Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

 » Svet književnosti » Forumska biblioteka » Fantastika/Horor » Hari Poter » Hari Poter i polukrvni princ 6

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 2]

1Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:34 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
Hari Poter i polukrvni princ 6 Harry_potter_i_polukrvni_princ
HARI POTER I POLUKRVNI PRINC

Mekenzi, mojoj predivnoj kćerkici,
posvećujem njenog blizanca
od mastila u hartije

2Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:43 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
1. Njihov „premijer”
Bližila se ponoć, a premijer je sedeo sam u kancelariji čitajući dugačak dopis, čiji sadržaj bi mu
odmah iščileo iz glave ne ostavljajući ni najmanjeg traga. Očekivao je poziv predsednika daleke
zemlje i, između zapitanosti kad će se taj užasni čovek javiti telefonom i pokušaja da potisne
neprijatne utiske veoma duge, zamorne i teške nedelje za sobom, u glavi nije imao mesta ni za šta
drugo. Što je više premijer pokušavao da se usredsredi na štampanu stranicu pred sobom, to je
jasnije video zlurado likujuće lice jednog od svojih političkih protivnika. Upravo taj protivnik
pojavio se u vestima tog dana, ne samo da nabroji sve užasne stvari koje su se desile prethodne
sedmice (kao da je ikog trebalo podsećati) već i da objasni zašto je svaki od tih užasa isključivo
vladina krivica.
Premijerov puls se ubrza pri samoj pomisli na te optužbe, jer nisu bile ni poštene ni istinite. Kako je
njegova vlada, zaboga, mogla da spreči rušenje onog mosta? Nečuveno je to što im iko spočitava da
nisu dovoljno potrošili na mostove. Most je bio više od deset godina star, a ni najbolji stručnjaci
nisu mogli da objasne zašto je pukao na dva dela, poslavši desetine automobila u dubine reke pod
sobom. I kako se bilo ko usuđuje i da nagovesti da je manjak policajaca rezultirao onim dvama
opakim zločinima koji su dobili toliki publicitet? Ili, da je vlada trebalo nekako da predvidi
stravičan uragan u zapadnom kraju zemlje, koji je odneo velik broj ljudskih žrtava i izazvao
ogromne materijalne gubitke? I da li je njegova krivica što je jedan od njegovih mlađih ministara,
Herbert Čorli, izabrao baš ovu nedelju da se ponaša tako čudno, da će odsad mnogo više vremena
da provodi sa svojom porodicom?
- Zemljom je zavladalo turobno raspoloženje - zaključio je protivnik jedva skrivajući široki kez.
Na nesreću, to je bilo potpuno tačno. Premijer je to i sam osećao: ljudi su zaista izgledali očajnije
nego obično. Čak je i vreme bilo sumorno: sva ta hladnjikava izmaglica usred jula... to nije u redu,
to nije normalno...
Okrenuo je drugu stranu dopisa, video koliko još ima i digao ruke shvativši da nema vajde od toga.
Protežući ruke iznad glave, žalosno je pogledao naokolo po kancelariji. Bila je to dražesna soba, sa
mermernim kaminom koji je gledao na duge uokvirene prozore, čvrsto zatvorene zbog neočekivane
hladnoće. S blagom drhtavicom, premijer ustade i priđe prozorima gledajući u tananu izmaglicu
koja je pritiskala staklo. I baš dok je tako stajao, leđima okrenut sobi, začu tiho kašljucanje iza sebe.
Smrznuo se, nosom dodirujući vlastiti prestrašen odraz na tamnom staklu. Prepoznao je taj poziv.
Već ga je ranije čuo. Okrenuo se, lagano, da bi se suočio s praznom sobom.
- Izvolite? - reče pokušavajući da zvuči odvažnije nego što se osećao.
Za tren je prigrlio praznu nadu da mu niko neće odgovoriti. Ipak, glas mu odmah odgovori - jasan,
odlučan glas, koji je zvučao kao da čita pripremljenu izjavu. Poticao je - što je premijer znao čim je
začuo onaj kašalj -od žabolikog čovečuljka s dugom srebrnastom perikom, koji je bio naslikan na
maloj i prljavoj slici u ulju u dalekom ćošku prostorije.
- Premijeru Normalaca. Moramo hitno da se sretnemo. Ljubazno molim brz odgovor. Srdačno,
Fadž. - Čovek na slici ljubopitljivo je gledao premijera.
- Ovaj - reče premijer - čuj... nije mi baš zgodno sada... očekujem telefonski poziv, znaš... od
predsednika...
- To se može odložiti - reče portret spremno. Premijer se snuždi. Toga se i bojao.
- Ali, stvarno sam se nadao da ću pre razgovarati sa...
- Sredićemo da taj predsednik zaboravi na poziv. Umesto sad, telefoniraće sutra uveče - reče
čovečuljak. - Najlepše molim da smesta odgovorite gos”n Fadžu.
- Ja... o... važi - reče premijer slabašnim glasom. -Da, primiću Fadža.
Požurio je nazad do pisaćeg stola, usput pritežući kravatu. Jedva se namestio u svojoj stolici i
nabacio na lice nešto što je, nadao se, izraz opuštenosti i nonšalancije, kad se na praznoj rešetki
ispod mermernog okvira kamina rasplamsaše jarkozeleni plamenovi. Pokušavajući da ne ispolji ni
trunke iznenađenja ili uzrujanosti, posmatrao je kako se iz plamenova pojavljuje zdepast čovek,
vrteći se kao čigra. Nekoliko sekundi kasnije, iskočio je na fin starinski sag, obrisavši pepeo
rukavima svog dugog kariranog ogrtača, držeći u ruci limun-zelen polucilindar.
- 0... gos”n premijeru - reče Kornelijus Fadž hitajući mu u susret sa ispruženom rukom. - Drago mi
je što vas ponovo vidim.
Premijer nije mogao iskreno da mu uzvrati kompliment, pa ne reče ništa. Nije mu ni izdaleka bilo
milo što vidi Fadža, čija su povremena pojavljivanja, mimo toga što su bila sama po sebi veoma
uznemirujuća, obično nagoveštavala da će čuti neku vrlo ružnu vest. Štaviše, Fadž je izgledao
prilično nasekiran. Bio je mršaviji, ćelaviji i pepeljastiji, a lice mu je delovalo zgužvano. Premijer je
i ranije viđao kod političara taj izraz, koji nikad nije slutio na dobro.
- Kako mogu da vam pomognem? - reče kratko se rukujući s Fadžom i pokazujući u pravcu
najneudobnije stolice u pročelju stola.
- Ne znam odakle da počnem - promrmlja Fadž izvlačeći stolicu, sedajući i smeštajući svoj zeleni
polucilindar na kolena. - 0, kakva nedelja...
- I vama je bila naporna je li? - upita ga premijer kruto, nadajući se da mu time daje do znanja kako
mu je svega dosta i bez da mu Fadž dodatno dosoljava svojim brigama.
- Da, naravno - reče Fadž, umorno trljajući oči, pogledavši smrknuto premijera. - Imao sam
podjednako napornu nedelju kao i vi, premijeru. Brokdejlski most... ubistva Bounsove i Vensove...
a da ne spominjem metež u zapadnom kraju zemlje...
- Vi... ovaj... vaši... hoću da kažem, neki vaši ljudi su bili... bili umešani u te... te stvari, je li?
Fadž pogleda premijera prilično strogo.
- Naravno da jesu - odgovori. - Sigurno ste shvatili štasezbiva?
- Ja... - oklevao je premijer.
Takvo ponašanje umnogome ga je i dovelo do toga da omrzne Fadžove posete. Ipak je on jedan
premijer i nije mu se dopadalo da se oseća kao neki neuk školarac. Ali, naravno, tako je bilo još
otkad je prvi put sreo Fadža, iste večeri kad je postao premijer. Sećao se toga kao da je bilo juče i
znao je da će ga to proganjati sve do smrti.
Stajao je sam u ovoj istoj kancelariji, uživajući u svom trijumfu, koji je usledio nakon tolikih godina
sanjarenja i spletkarenja, kada je začuo kašljucanje iza sebe, baš kao i večeras, i okrenuo se da bi
ugledao taj odvratni mali portret kako mu se obraća najavljujući da ministar magije upravo stiže da
bi mu se predstavio.
Prirodno, mislio je da su ga duga kampanja i napetost zbog izbora nagnali da poludi. Preplašio se do
srži kad je video da neki portret razgovara s njim, mada to nije bilo ništa posebno u poređenju sa
onim kako se osećao kada je samozvani čarobnjak iskočio iz kamina i rukovao se sa njim. Ostao je
bez reči sve vreme dok je Fadž ljubazno objašnjavao da po celom svetu još postoje veštice i čarobnjaci,
koji i dalje žive u potaji, i uveravao ga da ne mora da se brine o njima pošto je
Ministarstvo magije preuzelo odgovornost za čitavu čarobnjačku zajednicu i sprečavalo nemagijsko
stanovništvo da nanjuši i najmanji trag čarobnjaka. To je, rekao je tada Fadž, težak posao koji
obuhvata sve, od propisa za odgovornu upotrebu metli do držanja zmajevskog stanovništva pod
kontrolom (premijer se sećao kako se u tom trenutku uhvatio za sto, tražeći podršku). Fadž je tada
zabezeknutog premijera očinski potapšao po ramenu.
- Bez brige - rekao je. - Svi su izgledi da me nikad više nećete videti. Uznemiravaću Vas samo ako
je u pitanju nešto ozbiljno, nešto što će uticati na Normalce... hoću reći, na nemagijsko
stanovništvo. Inače, sve se svodi na ono: živi i pusti druge da žive. I moram reći, vi to prihvatate
mnogo bolje od vašeg prethodnika. Taj je pokušao da me izbaci kroz prozor misleći da sam
podvaljivač koga mu je uvalila opozicija.
Premijer je najzad došao do reči.
- Vi ... vi niste podvaljivač, dakle?
Očajnički se uhvatio za tu poslednju mrvicu nade.
- Ne - odgovorio je Fadž nežno. - Ne, bojim se da nisam. Gledajte.
I on pretvori premijerovu šolju za čaj u zamorca.
- Ali - rekao je premijer kao bez daha, posmatrajući kako mu šoljica čaja grize ćošak njegovog
sledećeg govora - ali zašto... zašto mi niko nije rekao...?
- Ministar magije se otkriva samo aktuelnom normalskom premijeru - rekao je Fadž ponovo
zavlačeći štapić pod sako. - Mislimo da je to najbolji način da se sačuva tajnost.
- A što onda - zakmečao je premijer - što me onda prethodni premijer nije upozorio...?
Na to se Fadž čak i nasmejao.
- Dragi moj premijeru, hoćete li vi to ikad ispričati bilo kome?
I dalje se kikoćićući, Fadž je bacio nekakav prašak u kamin, zakoračio u smaraccne plamenove i
iščezao uz pucketanje vatre. Premijer je stajao, kao skamenjen, i shvatio da se nikad, dok god je živ,
neće usuditi da spomene ovo ni živoj duši, jer, ima li ikog na svetu ko bi mu poverovao?
Bilo mu je potrebno malo vremena da se oporavi od tog šoka. Neko vreme pokušavao je da ubedi
sebe da je Fadž bio halucinacija izazvana nedostatkom sna u toku iscrpljujuće izborne kampanje. U
uzaludnom pokušaju da se oslobodi svega što bi ga podsećalo na taj neprijatan susret, poklonio je
zamorca svojoj presrećnoj nećaki, i dao uputstvo svom ličnom sekretaru da skine portret ružnog
čovečuljka koji mu je najavio Fadžov dolazak. Na premijerovo zaprepašćenje, portret je bilo
nemoguće ukloniti. Nakon što su nekolicina stolara, zidara, jedan istoričar umetnosti i ministar
finansija pokušali bezuspešno da ga odvoje od zida, premijer je odustao od daljih pokušaja i prosto
se oslonio na nadu da će ta stvar ostati nepomična i bezglasna do kraja njegovog mandata u toj
kancelariji. Povremeno bi se zakleo da je krajičkom oka video stanara te slike kako zeva, ili češe
nos. Čak je, jednom ili dvaput, jednostavno išetao iz rama, ostavivši za sobom samo podlogu od
blatnjavosmeđeg platna. Ipak, uvežbao se da ne gleda mnogo u sliku i da, uvek kad se nešto slično
desi, odlučno kaže sebi kako ga oči varaju.
A onda, pre tri godine, jedne noći veoma slične ovoj, premijer je bio sam u svojoj kancelariji kad je
portret još jednom najavio skori dolazak Fadža, koji je izleteo iz kamina, skroz mokar i vidno u
stanju panike. Pre nego što je premijer stigao da ga zapita zbog čega otresa kapljice svuda po
aksminsterskom tepihu, Fadž je počeo da bunca o zatvoru za koji premijer nikad nije čuo, o čoveku
po imenu „Sirijski" Blek, nečem što je zvučalo kao Hogvorts i o dečaku po imenu Hari Poter, pri
čemu ništa od toga premijeru nije zvučalo nimalo smisleno.
- ... upravo sam došao iz Askabana - dahtao je Fadž presipajući veliku količinu vode sa oboda svog
šešira u svoj džep. - Usred Severnog mora, znate, gadan let... dementori prave gužvu... - stresao se -
nikad ranije nisu imali slučaj bekstva. Bilo kako bilo, morao sam da dođem do vas, premijeru. Blek
je poznati ubica Normalaca i možda planira da se pridruži Znate-već-kome... ali, naravno, vi i ne
znate ko je Znate-već-ko! - Na trenutak je beznadežno zurio u premijera, a onda rekao: -Pa, dobro,
sedite, bolje da vas uputim u stvar... uzmite viski...
Premijera je prilično uvredilo i to što ga neko u njegovoj rođenoj kancelariji poziva da sedne, a
kamoli da mu još nudi njegov vlastiti viski, ali ipak je ceo. Fadž je izvukao štapić, iz samog
vazduha prizvao dve velike čaše pune ćilibar-žute tečnosti, tutnuo jednu od njih premijeru u ruku i
privukao stolicu.
Fadž je razglabao čitav sat. U jednom trenutku odbio je da glasno izgovori izvesno ime, i umesto
toga ga zapisao na parčetu pergamenta, koje je tutnuo u premijerovu slobodnu šaku. Kada je,
najzad, Fadž ustao da pođe, i premijer je ustao.
- Dakle, mislite da... - začkiljio je nadole da pročita ime u svojoj levoj ruci - Lord Vol...
- Onaj-čije-se-ime-ne-sme-izgovoriši! - zarežao je
Fadž.
- Izvinite... dakle, mislite da je Onaj-čije-se-ime-ne-sme-izgovoriti još uvek živ?
- Pa, Dambldor kaže da jeste - rekao je Fadž dok je prikopčavao svoj karirani ogrtač ispod brade -
ali nikad ga nismo našli. Ako mene pitate, nije opasan, osim ukoliko ne dobije podršku, stoga je
Blek taj zbog koga treba da brinemo. Razglasićete to upozorenje, dakle? Pa, nadam se da se više
nećemo videti, premijeru! Laku noć.
Ali opet su se videli. Kroz manje od godinu dana u premijerovom kabinetu niotkuda se stvorio
Fadž, uznemirenog pogleda, da bi obavestio premijera da se na Svetskom prvenstvu u kvidriču (ili
mu je bar tako zazvučalo) desila manja neprijatnost i da je nekolicina Normalaca „umešana", ali da
premijer ne mora da brine, činjenica da je Znate-već-čiji znak ponovo viđen ništa ne znači. Fadž je
bio siguran da je to usamljen incident i da Kancelarija za odnose s Normalcima beć u tom trenutku,
obavlja neophodne modifikacije pamćenja.
- 0, umalo da zaboravim - dodao je tada Fadž. - Uvozimo iz inostranstva tri zmaja i sfingu za
Tročarobnjački turnir, rutinska stvar, ali Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja kaže mi
da, prema propisima, moramo vas da obavestimo ukoliko unosimo u zemlju izuzetno opasna
stvorenja.
- Ja... šta... zmajevi! - nepovezano je govorio premijer
- Da, tri zmaja - rekao je Fadž. - I sfingu. Pa, želim vam prijatan dan.
Premijer se uprkos svemu nadao da će zmajevi i sfinge biti najgore od svega, ali ne. Kroz manje od
dve godine, Fadž je ponovo izbio iz vatre, ovog puta s vestima da se desilo masovno bekstvo iz
Askabana.
- Masovno bekstvo? - ponovio je premijer promuklo.
- Nema potrebe da brinete, nema potrebe! - razgalamio se Fadž tada, jednom nogom već u plamenu.
- Uskoro ćemo ih saterati u škripac... samo sam pomislio da treba da znate!
I pre nego što je premijer stigao da vrisne „čekaj malo!", Fadž je nestao u pljusku zelenih iskri.
Šta god štampa i opozicija govorili, premijer nije bio budala. Njegovoj pažnji nije promaklo da se,
uprkos Fadžovim uveravanjima prilikom prvog susreta, njih dvojica prilično često viđaju, niti da je
Fadž svaki put kad se sretnu sve usplahireniji. Iako nije baš čeznuo da razmišlja o tom ministru
magije (ili kako je uvek Fadža zvao u mislima, njihovog „premijera"), premijer nije mogao a da ne
strepi da će, sledeći put kad se Fadž pojavi, vesti biti još ozbiljnije. Stoga je pojava Fadža, koji je
još jednom iskoračio iz vatre, razbarušen i ljutit i ozbiljno iznenađen što premijer ne zna zašto je on
tu, bila najgora stvar koja mu se desila tokom ove i inače krajnje sumorne sedmice.
- Otkud bih ja znao šta se zbiva u... ovaj... čarobnjačkoj zajednici? - obrecnu se premijer sada. -
Moram da vodim zemlju i trenutno imam sasvim dovoljno briga i bez...
- Imamo zajedničkih briga - prekide ga Fadž. - Brokdejlski most nije se urušio od trošnosti. A ni
ono nije bio pravi uragan. Ubistva nisu počinili Normalci. A porodica Herberta Čorlija bila bi
bezbednija bez njega. Upravo sređujemo da ga prebacimo u Sent Mungovu bolnicu za magijske
bolesti i povrede. Premeštaj treba da se obavi večeras.
-Šta vi to... bojim se da... šta>. -istrtlja premijer.
Fadž duboko uzdahnu i reče: - Premijeru, žao mi je što moram da vas obavestim da se on vratio,
Onaj- čije-se-ime-ne-sme-spominjati se vratio.
- Vratio? Kad kažete „vratio"... znači da je živ? Mislim...
Premijer je prebirao po sećanju tražeći detalje onog užasnog razgovora od pre tri godine, kada mu je
Fadž ispričao o tom čarobnjaku koga se svi plaše više nego ikog, čarobnjaku koji je izvršio hiljadu
užasnih zločina pre svog tajanstvenog nestanka petnaest godina ranije.
- Da, živ je - reče Fadž. - To jest... ne znam... da li je čovek živ ako ne može da bude ubijen? Zaista
ne shvatam to, a Dambldor neće da mi objasni u potpunosti... ali u svakom slučaju, izvesno je da
ima telo i da hoda, govori i ubija, pa pretpostavljam, u smislu naše rasprave, da, živ je
Premijer nije znao šta da kaže na to, ali ga je stalna navika da deluje dobro obavešten o svakoj temi
koja se pojavi, naterala da prizove bilo koje detalje njihovih prethodnih razgovora kojih može da se
seti.
- Da li je Sirijski Blek sa... ovaj...0nim-koji-se-ne-sme-imenovati?
- Blek? Blek? - reče Fadž rasejano, okrećući nervozno svoj polucilindar u rukama. - Sirijus Blek,
mislite? Merlinove mi brade, nije. Blek je mrtav. Ispostavilo se da smo pogrešili... ovaj... u pogledu
Bleka. Posle svega, ispostavilo se da je bio nevin. A nije ni bio u sprezi sa Onim-čije-se-ime-nesme-
izgovoriti. Mislim - dodade kao da se brani, još brže vrteći polucilindar - svi dokazi su
ukazivali... imali smo više od pedeset očevidaca... ali ipak, kako rekoh, mrtav je. Ubijen, zapravo. U
prostorijama Ministarstva magije. I sad će biti istraga, zapravo...
Na svoje veliko iznenađenje, premijer na tren oseti tračak sažaljenja prema Fadžu, zbog ovog
događaja. Ali ga je gotovo istovremeno zasenio blesak samozadovoljstva na pomisao da, ma koliko
oskudno bio upućen u oblast materijalizovanja iz kamina, ni u jednom od vladinih odeljenja pod
njegovom nadležnošću nije se desilo ubistvo... u svakom slučaju, ne još...
Dok se premijer krišom uhvatio za svoj sto, Fadž nastavi: - Ali Blek je sad sporedan. Poenta je da
smo mi u ratu, premijeru, i moraju se preduzeti odgovarajući koraci.
- U ratu? - ponovi premijer nervozno. - Sigruno preterujete?
- Onom-čije-se-ime-ne-sme-izgovoriti sad su se pridružili oni sledbenici koji su u januaru pobegli
iz Askabana - reče Fadž, govoreći sve brže, i uvrćući svoj polucilindar tako brzo da je postao limunzeleni
kovitlac. - Pošto su počeli javno da dejstvuju, neprekidno prave haos. Brokdejlski most... on
je to uradio, premijeru, on je zapretio masovnim ubistvima Normalaca ukoliko mu se ne ustupi vlast
i...
- Bože blagi, dakle, vaša je krivica što su ti ljudi poginuli, a ja moram da odgovaram na pitanja o
zarđaloj konstrukciji i korodiranim spojkama, i o čemu sve ne! -razjari se premijer.
- Moja greška! - reče Fadž naglo se zajapurivši. - Kažete li da biste podlegli takvoj vrsti ucene?
- Možda ne bih - reče premijer ustavši i špartajući po sobi - ali bih uložio najveći mogući napor da
uhvatim ucenjivača pre nego što počini bilo koje od tih zverstava!
- Stvarno mislite da nisam već sve pokušao? - vatre-no ga zapita Fadž. - Svaki Auror u Ministarstvu
pokušavao je... i još pokušava, da ga nađe i zarobi njegove pristalice, ali se radi o jednom od
najmoćnijih čarobnjaka svih vremena, čarobnjaka koji gotovo tri decenije izmiče hapšenju!
- Pretpostavljam da ćete mi reći kako je on izazvao i uragan u zapadnom kraju zemlje? - reče
premijer, dok mu je bes rastao sa svakim novim korakom. Veoma ga je razljutilo to što je otkrio
uzrok svih tih užasnih katastrofa, ali ne može da ga saopšti javnosti. Što je, uostalom, gore nego da
je vlada kriva za sve to.
- Nije bilo uragana - reče Fadž žalostivo.
- Ma nemojte mi reći! - zareža premijer sada sasvim vidno treskajući nogama. - Drveće počupano iz
korena, strgnuti krovovi, iskrivljene bandere, užasne ozlede...
- To su bili Smrtožderi - reče Fadž. - Sledbenici Onog-koji-se-ne-sme-imenovati. I... sumnjamo da
su umešani i divovi.
Premijer se zaustavi u hodu, kao da je naleteo na nevidljiv zid.
-Ko je umešan?!
Fadž napravi grimasu. - Poslednji put je koristio divove da bi izazvao veličanstveniji efekat.
Kancelarija za dezinformacije radila je bez prestanka, poslali smo na teren čitave timove
zaslepljivača, koji su pokušavali da izmene sećanja svih Normalaca koji su videli šta se stvarno
desilo, najveći deo Odseka za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja pretražuje okolinu
Somerseta, ali ne možemo da nađemo tog džina... prava katastrofa.
- Ma šta mi reče! - uzviknu premijer besno.
- Neću da poričem da je u moral u Ministarstvu na niskim granama - reče Fadž. - Kako da se
nosimo sa svim tim, pogotovo kad smo izgubili Ameliju Bouns.
- Izgubili koga?
- Ameliju Bouns. Upravnicu Odseka za sprovođenje magijskih zakona. Mislimo da ju je lično ubio
Onaj-koji-se-ne-sme-imenovati, jer je bila vrlo darovita veštica i... svi dokazi ukazuju na to da se
žestoko odupirala.
Fadž pročisti grlo i, činilo ce, s naporom prestade da obrće cilindar.
- Ali o tom ubistvu je pisalo u novinama - reče premijer, na tren zaboravljajući na svoj gnev. -
Našim novinama. Amelija Bouns... Spominjalo se samo da se radi o sredovečnoj ženi koja je živela
sama. Bilo je to... užasno ubistvo, zar ne? Dobilo je velik publicitet. Policija je zbunjena, znate.
Fadž uzdahnu. - Pa, naravno da je zbunjena. Ubijena je u sobi zaključanoj iznutra, je li tako? Mi, s
druge strane, tačno znamo ko je to učinio, ali nas to ne dovodi nimalo bliže njegovom hvatanju. A
zatim je tu bila Emelina Vens, možda niste čuli za to...
- 0, da, čuo sam - reče premijer. - To se, zapravo, desilo u blizini, odmah iza ćoška odavde. Novine
su od toga napravile pravu senzaciju: Krah reda u zakona u premijerovom ataru...
- I kao da sve to nije bilo dovoljno - reče Fadž jedva slušajući premijera - dementori su se razmileli
svuda, napadajući ljude naokolo...
U srećnije doba ova bi rečenica zvučala premijeru besmisleno, ali je sada bio mudriji.
- Mislio sam da dementori čuvaju zatvorenike u Askabanu? - reče obazrivo.
- Čuvali su - reče Fadž umorno. - Ali ne više. Napustili su zatvor i pridružili se Onom-koji-se-nesme-
imenovati. Neću se pretvarati da to nije bio žestok udarac.
- Ali - reče premijer sve vidnije užasnut - zar mi niste rekli da su to stvorenja koja iz ljudi iskape
svaki trag nade i sreće?
- To je tačno. A sada se množe. Zbog toga sva ta magla. Premijeru klecnuše kolena i on utonu u
najbližu stolicu. Pomisao na nevidljiva stvorenja koja lete po gradovima i u unutrašnjosti, šireći
očajanje i beznađe među njegovim glasačima natera ga da sav prebledi.
- Čujte, Fadžu... morate nešto da preduzmete! Vi ste kao ministar magije odgovorni za to!
- Dragi moj premijeru, ne mislite valjda ozbiljno da sam, posle svega ovoga, i dalje ministar
magije? Smenili su me pre tri dana! Dve nedelje je čitava čarobnjačka zajednica urlala tražeći moju
ostavku. Tokom čitavog svog mandata nisam ih video tako jedinstvene! - reče Fadž u smelom
pokušaju da se nasmeši.
Premijer ostade bez reči. Uprkos ogorčenju zbog položaja u kom se sam nalazi, i dalje je saosećao
sa tim snebivljivim čovekom koji je sedeo preko puta njega.
- Veoma mi je žao - reče najzad. - Mogu li nešto da učinim?
- Veoma ljubazno od vas, premijeru, ali ne možete ništa. Večeras su me poslali ovamo da vas
upoznam sa najnovijim razvojem događaja i da vam predstavim mog naslednika. Mislio sam da će
dosad već stići, ali, naravno, trenutno je vrlo zauzet, zbog svega što se događa.
Fadž se osvrnu i pogleda u portret ružnog čovečuljka s dugačkom loknastom srebrnastom perikom,
koji je vrškom pera čačkao uvo.
Uhvativši Fadžov pogled, portret reče: - Biće ovde za tren oka, samo da završi pismo Dambldoru.
- Želim mu sreću - reče Fadž, po prvi put s gorčinom u glasu. - U poslednje dve nedelje pisao sam
Dambldoru dvaput na dan, ali on neće ni da mrdne. Da je samo bio spreman da ubedi tog dečaka,
možda bih i dalje bio na... pa, možda će Skrimdžer imati više uspeha.
Fadž utonu u nešto što očito beše žalosno ćutanje, koje onaj portret smesta prekinu, iznenada
progovorivši svojim prodornim, službenim glasom.
- Premijeru Normalaca. Tražim sastanak. Hitno. Molim da smesta odgovorite. Rufus Skrimdžer,
ministar magije.
- Da, da, može - reče premijer rasejano, i jedva se trgnuo kad plamenovi u rešetki ponovo postadoše
smaragdnozeleni, izviše se uvis i otkriše drugog uskovitlanog čarobnjaka u svom središtu,
izbljuvavši ga trenutak kasnije na onaj starinski sag. Fadž ustade, a posle trenutnog oklevanja, i
premijer učini isto, posmatrajući pridošlicu kako se uspravlja, stresajući prašinu sa svoje dugačke
crne odore, i gleda naokolo.
Premijerova prva, budalasta pomisao bila je da Rufus Skrimdžer liči na nekog starog lava. Njegova
griva žutosmeđe kose i njegove žbunaste obrve behu protkani sivim prugama. Iza žicom uokvirenih
naočara videle su se prodorne žućkaste oči, i posedovao je ludačku, izopačenu gracioznost, iako je
pomalo hramao. Na prvi pogled, delovao je prepredeno i žilavo. Premijer pomisli da sad shvata
zašto čarobnjačka zajednica u ovo opasno vreme više voli da je predvodi Skrimdžer umesto Fadža.
- Kako ste? - reče premijer učtivo pružajući ruku. Skrimdžer je kratko stisnu, očima šarajući po
sobi, a onda izvuče štapić iz odore.
- Fadž vam je sve ispričao? - upita stuštivši se ka vratima i kuckajući štapićem po ključaonici.
Premijer ču kako brava kliknu.
- Ovaj... da - reče premijer. - I, ukoliko nemate ništa protiv, više bih voleo da ostavite vrata
otključana.
- A ja bih više voleo da nas niko ne uznemirava - reče Skrimdžer kratko - i da nas ne promatraju -
dodade uperivši štapić ka prozorima, tako da se zavese smesta navukoše preko njih. - Tako... na, ja
sam zauzet čovek, dakle, da pređemo na posao. Pre svega, moramo da porazgovaramo o vašoj
bezbednosti.
Premijer se ispravi što je više mogao i odgovori: -Savršeno sam zadovoljan svojim postojećim
obezbeđenjem. Hvala...
- Ali, mi nismo zadovoljni - preseče ga Skrimdžer. -Ako njihovog premijera podvrgnu
kontroilišućoj kletvi, Normalcima se loše piše. Novi sekretar u vašoj spoljnoj kancelariji...
- Neću se otarasiti Kingzlija Okovgroma, ako je to ono što mi predlažete! - reče premijer uzbuđeno.
- On je neverovatno efikasan, obavlja dvostruko više posla od ostalih...
- To je zato što je čarobnjak - reče Skrimdžer bez trunke smeška. - Vrhunski obučen Auror, koji
vam je dodeljen radi lične zaštite.
- E, pa, čekajte malo! - oglasi se premijer. - Ne možete tek tako da mi smeštate svoje ljude u
kancelariju, ja odlučujem ko radi za mene...
- Mislio sam da ste veoma zadovoljni Okovgromom? -reče Skrimdžer hladno.
- Jesam... to jest... bio sam...
- Onda nema problema, zar ne? - reče Skrimdžer.
- Ja... pa, dok god Okovgrom bude radio... ovaj... tako izvrsno - reče premijer neubedljivo, ali
Skrimdžer jedva da ga je čuo,
- Dakle, što se tiče Herberta Čorlija... vašeg mlađeg ministra - nastavi on. - Onog što je zabavljao
javnost pretvarajući se da je patka.
- Šta je s njim? - upita premijer.
- Očigledno je to bila njegova reakcija na loše izvedenu kontrolišuću kletvu - reče Skrimdžer. -
Potpuno mu je pomutila um, ali i dalje bi mogao da bude opasan.
- On samo kvače! - reče premijer slabim glasom. -Svakako da bi mu malo odmora... možda da
malko o”ladi sa pićem...
- Dok mi razgovaramo, upravo ga ispituje tim iscelitelja iz Sent Mungove bolnice za magijske
bolesti i povrede. Dosad je trojicu pokušao da pridavi - reče Skrimdžer. - Mislim da je najbolje da
ga, na neko vreme, sklonimo iz normalske zajednice.
- Ja... ovaj... biće mu dobro, zar ne? - reče premijer brižno. Skrimdžer samo slegnu ramenima, već
uzmičući prema kaminu.
- Pa, to je sve što sam imao da vam kažem. Obavešta-vaću vas o razvoju događaja, premijeru, ali
verovatno ću biti prezauzet da lično dođem, i u tom slučaju poslaću vam Fadža ovamo. Prihvatio je
da ostane u Ministarstvu, u ulozi savetnika.
Fadž pokuša da se nasmeši, ali bezuspešno. Samo je izgledao kao da ima zubobolju. Skrimdžer je
već čeprkao po džepu tražeći tajanstveni prašak od kog će vatra pozeleneti. Na tren, premijer je
bezćadežno zurio u njih dvojicu, a zatim iz njega provališe reči koje je cele večeri suzbijao u sebi.
- Ali, zaboga... vi ste čarobnjaci! Vi možete da izvodite čarolije! Sigurno da možete, ovaj... da rešite
bilo šta
Skrimdžer se polako okrenu u mestu i razmeni skeptičan pogled s Fadžom, kom se ovog puta zaista
ote osmeh dok je ljubazno govorio: - Problem je u tome što i druga strana ume da izvodi čarolije,
premijeru.
I rekavši to, dva čarobnjaka zakoračiše jedan za drugim u jarkozelenu vatru i nestadoše.

3Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:44 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
2. Preljin sokak
Kilometrima daleko odatle, hladnjikava izmaglica koja je pritiskala premijerove prozore plovila je
preko prljave reke što je vijugala između obraslih, otpacima načičkanih obala. Ogroman dimnjak,
ostatak napuštenog mlina, preteći se uzdizao bacajući senku. Nije bilo nikakvog zvuka, osim šapata
mračne vode, i nikakvog znaka života, osim mršave lisice koja se šunjala niz obalu s nadom
njuškajući neki omot od pržene ribe i čipsa u visokoj travi.
Ali tada, s jedva čujnim plop, iz vazduha na obodu reke stvori se vitka zakukuljena figura. Lisica se
smrznu i oprezno uperi pogled ka ovoj čudnoj novoj pojavi. Silueta je nekoliko trenutaka stajala,
kao da pokušava da se sabere a onda krenula lakim, brzim korakom, dok joj je dug ogrtač šuškao po
travi.
S drugim, glasnijim plop, stvori se još jedna zakukuljena spodoba.
-Čekaj!
Grub uzvik iznenadi lisicu, koja je čučala šćućurena u rastinju. Ona iskoči iz skrovišta i zaždi
obalom. Pojavi se blesak zelene svetlosti, začu se kevtanje i lisica pade na tlo, mrtva.
Druga figura prevrnu životinju vrhom stopala.
- Obična lisica - kategorično reče ženski glas ispod kapuljače. - Mislila sam da je možda Auror...
Cisa, čekaj!
Ali njen plen, koji je bio zastao i osvrnuo se unazad prema snopu svetlosti, već se verao uz obalu
gde je lisica upravo pala.
- Cisa... Narcisa... saslušaj me...
Druga žena sustiže prvu i uhvati je za ruku, ali joj ce ova otrže.
- Vrati se nazad, Bela!
- Moraš da me saslušaš!
- Već sam te dosta slušala. Donela sam odluku. Ostavi me na miru!
Žena po imenu Narcisa domože se kraja nasipa, gde je stara ograda razdvajala reku od uske
kaldrmisane ulice. Druga žena, Bela, smesta pođe za njom. Jedna pokraj druge stajale su gledajući
preko ulice u nanizane redove oronulih kuća ozidanih ciglom, čiji su prozori slepo zurili u tminu.
- On ovde živi? - upita Bela nezadovoljno. - Ovde? U ovom normalskom ćumezu? Mora da smo
prve od naših koje smo ikad ovde kročile...
Ali Narcisa je nije slušala. Provukla se kroz pukotinu na zarđaloj ogradi i već je brzala putem.
- Cisa, čekaj!
Bela pođe za njom, dok joj je ogrtač lepršao, i vide kako Narcisa hita ulicom između kuća u drugu,
gotovo identičnu ulicu. Neke od uličnih svetiljki bile su razbijene. Dve žene jurile su kroz
naizmenične površine svetlosti i duboke tame. Progoniteljka se dokopa svoje lovine dok je ova
zaokretala iza ugla, ovog puta uspevši da je čvrsto stisne za ruku i uvrne je tako da se istog trena
nađoše licem u lice.
- Cisa, ne smeš to da činiš, ne možeš mu verovati...
- Mračni gospodar mu veruje, zar ne?
- Mračni gospodar... verujem... greši - dahtala je Bela, a oči joj na tren zasjaše pod kapuljačom, dok
se osvrtala da proveri da li su zaista same. - U svakom slučaju, rečeno nam je da nikom ne
govorimo o TOM planu. Ovo je izdaja Mračnog gospodara...
- Pusti me, Bela! - zareža Narcisa dok je izvlačila štapić ispod odore, preteći se unoseći njime u lice
onoj drugoj. Bela se samo nasmeja.
- Sisi, tvoja rođena sestra? Ne bi valjda...
- Nema više ničeg što ja ne bih uradila! - uzdahnu Narcisa s prizvukom histerije u glasu, i zamahnu
štapićem odozgo, kao da je nož, te svetlost ponovo blesnu. Bela ispusti sestrinu ruku kao da se
opekla.
- Narcisa!
Ali, Narcisa je hrlila napred. Trljajući ruku, njena progoniteljka ponovo pođe za njom, zadržavajući
odstojanje, dok su dublje ulazile u napušten lavirint kuća od cigala. Najzad Narcisa pojuri ulicom
zvanom Preljin sokak, preko koje je uzdignuti dimnjak mlina lebdeo kao džinovski upozoravajući
prst. Njeni koraci odzvanjali su kaldrmom dok je prolazila pored zamandaljenih i razbijenih
prozora, sve dok ne stiže do kuće na samom kraju, gde je mutna svetlost treperila kroza zavese sobe
u prizemlju.
Zakucala je na vrata pre nego što ju je Bela sustigla, proklinjući bezglasno. Stajale su zajedno
iščekujući, lako dahćući, udišući zadah prljave reke koji im je donosio noćni povetarac. Posle
nekoliko trenutaka, začuše neko kretanje iza vrata i ona se lako odškrinuše. Kroz prorez se video
delić čoveka koji je gledao u njih, čoveka duge crne kose, koja mu je poput zastora padala oko
žućkastog lica i crnih očiju.
Narcisa zbaci kapuljaču. Bila je tako bleda da se činilo kao da svetli u tmini. Duga plava kosa, koja
joj je nadala niz leđa, davala joj je izgled davljenika.
- Narcisa! - reče čovek malo više raskrilivši vrata, tako da svetlost obasja i nju i njenu sestru. -
Kakvo prijatno iznenađenje!
- Severuse - reče ona napregnutim šapatom. - Mogu li da razgovaram s tobom? Hitno je.
- Kako da ne.
On uzmače da je propusti pored sebe u kuću. Njena sestra, i dalje pod kapuljačom, sledila ju je i bez
poziva.
- Snejpe - reče ona odsečno, dok je prolazila kraj njega.
- Belatriks - odgovori on, izvijajući tanke usne u lagan, podrugljiv osmejak, dok je uz škljocanje
zatvarao vrata za njima.
Zakoračile su pravo u majušnu dnevnu sobu, koja je odavala utisak mračne tapacirane ćelije. Zidovi
su bili potpuno prekriveni knjigama, većinom u starom povezu od smeđe ili crne kože. Pohabani
dvosed, stara fotelja i klimavi sto bili su grupisani pod sjajem mutne svetlosti, koju je bacao luster
sa zataknutom svećom što je visio s plafona. Mesto je delovalo zapušteno, kao da se u njemu inače
ne boravi.
Snejp pokaza Narcisi da sedne na sofu. Ona zbaci ogrtač, odloži ga pored sebe i sede, zureći u svoje
blede i drhtave ruke skrštene u krilu. Belatriks još sporije spusti kapuljaču. Mračna onoliko koliko
joj je sestra bila svetla, s teškim podčnjacima i jakim vilicama, nije skidala pogled sa Snejpa dok je
išla kroz sobu da stane iza Narcise.
- Pa, šta mogu da učinim za tebe? - upita Snejp smestivši se u fotelju preko puta sestara.
- Sami... sami smo, zar ne? - upita tiho Narcisa.Da, naravno. Pa, Crvorep je tu, ali se gamad ne
računa, zar ne?
On uperi štapić u pravcu zida knjiga iza sebe, i tajna vrata se sa zveketom otvoriše, otkrivajući usko
stepenište iznad kojeg je neki čovečuljak stajao kao zaleđen.
- Kao što si očigledno i cajvi shvatio, Crvorepe, imamo goste - reče Snejp lenjo.
Pogrbljen čovek se došunja niz poslednjih nekoliko stepenika i stupi u sobu. Imao je sitne,
vodnjikave oči i špicast nos, i smeškao se neprijatno, usiljeno. Levom šakom je milovao desnu, koja
kao da je bila obložena sjajnom srebrnastom rukavicom.
- Narcisa! - reče piskavim glasom. - I Belatriks! Očaravajuće...
- Crvorep će nam doneti nešto da popijemo, ako želite - reče Snejp. - A onda će se vratiti u svoju
sobu.
Crvorep se trgnu kao da ga je Snejp nečim gađao.
- Nisam ja tvoj sluga! - zapiskuta izbegavajući Snejpov pogled.
- Zaista? Imao sam utisak da te je Mračni gospodar poslao ovde da mi pomažeš.
- Dabome, da ti pomažem... a ne da ti spravljam pića i... ni da ti čistim kuću!
- Pojma nisam imao, Crvorepu, da žudiš da ti se odrede opasnije dužnosti - reče Snejp svilenkastim
glasom. - To može lako da se sredi: razgovaraću s Mračnim gospodarem...
- Mogu i sam da razgovaram s njim ako želim!
- Naravno da možeš - reče Snejp podrugljivo se osmehujući. - Ali u međuvremenu, donesi nam
piće. Poslužiće vilenjačko vino.
Crvorep je oklevao za trenutak, kao da će da se svađa, a onda se okrenu i zaputi se kroz druga
skrovita vrata. Začuše tresak i zveckanje čaša. Kroz nekoliko trenutaka, on se vrati noseći na
poslužavniku prašnjavu bocu i tri čaše. Spusti ih na klimavi sto i ispari, zalupivši za sobom
knjigama prekrivena vrata.
Snejp nasu krvavocrveno vino u čaše i dve pruži sestrama. Narcisa promrmlja koju reč u znak
zahvalnosti, dok Belatriks ne reče ništa, već nastavi smrknuto da gleda u Snejpa. Ali njega kao da to
uopšte nije uznemiravalo, naprotiv, delovalo je kao da se prilično zabavlja.
- Za Mračnog gospodara - reče podižući čašu i iskapivšije do dna.
Sestre učiniše isto što i on. Snejp im ponovo napuni čaše.
Kad je ispila drugu čašu, Narcisa užurbano reče: -Severuse, žao mi je što ti ovako upadam, ali
morala sam da te vidim. Mislim da si ti jedini koji može da mi pomogne...
Snejp podiže ruku da je zaustavi, a onda ponovo uperi štapić ka skrivenim vratima od stepeništa.
Začu se zvonki tresak i cika praćena zvukom Crvorepove jurnjave natrag uza stepenice.
- Izvinjavam se - reče Snejp. - U poslednje vreme ima običaj da prisluškuje na vratima. Ne znam šta
će mu to... Nešto si htela da kažeš, Narcisa?
Ona duboko uzdahnu i poče iz početka.
- Severuse, znam da ne smem da budem ovde, rečeno mi je da nikom ništa ne govorim, ali...
- Onda drži jezik za zubima! - zareža Belatriks. -Pogotovo u ovom društvu!
- ...ovom društvu? - ponovi Snejp sardonično. - A kako to da razumem, Belatriks?
- Da ti ne verujem, Snejpe, kao što vrlo dobro znaš! Narcisa ispusti zvuk koji je mogao da bude suv
jecaj, prekri lice rukama i ponovo sede, prebacivši ruke preko naslona stolice, smejući se Belatriks
pravo u smrknuto lice.
- Narcisa, mislim da treba da čujemo šta to Belatriks jedva čeka da kaže, to će nas poštedeti
bespotrebnih upadica. Pa, nastavi, Belatriks - reče joj Snejp. - Zašto mi ne veruješ?
- Ima stotinu razloga! - reče ona glasno, obišavši oko dvoseda da bi tresnula čašom o sto. - Odakle
da počnem! Gde si bio kada je Mračni gospodar svrgnut? Zašto nikad nisi ni pokušao da ga
pronađeš kada je nestao? Šta si radio svih ovih godina dok si živeo pod Dambldorovim skutom?
Zašto si sprečio Mračnog gospodara da se dokopa Kamena mudrosti? Što se odmah nisi vratio kad
se Mračni gospodar ponovo rodio? Gde si bio pre nekoliko nedelja kada smo se borili da otmemo
proročanstvo za Mračnog gospodara? I zašto je, Snejpe, Hari Poter još živ, kada ti je već pet godina
prepušten na milost i nemilost?
Ona zastade, dok su joj ce grudi brzo dizale i spuštale, a boja joj nahrupi u obraze. Iza nje je sedela
Narcisa, nepomična, lica i dalje skrivenog šakama.
Snejp se nasmeši.
- Pre nego što ti odgovorim... o, da, Belatriks, hoću da ti odgovorim! Možeš da preneseš moje reči
svima koji šapuću iza mojih leđa i Mračnom gospodaru prenose laži o mojoj izdaji! Pre nego što ti
odgovorim, ipak, dopusti mi da ti uzvratim pitanjem. Da li stvarno misliš da mi Mračni gospodar
nije postavio nijedno od tih pitanja? I zar zaista misliš da bih, ukoliko nisam bio u stanju da mu
pružim zadovoljavajuće odgovore, sedeo sada ovde i razgovarao s tobom?
Oklevalaje. :
- Znam da ti veruje, ali...
- Misliš da je u zabludi? Ili da sam ga nekako prevario? Da sam izigrao Mračnog gospodara,
najvećeg čarobnjaka, najvičnijeg legilimensa koga je svet ikad video?
Belatriks ne reče ništa, samo je, po prvi put, izgledala malo zbunjena. Snejp nije navaljivao. Ponovo
je podigao piće, srknuo i nastavio: - Pitaš se gde sam bio kad je Mračni gospodar svrgnut. Bio sam
tamo gde mi je naredio da budem, u Hogvortskoj školi za veštice i čarobnjake, jer je hteo da
špijuniram Albusa Dambldora. Pretpostavljam da znaš da sam to mesto preuzeo po naređenju
Mračnog gospodara?
Ona gotovo neprimetno klimnu glavom a onda otvori usta, ali je Snejp preduhitri.
- Pitaš zašto nisam pokušao da ga nađem kada je iščezao. Iz istog razloga iz kojeg ni Everi, Jeksli,
porodica Kerou, Suri, Lucijus - on blago nakrivi glavu ka Narcisi - ni mnogi drugi nisu pokušavali
da ga pronađu. Verovao sam da je gotov. Ne ponosim se time, pogrešio sam, ali tako je... Da nije
oprostio nama koji smo u to vreme izgubili veru u njega, preostalo bi mu vrlo malo pristalica.
- Imao bi mene! - reče Belatriks strastveno. - Mene, koja sam zbog njega provela tolike godine u
Askabanu!
- Da, zaista, divim ti se od sveg srca - reče Snejp to-nom kao da se dosađuje. - Naravno, nisi mu bila
od velike koristi u zatvoru, ali to je nesumnjivo bio lep gest...
- Gest! - vrisnu ona. Ovako besna, delovala je pomalo ludački. - Dok sam ja trpela dementore, ti si
ostao na Hogvortsu nonšalantno izigravajući Dambldorovog lju-bimca!
- Ne baš - reče Snejp mirno. - Nije mi dao da predajem odbranu od mračnih veština, kao što znaš.
Izgleda da se plašio, pa... da se ne bih vratio na staro... da me to ne dovede u iskušenje da pođem
starim putem.
- I to mi je bila neka žrtva za Mračnog gospodara, onemogućen da predaješ omiljeni predmet? -
podrugnu se ona. - Zašto si ostao tamo sve vreme, Snejpe? Da i dalje špijuniraš Dambldora
Gospodaru za koga si verovao da je mrtav?
- Nipošto - reče Snejp - iako je Mračnom gospodaru drago što nikad nisam napustio to nameštenje:
kada se vratio, mogao sam da mu pružim informacije o Dambldoru za proteklih šesnaest godina, što
je mnogo korisnija dobrodošlica za njegov povratak od beskrajnih podsećanja na neprijatnosti
Askabana...
- Ali, ostao si...
- Da, Belatriks, ostao sam - reče Snejp, po prvi put ispoljivši znake nestrpljenja. - Imao sam ugodan
posao, koji mi se više sviđao od robije u Askabanu. Znaš da su se okomili na Smrtoždere.
Dambldorova zaštita spasla me je da ne završim u zatvoru, što mi je najviše prijalo i iskoristio sam
to. Ponavljam: Mračni gospodar mi ne prigovara što sam ostao, tako da ne vidim zašto bi ti to
činila.
- Sledeće što si želela da znaš jeste - navali on malo glasnije, jer je Belatriks pokazivala da hoće da
ga prekine - zašto sam se isprečio između Mračnog gospodara i Kamena mudrosti. Lako mi je da na
to odgovorim. On nije znao da li može da mi veruje. Mislio je, kao i ti, da sam se od odanog
Smrtoždera preobratio u Dambldorovog pulena. Bio je u jadnom stanju, vrlo slab, deleći telo sa
osrednjim čarobnjakom. Nije se usuđivao da se otkrije bivšem savezniku, ako bi taj saveznik bio u
stanju da ga izruči Dambldoru ili Ministarstvu. Duboko žalim što mi nije verovao. Morao je da
povrati moć tri godine ranije. Ovako, video sam samo pohlepnog i ništavnog Kvirela kako
pokušava da ukrade Kamen i, priznajem, učinio sam sve da ga osujetim.
Belatriksina usta se izviše kao da je popila neki neprijatan lek.
- Ali nisi mu se vratio kad je ponovo došao, nisi mu doleteo odmah kad si osetio da Mračni znak
gori...
- Tačno. Vratio sam se dva sata kasnije. Vratio sam se po Dambldorovom naređenju.
- Po Dambldorovom naređenju...? - poče ona razjarenim tonom.
- Razmisli! - reče Snejp, ponovo postajući nestrpljiv. - Razmisli! Sačekavši dva sata, samo dva
sata, osigurao sam da mogu da ostanem na Hogvortsu kao špijun! Dozvolivši Dambldoru da misli
da sam prešao na stranu Mračnog gospodara samo zato što mi je to naredio, mogao sam da
prosleđujem i obaveštenja o Dambldoru i Redu feniksa, od tada pa nadalje! Razmisli, Belatriks:
Mračni znak je iz meseca u mesec postajao sve jači, znao sam da moram da se vratim, svi
Smrtožderi su to znali! Imao sam dosta vremena da razmislim o tome šta želim da uradim, da
isplaniram sledeći potez, da pobegnem kao Karkarov, zar ne?
- Početno nezadovoljstvo Mračnog gospodara zbog mog kašnjenja potpuno je iščilelo, uveravam te,
kad sam mu objasnio da sam mu ostao veran, dok Dambldor misli da sam njegov čovek. Da,
Mračni gospodar je mislio da sam ga zauvek napustio, ali se prevario.
- Ali, od kakve si mu koristi bio? - podrugnu se Belatriks. - Kakva si mu to korisna obaveštenja
davao?
- Svoja obaveštenja prosleđivao sam direktno Mračnom gospodaru - reče Snejp. - Ako je odlučio da
neće da ih deli s tobom... :
- On sve deli sa mnom! - reče Belatriks odjednom planuvši. - Zove me najodanijom, najvernijom...
- Da li? - reče Snejp, neprimetno izmenivši glas da nagovesti.nevericu. - Da li ti u dalje veruje,
posle fijaska u Ministarstvu?
- Nije bila moja greška! - reče Belatriks porumenevši. - Mračni gospodar mi je u prošlosti
poveravao svoje najdragocenije... da Lucijus nije...
- Da se nisi... da se nisi usudila da optužuješ mog muža! - reče Narcisa tihim i ubilačkim glasom,
pogledavši u sestru.
- Nema svrhe da bilo koga okrivljujemo - reče Snejp mirno. - Šta je bilo, bilo je.
- Ali tebe nije bilo! - reče Belatriks besno. - Ne, bio si još jednom odsutan kada smo se mi ostali
izložili opasnosti, zar nije tako, Snejpe?
- Imao sam naređenje da ostanem u pozadini - reče Snejp. - Možda se ne slažete s Mračnim
gospodarem, možda smatrate da Dambldor ne bi primetio da sam se pridružio snagama zajedno sa
Smrtožderima da se borimo protiv Reda feniksa? Ali... oprosti... ti govoriš o opasnosti... vi ste se
suočili sa šest tinejdžera, zar ne?
- Ubrzo im se, kao što dobro znaš, pridružila polovina Reda! - zareža Belatriks. - A kad već pričamo
o Redu, i dalje tvrdiš da ne možeš da otkriješ boravište njihovog štaba, zar ne?
- Nisam ja čuvar tajne, ne mogu da izgovorim ime tog mesta. Valjda shvataš kako ta čin deluje?
Mračni gospodar je zadovoljan informacijom o Redu koju sam mu poslao. Ona je dovela, kao što si
možda pogodila, do nedavnog hvatanja i ubistva Emeline Vens i svakako je pomogla da se
otarasimo Sirijusa Bleka, mada ti odajem dužno poštovanje što si ga sama dokrajčila.
On nakrivi glavu i nazdravi joj. Njen izraz nimalo ne smekša.
- Izbegavaš moje poslednje pitanje, Snejpe. Hari Poter. Za poslednjih pet godina, mogao si da ga
ubiješ bilo kad. Nisi to učinio. Zašto?
- Da li si raspravljala o tome s Mračnim gospodarom? - upita Snejp.
- On je... u poslednje vreme, mi... tebe pitam, Snejpe!
- Da sam ubio Harija Potera, Mračni gospodar ne bi mogao da iskoristi njegovu krv da se obnovi i
postane nepobediv...
- Tvrdiš da si predvideo da će on iskoristiti dečaka! - podsmehnu se ona.
- Ne tvrdim. Nisam imao pojma kakvi su mu planovi. Već sam priznao da sam mislio da je Mračni
gospodar mrtav. Samo pokušavam da objasnim zašto Mračnom gospodaru nije žao što je Hari
preživeo, bar do pre godinu dana...
- Ali, zašto si mu ti poštedeo život?
- Zar me nisi razumela? Jedino me je Dambldorova zaštita spasla Askabana! Zar ne misliš da bi ga
ubistvo njegovog omiljenog učenika okrenulo protiv mene? I ne samo to. Da te podsetim da su o
Poteru, kada je prvi put stigao na Hogvorts, kolale mnoge priče, glasine da je i on sam moćni
mračni čarobnjak, i da je zbog toga preživeo napad Mračnog gospodara. Zaista, mnoge stare
pristalice Mračnog gospodara mislile su da bi Poter mogao da bude onaj oko kojeg bismo se još
jednom mogli okupiti. Bio sam radoznao, priznajem, i nisam nimalo žudeo da ga ubijem u trenutku
kada je kročio u taj zamak.
- Naravno, brzo mi je postalo očigledno da uopšte nema naročitog talenta. Kad je nekoliko puta
sateran u ćorsokak, uspeo je da se izbori s tim uz pomoć obične kombinacije puke sreće i mnogo
talentovanijih prijatelja. On je mediokritet do krajnosti, mada je odvratan i samozadovoljan, kakav
je bio i njegov otac. Dao sam sve od sebe kako bih ga izbacio sa Hogvortsa, gde, verujem, jedva da
pripada, ali da ga ubijem, ili da dozvolim da naočigled mene bude ubijen? Bio bih budala da toliko
rizikujem, kad mi je Dambldor takoreći za vratom.
- I posle svega treba da pretpostavimo da Dambldor nikad nije posumnjao u tebe? Da nema pojma
kome si istinski veran, i da ti i dalje bezuslovno veruje?
- Dobro sam odigrao svoju ulogu - reče Snejp. - A ti zanemaruješ najveću Dambldorovu slabost: da
veruje u rno najbolje u ljudima. Kad sam mu se pridružio, odmah nakon svojih smrtožderskih dana,
sročio sam mu priču o mom najdubljem pokajanju, i on me je prigrlio raširenih ruku... doduše, kako
rekoh, ne dozvoljavajući nikad da priđem mračnim veštinama više nego što on to želi. Dambldor je
bio veliki čarobnjak... da, bio je - reče on kad Belatriks zaječa - i Mračni gospodar to priznaje.
Međutim, drago mi je što mogu da kažem da Dambldor stari. Uzdrmao ga je prošlomesečni dvoboj
s Mračnim gospodarom. U međuvremenu je jedva preživeo ozbiljnu povredu, jer su mu reakcije
sporije nego nekad. Ali svih ovih godina, nikad nije prestao da veruje Severusu Snejpu, i u tome je
moja najveća vrednost u očima Mračnog gospodara.
Belatriks je i dalje delovala nesrećno, mada se činilo da je nesigurna u pogledu toga gde sledeće da
napadne Snejpa. Iskoristivši njeno ćutanje, Snejp se okrenu njenoj sestri.
- Dakle... došla si da me zamoliš za pomoć, Narcisa? Narcisa ga pogleda, a na licu joj ce očitavalo
očajanje.
- Da, Severuse. Ja... mislim da samo ti možeš da mi pomogneš, nemam kome drugom da se
obratim. Lucijus je u zatvoru i...
Ona sklopi oči i dve ogromne suze linuše joj ispod kapaka.
- Mračni gospodar mi je zabranio da pričam o tome -nastavi Narcisa i dalje sklopljenih očiju. - Ne
želi da iko sazna za taj plan. To je... nešto vrlo tajanstveno. Ali...
- Ako ti je zabranio, ne treba da govoriš - reče Snejp odjednom. - Reč Mračnog gospodara je zakon.
Narcisa zaustavi dah kao da ju je polio hladnom vodom. Po prvi put otkad je ušla u ovu kuću,
Belatriks je izgledala zadovoljno.
- Eto! - reče trijumfalno sestri. - Čak i Snejp tako kaže: rečeno ti je da ne govoriš, dakle, zaveži!
Ali Snejp je ustao i prišao malom prozoru, provirio kroza zavese na pustu ulicu, a onda ih jednim
trzajem ponovo navukao. Okrenuo se i našao licem u lice s Narcisom, koja se narogušila.
- Međutim, igrom slučaja ja znam za taj plan - reče on dubokim glasom. - Ja sam jedan od
nekolicine kojima ga je Mračni gospodar poverio. Ipak, da nisam upućen u tajnu, Narcisa, bila bi
pred Mračnim gospodarom kriva za veleizdaju.
- Znala sam da moraš znati za to! - reče Narcisa slobodnije dišući. - Toliko ti veruje, Severuse...
- Znaš za taj plan? - reče Belatriks, i prolazni izraz zadovoljstva odmah zameni besnim izrazom. -
Ti znaš?
- Svakako - reče Snejp. - Ali kakvu pomoć očekuješ, Narcisa? Ako zamišljaš da mogu da ubedim
Mračnog gospodara da se predomisli, bojim se da nema nade, nimalo.
- Severuse - prošaputa ona, dok su joj ce suze slivale niz blede obraze. - Moj sin... moj jedinac...
- Drako treba da se ponosi - reče Belatriks nehajno. - Mračni gospodar mu ukazuje veliku čast. A
što se tiče Draka, reći ću ti ovo: on ne beži od svoje dužnosti, izgleda da mu je drago što je dobio
šansu da se dokaže, uzbuđen je zbog izgleda...
Narcisa poče neutešno da plače, sve vreme preklinjuće zureći u Snejpa.
- To je zbog toga što ima samo šesnaest godina i nema pojma šta ga sve čeka! Zašto, Severuse?
Zašto moj sin? To je isuviše opasno! To je osveta zbog Lucijusove greške, znam!
Snejp ništa ne reče. On okrenu glavu da ne gleda njene suze, kao da su nešto nepristojno, ali nije
mogao da se pretvara da je nije čuo.
- Zato je Drako i izabran, zar ne? - navaljivala je. -Da kazni Lucijusa?
- Ako Drako uspe - reče Snejp i dalje odvraćajući pogled od nje - biće počastvovan više od svih
ostalih.
- Ali neće uspeti! - zajeca Narcisa. - Kako bi mogao kad ni sam Mračni gospodar...
Belatriks se prenerazi. Narcisa kao da je izgubila petlju.
- Samo sam mislila... da još niko nije uspeo... Severuse... molim te... ti si, i uvek si bio, Drakov
omiljeni nastavnik... ti si Lucijusov stari prijatelj... preklinjem te... ti si omiljeni, najpoverljiviji
savetnik Mračnog gospodara... hoćeš li da porazgovaraš s njim, da ga ubediš...?
- Mračni gospodar ne voli da ga ubeđuju i nisam dovoljno glup da tako nešto pokušavam - reče
Snejp ravnodušno. - Ne mogu da se pretvaram da Mračni gospodar raje ljut na Lucijusa. Lucijus je
bio odgovoran za to. Uhvaćen je, zajedno sa ostalima, i nije uspeo da otme proročanstvo. Da,
Mračni gospodar je ljut, Narcisa, vrlo je ljut, zaista.
- Onda sam u pravu, izabrao je Draka da se osveti! - gušila se Narcisa. - Ne želi da Drako uspe, već
da u tom pokušaju bude ubijen!
Kad Snejp ništa ne reče, Narcisa kao da izgubi i ono malo samokontrole koja joj je preostala.
Ustavši, zatetura se prema Snejpu i uhvati se za njegovu odoru. Približivši lice njegovom, dok su joj
suze kapale po njegovim grudima, progovori kao bez daha: - Ti bi mogao to da uradiš. Ti bi mogao
to da uradiš umesto Draka, Severuse. Ti bi uspeo, naravno da bi, a tebe bi nagradio više od svih
nas...
Snejp je obuhvati oko zglobova i oslobodi se stiska njenih ruku. Pogledavši u njeno suzama
obliveno lice, lagano reče: - On namerava da ja to uradim na kraju, rekao bih. Ali je rešio da Drako
prvi pokuša. Vidiš, u malo verovatnom slučaju da Drako uspe, moći ću da ostanem malo duže na
Hogvortsu i nastavim da obavljam korisnu ulogu uhode.
- Drugim rečima, njemu nije važno da li će Drako biti ubijen!
- Mračni gospodar je vrlo ljut - tiho ponovi Snejp. -Nije uspeo da čuje proročanstvo. Znaš vrlo
dobro, kao i ja, Narcisa, da on ne oprašta tako lako.
Ona se sruši bacivši mu se pod noge, jecajući i stenjući na podu.
- Moj sin jedinac... moj sin jedinac...
- Treba da si ponosna! - nemilosrdno će Belatriks. -Da imam sinove, bilo bi mi drago da poginu u
službi Mračnog gospodara!
Narcisa očajnički vrisnu i stade da čupa svoju plavu kosu. Snejp se sagnu i uze je u naručje, podiže
je i odvuče natrag na dvosed. Onda joj nasu još vina i silom joj gurnu čašu u ruku.
- Narcisa, dosta je bilo. Ispij ovo. Saslušaj me. Ona se malo smiri. Prosipajući vino po sebi, uze
jedan drhtav gutljaj.
- Možda je moguće... da ja pomognem Draku.
Ona ustade, lica bledog kao hartija, razrogačenih očiju.
- Severuse, o, Severuse... ti ćeš mu pomoći? Hoćeš li brinuti o njemu, da ne bude povređen?
- Mogu da pokušam.
Ona baci čašu na sto, i ova se otkotrlja preko stola kad ona skliznu sa sofe u klečeći položaj kraj
Snejpovih nogu, uhvativši mu ruku obema svojim rukama i pritisnu usne na nju.
- Ako budeš tamo da ga zaštitiš... Severuse, hoćeš li da se zakuneš? Da se obavežeš neraskidivim
zavetom?
- Neraskidivim zavetom? - Snejpov izraz beše tup, neuhvatljiv. Belatriks se, međutim, pobedonosno
zakikota.
- Zar ga nisi čula, Narcisa? 0, da, on će pokušaši, sigurna sam... Obične prazne reči, obično
izvlačenje od delanja... 0, po naređenju Mračnog gospodara, dabome!
Snejp nije gledao u Belatriks. Njegove crne oči bile su netremice upravljene ka Narcisinim suznim
plavim očima, dok ga je ona i dalje stezala za ruku.
- Svakako, Narcisa. Obavezaću se neraskidivim zavetom - reče on mirno. - Možda će tvoja sestra
pristati da nam budeš garant.
Belatriks zinu od iznenađenja. Snejp se spusti tako da je sada klečao naspram Narcise. Praćeni
Belatriksinim zapanjenim pogledom, oni jedno drugom zgrabiše desnu ruku.
- Biće ti potreban štapić, Belatriks - hladno reče Snejp.
Ona ga izvuče, i dalje delujući zapanjeno.
- I moraćeš se malo približiti - reče on.
Ona iskorači napred tako da je stajala poviše njih i spusti vrh štapića na njihove spojene ruke.
Narcisa progovori.
- Hoćeš li ti, Severuse, brinuti o MOM sinu Draku dok pokušava da ispuni želje Mračnog
gospodara?
- Hoću - reče Snejp.
Iz štapića liznu jezičak blistavog plamena i obmota im se oko ruku kao usijana živa.
- A hoćeš li ga, koliko god je u tvojoj moći, štititi da ne bude povređen?
- Hoću - reče Snejp.
Drugi plameni jezičak suknu iz štapića i ispreplete ce s prvim, praveći lep, svetlucav lanac.
- A, ukoliko bude neophodno... ako se učini da Drako neće uspeti... - prošaputa Narcisa (Snejpova
šaka se trže, ali on je ne izvuče iz stiska njenih ruku) - hoćeš li nastaviti sa zadatkom koji je Mračni
gospodar naložio Draku da ga izvrši?
Nastupi tajac. Belatriks je posmatrala, držeći štapić preko njihovih sklopljenih ruku, širom
otvorenih očiju.
- Hoću - reče Snejp.
Belatriksino zadivljeno lice svetlucalo je crvenilom, u odsjaju trećeg plamenog jezička, koji blesnu
iz štapića, obmota ce s ostalima i čvrsto se sveza oko njihovih sklopljenih šaka, kao uže, kao
ognjena zmija.

4Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:46 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
3. Testament i nećkanje
Hari Poter je glasno hrkao. Najveći deo vremena u poslednja četiri sata presedeo je u stolici pored
prozora u svojoj sobi, zureći u ulicu koja se smračuje, i najzad zaspao, priljubivši jednu stranu lica
uz hladno prozorsko okno, nakrivljenih naočara, širom otvorenih usta. Magličast dah koji je ostavio
na jednom od prozora treperio je narandžastim sjajem pri svetlosti ulične lampe, a veštačka svetlost
izvlačila mu je svu boju s lica tako da je, ispod pramenova svoje neuredne crne kose, izgledao baš
avetinjski.
Po sobi su bile razbacane razne sitnice i tona đubreta. Sovino perje, kore od jabuka i omotači
bombona bili su pobacani po podu, nekoliko knjiga o činima ležalo je zbrda-zdola bačeno između
isprepletenih odora na njegovom krevetu, a gomila novina ležala je usred osvetljene površine na
njegovom stolu. Na jednim je bio naslov koji bode oči:
HARI POTER: IZABRANI?
Nastavljaju se glasine o skorašnjoj tajanstvenoj pometnji u Ministarstvu magije, tokom koje je još
jednom viđen Onaj-koji-se-ne-sme-imenovati.
- Nije nam dozvoljeno da pričamo o tome, ne pitajte me nšpta - rekao je jedan uzbuđeni
zaslepljivač, koji je odbio da otkrije svoje ime, sinoć dok je napuštao Ministarstvo.
Iggak, pouzdani izvori iz Ministarstva potvrdili su da se metež dogodio u famoznoj Sali
proročanstva.
Mada su portčarobnjaci Ministarstva odbili da potvrde čak i postojanje tog mesta, sve je veći broj
pripadnika čarobnjačke zajednidže koji veruju da su Smrtožderi koji sada izdržavaju kaznu u
Askabanu pokušavali da ukradu neko proročanstvo. Priroda tog proročanstva nije poznata, mada
postoje mnoge spekulacije o tome da se ono tiče Harija Potera, jedine osobe koja je ikad preživela
ubitačnu kletvu, za kog se takođe zna da je pomenute noći bio u Ministarstvu. Neki idu dotle da
Iotera nazivaju „Izabranim", verujući da to proročanstvo pominje njega kao jedinog koji će biti u
stanju da nas oslobodi Onog-koji-se--ne-sme-imenovati.
Mesto gde se sada nalazi proročanstvo, ukoliko ono nostoji, nepoznato je, mada (nastavak na str. 2,
peti stubadž).
Pored ovih, ležale su još jedne novine. Najistaknutiji naslov glasio je:
SKRIMDžER NASLEDIO FADžA
Najveći deo naslovne strane zauzela je crno-bela slika čoveka sa lavljom grivom guste kose i
prilično propalog u licu. Slika se pomerala - čovek je mahao prema tavanici.
Rufus Skrimdžer, irethodno rukovodilac Sedišta Aurora u Odseku za snrovođenje magijskih
zakona, nasledio je Kornelijusa Fadža na mestu ministra magije. Ovo imenovanje čarobnjačka
zajednica pozdravila je s oduševljenjem, mada su glasine o razilaženju između novog ministra i
Albusa Dambldora, ponovo izabranog za Vrhovnog vešca Vizengamota, izbile na površinu
nekoliko sati pošto je Skrimdžer preuzeo dužnost.
Skrimmerovi zastupniui priznali su da se ovaj susreo sa Dambldorom odmah nakon što je preuzeo
ovu vrhovnu dužnost, ali su odbili da komentarišu o čemu su njih dvojica raspravljali. Albus
Dambldor je poznat po (nast. strana 3, drugi stubac).
S leve strane ovih novina bile su još jedne novine, presavijene tako da se vidi članak pod naslovom
MINISTARSTVO GARANTUJE ZA BEZBEDNOST ĐAKA.
Novoimenovani ministar magije, Rufus Skrimdžer, danas je govorio o novim pooštrenim merama
koje je Ministarstvo preduzelo kako bi osiguralo bezbednost učenika koji se ove jeseni vraćaju u
Hogvortsku školu za veštice i čarobnjake.
Iz poznatih razloga, Ministarstvo neće ulaziti u detalje svojih novih strogih bezbednosnih planova -
rekao je ministar, mada je jedan insajder potvrdio da te mere uključuju defanzivne čini i čari, složen
obim kontrakletvi i udarnu grupicu Aurora, posvećenih isključivo zaštiti Hogvortske škole.
Izgleda da je većina ohrabrena čvrstim stavom novog ministra u vezi s bezbednošću đaka. Kako
kaže gospođa Augusta Longbotom: „Moj unuk Nevil, koji je, sticajem okolnosti, dobar prijatelj
Harija Potera, koji je zajedno s njim potukao Smrtoždere u Ministarstvu juna meseca i...
Ali, ostatak priče bio je prekriven ogromnim ptičjim kavezom koji je stajao na novinama. Unutra je
bila veličanstvena snežnobela sova. Njene ćilibarske oči zapovednički su premeravale sobu, a glava
bi joj ce povremeno obrnula oko ose da bi se upiljila u gospodara koji je hrkao. Jednom ili dvaput
nestrpljivo je škljocnula kljunom, ali Hari je bio isuviše duboko usnuo da bi je čuo. Nasred sobe,
stajao je veliki kovčeg. Poklopac mu je bio otvoren: delovao je iščekujuće, ali je bio gotovo prazan,
osim starog veša, slatkiša, praznih bočica od mastila i slomljenih pera, koja su prekrivala čitavo
dno. U blizini, na podu, ležao je ljubičasti pamflet sa utisnutim rečima:
•• Izdato na zahtev Ministarstva magije •
KAKO DA ZAŠTITITE DOM I PORODICU OD MRAČNIH SILA
Čarobnjačka zajednica stalno je pod pretnjom organizacije koja sebe naziva Smrtožderima.
Pridržavake sledećih jecnostavnih bezbednosnih uputstava pomoći će vam da zaštitite sebe, svoju
porodicu i dom od napaca.
1. Savetujemo vam da ne napuštate kuću sami.
2. Posebnu pažnju obratite tokom noćnog perioda. Kad god je moguće, udesite da završite
putovanje pre nego što padne noć.
3. Ponovo razmotrite bezbednosne mere oko svoje kuće da biste bili sigurni da su svi članovi
porodice svesni mera za hitne slučajeve, kao što su odbrambene čini i razočaravajuće čini i, u
slučaju da imate maloletne članove domaćinstva, prebacivanja sa strane.
4. Uskladite bezbednosna pntanja sa blisknm prijateljma i porodicom kako biste otkrili Smrtoždere
maskirane u druge osobe korišćenjem višesokovnog napitka (vidi str. 2).
5. Ukolnko primetite da se član porodice, kolega, prijatel iln sused čudno poiašaju, smesta se
obratnte Odredu za sprovođenje magijskih zakona. Možda su te osobe pod kontrolišućom kletvom
(vidi str. 4).
6. Ukolnko se Mračni znak pojavi iznad bilo kog naseljenog mesta ili nekog zdanja, NE
ULAZITE, već se smesta obratite Sedištu Aurora.
7. Nepotvrđena viđenja ukazuju na to da Smrtoždern sada možda koriste i Inferijuse (vidi str. 10).
Svako viđenje Nnferijusa, ili susret sa istim, treba SMESTA prijaviti Ministarstvu.
Hari zahropta u snu, a lice mu skliznu s prozora nekoliko centimetara niže, još više mu nakrivivši
naočare, ali se on ne probudi. Budilnik koji je Hari pre nekoliko godina popravio, glasno je kuckao
po prozorskom pragu, pokazujući da je minut do jedanaest. Pored njega, pridržavan Harijevom
opuštenom rukom, bio je komadić pergamenta prekriven sitnim, kosim rukopisom. Hari je više puta
čitao to pismo otkad mu je, pre tri dana stiglo, tako da je, iako mu je uručeno u čvrstom zamotuljku,
sada bilo potpuno ravno.
Mada ga je već znao napamet, Hari je svakih nekoliko minuta krišom bacao pogled na ovo pismo,
još od sedam sati te večeri, kada je prvi put zauzeo položaj pokraj prozora u svojoj sobi, sa kog je
imao dobar pogled na oba kraja Šimširove ulice. Znao je da je besmisleno da ponovo iščitava
Dambldorove reči. Hari mu je odavno poslao svoju saglasnost po sovi koja je i donela pismo, kao
što je od njega traženo, i sada je jedino mogao da čeka. Bez obzira hoće li Dambldor doći, ili ne.
Ali Hari se nije spakovao. Sve mu je izgledalo isuviše dobro da bi bilo istinito, da će se spasti
Darslijevih posle samo dve sedmice u njihovom društvu. Nije mogao da se otarasi osećaja da će se
desiti nešto naopako možda je njegov odgovor Dambldoru zalutao, možda je Dambldor bio sprečen
da ga uzme, možda to pismo uopšte nije bilo od Dambldora, već neki trik, šala ili zamka. Hari nije
bio u stanju da se posveti pakovanju, a onda da se oneraspoloži ponovo se raspakujući. Jedino što je
učinio u vezi s mogućnim putovanjem bilo je da zatvori svoju snežnobelu sovu Hedvigu da bi bila
sigurna u svom kavezu.
Minutna kazaljka na budilniku došla je do broja dvanaest i u tom trenutku ulična lampa sa
spoljašnje strane prozora se ugasi.
Hari se probudi kao da ga je uzbunio iznenadan mrak. Žurno namestivši naočari i odlepivši obraz
od prozora, umesto njega pritisnu nos na staklo, i stade da gviri na pločnik. Baštenskom stazom
koračala je visoka figura u dugačkom lepršavom ogrtaču.
Hari poskoči kao da je dobio električni šok, obori stolicu i poče da grabi s poda sve što mu je bilo
nadohvat i da trpa u kovčeg. Još dok je šutirao dve odore, dve knjige o činima i kesicu čipsa preko
sobe, zvonce na ulazu se oglasi.
Dole, u dnevnoj sobi, teča Vernon uzviknu: - Ko, do đavola, svraća u ovo doba noći?
Hari se ukoči u mestu, držeći mesingani teleskop u jednoj ruci i par patika u drugoj. Potpuno je
zaboravio da upozori Darslijeve da će Dambldor možda navratiti. Istovremeno u panici i na ivici
smeha, prebaci se preko kovčega i odškrinu vrata svoje sobe taman na vreme da čuje kako duboki
glas kaže: - Dobro veče. Vi mora da ste gospodin Darsli. Nadam se da vam je Hari rekao da ću doći
po njega?
Hari se sjuri niza stepenice preskačući po dve odjednom, zaustavivši se nekoliko stepenica iznad
njihovog podnožja, jer ga je dugotrajno iskustvo poučilo da, kad god je moguće, ostane izvan
dometa tečine ruke. U dovratku je stajao visok, mršav čovek srebrnaste brade i kose, koje su mu
sezale do iojasa. Polumesečaste naočare bile su mu nataknute preko kukastog nosa i nosio je dug
crn putni ogrtač i špicast šešir. Vernon Darsli, čiji su brkovi bili gusti kao Dambldorovi, samo crni, i
koji je nosio tamnoljubičast kućni mantil, zurio je u posetioca kao da ne veruje svojim sitnim očima.
- Sudeći po vašem izgledu zblanute neverice, Hari vas nije upozorio da dolazim - reče Dambldor
ljubazno. -Ipak, pretpostavimo da ste me srdačno pozvali u svoju kuću. Nije mudro previše se
zadržavati u dovratku u ova tmurna vremena.
On žustro stupi preko praga i zatvori ulazna vrata za sobom.
- Prošlo je dosta vremena od moje poslednje posete -reče Dambldor pogledavši s visine u teču
Vernona preko svog kukastog nosa. - Moram da priznam, tvoji afrički ljiljani cvetaju.
Vernon Darsli ne reče ništa. Hari nije sumnjao da će mu se uskoro povratiti moć govora, i ubrzo
pulsiranje vena na tečinim slepoočnicama dostiže opasnu tačku, ali kao da ga je nešto u Dambldoru
privremeno ostavilo bez daha. Možda je to bila njegova napadna čarobnjačka pojava, ili je, može
biti, teča Vernon mogao da oseti da je pred njim osoba koju bi bilo teško zlostavljati.
- 0, dobro veče, Hari - reče Dambldor pogledavši u njega preko svojih polumesečastih naočara s
izrazom najvećeg zadovoljstva. - Izvrsno, izvrsno.
Te reči kao da uzbudiše teču Vernona. Očito da je, što se njega tiče, svako ko bi mogao da pogleda
u Harija i kaže „izvrsno", bio osoba s kojom nikad ne bi mogao da se složi.
- Ne želim da budem grub... - poče on tonom preteće grubosti u svakom slogu.
- ...a ipak, žalosno je i alarmantno što isuviše često dolazi do slučajnih grubosti - Dambldor turobno
završi njegovu rečenicu. - Najbolje da ništa ne govorite, dragi moj čoveče. Ah, a ovo mora da je
Petunija.
Kuhinjska vrata se otvoriše, a na njima je stajala Harijeva tetka, s gumenim rukavicama, u kućnoj
haljini preko spavaćice, očito prekinuta usred svog uobičajenog brisanja i čišćenja svih kuhinjskih
površina pre spavanja. Na njenom konjastom licu nije se razaznavalo ništa osim preneraženosti.
- Albus Dambldor - reče Dambldor, pošto je teča Vernon propustio da ga predstavi. - Dopisivali
smo se, zar ne? - Hari pomisli kako je to malo čudan način da podseti tetku Petuniju da joj je
jednom poslao pismo koje je eksplodiralo, ali tetka Petunija nije osporavala taj izraz. - A ovo mora
da je vaš sin, Dadli?
Dadli je baš u tom trenutku provirio kroz vrata dnevne sobe. Njegova ogromna plavokosa glava,
koja se izdizala iznad prugaste kragne pidžame, izgledala je čudno bestelesno, s ustima koja su mu
zjapila od zapanjenosti i straha. Dambldor počeka trenutak-dva, očigledno da vidi da li će iko od
Darslijevih išta da kaže, ali kad se tišina nastavi, on se nasmeši.
- Smem li da pretpostavim da ste me pozvali da uđem u vašu dnevnu sobu?
Dok je Dambldor prolazio pored njega, Dadli se brže-bolje skloni s puta. Hari, i dalje stežući
teleskop i patike, preskoči poslednjih nekoliko stepenika i pođe za Dambldorom, koji se zavali u
fotelju najbližu kaminu i poče da razgleda okruženje s dobroćudnim zanimanjem. Sasvim je
odudarao od čitave sobe.
- Zar nećemo... zar nećemo da krenemo? - zabrinuto
upita Hari.
- Da, zaista, ići ćemo, ali treba najpre da raspravimo nekoliko stvari - reče Dambldor. - A više bih
voleo da to ne činimo na otvorenom. Još ćemo malo prekoračiti okvire gostoljubivosti tvojih tetke i
teče.
- Hoćete, je li?
Vernon Darsli je upravo ušao u sobu, Petunija mu je virila iza leđa, a Dadli se skrivao iza oboje.
- Da - reče Dambldor jednostavno - hoću.
On tako brzo izvuče štapić da ga je Hari jedva primetio. Kad nemarno njime mahnuo, kauč se naglo
ispruži i obori s nogu sve troje Darslijevih tako da se oni sručiše na nju u gomili. Još jedan zamah
štapićem, i kauč se vrati u prvobitan položaj.
- Da nam makar bude udobno - reče Dambldor ljubazno. Dok je smeštao štapić u džep, Hari primeti
da mu je
šaka pocrnela i smežurana. Izgledala je kao da joj je meso sagorelo.
- Gospodine... šta se desilo s vašom...?
- Kasnije. Hari - reče Dambldor, - Molim te, sedi. Hari zauze preostalu fotelju, izabravši da ne gleda
u Darslijeve, koji su zabezeknuto ćutali.
- Pretpostaviću da ste hteli da mi ponudite osveženje - obrati se Dambldor teči Vernonu - ali sve do
sada govori u prilog tome da bi to bilo optimistično do granica ludila,
Treći zamah štapićem i u vazduhu se pojavi prašnjava boca sa pet čaša. Boca se naginjala i sipala
nesebične količine tečnosti boje meda u svaku od čaša, koje potom odlebdeše do svake osobe u
sobi.
- Madam Rozmertina najbolja medovina, prevrela u hrastovini - reče Dambldor podižući čašu
prema Hariju, koji uhvati svoju i srknu. Nikad nije okusio ništa slično, ali mu je izuzetno prijalo.
Darslijevi, pošto su se preplašeno pogledali, pokušaše da potpuno zanemare svoje čaše, što je bio
pravi podvig jer su im se one nežno nutkale i gurkale ih po glavi. Hari se nije mogao oteti utisku da
se Dambldor prilično zabavlja.
- Pa, Hari - reče Dambldor okrenuvši se prema njemu - iskrsao je problem, ali nadam se da ću
uspeti da ga razrešim za sve nas. Pod nama podrazumevam Red feniksa. Ali najpre moram da ti
kažem da je pre nedelju dana pronađen Sirijusov testament i da ti je ostavio sve što je imao.
Preko puta, na kauču, glava teče Vernona se okrenu, ali Hari nije gledao u njega, niti je mogao da
smisli šta da kaže, osim: - Ah. Pa, dobro.
- Sve je, uglavnom, prilično jednostavno - nastavi Dambldor. - Dodaćeš pristojnu sumu zlata svom
računu u Gringotsu i nasledićeš sve Sirijusove lične stvari. Malo problematičan deo nasleđa...
- Njegov kum je mrtav? - dobaci teča Vernon glasno sa kauča. I Dambldor i Hari se okrenuše i
pogledaše ga. Čaša medovine sada se nametljivo kuckala sa Vernonovom glavom. On je pokušavao
da je otera. - On je mrtav? Njegov kum?
- Da - reče Dambldor. Nije pitao Harija zašto se nije poverio Darslijevima. - Naš problem - nastavi
on da se obraća Hariju, kao da ih nisu prekinuli - jeste taj što ti je Sirijus, takođe, ostavio kuću u
ulici Grimold broj 12.
- Ostavio mu kuću? - reče teča Vernon zavidljivo, još više suzivši svoje sitne oči, ali mu niko ne
odgovori.
- Možete da nastavite da je koristite kao glavni štab - reče Hari. - Baš me briga. Možete je uzeti,
meni zaista ne treba. - Hari je želeo da nikad više ne kroči u kuću u ulici Grimold broj 12, ukoliko
je to ikako moguće. Mislio je da će ga zauvek proganjati uspomena na Sirijusa kako se usamljen
šunja njenim mračnim, memljivim sobama, zatočen na mestu koje je tako očajnički želeo da
napusti.
- To je velikodušno od tebe - reče Dambldor. - Mi smo, ipak, privremeno napustili tu kuću.
- Zašto?
- Pa - reče Dambldor ne mareći za mrmljanje teče Vernona, koga je ona uporna čaša medovine
sada žustro kuckala navrh glave - porodična tradicija Blekovih nalaže da se kuća predaje direktnom
potomku, sledećem muškarcu koji nosi ime Blek. Sirijus je bio poslednji u nizu, jer je njegov mlađi
brat, Regulus, ranije umro a niko od njih nije imao dece. Mada njegov testament savršeno jasno
kaže da on želi da ti naslediš kuću, ipak je mogućno da je na nju bačena neka čin ili da je začarana
da bi se osiguralo da je ne može posedovati niko osim Čistokrvnih.
U Harijevoj svesti blesnu živ prizor kreštavog, pljujućeg portreta Sirijusove majke koji je visio u
holu kuće u ulici Grimold broj 12. - Kladim se da jeste - reče.
- Baš tako - reče Dambldor. - A ako takva čin postoji, onda će vlasništvo nad kućom najverovatnije
preći na najstarijeg živog Sirijusovog rođaka, što će reći - Belatriks Lestrejndž.
Ne shvatajući šta radi, Hari skoči na noge. Teleskop i patike ispadoše mu iz krila na pod. Da
Belatriks Lestrejndž, Sirijusov ubica, nasledi tu kuću?
- Ne - reče.
- Pa, očigledno, svi bismo više voleli da je ona ne dobije - reče Dambldor mirno. - Situacija je puna
komplikacija. Ne znamo čak ni da li će se začaranost koju smo sami stavili na nju, na primer, čineći
je nevidljivom na zemljišnoj karti, održati sada kada kuća više nije Sirijusovo vlasništvo. Može se
desiti da Belatriks svakog trenutka stupi preko njenog praga. Prirodno da smo morali da se iselimo
dok ne raščistimo situaciju.
- Ali kako ćete otkriti da li mi je dozvoljeno da je posedujem?
- Srećom - reče Dambldor - postoji jednostavan test. On spusti praznu čašu na stočić pored stolice,
ali pre nego što je išta mogao da učini, teča Vernon povika: - Hoćeše li skloniti ove prokletinje od
nas?
Hari se osvrnu: sve troje Darslijevih držali su ruke preko glava, dok su im čaše poskakivale goredole
po lobanjama, prosipajući svoj sadržaj svuda naokolo.
- 0, baš mi je žao - učtivo reče Dambldor i ponovo podiže štapić. Sve tri čaše iščezoše. - Ali biste
pokazali lepše manire da ste ih ispili, znate.
Izgledalo je da teča Vernon cepti od silnih neprijatnih odgovora u sebi, ali on samo utonu u
jastučiće, sa tetkom Petunijom, a Dadli ne reče ništa, ne skidajući svoj sićušan, praseći pogled sa
Dambldorovog štapića.
- Vidiš - reče Dambldor ponovo se okrenuvši Hariju i ponovo govoreći kao da teča Vernon nije
ništa izustio - ako si zaista nasledio kuću, takođe si nasledio...
On peti put zamahnu štapićem. Začu se glasno krc i pojavi se kućni vilenjak, sa njuškom umesto
nosa, džinovskim ušima šišmiša i ogromnim zakrvavljenim očima, čučeći na čupavom tepihu
Darslijevih, prekriven prljavim dronjcima. Tetka Petuniji se ote krik od kog se kosa diže na glavi:
ništa tako prljavo nije ušlo u ovu kuću, koliko ona pamti. Dadli je podigao svoja ružičasta bosa
stopala s poda i sedeo izbacivši noge gotovo iznad glave, kao da misli da bi to stvorenje moglo da
mu uleti u pidžamu, a teča Vernon polušapatom reče: - Šta je to, do đa-vola?
-...Kričera -dovršiDambldor.
- Kričer neće, Kričer neće, Kričer neće - graktao je kućni vilenjak glasno kao i teča Vernon, lupajući
svojim kvrgavim stopalom, i vukući se za svoje uši. - Kričer pripada gospojici Belatriks, o, da,
Kričer pripada Blekovima, Kričer hoće novu gospodaricu, Kričer neće kod derišta Potera, Kričer
neće, neće, neće...
- Kao što vidiš, Hari - reče Dambldor glasno, nadjačavši Kričerovo neprestano kreketavo „neće,
neće, neće" - Kričer pokazuje izvesnu odbojnost prema ideji da pređe u tvoje vlasništvo.
- Baš me briga - ponovi Hari, s odvratnošću gledajući u gmizavog, skakutavog kućnog vilenjaka. -
Ne želim ga.
- Neće, neće, neće...
- Više bi voleo da pređe u vlasništvo Belatriks Lestrejndž? Imaj na umu da je živeo u štabu Reda
feniksa protekle godine?
- Neće, neće, neće...
Hari je zurio u Dambldora. Znao je da ne bi smeo da dozvoli da Kričer ode da živi sa Belatriks
Lestrejndž, ali mu je ideja da ovaj bude u njegovom vlasništvu i da on, Hari, odgovara za to
stvorenje koje je izdalo Sirijusa, bila odvratna.
- Daj mu naređenje - reče Dambldor. - Ako je prešao u tvoje vlasništvo, moraće da ti se povinuje.
Ako nije, moraćemo da smislimo neki drugi način da ga držimo podalje od njegove prave vlasnice.
- Neće, neće, NEĆE!
Kričerov glas je prerastao u krik. Hari nije mogao da smisli šta da mu kaže, osim: - Zaveži, Kričeru!
Činilo se, za trenutak, da će se Kričer zadaviti. Uhvatio se za gušu, i dalje besno otvarajući usta,
iskolačivši oči. Posle nekoliko trenutaka frenetičnog grcanja, bacio se licem na tepih, mlateći
rukama i nogama, prepuštajući se silovitom, ali potpuno nemom besu.
- Pa, to pojednostavljuje stvari - reče Dambldor razdragano. - Izgleda da je Sirijus znao šta radi. Ti
si pravi vlasnik kuće u ulici Grimold broj 12, i Kričera.
- Da li... da li moram da ga čuvam kod sebe? - upita Hari, zgađen, dok mu se Kričer bacakao pod
nogama.
- Ne, ukoliko ne želiš - reče Dambldor. - Ako smem nešto da ti predložim, mogao bi da ga pošalješ
na Hogvorts da radi tamo u kuhinjama. Na taj način, drugi kućni vilenjaci mogli bi da ga drže na
oku.
- Da - reče Hari s olakšanjem. - Da, učiniću to. -Ovaj... Kričeru... hoću da odeš na Hogvorts i da
tamo radiš u kuhinji sa drugim kućnim vilenjacima.
Kričer, koji je sada ležao leđima ispružen po podu, a s rukama i nogama u vazduhu, odnaopačke
uputi Hariju pogled pun najdubljeg prezira i s drugim glasnim krc, iščeznu.
- Dobro - reče Dambldor. - Treba videti i šta ćeš s hipogrifom, Bakbikom. Hagrid se brinje o njemu
otkad je Sirijus umro, ali Bakbik je sada tvoj, tako da, ako bi više voleo da drugačije organizuješ
stvari...
- Ne - odjednom će Hari - može da ostane s Hagridom. Mislim da bi to Bakbik više voleo.
- Hagrid će biti očaran - reče Dambldor smešeći se. - Biio je oduševljen kada je ponovo video
Bakbika. Za svaki slučaj, odlučili smo, radi Bakbikove bezbednosti, da ga prekrstimo u
Uvelokrilog, za izvesno vreme, mada sumnjam da će Ministarstvo ikad pogoditi da je on hipogrif
koga su jednom osudili na smrt. Hari, da li si spakovao svoj kovčeg?
- Ovaj...
- Sumnjao si da ću se pojaviti? - pronicljivo upita Dambldor.
- Idem... ovaj... da to dovršim - reče Hari brže-bolje, pohitavši da pokupi teleskop i patike sa poda.
Trebalo mu je više od deset minuta da popakuje sve što mu je potrebno. Najzad je uspeo da izvuče
nevidljivi ogrtač ispod kreveta, ponovo zašrafio poklopac na teglici s mastilom promenljive boje i
silom naterao kovčeg da se sklopi preko njegovog kazana. Zatim, uzevši kovčeg u jednu ruku, i
držeći Hedvigin kavez u drugoj ruci, spusti se niza stepenice.
Bio je razočaran kad je otkrio da ga Dambldor ne čeka u predsoblju, što je značilo da se vratio u
dnevnu sobu.
Niko nije govorio. Dambldor je tiho pevušio, očigledno se osećajući sasvim lagodno, ali atmosfera
je bila napetija od luka sa strelom, i Hari se nije usudio da pogleda u Darslijeve već reče: -
Profesore... sada sam spreman.
- Dobro - reče Dambldor. - Onda je ostala još samo jedna stvar. - I on se okrenu da se ponovo obrati
Darslijevima. - Kao što ste, bez sumnje, svesni, Hari postaje punoletan kroz godinu dana...
- Ne - reče tetka Petunija, progovorivši prvi put od Dambldorovog dolaska.
- Izvinite? - reče Dambldor učtivo.
- Ne, ne postaje. On je mesec dana mlađi od Dadlija, a Dadonja će napuniti osamnaest tek kroz dve
godine.
- Ah - reče Dambldor ljubazno - ali mi u čarobnjačkom svetu postajemo punoletni u sedamnaestoj.
Teča Vernon promrmlja „apsurdno", ali Dambldor nije obraćao pažnju na njega.
- Dakle, kao što znate, čarobnjak po imenu Lord Voldemor vratio se u ovu zemlju. Čarobnjačka
zajednica je u stanju otvorene ratne pripravnosti. Hari, kog je Lord Voldemor već pokušao da ubije
u brojnim prilikama, još je u većoj opasnosti nego onog dana kada sam ga ostavio pred vašim
vratima pre petnaest godina, s pismom u kome objašnjavam kako su mu roditelji ubijeni i izražavam
nadu da ćete brinuti o njemu kao da je vaš rođeni.
Dambldor zaćuta i, mada mu je glas ostao čist i jasan, i nije odavao nijednog očiglednog znaka
ljutnje, Hari je osećao da iz njega izbija izvesna hladnoća, i primetio je da su se Darslijevi neznatno
zbili.
- Niste učinili ono što sam tražio. Nikad niste s Harijem postupali kao sa sinom. Dok je bio u vašim
rukama, uporno ste ga zanemarivali i često bili surovi prema njemu. Najbolja stvar u svemu tome
jeste to što je bar izbegao užasnu štetu koju ste naneli nesrećnom dečaku koji sedi među vama.
I tetka Petunija i teča Vernon instinktivno se osvrnuše naokolo, kao da očekuju da vide nekog
drugog zbijenog između njih, a ne Dadlija.
- Mi... zlostavljali Dadonju? Šta to... - poče teča Vernon gnevno, ali Dambldor podiže prst u tišini,
tišini koja se spusti pošto teča Vernon kao da beše zanemeo.
- Magija koju sam prizvao pre petnaest godina znači da Hari ima moćnu zaštitu samo dotle dok
može da nazove ovu kuću svojim domom. Ma koliko se jadno osećao ovde, ma koliko bio
nedobrodošao, ma koliko loše postupali s njim, ipak ste mu, makar preko volje, dozvolili da obitava
ovde. Ta magija prestaće da deluje onog trenutka kad Hari napuni sedamnaest godina. Drugim
rečima, u trenutku kad postane čovek. Molim vas samo to: da dozvolite Hariju da se još jednom
vrati u ovu kuću pre svog sedamnaestog rođendana, što će obezbediti da njegova zaštita potraje do
tog vremena.
Niko od Darslijevih ne reče ništa. Dadli se blago mrštio, kao da i dalje pokušava da otkrije kada su
ga to maltretirali. Teča Vernon je izgledao kao da mu je nešto zastalo u grlu. Tetka Petunija,
međutim, čudno porumene.
- Pa, Hari... vreme je da idemo - reče Dambldor ustajući i ispravljajući svoj dugački crni ogrtač. -
Do sledećeg viđenja - reče Darslijevima, koji su izgledali kao da, što se njih tiče, taj trenutak ne
mora nikad doći, i skinuvši šešir, on izjuri iz sobe.
- Ćao - oprosti se Hari žurno s Darslijevima i krenu za Dambldorom, koji je čekao pored Harijevog
kovčega, poviše kojeg je bio nasađen Hedvigin kavez.
- Ne želimo da nas sad još i ovo opterećuje - reče Dambldor ponovo izvadivši štapić. - Poslaću ih u
Jazbinu da nas tamo čekaju. Ipak, voleo bih da poneseš nevidljivi ogrtač... za svaki slučaj.
Hari teškom mukom izvadi ogrtač iz kovčega, pokušavajući da prikrije od Dambldora haos koji je
vladao unutra. Kada ga je smestio u unutrašnji džep jakne, Dambldor zamahnu štapićem i kovčeg,
kavez i Hedviga iščezoše. Dambldor potom ponovo mahnu štapićem i ulazna vrata otvoriše se
prema hladnoj, maglovitoj tmini.
- A sad, Hari, iskoračimo u noć i sledimo tu lakomislenu zavodnicu, pustolovinu.

5Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:48 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
4. Horacije Pužorog
Uprkos činjenici da je svaki budan trenutak u poslednjih pet dana proveo očajnički se nadajući da će
Dambldor zaista doći po njega, Hari se osećao nekako čudno dok su zajedno odlazili Šimširovom
ulicom. Nikad pre toga nije vodio pravi razgovor s Dambldorom izvan Hogvortsa, obično bi se
između njih isprečio radni sto. Uspomena na njihov poslednji susret licem u lice takođe je
povremeno iskrsavala i samo pojačavala Harijev osećaj zbunjenosti. Tom prilikom se izvikao, da i
ne spominjemo kako je dao sve od sebe da smrska nekoliko Dambldorovih najmilijih dragocenosti.
Dambldor je, međutim, izgledao sasvim opušteno.
- Drži štapić u pripravnosti - reče on vedro.
- Ali, mislio sam da ne smem da koristim magiju izvan škole, gospodine?
- Ako se desi napad - reče Dambldor - dajem ti dozvolu da koristiš bilo koji kontraurok ili
kontrakletvu koji ti padnu na pamet. Ipak, mislim da ne treba da brineš da bi večeras mogao biti
napadnut.
- Zašto ne, gospodine?
- Zato što si sa mnom - reče Dambldor jednostavno. -Ovo će biti dovoljno, Hari.
On naglo stade na kraju Šimširove ulice.
- Nisi, naravno, položio test iz irebacivanja! - upita on.
- Ne - odgovori Hari. - Mislio sam da za tako nešto treba da napunim sedamnaest?
- Treba - reče Dambldor. - Zato ćeš morati čvrsto da se držiš za moju ruku. Levu, ako ti ne smeta...
kao što si primetio, moja ruka sa štapićem malo je krhka u ovom trenutku.
Hari ščepa ponuđenu ruku.
- Vrlo dobro - reče Dambldor. - Pa, krećemo. Hari oseti kako mu Dambldorova ruka migolji i
dvostruko pojača stisak: u sledećem trenutku, sve se zacrni. Nešto ga je pritiskalo, veoma snažno, sa
svih strana. Nije mogao da diše, čelične trake stezale su ga oko grudi. Očne jabučice bile su mu
ugurane natrag u glavu, bubne opne potisnute dublje u lobanju, a onda...
On se punim plućima naguta hladnog noćnog vazduha, i otvori svoje suzne oči. Osećao je kao da je
upravo proguran kroz neku vrlo tesnu gumenu cev. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da
shvati da je Šimširova ulica nestala. On i Dambldor sada su stajali na nečem što je izgledalo kao
napušten seoski trg, u čijem središtu je stajao stari ratni spomenik i nekoliko klupa. Povezavši
razum s čulima, Hari shvati da se upravo irebacio, po prvi put u životu.
- Jesi li dobro? - upita Dambldor pogledavši ga zabrinuto. - Treba se navići na taj osećaj.
- Dobro sam - reče Hari trljajući uši, koje su se osećale kao da su prilično nerado napustile
Šimširovu ulicu. - Ali, mislim da bih radije išao metlom.
Dambldor se nasmeši, još čvršće pritegnu ogrtač oko vrata i reče: - Ovuda.
Kretao se živahnim hodom, pored prazne krčme i nekoliko kuća. Prema satu na obližnjoj crkvi,
ponoć samo što nije otkucala.
- Pa, reci mi, Hari - poče Dambldor. - Tvoj ožiljak... da li te je skoro zaboleo?
Hari nesvesno podiže ruku prema čelu i protrlja ožiljak u obliku munje.
- Ne - reče - i pitao sam se zašto. Mislio sam da će me sada peći sve vreme, sada kada je Voldemor
ponovo postao moćan.
On podiže pogled prema Dambldoru i primeti njegov zadovoljan izraz lica.
- Ja, s druge strane, mislim drugačije - reče Dambldor. - Lord Voldemor je konačno shvatio da ti
poseduješ mogućnost opasnog pristupa u njegove misli i osećanja. Čini mi se da on sada primenjuje
oklumenciju protiv tebe.
- Pa, ne žalim se - reče Hari, kome nisu nedostajali ni uznemirujući snovi ni zapanjujući bleskovi
uvida u Voldemorov um.
Skrenuše za ćošak, prošavši pored telefonske govornice i autobuske stanice. Hari opet pogleda
Dambldora iskosa.
- Profesore? -Hari?
- Ovaj... gce smo, zapravo?
- Ovo je, Hari, očaravajući zaselak Palanačko Pupoljče.
- A šta tražimo ovde?
- A, da, naravno, nisam ti rekao - poče Dambldor. -Pa, zaboravio sam koliko sam puta ovo ponovio
u poslednjih nekoliko godina, ali opet nam nedostaje jedan član nastavničkog tima. Ovde smo da
bismo ubedili mog starog kolegu da prekine penziju i vrati se na Hogvorts.
- Kako ja tu mogu da pomognem, gospodine?
- 0, mislim da ćemo naći posla i za tebe - reče Dambldor neodređeno. - Skreni levo, Hari.
Nastavili su strmom, uskom ulicom oivičenom kućama. Svi prozori bili su zatamnjeni. Neobična
jeza koja se pre dve nedelje spustila na Šimširovu ulicu bila je prisutna i ovde. Pomislivši na
dementore, Hari baci pogaed preko ramena i stisnu štapić u džepu ne bi li se ohrabrio.
- Profesore, što se ne bismo irebacili direktno u kuću vašeg starog kolege?
- Zato što bi to bilo podjednako nepristojno kao da smo mu srušili ulazna vrata - reče Dambldor.
- Učtivost nalaže da damo kolegi čarobnjaku mogućnost da nam uskrati ulazak. U svakom slučaju,
najveći broj čarobnjačkih boravišta ima magijsku zaštšu od neželjenih irebacivača. Na Hogvortsu,
na primer...
- ...ne možeš se irebacivaši nivde unutar zgrade niti u dvorištu - brzo će Hari. - Rekla mi je
Hermiona Grendžer.
- I potpuno je u pravu. Sada ponovo levo.
Crkveni sat iza njih odzvoni ponoć. Hari se pitao sauno Dambldor nije smatrao neprijatnim da tako
kasno posećuje svog kolegu, ali pošto su već započeli razgovor, hteo je da mu postavi pitanja koja
su ga mnogo više tištala.
- Gospodine, video sam u Dnevnom iroroku da je Fadž najuren...
- Tačno - reče Dambldor, skrenuvši sada u strmu boč-nu ulicu. - Zamenio ga je, siguran sam da i to
znaš, Rufus Skrimdžer, koji je bio šef Sedišta Aurora.
- Je li... mislite li da je on dobar za to? - upita Ha-ri.
Hari Pošer u Polukrvni Princ
- Zanimljivo pitanje - reče Dambldor. - Svakako da je sposoban. Mnogo odlučnija i čvršća ličnost
od Kornelijusa.
- Da, ali mislio sam...
- Znam šta si mislio. Rufus je čovek akcije i, pošto se najveći deo života borio protiv mračnih
čarobnjaka, ne potcenjuje Lorda Voldemora.
Hari je čekao, ali Dambldor ne reče ništa o neslaganju sa Skrimdžerom o kome je Dnevni irorok
izvestio, a on nije imao hrabrosti da nastavlja tu priču, pa promeni temu.
- Ovaj... gospodine... video sam šta se desilo Madam Bouns.
- Da - reče Dambldor tiho. - Užasan gubitak. Bila je velika veštica. Ovamo, malo gore, mislim...
jao.
Pokazao mu je put iovređenom rukom.
- Profesore, šta se desilo s vašom...
- Nemam vremena da ti sad objašnjavam - reče Dam-bldor. - To je uzbudljiva priča i hoću da ti je
potanko ispričam.
On se nasmepš Hariju, koji shvati da mu ovaj ne daje korpu, i da i dalje ima dozvolu da postavlja
pitanja.
- Gospodine... dobio sam sovinom poštom letak Ministarstva magije o bezbednosnim merama koje
treba da preduzmemo protiv Smrtoždera...
- Da, i ja sam primio jedan - reče Dambldor i dalje se smešeći. - Da li ti je bio od koristi?
- Ne baš.
- I ja sam to pomislio. Nisi me pitao, na primer, koji džem najviše volim da proveriš da li sam zaista
profesor Dambldor, ili varalica.
- Nisam... - poče Hari, ne baš siguran da li ga profesor prekoreva ili ne.
- Za ubuduće, Hari, to je džem od malina... mada, naravno, da sam Smrtožder, svakako bih istražio
koje džemove volim pre nego što se pretvorim u moju malenkost.
- Ovaj... u redu- reče Hari. - Pa, u tom letku, pominje se nešto o Inferijusima. Ko su oni, zapravo? U
letku to nije baš podrobno objašnjeno.
- To su leševi - reče Dambldor mirno. - Mrtva tela koja su začarana da ispunjavaju naredbe mračnih
čarobnjaka. Inferijusi, međutim, dugo nisu viđeni, još otkako je Voldemor izgubio moć... naravno,
ubio je toliko ljudi da može nairaviti čitavu vojsku od njih. Ovo je to mesto, Hari, baš ovde...
Približavali su se urednoj kamenoj kućici s baštom. Hari je bio toliko zaokupljen pokušajima da
svari užasnu pomisao na Inferijuse da bi obratio previše pažnje na bilo šta drugo, ali kad su stigli
pred ulaznu kapiju, Dambldor zastade i Hari nalete na njega.
- 0, bože. 0, bože, o, bože.
Hari pogleda u pravcu uredno održavane ulazne staze i oseti kako ga izdaje hrabrost. Ulazna vrata
bila su odvaljena iz šarki.
Dambldor pogleda levo-desno duž ulice. Izgledala je sasvim pusta.
- Izvuci štapić i pođi za mnom, Hari - reče tiho. Otvori kapiju i brzo i tiho pređe baštensku stazu, s
Harijem za petama, onda gurnu ulazna vrata, vrlo lagano, držeći štapić u pripravnosti.
- Lumos.
Vrh Dambldorovog štapića zasija bacajući svetlost na usko predsoblje. Sleva, još jedna vrata od
sobe bila su otvorena. Visoko digavši svoj svetleći štapić, Dambldor stupi u dnevnu sobu, a Hari
odmah iza njega.
Pred očima im se ukaza prizor opšteg haos Veliki stojeći sat ležao je razbijen pod njihovim nogama,
sa smrskanim brojčanikom, klatno je ležalo malo dalje, kao bačen mač. S iste strane bio je i
prevrnuti klavir, čije su dirke bile rasute svuda po podu. U blizini, svetlucali su ostaci palog lustera.
Jastučići su bili probušeni, a iz poderotina im je ispadalo perje. Parčići slomljenog stakla i
porculana ležali su, kao sloj prašine, preko svega toga. Dambldor još više podiže štapić, tako da
svetlost pade na zidove, cce je preko tapeta bilo razmazano nešto tamnocrveno i lepljivo. Harijev tih
uzdah natera Dambldora da se osvrne.
- Nije lep prizor, zar ne - reče turobno. - Da, ovde se odigralo nešto užasno.
Dambldor se pažljivo pomeri do sredine sobe, ispitujući krš pod nogama. Hari ga je pratio, napola
prestravljen zbog onog što bi mogao da ugleda iza razbijenog klavira ili prevrnutog kauča. Ali, od
tela nije bilo ni traga.
- Možda je došlo do tuče i... onda su ga nekud odvukli, profesore? - nagađao je Hari, pokušavajući
da zamisli koliko bi teško ranjen neko morao da bude da bi ostavio sve te mrlje razmazane krvi po
zidovima.
- Ne - reče Dambldor tiho, zavirivši iza rasparane fotelje koja je bila oborena na bok.
-Mislite daje on...
- Još tu neše? Da.
I bez upozorenja, Dambldor kidisa, gurnuvši vrh štapića u sedište rasparane fotelje, koja vrisnu: -
Jao!
- Dobro veče, Horacije - reče Dambldor, ponovo se uspraviviši.
Hari zinu. Tamo vde je pre delića sekunde bila fotelja, sada je čučao neverovatno debeo, ćelav
starac, koji je masirao svoj trbuh i čkiljio u Dambldora iznerviranim i vodnjikavim pogledom.
- Nisi morao da me tako jako bocneš štapićem - nabusito reče ustajući. - To boli.
Svetlost iz štapića iskrila se po njegovoj sjajnoj ćeli, po istaknutim očima, po njegovim ogromnim
srebrnastim morževskim brkovima, i po savršeno uglačanim dugmićima na žaketu od kestenjastog
pliša, koji je nosio poviše svilene ljubičaste pidžame. Vrh glave jedva da mu je dosezao do
Dambldorove brade.
- Šta me je odalo? - zahropta on dok se teturao, i dalje trljajući trbuh. Delovao je prilično smireno za
čoveka koga su upravo otkrili da se pretvarao da je fotelja.
- Dragi moj Horacije - reče Dambldor očito se zabavljajući - da su ti Smrtožderi zaista bili u poseti,
iznad kuće bi se pojavio Mračni znak.
Čarobnjak se lupi debelom šakom po prostranom čelu.
- Mračni znak - promrmlja on. - Znao sam da treba nešto... pa, dobro. Ionako ne bih imao vremena.
Upravo sam izvodio završne radove na tapacirungu kad ste ušli u sobu.
I uzdahnu, tako snažno da mu brkovi zalepršaše.
- Da li bi želeo da ti pomognem oko pospremanja? -učtivo upita Dambldor.
- Da, moliću - reče on.
Stadoše jedan drugom leđima okrenuti, visoki mršavi čarobnjak i niski, okruglasti, i razmahaše se
štapićima izvodeći identičan zamah.
Nameštaj se vrati na prvobitno mesto. Ukrasi se ponovo oblikovaše u vazduhu. Perje se uvuče u
jastučiće. Iskidane knjige obnoviše se dok su sletale na pfLice. Uljane lampe odjedriše do malih
stočića i pošvo se upališe. Velika gomila razbijenih srebrnih ramova za slike prelete svetlucajući
preko sobe, i meko se spusti, neoštećena i u punom sjaju, na pisaći sto. Komadići, krhotine i
poderotine i rupe odjednom se zaceliše, a zidovi ponovo postadoše čisti.
- Kakva je to krv bila, baš me zanima? -. upita Dambldor nadglasavajući zvonjavu upravo
popravljenog stajaćeg sata.
- Po zidovima? Zmajevska - povika čarobnjak po im-nu Horacije, u trenutku kada se, sa
zaglušujućim škripanjem i zveketom, luster ponovo zašrafi na plafon.
Ču se još konačno ilank iz klavira, i nastupi tajac.
- Da, zmajevska - ponovi čarobnjak govorljivo. - Poslednja bočica koju imam, a cene su trenutno
vrlo visoke. Pa ipak, možda se može ponovo iskoristiti.
On se odgega do kristalne bočice koja je stajala na vrhu police za posuđe i podiže je prema
svetlosti, ispitujući gustu tečnost u njoj.
- Hm. Malo je prašnjava.
Ponovo vrati bočicu na mesto i uzdahnu. Tek tada mu se pogled zaustavi na Hariju.
- Oho - reče preletevši svojim ogromnim okruglastim očima Harijevo čelo i ožiljak u obliku munje.
-Oho!
- Ovo je - reče Dambldor primakavši se da bi ih upoznao - Hari Poter. Hari, ovo je moj stari prijatelj
i kolega, Horacije Pužorog.
Pužorog se okrenu ka Dambldoru s prepredenim izrazom lica.
- Dakle, mislio si da ćeš me tako ubediti, zar ne? Pa, Albuse, moj odgovor je ne.
On se probi pored Harija, odvrativši pogled kao neko ko pokušava da se odupre iskušenju.
- Pretpostavljam da možemo bar da popijemo pićence - upita Dambldor. - Za dobra stara vremena?
Pužorog je oklevao.
- U redu, jedno pićence - reče neprijatnim tonom.
Dambldor se nasmeši Hariju i pokaza mu da sedne u fotelju sličnu onoj u koju se Pužorog tu skoro
pretvorio, a koja je stajala baš preko puta iznova raspaljene vatre i jarke svetlosti uljane lampe. Hari
sede, s nejasnim utiskom da Dambldor, iz nekog razloga, želi da on, Hari, ostane što je moguće
vidljiviji. Pogotovo kad Pužorog, koji je bio zauzet oko servisa flaša i čaša, ponovo se okrenu
prema sobi, a pogled mu smesta pade na Harija.
- Uf, uf - reče, brzo odvraćajući pogled kao da se plaši da će ozlediti oči. - Evo - dodade piće
Dambldoru, gurnu poslužavnik Hariju, a onda utonu u jastučiće popravljenog kauča i u
nezadovoljno ćutanje. Hore su mu bile toliko kratke da nisu sezale do poda.
- Pa, kako se držiš, Horacije? - upita Dambldor.
- Nije baš dobro - odjednom reče Pužorog. - Slabost u grudima. Šištanje. I reuma. Ne mogu da se
krećem kao nekad. Što je očekivano. Starost. Zamor.
- Ipak si se dovoljno brzo kretao da nam prirediš ovakvu dobrodošlicu za tako kratko vreme - reče
Dam-bldor. - Nisi imao više od tri minuta nakon upozorenja?
Pužorog odgovori, polu srdito, polu ponosito: - Dva. Nisam čuo antiuljez kletvu, kupao sam se.
Ipak - dodade strogo, kao da ponovo uzmiče - činjenica je da sam ja običan starac, Albuse. Umoran
starac koji je zaslužio pravo na miran život i nekoliko udobnosti.
To svakako ima, pomisli Hari osvrnuvši se po sobi. Bila je pretrpana i u darmaru, pa ipak ne bi se
reklo da je neudobna. Bilo je tu mekih stolica i hoklica, pića i knjiga, kutija čokolade i
debeljuškastih jastučića. Da Hari nije znao ko ovde živi, pre bi pretpostavio da je to neka bogata,
stara dama-cepidlaka.
- Još nisi toliko star kao ja, Horacije - reče Dambldor.
- Pa, možda i ti treba da razmisliš o penziji - reče Pužorog tupo. Njegove blede oči, kao bobice
ogrozda, otkriše Dambldorovu povređenu ruku. - Vidim, refleksi ti nisu kao nekad.
- Sasvim si u pravu - reče Dambldor ozbiljno, protresavši rukav da bi otkrio vrhove tih sagorelih i
pocrnelih prstiju, od čijeg prizora Hariju prođoše srsi niz leđa. - Bez sumnje sam sporiji nego što
sam bio. Ali, s druge strane...
On slegnu ramenima i raširi šake, kao da govori da i starost ima svoje prednosti, a Hari na njegovoj
neozleđenoj ruci zapazi prsten koji nikad ranije nije video. Bio je ogroman, prilično nezgrapno
napravljen od nečeg što je izgledalo kao zlato, s velikim crnim kamenom koji se procepio po
sredini. Pužorogov pogled zadrža se na trenutak i na prstenu i Hari vide kako mu se prostrano čelo
smesta blago namršti.
- Nego, sve te predostrožnosti protiv uljeza, Horacije... je li to u čast Smrtoždera, ili zbog mene? -
upita Dambldor.
- Što bi Smrtožderima trebala sirota slomljena matora budala kao što sam ja? - upita Pužorog.
- Pretpostavljam da bi želeli da svoje nezanemarljive talente iskoristiš za iznuđivanje, mučenje i
ubistva - reče Dambldor. - Hoćeš da kažeš da još nisu došli da te regrutuju u svoje redove?
Pužorog na trenutak ljutito osmotri Dambldora, a onda promrmlja: - Nisam im pružio priliku.
Čitave godine se selim. Nikad ne ostajem na jednom mestu više od nedelju dana. Idem od jedne
normalske kuće do druge... vlasnici ove kuće su na odmoru na Kanarskim ostrvima. Vrlo je udobna.
Biće mi žao da je napustim. Sasvim je lako kad znaš kako to da izvedeš, jedna prosta zamrzavajuća
čin preko ovih smešnih alarma protiv provalnika, uređaja koje koriste umesto šunjoskopa, i pazi da
te komšije ne vide kako unosiš klavir.
- Genijalno - reče Dambldor. - Ali takav način življenja zvuči prilično zamorno za slomljenu matoru
budalu koja čezne za mirnim, povučenim životom. Ali, ukoliko se vratiš na Hogvorts...
- Ako pokušavaš da mi kažeš kako će mi život biti mirniji u toj ubitačnoj školi, džabe trošiš reči,
Albuse! Možda sam se krio, ali su i do mene doprle neke glasine posle odlaska Dolores Ambridž!
Ako ti danas tako postupaš s nastavnicima...
- Profesorka Ambridž se zamerila našem krdu kentaura - reče Dambldor. - Mislim da bi ti, Horacije,
postupio bolje nego da uletiš u šumu i krdo ljutitih kentaura nazoveš „prljavim polutanima".
- To je uradila, je li? - reče Pužorog. - Kreten od žene. Nikad mi se nije dopadala.
Hari se zakikota, a Dambldor i Pužorog se okrenuše ka njemu.
- Izvinite - brzo reče Hari. - Samo... ni meni ce mije dopadala.
Dambldor prilično naglo ustade.
- Odlazite? - smesta upita Pužorog pun nade.
- Ne, samo sam se pitao da li smem da se poslužim tvojim toaletom - reče Dambldor.
- 0 - reče Pužorog očigledno razočaran. - Druga sleva u predsoblju.
Dambldor pređe preko sobe. Kada je zatvorio vrata za sobom, nastade tajac. Posle nekoliko
trenutaka Pužorog ustade, ali kao da nije znao šta će sa sobom. Krišom pogleda u Harija, a onda ode
do vatre i okrenu se leđima ka njoj, grejući svoju široku zadnjicu.
- Nemoj misliti da ne znam zašto te je doveo - reče on naglo.
Hari ga samo pogleda. Pužorogove vodnjikave oči skliznuše preko Harijevog ožiljka, ovog puta
obuhvativši čitavo njegovo lice.
- Veoma ličiš na svog oca. Da, tako kažu - odgovori Hari.
Osim očiju. Imaš... ,
Majčine oči, aha. - Hari je to toliko često slušao da mu je već dosadilo.
- Uh, uh. Pa, dobro. Ne biste smeli da imate miljenike kad ste nastavnik, dakako, ali ona je bila
jedna od mojih. Tvoja majka - dodade Pužorog odgovarajući na Harijev upitni pogled. - Lili Evans.
Jedna od najbriljantnijih kojima sam ikad predavao. Živahna, znaš. Šarmantna devojčica. Stalno
sam joj govorio da je trebalo da bude u mojoj kući. I obično bih od nje dobio vrlo drske odgovore.
- Koja je bila vaša kuća?
- Bio sam glavešina Sliterina - reče Pužorog. - Čuj - nastavi brzo videvši izraz na Harijevom licu i
zapretivši mu svojim dežmekastim prstom - nemoj mi to uzimati za zlo! Ti mora da si Grifindorac,
kao i ona, pretpostavljam? Da, tako to obično biva u porodici. Mada ne uvek. Jesi li ikad čuo za
Sirijusa Bleka? Mora da jesi... bilo je u iovinama poslednjih nekoliko godina... umro je pre nekoliko
nedelja...
Harija kao da je neka nevidljiva ruka čvrsto stegla za stomak.
- Pa, u svakom slučaju, bio je veliki drugar tvog oca u školi. Cela porodica Blekovih bila je u mojoj
kući, ali Sirijus je završio u Grifindoru! Šteta... bio je talentovan dečak. Dobio sam njegovog brata
Regulusa kada je stigao, ali bih voleo da su obojica bili zajedno.
Zvučao je kao neki oduševljeni kolekcionar koji je izgubio na aukciji. Očigledno zadubljen u
sećanja, zurio je u zid ispred sebe, lenjo se okrećući u mestu kako bi bio siguran da ga vatra
propisno greje otpozadi.
- Tvoja majka je bila Normalskog porekla, dabome. Nisam verovao kad sam to otkrio. Mislio sam
da je Čistokrvna, toliko je bila dobra.
- Moja najbolja drugarica je Normalskog porekla - reče Hari - i najbolja je u našoj generaciji.
- Baš je čudno kako se i to ponekad desi, zar ne? - re-e Pužorog.
- Ne baš - reče Hari hladno. Pužorog ga iznenađeno pogleda.
- Nemoj da misliš da imam predrasude! - reče. - Ne, ne i ne! Zar ti nisam upravo rekao da je tvoja
majka bila jedna od mojih najdražih učenica? A bio je tu i Dirk Kresvel, koji je bio godinu dana
mlađi od nje - sada je šef Kancelarije za odnose sa goblinima, naravno... još jedan Normalskog
porekla, vrlo nadaren učenik, koji mi pruža korisne informacije iznutra, o tome šta se zbiva u
Gringošsu!
On poskoči gore-dole, smešeći se samozadovoljno i pokaza rukom ka svetlećim ramovima
fotografija na komodi, u kojima su bili majušni pokretni ljudi.
- Sve su to moji bivši učenici, svi su mi se potpisali. Zapazićeš Barnabasa Kafija, urednika Dnevnog
iroroka, uvek ga je interesovalo da čuje moj komentar dnevnih vesti. I Ambrozije Flum, iz Mednog
vojvode... Dobijam korpu punu đakonija za svaki rođendan, samo zato što sam ga upoznao sa
Ciceronom Harkisom, koji mu je ponudio prvi posao! A na kraju... videćeš i nju ako malo izviješ
vrat... to je Gvenog Džouns, koja je kapiten Svetoglavskih harpija... ljudi mi se uvek dive kad čuju
da sam s Harpijama na „ti", i da dobijam besplatne karte kad god poželim!
Pomisao na to silno ga razgali.
- I svi ti ljudi znaju gde da Vas nađu, še da Vam sve te stvari pošalju? - upita Hari, koji nije mogao
da se ne začudi što Smrtožderi još nisu ušli u trag Pužorogu kad su korpe slatkiša, karata za kvidič i
posetioci koji žude za njegovim savetom i mišljenjem uspevali da stignu do njega.
Osmeh s Pužorogovog lica skliznu isto onako brzo kao krv sa njegovih zidova.
- Naravno da ne - reče pogledavši u Harija. - Godinu dana nisam u vezi ni sa kim.
Hari je imao utisak da su te reči prenerazile i samog Pužoroga. Na trenutak je delovao posve
uznemireno. Zatim slegnu ramenima.
- Pa ipak... obazriv čarobnjak se pritaji i pogne glavu u takvim vremenima. Lako je Dambldoru da
priča, ali preuzimanje dužnosti na Hogvortsu baš sada bilo bi ravno javnom priznanju da sam odan
Redu feniksa! I mada sam siguran da su to osobe vredne divljenja, hrabre i tako to, lično mi se ne
dopada njihova stopa smrtnosti...
- Ne morate se pridružiti Redu feniksa da biste predavali na Hogvortsu - reče Hari, koji nije mogao
da izbegne prizvuk poruge u svom glasu. Bilo mu je teško da ima razumevanja za Pužorogovu
zaštićenu životnu poziciju čim bi pomislio na Sirijusa, koji je čučao u pećini i jeo pacove da bi
preživeo. - Većina nastavnika nije u njemu i niko od njih nije ubijen... pa, dobro, ukoliko ne računate
Kvirela, a on je dobio šta je zaslužio budući da je radio za Voldemora.
Hari je bio siguran da je Pužorog jedan od onih čarobnjaka koji ne mogu da čuju da se
Voldemorovo ime glasno izgovara i nije bio razočaran: Pužorog zadrhta i ciknu u znak protesta, ali
Hari ne obrati pažnju na to.
- Mislim da je nastavničko osoblje bezbednije od većine ljudi dok god je Dambldor direktor. On je
jedini koga se Voldemor ikad bojao, zar ne? - nastavi Hari.
Trenutak-dva Pužorog je zurio u prazno, kao da razmišlja o Harijevim rečima.
- Da, da, istina je da nikad nije tražio kavgu s Dambldorom - promrmlja preko volje. - A valjda
bismo mogli složiti da, pošto se nisam pridružio Smrtožderima, Onaj-koji-se-ne-sme-imenovati
teško da me ubraja u prijatelje... U kom slučaju bih možda bio malo bezbedniji ako sam bliže
Albusu... Ne mogu da se pretvaram da me smrt Amelije Bouns nije potresla... Ako ona, pored svih
svojih veza u Ministarstvu i zaštite...
Dambldor ponovo uđe u sobu, a Pužorog poskoči kao da je zaboravio da je ovaj u kući.
- 0, tu si, Albuse - reče. - Dugo si se zadržao. Pokvaren stomak?
- Ne, samo sam čitao normalske magazine - reče Dam-bldor. - Obožavam mustre za pletenje. Pa,
Hari, dovoljno smo zloupotrebljavali Horacijevo gostoprimstvo. Mislim da je vreme da pođemo.
Jedva dočekavši da ga posluša, Hari skoči i ustade. Činilo se kao da je Pužorog zatečen.
- Odlazite?
- Da, zaista. Mislim da umem da prepoznam izgubljen slučaj.
- Izgubljen...?
Pužorog je izgledao iznervirano. Kršio je svoje debele prste i vrpoljio se posmatrajući Dambldora
kako prikopčava svoj putni ogrtač dok je Hari zatvarao rajsferšlus na jakni,
- Pa, žao mi je što ne želiš taj posao, Horacije -reče Dambldor podigavši neozleđenu ruku da mu
uputi oproštajni pozdrav. - Hogvortsu bi bilo drago da te ponovo vidi. Uprkos našim pojačanim
merama obezbeđenja, bićeš uvek dobrodošao, ukoliko poželiš da nas posetiš.
- Da... pa... baš lepo od vas... kao što rekoh...
- Onda, zbogom.
- Ćao - reče Hari.
Bili su već na ulaznim vratima kad začuše uzvik iza svojih leđa.
- U redu, u redu, prihvatam!
Dambldor se okrenu i vide Pužoroga kako sav zadihan stoji u dovratku dnevne sobe.
- Odričeš se penzije?
- Da, da - reče Pužorog nestrpljivo. - Mora da sam lud, ali da.
- Divno - reče Dambldor sijajući od zadovoljstva. -Pa, Horacije, vidimo se prvog septembra.
- Da, sigurno ćeš me videti - zahropta Pužorog. Dok su išli baštenskom stazom, za njima se orio
Pužorogov glas:
- Tražiću ti povišicu, Dambldore!
Dambldor se zakikota. Baštenska kapija se zalupi za njima i oni se ponovo zaputiše niz brdo kroz
mračnu i uskovitlanu izmaglicu.
- Dobro si to izveo, Hari - reče Dambldor.
- Nisam ništa uradio - reče Hari iznenađeno.
- Jesi i te kako. Pokazao si mu koliko će biti na dobitku ako se vrati na Hogvorts. Da li ti se dopao?
- Ovaj...
Hari nije bio siguran da li mu se Pužorog sviđa, ili ne. Činilo mu se da je na izvestan način prijazna
osoba, ali mu je takođe delovao tašt i, ma kako tvrdio suprotno, bio je isuviše iznenađen što jedna
devojčica Normalskog porekla može da bude tako dobra veštica.
- Horacije - reče Dambldor predupredivši Harija da kaže bilo šta od onog što je mislio - voli svoj
komfor. Takođe voli društvo slavnih, uspešnih i moćnih. Uživa u osećaju da ima uticaj na te ljude.
Nikad nije želeo da se sam domogne trona. Više voli da je na zadnjem sedištu ima više prostora da
se baškari, znaš već. Umeo je da probere miljenike na Hogvortsu, ponekad na osnovu njihove
ambicije, ili pameti, ponekad zbog šarma ili talenta, i imao je nepogrešivu sposobnost da izabere
one koji će postati veoma uvaženi u svojim različitim delatnostima. Na taj način, Horacije je stvorio
klub svojih miljenika, sa sobom u središtu, upoznajući ih, stvarajući korisne kontakte između svojih
članova i uvek bi ubirao neku korist za uzvrat, bilo da je to besplatna kutija njegovog omiljenog
ušećerenog ananasa ili prilika da preporuči sledećeg juniorskog člana Kancelarije za odnose sa
goblinima.
Hari odmah prizva u mislima živu sliku velikog, naduvenog pauka koji plete mrežu oko sebe,
povlačeći tu i tamo niti mreže kako bi sebi približio ogromne, sočne muve.
- Sve ovo ti govorim - nastavi Dambldor - ne da bih te okrenuo protiv Horacija - ili, kako ga odsad
moramo zvati, profesora Pužoroga - već da bi bio na oprezu. On će, bez sumnje, pokušati da te
pridobije, Hari. Ti bi bio krunski dragulj njegove zbirke: Dečak Koji Je Preživeo... ili kako te ovih
dana zovu, Izabrani.
Na te reči, Hari oseti kako ga obuzima izvesna jeza koja nije imala veze s hladnom izmaglicom koja
ih je okruživala. Setio se reči koje je čuo pre nekoliko nedelja, reči koje su za njega imale užasno i
naročito značenje:
Dok jedan ne umre, drugi neće moći da živi...
Dambldor se zaustavio, u istoj ravni sa crkvom pored koje su ranije prošli.
- Ovo je zgodno mesto, Hari. Molim te, uhvati se za moju ruku.
Ovaj put znajući šta ga čeka, Hari se spremi za irebacivanje, mada mu je to i dalje bilo neprijatno.
Kada je pritisak nestao i ponovo došao do daha, stajao je na seoskom putu pored Dambldora i
gledao pred sobom u povijenu siluetu druge najomiljenije zgrade na svetu: Jazbine. Uprkos
osećanju jeze koje ga je upravo proželo, nije mogao a da se ne oraspoloži pred tim prizorom. Ron je
unutra... a takođe i gospođa Vesli, koja kuva bolje od ikoga koga zna...
- Ako nemaš ništa protiv, Hari - reče Dambldor kad su prošli kroz kapiju - voleo bih da
porazgovaram s tobom nakratko pre nego što se rastanemo. Nasamo. Možda ovde?
Dambldor pokaza na trošni kameni poljski klozet u kome su Veslijevi držali metle. Malo začuđen,
Hari pođe za Dambldorom kroza škripava vratanca u prostor malo manji od prosečne ostave.
Dambldor osvetli vršak svog štapića, tako da je svetlucao kao baklja, i nasmeši se Hariju.
- Nadam se da ćeš mi oprostiti što to spominjem, Hari, ali zadovoljan sam i pomalo ponosan kako
se dobro nosiš sa svim što se desilo u Ministarstvu magije. Dopusti mi da ti kažem da mislim kako
bi se i Sirijus ponosio tobom.
Hari proguta knedlu. Glas ga izdade. Mislio je da neće moći da podnese da razgovara o Sirijusu.
Dovoljno mu je bilo bolno dok je slušao kako teča Vernon kaže „Njegov kum je mrtav?", a još gore
da sluša kako Pužorog olako pominje Sirijusovo ime.
- Surovo je - reče Dambldor mekim glasom - što ste ti i Sirijus tako malo vremena proveli zajedno.
Tako brutalan kraj nečega što je trebalo da bude dugo i srećno prijateljstvo.
Hari klimnu glavom, odlučno uperivši pogled na pauka koji se sada peo po Dambldorovom šeširu.
Video je da ga Dambldor razume, da možda i sumnja da je sve do njegovog pisma Hari proveo
gotovo sve vreme kod Darslijevih ležeći na krevetu, odbijajući obroke i zureći u zamagljen prozor,
pun hladne praznine koju je obično povezivao sa dementorima.
- Teško mi je da shvatim - reče najzad Hari spuštenim glasom - da mi on više nikad neće pisati.
Oči iznenada počeše da ga peku i on zatrepta. Osećao se glupo što je to priznao, ali sama činjenica
da je imao nekog izvan Hogvortsa ko je brinuo šta ce s njim dešava, gotovo kao roditelj, bila je
nešto najbolje što mu se desilo otkad je otkrio da ima kuma... a sada mu sove poštari više nikad
neće doneti tu vrstu utehe...
- Sirijus ti je predstavljao sve ono što nikad ranije nisi spoznao - reče Dambldor nežno. - Prirodno,
takav gubitak je poražavajuć...
- Ali, dok sam bio kod Darslijevih - prekide ga Hari, dok mu je glas postajao čvršći - shvatio sam da
ne mogu zauvek da se zatvorim u sebe... niti da skroz puknem. Sirijus to ne bi želeo, zar ne?
Uostalom, život je isuviše kratak... pogledajte samo Madam Bouns, vidite Emelinu Vens... ja mogu
biti sledeći, zar ne? Ali ako je tako - reče on nemilosrdnim tonom, gledajući pravo u Dambldorove
plave oči, koje su sijale pri svetlosti štapića - moram da budem siguran da ću sa sobom povesti što
više Smrtoždera, pa i Voldemora, ukoliko uspem to da izvedem.
- Govoriš kao pravi sin svojih oca i majke, i kao pravo Sirijusovo kumče! - reče Dambldor, s
odobravanjem potapšavši Harija po leđima. - Skidam ti kapu... odnosno, skinuo bih ti je da se ne
bojim da ću te zasuti paucima.
- A sada, Hari, s tim u vezi... pretpostavljam da si čitao Dnevndž irorok poslednje dve nedelje?
- Da - reče Hari, a srce mu brže zalupa.
- Onda si video da su u novine procurile razne vesti, odnosno preplavile ih, u vezi s tvojom
pustolovinom u Dvorani proročanstava?
- Da - ponovi Hari. - I sada svi znaju da sam ja onaj...
- Ne, ne znaju - prekide ga Dambldor. - Samo dvoje ljudi na celom svetu zna čitav sadržaj
proročanstva napravljenog za tebe i Lorda Voldemora, i obojica stoje u ovoj smrdljivoj šupi za
metle, punoj paukova. Istina je, međutim, da su mnogi pogodili, ispravno, da je Voldemor poslao
one Smrtoždere da ukradu to proročanstvo, i da se to proročanstvo odnosi na tebe.
- Mislim da ne grešim kad tvrdim da nikom nisi rekao da znaš o čemu govori ono proročanstvo?
- Ne - reče Hari.
- Mudra odluka, sve u svemu - reče Dambldor. - Mada mislim da možeš da daš sebi oduška u korist
svojih prijatelja, gospodina Ronalda Veslija i gospođice Hermione Grendžer. Da - nastavi on kad ga
Hari zapanjeno pogleda - mislim da treba da znaju. Činiš im medveđu uslugu ne poveravajući im
nešto tako važno.
- Nisam hteo...
- ...da brinu, niti da ih zaplašiš? - reče Dambldor odmeravajući Harija preko svojih polumesečastih
naočari. - Ili, možda nisi hteo da im priznaš kako si i sam zabrinut i uplašen? Potrebni su ti
prijatelji, Hari. Kao što si i sam tačno rekao, Sirijus ne bi želeo da se potpuno zatvoriš u sebe.
Hari ne reče ništa, ali Dambldor izgleda nije ni očekivao odgovor. On nastavi: - Što se tiče druge,
donekle srodne stavke. moja je želja da ove godine pohađaš privatne časove kod mene.
- Privatne... Kod Vas? - reče Hari, iznenađeno prekinuvši svoje ćutanje.
- Da. Mislim da je vreme da uzmem većeg udela u tvom obrazovanju.
- Čemu ćete me podučavati, gospodine?
- Oh, malo ovo, malo ono - odgovori Dambldor nehajno.
Hari je čekao, pun nade, da sazna nešto više, ali Dambldor nije dalje objašnjavao, pa ga on upita
nešto drugo što ga je pomalo mučilo.
- Ako ćete mi vi držati časove, neću morati da idem na časove oklumencije kod Snejpa, zar ne?
- Profesora Snejpa, Hari... ne, nećeš morati.
- Dobro je - reče Hari s olakšanjem. - Zato što su bili...
On zastade, pazeći da ne kaže šta stvarno misli o tome.
- Mislim da bi reč „fijasko" bila baš odgovarajuća - reče Dambldor klimajući glavom.
Hari se nasmeja.
- Pa, to znači da odsad neću mnogo viđati profesora Snejpa - reče on - zato što mi neće dati da
nastavim sa napicima ukoliko ne dobijem „natprosečno" na mom OČN-u... što znam da ne mogu da
dobijem.
- Ne računaj ocene dok ih sove ne donesu - reče Dambldor sumorno. - Što bi, kad bolje razmislim,
trebalo da bude malo kasnije danas. A sad, još dve stvari, Hari, pre nego što se rastanemo.
- Prvo, odsad pa nadalje, želim da nosiš nevidljivi ogrtač sve vreme uza sebe odsad pa nadalje. Čak
i po Hogvortsu. Za svaki slučaj, shvataš li?
Hari klimnu glavom.
- I poslednje, dok si ovde, Jazbina će biti zaštićena najvećim mogućim merama obezbeđenja koje
Ministarstvo magije može da pruži... Te mere su prouzrokovale izvesne nelagodnosti Arturu i
Moli... sva njihova pošta pregleda se u Ministarstvu pre nego što se prosledi. Njima to ni najmanje
ne smeta, jer im je jedina briga tvoja bezbednost. Ipak, loše bi im se odužio ako bi se izlagao riziku
dok boraviš kod njih.
- Shvatam - reče Hari brzo.
- Vrlo dobro, onda - reče Dambldor, širom otvorivši vrata šupe za metle i iskoračivši u dvorište. -
Vidim svetlost u kuhinji. Hajde da Moli već jednom pružimo šansu da kuka kako si isuviše mršav.

6Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:49 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
5. Preterana Flegma
Hari i Dambldor priđoše zadnjim vratima Jazbine, koja su bila okružena poznatom gomilom
razbacanih starih čizama velingtonki i zarđalih kotlova. Hari je čuo meko kljuckanje pospanih pilića
koje je dopiralo iz udaljenog kokošarnika. Dambldor triput zakuca na vrata i Hari spazi iznenadno
kretanje iza kuhinjskog prozora.
- Ko je tamo? - upita nervozan glas koji on prepozna kao glas gospođe Vesli. - Predstavite se!
- Ja sam, Dambldor, dovodim Harija.
Vrata se smesta otvoriše. Na njima je stajala gospođa Vesli, niska, okruglasta, odevena u staru
zelenu kućnu haljinu.
- Hari, dušo! Bože, Albuse, preplašio si me, rekao si da te ne očekujemo pre jutra!
- Imali smo sreće - reče Dambldor gurajući Harija preko praga. - Ispostavilo se da je Pužoroga
mnogo lakše ubediti nego što sam očekivao. Harijevom zaslugom, naravno. Ah, zdravo, Nimfadora!
Hari se osvrnu naokolo i vide da gospođa Vesli nije sama, uprkos poznim satima. Mlada veštica
bledog, srcolikog lica i mišjesmeđe kose sedela je za stolom, držeći ogromnu šolju u rukama.
- Zdravo, profesore - reče ona. - Š”a ima, Hari?
- Zdravo, Tonks.
Hari pomisli kako ona izgleda baš izmučeno, čak bolesno, a u njenom osmehu beše nečeg usiljenog.
U svakom slučaju, njen izgled bio je manje šarolik nego inače, bez uobičajene nijanse žvakaružičaste
kose.
- Bolje da krenem - reče ona brzo, ustavši i ogrnuvši kabanicu preko ramena. - Hvala na čaju i
ramenu za plakanje, Moli.
- Molim te, nemoj zbog mene da ideš - reče Dambldor ljubazno. - Ne mogu da ostanem. Moram da
raspravim važne stvari sa Rufusom Skrimdžerom.
- Ne, ne, moram da pođem - reče Tonks izbegavajući Dambldorov pogled. - “Ku noć...
- Dušo, što ne dođeš na ručak kod nas preko vikenda, Remus i Ludooki drlaze...
- Ne, zaista, Moli... hvala u svakom slučaju... laku noć svima.
Tonks projuri pored Dambldora i Harija u dvorište, i na samo nekoliko koraka iza dovratka, okrenu
se u mestu i iščeze u vazduhu. Hari primeti da je gospođa Vesli potištena.
- Pa, vidimo se na Hogvortsu, Hari - reče Dambldor. - Vodi računa o sebi, Moli, uvek sam ti na
usluzi.
On se nakloni gospođi Vesli i pođe za Tonks, iščezavši tačno na istom mestu. Gospođa Vesli
zatvori vrata koja su gledala na prazno dvorište, a onda uhvati Harija obema rukama za ramena i
odgura ga do pune svetlosti lampe na stolu ne bi li bolje proučila njegov izgled.
- Isti si kao Ron - uzdahnu ona odmeravajući ga od gaave do pete. - Obojica izgledate kao da su na
vas bacili rastežuće kletve. Kunem se da je Ron porastao dvanaest centimetara otkad sam mu
poslednji put kupila odore. Jesi li gladan, Hari?
- Da, jesam - reče Hari iznenada shvativši koliko je gladan.
- Sedi, dušo. Sad ću nešto da ti smućkam.
Kad je Hari ceo, kosmata rićkasta mačka zgnječenog lica skoči mu na kolena i ugnezdi se tu,
predući.
- Dakle, i Hermiona je ovde? - upita on, veselo, češkajući Krukšenks iza uva.
- 0, da, stigla je prekjuče - reče gospođa Vesli kuckajući po ogromnom gvozdenom loncu svojim
štapićem: on poskoči na šporet, s glasnim zveketom, i odmah poče da vri. - Svi su u krevetu,
naravno, očekivali smo te tek kroz nekoliko sati. Evo, izvoli...
Ona ponovo lupnu lonac i on ge diže uvis, polete ka Hariju i nagnu se. Gospođa Vesli podmetnu
činiju ispod njega taman na vreme da njome zahvati potok.guste supe od luka, koja se pušila.
-Hleba,.dušo?
- Hvala, gospođo Vesli.
Ona mahnu štapićem preko ramena. Vekna hleba i nož graciozno dojedriše na sto. Dok se vekna
sama sekla, a lonac sa supom ponovo spustio na šporet, gospođa Vesli sede preko puta njega.
- Dakle, ubedio si Horacija Pužoroga da preuzme posao?
Hari klimnu glavom, ne mogavši da govori jer su mu usta bila puna vrele supe.
- Predavao je Arturu i meni - reče gospođa Vesli mudro klimajući glavom. - Naravno, ume da bude
šarmantan kad hoće, ali Artur ga nikad nije mnogo voleo. Ministarstvo je puno Pužorogovih starih
miljenika, uvek je jedza čekao da nekog pogura, ali nikad nije imao mnogo vremena za Artura, nije
mu se činilo da će dovoljno visoko da poleti. Pa, to ti govori da čak i Pužorog pravi greške. Ne
znam da li ti je Ron uopšte pisao o tome u svojim pismima... to se tek skoro dogodilo... ali Artur je
unapređen!
Bilo je savršeno jasno da je gospođa Vesli izgarala od želje da to izgovori. Hari proguta velik gutljaj
vrele supe i učini mu se da mu po grlu iskaču plikovi.
- To je sjajno! - promumla punim ustima.
- Baš lepo od tebe - nasmeši se gospođa Vesli, možda shvativši njegove suzne oči kao emocije
izazvane tim vestima. - Da, Rufus Skrimdžer je osnovao nekoliko novih kancelarija kao odgovor na
sadašnju situaciju, a Artur rukovodi Kancelarijom za otkrivanje i zaplenu lažnih odbrambenih čini i
zaštitnih predmeta. To je veliki posao, ima deset ljudi koji mu sada podnose izveštaje!
- Šta zapravo...?
- Pa, vidiš, u svoj toj panici zbog Onog-koji-se-ne-sme-imenovati, na sve strane niču čudne stvari
na prodaju, koje navodno treba da štite od Znaš-već-koga i od Smrtoždera. Možeš da zamisliš kakve
su to stvari takozvani zaštitni napici, koji su zapravo tek obični sosovi, sa malo gnoja od buboničkih
cevki, ili uputstva za odbrambene kletve, od kojih, zapravo, uši otpadaju... pa, u većini slučajeva
počinioci krivičnih dela su ljudi kao Mandangus Flečer, koji u životu nisu radili neki pošten posao i
koji koriste to što su svi zaplašeni, ali tu i tamo naiđu i na nešto zaista opako. Pre neki dan Artur je
zaplenio kutiju šunjoskopa na koje su, izvesno je, Smrtožderi bacili kletve. Dakle, kao što vidiš, to
je vrlo važan posao, i stalno mu govorim da je smešno što mu nedostaje pređašnje zamajavanje
automobilskim svećicama i tosterima i ostalim normalskim besmislicama. - Gospođa Vesli završi
govoranciju ozbiljnim pogledom, kao da je Hari taj koji sugeriše da je prirodno što nekom
nedostaju automobilske svećice.
- Da li je gospodin Vesli još na poslu? - upita Hari.
- Naravno da jeste. U stvari, već malo kasni... rekao je da će se vratiti oko ponoći...
Ona se okrenu da pogleda u veliki sat koji je bio čudno nataknut povrh gomile čaršava u korpi za
veš na drugom kraju stola. Hari ga odmah prepozna: imao je devet kazaljki, a na svakoj je bilo
ispisano ime jednog od članova porodice, i obično je visio na zidu dnevne sobe Veslijevih, mada je
njegov sadašnji položaj ukazivao na to da je gospođa Vesli počela da ga nosi sa sobom po kući.
Svaka od njegovih devet kazaljki pokazivala je sada na smršnu oiasnosš.
- Tako je već izvesno vreme - reče gospođa Vesli neubedljivo olakim tonom - još otkad je Znašveć-
ko ponovo izašao na čistinu. Pretpostavljam da je sada svako u smrtnoj opasnosti... Ne verujem
da je to slučaj samo s našom porodicom... ali ne znam nikog drugog ko ima ovakav sat, pa ne mogu
da proverim. Oh!
Sa iznenadnim usklikom, ona pokaza na sat. Kazaljka gospodina Veslija pomerila se na iušovanje.
- Dolazi!
I zaista, trenutak kasnije začu se kucanje na vratima sa zadnje strane. Gospođa Vesli skoči i pojuri
ka njima. Spustivši ruku na kvaku, lica naslonjenog na drvo, ona meko pozva: - Arture, da li si to ti?
- Da - začu se iznureni glas gospodina Veslija. - Ali, rekao bih ti isto i da sam Smrtožder, dušo.
Postavi mi pitanje!
- 0, zaista...
- Moli!
- U redu, u redu... koja je tvoja najveća želja?
- Da otkrijem kako avioni ostaju u vazduhu.
Gospođa Vesli klimnu glavom i okrenu kvaku, ali gospodin Vesli ju je snažno držao s druge strane,
zbog čega vrata ostadoše čvrsto zatvorena.
- Moli! I ja moram tebi najpre da postavim pitanje!
- Arture, stvarno, ovo je smešno...
- Kako voliš da te zovem kad smo nas dvoje sami? Čak i pri prigušenoj svetlosti lampe Hari je
video da je gospođa Vesli pocrvenela. I njemu odjednom postade toplo oko ušiju i vrata, i stade
nestrpljivo da guta supu, lupajući kašikom o činiju što je jače mogao.
- Molica-drndalica - prošaputa prestravljena gospođa Vesli u procep između vrata i dovratka.
- Tačno - reče gospodin Vesli. - Sad možeš da me pustiš da uđem.
Gospođa Vesli otvori vrata i na njima se ukaza njen muž, mršav, proćelav, riđokos čarobnjak sa
rožnatim naočarima, u dugačkom, prašnjavom putnom ogrtaču.
- I dalje ne vidim zašto moramo da prolazimo kroz to svaki put kad se vraćaš kući - reče gospođa
Vesli, i dalje rumena u licu, dok je pomagala mužu da skine ogrtač. - Mislim, Smrtožderi bi mogli
da te prisile da im odaš odgovore na ta pitanja pre nego što se pretvore u tebe!
- Znam, dušo, ali to je zvanična procedura Ministarstva a ja moram da pružim primer. Nešto lepo
miriše... supa s lukom?
Gospodin Vesli se željno okrenu prema stolu.
- Hari! Nismo te očekivali pre jutra!
Rukovaše se, i gospodin Vesli se sruči u stolicu pored Harija, dok je gospođa Vesli i njemu
servirala činiju supe.
- Hvala, Moli. Baš sam imao gadnu noć. Neki idiot je počeo da prodaje metamorfne medalje. Samo
ih okačiš oko vrata i možeš po volji da promeniš izgled. Sto hiljada maski, sve za deset galeona!
- A šta se stvarno dešava kad ih staviš na sebe?
- Uglavnom samo dobiješ neprijatnu narandžastu boju, ali su nekolicini ljudi iznikle bradavice u
obliku pipaka po čitavom telu. Kao da Sent Mungo nema dovoljno posla i bez toga!
- Zvuči kao nešto što bi Fredu i Džordžu bilo smešno - reče gospođa Vesli oklevajući. - Jesi li
siguran...?
- Naravno! - reče gospodin Vesli. - Naši dečaci, ipak, ne bi ništa slično uradili, sad kad je ljudima
očajnički potrebna zaštita!
- Dakle, zbog toga si zakasnio, zbog metamorfnih medalja?
- Ne, nego smo čuli za opasne povratne kletve u restoranu „Elifant i Kesl", ali ih je Odred za
sprovođenje magijskih zakona ubrzo obuzdao, pre nego što smo sti-gli...
Hari stavi ruku preko usta da zaustavi zevanje.
- U krevet - reče smesta gospođa Vesli, koju nije bilo moguće zavarati. - Spremila sam ti Fredovu i
Džordžovu sobu, u njoj ćeš biti dok si ovde.
- Zašto, še su oni?
- 0, oni su u Dijagon-aleji, spavaju u malom stanu iznad svoje prodavnice šala, pošto su veoma
zauzeti - reče gospođa Vesli. - Moram da prkznam, nisam to u početku odobravala, ali izgleda da
imaju dara za posao! Hajde, dušo, kovčeg ti je već gore u sobi.
- “Ku noć, gospodine Vesli - reče Hari odgurnuvši stolicu unazad. Krukšenks lagano iskoči iz
njegovog krila i iskrade se iz sobe:
- Lak” noć, Hari - reče gospodin Vesli.
Dok su izlazili iz kuhinje, Hari vide kako gospođa Vesli ponovo baca pogled na sat u korpi za veš.
Sve kazaljke su, ponovo, pokazivale na smršnu oiasnosš.
Fredova i Džordžova soba bila je na drugom spratu. Gospođa Vesli uperi štapić u lampu na natkasni
i ona se odmah upali, kupajući sobu prijatnim zlatastim sjajem. Mada je na radnom stolu pored
prozorčeta bila velika vaza cveća, njegov miris nije mogao da prekrije ustajali vonj nečeg za šta se
Hariju činilo da je barut. Znatan deo prostora na podu zauzimao je priličan broj neoznačenih,
zapečaćenih kartonskih kutija, među kojima je stajao Harijev školski kovčeg. Izgledalo je da soba
služi kao privremeno skladište.
Sa svoje pritke navrh velikog ormana, Hedviga veselo huknu Hariju, a onda izlete kroz prozor. Hari
je znao da je čekala da ga vidi pre nego što pođe u lov. Hari požele gospođi Vesli laku noć, navuče
pidžamu i uvuče se u jedan od kreveta. Oseti nešto tvrdo unutar jastučnice. Poče da pipa po mraku,
izvuče iz nje ljubičasto-narandžastu karamelu i odmah prepozna da je to bljuvačka bombona.
Nasmešivši se u sebi, okrenu se na drugu stranu i istog trenutka zaspa.
Nekoliko sekundi kasnije, ili se bar tako Hariju činilo, probudi ga nešto što je zvučalo kao topovska
paljba dok se vrata uz tresak otvoriše. Naglo se uspravljajući u krevetu, začu hrapav zvuk razgrtanja
zavesa. Zaslepljujuća sunčeva svetlrst udari mu pravo u oči. Štiteći ih rukom, drugom je
beznadežno pipkao tražeći naočare.
- Šasedešva?
- Nismo znali da si već stigao! - reče neko glasno i uzbuđeno i oštro ga pljesnu po ruci.
- Rone, nemoj da ga udaraš - prekorno reče devojački glas.
Harijeva ruka pronađe naočari i on ih navuče, mada je svetlost bila toliko jarka da je ionako jedva
mogao da gleda. Za trenutak, pred njim zatreperi dugačka senka koja se nejasno nazirala. On
žmirnu i pred očima mu iskrsnu Ron Vesli cereći se.
- Sve u redu?
- Nikad bolje - reče Hari češkajući se po glavi i ponovo se sroza na jastuke. - A ti?
- Nije loše - reče Ron privlačeći kartonsku kutiju da sedne na nju. - Kad si stigao? Mama nam je tek
sada rekla!
- Noćas oko jedan.
- Jesu li Normalci u redu? Da li su dobro postupali s tobom?
- Isto kao i obično - reče Hari dok se Hermiona spuštala na ivicu kreveta. - Nisu mnogo razgovarali
sa mnom, ali mi tako više odgovara. Kako si ti, Hermiona?
- 0, baš fino - reče Hermiona, koja je proučavala Harija kao da on pati od nečega.
Mislio je da zna šta se iza toga krije i, pošto nije imao želju da u ovom trenutku raspravlja o
Sirijusovoj smrti ili o nekoj drugoj mučnoj temi, on reče: - Koliko je sati? Da li sam propustio
doručak?
- Ne brini za to, mama ti nosi gore poslužavnik s hranom, smatra da si neuhranjen - reče Ron
prevrnuvši očima. - Pa, šta se zbiva?
- Ništa naročito, bio sam skučen kod tetke i teče, zar ne?
- Ma daj! - reč Ron. - Došao si zajedno s Dambldorom!
- Nije bilo tako uzbudljivo. Samo je hteo da mu pomognem da ubedi tog matorog nastavnika da se
vrati iz penzije. Zove se Horacije Pužorog.
Hermiona uputi upozoravajuć pogled Ronu, i Ron istog trena promeni ton.
- Oh - reče Ron, delujući razočarano. - Mislili smo da...
- ...i mislili smo da je tako nešto u pitanju.
- Jeste li? - reče Hari zabavljajući se.
- Daa... daa, sada kad je Ambridžova otišla, očigledno nam treba novi nastavnik odbrane od
mračnih veština, zar ne? Pa, ovaj, kakav je?
- Liči pomalo na morža i bio je glavešina Sliterina - reče Hari. - Nešto nije u redu, Hermiona?
Ona ga je posmatrala kao da očekuje da se na njemu svakog trenutka ispolje neki čudni simptomi.
Ona žurno promeni svoj izraz u neubedljiv osmeh.
- Ne, sve je u redu! Pa, ovaj, da li ti se čini da će taj Pužorog biti dobar nastavnik?
- Šta znam - reče Hari. - Ne može biti gori od Ambridžove, zar ne?
- Ja znam nekoga ko je gori od Ambridžove - reče glas s vrata. Ronova mlađa sestra tromo uđe u
sobu delujući srdito. - Zdravo, Hari.
- Šta je s tobom? - upita Ron.
- Ma, ona - reče Džini bubnuvši na Harijev krevet. -Izluđuje me.
- Šta ti je sad uradila? - upita Hermiona brižno.
- Način na koji mi se obraća... pomislio bi neko da imam tri godine!
- Znam - reče Hermiona utišavši ton. - Tako je puna sebe.
Hari je bio zaprepašćen što čuje da Hermiona tako govori o gospođi Vesli i nije mogao da krivi
Rona, koji ljutito reče: - Zar vas dve ne možete ni za trenutak da je se okanite?
- Da. Tako treba, samo je ti brani - napade ga Džini. -Svi znamo da ne možeš da je se zasitiš.
Ovo je bio isuviše čudan komentar da bi se odnosio na Ronovu majku. Počevši da primećuje da je
nešto propustio, Hari reče: - 0 kome vi to...?
Ali odgovor na to pitanje stiže pre nego što je uspeo da ga završi. Vrata sobe se ponovo otvoriše i
Hari instinktivno navuče prekrivače sve do brade, tako naglo da Hermiona i Džini skliznuše s
kreveta na pod.
Na vratima je stajala mlada žena, lepote od koje zastaje dah, tako da soba odjednom postade čudno
bestežinska. Bila je visoka i vitka, s dugom plavom kosom i činilo se da zrači bledim srebrnastim
sjajem. Savršenstvo vizije dopunjavao je veliki krcati poslužavnik s doručkom.
- “Ari - reče ona grlenim glasom. - Pretugo se nismo fideli!
Kad je prešla prag pošavši ka njemu, ukaza se gospođa Vesli, koja je cupkala iza nje, delujući
prilično mrzovoljno.
- Nije trebalo da nosiš poslužavnik gore, upravo sam se spremala sama to da učinim.
- Nikakaf proplem - reče Fler Delaker spustivši poslužavnik preko Harijevih kolena i nagnuvši se
da ga poljubi u oba obraza: odmah zatim osetio je kako ga mesto koje su njene usne dotakle žestoko
peče. - Česnula sam da ga fidim. Sećaš se moje ssestre, Gabrrijel? Ne prestaje da priča o “Ariju
Poteru. Biće odušefljena da te ponofo fidi.
- 0... i ona je tu... - promuklo upita Hari.
- Ne, ne, blesafo momče - reče Fler uz zvonki smeh. -Mislila sam idućeg leta kad se mi... nije faljda
da ne snaš?
Njene velike plave oči se raširiše i ona prekorno pogleda gospođu Vesli, koja reče: - Nismo stigli da
mu kažemo.
Fler se ponovo okrenu Hariju, zanjihavši svoj pokrov srebrne kose tako da ošinu gospođu Vesli
posred lica.
- Bil i ja ćemo se fenčati!
- 0 - reče Hari tupo. Nije mogao da ne zapazi kako rocnoga Vesli, Hermiona i Džini odlučno
izbegavaju da se pogledaju. - Opa! Ovaj... čestitam!
Ona mu priđe i ponovo ga poljubi.
- Bil je frlo sauzet u ovom trenutku, frlo naporno radi, a ja radim samo pola radnog fremena u
Gringošsu zbog mojeg engleskok, pa me je dofeo ofde na nekoliko dana da propisno upoznam
njegofu familiju. Bilo mi je mnogo drago kad sam čula da dolasiš... ofde nema mnogo šta da se radi,
sem ukoliko ne foliš kufanje i piliće! Pa... prijatno, “Ari!
Rekavši to, ljupko se okrenu i takoreći odlebde iz sobe, tiho zatvarajući vrata za sobom. Gospsfa
Vesli procedi nešto kao: - Tja!
- Mama je mrzi - tiho reče Džini.
- Ne mrzim je! - reče gospođa Vesli mrzovoljnim šapatom. - Samo mislim da su požurili s
veridbom, to je sve!
- Poznaju se već godinu dana - reče Ron, koji je delovao čudnovato ošamućen i gledao u zatvorena
vrata.
- Pa, to i nije dugo! Znam zašto se to desilo, naravno. Za sve je kriva neizvesnost zbog povratka
Znaš-već-koga, ljudi misle da već sutra mogu da budu mrtvi, pa stoga srljaju da donose odluke za
koje bi im u normalnim okolnostima bilo potrebno malo više vremena. Isto je bilo i prošli put kad je
bio moćan, parovi su se uzimali na sve strane...
- Uključujući i tebe i tatu - reče Džini lukavo.
- Da, ali tvoj otac i ja bili smo stvoreni jedno za drugo, i kakve bi svrhe imalo da smo čekali? - reče
gospođa Vesli. - Dok Bil i Fler... pa... šta uopšte imaju zajedničko? On je marljiv, realističan tip,
dok je ona...
- ...Krava - dodade Džini klimnuvši glavom. - Ali Bil nije tako realističan. On je kletvolomac, zar
ne, voli avanturu, malo glamura... Valjda se zato zatreskao u tu Flegmu.
- Prestani tako da je zoveš, Džini - oštro će gospođa Vesli, dok su se Hari i Hermiona smejali. - Pa,
bolje da pođem... pojedi jaja dok su još topla, Hari.
Delujući skrhana brigom, ona napusti sobu. Ron kao da je i dalje bio pomalo ošamućen. Ispitujuće
je odmahivao glavom, kao pas koji pokušava da otrese vodu iz ušiju.
- Kako to da se nisi navikao na nju kad stanujete u istoj kući? - upita ga Hari.
- Pa, navikneš se... ali ako ti upadne ovako neočekivano, kao sad...
- Baš patetično - besno će Hermiona, odmakavši se što je dalje mogla od Rona, dok nije stigla do
zida, skrstila ruke i okrenula se licem prema zidu.
- Ne želiš valjdada ona ostane zauvek ovde? - upita Džini Rona s nevericom. Kad on samo sleže
ramenima, nastavi: - Pa, mama će to da zaustavi ako bude mogla, kladim se u šta hoćeš.
- Kako misli da to izvede? - upita Hari.
- Stalno pokušava da dovuče Tonks na večeru. Mislim da očekuje da će se Bil zacopati u Tonks.
Nadam se da hoće, radije bih da nam ona bude u porodici.
- Da, kako da ne - sarkastično će Ron. - Nema tog muškarca koji će pri zdravoj pameti da zavoli
Tonks dok se Fler vrzma naokolo. Mislim, Tonks izgleda dobro kad se ne glupira s kosom i nosom,
ali...
- Vraški je lepša od Flegme - reče Džini.
- I pametnija, ona je Auror! - reče Hermiona iz ćoška.
- Fler nije glupa, bila je dovoljno dobra da se plasira za Tročarobnjački turnir - reče Hari.
- Nemoj sad još i ti! - reče Hermiona gorko.
- Pretpostavljam da ti se sviđa kako ta Flegma kaže „“Ari", je l” da? - upita Džini prezrivo.
- Ne - reče Hari žaleći što je išta rekao. - Samo sam hteo da kažem da je Flegma... ovaj, Fler...
- Ipak bih radije htela da vidim Tonks u našoj porodici - reče Džini. - Ona je bar duhovita.
- Nije baš mnogo duhovita u poslednje vreme - reče Ron. - Kad god je vidim, sve više liči na
Jecajuću Mirtu.
- To nije u redu - dobaci Hermiona. - Još nije prebolela to što se desilo... znaš... Mislim, bio joj je
rođak!
Harijevo srce pretrnu. Stigli su do Sirijusa. On podiže viljušku i poče da trpa kajganu u usta,
nadajući se da će uspeti da izbegne bilo kakvo uključivanje u ovaj deo razgovora.
- Tonks i Sirijus jedva da su se poznavali! - reče Ron. - Sirijus je pola života proveo u Askabanu, a
pre toga njihove familije nikad se nisu srele...
- Nije u tome stvar - reče Hermiona. - Ona misli da je njena krivica što je on mrtav!
- Otkud joj sad pa to? - upita Hari uprkos svojoj odluci.
- Pa, ona se borila sa Belatriks Lestrejndž, zar ne? Mislim da smatra kako Belatriks nikad ne bi
ubila Sirijusa da ju je ona prethodno dokrajčila.
- To je glupo - reče Ron.
- To je krivica preživelih - reče Hermiona. - Znam da je Lupin pokušavao da razgovara s njom, ali
još uvek je potištena. Čak ima problema sa svojim metamorfozama!
- Sa svojim...?
- Ne može više da menja svoj izgled kao što je mogla - objasni Hermiona. - Mislim da je šok uticao
na smanjenje njenih sposobnosti, ili tako nešto.
- Nisam znao da i to može da se desi - reče Hari.
- Ni ja - reče Hermiona - ali pretpostavljam, ukoliko si mnogo depresivan...
Vrata se ponovo otvoriše i gospođa Vesli pomoli glavu kroz njih.
- Džšš - prošaputa ona - siđi i pomozi mi oko ručka.
- Pričam s društvom! - reče Džini razdraženo.
- Smesta! - reče gospođa Vesli i povuče se.
- Želi da sam tamo samo da ne bi bila nasamo s Flegmom! - reče Džini mrzovoljno. Zamahnu
svojom dugom riđom kosom oko sebe, vrlo dobro imitirajući Fler, i šepureći se krenu po sobi, ruku
podignutih uvis kao bale-rina.
- I vama bi, društvo, bolje bilo da brzo siđete - reče dok je odlazila.
Hari iskoristi privremenu tišinu da još malo prezalogaji. Hermiona je zavirivala u Fredove i
Džordžove kutije, mada bi svaki čas popreko pogledala u Harija. Ron, koji se sada sam poslužio
Harijevim tostom, i dalje je sneno piljio u vrata.
- Šta je ovo? - upita najzad Hermiona, podižući nešto što je ličilo na mali teleskop.
- Otkud znam - reče Ron - ali ako su ga Fred i Džordž ostavili ovde, onda znači da još nije spremno
za prodavnicu šala i zevzevata, zato budi pažljiva. - Tvoja mama kaže da im posao s radnjom dobro
ide - reče Hari. - Rekla je da Fred i Džordž imaju dara za biznis...
- Blago rečeno - reče Ron. - Zgrću silne galeone. Jedva čekam da vidim to mesto. Još nismo otišli
do Dijagon-aleje, jer mama kaže da tata mora da bude s nama da
bismo bili potpuno bezbedni, a on je zaista zauzet, mada mi iz priče zvuči sjajno.
- A šta je s Persijem? - upita Hari. Treći po redu, najstariji brat Veslijevih razišao ce s ostatkom
porodice. - Da li ponovo govori s tvojim tatom i mamom?
- Ma kakvi - reče Ron.
- Ali zna da je tvoj tata sve vreme bio u pravu kad je reč o Voldemorovom povratku...
- Dambldor kaže da je ljucima lakše da oproste drugima što su u zabludi nego što su u pravu - reče
Hermiona. - Čula sam ga kako to kaže tvojoj mami, Rone.
- To mi baš liči na Dambldorov način razmišljanja - reče Ron.
- Davaće mi privatne časove ove godine - reče Hari tek da bi se uključio u razgovor.
Ron se zagrcnu tostom, a Hermiona zinu od čuda.
- Pa što ne kažeš! - reče Ron.
- Tek sam se sad setio - priznade Hari. - Rekao mi je to prošle noći u vašoj šupi za metle.
- Bokca mu... privatni časovi s Dambldorom! - reče Ron delujući baš impresionirano. - Pitam se
zašto on...?
Glas mu utihnu. Hari vide kako on i Hermiona razmenjuju poglede. On spusti nož i viljušku, a srce
mu se uzlupa prilično brzo budući da je sedeo u krevetu. Dambldor mu je rekao da to uradi... Zašto
ne baš sad? On prikova pogled za viljušku što se presijavala na sunčevim zracima koji su mu padali
u krilo i reče: - Ne znam zašto hoće da mi daje časove, ali mislim da je to zbog proročanstva.
Ni Ron ni Hermiona ništa ne rekoše. Hari je imao utisak da su se oboje sledili. On nastavi, i dalje se
obraćajući viljušci: - Onog, znate, koje su hteli da ukradu u Ministarstvu.
- Ali niko ne zna kako ono glasi - reče Hermiona brzo. - Razbilo se.
- Mada Prorok kaže... - poče Ron, ali Hermiona reče: - Pssst!
- Prorok je u pravu - reče Hari, s naporom pogledavši u njih dvoje: Hermiona je izgledala
preplašeno, a Ron zadivljeno. - Ta staklena kugla koja se razbila nije jedina zabeleška o TOM
proročanstvu. Čuo sam celu stvar u Dambldorovoj kancelariji, jer je on bio prisutan kad je
proročanstvo izrečeno, na je mogao da mi ga kaže. Na osnovu onog što mi je rekao - Hari duboko
uzdahnu - izgleda da sam ja taj koji treba da dokusuri Voldemora... ili bar, kako je rečeno, dok
jedan ne umre, drugi ne može da živi.
Za trenutak, sve troje su zurili jedni u druge u tišini. Zatim se začu glasno „tras" i Hermiona iščeze
u oblačićz crnog dima.
- Hermiona! - povikaše Hari i Ron. Poslužavnik s doručkom s treskom skliznu na pod.
Hermiona se kašljući pomoli iz dima, stežući teleskop i pokazujući na blistavo purpurno-crno oko.
- Pritisnula sam ga i... on me je udario pesnicom po licu! - reče ona dahćući.
I zaista, sada i oni videše majušnu pesnicu koja je na dugom federu iskočila s jednog kraja
teleskopa.
- Ne brini - reče Ron, koji se očigledno trudio da se ne nasmeje. - Mama će to da sredi, ona ume da
zaleči manje povrede...
- 0, pusti to sad! - reče Hermiona žurno... - Hari, o, Hari...
Ona ponovo sede na ivicu njegovog kreveta.
- Pitali smo se, posle našeg povratka iz Ministarstva... dabome, nismo hteli ništa da ti kažemo, ali na
osnovu onoga što je Lucijus Melfoj rekao o proročanstvu, da se to odnosi na tebe i Voldemora, pa,
mislili smo da će biti tako nešto... o, Hari... - Zurila je u njega, a onda prošaputa: - Bojiš li se?
- Ne više onoliko koliko sam se bojao - reče Hari. -Kad sam ga prvi put čuo, uplašio sam se... ali
sada, izgleda mi kao da sam oduvek znao da ću na kraju morati da se suočim s njim...
- Kada smo čuli da Dambldor lično dolazi da te pokupi, mislili smo da bi možda hteo da ti kaže ili
pokaže nešto što ima veze s proročanstvom - reče Ron žustro. - I donekle smo bili u pravu, zar ne?
Ne bi ti davao časove da misli da si otpisan, ne bi gubio vreme... sigurno misli da imaš šanse!
- To je istina - reče Hermiona. - Pitam se čemu će da te poučava, Hari? Nekoj stvarno razvijenoj
odbrambenoj magiji, verovatno... moćnim kontrakletvama... protivurocima...
Hari ih više nije slušao. Telom mu se razlivala toplina koja nije imala veze sa sunčevom svetlošću.
Grlo, koje ga je stezalo, poče da popušta. Znao je da su Ron i Hermiona mnogo više šokirani nego
što to pokazuju, ali sama činjenica da su tu, kraj njega, s obe njegove strane, i da mu govore
okrepljujuće reči utehe, ne zazirući od njega kao da je kužan ili opasan, vredela je više nego što bi
im ikad rekao.
- ...i zaboravljajajuće čini, onako uopšteno - zaključi Hermiona. - Pa, sad bar znaš za jedan predmet
koji ćeš slušati ove godine, jedan više od Rona i mene. Pitam se kad ćemo dobiti rezultate OČN-a?
- Uskoro, već je prošlo mesec dana - reče Ron.
- Čekaj - reče Hari prisetivši se drugog dela razgovora s Dambldorom prethodne noći. - Mislim da
je Dambldor rekao da će naši OČN rezultati stići danas!
- Danas? - vrisnu Hermiona. -Danas? Ali što nisi... o, bože... trebalo je da kažeš...
Ona skoči na noge.
- Idem da vidim da li je neka sova već stigla... Ali, kada je Hari sišao u prizemlje deset minuta
kasnije, iotpuno obučen, noseći prazan poslužavnik od doručka, zatekao je Hermionu kako sedi za
kuhinjskim stolom sva usplahirena, dok se gospođa Vesli trudila da joj smanji oteklinu od koje joj
je lice ličilo na pandu.
- Neće da se povuče - zabrinuto je govorila gospođa Vesli stojeći iznad Hermione sa štapićem u
ruci i primerkom Vidarevog iriručnika, otvorenog na „Modrice, posekotine i ogrebotine". - Ovo mi
je uvek uspevalo, ne mogu da shvatim zašto sad neće.
- Valjda Fred i Džordž tako zamišljaju smešnu šalu, udešavajući da budu sigurni da neće moći da
splasne? -reče Džini.
- Ali mora da splasne! - ciknu Hermiona. - Ne mogu zauvek da idem naokolo ovakva!
- Nećeš, dušo, naći ćemo protivotrov, ne brini - reče gospođa Vesli umirujućim tonom.
- Bil mi je rrekao da su Fred i Džordž veoma zabavni! - reče Fler vedro se smešeći.
- Da, evo, ne mogu da dođem do daha od smejanja! -obrecnu se Hermiona.
Ona skoči i poče da hoda ukrug po kuhinji, kršeći prste.
- Gospođo Vesli, jeste li sasvim, ama baš sasvim sigurni da nijedna sova nije stigla jutros?
- Da, dušo, već bih primetila - reče gospođa Vesli strpljivo. - Ali nema još ni devet, ima vremena...
- Znam da sam zabrljala drevne rune - mrmljala je Hermiona grozničavo. - Definitivno sam
napravila bar jednu ozbiljnu grešku u prevodu. A ni praktični deo odbrane od mračnih veština
uopšte nije valjao. Mislim da sam dobro uradila preobražavanje, ali kad se sad prisetim...
- Hermiona, hoćeš li da zavežeš, nisi samo ti nervozna! - zareža Ron. - A kad budeš dobila svojih
jedanaest „natprosečnih" OČN-a...
- Ne, nemoj, nemoj! - povika Hermiona histerično mašući rukama. - Znam da sam sve uprskala!
- Šta se dešava ako padnemo? - upita Hari prisutne u sobi, ali mu ponovo odgovori Hermiona.
- Razmatramo koje su nam mogućnosti zajedno sa starešinom kuće. Ja sam na kraju prošlog
polugođa razgovarala sa profesorkom Mek Gonagal.
Hari oseti kako mu nešto kuva u stomaku. Bilo mu je krivo što nije manje pojeo za doručak.
- U Bobatonsu - reče Fler samozadovoljno - drrrukčije smo radili te stfari. Mislim da je tak” boljs.
Polašemo ispite posle šes” godina školofanja, a ne pet, a onda...
Flerine reči izgubiše se u vrisku. Hermiona je pokazivala na kuhinjski prozor. Na nebu su se jasno
videle tri crne mrlje, koje su se sve vreme povećavale.
- To su definitivno sove - reče Ron promuklo, poskočivši da se pridruži Hermioni kod prozora.
- I ima ih tri - reče Hari pridruživši im se sa druge hermionine strane.
- Po jedna za svakog od nas - reče Hermiona prestravljenim šapatom. - 0, ne... o, ne... o, ne...
Ona čvrsto steže Harija i Rona oko miške.
Sove su letele pravo ka Jazbini, tri divne zlatno-mrke ptice, od kojih je svaka, uskoro je to postalo
jasnije, kad su se spustile niže iznad staze što vodi u kuću, nosila ogroman kvadratni koverat.
- 0, ne! - ciknu Hermiona.
Gospođa Vesli se progura pored njih i otvori kuhinjski prozor. Jedna sova, druga, treća, uleteše kroz
njega i spustiše se na sto u istoj liniji. Sve tri podigoše desne nožice.
Hari se probi napred. Pismo adresirano na njega bilo je pričvršćeno za nožicu sove u sredini.
Odveza ga drhtavim prstima. S njegove leve strane, Ron je pokušavao da odvoji svoje rezultate, a s
desne, Hermioni su se ruke toliko tresle da joj se i sova tresla.
Niko u kuhinji nije progovarao. Najzad, Hari uspe da odvoji koverat. Brzo ga pocepa i odmota
pergament koji je biounutra.....
REZŠTATI OBIČNIH ČAROBNjAČKIH NIVOA
Prolazne ocene: Naširosečno (N) Iznad očekšanja (I) Prihvašljivo (P)
Neirolazne: Bedno (B) Očajno (0) Trol (T)
HARI DžEJMS POTER DOBIO JE SLEDEĆE OCENE:
Asšronomija
Briga o magijskim sšvorenjima
Čini
Odbrana od mračnih veššina N
Predskazivanja
Herbologija
Isšorija magije
Naiici I
Preobražavanje
Hari je nekoliko puta pročitao pergament, i svaki put je sve lakše disao. Sve je u redu: oduvek je
znao da će pasti iz predskazivanja, a nije ni imao šanse da položi istoriju magije budući da se
obeznanio na pola ispita, ali je sve drugo položio! Prešao je prstom preko ocena... dobro je prošao iz
preobražavanja i herbologije, čak je dobio „iznad očekivanja" iz napitaka! A najbolje od svega,
dobio je „natprosečan" iz odbrane od mračnih veština!
Osvrnuo se. Hermiona je bila okrenuta leđima, pognute glave, ali je zato Ron bio oduševljen.
- Pao sam samo iz predskazivanja i istorije magije, a koga je uopšte i briga za to! - reče on veselo
Hariju. -Evo... da se trampimo...
Hari pogleda u Ronove ocene: nije bilo nijedne „natprosečan"...
- Znao sam da ćeš biti najbolji u odbrani od mračnih veština - reče Ron, udarivši Harija po ramenu.
- Dobro smo prošli, zar ne?
- Hermiona? - upita Džini obazrivo, jer je Hermiona i dalje stajala okrenuta leđima. - Kako si
prošla?
- Ja... nije loše - reče Hermiona tiho.
- Ma daj - reče Ron, priđe i ote joj rezultate iz ruku. - Eto... deset „natprosečnih" i jedna „iznad
očekivanja" iz odbrane od mračnih veština. - Pogleda je, poluzabavljen, poluiznerviran. - Ti si sad
pa razočarana, zar ne?
Hermiona odmahnu glavom, ali Hari se nasmeja.
- Pa, sad se spremamo za OIČT! - iskezi se Ron. - Mama, ima li još kobasica?
Hari ponovo pogleda u svoje rezultate. Bili su dobri onoliko koliko je mogao da očekuje. Osećao je
samo malu grižu savesti... ovo je kraj njegove ambicije da postane Auror. Nije postigao potreban
rezultat iz napitaka. Sve vreme znao je da neće, ali je ipak osetio probadanje u stomaku kad je
ponovo pogledao na to malo crno „I".
Bilo mu je čudno, imajući u vidu da mu je upravo jedan Smrtožder pod maskom prvi rekao kako bi
on, Hari, bio dobar Auror, ali ga je ta ideja toliko obuzela da nije mogao da zamisli šta bi drugo
voleo da postane. Štaviše, još od trenutka kada je, pre mesec dana, čuo to proročanstvo, izgledalo
mu je da je to pravi, sudbinski poziv za njega... dokjedan ne umre, drugi nećemoći da živi... zar ne
bi ispunjavao proročanstvo, i time sebi pružio najveće šanse da preživi ukoliko bi se pridružio
vrhunski izvežbanim čarobnjacima, čiji je posao da nađu i ubiju Voldemora?

7Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:51 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
6. Drakovo skretanje
Sledećih šest nedelja Hari nije kročio dalje od bašte Jazbine. Najveći deo dana provodio je u
voćnjaku Veslijevih igrajući kvidič dva na dva (Hari i Hermiona protiv Rona i Džini. Hermiona je
bila očajno loša a Džini dobra, pa su bili prilično dobro usklađeni), a uveče je jeo trostruke porcije
svega što bi gospođa Vesli iznela pred njega.
Bio bi to srećan, miran raspust da nije bilo priča o nestancima, čucnim nesrećama, čak i o
pogibijama, koje su se gotovo svakog dana pojavljivale u Proroku. Ponekad bi im Bil i gospodin
Vesli saopštili novosti i pre nego što bi bile objavljene u Proroku. Na veliko nezadovoljstvo
gospođe Vesli, proslavu Harijevog šesnaestog rođendana pokvarile su jezive vesti koje je na
rođendansku zabavu doneo Remus Lupin, koji je izgledao ispijeno i sumorno, smeđe kose
prošarane sivim vlasima, u odeći pohabanijoj i zakrpljenijoj nego ikad.
- Bilo je još nekoliko napada dementora - objavi on kada mu gospođa Vesli pruži ogroman komad
rođendanske torte. - A našli su i telo Igora Karkarova u nekoj straćari na severu. Iznad nje bio je
postavljen Mračni znak... Iskreno, iznenađen sam što je uspeo da preživi čitavih godinu dana nakon
što je napustio Smrtoždere. Sirijusovom bratu Regulusu je to pošlo za rukom svega nekoliko dana,
koliko se sećam.
- Da, pa dobro - reče gospođa Vesli mršteći se - možda bismo mogli da pričamo o nečemu
drugom...
- Da li ste čuli za Floreana Forteskjua, Remuse? -upita Bil, kome je Fler stalno dolivala vino. -
Čoveka koji je vodio...
- ...poslastičarnicu u Dijagon-aleji? - prekide ga Hari osećajući neprijatnu mučninu u dnu stomaka. -
Davao mi je sladoled besplatno. Šta se desilo s njim?
- Odvukli su ga, sudeći po izgledu njegovog stana.
- Zašto? - upita Ron, dok je gospođa Vesli pogledom streljala Bila.
- Ko zna? Mora da ih je nekako uznemirio. Bio je dobar čovek, taj Florean.
- Kad već pričamo o Dijagon-aleji - reče gospođa Vesli - izgleda da je i Olivander nest.ao.
- Onaj što je pravio čarobne štapiće? - reče Džini, zaprepašćena.
- Baš taj. Radnja je prazna. Nema tragova borbe. Niko ne zna da li je svojevoljno otišao ili je otet.
- A štapići... kako će ljudi nabavljati čarobne štapiće?
- Moraće da se zadovolje drugim majstorima - reče Lupin. - Ali Olivander je bio najbolji, i ukoliko
ga se druga strana dokopala, to ne valja za nas.
Dan posle ove prilično sumorne rođendanske čajanke, stigoše im pisma i spiskovi knjiga sa
Hogvortsa. Harijevo je sadržalo i jedno iznenađenje: postao je kapiten kvidičkog tima.
- To ti daje status jednak asistentima! - srećno uskliknu Hermiona. - Sada možeš da koristiš naše
zasebno kupatilo i sve drugo!
- Opa, sećam se kada je Čarli nosio ovakvu značku -reče Ron s ushićenjem proučavajući značku. -
Hari, ovo je baš kul, ti si moj kapiten... ako me pustiš da se vratim u tim, tojest, ha, ha...
- Pa, pretpostavljam da sad, kad smo dobili ovo, ne možemo više da odlažemo put u Dijagon-aleju
- uzdahnu gospođa Vesli, gledajući u Ronov spisak udžbenika. - Ići ćemo u subotu, ukoliko tvoj
otac opet ne bude morao da ide na posao. Ne idem tamo bez njega.
- Mama, zar zaista misliš da se Znaš-već-ko krije među policama s knjigama kod Brašnjavka u
Mrljavka -zakikota se Ron.
- A da nisu Forteskju i Olivander otišli na godišnji odmor, je li? - reče gospođa Vesli, odjednom
planuvši. - Ako misliš da teraš šegu sa bezbednošću, možeš da ostaneš, a ja ću ti sama doneti
neophodne stvari...
- Ne, “oću da pođem, hoću da vidim Fredovu i Džordžovu radnju! - brže-bolje reče Ron.
- Onda pazi kako se ponašaš, mladiću, pre nego što zaključim da si isuviše nezreo da pođeš s nama!
- reče gospođa Vesli ljutito, zgrabivši sat, na kome je svih devet kazaljki i dalje pokazivalo na
smršnu opasnost, i smesti ga na gomilu tek opranih peškira. - A to važi i za povratak na Hogvorts!
Ron ce s nevericom okrenu prema Hariju, a njegova majka uze korpu s vešom i rasklimatani sat u
naručje, i kao vetar odjuri iz sobe.
- Bokca mu... ovde čovek više ne može ni da se našali...
Ali je Ron narednih nekoliko dana pazio da se ne šali na Voldemorov račun. Subota osvanu bez
izliva besa gospođe Vesli, mada je za doručkom izgledala vrlo napeto. Bil, koji je hteo da ostane
kod kuće sa Fler (na Hermionino i Džinino zadovoljstvo), dodade Hariju preko stola punu vrećicu
novca.
- A meni? - omah zatraži Ron, razrogačivši oči.
- To je Harijevo, idiote - reče Bil. - Izvadio sam ga iz tvog sefa, Hari, jer je sada potrebno i po pet
sati da se dobije zlato, pošto su goblini veoma pooštrili obezbeđenje. Pre dva dana su Barkiju
Punišerpi nabili ispitivačku sondu u... veruj mi, ovako je lakše.
- Hvala, Bile - reče Hari smeštajući novac u džep.
- Ufek je ufifavan - zadivljeno je vrskala Fler gladeći Bila po nosu. Iza njenih leđa, Džini se
pretvarala da povraća u činiju s pahuljicama. Hari se zagrcnu jer je upravo jeo kornfleks, a Ron ga
potapša po leđima.
Bio je oblačan, mračan dan. Kad su izašli iz kuće navlačeći ogrtače, ispred, u dvorištu, čekao ih je
specijalni automobil Ministarstva magije, u kojem se Hari jednom već vozio.
- Dobro je što tata ponovo može da nam obezbedi ova kola - reče Ron zahvalno, razbaškarivši se
kad kola glatko krenuše iz Jazbine. Bil i Fler su im mahali sa kuhinjskog prozora. On, Hari,
Hermiona i Džini smestiše se u prostranim i udobnim zadnjim sedištima.
- Nemoj da se navikavaš na njih, sve je to zbog Harija - reče gospodin Vesli preko ramena. On i
gospođa Vesli bili su napred, sa šoferom Ministarstva. Suvozačevo sedište bilo je rasklopljeno u
dvosed. - Dodeljen mu je najviši prioritet, kad je obezbeđenje u pitanju. U Probušenom kotlu
pridružiće nam se i dodatno obezbeđenje.
Hari ništa ne reče. Nije mu se sviđala pomisao da će ići u kupovinu okružen bataljonom Aurora.
Stavio je svoj nevidljivi ogrtač u ravdc, smatrajući da ukoliko je taj ogrtač mogao da zavara
Dambldora, može da posluži i za Ministarstvo, mada, kad bolje razmisli, nije bio siguran da
Ministarstvo zna za njegov ogrtač.
- Evo nas, dakle - reče vozač posle iznenađujuće kratkog vremena, po prvi put progovorivši kad su
usporili kod Čering krosa i zaustavili se ispred Probušenog kotla. - Treba da vas sačekam, imate li
pojma koliko ćete se zadržati?
- Nekoliko sati, čini mi se - reče gospodin Vesli. -0, dobro je, i on je tu!
Hari se ugleda na gospodina Veslija i proviri kroz prozor. Srce mu poskoči. Ispred krčme nisu
čekali Aurori, već divovsko obličje Rubeusa Hagrida, hogvortskog čuvara, koji je nosio dug kaput
od dabrove kože, iskezivši se kad ugleda Harijevo lice, slep za zapanjene poglede Normalaca koji
su tuda prolazili.
- Hari! - grunu on, i uze Harija u kostolomni zagrljaj u trenutku kada je iskoračio iz auta. - Bakbik...
ovaj, Uvelokrili... da, treba da gi vidiš, Hari, tak” je srećan šo se vratijo na svež vazduh...
- Drago mi je što je zadovoljan - reče Hari cereći se i masirajući svoj grudni koš. - Nismo znali da si
ti to „obezbeđenje"!
- Znam, baš k”o u erap”a vremena, je l”? Vi”š, Ministarstvo je “telo da ti pošalje bulumentu Aurora,
al” je Dambldor rek”o da ću i ja da bidnem dovoljan - reče Hagrid ponosito, isprsivši se i zadenuvši
palčeve u džepove. - “Ajde da pođemo, ondak... posle vas, Moli, Arture...
Probušeni košao je, prvi put otkad Hari pamti, bio potpuno prazan. Samo je Tom, gostioničar,
smežuran i bezub, ostao od starog društva. S nadom ih je pogledao kad su ušli, ali pre nego što je
stigao da progovori, Ha-grid važno reče: - Samo smo u prolazu, Tome, siguran sam da razumeš.
Hogvortska posla, znadeš.
Tom turobno klimnu glavom i nastavi da briše čaše. Hari, Hermiona, Hagrid i Veslijevi prođoše
kroz bar i izađoše u hladnjikavo dvorištance iza zgrade, gde su stajali kontejneri. Hagrid podiže svoj
ružičasti kišobran i čvrknu jednu ciglu u zidu, koji se odmah otvori u obliku lučnog prolaza koji
vodi u vijugavu, kaldrmisanu ulicu.
Prođoše kroz ulaz i zastadoše da pogledaju naokolo.
Dijagon-aleja se promenila. Raznobojni, svetleći izlozi sa knjigama čini, sastojcima napitaka i
kotlovima nisu više bili vidljivi, već skriveni iza ogromnih plakata Ministarstva magije, koji su bili
zalepljeni preko njih. Na većini ozbiljnih ljubičastih plakata bila su uveličana bezbednosna uputstva
koja su tokom leta već poslata na sve strane, a na nekima su bile pokretne crno-bele fotografije
Smrtoždera za koje se znalo da su slobodni. S prednje strane najbliže apoteke podrugljivo se
smejala Belatriks Lestrejndž. Nekoliko izloga bilo je zamandaljeno, uključujući i one na
sladoledžinici Floreana Forteskjua. Međutim, na ulici je nikao čitav niz oro nulih tezgi. Na
najbližoj, podignutoj ispred Brašnjavka u Mrljavka, ispod prugaste, umrljane nadstrešnice, bio je
pričvršćen natpis na kartonu:
Amajlije - efikasne irošiv vukodlaka, demenšora u Inferijusa
Mali ofucani čarobnjak zveckao je u pravcu prolaznika pregrštima srebrnih simbola na lancima.
- Uzmite jednu za vašu devojčicu, madam? - dozivao je gospođu Vesli, smešeći se Džini. - Da
zaštitite njen ljupki vratić?
- Da sam na dužnosti... - reče gospodin Vesli ljutito, netremice gledajući prodavca amajlija.
- Da, ali nemoj sada nikoga da hapsiš, dušo, žurimo - reče gospođa Vesli nervozno proveravajući
spisak. -Mislim da bi bilo bolje da pođemo najpre do Madam Aljkavuše, Hermioni su potrebne
nove odore, Ronu već vire gležnjevi u starim odorama, a tebi, Hari, sigurno trebaju nove. Baš si
porastao... hajdemo, svi...
- Moli, nema smisla da svi idemo kod Madam Aljkavuše - reče gospodin Vesli. - Zašto njih troje ne
ode sa Hagridom, a mi ćemo da skoknemo do Brašnjavka u Mrljavka, i uzmemo udžbenike za sve?
- Ne znam - reče gospođa Vesli brižno, očigledno rastrzana između želje da brzo završi kupovinu i
želje da se ne odvajaju. - Hagride, misliš li...?
- Ne sekiraj se, “će da im bidne lepo sa mnom, Moli -reče Hagrid umirujuće se osmehnuvši,
odmahujući svojom šakom velikom velikom kao poklopac kante. Gospođa Vesli nije bila potpuno
ubeđena, ali je dozvolila da se razdvoje, pojurivši prema Brašnjavku u Mrljavku s mužem i Džini,
dok se Hari, Ron, Hermiona i Hagrid uputiše ka prodavnici Madam Aljkavuše.
Hari je primetio da mnogi prolaznici imaju isti užurban, brižan izgled kao i gospođa Vesli, i da se
niko više ne zaustavlja da bi razgovarao. Kupci su se držali zajedno u malim zbijenim grupama, i
hitro obavljali svoje poslove. Izgleda da niko nije sam kupovao.
- Moglo bi da bidne malo gužvanjca tamo, sa svim” nama - reče Hagrid zaustavivši se ispred radnje
Madam Aljkavuše i nagnu se da proviri kroz izlog. - “Će da ostanem napolju da čuvam stražu, važi?
I tako Hari, Ron i Hermiona uđoše zajedno u malu prodavnicu. Izgledala je, na prvi pogled, prazna,
ali čim se iza njih zalupiše vrata, začuše poznat glas, koji je dopirao iza rafa sa blistavim zelenoplavim
odorama.
- ...nisam dete, ukoliko nisi primetila, majko. Savršeno sam sposoban da sam kupujem.
Začu se coktanje, i glas koji Hari prepozna kao glas Madam Aljkavuše reče: - Pa sad, dušo, tvoja
majka je sasvim u pravu, niko od nas više ne bi smeo sam da lunja naokolo, to nema nikakve veze s
tim da li si dete...
- Pazi malo še stavljaš tu zihernadlu, hoćeš li? Iza rafa pojavi se tinejdžer bledog, špicastog lica i
svetloplave kose, noseći vrlo lep komplet tamnozelenih odora koje su svetlucale od silnih pribadača
oko poruba i ivica rukava. Krupnim koracima priđe ogledalu i stade da se gleda, nekoliko trenutaka
pre nego što je primetio Harija, Rona i Hermionu iza svojih ramena u odrazu ogledala. On začkilji
svojim sitnim svetlosivim očima.
- Ako se pitaš kakav je to smrad, majko, jedna Blatokrvna je upravo ušla - reče Drako Melfoj.
- Nema potrebe za takvim rečima! - reče Madam Aljkavuša dojurivši iza rafa s odećom, s krojačkim
metrom i štapićem u ruci. - I ne želim da vidim isukane štapiće u mojoj radnji! - dodade žurno, jer
je, kad je pogledala prema vratima, videla kako Hari i Ron stoje tamo, obojica uperivši štapiće u
Draka.
Hermiona, koja je stajala malko iza njih, prošaputa: -Ne, nemojte, zaista, nije vredno toga...
- Da, kao da bi se usudio da koristiš magiju izvan škole - podrugnu se Melfoj. - Ko ti je nagrdio
oko, Grendžerova? Hteo bih da mu pošaljem cveće.
- Dosta je bilo - oštro će Madam Aljkavuša osvrnuvši se preko ramena tražeći podršku. - Madam...
molim vas...
Iza rafa s odećom pred njih izlete Narcisa Melfoj.
- Sklanjajte to - reče hladno Hariju i Ronu. - Ako ponovo napadnete mog sina, pobrinuću se da vam
to bude poslednja stvar koju ćete ikad uraditi.
- Stvarno? - reče Hari iskoračivši napred i zureći u ravnodušno i arogantno lice koje je, uprkos
bledilu, i dalje ličilo na lice svoje sestre. Sad je bio iste visine kao ona. - Hoćeš da dovedeš nekoliko
smrtožderskih pajtaša da nas smaknu, je li?
Madam Aljkavuša ciknu i uhvati se za srce.
- Stvarno, ne biste smeli da optužujete... opasno je da se tako nešto kaže... sklanjajte štapiće, molim
vas!
Ali Hari nije hteo da spusti svoj štapić. Narcisa Melfoj mu se neprijatno nasmeši.
- Vidim da ti to što si Dambldorov ljubimac daje osećaj lažne sigurnosti, Hari Poteru. Ali
Dambldor neće uvek biti tu da te zaštiti.
Hari podsmešljivo pogleda naokolo.
- Au... zamisli samo... sad ga nema! Što onda ne probaš da to učiniš? Možda bi mogli da ti nađu
ćeliju za dvoje u Askabanu, da budeš sa svojim mužem gubitnikom!
Melfoj ljutito polete na Harija, ali se saplete o svoju predugačku odoru. Ron se glasno nasmeja.
- Da se nisi usudio tako da razgovaraš s mojom majkom, Poteru! - preteće zareža Melfoj.
- Sve je u redu, Drako - reče Narcisa zadržavši ga tankim belim prstima za rame. - Očekujem da će
se Poter ponovo sastati sa svojim dragim Sirijusom pre nego ja sa Lucijusom.
Hari još više podiže štapić.
- Hari, ne! - zaječa Hermiona vukući ga za ruku u pokušaju da je spusti. - Razmisli... ne smeš...
bićeš u velikoj nevolji...
Madam Aljkavuša se za tren ukopa u mestu, toliko je bila uzrujana, a onda reši da se ponaša kao da
se ništa ne dešava, u nadi da i neće. Nagnu se prema Melfoju, koji je i dalje gledao u Harija.
- Mislim da bi ovaj levi rukav mogao još malo da se potkrati, dušo, samo da...
- Jao! - vrisnu Melfoj odgurnuvši joj ruku - pazi gde stavljaš pribadače, ženo! Majko... mislim da
više ne želim ovu...
On svuče odoru preko glave i baci je na pod ispred nogu Madam Aljkavuše.
- U pravu si, Drako - reče Narcisa gledajući Hermionu s prezirom. - Sad kad znam kakav šljam
kupuje ovde... bolje da odemo do Postave u čipke. - Rekavši to, njih dvoje žurno izleteše iz radnje, a
Melfoj se potrudi da iz sve snage udari Rona dok je izlazio.
- Pa, stvarno! - reče Madam Aljkavuša skupljajući popadale odore, uperivši u njih vrh svog štapića
kao da je usisivač, da lakše pokupi prašinu.
Sve vreme, dok su probali Harijeve i Ronove nove odore, bila je rastresena, pokušala je da proda
Hermioni čarobnjačku odoru, umesto veštičje, i najzad ih ispratila s osećanjem olakšanja što im vidi
leđa.
- Uzeli sve š”o vam treba? - upita Hagrid živahno kad su se ponovo pojavili pred njim.
- Otprilike - reče Hari. - Jesi li video Melfojeve?
- Jes” - reče Hagrid nezainteresovano. - Al” ne bi se usudili da traže kavgu usred Dijagon-aleje,
Hari, ne sekiraj se zbog nji”.
Hari, Ron i Hermiona razmeniše poglede, ali pre nego što su stigli da Hagrida oslobode zablude,
naiđoše gospodin i gospođa Vesli i Džini, tegleći teške pakete knjiga.
- Svi ste dobro? - upita gospođa Vesli. - Nabavili ste odore? U redu, možemo onda, na putu do
Freda i Džordža usput da svratimo do apoteke i Ijlopa... a sad, držite se jedni uz druge...
Ni Hari ni Ron nisu ništa kupili u apoteci, pošto su znali da više neće imati napitke, ali obojica su
kupila velike kutije oraha, za Hedvigu i Prasvidžeona, u Ijlopovoj trgovini sova. A onda, zajedno sa
gospođom Vesli, koja je svaki čas proveravala koliko je sati, zaputiše se dalje ulicom, u potrazi za
Veslijevskim čarobnjačkim ludorijama, radnjom koju su držali Fred i Džordž.
- Stvarno ne možemo da ostanemo dugo - reče gospođa Vesli. - Stoga ćemo samo nabrzaka da
bacimo OKO, a zatim se vraćamo u auto. Mora da smo blizu, ovo je broj 92... 94...
- Oia - reče Ron od jednom zastavši.
U odnosu na bezlične, plakatima prekrivene radnje oko njih, izlozi Fredove i Džordžove radnje
privlačili su pogled kao vatromet. Slučajni prolaznici su se preko ramena osvrtali gledajući u te
izloge, a nekoliko prilično zaprepašćenih ljudi već je zastalo kao da su omađijani. Izlog s leve strane
bio je zaslepljujuće pun robe koja se obrtala, pucketala, sevala, poskakivala i vriskala. Hariju pođe
voda na usta čim ih je video. Preko desnog izloga bio je ogroman plakat, ljubičast kao i oni iz
Ministarstva, ali ukrašen svetlećim žutim slovima:
Ne treba da vas brine Znate-već-ko? TREBALO bi da vas brine
ZATVOR-JE-TO Opstipacijska senzacija od koje pati cela nacija!
Hari poče da se smeje. Čuo je slabašno jecanje pored sebe i zatekao gospođu Vesli kako zuri u
plakat zanemela od čuda. Usne su joj se micale, tiho izgovarajući: „ZATVOR-JE-TO".
- Ubiće ih na spavanju! - prošaputa ona.
- Ne, neće! - reče Ron, koji se, kao i Hari, smejao. -Ovo je sjajno!
On i Hari prvi uđoše u radnju. Bila je puna mušterija. Hari nije mogao da priđe policama. Zurio je
naokolo, u kutije naslagane do tavanice: tu su bile zabušantske bombonjere, koje su blizanci
usavršili tokom svoje poslednje, nezavršene godine na Hogvortsu. Hari je zapazio kako se
krvavonosni nugat najbolje prodaje, jer je od njega preostala samo još jedna kutija na polici. Bilo je
pregrada punih štapića za trikove, najjeftiniji od njih bi se uz zamah pretvorili u gumeno pile ili u
ženske gaće. Najskuplji bi korisnika koji ništa ne sluti udarali po glavi i vratu. Bilo je tu i kutija sa
perima, među njima i samopunećih, onih koja proveravaju pravopis i onih koja sama odgovaraju na
kontrolne zadatke. Gužva se malo raščisti i Hari se probi do tezge, vde je bulumenta oduševljenih
desetogodišnjaka posmatrala drvenog čovečuljka koji se lagano peo stepenicama prema pravim
vešalima, oslonjenim na kutije s natpisom: „Vešala za višekratnu upotrebu - pogodi slova ili će da
visi!"
- „Patentirane čini za sanjarenje"...
Hermiona se nekako probila do izloženih predmeta blizu tezge i počela da čita obaveštenje na
poleđini kutije sa drečavo obojenom slikom zgodnog mladića i onesvešćene devojke na palubi
gusarskog broda.
- Uz iomoć obične bajalice zaiašćeše u najkvalitešnije, izuzešno realisšično iolučasovno sanjarenje,
koje se lako može ukloiiši u irosečne školske časove u irakšično je neirimešno (iroirešne iojave:
izaziva šui izraz lica iosećanje iraznine u manje balavljenje). Ne irodaje se mlađima od šesnaesš
godina.
Znaš - reče Hermiona pogledavši u Harija - to je zaista neverovatna čarolija!
- Zbog toga što si sad rekla, Hermiona - začu se glas iza njih - dobićeš jednu besplatno.
Pred njima je stajao nasmejani Fred, odeven u tamnoljubičastu odoru, koja je veličanstveno isticala
njegovu plamenoriđu kosu.
- Kako si, Hari? - Rukovaše se. - Šta ti je s OKOM, Hermiona?
- Tvoj pesničavi teleskop - reče ona žalosno.
- 0, boga mu, zaboravio sam na njih - reče Fred. -Evo...
On izvadi kutijicu iz džepa i dade joj. Ona je oprezno otvori i vide gustu žutu kremu.
- Samo je utapkaj na modricu i nestaće za manje od sata - reče Fred. - Morali smo da pronađemo
neki pristojan odstranjivač modrica, većinu proizvoda testiramo na sebi.
Hermiona je delovala nervozno. - Ovo je bezbedno, zar ne?
- Naravno da jeste - reče Fred ohrabrujućim tonom. -Dođi, Hari, vodim te u obilazak.
Hari ostavi Hermionu da macka pastu po svom pomodrelom oku i pođe za Fredom prema zadnjem
delu radnje, gde je bio štand sa kartama i trikovima s kanapom.
- Normalski mađioničarski trikovi! - reče Fred veselo, pokazujući na njih. - Za fijuke kao što je tata,
znaš, koji vole Normalske stvari. Nije neka zarada, ali imamo stabilnu potražnju i to su super
pokloni... o, evo i Džordža...
Fredov brat blizanac energično se rukova s Harijem.
- Vodiš ga u obilazak? Dođi ovamo, Hari, tu se obrće pravi novac... ej, ši, sšriaš li neššo u džei,
ilašićeš krvlju, a ne galeonima! - dodade upozoravajući nekog mališana koji brže-bolje skloni ruku
sa tubice s natpisom: „Jestivi mračni znaci - od njih svima pripada muka!" Džordž razgrnu zavesu
iza normalskih trikova i Hari vide mračniju, manje pretrpanu prostoriju. Na tim proizvodima
ambalaža je bila mnogo prigušenije boje.
- Upravo smo proizveli ovu malo ozbiljniju liniju proizvoda - reče Fred. - Smešno je kako se to
desilo...
- Ne bi verovao koliko ima ljudi, čak i onih što rade u Ministarstvu, koji nisu u stanju da izvedu
pristojne zaštitne čini - reče Džordž. - Naravno, oni nisu imali tebe da ih podučavaš, Hari.
- Tako je... pa, mislili smo da su zaštitni šeširi dobra fora. Znaš, izazoveš nekog da te gađa činima
dok to nosiš na glavi, i posmatraš mu lice kad ta čin samo odskoči. Ali je Ministarstvo kupilo pet
stotina tih čini, za celokupno osoblje obezbeđenja! A i dalje primamo velike narudžbine!
- Stoga smo proširili asortiman zaštitnim ogrtačima, zaštitnim rukavicama...
- ...mada im ne bi previše pomogli protiv neoprostivih kletvi, već samo protiv onih manjih i
umereno jakih čini i kletvi.
- A onda smo mislili da bismo mogli da zađemo u područje odbrane od mračnih veština, jer se tu
vrti velika lova - nastavi Džordž oduševljeno. - Ovo je baš kul. Gledaj, instant prašak za trenutni
mrak, uvozimo ga iz Perua. Zgodno da brzo pobegneš odnekud.
- A police s našim lažnim detonatorima samo se prazne, vidi - reče Fred pokazujući na čudne crne
predmete nalik automobilskim trubicama, koji su pokušavali da se sklone s vidika. - Samo krišom
ispustiš neki od njih, a on će da odjuri i bučno iščezne, vršeći diverziju, ukoliko ti treba..
- Zgodno - reče Hari impresionirano.
- Evo ti - reče Džordž uhvativši nekoliko trubica i dobaci ih Hariju.
Mlada veštica sa kratkom plavom kosom pomoli glavu iza zavese. Hari vide da i ona nosi
tamnoljubičastu odoru osoblja radnje.
- Neka mušterija traži šaljivi kotao, gospodine Vesli i gospodine Vesli - reče.
Hariju je bilo čudno što Freda i Džordža oslovljavaju sa „gospoda Vesli", ali oni pohitaše krupnim
koracima.
- Ostani tu gde si, Veriti, dolazim - spremno reče Džordž. - Hari, uzmi sve što želiš, važi?
Besplatno.
- Ne mogu to da učinim! - reče Hari, koji je već izvadio vrećicu s novcem da plati za lažne
detonatore.
- Ovde ne možeš da platiš - reče odlučno Fred, gurajući u stranu Harijevo zlato.
- Ali...
- Ti si nam dao početnu pozajmicu, nismo to zaboravili - reče strogo Džordž. - Uzmi sve što poželiš
i nemoj da zaboraviš da i drugima kažeš tde si to nabavio, ako pitaju.
Džordž izlete kroza zavesu da pomogne oko drugih mušterija, a Fred povede Harija natrag u glavni
deo radnje da pronađu Hermionu i Džini, koje su i dalje razgledale patentirane čini za sanjarenje.
- Zar vi, devojke, niste otkrile naše specijalne čudo-veštičje proizvode? - upita Fred. - Za mnom,
dame...
Blizu prozora, oko niza drečavoružičastih proizvoda načičkale su se uzbuđene devojčice, koje su se
oduševljeno kikotale. Hermiona i Džini su se, iz opreza, ustručavale.
- Evo vam - reče Fred ponosno. - Najbolji izbor ljubavnih napitaka koji ćete igde naći.
Džini skeptično podiže obrvu. - Da li deluju?
- Svakako, čitavih dvadeset četiri časa odjednom, u zavisnosti od težine dečaka o KOM se radi...
- ...i privlačnosti devojke - reče Džordž, iznenada iskrsnuvši pored njih. - Ali ne prodajemo ih našoj
sestri - reče neočekivano se uozbiljivši - ne dok je oko nje petorica momaka, na osnovu onog što...
- Sve što ste čuli od Rona su obične laži - reče Džini smireno, saginjući se da uzme malo ružičasto
lonče sa police. - Šta je to?
- Iskorenjivač bubuljica za deset sekundi zagarantovano - reče Fred. - Odličan za sve, od čireva do
mitesera, ali ne menjaj temu. Zar sada ne izlaziš s MOMKOM no imenu Din Tomas?
- Da - reče Džini. - I poslednji put kad sam pogledala, on je bio samo jedan dečak, a ne petorica. Šta
je ovo?
Ona pokaza na pufnaste loptice u nijansama ružičaste i ljubičaste, koje su se vrtele po dnu kaveza i
ispuštale prodornu pisku.
- Pigmejske pufne - reče Džordž. - Minijaturni pufnokošci, ne možemo dovoljno brzo da ih
nakotimo, koliko se prodaju. A šta je s Majklom Kornerom?
- Otkačila sam ga, nije umeo da gubi - reče Džini, stavi prst na rešetke kaveza i zagleda se u
pigmejske pufne koje su se gurkale po njemu. - Stvarno su cakane!
- Ljupke su, nego šta - složi se Fred. - Ali isuviše brzo menjaš momke, zar ne?
Džini se okrenu ka njemu, s rukama na kukovima. Lice joj je bilo toliko nalik majčinom da se Hari
začudi što Fred nije ustuknuo.
- To se tebe ne tiče. A tebi bih bila zahvalna - ljutito dobaci Ronu, koji se upravo pojavio iza
Džordžovog lakta, pretrpan robom sa polica - da ovoj dvojici ne pričaš takve priče o meni!
- To je tri galeona, devet sikla i knut - reče Fred prebrojavajući kutije u Ronovom naručju. - Pare na
sunce.
- J a sam ti brat!
- A to što nosiš je naša roba. Tri galeona, devet sikla. Oprostiću ti knut.
- Ali, ja nemam tri galeona i devet sikla!
- Onda bolje to vrati na police, sve na svoje mesto. Ron ostavi nekoliko kutija, i pokaza Fredu
rukom jedan ružan gest, ali to, na nesreću, primeti gospođa Vesli, koja je izabrala baš taj trenutak da
se pojavi.
- Ako te ponovo vidim da to radiš, začaraću ti prste da ne mogu da se razdvoje - reče ona oštro.
- Mama, mogu li da dobijem pigmejsku pufnu? - odjednom upita Džini.
- Pig... šta? - oprezno upita gospođa Vesli.
- Vidi ih, baš su cakane...
Gospođa Vesli se pomeri u stranu da vidi te pigmejske pufne, a Hariju, Ronu i Hermioni smesta se
ukaza nezaklonjen pogled kroz izlog. Drako Melfoj je sasvim sam jurio ulicom. Kada je prolazio
pored Veslijevskih čarobnjačkih ludorija, pogledao je preko ramena. Nekoliko sekundi kasnije
zamakao je van vidokruga izloga, te ga izgubiše iz vida.
- Pitam se tde mu je mamica - reče Hari mrgodno.
- Reklo bi se da joj je umakao - reče Ron.
- Zašto? - upita Hermiona.
Hari ne reče ništa, ali je napregnuto razmišljao. Narcisa Melfoj ne bi dobrovoljno ispustila iz vida
svog dičnog sina. Mora da se Melfoj silno potrudio da se oslobodi njenog stiska. Poznajući Melfoja,
i nimalo ga ne simpatišući, Hari je bio siguran da razlog ne može biti bezazlen.
Osvrnu se oko sebe. Gospodin Vesli i Džini naginjali su se ka pigmejskim pufnama. Gospodin
Vesli je očarano ispitivao špil obeleženih normalskih karata. Fred i Džordž su pomagali
mušterijama da se snađu. S druge strane stakla, Hagrid je stajao leđima okrenut njima, gledajući
tamo-amo po ulici.
- Brzo ispod ovoga - reče Hari izvlačeći nevidljivi ogrtač iz torbe.
- 0... ne znam, Hari - reče Hermiona gledajući u nedoumici prema gospođi Vesli.
-Dolazi!- podviknu joj Ron.
Na trenutak je oklevala, a onda se zavukla ispod ogrtača, zajedno sa Harijem i Ronom. Niko nije
primetio da su nestali. Svi su bili isuviše zainteresovani za Fredove i Džordžove proizvode. Hari,
Ron i Hermiona probiše se do vrata što su brže mogli, ali kada su stigli na ulicu, Melfoj je već
nestao, podjednako uspešno kao i oni.
- Išao je u onom pravcu - promrmlja Hari što je moguće tiše, tako da ih Hagrid, koji je pevušio, ne
čuje. -Hajd”mo.
Iskradoše se pored njega, izvirujući levo i desno, kroz izloge i vrata, dok Hermiona ne pokaza
prstom napred.
- To je on, zar ne? - prošaputa ona. - Skreće nalevo?
- Veliko iznenađenje - došapnu Ron.
Jer, Melfoj je pogledao oko sebe, a onda skliznuo u Nokturn-aleju i iščezao s vidika.
- Brzo, ili ćemo ga izgubiti - reče Hari ubrzavši korak.
- Videće nam se stopala! - upozori ih Hermiona pošto joj ce ogrtač malo izdigao iznad članaka.
Sada im je bilo mnogo teže da se skrivaju utroje ispod njega.
- Nije važno - reče Hari nestrpljivo - samo požuri! Ali Nokturn-aleja, sporedna ulica posvećena
mračnim veštinama, bila je potpuno pusta. Virili su kroz izloge dok su prolazili, ali ni u Jvdnoj
radnji kao da uopšte nije bilo mušterija. Hari je pretpostavljao da bi kupovina mračnih rekvizita u
ovo opasno i sumnjičavo doba bila prilično riskantna - ili bi to pre bila činje-nica da vas vide kako
te stvari kupujete. Hermiona ga snažno uštinu za ruku.
-Joj!
- Pst! Vidi! Tu je, unutra! - prodahta ona Hariju u uvo.
Bili su pred jedinom radnjom u Nokturn-aleji koju je Hari ikada posetio: kod Bordžina u Burksa,
gde su se prodavali raznorazni čudni predmeti. Tamo je usred vitrina punih lobanja i starih boca
stajao Drako Melfoj, okrenut leđima prema njima, jedva vidljiv iza istog onog velikog crnog
ormana u kom se Hari jednom krio da bi izbegao Melfoja i njegovog oca. Sudeći po pokretima
Melfojevih ruku, vrlo je žustro govorio. Vlasnik radnje, gospodin Bordžin, pogrbljen čovek masne
kose, stajao je licem okrenut Melfoju. Na licu je imao čudan izraz pomešane ozlojeđenosti i straha.
- Kad bismo samo mogli da čujemo šta pričaju! - reče Hermiona.
- Možemo! - reče Ron ushićeno. - Čekaj... prokleti... On ispusti nekoliko kutija koje je još vukao sa
sobom, trapavo uzimajući najveću.
- Produžne uši, vidi!
- Fantastično! - reče Hermiona kad Ron odmota dugačke niti boje mesa i poče da ih provlači ispod
vrata. -0, nadam se da vrata nisu učinjena neprobojnim...
- Nisu! - reče Ron razdragano. - Slušaj!
Skupili su glave jednu uz drugu i napregnuto slušali na kraju tih žica, kroz koje se Melfojev glas
čuo jasno i glasno, kao da su uključili radio.
- ...znaš kako da je popraviš?
- Možda - reče Bordžin tonom koji je nagoveštavao da ne želi ništa da obeća. - Ipak, moram najpre
da je vidim. Zašto je nisi doneo u radnju?
- Ne mogu - reče Melfoj. - Mora da stoji tamo. Treba samo da mi kažeš kako to da uradim.
Hari vide kako se Bordžin nervozno oblizuje.
- Pa, ako ne mogu da je vidim, kažem ti da će biti vrlo teško. Ne mogu ništa da garantujem.
- Ne? - reče Melfoj, a Hari je znao, po njegovom tonu, da se Melfoj podrugljivo smeška. - Možda će
te ovo naterati da budeš malo sigurniji.
On se pomeri ka Bordžinu i sada nije mogao da se vidi od vitrina. Hari, Ron i Hermiona se
odgegaše postrance ne bi li ga držali na oku, ali su mogli da vide samo Bordžina, koji je izgledao
veoma preplašeno.
- Ako ikome kažeš - reče Melfoj - biće odmazde. Znaš Fenrira Surog? On je porodični prijatelj,
navraćaće s vremena na vreme da bi bio siguran da posvećuješ punu pažnju ovom problemu.
- Nema potrebe za...
- Ja ću o tome da odlučim - reče Melfoj. - Pa, bolje da idem. I ne zaboravi da ovu čuvaš na
sigurnom. Biće mi potrebna.
- Možda bi želeo sad da je uzmeš?
- Ne, naravno da ne bih, glupavi kepecu, kako bih je nosio niz ulicu? Samo nemoj da je prodaš.
- Nipošto... gospodine.
Bordžin mu se duboko nakloni kao onda kada ga je Hari video da se klanja Lucijusu Melfoju.
- Nikome ni reči, Bordžine, što znači ni mojoj majci, razumeš li?
- Naravno, naravno - promrmlja Bordžin ponovo se klanjajući.
Sledećeg trenutka zvono na vratima glasno zazvecka i Melfoj oholo izađe iz radnje, vrlo zadovoljan
sobom. Prošao je tako blizu Harija, Rona i Hermione da su osetili kako im ogrtač ponovo leprša oko
kolena. Bordžin ostade sleđen u radnji, a njegov usiljeni osmeh beše iščezao. Izgledao je zabrinuto.
- Šta to bi? - prošaputa Ron namotavajući produžne uši.
- Pojma nemam - reče Hari napregnuto razmišljajući. - Hoće da mu se nešto popravi... i hoće da
rezerviše nešto odatle... jeste li videli šta je pokazivao kad je rekao „ovu".
- Ne, bio je iza ove vitrine...
- Vas dvojica ostanite ovde - prošaputa Hermiona.
- Šta to...?
Ali Hermiona je već izronila ispod ogrtača. Proverila je frizuru ogledajući se u izlogu, a onda
umarširala u prodavnicu, uz ponovnu zveku zvonca. Ron ponovo brže-bolje spusti produžne uši
ispod vrata i dodade jednu žicu Hariju.
- Zdravo, kakvo užasno jutro, zar ne? - živahno reče Hermiona Bordžinu, koji ne odgovori, ali joj
uputi sumnjičav pogled. Veselo pevušeći, Hermiona je se šetkala između gomile izloženih
stvarčica.
- Je li ova ogrlica na prodaju - upita ona zastavši ispred jedne zastakljene vitrine.
- Ako imaš hiljadu i petsto galeona - reče Bordžin hladno.
- 0... pa... ne, nemam baš toliko - reče Hermiona šetkajući po radnji. - A šta je sa ovom ljupkom...
ovaj... lobanjom?
- Šesnaest galeona.
- Dakle, na prodaju je? Da je možda... ne čuvate za nekog?
Bordžin je pogleda ispod oka. Hari je imao opak osećaj da on tačno zna na šta Hermiona cilja. Očito
je i Hermiona osetila da se odala, jer odjednom potpuno zaboravi na oprez.
- Stvar je... pa... dečko koji je upravo bio ovde, Drako Melfoj, on mi je drug, a hoću da mu kupim
rođendanski poklon. Ali, ako je već nešto rezervisao, ja ne želim da mu kupim to isto, pa... ovaj...
Priča je, po Harijevom mišljenju, bila vrlo klimava, a očigledno da je i Bordžin isto mislio.
- Napolje - reče oštro. - Gubi se!
Hermiona nije čekala da joj ce dvaput kaže, već je pojurila ka vratima, dok joj je Bordžin bio za
petama. Kad zvonce ponovo zvecnu, Bordžin zalupi vrata za njom i stavi znak „Zatvoreno".
- Pa - reče Ron ponovo prebacujući ogrtač preko Hermione. - Vredelo je pokušati, mada si bila
pomalo providna...
- Pa, sledeći put mi ti pokaži kako se to radi, majstoru misterija! - prasnu ona.
Ron i Hermiona prepirali su se sve dok nisu stigli u Veslijevske čarobnjačke ludorije, gde su morali
da zastanu kako bi se neopaženo prošunjali pored vidno zabrinute gospođe Vesli i Hagrida, koji su
očigledno primetili njihovo odsustvo. Kad su već bili u radnji, Hari smota nevidljivi ogrtač i sakri
ga u torbu, a zatim se pridruži Ronu i Hermioni upravo u trenutku kada su, odgovarajući na optužbe
gospođe Vesli, počeli da je ubeđuju da su sve vreme bili u sobi pozadi, ali da nije dovoljno dobro
pogledala.

8Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:52 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
7. Klub pužića
Hari je veliki deo poslednje nedelje raspusta pokušavao da pronikne u značenje Melfojevog
ponašanja u Nokturn-aleji. Najviše ga je uznemirio zadovoljan izgled na Melfojevom licu dok je
napuštao radnju. Ono čemu se Melfoj raduje ne može biti dobra vest. Sekiralo ga je i to što ni Ron
ni Hermiona nisu pokazivali zainteresovanost za Melfojeve aktivnosti kao on: ili se bar činilo da su
im već posle nekoliko dana dosadile rasprave o tome.
- Da, već sam se složila da tu nisu čista posla - reče Hermiona pomalo nestrpljivo. Sedela je na
prozorskoj dasci u Fredovoj i Džordžovoj sobi, podigavši noge na jednu kartonsku kutiju, nevoljno
odvojivši pogled od novog primerka Višeg nivoa irevođenja runa. - Ali, zar se nismo složili da
može da bude više objašnjenja?
- Možda je slomio svoju Ruku slave? - reče Ron neodređeno, pokušavajući da ispravi savijene
grančice na metli. - Sećaš se one smežurane ruke koju je Melfoj imao?
- A šta ćemo s onim kad je rekao: „I ne zaboravi da ovu čuvaš na sigurnom"? - upita Hari po ko zna
koji put.
- Zvučalo mi je kao da Bordžin ima još jedan takav slomljeni predmet, a Melfoj ih želi oba.
- Misliš? - reče Ron pokušavajući da sastruže prljavštinu sa drške metle.
- Da - reče Hari. Kad ni Ron ni Hermiona ne odgovoriše, on reče: - Melfojev otac je u Askabanu.
Zar ne misliš da bi Melfoj voleo da se osveti?
Ron ga pogleda, trepćući.
- Melfoj da se sveti? Šta on tu može?
- Upravo to ti i govorim, ne znam! - reče Hari frustrirano. - Ali nešto smera i mislim da to treba
ozbiljno da shvatimo. Otac mu je Smrtožder i...
Hari prekide misao, upirući pogled na prozor iza Hermione, i zinu. Upravo mu se javila zapanjujuća
pomisao.
- Hari? - reče Hermiona brižnim glasom - šta nije U redu?
- Nije valjda da te ponovo peče ožiljak? - nervozno upita Ron.
- On je Smrtožder - reče Hari lagano. - On je zamenio svog oca i sada je i sam Smrtožder!
Nastupi tajac, a onda Ron prasnu u smeh.
- Melfoj? Tek mu je šesnaest, Hari! Misliš da bi Znaš-već-ko dozvolio da mu se Melfoj pridruži?
- Ne deluje nimalo verovatno, Hari - reče Hermiona prigušenim glasom. - Na osnovu čega misliš...
- Kod Madam Aljkavuše... Nije ga ni dotakla, a on je vrisnuo i trgnuo ruku kao oparen kad je
krenula da mu zavrće rukav. I to levi rukav. Obeležen je Mračnim belegom.
Ron i Hermiona se pogledaše.
- Pa... - reče Ron ne baš ubeđen.
- Mislim da je samo hteo da se izvuče odande, Hari -reče Hermiona.
- Pokazao je Bordžinu nešto što ne smemo da vidimo - Hari ga tvrdoglavo pritisnu. - Nešto što je
ozbiljno preplašilo Bordžina. Bio je to Znak, znam to... Pokazivao”je Bordžinu s kim ima posla,
videli ste kako je Bordžin ozbiljno primao sve što čuje.
Ron i Hermiona se ponovo pogledaše.
- Nisam baš siguran, Hari...
- Da, i dalje ne mislim da bi Znaš-već-ko dozvolio da mu se Melfoj pridruži...
Ozlojeđen, ali i dalje apsolutno ubeđen da je u pravu, Hari zgrabi hrpu prljavih dresova za kvidič i
izađe iz sobe. Gospođa Vesli je danima molila da ne ostavljaju pranje i pakovanje za poslednji
trenutak. U hodniku na spratu nalete na Džini, koja se vraćala u svoju sobu noseći hrpu sveže
oprane odeće.
- Ne bih sada išla u kuhinju - upozori ga ona. - Prepuna je Flegme.
- Paziću da ne postanem flegmatičan - nasmeja se Hari.
I zaista, kada je ušao u kuhinju, zatekao je Fler kako sedi za stolom raspredajući o venčanju s
Bilom, dok ju je gospođa Vesli netremice posmatrala preko hrpe samoljuštećih prokelja, vidno loše
volje.
- ...Bil i ja smo gotofo da imamo samo dve deferuše, Džini i Gabrrrijela baš slatko isgledaju
zajedno. Mislim da ih obučem u bledozlatno - rose bi se ušasno slagalo s Džininom kosom...
- A, Hari! - oglasi se gospođa Vesli presekavši Flerin monolog. - Baš dobro, htela sam da ti
objasnim nešto o bezbednosnim aranžmanima za sutrašnji put u Hogvorts. Ponovo ćemo dobiti kola
od Ministarstva, a na stanici će nas sačekati Aurori...
- Hoće li i Tonks biti tamo? - upita Hari dajući joj svoju opremu za kvidič. .
- Ne, ne bih rekla, ona je stacionirana negde drugde, po onome što mi je Artur rekao.
- Ta Tonks je paš prestala da fodi računa o sepi -razmišljala je glasno Fler, proučavajući sopstveni
zadivljujući odraz na poleđini kašike -felika greška, ako mene pitate...
- Da, hvala - reče gospođa Vesli zajedljivo, ponovo presekavši Fler. - Bolje počni da se spremaš,
Hari, hoću da mi kovčezi budu spremni večeras, ako je moguće, da ne bismo sve radili navrat-nanos
u zadnji čas.
U stvari, njihov odlazak sledećeg jutra protekao je mirnije nego inače. Kola iz Ministarstva dovezla
su se do ulaza u Jazbinu i zatekla ih kako čekaju: zapakovani kovčezi, Hermionina mačka,
Krukšenks, bezbedno zatvorena u svoju putnu korpu, i Hedviga, pa Ronova sova Prasvidžeon, i
Džinina nova purpurna pigmejska pufna, Arnold, svi u kavezima.
-Ai revoire,” Ari - reče Fler grleno, poljubivši ga za rastanak. Ron požuri napred, pun nade, ali mu
Džini podmetnu nogu i on pade, pruživši se u prašinu pod Flerinim nogama. Besan, zajapuren i sav
prašnjav, on pojuri u kola ne rekavši zbogom.
Na stanici Kings kros nije ih čekao razdragani Hagrid. Umesto njega, dva bradata, smrknuta Aurora
u tamnim normalskim odelima pokrenuše se čim se auto zaustavio, i prišavši društvancetu sa strane,
umarširaše s njima u stanicu bez reči.
- Brzo, brzo, kroz pregradu - reče gospođa Vesli, koja je bila pomalo usplahirena zbog ovako stroge
efikasnosti. - Bolje da Hari ide prvi, sa...
Upitno pogleda u Aurora, koji joj kratko klimnu, zgrabi Harija za mišicu i pokuša da ga provuče
kroz barijeru između perona devet i deset.
- Mogu sam da hodam, hvala - reče Hari srdito, otimajući ruku iz Aurorovog stiska. Pogura svoja
kolica pravo u čvrstu pregradu, zanemarujući svog ćutljivog družbenika, i nađe se, sekundu kasnije,
na peronu devet i tri četvrtine, gde je skerletni HogvorŠs eksires stajao izbacujući paru poviše
gomile.
Hermiona i Veslijevi pridružiše mu se kroz nekoliko sekundi. Ne čekajući da se posavetuje sa
svojim turobnim Aurorom, Hari pokaza Ronu i Hermioni da pođu za njim peronom da potraže neki
prazan kupe.
- Ne možemo, Hari - reče Hermiona izvinjavajuće. -Ron i ja moramo najpre u vagon za asistente, a
zatim ćemo malo da patroliramo hodnicima.
- 0, da zaboravio sam - reče Hari.
- Bolje odmah uđite u voz, svi, imate još samo pet minuta - reče gospođa Vesli proveravajući koliko
je sati. -Pa, lepo se provedi u ovom polugodištu, Rone...
- Gospodine Vesli, možemo li da porazgovaramo nakratko - reče Hari odlučivši da na licu mesta
iskoristi priliku koja mu se ukazala.
- Naravno - reče gospodin Vesli, koji je izgledao pomalo iznenađen, ali pođe za Harijem u stranu da
ih drugi ne bi čuli.
Hari je o svemu pažljivo promislio i zaključio da, ako već mora nekom to da ispriča, onda je
gospodin Vesli prava osoba. Najpre zato što radi u Ministarstvu na je u najboljem položaju da
preduzme dalju istragu, i drugo, zato što mu se činilo da nema rizika da gospodin Vesli eksplodira
od besa.
Dok su se udaljavali, video je kako gospođa Vesli i turobni Auror sumnjičavo gledaju prema njima.
- Kada smo bili u Dijagon-aleji... - poče Hari, ali ga gospodin Vesli predupredi smejuljeći se:
- Hoćeš da mi otkriješ kuda ste ti, Ron i Hermiona nestali, umesto da budete u zadnjem delu
Fredove i Džordžove radnje?
- Kako ste...?
- Hari, moliću lepo. Pričaš s osobom koja je vaspitala Freda i Džordža.
- Ovaj... da, u redu, nismo bili u zadnjoj prostoriji.
- Dobro, da čujemo ono najgore.
- Pa, sledili smo Draka Melfoja. Koristili smo moj nevidljivi ogrtač.
- Jeste li imali neki naročit razlog za to, ili je to bio čist ćef?
- Mislio sam da Melfoj nešto smera - reče Hari ne obazirući se na Veslijevo osećanje razdražljivosti
iz-mešane sa zabavljenošću. - Pobegao je od svoje majke te sam hteo da znam zašto.
- Naravno da jesi - reče gospodin Vesli pomalo re-zignirano. - Pa? Jesi li otkrio zašto?
- Otišao je kod Bordžina u Burksa - reče Hari - i počeo da kinji tog čoveka, Bordžina, da mu ovaj
pomogne da nešto popravi. Rekao je kako želi da mu Bordžin sačuva još nešto. Izgledalo je kao da
se radi o istoj stvari koju je Bordžin trebalo da mu popravi. Kao da su te dve stvari u paru. I...
Hari duboko udahnu.
- Ima još nešto. Videli smo kako je Melfoj skočio kao oparen kad je Madam Aljkavuša pokušala da
ga uhvati za levu ruku. Mislim da je obeležen Mračnim znakom. Mislim da je zamenio svog oca u
ulozi Smrtoždera.
Gospodin Vesli je bio zatečen. Posle jednog trenutka reče: - Hari, sumnjam da bi Znaš-već-ko
dozvolio šesnaestogodišnjaku...
- Da li iko stvarno zna šta bi Znate-već-ko hteo ili ne bi hteo? - upita Hari ljutito. - Gospodine Vesli,
žao mi je, ali zar ne bi bilo dobro da se to istraži? Ako Melfoj želi da mu se nešto popravi, i ako
mora da zapreti Bordžinu da mu ovaj to izvede, mora da je to nešto mračno ili opasno, zar ne?
- Da budem iskren, Hari, sumnjam u to - reče gospodin Vesli polako. - Znaš, kad je Lucijus Melfoj
uhapšen, izvršili smo raciju u njegovoj kući. Odneli smo sve što bi moglo da bude opasno.
- Mislim da ste nešto propustili - reče Hari tvrdoglavo.
- Pa, moguće je - reče gospodin Vesli, ali Hari nije bio siguran da li mu gospodin Vesli samo
povlađuje.
Iza njih se začu zvižduk. Gotovo svi su se već ukrcali u voz i vrata su se zatvarala.
- Bolje da požuriš - reče gospodin Vesli, dok gospođa Vesli doviknu: - Brzo, Hari!
Požurili su napred, a gospodin i gospođa Vesli pomogli su mu da ukrca kovčeg u voz.
- Dušo, dolaziš kod nas za Božić, sve je sređeno s Dambldorom, vidimo se uskoro - reče gospođa
Vesli kroz prozor kad Hari zalupi vrata vagona za sobom i voz krenu. - Vodi računa o sebi i...
Voz je polako ubrzavao. :
- ...budi dobar i...
Sad je već trčala da bi ga videla. “
-...čuvaj se!
Hari je mahao sve dok voz nije skrenuo iza ugla, a gospodin i gospođa Vesli nestali s vidika, a
zatim se osvrnuo da vidi cce su se ostali smestili. Pretpostavljao je da su se Ron i Hermiona
pridružili onima u asistentskom vagonu, ali malo niže u hodniku stajala je Džini, i ćaskala s nekim
prijateljicama. On se probi do nje tegleći kovčeg.
Ljudi su besramno piljili u njega dok je prolazio. Čak su pritiskali lica uza staklenu pregradu svojih
kupea da bi ga pogledali. Očekivao je da će ovog polugodišta biti više zurenja i buljenja, posle svih
tih glasina o „Izabranom", uDnevnom iroroku, ali nije mu prijao osećaj da je stalno pod
reflektorima. Potapšao je Džini po ramenu.
- Hoćeš da pronađemo kupe?
- Ne mogu, Hari. Dogovorila sam se da se nađem s Dinom - reče Džini živahno. - Vidimo se
kasnije.
- Važi - odgovori Hari. Osećao je čudnu ljutnju dok je odlazila, lepršajući svojom dugom riđom
kosom. Toliko se navikao na njeno prisustvo za vreme raspusta da je skroz zaboravio da Džini
nikad nije bila s njim, Ronom i Hermionom kad su u školi. Onda trepnu, a zatim pogleda oko sebe:
bio je okružen devojkama koje su ga gledale kao hipnotisane.
- Ćao, Hari! - začu se poznat glas iza njega.
- Nevile! - s olakšanjem reče Hari, okrenuvši se prema dečaku okruglastog lica koji se probijao ka
njemu.
- Zdravo, Hari - reče devojka duge kose i ogromnih, tajanstvenih očiju, koja je išla odmah iza
Nevila.
- Luna, ćao, kako si?
- Baš fino, hvala - reče Luna. Privijala je neki magazin uz grudi. Na naslovnoj strani je velikim
slovima pisalo da se unutra nalazi jedan par besplatnih naočari za gledanje aveti.
- Ceiidlaka i dalje dobro ide, je l” da? - upita Hari, koji je osećao izvesne simpatije prema tom
magazinu, jer mu je prethodne školske godine dao ekskluzivan intervju.
- 0, da, tiraž je u usponu - reče Luna veselo.
- Da nađemo slobodna mesta - reče Hari, i njih troje krenuše po vozu kroz gomile đaka koji su ćutke
buljili.
Najzad nađoše prazan kupe i Hari zahvalno pojuri unutra.
- Zure čak i u nas - reče Nevil pokazujući na sebe i Lunu - zato što smo s tobom!
- Zure u vas zato što”ste i vi bili u Ministarstvu -reče Hari smeštajući svoj kovčeg u rešetku za
prtljag. -Dnevni irorok je pisao o našoj maloj pustolovini, mora da ste to videli.
- Da, mislio sam da će baka biti ljuta zbog tolikog publiciteta - reče Nevil - ali bila je vrlo
zadovoljna. Kaže da najzad počinjem da se ugledam na mog tatu. Kupila mi je nov štapić, vidi!
On ga izvuče i pokaza Hariju.
- Od trešnjevog drveta i jednorogove dlake - reče ponosno. - Mislimo da je to jedan od poslednjih
koje je Olivander prodao, jer je već sledećeg dana nestao... Ej, vraćaj se, Trevore!
I on zaroni pod sedište da pronađe žapca, koji je po ko zna koji put pokušao da se dokopa slobode.
- Hoćemo li i ove godine nastaviti sa časovima Dambldorove armije, Hari? - upita Luna vadeći par
psihodeličnih naočara iz Ceiidlake.
- Nema svrhe sad kad smo se oslobodili Ambridžove, je li tako? - reče Hari sedajući. Nevil lupi
glavom o sedište dok se izvlačio ispod njega. Bio je izuzetno razočaran.
- Baš sam voleo DA! Mnogo sam naučio s tobom!
- I ja sam uživala na tim časovima - reče Luna vedro. - Osećala sam se kao da imam prijatelje.
Ovo je bila jedna od neprijatnih stvari koje je Luna često govorila, i koje su u Hariju stvarale osećaj
neuhvatljive mešavine sažaljenja i stida. Međutim, pre nego što je stigao da odgovori, ispred
njihovog kupea začu se komešanje. Grupa devojčica sa četvrte godine šaputala je i kikotala ce s
druge strane okna.
-Pitaj gati!
- Ne, ti!
- Ja ću!
I jedna od njih, smeon devojčurak s krupnim tamnim očima, isturene vilice i duge crne kose, probi
se kroz vrata.
- Ćao, Hari. Ja sam Romilda, Romilda Vejn - reče glasno i samouvereno. - Zašto nam se ne
pridružiš u našem kupeu? Ne moraš da sediš s njima - dodade lažnim šapatom, pokazujući na
Nevilovu zadnjicu koja je ponovo izvirivala ispod sedišta dok je pipkao rukama tamo-amo tragajući
za Trevorom, i na Lunu, koja je sada nosila svoje besplatne avetinjske naočare, koje su joj davale
izgled sumanute, šarene sove.
- To su moji prijatelji - reče Hari hladno.
- 0 - reče devojčica vrlo iznenađena. - 0, u redu. I ona se povuče, zatvorivši vrata za sobom.
- Ljudi očekuju da imaš prijatelje koji su više kul od nas - reče Luna, još jednom ispoljivši svoj
talenat za zbunjujuću iskrenost.
- Vi ste sasvim kul - reče Hari kratko. - Niko od njih nije bio u Ministarstvu. Oni se nisu borili sa
mnom.
- Baš lepo od tebe što to kažeš - zadovoljno se nasmeši Luna, još više nabi avetinjske naočare na
nos i smesti se da čita Ceiidlaku.
- Ipak, mi se nismo suočili s njim, ipak - reče Nevil iskobeljavši se ispod sedišta i uspravi se, pun
prašine po kosi i s bezvoljnim Trevorom u ruci. - Ti si to učinio. Treba da čuješ kako moja baka
priča o tebi. Taj Hari Pošer ima jaču kičmu nego čišavo Minisšarsšvo magije! Sve bi dala da si joj ti
unuk...
Hari se nelagodno nasmeja i promeni temu što je brže mogao, prešavši na rezultate OČN-a. Dok je
Nevil recitovao svoje ocene i glasno se pitao da li bi mu dozvolili da za OIČT uzme i
preobražavanja, gde je dobio ocenu „prihvatljivo", Hari ga je posmatrao, ali ga zapravo nije slušao.
Voldemor je razorio Nevilovo detinjstvo, baš kao i Harijevo, ali Nevil nije imao pojma koliko je
malo falilo da doživi Harijevu sudbinu. Proročanstvo se moglo odnositi na bilo koga od njih
dvojice, ali, iz zagonetnih, samo njemu znanih razloga, Voldemor je izabrao da veruje da je Hari taj
na koga se ono odnosi.
Da je Voldemor izabrao Nevila, Nevil bi sedeo preko puta Harija sa ožiljkom u obliku munje i
teretom proročanstva na svojim plećima... ili ne bi? Da li bi Nevilova majka umrla da bi ga spasla,
kao što je Lili umrla za Harija? Svakako da bi... ali šta ako ona ne bi bila u stanju da se postavi
između svog sina i Voldemora? Da li bi tada uopšte postojao „Izabrani"? Ili samo prazno mesto na
kome Nevil sada sedi, i Hari bez ožiljka, koga bi na rastanku ljubila njegova rođena majka, a ne
Ronova?
- Jesi li dobro, Hari? Čudno izgledaš - reče Nevil. Hari se prenu.
- Izvini... ja...
- Spopali su te propastanci? - upita Luna saosećajno, zvireći u Harija kroz svoje ogromne obojene
naočari.
- Mene... ko?
- Propastanci... nevidljivi su, prolete ti kroz uši i pomute pamet - reče ona. - Mislim da sam osetila
jednog kako je prozujao ovuda.
Ona mahnu rukama po vazduhu kao da odbija ogromne nevidljive noćne leptire. Hari i Nevil se
krišom pogledaše i brže-bolje zapodenuše razgovor o kvidiču.
Kroz prozore voza izgledalo je da je vreme napolju vrlo promenljivo, kao što je bilo čitavog leta.
Prošli su kroz područja čiste izmaglice, pa opet izronili na slabašnu, prozračnu sunčevu svetlost. I
za vreme jednog od tih vedrih perioda, kada je sunce udaralo direktno odozgo, Ron i Hermiona
najzad uđoše u njihov kupe.
- Voleo bih da kolica s ručkom požure već jednom, umirem od gladi - reče Ron čežnjivo, sručivši
se u sedište pored Harija trljajući stomak. - Ćao, Nevile, ćao, Luna. Pogodi šta ima novo? - dodade
on okrećući se prema Hariju. - Melfoj ne obavlja dužnost asistenta. Samo sedi u kupeu sa ostalim
Sliterincima, videli smo ga dok smo prolazili.
Hari se uspravi u sedištu, zainteresovan. Nije ličilo na Melfoja da propusti priliku da demonstrira
svoju moć asistenta, koju je tako spremno i veselo zloupotrebljavao tokom čitave prethodne godine.
- Šta je uradio kad te je video?
- Uobičajeno - reče Ron nemarno, izvodeći ružan gest rukom. - Ne liči na njega, zar ne? Mislim...
ovo liči... -on ponovo načini isti pokret - ali zašto nije tamo napolju da kinji prvake?
- Nemam pojma - reče Hari, ali mozak mu je grčevito radio. Zar to ne izgleda kao da Melfoj ima na
umu mnogo važnije stvari nego da maltretira mlađe učenike?
- Možda je više voleo inkvizitorski odred - reče Hermiona. - Možda mu je posle toga zvanje
asistenta pomalo dosadno.
- Ne bih rekao - reče Hari. - Mislim da je on... Ali pre nego što je stigao da izloži svoju teoriju,
vrata kupea se naglo otvoriše i jedna trećakinja ulete kao bez daha.
- Moram da uručim ovo Nevilu Longbotomu i Hariju P-poteru - promuca ona zbunjeno kad srete
Harijev pogled, i pocrvene. Izvadila je dva svitka pergamenta uvezana ljubičastom vrpcom.
Zbunjeni, Hari i Nevil uzeše svitke, adresirane na njih, a devojčica se brže-bolje istetura iz kupea.
- Šta je to? - upita Ron dok je Hari odmotavao svitak.
- Pozivnica - reče Hari.
Hari,
Bio bih očaran ako bi mi se pridružio na ručku u kupeu S.
SRDAČNO,
Profesor X. L F. Pužorog
- Ko je profesor Pužorog? - upita Nevil zbunjeno gledajući u svoju pozivnicu.
- Novi nastavnik - reče Hari. - Pa, pretpostavljam da treba da pođemo, zar ne?
- Ali, šta hoće od nas? - upita Nevil nervozno, kao da očekuje kaznenu nastavu.
- Nemam pojma - reče Hari, što nije bilo sasvim tačno, mada još nije imao dokaza da je njegovo
nagađanje ispravno. - Slušaj - dodade, kada mu sinu ideja - hajde da odemo do tamo ispod
nevidljivog ogrtača, da usput bolje osmotrimo Melfoja, i vidimo šta smera.
Međutim, od te ideje nije bilo ništa: hodnici su bili pretrpani ljudima koji su iščekivali kolica s
ručkom, te je bilo nemoguće da se između njih probiju noseći preko sebe nevidljivi ogrtač. Hari ga
sa žaljenjem vrati u torbu, razmišljajući kako bi bilo lepo da može da ga stavi, makar da izbegne to
silno piljenje u sebe, koje je izgleda bilo još učestalije nego kad je prošli put prolazio kroz voz.
Svaki čas, učenici bi nahrupili iz svojih kupea da ga bolje osmotre. Izuzetak je bila Čo Čang, koja je
uletela u svoj kupe čim je videla da Hari dolazi. Dok je Hari prolazio pored stakla njenog kupea,
video ju je udubljenu u razgovor sa svojom prijateljicom Marijetom, koja je imala debeo sloj
šminke, ali joj ni to nije pomoglo da prikrije čudne grupice bubuljica, koje su joj ce i dalje prostirale
po licu. Zlobno se smeškajući, Hari produži.
Kad su stigli u kupe S, videli su da nisu jedini koje je Pužorog pozvao, mada je, sudeći po
oduševljenoj Pužorogovoj dobrodošlici, Hari najtoššje dočekan.
- Hari, momče! - reče Pužorog poskočivši kad ga je video, tako da njegov veliki plišani stomak
zauze sav preostali prostor u kupeu. Njegova blistava ćelava masa i veliki srebrni brkovi jarko su se
presijavali na suncu, baš kao i zlatna dugmad na njegovom prsluku. -Drago mi je što te vidim, baš
mi je drago! A ti mora da si gospodin Longbotom!
Nevil klimnu glavom, delujući preplašeno. Pužorog im pokaza rukom i oni se smestiše na jedina
dva preostala slobodna sedišta, koja su bila najbliža vratima. Hari osmotri ostale pozvane učenike.
Prepoznao je Sliterinca s njihove godine, bila su tu i dva dečaka iz sedmog razreda koje Hari nije
poznavao i, prignječena u ćošku pored Pužoroga i delujući kao da ni sama ne zna kako je tu
dospela, Džini.
- Da li poznajete sve prisutne? - upita Pužorog Ha-rija i Nevila. - Blejz Zabini je na vašoj godini,
naravno...
Zabini ne pokaza nikakav znak da ih prepoznaje, niti ih pozdravi, kao što ni Hari i Nevil ne
pozdraviše njega. Grifindorski i sliterinski đaci, u principu, nisu se podnosili iz principa.
- Ovo je Kormak Mek Lagen. Možda ste se već sreli... Ne?
Mek Lagen, visoki, čupavi mladić mahnu u znak pozdrava, a Hari i Nevil mu zauzvrat klimnuše
glavom.
- ...a ovo Markus Belbi, ne znam da li...?
Belbi, koji je bio mršav i vidno nervozan, usiljeno se nasmeši.
- ...a ova šarmantna mlada dama kaže mi da vas poznaje! - dovrši Pužorog.
Džini se iskezi Hariju i Nevilu iza Pužorogovih leđa.
- Pa, dakle, ovo je nešto najlepše - reče Pužorog prijatnim glasom. - Prilika da vas upoznam malo
bolje. Evo, uzmite salvetu. Spakovao sam sebi ručak, kolica su, koliko se sećam, puna štapića od
likorike, a stomak jednog starca nije baš za takve stvari... malo fazanovine, Belbi? Belbi se trže i
uze, kako se činilo, pola hladne fazanovine.
- Baš sam objašnjavao mladom Markusu da sam imao zadovoljstvo da predajem njegovom ujaku
Damoklu - reče Pužorog Hariju i Nevilu, sada dodajući korpicu sa zemičkama. - Istaknuti
čarobnjak, izvanredan, zaista je zaslužio Orden Merlina. Da li vifaš ujaka, Markuse?
Na nesreću, Belbi je upravo napunio usta fazanovinom, i u žurbi da odgovori Pužorogu, naglo ga je
progutao, pomodreo u licu i počeo da se guši.
- Anapneo - reče Pužorog mirno uperivši štapić u Belbija, čiji disajni putevi odjednom postadoše
prohodni.
- Ne... ne baš - reče Belbi suznih očiju.
- Pa, naravno, sigurno je zauzet - reče Pužorog ispitivački pogledavši u Belbija. - Sumnjam da bi
pronašao vukotrovni napitak, da nije naporno radio!
- Pretpostavljam... - reče Belbi, koji se izgleda plašio da uzme drugi zalogaj fazanovine dok ne bude
siguran da je Pužorog završio s njim. - Ovaj... on i moj tata nisu u dobrim odnosima, znate, pa ne
znam mnogo o...
Glas mu utihnu kad mu se Pužorog hladno osmehnu i okrenu se od njega Mek Lagenu.
- A ti, Kormak - reče Pužorog - slučajno znam da često viđaš svog ujaka Tiberijusa, jer on ima
sjajnu sliku na kojoj vas dvojica lovite nogorepe u Norfoku, ako se ne varam?
- 0, da, to je bilo zabavno - reče Mek Lagen. - Išli smo sa Berti Higs i Rufusom Skrimdžerom... to je
bilo pre nego što je postao ministar, naravno...
- 0, poznaješ i Berti i Rufusa? - zadovoljno se smeškao Pužorog ponudivši im poslužavnik sa
pitama. Ali je, nekako, preskočio Belbija. - Nego, kaži mi...
Bilo je kao što je Hari pretpostavljao da će se desiti. Svi su pozvani zato što su povezani s nekim
poznatim i uticajnim... svi osim Džini. Zabini, koji je ispitivan posle Mek Lagena, ima majku,
čuvenu lepoticu-vešticu (na osnovu onoga što je Hari uspeo da razazna, udavala se nekoliko puta, a
svi muževi su joj umirali zagonetnom smrću i ostavljali joj hrpe zlata). Došao je red na Nevila: tih
deset minuta bilo je vrlo neprijatno, jer su Nevilove roditelje, poznate Aurore, Belatriks Lestrejndž i
par njenih smrtožderskih pajtaša mučili sve dok ovi nisu izgubili razum. Na kraju Pužorogovog
razgovora s Nevilom, Hari je imao utisak da Pužorog još nije doneo sud o Nevilu, čekajući da vidi u
kojoj meri je Nevil nasledio talente svojih roditelja.
- A sada - reče Pužorog premećući se po sedšptu kao voditelj koji treba da najavi zvezdu svog
programa. - Hari Poter! Odakle da počnem? Osećam da sam jedva zagrebao po površini kad smo se
letos sreli!
Na trenutak je proučavao Harija kao da je on neki naročito sočan komad fazanovine, a onda reče: -
„Izabra-ni", tako te sada zovu!
Hari ne reče ništa. Belbi, Mek Lagen i Zabini zurili su u njega.
- Svakako - reče Pužorog - godinama se već čuju glasine... Sećam se kada... pa... posle one užasne
noći... Lili... Džejms... a ti si preživeo... i govorilo se da sigurno poseduješ natprosečnu moć...
Zabini se malo nakašlja ne bi li nagovestio nevericu. Iza Pužoroga, začu se neki ljutit glas:
- Da, Zabini, zato što si ši tako talentovan... u poziranju...
- 0, bože! - zabavljeno se zakikota Pužorog osvrnuvši se ka Džini, koja je pogledom streljala
Zabinija iza Pužorogovog velikog trbuha. - Budi oprezan, Bleze! Video sam tu mladu damu kako
izvodi najčudesniju šišmišoslinavu kletvu dok sam prolazio pored njenog vagona! Ne bih joj ce
zamerao!
Zabini je samo prezrivo pogleda.
- U svakom slučaju - reče Pužorog okrenuvši se ponovo prema Hariju. - Kakve sve glasine kolaju
ovog leta. Naravno, čovek ne zna kome da veruje, Prorokje poznat po štampanju neistina,
pogreškama... ali izgleda da nema mesta sumnji, s obzirom na broj svedoka, da je u Ministarstvu
zaisša došlo do neke gužve i da si ti bio upetljan u sve to!
Hari, koji nije znao kako da se izvuče, sem da slaže a da i ne trepne, klimnu glavom, ali i dalje nije
ništa odgovarao. Pužorog mu se zadovoljno nasmeši.
- Tako si skroman, tako skroman, nije čudo što te Dambldor toliko voli... bio si tamo, tada? Ali
ostatak priče je baš senzacionalan, naravno, niko ne zna u šta da poveruje... to famozno
proročanstvo, na primer...
- Nikad nismo čuli proročanstvo - reče Nevil porumenevši kao bulka čim je to izgovorio.
- Tako je - reče Džini nepokolebljivo. - I Nevil i ja bili smo tamo, i sve te gluposti o „Izabranom"
samo su obično naduvavanje, svojstveno Proroku.
- I vas dvoje ste bili tamo, zaista? - reče Pužorog s velikim zanimanjem, gledajući čas Džini, čas
Nevila, ali njih dvoje su sedeli ćutke, uprkos njegovom ohrabrujućem osmehu. - Da... pa... istina je
da Prorok često preteruje... naravno... - nastavi Pužorog pomalo razočarano. - Sećam se da mi je
Gvenog pričala... Gvenog Džouns, kapiten Svetoglavskih harpija...
On skrenu priču i, naširoko i nadugačko, upusti se u prisećanja, ali Hari je imao utisak da Pužorog
još nije završio s njim, i da ga Nevil i Džini nisu ubedili.
Popodne se završilo pričanjem anešota o čuvenim čarobnjacima koje je Pužorog podučavao, a koji
su svi redom bili očarani da se pridruže „Klubu pužića" na Hogvortsu. Hari je jedva čekao da ode,
ali nije znao kako da to izvede na učtiv način. Najzad voz izroni iz još jednog maglovitog predela u
jarkocrven zalazak sunca i Pužorog se osvrnu, žmirkajući na sumračnoj svetlosti.
- Bože milostivi, već se smrkava! Nisam primetio da su upalili lampe! Bolje da pođete i presvučete
se u odore, svi. Mek Lagene, moraš da navratiš da ti pozajmim tu knjigu o nogorepima. Hari,
Blejze... i vi svratite kad god ste u prolazu. Isto važi i za vas, gospođice - reče on Džini sav
blistajući. - Pa, idite, idite!
Dok je prolazio pored Harija u mračnom hodniku, Zabini mu uputi prljav pogled, koji mu Hari
uzvrati sa kamatom. On, Džini i Nevil pratili su Zabinija duž čitavog voza.
- Drago mi je što je gotovo - reče Hari prateći pogledom Zabinija. - Kako si ti završila tamo, Džini?
- Video me je kako sam začarala Zaharija Smita - re-če Džini. - Sećaš se onog haflpafskog idiota
koji je bio u DA? Stalno se raspitivao šta se desilo u Ministarstvu, i na kraju me je toliko iznervirao
da sam ga proklela, baš kad je Pužorog naišao i, mada sam mislila da ću dobiti kaznenu nastavu, on
je samo pomislio da je to stvarno dobra kletva i pozvao me na ručak! Baš je lud, a?
- I to je bolji razlog nego da nekog zoveš zato što mu je majka čuvena - reče Hari mrko gledajući
Zabinijev potiljak - ili zato što mu je ujak...
Ali, ne završi rečenicu. Upravo mu je sinula ideja, nesmotrena, ali vrlo privlačna... za manje od
minut Zabini će ponovo ući u kupe Sliterinaca-šestaka, biće tamo i Melfoj, i misliće da ga ne čuje
niko osim drugara Sliterinaca... kad bi mogao da uđe u kupe, nevidljiv, da stane iza njega, šta bi sve
video i čuo? Istina, nemaju još mnogo da putuju... do stanice Hogsmid preostalo je manje od pola
sata, sudeći po divljem krajoliku koji je promicao kraj prozora... pošto niko nije spreman da
ozbiljno shvati Harijeve sumnje, moraće sam da ih dokaže.
- Vidimo se kasnije - reče Hari kao bez daha, izvuče nevidljivi ogrtač i ogrnu se njime.
- Ali šta to...? - upita Nevil.
- Ćao! - prošaputa Hari, ustremivši se za Zabinijem što je tiše moguće, mada je kloparanje voza
činilo takav oprez gotovo besmislenim.
Hodnici su sada bili gotovo prazni. Svi su se vratili u kupee da se presvuku u školske uniforme i
spakuju stvari. Mada je išao za Zabinijem na što je moguće bližem odstojanju, pazeći da ga ne
dotakne, Hari nije bio dovoljno brz da sklizne u kupe kad Zabini otvori vrata. Zabini ih je već skoro
zalupio kad Hari žurno zaglavi nogu da se ne bi zatvorila.
- Šta nije u redu s ovim? - naljuti se Zabini neprestano udarajući klizajućim vratima po Harijevoj
nozi.
Hari uhvati vrata i snažno ih otvori. Zabini, i dalje držeći ručicu, pade Gregoriju Gojlu u krilo i, u
nastaloj gužvi, Hari upade u kupe, uskoči u Zabinijevo privremeno prazno sedište i smesti se iznad
njega, u rešetku za prtljag. Sreća da su Gojl i Zabini režali jedan na drugog, privukavši pažnju svih
ostalih, jer bi sigurno primetili Harijeve gležnjeve i stopala, koji su se ukazali kada je ogrtač
zalepršao oko njih. Zaista, u jednom užasnom trenutku mislio je da je video kako Melfojev pogled
prati njegove patike dok su nestajale s vidika. Ali onda Gojl zalupi vrata i zbaci Zabinija sa sebe.
Zabini se sruči u svoje sedište, sav izgužvan. Vinsent Kreb vrati se svom stripu, a Melfoj, kikoćući
se, leže preko dva sedišta, spustivši glavu u krilo Pensi Perkinson. Hari je ležao neudobno povijen
ispod ogrtača kako bi bio siguran da je svaki deo njegovog tela pokriven, i posmatrao Pensi kako
gladi platinastoplavu kosu na Melfojevom čelu, smeškajući se pri tom, kao da bi svako voleo da
bude na njenom mestu. Fenjeri koji su se klatili na plafonu kupea bacali su jarku svetlost na čitavu
scenu. Hari je, nalazeći se direktno iznad Kreba, mogao da pročita svaku reč u njegovom stripu.
- Pa, Zabini - reče Melfoj - šta je Pužorog hteo?
- Samo je pokušavao da se dodvori osobama s jakim vezama - reče Zabini, koji je i dalje mrko
gledao Gojla. - Nije da je uspeo da ih nađe mnogo.
Ta informacija, čini se, nije prijala Melfoju.
- Kora je još pozvao? - upita.
- Mek Lagena iz Grifindora - reče Zabini.
- 0, da, njegov ujak je veliki budža u Ministarstvu - re-če Melfoj.
- ...i nekog po imenu Belbi, iz Revenkla...
- Nije valjda njega, taj je pravi kreten! - reče Pensi.
- ..i Longbotoma, Potera i onu malu Veslijevu - dovrši Zabini.
Melfoj se naglo uspravi odgurnuvši Pensinu ruku.
- Pozvao je Longbošoma!
- Pa, pretpostavljam, jer je Longbotom bio tamo - reče Zabini nehajno.
- Što bi Longbotom zanimao Pužoroga? Zabini sleže ramenima.
- Poter, dragi Poter, naravno da je hteo da vidi tog Izabranog - podrugljivo se nasmeši Melfoj. - Ali
ta mala Veslijeva! Šta je to tako naročito u vezi nje!
- Mnogim momcima se dopada - reče Pensi, posmatrajući Melfoja iz prikrajka da vidi kako će
reagovati. -Čak i ti misliš da je zgodna, zar ne, Blejze, a svi znamo da je tebi teško ugoditi!
- Ne bih ni takao tu malu prljavu prokletu izdajicu, ma kako izgledala - hladno reče Zabini, a Pensi
je izgledala zadovoljna. Melfoj ponovo utonu u njeno krilo i dozvoli joj da nastavi da ga mazi po
kosi.
- Pa, Pužorogov ukus je za žaljenje. Možda postaje pomalo senilan. Šteta, moj otac je uvek govorio
da je on bio dobar čarobnjak u svoje vreme. Moj otac mu je bio jedan od miljenika. Pužorog
sigurno nije čuo da sam ja u vozu ili...
- Ne bih baš računao na poziv - reče Zabini. - Pitao me je za Notovog oca čim sam stigao. Nekad su
bili dobri prijatelji, ali očito, kad je čuo da je ovaj uhvaćen u Ministarstvu, nije bio baš presrećan i
Not nije dobio poziv, zar ne? Mislim da Pužoroga ne zanimaju Smrtožderi.
Melfoj je izgledao ljutIto, ali se na silu nasmeja, kao da je to dobar vic.
- Pa, koga je briga ko je Pužorogu zanimljiv? Ko je uopšte on, kad već pričamo o tome? Samo
običan glupavi nastavnik. - Melfoj razmetljivo zevnu. - Mislim, ja možda čak i ne budem na
Hogvortsu dogodine, i šta me briga da li me neki debeli matori propalitet voli ili ne?
- Kako to misliš, možda nećeš biti na Hogvortsu dogodine? - ljubopitljivo reče Pensi odjednom
prestavši da timari Melfoja.
- Pa, nikad se ne zna - reče Melfoj sa užasno zlobnim smeškom. - Možda ... ovaj... pređem na veće i
bolje stvari.
Sklupčan u rešetki za prtljag ispod ogrtača, Hari oseti kako mu srce ubrzano bije. Šta bi Ron i
Hermiona rekli na ovo? Kreb i Gojl blenuli su u Melfoja. Očigledno nisu imali pojma o njegovim
planovima da pređe na veće i bolje stvari. Čak je i Zabini dozvolio da njegove ohole crte naruši
izraz radoznalsti. Pensi je nastavila da lagano gladi Melfojevu kosu, izgledajući zatečeno.
- Misliš na... Njega! Melfoj slegnu ramenima.
- Majka želi da završim školovanje, ali lično, ne mislim da je to danas važno, mislim, razmislite i
sami o tome... kada Mračni gospodar preuzme vlast, hoćeli ga biti briga koliko je OČN-a i OIČT-a
neko dobio? Naravno, da neće... sve će se svesti na to kakvu vrstu usluga je dobio, i na nivo
odanosti koja mu je ukazivana.
- I misliš da ćeš ši biti u stanju da učiniš nešto za njega? - upita Zabini podrugljivo. - Tek ti je
šesnaest godina a nisi, takoreći, ni u potpunosti kvalifikovan?
- Upravo sam ti rekao, zar ne? Možda mu nije stalo da li sam kvalifikovan. Možda za posao koji
želi da mu obavljam nije potrebno da budem kvalifikovan - reče Melfoj tiho.
Kreb i Gojl su sedeli razjapljenih usta kao gargojli. Pensi je zurila u Melfoja kao da nikad nije čula
nešto što uliva toliko strahopoštovanja.
- Već vidim Hogvorts - reče Melfoj, očigledno uživajući u utisku koji je izazvao, pokazujući kroz
zacrnjen prozor. - Bolje da uzmemo odore.
Hari se toliko zagledao u Melfoja da nije primetio kako je Gojl posegao za svojim kovčegom. Kad
ga je povukao, on udari Harija po glavi. Hari nehotično vrisnu od bola, a Melfoj pogleda u rešetku
za prtljag mršteći se.
Hari se nije bojao Melfoja, ali mu se ipak nije dopadala ideja da grupa neprijateljski nastrojenih
Sliterinaca otkrije da se on tu krije ispod nevidljivog ogrtača. Dok su mu oči suzile, a glava i dalje
pucala od bola, on izvuče štapić, pazeći da ne pomeri ogrtač, i sačeka zadržavajući dah. Na njegovo
olakšanje, Melfoj je, izgleda, zaključio kako je umislio da je čuo buku. Navukao je odoru kao i
ostali, zaključao kovčeg i, kad je voz usporio, počevši da mili uz povremene trzaje, prikopčao je
nov debeo putni ogrtač oko vrata.
Hari je video kako se hodnici ponovo pune i nadao se da će Hermiona i Ron izneti njegove stvari
napolje, na peron, umesto njega. Biće ovde zaglavljen sve dok se kupe ne isprazni. Najzad, uz
poslednji trzaj, voz se zaustavi. Gojl otvori vrata i probi se na mišiće kroz gužvu drugaka, gurajući
ih u stranu. Kreb i Zabini pođoše za njim.
- Idi ti - reče Melfoj Pensi, koja ga je čekala ispružene ruke, kao da očekuje da će je on prihvatiti. -
Moram još nešto da proverim.
Pensi izađe. Hari i Melfoj bili su sami u kupeu. Ljudi su prolazili i silazili na mračan peron. Melfoj
se pomeri do vrata kupea i spusti zastore preko stakla da ljudi koji prolaze kroz hodnik ne bi piljili
unutra. Onda se nagnu nad kovčeg i ponovo ga otvori.
Hari je virio preko ivice rešetke za prtljag, a srce mu je jače lupalo. Šta to Melfoj krije od Pensi?
Hoće li videti tajanstveni slomljeni predmet koji je toliko važan da mora se popravi?
- Petrifikus totalus!
Bez upozorenja, Melfoj uperi štapić u Harija, koji se smesta oduze. Kao u usporenom snimku, on se
sruši sa rešetke za prtljag i pade, zatresavši pod snažnim udarcem, pravo pod Melfojeve noge,
nevidljivi ogrtač beše zarobljen pod njim, celo telo bilo mu je sada otkriveno, a noge i dalje
apsurdno uvijene u pogurenom klečećem položaju. Nije mogao da pomeri nijedan mišić. Samo je
zurio u Melfoja, koji se nasmeja od uva do uva.
- Tako sam i mislio - reče ushićeno. - Čuo sam kad te je Gojlov kovčeg udario. I pomislio da sam
video kako je nešto belo sevnulo kroz vazduh nakon što se Zabini vratio... - Pogled mu za trenutak
pade ia Harijeve patike. -Ti si blokirao vrata kad se Zabini vratio, pretpostavljam?
Na trenutak je proučavao Harija.
- Nisi čuo ništa do čega mi je stalo, Poteru. Ali pošto sam te uhvatio ovde...
I on snažno nagazi Harija posred lica. Hari oseti kako mu se nos lomi. Krv šiknu na sve strane.
- Ovo ti je od mog oca. A sad, da vidimo...
Melfoj izvuče ogrtač ispod Harijevog nepomičnog tela i baci ga preko Harija.
- Ne bih rekao da će te naći, sve dok se voz ne vrati u London - reče tiho. - Vidimo se, Poteru... ili
ne.
I vodeći računa da nagazi Harijeve prste, Melfoj napusti kupe.

9Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:55 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
8. Snejpov trijumf
Hari nije mogao ni prstom da mrdne. Ležao je ispod nevidljivog ogrtača osećajući kako mu krv lipti
iz nosa, topla i vlažna, preko lica. Osluškivao je glasove i korake u hodniku pored sebe. Prva
pomisao bila mu je da će neko sigurno proveriti kupee pre nego što voz ponovo krene? Ali se
odjednom sneveseli kad shvati da, čak ako neko i pogleda u kupe, neće ništa videti ni čuti. Jedina
nada bila mu je da neko drugi prođe tuda i spotakne ce o njega.
Hari nikad nije više mrzeo Melfoja nego sada ležeći tu, kao neka apsurdna kornjača izvrnut na leđi,
dok.mu se krv odvratno slivala u otvorena usta. Baš se uvalio u glupu situaciju... a sada su i
poslednji koraci zamirali. Svi su se već vukli po mračnom peronu, tamo napolju. Morao je da čuje
struganje kovčega i glasno blebetanje.
Ron i Hermiona mogli bi da pomisle da je napustio voz bez njih. Kad budu stigli na Hogvorts i
smestili se u Veliku salu, pogledaće nekoliko puta gore-dole duž grifindorskog stola, i kad najzad
budu shvatili da nije tamo, on će, bez sumnje, već biti na pola puta prema Londonu.
Pokušao je da ispusti bilo kakav zvuk, ili čak hroptaj, ali to je bilo nemoguće. Onda se setio da neki
čarobnjaci, kao Dambldor, mogu da izvode čini ne izgovarajući ih, pa je pokušao da prizove svoj
štapić, koji mu je bio ispao iz ruke, govoreći Aćio ššaiić stalno iznova u glavi, ali se ništa ne desi.
Pomislio je da je čuo šum drveća koje okružuje jezerce, i udaljenu huku sova, ali niko ga nije tražio,
niti je bilo (naruga se sebi što se uopšte tome ponadao) uspaničenih glasova koji bi se pitali hde je
nestao Hari Poter. Prože ga osećaj potpune bespomoćnosti dok je zamišljao konvoj kočija koje vuku
testrali kako se kotrlja prema školi, i prigušene krike smeha iz kočije u kojoj se Melfoj vozi, gde
verovatno svojim prijateljima Sliterincima prepričava kako je napao Harija.
Voz se zatetura, i Hari se otkotrlja u stranu. Sada je gledao u prašnjavi deo ispod sedišta, umesto u
tavanicu. Eksires je upravo pošao, a niko ne zna da je on još u njemu...
Tada oseti kako se nevidljivi ogrtač skida sa njega i neki glas iznad njegove glave reče: - Š”a ima,
Hari?
Blesnu crvena svetlost i Harijevo telo se odmrznu. Odrazio se i smestio u mnogo pristojniji sedeći
položaj, žurno obrisao krv sa podlivenog lica gornjim delom ruke i podigao glavu, da bi ugledao
Tonks, kako drži nevidljivi ogrtač koji je upravo strgla s njega.
- Bolje da brzo izađemo odavde - reče ona, jer su prozori voza počeli da se zamagljuju od pare, dok
je voz izlazio iz stanice. - Hajde, iskočićemo.
Hari požuri za njom u hodnik. Tonks povuče vrata i skoči na peron, koji kao da im je klizio pod
nogama što se voz više zahuktavao. Hari ju je sledio, malo se zaljuljao prilikom prizemljenja, a
onda se uspravio, taman na vreme da vidi svetlucavu skerletnu parnu lokomotivu kako ubrzava,
skreće iza ugla i nestaje s vidika.
Hladan noćni vazduh umirujuće je delovao na njegov izubijan nos. Tonks ga je gledala: bio je ljut i
zbunjen zato što je zatečen u tako smešnom položaju. Ona mu ćutke vrati nevidljivi ogrtač.
- Ko je to učinio?
- Drako Melfoj - reče Hari ogorčeno. - Hvala za... ovaj...
- Nema problema - reče Tonks bez osmeha. Na osnovu onog što je Hari mogao da vidi u mraku,
imala je mišjesivu kosu i izgledala jadno kao i kad ju je sreo u Jazbini.
- Mogu da ti sredim nos ako staneš mirno.
Hariju se nije mnogo svidela ta ideja. Nameravao je da ioseti Madam Pomfri, u koju je imao malo
više poverenja kada su u pitanju isceljujuće čini, ali mu se činilo nepristojnim da joj to kaže, pa se
ukipio i sklopio oči.
- Eiiski - reče Tonks.
Hari oseti vrelinu u nosu, a onda hladnoću. Podiže ruku i oprezno ga ispipa. Izgleda da ga je sredila.
- Mnogo ti hvala!
- Bolje navuci taj ogrtač da možemo da uđemo u školu
- reče Tonks i dalje se ne smešeći. Kad je Hari ponovo navukao ogrtač, ona zamahnu štapićem.
Ogromno srebrno četvoronožno stvorenje iskoči iz njega i jurnu u tminu.
- Je li to bio patronus? - upita Hari, koji je već video Dambldora kako šalje takve poruke.
- Da, šaljem poruku u zamak da sam te našla, da ne bi brinuli. Hajde, bolje da ne traćimo vreme.
Krenuše putem koji vodi prema školi.
- Kako si me našla?
- Primetila sam da nisi napustio voz, a znala sam da imaš nevidljivi ogrtač. Pomislila sam da se iz
nekog razloga kriješ. Kad sam videla navučene zastore u tom kupeu, pomislila sam da treba da
proverim.
- Ali, šta ti uopšte radiš ovde? - upita Hari.
- Sada sam stacionirana u Hogsmidu, kao dodatno obezbeđenje škole - reče Tonks.
- Jesi li samo ti tu smeštena, ili...
- Ne, tu su i Praudfut, Sevidž i Douliš.
- Douliš, Auror koga je Dambldor napao prošle godine?
- Tako je.
S mukom su gacali po mračnom, pustom putu, sledeći sveže tragove kočija. Ispod svog nevidljivog
ogrtača Hari pogleda iskosa u Tonks. Prošle godine bila je ljubopitljiva (do te mere da je ponekad
bila i dosadna), lako se smejala, šalila se. Sad je izgledala starija i mnogo ozbiljnija i usredsređenija.
Da li je to posledica svega što se desilo u Ministarstvu? S nelagodom je pomislio kako bi mu
Hermiona predložila da joj kaže nešto utešno u vezi sa Sirijusom, da uopšte nije bila njena krivica,
ali nije mogao da natera sebe da to učini. Daleko od toga da je krivi za Sirijusovu smrt. Ona je za to
bila kriva koliko i svi ostali (i daleko manje od njega), ali nije voleo da priča o Sirijusu, ukoliko je
to ikako mogao da izbegne. I tako su ćutke i s naporom koračali kroz hladnu noć, dok se Tonksin
dugi ogrtač vukao po zemlji i šuškao za njima.
Pošto je do tamo uvek putovao kočijom, Hari nikad nije mogao da oceni koliko je Hogvorts udaljen
od stanice Hogsmid i osetio je veliko olakšanje kad je najzad ugledao visoke stubove s obe strane
kapije, na kojima su bili krilati veprovi. Bilo mu je hladno, bio je gladan i jedva čekao da ostavi ovu
novu, sumornu Tonks. Ali kada je ispružio ruku da otvori kapiju, otkrio je da je svezana lancem.
- Alohomora - reče on samouvereno, uperivši štapić u katanac, ali ništa se ne desi.
- Ne deluje na ovo - reče mu Tonks. - Dambldor ga je lično začarao.
Hari pogleda naokolo.
- Mogu da se popnem preko zida - predloži.
- Ne, ne možeš - reče Tonks odsečno. - Svuda su bačene antiuljez kletve. Ovog leta obezbeđenje je
stostruko jače.
- Pa dobro, onda - reče Hari pomalo se nervirajući zbog nedostatka saradnje s njene strane -
pretpostavljam da ću morati da prespavam ovde i da sačekam jutro.
- Neko dolazi po tebe - reče Tonks. - Gledaj.
U udaljenom podnožju zamka, brzo se klatio neki fenjer. Hari je bio toliko srećan što ga vidi da mu
se či-nilo kako bi istrpeo čak i Filčovo šuškavo zakeranje na račun svog kašnjenja i njegovo
gunđanje o tome kako bi se dolaženje na vreme pospešilo redovnom primenom sprava za uvijanje
palčeva. Tek kad im se žuto treperavo svetlo približilo na nekoliko metara, i kad je Hari skinuo
nevidljivi ogrtač da bi bio vidljiv, prepoznao je, uz nalet gnušanja, osvetljen kukasti nos i dugu crnu
kosu Severusa Snejpa.
- Vidi, vidi, vidi - podrugljivo se osmehnu Snejp vadeći štapić, i jednom dotaknu katanac, tako da
se lanci izviše unazad i kapije se otvoriše sa škripom. - Lepo je što si svratio, Poteru, mada,
očigledno, smatraš da nošenje školske odore kvari tvoj imidž.
- Nisam mogao da se presvučem, nisam imao... - poče, ali ga Snejp preseče.
- Nema potrebe da čekaš, Nimfadora, Poter je sasvim... ha... bezbedan u mojim rukama.
- Poslala sam poruku Hagridu - reče Tonks mršteći se.
- Hagrid je zakasnio na gozbu u čast početka polugodišta, kao i Poter, pa sam je ja primio. A uzgred
- reče Snejp uzmakavši unazad da bi Hari prošao - zainteresovao me je izgled tvog novog
patronusa.
I zalupi joj kapiju u lice uz glasan zveket i ponovo dodirnu lance štapićem, tako da oni zvečeći
skliznuše na mesto.
- Mislim da ti je stari bio bolji - reče Snejp s nepogrešivom zlobom u glasu. - Ovaj novi izgleda
slabašan.
Kad Snejp podiže fenjer, Hari usput vide zaprepašćenje i ljutnju na Tonksinom licu. Zatim je
ponovo prekri tama.
- Laku noć - dobaci joj Hari preko ramena, krenuvši prema školi sa Snejpom. - Hvala ti... za sve.
- Vidimo se, Hari.
Čitav minut Snejp nije progovarao. Hari je u sebi osećao nalete tako silne mržnje da mu je izgledalo
neve-rovatno da Snejp ne oseća njegov vatren pogled. Već od prvog susreta je zamrzeo Snejpa, koji
je, svojim stavom prema Sirijusu, potom i zauvek izgubio šansu da mu Hari oprosti. Šta god
Dambldor govorio, Hari je tokom leta imao vremena da razmisli o svemu i zaključio je da su
Snejpove sarkastične primedbe upućene Sirijusu, o tome kako se ovaj bezbedno krije dok se ostali
članovi Reda feniksa bore protiv Voldemora, bile moćan činilac koji je naterao Sirijusa da se stušti
u Ministarstvo one noći kada je poginuo. Hari nije hteo da zanemari to zapažanje, jer mu je ono
omogućilo da okrivljuje Snejpa, što mu je davalo izgovor da ga krivi za to a i znao je da, ako ima
nekog kome nije žao što je Sirijus mrtav, onda je to čovek koji sada korača kraj njega u tami.
- Pedeset poena manje za Grifindor zbog tvog zakašnjenja, rekao bih - dodade Snejp. - I, da
vidimo, još dvadeset zbog normalske odeće. Ne verujem da je ijedna kuća imala toliko negativnih
poena na samom početku polugodišta... Nismo još ni počeli da jedemo puding. Biće da si postavio
rekord, Poteru.
Bes i mržnja kipteli su u Hariju do tačke usijanja, i više bi voleo da se nepokretan vratio vozom u
London nego da Snejpu kaže zašto je zakasnio.
- Pretpostavljam da si hteo da tvoj dolazak bude zapažen, zar ne? - nastavi Snejp. - A pošto nisi
imao na raspolaganju leteći automobil, rešio si da upadneš u Veliku salu usred gozbe da bi izazvao
dramatičan efekat.
Hari je i dalje ćutao, mada se osećao kao da će mu grudi eksplodirati, znao je da je Snejp došao
upravo zbog toga, jedva dočekavši svojih pet minuta da bocka i kinji Harija dok niko drugi ne sluša.
Stigoše do stepeništa zamka, i kad se velika vrata od hrastovine otvoriše, propuštajući ih u prostranu
Ulaznu dvoranu, kroz otvorena vrata Velike sale dočeka ih graja, smeh i zveckanje tanjira i čaša.
Hari se pitao da li da ponovo navuče nevidljivi ogrtač i tako skriven zauzme mesto za velikim
grifindorskim stolom (koji je, na nesreću, bio najudaljeniji od Ulazne dvorane) a da to niko ne
primeti.
Međutim, kao da je pročitao Harijeve misli, Snejp reče: - Bez ogrtača. Moraš da uđeš tako da te svi
vide, što si i želeo, zar ne?
Hari se smesta okrenu i umaršira pravo kroz otvorena vrata: bio je spreman na sve, samo da se
otarasi Snejpa. Velika sala sa svoja četiri dugačka stola za svaku kuću ponaosob, bila je po običaju
ukrašena letećim svećama, od kojih su tanjiri ispod svetlucali i šljašteli. Od tog silnog sjaja Hariju
se zamagli pred očima, jer je tako brzo koračao da je prošao pored haflpafskog stola pre nego što su
ljudi zaista počeli da zure u njega, a kada su počeli da ustaju kako bi ga bolje osmotrili, već je
primetio Rona i Hermionu, pojurio duž klupa prema njima i ceo između njih.
Gde si ti... bokca mu, šta ti je s licem? - reče Ron zureći u njega zajedno sa svima ostalima u blizini.
Što, šta mu fali - reče Hari zgrabivši kašiku da bi se ogledao u njenom iskrivljenom odrazu.
- Sav si krvav! - reče Hermiona. - Dođi...
Ona podiže štapić: - Tergeo! - i obrisa mu svu preostalu krv.
- Hvala - reče Hari opipavajući svoje sada već čisto lice. - Kako mi izgleda nos?
- Normalno - reče Hermiona brižno. - Što i ne bi? Hari, šta se desilo, preplašili smo se!
- Reći ću ti kasnije - reeče Hari odsečno. Postao je veoma svestan činjenice da Džini, Nevil, Din i
Šejmus osluškuju. Čak je i Skoro-obezglavljeni Nik, grifindorski duh, dolebdeo duž klupica da bi
prisluškivao.
- Ali... reče Hermiona.
- Ne sada, Hermiona - reče Hari mračno značajnim tonom. Nadao se da će svi pretpostaviti da je bio
upetljan u neki junački sukob, sa parom Smrtoždera ili dementorom. Naravno, Melfoj će širiti priču
naokolo koliko god može, ali to ne mora do dopre do ušiju svih Grifindoraca.
Posegao je preko Rona za parom bataka i malo čipsa, ali pre nego što ih je dohvatio, oni nestadoše
da bi ih zamenio puding.
- Propustio si razvrstavanje - reče Hermiona, dok se Ron istezao da dohvati oveći komad čokoladne
torte.
- Da li je šešir rekao nešto zanimljivo? - upita Hari uzimajući komad pite od melase.
- Manje-više isto kao i uvek... savetovao nam je da se ujedinimo pred neprijateljem, znaš već.
- Da li je Dambldor uopšte pominjao Voldemora?
- Ne još, ali on uvek pravi govor čuva za kraj gozbe, zar ne? A to će biti uskoro.
- Snejp mi reče da je Hagrid zakasnio na gozbu...
- Video si Snejpa? Otkud to? - reče Ron između halapljivih zalogaja torte.
- Naleteo sam na njega - reče Hari dvosmisleno.
- Hagrid je samo nekoliko minuta zakasnio - reče Hermiona. - Vidi, Hari, upravo ti maše.
Hari pogleda prema stolu osoblja i nasmeši se Hagridu, koji mu je zaista mahao. Hagrid nikad nije
umeo da se uskladi sa dostojanstvom profesorke Mek Gonagal, glavešine grifindorske kuće, čiji je
vrh šešira dopirao Hagridu do lakta i ramena, pošto su sedeli jedno pokraj drugog, i koja je s
neodobravanjem posmatrala njegovo oduševljeno mahanje. Hari je bio iznenađen što vidi
nastavnicu predskazivanja, profesorku Trilejni, kako sedi s Hagridove druge strane. Retko je
napuštala svoju sobu u kuli i nikad je ranije nije video na gozbi u čast početka ggolugodišta.
Izgledala je čudno kao i uvek, svetlucajući od perli i dugih šalova. Pošto ju je uvek smatrao
folirantkinjom, Hari je bio preneražen kad je krajem prošlog polugodišta otkrio da je ona izrekla
proročanstvo koje je navelo Lorda Voldemora da ubije Harijeve roditelje i napadne Harija. Od toga
saznanja još manje je žudeo za njenim društvom, ali na sreću, ove godine neće imati
predskazivanja. Njene oči, velike kao farovi, okretale su se prema njemu. On žurno skrenu pogled
ka sliterinskom stolu. Drako Melfoj je imitirao razbinje nosa, praćen bučnim smehom i aplauzom.
Hari spusti pogled na svoj kolač od melase, i ponovo oseti kako iznutra gori. Šta sve ne bi dao da
može da se bori s Melfojem jedan na jedan...
- Pa šta je profesor Pužorog hteo? - upita Hermiona.
- Da sazna šta se stvarno desilo u Ministarstvu - reče Hari.
- Kao i svi ostali ovde - frknu Hermiona. - U vozu su nas svi ispitivali o tome, zar ne, Rone?
- Da - reče Ron. - Svi su hteli da znaju da li si stvarno Izabrani...
- 0 tome se mnogo pričalo čak i među duhovima - prekide ih Skoro-obezglavljeni-Nik, naginjući
svoju jedva spojenu glavu prema Hariju, te se ona opasno zaklati na okovratniku. - Smatraju me
nekakvim poznavaocem Potera. Poznato je da se družimo. Uveravao sam zajednicu duhova da ti
neću dosađivati tražeći informacije. „Hari Poter zna da može da se osloni na mene s punim
poverenjem", rekao sam im. „Pre bih umro nego što bih izneverio njegovo poverenje."
- To ne znači mnogo, pošto si već mrtav - primeti Ron.
- Opet si pokazao da si osećajan kao tupa sekira - re-če Skoro-obezglavljeni-Nik uvređeno, vinu se
u vazduh i odlebde ka udaljenom delu grifindorskog stola upravo u trenutku kad Dambldor ustade
za stolom osoblja. Razgovor i smeh koji su odjekivali salom odmah utihnuše.
- Dobro vam veče želim, svima - reče on široko se smešeći, raširenih ruku kao da hoće da obgrli
čitavu prostoriju.
- Šta mu se desilo s rukom? - prošaputa Hermiona. Nije bila jedina koja je to primetila.
Dambldorova desna ruka bila je pocrnela i izgledala je obamrlo, kao što je bila i one noći kada je
došao da uzme Harija od Darslijevih. Prostoriju preplavi šapat. Dambldor, shvativši o čemu je reč,
samo se nasmeši i navuče svoj purpurno-zlatni rukav preko povrede.
- Nema razloga za brigu - reče bezbrižno. - Dakle... našim novim đacima, dobro došlicu od srca
želim. Našim starim đacima, dobro došli nazad. Očekuje vas još jedna godina puna magijskog
obrazovanja...
- Ruka mu je takva bila i letos kad sam ga video - došapnu Hari Hermioni. - Mislio sam da ju je
dosad izlečio... ili da je Madam Pomfri mogla to da učini.
- Izgleda kao da je mrtva - reče Hermiona s izrazom mučnine. - Ali, postoje rane koje ne možeš da
izlečiš... stare kletve... a ima i otrova bez protivotrova...
- ...a gospodin Filč, naš domar, zamolio me je da vam prenesem da postoji zabrana korišćenja bilo
kojih šaljivih predmeta iz radnje po imenu Veslijevske čarobnjačke ludorije.
- Oni koji žele da igraju kvidič za svoju kuću treba, po običaju, da se prijave starešinama svojih
kuća. Takođe nam je potreban nov komentator kvidiča, te se možete prijaviti i za taj položaj.
- Drago nam je što ove godine možemo da poželimo dobrodošlicu novom članu nastavničkog
osoblja. Profesor Pužorog je... - Pužorog ustade. Njegova ćelava glava sijala je pod svetlošću sveća,
a ogroman trbuh pod prslukom bacao je senku po stolu ispod njega - ...moj bivši kolega, koji se
složio da preuzme svoje staro mesto majstora napitaka.
- Napitaka?
- Naiišaka?
Ta reč odzvanjala je salom, jer su se ljudi pitali da li su dobro čuli.
- Napitaka? - rekoše Ron i Hermiona u isti glas, zapiljivši se u Harija. - Ali rekao si...
- U međuvremenu, profesor Snejp - reče Dambldor povisivši ton da bi nadjačao žagor - preuzeće
mesto nastavnika odbrane od mračnih veština.
- Ne! - reče Hari tako glasno da se mnoge glave okretoše u njegovom pravcu. Nije ga bilo briga.
Zurio je u nastavnički sto, razjaren. Kako je moguće da, posle svega, Snejp dobije predmet odbrane
od mračnih veština? Zar nije naširoko poznato, već godinama, da Dambldor nije imao poverenja da
on to obavlja?
- Ali, Hari, rekao si da će Pužorog predavati odbranu od mračnih veština! - reče Hermiona.
- Mislio sam da hoće - reče Hari naprežući mozak da se seti kada mu je Dambldor to rekao, ali sad,
kad je razmislio o tome, nije mogao da se seti da mu je Dambldor ikad rekao šta će Pužorog
predavati.
Snejp, koji je sedeo desno od Dambldora, nije ustao na spominjjanje svog imena, samo je lenjo
podigao ruku u odgovor na aplauz sa sliterinskog stola. Ipak, Hari je bio siguran da je u njegovim
crtama, koje su mu bile toliko antipatične, otkrio tragove trijumfa.
- Pa, ima tu jedna dobra stvar - reče on oštro. - Snejpa neće biti do kraja ove školske godine.
- Kako to misliš? - upita Ron.
- Taj nocao je uklet. Niko nije izdržao duže od godinu dana... Kvirel je čak i umro na toj dužnosti,
Lično ću držati palčeve da se desi još jedan smrtni slučaj...
- Hari! - reče Hermiona, preneražena i puna prekora.
- Možda će se samo vratiti da predaje napitke iduće godine - reče Ron razložno. - Taj Pužorog
možda neće želeti da ostane na duge staze. Ni Ćudljivko nije.
Dambldor pročisti grlo. Hari, Ron i Hermiona nisu bili jedini koji su razgovarali. Celom dvoranom
brujao je žagor, povodom vesti da je Snejp konačno ostvario životnu želju. Očigledno slep za
senzacionalnu prirodu vesti koja je upravo saopštena, Dambldor ne reče ništa više o nastavničkim
imenovanjima, već sačeka nekoliko trenutaka da ponovo zavlada tišina pre nego što nastavi.
- Dakle, kao što već svi u ovoj sali znaju, Lord Voldemor i njegovi sledbenici ponovo su na slobodi
i jačaju.
Dok je Dambldor govorio, tišina postade krajnje napregnuta. Hari je gledao Melfoja. Melfoj nije
gledao u Dambldora, već je dizao viljušku u vazduh pomoću štapića, kao da misli da reči direktora
nisu vredne pažnje.
- Ne mogu dovoljno da vam iagalsim koliko je sadašnja situacija opasna i koliko svako od nas na
Hogvortsu treba da posveti pažnje da bismo bili bezbedni. Magična utvrđenja zamka još više su
pojačana preko leta, sada smo zaštićeni novim i daleko moćnijim sredstvima, ali i dalje moramo da
pazimo da ne budemo nemarni, kako učenici, tako i nastavnici i osoblje. Stoga vas molim da se
povinujete svakoj bezbednosnoj restrikciji koju vam nastavnici uvedu, ma koliko vam delovala
besmisleno. Pogotovo, pravilima da ne smete izlaziti iz kreveta posle određenih sati. Preklinjem
vas, ukoliko primetite bilo šta čudno ili sumnjivo, u zamku ili izvan njega, da o tome odmah
izvestite nekog od osoblja. Verujem da ćete se uvek rukovoditi najvećom brigom o vlastitoj
bezbednosti i bezbednosti svih ostalih.
Dambldorove plave oči pređoše preko učenika pre nego što se ponovo nasmešio.
- Kreveti čekaju na vas, topli i udobni kako se samo poželeti može, a znam da vam je sada najpreče
da se dobro odmorite pre sutrašnjih časova. I stoga, laku noć svima. Doviđenjce!
Uz uobičajeno škrinanje i graju, klupe se pomeriše i stotine đaka krenuše iz Velike sale u
spavaonice. Hari, kome se uopšte nije žurilo da ode zajedno s TOM piljećom gomilom, niti da se
približi Melfoju dovoljno blizu da bi ovaj mogao ponovo da prepričava priču o razbijenom nosu,
zaostade pretvarajući se da vezuje pertle na patikama, pustivši većinu Grifindoraca da ga preteknu.
Hermiona je pojurila napred da ispuni svoju asistentsku dužnost predvođenja irvaka, ali Ron ostade
s njim.
- Šta se, u stvari, desilo s tvojim nosom? - upita kad su se našli na samom kraju gužve na izlazu iz
sale, izvan dometa ostalih.
Hari mu ispriča. To što se Ron nije nasmejao bio je odraz njihovog prijateljstva. - Video sam
Melfoja kako imitira da radi nešto s nosom - reče on smrknuto.
- Da, pa to sad nije važno - reče Hari s gorčinom. -Slušaj šta je govorio pre nego što je otkrio da
sam tamo...
Hari je očekivao da će Ron biti zapanjen zbog Melfojevog razmetanja. Ali Ron nije bio
impresioniran, što Hari pripisa Ronovoj čistoj bandoglavosti.
- Ma daj, Hari, samo se pravio važan pred onom Perkinsonovom... kakvu bi mu misiju Znaš-već-ko
poverio?
- Otkud znaš da Voldemoru ne treba neko na Hogvortsu? Ne bi bio prvi...
- Vol”o bi” da prestaneš da mu izgovaraš ime, Hari -reče glas koji im je prilazio iza leđa. Hari
pogleda preko ramena i spazi Hagrida, koji je odmahivao glavom.
- Dambldor koristi to ime - reče Hari tvrdoglavo.
- Pa, njem” se može, je l” da? - reče Hagrid tajanstve-no. - Pa, š”o si tol”ko zakasnijo, Hari?
Zabrin”o sam se.
- Zadržao sam se u vozu - reče Hari. - A što si ši zakasnio?
- Bijo sam sa Gropom - reče Hagrid veselo. - Izgubijo sam pojam o vremenu. Sad ima novi dom u
brdu, Dambldor mu je to sredijo... lepu vel”ku pećinu. Mnogo je veseliji nego u šumi. Baš smo se
lepo ispričali.
- Stvarno? - reče Hari pazeći da ne pogleda u Rona. Poslednji put kada su sreli Hagridovog
polubrata, opakog džina s talentom da čupa drveće iz korena, njegov rečnik sastojao se od pet reči,
od kojih dve nije umeo pravilno da izgovori.
- 0, da, stvarno je uznapredov”o - reče Hagrid ponosno. - Će se zaprepastite. “Oću da gi obučim da
mi bidne pomoćnik.
Ron glasno zahropta, ali se napravi kao da je glasno kinuo. Upravo su došli do ulaznih vrata od
hrastovine.
- Bilo kako bilo, će se vidimo sutra, prvi čas posle ručka. Ak” dođete ranije, moš”te da se
pozdravite sa Bak... ovaj, Uvelokrilim!
Veselo podigavši ruku u znak pozdrava, on se zaputi kroz ulazna vrata u tamu.
Hari i Ron se pogledaše. Hari je bio uveren da se i Ron oseća tegobno kao i on.
- Nisi izabrao da pohađaš časove brige o magijskim stvorenjima, je l” da?
Ron odmahnu glavom.
- Ni ti, je li tako?
Hari takođe odmahnu glavom.
- A Hermiona - reče Ron - neće ni ona, zar ne? Hari ponovo odmahnu glavom. Nije smeo ni da
pomisli šta će Hagrid reći kad shvati da su njegova tri omiljena učenika digla ruke od njegovog
predmeta.

10Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:57 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
9. Polukrvni Princ
Idućeg jutra, pre doručka, Hari i Ron se sretoše sa Hermionom u dnevnom boravku. Nadajući se da
će dobiti podršku za svoju teoriju, Hari nije gubio vreme, već je ispričao Hermioni sve što je saznao
prisluškujući Melfoja u Hogvoršs eksiresu.
- Ali, on se očigledno pravio važan pred Perkinsonovom, zar ne? - brzo ih prekide Ron, pre nego što
je Hermiona stigla išta da kaže.
- Pa - reče ona oklevajući - ne znam... ličilo bi na Melfoja da se pravi važan više nego što jeste... ali,
bila bi baš velika laž reći da...
- Tačno tako - reče Hari, ali nije stigao da joj objasni poentu jer je isuviše osoba oko njih
pokušavalo da prisluškuje njihov razgovor, a da i ne pominjemo zurenje u njega i rukom prikrivene
šapate.
- Ružno je pokazivati prstom na nekoga - obrecnu se Ron na majušnog prvaka kad se pridružiše
redu u kome su ostali čekali da se uspentraju kroz rupu u portretu. Dečak koji je svom drugu
mrmljao nešto o Hariju, držeći ruku preko usta, brzo pocrvene i stušti se kroz rupu, sav uspaničen.
Ron se podrugljivo nasmeja.
- Volim što sam šestak. Ove godine imaćemo slobodnog vremena. Mnogo vremena za sedenje i
opuštanje.
- To vreme nam treba za učenje, Rone! - reče Hermiona kad se zaputiše hodnikom,
- Da, ali ne danas - reče Ron - danas će biti pravo kuliranje, rekao bih.
- Stani malo! - reče Hermiona ispruživši ruku, i uhvati četvrtaka u prolazu, koji je pokušavao da se
progura pored nje s limun-zelenim diskom čvrsto zakačenim za njegovu ruku. - Zubati frizbiji su
zabranjeni, daj to ovamo - reče mu ona oštro. Namrgođeni dečak dade joj pežeći frizbi, provuče se
ispod Hermionine ruke i pojuri za svojim prijateljima. Ron sačeka da ovaj iščezne. A onda istrgnu
frizbi iz Hermionine ruke.
- Sjajno, oduvek sam želeo da imam jedan ovakav. Hermionini irekori utopiše se u glasnom
kikotanju Lavander Braun, koja je očigledno smatrala da je ova primedba vrlo zabavna. Nastavila je
da se smeje dok je prolazila pored njih, gledajući u Rona preko ramena. Ron je izgledao veoma
zadovoljan sobom.
Tavanica Velike sale bila je mirnoplava i prošarana nežnim paperjastim oblačićima, nalik na isečke
neba koji su se videli kroz visoke prozore. Dok su jeli ovsene pahuljice, jaja i šunku, Hari i Ron
ispričaše Hermioni svoj uznemirujući razgovor sa Hagridom prethodne večeri.
- Ali, ne misli valjda stvarno da ćemo nastaviti da pohađamo brigu o magijskim stvorenjima - reče
ona pomalo rasejano. - Mislim, kad je iko od nas ispoljio... znaš... bilo kakvo interesovanje za taj
predmet?
- To je to, zar ne? - reče Ron progutavši celo prženo jaje. - Mi smo ti koji smo se najviše trudili na
predavanjima, zato što volimo Hagrida. Ali on misli da smo mi voleli taj glupi predmet. Misliš da
će iko nastaviti to da sluša do OIČT-a?
Ni Hari ni Hermiona ne odgovoriše. Nije ni bilo potrebe. Znali su savršeno dobro da niko na
njihovoj godini ne želi da i dalje pohađa brigu o magijskim stvorenjima. Izbegavali su Hagridov
pogled i, teška srca, uzvratili mu njegovo razdragano mahanje kad je deset minuta kasnije napustio
nastavnički sto.
Pošto su jeli, ostadoše na mestima očekujući da profesorka Mek Gonagal siđe od stola za
nastavnike. Ove godine, podela rasporeda časova bila je malo komplikovanija nego inače, jer je
profesorka Mek Gonagal najpre morala da potvrdi da su svi postigli potrebne ocene na ispitima
OČN-a da bi mogli da nastave sa odabranim predmetima za OIČT.
Hermioni je odobreno da nastavi sa činima, odbranom od mračnih veština, preobražavanjima,
herbologijom, aritmantijom, drevnim runama i napicima, i ona odmah odjuri na svoj prvi čas
drevnih runa. Trebalo je malo više da se Nevilu odobre časovi. Njegovo okruglo lice poprimi
prilično zabrinut izraz kad profesorka Mek Gonagal pogleda njegovu molbu, a onda proveri njegove
OČN rezultate.
- Herbologija, u redu - reče. - Profesorka Spraut će biti očarana da te ponovo vidi sa
„natprosečnom" ocenom koju si dobio na OČN-u. A kvalifikuješ se za odbranu od mračnih veština
sa „iznad očekivanja". Ali, problem su preobražavanja, žao mi je, Longbotome, ali „prihvatljivo"
nije dovoljno da nastaviš da ih slušaš za OIČT, ne mislim da ćeš biti u stanju da se nosiš sa
materijom.
Nevil se pokunji. Profesorka Mek Gonagal ga pogleda preko svojih četvrtastih naočara.
- Zašto uopšte želiš da nastaviš sa preobražavanjima? Nikad nisam imala utisak da si naročito
uživao u njima.
Nevil je žalosno pogleda i promrmlja nešto kao „moja baka želi".
- Hm - frknu profesorka Mek Gonagal. - Krajnje je vreme da tvoja baka nauči da se ponosi svojim
unukom onakvim kakav jeste, a ne onakvim kakvog ona zamišlja da treba da bude... pogotovo posle
onoga što se desilo u Ministarstvu.
Nevil skroz pocrvene i poče zbunjeno da trepće. Profesorka Mek Gonagal mu nikad dosad nije
uputila kompliment.
- Žao mi je, Longbotome, ali ne mogu da ti dozvolim da pohađaš moj kurs OIČT-a. Vidim da imaš
„iznad očekivanja" u činima, dakle... što ne probaš OIČT u činima?
- Moja baka kaže da su čini meka opcija - promrmlja Nevil.
- Uzmi čini - reče profesorka Mek Gonagal - a ja ću poslati pisamce Augusti podsećajući je da to
što je ona pala iz čini na svom OČN-u ne znači da su čini nevažan predmet. - Ovlaš se nasmešivši
kad primeti izraz očarane neverice na Nevilovom licu, profesorka Mek Gonagal dotače vrhom
štapića neispisan raspored časova i predade ga Nevilu, sada s podacima o novim časovima.
Profesorka Mek Gonagal se potom okrenu ka Parvati Petil, čije je prvo pitanje bilo da li Firenzi,
onaj zgodni kentaur, i dalje predaje predskazivanja.
- On i profesorka Trilejni međusobno su podelili časove ove godine - reče profesorka Mek Gonagal
s prizvukom neodobravanja u glasu. Bilo je opštepoznato da ona prezire predmet predskazivanja. -
Šestom razredu predavaće profesorka Trilejni.
Pet minuta kasnije Parvati se zaputi na čas predskazivanja, izgledajući pomalo potišteno.
Dakle, Poter, Poter... - reče profesorka Mek Gonagal, konsultujući svoje beleške pre nego što se
okrenula prema Hariju. - Čini, odbrana od mračnih veština, herbologija, preobražavanja... sve je u
redu, Moram da kažem da sam bila veoma zadovoljna tvojom ocenom iz preobražavanja, Poteru,
vrlo zadovoljna. Pa zašto se onda nisi prijavio da nastaviš sa napicima? Mislila sam da imaš
ambicije da postaneš Auror?
- Imao sam, ali rekli ste mi da moram da imam „natprosečan" na OČN-u, profesorka.
- Trebalo je dok je profesor Snejp predavao taj predmet. Profesor Pužorog, međutim, sa
zadovoljstvom će prihvatiti učenike za OIČT i sa osvojenim „iznad očekivanja" na OČN-u. Želiš li
da nastaviš sa napicima?
- Da - reče Hari - ali nisam kupio ni udžbenike, ni bilo kakve sastojke, ni...
- Sigurna sam da će profesor Pužorog moći da ti pozajmi nešto od toga - reče profesorka Mek
Gonagal. -Vrlo dobro, Poteru. Evo ti raspored. 0, uzgred, dvadesetak učenika punih nade nrijavilo
se za grifindorski kvidički tim. Predaću ti listu blagovremeno da možeš po svom izboru da odrediš
vreme za prijemne treninge.
Nekoliko minuta kasnije, Ronu je odobrila iste predmete kao Hariju, i njih dvojica zajedno
napustiše sto.
- Vidi - reče Ron oduševljen, gledajući raspored -imamo slobodan čas sada... i slobodan čas posle
odmora... i posle ručka... sjajno!
Vratiše se u dnevni boravak, u kome nije bilo nikog izuzev nekoliko sedmaka, među njima i Keti
Bel, jedinog preostalog člana prvobitnog kvidičkog tima kome se Hari pridružio na prvoj godini.
- I mislila sam da ćeš je dobiti - reče ona pokazujući kapitensku značku na Harijevim grudima. -
Reci mi kad zakazuješ prijemne treninge?
- Ne budi glupa - reče Hari - ti ne moraš da ideš na prijemni, pet godina sam te gledao kako igraš...
- Ne smeš tako da počinješ - reče ona upozoravajućim tonom. - Otkud znaš da nema boljih od
mene. Mnogi dobri timovi upropašćeni su zato što su kapiteni u igru puštali samo stara lica, ili
prijatelje...
Ronu je bilo malo neprijatno i on poče da se igra zubatim frizbijem koji je Hermiona zaplenila od
mališana iz četvrtog razreda. Frizbi je leteo svuda no dnevnom boravku, režeći i pokušavajući da
izgrize tapiserije. Krukšenksove žute oči pomno su ga pratile i mačak zašišta kad mu se ovaj isuviše
približi.
Sat kasnije oni nsrado napustiše sunčani dnevni boravak i pođoše na čas odbrane od mračnih
veština četiri sprata niže. Hermiona je već stajala u redu ispred učionice, noseći puno naručje teških
knjiga i delujući preopterećeno.
- Imamo baš mnogo za domaći iz runa - reče ona zabrinuto kad joj ce Hari i Ron pridružiše. - Sastav
od pola metra, dva prevoda, a treba da pročitam sve ovo do srede!
- Sramota - zevnu Ron.
- Čekaj samo - reče ona ozlojeđeno. - Kladim se da će nam i Snejp zadati još tonu. - Dok je to
govorila, vrata učionice otvoriše se i Snejp izađe u hodnik, njegovo žućkasto lice bilo je, kao uvek,
uokvireno dvema zavesama masne crne kose. Red se odmah ućuta.
- Upazite - reče on.
Hari pogleda oko sebe dok su ulazili. Snejp je već ostavio svoj pečat u toj učionici. Bila je
sumornija nego inače, jer su preko prozora bile navučene zavese, i bila je osvetljena svećama.
Zidove su krasile nove slike, na mnogim su se videli ljudi koji pate, pokazujući jezive rane ili čudno
izobličene delove tela. Niko nije progovorio dok su se smeštali, gledajući naokolo u grozne,
osenčene slike.
- Nisam vas zamolio da izvadite knjige - reče Snejp zatvarajući vrata i prilazeći stolu, da bi se tu
okrenuo licem prema razredu. Hermiona žurno spusti svoju kopiju Suprotstavljanja bezličnom u
torbu i gurnu je pod stolicu. - Želim da vam se obratim i očekujem vašu najpotpuniju pažnju.
Njegove crne oči tumarale su preko iskrenutih lica, zadržavši se delić sekunde duže na Harijevom
licu, nego na ostalim.
- Dosad ste imali pet nastavnika ovog predmeta, pretpostavljam.
- Prešiosšavljaš... kao da ih nisi gledao kako dolaze u odlaze, Snejig, nadajući se da ćeš biši sledeći
- pomisli Hari jetko.
- Naravno, mora da su svi ti nastavnici imali vlastite metode i prioritete. Zbog te zbrke iznenađen
sam što su mnogi od vas uspeli da se provuku na OČN-u iz ovog predmeta. Biću još više iznenađen
ako uspete da isto tako prođete i na OIČT-u, koji će biti daleko teži.
Snejp pođe ka ćošku učionice govoreći tišim glasom. Svi istegnuše vratove da bi ga bolje videli.
- Mračne veštine - reče Snejp - jesu mnogostruke, raznorodne, stalno promenljive i večne. Boriti se
protiv njih isto je kao boriti se protiv višeglavog čudovišta kome, svaki put kad mu posečete jednu
glavu, izniknu dve još opakije i pametnije nego što su bile prethodne. Borite se sa nečim što je
neodređeno, promenljivo, neuništivo.
Hari je zurio u Snejpa. Jedno je bilo poštovati mračne veštine kao opasnog neprijatelja, a drugo
govoriti o njima, kao što Snejp sada čini, s miloštom u glasu?
- Vaša odbrana - reče Snejp malo glasnije - mora, stoga, da bude elastična i maštovita kao i veštine
koje nameravate da osujetite. Ove slike - on pokaza na neke dok je prolazio pored njih - daju veran
prikaz svega što se dešava onima koji pate, na primer, od bolne kletve (on zamahnu- rukom prema
veštici koja je očito vrištala u agoniji)... ili koji osete dementorov poljubac (čarobnjak je ležao
šćućuren, staklastog pogleda, uza zid)... ili provociraju napad Inferijusa (krvava masa na tlu).
- Da li to znači da je neki Inferijus nedavno primećen - upita Parvati Petil piskavim glasom. - Je li to
sigurno, da li ih on koristi?
- Mračni gospodar je u prošlosti koristio Inferijuse - reče Snejp - što znači da bi vam bilo dobro da
pretpostavite kako bi ponovo mogao da ih koristi. A sad...
On ponovo krenu duž učionice prema svom stolu, i ponovo je ceo razred gledao u njega, dok mu se
crna odora talasala za njim.
- ...vi ste, pretpostavljam, potpune novajlije u korišćenju neverbalnih čini. Kakva je prednost
neverbalnih čini?
Hermionina ruka se ustremi uvis. Snejp je jedno kratko vreme gledao naokolo u sve druge, da bi bio
siguran da nema izbora, pre nego što osorno reče: - Dobro onda... gospođice Grendžer?
- Vaš protivnik nije upozoren na to koju ćete vrstu magije izvesti - reče Hermiona - što vam daje
delić sekunde prednosti.
- Odgovor je, maltene, od reči do reči preuzet iz Standardne knjige čini za šestirazred - reče Snejp
odbojno (dole u ćošku, Melfoj se podrugljivo zakikota) -ali je u suštini ispravan. Da, oni koji
napreduju u korišćenju magije bez uzvikivanja inkantacija dobijaju izvestan elemenat iznenađenja u
svom prizivanju čini. To, naravno, ne mogu svi čarobnjaci. Radi ce o koncentraciji i moći uma koja
nekima - njegov pogled se, još jednom, zlurado zaustavi na Hariju - nedostaje.
Hari je znao da Snejp misli na njihove katastrofalne časove oklumencije prethodne godine. Odbio je
da spusti pogled, već je drsko zurio u gledao Snejpa sve dok ovaj mije odvratio pogled.
- Sada ćete se podeliti - nastavi Snejp - u parove. Jedan u paru će pokušati da začara drugog bez
reči. Onaj drugi pokušaće da isto tako u šišini odbije čin. Nastavite.
Mada to Snejp nije znao, Hari je u prethodnoj školskoj godini već naučio polovinu odeljenja
(svakog ko je bio član DA) kako da izvedu zaštitnu čin. Međutim, niko od njih nikad nije tu čin
bacio bez reči. Stoga je bilo mnogo varanja: mnogi su samo šaputali inkantacije umesto da ih glasno
izgovore. Po običaju, posle deset minuta vežbe, Hermiona je uspela da odbije Nevilov promrmljan
urok gumenih nogu ne izgovorivši ni reč, što je bio podvig za koji bi sigurno dobila dvadeset poena
za Grifindor od bilo kog razumnog nastavnika, ali Snejp je to ignorisao. Proleteo bi između njih dok
su vežbali, izgledajući kao i obično nalik na preraslog šišmiša, zadržavši se da posmatra Harija i
Rona kako se muče s ovim zadatkom.
Ron, koji je trebalo da začara Harija, bio je zajapuren, čvrsto stisnutih usana da ne bi došao u
iskušenje da promrmlja inkantaciju. Hari je podigao štapić, čekajući sav napet da bi odbio kletvu
koja je izgledala kao da nikada neće doći.
- Patetično, Vesli - reče Snejp posle nekog vremena.
- Evo... da ti pokažem...
On uperi štapić u Harija tako brzo da je Hari reagovao instinktivno. Zaboravivši svaku pomisao na
neverbalnu kletvu, on vrisnu: - Protego!
Njegova zaštitna kletva bila je tako jaka da Snejp izgubi ravnotežu i udari o sto. Ceo razred se
okrenu i vide Snejpa kako se uspravlja, sav namršten.
- Sećaš li se da sam rekao da vežbamo neverbalne čini, Poteru?
- Da - reče Hari kruto.
- Da, gosiodine.
- Nema potrebe da me zovete „gospodine", profesore. Reči mu se oteše pre nego što je shvatio šta
govori.
Nekoliko ljudi zinu od čuda, uključujući Hermionu. Iza Snejpovih leđa, međutim, Ron, Din i
Šejmus oduševljeno su se cerili.
- Kaznena nastava, subota uveče, u mojoj kancelariji!
- reče Snejp. - Neću da trpim drskost ni od koga, Poteru... čak ni od Izabranog.
- To je bilo sjajno, Hari! - likovao je Ron kad su bili na sigurnom, izlazeći nešto kasnije na odmor.
- Stvarno nisi smeo to da kažeš - reče Hermiona mršteći se na Rona. - Šta ti bi?
- Pokušao je da me urekne, u slučaju da nisi primetila! - naljuti se Hari. - Dosta mi je bilo toga za
vreme časova oklumencije! Što ne nađe neko drugo zamorče za promenu? Šta Dambldor smera kad
mu dozvoljava da predaje odbranu?
- Jesi li ga čuo kako govori o mračnim veštinama? On ih obožava! Svu tu neodređenu, neunišššu
materiju
- Pa - reče Hermiona - učinilo mi se da pomalo zvuči kao ti.
-Kao ja!
- Da, kada si nam govorio kako je izgledalo suočiti se s Voldemorom. Rekao si da se ne radi o tome
da se upamti gomila čini, rekao si da se radi samo o pojedincu, njegovoj pameti, i tome da li ima
petlju... pa, zar nije i Snejp govorio isto to? Da se sve svodi na to da budeš hrabar i brzomisleći?
Hari je bio zatečen time što i ona smatra da je njegove reči vredelo upamtiti isto kao i Sšandardnu
knjigu čini, te se nije dalje raspravljao s njom.
-Hari?Hej,Hari?
Hari se osvrnu: Džek Sloper, jedan od Jurišnika u prošlogodišnjem grifindorskom kvidičkom timu,
tr-čao je ka njemu držeći svitak pergamenta.
- Za tebe - dahtao je Sloper. - Čuj, saznao sam da si ti novi kapiten. Kad držiš prijemni trening?
- Nisam još odlučio - reče Hari razmišljajući kako bi Sloper imao sreće ako uopšte ponovo uđe u
tim. - Javiću ti.
- U redu. Nadao sam se da će to biti ovog vikenda... Ali Hari ga nije slušao. Prepoznao je tanak,
iskošen rukopis na pergamentu. Ostavljajući Slopera usred rečenice, on odjuri s Ronom i
Hermionom, usput odmotavši pergament.
- Obožava šumeće bombone? - reče Ron, koji je preko Harijevog ramena pročitao poruku i izgledao
zbunjeno.
- To je lozinka da mogu da prođem pored gargojla ispred njegove radne sobe - reče Hari sniženim
tonom. -Ha! Snejp će biti besan... Neću moći da pohađam njegovu kaznenu nastavu!
On, Ron i Hermiona su tokom celog odmora razmatrali šta bi Dambldor mogao da poučava Harija.
Ron je mislio da bi to najverovatnije mogle da budu spektakularne čini i čaranja za koje Smrtožderi
ne znaju. Hermiona je rekla da su takve stvari nezakonite i pomislila da je mnogo verovatnije da
Dambldor želi da obuči Harija odbrambenim činima višeg nivoa. Posle odmora ona produži na
aritmantiju, dok su se Hari i Ron vratili u dnevni boravak, gde su preko volje počeli da rade domaći
zadatak koji im je Snejp zadao. Ispostavilo se da je on toliko složen da ga još nisu bili završili kad
im se Hermiona pridružila tokom popodnevnog slobodnog časa (mada je ona znatno ubrzala pisanje
tih zadataka). Tek su bili završili kad se oglasi zvono za popodnevni dupli čas napitaka i oni udariše
poznatom stazom do učionice među podrumskim tamnicama, koja je pre toga dugo pripadala
Snejpu.
Kada su stigli u hodnik, videli su da je samo nekoliko ljudi uspelo da se upiše na OIČT nivo. Kreb i
Gojl očito nisu postigli očekivani OČN, ali je četvoro Sliterinaca prošlo, uključujući Melfoja. Bila
su tu i četiri Revenklovca, i jedan iz Haflpafa, Erni Mekmilan, koga je Hari voleo uprkos Ernijevim
prilično pompeznim manirima.
- Hari - reče Erni zloslutno, pružajući mu ruku dok je Hari prilazio - nisam stigao da popričam s
tobom jutros na odbrani od mračnih veština. Dobra lekcija, pomislio sam, ali zaštitne čini su proste
kao pasulj, za nas veterane iz DA... a kako si ti, Rone... i ti, Hermiona?
Pre nego što su stigli da mu odgovore išta više od običnog „dobro", vrata tamnice se otvoriše i
Pužorogov trbuh izađe kroz vrata pre njega. Dok su ulazili u učionicu, njegovi ogromni morževski
brkovi izviše se oko njegovih zadovoljno nasmešenih usana i on s naročitim zadovoljstvom
pozdravi Harija i Zabinija.
Tamnica je, što je bilo najneobičnije, već bila puna isparenja i čudnih mirisa. Dok su prolazili pored
ogromnih, ključalih kotlova, Hari, Ron i Hermiona su njuškali sa zanimanjem. Četiri Sliterinca
sedoše za jedan sto zajedno, kao i četvoro Revenklovaca. Tako su Hari, Ron i Hermiona podelili sto
s Ernijem. Izabrali su najbliži zlatno obojenom kotlu, koji je širio jedan od najzavodljivijih mirisa
koji je Hari ikad udahnuo: nekako ga je istovremeno podsećao na pitu od melase, na miris drške od
metle i na nešto cvetno što je možda nekad omirisao uJazbini. Otkrio je da diše veoma lagano i
duboko, i da ga mirisi napitka ispunjavaju kao neko piće. Obuze ga veliko zadovoljstvo i on se
naceri Ronu, koji je bio preko puta, a ovaj mu lenjo uzvrati kez.
- E sad, e sad, e sad - reče Pužorog, čiji je masivni obris treperio kroz mnoga svetlucava isparenja. -
Izvadite svi vagice, i pribor za napitke, i ne zaboravite primerke Višeg nivoa siravljanja naiišaka...
- Gospodine - reče Hari podigavši ruku.
- Hari, dečače moj?
- Nemam ni knjigu, ni vage, niti bilo šta... ni Ron... nismo mislili da ćemo biti u stanju da pohađamo
OIČT, znate...
- 0, da, profesorka Mek Gonagal mi je spomenula... ne brini, dragi dečače, nemoj uopšte da brineš.
Danas možeš da koristiš sastojke iz ormana sa zalihama, a siguran sam da možemo da ti pozajmimo
neku vagicu. Imamo i gomilicu starih knjiga, poslužiće dok ne naručiš od Brašnjavka u Mrljavka...
Pužorog se stušti do ormana u ćošku i posle kratkog preturanja izroni sa dva vrlo pohabana
primerka Višeg nivoa siravljanja naiišaka od Ispičuture Gnjaveža, koje dade Hariju i Ronu zajedno
sa dva para zarđalih vaga.
- E sad - reče Pužorog vrativši se u prednji deo učionice i naduvavajući svoje već ispupčene grudi,
tako da je malo falilo da mu dugmad na prsluku popuca - pripremio sam vam nekoliko napitaka da
možete da ih pogledate, iz čiste radoznalosti, znate već. To su stvari koje bi trebalo da znate da
napravite kad budete kompletirali svoje OIČT-e. Mora da ste čuli za njih, čak i ako ih još niste
spravljali. Može li iko da mi kaže šta je ovo?
On pokaza na kotao najbliži sliterinskom stolu. Hari se lako podiže na stolici i vide da u njemu vri
nešto nalik običnoj vodi.
Hermionina dobro uvežbana ruka zapara vazduh, pre bilo koga drugog. Pužorog je prozva.
- To je veritaserum, bezbojan, bezmirisan napitak koji prisiljava onog ko ga popije da govori istinu
- reče Hermiona.
- Vrlo dobro, vrlo dobro! - srećno uskliknu Pužorog, - A sad - nastavi, pokazujući na kotao najbliži
revenklovskom stolu - ovaj je vrlo poznat... pominjan nedavno u novim lecima Ministarstva... ko
može...
Hermionina ruka još jednom je bila najbrža.
- To je višesokovni napitak, gospodine - reče ona.
I Hari je preggoznao sporokipteću blatnjavu tečnost U drugom kotlu, ali nije hteo da kvari
Hermioni užitak U osvajanju poena za tačan odgovor na ovo pitanje. Ona je, uostalom, bila ta koja
je uspela da napravi taj napitak još u drugom razredu.
- Izvrsno, izvrsno! A ovo ovde... da, dušice? - reče Pužorog pomalo se snuždivši kad vide kako se
Hermionina ruka ponovo probija kroz vazduh.
-To je amortencija!
- Zaista. Možda je malo smešno što to pitam - reče Pužorog, koji je izgledao prilično impresioniran
- ali pretpostavljam da znaš kako deluje?
- To je najjači ljubavni napitak na svetu! - reče Her-miona.
- Tačno! Prepoznala si ga, pretpostavljam, po osobenom sedefnom sjaju?
- I po pari koja se diže u karakterističnim spiralama - reče Hermiona oduševljeno - i pretpostavlja se
da miriše sasvim drukčije svakom od nas, već u skladu s tim šta koga privlači, tako da ja, recimo,
mogu da namirišem sveže pokošeno seno i nov pergament i...
Ali ona odjednom pocrvene i ne dovrši rečenicu.
- Mogu li da čujem tvoje ime, dušo? - reče Pužorog ne obraćajući pažnju na Hermioninu
zbunjenost.
- Hermiona Grendžer, gospodine.
- Grendžer? Grendžer? Da nisi možda u rodu sa Hektorom Dagvortom-Grendžerom, koji je osnovao
„Najizvanrednije društvo spravljača napitaka"?
- Ne, mislim da nisam, gospodine. Ja sam normalskog porekla, znate.
Hari vide kako se Melfoj približi Notu i šapnu mu nešto. Obojica se zatim podrugljivo nasmejaše,
ali Pužorog nije bio zaprepašćen. Naprotiv, zadovoljno se nasmešio i skrenuo pogled sa Hermione
na Harija, koji je sedeo odmah pored nje.
- Oho! Moja najbolja drugaricaje normalskog iorekla u najbolja je u našoj generaciji.
Pretpostavljam da je ovo ta vrla drugarica o kojoj si mi govorio, Hari?
- Da, gospodine - reče Hari.
- Pa, dajem ti dvadeset pošteno zarađenih poena za Grifindor, gospođice Grendžer - reče Pužorog
srdačno.
Melfoj je izgledao kao onda kada ga je Hermiona udarila posred lica. Hermiona se okrenu Hariju
blistavog izraza lica i prošaputa: - Da li si mu stvarno rekao da sam najbolja u generaciji? 0, Hari!
- Pa, šta je tu toliko neobično? - dobaci joj šapatom Ron, koji je iz nekog razloga izgledao kao da se
sekira. -Zaisša si najbolja na našoj godini... i ja bih mu isto rekao da je mene pitao!
Hermiona se nasmeši, ali ga odmah ućutka pokretom ruke da bi čuli šta Pužorog govori. Ron je
delovao pomalo nezadovoljan.
- Amortencija ne može da izazove iravu ljubav, naravno. Nemoguće je napraviti ili imitirati ljubav.
Ne, može samo da izazove moćnu zaljubljenost ili opsesiju. To je verovatno najopasniji i najmoćniji
napitak u ovoj prostoriji... o, da - reče on ozbiljno klimnuvši glavom Melfoju i Notu, koji su se
smeškali sa zluradom nevericom. - Kad budete proživeli onoliko koliko i ja, nećete potcenjivati moć
opsesivne ljubavi...
- A sad - reče Pužorog - vreme je da počnemo da radimo.
- Gospodine, niste nam još rekli šta je u onom - reče Erni Mekmilan pokazujući mali crni kotao na
Pužorogovom stolu. Napitak u njemu veselo se krčkao. Bio je boje livenog zlata, a velike kapi iz
njega iskakale su kao zlatne ribice iznad površine, mada se ni kap nije prosula izvan kotla.
- 0! - reče Pužorog ponovo. Hari je bio siguran da Pužorog uopšte nije zaboravio taj napitak, već je
čekao da ga upitaju za njega, radi dramskog efekta. - Da. Taj. Pa, šaj napitak, dame i gospodo, jeste
čudnovati mali napitak po imenu feliks felicis. Pretpostavljam – okrenu se on, smešeći se, ka
Hermioni, koja ispusti glasan uzdah - da znate šta feliks felicis izaziva, gospođice Grendžer?
- To je tečna sreća - reče Hermiona ushićeno. - Čini vas srećnim!
Svi u razredu se malo ispraviše na stolicama. Sad je Hari mogao da vidi jedino Melfojevu
zaglađenu, svetlo-plavu glavu, jer je ovaj najzad poklonio Pužorogu svoju punu i neometanu
pažnju.
- Tačno tako, još deset poena za Grifindor. - Da, to je zaista neobičan mali napitak - reče Pužorog. -
Očajno je teško da se napravi, a pri tom može da bude poguban ako nešto pogrešite. Ipak, ako se
skuva kako treba, kao ovaj, otkrićete da su se svi vaši napori isplatili... bar dok njegovo dejstvo ne
prođe.
- Što ga onda ljudi ne piju sve vreme? - upita Teri But željno.
- Zato što, ako se preterano uzima, izaziva lakomislenost, nesmotrenost i opasnu samouverenost -
reče Pu-žorog. - Ako uzimate previše nečega što je dobro, znate već... u velikim količinama je
veoma otrovan. Ali, ako ga uzimate štedljivo, i vrlo retko...
- Da li ste ga vi ikada okusili, gospodine? - upita Majkl Korner radoznalo.
- Dvaput u životu - reče Pužorog. - Jednom kad sam imao dvadeset četiri godine, i jednom kada mi
je bilo pedeset sedam. Po dve pune velike kašike uz doručak. Dva savršena dana.
Profesor se sanjivo zagleda u daljinu. Bez obzira na to da li se pretvara ili ne, pomisli Hari, efekat je
dobar.
- I to je ono što ću vam ponuditi - reče Pužorog, očigledno se ponovo vrativši na zemlju - kao
nagradu na ovom času.
Nastade tišina u kojoj se svako krčkanje i grgoljenje napitaka oko njih čulo višestruko jače.
- Jedna bočica feliks felicisa - reče Pužorog izvadivši iz džepa minijaturnu bočicu sa pampurom i
pokazujući je svima. - Dovoljno za dvanaest sati sreće. Od zore do sumraka imaćete sreće u svemu
što pokušate.
- Ipak, moram vas upozoriti da je feliks felicis zabranjena supstanca u organizovanim
takmičenjima... sportskim događajima, na primer, ispitima ili izborima. Zbog toga pobednik može
da je iskoristi samo tokom svog običnog dana... i da posmatra kako taj običan dan postaje neobičan!
- Dakle - reče Pužorog iznenada živnuvši - kako ćete da osvojite ovu bajnu nagradu? Pa, okrenite
stranu deset u Višem nivou siravljanja naiišaka. Ostalo nam je malo više od sat vremena, što bi vam
bilo dovoljno da se oprobate u pravljenju pristojnog napitka rasšvor žive smrši. Znam da je
složenije od svega što ste dosad pokušali da napravite i ne očekujem da iko od vas napravi savršen
napitak. Ipak, onaj ko to uradi najbolje od vas, dobiće ovog malog feliksa. Počnite!
Odmah se začu komešanje, jer je svako privukao svoj kotao k sebi, i zvonko zvecknje, kad svi
prisutni počeše da stavljaju tegove na vage, ali niko nije progovarao. Koncentracija u sobi bila je
gotovo opipljiva. Hari je video kako Melfoj grozničavo prelistava svoj primerak Višeg nivoa
siravljanja naiišaka. Nije moglo biti očitije da Melfoj zaista čezne da osvoji taj srećan dan. Hari se
brzo nagnu nad raskupusanu knjigu koju mu je Pužorog pozajmio.
Zasmetalo mu je što vidi da je prethodni vlasnik žvrljao po svim stranicama, tako da su se margine
crnele kao i štampani delovi. Sagnuvši se nad nju da bi dešifrovao sastojke (čak i tu je prethodni
vlasnik pisao neke primedbe i neke stvari precrtao), Hari potom požuri do plakara sa sastojcima da
nađe šta mu treba. Dok je hitao natrag do svog kotla, vide kako Melfoj secka korenje valerijane što
brže može.
Svi su gledali naokolo da vide šta ostatak razreda radi. To što niste mogli svoj rad da radite nasamo,
bila je jedna od prednosti i ujedno mana časova napitaka. Kroz deset minuta, cela učionica bila je
puna plavičaste pare. Po svemu sudeći, Hermiona je, naravno, najbrže napredovala. Njen napitak je
već ličio na onu mirnu, kao ribizla crnu tečnost spomenutu kao idealna boja za polugotov napitak.
Kad je završio sa seckanjem korenja, Hari se ponovo nagnuo iznad knjige. Silno ga je nerviralo što
mora stalno iznova da dešifruje uputstva ispod tih glupih žvrljotina prethodnog vlasnika knjige, koji
se iz nekog razloga nije složio s nalogom da isecka sopoforni pasulj i zapisao je alternativno
uputstvo:
Izgnječiši ga tupom stranom srebrnog bodeža, bolje oslobađa sok nego seckanje.
- Gospodine, mislim da ste poznavali mog dedu, Abraksasa Melfoja?
Hari pogleda: Pužorog je upravo prolazio pored sliterinskog stola.
- Da - reče Pužorog ne gledajući u Melfoja. - Bilo mi je žao kad sam čuo da je umro, mada,
naravno, nije bilo neočekivano, kad je zaradio zmajeve boginje pod stare dane...
I odšeta dalje. Hari se sagnu iznad svog kotla, zlobno se smeškajući. Video je da je Melfoj očekivao
da će se prema njemu nastavnik odnositi kao prema Hariju ili Zabiniju. Možda se čak nadao i da će
imati povlašćen položaj na koji se navikao kod Snejpa. Ali, činilo se da Melfoj, u želji da se dokopa
bočice feliks felicisa, ne može da se osloni ni na šta drugo osim na talenat.
Ispostavilo se da je sopoforni pasulj veoma teško iseckati. Hari se obrati Hermioni:
- Mogu li da pozajmim tvoj srebrni nož?
Ona nestrpljivo klimnu glavom ne odvajajući oči od svog napitka, koji je i dalje bio tamnoljubičast,
mada je prema knjizi dosad trebalo da poprimi nijansu boje jorgovana.
Hari izmrvi svoj pasulj tupom stranom bodeža. Na njegovo čuđenje, pasulj smesta ispusti toliko
soka da je Hari bio zapanjen otkud toliko soka u tako smežuranom zrnevlju. Žurno ga sasuvši u
kotao, vide, na svoje iznenađenje, da je napitak istog trenutka dobio upravo onu nijansu koju je
trebalo da ima prema tekstu u knjizi.
Istog trenutka iščeze i njegova ljutnja na prethodnog vlasnika. Hari je sada čkiljio u sledeće
uputstvo. Prema knjizi, trebalo je da meša suprotno od kazaljke na satu dok se napitak ne izbistri
kao voda. Prema onom što je prethodni vlasnik dopisao, naprotiv, trebalo je da, posle svakog
sedmog mešanja suprotno od kazaljke na satu, jednom promeša u pravcu kazaljke na satu. Da li je
stari vlasnik i drugi put u pravu?
Hari je mešao suprotno od kazaljke na satu, zadržavši dah, pa onda jednom u pravcu kazaljke na
satu. Efekat se video istog trena. Napitak postade najbleđe roze boje.
- Kako ti to uspeva? - upita ga Hermiona, koja je bila sva crvena u licu a kosa joj ce sve više
kovrdžala od pare iz njenog kotla. A ipak, njen napitak je i dalje bio nepromenljivo ljubičast.
- Dodaj jedno mešanje u pravcu kazaljke na satu...
- Ne, ne, u knjizi piše suprotno od kazaljke na satu! -obrecnu se ona.
Hari slegnu ramenima i nastavi onako kako je počeo. Sedam okretaja suprotno od kazaljke na satu,
jedan u pravcu kazaljke na satu, pauza... sedam okretaja suprotno od kazaljke na satu, jedan u
pravcu kazaljke na satu...
S druge strane stola, Ron je poluglasno psovao. Njegov napitak ličio je na tečni karamel. Hari se
osvrnu. Koliko je video, niko nije uspeo da mu napitak bude tako bled kao njegov. Bio je ushićen,
što mu se nikad ranije nije desilo u ovoj tamnici-učionici.
- I vreme je... isteklo! - oglasi se Pužorog. - Prestanite da mešate, molim vas!
Pužorog je polako šetao između stolova zavirujući u kotliće. Nije komentarisao, ali bi povremeno
promešao neki napitak, ili ga omirisao. Najzad stiže do stola gde su Hari, Ron, Hermiona i Erni
sedeli. Žalosno se osmehnu kad vide katranastu smesu u Ronovom kotlu. Prođe pored Ernijevog
marinskoplavog čorbuljaka. Pri pogledu na Hermionin napitak odobravajuće klimnu glavom. Onda
ugleda Harijev i po licu mu se razli očaranje s nevericom.
- Dobitnik je jasan! - uskliknu on da ga cela tamnica čuje. - Izvrsno, izvrsno, Hari! Bože dragi, očito
si nasledio majčin talenat, Lili je bila majstor za napitke, zaista! Evo, dakle, izvoli... bočica feliks
felicisa, kao što sam obećao, i mudro je iskoristi!
Hari ubaci majušnu flašicu zlatne tečnosti u unutrašnji džep, osećajući čudnu mešavinu
zadovoljstva pred besnim pogledima na licima Sliterinaca, i krivice zbog razočaranja na
Hermioninom licu. Ron je izgledao prosto zblanut.
- Kako si to izveo? - prošaputa on Hariju dok su napuštali tamnicu.
- Imao sam sreće, pretpostavljam - reče Hari jer je Melfoj mogao da ih čuje.
Međutim, kad su seli za grifindorski sto da večeraju, bilo je dovoljno bezbedno da mu sve ispriča.
Hermionino lice bilo je sve skamenjenije pri svakoj njegovoj reči.
- Pretpostavljam da misliš kako sam varao? - završi on iznerviran njenim izrazom.
- Pa, nije baš bilo tvojih ruku delo, zar ne? - reče ona strogo.
- Samo je pratio uputstva koja su bila različita od naših - reče Ron. - Morao je da ispadne i prava
katastrofa, zar ne? Ali, rizikovao je i isplatilo mu se. - On uzdahnu. - Pužorog je mogao meni da da
tu knjigu, ali ne, ja sam dobio neku u kojoj niko nikada nije pisao. Samo je bljuvao io njoj, sudeći
po strani pedeset dva, ali...
- Čekaj malo - začu se glas pored Harijevog levog uva, i on oseti iznenadan dašak onog cvetnog
mirisa koji je osetio u Pužorogovoj tamnici. Osvrnu se i vide da im se Džini pridružila. - Jesam li ja
to dobro čula? Postupao si prema nalozima koje je neko napisao u nekoj knjizi, Hari?
Bila je uzrujana i ljuta. Hari je odmah znao šta joj ce mota po glavi.
- Nije to ništa - reče on razuveravajući je, snizivši ton. - To nije ništa nalik Ridlovom dnevniku.
Samo stari udžbenik po kome je neko piskarao.
- Ali ti radiš onako kako tamo piše?
- Samo sam pratio nekoliko reči ispisanih perom po marginama. Časna reč. Džini, nema tu ničeg
sumnjivog...
- Džini je u pravu - reče Hermiona, naglo živnuvši. -Treba da proverimo ima li nečeg sumnjivog.
Mislim, sva ta neobična uputstva, ko će ga znati?
- Hej! - reče Hari prkosno kad mu ona naglo izvadi njegov primerak Višeg nivoa siravljanja
naiišaka iz torbe i podiže štapić.
- Specialis revelio!-reče ona žustro ga lupivši po prednjoj korici.
Ništa se ne desi. Knjiga je i dalje stajala tu gde je, stara, prljava i s uškicama.
- Jesi li završila? - reče Hari rasrđeno. - Ili čekaš da vidiš hoće li da ti izvede salto?
- Izgleda da je u redu - reče Hermiona, još uvek sumnjičavo zureći u knjigu. - Mislim, čini se da je
zaista... samo običan udžbenik.
- Dobro, onda ću da je uzmem - reče Hari zgrabivši je sa stola, ali mu ona ispade iz ruku na pod i
otvori se.
Niko drugi nije gledao. Hari se sagnu da je podigne, i dok je to radio, vide nešto ispisano pri dnu
zadnje korice, istim sitnim, skučenim rukopisom kao i uputstva na osnovu kojih je dobio bočicu
feliks felicisa, koju je sakrio na bezbedno mesto, u paru čarapa na dnu svog kovčega u spavaonici
na spratu.

11Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:59 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
10. Kuća Ispijenih
Tokom svih časova napitaka te nedelje, Hari je nastavio da prati uputstva Polukrvnog Princa kad
god su se razlikovala od uputstava Ispičuture Gnjaveža, a posledica toga bila je da je već posle
četvrtog časa Pužorog ushićeno buncao o Harijevim sposobnostima, govoreći kako je retko kad
predavao nekome tako talentovanom. Ni Ron ni Hermiona nisu bili oduševljeni time. Mada im je
Hari ponudio da koriste njegovu knjigu, Ronu je bilo teže da dešifruje taj rukopis nego Hariju, a
nije mogao stalno da zapitkuje Harija da mu ga glasno pročita, jer bi delovalo sumnjivo. Hermiona
je, u međuvremenu, odlučno prionula na ono što je zvala „zvaničnim" uputstvima, ali je bila sve
lošije volje jer su donosili slabije rezultate od Prinčevih.
Hari se poluzainteresovano pitao ko je Polukrvni Princ. Mada ga je brdo domaćih zadataka koje su
im zadavali sprečavalo da pročita ceo primerak Višeg nivoa siravljanja naiišaka, prelistao ga je
letimično, dovoljno da vidi da gotovo i nema stranice na kojoj Princ nije dopisao svoje beleške,
koje nisu uvek bile u vezi sa spravljanjem napitaka. Tu i tamo nalazila su se uputstva za nešto nalik
na čini koje je Princ sam smislio.
- Ili smislila - reče Hermiona razdržljivo kad je čula kako Hari neke od tih uputstava izlaže Ronu u
dnevnom boravku u subotu uveče. - Možda je devojčica. Mislim da rukopis više liči na ženski nego
na muški.
- Polukrvni Princ, tako se zvao - reče Hari. - Znaš li neku devojčicu princa?
Hermiona izgleda nije znala da odgovori na to. Samo je popreko gledala i grčevito trgla svoj sastav
o „Principima rematerijalizacije" dalje od Rona, koji je pokušavao da ga pročita odnaopačke.
Hari pogleda na sat i žurno vrati stari primerak Višeg nivoa siravljanja naššaka u torbu.
- Već je pet do osam, bolje da krenem, zakasniću kod Dambldora.
- Auuu! - zaprepasti se Hermiona naglo podigavši pogled. - Srećno! Sačekaćemo te da čujemo
čemu te on podučava!
- Nadam se da će sve proći u redu - reče Ron i njih dvoje ostadoše gledajući kako Hari odlazi kroz
rupu u portretu.
Hari je produžio kroz opustele hodnike, mada je morao žurno da se sakrije iza jedne statue kada se
profesorka Trilejni pojavila iza ćoška, mrmljajući u sebi dok je mešala špil prljavih karata čitajući ih
usput u hodu.
- Dvojka pik: sukob - mrmljala je prolazeći pored mesta gde je Hari čučao, skriven iza stuba. -
Sedmica pik: loš znak. Desetka pik, nasilje. Žandar pik: mlad tamnokos momak, možda u nevolji,
neko ko ne voli onog koga ispituje...
Ona se ukopa u mestu, baš s druge strane statue iza koje se Hari krio.
- Pa to ne može biti tačno - reče, zbunjena, a Hari začu kako ona ponovo energično, meša špil, i
odlazi, ostavljajući za sobom zadah šerija. Hari sačeka dok nije bio sasvim siguran da je otišla, a
onda ponovo potrči, sve dok ne stiže do mesta u hodniku na sedmom spratu cce je ispred zida stajao
jedan usamljen gargojl.
- Šumeće bombone - reče Hari. Gargojl poskoči u stranu, zid iza njega razdvoji se, pojaviše se
pokretne spiralne stepenice, na koje Hari zakorači, i one ga u mirnim krugovima ponesoše uvis do
vrata sa mesinganim zvekirom koja su vodila u Dambldorovu kancelariju.
Hari zakuca.
- Napred - začu se Dambldorov glas.
- Dobro veče, gospodine - reče Hari ulazeći u direktorovu kancelariju.
- 0, dobro veče, Hari, sedi - reče Dambldor smejući se. - Nadam se da si uživao prve nedelje u
školi?
- Jesam, hvala, gospodine - reče Hari.
- Mora da si bio zauzet, kad već imaš kaznenu nastavu!
- Ovaj... - poče Hari nespretno, ali Dambldor nije izgledao previše strogo.
- Sredio sam s profesorom Snejpom da odradiš kaznenu nastavu iduće subote umesto danas.
- U redu - reče Hari, kome su se po glavi vrzmale mnogo važnije stvari od Snejpove kaznene
nastave, i sada krišom pogleda naokolo ne bi li naslutio šta Dambldor večeras planira s njim.
Kružna kancelarija izgledala je kao uvek: delikatni srebrni instrumenti stajali su na stalcima s
vretenastim nogama, ispuštajući oblačiće dima i zujanje, portreti prethodnih direktora i direktorki
dremali su u svojim ramovima, a Dambldorov veličanstveni feniks, Fokes, stajao je na svom stalku
iza vrata posmatrajući Harija s vidnim zanimanjem. Nije izgledalo da je Dambldor makar raščistio
prostor za eventualne vežbe dvoboja.
- Pa, Hari - reče Dambldor poslovnim glasom - pitao si se, siguran sam, šta sam planirao da radimo
za vreme ovih... u nedostatku bolje reči... časova?
- Da, gospodine.
- Pa, odlučio sam da je vreme da, sad kad znaš šta je nagnalo Lorda Voldemora da pokuša da te
ubije pre petnaest godina, dobiješ izvesne informacije.
Nastupi pauza.
- Rekli ste, na kraju prošlog polugodišta, da ćete mi reći sve - reče Hari. Bilo mu je teško da iz
glasa izbaci prizvuk optužbe. - Gospodine - dodade.
- To sam i uradio - reče Dambldor tiho. - Rekao sam ti sve što znam. Odsad pa nadalje ostavićemo
čvrste temelje činjenica i zajedno se otisnuti kroz tamne močvare sećanja u najdublja nagađanja.
Odsad pa nadalje, Hari, možda se ispostavi da sam u zabludi kao Hamfri Podrigivač, koji je verovao
da je došlo doba za kotlove od sira.
- Ali, mislite da ste u pravu? - upita Hari.
- Naravno, ali već sam ti dokazao da i ja grešim kao i svako drugi. U stvari, pošto sam... izvini za
ovo... prilično pametniji od većine ljudi, i moje greške su, shodno tome, mnogo veće.
- Gospodine - reče Hari oprezno - da li to što ćete mi reći ima veze s proročanstvom? Hoće li mi
pomoći... da preživim?
- Ima itekako veze s proročanstvom - reče Dambldor nonšalantno, kao da ga je Hari upitao kakvo će
vreme biti sutradan - a svakako se nadam da će ti pomoći da preživiš.
Dambldor ustade i obiđe oko stola, pored Harija, koji se željno okrenu na stolici da bi posmatrao
Dambldora, koji se naginjao preko plakara pored vrata. Kada se Dambldor uspravio, držao je
poznatu plitku kamenu posudu s ugraviranim čudnim znacima duž ivice. On smesti sito-za-misli na
sto ispred Harija.
- Izgledaš zabrinuto.
Hari je zaista odmeravao sito-za-misli s izvesnom zebnjom. Njegova prethodna iskustva sa ovom
čudnom spravom koja je čuvala i ponovo otkrivala misli i sećanja, mada izuzetno poučna, takođe su
bila neprijatna. Poslednji put kada je došao u dodir sa njegovim sadržajem, video je i više nego što
je hteo. Ali Dambldor mu se smešio.
- Ovog puta, ući ćeš u sito-za-misli sa mnom... i što je još neobičnije, uz dozvolu.
- Kuda idemo, gospodine?
- Na putovanje kroz uspomene Boba Ogdena - reče Dambldor, izvukavši iz džepa kristalnu bočicu
sa usko-vitlanom srebrnobelom materijom.
- Ko je Bob Ogden?
- Bio je zaposlen u Odseku za sprovođenje magijskih zakona - reče Dambldor. - Umro je pre
izvesnog vremena, ali ne pre nego što sam uspeo da mu uđem u trag i ubedim ga da mi poveri ova
svoja sećanja. Pratićemo ga dok ide u posetu koju je obavio u okviru svojih službenih dužnosti.
Samo stani ovde, Hari...
Ali Dambldoru je bilo teško da izvuče zatvarač na kristalnoj boci: njegova povređena ruka bila je
ukočena i bolna.
-Smem li... smem li ja, gospodine?
- Nema veze, Hari... - Dambldor uperi svoj štapić ka boci i pampur izlete.
- Gospodine... kako ste povredili ruku? - ponovo upita Hari gledajući u pocrnele prste sa
mešavinom odvratnosti i sažaljenja.
- Nije trenutak za tu priču, Hari. Ne još. Imamo sastanak s Bobom Ogdenom.
Dambldor nasu srebrnasti sadržaj boce u sito-za-misli, gde se ovaj kovitlao i svetlucao, ni tečan ni
gasovit.
- Posle tebe - reče Dambldor pokazujući prema činiji
Hari se nagnu napred, duboko udahnu i uroni lice u srebrnu materiju. Oseti kako mu se stopala
odvajaju od poda kancelarije: padao je, padao, kroz uskomešanu tminu, a onda, sasvim iznenada,
žmirkao je na zaslepljujućoj sunčevoj svetlosti. Pre nego što su mu se oči prilagodile, Dambldor se
prizemlji pored njega.
Stajali su na seoskoj stazi oivičenoj visokom, gustom živicom, ispod letnjeg sunca jarkog i plavog
poput nezaboravka. Tri metra ispred njih stajao je nizak, punačak čovek koji je nosio neobično
debele naočari koje su mu smanjivale oči na tačkice nalik krtičjim očima. Čitao je drveni natpis koji
je štrčao iz bambusa na levoj strani puta. Hari je znao da to mora da je Ogden. Bio je jedina osoba
na vidiku, a takođe je nosio čudnu odeću koju su često nosili neiskusni čarobnjaci u pokušaju da
izgledaju kao Normalci. U ovom slučaju, frak i kamapše preko prugastog jednodelnog muškog
kupaćeg kostima. Međutim, pre nego što je Hari imao vremena da išta učini sem da registruje
njegovu bizarnu pojavu, Ogden se živahnim hodom zaputi stazom naniže.
Dambldor i Hari pođoše za njim. Dok su prolazili pored drvenog znaka, Hari pogleda u njegova dva
kraka. Na onom koji je pokazivao u pravcu iz kog su upravo stigli pisalo je: Veliki Henglton, 8
kilomešara. Na kraku koji je pokazivao prema Occenu pisalo je: Mali Henglton, 2 kilometra.
Neko vreme su hodali ne videći ništa osim živice, širokog plavog neba iznad njih i brzajuće figure
čoveka u fraku ispred njih, a onda staza skrenu ulevo i nadole, strmo se spuštajući niz padinu, tako
da im se odjednom, neočekivano, ukaza prizor čitave doline Koja ce pružala pred njima. Hari je
video neko selo, nesumnjivo Mali Henglton, koji se ugnezdio između dva strma brežuljka, sa jasno
vidljivom crkvom i grobljem. Preko udoline, na bregu sa suprotne strane, nalazila se ljupka
veleposednička kuća okružena širokim prostranstvom plišano-zelenog travnjaka.
Ogden se nevoljno dao u kas niza strminu. Dambldor stade da grabi dužim koracima, a Hari je
požurio da bi održao korak s njim. Smatrao je da je Mali Henglton verovatno njihovo krajnje
odredište i pitao se, kao i u noći kada su našli Pužoroga, zašto moraju da mu prilaze sa takvog
odstojanja. Uskoro je otkrio da je pogrešio misleći da idu u selo, Staza je skretala desno, a kad su
skrenuli iza ćoška, videli su kako kraj Ogdenovog fraka nestaje kroz procep u živoj ogradi.
Dambldor i Hari pratili su ga po uskom, prljavom puteljku oivičenom visokom i divljom živicom,
mnogo više ižđikljalom nego ona koju su ostavili za sobom. Staza je bila vijugava, stenovita i puna
rupa, i strmo se spuštala naniže niz breg kao i prethodna, i izgledalo je da vodi do ioteza mračnog
drveća malo ispod njih. I zaista, uskoro se puteljak završi u čestaru, a Dambldor i Hari stadoše iza
Ošena, koji se zaustavio i izvukao štapić.
Uprkos nebu bez oblaka, stara stabla bacala su ispred njih mračne, hladne senke i Hariju je trebalo
nekoliko sekundi da razazna kuću, napola skrivenu među zamršenim deblima, Izgledalo mu je kao
veoma čudna lokacija za kuću, ili, bar, čudnovata odluka da se ostavi okolno drveće koje potpuno
zaklanja svetlost i vidik na dolinu pod sobom. Pitao se da li je naseljena. Zidovi su joj bili obrasli
mahovinom, a mnogi crepovi spali su s krova, pa su se tu i tamo videle krovne grede. Svuda
naokolo rasle su koprive, čiji su vrhovi dopirali do prozora, koji su bili mali i prekriveni debelim
slojem prljavštine. U trenutku kad je već pomislio da nije moguće da iko tu stanuje, jedan prozor se
naglo otvori s treskom, i iz njega poče da izlazi tanak mlaz pare ili dima, kao da neko nešto kuva.
Ogden mirno prođe napred, a ipak, kako se Hariju učinilo, prilično oprezno. Kad se tamne senke
krošnji sklopiše nad njim, ponovo zastade zureći u ulazna vrata, na koja je neko prikucao mrtvu
zmiju.
Zatim se začu šuškanje i pucketanje i čovek u ritama pade s najbližeg drveta, dočekavši se na noge,
pravo ispred Ogdena, koji poskoči unazad tako brzo da stade na kraj svog fraka i spotače se.
- Nisi dobrodošao.
Čovek ispred njega imao je gustu kosu tako skorelu od prljavštine da je mogla biti ma koje boje.
Oči su mu bile sitne, tamne i razroke. Morao je da izgleda komično, ali nije. Njegova pojava
delovala je zastrašujuće, a Hari mije mogao da krivi Ohdena što je uzmakao još nekoliko koraka pre
nego što je progovorio.
- Ovaj... dobro jutro. Ja sam iz Ministarstva magije...
- Nisi dobrodošao.
- Ovaj... žao mi je... ne razumem vas - reče Ošen nervozno.
Hari pomisli da Ošen mora da je sasvim tupav. Po Harijevom mišljenju, taj stranac je bio sasvim
jasan, pogotovo kad je počeo da maše štapićem u jednoj ruci, a kratkim i prilično krvavim nožem u
drugoj.
- Siguran sam da ga razumeš, Hari? - mirno reče Dam-bldor.
- Da, naravno - reče Hari pomalo zbunjeno. - Zar Ogden ne može...
Ali kad mu pogled ponovo pade na mrtvu zmiju na vratima, on odjednom shvati.
- On govori nemuštim jezikom?
- Dobro opažanje - reče Dambldor klimajući glavom i smešeći se.
Čovek u ritama sada se približavao Ogdenu, držeći nož u jednoj a štapić u drugoj ruci.
- Čuj, vidi - poče Ogden, ali prekasno: začu se tresak i Ogden se nađe na zemlji, držeći se za nos,
dok mu je žućkasta lepljiva tečnost štrcala između prstiju.
- Morfine! - začu se prodoran glas.
Stariji čovek žurno izađe iz kućice, tresnuvši vratima iza sebe tako da se mrtva zmija patetično
zanjiha. Ovaj čovek bio je niži od prvog, čudnih proporcija: ramena su mu bila veoma široka a ruke
predugačke, što mu je, zajedno sa prodornim smeđim očima, kratkom žbunastom kosom i
naboranim licem davalo izgled moćnog, vremešnog majmuna. Stao je kod čoveka s nožem, koji se
sada kikotao pred prizorom Ogdena na zemlji.
- Ministarstvo, je li? - reče stariji čovek pogledavši naniže u Ogdena.
- Tačno! - reče Ogden ljutito, dodirujući svoje lice. -A vi ste, pretpostavljam, gospodin Ispijeni?
- Jes” vala - reče Ispijeni. - Tresn”o te posred lica, je l” da?
- Da, i te kako! - obrecnu se Ogden.
- Trebalo da najaviš svoje prisustvo, znaš? - reče Ispijeni agresivno. - Ovo je privatan posed. Ne
mo”š tek tako da ušetaš ovamo očekujući da moj sin neće da se brani.
- Da se brani od čega, čoveče? - reče Ogden, ponovo se uspravljajući na noge.
- Nametljivaca. Uljeza. Normalaca i hulja.
Ogden upre štapićem u svoj nos, koji je i dalje izbacivao ogromne količine nekakvog žutog gnoja, i
curenje odmah prestade. Gospodin Ispijeni se iz ugla svojih usana obrati Morfinu.
- Ulazi u kuću. Ne rasiravljaj se.
Ovog puta, pošto je već bio spreman za to, Hari prepozna nemušti jezik. Ne samo da je raspoznavao
ono što se govori već je razlikovao i čudno siktanje, koje je Ogden čuo. Morfin kao da je hteo da
mu se suprotstavi, ali kad mu je otac uputio preteći pogled, promenio je mišljenje, teškim,
talasastim hodom odgegao se do kućice i zalupio ulazna vrata za sobom, tako da se zmija ponovo
tužno zaljuljala.
- Došao sam da vidim Vašeg sina, gospodine Ispijeni - reče Ogden čisteći poslednje tragove gnoja
sa svog ogrtača. - To je bio Morfin, zar ne?
- Jes”, to je bio Morfin - rečs starac nehajno. - Jesi li ti Čistokrvni? - upita, iznenada postavši
agresivan.
- To je posve nevažno - reče Occen hladno, a Hari oseti kako njegovo poštovanje prema Ogdenu
raste.
Ispijeni je, očigledno, drugačije mislio. Čkiljio je u Ogdenovo lice i mrmljao, jasno uvredljivim
tonom: - Kad bolje razmislim, viđao sam njuške kao što je tvoja dole u selu.
- Ne sumnjam, pogotovo ako ste puštali svog sina na njih - reče Ošen. - Možda treba da nastavimo
ovu raspravu unutra?
- Unutra?
- Da, gospodine Ispijeni. Već sam Vam rekao. Ovde sam zbog Morfina. Poslali smo sovu...
- Sove mi uopšte ne koriste - reče Ispijeni. - Ne otvaram pisma.
- Onda ne možete da se žalite da niste upozoreni na posetioce - reče Ogden zajedljivo. - Ovde sam
zbog ozbiljnog narušavanja čarobnjačkog zakona koje se dogodilo upravo ovde, u ranim jutrošnjim
časovima...
- U redu, u redu, u redu! - prodera se Ispijeni. - Uđi u tu prokletu kuću već jednom, neka ti bude!
Kuća je, činilo se, imala tri sobička. Dvoja vrata vodila su iz glavne prostorije, koja je služila i kao
kuhinja i kao dnevna soba. Morfin je sedeo u prljavoj fotelji iza ognjišta, koje se pušilo, okrećući
živu guju među svojim debelim prstima i meko joj pevušio na nemuštom jeziku:
Sikći, sikći, zmijče malo,
Sklizni na iod, bez inata
Slušaj svoga Morfina
Da še ne zakuca na vrata.
U uglu pored otvorenog prozora začu se komešanje, i Hari shvati da je još neko u sobi, devojka čija
je siva haljina u ritama bila iste boje kao prljav kameni zid iza nje. Stajala je pored lonca koji se
pušio na crnom garavom šporetu, i petljala oko police na kojoj su se nalazili neugledni grnčarski
lonci i tiganji. Koca joj je bila tanka i bez sjaja, a imala je bledo, prilično ravno lice. Oči su joj, kao
i oči njenog brata, zurile u oprečnim pravcima. Delovala je malo čistije od dvojice muškaraca, ali
Hari pomisli da nikad nije video osobu koja izgleda tako poražavajuće.
- M”ja ćera, Meropa - reče Ispijeni mrzovoljno kad Ogden upitno pogleda u nju.
- Dobro jutro - javi se Ošen.
Ona ne odgovori, već prestrašeno pogleda u oca i okrenu im leđa, nastavljajući da petlja s loncima
na polici pored sebe.
- Pa, gospodine Ispijeni - poče Oglen - da pređem pravo na stvar, imamo razloga da verujemo da je
kasno sinoć Vaš sin Morfin izveo magiju pred Normalcima.
Začu se zaglušujuće klang. Meropa je upravo ispustila lonac iz ruku.
- Podigni ga! - zaurla Ispijeni na nju. - Tako je, hrana po podu kao da si neka prljava Normalka,
čemu služi štapić, ti beskorisna vrećo đubreta?
- Gospodine Ispijeni, molim vas - reče Ošen zaprepašćeno kad Meropa, koja je već pokupila
zemljani lonac s poda, ponovo ispusti posudu iz ruke, tresući se izvadi štapić iz džepa, uperi ga
prema loncu i promrmlja užurbanu, nečujnu čin, koja natera lonac da odleti s poda u pravcu
suprotnom od nje, pogodi suprotni zid i puče na dva dela.
Morfin se ludački zakikota. Ispijeni vrisnu: - Popravi ga, ti beskorisna mešino, popravi ga!
Meropa se zatetura preko sobe, ali pre nego što je stigla da podigne štapić, Ogden podiže svoj i
odlučno reče: - Reiaro! - Lonac se istog časa popravi.
Za trenutak je izgledalo kao da će se Ispijeni izderati na Occena, ali on izgleda smisli nešto bolje.
Umesto toga, naruga se svojoj kćerki: - Sreća što je tu ovaj fini čovek iz Ministarstva, zar ne?
Možda će mi te skinuti s vrata, možda njemu ne smeta takva prljava Poruga kao što si ti...
Ne gledajući ni u koga, i ne zahvalivši Ogdenu, Meropa pokupi lonac i drhtavim rukama ga vrati na
policu. Zatim ostade nepomična, oslonjena leđima na zid između prljavog prozora i šporeta, kao da
ne želi ništa drugo nego da potone u kamen i nestane.
- Gospodine Ispijeni - ponovo poče Ogden - kao što rekoh, razlog zašto sam vas posetio...
- Čuo sam te i malopre! - obrecnu se Ispijeni. - Pa šta? Morfin je dao tom Normalcu ono što mu je
sledovalo... pa šta s tim?
- Morfin je prekršio čarobnjački zakon - reče Ogden strogo.
- Morfin je irekršio čarobnjački zakon - Ispijeni je imitirao Ošenov glas trudeći se da zvuči
pompezno i zapevajuće. Morfin se ponovo zakikota. - Očitao je lekciju tom prljavom Normalcu, je
l” to sad nezakonito, šta li?
- Da - reče Ogden. - Bojim se da jeste.
On izvuče iz džepa mali svitak pergamenta i odmota ga.
- Šta je to, presuda? - reče Ispijeni ljutito povisivši ton.
- Poziv da dođe na saslušanje u Ministarstvo...
- Poziv? Poziv! Ko si, bre, ti da pozivaš mog sina bilo kuda?
- Ja sam šef Odreda za sprovođenje magijskih zakona - reče Ogden.
- I misliš da smo mi ološ, je l” da? - zaurla Ispijeni pošavši prema Ogdenu, i uperi mu prljavi žuti
nokat u grudi. - Ološ koji će da odjuri čim ga Ministarstvo pozove? Znaš, bre, s kim razgovaraš, ti
mali prljavi Blatokrvni, znaš li?
- Imao sam utisak da govorim s gospodinom Ispijenim - reče Ogden, izgledajući oprezno, ali i dalje
ne odstupajući.
- Tako je! - zagrme Ispijeni. Za trenutak, Hari pomisli da Ispijeni pokazuje prostački gest, ali onda
shvati da on samo pokazuje Ogdenu ružan prsten s crnim kamenom koji je nosio na srednjem prstu,
mašući njime pred Ogdenovim očima: - Je l” vidiš ovo? Znaš li šta je to? Znaš li otkud potiče?
Vekovima je već u našoj porodici, eto koliko dugo postojimo, i sve vreme smo Čistokrvni! Znaš li
koliko mi nude za ovaj prsten, sa ugraviranim Peverelovim grbom na kamenu?
- Stvarno nemam pojma - reče Ogden žmirkajući kad mu ovaj poturi prsten pod nos - ali to je
potpuno nevažno, gospodine Ispijeni. Vaš sin je počinio...
Sa urlikom besa, Ispijeni pojuri prema svojoj kćerki. I u deliću sekunde Hari pomisli da će je ovaj
zadaviti kad pruži ruku prema njenom grlu. Ali već sledećeg trenutka, vukao ju je prema Ogdenu,
ne ispuštajući zlatan lanac oko njenog vrata.
- Vidiš ovo? - povika Ispijeni tresući težak zlatan medaljon ka njemu, dok je Meropa nešto
nevezano govorila i borila se da dođe do daha.
- Vidim, vidim! - brže-bolje reče Ošen.
- Slišerinovo! - vrisnu Ispijeni. - Pripadalo je Salazaru Sliterinu! Mi smo njegovi poslednji živi
potomci, šta kažeš na to, a?
- Gospodine Ispijeni, vaša kći - reče Ogden uspaničeno, ali je Ispijeni već oslobodio Meropu. Ona
se zatetura što je mogla dalje od njega, vrati se u ćošak, trljajući vrat i pokušavajući da povrati
vazduh.
- Tako! - trijumfalno će Ispijeni, kao da je upravo dokazao neku komplikovanu stavku koja je izvan
svake diskusije. - Nemoj da nam se obraćaš kao da smo blato na tvojim cipelama! Generacije
Čistokrvnih, sve čarobnjaci... čisto sumnjam da ši možeš nešto slično da kažeš za sebe!
I on pljunu na pod ispred Ošenovih nogu. Morfin se ponovo zakikota. Meropa se skupi pored
prozora, pognu glavu i sakri lice iza svoje retke kose, ne rekavši ništa.
- Gospodine Ispijeni - nastavi Ogden uporno - bojim se da ni moji ni vaši preci nemaju ništa sa
ovim slučajem. Ovde sam zbog Morfina, zbog Morfina i Normalca kojeg je on sinoć napao. Prema
našim informacijama -on pogleda u svoj svitak pergamenta - Morfin je izveo neku kletvu ili čin na
rečenom Normalcu, tako da su ovome izbili užasno bolni plikovi. Morfin se zakikota.
- Tiše, dečače - zareža Ispijeni na nemuštom jeziku, te Morfin ponovo zaćuta.
- Pa šta onda i da je to uradio? - prkosno reče Ispijeni. - Pretpostavljam da ste obrisali to prljavo
normalsko lice i očistili ga, kao i njegovo sećanje...
- Uopšte nije stvar u tome, gospodine Ispijeni - reče Ogden. - U pitanju je bio ničim izazvan napad
na jednog bespomoćnog...
- Dabome, znao sam da si ti ljubitelj Normalaca čim sam te video - podsmehnu se Ispijeni i ponovo
pljunu na pod.
- Ova rasprava nikuda ne vodi - reče Ogden čvrsto. -Jasno je na osnovu ponašanja vašeg sina da se
on ne kaje zbog počinjenog dela. - Ponovo se zagleda u svitak pergamenta. - Morfin treba da dođe
na saslušanje 14. septembra da bi odgovorio na optužbe za korišćenje magije pred Normalcem,
prouzrokujući štetu i povređujući istog Norm...
Ošen zaćuta. Kroz otvoren prozor, do njih dopre zveckanje, topot konja i glasan smeh. Očigledno
da je vijugava staza za selo prolazila vrlo blizu čestara u kom se nalazila ova kuća. Ispijeni se ukipi,
osluškujući širom otvorenih očiju. Morfin zasikta i okrenu lice u pravcu tih zvukova, s pohlepnim
izrazom. Meropa podiže glavu. Lice joj je, primeti Hari, bilo belo kao kreč.
- Bože, kakvo ruglo! - dopre spolja glas neke devojke, jasno odjekujući kroz otvoren prozor, kao da
ona stoji u sobi pored njih. - Zar tvoj otac nije mogao da raščisti taj ćumez, Tome?
- Nije naš - začu se glas nekog momka. - Nama pripada sve što je s druge strane doline, ali ova
kućica pripada staroj skitnici po imenu Ispijeni i njegovoj deci. Sin mu je sasvim lud, samo da čuješ
šta sve govore o njemu u selu...
Devojka se nasmeja. Zveckanje i kloparanje postajalo je sve glasnije. Morfin krenu da ustane iz
fotelje.
- Sedi na svoje mesšo - upozori ga otac na nemuštom jeziku.
- Tome - ponovo se začu devojčin glas, sada tako blizu kao da su bili baš pored same kuće - možda
grešim... ali, da li je to neko zakucao zmiju na vrata?
- Bože, draga, u pravu si! - reče muškarac. - To mora da je sin. Rekao sam ti da mu nisu sve na
broju u glavi. Ne gledaj u to, Cecilija, draga.
Zveckanje i kloparanje opet se utiša.
- „Draga" - prošaputa Morfin na nemuštom, gledajući u sestru. - „Draga ", šako ju je nazvao. Znači
da mu nije sšalo do tebe.
Meropa tako preblede da je Hari bio ubeđen da će se onesvestiti.
- Šta? - reče Ispijeni oštro, takođe na nemuštom jeziku, skrenuvši pogled sa sina na kćer. - Šta si to
rekao, Morfine!
- Voli da gleda šog Normalca - reče Morfin sa zlobnim izrazom na licu gledajući u sestru, koja je
sada delovala prestrašeno. - Uvekje u bašti kad on irolazi, viri kroz živicu da bi ga videla, zar ne? A
sinoć...
Meropa naglo i preklinjuće odmahnu glavom, ali Morfin nemilosrdno nastavi: - Visi na irozoru da
bi ga gledala kako jaše kući, zar ne?
- Visi na irozoru da bi gledala Normalca? - tiho ponovi Ispijeni.
Sve troje Ispijenih izgleda da su zaboravili na Ogdena, koji je bio i zbunjen i rasrđen ovim
ponovnim izlivom neshvatljivog siktanja i šuškanja.
- Je li šo isšina? - upita Ispijeni ubojitim glasom, pomerivši se korak-dva prema prestravljenoj
devojci. -Moja kćerka... Čisšokrvni iošomak Salazara Slišerina... žudi za irljavim Normalcem
nečisše krvi!
Meropa je mahnito odmahivala glavom pribijajući se uza zid, očito nesposobna da išta kaže.
- Ali sam ga ukebao, oče! - zakikota se Morfin. -Uhvatio sam ga kad je irolazio, u nije baš leio
izgledao sav osut ilikovima, jel” da, Meroia?
- Ti odvrašna mala Porugo, irljava izdajice svoje krvi! - grmeo je Ispijeni izgubivši kontrolu, i
počeo da steže ruke oko devojčinog vrata.
Hari i Ogden u isti mah vrisnuše „Ne!" Ogden podiže štapić i vrisnu: - Relašio! - Ispijeni polete
unazad, dalje od kćeri. Spotače ce o stolicu i pade na leđa pruživši se po zemlji. Uz besnu riku,
Morfin skoči sa stolice i jurnu na Otdena, mašući nasumice krvavim nožem i ispaljujući čini iz svog
štapića.
Ogden pobeže da spase glavu. Dambldor mu pokaza da i oni treba da ga slede, i Hari ga posluša,
dok su mu u ušima odzvanjali Meropini krici.
Ogden je, s rukama preko glave, jurio puteljkom dok ne stiže na glavnu stazu, še se sudari sa
sjajnim kestenjastim konjem, kojeg je jahao vrlo privlačan tamnokos mladić. I on i lepotica koja je
jahala pored njega na sivom konju iskidaše se od smeha videvši Ošena, koji odskoči od konjskih
slabina i nastavi dalje, dok mu je frak lepršao, od glave do pete prekriven prašinom, jureći kao bez
glave stazom uzbrdo.
- Mislim da je bilo dosta, Hari - reče Dambldor. On uhvati Harija za lakat i povuče ga. Sledećeg
trenutka obojica su bestežinski lebdela kroz tminu, sve dok se ne dočekaše na noge, ponovo se
našavši u Dambldorovoj, sada sumračnoj kancelariji.
- Šta se desilo s devojkom u kućici - upita Hari odjednom, kad je Dambldor upalio dodatne lampe
lakim udarcem štapića. - Meropom, ili kako se već zvala?
- 0, preživela je - reče Dambldor ponovo sedajući za svoj sto i pokazujući Hariju da i on sedne. -
Ogden se irebacio nazad u Ministarstvo i vratio se sa pojačanjem u roku od petnaest minuta. Morfin
i njegov otac pokušali su da se bore, ali su nadjačani, odvedeni iz kućice, a potom ih je Vizengamot
osudio. Morfin, koji je već imao dosije s napadima na Normalce, osuđen je na tri godine u
Askabanu. Marvolo, koji je ranio nekoliko nameštenika Ministarstva, pored Ošena, dobio je šest
meseci.
- Marvolo? - ponovi Hari začuđeno.
- Tako je - reče Dambldor odobravajuće se smeškajući. - Drago mi je što vidim da obraćaš pažnju.
-Taj staracje...
- Voldemorov deda, tako je - reče Dambldor. - Marvolo, njegov sin Morfin i kćerka Meropa bili su
poslednji Ispijeni, vrlo drevna čarobnjačka porodica zaslužna za nestabilnost i nasilje koji su cvetali
generacijama, zahvaljujući svojoj navici da se venčavaju sa vlastitim rođacima. Nedostatak razuma,
zajedno sa žudnjom za veličinom, doveli su dotle da je porodično zlato proćerdano nekoliko
generacija pre nego što se Marvolo rodio. Njemu su ostali jad i beda, a imao je i vrlo opaku narav,
uz fantastičnu količinu osionosti i gordosti, nasledio je i nekoliko porodičnih sitnica, koje je cenio
koliko i svog sina, ali mnogo više od svoje kćeri.
- Znači da je Meropa - reče Hari naslonivši se na stolicu i zureći u Dambldora - dakle, Meropa je...
da li to znači da je ona bila... Voldemorova majka?
- Znači - reče Dambldor. - A slučajno smo na tren spazili i Voldemorovog oca. Pitam se da li si
primetio?
- Onaj Normalac što ga je Morfin napao? Čovek na konju?
- Vrlo dobro, zaista - reče Dambldor zadovoljno se smeškajući. - Da, to je bio Tom Ridl Stariji,
zgodan Normalac koji je obično jahao pored kućice Ispijenih i prema kome je Meropa Išijena
potajno gajila vatrenu strast.
- A na kraju su se venčali? - reče Hari s nevericom, nesposoban da zamisli dvoje ljudi koji bi imali
manje izgleda da se zaljube jedno u drugo.
- Mislim da zaboravljaš - reče Dambldor - da je Meropa bila veštica. Ne verujem da su njene
magične moći dolazile do punog izražaja dok ju je otac malteretirao. Ali, kada su Marvolo i Morfin
bili na bezbednom odstojanju u Askabanu, kad je ostala sama i slobodna, po prvi put u životu,
siguran sam da je mogla u najvećoj meri da iskoristi svoje sposobnosti i smisli kako da se spase
očajničkog života koji je vodila osamnaest godina.
- Možeš li da zamisliš na koji način je Meropa mogla da navede Toma Ridla da zaboravi svoju
normalsku devojku i zaljubi se u nju, Meropu?
- Kontrolišuća kletva? - nagađao je Hari. - Ili ljubavni napitak?
- Vrlo dobro. Lično, pre smatram da je koristila ljubavni napitak. Siguran sam da joj je to izgledalo
romantičnije i ne mislim da joj je bilo teško da ga jednog vrelog dana, kada je Ridl jahao sam, ubedi
da popije malo vode. U svakom slučaju, nekoliko meseci nakon prizora čiji si svedok upravo bio, u
selu Mali Henglton desio se ogroman skandal. Možeš da zamisliš kakvih je sve glasina bilo kada je
plemićki sin pobegao sa skitnicinom kćerkom Meropom.
- Ali zaprepašćenje seljaka nije bilo ništa u poređenju sa Marvolovim. Vratio se iz Askabana
očekujući da će zateći svoju kćerku kako savesno iščekuje njegov povratak sa vrelim ručkom na
stolu. Umesto toga, našao je nekoliko centimetara debelu prašinu i njenu oproštajnu poruku, u kojoj
objašnjava šta je učinila.
- Na osnovu svega što sam uspeo da otkrijem, od tada pa nadalje nikad više nije spomenuo njeno
ime, niti priznao njeno postojanje. Šok koji je izazvala njena izdaja možda je doprineo njegovoj
preranoj smrti... ili, možda, nikad nije uspeo da nauči kako da sam sebe prehrani. Askaban je u
velikoj meri oslabio Marvola i on nije doživeo da vidi Morfinov povratak kući.
- A Meropa? Ona... ona je umrla, zar ne? Zar Voldemor nije odrastao u sirotištu?
- Da, zaista - reče Dambldor. - Moramo ovde ubaciti izvesnu dozu nagađanja, mada ne mislim da je
teško izvesti zaključak šta se desilo. Vidiš, samo nekoliko meseci od njihovog bekstva i venčanja,
Tom Ridl se ponovo pojavio na imanju u Malom Hengltonu bez svoje žene. Po susedstvu su kolale
glasine da je pričao nešto o tome kako je „prevaren" i „zaveden". Pod tim je, siguran sam, podrazumevao
da je bio začaran i da se sada oslobodio čini, mada smem da primetim da se nije usuđivao
da koristi prave izraze iz straha da ne pomisle kako je lud. Kada su čuli šta govori, seljani su
nagađali da je Meropa lagala Ridla, pretvarajući se da nosi njegovo dete, i da se on zbog toga
oženio njome.
- Ali ošjesše rodila njegovo dete.
- Da, ali tek godinu dana pošto su se venčali. Tom Ridl ju je ostavio dok je još bila trudna.
- Šta je pošlo naopako? - upita Hari. - Zašto je ljubavni napitak prestao da deluje?
- I to su nagađanja - reče Dambldor - ali verujem da Meropa, koja je bila veoma zaljubljena u svog
muža, nije mogla da podnese da ga i dalje drži zarobljenog sredstvima magije. Verujem da je
izabrala da prestane da mu daje napitak. Možda je, izgubivši glavu za njim, ubedila sebe da se do
tada on sam zaljubio u nju. Možda je mislila da će ostati zbog bebe. Ako je tako, u oba slučaja je
pogrešila. Ostavio ju je, nikad je više nije video, niti je ikad pokušao da otkrije šta se desilo s
njegovim sinom.
Nebo je napolju bilo mastiljavoplavo a lampe u Dambldorovoj kancelariji blistale su još sjajnije.
- Mislim da je dosta za večeras, Hari - reče Damblor kroz nekoliko trenutaka.
- Da, gospodine - reče Hari. Ustao je, ali nije odmah otišao.
- Gospodine... da li je važno da saznam sve to o Voldemorovoj prošlosti?
- Mislim da je vrlo važno - reče Dambldor.
- A to... to ima neke veze s proročanstvom?
- I te kako ima veze s proročanstvom.
- U redu - reče Hari pomalo zbunjen, ali ipak razuveren.
Okrenu se da pođe, a onda mu iskrsnu još jedno pitanje, i on se ponovo okrenu,
- Gospodine, smem li Ronu i Hermioni da ispričam sve što ste mi rekli?
Dambldor razmisli za trenutak, a onda reče: - Da, mislim da su se gospodin Vesli i gospođica
Grendžer pokazali dostojnim poverenja. Ali, Hari, zamoliću te da im kažeš da nikom ništa ne
pričaju o tome. Nije dobro da se naokolo priča koliko znam ili sumnjam o tajnama Lorda
Voldemora.
- Ne, gospodine. Siguran sam da će ta priča ostati samo kod Rona i Hermione. Laku noć.
On se ponovo okrenu, i već je maltene bio na vratima kad ga spazi. Na jednom od stočića s
vretenastim nogama na kome je bilo mnoštvo krhkih srebrnih instrumenata stajao je ružan stari
prsten s velikim, crnim, napuklim kamenom.
- Gospodine - reče Hari zureći u prsten. - Taj prsten...
- Da? - reče Dambldor.
- Nosili ste ga one noći kada smo posetili profesora Pužoroga.
- Jesam - složi se Dambldor.
- Ali, zar to nije... gospodine, zar to nije isti prsten koji je Marvolo Ispijeni pokazivao Ogdenu?
Dambldor pognu glavu.
- Baš taj.
- Ali, otkud onda... Da li ste ga oduvek imali?
- Ne, nabavio sam ga sasvim nedavno - reče Dambldor. - Zapravo, nekoliko dana pre nego što sam
došao da te odvedem od tetke i teče.
- Je li to bilo u vreme kada ste povredili ruku, gospodine?
- Da, Hari, tako nekako.
Hari je oklevao. Dambldor se smešio.
- Gospodine, kako zapravo...
- Već je isuviše kasno, Hari! Moraćeš tu priču da odslušaš drugi put. Laku noć.
- Laku noć, gospodine.

12Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:00 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
11. Hermionina ispomoć
Kao što je Hermiona predvidela, slobodno vreme između predavanja za šestake nije im služilo za
blaženo opuštanje kao što je Ron pretpostavljao, već kao vreme da se uhvati korak sa brdom
domaćih zadataka koje su im zadavali. Ne samo da su učili kao da svaki dan polažu ispite nego su i
lekcije bile zahtevnije nego ikad. Hari jedva da je razumeo polovinu od onoga što im je profesorka
Mek Gonagal govorila tih dana. Čak je i Hermiona jednom ili dvaput morala da je zamoli da ponovi
uputstva. Sasvim neverovatno, i na Hermioninu sve veću ozlojeđenost, Hariju su napici iznenada
postali najomiljeniji predmet, zahvaljujući Polukrvnom Princu.
Sada su svi očekivali od njih da izvode neverbalne čini, ne samo na časovima odbrane od mračnih
veština već i na činima i preobražavanjima. Hari je često gle-Dao svoje drugove iz razreda u
dnevnom boravku, ili u vreme obroka, kako crvene u licu i naprežu se kao da su uzeli prevelike
doze Zatvor-je-toga, ali znao je da svi oni zapravo uvežbavaju kako da izvedu čini ne izgovarajući
bajanja. Osetio bi olakšanje kad bi izašao do staklene bašte. Tamo su sada izučavali mnogo opasnije
biljke nego što su to ranije radili na herbologiji, ali im je ipak bilo dozvoljeno da glasno opsuju
ukoliko bi ih Otrovna pipkulja iznenada ščepala otpozadi.
Posledica njihove preopterećenosti zadacima i besomučnih sati uvežbavanja neizgovorenih čini bila
je da Hari, Ron i Hermiona nisu dotle uspeli da odvoje vreme da posete Hagrida. On je prestao da
obeduje za nastavničkim stolom, što je bio zloslutan znak, a u retkim prilikama kada bi ga videli u
prolazu, u hodniku ili napolju, nekim čudom, uopšte nije primećivao ni njih ni njihove pozdrave.
- Moramo da odemo da mu objasnimo - reče Hermiona sledeće subote za doručkom, pogledavši u
Hagridovu ogromnu praznu stolicu za nastavničkim stolom.
- Danas pre podne imamo probne treninge za kvidič -reče Ron. - Uz šo, treba da uvežbamo
agvamenŠi čin za Flitvika! I šta, uopšte, da mu objasnimo? Kako da mu kažemo da smo mrzeli
njegov glupi predmet?
- Nismo ga mrzeli! - reče Hermiona.
- Govori u svoje ime, ja nisam zaboravio skrute - reče Ron smrknuto. - A mogu da ti kažem da smo
se izvukli. Zar ga nisi čula kako i dalje priča o svom tupavom bratu... da smo ostali kod njega, sada
bismo učili Gropa da vezuje pertle.
- Bilo bi mi krivo da ne razgovaramo s Hagridom -reče Hermiona potišteno.
- Ići ćemo posle kvidiča - razuveri je Hari. I njemu je nedostajao Hagrid, mada je, kao i Ron, mislio
da bi im bilo bolje da u životu nemaju blage veze s Gropom. - Ali prijem igrača može da potraje
čitavo jutro, s obzirom na to koliko ih se prijavilo. - Bio je pomalo nervozan pred suočavanje sa
svojim prvim iskušenjem u ulozi kapitena. - Ne znam zašto je tim odjednom postao tako popularan.
- Ma daj, Hari - reče Hermiona postavši odjednom nestrpljiva. - Nije kvidič popularan, nego ti!
Iskreno govoreći, nikad nisi bio zanimljiviji, i nikad nisi bio zgodniji.
Ron se umalo ne zadavi usoljenom haringom. Hermiona ga omalovažavajuće pogleda, pre nego što
se ponovo okrenu Hariju.
- Sad svi znaju da si govorio istinu, zar ne? Cela čarobnjačka zajednica morala je da prizna da si bio
u pravu u vezi s Voldemorovim povratkom, da si se zaista dvaput borio s njim u poslednje dve
godine, i oba puta uspeo da mu izmakneš. A sada te zovu „Izabrani"... daj, zar ne vidiš zbog čega su
svi opčinjeni tobom?
Hariju se učini da u Velikoj sali iznenada postaje vruće, iako je plafon i dalje izgledao hladan i
kišovit.
- A još si iride istrpeo proganjanje Ministarstva kad su pokušavali da pokažu kako si neuračunljiv i
lažov. I dalje su ti vidljivi ožiljci, tamo še te je ona zlica terala da pišeš vlastitom krvlju, ali si i dalje
ostao pri svojim tvrdnjama...
- I meni se još poznaje mesto še su me oni mozgovi ščepali u Ministarstvu - reče Ron zavrćući
rukave.
- A ne škodi ti ni to što si ovog leta porastao čitavih dvadesetak centimetara - završi Hermiona ne
obraćajući pažnju na Rona.
- I j a sam visok - reče Ron kao uzgred. Pristigoše i sove-pismonoše, kidišući kroz prozore
poprskane kišom, sejući naokolo sićušne kapljice vode. Većina je primila više pošte nego obično.
Brižni roditelji hteli su da čuju od dece šta je novo i da ih uvere da je kod kuće sve u redu. Hari nije
primio nikakvu poštu još od početka polugodišta. Jedina osoba s kojom se redovno dopisivao nije
više među živima, i mada se nadao da bi Lupin povremeno mogao da mu nešto napiše, dosad se
razočarao u tim očekivanjima. Stoga se veoma iznenadio kad je video da snežnobela Hedviga kruži
između sivih i smeđih sova. Sletela je ispred njega donoseći veliki četvrtasti paket. Trenutak
kasnije, identičan paket spustio se ispred Rona, prignječivši pod sobom njegovu malecku i
iscrpljenu sovu, Prasvidžeona.
- Ha! - reče Hari odmotavajući paket, u kome je bio nov novcat primerak Višeg nivoa siravljanja
naiišaka, iz Brašnjavka u Mrljavka.
- Fino - reče Hermiona oduševljeno. - Sad možeš da vratiš onaj išarani primerak.
- Jesi li poludela? - reče Hari. - Zadržaću je! Vidi, sve sam smislio...
On izvadi iz torbe stari primerak Višeg nivoa siravljanja naiišaka i lupi štapićem po njegovim
koricama mrmljajući: - Difindo! - Korica spade. Zatim isto uradi i sa potpuno novom knjigom
(Hermiona je bila preneražena). Onda im zameni korice, svaku potapša štapićem i reče: - Reparo! -
Sad je Prinčev primerak bio prerušen u novi udžbenik, a novi primerak iz Brašnjavka u Mrljavka
izgledao je kao polovan.
- Vratiću Pužorogu novu knjigu. Neće moći da se požali, košta devet galeona.
Hermiona skupi usne s ljutitim neodobravanjem, ali je prekide treća sova, koja slete ispred nje
donoseći joj najnovije izdanje Dnevnog iroroka. Ona ga žurno otvori i prelete preko sadržaja
naslovne strane.
- Je l” neko koga poznajemo mrtav? - upita Ron posve nemarno. To isto pitanje postavljao je kad
god bi Hermiona otvorila novine.
- Ne, ali bilo je još nekoliko napada dementora - reče Hermiona. - I jedno hapšenje.
- Odlično, čije? - upita Hari nadajući se da je u pitanju Belatriks Lestrejndž.
- Stena Stranputice - reče Hermiona.
- Šta? - zapanjeno upita Hari.
- Sšenli Sšraniušica, kondukšer ioiularnog čarobnjačkog vozila Noćni viteški autobus, uhaišen je
iod sumnjom da se bavi smršožderskim akŠivnosšima. Gosiodin SšraniuŠica, sŠar 21 godinu,
uhaišen je kasno sinoć iosleracije na njegov dom u Kleiamu...
- Sten Stranputica, Smrtožder? - reče Hari setivši se bubuljičavog mladića koga je prvi put sreo pre
tri godine. - Nema šanse!
- Možda je pod dejstvom kontrolišuće kletve - reče Ron razložno. - Nikad se ne zna.
- Ne liči mi na to - reče Hermiona čitajući dalje. -Ovde piše da je uhapšen nakon što su ga u nekoj
krčmi čuli kako priča o tajnim planovima Smrtoždera. - Ona podiže pogled s uznemirenim izrazom
lica. - Da je pod dejstvom kontrolišuće kletve, ne verujem da bi išao naokolo i širio glasine o
njihovim planovima, zar ne?
- Zvuči mi kao da se pravio da o tome zna više nego što je u stvari znao - reče Ron. - Zar to nije
onaj isti koji je tvrdio da će postati ministar magije, onomad kad je pokušavao da se udvara onoj
Vili?
- Da, to je taj - reče Hari. - Ne znam koji im je đavo kad Stena uzimaju ozbiljno.
- Možda žele da ostave utisak kako nešto rade - re-če Hermiona mrgodno. - Ljudi su prestrašeni...
znate da roditelji bliznakinja Petil žele da ih odvedu kući? A Eloiza Midžen je već kod kuće. Otac
ju je pokupio sinoć.
- Šta! - reče Ron izbečivši se na Hermionu. - Ali, Hogvorts je sigurno bezbedniji nego njihovi
domovi! Imamo Aurore i sve te dodatne štiteće čini, a tu je i Dambldor!
- Ne mislim da je tu baš sve vreme - reče Hermiona sasvim tiho, pogledavši preko novina ka
nastavničkom stolu. - Zar niste primetili? Njegovo mesto je prošle nedelje često bilo prazno, baš
kao i Hagridovo.
Hari i Ron pogledaše u nastavnički sto. Direktorova stolica je zaista bila prazna. Sad i Hari zaključi
da, kad bolje razmisli, nije video Dambldora od njegovog privatnog časa nedelju dana ranije.
- Moguće da je otišao iz škole da bi uradio nešto za Red - reče Hermiona tiho. - Mislim... stvari
postaju sve ozbiljnije, zar ne?
Hari i Ron ništa ne odgovoriše, ali Hari je znao da sve troje misle na isto. Prethodnog dana desio se
užasan incident, kada su Hanu Abot izveli sa časa herbologije i saopštili joj da joj je majka
pronađena mrtva. Od tada nisu videli Hanu.
Kada su pet minuta kasnije napustili grifindorski sto i uputili se prema terenu za kvidič, prošli su
pored Lavander Braun i Parvati Petil. Setivši se šta je Hermiona rekla o tome kako roditelji
bliznakinja Petil žele da one napuste Hogvorts, Hari nije bio iznenađen kad je video kako ove dve
najbolje drugarice nešto šapuću, delujući ožalošćeno. Iznenadilo ra je, međutim, što je, kad je Ron
naišao pored njih, Parvati iznenada gurnula Lavander, koja se osvrnula naokolo i široko se
osmehnula Ronu. Ron je zatreptao, a onda joj je nesigurno uzvratio smešak. Nastavio je da hoda
pomalo se šepureći. Hari je odoleo iskušenju da se nasmeje, setivši se da se i Ron uzdržao od
smeška nakon što je Melfoj Hariju razbio nos. Hermiona je, međutim, bila hladna i rezervisana
celim putem do stadiona, kroz ledeno, magličasto rominjanje, i odvojila se od njih da nađe mesto na
tribinama a da nije ni poželela sreću Ronu.
Kao što je Hari očekivao, probe su im oduzele najveći deo jutra. Činilo se da se tu okupila polovina
grifindorske kuće, od prvaka, koji su nervozno vukli prastare školske metle, do sedmaka koji su
nadvisivali ostale, delujući zastrašujuće hladno. Među njima je bio i ogroman dečak oštre kose,
koga je Hari smesta prepoznao iz Hogvoršs eksiresa.
- Sreli smo se u vozu, u kupeu starog Pužonje - reče ovaj samouvereno, iskoračivši iz gomile da bi
se rukovao sa Harijem. - Kormak Mek Lagen, Čuvar.
- Nisi se prijavio prošle godine, zar ne? - upita Hari primetivši da je Mek Lagen izrazito široko
građen, misleći kako bi ovaj mogao da blokira sva tri gol-obruča a da se i ne pomeri.
- Bio sam u bolničkom krilu dok su se održavali prijemni treninzi - reče Mek Lagen s izvesnim
razmetanjem. - Za opkladu sam noj”o kilo kalašturičinih jaja.
- Dobro - reče Hari. - Pa... možeš li da pričekaš ovde...
Pokaza mu rukom prema ivici terena, blizu mesta še je Hermiona sedela. Učinilo mu se kao da je
preko Mek Lagenovog lica preleteo titraj ljutnje, i on se zapita nije li Mek Lagen možda očekivao
da će imati povlašćen položaj zato što su obojica miljenici „starog Pužonje".
Hari je odlučio da počne s osnovnim testom, i zatim zamolio sve prijavljene da se podele u grupe od
po deset i da jednom oblete oko terena. To je bila dobra odluka. Prvih deset kandidata bili su prvaci
i bilo je jasno da ranije jedva da su uopšte leteli. Samo je jedan dečak uspeo da ostane u vazduhu
više od nekoliko sekundi, i bio je i sam toliko iznenađen da se smesta srušio ucarivši u jednu od
stativa.
Drugu grupu sačinjavalo je deset najsmešnijih devojčica koje je Hari ikad upoznao, koje su, kad je
dunuo u pištaljku, samo počele da se kikoću i hvataju jedna drugu. Među njima je bila i Romilda
Vejn. Kada im je rekao da napuste teren, uradile su to razdragano i posedale po tribinama da bi
dobacivale ostalima.
Treća grupa sudarila se na pola puta oko terena i srušila na gomilu. Veći deo četvrte grupe pojavio
se bez metli. U petoj grupi bili su Haflpafovci.
- Ako ima još nekog ko nije iz Grifindora - zagrme Hari, koji je počeo ozbiljno da se nervira - neka
smesta napusti teren, molim vas!
Nastade pauza, a onda nekoliko malih Revenklovaca istrčaše s terena gušeći se od smeha.
Posle dva sata, mnogo žalbi i nekoliko izliva besa, prilikom čega je jedna Komeša 260 smrskana a
nekoliko zuba polomljeno, Hari je otkrio da ima tri Goniča: Keti Bel, koja se vratila u tim odlično
se pokazavši na probnom treningu, novo otkriće po imenu Demelza Robins, koja je bila naročito
dobra u izbegavanju Bladžerki, i Džini Vesli, koja je nadletela sve takmace i pride postigla
sedamnaest golova šutom. Zadovoljan izborom, Hari je takođe izgubio glas od nadvikivanja sa
svima koji su se žalili, a sada se nosio i sa odbijenim Jurišnicima.
- To je moja konačna odluka, i ako ne oslobodite prostor Čuvarima, baciću uroke na vas - izdera se
on.
Niko od odabranih Jurišnika nije posedovao briljantnost Freda i Džordža, ali je Hari ipak bio
prijatno iznenađen: Džimi Piks, nizak ali plećat trećak koji je svirepim udarcem Bladžerkom uspeo
da napravi čvorugu veličine jajeta na Harijevom potiljku, i Riči Kut, koji je izgledao nezgrapno, ali
je dobro ciljao. Sada su se i oni pridružili Keti, Demelzi i Džini na tribinama da bi posmatrali izbor
poslednjeg člana tima.
Hari je namerno ostavio izbor Čuvara za kraj nadajući se da će stadion biti prazniji, a pritisak na
kandidate manji. Na nesreću, svi odbijeni kandidati i izvestan broj posmatrača koji su se ovamo
spustili posle doručka dosad su se pridružili gomili, tako da ih je bilo više nego na početku. Svaki
put kad bi neki Čuvar odleteo do gol-obruča, gomila bi mu podjednako klicala i rugala se. Hari baci
pogled na Rona, koji je oduvek imao slabe živce. Hari se nadao da je njihova pobeda u finalnom
meču, u prethodnom polugodištu, možda izlečila tu tremu, ali očigledno nije: Ron je načisto
pozeleneo.
Niko od prvih pet kandidata nije uspeo da odbrani više od dva gola. Na Harijevo veliko razočaranje,
Kormak Mek Lagen je odbranio četiri penala, od pet. Ali, prilikom poslednjeg, zaleteo se u potpuno
suprotnom pravcu. Gomila se smejala i izviždala ga, i Mek Lagen se vratio na tle škrgućući zubima.
Ron je izgledao kao da će da se onesvesti dok je uzjahivao svoju Čisšačicu jedanaesš.
- Srećno! - dobaci glas s tribina. Hari se osvrnu očekujući da vidi Hermionu, ali to je bila Lavander
Braun. Rado bi pokrio lice rukama, kao što je ona učinila nekoliko trenutaka kasnije, ali je pomislio
da kao kapiten mora da pokaže malo čvršći karakter, i stoga se okrenu da posmatra Ronovu odbranu
golova.
Međutim, nije morao da brine: Ron je odbranio jedan, dva, tri, četiri, pet penala zaredom.
Oduševljen, i jedva se oduprevši želji da se pridruži klicanju gomile, Hari se okrenu prema Mek
Lagenu da mu kaže kako ga je, na nesreću, Ron potukao, i utom spazi Mek Lagenovo skroz
zajapureno lice na nekoliko desetina centimetara od svog lica. Brzo ustuknu.
- Njegova sestra nije ni pokušala da izvede penal -reče Mek Lagen preteće. Na slepoočnici mu je
pulsirala vena ista kao ona kojoj se Hari često divio kod teče Vernona. - Omogućila mu je da ga
lako odbrani.
- Gluposti - reče Hari hladno. - Malo je falilo da propusti tu loptu.
Mek Lagen priđe korak bliže Hariju, koji ovog puta ostade na mestu.
- Daj da još jednom pokušam.
- Ne - reče Hari. - Iskoristio si sve svoje pokušaje. Odbranio si četiri. Ron je odbranio pet. Ron je
Čuvar, osvojio je to mesto pošteno i časno. Skloni mi ce s puta.
Na trenutak mu se učini da će ga Mek Lagen možda tresnuti pesnicom, ali ovaj se zadovolji samo
ružnom grimasom i stušti se dalje mumlajući nešto što je ličilo na pretnje u prazno.
Hari se osvrnu i vide svoj novi tim kako mu se zadovoljno smeška.
- Odlično ste se pokazali - doviknu im Hari. - Baš ste dobro leteli...
- Ti si bio briljantan, Rone!
Ovog puta je Hermiona bila ta koja je jurnula ka njemu s tribina: Hari primeti kako Lavander odlazi
s terena, ruku podruku sa Parvati, prilično razdražljivog izraza lica. Ron je bio krajnje zadovoljan
sobom, i čak je izgledao viši nego obično dok se kezio članovima tima i Hermioni.
Nakon što su se dogovorili da održe prvi trening u sledeći četvrtak, Hari, Ron i Hermiona
pozdraviše ce s ostatkom tima i uputiše se prema Hagridu. Sada se vodnjikavo sunce postepeno
probijalo kroz oblake, a najzad je prestalo i da rominja. Hari je bio strapšo gladan. Nadao se da će
kod Hagrida biti nečeg za jelo.
- Mislio sam da ću propustiti četvrti penal - veselo je objašnjavao Ron. - Bio je to Demelzin trik
udarac, jeste li videli, malo ga je lobovala...
- Da, da, bio si veličanstven - reče Hermiona veselo.
- Bio sam bolji od Mek Lagena, u svakom slučaju - reče Ron vrlo zadovoljno. - Jesi li videla kako
je poleteo u pogrešnom pravcu braneći peti penal? Kao da je pod zbunjujućom kletvom...
Na Harijevo iznenađenje, Hermiona na te reči silno pocrvene. Ron nije ništa primetio. Bio je isuviše
zauzet opisivanjem svakog svog penala do najsitnijih detalja.
Ispred Hagridove kolibe bio je privezan veliki sivi hipogrif, Bakbik. Škljocnuo je svojim oštrim
kljunom kad su naišli i okrenuo ogromnu glavu ka njima.
- 0, bože - reče Hermiona nervozno. - Još je pomalo zastrašujuć, zar ne?
- Ma daj, i ti si ga jahala, sećaš se?
Hari zakorači napred i duboko se pokloni hipogrifu, gledajući ga netremice i ne trepćući. Posle
nekoliko sekundi i Bakbik se njemu pokloni.
- Kako si? - upita ga Hari tihim glasom, približivši mu se da bi ga pomilovao po pernatoj glavi. -
Nedostaje ti on? Ali, ovde kod Hagrida ti je sasvim dobro, je li?
- Ej! - reče neko glasno.
Hagrid je krupnim koracima izronio iza ugla kolibe, opasan keceljom na cvetiće i noseći vreću
krompira. Njegov ogromni lovački hrt Feng bio mu je za petama. Feng gromko zalaja i stušti se
napred.
- Bež” od njeg”! Odgrišće vi prste... A, to ste vi. Feng je poskakivao oko Hermione i Rona
pokušavajući da ih lizne za uši. Hagrid je delić sekunde stajao i gledao ih, a onda se okrenu i
krupnim koracima odšeta u kabinu zalupivši vrata za sobom.
- 0, bože! - reče Hermiona, vrlo pogsfena.
- Ne brini ništa - reče Hari snuždeno. On priđe vratima i snažno pokuca.
- Hagride! Otvori, hteli bismo da razgovaramo s tobom!
Iznutra nije dopirao nikakav zvuk.
- Ako ne otvoriš vrata, razvalićemo! - reče Hari izvadivši štapić.
- Hari! - vrisnu Hermiona zaprepašćeno. - Nećeš valjda...
- Da, naravno da hoću - reče Hari. - Odmaknite se... Ali pre nego što je stigao da bilo šta kaže, vrata
se ponovo otvoriše, kao što je i pretpostavljao da će se desiti, a na njima je stajao Hagrid, mrko ga
gledajući i, uprkos cvetnoj kecelji, izgledao je krajnje preteći smrknuto.
- Ja sam nastavnik! - zagrme on na Harija. - Nastavnik, Poteru! Kak” se usuđuješ da gi pretiš kak”
će” mi razvališ vrata!
- Žao mi je, gosiodine - reče Hari naglašavajući poslednju reč dok je uvlačio štapić pod odoru.
Hagrid je izgledao zaprepašćeno.
- Otkad me ši bre zivkaš „gospodin"?
- A otkad ti mene zoveš „Poteru"?
- 0-ho-ho, baš pametno - progunđa Hagrid. - Zabavno, jašta? Nadmudrijo si me, je l” da? Ajde, de,
ondak, ulaz”te unutar, vi nezahvalna mala...
Smrknuto mrmljajući, on se skloni unazad da ih propusti. Hermiona jurnu iza Harija, delujući
prilično preplašeno.
- Pa? - reče Hagrid razdražljivo kad Hari, Ron i Hermiona sedoše oko njegovog ogromnog drvenog
stola a Feng odmah položi glavu na Harijeva kolena i stade da balavi po njegovoj odori. - Š”a je? Je
l” vam žao mene? Mislili ste da usamljen il” tak” neš”?
- Ne - reče Hari. - Hteli smo da te vidimo.
- Nedostajao si nam! - reče Hermiona drhtavim glasom.
- Nedostaj”o vam, a? - frknu Hagrid. - Nije nego.
I krenu da trupka naokolo, spremajući čaj u ogromnom bakarnom čajniku, sve vreme mrmljajući.
Najzad tresnu na sto ispred njih tri kao kofe velike šolje, pune mahagonicrvenog čaja i tanjir pun
mramornih kolača. Hari je bio dovoljno gladan da bi pojeo čak i ono što Hagrid sprema, i odmah
uze jedan kolač.
- Hagride - reče Hermiona snebivajući se, kad im se on pridruži za stolom i poče da ljušti krompire
sa takvom žestinom kao da mu je svaka krtola lično učinila nešto nažao - stvarno smo želeli da
nastavimo brigu o magičnim stvorenjima, znaš.
Hagrid još jednom bučno frknu. Hariju se učini da je. među krompire sletelo nekoliko slinaca i u
sebi je bio zahvalan što neće morati da ostanu na ručku.
- Jesmo, zaista! - reče Hermiona. - Ali niko od nas nije mogao da ga uskladi sa svojim rasporedom
časova!
- Jes”. Vala baš - uzvrati Hagrid.
Začu se čudno mljackanje i svi se osvrnuše naokolo. Hermiona ispusti kratak krik, a Ron skoči sa
stolice i pojuri oko stola što dalje od ogromnog bureta koje je stajalo u ćošku a koje su tek sada
primetili. Bilo je puno nečeg što je ličilo na ogromne larve veličine stopala, komešajuće, bele i
ljigave.
- Šta je to, Hagride? - upita Hari pokušavajući da zvuči više zainteresovano nego revoltirano, ali
svejedno odloživši mramorni kolač.
- Ma samo džinovske ličinke - reče Hagrid.
- A one rastu u...? - upita Ron pomalo uplašeno.
- Ne rastu ni u š”a? - reče Hagrid. - Nabavijo sam i” da na”ranim Aragoga.
I neočekivano poče da plače.
- Hagride! - vrisnu Hermiona, skoči, žurno obiđe sto u širokom luku da bi izbegla bure s larvama, i
stavi mu drhtavu ruku na rame. - 0 čemu se radi?
- Tla... ovaj... - grcao je Hagrid, lijući suze iz očiju crnih kao bubice, dok je keceljom brisao lice. -
Aragog... on... mislim da će da odapne... celo leto je boles”an i nije mu ni malko boljeu. Ne znam
šta će da radim ako gi... tol”ko smo dugo skupa...
Hermiona pomilova Hagrida po ramenu, ne znajući šta da kaže. Hari je znao kako se ona oseća.
Hari je znao i onog Hagrida koji je umeo da opakoj bebi-zmajčeku pokloni plišanog mecu, viđao ga
kako pevuši džinovskim škorpionima sa ogromnim žaokama i sisaljkama, pokušavao da izađe na
kraj s njegovim surovim džinovskim polubratom, ali ovo je bio najneshvatljiviji od svih njegovih
čudovišnih hirova: džinovski pauk koji govori, Aragog, obitavao je duboko u Zabranjenoj šumi
odakle su mu on i Ron jedva umakli pre četiri godine.
- Da li... Da li možemo išta da učinimo? - upita Hermiona, ignorišući Ronove očajničke grimase i
odmahivanje glavom.
- Mis”im da ne mo”š, Hermiona - krkljao je Hagrid pokušavajući da zaustavi bujicu suza. - Vi”š,
ostatak plemena... Aragogova porodica... malčice su se unezverili sa” kad je on boles”an... postaju
malčice neposlušni...
- Da, mislim da smo donekle upoznali tu njihovu osobinu - reče Ron jedva čujno.
- ...Ne bi” rek”o da će da bidne sigurno za nikoga sem za men” da se smuca blizu nji”ove kolonije
ovi” dana - dovrši Hagrid izduvavši nos u kecelju i podiže oči. - Ali ti se zahvaljujem š”o si se
ponudila, Hermiona... tol”ko mi znači...
Posle toga, atmosfera se malo razvedrila, i mada ni Hari ni Ron nisu pokazivali ni najmanju želju da
odu i nahrane smrtonosnog, gargantuovskog pauka džinovskim larvama, Hagrid je i ovog puta
pretpostavio da bi oni to učinili i ponovo je postao onaj stari.
- Ma, uvek sam znao da će vam” bit” malkice teže da me ugurate izmeđ svoji” časovi - reče
nabusito nalivajući im još čaja. - Čak i kad bi primen”li svoje vremenske okretače...
- Ne bismo mogli, nikako - reče Hermiona. - Smrskali smo sve zalihe Ministarstva kad smo bili
tamo prošlog leta. Pisalo je u Dnevnom iroroku.
- A, pa š”a ćeš, ondak... - reče Hagrid. - Niste nikako mogli da vi to uskladite... žao mi je š”o sam
bijo... znate... samo sam se zabrin”o za Aragoga... a i pit”o sam se, da l” biste možda, da vas
podučava profesorka Truli-daska...
Na to sve troje počeše kategorično i neistinito da ga ubeđuju da je profesorka Truli-daska, koja je
nekoliko meseci menjala Hagrida, užasan nastavnik, što nije bilo tačno, ali pred sumrak, kad je
došlo vreme da im mahne na rastanku, već su uspeli da odobrovolje Hagrida.
- Umirem od gladi - reče Hari kad su se vrata za njima zatvorila i oni požurili preko mračnog i
pustog zemljišta. Odustao je od mramornog kolača kad mu je nešto jako krcnulo ispod kutnjaka. - A
imam i kaznenu nastavu sa Snejpom večeras. Nemam mnogo vremena da večeram...
Kad su ušli u zamak, primetili su Kormaka Mek Lagena kako ulazi u Veliku salu. Prošao je kroz
vrata iz dva pokušaja. Odbio ce o ram prilikom prvog. Ron se samo zlurado nasmejao naglas i
pojurio unutra iza njega, ali Hari uhvati Hermionu za ruku i zadrža je.
- Šta je? - upita Hermiona braneći se.
- Ako mene pitaš - reče Hari mirno - Mek Lagen izgleda kao da je bio začaran zbunjujućom
kletvom. A stajao je tačno ispred mesta gde si ti sedela.
Hermiona pocrvene.
- 0... U redu, jesam, učinila sam to - prošaputa ona. -Ali, nisi čuo kakvim je tonom pričao o Ronu i
Džini! U svakom slučaju, ima gadnu narav, videla sam kako je reagovao kad nije ušao... Ne bi želeo
takvog u timu.
- Ne - reče Hari. - Valjda ne bih. Ali, zar to nije nečasno, Hermiona? Mislim, ti si asistent, zar ne?
- Ma, ćuti - prasnu ona dok joj ce on zlobno smeškao.
- Šta vas dvoje radite? - upita Ron sumnjičavo pojavivši se ponovo na vratima Velike sale.
- Ništa - rekoše Hari i Hermiona uglas i požuriše za Ronom. Hariju stomak zakrča od mirisa
pečenja, ali jedva da su načinili tri koraka prema grifindorskom stolu kad se profesor Pužorog
pojavi pred njima preprečivši im put.
- Hari, Hari, upravo onaj koga sam želeo da vidim! -zadovoljno se smešio dok je uvrtao vrh svog
morževskog brka, isturivši svoj ogroman stomak. - Nadao sam se da ću te uhvatiti pre večere! Šta
kažeš na to da večeras jedeš u mojim odajama? Imamo malu zabavu, samo za nekoliko zvezda u
usponu. Dolaze Mek Lagen i Zabini, šarmantna Melinda Bobin... ne znam da li je znaš? Njena
familija poseduje veliki apotekarski lanac... i, naravno, voleo bih da mi i gospođica Grendžer učini
zadovoljstvo i uveliča skup svojim prisustvom.
Pužorog se malo nakloni Hermioni dok je završavao govor. Rona pak nije takoreći ni pogledao, kao
da ne postoji.
- Ne mogu da dođem, profesore - reče Hari smesta. -Imam kaznenu nastavu sa profesorom
Snejpom.
- 0, bože! - reče Pužorog, a lice mu se komično oneraspoloži. - Dušo, dušo, računao sam na tebe,
Hari! E, pa, moraću da porazgovaram sa Severusom i objasnim mu situaciju. Siguran sam da ću ga
ubediti da odloži kaznenu nastavu s tobom. Nadam se da ću vas oboje videti kasnije!
On užurbano odjuri iz sale.
- Nema šanse da ubedi Snejpa - reče Hari čim je Pužorog dovoljno odmakao da ne može da ih čuje.
- Ta kaznena nastava je već jednom bila odložena. Snejp je je to učinio zbog Dambldora, ali neće ni
zbog koga drugog.
- 0, volela bih da dođeš, ne bih da idem sama! - reče Hermiona zabrinuto. Hari je znao da misli na
Mek Lagena.
- Sumnjam da ćeš biti sama. Mislim da će verovatno pozvati i Džini - upade Ron, kome nije prijalo
što ga Pužorog ignoriše.
Posle večere su se vratili do grifindorske kule. Dnevni boravak bio je prepun, jer dotle je večera već
bila skoro gotova, ali su ispeli da nađu slobodan sto i sednu. Ron, koji je bio neraspoložen još od
susreta sa Pužorogom, skrsti ruke i namršti se gledajući u tavanicu. Hermiona izvuče primerak
Večernjeg iroroka koji je neko ostavio na stolici.
- Ima li šta novo? - upita Hari.
- Ne baš... - Hermiona je već bila otvorila novine i brzo preletala unutrašnje strane.
- 0, vidi, piše o tvom tati, Rone... u redu je! - brzo dodade jer se Ron uspaničeno okrenuo. - Samo
piše da je bio u poseti Melfojevoj kući. Ova druga irešraga Smrtožderovog boravišša nije donela
nakakve rezultaše. Aršur Vesli iz Kancelarije za oškrivanje u zailenu lažta odbrambenih čini u
zaššišnš iredmeša rekao je da je njegov šim delao na osnovu ioverljive dojave.
- Da, moje! - reče Hari. - Rekao sam mu na Kings krosu za Melfoja i za onu stvar koju je Bordžin
trebalo da mu popravi! Pa, ako nije u kući, mora da ju je poneo na Hogvorts sa sobom...
- Ali, kako bi to uspeo da izvede, Hari? - upita Hermiona spuštajući novine s izrazom iznenađenja. -
Sve su nas pretresli kad smo stigli, zar ne?
- Jesu li? - reče Hari, zatečen. - Mene nisu!
- 0, ne, naravno da nisu, zaboravila sam da si zakasnio... pa, Filč nas je sve ispitao detektorima
tajanstvenosti čim smo stigli u Ulaznu dvoranu. On bi našao svaki mračni predmet. Zapravo, znam
da je Krebu zaplenio sasušenu ljudsku glavu. Kao što vidiš, Melfoj nije mogao da unese ništa
opasno!
Sateran u škripac, Hari je neko vreme posmatrao Džini Vesli kako se igra sa pigmejskom pufnom
Arnoldom, pre nego što je našao načina da odgovori i na ovu primedbu.
- Dakle, neko mu ga je poslao sovom - reče - majka ili neko drugi.
- Sve sove se, takođe, proveravaju - reče Hermiona. -Filč nam je to rekao dok nas je bockao gde je
stigao onim detektorima tajanstvenosti.
Ovog puta Hari zaista nije imao kud, te ništa ne reče. Izgleda da nije bilo načina da Melfoj unese u
školu nešto opasno, niti bilo koji mračni predmet. Pun nade, pogleda u Rona, koji je sedeo skrštenih
ruku, zureći u Lavander Braun.
- Možeš li da zamisliš bilo koji način da Melfoj...
- Ma, daj, Hari, mani se toga - reče Ron.
- Čuj, nije moja krivica što je Pužorog pozvao Hermionu i mene na tu glupu zabavu, niti bilo ko od
nas želi da ide, znaš! - planu Hari.
- Pa, pošto nisam pozvan ni na kakvu zabavu - reče Ron ponovo ustavši - mislim da ću na spavanje.
On žustrim korakom krenu prema vratima muške spavaonice, dok su Hari i Hermiona piljili u
njega.
- Hari? - reče novi Gonič, Demelza Robins, pojaviviši se iznenada iza njegovih ramena. - Imam
poruku za tebe.
- Od profesora Pužoroga? - upita Hari ustajući pun nade.
- Ne... od profesora Snejpa - reče Demelza. Hari se oneraspoloži. - Kaže da moraš da dođeš u
njegovu kancelariju u pola devet večeras na kaznenu nastavu... ovaj... bez obzira na kakve te sve
žurke pozivali. Poručuje da ćeš morati da razdvajaš trule magijske crve od onih dobrih, koji se
koriste u napicima... i kaže da nema potrebe da poneseš zaštitne rukavice.
- Dobro - reče Hari tmurno. - Baš ti hvala, Demelza.

13Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:02 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
12. Srebro i opal
Gde je Dambldor bio sve vreme i šta je radio? Hari je sledeće dve nedelje samo dvaput video
direktora. Retko se pojavljivao u trpezariji, i Hari je bio siguran da je Hermiona u pravu kad misli
da on povremeno danima odsustvuje iz škole. Da li je Dambldor zaboravio na časove koje treba da
daje Hariju? Dambldor je rekao da ti časovi treba da posluže nečemu što ima veze s proročanstvom.
Hari je tada osećao da ima neku potporu, utehu, a sada se osetio pomalo napuštenim.
Polovinom oktobra bio je prvi termin za izlet u Hogsmid. Hari se pitao da li će im i dalje
dozvoljavati da idu na te izlete, s obzirom na sve oštrije bezbednosne mere oko škole, i obradovao
se kad je čuo da smeju da idu tamo. Uvek je prijatno napustiti okruženje zamka na nekoliko sati.
Na dan izleta Hari se probudio u rano jutro, koje je delovalo olujno, i prijatno proveo vreme do
doručka, čitajući svoj primerak Višeg nivoa siravljanja naiišaka. Obično nije čitao udžbenike u
krevetu, jer je ta vrsta ponašanja nedolična, kako je Ron ispravno primetio, za svakoga sem za
Hermionu, koja je i inače bila uvrnuta kad je reč o učenju. Hari je, međutim, osećao da se Viši nivo
siravljanja naiišaka koji je pripadao Polukrvnom Princu jedva može smatrati udžbenikom. Što je
Hari pažljivije čitao knjigu, sve je više shvatao čega sve ima u njoj, ne samo korisnih naznaka i
prečica za spravljanje napitaka, koje su mu stvorile tako blistavu reputaciju kod Pužoroga, već i
maštovitih malih uroka i kletvi ispisanih po marginama, za koje je Hari bio siguran, suceći po
precrtavanjima i prepravkama, da ih je Princ sam izmislio.
Hari je već pokušavao da izvede nekoliko Prinčevih samoniklih čini. Bio je tu i urok koji izaziva
nagli prekomerni rast noktiju na nozi (isprobao ga je na Krebu, u hodniku, sa vrlo zabavnim
rezultatima). Kletva koja bi prilepila nekom jezik za nepce (koju je dvaput izveo, uz opšte
odobravanje, na Argusu Filču, koji nije ništa slutio) i, možda najkorisnija od svih, irigušujuća čin,
KOJOM bi se uši svih koji se zateknu u blizini ispunile neidentifikovanim žamorenjem i zujanjem,
tako da se na času moglo razgovarati do mile volje a da vas niko ne čuje. Jedino Hermioni te čini
nisu izgledale previše zabavne, i sve vreme je izražavala otvoreno neslaganje, čak je zapretila da
uopšte neće hteti da razgovara ukoliko Hari primeni irigušujuću čin na bilo koga u blizini.
Sedeći u krevetu, Hari je okrenuo knjigu popreko da bliže prouči ispisana uputstva za čin koja je
izgleda zadavala muke Princu. Bilo je mnogo precrtavanja i izmena, ali je konačno, u uglu strane,
nažvrljao:
Levikorpus (bz-r)
Dok su vetar i susnežica neumorno udarali u prozore, a Nevil glasno hrkao, Hari je zurio u slova u
zagradama. Bz-r... to bi moralo da znači bezreči. Hari je donekle sumnjao da bi bio kadar da izvede
tu naročitu čin. I dalje je imao teškoće sa neizgovorenim činima, što bi Snejp jedva dočekao da mu
prigovori na svakom času OOMV. S druge strane, Princ se pokazao kao mnogo efikasniji nastavnik
od Snejpa.
Uperivši štapić u neodređenom pravcu, on ga lako trgnu naviše i reče u sebi: Levikorius!
- Aaaaaah!
Odjednom blesnu svetlost i soba se ispuni glasovima. Svi se probudiše kad Ron vrisnu. Uspaničivši
se, Hari baci Viši nivo siravljanja naiišaka u stranu. Ron je visio u vazduhu, okrenut naopačke, kao
da je za zglob okačen o neku nevidljivu kuku.
- Izvini! - zaurla Hari, a Din i Šejmus stadoše da se valjaju od smeha, dok je Nevil ustajao s poda,
pošto je bio ispao iz kreveta. - Sačekaj... Spustiću te...
On pipajući pronađe knjigu napitaka i protrča kroz nju u panici, pokušavajući da pronađe stranicu
koja mu treba. Najzad je nađe i dešifrova jednu reč dopisanu ispod te čini; moleći se da je to pravi
kontraurok, Hari iz sve snage pomisli: Liberakorius!
Svetlost ponovo blesnu i Ron pade kao vreća na svoj dušek.
- Izvini - ponovi Hari slabašnim glasom, dok su se Din i Šejmus i dalje valjali od smeha.
- Bolje bi bilo - reče Ron prigušenim glasom - da sutra umesto ovoga prosto podesiš budilnik.
Dok su se obukli, tapaciravši ce s nekoliko ručno pletenih džempera gospođe Vesli, dok su obukli
odore, šalove i rukavice, Ronov šok je splasnuo i on zaključi da je Harijeva nova čin izuzetno
zabavna: toliko da je odmah hteo i Hermionu da razveseli tom pričom dok su silazili na doručak.
- ...a onda se pojavio još jedan blesak svetlosti i ponovo sam se spustio na krevet! - reče Ron
posluživši se kobasicama.
Dok je prepričavao tu zgodu, Hermiona se nijednom nije nasmešila, a zatim se okrenula prema
Hariju s izrazom ledenog nezadovoljstva.
- Da nije ta čin, kojim slučajem, još jedna iz one tvoje knjige napitaka?
Hari se namršti na nju.
- Uvek pomisliš na najgore, zar ne? ;
- Je l” jeste?
- Pa... da, jeste, pa šta?
- I ti si tek tako odlučio da isprobaš nepoznatu, rukom napisanu bajalicu da bi video šta će se desiti?
- Kakve ima veze što je rukom pisana? - reče Hari, radije izbegavši odgovor na drugi deo pitanja.
- Zato što Ministarstvo magije verovatno nije odobrilo ta uputstva - reče Hermiona. - A i zato -
dodade, a Hari i Ron prevrnuše očima - što mi se sve više čini da taj Princ ima sumnjiv karakter.
Hari i Ron je odmah ućutkaše.
- Baš je dobra šala! - reče Ron istresajući bočicu kečapa preko kobasica. - Obična šala, Hermiona, i
to je sve!
- Terati ljude da vise naopačke obešeni za zglob - re-če Hermiona. - Ko još troši vreme i energiju da
stvori takve čini?
- Fred i Džordž - reče Ron sležući ramenima - to baš liči na njih. I ovaj...
- Moj tata - reče Hari. Tek sad se setio.
- Šta? - rekoše Ron i Hermiona uglas.
- Moj tata je koristio tu čin - reče Hari. - Ja... ovaj... Lupin mi je rekao.
Ovo poslednje nije bilo istina. Zapravo, Hari je, prilikom svog prvog otiskivanja u sito-za-misli,
video kako njegov otac koristi tu čin na Snejpu, ali nikada nije Ronu i Hermioni spomenuo taj
incident. Sada mu je pak sinula jedna divna mogućnost. Da nije možda Polukrvni Princ...
- Moguće je da ju je i tvoj otac koristio, Hari - reče Hermiona - ali nije jedini. Videli smo gomilu
ljudi kako je koriste, za slučaj da si zaboravio. Okače ljude u vazduh. Nateraju ih da plutaju,
uspavani, bespomoćni.
Hari se zapilji u nju. Sa izvesnom mučninom, i sam se seti ponašanja Smrtoždera na Svetskom
prvenstvu u kvidiču. Ron mu priskoči u pomoć.
- To je bilo nešto drugo - reče on oštro. - Oni su je zloupotrebljavali. Hari i njegov otac samo su se
šalili. Tebi se taj Princ ne sviđa, Hermiona - dodade strogo, upirući kobasicom ka njoj - zato što je
bolji od tebe u napicima...
- To nema nikakve veze! - reče Hermiona, a obrazi joj pocrveneše. - Samo mislim da je vrlo
neodgovorno da izvodiš čini ako ne znaš čemu služe i prestani da govoriš o Princu kao da mu je to
titula. Kladim se da je to samo neki glupi nadimak i uopšte mi ne liči na neku simpatičnu osobu!
- Ne znam odakle ti to? - reče Hari raspalivši se. -Da je u pitanju bio neki budući Smrtožder, ne bi
se hvalisao da je „Polukrvni", zar ne?
Čim je to rekao, Hari se setio da je njegov otac bio Čistokrvni, ali je tu pomisao odmah izgnao iz
svesti, kasnije će brinuti o tome...
- Ne mogu baš svi Smrtožderi biti Čistokrvni, mije preostalo mnogo Čistokrvnih čarobnjaka - reče
Hermiona tvrdoglavo. - Očekujem da su većina Polukrvni, samo što se pretvaraju da su Čistokrvni.
Pošto oni mrze samo one normalskog porekla, bili bi vrlo srećni da im se ti i Ron pridružite.
- Meni ne bi ni dozvolili da budem Smrtožder! - re-če Ron prkosno, a komadić kobasice polete mu s
viljuške kojom je mahao ka Hermioni i pogodi Ernija Mekmilana u glavu. - Svi u mojoj porodici su
izdajnici krvi i roda svoga! Smrtožderi ih smatraju podjednako lošim kao i čarobnjake normalskog
porekla!
- A mene bi baš voleli da pridobiju! - reče Hari sarkastično. - Bili bismo najbolji drugovi, samo da
nisu pokušavali da me ubiju.
Na to se Ron nasmeja. Čak se i Hermiona preko volje nasmeši, a zatim stiže Džini da ih razgali.
- Hej, Hari, treba da ti dam ovo.
Bio je to svitak pergamenta na kome je poznatim uskim, kosim rukopisom bilo isiisano Harijevo
ime.
- Hvala, Džini... poziv za sledeći čas kod Dambldora -reče Hari Ronu i Hermioni, izvuče pergament
i brzo pročita šta piše. - Ponedeljak uveče! - Iznenada se oseti srećnim i rasterećenim. - Hoćeš li da
pođeš s nama u Hogsmid, Džini? - upita je on.
- Idem s Dinom... možda se vidimo tamo - odgovori ona mahnuvši im dok je odlazila.
Filč je po običaju stajao ispred ulaznih vrata od hrastovine, proveravajući imena osoba koje su
imale dozvolu da idu u Hogsmid. Taj postupak trajao je duže nego obično, jer je Filč svakog triput
proveravao detektorima tajnovitosti.
- Šta mari ako krijumčarimo mračne predmete NAPOLjE? - upita Ron sa zebnjom uprevši oči u
dugačak, tanak detektor tajnovitosti. - Valjda treba da proveravaš šta unosimo UNUTRA!
Njegova drskost donela mu je još nekoliko uboda detektorima, tako da se još trzao kad su iskoračili
na vetar i susnežicu.
Šetnja do Hogsmida nije bila prijatna. Hari je obmotao šal oko donjeg dela lica. Otkriveni deo
uskoro mu se smrznu i utrnu. Put za selo bio je pun učenika koji su se saginjali pred žestokim
vetrom. Hari se više puta upitao ne bi li se možda bolje proveli da su ostali u zagrejanom dnevnom
boravku, a kada su najzad stigli u Hogsmid i videli da je Zonkova irodavnica šala zamandaljena,
Hariju postade jasno da ovaj izlet nije predodređen da bude zabavan. Ron rukom u debeloj rukavici
pokaza ka Mednom vojvodi, koji je srećom bio otvoren, a Hari i Hermiona se, idući njegovim
tragom, doteturaše u pretrpanu prodavnicu.
- Hvala bogu - reče Ron stresavši se kad ih okruži topao vazduh sa zamamnim mirisom karamela. -
Hajde da ostanemo ovde celo popodne.
- Hari, dečko moj! - začu se gromki glas iza njih.
- 0, ne - promrmlja Hari. Sve troje se okrenuše i ugledaše profesora Pužoroga, koji je nosio
ogroman krzneni šešir i kaput s istom takvom kragnom, tegleći ogromnu kesu ušećerenih ananasa i
već zauzeo četvrtinu radnje.
- Hari, dosad si propustio tri moje večerinke! - reče Pužorog ljubazno ga gurkajući u grudi. - Neće
moći, dečko moj, odlučio sam da te dobijem po svaku cenu! Gospođici Grendžer se sviđaju te
večere, zar ne?
- Da - reče Hermiona bespomoćno - stvarno su...
- Pa zašto nam se ne pridružiš, Hari? - upita Pužorog.
- Ovaj, imao sam trening kvidiča, profesore - reče Hari, koji je zaista zakazivao trening svaki put
kad bi mu Pužorog poslao malu pozivnicu ukrašenu ljubičastom vrpcom. Ta strategija
podrazumevala je da ni Ron nema slobodno veče, i obično bi se smejali, zajedno s Džini,
zamišljajući Hermionu skučenu u istom prostoru s Mek Lagenom i Zabinijem.
- Pa, sad svakako očekujem da posle toliko truca pobedite u prvoj sledećoj utakmici! - reče
Pužorog. - Ali malo opuštanja nikom nikad nije naškodilo. Pa, šta kažeš za ponedeljak uveče, nećeš
valjda da treniraš po ovakvom vremenu...
- Ne mogu, profesore, imam... ovaj... sastanak sa profesorom Dambldorom te večeri.
- Ponovo nemam sreće! - dramatično uzviknu Pužorog. - Pa, dobro... ne možeš me zauvek
izbegavati, Hari!
I kraljevski se šepureći, on izađe iz radnje ne primećujući Rona, kao da je on tek jedna od polica sa
buba-švabonicama.
- Ne mogu da verujem da si se još jednom izmigoljio -reče Hermiona vrteći glavom. - Nisu tako
loše, znaš... ponekad su i sasvim zabavne... - ali onda spazi Ronov izraz. - 0, vidi... imaju deluks
ušećerena pera... ona što mogu da traju satima!
Radostan što je Hermiona promenila temu, Hari se više nego inače zainteresovao za ta ogromna
ušećerena pera, ali Ron je i dalje delovao neraspoloženo i samo je slegnuo ramenima kad su ga
pitali kuda da krenu.
- Hajdemo u Tri mešle - reče Hari. - Tamo je toplo. Ponovo obmotaše šalove oko lica i napustiše
prodavnicu slatkiša. Posle slatke topline Mednog vojvode, oštar vetar šibao ih je po licu kao nož.
Ulica nije bila previše prometna, niko se nije zaustavljaoda razgovara, samo je išao svojim poslom.
Izuzetak su bila dvojica ljudi ispred njih, koja su stajala baš ispred Tri mešle. Jedan je bio vrlo visok
i mršav: čkiljeći kroz kišom orošene naočari, Hari prepozna barmena koji je radio u drugoj
hogsmidskoj gostionici, Veirova glava. Kad su im se Hari, Ron i Hermiona primakli, barmen čvršće
navuče ogrtač oko vrata i ode, ostavljajući niskog čoveka da petlja sa nečim u rukama. Bili su na
metar od njega kada Hari shvati ko je to.
-Mandanguse!
Zdepast, krivonog čovek razbarušene riđe kose ispusti stari kofer, koji se naglo otvori, otkrivajući
sadržaj kao iz izloga neke prodavnice starudija.
- 0, jes”, “Ari - reče Mandangus Flečer najneubedljivije glumeći bezbrižnost. - Pa da vas ne
zadržavam, vidimo se.
I poče da čeprka po tlu da bi sakupio sadržaj kofera, a izgledalo je kao da želi što pre da odmagli.
- Je l” ti to prodaješ ove stvari? - upita Hari posmatrajući kako Mandangus grabi raznorazne prljave
predmete sa zemlje.
- Pa, od nečeg mora da se živi - reče Mandangus. - Daj to “vamo!
Ron se sagnu i podigže nešto srebrno.
- Čekaj - reče Ron lagano. - Ovo mi izgleda poznato...
- Hvala! - reče Mandangus uzimajući pehar iz Ronove ruke i strpa ga ponovo u kofer. - Pa, će se
vidimo... JAO!
Hari pribi Mandangusa uza zid krčme, stegavši ga za grlo. Čvrsto ga je držao jednom rukom, dok je
drugom izvadio štapić.
- Hari! - ciknu Hermiona.
- Uzeo si to iz Sirijusove kuće - reče Hari unoseći se Mandangusu u lice, odakle ga zapahnu
neprijatan zadah starog duvana i alkohola. - Na njemu je porodični grb Blekovih.
- Ja... ne... šta? - promumla Mandangus, sve crveniji u licu.
- Šta si to uradio, vratio se u njegovu kuću iste noći kad je umro i opelješio je? - zareža Hari.
-Ja... ne...
- Daj mi ta! .
- Hari, ne smeš! - vrisnu Hermiona kad Mandangusovo lice poče da dobija modru nijansu.
Začu se tresak i Hari oseti kako mu se ruke odvajaju od Mandangusovog grla. Dahćući i krkljajući,
Mandangus uhvati kofer koji mu je bio ispao a onda... KRC... on se irebaci i nestade.
Hari opsova na sav glas, okrećući se u mestu da vidi kuda je Mandangus otišao.
- VRAĆAJ SE, LOPUŽO JEDNA...
- Nema svrhe, Hari.
Tonks se stvori pred njima niotkuda, a mišja kosa bila joj je vlažna od susnežice.
- Mandangus je sad već u Londonu. Nema svrhe da urlaš.
- Maznuo je Sirijusove stvari! Maznuo!
- Da, ali ipak - reče Tonks, koju ovaj podatak nije ni najmanje uznemirio - treba da se skloniš od
hladnoće.
Posmatrala ih je kad uđoše u Tri mešle. Čim je ušao, Hari prasnu: - Maznuo je Sirijusove sšvari!
- Znam, Hari, ali nemoj da vičeš, molim te, ljudi nas gledaju - prošaputa Hermiona. - Idi sedi, ja ću
doneti piće.
Kad se Hermiona nekoliko minuta kasnije vratila za njihov sto držeći tri boce krem-piva, Hari se i
dalje ljutio.
- Zar Red ne može da kontroliše Mandangusa? - besno došapnu Hari njima dvoma. - Zar ne mogu
makar da ga spreče da krade sve što mu je nadohvat kad je u štabu?
- Pssst! - reče Hermiona očajnički, osvrćući se da proveri da li ih neko sluša. U blizini su sedela
dva vešca i s velikim zanimanjem zurila u Harija, a Zabini je stajao naslonjen na obližnji stub. -
Hari, i ja bih se sekirala, znam da je ukrao tvoje stvari...
Hari se zagrcnu krem-pivom. Na trenutak je zaboravio da poseduje kuću u ulici Grimold broj 12.
- Dabome, to su moje stvari! - reče. - Nije čudo što mu nije prijalo kad me je video! Pa, reći ću
Dambldoru šta se dešava, on je jedini koga se Mandangus plaši.
- Dobra ideja - prošaputa Hermiona, očigledno odahnuvši što se Hari smiruje. - Rone, u šta to piljiš?
- Ni u šta - reče Ron žurno odvraćajući pogled od šanka, ali je Hari znao da Ron pokušava da ulovi
pogled privlačne konobarice raskošnih oblina, Madam Rozmerte, koja mu je odavno bila slaba
tačka.
- Mislim da je „ništa" otišla u zadnju sobu po još vatroviskija - reče Hermiona jetko.
Ron pređe preko tog peckanja srčući piće u dostojanstvenoj tišini. Hari je razmišljao o Sirijusu,
kako je ovaj ionako mrzeo te srebrne pehare. Hermiona je bubnjala prstima po stolu, sevajući
pogledom između Rona i šanka.
U trenutku kada je Hari ispio i poslednju kap iz boce, ona reče: - Hoćemo li da se vratimo u školu?
Njih dvojica klimnuše glavom. Izlet nije bio previše zabavan, a što duže ostanu, vreme će biti sve
gore. Ponovo prikopčaše ogrtače, obmotaše šalove, navukoše rukavice, a onda pođoše iza Keti Bel i
njene drugarice napolje i vratiše se u Visoku ulicu. Dok su gacali prema stanici, Hari pomisli na
Džini. Nisu se sreli s njom, pomisli, zato što su ona i Din bili udobno šćućureni u čajdžinici Madam
Padifut, stecištu srećnih parova. Mršteći se, Hari pognu glavu pred vejavicom i odgaca dalje.
Prošlo je malo vremena pre nego što je Hari postao svestan da su glasovi Keti Bel i njene
prijateljice, koje mu je vetar donosio, sve prodorniji i glasniji. Hari začkilji prema njihovim
nejasnim obrisima. Dve devojčice su se svađale oko nečega što je Keti držala u ruci.
- To nema nikakve veze s tobom, Leana! - govorila je Keti.
Njih dve skrenuše iza ugla na stazu, dok je susnežica postajala sve jača, zamagljujući Harijeve
naočare. Baš kad je podigao ruku u rukavici da ih obriše, Leani nekako pođe za rukom da se
domogne paketa koji je Keti držala. Keti ga povuče natrag i paket pade na tlo.
Istog časa Keti polete uvis, ali ne kao Ron tog jutra, smešno viseći okačen za članak, već ljupko,
ispruženih ruku, kao da će da poleti. A ipak je to delovalo nekako naopako, jezivo... kosa je šibala
oko nje pod naletima oštrog vetra, ali oči su joj bile sklopljene a lice posve bezizrazno. Hari, Ron,
Hermiona i Leana zaustaviše se da vide šta je.
A onda, na dva metra iznad tla, Keti ispusti užasan krik. Oči joj ce otvoriše, ali što god je videla ili
osećala, izazivalo je u njoj užasnu bol. Neprestano je vrištala. A onda i Leana poče da vrišti, i uhvati
Keti za gležnjeve, pokušavajući da je privuče nazad na tlo. Hari, Ron i Hermiona stuštiše se ka
njima da pomognu, ali kada povukoše Keti za noge, ona pade preko njih. Hari i Ron je nekako
uhvatiše, ali se ona toliko grčila da su je jedva držali. Umesto toga, pribiše je uz tlo vde se bacakala
i vrištala, očito nesposobna da bilo koga prepozna.
Hari se osvrnu. Okolina je izgledala pusto.
- Ostanite tu! - povika ostalima kroz urlike vetra. -Idem da dovedem pomoć!
Počeo je da trči prema školi. Nikad nije video nikoga da se ponaša kao Keti i nije mogao da zamisli
šta je uzrok tome... protutnjao je iza prevoja staze i sudario se s nečim što je ličilo na ogromnog
medveda koji stoji na zadnjim nogama.
- Hagride! - povika kao bez daha ispetljavši se iz živice u koju je bio pao.
- Hari! - uzvrati mu Hagrid, kome se sneg zavukao u obrve i bradu, odeven u ogroman, pohaban
kaput od dabrovine. - Samo sam iš”o da obiđem Gropa, tol”ko je uznapredov”o da ne po...
- Hagride, tamo iza je neko ko je ranjen, uklet ili nešto...
- Š”a? - upita Hagrid naginjući se da bi kroz pobesneli vetar čuo šta Hari govori.
- Neko je uklet!... viknu Hari.
- Uklet! Ko je uklet... nije valjda Ron? Hermiona?
- Ne, nisu oni, nego Keti Bel... ovuda...
I oni zajedno odjuriše natrag stazom. Nije im dugo trebalo da stignu do grupice okupljene oko Keti,
koja se i dalje grčila i vrištala na tlu. Ron, Hermiona i Leana pokušavali su da je smire.
- Sklon”te se! - povika Hagrid. - Da gi vidim!
- Nešto joj se desilo! - jecala je Leana. - Ne znam šta...
Hagrid je za trenutak zurio u Keti, a onda se bez reči sagnu, podiže je u naručje i odjuri s njom
prema zamku. Kroz nekoliko sekundi Ketini prodorni krici zamreše tako da se sad čuo jedino huk
vetra.
Hermiona požuri do Ketine uplakane prijateljice i zagrli je.
- Ti si Leana, zar ne? Devojčica klimnu glavom.
- Da li se to samo tako dogodilo, iznenada, ili...
- Sve je počelo kad se paket pocepao... - jecala je Leana pokazujući sad već raskvašen paket u
smeđem pak-papiru na snegu, koji se bio otvorio i iz njega je izbijalo neko zelenkasto svetlucanje.
Ron se sagnu, ispruženih ruku, ali ga Hari uhvati za ruku i povuče unazad.
- Ne diraj to!
On čučnu. Iz pakpapira virila je ogrlica ukrašena opalima.
- Već sam je neše video - reče Hari zureći u ogrlicu. - Nekad davno bila je izložena kod Bordžina u
Burksa. Etiketa na njoj je pokazivala da je ukleta. Mora da ju je Keti dotakla. - On pogleda u Leanu,
koja poče nekontrolisano da se trese. - Kako se Keti domogla ovoga?
- Pa, oko toga smo se svađale. Vratila se iz kupatila u Tri metle držeći ga, rekla je da je to
iznenađenje za nekoga na Hogvortsu i da mora da mu ga uruči. Izgledala je tako čudno kad je to
rekla... o, ne, kladim se da je bila pod dejstvom kontrolišuće kletve, a ja nisam shvatila!
Leana ponovo zajeca i poče da se trese od plača. Hermiona je nežno pomilova po ramenu.
- Nije ti rekla ko joj je to dao, Leana?
- Ne... nije htela da mi kaže... a ja sam joj rekla da je glupa i da to ne nosi u školu, ali nije htela da
me sluša... i zatim sam pokušala da joj to otmem... i... i - Leana očajnički zacvile.
- Bolje da pođemo u školu - reče Hermiona i dalje grleći Leanu - da vidimo kako joj je. Hajde...
Hari je na trenutak oklevao, a onda skinu šal i, ignorišući Ronovu preneraženost, pažljivo prekri
ogrlicu njime i podiže ga.
- Moramo da pokažemo ovo Madam Pomfri - reče. Kad su krenuli putem za Hermionom i Leanom,
Hari je grozničavo razmišljao. Upravo su stupili na zemljište oko zamka kad on progovori, ne
mogavši više da zadrži svoje misli u sebi.
- Melfoj zna za tu ogrlicu. Bila je u vitrini kod Bordžina u Burksa, pre nekoliko godina, video sam
ga kako je pomno posmatra dok sam se krio od njega i njegovog tate. To je on kupovao onog dana
kada smo ga pratili! Setio se nje i vratio se da je uzme!
- Ne znam baš, Hari - reče Ron oklevajući. - Mnogo ljudi dolazi kod Bordžina u Burksa... a zar nije
ova devojčica rekla da ju je Keti dobila u ženskom toaletu?
- Rekla je da se vratila iz toaleta noseći to, nije morala da ga dobije baš u toaletu...
- Mek Gonagalova! - reče Ron upozoravajućim tonom. Hari pogleda. Doista, profesorka Mek
Gonagal jurila im je u susret niz kamene stepenice, kroz kovitlac snega.
- Hagrid kaže da ste vas četvoro videli šta se desilo Keti Bel... molim vas, smesta pođite gore, u
moju kancelariju! Šta to nosiš, Poteru?
- To je stvar koju je ona dodirnula - reče Hari.
- 0, bože - reče profesorka Mek Gonagal, delujući uzrujana kad uze ogrlicu od Harija. - Ne, Filče,
oni su sa mnom! - reče ona naglo, videći Filča koji se vukao Ulaznom dvoranom pripremivši svoje
detektore tajnovitosti. - Smesta odnesi ovu ogrlicu profesoru Snejpu, ali pazi da je ne dotakneš, drži
je umotanu u šal!
Hari i ostali pođoše za profesorkom Mek Gonagal uza stepenice u njenu kancelariju. Prozori mokri
od snega kloparali su u svojim ramovima, a u sobi je bilo hladno iako je vatra pucketala u rešetki
kamina. Profesorka Mek Gonagal zatvori vrata i obiđe oko stola da bi se smestila preko puta Harija,
Rona, Hermione i Leane, koja je i dalje jecala.
- Pa - reče ona oštro. - Šta se desilo? Kolebajući se, uz mnoga zastajkivanja prilikom kojih je
pokušavala da obuzda plač, Leana ispriča profesorki
Mek Gonagal kako je Keti otišla do toaleta u Tri mešle i vratila se držeći neobeležen paket, kako joj
je Keti delovala pomalo čudno i kako su se svađale oko toga da li je preporučljivo da uručuje
nepoznate predmete. Ta svađa je dostigla vrhunac u otimanju oko paketa, koji se pocepao i otvorio.
U tom trenutku Leanom su toliko ovladala osećanja da iz nje više nije mogla da se izvuče ni reč.
- U redu - reče profesorka Mek Gonagal ne onako neljubazno kao inače - idi gore u bolničko krilo i
neka ti Madam Pomfri prepiše nešto protiv šoka.
Kada je Leana napustila sobu, profesorka Mek Gonagal ponovo se okrenu Hariju, Ronu i Hermioni.
- Šta se desilo kad je Keti dodirnula ogrlicu?
- Poletela je uvis - reče Hari pre nego što su Ron ili Hermiona stigli da progovore. - A onda je
počela da vrišti i srušila se. Profesorka, mogu li, molim vas, da vidim profesora Dambldora?
- Direktor je odsutan do ponedeljka, Poteru - reče profesorka Mek Gonagal delujući iznenađeno.
- Odsutan? - ljutito ponovi Hari.
- Da, Poteru, odsutan! - odsečno reče profesorka Mek Gonagal. - Ali, sigurna sam da sve što imaš
da kažeš o ovoj užasnoj stvari, možeš i meni da poveriš!
Delić sekunde, Hari je oklevao. Profesorka Mek Gonagal nije delovala kao neko kome može da se
poveri. Iako je Dambldor po mnogo čemu delovao baš zastrašujuće, bilo je mnogo manje šanse da s
prezirom odbaci neku teoriju, ma koliko suludo zvučala. Međutim, pošto je ovo bilo pitanje života i
smrti, nije bio trenutak da brine hoće li biti ismejan ili ne.
- Mislim da je Drako Melfoj dao Keti tu ogrlicu, profesorka.
Odmah pokraj njega, Ron posramljeno protrlja nos, a s druge strane, Hermiona je lupkala nogom
kao da bi drage volje htela da se malo distancira od Harija.
- To je vrlo ozbiljna optužba, Poteru - reče profesorka Mek Gonagal posle trenutnog zaprepašćenja.
-Imaš li neki dokaz?
- Ne - reče Hari - ali... - i on joj ispriča kako je pratio Melfoja do Bordžina u Burksa i razgovor
između njega i Bordžina, koji su prisluškivali.
Kad je završio priču, profesorka Mek Gonagal izgledala je pomalo zbunjeno.
- Melfoj je odneo nešto Bordžinu u Burksu na popravku?
- Ne, profesorka, samo je želeo da mu Bordžin kaže kako da to nešto popravi. Nije Hjviao ca
sobom taj predmet. Ali, nije u tome poenta, već je on tada kupio još nešto, a mislim da je to ova
ogrlica...
- Video si Melfoja kako izlazi iz radnje sa sličnim paketom?
- Ne, profesorka, rekao je Bordžinu da to sačuva u radnji za njega...
- Ali, Hari - prekide ga Hermiona - Bordžin ga je pitao da li želi to da ponese, a Melfoj je rekao
„ne!"...
- Pošto nije želeo da ga dodirne, očigledno! - dodade Hari ljutito.
- U stvari, rekao je: „Kako bih je nosio niz ulicu?" -reče Hermiona.
- Pa, izgledao bi kao kreten ako bi nosio ogrlicu -upade Ron.
- 0, Rone - reče Hermiona očajavajući - bila bi ionako umotana, pa je niko ne bi video! Mislim da je
to što je on rezervisao kod Bordžina u Burksa bilo bučno ili glomazno. Nešto što bi svakako
privuklo pažnju na njega ako bi ga nosio ulicom... u svakom slučaju - nastavi ona glasno pre nego
što je Hari stigao da je prekine - pitala sam Bordžina za ogrlicu, zar se ne sećaš? Kad sam ušla da
ispitam šta je Melfoj hteo da mu Bordžin sačuva, videla sam je tamo. I Bordžin mi je rekao cenu,
nije rekao da je već prodata niti išta slično...
- Pa, bila si toliko providna, shvatio je za nekoliko sekundi na šta ciljaš, naravno da nije hteo da ti
kaže... uostalom, Melfoj je u međuvremenu mogao da pošalje po nju...
- Dosta! - reče profesorka Mek Gonagal taman kad je Hermiona, besna, zaustila da mu uzvrati. -
Poteru, cenim što mi ovo pričaš, ali ne možemo da optužimo gospodina Melfoja samo zato što je
posetio prodavnicu gde se ta ogrlica možda prodavala. To je sigurno uradilo još stotinak ljudi...
- ...to sam mu i ja rekao - promrmlja Ron.
- ...u svakom slučaju, ove godine preduzeli smo stroge mere bezbednosti, ne verujem da bi ogrlica
mogla da uđe u školu bez našeg znanja...
- ...ali...
- ...štaviše - reče profesorka Mek Gonagal s prizvukom bespogovornog završetka razgovora -
gospodin Melfoj danas nije bio u Hogsmidu.
Hari zinu i splasnu.
- Otkud znate, profesorka?
- Zato što je imao kaznenu nastavu sa mnom. Dvaput zaredom nije završio domaći zadatak iz
preobražavanja. Dakle, hvala ti što si mi poverio svoje sumnje, Poteru -reče ona prolazeći pored
njega - ali moram da pođem gore u bolničko krilo da proverim kako je Keti Bel. Želim vam prijatan
dan.
Ona otvori vrata kancelarije. Nisu imali kud nego da jedno po jedno prođu pored nje, bez reči.
Hari je bio ljut na Rona i Hermionu zato što su držali stranu profesorki Mek Gonagal. Ipak, nije
mogao da se ne umeša kad su počeli da raspravljaju o onom što se dogodilo.
- Pa, šta misliš kome je Keti trebalo da preda ogrlicu? - upiti Ron dok su se peli uza stepenice u
dnevni boravak.
- Bog će ga znati - reče Hermiona. - Ali ko god bio, jedva se izvukao. Niko ne bi mogao da otvori
paket a da ne dodirne ogrlicu.
- Mogla je da bude namenjena velikom broju ljudi - re-če Hari. - Dambldoru... Smrtožderi bi voleli
da ga se reše, mora da im je on glavna meta. Ili Pužorog... Dambldor misli da ga je Voldemor želeo
za sebe, i zato nisu oduševljeni što se svrstao uz Dambldora. Ili...
- Ili ti - reče Hermiona zabrinuto.
- Nemoguće - reče Hari. - Inače bi se Keti prosto vratila nazad putem i dala mi je, zar ne? Otkad
smo izašli iz Tri mešle, bio sam sve vreme iza nje. Bilo bi logičnije da mi uruči paket izvan
Hogvortsa, pošto Filč pretresa svakog ko ulazi i izlazi. Pitam se zašto joj je Melfoj rekao da ga
ponese u zamak?
- Hari, Melfoj nije bio u Hogsmidu! - reče Hermiona iznervirano tresnuvši nogom.
- Onda mora da je imao saučesnika - reče Hari. - Kreba ili Gojla... ili, kad bolje razmislim, nekog
drugog Smrtoždera, mora da ima mnogo bolje pajtaše nego što su Kreb i Gojl, sad kad se
pridružio...
Ron i Hermiona razmeniše poglede koji su jasno govorili: „Nema svrhe da se ubeđujemo s njim."
- Mirođija - reče odlučno Hermiona kad su stigli do Debele dame.
Portret se otvori da ih propusti u dnevni boravak. Bio je prepun i mirisao je na vlažnu odeću.
Izgleda da su se mnogi vratili ranije iz Hogsmida zbog lošeg vremena. Međutim, nije bilo žagora ni
prepričavanja. Očito, vest o Keti Bel još se nije pročula.
- To nije bio veoma prepreden napad, stvarno, kad bolje razmisliš - reče Ron, privremeno izbacivši
prvaka iz jedne od boljih fotelja pokraj kamina da može da sedne. - Ta ukleta ogrlica nije ni stigla
do zamka. Nije genijalan plan.
- U pravu si - reče Hermiona, izgura Rona iz fotelje i ponovo je ponudi prvaku. - Nije sve bilo baš
detaljno razrađeno.
- Ali, otkad je to Melfoj čuven po razmišljanju? -upita Hari.
Ni Ron ni Hermiona mu ne odgovoriše.

14Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:02 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
13. Zagonetka Ridl
Idućeg dana, Keti je prabačena u Sent Mungovu bolnicu za magijske bolesti i povrede, a dotle su se
vesti da je bila pod kletvom proširile po školi, mada su detalji bili zbrkani i niko sem Harija, Rona,
Hermione i Leane nije znao da sama Keti nije bila prava meta.
- 0, i Melfoj zna, naravno - reče Hari Ronu i Hermioni, koji su i dalje istrajavali u novoj praksi da se
prave gluvi kad god Hari pomene svoju „Melfoj je Smrtožder" teoriju.
Hari se pitao da li se Dambldor, gde god bio, vratio na vreme za njihov noćni čas u ponedeljak, ali
pošto nije dobio drukčiju poruku, pojavio se ispred Dambldorove kancelarije u osam sati, pokucao i
dobio odgovor da uđe. Tamo je sedeo Dambdor, delujući neobično umorno. Ruka mu je po običaju
bila crna i izgorela, ali se smešio kada je ponudio Hariju da sedne. Sito-za-misli je ponovo bilo
nasađeno na sto, bacajući srebrnaste iskre svetlosti po tavanici.
- Imao si pune ruke posla dok sam bio odsutan - re-če Dambldor. - Čujem da si prisustvovao
Ketinoj nezgodi.
- Da, gospodine. Kako je ona?
- Još nije dobro, mada je donekle imala sreće. Izgleda da je okrznula ogrlicom tek najmanji delić
površine kože, kroz rupicu u rukavici. Da ju je stavila, ili da ju je držala u ruci bez rukavice, možda
bi umrla istog trenutka. Na sreću, profesor Snejp je preuzeo sve da spreči brzo širenje kletve...
- Zašto on? - brzo upita Hari. - Što ne Madam Pomfri?
- Drskost - začu se mek glas iz jednog od portreta na zidu, i Fineas Nigelus Blek, Sirijusov
čukundeda, podiže glavu s ruku, na kojima je izgleda bio zaspao. - U moje vreme ne bih dozvolio
učeniku da dovodi u pitanje kako se rade stvari na Hogvortsu.
- Da, hvala, Finease - reče Dambldor ućutkujući ga. - Profesor Snejp zna mnogo više o mračnim
veštinama od Madam Pomfri, Hari. U svakom slučaju, osoblje Sent Munga mi na svakih sat šalje
izveštaje i ima nade da će se Keti s vremenom potpuno oporaviti.
- Gde ste bili ovog vikenda, gospodine? - upita Hari uprkos snažnom osećanju da možda prelazi
granicu, a isto osećanje je očigledno imao i Fineas Nigelus, koji samo tiho prosikta nešto.
- Ne bih sada o tome - reče Dambdlor. - Ipak, reći ću ti blagovremeno.
- Hoćete? - reče Hari iznenađeno.
- Da, mislim da hoću - reče Dambldor izvlačeći smeđu bočicu srebrnastih sećanja iz svoje odore i
otpuši je vrhom svog štapića.
- Gospodine - reče Hari oprezno - sreo sam Mandangusa u Hogsmidu.
- A, da, već sam svestan da Mandangus ugrožava tvoje nasleđe svojim lopovskim ponašanjem -
reče Dambldor malo se namrštivši. - On se krije još otkad si ga napao ispred Tri mešle, rekao bih da
se boji da se suoči sa mnom. Ipak, budi uveren da neće više krasti stare Sirijusove stvari.
- Taj matori šugavi polutan krade zaostavštinu Blekovih? - reče Fineas Nigelus razjareno, i oholo
iskorači iz rama, bez sumnje otišavši da poseti svoj portret u ulici Grimold broj 12.
- Profesore - reče Hari posle kraće pauze - da li vam je profesorka Mek Gonagal rekla šta sam joj
ispričao nakon što se Keti povredila? 0 Draku Melfoju?
- Rekla mi je za tvoje sumnje, da - reče Dambldor.
- A da li vi...
- Preduzeću sve potrebne mere da proverim svakog ko može da ima veze sa Ketinom nezgodom -
reče Dambldor. - Ali sada me, Hari, zanima naša lekcija.
Hari je bio malo ozlojeđen: ako su njihovi časovi toliko važni, zbog čega je bila tolika pauza
između prvog i drugog časa? Ipak, ne reče ništa više o Draku Melfoju, već je posmatrao kako
Dambldor sipa sveže uspomene u sito-za-misli, i još jednom uskovitla kameno korito premećući po
njemu dugoprstim šakama.
- Setićeš se, siguran sam, da smo napustili priču o počecima Lorda Voldemora na mestu gde je
privlačni Normalac, Tom Ridl, napustio svoju ženu vešticu, Meropu, i vratio se svom porodičnom
domu u Malom Hengltonu. Meropa je ostala sama u Londonu, očekujući dete koje će jednog dana
postati Lord Voldemor.
- Kako znate da je bila u Londonu, gospodine?
- Na osnovu svedočenja osobe po imenu Karaktakus Burk - reče Dambldor - koji je, igrom slučaja,
jedan od osnivača iste one radnje iz koje potiče ogrlica o kojoj smo upravo razgovarali.
On promeša sadržaj sita-za-misli onako kako ga je Hari i ranije video da čini, onako kako kopač
zlata prosejava sito ispitujući da li u njemu ima zlata. U toku tog mućkanja iz srebrnaste mase
pomoli se jedan mali starac, sporo se obrćući po situ-za-misli, srebrnast kao duh, ali mnogo
opipljiviji, sa slamnatom kosom koja mu je sasvim pokrivala oči.
- Da, dobili smo medaljon pod čudnim okolnostima. Donela ga je mlada veštica, uoči Božića, pre
mnogo, mnogo godina. Rekla je da joj je očajnički potreban novac, što je bilo, ovaj, očigledno. Bila
je sva u ritama i u prilično poodmakloj... ovaj, videlo se da treba da rodi dete, znate. Rekla je da je
medaljon pripadao Sliterinu. Efa, stalno slušamo te priče: „0, ovo je pripadalo Merlinu, to je bio
njegov omiljeni čajnik", ali kad sam ga pogledao, video sam da ima njegov žig, i nakon nekoliko
prostih čini shvatio sam da govori istinu. Naravno, to znači da je bila neprocenjiva. Ona izgleda nije
imala pojma koliko vredi. Bila je srećna da dobije deset galeona za to. Najbolji posao koji smo ikad
napravili!
Dambldor još življe protrese sito-za-misli i Karaktakus Burk ponovo siđe u uskovitlanu masu
sećanja iz koje je došao.
- Dao joj je samo deset galeona? - reče Hari ogorčeno.
- Karaktakus Burk nije bio čuven po velikodušnosti - reče Dambldor. - I tako znamo da je, pred
kraj trudnoće, Meropa ostala sama u Londonu i da joj je očajnički bio potreban novac, toliko
očajnički da je prodala jedinu dragocenost koju je imala, medaljon koji je bio deo Marvolovog
nasledstva.
- Ali mogla je da izvodi magiju! - reče Hari nestr-pljivo. - Mogla je da stvori hranu i sve ostalo
pomoću magije, zar ne?
- Ah - reče Dambldor - možda je i mogla. Ali, pre bih rekao, ponovo nagađam, ali siguran sam da
sam u pravu da je, kada ju je muž napustio, Meropa prestala da koristi magiju. Mislim da više nije
želela da bude veštica. Naravno, moguće je i da su neuzvraćena ljubav i oskudica koja ju je pratila
oslabili njene moći. I to se događa. U svakom slučaju, kao što ćeš videti, Meropa nije htela da se
posluži štapićem, čak ni da bi spasla sopstveni život.
- Nije htela da živi ni radi svog sina?- Dambldor podiže obrve. •
- Da li ti to osećaš sažaljenje prema Lordu Voldemoru?
- Ne - reče Hari brzo - ali imala je izbora, zar ne, ane kao moja majka...
- I tvoja majka je imala izbora - reče Dambldor nežno. - Da, Meropa Ridl je izabrala smrt uprkos
tome što je bila potrebna sinu, ali ne sudi irestrogo o njoj, Hari. Bila je veoma oslabljena
dugotrajnim džspaštanjem i nikad nije posedovala hrabrost tvoje majke. A sad, molim te, ustani...
- Kuda idemo? - upita Hari kad mu se Dambldor pridruži ispred stola.
- Ovog puta - reče Dambldor - idemo u moje sećanje. Mislim da će ti biti dovoljno bogato u
detaljima i zadovoljavajuće precizno. Posle tebe, Hari...
Hari se nagnu iznad sita-za-misli. Licem probi hladnu površinu uspomene, a onda ponovo poče da
pada kroz tminu... Nekoliko sekundi kasnije noge mu dodirnuše čvrsto tlo, on otvori oči i otkri da
on i Dambldor stoje u prometnoj starovremenoj londonskoj ulici.
- Eno me tamo - reče Dambldor veselo, pokazujući ispred njih na visoku figuru koja je prelazila
ulicu ispred konjske zaprege za raznošenje mleka.
Koca i brada ovog mlađeg Albusa Dambldora bile su kestenjaste. Kad je prešao na njihovu stranu
ulice, stuštio se trotoarom, privlačeći mnoge radoznale poglede, zahvaljujući kitnjastom odelu od
tamnoljubičastog somota.
- Lepo odelo, gospodine - reče Hari pre nego što je stigao da se obuzda, ali se Dambdlor samo
prigušeno nasmeja dok su pratili njegovo mlađe „ja" na malom odstojanju, prolazeći kroz gvozdene
kapije u prazno dvorište koje se nalazilo ispred prilično sumorne, kockaste zgrade okružene
visokom ogradom. Popeo se nekoliko stepenika do ulaznih vrata i jednom pokucao. Nakon nekoliko
trenutaka vrata mu otvori neugledna devojka opasana keceljom.
- Dobar dan. Imam zakazan sastanak sa gospođom Kol, koja je, verujem, vaša nadzornica...
- 0 - reče zbunjena devojka odmeravajući Dambldorovu ekscentričnu spoljašnjost. - Ovaj... samo
čas... GO-SPOĐO KOL! - povika preko ramena.
Hari začu udaljen glas kako nešto odgovora. Devojka se ponovo okrenu Dambldoru.
- Uđ”te, stiže.
Dambldor zakorači u hodnik s crno-belim pločicama. Mesto je bilo zapušteno, ali besprekorno
čisto. Hari i stariji Dambldor pođoše za njim. Pre nego što su se ulazna vrata zatvorila za njima, u
susret im dotrča mršava, uzmenirena žena. Lice oštrih crta bilo je više brižno nego neljubazno, a
žena je preko ramena razgovarala sa drugom služavkom idući prema Dambldoru.
- ...i ponesi jod gore Marti, Bili Stabz je čačkao kraste a Erik Veli se cedi po čaršavima... ima
varičele - reče ona ne obraćajući se nikom posebno, a onda primeti Dambldora i ukipi se, delujući
iznenađeno kao da joj je žirafa zakoračila preko praga.
- Dobar dan - reče Dambldor pružajući joj ruku. Gospođa Kol samo zinu.
- Zovem se Albus Dambldor. Poslao sam vam pismo tražeći sastanak i vi ste me ljubazno pozvali da
dođem danas.
Gospođa Kol zatrepta. Očigledno shvativiši da Dambldor nije nikakva halucinacija, ona nemoćno
reče: - 0, da. Pa... pa onda... bolje uđite u moju sobu. Dabome.
Ona uvede Dambldora u sobicu koja je bila i dnevna soba i kancelarija. Bila je oronula kao i
hodnik, a nameštaj je bio star i rasparen. Ponudila je Dambldora da sedne u klimavu stolicu, a sama
se smestila iza pretrpanog stola, nervozno ga merkajući.
- Jeste li vi rođak? - upita gospođa Kol.
- Ne, ja sam nastavnik - reče Dambldor. - Došao sam da pozovem Toma da pohađa moju školu.
-Koja je to škola?
- Zove se Hogvorts - reče Dambldor.
- A kako ste se zainteresovali za Toma?
- Mislimo da ima sposobnosti koje su nama potrebne.
- Hoćete da kažete da je dobio stipendiju? Otkud? Nikad nije tražio nijednu stipendiju.
- Njegovo ime zapisano je u školi još od njegovog rođenja...
- Ko ra je registrovao? Njegovi roditelji?
Nema sumnje, gospođa Kol je bila nezgodno pronicljiva žena. Očigledno je i Dambldor to pomislio,
jer Hari vide kako on vadi štapić iz džepa svog plišanog odela i u isto vreme uzima sasvim prazan
list hartije sa stola gospođe Kol.
- Evo - reče Dambldor još jednom zamahnuvši štapićem dok joj je dodavao komad hartije. - Mislim
da će ovo sve razjasniti.
Pogled gospođe Kol za trenutak se zamagli, dok je napeto gledala u prazan papir.
- Izgleda da je sve u savršenom redu - reče ona smireno vraćajući ga. Zatim joj oči padoše na flašu
džina i dve čaše, koje svakako nisu bile tu nekoliko sekundi ranije.
- Ovaj... mogu li vas ponuditi čašom džina? - reče ona krajnje uglađenim glasom.
- Hvala vam najlepše - reče Dambldor smeškajući se.
Uskoro postade jasno da gospođa Kol nije početnik u ispijanju džina. Obilato im nalivši čaše, ona
iskapi svoju do kraja. Cokćući usnama, po prvi put se nasmeši Dambldoru, koji nije oklevao da
iskoristi svoje preimućstvo.
- Pitao sam se da li biste mi ispričali nešto o prošlosti Toma Ridla? Mislim da se rodio ovde, u
sirotištu?
- Tako je - reče gospođa Kol, posluživši se ponovo džinom. - Svega se sećam do detalja, jer sam tek
počela ovde da radim. Bilo je novogodišnje veče, oštra zima, padao je sneg, znate. Gadna noć. A ta
devojka, ne mnogo starija od mene tada, popela se posrćući uz ulazne stepenice. Pa, nije bila ni prva
ni poslednja. Uveli smo je, i za nepunih sat vremena se porodila. A sat kasnije je umrla.
Gospođa Kol je značajno klimnula glavom i uzela još jedan povelik gutljaj džina.
- Da li je nešto rekla pre nego što je umrla? - upita Dambldor. - Bilo šta o dečakovom ocu, na
primer?
- Sećam se da mi je rekla: „Nadam se da liči na svog ćaću", i neću da lažem, i trebalo je da se nada,
jer nije bila neka lepotica... i još mi je rekla da ga nazovemo Tom, po ocu, i Marvolo, po njenom
ocu... da, znam, smešno ime, zar ne? Pitali smo se da li je došla iz cirkusa... a ona je rekla da
dečakovo prezime bude Ridl. I ubrzo posle toga je umrla, ne rekavši ni reč više.
- Nazvali smo ga tačno onako kako je rekla, jer je to sirotoj devojci bilo veoma važno, ali nikakav
Tom, ni Marvolo, niti Ridl, nikad nije došao da ga potraži, niti bilo kakva rodbina, na je ostao u
sirotištu i sve vreme je proveo ovde.
Gospođa Kol se ponovo posluži, skoro odsutno, još jednom popriličnom dozom džina. Na
jagodicama joj ce pojaviše dve ružičaste tufne. Zatim reče: - On je čudan dečak.
- Da - reče Dambldor. - I mislio sam da bi mogao biti.
- Bio je čudna beba. Gotovo da nije plakao, znate. A onda, kad je malo porastao, postao je... pravi
čudak.
- Kako to mislite? - upita Dambldor ljubazno.
- Pa, on...
Ali gospođa Kol zastade, a u inkvizitorskom pogledu koji je Dambldoru uputila preko čaše džina
nije bilo ničeg maglovitog ni neodređenog:
- On je definitivno dobio mesto u vašoj školi, kažete?
- Definitivno - reče Dambldor.
- I šta god da vam kažem neće uticati na to?
- Neće - reče Dambldor.
- U svakom slučaju ćete ga odvesti odavde?
- U svakom slučaju - ozbiljno reče Dambldor. Čkiljila je malčice u njega kao da se premišlja da
li može da mu veruje. Očigledno je odlučila da može, jer iznenada žurno reče: - Druga deca ga se
plaše.
- Mislite, on ih kinji? - upita Dambldor.
- Mora biti da ih kinji - reče gospođa Kol blago se namrštivši - ali je teško uhvatiti ga na delu. Bilo
je nekih slučajeva... ispada...
Dambldor je nije pritiskao, mada se Hariju učinilo da ga je to veoma zanimalo. Ona uze još jedan
gutljaj džina i njeni ružičasti obrazi još više pocrveneše.
- Zec Bilija Stabza... Mislim, Tom je poricao da je on to učinio i ne vidim kako je mogao, ali ipak,
nije se zec sam obesio o gredu, zar ne?
- Ni ja ne bih to pomislio, nipošto - reče Dambldor tiho.
- Ali, da me ubijete, ne znam kako se popeo da to izvede. Samo znam da su se on i Bili posvađali
dan ranije. A onda - gospođa Kol ponovo potegnu džin, ovog puta prosuvši malo pića po bradi - za
vreme letnje ekskurzije... znate, vodimo ih, jednom godišnje, u prirodu ili na more... Emi Benson i
Denis Bišop otad više nisu normalni i sve što smo ikad uspeli da izvučemo od njih jeste da su otišli
u neku pećinu s Tomom Ridlom. On se kleo da su samo malo istraživali, ali nešto se desilo unutra,
sigurna sam. A bilo je još mnogo stvari, čudnih stvari...
Ponovo je pogledala u Dambldora, i mada su joj obrazi plamteli, pogled joj je bio bistar.
- Ne mislim da će mnogo njih žaliti što mu vide leđa.
- Shvatate, siguran sam, da ga mi nećemo stalno držati? - reče Dambldor. - Moraće da se vraća
ovamo, bar svakog leta.
- Bolje išta nego ništa - reče gospođa Kol blago štucnuvši. Ustade. a Harija je zadivilo to što se ona
i dalje čvrsto drži na nogama, mada je već iskapila dve trećine džina. - Pretpostavljam da biste
voleli da ga vidite?
- Veoma bih voleo - reče Dambldor, takođe ustajući. Ona ga povede iz kancelarije uz kameno
stepenište, usput deleći uputstva i prekore pomoćnom osoblju i deci. Siročići su, primeti Hari, bili
odeveni u istovetne sivkaste tunike. Izgledalo je da imaju dobru negu, ali nije se moglo poreći da je
samo mesto bilo sumorno za odrastanje.
- Stigli smo - reče gospođa Kol kad su skrenuli na drugi sprat i stali ispred prvih vrata u dugom
hodniku. Ona dvaput pokuca i uđe.
- Tome? Imaš posetu. Ovo je gospodin Damberton -izvinite, Dandarsmor. Došao je da ti kaže... pa,
nek ti sam kaže.
Hari i dva Dambldora uđoše u sobu, a gospođa Kol zatvori vrata za njima. Bila je to mala soba,
golih zidova i ničega u njoj nije bilo osim starog ormana i gvozdenog krevetskog rama. Dečak je
sedeo povrh sive ćebadi, ispruženih nogu, držeći neku knjigu.
Lice Toma Ridla nije imalo sličnosti sa Ispijenima. Meropi se ispunila samrtna želja. Bio je
minijaturno izdanje svog privlačnog oca, visok za jedanaestogodišnjaka, tamnokos i bled. Oči mu se
malo suziše dok je odmeravao Dambldorovu ekscentričnu spoljašnost. Zavlada kratak tajac.
- Kako si, Tome? - reče Dambldor krenuvši ka njemu i pružajući mu ruku.
Dečak je oklevao, a onda je prihvati i oni se rukovaše. Dambldor privuče tvrdu drvenu stolicu i sede
pored Ridla kao da su pacijent i posetilac u nekoj bolnici.
- J a sam profesor Dambldor.
- Profesor? - ponovi Ridl. Delovao je oprezno. - Je l” to kao „doktor"? Šta tražiš ovde? Je l” te ona
dovela da me pregledaš?
On pokaza na vrata kroz koja je gospođa Kol upravo izašla.
- Ne, ne - reče Dambldor smešeći se.
- Ne verujem ti - reče Ridl. - Hoće da me pregledaš, zar ne? Reci mi istinu!
Poslednje tri reči izgovorio je tako zvonkim glasom da je to bilo gotovo šokantno. Bila je to
zapovest, a zvučala je kao da ju je mnogo puta dotad izgovorio. Razrogači oči i upilji ih u
Dambldora, koji ništa ne odgovori već samo nastavi da se ljubazno smeška. Posle nekoliko
trenutaka Ridl prestade da zuri u njega, mada je, ako ništa drugo, delovao još opreznije.
- Ko si ti?
- Rekao sam ti. Ja sam profesor Dambldor i radim u školi po imenu Hogvorts. Došao sam da te
pozovem da dođeš u moju školu... tvoju novu školu, bolje reći.
Ridlova rekacija bila je krajnje iznenađujuća. On skoči s kreveta i uzmaknu od Dambldora delujući
besno.
- Ne možeš da me prevariš! Ti dolaziš iz ludnice, eto odakle, zar ne? „Profesor", dabome, kako da
ne... e, na ja neću da idem tamo, znaš? Ta stara kvočka treba da ide u ludnicu, nikad ništa nisam
učinio maloj Emi Benson, ni Denisu Bišopu, slobodno ih pitaj, reći će ti!
- Ja ne dolazim iz ludnice - reče Dambldor strpljivo. - Ja sam nastavnik, i ako ponovo sedneš na
mesto, ispričaću ti sve o Hogvortsu. Naravno, ako ne želiš da ideš u školu, niko te neće prisiljavati...
- Samo neka probaju - podrugljivo se nasmeja Ridl.
- Hogvorts - nastavi Dambldor kao da je prečuo poslednje Ridlove reči - jeste škola za ljude sa
specijalnim sposobnostima...
- Nisam lud!
- Znam da nisi lud. Hogvorts nije škola za ludake. To je škola magije.
Nastade tajac. Ridl se sledi, lice mu postade bezizrazno, ali su mu oči sevale tamo-amo od jednog
do drugog Dambldorovog oka, kao da pokušava da ga uhvati u laži.
- Magije? - ponovi šapatom.
- Tako je - reče Dambldor.
- To... to što mogu da uradim, to je magija?
- A šta ti to možeš da uradiš?
- Svašta - dahćući reče Ridl. Zarumeneo se od uzbuđenja, a rumenilo mu se penjalo preko vrata do
upalih obraza. Delovao je grozničavo. - Mogu da pomeram stvari ne dotičući ih. Mogu da nateram
životinje da rade ono što hoću, a da ih ne dresiram. Mogu da učinim nažao onima koji mi smetaju.
Mogu da ih povredim ako želim.
Noge su mu drhtale. On se zatetura napred, a onda ponovo sede na krevet pognuvši glavu kao da se
moli.
- Znao sam da sam drugačiji - prošaputa on kroz svoje drhtave prste. - Znao sam da sam poseban.
Uvek sam znao da tu ima nečega.
- Pa, bio si sasvim u pravu - reče Dambldor, koji se više nije smešio, već je pomno posmatrao Ridla.
- Ti si čarobnjak.
Ridl podiže glavu. Lice mu se ireobrazi, preko njega prelete divlja radost, ali, iz nekog razloga, nije
zbog toga nimalo lepše izgledao, Naprotiv, njegove fino izvajane crte delovale su grublje, a izraz
mu beše gotovo zverski.
- Jesi li i ti čarobnjak?
- Da, jesam.
- Dokaži - reče Ridl odjednom, istim zapovedničkim tonom kojim je izgovorio „Reci mi istinu".
Dambldor začuđeno podiže veđe.
- Ukoliko, kao što pretpostavljam, prihvataš svoje mesto na Hogvortsu...
- Naravno da prihvatam!
- Onda ćeš morati da me oslovljavaš sa „profesore", ili „gospodine".
U deliću sekunde, Ridlov izraz otvrdnu, pre nego što reče, neprepoznatljivo učtivim glasom: - Žao
mi je, gospodine. Ovaj... molim vas, profesore, možete li da mi pokažete...
Hari je bio siguran da će ga Dambldor odbiti, da će reći Ridlu da imaju dovoljno vremena na
Hogvortsu za praktičnu nastavu. da se nalaze u zgradi punoj Normalaca i da stoga moraju biti
oprezni. Međutim, na njegovo veliko iznenađenje, Dambldor izvuče štapić iz džepa sakoa, uperi ga
u ofucani orman u uglu i lagano zamahnu štapićem.
Orman se zapali.
Ridl skoči. Hari nije mogao da mu zameri što je zaurlao od zaprepašćenja i besa. Mora da su unutra
bile sve njegove dragocenosti, ali dok je Ridl krenuo ka Dambldoru, plamenovi nestadoše
ostavljajući orman potpuno netaknutim.
Ridl je zurio čas u orman, čas u Dambldora, a onda s pohlepnim izrazom pokaza na štapić.
- Gde mogu da nabavim jedan ovakav?
- Sve u svoje vreme - reče Dambldor. - Mislim da nemio pokušava da izađe iz ormana.
I zaista, iz ormana se čulo slabo kloparanje. Po prvi put, Ridl je delovao prestrašeno.
- Otvori vrata - reče Dambldor.
Ridl je oklevao, a onda ode u drugi kraj sobe i otvori vrata ormana. Na gornjoj polici, iznad
pregrade sa pohabanom odećom, mala kartonska kutija tresla se i zveckala kao da su u njoj
zarobljeni besni miševi.
- Izvadi je! - reče Dambldor.
Ridl uze kutijicu koja je podrhtavala. Delovao je krajnje uznemireno.
- Da li je u toj kutiji nešto što ne bi trebalo da imaš? - upita Dambldor.
Ridl uputi Dambldoru dug, bistar i proračunat pogled.
- Da, pretpostavljam, gospodine - reče najzad bezizražajnim glasom.
- Otvori je - reče Dambldor.
Ridl skide pokopac i izruči sadržaj na krevet ne gledajući ga. Hari, koji je očekivao nešto
uzbudljivije, vide gomilu sitnica: jo-jo. srebrni naprstak i potamnelu usnu harmoniku, pored ostalih.
Čim su se oslobodili kutije, prestali su da podrhtavaju i mirno su ležali na tankoj ćebadi.
- Vratićeš ih njihovim vlasnicima, uz izvinjenje -reče Dambldor mirno, vrativši štapić u sako. -
Znaću da li si to uradio. I upozoravam te: na Hogvortsu krađe neće biti tolerisane.
Ridl nije delovao nimalo postiđeno. I dalje je hladno i procenjivački zurio u Dambldora.
Najzad.hladno reče: - Da, gospodine.
- Na Hogvortsu - nastavi Dambldor - učićemo te ne samo da koristiš magiju već i da je kontrolišeš.
Ti si, sigurno, nehotice koristio svoje moći na način koji se ne uči, niti se toleriše u našoj školi. Nisi
ni prvi ni poslednji koji je dozvolio da mu se magija otme iz ruku. Ali, treba da znaš da Hogvorts
može i da isključi učenike, a Ministarstvo magije... da, postoji i Ministarstvo... kazniće prekršioce
zakona još surovije. Svi novi čarobnjaci moraju da prihvate da, kad ulaze u; naš svet, moraju da se
povinuju našim zakonima.
- Da, gospodine - ponovi Ridl.
Bilo je nemoguće reći o čemu je razmišljao: lice mu je i dalje bilo sasvim bezizrazno dok je vraćao
malu zalihu ukradenih stvarčica u kartonsku kutiju. Kada je završio, okrenuo se ka Dambldoru i
jednostavno rekao: -Nemam novac.
- To se lako može srediti - reče Dambldor izvadivši kožni novčanik iz džepa. - U Hogvortsu postoji
fond za one kojima je potrebna novčana pomoć da bi kupili udžbenike i uniforme. Možda ćeš
morati da kupiš neke polovne knjige čini, ali...
- Gde se kupuju knjige čini? - prekide ga Ridl, koji je uzeo tešku vrećicu s novcem i ne zahvalivši
Dambldoru i sada je proučavao masivan, zlatan galeon.
- U Dijagon-aleji - reče Dambldor. - Imam spisak knjiga i školske opreme. Mogu ti pomoći da
pronađeš sve...
- Idete sa mnom? - upita Ridl podigavši pogled,
- Svakako, ako...
- Niste mi potrebni - reče Ridl. - Navikao sam da sve sam obavljam, uvek sam idem Londonom.
Kako se dolazi u tu Dijagon-aleju... gospodine? - dodade pokušavajući da ulovi Dambldorov
pogled.
Hari pomisli da će Dambldor insistirati da prati Ridla, ali se ponovo iznenadi. Dambldor dade Ridlu
koverat sa spiskom opreme, i objasnivši mu kako tačno da stigne od sirotišta do Probušenog košla,
reče: - Lako ćeš je uočiti, mada Normalci oko tebe... odnosno, ne-čarobnjački ljudi - neće moći.
Potraži barmena Toma... lako ćeš se setiti, pošto imate isto ime...
Ridl se iznervirano trgnu, kao da pokušava da se reši dosadne mušice.
- Ne sviđa ti se ime „Tom"?
- Ima raznih Toma - promrmlja Ridl. A onda, kao da ne može da spreči to pitanje, kao da je ono
samo izbilo na površinu, njemu uprkos, upita: - Da li je i moj otac bio čarobnjak? I on se zvao Tom
Ridl, tako su mi rekli.
- Bojim se da ne znam - reče Dambldor nežno.
- Moja majka sigurno nije bila čarobnica, inače ne bi umrla - reče Ridl više sebi nego Dambldoru. -
Mora da je on to bio. Pa... pošto nabavim sve što mi treba... kad treba da dođem na taj Hogvorts?
- Svi detalji su upisani na drugom komadiću pergamenta u tvojoj koverti - reče Dambldor. - Poći
ćeš sa stanice Kings kros prvog septembra. Tu ti je i vozna karta.
Ridl klimnu glavom. Dambldor ustade i ponovo mu pruži ruku. Prihvatajući je, Ridl reče: - Mogu
da razgovaram sa zmijama. To sam otkrio kad smo bili na ekskurziji u prirodi... one mi prilaze,
šapuću mi. Je li to normalno za čarobnjaka?
Hari je imao utisak da je pominjanje ove najčudnije moći Ridl namerno sačuvao za taj trenutak da
bi izazvao veći utisak.
- To je neobično - reče Dambldor posle trenutnog oklevanja - ali se dešava.
Zvučao je nezainteresovano, ali je radoznalo preleteo očima preko Ridlovog lica. Jedan trenutak su
tako stajali, čovek i dečak, zureći jedan u drugog. Zatim se rukovanje prekide. Dambldor je bio na
vratima.
- Do viđenja, Tome. Vidimo se na Hogvortsu.
- Mislim da je ovo sasvim dovoljno - reče sedokosi Dambldor pored Harija i nekoliko sekundi
kasnije ponovo su bestežinski lebdeli kroz tamu, pre nego što su sleteli, pravo u njegovu sadašnju
kancelariju.
- Sedi - reče Dambldor sletevši pored Harija. Hari ga posluša, a glava mu je i dalje bila puna utisaka
o onom što je upravo video.
- Mnogo brže je poverovao u to od mene... Mislim, kad ste mu saopštili da je čarobnjak - reče Hari.
- Ja isprva nisam mogao da poverujem Hagridu kad mi je to rekao.
- Da. Ridl je bio savršeno spreman da poveruje da je on... da upotrebim njegovu reč... „naročit" -
reče Dam-bldor.
- Da li ste još tada... znali? - upita Hari.
- Da li sam znao da sam sreo najopasnijeg Mračnog čarobnjaka svih vremena? - reče Dambldor. -
Ne, nisam imao pojma da će izrasti u ono što jeste. Ipak, zaintrigirao me je. Vratio sam se na
Hogvorts nameravajući da pripazim na njega, što bih i inače uradio budući da je bio usamljen i bez
prijatelja, ali sam već tada znao da to treba da učinim i radi drugih, a ne samo zbog njega.
- Njegove moći, kao što si čuo, bile su iznenađujuće dobro razvijene za tako mladog čarobnjaka i,
što je bilo najinteresantnije i najzlokobnije od svega, već je otkrio da do izvesne mere može da ih
kontroliše i počeo je svesno da ih primenjuje. A kao što si video, to nisu bili nasumični
eksperimenti tipični za mlade čarobnjake, nego je on već tada koristio magiju protiv drugih ljudi, da
ih zaplaši, kazni, da ih kontroliše. Pričice o zadavljenom zecu i dsčaku i devojčici koje je namamio
u pećinu bile su najupečatljivije... Mogu da ih iovredim ako želim...
- A bio je i nemušt - upade mu Hari u reč.
- Da, zaista. Retka sposobnost, koja je, kako se pretpostavlja, povezana sa mračnim veštinama,
mada, kao što znamo, ima i dobrih i velikih čarobnjaka koji govore nemuštim jezikom. Zapravo,
njegova siosobnost da razgovara sa zmijama nije me onespokojila ni približno kao njegov očigledan
nagon za surovošću, tajnovitošću i gospodarenjem.
- Vreme nas je ponovo zavaralo - reče Dambldor pokazujući na mračno nebo kroz prozore. - Ali,
pre nego što se rastanemo, hteo bih da ti skrenem pažnju na neke detalje prizora kome si upravo
prisustvovao, jer su tesno povezani sa stvarima koje ćemo razmatrati na sledećim sastancima.
- Najpre, nadam se da si primetio Ridlovu reakciju kada sam mu pomenuo da još neko nosi ime
„Tom"?
Hari klimnu glavom.
- Tu je ispoljio prezir prema svemu što ga povezuje s drugim ljudima, s bilo čim što bi ga učinilo
običnim. Čak i tad je želeo da bude drugačiji, različit, zloglasan. Odbacio je to ime, kao što znaš,
nekoliko godina posle ovog razgovora i stvorio masku „Lorda Voldemora" iza koje se dugo skrivao.
- Verujem da si, takođe, primetio i da je Tom Ridl u velikoj meri već bio samostalan, tajanstven i,
očito, bez prijatelja? Nije želeo ni pomoć ni društvo prilikom odlaska u Dijagon-aleju. Više je voleo
da dela sam. Odrasli Voldemor je isti takav. Čućeš mnoge njegove Smrtoždere kako tvrde da
uživaju njegovo poverenje, da su lično bliski s njim, čak i da ga razumeju. U zabludi su. Lord
Voldemor nikad nije imao prijatelje, a ne verujem da ih je ikada i želeo.
- I najzad... nadam se da nisi toliko pospan da ne obratiš pažnju na ovo, Hari... mladi Tom Ridl
voleo je da skuplja trofeje. Video si kutiju ukradenih sitnica koje je sakrio u svojoj sobi. One su
oduzete žrtvama njegovog zlostavljanja, to su suveniri, ako hoćeš, naročito neprijatnih magija. Imaj
na umu tu njegovu svrakoliku težnju, jer će to kasnije postati veoma važno.
- A sad je stvarno vreme da pođeš na spavanje.
Hari ustade. Dok je išao preko sobe, pogled mu privuče mala tabla na kojoj je prošli put ležao
prsten Marvola Ispijenog, ali sada ga na njoj više nije bilo.
- Da, Hari? - reče Dambldor jep je Hari zastao.
- Nema prstena - reče Hari osvrćući se. - Ali, pomislio sam da možda imate i onu usnu harmoniku
ili tako nešto.
Dambldor mu se smeškao, gvireći preko svojih polu-mesečastih naočari.
- Vrlo pronicljivo, Hari, ali ona usna harmonika je oduvek bila usna harmonika.
I izgovorivši tu zagonetnu primedbu, mahnu Hariju, koji shvati da treba da ode.

15Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:05 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
14. Feliks felicis
Hari je idućeg jutra najpre imao herbologiju. Za vreme doručka nije mogao da ispriča Ronu i
Hermioni kakav je čas imao s Dambldorom iz straha da ga neko ne prisluškuje, ali im je sve
ispričao dok su išli ireko leje s povrćem prema staklenim baštama. Žestok vetar koji je duvao tokom
vikenda konačo se smirio. Ponovo se spustila čudna izmaglica i trebalo im je malo više vremena da
pronađu pravu staklenu baštu.
- Baš jeziva pomisao, dečak Znaš-već-ko - reče Ron tiho dok su se smeštali oko jedne od kvrgavih
panjeva snargalufa koje je trebalo da rade tokom ovog polugodišta, i navlačili zaštitne rukavice. -
Ali ipak ne shvatam zašto ti Dambldor sve to pokazuje. Mislim, to je zaista zanimljivo, ali čemu sve
to služi?
- Pojma nemam - reče Hari ubacujući štitnik za desni. - Ali, on kaže da je sve to važno da bi mi
pomoglo da preživim.
- Ja mislim da je to zadivljujuće - reče Hermiona iskreno. - Ima smisla da saznaš što je moguće više
o Voldemoru. Kako ćeš inače da otkriješ njegove slabosti?
- Pa, kako je bilo na poslednjoj Pužorogovoj žurci -upita je Hari muklo kroz štitnik za desni.
- 0, baš je bilo zabavno - reče Hermiona stavljajući zaštitne naočari. - Mislim, on stalno blebeće o
našim čuvenim bišim učenicima, i otvoreno se ulaguje Mek Lagenu zato što ovaj ima dobre veze,
ali nam služi baš ukusna jela i upoznao nas je s Gvenog Džouns.
- Džouns? - reče Ron razrogačivši oči ispod svojih zaštitinih naočara. - Onom Gvenog Džouns?
Kapitenom Svetoglavskih harpija?
- Baš tom - reče Hermiona. - Lično, mislim da se previše pravi važna, ali...
- Dosša je bilo ćaskanja tamo - reče profesorka Spraut živahno, dolazeći do njih, strogog pogleda. -
Zaostajete, svi su već počeli, a Nevil je već izvadio prvu mahunu!
Osvrnuše se oko sebe. Zaista, tamo je sedeo Nevil, raskrvavljenih usana i s nekoliko opakih
ogrebotina po licu, ali je čvrsto stezao neprijatno pulsirajući zeleni predmet veličine grejpfruta.
- U redu, profesorka, počinjemo! - reče Ron, dodajući mirno kad se ona ponovo okrenula: - Trebalo
je da primenimo prigušujuću čin, Hari?
- Ne, nije trebalo! - smesta reče Hermiona, po običaju iznevirano gledajući na bilo kakav pomen
Polukrvnog Princa i njegovih čini. - Hajde... bolje da počnemo...
Ona ih zabrinuto pogleda. Zatim sve troje duboko udahnuše, a onda zaroniše između divovskih
kvrgavih patrljaka biljke koja se nalazila pred njima.
Ona istog časa ožive: na njenom vrhu odjednom izbiše dugačke, bockave lozice i vinuše se kroz
vazduh. Jedna se zaplete u Hermioninu kosu, a Ron je odbi pomoću baštenskih makaza. Hari je
uspeo da uhvati u zamku dve lozice i da ih uveže u čvor. U sredini, između grana nalik pipcima,
otvori se ogromna rupa, i Hermiona hrabro zavuče ruku u nju, ali se rupa sklopi poput zamke oko
njenog lakta. Hari i Ron iz sve snage stadoše da vuku granje loze, nateravši rupu da se ponovo
otvori, a Hermiona iščupa ruku, čvrsto držeći između prstiju mahunu istu kao što je Nevilova.
Odjednom, bockave lozice se ponovo sklopiše i čvornovati patrljak ostade da stoji kao neki
bezazlen panj.
- Znaš, ne verujem da ću išta slično gajiti u svojoj bašti kad budem imao svoju kuću - reče Ron
podigavši zaštitne naočare na čelo i brišući znoj s lica.
- Dodaj mi činiju - reče Hermiona držeći pulsirajuću mahunu na vrhovima prstiju ispružene ruke što
dalje od sebe. Hari joj pruži činiju i ona spusti mahunu u nju s izrazom gađenja.
- Ne budi gadljiva, iscedi je, najbolje su kad su sveže - reče profesorka Spraut.
- U svakom slučaju - reče Hermiona, nastavljajući prekinuti razgovor kao da ih drveni patrljak nije
maločas napao - Pužorog će praviti božićnu zabavu, Hari, i nema načina da se ovaj put izmigoljiš,
jer me je već pitao da proverim kad si slobodan uveče da bi je zakazao za veče kada ćeš ti moći da
dođeš.
Hari zastenja. U međuvremenu, Ron, koji je pokušavao da razbije mahunu u činiji tako što je stavio
obe ruke na nju, a zatim ustao i gnječio je što je jače mogao, ljutito reče: - A to je još jedna zabava
samo za Pužorogove ljubimce, zar ne?
- Samo za Klub pužića, da - reče Hermiona. Mahuna izlete ispod Ronovih prstiju i pogodi stakleni
zid bašte, odskočivši do potiljka profesorke Spraut i zbacivšpi joj s glave stari zakrpljeni šešir. Hari
pođe da ponovo uhvati mahunu. Kada se vratio, Hermiona je govorila: - Čuj, nisam ja izmislila ime
„Klub pužića"...
- „Klub iužića" - ponovi Ron s podsmehom dostojnim Melfoja. - To je baš patetično. Pa, nadam se
da ćeš uživati na zabavi. Što se ne spanđaš s Mek Lagenom, pa Pužorog može da vas proglasi za
kralja i kraljicu pužića...
- Možemo da povedemo nekog sa sobom - reče Hermiona, koja je iz nekog razloga tako pocrvenela
da joj je lice postalo svetloskerletno - a ja sam htela da zamolim tebe da pođeš sa mnom. Ali ako
misliš da je to toliko glupo, neću da te gnjavim s tim!
Hari iznenada požele da je mahuna pala malo dalje da ne mora da sedi tu s njih dvoje. Neopažen, on
uhvati činiju sa mahunom i poče da je otvara što je bučnije i silovitije mogao. Na nesreću, i dalje je
čuo svaku reč njihovog razgovora.
- Htela si mene da pozoveš? - reče Ron sasvim drukčijim glasom.
- Da - reče Hermiona ljutito. - Ali ti bi, očigledno, više voleo da se sianđam s Mek Lagenom...
Nastade pauza u kojoj Hari nastavi da lupa mistrijom po elastičnoj mahuni. - Ne, ne bih - reče Ron
sasvim tiho.
Hari promaši mahunu, pogodi činiju i ona se slomi.
- Reparo! - brzo reče ubadajući krhotine štapićem, i činija se ponovo sastavi. Međutim, zahvaljujući
zvuku lomljenja, Hermiona i Ron shvatiše da je Hari pored njih. Hermiona je delovala usplahireno i
odmah je počela da se zamajava svojim primerkom Mesožderskog drveća sveša, ne bi li pronašla
tačno uputstvo da iscedi mahune snargaluf. Ron je pak delovao snebivljivo, a opet prilično
zadovoljan sobom.
- Daj to ovamo - žurno reče Hermiona - ovde piše da treba da ih izbušimo nečim oštrim...
Hari joj dodade mahunu u činiji, a on i Ron ponovo navukoše zaštitne naočare preko očiju i još
jednom se baciše na patrljak.
Dok se rvao sa trnovitom lozom koja se nameračila da ga uguši Hari pomisli da nije bio baš mnogo
iznenađen. Već je odavno nanjušio da će se ovako nešto dogoditi pre ili kasnije. Ali nije bio siguran
kako se on sam odnosi prema tome... On i Čo su sada bili isuviše postiđeni da bi se uopšte
pogledali, a kamoli razgovarali. Šta ako Ron i Hermiona počnu da se zabavljaju, a onda raskinu?
Hoće li njihovo prijateljstvo preživeti? Hari se sećao kako u trećem razredu nekoliko nedelja njih
dvoje nisu razgovarali jedno s drugim, a on sam nije tada uživao u pokušaju da premosti tu
udaljenost među njima. A šta ako ne raskinu? Šta ako postanu kao Bil i Fler, dok svima ne postane
krajnje neprijatno u njihovom prisustvu, pa on ostane po strani zauvek?
- Dolijala si! - vrisnu Ron izvukavši drugu mahunu iz panja baš kad je Hermiona uspela da razbije
prvu, tako da je činija bila puna krtola koje su se koprcale nalik bledozelenim crvima.
Ostatak časa prošao je bez daljeg pominjanja Pužorogove zabave. Mada je Hari pomnije pratio
svojih dvoje prijatelja idućih nekoliko dana, Ron i Hermiona nisu izgledali drukčije nego inače,
osim što su bili učtiviji jedno prema drugom. Hari je pretpostavljao da treba da sačeka i vidi šta će
se desiti u Pužorogovoj mutno osvetljenoj kancelariji u noći u kojoj će se održati zabava. U
međuvremenu je imao mnogo preče brige.
Keti Bel je i dalje bila u Sent Mungovoj bolnici, bez šanse da skoro izađe, što je značilo da
obećavajućem grifindorskom timu, koji je Hari tako brižljivo trenirao od septembra, sada nedostaje
Gonič. Stalno je odlagao da zameni Keti, u nadi da će se ona vratiti, ali već se primicala njihova
utakmica protiv Sliterina i on je najzad morao da se pomiri s tim da se ona neće vratiti na vreme da
zaigra u timu.
Hari nije mogao da zamisli da ponovo obavlja probe sa svim kandidatima iz kuće. Jednom posle
časa preobražavanja, uz poražavajući osećaj koji nije imao mnogo Bese sa kvidičem, on satera Dina
Tomasa u ćošak. Najveći deo razreda već je bio otišao, mada je nekoliko cvrkutavih žutih ptičica i
dalje kružilo učionicom, sve same Hermionine tvorevine; niko drugi nije uspeo da niotkuda prizove
ni jedno jedino pero.
- Da li si još zainteresovan da igraš Goniča?
- Šta? Da, naravno... - reče Din ushićeno. Preko Dinovog ramena Hari primeti kako Šejmus Finigen
zalupi knjige i baci ih u torbu, izgledajući kiselo. Jedan od razloga zbog kojih Hari nije hteo da pita
Dina da igra bio je taj što je znao da se Šejmusu to neće svideti. A opet, morao je da uradi ono što je
najbolje za tim, a Din je nadigrao Šejmusa kad su imali prijemni trening.
- Pa dobro, znači, ulaziš u tim - reče Hari. - Večeras je trening, u sedam.
- Važi se! - reče Din. - Fala, Hari! Bogami, jedva čekam da kažem Džini!
On izjuri iz učionice, ostavljajući Harija i Šejmusa same, a neprijatan trenutak dodatno oteža ptičji
izmet koji pade Šejmusu na glavu baš u trenutku kad jedan od Hermioninih kanarinaca prozuja
iznad njih.
Šejmus nije bio jedini nezadovoljan zamenom za Keti. U dnevnom boravku bilo je mnogo gunđanja
zbog činjenice da je Hari sad izabrao dvojicu svojih drugara iz razreda u tim. Pošto je Hari tokom
školovanja trpeo i gora ogovaranja, nije se naročito brinuo, ali, svejedno, pritisak je bio isuviše
velik i pretio je da ugrozi pobedu u predstojećoj utakmici protiv Sliterina. Ako Girfindor pobedi,
Hari je znao da će cela kuća zaboraviti da su ga ikad kritikovali i kleti se da su oduvek znali kako je
to sjajan tim. A ako izgube... pa, pomisli Hari zajedljivo, istrepeo je i mnogo gora ogovaranja...
Hari nije imao razloga da žali zbog svog izbora kad je te večeri video Dina kako leti. Lepo se
uskladio sa Džini i Demelzom. Dva Jurišnika, Pik i Kut, svaki put bili su sve bolji. Jedini problem
bio je Ron.
Hari je sve vreme znao da je Ron nedosledan igrač koji gubi živce i nema samopouzdanja, a na
nesreću, što se više približavao prvi meč ove sezone, to su više na videlo izlazile njegove stare
nesigurnosti. Pošto je primio šest golova, od kojih je većinu postigla Džini, njegova tehnika
postajala je sve žešća, dok najzad nije tresnuo Demelzu Robins posred usta.
- To je bilo slučajno, žao mi je, Demelza, zaista mi je žao! - povika Ron kad ona poče da krivuda
uzmičući ka tlu dok joj je krv kapala na sve strane. - Samo sam se...
- Uspaničio - reče Džini ljutito, sletevši pored Demelze i zagledajući joj oteklu usnu. - Rone, budalo
jedna, vidi šta si joj uradio!
- Ja ću to da sredim - reče Hari slećući pored dve devojke, a zatim uperi štapić u Demelzina usta i
uskliknu: - Episki! - A ti, Džini, nemoj da nazivaš Rona budalom, nisi ti kapiten...
- Pa, ti si bio prezauzet da ga sam nazoveš budalom, a mislila sam da bi neko morao to da učini...
Hari se jedva uzdrža da se ne nasmeje.
- U vazduh, svi, hajdemo...
Sve u svemu, bio je to jedan od najgorih treninga u čitavom polugodištu, ali, Hari je ipak smatrao
da iskrenost nije najbolja strategija, sad kad se utakmica već primakla.
- Dobri ste bili, svi, mislim da ćemo da slistimo Sliterin - reče bodreći ih, a Goniči i Jurišnici
napustiše svlačionicu delujući zadovoljni sobom.
- Igrao sam kao vreća zmajeve balege - reče Ron šupljim glasom kad su se vrata zalupila za Džini.
- Ne, nisi - reče Hari strogo. - Ti si najbolji Čuvar s kojim sam igrao, Rone. Jedini problem su tvoji
živci.
Nastavio je neumorno da ga ohrabruje celim putem do zamka, i dok su stigli do drugog sprata, Ron
je izgledao neznatno veseliji. Ali, kada je Hari gurnuo tapiseriju da bi krenuli svojom uobičajenom
prečicom do grifindorskog tornja, nađoše se iznenada oči u oči s Dinom i Džini, koji su bili čvrsto
zagrljeni i ljubili se tako snažno kao da su prilepljeni superlepkom.
Hari oseti kako se nešto ogromno i prekriveno krljuštima budi u njegovom stomaku, zarivajući mu
kandže iznutra. Krv mu udari u mozak tako da iz njega iščeze svaka druga misao, osim užasne
potrebe da nekom kletvom pretvori Dina u žele. Boreći ce s tim iznenadnim suludim porivom, začu
Ronov glas kao iz neke daljine.
-Ej!
Din i Džini se razdvojiše i okrenuše ka njima.
- Šta je? - upita Džini.
- Ne želim da zateknem rođenu sestru kako se javno ljubaka s drugima!
- Hodnik je bio prazan dok vi niste upali unutra! -reče Džini.
Din je delovao postiđeno. Brzo se nacerio Hariju, koji mu nije uzvratio, a novorođeno čudovište u
njemu urlikalo je da treba smesta da isključi Dina iz tima.
- Ovaj... “ajde, Džini - reče Din - idemo nazad u dnevni boravak...
- Idi ti! - reče Džini. - Hoću da porazgovaram sa mojim dragim bratom!
Din ode, ne delujući kao da mu je žao što napušuta taj prizor.
- Tako dakle - reče Džini zabacivši dugu riđu kosu s lica i besno gledajući u Rona - hajde da ovo
raščistimo jednom zauvek. Tebe se ne tiče s kim izlazim ili šta radim s njima, Rone...
- Nego šta, nego me se tiče! - reče Ron, podjednako razljućen. - Misliš da volim da slušam kako mi
drugi govore da je moja sestra...
- Šta? - povika Džini izvukavši štapić. - Šta to!
- Nije mislio ništa loše, Džini - reče Hari automatski, mada je ono čudovište odobravajuće rikalo
čuvši šta Ron kaže.
- Naravno da je mislio! - reče ona planuvši na Harija. - Samo zato što se on u životu nikad ni s kim
nije ljubakao, samo zato što je najlepši poljubac koji je on ikad dobio bio od naše tetke Mjuriel...
- Zaveži! - zaurla Ron, a crveno lice postade mu gotovo kestenjasto.
- Ne, neću! - vrisnu Džini, sada već van sebe. - Videla sam te s Flegmom, kako očekuješ da te
poljubi u obraz svaki put kad je vidiš, što je baš patetično! Kad bi i sam malo izlazio i ljubakao se,
ne bi ti toliko smetalo što svi drugi to rade!
Sada je i Ron izvukao štapić. Hari brzo stade između njih.
- Bulazniš! - zagrme Ron pokušavajući da nacilja Džini preko Harija, koji je sada stajao ispred nje
raširenih ruku. - To što ja to ne radim javno, ne znači.
Džini poče podrugljivo da vrišti pokušavajući da odgurne Harija.
- Ljubio si se sa Prasvidžeonom, je li? Ili možda držiš sliku tetke Mjuriel skrivenu pod jastukom?
-Ti...
Ispod Harijeve leve ruke prolete zrak narandžaste svetlosti i za nekoliko centimetara promaši Džini.
Hari gurnu Rona uza zid.
- Ne budi glup...
- Hari se ljubakao sa Čo Čang - povika Džini, koja je sada bila na ivici suza. - A Hermiona sa
Viktorom Krumom, samo se ti ponašaš kao da je to nešto odvratno, Rone, i to zato što si neiskusan
kao neki dvanaestogodišnjak!
I rekavši to, odjuri kao vihor. Hari brzo pusti Rona, koji je na licu imao ubilački izraz. Obojica su
stajali tu, teško dišući, sve dok se Gospođa Noris, Filčova mačka ne pojavi iza ćoška, i prekinu
napetost.
- Ajmo - reče Hari kad začu prigušene Filčove korake.
Odjuriše uza stepenice, pa kroz hodnik na sedmom spratu. - Hej, sklanjaj se! - zareža Ron na
devojčicu koja prestrašeno poskoči i ispusti teglicu punu punoglavaca.
Hari jedva da je primetio zvuk razbijenog stakla. Osećao se dezorijentisanim, ošamućenim, kao da
ga je pogodila munja. To je zbog šoga ššo je ona Ronova sesšra -reče u sebi. - Ne dopada ti se što se
ljubi s Dinom zato što je ona Ronova sestra...
Ali mu duboko u svesti iskrsnu prizor istog tog pustog hodnika u kome se on ljubi sa Džini
umesto... čudovište u njegovom stomaku poče da prede... a zatim spazi Rona kako iskače iza zavese
tapiserije i izvlači štapić prema Hariju, uzvikujući nešto poput „izdaja poverenja"... „mislio sam da
si mi drug"...
- Misliš da se Hermiona stvarno ljubakala sa Krumom? - iznenada ga upita Ron dok su se
približavali Debeloj dami. Hari se trže, nečiste savesti, i prestade da mašta o hodniku u koji Ron ne
bi upadao, u kome bi on i Džini bili potpuno sami...
- Šta? - reče on zbunjeno. - Oh... ovaj...
Pošten odgovor bio bi „da", ali on nije želeo da ga izgovori. Ipak, izgleda da je Ron na osnovu
Harijevog pogleda shvatio sve najgore.
- Mirođija - reče on smrknuto Debeloj dami, i oni se kroz rupu u portretu uspentraše u dnevni
boravak.
Nijedan od njih dvojice više nije spominjao ni Džini ni Hermionu. U stvari, jedva da su progovorili
jedan s drugim te večeri i ćutke su otišli na spavanje, svako obuzet svojim mislima.
Hari je dugo ležao budan, gledajući u baldahin na stubovima kreveta i pokušavao da uveri sebe
kako su njegova osećanja prema Džini krajnje bratska. Živeli su, zar ne, čitavo leto kao brat i sestra,
igrali kvidič, zadirkivali Rona i ismejavali Bila i Flegmu? Poznaje Džini godinama... prirodno je da
se oseća zaštitnički... prirodno je što želi da pazi na nju... što hoće da polomi Dinu sva rebra zato što
je ljubi... ipak... moraće da kontroliše to svoje naročito bratsko osećanje...
Ron glasno zahrka.
Ona je Ronova sesšra, prebaci Hari sebi oštro. Ronova sesšra. Sšoga je nedosšuina. Nije hteo da
rizikuje svoje drugarstvo s Ronom, ni zbog čega. Udari jastuk da ga namesti u što udobniji položaj i
pokuša da zaspi, ne dozvoljavajući sebi da misli na bilo šta u vezi sa Džini.
Idućeg jutra Hari se probudio pomalo ošamućen i zbunjen nizom snova u kojima ga je Ron ganjao
jurišničkom palicom, ali je tokom dana drage volje poželeo da Rona iz njegovog sna zameni pravim
Ronom, koji ne samo da bi ignorisao Dina i Džini već bi se i prema zbunjenoj i osetljivoj Hermioni
ophodio ledeno i uz podrugljiv nehaj. Pogotovo što je izgledalo da je, preko noći, Ron postao
preosetljiv i spreman da se okomi na svakog, kao kakav zadnjerasprskavajući skrut. Hari je proveo
čitav dan pokušavajući da spreči sukob između Rona i Hermione, ali bez uspeha. Najzad se
Hermiona odvoji od njih i ode na spavanje vrlo ljuta, a Ron oholo pođe u mušku spavaonicu ljutito
psujući nekoliko preplašenih prvaka samo zato što su gledali u njega.
Na Harijevo zaprepašćenje, Ronova novostečena osionost nije splasnula ni sledećih dana. A što je
još gore, podudarila se sa sve katastrofalnijim promašajima na mestu Čuvara, tako da za vreme
poslednjeg treninga pred subotnju utakmicu nije uspeo da odbrani ni jedan jedini gol koji su mu
Goniči dobacivali, ali se zato toliko izdirao na svakoga da je Demelzu Robins doveo do suza.
- Zaveži i ostavi je na miru - povika Piks, koji je bio za trećinu niži od Rona, ali je, doduše, nosio
tešku palicu.
- DOSTA! - zaurla Hari, koji vide kako Džini mrko gleda u Ronovom pravcu i, setivši se da ona
ume savršeno da izvodi šišmišoslinavu kletvu, odlete do nje da bi intervenisao pre nego što se stvari
otmu kontroli. -Piks, idi i spakuj Bladžerke, Demelza, saberi se, stvarno si dobro igrala danas.
Rone... - sačekao je dok se ostatak tima nije udaljio pre nego što je to izgovorio - ti si mi najbolji
drug, ali ako nastaviš da postupaš s drugima ovako, izbaciću te iz tima.
Na trenutak je pomislio da će ga Ron udariti, ali se desi nešto gore: Ron klonu na svojoj metli. Iz
njega iščeze svaka borbenost i on reče: - Odustajem, baš sam patetičan.
- Nisi patetičan i nećeš da odustaneš! - ražesti se Hari vukući Rona za odoru. - Možeš da obraniš sve
što hoćeš kad si u formi, ali imaš nekih mentalnih smetnji!
- Je l” me to nazivaš mentolom?
- Da, može biti!
Za trenutak su se besno gledali, a onda Ron umorno pognu glavu.
- Znam da nemaš vremena da nađeš drugog Čuvara, pa ću igrati sutra, ali ako izgubimo, a hoćemo,
odlazim iz tima.
Ništa što je Hari govorio nije pomagalo. Pokušao je da poveća Ronovo samopouzdanje za vreme
večere, ali Ron je bio isuviše zaokupljen namćorastim i nabusitim čarkama sa Hermionom da bi išta
primetio. Hari je nastavio da pokušava i uveče, u dnevnom boravku, a njegovo ubeđenje da će čitav
tim biti žestoko oslabljen ako Ron ode podrivala je i činjenica da je ostatak tima sedeo šćućuren u
udaljenom uglu, jasno gunđajući zbog Rona, pri tom mu upućujući opake poglede. Najzad pokuša
da ga ponovo razljuti, u nadi da će to izazvati u Ronu prkos i naterati ga da bolje brani golove, ali
takva strategija, izgleda, nije uspevala nimalo bolje od bodrenja. Ron je i ovog puta otišao u krevet
utučen i bez nade.
Hari je dugo ležao budan u tami. Nije želeo da izgubi predstojeću utakmicu. Ne samo da je to bila
njegova prva utakmica u ulozi kapitena već je bio čvrsto rešio da potuče Draka Melfoja u kvidiču,
kad već ne može da dokaže svoje sumnje u pogledu njega. Pa ipak, ako Ron bude igrao kao na
poslednjih nekoliko treninga, njihove šanse da pobede prilično su slabe...
Kad bi mogao išta da učini da se Ron malo sabere... da ga netera da igra u najboljoj formi... da učini
nešto što će obezbediti da Ron ima izuzetno dobar dan...
I odjednom, u naglom i veličanstvenom naletu inspiracije, ukaza mu se odgovor.
Sledećeg jutra, doručak je kao i obično bio uzbudljiv: Sliterinci su siktali i glasno zviždali kad god
bi neki član grifindorskog tima ušao u Veliku salu. Hari pogleda u tavanicu i vide čisto, bledoplavo
nebo. Dobar znak.
Grifindorski sto, koji se sastojao od čvrste, zbijene mase crvene i zlatne boje, razveseli se kad Hari i
Ron priđoše stolu. Hari se nasmeja i mahnu im. Ron napravi nejasnu grimasu i odmahnu glavom.
- Razvedri se, Rone! - reče Lavander. - Znamo da ćeš biti briljantan!
Ron ju je ignorisao.
- Čaj? - upita ga Hari. - Kafa? Sok od bundeve?
- Bilo šta - reče Ron snuždeno, uzevši skroman zalogaj tosta.
Nekoliko minuta kasnije, Hermiona, kojoj je toliko dosadilo Ronovo neprijatno ponašanje da nije ni
sišla na doručak s njima, zastade na putu do stola.
- Kako se vas dvojica osećate? - upita oprezno, uperivši pogled u Ronov potiljak.
- Fino - reče Hari, sav zaokupljen donošenjem soka od bundeve Ronu. - Evo ti, Rone. Popij to.
Taman je prineo čašu usnama kad mu Hermiona oštrodobaci:
- Nemoj da piješ to, Rone!
I Hari i Ron je pogledaše.
- Zašto ne? - upita Ron.
Hermiona je sada zurila u Harija kao da ne veruje svojim očima.
- Upravo si mu sipao nešto u sok.
- Molim? - upita Hari.
- Čuo si me. Videla sam te. Upravo si sipao nešto u Ronovu čašu. I imaš bočicu u ruci, baš sad!
- Ne znam o čemu govoriš - reče Hari, brže-bolje smestivši bočicu u džep.
- Rone, upozoravam te, nemoj to da piješ! - ponovo reče Hermiona, sva uzbuđena, ali Ron podiže
čašu, iskapi je i reče: - Prestani da mi naređuješ, Hermiona.
Ona je izgledala zaprepašćeno. Nagnuvši se toliko nisko da je samo Hari mogao da je čuje, ona
prosikta: -Zbog toga bi trebalo da te izbace iz škole. Nikad ne bih poverovala da se služiš tim
stvarima, Hari!
- Ko mi kaže - uzvrati joj on. - Jesi li još nekog zbunila u poslednje vreme?
Ona odjuri pored stola, što dalje od njih. Hari ju je bez žaljenja posmatrao kako odlazi. Hermiona
nikad nije shvatala koliko je kvidič ozbiljna stvar. Zatim pogleda Rona koji je oblizivao usne.
- Već je vreme - reče Hari bezbrižno.
Dok su koračali prema stadionu, ledena trava krckala im je pod nogama.
- Dobro je što je ovako lepo vreme, zar ne? - primeti Hari.
- Da - reče Ron koji je bio bled i izgledao kao da je bolestan.
Džini i Demelza već su obukle kvidičke dresove i čekale su ih u svlačionici.
- Uslovi su idealni - reče Džini ignorišući Rona. - Znaš šta je novo? Onaj sliterinski Gonič, Vejsi...
juče ga je Bladžerka udarila u glavu za vreme treninga, i previše ga boli da bi igrao! I još bolje...
Melfoj se takođe razboleo!
- Šta? - reče Hari, okrenu se i zagleda u nju. - Bolestan je? Šta mu fali?
- Nemam pojma, ali je to sjajno za nas - reče Džini žustro. - Umesto njega igra Harper. On je s moje
godine i pravi je kreten..
Hari joj uzvrati neodređenim osmehom, ali dok je navlačio svoj skerletni dres, misli su mu odlutale
daleko od kvidiča. Melfoj je jednom već bio izjavio da ne može da igra zato što je povređen, ali tom
prilikom se postarao da se cela utakmica odloži kako bi se odigrala po onom vremenu koje više
odgovara Sliterincima. Zašto je sada jedva dočekao da tako olako prepusti svoje mesto zameni? Da
li je stvarno bolestan, ili se pretvara?
- Nisu tu čista posla, zar ne - reče on poluglasno Ronu. - Melfoj da ne igra?
- Ja bih to nazvao srećom - reče Ron ne uzbuđujući se mnogo. - A i Vejsija nema, on je njihov
najbolji golgeter, nisam mislio da... hej! - reče iznenada, ukočivši se dok je navlačio golmanske
rukavice i upilji se u Harija.
- Šta?
- Ja... ti... - Ron spusti glas. Izgledao je istovremeno preplašeno i uzbuđeno. - Moj sok od
bundeve...nisi valjda...?
Hari podiže obrve, ali ne reče ništa osim: - Pa, počinjemo kroz pet minuta, bolje da obuješ čizme.
Odšetaše do terena, gde je masa klicala i zviždala. Na jednom kraju stadiona talasala se čvrsta masa
crvene i zlatne boje. Na drugom kraju bilo je more zelene i srebrne nijanse. Mnogi Haflpafovci i
Revenklovci takođe su navijali. U tom silnom urlanju i pljeskanju Hari je jasno mogao da razabere
riku famoznog lavljeg šešira Lune Lavgud.
Hari priđe Madam Bućkuriš, sudiji, koja je stajala spremna da oslobodi loptice iz sanduka.
- Kapiteni, rukujte se - reče ona, a nov kapiten Sliterina, Urkhart, gotovo zdrobi Harijevu ruku. -
Uzjašite metle. Na zvižduk... tri... dva... jedan...
Začu se zvižduk, a Hari i ostali snažno se odraziše od smrznute zemlje i vinuše se uvis.
Hari je leteo po obodu terena tražeći Skrivalicu i držeći na oku Harpera, koji je leteo cik-cak, daleko
ispod njega. Zatim neki glas koji je bio drastično drukčiji od uobičajenog komentatorskog tona poče
da prenosi.
- Pa evo ih, i mislim da smo svi iznenađeni što vidimo tim koji je Poter sastavio ove godine. Mnogi
su mislili, imajući u vidu neujednačenu igru Ronalda Veslija na mestu Čuvara u prošloj sezoni, da
će možda biti izbačen iz tima, ali, naravno, blisko prijateljstvo sa kapitenom pomaže...
Te reči sliterinski navijači pozdraviše ruganjem i aplauzom, Hari izvi vrat iznad metle i pogleda
prema podijumu komentatora. Tamo je stajao visok, mršav plav dečak prćastog nosa i govorio
pravo u magični megafon, koji je nekad pripadao Liju Džordanu. Hari prepozna Zaharija Smita,
haflpafskog igrača koji mu ce raje mnogo dopadao.
- A evo i prvog pokušaja Sliterinaca da postignu gol, Urkhart se ustremio ka golovima i...
Hariju se prevrnu stomak.
- ...Vesli ga je odbranio, dobro, valjda mora nekad i da mu se posreći...
- Tako je, Smite, zaista mu se posrećilo - promrmlja Hari, nacerivši se za sebe dok je uranjao među
Goniče, pretražujući pogledom svuda naokolo ne bi li zapazio neki mig neuhvatljive Skrivalice.
Nakon pola sata igre, Grifindor je već vodio sa šezdeset prema nula, pošto je Ron izveo nekoliko
spektakularnih odbrana, neke je odbranio samim vrhovima prstiju, dok je Džini postigla četiri od
šest grifindorskih golova. To je uticalo da Zaharije prestane glasno da se pita da li su dvoje
Veslijevih u timu samo zato što su Hariju simpatični i umesto toga se ustremio na Piksa i Kuta.
- Caravno, Piks nije ni približno građen za Jurišnika - reče Zaharije s neodobravanjem - obično su
malo mišićaviji...
- Gađaj ga Bladžerkom! - dobaci Hari Kutu kad ovaj prolete pored njega, ali Kut, široko se kezeći,
izabra da sledeću Bladžerku nacilja u Harpera, koji je upravo prolazio pored Harija iz suprotnog
pravca. Hariju je bilo milo da čuje prigušeno šras, koje je značilo da je Bladžerka pogodila metu.
Izgledalo je da Grifindor ne može da pogreši. Stalno su postizali golove, a na drugom kraju, Ron je
s očiglednom lakoćom stalno iznova uspevao da obrani svoj gol. Sada se već i smeškao, a kada mu
je masa zakliktala posle jedne naročito dobro odbranjene lopte, zapevavši u horu omiljenu staru
pesmicu Vesli je naš car, pretvarao se da im s visine diriguje,
- Misli da je danas nešto naročito, zar ne? - začu se neki sarkastičan glas, a Hari samo što ne pade s
metle kad se Harper iz sve snage namerno sudari s njim. -Tvoj izrod od druga...
Madam Bućkuriš bila je okrenuta leđima i, mada su Grifindorci dole ljutito vrištali, u trenutku kad
se okrenuo, Harper je već bio odmaglio. Osećajući bol u ramenu, Hari pojuri za njim, odlučivši da
ga udari otpozadi...
- I mislim da je sliterinski igrač Harper video Skrivalicu! - reče Zaharije Smit u megafon. - Da,
zaista je video nešto što Poter nije!
Smit je zaista idiot, pomisli Hari, zar nije primetio da su se sudarili? Ali, sledećeg trenutka, stomak
mu se prevrnu... Smit je bio u pravu, a Hari je pogrešio.
Harper nije slučajno poleteo gore: primetio je nešto što Hari nije. Skrivalica je brzala visoko iznad
njih, jarko svetlucajući na bistrom plavom nebu.
Hari ubrza. Vetar mu je toliko jakb zviždao u ušima da je zaglušio svaki zvuk Smitovog komentara
i bu-ku gomile, ali Harper je i dalje bio ispred njega, a Grifindor je vodio sa samo sto poena razlike.
Ako Harper uhvati tu lopticu, Grifindor je izgubio... a sad je Harper bio samo nekoliko desetina
centimatara daleko od nje, ispružene ruke...
- Ej, Harperu! - zaurla Hari očajnički. - Koliko ti je Melfoj platio da dođeš umesto njega?
Nije znao zašto je to rekao, ali Harper je od iznenađenja usporio. Ispustio je Skrivalicu, pustio da
mu isklizne između prstiju i bacio se, ali mimo nje. Hari se iz sve snage okomi na sićušnu, lepršavu
lopticu i uhvati je.
- DA! - vrisnu Hari, okrenuvši se i pohita nazad na tlo držeći Skrivalicu visoko u ruci. Kad je
gomila navijača shvatila šta se desilo, začu se takva galama da skoro zaguši zvuk pištaljke koja je
označila kraj igre.
- Džini, gde si krenula? - povika Hari, koji se odjednom nađe zarobljen u vazduhu, u grupnom
zagrljaju s ostatkom tima, ali Džini projuri pored njih i moćnim udarcem sudari se sa
komentatorovim podijumom. Dok je gomila vrištala i smejala se, grifindorski tim se spusti pored
polomljenih dasaka ispod kojih se Zaharije jedva micao. Hari je čuo Džini kako se bezbrižno obraća
srditoj profesorki Mek Gonagal: - Zaboravila sam da prikočim, profesorka, žao mi je...
Smejući se, Hari se oslobodi ostatka tima i zagrli Džini, ali je odmah pusti. Izbegavajući njen
pogled, on umesto toga potapša razdraganog Rona po leđima, a grifindorski tim, zaboravivši na bilo
kakvo neprijateljstvo, napusti teren ruku podruku, pobedonosno pesnicama udarajući po vazduhu i
mašući navijačima. U svlačionici je vladala razdragana atmosfera.
- Žurka u dnevnom boravku, kaže Šejmus! - viknu veselo Din. - Ajdemo, Džini, Demelza!
Ron i Hari ostadoše poslednji u svlačionici. Baš su hteli da krenu kad uđe Hermiona. U rukama je
obrtala grifindorski šal i izgledala potišteno ali odlučno.
- Hoću da porazgovaram s tobom, Hari. - Ona duboko udahnu. - Nisi smeo to da uradiš. Čuo si
Pužoroga, to je nedozvoljeno.
- Šta ćeš da radiš, da nas prijaviš? - upita Ron.
- 0 čemu vas dvoje pričate? - reče Hari okrenuvši se da okači odoru da ga ne bi videli kako se ceri.
- Savršeno dobro znaš o čemu govorimo! - reče Hermiona piskavo. - Sipao si napitak sreće u
Ronov sok jutros za doručkom! Feliks felicis!
- Ne, nisam - reče Hari okrenuvši se ka njima.
- Jesi, Hari, i zato je sve bilo kako treba, Sliterinci su promašivali, a Ron je branio bez greške!
- Nisam mu ništa sipao! - reče Hari sada se već veselo cerekajući. On izvuče ruku iz džepa i izvadi
bočicu koju je Hermiona videla u njegovog ruci tog jutra. Bila je puna zlatnog napitka, a čep je i
dalje bio čvrsto zapečaćen voskom. - Hteo sam da Ron misli da sam to uradio, pa sam se pretvarao
da sipam kad si ti naišla. - On pogleda u Rona. - Sve si odbranio jer si se osećao srećnim. Sam si to
uspeo!
On ponovo vrati napitak u džep.
- Stvarno nije bilo ničeg u soku od bundeve? - upita Ron, zapanjen. - Ali, vreme je bilo baš dobro...
a Bejsi nije mogao da igra... časna reč, nisi mi sipao napitak sreće? :
Hari odmahnu glavom. Ron je zinuo u njega, a onda se okrenuo Hermioni imitirajući njen glas.
- Siiao si feliks felicis u Ronov sok jušros, zašo je sve odbranio! Vidiš! Mogu da odbranim golove
bez ičije pomoći, Hermiona!
- Nikad nisam rekla da ne možeš... Rone, u ši si mislio da ti ga je sipao!
Ali Ron je već prošao pored nje i izašao s metlom preko ramena.
- Pa - reče Hari prekidajući iznenadnu tišinu. Nije očekivao da će se njegov plan ovako loše
završiti. - Hoćemo li... hoćemo li da pođemo gore na zabavu?
- Idi ti! - reče Hermiona trepćući da sakrije suze. - Trenutno mi je muka od Rona, ne znam više šta
je trebalo da uradim...
I ona takođe izjuri iz svlačionice.
Hari je lagano koračao po travnjaku prema zamku kroz gomilu koja mu je izvikivala čestitke, ali se
osećao pomalo izneverenim. Bio je siguran da će Ron, ako dobiju ovu utakmicu, odmah da se
pomiri sa Hermionom. Nije znao kako da objasni Hermioni da je ona povredila Rona time što se
ljubila sa Viktorom Krumom, pogotovo ne sad kad je toliko vremena prošlo od tog događaja-
Hari nije primetio Hermionu na grifindorskoj slavljeničkoj zabavi, koja je bila u punom jeku kad je
stigao. Njegov dolazak pozdraviše poklicima i aplauzom i uskoro ga je okružila gomila ljudi koji su
mu čestitali. Što pokušavajući da se otrese braće Krivej, koji su hteli da analiziraju utakmicu udarac
po udarac, što zbog velike grupe devojčica koje su ga okružile, smešeći se čak i na njegove
najbezveznije komentare i trepćući okicama, prošlo je neko vreme pre nego što je stigao da potraži
Rona. Najzad se ispetljao od Romilde Vejn, koja mu je nezgrapno nagoveštavala da bi volela da
pođe na Pužorogovu božićnu zabavu s njim. Dok se probijao prema stolu s pićem, naleteo je pravo
na Džini, kojoj je pigmejska pufna Arnold sedeo na ramenu i na Krukšenksa koji joj je pun nade
mjaukao za petama.
- Tražiš Rona? - upita ona zlobno se smeškajući. - Eno ga tamo, prljavi licemer.
Hari pogleda u ugao gde mu je pokazala. Tamo je, pred celom sobom, stajao Ron, tako tesno
pripijen uz Lavander Braun da je bilo teško reći koje su čije ruke.
- Izgleda da će joj pojesti lice, zar ne? - reče Džini razočarano. - Ali, pretpostavljam da tek treba da
usavrši tehniku. Dobro si igrao, Hari.
Ona ga potapša po ruci. Hari ponovo oseti da mu se nešto uzdiže u stomaku, ali ona odmah zatim
krenu da uzme još malo krem-piva. Krukšenks je tapkao za njom, merkajući Arnolda žutim očima.
Hari se okrenu od Rona, koji nije imao nameru da skoro izroni na videlo, taman na vreme da vidi
kako se rupa u portretu zatvara. S nelagodnim osećanjem, pomisli da je video grivu kovrdžave
smeđe kose kako nestaje s vidika.
On polete napred, skrenu u stranu da bi izbegao Romildu Vejn i otvori portret Debele dame.
Spoljašnji hodnik izgledao je pust.
-Hermiona?
Pronašao ju je u prvoj nezaključanoj učionici u koju je zavirio. Sedela je za katedrom, sama, ako se
ne računa mali prsten cvrkutavih žutih ptica koje su joj kružile oko glave, koje je upravo prizvala ni
iz čega. Hari nije mogao da se ne divi njenoj veštini izvođenja čini, čak i u ovakvom trenutku.
- 0, zdravo, Hari - reče ona drhtavim glasom. - Samo sam vežbala.
- Da... one su... ovaj... stvarno su dobre... - reče Hari. Nije imao pojma šta da joj kaže. Samo se
pitao da li ima i najmanje šanse da nije primetila Rona, da je samo napustila sobu zato što je na
zabavi bilo previše gužve, kad ona reče, neprirodno piskavim glasom: - Izgleda da Ron uživa u
proslavi.
- Ovaj... stvarno? - reče Hari.
- Ne pretvaraj se da ga nisi video - reče Hermiona. - Nije se baš krio, zar ne...
Vrata iza njih se naglo otvoriše. Na Harijev užas, pojavi se Ron, smejući se, vukući Lavander za
ruku.
- 0 - reče, zastavši kad primeti Harija i Hermionu.
- Opa! - reče Lavander i umače iz sobe kikoćući se. Vrata za njom ce s treskom zatvoriše.
Nastade užasna, prodorna tišina. Hermiona je zurila u Rona, koji je odbijao da gleda u nju, već reče,
sa čudnom mešavinom razmetljivosti i nelagodnosti: -Ćao, Hari! Pitao sam se kuda si izašao!
Hermiona skliznu sa stola. Majušno jato zlatnih ptičica nastavi da kružeći cvrkuće oko njene glave,
ta-ko da je ona sama izgledala kao neka čudna, perjana maketa sunčevog sistema.
- Ne bi trebalo da ostaviš Lavander da te čeka napolju - reče ona tiho. - Pitaće se kuda si nestao.
Ona polako odšeta uzdignute glave prema vratima. Hari pogleda u Rona, kome laknu što se ništa
gore nije desilo.
- Opunjo! - razleže se krik sa dovratka.
Hari se obrnu i vide Hermionu kako upire štapić u Rona, s ludačkim izrazom: malo jato ptičica
stušti se kao kiša Debelih zlatastih metaka pravo na Rona, koji ciknu i pokri lice rukama, ali ga
ptice napadoše, kljuckajući ga i grabeći kandžama svaki komadić mesa koji su mogle da dosegnu.
- Skidaj-ih-sa-mene! - urlao je, ali, uz poslednji pogled osvetničkog besa, Hermiona grubo otvori
vrata i nestade kroz njih. Hariju se učini da je čuo jecaj pre nego što su se zalupila.

16Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:06 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
15. Neraskidivi zavet
Sneg se ponovo kovitlao oko zaleđenih prozora. Približavao se Božić. Hagrid je već bez ičije
pomoći doneo uobičajenih dvanaest božićnih jelki za Veliku salu. Venčići zelenike i šljokica visili
su oko ograde stepenica, večnoplamteće sveće svetlucale su iz oklopa i vizira, a velike grane imele
bile su raspoređene na pra-vilnom odstojanju duž hodnika. Velike grupe devojčica pokušavale su da
se skupe ispod grančica imele kad god bi Hari prošao pored njih, što je dovodilo do povremene
blokade hodnika. Srećom, Harijeva česta noćna lutanja omogućila su mu da izuzetno dobro upozna
tajne prolaze u zamku te je između časova bez po muke mogao da se kreće putanjama vde nema
imele.
Ron, koji bi možda ranije smatrao neophodnost tih zaobilaznica razlogom da bude ljubomoran,
samo se gromko smejao na sve to. Mada se Hariju mnogo više dopadao ovaj nov, nasmejan i šaljiv
Ron od ćudljivog, agresivnog tipa koga je trpeo poslednjih nekoliko nedelja, ovaj bolji Ron imao je
svoju cenu. Najpre, Hari je morao da se nosi sa učestalim prisustvom Lavander Braun, koja je
izgleda smatrala izgubljenim svaki trenutak u kom se ne ljubi s Ronom. I drugo, Hari je ponovo bio
u ulozi najboljeg prijatelja dve osobe koje izgleda nisu imale nameru da ikad više progovore jedno s
drugim.
Ron, čije su šake i podlaktice i dalje nosile ogrebotine i posekotine od napada Hermioninih ptica,
govorio je ozlojeđeno, kao da se brani.
- Nema razloga da se buni - reče on Hariju. - I ona se ljubakala s Krumom. Sad je otkrila da neko
hoće sa mnom da se ljubaka. Pa, ovo je slobodna zemlja. Nisam učinio ništa loše.
Hari mu ne odgovori, samo se pretvarao da je zaokupljen knjigom koju je trebalo da pročitaju do
časa čini idućeg jutra (U iošrazi za biši). Rešen, kao i obično, da ostane prijatelj i sa Ronom i sa
Hermionom, provodio je mnogo vremena držeći jezik za zubima.
- Nikad ništa nisam obećao Hermioni - mrmljao je Ron. - Mislim, u redu, išao bih na Pužorogovu
božićnu zabavu s njom, ali nikad nije rekla... samo kao prijatelji... ja sam slobodan igrač...
Hari okrenu stranicu Biši, svestan da ga Ron posmatra. Ronov glas se utiša i pretvori se u
mrmljanje, jedva čujno od glasnog pucketanja vatre, mada je Hari mislio da je ponovo razaznao reči
„Krum!" i „nema razloga da se buni".
Hermionin raspored je bio tako gust da je Hari mogao s njom da razgovara tek uveče, kad je Ron
ionako bio čvrsto priljubljen uz Lavander da nije ni primećivao šta Hari radi. Hermiona je odbijala
da sedi u dnevnom boravku kad je Ron tamo, pa bi joj ce Hari obično pridružio u biblioteci, što je
značilo da su se njihovi razgovori odvijali šapatom.
- Ima pravo da se ljubi s kim god hoće - reče Hermiona, dok se bibliotekarka, Madam Pins, šunjala
duž polica iza njih. - Nije me ni najmanje briga.
Podiže pero i tako besomučno dodade tačku na slovo „i" da probi rupu u pergamentu. Hari ništa ne
reče. Činilo mu se da će izgubiti glas od silnog ćutanja. Još više se zadubi u Viši nivo siravljanja
naiišaka i nastavi da prati beleške o večnotrajnim eliksirima, povremeno zastajući da dešifruje
Prinčeve korisne dopune teksta Ispičuture Gnjaveža.
- Uzgred - reče Hermiona posle nekoliko trenutaka -moraš da budeš oprezan.
- Poslednji put ti kažem - progovori Hari pomalo promuklim šapatom posle četrdeset pet minuta
ćutanja- neću da vratim tu knjigu, više sam naučio od Polukrvnog Princa nego od Snejpa i Pužoroga
tokom...
- Ne govorim o tom tvom glupom, takozvanom Princu- reče Hermiona opako pogledavši njegov
udžbenik, kao da joj je učinio nešto nažao. - Govorim o onome ranije. Bila sam u ženskom toaletu
malo pre nego što sam došla ovamo i zatekla grupu devojaka, uključujući Romildu Vejn, koje su
smišljale kako da ti podmetnu ljubavni napitak. Sve očekuju da će te ubediti da ih povedeš na
Pužorogovu zabavu i izgleda da su pokupovale Fredov i Džordžov ljubavni napitak, koji, bojim se,
najverovatnije deluje...
- Što im ga onda nisi zaplenila? - upita je Hari. Delovalo mu je čudno što je u tom ključnom
trenutku Hermionu napustila njena manija za održavanjem reda.
- Nisu imale napitak kod sebe u toaletu - reče Her-miona prezrivo. - Samo su diskutovale o taktici.
A pošto verujem da čak ni Polukrvni Princ - ona ponovo opako pogleda knjigu - nije mogao da
smisli protivotrov za tuce različitih ljubavnih napitaka uzetih odjednom, moraćeš prosto da već sada
pozoveš nekog da ide s tobom... to će zaustaviti sve druge koje misle da još imaju šanse. Zabava je
sutra uveče. I one postaju očajne.
- Ne želim nijednu na pozovem - promrmlja Hari, koji je i dalje pokušavao da ne misli na Džini više
nego što mora, uprkos činjenici da mu je upadala u snove na način zbog kog je bio duboko zahvalan
što Ron ne ume da primenjuje legilimenciju.
- Pa, pazi šta piješ, pošto se Romilda Vejn izgleda svojski nameračila na tebe - reče Hermiona
strogo.
Ona razvi dugačak svitak pergamenta na kome je pisala sastav iz aritmantije i nastavi da grebe
perom. Hari ju je posmatrao, ali misli su mu lutale.
- Čekaj malo - reče lagano. - Mislio sam da je Filč zabranio da se unosi bilo šta iz Veslijevskih
čarobnjačkih ludorija ?
- A ko je ikad obraćao pažnju na to što Filč zabranjuje? - upita ga Hermiona, i dalje usredsređena na
svoj sastav.
- Ali, mislio sam da sve sove pretresaju? Pa kako su onda te devojke unele ljubavni napitak u školu?
- Fred i Džordž im ih šalju zamaskirane u parfeme i napitke protiv kašlja - reče Hermiona. - To je
deo njihove redovne sovinske isporuke.
- Znaš mnogo o tome.
Hermiona ga pogleda onako opako kao što je upravo pogledala njegov primerak Višeg nivoa
siravljanja napitaka. - Sve je pisalo na poleđini bočica koje su pokazali Džini i meni letos - reče ona
hladno. - Ja ne idem naokolo stavljajući napitke ljudima u piće... niti se pretvaram da to činim, što
je podjednako loše...
- Ma dobro, mani sad to - reče Hari brzo. - Suština je da su uspeli da prevare Filča, zar ne? Te
devojke unose neke supstance u školu, upakovane u nešto drugo! Pa što onda i Melfoj ne bi uneo
ogrlicu u školu...
- 0, Hari... nemoj ponovo o tome...
- Što da ne? - bio je uporan Hari.
- Slušaj - uzdahnu Hermiona. - Detektori tajnovitosti otkrivaju čini, kletve i prikrivanja čini. Oni
služe da otkrivaju mračne čarolije i mračne predmete. Mogli bi da otkriju moćnu kletvu, kao onu na
toj ogrlici, za tili čas. Ali nešto što je samo stavljeno u pogrešnu flašicu ne bi registrovali... i,
uostalom, ljubavni napici nisu ni mračni ni opasni...
- Lako je tebi da kažeš - promrmlja Hari misleći na Romildu Vejn.
- ...tako da bi od Filča zavisilo da prokljuvi da li je nešto napitak protiv kašlja, ili ne, a on i nije neki
čarobnjak, sumnjam da može da razlikuje jedan napitak od...
Hermiona stade kao ukopana. I Hari je to isto čuo. Neko se kretao između mračnih polica za knjige
iza njih. Sačekaše, i trenutak kasnije lešinarski lik Madam Pins pojavi se iza ugla, upalih obraza,
kože kao pergament i dugog povijenog nosa neumoljivo osvetljenog svetiljkom koju je nosila.
- Biblioteka se zatvara - reče ona. - Molim vas da sve što ste pozajmili vratite u ispravnom... šša si
uradio šoj knjizi, ti izopačeni dečače?
- To nije knjiga iz bibilioteke, već moja - reče Hari naglo, zgrabivši svoj primerak Višeg nivoa
siravljanja naiišaka sa stola u trenutku kad se ona baci da mu je otme svojom grabljivom šakom.
- Upropašćena! - siktala je. - Obesvećena! Ukaljana!
- To je samo knjiga po kojoj je neko pisao! - reče Hari izvlačeći je iz njenog stiska.
Ona ga pogleda kao da će ga ščepati. Hermiona, koja je naglo spakovala svoje stvari, zgrabi Harija
za ruku i izgura ga napolje ispred sebe.
- Zabraniće ti da koristiš biblioteku ako ne budeš pazio. Što si morao da nosiš tu glupu knjigu?
- Nisam ja kriv što se ona tako luckasto ponaša, Hermiona. Ili bi više volela da je čula kako ti
omalovažavaš Filča? Uvek sam mislio da možda ima nečeg među njima...
- 0, ha, ha...
Uživajući u tome što ponovo mogu da pričaju normalno, prođoše kroz puste, lampama osvetljene
hodnike natrag u dnevni boravak, svađajući se oko toga da li su Filč i Madam Pins tajno u ljubavnoj
vezi ili ne.
- Tričarije - reče Hari Debeloj dami, jer je to bila nova, praznična lozinka.
- I ja tebi - reče Debela dama cereći se nevaljalo, i pomeri se da ih pusti.
- Ćao, Hari! - reče Romilda Vejn u trenutku kada se popeo kroz rupu u portretu. - Voliš li vodicu od
karanfilića?
Hemiona ga pogleda preko ramena, u stilu „šta-sam-ti-rekla?"
- Ne, hvala - reče Hari brzo. - Ne volim je naročito.
- Pa, uzmi onda ovo - reče Romilda gurajući mu kutiju u ruke. - Čokoladni kazančići, imaju
vatroviski unutra. Baka mi ih je poslala, ali mi se ne dopadaju.
- 0... u redu... hvala - reče Hari, koji nije mogao da smisli šta drugo da kaže. - Ovaj... upravo sam
pošao...
On požuri za Hermionom, a glas mu je postajao sve slabiji.
- Rekla sam ti - reče Hermiona kratko. - Što pre nekog pozoveš, pre će te ostaviti na miru i moći
ćeš...
Lice joj iznenada postade bezizrazno. Upravo je primetila Rona i Lavander kako sede u istoj fotelji,
isprepletani u zagrljaju.
- Pa, laku noć, Hari - reče Hermiona, mada je bilo tek sedam sati uveče, i ode u devojačku
spavaonicu bez reči.
Hari pođe na spavanje tešeći se da treba da se izbori još samo s jednim danom časova, plus
Pužorogovom zabavom, posle čega on i Ron mogu zajedno da otputuju u Jazbinu. Sada je izgledalo
nemoguće da će se Ron i Hermiona pomiriti pre nego što počne raspust, ali bi im, možda, odvajanje
moglo dati vremena da se smire, da bolje razmisle o svom ponašanju...
Ali nije se mnogo nadao tome, a još manje posle časa preobražavanja sledećeg dana. Upravo su se
upustili u izuzetno tešku oblast ljudskog preobražavanja. Radeći ispred ogledala, morali su da
menjaju boju svojih obrva. Hermiona se neljubazno narugala Ronovom katastrofalnom prvom
pokušaju, tokom kojeg je nekako uspeo da sebi napravi spektakularne duge povijene brkove. Ron
joj ce osvetio, verno ali surovo imitirajući Hermionu kako skače gore-dole na stolici svaki put kad
profesorka Mek Gonagal postavi pitanje, što je Lavander i Parvati bilo beskrajno zabavno, a od
čega Hermiona ponovo samo što nije zaplakala. Istrčala je iz učidrice čim je zazvonilo, zaboravivši
pola svojih stvari. Hari, koji je shvatio da je njoj sada teže nego Ronu, pojuri, zgrabi Hermionine
preostale stvari i pođe za njom.
Najzad joj je ušao u trag kad se pojavila na izlazu iz ženskog toaleta na spratu niže. Pratila ju je
Luna Lavgud, koja ju je odsutno tapšala po leđima.
- 0, zdravo, Hari - reče Luna. - Znaš li da ti je jedna obrva svetložuta?
- Zdravo, Luna. Hermiona, zaboravila si stvari... On izvadi njene knjige.
- 0, da - reče Hermiona kao da se guši, uze stvari i brzo se okrenu da prikrije činjenicu da je upravo
brisala oči svojom pernicom. - Hvala, Hari... Pa, bolje da krenem...
I ona odjuri ne dajući vremena Hariju da joj kaže nešto utešno, mada, priznade on sebi, nije ni
mogao da smisli šta.
- Malo je uznemirena - reče Luna. - Isprva sam pomislila da je u pitanju Jecajuća Mirta, ali se
ispostavilo da je Hermiona. Pričala je nešto o Ronu Vesliju...
- Da, posvađali su se - reče Hari.
- On ponekad priča smešne stvari, zar ne? - reče Lu-na dok su zajedno išli hodnikom. - Ali ume da
bude i pomalo neljubazan. Primetila sam to prošle godine.
- Valjda - reče Hari. Luna je ispoljavala svoj uobičajeni talenat da izgovara neprijatne istine. Nikad
nije sreo nikog kao što je ona. - Dakle, lepo ti je prošlo ovo polugodište?
- Da, bilo je dobro - reče Luna. - Malo sam bila usamljena bez DA. Džini je, doduše, baš fina. Pre
neki dan, na času preobražavanja, ućutkala je dvojicu dečaka koji su me zvali „Lujka"...
- Šta kažeš na to da pođeš na Pužorogovu zabavu sa mnom večeras?
Hariju te reči izleteše pre nego što je uspeo da ih zaustavi. Čuo je sebe kako ih govori, kao da ih
izgovara neki neznanac.
Luna ga iznenađeno pogleda prodornim očima.
- Na Pužorogovu zabavu? S tobom?
- Da - reče Hari. - Treba da povedemo još po jednog gosta, pa sam mislio da bi ti možda... ovaj... -
hteo je da joj jasno stavi do znanja da su njegove namere savršeno nevine. - Mislim, samo kao
drugovi, znaš. Ali ako ne želiš...
Već se upola ponadao da neće želeti.
- 0, ne. Baš bih volela da pođemo kao drugari - reče Luna sijajući od sreće, kakvu je nikad ranije
nije video. -Niko me nikad nije pozvao na zabavu kao drugaricu! Jesi li zato obojio obrvu, radi te
zabave? Treba li i ja da obojim moju?
- Ne - reče Hari odlučno. - To je bila greška. Hermiona će to morati da mi sredi. Dakle, vidimo se u
Ulaznoj dvorani u osam.
- AHA! - dreknu neki glas iznad njih i oboje skočiše. Upravo su, ne opazivši ga, prošli ispod Pivsa,
koji je naglavce visio sa jednog svećnjaka i zloćudno se cerio.
- Prošer zvao Lujku da idu na žurku! Prošer vole Lujku! Prošer voooooooooole Luuuuuuuuujku!
I on brzo prozuja dalje, gačući i vrišteći: - Proter voli Lujku!
- Drago mi je što će sve ovo da ostane među nama - reče Hari. I zaista, za tili čas cela škola je
saznala da Hari Poter vodi Lunu Lavgud na Pužorogovu zabavu.
- Morao si da povedeš bilo koju! - reče Ron s nevericom dok su večerali. - Bilo koju! A izabrao si
Lujku Lavgud?
- Ne zovi je tako, Rone - obrecnu se Džini zastavši pored Harija dok je išla prema drugaricama. -
Stvarno mi je milo što je vodiš, Hari, baš je uzbuđena.
I ona produži duž stola da sedne sa Dinom. Hari je pokušavao da bude zadovoljan jer je Džini milo
što on vodi Lunu na zabavu, ali mu to baš nije polazilo za rukom. Na drugom kraju stola, Hermiona
je sedela sama, igrajući se paprikašem. Hari vide kako je Ron potajno posmatra.
- Morao bi da joj ce izviniš - otvoreno mu predloži Hari.
- Šta, pa da me napadne još jedno jato kanarinaca -promrmlja Ron.
- Što si morao da je imitiraš?
- Podsmevala se mojim brkovima!
- I ja sam, to je bilo nešto najgluplje što sam video. Ali Ron ga izgleda nije slušao. Lavander je
upravo stigla s Parvati. Uguravši se između Harija i Rona, Lavander se obesi Ronu oko vrata.
- Ćao, Hari - reče Parvati, koja se, kao i on. dosađivala i bila pomalo postiđena ponašanjem ovo
dvoje.
- Ćao - reče Hari. - Kako si? Ostaješ na Hogvortsu, dakle? Čuo sam da su roditelji želeli da odeš.
- Uspela sam da ih odgovorim od toga, bar nakratko -reče Parvati. - Ta stvar s Keti ih je stvarno
prestravila, ali pošto se ništa nije desilo od... o, ćao, Hermiona!
Parvati se nedvosmisleno nasmeši. Hariju se činilo da je grize savest zbog toga što se smejala
Hermioni na preobražavanjima. Okrenuo se i video da se i Hermiona zadovoljno smeška, što je
moguće srdačnije. Devojčice ponekad umeju da budu čudne.
- Ćao, Parvati! - reče Hermiona potpuno ignorišući Rona i Lavander. - Ideš li na Pužorogovu
zabavu večeras?
- Nisam pozvana - reče Parvati neveselo. - A baš bih volela, izgleda da će biti stvarno dobro... ti
ideš, zar ne?
- Da, nalazim ce s Kormakom u osam, pa...
Začu se zvuk kao da je neko skinuo zapušač na lavabou i Ronovo lice izroni na površinu. Hermiona
se ponašala kao da nije ništa videla ni čula.
- ...pa ćemo zajedno da idemo na zabavu.
- Kormak? - reče Parvati. - Misliš, Kormak Mek Lagen?
- Tako je - reče Hermiona slatkim glasom. - Onaj koji je umalo - ona naglasi tu reč - postao
grifindorski Čuvar.
- Znači, vi se zabavljate? - upita Parvati razrogačivši oči.
- 0... da... zar nisi znala? - reče Hermiona s najnehermionskijim kikotom.
- Nije valjda! - reče Parvati delujući uzbuđeno što čuje ovaj trač. - Opa! Tebi se baš sviđaju igrači
kvidiča, zar ne? Najpre Krum, sada Mek Lagen...
- Volim samo sšvarno dobre igrače kvidiča - ispravi je Hermiona i dalje se smešeći. - Pa, vidimo
se... moram da idem da se spremim za zabavu...
Ona ode. Lavander i Parvati istog časa pribiše glave i počeše da raspravljaju o ovom novom obrtu,
pretresajući sve što su ikad čule o Mek Lagenu, i sve što su ikad pretpostavljale o Hermioni. Ron je
delovao čudno bezizrazno i ništa ne reče. Hari nastavi da u tišini razmišlja o dubinama do kojih
devojke mogu da potonu u želji da se osvete.
Kad je te večeri u osam stigao u Ulaznu dvoranu, zatekao je tamo neuobičajeno velik broj devojaka
koje su vrebale i gledale ga ozlojeđeno dok je prilazio Luni. Obukla je komplet srebrnih odora sa
šljokicama, što je izazvalo podsmešljiv kikot posmatrača, ali je inače izgledala sasvim lepo. Hariju
je, u svakom slučaju, bilo drago što je skinula svoje minđuše od rotkvica, ogrlicu od pampura za
krem-pivo i avetinjske naočare.
- Ćao - reče on. - Hoćemo li da krenemo?
- 0, da - reče ona veselo - gde je ta zabava?
- U Pužorogovoj kancelariji - reče Hari vodeći je mermernim stepenicama što dalje od silnog
domunđavanja i zurenja. - Jesi li čula, treba da dođe i neki vampir?
- Rufus Skrimdžer? - upita Luna.
- Ovaj... šta? - reče Hari zbunjeno. - Misliš ministar magije?
- Da, on je vampir - veselo reče Luna misleći najozbiljnije. - Tata je napisao dugačak članak o tome
kada je Skrimdžer preuzeo dužnost od Kornelijusa Fadža, ali ga je neko iz Ministarstva naterao da
to ne objavljuje. Očito, nisu želeli da se sazna istina!
Hari, koji baš nije smatrao verovatnim da je Rufus Skrimdžer vampir, ali je navikao da Luna
ponavlja bizarne vesti svog oca kao da su činjenice, nije joj odgovorio. Već su bili nadomak
Pužorogove kancelarije i smeh, muzika i glasan razgovor postajali su sa svakim korakom sve
bučniji.
Da li zato što je tako sazidana, ili zato što je Pužorog upotrebio neki magični trik da je učini
takvom, njegova kancelarija bila je mnogo prostranija nego običan nastavnički kabinet. Plafon i
zidovi bili su ukrašeni smarašnim, krvavocrvenim i zlatnim zavesama, te je izgledalo kao da se
nalaze u prostranom šatoru. Soba je bila krcata i sparna i kupala se u crvenoj svetlosti koju je bacala
zlatom ukrašena lampa koja je visila sa sredine plafona, u kojoj su lepršale prave vilice, svaka u
vidu blistave mrljice svetlosti. Iz udaljenog ugla dopiralo je glasno pevanje u pratnji nečeg nalik na
mandoline. Iznad nekoliko starijih veštaca s lulama, zadubljenih u razgovor, dizala se izmaglica od
duvanskog dima, a kućni vilenjaci su se skičeći probijali kroz šumu kolena, sakriveni ispod teških
srebrnih poslužavnika sa hranom koje su nosili, tako da su ličili na pokretne stočiće.
- Hari, dečko moj! - istopi se Pužorog čim su se Hari i Luna provukli kroz vrata i ušli. - Dođi, dođi,
ima toliko sveta s kojim bih želeo da te upoznam!
Pužorog je nosio plišani šešir s kićankom, koji je bio u tonu s njegovim smokingom. Uhvativši
Harija tako čvrsto za ruku da je mogao i da se irebaci s njim, Pužorog ga smišljeno povede na
zabavu. Hari stisnu Luninu ruku i povuče je za sobom.
- Hari, voleo bih da upoznaš Eldreda Vorpla, mog nekadašnjeg učenika, autora Krvne braće: moj
život s vampirima... i, naravno, njegovog prijatelja Sangvinija.
Vorpl, sićušan čovek s naočarima, zgrabi Harijevu šaku i oduševljeno se rukova s njim. Vampir
Sangvini, koji je bio visok i izgledao još mršaviji zbog velikih podočnjaka ispod očiju, samo klimnu
glavom. Izgledao je kao da se prilično dosađuje. Bučna grupica devojčica stajala je blizu njega,
delujući radoznalo i ushićeno.
- Hari Poter, prosto sam oduševljen! - reče Vorpl kratkovido gvireći u Harijevo lice. - Baš pre neki
dan rekoh Pužorogu: Gdeje ša biografija Harija Pošera na koju svi šoliko čekamo?
- Ovaj - reče Hari - stvarno?
- Skroman si, baš kao što te je Horacije opisao! -reče Vorpl. - Nego, ozbiljno... - ponašanje mu se
naglo promeni i postade poslovno - bio bih oduševljen da je lično napišem... ljudi žude da saznaju
više o tebi, naprosto žude! Ako si voljan da mi daš nekoliko intervjua, od po, recimo, četiri ili pet
sati, pa, mogli bismo za nekoliko meseci da završimo knjigu. A tebi to ne bi predstavljalo skoro
nikakav napor. Uveravam te... pitaj Sangvinija ako ne veruješ... Sangvini, sšani ovde! - dodade
Vorpl iznenada se uozbiljivši kad vide da se vampir približava obližnjoj grupi devojčica, s prilično
pohlepnim pogledom. - Evo, uzmi malo paštete - reče Vorpl, zgrabi pašteticu od vilenjaka koji je
prolazio tuda i strpa je Sangviniju u ruku pre nego što se ponovo posveti Hariju.
- Dragi moj dečače, nemaš pojma koliko bi zlata mogao da zgrneš...
- Definitivno nisam zainteresovan - reče Hari strogo - a baš sam primetio drugaricu, izvinite.
On povuče Lunu za sobom u gomilu. Zaista je upravo video dugu grivu smeđe kose kako nestaje
između dveju dama, koje su ličile na članice Čudnih sesšara.
- Hermiona! Hermiona!
- Hari! Tu si, hvala bogu! Ćao, Luna!
- Šta ti je? - upita Hari, jer je Hermiona bila vidno razbarušena, kao da se upravo iskobeljala iz
čestara đavolje zamke.
- 0, upravo sam pobegla... ovaj, upravo sam ostavila Kormaka - reče ona. - Ispod imele - objasni
ona, pošto je Hari i dalje ispitivački gledao u nju.
- Tako ti i treba kad si došla s njim - reče joj on oštro.
- Mislila sam da bi on najviše iznervirao Rona - reče tiho. - Jedno vreme sam se premišljala i da
iovedem Zaharija Smita, ali mi se učinilo da bi, u globalu...
- Razmišljala cu o Smišu! - reče Hari, revoltiran.
- Da, i počinjem da žalim što nisam njega izabrala, u odnosu na Mek Lagena, i Grop liči na
džentlmena. Hajdemo ovuda, moći ćemo da vidimo kad naiđe, toliko je visok...
Njih troje se probiše do druge strane prostorije, zgrabivši usput pehar medovine, prekasno shvativši
da profesorka Trijelni tamo stoji sama.
- Zdravo - reče Luna učtivo profesorki Trilejni.
- Dobro veče, draga - reče profesorka Trilejni s teškoćom se usredsredivši na Lunu. Hari oseti kako
profesorka ponovo bazdi na višnjevaču. - Nisam te odavno videla na mojim časovima...
- Ne, ove godine idem kod Firenzija - reče Luna.
- 0, naravno - reče profesorka Trilejni s ljutitim, pijanim cerekanjem. - Kod Kljuseta, kako volim da
ga zovem. Čovek bi pomislio da bi, sad kad sam se vratila u školu, Dambldor mogao da se otarasi
tog konja? Ali ne... delimo časove... to je uvreda, iskreno govoreći, uvreda. Da li znaš...
Profesorka Trilejni izgledala je isuviše pripita da prepozna Harija. Iskoristivši njeno besomučno
otrcavanje Firenzija, Hari priđe bliže Hermioni i reče: -Da raščistimo nešto. Planiraš li da kažeš
Ronu da si bila umešala prste u trening za izbor Čuvara?
Hermiona podiže obrve u čuđenju.
- Stvarno misliš da bih se spustila toliko nisko? i Hari je pogleda prekorno.
- Hermiona, ako možeš da pozovoš Mek Lagena da izađe s tobom...
- Postoji razlika - reče Hermiona gordo. - Nemam nikakve planove da kažem Ronu bilo šta što je
moglo, ili nije, da se desi na probama za Čuvare.
- Dobro - reče Hari vatreno. - Zato što bi se ponovo raspao, pa ćemo izgubiti sledeću utakmicu...
- Kvidič! - reče Hermiona ljutito. - Je li to jedino za šta dečaci mare? Kormak me nijednom nije
pitao o meni, ne, samo je blebetao o Sto veličanstvenih odbrana Kormaka Mek Lagena, non-stop,
otkad... o, ne, evo dolazi!
Izgubila se tako brzo kao da se irebacila. U jednom trenutku bila je tu, u sledećem je skliznula
između dve veštice koje su se grohotom smejale, i iščezla.
- Vide li Hermionu? - upita Mek Lagen probijajući se kroz gomilu nešto kasnije.
- Ne, žao mi je - reče Hari i brzo se okrenu da se pridruži Luninom razgovoru, zaboravivši na tren s
kim ona razgovara.
- Hari Poter! - reče profesorka Trilejni dubokim, vibrantnim tonom, primetivši ga sad prvi put.
- 0, zdravo - reče Hari nimalo oduševljeno.
- Dragi moj dečače! - reče ona izrazito zanosećim šapatom. - Glasine! Priče! Izabrani! Naravno, ja
to odavno znam... znamenja nikad nisu bila dobra, Hari... ali, što nisi nastavio predskazivanja? Jer
je tebi, više no ikome, predmet tih proročanstava od najvećeg značaja.
- Ah, Sibil, svi mi mislimo da je naš predmet najvažniji - začu se prodoran glas i Pužorog se pojavi
s druge strane profesorke Trilejni, vrlo crven u licu, sa plišanim šeširom malo nakrivljenim, i čašom
medovine u jednoj, i ogromnim kolačem od jabuka u drugoj ruci. - Ali mislim da nikad nisam sreo
nekog ko je do te mere rođeni talenat za napitke! - reče Pužorog posmatrajući Harija nežnim ali
zakrvavljenim pogledom. - Instinktivan, znaš... kao njegova majka. Samo sam još nekoliko osoba
sreo s takvim sposobnostima, kad ti kažem, Sibil... pa, čak ni Severus...
I na Harijev užas, Pužorog ispruži ruku i, kao niotkuda, privuče Snejpa ka njima.
- Prestani da se kriješ, dođi i pridruži nam se, Severuse! - štucao je Pužorog veselo. - Baš sam
pričao kako Hari izuzetno pravi napitke! Nešto od toga je i tvoja zasluga, naravno, pet godina si ga
učio!
Uhvaćen u zamku, dok ga je Pužorog rukom držao za ramena, Snejp pogleda naniže niza svoj
povijen nos u Harija, a crne oči mu se suziše.
- Čudno, nikad nisam imao utisak da sam uspeo da naučim Potera bilo čemu.
- Pa, dakle, reč je o urođenoj sposobnosti! - povika Pužorog. - Trebalo je da vidiš šta je napravio, na
prvom času, rasšvor žive smrši - nikad ga još nijedan učenik nije bolje napravio u prvom pokušaju,
mislim da čak niti, Severuse...
- Stvarno? - reče Snejp tiho, i dalje upirući pogled u Harija, koji se oseti pomalo uznemireno.
Najmanje od svga želeo je da Snejp počne da istražuje uzrok njegovog novootkrivenog briljiranja u
napicima.
- Podseti me, koje još predmete slušaš, Hari? - upita Pužorog.
- Odbranu od mračnih veština, čini, preobražavanja, herbologiju...
- Ukratko, sve predmeti koji se traže za Aurora - reče Snejp sa jedva primetnim podsmehom.
- Da, pa, to bih želeo da budem - reče Hari prkosno.
- I bićeš, i to veliki! - grunu Pužorog.
- Mislim da ne bi trebalo da postaneš Auror, Hari - reče Luna neočekivano. Svi pogledaše u nju. -
Aurori su deo Truli-očnjak zavere, mislila sam da svi to znaju. Oni rovare iznutra da sruše
Ministarstvo magije koristeći kombinaciju mračnih čarolija i bolesti desni.
Hari izbaci pola medovine kroz nos naglo se zacenivši od smeha. Stvarno, vredelo je dovesti Lunu,
samo zbog ovoga. Izvukavši glavu iz pehara, kašljući, skroz mokar ali i dalje se cerekajući, on vide
nešto što je je moglo još više da ga oraspoloži: Argus Filč vukao je za uvo Draka Melfoja idući
prema njima.
- Profesore Pužorog - brektao je Filč, drhtavih vilica, a buljave oči su mu manijački sijale pred još
jednim otkrićem nestašluka: - Pronašao sam ovog dečaka kako se skriva u hodniku na spratu. Tvrdi
da je pozvan na zabavu, ali da je malo okasnio. Da li ste ga pozvali?
Melfoj se iščupa iz Filčovog stiska, izgledajući besno.
- U redu, nisam pozvan! - reče ljutito. - Pokušavao sam da se ušunjam, jesi li sad zadovoljan?
- Ne, nisam! - reče Filč, ali je ova tvrdnja potpuno odudarala od radosti na njegovom licu. - Ne piše
ti se dobro, zaista! Zar direktor nije jasno rekao da zabranjuje noćno smucanje, sem ukoliko nemaš
dozvolu, a?
- U redu je, Arguse, u redu je - reče Pužorog mahnuvši mu. - Božić je, i nije zločin što želi da dođe
na zabavu. Ovog puta napravićemo izuzetak i zaboraviti na kaznu. Drako, možeš da ostaneš.
Filčov izraz jarosnog razočaranja bio je sasvim predvidljiv. Ali, zašto, pitao se Hari posmatrajući
ga, Melfoj izgleda podjednako nesrećno? I zašto Snejp gleda u Melfoja kao da je i ljut i... da li je
moguće... pomalo zaplašen?
Ali pre nego što je Hari do kraja registrovao šta je sve video, Filč se okrenuo i odvukao se dalje,
mrmljajući sebi u bradu. Melfoj nabaci osmeh na lice i stade da zahvaljuje Pužorogu na njegovoj
ljubaznosti, a Snejpov izraz ponovo postade zagonetno ravnodušan.
- Nije to ništa, neka - reče Pužorog odmahujući na Melfojevo zahvaljivanje. - Uostalom, poznavao
sam tvoga dedu...
- Uvek je govorio o vama s velikim poštovanjem, gospodine - reče Melfoj brzo. - Rekao je da ste
najbolji majstor napitaka koga je ikad poznavao...
Hari je zurio u Melfoja. Nije ga toliko interesovalo njegovo ulizivanje. Imao je prilike da ga gleda
kako to radi Snejpu. Činjenica je da je Melfoj, ipak, izgledao pomalo bolestan. Posle dugo vremena
prvi put je video Melfoja izbliza. I primetio je da Melfoj ima tamne podočnjake, a koža mu je vidno
poprimila sivkastu nijansu.
- Hteo bih da porazgovaram s tobom, Drako - iznenada reče Snejp.
- Ma daj, Severuse - reče Pužorog ponovo štucnuvši - Božić je, ne budi prestrog...
- Ja sam glavešina njegove kuće i ja odlučujem hoću li i koliko biti strog - reče Snejp osorno. - Za
mnom, Drako.
Oni odoše, Snejp napred, a Melfoj za njim, ozlojeđen. Hari je za trenutak neodlučno stajao, a onda
reče: - Vraćam se brzo, Luna... ovaj... toalet.
- U redu - reče ona razdragano, a njemu se, dok je brzao kroz gužvu, učini da je čuo kako nastavlja
raspravu o Truli-očnjak zaveri sa profesorkom Trilejni, koja je delovala istinski zainteresovano.
Kad se izvukao sa zabave, bilo mu je lako da izvadi nevidljivi ogrtač iz džepa i prebaci ga preko
sebe, jer je hodnik bio potpuno pust. Malo teže mu je bilo da pronađe Snejpa i Melfoja. Hari se
stoga sjuri niz hodnik, a bat njegovih koraka prikrivali su muzika i glasan razgovor, koji se i dalje
razlegao iz Pužorogove kancelarije iza njega. Možda je Snejp odveo Melfoja u svoju kancelariju u
tamnicama... ili ga sprovodi natrag u sliterinski dnevni boravak... Za svaki slučaj, Hari je prislanjao
uvo uza svaka vrata u hodniku sve dok nije, trgnuvši se od uzbuđenja, povirio kroz ključaonicu
poslednje učionice u hodniku i začuo glasove.
- ...ne smeš sebi da dozvoliš greške, Drako, jer ako te isključe...
- Nemam nikakve veze s tim, jasno?
- Nadam se da govoriš istinu, jer ono je bilo podjednako nespretno izvedeno i glupo. A već
sumnjaju da si ti umešan.
- Ko me sumnjiči? - ljutito reče Melfoj. - Poslednji put kažem, nisam to uradio, u redu? Ta devojka,
Bel, mora da ima nekog neprijatelja, ko zna zbog čega... Ne gledajte me tako! Znam šta radite,
nisam glup, ali neće upaliti... mogu da vas sprečim!
Posle kraćeg zastoja Snejp tiho reče: - A... tetka Belatriks te je učila oklumenciji, vidim. Kakve to
misli pokušavaš da prikriješ od svog gospodara, Drako?
- Ništa ja ne pokušavam da prikrijem od njega, samo ne želim da se vi petljate u to!
Hari još više pritisnu uvo uz ključaonicu... Zbog čega Melfoj ovako razgovara sa Snejpom,
Snejpom prema kome je uvek gajio poštovanje, čak i simpatije?
- Dakle, zbog toga me izbegavaš ovog polugodišta? Bojiš se da se ne umešam? Shvataš li, da je bilo
ko drugi odbio da dođe u moju kancelariju posle mojih ponovljenih poziva, Drako...
- Pa bacite me onda na kaznenu nastavu! Prijavite me Dambldoru! - rugao se Melfoj.
Nastupi još jedna pauza. A onda Snejp reče: - Savršeno dobro znaš da ne želim da uradim nijednu
od te dve stvari.
- Onda bi bilo bolje da prestanete da me zivkate u svoju kancelariju!
- Slušaj me - reče Snejp spustiviš ton tako nisko da je Hari morao da gurne uvo skroz uz
ključaonicu da bi čuo. - Pokušavam da ti pomognem. Zakleo sam se tvojoj majci da ću te štititi.
Obavezao sam se neraskidivim zavetom, Drako...
- Onda ćete izgleda morati da ga prekršite, pošto mi ne treba vaša zaštita! To je moj zadatak, on mi
ga je dao i ja ga izvršavam. Imam plan i on će uspeti, samo mi treba malo više vremena nego što
sam mislio!
- Koji je tvoj plan? -Ne tiče vas se!
- Ako mi kažeš šta pokušavaš da učiniš, mogu da ti pomognem...
- Imam svu pomoć koja mi je potrebna, hvala, nisam sam!
- Večeras si sasvim izvesno bio sam, što je krajnje glupo, da lutaš hodnicima bez straže ili nečije
potpore. To su elementarne greške...
- Poveo bih Kreba i Gojla da ih niste stavili na Kasne nu nastavu!
- Spusti ton! - procedi Snejp, jer je Melfoj povisio glas od uzbuđenja. - Ako tvoji prijatelji Kreb i
Gojl nameravaju da polože odbranu od mračnih veština ovog puta, moraće da rade malo marljivije
nego što...
- Zar je to uopšte važno? - reče Melfoj. - Odbrana od mračnih veština... sve je to kao šala, zapravo,
gluma? Kao da je bilo kome od nas potrebno da se štiti od mračnih veština...
- Ta gluma je od presudnog značaja za uspeh, Drako! - re-če Snejp. - Šta misliš, še bih bio svih ovih
godina da nisam znao kako da glumim? A sad me dobro slušaj! Postaješ neoprezan, tumaraš
naokolo noću, dozvoljavaš da te uhvate, pa još ako se oslanjaš na pomoćnike kao što su Kreb i
Gojl...
- Nisu jedini, imam i druge ljude na svojoj strani, i to bolje!
- Pa zašto onda nemaš poverenja u mene, ja hoću...
- Znam ja šta vi hoćete! Hoćete da prisvojite moju slavu!
Nastupi još jedna pauza, a zatim Snejp hladno reče: -Govoriš kao dete. Sasvim razumem da te je
očevo hapšenje i njegovo zatvaranje potreslo, ali...
Hari nije hteo da čeka ni sekunde više. Čuo je Melfojeve korake s druge strane vrata i hitro se
sklonio s puta, baš kad su se ona naglo otvorila. Melfoj žurno ode niz hodnik, prođe pored
otvorenih vrata Pužorogove kancelarije, skrenu iza udaljenog ćoška i izgubi se iz vida.
Jedva se usuđujući da diše, Hari ostade čučeći kad se Snejp lagano pomoli iz učionice. S
nedokučivim izrazom, Snejp se vrati na zabavu. Hari ostade na podu, skriven ispod ogrtača, a
mozak mu je grozničavo radio.

17Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:07 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
16. Veoma leden Božić
- Znači, Snejp se nudio da mu pomogne? Siguran si da se nudio da mu iomogne?
- Ako me još jednom to upitaš- reče Hari - nabiću ti ovu mladicu u...
- Samo proveravam! - reče Ron. Stajali su sami za kuhinjskom sudoperom u Jazbini, ljušteći brdo
mladica za gospođu Vesli. Napolju, kroz prozor ispred njih polako je promicao sneg.
- Da, Sneji se nudio da mu iomogne! - reče Hari. - Rekao je da je obećao Melfojevoj majci da će ga
zaštititi, da je načinio neraskidivu zakletvu ili tako nešto...
- Neraskidivi zavet? - reče Ron delujući ošamućeno. - Ma jok, ne bi on to... jesi li siguran?
- Da, siguran sam - reče Hari. - Zašto, šta to zna-
- Pa, neraskidivi zavet ne možeš raskinuti...
- Toliko sam i sam prokljuvio, za divno čudo. Pa, šta se dešava ako ga raskineš?
- Umreš - kratko i jasno će Ron. - Fred i Džordž su pokušali da me nagovore da napravim jedan
takav zavet kad sam imao oko pet godina. I samo što nisam, da znaš, držao sam se za Fredovu ruku,
i sve to, kad nas je tata zatekao. Poludeo je - reče Ron, a oči mu zasvetlucaše od tog podsećanja. -
To je bio jedini put da sam video tatu besnog kao što mama ume da bude. Fred kaže da mu levi guz
odonda više nije isti.
- Dobro, da se manemo sada Fredovog levog guza...
- Molim? - začu se Fredov glas, i blizanci uđoše u kuhinju.
- Ah, Džordže, pogledaj ovo. Koriste noževe i sve što uz to ide. Zar nisu slatki.
- Za dva i po meseca napuniću sedamnaest godina - re-če Ron mrzovoljno - pa ću onda moći sve to
da radim magijom!
- Ali, u međuvremenu - reče Džordž sedajući za kuhinjski sto i podigavši noge na njega - mi
možemo da uživamo dok vi demonstrirate pravilnu upotrebu... - opa-la!
- Ti si me naterao da to uradim! - reče Ron ljutito sisajući posečen palac. - Čekaj samo, kad
napunim sedamnaest...
- Siguran sam da ćeš nas sve zadiviti dotad neslućenim magijskim sposobnostima - zevnu Fred.
- A kad smo već kod neslućenih sposobnosti, Ronalde - reče Džordž - šta smo to čuli od Džini, o
tebi i... ukoliko obaveštenja koja imamo nisu pogrešna... mladoj dami po imenu Lavander Braun?
Ron malčice porumene, ali nije delovao ljutito dok se okretao nazad ka mladicama.
- Gledaj svoja posla.
- Kakav dovitljiv odgovor - reče Fred. - Stvarno ne znam kako ih smišljaš. Ne, hteli smo da
znamo... kako se to dogodilo?
- Kako to misliš?
, - Da li je imala neku nezgodu, ili nešto slično?
- Šta?
- Pa, kako je pretrpela tako veliko oštećenje mozga?
- Hej,pažljivo!
Gospođa Vesli uđe u kuhinju taman na vreme da spazi Rona kako nožem za mladice gađa Freda,
koji ga jednim lenjim trzajem štapića pretvori u papirnati aviončić.
- Rone! - reče ona besno. - Nemoj da te ikada više vidim da se gađaš noževima!
- Neću - reče Ron - da dopustim da me vidiš - dodade on sebi u bradu, i okrenu se nazad ka brdu
mladica.
- Frede, Džordže, žao mi je, dušice, ali Remus dolazi večeras, pa će Bil morati da se zgura kod vas
dvojice!
- Nema problema - reče Džordž.
- A pošto Čarli ne dolazi kući, znači da će Hari i Ron biti na tavanu, a ako Fler bude delila sobu sa
Džini...
- ...Džini će to baš ulepšati Božić... - promrmlja Fred.
- ...svi bi trebalo da budu udobno smešteni. Ili bar da svako ima svoj krevet - reče gospođa Vesli
pomalo razdraženo.
- Znači, Persi neće pokazivati svoju ružnu njušku? - upita Fred.
Gospođa Vesli im okrenu leđa pre nego što je odgovorila.
- Ne, pretpostavljam da je zauzet, tamo u Ministarstvu.
- Ili je najveći som na svetu - reče Fred dok je gospođa Vesli napuštala kuhinju. - Biće da je jedno
od ta dva. Pa, hajde da krenemo, Džordže.
- Šta ste vas dvojica sada naumili? - upita Ron. -Zar ne možete da nam pomognete sa ovim
mladicama? Mogli biste samo da mahnete štapićem, pa bismo i mi bili slobodni!
- Ne, ne verujem da bismo mogli - reče Fred ozbiljno. - To silno jača karakter, učiti kako se ljušte
mladice bez magije, natera te da ceniš koliko je teško Normalcima i Porugama...
- ...a ako želiš da ti neko pomogne, Rone - dodade Džordž bacivši papirnati aviončić ka njemu - ja ti
ne bih preporučio da ga gađaš noževima. To ti je moj mali savet. Mi sada odosmo do sela, u njemu
je jedna veoma lepa devojka koja radi u papirnici, a ona misli da su moji trikovi s kartama prosto
fantastični... gotovo kao prava magija...
- Bilmezi - reče Ron smrknuto, posmatrajući Freda i Džordža kako idu preko snežnog dvorišta. -
Trebalo bi im samo deset sekundi, a onda bismo i mi mogli da krenemo sa njima.
- Ja ne bih - reče Hari. - Obećao sam Dambldoru da neću lutati naokolo dok sam ovde.
- A, da - reče Ron. On oljušti još nekoliko mladica a zatim reče: - Hoćeš li ispričati Dambldoru to
što si čuo kad su Snejp i Melfoj razgovarali?
- Aha - reče Hari. - Reći ću to svakome ko može to da zaustavi, a Dambldor je na samom vrhu
spiska, možda ću ponovo porazgovarati i s tvojim ocem.
- Ipak, šteta što nisi čuo šta Melfoj zapravo radi.
- Nisam mogao, zar ne? U tome je poenta, odbijao je da kaže Snejpu.
Na trenutak nastade muk, a zatim Ron reče: - Naravno, znaš šta će svi reći? Tata i Dambldor i svi
ostali? Reći će da Snejp ne pokušava stvarno da pomogne Melfoju, već da je samo pokušao da
otkrije šta to Melfoj smera.
- Oni ga nisu čuli - reče Hari ozbiljno. - Niko nije tako dobar glumac, čak ni Snejp.
- Aha... pa dobro, samo ti kažem - reče Ron. Hari se okrenu ka njemu, mršteći se.
- Ti misliš da sam u pravu, zar ne?
- Naravno! - brže-bolje će Ron. - Verujem ti, stvarno! Ali svi oni su ubeđeni da je Snejp član Reda,
je l” da?
Hari ništa ne reče. Već mu je palo na pamet da će to biti najverovatniji prigovor njegovim novim
dokazima; mogao je prosto da čuje Hermionu:
- Hari, očigledno je da se irešvarao da nudi iomoć kako bi mogao da irevari Melfoja ne bi li mu on
rekao ššaradi...
To je, međutim, bila čista mašta, pošto nije ni imao prilike da kaže Hermioni šta je čuo. Već je
nestala sa Pužorogove žurke pre nego što se on vratio na nju, što mu je saopštio iznervirani Mek
Lagen, a dok je Hari stigao u dnevni boravak, ona je već otišla na spavanje. Pošto su on i Ron rano
sledećeg jutra otišli za Jazbinu, jedva da je imao vremena da joj poželi srećan Božić i da joj kaže da
treba da joj ispriča neke veoma važne vesti kada se vrate s raspusta. Ipak, niji bio sasvim siguran da
ga je čula; Ron i Lavander su se u tom času pozdravljali odmah iza njega, i to potpuno bez pomoći
reči.
Ipak, čak ni Hermiona ne bi bila u stanju da porekne jednu stvar: Melfoj je definitivno nešto
naumio, a Snejp to zna, pa je Hari s punim pravom nameravao da joj kaže „Jesam li ti rekao?", kao
što je već nekoliko puta rekao Ronu.
Sve do Badnje večeri Hari nije ugrabio priliku da porazgovara sa gospodinom Veslijem, koji je do
kasno radio u Ministarstvu. Veslijevi i njihovi gosti sedeli su u dnevnoj sobi, koju je Džini tako
raskošno ukrasila da vam se činilo da sedite usred eksplozije lanaca od raznobojnog papira. Fred,
Džordž, Hari i Ron bili su jedini koji su znali da je anđelak na vrhu jelke zapravo baštenski patuljak
koji je ujeo Freda za članak dok je ovaj skupljao šargarepe za božićnu večeru. Skamenjen, obojen u
zlatno, zbijen u minijaturnu baletsku suknju i sa malenim krilima zalepljenim na leđa, on ih je
streljao pogledom odozgo, najružniji anđelak kojeg je Hari ikada video, s velikom ćelavom glavom
nalik na krompir, i poprilično maljavim stopalima.
Svi su pokušavali da slušaju božićni koncert omiljene pevačice gospođe Vesli, Celestine Vorbek,
čiji je glas treperio iz velikog drvenog radija. Fler, koja je izgleda Celestinu smatrala veoma
dosadnom, toliko je glasno govorila u svom kutku sobe da je namrštena gospođa Vesli neprekidno
upirala štapićem u dugme za regulisanje zvuka, te je Celestina postajala sve glasnija i glasnija. Uz
pratnju džez numere po imenu „Kotlić pun jake, vrele ljubavi", Fred i Džordž započeše partiju
eksplodirajućih puckavaca sa Džini. Ron je neprekidno krišom bacao pogled u pravcu Bila i Fler,
kao da se nada da će uspeti da pokupi pokoju caku. U međuvremenu, Remus Lupin, mršaviji i
ofucaniji no ikad, sedeo je kraj vatre, zureći u nju kao da ne čuje Celestinin glas.
0, dođi u iromešaj mi košlić, Učiniš li šo jako dobro Skuvaću Ši malo -jake, vrele ljubavi Da ši
noćas bude šoilo.
- Igrali smo uz ovu pesmu kad smo imali osamnaest godina! - reče gospođa Vesli, brišući oči
pletivom. -Sećaš li se, Arture?
- Aha? - uzvrati gospodin Vesli, kome je glava već bila klonula nad mandarinom koju je ljuštio. - 0,
da... sjajna pesma...
Uz veliki napor, on se malo ispravi i pogleda u Harija, koji je sedeo kraj njega.
- Izvini zbog ovoga - reče on klimnuvši glavom ka radiju, kad Celestina poče da peva refren. -
Uskoro će biti gotovo.
- Nema problema - reče Hari cerekajući se. - Da li je naporno u Ministarstvu?
- Veoma - reče gospodin Vesli. - Ne bi mi smetalo kada bismo pokazivali neki napredak, ali od troje
uhapšenih, koliko smo imali za poslednjih nekoliko meseci, sumnjam da je ijedan bio pravi
Smrtožder - ali nemoj to da širiš, Hari - dodade on brzo, iznenada delujući mnogo budnije.
- Nije valjda da još drže Stena Stranputicu? - upita Hari.
- Bojim se da je tako - reče gospodin Vesli. - Znam da je Dambldor pokušao da direktno apeluje na
Skrimdžera u vezi sa Stenom... mislim, svako ko ga je do sada ispitao, slaže se da je on Smrtožder
koliko i ova mandarina... ali oni odozgo žele da izgleda kao da su napravili neki napredak, a „tri
hapšenja" zvuči mnogo bolje nego „tri pogrešna hapšenja i puštanja na slobodu"... naravno, ovo je
sve strogo poverljivo...
- Neću nikome reći - reče Hari. Oklevao je na trenutak, pitajući se kako najbolje da načne ono što je
želeo da kaže; dok je sabirao misli, Celestina Vorbek započe baladu pod nazivom „Očarao si srce
moje".
- Gospodine Vesli, sećate li se šta sam vam rekao na stanici kada smo kretali u školu?
- Proverio sam, Hari - odmah će gospodin Vesli. -Otišao sam i pretresao Melfojevu kuću. Nije bilo
ničeg, ni slomljenog ni celog, što ne bi trebalo da je tamo.
- Aha, znam, pročitao sam u Proroku da ste tražili... ali ovo je nešto drugo... pa, nešto malo više...
I on ispriča gospodinu Vesliju sve detalje Snejpovog i Melfojevog razgovora koji je čuo. Dok je
Hari govorio, video je kako Lupin malčice okreće glavu ka njemu, upijajući svaku reč. Kada je
završio, zavlada tajac, izuzev Celestininog zapevanja.
; 0, sirošo srce moje, gde lije nesšalo? Čini mi se, čini, da me je naiusšilo...
- Hari, da li ti je možda palo na pamet - reče gospodin Vesli - da se Snejp prosto pretvarao...
- Pretvarao da nudi pomoć kako bi mogao da sazna šta to Melfoj smera? - brzo će Hari. - Da,
pomislio sam da ćete to reći. Ali, otkud mi to možemo znati?
- Nije na nama da znamo - neočekivano će Lupin. Sada je okrenuo leđa vatri i gledao u Harija preko
gospodina Veslija. - To su Dambldorova posla. Dambldor veruje Severusu, i to bi trebalo da je
dovoljno za sve nas.
- Ali - reče Hari - recimo... recimo da Dambldor greši u vezi sa Snejpom...
- Ljudi su to već mnogo puta potezali. Sve se svodi na to da li veruješ Dambldorovom sudu ili ne.
Ja verujem; stoga, verujem i Severusu.
- Ali i Dambldor može da pogreši - istrajavao je Hari. - I sam to kaže. A vi...
On pogleda Lupina pravo u oči.
- ...da li zaista volite Snejpa?
- Niti volim Severusa, niti ga mrzim - reče Lupin. -Ne, Hari, govorim ti istinu - dodade on kada vide
da je Hari nabacio skeptičan izraz lica. - Verovatno nikada nećemo biti prisni prijatelji; posle svega
što se zbilo između Džejmsa, Sirijusa i Severusa, među nama ima previše ogorčenosti. Ali nisam
zaboravio da je godinu dana, dok sam predavao na Hogvortsu, Severus pravio vukotrovni napitak
svakog meseca, i tako ga je savršeno spravljao kako ne bih morao da patim kao što to obično biva
kada je pun mesec.
- Ali se „slučajno" izlanuo da ste vukodlak, tako da ste morali da odete! - reče Hari ljutito.
Lupin slegnu ramenima.
- Ta vest bi ionako procurila. Obojica znamo da je hteo moj posao, ali je mogao da mi nanese
mnogo veću štetu samim petljanjem oko napitka. Pomagao mi je da ostanem zdrav. Moram da mu
budem zahvalan zbog toga.
- Možda se nije usuđivao da petlja po napitku dok je pod Dambldorovim nadzorom! - reče Hari.
- Ti si rešen da ga mrziš, Hari - reče Lupin sa blagim osmehom. - I razumem te; Džejms ti je otac,
Sirijus kum, te si nasledio staru predrasudu. Slobodno reci Dambldoru ono što si rekao Arturu i
meni, ali ne očekuj da i on deli tvoje viđenje događaja; nemoj čak ni da očekuješ da ćeš ga
iznenaditi time što ćeš mu reći. Možda je Severus ispitivao Draka po Dambldorovom naređenju.
A sad kada si ga rasšrgao,
Da li bi mi srce moje nazad dao?
Celestina završi pesmu sa veoma dugačkom i visokom notom, a ca radija se prolomi glasan aplauz,
kome se radosno pridruži i gospođa Vesli.
- Je li gotofo? - reče Fler glasno. - Hfala nebesssima, kakfaušasna...
- Da popijemo po jednu čašicu pred spavanje - upita gospodin Vesli glasno, skočivši. - Ko je za
punč s jajima?
- Čime se vi bavite u poslednje vreme? - upita Hari Lupina kada je gospodin Vesli odjurio po punč s
jajima, a svi ostali se razbaškarili i počeli da ćaskaju.
- Ma, zavukao sam se u mišju rupu - reče Lupin. - Takoreći bukvalno. Zato nisam mogao da ti
pišem, Hari. Da sam ti slao pisma, to bi me odalo.
- Kako to mislite?
- Živim među mojom sabraćom, među sebi ravnima -reče Lupin. - Vukodlacima - dodade on
primetivši da ga Hari ne shvata. - Gotovo svi su na Voldemorovoj strani. Dambldor je hteo špijuna,
i eto mene... već zgotovljenog.
Zvučao je pomalo ogorčeno, a možda je i sam to shvatao, jer se u nastavku toplo osmehnuo: - Ne
žalim se, to je neophodan zadatak, a ko to može da obavi bolje od mene? Međutim, teško mi je da
pridobijem njihovo poverenje. Vidiš, ja nosim nepogrešiva obeležja pokušaja da živim među
čarobnjacima, dok su oni odbacili normalno društvo i žive na njegovim marginama, kradu, a
ponekad i ubijaju, da bi se prehranili.
- Kako to da vole Voldemora?
- Misle da će pod njegovom vladavinom imati bolji život - reče Lupin. - A teško je raspravljati sa
Surim...
- Ko je Suri?
- Nisi čuo za njega? - Lupinove šake se grčevito sklopiše u njegovom krilu. - Fenrir Suri je možda
najopakiji živi vukodlak danas. On smatra da je njegova životna misija da ugrize i zarazi što više
ljudi. Želi da stvori dovoljno vukodlaka da mogu da nadvladaju čarobnjake. Voldemor mu je
obećao plen u zamenu za njegove usluge. Suri se specijalizovao za decu... Ugrizi ih dok su mladi,
kaže on, i odgajaj ih daleko od njihovih roditelja, odgajaj ih da mrze normalne čarobnjake.
Voldemor je pretio ljudima koji mu se suprotstavljaju da će ga nahuškati na njihove sinove i kćerke.
To je pretnja koja obično daje dobre rezultate.
Lupin zastade, a zatim reče: - Suri je onaj koji je mene ujeo.
- Šta? - reče Hari, zapanjen. - Mislite, kad... kad ste bili dete?
- Da. Moj otac ga je uvredio. Dugo nisam znao identitet vukodlaka koji me je napao; čak sam ga i
sažaljevao misleći da nije imao kontrolu, jer sam već tada znao kako izgleda kad se preobražavaš.
Ali Suri nije takav. Uoči punog meseca, on se namesti u blizini žrtava, obezbedivši da bude
dovoljno blizu da bi ih napao. Sve planira unapred. A to je čovek koga Voldemor koristi da
pridobije vukodlake. Ne mogu da se pretvaram da razumna argumentacija kakvu ja zastupam ima
bolju prođu od insistiranja Surog da mi vukodlaci zaslužujemo krv, i da moramo da se osvetimo
normalnim ljudima.
- Ali vi jeste normalni! - žustro će Hari. - Vi samo imate... problem...
Lupin prasnu u smeh.
- Ponekad me toliko podsećaš na Džejmsa. Kad bismo se zatekli u nekom širem društvancetu, on je
to nazivao mojim „malim krznenim problemom". Mnogi ljudi su imali utisak da posedujem vrlo
nevaspitanog zeca.
On prihvati čašu punča s jajima od gospodina Veslija i zahvali mu, delujući malo veselije. Hari pak
oseti nalet uzbuđenja: ovo poslednje spominjanje njegovog oca podseti ga na ono što je jedva čekao
da upita Lupina..
- Da li ste ikada čuli za nekoga po imenu Polukrvni Princ?
-Polukrvni šta?
- Princ - reče Hari pomno ga posmatrajući ne bi li spazio tragove prepoznavanja.
- Ne postoje čarobnjački prinčevi - reče Lupin nasmešivši se. - Da li je to titula koju nameravaš da
prisvojiš? Mislio sam da će ti „Izabrani" biti sasvim dovoljna.
- To nema nikakve veze sa mnom! - reče Hari ogorčeno. - Polukrvni Princ je neko ko je išao na
Hogvorts, imam njegov stari udžbenik iz napitaka. Skroz ga je ispisao činima, činima koje je sam
izmislio. Jedna od njih je levikorius...
- 0, ta je baš bila u modi tokom mog boravka na Hogvortsu - reče Lupin prisećajući se. - Čitavih
nekoliko meseci u mom petom razredu nisi mogao da prošetaš, a da te neko ne podigne u vazduh za
člagak.
- Moj tata ju je koristio - reče Hari. - Video sam ga u situ-za-misli, upotrebio ju je na Snejpu.
Pokušao je da zvuči bezbrižno, kao da je to tek usputan komentar bez ikakvog značaja, ali nije bio
siguran da je postigao željeni efekat. Lupinov osmeh bio je isuviše pun razumevanja.
- Da - reče on - ali nije bio jedini. Kao što rekoh, bila je veoma popularna... znaš i sam kako te čini
dođu i prođu...
- Ali zvuči kao da je izmišljena dok ste vi išli u školu! - uporan je bio Hari.
- Ne mora da znači - reče Lupin. - Uroci uđu u modu i izađu iz nje kao i sve ostalo. - On pogleda u
Harijevo lice, a zatim tiho reče: - Džejms je bio Čistokrvni, Hari, i kunem ti se, nikada nije tražio od
nas da ga zovemo „Princ".
Odustavši od okolišanja i pretvaranja, Hari reče: -A nije ni Sirujus? Ni vi?
- Nipošto.
- Oh. - Hari se zagleda u vatru. - Samo sam pomislio... Pa, mnogo mi je pomogao na časovima
napitaka, taj Princ.
- Koliko je stara ta knjiga, Hari?
- Pojma nemam, nisam proveravao.
- Pa, možda će ti to dati neki nagoveštaj o tome kada je Princ bio na Hogvortsu - reče Lupin.
Nedugo zatim, Fler je odlučila da imitira Celestininu izvedbu „Kotlića punog jake, vrele ljubavi",
što svi prisutni, kada spaziše izraz lica gospođe Vesli, shvatiše kao znak da je vreme da se pođe na
spavanje. Hari i Ron se popeše do Ronove sobe na tavanu, u koju su ubacili i jedan poljski krevet za
Harija.
Ron je zaspao gotovo istog trena, ali je Hari iskopao iz kovčega svoj primerak Višeg nivoa
siravljanja naiišaka pre nego što je legao. Zatim je okretao stranice, tragajući, sve dok najzad na
samom početku knjige nije našao datum izdavanja. Knjiga je bila stara gotovo pedeset godina. Ni
njegov otac, ni očevi prijatelji nisu bili na Hogvortsu pre pedeset godina. Razočaran, Hari baci
knjigu natrag u svoj kovčeg, ugasi lampu i okrenu se u stranu razmišljajući o vukodlacima i Snejpu,
Stenu Stranputici i Polukrvnom Princu, naposletku padajući u nelagodan san pun šunjajućih senki i
urlika ujedene dece...
-Mora da se šali...
Hari se trže iza sna, i spazi krcatu čarapu na ivici svog kreveta. On stavi naočare i osvrnu se oko
sebe. Sićušni prozor je bio gotovo potpuno zavejan snegom, a ispred njega Ron je sedeo u svom
krevetu i razgledao nešto što je ličilo na debeo zlatan lanac.
- Šta je to? - upita Hari.
- Od Lavander - reče Ron, zgrožen. - Ne misli valjda ozbiljno da bih ja nosio...
Hari ga pogleda izbliza i glasno se nasmeja. Na lancu su se klatile reči „Moje srculence" ispisane
velikim zlatnim slovima.
- Fino - reče on. - Baš otmeno. Definitivno bi trebalo da je nosiš pred Fredom i Džordžom.
- Ako im kažeš - reče Ron, gurnuvši ogrlicu pod jastuk, sklanjajući je s vidika - j-ja... j-ja ću da...
- Mucaš na mene? - dovrši Hari, cereći se. - Daj, zar bih ti ja to uradio?
- Ipak, otkud joj ideja da bi mi se tako nešto dopalo? - hteo je Ron da zna, delujući preneraženo.
- Pa, priseti se - reče Hari. - Da li ti se ikada pred njom omaklo da bi želeo da izađeš pred druge
noseći oko vrata lanac s rečima „Moje srculence"?
- Pa... mi ne pričamo baš mnogo - reče Ron. - Uglavnom se...
- Ljubakate - reče Hari.
- Pa, da - reče Ron. Oklevao je na trenutak, a zatim reče: - Da li Hermiona stvarno izlazi sa Mek
Lagenom?
- Pojma nemam - reče Hari. - Bili su zajedno na Pužorogovoj zabavi, ali ne verujem da je to baš
dobro prošlo.
Ron je bio malčice veseliji kad je dublje zagrabio u svoju čarapu s poklonima.
Među Harijevim poklonima bili su džemper sa velikom Zlatnom Skrivalicom izvezenom na
grudima, koji je ručno ištrikala gospođa Vesli, velika kutija proizvoda iz Veslijevskih čarobnjačkih
ludorija od blizanaca i pomalo vlažan paket buđavog mirisa, na čijoj je etiketi pisalo „Gospodaru od
Kričera".
Hari se zagleda u njega. - Misliš da je bezbedno da ga otvorim? - upita on.
- Ne može da bude ništa opasno, svu poštu nam i dalje proveravaju u Ministarstvu - odgovori Ron,
iako je i on sumnjičavo odmeravao paket.
- Nisam se setio da bilo šta poklonim Kričeru! Da li ljudi inače daju svojim kućnim vilenjacima
poklone za Božić? - upita Hari oprezno bocnuvši paket.
- Hermiona bi davala - reče Ron. - Ali sačekajmo da vidimo šta je unutra, pre nego što počneš da
osećaš krivicu.
Trenutak kasnije, Hari glasno kriknu i skoči sa svog poljskog kreveta. U paketu se nalazilo mnoštvo
crva i larvi.
- Sjajno - reče Ron valjajući se od smeha. - Baš lepo od njega.
- Bolje i ovo nego ta ogrlica - reče Hari, što odmah smiri Rona.
Kada su seli za božićni ručak, svi su nosili nove džempere, svi izuzev Fler (na koju, čini se, gospođa
Vesli nije htela da traći džemper) i same gospođe Vesli, koja je nosila nov novcijat ponoćnoplavi
veštičji šešir koji se presijavao sa sićušnim zvezdastim dijamantima, i spektakularnu zlatnu ogrlicu.
- Fred i Džordž su mi ih poklonili! Zar nisu predivni?
- Pa, mama, shvatili smo da te sve više i više cenimo otkako moramo sami da peremo svoje čarape -
reče Džordž odmahnuvši rukom. - Paškanat, Remuse?
- Hari, imaš larvu u kosi - reče Džini veselo, nagnuvši se preko stola da je izvadi. Hari oseti žmarce
u vratu, koji nisu imali nikakve veze sa larvom.
- Baš ušasno - reče Fler, usiljeno se stresavši.
- Da, zar nije? - reče Ron. - Malo sosa, Fler?
U želji da joj pomogne, on obori činiju sa sosom. Bil mahnu svojim štapićem, a coc polete u vazduh
i poslušno se vrati u činiju.
- Gorrri si od one Tonks - reče Fler Ronu kada je završila sa ljubljenjem Bila u znak zahvalnosti. - I
ona stalno obarrra...
- Pozvala sam dragu nam Tonks da dođe danas - reče gospođa Vesli spuštajući na sto šargarepe s
nepotrebnom silinom, pogledom streljajući Fler. - Ali nije htela da dođe. Da li si skoro razgovarao s
njom, Remuse?
- Ne, ni sa kim nisam bio u kontaktu - reče Lupin. -Ali Tonks ima porodicu s kojom će da
proslavlja, zar ne?
- Hmmm - reče gospođa Vesli. - Možda. Ja sam zapravo bila pod utiskom da namerava da provede
Božić sama.
Ona uputi Lupinu prekoran pogled, kao da je on kriv što ona za snahu dobija Fler umesto Tonks, ali
Hari, po gledavši preko stola Fler, koja je sada hranila Bila komadićima ćuretine sa svoje viljuške,
pomisli da gospođa Vesli bije davno izgubljenu bitku. To ga, međutim, podseti na pitanje u vezi sa
Tonks. A koga da pita ako ne Lupina, čoveka koji je znao sve o patronusima?
- Tonksin patronus je promenio oblik - reče mu on. -Ili je barem Snejp to rekao. Nisam znao da to
može da se dogodi. Zašto bi se nečiji patronus promenio?
Lupin je dugo žvakao ćuretinu i progutao je pre no što je polako odgovorio: - Ponekad... veliki
šok... emotivni preokret...
- Bio je ogroman, i imao je četiri noge - reče Hari, i iznenada mu nešto pade na pamet, i on spusti
glas. - Hej... da nije možda...?
- Arture! - iznenada reče gospođa Vesli. Ustala je sa stolice, prislonila šaku na srce i zurila kroz
kuhinjski prozor. - Arture... to je Persi!
- Šša?
Gospodin Vesli se okrenu. Svi hitro pogledaše prema prozoru. Džini ustade ne bi li bolje videla.
Tamo je, doista, bio Persi Vesli. Koračao je preko snegom prekrivenog dvorišta, dok su mu se
rožnate naočare presijavale na suncu. Međutim, nije bio sam.
- Arture, on je... on je sa ministrom!
I stvarno, čovek kojeg je Hari video u Dnevnom iroroku išao je za Persijem, polako hramajući, a
griva posedele kose i crni ogrtač bili su mu prošarani snegom. Pre no što je iko od njih stigao da išta
kaže, pre no što su gospodin i gospođa Vesli stigli da učine bilo šta sem da razmene zapanjene
poglede, zadnja vrata se otvoriše i na njima se pojavi Persi.
Nastupi trenutak bolne tišine. A zatim Persi prilično usiljeno reče: - Srećan Božić, majko.
- 0, Persi! - reče gospođa Vesli i baci mu se u naručje-
Rufus Skrimdžer je zastao na vratima, oslonivši se na svoj štap, sa osmehom promatrajući ovu
dirljivu scenu.
- Morate nam oprostiti na ovakvom upadu - reče on kada se gospođa Vesli okrenula ka njemu,
sijajući od zadovoljstva i brišući suze. - Persi i ja smo bili u blizini... radili, znate... i on nije mogao
da odoli da ne svrati da vas sve obiđe.
Ali Persi nije pokazivao nikakve znake da želi da pozdravi ostatak porodice. Stajao je, krut kao
žarač, kao da mu je neprijatno, i zurio svima ostalima iznad glava. Gospodin Vesli, Fred i Džordž
odmeravali su ga kamenih izraza lica.
- Molim vas, uđite, sedite, ministre! - promrmlja rocnoga Vesli ispravljajući šešir. - Uzmite malo
pudetine, ili ćuringa... hoću reći...
- Ne, ne, draga moja Moli - reče Skrimdžer. Hari je pretpostavljao da se ovaj raspitao za njeno ime
kod Persija pre nego što su ušli u kuću. - Ne želim da se namećem, ne bih ni bio ovde da Persi nije
toliko očajnički želeo da vas sve vidi...
- 0, Pers! - reče gospođa Vesli kroza suze, izdižući se da bi ga poljubila.
- ...svratili smo samo na net minuta, te ću ja malko prošetati po dvorištu dok se vi ne ispričate sa
Persijem. Ne, ne, uveravam vas da neću da vam se namećem! Sad, ako bi neko želeo da mi pokaže
vašu šarmantnu baštu... ah, onaj mladić je završio s jelom, zašto on ne bi prošetao sa mnom?
Atmosfera za stolom se primetno promeni. Svi su gledali čas u Skrimdžera, čas u Harija. Čini se da
niko nije smatrao ubedljivim Skrimdžsrovo pretvaranje da ne zna Harijevo ime, niti mu se činilo
normalnim što je baš on izabran da provede ministra po bašti kad su i Džini, Fler i Džordž već
ispraznili tanjire.
- U redu, važi - reče Hari prekidajući tišinu. Nije se dao prevariti. Bez obzira na sve Skrimdžerove
priče da su samo bili u okolini, da je Persi želeo da poseti porodicu, mora da je pravi razlog što su
došli taj da Skrimdžer nasamo porazgovara sa Harijem.
- U redu je - reče on tiho dok je prolazio kraj Lupina, koji je već napola ustao sa stolice. - Sve je u
redu - dodade kad je gospodin Vesli zaustio da nešto kaže.
- Divno! - reče Skrimdžer odmakavši se da propusti Harija kroz vrata ispred sebe. - Mi ćemo samo
obići krug kroz baštu, a zatim Persi i ja idemo. Slobodno nastavite!
Hari pođe kroz dvorište ka obrasloj, snegom prekrivenoj bašti Veslijevih, dok je Skrimdžer
neznatno hramao pored njega. Hari je znao da je on bivši šef Sedišta Aurora. Bio je snažan i prepun
ožiljaka iz borbi, potpuno različit od zdepastog Fadža i njegovog polucilindra.
- Šarmantno - reče Skrimdžer, zastavši kraj baštenske ograde, gledajući preko snežnog travnjaka i
nerazaznatljivih biljaka. - Šarmantno.
Hari ništa ne reče. Morao je da oseti kako ga Skrimdžer posmatra.
- Već dugo želim da te upoznam - reče Skrimdžer nocne nekoliko trenutaka. - Da li si to znao?
- Ne - reče Hari iskreno.
- 0, da, već veoma dugo. Ali Dambldor je veoma zaštitnički nastrojen prema tebi - reče Skrimdžer.
- Što je i prirodno, razume se, prirodno, posle svega što si pregurao... pogotovo posle onoga što se
dogodilo u Ministarstvu...
Čekao je da Hari nešto kaže, ali mu Hari ne udovolji, te on nastavi. - Nadao sam se da ću ugrabiti
priliku da popričam sa tobom još otkako sam dobio ovaj položaj, ali Dambldor je - krajnje
razumljivo, kao što rekoh - to sprečavao.
Hari i dalje ništa ne progovori, već je čekao.
- Kakve su samo glasine letele naokolo! - reče Skrimdžer. - I, naravno, obojica znamo kako se ove
priče mogu iskriviti... sva ta šaputanja o nekom proročanstvu... da si ti „Izabrani"...
Sve su bliže, pomisli Hari, razlogu zašto je Skrimdžer ovde.
- ...pretpostavljam da je Dambldor raspravljao o ovim stvarima s tobom?
Hari se premišljao, pitajući se da li da laže ili ne. Pogledao je u malene otiske stopa patuljaka svuda
pored leja sa cvećem, i u razrovani deo koji je označavao mesto Še je Fred uhvatio patuljka koji
sada nosi suknjicu na vrhu Božićne jelke. Najzad, odluči se za istinu... ili makar jedan njen deo.
- Da, raspravljali smo o tome.
- Jeste li, je li... - reče Skrimdžer. Hari je krajičkom oka mogao videti kako Skrimdžer čkilji ka
njemu, te se stoga pretvarao da je veoma zainteresovan za baštenskog patuljka koji je upravo
promolio glavu ispod zaleđenog rododendrona. - A šta ti je Dambldor rekao, Hari?
- Izvinite, ali to je između nas dvojice - reče Hari. Trudio se da mu glas bude što je moguće
prijatniji, a i Skrimdžerov ton je bio lagan i prijateljski kad je progovorio: - 0, naravno, ako je to
poverljiva stvar, ne bih želeo da mi kažeš... ne, ne... a uostalom, zar je zaista važno da li si ti
Izabrani ili ne?
Hari se malo premišljao oko toga pre nego što je od-govorio.
- Zaista ne znam na šta mislite, ministre.
- Pa, naravno, šebi će to biti od velike važnosti -reče Skrimdžer uz smeh. - Ali ostatku čarobnjačke
zajednice... sve je to stvar opažanja, zar ne? Važno je ono u šta ljudi veruju.
Hari ništa ne reče. Učinilo mu se da nejasno nazire kuda sve ovo vodi, ali nije nameravao da
pomogne Skrimdžeru da dođu do toga. Patuljak ispod rododendrona sada js kopao po njegovom
korenju tražeći crve, te je Hari držao pogled prikovan za njega.
- Vidiš, ljudi veruju da ti jesi Izabrani - reče Skrimdžer. - Misle da si pravi heroj... što, naravno, i
jesi, Hari, bio Izabrani ili ne! Koliko puta do sada si se suočio sa Onim-koji-se-ne-sme-imenovati?
U svakom slučaju - nastavi on ne čekajući odgovor - poenta je u tome da si ti mnogima postao
simbol nade, Hari. Pomisao da tamo necce postoji neko ko je u stanju, možda čak i iredodređen da
uništi Onoga-koji-se-ne-sme-imenovati... pa, prirodno je da to ljudima pruža ohrabrenje. A ja ne
mogu da se otrgnem pomisli da ćeš, kada to shvatiš, smatrati svojom, pa, maltene dužnošću da
budeš uz Ministarstvo i da svima podigneš moral.
Patuljak je upravo uspeo da ščepa crva. Sada ga je vukao iz sve snage, pokušavajući da ga izvuče iz
zaleđenog tla. Hari je tako dugo ćutao da Skrimdžer, skrenuvši pogled sa Harija na patuljka, reče: -
Smešni čovečuljci, zar ne? Nego, šta kažeš, Hari?
- Ne razumem šta tačno želite - reče Hari polako. -„Da budem uz Ministarstvo"... šta to znači?
- 0, pa ništa previše mukotrpno, uveravam te - reče Skrimdžer. - Kad bi te s vremena na vreme
videli kako ulaziš i izlaziš iz Ministarstva, na primer, to bi ostavilo pravi utisak. A, naravno, dok si
tamo, imao bi dovoljno prilike da popričaš sa Gevinom Robardsom, mojim naslednikom na mestu
šefa Sedišta Aurora. Dolores Ambridž mi je rekla da gajiš ambicije da postaneš Auror. Pa, to bi se
vrlo lako dalo srediti...
Hari oseti kako mu u dnu stomaka ključa gnev: - Znači, Dolores Ambridž je još u Ministarstvu, je
li?
- Dakle, u osnovi - reče on kao da želi da razjasni nekoliko stvari - želeli biste da stvorite utisak
kako ja radim za Ministarstvo?
- Svima bi pružilo podstrek kada bi mislili da se malo više zauzimaš, Hari - reče Skrimdžer, a u
glasu mu se osećalo olakšanje što je Hari tako brzo skopčao. -„Izabrani", znaš... moramo da
pružimo nadu ljudima, osećanje da se odvijaju uzbudljive stvari...
- Ali, ako budem stalno obilazio Ministarstvo - reče Hari, još uspevajući da održi glas u
prijateljskim tonovima - zar se onda neće činiti da ja odobravam ono što Ministarstvo čini?
- Pa - reče Skrimdžer malčice se namrštivši - pa, da, to je deo razloga zašto bismo želeli da...
- Ne, ne bih rekao da će to moći - reče Hari ljubazno. - Vidite, meni se ne sviđaju neke stvari koje
Ministarstvo radi. Zatvaranje Stena Ogranputice, na primer.
Skrimdžer je ćutao na trenutak, ali mu se izraz lica istog trena skameni.
- Nisam ni očekivao od tebe da razumeš - reče on ne uševajući da sakrije bes u glasu, za razliku od
Harija. -Ovo su opasna vremena, te su stoga neophodne određene mere. Ti imaš tek šesnaest
godina...
- Dambldor ima mnogo više od šesnaest godina, pa ni on ne misli da bi Sten trebalo da bude u
Askabanu - reče Hari. - Pravite od Stena žrtveno jagnje, kao što od mene želite da napravite
maskotu.
Odmeravali su se, dugo i napregnuto. Najzad, Skrimdžer reče, bez ikakvog pretvaranja ili topline: -
Vidim. Radije bi, kao tvoj heroj, Dambldor, da se ogradiš od Ministarstva?
- Ne želim da me iskorišćavaju - reče Hari.
- Neki bi rekli da je tvoja dužnost da budeš od koristi Ministarstvu!
- Aha, a drugi bi možda rekli da je vaša dužnost da proverite da li su ljudi zaista Smrtožderi pre
nego što ih strpate u zatvor - reče Hari, sada već gubeći strpljenje. - Radite ono što je radio i Barti
Čučanj. Vi, ljudi, nikako da nešto uradite kako valja, zar ne? Ili imamo Fadža, koji se pretvara kako
je sve bajno dok mu pod nosom ubijaju ljude, ili imamo vas, koji trpate pogrešne ljude u zatvor i
pokušavate da se pretvarate kako Izabrani radi za vas!
- Znači ti nisi Izabrani? - reče Skrimdžer.
- Mislio sam da ste rekli kako to nije ni važno? - reče Hari, uz gorak osmeh. - Makar ne vama.
- Nije to trebalo da kažem - brzo će Skrimdžer. - To je bilo neumesno...
- Ne, bilo je iskreno - reče Hari. - Jedna od retkih iskrenih stvari koje ste mi rekli. Vas nije briga
hoću li ostati živ ili umreti, ali vam je stalo da vam pomognem da ubedite sve ostale kako dobijate
rat protiv Voldemora. Ministre, ja nisam zaboravio...
On podiže svoju desnu pesnicu. Tu, sijajući beličastim sjajem na nadlanici njegove hladne šake,
behu ožiljci koje ga je Dolores Ambridž naterala da ureže u sopstveno meso: Neću više da lažem.
- Ne sećam se da ste pohrlili da me branite kada sam pokušavao svima da kažem da se Voldemor
vratio. Prošle godine Ministarstvo nije bilo toliko voljno da budemo drugari.
Stajali su u tišini ledenoj kao i tlo pod njihovim nogama. Patuljak je najzad uspeo da iščupa crva i
sada ga je veselo sisao, naslonivši se na donje grane rododendronovog grma.
- Šta to Dambldor smera? - reče Skrimdžer osorno. -Kuda ide kad odsustvuje sa Hogvortsa?
- Pojma nemam - reče Hari.
- A ne bi mi rekao ni da znaš - reče Skrimdžer - zar ne?
- Ne, ne bih - reče Hari.
- Pa, onda ću morati da vidim da li mogu to da otkrijem drugim sredstvima.
- Možete da pokušate - reče Hari ravnodušno. - Ali delujete mi pametniji od Fadža, pa sam mislio
da ste nešto naučili iz njegovih grešaka. On je pokušao da ce nema u hogvortska posla. Možda ste
primetili da on više nije ministar, ali da je Dambldor još direktor. Da sam na vašem mestu, ostavio
bih Dambldora na miru.
Zavlada dug tajac.
- Pa, jasno mi je da je te vrlo dobro obučio - reče Skrimdžer, ledenih, stegnutih očiju iza svojih
žičanih naočara. - Ti si Dambldorov čovek skroz-naskroz, je li, Poteru?
- Da, jesam - reče Hari. - Drago mi je da smo to raščistili.
I okrenuvši leđa ministru magije, on se krupnim koracima zaputi nazad prema kući.

18Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:08 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
17. Sećanje kao kod puža
Nekoliko dana posle Nove godine, kasno po podne, Hari, Ron i Džini poređaše se ispred kuhinjskog
ognjišta, spremni za povratak na Hogvorts. Ministarstvo se postaralo za ovaj jednokratni priključak
na flu-mrežu kako bi se učenici brzo i bezbedno vratili u školu. Samo je gospođa Vesli bila tu da se
oprosti od njih, jer su gospodin Vesli, Fred, Džordž, Bil i Fler bili na poslu. Kad dođe trenutak
rastanka, gospođa Vesli se rasplaka. Mada, istini za volju, u poslednje vreme joj je malo trebalo da
se rasplače; plakala je u naletima još otkako je Persi izjurio iz kuće na Badnji dan, naočara
umazanih pireom od paškanata (što su Fred, Džordž i Džini pokušavali da pripišu svako sebi u
zaslugu).
- Ne plači, mama - reče Džini tapšući je po leđima dok je gospođa Vesli jecala na njenom ramenu. -
Sve je u redu...
- Da, nemoj da se brineš za nas - reče Ron, dopustivši majci da mu spusti veoma vlažan poljubac na
obraz ni za Persija. On je takav som da i nismo baš na velikom gubitku, zar ne?
Gospođa Vesli zajeca jače no ikada dok je Harija obavijala rukama.
- Obećaj mi da ćeš se čuvati... kloni se nevolje...
- Kao što uvek i činim, gospođo Vesli - reče Hari. -Znate mene, volim tih i miran život.
Ona se zakikota kroz suze i odmače se.
- Budite dobri, svi vi...
Hari zakorači u smarašnu vatru i povika: - Hogvorts! - Bacio je poslednji pogled na kuhinju
Veslijevih i na uplakano lice gospođe Vesli, pre nego što ga plamenovi obaviše. Obrćući se veoma
brzo, on uhvati zamućene obrise drugih čarobnjačkih soba, koje bi mu nestale sa vidika pre nego što
bi stigao da ih propisno osmotri. A zatim je usporavao, sve dok se najzad nije zaustavio pravo u
kaminu kancelarije profesorke Mek Gonagal. Dok je on preskakao rešetku kamina, ona jedva
podiže pogled sa svojih papira.
- “Bro veče, Poteru. Potrudi se da ne raznosiš pepeo po tepihu.
- Dobro, profesorka.
Hari ispravi naočare i izravna kosu kada se u kovitlacu pred njim pojavi Ron. Kada je i Džini stigla,
sve troje izdefilovaše iz kancelarije profesorke Mek Go-nagal i zaputiše se pravo ka grifindorskom
tornju. Dok su prolazili, Hari pogleda kroz prozore hodnika. Sunce je već tonulo iza zemljišta
prekrivenog snegom dubljim od onog što je prekrivao baštu Jazbine. U daljini je spazio Hagrida
kako hrani Bakbika ispred svoje kolibe.
- Tričarije - reče Ron samouvereno kada su došli do Debele dame, koja je delovala bleđe no inače, i
trgla se na njegov glasan uzvik.
-Ne-reče ona.
- Kako”to misliš, „Ne"?
- Imamo novu lozinku - reče ona. - I molim te da ne vičeš.
- Ali nismo bili tu, kako da znamo...?
- Hari! Džini!
Hermiona je hitala ka njima, veoma rumena u licu, noseći ogrtač, šešir i rukavice.
- Došla sam pre nekoliko sati, baš sam bila dole da posetim Hagrida i Bak... hoću reći Uvelokrilog -
reče ona kao bez daha. - Da li ste se lepo proveli za Božić?
- Aha - odmah će Ron - svašta se izdešavalo, Rufus Skrim...
- Imam nešto za tebe, Hari - reče Hermiona ne gledajući u Rona, niti dajući ikakvog znaka da ga je
čula. - 0, sačekaj... lozinka. Apstiencija.
- Tačno tako - reče Debela dama slabašnim glasom, i otvori se ka njima, otkrivši rupu iza portreta.
- Šta je s njom? - upita Hari.
- Presisala je za Božić, očigledno - reče Hermiona prevrćući očima, predvodeći ih u krcat dnevni
boravak. - Ona i njena prijateljica Violeta popile su sve vino na onoj slici sa pijanim monasima dole
u hodniku kod učionice za čini. No...
Malo je petljala po svom džepu, a zatim izvuče svitak pergamenta sa Dambldorovim rukopisom.
- Sjajno - reče Hari, odmah ga odvijajući da bi otkrio kako je njegov sledeći čas kod Dambldora
zakazan za naredno veče. - Imam svašta da mu kažem... a i tebi. Hajde da sednemo...
Ali u tom trenu začu se glasan cijuk: - Von-Vone! Lavander Braun dojuri niotkuda i baci se Ronu u
naručje. Nekoliko posmatrača se zakikota; Hermiona se zajedljivo nasmeja i reče: - Tamo je
slobodan sto... dolaziš, Džini?
- Ne, hvala, rekla sam da ću se naći s Dinom - reče Džini, iako Hari nije mogao a da ne primeti da
nije baš oduševljena. Ostavivši Rona i Lavander uhvaćene u koštac u nekoj vrsti vertikalnog
rvačkog zahvata, Hari povede Hermionu do slobodnog stola.
- A kako si ti provela Božić?
- 0, fino - slegnu ona ramenima. - Ništa posebno. Kako je bilo kod Von-Vona?
- Reći ću ti za koji tren - reče Hari. - Čuj, Hermiona, zar ne možeš...?
- Ne, ne mogu - reče ona odsečno. - Zato nemoj ni da pitaš.
- Mislio sam da si možda, znaš, tokom Božića...
- Debela dama je ta koja je popila bure petsto godina starog vina, Hari, a ne ja. I kakve su to važne
vesti koje si želeo da mi kažeš?
Izgledala je odviše žustro da bi ce s njom raspravljao, te Hari odustade od razgovora o Ronu i
prepriča joj sve što je saznao prisluškujući razgovor Melfoja i Snejpa.
Kada je završio, Hermiona je na trenutak zamišljeno sedela, a zatim reče: - Zar ne misliš...?
- ...da se pretvarao da nudi pomoć kako bi prevario Melfoja da mu kaže šta radi?
- Pa, da - reče Hermiona.
- Ronov tata i Lupin misle to isto - progunđa Hari. - Ali to definitivno dokazuje da Melfoj nešto
planira, to ne možeš da porekneš.
- Ne, ne mogu - odgovori ona polako.
- I da dela po Voldemorovim naređenjima, baš kao što sam i govorio!
- Hmm... da li je iko od njih dvojice zapravo pomenuo Voldemorovo ime?
Hari se namršti pokušavajući da se seti.
- Nisam siguran... Snejp je definitivno rekao „Tvoj gospodar", a ko bi drugi to mogao da bude?
- Ne znam - reče Hermiona grizući se za usnu. - Možda njegov otac?
Ona se zagleda preko sobe, očevidno izgubljena u mislima, čak i ne primetivši Lavander, koja je
golicala Rona. - Kako je Lupin?
- Nije baš najbolje - reče Hari, i ispriča joj sve o Lupinovoj misiji među vukodlacima i teškoćama s
kojima se suočava. - Da li si čula za tog Fenrira Surog?
- Da, jesam! - reče Hermiona, preneražena. - A i ti si, Hari!
- Kada, na istoriji magije? I sama dobro znaš da nikada nisam slušao...
- Ne, ne, ne na istoriji magije... Melfoj je njime pripretio Bordžinu! - reče Hermiona. - Tamo u
Nokturn-aleji, zar se ne sećaš? Rekao je Bordžinu da je Suri stari porodični prijatelj i da će on
proveravati Bordžinov napredak!
Hari zinu. - Zaboravio sam! Ali to dokazuje da je Melfoj Smrtožder, kako bi inače mogao da bude u
kontaktu sa Surim i da mu naređuje šta da radi?
- To jeste prilično sumnjivo - uzdahnu Hermiona. -Sem ako...
- Ma daj - reče Hari u očajanju - ovo ne možeš da zaobiđeš!
- Pa... postoji mogućnost da je u pitanju prazna pretnja.
- Neverovatna si, stvarno jesi - reče Hari odmahuju-ći glavom. - Videćemo ko je u pravu... poješćeš
ćeš svoje reči, Hermiona, baš kao i Ministarstvo. A, da, još sam se i posvađao sa Rufusom
Skrimdžerom...
I ostatak večeri im je protekao u kuđenju ministra magije, jer je Hermiona, kao i Ron, mislila da je,
posle svega što je Ministarstvo priredilo Hariju prošle godine, stvarno drsko od njih da sada traže
pomoć od Harija-
Novo polugodište je narednog jutra počelo s prijatnim iznenađenjem za šestake: tokom noći, na
oglasnu tablu dnevnog boravka bio je prikucan veliki natpis:
ČASOVI PREBACIVANjA
Ako imate sedamnaest godina, ili ćete navršiti sedamnaest 31. avgusta, ili pre toga datuma,
kvalifikovani ste za dvanaestonedeljni kurs časova prebacivanja kod instruktora prebacivanja
iz Ministarstva magije. Molimo vas da se prijavite ispod ukoliko želite da učestvujete.
Cena: 12 galeona.
Hari i Ron se pridružiše gomili ljudi koji su se gurali oko obaveštenja i na smenu upisivali imena
ispod njega. Ron je upravo izvadio pero da se prijavi ispod Hermione, kada se iza njega stvori
Lavander, rukama mu prekri oči i uzbuđeno reče: - Pogodi ko je, Von-Vone? - Hari se okrenu i vide
Hermionu kako se oholo udaljava; on je sustiže, nemajući nikavu želju da ostane sa Ronom i
Lavander, ali na njegovo iznenađenje, Ron ih sustiže odmah iza rupe u portretu, jarkocrvenih ušiju,
nezadovoljnog izraza lica. Bez reči, Hermiona ubrza korak ne bi li sustigla Nevila.
- Dakle... prebacivanje - reče Ron stavivši Hariju do znanja svojim tonom da ovaj ne treba da
spominje ovo što se upravo odigralo. - Trebalo bi da bude zabavno, je li?
- Pojma nemam - reče Hari. - Možda je bolje kada sam to radiš, ja nisam baš mnogo uživao kada me
je Dambldor poveo sa sobom.
- Zaboravio sam da si ti to već radio... bilo bi mi bolje da položim test iz prve - reče Ron delujući
nervozno. - Fredu i Džordžu je to uspelo.
- Ipak, Čarli je prvi put pao, zar ne?
- Da, ali Čarli je veći od mene - Ron izvi ruke ispred tela, kao da je gorila - tako da Fred i Džordž
nisu mnogo pričali o tome... makar ne njemu u lice...
- A kada možemo da polažemo sam ispit?
- Čim napunimo sedamnaest. Za mene je to već sada, u martu!
- Da, ali nećeš moći da se prebacuješ ovde, u zamku...
- Nije u tome stvar, zar ne? Svi će znati da bih mogao da se prebacujem kada bih hteo.
Ron nije bio jedini koji je bio uzbuđen pri pomisli na irebacivanje. Celog tog dana mnogo se pričalo
o predstojećim časovima. Svi su mnogo polagali na to može li neko da nestaje i pojavljuje se po
volji.
- Baš će biti kul kada budemo mogli da samo... - Šejmus pucnu prstima ne bi li dočarao nestajanje. -
Moj pođak Fergus to stalno radi da bi me iznervirao, ček” samo kad i ja to budem mogao... neće
više imati nijedan miran trenutak u životu...
Izgubljen u vizijama ove radosne mogućnosti, on mahnu svojim štapićem sa prevelikim
oduševljenjem, te umesto da proizvede vodoskok čiste vode, što je toga dana bio predmet časova
čini, on ispusti debeo mlaz, kao iz creva, koji se odbi o plafon i pogodi profesora Flitvika pravo po
nosu.
- Hari se već irebacivao - reče Ron pomalo postiđenom Šejmusu, pošto se profesor Flitvik osušio
jednim zamahom svog štapića i zadao Šejmusu da ispisuje rečenice (Ja sam čarobnjak, a ne babun
koji višla ššaiom). -Dam... ovaj... neko ga je poveo sa sobom. Pridruženo irebacivanje, znaš.
- Opa! - prošaputa Šejmus, i on, Din i Nevil nagnuše glave malo bliže, ne bi li čuli kakav je osećaj
irebacivaši se. Ostatak dana, Hari je bio pretrpan zahtevima ostalih šestaka da opiše osećaj
irebacivanja. Ne samo da ih nije odvratio već su svi delovali očarano dok im je objašnjavao koliko
je to neprijatno, i još je odgovarao na detaljna pitanja u deset do osam te večeri, kada je bio
primoran da slaže i kaže da mora da vrati knjigu u biblioteku, ne bi li im pobegao da na vreme
stigne na čas kod Dambldora.
Lampe u Dambldorovoj kancelariji behu upaljene, a portreti prethodnih direktora tiho su hrkali u
svojim ramovima, dok je sito-za-misli ponovo spremno ležalo na stolu. Dambldorove šake ležale su
pokraj njega, desna ugljenisana i ispečena kao i obično. Činilo se da uopšte nije zarasla, i Hari se
zapita, možda već po stoti put, šta li je izazvalo tako neobičnu povredu, ali ne reče to glasno.
Dambldor je rekao da će kad-tad saznati, a, u svakom slučaju, imao je drugu temu o kojoj je želeo
da popriča. Ali pre nego što je Hari stigao da kaže bilo šta o Snejpu i Melfoju, Dambldor progovori.
- Čujem da si se tokom božićnih praznika sreo sa ministrom magije?
- Da - reče Hari. - Nije baš zadovoljan mnome.
- Ne - uzdahnu Dambldor. - A nije zadovoljan ni mnome. Moramo da se trudimo da ne
pokleknemo pod našim mukama, Hari, već da nastavimo da se borimo dalje.
Hari se kiselo naceri.
- Hteo je da kažem čarobnjačkom društvu da Ministarstvo sjajno radi svoj posao.
Dambldor se nasmeši.
- To je prvobitno bila Fadžova ideja, znaš. Tokom poslednjih dana njegovog ministrovanja, dok se
očajnički trudio da zadrži fotelju, zahtevao je sastanak s tobom, nadajući se da ćeš mu pružiti
podršku...
- Posle svega što je Fadž učinio prošle godine? - re-če Hari ljutito. - Posle Ambridžove?
- Rekao sam Kornelijusu da nema nikakve šanse, ali sama ideja nije nestala kada je on napustio
kabinet. Nekoliko sati posle Skrimdžerovog imenovanja mi smo se susreli i on je zahtevao da
organizujem sastanak s tobom...
- Znači, zato ste se svađali! - izlete Hariju. - Pisalo je u Dnevnom iroroku.
- Ponekad se i Proroku desi da objavi istinu - reče Dambldor - pa makar i slučajno. Da, zato smo se
svađali. Pa, čini se da je Rufus najzad našao način da te satera u ćošak.
- Optužio me je da sam „Dambldorov čovek, skroz-na-skroz".
- Baš neučtivo od njega.
- Rekao sam mu da jesam.
Dambldor zausti da nešto kaže, ali zatim ponovo zatvori usta. Iza Harija, feniks Fokes ispusti
dubok, nežno melodičan usklik. Hari se silno zbuni i postidi kada iznenada shvati da Dambldorove
jarkoplave oči deluju prilično vlažno, te se žurno zagleda u svoja kolena. Međutim, kada je
Dambldor progovorio, glas mu je bio posve smiren.
- Veoma sam dirnut, Hari.
- Skrimdžer je želeo da zna kuda idete kada niste na Hogvortsu - reče Hari i dalje netremice zureći u
svoja kolena.
- Da, veoma je radoznao po tom pitanju - reče Dambldor, zvučeći veselo sada, i Hari pomisli da je
bezbedno da ponovo podigne pogled. - Čak je pokušao da me uhodi. Krajnje zabavno, stvarno.
Postavio je Douliša da me prati. To nije prošlo baš najsrećnije. Već sam jednom bio primoran da
ureknem Douliša; učinio sam to ponovo uz veliko žaljenje.
- Znači, i dalje ne znaju kuda idete? - upita Hari nadajući se da će dobiti još neku informaciju o ovoj
intrigantnoj temi, ali se Dambldor prosto nasmeši preko svojih polumesečastih naočara.
- Ne, ne znaju, a još uvek nije pravo vreme ni da ti saznaš. A sada, predlažem da se bacimo na
posao, sem ukoliko nema još nešto...?
- Zapravo, ima, gospodine - reče Hari. - Radi ce o Melfoju i Snejpu.
- Profesoru Snejpu, Hari.
- Da, gospodine. Čuo sam ih kako pričaju tokom žurke profesora Pužoroga... pa, zapravo sam ih
pratio...
Dambldor je saslušao Harijevu priču sa bezizražajnim licem. Kada je Hari završio, on je nekoliko
trenutaka ćutao, a zatim reče: - Hvala ti što si mi to rekao, Hari, ali predlažem ti da ne misliš o
tome. Ne verujem da je to od velikog značaja.
- Nije od velikog značaja? - ponovi Hari s nevericom. - Profesore, da li ste razumeli...?
- Da, Hari, budući da sam blagosloven izuzetnom mudrošću, razumeo sam sve što si mi rekao - reče
Dambldor pomalo oštro. - Mislim da bi možda mogao da razmotriš i mogućnost da sam razumeo
više no ti. Ponavljam, drago mi je što si mi se poverio, ali dozvoli da te razuverim: nisi mi rekao
ništa što bi me uznemirilo.
Hari je sedeo u besnoj tišini, streljajući Dambldora pogledom. Šta se zbiva? Da li to znači da je
Dambldor zbilja naredio Snejpu da sazna šta to Melfoj radi, što bi značilo da je od Snejpa već čuo
sve što mu je Hari upravo rekao? Ili ga je zapravo brinulo ono što je čuo, ali se pretvarao da nije
tako?
- Dakle, gospodine - reče Hari glasom za koji se nadao da zvuči smireno i uljudno - vi definitivno i
dalje verujete...?
- Do sada sam već jednom bio dovoljno tolerantan da ti odgovorim na to pitanje - reče Dambldor,
ali više raje zvučao nimalo tolerantno. - Moj odgovor se nije promenio.
- Nego šta nego nije - začu se sarkastičan glas. Fineas Nigelus očigledno se samo pretvarao da
spava. Dambldor nije obraćao pažnju na njega.
- A sada, Hari, moram da insistiram da nastavimo. Ima mnogo važnijih stvari o kojima moram s
tobom da raspravljam večeras.
Hari je sedeo tu, osećajući se buntovno. Šta bi bilo da on odbije da se promeni tema, kada bi
insistirao da zastupa slučaj protiv Melfoja? Kao da mu je pročitao misli, Dambldor zavrte glavom.
- Eh, Hari, kako se često ovo dešava, čak i među najboljim prijateljima! Svaki od nas veruje da je
ono što on ima da kaže mnogo važnije od bilo čega što drugi ima da iznese!
- Ne mislim da je to što vi imate da kažete nevažno, gospodine - reče Hari kruto.
- Pa, potpuno si u pravu, pošto zbilja nije - reče Dambldor živahno. Večeras ću da ti pokažem dva
sećanja, oba dobijena uz ogromne poteškoće, a drugo je, mislim, možda i najvažnije koje sam ikada
dobio.
Hari na to ništa ne reče. I dalje se osećao besnim zbog načina na koji je primljeno ono što mu je
poverio, ali nije znao šta bi dobio daljom raspravom.
- Dakle - reče Dambldor zvonkim glasom - sastali smo se večeras da nastavimo s pričom o Tomu
Ridlu, koga smo poslednjeg časa ostavili na pragu godina koje su mu predstojale na Hogvortsu.
Setićeš se koliko je bio uzbuđen kad je otkrio da je čarobnjak, kako je odbio moje društvo na putu
do Dijagon-aleje, a da sam ga ja, za uzvrat, upozorio da ne nastavlja sa krađama kada stigne u
školu.
- Pa, došao je i početak školske godine, a zajedno s njim i Tom Ridl, tihi dečak u polovnoj odori,
koji se postrojio sa ostalim prvacima ne bi li bio razvrstan. Smešten je u kuću Sliterin gotovo istog
trena kada mu je šešir za razvrstavanje dodirnuo glavu - nastavi Dambldor mašući pocrnelom
rukom ka polici na kojoj je ležao šešir za razvrstavanje, drevan i nepomičan. - Koliko je Ridlu
trebalo da sazna da je čuveni osnivač ove kuće mogao da razgovara sa zmijama, ne znam... možda
je čuo te iste večeri. To saznanje moglo je samo da ga uzbudi i poveća njegovu sujetu.
- Međutim, ukoliko je i zastrašivao ili impresionirao svoje kolege Sliterince praktikovanjem
nemuštog jezika u njihovom dnevnom boravku, ni reč o tome nije stigla do osoblja. Nije pokazivao
nikakve vidljive znake osionosti ili nasilništva. Kao neuobičajeno talentovano i zgodno siroče,
prirodno je što je zadobio pažnju i naklonost osoblja gotovo od trenutka svog dolaska. Činilo se da
je učtiv, tih i željan znanja. Gotovo svi behu prijatno iznenađeni njime.
- Gospodine, zar im niste rekli kakav je bio kada ste ga sreli u sirotištu? - upita Hari.
- Ne, nisam. Iako nije pokazivao ni trunke kajanja, moguće je da mu je bilo žao zbog toga kako se
ranije ponašao, i da je odlučio da okrene novi list. Odlučio sam da mu pružim tu priliku.
Dambldor zastade i ispitivački pogleda u Harija, koji je zaustio da nešto kaže. Opet ta Dambldorova
sklonost da veruje ljudima uprkos neoborivim dokazima da to ne zaslužuju! Ali onda se Hari setio
nečega...
- Ali niste mu stvarno poverovali, gospodine, zar ne? Rekao mi je... Rddl koji je izašao iz onog
dnevnika rekao je: „Dambldor me nikada nije voleo, za razliku od ostalih nastavnika."
- Recimo samo da nisam uzeo zdravo za gotovo da je on vredan poverenja - reče Dambldor. - Kao
što sam već rekao, odlučio sam da ga pomno posmatram, što sam i činio. Ne mogu da se pretvaram
da sam u početku mnogo toga saznao držeći ga na oku. Bio je veoma rezervisan u mom prisustvu.
Osećao je, siguran sam u to, da mi je, u trenutku ushićenja zbog saznanja koji je njegov pravi
identitet, rekao previše o sebi. Pazio je da nikada više ne otkrije toliko, ali nije mogao da povuče
ono što mu se omaklo u uzbuđenju, niti ono što mi je poverila gospođa Kol. Međutim, bio je
dovoljno razborit da i ne pokušava da me šarmira kao što je šarmirao mnoge moje kolege.
- Dok je završavao razrede u školi, okupio je oko sebe grupicu predanih prijatelja. Zovem ih tako, u
nedostatku boljeg izraza, iako sam ti već rekao da Ridl, bez sumnje, nije osećao nikakvu prisnost ni
sa jednim od njih. Ova grupica je stekla neku vrstu mračne slave unutar zamka. Bila je to šarolika
grupica. Mešavina slabih, koji traže zaštitu, ambicioznih, koji traže da podele nečiju slavu, i
siledžija, koji su težili ka vođi koji bi mogao da im pokaže prefinjenije oblike okrutnosti. Drugim
rečima, bile su to preteče Smrtoždera, a neki od njih su zbilja i postali prvi Smrtožderi, nakon što su
napustili Hogvorts.
- Pod strogom Ridlovom kontrolom, nikada nisu uhvaćeni u nedelu, iako je njihovih sedam godina
na Hogvortsu obeleženo nizom neprijatnih incidenata s kojima nikada nisu uspeli da ih na pravi
način povežu, od kojih je, naravno, najozbiljniji bio otvaranje Dvorane tajni, što je prouzrokovalo
smrt jedne devojčice. Kao što znaš, Hagrid je pogrešno optužen za taj zločin.
- Nisam uspeo da pronađem mnogo sećanja na Ridla iz hogvortskih dana - reče Dambldor položivši
svoju uvelu ruku na sito-za-misli. - Od svih koji su ga tada poznavali, retko ko je spreman da priča
o njemu. Isuviše su prestrašeni. Ono što znam, otkrio sam nakon što je on napustio Hogvorts, posle
mnogo mukotrpnog truda, tek kada sam ušao u trag nekolicini kojima sam na prevaru izmamio
pokoju reč, i nakon što sam pretraživao stare spise i ispitivao normalske i čarobnjačke svedoke.
- Oni koje sam uspeo da ubedim da pričaju o njemu rekli su mi da je Ridl bio opsednut svojim
roditeljima. To je, naravno, razumljivo. Odrastao je u sirotištu i prirodno je što je želeo da sazna
kako je dospeo tamo. Čini se da je uzalud tragao za bilo kakvim pomenom Toma Ridla Starijeg na
štitovima u sobi sa trofejima, na spiskovima asistenata u starim školskim arhivama, čak i u
knjigama iz čarobnjačke istorije. Najzad je morao da prihvati da njegov otac nikada nije kročio na
Hogvorts. Pretpostavljam da je tada zauvek odbacio svoje ime, preuzeo identitet Lorda Voldemora,
i počeo da istražuje porodicu svoje dotada prezrene majke... žene za koju je, setićeš se, verovao da
ne može biti veštica ako je poklekla toj sramotnoj ljudskoj slabosti zvanoj smrt.
- Jedino polazište beše mu „Marvolo", što je, kako je saznao od uprave sirotišta, bilo ime oca
njegove majke. Najzad, posle mukotrpnog istraživanja po starim knjigama čarobnjačkih porodica,
otkrio je postojanje Sliterinovih preživelih naslednika. A u leto kad je napunio šesnaest godina,
napustio je sirotište u koje se svake godine vraćao, i krenuo da potraži svoje rsfake Ispijene. A sada,
Hari, molio bih te da ustaneš...
Dambldor se podiže, i Hari vide da on ponovo drži malenu kristalnu bočicu ispunjenu uskovitlanim,
bisernim sećanjem.
- Bio sam veoma srećne ruke kada sam ovo uspeo da prikupim - reče on sipajući svetlucavu masu u
sito-za-misli. - Kao što ćeš i sam shvatiti kada ga budeš iskusio. Hoćemo li?
Hari zakorači prema kamenom sudu i pokorno se sagnu sve dok mu lice ne utonu kroz površinu
sećanja; iskusio je poznat osećaj padanja kroz ništavilo, a zatim se sručio na prljav kameni pod u
gotovo potpunoj tmini.
Bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da prepozna mesto, a za to vreme Dambldor mu se pridružio.
Kuća Ispijenih sada je bila neopisivo prljavija od ičega što je Hari ikada video. Tavanica je bila
prekrivena gustom paučinom, pod naslagama štroke; buđava i trula hrana ležala je na stolu između
mnoštva skorelih sudova. Jedina svetlost dopirala je iz pravca treperave sveće smeštene kraj nogu
čoveka toliko zaraslog u kosu i bradu da Hari nije mogao da mu vidi ni oči ni usta. Ležao je srozan
u fotelji kraj kamina, i Hari se na tren zapita da nije mrtav. Ali tada se začu glasna lupa na vratima i
čovek se uz trzaj probudi, podigavši štapić u desnoj ruci, a kratak nož u levoj.
Vrata se uz škripu otvoriše. Tu na pragu, držeći staromodnu lampu, stajao je dečak koga je Hari
odmah prepoznao: visok, bled, tamnokos i zgodan - tinejdžer Voldemor.
Voldemorov pogled polako pređe preko ćumeza, a zatim spazi čoveka u fotelji. Nekoliko sekundi
su se gledali, a zatim se čovek teturajući uspravi, začangrljavši mnogobrojnim praznim bocama koje
su mu se nalazile pod nogama.
- TI! - zagrme on. - TI!
I pijano nagrnu na Ridla visoko podigavpš štapić i nož.
- Stani.
Ridl progovori nemuštim jezikom. Čovek zakoči, sudarivši se sa stolom, a buđavo posuđe uz tresak
popada po podu. Zurio je u Ridla. Zavladao je dug tajac dok su odmeravali jedan drugog. Čovek ga
najzad prekide.
- Ti govoriš njime?
- Da, ja govorim njime - reče Ridl. On krenu napred kroz sobu, pustivši da se vrata zalupe za njim.
Hari nije mogao a da ne oseti samoprekorno divljenje prema Voldemorovom potpunom odsustvu
straha. Njegovo lice je izražavalo samo gađenje i možda razočaranje.
- Gde je Marvolo? - upita on.
- Mrtav je - reče ovaj drugi. - Umro upe mnogo godina, zar ne?
Ridl se namršti. -A ko si onda ti?
- J a sam Morfin, je l” da?
- Marvolov sin? -Naravno dajesam, nego...
Morfin skloni kosu sa svog prljavog lica ne bi li bolje osmotrio Ridla, i Hari primeti da na desnoj
ruci nosi Marvolov prsten sa crnim kamenom.
- Mislio sam da si onaj Normalac - prošaputa Morfin. - Sšrašno ličiš na onog Normalca.
- Kog Normalca? - oštro će Ridl.
- Onog Normalca za kogse moja sesšra zagrejala, onog ššo živi u velikoj kući ireko iuša - reče
Morfin i neočekivano pljunu na pod između njih. - Baš ličiš na njega. Ridla. Ali on je sada mašoriji,
je l” da? Sšariji je od šebe, kad bolje razmislim...
Morfin je delovao pomalo ošamućeno i neznatno se klatio, i dalje stežući ivicu stola radi potpore.
- On doš”o nazad, vidiš - reče on glupavo.
Voldemor je zurio u Morfina, kao da procenjuje svoje mogućnosti. Sada mu priđe malo bliže i reče:
- Ridl se vrašio?
- Jes”, osšavio ju je, a šako joj u šreba kad se udala za đubre! - reče Morfin ponovo pljunuvši na
pod. - Oiljačkala nas je, znaš, upe nego ššo je iobegla! Gde je medaljon, je li, gdeje Slišerinov
medaljon?
Voldemor mu ne odgovori. Morfin je ponovo počeo da besni. Vitlao je nožem i vikao: - Obeščasšila
nasje, jecme, Ša mala drolja! A ko si ši, ššo dolaziš “vamo u iiŠaš za sve Šo? Sveje šo gošovo, zar
ne... gošovoje...
On skrenu pogled, malkice se zateturavši, a Voldemor krenu ka njemu. Istog časa se spusti
neprirodna tama, ugasivši Voldemorovu lampu i Morfinovu sveću, ugasivši sve...
Dambldorovi prsti se čvrsto skupiše oko Harijeve ruke i odmah zatim već su jezdšš nazad ka
sadašnjosti. Nežna zlatna svetlost u Dambldorovoj kancelariji kao da je zaslepela Harija posle one
neprobojne tmine.
- Zar je to sve? - odmah će Hari. - Zašto se zamračilo, šta se dogodilo?
- Jer se Morfin nije sećao ničega od tog trenutka pa nadalje - reče Dambldor pokazavši Hariju da
sedne na svoje mesto. - Kada se sledećeg jutra probudio, ležao je na podu, sasvim sam. Marvolov
prsten je nestao.
- U međuvremenu, u seocetu po imenu Mali Henglton, služavka je jurcala duž glavne ulice vrišteći
kako se u dnevnoj sobi velike kuće nalaze tri leša: Tom Ridl Stariji i njegovi otac i majka.
- Normalske vlasti su bile zbunjene. Koliko sam obavešten, ni do dana današnjeg ne znaju kako su
Ridlovi umrli, jer kletva Avada kedavra obično ne ostavlja trag... čast izuzetku koji stoji preda
mnom - dodade Dambldor klimnuvši glavom ka Harijevom ožiljku. - Ministarstvo je, s druge
strane, odmah znalo da je ovo ubistvo čarobnjačko maslo. Takođe su znali da osuđivani mrzitelj
Normalaca živi s druge strane doline, preko puta kuće Ridlovih, mrzitelj Normalaca koji je već
jednom utamničen zbog napada na jednog od ubijenih ljudi.
- Stoga je Ministarstvo pozvalo Morfina. Nisu morali da ga ispituju, niti da koriste veritaserum ili
legilimenciju. Na licu mesta je priznao ubistvo, odajući detalje koje je samo ubica mogao da zna.
Ponosan je, rekao je, što je pobio Normalce, i dodao da je svih tih godina čekao da mu se ukaže
prilika. Predao je svoj štapić, za koji je dokazano da je iskorišćen za ubistvo Ridlovih. I bez ikakvog
opiranja dopustio je da ga odvedu u Askaban. Jedino što ga je uzrujalo bila je činjenica da je nestao
prsten njegovog oca. „Ubiće me što sam ga izgubio", stalno iznova je ponavljao svojim hapsiocima.
„Ubiće me što sam izgubio njegov prsten." I to je, očigledno, sve što je od tog trenutka progovarao.
Ostatak života proveo je u Askabanu, žaleći za gubitkom poslednjeg preostalog predmeta
Marvolovog nasledstva, i sahranjen je pored zatvora zajedno sa drugim sirotim dušama koje su
preminule unutar njegovih zidina.
- Znači Voldemor je ukrao Morfinov štapić i upotrebio ga? - reče Hari uspravivši se na stolici.
- Tako je - reče Dambldor. - Nemamo nikakva sećanja koja bi nam to pokazala, ali mislim da je
sasvim izvesno šta se odigralo. Voldemor je okamenio svog strica, uzeo njegov štapić, i produžio
preko doline do „velike kuće preko puta". Tu je ubio Normalca koji je napustio njegovu veštičju
majku i, pride, svoje normalske babu i dedu, zatirući seme ostatku bezvredne loze Ridlovih,
osvetivši se ocu koji ga nikada nije želeo. Zatim se vratio u udžericu Ispijenih, izveo složenu
magijsku čin koja će usaditi lažna sećanja u um njegovog strica, položio Morfinov štap kraj
njegovog onesvešćenog vlasnika, ukrao drevni prsten koji je ovaj nosio, i otišao.
- A Morfin nikada nije shvatio da on to nije učinio?
- Nikada - reče Dambldor. - Dao je, kao što rekoh, puno i hvalisavo priznanje.
- Ali sve vreme je imao ovo pravo sećanje na njega!
- Da, ali bila mi je potrebna sva moja veština legilimensa da ga izmamim iz njega - reče Dambldor.
- A i što bi iko hteo da dublje zađe u Morfinov um kada je ovaj već priznao zločin? Međutim, uspeo
sam da posetim Morfina tokom poslednjih nedelja njegovog života, onda kada sam već pokušavao
da otkrijem o Voldemorovoj prošlosti što više mogu. Izvukao sam ovo sećanje uz velike poteškoće.
Kada sam video šta sadrži, pokušao sam da ga iskoristim ne bih li sredio da Morfina puste iz
Askabana. Međutim, pre nego što je Ministarstvo donelo odluku, Morfin je umro.
- Ali kako Ministarstvo nije shvatilo da je Voldemor sve to podmetnuo Morfinu? - upita Hari ljutito.
-Tada je bio maloletan, zar ne? Mislio sam da mogu da otkriju maloletničku magiju!
- Sasvim si u pravu... mogu da otkriju magiju, ali ne i počinioca: setićeš se da te je Ministarstvo
okrivilo za lebdeću čin koju je, zapravo, izveo...
- Dobi - zareža Hari. Ta nepravda još ga je izjedala. - Znači, ako ste maloletni, a izvodite magiju u
kući odrasle veštice ili čarobnjaka, Ministarstvo neće znati?
- Svakako neće biti u stanju da razluče ko je izveo magiju - reče Dambldor nasmešivši se kad vide
izraz velike ogorčenosti na Harijevom licu. - Pouzdaju se u roditelje veštica i čarobnjaka da nateraju
svoje potomke na poslušnost u svojoj kući.
- Pa to su gluposti - obrecnu se Hari. - Vidite šta se ovde dogodilo, vidite šta je bilo sa Morfinom!
- Slažem se - reče Dambldor. - Šta god Morfin bio, nije zaslužio da umre na taj način, okrivljen za
ubistva koja nije počinio. Ali već je kasno, a želim da vidiš još jedno prisećanje pre no što se
rastanemo...
Dambldor iz unutrašnjeg džepa izvadi još jednu kristalnu bočicu i Hari opet zaneme, setivši se da je
Dambldor rekao da je ovo najvažnija koju je dosad prikupio. Hari primeti da sadržaj s teškoćom
ulazi u sito-za-mi-sli, kao da se neznatno zgrušao. Da li su sećanja isparila?
- Ovo neće dugo potrajati - reče Dambldor kada je napokon ispraznio bočicu. - Vratićemo se za tili
čas. A sad ponovo u sito-za-misli, onda...
I Hari ponovo propade kroz srebrnu iovršinu, ovaj put sletevši tačno ispred čoveka koga je odmah
prepoznao.
Beše to mnogo mlađi Horacije Pužorog. Hari se toliko navikao da ga gleda ćelavog da mu je prizor
Pužoroga sa gustom, sjajnom kosom boje slame bio prilično uznemirujuć. Izgledao je kao da je
pokrio glavu slamom, iako je na temenu već imao ćelavo parče kože veličine galeona. Njegovi
brkovi, manje masivni no što su to bili ovih dana, behu rićkastoplavi. Još nije bio zdepast kao
Pužorog kojeg je Hari poznavao, iako su mu zlatni dugmići na bogato izvezenom prsluku bili pod
priličnim napo nom. Njegova mala stopala odmarala su se na somotskom jastučiću, a on se zavalio
u udobnu fotelju sa naslonima za ruke, držeći u jednoj ruci čašicu vina, a drugom preturajući po
kutiji ušećerenog ananasa.
Kad se Dambldor pojavi kraj njega, Hari se osvrnu i vide da stoje u Pužorogovoj kancelariji. Šest
mladića sedelo je oko Pužoroga, svi na tvrđim ili nižim sedištima od njegovog, svi u dubokom
pubertetu. Hari smesta prepozna Ridla. Njegovo lice bilo je najlepše, i bio je najopušteniji od svih
dečaka. Desna ruka mu je nehajno ležala na naslonu stolice. Uz trzaj, Hari primeti da on nosi
Marvolov zlatno-crni prsten. Već je bio ubio svog oca.
- Gospodine, da li je istina da profesorka Veselomisla ide u penziju? - upita Ridl.
- Tome, Tome, i kad bih znao, ne bih mogao da ti kažem - reče Pužorog, mašući prekorno prstom
prekrivenim šećerom ka Ridlu, mada je neznatno pokvario utisak time što mu je namignuo. -
Moram priznati da bih voleo da znam odakle dobijaš obaveštenja, momče. Mnogo više znaš od
polovine osoblja, odista.
Ridl se nasmeši, a ostali dečaci prasnuše u smeh i zadivljeno ga pogledaše.
- Uz tvoju neverovatnu sposobnost da znaš stvari koje ne bi smeo, i uz tvoje pažljivo laskanje
ljudima od važnosti... uzgred, hvala ti na ananasu, potpuno si u pravu, tomije omiljeni...
Dok su se dečaci kikotali, desi se nešto veoma čudno. Cela soba se ispuni gustom belom maglom,
tako da Hari nije video ništa izuzev Dambldorovog lica, koji stajaše tik kraj njega. Zatim se kroz
maglu prolomi Pužorogov glas, neprirodno glasan: -... loše ćeš završiši, momče, upamti moje reči.
Magla se naglo raščisti, kao što se i pojavila, a ipak, niko se nije obazirao na nju, niti je iko
pokazivao da se nešto neobično dogodilo. Unezveren, Hari se osvrnu oko sebe kada mali zlatni sat
koji je stajao na Pužorogovom stolu otkuca jedanaest sati.
- Bože blagi, zar je već toliko? - reče Pužorog. -Bolje da pođete, momci, inače ćemo svi biti u
nevolji. Lestrejndž, hoću da završiš sastav do sutra, inače ti sledi kaznena nastava. Isto važi i za
tebe, Ejvori.
Pužorog se iskobelja iz fotelje i ponese praznu čašu do stola, dok su dečaci izlazili jedan po jedan.
Ridl je, međutim, ostao poslednji. Hari je primetio da namerno odugovlači, želeći da bude sam u
sobi sa Pužorogom.
- Požuri, Tome - reče Pužorog okrenuvši se i shvativši da je ovaj još tu. - Ne želiš da te uhvate izvan
kreveta u ovo doba, a još si i asistent...
- Gospodine, želeo sam nešto da vas upitam.
- Onda pitaj, momče, samo pitaj...
- Gospodine, pitao sam se šta znate o....o Horkruksima?
A onda se to ponovi: gusta magla ispuni prostoriju. tako da Hari uopšte nije mogao da vidi ni
Pužoroga ni Ridla; samo Dambldora, koji se smireno smeškao kraj njega. A zatim Pužorogov glas
ponovo odjeknu, kao i pre.
- Ne znam nišša o Horkruksima, aida znam, ne bih ti rekao! A sada da si se smesša izgubio odavde
u nemoj da še ionovo čujem da ih iominješ!
- To je to - reče Dambldor smireno stojeći pokraj Harija. - Vreme je da pođemo.
I Harijeva stopala napustiše pod, da bi nekoliko trenutaka kasnije dotakla tepih ispred
Dambldorovog stola.
- To je sve što ima? - reče Hari tupo.
Dambldor je rekao da je ovo najznačajnije sećanje od svih, ali Hari nije shvatao šta je to toliko
značajno u njemu. Dobro, tu je bila ta magla, a i činjenica da je niko nije primetio beše čudna, ali,
izuzev toga, izgledalo je da se ništa nije dogodilo, sem što je Ridl postavio pitanje, i nije dobio
odgovor.
- Kao što si možda primetio - reče Dambldor ponovo sedajući za sto - to sećanje je izmenjeno.
- Izmenjeno? - ponovi Hari, i on sedajući.
- Svakako - reče Dambldor. - Profesor Pužorog je datljao po sopstvenim sećanjima.
- Ali zašto bi to učinio?
- Zato, rekao bih, što se stidi onoga čega ce seća - reče Dambldor. - Pokušao je da prepravi sećanje
ne bi li sebe prikazao u što boljem svetlu, izbrisavši delove koje nije želeo da vidim. To je, kao što
si sigurno primetio, vrlo grubo izvedeno, što je dobro, jer pokazuje da je pravo sećanje još tu, ispod
izmena.
- I tako ću ti, po prvi put, zadati domaći zadatak, Hari. Tvoj posao biće da ubediš profesora
Pužoroga da ti da pravo sećanje, koje će, bez sumnje, biti najvažniji podatak od svih.
Hari se zagledao u njega.
- Ali, gospodine - reče trudeći sa da mu glas odaje poštovanje - ja vam sigurno nisam potreban...
mogli biste da upotrebite legilimenciju... ili veritaserum...
- Profesor Pužorog je izuzetno sposoban čarobnjak koji će očekivati i jedno i drugo - reče
Dambldor. - Mnogo je bolji u oklumenciji od sirotog Morfina Ispijenog, a začudio bih se kada bih
otkrio da sa sobom ne nosi protivotrov za veritaserum još otkako sam ga prisilio da mi da ovu
travestiju od sećanja.
- Ne, mislim da bi bilo glupo pokušavati da silom izvučemo istinu od profesora Pužoroga, i to bi
nanelo više štete nego koristi. Ne želim da on napusti Hogvorts. Međutim, i on ima slabosti, kao i
svi mi, a ja verujem da si ti jedina osoba koja bi mogla da probije njegove odbrane. Od velike je
važnosti da nabavimo pravo sećanje, Hari... koliko je to važno, znaćemo tek kada budemo videli
pravu stvar. Stoga, srećno... i laku noć.
Pomalo zatečen ovim naglim otpuštanjem, Hari brzo skoči.
- Laku noć, gospodine.
Dok je zatvarao vrata za sobom, razgovetno je čuo Fineasa Nigelusa kako kaže: - Ne razumem
zašto bi dečak to mogao da izvede bolje od tebe, Dambldore.
- Ne bih ni očekivao da razumeš, Finease - odgovori Dambldor, a Fokes ispusti još jedan dubok,
melodičan krik.

19Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:10 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
18. Rođendanska iznenađenja
Sledećeg dana Hari je Ronu i Hermioni ispričao kakav mu je zadatak Dambldor poverio, iako
odvojeno, jep je Hermiona i dalje odbijala da ostane u Ronovom prisustvu duže nego što je
potrebno da mu uputi prezriv pogled.
Ron je mislio da Hari neće imati nikakvih problema sa Pužorogom.
- On te obožava - reče on za vreme doručka, nonšalantno mašući viljuškom punom prženih jaja. -
Neće ti ništa odbiti, je l” dd? Pogotovo ne svom malom Princu napitaka. Samo ga sačekaj posle
časa danas po podne i pitaj ga.
Hermiona je, međutim, sumornije gledala na to.
- Mora da je rešen da sakrije šta se zaista dogodilo kad ni Dambldor nije uspeo da to izvuče iz njega
- reče ona tihim glasom, dok su stajali u napuštenom, snežnom dvorištu za vreme odmora. -
Horkruksi... Horkruksi... nisam ni čula za njih...
- Nisi?
Hari je bio razočaran; nadao se da će Hermiona moći da mu da neki nagoveštaj šta su to Horkruksi.
- Mora da je to neka izuzetno napredna mračna magija, jer zašto bi inače Voldemor želeo da zna o
njima? Mislim da će ti biti teško da dobiješ tu informaciju, Hari, moraćeš da budeš veoma pažljiv
kada budeš prišao Pužorogu, smisli neku strategiju...
- Ron misli da bi trebalo da ga sačekam posle časa napitaka danas po podne...
- A, pa ako Von-Von tako misli, bolje da tako i učiniš - reče ona odmah se razbesnevši. - Uostalom,
kada je Von-Von pogrešio u proceni?
- Hermiona, zar ne možeš...
- Ne! - reče ona ljutito, i odjuri ostavivši Harija samog u snegu do članaka.
Časovi napitaka su ovih dana bili ionako dovoljno neprijatni, pošto su Hari, Ron i Hermiona morali
da dele klupu. Danas je Hermiona okrenula svoj kotao na drugu stranu stola kako bi bila bliže
Erniju, i ignorisala je i Harija i Rona.
- Šta si joj ši učinio? - promrmlja Ron Hariju, posmatrajući Hermionin nadmeni profil.
Ali pre nego što je Hari mogao da mu odgovori, Pužorog je iz prednjeg dela prostorije pozvao na
tišinu.
- Smirite se, smirite se, moliću! Brzo, hajde, imamo dosta toga da pređemo danas po podne!
Golpalotov Treći zakon... ko može da mi kaže...? Gospođica Grendžer može, naravno!
Hermiona punom brzinom odrecitova: - Golpalotov-Treći-zakon-ističe-da-će-protivotrov-zamešavinu-
otrova-biti-jednak-ili-veći-zbiru-protivotrova-za-sva-ki-od-zasebnih-sastojaka.
- Tačno tako! - ozari se Pužorog. - Deset poena za Grifindor! A sada, ako uzmemo Golpalotov
Treći zakon kao istinit...
Hari je rešio da se pouzda u Pužorogovu reč da je Golpalotov Treći zakon istinit, jer nije razumeo
ništa od izrečenog. Čini se da niko osim Hermione nije uspeo da prati ono što je Pužorog sledeće
rekao...
- ...što znači da, naravno, pod pretpostavkom da smo postigli pravilnu identifikaciju sastojaka
napitka pomoću Skarpinove otkrivajuće čini, naš prvenstveni cilj nije relativno jednostavno
odabiranje protivotrova za te sastojke same po sebi, već da pronađemo dodatu komponentu koja će,
gotovo alhemijskim procesom, pretvoriti ove različite elemente...
Ron je sedeo kraj Harija poluotvorenih usta, odsutno žvrljajući po svom novom primerku Višeg
nivoa siravljanja naiišaka. Ron je neprekidno zaboravljao da više ne može da se osloni na
Hermioninu pomoć da se izvuče onda kada nije u stanju da shvati šta se zbiva.
- ...i stoga - završi Pužorog - hoću da svako od vas uzme po jednu od ovih bočica sa mog stola.
Treba pre kraja časa da stvorite protivotrov za otrov koji se nalazi u njima. Srećno, i ne zaboravite
na svoje zaštitne rukavice!
Hermiona napusti svoje mesto i već je bila na pola puta do Pužorogovog stola pre nego što je
ostatak razreda shvatio da je vreme da se pokrenu, a kada su se Hari, Ron i Erni vratili za sto, već je
sipala sadržaj bočice u kotlić i potpaljivala vatru pod njim.
- Baš šteta što Princ neće moći da ti pomogne oko ovoga, Hari - reče ona veselo dok se uspravljala.
- Ovaj put moraš da razumeš primenu principa. Nema prečica i varanja!
Ozlojeđen, Hari otčepi otrov koji je uzeo sa Pužorogovog stola, koji beše drečavoružičast, prosu ga
u svoj kotlić i zapali vatru ispod njega. Nije imao pojma šta sledeće treba da radi. On se osvrnu ka
Ronu, koji je sada stajao tu i izgledao prilično tupavo, pošto je kopirao sve što je Hari dosad uradio.
- Siguran si da Princ nema nikakve savete? - promrmlja Ron Hariju.
Hari izvuče svoj verni primerak Višeg nivoa siravljanja naiišaka i otvori poglavlje o protivotrovima.
Tu je bio Golpalotov Treći zakon, naveden od reči do reči kao što ga je Hermiona izrecitovala, ali
nije bilo nijedne prosvetljujuće beleške Prinčevim rukopisom koja bi objasnila šta to znači.
Očigledno da Princ, baš kao Hermiona, nije imao nikakve probleme da ga razume.
- Ništa - reče Hari smrknuto.
Hermiona je sada radosno mahala štapićem iznad svog kazana. Nažalost, nisu mogli da imitiraju čin
koju je izvodila jer se sada toliko izveštila u neizgovorenim činima da nije morala da izgovara reči
naglas. Erni Mekmilan je, međutim, iznad svog kotlića, mrmljao reči – Specialis revelio!-koje su
zvučale impresivno, te Hari i Ron brže-bolje krenuše da ga imitiraju.
Hariju je trebalo samo pet minuta da shvati kako mu se njegova reputacija najboljeg spravljača
napitaka u razredu obrušava na glavu. Pužorog je pun nade provirio u njegov kotlić tokom prvog
obilaska tamnice, spreman da usklikne od ushićenja kao što je to inače činio, a umesto toga se žurno
povukao, kašljući, kada ga je zapahnuo miris pokvarenih jaja. Hermionin izraz lica nije mogao da
bude samozadovoljniji; mrzela je što je bila u senci na svakom času napitaka. Sada je presipala
misteriozno razdvojene sastojke u deset različitih kristalnih bočica. Više zato da ne bi morao da
posmatra ovaj iritirajući prizor, Hari se nagnu nad knjigu Polukrvnog Princa i okrenu nekoliko
stranica nepotrebnom silinom.
I beše tu, naškrabano tik preko dugog spiska protivotrova:
Samo im gurnite bezoar u grlo.
Hari se zagledao u ove reči na trenutak. Zar nije jednom, nekada davno, čuo za bezoare? Zar ih nije
Snejp pomenuo tokom njegovog prvog časa napitaka? Kamen koji se vadi iz sšomaka koze u on vas
ššiši od većine ošrova.
To nije bio odgovor na Golpalotov problem, i da je Snejp još njihov nastavnik, Hari se ne bi usudio
da to uradi, ali ovo je bio trenutak koji je zahtevao očajničke mere. On požuri ka plakaru sa
sastojcima i stade da kopa po njemu, odgurnuvši u stranu jednorogove rogove i zamršeno suvo bilje
sve dok nije pronašao, na samom dnu, malenu kartonsku kutiju na kojoj beše naškrabana reč
„Bezoari".
On otvori kutiju baš kada je Pužorog viknuo: - Još samo dva minuta! - Unutra se nalazilo šest
skvrčenih smeđih predmeta, koji su više ličili na sasušene bubrege nego na pravo kamenje. Hari
zgrabi jedan, vrati kutiju u plakar i požuri nazad do svog kazana.
- Vreme je... ISTEKLO! - viknu Pužorog srdačno. -Pa, da vidimo šta ste uradili! Blejze... šta imaš
za mene?
Pužorog se polako kretao duž prostorije ispitujući različite protivotrove. Niko nije završio zadatak,
iako je Hermiona pokušavala da nabije još nekoliko sastojaka u svoju bočicu pre no što Pužorog
stigne do nje. Ron je potpuno odustao, i samo se trudio da ne udiše pokvarena isparenja koja su
dopirala iz njegovog kotlića. Hari je samo stajao i čekao, stežući bezoar u pomalo znojavoj šaci.
Pužorog je došao do njihovog stola na samom kraju. Omirisao je Ernijev napitak, i prešao na Ronov
sa grimasom na licu. Nije se zadržao kod Ronovog kotlića, već se hitro udaljio suzbijajući nagon za
povraćanjem.
- A ti, Hari - reče on. - Šta imaš da mi pokažeš? Hari ispruži ruku, sa bezoarom na dlanu.
Pužorog ga je posmatrao s visine čitavih deset sekundi. Hari se na trenutak zapitao da li će da viče
na njega. A zatim on zabaci glavu i grohotom se nasmeja.
- Imaš petlju, momče! - zagrme on uzimajući bezoar i podižući ga da ceo razred može da ga vidi. -
0, baš si kao tvoja majka... pa, ne mogu da te krivim... bezoar bi svakako delovao kao protivotrov za
sve ove napitke!
Hermiona, znojava u licu i garavog nosa, delovala je mahnito. Njen poludovršen protivotrov, koji se
sastojao od pedeset i dva sastojka, uključujući i komad njene sopstvene kose, mirno se krčkao iza
Pužoroga, koji je sada imao pred očima samo Harija.
- A ti si se sam samcijat setio bezoara, je li, Hari? -upita ona kroz stisnute zube.
- To je individualni duh kakav pravi spravljač napitaka mora da poseduje! - reče Pužorog veselo,
pre nego što je Hari stigao da odgovori. - Baš kao njegova majka, i ona je isto tako intuitivno
shvatala napitke, bez sumnje je to nasledio od Lili... da, Hari, da, ako imaš bezoar pri ruci, naravno
da će to poslužiti... Mada ni oni ne deluju protiv svega, i prilično su retki, ipak vredi znati kako
mešati protivotrove...
Jedina osoba u prostoriji koja je delovala gnevnije od Hermione beše Melfoj, koji je, Hariju je bilo
drago da primeti, po sebi prosuo nešto što je ličilo na mačju povraćku. Međutim, pre nego što su
njih dvoje stigli da izraze bes što je Hari proglašen za najboljeg u razredu a da ništa nije uradio,
oglasi se zvono.
- Vreme je da se spakujete! - reče Pužorog. - I dodatnih deset poena za Grifindor zbog čiste
smelosti!
I dalje se kikoćući, on se odgega nazad do svog stola u prednjem delu tamnice.
Hari je odugovlačio, neverovatno dugo spremajući stvari u svoju torbu. Ni Ron ni Hermiona nisu
mu poželeli sreću dok su odlazili; oboje su delovali razdraženo. Najzad su Hari i Pužorog ostali
jedini u prostoriji.
- Hajde, de, Hari, zakasnićeš na sledeće predavanje -reče Pužorog prijazno, zatvarajući zlatne
bravice na svom koferu od zmajeve kože.
- Gospodine - reče Hari neodoljivo ličeći sam sebi na Voldemora - želeo sam nešto da vas upitam.
- Onda pitaj, dragi moj dečače, samo pitaj...
- Gospodine, pitao sam se šta znate o... o Horkruksima?
Pužorog se sledi. Njegovo okruglo lice kao da je utonulo u sebe. On obliza usne i promuklo
progovori: - Šta si to rekao?
- Pitao sam da li znate nešto o Horkruksima, gospodine. Vidite...
- Dambldor te je nagovorio na ovo - prošaputa Pužorog.
Glas mu se potpuno izmenio. Više nije bio srdačan, već šokiran, prestrašen. On stade da petlja po
džepu svog prsluka i izvuče maramicu, kojom obrisa znojavo čelo.
- Dambldor ti je pokazao ono... ono sećanje - reče Pužorog. - Pa? Da li je?
- Da - reče Hari odlučivši smesta da je bolje da ne laže.
- Da, naravno - reče Pužorog tiho, još brišući svo je prebledelo lice. - Naravno... pa, ako si video to
sećanje, Hari, shvatio si da ja ne znam ništa... nišša - on silovito ponovi - o Horkruksima.
On zgrabi svoj kofer od zmajeve kože, ugura maramicu nazad u džep i odmaršira ka vratima
tamnice.
- Gospodine - reče Hari očajavajući - samo sam mislio da možda ima nečeg više od tog sećanja...
- Jesi li? - reče Pužorog. - Onda si pogrešio, zar ne? POGREŠIO!
On zaurla tu poslednju reč i, pre no što je Hari sti-gao da bilo šta kaže, zalupi vrata tamnice za
sobom.
Ni Ron ni Hermiona nisu pokazali saosećanje kada im je Hari ispričao za ovu katastrofu od
razgovora. Hermiona je još kiptela od besa zbog načina na koji je Hari opet trijumfovao iako nije
uradio zadatak prema propisima. Ron je bio ozlojeđen što Hari nije i njemu tutnuo jedan bezoar.
- Izgledalo bi glupo da smo obojica to uradili! - re-če Hari razdražljivo. - Čuj, morao sam da
pokušam da ga omekšam kako bih mogao da ga pitam za Voldemora, zar ne? Ma daj, obuzdaj se
već jednom! - dodade on iznervirano, kada se Ron trgao na pomen tog imena.
Besan zbog svog neuspeha i Ronovog i Hermioninog ponašanja, Hari je narednih nekoliko dana,
dureći se, razmišljao šta da radi sa Pužorogom. Odlučio je da će, barem zasad, pustiti Pužoroga
neka misli da je on, Hari, potpuno zaboravio na Horkrukse. Svakako je najbolje da ga uljuljka u
lažni osećaj sigurnosti, pre nego što pono vo krene u napad.
Pošto Hari nije nastavio da zapitkuje Pužoroga, majstor napitaka se vratio svom uobičajenom
prisnom postupanju s Harijem. Hari je iščekivao poziv na jednu od njegovih malih večernjih
sedeljki, rešen da ovoga puta prihvati, pa makar morao da promeni raspored kvidičkih treninga.
Nažalost, nikakav poziv nije stigao do njega. Hari je proverio kod Hermione i Džini: ni one ni-su
primile nikakav poziv, niti bilo ko drugi, koliko im je bilo poznato. Hari nije mogao a da se ne
zapita da li to znači da Pužorog nije toliko zaboravan kao što se pravi, nego je prosto odlučio da
Hariju ne pruži dodatnu priliku da ga ispituje.
U međuvremenu, Hogvortska biblioteka je po prvi put u životu izneverila Hermionu. Bila je toliko
šokirana da je čak zaboravila da treba da bude ljuta na Harija zbog njegove prevare sa bezoarom.
- Nisam našla nijedno objašnjenje o tome šta to Horkruksi rade! - reče mu ona. - Ni jedno jedino!
Gledala sam u zabranjenom odeljku i među najužasnijim knjigama, gde ti kažu kako da spravljaš
najgrozomornije napitke... i ništa! Jedino što sam mogla da pronađem jeste ovo, u uvodu u Magije
najzločesšije... slušaj... „o Horkruksu, najopakijem od svih čarobnjačkih izuma, nećemo pričati niti
davati uputstva"... Mislim, zašto ga onda uopšte i pominju? - reče ona nestrpljivo, snažno zalupivši
staru knjigu, koja ispusti avetinjski jecaj. - Ma, umukni -obrecnu se Hermiona na nju, uguravši je
nazad u torbu.
Čim je stigao februar, sneg oko škole se otopio, i zamenila ga je hladna, turobna vlaga. Ljubičastosivi
oblaci lebdeli su nisko iznad zamka, a travnjak je bio klizav i blatnjav od ledene kiše koja je
neprekidno padala. To je dovelo do toga da se prvi čas irebacivanja za šestake, koji je bio zakazan
za subotu ujutru, kako ne bi propustili redovna predavanja, održi u Velikoj sali, umesto na travnjacima
škole.
Kada su Hari i Hermiona stigli u salu (Ron je sišao sa Lavander), otkrili su da su stolovi nestali.
Kiša je šibala po visokim prozorima, a začarana tavanica se mračno kovitlala iznad njih dok su se
okupljali ispred profesora: Mek Gonagalove, Snejpa, Flitvika i Sprautove, glavešina kuća i malenog
čarobnjaka za kog je Hari pretpostavljao da je instruktor irebacivanja iz Ministarstva. Bio je
čudnovato bezbojan, sa providnim trepavicama, svetloplavim svilenkastim pramenovima kose i
nestvarnim držanjem, kao da bi ga i najmanji nalet vetra mogao oduvati. Hari se pitao da li su stalna
nestajanja i stvaranja nekako umanjila njegovu opipljivost, ili je njegova krhka građa bila idealna za
nekoga ko želi da nestaje.
- Dobro jutro - reče čarobnjak iz Ministarstva kada su svi učenici stigli, a glavešine kuća naredile
tišinu. - Moje ime je Vilki Dvoskok i ja ću biti vaš od Ministarstva odobren instruktor irebacivanja
tokom narednih dvanaest nedelja. Nadam se da ću za to vreme uspeti da vas pripremim za ispit iz
irebacivanja...
- Melfoju, umukni i obrati pažnju! - zakevta profesorka Mek Gonagal.
Svi se osvrnuše. Melfoj je postao prljavoružičast u licu; delovao je besno dok se udaljavao od
Kreba, sa kojim se izgleda šapatom svađao. Hari brzo pogleda u Snejpa, koji je takođe delovao
iznervirano, iako je Hari podozrevao da je to manje zbog Melfojevog nepristojnog ponašanja, a više
zbog činjenice da je Mek Gonagalova ukorila učenika iz njegove kuće.
- ...a do tada će mnogi od vas već biti spremni da po-lože ispit - nastavi Dvoskok kao da nije bilo
nikakvog prekida.
- Kao što možda znate, obično je nemoguće prebacivati se na Hogvorts ili sa njega. Direktor je
skinuo ovu čin, na jedan sat, isključivo unutar Velike sale, kako biste mogli da vežbate. Moram da
naglasim da nećete biti u stanju sa se irebaciše van zidova ove sale, i da vam ne bi bilo mudro da to
pokušavate.
- Želeo bih da se sada razmaknete tako da svako od vas ima metar i po čistog prostora ispred sebe.
Zavlada veliko komešanje i guranje dok su se učenici odvajali, međusobno sudarali, i naređivali
jedni drugima da se sklone iz njihovog prostora. Glavešine kuća su se kretale među učenicima,
dovodeći ih u prave pozicije i smirujući svađe.
- Hari, kuda si krenuo? - htela je da zna Hermiona.
Ali Hari joj ne odgovori. Brzo se kretao kroz gomilu, pored mesta gde je profesor Flitvik cijukom
pokušavao da rasporedi nekoliko Revenklovaca, koji su svi želeli da budu napred, pored profesorke
Spraut, koja je terala Haflpafovce da se postroje u vrstu, sve dok, obišavši oko Ernija Mekmilana,
nije uspeo da se smesti na samom začelju gomile, direktno iza Melfoja, koji je iskoristio priliku
tokom opšte gungule da nastavi svađu sa Krebom, koji je stajao na metar i po od njega, delujući
prkosno.
- Ne znam koliko će još trajati, u redu? - obrecnu se Melfoj na njega, ne primetivši Harija tik iza
sebe. -Trebaće mi više vremena nego što sam mislio.
Kreb zinu da zausti nešto, ali Melfoj kao da je pogodio šta će ovaj reći.
- Slušaj, ne tiče te se šta ja tamo radim, Krebe, ti i Gojl samo radite šta vam se kaže i čuvajte stražu!
- Ja svojim prijateljima kažem šta smeram kada želim da mi drže stražu - reče Hari dovoljno glasno
da bi ga Melfoj čuo.
Melfoj se okrenu u mestu, rukom se mašivši za svoj štapić, ali baš u taj čas četiri glavešine kuća
viknuše: - Tišina! - i ponovo zavlada muk. Melfoj se polako okrenu napred.
- Hvala vam - reče Dvoskok. - A sada...
On mahnu štapićem. Istog trena, ispred svakog učenika stvori se po jedan staromodni drveni obruč.
- Najvažnija stvar koju morate da upamtite kada se irebacuješe jesu tri 0! - reče Dvoskok. -
Odredište, Od-lučnost, Osmišljenost!
- Prvi korak: usredsredite misli u potpunosti na željeno odredišše - reče Dvoskok. - U ovom slučaju,
na unutrašnjost vašeg obruča. Molio bih vas da se sada koncentrišete na to odredište.
Svi krišom stadoše da se osvrću kako bi proverili da li i ostali zure u svoje obruče, a zatim bržebolje
učiniše kao što im je rečeno. Hari je piljio u okrugli deo prašnjavog poda oivičenog njegovim
obručem i svojski se trudio da ne misli ni na šta drugo. To se pokazalo nemogućim, pošto nije
mogao da obuzda pokušaje da odgonetne šta to Melfoj radi kad mu je potrebna straža.
- Drugi korak - reče Dvoskok - usredsredite svoju odlučnosš da zauzmete prostor koji ste sebi
predstavili! Dopustite da vam čežnja da uđete u njega dopre iz uma u svaku česticu vašeg tela!
Hari se krišom osvrnu oko sebe. S njegove leve strane, Erni Mekmilan je toliko napregnuto
promatrao svoj obruč da mu je lice pocrvenelo. Ičgledao je kao da se napinje da izleže jaje veliko
kao Kvafl. Hari priguši smeh i žurno nastavi da pilji u svoj obruč.
- Treći korak - povika Dvoskok - izvešćete tek kada budem dao komandu... okrenite se u mestu
zamišljajući kako se rasipate u ništavilo, osmišljeno se krećući! Na moj znak, jedan...
Hari se ponovo osvrnu oko sebe. Mnogi su bili skroz uznemireni što se od njih tako brzo traži da se
irebace.
- ...dva...
Hari je ponovo pokušao da usmeri misli na svoj obruč; već je zaboravio šta označavaju tri 0.
- ...TRI!
Hari se okrenu u mestu, izgubi ravnotežu, i zamalo pade. Nije bio jedini. Cela sala je u jednom
trenutku bila puna ljudi koji su se teturali. Nevil je ljosnuo pravo na leđa. Erni Mekmilan je pak
izveo neku vrstu skoka-piruete u svoj obruč, i na trenutak je delovao zadovoljno, dok nije video
Dina Tomasa kako mu se gromoglasno smeje.
- Nema veze, nema veze - suvoparno reče Dvoskok, koji kao da nije ni očekivao ništa bolje. -
Podesite svoje obruče, moliću, i vratite se na prvobitne položaje...
Drugi pokušaj nije bio ništa bolji od prvog. Treći je bio podjednako loš. Tek posle četvrtog desilo se
nešto uzbudljivo. Začuo se užasan bolan krik i svi se zapanjeno okrenuše i spaziše Suzan Bouns iz
Haflpafa kako se klati u svom obruču, dok joj ce leva noga i dalje nalazila na metar i po od nje, na
mestu odakle je krenula.
Glavešine kuća okupiše se oko nje; začu se glasan prasak praćen oblačićem ljubičastog dima, koji
je, kada se razišao, otkrio uplakanu Suzan, koja je bila ponovo sjedinjena sa svojom nogom, ali je
delovala krajnje užasnuto.
- Prikleštenje, iliti odvajanje pojedinih delova tela - reče Vilki Dvoskok bezizražajno - dešava se
kada je um nedovoljno odlučan. Morate neprekidno biti usredsređeni na svoje odredišše, i kretati se,
bez žurbe, ali osmišljeno... ovako.
Dvoskok iskorači, graciozno se okrenu u mestu ispruženih ruku, i nestade u kovitlacu odore,
stvorivši se u zadnjem delu sale.
- Upamtite tri 0 - reče on - i pokušajte ponovo... jedan... dva... tri...
Ali sat vremena kasnije, Suzanino prikleštenje je i dalje bila najzanimljivija stvar koja se dogodila.
Dvoskok nije delovao obeshrabreno. Prikopčavši svoj ogrtač oko vrata, on samo reče: - Do viđenja
do sledeće subote, i ne zaboravite: Odredšiše. Odlučnosš. Osmišljenosš.
On zamahnu štapićem, učinivši da obruči nestanu i izađe iz sale u pratnji profesorke Mek Gonagal.
Ponovo se prolomi graja dok su svi kretali ka Ulaznoj dvorani.
- Kako si ti prošao? - upita Ron sjurivši se do Harija. - Ja mislim da sam osetio nešto poslednji put
kada smo pokušali... neko peckanje u nogama.
- Verovatno su ti previše tesne patike, Von-Vone -začu se glas iza njih, i Hermiona ih mimoiđe
sarkastično se cerekajući.
- Ja ništa nisam osetio - reče Hari ignorišući ovaj prekid. - Ali sada me i nije briga za to...
- Kako to misliš, nije te briga... zar ne želiš da naučiš da se irebacuješ? -upita Ron s nevericom.
- Nije mi baš naročito stalo, zaista. Više volim da letim - reče Hari osvrnuvši se preko ramena da
vidi še je Melfoj, ubrzavši čim su ušli u Ulaznu dvoranu. - Čuj, hajde požuri malo, hteo bih nešto da
obavim...
Zbunjen, Ron trkom pođe za Harijem nazad do grifindorskog tornja. Privremeno ih je zadržao Pivs,
koji je zaglavio vrata na četvrtom spratu i odbijao da propusti bilo koga, sem ukoliko dotični ne
zapali sopstvene pantalone, ali Hari i Ron se samo okrenuše i pođoše jednom od svojih oprobanih
prečica. U roku od pet minuta uspinjali su se kroz rupu u portretu.
- Hoćeš li mi već jednom reći šta to radimo? - upita Ron pomalo zadihan.
- Tamo gore - reče Hari, i zaždi preko dnevnog boravka, zaputivši se kroz vrata koja su vodila do
stepenica za muške spavaonice.
Njihova spavaonica je, kao što se Hari i nadao, bila prazna. On širom otvori svoj kovčeg i poče da
kopa po njemu, dok ga je Ron nestrpljivo posmatrao.
- Hari...
- Melfoj koristi Kreba i Gojla kao stražare. Upravo se svađao sa Krebom. Želim da znam... aha!
Najzad ga pronađe, ispresavijan list naizgled praznog pergamenta, koji odmah zatim ispravi i dotače
vrhom svog štapića.
- Svečano se zaklinjem da smeram neki nesšašluk... ili barem Melfoj smera.
Istog trena na površini pergamenta pojavi se Banditova mapa. Tu se nalazio detaljan plan svih
spratova zamka, a no njemu su se kretale sićušne označene crne tačkice koje su obeležavale
stanovnike zamka, sve do jednog.
- Pomozi mi da nađem Melfoja - reče Hari užurbano. On položi mapu na svoj krevet i on i Ron se
nagoše nad nju, tragajući.
- Evo ga! - reče Ron, posle minuta traženja. - Nalazi se u sliterinskom dnevnom boravku, vidi... sa
Perkinsonovom, i Zabinijem i Krebom i Gojlom...
Hari pogleda niz mapu, razočaran, ali se odmah pribra.
- E, pa od sada ću da ga držim na oku - reče on odlučno. - A čim ga budem video kako se nekud
šunja, dok mu Kreb i Gojl drže stražu, odmah će da proradi stari nevidljivi ogrtač, pa ću da saznam
šta to...
On zaćuta jer je Nevil upravo ušao u spavaonicu, donoseći sa sobom jak miris spaljene tkanine, i
odmah krenuo da pretura po svom kovčegu tražeći nove pantalone.
Uprkos odlučnosti da uhvati Melfoja na delu, Hari tokom narednih nedelja nije imao sreće. Iako je
konsultovao mapu što je češće mogao, ponekad čak nepotrebno odlazeći do toaleta između
predavanja, ne bi li je pregledao, nijednom nije video Melfoja na nekom sumnjivom mestu. Istini za
volju, spazio je Kreba i Gojla kako se sami motaju po zamku češće no inače, ponekad samo stojeći
u napuštenim hodnicima, ali tada Melfoj ne samo da nije bio s njima već ga je bilo potpuno
nemoguće pronaći na mapi. To je bilo krajnje misteriozno. Hari se poigravao s mogućnošću da
Melfoj zapravo napušta školsko zemljiše, ali nije mogao da vidi kako bi ovaj to mogao da izvede,
uzevši u obzir veoma visok nivo obezbeđenja unutar zamka. Morao je samo da pretpostavi da je
prevideo Melfoja među stotinama sićušnih crnih tačaka na mapi. A što se tiče činjenice da su
Melfoj, Kreb i Gojl naizgled išli različitim putevima, iako su obično nerazdvojni, te stvari se
dešavaju kad ljudi postanu stariji... Ron i Hermiona su živi dokaz toga, priseti se Hari.
Februar je ustupio mesto martu bez ikakve promene u vremenu, osim što je pored kiše dunuo i
vetar. Na opšte nezadovoljstvo, na svim oglasnim tablama dnevnih boravaka osvanuo je natpis da je
sledeći izlet u Hogsmid otkazan. Ron je pobesneo.
- Trebalo je da bude na moj rođendan! - reče on. - Baš sam ga željno iščekivao!
- Mada, nije veliko iznenađenje, zar ne? - reče Hari. - Ne posle onoga što se desilo Keti.
Ona se još nije vratila iz Sent Munga. Štaviše, u Dnevnom iroroku je zabeleženo još nekoliko
nestanaka, uključujući i nestanak nekoliko rođaka hogvortskih učenika.
- A sad jedino mogu da se radujem nekom glupom času irebacivanja! - progunđa Ron. - Jakog li
rođendanskog slavlja...
Posle tri časa, irebacivanje im se činilo težim no ikad, iako je još nekoliko ljudi uspelo da se
priklešti. Vladala je velika nervoza, a postojala je i određena količina zlovolje prema Vilkiju
Dvoskoku i njegovim trima 0, koja su inspirisala niz nadimaka za njega, od kojih su najpristojniji
bili Ogavnodahi i Očajnoglavi.
- Srećan rođendan, Rone - reče Hari kada su ih prvog marta probudili Šejmus i Din bučno odlazeći
na doručak. - Evo ti poklon.
On baci paket na Ronov krevet preko puta, še se ovaj pridruži maloj gomili poklona koje,
pretpostavljao je Hari, mora da su dostavili kućni vilenjaci tokom noći.
- Hvala - dremljivo će Ron, i dok je cepao ukrasni papir, Hari ustade iz kreveta, otvori svoj kovčeg i
stade da petlja po njemu tražeći Banditovu mapu, koju bi tu sakrio posle svake upotrebe. Izbacio je
polovinu sadržaja kovčega pre no što ju je pronašao, sakrivenu iza savijenih čarapa u kojima je još
čuvao bočicu napitka sreće, feliks felicisa.
- Dobro - promrmlja on, noseći je u krevet sa sobom, tiho je potapšavši i promrmljavši: - Svečano
se zaklinjem da smeram neki nestašluk - kako ga Nevil, koji je upravo prolazio kraj njegovog
kreveta, ne bi čuo.
- Sjajne su, Hari! - reče Ron oduševljeno, mašući novim parom kvidičkih čuvarskih rukavica koje
mu je Hari poklonio.
- Nije to ništa - reče Hari rasejano, dok je pomno pretraživao sliterinsku spavaonicu u potrazi za
Melfojem. - Hej... ne bih rekao da je u svom krevetu...
Ron mu ne odgovori; bio je isuviše zauzet otpakivanjem poklona, tu i tamo ispuštajući usklike
zadovoljstva.
- Zaista dobar ulov ove godine! - objavi on podigavši teški zlatni sat sa čudnovatim simbolima duž
ivice i sićušnim pokretnim zvezdicama umesto kazaljki. - Vidi šta su mi mama i tata kupili? Bokca
mu, mislim da ću i iduće godine ponovo da postanem punoletan...
- Kul - promrmlja Hari i ovlaš pogleda u sat, pre nego što je nastavio da pomno proučava mapu.
Gde li je Melfoj? Čini se da nije ni za sliterinskim stolom u Velikoj sali na doručku... nije ni blizu
Snejpa, koji je sedeo u svojoj kancelariji... nije bio ni u kupatilima, niti u bolničkom krilu...
- Hoćeš jedan? - promumla Ron pruživši mu kutiju čokoladnih kazančića.
- Ne, hvala - reče Hari podigavši pogled. - Melfoj je opet nestao!
- Nije mogao - reče Ron trpajući drugi kazančić u usta dok se izvlačio iz kreveta da se obuče. -
Hajde, ako ne požuriš, moraćeš da se irebacuješ na prazan stomak... mada, možda će ti tako biti
lakše...
Ron zamišljeno pogleda u kutiju čokoladnih kazančića, a zatim slegnu ramenima i posluži se i
trećim slatkišem.
Hari taknu mapu svojim štapićem i promrmlja: - Nestašluk izveden - iako nije bio, i obuče se,
napregavši vijuge. Mora da postoji neko objašnjenje za Melfojevo periodično nestajanje, ali on
nikako nije mogao da ga se seti. Najbolji način da to otkrije bio bi da ga prati, ali čak i s nevidljivim
ogrtačem, beše to nepraktična ideja. Imao je predavanja, trening kvidiča, domaće zadatke i
irebacivanje; nije mogao po ceo dan da prati Melfoja po školi, a da se njegovo odsustvo ne primeti.
- Spreman? - reče on Ronu.
Već je bio na pola puta do vrata spavaonice kada je shvatio da se Ron nije ni pomerio, već da se
naslonio na nogu svog kreveta, zagledavši se u kišom isprane prozore sa čudnovato rastrojenim
izrazom lica.
- Rone? Doručak.
- Nisam gladan. Hari se zagleda u njega.
- Mislio sam da si upravo rekao...?
- Pa dobro, poći ću s tobom - uzdahnu Ron - ali neću da jedem.
Hari ga sumnjičavo osmotri.
- Upravo si pojeo pola kutije čokoladnih kazančića, zarne?
- Nije zbog toga - ponovo uzdahnu Ron. - Ti... ti to ne bi razumeo.
- Pošteno - reče Hari, pomalo zbunjeno, okrenuvši se da otvori vrata.
- Hari! - iznenada će Ron. -Štaje?
- Hari, ne mogu više da izdržim!
- Šta to ne možeš da izdržiš? - upita Hari, sada se već ozbiljno uznemirivši. Ron je ubledeo i
izgledao je kao da će mu pozliti.
- Ne mogu da prestanem da mislim na nju! - reče Ron promuklo.
Hari zinu na njega. Ovo nije očekivao, niti je bio siguran da želi to da čuje. Koliki god da su
prijatelji, ako Ron počne da Lavander zove „Lav-Lav", Hari će morati da povuče crtu.
- Zašto te to sprečava da doručkuješ? - upita Hari pokušavši da unese notu zdravog razuma u
razgovor.
- Mislim da ona čak i ne zna da postojim - reče Ron uz očajnički gest.
- Svakako zna da postojiš - reče Hari sablažnjeno. -Neprekidno se ljubaka s tobom, zar ne?
Ron zbunjeno trepnu.
- 0 kome ti to pričaš?
- 0 kome ii to pričaš? - reče Hari, sa sve jačom slutnjom da ovaj razgovor postaje sasvim
besmislen.
- 0 Romildi Vejn - reče Ron nežno, i celo lice mu zasja dok je to izgovarao, kao da ga je pogodio
blistav sunčev zrak.
Zurili su jedan u drugoga gotovo čitav minut, pre nego što Hari reče: - Ovo je neka šala, je li? Šališ
se.
- Mislim... Hari, mislim da je volim - reče Ron prigušenim glasom.
- Dobro - reče Hari prišavši Ronu da bolje osmotri njegove staklaste oči i prebledeo ten. - Dobro...
hajde ponovi to još jednom a da se ne nasmeješ.
- Volim je - ponovi Ron bez daha. - Jesi li joj video kosu, sva je crna i svilenkasta... a njene oči?
Njene krupne tamne oči? I njene....
- Ovo je baš smešno i zabavno - reče Hari nestrpljivo - ali šala je gotova, u redu? Batali to.
On se okrenu da izađe. Prešao je dva koraka ka vratima, kada ga jak udarac pogodi u desno uvo.
Zateturavši se, on se osvrnu. Ronova pesnica je bila uzdignuta, a njegovo lice izobličeno od besa.
Spremao se da ga ponovo udari.
Hari je instinktivno reagovao. Istrgao je svoj štapić iz džepa, a čarobne reči mu padoše na pamet
bez razmišljanja: Levikorius!
Ron vrisnu kada ga ponovo nešto trgnu za petu. Bespomoćno je landarao naglavačke, dok mu je
odora visila preko glave.
- Ovo je sumanuto! - reče Hari. - Šta ti bi...?
A zatim vide kutiju koja je stajala otvorena na Ronovom krevetu i istina ga pogodi silinom
jurišajućeg trola.
- Odakle ti ovi čokoladni kazančići?
- To mi je rođendanski poklon! - povika Ron polako se okrećući u vazduhu dok se koprcao da se
oslobodi. - Ponudio sam ti jedan, zar ne?
- Sada si ih podigao s poda, jesi li?
- Pali su mi s kreveta, u redu? Pusti me!
- Nisu ti pali s kreveta, bilmezu jedan, zar ne razumeš? Moji su, istresao sam ih iz svog kovčega
dok sam tražio mapu. To su čokoladni kazančići koje mi je Romilda poklonila pre Božića, i skroz
su natopljeni ljubavnim napitkom!
Ali čini se da je Ron od svega toga registrovao samo jednu reč.
- Romilda? - ponovi on. - Da li si to rekao Romilda? Hari... da li js poznaješ? Možeš li da me
upoznaš s njom?
Hari se zagleda u landarajućeg Rona, čije je lice sada bilo puno nade, i suzbi jaku želju da se
nasmeje. Deo njega - deo najbliži njegovom pulsirajućem uvetu - bio je prilično voljan da spusti
Rona i da ga posmatra kako jurca naokolo sve dok dejstvo ljubavnog napitka ne prođe... ali, s druge
strane, oni su neki vajni prijatelji, Ron nije bio pri sebi kada ga je napao, a Hari pomisli da bi
zaslužio još jedan udarac ako dopusti Ronu da izjavi svoju večnu ljubav Romildi Vejn.
- Da, upoznaću vas - reče Hari brzo razmislivši. -Sada ću te spustiti, važi?
On pusti Rona da svom silinom padne na pod (uvo ga je prilično bolelo), ali Ron odmah skoči
kezeći se.
- Biće da je sada u Pužorogovoj kancelariji - reče Hari samouvereno, vodeći ga ka vratima.
- Zašto je tamo? - znatiželjno upita Ron žureći da uhvati korak s njim.
- Ma, ima dodatne časove napitaka kod njega - reče Hari izmišljajući na licu mesta.
- Možda bih mogao da pitam da i ja idem na te časove s njom? - čežnjivo će Ron.
- Sjajna ideja - reče Hari.
Lavander je čekala kraj rupe u portretu, komplikacija koju Hari nije predvideo.
- Kasniš, Von-Vone! - durila se ona. - Donela sam ti rođendanski...
- Pusti me na miru - reče Ron nestrpljivo - Hari će me upoznati s Romildom Vejn.
I ne rekavši joj ništa drugo, on se progura kroz rupu iza portreta. Hari je pokušao da nabaci
izvinjavajući izraz lica, ali možda je ispalo kao da ga sve to zabavlja, jer je ona delovala uvređenija
nego ikad kad se Debela dama zatvorila za njima dvojicom.
Hari je bio pomalo zabrinut da je Pužorog možda na doručku, ali je ovaj otvorio vrata čim je Hari
prvi put pokucao, odeven u zeleni somotski bademantil u kompletu s noćnom kapicom, krmeljivih
očiju.
- Hari - promrmlja on. - Stvarno je rano za posete... subotom imam običaj da duže spavam...
- Profesore, stvarno mi je žao što vas uznemiravam - reče Hari što je tiše moguće, dok je Ron
cupkao na vrhovima prstiju, pokušavajući da preko Pužoroga vidi unutrašnjost njegove sobe - ali
moj prijatelj Ron je greškom progutao ljubavni napitak. Da li biste mogli da mu napravite
protivotrov, molim vas? Odveo bih ga do Madam Pomfri, ali ne bismo smeli da imamo ništa iz
Veslijevskih čarobnjačkih ludorija, znate... nezgodna pitanja...
- Zar nisi sam mogao da mu smućkaš lek, Hari, tako vešt spravljač napitaka kao što si ti? - upita
Pužorog.
- Ovaj - reče Hari donekle rastrojen činjenicom da ga je Ron sada laktom udarao u rebra u pokušaju
da silom uđe u sobu - pa, nikada nisam spravljao protivotrov za ljubavni napitak, gospodine, a dok
ga ja spremim, Ron bi mogao da uradi nešto ozbiljno...
Na sreću, Ron je izabrao baš taj trenutak da zavapi: -Ne vidim je, Hari... da li je krije?
- Da li je ovaj napitak uzet u roku trajanja? - upita Pužorog, sada već odmeravajući Rona sa
profesionalnim interesovanjem. - Mogu da postanu jači, znaš, što duže stoje.
- To bi mnogo štošta objasnilo - prodahta Hari sada se već rvući sa Ronom ne bi li ga sprečio da
obori Pužoroga. - Danas mu je rođendan, profesore - dodade on molećivo.
- 0, pa dobro, uđite onda, uđite - reče Pužorog popustljivo. - Imam sve što mi je neophodno ovde u
mojoj torbici, to nije težak protivotrov...
Ron nahrupi kroz vrata u Pužorogovu pregrejanu, prenatrpanu kancelariju, saplete ce o tabure za
noge sa kićankama, povrati ravnotežu zgrabivši Harija za vrat i promrmlja: - Ona ovo nije videla,
zar ne?
- Još nije stigla - reče Hari posmatrajući Pužoroga kako otvara svoj komplet za spravljanje napitaka,
ubacujući po prstohvat koječega u malenu kristalnu bočicu.
- Dobro je - žustro će Ron. - Kako izgledam?
- Veoma zgodno - reče Pužorog lukavo, dodajući Ronu čašu bistre tečnosti. - A sada popij ovo, to je
tonik za živce, da te malo smiri kad ona bude naišla, znaš.
- Sjajno - reče Ron željno, i bučno sruči protivotrov sebi niz grlo.
Hari i Pužorog su ga posmatrali. Na trenutak, Ron im se iskezio. A onda, veoma polako, njegov
osmeh se iskrivi i nestade, da bi ga zamenio izraz potpunog užasa.
- Vratio si se u normalu, je li? - reče Hari cereći se. Pužorog se zakikota. - Mnogo vam hvala,
profesore.
- Ma nema na čemu, nema na čemu - reče Pužorog kada se Ron sručio u obližnju fotelju, delujući
skrhano. - Nešto za dizanje, to njemu treba - nastavi Pužorog odjurivši sada do stola krcatog pićem.
- Imam krem-pivo, imam vino, imam jednu jedinu flašu ove medovine sazrele u hrastovim
burićima... hmmm. Nameravao samda to poklonim Dambldoru za Božić... pa dobro... - on slegnu
ramenima - ...ne može da mu nedostaje nešto što nikada nije ni imao! Zašto je ne bismo sada
otvorili i proslavili rođendan gospodina Veslija? Nema ničeg boljeg od dobrog pićenceta da se
odagna bol neostvarene ljubavi...
On se ponovo zakikota, a Hari mu se pridruži. Ovo mu je bio prvi put da se našao gotovo sam sa
Pužorogom još od njegovog katastrofalnog prvog pokušaja da izvuče pravo sećanje iz njega.
Možda, ako bi uspeo da održi Pužoroga u dobrom raspoloženju... možda kada bi popili dovoljno
medovine dozrele u hrastovim burićima...
- Eto vam sad - reče Pužorog dodavši Hariju i Ronu po čašu medovine, pre no što je podigao svoju.
- Pa, želim ti veoma srećan rođendan, Ralfe...
- ...Rone...
Ali Ron, koji izgleda nije ni slušao zdravicu, već je bio nalio medovinu sebi u usta i progutao je.
U jednom trenu, ne dužem od otkucaja srca, Hari shvati da nešto strašno nije u redu, a Pužorog, čini
se, to nije primetio.
- ...i dabogda doživeo još mnogo...
- Rone!
Ron ispusti čašu. Napola ustade sa stolice, a zatim se sručio, dok su mu se udovi nekontrolisano
trzali. Iz usta mu je izbijala pena, a oči su mu se izbečile iz duplja.
- Profesore! - zagrme Hari. - Učinite nešto!
Ali Pužorog je izgleda bio paralizovan šokom. Ron se trzao i gušio: koža mu je poplavela.
- Šta... ali... - mucao je Pužorog.
Hari preskoči niski stočić i otrča ka Pužorogovom otvorenom kompletu za napitke, vadeći teglice i
vreće, dok je užasan zvuk Ronovog klokotavog disanja ispunjavao sobu. A onda ga nađe - skvrčeni
kamen nalik bubregu koji mu je Pužorog uzeo na času napitaka.
On odjuri nazad do Rona, širom mu razjapi vilicu i gurnu mu bezoar u usta. Ron se naglo cimnu,
ispusti hropćući uzdah, a zatim mu se telo smiri i omlitavi.

20Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:11 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
19. Vilenjačke uhode
- Dakle, sve u svemu, nije baš bio jedan od Ronovih najboljih rođendana? - reče Fred.
Bilo je veče. Bolničko krilo beše tiho, zavese navučene na prozore, a lampe upaljene. Ronov krevet
je jedini bio zauzet. Hari, Hermiona i Džini sedeli su oko njega. Proveli su ceo dan čekajući pred
duplim vratima, pokušavajući da provire unutra svaki put kada bi neko ušao ili izašao. Tek u osam
sati Madam Pomfri ih je pustila da uđu. Fred i Džordž stigli su deset minuta nakon toga.
- Nismo zamišljali da ćemo mu baš ovako predati poklon - reče Džordž sumorno, spustivši veliki
upakovan paket na komodu kraj Ronovog kreveta, i sede pored Džini.
- Da, kada smo zamišljali ovu scenu, mislili smo da će Ron biti pri svesti - reče Fred.
- Bili smo u Hogsmidu, čekali smo da ga iznenadimo... - reče Džordž.
- Bili ste u Hogmsidu - upita Džini podigavši pogled.
- Mislili smo da kupimo Zonkovu radnju - reče Fred smrknuto. - Hogsmidski ogranak, znaš, ali
neće nam baš biti od velike koristi ako vam više nije dozvoljeno da vikendom dolazite da kupujete
naše stvari... ali nećemo sad o tome.
On privuče stolicu do Harija i pogleda u Ronovo bledo lice.
- Kako se to dogodilo, Hari?
Hari im prepriča priču koju je do sada, činilo mu se, već stotinu puta ispričao Dambldoru, Mek
Gonagalovoj, Madam Pomfri, Hermioni i Džini.
- ...a onda sam mu nabio bezoar u grlo i disanje mu se malo olakšalo, Pužorog je otrčao da dovede
pomoć, pojavile su se Mek Gonagalova i Madam Pomfri, pa su dovele Rona ovamo. Kažu da će biti
u redu. Madam Pomfri je rekla da će morati da ostane ovde nekih nedelju dana... moraće stalno da
uzima esenciju rutvice...
- Majku mu, sreća da si se setio bezoara - reče Džordž tihim glasom.
- Sva sreća te je bio jedan u ssbi - reče Hari, koji bi se svaki put sledio na pomisao šta bi se
dogodilo da mije bio u stanju da se dokopa tog kamenčića.
Hermiona gotovo nečujno zašmrkta. Ceo dan je bila izuzetno tiha. Otkako je dojurila do Harija
ispred bolničkog krila, bela u licu, zahtevajući da zna šta se dogodilo, gotovo da nije učestvovala u
Harijevom i Džininom opsesivnom razgovoru o tome kako je to Ron otrovan, već je samo stajala
kraj njih, stisnutih zuba i prestrašenog izraza, sve dok im najzad nisu dopustili da ga vide.
- Da li mama i tata znaju? - upita Fred Džini.
- Već su ga videli, stigli su ovde pre sat vremena... sada su u Dambldorovoj kancelariji, ali će se
uskoro vratiti...
Svi ućutaše, posmatrajući neko vreme Rona kako nešto mumla u snu.
- Znači otrov je bio u piću? - reče Fred tiho.
- Da - odmah reče Hari. Nije mogao da misli ni na šta drugo, te mu je bilo drago što ima priliku da
ponovo počne da priča o tome. - Pužorog ga je sipao...
- Da li je mogao da sipa nešto Ronu u čašu a da ti ne vidiš?
- Verovatno - reče Hari - ali zašto bi Pužorog želeo da otruje Rona?
- Pojma nemam - reče Fred mršteći se. - Ne misliš da je mogao greškom da pomeša čaše? Da je
nameravao tebe da otruje?
- Zašto bi Pužorog hteo da otruje Harija? - upita Džini.
- Pojma nemam - reče Fred - ali sigurno postoji mnogo ljudi koji bi želeli da otruju Harija, zar ne?
„Izabranog", i tome slično?
- Znači, misliš da je Pužorog u stvari Smrtožder? - reče Džini.
- Sve je moguće - reče Fred mračno.
- Možda je pod kontrolišućom kletvom - reče Džordž.
- Ili je možda nevin - reče Džini. - Otrov je mogao da bude u flaši, u kom slučaju je verovatno bio
namenjen Pužorogu lično.
- Ko bi želeo da ubije Pužoroga?
- Dambldor misli da je Voldemor želeo da Pužorog bude na njegovoj strani - reče Hari. - Pužorog se
godinu dana krio pre no što je došao na Hogvorts. A... - on ce cera sećanja koje Dambldor još nije
uspeo da izvuče iz Pužoroga - ...a možda Voldemor želi da ga smakne, možda misli da bi Pužorog
mogao da bude od koristi Dambldoru
- Ali rekao si da je Pužorog nameravao da tu flašu pokloni Dambldoru za Božić - podseti ga Džini. -
Tako da je trovač vrlo verovatno nameravao da otruje Dambldora.
- Onda trovač nije dobro poznavao Pužoroga - reče Hermiona progovorivši prvi put posle nekoliko
sati, zvučeći kao da je gadno nazebla. - Svako ko poznaje Pužoroga znao bi da postoji velika šansa
da on nešto tako ukusno zadrži za sebe.
- Er-me-ona - neočekivano zagrakta Ron između njih. Svi zaćutaše pažljivo ga posmatrajući, ali
pošto je nekoliko trenutaka nerazgovetno mrmljao, on samo zahrka.
Vrata spavaonice se širom otvoriše, na šta svi poskočiše: Hagrid je krupnim koracima hitao ka
njima, kose mokre od kiše, dok je za njim lepršao njegov kaput od medveđe kože, sa samostrelom u
ruci, ostavljajući svuda po podu niz blatnjavih otisaka veličine delfina.
- Celi dan sam bijo u šumi! - prodahta on. - Aragogu je sve gore, iš”o sam da mu čitam... nisam
stig”o da večeram sve do sada, a ondak mi je profesorka Spraut kaz”la za Rona! Kako mu je?
- Nije loše - reče Hari. - Kažu da će biti dobro.
- Ne može više od šest posetilaca odjednom! - reče Madam Pomfri izjurivši iz svoje kancelarije.
- Sa Hagridom nas je tačno šest - naglasi joj Džordž.
- 0... da... - reče Madam Pomfri, koja je izgleda računala Hagrida kao više osoba, zbog njegovog
ogromnog rasta. Da bi prikrila zbunjenost, ona jurnu da svojim štapićem počisti blatnjave tragove
njegovih stopala.
- Ne mogu da gi poverujem - reče Hagrid promuklo, odmahujući velikom čupavom glavom dok je
zurio dole u Rona. - Prosto ne mogu da gi poverujem... vidi ga kak” tu leži... ko bi hteo da gi
povredi, a?
- Upravo smo raspravljali o tome - reče Hari. - Ne znamo.
- Možda nek” ko ima neš”o protiv grifindorskog kvidičkog tima, je li? - reče Hagrid zabrinuto. -
Prvo Keti, a sada i Ron...
- Ne mogu da zamislim da bi iko pokušao da likvidira ceo kvidički tim - reče Džordž.
- Drvce bi možda smakao Sliterince kada bi znao da može da se izvuče nekažnjeno - reče Fred
iskreno.
- Pa, ja ne mislim da je u pitanju kvidič, ali mislim da postoji veza između napada - reče Hermiona
tiho.
- Odakle ti sad pa to? - upita Fred.
- Pa, kao prvo, trebalo je da oba budu fatalna, a nisu bila, iako je tako ispalo zahvaljujući čistoj
sreći. A kao drugo, čini se da ni otrov ni ogrlica nisu došli do osobe koju je trebalo da ubiju.
Naravno - dodade ona smrknuto - to čini osobu koja stoji iza ovoga na neki način još opasnijom, jer
izgleda da joj nije stalo koliko ljudi će da strada pre nego što zaista dođe do svoje žrtve.
Pre no što je iko mogao da odgovori na ovu zloslutnu izjavu, vrata spavaonice se opet otvoriše i
gospodin i gospođa Vesli požuriše kroz bolničko odeljenje. Tokom svoje poslednje posete
bolničkom krilu, samo su se zadovoljili vestima da će se Ron potpuno oporaviti: sada gospođa Vesli
zgrabi Harija i privi ga u čvrst zagrljaj.
- Dambldor nam je rekao kako si ga spasao bezoarom -zajeca ona. - 0, Hari, šta da ti kažemo?
Spasao si Džini... spasao si Artura... sada si spasao Rona...
- Nemojte... nisam... - promrmlja Hari s nelagodom.
- Pa, kad malo bolje razmislim, zbilja mi se čini da polovina naše porodice tebi duguje svoje živote
- reče gospodin Vesli stegnutim glasom. - Jedino što mogu da kažem jeste da je dan kada je Ron
odlučio da sedne u tvoj kupe u Hogvoršs eksiresu, zbilja bio srećan dan za Veslijeve, Hari.
Hari nije mogao da smisli bilo kakav odgovor na ovo i gotovo da mu je bilo drago kada ih je
Madam Pomfri ponovo podsetila da je dozvoljeno samo šest posetilaca oko Ronovog kreveta; on i
Hermiona odmah se digoše da izađu, a Hagrid odluči da pođe s njima, ostavivši Rona s njegovom
porodicom.
- Užas živi - režao je Hagrid sebi u bradu dok su njih troje išli nazad hodnikom prema mermernom
stepeništu. - Sve to novo osiguranije, a mališani i dalje bivaju povređeni... Dambldor se živ noj”o
od brige... ne kazuje mnogo, al” ja vidim...
- Da li ima neku ideju, Hagride? - očajnički upita Hermiona.
- Pretpostavljam da imade na stotine ideja, sas mozgom k”o š”o je njegov - reče Hagrid odano. -
Al” ne znade ko je poslao onu ogrlicu ni ko je sip”o otrov u ono vino, il” bi gi već uhvatijo, je l”
da? Mene brine - reče Hagrid utišavši glas i osvrnuvši se preko ramena (Hari pak proveri tavanicu
za slučaj da je Pivs u blizini) - kol”ko dugo Hogvorts može da ostane otvoren ak” ovdi napadaju
decu. Opet ista priča k”o sas Dvoranom tajni, je l” da? Biće panike, roditelji će da odvode decu iz
škole, i dok trepneš, Upravni odbor...
Hagrid zaćuta dok je duh dugokose žene spokojno prolebdeo kraj njih, a zatim nastavi promuklim
šapatom -...Upravni odbor škole će da vi priča o trajnom ukidanju.
- Neće valjda? - reče Hermiona, delujući zabrinuto.
- Moraš to da glediš iz nji”ove perspektive - reče Hagrid utučeno. - Mislim oduvek je postoj”o rizik
kad se dete slalo na Hogvorts, je l” da? Očekujete nezgode, zar ne, kad imate stotine maloletnih
čarobnjaka skučenih na jednom mestu, al” pokušaj ubistva, to je već drugo. Nije ni čudo š”o je
Dambldor ljut na Sn...
Hagrid u sekundi zaćuta, a na ono malo lica što je provirivalo iz njegove umršene crne brade pojavi
se poznati izraz krivice.
- Šta? - brzo će Hari. - Dambldor je ljut na Snejpa?
- Nisam to rek”o - reče Hagrid, iako ga je u potpunosti odao uspaničen pogaed. - Vid” kol”ko je
sati, maltene ponoć, moram da...
- Hagride, zašto je Dambldor ljut na Snejpa? - glasno upita Hari.
- Psssssst! - reče Hagrid delujući istovremeno i ner-vozno i ljutito. - Nemo” da vičeš tak”e stvari,
Hari, je l” hoćeš da izgubim noc”o? Mada, nije da te je briga, je l” da, ne sad kad si dig”o ruke od
brige o magij...
- Ne pokušavaj da mi nabijaš osećaj krivice, neće ti uspeti! - reče Hari žustro. - Šta je Snejp uradio?
- Pojma nemam, Hari, uopšte nije to ni trebalo da čujem! Ja... pa, vrać”o sam se iz šume jedne
večeri i čuo ih kak” se razgovaraju... pa dobro, svađaju. Nisam hteo da privlačim pažnju na sebe, te
sam se sakrijo i trudijo da ne slušam, al” beše to... pa, žestoka rasprava, te je nije bilo lako
ignorisat”.
- Dakle? - podsticao ga je Hari, dok je Hagrid nervozno cupkao na svojim ogromnim stopalima.
- Daklem... samo sam čuo Snejpa kak” kaže da Dambldor previše toga uzima zdravo za gotovo i da
možda on... Snejp... neće više to da radi...
- Šta to?
- Pojma nemam, Hari, zvučalo je k”o da se Snejp osećao premoren od rada, niš” drugo... svejedno,
Dambldor mu je odma” rek”o da se već složijo da će to da uradi, i da je to to. Bijo je veoma strog
prema njemu. A ondak je bilo i neš”o o tome kako Snejp treba da sprovede istragu u svojoj kući, u
Sliterinu. Pa, tu nema ničeg čudnog! - dodade Hagrid žurno kada se Hari i Hermiona značajno
pogledaše. - Sve glavešine kuća zamoljene su da istraže celu rabotu oko one ogrlice...
- Da, ali se Dambldor nije svađao sa ostalim glavešinama, zar ne? - reče Hari.
- Čuj - Hagrid stade da nervozno uvija samostrel svojim ručerdama; začu se glasan zvuk krckanja
drveta, i on puče na dva dela - znam š”a ti misliš o Snejpu, Hari, i ne želim da u ovome tražiš neš”o
čeg” tu nema.
- Pazite - reče Hermiona hitro.
Oni se okrenuše taman na vreme da spaze senku Argusa Filča kako se pomalja na zidu iza njih, pre
no što i on sam ne dođe iza ćoška, pogrbljen, drhtavih vilica.
- Oho! - prodahta on. - Tako kasno van kreveta, ima da vam sledi kazna!
- Ne, neće, Filče - reče Hagrid kratko i jasno. - Oni su sa mnom, je l” da?
- A kakve to veze ima? - upita Filč mrsko.
- Ja sam ti bre nastavnik, k”vragu, zar ne, ti šunjava Porugo! - reče Hagrid odmah se ražestivši.
Začu se gadno siktanje dok se Filč nadimao od besa. Stigla je i Gospođa Noris, neprimetno, i sada
se vijugavo uvijala oko Filčovih koščatih članaka.
- Brišite - reče Hagrid krajičkom usana.
Hari nije čekao da mu se dvaput kaže. I on i Hermiona odjuriše kad Hagrid i Filč povisiše glasove,
koji su odjekivali za njima dok su trčali. Blizu skretanja za grifindorski toranj prošli su kraj Pivsa,
ali je on veselo hitao ka izvoru vike, kikoćući se i pevušeći:
Gde god da je muka u nevolja
Pozovite Pivsija, biće duilo bolja!
Debela dama je dremala i nije joj bilo po volji što je bude, ali se mrzovoljno otvorila i dopustila im
da se uzveru u, na svu sreću, miran i prazan dnevni boravak. Činilo se da ljudi još nisu saznali za
Rona. Hariju je laknulo, jer su ga tog dana već dovoljno ispitivali. Hermiona mu požele laku noć i
zaputi se ka ženskim spavaonicama. Hari je, međutim, ostao posle nje, sedeći kraj kamina i
posmatrajući umirući žar.
Znači, Dambldor se svađao sa Snejpom. Uprkos svemu što je rekao Hariju, uprkos svom insistiranju
da u potpunosti veruje Snejpu, izgubio je živce s njim... nije mu se činilo da se Snejp dovoljno trudi
da ispituje Sliterince... ili, možda, jednog jedinog Sliterinca: Melfoja?
Da li se Dambldor pretvarao da nema ničeg u Harijevim sumnjama zato što nije želeo da Hari uradi
nešto nepromišljeno, da uzme stvari u svoje ruke? To mu se činilo verovatnim. Možda čak
Dambldor nije želeo da bilo šta odvraća Hariju misli sa njihovih časova, ili od izvlačenja onog
sećanja iz Pužoroga. Možda Dambldor misli da ne treba da poverava sumnje o svom osoblju
šesnaestogodišnjacima...
- Tu li si, Poteru!
Hari od šoka skoči i izvadi štapić na gotovs. Bio je potpuno ubeđen da je dnevni boravak prazan;
nije bio spreman za ogromnu priliku koja se, iznenada, pridigla sa udaljene stolice. Pogleda izbliza i
vide da je to Kormak Mek Lagen.
- Čekao sam da se vratiš - reče Mek Lagen ne obazirući se na Harijev isukani štapić. - Mora da sam
zaspao. Čuj, video sam danas kako odvode Veslija u bolničko krilo. Nije izgledao kao da će biti
sposoban za utakmicu iduće nedelje.
Hariju je trebalo nekoliko trenutaka da shvati o čemu Mek Lagen govori.
- A... da... kvidič - reče on vraćajući štapić pod Kamu farmerki i umorno provuče ruku kroz kosu. -
Aha... možda neće moći da igra.
- Pa, onda ću ja igrati Čuvara, zar ne? - reče Mek Lagen.
- Aha - reče Hari. - Da, pretpostavljam...
Nije mogao da smisli nikakav argument protiv toga; uostalom, Mek Lagen je zaista bio drugi
najbolji igrač na probnom treningu.
- Izvrsno - reče Mek Lagen zadovoljnim glasom. - Pa kada je onda trening?
- Šta? 0... biće jedan sutra uveče.
- Dobro je. Slušaj, Poteru, trebalo bi da pre toga porazgovaramo. Imam neke ideje o strategiji koje
bi ti možda bile korisne.
- Dobro - reče Hari ne preterano oduševljeno. - Pa, reći ćeš mi sutra, onda. Sada sam prilično
umoran... vidimo se...
Vesti da je Ron otrovan brzo su se proširile sledećeg dana, ali nisu izazvale takvu senzaciju kao što
je to bio slučaj sa napadom na Keti. Ljudi su mislili da je možda u pitanju nesrećan slučaj, budući
da je u tom trenutku bio u odajama majstora napitaka, a pošto mu je odmah dat protivotrov, nije
bilo neke veće štete. Zapravo, Grifindorce je inače mnogo više interesovala predstojeća utakmica
protiv Haflpafa, jer su mnogi od njih želeli da vide kako Zaharije Smit, koji je igrao Goniča za
haflpafski tim, dobija zasluženu kaznu za svoje komentarisanje tokom prvog meča protiv Sliterina.
Hari, međutim, nikada nije bio manje zainteresovan za kvidič. Sve je više postajao opsednut
Drakom Melfojem. I dalje proveravajući Banditovu mapu kad god bi mu se za to ukazala prilika,
ponekad bi skretao sa svog puta do mesta na kojima bi Melfoj u tom trenutku bio, ali ga nije
uhvatio kako radi bilo šta neuobičajeno. A ipak je još bilo tih neobjašnjivih trenutaka kada bi
Melfoj prosto nestao s mape...
Ali Hari nije imao mnogo vremena da razmotri problem, uz kvidičke treninge, domaće zadatke, i
činjenicu da su ga sada Kormak Mek Lagen i Lavander Braun proganjali kuda god bi pošao.
Nije mogao da odluči ko je od njih dvoje dosadniji. Mek Lagen je stalno nagoveštavao kako bi bio
bolji stalni Čuvar u timu od Rona, i da će Hari sada, kada ga bude video kako igra, to sigurno
shvatiti. Takođe je bio vrlo voljan da kritikuje ostale igrače i da Hariju daje detaljne sheme treninga,
tako da je Hari u više navrata morao da ga podseti ko je kapiten.
U međuvremenu, Lavander se neprekidno vrzmala oko Harija ne bi li pričala o Ronu, što je Hariju
bilo gotovo napornije od Mek Lagenovih pridika o kvidiču. Lavander je prvo bila veoma ozlojeđena
što joj niko nije rekao da je Ron u bolničkom krilu: - Mislim, ja sam mu devojka! - ali na kraju je
odlučila da oprosti Hariju taj zaboravni previd i bila je rada da detaljno ćaska s njim o Ronovim
osećanjima, što je bilo krajnje neprijatno iskustvo, koje bi Hari najradije zaboravio.
- Čuj, zašto ne popričaš sa Ronom o svemu tome? -upita Hari nakon izuzetno iscrpnog
Lavanderinog ispitivanja koje je obuhvatilo sve, od detaljnog ponavljanja šta je Ron rekao o njenoj
novoj odori, pa do toga da li Hari misli da Ron smatra svoju vezu sa Lavander „ozbiljnom".
- Pa, ja bih, ali on uvek spava kad odem da ga posetim! - reče Lavander zabrinuto.
- A je li? - reče Hari iznenađen, jer bi on zatekao Rona posve budnog svaki put kada bi otišao do
bolničkog krila, krajnje zainteresovanog za vesti o Dambldorovoj i Snejpovoj svađi i veoma
spremnog da što više ogovara Mek Lagena.
- Da li ga Hermiona Grendžer još posećuje? - Lavander je iznenada htela da zna.
- Da, rekao bih. Pa, prijatelji su, zar ne? - reče Hari s nelagodom.
- Prijatelji, nemoj da me zasmejavaš - reče Lavander prekorno. - Nedeljama nije pričala s njim kada
je počeo da se zabavlja sa mnom! Ali pretpostavljam da želi da se pomiri s njim, sad kad je postao
interesantan...
- Zar smatraš trovanje interesantnim? - upita Hari. - Svejedno... izvini, moram da idem... eno ga
Mek Lagen, dolazi da popričamo o kvidiču - žurno će Hari, i postrance izjuri kroz vrata, priljubivši
se uza zid, a zatim otrča prečicom do učionice za napitke, cce ni Lavander ni Mek Lagen neće moći
da ga prate.
Na dan kvidičkog meča protiv Haflpafa, Hari ujutro skoknu do bolničkog krila pre no što će se
zaputiti na teren. Ron je bio veoma uzrujan. Madam Pomfri mu nije dala da ide da gleda utakmicu
misleći da će se previše uzbuditi.
- I, kako vam ide s Mek Lagenom? - upita on Harija nervozno, očigledno zaboravljajući da ga je već
dvaput pitao to isto.
- Rekao sam ti - strpljivo mu uzvrati Hari. - Morao bi da bude igrač svetske klase, ali ja ne bih želeo
da ga zadržim. Neprekidno svima pokušava da kaže šta da rade, misli da bi mogao da igra sve
pozicije bolje od nas ostalih. Jedva čekam da ga se ratosiljam. A kad smo već kod ratosiljanja ljudi -
dodade Hari pridižući se i uzimajući svoju Vašrenu sšrelu - hoćeš li prestati da se pretvaraš da
spavaš kada ti Lavander dođe u posetu? Počela je mene da dovodi do ludila.
- 0 - reče Ron snebivljivo. - Dobro. Važi.
- Ako ne želiš više da izlaziš s njom, prosto joj to kaži - reče Hari.
- Da... pa... nije baš tako lako, zar ne? - reče Ron. On zaćuta. - Hoće li Hermiona svratiti pre
utakmice? -upita on nehajno.
- Ne, već je sišla do terena sa Džini.
- 0 - reče Ron delujući poprilično smrknuto. - Dobro. Pa, srećno. Nadam se da ćeš razbucati Mek
Lag... hoću reći Smita.
- Pokušaću - reče Hari prebacivši metlu preko ramena. - Vidimo se posle utakmice.
On požuri niz puste hodnike. Cela škola je bila napolju, ili načičkana po tribinama, ili na putu do
stadiona. Dok je prolazio, gledao je kroz prozore, pokušavajući da proceni koliki će im biti otpor
vetra, kada ga neki zvuk ispred njega natera da podigne pogled i on spazi Melfoja kako ide ka
njemu, u pratnji dve devojčice, koje su izgledale nadureno i uvređeno.
Melfoj zastade kada je spazio Harija, a zatim se kratko nasmeja bez trunke humora, i nastavi da
hoda.
- Kuda ideš? - hteo je Hari da zna.
- Da, pazi da ti ne kažem, kad te se toliko tiče, Poteru - kezio se Melfoj. - Bolje ti je da požuriš, biće
da već čekaju Izabranog kapitena... Dečaka Koji Je Poentirao... kako god da te zovu ovih dana.
Jedna od devojčica se i nevoljno zakikota. Hari se zagleda u nju i ona porumene. Melfoj se progura
pored Harija, a devojčica i njena prijateljica otkaskaše za njim, skrenuše za ugao i nestadoše s
vidika.
Hari je stajao u mestu kao ukopan i posmatrao ih kako nestaju. Ovo ga je razbesnelo; već samo što
nije zakasnio na utakmicu, a eto Melfoja, šunja se nekud dok je ostatak škole odsutan: Harijeva
dosad najbolja šansa da otkrije šta Melfoj smera. Neme sekunde su proticale, a Hari je ukočen
stajao tu gde je, zureći u mesto odakle je Melfoj nestao...
- Gde si bio? - bila je ljubopitljiva Džini kada je Hari utrčao u svlačionicu. Ceo tim je već bio
presvučen i spreman. Kut i Piks, Jurišnici, nervozno su lupkali svojim palicama o noge.
- Sreo sam Melfoja - reče joj Hari tiho dok je oblačio skerletnu odoru preko glave.
-Pa?
- Pa sam želeo da znam zašto je on tamo u zamku sa nekoliko klinki, dok su svi ostali ovde...
- Zar je to sada važno?
- Pa, čini se da neću otkriti, zar ne? - reče Hari zgrabivši Vašrenu sšrelu i namestivši naočare. -
Hajdemo, onda!
I ne rekavši ništa više, on odmaršira na teren, u susret zaglušujućim poklicima i zvižducima. Nije
bilo mnogo vetra. Oblaci su bili mestimični, a tu i tamo bi se probio pokoji zaslepljujuć blesak
jarkog sunca.
- Zeznuti uslovi! - reče Mek Lagen ostatku tima pripremajući ih. - Kut, Piks, moraćete da letite iz
pravca sunca da vas ne vide kako im prilazite...
- Ja sam kapiten, Mek Lagene, prestani da im daješ uputstva - reče Hari ljutito. - Samo idi do golkorpi!
Kada je Mek Lagen otišao, Hari se okrenu Kutu i Piksu.
- I zaisša se potrudite da letite iz pravca sunca -reče im on i protiv svoje volje.
Rukovao se sa haflpafskim kapitenom, a onda, na zvižduk Madam Bućkuriš, odrazi se od tla i vinu
se u vazduh, iznad ostatka tima, šarajući po terenu u potrazi za Skrivalicom. Kad bi uspeo ranije da
je uhvati, možda bi imao prilike da se vrati u zamak, zgrabi Banditovu mapu, i otkrije šta to Melfoj
radi...
- I to je Smit iz Haflpafa sa Kvaflom - odjekivao je sanjiv glas preko zemljišta. - Naravno, on je
prošli put komentarisao, na je Džini Vesli naletela na njega, mislim da je to najverovatnije bilo
namerno... tako je izgledalo. Smit je bio prilično grub prema Grifindoru, što je, verujem, zažalio
sada kada igra protiv njih... o, vidi, izgubio je Kvafl, Džini mu je otela, ona mi se sviđa, veoma je
prijatna...
Hari se zagleda u komentatorsku kabinu. Valjda niko pri zdravoj pameti ne bi pustio Lunu Lavgud
da komentariše? Ali čak i gledajući odozgo, nije mogao a da ne prepozna tu dugu, prljavoplavu
kosu, i ogrlicu od čepova krem-piva... Stojeći pokraj Lune, profesorka Mek Gonagal kao da se
osećala pomalo nelagodno, kao da se predomišlja u pogledu odluke da Luna komentariše.
- ...ali sada joj je onaj veliki Haflpafovac uzeo Kvafl, ne mogu da mu se setim imena, nešto kao
Bibl... ne, Bagins...
- Zove se Kadvoleder! - reče profesorka Mek Gonagal glasno sa sedišta pored Lune. Maca prasnu u
smeh.
Hari se osvrtao oko sebe u potrazi za Skrivalicom. Nije joj bilo ni traga. Nekoliko trenutaka kasnije,
Kadvoleder je postigao pogodak. Mek Lagen je urlao na Džini što je dopustila da izgubi Kvafl, pa
nije ni primetio veliku crvenu loptu koja mu je prozujala pored desnog uva.
- Mek Lagen, hoćeš li da obratiš pažnju na ono što bi trebalo da radiš, i da sve ostale pustiš na miru!
- zagrme Hari, okrenuvši se da se suoči sa svojim Čuvarom.
- Ni ti ne daješ baš dobar primer! - doviknu mu Mek Lagen, crven u licu od besa.
- I Hari Poter se sada svađa sa svojim Čuvarom - reče Luna smireno, dok su i Haflpafovci i
Sliterinci u masi vrištali i dobacivali. - Ne verujem da će mu to pomoći da pronađe Skrivalicu, ali
možda je u pitanju neka lukava varka...
Ljutito psujući, Hari se okrenu i poče da pretražuje teren, osmatrajući nebo ne bi li spazio neki trag
krilate zlatne loptice.
Džini i Demelza su dale po gol svaka, pruživši crveno-zlatnim pristalicama ispod njih razlog za
radost. Zatim je Kadvoleder opet postigao pogodak, izjednačivši rezultat, ali Luna to izgleda nije
primetila. Delovala je sasvim nezainteresovana za tako prizemne stvari kao što je rezultat, i
neprekidno je pokušavala da gomili privuče pažnju na stvari kao što su oblaci zanimljivog oblika, i
na mogućnost da Zaharije Smit, koji do sada nijednom nije uspeo da dođe u posed Kvafla na duže
od minut, pati od nečega što se zove „gubitnički grip".
- Sedamdeset-četrdeset za Haflpaf! - zagrme profesorka Mek Gonagal u Lunin megafon.
- Zar već? - reče Luna izgubljeno. - 0, vidite! Grifindorski Čuvar se dokopao palice jednog od
Jurišnika.
Hari se okrenu u vazduhu. Zaista, Mek Lagen je, iz razloga samo sebi znanih, oteo Piksu palicu i
očigledno mu demonstrirao kako da udari Bladžerku ka nadolazećem Kadvolederu.
- Hoćeš li mu vrašiši ialicu u ošići nazad do gol-korii! - zagrme Hari jurnuvši ka Mek Lagenu baš
kad je ovaj divljački zamahnuo na Bladžerku i samo je potkačio.
Zaslepljujuć, mučan bol... blesak svetlosti... krici u daljini... i osećaj padanja niz dugačak tunel...
I sledeće čega je Hari bio svestan jeste da leži u izuzetno toplom i udobnom krevetu, gledajući
nagore u lampu koja je bacala krug zlatne svetlosti na senovitu tavanicu. On nelagodno podiže
glavu. S njegove leve strane nalazila se poznata, pegava riđokosa osoba.
- Baš lepo od tebe što si svratio - reče Ron kezeći se.
Hari zatrepta i osvrnu se oko sebe. Naravno, nalazio se u bolničkom krilu. Napolju, nebo je bilo
modro, prošarano krvavocrvenim trakama. Utakmica mora da je već gotova pre više sati... baš kao i
svaka nada da će uspeti da otkrije Melfoja. Harijeva glava je bila čudnovato teška. On podiže ruku i
napipa krut turban od zavoja.
- Šta se desilo?
- Naprsla lobanja - reče Madam Pomfri dojurivši i gurnuvši ga nazad među jastuke. - Nemaj brige,
odmah sam je zalečila, ali ću te zadržati preko noći. Narednih nekoliko sati ne bi smeo previše da se
naprežeš.
- Ne želim da prenoćim ovde - reče Hari ljutito, pridižući se i zbacivši čaršave - hoću da pronađem
Mek Lagena i da ga ubijem.
- Bojim se da to potpada u kategoriju „prenaprezanja" - reče Madam Pomfri snažno ga gurnuvši
nazad u krevet i preteće podiže štapić. - Ostaćeš ovde dok te ja ne otpustim, Poteru, inače ću da
zovem direktora.
Ona odjuri nazad u svoju kancelariju, a Hari utonu u jastuke ključajući od besa.
- Da li znaš sa koliko smo izgubili? - upita on Rona kroz stisnute zube.
- Ovaj, da, znam - reče Ron izvinjavajućim tonom. - Konačan rezultat je bio trista dvadeset prema
šezdeset.
- Sjajno - reče Hari divljački. - Baš sjajno! Kad se samo dočepam Mek Lagena...
- Ne želiš da ga se dočepaš, velik je kao trol - reče Ron razložno. - Ja lično mislim da bi se mnogo
više postiglo kada bi ga urekao onom Prinčevom čini za nokte na nogama. U svakom slučaju,
možda će se ostatak tima postarati za njega pre nego što izađeš odavde, nisu baš srećni...
U Ronovom glasu osećao se ton loše prikrivene radosti. Hari vide da je ovaj prosto ushićen što je
Mek Lagen tako gadno zabrljao. Ležao je, zagledan u trag svetlosti na plafonu, ne osećajući bol u
svojoj tek zalečenoj lobanji, ali mu je ipak malo bridelo ispod zavoja.
- Odavde sam mogao da čujem komentar sa utakmice -reče Ron, a glas mu je podrhtavao od
smeha. - Nadam se da će od sada pa nadalje Luna stalno komentarisati... Gubitnički grii...
Ali Hari je još bio previše ljut da bi situaciju sagledavao sa smešne strane, te posle određenog
vremena Ronovo kikotanje utihnu.
- Džini je došla u posetu dok si bio u nesvesti - reče on, posle duge pauze, i Harijeva mašta dade gas
do daske, hitro konstruišući scenu u kojoj Džini, plačući nad njegovim beživotnim telom, priznaje
svoja osećanja duboke simpatije prema njemu, dok im Ron daje svoj blagoslov... -Kaže da samo što
nisi zakasnio na utakmicu. Otkud to? Krenuo si odavde na vreme.
- 0... - reče Hari, i scena u njegovim mislima se uruši. - Da... pa, video sam Melfoja kako se šunja
nekud s nekim devojčicama koje kao da nisu želele da budu s njim, a ovo je drugi put da se postarao
da ne bude na terenu za kvidič sa ostatkom škole. Propustio je i prošlu utakmicu, sećaš se? -
uzdahnu Hari. - Sada mi je žao što ga nisam pratio, utakmica je bila takav fijasko...
- Ne budi glup - reče mu Ron oštro. - Nisi mogao da propustiš utakmicu kvidiča samo da bi pratio
Melfoja, ti si kapiten!
- Želim da znam šta je naumio - reče Hari. - I nemoj mi reći da sve to umišljam, ne posle onoga što
sam čuo da priča sa Snejpom...
- Nikada nisam ni rekao da umišljaš - reče Ron naslonivši se na lakat i mršteći se na Harija - ali
nema nikakvog pravila koje kaže da samo jedna osoba odjednom može da smera nešto opako na
ovom mestu! Postaješ pomalo opsednut Melfojem, Hari. Mislim, spreman si da propustiš utakmicu
samo da bi ga pratio...
- Želim da ga uhvatim na delu! - reče Hari iznervi-rano. - Mislim, kuda odlazi kada nestane s mape?
- Pojma nemam... u Hogsmid? - nagađao je Ron zevajući.
- Nikada ga nisam video da ide kroz one tajne prolaze na mapi. Uostalom, mislio sam da su svi
prolazi sada pod nadzorom?
- Pa, onda pojma nemam - reče Ron.
Među njima zavlada tajac. Hari je zurio u krug svetlosti iz lampe iznad njega, razmišljajući...
Kad bi samo posedovao moć Rufusa Skrimdžera, mogao bi da naredi da uhode Melfoja, ali,
nažalost, Hari nije imao na raspolaganju kancelariju punu Aurora... nakratko se poigravao mišlju da
pokuša da nešto organizuje sa DA, ali je, opet, problem bio u tome što će ljudi izostajati sa časova.
Većina je, ipak, i dalje imala pune rasporede...
Iz pravca Ronovog kreveta začu se duboko, potmulo hrkanje. Posle nekog vremena Madam Pomfri
izađe iz kancelarije, ovaj put ogrnuta debelom kućnom haljinom. Bilo je najlakše da se pravi da
spava. Hari se okrenu na bok i začu kako se sve zavese navlače čim je ona zamahnula štapićem.
Lampe se prigušiše, i ona se vrati u svoju kancelariju. Čuo je vrata kako škljocaju za njom, i znao je
da je otišla na spavanje.
Ovo je, prisećao se Hari u tmini, treći put da su ga doveli u bolničko krilo zbog kvidičke povrede.
Prošli put je pao s metle zbog dementora koji su motali po terenu, a pre toga mu je neizlečivo
nesposobni profesor Lokhart izvadio sve kosti iz ruke... To je bila njegova daleko najbolnija
povreda... sećao se agonije ponovnog izrastanja kostiju cele ruke tokom jedne noći, neprijatnosti
koju nimalo nije olakšao dolazak neočekivanog posetioca usred...
Hari se naglo pridiže, dok mu je srce lupalo, a turban od zavoja se nakrivio. Najzad je došao do
rešenja: postoji način da uhodi Melfoja... kako je mogao da zaboravi, zašto se toga ranije nije setio?
Ali, pitanje je bilo kako ga pozvati? Šta treba uraditi?
Tiho, tek da proba, Hari progovori u tami.
- Kričeru?
Začu se veoma glasno krak i zvuci komešanja i cijuka ispuniše tihu sobu. Ron se uz jauk probudi.
- Šta se to...?
Hari hitro uperi svoj štapić ka vratima kancelarije Madam Pomfri i promrmlja: - Priguši! - kako ona
ne bi dotrčala. Zatim se odvuče do podnožja svog kreveta, ne bi li bolje video šta se zbiva.
Dva kućna vilenjaka kotrljala su se po podu nasred spavaonice, jedan obučen u skupljeni kestenjasti
džemper i nekoliko vunenih šešira, a drugi u prljavu staru krpu koja mu je bila prebačena preko
bedara umesto gaća. Zatim se začu još jedan glasan prasak, i Pivs, kućni duh, pojavi se u vazduhu
iznad rvućih vilenjaka.
- Posmatrao sam to, Poteru! - reče on ogorčeno Hariju pokazujući na tuču ispod sebe, pre no što
ispusti macan kikot. - Vidi maja stvojenja kako se prepiru, gric gric, bum tras...
- Kričer neće vređati Harija Potera pred Dobijem, ne, neće, inače će Dobi da začepi Kričeru usta! -
vri-štao je Dobi piskavim glasom.
- ...šut, greb! - veselo je vikao Pivs, sada gađajući vilenjake komadićima krede ne bi li ih još više
razbesneo. - Štip, boc!
- Kričer može da priča šta hoće o svom gospodaru, o, da, a kakav li je to samo gospodar, prljavi
prijatelj Blatokrvnih, oh, šta bi samo rekla sirota Kričerova gospodarica...?
Nisu otkrili šta bi tačno rekla Kričerova gospodarica, jer u tom trenutku Dobi nabi svoju kvrgavu
malu pesnicu u Kričerova usta i izbi mu pola zuba. Hari i Ron iskočiše iz svojih kreveta i razdvojiše
vilenjake, iako su ovi i dalje pokušavali da se šutiraju i udaraju, dok ih je Pivs podstrekivao,
oblećući oko lampe i cičeći: -Gurni mu prste u nosić, nek mu pukne film, povuci ga za ušice...
Hari štapićem nacilja Pivsa i reče - Jeziključ! -Pivs se uhvati za grlo, proguta knedlu, a zatim izlete
iz sobe praveći opscene gestove, ali nije mogao da progovori ni reč, pošto mu se jezik zalepio za
gornje nepce.
- Dobar pogodak - reče Ron zahvalno, podigavši Dobija u vazduh kako njegovi landaravi udovi više
ne bi dolazili u kontakt sa Kričerom. - To je bila još jedna Prinčeva čin, zar ne?
- Aha - reče Hari uvrćući Kričerovu smežuranu ruku iza leđa njenog vlasnika. - U redu...
zabranjujem vam da se bijete! Pa, Kričeru, tebi je zabranjeno da se tučeš sa Dobijem. Dobi, znam
da ne mogu da ti dajem naređenja...
- Dobi je slobodan kućni vilenjak i može da sluša koga god želi, i Dobi će uraditi sve što mu Hari
Poter kaže da učini! - reče Dobi, dok su mu suze kapale niz namreškano malo lice na džemper.
- U redu, onda - reče Hari i on i Ron pustiše vilenjake, koji padoše na pod, ali ne nastaviše sa
tučom.
- Gospodar me je zvao? - zagrakta Kričer utonuvši u naklon, iako je Harija streljao pogledom kojim
mu je očigledno želeo bolnu smrt.
- Da, jesam - reče Hari bacivši pogled na vrata kancelarije Madam Pomfri da proveri da li
prigušujuća čin još deluje; nije bilo nikakvog znaka da je ona čula išta od komešanja i buke. - Imam
posao za tebe.
- Kričer će učiniti sve što Gospodar želi - reče Kričer nagnuvši se tako nisko da su mu usne gotovo
dodirivale njegove izobličene nožne prste - jer Kričer nema izbora, ali Kričer se stidi što ima takvog
gospodara,da...
- Dobi će to učiniti, Hari Poteru! - cijuknu Dobi dok su mu se oči veličine teniskih loptica punile
suzama. - Dobiju će biti čast da pomogne Hariju Poteru!
- Kad malo bolje razmislim, bilo bi dobro da vas uposlim obojicu - reče Hari. - U redu, onda... hoću
da uhodite Draka Melfoja.
Ne mareći za izraz iznenađenja i razdraženosti u isti mah na Ronovom licu, Hari nastavi: - Hoću da
znam kuda ide, s kim se sastaje i šta radi. Hoću da ga neprestano pratite.
- Da, Hari Poteru! - odmah reče Dobi, a ogromne oči sijale su mu od uzbuđenja. - A ako Dobi
pogreši, Dobi će se baciti sa najvišeg tornja zamka, Hari Poteru!
- Neće biti potrebe za tim - brzo dodade Hari.
- Gospodar želi da uhodim najmlađeg od Melfojevih? - zagrakta Kričer. - Gospodar želi da
špijuniram čistokrvnog pranećaka moje stare gospodarice?
- Baš tog - reče Hari predosećajući veliku opasnost, odlučan da je odmah spreči. - I zabranjeno ti je
da ga upozoriš, Kričeru, ili da mu pokažeš šta smeraš, ili da uopšte pričaš s njim, ili da mu pišeš
poruke, ili... ili da na bilo koji način kontaktiraš s njim. Razumeš?
Morao je da vidi Kričera kako se napinje da pronađe izlaz iz uputstava koje je upravo dobio, i
sačeka. Posle nekoliko trenutaka, na Harijevo veliko zadovoljstvo.
Kričer se ponovo duboko nakloni i reče, s gorkom ozlojeđenošću: - Gospodar je mislio na sve, i
Kričer mora da mu se povinuje, iako bi Kričer mnogo radije bio sluga tog Melfojevog dečka, o, da...
- Znači, to je rešeno - reče Hari. - Hoću redovne izveštaje, ali se postarajte da se pojavljujete onda
kad nisam okružen drugima. Ron i Hermiona su u redu. I nemojte nikome da kažete šta radite.
Samo se zalepite za Melfoja kao dva flastera za čireve.

21Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:12 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
20. Zahtev Lorda Voldemora
Hari i Ron su napustili bolničko krilo u ponedeljak, rano izjutra, potpuno zdravi, zahvaljujući brizi
Madam Pomfri i sada su mogli da uživaju u povlasticama toga što su bili onesvešćeni i otrovani, od
kojih je najbolja bila ta što se Hermiona pomirila sa Ronom. Hermiona ih je čak i otpratila na
doručak, donoseći vest da se Džini posvađala sa Dinom. Uspavano stvorenje u Harijevim grudima
iznenada pomoli glavu, njušeći vazduh puno nade.
- Oko čega su se svađali? - upita on trudeći se da zvuči opušteno, dok su skretali u hodnik na
sedmom spratu, koji je bio potpuno napušten, izuzev jedne veoma male devojčice koja je
proučavala tapiseriju sa trolovima u suknjicama. Uplašila se kada je spazila šestake kako joj ce
približavaju i ispustila teške mesingane terazije koje je nosila.
- U redu je! - reče Hermiona nežno, požurivši napred da joj pomogne. - Evo... - Ona potapša
polomljene terazije svojim štapićem i reče: - Reparo.
Devojčica joj ne zahvali, ali ostade ukopana na mestu dok su prolazili, i pogledom ih isprati. Ron se
osvrnu ka njoj.
- Kunem se da svake godine postaju sve manji - reče on.
- Ma pusti sad nju - reče Hari pomalo nestrpljivo. -Oko čega su se Džini i Din posvađali, Hermiona?
- 0, Din se smejao kako te je Mek Lagen zveknuo onom Bladžerkom - reče Hermiona.
- Mora da je izgledalo smešno - reče Ron razumno.
- Uopšte nije bilo smešno! - ražesti se Hermiona. -Izgledalo je užasno, i da Kut i Piks nisu uhvatili
Harija, mogao je gadno da se povredi!
- Da, pa, nije bilo potrebe da Džini i Din raskinu zbog toga - reče Hari i dalje pokušavajući da
zvuči nezainteresovano. - Ili su i dalje zajedno?
- Da, jesu... ali zašto si ti toliko zainteresovan za to? - upita Hermiona uputivši Hariju prodoran
pogled.
- Samo ne želim da se moj kvidički tim opet raspadne! - reče on brže-bolje, ali je Hermiona
nastavila da ga sumnjičavo posmatra, te mu je veoma laknulo kada neko iza njega viknu: - Hari! -
dajući mu izgovor da joj okrene leđa.
- 0, zdravo, Luna.
- Otišla sam u bolničko krilo da te potražim - re-če Luna petljajući po svojoj torbi. - Ali su mi rekli
da si otišao...
Ona tutnu u Ronove ruke nešto što je ličilo na zeleni luk, ogromnu tufnastu muharu i veliku
količinu mačjeg peska, i najzad izvuče prilično ofucan svitak pergamenta koji predade Hariju.
- ...rečeno mi je da ti dam ovo.
Beše to malen svitak pergamenta, koji Hari odmah prepozna kao još jednu pozivnicu za čas kod
Dambldora.
- Večeras - reče on Ronu i Hermioni kada ga je odvio.
- Sjajno si komentarisala prošli meč! - reče Ron Luni, dok je ona uzimala nazad zeleni luk, muharu i
mačji pesak. Luna se neodređeno osmehnu.
- Ismevaš me, zar ne? - reče ona. - Svi kažu da sam bila užasna.
- Ne, ozbiljan sam! - iskreno će Ron. - Ne mogu da se setim da sam ikada više uživao u
komentarisanju! Uzgred, šta je ovo? - dodade on podigavši predmet nalik luku u visinu očiju.
- 0, to je gurdikoren - reče ona nabijajući mačji pesak i muharu nazad u svoju torbu. - Možeš da ga
zadržiš ako želiš, ja ih imam nekoliko. Stvarno su odlični za odbijanje gutajućih plimpija.
I ona ih napusti, ostavljajući Rona da se kikoće i dalje stežući gurdikoren.
- Da znaš, baš mi je prirasla za srce ta Luna - reče on kad su se ponovo zaputili u Veliku salu. -
Znam da je luda, ali na dobar...
On veoma naglo prestade da priča. Lavander Braun je stajala u podnožju mermernog stepeništa,
delujući ljutito.
- Zdravo - reče Ron nervozno.
- Hajdemo - promrmlja Hari Hermioni, i oni požuriše dalje, ali ne pre no što su čuli kako Lavander
kaže: - Zašto mi nisi rekao da danas izlaziš? I zašto je ona s tobom?
Ron je izgledao i nadureno i smoreno kada se pola sata kasnije pojavio na doručku, i mada je sedeo
uz Lavander, Hari nije video da su razmenili ijednu reč za sve vreme dok su bili zajedno. Hermiona
se ponašala kao da ništa ne primećuje, ali jednom ili dvaput Hari primeti neobjašnjiv zloban smešak
na njenom licu. Činilo se da je celog tog dana bila u izuzetno dobrom raspoloženju, a te večeri u
dnevnom boravku je čak i pristala da pregleda (drugim rečima, da dovrši pisanje) Harijev sastav iz
herbologije, što je, inače, sve do tog dana odlučno odbijala da uradi, jer je znala da će ga Hari
odmah dati Ronu da prepiše.
- Baš ti hvala, Hermiona - reče Hari žurno je potapšavši po leđima gledajući na sat i vide da je
gotovo osam sati. - Čuj, moram da požurim, inače ću zakasniti kod Dambldora...
Ona mu ne odgovori, već samo umorno prekriži nekoliko njegovih bezveznijih rečenica. Smešeći
se, Hari požuri kroz rupu iza portreta do direktorove kancelarije. Gargojl skoči u stranu na pomen
karamel-eklera i Hari se pope uza spiralno stepenište preskačući po dva stepenika odjednom,
pokucavši na vrata baš kada je časovnik unutra otkucao osam sati.
- Uđi - pozva Dambldor, ali kada je Hari ispružio ruku da gurne vrata, ona se uz nagli trzaj otvoriše
iznutra. Na njima je stajala profesorka Trilejni.
- Aha! - povika ona dramatično upirući prstom u Harija i trepćući na njega kroza svoje
uveličavajuće naočari. - Znači ovo je razlog zašto sam tako neformalno izbačena iz tvoje
kancelarije, Dambldore!
- Draga moja Sibil - reče Dambldor pomalo ogorčeno - nemam nikakvu nameru da te bilo odakle
neformalno izbacujem, ali Hari ima zakazan sastanak, a ja mislim da nema šta više da se kaže o...
- Dobro onda - reče profesorka Trilejni duboko povređenim glasom. - Ukoliko ne nameravaš da
oteraš ono uzurpatorsko kljuse, neka ti bude... možda ću pronaći školu še će se moji talenti više
ceniti...
Ona se progura pokraj Harija i nestade niza spiralno stepenište. Čuli su je kako se negde na pola
puta zateturala, i Hari pretpostavi da se saplela na jedan od svojih landarajućih šalova.
- Molim te, zatvori vrata i sedi, Hari - reče Dambldor zvučeći prilično iznureno.
Hari ga posluša, primetivši, dok je sedao na svoje stalno mesto ispred Dambldorovog stola, da sitoza-
misli opet leži između njih dvojice, kao i dve nove kristalne bočice pune komešajućih sećanja.
- Profesorka Trilejni i dalje nije zadovoljna što Firenzi drži predavanja? - upita Hari.
- Ne - reče Dambldor. - Predskazivanje je postalo daleko veći problem nego što sam mogao da
naslutim, pošto nikada nisam učio taj predmet. Ne mogu da tražim od Firenzija da se vrati u šumu,
gde ga sada smatraju otpadnikom, niti mogu da tražim od Sibil Trilejni da ode. Među nama, ona ne
zna u kakvoj bi se opasnosti našla van zamka. Vidiš, ona ne zna, a mislim da ne bi bilo mudro da je
prosvetlim da je ona ta koja je predskazala proročanstvo o tebi i Voldemoru.
Dambldor duboko uzdahnu, a zatim reče: - Ali dosta sada o mojim problemima sa osobljem. Imamo
mnogo važnije stvari da raspravimo, Prvo... da li si uspeo da izvršiš zadatak koji sam ti poverio na
kraju našeg prošlog časa?
- A - reče Hari, zatečen. Uz časove irebacivanja i kvidič, i Ronovo trovanje i njegovu naprslu
lobanju, i njegovu odlučnost da otkrije šta to Drako Melfoj smera, Hari je gotovo zaboravio na
sećanje koje ga je Dambldor zamolio da izvuče iz profesora Pužoroga... - Pa, pitao sam profesora
Pužoroga o tome na kraju napitaka, gospodine, ali, ovaj, nije hteo da mi ga da.
Zavlada kratak tajac.
- Tako dakle - najzad reče Dambldor gvireći u Harija preko svojih polumesečastih naočara,
stvarajući kod Harija već uobičajen osećaj da ga rendgenski snima. - A ti smatraš da si se potrudio
najviše što možeš oko ove stvari, zar ne? Da si primenio svu svoju pozamašnu visprenost? Da nisi
izostavio nijedan neistražen delić svoje lukavosti u traganju za tim sećanjem?
- Pa - odugovlačio je Hari ne znajući šta još da kaže. Njegov jedini pokušaj da se dočepa sećanja
sada mu se iznenada činio sramotno slabašnim. - Pa... onog dana kada je Ron greškom progutao
ljubavni napitak odveo sam ga kod profesora Pužoroga. Mislio sam da, ako dovoljno odobrovoljim
profesora Pužoroga, da...
- A da li je to uspelo? - upita Dambldor.
- Pa, ne, gospodine, jer se Ron otrovao...
- ...zbog čega si, prirodno, potpuno zaboravio na pokušaj da dobaviš sećanje. Ne bih ništa drugo ni
očekivao kada ti se najbolji prijatelj nađe u opasnosti. Međutim, kada je postalo jasno da će se
gospodin Vesli u potpunosti oporaviti, nadao sam se da ćeš se vratiti zadatku koji sam ti zadao.
Mislio sam da sam bio jasan kad sam ti rekao od kolike je važnosti to sećanje. Doista, dao sam sve
od sebe da ti naglasim da je to najpresudnije sećanje od svih i da ćemo bez njega samo traćiti
vreme.
Vrelo peckanje stida proširi se od vrha Harijeve glave skroz niz njegovo telo. Dambldor nije povisio
ton, nije čak ni zvučao ljutito, ali bi Hariju bilo draže da je vikao. Ovo hladno razočaranje bilo je
gore od ičega.
- Gospodine - reče on pomalo očajno - nije da me je mrzelo, ili nešto slično, samo sam imao druge...
druge stvari...
- Druge stvari na umu - dovrši Dambldor rečenicu umesto njega. - Tako dakle.
Među njima ponovo zavlada muk, najneprijatnija tišina koju je Hari ikada iskusio sa Dambldorom.
Činilo se da joj nema kraja, uz povremene prekide, tu i tamo, malim hroptavim hrkanjem portreta
Armanda Dipeta iznad Dambldorove glave. Hari se osećao čudnovato smanjenim, kao da se
malčice skupio otkako je ušao u sobu.
Kada više nije mogao da izdrži, on reče: - Profesore Dambldore, stvarno mi je žao. Trebalo je više
da se potrudim... trebalo je da shvatim da mi ne biste tražili da to uradim da nije zaista važno.
- Hvala ti na tome, Hari - reče Dambldor tiho. - Mogu li, onda, da se nadam da ćeš od sada ovu
stvar smatrati većim prioritetom? Posle večerašnjeg časa neće biti mnogo smisla da se dalje
sastajemo ukoliko ne budemo imali to sećanje.
- Učiniću to, gospodine, uzeću mu ga - reče Hari iskreno.
- Onda nećemo više govoriti o tome sada - reče Dambldor ljubaznije - već ćemo nastaviti s našom
pričom tamo cce smo stali. Sećaš li ce gde je to bilo?
- Da, gospodine - brzo će Hari. - Voldemor je ubio svoga oca i svoje babu i dedu, udesivši da sve
izgleda kao da je to učinio njegov stric Morfin. Zatim se vratio na Hogvorts i pitao... pitao profesora
Pužoroga za Horkrukse - promumla on postiđeno.
- Vrlo dobro - reče Dambldor. - A sad, nadam se da ćeš se setiti da sam ti na samom početku ovih
naših sastanaka rekao da ćemo ući u domen nagađanja i spekulacija?
- Da, gospodine.
- Nadam se da se slažeš da sam ti, do sada, prikazao prilično pouzdane izvore činjenica iz kojih sam
izvodio zaključke o tome šta je Voldemor radio do svoje sedamnaeste godine?
Hari klimnu glavom.
- Ali sada, Hari - reče Dambldor - sada stvari postaju nejasnije i čudnovatije. Ako je bilo teško
pronaći dokaze o dečaku Ridlu, onda je bilo gotovo nemoguće pronaći ikoga spremnog da se
priseća odraslog Voldemora. Zapravo, sumnjam da postoji ijedna živa duša, izuzev njega, koja nam
može dati potpun pregled njegovog života otkako je napustio Hogvorts. Međutim, imam još dva
poslednja sećanja koja bih želeo da podelim s tobom. - Dambldor pokaza na dve kristalne bočice
koje su se sijale pokraj sita-za-misli. - A zatim će mi biti drago da čujem tvoje mišljenje o tome da
li smatraš da su zaključci koje sam izveo iz njih verovatni.
Pomisao da Dambldor toliko visoko ceni njegovo mišljenje natera Harija da se još više postidi što
nije uspeo da dobavi sećanje o Horkruksima, i on se stade kao krivac vrpoljiti na stolici dok je
Dambldor podigao prvu od dve bočice ka svetlu i ispitivao je.
- Nadam se da se nisi umorio od uranjanja u tuđe uspomene, jer ovo su dva čudnovata prisećanja -
reče on. - Prvo nam dolazi od veoma starog kućnog vilenjaka po imenu Houki. Pre no što vidimo
čemu je Houki prisustvovala, moram na brzinu da ti prepričam kako je Lord Voldemor napustio
Hogvorts.
- Stigao je do sedme godine svog školovanja sa, kao što si možda i očekivao, najboljim ocenama na
svim ispitima koje je polagao. Ostali đaci oko njega, listom su odlučivali kojim će se poslovima
baviti kad napuste Hogvorts. Gotovo svi su očekivali spektakularne stvari od Toma Ridla, asistenta,
glavešine dečaka, dobitnika „Specijalne nagrade za usluge školi". Znam da mu je nekoliko
nastavnika, među kojima i profesor Pužorog, predlagalo da se pridruži Ministarstvu magije, nudeći
se da organizuju sastanke, da mu obezbede korisne kontakte. Odbio je sve ponude. Sledeće što je
osoblje saznalo o njemu, bilo je da Voldemor radi kod Bordžina u Burksa.
- Kod Bordžina u Burksa! - ponovi Hari, zaprepašćen.
- Kod Bordžina u Burksa - ponovi Dambldor smireno. - Mislim da ćeš shvatiti kakvu je privlačnost
to mesto imalo za njega kada budemo ušli u Houkino sećanje. Ali to nije bio posao koji je Volemor
najpre poželeo. Gotovo niko to tada nije znao... ja sam bio jedan od retkih kojima se tadašnji
direktor poverio... ali Voldemor je prvo došao kod profesora Dipeta i pitao da li može da ostane na
Hogvortsu kao profesor.
- Želeo je da ostane ovde? Zašto? - upita Hari, još više zaprepašćen.
- Verujem da je imao nekoliko razloga, iako nijedan od njih nije poverio profesoru Dipetu - reče
Dambldor. -Prvo, što je veoma važno, Voldemor je, verujem, bio više vezan za ovu školu nego što
je ikada bio za ijednu osobu. Hogvorts je mesto gde je bio najsrećniji, prvo i jedino mesto še se
osećao kao u svom domu.
Hari se oseti pomalo nelagodno na ove reči, jer je i on isto tako osećao prema Hogvortsu.
- Drugo, zamak je uporište drevne magije. Voldemor je nesumnjivo prodro u mnogo više njenih
tajni nego većina učenika koji prođu kroz ovo mesto, ali je možda smatrao da postoji još
neotkrivenih misterija, skladišta magije koja se mogu poharati.
- I treće, kao nastavnik, imao bi veliku moć i uticaj nad mladim vešticama i čarobnjacima. Možda je
ideju dobio od profesora Pužoroga, nastavnika sa kojim je bio u najboljim odnosima, koji mu je
pokazao koliko uticajnu ulogu jedan učitelj može da igra. Ni na trenutak nisam pomislio da bi
Voldemor želeo da provede ostatak života na Hogvortsu, ali mislim da je on to video kao plodan
teren za regrutaciju, i kao mesto gde bi mogao da počne da prikuplja svoju vojsku.
- Ali nije dobio posao, gospodine?
- Ne, nije. Profesor Dipet mu je rekao da je sa osamnaest godina isuviše mlad, ali ga je pozvao da se
ponovo prijavi kroz nekoliko godina, ukoliko i dalje bude želeo da predaje.
- Kako ste se vi osećali povodom toga, gospodine? -oklevajući upita Hari.
- Duboko uznemiren - reče Dambldor. - Savetovao sam Armanda da ne prihvati ponudu... Nisam
mu dao razloge koje sam tebi naveo, jer je profesoru Dipetu Voldemor bi veoma drag, te je bio
uveren u njegovo poštenje... Ali nisam želeo da se Lord Voldemor vrati u ovu školu, a pogotovo ne
na neki moćan položaj.
- A koji je posao on želeo, gospodine? Koji predmet je želeo da predaje?
Nekako, Hari je znao odgovor i pre no što mu ga je Dambldor pružio.
- Odbranu od mračnih veština. U to vreme je predmet predavala profesorka po imenu Galatea
Veselomisla, koja je bila na Hogvortsu gotovo pedeset godina.
- Stoga je Voldemor otišao kod Bordžina u Burksa, a oni nastavnici koji su mu se divili govorili su
da je to šteta, tako briljantan mladi čarobnjak da radi u jednoj radnji. Međutim, Voldemor nije bio
tek običan pomoćnik. Uljudan, zgodan i pametan, uskoro je počeo da dobija određene poslove
kakvi postoje samo na mestima kao što je Bordžin u Burks, radnji specijalizovanoj, kao što ti je vrlo
dobro poznato, Hari, za predmete neuobičajenih i moćnih svojstava. Voldemora su slali da ubeđuje
ljude da se rastanu od svojih dragocenosti kako bi ih partneri pustili u prodaju, i bio je, po svemu
sudeći, neobično darovit u tom poslu.
- Kladim se da jeste - reče Hari ne mogavši da se suzdrži.
- Baš tako - reče Dambldor s jedva primetnim osmehom. - A sada je vreme da čujemo kućnog
vilenjaka Houki, koja je radila za veoma staru i veoma bogatu vešticu po imenu Hepsiba Smit.
Dambldor potapša bočicu svojim štapićem, čep izlete, i on sasu kovitlavo sećanje u sito-za-misli,
rekavši pri tom: - Posle tebe, Hari.
Hari ustade i ponovo se nagnu iznad talasastog srebrnog sadržaja kamene posude sve dok ga ne
dodirnu licem. Survao se kroz mračno ništavilo i sleteo u dnevnu sobu, pravo pred neverovatno
debelu staricu koja je nosila kitnjastu riđu periku i veličanstvenu ružičastu odoru, koja je bila
nabrana svuda oko nje, dajući joj izgled istopljene torte. Gledala se u malenom ogledalu optočenom
draguljima, stavljajući rumenilo na svoje već krvavocrvene obraze velikom pufnom iz pudrijere,
dok je najsitniji i najstariji kućni vilenjak kojeg je Hari ikada video gurao njena mesnata stopala u
tesne satenske papuče.
- Požuri, Houki! - zapovedi Hepsiba. - Rekao je da će doći u četiri, a dotle ima samo nekoliko
minuta, znaš da on nikada dosad nije zakasnio!
Ona skloni svoju pudrijeru dok se kućni vilenjak dizao. Vrh vilenjakove glave jedva da je dopirao
do sedišta Hepsibine stolice, a papirnata koža joj je visila sa kostura nalik čistom lanenom čaršavu
kojim je bila obavijena kao togom.
- Kako izgledam? - upita Hepsiba okrećući glavu da bi se iz različitih uglova divila svom licu u
ogledalu.
- Predivno, madam - cijuknu Houki.
Hari je mogao samo da pretpostavi da u Houkinom ugovoru piše da mora otvoreno da laže kada joj
postave ovo pitanje, jer je, po njegovom mišljenju, Hepsiba Smit bila daleko od predivnog.
Začu se zvečeće zvonce te i gospodarica i vilenjak poskočiše.
- Brzo, brzo, ovde je, Houki! - povika Hepsiba i vilenjak izjuri iz sobe, koja je bila toliko natrpana
predmetima da je bilo teško shvatiti kako bi bilo ko mogao da prođe kroz sobu a da ne obori barem
desetak stvari: bile su tu vitrine pune lakiranih kutijica, police pune zlatom optočenih knjiga, plakari
sa kuglama i zvezdanim globusima, kao i mnogobrojne bujne biljke u mesinganim saksijama.
Zapravo, soba je ličila na mešavinu čarobne antikvarnice i staklene bašte.
Nakon nekoliko minuta kućni vilenjak se vrati u pratnji visokog mladića, u kome Hari bez teškoća
prepozna Voldemora. Bio je odeven u obično crno odelo. Koca mu je bila malo duža nego što je
bila u školi, a obrazi malčice upali, ali sve mu je to išlo u prilog: bio je zgodniji nego ikad. On se
probi kroz prenatrpanu sobu na način koji je pokazivao da ju je posećivao već mnogo puta dosad, a
onda se duboko pokloni iznad Hepsibine debele ručice, okrznuvši je usnama.
- Doneo sam vam cveće - reče on tiho, niotkuda izvukavši mnoštvo ruža.
- Ti nevaljalo momče, nije trebalo! - ciknu stara Hepsiba, iako je Hari primetio da je već imala
spremnu praznu vazu na najbližem stočiću. - Razmazićeš ovu staru damu, Tome... sedi, sedi... gde
je Houki... ah...
Kućni vilenjak dotrča nazad u sobu noseći poslužavnik sa kolačićima, koji postavi pokraj lakta
svoje gospodarice.
- Posluži se, Tome - reče Hepsiba - znam koliko voliš moje kolače. A sad, kako si? Izgledaš bledo.
Previše te teraju da radiš u toj radnji, rekla sam to već sto puta...
Voldemor se mehanički nasmeši, a Hepsiba se budalasto iskezi.
- Pa, koji izgovor za posetu imaš ovaj put? - upita ona lepršajući trepavicama.
- Gospodin Burk bi želeo da da bolju ponudu za oklop koji su načinili goblini - reče Voldemor. -
Pet stotina galeona, on smatra da je to više nego poštena...
- De, de, ne tako brzo, inače ću pomisliti da si ovde samo zbog mojih tričarija! - durila se Hepsiba.
- Naređeno mi je da budem ovde zbog njih - reče Voldemor tiho. - Ja sam samo siromašan
pomoćnik, madam, koji mora da radi šta mu se kaže. Gospodin Burk želi da se raspitam...
- 0, gospodin Burk, fuj! - reče Hepsiba mašući ručicom. - Imam da ti pokažem nešto što nikada
nisam pokazala gospodinu Burku! Umeš li da čuvaš tajnu, Tome? Hoćeš li obećati da nećeš rećk
gospodinu Burku da to imam? Ne bi mi dao mira kada bi znao da sam ti ga pokazala, a ne
nameravam da ga prodam, ni Burku, niti bilo kome drugom! Ali ti, Tome, ti ćeš ga ceniti zbog
njegove istorije, a ne zato što za njega možeš da dobiješ brdo galeona...
- Biće mi drago da vidim sve što mi gospođica Hepsiba pokaže - reče Voldemor tiho, a Hepsiba
ispusti još jedan devojački kikot.
- Rekla sam Houki da mi ga iznese... Houki, gde si? Hoću da pokažem gospodinu Ridlu naše
najveće blago... zapravo, donesi oba, kad si već tu...
- Evo, madam - proskviča kućni vilenjak, i Hari vide dve kožne kutije, jednu povrh druge, kako se
kreću duž sobe, kao same od sebe, iako je znao da ih sićušni vilenjak drži iznad svoje glave
probijajući se između stolova, jastučića i stoličica.
- A sada - reče Hepsiba veselo, uzimajući kutije od vilenjaka, stavljajući ih sebi u krilo i spremivši
se da otvori gornju - mislim da će ti se ovo svideti, Tome... o, kad bi moja porodica znala da ti ovo
pokazujem... jedva čekaju da se dokopaju ovoga!
Ona otvori poklopac. Hari se malo približi ne bi li bolje osmotrio nešto što je ličilo na malenu
zlatnu šolju sa dve fino izvijene ručke.
- Pitam se da li znaš šta je ovo, Tome? Uzmi je, dobro osmotri! - prošaputa Hepsiba, a Voldemor
ispruži dugoprstu šaku i podiže šolju iz njenog udobnog svilenog ležišta, držeći je za jednu ručku.
Hariju se učini da je spazio crven odsjaj u njegovim tamnim očima. Isti pohlepan izraz bio je
prisutan i na Hepsibinom licu, samo što su njene sitne oči bile usredređene na Voldemorove
privlačne crte lica.
- Jazavac - promrmlja Voldemor, ispitujući gravire na šolji. - Znači da je ovo pripadalo...?
- Helgi Haflpaf, kao što si dobro primetio, pametno momče! - reče Hepsiba nagnuvši se napred uz
glasnu škripu korseta i čak ga uštinuvši za upali obraz. - Zar ti nisam rekla da sam njen daleki
potomak? Ovo se godinama prenosilo kroz moju porodicu s kolena na koleno. Predivno, zar ne? A
trebalo bi da poseduje svakojake moći, pride, ali ih ja nisam podrobnije testirala, samo je držim
ovde na bezbednom...
Ona skinu šolju sa Voldemorovog dugačkog kažiprsta i nežno je vrati u kutiju, isuviše usredsređena
na to da je pažljivo vrati u pravi položaj da bi primetila senku koja je prešla preko Voldemorovog
lica kada mu je šolja oduzeta.
- A sada - reče Hepsiba veselo - še je Houki? A, tu li si... odnesi sada ovo, Houki...
Vilenjak poslušno uze šolju u kutiji, a Hepsiba usmeri pažnju na mnogo pljosnatiju kutiju u svom
krilu.
- Mislim da će ti se ova još više dopasti, Tome -prošaputa ona. - Nagni se malko, dragi momče,
kako bi video... naravno, Burk zna da imam ovu, od njega sam je i kupila, mada ako smem da
primetim, rado bi hteo da je dobije nazad kada mene više ne bude bilo...
Ona otvori finu, filigransku kopču i širom otvori kutiju. Tu, na glatkom grimiznom somotu, ležao je
težak zlatni medaljon.
Voldemor ovaj put podiže ruku ne čekajući na poziv, i okrenu ga prema svetlosti, zagledavši se u
njega.
- Sliterinov znak - reče on tiho, dok se svetlost poigravala sa kitnjastim, zmijolikim slovom S.
- Tako je! - reče Hepsiba, očigledno oduševljena prizorom Voldemora koji opčinjeno pilji u njen
medaljon. -Platila sam ga đavo i po, ali nisam mogla da propustim priliku, ne kad je u pitanju pravo
bogatstvo kao što je ovo, morala sam da ga imam u svojoj kolekciji. Burk ga je navodno otkupio od
neke žene u ritama koja ga je izgleda ukrala, ali nije imala pojma kolika je njegova prava vrednost...
Ovoga puta nije bilo mesta zabuni: na njene reči, Voldemorove oči blesnuše crvenim sjajem i Hari
primeti kako mu zglobovi šake pobeleše na lancu od medaljona.
- ...čujem da ju je Burk bedno platio, ali tako to biva... lep je, zar ne? I naravno, pripisuju mu se
svakojake moći, iako ga ja samo držim na bezbednom...
Ona posegnu da uzme medaljon nazad. Na trenutak Hari pomisli da Voldemor neće hteti da ga
pusti, ali onda mu ovaj skliznu sa prstiju i vrati se na svoj crveni somotski jastučić.
- Eto, Tome, dragi, nadam se da si uživao u ovome! Ona ga pogleda pravo u lice, i po prvi put Hari
primeti da joj se budalasti osmeh izgubio s lica.
- Da li ti je dobro, dušo?
- 0, da - reče Voldemor tiho. - Da, sasvim sam dobro...
- Pomislila sam... biće da je igra svetlosti... - reče Hepsiba delujući nervozno, i Hari pogodi da je i
ona videla trenutni crveni blesak u Voldemorovim očima. -Evo, Houki, odnesi ovo i ponovo ih
zaključaj... stavi uobičajene čini...
- Vreme je da krenemo, Hari - reče Dambldor tiho, i dok se sićušni vilenjak udaljavao noseći kutije,
Dam-bldor ponovo zgrabi Harija za nadlakticu, i oni se zajed-no podigoše kroz zaborav, nazad do
Dambldorove kancelarije.
- Hepsiba Smit je umrla dva dana nakon ove male scene - reče Dambldor ponovo sedajući i
pokazavši Hariju da i on učini isto. - Kućnog vilenjaka Houki Ministarstvo je osudilo zato što je
slučajno otrovala večernji kakao svoje gospodarice.
- Nema šanse! - reče Hari ljutito.
- Vidim da se slažemo - reče Dambldor. - Svakako, postoje mnoge sličnosti između ove i smrti
Ridlovih. U oba slučaja je neko drugi preuzeo krivicu, neko ko je imao jasno sećanje da je izazvao
smrt...
- Houki je priznala?
- Sećala se da je stavila nešto u kakao svoje gospodarice, za šta se ispostavilo da nije šećer, već
smrtonosan i malo poznat otrov - reče Dambldor. - Zaključeno je da nije nameravala da to učini, ali
pošto je bila stara i zbunjena...
- Voldemor joj je izmenio sećanje, baš kao što je učinio i sa Morfinom!
- Da, to je i moj zaključak - reče Dambldor. - A kao i u slučaju Morfina, Ministarstvo je unapred
bilo spremno da osumnjiči Houki...
- ...zato što je ona kućni vilenjak - reče Hari. Retko kada je više saosećao sa UBLjUV-om, društvom
koje je Hermiona osnovala, nego sad.
- Tačno tako - reče Dambldor. - Bila je stara, priznala je da je petljala po piću i niko u Ministarstvu
nije se potrudio da dalje istražuje. Kao i u Morfinovom slučaju, dok sam ja stigao do nje i uspeo da
izvučem ovo sećanje, njen život je maltene bio gotov... ali njeno sećanje, naravno, ništa ne
dokazuje, izuzev da je Voldemor znao za postojanje šolje i medaljona.
- Dok su osudili Houki, Hepsibina porodica je već shvatila da su njena dva najveća blaga nestala.
Trebalo im je neko vreme da se uvere u to, jer je ona imala mnogo skrovišta, pošto je oduvek
krajnje ljubomorno čuvala svoju zbirku. Ali pre nego što su se van svake sumnje uverili da su šolja i
medaljon nestali, pomoćnik koji je radio kod Bordžina u Burksa, mladić koji je tako redovno
posećivao Hepsibu, i tako je fino šarmirao, već je dao otkaz i nestao. Njegovi poslodavci nisu imali
pojma kuda je otišao. Njegov nestanak ih je iznenadio kao i sve ostale. I to je, za duži period
vremena, bilo poslednje što je iko čuo o Tomu Ridlu.
- A sada - reče Dambldor - ako nemaš ništa protiv, Hari, želeo bih da ponovo zastanemo da bih ti
skrenuo pažnju na određene delove naše priče. Voldemor je počinio još jedno ubistvo. Da li je to
bilo njegovo prvo ubistvo otkako je pobio Ridlove, ne znam, ali mislim da jeste. Ovaj put, kao što si
video, nije ubio iz osvete, već iz koristoljublja. Želeo je dva veličanstvena trofeja koje mu je ta
sirota, blesava žena pokazala. Baš kao što je nekada pljačkao drugu decu u svom sirotištu, baš kao
što je ukrao prsten svoga ujaka Morfina, tako je i sad pobegao sa Hepsibinom šoljom i medaljonom.
- Ali - reče Hari mršteći se - čini se sumanutim... rizikuje sve, odbacuje svoj posao, samo zbog tih...
- Tebi se možda čini sumanutim, ali ne i Voldemoru - reče Dambldor. - Nadam se da ćeš s
vremenom shvatiti šta su mu ti predmeti značili, Hari, ali priznaćeš da nije teško zamisliti da je
smatrao kako mu makar medaljon zasluženo pripada.
- Možda medaljon - reče Hari - ali zašto je onda uzeo i šolju?
- Pripadala je drugom osnivaču Hogvortsa - reče Dambldor. - Mislim da je još osećao veliku
simpatiju prema školi i da nije mogao da odoli predmetu koji toliko odiše hogvortskom istorijom.
Mislim da je bilo i drugih razloga... nadam se da ću s vremenom moći da ti ih predočim.
- A sada poslednje prisećanje koje hoću da ti pokažem, bar dok ne uspeš da nam pribaviš sećanje
profesora Pužoroga. Deset godina razdvaja Houkino sećanje i ovo, deset godina o kojima možemo
samo da nagađamo šta je Lord Voldemor radio za to vreme...
Hari se ponovo podiže dok je Dambldor praznio poslednje sećanje u sito-za-misli.
- Čije je to sećanje? - upita on.
- Moje - reče Dambldor.
I Hari zaroni za Dambldorom kroz kovitlavu srebrnu masu, sletevši u istu kancelariju koju je
upravo napustio. Tu beše Fokes, veselo dremajući na svojoj ljuljašci, a iza stola beše Dambldor,
koji je izgledao veoma slično Dambldoru koji je stajao pokraj Harija, iako su mu obe ruke bile
zdrave i čitave, a lice možda malo manje izbrazdano. Jedina razlika između današnje kancelarije i
ove bila je ta što je u onoj prošloj padao sneg; plavičaste pahulje promicale su kraj prozora u mraku
i gomilale se na spoljašnjoj ivici.
Mlađi Dambldor je izgleda nešto čekao, i stvarno, nekoliko trenutaka posle njihovog dolaska, začu
se kucanje na vratima i on reče: - Uđite.
Hari ispusti i žurno priguši krik. U sobu je stupio Voldemor. Njegove crte nisu bile one koje je Hari
video kako izlaze iz velikog kamenog kotla pre gotovo dve godine. Nisu bile toliko zmijolike, a
ipak nije to više bio onaj zgodni Tom Ridl. Kao da su mu crte lica bile spaljene i zamućene. Behu
voštane i čudnovato izobličene, a beonjače su mu sada imale trajno zakrvavljen izgled, iako mu
zenice još nisu bile onako tanki procepi kao što je Hari znao da će postati. Nosio je dugačak crni
ogrtač, a lice mu je bilo bledo kao sneg koji mu se presijavao na ramenima.
Dambldor, koji je sedeo iza stola, nije pokazao nikakav znak iznenađenja. Očigledno je ova poseta
bila unapred zakazana.
- Dobro veče, Tome - reče Dambldor neusšBeno. - Zar nećeš sesti?
- Hvala - reče Voldemor, i sede na mesto koje mu je Dambldor pokazao... ista ona stolica, kako se
činilo, sa koje je Hari maločas ustao u sadašnjosti. - Čuo sam da si postao direktor - reče on, a glas
mu je zazvučao malo piskavije i hladnije nego pre. - Dostojan izbor.
- Drago mi je što se slažeš s tim - reče Dambldor smepžajući se. - Mogu li te ponuditi pićem?
- To bi mi dobro došlo - reče Voldemor. - Prešao sam dug put.
Dambldor ustade i odjuri do plakara gde je u današnje vreme držao sito-za-misli, a koje je tada bilo
puno flaša. Pošto je dodao Voldemoru pehar pun vina i nasuo sebi jedan, on se ponovo spusti u
sedište iza svog stola.
- Dakle, Tome... čemu dugujem ovo zadovoljstvo? Voldemor nije odmah odgovorio, već je samo
pijuckao vino.
- Više me ne zovu „Tom" - reče on. - Ovih dana sam poznatiji kao...
- Znam kako te zovu - reče Dambldor prijatno se smeškajući. - Ali za mene ćeš, bojim se, zauvek
biti Tom Ridl. Bojim se da je to jedna od iritantnih stvari kod starih nastavnika, što nikada ne
zaborave mladalačke početke svojih učenika.
On podiže čašu kao da nazdravlja Voldemoru, čije lice ostade bezizražajno. Ipak, Hari je osetio
kako se atmosfera u sobi neznatno promenila: Dambldorovo odbijanje da koristi Voldemorovo
izabrano ime bilo je i način da Voldemoru stavi do znanja da neće moći da diktira uslove sastanka,
a Hari primeti da je i Voldemor to tako shvatio.
- Iznenađen sam što si ostao ovde tako dugo - reče Voldemor posle kratke lauze. - Oduvek sam se
pitao zašto čarobnjak kao što si ti nikada nije poželeo da napusti školu.
- Pa - reče Dambldor i dalje se smeškajući - čarobnjaku kao što sam ja ništa ne može da bude
važnije od prenošenja drevnih veština, pomaganja da se izbruse mladi umovi. Ako se dobro sećam, i
tebe je nekad privlačilo da predaješ.
- I dalje me privlači - reče Voldemor. - Samo sam se pitao zašto ti, koga iz Ministarstva tako često
pitaju za savet, i kome su dvaput, rekao bih, ponudili mesto ministra...
- Zapravo, po poslednjoj računici, triput - reče Dam-bldor. - Ali Ministarstvo mi nikada nije bilo
privlačno za karijeru. Uostalom, to je još nešto što nam je zajedničko, rekao bih.
Voldemor klimnu glavom ne nasmešivši se, i otpi još gutljaj vina. Dambldor sada nije prekidao
tišinu koja je vladala među njima, već je čekao, sa izrazom prijatnog iščekivanja, da Voldemor prvi
progovori.
- Vratio sam se - reče on posle nekog vremena - kasnije, možda, nego što je to profesor Dipet
očekivao... ali sam se svejedno vratio, da ponovo zahtevam ono za šta su mi ranije rekli da sam
previše mlad da bih dobio. Došao sam da tražim od tebe da se vratim u ovaj zamak, da predajem.
Mislim da sigurno znaš koliko sam toga video i učinio otkako sam napustio ovo mesto. Morao bih
tvojim učenicima da pokažem i ispričam stvari koje ne bi mogli da saznaju ni od jednog drugog
čarobnjaka.
Dambldor je neko vreme odmeravao Voldemora preko ivice svog pehara, pre nego što je
progovorio.
- Da, svakako znam da si mnogo toga video i učinio otkako si nas napustio - reče on tiho. - Glasine
o tvojim delima stigle su i do tvoje stare škole, Tome. Bilo bi mi žao kada bil poverovao i u
polovinu od njih.
Voldemorov izraz je ostao bezosećajan dok je govorio: - Veličina izaziva zavist, zavist proizvodi
zlobu, zloba rađa laži. To sigurno znaš, Dambldore.
- Ti to zoveš „veličinom", to što si radio, je li? -oprezno upita Dambldor.
- Svakako - reče Voldemor, a oči kao da mu buknuše crvenilom. - Eksperimentisao sam, pomerio
sam granice magije dalje nego što ih je ikad iko pomerio...
- Nekih vrsta magije - tiho ga ispravi Dambldor. -Nekih. Drugih si pak... oprostićeš mi... žalosno
nesvestan.
Po prvi put, Voldemor se nasmeši. Bilo je to nategnuto cerenje, opako, više preteća nego gnevna
grimasa.
- Stara rasprava - reče on nežno. - Ali ništa što sam na svetu video ne ide u prilog tvojoj čuvenoj
izjavi da je ljubav moćnija od moje vrste magije, Dambldore.
- Možda si tražio na pogrešnim mestima - odgovori mu Dambldor.
- Pa, ima li, onda, boljeg mesta da iznova započnem da tražim, od Hogvortsa? - reče Voldemor. -
Hoćeš li mi dopustiti da se vratim? Hoćeš li mi dati da podelim svoje znanje sa tvojim đacima?
Stavljam sebe i svoje talente tebi na raspolaganje. Tvoj sam da mi zapovedaš.
Dambldor podiže obrve.
- A šta će biti sa onima kojima ši zapovedaš? Šta će biti sa onima koji sebe zovu, bar tako glasine
kažu, Smrtožderima?
Hari je primetio kako Voldemor nije očekivao da Dambldor zna njihovo ime. Video je kako
Voldemorove oči opet blešte crvenim sjajem, dok mu se nozdrve nalik prorezima raširiše.
- Moji prijatelji - reče on posle kratke pauze - nastaviće bez mene, siguran sam u to.
- Drago mi je što čujem da ih smatraš prijateljima -reče Dambldor. - Bio sam pod utiskom da su
više u kategoriji slugu.
- Grešiš - reče Voldemor.
- Dakle, ako bih večeras otišao u Veirovu glavu, ne bih zatekao grupicu njih... Nota, Rosijera,
Malsibera, Dolohova... kako iščekuju tvoj povratak? Zbilja požrtvovani prijatelji kada su ovoliko
daleko doputovali sa tobom ove snežne večeri, samo da ti požele sreću u pokušaju da dobiješ
nastavnički posao.
Nije bilo sumnje da je Dambldorovo detaljno saznanje o tome s kim je Voldemor putovao još više
uzrujalo Voldemora. Međutim, on se gotovo odmah pribra.
- Sveznajuć si kao i obično, Dambldore.
- 0, ne, samo sam u dobrim odnosima sa lokalnim barmenom - reče Dambldor neusiljeno. - Nego,
Tome...
Dambldor spusti svoju praznu čašu i podiže se sa stolice, spojivši vrhove prstiju u karakterističan
gest.
- ...govorimo otvoreno. Zašto si došao večeras ovamo, okružen svojim podređenima, da zahtevaš
posao za koji obojica znamo da ga ne želiš?
Voldemor ga pogleda sa izrazom hladnog iznenađenja.
- Posao koji ne želim? Nipošto, Dambldore, veoma mi je stalo do njega.
- 0, ti želiš da se vratiš na Hogvorts, ali ne želiš da predaješ ništa više nego što si to želeo kada ti je
bilo osamnaest godina. Šta je to što želiš, Tome? Zašto jednom ne probaš da to iskreno zatražiš?
Voldemor se iskezi.
- Ako ne želiš da mi daš posao...
- Naravno da ne želim - reče Dambldor. - I ni na trenutak nisam poverovao da si to očekivao od
mene. Uprkos tome, došao si ovamo, pitao si, mora da si imao neku nameru.
Voldemor ustade. Nikada manje nije ličio na Toma Ridla, lica izobličenog od besa.
- To je tvoja poslednja reč?
- Jeste - reče Dambldor takođe ustavši.
- Onda nemamo više ništa da kažemo jedan drugome.
- Ne, ništa - reče Dambldor, a lice mu je odražavalo veliku tugu. - Davno je prošlo vreme kada sam
mogao da te zastrašim zapaljenim ormanom i da te nateram da se iskupiš za svoje zločine. Ali voleo
bih da mogu, Tome... voleo bih da mogu...
Na trenutak, Hari samo što mu nije doviknuo besmisleno upozorenje. Bio je siguran da je
Voldemorova ruka krenula ka njegovom džepu i štapiću. Ali je taj trenutak prošao, Voldemor se
okrenuo, vrata su se zatvorila i više ga nije bilo.
Hari ponovo oseti kako se Dambldorova šaka sklapa oko njegove ruke, i nekoliko trenutaka kasnije,
stajali su na gotovo istom mestu, ali na prozorskom simsu nije bilo snega koji se gomila, a
Dambldorova ruka je ponovo bila ugljenisana i mrtva.
- Zašto? - odmah upita Hari pogledavši Dambldora u lice. - Zašto se vratio? Da li ste ikada otkrili?
- Imam nekoliko ideja - reče Dambldor - ali ništa više od toga.
- Kakvih ideja, gospodine?
- Reći ću ti, Hari, kada budeš dobavio ono sećanje od profesora Pužoroga - reče Dambldor. - Kada
budeš imao taj poslednji delić slagalice, sve će, nadam se, biti jasno... obojici.
Hari je i dalje izgarao od znatiželje, i mada je Dambldor otišao do vrata i držao mu ih otvorena,
Hari nije odmah krenuo.
- Da li je ponovo želeo posao profesora odbrane od mračnih veština? Nije rekao...
- 0, svakako je želeo da predaje odbranu od mračnih veština - reče Dambldor. - Posledice našeg
malog sastanka to su dokazale. Vidiš, otkako sam odbio da dam to mesto Lordu Voldemoru,
nijednog profesora odbrane od mračnih veština nismo uspeli da zadržimo duže od godinu dana.

22Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:14 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
21. Nepojmljiva soba
Hari je cele naredne nedelje naprezao mozak ne bi li smislio kako da ubedi Pužoroga da mu da
pravo sećanje, ali nije doživeo nikakvo prosvetljenje, te se vratio onome što je tih dana sve češće
radio kada ne bi znao šta će sa sobom: listao je svoj udžbenik napitaka nadajući se da je Princ
možda naškrabao nešto korisno po marginama, kao što je to mnogo puta ranije činio.
- Tu nećeš ništa naći - reče Hermiona strogo, kasno uveče u nedelju.
- Ne počinji, Hermiona - reče Hari. - Da nije bilo Princa, Ron sada ne bi sedeo ovde sa nama.
- Sedeo bi da si slušao Snejpa još u prvoj godini -reče Hermiona odsečno.
Hari nije obraćao pažnju na nju. Upravo je pronašao čin (Sektumsempra!) naškrabanu na margini
iznad intrigantnih reči „Za neprijatelje", i jedva je čekao da je isproba, ali je mislio da nije baš
pametno da to učini pred Hermionom. Umesto toga, on krišom presavi ćošak stranice.
Sedeli su kraj vatre u dnevnom boravku. Tu su još samo šestaci bili budni. Malo ranije došlo je do
izvesnog uzbuđenja, kada su se vratili s večere i zatekli nov natpis na oglasnoj tabli, na kome je
objavljen datum njihovog ispita iz irebacivanja. Oni koji budu napunili sedamnaest godina pre
prvog zakazanog ispitnog termina, dvadeset i prvog aprila, imali su mogućnost da se prijave na
dodatne časove vežbanja, koji će se odvijati (uz strog nadzor) u Hogsmidu.
Ron se uspaničio pošto je pročitao ovo obaveštenje. Još mu nije uspelo da se irebaci, i bojao se da
neće biti spreman za test. Hermiona, koja se do sada dvaput irebacila, bila je malo samouverenija, a
Hari, kome je do sedamnaestog rođendana predstojalo još četiri meseca, nije mogao da polaže test
bio spreman ili ne.
- Ipak, bar umeš da se irebacuješ! - reče Ron nervo-zno. - Nećeš imati problema u julu!
- Samo sam jednom uspeo - podseti ga Hari. Najzad mu je, za vreme prethodnog časa, pošlo za
rukom da nestane i da se materijalizuje unutar svog obruča.
Pošto je potrošio mnogo vremena na glasne jadikovke zbog irebacivanja, Ron je sad pokušavao da
se izbori sa opako teškim sastavom za Snejpa, koji su Hari i Hermiona već završili. Hari je
nedvosmisleno očekivao da dobije lošu ocenu iz tog sastava, jer se nije slagao sa Snejpom oko
najboljeg načina za borbu s dementorima, ali ga nije bilo briga: sada mu je najvažnija stvar na svetu
bila Pužorogovo sećanje.
- Kažem ti, glupi Princ neće moći da ti pomogne oko ovoga, Hari! - reče Hermiona malo glasnije. -
Postoji samo jedan način da prisiliš nekoga da učini ono što želiš, a to je kontrolišuća kletva, koja je
protivzakonita...
- Da, to znam, hvala lepo - reče Hari ne podižući pogled sa knjige. - Zato tražim nešto drugo.
Dambldor kaže da ni veritaserum neće uspeti, ali možda ima nešto drugo, napitak ili čin...
- Pogrešno prilaziš celoj stvari - reče Hermiona. - Samo ti možeš da dobiješ sećanje, kaže
Dambldor. To sigurno znači da ti možeš da ubediš Pužoroga na način na koji drugi ljudi ne mogu.
Nije stvar u tome da mu podmetneš neki napitak, to bi svako mogao da uradi...
- Kako se piše „ratoboran"? - upita Ron iz sve snage tresući svoje pero dok je zurio u pergament, -
Sigurno nije R-O-B-0...
- Ne, nije - reče Hermiona, privukavši Ronov sastav k sebi. - A „predskazanje" ne počinje sa S-R-EP.
Kakvo to pero koristiš?
- To je jedno od Fredovih i Džordžovih pravopisnih pera... ali mislim da je prošlo dejstvo...
- Da, biće da je tako - reče Hermiona pokazujući na naslov njegovog sastava - jer se od nas traži da
napišemo kako bismo se obračunali sa dementorima, a ne sa „desklopivima", a i nešto se ne sećam
da si promenio ime u „Runil Vezlib".
- 0, ne! - reče Ron užasnuto zureći u pergament. - Nemoj mi reći da ću morati da napišem ceo rad iz
početka!
- U redu je, možemo da popravimo - reče Hermiona privukavši sastav k sebi i izvuče štapić.
- Znaš koliko te volim, Hermiona - reče Ron utonuvši u stolicu i iznureno protrlja oči.
Hermiona poprimi bledu nijansu ružičaste boje, ali reče samo: - Nemoj da te Lavander čuje da si to
rekao.
- Neće - reče Ron sebi u ruku. - A možda je i pustim... onda će da me šutne...
- A zašto ti nju ne šutneš ako već želiš da raskrstiš s njom? - upita Hari.
- Ti nikada nisi nikoga šutnuo, zar ne? - reče Ron. -Ti i Čo ste se samo...
- Prosto smo se udaljili, da - reče Hari.
- Voleo bih da se to desi sa mnom i Lavander - reče Ron smrknuto, posmatrajući Hermionu kako
vrhom svog štapića ćutke dodiruje svaku od njegovih pogrešno napisanih reči kako bi se ispravile
na pergamentu. - Ali što više nagoveštavam da želim da sve okončamo, to se ona čvršće kači. To ti
je kao da se zabavljaš sa džinovskom sipom.
- Eto - reče Hermiona nekih dvadesetak minuta kasnije, vraćajući Ronu njegov sastav.
- Mnogo ti hvala - reče Ron. - Mogu li da pozajmim tvoje pero za zaključak?
Hari, koji do sada nije pronašao ništa korisno u beleškama Polukrvnog Princa, osvrnu se oko sebe.
Njih troje sada behu jedini u dnevnom boravku, pošto je Šejmus upravo otišao u krevet, proklinjući
Snejpa i njegov sastav. Čulo se samo pucketanje vatre i Ronovo piskaranje poslednjeg pasusa o
dementorima Hermioninim perom. Hari je upravo zatvorio knjigu Polukrvnog Princa, zevajući, kad
ono...
Krc.
Hermiona ispusti tih krik. Ron prosu mastilo svuda po sastavu, a Hari reče: - Kričeru!
Kućni vilenjak se duboko nakloni i progovori u svoje deformisane nožne prste.
- Gospodar je rekao da želi redovne izveštaje o ono me što dečak Melfoj radi, te je Kričer došao da
podnese...
Krc.
Dobi se pojavi kraj Kričera, sa nakrivljenim šeširićem od presvlake za čajnik.
- I Dobi je pomagao, Hari Poteru! - ciknu on odbojno pogledavši u Kričera. - A Kričer bi trebalo da
kaže Dobiju kada pođe da vidi Harija Potera, kako bi mogli zajedno da podnesu izveštaj!
- Šta je ovo? - upita Hermiona i dalje šokirana ovim naglim pojavljivanjima. - Šta se događa, Hari?
Hari je oklevao pre no što joj je odgovorio, jer nije rekao Hermioni da je nahuškao Kričera i Dobija
da uhode Melfoja. Kućni vilenjaci su za nju oduvek bili osetljiva tema.
- Pa... pratili su Melfoja za mene - reče on.
- Danonoćno - zagrakta Kričer.
- Dobi nedelju dana nije spavao, Hari Poteru! - reče Dobi ponosno, klateći se u mestu.
Hermiona je delovala ogorčeno.
- Nisi spavao, Dobi? Ali, Hari, nisi mu valjda rekao da...
- Ne, naravno da nisam - brže-bolje će Hari. - Dobi, smeš da spavaš, u redu? Nego, da li je iko od
vas dvojice otkrio nešto? - požuri on da pita pre nego što je Hermiona stigla da opet interveniše.
- Gospodar Melfoj se kreće plemenito, kako i priliči njegovoj čistoj krvi - odmah zagrakta Kričer. -
Njegova građa me podseća na kosti moje gospodarice, a maniri su mu kao u...
- Drako Melfoj je zao dečak! - cijuknu Dobi ljutito. - Zao dečak koji... koji...
On se strese od vrha svoje kićanke do prstiju u čarapama, a zatim potrča ka ognjištu, kao da će se
baciti u njega. Hari, kome sve to nije bilo sasvim neočekivano, uhvati ga oko struka i čvrsto ga
stegnu. Dobi se nekoliko sekundi opirao, a onda omlitavi.
- Hvala ti, Hari Poteru - prodahta on. - Dobiju je još teško da govori loše o svojim starim
gospodarima...
Hari ga pusti. Dobi ispravi svoju navlaku za čajnik i prkosno reče Kričeru: - Ali Kričer bi trebalo da
zna da Drako Melfoj nije dobar gospodar kućnim vilenjacima!
- Da, ne treba nam da slušamo da si se zaljubio u Melfoja - reče Hari Kričeru. - Premotajte priču na
deo koji govori kuda on to zapravo ide.
Kričer se ponovo pokloni, delujući besno, a zatim reče: - Gospodar Melfoj jede u Velikoj sali, spava
u spavaonici u tamnicama, pohađa razna predavanja...
- Dobi, kaži mi ti - reče Hari presekavši Kričera.
- Da li je išao nekud kuda nije trebalo?
- Gos”n Hari Poteru - zacijuka Dobi, a velike kuglaste oči zacakliše mu se pri svetlosti vatre - dečak
Melfoj ne krši nikakva pravila koja Dobi zna, ali je i dalje veoma nameračen da ne dozvoli da ga
otkriju. Redovno posećuje sedmi sprat sa raznoraznim drugim učenicima, koji mu drže stražu dok
on ulazi u...
- Sobu po potrebi! - reče Hari lupivši se po čelu primerkom Višeg nivoa siravljanja naiišaka.
Hermiona i Ron se zagledaše u njega. - Tamo se iskradao! Tamo radi... šta god radio! A kladim se
da ga zato i nema na mapi... kad malo bolje razmislim, nikada nisam video Sobu po potrebi na njoj!
- Možda banditi nisu ni znali da Soba postoji - reče Ron.
- Mislim da je to deo magije te sobe - reče Hermiona.
- Ako ti je potrebno da soba bude nevidljiva, ona će to i biti.
- Dobi. da li si uspeo da uđeš i vidiš šta to Melfoj radi? - upita Hari željno.
- Ne, Hari Poteru, to je nemoguće - reče Dobi.
- Ne, nije - odmah će Hari. - Melfoj je prošle godine upao tamo u naše sedište, tako da bi trebalo da
i ja mogu da uđem da špijuniram njega, bez problema.
- Mislim da nećeš moći, Hari - reče Hermiona polako. - Melfoj je tačno znao za šta koristimo Sobu,
zar ne, jer mu je ona glupava Marijeta sve istrtljala. I on je hteo da Soba postane sedište DA, na je i
postala. Ali ti ne znaš šta Soba postaje kada Melfoj ulazi u nju, tako da nećeš znati da joj kažeš u šta
treba da se pretvori.
- Otkriću kako to da zaobiđem - reče Hari olako. -Sjajno si obavio posao, Dobi.
- I Kričer je bio dobar - reče Hermiona nežno. Ali, daleko od toga da joj bude zahvalan, Kričer
prevrnu svojim ogromnim, zakrvavljenim očima i pogleda u plafon: -Blatokrvna se obraća Kričeru,
Kričer će se pretvarati dajenečuje...
- Mani se toga - obrecnu se Hari na njega, a Kričer se po poslednji put duboko nakloni i irebaci se. -
Bolje idi da se i ti malo naspavaš, Dobi.
- Hvala vam, gos”n Hari Poteru! - ciknu veselo Dobi, pa i on nestade.
- Znate li koliko je ovo sjajno? - reče Hari pun entuzijazma, okrenuvši se Ronu i Hermioni čim su
vilenjaci napustili prostoriju. - Znamo kuda Melfoj ide! Sada smo ga saterali u ćošak!
- Aha, baš je super - reče Ron smrknuto, pokušavajući da obriše gnjecavu baru mastila koja je
doskora bila gotovo završen sastav. Hermiona ga privuče k sebi i stade da isisava mastilo štapićem.
- Ali kakve su to priče da odlazi tamo gore sa „raznoraznim drugim učenicima"? - upita Hermiona. -
Koliko ljudi je umešano u to? Ne bih pomislila da ima poverenja da toliko njih sazna šta on to
radi...
- Da, to je zaista čudno - reče Hari mršteći se. - Čuo sam ga kako govori Krebu da ga se ne tiče šta
on to radi... šta li onda govori svim ovim... svim ovim...
Harijev glas utihnu. Zurio je u vatru.
- Gospode, kako sam bio glup - reče on tiho. - Očigledno je, zar ne? Veliki kazan dole u tamnici bio
je pun... mogao je da drpi malo bilo kada za vreme časa...
- Šta da drpi? - upita Ron.
- Višesokovni napitak. Ukrao je malo višesokovnog napitka koji nam je Pužorog pokazao tokom
prvog časa napitaka... ne radi ce o velikom broju učenika koji čuvaju stražu Melfoju... to su samo
Kreb i Gojl, kao i uvek... da, sve se poklapa! - reče Hari skočivši, i poče da šetka tamo-amo ispred
ognjišta. - Dovoljno su glupi da rade šta im se kaže, čak i ako neće da im kaže šta smera... ali ne želi
da ih vide kako se šunjaju ispred Sobe po potrebi, pa ih tera da piju višesokovni napitak kako bi
izgledali kao drugi ljudi... one dve devojčice koje sam video sa njim kada je izostao sa kvidiča...
Ha! Kreb i Gojl!
- Hoćeš li da kažeš - reče Hermiona prigušenim glasom - da je ona devojčica kojoj sam popravila
vagu...?
- Aha, naravno! - reče Hari glasno, zureći u nju. - Naravno! Melfoj mora da je u to vreme bio u
sobi, na je ona... šta ja to govorim? ...on je bacio vagu kako bi upozorio Melfoja da ne izlazi jer je
neko napolju! A tu je i ona devojčica koja je prosula punoglavce! Sve vreme smo prolazili pored
njega, a da to nismo ni znali!
- Naterao je Kreba i Gojla da se preobražavaju u devojčice? - grohotom se smejao Ron. - Bokca
mu... nije ni čudo što ne izgledaju previše srećno ovih dana... čudi me da mu nisu rekli da se goni...
- Pa, ne bi smeli, zar ne, ako im je pokazao svoj Mračni beleg - reče Hari.
- Hmmm... Mračni beleg za koji ne znamo ni da li postoji - reče Hermiona skeptično, uvijajući
Ronov osušen sastav pre nego što mu se ne desi još neka nezgoda, a zatim mu ga dade u ruke.
- Videćemo - reče Hari samouvereno.
- Da, hoćemo - reče Hermiona ustajući i protežući se. - Ali, Hari, pre nego što se zagreješ za to, i
dalje ne verujem da ćeš moći da uđeš u Sobu po potrebi ako ne znaš šta je tamo. A mislim da ne bi
trebalo da zaboraviš - ona prebaci torbu preko ramena i ozbiljno ga pogleda - da bi morao da se
usredsrediš na pribavljanje onog sećanja od Pužoroga. Laku noć.
Hari ju je posmatrao kako odlazi, osećajući se pomalo nezadovoljno. Kada su se vrata ženske
spavaonice zatvorila za njom, on se okrenu ka Ronu.
- Šta ti misliš?
- Voleo bih da mogu da se irebacujem kao kućni vilenjaci - reče Ron zureći u mesto sa kojeg je
Dobi nestao. -Položio bih onaj prebacivački ispit iz prve.
Hari te noći nije baš najbolje spavao. Ležao je budan satima, kako mu se činilo, pitajući se kako
Melfoj koristi Sobu po potrebi i šta bi on, Hari, video kada bi sutra ušao u nju, jer šta god Hermiona
govorila. Hari je bio siguran da, ako je Melfoj bio u stanju da vidi sedište DA, i on će moći da vidi
Melfojevo... šta bi moglo da bude? Sastajalište? Skrovište? Skladište? Radionica? Harijev um je
grozničavo radio, a snovi su mu, kada je najzad zaspao, bili isprekidani i uznemireni slikama
Melfoja, koji se pretvorio u Pužoroga, koji se pretvorio u Snejpa...
Hari je sledećeg jutra bio u stanju velikog iščekivanja. Imao je slobodan čas pre odbrane od mračnih
veština i bio je rešen da ga provede pokušavajući da uđe u Sobu po potrebi. Hermiona mu je
prilično nametljivo stavljala do znanja da je ne interesuju njegovi planovi za provaljivanje u Sobu, o
kojima joj je šaputao, a to je nerviralo Harija, jer je mislio da bi mogla da mu bude od velike
pomoći kada bi htela.
- Pazi - reče on tiho, nagnuvši se napred i spustivši ruku na Dnevni irorok, koji je ona upravo uzela
od poštanske sove, ne bi li je sprečio da ga otvori i nestane iza njega. - Nisam zaboravio na
Pužoroga, ali nemam pojma kako da mu uzmem ono sećanje, a dok me ne strefi neka pametna ideja,
zašto da ne otkrijem šta to Melfoj radi?
- Već sam ti rekla, moraš da ubediš Pužoroga - re-če Hermiona. - To nije pitanje prevare ili
opčinjavanja, inače bi Dambldor to mogao da uradi za tili čas. Umesto da zvrjiš ispred Sobe po
potrebi - ona istrže Prorok ispod Harijeve ruke i rasklopi ga ne bi li pogledala naslovnu stranicu -
bolje idi nađi Pužoroga i počni da ga hvataš na njegovu dobroćudnost.
- Da li je neko koga znamo...? - upita Ron dok je Hermiona preletala preko naslova.
- Da! - reče Hermiona nateravši Harija i Rona da se zagrcnu doručkom - ali u redu je, nije mrtav... u
pitanju je Mandangus, uhapšen je i poslat u Askaban! Nešto o tome kako se pretvarao da je Inferijus
tokom pokušaja pljačke... a nestao je neko po imenu Oktavije Biberko... o, baš užasno,
devetogodišnji dečak je uhapšen zbog pokušaja ubistva svojih babe i dede, misle da je bio pod
dejstvom kontrolišuće kletve...
Završili su doručak u tišini. Hermiona se odmah zaputila na čas drevnih runa, Ron u dnevni
boravak, jer je još morao da dovrši zaključak sastava o dementorima za Snejpa, a Hari ka hodniku
na sedmom spratu i praznom zidu naspram tapiserije na kojoj je Barnabas Blesavi učio trolove da
igraju balet.
Hari navuče nevidljivi ogrtač čim je naišao na prazan hodnik, ali nije bilo potrebe za tim. Kada je
stigao do odredišta, video je da je pusto. Hari nije bio siguran da li su mu izgledi da uđe u Sobu
bolji ako je Melfoj unutra, ili ispred nje, ali makar njegov prvi pokušaj neće dodatno komplikovati
prisustvo Kreba ili Gojla, koji se pretvaraju da su jedanaestogodišnje devojčice.
On sklopi oči dok je prilazio mestu še se nalaze skrivena vrata Sobe po potrebi. Znao je šta treba da
radi, dobrano se izveštio u tome prošle godine. Koncentrisavši se iz petnih žila, on pomisli: Moram
da vidim šša Melfoj radi ovde... Moram da vidim šša Melfoj radi ovde... Moram da vidim šša
Melfojradi ovde...
Tri puta je prošao pored vrata, a onda, dok mu je srce lupalo od uzbuđenja, on otvori oči i okrenu
se... ali je ipak i dalje gledao u običan prazan zid.
On mu priđe i gurnu ga da proba. Kamen ostade čvrst i nepomičan.
- U redu - reče Hari naglas. - U redu... pomislio sam pogrešnu stvar...
Razmislio je na trenutak, a zatim ponovo pokušao, sklopljenih očiju, koncentrisavši se što je više
mogao.
Moram da vidim mesto gde Melfoj kršiom dolazi... Moram da vidim mesšo gde Melfoj krišom
dolazi...
Posle tri obilaska, on iščekivajuće otvori oči.
Vrata nije bilo.
- Ma daj - reče on zidu iznervirano. - To je bilo potpuno jasno uputstvo... dobro...
Nekoliko minuta napregnuto je razmišljao pre no što je opet počeo da korača.
Moraš da iosšaneš mesto koje iosšaješ za Draka Melfoja...
Kada je završio sa prolaženjem, nije odmah otvorio oči. Napregnuto je osluškivao, kao da će možda
čuti kako se otvaraju vrata. Međutim, ništa nije čuo, izuzev udaljenog cvrkuta ptica negde napolju.
On otvori oči.
Vrata još nije bilo.
Hari opsova. Neko vrisnu. On se osvrnu i vide grupicu prvaka kako trkom beže iza ćoška, očigledno
pod utiskom da su upravo susreli izuzetno bezobraznog duha.
Hari je čitav sat pokušao sa svakom varijacijom teme „Moram da vidim šta Drako Melfoj radi u
tebi" koje je mogao da se seti, ali je na kraju ipak bio primoran da prizna kako je Hermiona možda u
pravu: Soba prosto raje želela da se otvori za njega. Besan i nervozan, on se zaputi na odbranu od
mračnih veština, skinuvši nevidljivi ogrtač i naguravši ga u torbu u hodu.
- Ponovo kasniš, Poteru - reče Snejp ledeno kada je Hari žurno ušao u svećama osvetljenu učionicu.
- Deset poena manje za Grifindor.
Hari je mrko gledao Snejpa kad se sručio na stolicu kraj Rona. Pola razreda i dalje je stajalo vadeći
knjige i razmeštajući svoje stvari. Nije zakasnio mnogo više od nekih drugih.
- Pre no što počnemo, da vidim vaše sastave o dementorima - reče Snejp olako mahnuvši svojim
štapićem, i odmah dvadeset i pet svitaka pergamenta polete u vazduh i slete u urednu gomilu na
njegovom stolu. - A za vaše dobro, nadam se da su bolji od budalaština koje sam morao da istrpim
dok sam čitao sastave o opiranju kontrolišućoj ketvi. A sada, da li biste svi otvorili knjige na
stranici... šta je bilo, gospodine Finigene?
- Gospodine - reče Šejmus - pitao sam se kako razlikovati Inferijuse od duhova? Jer, u Proroku je
bilo nemio o Inferijusu...
- Ne, nije bilo - reče Snejp smorenim glasom.
- Ali, gospodine, čuo sam ljude kako pričaju...
- Da ste se potrudili da pročitate dotični članak, gospodine Finigene, znali biste da takozvani
Inferijus nije niko drugi do smrdljiva lopuža po imenu Mandangus Flečer.
- Mislio sam da su Snejp i Mandangus na istoj strani?
- promrmlja Hari Ronu i Hermioni. - Zar ne bi trebalo da bude uznemiren što su Mandangusa
uhaps...?
- Ali Poter izgleda ima mnogo štošta da kaže na tu temu - reče Snejp iznenada upirući prstom ka
zadnjem delu učionice i streljajući Harija crnim očima. - Hajde da upitamo Potera kako bi
razlikovao Inferijusa i duha.
Ceo razred se okrenu ka Hariju, koji je brže-bolje pokušao da se priseti šta mu je Dambldor rekao
one noći kada su išli da posete Pužoroga.
- Ovaj... pa... duhovi su providni... - reče on.
- 0, vrlo dobro - prekinu ga Snejp iskrivivši usne.
- Da, lako se vidi da niste prbtraćili šest godina magijskog obrazovanja, Poteru. Duhovi su irovidni.
Pensi Perkinson se piskavo zakikota. Nekolicina drugih se kezila. Hari duboko udahnu i nastavi
smireno, iako mu je utroba ključala od besa: - Jeste, duhovi su providni, ali Inferijusi su mrtva tela,
zar ne? Stoga su opipljivi...
- I petogodišnjak bi umeo to da nam kaže - iskezi se Snejp. - Inferijus je leš reanimiran činima
mračnog čarobnjaka. On nije živ, već samo služi kako lutka koja izvršava čarobnjakova naređenja.
Duh je, kao što sam siguran da ste do sada svi već svesni, otisak koji je preminula duša ostavila na
zemlji... i naravno, kao što nam Poter tako mudro kaže, providan.
- Pa, ono što je Hari rekao jeste najkorisnije ako želimo da ih razlikujemo! - reče Ron. - Kada se
budemo suočili s njima u nekoj mračnoj uličici, ima da gledamo da li je opipljiv, je l” da, nećemo
da ga pitamo: „Izvinite, da li ste vi otisak preminule duše?"
Začu se podsmešljiv žamor, ali ga istog časa priguši pogled koji je Snejp uputio ostatku razreda.
- Još deset poena manje za Grifindor - reče Snejp. -Nisam ni očekivao ništa prefinjenije od tebe,
Ronalda Veslija, dečaka toliko opipljivog da ne može da se irebaci pet centimetara od sebe.
- Ne! - prošaputa Hermiona zgrabivši Harija za ruku kada je ovaj gnevno zaustio. - Nema svrhe,
samo ćeš ponovo završiti na kaznenoj nastavi, okani se toga!
- A sada otvorite knjige na strani dve stotine trinaest - reče Snejp smejuljeći se - i pročitajte prva
dva pasusa o bolnoj kletvi...
Ron je bio veoma miran tokom celog časa. Kada se zvono oglasilo na kraju predavanja, Lavander
sustiže Rona i Harija (Hermiona je misteriozno isparila čim im je ova prišla) i stade žustro
opanjkavati Snejpa zbog opaske o Ronovom irebacivanju, ali činilo se da je ovo samo još više
iznerviralo Rona, jer je se otarasio tako što je skrenuo ka muškom ve-ceu sa Harijem.
- Ipak, Snejp je u pravu, zar ne? - reče Ron nakon što se nekoliko minuta ogledao u naprslom
ogledalu. - Ne znam da li vredi da polažem test. Prosto ne mogu da ovladam irebacivanjem.
- Morao bi da se prijaviš za dodatne časove u Hogsmidu, da vidiš dokle ćeš dogurati - reče Hari
razumno. -To će barem biti zanimljivije nego da pokušavaš da uđeš u glupavi obruč. A onda, ako
još nisi... znaš... dobar kao što bi želeo da budeš, možeš da odložiš ispit, i da ga polažeš sa mnom,
preko leta... Mirta, ovo je muški ve-ce!
Duh devojčice izađe iz šolje u separeu iza njih i sada je lebdeo u vazduhu, zureći u njih kroz debele
bele okrugle naočari...
- 0 - reče ona sumorno. - To ste vas dvojica.
- A koga si očekivala? - upita Ron gledajući njen odraz u ogledalu.
- Nikoga - reče Mirta ćudljivo čačkajući bubuljicu na svojoj bradi. - Rekao je da će doći da me
poseti, ali i ši si rekao da ćeš svraćati da me posećuješ... - ona uputi prekoran pogled Hariju - ...a
nisam te videla mesecima i mesecima. Naučila sam da ne očekujem mnogo od dečaka.
- Mislio sam da ti živiš u onom ženskom ve-ceu? -reče Hari, koji se već nekoliko godina trudio da
zaobilazi to mesto.
- Živim - reče ona nadureno slegnuvši ramenima -ali to ne znači da ne mogu da iosećujem druga
mesta. Jednom sam došla da te vidim dok si se kupao, sećaš se?
- I te kako - reče Hari.
- Ali mislila sam da mu se sviđam - reče ona žalosno. - Možda kada biste vas dvojica otišli, on bi se
vratio... imamo mnogo toga zajedničkog... sigurna sam da je i on to osetio...
I ona puna nade pogleda u vrata.
- Kada kažeš da imate mnogo toga zajedničkog - reče Ron, sada zvučeći prilično razgaljeno - da li
to znači da i on živi u kanalizacionoj cevi?
- Ne - reče Mirta prkosno, a glas joj je odjekivao po starom popločanom toaletu. - To znači da je
osetljiv, i njega ljudi maltretiraju, oseća se usamljeno i nema s kim da popriča, i ne boji se da
pokaže svoja osećanja i da zaplače!
- Neki dečak je ovde plakao? - upita Hari radoznalo. - Mali dečak?
- Šta te briga! - reče Mirta usmerivši svoje sitne, suzne oči ka Ronu, koji se sada već nepogrešivo
kezio. -Obećala sam da nikome neću reći, i poneću njegovu tajnu sa sobom u...
- ...sigurno ne u grob? - reče Ron kroz smeh. - Možda u kanalizaciju...
Mirta ispusti gnevan urlik i zaroni nazad u klozetsku šolju, tako da se voda prelila preko ivice i
prosula po podu. Provociranje Mirte izgleda je oraspoložilo Rona.
- U pravu si - reče on prebacujući školsku torbu preko ramena - otići ću na vežbanja u Hogsmidu
pre nego što odlučim da li ću izaći na ispit.
I tako se narednog vikenda Ron pridružio Hermioni i ostalim šestacima koji će napuniti sedamnaest
godina pre ispita, koji je trebalo da bude kroz dve nedelje. Hari se osećao prilično ljubomornim dok
ih je posmatrao kako se svi spremaju da idu u selo. Nedostajale su mu posete Hogsmidu, a bio je
izuzetno lep prolećni dan, jedan od prvih posle mnogo vremena kad ste mogli da vidite vedro nebo.
Međutim, odlučio je da vreme iskoristi za još jedan pokušaj napada na Sobu po potrebi.
- Bolje bi ti bilo - reče Hermiona kada je poverio svoj plan Ronu i njoj u Ulaznoj dvorani - da odeš
pravo kod Pužoroga u kancelariju i da mu uzmeš ono sećanje.
- Pokušavao sam! - reče Hari iznervirano, što je bilo potpuna istina. Ostajao je posle svakog časa
napitaka u pokušaju da uhvati Pužoroga, ali bi majstor napitaka uvek napustio tamnicu tako brzo da
Hari nije bio u stanju da ga uhvati. Hari je dvaput odlazio do njegove kancelarije i kucao, ali mu
niko nije odgovarao, iako je drugi put bio siguran da čuje brzo prigušene zvuke starog gramofona.
- Ne želi da razgovara sa mnom, Hermiona! Primetio je da pokušavam da ostanem nasamo s njim, i
neće dozvoliti da se to dogodi!
- Pa, onda ćeš prosto morati da istraješ u tome, zar ne?
Kratak red ljudi koji su čekali da prođu pored Filča, koji je izvodio svoju uobičajenu tačku bockanja
detektorom tajnovitosti, pomeri se nekoliko koraka unapred i Hari ništa ne odgovori da ga domar
slučajno ne bi čuo. Požele Ronu i Hermioni sreću, a zatim se okrenu i pope se uz mermerne
stepenice, rešen da posveti sat-dva Sobi po potrebi, šta god Hermiona rekla.
Kada je nestao iz vidokruga Ulazne dvorane, Hari izvuče iz torbe Banditovu mapu i nevidljivi
ogrtač. Pošto se sakrio od svih, on potapša mapu, promrmlja: -Svečano se zaklinjem da smeram
neki nestašluk - i pažljivo je pretraži.
Pošto je bila nedelja ujutru, gotovo svi učenici bili su u dnevnim boravcima, Grifindorci u jednom
tornju, Revenklovci u drugom, Sliterinci u tamnici, a Haflpafovci u podrumu pored kuhinja. Tu i
tamo, poneka zalutala osoba tumarala je po biblioteci ili nekom hodniku... nekolicina ljudi bila je na
zemljištu... a tamo, sam u hodniku na sedmom spratu, stajao je Gregori Gojl. Nije bilo ni traga od
Sobe po potrebi, ali Harija to nije brinulo. Ako Gojl čuva stažu ispred nje, Soba je otvorena, bila
mapa svesna toga ili ne. Stoga potrča uza stepenice, usporivši tek kada je došao do ćoška iza kog se
nalazio taj hodnik, a zatim poče da se šunja, veoma polako, ka istoj onoj maloj devojčici koja je
grčevito držala svoje teške mesingane terazije, koje joj je Hermiona tako usrdno popravila pre dve
nedelje. Čekao je sve dok nije došao tik iza nje, a zatim se nagnuo i prošaputao: - Zdravo... baš si
lepa, je l” znaš?
Gojl ispusti piskav krik užasa, baci terazije u vazduh i otrča, nestavši sa vidika daleko pre no što je
zvuk lomljenja terazija odjeknuo duž hodnika. Smejući se, Hari se okrenu da osmotri prazan zid iza
kojeg je, u to je bio siguran, Drako Melfoj sada ukočeno stajao, svestan da je napolju neko ko nije
dobrodošao, ali se nije usuđivao da se pojavi. To je Hariju ulilo krajnje prijatan osećaj moći dok je
pokušavao da se priseti koje još formulacije reči nije probao.
A ipak, ovo razdragano raspoloženje puno nade nije dugo trajalo. Pola sata kasnije, pošto je
pokušao još mnoge varijacije svog zahteva da vidi šta to Melfoj smera, na zidu i dalje nije bilo
nikakvih vrata. Hari je bio neopisivo iznerviran. Melfoj je možda udaljen tek nekoliko koraka od
njega, a on nema ni najmanju trunku dokaza šta on to radi unutra. Potpuno izgubivši strpljenje, Hari
potrča ka zidu i šutnu ga.
-JAO!
Pomislio je da je možda slomio nožni palac. Dok ga je stezao i cupkao na jednoj nozi, nevidljivi
ogrtač skliznu sa njega.
- Hari?
On se hitro okrenu na jednoj nozi, i sruši se na pod. Tu, na njegovo veliko iznenađenje, beše Tonks,
koja je išla ka njemu kao da se često šetka ovim hodnikom.
- Šta radiš ovde? - upita on ustajući. Zašto uvek mora da ga zatekne kako leži na podu?
- Došla sam da vidim Dambldora - reče Tonks. Hari pomisli kako užasno izgleda: mršavija nego
inače, opuštene i neočešljane smeđe kose.
- Njegova kancelarija nije ovde - reče Hari - nalazi se na drugoj strani zamka, iza gargojla...
- Znam - reče Tonks. - Nije tamo. Očigledno je opet izašao.
- Zar jeste? - upita Hari pažljivo spuštajući povređenu nogu na pod. - Hej... pretpostavljam da ni ti
ne znaš kuda on to ide, je li?
- Ne - reče Tonks.
- Zašto si htela da ga vidiš?
- Nšpta posebno - reče Tonks očigledno nesvesno čupkajući rukav svoje odore. - Samo sam mislila
da on možda zna šta se događa... čula sam glasine... ljudi su povređeni...
- A, znam, bilo je u novinama - reče Hari. - Onaj klinac koji je pokušao da ubije svoje...
- Prorok često kaska za vestima - reče Tonks, koja kao da ga nije ni slušala. - Nisi skoro dobio
pismo od nekoga iz Reda?
- Niko iz Reda mi više ne piše - reče Hari - ne otkako je Sirijus...
Video je da su joj ce oči napunile suzama.
- Žao mi je - promrmlja on s nelagodom. - Mislim... i meni strašno nedostaje...
- Šta? - reče Tonks tupo, kao da ga nije čula. - Pa... videćemo se, Hari...
I ona se naglo okrenu i pođe niz hodnik, ostavivši Harija da zuri u nju. Posle minut-dva, on ponovo
stavi nevidljivi ogrtač i nastavi s pokušajima da uđe u Sobu po potrebi, ali mu nije bilo do toga.
Najzad ga osećaj praznine u stomaku i saznanje da će Ron i Hermiona uskoro doći na ručak natera
da obustavi pokušaje i prepusti hodnik Melfoju, koji, nadao se on, neće smeti da izađe još narednih
nekoliko sati.
U Velikoj sali zatekao je Rona i Hermionu, koji su poranili na ručak.
- Uspeo sam... pa, donekle! - reče Ron Hariju pun oduševljenja, čim ga je spazio. - Trebalo je da se
irebacim na mesto ispred čajdžinice Madam Padifut, ali sam ga malko preterao, završio sam kod
Skrivenšafta, ali sam se makar pomerio!
- Odlično - reče Hari. - A kakva si ti bila, Hermiona?
- 0, ona je bila savršena, naravno - reče Ron pre no što je Hermiona stigla da odgovori. - Savršena
odlučnost, obnevidelost i očajanje, ili kako već ide... posle smo svi otišli na pićence u Tri mešle, i
trebalo je da čuješ Dvoskoka kako priča o njoj... iznenadiću se ako je uskoro ne zaprosi...
- A ti? - upita Hermiona ne slušajući Rona. - Da li si sve vreme bio kod Sobe po potrebi?
- Aha - reče Hari. - I pogodi na koga sam tamo naleteo? Tonks!
- Tonks? - ponoviše Ron i Hermiona uglas, delujući iznenađeno.
- Jeste, kaže da je došla da poseti Dambldora...
- Ako mene pitaš - reče Ron nakon što je Hari završio sa prepričavanjem svog razgovora sa Tonks -
ona je malčice prolupala. Izgubila je živce nakon onoga što se desilo u Ministarstvu.
- Jeste malo čudno - reče Hermiona, koja je iz nekog razloga delovala veoma zabrinuto. - Trebalo bi
da čuva školu, zašto je iznenada napustila svoje mesto da bi došla da vidi Dambldora, kad on uopšte
nije ovde?
- Nešto mi je palo na pamet - reče Hari polako. Osećao se čudno govoreći o tome; ovo je više bila
Hermionina teritorija nego njegova. - Da ne mislite da je bila... znate... zaljubljena u Sirijusa?
Hermiona se zagleda u njega.
- Odakle ti to, za ime sveta?
- Pojma nemam - reče Hari slegnuvši ramenima - ali gotovo se rasplakala kada sam pomenuo
njegovo ime... a njen patronus je sada velika životinja na četiri noge... pitao sam se da nije postao...
znate... on.
- Zanimljiva pomisao - reče Hermiona polako. - Ali i dalje ne znam zašto bi jurila u zamak da vidi
Dambldora, ako je to uopšte pravi razlog što je bila tu...
- Sve se svodi na ono što sam ja rekao, zar ne? - reče Ron, koji je sada trpao krompir-pire u usta. -
Malčice je pošandrcala. Izgubila živce. Žene - reče on mudro Hariju. - Lako se uzrujavaju.
- A ipak - reče Hermiona prenuvši se iz razmišljanja - ne verujem da bi pronašao žensko koje bi se
pola sata durilo jer se Madam Rozmerta nije nasmejala vicu koji je ispričala o baba-veštici, vidaru i
Mimbulus mimbltoniji.
Ron se namršti.

23Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:17 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
22. Posle sahrane
Komadići jarkoplavog neba počinjali su da se pojavljuju iznad kula zamka, ali ovi znaci dolazećeg
leta nisu popravili Harijevo raspoloženje. Bio je osujećen, kako u svojim pokušajima da otkrije šta
Melfoj radi, tako i u pokušajima da sa Pužorogom zapodene razgovor koji bi, nekako, mogao
dovesti do toga da mu ovaj preda sećanje koje je očigledno decenijama potiskivao.
- Poslednji put ti kažem, prosto zaboravi na Melfoja - reče strogo Hermiona Hariju.
Sedeli su posle ručka sa Ronom u sunčanom ćošku dvorišta. Hermiona i Ron su oboje držali
pamflet Ministarstva magije: ČesŠe greške irilikom prebacivanja u kako ih izbeći, jer je baš tog
popodneva trebalo da polažu ispit, ali im pamfleti nisu nimalo umanjili nervozu. Ron se trže i
pokuša da se sakrije iza Hermione kada neka devojka naiđe iza igla.
- Nije Lavander - reče Hermiona izmoreno.
- 0, dobro je - reče Ron opustivši se.
- Hari Poter? - reče devojka. - Zamoljena sam da ti dam ovo.
- Hvala...
Harija izdade odlučnost dok je uzimao mali svitak pergamenta. Kada se devojka udaljila dovoljno
da ih ne može čuti, on reče: - Dambldor je rekao da nećemo imati više časova dok ne dobijem ono
sećanje!
- Možda hoće da proveri kako ti ide? - nagađala je Hermiona dok je Hari odvijao pergament; ali
umesto da otkrije Dambldorov izdužen, uski, iskošen rukopis, on vide aljkav švrakopis, veoma
težak za čitanje zbog prisustva velikih fleka na pergamentu cce je mastilo kapalo.
Drogi Hari, Rone i Hermiona,
flporor je sinoć utro. Hari i Rone, vi ste ga upoznali, i znate koliko je bio poseban. Herlpiona, znat
da bi ti se dopao. PPnogo bi ti znočilo kada 6i skoknupi dope na sahranu kasnije večeras. Planirat
da ga sahranit oko sutraka, TO my je bipo otilJvno doba dana. Znat da ne stete da izlazite tako
kasno, ali tožete do upotrebite ogrtač. Ne 6i” vat tražio, al” ne togu sat da se suočit sa tite.
Hagrid
- Pogledaj ovo - reče Hari dodajući pismo Hermioni.
- 0, za ime božje - reče ona brzo pregledavši pismo i dodajući ga Ronu, koji ga pročita sa izrazom
sve veće neverice na licu.
- On je lud! - reče Ron besno. - To čudo je reklo svojim drugarima da pojedu Harija i mene! Reklo
im je da se slobodno posluže! A sada Hagrid očekuje da odemo tamo i da plačemo nad njegovim
užasnim dlakavim telom!
- Ne samo to - reče Hermiona. - Traži od nas da napustimo zamak noću, a zna da je obezbeđenje
milion puta pojačano i u kolikoj bismo nevolji bili kada bi nas uhvatili.
- I pre smo odlazili kod njega noću - reče Hari.
- Da, ali ne zbog nečega kao što je ovo! - reče Hermi-ona. - Mnogo puta smo rizikovali da bismo
pomogli Hagridu, ali najzad... Aragog je mrtav. Da treba da ga spasemo...
- ...ja bih još manje želeo da idem - reče Ron odlučno.
- Ti ga nisi upoznala, Hermiona. Veruj mi, to što je mrtav za njega je značajno poboljšanje.
Hari uze nazad poruku i zagleda se u mastiljave fleke svuda po njoj. Očigledno je da su suze kapale
po pergamentu.
- Hari, ne misliš valjda da ideš - reče Hermiona. -Tako je beznačajno i nije vredno da zbog toga
dobiješ kaznenu nastavu.
Hari uzdahnu.
- Jeste, znam - reče on. - Izgleda da će Hagrid morati da sahrani Aragoga bez nas.
- Da, hoće - reče Hermiona, kojoj je vidno laknulo. -Čuj, na času napitaka danas po podne biće
gotovo prazna učionica, pošto ćemo svi polagati ispit... pokušaj tada da malo smekšaš Pužoroga!
- Pedeset treća sreća, je li? - reče Hari ogorčeno.
- Sreća - reče Ron iznenada. - Hari, to je to... posreći se! .,, . :
- Kako to misliš? :
- Upotrebi svoj srećni napitak!
- Rone, to je... to je to! - reče Hermiona zvučeći zabezeknuto. - Naravno! Zašto se ja toga nisam
setila?
Hari se zagleda u oboje. - Feliks felicis? - reče on.
- Pojma nemam... ja sam hteo da ga sačuvam...
- Za šta? - zahtevao je Ron da zna, sa nevericom.
- Šta bi, za ime sveta, moglo biti važnije od ovog sećanja, Hari? - upita Hermiona.
Hari joj ne odgovori. Pomisao na tu malenu zlatnu flašicu već mu je neko vreme titrala po obodima
mašte.
Nejasni i neuobličeni planovi koji su uključivali Džinin raskid s Dinom, i Rona, koji će nekako biti
srećan da je vidi s novim dečkom, sazrevali su mu u dubinama uma, neprimetni, izuzev u snovima u
praskozorje, između snevanja i buđenja...
- Hari? Da li si još s nama? - upita Hermiona.
- Št...? Aha, naravno - reče on pribravši se. - Pa... dobro. Ako ne uspem danas po podne da
popričam sa Pužorogom, uzeću malo feliksa i ponovo pokušati večeras.
- Odlučeno je, onda - reče Hermiona živahno, ustade i izvede gracioznu piruetu. - Odredište...
odlučnost... osmišljenost... - mrmljala je.
- Ma, prekini s tim - preklinjao ju je on - već mi je dovoljno muka i bez toga... brzo, sakrij me!
- Nije Lavander! - reče Hermiona nestrpljivo kada se još nekoliko devojaka pojavi u dvorištu, a Ron
skoči iza nje.
- Super - reče Ron vireći preko Hermioninog ramena da bi se uverio. - Majku mu, ne izgledaju baš
veselo, je l”da?
- To su sestre Montgomeri, i naravno da ne izgledaju veselo, zar nisi čuo šta se desilo njihovom
mlađem bratu? - reče Hermiona.
- Pravo da ti kažem, malo sam izašao iz forme praćenja šta čiji rođaci rade - reče Ron.
- Pa, njihovog brata je napao vukodlak. Priča se da je njihova majka odbila da pomogne
Smrtožderima. No, bilo kako bilo, dečak je imao tek pet godina i umro je u Sent Mungu, nisu mogli
da ga spasu.
- Umro je? - ponovi Hari, preneražen. - Ali vukodlaci ne ubijaju, zar ne, samo te pretvore u jednog
od njih?
- Ponekad i ubijaju - reče Ron, koji je sada delovao neuobičajeno smrknuto. - Čuo sam da se to
dešava kada se vukodlak zanese.
- Kako se zvao taj vukodlak? - brzo upita Hari.
- Pa, kruže glasine da je to bio onaj Fenrir Suri -reče Hermiona.
- Znao sam... onaj manijak koji voli da napada decu, onaj o kome mi je Lupin pričao! - reče Hari
ljutito.
Hermiona ga turobno pogleda.
- Hari, moraš da uzmeš to sećanje - reče ona. - Sada je najvažnije zaustaviti Voldemora, zar ne? Sve
se ove užasne stvari događaju zbog njega...
Gore u zamku oglasi se zvono, a Ron i Hermona prestrašeno skočiše.
- Ma dobro ćete uraditi - reče im Hari oboma kad su se zaputili ka Ulaznoj dvorani da se sastanu sa
ostalima koji polažu ispit iz irebacivanja. - Srećno.
- I tebi! - reče Hermiona značajno pogledavši Harija kada je krenuo ka tamnicama.
Tog popodneva ih je bilo samo troje na času napitaka: Hari, Erni i Drako Melfoj.
- Svi ste premladi da biste mogli da se irebacuješe! - reče Pužorog srdačno. - Još niste napunili
sedamnaest?
Oni odmahnuše glavama.
- Pa, dobro - reče Pužorog veselo - pošto nas je tako malo, radićemo nešto zabavno. Hoću da mi sva
trojica smućkate nešto zabavno!
- To zvuči sjajno, gospodine - reče Erni ulizički, trljajući ruke. Melfoj se pak nije ni nasmešio.
- Kako to mislite, nešto „zabavno"? - reče on iznervirano.
- 0, iznenadite me - reče Pužorog nonšalantno. Melfoj s nadurenim izrazom lica otvori svoj
primerak Višeg nivoa siravljanja naiišaka. Nije moglo biti očiglednije da smatra kako je ovaj čas
traćenje vremena. Melfoj je, bez sumnje, žalio za vremenom koje bi inače mogao da provede u Sobi
po potrebi, pomisli Hari posmatrajući ga preko ivice svoje knjige.
Da li je to bila njegova uobrazilja, ili je Melfoj, kao i Tonks, delovao mršavije? Svakako je bio bleđi
u licu. Koža mu je i dalje imala tu sivkastu nijansu, verovatno zato što je ovih dana tako retko
izlazio na sunčevu svetlost. Ali nije bilo nadmenosti, uzbuđenja, niti superiornosti. Nestalo je
šepurenje koje je imao u Hogvoršs eksiresu, kada se otvoreno hvalisao misijom koju mu je
Voldemor poverio... Po Harijevom mišljenju, postojao je samo jedan zaključak: misija, šta god bila,
ne ide kako treba.
Razveseljen ovom pomišlju, Hari prelista svoj primerak Višeg nivoa siravljanja naiišaka i pronađe
uputstvo za spravljanje eliksira za izazivanje euforije, žestoko prepravljeno od strane Polukrvnog
Princa, koji ne samo da je bio u skladu s Pužorogovim instrukcijama već bi (i Harijevo srce zaigra
na tu pomisao) mogao da odobrovolji Pužoroga toliko da ovaj postane spreman da da Hariju to
sećanje, ukoliko ga Hari ubedi da ga okusi...
- Pa, sad, ovo izgleda potpuno predivno - reče Pužorog pljeskajući rukama sat i po kasnije, dok je
zurio u kao sunce žut sadržaj Harijevog kotlića. - Euforija, ako se ne varam? Šta sam to namirisao?
Mmmm... samo si još dodao grančicu peperminta, je li? Neuobičajeno, ali kakav nalet inspiracije,
Hari. Naravno, to bi bila savršena protivteža povremenim propratnim pojavama kao što su preterano
pevanje i uvrtanje nosa... zaista ne znam odakle ti sve te ideje, mladiću... sem ako...
Hari nogom gurnu udžbenik Polukrvnog Princa dublje utorbu.
- ...to nisu geni tvoje majke!
- 0... da, možda - reče Hari s olakšanjem.
Erni je delovao prilično mrzovoljno. Rešen da barem jednom zaseni Harija, on je brzopleto izumeo
sopstveni napitak, koji se zgrušao i napravio nekakvu ljubičastu knedlicu na dnu kotlića. Melfoj se
već pakovao, kiselog lica. Pužorog je njegov štucajući rastvor proglasio tek „prihvatljivim".
Zvono se oglasi, te Erni i Melfoj odmah izleteše napolje.
- Gospodine - poče Hari, ali Pužorog istog trena pogleda preko ramena. Kada je video da u sobi
nema nikoga izuzev njega i Harija, on odjuri što je brže mogao.
- Profesore... profesore, zar ne želite da probate moj napi...? - očajno povika Hari.
Ali Pužorog je otišao. Razočaran, Hari isprazni kotlić, spakova stvari, napusti tamnicu i polako
otpešači do dnevnog boravka.
Ron i Hermiona se vratiše kasno po podne.
- Hari! - vrisnu Hermiona dok se penjala kroz rupu iza portreta. - Hari, položila sam!
- Bravo! - reče on. - A Ron?
- On... on je za dlaku pao - prošaputa Hermiona u trenutku kad Ron pogrbljen uđe u sobu delujući
krajnje utučeno. - Stvarno nije imao sreće, sitnica, ispitivač je upravo primetio da je ostavio pola
obrve za sobom... kako je prošlo sa Pužorogom?
- Čemerno - reče Hari kad im se Ron pridruži. - Nemaš sreće, druže, ali položićeš sledeći put...
možemo zajedno da polažemo.
- Aha, valjda je tako - reče Ron namćorasto. - Ali pola obrve! Kao da je to važno!
- Znam - reče Hermiona umirujuće - zaista se čini previše strogim...
Veći deo večere proveli su isključivo u ogovaranju ispitivača irebacivanja, i Ron je delovao malčice
veselije kada je došlo vreme da se zapute nazad u dnevni boravak, razgovarajući sada o aktuelnom
problemu Pužoroga i njegovog sećanja.
- Pa, Hari... hoćeš li da upotrebiš feliks felicis, ili šta? - hteo je Ron da zna.
- Da, pretpostavljam da bih morao - reče Hari. - Ne verujem da će mi biti potreban ceo, ne svih
dvanaest sati, nemoguće je da će potrajati cele noći... uzeću samo gutljaj. Dva-tri sata trebalo bi da
bude dovoljno.
- Sjajan je osećaj kada ga uzmeš - reče Ron prisećajući se. - Kao da ne možeš ni u čemu da
pogrešiš...
- 0 čemu ti to pričaš? - reče Hermiona smejući se. -Ti ga nikada nisi popio!
- Jeste, ali sam mislio da jesam, zar ne? - reče Ron, kao da objašnjava očigledno. - Isto ti se hvata,
zbilja...
Pošto su upravo videli Pužoroga kako ulazi u Veliku salu, i znali da on voli da natenane obeduje,
neko vreme su ostali u dnevnom boravku, jer je plai bio da Hari ode kod Pužoroga u kancelariju
ostavivši ovome prethodno dovoljno vremena da se vrati u nju. Kada je sunce utonulo u vrhove
drveća u Zabranjenoj šumi, oni odlučiše da je kucnuo čas i, pošto su se se uverili da su i Nevil i Din
i Šejmus u dnevnom boravku, odšunjaše se do muške spavaonice.
Hari izvuče smotane čarape sa dna svog kovčega i izvadi sićušnu, svetlucavu bočicu.
- Pa, da probamo - reče Hari, podiže bočicu i otpi pažljivo odmeren gutljaj.
- Kakav je osećaj? - prošaputa Hermiona.
Hari joj nije odmah odgovorio. A onda, polako ali sigurno, ispuni ga ushićujuć osećaj
neograničenih mogućnosti. Osećao se kao da bi mogao da učini bilo šta, šta god zamisli... a
pribavljanje sećanja od Pužoroga iznenada mu se činilo ne samo mogućim već posve lakim...
On ustade, smeškajući se, kipteći od samopouzdanja.
- Sjajan - reče on. - Stvarno sjajan. U redu... idem ja dole kod Hagrida.
- Šta? - rekoše Ron i Hermiona uglas, sablažnjeni.
- Ne, Hari... moraš da vidiš Pužoroga, sećaš se? -reče Hermiona.
- Ne - reče Hari samouvereno. - Idem kod Hagrida, imam dobar osećaj u vezi sa odlaskom kod
Hagrida.
- Imaš dobar osećaj u vezi sa sahranjivanjem džinovskog pauka? - upita Ron zaprepašćeno.
- Aha - reče Hari izvlačeći nevidljivi ogrtač iz kovčega. - Osećam da je to mesto gde večeras treba
da budem, znate na šta mislim?
- Ne - rekoše Ron i Hermiona uglas, oboje sada već prilično uznemireni.
- Ovo jesše feliks felicis, zar ne? - upita Hermiona zabrinuto, podižući bočicu ka svetlosti. - Da
nemaš još jednu bočicu punu... ne znam...
- Esencije ludila? - predloži Ron kad Hari prebaci ogrtač preko ramena.
Hari se nasmeja, a Ron i Hermiona se još više uzbuniše.
- Verujte mi - reče on. - Znam šta radim... ili makar - on se samouvereno prošeta do vrata - feliks
zna.
On prebaci nevidljivi ogrtač preko glave i zaputi se niza stepenice, a Ron i Hermiona požuriše za
njim. U podnožju stepenica, Hari klisnu kroz otvorena vrata.
- Šta si radio tamo gore sa njom? - vrisnu Lavander Braun zureći kroz Harija pravo u Rona i
Hermionu, koji su zajedno izlazili iz muških spavaonica. Hari začu kako Ron muca iza njega, dok je
on hitao kroz dnevni boravak, što dalje od njih.
Prolazak kroz rupu iza portreta bio je jednostavan. Dok joj je prilazio, Džini i Din prođoše kroz nju
i Hariju pođe za rukom da promakne između njih. Dok je to činio, slučajno se očeša o Džini.
- Nemoj da me guraš, Dine, molim te - reče ona zvučeći iznervirano. - Stalno to radiš, savršeno sam
sposobna da sama prođem...
Portret se zatvori tik iza Harija, ali ne pre no što je čuo Dina kako joj ljutito uzvraća... Dok mu je
osećaj samopouzdanja rastao, Hari krupnim koracima prođe kroz zamak. Nije morao da se šunja jer
nikoga nije sreo na svom putu, ali ga to ni najmanje nije iznenadilo. Večeras je on najsrećnija osoba
na Hogvortsu.
Pojma nije imao kako zna da je odlazak kod Hagrida prava stvar. Kao da mu je napitak osvetljavao
nekoliko koraka staze odjednom: nije mogao da vidi konačno odredište, nije mogao da vidi kako će
Pužorog da se uklopi u sve to, ali je znao da je na pravom putu da dobije to sećanje. Kada je stigao
do Ulazne dvorane, video je da je Filč zaboravio da zaključa ulazna vrata. Sav ozaren, Hari ih širom
otvori i na trenutak udahnu miris čistog vazduha i trave, pre nego što je sišao niza stepenice i kročio
u sumrak.
Kada je došao do najnižeg stepenika, palo mu je na pamet kako bi bilo veoma prijatno proći kraj
leje sa povrćem na putu do Hagrida. Nije mu bilo baš usput, ali je Hariju bilo jasno treba da posluša
taj nagon, te je odmah usmerio stopala ka leji sa povrćem, gde je radostan, ali ne previše iznenađen,
zatekao profesora Pužoroga u razgovoru sa profesorkom Spraut. Hari je čučao iza niskog kamenog
zida, osećajući se sjedinjenim sa svetom, slušajući njihov razgovor.
- ...zahvalan sam ti što si odvojila vreme, Pomona -govorio je Pužorog ljubazno. - Većina
stručnjaka se slaže da su najefikasnije kada”se uberu u sumrak.
- 0, potpuno se slažem - reče profesorka Spraut toplo. - Da li vam je ovo dovoljno?
- I više nego dovoljno - reče Pužorog, koji je, Hari primeti, nosio pune ruke lisnatih biljaka. - Ovo
će omogućiti po nekoliko listića za svakog od mojih trećaka, a i nešto rezervi, za slučaj da ih neko
prekuva... pa, laku noć i još jednom, mnogo ti hvala!
Profesorka Spraut izgubi se u sve većoj pomrčini u pravcu njenih staklenika, a Pužorog usmeri
korake ka mestu gde je Hari, nevidljiv, stajao.
Obuzet iznenadnom željom da se otkrije, Hari pompezno strže ogrtač.
- Dobro veče, profesore.
- Merlinove mu brade, Hari, presekao si me - reče Pužorog ukočivši se u mestu, delujući oprezno. -
Kako si izašao iz zamka?
- Mora da je Filč zaboravio da zaključa vrata - reče Hari veselo, i obradova se kada vide da se
Pužorog namrštio.
- Moram da prijavim tog čoveka, ako mene pitaš, više se brine za papiriće bačene po podu nego za
propisno obezbeđenje... ali zašto si ovde, Hari?
- Pa, gospodine, u pitanju je Hagrid - reče Hari, koji je znao da je sada najbolje da kaže istinu. -
Prilično je uzrujan... ali nećete ovo nikome reći, profesore? Ne želim da upadne u nevolju...
Očigledno je podstakao Pužorogovu radoznalost.
- Pa, to ti ne mogu obećati - reče on nabusito. - Ali znam da Dambldor u potpunosti veruje Hagridu,
te sam uveren da nije u pitanju ništa strašno...
- Pa, u pitanju je taj džinovski pauk, imao ga je godinama... živeo je u šumi... umeo je da priča i
sve...
- Čuo sam glasine da u šumi ima akromantula - reče Pužorog tiho, gledajući ka masi crnog drveća. -
Istina je,znači?
- Da - reče Hari. - Ali ovaj, Aragog, prvi koga je Hagrid ikada dobio, umro je sinoć. On je očajan.
Želi društvo dok ga sahranjuje, a ja sam rekao da ću doći.
- Dirljivo, dirljivo - reče Pužorog odsutno, fiksiravši svojim velikim pospanim očima udaljena
svetla Hagridove kolibe. - Ali otrov akromantule je veoma vredan... ako je zver tek nedavno umrla,
možda se još nije osušio... naravno, ne bih želeo da uradim ništa bezosećajno, ako je Hagrid
uznemiren... ali ako bi iostojao neki način da se nabavi mali... mislim, gotovo je nemoguće dobiti
otrov akromantule dok je živa...
Pužorog je sada izgleda više pričao sam sa sobom nego sa Harijem.
- ...bilo bi šteta da se baci... može da se dobije i do sto galeona za pola litra... da budem iskren, moja
plata nije baš velika...
I Hari sada jasno vide šta treba da učini.
- Pa - reče on sa veoma ubedljivim oklevanjem - pa, ako biste želeli da pođete, profesore, Hagridu
bi verovatno bilo veoma drago... da Aragogu upriliči bolji ispraćaj, znate...
- Da, naravno - reče Pužorog, a oči su mu sada sijale od oduševljenja. - Znaš šta, Hari, pridružiću
vam se tamo dole uz flašu-dve... popićemo sirotoj zveri... pa... ne u zdravlje... ali ćemo je bar
ispratiti sa stilom, kad je budu sahranjivali. I promeniću kravatu, ova je malo prevesela za tu
priliku...
On odjuri nazad u zamak, a Hari pohita do Hagrida, prezadovoljan sobom.
- Doš”o si - zagrakta Hagrid kada je otvorio vrata i video Harija kako izranja ispod nevidljivog
ogrtača.
- Da... Ron i Hermiona nisu mogli, doduše - reče Hari. - Stvarno im je žao.
- Nema... nema veze... znaš, dirnulo bi ga da znade da si ovdi, Hari...
Hagrid silovito zajeca. Napravio je sebi crni povez oko ruke od, kako se činilo, krpe umočene u
imalin, a oči mu behu staklaste, crvene i naduvene. Hari ga utešno potapša po laktu, što je bio
najviši deo Hagrida koji je relativno lako mogao da dohvati.
- Gde ga sahranjujemo? - upita on. - U šumi?
- Bokca mu, ne - reče Hagrid brišući uplakane oči skutom košulje. - Sad kad više nema Aragoga,
drugi pauci mi ne daju da priđem ni blizu njihovi” mreža. Kažu da me nesu pojeli samo zbog
njegovih naređenja! Mo”š li da poveruješ u to, Hari?
Iskren odgovor bio bi „da"; Hari se sa bolnom lakoćom prisetio scene kada su se on i Ron našli
licem u lice sa akromantulama: bili su tada nedvosmisleno jasni da je Aragog jedino što ih sprečava
da pojedu Hagrida.
- Nika” dosad nije bilo dela šume u koj” nisam smeo da zađem! - reče Hagrid vrteći glavom. - Nije
bilo lako izvuć” Aragogovo telo odande, da ti kažem... vi”iš, oni obično jedu svoje mrtve... al” sam
ja “teo da mu priredim pravu sa”ranu... pravi ispraćaj...
On ponovo zajeca, a Hari nastavi da ga tapše po laktu, govoreći (jer mu je napitak stavio do znanja
da to treba da učini): - Sreo sam profesora Pužoroga na putu ovamo, Hagride.
- Nisi u nevolji, je li? - reče Hagrid zabrinuto podigavši pogled. - Znam, ne bi treb”o da izlaziš iz
zamka uvečer, ja sam kriv...
- Ne, ne, kad je čuo šta radim rekao je da bi i on voleo da dođe i da iskaže poštovanje prema
Aragogu - reče Hari. - Mislim da je otišao da se presvuče u nešto prikladnije... a rekao je i da će
doneti nekoliko flaša kako bismo mogli da popijemo za uspomenu na Aragoga...
- Je l” da? - reče Hagrid delujući i iznenađeno i dirnuto. - T-to je baš lepo od njega, vala baš, i š”o te
pride nije ni prijavio. Nikad ranije nisam im”o posla sas Horacijem Pužorogom... dolazi da isprati
starog Aragoga, je li? Pa... Aragogu bi se to sigurno svidelo...
Hari u sebi pomisli kako bi se Aragogu kod Pužoroga najviše svidela obilna količina jestivog mesa
koju bi ovaj predstavljao, ali se samo pomeri ka zadnjem prozoru Hagridove kolibe, kroz koji vide
prilično užasan prizor ogromnog mrtvog pauka koji je napolju ležao na leđima, izvijenih i
isprepletanih nogu.
- Hoćemo li ga sahraniti ovde, u tvojoj bašti, Hagride?
- Ja sam mislijo odma” tu iza leje sa bundevama - reče Hagrid prigušenim glasom. - Već sam
iskop”o... znaš već... grob. Al” sam mislijo da prvo reknemo nekol”ko dobrih stvari o njemu... lepih
uspomena, znaš...
Glas mu zadrhta i puče. Začu se kucanje na vratima i on se okrenu da ih otvori, pri tom izduvavši
nos u ogromnu tufnastu maramicu. Pužorog požuri preko praga, sa nekoliko flaša u rukama, noseći
formalnu crnu kravatu.
- Hagride - reče on dubokim, sumornim glasom. - Tako mi je žao zbog tvog gubitka.
- To vi je baš lepo od vas - reče Hagrid. - Puno vam fala. I fala š”o niste kaznili Harija...
- Ne bih ni sanjao da tako nešto učinim - reče Pužo-rog. - Tužna noć, tužna noć... a cce je siroto
stvorenje?
- Ondi vani - reče Hagrid drhtavim glasom. - “Oćemo... “oćemo li ondak da uradimo to?
Njih trojica iskoračiše u baštu iza kolibe. Mesec je bledo sijao kroz drveće, i njegovi zraci su se
mešali sa svetlom koje je dopiralo kroz Hagridove prozore, osvetljavajući Aragogovo telo koje je
ležalo na ivici ogromne jame, pored četiri metra visoke gomile sveže iskopane zemlje.
- Veličanstveno - reče Pužorog prilazeći paukovoj glavi, na kojoj je osam mlečnih očiju tupo zurilo
u nebo, a ogromne, zakrivljene ralje nalik kleštima nepomično su sijale na mesečini. Hariju se učini
da je čuo zveckanje flaša kada se Pužorog nagnuo iznad ralja, očigledno ispitujući ogromnu
kosmatu glavu.
- Ne ume svak” da ceni kol”ko su lepi - obrati se Hagrid Pužorogovim leđima, dok su mu suze tekle
iz uglova poluzatvorenih očiju. - Pojma nisam im”o da te interesuju stvorenja k”o š”o je Aragog,
Horacije.
- Interesuju? Dragi moj Hagride, ja živim za njih -reče Pužorog, udaljivši se od tela. Hari spazi
blesak flaše koja nestaje ispod njegovog ogrtača, dok Hagrid, brišući oči, ništa nije primetio. - A
sad... hoćemo li da nastavim sa ukopom?
Hagrid klimnu i kroči napred. Podigao je džinovskog pauka rukama i, uz gromoglasan hroptaj,
skotrljao ga u mračnu jamu. On udari o dno uz prilično užasan, tup, hrskavi zvuk. Hagrid ponovo
poče da plače.
- Naravno, tebi je teško, jer si ga najbolje poznavao -reče Pužorog koji, kao i Hari, nije mogao da
dosegne ništa više od Hagridovog lakta, ali ga svejedno potapša. - Zašto ja ne bih rekao nekoliko
reči?
Hari pomisli kako ovaj mora da je dobio mnogo kvalitetnog otrova iz Aragoga, jer je Pužorog imao
zadovoljan kez kada je prišao ivici jame i rekao, sporim i impresivnim glasom: - Zbogom, Aragogu
kralju arahnida, oni koji su te poznavali neće zaboraviti tvoje dugotrajno i verno prijateljstvo! Iako
će se tvoje telo raspasti, tvoj duh i dalje živi u tihim, paučinastim mestima tvog šumskog doma.
Neka tvoji mnogooki potomci doveka požive,a tvoji ljudski prijatelji pronađu utehu za gubitak koji
su pretrpeli.
- To vi je bilo... to vi je bilo... predivno! - stade Hagrid da zavija, srušivši se na brdo iskopane
zemlje, plačući jače no ikada.
- De, de - reče Pužorog mahnuvši štapićem, te velika gomila zemlje polete, a zatim uz prigušen
zvuk pade na mrtvog pauka, oblikujući oblu raku. - Hajdemo unutra da popijemo piće. Priđi mu s
druge strane, Hari... tako je... diži se, Hagride... vrlo dobro...
Oni položiše Hagrida u stolicu za stolom. Feng, koji se tokom sahrane skrivao u svojoj korpi, sada
lakim korakom dođe do njih i, po običaju, spusti svoju tešku glavu u Harijevo krilo. Pužorog otvori
jednu od flaša vina koje je doneo.
- Sve sam ih testirao na otrove - uveravao je Harija sipajući veći deo prve flaše u jednu od
Hagridovih krigli veličine kofe, pružajući je Hagridu. - Dao sam jednom kućnom vilenjaku da okusi
iz svake boce, posle onoga što se desilo tvom sirotom prijatelju Rupertu.
Hari u mislima vide Hermionin izraz lica u slučaju da ikad sazna za ovu zloupotrebu kućnih
vilenjaka, i odluči da joj to nikada ne spomene.
- Jedna za Harija... - reče Pužorog podelivši drugu flašu na dve krigle - ...i jedna za mene. Pa - on
visoko podiže svoju čašu - za Aragoga.
- Za Aragoga - rekoše Hari i Hagrid uglas.
I Pužorog i Hagrid otpiše velike gutljaje. Hari je, međutim, pošto mu je feliks felicis osvetljavao
put, znao da ne sme da pije, već se samo pretvarao da je uzeo gutljaj, a zatim stavio kriglu nazad na
sto pred sobom.
- Im”o sam ga otkad je bijo jaje, znaš - reče Hagrid žalosno. - Al” je bijo malen kad se izleg”o. K”o
pikinezer.
- Slatkiš - reče Pužorog.
- Dr”žo sam gi u plakaru u školi, sve dok... pa... Hagridovo lice se smrači, a Hari je znao i zašto:
Tom Ridl se namerio da izbace Hagrida iz škole, jer je okrivljen za otvaranje Dvorane tajni.
Pužorog ga, međutim, izgleda nije slušao. Gledao je u tavanicu, s koje je visio velik broj limenih
lonaca, zajedno s dugačkim, svilenim pramenom jarkobele kose.
- Nije valjda to jednorogova dlaka, Hagride?
- A, da - reče Hagrid nezainteresovano. - Iščupa im se iz repovi kad se pričvrlje za grane i slično u
šumi, znate...
- Ali, dragi moj prijatelju, zar ne znaš koliko je to vredno?
- Ja i” rabim za vezivanje zavoja i koječega kad previjam povređene životinje - reče Hagrid sležući
rameni-ma. - Baš je korisna... izdržljiva, znaš.
Pužorog otpi još jedan veliki gutljaj iz svoje krigle, sada pažljivo prelazeći pogledom po kolibi,
tražeći još blaga koje bi mogao da pretvori u obilnu zalihu medovine dozrele u hrastovim burićima,
ušećereni ananas i somotske smoking sakoe, Hariju je to bilo jasno. On dopuni svoju i Hagridovu
kriglu, i stade da ga ispituje o stvorenjima koja ovih dana žive u šumi, i kako se to Hagrid brine o
svima njima. Hagrid, podstaknut dejstvom pića i Pužorogovim laskavim interesovanjem, prestade
da briše oči i veselo se upusti u naširoko objašnjavanje uzgajanja drvobrižnika.
U tom trenu feliks felicis malčice podstaknu Harija, i onlrimeti da zalihe pića koje je Pužorog doneo
brzo nestaju. Hari još nije uspeo da usavrši dopunjujuću čin da bi je izvodio ne izgovarajući naglas
čarobne reči, ali pomisao da večeras neće moći da je izvede bila je smešna: i zaista, Hari se smeškao
sebi dok je, neprimećen od Hagrida i Pužoroga (koji su sada razmenjivali priče o crnom tržištu
zmajevih jaja), uperio svoj štapić ispod stola u sve praznije flaše, i one istog časa počeše da se
dopunjuju.
Nakon nekih sat vremena, Hagrid i Pužorog počeše da drže ekstravagantne zdravice: za Hogvorts,
za Dambldora, za vilenjačko vino i za...
- Za Harija Potera! - grmeo je Hagrid prosipajući malo vina sebi niz bradu dok je ispijao četrnaestu
kofu.
- Da, zaista - povika Pužorog malo zatupljen. - Za Parija Hotera, Izabranog dečaka koji je... pa...
uradio ovo ili ono - promumla on i takođe iskapi svoju kriglu.
Nedugo posle ovoga, Hagrid se ponovo rasplaka i gurnu ceo jednorogov rep na grudi Pužorogu,
koji ga strpa u džep uz povike: - Za prijateljstvo! Za velikodušnost! Za deset galeona po dlaci!
I neko vreme posle toga, Hagrid i Pužorog sedeli su jedan kraj drugog, zagrljeni, pevajući laganu
tužnu pesmu o umirućem čarobnjaku po imenu Odo.
- Aaaah, dobri umiru mladi - promrmlja Hagrid presamitivši se preko stola, pomalo razroko, dok je
Pužorog nastavio da ćurlija refren. - I moj tatko je bijo mlad da umre... baš k”o i tvoji mama i tata,
Hari...
Iz uglova Hagridovih naboranih očiju ponovo potekoše krupne suze. On zgrabi Harija za ruku i
protrese je.
- ...najbolji čarobnjak i veš”ca koj” sam ikad upozn”o... užasna stvar... užasna stvar...
Pužorog je tužno pevao:
A Odoa heroja odneše nazad doma,
Umesšo gde je živeo kao mlad čova
Pokoiaše ga s šeširom izvrnušim naoiačke
I, šuge li, čarobnim ššaiićem iolomljenim na dva.
- ...užasno - zahropta Hagrid, a njegova velika kosmata glava se otkotrlja pored njegovih ruku za
stolom i on zaspa, duboko hrčući.
- Izvin”te - reče Pužorog štucajući. - Ne umem da pevam ni za živu glavu.
- Hagrid nije govorio o vašem pevanju - reče Hari tiho. - Govorio je o smrti mojih roditelja.
- 0 - reče Pužorog savlađujući poriv da glasno podrigne. - 0, bože. Da, to je bilo... zbilja bilo
užasno. Užasno... užasno...
Činilo se da ne zna šta da kaže, te se lati da im obojici dopuni krigle.
- Da li se... da li se možda kojim slučajem sećaš toga, Hari? - upita on nelagodno.
- Ne... pa, imao sam samo godinu dana kada su umrli -reče Hari, pogleda prikovanog za plamen
sveće koji je treperio od Hagridovog teškog hrkanja. - Ali sam odonda otkrio gotovo sve što se tada
dogodilo. Moj tata je prvi umro. Da li ste to znali?
- Ja... ne, nisam - reče Pužorog prigušenim glasom.
- Da... Voldemor ga je ubio a zatim prešao preko njegovog tela ka mojoj majci - reče Hari.
Pužorog se silovito strese, ali kao da nije mogao da odvoji svoj užasnut pogled od Harijevog lica.
- Rekao joj je da mu se skloni s puta - reče Hari nemilosrdno. - Rekao mi je da nije morala da umre.
Želeo je samo mene. Ona je mogla da pobegne.
- 0, bože - prodahta Pužorog. - Mogla je... nije morala... to je užasno...
- Jeste, zar ne? - reče Hari, glasom tek nešto glasnijim od šapata. - Ali nije se ni pomerila. Tata je
već bio mrtav, ali ona nije htela da i mene izgubi. Pokušala je da moli Voldemora... ali on se samo
nasmejao...
- Dosta je! - reče Pužorog naglo podigavši drhtavu ruku. - Stvarno, moje drago momče, dosta... ja
sam star čovek... ne treba mi da čujem... ne želim da znam...
- Zaboravio sam - slaga Hari ponet delovanjem feliks felicisa. - Vi ste je voleli, zar ne?
- Voleo? - reče Pužorog, a oči mu se ponovo napuniše suzama. - Ne mogu da zamislim da je iko ko
ju je upoznao nije zavoleo... veoma hrabra... veoma duhovita... to je najužasnija stvar...
- Ali ipak nećete da pomognete njenom sinu - reče Hari. - Ona mi je dala svoj život, a vi nećete da
mi date jedno sećanje.
Hagridovo gromko hrkanje ispuni kolibu. Hari se mirno zagleda u Pužorogove suzne oči. Majstor
napitaka kao da nije mogao da skrene pogled.
- Ne govori to - prošaputa on. - Nije stvar da ja... ako bi ti to pomoglo, naravno... ali ne bi poslužilo
nikakvoj svrsi...
- Poslužiće - reče Hari jasno. - Dambldoru su potrebne informacije. Meni su potrebne informacije.
Znao je da je bezbedan: feliks mu je govorio da se Pužorog ujutru ničega neće sećati. Pogledavši
Pužoroga pravo u oči, Hari se malčice nagnu ka njemu.
- Ja sam Izabrani. Moram da ga ubijem. Potrebno mi je to sećanje.
Pužorog preblede više no ikada. Njegovo ćelavo čelo presijavalo se od znoja.
- Ti jesi Izabrani?
- Naravno da jesam - reče Hari smireno.
- Ali onda... moje drago momče... tražiš isuviše... tražiš od mene da ti, zapravo, pomognem u
pokušaju da uništiš...
- Zar ne želite da se otarasite čarobnjaka koji je ubio Lili Evans?
- Hari, Hari, naravno da želim, ali...
- Bojite se da će saznati da ste mi pomogli? Pužorog ništa ne odgovori. Delovao je prestrašeno.
- Budite hrabri poput moje majke, profesore... Pužorog podiže svoju zdepastu ruku i pritisnu
drhtave prste na usta. Na trenutak je ličio na ogromnu bebu.
- Ne ponosim se... - prošaputa on kroz prste. - Stidim se onoga... onoga što to sećanje pokazuje...
mislim da sam tog dana naneo veliku štetu...
- Poništićete sve što ste tada učinili time što ćete mi dati sećanje - reče Hari. Bilo bi to stvarno
hrabro i plemenito od vas.
Hagrid se trže u snu i nastavi da hrče. Pužorog i Hari gledali su se preko treperave sveće. Zavlada
prilično dug tajac, ali feliks felicis reče Hariju da ga ne prekida, da čeka.
A onda, veoma polako, Pužorog spusti ruku u džep i izvuče štapić. Drugu ruku spusti u svoj ogrtač i
izvadi praznu bočicu. I dalje gledajući Harija pravo u oči, Pužorog dodirnu vrhom štapića svoju
slepoočnicu i povuče ga, tako da za njim izađe i duga, srebrna nit sećanja, držeći se za vrh štapića.
Pužorog je spusti u bočicu ce se ova uvijala, a zatim se proširi, vijoreći se poput gasa. On začepi
bocu drhtavom rukom i preko stola je dodade Hariju.
- Mnogo vam hvala, profesore.
- Ti si dobar dečak - reče profesor Pužorog, dok su mu suze tekle niz debele obraze pravo u njegove
morževske brkove. - I imaš njene oči... samo nemoj da misliš loše o meni pošto ga budeš video...
A onda i on spusti glavu na ruke, duboko uzdahnu, i pade u san.

24Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:18 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
23. Horkruksi
Dok se Hari šunjao natrag ka zamku, mogao je da oseti kako dejstvo feliks felicisa popušta. Ulazna
vrata ostala su otključana za njega, ali je na trećem spratu naleteo na Pivsa i za dlaku izbegao da ga
otkrije, tako što je skrenuo u jednu od svojih bočnih prečica. Kada je došao do portreta Debele
dame i skinuo nevidljivi ogrtač, nije bio iznenađen što ju je zatekao u prilično mrzovoljnom
raspoloženju.
- Zar se u ovo doba dolazi?
- Stvarno mi je žao... morao sam da izađem da obavim nešto veoma važno...
- Pa, lozinka je promenjena u ponoć, te ćeš prosto morati da spavaš u hodniku, zar ne?
- Šalite se! - reče Hari. - Zašto je morala da se promeni baš u ponoć?
- Eto zato - reče Debela dama. - Ako si ljut, a ti idi i žali se direktoru, on je taj koji je pooštrio mere
bezbednosti.
- Sjajno - reče Hari ogorčeno, gledajući u tvrdi pod. - Baš sjajno. Da, otišao bih da se žalim
Dambldoru Kana bi on bio ovde, jer je on taj koji je želeo da...
- Ovde je - reče glas iza Harija. - Profesor Dambldor se vratio u školu pre sat vremena.
Skoro-obezglavljeni-Nik lebdeo je ka Hariju, dok mu se glava po običaju klatila na kragni.
- Čuo sam to od Krvavog barona, koji ga je video kako dolazi - reče Nik. - Činilo se, po baronovoj
priči, da je u dobrom raspoloženju, mada, naravno, malčice umoran.
- Gde je on? - reče Hari, a srce mu poskoči.
- Pa, hropće i čangrlja gore u astronomskom tornju, to mu je omiljena razbibriga...
- Ne Krvavi baron, Dambldor!
- A... u svojoj kancelariji - reče Nik. - Po onome što mi je baron rekao, mislim da ima da dovrši još
neke poslove pre nego što ode na spavanje...
- Da, ima - reče Hari, a grudi mu se ispuniše uzbuđenjem na pomisao da će reći Dambldoru kako je
dobavio to sećanje. On se okrenu i ponovo odjuri ignorišući Debelu damu, koja je vikala za njim.
- Vrati se! U redu, lagala sam! Bila sam ljuta što si me probudio! Lozinka je i dalje „pantljičara"!
Ali Hari je već jurio nazad niz hodnik i, u roku od nekoliko minuta, već je govorio „karamel-ekler"
Dambldorovom gargojlu, koji skoči u stranu dozvolivši Hariju da uđe na spiralno stepenište.
- Uđite - reče Dambldor kada je Hari pokucao. Zvučao je premoreno.
Hari gurnu vrata. Pred njim se ukaza Dambldorova kancelarija, ista kao i uvek, ali sa crnim,
zvezdanim nebom s druge strane prozora.
- Bože blagi, Hari - reče Dambldor iznenađeno. -Čemu dugujem ovo veoma kasno zadovoljstvo?
- Gospodine... imam ga. Nabavio sam sećanje od Pužoroga.
Hari izvuče sićušnu staklenu bočicu i pokaza je Dambldoru. Direktor je na trenutak izgledao
zaprepašćeno. A onda mu se lice ozari širokim osmehom.
- Hari, to su spektakularne vesti! Vrlo, vrlo dobro, zaista! Znao sam da možeš to da učiniš!
Očigledno zaboravivši na to koliko je kasno, on optrča oko svog stola, uze bočicu sa Pužorogovim
sećanjem u svoju nepovređenu ruku i odjuri do plakara vde je držao sito-za-misli.
- A sada - reče Dambldor, stavljajući kameni sud na svoj sto, ispraznivši sadržaj bočice u njega -
sada ćemo, najzad, videti. Brzo, Hari...
Hari se pokorno nagnu nad sito-za-misli i oseti kako mu stopala napuštaju pod kancelarije... Ponovo
je padao kroz crnilo i sleteo u Pužorogovu kancelariju od pre mnogo godina.
Tu beše i mnogo mlađi Horacije Pužorog, sa svojom gustom, sjajnom kosom boje slame i
rićkastoplavim brkovima, ponovo zavaljen u udobnu fotelju sa naslonima za ruke, nogu naslonjenih
na somotski jastučić, sa malom čašom vina u jednoj ruci, dok je drugom kopao po kutiji ušećerenog
ananasa. A oko njega je šest dečaka pubertetlija, među kojima je bio i Tom Ridl, na čijem se prstu
sijao Marvolov zlatno-crni prsten.
Dambldor slete pored Harija baš kada je Ridl upitao: - Gospodine, da li je istina da profesorka
Veselomisla ide u penziju?
- Tome, Tome, i kad bih znao, ne bih mogao da ti kažem - reče Pužorog mašući prekorno prstom ka
Ridlu, iako mu je istovremeno i namignuo. - Moram priznati da bih voleo da znam odakle dobijaš
obaveštenja, momče. Mnogo više znaš od polovine osoblja, odista.
Ridl se nasmeši. Ostali dečaci prasnuše u smeh i zadivljeno ga pogledaše.
- Uz tvoju neverovatnu sposobnost da znaš stvari koje ne bi smeo, i uz tvoje pažljivo laskanje
ljudima od važnosti... uzgred, hvala ti na ananasu, potpuno si u pravu, tomije omiljeni...
Nekoliko dečaka se ponovo zakikotaše.
- ...u potpunosti očekujem da se uzdigneš na mesto ministra maglje u roku od dvadeset godina.
Petnaest, ako nastaviš da mi šalješ ananas. Imam odlične veze u Ministarstvu.
Tom Ridl se tek ovlaš nasmešio dok ostali dečaci ponovo prasnuše u smeh. Hari primeti da on nije
najstariji u ovoj grupici dečaka, ali da svi gledaju na njega kao na svog vođu.
- Ne znam da li bi mi politika odgovarala, gospodine - reče on kada je smeh zamro. - Kao prvo,
nemam odgovarajuće poreklo.
Nekoliko dečaka oko njega iskeziše se jedni drugima. Hari je bio siguran da uživaju u internoj šali:
bez sumnje su znali, ili sumnjali da vođa njihove male bande ima čuvenog pretka.
- Gluposti - reče Pužorog odsečno - sa sposobnostima kao što su tvoje, ne može biti jasnije da
potičeš od sasvim pristojne čarobnjačke sorte. Ne, daleko ćeš ti dogurati, Tome, još nijednom nisam
pogrešio u vezi sa svojim učenicima.
Mali zlatan sat koji je stajao na Pužorogovom stolu iza njega odzvoni jedanaest sati i on se osvrnu.
- Bože blagi, zar je već toliko? Bolje da pođete, momci, inače ćemo svi biti u nevolji. Lestrejndž,
hoću da završiš sastav do sutra, inače ti sledi kaznena nastava. Isto važi i za tebe, Ejvori.
Jedan po jedan, dečaci izađoše iz sobe. Pužorog se iskobelja iz fotelje i prenese praznu čašu do
stola. Kretanje iza njega natera ga da se okrene. Tamo je stajao Ridl.
- Požuri, Tome, ne želiš da te uhvate izvan kreveta u ovo doba, a još si i asistent...
- Gospodine, želeo sam nešto da vas upitam.
- Onda pitaj, momče, samo pitaj...
- Gospodine, pitao sam se šta znate o... o Horkruksima?
Pužorog se zagleda u njega, odsutno gladeći prstima dršku svoje vinske čaše.
-To ti je za projekat iz odbrane od mračnih veština, jeli?
Ali Hari je mogao da vidi kako Pužorog savršeno dobro zna da to nema nimalo veze sa školskim
zadacima.
- Ne baš, gospodine - reče Ridl. - Naišao sam na termin prilikom čitanja, i nisam ga u potpunosti
razumeo.
- Ne... pa... teško da bi na Hogvortsu mogao da nađeš knjigu koja će ti dati detalje o Horkruksima,
Tome. To su vrlo mračne stvari, vrlo vrlo mračne - reče Pužorog.
- Ali vi očigledno znate sve o njima, gospodine? Mislim, čarobnjak kao što ste vi... izvinite, mislim,
ako ne možete da mi kažete, naravno... samo sam znao da, ako iko može da mi kaže nešto o njima,
to biste bili vi... te rekoh da vas upitam...
Bilo je to veoma dobro izvedeno, pomisli Hari, oklevanje, blag ton, pažljivo laskanje, ništa od toga
nije bilo preterano. On, Hari, imao je isuviše iskustva u pokušajima izvlačenja informacija iz
kolebljivih ljudi, te je mogao da prepozna majstora na delu. Morao je da vidi da Ridl veoma, veoma
mnogo želi tu informaciju. Možda se čak i nedeljama pripremao za ovaj trenutak.
- Pa - reče Pužorog ne gledajući u Ridla, već čeprkajući mašnu na poklopcu kutije ušećerenog
ananasa - pa, ne može da škodi da ti dam okviran pregled, naravno. Tek toliko da razumeš termin.
Horkruks je reč koja se koristi za predmet u koji je osoba sakrila deo svoje duše.
- Ne razumem kako to funkcioniše, gospodine - reče Ridl.
Glas mu je bio pažljivo kontrolisan, ali je Hari mogao da primeti njegovo uzbuđenje.
- Pa, vidiš, podeliš svoju dušu - reče Pužorog - i sakriješ jedan njen deo u predmet van svog tela. A
onda, ukoliko je telo te osobe napadnuto ili uništeno, ona ne može da umre, jer deo duše ostaje na
zemlji, neoštećen. Ali, naravno, postojanje u takvom obliku...
Pužorogovo lice se zgrči, a Hari uhvati sebe kako se priseća reči koje je čuo pre gotovo dve godine.
- Otrgnut sam od svog tela, bio sam manje od ušvare, manje od najoiakijeg duha... ali iiak, bio sam
živ.
- ...retko ko bi ga poželeo, Tome, retko ko. Pre bi odabrali smrt.
Ali Ridlova glad je sada bila očigledna. Pohlepnog izraza lica, više nije mogao da sakrije svoju
čežnju.
- Kako podeliti svoju dušu?
- Pa - reče Pužorog nelagodno - moraš razumeti da je duša stvorena da ostane nedirnuta i cela.
Podela je čin skrnavljenja, nešto protivprirodno.
- Ali kako se to čini?
- Činom zla... vrhovnim činom zla. Ubistvom. Ubijanje cepa dušu. Čarobnjak koji namerava da
načini Horkruks iskoristio bi ovo oštećenje u svoju korist: pohranio bi otkinuti deo...
- Pohranio? Ali kako...?
- Postoji jedna čin, ali me ne pitaj, jer je ne znam! -reče Pužorog odmahujući glavom poput starog
slona kome dosađuju komarci. - Da li ti izgledam kao da sam to pokušao... da li ti ličim na ubicu?
- Ne, gospodine, naravno da ne - brzo će Ridl. - Žao mi je... nisam mislio da vas uvredim...
- Nipošto, nipošto nisam uvređen - reče Pužorog otresito. - Prirodno je osećati izvesnu znatiželju u
vezi s tim stvarima... čarobnjake izvesnog kalibra oduvek je privlačio taj vid magije...
- Da, gospodine - reče Ridl. - Ipak, ono što ne razumem... čisto iz radoznalosti... mislim, da li bi
jedan Horkruks bio od velike koristi? Možete li dušu podeliti samo jedanput? Zar ne bi bilo bolje,
zar ne biste bili jači, ako biste podelili dušu na više delova? Mislim, na primer, zar nije sedam
najmoćniji magijski broj, zar ne bi sedam...?
- Merlinove mu brade, Tome.” - jauknu Pužorog. - Sedam! Zar nije dovoljno loše misliga o ubistvu
jedne osobe? A u svakom slučaju... dovoljno je loše podeliti dušu na dva dela... ali pokidati je na
sedam komada...
Pužorog je sada delovao duboko zabrinut. Zurio je u Ridla kao da ga nikada do sada nije sasvim
jasno video, i Hari je shvatio kako on žali što je uopšte i prihvatio ovaj razgovor.
- Naravno - promrmlja on - ovo o čemu raspravljamo posve je hipotetički, zar ne? Potpuno
akademski...
- Da, gospodine, naravno - brzo će Ridl.
- Ali ipak, Tome... ne pričaj nikome o ovome što sam ti rekao, to jest, o čemu smo uopšte
raspravljali. Ne bismo želeli da ljudi pomisle kako smo ćaskali o Horkruksima. To je zabranjena
tema na Hogvortsu, znaš... Dambldor je pogotovo strog po tom pitanju...
- Neću reći ni reč, gospodine - reče Ridl, i napusti ga, ali ne pre nego što mu je Hari osmotrio lice,
koje je sada bilo puno one iste divlje sreće kao onda kada je tek otkrio da je čarobnjak, one iste koja
nije isticala njegove zgodne crte lica, već ih je, nekako, činila neljudskim...
- Hvala ti, Hari - reče Dambldor tiho. - Hajdemo...
Kada je Hari sleteo na pod kancelarije, Dambldor je već sedeo za svojim stolom. Hari taksfe sede, i
sačeka da Dambldor progovori.
- Već dugo se nadam ovom dokazu - najzad reče Dambldor. - Potvrđuje teoriju na kojoj sam radio,
govori mi da sam u pravu, i takođe koliko još mnogo, mnogo toga ima da se uradi...
Hari iznenada primeti da su svi stari direktori i direktorke potpuno budni i da prisluškuju njihov
razgovor. Korpulentni čarobnjak sa crvenim nosom čak je izvukao i trubicu za sluh.
- Pa, Hari - reče Dambldor - siguran sam da razumeš značaj ovoga što smo upravo čuli. Kada je bio
istog uzrasta kao ti sada, koji mesec manje-više, Tom Ridl je svesrdno šžušavao da otkrije kako da
sebe učini besmrtnim.
- Mislite da je uspeo u tome, gospodine? - upita Hari. - Napravio je Horkruks? I zato nije umro kada
me je napao? Imao je nehde sakriveš Horkruks? Delić njegove duše bio je na bezbednom?
- Delić... šš malo više - reče Dambldor. - Čuo si Voldemora: ono što ga je losebno zanimalo da
sazna od Horacija jeste njegovo mišljenje o tome šta bi bilo sa čarobnjakom kojl bi stvorio više od
jednog Horkruksa, šta bi se dogodilo sa čarobnjakom koji je toliko odlučan da izbegne smrt da bi
bio spreman da ubije mnogo puta, da iznova i iznova cepa svoju dušu, kako bi je pohranio u mnogo
zasebno sakrivenih Horkruksa. Nijedna knjiga nije mogla da mu pruži taj podatak. Koliko ja znam...
koliko je, siguran sam, i Voldemor znao... nijedan čarobnjak nikada nije pocepao svoju dušu na više
od dva dela.
Dambldor zastade na trenutak sabirajući misli, a zatim reče - Pre četiri godine, dobio sam, po mom
mišljenju, siguran dokaz da je Voldemor podelio svoju dušu.
- Odakle? - upita Hari. - Kako?
- Ti si mi ga pružio, Hari - reče Dambldor. - Dnevnik, Ridlov dnevnik, onaj koji je pružao uputstva
kako da se ponovo otvori Dvorana tajni.
- Ne razumem, gospodine - reče Hari.
- Pa, iako ja nisam lično video Ridla koji je izašao iz dnevnika, ono što si mi ti opisao bio je
fenomen kakvom nikada nisam prisustvovao. Puko sećanje koje počinje da dela i misli samo za
sebe? Puko sećanje, koje crpi životnu snagu iz devojčice u čuje je ruke dospelo? Ne, u toj knjizi je
živelo nešto mnogo zlokobnije... delić duše, bio sam gotovo siguran u to. Dnevnik je bio Horkruks.
Ali sve to je više postavljalo pitanja nego što je odgovaralo na njih. Najviše me je zaintrigiralo i
uzbunilo to što je dnevnik zamišljen i kao oružje i kao spremište.
- Još ne razumem - reče Hari.
- Pa, radio je onako kao što bi Horkruksi i trebalo da rade... drugim rečima, delić duše koji je bio
sakriven unutra čuvan je na bezbednom i bez sumnje je igrao svoju ulogu u sprečavanju smrti svoga
vlasnika. Ali više nema sumnje da je Ridl zaista želeo da taj dnevnik bude pročitan, želeo je da delić
njegove duše zaposedne ili opčini nekog drugog, kako bi Sliterinovo čudovište ponovo bilo
oslobođeno.
- Pa, nije želeo da njegov silan trud bude uzaludan -reče Hari. - Želeo je da ljudi znaju da je on
Sliterinov naslednik, jer u to doba nije mogao da sam preuzme zaslugu.
- Potpuno tačno - reče Dambldor klimajući glavom. - Ali zar ne vidiš, Hari, da ako je nameravao da
dnevnik bude prenesen, ili podmetnut, nekom budućem učeniku Hogvortsa, onda je bio začuđujuće
nemaran prema tom dragocenom deliću svoje duše koji je bio pohranjen unutra. Svrha Horkruksa
je, kao što je profesor Pužorog lepo objasnio, da delić duše čuva sakriven i na bezbednom, a ne da
se on nekome baci na put uz rizik da se može uništiti, kao što se zbilja i dogodilo: taj delić duše više
ne postoji; ti si se za to postarao.
- Nemaran način na koji se Voldemor odnosio prema ovom Horkruksu delovao mi je krajnje
zloslutno. Sve je ukazivalo na to da mora da je napravio, ili planirao da napravi još Horkruksa da
gubitak tog prvog ne bio bio tako poguban. Nisam želeo da poverujem u to, ali ništa drugo nije
imalo smisla.
A onda si mi ti, dve godine kasnije, rekao da je one noći kada se Voldemor vratio u svoje telo,
svojim Smrtožderima dao krajnje prosvetljujuću i uznemirujuću izjavu: Ja, koji sam ošišao dalje no
iko drugi sšazom KOJU vodi ka besmrŠnosši. To si mi rekao da je izjavio. Dalje no iko drugi. A
pomislio sam da znam na šta misli, iako to Smrtožderi nisu znali. Govorio je o svojim Horkruksima,
Horkruksima u množini, Hari, što mislim da nijedan drugi čarobnjak nije učinio. A ipak se
uklapalo: činilo se da Lord Voldemor sa svakom minulom godinom postaje sve manje čovekolik, a
preobražaj koji je pretrpeo činio mi se objašnjivim samo ako mu je duša unakažena iznad granice
onoga što možemo nazvati uobičajenim zlom...
- Znači time što je ubijao druge ljude, onemogućio je da on bude ubijen? - reče Hari. - Zašto nije
mogao da napravi Kamen mudrosti, ili da ga ukrade, ako ga je već toliko zanimala besmrtnost?
- Pa, znamo da je upravo to i pokušao da učini, pre pet godina - reče Dambldor. - Ali postoji
nekoliko razloga zašto bi, po mom mišljenju, Kamen mudrosti Lordu Voldemoru bio manje
privlačan od Horkruksa.
- Mada eliksir života zaista produžava život, mora se redovno piti, čitavu večnost, ukoliko onaj koji
ga pije želi da ostane besmrtan. Stoga bi Voldemor u potpunostio zavisio od eliksira, a ako bi mu ga
ponestalo, ili se pokvario, ili Kamen bio ukraden, onda bi umro baš kao i svaki drugi čovek. Seti se,
Voldemor voli da dela sam. Verujem da bi mu pomisao da će zavisiti od eliksira ličila na nešto
nedopustivo. Naravno da je bio spreman da ga popije ako bi ga to spasilo užasnog poluživota na
koji je bio osuđen nakon što te je napao, ali samo da bi došao do tela. Stoga sam ubeđen da je
nameravao da nakon toga nastavi da se oslanja samo na svoje Horkrukse. Ne bi mu ništa drugo
trebalo, kad bi uspeo da povrati svoje ljudsko obličje. Vidiš, on je već bio besmrtan... ili najbliži
besmrtnosti od ijednog drugog čoveka.
- Ali sada, Hari, naoružani ovim podacima, ključnim sećanjem koje si uspeo da nam dobaviš, bliži
smo tajni svrgavanja Lorda Voldemora nego što je ikad iko bio. Čuo si ga, Hari: „Zar ne bi bilo
bolje, zar ne biste bili jači ako biste podelili dušu na više delova... zar nije sedam najmoćniji
magijski broj..." Zar nije sedam najmoćniji magijski broj. Da, mislim da bi pomisao na sedmodelnu
dušu bila veoma primamljiva Lordu Volde-moru.
- Napravio je sedam Horkruksa? - reče Hari, užasnut, dok je nekoliko portreta na zidovima
ispuštalo slične uzvike šoka i sablažnjavanja. - Ali oni bi mogli da budu bilo gde na svetu...
sakriveni... zakopani ili nevidljivi...
- Drago mi je da uviđaš ogromne razmere ovog problema - reče Dambldor smireno. - Ali prvo, ne,
Hari, ne sedam Horkruksa: šest. Sedmi deo njegove duše, koliko god unakažen, počiva unutar
njegovog obnovljenog tela. To je deo njega koji je živeo životom utvare godinama, tokom njegovog
izgnanstva; bez toga, on nema nikakvo svoje biće. Taj sedmi deo duše biće poslednji koji neko ko
želi da uništi Voldemora mora da napadne... delić koji živi u njegovom telu.
- Ali, tih šest Horkruksa - reče Hari pomalo očajno - kako da ih nađemo?
- Zaboravljaš... ti si već uništio jedan od njih. A ja sam uništio drugi.
- Jeste li? - upita Hari željno.
- Doista - reče Dambldor, i podiže svoju pocrnelu, izgorelu ruku. - Prsten, Hari. Marvolov prsten. A
na njega je bila bačena užasna kletva. Da nije bilo, oprosti mi na nedostatku prikladne skromnosti,
mojih neverovatnih veština, i blagovremenog delanja profesora Snejpa kad sam se vratio na
Hogvorts strašno povređen, možda ne bih preživeo da pričam o tome. Međutim, uvela ruka mi se ne
čini kao nerazumna trampa za sedminu Voldemorove duše. Prsten više nije Horkruks.
- Ali kako ste ga pronašli?
- Pa, kao što znaš, godinama sam se trudio da otkrijem što je više moguće o Voldemorovom
prošlom životu. Posvuda sam putovao, posećujući ona mesta koja je on nekada obišao. Nabasao
sam na prsten sakriven u ruševinama kuće Ispijenih. Čini se da Voldemor, kad je uspeo da u njemu
zarobi deo svoje duše, nije više želeo da ga nosi. Sakrio ga je, zaštićenog mnogim moćnim činima,
u kolibu gde su njegovi preci nekada živeli (pošto su Morfina otpremili za Askaban, naravno),
nikada ne pomislivši da bih ja jednoga dana mogao da se pomučim da posetim ruinu, ili da ću
možda paziti da naiđem na tragove magijskog prikrivanja.
- Međutim, ne bi trebalo da previše čestitamo sebi. Ti si uništio dnevnik, a ja prsten, ali ako smo u
pravu u našoj teoriji o sedmodelnoj duši, ostaju nam još četiri Horkruksa.
- A mogli bi biti bilo šta? - reče Hari. - Mogli bi biti stare konzerve, ili, pojma nemam, prazne
bočice od napitaka...?
- Misliš na teleportacione ključeve, Hari, koji moraju biti obični predmeti, koje je lako prevideti.
Ali da Lord Voldemor koristi limene konzerve ili stare bočice napitaka da sačuvaju njegovu
dragocenu dušu? Zaboravljaš ono što sam ti pokazao. Lord Voldemor je voleo da sakuplja trofeje, a
najviše je voleo predmete sa moćnom magijskom istorijom. Njegov ponos, njegova ubeđenost u
sopstvenu superiornost, njegova odlučnost da sebi ureže zapanjujuće mesto u magijskoj istoriji, sve
to nagoveštava mi da bi Voldemor ipak malo pažljivije birao svoje Horkrukse, dajući prednost
predmetima dostojnim te časti.
- Dnevnik nije bio nešto posebno.
- Dnevnik je, kao što si i sam rekao, bio dokaz da je on Sliterinov naslednik. Siguran sam da bi
Voldemor smatrao da je od presudnog značaja.
- Znači, ostali Horkruksi? - reče Hari. - Mislite li da znate šta su, gospodine?
- Mogu samo da nagađam - reče Dambldor. - Iz razloga koje sam ti već ponudio, verujem da bi
Lord Voldemor dao prednost predmetima koji, sami po sebi, imaju izvesnu grandioznost. Stoga sam
tragao po Voldemorovoj prošlosti ne bih li pronašao dokaze da li su takvi predmeti nestajali oko
njega.
- Medaljon! - reče Hari glasno. - Haflpaficina šolja!
- Da - reče Dambldor smešeći se. - Bio bih spreman da se kladim u... pa, možda ne baš u moju
drugu ruku... ali barem u nekoliko prstiju, da su oni postali treći i četvrti Horkruks. Preostala dva,
opet pod pretpostavkom da je napravio ukupno šest, jesu veći problem, ali mogu da se upustim u
nagađanje da je, nakon što je nabavio predmete koji su pripadali Haflpafici i Sliterinu, krenuo da
pronađe predmete koji su bili u vlasništvu Grifindora ili Revenklo. Četiri predmeta koji potiču od
četiri osnivača, siguran sam, značajno bi privukli Voldemorovu maštu. Ne mogu da odgovorim na
to da li je ikada uspeo da pronađe nešto što je pripadalo Revenklo. Međutim, siguran sam u to da je
jedina znana Grifindorova relikvija i dalje bezbedna.
Dambldor pokaza svojim ugljenisanim prstima ka zidu iza njega, gde je u staklenoj vitrini počivao
mač optočen rubinima.
- Mislite da je zato želeo da se vrati na Hogvorts, gospodine? - reče Hari. - Da pokuša da pronađe
nešto što je pripadalo jednom od preostalih osnivača?
- Baš sam to mislio - reče Dambldor. - Ali nažalost, to nas ne odvodi mnogo dalje, jer je odbijen, ili
barem tako mislim, bez prilike da pretraži školu. Prisiljen sam da zaključim da nikada nije ispunio
svoju ambiciju da sakupi četiri predmeta koji su pripadali osnivačima. Zasigurno je imao dva...
možda je pronašao i treći... to je najviše što zasad možemo da nagađamo.
- Čak i ako je našao nešto od Revenklo ili Grifindora, i dalje nam ostaje šesti Horkruks - reče Hari
brojeći na prste. - Sem ukoliko nije našao po nešto od oba?
- Ne bih rekao - reče Dambldor. - Mislim da znam šta je šesti Horkruks. Pitam se šta ćeš reći kada ti
priznam da me već dugo kopka ponašanje zmije, Nagini?
- Zmija? - reče Hari, preneražen. - Mogu se koristiti životinje kao Horkruksi?
- Pa, nije preporučljivo da se to čini - reče Dambldor - jer, poveriti deo svoje duše nečemu što može
nezavisno da misli i kreće se, očigledno je veoma riskantna rabota. Međutim, ako su moji proračuni
tačni, Voldemoru je i dalje falio jedan Horkruks od zadanih šest kada je ušao u kuću tvojih roditelja
s namerom da te ubije.
- Čini se da je rezervisao proces pravljenja Horkruksa za posebno značajne smrti. Ti bi sigurno bio
to. Verovao je da će, ubivši te, uništiti i opasnost koju je proročanstvo navelo. Verovao je da će time
sebe učiniti nepobedivim. Siguran sam da je nameravao da načini svoj poslednji Horkruks uz
pomoć tvoje smrti.
- Kao što znamo, nije uspeo u tome. Posle intervala od nekoliko godina pak, iskoristio je Nagini da
ubije jednog starog Normalca, i možda mu je tada palo na pamet da je pretvori u svoj poslednji
Horkruks. Ona naglašava vezu sa Sliterinom, što pojačava Voldemorovu tajanstvenost... Mislim da
mu je ona draža od bilo čega. Svakako voli da je drži kraj sebe i čini se da poseduje neverovatno
veliku kontrolu nad njom, čak i za nekoga ko je nemušt.
- Dakle - reče Hari - dnevnika nema, prstena nema. Šolja, medaljon i zmija i dalje su netaknuti, a vi
mislite da postoji još i Horkruks koji je nekada pripadao Revenklo ili Grifindoru?
- Zadivljujuće sažet i tačan rezime, da - reče Dambldor pognuvši glavu.
- Pa... da li ih i dalje tražite, gospodine? Da li ste zato nestajali kad god ste napuštali školu?
- Tako je - reče Dambldor. - Tragam već veoma dugo. Mislim da sam... možda... blizu da pronađem
još jedan. Određeni znaci ulivaju mi nadu.
- A ako ga pronađete - brzo uskoči Hari - mogu li ja da pođem sa vama da vam pomognem da ga se
otarasite?
Dambldor se veoma napregnuto zagleda u Harija pre nego što reče: - Da, mislim da možeš.
- Mogu? - reče Hari, u potpunosti zatečen.
- - 0, da - reče Dambldor blago se nasmešivši. - Mi-slim da si zaslužio to pravo.
Hari oseti kako mu srce zaigra. Bilo je lepo bar jedanput ne slušati brižne, zaštitničke reči. Direktori
i direktorke duž zidova delovali su manje zadovoljni Dambldorovom odlukom. Hari vide kako
nekoliko njih vrti glavom, a Fineas Nigelus čak besno frknu.
- Da li Voldemor zna kada je Horkruks uništen, gospodine? Može li da ga oseti? - upita Hari,
ignorišu-ći portrete.
- Veoma zanimljivo pitanje, Hari. Verujem da ne može. Verujem da je Voldemor sada toliko uronio
u zlo, a da je toliko dugo bio razdvojen od tih ključnih delova sebe da ne oseća stvari kao što mi
osećamo. Možda će, u trenutku smrti, biti svestan svog gubitka... ali, na primer, nije bio svestan kad
je dnevnik bio uništen dok nije silom izvukao istinu iz Lucijusa Melfoja. Kada je Voldemor otkrio
da je dnevnik unakažen i lišen moći, rečeno mi je da je njegov gnev bio silan.
- Ali mislio sam da je on želeo da ga Lucijus Melfoj prokrijumčari na Hogvorts.
- Da, želeo je, pre mnogo godina, kada je bio siguran da će biti u stanju da načini još Horkruksa, ali
je Lucijus ipak trebalo da sačeka Voldemorovo odobrenje, koje nikada nije dobio jer je Voldemor
nestao ubrzo nakon što mu je dao dnevnik. Bez sumnje, mislio je da se Lucijus neće usuditi da bilo
šta učini sa Horkruksom, sem da ga pažljivo čuva, ali je previše računao na Lucijusov strah od
gospodara koga godinama nije bilo, i za kog je Lucijus verovao da je mrtav. Naravno, Lucijus nije
znao šta je dnevnik zapravo. Koliko sam shvatio, Voldemor mu je rekao da će dnevnik izazvati
ponovno otvaranje Dvorane tajni, jer je bio veoma dobro omađijan. Da je Lucijus znao da u posedu
ima delić duše svoga gospodara, bez sumnje bi se prema njemu odnosio s više poštovanja - ali
umesto toga, krenuo je da sprovede stari plan u svoju korist: podmetnuvši dnevnik ćerki Artura
Veslija, nadao se da će diskreditovati Artura, mene izbaciti sa Hogvortsa i otarasiti se veoma
inkriminišućeg predmeta jednim udarcem. Ah, siroti Lucijus... Uz Voldemorov gnev zbog činjenice
da je ovaj bacio Horkruks radi sopstvene dobiti, i prošlogodišnji fijasko u Ministarstvu, ne bi me
začudilo da je Lucijusu potajno drago što je trenutno na bezbednom u Askabanu.
Hari je zamišljeno sedeo nekoliko trenutaka, a onda upita: - Znači, kada bi svi Horkruksi bili
uništeni, Voldemor bi mogao da bude ubijen?
- Da, rekao bih - reče Dambldor. - Bez svojih Horkruksa, Voldemor će biti smrtnik sa unakaženom i
umanjenom dušom. Ipak, nikada nemoj zaboraviti da, iako mu je duša potpuno upropašćena, njegov
um i magijske moći ostaju nedirnute. Biće potrebno nesvakidašnje umeće i moć da se ubije
čarobnjak kao što je Voldemor, čak i bez njegovih Horkruksa.
- Ali ja nemam nesvakidašnje umeće i moć - reče Hari pre no što je uspeo da se zaustavi.
- Da, imaš - reče Dambldor odlučno. - Imaš moć koju Voldemor nikada nije imao. Ti možeš...
- Znam! - reče Hari nestrpljivo. - Mogu da volim! -S velikim naporom zaustavio se da ne doda: „Pa
šta?"
- Da, Hari, ti možeš da voliš - reče Dambldor, koji kao da je savršeno znao šta se Hari upravo
suzdržao da ne kaže. - Što, uzevši sve što ti se dogodilo, jeste velika i divna stvar. Ti si još previše
mlad da razumeš koliko si neobičan, Hari.
- Znači, kada proročanstvo kaže da ću imati moć za koju Mračni gosiodar ne zna, to samo znači...
ljubav? -upita Hari osećajući se pomalo razočarano.
- Da... samo ljubav - reče Dambldor. - Ali, Hari, nikada ne zaboravi da je ono što proročanstvo kaže
važno samo zato što ga je Voldemor učinio važnim. Rekao sam ti to na kraju prošle godine.
Voldemor te je izdvojio kao osobu koja bi bila najopasnija po njega... i učinivši to, načinio je od
tebe osobu koja će biti najopasnija po njega!
- Ali izlazi na isto...
- Ne, ne izlazi - reče Dambldor, sada zvučeći nestrpljivo. Upirući u Harija svojom crnom,
sasušenom rukom, on reče - Previše polažeš na proročanstvo!
- Ali - promuca Hari - ali rekli ste da proročanstvo znači...
- Da Voldemor nikada nije čuo za proročanstvo, da li bi ono bilo ispunjeno? Da li bi išta značilo?
Naravno da ne! Zar misliš da su sva proročanstva u Dvorani proročanstava bila ispunjena?
- Ali - reče Hari, unezveren - ali prošle godine, rekli ste da će jedan od nas morati da ubije drugog...
- Hari, Hari, samo zato što je Voldemor napravio užasnu grešku, i delao na osnovu reči profesorke
Trilejni! Da Voldemor nije ubio tvoga oca, da li bi u tebi izazvao žestoku želju za osvetom?
Naravno da ne bi! Da nije prisilio tvoju majku da umre umesto tebe, da li bi ti ona dala magijsku
zaštitu koju on ne bi mogao da probije? Naravno da ne, Hari! Zar ne vidiš? Voldemor je sam stvorio
svog najgoreg neprijatelja, baš kao što to tirani uvek čine! Imaš li ikakvu ideju koliko se tirani boje
ljudi koje ugnjetavaju? Svi oni shvataju da će, jednoga dana, među njihovim žrtvama biti bar jedan
koji će ustati protiv njih i uzvratiti udarac! Voldemor nije izuzetak! Stalno je bio na oprezu da
pronađe onog koji će ga izazvati. Čuo je proročanstvo, i pohrlio u akciju, čija je posledica bila to što
ne samo da je lično odabrao čoveka koji će ga najverovatnije dokrajčiti već mu je sam pružio
jedinstvena smrtonosna oružja!
- Ali...
- Od ključne je važnosti da ovo shvatiš! - reče Dambldor ustavši i koračajući duž sobe, dok se
svetlucava odora vijorila za njim. Hari ga nikada nije video toliko uzrujanog. - Pokušavši da te
ubije, Voldemor je izdvojio izvanrednu osobu koja sedi ovde preda mnom, i dao joj oruđe za taj
posao! Voldemorova je krivica što si mogao da mu prodreš u misli, ambcije, što čak i razumeš
zmijoliki jezik koji izdaje naređenja, a ipak, Hari. uprkos tvom privilegovanom uvidu u
Voldemorov svet (što je, inače, dar za koji bi svaki Smrtožder ubio da ga poseduje), nikada te nisu
zavele mračne veštine, nikada nisi, čak ni na tren, pokazao ni najmanju želju da postaneš jedan od
Voldemorovih sledbenika!
- Naravno da nisam! - reče Hari prkosno. - Ubio mi je mamu i tatu!
- Ukratko, zaštićen si svojom mogućnošću da voliš! - reče Dambldor glasno. - Jedinom zaštitom
koja može da deluje protiv zavodljivih čari moći kao što je Voldemorova! Uprkos svim iskušenjima
kojima si odoleo, uprkos patnji, ostao si čistog srca, baš kao što si bio i sa jedanaest godina, kada si
se zagledao u ogledalo koje je oslikavalo najveću želju tvog srca, a ono ti je pokazalo način da
poraziš Lorda Voldemora, a ne besmrtnost ili bogatstvo. Hari, imaš li ikakvu ideju koliko su retki
čarobnjaci koji bi videli ono što si ti video u tom ogledalu? Voldemor je još tada trebalo da zna sa
čime ima posla, ali nije shvatio!
- Ali sada to zna. Ušao si u um Lorda Voldemora bez ikakve štete po sebe, ali on ne može tebe da
zaposedne a da ne proživi smrtnu agoniju, kao što je otkrio u Ministarstvu. Mislim da ne shvata
zašto, Hari, ali budući da je toliko žurio da unakazi sopstvenu dušu, nikada nije zastao da pojmi
neuporedivu moć duše koja je neukaljana i cela.
- Ali, gospodine - reče Hari svojski se trudeći da ne zvuči svadljivo - sve se svodi na istu stvar, zar
ne? Moram da ga pronađem i ubijem, ili...
- Moraš? - reče Dambldor. - Naravno da moraš! Ali ne zbog proročanstva! Već zato što ti, sam,
nikada nećeš imati mira dok to ne pokušaš! Obojica to znamo! Zamisli, molim te, samo na trenutak,
da nikada nisi čuo to proročanstvo! Kako bi se sada osećao po pitanju Voldemora? Razmisli!
Hari je posmatrao Dambldora kako korača tamo-amo pred njim, i stade da razmišlja. Pomislio je na
svoju majku, svog oca i na Sirijusa. Pomislio je na Sedrika Digorija. Pomislio je na sva zlodela koja
je znao da je Lord Voldemor počinio. Grudi mu se ispuniše plamom, koji kao da mu je pekao grlo.
- Želeo bih da on skonča - reče Hari. - I želeo bih da ja to učinim.
- Naravno da bi! - viknu Dambldor. - Vidiš, proročanstvo ne znači da moraš nešto da učiniš! Ali
proročanstvo je nateralo Lorda Voldemora da te označi kao sebiravnog... drugim rečima, slobodan
si da sam izabereš svoj put, potpuno slobodan da okreneš leđa proročanstvu! Ali Voldemor
nastavlja da se uzda u proročanstvo. On će nastaviti da te proganja... čime je, zbilja, sigurno da...
- Da će jedan od nas na kraju ubiti drugoga - reče Hari. - Da.
Ali je najzad razumeo šta Dambldor pokušava da mu kaže. Radi se, pomisli on, o razlici između
toga da vas odvuku u arenu da se suočite sa borbom na život i smrt, i toga da sami uđete u arenu
visoko uzdignute glave. Neki ljudi bi, možda, rekli da nema velike razlike između ta dva puta, ali
Dambldor je znao, a znam i ja, pomisli Hari uz nalet prkosnog ponosa, baš kao što su znali i moji
roditelji... da je ta razlika važnija od svega na svetu.

25Hari Poter i polukrvni princ 6 Empty Re: Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 10:18 pm

born_to_adore_lana

born_to_adore_lana
Edward's Lamb
Edward's Lamb
24. Sektumsempra
Iscrpljen, ali zadovoljan svojim sinoćnim dostignućem, Hari je narednog jutra, za vreme časa čini,
ispričao Ronu i Hermioni sve što se dogodilo (pošto je prvo bacio prigušujuću čin na one koji su im
bili najbliži). Oboje su bili poprilično zadivljeni načinom na koji je izvukao sećanje od Pužoroga, a
potpuno zapanjeni kada im je rekao za Voldemorove Horkrukse i Dambldorovo obećanje da će
povesti Harija sa sobom ukoliko bude pronašao još jedan.
- Au - reče Ron kada je Hari najzad završio sa svojom pričom; Ron je odsutno mahao svojim
štapićem u pravcu tavanice, uopšte ne obraćajući pažnju na ono što radi. - Au. Zaista ćeš ići sa
Dambldorom... da pokušaš da uništiš... au.
- Rone, praviš sneg - reče Hermiona strpljivo, hvatajući ga za zglob, preusmerivši njegov štapić što
dalje od tavanice, s koje su, zaista, padale krupne bele pahulje. Hari primeti kako Lavander Braun
sa obližnjeg stola strelja Hermionu svojim veoma crvenim očima i Hermiona istog trena pusti
Ronovu ruku.
- Vidi stvarno - reče Ron gledajući u svoja ramena sa blagim iznenađenjem. - Izvini... sada svi
izgledamo kao da se užasno perutamo.
On otrese nešto lažnog snega sa svog ramena. Lavander briznu u plač. Ron je izgledao kao krivac,
te joj okrenu leđa.
- Raskinuli smo - reče on Hariju krajičkom usana. -Sinoć. Kada me je videla kako izlazim iz
spavaonice sa Hermionom. Naravno, tebe nije mogla da vidi, na je pomislila kako smo bili samo
nas dvoje.
- A - reče Hari. - Pa... ne smeta ti što je gotovo, zar ne?
- Ne - priznade Ron. - Bilo je prilično loše kada je počela da urla, ali makar nisam ja morao to da
okončam.
- Kukavice - reče Hermiona, iako je delovala kao da se zabavlja. - Pa, čini se da je sinoć uopšte bila
loša noć za romanse. I Džini i Din su raskinuli, Hari.
Hari pomisli kako joj iz očiju izbija prilično znalački pogled dok mu je to govorila, ali ona nipošto
nije mogla znati da mu je utroba počela da pleše. Trudeći se da mu lice ostane nepomično, a glas
nezainteresovan, on upita: - Otkud to?
- Ma, zbog nečega stvarno glupog... ona kaže kako je on oduvek pokušavao da joj pomogne da
prođe kroz rupu u portretu, kao da ne može sama da se popne... ali veza im je već neko vreme
klimava.
Hari se osvrnu ka Dinu na drugom kraju učionice. Svakako je izgledao nesrećno.
- Naravno, ovo te donekle dovodi u dilemu, zar ne? -reče Hermiona.
- Kako to misliš? - brzo reče Hari.
- Pa kvidički tim - reče Hermiona. - Ako Džini i Din ne govore...
- A... a, da - reče Hari.
- Flitvik - upozori ih Ron. Sićušni nastavnik čini hitao je ka njima, a Hermiona je bila jedina koja je
uspela da pretvori sirće u vino. Njena staklena bočica bila je puna tamnogrimizne tečnosti, dok su
sadržaji Harijeve i Ronove bočice i dalje bili mutnosmeđi.
- Hajde, de, momci - ciknu profesor Flitvik prekorno. - Malo manje priče, malo više truda... Dajte
da vidim kako pokušavate...
Oni zajedno podigoše štapiće, svim silama se koncentrišući, i uperiše ih u svoje bočice. Harijevo
sirće se pretvori u led. Ronova bočica eksplodira.
- Da... za domaći... - reče profesor Flitvik dižući se ispod stola, izvlačeći krhotine stakla iz svoje
čarobnjačke kape - vežbajte.
Posle čini imali su jednu od svojih retkih zajedničkih pauza, te zajedno prošetaše nazad do dnevnog
boravka. Ron je, činilo se, bio savršeno srećan zbog raskida sa Lavander, a i Hermiona je delovala
veselo, mada, kada su je upitali zašto se kezi, prosto odgovori: - Baš je lep dan. - Niko nije primetio
žustru bitku koja se vodila u Harijevom umu:
Ona je Ronova sesšra.
Ali šutnula je Dina!
I dalje je ona Ronova sesšra.
Ja sam mu najbolji drug!
To će sšvari učiniši još gorim.
Kada bih prvo popričao s njim...
Udario biše.
A šta ako me nije briga?
On ši je najbolji drug!
Hari jedva da je primetio da se penju kroz rupu iza portreta u osunčan dnevni boravak, i tek je ovlaš
registrovao malu grupu sedmaka koja je tu bila okupljena, sve dok Hermiona ne povika: - Keti!
Vratila si se! Da li si dobro?
Hari se zagleda: to je zaista bila Keti Bel, potpuno zdrava i okružena svojim presrećnim
prijateljima.
- Potpuno mi je dobro! - reče ona radosno. - U ponedeljak su me pustili iz Sent Munga, provela sam
nekoliko dana kod kuće sa mamom i tatom, i baš sam se jutros vratila. Lin mi je upravo pričala o
Mek Lagenu i prošloj utakmici, Hari...
- Aha - reče Hari - pa, sada kada si se vratila, a i Ron se oporavio, imaćemo pristojne šanse da
razbucamo Revenklo, što znači da još možemo da se nadamo osvajanju kupa. Slušaj, Keti...
Morao je odmah da je pita. Radoznalost je čak uspela da privremeno potisne Džini iz njegovih
misli. Utišao je glas dok su Ketine drugarice skupljale svoje stvari. Očigledno su kasnile na
preobražavanje.
- ...ona ogrlica... možeš li sada da se setiš ko ti ju je dao?
- Ne - reče Keti žalosno odmahujući glavom. - Svi me to pitaju, ali ja pojma nemam. Poslednje čega
se sećam jeste da sam ušla u ženski ve-ce u Tri mešle.
- Znači, zasigurno si ušla u tolaet? - reče Hermiona.
- Pa, znam da sam gurnula vrata - reče Keti - te pretpostavljam da je, ko god da me je konšrolisao,
stajao odmah iza njih. Posle toga, ne sećam se ničega više, sve do pre dve nedelje u Sent Mungu.
Slušaj, bolje da krenem, ne bi me iznenadilo da me ona Mek Gonagalova kazni, iako mi je ovo prvi
dan nakon povratka...
Ona zgrabi torbu i knjige i požuri za svojim prijateljima, ostavljajući Harija, Rona i Hermionu da
sede za stolom kraj prozora, razmišljajući o onome što im je upravo rekla.
- Znači, mora da je neka žena ili devojka dala Keti ogrlicu - reče Hermiona - onda kad je već bila u
ženskom ve-ceu.
- Ili neko ko je izgledao kao žena ili devojka - reče Hari. - Ne zaboravi, na Hogvortsu se nalazio pun
kotlić višesokovnog napitka. Znamo da je izvesna količina ukradena...
U mislima, Hari je posmatrao paradu Krebova i Gojlova kako se šepure preobraženi u devojčice.
- Mislim da ću uzeti još jedan gutljaj feliksa - reče Hari - da ponovo probam da uđem u Sobu po
potrebi.
- To bi bilo potpuno traćenje napitka - reče Hermiona odsečno, spuštajući svoj primerak
Sielmanovog bukvara, koji je upravo izvukla iz torbe. - Sreća te može dovesti tek do određene
granice, Hari. Situacija sa Pužorogom bila je drugačija. Ti si oduvek posedovao mogućnost da ga
ubediš, samo si morao da malko poboljšaš okolnosti. Puka sreća ipak nije dovoljna da se probiješ
kroz moćnu magijsku čin. Nemoj da traćiš ostatak tog napitka! Trebaće ti sva sreća koju možeš da
dobiješ ako te Dambldor povede sa sobom... - ona utiša glas do šapata.
- Zar ne bismo mogli da napravimo još malo? - upita Ron Harija, ignorišući Hermionu. - Bilo bi
sjajno imati zalihe toga... pogledaj u knjizi...
- Hari izvuče svoj primerak Všieg nivoa siravljanja naiišaka iz torbe i potraži u njemu feliks felicis.
- Boga mu, baš je zakomplikovan - reče on prelazeći pogledom niza spisak sastojaka. - I priprema
se šest meseci... moraš da ga pustiš da se krčka...
- Tipično - reče Ron.
Hari se upravo spremao da okrene stranicu kada primeti presavijen ćošak jedne strane; okrenuvši je,
on vide čin Sekšumsemira, sa natpisom „Za neprijatelje", koju je obeležio pre nekoliko nedelja. Još
nije otkrio kako deluje, uglavnom zato što nije želeo da je testira u Hermioninom prisustvu, ali je
razmišljao da je proba na Mek Lagenu sledeći put kada bude prošao pored njega.
Jedina osoba kojoj nije bilo preterano drago što ponovo vidi Keti Bel u školi bio je Din Tomas, jer
više neće moći da je zamenjuje kao Gonič. Stoički je podneo udarac kada mu je Hari to saopštio,
naprosto zastenjavši i slegnuvši ramenima, ali je Hari, dok se udaljavao, imao izrazit osećaj da Din i
Šejmus buntovnički gunđaju njemu iza leđa.
U naredne dve nedelje imali su najbolje kvidičke treninge otkad je Hari kapiten. Njegovi saigrači
bili su toliko veseli što su se rešili Mek Lagena, toliko srećni što im se Keti najzad vratila, da su
mnogo dobro leteli.
Činilo se da Džini nije nimalo potresena zbog raskida sa Dinom, štaviše, bila je duša ekipe. Sve ih
je zabavljalo dok imitira Rona kako nervozno leti gore-dole ispred gol-korpi, a Kvafl ide ka njemu,
ili Harija koji urla dajući naređenja Mek Lagenu, pre nego što će se onesvestiti od udarca. Hariju,
koji se smejao zajedno sa ostalima, bilo je drago što ima nevin izgovor da gleda u Džini; tokom
treninga zadobio je nekoliko povreda od Bladžerki zato što nije pogledom tražio Skrivalicu.
U Harijevom umu i dalje je besnela bitka: Džini ili Ron? Ponekad mu se činilo da Ronu, posle
Lavander, možda ne bi toliko smetalo kada bi on pitao Džini da izađu, ali se onda setio Ronovog
izraza kada ju je video kako se ljubi sa Dinom, i bio je siguran da bi Ron smatrao potpunom
izdajom kada bi je Hari makar i držao za ruku...
A ipak, Hari nije mogao da se suzdrži od razgovora sa Džini, smejanja s njom, vraćanja sa treninga
zajedno s njom. Međutim, koliko god ga savest gadno pekla, uhvatio je sebe kako se pita kako da se
najlakše nađe nasamo s njom. Bilo bi idealno kada bi Pužorog priredio još jednu od svojih žurki, jer
Ron onda ne bi bio u blizini... ali, nažalost, Pužorog je izgleda digao ruke od njih. Hari je čak
jednom ili dvaput pomislio da traži pomoć od Hermione, ali mu se činilo da ne bi mogao da
podnese njen samozadovoljan izraz lica. Ponekad mu se činilo da ga vidi na njenom licu kada bi ga
Hermiona uhvatila kako zuri u Džini, ili se smeje njenim šalama. A da stvari budu još gore, imao je
taj zloslutan osećaj da će, ako on to ne učini, neko drugi sigurno pozvati Džini da izađu. On i Ron
su se slagali makar u jednom: da je ona isuviše popularna da bi nešto dobro proizašlo iz toga.
Sve u svemu, iskušenje da popije još jedan gutljaj feliks felicisa svakog dana bilo je sve jače, jer
ovo je sigurno bio slučaj, kako bi Hermiona rekla, koji iziskuje „malecno poboljšavanje okolnosti".
Vedri dani nežno su promicali kroz maj, a činilo se da je Ron bio uz Harija svaki put kad bi ovaj
video Džini. Hari je čeznuo za nekim naletom sreće koji bi naterao Rona da shvati kako ga ništa ne
bi više usrećilo no da se njegov najbolji prijatelj i njegova sestra zaljube jedno u drugo, te da reši da
ih ostavi nasamo duže od nekoliko sekundi. Dok se približavala poslednja kvidička utakmica te
sezone, činilo se da od toga nema vajde. Ron je stalno želeo da sa Harijem raspravlja o taktici, i
gotovo da ga se ništa drugo nije ticalo.
Ron nije bio jedini. U čitavoj školi vladalo je veliko interesovanje za utakmicu Grifindor-Revenklo,
pošto će meč biti odlučujuć za šampionat, čiji je ishod još bio otvoren. Ako bi Grifindor pobedio
Revenklo sa razlikom od preko tri stotine poena (veliki zalogaj, ali Hari nikada nije video svoj tim
da leti bolje nego sad), onda će osvojiti šampionat. Ako bi pobedili sa manje od tri stotine poena,
bili bi drugi iza Revenkla. Ako bi izgubili sa razlikom od sto poena, bili bi treći iza Haflpafa, a ako
bi izgubili sa razlikom većom od sto, bili bi četvrti i niko, pomisli Hari, nikada mu, ama baš nikada,
ne bi dao da zaboravi da je bio kapiten onda kada je Grifindor pretrpeo prvi takav poraz u poslednja
dva veka plasiravši se poslednji.
Pred ovaj meč, dolazilo je do uobičajenih čarki: pripadnici suparničkih kuća pokušavali su da
zastraše članove protivničkih timova po hodnicima. Neprijatne pesmice o pojedinim igračima
vežbale su se naglas dok bi ovi prolazili. Članovi tima su ili šetkali naokolo, uživajući u pažnji, ili
bi između predavanja jurcali u kupatila, gde bi povraćali od treme. U Harijevoj svesti utakmica je,
nekako, postala neraskidivo vezana sa uspehom ili propašću njegovih planova sa Džini. Nije mogao
da ne oseća da bi, ako bi pobedili sa preko tri stotine poena, euforija i velika bučna žurka posle
utakmice bili podjednako dobri kao pošten gutljaj feliks felicisa.
Usred svih ovih briga, Hari nije zaboraviona drugu ambiciju: da otkrije šta to Melfoj radi u Sobi po
potrebi. I dalje je redovno proveravao Banditovu mapu i, pošto često nije mogao da pronađe
Melfoja na njoj, shvatio je da Melfoj i dalje provodi mnogo vremena u Sobi. Iako je Hari gubio
nadu da će ikada uspeti da uđe u Sobu, pokušavao bi to svaki put kada bi se zatekao u blizini, ali
bez obzira na to kako bi formulisao svoj zahtev, zid je i dalje ostajao bez vrata.
Nekoliko dana pred utakmicu sa Revenklom, Hari je sam krenuo iz dnevnog boravka na večeru,
pošto je Ron otrčao u obližnje kupatilo da povraća, a Hermiona odjurila da vidi profesora Vektora
zbog greške koju je možda napravila u svom poslednjem sastavu iz aritmantije. Više po navici nego
što je to zaista želeo, Hari krenu uobičajenim obilaznim putem kroz hodnik na sedmom spratu,
proveravajući usput Banditovu mapu. Na trenutak niše nije mogao da spazi Melfoja, te je
pretpostavljao da je ovaj sigurno opet u Sobi po potrebi, ali onda spazi Melfojevu sićušnu,
obeleženu tačkicu u muškom ve-ceu na spratu ispod njega, u društvu ne Kreba i Gojla, već Jecajuće
Mirte.
Hari nije prestajao da zuri u ovaj neverovatan par sve dok se nije sudario sa jednim od oklopa duž
zidova. Glasan tresak povrati ga iz sanjarenja. Žurno napustivši hodnik, za slučaj da se Filč pojavi,
on se sjuri niz mermerne stepenice i krenu jednim od donjih prolaza. Ispred kupatila, prisloni uvo
na vrata. Ništa nije mogao da čuje. Vrlo tiho, otvori vrata.
Drako Melfoj stajao je leđima okrenut vratima, stegnutih pesnica, naslonjen na lavabo, pognuvši
svoju plavokosu glavu.
- Nemoj - zavijao je glas Jecajuće Mirte iz jednog od separea. - Nemoj... reci mi šta nije u redu...
mogu da ti pomognem...
- Niko mi ne može pomoći - reče Melfoj. Celo telo mu se treslo. - Ne mogu to da učinim... ne
mogu... neće da proradi... a ukoliko to ne učinim uskoro... on kaže da će me ubiti...
I Hari shvati, toliko šokiran da se ukopao u mestu, da Melfoj plače... zaista plače... i da mu suze
teku niz bledo lice u štrokavi lavabo. Melfoj je jecao i šmrktao, a onda, uz veliki trzaj, podiže
pogled ka razbijenom ogledalu i vide Harija kako gleda u njega preko ramena.
Melfoj se okrenu izvukavši štapić. Instinktivno, Hari izvuče svoj. Melfojeva čin promaši Harija za
nekoliko centimetara, razbivši lampu na zidu kraj njega; Hari se baci u stranu, pomisli Levikorius! i
zamahnu štapićem, ali Melfoj blokira kletvu i podiže svoj štapić da baci još jednu...
- Ne! Ne! Prekinite! - cičala je Jecajuća Mirta, a glas joj je bučno odjekivao po popločanom
kupatilu. -Stanite! STANITE!
Začu se glasan tresak i korpa iza Harija eksplodira. Hari je probao saplićuću kletvu, koja se odbila o
zid iza Melfoja i razbila vodokotlić iza Mirte, koja glasno vrisnu. Voda pokulja na sve strane, i Hari
se okliznu, dok je Melfoj, izobličenog lica, vikao Kruci...
- SEKTUMSEMPRA! - zagrme Hari s poda divljački mahnuvši štapićem.
Iz Melfojevog lica i grudi pokulja krv, kao da je rasečen nevidljivim mačem. On se zatetura unazad
i sruči se na preplavljeni pod uz veliki pljusak, a štapić mu ispade iz mlitave desnice.
- Ne... - dahćući reče Hari.
Klizajući se i teturajući, Hari se podiže i pohrli ka Melfoju, čije je lice sada bilo skerletno, dok se
be-lim šakama držao za krvlju natopljene grudi.
- Ne... nisam... - Hari nije znao šta govori; pao je na kolena kraj Melfoja, koji se nekontrolisano
tresao u lokvi sopstvene krvi. Jecajuća Mirta ispusti zaglušujuć vrisak.
- UBISTVO! UBISTVO U KUPATILU! UBISTVO!
Vrata se uz tresak otvoriše iza Harija i on podiže pogled, užasnut: Snejp je uleteo u prostoriju, lica
iskrivljenog od gneva. Grubo odgurnuvši Harija u stranu, on kleknu iznad Melfoja, izvuče svoj
štapić i njime pređe preko dubokih rana koje je načinila Harijeva kletva, mrmljajući čin koja je
zvučala gotovo poput pesme. Činilo se da krv manje lipti. Snejp obrisa ostatak krvi sa Melfojevog
lica i ponovi svoju čin. Sada se činilo da se rane same ušivaju.
Hari je i dalje samo posmatrao, užasnut onim što je učinio, jedva svestan da je i on natopljen krvlju
i vodom. Jecajuća Mirta još je jecala i zavijala iznad njihovih glava. Kada je Snejp po treći put
izveo svoju kontrakletvu, on podiže Melfoja u stojeći položaj.
- Moraš u bolničko krilo. Možda ostanu izvesni ožiljci, ali ako odmah uzmeš jasenak, možda ćemo
i to izbeći... pođi...
On pridrža Melfoja dok su izlazili iz kupatila, okrenuvši se na vratima da bi glasom ledenog gneva
rekao: - A ti, Poteru... ti me sačekaj ovde.
Hariju ni na trenutak nije palo na pamet da ga ne posluša. Polako je ustao, tresući se, i pogledao
dole na mokri pod. Po njegovoj površini krvave mrlje plutale su nalik crvenom cveću. Nije čak
smogao snage ni da kaže Jecajućoj Mirti da ućuti, dok je ona nastavljala da jeca i plače uz
očigledno sve veće uživanje.
Snejp se vratio deset minuta kasnije. Zakoračio je u kupatilo i zatvorio vrata za sobom.
- Idi - reče on Mirti, i ona se odmah sjuri niz ve-ce šolju, ostavljajući odzvanjajuću tišinu za sobom.
- Nisam nameravao da se to dogodi - odmah reče Hari. Glas mu je odjekivao kroz hladan, mokar
prostor. - Nisam znao šta ta čin radi.
Ali Snejp je to ignorisao.
- Očigledno sam te potcenio, Poteru - reče on tiho. - Ko bi pomislio da znaš tako moćnu mračnu
magiju? Ko te je naučio toj čini?
- Ja... pročitao sam je negde. -Gde?
- Bila je to... knjiga iz biblioteke - Hari stade da izmišlja. - Ne sećam se kako se zval...
- Lažove - reče Snejp. Hariju se osuši grlo. Znao je šta će Snejp sada da učini, a on nikada nije bio u
stanju to da spreči...
Kupatilo kao da poče da svetluca pred njegovim očima. On pokuša da blokira sve svoje misli, ali
koliko god da se trudio, udžbenik Višeg nivoa siravljanja naiišaka Polukrvnog Princa maglovito mu
se pojavljivao u mislima...
A zatim je ponovo gledao u Snejpa, usred ovog razrušenog, poplavljenog kupatila. Zurio je u
Snejpove crne oči, nadajući se uprkos svemu, da Snejp nije video ono čega se pribojavao, ali...
- Donesi mi svoju školsku torbu - reče Snejp nežno - i sve svoje udžbenike. Cee do jednog. Donesi
mi ih ovamo. Odmah!
Nije bilo svrhe raspravljati se. Hari se odmah okrenu i izgaca iz kupatila. Kada se našao u hodniku,
on potrča ka grifindorskom tornju. Većina ljudi išla je u suprotnom pravcu. Zurili su u njega,
mokrog do gole kože i krvavog, ali on nije odgovorao ni na jedno pitanje koje su mu upućivali dok
je jurio kraj njih.
Osećao se ošamućeno. Kao da je imao voljenog ljubimca koji je iznenada pobesneo. Šta li je Princ
mislio kada je iskopirao takvu čin u svoj udžbenik? A šta će se desiti kada ga Snejp bude video? Da
li će reći Pužorogu -Hariju se prevrnu stomak - na koji način je Hari tokom cele godine postizao
odlične rezultate na napicima? Hoće li oduzeti ili uništiti knjigu koja je Harija toliko naučila...
knjigu koja mu je postala neka vrsta vodiča i prijatelja? Hari to nije mogao da dopusti... nije smeo...
- Gde si b...? Zašto si mokar do gole...? Da li je to krv?
Ron je stajao na vrhu stepenica unezvereno zureći u Harija.
- Treba mi tvoja knjiga - prodahta Hari. Tvoja knjiga iz napitaka. Brzo... daj mi je...
- Ali šta je sa Polukrvnim...?
- Objasniću ti kasnije!
Ron izvuče svoj primerak Višeg nivoa siravljanja napitaka iz torbe i predade mu ga. Hari odjuri kraj
njega, nazad u dnevni boravak. Tu on zgrabi svoju torbu ne obazirući se na zapanjene poglede
nekoliko ljudi koji su već završili večeru, baci se kroz rupu iza portreta, i odjuri hodnikom na
sedmom spratu.
Zakočio je ispred tapiserije sa razigranim trolovima, sklopio oči, i počeo da hoda.
Treba mi mesšo da sakrijem knjigu... šreba mi mesšo da sakrijem knjigu... šreba mi mesšo da
sakrijem knjigu...
Triput je prošao tamo-amo ispred praznog zida. Kada je otvorio oči, najzad su bila tu: vrata Sobe po
potrebi. Hari ih silovito otvori, sjuri se unutra, i zalupi ih za sobom.
Ostao je bez daha. Uprkos svojoj žurbi, panici, strahu od onog što ga čeka u kupatilu, nije mogao a
da ne bude zadivljen onim što je video. Stajao je u sobi veličine poveće katedrale, čiji su visoki
prozori bacali snopove svetlosti na nešto što je ličilo na grad sa džinovskim zidinama, sazidan od
onoga što je Hari znao da mora da su predmeti koje su tu sakrile generacije hogvortskih žitelja. Tu
su bile uličice i putevi ograničeni nakrivljenim gomilama slomljenog i oštećenog nameštaja,
odloženog, možda, da bi se sakrili dokazi loše bačenih magija, ili su ih tu možda sakrili kućni
vilenjaci ponosni na izgled zamka. Behu tu i hiljade i hiljade knjiga, koje su bez sumnje bile ili
zabranjene, ispisane, ili ukradene. Bilo je tu krilatih katapulta i zubatih frizbija, od kojih su neki još
imali dovoljno snage da umorno lete iznad planina zaboravljenih predmeta. Bilo je još i polomljenih
bočica sa zgrušanim napicima, šešira, dragulja, ogrtača. Bilo je i nečeg nalik ljuskama od zmajevih
jaja, začepljenih flaša koje su se i dalje zlobno sijale, nekoliko zarđalih mačeva i jedna teška sekira,
sva od skorele krvi.
Hari požuri napred niz jednu od mnogobrojnih uličica između ovog skrivenog blaga. Skrenuo je
desno pored ogromnog punjenog trola, nakratko potrčao, skrenuo levo kraj nestajuće vitrine u kojoj
je Montegju nestao prethodne godine, i najzad zastao pokraj velikog plakara po kome je izgleda bila
prosuta kiselina, na je sav nabubrio. Otvorio je jedna od njegovih škriputavih vratašca: neko je već
koristio taj plakar kao skrovište za neko biće u kavezu koje je odavno umrlo; njegov kostur je imao
pet nogu. On nagura knjigu Polukrvnog Princa iza kaveza i zalupi vrata. Na trenutak je zastao, dok
mu je srce užasno lupalo, osvrnuvši se po kršu oko sebe... hoće li moći da ponovo pronađe ovo
mesto, usred sveg ovog đubreta? Zgrabivši okrnjenu bistu ružnog starog vešca sa obližnjeg
sanduka, on je postavi na plakar u kome se sada nalazila sakrivena knjiga, stavivši prašnjavu staru
periku i potamnelu tijaru na glavu statue ne bi li je učinio prepoznatljivijom, a zatim odjuri nazad
kroz ulice skrivenog đubreta, što je brže mogao, nazad do vrata, nazad u hodnik, gde zalupi vrata za
sobom, i ona se ponovo pretvoriše u kameni zid.
Hari potrča iz sve snage ka kupatilu na spratu ispod, strpavši usput Ronov primerak Višeg nivoa
siravljanja naiišaka u svoju torbu. Minut kasnije, već je bio ponovo ispred Snejpa, koji bez reči
ispruži ruku tražeći Harijevu torbu. Hari mu je predade dahćući, dok ga je nešto probadalo u
grudima, i sačeka.
Snejp je vadio Harijeve udžbenike, jedan po jedan, ispitujući ih. Najzad, jedina knjiga koja mu je
preostala beše udžbenik iz napitaka, koji je pažljivo osmotrio pre no što je progovorio.
- Ovo je tvoj primerak Višeg nivoa siravljanja naiišaka, je li, Poteru?
- Da - reče Hari teško dišući.
- Potpuno si siguran u to, Poteru?
- Da - reče Hari s dozom prkosa.
- Ovo je primerak Višeg nivoa siravljanja naiišaka koji si kupio kod Brašnjavka u Mrljavka!
- Da - reče Hari odlučno.
- A zašto onda - upita Snejp - na unutrašnjoj strani korica piše ime „Runil Vazlib"?
Harijevo srce preskoči jedan otkucaj.
- To mi je nadimak - reče on.
- Tvoj nadimak - ponovi Snejp.
- Aha... tako me prijatelji zovu - reče Hari.
- Znam šta je nadimak - reče Snejp. Ledene crne oči ponovo su pogledom probijale Harijeve oči.
Trudio se da ne gleda u njih. Zašvori um... zašvori um... ali nikada mije naučio da to propisno radi...
- Znaš li šta ja mislim, Poteru? - reče Snejp veoma tiho. - Mislim da si lažov i varalica, i da
zaslužuješ kaznenu nastavu kod mene svake subote, sve do kraja godine. Šta ti misliš, Poteru?
- Ja... ne slažem se, gospodine - reče Hari i dalje odbijajući da pogleda Snejpa u oči.
- Pa, videćemo šta ćeš misliti posle svojih kaznenih nastava - reče Snejp. - Subota u deset ujutru,
Poteru. U mojoj kancelariji.
- Ali, gospodine... - reče Hari očajnički podigavši pogled. - Kvidič... poslednja utakmica se...
- Deset sati - prošaputa Snejp, uz osmeh kojim je pokazao svoje žute zube. - Siroti Grifindor...
bojim se da će ove godine biti na četvrtom mestu...
I zatim napusti kupatilo bez ijedne reči, ostavivši Harija da zuri u naprslo ogledalo, osećajući veću
mučninu no što je Ron ikada osetio u životu, u to je bio siguran.
- Neću da ti kažem „jesam li ti rekla" - reče Hermiona sat vremena kasnije u dnevnom boravku.
- Mani ga se, Hermiona - reče Ron ljutito.
Hari uopšte nije stigao da večera. Uopšte nije imao apetit. Upravo je ispričao Ronu, Hermioni i
Džini šta se dogodilo, iako nije bilo mnogo potrebe za tim. Vesti su se vrlo brzo širile: izgleda da je
Jecajuća Mirta uzela na sebe da skokne do svakog kupatila u zamku i da prenese priču dalje.
Melfoja je već u bolničkom krilu posetila Pensi Perkšson, koja nije gubila vreme u otrcavanju
Harija na sva zvona, a Snejp je rekao osoblju tačno šta se dogodilo: Hari je već bio pozvan da
napusti dnevni boravak ne bi li istrpeo petnaest krajnje neprijatnih minuta u prisustvu profesorke
Mek Gonagal, koja mu je rekla da ima sreće što nije izbačen iz škole, i da u potpunosti podržava
Snejpovu kaznu svake subote sve do kraja godine.
- Rekla sam ti da nešto nije u redu s tim Princem, šta god da je - reče Hermiona očigledno ne
mogavši da se obuzda. - I bila sam u pravu, zar ne?
- Ne, mislim da nisi - reče Hari tvrdoglavo.
Već mu je bilo dovoljno loše i bez Hermioninih pridika. Izrazi lica grifindorskog kvidičkog tima
kada im je rekao da neće moći da igra u subotu bili su najveća moguća kazna. Sada je mogao da
oseti Džinin pogled na sebi, ali je ne pogleda. Nije želeo da u njenim očima vidi razočaranje ili bes.
Upravo joj je rekao da će igrati Tragača u subotu, a da će se Din pridružiti ekipi kao Gonič umesto
nje. Možda će se, ako budu pobedili, Džini i Din pomiriti tokom euforije posle utakmice... ta
pomisao prođe kroz Harija poput ledenog noža...
- Hari - reče Hermiona - kako i dalje možeš da braniš tu knjigu, kada je ta čin...
- Hoćeš li prestati da trtljaš o toj knjizi! - obrecnu se Hari. - Princ ju je samo prepisao! Nije da je
savetovao bilo kome da je upotrebi! Koliko znamo, možda je zabeležio nešto što je korišćeno protiv
njega!
- Ne mogu da poverujem - reče Hermiona. - Ti čak opravdavaš...
- Ne opravdavam ono što sam uradio! - brzo će Hari. - Voleo bih da to nisam učinio, i ne samo zato
što sam dobio barem desetak kaznenih nastava. Znaš da ne bih upotrebio takvu čin, čak ni na
Melfoju, ali ne možeš da kriviš Princa, on nije napisao „Probajte ovo, baš je dobro"... on je samo
pravio beleške za sebe, zar ne, a ne za bilo koga drugog...
- Da li to znači - reče Hermiona - da ćeš se vratiti...?
- Po knjigu? Da, hoću - reče Hari silovito. - Slušaj, bez Princa nikada ne bih osvojio feliks felicis.
Nikada ne bih znao kako da spasem Rona od trovanja, nikada ne bih...
- ...stekao reputaciju za umeće u napicima koju ne zaslužuješ - zlobno reče Hermiona.
- O”ladi već jednom, Hermiona! - reče Džini, a Hari je bio toliko zapanjen, toliko zahvalan da
podiže pogled. -Koliko sam ja čula, Melfoj se spremao da upotrebi jednu od neoprostivih kletvi,
trebalo bi da ti bude drago što je Hari imao keca u rukavu!
- Pa, naravno da mi je drago što Hari nije primio kletvu! - reče Hermiona, očigledno povređena -
ali ne možeš reći da je ta Sektumsempra čin dobra, Džini, vidi dokle ga je dovela! A mislila sam da
ćeš, videvši kako je to uticalo na vaše šanse da dobijete utakmicu, da...
- Ma nemoj se sada praviti kao da razumeš kvidič -obrecnu se Džini - samo ćeš se obrukati.
Hari i Ron se zagledaše: Hermiona i Džini, koje su se oduvek veoma dobro slagale, sada su sedele
prekrštenih ruku, mršteći se jedna na drugu. Ron je nervozno gledao u Harija, a zatim nasumično
odabrao knjigu i sakrio se iza nje. Hari se pak, iako je znao da to nimalo ne zaslužuje, iznenada
osećao neverovatno veselo, iako niko više ni reč nije progovorio do kraja večeri.
Njegovo veselje bilo je kratkog veka. Sledećeg dana je morao da istrpi ruganje Sliterinaca, a da ne
spominjemo silni bes njegovih kolega Grifindoraca, koji su bili krajnje nezadovoljni time što je
njihov kapiten diskvalifikovan sa poslednje utakmice sezone. Do subote ujutru, bez obzira na to šta
je rekao Hermioni, Hari bi rado dao sav feliks felicis na svetu u zamenu za odlazak na teren za
kvidič sa Ronom, Džini i ostalima. Bilo je gotovo nepodnošljivo okrenuti leđa gomili učenika koji
su jurili napolje na sunce, svi noseći rozete i šešire, mašući natpisima i šalovima, i sići kamenim
stepenicama u tamnice, hodajući sve dok udaljeni zvuci gomile nisu postali potpuno prigušeni,
znajući da neće moći da čuje ni reč komentarisanja, niti usklike i zvižduke.
- Ah, Poteru - reče Snejp kada je Hari pokucao na njegova vrata i ušao u neprijatno poznatu
kancelariju koju je Snejp, uprkos tome što je sada predavao mnogo spratova iznad, ipak zadržao.
Bila je loše osvetljena, kao i obično, i isti mrtvi sluzavi predmeti plutali su po obojenim napicima
duž zidova. Na stolu gde je Hari trebalo da sedne zloslutno su stajale mnogobrojne paučinom
prekrivene kutije. Zračile su aurom zamornog, teškog i besmislenog posla.
- Gospodin Filč je tražio nekoga ko će raspremiti ove stare dosijee - reče Snejp nežno. - To su
beleške o ostalim hogvortskim mangušša i njihovim kaznama. Tamo gde je mastilo izbledelo, ili su
kartice pretrpele štetu od miševa, voleli bismo da ti iznova ispišeš zločine i kazne i, vodeći računa
da su složene po azbučnom redu, da ih vratiš nazad u kutije. Ne smeš koristiti magiju.
- U redu, profesore - reče Hari, izgovorivši poslednja četiri sloga sa što je većim prezirom mogao.
- Mislio sam da bi mogao da počneš - reče Snejp, sa zlobnim osmehom na usnama - sa kutijama od
hiljadu i dvanaest, do hiljadu i pedeset šest. Tu ćeš zateći neka poznata imena, koja bi trebalo da ti
zadatak učine zanimljivijim. Evo, pogledaj...
On pompeznim gestom izvuče kartončić iz jedne od kutija sa vrha, i pročita - Džejms Pošer u
Sirijus Blek. Uhvaćeni iri korišćenju ilegalne klešve na Beršramu Obriju. Obrijeva glava dvaiuš
veća od normalne veličine. Duila kaznena nasšava. - Snejp se iskezi. - Mora da ti veliku utehu pruža
činjenica da, iako ih više nema, postoje zapisi koji beleže njihova velika dostignuća...
Hari oseti poznato ključanje besa u dubini stomaka. Grizući se za jezik ne bi li se obuzdao da mu ne
uzvrati, on sede pred kutije i privuče jednu ka sebi.
Bio je to, kao što je Hari i očekivao, bespotreban, dosadan posao, tu i tamo prošaran (kao što je
Snejp očigledno i planirao) trzajem u stomaku koji bi značio da je upravo pročitao imena Sirijusa.
ili svog oca, obično praćenih raznim sitnim prekršajima, tu i tamo zajedno sa imenima Remusa
Lupina i Pitera Petigrua. I dok je prepisivao njihove raznorazne prestupe i kazne, pitao se šta se
dešava napolju, gde je meč već počeo... Džini igra Tragača protiv Čo...
Hari se stalno iznova osvrtao ka velikom satu koji je otkucavao na zidu. Činilo se da se kreće duplo
sporije nego običan sat. Možda ga je Snejp začarao da ide izuzetno polako? Nemoguće da je ovde
tek pola sata... sat vremena... sat i po...
Harijev stomak je počeo da krči kada je sat pokazao pola jedan. Snejp, koji nije progovorio otkako
je zadao Hariju šta da radi, najzad podiže pogled u jedan i deset.
- Mislim da će to biti dovoljno. - Obeleži cce si stao. Nastavićeš iduće subote u deset.
- Da, gospodine.
Hari nasumično ugura presavijen kartončić u kutiju i izjuri kroz vrata pre no što bi Snejp stigao da
se predomisli, trčeći nazad uz kamene stepenice, naprežući uši kako bi čuo neki zvuk sa terena, ali
sve je bilo tiho... znači, gotovo je...
Oklevao je ispred prenatrpane Velike sale, a zatim potrčao uz mermerno stepenište. Bilo da
Grifindor pobedi ili izgubi, ekipa bi obično proslavljala ili zajednički tugovala u sopstvenom
dnevnom boravku.
- Quid agis?- upita on polako Debelu damu, pitajući se šta će zateći unutra.
Njen izraz je bio nedokučiv kada mu je odgovorila: -
Videćeš.
I otvori se ka njemu.
Iz rupe iza nje zagrme graja proslave. Hari zinu kada ljuci počeše da vrište ugledavši ga. Nekoliko
ruku ga uvuče u prstoriju.
- Pobedili smo! - povika Ron doletevši pred njega, mašući srebrnim peharom ka Hariju. - Pobedili
smo! Četristo pedeset prema sto četrdeset! Pobedili smo!
Hari se osvrnu. Tu je bila Džini, koja je trčala ka njemu; imala je žustar, vatren izraz lica kada mu
se bacila oko vrata. I ne razmišljajući, ne planirajući, ne brinući o tome što ih pedesetak ljudi
posmatra, Hari je poljubi.
Posle nekoliko dugih trenutaka - ili je možda u pitanju bilo pola sata... ili nekoliko osunčanih dana -
oni se razdvojiše. Cela sobe se utišala. A zatim nekoliko ljudi poče da zviždi i začu se prasak
nervoznog kikota. Hari pogleda preko Džinine glave i vide Dina Tomasa kako u ruci drži razbijenu
čašu, i Romildu Vejn, koja je izgledala kao da će ih gađati nečim. Hermiona je sijala od
zadovoljstva, ali Hari je pogledom tražio Rona. Najzad ga je našao, kako i dalje drži pehar, sa
izrazom lica kao da ga je neko tresnuo po glavi. Delić sekunde su se gledali, a zatim Ron
neprimetno klimnu glavom, što Hari shvati kao: „Pa, ako baš moraš."
Dok je ono stvorenje u njegovim grudima trijumfalno urlalo, Hari se nasmeši Džini i bez reči
pokaza ka rupi iza portreta. Činilo se da im predstoji duga šetnja po travnjaku tokom koje će - ako
budu imali vremena - možda čak stići i da popričaju o utakmici.
* Quid agis - šta se zbiva, lat. - prim. prev.

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 2]

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

 » Svet književnosti » Forumska biblioteka » Fantastika/Horor » Hari Poter » Hari Poter i polukrvni princ 6

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Hari Poter i polukrvni princ 6 Beautiful-girl-look-up2-