Četvrtak, 12. novembar
Oskar je ujutru povraćao, pa je još jedan dan ostao kod kuće. Iako je
spavao svega nekoliko sati tokom noći, nije mogao da se odmara. Telom
mu je vršljao nemir i terao ga da se šeta po stanu. Uzimao je stvari,
zagledao ih, vraćao.
Kao da je bilo nešto što bi trebalo da radi. Nešto što je bilo neophodno
uraditi. Ali nije mogao da smisli šta je to.
Neko vreme je mislio da je to to - to što je zapalio Jonijevu i Tomasovu
klupu. A onda je mislio da je to ono kad je Tomiju ostavio pare. Ali to nije
bilo to. Bilo je nešto drugo.
Velika pozorišna predstava koja je sada bila završena. Hodao je
prostranom, ugašenom scenom i kupio ono što je ostavljeno. Bilo je nešto
drugo.
Ali šta?
Kad je u jedanaest došao poštar, doneo je samo jedno pismo. Srce mu
je napravilo salto u grudima kad ga je podigao i okrenuo. Bilo je za mamu.
U gornjem desnom uglu stajao je pečat „Školski okrug Južnog Engbija".
Ne otvorivši ga, pocepao ga je i bacio u WC. Zažalio je. Prekasno. Nije ga
bilo briga šta je u pismu pisalo, ali biće više nevolja ako se ovako umeša
nego da sve jednostavno ostavi.
Ali nije ni bilo bitno.
Svukao se, obukao bademantil. Stao je pred ogledalo u predsoblju,
proučavao samog sebe. Pravio se da je neko drugi. Nagnuo se da poljubi
ogledalo. U trenutku kad su mu usne dotakle hladnu površinu, zazvonio je
telefon. Bez razmišljanja je podigao slušalicu.
- Da, ja sam.
- Oskare?
-Da.
- Zdravo. Fernando ovde.
- Šta?
- Avila. Nastavnik Avila.
- Aha. Dobar dan.
~ 364 ~
- Hteo samo da vidim... je l' dolaziš na trening večeras?
- Malo sam... bolestan.
Tišina s druge strane. Oskar je čuo nastavnikove udisaje. Jedan. Dva.
Zatim:
- Oskare. Ako si uradio. Ili nisi uradio. Ne zanima me. Ako želiš da
razgovaraš, razgovaramo. Ako ne želiš; boli nas briga. Ali hoću da dođeš
na trening.
- A... zašto?
- Zato što, Oskare, ne možeš da sediš caracol, kako se kaže... puž. U
kućici. Ako nisi bolestan, razbolećeš se. Jesi bolestan?
- ...Da.
- Onda ti je potreban fizički trening. Dolaziš večeras.
- A ostali?
- Ostali? Šta ostali? Ako prave gluposti, ja kažem ,,bu" i oni prestanu.
Ali neće prave gluposti. To je trening.
Oskar nije odgovorio.
- Okej? Dolaziš?
- Da...
- Odlično. Vidimo se.
Oskar je spustio slušalicu i oko njega je ponovo zavladala tišina. Nije
želeo da ide na trening. Ali je hteo da se vidi s nastavnikom. Možda bi
mogao da ode malo ranije, da vidi da li je nastavnik tamo. A onda da ode
kući kad trening počne.
Doduše, nastavnik to ne bi prihvatio, ali...
Napravio je još nekoliko krugova po stanu. Spakovao je opremu, pre
svega da bi imao nešto da radi. Sreća što nije zapalio Mikeovu klupu,
pošto bi Mike mogao da dođe na trening. Mada, možda je svejedno
uništena, pošto stoji odmah do Jo- nijeve. Koliko ih je zapravo izgorelo?
Nekog bi mogao da pita...
U tri sata je telefon ponovo pozvonio. Oskar je oklevao pre nego što je
podigao slušalicu, ali nakon nade koja mu je sevnula telom kad je video
usamljeni koverat, nije mogao a da se ne javi.
- Da, Oskar ovde.
- De si, Juhan ovde.
- Ćao.
- Kako si?
- Onako.
- Hoćemo da radimo nešto večeras?
~ 365 ~
- Kad?
- Pa... oko sedam, tako nešto.
- Ne, idem... na trening.
- Aha. Okej. Šteta. Aj, ćao.
- Juhane?
- Da?
- Čuo sam... da je bio požar. U učionici. Je l' mnogo... uništeno?
- Ma jok. Samo nekoliko klupa.
- Ništa više?
- Ne... nešto malo... papiri i to.
- Aha.
- Tvoja klupa se izvukla.
- Da. Dobro.
- Okej. Ćao.
- Ćao.
Oskar je spustio slušalicu sa čudnim osećajem u stomaku. Mislio je da
svi znaju da je to on uradio. Ali Juhan nije tako zvučao. A mama je rekla
da je mnogo toga uništeno. Ali ona je mogla i da preteruje, razume se.
Oskar je izabrao da veruje Juhanu. On je, ipak, video.
- Uf...
Juhan je spustio slušalicu, kolebljivo pogledao oko sebe. Jimi je
odmahnuo glavom, dunuo dim kroz prozor Jonijeve sobe.
- To je nešto najgore što sam ikad čuo.
Juhan je tanušnim glasom rekao:
- Pa, nije to lako.
Jimi se okrenuo ka Joniju koji je sedeo na krevetu i vrteo kićanku s
prekrivača medu prstima.
- Kako je bilo? Pola učionice izgorelo?
Joni je klimnuo glavom.
- Svi u razredu ga mrze.
- A ti... - Jimi se ponovo okrenuo ka Juhanu - kažeš... šta si ono rekao,
„malo papira"? Misliš da će da poveruje u to?
Juhan je posramljeno spustio glavu.
- Nisam znao šta da kažem. Mislio sam da će... da postane sumnjičav
ako kažem da...
- Da, da. Sad je gotovo. Sad ostaje samo da se nadamo da će doći.
~ 366 ~
Juhan je leteo pogledom od Jonija do Jimija. Obojici su oči bile
prazne, izgubljeni u slikama predstojeće večeri.
- Šta planirate da uradite?
Jimi se nagnuo napred u stolici, obrisao pepeo koji mu je pao na
rukav džempera i polako rekao:
- On je spalio. Sve što nam je ostalo od ćaleta. Šta planiramo? To je
nešto u šta... ti i ne moraš preterano da se upuštaš? Zar ne?
Mama je došla u pola šest. Laži, nepoverenje od prethodne večeri još
uvek su poput hladne izmaglice lebdeli između njih, i mama je otišla
pravo u kuhinju, počela nepotrebno glasno da lupa sudovima. Oskar je
zatvorio vrata svoje sobe. Legao je na krevet i zagledao se u plafon.
Mogao je da ode. Ispred zgrade. U podrum. Na trg. Metroom. Ali nije
postojalo mesto... mesto na kom bi... ništa.
Čuo je kako mama prilazi telefonu, okreće broj s mnogo cifara. Tatin,
verovatno.
Oskaru je postalo hladno.
Navukao je ćebe, pridigao se u sedeći položaj, naslonio glavu na zid,
slušao mamin i tatin razgovor. Kad bi mogao da razgovara s tatom. Ali
nije mogao. Od toga nikad ništa nije ispalo.
Oskar je ušuškao ćebe oko sebe. Zamišljao da je indijanski poglavica,
kog ništa ne dotiče, dok je mama podizala glas. Ubrzo je počela da se dere
i indijanski poglavica je pao u krevet, prekrio glavu ćebetom, a uši
rukama.
U glavi je tako tiho. Kao... u svemiru.
Oskar je od crtica, boja, tačkica pred očima napravio pla-nete,
udaljene sunčeve sisteme kroz koje je putovao. Sletao na komete, leteo
neko vreme na njima, skočio i plutao slobodno po svemiru dok se ćebe nije
trgnulo, a on otvorio oči.
Mama je stajala pred njim. Iskrivljenih usana. Glas joj je bio oštri
stakato kad je rekla:
- Aha. Sad mi je tata ispričao... da je on... u subotu... da si ti... gde si
bio? A? Gde si bio? Možeš li da mi odgovoriš na to?
Mama je cimala pokrivač, tik uz njegovo lice. Vrat joj se napeo u
čvrstu, debelu žicu.
- Više nećeš ići tamo. Nikada. Jesi čuo? Zašto mi nisi rekao? Znači... ta
ništarija. Takvi ne treba da imaju decu. Nikad te više neće videti. Pa onda
~ 367 ~
može da pije kol'ko god hoće. Jesi čuo? Ne treba nam on. Tako sam...
Mama se okrenula, zalupila vrata tako da su se zidovi za-tresli.
Oskar je čuo kako je ponovo brzo ukucala dugi broj, opsovala kad je
promašila jednu cifru, pa počela iz početka. Nekoliko sekundi nakon što je
pritisnula i poslednju brojku, počela je da viče.
Oskar je ispuzao iz pokrivača, uzeo torbu sa opremom za trening i
izašao u predsoblje gde je mama bila toliko zauzeta vikanjem na tatu da
nije ni primetila da je nazuo cipele i ne vezavši ih otišao do vrata.
Videla ga je tek kad je izašao u hodnik.
- Hej! Gde ćeš ti?
Oskar je zalupio vrata i strčao niz stepenice, nastavio da trči ka
bazenu dok su mu đonovi odzvanjali o asfalt.
- Roger, Prebe...
Jimi je plastičnom viljuškom upro u dvojicu što su izašli iz metroa.
Zalogaj salate s rakovima koji je Joni upravo stavio u usta, zaglavio mu se
na pola puta do grla, i bio je prinuđen još jednom da proguta ne bi li ga
naterao da ode. Upitno je pogledao svog brata, ali Jimijeva pažnja bila je
usmerena na dvojicu koji su prišli kiosku i pozdravili ih.
Roger je bio mršav i imao je dugu kosu u fronclama i kožnu jaknu.
Koža lica bila mu je izbušena stotinama malih kratera i činilo se da je
preuska, pošto su se kosti jasno videle i oči su izgledale neprirodno veliko.
Prebe je imao teksas jaknu sa isečenim rukavima, ispod nje majicu s
kratkim rukavima i ništa više, iako je bio samo koji stepen iznad nule. Bio
je krupan. Prelivao se na sve strane, kratko podšišan. Planinski lovac van
forme.
Jimi im je nešto rekao, pokazao prstom, i oni su krenuli ka trafostanici
iza šina. Joni je prošaputao:
- Zašto su... došli?
- Pa, da nam pomognu, naravno.
- Je l' to neophodno?
Jimi je frknuo i odmahnuo glavom, kao da Joni ne razume ama baš
ništa u vezi s tim kako stvari zapravo funkcionišu.
- A šta si mislio da radimo s nastavnikom, a?
- Sa Avilom?
- Da. Šta si mislio, da će da nas pusti da se ušetamo tamo, a?
~ 368 ~
Na to Joni nije imao odgovor, pa je s bratom otišao iza kućice od
cigala. Roger i Prebe su stajali u senci, s rukama u džepovima i udarali
nogama u zemlju. Jimi je izvadio srebrnu tabakeru iz džepa jakne, otvorio
je i pružio ka ovoj dvojici.
Roger je posmatrao šest rukom uvijenih cigareta i rekao:
- Uvijene i gotove, zahvaljujemo... - i sa dva prsta uzeo najdeblju od
njih.
Prebe je napravio grimasu zbog koje je ličio na jednog od one dvojice s
balkona iz Mapet šoua.
- Gube svežinu ako tako stoje.
Jimi je izazovno mrdnuo tabakeru i rekao:
- Babo jedna jebena. Napravio sam ih pre sat. A ovo nije ono
marokansko sranje koje ti obično donosiš. Ovo je prava stvar.
Prebe je uzdahnuo i uzeo jednu cigaretu, Roger mu je dao upaljač.
Joni je gledao brata. Jimijevo lice je bila oštra silueta naspram svetla
s perona podzemne železnice. Joni mu se divio. Pitao se da li će i sam
nekad biti takav da se usudi da kaže „babo jebena" nekome kao što je
Prebe.
I Jimi je uzeo jednu cigaretu, zapalio je. Savijeni papir na vrhu se na
trenutak zapalio, pre nego što se pretvorio u žar. Uzeo je veliki dim i
Jonija je okružio slatkasti miris, uvek prisutan u Jimijevoj odeći.
Neko vreme su ćutke pušili. Zatim je Roger svoju cigaretu pružio
Joniju.
- Hoćeš dim?
Joni je hteo da ispruži ruku, kad je Jimi udario Rogera u rame.
- Idiote. Hoćeš da bude ko ti, a?
- Bilo bi zabavno.
- Možda tebi. Njemu ne.
Roger je slegnuo ramenima, povukao svoju ponudu.
Bilo je pola sedam kad su svi završili s pušenjem, i kad je Jimi
progovorio, učinio je to prenaglašeno razgovetno, svaka reč bila je
komplikovana skulptura koju je trebalo izbaciti iz usta.
- Okej. Ovo je... Joni. Moj burazer.
Roger i Prebe su klimnuli glavom. Jimi je uhvatio Jonija za bradu,
malo nezgrapno, i okrenuo mu glavu u profil prema ovoj dvojici.
- Pogledajte uvo. To je on uradio. Taj kog ćemo... da sredimo.
Roger je zakoračio napred, zaškiljio ka Jonijevom uvetu, coknuo.
- U pizdu materinu. Izgleda odvratno.
~ 369 ~
- Nisu nam potrebne... stručne... izjave. Vi samo slušajte. Ovako
ćemo...
Kapije s rešetkama između zidova od cigle bile su zaključane. Klakklak,
odzvanjale su Oskarove cipele dok je išao ka vratima bazena.
Otvorio ih je. Vlažna toplota mu je zapahnula lice i oblak pare izašao je u
hladni hodnik. Požurio je da uđe i zatvori vrata.
Šutnuo je cipele s nogu i nastavio ka svlačionici. Prazno. Iz tuškabine
se čula voda, duboki glas koji je pevao:
Besame, besame mucho
Como si fuera esta noche la ultima vez...
Nastavnik. Ne skidajući jaknu, Oskar je seo na klupu, sačekao. Ubrzo
su prestali i pljuštanje vode i pesma, i nastavnik je ušao u svlačionicu, s
peškirom oko struka. Grudi su mu bile prekrivene crnim, kovrdžavim
dlakama, prošaranih pokojim osedelim delom. Oskar je pomislio da
izgleda kao nešto s druge planete. Nastavnik ga je spazio, široko se
osmehnuo.
- Oskare! Znači, ipak si ispuzio iz kućice?
Oskar je klimnuo glavom.
- Bilo mi je malo... preusko.
Nastavnik se nasmejao, počešao se po grudima; vrhovi prstiju su mu
nestali u kovrdžama.
- Poranio si.
- Da, mislio sam...
Oskar je slegnuo ramenima. Nastavnik je prestao da se češe.
- Mislio si?
- Ne znam.
- Da pričamo?
- Ne, samo sam...
- Da te pogledam.
Nastavnik je napravio nekoliko brzih koraka do Oskara, uneo mu se u
lice, klimnuo glavom.
- Aha. Okej.
- Šta?
- Ti si - nastavnik je pokazao ka svojim očima. - Vidim. Spržio si
obrve. Ne, kako se to zove? Ispod...?
- Trepavice?
~ 370 ~
- E, to. Trepavice. Malo i ovde po kosi. Hm. Ako nećeš da neko sazna,
podšišaj se. Tre... trepavice, one brzo izrastu. U ponedeljak sve prošlo.
Benzin?
- Alkohol.
Nastavnik je teatralno izduvao vazduh, odmahujući glavom.
- Mnogo opasno. Verovatno si... - nastavnik je kažiprstom dodirnuo
Oskarovu slepoočnicu - ...malo lud. Ne mnogo. Ali malo. Zašto alkohol?
- Pa... našao sam ga.
- Našao? Gde?
Oskar je pogledao nastavnika u lice; vlažan, dobroćudan kamen. I
hteo je da mu ispriča. Hteo je sve da mu ispriča. Samo nije znao odakle da
počne. Nastavnik je čekao. Zatim je rekao:
- Igrati se vatrom mnogo je opasno. Može postane navika. Nije dobar
metod. Mnogo bolji je fizički trening.
Oskar je klimnuo glavom, a osećaj je nestao. Nastavnik je bio dobar,
ali ipak ne bi razumeo.
- Sad se presvučeš i ja ti pokažem neke tehnike s tegovima. Okej?
Nastavnik se okrenuo i pošao ka kancelariji. Zastao je ispred vrata.
- I Oskare. Nisi uznemiren. Ja ne kažem nikome ako ti nećeš. Dobro?
Možemo još da pričamo posle treninga.
Oskar se presvukao. Kad je završio, došli su Patrik i Hase, dva
momka iz 6a. Pozdravili su se sa Oskarom, ali je on pomislio da su ga
malo predugo gledali, i kad je krenuo ka sali, čuo je kako šapuću.
Osećaj nevoljnosti mu se javio u stomaku. Zažalio je što je došao. Ali
odmah zatim je izašao nastavnik, presvučen u majicu i bermude, i
pokazao kako se efikasnije podižu tegovi iz benča tako što se zadrže na
vrhovima prstiju, i Oskar je podigao dvadeset osam kilograma; dva više
nego prošlog puta. Nastavnik je zabeležio nov rekord u svesku.
Došlo je još nekoliko tipova, među njima i Mike. Smešio se svojim
uobičajenim osmehom koji je mogao da znači sve, od toga da će nekome
dati lep poklon do toga da će tom nekom uraditi nešto užasno.
Desilo se ovo drugo, čak iako ni sam Mike nije shvatao punu širinu.
Na putu ka treningu presreo ga je Joni koji ga je zamolio da mu nešto
učini, pošto je Joni hteo malo da se našali sa Oskarom. Mike je mislio da
je to sasvim u redu. Šala mu se svidela. Pored toga, čitava Mikeova zbirka
sličica hokejaša izgorela je u utorak uveče, pa je mala šala na Oskarov
račun nešto što je rado prihvatio.
Ali do daljeg se smeškao.
~ 371 ~
Trening se nastavio. Oskar je mislio da ga ostali čudno gledaju, ali
čim bi pokušao da ih pogleda u oči, oni su skretali pogled. Najviše bi voleo
da ode kući.
...Ne... da ode...
Samo da ode.
Ali nastavnik ga je posmatrao, bodrio, tako da nije ni bilo šanse. A
uostalom, biti ovde, bilo je bolje nego biti kod kuće.
Kad je završio s treningom, Oskar je bio toliko izmožden da nije imao
snage čak ni da se oseća loše. Otišao je pod tuš, malo posle ostalih, tuširao
se leđima okrenut prostoriji. Mada, to nije ni bilo bitno. Ionako se svi
kupaju goli.
Neko vreme je stajao ispred staklenog zida između tuševa i bazena,
rukom obrisao kondenzovanu paru, gledao one koji skaču po bazenu, jure
se, bacaju lopte. I ponovo ga je obuzelo. Ne kao recima formulisana misao,
već kao iskonski snažan osećaj:
Sam sam. Potpuno sam... sam.
Tada ga je nastavnik primetio, mahnuo mu da uđe, da uskoči. Oskar
je prešao nekoliko stepenika, prišao ivici bazena i pogledao u hemijski
plavu vodu. Nije imao poleta za skok, pa je stepenicama sišao u bazen,
korak po korak, i pustio da ga prelije poprilično hladna voda.
Mike je sedeo na ivici, nasmešio se i klimnuo mu glavom. Oskar je
otplivao nekoliko zamaha od njega, ka nastavniku.
- Pazi!
Krajičkom oka je video loptu kako doleće, trenutak prekasno.
Pljusnula je u vodu tačno pred njim i prsnula mu hlorisanu vodu u oči.
Peklo je do suza. Protrljao je oči i kad je podigao pogled, spazio je
nastavnika koji ga je gledao sa... sažaljivim?... izrazom lica.
Ili gadljivim.
Možda je samo umišljao, ali je udario loptu koja mu se ljuljala pred
nosom i potonuo. Pustio je glavu da padne ispod površine, kosa se talasala
i golicala mu uši. Ispružio je ruke i plutao s licem ispod površine, ljuljao se
zajedno s vodom. Pravio se da je mrtav.
Kad bi večno mogao ovako da pluta.
Kad nikad više ne bi morao da ustane i susretne se s pogledima onih s
kraja bazena koji mu samo žele zlo. Ili kad bi svet, kad on konačno
podigne glavu, nestao. Kad bi samo postojao on i veliko plavetnilo.
Međutim, čak i sa ušima pod vodom, čuo je udaljene zvukove, udarce
okolnog sveta, i kad je izvukao lice iz vode, svet je, naravno, bio tu;
~ 372 ~
odjekivao, urlao.
Mike je otišao sa svog mesta na kraju bazena, a ostali su bili uneseni
u neku vrstu odbojke. Bela lopta je letela kroz vazduh, jasna naspram
crnila prozorskih stakala. Oskar je odveslao do ćoška u dubokom delu
bazena i, sa samo nosom iznad vode, posmatrao šta rade.
Mike je užurbano došao iz tuš-kabine na drugom delu sale, viknuo:
- Nastavniče! Zvoni vam telefon!
Nastavnik je nešto promrmljao i otišao ivicom bazena. Klimnuo je
Mikeu glavom i otišao ka tuševima. Poslednje što je Oskar video od njega
bila je nejasna kontura iza zamagljenog stakla.
Zatim je nestao.
Čim je Mike izašao iz svlačionice, zauzeli su pozicije.
Joni i Jimi su ušli u salu za trening; Roger i Prebe su se pribili uz
vrata. Čuli su Mikea kako se dere iz bazena, pripremili se.
Mekani bosonogi koraci koji su se približavali prošli su kroz salu za
trening i nekoliko sekundi kasnije, nastavnik Avila je ušao na vrata
svlačionice na putu ka kancelariji. Prebe je već zavio duplu čarapu
ispunjenu novčićima oko ruke, da bi je bolje uhvatio. Kad je nastavnik
stigao do vrata, leđima okrenut, Prebe je zakoračio ka njemu i svom
snagom zamahnuo da ga udari u potiljak.
Prebe nije bio posebno okretan i nastavnik mora da je nešto čuo. Na
pola zamaha, okrenuo je glavu i čarapa s novčićima ga je pogodila iznad
uha. Efekat je, svejedno, bio željeni. Nastavnik je pao ukoso, udario
glavom o ivicu vrata i skliznuo na pod.
Prebe mu je seo na grudi, još jednom obavio čarapu oko ruke,
spreman da još koji put kontrolisanije udari ako bude neophodno.
Izgledalo je da neće biti. Nastavnikove ruke su lagano podrhtavale, ali
nije pružao ni najmanji otpor. Prebe je mislio da nije mrtav. Jednostavno
nije izgledao tako.
Roger je prišao, nadvio se nad nastavnikovo telo, kao da nikad ranije
nije video ništa slično.
- Je l' Turčin?
- 'De znam. Uzmi ključeve.
Dok je Roger kopao po džepovima nastavnikovih bermu- da tražeći
ključeve, video je kako Joni i Jimi izlaze iz sale za trening i ulaze na
bazen. Našao je ključeve, jedan po jedan ih probao u vratima kancelarije,
bacajući pogled na nastavnika.
~ 373 ~
- Znači, dlakav ko majmun. Sto posto Turčin.
- Ajde više.
Roger je uzdahnuo, nastavio da isprobava ključeve.
- Kažem zbog tebe. Sigurno je bolji osećaj ako...
- Jebeš to. Požuri.
Roger je našao pravi ključ i otvorio vrata. Pre nego što je ušao,
pokazao je na nastavnika i rekao:
- Možda ne bi trebalo da sediš tako. Ne može da diše.
Prebe je sišao s nastavnikovih grudi, seo pored njega, sa čarapom
spremnom, za slučaj da se Avila probudi i pokuša nešto.
Roger je pretražio džepove jakne koju je našao u kancelariji, našao
novčanik sa trista kruna. U jednoj fioci u stolu, u kojoj je posle nekog
traženja našao ključ, nalazilo se deset neotkucanih karata za metro. Uzeo
je i njih.
To je bio sav plen. Ali nije to bilo u pitanju. Čista osveta.
Oskar je i dalje bio u ćošku i pravio mehuriće u vodi kad su Joni i
Jimi ušli. Prva reakcija mu nije bio strah, već ogorčenost.
Bili su skroz obučeni.
Nisu čak skinuli ni cipele, a nastavnik je toliko vodio računa o...
Kad je Jimi stao na ivicu bazena i pogledao preko vode, strah je
stigao. Oskar je nekoliko puta pre toga sreo Jimija, na-kratko, i još tad je
mislio da je odvratan. Ali sad mu je nešto bilo i sa očima... i kako je mrdao
glavu.
Kao Tomi i oni njegovi kad su...
Jimijev pogled se susreo sa Oskarovim, i uz ledenu jezu Oskar je
shvatio da je... go. Jimi je imao odeću, oklop. Oskar je bio u hladnoj vodi i
svaki centimetar njegove kože bio je otkriven. Jimi je Joniju klimnuo
glavom, napravio polukružni pokret rukom, i krenuli su svaki svojom
stranom, ka Oskaru. Dok je išao, Jimi je ostalima viknuo:
- Marš odavde! Svi! Izlazite iz vode!
Oni su zastali ili su neodlučno gazili po vodi. Jimi je stao na ivicu,
izvadio skakavac iz džepa, otvorio ga i kao strelu uperio u grupu dečaka.
Zamahnuo njime ka drugom kraju bazena.
Oskar je stajao pribijen uz ćošak, zamrznuto gledao kako ostali dečaci
izlaze i ostavljaju ga samog u bazenu.
Nastavnik... gde je nastavnik...
Jedna ruka ga je uhvatila za kosu. Prsti su se upleli tako da ga je
koren kose zaboleo, i povukli mu glavu unazad. Začuo je Jonijev glas:
~ 374 ~
- To je moj brat, pizdo jedna.
Udario mu je glavu nekoliko puta o ivicu bazena i voda mu je
zapljusnula uši, dok je Jimi prilazio tom čošku i onda čučnuo sa
skakavcem u ruci.
- Zdravo, Oskare.
Oskaru voda ušla u usta i zakašljao se. Svako cimanje glave usled
kašlja, uslovljavalo je da ga zaboli koren dela kose koji je Joni sve snažnije
držao. Kad se kašljanje završilo, Jimi je zagrebao nožem po ivici bazena.
- Slušaj, ovako sam nešto mislio. Da se malo takmičimo. Ne mrdaj...
Nož je prošao tik iznad Oskarovog čela kad ga je Jimi pružio Joniju, a
sam preuzeo čupanje Oskarove kose. Oskar se nije usuđivao da išta uradi.
Nekoliko sekundi je posmatrao Jimijeve oči i uvideo da izgledaju potpuno
ludo. Toliko pune mržnje da nije mogao ni da gleda u njih.
Glava mu je bila pribijena uz ivicu bazena. Ruke su mu obesnaženo
plutale po vodi. Nije bilo ničega za šta bi mogao da se uhvati. Pogledom je
potražio druge dečake. Stajali su kraj kraće ivice bazena, Mike je bio na
kraju, i dalje se smeškao u iščekivanju. Ostali su pre svega izgledali
uplašeno.
Niko mu neće pomoći.
- E, znači, ovako... skroz jednostavno. Prosta pravila. Ostaneš ispod
vode... pet minuta. Ako uspeš, iseći ćemo te po obrazu ili tako nešto. Mala
uspomena. Ako ne uspeš... onda ću da ti iskopam oko. Okej? Jesi razumeo
pravila?
Oskar je izvukao usta iznad vode. Voda je prsnula oko usana kad je
drhteći rekao:
- ...Ne mogu...
Jimi mu je protresao glavu.
- To je tvoj problem. Vidiš onaj sat? Počinjemo za dvadeset sekundi.
Pet minuta. Ili oko. Bolje počni da uzimaš vazduh. Deset... devet... osam...
sedam...
Oskar je pokušao da se odupre nogama, ali morao je da stoji na
prstima da bi mu glava bila iznad vode, a Jimi ga je držao za kosu,
onemogućavajući mu da se mrdne.
Ako oslobodim kosu... pet minuta...
Kad je sam pokušavao, izdržao je tri minuta. Skoro.
- Šest... pet... četiri... tri...
Nastavnik. Nastavnik će doći pre nego što...
- Dva... jedan... nula!
~ 375 ~
Oskar je uspeo da uhvati samo pola udisaja pre nego što mu je glava
gurnuta pod vodu. Izgubio je oslonac i donji deo tela mu se polako izdigao
do površine, dok mu je glava, gurnuta ka grudima, bila nekoliko
decimetara ispod površine, kosa ga je pekla kao da je zapaljena kad je
povredeni koren došao u kontakt sa hlorisanom vodom.
Nije prošlo više od minut kad je nastupila panika.
Razrogačio je oči i video samo svetloplavo... tračice svetlocrvenog su
mu s glave potekle ka očima kad je pokušao da se odupre telom, ali nije
uspeo, pošto nije bilo ničega o šta je mogao da se osloni. Noge su mu
mlatarale po površini, dok se svetloplavo pred njegovim očima talasalo,
prelamalo svetlost.
Mehurići su mu izašli iz usta dok je mahao rukama, okrenuvši se na
leđa, a oči uhvatile belilo ljuljajućih neonskih svetala s plafona. Srce je
lupalo poput ruke o staklo, i kada je slučajno udahnuo vodu kroz nos, mir
je počeo da mu se širi telom. Ali srce je tuklo sve jače, upornije, želelo je da
živi, i Oskar je ponovo očajnični počeo da se praćaka, pokušavajući da se
uhvati za nešto čega nije bilo.
A glava mu je gurnuta još dublje. Sasvim čudno, pomislio je:
Bolje ovo. Nego oko.
Posle dva minuta, Mike je počeo da se oseća užasno neprijatno.
Izgledalo je kao da... kao da stvarno planiraju... Pogledao je ostale
dečake, ali se činilo da niko ne sme ništa da uradi, pa je sam
poluprigušeno rekao:
- Joni... jebote, šta radiš...
Ali Joni ga nije čuo. Klečao je uz ivicu bazena, s nožem uperenim ka
vodi, ka smeđebelom obliku koji je mrdao ispod površine.
Mike je pogledao ka tuševima. Zašto nastavnik ne dolazi? Patrik je
otrčao da ga pozove, zašto ne dolazi? Mike se povukao u ćošak, do
staklenih ulaznih vrata kroz koja se videla noć napolju, prekrstio ruke
preko grudi.
Krajičkom oka mu se učinilo da je spazio kako nešto pada s krova
ispred vrata. Onda je neko počeo da lupa po vratima toliko snažno da se
činilo da će iskočiti iz šarki.
Propeo se na prste, provirio kroz prozor od običnog stakla kraj vrata i
video devojčicu. Podigla je pogled ka njemu.
- Reci ,,uđi"!
- Š... šta?
Mike je pogledao šta se dešava u bazenu. Oskarovo telo je prestalo da
~ 376 ~
se mrda, ali Jimi je i dalje bio nagnut nad ivicu, držao mu glavu pod
vodom. Mikea je zabolelo grlo kad je progutao knedlu.
Šta god. Samo da se završi.
Ponovo se začulo lupanje, još jače. Pogledao je u mrak. Kad je
devojčica otvorila usta i viknula na njega, video je... da su joj zubi... i da joj
nešto visi s ruku.
- Reci da mogu da uđem!
Šta god.
Mike je klimnuo glavom i gotovo nečujno prozborio:
- Možeš da uđeš.
Devojčica se odmakla od vrata, nestala u mraku. Ono što joj je visilo s
ruku je zalepršalo, i nestala je. Mike se ponovo okrenuo ka bazenu. Jimi je
izvukao Oskarovu glavu iz vode i uzeo skakavac od Jonija, približio ga
Oskarovom licu i uperio.
Svetla tačka se javila naspram crnog srednjeg prozora i
mikrosekundu kasnije, on je pukao.
Armirano staklo nije se lomilo kao obično. Eksplodiralo je u hiljadu
delića koji su uleteli u salu, ka vodi, i pali kraj ivice bazena, svetlucajući
poput milijarde belih zvezda.

EPILOG
Petak, 13. novembar
Petak trinaesti...
Gunar Holmberj je sedeo u praznoj direktorskoj kancelariji,
pokušavajući da sredi svoje beleške.
Ceo dan je proveo u školi u Blakeberju; gledao mesto zločina, pričao
sa učenicima. Dva tehničara iz centra i jedan forenzičar iz Državne
laboratorije još uvek su sakupljali tragove na bazenu.
Dva momka su sinoć ubijena. Treći je... nestao.
Razgovarao je i s Mari-Luis, razrednim starešinom tog odeljenja.
Uvideo je da je nestali dečak, Oskar Erikson, onaj koji je pre tri nedelje
podigao ruku i odgovorio na njegovo pitanje o heroinu. Sećao ga se.
Čitam puno i to.
Sećao se i toga da je mislio da će on biti prvi koji će doći do policijskog
automobila. Možda bi ga poveo i u kraću vožnju. Da mu malo ojača
samopouzdanje. Ali dečak nije došao.
A sad je nestao.
Gunar je pogledao zabeleške iz razgovora s dečacima koji su sinoć bili
na bazenu. Njihova svedočenja su se u najvećoj meri poklapala, i jedna reč
se neprekidno ponavljala: anđeo.
Oskara Eriksona je odneo anđeo.
Isti anđeo koji je, prema njihovom tvrdnjama, otkinuo glave Joniju i
Jimiju Fošberju i ostavio ih na dnu bazena.
Kad je Gunar to o anđelu ispričao policijskom fotografu koji je
podvodnim aparatom fotografisao glave na mestu gde su nađene, rekao je:
- U tom slučaju, teško da je s neba.
Da...
Pogledao je kroz prozor, pokušao da nađe razumno objašnjenje.
U dvorištu se vijorila školska zastava na pola koplja.
Dva psihologa su bila prisutna tokom razgovora s dečacima s bazena,
pošto je više njih previše opušteno pričalo o onome što se desilo, kao da je
reč o filmu, o nečemu što se nije stvarno dogodilo. A to je upravo ono što bi
svi najviše voleli.
Problem je bio u tome što je forenzičar u određenoj meri potvrdio to
što su dečaci rekli.
Krv je išla takvom putanjom, ostavila takve tragove (na plafonu,
~ 378 ~
reflektorima) da je prvi utisak bio da ih je ostavilo nešto što je... letelo. To
je sada trebalo objasniti. Opovrgnuti.
Sigurno će uspeti.
Nastavnik je ležao na intenzivnoj nezi sa teškim potresom mozga i
moći će da ga saslušaju sutra ujutru. Mada, teško da će taj razgovor
doneti išta novo.
Gunar je rukama pritisnuo slepoočnice tako da su mu se oči suzile,
pogledao je u beleške.
„Anđeo... krila... glava je pukla... skakavac... pokušali su da udave
Oskara... Oskar je skroz poplaveo... zubi kao kod lava... podigla Oskara..."
I jedino što je mogao da pomisli bilo je:
Trebalo bi da otputujem negde.
- Je l' ovo tvoje?
Stefan Lašon, kondukter na liniji Stokholm-Karlstad, upro je prstom
u torbu na rešetkama iznad sedišta. Takve se ovih dana retko viđaju.
Pravi... kofer.
Dečak u kupeu je klimnuo glavom i pružio kartu. Stefan ju je
poništio.
- Hoće li te neko sačekati?
Dečak je odmahnuo glavom.
- Nije tako težak kao što izgleda.
- Aha, aha. Šta ti je unutra, ako smem da pitam?
- Od svega pomalo.
Stefan je pogledao na sat i mahnuo heftalicom.
- Pašće mrak kad stignemo.
- Mm.
- A kutije? Jesu li i one tvoje?
- Da.
- Ne mislim da se... ali kako ćeš...?
- Neko će mi pomoći. Kasnije.
- Aha. Da, da. Okej. Želim ti prijatan put.
- Hvala.
Stefan je zatvorio vrata kupea, otišao ka sledećem. Činilo se da dečak
zna šta radi. Da on ima toliko da nosi, teško da bi bio tako srećan.
Ali drugačije je kad si mlad.

Ako bi nekome palo na pamet da proveri kakva je bila klima tokom
novembra 1981, taj neko bi otkrio da je zima te godine bila neobično
blaga. Uzeo sam slobodu da smanjim temperaturu za nekoliko stepeni.
Osim toga, sve u knjizi je istinito, iako se možda desilo na drugačiji
način. Hoću i da zahvalim nekim ljudima.
Eva Monson, Mikael Ribsamen, Kristofer Šegren i Ema Berntson
pročitali su prvu verziju i vratili mi je s korisnim komentarima.
Jan-Ulof Vestrem ju je pročitao i nije imao komentara. Ali on mi je
najbolji prijatelj.
Aron Haglund ju je pročitao, i priča mu se toliko svidela da sam se
usudio da je pošaljem. Hvala na tome.
Hvala i zaposlenima u biblioteci u Vingokeru koji su mi strpljivo i
ljubazno nalazili i posuđivali knjige što su mi tokom pisanja bile potrebne.
Mala biblioteka s velikim srcem.
I naravno: hvala Miji, mojoj ženi, kojoj sam čitao tekst kako se
razvijao, koja me je nagovorila da promenim ono što je bilo slabo, razvijem
ono što je bilo okej. Ne usuđujem se da navedem scene koje bi ostale u
knjizi da nije bilo nje.
Hvala svima.
Jon Ajvide Lindkvist
~ 380 ~
BELEŠKA O AUTORU
Jon Ajvide Lindkvist rođen je 1968. godine, švedski je romanopisac i
autor kratkih priča. Pre nego što je počeo da se profesionalno bavi
pisanjem, radio je kao komičar i mađioničar. Autor je i scenarija za više
izuzetno popularnih serija, a i sam je preradio svoj roman-prvenac Pusti
pravog da uđe u filmski scenario.