom?, s nadom će Džulija.
Barbi je odmahnuo glavom. „Rouz ih nije napravila. Trudi se da što duže sačuva zalihe
gasa.
„To ima smisla, rekla je. „U tom slučaju, samo kafu.
Nasuo joj je crnu tečnost iz bokalčeta. „Izgledaš umorno.
„Barbi, danas svi tako izgledaju. Narod je nasmrt uplašen.
„Kako napreduju novine?
„Nadala sam se da će biti gotove do deset, ali neće biti spremne pre popodneva.
Biće to prvo vanredno izdanje Demokrata od izlivanja Prestila 2003.“
„Problemi u proizvodnji?“
„Neće ih biti, dok god moj generator radi. Hoću da odem do bakalnice, da vidim da li će
se gomila pojaviti. Zanima me taj deo priče. Pit Friman je već tamo, spreman za fotografisanje.“
Barbiju se nije dopala rečgomila. „Hriste, nadam se da će se ljudi pristojno ponašati.“
„Hoće, naposletku ovo je Mil, a ne Njujork.“
Barbi nije verovao da se gradski i seoski miševi toliko razlikuju. Prećutao je svoje
sumnje. Bolje je poznavala meštane od njega.
Džulija je progovorila kao da mu čita misli: „Možda grešim. Zbog toga sam poslala Pita.“
Osvrnula se oko sebe. Još nekoliko ljudi je sedelo za šankom.
Dovršavali su jaja i kafu. Najveći sto u zadnjem delu restorana, „seratorski sto“ u
jenkijevskom žargonu, bio je pun staraca koji su razglabali o dogañajima, prošlim i budućim.
Središte restorana je pripadalo Barbiju i njoj.
„Imam da ti kažem par stvari“, rekla je, tišim glasom. „Sedi dole i prestani da mašeš
rukama kao Vili Konobar.“
Barbi je poslušao i nasuo sebi kafe s dna bokalčeta. Imala je ukus nafte. Na dnu je bilo
najviše kofeina.
Džulija je gurnula ruku u džep i izvukla mobilni. „Tvoj čovek Koks me je zvao u sedam
ujutru. Izgleda da ni on nije mnogo spavao. Zamolio mi je da ti dam telefon.
Nije znao da imaš svoj aparat.“
Barbi nije pipao telefon. „Precenjuje moje mogućnosti, ako misli da već mogu da mu
pružim izveštaj.“
„Nije to rekao. Objasnio mi je da želi da mu budeš na raspolaganju, ako se zaželi
razgovora s tobom.“
Odlučio se i gurnuo mobilni prema njoj. Uzela ga je. Nije bila iznenañena njegovom
odlukom. „Rekao mi je da mu se javiš, ako te ne pozove do pet po podne. Imaće novosti. Hoćeš li
broj s neobičnim pozivnim?“ Uzdahnuo je.
„Naravno.“
Napisala ga je na salveti, sitnim, urednim ciframa. „Mislim da će nešto pokušati.“
„Šta?“
„Nije rekao. Imam osečaj da je više mogućnosti na stolu.“
„Kladim se da jesu. Šta ti je još na umu?“
„Ko kaže da o još nečem razmišljam?“
„Imam osećaj“, nacerio se.
„Dobro, Gajgerovbrojač.“
„Mislio sam da porazgovaram s Alom Timonsom.“ Al je bio domar gradske kuće i
redovna mušterija Divlje ruže Rouz. Barbi se lepo slagao s njim.
Džulija je odmahnula glavom.
„Ne? Zašto ne?
„Pogañaj ko je dao Alu beskamatni zajam da pošalje najmlañeg sina na Univerzitet
hrišćanskog nasleña u Alabami?
„Da nije Džimi Reni?
„Upravo tako. Nastavimo dalje, u istom pravcu. Ko odlučuje o Fišerovom nameštenju.
„Mislim da je opet reč o Džimu Reniju.
„Tačno. Držim da potezanje za rukav ljudi koje gradski otac Reni drži u šaci, nije najbolja
ideja, pošto si ti pasje govance koje on nikako ne može da skine s cipele.
Nagnula se napred. „Imaš sreće što znam ko ima sve ključeve kraljevstva: gradske kuće,
bolnice, doma zdravlja, škola, svega što ti padne na pamet.
„Ko je to?
„Pokojni šef policije. Vrlo dobro poznajem njegovu obudovelu suprugu. Ne voli Džejmsa
Renija. Sem toga, zna da čuva tajnu, ako je neko ubedi da je vredna čuvanja.
„Džulija, njen suprug se nije čestito ohladio.
Urednica i vlasnica gradskih novina se setila malog, turobnog pogrebnog zavoda
Bouijevih. Namrštila se od tuge i gañenja. „Možda nije, ali se ohladio do sobne temperature.
Shvatam šta hoćeš da kažeš i cenim tvoj takt. Ali... Iznenada ga je uhvatila je za ruku. Njen dodir
nije bio neprijatan. „Ovo nisu uobičajene okolnosti.
Brenda Perkins to zna, bez obzira na tugu. Moraš da obaviš posao. Ubediću je u to.
Ti si ključni čovek.
„Ključni čovek, ponovio je Barbi. Pred očima su mu zaigrale neprijatne slike: školska
fiskulturna sala u Faludži i uplakani Iračanin, nag, izuzev odmotanog hidžaba. Tog dana u toj
fiskulturnoj sali shvatio je da ne želi da bude ključni čovek. Opet se našao u tom položaju.
„I ja ću...
Jutro je bilo neobično toplo za oktobar. Vrata su bila zaključana (ljudi su mogli da izañu,
ali ne i da uñu), a prozori otvoreni. Kroz one okrenute Glavnoj ulicu čuli su tupi metalni tresak i
krik bola. Usledili su uzvici negodovanja.
Barbi i Džulija su izmenjale poglede preko šoljica za kafu. Imali su isti zabrinuti i
iznenañeni izraz.
Počeloje, pomisli Barbi. Znao je da to nije tačno. Počelo je juče, kad se Kupola spustila.
Istovremeno je bio siguran da ga osećaj ne vara.
Gosti su napustili mesta za šankom i potrčali ka vratima. Barbi je ustao i krenuo za njima.
Džulija ga je pratila u stopu.
Zazvonilo je zvono na Prvoj kongregacionoj crkvi, dole niz ulicu, na severnom kraju
gradskog parka. Pozivalo je vernike na molitvu.
Džunior Reni se divno osećao. Jutros nije bilo ni traga glavobolji. Doručak mu je lako
skliznuo u stomak. Pomislio je da će verovatno moći da ruča. To je bilo dobro. U poslednje
vreme je kuburio s apetitom. Često je od samog pogleda na hranu dobijao nagon za povraćanjem.
Ne i ovog jutra. Uživao je u slanini i jajima.
Ako je ovo apokalipsa, pomislio je, trebalo je ranije da se desi.
Svaki specijalni pomoćnik je bio u paru sa iskusnim policajcem s punim radnim
vremenom. Džunior je izvukao Fredija Dentona. To je bilo dobro. Denton, oćelaveli ali okretni
pedesetogodišnjak, bio je poznat kao policajac koji se strogo drži propisa... ali ne uvek. U
srednjoj školi je bio predsednik navijačkog kluba Divljih mačaka. Pričalo se da dobrim igračima
nikad nije naplaćivao kazne.
Džunior nije imao pojma kako su drugi prolazili, ali je znao da je Fredi jednom progledao
kroz prste Frenkiju Delesepsu. I Džunior je dva puta prošao sa ofucanom ovaj put neću da ti
pišem kaznu, ali pazi šta radiš pričom. Džunior je mogao biti uparen s Vetingtonovom, koja bi
mogla da konačno pripusti nekog tipa u pantalone. Imala je moćna pluća, ali šta ti znaš o tome
gubitniče? Nije mu prijao hladni pogled koji mu je dobacila kad su Fedi i on, nakon polaganja
zakletve, prošli pored nje na ulici.
Imam nešto slobodnog prostora za tebe u ostavi, ako se budeš kačila sa mnom, Džeki,
pomislio je. Nasmejao se. Bože, kako je lepo osetiti toplinu i svetlost na licu! Otkad se nije ovako
lepo osećao?
Fredi mu obratio. „Da li je nešto smešno, Džunse?
„Ništa naročito, odvrati Džunior. „Samo sam dobro raspoložen, to je sve.
Naloženo im je da ovog jutra peške patroliraju Glavnom ulicom („Da pokažemo da smo
tu, kako im je objasnio Randolf). Prvo jednom, a zatim i drugom stranom ulice. Prijatna dužnost
na prijatnom oktobarskom suncu.
Čuli su povišene tonove dok su prolazili pored benzinske pumpe. Jedan glas je pripadao
Džonu Karveru, upravitelju i delimičnom vlasniku. Drugi je bio previše nerazgovetan da bi ga
Džunior prepoznao. Fredi Denton je zakolutao očima.
„To je Štrokavi Sem Verdro, ako ja išta znam o ovom gradu, rekao je. „Sranje! A nema ni
pola deset.
„Ko je Sem Verdro?, pitao je Džunior.
Fredi je stisnuo usne u tanku liniju, koju je Džunior prepoznao iz fudbalskih dana.
To je bio Fredijev Jebi ga, gubimo izraz. Kao i Jebi ga, to je bio loš pas izgled.
„Nisi upoznao otmeniji deo milskog društva, momče. Uskoro ćeš to nadoknaditi.
Karver je govorio: „Znam da je prošlo devet, Semi. Vidim da imaš para, ali ti ne mogu
prodati vino. Ne mogu ti ga prodati ovog jutra, popodneva ili večeri.
Verovatno ni sutradan, sve dok se ova gužva ne raščisti. Randolf mi je tako naredio. On je
novi šef policije.
„Malo sutra je!, odvratio je drugi glas. Bio je previše nerazgovetan. Džunior je čuo Ma
utra. „Pit Randolf ne vredi koliko mali prst Djuka Perkinsa.
„Djuk je mrtav, a Randolf kaže da se piće ne sme prodavati. Žao mi je, Seme.
„Daj mi samo jednu flašu tiberdac zavapio je Sem. Ednu flašu tbra. „Neophodna mi je. lii,
mogu da platim. Hajde. Zar nisam stara mušterija?
„Sranje, gadljivo će Džon, dok se okretao ka dugim policama s pivom i vinom.
Džunior i Fredi su baš tad ušli u radnju. Verovatno je procenio da će ga jedna flaša berda
osloboditi matorog štrokavka. Nekoliko kupaca je nervozno pogledalo unaokolo. Čekali su da
budu usluženi.
Na polici je bila rukom ispisana poruka PRODAJA ALKOHOLNIH PIĆA JE
ZABRANJENA DO DALJNJEG.
Posegnuo je za flašom na sredini police s najjeftinijom robom. Džunior je u policijskoj
službi proveo manje od dva sata, ali je znao da je to loša ideja. Ako Karver popusti pred
odrtavelom ispičuturom, ostali manje odvratni kupci tražiće isti ustupak.
Fredi Denton se po svemu sudeći slagao s njim. „Ne čini to, rekao je Džonu Karveru.
Zatim se obratio Verdrou, koji ga je posmatrao zakrvavljenim očima kao krtica zahvaćena
šumskih požarom. „Ne znarii da li ti je ostalo dovoljno ispravnih moždanih ćelija da pročitaš
natpis, ali znam da si čuo gospodina: danas nema alkohola. Hvataj maglu. Prestani da poganiš
ovo mesto.
„Ne možete tako, policajče, reče Sem. Ispravio se do pune visine od sto šezdeset pet
centimetara. Nosio je prljave pantalone, majicu Led Cepelina i stare iscepane papuče. Činilo se
da se poslednji put ošišao kad je Buš Drugi dobro stajao u istraživanjima javnog mnjenja. „Imam
svoja prava. Ovo je slobodna zemlja. Tako piše u ustavu nezavisnosti.
„U Milu, ustav više ne važi, reče Džunior. Nije ni znao koliko su njegove reči
proročanske. „Kidavela, i to brzo. Bože, zaista se lepo osećao! Za dan se uspeo od trnja do
zvezda!
„Ali...
Semova donja usna je drhtala, dok je pokušavao da smisli još neki argument.
Džunior je s odvratnošću i fascinacijom posmatrao kako se starčeve oči vlaže.
Ispružio je ruke. Drhtale su još više od njegovih usana. Smislio je samo jedan argument,
ali mu je bilo teško da ga iznese pred publikom. Učinio je to, zato što nije imao drugog izbora.
„Stvarno mi je potrebno, Džoni. Ne šalim se. Samo malo, da ruke prestanu da mi se tresu.
Dugo će mi trajati. Neću praviti nikakve probleme. Kunem se majčinim imenom da ću otići pravo
kući.“ Štrokavi Sem je stanovao u kolibi smeštenoj u zapuštenom, golom dvorištu posejanom
autodelovima.
„Možda bi trebalo...“, poče Džon Karver.
Fredi nije obraćao pažnju na njega. „Štrokavi, nikad u životu nisi rastegao flašu.“
„Ne zovi me tako!“, povikao je Sem Verdro. Rasplakao se. Suze su mu potekle niz
obraze.
„Šlic ti je otkopčan, starkeljo“, reče Džunior. Udario je starca prstom po opuštenom
podvaljku i štipnuo za nos, kad je spustio pogled na prljave pantalone.
To je bio štos iz osnovne škole, ali je još prolazio. Džunior je čak zapevao staru pesmicu:
„Prljavko, odrpanko, štipnuo sam te za nos!“ Fredi Denton se nasmejao, sa još nekoliko
posmatrača. Čak se i Džoni Karver osmehnuo, iako nevoljno.
„Hvataj maglu, Štrokavf, rekao je Fredi. „Dan je divan. Ne želiš da ga provedeš u ćeliji.“
Nešto možda pominjanje uvredljivog nadimka Štrokavi, štipkanje za nos, a najverovatnije
i jedno i drugo razgorelo je davno zatomljenu vatru koja je plašila Semove drugare u doba kad je
pre četrdeset godina bio drvoseča na kanadskoj strani Merimaka. Starčeve usne i ruke su bar
privremeno prestale da drhte. Oči su mu zablistale. Zagledao se u Džuniora i pročistio grlo na
prezriv način. Kad je progovorio, nije zvučao nimalo nerazgovetno.
„Jebi se, momče. Nisi ti nikakav policajac, baš kao što nisi bio nikakav igrač fudbala.
Kako sam čuo, nisi uspeo da uñeš ni u rezervni tim na koledžu.“ Obratio se Dentonu.
„A ti, zameniče Dag. Nedeljna prodaja je legalna posle devet časova. Tako je još od
sedamdesetih godina i to je kraj te priče.“
Pogledao je Džonija Karvera. Džonijev osmeh je iščezao. Radoznalci su se ućutali.
Jedna žena je pokrila usta rukama.
„Imam novac, legalno sredstvo plaćanja. Uzeću ono što mi pripada.“ Krenuo je.
Džunior ga je ščepao za košulju i zadnjicu. Okrenuo ga je i poneo ka prednjem delu
radnje.
„Hej!“, povikao je Sem, bacakajući se nogama iznad starih, nauljenih dasaka.
„Sklanjaj ruke s mene! Sklanjaj jebene ruke...
Džunior je izašao iz prodavnice i krenuo niza stepenice, držeći starca pred sobom.
Bio je lak kao vreća perja. I Hriste, kako jeprdeol Trttrttrt, kao prokleta mašinka!
Stabi Norman je parkirao svoj teretni kombi na pločniku ispred radnje. Dostavno vozilo je
imalo natpis PRODAJEM I KUPUJEM NAMEŠTAJ i NAJBOLJE CENE ZA STARINE na
bočnim stranama. Stabi je stajao pored njega i s nevericom posmatrao nesvakidašnji prizor.
Džunior nije oklevao. Tresnuo je staru pijanduru o kombi.
Džunioru nije palo na pamet da je možda ubio smrdljivog matorca, sve dok Štrokavi Sem
nije pao kao proštac. Skotrljao se u slivnik. Jedan udarac u kombi nije bio dovoljan da ubije ili
ućutka Sema Verdroa. Kriknuo je i počeo da plače.
Podigao se na kolena. Grimizna boja se širila njegovim licem i lobanjom. Obrisao je nešto
krvi s lica. S nevericom je gledao vlažne, crvene prste.
Pešački saobraćaj je u potpunosti zamro, kao da su svi iznenada počeli da se igraju statua.
Prolaznici su raširenih očiju posmatrali čoveka na kolenima, sa ispruženom, krvavom rukom.
„Tužiću čitav jebeni grad zbog policijske brutalnosti!" urliknuo je Sem.
„POBEDIĆU“
Fredi je sišao niza stepenice i stao pored Džuniora.
„Slobodno reci“, obratio mu se Džunior.
„Šta da ti kažem?“
„Da sam preterao.“
„Nikako. Čuo si šta je Pit rekao. Nemoj da trpiš ničija sranja. Obavio si dobar posao,
partneru.“
Partneru! Džunioru je zaigralo srce u grudima.
„Ne možete da me izbacite ako imam para!“, besneo je Sem. „Ne smete da me tučete! Ja
sam američki grañanin! Videćemo se na sudu!“
„Želim ti sreću, što se toga tiče“, reče Fredi. „Sudnica je u Kasl Roku. Put do tamo je,
kako sam čuo, zatvoren.“
Podigao je starca. Sem je krvario iz nosa. Krv je natapala košulju. Fredi je posegnuo za
plastičnim lisicama, zataknutim za pojas (Moram da ih nabavim, sa zavišću će Džunior).
Trenutak kasnije su se našle na Semovim zglobovima.
Fredi se obratio posmatračima onima na ulici i na vratima prodavnice. „Ovaj čovek je
uhapšen zbog remećenja javnog reda i mira, ometanja policajca pri vršenju službene dužnosti i
napada na službeno lice!“, saopštio je snažnim glasom, koji je Džuniora podsetio na dane
provedene na fudbalskom igralištu. Dentonovo dobacivanje iz prikrajka uvek ga je nerviralo. Sad
je zvučalo divno.
Izgleda da sazrevam, pomisli Džunior.
„Uhapšen je i zbog kršenja zabrane prodaje i konzumiranja alkohola, koju je uveo šef
policije Randolf. Dobro ga pogledajte!“ Fredi je prodrmao Sema. Krv je kapala sa starčevog lica i
prljave kose. „Suočavamo se sa ozbiljnom krizom, narode. U gradu je novi šerif, odlučan da drži
situaciju pod kontrolom. Naviknite se na to.
Prilagodite se. Savetujem vam da prihvatite i zavolite nova pravila. Siguran sam da će sve
biti u redu, ako ih budete poštovali. Ako ih budete kršili...“ Pokazao je na Semove plastikom
vezane ruke na leñima.
Nekolicina ljudi je aplaudirala. Taj zvuk je na Džuniora Renija delovao kao hladna kišica
na kraju sparnog dana. Osetio je mnoštvo pogleda na sebi kad je Fredi počeo da sprovodi
okrvavljenog starca. Ljubopitljivi pogledi sugrañana su ga golicali kao prsti po vratu. Okrenuo se
i suočio s Delom Barbarom. Hladno ga je posmatrao, u društvu urednice lokalnih novina. Barbara
ga je dobro izmlatio one večeri na parkiralištu. Isprašio je svu trojicu, dok brojčana prednost nije
počela da odnosi prevagu.
Dobro raspoloženje je hlapelo. Osećao je kako uzleće s njegove glave kao uznemireno
jato ptica ili slepih miševa sa zvonika.
„Šta ti ovde tražiš?“, pitao je Barbaru.
„Imam bolje pitanje“, oglasila se Džulija Šamvej, s karakterističnim, napetim osmehom.
„Šta ti ovde radiš. Maltretiraš čoveka tri puta lakšeg i tri puta starijeg od sebe?“
Džunior nije znao šta da kaže. Krv mu je pojurila u glavu. Razlila se po obrazima.
Zamislio je novinarsku kučku u Makejnovoj ostavi, kako pravi društvo Endži i Dodi. I za
Barbaru bi se tamo našlo mesta. Položiće ga preko novinarske kučke.
Izgledaće kao da uživaju u staromodnom ñihañiha.
Fredi mu je pomogao. Pribrano je progovorio. Imao je izraz bezosećajnog policajca,
kakav se može videti u čitavom svetu. „Sva pitanja o policijskom postupanju možete postaviti
novom šefu, gospoja. Ne bi bilo loše da što pre shvatite da smo prepušteni sami sebi. U sličnim
situacijama je ponekad neophodno pribeći nasilnim merama, primera radi.“
„Ljudi prepušteni sami sebi ponekad učine nešto zbog čega kasnije zažale“ odvrati
Džulija. „Obično na početku zvanične istrage.“
Krajevi Fredijevih usana su se obesili. Poterao je Sema niz trotoar. Džunior se obratio
Barbiju posle kraće pauze. „Pazi šta pričaš u mom prisustvu i pazi gde ideš.“ Upro je palcem u
sjajnu značku. „Perkins je mrtav. Ja predstavljam zakon.“
„Džuniore“, reče Barbi, „ne izgledaš najbolje. Da li si bolestan?“ Mladić ga je odmerio za
nijansu preširokim zenicama. Okrenuo se i pošao za novim partnerom.
Stiskao je pesnice.
Ljudi su skloni da u trenucima krize traže oslonac u porodici, vernici i nevernici
podjednako. U Česters Milu, tog jutra nije bilo iznenañenja za vernike. Pajper Libi je
propovedala nadu u Kongregacionoj crkvi, dok je Lester Kogins propovedao o vatrama pakla u
Crkvi Isusa Spasitelja. Obe bogomolje su bile dupke pune.
Pajper se opredelila za Jevanñelje po Jovanu: Novu vam zapovest dajem: da ljubite jedan
drugog, kao što vas ja ljubih, da se i vi ljubite meñu sobom. Podsetila je narod u klupama
Kongregacione crkve na značaj molitve u strašnim vremenima.
Skrenula im je pažnju je na utehu i snagu koju će u njoj pronaći. Poručila im je da je
najvažnije da se u kriznim vremenima što više vole i pomažu.
„Bog nas iskušava, nama nepojamnim stvarima“, rekla je. „Ponekad nam šalje bolest.
Ponekad je to neočekivana smrt voljene osobe.“ Pogledala je Brendu Perkins sa saosećanjem.
Sedela je oborene glave, u crnoj haljini, sa sklopljenim rukama u krilu. „Suočavamo se s
neobjašnjivom preprekom koja nas je odsekla od ostatka sveta. Ne razumemo je, kao što ne
razumemo bolest, tugu ili neočekivanu smrt voljenih ljudi. Pitamo Boga zašto se to dogaña. Evo
šta je odgovorio Jovu u Starom zavetu: ’Da li si bio tu kad sam stvorio svet?’ U Novom,
prosvećenijem zavetu, Isus govori učenicima: ’Volite jedan drugog, kao što sam ja voleo vas’ To
moramo raditi danas i svakog dana, dok se ovo čudo ne okonča. Volite se.
Pomažite se. Čekajte da iskušenje proñe, kao što božja iskušenja uvek prolaze.“ Lester
Kogins se odlučio za Brojeve (deo Biblije ne tako poznat po optimizmu): Ako li ne učinite tako,
gle, zgrešićete GOSPODU, i znajte da će vas greh vaš stići.
Lester je, kao i Pajper pomenuo ideju iskušenja neprolazni duhovni hit u svim velikim
istorijskim papazjanijama ali je najviše vremena posvetio zaraznoj pošasti greha, i načinu na koji
se Bog obračunava s takvim zopačenjima. Stiskao ih je Svojim Prstima, kao što čovek stiska
neprijatnu bubuljicu, sve dok ne istisne beličasti gnoj kao svetu pastu za zube.
Lester je tog dana bio naročito blagoglagoljiv, možda i zato što je, u jasnoj svetlosti
divnog oktobarskog sunca, bio više nego ubeñen da je greh zbog kog je grad kažnjen njegov.
Mnogo vernika je zaplakalo. Krici Da, Gospode! neprestano su dopirali iz različitih delova crkve.
Lester je, u trenucima nadahnuća, dobijao nove ideje tokom propovedi. Jedna mu je danas sinula.
Smesta ju je izrazio, bez trunke oklevanja. Razmišljanje nije bilo potrebno. Neke stvari su
jednostavno previše divne i sjajne da bi bile pogrešne.
„Ovog popodneva ću izaći na mesto susreta Stodevetnastice i misteriozne Božje kapije“,
rekao je.
„Da, Isuse! kriknu uplakana žena. Drugi su izražavali slaganje tapšanjem.
„Oko dva po podne ću kleknuti na kolena na pašnjaku. Pomoliću se Bogu da podigne ovu
nesreću.“
Odgovorili su mu još glasniji uzvici Da, Gospode, Da, Isuse i Bogzna.
„ Ali prvo...“ Lester je podigao ruku s kojom se bičevao po golim leñima u posleponoćnoj
tmini. „Prvo ću se pomoliti zbog GREHA koji je prouzrokovao ovoliku MUKU, TUGU i
PATNJU! Da sam sam, Bog me možda ne bi čuo. Da sam s dvojicom, trojicom ili petoricom,
Bog me možda ni tada ne bi čuo. Hoćete li da kažete amin“
Hteli su. Poslušali su ga. Svi su podigii ruke. Ljuljali su se levodesno, zahvaćeni božjom
groznicom.
„Ali, ako se SVI pojavite ako se pomolimo u kolu, u božjoj travi, pod božjim plavim
nebom... pred očima vojnika koji tvrde da čuvaju delo pravedne božje ruke... ako se SVI pojavite,
ako se SVI pomolimo zajedno, možda ćemo dopreti do dna ovog greha, možda ćemo ga iščupati i
izneti na svetlo dana, gde će umreti i izvesti čudo svemogućeg Boga! HOĆETE LI DOĆI!
HOĆETE LI KLEKNUTI SA MNOM?“
Naravno da će doći. Naravno da će kleknuti. Narod je uživao u iskrenom obraćanju
Svevišnjem, kako u dobrim tako i u lošim vremenima. Orkestar je zasvirao „Dobro je sve što naš
Bog od nas zatraži“, s prečasnim Lesterom na vodećoj gitari. Narod je prihvatio pesmu, koja se
digla do visokih tavanskih greda.
Džim Reni je bio tamo, naravno. Big Džim će se postarati za razmeštaj kola na parkingu.
DOSTA S TAJNOVITOŠĆU! OSLOBODITE ČESTERS MIL!
DEMONSTRIRAJTE!!!!
GDE? Na farmi Dinsmorovih na Stodevetnaestici (Potražite OLUPINU KAMIONA i
TLAČITELJE U UNIFORMAMA)!
KADA? U DVA PO PODNE, PO ITV-u (Istočnom tlačiteljskom vremenu)!
KO? Ti, i svaki prijatelj kog dovedeš! Poruči im DA ŽELIMO DA PREDSTAVIMO
NAŠU PRIČU MEDIJIMA!
Reci im DA HOČEMO DA ZNAMO KO NAM JE OVO UČINIO!
I ZAŠTO!
Najvažnije je da im saopštimo DA HOĆEMO NAPOLJE!!!
Ovo je NAŠ GRAD! Moramo da se borimo za njega!
MORAMO DA GA POVRATIMO!!!
Spremili smo neke transparente. Postarajte se da donesete svoje (ne zaboravite da
uvredljivi i neukusni sadržaji štete našoj stvari).
BORITE SE PROTIV SILE I NEPRAVDE!
NATRUAJTE NOS GLAVONJI!
Komitet za osloboñenje Česters Mila.
Ako je neko u gradu mogao prihvatiti staru ničeovsku poslovicu
„Sve što me ne ubije, čini me jačim“ kao svoj slogan, to je bio Romeo Berpi, prevarant s
elvisovski šljaštećom odećom i šimi čizmama s rastegljivim sarama.
Ime je dugovao romantičnoj francuskoameričkoj majci, a prezime konzervativnom
jenkijevskom ocu, praktičnom do škrtosti. Romeo je preživeo detinjstvo puno nemilosrdnog
podsmevanja i batina da bi postao najbogatiji čovek u gradu. (Pa...ne baš. Big Džim je bio
najbogatiji čovek u gradu, ali je najveći deo njegovog bogatstva morao biti skriven). Romi je
posedovao najveću i najunosniju robnu kuću u državi. Potencijalni partneri u poduhvatu su mu
osamdesetih rekli da je lud što će je krstiti ružnim imenom kao što je Berpis. Romi im je odvratio
da mu ime neće naškoditi, kad nije naškodilo Berpi Sids. Pokazalo se da je imao pravo.
Najprodavanija stvar na letnjim rasprodajama bila je majica s natpisom SREŠĆEMO SE I
PREZALOGAJITI KOD BERPIJA. Kako vam se to dopada, bankarčine sparušena uma!
Požnjeo je veliki uspeh zato što je uočavao i koristio prilike za zaradu, bez milosti i
zazora. U nedelju ujutru, nedugo pošto je video kako odvode Štrokavog Sema u buvaru, uočio je
jednu takvu priliku. Neće vam promaći, ako za njima tragate.
Romeo je primetio decu koja lepe postere. Bili su vešto urañeni na kompjuteru.
Deca, uglavnom na biciklima i skejtbordovima, hitro su oblepljivala Glavnu ulicu.
Demonstracije na Stodevetnaestici. Romeo je hteo da zna ko je to smislio.
Prišao je jednom klincu i pitao.
„To je moja ideja“, rekao mu je Džo Maklači.
„Zavitlavaš me?“
„Ne zavitlavam te“, odvrati Džo.
Romi je dao pet dolara klincu. Nije se obazirao na dečakove proteste. Gurnuo mu je
zelembaća u zadnji džep. Novac u zamenu za informaciju, to je poštena razmena. Pretpostavio je
da će narod poći na dečje demonstracije. Žudeli su za prilikom da iskažu strahove, ozlojeñenost i
pravednički gnev.
Romeo je, nedugo nakon rastanka sa Strašilom Džoom, čuo kako ljudi pričaju o
popodnevnom molitvenom saboru, koji će održati prečasni Kogins, na istom božjem mestu i u
isto božje vreme.
Pred Romeovim očima je blesnuo znak, s natpisom DOBRA PRILIKA ZA ZARADU.
Pohitao je u robnu kuću, u kojoj nije bilo mnogo posla. Ljudi su obavljali nedeljnu
kupovinu u Fud Sitiju ili u samoposluzi kod benzinske pumpe. Samo manjina meštana je bila
raspoložena za kupovinu. Većina je bila u crkvama ili su gledali vesti na televiziji u svojim
domovima. Tobi Mening je stajao za kasom. Gledao je CNN na minitelevizoru na baterije.
„Isključi to sokoćalo i zatvori kasu“, rekao je Romeo.
„Zaista, gospodine Berpi?“
„DA. Izvadi veliki šator iz magacina. Lili će ti pomoći.“
„Šator za veliku letnju rasprodaju?“
„Tu bebicu“, rekao je Romeo. „Podići ćemo ga na pašnjaku na kom je pao avion Čaka
Tompsona.“
„Na polju Oldena Dinsmora? Šta ćemo ako nam bude tražio novac?“ „Platićemo mu.“
Romeo je raćunao. U radnji je prodavao sve i svašta, uključujući i bakaluk.
Imao je hiljadu pakovanja hepi boj kobasica u industrijskom frižideru iza radnje.
Kupio ih je u sedištu Hepi boja na Rod Ajlandu (kompanija više ne postoji, zbog
problema s mikrobima, hvala bogu pa nije bila ešerihija koli). Planirao je da ih proda turistima i
meštanima za Četvrti jul. Prokleta recesija ga je u dobroj meri osujetila u toj nameri. Bilo mu je
žao da ih baci. Tvrdoglavo ih se držao, kao poslovični majmun koji stiska orah. Sad će možda...
Služićemo ih na onim štapićima iz Tajvana, pomislio je. Još imam milijardu tih kopilana.
Krstiće ih nekim slatkim imenom, kao štoje „kobaje za nabadanjec.
Utrapiće i sto pakovanja jami tami limunade i limejd praha, još robe sa sniženja na kojoj
je mislio da će pretrpeti gubitke.
„Popakovaćemo i sve blu rinoe. Mozak mu je grozničavao radio kao digitron. To mu je
prijalo.
Tobi je zvučao uzbuñeno. „Šta imate na umu, gospodine Berpi?“ Romi je u glavi vrteo
spisak stvari koje je hteo da otpiše kao gubitak. Jeftini, šareni, papirnati točkići... vatromet
preostao od Četvrtog jula... bajati slatkiši čuvani za Noć veštica...
„Tobi“, rekao je, „priredićemo najveći piknik koji je ovaj grad ikada video. Mrdaj.
Imamo mnogo posla.“
Rasti je obilazio bolnicu s dr Heskelom, kad je vokitoki, koji je nosio na Lindino
navaljivanje, zakrčao u njegovom džepu.
Glas joj je bio slab, ali razgovetan. „Rasti, ipak moram da idem. Randolf kaže da će ovog
popodneva pola grada biti kod prepreke na Stodevetnaestici. Neki će otići na molitveni sabor, a
neki na demonstracije. Spremi se za navalu pacijenata sa stomačnim tegobama, Romeo Berpi će
razapeti šator i prodavati kobasice.“ Rasti je zarežao.
„Moraću da ostavim decu Marti.“ Zvučala je branilački i zabrinuto, kao žena koja zna da
dogañaji prevazilaze njene moći. „Upoznala sam je s Dženelinim problemom.“
„Dobro.“ Znao je da će ostati kod kuće, ako joj tako kaže... tako bi samo razgoreo njenu
zabrinutost, baš kad je počela da gasne. Ako se gomila stvarno skupi tamo, njeno prisustvo će biti
neophodno.
„Hvala ti“ rekla je. „Hvala ti na razumevanju.“
„Seti se da pošalješ psa s devojčicama kod Marte, reče Rasti. „Znaš šta je Heskel rekao.
Doktor Ron Heskel Čarobnjak jutros se plemenito poneo prema porodici Everet.
Hrabro se držao od početka krize. Rasti to nije očekivao. Zbog toga ga je još više cenio.
Po starčevim opuštenim usnama i kolutovima oko očiju zaključio je da plaća veliku cenu.
Čarobnjak je bio suviše star da bi odgovorio zahtevima medicinske krize, više mu je odgovaralo
dremanje u lekarskoj sobi na trećem spratu. Na medicinskom frontu je ostalo malo boraca: Rasti,
Čarobnjak, Džini Tomlinson i Tvič. Nesreća je htela da se Kupola spusti divnog subotnjeg jutra
kad su svi koji su mogli napustili grad.
Heski je prošle noći ostao u bolnici sve do jedanaest ujutru, s Rastijem, iako se bližio
sedamdesetoj. Mlañi pomoćnik ga je doslovce izbacio iz bolnice. Stari doktor se vratio u sedam
ujutru, kad su Rasti i Linda stigli s kćerkama. Doveli su i Odri, koja je pribrano prihvatila novu,
bolničku sredinu. Džudi i Dženel su obilazile oko velikog psa. Mazili su ga, da bi se smirile.
Starija devojčica je izgledala vrlo uplašena.
„Sta ćemo s psom?, pitao je Heskel. Klimnuo je kad mu je Rasti objasnio njegovu ulogu.
Stari doktor se obratio Dženel: „Pregledaću te, srdašce.
„Da li će me boleti?, zabrinuto je pitala devojčica.
„Neće, ako te ne zaboli zub zbog jedenja slatkiša koji ćeš dobiti posle pregleda.
Odrasli su ostavili devojčice i psa u ambulanti i izašli u hodnik, kad je pregled bio gotov.
Doktor je delovao snuždeno. Kosa mu je nekako posedela preko noći.
„Kakva je tvoja dijagnoza, Rasti?, pitao ga je Heskel.
„Padavica. Mislim da je izazvana uzbuñenjem i brigom, iako Odri cvili već mesecima.
„Tako je. Počećemo zarontinom. Slažeš li se?
„Da. Rasti je bio dirnut pitanjem. Počeo je da se kaje zbog nekih zlobnih reči i pomisli na
Heskelov račun.
„Gledaj da se pas što reñe odvaja od nje, jel’ važi?
„Važi.
„Kako je, Rone?, pitala je Linda. Nije očekivala da će otići na posao. Planirala je da
provede čitav dan igrajući se s devojčicama.
„Dobro je, reče Heskel. „Mnogo dece pati od napada padavice. Najveći broj ima samo
jedan ili dva. Neka imaju više. Posle nekoliko godina prestanu. Retko kad ostavljaju trajnu štetu.
Lindi je vidno laknulo. Rasti se nadao da nikad neće saznati ono što joj Heskel nije rekao:
da bolest kod neke, dece preñe u ozbiljniju fazu. Napadi u toj fazi mogu da nanesu trajnu štetu.
Mogu i da ubiju.
Linda ga je pozvala kad je završio jutarnji obilazak (u bolnici je bilo samo petšest
pacijenata, jedna novopečena mama, bez komplikacija), baš kad se nadao da će na miru popiti
kafu, pre nego što ode do doma zdravlja.
„Siguran sam da se Marta neće buniti zbog Odi, rekla je.
„Dobro je. Da li ćeš nositi policijski radio na dužnosti?
„Da, naravno.
„U tom slučaju, daj svoj vokitoki Marti. Podesi ga na dogovoreni kanal. Dotrčaću ako se
nešto desi Dženeli.
„U redu. Hvala ti, kolačiću. Ima li nade da se pojaviš na granici atara ovog popodneva?
Rasti je razmišljao o tome, kad je Dagi Tvitčel naišao. Zatakao je cigaretu za uvo.
Hodao je na svoj boli me uvo način. Rasti je po njegovom izrazu lica zaključio da je
zabrinut.
„Možda ću moći da uhvatim krivinu na jedan sat. Ništa ne obećavam.
„Shvatam. Baš bih volela da te vidim.
„I ja tebe. Pazi se tamo. Upozori ljude da ne jedu kobasice. Verovatno su provele deset
hiljada godina u Berpijevom zamrzivaču.
„Takvi su njegovi poslovni potezi, reče Linda. „Prekidam vezu, slatkišu. Trudiću se da te
pronañem u gomili.
Rasti je gurnuo vokitoki u džep bele bluze. Obratio se Tviču. „Šta ima novo?
Sklanjaj tu cigaretu s uva. Ovo je bolnica.
Tvič je izvukao cigaretu iz njenog počivališta. Pogledao je s interesovanjem. „Hteo sam
da je popušim pored skladišta.
„To nije najbolja ideja, reče Rasti. „Tamo čuvamo zalihe gasa.
„To sam hteo da ti kažem. Najveći broj rezervoara nije na svom mestu.
„Sereš. Govorimo o ogromnim rezervoarima. Mislim da primaju po dvanaest ili petnaest
hiljada kubnih metara gasa.
„Šta hoćeš da kažeš? Da ne mogu da ih izbrojim?
Rasti je protrljao čelo. „Trebaće nam mnogo gasa, ako nepoznati počinioci ne skinu polje
sila posle tričetiri dana.
„Misliš da ne znam, odvrati Tvič. „Prema inventarskoj kartici, u skladištu treba da ima
sedam štenaca, izbrojao sam samo dva. „Zašto bi neko to učinio?
„Ne znam, Glavonjo. Bilo kako bilo, drugo skladište je puno najvažnijih bolničkih
potrepština, opreme za vrtlarstvo i ureñenje okoline. U njemu su svi alati i preparati na broju,
osim jebenog ñubriva.
Rasti nije mario za ñubrivo, već za gas. „Pa poslužićemo se gradskim zalihama, ako
zapne.
„Moraćeš da se izboriš s Renijem.
„Sumnjam da će doći do sukoba. Zaboravljaš da je Keti Rasel njegova jedina nada za
posustalu čuku. Ima li ikakve šanse da ovog popodneva zbrišem na neko vreme?
„To će zavisiti od Čarobnjaka. Izgleda da je on glavnokomandujući.
„Gde je?
„Spava u foajeu i hrče kao šašav. Hoćeš li da ga probudim?
„Nemoj, reče Rasti. „Pusti ga da spava. Prestaću da ga zovem Čarobnjakom.
Mislim da zaslužuje bolji tretman, zbog načina na koji radi otkad se ono sranje spustilo.
„Hai, sensei. Dostigli ste viši nivo prosvećenosti.
„Napasi mi se, zalembaću, reče Rasti.
Pogledajte ovo, dobro pogledajte.
Sad je pola tri po podne. Svanuo je predivni jesenji dan u Česters Milu. Da štampa nije
bila sprečena da prisustvuje, našla bi se u raju za fotografisanje, ne samo zbog usplamtelih krošnji
drveća. Uzapćeno gradsko stanovništvo se preselilo na pašnjak Dinsmorove farme. Olden je hitro
dogovorio naknadu za korišćenju polja s Romeom Berpijem. Okretni preduzimač je izvadio
šeststo dolara. Obojica su bili zadovoljni. Seljak zato što se iscenkao znatno preko prvobitno
ponuñenih dvesta dolara, a Romeo zato što je bio spreman da plati i hiljadu, da je morao.
Olden nije uzeo ni cent od demonstranata i bogomoljaca. To ne znači da nije dodatno
zaradio. Dinsmor nije pao s kruške, niti je sisao vesla. Kad je čuo šta se sprema, obeležio je veliki
prostor za parking, severno od mesta na koje su pali delovi aviona Čaka Tompsona. Tamo je
posadio suprugu (Šeli), starijeg sina (Olija; sećate li se Olija) i radnika (Manuela Ortegu, Jenkija
od glave do pete).
Zacepio je pet dolara za svako vozilo. Skupio je malo bogatstvo za siromašnog
mlekadžiju koji se poslednje dve godine iz petnih žila trudio da spreči Kihol banku da prigrabi
imanje. Neki su se bunili zbog iznosa, ali ih nije bilo mnogo.
Parkiralište na Frajburškom vašaru je bilo skuplje. Nisu imali izbora. Ne plaćanje je
značilo kilometarsko pešačenje. Mesta za parkiranje pored puta su se očas popunila.
Bio je to čudnovat i upečatljiv prizor, prvoklasni cirkus u kom su obični grañani Mila
igrali glavne uloge. Barbi je stigao s Rouz i Ensom Vilerom (restoran je ponovo zatvoren do
večere samo hladni sendviči, bez porudžbina za roštilj). Ćutke su zevali, posmatrajući metež.
Džulija Šamvej i Pit Friman su fotografisali.
Urednica je stigla da počasti Barbija privlačnim, ali zagonetnim osmehom.
„Šta kažeš, kakva predstava?
Barbi se nacerio. „Stvarno je zadivljujuća.
U prvom cirkuskom krugu behu grañani koji su se odazvali pozivu s plakata Strašila Džoa
i njegove ekipe. Na protestu se pojavio zadovoljavajući broj od dvesta demonstranata. Razgrabili
su šezdesetak transparenata koje su klinci načinili (najpopularniji je bio: PROKLETSTVO,
PUSTITE NAS NAPOLJE!!).
Veliki broj ljudi je došao sa svojim natpisima. Džou se najviše svideo onaj sa zatvorskim
rešetkama preko mape Mila. Lisa Džejmison ga nije samo držala, već ga je neumorno dizala i
spuštala. I Džek Evans je bio tamo. Izgledao je bledo i skrhano. Njegov transparent je sadržao
mnogo fotografija supruge koja je juče nasmrt iskrvarila u sopstvenom domu. Vrišteći natpis je
poručivao:
KO JE UBIO MOJU ŽENU?
Strašilo Džo je saučestvovao s njim... ali se još više divio moćnom transparentu! Kad bi
novinari samo mogli da ga vide, napunili bi gaće od sreće.
Džo je organizovao demonstrante u velikom krugu koji se okretao ispred Kupole,
prepoznatljive po stroju mrtvih ptica sa čestersmilske strane (vojnici su sklonili ptičje crkotine u
Motonu). Krug je svim Džoovim ljudima tako je razmišljao o njima dao priliku da mašu
transparentima prema stražarima koji su stajali okrenuti leñima. To je izluñivalo gomilu. Dečak je
delio odštampane slogane za klicanje.
Napisao ih je s idolom Benija Drejka u skejtbordingu, Nori Kalvert. Nori nije samo bila
odvažna i drska na dasci, već je imala dara za sklapanje jednostavnih i upečatljivih rima. Smislila
je: Haha-Ha! Hibihi! Česters Mil se mora osloboditi! i: Skupite hrabrost i priznajte! Vi ste to
učinili! S velikim žaljenjem je odbacio jedno od Norinih remekdela: Razvežite nam usta!
Razvežite nam usta! Dozvolite nam da pričamo sa novinarima, pederčine! „Moramo da budemo
politički korektni, pravdao se. Stalno se pitao da li je Nori Kalvert premlada za poljubac i da li će
dobiti nešto jezika, ako do njega doñe. Nikad nije poljubio devojčicu. Učiniće sve da poljubi ovu,
ako se pokaže da će pocrkati kao bube ispod tegle.
U drugom krugu je bio molitveni sabor prečasnog Koginsa. Vernici su bili u grozničavom
raspoloženju. Hor Hrista Spasitelja je bio pojačan s desetak članova hora iz Kongregacione crkve.
To je bio lep ekumenski gest. Pojali su „Naš Gospod je moćna tvrñava. Pridružio im se dobar
broj meštana, koji su znali pesmu napamet. Njihovi glasovi su se dizali ka plavom nebu bez
oblačka, praćeni Lesterovim oduševljenim poklicima iz molitvenog kruga. Klicao je amin i
aleluja.
Počinjao je i prekidao s pevanjem u savršenom kontrapunktu (iako ne i harmoniji to bi
bilo preterano). Molitveni krug je nastavio da se širi, zahvaljujući meštanima koji su padali na
kolena i odlagali transparente da bi podigli ruke u molitvi. Vojnici su im okrenuli leña, možda
Bog nije.
Najveći i najbezočniji je bio centralni prsten ovog cirkusa. Romeo Berpi je podigao šator
za veliku letnju rasprodaju daleko od Kupole i šezdeset metara istočno od molitvenog kruga.
Odredio je mesto po pravcu duvanja slabašnog povetarca. Hteo je da bude siguran da će dim s
roštilja stići do vernika i demonstranata. Jedini ustupak ovog popodneva je učinio kad je iz
religioznih obzira pristao da utuli ozvučenje. Pesma o životu u palanci Džejmsa Makmartrija nije
se lepo slagala s
„Kako si veliki i „Hoćeš li prići Isusu. Posao je išao dobro, ići će još bolje. Romeo je bio
siguran u to. Kobasice su se raspadale pri kuvanju. Možda će kod nekih izazvati stomačne
tegobe, ali su savršeno mirisale na toplom popodnevnom suncu.
Mirisale su na seoski vašar, umesto na zatvorsku kuhinju. Deca su jurcala okolo sa
šarenim točkovima. Pretila je opasnost da zapale travu na Dinsmorovom pašnjaku ostacima
vatrometa od četvrtog jula. Nije se moglo proći od papirnatih čaša koje su sadržale (bajati) sok od
limunovog praha ili na brzinu skuvanu (još bajatiju) kafu.
Romeo će, kad sve bude gotovo, preko Tobija Meninga platiti nekom klincu, možda i
Dinsmorovom, desetak dolara, da pokupi ñubre. Briga o opštem dobru se uvek isplati. Svu pažnju
je usmerio na opsednutu blagajnu, koja je počivala na praznoj kartonskoj kutiji. Uzimo je
zelembaće, a vraćao kovanice. Tako se u Americi radi, srdašće. Naplaćivao je četiri dolara po
kobaji. Narod je drešio kesu.
Očekivao je da će do zalaska sunca zaraditi tri hiljade, možda i mnogo više.
Evo i Rastija Evereta! Ipak se izvukao! Baš lepo! Hteo je da pokupi devojčice one bi
sigurno uživale na otvorenom. Možda bi zaboravile na svoje strahove kad bi videle gomilu ljudi
koji se dobro zabavljaju. Odustao je od toga, zato što se plašio da bi to bilo preterano uzbuñenje
za Dženel.
Ugledao je Lindu, baš kad je ona opazila njega. Mahnito je mahala rukama i skakala u
mestu. Ličila je na predvodnicu navijačica, s plavim kikama Neustrašive policajke, koje je uvek
nosila na poslu. Stajala je s Tvičijevom sestrom Rouz i mladićem koji je radio kao kuvar u
restoranu. Rasti se blago iznenadio kad ga je video. Mislio je da je Barbara napustio grad.
Okrenuo je Big Džim Renija protiv sebe. Rasti je čuo za tučnjavu u baru, iako nije bio na
dužnosti kad su učesnici došli u bolnicu, na krpljenje. To je bio rutinski posao. Zakrpio je
dovoljno Dipersovih mušterija za čitav život.
Zagrlio je suprugu. Poljubio ju je u usta, a Rouz u obraz. Prodrmao je kuvaru ruku.
Ponovo su ga predstavile.
„Pogledajte ove kobasice, smrknuto će Rasti. „O, bože.
„Nadam se da ste spremili slobodne krevete, doco, reče Barbi. Svi su se nasmejali.
Neobično je kad se neko smeje u ovakvim okolnostima, ali nisu bili jedini... i, dobri bože,
zašto se ne bi smejali? Ako ne možeš da se smeješ kad stvari poñu po zlu da se smeješ i izvodiš
kerefeke to znači da si načisto mrtav ili da želiš da to budeš.
„Ovde je zabavno, reče Rouz, nesvesna da zabava neće dugo trajati. Frizbi je proleteo kraj
njih. Zgrabila ga je u letu i zavitlala prema Beniju Drejku, koji je skočio da ga ulovi. Bacio ga je
prema Nori Kalvert, koja ga je uhvatila iza leña.
Mala se pravila važna! Vernici u molitvenom krugu su se molili. Mešoviti hor se uskladio
i prešao na večiti broj jedan „Napred, vojnici Hristovi. Devojčica nimalo starija od Džudi je
protrčala pored njih. Haljinica je lepršala oko njenih punačkih nožica. U jednoj ruci je držala
šarenu igračku, a otužnu limunadicu u drugoj.
Demonstranti su kružili u sve širem krugu, pevajući Haha-Ha! Hibihi! Česters Mil se
morao osloboditi! Paperjasti oblačići su plovili ka severu, iznad njih... cepali su se iznad vojnika i
zaobilazili Kupolu. Nebo iznad njih je bilo besprekorno plavo, bez ijednog oblačka. Neki od
meštana na poljani su ih posmatrali i razmišljali o kišama u Česters Milu. Nisu glasno zborili o
svojim zapažanjima.
„Pitam se da li ćemo se zabavljati sledeće nedelje, rekao je Barbi.
Linda Everet se zagledala u njega. To nije bio prijateljski pogled. „Sigurno će se pre toga
nešto...
Rouz ju je prekinula. „Pogledajte tamo. Taj dečak ne bi smeo da vozi ta prokleta kolica
tako brzo prevrnuće se. Mrzim te male terence.
Svi su pogledali put malog trotočkaša s debelim gumama. Posmatrali su kako dijagonalno
grabi preko oktobarske trave. Nije išlo prema njima, ali je sigurno hitalo ka Kupoli. Kretalo se
prebrzo. Neki vojnici su se okrenuli kad su čuli sve jači zvuk motora.
„Hriste bože, valjda neće udariti u nju, zavapila je Linda Everet.
Rori Dinsmor nije udario u nevidljivu prepreku. Bilo bi bolje da jeste.
Hldeja je kao virus prehlade: pre ili kasnije će nekog zakačiti. Glavni štab združenih
oružanih snaga se zarazio. Pojavila se na nekoliko sastanaka kojima je prisustvovao i nekadašnji
Barbijev zapovednik, pukovnik Džejms O. Koks.
Sudbina je htela da se neko u Milu zarazi istom idejom. Nije bilo veliko čudo što je taj
neko bio Rori Dinsmor, daleko najoštrija alatka u porodičnoj kutiji alata Dinsmorovih („Ne znam
na koga se umetnuoc rekla je Šeli Dinsmor kad je Rori iz škole doneo prvu knjižicu sa svim
peticama... nije zvučala ponosito, već zabrinuto). Da je živeo u gradu i da su imali kompjuter, kao
što nisu Rori bi sigurno bio u ekipi Strašila Džoa Maklačija.
Roriju je zabranjeno da prisustvuje karnevalumolitvisaborudemonstracijama.
Nareñeno mu je da ostane kod kuće i hrani krave, umesto da jede sumnjive kobasice i
pomaže na parkiralištu. Rečeno mu je da namaže kravlja vimena beg balzamom, kad ih nahrani.
Mrzeo je taj posao. „Kad sve sike budu lepe i sjajne, reče otac, „očisti ambare i rasturi nekoliko
bala slame.
Kažnjen je zato što se juče primakao Kupoli, iako mu je otac to izričito zabranio.
Nije joj samo prišao, već je i kucnuo, za ime božje. Požalio se majci. Obično je to bio
dobar način da izbegne kaznu, ali ovaj put nije upalilo. „Mogao si da pogineš, rekla je Šeli. „To
nije sve, tata je rekao da si se istrtljao.
„Samo sam pomenuo kuvarevo ime!, negodovao je Rori. Otac se ponovo razljutio.
Stariji brat ga je posmatrao s kvarnim osmehom. Bilo je jasno da se slaže s roditeljima.
„Prepametan si za sopstveno dobro, reče Olden.
Oli je isplazio jezik. Osećao se sigurno iza očevih leña. Šeli ga je videla i opalila po tikvi.
Njemu nije zabranila da uživa u atrakcijama improvizovanog vašarišta.
„Da nisi pipnuo prokleta kolica, rekao je Olden i pokazao na trotočkaš parkiran u senci
izmeñu prvog i drugog ambara. „Nemoj da voziš slamu. Nosi je. To će te osnažiti. Ne tako bistri
Dinsmorovi su potom otišli. Pregazili su polje do Romeove šatre. Ostavili su najpametnijeg člana
porodice s vilama i teglom beg balzama, većom od saksije.
Rori je zlovoljno, ali vredno obavljao poverene mu poslove. Hitri um mu je ponekad
donosio nevolje, ali je bio dobar sin. Nijednom mu nije palo na pamet da odbije da uradi kaznene
zadatke. Isprva uopšte nije razmišljao. Bio je u tom blagoslovenom, tupom stanju koje ume da
bude plodno tle za razmišljanje. Iz njega ponekad niknu najsjajniji snovi i najveće ideje (dobre i
spektakularno loše). Pojave se iznenada i u potpunosti razvijene. Svakoj prethodi dugi, zagonetni
lanac asocijacija.
Počeo je da čisti glavni prolaz u ambaru broj jedan (mrsko trljanje vimena je ostavio za
kraj). Čuo je pucpucpuc, zvuke petardi. Podsetili su ga na puščanu vatru, a ona na očevu pušku u
ormanu. Dečaci nisu smeli da je diraju, bez prisustva odrasli. Vežbali su gañanje ili išli u lov.
Nije bila zaključana. Municija je bila na polici iznad nje.
Ideja se rodila. Rori je pomislio: Mogao bih da probusim rupu u tom čudu. Možda će se
raspući. U glavi mu je blesnula jasna slika balona koji puca kad mu se prinese plamen upaljača.
Bacio je metlu i pojurio u kuću. Imao je mnogo nadahnuća, ali malo rezervi, što je tipično
za pametne ljude (a pogotovo decu). Da je njegov stariji brat došao na sličnu ideju (što nije
mnogo verovatno), pomislio bi: Ako ni avion ni kamion natovaren balvanima u punoj brzini, nisu
mogli da seprobiju kroz nju, kakve šanse ima metak? Razmišljao bi: Već sam kažnjen zbog
neposlušnosti, ovo bi bila neposlušnost na deveti.
Ali... ne, Oliju verovatno to ne bi palo na pamet. Njegove matematičke sposobnosti nisu
prelazile jednostavno množenje.
Rori je već vladao algebrom na nivou koledža. Radio je takve zadatke kao od šale.
Ako bi ga pitali kako bi metak mogao da postigne ono što kamion i avion nisu mogli,
objasnio bi da je udarno dejstvo metka iz vinčesterke mnogo razornije, zato što je sva snaga
usredsreñena na vrhu taneta. Bio je siguran da će upaliti. Ideja je bila neopozivo elegantna kao
svaka matematička j ednačina.
Rori je video svoje nasmešeno (ali ipak skromno) lice na naslovnim stranicama
nacionalnih novina. Biće intervjuisan u Noćnim vestima s Brajanom Vilijamsom.
Sedeće na zelenilom ukrašenoj bini na paradi u njegovu čast, okružen curama vrednim
titule kraljice mature (verovatno u haljinama u bojama državne zastave ili kupaćim kostimima).
Mahaće gomili koja će ga zasipati konfetama. Postaće DEČAK KOJI JE SPASAO ČESTERS
MIL!
Uzeo je pušku iz ormana. Popeo se na hoklicu, da bi dosegao municiju na polici.
Gurnuo je dva metka u magacin (jedan rezervni) i istrčao iz kuće s puškom iznad glave
kao hrabri ustanik (mora se priznati da je aktivirao osigurač, bez trunke razmišljanja). Ključ
jamaha trotočkaša koji nije smeo da vozi visio je u ambaru broj jedan. Držao ga je u zubima dok
je vezivao pušku s nekoliko rastegljivih užadi. Pitao se kakav zvuk će se čuti kad Kupola bude
probijena. Verovatno je trebalo da ponese naušnice za pucanje, s najviše police ormana. Povratak
u kuću nije dolazio u obzir. Nema odustajanja.
Tako vam je s velikim idejama.
Obišao je ambar broj dva. Zastao je za trenutak, da bi ocenio veličinu gomile na polju.
Bio je veoma uzbuñen, ali nije krenuo ka mestu na kom je Kupola presecala drum (tamo gde su
mrlje od jučerašnjih sudara još ružile Kupolu, koja je zbog njih izgledala kao neoprana šoferka).
Možda bi ga neko zaustavio pre nego što je probije. Tada bi, umesto da postane DEČAK KOJIJE
SPASAO ČESTERS MIL, završio kao DEČAK KOJI JE ČITAVU GODINU MASIRAO
KRAVLJE SISE. Prvih nedelju dana bi to radio čučeći. Dupe bi ga suviše bolelo da bi sedeo.
Neko drugi će pobrati lovorike za njegovu sjajnu ideju.
Vozio je dijagonalom putanjom, koja će ga odvesti do Kupole petsto metara od šatora.
Znaće gde da stane po liniji polegle trave, koju su načinile crknute ptice.
Video je kako se vojnici s druge strane prepreke okreću ka brundajćem motoru.
Čuo je uznemirene uzvike vernika na vašaru. Pojanje religioznih pesama je polako
utihnulo.
Najteže mu je pao otac, koji je mahao prljavom džon dir kapom i urlao: „RORI,
PROKLETSTVO, STANI!“
Otišao je predaleko da bi se sad zaustavio. Možda je bio dobar sin, ali nije hteo da stane.
Trotočkaš je pregazio humku. Dečak je poskočio na sedištu. Držao se obema rukama i smejao
kao mahnit. Okrenuo je svoju dir kapu naopako. Nije ni znao da je to učinio. Trotočkaš se nagnuo
i odlučio da ostane uspravan. Gotovo da je stigao do odredišta. Neki vojnik je urlao na njega da
stane.
Rori je to i učinio. Zaustavio se tako naglo da se gotovo prebacio preko upravljača.
Zaboravio je da ubaci prokleti menjač u neutralni položaj. Vozilo se trznulo napred i
udarilo u Kupolu, pre nego što se umirilo. Rori je čuo škripu metala i lomljenje stakla na
farovima.
Vojnici s druge strane barijere su popadali, u strahu da ne budu pregaženi trotočkašem.
Oko je slalo snažne signale mozgu, nesvesno nevidljive prepreke. U živom zidu s druge strane
otvorila se velika šupljina. Vojnici su tako prištedeli napor Roriju da im objasni kako je
neophodno da se odmaknu od mesta moguće eksplozije. Hteo je da postane heroj, ali ne i da
nekog povredi ili ubije.
Morao je da požuri. Najbliži ljudi su bili na parkiralištu i ispod šatre za veliku letnju
rasprodaju. Trčali su ka njemu kao bez duše. Otac i brat su bili meñu njima.
Obojica su mu urlajući nareñivali da odustane od svog nauma.
Oslobodio je pušku elastičnih konopaca. Naslonio je kundak na rame i naciljao na
nevidljivu prepreku, metar i po iznad tri crknuta vrapca.
„Nemoj sinko, toje loša ideja“, povikao je jedan od vojnika.
Rori nije obraćao pažnju na njega, zato što je ideja bila dobra. Ljudi iz šatre i s parkirališta
su bili sve bliži. Neko, Lester Kogins, koji je trčao mnogo brže nego što je svirao gitaru, povikao
je: „U ime boga, sinko, ne čini to!“ Rori je povukao obarač. Nije, samo je pokušao. Zaboravio je
da otkoči osigurač.
Pogledao je preko ramena i ugledao visokog, vitkog sveštenika iz otkačene crkve.
Pretrčao je njegovog porumenelog, zadihanog oca. Košulja e lepršala za njim. Razrogačio
je oči. Kuvar iz Divlje ruže Rouz bio je odmah iza njega. Prišli su na šezdeset metara. Činilo se
da je prečasni tek ubacio u četvrtu.
Rori je otkočio osigurač.
„Nemoj, sinko, nemoj, povikao je vojnik. Čučao je s druge strane Kupole s podignutim
rukama.
Dečak je prenebregao upozorenje. Tako vam je to s velikim idejama. Opalio je.
Ispalio je, na svu nesreću, savršen hitac. Tane je udarilo pravo u Kupolu. Odbilo se i
vratilo kao gumeni metak na uzici. Rori nije osetio bol, kad su mu se dva metalna delića zarila u
levo oko i mozak. Krv je briznula. Curila mu je kroz prste, kad je pao na kolena, stiskajući lice.
„Slep sam! Slep sam!“, vrištao je dečak. Lester je pomislio na stihove iz svete knjige na
kojima se prošle večeri zaustavio: Ludilo,
.....slepota i besnilo.
„Slep sam! Slep sam!“
Lester je sklonio dečakove ruke i ugledao crvenu, zjapeću rupu. Ostaci oka su visila na
Rorijevom obrazu. Okrenuo je glavu ka svešteniku. Razmrljani ostaci su kanuli na travu.
Lester je nakratko zagrlio dečaka, pre nego što ga je njegov otac razdvojio od njega.
Dobro je. Ovo je moralo da se desi. Lester je zgrešio i molio Boga da mu pokaže put ka spasenju.
Svevišnji mu je uslišio molitvu. Znao je šta mu je činiti zbog greha na koji ga je naveo Džejms
Reni.
Slepi dečak mu je pokazao put.

I OD GOREG IMA GORE
Rasti Everet će se najduže sećati gungule. Pred očima bi mu se uvek ukazala zapanjujuće
jasna slika nagog torza prečasnog Koginsa: avetinjsko beličaste kože i isturenih rebara.
Barbi je sve video, možda zbog zadatka kom se posvetio po naredbi pukovnika Koksa.
Njegovo najupečatljivije sećanje nije se ticalo Koginsa bez košulje, već Melvina Sirlsa koji je
pokazivao na njega, blago nagnute glave. Govor tela se mogao protumačiti kao nismo još gotovi,
sunašce.
Ono čega su se svi sećali, ono što je najtačnije prikazivalo situaciju u kojoj se grad našao,
behu očevi krici. Urlao je grleći ranjenog, krvavog sina. Njegova mati je vrištala: „Da lije s njim
sve u redu, Oldene? DA LI JE S NJIM SVE U REDU?‘ dok se gegala ka mestu nesreće, s
najmanje trideset kilograma viška.
Barbi je gledao kako se Rasti Everet probija kroz obruč radoznalaca kako stiže do Oldena
i Lestera, koji su klečali oko povreñenog dečaka. Otac je grlio sina. Prečasni Kogins je zevao,
razjapljenih usta. Podsećala su na vrata s razvaljenim šarkama. Rastijeva žena je bila pored njih.
Lekarski pomoćnik se bacio na kolena izmeñu Oldena i Lestera. Pokušao je da skloni dečakove
ruke s lica.
Barbi se nije iznenadio kad je video kako ga je Olden snažno udario pesnicom. Krv je
potekla iz medicinarevog nosa.
„Nemoj! Pusti ga da pomogne!, vikala je Rastijeva supruga.
Linda, pomislio je Barbi. Zove se Linda. Ona je policajka.
„Nemoj, Oldene! Nemoj! Linda je spustila ruku na farmerovo rame. Okrenuo se,
očigledno spreman da i nju opauči. Na njegovom licu nije bilo ni trunke razuma.
Preobrazio se u raspamećenu životinju koja brani mladunče. Barbi je krenuo napred da ga
uhvati za ruku, ako zamahne. Sinula mu je bolja ideja.
„Potreban nam je bolničar!, povikao je. Uneo se Oldenu u lice. Pokušao je da mu ukloni
Lindu iz vidnog polja. „Bolničar! Bolničar! Bolni...
Neko ga je uhvatio za kragnu i cimnuo unazad. Jedva da je imao vremena da opazi Mela
Sirlsa, jednog od Džuniorovih drugara, i da shvati da on nosi plavu košulju i značku. Od ovog
nema ničeggoreg, pomisli Barbi. Sirls ga je, kao da hoće da mu pokaže da se prevario, udario
pesnicom po licu, kao što ga je on opaučio one noći na parkiralištu. Promašio je Barbijev nos,
koji je verovatno ciljao. Spljoštio mu je usne o zube.
Sirls je zamahnuo pesnicom, da ga ponovo udari, kad ga je Džeki Vetington, njegova
nevoljna partnerka, uhvatila za ruku. „Ne čini to!, povikala je. „Policajče, ne čini to!“
Neizvesnost je visila u vazduhu, sve dok Oli Dinsmor, u stopu praćen uplakanom,
zajapurenom majkom, nije prošao izmeñu njih i odbacio Sirlsa korak unazad.
Sirls je spustio ruku. „Dobro, rekao je. „Nalaziš se na mestu zločina, šupčino.
Ometaš istragu ili tako nešto.
Barbi je obrisao krvava usta gornjim delom dlana i pomislio: Biće igore. Toje najgore što
ovo nije najgore.
Rasti je čuo samo kako Barbi urla: Bolničar. Ponovio je to. „Bolničar, gospodine
Dinsmor. Ja sam bolničar, Rasti Everet. Dobro me poznajete. Dopustite mi da pregledam vašeg
dečaka.
„Pusti ga, Odene!, zavapila je Šeli. „Pusti ga da se pobrine za Rorija! Olden je olabavio
stisak oko dečaka, koji se ljuljao napred nazad, na kolenima. Rori je ponovo pokrio lice rukama.
Rasti ga je uhvatio za ruke. Polako, polako ih je povukao dole. Nadao se da neće videti ono od
čega je strahovao. Očna duplja je bila krvava i prazna. Iz nje je tekla krv. Mozak iza nje je bio
teško oštećen.
Preostalo, nevideće oko je zurilo u nebesa, u ništa.
Rasti je počeo da skida košulju, ali je sveštenik već nudio svoju. Gornji deo Koginsovog
beličastog, mršavog i crvenim brazdama ispresecanog tela obilato se znojio. Nudio mu je košulju.
„Ne, reče Rasti. „Iscepaj je, iscepaj.
Lester nije odmah shvatio šta se od njega traži. Pribrao se i rascepio košulju po sredini.
Pristizao je i ostatak policijskog kontigenta. Neki od iskusnih policajaca Henri Morison, Džordž
Frederik, Džeki Vetington, Fredi Denton doviknuli su novim specijalnim zamenicima da
pomognu i odmaknu gomilu, da naprave malo mesta. Novi čuvari reda su ih poslušali. Poletno su
se bacili na posao. Neki radoznalci su oboreni. Meñu njima je bila i čuvena mučiteljica braca
Samanta Buši. Nosila je Litl Voltera u elastičnoj nosiljci na grudima. Oboje su zapištali kad je
tresnula na zadnjicu. Džunior Reni ju je preskočio i ne pogledavši je. Zgrabio je Rorijevu majku.
Pokušao je da je podigne, dok ga Fredi Denton nije zaustavio.
„Nemoj, Džuniore, nemoj! To je dečakova majka! Pusti je!“
„Policijska brutalnost!“, drečala je Semi Buši s mesta na kom je ležala na travi.
„Policijska brutalnost...
Džordžija Ru, najmlaña zamenica u policijskoj stanici Pitera Randolfa, stigla je s
Karterom Tibodijem (držali su se za ruke). Stala je na Semine grudi i rekla:
„Umukni, lezbačo.“
Džunior je pustio Rorijevu majku i stao pored Mela, Kartera i Džordžije. Napadno su
odmeravali Barbija. Džunior im se pridružio. Pomislio je da je kuvar kao prokleti novčić koji se
stalno pojavljuje i da bi Baarbi izgledao opasno dobro u ćeliji pored Štrokavog Sema. Palo mu je
na pamet da mu je policijski posao oduvekbio suñen. Nesumnjivo mu je pomogao oko
glavobolje.
Rasti je uzeo polovinu Lesterove razderane košulje. Iscepao je napola. Smotao je krpu i
prislonio preko zjapeće rane na dečakovom licu. Promenio je mišljenje i rekao ocu: „Pritisni je...“
Jedva je govorio. Grlo mu je bilo puno krvi iz polomljenog nosa. Trznuo se.
Okrenuo je glavu i ispljunuo grudvicu krvi na travu. Pokušao je opet. „Pritisni je na ranu.
Stavi ruku na zadnji deo njegovog vrata i stisni“ Omamljeni ali svesni Olden Dinsmor ga je
poslušao. Improvizovana gaza je odmah pocrvenela, ali je dečakov otac i pored toga ostao miran.
Malo posla uvek pomaže. Obično je tako.
Rasti je uzeo preostalo parče košulje od Lestera. „Još!“, rekao je. Prečasni je počeo da
cepa košulju u manje komade. Rasti je podigao Dinsmorovu ruku i sklonio prvu, vlažnu i
beskorisnu gazu. Šeli Dinsmor je vrisnula kad je videla praznu očnu duplju. „O, moj dečače! Moj
dečače!“ Piter Randolf je dotrčao. Huktao je i stenjao.
Ipak je bio daleko ispred Big Džima, koji je zbog oslabele čuke tapkao po pašnjaku za
ostalima, koji su dobrano izgazili polje. Mislio je kako se pilmik na poljani preobrazio u
papazjaniju. Okupljanja će odsad biti moguća samo uz dozvolu. Ako bude odlučivao o tome (a
hoće, vazda je tako bilo), do dozvola će se teško dolaziti.
„Pomerite ove ljudi unazad!“, zarežao je Randolf na policajca Morisona. Nastavio je kad
se Henri okrenuo: „Povucite se nazad, ljudi! Dajte im malo vazduha!“ Gomila je lagano
uzmicala. Barbi je ostao. „Gosgodine Everet... Rasti... da li vam je potrebna pomoć? Kako ste?“
„Dobro sam“, reče Rasti. Barbi je na njegovom licu video sve što je hteo da zna.
Medicinar je bio dobro, ako se izuzme razbijeni nos. Dečak nije, niti če ikad biti, čak i da
preživi. Rasti je prislonio svežu gazu na dečakovu krvavu očnu duplju.
Stavio je očevu ruku preko nje. „Uhvati ga za vrat“, rekao je. „Snažno pritisni.
Snažno“
Barbi je počeo da uzmiče. Dečak je u taj mah progovorio.
„Noć veštica. Ne možeš... ne možemo...“
Rasti se ukočio dok je savijao još jednu krpu u gazu. Najedanput se vratio u ćerkinu
spavaću sobu. Čuo je Dženelin vrisak. „Velika bundeva je kriva!“ Podigao je pogled ka Lindi. I
ona je čula. Krv je napuštala njene jedre obraze.
Raširila je oči.
„Linda!“, dreknuo jeRasti. „Uzmi vokitoki! Pozovi bolnicu! ReciTviču da pošalje
ambulantna...“
„Požar“, vrisnuo je Rori Dinsmor visokim, drhtavim glasom. Lester se zablenuo u njega,
kao Mojsije u plamteći grm. „Požar! Autobus gori! Svi vrište! Čuvajte se Noći veštica.
Gomila je ćutke slušala dečakove krike. Čak ga je i Džim Reni čuo kad je stigao do ruba
svetine i počeo da se lakta kroz nju.
„Linda!“, povika Rasti. „Dohvati vokitoki! Ambulantna kola su nam neophodna.
Zurila je ispred sebe, kao da je neko snažno udario dlanom o dlan ispred njenog nosa.
Strgla je vokitoki s pojasa.
Rori se zakotrljao po izgaženoj travi. Zadrhtao je.
„Šta se dešava? To je bio otac.
„O, dragi bože, on umire. To je bila majka.
Rasti je prevrnuo uzdrhtalog dečaka koji se bacakao (pokušao je da ne misli na Dženel
dok je to radio, ali je to bilo nemoguće). Rastvorio mu je vilice da bi mu oslobodio disajne
puteve.
„Hajde, ćale“, obratio se Oldenu. „Ne napuštaj me. Stisni mu vrat. Pritisni zavoj na ranu.
Zaustavimo krvarenje.“
Rizikovao je da pritiskanjem dublje utisne krhotine koje su izbile dečaku oko.
Kasnije će o tome brinuti, ako dečak ne izdahne na poljani.
Neki vojnik je konačno progovorio. Bio je blizu, a tako daleko. Tek što je izašao iz
tinejdžerskog doba. Izgledao je prestrašeno i tužno. „Pokušali smo da ga zaustavimo. Nije hteo da
sluša. Ništa nismo mogli učiniti.“ Pit Friman je počastio mladog ratnika gorkim osmehom, dok
mu se nikon klatio na kaišu, u visini kolena. „Mislim da nam je to jasno. Ako i nismo znali pre
ovoga, sad znamo.“
Mel Sirls je zgrabio Barbija za ruku, pre nego što se kuvar izgubio u gomili.
„Skidaj ruke s mene, tiho će Barbi.
Sirls je iskezio zube, u nečem što je trebalo da bude osmeh. „Samo u tvojim snovima,
ništače. Podigao je glas. „Šefe! Hej, šefe!
Namršteni Piter Randolf nestrpljivo se okrenuo ka njemu.
„Ovaj tip mi je smetao dok sam pokušavao da raščistim gužvu. Mogu li da ga uhapsim?
Randolf je otvorio usta, verovatno je hteo da kaže Ne traćimoje vreme. Zatim se osvrnuo
oko sebe. Džim Reni je konačno stigao do grupice koja je posmatrala kako Everet pomaže
dečaku. Odmerio je Barbija kao zmija žabu. Pogledao je Randolfa i gotovo neprimetno klimnuo.
Melu to nije promaklo. Još šire se nacerio. „Džeki? Htedoh reći, policajko Vetington?
Mogu li da pozajmim vaše lisice?
Džunior se cerio sa ostatkom družine. To je bilo bolje nego da gleda dečaka koji krvari, i
mnogo bolje od nadziranje gomile bogomoljaca i dupeglavaca s transparentima. „Došla maca na
vratanca, Barbi reče Džunior.
Džeki je bila sumnjičava. „Pite htela sam da kažem, šefe mislim da je čovek samo
pokušavao da po...
„Stavi mu lisice, reče Randolf. „Kasnije ćemo videti šta jeste, a šta nije hteo. U
meñuvremenu, želim da ovaj metež prestane. Podigao je glas. „Gotovo je, narode!
Zabavili ste se. Vidite kako se to završilo! A sad svi kućama.
Džeki je skinula plastične lisice s pojasa (nije nameravala da ih preda Melu Sirlsu), kad je
Džulija Šamvej progovorila. Stajala je iza Randolfa i Big Džima (u stvari, drugi gradski otac je
odgurnuo na putu ka središtu dogañaja).
„Ne bih to radila, Randolfe, ako ne želite da policija bude izvrgnuta ruglu na naslovnoj
strani Demokrata. Osmehnula se svojim Mona Liza osmehom. „Tako brzo po vašem stupanju na
najodgovorniju dužnost u gradu.
„O čemu to govorite?, pitao je Randolf. Još dublje se namrštio. Niz ružnih pukotina mu je
osvanuo na licu.
Džulija je podigla fotoaparat. Nešto stariji od Frimanovog. „Imam priličan broj fotografija
na kojima se lepo vidi kako gospodin Barbara pomaže Rastiju Everetu oko ranjenog dečaka i
kako policajac Sirls hvata gospodina Barbaru bez opravdanog razloga... Imam jednu na kojoj
policajac Sirls udara gospodina Barbaru u usta. Takoñe bez opravdanih razloga. Nisam neki
fotograf, ali ta je zaista dobra. Hoćete li da je vidite, šefe? Možete, aparat je digitalan.
Barbi joj se divio, zato što je mislio da blefira. Zašto je držala poklopac fotoaparata u
levoj ruci, kao da ga je upravo skinula, ako je sve dosad fotografisala?
„Laže, šefe, reče Mel. „Pokušao je da me udari. Pitajte Džuniora.
„Mislim da se na mojim fotografijama jasno vidi da je mladi gospodin Reni bio zauzet
smirivanjem gomile i okrenut leñima kad je udarac zadat, reče Džulija.
Randolf je ošinuo pogledom. „Mogu da vam oduzmem aparat, rekao je. „Kao dokazni
materijal.
„Naravno da možete, hitro se složila s njim. „Pit Friman će slikati kako to radite.
Možete uzeti i njegov aparat... ali će svi videti šta ste učinili.
„Na čijoj ste vi strani, Džulija?, pitao je Big Džim. Osmehnuo se najsvirepijim osmehom,
kao ajkula koja se sprema da zagrize pozamašnu zadnjicu nekog plivača.
Džulija mu je uzvratila osmehom, samo što je njen bio nevin i začuñen kao dečji.
„O kakvim stranama govorite, Džejmse? Ima li ovde strana izuzev one, pokazala je na
vojnike, „i ove?
Big Džim je razmišljao. Osmehnuo se i gadljivo mahnuo Randolfu.
„Mislim da ćemo vam ovog puta progledati kroz prste, gospodine Barbara, reče Randolf.
„Teško je snaći se u ovoj gužvi.
„Hvala vam, reče Barbi.
Džeki je uhvatila gnevnog partnera za ruku. „Hajdemo, zameniče Sirls. Gotovo je s ovom
predstavom. Pomerimo ove ljude unazad.
Krenuo je s njom, ali ne pre nego što se okrenuo ka Barbiju. Popreko ga je pogledao i
pripretio prstom. Poručio mu je: Nismo gotovi, sunašce.
Pojavili su se Romeovi pomoćnici Tobi Mening i Džek Evans. Nosili su improvizovano
nosilo od šatorskog krila i šipki za šator. Romi je zaustio da pita šta to doñavola rade, ali se hitro
predomislio. Nek rade šta hoće, piknik je ionako gotov.
Narod se vratio u automobile. Svi su hteli da krenu u isti mah. Predvidljivo, pomisli Džo
Maklači. Savršeno predvidljivo. Većina policajaca je bila zauzeta raspetljavanjem saobraćajne
gužve, iako je čak i gomila klinaca (Džo je stajao s Benom Drejkom i Nori Kalvert) mogla da
zaključi kako novi i unapreñena petorka ne znaju šta rade. Gorke kletve su ispunile vrelu poljanu
(„Zar ne možeš dapomeriš to jebeno čudo NAPRED). Nije bilo besomučnog trubljenja, uprkos
gužvi. Većina ljudi je verovatno bila previše tužna da bi pravila buku.
Beni reče: „Pogledajte te idiote. Koliko litara benzina će ispustiti kroz auspuhe?
Ponašaju se kao da raspolažu neiscrpnih zalihama.
„Tako je“, reče Nori, žilava curica, palanačka buntovnica s dugom kikom. Sad je bila
bleda, tužna i uplašena. Uhvatila je Benija za ruku. Srce Strašila Džoa se slomilo i namah
sastavilo kad je uhvatila i njega.
„Eno tipa koji je zamalo uhapšen“, reče Beni i pokaza slobodnom rukom. Barbi je s
novinarkom žurio preko polja, ka improvizovanom parkiralištu. Šezdesetak ljudi je radilo to isto.
Neki su malodušno vukli transparente.
„Neustrašiva reporterka nije fotografisala“, rekao je Strašilo Džo. „Stajao sam iza nje.
Stvarno je lukava.“
„Jašta je“, reče Beni, „ali ne bih voleo da budem na njegovom mestu. Pajkani mogu da
rade šta hoće, dok se ovo sranje ne završi.“ Džo se slagao s njim. Novi policajci nisu bili naročito
dobri momci. Džunior Reni, na primer. Priča o hapšenju Štrokavog Sema se brzo širila gradom.
„Šta si rekao?“, Nori je pitala Benija.
„Ništa. Zasad je sve u redu.“ Razmišljao je. „Situacija je prilično dobra. Ali, ako se ovo
nastavi... setite se Gospodara muva?“ Knjiga je bila u školskoj lektiri.
Beni je recitovao: „’Ubijte svinju. Prerežite joj grkljan. Prekoljite je’ Narod policajce
zove svinjama. Reći ću vam šta mislim, pajkanipostaju svinje kad se nañu u dubokom sranju.
Možda zato što se i oni plaše.“ Nori Kalvert se rasplakala. Strašilo Džo ju je obgrlio. Učinio je to
pažljivo, kao da strepi da će oboje eksplodirati. Zagrlila ga je i zarila se licem u njegovu košulju.
Obuhvatila ga je jednom rukom, zato što je drugom još uvek držala Benija. Džo je
pomislio da u životu nije osetio ništa uzbudljivije od njenih suza koje mu natapaju košulju.
Prekorno je pogledala Benija preko Džoovog ramena.
„Izvini“, reče Beni. Potapšao je po leñima. „Nemoj da se plašiš.“
„Ostaoje bez oka! kriknula je. Reči su se gubile u Džoovim grudima. Pustila ga je.
„Ovo više nije zabavno. Ovo nije nimalo zabavno.“
„Nije.“ Džo je govorio glasom čoveka koji je upravo otkrio najveću istinu. „Nije.“
„Pogledajte“, rekao je Beni. Video je ambulantna kola. Tvič se truckao preko
Dinsmorovog polja. Crvena svetla su bleštala na krovu. Njegova sestra, vlasnica Divlje ruže
Rouz, išla je ispred njega. Vodila ga je oko najgorih rupčaga.
Ambulantna kola na poljani, pod sjajnim popodnevnim nebom u oktobru: to je bio
poslednji udarac.
Strašilu Džou više nije bilo do protesta, niti do odlaska kući.
Hteo je samo jedno, da napusti grad.
Džulija je sedela za volanom svog automobila. Nije palila motor. Zato bi traćila benzin,
kad će još dugo ostati na parkiralištu. Nagnula se preko Barbija i otvorila odeljak za rukavice.
Izvadila je staru kutiju cigareta. „Čuvam ih za slučaj nužde, rekla mu je. „Hoćeš li jednu?
Odmahnuo je glavom.
„Da li će ti smetati što pušim? Mogu da sačekam.
Ponovo je odmahnuo glavom. Upalila je cigaretu i ispustila dim kroz otvoreni prozor. Još
je bilo toplo. Pravo miholjsko leto. Ali neće tako doveka biti. Vreme će, najkasnije za nedelju
dana, postati nevaljašno, kako stari ljudi kažu. Možda i neće, pomislila je. Ko bi, doñavola,
mogao znati? Nije sumnjala da bi se meteorolozi rado pozabavili mikroklimom ispod Kupole,
ako duže opstane. S kakvim rezultatima? Jode s Vremenskog kanala ionako ne mogu da predvide
pravac prostiranja snežne oluje. Ti ljudi, po Džulijinom mišljenju, ne zaslužuju više poverenja od
onih što danima mudruju o političkim pitanjima za seratorskim stolom Divlje ruže Rouz.
„Hvala ti što si se zauzela za mene, rekao je. „Izvukla si me iz nevoIje.
„Dobro me slušaj, srce. Ni izdaleka se nisi izvukao. Šta ćeš da radiš sledećeg puta?
Da li je tvoj prijatelj Koks zvao AUGS? Možda su se zainteresovali za tvoj slučaj, ali
sumnjam da će bilo ko iz portlandske kancelarije u skorije vreme obići Česters Mil.
„Nemoj da budeš takav pesimista. Kupola će možda večeras biti razneta na komade ili će
jednostavno nestati. Ko zna šta će biti?
„Ne bih se kladila. Ovo je maslo vlade, nečije vlade. Sigurna sam da pukovnik Koks to
zna.
Barbi je ćutao. Verovao je Koksu kad je rekao da američka vlada nije odgovorna za
Kupolu. Ne zato što je pukovnik bio vredan svakog poverenja, već zato što je Barbi mislio da
nijedna zemlja, pa ni Amerika nema takvu tehnologiju. Ali, šta je on znao? Poslednji put je pretio
uplašenim Iračanima. Nekoliko puta im je prislonio pištolj na glavu.
Džuniorov prijatelj Frenki Deleseps je pomagao u regulisanju saobraćaja na
Stodevetnaestici. Nosio je plavu policijsku košulju preko farmerki.
U stanici verovatno nije bilo pantalona za njega. Bio je visok kurvin sin. Džulija se stresla
kad je videla pištolj na njegovom boku. Bio je manji od službenih glokova.
Verovatno je bio njegov. Ali, pištolj je pištolj.
„Šta ćeš da radiš ako neko od Hitlerove mladeži navali na tebe?“, pitala ga je, gledajući u
Frenkijevom pravcu. „Oprosti se s žalbama na policijsku brutalnost, ako te odvedu i odluče da
završe započeti posao. U gradu ima samo dva advokata.
Jedan je senilan, a drugi vozi sportski automobil kupljenog od Džima Renija sa žešćim
popustom. Tako sam čula. „Znam da brinem o sebi.“
„Uh, mačo.“
„Šta se dešava s vanrednim brojem tvojih novina? Razumeo sam da će prošle noći biti
gotove.“
„Tehnički gledano, otišao si jutros. I da, gotove su. Nekoliko prijatelja, Pit i ja
postaraćemo se da budu podeljene. Nisam htela da ih delim po praznom gradu.
Hoćeš li da budeš raznosač novina?“
„Hteo bih, ali moram da napravim zilion sendviča. Večeras služimo samo hladnu hranu.“
„Možda ću svratiti.“ Odbacila je polupopušenu cigaretu kroz prozor. Posle kraćeg
oklevanja izašla je napolje i zgazila opušak. Požar na pašnjaku bio bi problem, pogotovo kad se
zna da su nova vatrogasna vozila u Kasl Roku.
„Svratila sam do kuće šefa policije Perkinsa“, rekla je, kad je sela za volan.
„Izuzev što je to sad samo Brendina kuća.“
„Kako je ona?“
„Grozno. Složila se kad sam joj rekla da bi hteo da je vidiš, iako nisam objasnila zašto.
Najbolje je da odeš kad padne mrak. Pretpostavljam da je tvoj prijatelj nestrpljiv...“
„Prestani da zoveš Koksa mojim prijateljem, kad dobro znaš da on to nije.“ Ćutke su
gledali kako unose ranjenog dečaka u zadnji deo ambulantnih kola. I vojnici su gledali isti prizor,
verovatno kršeći nareñenja. Džulija ih je zbog toga posmatrala s više blagonaklonosti.
Ambulantna kola su odmicala po poljani, s upaljenim svetlima.
„To je grozno“, rekla je slabašnim glasom.
Barbi joj je spustio ruku preko ramena. Ukočila se i odmah zatim opustila. Gledala je
pravo ispred sebe na ambulantna kola, koja su skretala na Stodevetnaesticu.
Rekla je: „Šta ću ako mi zatvore radnju, prijatelju moj? Šta ću ako Roni i njegov policajac
poslušnik odluče da zabrane moje novine?“
„To se neće desiti“, rekao je Barbi. Nije bio siguran. Ako se ovo produži, svaki dan u
Ćesters Milu mogao bi postati Dan kad je sve moguće.
„Ona ima nešto drugo na umu“, reče Džulija Šamvej.
„Gospoña Perkins?“
„Tako je. Vodile smo veoma neobičan razgovor.“
„U žalosti je za mužem, reče Barbi. „Tuga čini ljude neobičnim. Javio sam se Džeku
Evansu, žena mu je juče umrla, nakon spuštanja Kupole. Pogledao me je kao da me prvi put vidi,
iako mu od prošlog proleća služim znamenitu pitu sa sirom.
„Brendu Perkins sam upoznala još kad je bila Brenda Mors, reče Džulija. „Znamo se
gotovo četrdeset godina. Mislila sam da će mi reći šta je muči... ali nije.
Barbi je pokazala na put. „Mislim da možeš da poñeš.
Džulijin mobilni telefon je zazvonio baš kad je upalila motor. Zamalo što nije ispustila
torbu, u nastojanju da ga se dokopa. Ubrzo ga je predala Barbiju s ironičnim osmehom. „Za vas
je, šefe.
Bio je to Koks. Imao je šta da kaže. Prilično toga, ako ćemo pravo. Barbi ga je prekinuo
da bi ga obavestio o onom što se desilo dečaku, kog su sad vozili u Keti Rasel. Pukovnik nije
povezao priču Rorija Dinsmora s onim što se dešavalo, ili nije to hteo. Učtivo ga je saslušao i
nastavio. Kad je završio, postavio je pitanje koje bi za Barbija bilo zapovest, da je još nosio
uniformu i bio pod njegovom komandom.
„Gospodine, shvatam šta tražite, ali ne razumete... ovdašnju političku situaciju i moju
ulogu u njoj. Imao sam nekih problema, pre spuštanja Kupole i...
„To nam je u potpunosti poznato, reče Koks. „Sukobili ste se sa sinom drugog gradskog
oca i njegovim prijateljima. U dosijeu piše da ste za dlaku izbegli hapšenje.
Dosije. Ima moj dosije. Nek mije bog u pomoći.
„Skupili ste iscrpne informacije, reče Barbi, „dopustite mi da vam dam još koju.
Prvo, šef policije koji je sprečio da budem uhapšen umro je na Stodevetnaestici, nedaleko
od mesta na kom se sad nalazim...
Barbi je čuo tiho šuštanje papira u njemu nedostupnom delu sveta. Poželeo je da zadavi
pukovnika Džejmsa O. Koksa golim rukama, samo zato što pukovnik može da ode do Meka kad
god mu padne na pamet, a on, Del Barbara, ne može.
„I to nam je poznato, reče Koks. „Problem s pejsmejkerom.
„Kao drugo, nastavio je Barbi, „novi šef policije je dobar pajtos s najmoćnijim gradskim
ocem. Zajedno su izabrali nove zamenike. Odlučili su se za tipove koji su pokušali da me prebiju
na parkiralištu lokalnog noćnog kluba.
„Savladaćete te prepreke, zar ne? Pukovniče?“
„Zašto me zovete pukovnikom? Vi ste pukovnik.“
„Primite moje čestitke“, reče Koks. „Ne samo da ste vraćeni u oružane snage već ste
dobili i vrtoglavo unapreñenje.“
„Ne!“, povika Barbi. Džulija ga je zabrinuto posmatrala, ali on to nije opažao. „Ne, ne
želim to!“
„Možda, ali je unapreñenje gotova stvar“, staloženo će Koks. „Poslaću papire
elektronskom poštom, na adresu tvoje prijateljice, urednice, pre nego što prekinemo sve
internetveze gradića sa spoljnim svetom.“
„Da ih prekinete? Ne možete ih prekinuti!“
„Predsednik je potpisao sve neophodne papire. Hoćete li i njemu da kažete ne?
Čuo sam da zna da bude baksuz, kad mu se neko usprotivi.“ Barbi je ćutao. Mozak mu je
grozničavo radio.
„Morate da posetite gradske oce i šefa policije“, reče Koks. „U obavezi ste da im kažete
da je predsednik proglasio vanredno stanje na teritoriji Česters Mila i da ste vi odgovorni oficir.
Siguran sam da ćete se u početku suočiti s otporom.
Informacije koje ćete dobiti od mene pomoći će vam da se učvrstite kao spona grada sa
spoljašnjim svetom. Znam da umete da budete ubedljivi. U Iraku sam se lično uverio u vaše
sposobnosti.“
„Gospodine“, rekao je, „ne poznajete ovdašnju situaciju.“ Prošao je rukom kroz kosu.
Uvo ga je bolelo od prokletog mobilnog telefona. „Razumeli ste ideju Kupole, ali ne i ono što se
dogaña pod njom. Prošlo je manje od trideset časova.“
„Pomozite mi da razumem šta se tamo dogaña.“
„Rekli ste mi šta predsednik hoće od mene. Kako bi bilo da ga pozovem i da mu kažem da
me poljubi u ružičasto dupe?“
Džulija ga je užasnuto posmatrala. To ga je nadahnulo.
„Šta bi bilo ako bih mu rekao da sam Al kaidina krtica i da imam zadatak da ga smaknem
jednim hicem u glavu. Šta kažete na to?“
„Poručniče Barbara, htedoh reći pukovniče Barbara. Dovoljno ste rekli.“ Barbi nije delio
njegovo mišljenje. „Da neće da pošalje FBI da me uhapsi? Tajnu službu?
Prokletu Crvenu armiju? Ne, gospodine. Neće moći.“
„Planiramo da to izmenimo, što ću vam objasniti.“ Koks više nije zvučao opušteno i
raspoloženo, kao da govori sa starim prijateljem.
„Ako se to desi. Slobodno pošaljite agente iz federalne agencije po vašem izboru, da me
uhapse. Ko će me ovde slušati, ako ostanemo odsečeni od sveta? Vreme je da shvatite: ovaj grad
se otcepio, ne samo od Amerike, već od čitavog sveta. Ništa ne možemo učiniti povodom toga,
kao ni vi.“ Koks je tiho progovorio:
„Pokušavamo da vam pomognemo.“
„Gotovo da sam vam poverovao. Ali, da li će vam još neko poverovati? Kad narod ovde
pogleda kakvu pomoć dobija u zamenu za plaćeni porez, vidi samo vojnike koji stražare oko njih
okrenuti leñima. To je ñavolski jasna poruka.
„Mnogo pričate za nekog ko je rekao ne.
„Nisam rekao ne. Zamalo što me nisu uhapsili. Ne verujem da ću uspeti da se proglasim
za privremenog diktatora.
„Šta bi se desilo ako bih pozvao prvog gradskog oca... kako se ono zvaše...
Sandersa... i kad bih mu rekao...
„Na to sam mislio kad sam vam rekao koliko malo poznajete ovdašnje prilike. Ovo veoma
liči na Irak, samo što ste ovaj put u Vašingtonu, a ne na terenu. Zaključujem da ste neupućeni,
kao i drugi vojnicimastiljari. Čitajte s mojih usana, gospodine: nedovoljno podataka je gore od
potpunog nedostatka podataka.
„Ograničeno znanje je opasno, sneno reče Džulija.
„S kim da razgovaramo, ako Sanders nije prava osoba?
„Obratite se Džejmsu Reniju. On je drugi gradski otac. On je lokalni Bos Hog.
Koks se oglasio posle kraće pauze. „Možda ćemo vam ostaviti internet. Neki od nas misle
da bi prekid elektronskih veza bio preterana reakcija.
„Otkud to?, pitao je Barbi. „Zar vam nije jasno da će, ako nam dopustite da ostanemo na
netu, tetka Sarin recept za hleb s brusnicom pre ili kasnije procuriti u javnost?
Džulija se uspravila. Usnama je oblikovala reči: Hoće da nam ukinu internet?
Barbi je podigao prst, to je značilo: Čekaj.
„Slušajte me, Barbi. Kako bi bilo da nazovemo tog Renija i da mu kažemo da internet
mora da ide, žao nam je, krizna su vremena, zahtevaju izuzetne mere, i tako dalje, i tako dalje.
Mogao bi da ga ubediš u svoj značaj, tako što ćeš nas ubediti da se predomislimo.
Barbi je razmišljao. Možda će to upaliti. Bar izvesno vreme, a možda i neće.
„Sem toga, raspoloženo će Koks, „bićete u prilici da im saopštite važnu vest. Na taj način
ćete možda spasti nekoliko glava, ali ćete sigurno sprečiti da narod strepi za goli život.
Barbi je rekao: „Hoću da telefoni rade, baš kao i internet.
„Teško. Možda ću moći da vam sačuvam net, ali... slušajte me, čoveče. U komitetu koji
rukovodi ovih haosom sede bar petorica Kertisa Lemeja3. Što se njih tiče, svi u Česters Milu su
teroristi, dok se drugačije ne dokaže.“
„ A šta ti takozvani teroristi mogu učiniti nažao Americi? Da se ne plašite da će bombaš
samoubica razneti Kongregacionu crkvu?
„Barbi, nemojte meni da objašnjavate takve stvari.
Verovatno je govorio istinu.
„Da li ćete uspeti?
„Čućemo se još povodom toga. Ne preduzimajte ništa dok vas ne pozovem.
Moram da razgovaram s udovicom šefa policije.
Koks nije odustajao. „Nadam se da nikom nećete govoriti o cenkanju oko interneta?
Barbi se ponovo iznenadio koliko Koks, slobodni mislilac po vojnim standardima, malo
zna o promenama koje su se zbile ispod Kupole. Koksove mere tajnovitosti nisu bile važne u
ovom, ograničenom prostoru.
Mi protiv njih, pomisli Barbi. Sad smo mi protiv njih. Izuzev ako luda ideja ne upali.
„Gospodine. Ponovo ćemo se čuti. Uskoro će se baterija iscrpsti. Lagao je bez trunke
griže savesti. „Sačekajte da se javim, pre nego što s nekim porazgovarate.
„Ne zaboravite da je velika eksplozija predviñena za sutradan u jedan po podne.
Požurite, ako želite da na njoj izgradite autoritet. Održavanje autoriteta. Još jedna fraza
bez ikakvog smisla pod Kupolom. Ovde vredi samo ono što vam omogućava da snabdevate
generator gasom.
„Čućemo se, reče Barbi. Prekinuo je vezu, pre nego što je Koks stigao išta da kaže.
Stodevetnaestica je bila gotovo prazna, iako je Deleseps još bio tamo. Stajao je naslonjen na stara
kola, skrštenih ruku. Barbi je pročitao nalepnicu kad se Džulija provezla pored njega. Na njoj je
pisalo GUZA, BENZIN ILI TRAVA NEMA VOŽNJE ZA DŽABE. Video je i policijsko svetlo
na krovu. Taj neskladni prizor je oličavao sve što je pošlo naopako u Česters Milu.
Barbi joj je prepričao razgovor s Kosom.
„Njihov plan je u osnovi jednak dečakovom“, rekla je. Zvučala je iznenañeno.
„Pa, malčice je drugačiji“, reče Barbi. „Dečak je pokušao puškom. Oni će krstarećim
raketama. Nazovimo to teorijom Velikog praska.“ Osmehnula se, nimalo prijatnim osmehom.
Onako bleda i zbunjena izgledala je kao da ima šezdeset, umesto četrdeset tri godine. „Po svemu
sudeći, moraću da štampam još jedan vanredni broj.“
Barbi je klimnuo. „Novo izdanje, novo izdanje, sve ćete pronaći u novom izdanju.“
„Zdravo, Semi“, neko je rekao. „Kako si?“
Samanta Buši nije prepoznala glas. Umorno se okrenula ka njemu i cimnula nosiljku s
bebom. Litl Volter je spavao. Težio je čitavu tonu. Dupe ju je bolelo od pada. Povredili su joj
osećanja. Prokleta Džordžija Ru nazvala ju je lezbačom. Ista ta devojčura je cvilela oko
Samantine prikolice da bi dobila tri i po grama za nju i njenu mišićavu budalu.
To je bio Dodin otac. Semi je hiljadu puta razgovarala s njim, ali mu nije prepoznala glas.
Izgledao je staro i tužno nekako slomljeno. Nije bacio pogled na njene sise, što bi inače prvo
učinio.
„Zdravo, gospodine Sanders. Pobogu, nisam ni videla da ste...“ Mahnula je rukom ka
izgaženom polju i šatri, nakrivljenoj i polusrušenoj. I onako naherena izgledala je bolje od
gospodina Sandersa.
„Sedeo sam u senci.“ Isti nesigurni glas i smerni, tužni osmeh, mučan za gledanje.
„Moram nešto da popijem. Zar nije toplo za oktobar? Nego šta je. Bilo je lepo popodne,
zaista prijatno, sve dok taj dečak...“
Hrskavih mi kolača. Plakao je.
„Mnogo mi je žao zbog vaše supruge, gospodine Sanders.“
„Hvala ti, Semi. To je vrlo ljubazno od tebe. Mogu li da ti ponesem bebu do automobila?
Mislim da možeš da poñeš. Drum je gotovo čist.“ Semi nije mogla odbiti takvu ponudu, iako je
plakao. Izvadila je Litl Voltera iz nosiljke, kao da vadi veliku veknu vrućeg hleba. Predala je
bebu apotekaru. Litl Volter je otvorio oči.
Osmehnuo se, podrignuo i nastavio da spava.
„Mislim da je napunio pelenu“, rekao je gospodin Sanders.
„Jašta je. On je pouzdana mašina za proizvodnju govana. Stari dobri Litl Volter.“
„Volter je veoma lepo, staromodno ime.“
„Hvala vam.“ Zalud bi mu objašnjavala da je bebino ime u stvari Litl... ionako je bila
sigurna da je to već jednom učinila. Nije mogla da se seti kada. Šetnja s njim iako je nosio bebu
bila je savršeno grozni kraj savršeno groznog popodneva. Imao je pravo što se tiče saobraćaja.
Gužve nije bilo. Pitala se koliko vremena će proći pre nego što čitav grad zajaši bicikl.
„Nikad mi se nije dopadala ideja o vožnji avionom“, reče gospodin Sanders.
Nastavio je, kao da recituje unutrašnji monolog. „Ponekad se pitam da li je Klodi spavala
s tim tipom.“
Dodina mama je spavala s Čakom Tompsonom? Semi je bila jednako preneražena i
zainteresovana.
„Verovatno nije“, rekao je. „To sad ionako nije važno. Da li si videla Dodi? Prošle noći se
nije vratila kući.“
Semi je zamalo rekla Naravno, juče po podne. Njen tata bi se samo još više zabrinuo, ako
već nije spavala kod kuće. To bi je uvelo u dug razgovor s čovekom koji je plakao i kom su slinci
curili iz usta. Nije to htela.
Stigla je do automobila, starog ševroleta zarñalih krila. Preuzela je Litl Voltera.
Namrštila se, zbog neprijatnog mirisa. Taj nije nosio pismo u pelenama, već paket i to
poveliki.
„Ne, gospodine Sanders, nisam je videla.“
Klimnuo je i obrisao nos, spoljnim delom dlana. Slinci su nestali, tačnije premestili su se.
Laknulo joj je. „Verovatno je otišla u tržni centar s Endži Makejn, pa kod tetka Peg u Sabatusu,
kad je shvatila da ne može da se vrati.
„Jašta, verovatno je tako bilo.“ Dodin povratak u Mil biće divno iznenañenje. Bog sveti
zna da ga je zaslužio. Semi je otvorila vrata automobila i položila Litl Voltera na suvozačko
sedište. Pre nekoliko meseci digla je ruke od sedišta za bebe.

Izazivalo je previše komplikacija. Sem toga, bila je veoma siguran vozač.
„Bilo mi je zadovoljstvo, Semi.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Hoćeš li se moliti za
moju suprugu?“
„Uhhh... naravno, gospodine Sanders. Nema problema.“ Htela je da sedne za volan, kad
se setila da ju je Džordžija Ru šutnula u sisu prokletom motociklističkom čizmom, možda
dovoljno jako da joj ostavi modricu i da je Endi Sanders, skrhan tugom ili ne, na čelu ovog grada.
„Gospodine Sanders?“
„Da, Semi?“
„Neki policajaci su bili previše grubi na poljani. Mogli biste da preduzmete nešto.
Učinite nešto pre nego što se situacija otrgne kontroli.“ I dalje se smešio istim, turobnim
osmehom. „Pa, Semi. Shvatam kako mladež doživljava policiju. I ja sam nekad bio mlad.
Situacija je prilično loša. Veruj mi da će svima biti bolje zbog pojačanog prisustva vlasti. Shvataš
šta govorim, zar ne?“
„Naravno“, reče Semi. Shvatila je da tuga, ma kako duboka bila, nije sposobna da suzbije
političko proseravanje. „Pa, videćemo se.“
„Oni su dobar tim“, nastavio je Endi. „Pit Randolf će se postarati da rade udruženim
snagama, kao jedan. Igraće... isti ples. Štitiće nas i služiti nam, znaš.“
„Naravno“, reče Samanta. Biće to štitimo i služimo ples sa ponekom šutkom u sisu.
Namestila je Litl Voltera, koji je hrkao na sedištu. Miris bebećih govana je bio snažan. Spustila je
prozore i pogledala u retrovizor. Gospodin Sanders je još stajao na improvizovanom parkiralištu,
koje je gotovo sasvim opustelo. Podigao je ruku u pozdrav.
Semi je otpozdravila. Pitala se gde je Dodi prespavala prošle noći, ako nije otišla kući.
Odagnala je neprijatnu pomisao. To nije bio njen problem. Uključila je radio.
Nije mogla da čuje ništa izuzev Isusovog radija. Ugasila ga je.
Podigla je glavu i ugledala Frenkija Delesepsa. Stajao je na putu ispred nje s uzdignutim
rukama, kao pravi policajac. Morala je da nagazi na kočnicu, da ga ne bi udarila. Spustila je ruku
na bebu, da ne bi pala. Litl Volter se probudio i zabalavio.
„Vidi šta si uradio!“, dreknula je na Frenkija (s kim je imala dvodnevnu vezu u srednjoj
školi, kad je Endži bila u kampu s orkestrom). „Beba zamalo što nije pala sa sedišta!“
„Gde joj je sedište?“ Frenki se nagnuo na njen prozor, s nabreklim bicepsima.
Veliki mišići, mali ñokica, to vam je Frenki Deleseps. Endži može da ga ima, što se nje
tiče.
„Šta te briga.“
Pravi policajac bi joj napisao kaznu, zbog dugog jezika i kršenja bezbednosnih propisa.
Frenki se samo nacerio. „Da li si videla Endži?“ „Nisam.“ Ovog puta je govorila istinu.
„Verovatno je zarobljena van grada.“ Ispravnije bi bilo reći da su oni u gradu zarobljeni.
„Šta je s Dodi?“
Semi je ponovo odrečno odgovorila. Morala je, zato što će Frenki možda porazgovarati s
gospodinom Sandersom.
„Endžin auto je kod kuće“, reče Frenki. „Pogledao sam u garažu.“ „Verovatno su otišle
negde u Dodinoj kiji"
Razmišljao je o tome. Ostali su gotovo sami. Saobraćajna gužva je bila samo neugodna
uspomena. Rekao je: „Da li ti je Džordžija povredila sisu, bebice?“ Stisnuo je za dojku, pre nego
što je odgovorila. Nije to učinio nimalo nežno.
„Hoćeš li da je poljubim da proñe to.
Udarila ga je po ruci. Litl Volter je brljavio i brljavio pored nje. Ponekad se pitala zašto je
dobri Bog napravio muškarce. Kakva je korist od njih kad samo brljave i drpaju, drpaju i brljave.
Frenki je prestao da se smeši. „Pazi šta pričaša, rekao je. „Situacija se promenila.“
„Šta ćeš da uradiš? Hoćeš li da me uhapsiš?
„Smisliću nešto bolje, rekao je. „Hajde, beži odavde. Ako sretneš Endži, reci joj da hoću
da je vidim.
Odvezla se. Bila je besna i pomalo uplašena. Imala je teškoća da ovo drugo prizna sebi.
Zaustavila se posle jednog kilometra, da bi promenila pelene. U zadnjem delu automobila bila je
kesa s upotrebljenim pelenama, ali je mrzelo da se bakće s njima. Izbacila je usrani pampers na
drum, nedaleko od panoa s natpisom:
POLOVNI AUTOMOBILI DŽIMA RENIJA
STRANI I DOMAĆI SLOBODNO TRAŽITE KREDIT!
KOTRLJAĆETE SE, AKO BUDETE POSLOVALI S BIG DŽIMOM!
Prošla je pored nekih klinaca na biciklima. Ponovo je pomislila koliko će vremena proći
dok se svi ne povedu za njihovim primerom. Do toga ipak neće doći. Neko će već provaliti
rešenje, baš kao u jednom od onih filmova katastrofe, koje je s toliko uživanja gledala na
televiziji, kad bi se naduvala: vulkanske erupcije u Los Anñelesu, zombiji u Njujorku. Kad se
stvari vrate na svoje mesto, Frenki i Karter Tibodi biće ono što su oduvek bili: palanački gubitnici
s malo ili nimalo šuški u džepu. U meñuvremenu će im se sklanjati s puta.
Sve u svemu, bilo joj je drago što nikom ništa nije rekla o Dodi.
Rasti je slušao pištanje monitora za praćenje krvnog pritiska. Znao je da gube dečaka.
Gubili su ga otkad je ubačen u ambulantna kola, doñavola, otkad su ga krhotine pogodile u oko.
Zvuk monitora je preobražavao istinu u neopozivu ravnu liniju. Rori je bio tako teško ranjen da je
borba za njegov život tekla od prve sekunde. Vapio je za najmodernijom opremom. Završio je u
slabo opremljenoj operacionoj sali, u kojoj je bilo pretoplo (klimaureñaji nisu radili zbog štednje
energije). Operisao ga je doktor koji je još davno trebalo da bude u penziji.
Njemu je pomagao saradnikkoji nikad nije asistirao u neurohirurškoj operaciji i samo
jedna iscrpljena medicinska sestra, koja je upravo progovorila.
„Ventikularna fibrilacija, doktore Heskel.“
Oglasio se i srčani monitor. Sad je to bio hor.
„Znam, Džini. Nisam mrtav.“ Nastavio je, posle kraće pauze. „Htedoh reći gluv.
Hriste bože.“
Na trenutak je ukrstio poglede s Rastijem preko dečakove zaogrnute prilike.
Heskelov pogled je bio jasan i pribran. Ovo nije bio onaj isti nosač stetoskopa koji se kao
duh lelujao sobama i hodnicima Keti Rasela. Ipak je izgledao stravično staro i krhko.
„Pokušali smo“, reče Reni.
Heskel je, istini za volju, više nego pokušao. Podsetio je Rastija na jednu od sportskih
romana koje je gutao u detinjstvu, u kom ostareli udarač izlazi na teren da bi izveo udarac koji će
mu doneti slavu u finišu Svetske serije. Šteta je što su njegov podvig posmatrali samo Rasti i
Džini Tomlison i što ovog puta isluženog konja nije čekao srećan kraj.
Rasti je počeo s intravenoznom terapijom. Dodao je manitol da bi smanjio oticanje
mozga. Heskel je napustio operacionu salu u trku, da bi što pre obavio kompletnu analizu krvi u
laboratoriji na kraju hodnika. Stari doktor je morao obaviti taj posao.
Rasti je bio nekvalifikovan. Nisu imali laboratorijske tehničare. Katarina Rasel je krizu
dočekala s nepodnošljivim manjkom osoblja. Rasti je pomislio da je dečak Dinsmorovih samo
deo strašne cene koju će grad platiti zbog nedostatka personala u bolnici.
Stvari su išle sa zla na gore. Dečak je bio A negativan. Nisu imali takvu krv u zalihama.
Imali su O negativnu univerzalno rešenje. Rori je dobio četiri jedinice, nakon čega im je ostalo
devet. Davanje krvi dečaku verovatno je bilo isto kao i bacanje dragocene tečnosti kroz prozor,
ali to niko nije rekao. Krv je uticala u njega. Heskel je poslao Džini do bolničke biblioteke,
ograñenog prostora veličine većeg ormana. Vratila se s raskupusanim primerkom O
neurohirurgiji: kratkipregled. Heskel je operisao s knjigom pored sebe. Položio je otoskop na nju,
da se stranice ne bi okretale. Rasti je mislio da nikad neće zaboraviti jecaj testere, miris koštane
prašine u neprirodno toplom vazduhu ili grudvu usirene krvi koja je ispala kad je Heskel sklonio
koštani čep.
Nekoliko minuta je dozvolio sebi da se nada. Pritisak otoka se smanjio posle otvaranja
rupe. Rorijevi vitalni pokazatelji su se stabilizovali, ili je ar tako izgledalo. Sve je pošlo nizbrdo i
to brzo, kad je Heskel pokušao da utvrdi da li su krhotine od taneta dostupne.
Rasti je pomislio na roditelje, koji čekaju i nadaju se, iako nade nije bilo. Sada će, umesto
da odguraju Rorija levo od operacione sale ka intenzivnom odeljenju Keti Rasela, gde bi roditelji
mogli da se ušunjaju da bi ga videli, najverovatnije skrenuti desno, ka mrtvačnici.
„Da je ovo normalna situacija, održao bih ga na životu i pitao roditelje za prijavljivanje na
program davanja organaa, rekao je Heskel. „ Ali, da je ovo normalna situacija, dečko ne bi bio
ovde. Čak i da jeste, ne bih ga operisao koristeći se... prokletim tojota uputstvom za upotrebu.“
Podigao je otoskop, da bi ga zavitlao preko operacione sale. Tresnuo je o zelene pločice. Načeo je
jednu i pao na pod.
„Hoćete li da mu damo adrenalin, doktore?“, pitala ga je Džini. Hladno, staloženo i
pribrano... iako se činilo da je tako umorna da će svakog časa pasti na pod.
„Zar nisam bio jasan! Neću produžavati dečakovu agoniju.“ Heskel je posegnuo ka
crvenom dugmetu iza respiratora. Neki pametnjaković, možda Tvič, zalepio je malu nalepnicu
preko njega. Na njoj je pisalo: JU-PIII! „Da li imate drugačije mišljenje, Rasti?“
Rasti je lagano odmahnuo glavom, posle kraćeg razmišljanja. Test je bio pozitivan.
Ukazivao je na veliko moždano oštećenje. Dečak jednostavno nije imao nikakve šanse, od
samog početka.
Heskel je isključio aparat. Rori Dinsmor je poslednji put tegobno udahnuo.
Pokušao je da to učini još jednom i odustao.
„Napišite...“, Heskel se zagledao u veliki časovnik na zidu, „da je smrt nastupila u pet i
petnaest po podne. Hoćete li to zabeležiti, Džini?“
„Da, doktore.“
Heskel je skinuo masku. Rasti se zabrinuo kad je video da su mu usne poplavele.
„Hajdemo odavde“, rekao je. „Vrućina me ubija.“
Nije to bila vrućina. Srce ga je izdavalo. Pao je nasred hodnika. Krenuo je da saopšti loše
vesti Oldenu i Šeli Dinsmor. Rasti je ipak dobio priliku da ubrizga adrenalin, ali mu to nije
pomoglo. Ništa nije postigao ni masažom srca, niti elektrošokovima.
Vreme smrti je bilo pet i četrdeset devet po podne. Ron Heskel je nadživeo poslednjeg
pacijenta za tačno trideset četiri minuta. Rasti je sedeo na podu, leñima naslonjen na zid. Džini je
saopštila vesti Rorijevim roditeljima. Lekarski pomoćnik je, s mesta na kom je sedeo s glavom u
šakama, čuo majčino zapomaganje puno bola i tuge. Orilo se gotovo praznom bolnicom. Mislio
je da nikad neće prestati da urla.
Barbi je zaključio da je udovica šefa policije nekad sigurno bila retko lepa žena.
Brenda Perkins je čak i sada, s crnim krugovima oko očiju i u krajnje nemarno izabranoj
odeći (izbledele farmerke i nešto što je gotovo sigurno bio gornji deo pidžame), zapanjujuće
dobro izgledala. Pomislio je da pametni ljudi obično ne gube privlačan izgled, ako su ga imali.
Video je blesak blistave inteligencije u njenim očima i nešto drugo, takoñe. Možda je bila u
žalosti, ali to nije smanjilo njenu radoznalost. On je, u ovom trenutku, bio predmet te
radoznalosti.
Bacila je pogled preko ramena, na Džulijin automobil, koji se udaljavao od kuće.
Podigla je ruke kao da hoće da je pita: Kud si krenula?
Džulija se nagnula kroz prozor i povikala: „Moram da se pobrinem da novine izañu na
vreme! Moram da proñem pored Divlje ruže Rouz i prenesem loše vesti Ensonu Vileru večeras će
sam praviti sendviče! Ne brini, Bren, Barbi je fin momak!“ Džulija je odjurila Glavnom ulicom,
pre nego što je Brenda mogla da odgovori ili da negoduje. Žurila je, kao žena sa zadatkom. Barbi
je poželeo da krene s njom.
Voleo bi da mu je jedina obaveza da napravi četrdeset sendviča sa šunkom i sirom i
četrdeset s tunjevinom.
Brenda je nastavila da ga posmatra s kućnog praga, kad je Džulija otišla. Barbi je stajao
ispred vrata. Osećao se kao lovac na posao, na neugodnom intervjuu.
„Da li ste?“, pitala je Brenda.
„Oprostite, gospoja?“
„Da li ste fin momak?“
Nije žurio s odgovorom. Pre dva dana bi rekao da jeste, nego šta, ali ovog popodneva se
osećao više kao vojnik u Faludži nego kao kuvar u Cesters Milu.
Odlučio je da joj kaže da je pripitomljen. Uspeo je da je nasmeje.
„Pa, moraću da sama odlučim o tome“, rekla je. „Iako u ovom trenutku ne razmišljam
bogzna kako dobro. Pretrpela sam strašan gubitak.“
„Znam, gospoja. Veoma mi je žao.“
„Hvala vam. Juče je sahranjen. Iznet je iz tog jadnog Bouijevog pogrebnog zavoda koji
nekako životari, iako gotovo svi koriste usluge Krosmana u Kasl Roku. Narod zove to mesto
Bouijevom štalom za sahrane. Stjuart je idiot, a njegov brat Fernald je još gori od njega. Sada su
oni jedino što imamo. Jedino što imam.“ Uzdahnula je kao žena koja se suočava s golemim
preduzećem. I zašto da ne? Pomisli Barbi.
Smrt ljubljene osobe donosi mnogo toga. Nesumnjivo je da zahteva mnogo rada.
Iznenadila ga je kad je izašla na verandu. „Prošetaćemo se do ugla kuće, gospodine
Barbara. Kasnije ću vas možda pozvati unutra, ali ne dok se ne uverim u vaše kvalitete. Obično
preuzimam Džulijine sudove o ljudima, bez provere, ali ovo nisu uobičajena vremenaPovela ga je
oko kuće, preko lepo podšišane trave, očišćene od jesenjeg lišća. Desno je bila ograda izmeñu
doma Perkinsovih i njihovih suseda, a levo lepo održavane cvetne leje.
„Cveće je bilo muževljevo najizraženije interesovanje. Pretpostavljam da mislite da je to
neobičan hobi za predstavnika reda i zakona.
„Ne baš.
„Nisam ni ja. Mi smo manjina. Mali gradovi ne podstiču razvoj mašte. Grejs Metalious i
Šervud Anderson su u vezi s tim imali pravo.
„Takoñe, rekla je, kad su obišli zadnji ugao kuće i stupili u prostrano zadnje dvorište,
„ovde će svetlo duže potrajati. Imam generator, ali je jutros prestao da radi. Verujem da je nestalo
goriva. Imam još jedan rezervoar, ali ne znam kako se menja. Maltretirala sam Hauija zbog
kupovine tog generatora. Hteo je da mi pokaže kako se održava. Odbijala sam da išta naučim,
uglavnom iz inata. Suza joj se pojavila u jednom oku. Potekla je niz obraz. Obrisala ju je
odsutnim pokretom.
„Izvinila bih mu se, kad bih mogla. Priznala bih da je imao pravo. Ne mogu to učiniti, zar
ne?
Barbi je umeo da prepozna retoričko pitanje. „Ako je samo rezervoar u pitanju, rekao je,
„promeniću ga.
„Hvala vam, rekla je. Povela ga je ka stolu, s frižiderom pokraj njega. „Htela sam da
zamolim Henrija Morisona da to uradi. Nameravala sam da kupim još gasa kod Berpija. Ovog
popodneva sam otišla do robne kuće. Bila je zatvorena. Henri je bio na poljani Dinsmorovih,
zajedno sa ostalima. Mislite li da ću sutra moći da ih kupim?
„Možda, reče Barbi. Iskreno je sumnjao u to.
„Čula sam za dečaka, rekla je. „Posetila me je susetka, Džina Bafalino. Veoma mi je žao.
Da li će preživeti?
„Ne znam. Intuicija mu je šapnula da će iskrenost biti najbrži način za sticanje njenog
poverenja. Dodao je, na osnovu površnog predosećaja: „Ne bih se kladio.
„Ne biste. Uzdahnula je i ponovo obrisala oči. „Šteta. Otvorila je frižider. „Imam vode i
dijetalne kokakole. To je bilo jedino gazirano piće koje sam davala Hauiju.
Šta vam se više sviña?
„Voda, gospoja.
Otvorila je dve bočice poland springa. Popili su ih. Posmatrala ga je tužnim, radoznalim
očima. „Džulija mi je relda da vam trebaju ključevi gradske kuće.
Znam i zašto su vam potrebni. Takoñe mi je jasno zašto ne biste hteli da Džim Reni
sazna...
„Možda će morati. Situacija se menja. Vidite...“
„Volela bih da mi prvo ispričate sve o nevoljama koje ste imali s Džuniorom i njegovim
prijateljima.“
„Gospoja, zar vam vaš suprug...?“
„Haui je retko pričao o svojim slučajevima. O ovom je govorio. Zbog nečeg ga je mučio.
Hoću da vidim da li se vaša priča podudara s njegovom. Razgovaraćemo i o drugim temama, ako
se to desi. Zamoliću vas da se udaljite, ako do slaganja ne doñe. U tom slučaju, možete poneti tu
bocu vode.“
Barbi je pokazao ka crvenoj šupici levo od kuće. „Da li je generator tamo?“
„Jeste.“
„Najviše bi mi odgovaralo da pričam dok menjam rezervoar. Da li ćete me slušati?“
„Hoću.“
„Želite da čujete čitavu priču, zar ne?“
„Svakako. Izdevetaću vas, ako me još jednom nazovete gospojom.“ Sjajni katanac je bio
na vratima šupice s generatorom. Čovek koji je tu do juče živeo znao je šta radi... iako je šteta što
je ostavio samo jedan rezervoar u rezervi.
Barbi je rešio da, bez obzira na ishod razgovora, pokuša da sutradan nañe još koji.
U meñuvremenu ćujoj reći sve štoje htela da zna o onom što se te noći dogodilo,
razmišljao je. Biće mu lakše da priča okrenut leñima. Neće mu biti prijatno dok joj bude govorio
da se sve desilo zato što je Endži Makejn u njemu videla malo prestarelu seksualnu igračku.
Najživlje sećanje na prošlo leto se ticalo pesme Džejmsa Makmartrija koja se odasvud
čula. Zvala se „Razgovor u Teksaku“. V Stalno mu je na pameti bio stih kako u palanci „svi
trebalo da znaju svoje mesto“. Setio ga se kad je Endži počela da stoji preblizu dok je pekao
hranu, ili kad se grudima češala o njegovu ruku, dok je posezala za nečim što je on mogao da joj
da. Znao je ko je njen momak, baš kao što je znao da je Frenki Deleseps deo gradske mreže moći,
ponajviše zbog prijateljstva sa sinom Big Džim Renija. Del Barbara je, s druge strane, bio tek
nešto više od skitnice. Za njega nije bilo mesta na društvenoj mapi Česters Mila.
Jedne večeri je pošla rukom uz njegovu butinu. Nežno ga je stisnula za jaja.
Uzbudio se. Njen nestašni osmeh mu je dao do znanja da je svesna njegovog uzbuñenja.
„Hajdemo pozadi, ako hoćeš“, predložila je. Bili su u kuhinji. Malčice je podigla rub
kratke haljine i nakratko pokazala ružičasto donje rublje. „Sve će ti biti na izvolte.“
„Radije ne bih“, rekao je. Isplazila mu je jezik.
Viñao je slične radodajke u pola tuceta restoranskih kuhinja. Ponekad bi i prihvatio
udvaranje. Sve se svelo na prolazno interesovanje mlañih devojaka za starije i umereno zgodne
kolege. Endži i Frenki su raskinuli. Navalila je na njega jedne noći, posle zatvaranja, dok je
praznio kantu s ñubretom u kontejner iza restorana.
Okrenuo se i susreo s njom. Obgrlila ga je i poljubila. Isprva je uzvratio na poljubac.
Položila je njegovu šaku na levu dojku. Mozak mu se probudio. Bila je to dobra dojka, mlada i
čvrsta. Nagoveštavala je nevolju. Ona je bila nevolja.
Pokušao je da se povuče, da je odgurne od sebe. Visila je na njemu pridržavajući se
jednom rukom (zarila mu je nokte u zadnji deo vrata). Trljala se bokovima.
Naslonila se na kontejner, zato što je gurnuo malo jače no što je bilo neophodno.
Gnevno ga je posmatrala. Dodirnula je zadnji deo pantalona.
„Hvala ti! Upropastila sam pantalone!“
„Nisi me pustila na vreme“, tiho je prekorio.
„Svidelo ti se!“
„Možda“, rekao je, „ali mi se ti ne sviñaš.“ Nastavio je kad je video sve veći bes i
povreñenost na njenom licu: „Hteo sam da kažem kako mi se sviñaš, ali ne na taj način.“ Bilo je
kasno. Ljudima se omakne istina kad se uzbude.
Četiri noći kasnije, u Dipersu, neko ga je polio čašom piva po leñima. Okrenuo se i
ugledao Frenkija Delesepsa.
„Da li ti se ovo dopada, Barbi? Mogu to da ponovim, ako ti se sviña. Večeras je bokal dva
dolara. Možeš i da izañeš napolje, ako ti se nije dopalo.“ „Ne znam šta vam je rekla, ali to nije
tačno“, reče Barbi. Čuo je Makmartrijevu pesmu, iako nije bila na džuboksu: Svi moramo da
znamo svoje mesto.
„Rekla mi je da si je jebao, iako ti je rekla ne. Koliko si teži od nje? Pedeset kilograma?
Meni to liči na silovanje.“
„Nisam to učinio.“ Znao je da se uzalud pravda.
„Hoćeš li da izañeš napolje, mamojepcu, ili si prevelika kukavica?“ „Biram ono drugo“,
reče Barbi. Frenki se, za divno čudo, nakon toga udaljio. Barbiju je bilo dosta piva i muzike za to
veče. Spremao se da poñe, kad se Frenki vratio. Ovog puta nije nosio čašu, već bokal.
„Ne čini to“, rekao mu je Barbi. Frenki nije mario za upozorenje. Polio ga je po licu.
Istuširao ga je bad lajtom. Nekolicina ljudi se smejala i pijano aplaudirala.
„Izañi da izravnamo račune“, reče Frenki. „Čekaću te, da znaš. Ovo je poslednji poziv,
Barbi“
Krenuo je, zato što je shvatio da je sukob neizbežan. Verovao je da će stvar biti brzo
gotova, kad ekspresno složi Frenkija, daleko od radoznalih očiju. Izviniće mu se i još jednom
objasniti da nije bio s Endži. Dodaće da mu se devojka nabacivala, što nije promaklo velikom
broju ljudi (pogotovo Rouz i Ensonu). Možda će Frenki, osvešćen krvavim nosom, shvatiti ono
što se Barbiju činilo tako očiglednim, da je ovo osveta male fufice.
Isprva je izgledalo da će tako i biti. Frenki je stajao raširenih nogu na šljunku.
Bacao je dve senke, zbog snažnih svetiljki, montiranih na oba kraja parkirališta.
Podigao je pesnice kao bokser iz davnine. Izgledao je zlokobno, snažno i glupo.
Još jedan palanački kavgadžija, naviknut da snažnim udarcem brzo obori protivnika.
Zatim bi ga podigao i počastio nizom slabijih udaraca, dok ne bi počeo da cmizdri.
Krenuo je napred i otkrio ne tako tajno oružje. Barbi je izbegao aperkat brzim trzajem
glavom u stranu. Uzvratio je direktom u solarni pleksus. Zabezeknuti Frenki je pao.
„Ne moramo...“, poče Barbi. Prekinuo ga je Džunior Reni. Udario ga je mučki u bubrege,
verovatno šakama skupljenim u veliku pesnicu. Barbi se zateturao napred.
Karter Tibodi ga je spremno dočekao. Izašao je izmeñu dva parkirana automobila i
zamahnuo pesnicom. Verovatno bi polomio vilicu Barbiju, da ga je pogodio.
Podigao je ruku na vreme. Tako je zaradio najveću modricu. Još je bila je nezdravo žuta,
kad je pokušao da napusti grad na Dan Kupole.
Izvio se u stranu. Upao je u zasedu. Morao je da se izvuče, pre nego što neko ozbiljno
strada. Pobeći će, nikakav ponos ga neće zadržati na parkingu. Melvin Sirls ga je sapleo posle tri
koraka. Prostro se po šljunku. Pao je na stomak. Počeli su da ga šutiraju. Pokrio je glavu, ali su ga
čizme pogañale u noge, zadnjicu i ruke.
Jedna ga je dohvatila po rebrima, baš kad se podvukao pod kamion za prevoz polovnog
nameštaja Stabija Normana.
Zaboravio je na oprez. Prestao je da misli o bekstvu. Ustao je i pružio ruke ka njima.
Izazivački im je mahao da priñu. Stajao je u uskom prolazu, da bi mu prilazili jedan po jedan.
Džunior je pokušao prvi. Bio je nagrañen nogom u stomak. Barbi je nosio patike umesto
čizama. Udarac je bio jak. Džunior je pao pored kamiona. Borio se za vazduh. Frenki ga je
preskočio. Barbi ga je dva puta pogodio u lice. Udarci su boleli, ali nisu bili dovoljno jaki da
nešto slome. Ponovo je gospodario sobom.
Šljunak je izdajnički škripnuo. Okrenuo se na vreme da dočeka Tibodijev udarac.
Krupni momakmu se prikrao otpozadi. Pogodio ga je u čelo. Zvezde su mu zaigrale pred
očima. („Možda i jedna kometa“ rekao je Brendi, kad je otvorio novi rezervoar za gas.) Tibodi je
navalio. Barbi ga je snažno udario po članku.
Krupajlijin osmeh se preobrazio u bolnu grimasu. Pao je na koleno. Izgledao je kao igrač
američkog fudbala koji pridržava loptu za šut na gol. Izuzev što držači lopti obično nisu stiskali
bolni članak.
Karter Tibodi je ispustio glupav krik: „Ti si jebeno prljav borac!“
„Ko mi ka...“ Barbi je dotle stigao pre nego što ga je Melvin Sirls stisnuo oko grla.
Zario je lakat napadaču usred prsa. Izbio mu je sav vazduh iz pluća. Namirisao je njegov
dah: pivo, cigarete, dimljene kobasice. Okretao se. Znao je da će Tibodi navaliti na njega pre
nego što se probije iz uskog prolaza meñu automobilima.
Prestao je da se brine. Lice ga je bolelo, kao i rebra. U trenu je doneo, kako mu se tada
činilo, razumnu odluku da svu četvoricu smesti u bolnicu. Tamo će se jedan drugom potpisivati
na gipsu i do mile volji raspravljati šta jeste, a šta nije prljava borba.
Tada se Perkins dovezao na parking, na poziv Tomija ili Vilou Anderson. Stigao je s
upaljenim svetlima. Osvetlio je kavgadžije kao glumce na sceni.
Uključio je sirenu. Pisnula je i odmah utihnula. Hitro je izašao iz auta, uprkos
pozamašnom trbuhu.
„Malo je rano za ovako nešto, zar ne, narode?“
Džunior Reni je progovorio.
Brenda nije morala da sluša Barbija. Sve je to čula od Hauija. Nije se iznenadila.
Big Džimov klinac je još kao dečak bio lažovčina, pogotovo kad je njegovo dupe bilo u
pitanju.
„Rekao je: ’Kuvar je sve počeo.’ Jel tako bilo?“
„Doslovce.“ Barbi je pritisnuo dugme za uključenje generatora. Oživeo je, uz
karakteristični urlik. Osmehnuo se i naglo pocrveneo. To nije bila njegova najdraža priča, iako bi
je uvek rañe ispričao umesto one iz fiskulturne sale u Faludži.
„Idemo svetla, kamera, akcija.“
„Hvala ti. Koliko će trajati?“
„Nekoliko dana. Kriza bi se dotad mogla okončati.“
„Ili ne. Pretpostavljam da znate šta vas je tog jutra spaslo puta do oblasnog zatvora?“
„Naravski da znam“, reče Barbi. „Vaš suprug je video šta se desilo. Četvorica na jednog.
Bilo je teško ne uočiti odnos snaga.“
„Svaki drugi policajac bi se potrudio da to ne vidi. Imali ste sreće što je Haui te večeri bio
na poslu. To je bila smena Džordža Frederika. Zvao je da kaže da je dobio stomačni grip.“
Nastavila je posle kraće pauze. „Nazvala bih to proviñenjem, umesto srećom.“
„Baš kao i ja“, složio se Barbi.
„Hoćete li da uñete, gospodine Barbara?“
„Zašto ne bismo seli napolju? Ako vam ne smeta. Ovde je tako prijatno.“ „Ne smeta mi.
Još malo pa će zahladneti. Da li će?“
Barbi je rekao da ne zna.
„Deleseps je rekao Hauiju da ste silovali Endži Makejn, kad vas je dovezao do policijske
stanice. Jel’ tako bilo?“
„To je bila prva verzija priče. Zatim je rekao da možda nije u pitanju pravo silovanje, već
da se uplašila od mene i da mi je rekla da stanem, što ja nisam učinio. To bi bilo silovanje u
drugom stepenu, ako se ne varam.“ Kratko se osmehnula. „Nemojte da vas neka feministkinja
čuje da govorite o stepenima silovanja.“
„Paziću se. Bilo kako bilo. Vaš suprug me je odveo u sobu za saslušavanje. Meni je ličila
na ostavu za metle.“
Brenda se nasmejala.
„Zatim je uveo Endži. Sela je na mesto s kog je morala da me gleda u oči.
Doñavola, gotovo da smo se dodirivali laktovima. Laganje povodom značajne stvari
zahteva ozbiljnu psihičku pripremu. To pogotovo važi za mlañu osobu.
Otkrio sam to u vojsci. I vaš suprug je to znao. Objasnio joj je da će se pojaviti na sudu.
Predstavio joj je kazne za krivokletstvo. Da skratim priču. Povukla se. Rekla je da nije bilo
opštenja, a kamoli silovanja.“ „Haui se držao pravila: ’Razum pre zakona.’ Na tome je zasnivao
sva preduzeća. Piter Randolf će raditi na drugi način, zato što nije tako pametan i zato što nije u
stanju da izañe na kraj s Renijem. Moj muž je mogao. Haui je rekao da će Reni, kad do njega
dospeju vesti o... incidentu...
zahtevati da budete optužen za nešto. Razbesneo se. Da li ste to znali?“ „Nisam.“ Ali nije
bio iznenañen.
„Haui je rekao gospodinu Reniju da će se, ako išta od tog dospe na sud, pobrinuti da sve
doñe na sud, uključujući i četvoricu protiv jednog na parkiralištu. Pomenuo mu je da bi dobar
advokat odbrane mogao da potegne neke od Frenkijevih i Džuniorovih srednjoškolskih ispada.
Bilo ih je nekoliko, iako nijedan nije mogao da se meri s onim što se vama dogodilo.“
Odmahnula je glavom.
„Džunior Reni nikad nije bio sjajan klinac, ali je bio prilično bezazlen. Pre godinu dana se
promenio. Haui je to opazio. Brinuo se zbog toga. Otkrila sam da je Haui nešto znao o sinu i
ocu...“ Ućutala je. Barbiju je bilo jasno da razmišlja da li da nastavi. Odlučila je da prećuti
ostatakpriče. Bila je supruga palanačkog policijskog službenika. Naučila je da čuva tajne. Ta
navika se duboko ukorenila.
„Haui vas je posavetovao da napustite grad, pre nego što Reni pronañe neki način da vam
zagorča život, zar ne? Pretpostavljam da vas je Kupola sprečila u toj nameri.
„Odgovor na oba pitanja je potvrdan. Mogu li dobiti dijetalnu kokakolu, gospoño
Perkins?
„Zovi me Brenda. Ja ću te zvati Barbi, ako se slažeš. Posluži se sam.“ Barbi je poslušao.
„Tražiš ključ od skloništa da bi uzeo Gajgerov brojač. Mogu i hoću da ti pomognem.
Učinilo mi se da si rekao da Džim Reni mora da bude obavešten o tome. Ta ideja me uznemiruje.
Možda mi tuga smeta da dobro razmišljam, ali ne shvatam zašto bi ušao u mučnu raspravu s njim.
Big Džim poludi kad bilo ko ospori njegovu vlast. Tebe već ne podnosi. Ne duguje ti nikakve
usluge. Da je moj suprug još šef policije, možda biste mogli da zajedno posetite Renija. Uživala
bih u tome.“ Nagnula se napred. Zagledala se u njega sa iskrenim interesovanjem. Imala je tamne
krugove oko očiju. „Hauija više nema. Mogao bi završiti u ćeliji, umesto da tražiš tajanstveni
generator.“
„To mi je poznato, ali se pojavio novi momenat. Vazñuhoplovstvo će sutra ispaliti
krstareću raketu na Kupolu, tačno u jedan po podne.
„Isusa mi.“
„I ranije su je gañali projektilima, ali samo da bi otkrili koliko je visoka. Radari je ne
opažaju. Raniji projektili su imali prazne bojevne glave. Ovaj će imati pravu.
Gañaće je bombom za razbijanje bunkera.“
Naglo je prebledela.
„Koji deo grada će gañati?“
„Udariće u Kupolu, na mestu na kom preseca Put male kučke. Džulija i ja smo ga sinoć
obišli. Eksplodiraće metar i po od tla.“
Zinula je od čuda. „To nije moguće!“
„Bojim se da jeste. Ispaliće projektil s teškog bombardera. Leteće po unapred utvrñenom
kursu. Precizno je programiran. Ubeležen je svaki greben i udolina.
Spustiće se na visinu mete, neposredno pre udara. To su jezive stvari. Ako eksplodira i ne
probije barijeru, grañani će se samo uplašiti. Zvučaće kao armagedon. Ako se probije...“
Uhvatila se za grlo. „Kolika će biti šteta? Barbi, nemamo vatrogasnih kola!“
„Siguran sam da su pripremili opremu za gašenje požara. Kolika će biti šteta?“ Slegnuo je
ramenima. „Evakuisaćemo čitavu oblast, za svaki slučaj.“
„Da li je to mudro? Da li je operacija dovoljno pažljivo isplanirana? „To je sporno pitanje,
gospoño... Brenda. Odlučili su se. Bojim se da je situacija sve gora. Nastavio je, kad je video njen
izraz: „Za mene, ne za grad. Unapreñen sam u pukovnika, predsedničkim ukazom.“
Zakolutala je očima. „To je dobra vest za vas.“
„Od mene se očekuje da uvedem vanredno stanje i preuzmem vlast u Česters Milu.
Misliš da bi Džim Reni voleo da tako nešto čuje?“
Nije očekivao da će prsnuti u smeh. Iznenadio je samog sebe kad joj se pridružio.
„Da li shvataš moj problem? Grad ne mora da zna da sam pozajmio stari Gajgerov brojač,
ali mora da zna za bombu za razaranje bunkera, koja će doleteti ovamo.
Džulija Šamvej će raširiti vest, ako ja to ne učinim. Gradski oci moraju da čuju vest od
mene. Zato...“
„Jasno mi je.“ Brenda više nije izgledala tako bledo, zahvaljujući crvenkastim zracima
zalazećeg sunca. Odsutno je trljala ruke. „Ako misliš da se izboriš za ikakav uticaj... što
pretpostavljeni nesumnjivo očekuju od tebe...“ „Pretpostavljam da Koksa moram posmatrati kao
kolegu“, reče Barbi. Uzdahnula je. „Andrea Grineli. Njoj ćemo se obratiti. Zatim ćemo
razgovarati s Renijem i Endijem Sandersom. Ako ništa drugo, bićemo brojniji od njih troje
naspram dvoje.“
„Zašto pominješ Rouzinu sestru?“
„Zar ne znaš da je ona treći gradski otac?“ Nastavila je kad je odmahnuo glavom:
„Ne budi tako tužan. Veliko broj ljudi to ne zna, iako je već sedam godina na tom
položaju. Obično samo aminuje odluke dvojice kolega tačnije rečeno, Renijeve, pošto se ni Endi
Sanders ne meša u svoj posao. Ima... izvesnih problema... ali se u njoj krije čvrsta i odrešita
osoba. Takva je nekad bila.“
„O kakvim problemima govoriš?“
Mislio je da će i ovo prećutati, ali nije. „Zavisnik je od lekova, od pilula protiv bolova. Ne
znam u kojoj meri.“
„Pretpostavljam da se lekovima snabdeva u Sandersovoj apoteci.“ „Tako je. Znam da ona
nije savršeno rešenje. Moraćeš da budeš veoma pažljiv, ali... Džimi Reni će, zbog hitnosti,
verovatno morati da se neko vreme pomiri s tvojim uticajem. Što se tvog predvodništva tiče?“
Odmahnula je glavom. „Obrisaće bulju sa svakom deklaracijom vanrednog stanja, makar je
krasio i predsednikov potpis. Ja...“ Ućutala se. Gledala je mimo njega, razrogačenim očima.
„Gospoño Perkins? Brenda? Šta je bilo?
„O“, rekla je. „O, moj bože“
Barbi se okrenuo. I on se ućutao. Grveno sunce je zalazilo. Često je znalo biti te boje,
posle toplih dana i kasnih pljuskova. Nikada u životu nije video ovakav zalazak sunca. Palo mu je
na pamet da su ovako nešto posmatrali samo ljudi u blizini velikih vulkanskih erupcija.
Ne, pomislio je. Čak ni oni nisu imali prilike da ovo vide. Ovoje nešto sasvim novo.
Zalazeće sunce nije bilo okruglo. Ličilo je na ogromnu crvenu leptirmašnu s plamtećim
okruglim središtem. Zapadno nebo je bilo prljavo, kao da je prevučeno tankim slojem krvi. Boja
je prelazila u narandžastu, na većim visinama. Horizont se jedva nazirao kroz zamrljano
bleštavilo.
„Svemogući bože, kao da pokušavam da gledam kroz prljavu šoferku, dok se vozim u
pravcu sunca, rekla je.
To je bilo to, samo što je Kupola bila šoferka. Počela je da skuplja prašinu i polenov prah.
Na njoj su se zadržavale i čestice prljavštine. Biće još gore.
Moraćemo da je operemo, pomislio je. Zamišljao je živi lanac dobrovoljaca s kofama i
krpama. Besmislica. Kako će je oprati na visinama većim od trinaest metara? A pedeset metara?
Ili trista?
„Ovo mora da prestane, prošaptala je. „Zovi ih i reci da pošalju najveću raketu koju
imaju, bez obzira na posledice. Ovo mora da prestane.
Barbi je ćutao. Nije bio siguran da li bi mogao da progovori, čak i da je imao šta da kaže.
Zanemeo je pred golemim, prašnjavim bleskom. Imao je osećaj da gleda u sam pakao.

MLJAC-MLJAC-MLJAC
Džim Reni i Endi Sanders su posmatrali zlokobni zalazak sunca sa stepenica Bouijevog
pogrebnog zavoda. Zaputili su se u gradsku kuću na još jedan „vanredni sastanak“, u sedam sati.
Big Džim je hteo da stigne ranije, da bi se dobro pripremio. Neobični prizor ih je naterao da se
zaustave. Gledali su kako dan umire, čudnom, prljavom smrću.
„Ovo liči na sudnji dan.“ Endi je govorio, tihim, zapanjenim glasom.
„Malo sutra!“, reče Big Džim. Samom sebi je grubo zvučao, zato što se ista misao javila i
u njegovoj glavi. Po prvi put otkad se Kupola spustila, pomislio je da problem možda prevazilazi
njihove moći, njegove moći. Ljutito je odbacio tu ideju. „Da li si video kako naš gospod Isus
Hrist silazi s nebesa?“
„Nisam“, priznade Endi. Video je grupice dobro poznatih sugrañana na Glavnoj ulici.
Zaklanjali su oči rukama i ćutke posmatrali neobični zalazak sunca.
„Vidiš li me?“, nije odustajao Big Džim.
„Svakako da te vidim“, rekao je Endi. Zvučao je zbunjeno. „Naravno da te vidim, Big
Džime.“
„To znači da nisam uznesen“, reče Big Džim. „Odavno sam predao srce Isusu. Ne bih bio
ovde da je ovo sudnji dan. Baš kao ni ti, zar ne?“
„Verovatno da ne bi“, reče Endi, iako je sumnjao u to. Ako su spaseni, poprskani krvlju
jagnjeta, zašto su upravo razgovarali sa Stjuartom Bouijem o zatvaranju onog što Big Džim zove
„naš mali posao“? I kako su se uopšte upustili u taj posao?
Kakve veze ima upravljanje fabrikom meta sa spasenjem?
Endi je znao kakav bi odgovor dobio da je pitao Big Džima: cilj ponekad opravdava
sredstva. Cilj je u ovom slučaju nekad bio vredan divljenja: nova Crkva Isusa Spasitelja (stara je
bila sklepana, poveća koliba s drvenim krstom na vrhu).
Radiostanica koja je spasla bog te pita koliko duša. Deset procenata koje su slali oprezno,
čekovima izdatim iz banke s Kajmanskih ostrva Misionarskom društvu gospoda Isusa, da bi
pomogli onima koje je prečasni Kogins voleo da zove „malom smeñom braćom“.
Endi je, suočen s golemim, zamrljanim zalaskom sunca koje je poručivalo da su ljudska
preduzeća majušna i nevažna, morao da prizna da je reč o providnim opravdanjima. Njegova
apoteka bi bez gotovinskog priliva ostvarenog prodajom meta propala još pre šest godina. Ista
sudbina bi zadesila i pogrebni zavod. To je važilo i za posao Džima Renija s polovnim
automobilima, iako čovek pored njega to nikad ne bi priznao.
„Znam šta ti je na umu, drugara, reče Big Džim.
Endi je stidljivo podigao glavu. Drugi gradski otac se smešio... blago i s razumevanjem.
Endi mu je uzvratio osmehom, ili je bar to pokušao. Mnogo je dugovao Big Džimu. Samo što
apoteka i Klodin BMV sad nisu izgledali tako važno. Kakvu korist mrtva supruga može da ima
od BMV-a, koji se sam parkira i ima ozvučenje koje se aktivira na govornu komandu?
Kad se ovo završi i kad se Dodi vrati, daćujoj beemvejca, odlučio je Endi. Klodi bi to
htela.
Big Džim je podigao šaku sa zdepastim prstima, da bi se zaštitio od zalazećeg sunca, koje
se širilo po zapadnom nebu kao veliko, otrovno jaje. „Misliš da je sve ovo naša krivica i da nas
Bog kažnjava za pomaganje gradu u teškim vremenima.
To jednostavno nije istina, prijatelju. Ovo nije božje delo. Složio bih se s tobom da si
rekao da je to što smo dobili batine u Vijetnamu božje delo, upozorenje poslato da nas podseti da
smo zalutali na duhovnom putu. Složio bih se s tobom da si rekao da je 11. septembar bio
odgovor Uzvišenog Bića na odluku Vrhovnog suda po kojoj dečica više nisu smela da počinju
dan molitvom upućenom Gospodu koji ih je stvorio. Ali, šta da kažem na ideju da je Bog kaznio
Česters Mil zato što nismo hteli da završimo kao još jedna napuštena naseobina pored puta, poput
Džeja ili Milinoketa?“ Odmahnuo je glavom. „Ne, gospodine. Ne.“
„Strpali smo prilično sitnine u vlastite džepove“, stidljivo će Endi.
To je bila istina. Nisu samo pomagali sopstvene poslovne poduhvate i pružili ruku pomoći
maloj smeñoj braći. Endi je otvorio račun na Kajmanskim ostrvima.
Mogao je da se opkladi da je Big Džim ostavljao tri dolara na svaki njegov ili Bouijev
dolar. Možda i sva četiri.
„Jerjeposlenik dostojan svogjela“, reče Big Džim pedantnim, ali uljudnim tonom.
„Matej, 10:10.“ Nije citirao prethodni stih: Ne nosite zlata ni srebra ni bronze upojasima
svojim.
Pogledao je na sat. „Kad već govorimo o poslu, drugar, bolje da požurimo. Pred nama su
brojne odluke. Krenuo je. Endi se zaputio za njim. Nije skidao pogled sa zalazećeg sunca,
dovoljno crvenog da ga podseti na ukvareno meso. Big Džim se ponovo zaustavio.
„Bilo kako bilo, čuo si Stjuarta zatvorili smo radnju. ’Sve je zaptiveno zakopčano’, kao
što je rekao dečačić kad je prvi put sam piškio. Lično je obavestio Šefa.
„Tog tipa, zabrinuto će Endi.
Big Džim je coknuo jezikom. „Ne brini se zbog Fila. Zatvorili smo. Tako će biti do
okončanja krize. U stvari, ovo bi mogao biti znak da bi trebalo da zauvek zatvorimo radnju.
Možda je to poruka Svemogućeg.
„To bi bilo dobro, oglasio se Endi. U dubini duše je znao da će Big Džim promeniti
mišljenje, čim Kupola nestane. Endi će podržati njegovu odluku, kad se to bude desilo, baš kao i
Stjuart Boui i njegov brat Fernald. Rado će pristati. Zbog zapanjujuće količine novca, u obliku
neoporezovane gotovine, ali i zbog toga što su se previše zaglibili. Setio se reči davnašnje filmske
zvezde. „U jednom trenutku sam shvatio da ne volim da glumim, ali tad sam bio prebogat da
prestanem,
„Nemoj toliko da se brineš, reče Big Džim. „Za par nedelja ćemo početi da vraćamo gas u
grad, bez obzira na rasplet krize s Kupolom. Koristićemo kamione iz gradskog voznog parka.
Možeš da voziš celu smenu, zar ne?
„Mogu, kiselo će Endi.
„I, Big Džim se ozario kad je dobio novu ideju „možemo da koristimo Stivijeva mrtvačka
kola! Tako ćemo još brže prebaciti rezervoare!
Endi je ćutao. Nije mu se dopadala ideja da zaplene (to je bila Big Džimova reč) toliko
gasa s raznih mesta u gradu. Činilo im se da je to najbezbedniji način. Bavili su se ozbiljnom
proizvodnjom, koja je iziskivala mnogo kuvanja i oslobañala velike količine štetnih gasova. Big
Džim mu je rekao da bi kupovina velike količine gasa mogla skrenuti neželjenu pažnju. Baš kao i
kupovina velikih količina raznovrsnih lekova sumnjivog kvaliteta, koji su išli u to sranje. Eto još
jednog razloga za brigu.
Zadatak je bio lakši, zato što je posedovao apoteku, iako su ga velike narudžbine
robitusina i sudafeda činile vrlo nervoznim. Mislio je da će im to doći glave, pre nego bilo šta
drugo. Nikad nije razmišljao o gomili rezervoara za gas iza HJK studija.
„Sem toga, imamo više nego dovoljno električne struje u gradskoj kući. Big Džim je
govorio kao čovek koji izlaže dobru vest. „Rekao sam Randolfu da pošalje mog dečaka i
njegovog prijatelja Frenkija do bolnice, da uzmu jedan rezervoar za naš generator.
Endi je zvučao uznemireno. „Ali, već smo uzeli...
„Znam, blago će Reni. „Znam šta smo učinili. Ne brini za Keti Rasel. Imaju dovoljno
gasa.
„Mogao si da uzmeš jedan iz radiostanice... tamo ih ima mnogo...
„Ovaj je bio bliži, reče Big Džim. „I sigurniji. Pit Randolf je naš čovek, ali to ne znači da
bih voleo da ikad sazna za naš mali posao.
Endi je sad bio još sigurniji da Big Džim nikad neće zatvoriti fabriku.
„Džime, ako počnemo da vraćamo rezervoare u grad, šta ćemo reći ako nas pitaju gde su
bili? Hoćemo li da kažemo narodu da ih je uzela gasna vila i da ih je vratila kad se predomislila?
Reni se namrštio. „Tebi je ovo smešno, drugar?
„Nije! Mislim da je zastrašujuće“
„Imam plan. Ustanovićemo gradsko skladište gasa. Delićemo ga po potrebi. Tako ćemo
postupiti i s ložuljem, ako pronañemo način da ga koristimo bez električne struje. Muka mi je od
ograničavanje potrošnje energenata, to je tako neamerički potez, ali sve ovo mnogo podseća na
priču o cvrčku i mravu. U gradu ima berača pamuka koji će sve straćiti za mesec dana. Zatim će
dići dreku na nas da ih zbrinemo čim zima pokaže zube!
„Ne misliš valjda da će ovo potrajati čitav mesec.
„Naravno da neće, ali znaš kako stari ljudi kažu: nadaj se najboljem, spremaj se na
najgore.
Endi je hteo da ukaže na činjenicu da su već potrošili dobar deo gradskih zaliha na
proizvodnju kristalnog meta, ali je znao šta bi Big Džim rekao: Otkud smo mogli da znamo?
Zaista, kako su mogli da znaju. Koja trezvena osoba je mogla da očekuje iznenadnu
nestašicu svih izvora energije? Planirali su za više nego dovoljno. To je američki način
razmišljanja. Pomisao na ni izdaleka dovoljno ovde je predstavljala uvredu za um i duh.
Endi je rekao: „Nisi ti jedini kom se neće svideti ideja o ograničenoj potrošnji.
„Zbog toga imamo policiju. Znam da svi žalimo pokojnog Hauija Perkinsa. On je sad sa
Isusom, a mi imamo Pita Randolfa. On će biti bolji za grad u ovoj situaciji, zato što ume da
sluša“ Uperio je prstom u Endija. „Ljudi u gradu poput ovog ili s bilo kog kraja Zemljine kugle
nisu drugo do deca kad je u pitanju njihov interes.
Koliko puta sam ti to rekao?
„Mnogo puta, reče Endi i uzdahnu.
„I šta moramo da radimo s decom?
„Moramo da ih nateramo da pojedu povrće, iako ona hoće slatkiše.
„Tako je! To ponekad znači da moramo pucnuti korbačem.
„To me je podsetilo na nešto drugo, reče Endi. „Pričao sam sa Semi Buši na polju
Dinsmorovih. Ona je jedna od Dodinih prijateljica. Rekla je da su neki policajci bili prilično
grubi prema njoj. Prokleto grubi. Mogli bismo da porazgovaramo sa šefom policije Randolfom o
tome.
Džim se namrštio. „ A šta si ti očekivao, drugar? Da će nastupiti u rukavicama?
Malo je falilo da doñe do ozbiljnih nereda. Za dlaku smo izbegli prokletu pobunu, usred
Česters Mila!
„Znam da imaš pravo, samo što...
„Znam ja tu Bušijevu. Poznajem njenu porodicu. Drogeraši, kradljivci automobila,
sifilitičari, neplatiše zajmova i utajivači poreza. Takav svet smo zvali belim ñubretom, dok izraz
nije proglašen politički nekorektnim. Od takve bagre se valja čuvati, naročito od takve bagre.
Takvi bi razneli grad u komade, kad bi dobili priliku. Da li bi to hteo?
„Ne, naravno da ne...
Big Džim je bio u punom zamahu. „Svaki grad ima svoje mrave što je dobro i svoje
cvrčke, što nije tako dobro, ali možemo živeti s njima, zato što ih poznajemo i zato što možemo
da ih navedemo da urade ono što je u njihovom najboljem interesu, čak i da moramo da ih malo
pritisnemo. Ali svaki grad ima i svoje skakavce, baš kao one u Bibliji. To su ljudi poput
Bušijevih. Na njih moramo zamahnuti čekićem. Možda se to neće svideti ni tebi ni meni, ali će
grañanske slobode otići u šetnju, dok se kriza ne razreši. I mi trpimo. Zar nismo zatvorili naš mali
posao?
Endi nije hteo da kaže kako uistinu nisu imali izbora, pošto nisu mogli da šalju robu van
grada, ali se zadovoljio s kratkim da. Nije hteo da raspravlja o tome.
Strahovao je od predstojećeg sastanka. Mogao bi se otegnuti do ponoći. Hteo je samo
jedno, da ode kući, dobro potegne i legne, misleći o Klodet. Ridaće sve dok ne zaspi.
„Kontrola nad situacijom je ono što je sad najvažnije, drugar. To podrazumeva vidno
prisustvo zakona, reda i stalno nadziranje. Nadziraćemo, zato što nismo cvrčci. Mi smo mravi.
Mravi vojnici.“
Big Džim je nastavio posle kraće pauze. Progovorio je poslovnim tonom.
„Razmišljam o prethodno donesenoj oceni da dozvolim da Fud Siti nastavi da radi kao i
obično. Ne kažem da ćemo ga zatvoriti, bar ne još, ali ćemo pažljivo pratiti šta se oko njega
dešava. Motrićemo ih kao sokolovi. Isto važi za benzinsku pumpu.
Možda nije loša ideja da zaplenimo kvarljiviju robu, za potrebe našeg personala...
Zastao je. Žmirkajući je posmatrao stepenice gradske kuće. Nije verovao sopstvenim
očima. Podigao je ruku da se odbrani od sunca. Šta god radio, još uvek je video isti prizor.
Brenda Perkins je sedela s onim prokletim izazivačem nevolja, Delom Barbarom. Nisu sedeli
jedan pored drugog. Izmeñu njih je bila Andrea Grineli. Živo je razgovarala s udovicom šefa
policije. Izgledalo je da čitaju neke papire.
Big Džimu se to ni najmanje nije dopalo.
Ni najmanje.
Zaputio se ka njima, s namerom da prekine njihov razgovor, bez obzira na temu.
Neki dečak mu je pritrčao, pre nego što je napravio pola tuceta koraka. Bio je to jedan od
Kilijanovih sinova. Desetak Kilijanovih je živelo na neuglednoj pilećoj farmi blizu granice Mila i
Tarkersa. Nijedan od klinaca nije bio bogzna kako bistar.
Nije ni čudo, s obzirom na roditelje iz čijih jadnih slabina su iznikli. Svi su bili redovni
posetioci Crkve Isusa Spasitelja. Što će reći da su svi bili spaseni. Ovaj se zvao Roni... bar je
Reni tako mislio. Nije mogao da bude siguran. Svi su imali zaobljenu glavu, guste obrve i oštar
nos.
Dečak je nosio poderanu HJK majicu i poruku. „Hej, gospodine Reni!“, rekao je.
„Uh, tražim vas po čitavom gradu!“
„Bojim se da nemam vremena za govoranciju, Roni“, reče Big Džim. Još je posmatrao
trio na stepenicama gradske kuće. Tri prokleta šaptača. „Možda sut...“
„Ja sam Riči, gospodine Reni. Roni je moj brat.“
„Riči. Naravno. A sad moram da požurim.“ Big Džim je krupnim korakom nastavio ka
svom cilju.
Endi je uzeo poruku od dečaka i stigao Renija pre nego što je došao do trija na
stepenicama. „Bolje pogledaj ovo.“
Big Džim je prvo pogledao Endijevo lice, napetije i zabrinutije nego ikad. Uzeo je
poruku.
Džejmse,
Moram da te vidim večeras. Bog mi se obratio. Moram da razgovaram s tobompre nego
što se obratim gradu. Molim te da mi odgovoriš. Riči Kilijan če mi doneti tvoju poruku.
Prečasni Lester Kogins
Nije se potpisao kao Les, ni Lester. Ne, već kao prečasni Lester Kogins. To ne sluti na
dobro. Zašto, o zašto sva sranja moraju da se dogode istog dana?
Dečak je stajao ispred knjižare. Ličio je na prokleto siroče u ispranoj košulji i širokim,
obešenim farmerkama. Big Džim ga je pozvao. Dečak je spremno pritrčao. Gradski zvaničnik je
izvukao penkalo iz džepa (sa zlatnim natpisom: LEPO JE SKLAPATI POSLOVE S BIG
DŽIMOM) i nažvrljao odgovor od tri reči: Ponoć. Moja kuća. Presavio ga je i dao dečaku.
„Vrati mu je. I nemoj da je čitaš.“
„Neću! Ni za živu glavu! Nek vas bog blagoslovi, gospodine Reni.
„I tebe, sinko. Gledao je za dečakom, koji se žurno udaljavao.
„O čemu se radi?, pitao je Endi. Pre nego što je Big Džim stigao da odgovori:
„Da nije fabrika? Reč je o met...
„Umukni.
Endi je ustuknuo za korak. Bio je zabezeknut. Big Džim mu nikad ranije nije rekao da
umukne. Zgrozio se.
„Ići ćemo korak po koraka, reče Big Džim, pre nego što se uputio ka sledećem problemu.
Barbi je posmatrao kako im se Reni približava. Prva misao mu je bila: Hoda kao čovek
koji je bolestan, a ne zna za to. Hodao je kao neko ko čitavog života gazi druge. Stisnuo je
Brendu za ruku s najkrvožednijim osmehom. Dozvolila mu je to sa spokojnim dostojanstvom.
„Brendaa, rekao je. „Primite moje najdublje saučešće. Hteo sam da vas posetim... i,
naravno, biću na pogrebu... ali sam bio prezauzet. Svi smo bili.
„Razumema, rekla je.
„Djuk nam silno nedostaje, reče Big Džim.
„Tako je, progovorio je Endi. Stajao je iza Big Džima, kao tegljač u senci
prekookeanskog putničkog broda. „Stvarno nam nedostaje.
„Veoma sam vam zahvalna na izrazima saučešća.
„Rado bih razgovarao o vašim brigama... vidim da ih imate... Big Džimov osmeh postade
još širi, iako je ostao kilometrima daleko od njegovih očiju. „Žurimo na veoma važan sastanak.
Andrea, bilo bi dobro da požuriš i spremiš one dosijee.
Iako se bližila pedesetoj, Andrea je u tom trenutku izgledala kao devojčica uhvaćena u
krañi vruće pite s prozorske daske. Počela je da ustaje (trgla se od bola u leñima dok je to činila),
ali ju je Brenda odlučno uhvatila za ruku. Andrea je ponovo sela.
Barbi je shvatio da su Grinelijeva i Sanders nasmrt uplašeni. Nisu se plašili Kupole, bar
ne u ovom trenutku, već od Renija. Ponovo je pomislio: Ovo bi moglo biti još gore.
„Bilo bi veoma dobro da nañeš vremena za nas, Džejmse“, reče Brenda ljubaznim
glasom. „Sigurna sam da shvataš da bih bila kod kuće i žalila supruga, da se ne radi o nečem
veoma važnom.“
Big Džimu se retko kad dešavalo da ostane bez reči. Ljudi na ulici koji su dotad
posmatrali zalazak sunca, sad su upravljali pogled ka nesvakidašnjem sastanku.
Pridaće nezasluženu važnost Barbari, samo zato što sedi pored trećeg gradskog
zvaničnika i udovice pokojnog šefa policije. Prebacivali su neki papir iz ruke u ruku, kao da se
radi o pismu njegove visosti pape iz Rima. Ko je došao na ideju da priredi ovakvu predstavu?
Perkinsova, naravno. Andrea nije toliko pametna, niti hrabra da mu se suprotstavi pred očima
grañanstva.
„Pa, možda možemo naći nekoliko minuta za vas. A, Endi?“ „Naravno“, reče prvi gradski
otac. „Uvek ću imati nekoliko minuta za vas, gospoño Perkins. Stvarno mi je žao zbog Djuka.“
„I meni je žao zbog vaše supruge“, tužno je prozborila.
Pogledi su im se sreli. To je bi istinski nežni trenutak. Big Džim je hteo da počupa kosu
od muke. Ponekad mu je bilo jako teško. Znao je da ne sme da dozvoli da ga takva osećanja
obuzmu, to nije bilo dobro za njegov krvni pritisak, a ono što je loše za njegov krvni pritisak, loše
je i za njegovo srce. Pogotovo kad je upravo primio poruku od tipa koji je preterano mnogo znao
i koji je poverovao da Bog od njega traži da se obrati gradu. Ovaj problem je bio ništavan u
poreñenju s tim, ako je Big Džim imao pravo u pogledu ideje koja se uvukla Koginsu u glavu.
Samo što možda nije ništavan. Zato što ga Brenda Perkins nikad nije volela. Sad je
udovica čoveka kog svi grañani bez ikakvog razloga smatraju herojem. Prvo će morati da...
„Uñi“, rekao je. „Razgovaraćemo u sobi za sastanke.“ Upravio je pogled na Barbija. „Da
li ste i vi deo ovoga, gospodine Barbara? Pitam vas, zato što mi nikako nije jasno šta vi ovde
tražite.“
„Ovo će vam pomoći“, reče Barbi. Pružio mu je papire koju su dotad prematali po
rukama. „Bio sam u vojsci. Imao sam čin poručnika. Izgleda da su me vratili u vojnu službu.
Dobio sam i unapreñenje.“
Reni je uzeo papire. Držao ih je s dva prsta, kao da su vreli. Pismo je bilo mnogo
elegantnije od nažvrljane poruke koju mu je doneo Riči Kilijan i od mnogo značajnije osobe. U
zaglavlju je pisalo samo: IZ BELE KUCE. Dokument je nosio današnji datum.
Reni je opipao papir. Meñu žbunastim obrvama obrazovala mu se duboka, uspravna
brazda.. „Ovo nije papir iz Bele kuće.“
Naravno da nijey glupi čoveče, zamalo što se nije omaklo Barbiju.
Dopremljenjeprejednogsata. Doneo gajepripadnik Vilinskog odreda DHL-a.
Šašavi, mali jebač se teleportovao kroz Kupolu, bez problema.
„Ne, nije.“ Barbi je pokušao da zvuči ljubazno. „Stigao je internetom, kao PDF
dokument. Gospoñica Šamvej ga je primila i odštampala.“ Džulija Šamvej. Još jedna smutljivica.
„Pročitaj ga, Džejmse“, tiho će Brenda. „Važan je.“ Big Džim je počeo da čita.
Beni Drejk, Nori Kalvert i Strašilo Džo Maklači stajali su ispred kancelarije Demokrata.
Svi su imali baterijsku lampu. Beni i Džo su ih držali u ruci. Nori je zatakla svoju u široki prednji
džep tunike. Gledali su niz ulicu, ka gradskoj kući, gde je nekoliko ljudi razgovaralo. Meñu njima
su bili svi gradski oci i kuvar iz Divlje ruže Rouz. „Volela bih da znam o čemu raspravljaju“, reče
Nori.
„To su baljezgarije odraslih“, reče Beni, s nadmoćnim odsustvom interesovanja.
Pokucao je na vrata redakcije. Nije bilo odgovora, pa se Džo uhvatio za kvaku.
Vrata su se otvorila. Odmah je znao zašto ih novinarka nije čula. Kopiraparat je radio
punom parom. Razgovarala je sa sportskim reporterom i tipom koji je snimao fotografije na
ekskurziji pored Kupole.
Mahnula je deci da uñu, kad ih je videla. Papiri su se brzo gomilali u kopiraparatu.
Pit Friman i Toni Gaja su ih naizmenice vadili i slagali.
„Stigli ste“, reče Džulija. „Plašila sam se da nećete doći. Uskoro ćemo završiti, ako
prokleti kopir ne otegne papke.“
Džo, Beni i Nori su upili čarobni izraz s nemim divljenjem. Rešili su da ga što brže puste
u upotrebu.
„Da li ste dobili dozvolu od roditelja?“, pitala je Džulija. „Ne želim gomilu gnevnih
roditelja za vratom.“
„Jesmo, gospoja“, reče Nori. „Svi smo je dobili.“
Friman je vezivao svežanj papira pantljikom. Nori je odmah uočila koliko je nespretan.
Umela je da veže pet različitih čvorova. Znala je kako se prave ribolovački mamci. Naučila je to
od oca. Ona mu je pokazala kako da vozi dasku.
Smejao se do suza, kad je pao prilikom prvog pokušaja. Mislila je da ima najboljeg tatu u
vaseljeni.
„Dopustite mi da ga vežem?“, zamolila ga je.
„Svakako, ako možeš da radiš bolje od mene.“ Pit je stao u stranu.
Pošla je napred. Džo i Beni su bili na korak iza nje. Zaustavila se u pola koraka, kad je
videla veliki crni naslov na vanrednom broju novina od samo četiri stranice.
„Kakvo sranje!“
Pokrila je usta dlanovima kad joj je psovka izletela. Džulija je odsečno klimnula.
„To je zaista veliko sranje. Nadam se da ste svi došli biciklom i da svi imaju korpu. Ne
možete nositi novine na skejtbordovima.“
„Poslušali smo vas do u tančine“, odgovorio je Džo. „Moj nema korpu, ali ima bisage.“
„Vezaču mu tovar“, rekla je Nori.
Pit Friman je s divljenjem posmatrao kako devojčica brzo vezuje svežnjeve (čvorom koji
je ličio na leptira raširenih krila). Rekao je: „Siguran sam da ćeš znati to da uradiš. Ovi čvorovi su
zaista dobri.“
„Ma, rasturam s čvorovima“, rekla je Nori, mirnim tonom.
„Imate li baterijske lampe?“, pitala je Džulija.
„Imamo“, uglas su odgovorili.
„Dobro je. Demokrat već trideset godina ne koristi raznosače novina. Ne želim da
ponovno uvoñenje stare prakse bude po zapamćeno zlu zato što će neko od vas pasti pod točkove
automobila na raskrsnici Glavne i Prestila.“
„To bi bio baksuzni početak“, složio se Džo.
„Svaka kuća, radnja i poslovni prostor na te dve ulice mora da dobije jedan primerak, jel
jasno? Obiñite i Ulicu Morin i Aveniju Svete Ane. Posle toga se raširite. Uradite koliko možete,
ali u devet krenite kući. Ostavite sve nepodeljene papire na raskrsnicama. Pritisnite ih kamenom.“
Beni je ponovo pogledao naslov:
GRADANIMA ČESTERS MILA NA ZNANJE!
VOJSKA ĆE POKUŠATI DA RAZORI BARIJERU!
ISPALIĆE KRSTAREĆU RAKETU NA NJU PREPORUČUJE SE EVAKUACIJA
ZAPADNE GRANICE
„Kladim se da ovo neće upaliti“, smrknuto će Džo, dok je proučavao rukom iscrtanu
mapu na dnu papira. Granica izmeñu Česters i Tarkers Mila označena je crvenom bojom. Veliko
crno X je stajalo na mestu susretanja Puta male kučke i granice gradskog atara. ZnakX je
objašnjen kao mesto udara. „Ugrizi se za jezik, dečko“, reče Toni Gaja.
IZ BELE KUĆE
Pozdravi i najlepše želje
GRADSKIM OCIMA ČESTERS MILA
Endruu Sandersu Džejmsu P. Reniju Andrei Grineli
Drage dame i gospodo:
Prvo i najvažnije, šaljem vam pozdrave i izražavam najdublju zabrinutost i najlepše želje
čitave nacije. Sutrašnji dan sam proglasio nacionalnim Molitvenim danom u čitavoj Americi.
Crkve će otvoriti vrata ljudima svih vera, koji će se moliti za vas i za one koji se bore da shvate
šta se dogodilo na granicama vašeg grada, kako bi otklonili uzrok vaših nevolja. Budite uvereni
da se nećemo smiriti dok ne oslobodimo narod Česters Mila i dok ne kaznimo odgovorne za vaše
utamničenje. Dajem reč vama i narodu Česters Mila da će situacija biti rešena i to brzo. Govorim
vam kao predsednik i glavnokomandujući oružanih snaga, svestan moći koju predstavljam.
Druga svrha ovog pisma je da vas upozna s pukovnikom kopnene vojske Sjedinjenih
Država Delom Barbarom. Za službu u Iraku je nagrañen Bronzanom zvezdom, Medaljom za
izuzetne zasluge i s dva Purpurna srca. Ponovo je pozvan u vojnu službu i unapreñen da bi služio
kao vaša veza s nama i naša s vama. Znam da ćete mu, kao lojalni Amerikanci, ponuditi svaku
pomoć. Pomoći ćemo vam, kao što ćete vi njemu pomoći.
Moja prvobitna namera, na osnovu predloga združenog štaba oružanih snaga, državnog
sekretarijata za odbranu i službe nacionalne sigurnosti, bila je da proglasim vanredno stanje na
teritoriji Česters Mila i postavim pukovnika Barbaru za privremenog vojnog guvernera. Pukovnik
Barbara me je uverio da to neće biti neophodno. Rekao mi je da očekuje punu saradnju gradskih
otaca i lokalne policije. Veruje da će najviše doprineti rešavanju situacije kao „savetnik i čovek
koji radi na uspostavljanju jedinstvact. Prihvatio sam njegovo stanovište, ali ću pratiti razvoj
situacije.
Kao treće, znam da ste zabrinuti zbog nemogućnosti da pozovete prijatelje i voljene
osobe. Razumemo vašu brigu, ali je neophodno da održimo prekid telefonskih veza da bismo
smanjili rizik da poverljive informacije uñu u Česters Mil ili izañu iz njega. Možda mislite da je
ovo preterano oprezan pristup.
Uveravam vas da nije. Veoma je verovatno da neko u Česters Milu zna dosta o prepreci
koja opkoljava vaš grad. Mesni saobraćaj će se nesmetano odvijati.
Kao ćetvrto, nastavićemo da održavamo zabranu protoka informacija prema štampi.
Opstanak te mere biće razmatran u budućnosti. Doći će vreme da gradski zvaničnici i pukovnik
Barbara održi konferenciju za štampu u interesu grada. U ovom trenutku mislimo da će takva
konferencija postati moguća odmah po brzom okončanju ove krize.
Peta tačka se tiče internetkomunikacije. Štab združenih snaga je predložio privremenu
obustavu elektronske pošte. Hteo sam da se složim s njima. Pukovnik Barbara se pak snažno
zauzeo da se grañanima Česters Mila ne uskraćuje pristup internetu. Istakao je da služba
nacionalne bezbednosti može pratiti elektronski saobraćaj na osnovu zakonskih ovlašćenja i da se
takva komunikacija može mnogo lakše prekinuti od komunikacije mobilnim telefonima.
Prihvatio sam njegovo mišljenje delimično i zbog humanitarnih razloga, pošto je on naš „čovek
na terenu. I ova odluka će biti podložna izmeni, shodno razvoju situacije. Pukovnik Barbara će
imati pun uticaj kod ponovnih razmatranja. Unapred se radujemo dobroj saradnji izmeñu njega i
gradskih zvaničnika.
Šesto, postoji velika mogućnost da će se vaše patnje okončati već sutradan u jedan po
podne. Pukovnik Barbara će vam objasniti detalje vojne operacije koja će se dogoditi u pomenuto
vreme. Uveravao me je da će uz vaše najbolje usluge i pomoć gospoñe Džulije Šamvej, vlasnice i
urednice lokalnih novina, biti u stanju da obavestite grañane Cesters Mila o onom što ih očekuje.
Sedmo i poslednje, vi ste grañani Sjedinjenih Država. Nikada vas nećemo napustiti. Naše
najčvršće obećanje, zasnovano na najsvetlijim idealima, jednostavno je: Nijedan čovek, žena ili
dete neće biti prepušteni sudbini.
Upotrebićemo sve što nam je na raspolaganju da bismo okončali vaše utamničenje.
U tom nastojanju nećemo žaliti novca. Od vas očekujemo dobru veru i saradnju.
Molim vas da nam pružite i jedno i drugo.
Srdačno vaš, s mnogo molitvi i najtoplijih želja.
Šta god da je taj blesavi praznoglavac napisao, svojeručno je potpisao, sa sva tri imena,
uključujući i ono terorističko u sredini. Big Džim nije glasao za njega.
Mirne duše bi ga zadavio, kad bi se kopilan nekim slučajem stvorio ispred njega.
Udavio bi i njega i Barbaru.
Big Džimova najdublja želja je bila da zviždukom dozove Pita Randolfa i da mu naloži da
skemba pukovnika Roštiljdžiju iza rešetaka. Nek mu objasni da može da uspostavi svoju prokletu
komandu vojnog guvernera u podrumu policijske stanice.
Sem Verdro će mu biti añutant. Možda će Štrokavi Sem naučiti da salutira a da ne izbije
oko palcem.
To je neizvodljivo, bar za neko vreme. Neke rečenice iz pisma nitkova koji se predstavlja
kao glavnokomandujući oružanih snaga igrale su mu pred očima: Pomoći ćemo vam, kao što ćete
vi njemu pomoći.
Nadamo se dobroj saradnji izmeñu njega i gradskih zvaničnika.
Ova odluka će biti podložna razmatranju.
Od vas očekujemo dobru veru i saradnju.
Ova poslednja je bila najznačajnija. Big Džim je bio siguran da je za kurvinogsina
zagovornika abortusa vera samo prazna reč, ali kad je govorio o saradnji, znao je šta ima na umu,
baš kao i Džim Reni: Rukavicaje možda od meke tkanine, ali ne zaboravi da se ispod nje krije
gvozdena pesnica.
Predsednik je nudio razumevanje i podršku (gledao je kako se nadrogirana Grinelijeva
topi od milja čitajući pismo), ali se istina mogla pronaći izmeñu redova. Ovo je bilo preteće
pismo, prosto i jednostavno. Sarañujte, zato što pravimo spisak poslušnih i neposlušnih, a vi ne
želite da budete meñu neposlušnima kad provalimo unutra. Sve ćemo vam zapamtiti.
Sarañuj, drugar. Ili.
Reni je pomislio. Nikad neću predati grad roštiljdžiji koji se usudio da digne ruku na mog
sina, a zatim i da dovede u pitanje moju vlast. To se nikad neće deseti, majmune. Nikada.
Takoñe je pomislio: Polako, trezveno.
Nek pukovnik Roštiljdžija predstavi veliki vojni plan. Biće dobro ako upali. Ako ne uspe,
najnoviji pukovnik američke vojske otkriće novo značenje izraza duboko na neprijateljskoj
teritoriji.
Big Džim se osmehnuo i rekao: „Uñite, molim vas. Po svoj prilici, čeka nas dug razgovor.
Džunior je sedeo u mraku sa svojim devojkama.
To je bilo otkačeno, čak i po njegovim merilima, ali je ambijent delovao umirujuće.
Kad se sa novim zamenicima vratio u policijsku stanicu posle gigantske brljotine na
poljani Dinsmorovih, obratila im se Stejsi Mogin (izgledala je umorno).
Ponudila im je još četiri sata posla. Bar neko vreme će biti dosta prekovremenog rada.
Objasnila im je da mogu računati i na bonuse... verovatno zahvaljujući sredstvima zahvalne
američke vlade.
Karter, Mel, Džordžija Ru i Frenk Deleseps su se složili da odrade dopunske sata.
Nisu to učinili zbog novca. Posao im se dopadao. Dopadao se i Džunioru. Presekli su ga
predznaci glavobolje. Dan je bio zaista divan, ali su mu zastave očas pale na pola koplja.
Rekao je Stejsi da će ovaj put odbiti, ako nema ništa protiv. Uveravala ga je da nema
problema, ali ga je podsetila da mora da doñe u stanicu sutra u sedam ujutru.
„Imaćeš dosta posla, rekla je.
Frenki je zategao kaiš na stepenicama i rekao: „Mislim da ću svratiti do Endžine kuće.
Sigurno je negde otišla s Dodi, ali me proganja misao da se okliznula u kupatilu, da leži
paralizovana, ili nešto slično.
Džuniora je naglo zabolela glava. Pred levim okom mu je zaigrala sitna bela tačka.
Trzala se i poskakivala u skladu sa sve bržim otkucajima srca.
„Poći ću s tobom, rekao je Frenkiju. „To mi je usput.
„Zaista? Neće ti smetati?
Džunior je odmahnuo glavom. Bela tačka pred njegovim okom je mahnito poskočila kad
je to učinio. Ponovo se smirila.
Frenki je nastavio tišim glasom. „Semi Buši je pustila jezičinu na pašnjaku kod Kupole.
„Tafufa reče Džunior.
„Nesumnjivo. Zakreštala je: ’Da nećeš da me uhapsiš?, Frenki je podigao glas do
prodornog falseta. Grozni zvuk je šmirglao po Džuniorovim nervnim završecima.
Razigrana bela tačka je pocrvenela. Hteo je da sklopi ruke oko prijateljevog vrata.
Došlo mu je da ga udavi, samo da bi bio siguran da više nikad neće čuti taj falset.
„Razmišljao sam, nastavi Fenki, „da skoknem do nje, kad završim posao. Da je malo
naučim pameti. Znaš, vreme je da počne da poštuje lokalne organe reda i zakona.
„Ona je tvorčina. I lezbača.
„Još bolje. Frenki je ućutao, zagledan u zlokobni zalazak sunca. „Ova Kupola ima i svojih
dobrih strana. Možemo da radimo šta god nam padne na pamet. Bar neko vreme. Razmisli o
tome, pajtosu. Frenki se počešao po meñunožju.
„Važi, odgovorio je Džunior, „ali nisam preterano naložen za tu priču.
Izuzev što je najedanput bio. Pa, onako. Nije baš hteo da ih tuca ili nešto slično, ali...
„Znajte da ste još uvek moje devojke“, prozborio je Džunior u mračnoj ostavi.
Isprva je koristio baterijsku lampu. Isključio je. U mraku je bilo bolje. „Zar niste?“ Ćutale
su. Da su progovorile, pomisli Džunior, mogao bih da izvestim prečasnog Koginsa o istinskom
čudu.
Naslonio se na zid pokriven policama punim konzervi. Posadio je Endži s desne, a Dodi s
leve strane. Zabava utroje. Tako su to zvali na Penthaus forumu. Njegove devojke nisu lepo
izgledale u svetlosti baterijske lampe. Obešena kosa je samo delimično skrivala podnadula lica i
izbečene oči. Ali kad je ugasio... uh! Kao da je bio u društvu dve žive ribe!
Samo je zadah kvario utisak. Mešavina osušenih govana i tek započetog truljenja.
Nije bio strašan, zato što je bilo i drugih, prijatnijih mirisa: kafe, čokolade, sirupa,
sušenog voća i verovatno smeñeg šećera.
Osećao je i slab miris parfema. Dodinog ili Endžinog? Nije znao čiji je. Glavobolja se
povlačila, a uznemirujuća bela tačka nestala. Spustio je ruku i sklopio šaku oko Endžine dojke.
„Ne smeta ti, zar ne, dušice? Da, znam da si Frenkijeva devojka, ali vi ste raskinuli i hej,
to je samo maženje. Takoñe žao mi je što moram da ti kažem da večeras planira da te prevari.“
Dohvatio je Dodi za ruku. Bila je ledena, ali je on smestio meñu noge. „Doñi“, rekao je.
„Prilično smelo. Samo sledi svoja osećanja, curo, i pokaži mi koliko si nestašna.“
Moraće da ih pokopa. I to brzo. Kupola će se rasprsnuti kao mehur od sapunice. Ili će
naučnici pronaći način da je rastvore. Istražitelji će, odmah posle toga, preplaviti grad. Ako
Kupola opstane, obrazovaće se neka vrsta komiteta koji će obilaziti kuće u potrazi za zalihama.
To će se dogoditi uskoro, ali ne odmah. Ovde je bilo tako prijatno. Bilo je umirujuće i
nekako uzbudljivo. Ljudi to ne bi razumeli, ali i ne moraju. Zato...
„Ovo je naša tajna“, prošaptao je Džunior u tami. „Jel’ tako, devojke?“ Nisu odgovorile
(iako će to učiniti).
Sedeo je grleći devojke koje je ubio. U neko doba je utonuo u san.
Sastanak je bio još u toku, kad su Barbi i Brenda Perkins napustili gradsku kući u
jedanaest. Išli su niz Glavnu ka Morinu. Isprva nisu mnogo pričali. Na uglu Glavne i Javorove
naišli su na gomilicu vanrednog izdanja Demokrata. Barbi je izvadio jedan ispod kamena i
rasturio gomilu. Brenda je imala baterijsku lampu u tašni.
Osvetlila je naslovnu stranicu.
„Mislila sam da ću lakše poverovati u novosti ako ih vidim odštampane, ali sam se
prevarila, rekla je.
„U pravu si“, reče Barbi.
„Ti i Džulija ste sarañivali da biste sprečili Džejmsa da zataška stvar, rekla je.
„Imam li pravo?“
Barbi je odmahnuo glavom. „Ne bih ni pokušao, zato što bi to bilo nemoguće. Kad
projektil udari, načiniće divovsku eksploziju. Džulija je htela da ga spreči da navede vodu na
svoju vodenicu.“ Udario je po novini. „Da budem potpuno iskren, ovo je samo osiguranje.
Gradski otac Reni će sad sigurno pomisliti: ’Ako je u ovom bio korak ispred mene, šta još zna a
da meni nije poznato?,
„Džejms Reni može biti vrlo opasan protivnik, prijatelju moj.“ Pošli su dalje.
Brenda je sklopila papir. Gurnula ga je pod mišku. „Moj muž je otvorio istragu o njemu.“
„Zbog čega?“
„Ne znam koliko toga da ti kažem“, rekla je. „Izbor se očigledno sveo na sve ili ništa.
Haui nije imao nepobitni dokaz toliko znam. Iako je bio blizu.
„Ne govorimo o dokazu“, nastavi Barbi, „već o tome kako da sutra ne završim u zatvoru,
ako vladin plan ne uspe. Ako ono što znaš može da mi pomogne u tome...“
„Duboko ću se razočarati u tebe, ako je zatvor tvoja najveća briga.“ To nije bilo sve.
Barbi je pretpostavljao da udovica Perkins to zna. Pažljivo je slušao sve što je rečeno na sastanku.
Reni ga nije obmanuo, iako se trudio da bude u najvećoj meri umilan, sladak i razuman. Bilo mu
je jasno da se ispod uljudne, ozbiljne, srdačne spoljašnjosti krije nemilosrdni grabljivac. Trudiće
se da sačuva kontrolu sve dok mu je neko ne otme iz ruku. Uzimaće sve šta mu bude trebalo, dok
ga neko ne zaustavi. To ga je činilo opasnim za sve, a ne samo za Dela Barbaru.
„Gospoñice Perkins...“
„Brenda, sećaš li se?“
„Brenda, tako je. Objasniću ti na ovaj način: ako Kupola opstane, gradu će zatrebati
pomoć nekog ko nije prodavac polovnih kola opsednut manijom veličine.
A ja neću biti u stanju da pomognem, ako zaglavim u ćuzi.“ „Moj suprug je mislio da Big
Džim mažnjava lovu.“
„Kako? Zbog čega? I koliko?“
Rekla je: „Da vidimo šta će se desiti s projektilom. Sve ću ti reći, ako to ne upali.
Ako nam pomogne, sešću sa oblasnim tužiocem, kad se prašina slegne... i, poslužiću se
rečnikom Rikija Rikardoa, Džejms Reni će morati da štošta objasni“.
„Nisi ti jedini koji čeka da vidi šta će biti s projektilom. Puter se večeras neće topiti u
Renijevim ustima. Mislim da ćemo dobiti priliku da vidimo drugu stranu njegove ličnosti, ako se
krstareća raketa odbije od prepreke, umesto da se probije na drugu stranu.
Ugasila je baterijsku lampu i podigla glavu. „Vidiš li zvezde“, rekla je. „Tako su sjajne.
Eno Vodolije... Kasiopeje... Velikog medveda. Sve je na svom mestu. Mene to smiruje, a tebe?“
„I mene.“
Neko vreme su ćutke posmatrali svetlucavu traku Mlečnog puta. „Pogled na njih me
neizostavno podseti koliko sam sitna... i krhka.“ Osmehnula se i rekla prilično stidljivo. „Da li će
ti smetati ako te uhvatim za ruku, Barbi?“
„Ni najmanje.
Uhvatila ga je za lakat, a on nju za ruku. Otpratio ju je do kuće.
Big Džim je zaključio sastanak u pola dvanaest. Piter Randolf je svima poželeo laku noć i
otišao. Planirao je da započne evakuaciju zapadnog dela grada tačno u sedam ujutru. Nadao se da
će do podneva isprazniti čitav kraj oko Puta male kučke. Andrea je krenula za njim. Koračala je
polako, s rukama u zadnjim džepovima pantalona. Svi su je izdaleka prepoznavali po
karakterističnom držanju.
Big Džim je zamolio da ostane minutdva, iako je razmišljao o predstojećem susretu s
Lesterom Koginsom (i o snu ne bi mu smetalo da napokon prokleto odrema).
Zbunjeno ga je pogledala. Endi Sanders je odsutno reñao dosijee. Vraćao ih je u sivi,
metalni orman.
„I zatvori vrata“, obratio joj se prijatnim glasom.
Poslušala ga je, zabrinutog izraza lica. Endi se, iza njega, posvetio raščišćavanju
prostorije posle sastanak. Zgrbio se, kao da očekuje udarac. Znao je čemu Reni želi da razgovara.
Njegovo držanje nije obećavalo ništa dobro.
„Šta ti je na umu, Džime?“, pitala je.
„Ništa ozbiljno.“ Što je značilo upravo suprotno. „Učinilo mi se, Andrea, da si se pre
sastanka u priličnoj meri sprijateljila s tim tipom, Barbarom. I s Brendom, kad smo već kod
toga.“
„S Brendom? To je...“ Htela je reći smešno, ali joj se izraz učinio prejakim. „To je
budalasto. Brendu poznajem preko trideset go...“
„ A gospodina Barbaru tri meseca. Ako se to što si jela njegovu slaninu i kolače može
smatrati poznanstvom.“
„Mislim da je sad pukovnik Barbara.“
Big Džim se osmehnuo. „Teško mi je da to ozbiljno shvatim kad se okolo kreče u
farmerkama i majici, umesto u uniformi.“
„Video si predsednikovo pismo.“
„Video sam nešto što je Džulija Šamvej mogla sačiniti na svom prokletom kompjuteru.
Imam li pravo, Endi?“
„Pravo kažeš“, reče apotekar. Nije dizao glavu s posla. Još je slagao dosijee.
Slagao ih je i preslagao.
„Pretpostavimo da je dokument predsednikovo delo?“, reče Big Džim. Na njegovom
širokom licu sa isturenom vilicom pojavio se smešak koji je mrzela. Po prvi put je videla čekinje
na njegovoj bradi. Shvatila je zašto se toliko trudio da ih pažljivo obrije. Davale su mu zlokoban,
niksonovski izgled.
„Pa...“ Zabrinutost se preobrazila u strah. Htela je da mu kaže kako se samo trudila da
bude ljubazna. Pretpostavljala je da je on to i video. Video je mnogo toga. „Pa, znaš, on je
glavnokomandujući oružanih snaga.
Big Džim je s nipodaštavanjem odmahnuo rukom. „Znaš li ti šta je zapovednik, Andrea?
Reći ću ti šta je. To je neko ko zavreñuje odanost i poslušnost zato što ima čime da pomogne
onima koji su u nevolji. To je odnos koji je postavljen na zdravim, recipročnim osnovama.“
„Tako je!“, ubeñeno je odgovorila. „On raspolaže moćnim oružjima kao što je ta krstareća
raketa!“

„Sve će biti u redu, ako projektil obavi posao.“
„Nego šta će? Rekao je da može poneti bojevu glavu težine petsto kilograma!“
„Kako ti ili bilo ko od nas može biti siguran u uspeh tog poduhvata, kad se uzme u obzir
koliko se malo zna o Kupoli? Kako možemo da znamo da neće razneti čitavu Kupolu, nakon čega
će od Česters Mila ostati samo dva kilometara duboka rupčaga?“
Zbunjeno ga je pogledala. Šake su joj počivale u zadnjim džepovima. Trljale su i mazile
mesto na kom je prebivao bol.
„Pa, to je u božjim rukama“, rekao je. „I imaš pravo, Andrea moglo bi da upali.
Ako ne uspe, prepušteni smo sami sebi. Što se mene tiče, glavnokomandujući oružanih
snaga koji ne može pomoći svojim sugrañanima ne vredi ni pišljiva boba.
Ako projektil ne obavi posao i ako nas ne raznesu u bestragiju, neko će morati da upravlja
ovim gradom. Da li će to biti neka lutalica, koju je je predsednik dotakao ćarobnim štapićem, ili
izabrani gradski zvaničnik, koji je za to pozvan? Shvataš li šta hoću da ti kažem?
„Moj je utisak da je pukovnik Barbara veoma sposoban', šapnula je.
„Prestani da ga tako zoveš! povika Big Džim. Endi je ispustio dosije. Andrea je ustuknula
za korak, s tihim krikom na usnama.
Uspravila se. Za tren je povratila nešto od jenkijevske čvrstine, koja joj je dala snagu da
se kandiduje za položaj u gradskoj vlasti. „Ne deri se na mene, Džime Reni. Poznajem te još
otkad si sekao slike iz šarenih kataloga u prvom razredu da bi ih zalepio na hamer, zato nemoj da
urlaš.
„O bože, ona je uvreñena. Razvukao je usne od uva do uva, u zlobnom, izveštačenom
osmehu. „Zar to nije prokleto loša stvar. Kasno je, umoran sam.
Podelio sam sve količine slatkog sirupa za danas. Zato me dobro slušaj i ne teraj me da se
ponavljam. Pogledao je na sat. „Sad je petnaest do dvanaest. Hoću da stignem kući do ponoći.
„Ne shvatam šta hoćes od mene!
Zakolutao je očima kao da ne može da veruje koliko je glupa. „Ukratko? Hoću da znam
da ćeš biti na mojoj strani mojoj i Endijevoj ako se pokaže da je ova ćaknuta ideja s projektilom
promašaj. Mesto ti je s nama, a ne s nekim putnikom namernikom, peračem sudova.
Uspravila je ramena i sklonila ruke s leña. Uspela je da mu uzvrati pogledom, ali su joj se
usne tresle. „A šta ako mislim da je pukovnik Barbara gospodin Barbara, ako vam se tako više
sviña kvalifikovaniji da upravlja kriznom situacijom?
„Pa, moram da se složim sa Džiminijem Kriketom3 povodom togaa, reče Big Džim. „Nek
te savest vodi. Njegov glas se spustio do nivoa šapata. Zvučao je zlokobnije nego kad je urlao.
„Šta je s onim pilulama koje uzimaš, onim oksikontinom.
Andrea se sledila. „Zašto ga pominješ?
„Endi je odvojio pristojne zalihe za tebe. Te pilule mogu nestati, ako produžiš da se kladiš
na pogrešnog konja u ovoj trci. Imam li pravo, Endi?
Endi je počeo da pere automat za kafu. Delovao je skrhano. Nije hteo da pogleda u
Andreine oči pune suza, ali nije oklevao s odgovorom. „Daa, rekao je. „U tom slučaju bih mogao
da ih pustim niz farmaceutsku klozetsku šolju. Opasno je čuvati takve lekove, kad je grad u krizi i
odsečen od sveta.
„Ne možete to učiniti!“, povikala je. „Imam recept!“ Big Džim je nastavio ljubaznim
glasom: „Potreban ti je samo jedan recept.
Dovoljno je da se držiš ljudi koji najbolje poznaju ovaj grad, Andrea. Samo taj recept će ti
pomoći u ovom trenutku.“
„Džime, ne mogu bez pilula.“ Slušala je sopstveni, molećivi glas. Tako je podsećao na
majčin, za loših godina. Mrzela ga je. „Neophodne su mi!
„Znam“, reče Big Džim. „Bog ti je navalio silno iskušenje na pleća, u oblikubola.“ Da i
negovorimo o majmunčini na tvojim leñima, pomislio je.
„Samo ti učini pravu stvar“, umešao se Endi. Posmatrao ju je tužnim i ozbiljnim očima,
oivičenim tamnim krugovima. „Džim zna šta je najbolje za grad. Oduvek je znao. Nema potrebe
da nam neko sa strane govori šta da radimo. „Da li ću dobijati pilule za bolove, ako vas
poslušam?“
Osmeh je blesnuo na Endijevom licu. „Nego šta! Mogao bih da samoinicijativno povećam
dozu. Šta kažeš na sto miligrama više dnevno? Zar ti ne bi dobro došli?
Izgledaš tako nervozno.“
„Pretpostavljam da bih mogla da uzmem još malo“, tupo će Andrea. Oborila je glavu. Od
maturske večeri, kad joj se smučilo od pića, nije popila nijednu kap alkohola, ni čašu vina. Nikad
nije popušila džoint. Kokain je videla samo na televiziji. Bila je dobra osoba, veoma dobra osoba.
Kako je onda upala u zamku?
Tako što se okliznula i pala, kad je pošla da preuzme poštu? Kako je to užasno i
nepravedno. „Ali ne više od četrdeset miligrama. Mislim da će četrdeset biti više nego dovoljno.“
„Da li si sigurna?“, pitao je Big Džim.
Ni izdaleka nije bila. U tome je bio sav užas.
„Možda osamdeset“, rekla je i obrisala suze s lica. Dodala je, šapatom: „Ucenjujete me.“
Šapat je bio tih, ali ga je Big Džim čuo. Posegnuo je prema njoj. Andrea se trgla, ali ju je
Big Džim samo nežno uhvatio za ruku.
„Ne“, rekao je. „To bi bio greh. Pomažemo ti. Ne tražimo ništa osim da i ti nama
pomogneš.“
Čula je udarac.
Semi se naglo probudila, iako je popušila pola džointa i popila tri piva, pre nego što je
legla u deset uveče. Uvek je imala desetak piva u frižideru. Još uvek je o njima mislila kao o
„Filovom pivu“, iako je otišao još u aprilu. Pričalo se da je još u gradu. Odbacila je te glasine.
Videla bi ga bar jednom u šest meseci, da su bile tačne. Ovo je palanka, baš kao što ona pesma
kaže.
Tup!
Uspravila se u postelji. Načuljila je uši da bi presrela jecaj Litl Voltera. Nije ga čula.
Pomislila je: O božey prokleti krevetac se raspao! Ako ne može da plače...
Odbacila je pokrivač sa sebe i potrčala ka vratima. Udarila je u zid levo od njih.
Zamalo što nije pala. Prokleta pomrčina! Prokleta firma za isporuku struje!
Prokleti Fil, koji je otišao i ostavio je. Kome sad da se obrati kad se momci poput Frenka
Delesepsa nepristojno ponašaju, plaše je i...
Tup!
Pipala je po vrhu ormana, dok nije našla baterijsku lampu. Uključila je i požurila ka
vratima. Krenula je levo u spavaću sobu u kojoj je spavao Litl Volter, ali je novi udarac omeo u
toj nameri. Nije dolazio sleva, već spreda, s druge strane pretrpane dnevne sobe. Neko je stajao
ispred ulaznih vrata prikolice. Čula je prigušeni smeh.
Ko god da je bio napolju, već je dobro potegao.
Požurila je preko sobe. Majica u kojoj je spavala lepršala se oko punačkih butina (malo se
ugojila otkad je Fil otišao, nekih dvadeset pet kilograma; kad se ovo sranje s Kupolom završi,
vratiće se na težinu iz srednje škole pomoću nutrisistema) i otvorila vrata.
Četiri snažne baterijske lampe su joj osvetlile lice. Iza njih je dopirao smeh. Nečiji smeh
je više ličio na Kurlijevo mljacmljacmljac, iz Tri šaptača. Prepoznala ga je.
Slušala ga je u srednjoj školi: Mel Sirls.
„Pogledaj se!“, reče Mel. „Ko zapeta puška si, a nemaš kom da pušiš.
Još smeha. Semi je podigla ruku da zakloni oči, ali joj to nije pomoglo. Ljudi iza
baterijskih lampi bili su samo nejasni obrisi. Jedan od glasova je zvučao ženski. To baš i nije
loše.
„Ugasite ta svetla pre nego što oslepim! Zavežite, probudićete bebu!
Još smeha, glasnijeg nego ikad, ali su se tri ili četiri svetla ugasila. Upravila je svoju
baterijsku lampu na pridošlice. Štrecnula se zbog onog što je videla: Frenki Deleseps i Mel Sirls
su stajali pored Kartera Tibodija i Džordžije Ru. Stajali su pored kučke koja ju je tog popodneva
zgazila na sisu i nazvala lezbačom. Žensko, ali ne bezbedno žensko.
Nosili su značke. Bili su odreda pijani. „Šta hoćete? Kasno je.
„Oćemo neku drogu, reče Džordžija. „Prodaješ je, pa prodaj malo i nama.
„Oću da poletim visoko kao soko, u prljavo, crveno nebo, reče Mel. Zatim se nasmejao:
Mljacmljacmljac.
„Nemam je, reče Semi.
„Sereš, prikolica zaudara na nju, reče Karter. „Prodaj nam malo. Ne budi kučka.
„Jašta“ reče Džordžija. Oči su joj se srebrnkasto sjajile u mlazu svetlosti Semine
baterijske lampe. „Nije važno što smo policajci.“
Zaurlali su od smeha. Sigurno če probuditi bebu.
„Nemojte!“ Semi je pokušala da zatvori vrata. Tibodi ih je silom otvorio. Gurnuo ih je
ivicom dlana, najblaže što je mogao, ali je Semi pala na leña. Saplela se na prokleti bebeći vozić.
Tresnula je na zadnjicu po drugi put tog dana. Majica joj se podigla.
„Opa, ružičasti donji veš. Da li očekuješ neku od tvojih curica?“, pitala je Džordžija.
Grohotom su se nasmejali. Baterijske lampe su se ponovo upalile i usmerile na nju.
Semi je cimnula majicu nadole, tako jako da se umalo pocepala oko vrata. S mukom je
ustala, dok su snopovi svetlosti iz baterijskih lampi igrali po njenom telu.
„Budi dobra domaćica, pa pozovi goste u kuću“, reče Frenki na vratima. „Veliko ti
hvala.“ Osvetlio je dnevnu sobu. „Kakav svinjac.“
„Svinjac za svinju!“, dreknula je Džordžija. Svi su se nasmejali. „Da sam na Filovom
mestu, izronio bih iz šume da te dobrano izlemam!“ Podigla je pesnicu.
Karter Tibodi ju je ošamario sudlanicom.
„Još uvek se krije u radiostanici?“, pitao je Mel. „Udara se ko lud? Ima vizije Isusa?“
„Ne znam o čemu...“ Bes je iščileo. Ustupio je mesto strahu. Ljudi ovako pričaju u
noćnim morama, posle pušenja trave pomešane s anñeoskim prahom. „Fil je otišao!“
Posetioci su se zgledali i nasmejali. Raspoznala je Sirlovo idiotsko mljacmljacmljac.
„Otišao je! Pobegao je glavom bez obzira!“, graknuo je Frenki.
„Otperjao je bez pozdrava!“, odvrtio je Karter. Kucnuli su se pesnicama.
Džordžija je zgrabila gomilu Seminih džepnih knjiga u mekom povezu, s gornje police
biblioteke. Pogledala je naslove. „Nora Roberts? Sandra Braun? Stefani Mejer? Ovo čitaš? Zar ne
znaš ko je glavni? Jebeni Hari Poter.“ Raširila je ruke.
Knjige su se rasule po podu.
Beba se, za divno čudo, još nije probudila. „Hoćete li otići, ako vam prodam nešto
droge?“, pitala ih je.
„Naravno“, reče Frenki.
„I požuri“, umešao se Karter. „Sastanak posvećen evakuaciji počinje ñavolski rano. Mrdaj
to debelo dupe.“
„Sačekajte ovde.“
Ušla je u kuhinjicu i otvorila zamrzivač. Prestao je da radi zbog nestanka struje.
Izvukla je veliku kesu s robom koju je tamo čuvala. Imala je još tri takve.
Počela je da se okreće, ali ju je neko zgrabio i oteo vreću iz ruke pre nego što je to učinila.
„Hoću da opet vidim te ružičaste gaćice, Mel joj je šapnuo na uvo. „Hoću da vidim da li ti na
dupetu piše NEDELJA.“ Cimnuo joj je košulju preko pojasa.
„Jok, izgleda da ne piše.“
„Prestani! Pusti me!“
Mel se nasmejao. Opet to gnusno mljacmljacmljac.
Neko ju je zaslepio baterijskom lampom. Prepoznala je usko lice iza njega. Frenki
Deleseps. „Danas si pustila jezičinu na poljani“, rekao je. „To ti nije bilo dovoljno.
Udarila si me. A ja sam samo ovo uradio.“ Ponovo ju je uhvatio za dojku.
Pokušala je da se otme. Zrak svetlosti upravljen u njeno lice podigao se ka plafonu i
spustio dole. Glava joj je eksplodirala od bola. Udario je baterijskom lampom.
„Uh! Uh, to boli! PRESTANI.
„Ne seri, nisam te jako udario. Imaš sreće što te neću uhapsiti zbog prodaje droge.
Budi mirna, da ne popiješ još jedan udarac.“
„Ova droga grozno zaudara“, hladno će Mel. Bio je iza nje. Držao je za visoko podignutu
majicu.
„Baš kao i ona“, rekla je Džordžija.
„Moram da zaplenim travu, kučko“, rekao je Karter. „Baš mi je žao.“ Frenki ju je ponovo
stisnuo za dojku. „Budi mirna.“ Uštinuo ju je za bradavicu. „Samo budi mirna.“ Glas mu je
ogrubeo, a disanje ubrzalo. Znala je kuda ovo vodi. Zatvorila je oči. Samo da se beba neprobudi,
pomislilaje. I samo da se ne osmele na nešto više, gore.
„Hajde“, reče Džordžija. „Daj joj ono što joj je falilo od Filovog odlaska.“ Frenki je
upravio mlaz svetlosti na kauč. „Lezi tamo i raščepi se.“
„Zar nećeš prvo da je podsetiš na njena prava?“, pitao je Mel. Nasmejao se:
Mljacmljacmljac. Semi je pomislila da će joj glava pući ako još jednom čuje taj smeh. Pošla je ka
kauču, pognute glave i pogurena.
Karter ju je zgrabio i obrnuo. Osvetlio je sopstveno lice, preobrazivši ga u stravičnu
masku. „Hoćeš li da pričaš o ovome, Semi?“
„N-nneću.“
Stravično lice je klimnulo. „Zapamti šta si rekla. Ionako ti niko neće verovati. Niko
izuzev nas, naravno. Moraćemo da se vratimo i da te izistinski sjebemo.“ Frenki ju je gurnuo na
kauč.
„Zajaši je“, uzbuñeno povika Džordžija. Upravila je baterijsku lampu na Sema.
„Zajaši tu kučku!“
Objahala su je sva trojica. Frenki je bio prvi. Šaptao je: „Moraš da naučiš da držiš
zatvorena usta, izuzev kad si na kolenima“, dok je prodirao u nju.
Sledeći je bio Karter. Litl Volter se probudio i zaplakao, dok je Karter jahao.
„Umukni, balavi, ili ću ti pročitati tvoja prava!“, zaurlao je Mel Sirls. Potom se nasmejao.
Mljac mljac mljac.
Ponoć se bližila.
Linda Everet je brzo zaspala na svojoj polovini postelje. Imala je iscrpljujući dan.
Ujutru će morati rano da ustane (sastanak o evakuaciji). Nije ostala budna, uprkos brizi za
Dženel. Nije hrkala, već je tiho pištala.
Rasti je imao jednako iscrpljujući dan. Nije mogao da zaspi. Nije se brinuo za kći.
Znao je da će, bar izvesno vreme, biti dobro. Lekovi će sprečiti pojavu napada, ako se ne
pogoršaju. Ako mu nestane zarontina u bolničkoj apoteci, nabaviće ga u Sandersovoj.
Neprestano je razmišljao o dr Heskelu i Roriju Dinsmoru, o dečakovoj krvavoj i praznoj
očnoj duplji. U glavi mu je odzvanjao glas Rona Hesekela. Obraćao se Džini: Nisam mrtav.
Htedoh reći, gluv.
Izuzev što je bio mrtav.
Prevrnuo se u postelji. Pokušavao je da se oslobodi neprijatnih misli. Pojavio se Rori.
Mrmljao je: Sadje Noć veštica. Čuo je i kćerkin glas: Velika bundevaje za sve kriva! Moraš da
zaustaviš Veliku bundevu!
Kćerka je imala napad. Delovi taneta odbijenog od prepreke izbili su oko i povredili
mozak Dinsmorovom klincu. Šta može da zaključi?
Ne mogu ništa da zaključim. Šta je rekao onaj Škot u Izgubljenima? „Ne mešajte
podudarnost sa sudbinom?
Možda je imao pravo. Možda je baš tako. Izgubljeni su odavno prošli. Škot je s jednakim
pravom mogao da kaže: Ne mešajte sudbinu s podudarnošću.
Okrenuo se na drugu stranu i ugledao veliki naslov u vanrednom izdanju Demokrata:
VOJSKA ĆE POKUŠATI DA RAZORI BARIJERU!
Zalud se trudio. Spavanje nije dolazilo u obzir. Lutanje po maglenoj zemlji snova najgora
je stvar koju bi u ovakvoj situaciji mogao učiniti.
U prizemlju ga je čekala polovina Lindinog čuvenog hleba s brusnicom i narandžom.
Odlučio je da mazne jedno parče za kuhinjskim stolom i prelista poslednji broj Američkog
porodičnog lekara. Doveka će ostati budan, ako ne zaspi od članka o sirupima za kašalj.
Ustao je. Na sebi je imao plavu bluzu, uobičajenu odeću za spavanje. Izašao je tiho, da ne
probudi Lindu.
Zastao je i nakrenuo glavu, na pola puta do stepenica.
Odri je cvilela, tiho i meko, u sobi s devojčicama. Polako je otvorio vrata. Zlatni retriver
je bio samo nejasni obris izmeñu kreveta. Okrenula se i pogledala u njega.
Ispustila je još jedan tihi vapaj.
Džudi je ležala postrance. Podmetnula je ruku pod bradu. Disala je duboko i lagano.
Dženel se valjala s jedne na drugu stranu kreveta. Vrtela se ispod čaršava i mrmljala. Rasti je
preskočio psa i seo na njenu postelju, ispod postera najnovijeg dečačkog benda.
Zabrinuti izraz lica je svedočio o košmarnom snu. Neražgovetno i ljutito je mrmljala.
Rasti je pokušala da protumači njene reči. Utihnula je, pre nego što je išta razabrao.
Odri je ponovo zacvilela.
Dženelina noćna haljina je bila izgužvana. Rasti je ispeglao. Pokrio je i sklonio kosu s
čela. Oči su joj se brzo kretale naprednazad, ispod kapaka. Nije uočio drhtanje udova, grčenje
prstiju, niti karakteristično mljackanje usnama. Ovo nije bio napad, već dubok san. To saznanje je
porodilo zanimljivo pitanje: mogu li psi da namirišu loše snove?
Nagnuo se i poljubio kćerku u obraz. Otvorila je oči, ali on nije znao da li ga je videla. Ne
radi se o padavici, iako je ovo ličilo na jedan od simptoma. Odi bi sigurno lajala.
„Spavaj, srce“, rekao je.
„Ima zlatnu bejzbol loptu, tatice.“
„Znam da je ima, srce, spavaj.“
„To je zla bejzbol lopta.“
„Nije. Dobra je. Sve bejzbol lopte su dobre, naročito zlatne.“
„Uh“, rekla je.
„Spavaj.“
„Važi, tatice.“ Okrenula se i sklopila oči. Promeškoljila se ispod pokrivača i umirila. Odri
je ležala na podu, podignute glave. Posmatrala ih je. Spustila je njušku na šapu i zaspala.
Rasti je još neko vreme sedeo na kćerkinom krevetu. Osluškivao je njen dah.
Govorio je sebi da nema čega da se plaši. Ljudi stalno govore u snu. Uveravao je sebe da
je sve u najboljem redu. Pogled na usnulog psa na podu trebalo bi da otkloni sve sumnje.
Đavolski je teško biti optimist posle ponoći. Zora je daleko, a zle misli preuzimaju čvrst oblik,
ustaju i šetaju po tmini. Posle ponoći, misli postaju zombiji.
Posle ovoga mu više nije bilo do hleba s brusnicama i narandžom. Hteo je da se svije
pored usnule žene u toploj postelji. Pomilovao je Odri po svilenkastoj kosi, pre nego što je izašao.
„Vodi računa o njima, curo“, prošaptao je. Odi je nakratko otvorila oči, da bi ga pogledala.
Pomislio je: Zlatni retriver. To ga je dovelo do sledeće misli: Zlatna lopta za bejzbol. Zla
lopta za bejzbol.
Te večeri je ostavio vrata na dečjoj sobi otvorena, uprkos novootkrivenoj ženskoj
privatnosti.
Big Džim je zatekao Lestera Koginsa na svom pragu, kad se kasno vratio kući.
Prečasni je sedeo i čitao Bibliju pod baterijskom lampom. Ta slika nije ispunila gradskog
zvaničnika pobožnim mislima. Samo je pogoršala njegovo, ionako grozno raspoloženje.
„Bog te blagoslovio, Džime, reče Kogins, kad je ustao. Zgrabio je i energično prodrmao
pruženu ruku.
„Nek i tebe blagoslovi, smrknuto će Big Džim.
Kogins ga je još jednom snažno stisnuo za ruku. „Džime, ovde sam zato što sam doživeo
otkrovenje. Iskao sam ga prošle noći. Da, bio sam ozbiljno zabrinut.
Doživeo sam ga danas po podne. Bog mi se obratio, kroz svete spise i preko onog
mladića.
„Preko Dinsmorovog klinca?
Kogins se bučno poljubio u sklopljene šake. Podigao je ruke ka nebesima. „Baš preko
njega. Rori Dinsmor. Nek mu Gospod podari večito spokojstvo.
„Siguran sam da koliko sad večerava sa Isusom, automatski će Big Džim.
Proučavao je prečasnog, u svetlosti svoje baterijske lampe. Ono što je video nije mu se
sviñalo. Znoj je blistao na Koginsovoj koži, iako je noć bivala sve svežija.
Bio je raščupan i razbarušen. Izbečio je oči. Sve u svemu, izgledao je kao neko kome su
kola nezaustavljivo pošla nizbrdo.
Big Džim je pomislio: Ovo neće da valja.
„Tako je, reče Kogins. „I ja sam siguran. Momak jede za rajskim stolom... u večitom
zagrljaju...
Big Džim je pomislio da teško može činiti obe stvari istovremeno. Prećutao je svoje
sumnje.
„Umro je s razlogom, Džime. Došao sam da bih ti to objasnio.
„Objasnićeš mi unutra, reče Big Džim. „Da li si video mog sina?, pitao je prečasnog, pre
nego što je ovaj stigao da mu se usprotivi.
„Džuniora? Nisam.“
„Otkad si ovde?“, pitao ga je Big Džim. Upalio je svetlo na tremu. Blagosiljao je
generator.
„Došao sam pre jednog sata. Možda i ranije. Sedeo sam na stepenicama... čitao sam...
molio sam se... i razmišljao.“
Reni je hteo da zna da li ga je neko video, ali ga ništa nije pitao. Kogins je i bez toga
izgledao nervozno. Takvo pitanje bi ga još više uznemirilo.
„Hajdemo u moju radnu sobu“, rekao je i pohitao hodnikom, oborene glave.
Grabio je krupnim koracima. Otpozadi je ličio na medveda u ljudskoj odeći, starog i
sporog, ali još uvek opasnog.
Zidovi radne sobe Big Džima nisu se videli od mnoštva plaketa i slika Besede na Gori.
Predstavljale su priznanja za doprinos opštem dobru. Bilo je i uramljenih fotografija. Na jednoj se
rukovao s Sarom Pejlin, a na drugoj je stiskao ruku Velikom Broju 3. Fotografija je snimljena
kad je Del Ernhart skupljao novac za dečji dobrotvorni fond na godišnjoj karambol trci u Oksford
Plejnsu. Na jednoj se rukovao s Tajgerom Vudsom. Taj momak je bio vrlo fin crnja.
Stolom je gospodarila pozlaćena lopta za bejzbol, na postolju od tvrde, providne plastike.
Ispod nje (presvučen istom plastikom) bio je autogram: Za Džima Renija, u znak zahvalnosti
zapomoćpri organizovanju Dobrotvornog bejzbol turnira Zapadnog Mejna 2007! Potpisan je
pripadao Bilu Svemircu Liju.
Bid Džim je seo na stolicu s visokim naslonom i uzeo lopticu s postolja.
Prebacivao ju je iz ruke u ruku. Voleo je to da radi, naročito kad je uznemiren. Bila je lepa
i teška. Zlato ga je milovalo po dlanovima. Ponekad se pitao kako bi bilo kad bi imao lopticu od
suvog zlata. Pozabaviće se time kad problem s Kupolom bude rešen.
Kogins je seo s druge strane stola, na stolicu za mušterije, stolicu za molioce. Big Džim je
hteo da baš tu sedne. Prečasni je očima pratio lopticu, kao da gleda tenislñ meč ili čarobni kristal
u rukama majstora hipnoze.
„O čemu se radi, Lestere? Reci mi. Ali budi brz, molim te. Moram da se odmorim.
Sutra me čeka mnogo posla.“
„Dobro, ali prvo da se zajedno pomolimo, Džime?“
Big Džim se osmehnuo. Bio je to neprijatan, ali ne toliko leden osmeh. Još nije bio.
„Zašto mi ne kažeš o čemu se radi pre molitve? Voleo bih da znam zbog čega se molim,
pre nego što kleknem.“
Lester je dugo govorio. Big Džim ga je slušao sa sve većom zabrinutošću, koja je pretila
da preraste u užas. Prečasni je govorio nepovezano i s puno biblijskih citata, ali je smisao njegove
priče bio jasan: shvatio je da je njihov mali posao do te mere razgnevio Gospoda da je bacio
veliku staklenu činiju preko čitavog grada. Molio se Gospodu da mu kaže šta da radi. Bičevao se
(Big Džim se nadao da je bičevanje bilo metaforično), dok ga Gospod nije uputio na neke stihove
iz Biblije u kojima se spominje ludilo, slepilo, teške batine, itd.
„Gospod je rekao da će mi poslati znak, i...“
„Ko ti je rekao?, Big Džim je upitno podigao žbunaste obrve.
Lester nije obraćao pažnju na upadicu. Znojio se kao da ima malariju. Pogledom je sledio
zlatnu loptu. Nazad... i napred.
„Osetio sam se kao u tinejdžerskim danima, kad sam svršavao u postelji.
„Les, to je... malo preterana količina informacija. Prebacivao je lopticu iz ruke u ruku.
„Bog je rekao da će mi poslati slepilo, ali ne moje slepilo. I ovog popodneva, na poljani je
to i učinio! Zar nije?
„Pa, to bi moglo biti jedno tumačenje...
„Nije!“, Kogins je ñipio iz stolice. Hodao je ukrug po tepihu, s Biblijom u ruci.
Drugom rukom se potezao za kosu. „Bog mi je to rekao kad sam video taj znak, da
moram da izložim pastvi sve što si radio...
„Samo ja? pitao je Big Džim. Zvučao je zamišljeno. Prebacivao je lopticu iz ruke u ruku,
ali malo brže. Smak. Smak. Smak. Letela je iz šake u šaku. Bile su mesnate, ali još uvek snažne.
„Ne, zarežao je Lester. Ubrzao je hod. Više nije posmatrao lopticu. Mahao je Biblijom i
istovremeno pokušavao da iščupa kosu iz korena. Činio je to i za predikaonicom, kad bi se
stvarno zaneo. Za takvo ponašanje je bilo mesta u crkvi, ali je ovde izazivalo gnev. „U tom kolu
smo ti i ja, Rodžer Kilijan, braća Boui i... Spustio je glas. „I onaj drugi, Šef. Mislim da je taj
čovek lud. Pošašavio je, ako i pre toga nije bio šašav, kad je počeo s ovim poslom prošlog leta.
Ko mi priča, pajtašu, pomisli Big Džim.
„Svi smo umešani, ali nas dvojica moramo da se ispovedimo, Džime. Tako mi je Gospod
rekao. To je bilo značenje dečakovog slepila. Zbog toga je izgubio život.
Priznaćemo i spaliti taj Satanin ambar iza crkve. Bog će nas tad osloboditi.
„Oslobodiće te, Lestere, samo da bi otišao pravo u zatvor, u Šošenk.
„Prihvatiću svaku kaznu koju mi Bog odredi. Rado ću to učiniti.
„A šta ću ja? Šta će biti s Endijem Sandersom? A s braćom Boui? I s Rodžerom
Kilijanom! Taj čovek izdržava devetoro dece! Šta ako nismo svi jednako spremni na stradanja,
Lestere?
„Ne mogu vam pomoći. Sveštenik je počeo da se tuče Biblijom po ramenima.
Napred nazad. Prvo bi se udario po jednom, a zatim po drugom ramenu. Big Džim je
shvatio da usklañuje bacanje zlatne bejzbol loptice sa sveštenikovim udarcima.
Vak... i smak. Vak... i smak. Vak... i smak. „Žao mi je zbog Kilijanove dece, ali...
Izlazak, dvadeset, peti stih: ’Jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim
grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtog koljena, onih koji mrze na mene Moramo se
pred tim prikloniti. Moramo očistiti ovaj rak, ma koliko nas to bolelo. Moramo ispraviti sve što
smo skrivili. To zahteva ispoved i pročišćenje.
Pročišćenje vatrom.
Big Džim je podigao ruku kojom nije držao zlatnu bejzbol lopticu. „Uh, uh, uh.
Razmisli o onom što govoriš. Ovaj grad i u običnim vremenima zavisi od nas dvojice. U
kriznim vremenima ne može bez nas. Ustao je i gurnuo stolicu unazad.
Ovo je bio dug i strašan dan. Bio je tako umoran, a sad ovo. Prečasni ga je zaista
razgnevio.
„Zgrešili smo. Kogins je tvrdoglavo ustrajavao. Neumorno se tukao Biblijom, kao da je
mislio da je takvo postupanje s božjom svetom knjigom prihvatljivo.
„Spasli smo hiljade gladne dece u Africi, Lestere, eto šta smo učinili. Plaćali smo da ih
leče od ñavolskih boleština. Napravili smo ti i novu crkvu najsnažniju hrišćansku radiostanicu na
severoistoku.
„Zaboravio si da kažeš da smo usput napunili džepove!, vrisnuo je Kogins. Ovog puta se
udario božjom knjigom posred lica. Iz nozdrva mu je potekao potočić krvi.
„Napunili smo ih prljavim novcem od prodaje droge! Ponovo se udario. „A Isusovu
radiostanicu vodi ludak koji kuva otrov da ga deca ubrizgavaju u venu!
„U stvari, mislim da ga većina puši.
„Da li pokušavaš da budeš duhovit?"
Big Džim je obišao sto. Sevalo mu je u slepoočnicama. Obrazi su mu pocrveneli do
nijanse pečene cigle. Još jednom je pokušao da se obrati svešteniku tihim glasom, kao da kori
nevaljalo dete. „Lestere, grad vapi za mojim voñstvom. Ako razjapiš gubicu, neću moći da
pružim to voñstvo. Ne verujem da će ti svi poverovati...
„Svi će mi verovati!, kriknuo je Kogins. „Svi će mi poverovati kad vide ñavolju radionicu
koju sam ti dozvolio da osnuješ iza crkve! Džime, zar ne vidiš da će Bog... ukloniti prepreku, kad
se greh obelodani... kad se čir očisti! Kriza će se okončati! Tvoje voñstvo im više neće trebati!
„Uvek će im biti potrebno, zagrmeo je Džejms P. Reni i zamahnuo bejzbol lopticom u
čvrsto stisnutoj pesnici.
Rascepio je kožu na Lesterovoj levoj slepoočnici, kad se ovaj okrenuo prema njemu. Krv
mu je potekla niz lice. Levo oko mu se žarilo kroz krvavu koprenu.
Pošao je napred sa ispruženim rukama. Biblija je zinula na Big Džima kao krvava usta.
Krv je kanula na tepih. Levo rame Lesterovog džempera je već bilo natopljeno. „Ne, to nije
voljagos..“
„To je moja volja, dosadna muvo.“ Big Džim je ponovo zamahnuo, Pogodio je prečasnog
posred čela. Osećao je kako udarac putuje sve do ramena. Lester se zateturao napred, mašući
Biblijom. Činilo se da pokušava da progovori.
Big Džim je ispustio lopticu. Rame ga je bolelo. Krv je lila po tepihu. Kurvin sin je
tvrdoglavo odbijao da padne. Nastavio je da ide napred. Pokušavao je da govori.
Pljuvao je krv u tankom mlazu,.
Kogins je tresnuo u sto. Krv se prosula preko besprekorno čistog upijača. Big Džim je
pokušao da ponovo podigne lopticu, ali nije mogao.
Znao sam da će me sve to bacanje kugle iz srednjoškolskih danajednog dana stići,
pomislio je.
Premestio je lopticu u levu ruku i zamahnuo postrance i nagore. Pogodio je Lestera u
vilicu. Rasturio mu je donji deo lica. Krv je prsnula ka ne tako postojanom svetlu na tavanici.
Nekoliko kapi je stiglo do mlečnog stakla.
„Og!“, kriknuo je Lester. Pokušavao je da obiñe sto. Big Džim se zavukao ispod njega.
„Tata?“
Džunior je stajao na vratima, raširenih očiju i otvorenih usta.
„Og!“ rekao je Lester i počeo da se okreće ka novom glasu. Isturio je Bibliju.
„Og... og... ooooGG..“
„Nemoj samo da stojiš tu, pomozi mi!“, zaurlao je Big Džim na sina.
Lester se teturao ka Džunioru. Mahnito je mahao Biblijom. Lice mu se nije videlo od krvi.
Natopila je džemper. Pantalone su postale blatnosmeñe..
Džunior mu je pohitao u susret. Zgrabio je Lestera, kad je ovaj počeo da pada.
Pridržao ga je. „Uhvatio sam te, prečasni Koginse ne brini, uhvatio sam te.“ Stisnuo je
šake oko Lesterovog krvavog grla. Stiskao ga je sve jače i jače.
Pet beskrajnih minuta kasnije.
Big Džim je sedeo duboko zavaljen u kancelarijskoj stolici. Raskopčao je košulju i
olabavio kravatu, obučenu za sastanak u gradskoj kući. Masirao je masivne grudi.
Srce mu je još galopiralo i preskakalo, ali bez simptoma srčanog napada.
Džunior je otišao. Reni je isprva pomislio da će pozvati Randolfa, što bi bila greška.
Vratio se sam, s ceradom iz zadnjeg dela kuće na točkovima. Gledao je kako je Džunior razvija
po podu. Ponašao se pribrano i poslovno, kao da je to već radio hiljadu puta. Sve toje zbog onih
filmova punih nasilja, koje sad stalnopuštaju na televiziji, pomisli Big Džim. Trljao je opušteno
meso, koje je nekad bilo tako čvrsto i jedro.
„Pomoći ću... ti“, prošištao je, iako je znao da ne može.
„Ne mrdaj odatle i pokušaj da povratiš dah. Njegov sin je klečao na kolenima.
Osmotrio ga je mračnim i nerazaznatljivim pogledom. U njemu je možda bilo ljubavi Big
Džim se svakako nadao da je ima ali je bilo i drugih sadržaja.
Imam te?. Da li je zagonetni pogled poručivao imam te?
Džunior je prevrnuo Lestera na ceradu. Plastika je šuštala i puckala. Osmotrio je leš, pa ga
je otkotrljao još dalje. Prebacio je plastiku preko njega. Cerada je bila zelena. Big Džim ju je
kupio na rasprodaji kod Berpija. Setio se da mu je Tobi Mening rekao: Napravili ste ñavolski
dobar posao kad ste je kupili, gospodine Reni.
„Biblija, reče Big Džim. Još je šištao, ali se malo bolje osećao. Hvala bogu, što su se
otkucaji srca usporili. Ko bi rekao da će uspon postati tako strm posle pedesete?
Pomislio je: Moram da počnem da vežbam. Vratiću se u formu. Bog daje samo jedno telo.
„Tako je, tata. To je dobra ideja, promrmlja Džunior. Zgrabio je krvavu Bibliju.
Ugurao ju je meñu Koginsove butine i zamotao telo.
„Provalio je u kuću, sine. Poludeo je.
„Shvatam. Mladić se nije zanimao za očevo objašnjenje. Činilo se da je potpuno posvećen
neposrednom zadatku... uklanjanju leša.
„Bilo je: on ili ja. Moraćeš da... Zastenjao je posle slabog potresa u grudima. Srce mu se
smirilo kad se zakašljao i udario po prsima. „Moraćeš da ga odneseš do Hrista Spasitelja. Kad ga
pronañu, tamo je čovek... možda... Mislio je na Šefa.
Možda je prebacivanje krivice na njega loša ideja. Šef Buši je svašta znao. A opet,
verovatno bi se opirao hapšenju. U tom slučaju, možda ne bi bio uhapšen živ.
„Znam bolje mesto, reče Džunior. Zvučao je ozbiljno. „Imam bolju ideju, ako hoćeš da
nekom prikačiš njegovo ubistvo.
„Koga imaš na umu?
„Dela jebenog Barbaru.
„Znaš da ne odobravam upotrebu takvog rečnika...
Džunior ga je posmatrao preko cerade, blistavim očima. Ponovio je. »Dela...jebenog...
Barbaru.
„Kako?“
„Još nisam smislio. Bolje ti je da opereš tu prokletu zlatnu loptu, ako želiš da je zadržiš.
Reši se upijača.“
Big Džim je ustao. Bilo mu je bolje. „Ti si dobar momak, kad ovako pomažeš svom ocu,
Džuniore.“
„ Ako ti tako kažeš“, odvratio je Džunior. Veliki zeleni burito se baškario na tepihu.
Sveštenikova stopala su štrčala sa zadnjeg kraja. Džunior je pokušao da ih pokrije ceradom, ali se
ona odmotavala. „Treba mi lepljiva traka.“ „Ako nećeš da ga nosiš u crkvu, gde ćeš ga...“
„To nije važno“, reče Džunior. „Važno je da ću ga odneti na bezbedno mesto. Biće tamo
dok ne smislimo kako da smestimo Barbari.“
„Nećemo ništa činiti, dok ne vidimo šta će se sutra dogoditi.“ Džunior ga je posmatrao s
hladnim prezrenjem, s kakvim se Big Džim ranije nije sreo. Palo mu je na pamet da ga njegov sin
sad drži u šaci. Ali, njegov sin sigurno...
„Moraćemo da zakopamo tepih. Hvala bogu da se ne prostire od zida do zida, kao onaj
preñašnji. Gornji deo je upio najviše krvi.“ Podigao je veliki burito i krenuo niz hodnik.
Reni je nekoliko minuta kasnije čuo brundanje motora kuće na točkovima.
Posmatrao je zlatnu lopticu za bejzbol. Trebalo bi da se rešim i nje, pomislio je.
Znao je da neće. Postala je deo porodičnog nasleña.
Sem toga, kako će mu nauditi? Kako će mu nauditi, kad je očisti?
Kad se Džunior vratio posle jednog sata, zlatna bejzbol lopta je ponovo bleštala na
postolju od tvrde, providne plastike.
Three Stooges komičari ponikli u vodvilju, poznati po kratkim filmovima. Bili su
popularni od sredine dvadesetih do sredine pedesetih godina dvadesetog veka. Mo, Leri i Kurli.
Negovali su fizički, slepstik humor.

U OČEKIVANJU UDARA PROJEKTILA
„PAŽNJA! OVO JE POLICIJA ČESTERS MILA! U TOKU JE EVAKUACIJA OVE
OBLASTI! KRENITE PREMA MOM GLASU, AKO ME ČUJETE! U TOKU JE
EVAKUACIJA OBLASTI!“
Terston Maršal i Kerolin Sterdžes su sedeli u postelji. Osluškivali su neobičnu buku i
izmenjivali zbunjene poglede. Predavali su na Emerson koledžu u Bostonu. Terston je radio kao
redovni profesor engleskog (i gostujući urednik poslednjeg izdanja Plagšera), a Kerolin kao
diplomirani asistent na istoj katedri. Poslednjih šest meseci su bili ljubavnici. Ljubav je bila u
punom cvatu. Boravili su u Terstonovoj kolibicu na jezeru Čester, izmeñu Puta male kučke i reke
Prestil. Došli su ovamo na dugi vikend „padajućeg lišća. Od petka su uglavnom uživali u
proučavanju pubičnog rastinja. U kolibi nije bilo televizora. Terston Maršal je mrzeo televiziju.
Imali su radio, ali ga nisu koristili.
Bio je ponedeljak, pola devet ujutru, dvadeset trećeg oktobra. Nisu ni slutili da nešto nije
u redu, sve dok ih rika iz zvučnika nije probudila.
„PAŽNJA! OVO JE POLICIJA ČESTERS MILA! U TOKU JE... Buka je bila sve
snažnija i sve bliža.
„Terstone! Droga! Gde si je ostavio?“
„Ne brini“, rekao je. Drhtavi glas je poručivao da ne veruje sopstvenim rečima.
Bio je visok, mršav čovek, s puno sedina u kosi obično vezanoj u konjski rep. Sad mu je
visila gotovo do ramena. Imao je šezdeset godina. Kerolin je imala dvadeset tri. „Kamp kućice su
obično prazne u ovo doba godine. Provešće se pored nas i vratiti na put Male k...“
Prvi put ga je udarila u rame. „Automobil je na prilaznom putu! Videće automobil!“
Au sranje izraz se pojavio na njegovom licu.
„... EVAKUACIJA! AKO ME ČUJETE, KRENITE PREMA MOM GLASU!
PAŽNJA! PAŽNJA!“ Buka je bila sve bliža. Terston je čuo i druge pojačane glasove.
Ljudi su koristili megafone, pajkani su koristili megafone. Neprijatni glas se razlegao iz
neposredne blizine. „U TOKU JE EVAKUACIJA OVE OBLASTI...“ Zavladala je tišina. Zatim:
„HEJ, VI U KOLIBI! IZLAZITE NAPOLJE! POŽURITE!“
Uh, ovo je prava noćna mora.
„Gde si ostavio drogu?“ Ponovila je.
Droga je bila u drugoj sobi. U napola praznoj kesi, pored poslužavnika s ostacima
sinoćnog obroka, sirom i krekerima. Ako neko uñe, to će biti prvo što će ugledati.
„OVO JE POLICIJA! NE ZAJEBAVAMO SE! U TOKU JE EVAKUACIJA OVE
OBLASTI! AKO STE TU, IZAĐITE PRE NEGO ŠTO VAS IZBACIMO NAPOLJE!“
Batinaši, pomislio je. Palanački batinaši spalanačkim svinjskim mozgovima.
Terston je skočio iz kreveta i potrčao preko sobe. Kosa je lepršala za njim, a mršave
butine sevale.
Njegov deda je podigao kolibu posle Drugog svetskog rata. Imala je samo dve sobe:
veliku spavaću sobu okrenutu ka jezeru i dnevnu sobu s kuhinjom. Struju je obezbeñivao stari
henske generator. Terston ga je ugasio, pre nego što su se povukli na spavanje. Neugodna buka
nije bila nimalo romantična. Ugljevlje od poslednje vatre koja nije bila neophodna, ali jeste bila
tres romantična još je tinjalo u kaminu.
Možda sam pogrešio, možda sam stavio drogu u tašn...
Nažalost, nije. Droga je bila tamo, pored ostataka buñavog brija koji su proždrali pre
sinoćnjeg seksmaratona.
Dotrčao je do nje. Preseklo ga je kucanje na vratima. Ne, lupanje na vratima.
„Samo trenutak!“, povikao je Terston preterano veselim glasom. Kerolin je stajala na
vratima spavaće sobe, umotana u čaršav, ali je on nije primećivao. Terstonov um još pod
dejstvom rezidualne paranoje izazvane sinoćnjim iskustvima razmatrao je niz nepovezanih misli:
oduzeta profesura, policija misli iz 1984, oduzeta profesura, gañenje njegovih troje dece (iz dva
propala braka) i naravno, oduzeta profesura. „Samo trenutak, samo sekundu, dopustite mi da se
obu...“ Vrata su se otvorila. Dva mladića su ušla unutra, kršeći bar devet ustavom zagarantovanih
grañanskih sloboda. Jedan je držao megafon. Obojica su nosila farmerke i plave košulje.
Farmerke su delovale umirujuće, ali su košulje imale epolete i značke.
Ne trebaju nam smrdljive značke, pomislio je Terston.
Kerolin je vrisnula: „Izlazite napolje!
„Vidi ovo, Džunse, reče Frenki Deleseps. „Ovo je kao u onom filmu Kadje Napaljenko
sreo Napaljenu.
Terston je stiskao kesu. Krio ju je iza leña i ispustio u sudoperu.
Džunior je posmatrao opremu koju je Terston nehotice otkrio. „To je najduži i najtanji
ñoka koji sam ikad video, rekao je. Zvučao je umorno. Nije ni čudo, spavao je samo dva sata.
Osećao se dobro, apsolutno čudesno, bez nagoveštaja glavobolje.
Ovaj posao mu je odgovarao.
„Izlazite NAPOLJE!“, viknula je Kerolin.
Frenki je odvratio: „Hoćeš li da zatvoriš usta, srculence. Odeni se. Ovaj deo grada mora
biti evakuisan.
„Ovo je naša koliba! IZLAZITE NAPOLJE, DOĐAVOLA!
Frenki je prestao da se smeši. Prošao je pored mršavog gologuzana koji je stajao pored
sudopere (tačnije rečeno drhtao od straha pored sudopere) i zgrabio Kerolin za ramena. Snažno je
prodrmao. „Ne puštaj jezičinu, srculence. Pokušavam da ti pomognem da ne izgoriš. I tebi i tom
tvom...
„Sklanjaj ruke s mene! Zbog ovoga ćete ići u zatvor! Moj otacje advokat! Pokušala je da
ga ošamari. Frenki nije bio jutarnja osoba, nikad to nije bio uhvatio ju je za ruku i zavrnuo iza
leña. Nije to učinio jako, ali je Kerolin vrisnula. Čaršav je pao na pod.
„Au! To je ozbiljna bista, priznade Džunior preneraženom Terstonu Maršalu.
„Izlaziš li na kraj s njima, starino?
„Oblačite se, oboje, reče Frenki. „Izgleda da ste prilično glupi, čim smo vas zatekli ovde.
Zar ne znate... Ućutao je. Pogledao je ženino i muškarčevo lice. Oboje su bili jednako užasnuti i
zbunjeni.
„Džuniore!, rekao je.
„Šta je?
„Prsata i naborani ne znaju šta se dogaña.
„Da se nisi usudio da me nazivaš nekim od seksisti...
Džunior je podigao ruke. „Obucite se, gospoja. Morate da odete odavde. Američke
vazdušne snage će ispaliti krstareću raketu na ovaj deo grada za, pogledao je na sat, „manje od
pet sati.
„DA LI SI TI LUD?, vrisnula je Kerolin.
Džunior je nastavio posle dubokog uzdaha. Sve bolje je razumeo policijsku službu.
Posao je stvarno dobar, ali ljudi znaju biti tako glupi. „Ako se odbije, čućete samo snažnu
eksploziju. Možda ćete se usrati u gaće -ako ih budete nosili ali vam neće nauditi. Ako se probije,
najverovatnije ćete izgoreti, pošto će biti stvarno velika, a vaša koliba je na manje od tri i po
kilometra od predviñenog mesta udara.“
„Od čega bi se odbila, glupane?“, pitao je Terston. Droga je bila u slivniku, što mu je
omogućilo da jednom rukom pokrije meñunožje... ili da bar pokuša. Visuljak mu je zaista bio
neobično dug i tanak.
„Od Kupole“, reče Frenki. „Samo da znaš, ne sviña mi se tvoj rečnik. Iskoračio je i opalio
urednika poslednjeg broja Plagšera u stomak. Terston je ispustio promukli, otegnuti krik.
Presamitio se i zateturao. Ispovraćao se na kolenima. Iz sebe je izbacio šoljicu bele mase koja je
još mirisala na bri.
Kerolin se držala za natekli zglob. „Zbog ovoga ćeš završiti u zatvoru“, obećala je
Džunioru, tihim, drhtavim glasom. Buš i Čejni su davna prošlost. Ovo više nisu Sjedinjene
Države Severne Koreje.“
„To mi je poznato“, reče Džunior, s hvale vrednim strpljenjem za nekog ko bi rado još
malo nekog davio. U njegovom mozgu se nastanio mali mračnigila monstrum, koji je mislio da bi
još malo davljenja bio lep način da se počne novi dan.
Ali ne. Ne. Morao je da obavi svoj posao oko evakuacije. Položio je zakletvu odanosti, ili
tako nešto.
„I te kako mi je poznato“, ponovio je. „Ono što vas dvoje prokletih došljaka ne znate jeste
to da više niste u Sjedinjenim Arheričkim Državama. Vi ste u kraljevstvu Čester. Završićete u
česterskim tamnicama, ako se ne budete ponašali kako valja. To vam garantujem. Tamo nećete
imati prava na telefonski poziv, advokata ili valjani sudski proces. Pokušavamo da spasavamo
život ljudima. Da li ste previše jebeno glupi da biste to razumeli?“ Zapanjeno je zurila u njega.
Terston je pokušao da ustane. Nije uspeo. Dopuzao je do nje. Frenki mu je pomogao šutkom u
dupe. Redovni profesor je kriknuo od iznenañenja i bola. „To ti je zato što si nas zadržavao,
dekice“, reče Frenki. „Divim se tvom ukusu u pogledu riba, ali imamo još mnogo posla.“
Džunior je posmatrao mladu ženu. Imala je veličanstvena usta, Andželinine usne.
Kladio bi se da bi mogla, kao što se kaže, da posisa hrom s kuke na prikolici.
„Pomozi mu, ako ne može sam da se obuče. Moramo da proverimo još četiri kolibe. Hoću
da budete u tom vašem volvou, na putu ka gradu, kad se vratimo.“
„Ništa mi nije jasno!“, zavapila je Kerolin.
„To me ne iznenañuje“, reče Frenki i izvadi kesicu droge iz sudopere. „Znaš li da ovo
sranje sagoreva moždane ćelije?“
Zaplakala je.
„Ne brini“, reče Frenki. „Zapleniću je. Za nekoliko dana će vam se raščistiti u glavi.“
„Niste nam pročitali naša prava“, jecala je.
Džunior je zaprepašćeno zinuo. Zatim se nasmejao. „Imate pravo da se jebeno izgubite
odavde i umuknete, jel’ važi? To su jedina prava koja imate u ovoj situaciji. Da li me razumete?“
Frenki je proučavao zaplenjenu drogu. „Džuniore“, rekao je, „ovde gotovo da nema
semenki. Ovo je jebena prvoklasna roba“
Terston je stigao do Kerolin. Ustao je i prilično glasno prdnuo. Džunior i Frenki su
izmenjali poglede. Pokušali su da se suzdrže. Bili su zaštitnici zakona na zadatku.
Jednovremeno su prsnuli u smeh.
„Trombon Čarli se vratio u grad!“, povikao je Frenki i dao petaka kolegi. Terston i
Kerolin su stajali na vratima spavaće sobe. Zagrlili su se da bi pokrili golotinju.
Zverali su u veselo raspoložene uljeze. Iz pozadine su, kao glasovi iz noćne more,
dopirala upozorenja iz megafona, da se oblast evakuiše. Većina veštački pojačanih glasova se
povlačila prema Maloj kučki.
„Hoću da ne vidim ova kola kad se vratim“, reče Džunior. „Ili ćete nadrljati ko žuti.“
Otišli su. Kerolin se obukla i pomogla Terstonu da isto učini. Stomak ga je previše boleo,
pa nije mogao da se sagne i obuje cipele. Plakali su kad su završili s oblačenjem. Kerolin je, u
kolima na drumu ka Putu male kučke, pokušala da pozove oca mobilnim. Iz telefona nije dopirao
nikakav zvuk.
Policijska kola su preprečila raskrsnicu Male kučke i Stodevetnaestice. Zdepasta žena u
uniformi im je dala znak da je zaobiñu. Kerolin se zaustavila i izašla iz auta.
Pokazala je natekli zglob.
„Napadnuti smo! Napala su nas dva tipa koji su se predstavili kao policajci! Jedan se zove
Džunior, a drugi Frenki! Oni...“
„Gubite se odavde, da vas i ja ne bi napala“, reče Džordžija Ru. „Ne zajebavam se,
lutkice.“
Kerolin je zaprepašćeno gledala u nju. Čitav svet se, dok je spavala, okrenuo naglavce i
kliznuo u antiutopijsku epizodu Zone sumraka. Nijedno drugo objašnjenje nije imalo smisla.
Svakog trenutka će čuti glas Roda Serlinga.
Vratila se u volvo (na braniku je imala izbledelu, ali čitljivu nalepnicu: OBAMA ’12! DA,
JOŠ UVEK MOŽEMO) i zaobišla policijski automobil. U njemu je sedeo i drugi, stariji
policajac, zadubljen u neki spisak. Htela je da mu se obrati, ali se predomislila.
„Uključi radio“, rekla je. „Da vidimo da li se nešto stvarno dešava.“ Terston je uključio
aparat. Nije uhvatio ništa izuzev Elvisa Preslija i Džordanijersa. Pevali su
„Kako si veliki“.
Ugasila je radio. Nameravala je da kaže Noćna moraje zaista kompletna, ali se uzdržala.
Htela je da se izvuče iz Čudograda što je pre moguće.
Put do jezera Čester bio je samo tanka nit u obliku udice na mapi. Džunior i Frenki su,
nakon što su izašli iz Maršalove kolibe, sedeli u Frenkijevim kolima s mapom u rukama.
„Ovde sigurno nema nikog“, reče Frenki. „Ne u ovo doba godine. Šta ti misliš?
Šta kažeš da odjebemo odavde i da se vratimo u grad?“ Pokazao je ka kolibi. „Oni će
krenuti, a kog briga i ako ne krenu?“
Džunior je odmahnuo glavom posle kraćeg razmišljanja. Položili su zakletvu vernosti.
Sem toga, nije mu se žurilo da se vrati i suoči s očevim propitivanjem o onom što je učinio s
telom prečasnog. Kogins je sad pravio društvo njegovim devojkama u ostavi Makejnovih. Nije
bilo potrebe da njegov otac to zna, bar dok ne smisli kako da namesti igru Barbari. Džunior je
verovao da će njegov otac uskoro nešto smisliti. Glavonja je bio nenadmašan u upropašćavanju
ljudi.
Sad mogu da mu kažem da sam napustio školu, pomisli Džunior, zato što znam gore
stvari o njemu. Mnogo gore.
Napuštanje studija sad i nije izgledalo tako važno. To je bio beznačajni dogañaj u
poreñenju s onim što se dešavalo u Milu. Ipak, moraće da bude veoma oprezan.
Znao je da bi otac upropastio i njega, ako bi okolnosti to nalagale.
„Džuniore? Zemlja zove Džuniora.“
„Ovde sam“, rekao je pomalo ljutito.
„Hoćemo li da se vratimo u grad?“
„Proverićemo i druge kolibe. To je još samo nekoliko stotina metara. Ionako će nam
Randolf natovariti novi posao, čim se pojavimo.“
„Voleo bih da nešto gricnem.“
„Gde? U Divljoj ruži? Zar ti je toliko zapelo da s kajganom dobiješ i mišomor, specijalni
začin Dela Barbare?“
„Ne bi se on usudio na tako nešto.“
„Da li si siguran?“
„Dobro, dobro.“ Frenki je upalio kola i krenuo unazad prilaznim putem. Jarko obojeno
lišće je mlitavo visilo na drveću. Bilo je sparno. Vreme je više odgovaralo julu nego oktobru.
„Prokletim došljacima će biti bolje da ih ne zateknemo kad se vratimo, da ne bih upoznao prsatu
s mojim osvetnikom.
„Radu ću je držati, reče Džunior. „Đihañiha, mamojepcu.
Već na prvi pogled se dalo zaključiti da su tri prve kolibe prazne. Nisu se ni trudili da
izañu iz automobila. Sporedni put se skoro sveo na dva kolotraga s travnatom grbinom izmeñu
njih. Drveće se nadnosilo s obe strane druma, neke od najnižih grana su grebale po krovu.
„Mislim da je poslednja odmah posle krivine, reče Frenki. „Drum se završava posle ove
usrane...
„Pazi!“, povika Džunior.
Izašli iz oštre krivine i naišli na dva deteta, dečaka i devojčicu. Stajala su nasred druma.
Nisu ni pokušali da se sklone. Tupo i preneraženo su zurili ispred sebe.
Pregazili bi ih da Frenki nije vozio vrlo sporo, zato što se plašio da ne ošteti izduvni
sistem na grbini neodržavanog druma. Stisnuo je kočnicu. Automobil se zaustavio na pola metra
od dečice.
„O bože, to je bilo blizu, rekao je. „Mislim da ću dobiti srčani udar.
„Nećeš, ako ga moj otac nije dobio, reče Džunior.
„Šta kažeš?
„Nije važno. Džunior je izašao napolje. Deca su stajala na istom mestu. Devojčica je bila
viša i starija. Možda je imala devet godina. Dečak je imao oko pet. Bili su bledi i štrokavi. Držala
ga je za ruku. Podigla je glavu da bi odmerila Džuniora.
Dečak je zurio ispred sebe, kao da je video nešto mnogo zanimljivo na faru tojote.
Džunior je uočio užas na njenom licu. Spustio se na koleno pred devojčicom. „Da li je s
tobom sve u redu, dušo?
Dečak je odgovorio posmatrajući far. „Hoću majku. Hoću moj doručak.
Oglasio se i Frenki. „Da li oni stvarno postoje? Dodirnuo je devojčicu po ruci.
Blago je poskočila i progovorila. „Mamica se nije vratila. Govorila je veoma tiho.
„Kako se zoveš, dušice?, pitao je Džunor. „Ko je tvoja mamica?
„Ja sam Alisa Rejčel Eplton, reMa je. „On je Ejdan Patrik Eplton. Naša majka je Vera
Eplton. Naš otac je Edvard Eplton. Mamica i on su se prošle godine razveli.
On sad živi u Planu, Teksas. Mi živimo u Vestonu, Masačusets, na Ouk Veju broj
šesnaest. Naš telefonski broj je... Recitovala je s pribranom tačnošću, poput automatske
sekretarice.
Džunior je pomislio, Auh. Još prokletih došljaka. Sigurno su izletnici. Ko bi inače traćio
skupoceni benzin samo da bi gledao kako jebeno lišće pada s jebenog drveća?
I Frenki se spustio na kolena. „Alisa, rekao je, „slušaj me, srculence. Gde ti je majka?“
„Ne znam.“ Krupne, bistre suze su se skotrljale niz njeno lice. „Došli smo da gledamo
lišće. Spremali smo se za vožnju kajakom. Mi volimo kajak, jel’ tako, Ejdi?“
„Gladan sam“, smrknuto će Ejdan. Zatim se i on rasplakao.
Džunior se borio sa suzama. Podsetio je sebe da je policajac. Policajci ne plaču, bar ne na
dužnosti. Ponovo je pitao devojčicu gde joj je majka. Opet je dečačić odgovorio.
„Otišla je da donese vupije.“
„Misli na vupi pite“, reče Alisa. „Otišla je da kupi i druge stvari, zato što se gospodin
Kilijan nije brinuo o kolibi kako je trebalo. Mamica je rekla da mogu da vodim računa o Ejdanu
zato što sam velika devojčica. Rekla je da će se odmah vratiti. Otišla je do Jodera. Rekla je da ne
puštam Ejda blizu jezera.
Džunior je polako sklapao kockice mozaika. Žena je, po svoj prilici, očekivala da će
zateći kolibu punu hrane i osnovnih potrepština. Da je bolje poznavala Rodžera Kilijana, znala bi
da ne može da se osloni na njega. Taj čovek je bio prvoklasni lezilebović. Preneo je svoj slabašni
intelekt na čitav porod. Joder je bila grozna prodavničica, na teritoriji Tarkers Mila.
Specijalizovala se za prodaju piva, kafe i konzerviranih špageta. U normalnim vremenima bi joj
trebalo dvadeset minuta do prodavnice i isto toliko za povratak. Nije se vratila. Džunior je znao
zašto.
„Da li je otišla u subotu ujutru?“, pitao je. „Jeste, zar ne?“
„Treba mi!“, plakao je Ejdan. „Hoću moj doručak! Boli me stomak!“ „Tako je“, reče
devojčica. „Otišla je u subotu ujutru. Gledali smo crtaće, ali sad ne možemo ništa da gledamo,
zato što nemamo struje.“
Džunior i Frenki su izmenjali poglede. Deca su provela dve noći sama u mraku.
Devojčica je mogla imati devet, a dečak pet godina. Džunior nije mogao da zamisli kako
im je bilo.
„Da li ste imali šta da jedete?“, Frenki je pitao Alisu Epltnon. „Dušo? Da li ste išta jeli?“
„Našli smo luk u spremištu za povrće“, prošaptala je. „Podelili smo ga. Pojeli smo ga sa
šećerom.“
„Jebote“, omaklo se Frenkiju. I odmah zatim. „Zaboravite da sam to rekao. Niste to čuli.
Samo trenutak.“ Vratio se u kola. Otvorio je suvozačka vrata i počeo da pretura po odeljku za
rukavice.
„Gde ste krenuli, Alisa?“, pitao je Džunior.
„U grad. Pošli smo da potražimo mamicu i nešto za jelo. Hteli smo da proñemo pored
sledeće kolibe i krenemo prečicom kroz šumu.“ Pokazala je prema severu.
„Mislila sam da će tako biti brže.“
Džunior se osmehnuo. Sledila mu se krv u žilama. Nije pokazivala ka Česters Milu, već u
pravcu TR-90. Tamo nije bilo ničeg izuzev šipražja, močvara i Kupole, Snaravno. Alisa i Ejdan
bi sigurno umrli od gladi. Sve bi ličilo na bajku o Ivici i Marici, ali bez srećnog kraja.
Kad samo pomislim da smo hteli da se vratimo u grad. Isuse.
Frenki se vratio. Nosio je snikers čokoladicu. Izgledala je bajato i zgužvano, ali je omot
bio čitav. Klinci su je gutali pogledom. Podsetili su Džuniora na decu koju je ponekad viñao na
televiziji. Isti izraz na američkim licima je izgledao nestvarno, užasno.
„To je sve što sam mogao da nañem“, reče Frenki i skide omot. „U gradu ćete valjano
napuniti stomak.“
Izlomio je snikers napola i podelio čokoladicu deci. Nestala je za nekoliko sekundi.
Dečak je nabio prste u usta, kad je proždrao svoje parče. Obrazi su mu se ritmički
nadimali i skupljali dok ih je sisao.
Ponaša se kao štenac koji liže mast sa štapa, pomisli Džunior.
Obratio se Frenkiju. „Ne moramo da čekamo da se vratimo u grad. Zaustavićemo se u
kolibi s čičom i onom ribom. Daćemo klincima sve što tamo zateknemo.“ Frenki je klimnuo i
podigao dečaka. Džunior je podigao devojčicu. Namirisao je njen znoj i strah. Pomilovao je po
kosi, kao da će tako odagnati neprijatni, uljasti miris.
„Dobro je, dušo“, rekao je. „Ne brini. Dobro ste. Sad ste na sigurnom.“ „Daješ nam reč?“
„Da.“
Čvrsto ga je zagrlila oko vrata. Džunior se nikad u životu nije osećao tako lepo.
Zapadna strana Česters Mila bila je najreñe naseljeni deo grada. Do devet i petnaest ujutru
bila je gotovo u potpunosti evakuisana. Samo je policijski auto broj dva ostao u tom kraju. Džeki
Vetington je vozila. Linda Everet joj je pravila društvo. Šef policije Perkins, palanački policajac
stare škole, nikad ne bi poslao dve žene u patrolu, ali on više nije zapovedao lokalnim policijskim
snagama. Žene su uživale u neočekivanoj prilici za druženje. Muškarci znaju biti tako dosadni sa
svojim neumornim i napadnim hvalisanjem. To je pogotovo važilo za policajce.
„Da li si spremna za povratak?, pitala je Džeki. „Divlja ruža će biti zatvorena.
Možda ćemo izmoliti kaficu.
Linda je ćutala. Mislila je na tačku susretanja Kupole i Puta male kučke.
Uznemirila se kad je posetila to mesto, ne samo zbog stražara okrenutih leñima, koji nisu
ni mrdnuli kad im je poželela dobro jutro, preko zvučnika na krovu automobila. Uznemirila se
zato što je na tom mestu sad stajalo veliko slovo X.
Bojom naneti znak visio je u vazduhu kao naučnofantastični hologram. To je bilo mesto
predstojećeg udara. Činilo joj se nemogućim da će projektil ispaljen s petsto kilometara
udaljenog aviona pogoditi tako majušnu tačku. Rasti ju je uveravao da će se baš to desiti.
„Lin?
Vratila se u sad i ovde. „Naravno, kad god hoćeš.
Radio je zapucketao. „Jedinica dva, jedinica dva, da li me čuješ, gotovo?
Linda je uzela mikrofon. „Bazo, ovo je Dvojka. Čujemo te, Stejsi, ali je prijem veoma loš,
gotovo?
„Svi isto govore, odgovorila je Stejsi Mogin. „Prijem se pogoršava u blizini Kupole.
Poboljšava se sa smanjenjem odstojanja od centra grada. Vi ste još na Maloj kučki, zar ne?
Gotovo.
„Jesmo, reče Linda. „Proverili smo Kilijanove i Bušerove. Otišli su. Ako se taj projektil
probije. Rodžer Kilijan će imati puno pečenih pilića, gotovo.“
„Imaćemo piknik. Pit želi da razgovara s tobom. Mislim na šefa Randolfa. Gotovo.
Džeki je parkirala patrolna kola pored puta. Radio je bučno krčao. Randolf se uključio.
Nije gubio vreme na gotovo. Nikad nije poštovao proceduru.
„Da li ste proverili crkvu, Dvojko?
„Svetog Spasitelja?, pitala je Linda. „Gotovo.
„Postoji samo jedna u tom kraju, policajko Everet. Izuzev ako hindu džamija nije
podignuta preko noći.
Linda je mislila da se hinduisti ne mole u džamijama, ali ovo nije bio pravi trenutak da o
tome raspravlja. Randolf je zvučao umorno i zlovoljno. „Sveti Spasitelj nije u našem sektoru,
rekla je. „On je na teritoriji dvojice novoregrutovanih. Mislim da taj deo pokrivaju Tibodi i Sirls.
Gotovo.
„Proverite je, reče Randolf. Zvučao je nervoznije nego ikad. „Niko nije video Koginsa.
Par njegovih parohijana želi da se mazi s njim, ili ko zna već šta.
Džeki je prinela prst slepoočnici. Pravila se da ispaljuje hitac u glavu. Linda je klimnula.
Želela je da se što pre vrati u grad, da bi obišla Martu Edmunds i videla kako su joj deca.
„Primljeno, šefe“, reče Linda. „Učiničemo to. Gotovo.“
„Proverite i parohijski dom.“ Usledila je pauza. „Kao i radiostanicu. Prokletinja stalno
emituje program. Neko je sigurno tamo.“
„Biće učinjeno.“ Htela je da kazegotovo iprekidam vezu, kad joj je nešto palo na pamet.
„Šefe, ima li nečeg novog na televiziji? Da li je predsednik išta rekao?
Gotovo?“
„Nemam vremena da slušam svaku reč koju taj tip prevali preko glupavih usta.
Samo nastavite i ulovite padrea. Recite mu da dovuče dupe ovamo. I dovucite vaša dupeta
ovamo. Gotovo.“
Linda je vratila mikrofon u ležište i pogledala Džeki.
„Da dovučemo dupeta?“, rekla je Džeki. „Naša dupetaV'
„On je guzica“, reče Linda.
Htela je da bude duhovita, ali šala nije uspela. Neko vreme su ćutke sedele u kolima s
upaljenim motorom. Džeki je progovorio tako tiho da se jedva čula.
„Stvari stoje vrlo loše.“
„Misliš na to što je Randolf zamenio Perkinsa?“
„Na to i na nove policajce.“ Poslednju reč je izgovorila sa osetnom odbojnošću.
„Na tu decu. I znaš šta? Kad sam kucala karticu, Henri Morison mi je rekao da je Randolf
jutros zaposlio još dvojicu novih. Došli su pravo s ulice, po Tibodijevoj preporuci. Pit ih je
zaposlio bez provere.“
Linda je znala kakvi tipovi se druže s Karterom, kod Dipersa ili na benzinskoj pumpi, gde
su dovozili blistave motocikle. „Još dvoje? Zašto?
„Pit je rekao Henriju da će nam možda biti potrebni ako projektil ne obavi posao.
’Da bismo bili sigurni da se situacija neće oteti kontroli’, rekao je. Poznato ti je ko mu je
stavio tu ideju u glavu.“
Linda je znala. „Bar ne nose oružje.“
„Neki su naoružani. Ne nose službeno, već svoje oružje. Ali će, koliko sutra, ako se sve
ne završi danas, svi biti naoružani. Pit im od jutros dozvoljava da se voze zajedno, umesto da ih
uparuje s pravim policajcima. Kratak period obuke, zar ne?
Dvadeset četiri časa. Da li ti je jasno da su ta deca sad brojnija od nas?“ Linda je ćutke
slušala.
„Hitlerova omladina“, reče Džeki. „Stalno mi je to na pameti. Verovatno preterujem, ali
se molim bogu da se sve ovo završi danas, da ne bih saznala da li sam u pravu.“
„Moram da priznam da ne mogu da zamislim Pitera Randolfa kao Hitlera.“
„Ni ja. Više mi liči na Hermana Geringa. Reni je Hitlerov pandan.“ Ubacila je menjač u
brzinu, napravila polukružni okret i krenula ka Crkvi Hrista Spasitelja.
Crkva je bila prazna i nezaključana, a generator isključen. U parohijskom domu je vladala
tišina, ali je ševrolet prečasnog Koginsa bio parkiran u garaži. Linda je provirila u nju i pročitala
dve nalepnice na braniku. Na desnoj je pisalo: AKO JE DANAS UZNESENJE, NEK NEKO
DOHVATI VOLAN! Onaj levo je poručivao: MOJ DRUG AUTO JE DESETOBRZINAC.
Linda je skrenula Džeki pažnju na drugu nalepnicu. „Ima bicikl videla sam kako ga vozi.
Ne vidim ga u garaži. Možda se na njemu odvezao u grad, da bi uštedeo benzin.
„Možda, reče Džeki. „Mislim da bi trebalo da proverimo kuću, da bismo se uverile da se
nije okliznuo pod tušem i slomio vrat.
„Da li to znači da ćemo ga videti golog?
„Niko nije tvrdio da je policijski posao lep, reče Džeki. „Hajdemo.
Kuća je bila zaključana. Policija je znala kako da uñe u kuće, u gradu prepunom
sezonskih stanovnika. Pretražili su uobičajena mesta za čuvanje rezervnog ključa.
Džeki ga je našla. Visio je o kuki, iza kuhinjskog kapka. Otvarao je zadnja vrata.
„Prečasni Koginse?, povikala je Linda, kad je provirila unutra. „Ovo je policija, prečasni,
da li ste tu?
Nije bilo odgovora. Ušli su unutra. Donji sprat je bio uredan i lepo ureñen, ali se Linda
zbog nečeg neugodno osećala. To je bilo prirodno. Naposletku, nepozvana je ušla u kuću
religiozne osobe.
Džeki je pošla uza stepenice. „Prečasni Koginse? Ovo je policija. Javite se, ako ste tu.
Linda je stajala na dnu stepeništa, gledajući gore. Kuća je izgledala nekako pogrešno.
Setila se kako je Dženel drhtala za vreme napada. I to je bilo pogrešno.
Prikrala joj se nastrana misao: da je Dženel ovde, dobila bi još jedan napad. Baš tako.
Počela bi da priča o nastranim stvarima, možda Noći veštica i Velikoj bundevi.
Nalazila se pred savršeno običnim stepeništem, ali nije htela da se penje. Jedva je čekala
da Džeki proglasi kuću praznom, pa da preñu na radiostanicu. Ipak se popela kad ju je partnerka
pozvala gore.
Džeki je stajala nasred Koginsove spavaće sobe. Na jednom zidu je bio jednostavni drveni
krst, a na drugom plaketa na kojoj je pisalo ON PAZI I NA VRAPCA.
Pokrivač na postelji je bio podignut. Na čaršavu je bilo tragova krvi.
„Vidi ovo“, reče Džeki. „Doñi ovamo.“
Linda je oklevajući poslušala. Na uglačanom drvenom podu izmeñu kreveta i zida ležao
je upleteni kanap. Čvorovi su bili krvavi.
„Izgleda da ga je neko tukao“, zabrinuto će Džeki. „Možda dovoljno jako da ga onesvesti.
Zatim ga je položio na...“ Posmatrala je koleginicu. „Misliš da nije tako bilo?“
„Pretpostavljam da nisi odrasla u religioznom domu“, reče Linda. „Jesam.
Poštovali smo Sveto trojstvo: Deda Mraza, Uskršnjeg Zeku i vilu Zubićku. A ti?“
„Meñu čistim i vrlim baptistima, ali sam čula za ovakve stvari. Mislim da je bičevao
samog sebe.“
„Bljak! Ljudi to čine kad su mnogo grešni, zar ne?“
„Tako je. Mislim da taj običaj nikad nije sasvim izašao iz mode.“
„U tom slučaju, ovo ima smisla. Izvesnog. Idi u kupatilo i pogledaj na vodokotlić.“ Linda
je stajala kao ukopana. Upleteni kanap je bio dovoljno neprijatan prizor.
Napadno prazna kuća je bio još gori.
„Idi. Ništa te neće ujesti. Kladim se u dolar prema deset centi da si videla i gore stvari.“
Linda je otišla u kupatilo. Pronašla je časopise na vrhu vodokotlića. Jedan je bio pobožna
Gornja soba. Drugi se zvao Mlade orijentalne rupice. Linda je sumnjala da se ovaj drugi može
naći u religioznim knjižarama.
„Pa“, reče Džeki. „Da li sad imaš jasniju sliku? Sedi na klonji i šamara majmuna...“
„Šamara majmuna. Linda se zakikotala uprkos nervozi, ili baš zbog nje. „Tako je to moja
majka zvala“, reče Džeki. „Bilo kako bilo, okajao bi grehe s kanapčetom, kad bi završio s tim.
Zatim bi otišao u krevet da sanja sretne azijatske snove.
„Jutros se probudio, osvežen i očišćen od greha. Pomolio se Svevišnjem i otišao u grad na
biciklu. Da li to ima smisla?“
Imalo je. Samo što nije objašnjavalo zbog čega je kuća izgledala tako pogrešno.
„Hajde da proverimo radiostanicu“, rekla je. „Zatim ćemo otići u grad i popiti kafu. Ja
častim.“
„Fino“, reče Džeki. „Ja ću crnu. Najviše bih volela da mi je ubrizgaju intravenozno.“
Dugački, uglavnom zastakljeni HJK studio bio je zaključan, ali su zvučnici ispod streha
svirali „Dobro veče, slatki Isuse, u izvoñenju znamenitog soul pevača Perija Komoa. Široki toranj
se uzdizao iza studija. Sjajna crvena svetla na vrhu jedva su se videla na snažnom, jutarnjem
svetlu. Pored tornja je bila izdužena grañevina, slična ambaru. Linda je pretpostavila da sadrži
generator i ko zna kakve zalihe, neophodne da bi se čudo božje ljubavi širiio po zapadnom
Mejnu, istočnom Nju Hempširu i, ne bi se iznenadila, unutrašnjim planetama Sunčevog sistema.
Džeki je pokucala, a zatim i lupila po vratima.
„Mislim da ovde nema nikog, reče Linda... i mesto je delovalo pogrešno. U vazduhu se
osećao neobičan vonj, ustajao i nezdrav. Podsetio je na miris majčine kuhinje, čak i nakon dobrog
provetravanja. Njena majka je čurila duvan i verovala da sve što valja jesti stiže iz vrelog tiganja
punog slanine.
Džeki je odmahnula glavom. „Čule smo nekog, zar ne?“ Linda nije znala šta da kaže, zato
što je to bila istina. Slušale su su radio na putu do parohijskog doma. Čule su kako slatkorečivi
voditelj najavljuje sledeći snimak kao
„još jednu poruku božje ljubavi u obliku pesme“.
Lov za ključem ovog puta duže je trajao. Džeki ga je konačno pronašla u koverti
zalepljenoj ispod sandučeta za poštu. Sa njim je bilo i parčence papira s nažvrljanim brojem
1693.
Ključ je bio malo zarñao i lepljiv. Otvorila je vrata posle kratkotrajnog natezanja.
Sigurnosni sistem se oglasio čim su ušle unutra. Brojčanik je bio na zidu. Pištanje se
utišalo kad je Džeki ukucala brojeve. Ostala je samo muzika. Peri Komo je ustupio mestu
instrumentalu. Lindi je zvučao kao solo na klavijaturama u pesmi
„U rajskom vrtu“. Zvučnici su ovde bili hiljadu puta jači od onih napolju.
Da lije moguće da neko radi u ovolikoj galami? Pitala je Linda. Da li odgovaraju na
telefonske pozive? Ugovaraju poslove? Kako mogu da žive od ove svete buke?
I ovde je nešto bilo pogrešno. Linda nije sumnjala u to. Imala je osećaj da je radiostanica
jezivo i opasno mesto. Opazila je da je Džeki uklonila kožnu traku sa službenog automatika.
Povela se za njenim primerom. Osećala se bolje s drškom pištolja u rukama. Pendrek i revolver
me smiruju, pomislila je.
„Ima li koga?“, povikala je Džeki. „Prečasni Koginse? Ima li koga?“ Nije bilo odgovora.
Recepcija je bila prazna. Levo od nje bila su dvoja vrata.
Ispred njih je bio prozor, duž čitavog zida. Linda je videla svetlucave lampice iza njega.
Pretpostavila je da je to studio za emitovanje programa.
Džeki je nogom otvorila vrata. Kretala se veoma oprezno. Iza jednih je bila kancelarija, a
iza drugih iznenañujuće luksuzna soba za sastanke, s džinovskim televizorom ravnog ekrana. Bio
je uključen, ali bez tona. Alison Kuper je, gotovo u prirodnoj veličini, govorio na glavnoj ulici
Kasl Roka. Zastave i žute trake su krasile zgrade. Linda je videla natpis na gvožñari:
OSLOBODITE IH. Zbog toga se osećala još neprijatnije. Na kajronu u dnu ekranaje pisalo
IZVORI IZ MINISTARSTVA ODBRANE TVRDE DA ĆE UDAR USKORO USLEDITI.
„Zašto je televizor uključen?, pitala je Džeki.
„Zato što ga je onaj koji je čuvao radnju ostavio kad...
Snažni glas ju je presekao u pola rečenice. „To je bila pesma ’Hrist moj Gospod i Voña u
izvoñenju Rejmonda Hauela.
Obe žene su poskocile.
„Ovo je Norman Drejk. Podsetiću vas na tri važne činjenice: slušate preporodni čas na
HJK-u, Bog vas voli, poslao je svog Sina da umre za vas na krstu. Sad je devet i dvadeset pet
ujutru i kao što volimo da vas podsećamo, nema mnogo vremena. Da li ste predali svoje srce
Gospodu? Čućemo se nakon ove poruke.“ Norman Drejk je ustupio mesto ñavolski zlatoustom
glasu, koji je nudio Bibliju na dividijevima. Najjači deo ponude bio je plaćanje u mesečnim
ratama i povraćaj robe ako ne budete srećni kao vepar u kaljuzi. Linda i Džeki su prišli izlogu
studija za emitovanje programa i pogledali unutra. Ni Norman Drejk ni zlatousti ñavo riisu bili
tamo. Ipak je crveno svetlo zamenilo zeleno, a zeleno crveno na kraju reklame, kad je voditelj
najavio sledeću religioznu pesmu. Još jedno crveno svetlo je pozelenelo kad je počela muzika.
„Sve je automatizovano!, reče Džeki. „Čitava gnusna skalamerija!
„A zašto osećam nečije prisustvo? Nemoj mi reći da ništa ne osećaš.
Džekin doživljaj se razlikovao od Lindinog. „Sve je tako iščašeno. Diskdžokej čak govori
koliko ima sati. Srce, ovo je sigurno koštalo čitavo bogatstvo! Koliko će ovo još raditi, kad već
govorimo o duhu u mašini?
„Verovatno dok ne nestane gasa i generatori ne utihnu.
Linda je videla još jedna zatvorena vrata. Otvorila ih je nogom, kao i Džeki... samo što je,
za razliku od koleginice, potegla i otkočila pištolj.
Vrata su vodila u prazno kupatilo. Na zidu je bila slika, izrazito kavkazoidnog Isusa.
„Nisam religiozna, rekla je Džeki, „pa bih volela da mi kažeš zašto bi ljudi želeli da ih
Isus gleda dok vrše nuždu.
Linda je samo odmahnula glavom. „Predlažem da odemo odavde, pre nego što i ja
raskrstim s religijoma, rekla je. „Ovo mesto je radioverzija Meri Seleste.“ Džeki se nervozno
osvrtala oko sebe. „Pa, moram da priznam da je ovde jezivo.“ Najedanput je oštro podigla glas.
Linda je poskočila od straha. Htela je da joj kaže da se ne dere tako, da ne bi privukli nečiju
pažnju, da neko ili nešto ne bi došlo.
„Hej! Juhu. Ima li nekog? Ovo je poslednji poziv!“
Tišina. Muk.
Linda je izašla iz radiostanice i duboko udahnula. „Jednom, u tinejdžerskim danima, s
prijateljima sam pošla u Bar Harbor. Zastali smo da prezalogajimo na vidikovcu. Bilo nas je
šestoro. Dan je bio vedar, videlo se sve do Irske. Rekla sam im da hoću da ih slikam, posle
obroka. Moji prijatelji su se zezali i vaćarili. Morala sam da se dobrano odmaknem da bi ih sve
uslikala. Tada je jedna cura Arabela, tadašnja najbolja prijateljica prestala da cmače drugu curu i
povikala: ’Stani, Linda, stanif Stala sam i pogledala oko sebe. Znaš li šta sam videla?“ Džeki je
odmahnula glavom.
„ Atlantski okean. Stigla sam do ruba litice, na kraju izletišta. Opasno mesto je bilo
obeleženo znakom upozorenja, ali nije bilo ograde. Strmeknula bih se u ambis da sam načinila još
jedan korak unazad. Danas sam se tako osećala u radiostanici.“
„Lin, bila je prazna“
„Ne verujem. A ne verujem ni da ti tako misliš.“
„Mesto je stvarno jezivo. Ali, proverile smo sve prostorije...“
„Nismo pretražile studio. Televizor je bio uključen, a muzika preglasna. Ne misliš valjda
da je uvek toliko glasna?“
„Otkud znam šta ti bogomoljci rade?“, rekla je Džeki. „Možda očekuju Apekalipsu.“
„Apokalipsu“
„Šta god. Hoćeš li da ispitamo skladište?“
„Nikako“, reče Linda. Džeki se nasmejala.
„Dobro. U izveštaju će stajati da nismo našle prečasnog, jel’ tako?“ „Tako je.“
„U tom slučaju, možemo da krenemo u grad, na kafu.“ Linda je još jednom pogledala
zgradu radija, natopljenu gromoglasnim zvucima, pre nego što je sela na suvozačko sedište
Dvojke. Nije bilo drugih zvukova.
Shvatila je da nije čula poj ptica. Pitala se da li su sve izginule, udarajući u Kupolu.
To sigurno nije moguće. Da li je tako?
Džeki je pokazala na mikrofon. „Hoćeš li da se oglasimo preko zvučnika? Šta ako se tamo
neko krije, neko ko želi da ode u grad? Možda nas se plaši.“
„Želela bih da prestanemo da se muvamo ovuda i što pre napustimo ovo mesto.“ Džeki
nije htela da se prepire. Krenula je unazad do Puta male kučke. Okrenula je patrolna kola i
krenula ka Milu.
Vreme je prolazilo. Svirala je religiozna muzika. Norman Drejk se vratio i obznanio da je
tačno devet i četrdeset četiri, po bogougodnom istočnom vremenu.
Usledio je oglas za polovne automobile Džima Renija. Čitao ga je gradski otac lično. „U
toku je spektakularna jesenja rasprodaja. Kako smo nakrcani!“ Big Džim je govorio poletnim, baš
uživam glasom. „Imamo fordove, ševije, plimute Imamo retke dodž ramove pa čak i još reñe
mustange Narode, sedim ne na jednom, već na tri mustanga. Svi su kao novi. Jedan je slavni
kabriolet sa šest cilindara. Svaki se prodaje s nenadmašnom hrišćanskom garancijom Džima
Renija. Održavamo ono što prodajemo po najnižim cenama. Odlučili smo“, coknuo je zvučnije
no ikad „da očistimo PARKIRALIŠTE! Doñite! Kafa vas čeka, dragi susede. Videćete da je lepo
raditi s Big Džimom!“
U dnu studija su se otvorila vrata koje policajke nisu primetile. Unutra je bilo još
treperavih svetala. Prava galaksija. To je bila majušna prostorija zagušena, žicama, prekidačima,
ruterima i elektronskim ureñajima. Reklo bi se da u njoj nema mesta ni za jednog čoveka. Šef je
bio više nego mršav. Bio je izmožden. Duboko utonule oči su slabašno treperile. Koža mu je bila
bleda i bubuljičava. Ogolio je desni bez većine zuba. Nosio je prljavu košulju i pantalone. Visile
su na mršavim, golim bokovima. Šef je davno raskrstio s donjim vešom. Semi Buši verovatno ne
bi prepoznala nestalog muža. U jednoj ruci je držao sendvič s džemom i puterom od kikirikija
(sad je jeo samo meke stari), a u drugoj glok 9.
Prišao je prozoru s pogledom na parkiralište. Izleteće i pobiti uljeze, ako su još tamo.
Zamalo što ih nije potamanio dok su bili u kući. Plašio ih se, zato što demoni ne mogu biti
ubijeni. Ulete u drugog domaćina, kad ubiješ ljude koje nastanjuju. U seobi izmeñu tela liče na
kosove. Šef ih je viñao u upečatljivim košmarima, koje je sanjao u retkim prilikama, kad mu je
san dolazio na oči.
Otišli su. Njegov atman' je bio prejak za njih.
Reni mu je naložio da zatvori postrojenje. Šef Buši ga je poslušao. Možda će morati da
pokrene jedan ureñaj za kuvanje, zato što mu je, posle velike prošlonedeljne isporuke za Boston,
ponestajalo robe. Morao je da puši. Tako je hranio svoj atman.
Zasad je imao dovoljno. Manuo se bluza, do kog je toliko držao u periodu života sa stilom
Fila Bušija. Nema više B. B. Kinga, Koko i Haund Dog Tejlora, Madija i Haulin Vulfa, čak ni
besmrtnog Litl Voltera. Manuo se i karanja. Još malo pa će se sasvim manuti pražnjenja creva.
Nije kenjao od jula. To mu nije smetalo. Atman se hranio onim što je ponižavalo telo.
Još jednom je bacio pogled na parkiralište i prilazni put, da bi se uverio da se demoni više
ne šunjaju oko radiostanice. Zatakao je automatik za leñni deo pojasa i krenuo ka ambaru, koji je
u poslednje vreme služio kao fabrika. Proizvodno postrojenje je zatvoreno, ali će ga on
osposobiti, ako bude neophodno.
Šef je krenuo po lulu.
Rasti Everet je razgledao šupu, skladište izabolnice. Pomagao se baterijskom lampom,
zato što je Džini Tomlinson odnedavno šef medicinske administracije Česters Mila, ma kako ludo
to zvučalo odlučila da isključi struju u svim delovima bolnice gde nije bila sasvim neophodna.
Generator je zavijao u šupi, levo od njega.
Trošio je gas iz velikog rezervoara.
Najveći broj rezervoara je netragom nestao, rekao mu je Tvič. Imao je pravo.
Trebaloje da ih bude sedam, na osnovu inventarske kartice na vratima, ali sam video samo
dva. Tvič je, što se toga tiče, pogrešio. U šupi je bio samo jedan rezervoar. Rasti je osvetlio
bolnički znak na rezervoaru, ispod imena kompanije Ded River.
„Lepo sam ti rekao da ih nema“, oglasio se Tvič iza Iijega. Naterao ga je da skoči.
„Pogrešio si. Vidim samo jedan.
„Sereš! Tvič je stao na vrata. Pogledao je u skladište preko Rastijevog ramena. On je
osvetljavao kutije sa zaliha oko velikog i uglavnom praznog središnjeg prostora.
Rekao je: »Ne sereš.
»Ne.“
„Neustrašivi voño, neko nam mačinje gas.“
Rasti nije hteo da veruje u to, ali nije znao kako da drugačije protumači ono što je video.
Tvič je čučnuo. „Vidi ovo.“
Rasti se spustio na koleno. Prostor iza bolnice je asfaltiran prošlog leta. Površina je
nalikovala crnom čaršavu. Ugledali su tragove guma na ravnom asfaltu ispred kliznih vrata.
„Tragovi upućuju na kamion iz gradskog voznog parka“, rekao je Tvič. „Ili neki drugi
veći kamion.“
„Ipak, mislim da ne bi bio loše proveriti skladište iza gradske kuće. Tvič ne veruje
Velikom Poglavici Reniju. On je loša medicina.“
„Zašto bi uzeo naš gas? Gradski otac ga ima više nego dovoljno.“ Ušli su u bolničku
perionicu. I ona, bar za izvesno vreme, neće raditi. Na zidu je visio natpis:
PUŠENJE ĆE OVDE BITI ZABRANJENO OD PRVOG JANUARA. PREKINI SAD,
DA BI IZBEGAO MALTRETIRANJE!
Tvič je izvadio paklicu marlboroa i ponudio Rastija. On je odmahnuo rukom, zatim se
predomislio i uzeo jednu. Tvič je pripalio obe cigarete. „Otkud znaš?“, pitao je.
„Otkud znam šta?“
„Da ga ima više nego dovoljno. Da li si proverio?“
„Nisam“ reče Rasti. „Ali zašto bi uzimao od nas, ako baš mora? Ne samo što bi pristojni
ljudi mogli reći da je potkradanje lokalne bolnice loša stvar, već mu je pošta mnogo bliža. Oni
sigurno imaju zalihe.“
„Možda su Reni i njegovi prijatelji već oplevili poštu. Koliko su mogli da imaju?
Jedan rezervoar? Dva? To je sitnica.“
„Nije mi jasno šta će im toliki gas. To jednostavno nema smisla.“ „Ovde ništa nema
smisla“, reče Tvič. Zevnuo je tako jako da je Rasti čuo pucketanje vilice.
„Hoćeš li da obiñeš moje pacijente?“ Rasti je nakratko razmislio o nadrealnoj prirodi
pitanja. On je, posle Heskelove smrti, postao glava medicinskog osoblja.
Tvič je do pre tri dana bio medicinski tehničar. Preuzeo je Rastijev nekadašnji posao
lekarskog pomoćnika.
„Važi.“ Tvič je uzdahnuo. „Gospodin Kerti neće sastaviti dan.“ Rasti je mislio da će Ed
Kerti podleći stomačnom raku još pre nedelju dana. Ali je on još opstajao. „Da li je komatozan?“
„Haz, sensei“
Tvič je mogao da nabroji pacijente, na prstima jedne ruke. Rasti je znao da su imali
neverovatnu sreću. Možda bi se i osećao srećno, da nije bio ovako umoran i zabrinut.
„Rekao bih da je Džordž Verner stabilan.
Verner, stanovnik Istčestera, gojazni šezdesetogodišnjak, na Dan Kupole dobio je srčani
udar. Rasti je procenio da će se izvući... ovog puta.
„Što se tiče Emili Vajthaus...“ Tvič je slegnuo ramenima. „Ne valja, sensei“ Emi
Vajthaus, četrdesetogodišnjakinju bez trunke sala, strefio je infarkt, jedan sat nakon nesreće
Rorija Dinsmora. Prošla je mnogo gore od Džordža Vernra, zato što je vežbala kao luda.
Doživela je ono što je Dok Heskel zvao kurcšlusom iz teretane.
„Frimanova se oporavlja. Džimi Serois se drži, dok je Nora Kaveland u zelenom.
Ide kući posle ručka. Sve u svemu, nije tako loše.
„Nije“, priznade Rasti, „ali će se stanje pogoršati. Garantujem ti to. I... da li bi hteo da te
operišem, ako strašno povrediš glavu?“
„Nemoj, molim te“, reče Tvič. „Nadam se da će se Gregori Haus odnekud pojaviti.“
Rasti je otresao pepeo u limenku. Bacio je pogled na gotovo praznu ostavu sa zalihama.
Možda bi trebalo da obiñe skladište iza gradske kuće. To ne može da škodi?
Ovog puta je on zevnuo.
„Koliko dugo još možeš da radiš ovakvim tempom?“, pitao je Tvič, bez trunke šale.

„Pitam te zato što ovaj grad ima samo tebe.“
„Koliko budem morao. Brine me što sam sve umorniji. Uprskaću. Što se tiče suočavanja s
problemima koji daleko prevazilaze moju veštinu.“ Pomislio je na Rorija Dinsmora... i Džimija
Seroisa. Pomisao na ovog drugog je bila gora, zato što je Rori bio van domašaja medicinske
greške. Džimi, s druge strane...
Rasti je zamislio sebe u operacionoj sali. Osluškivao je tiho pištanje opreme.
Spustio je pogled na Džimovu bledu, golu nogu, s crnom linijom na mestu budućeg reza.
Pomislio je na Dagija Tvitčela koji oprobava oskudno anesteziološko znanje.
Osetio je kako mu Džini Tomlinson gura skalpel u šaku u rukavici. Posmatrala ga je
preko maske, zgodnim plavim očima.
Bože me sačuvaj takvog iskustva, pomislio je.
Tvič je spustio ruku na Rastijevo rame. „Smiri se“, rekao je. „Guraćemo dan po dan.“
„Zajebi, situacija se menja iz sata u sat“, reče Rasti i ustade. „Moram da odem do doma
zdravlja, da vidim šta se tamo dogaña. Hvala bogu što se ovo nije desilo leti.
Imali bismo tri hiljade turista i sedamsto dece u kampu.“ Pod kupolom „Hoćeš da poñem
s tobom?“
Rasti je odmahnuo glavom. „Zašto ne bi obišao Edija Kertija? Vidi da li je meñu živima.“
Rasti je bacio još jedan pogled na skladište. Zaobišao je zgradu i krenuo dijagonalno
prema domu zdravlja, na drugoj strani Katarina Rasel drajva.
Džini je bila u bolnici. Izmeriće novorodenče gospoñe Kaveland pre nego što ih otpusti
kući. Na recepciji doma zdravlja je radila sedamnaestogodišnja Džina Bafalino, sa ravno šest
nedelja medicinskog iskustva na poslovima pomoćne radnice. Pogledala je Rastija kao jelen
zahvaćen snopom automobilskih farova, kad je ušao u predvorje. Srce mu je sišlo u pete, ali je
čekaonica bila prazna. To je bila sretna okolnost, veoma sretna okolnost.
„Da li je bilo poziva?“, pitao je Rasti.
„Bio je jedan. Javila se gospoña Vencijano sa Puta Blek Ridž. Njena beba je zaglavila
glavu u rešetkama kreveca. Tražila je intervenciju hitne pomoći. Ja... rekla sam joj da namaže
detetu glavu maslinovim uljem i da pokuša da ga oslobodi. Upalilo je.“
Rasti se nacerio. Možda će od ovog deteta nešto ispasti. Džina mu je uzvratila osmehom,
s vidnim olakšanjem.
„Čekaonica je konačno prazna“, reče Rasti. „To je sjajno.“
„Ne baš. Ovde je gospoña Grineli Andrea? Smestila sam je u trojku.“ Džina je oklevajući
nastavila. „Deluje prilično uznemireno.“ Rastijevo raspoloženje se ponovo pokvarilo. Andrea
Grineli. Uznemirena je. To znači da želi veću količinu oksikontina. On joj, ni uz najbolju volju,
to ne može prepisati, čak i uz pretpostavku da Endi Sanders raspolaže pozamašnim zalihama.
„Dobro.“ Pošao je niz hodnik, ka ambulanti broj tri. Zastao je. Obratio se novopečenoj
medicinskoj sestri preko ramena. „Nisi me obavestila pejdžerom.“ Džina je pocrvenela.
„Zamolila me je da vam ne šaljem poruku.“ Rasti se zbunio, ali samo nakratko. Andrea možda
ima problema s pilulama, ali nije budala. Pretpostavila je da je Rasti u bolnici, najverovatnije s
Tvičem.
Smatrala je svojom dužnošću da brani mlañeg brata od mračne strane života, čak i u
trideset devetoj godini.
Oklevao je pred vratima s crnim brojem 3. Pokušao je da prikupi snagu. Biće to neprijatan
razgovor. Andrea nije bila jedna od prkosnih ispičutura spremnih da tvrde kako alkohol nema
veze s njihovim problemima, niti je bila jedna od metadonskih zavisnika koji su se u poslednjih
godinu dana ve češće pojavljivali. Njena odgovornost za nastanak problema nije bila jasna i
očigledna, što je otežavalo lečenje. Neosporno je da se posle pada suočila s agonijom. Oksi je bio
najbolji izlaz. Pomagao joj je da se izbori s bolom.
Omogućio joj je da zaspi i započne terapiju. Nije bila kriva što je blagotvorni lek bio ono
što doktori ponekad zovu seljačkim heroinom.
Otvorio je vrata i ušao. Spremao se da je odbije. Budi ljubazan, ali odlučan, govorio je
sebi. Ljubazan, ali odlučan.
Sedela je na stolici u uglu ispod holesterolskog postera, skupljenih kolena i pogleda
uprtog na tašnu u krilu. Krupna žena je izgledala sitno. Nekako se smanjila. Predomislio se i rešio
da joj napiše recept na jednom od ružičastih papira dr Heskela, kad je podigla glavu i kad je
dobio priliku da vidi njeno namučeno lice, duboke bore oko usana i gotovo crnu kožu ispod očiju.
Pokušaće da je ubaci na program za odvikavanje, kad se kriza s Kupolom okonča. Ako bude
morao, pripretiće joj s Tvičem. Sad će joj dati ono što joj je neophodno. Retko kad se susreo s
tako izraženom potrebom.
„Eriče... Rasti... U nevolji sam.
„Znam. Vidi se. Napisaću ti...“
„Nemoj! Posmatrala ga je s nekom vrstom užasa. „Ne radi to, čak i ako bih te molila! Ja
sam zavisnik i moram da se rešim tog zla! Ja sam prokleta odrtavela narkomanka!“ Lice joj se
zgužvalo. Bezuspešno je pokušala da se ispravi. Pokrila je lice rukama. Kroz prste su joj prolazili
iskidani, bučni jecaji.
Rasti joj je prišao. Spustio se na kolena i obgrlio pacijentkinju. „Andrea, lepo je što hoćeš
da prekineš sjajno ali ovo nije najbolje vreme...
Pogledala ga je vlažnim, crvenim očima. „U pravu si, što se toga tiče. Ovo je najgore
vreme, ali to mora biti sad! I ne smeš ništa da kažeš Dagiju i Rouz. Možeš li mi pomoći? Da li je
to izvodljivo? Pitam te zato što nisam uspela, sopstvenim snagama. Te grozne ružičaste pilule!
Vratim ih u ormarić i kažem sebi ’Danas neću više’, da bih posle samo jednog sata progutala još
jednu! Nikad nisam bila u ovakvom haosu, nikad u životu.
Spustila je glas, kao da saopštava veliku tajnu.
„Ne verujem da me leña toliko muče. Mislim da mi mozak govori da me leña bole, da bih
i dalje gutala proklete pilule.
„Zašto baš sad, Andrea?
Samo je odmahnula glavom. „Možeš li da mi pomogneš?
„Mogu, ali nemoj da razmišljaš o naglom prestanku uzimanja. Kao prvo, imaćeš...
Na trenutak je video Dženel. Tresla se u krevetu i buncala Velikoj bundevi. „Imaćeš
napade.
Ili ga nije čula, ili nije obraćala pažnju na njegove reči. „Koliko dugo?
„Dok ne prebrodiš fizičke tegobe? Dve nedelje. Možda i tri.“ Ako kreneš najbržim putem,
pomislio je, ali nije rekao.
Ščepala ga je za ruku. Šaka joj je bila veoma hladna. „To je vrlo sporo.“ Neprijatna ideja
je sevnula u Rastijevom umu. Pripisao je napadu paranoje izazvanom nagomilanim stresom.
„Andrea, da li te neko ucenjuje?“ „Da li se šališ? Svi znaju da uzimam te pilule. Živimo u malom
gradu.“ To nije bio odgovor na pitanje.
„Želim da znam koje je najkraće moguće vreme za odvikavanje?“
„Možda ćeš uspeti za deset dana, ako primaš injekcije vitamina B12, kao i tiamin i druge
vitamine. Čekaju te velika iskušenja. Nećeš moći da spavaš. Imaćeš sindrom nemirne noge. Neće
biti blag. Ne kažu uzalud da je odvika gora od navike. Neko će morati da ti pomogne i da
postepeno smanjuje doze leka. Neko ko će čuvati pilule i ko ti ih neće dati, ma koliko ga molila.
Garantujem ti da ćeš ga moliti.“
„Deset dana?“, ponovila je s nadom. „Ovo bi dotle moglo biti gotovo, zar ne? Ova stvar s
Kupolom?“
„Svi se nadamo da će se okončati već ovog popodneva.“
„Deset dana“, rekla je.
„Deset dana.“
Želećeš proklete pilule do kraja života, pomislio je. I to je prećutao.
HDivlje ruža Rouz je bila neobično puna za ponedeljak ujutru... Nije ni čudo, kad se zna
da ovakvog ponedeljka u istoriji grada nije bilo. Mušterije su ipak otišle bez mnogo roptanja, kad
je Rouz objavila da se roštilj zatvara i da se neće otvoriti do pet po podne. „Nadam se da ćete u to
doba svi moći da odete do Moksija u Kasl Roku i tamo jedete!“ završila je. Poslednja rečenica je
izazvala spontani aplauz, iako je Moksi bio poznat kao zloglasna pržionica bezukusne i masne
hrane.
„Nema ručka?“, pitao je Erni Kalvert.
Rouz je pogledala Barbija, koji je nemoćno podigao ruke. Ne pitaj me. „Ima sendviča“,
reče Rouz. „Dok ne nestanu.“
Ovo je izazvalo još veći aplauz. Ljudi su ovog jutra bili neobično dobro raspoloženi. Bilo
je smeha i šale. U zadnjem delu restorana je poboljšanje duhovnog zdravlja grada bilo
najočiglednije. Seratorski sto je radio punom parom.
Uzrok dobrog dela ovog raspoloženja bio je televizor iznad šanka, stalno namešten na
CNN. Novinari su uglavnom prenosili nagañanja, ali je najveći deo budio nadu.
Nekolicina intervjuisanih naučnika je rekla da krstareća raketa ima dobre šanse da se
probije i okonča krizu. Jedan je procenio šanse za uspeh kao „veće od osamdeset procenata. Zašto
ne bi bio optimista, kad govori iz MIT-a u Kembridžu, pomisli Barbi.
Strugao je roštilj, kad je neko pokucao na vratima. Osvrnuo se i ugledao Džuliju Šamvej,
s troje dece. Ličila je na učiteljicu na ekskurziji. Brisao je ruke o kecelju, dok je žurio ka vratima.
„Začas bi nam nestalo hrane, kad bi puštali sve koji ogladne, nervozno će Enson, koji je
brisao stolove. Rouz je otišla u Fud Siti, da pokuša da kupi još mesa.
„Mislim da nije došla zbog jela, reče Barbi. Imao je pravo.
„Dobro jutro, pukovniče Barbara, reče Džulija s blagim Mona Liza osmehom.
„Stalno hoću da te nazovem major Barbara3. Kao...
„Kao onaj lik iz pozorišnog komada. Barbi je to već čuo najmanje deset hiljada puta. „Da
li je ovo tvoj čopor?
Pored nje je bio veoma visoki i mršavi dečak, guste smeñe kose, zdepasti dečak za
širokim šorcem i izbledelom Fifti Sent majicom i lepa devojčica s munjama na obrazima. To su
bile nalepnice, a ne tetovaže. Svejedno su joj davale mangupski izgled. Neće znati o kome
govori, ako joj kaže da izgleda kao srednjoškolska verzija Džoan Džet.
„Nori Kalvert, reče Džulija i dodirnu buntovnu devojčicu po ramenu. „Beni Drejk.
A ovaj visoki lepotan je Džozef Maklači. Jučerašnje demonstracije su bile njegova ideja.
„Nisam želeo da iko nastrada, reče Džo.
„Nisi ti kriv zbog onog što se dogodilo, reče Barbi. „Ne brini zbog toga.
„Da li si ti zaista najjači petao u kokošinjcu?, pitao je Beni. Dečak ga je odmeravao od
glave do pete.
Barbi se nasmejao. „Nisam, rekao je. „Neću ni pokušavati da budem, izuzev ako ne
budem imao drugog izbora.
„Ali ti poznaješ vojnike s druge strane?, pitala je Nori.
„Pa, ne poznajem ih lično. Kao prvo, oni su marinci. Ja sam služio u kopnenoj vojsci.
„Pukovnik Koks kaže da si još uvek u njoj, reče Džulija. Samouvereno se smešila, ali su
joj oči igrale od uzbuñenja. „Možemo li da razgovaramo s tobom? Mladi gospodin Maklači ima
ideju. Mislim da je sjajna... ako upali.
„Upaliće, reče Džo. „Ja sam najjači petao u kokošinjcu, kad je u pitanju kompjutersko sr...
znanje.
„Hajdemo u moju kancelariju, predložio je Barbi. Otpratio ih je do šanka.
Ideja je bila sjajna, ali je časovnikpokazivao pola jedanaest. Mojraće da budu brzi, ako
žele da je ostvare. Okrenuo se Džuliji. „Imaš li mobilni tele...“ Gurnula mu je aparat u ruku, pre
nego što je stigao da završi rečenicu. „Koksov broj je u imeniku.“
„Odlično. Još kad bih znao kako da ga pronañem.“
Džo je uzeo telefon. „Da nisi rastao u srednjem veku?“
„Jesam!“, reče Barbi. „Meñu smelim vitezovima i vrlim damama bez donjeg veša.“
Nori se glasno nasmejala i podigla pesnicu. Kucnuli su se.
Džo je udario nekoliko dugmadi na majušnom brojčaniku. Oslušnuo je i predao telefon
Barbiju.
Koks je sigurno sedeo s jednom rukom na telefonu. Progovorio je, čim je Barbi prineo
Džulijin mobilni telefon uhu.
„Kako ide, pukovniče?“, pitao je Koks.
„U osnovi, ne stojimo loše.“
„To je početak.“
Lako je tebi da pričaš, pomisli Barbi. „Pretpostavljam da će situacija ostati dobra sve dok
projektil ne odskoči ili ne probije prepreku i prouzrokuje veliku štetu na šumama i poljima na
našoj strani. Grañani Česters Mila bi to radosno pozdravili.
Šta kažu vaši ljudi?“
„Ne bogzna šta. Ovde nema nikog ko bi se usudio da iznese odreñenije predviñanje.“
„Na televiziji se peva druga pesma.“
„Nemam vremena za slušanje profesionalnih torokala.“ Barbi je zamislio kako Koks sleže
ramenima. „Nadamo se. Probaćemo da vas oslobodimo.“ Džulija je širila i sklapala ruke u šta
čekaš? gestu.
„Pukovniče Koks. U društvu sam četvorice prijatelja. Jedan od njih je momakpo imenu
Džo Maklači. On ima strava ideju. Predaću mu telefon...“ Džo je odmahivao glavom, tako snažno
da mu je kosa zalepršala. Barbi je prenebregao dečakov signal.
„... da bi vam je objasnio.“
Pružio je telefon dečaku. „Govori“, rekao je.
„Ali...“
„Ne prepiri se s najjačim petlom u kokošinjcu, sinko. Govori.“ Dečak ga je poslušao.
Isprva je bio nesiguran s mnogo ah, uh i znate. Ubrzao se zagrejao i postao znatno odreñeniji.
Zatim je slušao. Posle nekog vremena je počeo da se smeši. Nedugo potom je rekao: „Da,
gospodine! Hvala vam, gospodine!“, i predao telefon Barbiju. „Zamisli, pojačaće bežični protok
pre nego što ispale projektil! Isuse, ovo je vrućel“ Džulija ga je stisnula za ruku. Dečak je
nastavio:
„Žao mi je gospoñice Šamvej, hteo sam da kažem strava“
„Pusti sad to, možeš li da izvedeš to što si zamislio?“
„Da li se šalite? Nema frke.“
„Pukovniče Koks?“, pitao je Barbi. „Da li je priča o bržem bežičnom protoku tačna?“
„Poznato vam je da možemo da vas sprečimo u svemu što namerite“, reče Koks.
„Mislim da ste mi vi prvi skrenuli pažnju na to. To znači da možemo da vam
pomognemo. Danas ćete imati najbrži internet na svetu. Inače, možete se pohvaliti bistrim
klincem.“
„Da, gospodine, to je i moje mišljenje“, reče Barbi. Pozdravio je Džoa uzdignutim
palčevima. Dečak je blistao od sreće.
Koks je nastavio: „ Postaraj se da mi pošalješ kopiju materijala, ako dečakova ideja upali i
sve snimite. Podrazumeva se da ćemo mi snimiti svoj film, ali bi naučnici zaduženi za projekat
voleli da vide kako sve izgleda s vaše strane Kupole.“
„Mislim da ćemo otići korak dalje od toga“, odvrati Barbi. „Najveći broj meštana moći će
da gleda dogañaj uživo, ako Džo sve poveže.“ Džulija je ovog puta prva podigla pesnicu. Barbi
se kucnuo s njom, sa osmehom.
„Kakvo sranje“, reče Džo. Govorio je sa strahopoštovanjem koje ga je činilo znatno
mlañim. Izgledao je kao dečak od osam godina. U njegovom glasu nije bilo ni traga ranijeg
samopouzdanja. Stajao je s Barbijem na tridesetak metara od mesta na kom je Kupola presecala
Put male kučke. Nije posmatrao vojnike, iako su se marinci okrenuli prema njemu, već
upozoravajuću traku i veliko crveno X išpricano na Kupoli. Neobični prizor ga je fascinirao.
„Pomerili su bivak“, rekla je Džulija. „Uklonili su šatore.“
„Naravno. Za nekih“, Barbi je pogledao na sat, „devedeset minuta, ovde će biti veoma
vruće. Sinko, baci se na posao.“ Stajali su na napuštenom drumu. Barbi se pitao da li dečak može
da izvede ono što je zamislio.
„Da, ali... vidite li drveće“
Barbi ga isprva nije razumeo. Pogledao je Džuliju, koja je slegnula ramenima. Džo mu je
pokazao gde bi trebalo da gleda. Drveće na tarkerskoj strani Kupole je igralo na umerenom
jesenjem vetru. Otresalo je lišće u šarenim tepisima, koji su se kovitlali oko stražara. Grane su se
na strani Mila jedva pomerale. Najveći broj stabala je bio pokriven lišćem. Barbi je bio siguran
da vazduh prolazi kroz prepreku, ali u zanemarljivim količinama. Kupola je krotila vetar. Setio se
kako je s Polom Gendronom, starcem s bejzbol kapom Morskih pasa, stigao do potočića i video
kako se voda gomila.
Džulija je rekla: „Lišće s ove strane izgleda... ne znam... nekako tromo. Mlitavo.
„To je zato što s one strane duva vetar, dok do nas dopire samo dašak, reče Barbi.
Odmah se zapitao da li je zaista tako, da li je to čitava istina. Zašto bi mozgao o kvalitetu
vazduha u Česters Milu, kad ga ni na koji način ne može popraviti?
„Hajde, Džo. Uradi ono što si zamislio.
Svratili su do kuće Maklačijevih, s Džulijom, da uzmu dečakov laptop. (Gospoña Maklači
je naterala Barbija da se zakune da će joj vratiti sina živog i zdravog.
Barbi je morao da se zakune.) Džo je pokazao na drum. „Jel’ ovde?
Barbi je stavio ruke pored očiju i usmerio pogled na crveno X. „Malo levo. Hoćeš li da
pokušaš? Da vidimo kako će izgledati?
„Važi. Džo je otvorio i uključio laptop. Mek je prijatno zazvonio. Barbi je pomislio da
nikad nije video ništa tako nadrealno kao srebrnkasti kompjuter na zakrpljenom asfaltu Male
kučke. Ta slika je savršeno odražavala sve što se zbilo u poslednja tri dana.
„Baterija je nova. Radiće najmanje šest časova, reče Džo.
„Zar neće da se ugasi sama od sebe?, pitala je Džulija.
Džo ju je odmerio, uvreñenim molim te, mama pogledom. Obratio se Barbiju.
„Dajete li mi reč da ćete mi kupiti drugi kompjuter, ako projektil sprži ovaj?
„Ujka Sem će ti kupiti novi, obećao je Barbi. „Lično ću potpisati trebovanje.
„Baš fino.
Džo se presamitio preko laptopa. Na vrhu ekrana je bilo srebrno burence. To je, objasnio
im je Džo najnovije kompjutersko čudo zvano ajsajt. Prešao je prstima preko kompjuterske
tastature i udario ENTER. Ekran se u trenu ispunio oštrom slikom Male kučke. Sve grbine i
pukotine su, s nivoa tla, izgledala kao planine.
Barbi je video stražare samo do kolena.
„Gospodine, imate li sliku, gospodine?, pitao je jedan od njih.
Barbi je podigao glavu. „Dobro me slušaj, marinče. Da sam ja u prilici da obavim smotru
tvoje jedinice, sad bi radio sklekove s mojom čizmom na guzici. Izgulio si levu čizmu. To je
neprihvatljivo u neborbenim okolnostima.
Marinac je spustio pogled na čizmu, koja je bila oguljena. Džulija se nasmejala.
Džo nije. Mislio je samo na zadatak. „Mnogo je nisko. Gospoñice Šamvej, imate li nešto
korisno u kolima?“ Podigao je ruku na metar od druma.
„Imam“, rekla je.
„Donesite mi moju sportsku torbu, molim vas.“ Petljao je oko kompjutera i pružio ruku.
„Mobilni?“
Barbi mu je dodao aparat. Džo je udario dugmiće, zapanjujućom brzinom. Zatim.
„Beni? A, Nori, okej. Da li ste na dogovorenom mestu?... Dobro je. Kladim se da nikad
ranije niste bili na mestu na kom se toči alkohol. Da li ste spremni?... Sjajno.
Čekajte.“ Osluškivao je. Osmehnuo se. „Da li se šališ? Ortak, kako ja vidim, veza je
stravična. Razvaljuju bežični. Podaci lete.“ Prekinuo je vezu pre nego što je vratio aparat Barbiju.
Džulija se vratila s dečakovom sportskom torbom i kartonskom kutijom s preostalim
primercima Demokratovog nedeljnog izdanja. Džo je postavio laptop na kartonsku kutiju (Barbi
je osetio blagu vrtoglavicu kad se slika naglo podigla s nivoa tla). Proverio je sliku i saopštio da
je u potpunosti zadovoljavajuća. Bunario je po sportskoj torbi i izvukao crnu kutiju s antenom.
Uključio je u kompjuter.
Vojnici su se skupili sa svoje strane Kupole. Posmatrali su ga sa zanimanjem. Sad znam
kako se oseća ribica u akvarijumu, pomisli Barbi.
„Dobro je“, promrmljao je Džo. „Imam zeleno svetlo.“
„Zar ne bi trebalo da pozoveš...“
„Zvaće me, ako radi“, reče Džo. Zaim: „Uhuh, ovo bi mogao da bude problem.“ Barbi je
mislio da priča o kompjuteru, ali dečak nije gledao u njega. Pratio je njegov pogled i opazio
zeleni automobil šefa policije. Nije išao brzo, ali su svetla treptala. Pit Randof je sedeo za
volanom. Big Džim Reni je izašao iz auta. Patrolna kola su se zaljuljala kad je gradski otac izašao
iz njih.
„Šta to, dovraga, radite?“, pitao je.
Telefon u Barbijevoj ruci je zazujao. Dodao ga je Džou. Nije skidao pogled s gradskog
zvaničnika i šefa policije.
Mlznad Dipersa je pisalo DOBRO DOŠLI NA NAJVEĆI PODIJUM ZA IGRU U
MEJNU! Taj podijum je, po prvi put u istoriji, bio prepun u petnaest do deset ujutru. Tomi i
Vilou Anderson su pozdravljali goste na vratima, kao što sveštenici pozdravljaju parohijane na
ulazu u crkvu. U ovom slučaju su dolazili u Prvu crkvu rok bendova direktno iz Bostona.
Publika je isprva bila tiha, zato što na velikom ekranu nije bilo ničeg izuzev velikog
natpisa: ČEKAMO. Beni i Nori su povezali opremu i preneli izvor slike na ulaz četiri. Put male
kučke se pojavio u punoj oštrini, zajedno sa uskovitlanim lišćem oko stražara.
Gomila je pozdravila sliku aplauzom i usklicima.
Beni je dao petaka Nori, ali njoj to nije bilo dovoljno. Poljubila ga je u usta i to
strastveno. To je Beniju bio najsrećniji trenutak u životu. Osećao se lepše nego kad je ostao na
nogama posle dvostrukog obrta na neravnoj površini.
„Zovi ga!“, rekla mu je Nori.
„Odmah ću“, reče Beni. Osmehivao se, iako je pocrveneo, kao da će svakog časa planuti.
Udario je po brojčaniku i prineo telefon uhu. „Ortak, uspeli smo! Slika je tako oštra da...“
Džo ga je prekinuo. „Hjustone, imamo problem.“
„Ne znam šta vi ljudi mislite da ovde radite“, reče Randolf, „ali zahtevam objašnjenje.
Nareñujem vam da ugasite to čudo dok ga -L . ne dobijem.“ Pokazao je na kompjuter.
„Oprostite, gospodine“, reče jedan od marinaca. Nosio je potporučničke epolete.
„To je pukovnik Barbara. On ima vladinu dozvolu za ovu operaciju.“ Big Džim je
nagradio upadicu svojim najsarkastičnijim osmehom. Vena na vratu mu je pulsirala. „Taj
pukovnik ničim ne zapoveda, samo izaziva nevolje. On je roštiljdžija u lokalnom restoranu.“
„Gospodine, moja nareñenja...“
Big Džim je upro prstom u pravcu potporučnika. „Jedina zvanična vlast koju mi
priznajemo u Česters Milu jeste ova naša, vojniče. Ja sam njen predstavnik.“ Obratio se
Randolfu. „Šefe. Isključi struju, ako klinac neće da ugasi kompjuter.“
„Ne vidim nikakav utikač“, reče Randolf. Lutao je pogledom izmeñu Barbija, marinskog
potporučnika i Big Džima. Počeo je da se znoji.
„Šutni taj prokleti ekran! Ugasi tu skalameriju.“
Randolf je krenuo napred. Džo je izgledao uplašeno, ali odlučno. Stao je ispred laptopa na
kartonskoj kutiji. Još uvek je držao mobilni telefon. „Da se nisi usudio!
Moj je. Ne kršim nikakav zakon!“
„Odstupi, šefe“, reče Barbi. „To je nareñenje. Poslušaćeš ga, ako još uvek priznaješ vladu
zemlje u kojoj živiš.“
Randolf se osvrnuo oko sebe. „Džime, možda...“
„Nema tu moždaa, reče Big Džim. „Ovo je zemlja u kojoj živiš. Ugasi taj prokleti
kompjuter“
Džulija je iskoračila i dohvatila laptop. Okrenula ga je tako da je kamera snimala
pridošlice. Vlasi kose su joj pobegle ispod stroge punñe. Visile su na njenim ružičastim obrazima.
Barbi je pomisli da izgleda čudesno lepo. „Pitaj Nori da li imaju sliku!“, rekla je Džou.
Big Džimov osmeh se zamrznuo u grimasu. „Ženo, spusti to dole!“ „Pitaj ih da li imaju
sliku!“
Džo je govorio. Slušao je i opet progovorio: „Imaju je. Vide gospodina Renija i Randolfa.
Nori je rekla da vide šta se ovde dogaña.“ Randolf je izgledao zbunjeno, a Reni gnevno. „Ko nas
vidi?“, pitao je Randolf.
Džulija je rekla. „Uspostavili smo direktnu vezu s Dipersom...“
„S tom jazbinom greha!“, reče Big Džim. Stisnuo je pesnice. Barbi je procenio da ima
najmanje pedeset kilograma suvišne težine. Namrštio se kad je pokrenuo desnu ruku, kao da je
povreñena. Ipak je mogao da udario. Bio je dovoljno ljutit da zamahne... Barbi nije mogao reći ko
bi bio meta njegovog gneva, on, Džulija ili dečak. Možda ni Reni nije znao.
„Ljudi se tamo skupljaju od petnaest do jedanaest“, rekla je. „Vesti se brzo šire.“
Zavodljivo se smešila. „Hoćeš li da mahneš svom glasačkom telu, Big Džime?“
„Blefira“, reče Big Džim.
„Zašto bih blefirala kad se to veoma lako da proveriti?“ Obratila se Randolfu.
„Pozovi nekog policajca. Pitaj ga gde se narod od jutros okuplja.“ Ponovo se obratio
Džimu. „Ako prekineš vezu, stotine ljudi će znati da si im uskratio pogled na nešto što ih se
suštinski tiče. Možda i njihovi životi zavise od toga.“
„Nemaš pravo!“
Barbi je obično veoma dobro vladao sobom. Kipteo je od gneva. Nije imao posla s
glupakom. Zbog toga se toliko i ljutio na njega.
„Šta je tvoj problem? Vidiš li neku opasnost ovde? Zato što je ja ne vidim.
Nameravamo da postavimo i uključimo ureñaj za emitovanje slike i da se udaljimo.“
„Ako projektil ne odradi posao, mogao bi izazvati paniku. Znati da nešto nije upalilo jeste
jedna stvar, a videti kako se to desilo nešto sasvim drugo. Ko zna šta bi grañani mogli učiniti.“
„Imaš veoma loše mišljenje o narodu na čijem si čelu, gradski oče.“ Big Džim je otvorio
usta da bi žestoko uzvratio. Barbi je pretpostavio da je hteo da kaže nešto kao Koliko puta su
opravdali to mišljenje. Predomislio se, ad je pomislio koliko ga ljudi gleda na ekranu velikog
televizora, verovatno u HD tehnici. „Voleo bih da skinite taj sarkastični osmeh s lica, Barbara.“
„Da li sad propisujete i dozvoljene izraze lica?“, pitala je Džulija. Strašilo Džo je pokrio
usta, ali su Randolf i Big Džim videli dečakov osmeh i čuli cerekanje koje se probilo kroz prste.
„Narode“, oglasio se potporučnik, „predlažem vam da se sklonite odavde. Vreme
prolazi.“
„Džulija, okreni kameru prema meni“, reče Barbi.
Poslušala ga je.
Dipers nikad nije bio tako pun, pa čak ni nezaboravne novogodišnje večeri 2009. godine
kad su u njemu svirale Vatikanske seksimačkice. I nikad nije bio tako tih.
Preko petsto ljudi je stajalo rame uz rame i bok uz bok. Posmatrali su kako kamera na
Džoovom laptopu čini vrtoglavi okret od sto osamdeset stepeni i kako zastaje na Delu Barbari.
„To je moj dečko“, promrmljala je Rouz Tvitčel.
„Zdravo da ste, narode“, reče Barbi. Slika i ton su bili tako dobri da mu je nekolicina ljudi
uzvratila pozdrav. „Ja sam Del Barbara. Vračen sam u vojnu službu s činom pukovnika kopnene
vojske Sjedinjenih Država.“ Ova informacija je izazvala žamor iznenañenja.
„U potpunosti sam odgovoran za uspostavljanje videoveze s Putem male kučke.
Osvedočili ste se da se ja i gradski otac Reni ne slažemo povodom direktnog prenosa.“
Žamor je sad bio glasniji i zlovoljniji.
Sad nemamo dovoljno vremena za raspravu o prvenstvu komande“, nastavio je Barbi.
„Upravićemo kameru na tačku pretpostavljenog udara projektila. Nastavak prenosa je u rukama
drugog gradskog oca. Raspravite se s njim, ako prekine signal.
Zahvaljujem se na vašoj pažnji.“
Istupio je iz kadra. Gomila na podijumu za igru je na trenutak videla samo šumu.
Slika se ponovo okrenula. Spustila se i smirila na lebdećem slovu X. Stražari su, s druge
strane barijere, pakovali poslednje delove opreme.
Vil Friman, vlasnik i upravljač lokalnog predstavništva Tojote (nije se ubrajao u prijatelje
Džejmsa Renija), dreknuo je prema ekranu. „Pusti signal, Džimi, ako nećeš da Mil do kraja
sedmice dobije novog gradskog oca.“ Publika je bučno podržala njegove reči. Grañani su mirno
stajali. Čekali su da vide da li će dosadni i neverovatno uzbudljivi program biti prekinut.
„Šta da radim, Big Džime?, pitao je Randolf. Izvadio je maramicu iz džepa i obrisao
zadnji deo vrata.
„Šta bi ti uradio?, odgovorio je Big Džim.
Pit Randolf je po prvi put otkad je dobio ključeve zelenog policijskog automobila poželeo
da ih nekom ustupi. Uzdahnuo je i rekao: „Pustio bih ih da urade šta su naumili.
Bid Džim je klimnuo kao da hoće da kaže Dabogda ti se ta odluka olupala oglavu.
Onda se nasmejao, ako se povlačenje usana iznad zuba može tako nazvati. „Pa, ti si šef.
Okrenuo se prema Barbiju, Džuliji i Strašilu Džou. „Izvozali ste nas. Jel’ tako, gospodine
Barbara?
„Uveravam vas da ovde nije bilo nikakvog vozanja, gospodine, reče Barbi.
„Malo... sutra. Ovo je borba za moć, prosto i jednostavno. Video sam dosta takvih.
Video sam one sa uspešnim... i neuspešnim ishodom. Spustio je glas. Možda Džulija nije
čula ono što je nakon toga rekao. Barbi je čuo.
„U loncu si, sinko. Ceocelcat. Ako se projektil probije, pobedićeš. Čuvaj me se...ako se
odbije. Ukrstio je pogled s Barbijem. Renijeve oči, gotovo sahranjene u debelim naslagama sala,
blistale su od hladne, oštre inteligencije. Skrenuo je pogled. „Hajdemo, Randolfe. Ova situacija je
dovoljno komplikovana, zahvaljujući gospodinu Barbari i njegovim prijateljima. Predlažem da se
vratimo u grad. Ne bi bilo loše da razmestimo trupe u slučaju izbijanja nereda.
„To je najgluplja stvar koju sam ikad čula!, reče Džulija
„Hoćeš li da odemo do Dipersa, Džime?, pitao je Randolf. „Imamo vremena.
„Moja noga nikad nece kročiti u taj kupleraja, reče Big Džim. Otvorio je suvozačka vrata
patrolnih kola. „Hoću da odspavam. Ali neću moći, zato što imam mnogo posla. Na mojim
plećima je velika odgovornost. Nisam je tražio, ali je moram nositi.
„Neki ljudi su veliki, dok je nekima veličina nametnuta, jel’ tako, Džime?, pitala je
Džulija. Smešila se hladno.
Big Džim se okrenuo ka njoj. Ustuknula je za korak pred golom mržnjom na njegovom
licu. Skrenuo je pogled. „Hajdemo, šefe.
Patrolna kola su krenula ka Milu. Svetla su još treperila u, za ovo doba godine, neobičnoj,
gotovo letnjoj izmaglici.
„Auha, reče Džo. „Zastrašujući tip.
„To je i moje mišljenje, reče Barbi.
Džulija je posmatrala Barbija, bez trunke veselosti. „Imao si neprijateljaa, rekla je.
„Sad imaš dušmanina.
„Mislim da ga imaš i ti.
Klimnula je. „Nadam se da će ovaj plan s projektilom upaliti, i zbog tebe i zbog mene.“
Potporučnik je rekao: „Odlazimo, poručniče Barbara. Biće mi mnogo lakše kad i vi
odete.“
Barbi je klimnuo i salutirao, po prvi put posle nekoliko godina.
Teški bombarder B-52 je u 10:40 preleteo preko Barlingtona, u Vermontu. U ranim
jutarnjim časovima je poleteo iz vazduhoplovne baze Karsvel. Vazdušne snage veruju da je dobro
poraniti na proslavu, kad god je to moguće. Misija je nazvana VELIKO OSTRVO. Avionom je
komandovao pilot Džin Rej. Službovao je u Zalivskom i Iračkom ratu (u privatnim krugovima je
ovaj drugi zvao Veliki Dubai karaj majmuna šou). Nosio je dvefasthok krstareće rakete u
spremištu za bombe. Fasthok je bio pouzdano oružje, moćnije i tačnije od starih tomahavka.
Pilot se osećao veoma čudno zato što će ispaliti raketu s bojevnom glavom na metu na
američkom tlu.
Crvena lampica na instrumenttabli je u 12:53 zasvetlela jantarnom bojom.
COMCOM je preuzeo kontrolu nad avionom iz Mejdžor Reja. Počeo je ga usmerava ka
ciju. Barlington je nestao pod avionskim krilima. Rej je progovorio u mikrofon. „Vreme je za
akciju, gospodine.“ Pukovnik Koks se oglasio iz Vašingtona: „Primljeno, majore. Srećno.
Raznesite prokleto kopile.“
„Tako će i biti“, reče Rej.
Jantarno svetlo je zatreperilo u 12:54. Lampica je u 12:54:55 zasvetlela zelenom bojom.
Rej je okrenuo prekidač označen brojem 1. Ništa nije osetio. Čuo je samo slabo šuštanje ispod
sebe. Na ekranu je video kako fasthok započinje svoj let. Brzo je dostigao maksimalnu brzinu. Za
sobom je ostavljao prugu, nalik ogrebotini džinovskog nokta.
Džin Rej se prekrstio i poljubio dlan ispod palca. „Idi s bogom, sine moj“, rekao je.
Fasthokova maksimalna brzina je bila pet hiljada šeststo kilometara na čas.
Kompjuter na projektilu je osamdeset kilometara od cilja, oko pedeset kilometra od
Konveja, Nju Hempšir, na istočnoj strani Belih planina -prvi put izračunao i odobrio konačnu
prilaznu putanju. Brzina projektila se smanjila sa pet hiljada šeststo kilometara na tri hiljade
kilometara na čas, kad je sunuo naniže. Počeo je da prati put 302, glavnu ulicu Severnog
Konveja. Pešaci su zabrinuto posmatrali projektil iznad njih.
„Zar taj mlaznjak ne leti prenisko?“, pitala je žena na parkingu Setlers Grin Autlet
Vilidža, svoju saputnicu. Pokrila je oči da bi bolje videla letelicu. Da je samonavodeći sistem
fasthoka mogao da govori, možda bi rekao: „Ništa još nisi videla, srculence.
Prešao je granicu Mejna i Nju Hempšira na visini od jednog kilometra. Probio je zvučni
zid. Od buke su trnuli zubi i pucali prozori. Samonavodeći sistem je počeo da sledi
Stodevetnaesticu. Spustio se prvo na trista, a zatim na sto sedamdeset metara. Kompjuter se
dobrano zalaufao. Obrañivao je podatke samonavodećeg sistema i ispravljao kurs hiljadu puta u
minuti.
Pukovnik Džejms Koks je u Vašingtonu rekao: „Konačni prilaz, narode. Cuvajte veštačke
zube.
Fasthok je pronašao Put male kučke. Spustio se tik iznad tla, iako je grabio brzinom od
dva maha. Očitavao je svako uzvišenje i krivinu. Rep mu je blistao previše jako da bi se mogao
posmatrati. Ostavljao je otrovni dah za sobom. Kidao je lišće s drveća. Zapalio je nekoliko
stabala u prolazu. Razorio je tezgu pored puta u Tarkers Holou. Daske i smrvljene bundeve su
poletele u vazduh. Usledila je eksplozija, zbog koje su ljudi pali na pod s rukama preko glave.
Ovo će upaliti, pomisli Koks. Kako i ne bi?
U prepunom Dipersu se tiskalo više od osamsto ljudi. Svi su ćutali, iako su se usne Lise
Džejmison nečujno pomerale, dok se molila nju ejdž božanstvu, koje je u tom trenutku
zaokupljalo njenu pažnju. Stiskala je kristal u jednoj ruci. Prečasna Pajper Libi je prinela majčin
krst usnama.
Erni Kalvert reče: „Evo ga.
„Gde je?, hteo je da zna Marti Arseno. „Ne vidim...
„Slušajte!“, reče Brenda Perkins.
Čuli su da dolazi. Sa zapada je dopiralo sve jače zujanje. Hmmmm je za nekoliko sekundi
preraslo u MMMMMM. Na velikom ekranu televizora nisu videli gotovo ništa, sve dok nije
prošlo skoro pola sata od neuspeha misije. Beni Drejk je uspeo da uspori snimak, za one koji su
ostali u krčmi. Puštao je kadar po kadar. Videli su kako projektil usporava na krivini koju su zvali
Okuka male kučke. Leteo je na nekih metar i dvadeset centimetara iznad zemlje. Činilo se da
ljubi sopstvenu, nejasnu senku. Fasthok opremljen bojevom glavom za razbijanje bunkera,
podešenoj da eksplodira odmah po udarcu se, u sledećem kadru, nagnuo. Ostao je zamrznut u
vazduhu, otprilike na mestu na kom je bio vojnički logor.
Ekran se, u sledećim kadrovima ispunio blistavom, belom svetlošću. Posmatrači su morali
da pokriju oči. Bela boja je bledela. Videli su krhotine projektila mnoštvo crnih tačaka na
blistavobeloj pozadini i veliku mrlju na mestu na kom je bio crveni znak X. Pogodio je
predviñenu tačku.
Ljudi u Dipersu su posle toga mogli da vide kako plamen proždire šumu na tarkerskoj
strani Kupole. Gledali su kako se asfalt tamo nadima i topi.
„Ispalite i drugu raketu, reče Koks odsečno. Džin Rej je ispunio nareñenje.
Razbio je još prozora i uplašio još ljudi u istočnom Nju Hempširu i zapadnom Mejnu.
Rezultat je, izuzev toga, bio isti.