Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se
Idi na stranu : 1, 2 
Poruka [Strana 1 od 2]
2 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:15 pm
Margita
Administrator
1. Dementni Dadli
Najtopliji dan toga leta polako je izmicao, a pospana tišina prekrila je velike četvrtaste kuće u
Šimširovoj ulici. Kola, koja su obično blistala na suncu, bila su parkirana prašnjava na prilazima
kuća, a travnjaci koji su nekada bili smaragdnozeleni, delovali su žuto i sparušeno - jer je korišćenje
creva za zalivanje bilo zabranjeno zbog suše. Lišeni uobičajenih letnjih aktivnosti: pranja kola i
zalivanja travnjaka, stanovnici Šimširove ulice povukli su se u senke hladnih kuća, širom otvorivši
prozore, nadajući se nepostojećem povetarcu. Jedina osoba koja je ostala napolju bio je tinejdžer,
koji se opružio poleđuške u leji sa cvećem, ispred kuće sa brojem četiri.
Bio je to mršavi, crnokosi dečak sa naočarima, usukanog izgleda nekoga ko je strašno izrastao za
veoma kratko vreme. Farmerke su mu bile poderane i prljave, majica vrećasta i izbledela, a đonovi
patika počeli su da mu se odlepljuju od gornjeg dela. Izgled Harija Potera nije ga baš činio
omiljenim kod komšija, one sorte ljudi koji su mislili da bi aljkavost trebalo da se kažnjava
zakonom. Ali dok se te večeri krio iza velikog grma hortenzija, bio je potpuno nevidljiv za sve
prolaznike. Zapravo, mogli bi da ga primete jedino teča Vernon ili tetka Petunija, ako bi proturili
glave kroz prozor dnevne sobe i pogledali u leju tačno ispod sebe.
Sve u svemu, Hariju se činilo da zaslužuje priznanje što se dosetio da se tu sakrije. Možda mu i nije
bilo najudobnije dok je ležao na toploj, tvrdoj zemlji, ali, sa druge strane, tu ga niko nije streljao
pogledom, škrgućući zubima tako glasno da ne može da čuje vesti, niti ga je iko obasipao
neprijatnim pitanjima, kao što bi bio slučaj svaki put kada bi pokušao da u dnevnoj sobi gleda
televiziju sa tetkom i tečom.
Kao da je ova njegova misao odlepršala kroz otvoren prozor, jer Vernon Darsli, Harijev teča,
iznenada progovori.
-Drago mi je što vidim da je onaj dečak prestao da se mota ovuda. Gde je on, uostalom?
-Ne znam - reče tetka Petunija nezabrinuto. - Nije u kući.
Teča Vemon zahropta.
- Hoće da gleda vesti... - reče on oštro. - Voleo bih da znam šta je zaista naumio. Kao da bi se
normalnog dečaka uopšte i ticalo šta ima u vestima - Dadli nema pojma šta se zbiva; sumnjam da
uopšte zna ko nam je premijer! A ionako ne objavljuju ništa o njegovoj sorti u našim vestima...
- Vernone, psst! - reče tetka Petunija. - Prozor je otvoren!
- Oh... da... izvini, draga.
Darslijevi ućutaše. Hari odsluša reklamu za voćni komfleks dok je posmatrao gospođu Fig, ćaknutu
staru ljubiteljku mačaka koja je živela u obližnjem Vistarijinom šetalištu, kako polako korača pored
njega. Mrštila se i gunđala nešto sebi u bradu. Hariju je bilo drago što je bio sakriven iza žbuna,
pošto je gospođa Fig u poslednje vreme počela da ga zove na čaj svaki put kada bi ga srela na ulici.
Zašla je za ugao i nestala sa vidika pre nego što se glas teče Vernona ponovo prolomio kroz prozor.
- Dadliša je izašao na čaj?
- Da, do Polkisovih - reče tetka Petunija razneženo. - On ima toliko prijatelja, baš je popularan...
Hari se uz veliki trud suzdrža da se ne zakikoće. Darslijevi su bili zapanjujuće glupi kada je njihov
sin, Dadli, u pitanju. Progutali su njegove glupave laži o tome kako svake večeri letnjeg raspusta ide
kući kod drugog člana svoje družine. Hari je savršeno dobro znao da Dadli ne ide na čaj; on i
njegova banda su svako veče provodili vandalizujući dečje igralište u parku, pušeći po ćoškovima i
gađajući kamenjem decu i kola koja bi prošla pored njih. Hari ih je video na delu tokom svojih
večernjih šetnji po Malom Kukumavčilištu; dok je on proveo veći deo raspusta lutajući ulicama i
sakupljajući bačene novine iz kanti za otpatke duž puta.
Početni tonovi muzike koja je najavljivala vesti u sedam dopreše do Harijevih ušiju i stomak mu se
prevrnu. Možda će baš večeras - posle mesec dana čekanja - biti to veče.
-Rekordan broj putnika ostavljenih na cedilu ispunio je aerodrome, dok štrajk španskih raznosača
prtljaga ulazi u drugu nedelju trajanja...
-Sve bih ja to poslao na doživotnu sijestu, nego šta - zareža teča Vernon, nadglasavši kraj spikerove
rečenice. Ali to više nije bilo važno: napolju, u leji sa cvećera, Harijev stomak se smirio. Da se
nešto dogodilo, sigurno bi bila prva vest u dnevniku. Smrt i razaranje bili su važniji od ljudi koji su
krenuli na odmor i ostali zaglavljeni na aerodromu.
On ispusti dugačak, spor uzdah i zagleda se u briljantnoplavo nebo. Svaki dan ovoga leta bio mu je
isti: napetost, iščekivanje, privremeno olakšanje, a onda ponovo rastuća tenzija... i večito, sve
upornije, pitanje zašto se još uvek ništa nije dogodilo.
Nastavio je da osluškuje, za slučaj da u vestima ipak bude neki maleni nagoveštaj, koji Normalci ne
bi mogli da razaznaju - neobjašnjiv nestanak, možda, ili neka čudna nesreća... ali je posle vesti o
štrajku nosača prtljaga usledio izveštaj o suši na jugoistoku zemlje (Nadam se da komšija do nas
pažljivo sluša ovo!, zagrme teča Veraon. Onaj, koji prskalice za travu drli uključene u tri ujutru!),
onda prilog o helikopteru koji se umalo nije srušio na jedno polje u Sareju, a posle toga vest o
razvodu poznate glumice od još čuvenijeg muža (Kao da nas uopšte interesuju njihove užasne afere,
frknu tetka Petunija, koja je gotovo opsesivno pratila slučaj u svim časopisima koji bi joj dopali pod
koščate šake).
Hari sklopi oči prema užarenom večernjem nebu dok je spiker govorio: - ...i, na samom kraju,
papagaj Bandzi je otkrio nov način kako da se rashladi ovog leta. Bandzi, koji živi u Pet pera u
Barnsliju, naučio je da skija na vodi! Meri Dorkins je otišla na lice mesta da sazna više o tome.
Hari otvori oči. Ako su stigli do papagaja - skijaša na vodi, u vestima neće biti ničeg što vredi čuti.
On se oprezno okrenu na grudi, pridiže se na kolena i laktove, spreman da se odšunja dalje od
prozora.
Jedva da se pomerio desetak centimetara, kada se dogodi nekoliko stvari u vremenskom rasponu od
par sekundi.
Glasno odjekujuće krc raspara sanjivu tišinu kao pucanj; mačka izjuri ispod obližnjih parkiranih
kola i nestade sa vidika; iz dnevne sobe Darslijevih dopreše vrisak, gromoglasna kletva i zvuk
porcelana koji se lomi, i, kao da je to bio znak na koji je čekao, Hari skoči na noge, istovremeno
isukavši tanak drveivi štapić, koji mu je stajao za pojasom, kao da vadi mač iz korica - ali pre nego
što je stigao da se skroz uspravi, temenom udari o otvoreni prozor Darslijevih. Tras koje je usledilo
izazva još jači vrisak tetka Petunije.
Hari se osećao kao da mu se glava raspolutila. Zatetura se, suznih očiju, pokušavajući da usredsredi
pogled ka ulici, ne bi li uočio izvor buke, ali jedva da se uspravio, kada dve velike ružičaste šake
izleteše kroz otvoren prozor i čvrsto mu se sklopiše oko vrata.
-Skloni - to! - zareža teča Vernon u Harijevo uvo. - Odmah! Pre - nego - što - neko - vidi!
-Sklanjaj - se - sa - mene! - prostenja Hari. Nekoliko sekundi su se koškali, dok je Hari vukao
kobasičaste prste svoga teče levom rukom, čvrsto držeći štap u desnoj, a onda, u trenu kada bol na
Harijevom temenu na tren postade jači, teča Vernon pusti Harija i jauknu kao da je doživeo
elektrošok. Kao da je neka nevidljiva sila pokuljala kroz njegovog sestrića, učinivši ga
nedodirljivim.
Dahćući, Hari pade ničice na grm hortenzija, pridiže se i naglo osvrnu. Nije bilo ni traga ni glasa
ničemu što je proizvelo onaj glasni prasak, ali je nekoliko lica virilo kroz razne okolne prozore. Hari
žumo pripasa svoj štapić nazad za pojas i potrudi se da deluje kao nevinašce.
- Baš je lepo veče! - povika teča Vernon, mahnuvši gospođi iz broja sedam, preko puta ulice, koja
ih je streljala pogledom iza svojih mrežastih zavesa. - Jeste li čuli kako je pukao auspuh onih kola
maločas? Baš nas je prepao, Petuniju i mene! Teča Vemon nastavi da se kezi na užasan, raanijakalni
način, dok svi radoznali susedi nisu nestali sa prozora, a zatim kez postade grimasa čistog besa dok
je rukom pokazivao Hariju da mu priđe.
Hari mu se približi par koraka, obrativši pažnju da ostane taman na tolikom odstojanju da teča
Vernonove ispružene ruke ne bi mogle da ga zgrabe i nastave da ga dave.
- Koji ti je davo, dečače? - upita teča Veraon promuklim glasom koji je drhtao od gneva.
- Kako to mislite, koji mi je đavo? - upita Hari hladno. Neprekidno se osvrtao levo-desno duž ulice,
još uvek se nadajući da će spaziti osobu koja je izazvala prasak.
- Praviš buku glasniju od startnog pištolja tik ispod našeg...
- Nisam ja pravio tu buku - reče Hari odlučno.
Tetka Petunijino mršavo, konjasto lice sada se pojavi odmah pored teča Vernonovog širokog
ljubičastog. Bila je modra od gneva.
- Zašto si se šunjao ispod našeg prozora?
- Da - da, dobro pitanje, Petunija. Šta si radio ispod našeg prozora, dečače?
- Slušao vesti - reče Hari rezigniranim glasom.
Njegovi tetka i teča razmeniše zaprepašćene poglede.
- Slušao vesti? Ponovo?
- Pa, vidite, menjaju se svakodnevno - reče Hari.
- Ne pravi mi se pametan, dečače! Hoću da znam šta si zaista naumio - i neraoj da mi ponovo pričaš
te gluposti slušam vesti! Savršeno dobro znaš da tvoja sorta...
- Pažljivo, Vernone! - dahćući reče tetka Petunija, a teča Vernon spusti glas tako da ga je Hari jedva
čuo - ...da tvoja sorta ne dospeva u naše vesti!
- To možda vi tako mislite - reče Hari.
Darslijevi se zabuljiše u njega na nekoliko sekundi, a zatim tetka Petunija reče: - Ti si opaki mali
lažov. A šta onda sve te silne... - ona takođe spusti glas, tako da je Hari morao da joj sledeću reč
pročita sa usana - sove rade ovde, ako ti ne donose vesti?
-Aha! - reče teča Vernon, pobedonosnim šapatom. - Probaj sada da se izvučeš, dečače! Kao da ne
znamo da ti sve vesti dobijaš preko tih ptica-kliconoša!
Hari je oklevao na trenutak. Ovaj put ga je skupo koštalo da kaže istinu, iako njegovi tetka i teča
nisu mogli ni da naslute koliko mu je bilo mučno da to prizna.
- Sove mi... ne donose vesti - izusti on nečujno.
- Ne verujem ti - reče tetka Petunija kao iz topa.
- Ni ja - reče teča Vernon silovito.
- Znamo da smeraš nešto čudno - reče tetka Petunija.
- Znaš, nismo ti mi glupi - poče teča Vernon.
- E, to je već novost za mene - odbrusi Hari, gubeći živce i, pre nego što su Darslijevi mogli da ga
pozovu k sebi, već se okrenuo, prešao preko travnjaka ispred kuće, preskočio niski baštenski zid i
žurno otkoračao niz ulicu.
Bio je u nevolji i toga je bio svestan. Morade da se suoči sa tetkom i tečom i da plati ceh za svoju
drskost, ali ga to trenutno nije previše brinulo. Imao je mnogo veće brige na umu.
Hari je bio siguran da je onaj prasak izazvao neko ko se prebacivao na to mesto, ili sa tog mesta.
Bio je to zvuk identičan onome koji je proizvodio kućni vilenjak Dobi kada bi nestajao. Da li je
moguće da je Dobi bio ovde, u Šimširovoj ulici? Da li ga možda Dobi baš u ovom trenutku prati?
Čirn to pomisli, osvrau se oko sebe i zagleda niz Šimširovu ulicu, ali se činilo da je ona potpuno
pusta, a Hari je bio siguran da Dobi ne ume da postane nevidljiv.
Produži dalje, jedva svestan putanje kojom se zaputio, jer je u poslednje vreme toliko često tumarao
ulicama, da su ga noge mahinalno nosile njegovim omiljenim trasama. Svakih par koraka bi se
osvrnuo preko ramena. Neko magičan je bio pored njega dok je ležao među umirućim begonijama
tetka Petunije, u to je bio siguran. Zašto mu se nisu obratili, zašto nisu uspostavili kontakt sa njim,
zašto se sada kriju?
A onda, dok mu se bes bližio vrhuncu, njegovo uverenje se pokoleba.
Možda to uopšte nije bio magičan zvuk. Možda je bio toliko očajan, nadajući se i najmanjem znaku
kontakta iz sveta kome pripada, da je prosto preterao u reakcijama na sasvim obične zvuke. Da li je
siguran da to nije bio zvuk nečega što se razbilo u komšijskoj kući?
Hari oseti tupo peckanje u stomaku, i za tili čas ga ponovo obuze beznađe koje ga je proganjalo
čitavog leta.
Sutra u pet ujutru probudiće ga budilnik, kako bi mogao da plati sovi koja mu dostavlja Dnevni
prorok - ali da li uopšte ima svrhe da nastavi da ga uzima? Hari bi tek ovlaš pogledao naslovnu
stranu, a zatim bacio novine u ćošak; kada idioti koji uređuju te novine budu shvatili da se
Voldemor vratio, to će biti vest za naslovnu stranu, a Harija su samo takve vesti i zanimale.
Ako bude imao sreće, doleteće i sove sa pismima od njegovih najboljih prijatelja, Rona i Hermione,
iako su sve nade da će mu njihova pisma doneti neke novosti odavno pale u vodu.
Ne možemo da ti kažemo mnogo o znaš-već-čemu, to je očigledno... Rečeno nam je da ti ne
govorimo ništa važno, za slučaj da naša pisma zalutaju... Strašno smo zauzeti, ali ne smem sada da
ti otkrivam detalje... Mnogo toga se dešava, reći ćemo ti sve kada se vidimo...
Ali kada će se videti? Niko se nije potrudio da mu kaže tačan datum. Hermiona mu je u
rodendansku čestitku nažvrljala: Očekujem da ćemo se videti uskoro, ali koliko brzo je uskoro!
Koliko je Hari uspeo da razluči iz nejasnih nagoveštaja u njihovim pismima, Hermiona i Ron su na
istom mestu, najverovatnije u kući Ronovih roditelja. Jedva je mogao da podnese pomisao da se
njih dvoje zabavljaju u Jazbini, dok je on sam zaglavio u Šimširovoj ulici, te, besan na njih, baci
dve kutije čokolada iz Mednog vojvode koje su mu poslali za rođendan, i ne otvorivši ih. Kasnije te
večeri se pokajao, posle uvele salate koju mu je tetka Petunija poslužila za večeru.
A čime su to Ron i Hermiona zauzeti? Zašto on, Hari, nije zauzet? Zar nije dokazao da je u stanju
da se izbori sa mnogo gorim stvarima nego oni? Zar su svi zaboravili šta je sve on uradio? Zar nije
on ušao na ono groblje i posmatrao Sedrika kako umire, i bio vezan za nadgrobni spomenik umalo
ne poginuvši?
Ne razmišljaj o tome, reče Hari sebi strogo, po stoti put toga leta. Bilo mu je već dovoljno loše što
je to groblje stalno iznova posećivao u svojim košmarima, da bi o njemu brinuo još i budan.
On skrenu u ulicu Magnolijinog polumeseca; na pola puta duž nje, prođe pored uske uličice koja se
prostirala između garaža, a u kojoj je prvi put ugledao svog kuma. Činilo se da makar Sirijus
razume kako se Hari oseća. Uprkos tome, i njegova pisma su bila potpuno lišena vesti, baš kao i
Ronova i Hermionina, ali su makar sadržala reči utehe i poziv na opreznost, umesto mučno nejasnih
nagoveštaja: Znam da te sve ovo frustrira... Gledaj svoja posla i sve će biti okej... Pazi se i nemoj da
učiniš ništa nepromišljeno...
Pa, mislio je Hari, kada je prešao ulicu Magnolijinog polumeseca, skrenuo u Magnolijin drum i
zaputio se ka sve mračnijem igralištu u parku, on je (sve u svemu) poslušao Sirijusove savete.
Makar se odupro iskušenju da priveže svoj kovčeg za metlu i sam se zaputi ka Jazbini. Zapravo,
Hariju se činilo da je njegovo ponašanje bilo veoma dobro, uzevši u obzir koliko je bio isfrustriran i
ljut što je toliko dugo bio izolovan u Šimširovoj ulici, primoran da se krije po cvetnim lejama u nadi
da će čuti nešto što će mu pomoći da odgonetne šta to Lord Voldemor radi. Ipak, bilo je stvarno
licemerno da mu neko ko je odrobijao dvanaest godina u čarobnjačkom zatvoru, Askabanu,
pobegao odatle, zatim pokušao da počini ubistvo za koje je već bio osuden, a potom se dao u
bekstvo na ukradenom hipogrifu, savetuje da ne prenagljuje u svojim postupcima.
Hari se pope preko zaključane kapije parka i zaputi se preko sasušene trave. Park je bio prazan, baš
kao i okolne ulice. Kada je stigao do ljuljaški, uvalio se u jedinu koju Dadli i njegovi prijatelji još
uvek nisu uspeli da polome, obavio ruku oko lanca i sumorno se zagledao u tlo. Više neće moći da
se krije u leji za cveće Darslijevih. Sutra će morati da smisli neki novi način da čuje vesti. U
međuvremenu, nije imao čemu da se nada sem još jednoj besanoj, nemimoj noći, jer, čak i kada bi
uspeo da umakne košmarima o Sedriku, za njima su sledili uznemirujući snovi o dugačkim
mračnim hodnicima koji bi se svi završavali ćorsokacima ili zaključanim vratima, a za koje je
pretpostavljao da imaju neke veze sa osećajem utamničenosti koje ga je obuzimalo na javi. Često ga
je ožiljak na čelu neprijatno peckao, ali se više nije zavaravao da će Ron, Hermiona ili Sirijus to
smatrati naročito zanimljivim. U prošlosti, ožiljak ga je boleo kao upozorenje da Voldemor postaje
sve jači, ali sada kada se Voldemor vratio, oni bi ga verovatno samo podsetili da se moglo očekivati
da iritacija ožiljka postane redovna... ništa vredno brige... stare vesti...
Nepravda zbog svega toga toliko se nagomilala u njemu, da mu je doslo da zaurla od gneva. Da nije
bilo njega, Harija, ni-ko ne bi ni znao da se Voldemor vratio! A nagrada za to mu je da je zaglavio u
Malom Kukumavčilištu na četiri duge nedelje, potpuno odsečen od magijskog sveta, prinuđen da
čuči među umirućim begonijama, samo da bi slušao o papagajima koji skijaju na vodi! Kako je
Dambldor mogao tek tako da zaboravi na njega? Zašto su se Ron i Hermiona sastali, a nisu i njega
pozvali? Koliko će još morati da trpi Sirijusove poruke da sedi mirno i izigrava dobrog dečaka, ili
da odoleva iskušenju da piše glupom Dnevnom proroku i ukaže im na činjenicu da se Voldemor
vratio? Ove besne misli rojile su se po Harijevoj glavi, a utroba mu se uvijala od gneva, dok je oko
njega padala sparna, somotska noć. Vazduh je bio ispunjen mirisom tople, suve trave, a jedini zvuk
beše tiho brundanje saobraćaja po putu sa druge strane parka.
Nije znao koliko je dugo sedeo na ljuljašci pre nego što je njegova razmišljanja prekinuo zvuk
glasova i naterao ga da podigne pogled. Svetiljke duž okolnih ulica bacale su maglovit sjaj,
dovoljno jak da osvetli siluete grupice osoba koje su išle kroz park. Jedan od njih je pevao glasnu,
bezobraznu pesmu. Ostali su se smejali. Od nekoliko skupih trkačkih bicikala koje su gurali pored
sebe dopiralo je tanano zujanje.
Hari je znao ko su ti ljudi. Figura na pročelju nepogrešivo je bio njegov rođak, Dadli Darsli, koji se
uputio kući u pratnji svoje verne družine.
Dadli je bio ogroman kao i uvek, ali su cela godina dijete i otkriće novog talenta ostavili značajnog
traga na njegovom izgledu. Kao što je teča Vernon radosno pričao svima koji bi hteli da ga
saslušaju, Dadli je nedavno postao juniorski šampion škola jugoistoka u boksu teške kategorije. Ova
"plemenita veština", kako ju je zvao teča Vernon, učinila je da Dadli deluje još strašnije nego što se
činio Hariju u vreme kada su išli zajedno u osnovnu školu, kada je on služio kao Dadlijeva prva
vreća za udarce. Hari se više nije nimalo bojao svog rodaka, ali je ipak mislio da to što Dadli uči da
udara jače i preciznije nikako nije razlog za slavlje. Sva komšijska deca su ga se plašila - bojala su
ga se čak i više od "onog dečaka Potera" koji je, kako su bili upozoreni, okoreli huligan koji pohađa
Sent Brutusov popravni zavod za neizlečive maloletne prestupnike.
Hari je posmatrao tamna obličja kako idu preko travnjaka, pitajući se koga li su večeras pretukli.
Okrenhe se, uhvati Hari sebe kako im poručuje u mislima. Hajde... okrenite se... Evo me ovde,
sedim sasvim sam... dođite i probajte da mi nešto uradite...
Ako bi ga Dadlijevi prijatelji videli kako tu sedi, sigurno bi pohrlili ka njemu, a šta bi onda Dadli
uradio? Ne bi voleo da izgubi obraz pred svojora bandom, ali bi se bojao da ne isprovocira Harija...
bilo bi zabavno videti Dadlijevu dilemu, čikati ga, posmatrati ga dok nije u stanju da mu odgovori...
a ukoliko bi neko drugi pokušao da udari Harija, on bi već bio spreman - imao je svoj štapić. Neka
ih, nek probaju... stvarno bi voleo da da oduška svom gnevu, iskalivši ga na dečacima koji su mu
svojevremeno od života napravili pakao.
Ali oni se nisu okrenuli, nisu ga videli, i uskoro su već bili kod ograde. Hari se jedva obuzda da ne
vikne za njima... tražiti kavgu nije pametan potez... ne sme da koristi magiju... ponovo bi rizikovao
da ga izbace iz škole.
Glasovi Dadlijeve družine zamreše. Izašli su iz njegovog vidokruga, zaputivši se Magnolijinim
drumom.
Eto ti, Sirijuse, pomisli Hari tmurno. Ništa nepromišljeno. Držao sam jezik za zubima. Što je čista
suprotnost onome što bi ti uradio.
On se pridiže na noge i proteže. Činilo se da tetka Petunija i teča Vemon smatraju da je pravo vreme
za dolazak kući kad god bi se Dadli vratio sa svojih večernjih pohoda, a sve posle toga je previše
kasno. Teča Vernon je zapretio Hariju da će ga zaključati u šupu bude li još jedanput došao kući
posle Dadlija, te se on, potisnuvši zevanje, još uvek namršten zaputi ka kapiji parka.
Baš kao Šimširova ulica, Magnolijin drum bio je pun velikih, kockastih kuća sa savršeno
manikiranim travnjacima, u vlasništvu velikih, skockanih ljudi koji su vozili veoma čista kola,
slična teča Vernonovim. Hariju se Malo Kukumavčilište više dopadalo noću, kada bi prozori
prekriveni zavesama ličili na komadiće raznobojnih dragulja u tami, i kada nije bio u opasnosti da
čuje neodobravajuća mrmljanja o svom "ddikventnom" izgledu dok bi prolazio pored kućevlasnika.
On ubrza korak, tako da je na pola puta duž Magnolijinog druma ponovo spazio Dadlijevu družinu;
opraštali su se na ulazu u ulicu Magnolijinog polumeseca. Hari se skloni u senku velikog drveta
jorgovana i pričeka.
- ...skičao je kao prase, zar ne? - govorio je Malkolm, praćen grohotnim smehom ostalih.
- Imaš sjajan desni kroše, Veliki D! - reče Pirs.
- U isto vreme sutra? - upita Dadli.
- Naći ćemo se kod mene, raoji roditelji neće biti kod kuće - reče Gordon.
- Vidimo se tada - reče Dadli.
- Ćao, Dad!
- Vidimo se, Veliki D!
Hari je sačekao da ostatak družine odmakne, pre nego što je produžio. Kada se zvuk njihovih
glasova ponovo udaljio, skrenu za ćošak u ulicu Magnolijinog polumeseca i, ubrzavši hod, uskoro
se nađe u zvučnom dometu Dadlija, koji se lagano šetkao, nemelodično pevušeći.
-Hej, Veliki D!
Dadli se okrenu.
- O - zahropta on. - To si ti.
- Reci mi, koliko dugo te već zovu 'Veliki D'? - upita Hari.
- Umukni - zareža Dadli, okrenuvši mu leđa.
- Kul nadimak - reče Hari, cereći se dok je sustizao svog rodaka. - Ali ćeš za mene uvek biti 'Kiki
Dadliki'.
- Rekao sam ti da UMUKNEŠ! - zaurla Dadli, skupivši svoje šake nalik šunkama u pesnice.
- Zar momci ne znaju kako te zove tvoja mama?
- Začepi gubicu.
- Što njoj ne kažeš da začepi gubicu? A šta je sa nadimcima 'Popkice' i 'Dinki Dadlica', je 1' smem
makar njih da koristim?
Dadli ništa ne reče. Činilo se da je utrošio svu svoju samokontrolu suzdržavajući se da ne udari
Harija.
- Dakle, koga si večeras prebio? - upita Hari, dok mu je osmeh bledeo sa lica. - Opet nekog
desetogodišnjaka? Znam da si preksinoć prebio Marka Evansa...
- Sam je to tražio - obrecnu se Dadli.
- Ma nemoj?
- Bio je drzak prema meni.
- Je li? Da nije možda rekao da ličiš na prase koje su naučili da hoda na zadnjim papcima? Jer, to
nije drskost, Dad, to je istina.
Dadliju zaigra mišić na vilici. Hariju je sama spoznaja da je toliko razgnevio Dadlija pričinjavala
ogromno zadovoljstvo. Osećao se kao da presipa sopstveni bes u svog rodaka, jedini ventil za
pražnjenje koji je imao.
Oni skrenuše desno, niz uski prolaz u kome je Hari prvi put ugledao Sirijusa, a koji je bio prečica
između ulice Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog šetališta. On je sada bio prazan i mnogo
mračniji od ulica koje je povezivao, jer u njemu nije bilo uličnih svetiljki. Bat njihovih koraka
odjekivao je između zida garaže sa jedne strane, i visoke ograde sa druge.
- Misliš da si mnogo jak, kada nosiš sa sobom tu stvar, je li? - progovori Dadli posle nekoliko
trenutaka.
- Koju stvar?
-Tu - tu stvar koju kriješ.
Hari se ponovo iskezi.
-Nisi ti toliko glup kao što izgledaš, je li, Dad? Naravno, kada bi bio toliko glup, ne bi mogao da
hodaš i govoriš istovremeno.
Hari isuče svoj štapić. Primetio kako ga Dadli gleda krajičkom oka.
- Nije ti dozvoljeno - kao iz topa reče Dadli. - Znam da nije. Izbaciće te iz te tvoje nakazne škole
ako samo probaš.
- Otkud znaš da nisu promenili pravila, Veliki D?
- Nisu - reče Dadli, iako nije zvučao kao da je potpuno siguran u svoje reči.
Hari se lagano nasmeja.
- Nemaš ti petlju da se biješ sa mnom bez te stvari, je li?- zareža Dadli.
- Dok tebi treba samo četvorica pajtaša iza leđa da bi smeo da prebiješ jednog desetogodišnjaka. To
je ta tvoja bokserska titula kojom se neprekidno hvališ? Koliko je godina imao tvoj protivnik?
Sedam? Osam?
- Za tvoju informaciju, imao je šesnaest godina – obrecnu se Dadli - i bio je u nesvesti dvadeset
minuta pošto sam završio sa njim, a bio je dvaput teži od tebe. Čekaj samo kad kažem tati da si
izvadio tu stvarčicu...
- Odmah trčiš kod tatice, je li? Da li se to njegov maleni bokserski šampion plaši čarobnog štapića
onog zločestog Harija?
- A noću nisi toliko hrabar, a? - isceri se Dadli.
- Sada je noć, Dadlice. Tako zovemo kada se ovako smrači.
- Mislio sam kada si u krevetu! - prokevta Dadli.
On stade u mestu. I Hari zastade, zagledavši se u svog rođaka. Koliko je u mraku mogao da vidi
Dadlijevo veliko lice, na njemu je začudo bio izraz trijumfa.
- Šta ti to znači, da nisam hrabar kada sam u krevetu? - upita Hari, potpuno zbunjen. - Cega se to
bojim, jastuka ili nečeg sličnog?
- Čuo sam te sinoć - reče Ddli bez daha. - Pričao si u snu. Jecao.
- Kako to misliš? - ponovo poče Hari, ali oseti kako mu nešto ledeno ponire u stomaku. Prošle noći
je ponovo posetio ono groblje u svojim snovima.
Dadli se grubo zakikota, a zatim nastavi piskavim drhtavim glasom.
- 'Nemoj da ubiješ Sedrika! Nemoj da ubiješ Sedrika!' Ko ti je taj Sedrik - tvoj dečko?
- Ja... lažeš - reče Hari mahinalno. Ali usta su mu se osušila. Znao je da Dadli ne laže - kako bi
inače znao za Sedrika?
- 'Tata! Pomozi mi, tata! Ubiće me, tata! Bu-hu-hu!'
- Umukni - reče Hari tiho. - Umukni, Dadli, upozoravam te!
- 'Dođi da mi pomogneš, tata! Mama, pomozi mi! Ubio je Sedrika! Tata, pomozi mi! Hoće da me...'
Nemoj da si uperio tu stvar u mene!
Dadli uzmače uza zid uličice. Hari uperi štapić pravo u Dadlijevo srce. Mogao je da oseti kako mu u
venama pulsira četrnaest godina mržnje prema Dadliju - šta sve ne bi dao da sada može da napadne,
da urekne Dadlija do te mere, tako da ovaj mora da otpuzi do kuće kao insekt, sasvim ukočen od
šoka dok mu budu rasli pipci...
- Nemoj da si to ikada više spomenuo - zareža Hari. - Da li si me razumeo?
- Uperi to negde drugde!
- Rekoh, da li si me razumeo?
- Uperi to negde drugde!
- DA LI SI ME RAZUMEO?
- SKLANJAJ TO OD...
Uto Dadli uzdahnu i čudnovato se strese, kao da je iznenada poliven ledenom vodom.
I sa samom noći se dogodi nešto neobično. Zvezdama posuto nebo indigo boje iznenada postade
ziftcrno i bez tračka svetlosti - zvezde, mesec i maglovite ulične lampe sa oba kraja uličice
odjednom su nestali. Nije se više čulo ni udaljeno brundanje automobila, ni šapat drveća. Prijatno
veče iznenada postade oštro i hladno. Bili su okruženi sasvim neprobojnom nemom tminom, kao da
je neka džinovska ruka prebacila debeli, ledeni pokrivač preko cele uličice, oslepevši ih.
U deliću sekunde Hari pomisli da je nenamerno izveo magiju, uprkos činjenici da se tome opirao
što je jače mogao - a onda mu razum ponovo ovlada čulima - on nije posedovao moć da ugasi
zvezde. Stade da okreće glavu levo-desno, pokušavajući da nešto vidi, ali mu je tama pritiskala oči
kao kakav bestežinski veo.
U Harijevom uhu odjeknu Dadlijev užasnuti glas.
- Š-šta to r-radiš? Pr-prekini!
- Ne radim ja ništa! Umukni i ne pomeraj se!
- Ništa ne vidim! Oslepeo sam! Oslepeo...
- Rekao sam ti da ućutiš!
Hari se potpuno ukoči, šetajući svojim obnevidelim očima levo-desno. Hladnoća je bila tako snažna
da je sav drhtao; koža mu se naježila na rukama, a kosa na vratu mu se uspravila - on razrogači oči
što je više mogao, zureći tupo oko sebe, ništa ne videći.
To je nemoguće... oni nikako ne mogu biti ovde... ne u Malom Kukumavčilištu... on načulji uši...
čuće ih pre nego što ih bude video...
- T-tužiću te tati! - procvile Dadli. - G-gde si? Šta to r-radiš...?
- Hoćeš li već jednom da umukneš? - prosikta Hari - pokušavam da čuje...
Ali zaneme, ne dovršivši rečenicu. Upravo je čuo ono od če-ga je strepeo.
U uličici je bilo još nečega osim njih, nečega što je duboko i hrapavo udisalo vazduh. Drhteći na
ledenom noćnom vazduhu, Hari se preseče od straha.
-P-prestani! Prekini sa tim! Udariću t-te, kunem se da hoću!
-Dadli, začepi...
TRAS.
Pesnica se sudari sa Harijevom slepoočnicom, oborivši ga sa nogu. Mali beli svetlaci zaigraše mu
pred očima. Po drugi put u poslednjih sat vremena, Hari oseti kao da će glava da mu se rascepi.
Sledećeg trenutka, on bolno udari o tlo, a štapić mu izlete iz ruke.
- Dadli, moronu! - viknu Hari, očiju suznih od bola, dok se pridizao na ruke i noge, grozničavo
opipavajući po tami oko sebe. Začu Dadlija kako tumara dalje, udarivši u ogradu i zateturavši se.
- DADLI, VRATI SE! IDEŠ PRAVO KA NJEMU!
Začu se užasan piskavi krik i Dadlijevi koraci utihnuše. U istom trenu Hari oseti podilazeću jezu iza
sebe, koja je mogla da znači samo jedno. Bilo ih je više.
-DADLI, NE OTVARAJ USTA! ŠTA GOD RADIO, DRŽI USTA ZATVORENA! Štapić! -
promrmlja Hari mahnito, dok su mu ruke prelazile preko tla kao paukovi. - Gde je – štapić - hajde -
lumos!
Čin je izrekao gotovo automatski, očajnički željan svetlosti da mu pomogne u potrazi - i na njegovu
nevericu i olakšanje, zrak svetla se pojavi na nekoliko centimetara od njegove desne šake - vrh
štapića se upalio. Hari ga zgrabi, pridiže na noge i osvrau se oko sebe.
Stomak mu se uskomeša.
Natkriljujuća zakukuljena figura bešumno je klizila prema njemu, lebdeći iznad zetnlje, dok joj se
ispod odore nisu videli ni stopala ni lice, isisavajući samu noć dok mu se približavala.
Teturajući se unazad, Hari podiže svoj štapić.
-Ekspekto patronum!
Srebrnasti pramen dima izlete iz vrha njegovog štapića, i dementor uspori, ali čin nije bila pravilno
izvedena; saplićući se o sopstvene noge, Hari nastavi da uzmiče pred dementorom koji se ustremio
na njega. Panika mu zamagli um - koncentriši se...
Par sivih, sluzavih, krastavih šaka skliznu iz unutrašnjosti dementorove odore, posegnuvši za njim.
Užurbano brujanje ispuni Harijeve uši.
-Ekspekto patronum!
Glas mu je delovao prigušen i udaljen. Još jedan pramen srebrnog dima, slabiji od prethodnog, izvi
se iz štapića - više nije umeo da izvede tu čin, nije mogao da je baci.
U sopstvenoj glavi začu smeh, kreštavi, piskavi smeh... mogao je da oseti kako mu dementorov
truli, smrtno hladni dah ispunjava pluća, daveći ga - misli... srećne misli...
Ali u njemu više nije bilo sreće... Dementorovi ledeni prsti sklapali su mu se oko grla - piskavi
smeh je postajao sve glasniji i glasniji, a neki glas odjeknu mu u umu: - Pokori se smrti, Hari...
možda čak bude bezbolna... to ti ne bih znao reći... jer nikada nisam umro...
Više nikada neće videti Rona i Hermionu...
I dok se borio za dah, njihova lica mu se jasno stvoriše u mislima.
-EKSPEKTO PATRONUM!
Ogromni srebrni jelen buknu iz vrha Harijevog štapića; njegovi rogovi se zariše u dementora, na
mesto gde bi trebalo da bude srce; odbaciše ga unazad, lakšeg od tmine, a dok je jelen jurišao,
poraženi dementor odjezdi poput slepog miša.
-OVAMO! - povika Hari jelenu. Okrenuvši se, Hari potrča duž ulice, visoko podigavši svetleći
štapić. - DADLI? DADLI!
Nije prešao ni desetak koraka, kada se nade pored njih: Dadli je ležao šćućuren na tlu, rukama
prekrivši lice. Drugi dementor je čučao nad.njim, grabeći ga za zglavke svojim Ijigavim šakama,
polako mu sklanjajući ruke sa lica, gotovo s ljubavlju, spustivši svoju zakukuljenu glavu ka
Dadlijevom licu, kao da se sprema da ga poljubi.
-DRŽI GA! - zaurla Hari, i uz užurbano kloparanje, srebrni jelen koga je prizvao odgalopira pored
njega. Dementorovo slepo lice bilo je na centimetar od Dadlijevog, kada ga uhvatiše srebrni rogovi;
stvor bi bačen u vazduh i, kao i njegov saborac, odjezdi i nestade u traini; jelen lakim galopom
produži do kraja uličice i rastvori se u pramenove srebrne magle.
Mesec, zvezde i ulične svetiljke ponovo buknuše starim sjajem. Topli povetarac prođe kroz uličicu.
Drveće zašušta u obližnjim baštama, a monotono brundanje kola u ulici Magnolijinog polumeseca
ponovo ispuni vazduh. Hari je stajao sasvim mirno, dok su mu sva čula podrhtavala, zatečen naglim
povratkom u normalnost. Trenutak kasnije, postade svestan da mu se majica prilepila uz telo; bio je
okupan znojem.
Nije mogao da poveruje šta se upravo zbilo. Dementori, ovde, u Malom Kukumavčilištu.
Dadli je ležao skupljen na zemlji, cvileći i dršćući. Hari se sagnu da vidi da li je uopšte u stanju da
ustane, ali uto začu glasni bat trčećih koraka iza sebe. Instinktivno ponovo podigavši svoj štapić, on
se okrenu na peti da se suoči sa pridošlicom.
Gospođa Fig, ćaknuta stara komšinica, pojavi se u njegovom vidokrugu, teško dišući. Seda kosa
štrčala joj je iz mrežice za kosu, čangrljajući ceger od pletenog konopca landarao joj je oko prevoja
šake, a stopala su joj gotovo ispadala iz kariranih patofni. Hari žurno krenu da sakrije štapić, ali...
-Ne sklanjaj ga, budalasti dečače! - vrisnu ona. - Šta ako ih ima još u blizini? Oh, ima da ubijem
onog Mandangusa Flečera!
Najtopliji dan toga leta polako je izmicao, a pospana tišina prekrila je velike četvrtaste kuće u
Šimširovoj ulici. Kola, koja su obično blistala na suncu, bila su parkirana prašnjava na prilazima
kuća, a travnjaci koji su nekada bili smaragdnozeleni, delovali su žuto i sparušeno - jer je korišćenje
creva za zalivanje bilo zabranjeno zbog suše. Lišeni uobičajenih letnjih aktivnosti: pranja kola i
zalivanja travnjaka, stanovnici Šimširove ulice povukli su se u senke hladnih kuća, širom otvorivši
prozore, nadajući se nepostojećem povetarcu. Jedina osoba koja je ostala napolju bio je tinejdžer,
koji se opružio poleđuške u leji sa cvećem, ispred kuće sa brojem četiri.
Bio je to mršavi, crnokosi dečak sa naočarima, usukanog izgleda nekoga ko je strašno izrastao za
veoma kratko vreme. Farmerke su mu bile poderane i prljave, majica vrećasta i izbledela, a đonovi
patika počeli su da mu se odlepljuju od gornjeg dela. Izgled Harija Potera nije ga baš činio
omiljenim kod komšija, one sorte ljudi koji su mislili da bi aljkavost trebalo da se kažnjava
zakonom. Ali dok se te večeri krio iza velikog grma hortenzija, bio je potpuno nevidljiv za sve
prolaznike. Zapravo, mogli bi da ga primete jedino teča Vernon ili tetka Petunija, ako bi proturili
glave kroz prozor dnevne sobe i pogledali u leju tačno ispod sebe.
Sve u svemu, Hariju se činilo da zaslužuje priznanje što se dosetio da se tu sakrije. Možda mu i nije
bilo najudobnije dok je ležao na toploj, tvrdoj zemlji, ali, sa druge strane, tu ga niko nije streljao
pogledom, škrgućući zubima tako glasno da ne može da čuje vesti, niti ga je iko obasipao
neprijatnim pitanjima, kao što bi bio slučaj svaki put kada bi pokušao da u dnevnoj sobi gleda
televiziju sa tetkom i tečom.
Kao da je ova njegova misao odlepršala kroz otvoren prozor, jer Vernon Darsli, Harijev teča,
iznenada progovori.
-Drago mi je što vidim da je onaj dečak prestao da se mota ovuda. Gde je on, uostalom?
-Ne znam - reče tetka Petunija nezabrinuto. - Nije u kući.
Teča Vemon zahropta.
- Hoće da gleda vesti... - reče on oštro. - Voleo bih da znam šta je zaista naumio. Kao da bi se
normalnog dečaka uopšte i ticalo šta ima u vestima - Dadli nema pojma šta se zbiva; sumnjam da
uopšte zna ko nam je premijer! A ionako ne objavljuju ništa o njegovoj sorti u našim vestima...
- Vernone, psst! - reče tetka Petunija. - Prozor je otvoren!
- Oh... da... izvini, draga.
Darslijevi ućutaše. Hari odsluša reklamu za voćni komfleks dok je posmatrao gospođu Fig, ćaknutu
staru ljubiteljku mačaka koja je živela u obližnjem Vistarijinom šetalištu, kako polako korača pored
njega. Mrštila se i gunđala nešto sebi u bradu. Hariju je bilo drago što je bio sakriven iza žbuna,
pošto je gospođa Fig u poslednje vreme počela da ga zove na čaj svaki put kada bi ga srela na ulici.
Zašla je za ugao i nestala sa vidika pre nego što se glas teče Vernona ponovo prolomio kroz prozor.
- Dadliša je izašao na čaj?
- Da, do Polkisovih - reče tetka Petunija razneženo. - On ima toliko prijatelja, baš je popularan...
Hari se uz veliki trud suzdrža da se ne zakikoće. Darslijevi su bili zapanjujuće glupi kada je njihov
sin, Dadli, u pitanju. Progutali su njegove glupave laži o tome kako svake večeri letnjeg raspusta ide
kući kod drugog člana svoje družine. Hari je savršeno dobro znao da Dadli ne ide na čaj; on i
njegova banda su svako veče provodili vandalizujući dečje igralište u parku, pušeći po ćoškovima i
gađajući kamenjem decu i kola koja bi prošla pored njih. Hari ih je video na delu tokom svojih
večernjih šetnji po Malom Kukumavčilištu; dok je on proveo veći deo raspusta lutajući ulicama i
sakupljajući bačene novine iz kanti za otpatke duž puta.
Početni tonovi muzike koja je najavljivala vesti u sedam dopreše do Harijevih ušiju i stomak mu se
prevrnu. Možda će baš večeras - posle mesec dana čekanja - biti to veče.
-Rekordan broj putnika ostavljenih na cedilu ispunio je aerodrome, dok štrajk španskih raznosača
prtljaga ulazi u drugu nedelju trajanja...
-Sve bih ja to poslao na doživotnu sijestu, nego šta - zareža teča Vernon, nadglasavši kraj spikerove
rečenice. Ali to više nije bilo važno: napolju, u leji sa cvećera, Harijev stomak se smirio. Da se
nešto dogodilo, sigurno bi bila prva vest u dnevniku. Smrt i razaranje bili su važniji od ljudi koji su
krenuli na odmor i ostali zaglavljeni na aerodromu.
On ispusti dugačak, spor uzdah i zagleda se u briljantnoplavo nebo. Svaki dan ovoga leta bio mu je
isti: napetost, iščekivanje, privremeno olakšanje, a onda ponovo rastuća tenzija... i večito, sve
upornije, pitanje zašto se još uvek ništa nije dogodilo.
Nastavio je da osluškuje, za slučaj da u vestima ipak bude neki maleni nagoveštaj, koji Normalci ne
bi mogli da razaznaju - neobjašnjiv nestanak, možda, ili neka čudna nesreća... ali je posle vesti o
štrajku nosača prtljaga usledio izveštaj o suši na jugoistoku zemlje (Nadam se da komšija do nas
pažljivo sluša ovo!, zagrme teča Veraon. Onaj, koji prskalice za travu drli uključene u tri ujutru!),
onda prilog o helikopteru koji se umalo nije srušio na jedno polje u Sareju, a posle toga vest o
razvodu poznate glumice od još čuvenijeg muža (Kao da nas uopšte interesuju njihove užasne afere,
frknu tetka Petunija, koja je gotovo opsesivno pratila slučaj u svim časopisima koji bi joj dopali pod
koščate šake).
Hari sklopi oči prema užarenom večernjem nebu dok je spiker govorio: - ...i, na samom kraju,
papagaj Bandzi je otkrio nov način kako da se rashladi ovog leta. Bandzi, koji živi u Pet pera u
Barnsliju, naučio je da skija na vodi! Meri Dorkins je otišla na lice mesta da sazna više o tome.
Hari otvori oči. Ako su stigli do papagaja - skijaša na vodi, u vestima neće biti ničeg što vredi čuti.
On se oprezno okrenu na grudi, pridiže se na kolena i laktove, spreman da se odšunja dalje od
prozora.
Jedva da se pomerio desetak centimetara, kada se dogodi nekoliko stvari u vremenskom rasponu od
par sekundi.
Glasno odjekujuće krc raspara sanjivu tišinu kao pucanj; mačka izjuri ispod obližnjih parkiranih
kola i nestade sa vidika; iz dnevne sobe Darslijevih dopreše vrisak, gromoglasna kletva i zvuk
porcelana koji se lomi, i, kao da je to bio znak na koji je čekao, Hari skoči na noge, istovremeno
isukavši tanak drveivi štapić, koji mu je stajao za pojasom, kao da vadi mač iz korica - ali pre nego
što je stigao da se skroz uspravi, temenom udari o otvoreni prozor Darslijevih. Tras koje je usledilo
izazva još jači vrisak tetka Petunije.
Hari se osećao kao da mu se glava raspolutila. Zatetura se, suznih očiju, pokušavajući da usredsredi
pogled ka ulici, ne bi li uočio izvor buke, ali jedva da se uspravio, kada dve velike ružičaste šake
izleteše kroz otvoren prozor i čvrsto mu se sklopiše oko vrata.
-Skloni - to! - zareža teča Vernon u Harijevo uvo. - Odmah! Pre - nego - što - neko - vidi!
-Sklanjaj - se - sa - mene! - prostenja Hari. Nekoliko sekundi su se koškali, dok je Hari vukao
kobasičaste prste svoga teče levom rukom, čvrsto držeći štap u desnoj, a onda, u trenu kada bol na
Harijevom temenu na tren postade jači, teča Vernon pusti Harija i jauknu kao da je doživeo
elektrošok. Kao da je neka nevidljiva sila pokuljala kroz njegovog sestrića, učinivši ga
nedodirljivim.
Dahćući, Hari pade ničice na grm hortenzija, pridiže se i naglo osvrnu. Nije bilo ni traga ni glasa
ničemu što je proizvelo onaj glasni prasak, ali je nekoliko lica virilo kroz razne okolne prozore. Hari
žumo pripasa svoj štapić nazad za pojas i potrudi se da deluje kao nevinašce.
- Baš je lepo veče! - povika teča Vernon, mahnuvši gospođi iz broja sedam, preko puta ulice, koja
ih je streljala pogledom iza svojih mrežastih zavesa. - Jeste li čuli kako je pukao auspuh onih kola
maločas? Baš nas je prepao, Petuniju i mene! Teča Vemon nastavi da se kezi na užasan, raanijakalni
način, dok svi radoznali susedi nisu nestali sa prozora, a zatim kez postade grimasa čistog besa dok
je rukom pokazivao Hariju da mu priđe.
Hari mu se približi par koraka, obrativši pažnju da ostane taman na tolikom odstojanju da teča
Vernonove ispružene ruke ne bi mogle da ga zgrabe i nastave da ga dave.
- Koji ti je davo, dečače? - upita teča Veraon promuklim glasom koji je drhtao od gneva.
- Kako to mislite, koji mi je đavo? - upita Hari hladno. Neprekidno se osvrtao levo-desno duž ulice,
još uvek se nadajući da će spaziti osobu koja je izazvala prasak.
- Praviš buku glasniju od startnog pištolja tik ispod našeg...
- Nisam ja pravio tu buku - reče Hari odlučno.
Tetka Petunijino mršavo, konjasto lice sada se pojavi odmah pored teča Vernonovog širokog
ljubičastog. Bila je modra od gneva.
- Zašto si se šunjao ispod našeg prozora?
- Da - da, dobro pitanje, Petunija. Šta si radio ispod našeg prozora, dečače?
- Slušao vesti - reče Hari rezigniranim glasom.
Njegovi tetka i teča razmeniše zaprepašćene poglede.
- Slušao vesti? Ponovo?
- Pa, vidite, menjaju se svakodnevno - reče Hari.
- Ne pravi mi se pametan, dečače! Hoću da znam šta si zaista naumio - i neraoj da mi ponovo pričaš
te gluposti slušam vesti! Savršeno dobro znaš da tvoja sorta...
- Pažljivo, Vernone! - dahćući reče tetka Petunija, a teča Vernon spusti glas tako da ga je Hari jedva
čuo - ...da tvoja sorta ne dospeva u naše vesti!
- To možda vi tako mislite - reče Hari.
Darslijevi se zabuljiše u njega na nekoliko sekundi, a zatim tetka Petunija reče: - Ti si opaki mali
lažov. A šta onda sve te silne... - ona takođe spusti glas, tako da je Hari morao da joj sledeću reč
pročita sa usana - sove rade ovde, ako ti ne donose vesti?
-Aha! - reče teča Vernon, pobedonosnim šapatom. - Probaj sada da se izvučeš, dečače! Kao da ne
znamo da ti sve vesti dobijaš preko tih ptica-kliconoša!
Hari je oklevao na trenutak. Ovaj put ga je skupo koštalo da kaže istinu, iako njegovi tetka i teča
nisu mogli ni da naslute koliko mu je bilo mučno da to prizna.
- Sove mi... ne donose vesti - izusti on nečujno.
- Ne verujem ti - reče tetka Petunija kao iz topa.
- Ni ja - reče teča Vernon silovito.
- Znamo da smeraš nešto čudno - reče tetka Petunija.
- Znaš, nismo ti mi glupi - poče teča Vernon.
- E, to je već novost za mene - odbrusi Hari, gubeći živce i, pre nego što su Darslijevi mogli da ga
pozovu k sebi, već se okrenuo, prešao preko travnjaka ispred kuće, preskočio niski baštenski zid i
žurno otkoračao niz ulicu.
Bio je u nevolji i toga je bio svestan. Morade da se suoči sa tetkom i tečom i da plati ceh za svoju
drskost, ali ga to trenutno nije previše brinulo. Imao je mnogo veće brige na umu.
Hari je bio siguran da je onaj prasak izazvao neko ko se prebacivao na to mesto, ili sa tog mesta.
Bio je to zvuk identičan onome koji je proizvodio kućni vilenjak Dobi kada bi nestajao. Da li je
moguće da je Dobi bio ovde, u Šimširovoj ulici? Da li ga možda Dobi baš u ovom trenutku prati?
Čirn to pomisli, osvrau se oko sebe i zagleda niz Šimširovu ulicu, ali se činilo da je ona potpuno
pusta, a Hari je bio siguran da Dobi ne ume da postane nevidljiv.
Produži dalje, jedva svestan putanje kojom se zaputio, jer je u poslednje vreme toliko često tumarao
ulicama, da su ga noge mahinalno nosile njegovim omiljenim trasama. Svakih par koraka bi se
osvrnuo preko ramena. Neko magičan je bio pored njega dok je ležao među umirućim begonijama
tetka Petunije, u to je bio siguran. Zašto mu se nisu obratili, zašto nisu uspostavili kontakt sa njim,
zašto se sada kriju?
A onda, dok mu se bes bližio vrhuncu, njegovo uverenje se pokoleba.
Možda to uopšte nije bio magičan zvuk. Možda je bio toliko očajan, nadajući se i najmanjem znaku
kontakta iz sveta kome pripada, da je prosto preterao u reakcijama na sasvim obične zvuke. Da li je
siguran da to nije bio zvuk nečega što se razbilo u komšijskoj kući?
Hari oseti tupo peckanje u stomaku, i za tili čas ga ponovo obuze beznađe koje ga je proganjalo
čitavog leta.
Sutra u pet ujutru probudiće ga budilnik, kako bi mogao da plati sovi koja mu dostavlja Dnevni
prorok - ali da li uopšte ima svrhe da nastavi da ga uzima? Hari bi tek ovlaš pogledao naslovnu
stranu, a zatim bacio novine u ćošak; kada idioti koji uređuju te novine budu shvatili da se
Voldemor vratio, to će biti vest za naslovnu stranu, a Harija su samo takve vesti i zanimale.
Ako bude imao sreće, doleteće i sove sa pismima od njegovih najboljih prijatelja, Rona i Hermione,
iako su sve nade da će mu njihova pisma doneti neke novosti odavno pale u vodu.
Ne možemo da ti kažemo mnogo o znaš-već-čemu, to je očigledno... Rečeno nam je da ti ne
govorimo ništa važno, za slučaj da naša pisma zalutaju... Strašno smo zauzeti, ali ne smem sada da
ti otkrivam detalje... Mnogo toga se dešava, reći ćemo ti sve kada se vidimo...
Ali kada će se videti? Niko se nije potrudio da mu kaže tačan datum. Hermiona mu je u
rodendansku čestitku nažvrljala: Očekujem da ćemo se videti uskoro, ali koliko brzo je uskoro!
Koliko je Hari uspeo da razluči iz nejasnih nagoveštaja u njihovim pismima, Hermiona i Ron su na
istom mestu, najverovatnije u kući Ronovih roditelja. Jedva je mogao da podnese pomisao da se
njih dvoje zabavljaju u Jazbini, dok je on sam zaglavio u Šimširovoj ulici, te, besan na njih, baci
dve kutije čokolada iz Mednog vojvode koje su mu poslali za rođendan, i ne otvorivši ih. Kasnije te
večeri se pokajao, posle uvele salate koju mu je tetka Petunija poslužila za večeru.
A čime su to Ron i Hermiona zauzeti? Zašto on, Hari, nije zauzet? Zar nije dokazao da je u stanju
da se izbori sa mnogo gorim stvarima nego oni? Zar su svi zaboravili šta je sve on uradio? Zar nije
on ušao na ono groblje i posmatrao Sedrika kako umire, i bio vezan za nadgrobni spomenik umalo
ne poginuvši?
Ne razmišljaj o tome, reče Hari sebi strogo, po stoti put toga leta. Bilo mu je već dovoljno loše što
je to groblje stalno iznova posećivao u svojim košmarima, da bi o njemu brinuo još i budan.
On skrenu u ulicu Magnolijinog polumeseca; na pola puta duž nje, prođe pored uske uličice koja se
prostirala između garaža, a u kojoj je prvi put ugledao svog kuma. Činilo se da makar Sirijus
razume kako se Hari oseća. Uprkos tome, i njegova pisma su bila potpuno lišena vesti, baš kao i
Ronova i Hermionina, ali su makar sadržala reči utehe i poziv na opreznost, umesto mučno nejasnih
nagoveštaja: Znam da te sve ovo frustrira... Gledaj svoja posla i sve će biti okej... Pazi se i nemoj da
učiniš ništa nepromišljeno...
Pa, mislio je Hari, kada je prešao ulicu Magnolijinog polumeseca, skrenuo u Magnolijin drum i
zaputio se ka sve mračnijem igralištu u parku, on je (sve u svemu) poslušao Sirijusove savete.
Makar se odupro iskušenju da priveže svoj kovčeg za metlu i sam se zaputi ka Jazbini. Zapravo,
Hariju se činilo da je njegovo ponašanje bilo veoma dobro, uzevši u obzir koliko je bio isfrustriran i
ljut što je toliko dugo bio izolovan u Šimširovoj ulici, primoran da se krije po cvetnim lejama u nadi
da će čuti nešto što će mu pomoći da odgonetne šta to Lord Voldemor radi. Ipak, bilo je stvarno
licemerno da mu neko ko je odrobijao dvanaest godina u čarobnjačkom zatvoru, Askabanu,
pobegao odatle, zatim pokušao da počini ubistvo za koje je već bio osuden, a potom se dao u
bekstvo na ukradenom hipogrifu, savetuje da ne prenagljuje u svojim postupcima.
Hari se pope preko zaključane kapije parka i zaputi se preko sasušene trave. Park je bio prazan, baš
kao i okolne ulice. Kada je stigao do ljuljaški, uvalio se u jedinu koju Dadli i njegovi prijatelji još
uvek nisu uspeli da polome, obavio ruku oko lanca i sumorno se zagledao u tlo. Više neće moći da
se krije u leji za cveće Darslijevih. Sutra će morati da smisli neki novi način da čuje vesti. U
međuvremenu, nije imao čemu da se nada sem još jednoj besanoj, nemimoj noći, jer, čak i kada bi
uspeo da umakne košmarima o Sedriku, za njima su sledili uznemirujući snovi o dugačkim
mračnim hodnicima koji bi se svi završavali ćorsokacima ili zaključanim vratima, a za koje je
pretpostavljao da imaju neke veze sa osećajem utamničenosti koje ga je obuzimalo na javi. Često ga
je ožiljak na čelu neprijatno peckao, ali se više nije zavaravao da će Ron, Hermiona ili Sirijus to
smatrati naročito zanimljivim. U prošlosti, ožiljak ga je boleo kao upozorenje da Voldemor postaje
sve jači, ali sada kada se Voldemor vratio, oni bi ga verovatno samo podsetili da se moglo očekivati
da iritacija ožiljka postane redovna... ništa vredno brige... stare vesti...
Nepravda zbog svega toga toliko se nagomilala u njemu, da mu je doslo da zaurla od gneva. Da nije
bilo njega, Harija, ni-ko ne bi ni znao da se Voldemor vratio! A nagrada za to mu je da je zaglavio u
Malom Kukumavčilištu na četiri duge nedelje, potpuno odsečen od magijskog sveta, prinuđen da
čuči među umirućim begonijama, samo da bi slušao o papagajima koji skijaju na vodi! Kako je
Dambldor mogao tek tako da zaboravi na njega? Zašto su se Ron i Hermiona sastali, a nisu i njega
pozvali? Koliko će još morati da trpi Sirijusove poruke da sedi mirno i izigrava dobrog dečaka, ili
da odoleva iskušenju da piše glupom Dnevnom proroku i ukaže im na činjenicu da se Voldemor
vratio? Ove besne misli rojile su se po Harijevoj glavi, a utroba mu se uvijala od gneva, dok je oko
njega padala sparna, somotska noć. Vazduh je bio ispunjen mirisom tople, suve trave, a jedini zvuk
beše tiho brundanje saobraćaja po putu sa druge strane parka.
Nije znao koliko je dugo sedeo na ljuljašci pre nego što je njegova razmišljanja prekinuo zvuk
glasova i naterao ga da podigne pogled. Svetiljke duž okolnih ulica bacale su maglovit sjaj,
dovoljno jak da osvetli siluete grupice osoba koje su išle kroz park. Jedan od njih je pevao glasnu,
bezobraznu pesmu. Ostali su se smejali. Od nekoliko skupih trkačkih bicikala koje su gurali pored
sebe dopiralo je tanano zujanje.
Hari je znao ko su ti ljudi. Figura na pročelju nepogrešivo je bio njegov rođak, Dadli Darsli, koji se
uputio kući u pratnji svoje verne družine.
Dadli je bio ogroman kao i uvek, ali su cela godina dijete i otkriće novog talenta ostavili značajnog
traga na njegovom izgledu. Kao što je teča Vernon radosno pričao svima koji bi hteli da ga
saslušaju, Dadli je nedavno postao juniorski šampion škola jugoistoka u boksu teške kategorije. Ova
"plemenita veština", kako ju je zvao teča Vernon, učinila je da Dadli deluje još strašnije nego što se
činio Hariju u vreme kada su išli zajedno u osnovnu školu, kada je on služio kao Dadlijeva prva
vreća za udarce. Hari se više nije nimalo bojao svog rodaka, ali je ipak mislio da to što Dadli uči da
udara jače i preciznije nikako nije razlog za slavlje. Sva komšijska deca su ga se plašila - bojala su
ga se čak i više od "onog dečaka Potera" koji je, kako su bili upozoreni, okoreli huligan koji pohađa
Sent Brutusov popravni zavod za neizlečive maloletne prestupnike.
Hari je posmatrao tamna obličja kako idu preko travnjaka, pitajući se koga li su večeras pretukli.
Okrenhe se, uhvati Hari sebe kako im poručuje u mislima. Hajde... okrenite se... Evo me ovde,
sedim sasvim sam... dođite i probajte da mi nešto uradite...
Ako bi ga Dadlijevi prijatelji videli kako tu sedi, sigurno bi pohrlili ka njemu, a šta bi onda Dadli
uradio? Ne bi voleo da izgubi obraz pred svojora bandom, ali bi se bojao da ne isprovocira Harija...
bilo bi zabavno videti Dadlijevu dilemu, čikati ga, posmatrati ga dok nije u stanju da mu odgovori...
a ukoliko bi neko drugi pokušao da udari Harija, on bi već bio spreman - imao je svoj štapić. Neka
ih, nek probaju... stvarno bi voleo da da oduška svom gnevu, iskalivši ga na dečacima koji su mu
svojevremeno od života napravili pakao.
Ali oni se nisu okrenuli, nisu ga videli, i uskoro su već bili kod ograde. Hari se jedva obuzda da ne
vikne za njima... tražiti kavgu nije pametan potez... ne sme da koristi magiju... ponovo bi rizikovao
da ga izbace iz škole.
Glasovi Dadlijeve družine zamreše. Izašli su iz njegovog vidokruga, zaputivši se Magnolijinim
drumom.
Eto ti, Sirijuse, pomisli Hari tmurno. Ništa nepromišljeno. Držao sam jezik za zubima. Što je čista
suprotnost onome što bi ti uradio.
On se pridiže na noge i proteže. Činilo se da tetka Petunija i teča Vemon smatraju da je pravo vreme
za dolazak kući kad god bi se Dadli vratio sa svojih večernjih pohoda, a sve posle toga je previše
kasno. Teča Vernon je zapretio Hariju da će ga zaključati u šupu bude li još jedanput došao kući
posle Dadlija, te se on, potisnuvši zevanje, još uvek namršten zaputi ka kapiji parka.
Baš kao Šimširova ulica, Magnolijin drum bio je pun velikih, kockastih kuća sa savršeno
manikiranim travnjacima, u vlasništvu velikih, skockanih ljudi koji su vozili veoma čista kola,
slična teča Vernonovim. Hariju se Malo Kukumavčilište više dopadalo noću, kada bi prozori
prekriveni zavesama ličili na komadiće raznobojnih dragulja u tami, i kada nije bio u opasnosti da
čuje neodobravajuća mrmljanja o svom "ddikventnom" izgledu dok bi prolazio pored kućevlasnika.
On ubrza korak, tako da je na pola puta duž Magnolijinog druma ponovo spazio Dadlijevu družinu;
opraštali su se na ulazu u ulicu Magnolijinog polumeseca. Hari se skloni u senku velikog drveta
jorgovana i pričeka.
- ...skičao je kao prase, zar ne? - govorio je Malkolm, praćen grohotnim smehom ostalih.
- Imaš sjajan desni kroše, Veliki D! - reče Pirs.
- U isto vreme sutra? - upita Dadli.
- Naći ćemo se kod mene, raoji roditelji neće biti kod kuće - reče Gordon.
- Vidimo se tada - reče Dadli.
- Ćao, Dad!
- Vidimo se, Veliki D!
Hari je sačekao da ostatak družine odmakne, pre nego što je produžio. Kada se zvuk njihovih
glasova ponovo udaljio, skrenu za ćošak u ulicu Magnolijinog polumeseca i, ubrzavši hod, uskoro
se nađe u zvučnom dometu Dadlija, koji se lagano šetkao, nemelodično pevušeći.
-Hej, Veliki D!
Dadli se okrenu.
- O - zahropta on. - To si ti.
- Reci mi, koliko dugo te već zovu 'Veliki D'? - upita Hari.
- Umukni - zareža Dadli, okrenuvši mu leđa.
- Kul nadimak - reče Hari, cereći se dok je sustizao svog rodaka. - Ali ćeš za mene uvek biti 'Kiki
Dadliki'.
- Rekao sam ti da UMUKNEŠ! - zaurla Dadli, skupivši svoje šake nalik šunkama u pesnice.
- Zar momci ne znaju kako te zove tvoja mama?
- Začepi gubicu.
- Što njoj ne kažeš da začepi gubicu? A šta je sa nadimcima 'Popkice' i 'Dinki Dadlica', je 1' smem
makar njih da koristim?
Dadli ništa ne reče. Činilo se da je utrošio svu svoju samokontrolu suzdržavajući se da ne udari
Harija.
- Dakle, koga si večeras prebio? - upita Hari, dok mu je osmeh bledeo sa lica. - Opet nekog
desetogodišnjaka? Znam da si preksinoć prebio Marka Evansa...
- Sam je to tražio - obrecnu se Dadli.
- Ma nemoj?
- Bio je drzak prema meni.
- Je li? Da nije možda rekao da ličiš na prase koje su naučili da hoda na zadnjim papcima? Jer, to
nije drskost, Dad, to je istina.
Dadliju zaigra mišić na vilici. Hariju je sama spoznaja da je toliko razgnevio Dadlija pričinjavala
ogromno zadovoljstvo. Osećao se kao da presipa sopstveni bes u svog rodaka, jedini ventil za
pražnjenje koji je imao.
Oni skrenuše desno, niz uski prolaz u kome je Hari prvi put ugledao Sirijusa, a koji je bio prečica
između ulice Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog šetališta. On je sada bio prazan i mnogo
mračniji od ulica koje je povezivao, jer u njemu nije bilo uličnih svetiljki. Bat njihovih koraka
odjekivao je između zida garaže sa jedne strane, i visoke ograde sa druge.
- Misliš da si mnogo jak, kada nosiš sa sobom tu stvar, je li? - progovori Dadli posle nekoliko
trenutaka.
- Koju stvar?
-Tu - tu stvar koju kriješ.
Hari se ponovo iskezi.
-Nisi ti toliko glup kao što izgledaš, je li, Dad? Naravno, kada bi bio toliko glup, ne bi mogao da
hodaš i govoriš istovremeno.
Hari isuče svoj štapić. Primetio kako ga Dadli gleda krajičkom oka.
- Nije ti dozvoljeno - kao iz topa reče Dadli. - Znam da nije. Izbaciće te iz te tvoje nakazne škole
ako samo probaš.
- Otkud znaš da nisu promenili pravila, Veliki D?
- Nisu - reče Dadli, iako nije zvučao kao da je potpuno siguran u svoje reči.
Hari se lagano nasmeja.
- Nemaš ti petlju da se biješ sa mnom bez te stvari, je li?- zareža Dadli.
- Dok tebi treba samo četvorica pajtaša iza leđa da bi smeo da prebiješ jednog desetogodišnjaka. To
je ta tvoja bokserska titula kojom se neprekidno hvališ? Koliko je godina imao tvoj protivnik?
Sedam? Osam?
- Za tvoju informaciju, imao je šesnaest godina – obrecnu se Dadli - i bio je u nesvesti dvadeset
minuta pošto sam završio sa njim, a bio je dvaput teži od tebe. Čekaj samo kad kažem tati da si
izvadio tu stvarčicu...
- Odmah trčiš kod tatice, je li? Da li se to njegov maleni bokserski šampion plaši čarobnog štapića
onog zločestog Harija?
- A noću nisi toliko hrabar, a? - isceri se Dadli.
- Sada je noć, Dadlice. Tako zovemo kada se ovako smrači.
- Mislio sam kada si u krevetu! - prokevta Dadli.
On stade u mestu. I Hari zastade, zagledavši se u svog rođaka. Koliko je u mraku mogao da vidi
Dadlijevo veliko lice, na njemu je začudo bio izraz trijumfa.
- Šta ti to znači, da nisam hrabar kada sam u krevetu? - upita Hari, potpuno zbunjen. - Cega se to
bojim, jastuka ili nečeg sličnog?
- Čuo sam te sinoć - reče Ddli bez daha. - Pričao si u snu. Jecao.
- Kako to misliš? - ponovo poče Hari, ali oseti kako mu nešto ledeno ponire u stomaku. Prošle noći
je ponovo posetio ono groblje u svojim snovima.
Dadli se grubo zakikota, a zatim nastavi piskavim drhtavim glasom.
- 'Nemoj da ubiješ Sedrika! Nemoj da ubiješ Sedrika!' Ko ti je taj Sedrik - tvoj dečko?
- Ja... lažeš - reče Hari mahinalno. Ali usta su mu se osušila. Znao je da Dadli ne laže - kako bi
inače znao za Sedrika?
- 'Tata! Pomozi mi, tata! Ubiće me, tata! Bu-hu-hu!'
- Umukni - reče Hari tiho. - Umukni, Dadli, upozoravam te!
- 'Dođi da mi pomogneš, tata! Mama, pomozi mi! Ubio je Sedrika! Tata, pomozi mi! Hoće da me...'
Nemoj da si uperio tu stvar u mene!
Dadli uzmače uza zid uličice. Hari uperi štapić pravo u Dadlijevo srce. Mogao je da oseti kako mu u
venama pulsira četrnaest godina mržnje prema Dadliju - šta sve ne bi dao da sada može da napadne,
da urekne Dadlija do te mere, tako da ovaj mora da otpuzi do kuće kao insekt, sasvim ukočen od
šoka dok mu budu rasli pipci...
- Nemoj da si to ikada više spomenuo - zareža Hari. - Da li si me razumeo?
- Uperi to negde drugde!
- Rekoh, da li si me razumeo?
- Uperi to negde drugde!
- DA LI SI ME RAZUMEO?
- SKLANJAJ TO OD...
Uto Dadli uzdahnu i čudnovato se strese, kao da je iznenada poliven ledenom vodom.
I sa samom noći se dogodi nešto neobično. Zvezdama posuto nebo indigo boje iznenada postade
ziftcrno i bez tračka svetlosti - zvezde, mesec i maglovite ulične lampe sa oba kraja uličice
odjednom su nestali. Nije se više čulo ni udaljeno brundanje automobila, ni šapat drveća. Prijatno
veče iznenada postade oštro i hladno. Bili su okruženi sasvim neprobojnom nemom tminom, kao da
je neka džinovska ruka prebacila debeli, ledeni pokrivač preko cele uličice, oslepevši ih.
U deliću sekunde Hari pomisli da je nenamerno izveo magiju, uprkos činjenici da se tome opirao
što je jače mogao - a onda mu razum ponovo ovlada čulima - on nije posedovao moć da ugasi
zvezde. Stade da okreće glavu levo-desno, pokušavajući da nešto vidi, ali mu je tama pritiskala oči
kao kakav bestežinski veo.
U Harijevom uhu odjeknu Dadlijev užasnuti glas.
- Š-šta to r-radiš? Pr-prekini!
- Ne radim ja ništa! Umukni i ne pomeraj se!
- Ništa ne vidim! Oslepeo sam! Oslepeo...
- Rekao sam ti da ućutiš!
Hari se potpuno ukoči, šetajući svojim obnevidelim očima levo-desno. Hladnoća je bila tako snažna
da je sav drhtao; koža mu se naježila na rukama, a kosa na vratu mu se uspravila - on razrogači oči
što je više mogao, zureći tupo oko sebe, ništa ne videći.
To je nemoguće... oni nikako ne mogu biti ovde... ne u Malom Kukumavčilištu... on načulji uši...
čuće ih pre nego što ih bude video...
- T-tužiću te tati! - procvile Dadli. - G-gde si? Šta to r-radiš...?
- Hoćeš li već jednom da umukneš? - prosikta Hari - pokušavam da čuje...
Ali zaneme, ne dovršivši rečenicu. Upravo je čuo ono od če-ga je strepeo.
U uličici je bilo još nečega osim njih, nečega što je duboko i hrapavo udisalo vazduh. Drhteći na
ledenom noćnom vazduhu, Hari se preseče od straha.
-P-prestani! Prekini sa tim! Udariću t-te, kunem se da hoću!
-Dadli, začepi...
TRAS.
Pesnica se sudari sa Harijevom slepoočnicom, oborivši ga sa nogu. Mali beli svetlaci zaigraše mu
pred očima. Po drugi put u poslednjih sat vremena, Hari oseti kao da će glava da mu se rascepi.
Sledećeg trenutka, on bolno udari o tlo, a štapić mu izlete iz ruke.
- Dadli, moronu! - viknu Hari, očiju suznih od bola, dok se pridizao na ruke i noge, grozničavo
opipavajući po tami oko sebe. Začu Dadlija kako tumara dalje, udarivši u ogradu i zateturavši se.
- DADLI, VRATI SE! IDEŠ PRAVO KA NJEMU!
Začu se užasan piskavi krik i Dadlijevi koraci utihnuše. U istom trenu Hari oseti podilazeću jezu iza
sebe, koja je mogla da znači samo jedno. Bilo ih je više.
-DADLI, NE OTVARAJ USTA! ŠTA GOD RADIO, DRŽI USTA ZATVORENA! Štapić! -
promrmlja Hari mahnito, dok su mu ruke prelazile preko tla kao paukovi. - Gde je – štapić - hajde -
lumos!
Čin je izrekao gotovo automatski, očajnički željan svetlosti da mu pomogne u potrazi - i na njegovu
nevericu i olakšanje, zrak svetla se pojavi na nekoliko centimetara od njegove desne šake - vrh
štapića se upalio. Hari ga zgrabi, pridiže na noge i osvrau se oko sebe.
Stomak mu se uskomeša.
Natkriljujuća zakukuljena figura bešumno je klizila prema njemu, lebdeći iznad zetnlje, dok joj se
ispod odore nisu videli ni stopala ni lice, isisavajući samu noć dok mu se približavala.
Teturajući se unazad, Hari podiže svoj štapić.
-Ekspekto patronum!
Srebrnasti pramen dima izlete iz vrha njegovog štapića, i dementor uspori, ali čin nije bila pravilno
izvedena; saplićući se o sopstvene noge, Hari nastavi da uzmiče pred dementorom koji se ustremio
na njega. Panika mu zamagli um - koncentriši se...
Par sivih, sluzavih, krastavih šaka skliznu iz unutrašnjosti dementorove odore, posegnuvši za njim.
Užurbano brujanje ispuni Harijeve uši.
-Ekspekto patronum!
Glas mu je delovao prigušen i udaljen. Još jedan pramen srebrnog dima, slabiji od prethodnog, izvi
se iz štapića - više nije umeo da izvede tu čin, nije mogao da je baci.
U sopstvenoj glavi začu smeh, kreštavi, piskavi smeh... mogao je da oseti kako mu dementorov
truli, smrtno hladni dah ispunjava pluća, daveći ga - misli... srećne misli...
Ali u njemu više nije bilo sreće... Dementorovi ledeni prsti sklapali su mu se oko grla - piskavi
smeh je postajao sve glasniji i glasniji, a neki glas odjeknu mu u umu: - Pokori se smrti, Hari...
možda čak bude bezbolna... to ti ne bih znao reći... jer nikada nisam umro...
Više nikada neće videti Rona i Hermionu...
I dok se borio za dah, njihova lica mu se jasno stvoriše u mislima.
-EKSPEKTO PATRONUM!
Ogromni srebrni jelen buknu iz vrha Harijevog štapića; njegovi rogovi se zariše u dementora, na
mesto gde bi trebalo da bude srce; odbaciše ga unazad, lakšeg od tmine, a dok je jelen jurišao,
poraženi dementor odjezdi poput slepog miša.
-OVAMO! - povika Hari jelenu. Okrenuvši se, Hari potrča duž ulice, visoko podigavši svetleći
štapić. - DADLI? DADLI!
Nije prešao ni desetak koraka, kada se nade pored njih: Dadli je ležao šćućuren na tlu, rukama
prekrivši lice. Drugi dementor je čučao nad.njim, grabeći ga za zglavke svojim Ijigavim šakama,
polako mu sklanjajući ruke sa lica, gotovo s ljubavlju, spustivši svoju zakukuljenu glavu ka
Dadlijevom licu, kao da se sprema da ga poljubi.
-DRŽI GA! - zaurla Hari, i uz užurbano kloparanje, srebrni jelen koga je prizvao odgalopira pored
njega. Dementorovo slepo lice bilo je na centimetar od Dadlijevog, kada ga uhvatiše srebrni rogovi;
stvor bi bačen u vazduh i, kao i njegov saborac, odjezdi i nestade u traini; jelen lakim galopom
produži do kraja uličice i rastvori se u pramenove srebrne magle.
Mesec, zvezde i ulične svetiljke ponovo buknuše starim sjajem. Topli povetarac prođe kroz uličicu.
Drveće zašušta u obližnjim baštama, a monotono brundanje kola u ulici Magnolijinog polumeseca
ponovo ispuni vazduh. Hari je stajao sasvim mirno, dok su mu sva čula podrhtavala, zatečen naglim
povratkom u normalnost. Trenutak kasnije, postade svestan da mu se majica prilepila uz telo; bio je
okupan znojem.
Nije mogao da poveruje šta se upravo zbilo. Dementori, ovde, u Malom Kukumavčilištu.
Dadli je ležao skupljen na zemlji, cvileći i dršćući. Hari se sagnu da vidi da li je uopšte u stanju da
ustane, ali uto začu glasni bat trčećih koraka iza sebe. Instinktivno ponovo podigavši svoj štapić, on
se okrenu na peti da se suoči sa pridošlicom.
Gospođa Fig, ćaknuta stara komšinica, pojavi se u njegovom vidokrugu, teško dišući. Seda kosa
štrčala joj je iz mrežice za kosu, čangrljajući ceger od pletenog konopca landarao joj je oko prevoja
šake, a stopala su joj gotovo ispadala iz kariranih patofni. Hari žurno krenu da sakrije štapić, ali...
-Ne sklanjaj ga, budalasti dečače! - vrisnu ona. - Šta ako ih ima još u blizini? Oh, ima da ubijem
onog Mandangusa Flečera!
3 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:16 pm
Margita
Administrator
2. Jato sova
- Šta? - reče Hari tupavo.
- Otišao je! - reče gospođa Fig, kršeći ruke. - Otišao je da se vidi sa nekim oko isporuke kotlića koji
su nekome ispali sa metle! Rekla sam mu da ću ga živog odrati ako ode, i vidi sada! Dementori!
Sreća naša što sam postavila Gospodina Tiblsa da dežura! Ali nemamo sada vremena da se
vrzmamo naokolo!
Požuri, de, moramo da te vratimo! 0, u kakvu li se nevolju sad uvalio! Ima da ga ubijem!
- Ali... - spoznaja da ova šašava matora komšinica opsednuta mačkama zna šta su dementori, za
Harija je bila podjednako veliki šok kao i to što se sa njima sreo malo dalje niz uličicu. - Vi ste... vi
ste veštica?
- Ja sam Poruga, što Mandangus vrlo dobro zna, i kako bih, za ime sveta, ja mogla da ti pomognem
da odbiješ dementore?
Ostavio te je samog bez ikakvog nadzora, a lepo sam gg upozorila...
- Taj Mandangus me je pratio? Stani malo - to je bio on! Prebacio se ispred moje kuće!
- Da, da, da, ali sam ja na svu sreću postavila Gospodina Tiblsa da stražari ispod jednih kola, za
svaki slučaj, pa je Gospodin Tibls dotrčao da me upozori, ali dok sam došla do tvoje kuće, tebe više
nije bilo - a sada - oh, šta će Dambldor da kaze? Ti! - vrisnu ona na Dadlija, još uvek prostrtog po
tlu uličice. - Diži svoju debelu zadnjicu sa zemlje, brzo!
- Vi znate Dambldora? - reče Hari, zablenuvši se u nju.
-Naravno da znam Dambldora, nema nikoga ko ne zna Damblodora. Ali hajde, ja ti neću biti od
velike pomoći ako se budu vratili, nikada u životu nisam uspela ni da preobrazim kesicu čaja u
nešto drugo.
Ona se sagnu, zgrabi jednu od Dadlijevih masivnih ruku svojim sparušenim šakama i povuče iz sve
snage.
-Diži se, ti beskorisna mešino, diži se!
Ali Dadli ili nije mogao, ili nije hteo da se pomeri. Ostao je tresući se na zemlji, prebledeo, čvrsto
stisnuvši usta.
- Ja ću da ga podignem. Hari uze Dadlijevu ruku i upre svom silom. Uz ogroman trud on nekako
uspe da ga pridigne na noge. Činilo se da je Dadli na ivici da se onesvesti. Sitne oči prevrtale su mu
se u dupljama, a po licu su mu izbijale graške znoja; čim ga je Hari pustio, on stade da se opasno
klati.
- Požuri! - reče gospođa Fig histerično.
Hari prebaci jednu Dadlijevu masivnu ruku preko svog ramena i odvuče ga ka ulici, mačice se
pogrbivši pod tolikim teretom. Gospođa Fig se teturala ispred njih, obazrivo provirujući iza ugla.
-Drži svoj štapić isukan - reče ona Hariju, dok su ulazili u Vistarijino šetalište. - Batali sada statut
bezbednosti, ionako će se dići velika frka, pa nek' nas onda makar obese zbog zmaja, kad nas već
jure zbog jajeta. Oni će meni da pričaju o razložnoj restrikciji maloletničkog čarobnjaštva...
Dambldor se baš ovoga i pribojavao... Šta je ono na kraju ulice? Oh, to je samo gos'n Prentis... ne
sklanjaj svoj štapić, dečače, zar ti nisam rekla da sam potpuno beskorisna?
Nije bilo jednostavno držati čarobni štapić i istovremeno vući Dadlija sa sobom. Hari nestrpljivo
munu svog rođaka u rebra, ali se činilo da je Dadli izgubio svaku želju za samostalnim kretanjem.
Okačio se o Harijevo rame, vukući velika stopala po zemlji.
- Gospođo Fig, zašto mi niste rekli da ste Poruga? - upita Hari, zadihano se trudeći da drži korak. -
Koliko puta sam bio u vašoj kući - zašto mi nešto niste rekli?
- Dambldorova naređenja. Trebalo je da te držim na oku, ali ništa da ti ne govorim, bio si isuviše
mali. Žao mi je što sam te toliko muštrala, Hari, ali ti Darslijevi ne bi dozvolili da ideš kod mene
ako bi im se učinilo da ti uživaš u tome. Nije bilo lako, znaš... ali, o gospode - reče ona tragično,
ponovo počevši da krši ruke - kada Dambldor čuje za ovo... kako je Mandangus smeo da ode,
trebalo je da ostane na straži do ponoći... gde li je? Kako sada da javim Dambldoru šta se dogodilo?
Ja ne umem da se prebacujem.
- Imam ja sovu, možete da je pozajmite - prostenja Hari, pitajući se hoće li mu kičma izdržati
Dadlijev teret.
- Hari, ne razumeš! Dambldor će morati da dela što je brže moguće, Ministarstvo ima sopstvene
metode otkrivanja maloletničkog čarobnjaštva, oni već znaju da si koristio magiju, pazi šta ti
kažem.
- Ali branio sam se od dementora, morao sam da upotrebim magiju... valjda će ih više brinuti otkud
dementori u Vistarijinom šetalištu?
- Eh, dušice, volela bih da je tako, ali bojim se da... MANDANGUSE FLEČERU, IMA DA TE
UBIJEM!
Začu se glasno krc, vazduh se ispuni jakim mirisom alkohola i ustajalog duvana, a pred njima se
stvori zdepasti neobrijani čovek u poderanom mantilu. Imao je kratke, krive noge, dugu zaraslu riđu
kosu i zakrvavljene oči sa podočnjacima, zbog kojih je ličio na lovačkog psa. U ruci je držao
srebrnasti zamotuljak koji Hari istog trena identifikova kao nevidljivi ogrtač.
- Š'a ima, Figi? - upita on, skrećući pogled sa gospođe Fig na Harija i Dadlija. - Š'a bi sa onim da
treba da radimo u tajnosti?
- Daću ja tebi tajnost! - vrisnu gospođa Fig. - Dementori, ti beskorisna podmukla neradnička
lopužo!
- Dementori? - ponovi Mandangus za njom, užasnut. - Dementori, o'đe?
- Da, ovde, ti ništavna gomilo šišmišovog izmeta, ovde! - zakrešta gospođa Fig. - Dementori
napadaju dečaka u tvojoj smeni!
- Bokca mu - reče Mandangus slabašno, prebacujući pogled sa gospođe Fig na Harija, i nazad. -
Bokca mu, ja...
- A ti si otrčao da kupiš ukradene kotlove! Jesam li ti rekla da ne ideš? Jesam li ti rekla?
- Ja... pa, ja sam... - Činilo se da je Mandangusu strašno neprijatno. - Bila... bila je to veoma dobra
poslovna prilika, vidiš...
Gospođa Fig podiže ruku sa koje je landarao njen pleteni ceger, i njime tresnu Mandangusa po licu i
vratu. Sudeći po čangrljanju koje je usledilo, ceger je bio pun konzervi hrane za mačke.
- Jao... čibe... čibe, ti ćaknuti stari šišmišu! Neko mora ić' da javi Dambldoru!
- Da... neko... mora... da... mu... javi! - vikala je gospođa Fig, mlateći Mandangusa po celom telu uz
svaku izgovorenu reč.
- I... bolje... bi... ti... bilo... da... to... budeš... ti... a... možeš... pride... i... da... mu... kažeš... zašto...
nisi... bio... tu... da... pomogneš!
-Dobro, de, smiri se! - reče Mandangus, čučeći, prekrivši glavu rukama. - Idem, idem!
I uz još jedno glasno krc, on nestade.
-Nadam se da će ga Dambldor ubitil - reče gospođa Fig besno. - Hajde sada, Hari, šta čekaš?
Hari odluči da ne troši ono malo daha što mu je preostalo kako bi ukazao na činjenicu da jedva
može da hoda pod Dadlijevom masom. On povuče polusvesnog Dadlija i nastavi da se tetura
napred.
- Otpratiću te do vrata - reče gospoda Fig, dok su skretali u Šimširovu ulicu. - Za slučaj da ih ima
još u okolini... o, gospode, kakva katastrofa... sam si morao da se boriš protiv njih...a Dambldor je
lepo rekao da te po svaku cenu sprečimo da koristiš magiju... pa dobro, ne valja plakati nad
prosutim mlekom... ali, kad mačka ode, vile kolo vode.
- Znači - reče Hari teško dišući - Dambldor... vam je... naredio... da me pratite?
- Naravno da jeste - reče gospođa Fig nestrpljivo. - Zar si očekivao da će te pustiti da sam tumaraš
naokolo, posle onoga što se desilo u junu? Pobogu, dečko, a rekli su mi da si inteligentan... u redu...
ulazi unutra i ne mrdaj odatle - reče ona, dok su prilazili kući sa brojem četiri. - Pretpostavljam da
će ti se neko vrlo brzo javiti.
- A šta ćete vi da radite? - upita Hari brže-bolje.
- Idem pravo kući - reče gospođa Fig, osvmu se po mračnoj uličici i strese se. - Moraću da sačekam
dalja uputstva. Samo ti ostani u kući. Laku noć.
- Cekajte, ne idite još! Hoću da znam...
Ali gospođa Fig je već otrčala, landarajući patofnama i čangrljajući cegerom.
-Čekajte! - povika Hari za njom. Imao je da postavi milion pitanja svakome ko je bio u kontaktu sa
Dambldorom; ali u roku od nekoliko sekundi gospođa Fig nestade u tmini. Namrštivši se, Hari
namesti Dadlija sebi na rame i polako i bolno se zaputi niz baštu kuće broj četiri.
Svetlo u hodniku bilo je upaljeno. Hari zadenu svoj štapić nazad za pojas farmerki, pozvoni i stade
da posmatra figuru tetka Petunije kako sve više raste, čudnovato izobličena kroz talasasto staklo
ulaznih vrata.
-Didi! Bilo je već vreme, već sam počela da se... da se... Didi, šta nije u redu?
Hari postrance pogleda u Dadlija i skloni se od njega taman na vreme. Dadli se na trenutak klatio u
mestu, bledozelenog lica... a onda je otvorio usta i ispovraćao se po otiraču.
-DIDI! Didi, šta ti je? Vemone? VERNONE?
Harijev teča dogalopira iz dnevne sobe, tresući svojim morževskim brkovima tamo-amo, kao što je
uvek činio kada bi ga iznervirali. Žurno je pomogao tetka Petuniji da prenese klecavog Dadlija
preko praga, trudeći se pri tom da ne ugazi u baricu povraćke.
- Nije rau dobro, Vernone!
- Šta ti je, sine? Šta se desilo? Da li ti je gospođa Polkis dala neki strani čaj?
- Zašto si sav prašnjav, dušo? Jesi li ti to ležao na zemlji?
-Stani malo... nisu te valjda opljačkali, je li, sine?
Tetka Petunija vrisnu.
-Zovi policiju, Vernone! Zovi policiju! Didi, dušice, kaži mami! Šta su ti uradili?
U silnoj pometnji, činilo se da niko nije primetio Harija, što mu je savršeno odgovaralo. Uspeo je da
šmugne u kuću baš pre nego što je teča Vernon zalupio vrata i, dok su se Darslijevi bučno kretali
niz hodnik ka kuhinji, Hari se pažljivo i tiho zaputi ka stepenicama.
- Ko ti je to uradio, sine? Daj nam imena. Naći ćemo ih mi, ne brini se.
- Psst! Pokušava nešto da kaže, Vernone! Šta je bilo, Dadli? Reci mamici!
Harijevo stopalo je bilo na najdonjem stepeniku kada je Dadli došao do glasa.
-On.
Hari se ukoči u mestu, sa nogom na stepeniku, lica izobličenog u grimasu, spremivši se za
eksploziju.
-DEČAČE! DOLAZI OVAMO!
Sa mešavinom straha i gneva, Hari polako skloni nogu sa stepenika, okrenu se i krenu za
Darslijevima.
Principijelno čista kuhinja zračila je čudnovato nestvaran sjaj, nakon silne tmine napolju. Tetka
Petunija je smeštala Dadlija u stolicu; on je još uvek bio veoma zelen i znojav. Teča Vernon je
stajao ispred sušilice za posuđe, streljajući Harija svo-jim sitnim, suženira očima.
- Šta si to uradio mom sinu? - upita zlokobno režeći.
- Ništa - reče Hari, dobro svestan činjenice da mu teča Vernon neće poverovati.
- Šta ti je uradio, Didi? - procedi tetka Petunija drhtavim glasom, sunđerom brišudi bljuvotinu sa
Dadlijeve kožne jakne. - Da li je to bilo... da li je to bilo znaš-već-šta, dušice? Da li je
upotrebio... svoju stvarčicu?
Polako i drhtavo, Dadli kliranu glavom.
-Nisam! - obrecnu se Hari, u trenu kada tetka Petunija zacvile, a teča Vernon pridiže pesnice. -
Nisam mu ništa uradio, nisam to bio ja, bili su to...
Ali baš u tom trenutku, jedna sova kukuvija ulete kroz otvoren kuhinjski prozor. Za dlaku izbegavši
glavu teče Vernona, ona prolete kroz kuhinju, baci veliki pergamentni koverat koji je nosila u
kljunu pred Harijeva stopala, graciozno se okrenu, okrznuvši vrhovima krila frižider, a zatim izlete
kroz prozor i odjezdi duž bašte.
-SOVE! - zagrme teča Vemon, zatvarajući kuhinjski prozor, dok mu je već izlizana vena na
slepoočnici gnevno pulsirala. - PONOVO SOVE! NEĆU VIŠE DA VIDIM NIJEDNU SOVU U
MOJOJ KUĆI!
Ali Hari je već cepao koverat i iz njega vadio pismo, dok mu je srce pulsiralo negde u predelu
adamove jabučice.
Dragi gospodine Poteru,
Dobili smo informaciju da ste izveli patronus čin večeras u dvadeset i tri minuta posle ponoći, u
normalskoj zoni, i u prisustvu jednog Normalca.
Ozbiljnost ovog kršenja Dekreta za ograničenje maloletničkog čarobnjaštva dovela je do vašeg
iskljenja sa Hogvortske škole za čarobnjake i veštice. Predstavnici Ministarstva dodi će uskoro do
vašeg prebivališta da vam unište štapić.
Pošto ste ved primili zvanično upozorenje prilikom prettiodnog prekršaja pod Odeljkom 13, statuta
bezbednosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka, sa žaljenjem vas obaveštavamo da je vaše
prisustvo obavezno na disciplinskom saslušanju u Ministarstvu magije 12. avgusta u devet časova
ujutru.
U nadi da ste dobro,
Iskreno vaša,
Matilda Hophik
Kancelarija za nepravilno korišćenje magije
Ministarstvo magije
Hari dvaput pročita pismo. Kao kroz maglu bio je svestan da teča Vernon i tetka Petunija nešto
pričaju. U njegovom umu sve je bilo ledeno i otupelo. Jedna jedina činjenica doprla mu je do svesti,
kao parališuća strelica. Izbačen je sa Hogvortsa. Sve je gotovo. Nikada se više neće vratiti tamo.
On podiže pogled ka Darslijevima. Teča Vemon je bio Ijubičast u licu i vikao je, još uvek
pridignutih pesnica; tetka Petunija je obmotala ruke oko Dadlija, koji je ponovo bljuvao.
Harijev privremeno skamenjen um se razbudi. Predstavnici Ministarstva će uskoro doći do vašeg
prebivališta da vam unište štapić. Preostalo mu je samo jedno. Moraće da beži - i to odmah. Gde da
pobegne, to Hari nije znao, ali je bio siguran u jedno: na Hogvortsu, ili van njega, neophodan mu je
štapić. Gotovo kao u transu, on izvuče svoj štapić i okrenu se da izađe iz kuhinje.
- Gde si uopšte krenuo? - viknu teča Vernon. Kada mu Hari ne odgovori, on odtrupka preko
kuhinje, kako bi zaprečio put ka predvorju. - Nisam još završio sa tobom, dečače!
- Sklanjajte mi se sa puta - reče Hari tiho.
- Ima da ostaneš ovde i objasniš otkud to da moj sin...
- Ako mi se ne sklonite sa puta, baciću kletvu na vas - reče Hari, pridigavši štapić.
- Nećeš me tako preći! - frknu teča Vernon. - Znam da ti nije dozvoljeno da to koristiš van te ludare
koju zoveš školom!
-Upravo sam izbačen iz te ludare - reče Hari. - Tako da mogu da radim šta mi se hoće. Imate tri
sekunde. Jedan... dva...
Odjekujuće TRAS ispuni kuhinju. Tetka Petunija vrisnu, teča Vemon kriknu i sagnu se, a Hari po
treći put te večeri stade da traga za izvorom pometnje koju on sam nije izazvao. Odmah ju je
primetio: ošamućena i nakostrešena sova kukuvija stajala je na prozorskom simsu, pošto se upravo
sudarila sa zatvorenim prozorom.
Ignorišući mučni krik teča Vemona - SOVE! - Hari otrča preko sobe i uz trzaj otvori prozor. Sova
ispruži nožicu, za koju je bio privezan maleni zamotuljak pergamenta, strese perje i odlete istog
trena kada je Hari uzeo pismo. Drhtavim rukama, Hari odvi drugu poruku, koja je bila vrlo žurno i
mrljavo napisana crnim mastilom.
Hari,
Dambldor je upravo sigao u Ministarstvo, i pokušava da sve sredi. NE NAPUŠTA] KUĆU TETKE
I TEČE. NE KORISJI VIŠE MAGIJU- NEMOJ DA PREDAŠ SVOJ ŠTAPIĆ.
Dambldor pokušava da sve sredi... šta li to znači? Da li Dambldor ima dovoljno uticaja da preinači
presudu Ministarstva? Postoji li šansa da mu dozvole da se vrati na Hogvorts? Maleni tračak nade
poče da buja u Harijevim grudima, ali gotovo trenutno bi ugušen napadom panike - kako da odbije
da preda štapić, a da ne koristi magiju? Moraće da stupi u dvoboj sa predstavnicima Ministarstva, a
ako to bude učinio, imaće sreće ako izbegne Askaban, a kamoli izbacivanje iz škole.
Um mu je radio sto na sat... može da pobegne i da rizikuje da ga uhvati Ministarstvo, ili da ostane
ovde i sačeka da oni dodu po njega. Više ga je privlačila prva mogućnost, ali je znao da mu
gospodin Vesli želi sve najbolje... a uostalom, Dambldor je uspeo da sredi i mnogo gore stvari od
ovoga.
- Dobro - reče Hari - predomislio sam se, ostajem ovde.
Sruči se za kuhinjski sto, suočen licem u lice sa Dadlijem i tetka Petunijom. Činilo se da su
Dadlijevi zatečeni ovom naglom promenom mišljenja. Tetka Petunija očajnički pogleda u teča
Vernona. Vena na njegovoj purpuraoj slepoočnici pulsirala je gore nego ikada.
- Od koga su sve ove proklete sove? - zareža on.
- Prva je bila od Ministarstva magije, kojom mi javljaju da sam izbačen iz škole - reče Hari smireno.
Naprezao je uši, ne bi li uhvatio bilo koji zvuk spolja, za slučaj da se predstavnici Ministarstva
približavaju, a i bilo je mnogo jednostavnije odgovoriti na pitanja teča Veraona, nego da on počne
da besni i urla. - Drugo je bilo od oca mog prijatelja Rona, koji radi u Ministarstvu.
-Ministarstvo magije! - zagrme teča Vemon. - Ljudi kao što si ti u vladi? 0, pa to sve objašnjava,
sve, nije ni čudo što nam je zemlja otišla do davola.
Kada mu Hari ne odgovori, teča Veraon ga prostreli pogledom, a zatim procedi: - A zašto su te
izbacili?
-Zato što sam koristio magiju.
- AHA! - urliknu teča Vernon, tresnuvši pesnicom povrh frižidera, koji se naglo otvori. Nekoliko
Dadlijevih niskokaloričnih grickalica prosuše se iz njega po podu. - Znači priznaješ!
Šta si uradio Dadliju?
- Ništa - reče Hari, malo manje smireno. - Nisam to bio ja...
- Jesi - promrmlja Dadli neočekivano, i teča Vernon i tetka Petunija odmah počeše da mahnito
gestikuliraju Hariju kako bi ga ućutkali, oboje nagnuti nad Dadlijem.
- Hajde, sine - reče teča Vernon - kaži šta ti je uradio?
- Reci nam, dušo - prošaputa tetka Petunija.
- Uperio je svoj štapić u mene - promumla Dadli.
- Jesam, ali ga nisam upotrebio... - poče Hari ljutito, ali...
- UMUKNI! - prodraše se teča Vemon i tetka Petunija uglas.
- Hajde, sine - ponovi teča Vemon, ljutito mrdajući brkovima.
- Iznenada se sve smračilo - reče Dadli promuklo, drhćući.
-Svuda mrak. A onda sam č-čuo... stvari. U mojoj glavi.
Teča Vernon i tetka Petunija pogledaše se se iskonskim užasom. Ako je magija za njih bila
najneomiiljenija stvar na svetu
-a odmah zatim komšije koji više od njih krše zabranu zalivanja cveća - onda su ljudi koji čuju
glasove bili definitivno među prvih deset. Očito su raislili da je Dadli počeo da gubi razum.
-Kakve si to stvari čuo, Popkice? - prodahta tetka Petunija, prebledela i sa suzama u očima.
Ali činilo se da Dadli nije u stanju da to izgovori. Samo se ponovo strese i odmahnu velikom
plavokosom glavom. Uprkos tupoj jezi koja se ugnezdila u njemu još otkako je prva sova stigla,
Hari oseti radoznalost. Dementori su mogli da nateraju svaku osobu da preživljava najgore trenutke
svog života. Šta bi razmaženi, nevaspitani siledžija, kao što je Dadli, bio primoran da čuje?
- Kako si pao, sine? - upita teča Vemon, neprirodno tihim glasom, glasom kakav bi možda koristio
na uzglavlju kreveta veoma bolesne osobe.
- S-spotakao sam se - promuca Dadli. - A onda...
On pokaza na svoje masivne grudi. Hari ga je razumeo. Dadli se prisećao vlažne hladnoće koja mu
je ispunjavala pluća dok su iz njega isisavani sva nada i sreća.
- Užasno - zahropta Dadli. - Hladno. Strašno hladno.
- Okej - reče teča Vemon, usiljeno smirenim glasom, dok je tetka Petunija nervozno položila ruku
na Dadlijevo čelo da mu proveri temperaturu. - Šta se onda desilo, Dadliša?
- Osetio... osetio... osetio sam se... kao... da... kao da...
- Kao da više nikada nećeš biti srećan - dopuni ga Hari skoro bezglasno.
- Da - prošapta Dadli, još uvek se tresući.
- Dakle! - reče teča Veraon, povrativši punu jačinu glasa dok se uspravljao. - Bacio si neku ludačku
čin na moga sina, kako bi čuo glasove i poverovao da je... da je osuđen na jad i bedu, ili nešto
slično, je li?
- Koliko puta moram da vam kažem? - reče Hari, dok su i bes i glas rasli u njemu. - To nisam bio
ja! Bila su to dva dementora!
- Dva... kakva su sad to trabunjanja?
- De-men-to-ri - reče Hari polako i razgovetno. - Dva komada.
- A šta su, kog đavola, dementori?
-Oni čuvaju čarobnjački zatvor, Askaban - reče tetka Petunija.
Za ovim rečima usledi nekoliko sekundi odzvanjajuće tišine, pre nego što tetka Petunija prekri usta
rukom, kao da joj se omakla kakva odvratna psovka. Teča Vernon je buljio u nju. Harijev um se
spotače. Gospođa Fig je bila jedno - ali tetka Petunija?
-Otkud to znaš? - upita je on, zapanjen.
Tetka Petunija je delovala zgrožena sama sobom. Bacila je pogled ka teči Vernonu, kao uplašeno
izvinjenje, a zatim neznatno spustila šaku sa usta, kako bi otkrila svoje konjske zube.
- Čula sam... onog užasnog momka... kako njoj govori o njima... pre mnogo godina - reče ona
isprekidano.
- Ako misliš na mojeg tatu i mamu, zašto ih ne zoveš njihovim imenima? - Hari upita naglas, ali ga
je tetka Petunija ignorisala. Delovala je užasno usplahireno.
Hari je bio zaprepašćen. Izuzev onog jednog ispada pre mnogo godina, kada je tetka Petunija
vrisnula da je Harijeva majka bila nakaza, on je nikada nije čuo da spominje svoju sestru. Bio je
zapanjen da se ona toliko dugo seća te sićušne informacije o čarobnjačkom svetu, pošto se inače
svojski trudila da se pretvara kako on uopšte ne postoji.
Teča Vernon širom zinu, zatvori usta, zatim ih ponovo otvori, zatvori, a onda ih otvori po treći put,
očigledno se trudeći da se priseti kako se uopšte govori, i procedi: - Znači... znači... oni... ovaj...
oni... ovaj... oni stvarno postoje, ti... ovaj... dementi kako se već zvaše?
Tetka Petunija kliranu glavom.
Teča Vemon je gledao čas u tetka Petuniju, čas u Dadlija, čas u Harija, kao da se nada da će neko da
vikne 'Apri-li-li-H!' Kada to niko ne učini, on po ko zna koji put otvori usta, ali ga dolazak treće
sove te večeri poštedi mukotrpne potrage za nečim što bi rekao. Proletela je kroz još uvek otvoren
prozor, nalik pernatom đuletu, i sletela uz klepet na kuhinjski sto, nateravši sve troje Darslijevih da
poskoče od straha. Hari iščupa drugi koverat zvaničnog izgleda iz sovinog kljuna i pocepa ga dok je
sova jezdila u noć.
-Dosta više - sa tim prokletim - sovama - promrmlja teča Vernon rastrojeno, odtrupkavši do prozora
i ponovo ga zalupi.
Dragi gospodine Poteru,
Posle našeg pisma od pre tačno dvadeset i dva minuta, Ministarstvo magije je preinačilo svoju
odluku da vam odmah uništi vaš čarobni štapić. Možete zadržati svoj štapić do vašeg disciplinskog
saslušanja koje će se održati 12. avgusta, kada će biti doneta zvanična presuda.
Posle diskusije sa direktorom Hogvortske škole za veštice i čarobnjake, Ministarstvo je dalo
pristanak da se na istom saslušanju odluči i o vašem isključenju iz iste. Stoga se smatrajte
privremeno suspendovanitn iz škole, do završetka istrage.
Uz najbolje želje,
Iskreno vaša,
Mitilda Hophik
Kancelarija za nepravilno korišćenje magije
Ministarstvo magije
Hari je triput uzastopce pročitao ovo pismo. Čvor očajanja koji mu se beše svezao u grudima
malčice je popustio usled olakšanja koje je donela spoznaja da još uvek nije zvanično izbačen sa
Hogvortsa, iako to nimalo nije odagnalo njegova strahovanja. Izgleda da sve zavisi od tog
saslušanja dvanaestog avgusta.
- Pa? - upita teča Veraon, podsetivši Harija gde se nalazi.
- Šta je sada? Jesu li te osudili na neku robiju? Ima li vaša sorta smrtnu kaznu? - dodade on, sa
tračkom nade u glasu.
- Moraću da idem na saslušanje - reče Hari.
- A tamo će ti odrediti kaznu?
- Pretpostavljam.
- Dakle, još mogu da se nadam - reče teča Vernon zlobno.
- Pa, ako je to sve - reče Hari, pridigavši se. Očajnički mu je trebalo da bude sam, da razmisli,
možda da pošalje pismo Ronu, Hermioni ili Sirijusu.
- NE, BOGA MU, TO NIJE SVE! - zagrme teča Vemon.
- ODMAH DA SI SEO NA MESTO!
- Šta je sada! - upita Hari nestrpljivo.
- DADLI! - prodra se teČa Vernon. - Hoću da znam šta se tačno dogodilo mom sinu!
- DOBRO! - viknu Hari, i od njegovog gneva, crvene i zlatne varnice prasnuše sa vrha čarobnog
štapića, koji je još uvek čvrsto stezao u pesnici. Sve troje Darslijevih se trgoše, prestravljeni.
- Dadli i ja smo bili u uličici izmedu Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog šetališta - reče Hari,
govoreći veoma brzo dok se trudio da obuzda svoj bes. - Dadli se nešto pravio pametan preda
mnom, ja sam izvukao štapić, ali ga nisam upotrebio. Onda su se pojavila dva dementora...
- Ali ŠTA su ti dementoidi? - upita teča Vernon gnevno. - Šta oni RADE?
- Rekao sam vam - isisavaju svu sreću iz ljudi - reče Hari - a ako im se ukaže prilika, poljube vas...
- Poljube? - reče teča Veraon, iskolačivši oči. - Poljube?
- Tako se zove to kada ti isisavaju dušu na usta.
Tetka Petunija ispusti prigušen vrisak.
- Njegovu dušu? Nisu valjda uzeli... još uvek ima svoju...
Ona zgrabi Dadlija za ramena i protrese ga, kao da proverava da li može da čuje dušu kako čangrlja
u njegovom telu.
- Naravno da mu nisu uzeli dušu, znali biste da jesu - reče Hari očajavajući.
- Odbranio si se od njih, je li, sine? - upita teča Vemon glasno, sa izrazom lica čoveka koji pokušava
da razgovor skrene u oblast u koju se razume. - Pokazao si im ono staro, leva-desna, zar ne?
- Ne možeš dementoru da pokažeš ono staro, leva-desna -procedi Hari kroz stisnute zube.
- Kako to da je sve u redu sa njim, onda? - ote se teča Vemonu. - Zašto onda nije sav ispražnjen?
-Zato što sam bacio patronus...
ZUM. Uz Fijuk, klepet krila i mali oblačak ugljene prašine, četvrta sova izlete iz kuhinjskog
kamina.
-ZA IME BOŽJE! - kriknu teča Veraon, čupajući velike
pramenove svojih brkova, što dugo vremena nije bio primoran
da radi. - NEĆU SOVE U MOJOJ KUĆI, OVO VIŠE NEĆU DA TOLERIŠEM, DA ZNATE!
Ali Hari je već skidao svitak pergamenta sa sovine noge. Bio je toliko ubeđen da je ovo pismo od
Dambldora, u kome se sve objašnjava - dementori, gospođa Fig, šta Ministarstvo smera, kako on,
Dambldor, namerava sve da sredi - da se, po prvi put u životu, razočarao što vidi Sirijusov rukopis.
Ignorišući teča Vernonovo neprekidno trabunjanje o sovama, i suzivši oči usled drugog oblaka
pepela, dok je nova sova uzletala nazad kroz dira-njak, Hari pročita Sirijusovu poruku.
Artur nam je upravo rekao šta se dogodilo.Šta goa radio, više ne napuštaj kuću.
Hariju se ovo činilo kao tako neprikladan odgovor na sve što se dogodilo te večeri, da je prevrnuo
pergament na drugu stranu, tražeći ostatak pisma, ali nije bilo ničeg drugog.
I tada bes poče da buja u njemu. Zar mu nilco neće reći 'svaka čast' što je potpuno sam oterao dva
dementora? I gospodin Vesli i Sirijus su se ponašali kao da je Hari nešto zgrešio, ali se uzdržavaju
od grdnje sve dok ne utvrde koliko je štete izazvao.
- ...jeto, hoću reći, jato sova mi uleće i izleće iz kuće. Tako više ne može, dečače, neću to više...
- Ne mogu da sprečim sove da dolaze - obrecnu se Hari, zgužvavši Sirijusovo pisrao u pesnici.
- Hoću da znam istinu, šta se dogodilo večeras? - zakevta teča Vernon. - Ako su ti tvoji demenderi
povredili Dadlija, kako to da su tebe izbacili iz škole? Radio si znaš-već-šta, sam si priznao!
Hari duboko, umirujuće udahnu. Ponovo je počinjala da ga boli glava. Više od svega je želeo da
izađe iz kuhinje, što dalje od Darslijevih.
- Bacio sam patronus čin, da se otarasim dementora – reče on, primoravši se da ostane smiren. - To
je jedina stvar koja deluje protiv njih.
- Ali šta su ti dementoidi radili u Malom Kukumavčilištu? - upita teča Vernon zapanjeno.
- Ne bih vam znao reći - odgovori Hari umomo. - Pojma nemam.
Glava mu je pulsirala pod sjajem neonskog osvetljenja. Gnev je polako čileo iz njega. Osećao se
iscedeno, iznureno. Darsijevi su zurili u njega.
- Ti si u pitanju - reče teča Vernon silovito. - To ima neke veze sa tobom, dečače, siguran sam u to.
Zašto bi se inače pojavili ovde? Zašto bi inače došli u tu uličicu? Ti mora da si jedini... jedini... -
Očigledno nije mogao sebe da natera da kaže reč 'čarobnjak'. - Jedini znaš-već-šta u krugu od ne
znam koliko kilometara.
- Ja ne znam zašto su došli ovde.
Ali na teča Vemonove reči, Harijev izmoždeni um ponovo se pokrenu. Zašto li su dementori došli u
Malo Kukumavčilište? Nije moguće da je slučajnost što su došli u uličicu u kojoj je bio i Hari? Da
li ih je neko poslao? Da li je Ministarstvo magije izgubilo kontrolu nad dementorima? Da li su
napustili Askaban i pridružili se Voldemoru, baš kao što je Dambldor predvideo da će učiniti?
- Ti dememberi čuvaju neki zatvor za čudake? - upita teča Vernon, polako kloparajući za Harijevim
tokom misli.
- Da - reče Hari.
Kada bi samo prestala da ga boli glava, kada bi samo mogao da izade iz kuhinje i vrati se u svoju
mračnu spavaću sobu da razzmisli...
-Oho! Došli su da te uhapse! - reče teča Vernon, sa trijumfalnim pokličem čoveka koji je upravo
došao do nepogrešivog zaključka. - To je znači posredi, dečače? U bekstvu si od zakona!
- Naravno da nisam - reče Hari, odmahnuvši glavom kao da pokušava da otera muvu, dok mu je um
sada radio velikom brzinom.
- Zašto onda...?
- Mora da ih je on poslao - reče Hari tiho, više za sebe nego teča Vernonu.
- Šta reče? Ko to mora da ih je poslao?
- Lord Voldemor - reče Hari.
On kao kroz maglu shvati koliko mu je čudno da Darslijevi, koji bi se trzali, cimali i vrištali na
pomen reči kao što su 'čarobnjak', 'magija' ili 'štapić' mogu da čuju ime najgoreg zlog čarobnjaka
svih vremena bez i najmanjeg drhtaja.
- Lord... ček' malo - reče teča Vernon, sa grimasom na licu, dok mu se u prasećim očima pojavljivao
tračak spoznaje. -Čuo sam to ime... to je onaj koji je...
- Ubio moje roditelje, da - reče Hari.
- Ali njega više nema - reče teča Vemon nestrpljivo, ne odavajući ni najmanji znak da bi ubistvo
Harijevih roditelja moglo da bude bolna tema. - Onaj džinovski tipus je i sam to rekao. Nema ga.
- Vratio se - reče Hari sumorao.
Bilo mu je veoma čudno da stoji u tetka Petunijinoj hirurški čistoj kuhinji, pored najnovijeg
tehnološkog čuda od frižidera i televizora sa ogromnim ekranom, i mirno priča o Lordu Voldemoru
sa teča Vernonom. Čini se da je dolazak dementora u Malo Kukumavčilište probio taj veliki,
nevidljivi zid koji je razdvajao nepokolebljivo nemagijski svet Simširove ulice od sveta onostranog.
Harijeva dva života nekako su se sjedinila i sve se okrenulo naglavačke: Darslijevi su se raspitivali
o detaljima iz magijskog sveta, a gospođa Fig je poznavala Albusa Dambldora; dementori su jezdili
po Malom Kukumavčilištu, a on se možda više nikada neće vratiti na Hogvorts. Harijeva glava
stade da pulsira još bolnije.
- Vratio? - prošaputa tetka Petunija. Posmatrala je Harija kao da ga nikad u životu nije videla. I
iznenada, prvi put u životu, Hari je suštinski prihvatio činjenicu da je tetka Petunija sestra njegove
majke. Nije mogao da objasni zašto mu je to iznenada tako snažno sinulo. Znao je samo da nije
jedina osoba u prostoriji koja zna makar delić onoga što bi povratak Lorda Voldemora mogao da
znači. Tetka Petunija ga nikada u životu nije tako pogledala. Njene velike, blede oči (toliko različite
od očiju njene sestre) nisu bile sužene usled neodobravanja ili besa, bile su širom razrogačene i
prestravljene. Gnevna fasada koju je tetka Petunija održavala čitavog svog života - da magija ne
postoji, baš kao nijedan drugi svet osim onog u kome ona živi - činilo se da je iznenada spala.
-Da - reče Hari, sada se direktno obraćajući tetka Petuniji. - Vratio se pre nekih mesec dana. Video
sam ga.
Njene šake pronađoše Dadlijeva masivna ramena prekrivena kožnom jaknora i čvrsto ih stisnuše.
-Čekaj malo - reče teča Vernon, gledajući čas u svoju suprugu, čas u Harija, očigledno ošamućen i
zbunjen novostečenim razumevanjem koje se rodilo između njih dvoje. - Čekaj malo. Kažeš da se
taj Lord Voldi-kako-beše vratio.
-Da.
- Onaj koji ti je ubio roditelje.
- Da.
- A sada šalje diskomandore za tobom?
- Izgleda da je tako - reče Hari.
- Tako dakle - reče teča Vernon, skrenuvši pogled sa svoje prebledele supruge na Harija dok je
podizao pantalone. Izgledalo je kao da se širi, da se njegovo veliko ljubičasto lice rasteže pred
Harijevim očima. - Pa, time je sve rešeno - reče on, istežući prednji deo košulje udisanjem vazduha
- odmah da si napustio ovu kuću, dečače!
- Šta? - upita Hari.
- Čuo si me - NAPOLJE! - zagrme teča Vemon, tako da čak i tetka Petunija i Dadli poskočiše. -
NAPOLJE! NAPOLJE!
Odavno je trebalo ovo da uradim! Sove se ponašaju kao da im je ovo hotel, pudinzi eksplodiraju,
pola dnevne sobe je uništeno, a tek onaj ford anglija - NAPOLJE! NAPOLJE! Gotov si! Ti si
istorija! Nećeš ovde ostati ako te neki ludak progoni, nećeš ugroziti živote moje žene i sina, nećeš i
nas uvaliti u nevolju. Ako si već namerio da kreneš istim putem kao i tvoji beskorisni roditelji, ja to
neću trpeti! NAPOLJE!
Hari je stajao ukopan u mestu. Pisma iz Ministarstva, i od gospodina Veslija i Sirijusa držao je
zgužvana u levoj šaci. Šta god radio, više ne napuštaj kuću. NE NAPUŠTAJ KUĆU TETKE I
TEČE.
-Čuo si me! - reče teča Vernon, nagnuvši se sada ka njemu, toliko približivši svoje ogromno
ljubičasto lice Harijevom, da je ovaj osećao kapljice njegove pljuvačke na licu. - Ajde, polazi! Pre
pola sata si baš bio rad da odeš! Potpuno te podržavam! Odlazi, i dabogda nam više nikada ne
ukaljao kućni prag svojim prisustvom! Pojma nemam ni zašto smo te uopšte primili u kuću, Mardž
je bila u pravu, trebalo je da te smestimo u sirotište. Bili smo previše milosrdni za sopstveno dobro,
mislili smo da ćemo moći da istisnemo to iz tebe, mislili smo da ćemo moći da od tebe napravimo
normalno dete, ali ti si iskvaren do srži, i tneni je već dosta - sova!
Peta sova ulete kroz dimnjak, tako brzo da je zapravo udarila u pod pre nego što se ponovo digla u
vazduh uz glasan krik. Hari pridiže ruku da zgrabi pismo, koje je bilo u skerletnocrvenoj koverti, ali
mu ona prelete tik iznad glave, zaputivši se pravo ka tetka Petuniji, koja ispusti vrisak i sagnu se,
rukama prekrivši lice. Sova joj baci crveni koverat na glavu, okrenu se i izlete pravo nazad uz
dimnjak.
Hari pojuri napred da uzme pismo, ali ga je tetka Petunija pretekla.
- Možeš da ga otvoriš, ako želiš - reče Hari - ali ću ja ionako čuti šta piše u njemu. To je drekavac.
- Pusti to, Petunija! - zagrme teča Vernon. - Ne diraj ga, može da bude opasno!
- Adresirano je na mene, Vernone, vidi! Gospođa Petunija Darsli, kuhinja, Šimširova ulica broj
četiri...
Ona zadrža dah, užasnuta. Crveni koverat poče da se dimi.
- Otvori ga! - podstaknu je Hari. - Završi već jednom sa tim! Ionako će se desiti.
- Ne.
Ruka tetka Petunije je drhtala. Ona se divljački osvmu po kuhinji, kao da traži neku putanju za
bekstvo, ali prekasno - koverat buknu u plamenu. Tetka Petunija vrisnu i ispusti ga.
Užasan glas ispuni kuhinju, odjekujući u skučenom prosto-ru, potičući iz gorućeg pisma na stolu.
- SETI SE MOJE POSLEDNJE, PETUNIJA.
Tetka Petunija je delovala kao da će se onesvestiti. Ona utonu u stolicu pored Dadlija, zaronivši lice
u ruke. Ostaci pisma tiho su tinjali u pepelu.
-Šta je ovo? - upita teča Vernon promuklo. - Šta... ja... ne razumem... Petunija?
Tetka Petunija ništa ne reče. Dadli je tupavo zurio u svoju majku, širom razjapivši usta. Tišina je
zlokobno kružila po sobi. Hari je posmatrao svoju tetku, potpuno zabezeknut, dok mu je glava
pulsirala kao da će pući.
-Petunija, dušo? - reče teča Vernon stidljivo. - P-Petunija?
Ona podiže glavu. I dalje je drhtala. Progutala je knedlu.
- Dečak... dečak će morati da ostane, Vernone - reče ona slabašno.
- Š-šta?
- Ostaje ovde - reče ona. Izbegavala je da pogleda u Harija. Ponovo se pridiže na noge.
- On... ali Petunija...
- Ako ga izbacimo, komšije će početi da ogovaraju – reče ona. Velikom brzinom je povratila svoju
uobičajenu živost i oštrinu, iako je još uvek bila veoraa bleda. - Postavljaće nezgodna pitanja, želeće
da znaju gde je otišao. Moraćemo da ga zadržimo.
Teča Vernon poče da se izduvava kao stara, probušena guma.
-Ali Petunija, draga...
Tetka Petunija ga je ignorisala. Okrenula se ka Hariju.
-Ti ćeš ostati u svojoj sobi - reče mu. - Nećeš izlaziti iz kuće. A sada marš u krevet.
Hari se ne pomeri.
- Od koga je bio taj drekavac?
- Ne postavljaj pitanja - obrecnu se tetka Petunija.
- Da li ti održavaš kontakt sa čarobnjacima?
- Rekla sam ti da ideš u krevet!
- Šta je to značilo? Da se setiš poslednje šta?
- Idi u krevet!
- Kako to da...
- ČUO SI SVOJU TETKU, SADA MARŠ GORE U KREVET!
- Šta? - reče Hari tupavo.
- Otišao je! - reče gospođa Fig, kršeći ruke. - Otišao je da se vidi sa nekim oko isporuke kotlića koji
su nekome ispali sa metle! Rekla sam mu da ću ga živog odrati ako ode, i vidi sada! Dementori!
Sreća naša što sam postavila Gospodina Tiblsa da dežura! Ali nemamo sada vremena da se
vrzmamo naokolo!
Požuri, de, moramo da te vratimo! 0, u kakvu li se nevolju sad uvalio! Ima da ga ubijem!
- Ali... - spoznaja da ova šašava matora komšinica opsednuta mačkama zna šta su dementori, za
Harija je bila podjednako veliki šok kao i to što se sa njima sreo malo dalje niz uličicu. - Vi ste... vi
ste veštica?
- Ja sam Poruga, što Mandangus vrlo dobro zna, i kako bih, za ime sveta, ja mogla da ti pomognem
da odbiješ dementore?
Ostavio te je samog bez ikakvog nadzora, a lepo sam gg upozorila...
- Taj Mandangus me je pratio? Stani malo - to je bio on! Prebacio se ispred moje kuće!
- Da, da, da, ali sam ja na svu sreću postavila Gospodina Tiblsa da stražari ispod jednih kola, za
svaki slučaj, pa je Gospodin Tibls dotrčao da me upozori, ali dok sam došla do tvoje kuće, tebe više
nije bilo - a sada - oh, šta će Dambldor da kaze? Ti! - vrisnu ona na Dadlija, još uvek prostrtog po
tlu uličice. - Diži svoju debelu zadnjicu sa zemlje, brzo!
- Vi znate Dambldora? - reče Hari, zablenuvši se u nju.
-Naravno da znam Dambldora, nema nikoga ko ne zna Damblodora. Ali hajde, ja ti neću biti od
velike pomoći ako se budu vratili, nikada u životu nisam uspela ni da preobrazim kesicu čaja u
nešto drugo.
Ona se sagnu, zgrabi jednu od Dadlijevih masivnih ruku svojim sparušenim šakama i povuče iz sve
snage.
-Diži se, ti beskorisna mešino, diži se!
Ali Dadli ili nije mogao, ili nije hteo da se pomeri. Ostao je tresući se na zemlji, prebledeo, čvrsto
stisnuvši usta.
- Ja ću da ga podignem. Hari uze Dadlijevu ruku i upre svom silom. Uz ogroman trud on nekako
uspe da ga pridigne na noge. Činilo se da je Dadli na ivici da se onesvesti. Sitne oči prevrtale su mu
se u dupljama, a po licu su mu izbijale graške znoja; čim ga je Hari pustio, on stade da se opasno
klati.
- Požuri! - reče gospođa Fig histerično.
Hari prebaci jednu Dadlijevu masivnu ruku preko svog ramena i odvuče ga ka ulici, mačice se
pogrbivši pod tolikim teretom. Gospođa Fig se teturala ispred njih, obazrivo provirujući iza ugla.
-Drži svoj štapić isukan - reče ona Hariju, dok su ulazili u Vistarijino šetalište. - Batali sada statut
bezbednosti, ionako će se dići velika frka, pa nek' nas onda makar obese zbog zmaja, kad nas već
jure zbog jajeta. Oni će meni da pričaju o razložnoj restrikciji maloletničkog čarobnjaštva...
Dambldor se baš ovoga i pribojavao... Šta je ono na kraju ulice? Oh, to je samo gos'n Prentis... ne
sklanjaj svoj štapić, dečače, zar ti nisam rekla da sam potpuno beskorisna?
Nije bilo jednostavno držati čarobni štapić i istovremeno vući Dadlija sa sobom. Hari nestrpljivo
munu svog rođaka u rebra, ali se činilo da je Dadli izgubio svaku želju za samostalnim kretanjem.
Okačio se o Harijevo rame, vukući velika stopala po zemlji.
- Gospođo Fig, zašto mi niste rekli da ste Poruga? - upita Hari, zadihano se trudeći da drži korak. -
Koliko puta sam bio u vašoj kući - zašto mi nešto niste rekli?
- Dambldorova naređenja. Trebalo je da te držim na oku, ali ništa da ti ne govorim, bio si isuviše
mali. Žao mi je što sam te toliko muštrala, Hari, ali ti Darslijevi ne bi dozvolili da ideš kod mene
ako bi im se učinilo da ti uživaš u tome. Nije bilo lako, znaš... ali, o gospode - reče ona tragično,
ponovo počevši da krši ruke - kada Dambldor čuje za ovo... kako je Mandangus smeo da ode,
trebalo je da ostane na straži do ponoći... gde li je? Kako sada da javim Dambldoru šta se dogodilo?
Ja ne umem da se prebacujem.
- Imam ja sovu, možete da je pozajmite - prostenja Hari, pitajući se hoće li mu kičma izdržati
Dadlijev teret.
- Hari, ne razumeš! Dambldor će morati da dela što je brže moguće, Ministarstvo ima sopstvene
metode otkrivanja maloletničkog čarobnjaštva, oni već znaju da si koristio magiju, pazi šta ti
kažem.
- Ali branio sam se od dementora, morao sam da upotrebim magiju... valjda će ih više brinuti otkud
dementori u Vistarijinom šetalištu?
- Eh, dušice, volela bih da je tako, ali bojim se da... MANDANGUSE FLEČERU, IMA DA TE
UBIJEM!
Začu se glasno krc, vazduh se ispuni jakim mirisom alkohola i ustajalog duvana, a pred njima se
stvori zdepasti neobrijani čovek u poderanom mantilu. Imao je kratke, krive noge, dugu zaraslu riđu
kosu i zakrvavljene oči sa podočnjacima, zbog kojih je ličio na lovačkog psa. U ruci je držao
srebrnasti zamotuljak koji Hari istog trena identifikova kao nevidljivi ogrtač.
- Š'a ima, Figi? - upita on, skrećući pogled sa gospođe Fig na Harija i Dadlija. - Š'a bi sa onim da
treba da radimo u tajnosti?
- Daću ja tebi tajnost! - vrisnu gospođa Fig. - Dementori, ti beskorisna podmukla neradnička
lopužo!
- Dementori? - ponovi Mandangus za njom, užasnut. - Dementori, o'đe?
- Da, ovde, ti ništavna gomilo šišmišovog izmeta, ovde! - zakrešta gospođa Fig. - Dementori
napadaju dečaka u tvojoj smeni!
- Bokca mu - reče Mandangus slabašno, prebacujući pogled sa gospođe Fig na Harija, i nazad. -
Bokca mu, ja...
- A ti si otrčao da kupiš ukradene kotlove! Jesam li ti rekla da ne ideš? Jesam li ti rekla?
- Ja... pa, ja sam... - Činilo se da je Mandangusu strašno neprijatno. - Bila... bila je to veoma dobra
poslovna prilika, vidiš...
Gospođa Fig podiže ruku sa koje je landarao njen pleteni ceger, i njime tresnu Mandangusa po licu i
vratu. Sudeći po čangrljanju koje je usledilo, ceger je bio pun konzervi hrane za mačke.
- Jao... čibe... čibe, ti ćaknuti stari šišmišu! Neko mora ić' da javi Dambldoru!
- Da... neko... mora... da... mu... javi! - vikala je gospođa Fig, mlateći Mandangusa po celom telu uz
svaku izgovorenu reč.
- I... bolje... bi... ti... bilo... da... to... budeš... ti... a... možeš... pride... i... da... mu... kažeš... zašto...
nisi... bio... tu... da... pomogneš!
-Dobro, de, smiri se! - reče Mandangus, čučeći, prekrivši glavu rukama. - Idem, idem!
I uz još jedno glasno krc, on nestade.
-Nadam se da će ga Dambldor ubitil - reče gospođa Fig besno. - Hajde sada, Hari, šta čekaš?
Hari odluči da ne troši ono malo daha što mu je preostalo kako bi ukazao na činjenicu da jedva
može da hoda pod Dadlijevom masom. On povuče polusvesnog Dadlija i nastavi da se tetura
napred.
- Otpratiću te do vrata - reče gospoda Fig, dok su skretali u Šimširovu ulicu. - Za slučaj da ih ima
još u okolini... o, gospode, kakva katastrofa... sam si morao da se boriš protiv njih...a Dambldor je
lepo rekao da te po svaku cenu sprečimo da koristiš magiju... pa dobro, ne valja plakati nad
prosutim mlekom... ali, kad mačka ode, vile kolo vode.
- Znači - reče Hari teško dišući - Dambldor... vam je... naredio... da me pratite?
- Naravno da jeste - reče gospođa Fig nestrpljivo. - Zar si očekivao da će te pustiti da sam tumaraš
naokolo, posle onoga što se desilo u junu? Pobogu, dečko, a rekli su mi da si inteligentan... u redu...
ulazi unutra i ne mrdaj odatle - reče ona, dok su prilazili kući sa brojem četiri. - Pretpostavljam da
će ti se neko vrlo brzo javiti.
- A šta ćete vi da radite? - upita Hari brže-bolje.
- Idem pravo kući - reče gospođa Fig, osvmu se po mračnoj uličici i strese se. - Moraću da sačekam
dalja uputstva. Samo ti ostani u kući. Laku noć.
- Cekajte, ne idite još! Hoću da znam...
Ali gospođa Fig je već otrčala, landarajući patofnama i čangrljajući cegerom.
-Čekajte! - povika Hari za njom. Imao je da postavi milion pitanja svakome ko je bio u kontaktu sa
Dambldorom; ali u roku od nekoliko sekundi gospođa Fig nestade u tmini. Namrštivši se, Hari
namesti Dadlija sebi na rame i polako i bolno se zaputi niz baštu kuće broj četiri.
Svetlo u hodniku bilo je upaljeno. Hari zadenu svoj štapić nazad za pojas farmerki, pozvoni i stade
da posmatra figuru tetka Petunije kako sve više raste, čudnovato izobličena kroz talasasto staklo
ulaznih vrata.
-Didi! Bilo je već vreme, već sam počela da se... da se... Didi, šta nije u redu?
Hari postrance pogleda u Dadlija i skloni se od njega taman na vreme. Dadli se na trenutak klatio u
mestu, bledozelenog lica... a onda je otvorio usta i ispovraćao se po otiraču.
-DIDI! Didi, šta ti je? Vemone? VERNONE?
Harijev teča dogalopira iz dnevne sobe, tresući svojim morževskim brkovima tamo-amo, kao što je
uvek činio kada bi ga iznervirali. Žurno je pomogao tetka Petuniji da prenese klecavog Dadlija
preko praga, trudeći se pri tom da ne ugazi u baricu povraćke.
- Nije rau dobro, Vernone!
- Šta ti je, sine? Šta se desilo? Da li ti je gospođa Polkis dala neki strani čaj?
- Zašto si sav prašnjav, dušo? Jesi li ti to ležao na zemlji?
-Stani malo... nisu te valjda opljačkali, je li, sine?
Tetka Petunija vrisnu.
-Zovi policiju, Vernone! Zovi policiju! Didi, dušice, kaži mami! Šta su ti uradili?
U silnoj pometnji, činilo se da niko nije primetio Harija, što mu je savršeno odgovaralo. Uspeo je da
šmugne u kuću baš pre nego što je teča Vernon zalupio vrata i, dok su se Darslijevi bučno kretali
niz hodnik ka kuhinji, Hari se pažljivo i tiho zaputi ka stepenicama.
- Ko ti je to uradio, sine? Daj nam imena. Naći ćemo ih mi, ne brini se.
- Psst! Pokušava nešto da kaže, Vernone! Šta je bilo, Dadli? Reci mamici!
Harijevo stopalo je bilo na najdonjem stepeniku kada je Dadli došao do glasa.
-On.
Hari se ukoči u mestu, sa nogom na stepeniku, lica izobličenog u grimasu, spremivši se za
eksploziju.
-DEČAČE! DOLAZI OVAMO!
Sa mešavinom straha i gneva, Hari polako skloni nogu sa stepenika, okrenu se i krenu za
Darslijevima.
Principijelno čista kuhinja zračila je čudnovato nestvaran sjaj, nakon silne tmine napolju. Tetka
Petunija je smeštala Dadlija u stolicu; on je još uvek bio veoma zelen i znojav. Teča Vernon je
stajao ispred sušilice za posuđe, streljajući Harija svo-jim sitnim, suženira očima.
- Šta si to uradio mom sinu? - upita zlokobno režeći.
- Ništa - reče Hari, dobro svestan činjenice da mu teča Vernon neće poverovati.
- Šta ti je uradio, Didi? - procedi tetka Petunija drhtavim glasom, sunđerom brišudi bljuvotinu sa
Dadlijeve kožne jakne. - Da li je to bilo... da li je to bilo znaš-već-šta, dušice? Da li je
upotrebio... svoju stvarčicu?
Polako i drhtavo, Dadli kliranu glavom.
-Nisam! - obrecnu se Hari, u trenu kada tetka Petunija zacvile, a teča Vernon pridiže pesnice. -
Nisam mu ništa uradio, nisam to bio ja, bili su to...
Ali baš u tom trenutku, jedna sova kukuvija ulete kroz otvoren kuhinjski prozor. Za dlaku izbegavši
glavu teče Vernona, ona prolete kroz kuhinju, baci veliki pergamentni koverat koji je nosila u
kljunu pred Harijeva stopala, graciozno se okrenu, okrznuvši vrhovima krila frižider, a zatim izlete
kroz prozor i odjezdi duž bašte.
-SOVE! - zagrme teča Vemon, zatvarajući kuhinjski prozor, dok mu je već izlizana vena na
slepoočnici gnevno pulsirala. - PONOVO SOVE! NEĆU VIŠE DA VIDIM NIJEDNU SOVU U
MOJOJ KUĆI!
Ali Hari je već cepao koverat i iz njega vadio pismo, dok mu je srce pulsiralo negde u predelu
adamove jabučice.
Dragi gospodine Poteru,
Dobili smo informaciju da ste izveli patronus čin večeras u dvadeset i tri minuta posle ponoći, u
normalskoj zoni, i u prisustvu jednog Normalca.
Ozbiljnost ovog kršenja Dekreta za ograničenje maloletničkog čarobnjaštva dovela je do vašeg
iskljenja sa Hogvortske škole za čarobnjake i veštice. Predstavnici Ministarstva dodi će uskoro do
vašeg prebivališta da vam unište štapić.
Pošto ste ved primili zvanično upozorenje prilikom prettiodnog prekršaja pod Odeljkom 13, statuta
bezbednosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka, sa žaljenjem vas obaveštavamo da je vaše
prisustvo obavezno na disciplinskom saslušanju u Ministarstvu magije 12. avgusta u devet časova
ujutru.
U nadi da ste dobro,
Iskreno vaša,
Matilda Hophik
Kancelarija za nepravilno korišćenje magije
Ministarstvo magije
Hari dvaput pročita pismo. Kao kroz maglu bio je svestan da teča Vernon i tetka Petunija nešto
pričaju. U njegovom umu sve je bilo ledeno i otupelo. Jedna jedina činjenica doprla mu je do svesti,
kao parališuća strelica. Izbačen je sa Hogvortsa. Sve je gotovo. Nikada se više neće vratiti tamo.
On podiže pogled ka Darslijevima. Teča Vemon je bio Ijubičast u licu i vikao je, još uvek
pridignutih pesnica; tetka Petunija je obmotala ruke oko Dadlija, koji je ponovo bljuvao.
Harijev privremeno skamenjen um se razbudi. Predstavnici Ministarstva će uskoro doći do vašeg
prebivališta da vam unište štapić. Preostalo mu je samo jedno. Moraće da beži - i to odmah. Gde da
pobegne, to Hari nije znao, ali je bio siguran u jedno: na Hogvortsu, ili van njega, neophodan mu je
štapić. Gotovo kao u transu, on izvuče svoj štapić i okrenu se da izađe iz kuhinje.
- Gde si uopšte krenuo? - viknu teča Vernon. Kada mu Hari ne odgovori, on odtrupka preko
kuhinje, kako bi zaprečio put ka predvorju. - Nisam još završio sa tobom, dečače!
- Sklanjajte mi se sa puta - reče Hari tiho.
- Ima da ostaneš ovde i objasniš otkud to da moj sin...
- Ako mi se ne sklonite sa puta, baciću kletvu na vas - reče Hari, pridigavši štapić.
- Nećeš me tako preći! - frknu teča Vernon. - Znam da ti nije dozvoljeno da to koristiš van te ludare
koju zoveš školom!
-Upravo sam izbačen iz te ludare - reče Hari. - Tako da mogu da radim šta mi se hoće. Imate tri
sekunde. Jedan... dva...
Odjekujuće TRAS ispuni kuhinju. Tetka Petunija vrisnu, teča Vemon kriknu i sagnu se, a Hari po
treći put te večeri stade da traga za izvorom pometnje koju on sam nije izazvao. Odmah ju je
primetio: ošamućena i nakostrešena sova kukuvija stajala je na prozorskom simsu, pošto se upravo
sudarila sa zatvorenim prozorom.
Ignorišući mučni krik teča Vemona - SOVE! - Hari otrča preko sobe i uz trzaj otvori prozor. Sova
ispruži nožicu, za koju je bio privezan maleni zamotuljak pergamenta, strese perje i odlete istog
trena kada je Hari uzeo pismo. Drhtavim rukama, Hari odvi drugu poruku, koja je bila vrlo žurno i
mrljavo napisana crnim mastilom.
Hari,
Dambldor je upravo sigao u Ministarstvo, i pokušava da sve sredi. NE NAPUŠTA] KUĆU TETKE
I TEČE. NE KORISJI VIŠE MAGIJU- NEMOJ DA PREDAŠ SVOJ ŠTAPIĆ.
Dambldor pokušava da sve sredi... šta li to znači? Da li Dambldor ima dovoljno uticaja da preinači
presudu Ministarstva? Postoji li šansa da mu dozvole da se vrati na Hogvorts? Maleni tračak nade
poče da buja u Harijevim grudima, ali gotovo trenutno bi ugušen napadom panike - kako da odbije
da preda štapić, a da ne koristi magiju? Moraće da stupi u dvoboj sa predstavnicima Ministarstva, a
ako to bude učinio, imaće sreće ako izbegne Askaban, a kamoli izbacivanje iz škole.
Um mu je radio sto na sat... može da pobegne i da rizikuje da ga uhvati Ministarstvo, ili da ostane
ovde i sačeka da oni dodu po njega. Više ga je privlačila prva mogućnost, ali je znao da mu
gospodin Vesli želi sve najbolje... a uostalom, Dambldor je uspeo da sredi i mnogo gore stvari od
ovoga.
- Dobro - reče Hari - predomislio sam se, ostajem ovde.
Sruči se za kuhinjski sto, suočen licem u lice sa Dadlijem i tetka Petunijom. Činilo se da su
Dadlijevi zatečeni ovom naglom promenom mišljenja. Tetka Petunija očajnički pogleda u teča
Vernona. Vena na njegovoj purpuraoj slepoočnici pulsirala je gore nego ikada.
- Od koga su sve ove proklete sove? - zareža on.
- Prva je bila od Ministarstva magije, kojom mi javljaju da sam izbačen iz škole - reče Hari smireno.
Naprezao je uši, ne bi li uhvatio bilo koji zvuk spolja, za slučaj da se predstavnici Ministarstva
približavaju, a i bilo je mnogo jednostavnije odgovoriti na pitanja teča Veraona, nego da on počne
da besni i urla. - Drugo je bilo od oca mog prijatelja Rona, koji radi u Ministarstvu.
-Ministarstvo magije! - zagrme teča Vemon. - Ljudi kao što si ti u vladi? 0, pa to sve objašnjava,
sve, nije ni čudo što nam je zemlja otišla do davola.
Kada mu Hari ne odgovori, teča Veraon ga prostreli pogledom, a zatim procedi: - A zašto su te
izbacili?
-Zato što sam koristio magiju.
- AHA! - urliknu teča Vernon, tresnuvši pesnicom povrh frižidera, koji se naglo otvori. Nekoliko
Dadlijevih niskokaloričnih grickalica prosuše se iz njega po podu. - Znači priznaješ!
Šta si uradio Dadliju?
- Ništa - reče Hari, malo manje smireno. - Nisam to bio ja...
- Jesi - promrmlja Dadli neočekivano, i teča Vernon i tetka Petunija odmah počeše da mahnito
gestikuliraju Hariju kako bi ga ućutkali, oboje nagnuti nad Dadlijem.
- Hajde, sine - reče teča Vernon - kaži šta ti je uradio?
- Reci nam, dušo - prošaputa tetka Petunija.
- Uperio je svoj štapić u mene - promumla Dadli.
- Jesam, ali ga nisam upotrebio... - poče Hari ljutito, ali...
- UMUKNI! - prodraše se teča Vemon i tetka Petunija uglas.
- Hajde, sine - ponovi teča Vemon, ljutito mrdajući brkovima.
- Iznenada se sve smračilo - reče Dadli promuklo, drhćući.
-Svuda mrak. A onda sam č-čuo... stvari. U mojoj glavi.
Teča Vernon i tetka Petunija pogledaše se se iskonskim užasom. Ako je magija za njih bila
najneomiiljenija stvar na svetu
-a odmah zatim komšije koji više od njih krše zabranu zalivanja cveća - onda su ljudi koji čuju
glasove bili definitivno među prvih deset. Očito su raislili da je Dadli počeo da gubi razum.
-Kakve si to stvari čuo, Popkice? - prodahta tetka Petunija, prebledela i sa suzama u očima.
Ali činilo se da Dadli nije u stanju da to izgovori. Samo se ponovo strese i odmahnu velikom
plavokosom glavom. Uprkos tupoj jezi koja se ugnezdila u njemu još otkako je prva sova stigla,
Hari oseti radoznalost. Dementori su mogli da nateraju svaku osobu da preživljava najgore trenutke
svog života. Šta bi razmaženi, nevaspitani siledžija, kao što je Dadli, bio primoran da čuje?
- Kako si pao, sine? - upita teča Vemon, neprirodno tihim glasom, glasom kakav bi možda koristio
na uzglavlju kreveta veoma bolesne osobe.
- S-spotakao sam se - promuca Dadli. - A onda...
On pokaza na svoje masivne grudi. Hari ga je razumeo. Dadli se prisećao vlažne hladnoće koja mu
je ispunjavala pluća dok su iz njega isisavani sva nada i sreća.
- Užasno - zahropta Dadli. - Hladno. Strašno hladno.
- Okej - reče teča Vemon, usiljeno smirenim glasom, dok je tetka Petunija nervozno položila ruku
na Dadlijevo čelo da mu proveri temperaturu. - Šta se onda desilo, Dadliša?
- Osetio... osetio... osetio sam se... kao... da... kao da...
- Kao da više nikada nećeš biti srećan - dopuni ga Hari skoro bezglasno.
- Da - prošapta Dadli, još uvek se tresući.
- Dakle! - reče teča Veraon, povrativši punu jačinu glasa dok se uspravljao. - Bacio si neku ludačku
čin na moga sina, kako bi čuo glasove i poverovao da je... da je osuđen na jad i bedu, ili nešto
slično, je li?
- Koliko puta moram da vam kažem? - reče Hari, dok su i bes i glas rasli u njemu. - To nisam bio
ja! Bila su to dva dementora!
- Dva... kakva su sad to trabunjanja?
- De-men-to-ri - reče Hari polako i razgovetno. - Dva komada.
- A šta su, kog đavola, dementori?
-Oni čuvaju čarobnjački zatvor, Askaban - reče tetka Petunija.
Za ovim rečima usledi nekoliko sekundi odzvanjajuće tišine, pre nego što tetka Petunija prekri usta
rukom, kao da joj se omakla kakva odvratna psovka. Teča Vernon je buljio u nju. Harijev um se
spotače. Gospođa Fig je bila jedno - ali tetka Petunija?
-Otkud to znaš? - upita je on, zapanjen.
Tetka Petunija je delovala zgrožena sama sobom. Bacila je pogled ka teči Vernonu, kao uplašeno
izvinjenje, a zatim neznatno spustila šaku sa usta, kako bi otkrila svoje konjske zube.
- Čula sam... onog užasnog momka... kako njoj govori o njima... pre mnogo godina - reče ona
isprekidano.
- Ako misliš na mojeg tatu i mamu, zašto ih ne zoveš njihovim imenima? - Hari upita naglas, ali ga
je tetka Petunija ignorisala. Delovala je užasno usplahireno.
Hari je bio zaprepašćen. Izuzev onog jednog ispada pre mnogo godina, kada je tetka Petunija
vrisnula da je Harijeva majka bila nakaza, on je nikada nije čuo da spominje svoju sestru. Bio je
zapanjen da se ona toliko dugo seća te sićušne informacije o čarobnjačkom svetu, pošto se inače
svojski trudila da se pretvara kako on uopšte ne postoji.
Teča Vernon širom zinu, zatvori usta, zatim ih ponovo otvori, zatvori, a onda ih otvori po treći put,
očigledno se trudeći da se priseti kako se uopšte govori, i procedi: - Znači... znači... oni... ovaj...
oni... ovaj... oni stvarno postoje, ti... ovaj... dementi kako se već zvaše?
Tetka Petunija kliranu glavom.
Teča Vemon je gledao čas u tetka Petuniju, čas u Dadlija, čas u Harija, kao da se nada da će neko da
vikne 'Apri-li-li-H!' Kada to niko ne učini, on po ko zna koji put otvori usta, ali ga dolazak treće
sove te večeri poštedi mukotrpne potrage za nečim što bi rekao. Proletela je kroz još uvek otvoren
prozor, nalik pernatom đuletu, i sletela uz klepet na kuhinjski sto, nateravši sve troje Darslijevih da
poskoče od straha. Hari iščupa drugi koverat zvaničnog izgleda iz sovinog kljuna i pocepa ga dok je
sova jezdila u noć.
-Dosta više - sa tim prokletim - sovama - promrmlja teča Vernon rastrojeno, odtrupkavši do prozora
i ponovo ga zalupi.
Dragi gospodine Poteru,
Posle našeg pisma od pre tačno dvadeset i dva minuta, Ministarstvo magije je preinačilo svoju
odluku da vam odmah uništi vaš čarobni štapić. Možete zadržati svoj štapić do vašeg disciplinskog
saslušanja koje će se održati 12. avgusta, kada će biti doneta zvanična presuda.
Posle diskusije sa direktorom Hogvortske škole za veštice i čarobnjake, Ministarstvo je dalo
pristanak da se na istom saslušanju odluči i o vašem isključenju iz iste. Stoga se smatrajte
privremeno suspendovanitn iz škole, do završetka istrage.
Uz najbolje želje,
Iskreno vaša,
Mitilda Hophik
Kancelarija za nepravilno korišćenje magije
Ministarstvo magije
Hari je triput uzastopce pročitao ovo pismo. Čvor očajanja koji mu se beše svezao u grudima
malčice je popustio usled olakšanja koje je donela spoznaja da još uvek nije zvanično izbačen sa
Hogvortsa, iako to nimalo nije odagnalo njegova strahovanja. Izgleda da sve zavisi od tog
saslušanja dvanaestog avgusta.
- Pa? - upita teča Veraon, podsetivši Harija gde se nalazi.
- Šta je sada? Jesu li te osudili na neku robiju? Ima li vaša sorta smrtnu kaznu? - dodade on, sa
tračkom nade u glasu.
- Moraću da idem na saslušanje - reče Hari.
- A tamo će ti odrediti kaznu?
- Pretpostavljam.
- Dakle, još mogu da se nadam - reče teča Vernon zlobno.
- Pa, ako je to sve - reče Hari, pridigavši se. Očajnički mu je trebalo da bude sam, da razmisli,
možda da pošalje pismo Ronu, Hermioni ili Sirijusu.
- NE, BOGA MU, TO NIJE SVE! - zagrme teča Vemon.
- ODMAH DA SI SEO NA MESTO!
- Šta je sada! - upita Hari nestrpljivo.
- DADLI! - prodra se teČa Vernon. - Hoću da znam šta se tačno dogodilo mom sinu!
- DOBRO! - viknu Hari, i od njegovog gneva, crvene i zlatne varnice prasnuše sa vrha čarobnog
štapića, koji je još uvek čvrsto stezao u pesnici. Sve troje Darslijevih se trgoše, prestravljeni.
- Dadli i ja smo bili u uličici izmedu Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog šetališta - reče Hari,
govoreći veoma brzo dok se trudio da obuzda svoj bes. - Dadli se nešto pravio pametan preda
mnom, ja sam izvukao štapić, ali ga nisam upotrebio. Onda su se pojavila dva dementora...
- Ali ŠTA su ti dementoidi? - upita teča Vernon gnevno. - Šta oni RADE?
- Rekao sam vam - isisavaju svu sreću iz ljudi - reče Hari - a ako im se ukaže prilika, poljube vas...
- Poljube? - reče teča Veraon, iskolačivši oči. - Poljube?
- Tako se zove to kada ti isisavaju dušu na usta.
Tetka Petunija ispusti prigušen vrisak.
- Njegovu dušu? Nisu valjda uzeli... još uvek ima svoju...
Ona zgrabi Dadlija za ramena i protrese ga, kao da proverava da li može da čuje dušu kako čangrlja
u njegovom telu.
- Naravno da mu nisu uzeli dušu, znali biste da jesu - reče Hari očajavajući.
- Odbranio si se od njih, je li, sine? - upita teča Vemon glasno, sa izrazom lica čoveka koji pokušava
da razgovor skrene u oblast u koju se razume. - Pokazao si im ono staro, leva-desna, zar ne?
- Ne možeš dementoru da pokažeš ono staro, leva-desna -procedi Hari kroz stisnute zube.
- Kako to da je sve u redu sa njim, onda? - ote se teča Vemonu. - Zašto onda nije sav ispražnjen?
-Zato što sam bacio patronus...
ZUM. Uz Fijuk, klepet krila i mali oblačak ugljene prašine, četvrta sova izlete iz kuhinjskog
kamina.
-ZA IME BOŽJE! - kriknu teča Veraon, čupajući velike
pramenove svojih brkova, što dugo vremena nije bio primoran
da radi. - NEĆU SOVE U MOJOJ KUĆI, OVO VIŠE NEĆU DA TOLERIŠEM, DA ZNATE!
Ali Hari je već skidao svitak pergamenta sa sovine noge. Bio je toliko ubeđen da je ovo pismo od
Dambldora, u kome se sve objašnjava - dementori, gospođa Fig, šta Ministarstvo smera, kako on,
Dambldor, namerava sve da sredi - da se, po prvi put u životu, razočarao što vidi Sirijusov rukopis.
Ignorišući teča Vernonovo neprekidno trabunjanje o sovama, i suzivši oči usled drugog oblaka
pepela, dok je nova sova uzletala nazad kroz dira-njak, Hari pročita Sirijusovu poruku.
Artur nam je upravo rekao šta se dogodilo.Šta goa radio, više ne napuštaj kuću.
Hariju se ovo činilo kao tako neprikladan odgovor na sve što se dogodilo te večeri, da je prevrnuo
pergament na drugu stranu, tražeći ostatak pisma, ali nije bilo ničeg drugog.
I tada bes poče da buja u njemu. Zar mu nilco neće reći 'svaka čast' što je potpuno sam oterao dva
dementora? I gospodin Vesli i Sirijus su se ponašali kao da je Hari nešto zgrešio, ali se uzdržavaju
od grdnje sve dok ne utvrde koliko je štete izazvao.
- ...jeto, hoću reći, jato sova mi uleće i izleće iz kuće. Tako više ne može, dečače, neću to više...
- Ne mogu da sprečim sove da dolaze - obrecnu se Hari, zgužvavši Sirijusovo pisrao u pesnici.
- Hoću da znam istinu, šta se dogodilo večeras? - zakevta teča Vernon. - Ako su ti tvoji demenderi
povredili Dadlija, kako to da su tebe izbacili iz škole? Radio si znaš-već-šta, sam si priznao!
Hari duboko, umirujuće udahnu. Ponovo je počinjala da ga boli glava. Više od svega je želeo da
izađe iz kuhinje, što dalje od Darslijevih.
- Bacio sam patronus čin, da se otarasim dementora – reče on, primoravši se da ostane smiren. - To
je jedina stvar koja deluje protiv njih.
- Ali šta su ti dementoidi radili u Malom Kukumavčilištu? - upita teča Vernon zapanjeno.
- Ne bih vam znao reći - odgovori Hari umomo. - Pojma nemam.
Glava mu je pulsirala pod sjajem neonskog osvetljenja. Gnev je polako čileo iz njega. Osećao se
iscedeno, iznureno. Darsijevi su zurili u njega.
- Ti si u pitanju - reče teča Vernon silovito. - To ima neke veze sa tobom, dečače, siguran sam u to.
Zašto bi se inače pojavili ovde? Zašto bi inače došli u tu uličicu? Ti mora da si jedini... jedini... -
Očigledno nije mogao sebe da natera da kaže reč 'čarobnjak'. - Jedini znaš-već-šta u krugu od ne
znam koliko kilometara.
- Ja ne znam zašto su došli ovde.
Ali na teča Vemonove reči, Harijev izmoždeni um ponovo se pokrenu. Zašto li su dementori došli u
Malo Kukumavčilište? Nije moguće da je slučajnost što su došli u uličicu u kojoj je bio i Hari? Da
li ih je neko poslao? Da li je Ministarstvo magije izgubilo kontrolu nad dementorima? Da li su
napustili Askaban i pridružili se Voldemoru, baš kao što je Dambldor predvideo da će učiniti?
- Ti dememberi čuvaju neki zatvor za čudake? - upita teča Vernon, polako kloparajući za Harijevim
tokom misli.
- Da - reče Hari.
Kada bi samo prestala da ga boli glava, kada bi samo mogao da izade iz kuhinje i vrati se u svoju
mračnu spavaću sobu da razzmisli...
-Oho! Došli su da te uhapse! - reče teča Vernon, sa trijumfalnim pokličem čoveka koji je upravo
došao do nepogrešivog zaključka. - To je znači posredi, dečače? U bekstvu si od zakona!
- Naravno da nisam - reče Hari, odmahnuvši glavom kao da pokušava da otera muvu, dok mu je um
sada radio velikom brzinom.
- Zašto onda...?
- Mora da ih je on poslao - reče Hari tiho, više za sebe nego teča Vernonu.
- Šta reče? Ko to mora da ih je poslao?
- Lord Voldemor - reče Hari.
On kao kroz maglu shvati koliko mu je čudno da Darslijevi, koji bi se trzali, cimali i vrištali na
pomen reči kao što su 'čarobnjak', 'magija' ili 'štapić' mogu da čuju ime najgoreg zlog čarobnjaka
svih vremena bez i najmanjeg drhtaja.
- Lord... ček' malo - reče teča Vernon, sa grimasom na licu, dok mu se u prasećim očima pojavljivao
tračak spoznaje. -Čuo sam to ime... to je onaj koji je...
- Ubio moje roditelje, da - reče Hari.
- Ali njega više nema - reče teča Vemon nestrpljivo, ne odavajući ni najmanji znak da bi ubistvo
Harijevih roditelja moglo da bude bolna tema. - Onaj džinovski tipus je i sam to rekao. Nema ga.
- Vratio se - reče Hari sumorao.
Bilo mu je veoma čudno da stoji u tetka Petunijinoj hirurški čistoj kuhinji, pored najnovijeg
tehnološkog čuda od frižidera i televizora sa ogromnim ekranom, i mirno priča o Lordu Voldemoru
sa teča Vernonom. Čini se da je dolazak dementora u Malo Kukumavčilište probio taj veliki,
nevidljivi zid koji je razdvajao nepokolebljivo nemagijski svet Simširove ulice od sveta onostranog.
Harijeva dva života nekako su se sjedinila i sve se okrenulo naglavačke: Darslijevi su se raspitivali
o detaljima iz magijskog sveta, a gospođa Fig je poznavala Albusa Dambldora; dementori su jezdili
po Malom Kukumavčilištu, a on se možda više nikada neće vratiti na Hogvorts. Harijeva glava
stade da pulsira još bolnije.
- Vratio? - prošaputa tetka Petunija. Posmatrala je Harija kao da ga nikad u životu nije videla. I
iznenada, prvi put u životu, Hari je suštinski prihvatio činjenicu da je tetka Petunija sestra njegove
majke. Nije mogao da objasni zašto mu je to iznenada tako snažno sinulo. Znao je samo da nije
jedina osoba u prostoriji koja zna makar delić onoga što bi povratak Lorda Voldemora mogao da
znači. Tetka Petunija ga nikada u životu nije tako pogledala. Njene velike, blede oči (toliko različite
od očiju njene sestre) nisu bile sužene usled neodobravanja ili besa, bile su širom razrogačene i
prestravljene. Gnevna fasada koju je tetka Petunija održavala čitavog svog života - da magija ne
postoji, baš kao nijedan drugi svet osim onog u kome ona živi - činilo se da je iznenada spala.
-Da - reče Hari, sada se direktno obraćajući tetka Petuniji. - Vratio se pre nekih mesec dana. Video
sam ga.
Njene šake pronađoše Dadlijeva masivna ramena prekrivena kožnom jaknora i čvrsto ih stisnuše.
-Čekaj malo - reče teča Vernon, gledajući čas u svoju suprugu, čas u Harija, očigledno ošamućen i
zbunjen novostečenim razumevanjem koje se rodilo između njih dvoje. - Čekaj malo. Kažeš da se
taj Lord Voldi-kako-beše vratio.
-Da.
- Onaj koji ti je ubio roditelje.
- Da.
- A sada šalje diskomandore za tobom?
- Izgleda da je tako - reče Hari.
- Tako dakle - reče teča Vernon, skrenuvši pogled sa svoje prebledele supruge na Harija dok je
podizao pantalone. Izgledalo je kao da se širi, da se njegovo veliko ljubičasto lice rasteže pred
Harijevim očima. - Pa, time je sve rešeno - reče on, istežući prednji deo košulje udisanjem vazduha
- odmah da si napustio ovu kuću, dečače!
- Šta? - upita Hari.
- Čuo si me - NAPOLJE! - zagrme teča Vemon, tako da čak i tetka Petunija i Dadli poskočiše. -
NAPOLJE! NAPOLJE!
Odavno je trebalo ovo da uradim! Sove se ponašaju kao da im je ovo hotel, pudinzi eksplodiraju,
pola dnevne sobe je uništeno, a tek onaj ford anglija - NAPOLJE! NAPOLJE! Gotov si! Ti si
istorija! Nećeš ovde ostati ako te neki ludak progoni, nećeš ugroziti živote moje žene i sina, nećeš i
nas uvaliti u nevolju. Ako si već namerio da kreneš istim putem kao i tvoji beskorisni roditelji, ja to
neću trpeti! NAPOLJE!
Hari je stajao ukopan u mestu. Pisma iz Ministarstva, i od gospodina Veslija i Sirijusa držao je
zgužvana u levoj šaci. Šta god radio, više ne napuštaj kuću. NE NAPUŠTAJ KUĆU TETKE I
TEČE.
-Čuo si me! - reče teča Vernon, nagnuvši se sada ka njemu, toliko približivši svoje ogromno
ljubičasto lice Harijevom, da je ovaj osećao kapljice njegove pljuvačke na licu. - Ajde, polazi! Pre
pola sata si baš bio rad da odeš! Potpuno te podržavam! Odlazi, i dabogda nam više nikada ne
ukaljao kućni prag svojim prisustvom! Pojma nemam ni zašto smo te uopšte primili u kuću, Mardž
je bila u pravu, trebalo je da te smestimo u sirotište. Bili smo previše milosrdni za sopstveno dobro,
mislili smo da ćemo moći da istisnemo to iz tebe, mislili smo da ćemo moći da od tebe napravimo
normalno dete, ali ti si iskvaren do srži, i tneni je već dosta - sova!
Peta sova ulete kroz dimnjak, tako brzo da je zapravo udarila u pod pre nego što se ponovo digla u
vazduh uz glasan krik. Hari pridiže ruku da zgrabi pismo, koje je bilo u skerletnocrvenoj koverti, ali
mu ona prelete tik iznad glave, zaputivši se pravo ka tetka Petuniji, koja ispusti vrisak i sagnu se,
rukama prekrivši lice. Sova joj baci crveni koverat na glavu, okrenu se i izlete pravo nazad uz
dimnjak.
Hari pojuri napred da uzme pismo, ali ga je tetka Petunija pretekla.
- Možeš da ga otvoriš, ako želiš - reče Hari - ali ću ja ionako čuti šta piše u njemu. To je drekavac.
- Pusti to, Petunija! - zagrme teča Vernon. - Ne diraj ga, može da bude opasno!
- Adresirano je na mene, Vernone, vidi! Gospođa Petunija Darsli, kuhinja, Šimširova ulica broj
četiri...
Ona zadrža dah, užasnuta. Crveni koverat poče da se dimi.
- Otvori ga! - podstaknu je Hari. - Završi već jednom sa tim! Ionako će se desiti.
- Ne.
Ruka tetka Petunije je drhtala. Ona se divljački osvmu po kuhinji, kao da traži neku putanju za
bekstvo, ali prekasno - koverat buknu u plamenu. Tetka Petunija vrisnu i ispusti ga.
Užasan glas ispuni kuhinju, odjekujući u skučenom prosto-ru, potičući iz gorućeg pisma na stolu.
- SETI SE MOJE POSLEDNJE, PETUNIJA.
Tetka Petunija je delovala kao da će se onesvestiti. Ona utonu u stolicu pored Dadlija, zaronivši lice
u ruke. Ostaci pisma tiho su tinjali u pepelu.
-Šta je ovo? - upita teča Vernon promuklo. - Šta... ja... ne razumem... Petunija?
Tetka Petunija ništa ne reče. Dadli je tupavo zurio u svoju majku, širom razjapivši usta. Tišina je
zlokobno kružila po sobi. Hari je posmatrao svoju tetku, potpuno zabezeknut, dok mu je glava
pulsirala kao da će pući.
-Petunija, dušo? - reče teča Vernon stidljivo. - P-Petunija?
Ona podiže glavu. I dalje je drhtala. Progutala je knedlu.
- Dečak... dečak će morati da ostane, Vernone - reče ona slabašno.
- Š-šta?
- Ostaje ovde - reče ona. Izbegavala je da pogleda u Harija. Ponovo se pridiže na noge.
- On... ali Petunija...
- Ako ga izbacimo, komšije će početi da ogovaraju – reče ona. Velikom brzinom je povratila svoju
uobičajenu živost i oštrinu, iako je još uvek bila veoraa bleda. - Postavljaće nezgodna pitanja, želeće
da znaju gde je otišao. Moraćemo da ga zadržimo.
Teča Vernon poče da se izduvava kao stara, probušena guma.
-Ali Petunija, draga...
Tetka Petunija ga je ignorisala. Okrenula se ka Hariju.
-Ti ćeš ostati u svojoj sobi - reče mu. - Nećeš izlaziti iz kuće. A sada marš u krevet.
Hari se ne pomeri.
- Od koga je bio taj drekavac?
- Ne postavljaj pitanja - obrecnu se tetka Petunija.
- Da li ti održavaš kontakt sa čarobnjacima?
- Rekla sam ti da ideš u krevet!
- Šta je to značilo? Da se setiš poslednje šta?
- Idi u krevet!
- Kako to da...
- ČUO SI SVOJU TETKU, SADA MARŠ GORE U KREVET!
4 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:18 pm
Margita
Administrator
3.Predstraža
Upravo su me napali dementori i mozda sam izbačen sa Hogvortsa. Hoću da znam šta se to zbiva i
kada ću da izađem odavde.
Hari prepisa ove reči na tri zasebna parčeta pergamenta, čim je došao do stola u svojoj mračnoj
spavaćoj sobi. Prvo je adresirao na Sirijusa, drugo na Rona, a treće na Hermionu. Njegova sova,
Hedviga, bila je napolju u lovu; njen kavez je stajao prazan na stolu. Hari se nervozno šetkao po
sobi iščekujući njen povratak, dok mu je glava pulsirala, a um bio odveć zauzet da bi spavao, iako
su ga oči pekle i svrbele od umora. Leđa su ga bolela od tegljenja Dadlija do kuće, a dve čvoruge na
glavi, gde su ga udarili Dadli i prozor, bolno su pulsirale.
Šetkao se levo-desno, izjeden gnevom i frustracijom, škrgućući zubima i stišćući pesnice, besnim
pogledima streljajući prazno, zvezdama posuto nebo svaki put kada bi prošao pored prozora.
Dementori poslati da ga uklone, gospođa Fig i Mandangus Flečer ga potajno uhode, zatim
suspenzija sa Hogvortsa i saslušanje u Ministarstvu magije - i još uvek mu niko ne govori šta se
zbiva.
I o čemu, o čemu je bio onaj drekavac? Čiji glas je odjekivao tako strahovito, tako preteće kroz
kuhinju?
Zašto je još uvek zarobljen ovde, bez ikakvih informacija? Zašto se svi ophode prema njemu kao
prema nekom bezobraznom detetu? Nemoj više da koristiš magiju, ostani u kući...
On šutnu svoj školski kovčeg kada prođe pored njega, ali daleko od toga da se oslobodio svog
gneva, već se osećao još i gore, pošto je sada, pored bola po celom telu, bio suočen i sa oštrim
bolom u nožnim prstima.
Baš dok je ćopao pored prozora, Hedviga dojezdi kroz njega uz meko šuškanje krilima, nalik
kakvom malenom duhu.
-I bilo je vreme! - obrecnu se Hari, kada ona sa lakoćom slete povrh svog kaveza. - Možeš to da
spustiš, imam posla za tebe!
Hedvigine krupne oči boje ćilibara prekorno su zurile u njega preko mrtve žabe koju je držala u
kljunu.
-Dođi ovamo - reče Hari, uzevši tri malena svitka pergamenta i kožni remen, kojim priveza
zamotuljke za njenu kvrgavu nogu. - Odnesi ovo pravo Sirijusu, Ronu i Hermioni i ne vraćaj se bez
lepih dugačkih odgovora. Ako moraš, kljucaj ih dok ne napišu pristojne, poduže odgovore. Jesi li
razumela?
Hedviga prigušeno zahukta, još uvek držeći žabu u kljunu.
-Kreni onda - reče Hari.
Ona odmah polete. Čim je otišla, Hari se baci na krevet ne presvlačeći se, i zagleda se u mračni
plafon. Uz sve ostale čemerne misli, sada je osećao i krivicu što se tako poneo prema Hedvigi. Ona
mu je bila jedini prijatelj kojeg je imao u Šimširovoj ulici broj četiri. Ali nadoknadiće joj to kada se
bude vratila sa odgovorima od Sirijusa, Rona i Hermione.
Moraće da mu brzo odgovore; nemoguće je da će ignorisati napad dementora. Verovatno će se sutra
probuditi i zateći tri debela pisma puna saosećanja i planova za njegovo trenutno preseljenje u
Jazbinu. I sa tom utešnom pomisli, ophrva ga san, ugušivši sve druge misli.
Ali se Hedviga nije vratila narednog jutra. Hari je proveo ceo dan u sobi, izlazeći samo do toaleta.
Tetka Petunija mu je tri puta tog dana progurala hranu kroz pseća vratanca koja je teča Vernon
ugradio pre tri leta. Svaki put kada bi je čuo, Hari bi pokušao da je pita za drekavca, ali isto toliko
odgovora bi dobio i da je zapitkivao kvaku. Osim toga, Darslijevi su se klonili njegove spavaće
sobe. Hari nije video svrhu da im nameće svoje društvo; nova svađa ne bi ništa rešila, sem što bi ga
možda dovoljno naljutila da izvede još protivzakonite magije.
I tako je to potrajalo čitava tri dana. Hari je naizmenično bio ispunjen nemimom energijom koja mu
nije dala mira da se bilo gde skrasi, dok se šetkao po sobi, besan na sve njih što su ga ostavili da se
ovde muči; kao i letargijom, tako potpunom da je mogao da leži na krevetu po sat vremena,
zaneseno zureći u prazan prostor, ispunjen bolnim strahom na samu pomisao saslušanja u
Ministarstvu.
Šta ako ne presude u njegovu korist? Šta ako ga stvarno izbace i polome mu štapić na dva dela? Šta
bi onda radio, gde bi otišao? Ne bi mogao da se vrati da stalno živi sa Darslijevima, ne sada, kada je
spoznao drugi svet, onaj kome zaista pripada. Da li bi mogao da se preseli u Sirijusovu kuću, kao
što mu je Sirijus predložio pre godinu dana, pre nego što je bio primoran da beži od Ministarstva?
Da li bi Hariju bilo dozvoljeno da tamo živi sam, s obzirom da je još uvek maloletan? Ili će o
njegovom sledećem boravištu neko odlučiti umesto njega? Da li je ovo kršenje Međunarodnog
čarobnjačkog statuta bezbednosti dovoljno veliki prestup da mu obezbedi ćeliju u Askabanu? Kad
god bi mu to palo na pamet, Hari bi skliznuo sa kreveta i ponovo počeo da se šetka.
Četvrte noći po Hedviginom odlasku, Hari je ležao u jednoj od svojih apatičnih faza, zureći u
tavanicu, potpuno ispraznivši svoj izmoreni um, kada njegov teča uđe u sobu. Hari polako okrenu
glavu ka njemu. Teča Vernon je nosio svoje najbolje odelo, a lice mu je sijalo od
samozadovoljnosti.
- Mi izlazimo - reče on.
- Molim?
- Mi - to jest, tvoja tetka, Dadli i ja - izlazimo.
- U redu - reče Hari tupo, ponovo vrativši pogled na plafon.
- Ne smeš da izlaziš iz svoje sobe dok nas nema.
- Okej.
- Zabranjeno ti je da diraš televizor, muziči stub, ili bilo šta od naših stvari.
- Važi se.
- Nemoj da kradeš hranu iz frižidera.
- Ok.
- Zaključaću vrata od tvoje sobe.
- Uradite to.
Teča Vernon se zagleda u Harija, očigledno sumnjičav zbog odsustva negodovanja, a zatim izjuri iz
sobe i zatvori vrata za sobom. Hari začu okretanje ključa u bravi i teča Vemonove korake kako se
teško spuštaju niz stepenice. Nekoliko minuta kasnije ču lupanje automobilskih vrata, brundanje
motora, i nepogrešivi zvuk kola koja izleću iz prilaza kući.
Harija nije posebno zanimalo da li Darslijevi izlaze ili ne. Bilo mu je svejedno da li su u kući ili
napolju. Nije čak uspeo ni da skupi snage da ustane i upali svetlo u sobi, koja je postepeno postajala
sve mračnija, dok je on ležao i osluškivao noćne zvuke kroz prozor koji je stalno držao otvoren,
čekajući radosni trenutak Hedviginog povratka.
Prazna kuća je škripela oko njega. Cevi su klokotale. Hari je ležao ukočen, ne razmišljajući ni o
čemu, obuzet očajanjem.
A onda, sasvim razgovetno, začu tresak koji je dopirao iz kuhinje u prizemlju.
Trenutno se uspravi, napregnuvši uši. Nemoguće je da su se Darslijevi vratili, još je prerano, a u
svakom slučaju nije čuo njihova kola kako dolaze.
Nekoliko trenutaka je vladala tišina, a za njom uslediše glasovi.
Provalnici, pomisli on, skliznuvši sa kreveta na noge - ali delić sekunde kasnije, pade mu na pamet
da bi se provalnici potrudili da tiho govore, a ko god da se šekao po kuhinji, definitivno to nije
činio.
On zgrabi svoj štapić sa noćnog stočića i stade naspram vrata sobe, osluškujući celim svojim telom.
Sledećeg trena poskoči, kada brava glasno škljocnu i vrata njegove sobe širom se otvoriše.
Hari je stajao nepokretno, zureći kroz otvorena vrata u mračno stepenište na spratu, napežući uši ne
bi li uhvatio još koji zvuk, ali ništa ne ču. Oklevajući na trenutak, on hitro i tiho izade iz sobe,
zaputivši se ka stepenicama.
Srce mu se pope u grlo. U senovitom hodniku na dnu stepenica stajali su neki ljudi, siluete oivičene
svetlošću uličnih lampi koja je dopirala kroz staklena vrata; njih osmoro ili devetoro ukupno, koliko
je on mogao da vidi, a svi su gledali gore ka njemu.
-Spusti svoj štapić, dečače, pre nego što njime nekom ne iskopaš oko - reče duboki, režeći glas.
Harijevo srce je nekontrolisano lupalo. Prepoznao je taj glas, ali nije spustio štapić.
- Profesore Ćudljivko? - reče on nesigurno.
- Ne znam da li sam baš 'profesor' - zareža glas – nisam stigao da održim nijedno predavanje, zar
ne? Silazi ovamo, hoćemo da te vidimo kako dolikuje.
Hari malčice spusti štapić, ali ne popusti svoj stisak na njemu, niti se pomeri. Imao je veoma dobar
razlog da bude sumnjičav. Nedavno je proveo devet meseci u društvu onoga za koga je mislio da je
Ludooki Ćudljivko, da bi na kraju otkrio da to uopšte nije bio on, već uljez; uljez koji je, štaviše,
pokušao da ubije Harija, pre nego što je demaskiran. Ali pre nego što je uspeo da donese odluku šta
sledeće da učini, dragi, pomalo promukli glas dopre uz stepenice.
-U redu je, Hari. Došli smo da te odvedemo odavde.
Harijevo srce zaigra. I taj glas mu je bio poznat, iako ga nije čuo već više od godinu dana.
- P-profesore Lupin? - upita on u neverici. - Da li ste to vi?
- Zašto svi ovde čučimo u mraku? - reče treći glas, ženski, ovaj put Hariju potpuno nepoznat. -
Lumos.
Vrh čarobnog šapića se zažari, osvetlivši predvorje magičnom svetlošću. Hari trepnu. Ljudi ispod su
se skupili u podnožju stepenica, napregnuto zureći u njega, dok su neki čak izvijali glave ne bi li ga
bolje osmotrili.
Remus Lupin mu je bio najbliži. Iako je još uvek bio prilično mlad, Lupin je delovao umomo i
prilično bolesno; imao je više sedih dlaka nego kada se Hari poslednji put oprostio sa njim, a odora
mu je bila prepuna zakrpa i odrpanija no ikada. Ipak, široko se smešio Hariju, koji pokuša da mu
uzvrati osmeh, uprkos svom stanju šoka.
- Ooo, izgleda baš kao što sam ga zamišljala - reče veštica koja je visoko držala svoj upaljeni štapić.
Delovala je najmlađa u toj družini; imala je bledo srcasto lice, tamne svetlucave oči i kratku šiljatu
kosu jarkoljubičaste boje. - Š'a ima, Hari!
- Da, vidim na šta si mislio, Remuse - reče ćelavi čarobnjak crnac koji je stajao skroz iza - imao je
dubok, spor glas i nosio je jedan jedini zlatni obruč u uvu - izgleda baš kao Džejms.
- Osim očiju - reče dahtavi čarobnjak srebmaste kose sa začelja. - Ima Liline oči.
Ludooki Ćudljivko, koji je imao dugu šućmurastosivu kosu, i kome je falio veliki deo nosa,
sumnjičavo je čkiljio u Harija svojim rasparenim očima. Jedno oko bilo je malo, tamno i sjajno, a
drugo veliko, okruglo i električnoplave boje - magično oko, koje je moglo da vidi kroz zidove, vrata
i teme Ćudljivkove glave.
- Jesi li sasvira siguran da je to on, Lupine? - zareža. - Baš bi nam se lepo pisalo ako bismo doveli
nazad nekog Smrtoždera koji ga imitira. Trebalo bi da ga pitamo nešto što bi samo pravi Poter
mogao da zna. Sem ukoliko neko od prisutnih nije poneo malo veritaseruma!
- Hari, u kojem obličju se pojavljuje tvoj patronus? - upita Lupin.
- Kao jelen - odgovori Hari nervozno.
- To je on, Ludooki - reče Lupin.
Veoma svestan da svi još uvek bulje u njega, Hari se spusti niz stepenice, odloživši štapić u zadnji
džep svojih farmerki.
- Ne stavljaj štapić tu, dečače! - zagrme Ćudljivko. - Šta ako se zapali? I bolji čarobnjaci od tebe su
tako ostali bez svojih guzova, da znaš!
- Koga ti to poznaješ a da je ostao bez guzova? - žena sa ljubičastom kosom zainteresovano upita
Ćudljivka.
- To te se ne tiče, samo drži štapić podalje od zadnjih džepova! - zahropta Ludooki. - Osnovna
bezbednost pri rukovanju štapićem, više se niko time ne zamara. On odhrama ka kuhinji.
- Video sam to - dodade iznervirano, kada žena prevmu očima ka plafonu.
Lupin ispruži šaku i rukova se sa Harijem.
- Kako si? - upita on, pomno posmatrajući Harija.
- F-fino...
Hari je jedva mogao da poveruje da se ovo stvarno zbiva. Četiri nedelje ništa, ni najmanji
nagoveštaj plana da ga izvedu iz Simširove ulice, a onda se iznenada čitava gomila čarobnjaka
pojavi u kući, kao da je to najnormalnija stvar na svetu koju su odavno dogovorili. On baci pogled
na ljude koji su okruživali Lupina; još uvek su ga pomno posmatrali. Odjednom postade svestan
činjenice da već četiri dana nije češljao kosu.
-Ja... stvamo imate sreće što Darslijevi nisu tu... - prorarmlja on.
- Sreća, ha! - reče žena sa ljubičastom kosom. - Ja sam ta koja ih je izmamila vani, da nam ih
sklonim sa puta. Poslala sam pismo normalskom poštom kojim sam ih obavestila da su ušli u uži
izbor na Velikom engleskom takmičenju za najbolje održavan travnjak u predgrađu. Upravo su se
zaputili na ceremoniju dodele nagrada... ili makar misle da su se tamo zaputili.
Hariju kroz glavu prolete slika teča Vernonovog lica kada bude shvatio da ne postoji Veliko
englesko takmičenje za najbolje održavan travnjak u predgrađu.
- Mi odlazimo, zar ne? - upita on. - Uskoro?
- Gotovo trenutno - reče Lupin - samo iščekujemo signal da je okolina čista.
- Gde idemo? U Jazbinu? - upita Hari pun nade.
- Ne u Jazbinu, nikako - reče Lupin, pokazujući Hariju da dođe u kuhinju; grupica čarobnjaka ih je
pratila, još uvek radoznalo posmatrajući Harija. - Previše rizično. Postavili smo sedište na mestu
gde ga neće moći detektovati. Potrajalo nam je neko vreme...
Lukooki Ćudljivko je sada sedeo za kuhinjskim stolom, otpijajući iz svoje džepne pljoske, dok mu
se magično oko okretalo u svim pravcima, razgledajući kuhinjske sprave Darslijvih, napravljene da
uštede vreme i trud.
-Ovo je Alastor Ćudljivko, Hari - nastavi Lupin, pokazujući ka Ćudljivku.
- Da, znam - reče Hari, pomalo nelagodno. Bilo je čudno upoznavati se sa nekim koga je čitavih
godinu dana mislio da poznaje.
- A ovo je Nimfadora...
- Ne zovi me Nimfadora, Remuse - reče mlada veštica, stresavši se - zovem se Tonks.
-Nimfadora Tonks, koja više voli da se predstavlja samo svojim prezimenom - dovrši Lupin.
-I ti bi više voleo da se predstavljaš prezimenom, da te je tvoja budalasta majka nazvala Nimfadora
- promrmlja Tonks.
-A ovo je Kingzli Okovgrom - on pokaza ka visokom tamnoputom čarobnjaku, koji se nakloni. -
Elfijas Vrdalo. - Dahtavi piskavi čarobnjak klimnu glavom. - Dedalus Digl...
-Već smo se upoznali - ciknu uzbuđeni Digl, skinuvši Ijubičasti cilindar u znak pozdrava.
-Emelina Vens. Veštica svečanog izgleda sa smaragdnozelenim šalom neznatno nakrivi glavu. -
Stardžis Podmor. Čarobnjak sa četvrtastom vilicora i gustom kosom boje slame mu namignu. - I
Hestija Džons. Rumena crnokosa veštica koja je stajala pored tostera mu mahnu.
Hari je nelagodno klimao glavom svakom od njih dok su mu ih predstavljali. Priželjkivao je da
gledaju u nešto drugo a ne u njega; osećao se kao da je iznenada izveden na binu. Takođe se pitao
zašto ih ima toliko mnogo.
- Iznenađujuće veliki broj ljudi se dobrovoljno javio da dođe po tebe - reče Lupin, kao da je
pročitao Hariju misli; uglovi usana mu se neznatno trgoše.
- Da, pa, što više, to bolje - reče Ćudljivko mračno. - Mi smo tvoja garda, Poteru.
- Samo čekamo signal da nam potvrdi da je bezbedno da krenemo - reče Lupin, bacivši pogled kroz
kuhinjski prozor. - Imamo nekih petnaestak minuta.
- Veoma su čisti ti Normalci, zar ne? - reče veštica zvana Tonks, koja se osvrtala po kuhinji sa
velikim interesovanjem. - Moj tata je normalskog porekla, a on je pravi aljkavac. Pretpostavljam da
to varira, baš kao i kod čarobnjaka?
- Ovaj... da - reče Hari. - Vidite... - on se okrenu nazad ka Lupinu - šta se to događa, niko mi ništa
nije javio, šta to Vol...?
Nekoliko čarobnjaka i veštica ispustiše čudnovate siktave zvuke; Dedalus Digl opet skinu šešir, a
Ćudljivko zareža: - Ućuti!
- Molim? - iznenadi se Hari.
- Ovde nećemo ni o čemu raspravljati, previše je rizično - reče Ćudljivko, okrenuvši svoje normalno
oko ka Hariju. Njegovo magično oko i dalje je bilo fokusirano ka plafonu. - Prokletstvo - dodade on
ljutito, pridigavši ruku ka magičnom oku - stalno se zaglavljuje - još otkako ga je onaj ološ nosio.
I uz gadan mljackavi zvuk, veoma nalik čepu koji se vadi iz lavaboa punog vode, on izvadi svoje
oko.
- Ludooki, ti shvataš koliko je to odvratno, zar ne? - reče Tonks razgovorljivo.
- Hoćeš li mi dati čašu vode, molim te, Hari - zatraži Ćudljivko.
Hari priđe sudoperi, izvadi čistu čašu i napuni je vodom iz česme, dok ga je grupica čarobnjaka još
uvek željno osmatrala. Njihovo neumomo zurenje počinjalo je da ga iritira.
- Živeli - reče Cudljivko kada mu Hari dodade čašu. On ubaci magično oko u vodu i gumu ga levodesno;
oko poče da se mahnito okreće na sve strane, gledajući u svakoga pojedinačno. - Hoću
vidljivost od trista šezdeset stepeni pri povratku.
- Kako ćemo ići... gde god išli? - upita Hari.
- Metle - reče Lupin. - Jedini način. Ti si isuviše mlad da bi se prebacivao, sigumo će motriti na flumrežu,
a loše bi nam se svima pisalo ako bismo postavili neovlašćeni teleportacioni ključ.
- Remus kaže da si dobar letač - reče Kingzli Okovgrom dubokim glasom.
- Odličan je - dodade Lupin, dok je gledao na svoj sat. - U svakom slučaju, najbolje bi bilo da
počneš da se pakuješ, Hari, hoćemo da budemo spremni kada dobijemo signal.
-Idem sa tobom da ti pomognem - reče Tonks veselo.
Ispratila je Harija nazad u predvorje i uz stepenice, osvrćući se radoznalo oko sebe.
-Čudno mesto - reče ona. - Možda malo previše čisto, ako znaš na šta mislim? Pomalo neprirodno.
Oh, ovo je već mnogo bolje - dodade ona kada uđoše u Harijevu sobu i on upali svetlo.
Njegova soba je svakako bila mnogo neurednija od ostatka kuće. Pošto je četiri dana bio utamničen
u njoj, i to vrlo loše raspoložen, Hari se nije trudio da posprema za sobom. Većina njegovih knjiga
bila je pobacana po podu, gde je pokušavao da pomoću njih sebi skrene misli, svaku zatim
odbacivši u stranu; Hedvigin kavez je trebalo počistiti, jer je već počinjao da smardi; a njegov
kovčeg je ležao otvoren, otkrivajući zbrkanu mešavinu normalske odeće i čarobnjačkih odora koje
su se prosipale po podu oko njega.
Hari stade da uzima knjige i žumo ih ubacuje u svoju škrinju. Tonks zastade ispred njegovog
otvorenog ormana, da se na trenutak kritički osvrne na svoj odraz u ogledalu koje se nalazilo sa
unutrašnje strane vrata.
- Znaš, mislim da ljubičasta ipak nije moja boja - reče ona zamišljeno, povukavši jedan od
pramenova svoje šiljaste kose. - Zar ti se ne čini da sa njom izgledam malo bolešljivo?
- Ovaj... reče Hari, podižući pogled ka njoj povrh primerka Kvidičkih timova Britanije i Irske.
- Da, zaista izgledam tako - reče Tonks odlučno. Ona prevrnu oči sa napetim izrazom lica, kao da
pokušava nečeg da se seti. Sekundu kasnije njena kosa postade boje ružičastih žvaka.
- Kako si to uradila? - upita Hari, zijajući u nju dok je ponovo otvarala oči.
- Ja sam metamorfomag - reče ona, osvrnuvši se ka svom odrazu i okrećući glavu ne bi li osmotrila
svoju kosu iz svih uglova. - To znači da mogu da menjam svoj izgled po volji - dodade ona,
primetivši Harijev zbunjen izraz lica u ogledalu. - Ja sam se takva rodila. Tako sam imala najviše
ocene iz prikrivanja i maskiranja tokom obučavanja za Aurora, a da uopšte nisam učila, bilo je
sjajno.
- Ti si Auror? - Hari je bio vidno impresioniran. Jedina karijera koja ga je zanimala posle Hogvortsa
bila je da postane lovac na mračne čarobnjake.
- Aha - reče Tonks ponosno. - I Kingzli takođe, on je malo viši čin od mene, naravno. Ja sam se
kvalifikovala tek pre godinu dana. Gotovo da sam pala na ispitima iz tajnosti i uhođenja. Strašno
sam trapava, jesi li čuo kako sam slomila onaj tanjir kada smo stigli dole?
- Može li neko da nauči da bude metamorfomag? - upita je Hari, ispravivši se, potpuno zaboravivši
na pakovanje.
Tonks se zakikota.
-Kladim se da ti ne bi smetalo kada bi ponekad mogao da sakriješ taj ožiljak, je li?
Ona pogledom potraži ožiljak u obliku raunje na Harijevom čelu.
- Ne, ne bi mi smetalo - promumla Hari, okrećući joj leđa.
Nije voleo kada ljudi zure u njegov ožiljak.
- Pa, bojim se da ćeš morati da to naučiš na teži način - reče Tonks. - Metamorfomag se ne postaje,
već rađa. Većina čarobnjaka mora da koristi štapić, ili napitak, da promeni svoj izgled. Ali morali
bismo već da krenemo, Hari, trebalo bi da te spakujemo - dodade ona sa prizvukom krivice u glasu,
gledajući u sav taj nered na podu.
- Oh... da - reče Hari, zgrabivši još par knjiga.
- Ne budi glup, biće mnogo brže ako ja - pakuj se!- viknu Tonks i zamahnu svojim štapićem preko
poda jednim dugačkim talasastim potezom.
Knjige, odeća, teleskop i vage, svi zajedno poleteše u vazduh i popadaše kud-koji u kovčeg.
-Nije baš uredno - reče Tonks, prilazeći kovčegu da osmotri svu tu gomilu unutra. - Moja mama
ima taj dar da natera stvari da se srede same od sebe - čak joj se i Čarape uredno presaviju - ali ja
nikada nisam uspela da ovladam tim činima... ona to malo cimne zglobom... Puna nade, zamahnu
štapićem uz maleni trzaj.
Jedna od Harijevih čarapa se bedno uzmigolji a zatim ponovo sruči povrh gomile u kovčegu.
-Pa, dobro - reče Tonks, zalupivši poklopac kovčega - Makar je sve unutra. A i ovde bi dobrodošlo
malo čišćenja. Uperi štapić u Hedvigin kavez. - Opustoši. Nekoliko peruški i brabonjaka nestade. -
Pa, tako je malko bolje - nikada nisam baš ovladala ovim činima za domaćice. Dakle - sve
spakovano? Kotao? Metla? Hej!... Vatrena strela?
Oči joj se razrogačiše kada ugleda metlu u Harijevoj desnoj ruci. Bila je to njegov ponos i dika,
poklon od Sirijusa, metla međunarodnog standarda.
-A ja i dalje jašem Kometu dvesta šezdeset - reče Tonks ljubomorno. - Pa dobro... štapić ti je još
uvek u farmerkama?
Zadnjica na mestu? Okej, idemo onda. Lokomotor kovčeg.
Harijev kovčeg se pridiže nekoliko santimetara u vazduh. Držeći svoj štapić kao da je dirgentska
palica, Tonks navede kovčeg da prelebdi preko sobe i kroz vrata ispred njih, držeći Hedvigin kavez
u desnoj ruci. Hari ju je pratio niz stepenice, noseći svoju metlu.
Dole u kuhinji, Ćudljivko je napokon vratio svoje oko, koje se sada, posle čišćenja, vrtelo tako brzo,
da je Hariju bilo mučno da gleda u njega. Kingzli Okovgrom i Stardžis Podmor su proučavali
mikrotalasnu rernu, a Hestija Džons se smejala Ijuštilici za krorapir koju je pronašla dok je preturala
po fiokama. Lupin je upravo zapečatio pismo adresirano na Darslijeve.
- Odlično - reče Lupin, podigavši pogled kada Tonks i Hari uđoše u kuhinju. - Imamo još oko
minut, rekao bih. Verovatno bi trebalo da izađemo u baštu, kako bismo bili spremni. Hari, ostavio
sam pismo za tvoju tetku i teču, u kojim im poručujem da ne brinu...
- Neće se oni brinuti - reče Hari.
- ...jer si ti na bezbednom...
- To će ih samo baciti u depresiju.
- ...i da ćete se videti sledećeg leta.
- Je 1' moram?
Lupin se nasmeši, ali mu ne odgovori.
- Dodi ovamo, dečače - reče Ćudljivko, mahnuvši svojim štapićem Hariju da mu priđe. - Moram da
te razočaram.
- Da me šta? - upita Hari nervozno.
- Razočaravajuća čin - reče Ćudljivko, pridigavši svoj štapić. - Lupin mi kaže da imaš nevidljivi
ogrtač, ali on neće moći da ostane na tebi dok letimo; ovo će te bolje zamaskirati. Eto sad...
On ga snažno lupi povrh glave i Hari oseti zanimljivo peckanje, kao da mu je Ćudljivko upravo
razbio jaje o glavu; činilo se da po njegovom telu curi nešto hladno, tekući sa mesta gde ga je lupio
štapić.
-Dobra čin, Ludooki - reče Tonks zadivljeno, zureći u Harijev stomak.
Hari spusti pogled na svoje telo, ili makar na ono što je nekada bilo njegovo telo, jer više nimalo
nije ličilo na sebe. Nije bilo nevidljivo; ono je prosto preuzelo identičnu boju i teksturu kuhinjskih
plakara iza njega. Činilo mu se kao da je postao ljudski kameleon.
-Hajde - reče Ćudljivko, otključavši zadnja vrata svojim štapićem.
Svi iskoračiše na teča Vernonov sjajno održavani travnjak.
- Vedra noć - zahropta Ćudljivko, skenirajući nebesa svojim magičnim okom. - Dobro bi nam
poslužilo malo više oblaka da se sakrijemo. Dakle - zakevta on na Harija - letećemo u zbijenoj
formaciji. Tonks će biti odmah ispred tebe, budi joj za repom. Lupin će te pokrivati odozdo. Ja ću
biti iza tebe. Ostali će kružiti oko nas. Ne razbijamo formaciju ni zbog čega, jesi li me razumeo?
Ako neko od nas bude ubijen...
- Da li postoje velike šanse da se to dogodi? - upita Hari obazrivo, ali ga je Ćudljivko ignorisao.
- ...ostali će nastaviti da lete, bez prestanka, bez razbijanja redova. Ako nas sve pobiju, a ti, Hari,
preživiš, zadnja straža čeka u pripravnosti da te preuzme. Samo nastavi da letiš na istok i oni će ti se
pridružiti.
- Prestani sa tim silnim veseljem, Ludooki, dečko će pomisliti da ovo ne shvatamo ozbiljno - reče
Tonks, dok je privezivala Harijev kovčeg i Hedvigin kavez za nosila koja su visila sa njene metle.
- Samo izlažem dečaku plan - zareža Ćudljivko. - Naša dužnost je da ga bezbedno dovedemo do
glavnog štaba, a ako tom prilikom poginemo...
- Niko neće da pogine - reče Kingzli Ogovgrom svojim dubokim, smirujućim glasom.
- Uzjašite svoje metle, eno ga prvi signal! - oštro ih prekinu Lupin, pokazujući ka nebu.
Visoko, visoko iznad njih među zvezdama zasja mlaz jarko-crvenih varnica. Hari ih istog trena
prepozna kao signale ispaljene iz čarobnih štapića. On prebaci levu nogu preko svoje Vatrene strele,
čvrsto je zgrabi za dršku i oseti kako ona tek neznatno podrhtava, kao da je i sama željna da se
ponovo vine u vazduh.
-Drugi signal, krećemo! - reče Lupin glasno, kada još varnica, ovaj put zelenih, eksplodira visoko
iznad njih.
Hari se iz sve snage odrazi od zemlje. Hladni noćni vazduh stade da mu juri kroz kosu, dok su se
uredne četvrtaste bašte Simširove ulice gubile ispod njega, smanjujući se velikom brzinom u
svojevrstan pačvork zelenog i cmog, i svaka pomisao na Ministarstvo izbrisa mu se iz uma, kao da
ih je nalet vazduha oduvao iz njegove glave. Osećao se kao da će mu srce pući od zadovoljstva;
ponovo leti, leti što dalje od Šimširove ulice, kao što je maštao čitavo leto, ide svom domu... na
nekoliko veličanstvenih trenutaka, činilo se kao da su se svi njegovi problemi pretvorili u ništavilo,
sasvim beznačajni pod nepreglednim zvezdanim nebom.
- Skreni naglo levo, naglo levo, neki Normalac gleda gore!- viknu Ćudljivko iza njega. Tonks
skrenu, a Hari za njom, posmatrajući svoj kovčeg kako se mahnito klati ispod njene metle.
- Treba nam veća visina... popnimo se za još pola kilometra!
Harijeve oči počeše da suze od hladnoće dok su jezdili na-gore; nije mogao da vidi ništa ispod sebe
osim sitnih tačkica svetla koje su predstavljale farove kola i ulične svetiljke. Dva sićušna svetla
mogla su da budu i farovi teča Vernonovih kola... Darslijevi se sada verovatno već vraćaju svojoj
praznoj kući, is-punjeni besom zbog nepostojećeg takmičenja za najbolji trav-njak... i Hari se naglas
nasmeja na tu pomisao, iako mu je glas zaglušilo lepetanje odora ostalih letača, škripanje nosila
koja su pridržavala njegov kovčeg i kavez, i fijuk vetra u ušima dok su hitali kroz vazduh.
Mesecima se nije osećao ovoliko živ, niti ovoliko srećan.
-Južno! - povika Ludooki. - Grad pred nama!
Oni skrenuše udesno, kako bi izbegli da prelete direktno iznad treperave paukove mreže svetala
ispod njih.
- Skrenite jugoistočno i nastavite da se penjete u visinu, vidim tamo jedan niski oblak u kome
možemo da se sakrijemo! - viknu Ćudljivko.
- Nećemo ići kroz oblake! - povika Tonks ljutito. - Skroz ćemo se skvasiti, Ludooki!
Hariju je laknulo kada ju je čuo da to kaže; već je počinjao da gubi osećaj u šakama obavijenim oko
drške svoje Vatrene strele. Bilo mu je žao što se nije setio da navuče jaknu; počinjao je da se trese.
Malo-pomalo pa bi promenili kurs, rukovodeći se uputstvima Ludookog. Hari je žmirio, suočen sa
naletom ledenog vetra, od kojeg su uši počele da ga bole. Koliko je mogao da se seti, samo mu je
još jednom prilikom bilo ovako hladno na metli, tokom utakmice kvidiča protiv Haflpafa za vreme
treće godine na Hogvortsu, a koja se igrala usred oluje. Njegova pratnja je kružila oko njega, kao
gomila džinovskih ptica grabljivica. Hari je izgubio svaki pojam o vremenu. Pitao se koliko dugo
već lete, činilo mu se da je prošlo sat vremena.
-Skrećemo jugozapadno! - viknu Ćudljivko. - Hoćerao da izbegnemo autoput!
Hari je sada bio toliko smrznut, da je čežnjivo razmišljao o udobnitn, suvim unutrašnjostima kola
koja su promicala ispod njih, a onda, još čežnjivije, pomisli na flu-prašak. Možda je tumbanje kroz
ognjišta i bilo neprijatno, ali mu je makar bilo toplo medu plamenoviraa... Kingzli Okovgrom
prolete pored njega, dok su mu se crna ćela i minđuša diskretno presijavali na mesečini... sada je
Emelina Vens bila sa njegove desne strane, sa isukanim štapićem u ruci, gledajući levo-desno... a
zatim i ona prelete preko njega, da bi je zamenio Stardžis Podmor...
- Bilo bi pametno da se malo vratimo unazad, tek da se osiguramo da nas niko ne prati! - povika
Ćudljivko.
- JESI LI TI BRE LUD, LUDOOKI? - vrisnu Tonks sa pročelja. - Svi smo se sledili na našim
metlama! Ako nastavimo da skrećemo sa putanje, nećemo stići tamo do iduće nedelje! Uostalom,
samo što nismo stigli!
- Vreme je da počnemo sa prizemljenjem! - dopre do njega Lupinov glas. - Hari, prati Tonks!
Hari poče da ponire za njom. Zaputiše se ka najvećoj skupini svetala koju je dosad video. Bila je to
ogromna izukrštana masa, prepuna svetlećih linija i raskrsnica, pomešanih sa parčadima najvećeg
crnila. Leteli su sve niže i niže, sve dok Hari nije uspeo da razazna pojedinačne farove i ulične
svetiljke, dimnjake i televizijske antene. Toliko je želeo da sleti na tlo, mada mu se činilo da će
neko morati da ga odmrzne od njegove metle.
-Eto nas! - povika Tonks, i nekoliko trenutaka kasnije ona slete.
Hari se spusti tik pored nje i sjaha sa metle na proplanaku nekošene trave usred malenog trga.
Drhteći, Hari se osvrau oko sebe. Garave fasade okolnih kuća nisu obećavale dobrodošlicu. Neke
od njih su imale polomljene prozore koji su tupo svetlucali pod svetlom uličnih lampi, sa mnogih
vrata se ljuštila boja, a pred velikim brojem ulaznih stepenika stajale su gomile đubreta.
-Gde smo to mi? - upita Hari, ali mu Lupin tiho reče: - Sačekaj koji minut.
Ćudljivko je hladnim prstima preturao po odori.
-Evo ga - promrmlja on, podižući visoko u vazduh nešto što je ličilo na srebrni upaljač za cigarete i
pritisnu dugme na njemu.
Najbliža ulična svetiljka se ugasi uz prasak. On ponovo pritisnu ugasivač i sledeća lampa se ugasi.
Nastavio je da pritiska, dok sve ulične svetiljke na trgu nisu bile ugašene, te je jedino svetlo
dopiralo kroz prozore prekrivene zavesama i od srpastog meseca iznad njihovih glava.
-Pozajmio sam ga od Dambldora - zareža Ćudljivko, strpavši ugasivač u džep. - On će se pobrinuti
za sve Normalce koji gledaju kroz prozor, vidiš? Hajde sada, brzo.
Ćudljivko uze Harija za raku i povede ga travnatom poljanom, pa preko ulice do trotoara; Lupin i
Tonks su ih u stopu pratili, noseći Harijev kovčeg izmedu sebe, okruženi ostalim pripadnicima
garde sa isukanim štapićima.
Sa gornjeg prozora najbliže kuće dopiralo je prigušeno bubnjanje muzičkog stuba. Iz pravca gomile
nabreklih kesa za đubre, nagomilanih odmah iza slomljene kapije, osećao se oštar miris istrulelog
đubreta.
-Ovde - promrmlja Ćudljivko, gurnuvši parče pergamenta ka Harijevoj razočaranoj ruci, prinevši
vrh svog upaljenog štapića ka njemu, kako bi osvetlio napisane reči. - Brzo pročitaj i upamti.
Hari spusti pogled na list papira. Uzak rukopis bio mu je maglovito poznat. Na njemu je pisalo:
Sedište Reda feniksa može se naći u Ulici Grimold broj 12 u Londonu.
Upravo su me napali dementori i mozda sam izbačen sa Hogvortsa. Hoću da znam šta se to zbiva i
kada ću da izađem odavde.
Hari prepisa ove reči na tri zasebna parčeta pergamenta, čim je došao do stola u svojoj mračnoj
spavaćoj sobi. Prvo je adresirao na Sirijusa, drugo na Rona, a treće na Hermionu. Njegova sova,
Hedviga, bila je napolju u lovu; njen kavez je stajao prazan na stolu. Hari se nervozno šetkao po
sobi iščekujući njen povratak, dok mu je glava pulsirala, a um bio odveć zauzet da bi spavao, iako
su ga oči pekle i svrbele od umora. Leđa su ga bolela od tegljenja Dadlija do kuće, a dve čvoruge na
glavi, gde su ga udarili Dadli i prozor, bolno su pulsirale.
Šetkao se levo-desno, izjeden gnevom i frustracijom, škrgućući zubima i stišćući pesnice, besnim
pogledima streljajući prazno, zvezdama posuto nebo svaki put kada bi prošao pored prozora.
Dementori poslati da ga uklone, gospođa Fig i Mandangus Flečer ga potajno uhode, zatim
suspenzija sa Hogvortsa i saslušanje u Ministarstvu magije - i još uvek mu niko ne govori šta se
zbiva.
I o čemu, o čemu je bio onaj drekavac? Čiji glas je odjekivao tako strahovito, tako preteće kroz
kuhinju?
Zašto je još uvek zarobljen ovde, bez ikakvih informacija? Zašto se svi ophode prema njemu kao
prema nekom bezobraznom detetu? Nemoj više da koristiš magiju, ostani u kući...
On šutnu svoj školski kovčeg kada prođe pored njega, ali daleko od toga da se oslobodio svog
gneva, već se osećao još i gore, pošto je sada, pored bola po celom telu, bio suočen i sa oštrim
bolom u nožnim prstima.
Baš dok je ćopao pored prozora, Hedviga dojezdi kroz njega uz meko šuškanje krilima, nalik
kakvom malenom duhu.
-I bilo je vreme! - obrecnu se Hari, kada ona sa lakoćom slete povrh svog kaveza. - Možeš to da
spustiš, imam posla za tebe!
Hedvigine krupne oči boje ćilibara prekorno su zurile u njega preko mrtve žabe koju je držala u
kljunu.
-Dođi ovamo - reče Hari, uzevši tri malena svitka pergamenta i kožni remen, kojim priveza
zamotuljke za njenu kvrgavu nogu. - Odnesi ovo pravo Sirijusu, Ronu i Hermioni i ne vraćaj se bez
lepih dugačkih odgovora. Ako moraš, kljucaj ih dok ne napišu pristojne, poduže odgovore. Jesi li
razumela?
Hedviga prigušeno zahukta, još uvek držeći žabu u kljunu.
-Kreni onda - reče Hari.
Ona odmah polete. Čim je otišla, Hari se baci na krevet ne presvlačeći se, i zagleda se u mračni
plafon. Uz sve ostale čemerne misli, sada je osećao i krivicu što se tako poneo prema Hedvigi. Ona
mu je bila jedini prijatelj kojeg je imao u Šimširovoj ulici broj četiri. Ali nadoknadiće joj to kada se
bude vratila sa odgovorima od Sirijusa, Rona i Hermione.
Moraće da mu brzo odgovore; nemoguće je da će ignorisati napad dementora. Verovatno će se sutra
probuditi i zateći tri debela pisma puna saosećanja i planova za njegovo trenutno preseljenje u
Jazbinu. I sa tom utešnom pomisli, ophrva ga san, ugušivši sve druge misli.
Ali se Hedviga nije vratila narednog jutra. Hari je proveo ceo dan u sobi, izlazeći samo do toaleta.
Tetka Petunija mu je tri puta tog dana progurala hranu kroz pseća vratanca koja je teča Vernon
ugradio pre tri leta. Svaki put kada bi je čuo, Hari bi pokušao da je pita za drekavca, ali isto toliko
odgovora bi dobio i da je zapitkivao kvaku. Osim toga, Darslijevi su se klonili njegove spavaće
sobe. Hari nije video svrhu da im nameće svoje društvo; nova svađa ne bi ništa rešila, sem što bi ga
možda dovoljno naljutila da izvede još protivzakonite magije.
I tako je to potrajalo čitava tri dana. Hari je naizmenično bio ispunjen nemimom energijom koja mu
nije dala mira da se bilo gde skrasi, dok se šetkao po sobi, besan na sve njih što su ga ostavili da se
ovde muči; kao i letargijom, tako potpunom da je mogao da leži na krevetu po sat vremena,
zaneseno zureći u prazan prostor, ispunjen bolnim strahom na samu pomisao saslušanja u
Ministarstvu.
Šta ako ne presude u njegovu korist? Šta ako ga stvarno izbace i polome mu štapić na dva dela? Šta
bi onda radio, gde bi otišao? Ne bi mogao da se vrati da stalno živi sa Darslijevima, ne sada, kada je
spoznao drugi svet, onaj kome zaista pripada. Da li bi mogao da se preseli u Sirijusovu kuću, kao
što mu je Sirijus predložio pre godinu dana, pre nego što je bio primoran da beži od Ministarstva?
Da li bi Hariju bilo dozvoljeno da tamo živi sam, s obzirom da je još uvek maloletan? Ili će o
njegovom sledećem boravištu neko odlučiti umesto njega? Da li je ovo kršenje Međunarodnog
čarobnjačkog statuta bezbednosti dovoljno veliki prestup da mu obezbedi ćeliju u Askabanu? Kad
god bi mu to palo na pamet, Hari bi skliznuo sa kreveta i ponovo počeo da se šetka.
Četvrte noći po Hedviginom odlasku, Hari je ležao u jednoj od svojih apatičnih faza, zureći u
tavanicu, potpuno ispraznivši svoj izmoreni um, kada njegov teča uđe u sobu. Hari polako okrenu
glavu ka njemu. Teča Vernon je nosio svoje najbolje odelo, a lice mu je sijalo od
samozadovoljnosti.
- Mi izlazimo - reče on.
- Molim?
- Mi - to jest, tvoja tetka, Dadli i ja - izlazimo.
- U redu - reče Hari tupo, ponovo vrativši pogled na plafon.
- Ne smeš da izlaziš iz svoje sobe dok nas nema.
- Okej.
- Zabranjeno ti je da diraš televizor, muziči stub, ili bilo šta od naših stvari.
- Važi se.
- Nemoj da kradeš hranu iz frižidera.
- Ok.
- Zaključaću vrata od tvoje sobe.
- Uradite to.
Teča Vernon se zagleda u Harija, očigledno sumnjičav zbog odsustva negodovanja, a zatim izjuri iz
sobe i zatvori vrata za sobom. Hari začu okretanje ključa u bravi i teča Vemonove korake kako se
teško spuštaju niz stepenice. Nekoliko minuta kasnije ču lupanje automobilskih vrata, brundanje
motora, i nepogrešivi zvuk kola koja izleću iz prilaza kući.
Harija nije posebno zanimalo da li Darslijevi izlaze ili ne. Bilo mu je svejedno da li su u kući ili
napolju. Nije čak uspeo ni da skupi snage da ustane i upali svetlo u sobi, koja je postepeno postajala
sve mračnija, dok je on ležao i osluškivao noćne zvuke kroz prozor koji je stalno držao otvoren,
čekajući radosni trenutak Hedviginog povratka.
Prazna kuća je škripela oko njega. Cevi su klokotale. Hari je ležao ukočen, ne razmišljajući ni o
čemu, obuzet očajanjem.
A onda, sasvim razgovetno, začu tresak koji je dopirao iz kuhinje u prizemlju.
Trenutno se uspravi, napregnuvši uši. Nemoguće je da su se Darslijevi vratili, još je prerano, a u
svakom slučaju nije čuo njihova kola kako dolaze.
Nekoliko trenutaka je vladala tišina, a za njom uslediše glasovi.
Provalnici, pomisli on, skliznuvši sa kreveta na noge - ali delić sekunde kasnije, pade mu na pamet
da bi se provalnici potrudili da tiho govore, a ko god da se šekao po kuhinji, definitivno to nije
činio.
On zgrabi svoj štapić sa noćnog stočića i stade naspram vrata sobe, osluškujući celim svojim telom.
Sledećeg trena poskoči, kada brava glasno škljocnu i vrata njegove sobe širom se otvoriše.
Hari je stajao nepokretno, zureći kroz otvorena vrata u mračno stepenište na spratu, napežući uši ne
bi li uhvatio još koji zvuk, ali ništa ne ču. Oklevajući na trenutak, on hitro i tiho izade iz sobe,
zaputivši se ka stepenicama.
Srce mu se pope u grlo. U senovitom hodniku na dnu stepenica stajali su neki ljudi, siluete oivičene
svetlošću uličnih lampi koja je dopirala kroz staklena vrata; njih osmoro ili devetoro ukupno, koliko
je on mogao da vidi, a svi su gledali gore ka njemu.
-Spusti svoj štapić, dečače, pre nego što njime nekom ne iskopaš oko - reče duboki, režeći glas.
Harijevo srce je nekontrolisano lupalo. Prepoznao je taj glas, ali nije spustio štapić.
- Profesore Ćudljivko? - reče on nesigurno.
- Ne znam da li sam baš 'profesor' - zareža glas – nisam stigao da održim nijedno predavanje, zar
ne? Silazi ovamo, hoćemo da te vidimo kako dolikuje.
Hari malčice spusti štapić, ali ne popusti svoj stisak na njemu, niti se pomeri. Imao je veoma dobar
razlog da bude sumnjičav. Nedavno je proveo devet meseci u društvu onoga za koga je mislio da je
Ludooki Ćudljivko, da bi na kraju otkrio da to uopšte nije bio on, već uljez; uljez koji je, štaviše,
pokušao da ubije Harija, pre nego što je demaskiran. Ali pre nego što je uspeo da donese odluku šta
sledeće da učini, dragi, pomalo promukli glas dopre uz stepenice.
-U redu je, Hari. Došli smo da te odvedemo odavde.
Harijevo srce zaigra. I taj glas mu je bio poznat, iako ga nije čuo već više od godinu dana.
- P-profesore Lupin? - upita on u neverici. - Da li ste to vi?
- Zašto svi ovde čučimo u mraku? - reče treći glas, ženski, ovaj put Hariju potpuno nepoznat. -
Lumos.
Vrh čarobnog šapića se zažari, osvetlivši predvorje magičnom svetlošću. Hari trepnu. Ljudi ispod su
se skupili u podnožju stepenica, napregnuto zureći u njega, dok su neki čak izvijali glave ne bi li ga
bolje osmotrili.
Remus Lupin mu je bio najbliži. Iako je još uvek bio prilično mlad, Lupin je delovao umomo i
prilično bolesno; imao je više sedih dlaka nego kada se Hari poslednji put oprostio sa njim, a odora
mu je bila prepuna zakrpa i odrpanija no ikada. Ipak, široko se smešio Hariju, koji pokuša da mu
uzvrati osmeh, uprkos svom stanju šoka.
- Ooo, izgleda baš kao što sam ga zamišljala - reče veštica koja je visoko držala svoj upaljeni štapić.
Delovala je najmlađa u toj družini; imala je bledo srcasto lice, tamne svetlucave oči i kratku šiljatu
kosu jarkoljubičaste boje. - Š'a ima, Hari!
- Da, vidim na šta si mislio, Remuse - reče ćelavi čarobnjak crnac koji je stajao skroz iza - imao je
dubok, spor glas i nosio je jedan jedini zlatni obruč u uvu - izgleda baš kao Džejms.
- Osim očiju - reče dahtavi čarobnjak srebmaste kose sa začelja. - Ima Liline oči.
Ludooki Ćudljivko, koji je imao dugu šućmurastosivu kosu, i kome je falio veliki deo nosa,
sumnjičavo je čkiljio u Harija svojim rasparenim očima. Jedno oko bilo je malo, tamno i sjajno, a
drugo veliko, okruglo i električnoplave boje - magično oko, koje je moglo da vidi kroz zidove, vrata
i teme Ćudljivkove glave.
- Jesi li sasvira siguran da je to on, Lupine? - zareža. - Baš bi nam se lepo pisalo ako bismo doveli
nazad nekog Smrtoždera koji ga imitira. Trebalo bi da ga pitamo nešto što bi samo pravi Poter
mogao da zna. Sem ukoliko neko od prisutnih nije poneo malo veritaseruma!
- Hari, u kojem obličju se pojavljuje tvoj patronus? - upita Lupin.
- Kao jelen - odgovori Hari nervozno.
- To je on, Ludooki - reče Lupin.
Veoma svestan da svi još uvek bulje u njega, Hari se spusti niz stepenice, odloživši štapić u zadnji
džep svojih farmerki.
- Ne stavljaj štapić tu, dečače! - zagrme Ćudljivko. - Šta ako se zapali? I bolji čarobnjaci od tebe su
tako ostali bez svojih guzova, da znaš!
- Koga ti to poznaješ a da je ostao bez guzova? - žena sa ljubičastom kosom zainteresovano upita
Ćudljivka.
- To te se ne tiče, samo drži štapić podalje od zadnjih džepova! - zahropta Ludooki. - Osnovna
bezbednost pri rukovanju štapićem, više se niko time ne zamara. On odhrama ka kuhinji.
- Video sam to - dodade iznervirano, kada žena prevmu očima ka plafonu.
Lupin ispruži šaku i rukova se sa Harijem.
- Kako si? - upita on, pomno posmatrajući Harija.
- F-fino...
Hari je jedva mogao da poveruje da se ovo stvarno zbiva. Četiri nedelje ništa, ni najmanji
nagoveštaj plana da ga izvedu iz Simširove ulice, a onda se iznenada čitava gomila čarobnjaka
pojavi u kući, kao da je to najnormalnija stvar na svetu koju su odavno dogovorili. On baci pogled
na ljude koji su okruživali Lupina; još uvek su ga pomno posmatrali. Odjednom postade svestan
činjenice da već četiri dana nije češljao kosu.
-Ja... stvamo imate sreće što Darslijevi nisu tu... - prorarmlja on.
- Sreća, ha! - reče žena sa ljubičastom kosom. - Ja sam ta koja ih je izmamila vani, da nam ih
sklonim sa puta. Poslala sam pismo normalskom poštom kojim sam ih obavestila da su ušli u uži
izbor na Velikom engleskom takmičenju za najbolje održavan travnjak u predgrađu. Upravo su se
zaputili na ceremoniju dodele nagrada... ili makar misle da su se tamo zaputili.
Hariju kroz glavu prolete slika teča Vernonovog lica kada bude shvatio da ne postoji Veliko
englesko takmičenje za najbolje održavan travnjak u predgrađu.
- Mi odlazimo, zar ne? - upita on. - Uskoro?
- Gotovo trenutno - reče Lupin - samo iščekujemo signal da je okolina čista.
- Gde idemo? U Jazbinu? - upita Hari pun nade.
- Ne u Jazbinu, nikako - reče Lupin, pokazujući Hariju da dođe u kuhinju; grupica čarobnjaka ih je
pratila, još uvek radoznalo posmatrajući Harija. - Previše rizično. Postavili smo sedište na mestu
gde ga neće moći detektovati. Potrajalo nam je neko vreme...
Lukooki Ćudljivko je sada sedeo za kuhinjskim stolom, otpijajući iz svoje džepne pljoske, dok mu
se magično oko okretalo u svim pravcima, razgledajući kuhinjske sprave Darslijvih, napravljene da
uštede vreme i trud.
-Ovo je Alastor Ćudljivko, Hari - nastavi Lupin, pokazujući ka Ćudljivku.
- Da, znam - reče Hari, pomalo nelagodno. Bilo je čudno upoznavati se sa nekim koga je čitavih
godinu dana mislio da poznaje.
- A ovo je Nimfadora...
- Ne zovi me Nimfadora, Remuse - reče mlada veštica, stresavši se - zovem se Tonks.
-Nimfadora Tonks, koja više voli da se predstavlja samo svojim prezimenom - dovrši Lupin.
-I ti bi više voleo da se predstavljaš prezimenom, da te je tvoja budalasta majka nazvala Nimfadora
- promrmlja Tonks.
-A ovo je Kingzli Okovgrom - on pokaza ka visokom tamnoputom čarobnjaku, koji se nakloni. -
Elfijas Vrdalo. - Dahtavi piskavi čarobnjak klimnu glavom. - Dedalus Digl...
-Već smo se upoznali - ciknu uzbuđeni Digl, skinuvši Ijubičasti cilindar u znak pozdrava.
-Emelina Vens. Veštica svečanog izgleda sa smaragdnozelenim šalom neznatno nakrivi glavu. -
Stardžis Podmor. Čarobnjak sa četvrtastom vilicora i gustom kosom boje slame mu namignu. - I
Hestija Džons. Rumena crnokosa veštica koja je stajala pored tostera mu mahnu.
Hari je nelagodno klimao glavom svakom od njih dok su mu ih predstavljali. Priželjkivao je da
gledaju u nešto drugo a ne u njega; osećao se kao da je iznenada izveden na binu. Takođe se pitao
zašto ih ima toliko mnogo.
- Iznenađujuće veliki broj ljudi se dobrovoljno javio da dođe po tebe - reče Lupin, kao da je
pročitao Hariju misli; uglovi usana mu se neznatno trgoše.
- Da, pa, što više, to bolje - reče Ćudljivko mračno. - Mi smo tvoja garda, Poteru.
- Samo čekamo signal da nam potvrdi da je bezbedno da krenemo - reče Lupin, bacivši pogled kroz
kuhinjski prozor. - Imamo nekih petnaestak minuta.
- Veoma su čisti ti Normalci, zar ne? - reče veštica zvana Tonks, koja se osvrtala po kuhinji sa
velikim interesovanjem. - Moj tata je normalskog porekla, a on je pravi aljkavac. Pretpostavljam da
to varira, baš kao i kod čarobnjaka?
- Ovaj... da - reče Hari. - Vidite... - on se okrenu nazad ka Lupinu - šta se to događa, niko mi ništa
nije javio, šta to Vol...?
Nekoliko čarobnjaka i veštica ispustiše čudnovate siktave zvuke; Dedalus Digl opet skinu šešir, a
Ćudljivko zareža: - Ućuti!
- Molim? - iznenadi se Hari.
- Ovde nećemo ni o čemu raspravljati, previše je rizično - reče Ćudljivko, okrenuvši svoje normalno
oko ka Hariju. Njegovo magično oko i dalje je bilo fokusirano ka plafonu. - Prokletstvo - dodade on
ljutito, pridigavši ruku ka magičnom oku - stalno se zaglavljuje - još otkako ga je onaj ološ nosio.
I uz gadan mljackavi zvuk, veoma nalik čepu koji se vadi iz lavaboa punog vode, on izvadi svoje
oko.
- Ludooki, ti shvataš koliko je to odvratno, zar ne? - reče Tonks razgovorljivo.
- Hoćeš li mi dati čašu vode, molim te, Hari - zatraži Ćudljivko.
Hari priđe sudoperi, izvadi čistu čašu i napuni je vodom iz česme, dok ga je grupica čarobnjaka još
uvek željno osmatrala. Njihovo neumomo zurenje počinjalo je da ga iritira.
- Živeli - reče Cudljivko kada mu Hari dodade čašu. On ubaci magično oko u vodu i gumu ga levodesno;
oko poče da se mahnito okreće na sve strane, gledajući u svakoga pojedinačno. - Hoću
vidljivost od trista šezdeset stepeni pri povratku.
- Kako ćemo ići... gde god išli? - upita Hari.
- Metle - reče Lupin. - Jedini način. Ti si isuviše mlad da bi se prebacivao, sigumo će motriti na flumrežu,
a loše bi nam se svima pisalo ako bismo postavili neovlašćeni teleportacioni ključ.
- Remus kaže da si dobar letač - reče Kingzli Okovgrom dubokim glasom.
- Odličan je - dodade Lupin, dok je gledao na svoj sat. - U svakom slučaju, najbolje bi bilo da
počneš da se pakuješ, Hari, hoćemo da budemo spremni kada dobijemo signal.
-Idem sa tobom da ti pomognem - reče Tonks veselo.
Ispratila je Harija nazad u predvorje i uz stepenice, osvrćući se radoznalo oko sebe.
-Čudno mesto - reče ona. - Možda malo previše čisto, ako znaš na šta mislim? Pomalo neprirodno.
Oh, ovo je već mnogo bolje - dodade ona kada uđoše u Harijevu sobu i on upali svetlo.
Njegova soba je svakako bila mnogo neurednija od ostatka kuće. Pošto je četiri dana bio utamničen
u njoj, i to vrlo loše raspoložen, Hari se nije trudio da posprema za sobom. Većina njegovih knjiga
bila je pobacana po podu, gde je pokušavao da pomoću njih sebi skrene misli, svaku zatim
odbacivši u stranu; Hedvigin kavez je trebalo počistiti, jer je već počinjao da smardi; a njegov
kovčeg je ležao otvoren, otkrivajući zbrkanu mešavinu normalske odeće i čarobnjačkih odora koje
su se prosipale po podu oko njega.
Hari stade da uzima knjige i žumo ih ubacuje u svoju škrinju. Tonks zastade ispred njegovog
otvorenog ormana, da se na trenutak kritički osvrne na svoj odraz u ogledalu koje se nalazilo sa
unutrašnje strane vrata.
- Znaš, mislim da ljubičasta ipak nije moja boja - reče ona zamišljeno, povukavši jedan od
pramenova svoje šiljaste kose. - Zar ti se ne čini da sa njom izgledam malo bolešljivo?
- Ovaj... reče Hari, podižući pogled ka njoj povrh primerka Kvidičkih timova Britanije i Irske.
- Da, zaista izgledam tako - reče Tonks odlučno. Ona prevrnu oči sa napetim izrazom lica, kao da
pokušava nečeg da se seti. Sekundu kasnije njena kosa postade boje ružičastih žvaka.
- Kako si to uradila? - upita Hari, zijajući u nju dok je ponovo otvarala oči.
- Ja sam metamorfomag - reče ona, osvrnuvši se ka svom odrazu i okrećući glavu ne bi li osmotrila
svoju kosu iz svih uglova. - To znači da mogu da menjam svoj izgled po volji - dodade ona,
primetivši Harijev zbunjen izraz lica u ogledalu. - Ja sam se takva rodila. Tako sam imala najviše
ocene iz prikrivanja i maskiranja tokom obučavanja za Aurora, a da uopšte nisam učila, bilo je
sjajno.
- Ti si Auror? - Hari je bio vidno impresioniran. Jedina karijera koja ga je zanimala posle Hogvortsa
bila je da postane lovac na mračne čarobnjake.
- Aha - reče Tonks ponosno. - I Kingzli takođe, on je malo viši čin od mene, naravno. Ja sam se
kvalifikovala tek pre godinu dana. Gotovo da sam pala na ispitima iz tajnosti i uhođenja. Strašno
sam trapava, jesi li čuo kako sam slomila onaj tanjir kada smo stigli dole?
- Može li neko da nauči da bude metamorfomag? - upita je Hari, ispravivši se, potpuno zaboravivši
na pakovanje.
Tonks se zakikota.
-Kladim se da ti ne bi smetalo kada bi ponekad mogao da sakriješ taj ožiljak, je li?
Ona pogledom potraži ožiljak u obliku raunje na Harijevom čelu.
- Ne, ne bi mi smetalo - promumla Hari, okrećući joj leđa.
Nije voleo kada ljudi zure u njegov ožiljak.
- Pa, bojim se da ćeš morati da to naučiš na teži način - reče Tonks. - Metamorfomag se ne postaje,
već rađa. Većina čarobnjaka mora da koristi štapić, ili napitak, da promeni svoj izgled. Ali morali
bismo već da krenemo, Hari, trebalo bi da te spakujemo - dodade ona sa prizvukom krivice u glasu,
gledajući u sav taj nered na podu.
- Oh... da - reče Hari, zgrabivši još par knjiga.
- Ne budi glup, biće mnogo brže ako ja - pakuj se!- viknu Tonks i zamahnu svojim štapićem preko
poda jednim dugačkim talasastim potezom.
Knjige, odeća, teleskop i vage, svi zajedno poleteše u vazduh i popadaše kud-koji u kovčeg.
-Nije baš uredno - reče Tonks, prilazeći kovčegu da osmotri svu tu gomilu unutra. - Moja mama
ima taj dar da natera stvari da se srede same od sebe - čak joj se i Čarape uredno presaviju - ali ja
nikada nisam uspela da ovladam tim činima... ona to malo cimne zglobom... Puna nade, zamahnu
štapićem uz maleni trzaj.
Jedna od Harijevih čarapa se bedno uzmigolji a zatim ponovo sruči povrh gomile u kovčegu.
-Pa, dobro - reče Tonks, zalupivši poklopac kovčega - Makar je sve unutra. A i ovde bi dobrodošlo
malo čišćenja. Uperi štapić u Hedvigin kavez. - Opustoši. Nekoliko peruški i brabonjaka nestade. -
Pa, tako je malko bolje - nikada nisam baš ovladala ovim činima za domaćice. Dakle - sve
spakovano? Kotao? Metla? Hej!... Vatrena strela?
Oči joj se razrogačiše kada ugleda metlu u Harijevoj desnoj ruci. Bila je to njegov ponos i dika,
poklon od Sirijusa, metla međunarodnog standarda.
-A ja i dalje jašem Kometu dvesta šezdeset - reče Tonks ljubomorno. - Pa dobro... štapić ti je još
uvek u farmerkama?
Zadnjica na mestu? Okej, idemo onda. Lokomotor kovčeg.
Harijev kovčeg se pridiže nekoliko santimetara u vazduh. Držeći svoj štapić kao da je dirgentska
palica, Tonks navede kovčeg da prelebdi preko sobe i kroz vrata ispred njih, držeći Hedvigin kavez
u desnoj ruci. Hari ju je pratio niz stepenice, noseći svoju metlu.
Dole u kuhinji, Ćudljivko je napokon vratio svoje oko, koje se sada, posle čišćenja, vrtelo tako brzo,
da je Hariju bilo mučno da gleda u njega. Kingzli Okovgrom i Stardžis Podmor su proučavali
mikrotalasnu rernu, a Hestija Džons se smejala Ijuštilici za krorapir koju je pronašla dok je preturala
po fiokama. Lupin je upravo zapečatio pismo adresirano na Darslijeve.
- Odlično - reče Lupin, podigavši pogled kada Tonks i Hari uđoše u kuhinju. - Imamo još oko
minut, rekao bih. Verovatno bi trebalo da izađemo u baštu, kako bismo bili spremni. Hari, ostavio
sam pismo za tvoju tetku i teču, u kojim im poručujem da ne brinu...
- Neće se oni brinuti - reče Hari.
- ...jer si ti na bezbednom...
- To će ih samo baciti u depresiju.
- ...i da ćete se videti sledećeg leta.
- Je 1' moram?
Lupin se nasmeši, ali mu ne odgovori.
- Dodi ovamo, dečače - reče Ćudljivko, mahnuvši svojim štapićem Hariju da mu priđe. - Moram da
te razočaram.
- Da me šta? - upita Hari nervozno.
- Razočaravajuća čin - reče Ćudljivko, pridigavši svoj štapić. - Lupin mi kaže da imaš nevidljivi
ogrtač, ali on neće moći da ostane na tebi dok letimo; ovo će te bolje zamaskirati. Eto sad...
On ga snažno lupi povrh glave i Hari oseti zanimljivo peckanje, kao da mu je Ćudljivko upravo
razbio jaje o glavu; činilo se da po njegovom telu curi nešto hladno, tekući sa mesta gde ga je lupio
štapić.
-Dobra čin, Ludooki - reče Tonks zadivljeno, zureći u Harijev stomak.
Hari spusti pogled na svoje telo, ili makar na ono što je nekada bilo njegovo telo, jer više nimalo
nije ličilo na sebe. Nije bilo nevidljivo; ono je prosto preuzelo identičnu boju i teksturu kuhinjskih
plakara iza njega. Činilo mu se kao da je postao ljudski kameleon.
-Hajde - reče Ćudljivko, otključavši zadnja vrata svojim štapićem.
Svi iskoračiše na teča Vernonov sjajno održavani travnjak.
- Vedra noć - zahropta Ćudljivko, skenirajući nebesa svojim magičnim okom. - Dobro bi nam
poslužilo malo više oblaka da se sakrijemo. Dakle - zakevta on na Harija - letećemo u zbijenoj
formaciji. Tonks će biti odmah ispred tebe, budi joj za repom. Lupin će te pokrivati odozdo. Ja ću
biti iza tebe. Ostali će kružiti oko nas. Ne razbijamo formaciju ni zbog čega, jesi li me razumeo?
Ako neko od nas bude ubijen...
- Da li postoje velike šanse da se to dogodi? - upita Hari obazrivo, ali ga je Ćudljivko ignorisao.
- ...ostali će nastaviti da lete, bez prestanka, bez razbijanja redova. Ako nas sve pobiju, a ti, Hari,
preživiš, zadnja straža čeka u pripravnosti da te preuzme. Samo nastavi da letiš na istok i oni će ti se
pridružiti.
- Prestani sa tim silnim veseljem, Ludooki, dečko će pomisliti da ovo ne shvatamo ozbiljno - reče
Tonks, dok je privezivala Harijev kovčeg i Hedvigin kavez za nosila koja su visila sa njene metle.
- Samo izlažem dečaku plan - zareža Ćudljivko. - Naša dužnost je da ga bezbedno dovedemo do
glavnog štaba, a ako tom prilikom poginemo...
- Niko neće da pogine - reče Kingzli Ogovgrom svojim dubokim, smirujućim glasom.
- Uzjašite svoje metle, eno ga prvi signal! - oštro ih prekinu Lupin, pokazujući ka nebu.
Visoko, visoko iznad njih među zvezdama zasja mlaz jarko-crvenih varnica. Hari ih istog trena
prepozna kao signale ispaljene iz čarobnih štapića. On prebaci levu nogu preko svoje Vatrene strele,
čvrsto je zgrabi za dršku i oseti kako ona tek neznatno podrhtava, kao da je i sama željna da se
ponovo vine u vazduh.
-Drugi signal, krećemo! - reče Lupin glasno, kada još varnica, ovaj put zelenih, eksplodira visoko
iznad njih.
Hari se iz sve snage odrazi od zemlje. Hladni noćni vazduh stade da mu juri kroz kosu, dok su se
uredne četvrtaste bašte Simširove ulice gubile ispod njega, smanjujući se velikom brzinom u
svojevrstan pačvork zelenog i cmog, i svaka pomisao na Ministarstvo izbrisa mu se iz uma, kao da
ih je nalet vazduha oduvao iz njegove glave. Osećao se kao da će mu srce pući od zadovoljstva;
ponovo leti, leti što dalje od Šimširove ulice, kao što je maštao čitavo leto, ide svom domu... na
nekoliko veličanstvenih trenutaka, činilo se kao da su se svi njegovi problemi pretvorili u ništavilo,
sasvim beznačajni pod nepreglednim zvezdanim nebom.
- Skreni naglo levo, naglo levo, neki Normalac gleda gore!- viknu Ćudljivko iza njega. Tonks
skrenu, a Hari za njom, posmatrajući svoj kovčeg kako se mahnito klati ispod njene metle.
- Treba nam veća visina... popnimo se za još pola kilometra!
Harijeve oči počeše da suze od hladnoće dok su jezdili na-gore; nije mogao da vidi ništa ispod sebe
osim sitnih tačkica svetla koje su predstavljale farove kola i ulične svetiljke. Dva sićušna svetla
mogla su da budu i farovi teča Vernonovih kola... Darslijevi se sada verovatno već vraćaju svojoj
praznoj kući, is-punjeni besom zbog nepostojećeg takmičenja za najbolji trav-njak... i Hari se naglas
nasmeja na tu pomisao, iako mu je glas zaglušilo lepetanje odora ostalih letača, škripanje nosila
koja su pridržavala njegov kovčeg i kavez, i fijuk vetra u ušima dok su hitali kroz vazduh.
Mesecima se nije osećao ovoliko živ, niti ovoliko srećan.
-Južno! - povika Ludooki. - Grad pred nama!
Oni skrenuše udesno, kako bi izbegli da prelete direktno iznad treperave paukove mreže svetala
ispod njih.
- Skrenite jugoistočno i nastavite da se penjete u visinu, vidim tamo jedan niski oblak u kome
možemo da se sakrijemo! - viknu Ćudljivko.
- Nećemo ići kroz oblake! - povika Tonks ljutito. - Skroz ćemo se skvasiti, Ludooki!
Hariju je laknulo kada ju je čuo da to kaže; već je počinjao da gubi osećaj u šakama obavijenim oko
drške svoje Vatrene strele. Bilo mu je žao što se nije setio da navuče jaknu; počinjao je da se trese.
Malo-pomalo pa bi promenili kurs, rukovodeći se uputstvima Ludookog. Hari je žmirio, suočen sa
naletom ledenog vetra, od kojeg su uši počele da ga bole. Koliko je mogao da se seti, samo mu je
još jednom prilikom bilo ovako hladno na metli, tokom utakmice kvidiča protiv Haflpafa za vreme
treće godine na Hogvortsu, a koja se igrala usred oluje. Njegova pratnja je kružila oko njega, kao
gomila džinovskih ptica grabljivica. Hari je izgubio svaki pojam o vremenu. Pitao se koliko dugo
već lete, činilo mu se da je prošlo sat vremena.
-Skrećemo jugozapadno! - viknu Ćudljivko. - Hoćerao da izbegnemo autoput!
Hari je sada bio toliko smrznut, da je čežnjivo razmišljao o udobnitn, suvim unutrašnjostima kola
koja su promicala ispod njih, a onda, još čežnjivije, pomisli na flu-prašak. Možda je tumbanje kroz
ognjišta i bilo neprijatno, ali mu je makar bilo toplo medu plamenoviraa... Kingzli Okovgrom
prolete pored njega, dok su mu se crna ćela i minđuša diskretno presijavali na mesečini... sada je
Emelina Vens bila sa njegove desne strane, sa isukanim štapićem u ruci, gledajući levo-desno... a
zatim i ona prelete preko njega, da bi je zamenio Stardžis Podmor...
- Bilo bi pametno da se malo vratimo unazad, tek da se osiguramo da nas niko ne prati! - povika
Ćudljivko.
- JESI LI TI BRE LUD, LUDOOKI? - vrisnu Tonks sa pročelja. - Svi smo se sledili na našim
metlama! Ako nastavimo da skrećemo sa putanje, nećemo stići tamo do iduće nedelje! Uostalom,
samo što nismo stigli!
- Vreme je da počnemo sa prizemljenjem! - dopre do njega Lupinov glas. - Hari, prati Tonks!
Hari poče da ponire za njom. Zaputiše se ka najvećoj skupini svetala koju je dosad video. Bila je to
ogromna izukrštana masa, prepuna svetlećih linija i raskrsnica, pomešanih sa parčadima najvećeg
crnila. Leteli su sve niže i niže, sve dok Hari nije uspeo da razazna pojedinačne farove i ulične
svetiljke, dimnjake i televizijske antene. Toliko je želeo da sleti na tlo, mada mu se činilo da će
neko morati da ga odmrzne od njegove metle.
-Eto nas! - povika Tonks, i nekoliko trenutaka kasnije ona slete.
Hari se spusti tik pored nje i sjaha sa metle na proplanaku nekošene trave usred malenog trga.
Drhteći, Hari se osvrau oko sebe. Garave fasade okolnih kuća nisu obećavale dobrodošlicu. Neke
od njih su imale polomljene prozore koji su tupo svetlucali pod svetlom uličnih lampi, sa mnogih
vrata se ljuštila boja, a pred velikim brojem ulaznih stepenika stajale su gomile đubreta.
-Gde smo to mi? - upita Hari, ali mu Lupin tiho reče: - Sačekaj koji minut.
Ćudljivko je hladnim prstima preturao po odori.
-Evo ga - promrmlja on, podižući visoko u vazduh nešto što je ličilo na srebrni upaljač za cigarete i
pritisnu dugme na njemu.
Najbliža ulična svetiljka se ugasi uz prasak. On ponovo pritisnu ugasivač i sledeća lampa se ugasi.
Nastavio je da pritiska, dok sve ulične svetiljke na trgu nisu bile ugašene, te je jedino svetlo
dopiralo kroz prozore prekrivene zavesama i od srpastog meseca iznad njihovih glava.
-Pozajmio sam ga od Dambldora - zareža Ćudljivko, strpavši ugasivač u džep. - On će se pobrinuti
za sve Normalce koji gledaju kroz prozor, vidiš? Hajde sada, brzo.
Ćudljivko uze Harija za raku i povede ga travnatom poljanom, pa preko ulice do trotoara; Lupin i
Tonks su ih u stopu pratili, noseći Harijev kovčeg izmedu sebe, okruženi ostalim pripadnicima
garde sa isukanim štapićima.
Sa gornjeg prozora najbliže kuće dopiralo je prigušeno bubnjanje muzičkog stuba. Iz pravca gomile
nabreklih kesa za đubre, nagomilanih odmah iza slomljene kapije, osećao se oštar miris istrulelog
đubreta.
-Ovde - promrmlja Ćudljivko, gurnuvši parče pergamenta ka Harijevoj razočaranoj ruci, prinevši
vrh svog upaljenog štapića ka njemu, kako bi osvetlio napisane reči. - Brzo pročitaj i upamti.
Hari spusti pogled na list papira. Uzak rukopis bio mu je maglovito poznat. Na njemu je pisalo:
Sedište Reda feniksa može se naći u Ulici Grimold broj 12 u Londonu.
5 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:19 pm
Margita
Administrator
4. ULICA GRIMOLD, BROJ DVANAEST
- Šta je to Red fe...? - poče Hari.
- Ne ovde, dečače! - zareža Ćudljivko. - Sačekaj da uđemo!
On uze komadić pergamenta iz Harijeve ruke i zapali ga vrhom svog stapića. Dok se poruka uvijala
u plamenovima i polako padala na tlo, Hari se ponovo osvmu po obližnjim kućama. Stajali su
ispred broja jedanaest. Pogleda nalevo i spazi broj deset; s desna je, pak, bio broj trinaest.
- Ali gde je...?
- Razmisli o onome što si upravo memorisao - reče Lupin tiho.
Hari stade da misli, i tek što se setio dela o Ulici Grimold broj dvanaest, kada se izmedu brojeva
jedanaest i trinaest pojaviše izubijana vrata, a ubrzo za njima prljavi zidovi i prašnjavi prozori. Kao
da se između dve zgrade naduvala još jedna, izguravši sebi sa puta kuće sa obe strane. Hari je zijao
u nju. Muzički stub u broju jedanaest nastavio je da ritmično bubnja. Očigledno, Normalci u kući
ništa nisu osetili.
-Hajde, požuri - zareža Ćudljivko, gurnuvši Harija s leđa.
Hari se pope uz izlizane kamene stepenike, zureći u tek materijalizovana vrata. Njihova crna farba
je bila izlizana i izgrebana. Srebmi zvekir je bio u obliku izuvijane zmije. Nije bilo nikakve
ključaonice, niti proreza za pisma.
Lupin izvuče štapić i jedanput udari po vratima. Hari začu mnogo glasnih, metalnih škljocaja i nešto
nalik na čangrljanje lanaca. Vrata se uz škripu otvoriše.
-Brzo uđi, Hari - prošaputa Lupin - ali ne idi predaleko unutra, i ništa ne diraj.
Hari zakorači preko praga u gotovo potpunu tminu predvorja. Namirisao je vlagu, prašinu i slatki
miris truleži; čitavo mesto je odavalo dojam napuštene zgrade. On se osvmu preko ramena i vide
ostale kako ulaze za njim, Lupin i Tonks noseći njegov kovčeg i Hedvigin kavez. Ćudljivko je
stajao na najvišem stepeniku ispred vrata, oslobađajući kugle svetlosti koje je ugasivačem ukrao iz
uličnih lampi. One odleteše nazad do sijalica, i ceo trg iznenada obasja narandžasta svetlost, pre
nego što Ćudljivko kroči unutra i zatvori ulazna vrata za sobom, tako da predvorje potpuno utonu u
tminu.
-Evo...
On potapša Harija po glavi svojim štapićem; Hari ovog puta oseti kao da mu niz leđa curi nešto
toplo, i shvati da mora da je upravo oslobođen razočaravajuće čini.
-Sada ostanite mirni, svi, dok ne obezbedim malo svetlosti ovde - prošaputa Ćudljivko.
Prigušeni glasovi ostalih odzvanjali su u Hariju čudnovato zloslutno; činilo mu se kao da su ušli u
kuću osobe na samrti. On začu mek siktavi zvuk, a onda starinske plinske lampe polako oživeše duž
zidova, bacajući treperavu, neraaterijalnu svetlost po oljuštenim tapetima i pohabanom tepihu
dugačkog, sumornog hodnika, u kome je paučinasti luster osvetljavao od starosti pocrnele portrete,
koji su krivo visili po zidovima. Hari začu trčkaranje isod podnih dasaka. I luster i svećnjak na
obližnjem rasklimatanom stolu bili su u obliku zmija.
Začuše se užurbani koraci i Ronova majka, gospođa Vesli, izjuri kroz vrata na drugom kraju
predvorja. Dok im se hitro približavala zračila je dobrodošlicom, mada je Hari primetio da je
mršavija i bleđa nego prošli put kada ju je video.
-Oh, Hari, baš je divno što te vidim! - prošaputa ona, privukavši ga u rebrolomni zagrljaj, a zatim ga
udalji od sebe na rukohvat i kritički mu objasni: - Deluješ neuhranjeno; treba da te nahranimo, ali
bojim se da ćeš morati da sačekaš do večere.
Zatim se okrete grupici čarobnjaka iza njega i užurbanim glasom šapnu: - Upravo je stigao, sastanak
je već počeo.
Carobnjaci iza Harija redom zažagoriše zainteresovano i uzbuđeno, i stadoše da prolaze pored njega
ka vratima kroz koja je gospođa Vesli upravo ušla. Hari krenu za Lupinom, ali ga gospođa Vesli
zadrža.
- Ne, Hari, sastanak je isključivo za članove Reda. Ron i Hermiona su gore, možeš sa njima da
sačekaš kraj sastanka, a onda ćemo da večeramo. I govori tiho dok si u hodniku - dodade ona hitrim
šapatom.
- Zašto?
- Ne bih želela da se bilo šta probudi.
- Kako to misl...?
- Objasniću ti kasnije, moram da žurim. Trebalo bi da sam na sastanku - samo da ti pokažem gde
ćeš spavati.
Stavivši kažiprst na usne, ona ga hodajući na prstima povede pored ogromnih, dugačkih, moljcima
izjedenih zavesa. Iza njih, Hari je pretpostavljao da se nalaze još jedna vrata. Zatim prodoše pored
velikog stalka za kišobrane, koji je izgledao kao da je napravljen od trolovske noge, pre nego što se
popeše uz mračno stepenište, prošavši pored reda odsečenih smanjenih glava okačenih na
postoljima duž zida. Posle bližeg ispitivanja, Hari shvati da su glave pripadale kućnim vilenjacima.
Svi do jednog su imali identičan nos nalik prasećoj njušci.
Harijeva zbunjenost je rasla sa svakim njegovim korakom. Šta, za ime sveta, traže u kući koja
izgleda kao da pripada nekom od najmračnijih carobnjaka?
- Gospodo Vesli, šta...?
- Ron i Hermiona će ti sve objasniti, dušice, ja stvarno moram da idem - prošaputa gospođa Vesli
rasejano. - Eto... - stigli su do drugog sprata. - ...tvoja soba je kroz vrata desno. Pozvaću te kada sve
bude gotovo.
I ona žumo strča nazad niz stepenice.
Hari pređe preko oronulog hodnika, okrenu kvaku u obliku zmijske glave, i otvori vrata.
Na tren uhvati prizor sumorne spavaće sobe sa dva kreveta i visokom tavanicom; a onda se začu
glasan cvrkut, praćen još glasnijim krikom, i vidik mu u potpunosti ispuni velika količina izuzetno
žbunaste kose. Hermiona mu se baci u zagrljaj, gotovo ga oborivši, dok je Ronova sićušna sova,
Prasvidžeon, uzbuđeno kružila oko njihovih glava.
- HARI! Rone, stigao je, Hari je stigao! Nismo te čuli kad si ušao! Oh, kako si? Da li si dobro,? Da
li si ljut na nas? Kladim se da jesi, znam da su naša pisma bila beskorisna - ali ništa nismo smeli da
ti kažemo. Dambldor nas je naterao da se zakunemo da nećemo, oh, a imamo toliko toga da ti
ispričamo, a i ti nama, o dementorima! Kada smo čuli... i to saslušanje u Ministarstvu - to je prosto
skandalozno, sve sam lepo proverila u knjigama, ne mogu da te izbace iz škole, ne smeju, postoji
stavka u Dekretu za ograničavanje maloletničkog čarobnjaštva, a koja pokriva korišćenje magije u
situacijama kada je nečiji život u opasnosti...
- Pusti čoveka da diše, Hermiona - reče Ron kezeći se, zatvorivši vrata za Harijem. Činilo se da je
porastao još nekoliko santimetara za ovih mesec dana koliko se nisu videli, zbog čega je izgledao
viši i krakatiji no ikad, iako su mu dugački nos, jarkocrvena kosa i pegice na licu ostali isti.
Još uvek ozarena od sreće, Hermiona pusti Harija, ali pre nego što je stigla da još nešto zausti, začu
se mek fijuk, i nešto belo dolete sa vrha mračnog ormana i nežno se spusti na Harijevo rame.
-Hedviga!
Snežnobela sova zaklikta kljunom i u znak pažnje mu gricnu uvo, dok ju je Hari gladio po perju.
-Potpuno je poludela - reče Ron. - Samo što nas nije ubila kljucanjem kada je donela tvoje poslednje
pismo, vidi samo ovo...
On pokaza Hariju kažiprst svoje desne šake, na kome se nalazila napola zarasla, ali očigledno zaista
duboka posekotina.
- O, da - reče Hari. - Izvinite zbog toga, ali sam zahtevao odgovore, znate...
- A mi smo hteli da ti ih damo, druže - reče Ron. - Hermiona je izludela, stalno je ponavljala da ćeš
da učiniš nešto glupo i sumanuto ako ostaneš zarobljen tamo sasvijn sam, bez ikakvih vesti, ali nas
je Dambldor naterao da se...
- ...zakunete da mi ništa nećete reći - dovrši Hari rečenicu umesto njega. - Da, Hermiona mi je već
rekla.
Toplina koja ga je obuzela pred prizorom svojih najboljih prijatelja ugasi se, a nešto ledeno poplavi
mu stomak. Iznenada - posle mesec dana čežnje da ih vidi - najviše je želeo da ga Ron i Hermiona
ostave samog.
Nasta napeta tišina, tokom koje je Hari gotovo mahinalno mazio Hedvigu, ne gledajući u drugo
dvoje.
- Izgleda da je mislio da će tako biti najbolje - reče Hermiona gotovo bez daha. - Dambldor, to jest.
- Aha - reče Hari. Primetio je da i njene ruke nose tragove Hedviginog kljuna, i da mu nimalo nije
žao.
- Pretpostavljam da je mislio da si najbezbedniji sa Normalcima... - poče Ron.
- Je li? - reče Hari, podigavši obrve. - Jesu li nekoga od vas dvoje napali dementori ovoga leta?
- Pa, ne... ali baš zato je naredio ljudima iz Reda feniksa da te neprekidno prate...
Hari oseti jak trzaj u stomaku, kao da je upravo promašio stepenik prilikom silaženja. Dakle, svi su
znali da je on pod prismotrom, osim njega.
- Međutim, nije se pokazalo toliko efikasnim, zar ne? - reče Hari, čineći sve da mu glas ostane
miran. - Ipak sam morao sam da se brinera o sebi, je li tako?
- Bio je tako ljut - reče Hermiona, gotovo sa strahopoštovanjem. - Dambldor. Videli smo ga. Kada
je saznao da je Mandangus otišao pre kraja svoje smene. Bilo je zastrašujuće.
- Pa, meni je drago sto je otišao - reče Hari ledeno. - Da nije, ne bih bio primoran da koristim
magiju, i Dambldor bi me verovatno celo leto zadržao u Šimširovoj ulici.
- Zar se... zar se ne brineš makar malo zbog saslušanja u Ministarstvu magije? - upita Hermiona
tiho.
- Ne - prkosno slaga Hari. On im okrenu leđa, osvrćući se oko sebe sa Hedvigom koja se
zadovoljno ugnezdila na njegovom ramenu, ali mu se činilo da će mu ova soba teško podići moral.
Bila je memljiva i mračna. Jedino je prazna površina platna u ukrasnom ramu remetila ogoljenost
zidova koji su se ljuštili, a dok je Hari prolazio pored njega, učini mu se da čuje nekoga, ko je
vrebao van vidokruga, kako se kikoće.
- A zašto je Dambldor bio toliko rešen da me drži u mraku? - upita Hari, još uvek se svojski trudeći
da mu glas ostane neusiljen. - Da li ste se - ovaj - uopšte i potrudili da ga to pitate?
On podiže glavu taman na vreme da spazi kako njih dvoje razmenjuju poglede koji mu rekoše da se
ponaša baš kao što su se bojali da će se ponašati. To mu nimalo ne pomože da zauzda bes.
- Rekli smo Dambldoru da hoćemo da ti kažemo šta se zbiva - reče Ron. - Stvarno jesmo, druže. Ali
je on sada veoma zauzet, videli smo ga samo dvaput otkako smo došli ovamo, a on nije imao
mnogo vremena, samo nas je naterao da se zakunemo da ti nećemo reći ništa od važnih stvari kada
ti budemo pisali, rekao je da bi sove mogle da budu presretnute.
-Ipak je mogao nekako da me drži u toku, da je to hteo - reče Hari odsečno. - Nemojte mi reći da on
ne zna za načine slanja poruka bez sova.
Hermiona baci pogled ka Ronu, a zatim reče: - I ja sam to pomislila. Ali je on hteo da ti ništa ne
znaš.
- Možda misli da mi se ne može verovati - reče Hari, posmatrajući izraze njihovih lica.
- Ne budi glup - reče mu Ron, delujući krajnje uznemireno.
- Ili da ne umem da se staram o sebi.
- Naravno da to ne misli! - reče Hermiona zabrinuto.
- Pa zašto sam ja morao da ostanem kod Darslijevih, dok ste vas dvoje mogli da učestvujete u
svemu što se ovde zbiva? - upita Hari, ubrzano sipajući reči jednu za drugom, sa svakom postajući
sve glasniji. - Kako to da je vama dozvoljeno da znate sve što se ovde događa?
- I nije nam dozvoljeno! - prekide ga Ron. - Mama nas ne pušta blizu dok su sastanci, kaže da smo
previše mladi...
Ali pre nego što je i sam postao svestan šta radi, Hari poče da urla.
- DAKLE, NISTE BILI NA SASTANCIMA, VRLO VAŽNO! IPAK STE BILI
OVDE, ZAR NE? JOŠ UVEK STE BILI ZAJEDNO! JA SAM BIO UTAMNIČEN KOD
DARSLIJEVIH ČITAVIH MESEC DANA! I USPEO SAM DA SE IZBORIM SA MNOGO
OPASNIJIM STVARIMA NEGO VAS DVOJE ZAJEDNO, I DAMBLDOR TO ZNA - KO JE
SPASAO KAMEN MUDROSTI? KO SE OSLOBODIO RIDLA? KO VAS JE OBOJE SPASAO
OD DEMENTORA?
Svaka ogorčena i ozlojeđena misao koja je Hariju pala na pamet u proteklih mesec dana sada
pokulja iz njega: njegova frustriranost zbog odsustva vesti, bolna spoznaja da su oni bili ovde
zajedno bez njega, bes što su motrili na njega, a da mu to niko nije rekao - sva ta osećanja, kojih se
napola stideo, napokon raskidaše spone koje su ih sputavale. Hedviga se uplaši od siline buke, i
odleprša nazad na vrh ormana; Prasvidžeon zaplašeno zacvrkuta i poče još brže da im zuji oko
glava.
-KO JE PROŠAO PORED ZMAJEVA I SFINGI, I SVIH DRUGIH GADNIH STVARI PROŠLE
GODINE? KO JE VIDEO NJEGA KAKO SE VRAĆA U ŽIVOT? KO JE MORAO DA MU
POBEGNE? JA!
Ron je prosto stajao u mestu, napola otvorenih usta, očigledno zatečen, bez reči, dok je Hermiona
izgledala kao da je na ivici suza.
- ALI ZAŠTO BIH JA ZNAO ŠTA SE DEŠAVA? ŠTO BI SE IKO POTRUDIO DA MI KAŽE
ŠTA SE ZBIVA?
- Hari, hteli smo da ti kažemo, stvarno jesmo... - poče Hermiona.
- OČIGLEDNO NISTE DOVOLJNO HTELI, INAČE BISTE MI POSLALI SOVU, ALI VAS JE
DAMBLDOR NATERAO DA SE ZAKUNETE...
- Pa, i jeste...
- ČETIRI NEDELJE SAM BIO ZAROBLJEN U ŠIMŠIROVOJ ULICI, KRAO NOVINE IZ
KANTI ZA ĐUBRE, NE BIH LI SAZNAO ŠTA SE TO ZBIVA...
- Nameravali smo...
- PRETPOSTAVLJAM DA STE SE SILNO ZABAVLJALI, JE LI, SVI OKUPLJENI OVDE...
- Nismo, stvamo...
- Hari, stvarno nam je žao! - reče Hermiona očajnički, sjajnih suznih očiju. - Potpuno si u pravu,
Hari - i ja bih bila besna da se to raeni desilo!
Hari je prostreli pogledom, još uvek duboko udišući, a zatim im ponovo okrenu leđa i stade da se
šetka levodesno. Hedviga sumomo huknu sa vrha ormana. Nasta dugi tajac, koji je prekidala samo
žalosna škripa podnih dasaka ispod Harijevih stopala.
- I šta je ovo mesto, uopšte? - obrecnu se on na Rona Hermionu.
- Glavno sedište Reda feniksa - odgovori Ron kao iz topa.
- Hoće li se iko potruditi da mi kaže šta je uopšte Red feniksa...?
- To je tajno društvo - brzo će Hermiona. - Dambldor je glavnokomandujući, on ga je i osnovao. To
su ljudi koji su se prošli put borili protiv Znaš-već-koga.
- Ko je sve u njemu? - upita Hari, zastavši na tren sa rukama u džepovima.
- Pa, poprilično ljudi...
- Mi smo ih upoznali jedno dvadesetak - reče Ron - ali mislimo da ih ima više.
Hari ih mrko pogleda.
-Dakle? - zahtevao je on, gledajući čas u jedno, čas u drugo-
- Ovaj - reče Ron. - Dakle šta?
- Voldemorl - reče Hari besno, a Ron i Hermiona se trgoše. - Šta se događa? Šta je naumio? Gde se
nalazi? Šta preduzimamo da bismo ga zaustavili?
- Već smo ti rekli, Red nam ne dopušta da prisustvujemo njihovim sastancima - reče Hermiona
nervozno. - Tako da ne znamo detalje - ali imamo neku uopštenu ideju - dodade ona žumo, videvši
izraz na Harijevom licu.
- Vidiš, Fred i Džordž su izumeli produžne uši - reče Ron.
- Stvamo su korisne.
- Produžne...!
- Uši, aha. Samo smo u poslednje vreme prestali da ih koristimo, jer je mama saznala i pomahnitala.
Fred i Džordž su morali sve da ih sakriju, da ih mama ne bi bacila. Ali smo štošta saznali pomoću
njih, pre nego što je mama shvatila šta se zbiva. Znamo da neki članovi Reda uhode poznate
Smrtoždere, beleže njihova kretanja, znaš već...
- Neki od članova rade na regrutovanju novih ljudi u Red... - dodade Hermiona.
- A neki od njih stražare nad nečim - reče Ron. - Stalno govore o smenama straže.
- A da to nisam možda bio ja? - upita Hari sarkastično.
-A, da - reče Ron, sa izrazom sporog poimanja na licu.
Hari frknu. On obiđe još jedan krug oko sobe, gledajući svuda sem u Rona i Hermionu. - Pa, šta ste
vas dvoje radili, ako vam nije dozvoljeno da prisustvujete sastancima? - zahtevao je on da zna. -
Napisali ste mi da ste veoma zauzeti.
-I jesmo - reče Hermiona hitro. - Raščišćavali smo kuću od gamadi, prazna je već godinama i
raznorazne živuljke su počele da se množe ovde. Uspeli smo da raščistimo kuhinju, većinu spavaćih
soba, a mislim da treba da završimo sa salonom sutr-AAAAH!
Uz dva glasna praska, Fred i Džordž, Ronova starija braća blizanci, stvoriše se niotkuda nasred
sobe. Prasvidžeon zacvrkuta mahnitije no ikad i odmagli da se pridruži Hedvigi povrh ormana.
-Prestanite sa tim! - slabašno će Hermiona blizancima, koji su bili jarkocrvene kose kao Ron, mada
zdepastiji i malčice niži od njega.
- Zdravo, Hari - reče Džordž, cereći mu se. - I učinilo nam se da smo čuli tvoj milozvučni glas.
- Ne valja ti da tako držiš bes u sebi, Hari, bolje sve to izbaci iz sebe - reče Fred, takođe se cereći. -
Mislim da ipak ima nekoliko ljudi u krugu od pedesetak kilometara koji te nisu čuli.
-Dakle, vas dvojica ste položili svoje prebacivačke ispite? - upita Hari mrzovoljno.
- Sa najvišim ocenama - reče Fred, koji je držao nešto što je ličilo na veoma dugačku nit boje mesa.
- Trebalo bi vam manje od trideset sekundi da siđete niz stepenice - reče Ron.
- Vreme su galeoni, batice - reče Fred. - Svejedno, Hari, ometaš nam prijem. Produžne uši - dodade
on kao odgovor na Harijeve podignute obrve, i pridiže nit, za koju Hari sad primeti da se proteže do
hodnika. - Pokušavamo da čujemo šta se zbiva dole.
- Bolje bi vam bilo da se pripazite - reče Ron, zureći u uvo - jer ako mama ponovo spazi jedno od
tih...
- Vredi rizikovati, ovaj sastanak je jedan od važnijih - reče Fred.
Vrata se otvoriše, i na njima se pojavi duga griva crvene kose.
-Oh, zdravo Hari! - veselo reče Ronova mlađa sestra, Džini. - I učinilo mi se da sam čula tvoj glas.
Okrenuvši se ka Fredu i Džordžu, ona reče: - Nema šanse sa produžnim ušima, stavila je
neprobojnu čin na kuhinjska vrata.
- Otkud znaš? - upita Džordž snuždeno.
- Tonks mi je rekla kako da otkrijem - odgovori Džini. - Samo baciš nešto ka vratima, i ako to ne
uspe da dodirne vrata, ona su neprobojna. Bacala sam balegobombe na njih sa vrha stepeništa, a one
bi samo odletele dalje, tako da nema šanse da će produžne uši uspeti da se provuku ispod vrata.
Fred duboko uzdahnu.
- Šteta. A baš me je interesovalo da saznam šta je stari Snejp naumio.
- Snejp! - brzo će Hari. - On je ovde?
- Aha - reče Džordž, pažljivo zatvorivši vrata i sedajući na jedan od kreveta. Fred i Džini učiniše
isto. - Podnosi izveštaj. Strogo poverljivo.
- Som jedan - reče Fred zaludno.
-On je sada na našoj strani - negodovala je Hermiona. Ron frknu. - To ga ne sprečava da bude som.
Kako nas samo gleda svaki put kada se sretnemo.
-Ni Bil ga ne voli - reče Džini, kao da je time diskusija završena.
Hari nije bio siguran da mu se gnev potpuno smirio, ali silna žeđ za informacijama sada je nadjačala
njegovu potrebu da nastavi da se dere. On utonu u krevet.
- Da li je i Bil ovde? - upita. - Zar on ne radi u Egiptu?
- Prihvatio je kancelarijski posao kako bi mogao da se vrati kući i radi za Red - reče Fred. - Kaže da
mu nedostaju grobnice, ali - on se zlobno iskezi - ovaj novi posao ima svoje prednosti.
- Kako to misliš?
- Sećaš se stare dobre Fler Delaker? - upita Džordž. - Zaposlila se u Gringotsu kako bi poprafila
sfoje posnafanje ingleskog...
- A Bil joj drži sijaset privatnih časova - zakikota se Fred.
- I Čarli je u Redu - reče Džordž - ali je još uvek u Rumuniji. Dambldor hoće da regrutuje što više
stranih čarobnjaka, tako da se Čarli trudi da uspostavi neke kontakte sa njima za vreme svojih
slobodnih dana.
- Zar ne bi Persi mogao to da uradi? - upita Hari. Poslednje što je čuo o trećem bratu Veslijevih,
bilo je da radi u Odseku za međunarodnu magijsku saradnju Ministarstva magije. Na te Harijeve
reči, svi Veslijevi i Hermiona razmeniše mučne značajne poglede.
- Šta god radio, ne spominji Persija pred mamom i tatom - reče Ron Hariju nervoznim glasom.
- Zašto?
- Jer svaki put kada se spomene Persijevo ime, tata slomi sve što trenutno drži u ruci, a mama počne
da plače - objasni Fred.
- Stvarno je užasno - reeč Džini tužno.
- Ja mislim da je sjajno što smo ga se ratosiljali – reče Džordž, sa ružnom grimasom koja mu
nimalo nije priličila.
- Šta se dogodilo? - upita Hari.
- Persi i tata su se posvađali - reče Fred. - Nikada nisam video tatu da se sa nekira tako svada.
Obično je mama ta koja urla.
- ilo je to prve nedelje po završetku školske godine - reče Ron. - Upravo smo se spremali da
dođemo ovde i pridružimo se Redu. Persi se vratio kući i saopštio nam da je unapređen.
- Mora da se šališ?!
lako je savršeno dobro znao koliko je Persi ambiciozan, Hari je stekao utisak da se Persi baš nije
proslavio svojim prvim poslom u Ministarstvu magije. Persi je napravio prilično veliki previd kada
nije primetio da njegovog šefa kontroliše Lord Voldemor (iako Ministarstvo nije poverovalo u to -
oni su mislili da je gospodin Čučanj prosto poludeo).
- Da, svi smo se prilično iznenadili - reče Džordž - jer je Persi upao u silne nevolje zbog Čučnja, bio
je i pod istragora i šta sve ne. Rekli su da je Persi morao da primeti da je Čučanj malo šenuo, i
potom obavesti nadležne organe. Ali znaš ti Persija, Čučanj ga je postavio da bude glavni, tako da
se nije bunio.
- Pa zašto su ga onda unapredili?
- To smo se i mi pitali - reče Ron, koji je izgledao veoma
voljan da nastavi uobičajeni razgovor sada kada je Hari prestao da viče. - Došao je kući veoma
zadovoljan sobom - čak zadovoljniji nego što je bio inače, ako to uopšte i možeš da zamisliš - i
rekao tati da mu je ponuđeno mesto u Fadžovom kabinetu. Stvarno veliki uspeh za nekoga ko je tek
pre godinu dana izašao sa Hogvortsa: mlađi pomoćnik ministra. Mislim da je očekivao da će tata
biti impresioniran.
- Samo što tata nije bio impresioniran - nastavi Fred sumorno.
- Zašto? - upita Hari.
- Pa, čini se da je Fadž jurišao po Ministarstvu, pokušavajući da se obezbedi da niko nema nikakvog
kontakta sa Dambldorom - reče Džordž.
- Vidiš, Dambldor ovih dana nije baš u milosti Ministarstva - reče Fred. - Svi misle da on samo traži
nevolju kada priča da se Znaš-već-ko vratio.
- Tata kaže da je Fadž svima stavio do znanja da svako ko stane na Dambldorovu stranu odmah
može da raščisti svoj sto - dodade Džordž.
- Problem je u tome što Fadž sumnja na tatu, zna da je prijatelj sa Dambldorom, a i oduvek je mislio
da je tata neki čudak, zbog njegove opsednutosti Normalcima.
- Ali kakve to veze ima sa Persijem? - upita Hari, zbunjen.
- Doći ću i do toga. Tata smatra da Fadž hoće Persija među svojim osobljem samo zato što
namerava da ga upotrebi da špijunira sopstvenu porodicu - i Dambldora.
Hari prigušeno zviznu.
-Kladim se da se Persiju to svidelo.
Ron se pomalo šuplje nasmeja.
- Potpuno je podivljao. Rekao je - pa, rekao je gomilu užasnih stvari. Rekao je da mora da se nosi sa
tatinom užasnom reputacijom još otkako se priključio Ministarstvu, da tata nema nikakve ambicije i
da smo zato oduvek - znaš već – nemamo mnogo novca, hoću reći...
- Šta? - reče Hari u neverici, dok Džini frknu poput besne mačke.
-Znam - reče Ron tihim glasom. - A postalo je još i gore. Rekao je tati da je idiot što trčka za
Dambldorom, da se Dambldor sve više uvaljuje u veliku nevolju i da će i tata pasti zajedno sa njim,
a da on - Persi - zna kome je odan, Ministarstvu. A ako mama i tata žele da postanu izdajnici
Ministarstva, on će se postarati da svi saznaju kako on više ne pripada našoj porodici. I te iste večeri
spakovao je svoje torbe i otišao. Sada živi ovde, u Londonu.
Hari opsova sebi u bradu. Persija je oduvek najmanje voleo od sve Ronove braće, ali nikada nije ni
pomišljao da će ovaj biti u stanju da kaže takve stvari gospodinu Vesliju.
-Mama je otad van sebe - reče Ron. - Znaš već - plače i slično. Otišla je u London da popriča sa
Persijem, ali joj je on zalupio vrata pred nosem. Ne znam šta radi kada sretne tatu na poslu -
verovatno ga ignoriše.
- Ali Persi mora da zna da se Voldemor vratio - reče Hari polako. - Nije glup, valjda bi znao da tvoji
mama i tata ne bi rizikovali sve što imaju bez dokaza.
- Da, pa vidiš, i tvoje ime se umešalo u svađu - reče Ron, krišom pogledavši u Harija. - Persi je
rekao da je jedini dokaz tvoja reč i... pojma nemam... verovatno mu se ona nije činila dovoljno
pouzdanom.
- Persi veoma ozbiljno shvata napise u Dnevnom proroku - reče Hermiona zajedljivo, a svi ostali
potvrdno klimnuše glavama.
- 0 čemu to govorite? - upita Hari, osmotrivši ih sve redom. Svi su ga obazrivo i oprezno
posmatrali.
- Zar - zar nisi primao svoje primerke Dnevnog prorokal - upita ga Hermiona nervozno.
- Da, jesam! - reče Hari.
- Jesi li ih - ovaj - temeljno iščitao? - upita Hermiona, još nervoznije.
- Ne od korice do korice - reče Hari, pravdajući se. - Da su nameravali da izveste bilo šta o
Voldemoru, bilo bi na naslovnoj strani, zar ne?
Ostali se trgoše na pomen tog imena. Hermiona žurno nastavi: - Pa, morao bi da ih čitaš stranu po
stranu da bi primetio, jer te... ovaj... spominju po nekoliko puta nedeljno.
- Ali primetio bih...
- Ne, ako čitaš samo naslovnu stranu, ne bi - prekinu ga Hermiona, odmahujući glavom. - Ne
govorim o velikim člancima. Samo te spomenu, kao da si uzgredna šala.
- Kako to m...?
- Stvarno su pakosni, pravo da ti kažem - reče Hermiona usiljeno mirnim glasom. - Samo
nastavljaju tragom Ritinih članaka.
- Ali ih ona više ne piše, zar ne?
- 0, ne, ona je održala svoje obećanje - raada, iskreno rečefto, nije baš da je imala izbora - dodade
Hermiona zadovoljno. - Ali, već je bila postavila temelje za ono što ostali sada pokušavaju da
urade.
- A to je šta? - upita Hari nestrpljivo.
- Okej, znaš kako je pisala da se stalno onesvešćuješ, i pričaš kako te boli ožiljak, i slično?
-Da - reče Hari, znajući da neće skoro zaboraviti članke Rite Skiter o sebi.
-Pa, pisu o tebi kao da si neka zaluđena osoba željna da bude u centru pažnje, koja zamišlja da je
veliki tragični heroj ili nešto slično - reče Hermiona, veoma brzo, kao da će Hariju biti manje
neprijatno ako bude brže čuo ove činjenice. - Stalno provlače podrugljive komentare o tebi. Ako se
pojavi neka izmišljena vest, oni kažu nešto u stilu: Priča dostojna i samog Harija Potera, a ako se
neko povredi u nekoj čudnoj nezgodi, napišu Nadajmo se da mu neće ostati ožiljak na čelu, inače
ćemo biti primorani i njega da oboiavamo...
- Ali ja ne želim da me iko obožava... - poče Hari žustro.
- Znam da ne želiš, Hari - hitro će Hermiona, delujući prestrašeno. - Znam, Hari. AH zar ne vidiš šta
pokušavaju da urade? Hoće da te pretvore u nekoga kome niko neće verovati. Fadž stoji iza toga,
kladim se u šta hoćeš. Hoće da obični čarobnjaci misle kako si ti neki glupi dečak, sprdnja od
čoveka, koji priča sumanute priče jer mu se dopada što je popularan i hoće da tako i ostane.
-Ja nisam tražio - nisam hteo - Voldemor mi je ubio roditeljel - prorauca Hari. - Postao sam čuven
jer mi je on pobio porodicu, ali mene nije mogao! Kome je stalo da bude poznat po tome? Zar ne
misliš da bih radije želeo da se to nikada nije...
-Znamo to, Hari - reče Džini iskreno.
-I, naravno, nisu izvestili ni reč o dementorima koji su te napali - nastavi Hermiona. - Neko im je
rekao da to zataškaju.
To je trebalo da bude velika priča, tako neobuzdani dementori. Nisu čak ni objavili da si prekršio
Međunarodni statut bezbednosti. Mislili smo da će makar to pustiti, jer bi se lepo uklopilo sa slikom
o tebi kao o nekom glupavom razmetljivcu. Mislimo da čekaju da te izbace, a onda će da iskoriste
priliku i navale sa time - hoću reći, ako te izbace, naravno - dodade ona žurno. - Stvarno ne bi
trebalo da te izbace, ne ako se budu vodili sopstvenim zakonima, jer nemaju nikakav slučaj protiv
tebe. Ponovo su se vratili na temu saslušanja, a Hari nije hteo da razmišlja o tome. On stade da
smišlja novu temu za razgovor, ali mu trud uštede zvuk koraka koji je dopirao sa gornjeg stepeništa.
-O, ne.
Fred iz sve snage cimnu produžno uvo, Začu se još jedan glasan prasak, i on i Džordž nestadoše.
Par trenutaka kasnije, gospođa Vesli se pojavi na vratima spavaće sobe.
- Sastanak je gotov, sada možete da siđete i večerate. Svi umiru od želje da te vide, Hari. A ko je
ostavio one silne balegobombe isped kuhinjskih vrata?
- Krukšenks - reče Džini, ni ne porumenevši. - Obožava da se igra sa njima.
- Aha - reče gospođa Vesli - pomislila sam da ih je možda ostavio Kričer, on stalno radi takve čudne
stvari. Samo, ne zaboravite da tiho govorite dole u hodniku. Džini, prljave su ti ruke, šta li si to
radila? Molim te, idi da ih opereš pre večere.
Džini se iskezi ostalima i izađe iz sobe za raajkom, ostavivši Harija samog sa Ronom i Hermionom.
Oboje su ga obazrivo posmatrali, kao da se boje da će ponovo početi da viče, sada kada su svi drugi
otišli. Čim ih vide toliko nervozne, Hari se malčice posrami.
-Čujte... - promrmlja on, ali Ron odmahnu glavom, a Hermiona tiho reče: - Znali smo da ćeš biti
ljut, Hari, ne krivimo te, ali moraš da razumeš da smo zaista pokušali da ubedimo Dambldora...
- Da, znam - reče Hari kratko.
On potraži temu koja ne bi uključivala njihovog direktora, jer bi i najmanja pomisao na Dambldora
učinila da mu gnev ponovo pokulja iznutra.
- Ko je Kričer? - upita.
- Kućni vilenjak koji živi ovde - reče Ron. - Pravi fijuk. Nikada nisam upoznao nijednog njemu
sličnog.
Hermiona se namršti na Rona.
-On nije fijuk, Rone.
-Njegova životna ambicija je da mu odseku glavu i stave je na pano na zidu, baš kao što su uradili i
njegovoj majci - reče Ron iznervirano. - Da li je to normalno, Hermiona?
- Pa... pa, ako i jeste pomalo čudan, to nije njegova krivica.
Ron prevmu očima ka Hariju.
- Hermiona još uvek nije digla ruke od UBLJUV-a.
-Ne zove se UBLJUV! - reče Hermiona vatreno. - To je Udruženje boraca za ljudska prava
ugroženih vilenjaka. I nisam u pitanju samo ja, Dambldor kaže da bismo svi trebalo da budemo
ljubazni prema Kričeru.
-Da, da - reče Ron. - Hajde, idemo, umirem od gladi.
On ih povede kroz vrata u hodnik, ali pre nego što su stigli da se spuste niz stepenice...
-Stani malo! - prodahta Ron, ispruživši ruku da zaustavi Harija i Hermionu pre nego što načine još
jedan korak. - Još uvek su u predvorju, možda ćemo uspeti nešto da čujemo.
Njih troje pažljivo proviriše iznad ograde na stepenicama. Sumorno predvorje bilo je prepuno
veštica i čarobnjaka, uključujući celu Harijevu gardu. Nešto su se uzbuđeno došaptavali. U samom
centru grupice Hari spazi tamnu, masnu kosu i istaknut nos svog najneomiljenijeg nastavnika na
Hogvortsu, profesora Snejpa. Hari se nagnu preko ograde. Bio je veoma zainteresovan da otkrije šta
Snejp traži u Redu feniksa...
Tanka nit boje mesa spusti se ispred Harijevih očiju. Podigavši pogled, on vide Freda i Džordža na
spratu iznad, kako pažljivo spuštaju produžno uvo ka mračnoj gomili ljudi ispod njih. Međutim,
trenutak kasnije, oni skupa krenuše ka ulaznim vratima i nestadoše sa vidika.
-Prokletstvo - začu Hari Freda kako šapuće, dok je ponovo namotavao produžno uvo nagore.
Začuše ulazna vrata kako se otvaraju, a zatim zatvaraju.
- Snejp nikada ne jede ovde - reče Ron tiho Hariju. - Hvala bogu. 'Ajde, idemo.
- I ne zaboravi da tiho govoriš dole u hodniku, Hari - prošaputa Hermiona.
Dok su prolazili pored niza prepariranih glava kućnih vilej njaka poređanih duž zida, videše Lupina,
gospođu Vesli i Tonkj na ulaznim vratima, kako magijom zatvaraju njihove mnogobroj ne brave i
reze za onima koji su upravo otišli.
-Mi ćemo jesti dole u kuhinji - prošaputa gospođa Vesli, susrevši ih u podnožju stepenica. - Hari,
dušo, ako bi bio ljubazan da na prstima prođeš kroz hodnik kroz ova vrata ovamo...
TRAS!
- Tonksl - povika gospođa Vesli očajno, okrenuvši se da pogleda iza sebe.
- Žao mi je! - zavapi Tonks, koja je ležala ispružena na podu. - To je zbog onog glupavog stalka za
kišobrane, ovo je drugi put da sam se spotakla o...
Ali ostatak njenih reči zagluši užasan prodorni krik od koga se ledila krv u žilama.
Moljcima izjedene somotske zavese pored kojih je Hari ranije prošao razmakoše se, ali se iza njih
nisu nalazila vrata. Na delić sekunde Hariju se učini da gleda kroz prozor, prozor sa čije se druge
strane nalazi starica sa crnom kapom, koja vrišti i krešti kao da je neko muči - a onda shvati da je to
samo portret u realnoj veličini, ali najrealističniji i najneprijatniji portret koji je ikada video u
životu.
Starica je balavila, prevrćući očima, a žuta koža lica istezala joj se dok je vrištala. Duž celog
predvorja iza njih, i drugi portreti se probudiše i počeše i oni da urlaju, tako da Hari zatvori oči i
pokri uši rukama usled nesnosne buke.
Lupin i gospoda Vesli jumuše napred i pokušaše da zatvore zavese preko starice, ali one nisu htele
da se navuku, a ova zakrešta glasnije no ikad, podigavši šake sa kandžama, kao da namerava da im
izgrebe lica.
-Đubrad! Ološu! Leglo prljavštine i pogani! Mešanci, mutanti, nakaze, gubite se sa ovog mesta!
Kako se usuđujete da opoganite kuću mojih predaka...
Tonks se stalno iznova izvinjavala, sklanjajući ogromnu, tešku trolovu nogu sa poda; gospođa Vesli
odustade od pokušaja da navuče zavese i jurnu duž celog predvorja i nazad, usput ošamućujući
portrete svojim čarobnim štapićem; ali utom čovek sa dugom crnom kosom izlete kroz vrata preko
puta Harija.
-mukni, užasna stara veštičaro, UMUKNI! - zagrme on, zgrabivši zavesu koju je gospođa Vesli
ispustila.
Lice starice preblede.
- Tiiiil - stade ona da zavija, iskolačivši oči na sam prizor tog čoveka. - Izdajniče roda svoga, izrode,
sramoto moga mesa!
- Rekao sam - ti - da - UĆUTIŠ! - zaurla čovek, i uz nadljudski napor on i Lupin uspeše da ponovo
navuku zavese.
Staričina vriska zamre, a predvorjem poče da odjekuje tišina. Neznatno zadihan, sklanjajući svoju
dugu tamnu kosu sa očiju, Harijev kum Sirijus se okrenu ka njemu.
-Zdravo, Hari - reče on sumomo - vidim da si upoznao moju majku.
- Šta je to Red fe...? - poče Hari.
- Ne ovde, dečače! - zareža Ćudljivko. - Sačekaj da uđemo!
On uze komadić pergamenta iz Harijeve ruke i zapali ga vrhom svog stapića. Dok se poruka uvijala
u plamenovima i polako padala na tlo, Hari se ponovo osvmu po obližnjim kućama. Stajali su
ispred broja jedanaest. Pogleda nalevo i spazi broj deset; s desna je, pak, bio broj trinaest.
- Ali gde je...?
- Razmisli o onome što si upravo memorisao - reče Lupin tiho.
Hari stade da misli, i tek što se setio dela o Ulici Grimold broj dvanaest, kada se izmedu brojeva
jedanaest i trinaest pojaviše izubijana vrata, a ubrzo za njima prljavi zidovi i prašnjavi prozori. Kao
da se između dve zgrade naduvala još jedna, izguravši sebi sa puta kuće sa obe strane. Hari je zijao
u nju. Muzički stub u broju jedanaest nastavio je da ritmično bubnja. Očigledno, Normalci u kući
ništa nisu osetili.
-Hajde, požuri - zareža Ćudljivko, gurnuvši Harija s leđa.
Hari se pope uz izlizane kamene stepenike, zureći u tek materijalizovana vrata. Njihova crna farba
je bila izlizana i izgrebana. Srebmi zvekir je bio u obliku izuvijane zmije. Nije bilo nikakve
ključaonice, niti proreza za pisma.
Lupin izvuče štapić i jedanput udari po vratima. Hari začu mnogo glasnih, metalnih škljocaja i nešto
nalik na čangrljanje lanaca. Vrata se uz škripu otvoriše.
-Brzo uđi, Hari - prošaputa Lupin - ali ne idi predaleko unutra, i ništa ne diraj.
Hari zakorači preko praga u gotovo potpunu tminu predvorja. Namirisao je vlagu, prašinu i slatki
miris truleži; čitavo mesto je odavalo dojam napuštene zgrade. On se osvmu preko ramena i vide
ostale kako ulaze za njim, Lupin i Tonks noseći njegov kovčeg i Hedvigin kavez. Ćudljivko je
stajao na najvišem stepeniku ispred vrata, oslobađajući kugle svetlosti koje je ugasivačem ukrao iz
uličnih lampi. One odleteše nazad do sijalica, i ceo trg iznenada obasja narandžasta svetlost, pre
nego što Ćudljivko kroči unutra i zatvori ulazna vrata za sobom, tako da predvorje potpuno utonu u
tminu.
-Evo...
On potapša Harija po glavi svojim štapićem; Hari ovog puta oseti kao da mu niz leđa curi nešto
toplo, i shvati da mora da je upravo oslobođen razočaravajuće čini.
-Sada ostanite mirni, svi, dok ne obezbedim malo svetlosti ovde - prošaputa Ćudljivko.
Prigušeni glasovi ostalih odzvanjali su u Hariju čudnovato zloslutno; činilo mu se kao da su ušli u
kuću osobe na samrti. On začu mek siktavi zvuk, a onda starinske plinske lampe polako oživeše duž
zidova, bacajući treperavu, neraaterijalnu svetlost po oljuštenim tapetima i pohabanom tepihu
dugačkog, sumornog hodnika, u kome je paučinasti luster osvetljavao od starosti pocrnele portrete,
koji su krivo visili po zidovima. Hari začu trčkaranje isod podnih dasaka. I luster i svećnjak na
obližnjem rasklimatanom stolu bili su u obliku zmija.
Začuše se užurbani koraci i Ronova majka, gospođa Vesli, izjuri kroz vrata na drugom kraju
predvorja. Dok im se hitro približavala zračila je dobrodošlicom, mada je Hari primetio da je
mršavija i bleđa nego prošli put kada ju je video.
-Oh, Hari, baš je divno što te vidim! - prošaputa ona, privukavši ga u rebrolomni zagrljaj, a zatim ga
udalji od sebe na rukohvat i kritički mu objasni: - Deluješ neuhranjeno; treba da te nahranimo, ali
bojim se da ćeš morati da sačekaš do večere.
Zatim se okrete grupici čarobnjaka iza njega i užurbanim glasom šapnu: - Upravo je stigao, sastanak
je već počeo.
Carobnjaci iza Harija redom zažagoriše zainteresovano i uzbuđeno, i stadoše da prolaze pored njega
ka vratima kroz koja je gospođa Vesli upravo ušla. Hari krenu za Lupinom, ali ga gospođa Vesli
zadrža.
- Ne, Hari, sastanak je isključivo za članove Reda. Ron i Hermiona su gore, možeš sa njima da
sačekaš kraj sastanka, a onda ćemo da večeramo. I govori tiho dok si u hodniku - dodade ona hitrim
šapatom.
- Zašto?
- Ne bih želela da se bilo šta probudi.
- Kako to misl...?
- Objasniću ti kasnije, moram da žurim. Trebalo bi da sam na sastanku - samo da ti pokažem gde
ćeš spavati.
Stavivši kažiprst na usne, ona ga hodajući na prstima povede pored ogromnih, dugačkih, moljcima
izjedenih zavesa. Iza njih, Hari je pretpostavljao da se nalaze još jedna vrata. Zatim prodoše pored
velikog stalka za kišobrane, koji je izgledao kao da je napravljen od trolovske noge, pre nego što se
popeše uz mračno stepenište, prošavši pored reda odsečenih smanjenih glava okačenih na
postoljima duž zida. Posle bližeg ispitivanja, Hari shvati da su glave pripadale kućnim vilenjacima.
Svi do jednog su imali identičan nos nalik prasećoj njušci.
Harijeva zbunjenost je rasla sa svakim njegovim korakom. Šta, za ime sveta, traže u kući koja
izgleda kao da pripada nekom od najmračnijih carobnjaka?
- Gospodo Vesli, šta...?
- Ron i Hermiona će ti sve objasniti, dušice, ja stvarno moram da idem - prošaputa gospođa Vesli
rasejano. - Eto... - stigli su do drugog sprata. - ...tvoja soba je kroz vrata desno. Pozvaću te kada sve
bude gotovo.
I ona žumo strča nazad niz stepenice.
Hari pređe preko oronulog hodnika, okrenu kvaku u obliku zmijske glave, i otvori vrata.
Na tren uhvati prizor sumorne spavaće sobe sa dva kreveta i visokom tavanicom; a onda se začu
glasan cvrkut, praćen još glasnijim krikom, i vidik mu u potpunosti ispuni velika količina izuzetno
žbunaste kose. Hermiona mu se baci u zagrljaj, gotovo ga oborivši, dok je Ronova sićušna sova,
Prasvidžeon, uzbuđeno kružila oko njihovih glava.
- HARI! Rone, stigao je, Hari je stigao! Nismo te čuli kad si ušao! Oh, kako si? Da li si dobro,? Da
li si ljut na nas? Kladim se da jesi, znam da su naša pisma bila beskorisna - ali ništa nismo smeli da
ti kažemo. Dambldor nas je naterao da se zakunemo da nećemo, oh, a imamo toliko toga da ti
ispričamo, a i ti nama, o dementorima! Kada smo čuli... i to saslušanje u Ministarstvu - to je prosto
skandalozno, sve sam lepo proverila u knjigama, ne mogu da te izbace iz škole, ne smeju, postoji
stavka u Dekretu za ograničavanje maloletničkog čarobnjaštva, a koja pokriva korišćenje magije u
situacijama kada je nečiji život u opasnosti...
- Pusti čoveka da diše, Hermiona - reče Ron kezeći se, zatvorivši vrata za Harijem. Činilo se da je
porastao još nekoliko santimetara za ovih mesec dana koliko se nisu videli, zbog čega je izgledao
viši i krakatiji no ikad, iako su mu dugački nos, jarkocrvena kosa i pegice na licu ostali isti.
Još uvek ozarena od sreće, Hermiona pusti Harija, ali pre nego što je stigla da još nešto zausti, začu
se mek fijuk, i nešto belo dolete sa vrha mračnog ormana i nežno se spusti na Harijevo rame.
-Hedviga!
Snežnobela sova zaklikta kljunom i u znak pažnje mu gricnu uvo, dok ju je Hari gladio po perju.
-Potpuno je poludela - reče Ron. - Samo što nas nije ubila kljucanjem kada je donela tvoje poslednje
pismo, vidi samo ovo...
On pokaza Hariju kažiprst svoje desne šake, na kome se nalazila napola zarasla, ali očigledno zaista
duboka posekotina.
- O, da - reče Hari. - Izvinite zbog toga, ali sam zahtevao odgovore, znate...
- A mi smo hteli da ti ih damo, druže - reče Ron. - Hermiona je izludela, stalno je ponavljala da ćeš
da učiniš nešto glupo i sumanuto ako ostaneš zarobljen tamo sasvijn sam, bez ikakvih vesti, ali nas
je Dambldor naterao da se...
- ...zakunete da mi ništa nećete reći - dovrši Hari rečenicu umesto njega. - Da, Hermiona mi je već
rekla.
Toplina koja ga je obuzela pred prizorom svojih najboljih prijatelja ugasi se, a nešto ledeno poplavi
mu stomak. Iznenada - posle mesec dana čežnje da ih vidi - najviše je želeo da ga Ron i Hermiona
ostave samog.
Nasta napeta tišina, tokom koje je Hari gotovo mahinalno mazio Hedvigu, ne gledajući u drugo
dvoje.
- Izgleda da je mislio da će tako biti najbolje - reče Hermiona gotovo bez daha. - Dambldor, to jest.
- Aha - reče Hari. Primetio je da i njene ruke nose tragove Hedviginog kljuna, i da mu nimalo nije
žao.
- Pretpostavljam da je mislio da si najbezbedniji sa Normalcima... - poče Ron.
- Je li? - reče Hari, podigavši obrve. - Jesu li nekoga od vas dvoje napali dementori ovoga leta?
- Pa, ne... ali baš zato je naredio ljudima iz Reda feniksa da te neprekidno prate...
Hari oseti jak trzaj u stomaku, kao da je upravo promašio stepenik prilikom silaženja. Dakle, svi su
znali da je on pod prismotrom, osim njega.
- Međutim, nije se pokazalo toliko efikasnim, zar ne? - reče Hari, čineći sve da mu glas ostane
miran. - Ipak sam morao sam da se brinera o sebi, je li tako?
- Bio je tako ljut - reče Hermiona, gotovo sa strahopoštovanjem. - Dambldor. Videli smo ga. Kada
je saznao da je Mandangus otišao pre kraja svoje smene. Bilo je zastrašujuće.
- Pa, meni je drago sto je otišao - reče Hari ledeno. - Da nije, ne bih bio primoran da koristim
magiju, i Dambldor bi me verovatno celo leto zadržao u Šimširovoj ulici.
- Zar se... zar se ne brineš makar malo zbog saslušanja u Ministarstvu magije? - upita Hermiona
tiho.
- Ne - prkosno slaga Hari. On im okrenu leđa, osvrćući se oko sebe sa Hedvigom koja se
zadovoljno ugnezdila na njegovom ramenu, ali mu se činilo da će mu ova soba teško podići moral.
Bila je memljiva i mračna. Jedino je prazna površina platna u ukrasnom ramu remetila ogoljenost
zidova koji su se ljuštili, a dok je Hari prolazio pored njega, učini mu se da čuje nekoga, ko je
vrebao van vidokruga, kako se kikoće.
- A zašto je Dambldor bio toliko rešen da me drži u mraku? - upita Hari, još uvek se svojski trudeći
da mu glas ostane neusiljen. - Da li ste se - ovaj - uopšte i potrudili da ga to pitate?
On podiže glavu taman na vreme da spazi kako njih dvoje razmenjuju poglede koji mu rekoše da se
ponaša baš kao što su se bojali da će se ponašati. To mu nimalo ne pomože da zauzda bes.
- Rekli smo Dambldoru da hoćemo da ti kažemo šta se zbiva - reče Ron. - Stvarno jesmo, druže. Ali
je on sada veoma zauzet, videli smo ga samo dvaput otkako smo došli ovamo, a on nije imao
mnogo vremena, samo nas je naterao da se zakunemo da ti nećemo reći ništa od važnih stvari kada
ti budemo pisali, rekao je da bi sove mogle da budu presretnute.
-Ipak je mogao nekako da me drži u toku, da je to hteo - reče Hari odsečno. - Nemojte mi reći da on
ne zna za načine slanja poruka bez sova.
Hermiona baci pogled ka Ronu, a zatim reče: - I ja sam to pomislila. Ali je on hteo da ti ništa ne
znaš.
- Možda misli da mi se ne može verovati - reče Hari, posmatrajući izraze njihovih lica.
- Ne budi glup - reče mu Ron, delujući krajnje uznemireno.
- Ili da ne umem da se staram o sebi.
- Naravno da to ne misli! - reče Hermiona zabrinuto.
- Pa zašto sam ja morao da ostanem kod Darslijevih, dok ste vas dvoje mogli da učestvujete u
svemu što se ovde zbiva? - upita Hari, ubrzano sipajući reči jednu za drugom, sa svakom postajući
sve glasniji. - Kako to da je vama dozvoljeno da znate sve što se ovde događa?
- I nije nam dozvoljeno! - prekide ga Ron. - Mama nas ne pušta blizu dok su sastanci, kaže da smo
previše mladi...
Ali pre nego što je i sam postao svestan šta radi, Hari poče da urla.
- DAKLE, NISTE BILI NA SASTANCIMA, VRLO VAŽNO! IPAK STE BILI
OVDE, ZAR NE? JOŠ UVEK STE BILI ZAJEDNO! JA SAM BIO UTAMNIČEN KOD
DARSLIJEVIH ČITAVIH MESEC DANA! I USPEO SAM DA SE IZBORIM SA MNOGO
OPASNIJIM STVARIMA NEGO VAS DVOJE ZAJEDNO, I DAMBLDOR TO ZNA - KO JE
SPASAO KAMEN MUDROSTI? KO SE OSLOBODIO RIDLA? KO VAS JE OBOJE SPASAO
OD DEMENTORA?
Svaka ogorčena i ozlojeđena misao koja je Hariju pala na pamet u proteklih mesec dana sada
pokulja iz njega: njegova frustriranost zbog odsustva vesti, bolna spoznaja da su oni bili ovde
zajedno bez njega, bes što su motrili na njega, a da mu to niko nije rekao - sva ta osećanja, kojih se
napola stideo, napokon raskidaše spone koje su ih sputavale. Hedviga se uplaši od siline buke, i
odleprša nazad na vrh ormana; Prasvidžeon zaplašeno zacvrkuta i poče još brže da im zuji oko
glava.
-KO JE PROŠAO PORED ZMAJEVA I SFINGI, I SVIH DRUGIH GADNIH STVARI PROŠLE
GODINE? KO JE VIDEO NJEGA KAKO SE VRAĆA U ŽIVOT? KO JE MORAO DA MU
POBEGNE? JA!
Ron je prosto stajao u mestu, napola otvorenih usta, očigledno zatečen, bez reči, dok je Hermiona
izgledala kao da je na ivici suza.
- ALI ZAŠTO BIH JA ZNAO ŠTA SE DEŠAVA? ŠTO BI SE IKO POTRUDIO DA MI KAŽE
ŠTA SE ZBIVA?
- Hari, hteli smo da ti kažemo, stvarno jesmo... - poče Hermiona.
- OČIGLEDNO NISTE DOVOLJNO HTELI, INAČE BISTE MI POSLALI SOVU, ALI VAS JE
DAMBLDOR NATERAO DA SE ZAKUNETE...
- Pa, i jeste...
- ČETIRI NEDELJE SAM BIO ZAROBLJEN U ŠIMŠIROVOJ ULICI, KRAO NOVINE IZ
KANTI ZA ĐUBRE, NE BIH LI SAZNAO ŠTA SE TO ZBIVA...
- Nameravali smo...
- PRETPOSTAVLJAM DA STE SE SILNO ZABAVLJALI, JE LI, SVI OKUPLJENI OVDE...
- Nismo, stvamo...
- Hari, stvarno nam je žao! - reče Hermiona očajnički, sjajnih suznih očiju. - Potpuno si u pravu,
Hari - i ja bih bila besna da se to raeni desilo!
Hari je prostreli pogledom, još uvek duboko udišući, a zatim im ponovo okrenu leđa i stade da se
šetka levodesno. Hedviga sumomo huknu sa vrha ormana. Nasta dugi tajac, koji je prekidala samo
žalosna škripa podnih dasaka ispod Harijevih stopala.
- I šta je ovo mesto, uopšte? - obrecnu se on na Rona Hermionu.
- Glavno sedište Reda feniksa - odgovori Ron kao iz topa.
- Hoće li se iko potruditi da mi kaže šta je uopšte Red feniksa...?
- To je tajno društvo - brzo će Hermiona. - Dambldor je glavnokomandujući, on ga je i osnovao. To
su ljudi koji su se prošli put borili protiv Znaš-već-koga.
- Ko je sve u njemu? - upita Hari, zastavši na tren sa rukama u džepovima.
- Pa, poprilično ljudi...
- Mi smo ih upoznali jedno dvadesetak - reče Ron - ali mislimo da ih ima više.
Hari ih mrko pogleda.
-Dakle? - zahtevao je on, gledajući čas u jedno, čas u drugo-
- Ovaj - reče Ron. - Dakle šta?
- Voldemorl - reče Hari besno, a Ron i Hermiona se trgoše. - Šta se događa? Šta je naumio? Gde se
nalazi? Šta preduzimamo da bismo ga zaustavili?
- Već smo ti rekli, Red nam ne dopušta da prisustvujemo njihovim sastancima - reče Hermiona
nervozno. - Tako da ne znamo detalje - ali imamo neku uopštenu ideju - dodade ona žumo, videvši
izraz na Harijevom licu.
- Vidiš, Fred i Džordž su izumeli produžne uši - reče Ron.
- Stvamo su korisne.
- Produžne...!
- Uši, aha. Samo smo u poslednje vreme prestali da ih koristimo, jer je mama saznala i pomahnitala.
Fred i Džordž su morali sve da ih sakriju, da ih mama ne bi bacila. Ali smo štošta saznali pomoću
njih, pre nego što je mama shvatila šta se zbiva. Znamo da neki članovi Reda uhode poznate
Smrtoždere, beleže njihova kretanja, znaš već...
- Neki od članova rade na regrutovanju novih ljudi u Red... - dodade Hermiona.
- A neki od njih stražare nad nečim - reče Ron. - Stalno govore o smenama straže.
- A da to nisam možda bio ja? - upita Hari sarkastično.
-A, da - reče Ron, sa izrazom sporog poimanja na licu.
Hari frknu. On obiđe još jedan krug oko sobe, gledajući svuda sem u Rona i Hermionu. - Pa, šta ste
vas dvoje radili, ako vam nije dozvoljeno da prisustvujete sastancima? - zahtevao je on da zna. -
Napisali ste mi da ste veoma zauzeti.
-I jesmo - reče Hermiona hitro. - Raščišćavali smo kuću od gamadi, prazna je već godinama i
raznorazne živuljke su počele da se množe ovde. Uspeli smo da raščistimo kuhinju, većinu spavaćih
soba, a mislim da treba da završimo sa salonom sutr-AAAAH!
Uz dva glasna praska, Fred i Džordž, Ronova starija braća blizanci, stvoriše se niotkuda nasred
sobe. Prasvidžeon zacvrkuta mahnitije no ikad i odmagli da se pridruži Hedvigi povrh ormana.
-Prestanite sa tim! - slabašno će Hermiona blizancima, koji su bili jarkocrvene kose kao Ron, mada
zdepastiji i malčice niži od njega.
- Zdravo, Hari - reče Džordž, cereći mu se. - I učinilo nam se da smo čuli tvoj milozvučni glas.
- Ne valja ti da tako držiš bes u sebi, Hari, bolje sve to izbaci iz sebe - reče Fred, takođe se cereći. -
Mislim da ipak ima nekoliko ljudi u krugu od pedesetak kilometara koji te nisu čuli.
-Dakle, vas dvojica ste položili svoje prebacivačke ispite? - upita Hari mrzovoljno.
- Sa najvišim ocenama - reče Fred, koji je držao nešto što je ličilo na veoma dugačku nit boje mesa.
- Trebalo bi vam manje od trideset sekundi da siđete niz stepenice - reče Ron.
- Vreme su galeoni, batice - reče Fred. - Svejedno, Hari, ometaš nam prijem. Produžne uši - dodade
on kao odgovor na Harijeve podignute obrve, i pridiže nit, za koju Hari sad primeti da se proteže do
hodnika. - Pokušavamo da čujemo šta se zbiva dole.
- Bolje bi vam bilo da se pripazite - reče Ron, zureći u uvo - jer ako mama ponovo spazi jedno od
tih...
- Vredi rizikovati, ovaj sastanak je jedan od važnijih - reče Fred.
Vrata se otvoriše, i na njima se pojavi duga griva crvene kose.
-Oh, zdravo Hari! - veselo reče Ronova mlađa sestra, Džini. - I učinilo mi se da sam čula tvoj glas.
Okrenuvši se ka Fredu i Džordžu, ona reče: - Nema šanse sa produžnim ušima, stavila je
neprobojnu čin na kuhinjska vrata.
- Otkud znaš? - upita Džordž snuždeno.
- Tonks mi je rekla kako da otkrijem - odgovori Džini. - Samo baciš nešto ka vratima, i ako to ne
uspe da dodirne vrata, ona su neprobojna. Bacala sam balegobombe na njih sa vrha stepeništa, a one
bi samo odletele dalje, tako da nema šanse da će produžne uši uspeti da se provuku ispod vrata.
Fred duboko uzdahnu.
- Šteta. A baš me je interesovalo da saznam šta je stari Snejp naumio.
- Snejp! - brzo će Hari. - On je ovde?
- Aha - reče Džordž, pažljivo zatvorivši vrata i sedajući na jedan od kreveta. Fred i Džini učiniše
isto. - Podnosi izveštaj. Strogo poverljivo.
- Som jedan - reče Fred zaludno.
-On je sada na našoj strani - negodovala je Hermiona. Ron frknu. - To ga ne sprečava da bude som.
Kako nas samo gleda svaki put kada se sretnemo.
-Ni Bil ga ne voli - reče Džini, kao da je time diskusija završena.
Hari nije bio siguran da mu se gnev potpuno smirio, ali silna žeđ za informacijama sada je nadjačala
njegovu potrebu da nastavi da se dere. On utonu u krevet.
- Da li je i Bil ovde? - upita. - Zar on ne radi u Egiptu?
- Prihvatio je kancelarijski posao kako bi mogao da se vrati kući i radi za Red - reče Fred. - Kaže da
mu nedostaju grobnice, ali - on se zlobno iskezi - ovaj novi posao ima svoje prednosti.
- Kako to misliš?
- Sećaš se stare dobre Fler Delaker? - upita Džordž. - Zaposlila se u Gringotsu kako bi poprafila
sfoje posnafanje ingleskog...
- A Bil joj drži sijaset privatnih časova - zakikota se Fred.
- I Čarli je u Redu - reče Džordž - ali je još uvek u Rumuniji. Dambldor hoće da regrutuje što više
stranih čarobnjaka, tako da se Čarli trudi da uspostavi neke kontakte sa njima za vreme svojih
slobodnih dana.
- Zar ne bi Persi mogao to da uradi? - upita Hari. Poslednje što je čuo o trećem bratu Veslijevih,
bilo je da radi u Odseku za međunarodnu magijsku saradnju Ministarstva magije. Na te Harijeve
reči, svi Veslijevi i Hermiona razmeniše mučne značajne poglede.
- Šta god radio, ne spominji Persija pred mamom i tatom - reče Ron Hariju nervoznim glasom.
- Zašto?
- Jer svaki put kada se spomene Persijevo ime, tata slomi sve što trenutno drži u ruci, a mama počne
da plače - objasni Fred.
- Stvarno je užasno - reeč Džini tužno.
- Ja mislim da je sjajno što smo ga se ratosiljali – reče Džordž, sa ružnom grimasom koja mu
nimalo nije priličila.
- Šta se dogodilo? - upita Hari.
- Persi i tata su se posvađali - reče Fred. - Nikada nisam video tatu da se sa nekira tako svada.
Obično je mama ta koja urla.
- ilo je to prve nedelje po završetku školske godine - reče Ron. - Upravo smo se spremali da
dođemo ovde i pridružimo se Redu. Persi se vratio kući i saopštio nam da je unapređen.
- Mora da se šališ?!
lako je savršeno dobro znao koliko je Persi ambiciozan, Hari je stekao utisak da se Persi baš nije
proslavio svojim prvim poslom u Ministarstvu magije. Persi je napravio prilično veliki previd kada
nije primetio da njegovog šefa kontroliše Lord Voldemor (iako Ministarstvo nije poverovalo u to -
oni su mislili da je gospodin Čučanj prosto poludeo).
- Da, svi smo se prilično iznenadili - reče Džordž - jer je Persi upao u silne nevolje zbog Čučnja, bio
je i pod istragora i šta sve ne. Rekli su da je Persi morao da primeti da je Čučanj malo šenuo, i
potom obavesti nadležne organe. Ali znaš ti Persija, Čučanj ga je postavio da bude glavni, tako da
se nije bunio.
- Pa zašto su ga onda unapredili?
- To smo se i mi pitali - reče Ron, koji je izgledao veoma
voljan da nastavi uobičajeni razgovor sada kada je Hari prestao da viče. - Došao je kući veoma
zadovoljan sobom - čak zadovoljniji nego što je bio inače, ako to uopšte i možeš da zamisliš - i
rekao tati da mu je ponuđeno mesto u Fadžovom kabinetu. Stvarno veliki uspeh za nekoga ko je tek
pre godinu dana izašao sa Hogvortsa: mlađi pomoćnik ministra. Mislim da je očekivao da će tata
biti impresioniran.
- Samo što tata nije bio impresioniran - nastavi Fred sumorno.
- Zašto? - upita Hari.
- Pa, čini se da je Fadž jurišao po Ministarstvu, pokušavajući da se obezbedi da niko nema nikakvog
kontakta sa Dambldorom - reče Džordž.
- Vidiš, Dambldor ovih dana nije baš u milosti Ministarstva - reče Fred. - Svi misle da on samo traži
nevolju kada priča da se Znaš-već-ko vratio.
- Tata kaže da je Fadž svima stavio do znanja da svako ko stane na Dambldorovu stranu odmah
može da raščisti svoj sto - dodade Džordž.
- Problem je u tome što Fadž sumnja na tatu, zna da je prijatelj sa Dambldorom, a i oduvek je mislio
da je tata neki čudak, zbog njegove opsednutosti Normalcima.
- Ali kakve to veze ima sa Persijem? - upita Hari, zbunjen.
- Doći ću i do toga. Tata smatra da Fadž hoće Persija među svojim osobljem samo zato što
namerava da ga upotrebi da špijunira sopstvenu porodicu - i Dambldora.
Hari prigušeno zviznu.
-Kladim se da se Persiju to svidelo.
Ron se pomalo šuplje nasmeja.
- Potpuno je podivljao. Rekao je - pa, rekao je gomilu užasnih stvari. Rekao je da mora da se nosi sa
tatinom užasnom reputacijom još otkako se priključio Ministarstvu, da tata nema nikakve ambicije i
da smo zato oduvek - znaš već – nemamo mnogo novca, hoću reći...
- Šta? - reče Hari u neverici, dok Džini frknu poput besne mačke.
-Znam - reče Ron tihim glasom. - A postalo je još i gore. Rekao je tati da je idiot što trčka za
Dambldorom, da se Dambldor sve više uvaljuje u veliku nevolju i da će i tata pasti zajedno sa njim,
a da on - Persi - zna kome je odan, Ministarstvu. A ako mama i tata žele da postanu izdajnici
Ministarstva, on će se postarati da svi saznaju kako on više ne pripada našoj porodici. I te iste večeri
spakovao je svoje torbe i otišao. Sada živi ovde, u Londonu.
Hari opsova sebi u bradu. Persija je oduvek najmanje voleo od sve Ronove braće, ali nikada nije ni
pomišljao da će ovaj biti u stanju da kaže takve stvari gospodinu Vesliju.
-Mama je otad van sebe - reče Ron. - Znaš već - plače i slično. Otišla je u London da popriča sa
Persijem, ali joj je on zalupio vrata pred nosem. Ne znam šta radi kada sretne tatu na poslu -
verovatno ga ignoriše.
- Ali Persi mora da zna da se Voldemor vratio - reče Hari polako. - Nije glup, valjda bi znao da tvoji
mama i tata ne bi rizikovali sve što imaju bez dokaza.
- Da, pa vidiš, i tvoje ime se umešalo u svađu - reče Ron, krišom pogledavši u Harija. - Persi je
rekao da je jedini dokaz tvoja reč i... pojma nemam... verovatno mu se ona nije činila dovoljno
pouzdanom.
- Persi veoma ozbiljno shvata napise u Dnevnom proroku - reče Hermiona zajedljivo, a svi ostali
potvrdno klimnuše glavama.
- 0 čemu to govorite? - upita Hari, osmotrivši ih sve redom. Svi su ga obazrivo i oprezno
posmatrali.
- Zar - zar nisi primao svoje primerke Dnevnog prorokal - upita ga Hermiona nervozno.
- Da, jesam! - reče Hari.
- Jesi li ih - ovaj - temeljno iščitao? - upita Hermiona, još nervoznije.
- Ne od korice do korice - reče Hari, pravdajući se. - Da su nameravali da izveste bilo šta o
Voldemoru, bilo bi na naslovnoj strani, zar ne?
Ostali se trgoše na pomen tog imena. Hermiona žurno nastavi: - Pa, morao bi da ih čitaš stranu po
stranu da bi primetio, jer te... ovaj... spominju po nekoliko puta nedeljno.
- Ali primetio bih...
- Ne, ako čitaš samo naslovnu stranu, ne bi - prekinu ga Hermiona, odmahujući glavom. - Ne
govorim o velikim člancima. Samo te spomenu, kao da si uzgredna šala.
- Kako to m...?
- Stvarno su pakosni, pravo da ti kažem - reče Hermiona usiljeno mirnim glasom. - Samo
nastavljaju tragom Ritinih članaka.
- Ali ih ona više ne piše, zar ne?
- 0, ne, ona je održala svoje obećanje - raada, iskreno rečefto, nije baš da je imala izbora - dodade
Hermiona zadovoljno. - Ali, već je bila postavila temelje za ono što ostali sada pokušavaju da
urade.
- A to je šta? - upita Hari nestrpljivo.
- Okej, znaš kako je pisala da se stalno onesvešćuješ, i pričaš kako te boli ožiljak, i slično?
-Da - reče Hari, znajući da neće skoro zaboraviti članke Rite Skiter o sebi.
-Pa, pisu o tebi kao da si neka zaluđena osoba željna da bude u centru pažnje, koja zamišlja da je
veliki tragični heroj ili nešto slično - reče Hermiona, veoma brzo, kao da će Hariju biti manje
neprijatno ako bude brže čuo ove činjenice. - Stalno provlače podrugljive komentare o tebi. Ako se
pojavi neka izmišljena vest, oni kažu nešto u stilu: Priča dostojna i samog Harija Potera, a ako se
neko povredi u nekoj čudnoj nezgodi, napišu Nadajmo se da mu neće ostati ožiljak na čelu, inače
ćemo biti primorani i njega da oboiavamo...
- Ali ja ne želim da me iko obožava... - poče Hari žustro.
- Znam da ne želiš, Hari - hitro će Hermiona, delujući prestrašeno. - Znam, Hari. AH zar ne vidiš šta
pokušavaju da urade? Hoće da te pretvore u nekoga kome niko neće verovati. Fadž stoji iza toga,
kladim se u šta hoćeš. Hoće da obični čarobnjaci misle kako si ti neki glupi dečak, sprdnja od
čoveka, koji priča sumanute priče jer mu se dopada što je popularan i hoće da tako i ostane.
-Ja nisam tražio - nisam hteo - Voldemor mi je ubio roditeljel - prorauca Hari. - Postao sam čuven
jer mi je on pobio porodicu, ali mene nije mogao! Kome je stalo da bude poznat po tome? Zar ne
misliš da bih radije želeo da se to nikada nije...
-Znamo to, Hari - reče Džini iskreno.
-I, naravno, nisu izvestili ni reč o dementorima koji su te napali - nastavi Hermiona. - Neko im je
rekao da to zataškaju.
To je trebalo da bude velika priča, tako neobuzdani dementori. Nisu čak ni objavili da si prekršio
Međunarodni statut bezbednosti. Mislili smo da će makar to pustiti, jer bi se lepo uklopilo sa slikom
o tebi kao o nekom glupavom razmetljivcu. Mislimo da čekaju da te izbace, a onda će da iskoriste
priliku i navale sa time - hoću reći, ako te izbace, naravno - dodade ona žurno. - Stvarno ne bi
trebalo da te izbace, ne ako se budu vodili sopstvenim zakonima, jer nemaju nikakav slučaj protiv
tebe. Ponovo su se vratili na temu saslušanja, a Hari nije hteo da razmišlja o tome. On stade da
smišlja novu temu za razgovor, ali mu trud uštede zvuk koraka koji je dopirao sa gornjeg stepeništa.
-O, ne.
Fred iz sve snage cimnu produžno uvo, Začu se još jedan glasan prasak, i on i Džordž nestadoše.
Par trenutaka kasnije, gospođa Vesli se pojavi na vratima spavaće sobe.
- Sastanak je gotov, sada možete da siđete i večerate. Svi umiru od želje da te vide, Hari. A ko je
ostavio one silne balegobombe isped kuhinjskih vrata?
- Krukšenks - reče Džini, ni ne porumenevši. - Obožava da se igra sa njima.
- Aha - reče gospođa Vesli - pomislila sam da ih je možda ostavio Kričer, on stalno radi takve čudne
stvari. Samo, ne zaboravite da tiho govorite dole u hodniku. Džini, prljave su ti ruke, šta li si to
radila? Molim te, idi da ih opereš pre večere.
Džini se iskezi ostalima i izađe iz sobe za raajkom, ostavivši Harija samog sa Ronom i Hermionom.
Oboje su ga obazrivo posmatrali, kao da se boje da će ponovo početi da viče, sada kada su svi drugi
otišli. Čim ih vide toliko nervozne, Hari se malčice posrami.
-Čujte... - promrmlja on, ali Ron odmahnu glavom, a Hermiona tiho reče: - Znali smo da ćeš biti
ljut, Hari, ne krivimo te, ali moraš da razumeš da smo zaista pokušali da ubedimo Dambldora...
- Da, znam - reče Hari kratko.
On potraži temu koja ne bi uključivala njihovog direktora, jer bi i najmanja pomisao na Dambldora
učinila da mu gnev ponovo pokulja iznutra.
- Ko je Kričer? - upita.
- Kućni vilenjak koji živi ovde - reče Ron. - Pravi fijuk. Nikada nisam upoznao nijednog njemu
sličnog.
Hermiona se namršti na Rona.
-On nije fijuk, Rone.
-Njegova životna ambicija je da mu odseku glavu i stave je na pano na zidu, baš kao što su uradili i
njegovoj majci - reče Ron iznervirano. - Da li je to normalno, Hermiona?
- Pa... pa, ako i jeste pomalo čudan, to nije njegova krivica.
Ron prevmu očima ka Hariju.
- Hermiona još uvek nije digla ruke od UBLJUV-a.
-Ne zove se UBLJUV! - reče Hermiona vatreno. - To je Udruženje boraca za ljudska prava
ugroženih vilenjaka. I nisam u pitanju samo ja, Dambldor kaže da bismo svi trebalo da budemo
ljubazni prema Kričeru.
-Da, da - reče Ron. - Hajde, idemo, umirem od gladi.
On ih povede kroz vrata u hodnik, ali pre nego što su stigli da se spuste niz stepenice...
-Stani malo! - prodahta Ron, ispruživši ruku da zaustavi Harija i Hermionu pre nego što načine još
jedan korak. - Još uvek su u predvorju, možda ćemo uspeti nešto da čujemo.
Njih troje pažljivo proviriše iznad ograde na stepenicama. Sumorno predvorje bilo je prepuno
veštica i čarobnjaka, uključujući celu Harijevu gardu. Nešto su se uzbuđeno došaptavali. U samom
centru grupice Hari spazi tamnu, masnu kosu i istaknut nos svog najneomiljenijeg nastavnika na
Hogvortsu, profesora Snejpa. Hari se nagnu preko ograde. Bio je veoma zainteresovan da otkrije šta
Snejp traži u Redu feniksa...
Tanka nit boje mesa spusti se ispred Harijevih očiju. Podigavši pogled, on vide Freda i Džordža na
spratu iznad, kako pažljivo spuštaju produžno uvo ka mračnoj gomili ljudi ispod njih. Međutim,
trenutak kasnije, oni skupa krenuše ka ulaznim vratima i nestadoše sa vidika.
-Prokletstvo - začu Hari Freda kako šapuće, dok je ponovo namotavao produžno uvo nagore.
Začuše ulazna vrata kako se otvaraju, a zatim zatvaraju.
- Snejp nikada ne jede ovde - reče Ron tiho Hariju. - Hvala bogu. 'Ajde, idemo.
- I ne zaboravi da tiho govoriš dole u hodniku, Hari - prošaputa Hermiona.
Dok su prolazili pored niza prepariranih glava kućnih vilej njaka poređanih duž zida, videše Lupina,
gospođu Vesli i Tonkj na ulaznim vratima, kako magijom zatvaraju njihove mnogobroj ne brave i
reze za onima koji su upravo otišli.
-Mi ćemo jesti dole u kuhinji - prošaputa gospođa Vesli, susrevši ih u podnožju stepenica. - Hari,
dušo, ako bi bio ljubazan da na prstima prođeš kroz hodnik kroz ova vrata ovamo...
TRAS!
- Tonksl - povika gospođa Vesli očajno, okrenuvši se da pogleda iza sebe.
- Žao mi je! - zavapi Tonks, koja je ležala ispružena na podu. - To je zbog onog glupavog stalka za
kišobrane, ovo je drugi put da sam se spotakla o...
Ali ostatak njenih reči zagluši užasan prodorni krik od koga se ledila krv u žilama.
Moljcima izjedene somotske zavese pored kojih je Hari ranije prošao razmakoše se, ali se iza njih
nisu nalazila vrata. Na delić sekunde Hariju se učini da gleda kroz prozor, prozor sa čije se druge
strane nalazi starica sa crnom kapom, koja vrišti i krešti kao da je neko muči - a onda shvati da je to
samo portret u realnoj veličini, ali najrealističniji i najneprijatniji portret koji je ikada video u
životu.
Starica je balavila, prevrćući očima, a žuta koža lica istezala joj se dok je vrištala. Duž celog
predvorja iza njih, i drugi portreti se probudiše i počeše i oni da urlaju, tako da Hari zatvori oči i
pokri uši rukama usled nesnosne buke.
Lupin i gospoda Vesli jumuše napred i pokušaše da zatvore zavese preko starice, ali one nisu htele
da se navuku, a ova zakrešta glasnije no ikad, podigavši šake sa kandžama, kao da namerava da im
izgrebe lica.
-Đubrad! Ološu! Leglo prljavštine i pogani! Mešanci, mutanti, nakaze, gubite se sa ovog mesta!
Kako se usuđujete da opoganite kuću mojih predaka...
Tonks se stalno iznova izvinjavala, sklanjajući ogromnu, tešku trolovu nogu sa poda; gospođa Vesli
odustade od pokušaja da navuče zavese i jurnu duž celog predvorja i nazad, usput ošamućujući
portrete svojim čarobnim štapićem; ali utom čovek sa dugom crnom kosom izlete kroz vrata preko
puta Harija.
-mukni, užasna stara veštičaro, UMUKNI! - zagrme on, zgrabivši zavesu koju je gospođa Vesli
ispustila.
Lice starice preblede.
- Tiiiil - stade ona da zavija, iskolačivši oči na sam prizor tog čoveka. - Izdajniče roda svoga, izrode,
sramoto moga mesa!
- Rekao sam - ti - da - UĆUTIŠ! - zaurla čovek, i uz nadljudski napor on i Lupin uspeše da ponovo
navuku zavese.
Staričina vriska zamre, a predvorjem poče da odjekuje tišina. Neznatno zadihan, sklanjajući svoju
dugu tamnu kosu sa očiju, Harijev kum Sirijus se okrenu ka njemu.
-Zdravo, Hari - reče on sumomo - vidim da si upoznao moju majku.
6 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:21 pm
Margita
Administrator
6. RED FENIKSA
- Tvoju...?
- Moju dragu staru mamu, da - reče Sirijus. - Pokušavamo da je skinemo odatle već mesec dana, ali
mislimo da je stavila trajnolepljivu čin na poleđinu platna. Idemo dole, brzo, pre nego što se svi
opet probude.
- Ali šta portret tvoje majke traži ovde? - upita Hari zblanuto, dok su izlazili iz predvorja i spuštali
se niz uske stepenice na niži sprat.
- Zar ti niko nije rekao? Ovo je kuća mojih roditelja - reče Sirijus. - Ali ja sam poslednji živi
potomak Blekovih, tako da sada pripada meni. Ponudio sam je Dambldoru kao sedište - što je
jedina korisna stvar koju sam mogao da učinim do sada.
Hari, koji je očekivao bolju dobrodošlicu, primeti koliko je Sirijusov glas krut i ogorčen. On otprati
svog kuma do podnožja stepenica i kroz vrata koja su vodila do kuhinje u podrumu.
Tu je bilo tek za nijansu manje sumorno nego u predvorju na spratu iznad nje. Bila je to soba nalik
pećini, sa grubim kamenim zidovima. Najveći deo svetlosti dopirao je iz velikog ognjišta u samom
ćošku sobe. U vazduhu je visila izmaglica dima iz lule, zbog čega je soba delovala kao poprište rata.
Kroz dim, mogla su se videti obličja teških gvozdenih šerpi i tiganja koji su visili sa mračne
tavanice. Soba je bila pretrpana velikim brojem stolica koje su tu ostale posle sastanka, a između
njih je stajao veliki drveni sto, prekriven svicima pergamenta, peharima, praznim vinskim flašama, i
gomilom nečega nalik na hrpu prnja. Gospodin Vesli i njegov najstariji sin Bil tiho su razgovarali,
glavu uz glavu, na udaljenom kraju stola.
Gospoda Vesli se nakašlja. Njen rauž, mršavi, proćelavi ridokosi čovek koji je nosio naočare sa
rožnatim okvirima, osvrnu se i skoči na noge.
-Hari! - povika gospodin Vesli, požurivši napred da se pozdravi, žustro se rukujući sa njim. - Dobro
je što te vidim!
Preko njegovog ramena Hari vide Bila, koji je još uvek vezivao svoju dugu kosu u konjski rep, kako
užurbano savija rolne pergamenta koje su ostale na stolu.
- Jesi li dobro putovao, Hari? - povika Bil, pokušavajući da prikupi dvanaest svitaka odjednom. -
Znači, Ludooki te nije terao da dolaziš ovamo preko Grenlanda?
- Pokušao je - reče Tonks, pojurivši da pomogne Bilu, i istog trena obori sveću na poslednji svitak
pergamenta. - 0, ne... izvini...
- Evo, dušice - reče gospođa Vesli pomalo razdraženo i popravi nagoreli pergament pokretom
štapića. Pod svetlošću bleska koji je izazvala čin gospođe Vesli, Hari na tren opazi nešto što liči na
plan zgrade.
Gospoda Vesli primeti njegov pogled. Zgrabi plan sa stola i ubaci ga u Bilove već pretrpane ruke.
-Ovakve stvari bi trebalo raščistiti odmah po završetku sastanaka - obrecnu se ona pre nego što je
odjurila ka drevnom plakaru, iz koga poče da vadi tanjire za večeru.
Bil izvadi svoj štapić, promrmlja – Evanesko! - i svici nestadoše.
-Sedi, Hari - reče Sirijus. - Upoznao si Mandangusa, zar ne?
Stvar za koju je Hari pomislio da je gomila prnja i starih kipa dugačko i hroptavo zahrka, a zatim se
uz trzaj probudi.
-Je 1' to nek'o rek'o moje ime? - promrmlja Mandangus sanjivo. - Slažem se sa Sirijusom... - on
podiže veoma prljavu ruku uvis, kao da glasa, dok su mu naduvene, zakrvavljene oči još uvek bile
mutne.
Džini se zakikota.
- Sastanak je gotov, Dang - reče Sirijus, kada su svi seli oko njega za sto. - Hari je stigao.
- A? - Mandangus je zurio blentavo u Harija kroz svoju zamršenu riđu kosu. - Bokca mu, vid'
stvarno. Aha... jesi 1' dobro, 'Ari?
- Da - reče Hari.
Mandangus nervozno opipa džepove i dalje zureći u Harija, izvuče čađavu crnu lulu. Nabio ju je
sebi u usta, pripalio vrh svojim štapićem i duboko povukao iz nje. U roku od nekoliko sekundi
potpuno ga obaviše veliki talasasti oblaci zelenog dima.
- Dugujem ti 'zvinjenje - zahropta glas iz središta smrdljivog oblaka.
- Mandanguse, poslednji put ti kažem - povika gospođa Vesli - molila bih te da ne pušiš tu stvar u
kuhinji, a pogotovu ne za vreme jela!
- Ah - reče Mandangus. - Važi se. Izvini, Moli.
Kada Mandangus vrati lulu nazad u džep, oblak dima nestade, ali je u sobi i dalje ostao oštar miris
spaljenih čarapa.
- A ako želite večeru pre ponoći, moraćete da mi pomognete - obrati se gospođa Vesli prisutnima. -
Ne, ti ostani tu gde jesi, Hari, dušice, imao si dug i naporan put.
- Kako mogu da ti pomognem, Moli? - upita Tonks spremno, krenuvši ka njoj.
Gospođa Vesli je oklevala, puna zebnje.
- Ovaj... ne, u redu je, Tonks, i ti se odmori, dovoljno si učinila za danas.
- Neka, neka, hoću da pomognem! - reče Tonks veselo, srušivši stolicu dok je žurila ka kredencu iz
kojeg je Džini vadila escajg.
Uskoro je niz velikih teških noževa seckao meso i povrće sam od sebe, pod nadzorom gospođe
Vesli, dok je sama gospođa Vesli mešala kotao koji je visio nad vatrom, a ostali su vadili tanjire,
pehare i hranu iz ostave. Hari je ostao za stolom sa Sirijusom i Mandangusom, koji je još uvek
žalostivo piljio u njega.
- Jesi 1' vid'o staru Figi od onda? - upita.
- Ne - reče Hari. - Nikoga nisam video.
- Vidiš, ne bi ja otiš'o - poče Mandangus molećivim tonom glasa, nagnuvši se napred - al' sam naiš'o
na poslovnu priliku...
Hari oseti kako mu se nešto očeša o kolena i trže se, ali bio je to samo Krukšenks, Hermionin
krivonogi riđi mačak, koji obiđe oko Harijeve noge predući, a zatim skoči Sirijusu u krilo i tu se
sklupča. Sirijus ga rasejano počeša iza uva dok se okretao ka Hariju, još uvek mrkog lica.
- Da li si lepo proveo leto do sada?
- Ne, bilo je očajno - reče Hari.
Po prvi put nešto nalik osmehu prelete preko Sirijusovog lica.
- Ne znam na šta imaš da se žališ.
- Šta? - upita Hari sa nevericom.
- Ja bih lično radosno pozdravio napad dementora. Smrtonosna borba za sopstvenu dušu sasvim bi
mi lepo razbila monotoniju. Misliš da je tebi bilo loše, ali ti si makar raogao da izlaziš i da se šetkaš,
da malo protegneš noge, upadneš u par kavgi... Ja sam čitavih mesec dana zarobljen unutra.
- Otkud to? - upita Hari mršteći se.
- Jer me Ministarstvo magije još uvek progoni, a Voldemor je do sada već saznao da sam animagus,
Crvorep mu je zasigurno rekao, tako da je moja velika kamuflaža sada potpuno beskorisna. Ne
mogu mnogo toga da učinim za Red feniksa... ili bar Dambldor tako misli.
U neznatno sniženom tonu glasa kojim je Sirijus izrekao Dambldorovo ime, bilo je nečeg što stavi
Hariju do znanja da ni Sirijus nije bio zadovoljan direktorom Hogvortsa. Hari iznenada oseti naglu
bujicu prisnosti sa svojim kumom.
- Ti makar znaš šta se zbiva - reče on, pokušavajući da ga uteši.
- 0, da - uzvrati Sirijus sarkastično. - Slušam Snejpove izveštaje, i moram da trpim sve njegove
zlurade nagoveštaje kako on tamo napolju rizikuje svoj život, dok ja sedim ovde na svojoj zadnjici i
odmaram se udobno smešten... i stalno me zapitkuje kako napreduje raščišćavanje...
- Kakvo raščišćavanje? - upita Hari.
- Pokušavam da ovo mesto osposobim za boravak ljudi - reče Sirijus, mahnuvši rukom po sumornoj
kuhinji. - Već deset godina ovde niko nije živeo, još otkako je moja draga majka umrla, sem
ukoliko ne računaš njenog starog kućnog vilenjaka, a i on je šenuo - ništa nije počistio već
godinama.
- Sirijuse - reče Mandangus, koji izgleda nije obraćao pažnju na razgovor, ali je trenutno proučavao
jedan od praznih pehara. - Je 1' ovo čisto srebro, druže?
- Da - odgovori Sirijus, osmotrivši pehar sa gađenjem. - Najfinije goblinsko kovano srebro iz
petnaestog veka, sa ugraviranim grbom porodice Blek.
- Mada, to se dadne skinut' - promrmlja Mandangus, glancajući ga svojim rukavom.
- Frede - Džordž - NE, SAMO IH DONESITE! - vrisnu gospođa Vesli.
Hari, Sirijus i Mandangus se osvrnuše i, u deliću sekunde, odskočiše od stola. Fred i Džordž su
začarali veliki kotao čorbe, gvozdenu bocu krem-piva i tešku drvenu dasku za sečenje, sa sve
nožem, da prolete kroz vazduh ka njima. Čorba prokliza duž celog stola i zaustavi se baš na ivici,
ostavivši dugački crni izgoreli trag po drvenoj površini; flaša krem-piva pade na sto uz tresak,
prosuvši svoj sadržaj na sve strane; veliki nož za hleb skliznu sa daske za sečenje i zabi se vrhom
tačno na mesto gde je do pre par trenutaka bila Sirijusova šaka, zlokobno se tresući.
-ZA IME BOŽJE! - vrisnu gospođa Vesli. - NIJE BILO POTREBE - VEĆ MI JE DOSTA OVOGA
- TO ŠTO VAM JE SADA DOZVOLJENO DA KORISTITE MAGIJU, NE ZNAČI DA MORATE
DA VADITE ŠTAPIĆE ZBOG SVAKE SITNICE!
-Samo smo pokušavali da malo uštedimo na vremenu! - reče Fred, žureći da iščupa nož iz stola. -
Izvini Sirijuse, druže - nisam nameravao da...
Hari i Sirjus su se grohotom smejali; Mandangus, koji je pao poleđuške sa sve stolicom, psovao je
dok se priđizao na noge; Krakšenks gnevno frknu i jumu ispod kitdenca, odakle su mu velike žute
oči sijale u mraku.
- Dečaci - reče gospodin Vesli, dižući čorbu nazad ka sredini stola - vaša majka. je u pravu, trebalo
bi da pokažete osećaj za odgovornost, sada kada ste postali punoletni...
- Nikd od vaše braće nije pravio ovakve nevolje! - besnela je gospođa Vesli na blizance, treskajući
novom flašom krem-piva o sto, prosuvši gotovo isto koliko i oni. - Bil nije morao da se prebacuje
na svakih par raetara! Čarli nije bacao čini na sve na šta bi naišao! Persi...
Ona zaćuta, pogledavši bez daha u svog muža, čiji se izraz lica iznenada udrvenio.
- Hajde da jedemo - brzo reče Bil.
- Večera divno izgleda, Moli - reče Lupin, kutlačom joj sipajući čorbu u tanjir i dodajući joj ga
preko stola.
Na par minuta vladala je potpuna tišina izuzev čangrljanja tanjira i escajga, i škripe stolica, kad su
svi posedali i prihvatili se jela. Zatim se gospođa Vesli okrenu ka Sirijusu.
- Sirijuse, htela sam da ti kažem da smo otkrili kako je nešto zarobljeno u pisaćem stolu u salonu, te
on neprekidno zvecka i podrhtava. Naravno, možda je u pitanju samo bauk, ali mislim da bi trebalo
da zamolimo Alastora da baci oko na sto, pre nego što ga pustimo napolje.
- Kako god kažeš - reče Sirijus nezainteresovano.
- A i zavese su pune kalaštura' - nastavi gospođa Vesli. - Mislila sam da probamo da se sutra i njima
pozabavimo.
- Jedva čekam - reče Sirijus. Hari oseti sarkazam u njegovom glasu, ali nije bio siguran da je iko
drugi to primetio.
Nasuprot Harija, Tonks je zabavljala Hermionu i Džini tako što je preobražavala svoje lice između
dva zalogaja. Kad je zažmurila, sa istim bolnim izrazom lica koji je imala u Harijevoj spavaćoj sobi,
nos joj se nadu u kljunastu izraslinu koja je podsećala na Snejpov nos, zatim se smanji na veličinu
sićušne pečurke, a onda iz svake nozdrve izraste po žbun dlaka. Očito je ovo bila redovna zabava za
vreme obroka, jer su uskoro Hermiona i Džini zahtevale svoje omiljene noseve.
-Uradi onaj nalik prasećoj njušci, Tonks.
Tonks udovolji zahtevu, a Hari, podigavši pogled, na tren pomisli da mu se ženski Dadli ceri sa
druge strane stola.
Gospođa Vesli, Bil i Lupin su vodili žestoku diskusiju o goblinima.
-Još uvek ništa ne otkrivaju - reče Bil. - Nikako da prokljuvim da li nam veruju da se on vratio ili
ne. Naravno, možda jednostavno neće da izaberu stranu, neće da se mešaju u to.
1 kalaštura (poznata i kao vila koja ujeda) - Kalašture često mešaju sa vilaraa, iako su sasvim zasebna vrsta. Kao i vile,
imaju minijaturno ljudsko obličje, iako je u slučaju kalaštura ono prekriveno gustom cmom dlakom i ima dodatni par
ruku i nogu. Krila kalaštura su debela, zakrivljena i sjajna, nalik krilima buba. Kalašture se mogu naći širom seveme
Evrope i Amerike, pošto preferiraju hladnu klimu. Polažu i do pet stotina jaja odjednom, a potom ih zakopavaju. Jaja se
izležu za dve do tri nedelje. Kalašture imaju dvostruke nizove oštrih, otrovnih zuba. Posle ujeda bi trebalo uzeti protivotrov.
- Preuzeto iz knjige Fantastične zveri i kako ih naći, Salamandera Skamandera (pseudonim Džoan K. Roluing)0,
prim. prev.
- Siguran sam da nikada ne bi prešli na stranu Znate-već-koga - reče gospodin Vesli, odmahujući
glavom. - I oni su pretrpeli gubitke. Sećate se one goblinske porodice koja je pobijena prošli put,
negde u blizini Notingema?
- Mislim da sve zavisi od toga šta im se ponudi - reče Lupin. - A ne govorim o zlatu. Ako im
ponude slobode koje im mi vekovima uskraćujemo, doći će u iskušenje. Ti još uvek nemaš nikakve
sreće sa Ragnokom, Bile?
- Trenutno je antičarobnjački nastrojen - reče Bil – nikako da prestane da besni zbog onog poslića
sa Torbarem, tvrdi da je Ministarstvo zataškalo stvari, jer, znaš, oni goblini nikada nisu dobili svoje
zlato od njega...
Bura smeha sa sredine stola nadglasa ostatak Bilovih reči. Fred, Džordž, Ron i Mandangus su se
valjali od sraeha u svojim stolicama.
-...a onda - procedi Mandangus, dok su mu suze tekle niz obraze od smeha - a onda, ak' ćete mi
poverovati, on meni kaže: 'Ej, Dang, a gdi si nabavio sve te silne žabe? Jerbo mi je neki Bladžerkin
sin drpis'o sve moje!' A ja njem' kažem: 'Drpis'o ti sve žabe, Vile? Šta se sve neće desiti u današnje
vreme? Znači da će ti trebat' još žaba, ondak?' I ak' ćete mi poverovat', momci, tada je taj glupavi
gargojl otkupio sve svoje žabe od mene, i to za mnogo više no š'o ih je isprva platio...
- Mislim da ne treba da slušamo dalje o tvojim poslovnim mahinacijama, hvala lepo, Mandanguse -
reče gospođa Vesli oštro, dok se Ron previjao preko stola, urlajući od smeha.
- Molim za oproštaj, Moli - odmah će Mandangus, brišući suze sa očiju i namigujući Hariju. - Ali,
znaš, Vil ih je prvi drpis'o od Bradavičastog Harisa, tako da nisam zbilja učinio niš'a loše.
- Ne znam gde si učio o dobrom i lošem, Mandanguse, ali mi se čini da si preskočio nekoliko
najvažnijih lekcija - reče gospoda Vesli ledeno.
Fred i Džordž uroniše lica u pehare sa krem-pivom; Džordž je štucao. Iz nekog razloga, gospođa
Vesli uputi veoma besan pogled ka Sirijusu, pre nego što je ustala i otišla da donese veliki kolač sa
pudingom. Hari se okrenu ka svom kumu.
- Moli ne prihvata Mandangusa - reče Sirijus tiho.
- Otkud on u Redu? - upita Hari šapatom.
- Koristan je - promrmlja Sirijus. - Poznaje sve lupeže - što je normalno, uzevši u obzir da je i sam
lupež. Ali je takođe veoma odan Dambldoru, koji mu je jednom prilikom pomogao da se izvuče iz
velikog škripca. Isplati se imati nekoga kao što je Dang u blizini, on sazna novosti i glasine koje mi
nemamo prilike da čujemo. Ali Moli misli da je previše pozivati ga da ostane na večeri. Još uvek
mu nije oprostila što je pobegao sa dužnosti, onda kada je trebalo da pazi na tebe.
Posle tri porcije pudinga sa šlagom, Hariju se kaiš na farmerkama činio neprijatno zategnut (što je
bio pravi uspeh, s obzirom da su farmerke nekada bile Dadlijeve). Dok je odlagao kašiku, zavladao
je sanjivi zastoj u razgovoru: gospodin Vesli se zavalio u naslon svoje stolice, delujući sit i opušten;
Tonks je razjapljeno zevala, dok joj se nos sada već vratio u normalu; a Džini, koja je namamila
Krukšenksa da izađe ispod ormana, sedela je prekrštenih nogu na podu, gurajući mu pampure od
krem-piva da se igra sa njima i da ih juri.
- Čini mi se da je skoro vreme za krevet - reče gospođa Vesli zevajući.
- Ne još, Moli - reče Sirijus, odgurnuvši prazan tanjir i okrenu se da osmotri Harija. - Znaš,
iznenađuješ me. Mislio sam da ćeš, kad dođeš ovde, prvo početi da postavljaš pitanja o Voldemoru.
Atmosfera u sobi se naglo promeni, brzinom koju bi i Hari povezao sa napadom dementora. Do pre
nekoliko sekundi sanjivo opuštena, atmosfera je sada bila puna opreza, čak i napeta. Drhtaj se
proširi duž čitavog stola na sam pomen Voldemorovog imena. Lupin, koji se upravo spremao da
uzme gutljaj vina, polako spusti pehar, delujući obazrivo.
- I jesam! - reče Hari ogorčeno. - Pitao sam Rona i Hermionu, ali su mi rekli da nama nije dozvoljen
pristup u Red, tako da...
-I potpuno su u pravu - reče gospođa Vesli. - Previše ste mladi.
Sedela je pravo kao strela u stolici, držeći stegnute pesnice na naslonima za ruke, i činilo se da joj je
iz tela nestao svaki tračak sanjivosti.
- A otkad to čovek mora da bude u Redu feniksa da bi postavljao pitanja? - upita Sirijus. - Hari je
bio zarobljen u onoj normalskoj kući čitavih mesec dana. Ima pravo da zna šta se doga...
- Cekaj malo! - prekinu ga Džordž glasno.
- Kako to da ćete odgovoriti na sva Harijeva pitanja? - upita Fred gnevno.
- Mi pokušavamo da izvučemo bilo kakve podatke iz vas čitavih mesec dana, a niste nam ništa
rekli! - nastavi Džordž.
- Previše ste mladi, niste članovi Reda - oglasi se Fred piskavim glasom koji je neverovatno zvučao
kao glas njegove majke. - Hari nije čak ni punoletan!
- Nije moja krivica što vam ništa nije rečeno o potezima Reda - reče Sirijus mimo - to je odluka
vaših roditelja. Hari je, međutim...
- Nije na tebi da odlučuješ šta je dobro za Harija, a šta ne!- obrecnu se gospođa Vesli na njega. Izraz
na njenom inače srdačnom licu sada je bio opasan. - Pretpostavljam da nisi zaboravio šta je
Dambldor rekao?
- Koji deo? - upita Sirijus ljubazno, ali sa izgledom čoveka koji se sprema na svađu.
- Onaj deo u kome nam kaže da ne govorimo Hariju više nego što inora da zna.
Glave Rona, Hermione, Freda i Džordža okrenuše se od Sirijusa ka gospođi Vesli, kao da prate
teniski meč. Džini je klečala usred gomile napuštenih pampura krem-piva, posmatrajući raspravu
neznatno razjapljenih usta. Lupin je pogledom fiksirao Sirijusa.
- Ne nameravam da mu kažem više no što mora da zna, Moli - uzvrati joj Sirijus. - Ali uzevši u
obzir da je on taj koji je video povratak Voldemora - (opet se duž stola proširi kolektivni drhtaj na
pomen tog imena) - on ima više prava od ostalih da...
- On nije član Reda feniksa! - reče gospođa Vesli. - Ima samo petnaest godina i...
- I već se izborio sa stvarima sa kojima se nosila i većina ljudi u Redu - reče Sirijus - a neke je čak i
nadmašio.
- Niko ne poriče njegove podvige! - reče gospođa Vesli, povisivši ton, dok su joj pesnice drhtale na
naslonima za ruke njene stolice. - Ali je još uvek...
- On nije dete! - nestrpljivo će Sirijus.
- Nije ni odrastao! - reče gospođa Vesli, dok joj boja navali u obraze. - On nije Džejms, Sirijuse!
- Hvala ti Moli, ali sam savršeno dobro upoznat sa tim ko je on - reče Sirijus ledenim glasom.
- Nisam baš sasvim sigurna u to! - viknu gospođa Vesli. - Ponekad, dok pričaš o njemu, čini se kao
da ti se vratio tvoj najbolji prijatelj!
- U čemu je tu problem? - upita Hari.
- Problem je u tome što ti nisi tvoj otac, Hari, ma koliko ličio na njega! - reče gospođa Vesli, još
uvek streljajući Sirijusa pogledom. - Još uvek ideš u školu, i odrasli koji su odgovorni za tebe to ne
bi trebalo da zaborave!
- Što znači da sam ja neodgovoran kum? - hteo je Sirijus da zna, i sam povisivši glas.
- To znači da si poznat po ishitrenim postupcima, Sirijuse, zbog čega te i Dambldor stalno podseća
da ostaneš u kući, a ne da...
- Molio bih te da moja uputstva od Dambldora ne uvlačimo u ovo! - reče Sirijus glasno.
-Arture! - reče gospođa Vesli, okrenuvši se ka svom mužu. - Arture, podrži me!
Gospodin Vesli ne odgovori istog trenutka. Skinuo je naočare i polako ih obrisao o odoru, ne
gledajući u svoju ženu. Tek kada ih je pažljivo vratio povrh nosa, on odgovori.
- Dambldor zna da se situacija promenila, Moli. On shvata da će Hari morati da bude upućen, do
određene mere, sada kada je odseo u glavnom štabu.
- Da, ali postoji razlika između toga i poziva da pita šta god hoće!
-Ja, lično - poče Lupin tiho, napokon skinuvši pogled sa Sirijusa kada se gospođa Vesli hitro okrenu
ka njemu, u nadi da će napokon naići na saveznika u ovoj raspravi - mislim da je bolje da Hari
sazna činjenice - ne sve činjenice, Moli, već uopšteno stanje stvari - od nas, radije nego da čuje
neku stumbanu i iskrivljenu verziju od... drugih.
Izraz na njegovom licu bio je blagonaklon, ali je Hari bio siguran da Lupin pretpostavlja da su bar
neke od produžnih ušiju preživela čistku gospođe Vesli.
- Pa, stvarno - reče gospođa Vesli, duboko udišući i osvrćući se po stolu, tražeći podršku koju nije
dobijala - ...vidim da sam nadglasana. Reći ću vam samo ovo: Dambldor mora da je imao razloge
što nije želeo da Hari sazna previše, a ja govorim ovde kao neko ko Hariju želi samo najbolje...
- On nije tvoj sin - reče Sirijus tiho.
- Kao da jeste - reče gospođa Vesli žustro. - Koga još ima na ovom svetu?
- Ima mene!
- Da - reče gospođa Vesli, iskrivivši usnu - mada, bilo ti je stvarno teško da se brineš o njemu, dok
si bio utamničen u Askabanu, zar ne?
Sirijus stade da se diže iz svoje stolice.
-Moli, nisi ti jedina osoba za ovim stolom koja brine o Hariju - reče Lupin oštro. - Sirijuse, sedi.
Donja usna gospođe Vesli je podrhtavala. Sirijus polako uto-nu nazad u svoju stolicu, prebledelog
lica.
- Mislim da bi Hari trebalo da se izjasni o ovome - nastavi Lupin - dovoljno je odrastao da odlučuje
u svoje ime.
- Hoću da znam šta se zbiva - reče Hari odmah.
Nije smeo da pogleda u pravcu gospođe Vesli. Dirnulo ga je to što je rekla da joj je kao rođeni sin,
ali takođe nije imao strpljenja za njeno tetošenje. Sirijus je u pravu, on nije dete.
-Dobro onda - reče gospođa Vesli, a glas je izdade. - Džini - Rone - Hermiona - Frede - Džordž -
hoću da odmah napustite kuhinju.
Trenutno nasta bura negodovanja.
- Mi smo punoletni! - zagrmeše Fred i Džordž uglas.
- Ako je Hariju dozvoljeno, zašto ja ne smem? - povika Ron.
- Mama, hoću i ja da čujem! - zavapi Džini.
- NE! - zaurla gospođa Vesli ustajući, sa vatrom u očima.
- Apsolutno vam zabranjujem...
- Moli, ne možeš da zaustaviš Freda i Džordža - reče gospodin Vesli obazrivo. - Oni su ipak
punoletni.
- Još uvek idu u školu.
- Ali su sada po zakonu odrasli - reče gospodin Vesli, istim umornim glasom.
- Gospođa Vesli je sada bila skerletnocrvena u licu.
- Ja... o, pa dobro, onda, Fred i Džordž mogu da ostanu, ali Ron...
- Hari će ionako sve reći meni i Hermioni! - reče Ron žustro. - Hoćeš... zar ne? - dodade nesigumo,
uhvativši Harijev pogled.
Na delić sekunde, Hariju pade napamet da odgovori Ronu kako mu neće reći nijednu reč, da proba i
on malo da bude u mraku, bez ikakvih informacija, da vidi kako mu se to dopada. Ali taj pakosni
impuls nestade čim njih dvojica razmeniše poglede.
- Naravno da hoću - reče Hari.
Lica Rona i Hermione se ozariše.
- Dobro! - viknu gospođa Vesli. - Fino! Džini - U KREVET!
Džini se nije tiho udaljila. Mogli su da je čuju kako besni i viče na svoju majku dok se penjala uz
stepenice, a kada je došla do predvorja, toj graji se pripojiše i parajući krici gospođe Blek. Lupin
odjuri do porteta da povrati mir i tišinu. Tek kada se vratio, zatvorivši za sobom kuhinjska vrata i
ponovo seo na svoje mesto za stolom, Sirijus progovori.
-Okej, Hari... šta želiš da znaš?
Hari duboko udahnu i postavi pitanje koje ga je opsedalo poslednjih mesec dana.
- Gde je Voldemor? - upita, ignorišući ponovne trzaje i drhtaje na pomen tog imena. - Šta radi?
Pokušavao sam da pratim normalske vesti, a na njima nije bilo ničega što bi ukazivalo da on nešto
preduzima, ni pomena o nekakvim čudnovatim pogibijama ili sličnog.
- To je zato što još uvek nije bilo nikakvih čudnih smrti - reče Sirijus - bar koliko rai znamo... a
znamo mnogo toga.
- U svakom slučaju, više nego što on misli da znamo - dodade Lupin.
- Kako to da je prestao da ubija ljude? - upita Hari. Znao je da je Voldemor ubio više njih samo u
toku prošle godine.
- Zato što ne želi da skreće pažnju na sebe - odgovori Sirijus. - To bi ga dovelo u opasnost. Vidiš,
njegov povratak nije ispao baš onako kako je planirao. Zabrljao je.
- Ili, bolje rečeno, ti si mu ga zabrljao - reče Lupin sa zadovoljnim osmehora.
- Kako? - upita Hari zbunjeno.
-Nije bilo predviđeno da preživiš! - reče Sirijus. - Niko izuzev njegovih Smrtoždera nije smeo da
sazna da se on vratio.
Ali ti si preživeo da svedočiš o tome.
- Poslednja osoba za koju bi želeo da sazna o njegovom povratku bio je Dambldor - reče Lupin. - A
ti si se potrudio da Dambldor odmah sazna.
- Zašto je to pomoglo? - upita Hari.
- Da li se ti to šališ? - upita Bil sa nevericom. - Dambldor je jedini koga se Znaš-već-ko ikada
bojao!
- Zahvaljujući tebi, Dambldor je bio u stanju da reaktivira Red feniksa sat vremena po
Voldemorovom povratku - reče Sirijus.
- Pa, šta onda Red radi sada? - upita Hari, gledajući ih sve redom.
- Tradimo se iz sve snage da onemogućimo Voldemora da sprovede svoje planove - reče Sirijus.
- Odakle znate kakvi su mu planovi? - upita Hari brzo.
- Dambldor ima prilično dobru pretpostavku - reče Lupin - a za Damblodorove pretpostavke se
obično ispostavi da su potpuno tačne.
- A šta onda Dambldor pretpostavlja da ovaj planira?
- Pa, kao prvo, želeće da ponovo izgradi svoju vojsku - reče Sirijus. - Nekada davno je imao
ogromno ljudstvo na raspolaganju: čarobnjake i veštice koje je prisilio ili opčinio da ga slušaju,
zatim svoje verne Smrtoždere, širok spektar mračnih stvorenja... Čuo si ga kako planira da regrutuje
džinove; pa vidiš, oni će biti samo jedna od grupacija koje će hteti da privoli na svoju stranu.
Svakako neće pokušati da se suoči sa Ministarstvom magije u pratnji desetak Smrtoždera.
- Znači, pokušavate da sprečite da okupi nove pristalice.
- Trudimo se koliko možemo - odgovori Lupin.
- Kako?
- Pa, najvažnije je da pokušamo da ubedimo što je više ljudi moguće da se Znaš-već-ko zaista
vratio, kako bi bili na oprezu - ubaci se Bil. - Mada, nije nam lako.
- Zašto?
-Zbog stava Ministarstva - reče Tonks. - Video si Komelijusa Fadža posle povratka Znaš-već-koga,
Hari. Pa, nimalo nije promenio svoje stavove. Kategorički odbija da poveruje da se
to dogodilo.
-Ali zašto? - upita Hari u očajanju. - Zašto je toliko glup?
Ako je Dambldor...
- E, pa, u tome i jeste problem - reče gospodin Vesli sa suvim osmehom. - Dambldor.
- Vidiš, Fadž ga se plaši - reče Tonks tužno.
- Plaši se Dambldora? - upita Hari u neverici.
- Plaši se šta je ovaj naumio - dopuni ga gospodin Vesli.
- Fadž misli da Dambldor kuje zaveru da ga svrgne sa vlasti. Misli da Dambldor hoće da bude
ministar magije.
- Ali Dambldor ne želi da...
- Naravno da ne želi - reče gospodin Vesli. - Nikada nije ni želeo posao ministra, iako je veliki broj
ljudi hteo da ga on preuzme, kada se Milisent Begnold penzionisala. Umesto toga, Fadž je došao na
vlast, ali nikada nije zaboravio koliku podršku je Dambldor imao, iako se nikada nije kandidovao za
tu poziciju.
- Duboko u sebi, Fadž zna da je Dambldor mnogo mudriji od njega, mnogo moćniji čarobnjak, a
kada je tek postao ministar, stalno je tražio pomoć i savete od Dambldora - reče Lupin. - Ali čini se
da je stekao mnogo više samopouzdanja otkako mu se omilila vlast. Voli to što je ministar magije i
uspeo je da ubedi sebe da je on taj koji je pametan, dok Dambldor prosto uznemirava javnost jer je
ljubomoran.
- Kako može to da misli? - upita Hari ljutito. - Kako može da misli da bi Dambldor tek tako sve to
izmislio - da bih ja sve to izmislio?
-Jer bi prihvatanje činjenice da se Voldemor vratio značilo da je Ministarstvo suočeno sa
problemom kakav nije imalo poslednjih četrnaest godina - reče Sirijus ogorčeno. - Fadž
jednostavno ne može sebi to da prizna. Tako da mu više prija da ubedi sebe da Dambldor laže kako
bi ga svrgnuo sa položaja.
- Sada shvataš u čemu je problem - reče Lupin. - Dok god Ministarstvo insistira da se Voldemora ne
treba plašiti, teško je ubediti ljude da se on vratio, pogotovo kada ni sami ne žele da poveruju u to.
Staviše, Ministarstvo iz sve snage pritiska Dnevni prorok da ne prenosi nijednu od takozvanih
Dambldorovih zlonamernih glasina, tako da veći deo čarobnjačkog sveta pojma nema da se išta i
dogodilo, zbog čega postaju lake mete za Smrtoždere koji koriste svoje kontrolišuće kletve.
- Ali makar vi prenosite tu vest narodu, zar ne? - upita Hari, gledajući u gospodina Veslija, Sirijusa,
Bila, Mandangusa, Lupina i Tonks. - Vi stavljate do znanja ljudima da se on vratio?
Svi se nasmejaše bez trunke humora.
- Pa, pošto me svi smatraju za poludelog masovnog ubicu koga je Ministarstvo ucenilo na deset
hiljada galeona, ne mogu baš da se šetkam ulicom i da delim letke, zar ne? - reče Sirijus nemirno.
- A ni ja nisam baš omiljen gost na večeri kod većeg dela čarobnjačkog društva - dodade Lupin. -
To ti je profesionalni rizik, kada si vukodlak.
- Tonks i Artur bi izgubili radna mesta u Ministarstvu kada bi počeli mnogo da laju o tome - reče
Sirijus - a nama je veoma važno da imamo svoje špijune u Ministarstvu, jer možeš da se kladiš u šta
hoćeš da ih i Voldemor ima.
- Ipak, uspeli smo da ubedimo neke ljude - reče gospodin Vesli. - Na primer Tonks - ona je odveć
mlada da bi bila u prvobitnoj postavci Reda feniksa, a velika je prednost što su Aurori na našoj
strani - Kingzli Okovgrom nam zlata vredi, takode; on je zadužen za lov na Sirijusa, tako da je
Ministarstvo snabdevao lažnim izveštajima da se Sirijus krije na Tibetu.
- Ali ukoliko niko od vas ne širi vesti da se Voldemor vratio... - poče Hari.
- Ko kaže da niko od nas ne širi vesti? - reče Sirijus. - Šta misliš, zašto je Dambldor u tolikoj
nevolji?
- Kako to misliš? - upita Hari.
- Pokušavaju da ga diskredituju - reče Lupin. - Zar nisi video Dnevni prorok prošle nedelje? Preneli
su vest da je glasanjem izbačen iz Međunarodne konfederacije čarobnjaka jer je već mator i počinje
da gubi kontakt sa stvarnošću. Ali to nije istina: njegovu smenu su izglasali čarobnjaci Ministarstva,
pošto je održao govor u kojem je objavio Voldemorov povratak. Smenili su ga sa mesta glavnog
vešca Vizengamota - to ti je čarobnjački Vrhovni sud - a govorka se da će mu oduzeti i titulu
Merlinovog reda, prve klase.
- Ali Dambldor kaže da ga nije briga šta rade, samo da mu ne skinu lik sa sličica u čokoladnim
žabicama - reče Bil nasmejano.
- To nije smešno - reče gospodin Vesli oštro. - Ako bude nastavio da ovako prkosi Ministarstvu,
mogao bi da završi u Askabanu, a poslednje što nara treba je da utamniče Dambldora. Dok god
Znaš-već-ko zna da je Dambldor na slobodi i da sluti njegove planove, biće na oprezu. Ako
Dambldor bude uklonjen sa scene - pa, Znaš-već-ko će imati odrešene ruke.
- Ali ako Voldemor pokušava da regrutuje još Smrtoždera, sigurno će se pročuti da se vratio, zar
ne? - upita Hari očajnički.
- Voldemor ne juriša ljudima na kuće, niti im kuca na ulazna vrata, Hari - reče Sirijus. - On ih hvata
na prevaru, začarava ih i ucenjuje. Veoma vešto sve radi u tajnosti. U svakom slučaju, prikupljanje
sledbenika je samo jedna od stvari koje ga interesuju. Ima i neke druge planove, koje može da
izvede veoma tiho, krišom, i trenutno se baš na njih usredsredio.
- A šta on to još želi, osim sledbenika? - hitro upita Hari.
Učinilo rau se da su Sirijus i Lupin razmenili skrivene poglede, pre nego što mu Sirijus odgovori.
- Stvari do kojih može da dođe isključivo krišom.
Pošto je Hari i dalje delovao zblanuto, Sirijus reče: - Nešto nalik oružju. Nešto što prošli put nije
imao.
-Prošli put kada je imao moć?
- Da.
- A kakvo to oružje? - upita Hari. - Nešto još gore od Avade kedavre...?
- Sada je već dosta!
Gospođa Vesli progovori iz senke pored vrata. Hari nije ni primetio da se vratila pošto je odvela
Džini na spavanje. Prekrstila je ruke i delovala je besno.
- Hoću da vas vidim u krevetima, iz ovih stopa. Sve vas - dodade, osvrnuvši se ka Fredu, Džordžu,
Ronu i Hermioni.
- Ne možeš ti da nam naređuješ... - poče Fred.
- Ma nemoj? - zareža gospođa Vesli. Neznatno je zadrhtala kada je pogledala u Sirijusa. - Dao si
Hariju dovoljno podataka. Ako bi mu rekao još nešto, mogao bi i da ga odmah učlaniš u Red.
- Zašto da ne? - brzo će Hari. - Priključiću se Redu, hoću
da se pridružim, hoću da se borim.
- Ne.
Ovaj put to nije bila gospođa Vesli, već Lupin.
-Red se sastoji isključivo od punoletnih čarobnjaka – reče on. - Čarobnjaka koji su završili
školovanje - dodade, kada Fred i Džordž zaustiše nešto da kažu. - Postoje opasnosti koje ne možete
ni da zamislite, niko od vas... Mislim da je Moli u pravu, Sirijuse. Već smo im dovoljno rekli.
Sirijus neznatno slegnu ramneima, ali nije hteo da se raspravlja. Gospođa Vesli zapovednički rukom
pozva svoje sinove i Hermionu. Jedan po jedan, oni ustadoše i Hari, priznajući poraz, krenu za
njima.
- Tvoju...?
- Moju dragu staru mamu, da - reče Sirijus. - Pokušavamo da je skinemo odatle već mesec dana, ali
mislimo da je stavila trajnolepljivu čin na poleđinu platna. Idemo dole, brzo, pre nego što se svi
opet probude.
- Ali šta portret tvoje majke traži ovde? - upita Hari zblanuto, dok su izlazili iz predvorja i spuštali
se niz uske stepenice na niži sprat.
- Zar ti niko nije rekao? Ovo je kuća mojih roditelja - reče Sirijus. - Ali ja sam poslednji živi
potomak Blekovih, tako da sada pripada meni. Ponudio sam je Dambldoru kao sedište - što je
jedina korisna stvar koju sam mogao da učinim do sada.
Hari, koji je očekivao bolju dobrodošlicu, primeti koliko je Sirijusov glas krut i ogorčen. On otprati
svog kuma do podnožja stepenica i kroz vrata koja su vodila do kuhinje u podrumu.
Tu je bilo tek za nijansu manje sumorno nego u predvorju na spratu iznad nje. Bila je to soba nalik
pećini, sa grubim kamenim zidovima. Najveći deo svetlosti dopirao je iz velikog ognjišta u samom
ćošku sobe. U vazduhu je visila izmaglica dima iz lule, zbog čega je soba delovala kao poprište rata.
Kroz dim, mogla su se videti obličja teških gvozdenih šerpi i tiganja koji su visili sa mračne
tavanice. Soba je bila pretrpana velikim brojem stolica koje su tu ostale posle sastanka, a između
njih je stajao veliki drveni sto, prekriven svicima pergamenta, peharima, praznim vinskim flašama, i
gomilom nečega nalik na hrpu prnja. Gospodin Vesli i njegov najstariji sin Bil tiho su razgovarali,
glavu uz glavu, na udaljenom kraju stola.
Gospoda Vesli se nakašlja. Njen rauž, mršavi, proćelavi ridokosi čovek koji je nosio naočare sa
rožnatim okvirima, osvrnu se i skoči na noge.
-Hari! - povika gospodin Vesli, požurivši napred da se pozdravi, žustro se rukujući sa njim. - Dobro
je što te vidim!
Preko njegovog ramena Hari vide Bila, koji je još uvek vezivao svoju dugu kosu u konjski rep, kako
užurbano savija rolne pergamenta koje su ostale na stolu.
- Jesi li dobro putovao, Hari? - povika Bil, pokušavajući da prikupi dvanaest svitaka odjednom. -
Znači, Ludooki te nije terao da dolaziš ovamo preko Grenlanda?
- Pokušao je - reče Tonks, pojurivši da pomogne Bilu, i istog trena obori sveću na poslednji svitak
pergamenta. - 0, ne... izvini...
- Evo, dušice - reče gospođa Vesli pomalo razdraženo i popravi nagoreli pergament pokretom
štapića. Pod svetlošću bleska koji je izazvala čin gospođe Vesli, Hari na tren opazi nešto što liči na
plan zgrade.
Gospoda Vesli primeti njegov pogled. Zgrabi plan sa stola i ubaci ga u Bilove već pretrpane ruke.
-Ovakve stvari bi trebalo raščistiti odmah po završetku sastanaka - obrecnu se ona pre nego što je
odjurila ka drevnom plakaru, iz koga poče da vadi tanjire za večeru.
Bil izvadi svoj štapić, promrmlja – Evanesko! - i svici nestadoše.
-Sedi, Hari - reče Sirijus. - Upoznao si Mandangusa, zar ne?
Stvar za koju je Hari pomislio da je gomila prnja i starih kipa dugačko i hroptavo zahrka, a zatim se
uz trzaj probudi.
-Je 1' to nek'o rek'o moje ime? - promrmlja Mandangus sanjivo. - Slažem se sa Sirijusom... - on
podiže veoma prljavu ruku uvis, kao da glasa, dok su mu naduvene, zakrvavljene oči još uvek bile
mutne.
Džini se zakikota.
- Sastanak je gotov, Dang - reče Sirijus, kada su svi seli oko njega za sto. - Hari je stigao.
- A? - Mandangus je zurio blentavo u Harija kroz svoju zamršenu riđu kosu. - Bokca mu, vid'
stvarno. Aha... jesi 1' dobro, 'Ari?
- Da - reče Hari.
Mandangus nervozno opipa džepove i dalje zureći u Harija, izvuče čađavu crnu lulu. Nabio ju je
sebi u usta, pripalio vrh svojim štapićem i duboko povukao iz nje. U roku od nekoliko sekundi
potpuno ga obaviše veliki talasasti oblaci zelenog dima.
- Dugujem ti 'zvinjenje - zahropta glas iz središta smrdljivog oblaka.
- Mandanguse, poslednji put ti kažem - povika gospođa Vesli - molila bih te da ne pušiš tu stvar u
kuhinji, a pogotovu ne za vreme jela!
- Ah - reče Mandangus. - Važi se. Izvini, Moli.
Kada Mandangus vrati lulu nazad u džep, oblak dima nestade, ali je u sobi i dalje ostao oštar miris
spaljenih čarapa.
- A ako želite večeru pre ponoći, moraćete da mi pomognete - obrati se gospođa Vesli prisutnima. -
Ne, ti ostani tu gde jesi, Hari, dušice, imao si dug i naporan put.
- Kako mogu da ti pomognem, Moli? - upita Tonks spremno, krenuvši ka njoj.
Gospođa Vesli je oklevala, puna zebnje.
- Ovaj... ne, u redu je, Tonks, i ti se odmori, dovoljno si učinila za danas.
- Neka, neka, hoću da pomognem! - reče Tonks veselo, srušivši stolicu dok je žurila ka kredencu iz
kojeg je Džini vadila escajg.
Uskoro je niz velikih teških noževa seckao meso i povrće sam od sebe, pod nadzorom gospođe
Vesli, dok je sama gospođa Vesli mešala kotao koji je visio nad vatrom, a ostali su vadili tanjire,
pehare i hranu iz ostave. Hari je ostao za stolom sa Sirijusom i Mandangusom, koji je još uvek
žalostivo piljio u njega.
- Jesi 1' vid'o staru Figi od onda? - upita.
- Ne - reče Hari. - Nikoga nisam video.
- Vidiš, ne bi ja otiš'o - poče Mandangus molećivim tonom glasa, nagnuvši se napred - al' sam naiš'o
na poslovnu priliku...
Hari oseti kako mu se nešto očeša o kolena i trže se, ali bio je to samo Krukšenks, Hermionin
krivonogi riđi mačak, koji obiđe oko Harijeve noge predući, a zatim skoči Sirijusu u krilo i tu se
sklupča. Sirijus ga rasejano počeša iza uva dok se okretao ka Hariju, još uvek mrkog lica.
- Da li si lepo proveo leto do sada?
- Ne, bilo je očajno - reče Hari.
Po prvi put nešto nalik osmehu prelete preko Sirijusovog lica.
- Ne znam na šta imaš da se žališ.
- Šta? - upita Hari sa nevericom.
- Ja bih lično radosno pozdravio napad dementora. Smrtonosna borba za sopstvenu dušu sasvim bi
mi lepo razbila monotoniju. Misliš da je tebi bilo loše, ali ti si makar raogao da izlaziš i da se šetkaš,
da malo protegneš noge, upadneš u par kavgi... Ja sam čitavih mesec dana zarobljen unutra.
- Otkud to? - upita Hari mršteći se.
- Jer me Ministarstvo magije još uvek progoni, a Voldemor je do sada već saznao da sam animagus,
Crvorep mu je zasigurno rekao, tako da je moja velika kamuflaža sada potpuno beskorisna. Ne
mogu mnogo toga da učinim za Red feniksa... ili bar Dambldor tako misli.
U neznatno sniženom tonu glasa kojim je Sirijus izrekao Dambldorovo ime, bilo je nečeg što stavi
Hariju do znanja da ni Sirijus nije bio zadovoljan direktorom Hogvortsa. Hari iznenada oseti naglu
bujicu prisnosti sa svojim kumom.
- Ti makar znaš šta se zbiva - reče on, pokušavajući da ga uteši.
- 0, da - uzvrati Sirijus sarkastično. - Slušam Snejpove izveštaje, i moram da trpim sve njegove
zlurade nagoveštaje kako on tamo napolju rizikuje svoj život, dok ja sedim ovde na svojoj zadnjici i
odmaram se udobno smešten... i stalno me zapitkuje kako napreduje raščišćavanje...
- Kakvo raščišćavanje? - upita Hari.
- Pokušavam da ovo mesto osposobim za boravak ljudi - reče Sirijus, mahnuvši rukom po sumornoj
kuhinji. - Već deset godina ovde niko nije živeo, još otkako je moja draga majka umrla, sem
ukoliko ne računaš njenog starog kućnog vilenjaka, a i on je šenuo - ništa nije počistio već
godinama.
- Sirijuse - reče Mandangus, koji izgleda nije obraćao pažnju na razgovor, ali je trenutno proučavao
jedan od praznih pehara. - Je 1' ovo čisto srebro, druže?
- Da - odgovori Sirijus, osmotrivši pehar sa gađenjem. - Najfinije goblinsko kovano srebro iz
petnaestog veka, sa ugraviranim grbom porodice Blek.
- Mada, to se dadne skinut' - promrmlja Mandangus, glancajući ga svojim rukavom.
- Frede - Džordž - NE, SAMO IH DONESITE! - vrisnu gospođa Vesli.
Hari, Sirijus i Mandangus se osvrnuše i, u deliću sekunde, odskočiše od stola. Fred i Džordž su
začarali veliki kotao čorbe, gvozdenu bocu krem-piva i tešku drvenu dasku za sečenje, sa sve
nožem, da prolete kroz vazduh ka njima. Čorba prokliza duž celog stola i zaustavi se baš na ivici,
ostavivši dugački crni izgoreli trag po drvenoj površini; flaša krem-piva pade na sto uz tresak,
prosuvši svoj sadržaj na sve strane; veliki nož za hleb skliznu sa daske za sečenje i zabi se vrhom
tačno na mesto gde je do pre par trenutaka bila Sirijusova šaka, zlokobno se tresući.
-ZA IME BOŽJE! - vrisnu gospođa Vesli. - NIJE BILO POTREBE - VEĆ MI JE DOSTA OVOGA
- TO ŠTO VAM JE SADA DOZVOLJENO DA KORISTITE MAGIJU, NE ZNAČI DA MORATE
DA VADITE ŠTAPIĆE ZBOG SVAKE SITNICE!
-Samo smo pokušavali da malo uštedimo na vremenu! - reče Fred, žureći da iščupa nož iz stola. -
Izvini Sirijuse, druže - nisam nameravao da...
Hari i Sirjus su se grohotom smejali; Mandangus, koji je pao poleđuške sa sve stolicom, psovao je
dok se priđizao na noge; Krakšenks gnevno frknu i jumu ispod kitdenca, odakle su mu velike žute
oči sijale u mraku.
- Dečaci - reče gospodin Vesli, dižući čorbu nazad ka sredini stola - vaša majka. je u pravu, trebalo
bi da pokažete osećaj za odgovornost, sada kada ste postali punoletni...
- Nikd od vaše braće nije pravio ovakve nevolje! - besnela je gospođa Vesli na blizance, treskajući
novom flašom krem-piva o sto, prosuvši gotovo isto koliko i oni. - Bil nije morao da se prebacuje
na svakih par raetara! Čarli nije bacao čini na sve na šta bi naišao! Persi...
Ona zaćuta, pogledavši bez daha u svog muža, čiji se izraz lica iznenada udrvenio.
- Hajde da jedemo - brzo reče Bil.
- Večera divno izgleda, Moli - reče Lupin, kutlačom joj sipajući čorbu u tanjir i dodajući joj ga
preko stola.
Na par minuta vladala je potpuna tišina izuzev čangrljanja tanjira i escajga, i škripe stolica, kad su
svi posedali i prihvatili se jela. Zatim se gospođa Vesli okrenu ka Sirijusu.
- Sirijuse, htela sam da ti kažem da smo otkrili kako je nešto zarobljeno u pisaćem stolu u salonu, te
on neprekidno zvecka i podrhtava. Naravno, možda je u pitanju samo bauk, ali mislim da bi trebalo
da zamolimo Alastora da baci oko na sto, pre nego što ga pustimo napolje.
- Kako god kažeš - reče Sirijus nezainteresovano.
- A i zavese su pune kalaštura' - nastavi gospođa Vesli. - Mislila sam da probamo da se sutra i njima
pozabavimo.
- Jedva čekam - reče Sirijus. Hari oseti sarkazam u njegovom glasu, ali nije bio siguran da je iko
drugi to primetio.
Nasuprot Harija, Tonks je zabavljala Hermionu i Džini tako što je preobražavala svoje lice između
dva zalogaja. Kad je zažmurila, sa istim bolnim izrazom lica koji je imala u Harijevoj spavaćoj sobi,
nos joj se nadu u kljunastu izraslinu koja je podsećala na Snejpov nos, zatim se smanji na veličinu
sićušne pečurke, a onda iz svake nozdrve izraste po žbun dlaka. Očito je ovo bila redovna zabava za
vreme obroka, jer su uskoro Hermiona i Džini zahtevale svoje omiljene noseve.
-Uradi onaj nalik prasećoj njušci, Tonks.
Tonks udovolji zahtevu, a Hari, podigavši pogled, na tren pomisli da mu se ženski Dadli ceri sa
druge strane stola.
Gospođa Vesli, Bil i Lupin su vodili žestoku diskusiju o goblinima.
-Još uvek ništa ne otkrivaju - reče Bil. - Nikako da prokljuvim da li nam veruju da se on vratio ili
ne. Naravno, možda jednostavno neće da izaberu stranu, neće da se mešaju u to.
1 kalaštura (poznata i kao vila koja ujeda) - Kalašture često mešaju sa vilaraa, iako su sasvim zasebna vrsta. Kao i vile,
imaju minijaturno ljudsko obličje, iako je u slučaju kalaštura ono prekriveno gustom cmom dlakom i ima dodatni par
ruku i nogu. Krila kalaštura su debela, zakrivljena i sjajna, nalik krilima buba. Kalašture se mogu naći širom seveme
Evrope i Amerike, pošto preferiraju hladnu klimu. Polažu i do pet stotina jaja odjednom, a potom ih zakopavaju. Jaja se
izležu za dve do tri nedelje. Kalašture imaju dvostruke nizove oštrih, otrovnih zuba. Posle ujeda bi trebalo uzeti protivotrov.
- Preuzeto iz knjige Fantastične zveri i kako ih naći, Salamandera Skamandera (pseudonim Džoan K. Roluing)0,
prim. prev.
- Siguran sam da nikada ne bi prešli na stranu Znate-već-koga - reče gospodin Vesli, odmahujući
glavom. - I oni su pretrpeli gubitke. Sećate se one goblinske porodice koja je pobijena prošli put,
negde u blizini Notingema?
- Mislim da sve zavisi od toga šta im se ponudi - reče Lupin. - A ne govorim o zlatu. Ako im
ponude slobode koje im mi vekovima uskraćujemo, doći će u iskušenje. Ti još uvek nemaš nikakve
sreće sa Ragnokom, Bile?
- Trenutno je antičarobnjački nastrojen - reče Bil – nikako da prestane da besni zbog onog poslića
sa Torbarem, tvrdi da je Ministarstvo zataškalo stvari, jer, znaš, oni goblini nikada nisu dobili svoje
zlato od njega...
Bura smeha sa sredine stola nadglasa ostatak Bilovih reči. Fred, Džordž, Ron i Mandangus su se
valjali od sraeha u svojim stolicama.
-...a onda - procedi Mandangus, dok su mu suze tekle niz obraze od smeha - a onda, ak' ćete mi
poverovati, on meni kaže: 'Ej, Dang, a gdi si nabavio sve te silne žabe? Jerbo mi je neki Bladžerkin
sin drpis'o sve moje!' A ja njem' kažem: 'Drpis'o ti sve žabe, Vile? Šta se sve neće desiti u današnje
vreme? Znači da će ti trebat' još žaba, ondak?' I ak' ćete mi poverovat', momci, tada je taj glupavi
gargojl otkupio sve svoje žabe od mene, i to za mnogo više no š'o ih je isprva platio...
- Mislim da ne treba da slušamo dalje o tvojim poslovnim mahinacijama, hvala lepo, Mandanguse -
reče gospođa Vesli oštro, dok se Ron previjao preko stola, urlajući od smeha.
- Molim za oproštaj, Moli - odmah će Mandangus, brišući suze sa očiju i namigujući Hariju. - Ali,
znaš, Vil ih je prvi drpis'o od Bradavičastog Harisa, tako da nisam zbilja učinio niš'a loše.
- Ne znam gde si učio o dobrom i lošem, Mandanguse, ali mi se čini da si preskočio nekoliko
najvažnijih lekcija - reče gospoda Vesli ledeno.
Fred i Džordž uroniše lica u pehare sa krem-pivom; Džordž je štucao. Iz nekog razloga, gospođa
Vesli uputi veoma besan pogled ka Sirijusu, pre nego što je ustala i otišla da donese veliki kolač sa
pudingom. Hari se okrenu ka svom kumu.
- Moli ne prihvata Mandangusa - reče Sirijus tiho.
- Otkud on u Redu? - upita Hari šapatom.
- Koristan je - promrmlja Sirijus. - Poznaje sve lupeže - što je normalno, uzevši u obzir da je i sam
lupež. Ali je takođe veoma odan Dambldoru, koji mu je jednom prilikom pomogao da se izvuče iz
velikog škripca. Isplati se imati nekoga kao što je Dang u blizini, on sazna novosti i glasine koje mi
nemamo prilike da čujemo. Ali Moli misli da je previše pozivati ga da ostane na večeri. Još uvek
mu nije oprostila što je pobegao sa dužnosti, onda kada je trebalo da pazi na tebe.
Posle tri porcije pudinga sa šlagom, Hariju se kaiš na farmerkama činio neprijatno zategnut (što je
bio pravi uspeh, s obzirom da su farmerke nekada bile Dadlijeve). Dok je odlagao kašiku, zavladao
je sanjivi zastoj u razgovoru: gospodin Vesli se zavalio u naslon svoje stolice, delujući sit i opušten;
Tonks je razjapljeno zevala, dok joj se nos sada već vratio u normalu; a Džini, koja je namamila
Krukšenksa da izađe ispod ormana, sedela je prekrštenih nogu na podu, gurajući mu pampure od
krem-piva da se igra sa njima i da ih juri.
- Čini mi se da je skoro vreme za krevet - reče gospođa Vesli zevajući.
- Ne još, Moli - reče Sirijus, odgurnuvši prazan tanjir i okrenu se da osmotri Harija. - Znaš,
iznenađuješ me. Mislio sam da ćeš, kad dođeš ovde, prvo početi da postavljaš pitanja o Voldemoru.
Atmosfera u sobi se naglo promeni, brzinom koju bi i Hari povezao sa napadom dementora. Do pre
nekoliko sekundi sanjivo opuštena, atmosfera je sada bila puna opreza, čak i napeta. Drhtaj se
proširi duž čitavog stola na sam pomen Voldemorovog imena. Lupin, koji se upravo spremao da
uzme gutljaj vina, polako spusti pehar, delujući obazrivo.
- I jesam! - reče Hari ogorčeno. - Pitao sam Rona i Hermionu, ali su mi rekli da nama nije dozvoljen
pristup u Red, tako da...
-I potpuno su u pravu - reče gospođa Vesli. - Previše ste mladi.
Sedela je pravo kao strela u stolici, držeći stegnute pesnice na naslonima za ruke, i činilo se da joj je
iz tela nestao svaki tračak sanjivosti.
- A otkad to čovek mora da bude u Redu feniksa da bi postavljao pitanja? - upita Sirijus. - Hari je
bio zarobljen u onoj normalskoj kući čitavih mesec dana. Ima pravo da zna šta se doga...
- Cekaj malo! - prekinu ga Džordž glasno.
- Kako to da ćete odgovoriti na sva Harijeva pitanja? - upita Fred gnevno.
- Mi pokušavamo da izvučemo bilo kakve podatke iz vas čitavih mesec dana, a niste nam ništa
rekli! - nastavi Džordž.
- Previše ste mladi, niste članovi Reda - oglasi se Fred piskavim glasom koji je neverovatno zvučao
kao glas njegove majke. - Hari nije čak ni punoletan!
- Nije moja krivica što vam ništa nije rečeno o potezima Reda - reče Sirijus mimo - to je odluka
vaših roditelja. Hari je, međutim...
- Nije na tebi da odlučuješ šta je dobro za Harija, a šta ne!- obrecnu se gospođa Vesli na njega. Izraz
na njenom inače srdačnom licu sada je bio opasan. - Pretpostavljam da nisi zaboravio šta je
Dambldor rekao?
- Koji deo? - upita Sirijus ljubazno, ali sa izgledom čoveka koji se sprema na svađu.
- Onaj deo u kome nam kaže da ne govorimo Hariju više nego što inora da zna.
Glave Rona, Hermione, Freda i Džordža okrenuše se od Sirijusa ka gospođi Vesli, kao da prate
teniski meč. Džini je klečala usred gomile napuštenih pampura krem-piva, posmatrajući raspravu
neznatno razjapljenih usta. Lupin je pogledom fiksirao Sirijusa.
- Ne nameravam da mu kažem više no što mora da zna, Moli - uzvrati joj Sirijus. - Ali uzevši u
obzir da je on taj koji je video povratak Voldemora - (opet se duž stola proširi kolektivni drhtaj na
pomen tog imena) - on ima više prava od ostalih da...
- On nije član Reda feniksa! - reče gospođa Vesli. - Ima samo petnaest godina i...
- I već se izborio sa stvarima sa kojima se nosila i većina ljudi u Redu - reče Sirijus - a neke je čak i
nadmašio.
- Niko ne poriče njegove podvige! - reče gospođa Vesli, povisivši ton, dok su joj pesnice drhtale na
naslonima za ruke njene stolice. - Ali je još uvek...
- On nije dete! - nestrpljivo će Sirijus.
- Nije ni odrastao! - reče gospođa Vesli, dok joj boja navali u obraze. - On nije Džejms, Sirijuse!
- Hvala ti Moli, ali sam savršeno dobro upoznat sa tim ko je on - reče Sirijus ledenim glasom.
- Nisam baš sasvim sigurna u to! - viknu gospođa Vesli. - Ponekad, dok pričaš o njemu, čini se kao
da ti se vratio tvoj najbolji prijatelj!
- U čemu je tu problem? - upita Hari.
- Problem je u tome što ti nisi tvoj otac, Hari, ma koliko ličio na njega! - reče gospođa Vesli, još
uvek streljajući Sirijusa pogledom. - Još uvek ideš u školu, i odrasli koji su odgovorni za tebe to ne
bi trebalo da zaborave!
- Što znači da sam ja neodgovoran kum? - hteo je Sirijus da zna, i sam povisivši glas.
- To znači da si poznat po ishitrenim postupcima, Sirijuse, zbog čega te i Dambldor stalno podseća
da ostaneš u kući, a ne da...
- Molio bih te da moja uputstva od Dambldora ne uvlačimo u ovo! - reče Sirijus glasno.
-Arture! - reče gospođa Vesli, okrenuvši se ka svom mužu. - Arture, podrži me!
Gospodin Vesli ne odgovori istog trenutka. Skinuo je naočare i polako ih obrisao o odoru, ne
gledajući u svoju ženu. Tek kada ih je pažljivo vratio povrh nosa, on odgovori.
- Dambldor zna da se situacija promenila, Moli. On shvata da će Hari morati da bude upućen, do
određene mere, sada kada je odseo u glavnom štabu.
- Da, ali postoji razlika između toga i poziva da pita šta god hoće!
-Ja, lično - poče Lupin tiho, napokon skinuvši pogled sa Sirijusa kada se gospođa Vesli hitro okrenu
ka njemu, u nadi da će napokon naići na saveznika u ovoj raspravi - mislim da je bolje da Hari
sazna činjenice - ne sve činjenice, Moli, već uopšteno stanje stvari - od nas, radije nego da čuje
neku stumbanu i iskrivljenu verziju od... drugih.
Izraz na njegovom licu bio je blagonaklon, ali je Hari bio siguran da Lupin pretpostavlja da su bar
neke od produžnih ušiju preživela čistku gospođe Vesli.
- Pa, stvarno - reče gospođa Vesli, duboko udišući i osvrćući se po stolu, tražeći podršku koju nije
dobijala - ...vidim da sam nadglasana. Reći ću vam samo ovo: Dambldor mora da je imao razloge
što nije želeo da Hari sazna previše, a ja govorim ovde kao neko ko Hariju želi samo najbolje...
- On nije tvoj sin - reče Sirijus tiho.
- Kao da jeste - reče gospođa Vesli žustro. - Koga još ima na ovom svetu?
- Ima mene!
- Da - reče gospođa Vesli, iskrivivši usnu - mada, bilo ti je stvarno teško da se brineš o njemu, dok
si bio utamničen u Askabanu, zar ne?
Sirijus stade da se diže iz svoje stolice.
-Moli, nisi ti jedina osoba za ovim stolom koja brine o Hariju - reče Lupin oštro. - Sirijuse, sedi.
Donja usna gospođe Vesli je podrhtavala. Sirijus polako uto-nu nazad u svoju stolicu, prebledelog
lica.
- Mislim da bi Hari trebalo da se izjasni o ovome - nastavi Lupin - dovoljno je odrastao da odlučuje
u svoje ime.
- Hoću da znam šta se zbiva - reče Hari odmah.
Nije smeo da pogleda u pravcu gospođe Vesli. Dirnulo ga je to što je rekla da joj je kao rođeni sin,
ali takođe nije imao strpljenja za njeno tetošenje. Sirijus je u pravu, on nije dete.
-Dobro onda - reče gospođa Vesli, a glas je izdade. - Džini - Rone - Hermiona - Frede - Džordž -
hoću da odmah napustite kuhinju.
Trenutno nasta bura negodovanja.
- Mi smo punoletni! - zagrmeše Fred i Džordž uglas.
- Ako je Hariju dozvoljeno, zašto ja ne smem? - povika Ron.
- Mama, hoću i ja da čujem! - zavapi Džini.
- NE! - zaurla gospođa Vesli ustajući, sa vatrom u očima.
- Apsolutno vam zabranjujem...
- Moli, ne možeš da zaustaviš Freda i Džordža - reče gospodin Vesli obazrivo. - Oni su ipak
punoletni.
- Još uvek idu u školu.
- Ali su sada po zakonu odrasli - reče gospodin Vesli, istim umornim glasom.
- Gospođa Vesli je sada bila skerletnocrvena u licu.
- Ja... o, pa dobro, onda, Fred i Džordž mogu da ostanu, ali Ron...
- Hari će ionako sve reći meni i Hermioni! - reče Ron žustro. - Hoćeš... zar ne? - dodade nesigumo,
uhvativši Harijev pogled.
Na delić sekunde, Hariju pade napamet da odgovori Ronu kako mu neće reći nijednu reč, da proba i
on malo da bude u mraku, bez ikakvih informacija, da vidi kako mu se to dopada. Ali taj pakosni
impuls nestade čim njih dvojica razmeniše poglede.
- Naravno da hoću - reče Hari.
Lica Rona i Hermione se ozariše.
- Dobro! - viknu gospođa Vesli. - Fino! Džini - U KREVET!
Džini se nije tiho udaljila. Mogli su da je čuju kako besni i viče na svoju majku dok se penjala uz
stepenice, a kada je došla do predvorja, toj graji se pripojiše i parajući krici gospođe Blek. Lupin
odjuri do porteta da povrati mir i tišinu. Tek kada se vratio, zatvorivši za sobom kuhinjska vrata i
ponovo seo na svoje mesto za stolom, Sirijus progovori.
-Okej, Hari... šta želiš da znaš?
Hari duboko udahnu i postavi pitanje koje ga je opsedalo poslednjih mesec dana.
- Gde je Voldemor? - upita, ignorišući ponovne trzaje i drhtaje na pomen tog imena. - Šta radi?
Pokušavao sam da pratim normalske vesti, a na njima nije bilo ničega što bi ukazivalo da on nešto
preduzima, ni pomena o nekakvim čudnovatim pogibijama ili sličnog.
- To je zato što još uvek nije bilo nikakvih čudnih smrti - reče Sirijus - bar koliko rai znamo... a
znamo mnogo toga.
- U svakom slučaju, više nego što on misli da znamo - dodade Lupin.
- Kako to da je prestao da ubija ljude? - upita Hari. Znao je da je Voldemor ubio više njih samo u
toku prošle godine.
- Zato što ne želi da skreće pažnju na sebe - odgovori Sirijus. - To bi ga dovelo u opasnost. Vidiš,
njegov povratak nije ispao baš onako kako je planirao. Zabrljao je.
- Ili, bolje rečeno, ti si mu ga zabrljao - reče Lupin sa zadovoljnim osmehora.
- Kako? - upita Hari zbunjeno.
-Nije bilo predviđeno da preživiš! - reče Sirijus. - Niko izuzev njegovih Smrtoždera nije smeo da
sazna da se on vratio.
Ali ti si preživeo da svedočiš o tome.
- Poslednja osoba za koju bi želeo da sazna o njegovom povratku bio je Dambldor - reče Lupin. - A
ti si se potrudio da Dambldor odmah sazna.
- Zašto je to pomoglo? - upita Hari.
- Da li se ti to šališ? - upita Bil sa nevericom. - Dambldor je jedini koga se Znaš-već-ko ikada
bojao!
- Zahvaljujući tebi, Dambldor je bio u stanju da reaktivira Red feniksa sat vremena po
Voldemorovom povratku - reče Sirijus.
- Pa, šta onda Red radi sada? - upita Hari, gledajući ih sve redom.
- Tradimo se iz sve snage da onemogućimo Voldemora da sprovede svoje planove - reče Sirijus.
- Odakle znate kakvi su mu planovi? - upita Hari brzo.
- Dambldor ima prilično dobru pretpostavku - reče Lupin - a za Damblodorove pretpostavke se
obično ispostavi da su potpuno tačne.
- A šta onda Dambldor pretpostavlja da ovaj planira?
- Pa, kao prvo, želeće da ponovo izgradi svoju vojsku - reče Sirijus. - Nekada davno je imao
ogromno ljudstvo na raspolaganju: čarobnjake i veštice koje je prisilio ili opčinio da ga slušaju,
zatim svoje verne Smrtoždere, širok spektar mračnih stvorenja... Čuo si ga kako planira da regrutuje
džinove; pa vidiš, oni će biti samo jedna od grupacija koje će hteti da privoli na svoju stranu.
Svakako neće pokušati da se suoči sa Ministarstvom magije u pratnji desetak Smrtoždera.
- Znači, pokušavate da sprečite da okupi nove pristalice.
- Trudimo se koliko možemo - odgovori Lupin.
- Kako?
- Pa, najvažnije je da pokušamo da ubedimo što je više ljudi moguće da se Znaš-već-ko zaista
vratio, kako bi bili na oprezu - ubaci se Bil. - Mada, nije nam lako.
- Zašto?
-Zbog stava Ministarstva - reče Tonks. - Video si Komelijusa Fadža posle povratka Znaš-već-koga,
Hari. Pa, nimalo nije promenio svoje stavove. Kategorički odbija da poveruje da se
to dogodilo.
-Ali zašto? - upita Hari u očajanju. - Zašto je toliko glup?
Ako je Dambldor...
- E, pa, u tome i jeste problem - reče gospodin Vesli sa suvim osmehom. - Dambldor.
- Vidiš, Fadž ga se plaši - reče Tonks tužno.
- Plaši se Dambldora? - upita Hari u neverici.
- Plaši se šta je ovaj naumio - dopuni ga gospodin Vesli.
- Fadž misli da Dambldor kuje zaveru da ga svrgne sa vlasti. Misli da Dambldor hoće da bude
ministar magije.
- Ali Dambldor ne želi da...
- Naravno da ne želi - reče gospodin Vesli. - Nikada nije ni želeo posao ministra, iako je veliki broj
ljudi hteo da ga on preuzme, kada se Milisent Begnold penzionisala. Umesto toga, Fadž je došao na
vlast, ali nikada nije zaboravio koliku podršku je Dambldor imao, iako se nikada nije kandidovao za
tu poziciju.
- Duboko u sebi, Fadž zna da je Dambldor mnogo mudriji od njega, mnogo moćniji čarobnjak, a
kada je tek postao ministar, stalno je tražio pomoć i savete od Dambldora - reče Lupin. - Ali čini se
da je stekao mnogo više samopouzdanja otkako mu se omilila vlast. Voli to što je ministar magije i
uspeo je da ubedi sebe da je on taj koji je pametan, dok Dambldor prosto uznemirava javnost jer je
ljubomoran.
- Kako može to da misli? - upita Hari ljutito. - Kako može da misli da bi Dambldor tek tako sve to
izmislio - da bih ja sve to izmislio?
-Jer bi prihvatanje činjenice da se Voldemor vratio značilo da je Ministarstvo suočeno sa
problemom kakav nije imalo poslednjih četrnaest godina - reče Sirijus ogorčeno. - Fadž
jednostavno ne može sebi to da prizna. Tako da mu više prija da ubedi sebe da Dambldor laže kako
bi ga svrgnuo sa položaja.
- Sada shvataš u čemu je problem - reče Lupin. - Dok god Ministarstvo insistira da se Voldemora ne
treba plašiti, teško je ubediti ljude da se on vratio, pogotovo kada ni sami ne žele da poveruju u to.
Staviše, Ministarstvo iz sve snage pritiska Dnevni prorok da ne prenosi nijednu od takozvanih
Dambldorovih zlonamernih glasina, tako da veći deo čarobnjačkog sveta pojma nema da se išta i
dogodilo, zbog čega postaju lake mete za Smrtoždere koji koriste svoje kontrolišuće kletve.
- Ali makar vi prenosite tu vest narodu, zar ne? - upita Hari, gledajući u gospodina Veslija, Sirijusa,
Bila, Mandangusa, Lupina i Tonks. - Vi stavljate do znanja ljudima da se on vratio?
Svi se nasmejaše bez trunke humora.
- Pa, pošto me svi smatraju za poludelog masovnog ubicu koga je Ministarstvo ucenilo na deset
hiljada galeona, ne mogu baš da se šetkam ulicom i da delim letke, zar ne? - reče Sirijus nemirno.
- A ni ja nisam baš omiljen gost na večeri kod većeg dela čarobnjačkog društva - dodade Lupin. -
To ti je profesionalni rizik, kada si vukodlak.
- Tonks i Artur bi izgubili radna mesta u Ministarstvu kada bi počeli mnogo da laju o tome - reče
Sirijus - a nama je veoma važno da imamo svoje špijune u Ministarstvu, jer možeš da se kladiš u šta
hoćeš da ih i Voldemor ima.
- Ipak, uspeli smo da ubedimo neke ljude - reče gospodin Vesli. - Na primer Tonks - ona je odveć
mlada da bi bila u prvobitnoj postavci Reda feniksa, a velika je prednost što su Aurori na našoj
strani - Kingzli Okovgrom nam zlata vredi, takode; on je zadužen za lov na Sirijusa, tako da je
Ministarstvo snabdevao lažnim izveštajima da se Sirijus krije na Tibetu.
- Ali ukoliko niko od vas ne širi vesti da se Voldemor vratio... - poče Hari.
- Ko kaže da niko od nas ne širi vesti? - reče Sirijus. - Šta misliš, zašto je Dambldor u tolikoj
nevolji?
- Kako to misliš? - upita Hari.
- Pokušavaju da ga diskredituju - reče Lupin. - Zar nisi video Dnevni prorok prošle nedelje? Preneli
su vest da je glasanjem izbačen iz Međunarodne konfederacije čarobnjaka jer je već mator i počinje
da gubi kontakt sa stvarnošću. Ali to nije istina: njegovu smenu su izglasali čarobnjaci Ministarstva,
pošto je održao govor u kojem je objavio Voldemorov povratak. Smenili su ga sa mesta glavnog
vešca Vizengamota - to ti je čarobnjački Vrhovni sud - a govorka se da će mu oduzeti i titulu
Merlinovog reda, prve klase.
- Ali Dambldor kaže da ga nije briga šta rade, samo da mu ne skinu lik sa sličica u čokoladnim
žabicama - reče Bil nasmejano.
- To nije smešno - reče gospodin Vesli oštro. - Ako bude nastavio da ovako prkosi Ministarstvu,
mogao bi da završi u Askabanu, a poslednje što nara treba je da utamniče Dambldora. Dok god
Znaš-već-ko zna da je Dambldor na slobodi i da sluti njegove planove, biće na oprezu. Ako
Dambldor bude uklonjen sa scene - pa, Znaš-već-ko će imati odrešene ruke.
- Ali ako Voldemor pokušava da regrutuje još Smrtoždera, sigurno će se pročuti da se vratio, zar
ne? - upita Hari očajnički.
- Voldemor ne juriša ljudima na kuće, niti im kuca na ulazna vrata, Hari - reče Sirijus. - On ih hvata
na prevaru, začarava ih i ucenjuje. Veoma vešto sve radi u tajnosti. U svakom slučaju, prikupljanje
sledbenika je samo jedna od stvari koje ga interesuju. Ima i neke druge planove, koje može da
izvede veoma tiho, krišom, i trenutno se baš na njih usredsredio.
- A šta on to još želi, osim sledbenika? - hitro upita Hari.
Učinilo rau se da su Sirijus i Lupin razmenili skrivene poglede, pre nego što mu Sirijus odgovori.
- Stvari do kojih može da dođe isključivo krišom.
Pošto je Hari i dalje delovao zblanuto, Sirijus reče: - Nešto nalik oružju. Nešto što prošli put nije
imao.
-Prošli put kada je imao moć?
- Da.
- A kakvo to oružje? - upita Hari. - Nešto još gore od Avade kedavre...?
- Sada je već dosta!
Gospođa Vesli progovori iz senke pored vrata. Hari nije ni primetio da se vratila pošto je odvela
Džini na spavanje. Prekrstila je ruke i delovala je besno.
- Hoću da vas vidim u krevetima, iz ovih stopa. Sve vas - dodade, osvrnuvši se ka Fredu, Džordžu,
Ronu i Hermioni.
- Ne možeš ti da nam naređuješ... - poče Fred.
- Ma nemoj? - zareža gospođa Vesli. Neznatno je zadrhtala kada je pogledala u Sirijusa. - Dao si
Hariju dovoljno podataka. Ako bi mu rekao još nešto, mogao bi i da ga odmah učlaniš u Red.
- Zašto da ne? - brzo će Hari. - Priključiću se Redu, hoću
da se pridružim, hoću da se borim.
- Ne.
Ovaj put to nije bila gospođa Vesli, već Lupin.
-Red se sastoji isključivo od punoletnih čarobnjaka – reče on. - Čarobnjaka koji su završili
školovanje - dodade, kada Fred i Džordž zaustiše nešto da kažu. - Postoje opasnosti koje ne možete
ni da zamislite, niko od vas... Mislim da je Moli u pravu, Sirijuse. Već smo im dovoljno rekli.
Sirijus neznatno slegnu ramneima, ali nije hteo da se raspravlja. Gospođa Vesli zapovednički rukom
pozva svoje sinove i Hermionu. Jedan po jedan, oni ustadoše i Hari, priznajući poraz, krenu za
njima.
7 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:29 pm
Margita
Administrator
7.PLEMENITAI DUEVNA KUĆA BLEKOVIH
Gospođa Vesli ih isprati uz stepenice, delujući smrknuto.
- Hoću da idete pravo u krevet, bez priče - reče ona, dok su se penjali na prvi sprat - sutra imamo
naporan dan. Pretpostavljam da je Džini zaspala - dodade ona Hermioni - zato pazi da je ne
probudiš.
- Spava, kako da ne - reče Fred tiho, pošto im je Hermiona poželela laku noć, a oni produžili na
sledeći sprat. - Ako Džini ne leži budna, čekajući Hermionu da joj ispriča sve što su nam dole rekli,
dabogda se pretvorio u sluzavog magičnog crvića...
- Hajde sada, Rone, Hari - reče gospoda Vesli na drugom spratu, pokazujući ka njihovoj spavaćoj
sobi. - Trk u krevet.
- Laku noć - pozdraviše se Hari i Ron sa blizancima.
- Lepo spavajte - reče Fred, namignuvši im.
Gospođa Vesli uz jak tresak zatvori vrata za Harijem. Spavaća soba je sada izgledala još vlažnije i
sumornije nego na prvi pogled. Prazna slika na zidu je veoma polako udisala i izdisala, kao da njen
nevidljivi stanar spava. Hari navuče pidžamu, skinu naočare i uzvera se u svoju prohladnu postelju,
Ron je bacao hranu za sove povrh ormana, ne bi li umirio Hedvigu i Prasvidžeona, koji su škljockali
kljunovima i nemimo šuškali perjem.
-Ne smemo da ih puštamo napolje u lov svake noći - objasni Ron, dok je navlačio svoju bordo
pidžamu. - Dambldor ne želi da previše sova leprša po trgu, misli da bi izgledalo sumnjivo. 0, da...
umalo da zaboravim...
On pride vratima i zabravi ih.
- Zašto to radiš?
- Kričer - reče Ron dok je gasio svetlo. - Prve noći kada sam došao ovamo, upao je u sobu u tri
ujutru. Veruj mi na reč, ne želiš da se probudiš i zatekneš ga kako ti se šunja po sobi. U svakom
slučaju... - on se pope na krevet, smesti se između pokrivača, a zatim okrenu da pogleda u Harija
pod okriljem noćne tmine. Hari je razaznavao njegove obrise pod mesečinom koja je ulazila u sobu
kroz prašnjavi prozor. - Šta misliš o onomei
Hari je tačno znao na šta Ron misli.
-Pa, nisu nam rekli mnogo više no što bismo i sami pretpostavili, zar ne? - reče, misleći na sve što
su im dole upravo ispričali. - Mislim, rekli su nam samo da Red pokušava da spreči ljude da se
pridruže Vol...
Začu se oštar uzdah iz pravca u kome se nalazio Ron.
-...demoru - dovrši Hari odlučno. - Kada ćeš da počneš da ga zoveš po imenu? Sirijus i Lupin to
čine.
Ron je ignorisao ovaj poslednji komentar.
-Da, u pravu si, već smo znali gotovo sve što su nam rekli, zahvaljujući produžnim ušima. Jedina
novina bila je...
Krc.
- JAO!
- Tiše malo, Rone, inače će se mama vratiti gore.
- Vas dvojica ste mi se upravo prebacili na kolena!
- Da, pa, malo je teže raditi to u mraku.
Hari spazi zamagljene siluete Freda i Džordža kako skaču sa Ronovog kreveta. Začu se
negodovanje krevetskih federa, i Harijev madrac ulegnu za nekoliko santimetara kada mu Džordž
sede pored nogu.
-Pa, jeste li već počeli da pričate o tome? - upita Džordž radoznalo.
- 0 oružju koje je Sirijus pomenuo? - reče Hari.
- Koje mu se omaklo, bolje rečeno - reče Fred zadovoljno, sedajući sada pored Rona. - 0 njima
bogme nismo čuli ništa preko starih dobrih produžnih, zar ne?
- Šta mislite, šta je u pitanju? - upita Hari.
- Moglo bi da bude bilo šta - reče Fred.
- Ali, nemoguće je da postoji išta gore od kletve Avada kedavra, je li tako? - reče Ron. - Šta može
biti gore od smrti?
- Možda je posredi nešto što ubija gomile ljudi odjednom - zapazi Džordž.
-Možda je u pitanju neki naročito bolan način ubijanja ljudi - reče Ron zaplašeno.
-Ima bolnu kletvu za te svrhe - reče Hari - ne treba mu ništa efikasmje od toga.
Zavlada tišina, i Hari je znao da se i ostali, baš kao on, pitaju kakav užas bi to oružje moglo da
izazove.
- Pa, šta mislite, kod koga je sada? - upita Džordž.
- Kod koga god da je, nadam se da je taj na našoj strani - reče Ron, zvučeći pomalo nervozno.
- Ako je tako, verovatno je kod Darabldora - reče Fred.
- Gde? - hitro upita Ron. - Na Hogvortsu?
-Kladim se da jeste - reče Džordž. - Tamo je bio sakrio i Kamen mudrosti.
-Ipak, to oružje bi moralo da bude mnogo veće od Kamena! - reče Ron.
-Nije nužno - reče Fred.
- Aha, veličina ne garantuje moć - reče Džordž. - Pogledaj samo Džini.
- Kako to misliš? - upita Hari.
- Očigledno nikada nisi bio na meti jedne od njenih šišmišoslinavih kletvi, zar ne?
-Psst! - reče Fred, napola ustavši sa kreveta. - Slušajte!
Svi zanemeše. Sa stepnica je dopirao zvuk koraka.
-Mama - reče Džordž, i odmah zatim začu se glasno krc i Hari oseti kako teret nestaje sa podnožja
njegovog kreveta. Par sekundi kasnije začuše škripu podnih dasaka ispred vrata. Gospoda Vesli je
očigledno osluškivala da proveri da li pričaju ili spavaju.
Hedviga i Prasvidžeon tugaljivo zahuktaše. Podne daske ponovo zaškripaše i oni je čuše kako se
penje da proveri šta Fred i Džordž rade.
-Nimalo nam ne veruje, da znaš - reče Ron žalosno.
Hari je bio siguran da neće moći da zaspi. Veče je bilo toliko prepuno događaja o kojima je trebalo
da razmisli, pa je očekivao da će satima ležati budan, premotavajući film u glavi. Hteo je da nastavi
razgovor sa Ronom, ali gospođa Vesli je sada ponovo škriputala niz stepenice, a kada je otišla, on
začu ostale kako se penju na sprat... Zapravo, mnogonoga stvorenja su trčkala levo-desno ispred
vrata njegove spavaće sobe, a Hagrid, profesor brige o magijskim stvorenjima govorio je: - Pravi
lepotani, je l', Hari? Oveg polugođa ima da gi učimo o oružju... - i Hari primeti da stvorenja imaju
topove umesto glava, i da se okreću licem ka njemu... on se sagnu...
Sledeće čega je bio svestan bilo je da leži sklupčan u toplu loptu ispod svojih prekrivača, a
Džordžov snažni glas je ispunjavao sobu.
-Mama kaže da ustanete, doručak vam je u kuhinji, a zatim joj treba vaša pomoć u salonu, ima
mnogo više kalaštura no što ie mislila, a pronašla je i gnezdo mrtvih pufnokožaca' ispod kauča.
Pola sata kasnije Hari i Ron, koji su se na brzaka obukli i doručkovali, uđoše u salon, duguljastu
sobu sa visokom tavanicom na prvom spratu, čiji su maslinastozeleni zidovi bili prekriveni prljavim
tapiserijama. Tepih je izbacivao malene oblačiće prašine svaki put kada bi neko nagazio na njega, a
dugačke, mahovinastozelene somotske zavese su brujale, kao da su prekrivene nevidljivim pčelama.
Gospođa Vesli, Hermiona, Džini, Fred i Džordž su stajali okupljeni baš ispred ovih zavesa, delujući
stvarno čudno pošto su svi imali vezane marame preko nosa i usta. Svako je držao po veliku bocu
punu cme tečnosti sa štrcaljkom na vrhu.
- Prekrijte lica i uzmite po jedan sprej - reče gospoda Vesli Hariju i Ronu čim ih je ugledala,
pokazujući na još dve boce crne tečnosti koje su stajale na stočiću sa vretenastim nogarama. - To je
kalašturicid. Nikada u životu nisam videla ovoliku najezdu - sta li je onaj kućni vilenjak radio
poslednjih deset godina...?
Hermionino lice je bilo napola skriveno krpom za brisanje sudova, ali Hari jasno razazna prekorni
pogled koji je uputila gospođi Vesli.
- Kričer je stvarno star, verovatno nije bio u stanju...
- Iznenadilo bi te šta je sve Kričer u stanju da uradi, kada hoće, Hermiona - reče Sirijus, koji je
pravo ušao u sobu, nose
-Pufnokožac - Pufnokožac se može sresti širom sveta. Sferičnog je oblika i prekriven mekanim krznom krem boje, to je
poslušno stvorenje kojem ne smeta da ga gnjave ili bacakaju unaokolo. 0 njemu je lako brinuti i ispušta duboko brujanje
kada je zadovoljan. Sa vremena na vreme iz njega će izaći dugački ružičasti jezik koji će vijugati kroz kuću u potrazi za
hranom. Pufnokožac je svaštojed koji će pojesti sve ostatke hrane, čak i paukove, ali zanimljivo je da najviše voli da
gurne jezik u noseve usnulih čarobnjaka i da jede njihove sline. Ova sklonost je učinila da pufnokožce zavole
čarobnjačka deca mnogih generacija a i dan danas je izuzetno popula-ran čarobnjački ljubimac. - isto.
ći krvavu torbu punu, činilo se, mrtvih pacova. - Upavo sam hranio Bakbika - dodade on, kao
odgovor na Harijev znatiželjni pogled. - Držim ga gore, u spavaćoj sobi moje majke. U svakom
slučaju... ovaj pisaći sto...
On baci torbu sa pacovima u jednu od fotelja, a zatim se sagnu da ispita zaključani pregradak stola
koji je, Hari sada po prvi put primeti, neznatno podrhtavao.
- Pa, Moli, prilično sam siguran da je ovo bauk - reče Sirijus, zvireći kroz ključaonicu - ali bi
trebalo da damo Ludookom da pogleda, pre nego što ga pustimo - poznajući moju majku, moglo bi
da bude nešto mnogo gore.
- U pravu si, Sirijuse - reče gospođa Vesli.
Oboje su govorili obazrivo laganim, uljudnim glasovima, koji Hariju staviše do znanja da nijedno
od njih nije zaboravilo sinoćnju raspravu.
Iz predvorja se oglasi glasna, odjekujuća zvonjava, u stopu praćena kakofonijom vriske i jecaja
kakvu je sinoć izazvala Tonks oborivši stalak za kišobrane.
- Stalno im govorim da ne pritiskaju zvono na vratima! - reče Sirijus iznervirano, žurno napustivši
sobu. Čuli su ga kako jurca niz stepenice, kada krici gospođe Blek ponovo odjeknuše kroz kuću:
- Mrlje nečasti, prljavi polušani, izdajice roda svoga, deco prljavštine...
- Zatvori vrata, Hari, molim te - reče gospođa Vesli.
Hari je odugovlačio koliko je mogao sa zatvaranjem vrata salona; hteo je da čuje šta se događa dole.
Sirijus je očigledno uspeo da navuče zavese preko portreta svoje majke, jer je ona " prestala da
vrišti. Čuo je Sirijusa kako ide kroz predvorje, zatim čangrljanje lanca na ulaznim vratima, a onda
duboki glas Kingzlija Okovgroma kako kaže: - Hestija me je upravo smenila na straži, tako da je
kod nje Ćudljivkov nevidljivi ogrtač, a ja sam došao da ostavim izveštaj za Dambldora...
Osećajući prodorni pogled gospođe Vesli na svom temenu, Hari sa žaljenjem zatvori vrata salona i
vrati se grupici istrebljivača kalaštura.
Gospoda Vesli se naginjala da pronađe stranicu o kalašturama u Vodiču kroz kućne štetočine
Gilderoja Lokharta, koji je ležao otvoren na kauču.
-U redu, deco, morate da budete oprezni, jer kalašture ujedaju, a njihovi zubi su otrovni. Imam ovde
bočicu sa protivotrovom, ali bih više volela da nam ze zatreba.
Ona se uspravi, stade tik ispred zavesa i dozva ih sve sebi.
-Kada dam znak, odmah svi počnite da prskate - reče ona.
- Pretpostavljam da će poleteti ka nama, ali na spreju piše da će ih jedno štrcanje trenutno
paralizovati. Kada su imobilisane, samo ih bacite ovde u kofu.
Ona se pažljivo skloni sa njihove linije paljbe i podiže sopstveni sprej.
-U redu - štrcajte!
Hari je prskao tek nekoliko sekundi, kada velika odrasla kalaštura izlete iz nabora zavese, zujeći
sjajnim kriliraa nalik bu-bamarinim. Iskrezila je zube slične iglicama, vilinsko telo bilo joj je
prekriveno gustim crnim krznom. Gnevno je stisnula svoje četiri sićušne pesnice. Hari je poprska
kalašturicidom pravo u lice. Ona se ukoči u vazduhu i pade na vuneni tepih, uz iznenađujuće glasno
tup. Hari je pokupi i baci u kofu.
-Frede, šta to radiš? - upita gospođa Vesli strogo. - Odmah je porpskaj i baci u kofu!
Hari se osvrnu. Fred je držao koprcajuću kalašturu tzmeđu palca i kažiprsta.
- Važi se - reče Fred veselo, brzo poprskavši kalašturu u lice, tako da se ona onesvesti, ali čira je
gospođa Vesli okrenula leđa, on je strpa u džep, namignuvši Hariju.
- Hoćemo da eksperimentišemo sa kalašturinim otrovom za naše zabušantske bombonjere - reče
Džordž Hariju tiho.
Vešto poprskavši dve kalašture odjednom, kada mu poleteše pravo ka nosu, Hari priđe bliže
Džordžu i promrmlja krajičkom usta - Šta su to zabušantske bombonjere?
- Asortiman slatkiša od kojih se razboliš - prošaputa Džordž, obazrivo motreći na leđa gospođe
Vesli. - Mada, ne baš ozbiljno, već da budeš tek toliko bolestan da ne moraš na čas kada ti se ne ide.
Fred i ja smo ih pripremali ovog leta. U pitanju su karamele sa dve polutke, različitih boja. Ako
pojedeš narandžastu polovinu bljuvačkih bombona, počneš da povraćaš.
Cim te iznesu iz učionice ka bolničkom krilu, ti progutaš ljubičastu polovinu...
- ...koja potpuno vraća zdravlje, dopuštajući ti da uživaš u slobodnim aktivnostima po svom izboru
tokom tih sat vremena koje bi inače proveo u neprofitabilnoj dosadi. Bar ćemo to da stavimo u
oglas - prošaputa Fred, koji je sklisnuo sa vidika gospođe Vesli i sada je prikupljao nekoliko
zalutalih kalaštura sa poda i ubacivao ih u svoje džepove. - Ali još uvek treba poraditi na njima.
Trenutno naši degustatori imaju problema da prestanu da povraćaju dovoljno dugo da bi progutali
ljubičastu polovinu.
- Degustatori?
- Mi - reče Fred. - Probamo ih na smenu. Džordž je probao obeznjanjujuće dražeje... obojica smo
probali krvavonosni nugat...
- Mama je mislila da smo vodili dvoboj jedan protiv drugog - reče Džordž.
- Znači, još uvek planirate da otvorite prodavnicu šala i zevzevata? - promrmlja Hari, pretvarajući
se da namešta štrcaljku na svom spreju.
- Pa, još uvek nismo u prilici da pronađemo prostorije - reče Fred, spustivši glas još niže, dok je
gospođa Vesli brisala čelo šalom pre nego što će ponovo krenuti u napad - tako da trenutno radimo
po poštanskim porudžbinama. Oglasili smo se u Dnevnom proroku prošle nedelje.
- I sve to tvojom zaslugom, druže - reče Džordž. - Ali ne brini... Mama pojma nema. Ona više ne
čita Dnevni prorok, jer je počeo da piše laži o tebi i Dambldoru.
Hari se nasmeši. On je naterao blizance da uzmu hiljadu galeona nagrade koje je osvojio na
Tročarobnjačkom turniru ne bi li im pomogao da ostvare svoje ambicije i osnuju prodavnicu šala i
zevzevata, ali mu je ipak bilo drago što gospođa Vesli ne zna za njegov udeo u ispunjenju njihovih
planova. Ona nije mislila da je rukovođenje prodavnicom zevzevata prikladna karijera za njena dva
sina.
Dekalašturizacija zavesa oduzela im je veći deo jutra. Već je bilo prošlo podne kada je gospođa
Vesli najzad uklonila svoj zaštitni šal, utonula u oronulu fotelju, samo da bi ponovo poskočila uz
zgadeni krik, pošto je upravo sela na torbu punu mrtvih pacova. Zavese više nisu zujale; visile su,
mlitave i vlažne od silnog prskanja. U njihovom podnožju ležale su onesvešćene kalašture, zgurane
u kofu pored činije pune njihovih crnih jaja, koja je Krukšenks upravo njuškao, a Fred i Džordž su
ih krišom osmatrali.
-Mislim da ćemo se onim pozabaviti posle ručka – pokaza gospođa Vesli na prašnjave zastakljene
vitrine koje su stajale sa obe strane kamina. U njih je bio strpan čudnavati asortiman predmeta:
komplet zardalih bodeža, kandži i zamotuljka zmijske kože, zatim nekoliko potamnelih srebrnih
kutijica sa gravurama na jezicima koje Hari nije razumeo, i, najneprijatnije od svega, ukrasna
kristalna boca sa velikim opalom ugrađenim u zapušač, puna, Hari je bio uveren, krvi.
Škljocavo ulazno zvono se ponovo oglasi. Svi pogledaše u gospođu Vesli.
-Ostanite ovde - reče ona zapovednički, zgrabivši torbu sa pacovima u trenu kada se odozdo ponovo
oglasiše krici gospode Blek. - Doneću nam malo sendviča.
Napustila je sobu, pažljivo zatvorivši vrata za sobom. Uto svi pojuriše ka prozoru da pogledaju
dole, ka ulaznim vratima.
Mogli su da vide vrh neuredne riđokose glave i gomilu nesta-bilno naslaganih kotlova.
- Mandangus! - reče Hermiona. - Zašto li je doneo sve te kotlove?
- Verovatno traži bezbedno mesto na kome će da ih sakrije -reče Hari. - Zar nije upravo to radio one
noći kada je trebalo da me čuva? Zar nije preuzimao neke kotliće sumnjivog porekla?
-Da, u pravu si! - reče Fred, dok su se ulazna vrata otvarala. Mandangus unese kotlove kroz njih i
nestade im sa vidika.
-Bokca mu, mami se to neće dopasti...
On i Džordž priđoše vratima sobe i stadoše ispred njih, namerno osluškujući. Vriska gospođe Blek
je prestala.
- Mandangus priča sa Sirijusom i Kingzlijem – promrmlja Fred, namrštivši se od koncentracije. -
Ne mogu da čujem dovoljno dobro... misliš da bismo mogli da rizikujemo sa produžnim ušima?
- Možda bi i vredelo - odgovori Džordž. - Mogao bih da se odšunjam gore i uzmem jedan par...
Ali u tom trenu odozdo se začu eksplozija zvuka, zbog koje produžne uši postadoše sasvim
nepotrebne. Svi su mogli razgovetno da čuju šta gospođa Vesli viče na sav glas.
- OVO NIJE SKLADIŠTE ZA UKRADENU ROBU!
- Što volim da slušam mamu kako viče na nekog drugog - reče Fred, sa zadovoljnim osmehom na
licu kad je odškrinuo vrata nekoliko santimetara, ne bi li dozvolio glasu gospođe Vesli da lakše
prodre do sobe - to je tako prijatna promena.
- ...POTPUNO NEODGOVORAN. KAO DA NEMAMO DOVOLJNO BRIGA I BEZ DA TI
UVLAČIŠ UKRADENE KOTLOVE U KUĆU...
- Ovi idioti je puštaju da uhvati tempo - reče Džordž, vrteći glavom. - Moraš da je u startu sasečeš,
inače kada se zahukta, može ovako da nastavi satima. A jedva je čekala da se izdere na
Mandangusa, još otkako se odšunjao umesto da pazi na tebe Hari... a evo ponovo i Sirijusove
mame.
Glas gospođe Vesli izgubi se pod naletom nove vriske i urlilca portreta u predvorju.
Džordž krenu da zatvori vrata, ne bi li malo prigušio buku, ali pre nego što je stigao da to učini, u
sobu ude kućni vilenjak.
Izuzev prljave krpe koju je svezao oko svog međunožja umesto pantalona, bio je potpuno go.
Delovao je veoma staro. Činilo se da nosi kožu nekoliko brojeva veću i, mada je bio ćelav kao i svi
kućni vilenjaci, iz velikih šišmišolikih ušiju rasle su mu znatne količine belih dlaka. Oči su mu bile
zakrvavljene i vodenkastosive, a mesnati nos mu je bio veliki i nalik prasećoj njušci.
Vilenjak uopšte nije obraćao pažnju na Harija i ostale. Praveći se da ih ne vidi, pogrbljeno se vukao,
polako ali istrajno, ka udaljenom kutku sobe, sve vreme mrmljajući sebi u bradu promuklim,
dubokim glasom, nalik žabljem.
- ...Miriše kao kanalizacija, a pride je i kriminalac, ali ni ona nije bolja, odurna matora izdajica čiste
krvi, sa svojim derištima koja unakaziše kuću moje gospodarice. 0, sirota moja gospodarica, kad bi
samo znala, kad bi znala kakav su šljam pustili u njenu kuću. Šta li bi onda rekla starom Kričeru...
Oh, kakva sramota, Blatokrvni, vukodlaci, izdajnici i lopovi, siroti Kričer, šta on može tu da uradi...
- Zdravo, Kričeru - reče Fred veoma glasno, uz trzaj zatvorivši vrata.
Kućni vilenjak se ukoči u mestu, prestade da mrmlja i na vrlo izražen i neubedljiv način odglumi
iznenađenje.
-Kričer nije video mladog gospodara - reče, okrenuvši se uz naklon ka Fredu. Još uvek licem
okrenut ka tepihu, on dodade dovoljno glasno: - Tog gadnog malog izdajnika svoje krvi.
- Molim? - reče Džordž. - Nisam čuo ovo poslednje.
- Kričer ništa nije rekao - odgovori vilenjak, naklonivši se sada Džordžu i dodade razgovetno,
neznatno sniženim glasom:
~ A evo ga i njegov blizanac, kakve li su to oni abnormalne zverke?
Hari nije znao da li da se smeje ili ne. Vilenjak se ispravij sve ih zlokobno osmatrajući i, očigledno
ubeđen da ne mogu ga čuju, nastavi da mrrnlja sebi u bradu.
- ...a eno je i Blatokrvna, stoji tamo, kakva drskost, oh, kada bi moja gospodarica znala, eh, kako bi
plakala, a tu je i jedan novi dečak, Kričer mu ne zna ime. Šta li on radi ovde? Kričer ne zna...
- Ovo je Hari, Kričeru - reče Hermiona oprezno. - Hari Poter.
Kričerove blede oči se razrogaČiše, i on stade da mrmlja brže i gnevnije no ikad.
- Ta Blatokrvna se obraća Kričeru kao da mi je prijatelj, kada bi gospodarica videla Kričera u
takvom društvu, šta li bi rekla...
- Ne zovi je Blatokrvnom! - rekoše Ron i Džini uglas, veoma ljutito.
- Nema veze - prošaputa Hermiona - nije pri zdravom razumu, ne zna šta go...
- Ne zavaravaj se, Hermiona, on tačno zna šta govori - reče Fred, mrko osmatrajući Kričera.
Kričer je još uvek govorio sebi u bradu, pogleda prikovanog za Harija.
- Da li je to istina? Da li je to Hari Poter? Kričer vidi ožiljak, mora da je istina, to je dečak koji je
zaustavio Mračnog gospodara, Kričer se pita kako mu je to pošlo za rukom...
- Svi se to pitamo, Kričeru - reče Fred.
- Šta uopšte tražiš ovde? - upita Džordž.
Kričerove ogromne oči usmeriše se ka Džordžu.
- Kričer čisti - reče on, vrdajući.
-Ta priča baš drži vodu - reče sakastično jedan glas iza Harija.
Sirijus se vratio; smrknuto je gledao u vilenjaka kroz otvorena vrata. Buka u hodniku se stišala;
možda su gospođa Vesli i Mandangus prešli da se svađaju u kuhinji. Čim vide Sirijusa, Kričer
načini smešno duboki naklon, prislonivši svoj nos nalik prasećoj njušci uz pod.
-Ispravi se - reče Sirijus nestrpljivo. - Dakle, šta si naumio?
- Kričer čisti - ponovi vilenjak. - Kričer živi isključivo da bi služio plemenitu kuću Blekovih...
- Koja svakoga dana postaje sve crnja, sve prljavija' – reče Sirijus.
- Gospodaru se oduvek dopadala ta mala šala - reče Kričer, ponovo se naklonivši, i nastavi malo
tiše: - Gospodar je prokleta nezahvalna svinja koja je slomila srce svojoj majci...
- Moja majka nije ni imala srce, Kričeru - obrecnu se Sirijus. - Održavala se u životu iz čiste pakosti
i inata.
Kričer se ponovo nakloni i progovori.
- Kako gospodar kaže - promrmlja on besno. - Gospodar nije dostojan ni da briše sluz sa čizama
svoje majke. Oh, sirota moja gospodarica, šta li bi rekla kada bi videla Kričera kako
ga sada služi, kako ga je samo mrzela, koliko li je razočaranje on bio...
- Kričer nikada ništa ne bi pomerio sa mesta u Gospodarevoj kući - reče vilenjak, a zatim veoma
brzo promrmlja: - Gospodarica nikada ne bi oprostila Kričeru ako bi tapiserija bila izbačena iz kuće,
posle sedam vekova provedenih u ovoj porodici. Kričer je mora spasiti, Kričer neće dopustiti
Gospodaru i krvnim izdajicama i derištima da je unište...
- A verovatno ćemo baš to i morati - reče Sirijus, bacivši prezriv pogled ka tapiseriji na zidu preko
puta. - Bacila je još jednu trajnolepljivu čin na njenu poledinu, u to nema sumnje, ali ako ikako
budem mogao da je se otarasim, učiniću to. Gubi se Kričeru.
Cinilo se da Kričer ne sme da se ogluši na direktno naređenje. Ipak, pogled kojim je prostrelio
Sirijusa dok se vukao poigra
reči: Black, eng - crno. Kuća Blekovih - kuća Crnih, kuca crnih
red njega, bio je pun najdubljeg gnušanja, i on uz mrmljanje napusti sobu.
- ...vraća se ovamo iz Askabana i počinje da naređuje Kričeru, o, sirota moja gospodarica, šta bi
rekla kada bi sada videla kuću, ološ koji živi u njoj, njena blaga izbačena na ulicu, zaklela se da on
više nije njen sin, a sada se vratio, kažu i da je ubica...
- Samo nastavi tako da mrmljaš, pa ću i postati ubica! - reče Sirijus iznervirano, i zalupi vrata za
vilenjakom.
- Sirijuse, on nije pri zdravom razumu - molećivo će Hermiona - mislim da čak ni ne shvata da
možemo da ga čujemo.
- Predugo je bio sam ovde - reče Sirijus - i ispunjavao sumanuta naređenja portreta moje majke,
pričajući sam sa sobom, ali je oduvek bio pogana mala zv...
- Kad bi ga samo oslobodio - reče Hermiona puna nade - možda...
- Ne smemo da ga oslobodimo, zna već isuviše o Redu - reče Sirijus odsečno. - Uostalom, sam šok
bi ga ubio. Probaj ti da mu predložiš da napusti kuću, da vidiš kako će to primiti.
Sirijus pređe preko sobe ka tapiseriji koju je Kričer hteo da zaštiti, prostrtoj duž celog zida. Hari i
ostali krenuše za njim.
Tapiserija je delovala neverovatno staro i izbledelo, činilo se da su je na određenim mestima
izgrizle kalašture. Uprkos tome, zlatna nit kojom je bila protkana dovoljno je sijala da im prikaže
razgranato porodično stablo koje je datiralo (koliko je Hari mogao da vidi) još iz srednjeg veka. Na
samom vrhu tapiserije bile su ispisane reči:
"Reaaitita i cbie.ORQ kuLa "Blelzoaid 'loujouns pan'
-Tebe nema na njoj! - reče Hari, pošto je pregledao podnožje stabla.
- Nekada me je i bilo - reče Sirijus, pokazujući na malu, okruglU' ugljenisanu rapu u tapiseriji, nalik
progoretini od cigarete - Moja draga stara majka spalila me je sa nje nakon što sam pobegao od
kuće - Kričer veoma rado mrmlja tu priču sebi u bradu.
- Pobegao si od kuće?
- Kada sam imao oko šesnaest godina - reče Sirijus. - Bilo mi je dosta svega.
- Gde si otišao? - upita Hari, zureći u njega.
- U kuću tvoga oca - reče Sirijus. - Tvoji baba i dada su me lepo primili, gotovo da su me usvojili
kao drugog sina. Da, tokom raspusta bih kampovao kod tvog tate, a kada sam napunio sedamnaest,
kupio sam sebi kuću. Moj ujka Alfard mi je ostavio u nasledstvo pristojnu sumu zlatnika - i on je
zbrisan sa stabla, verovatno baš zato - u svakom slučaju, posle toga sam se sam brinuo o sebi.
Naravno, uvek sam bio dobrodošao na nedeljni ručak kod gospodina i gospođe Poter.
- Ali... zašto si...?
- Otišao? - Sirijus se ogorčeno osmehnu i provuče prste kroz svoju dugu, neurednu kosu. - Jer sam
ih sve redom mrzeo: moje roditelje i njihovu manijakalnu opsednutost čistokrvnošću, njihovu
uverenost da si, ako nosiš ime Blekovih, praktično kraljevske krvi... mog idiotskog brata, dovoljno
lakomislenog da im to poveruje... eto ga, to je on.
Sirijus zabode prst u samo dno drveta, u ime 'Regulus Blek'. Za datumom rođenja sledio je datum
smrti (pre nekih petnaestak godina).
- Bio je mlađi od mene - reče Sirijus - i mnogo bolji sin, što su mi neprekidno stavljali do znanja.
- Ali je umro - reče Hari.
- Da - reče Sirijus. - Glupi idiot... pridružio se Smrtožderima.
- Šališ se!
- Ma daj, Hari, zar to što si video u ovoj kuće nije dovoljno da možeš da razlučiš kakvim
čarobnjacima je moja porodica pripadala? - reče Sirijus razdražljivo.
- Da li... da li su i tvoji roditelji bili Smrtožderi?
- Ne, ne, ali veruj mi na reč, mislili su da je Voldemor na pravom putu, oni su potpuno podržavali
pročišćenje čarobnjačke rase, uklanjanje onih normalskog porekla, vladavinu čistokrvnih. A nisu
bili jedini, bilo je poprilično ljudi koji su mislili da je Voldemor u pravu, pre nego što je pokazao
svoje prave namere... Ipak, uplašili su se kada su videli na šta je sve spreman, da bi došao do moći.
Ali se kladim da su moji roditelji isprva mislili da je Regulus bio pravi mali heroj kada im se
pridružio.
- Da li ga je ubio neki Auror? - upita Hari obazrivo.
- 0, ne - reče Sirijus. - Ne, njega je ubio Voldemor. Ili, verovatnije, neko drugi po Voldemorovom
naređenju; sumnjam da je Regulus ikada bio dovoljno važan da bi ga ubio Voldemor lično. Koliko
sam uspeo da saznam posle njegove smrti, duboko je zabrazdio u udruženje Smrtoždera, a zatim se
uspaničio zbog naređenja koja su mu data, pa je pokušao da izađe'. Ali, ne možeš tek tako da
podneseš ostavku Lordu Voldemoru. U pitanju je doživotna služba ili smrt.
- Ručak - začu se glas gospođe Vesli.
Držala je štapić visoko iznad sebe, balansirajući na njegovom vrhu ogroman poslužavnik pretrpan
sendvičima. Bila je veoma rumena u licu i još uvek je delovala besno. Ostali joj priđoše, željni
hrane, ali Hari ostade sa Sirijusom, koji se nagnu bliže tapiseriji.
-Godinama je nisam video. Eno ga Fineas Nigelus... moj čukun-čukundeda, vidiš? ...Najomraženiji
direktor u istoriji Hogvortsa... i Aramina Meliflua... rodaka moje majke... pokušala je da izglasa
zakon u Ministarstvu kojim bi se legalizovao lov na Normalce... i draga stara tetka Eladora... ona je
započela porodičnu tradiciju obezglavljivanja kućnih vilenjaka kada postanu isuviše stari da nose
poslužavnike sa čajem... naravno, svaki put kada bi porodica iznedrila neku iole pristojnu osobu,
odmah bi je se odrekli. Vidim da ovde nema ni Tonks. Možda zato Kričer neće da prima naređenja
od nje... trebalo bi da uradi sve što mu neki član porodice naredi...
- Ti i Tonks ste u srodstvu? - upita Hari, iznenađeno.
- Oh, da, njena majka Andromeda je bila moja omiijena rođaka - reče Sirijus, pažljivo ispitujući
tapiseriju. - Ne, nema ni Andromede, vidi...
On pokaza na još jedno malo progorelo mesto između dva imena, Belatriks i Narcisa.
-Andromedine sestre su još uvek ovde jer su sklopile divne, ugledne, čistokrvne brakove, ali se
Andromeda udala za čarobnjaka normalskog porekla, Teda Tonksa, i zato...
Sirijus odglumi progorevanje tapiserije čarobnim štapićem i kiselo se nasmeja. Hari se, pak, nije
smejao. Bio je isuviše zauzet piljenjem u imena sa desne strane Andromedine izgoretine. Dupli
zlatni vez povezivao je Narcisu Blek sa Lucijusera Melfojem, a jedna jedina tanka zlatna uspravna
linija povezivala je njihova imena sa imenom Drako.
- Ti si u rodu sa Melfojevima!
- Sve čistokrvne porodice su međusobno u srodstvu – reče Sirijus. - Ako nameravaš da svojim
sinovima i ćerkama dopustiš da se venčavaju isključivo sa čistokrvnima, izbor ti je veoma
ograničen. Nije nas mnogo ostalo. Moli i ja smo rođaci na osnovu jednog takvog braka, a Artur mi
je rođak u drugom stepenu ili tako nešto. Ali nema svrhe da ih tražimo ovde – ako je neka porodica
izdajnik svog roda, to su Veslijevi.
Ali Hari je već gledao u ime sa leve strane Andromedine progoretine: Belatriks Blek, koja je
dvostrukim vezom bila povezana sa Rodolfom Lestrejndžom.
- Lestrejndž... - reče Hari naglas. To ime zaiskri u njegovom sećanju. Znao ga je odnekud, ali
trenutno nije mogao da se seti odakle, iako bi se stresao i naježio na njegov pomen.
- Oni su u Askabanu - reče Sirijus kratko.
Hari ga radoznalo pogleda.
-Belatriks i njen muž Rodolfus dovedeni su sa Bartijem Čučnjem mladim - reče Sirijus, istim
odsečnim glasom. - I Rodolfusov brat Rabastan je bio sa njima.
A onda se Hari seti. Video je Belatriks Lestrejndž u Dam-bldorovom situ-za-misli, čudnovatom
uređaju u kojem su mogla da se čuvaju i skladište sećanja i misli: bila je to visoka crnokosa žena sa
velikim podočnjacima, koja je prkosno stajala na svom suđenju i priznala odanost Lordu
Voldemoru, ponos što je pokušala da ga pronađe posle njegovog pada i ubeđenje da će jednoga
dana biti nagradena za svoju lojalnost.
- Nikada mi nisi rekao da ti je ona...
- Zar je važno što rai je rođaka? - obrecnu se Sirijus. - Što se mene tiče, oni mi nisu porodica. Ona
zasigumo nije moj rod. Nisam je video još otkako sam bio tvog uzrasta, ako se ne računa kratak
pogled na nju kada su je uvodili u Askaban. Misliš da se ponosim što imam rođake kao što je ona?
- Izvini - reče Hari hitro - nisam hteo da... samo sam bio iznenađen, ništa više...
- Nema veze, nemoj da se izvinjavaš - promumla Sirijus.
On se okrenu od tapiserije, zavukavši ruke duboko u džepove.
- Ne prija mi što sam se vratio ovde - reče, zureći po gostinskoj sobi, - Nikada mi nije bilo ni na kraj
pameti da ću ponovo biti zarobljen u ovoj kući.
Hari ga je u potpunosti razumeo. Znao je kako bi se on osećao, kada bi kao već odrastao bio
primoran da se vrati da živi u Simširovoj ulici broj četiri, baš kada je pomislio da se zauvek otarasio
tog mesta.
-Ovde je, naravno, idealno za sedište - reče Sirijus. - Dok je živeo ovde, moj otac je postavio oko
nje sve bezbednosne mere poznate čarobnjačkom soju. Kuća je nevidljiva, kako Normalci nikada ne
bi mogli da nam dođu na vrata - kao da bi to iko želeo - a sada kada ju je i Dambldor dodatno
zaštitio, teško da bi igde mogao da pronađeš bezbedniju kuću. Dambldor je čuvar tajni Reda, znaš -
niko ne može da pronađe sedište, sem ukoliko im on lično ne kaže gde je - ona poruka koju ti je
Ćudljivko sinoć pokazao, od Dambldora je... - Sirijus se nakratko nasmeja smehom nalik lavežu. -
Kad bi moji roditelji mogli da vide čemu služi njihova kuća... pa, portret moje majke bi trebalo da ti
donekle dočara njihov stav... On se na trenutak namršti, a zatim uzdahnu.
-Ne bi mi toliko smetalo, kada bih mogao da povremeno izadem i uradim nešto korisno. Pitao sam
Dambldora da li mogu da te otpratim na saslušanje - naravno, u obličju Njuška - kako bih ti pružio
malo moralne podrške, šta ti misliš o tome?
Hariju se učini da mu je stomak potonuo kroz prašnjavi tepih. Nije nijednom pomislio na saslušanje
još od sinoćne večere. Uzbuđen što je ponovo sa ljudima koje najviše voli, slušajući šta se sve
izdogađalo u međuvremenu, to je potpuno smetnuo s uma. Međutim, na te Sirijusove reči, povrati
mu se teskobni osećaj jeze. Zurio je u Hermionu i Veslijeve, koji su navalili na sendviče, i pitao se
kako bi mu bilo kada bi se svi oni vratili na Hogvorts bez njega.
- Ne brini - reče Sirijus. Hari podiže pogled i shvati da ga Sirijus pomno posmatra. - Siguran sam da
će povući sve optužbe, zasigurno znam da postoji stavka u Međunarodnom statutu bezbednosti
čarobnjaka o tome da se magija sme koristiti u svrhe spasavanja sopstvenog života.
- Ali ako me ipak izbace iz škole - reče Hari tiho - da li mogu da se vratim ovamo da živim sa
tobom?
Sirijus se tužno nasmeši.
- Videćemo.
- Mnogo bih opuštenije išao na saslušanje kada bih znao da ne moram da se vratim kod Darslijevih -
nastavi Hari.
- Mora da su vrlo loši, čim bi ti radije živeo ovde – reče Sirijus sumorno.
- Požurite, vas dvojica, inače neće ostati ništa od hrane za vas - pozva ih gospođa Vesli.
Sirijus ponovo duboko uzdahnu, mrko pogleda u tapiseriju, a zatim se on i Hari pridružiše ostalima.
Dok su tog popodneva praznili zastakljene vitrine, Hari se iz sve snage trudio da ne razmišlja o
saslušanju. Na sreću, bio je to posao koji zahteva visok nivo koncentracije, jer se činilo da veliki
broj predmeta nema nameru da napusti svoje prašnjave po-lice. Sirijusa je gadno ujela jedna srebrna
burmutica. U roku od nekoliko sekundi ugrižena šaka potpuno mu se prekri odvratnim krastama,
nalik kakvoj gruboj smeđoj rukavici.
-U redu je - reče on, zainteresovano ispitavši šaku pre nego što ju je udarcem štapića vratio u
normalu - mora da se u njoj nalazi bradavičasti prašak.
On baci burmuticu postrance u džak u koji su skladištili sav krš iz vitrina. Hari spazi Džordža kako
nekoliko trenutaka kasnije obmotava sopstvenu ruku tkaninom i krišom stavlja burmuticu u džep
već prepun kalaštura.
Pronašli su i jedan srebrni instrument neprijatnog izgleda, nalik mnogonogoj pinceti, koja jumu uz
Harijevu ruku poput pa-uka, i pokuša da mu probije kožu. Sirijus je zgrabi i razbi u ko-madiće uz
pomoć teške knjige naslovljene Prirodna plemenitost: čarobnjačka genealogija. Bila je tu i muzička
kutija koja je svi-rala pomalo zlokobnu, zvonku melodiju kada su je navili, i svi iznenada postadoše
veoma slabi i sanjivi, dok Džini nije smogla dovoljno zdravog razuma da joj zalupi poklopac.
Nađoše i teški medaljon koji niko od njih nije uspeo da otvori, nekoliko drevnih pečata, i, u jednoj
prašnjavoj kutiji, orden Merlinovog reda prve klase, koji je bio dodeljen Sirijusovom dedi 'u znak
pažnje zbog njegovih usluga Ministarstvu'.
-To znači da im je dao puno zlata - reče Sirijus prezrivo, bacivši orden u džak sa đubretom.
Kričer se nekoliko puta ušunjao u sobu i pokušao da iz nje prokrijumčari stvari skrivene u krpi koja
mu je prekrivala bedra, mrmljajući užasne kletve svaki put kada bi ga uhvatili na delu. Kada mu je
Sirijus jedva oteo iz ruku veliki zlatni prsten sa grbom Blekovih, Kričer je čak briznuo u gnevni
plač i napustio sobu jecajući sebi u bradu i nazivajući Sirijusa imenima koja Hari nikada ranije nije
čuo.
- Pripadao je mom ocu - reče Sirijus, bacivši prsten u džak. - Kričer mu nije bio toliko odan kao
mojoj majci, ali sam ga ipak prošle nedelje uhvatio kako krišom ljubi par njegovih starih pantalona.
Gospođa Vesli ih je sve veoma uposlila narednih nekoliko dana. Trebalo im je tri dana da raščiste
salon. Najzad, jedine nepoželjne stvari u njemu bile su tapiserija sa porodičnim stablom Blekovih,
koja se oduprla svim njihovim pokušajima da je skinu sa zida, i pisaći sto koji je čangrljao.
Ćudljivko još uvek nije svraćao do sedišta, tako da nisu bili sigurni šta se nalazi u njemu.
Iz salona su se preselili u trpezariju u prizemlju, gde su zatekli paukove velike kao tanjire kako
vrebaju u ormanu (Ron je tada žurno napustio sobu kako bi sebi spremio šolju čaja, i nije se vratio
narednih sat i po). Porculanski servis, koji je na se-bi imao grb i moto Blekovih, Sirijus je bez
ikakve pompe bacio u džak, a ista sudbina je snašla i komplet starih fotografija u potamnelim
srebrnim ramovima, čiji su stanari piskavo zavrištali kada se staklo koje ih je prekrivalo razbilo.
Možda je Snejp i nazivao njihov posao 'čišćenjem', ali po Harijevom mišljenju, oni su zapravo
vodili rat protiv same kuće, koja se svojski odupirala, potpomognuta Kričerom. Kućni vilenjak se
neprekidno pojavljivao tamo gde bi se svi okupljali, a njegovo rarmljanje postajalo je sve
uvredljivije dok je pokušavao da spase sve što može iz džakova sa đubretom. Došlo je dotle da mu
je Sirijus čak pretio odećom, ali ga je Kričer fiksirao svojim vodenastim pogledom i rekao: -
Gospodar nek' učini šta Gospodar želi - pre nego što se okrenuo i vrlo glasno promrmljao - ali
Gospodar neće osoboditi Kričera, ne, jer Kričer zna šta su naumili, o, da, on kuje zaveru protiv
Mračnog gospodara, da, sa ovim Blatokrvnima, i izdajicama, i ološem...
Na to Sirijus, ignorišući Hermionine proteste, zgrabi Kričera s leđa za njegovu krpu oko bedara i
silovito ga izbaci iz sobe.
Zvono bi se oglasilo po nekoliko puta dnevno, što je za Sirijusovu majku bio znak da ponovo počne
da vrišti, a za Harija i ostale da pokušaju da prisluškuju pridošlice, iako su malo šta saznali iz
kratkih odlomaka razgovora koje su uspeli da pohvataju pre nego što ih je gospođa Vesli pozvala da
nastave sa radom. Snejp je još nekoliko puta prolazio kroz kuću, iako se Hari nikada nije sreo sa
njim licem u lice, na njegovo veliko olakšanje. Hari je takođe spazio i svoju nastavnicu
preobražavanja, profesorku Mek Gonagal, koja je delovala zaista čudno u normalskoj haljini i
mantilu, ali se činilo da je uvek isuviše zauzeta da bi se zadržavala u kući. Ponekad bi, međutim,
posetioci ostali da pomognu. Tonks im se pridružila jednog nezaboravnog popodneva, kada su
pronašli ubilačku staru avet kako vreba u jednom od toaleta na spratu. Lupin, koji je živeo u kući sa
Sirijusom, ali je odlazio na duže periode da obavlja poslove za Red, pomogao im je da poprave stari
zidni sat koji je imao neprijatnu naviku da gađa prolaznike teškim zupčanicima. Mandangus se
malčice iskupio u očima gospođe Vesli kada je spasao Rona od drevnog kompleta Ijubičastih odora,
koji je pokušao da ga zadavi kada ga je izvadio iz ormana.
Uprkos činjenici da je i dalje nemirno spavao, nastavljajući da sanja hodnike i zaključana vrata, od
čega bi ga pekao ožiljak, Hari je prvi put toga leta uspeo da se zabavlja. Dok god je bio zauzet, bio
je srećan. Međutim, čim bi akcija prestala, kad god bi spustio gard, ili dok bi ležao izmoren u
krevetu, posmatrajući zaraagljene senke kako se pomeraju duž plafona, ponovo bi ga progonila
pomisao o saslušanju u Ministarstvu. Dok se pitao šta će biti sa njim ako ga izbace sa Hogvortsa,
strah bi mu se zario u utrobu kao igla. Sama pomisao na to je bila toliko zastrašujuća da se nije
usudivao da je naglas izgovori, čak ni Ronu i Hermioni, koji su sledili njegov primer i nisu doticali
tu temu, iako ih je Hari često vidao kako se došaptavaju i zabrinuto ga gledaju. Ponekad nije mogao
da obuzda maštu koja mu je prikazivala vizije bezličnog zvaničnika Ministarstva kako mu lomi
štapic na dva dela i naređuje mu da se vrati Darslijevima... ali on neće tamo ići. To je čvrsto
odlučio. Vratiće se ovde, u Ulicu Grimold, da živi sa Sirijusom.
Osećao se kao da su mu ubacili ciglu u stomak kada se u sredu tokom večere gospoda Vesli
okrenula ka njemu i rekla mu tiho: - Ispeglala sam ti najbolju odeću za sutra ujutru, Hari, i hoću da
večeras opereš kosu. Dobar prvi utisak ume da učini čuda.
Ron, Hermiona, Fred, Džordž i Džini prestadoše sa pričom i pogledaše u njega. Hari klimnu glavom
i pokuša da nastavi da jede šniclu, ali su mu se usta toliko osušila da više nije mogao da žvaće.
- Kako ću da dođem do tamo? - upita on gospođu Vesli, trudeći se da ne zvuči zabrinuto.
- Artur te vodi na posao sa sobom - reče gospođa Vesli nežno.
Gospodin Vesli mu se ohrabrujuće nasmeši sa druge strane stola.
-Možeš da sačekaš u mojoj kancelariji dok ne dođe vreme za saslušanje - reče on.
Hari pogleda u Sirijusa, ali pre nego što je stigao da postavi pitanje, gospođa Vesli mu je već
odgovorila.
- Profesor Dambldor misli da nije dobra ideja da Sirijus ide sa tobom, a moram ti reći da ja...
- ...mislim da je sasvim u pravu - dovrši joj Sirijus rečenicu kroz stisnute zube.
Gospođa Vesli napući usne.
- Kada vam je Dambldor to rekao? - upita Hari, zureći u Sirijusa.
- Došao je kasno sinoć, dok si ti bio u krevetu - reče gospođa Vesli.
Sirijus mrzovoljno zabode svoju viljušku u krompir. Hari spusti pogled ka sopstvenom tanjiru. Od
same pomisli da je Dambldor bio u kući veče uoči njegovog saslušanja, a da nije zatražio da ga vidi,
osećao se još gore, ukoliko je to uopšte bilo moguće.
Gospođa Vesli ih isprati uz stepenice, delujući smrknuto.
- Hoću da idete pravo u krevet, bez priče - reče ona, dok su se penjali na prvi sprat - sutra imamo
naporan dan. Pretpostavljam da je Džini zaspala - dodade ona Hermioni - zato pazi da je ne
probudiš.
- Spava, kako da ne - reče Fred tiho, pošto im je Hermiona poželela laku noć, a oni produžili na
sledeći sprat. - Ako Džini ne leži budna, čekajući Hermionu da joj ispriča sve što su nam dole rekli,
dabogda se pretvorio u sluzavog magičnog crvića...
- Hajde sada, Rone, Hari - reče gospoda Vesli na drugom spratu, pokazujući ka njihovoj spavaćoj
sobi. - Trk u krevet.
- Laku noć - pozdraviše se Hari i Ron sa blizancima.
- Lepo spavajte - reče Fred, namignuvši im.
Gospođa Vesli uz jak tresak zatvori vrata za Harijem. Spavaća soba je sada izgledala još vlažnije i
sumornije nego na prvi pogled. Prazna slika na zidu je veoma polako udisala i izdisala, kao da njen
nevidljivi stanar spava. Hari navuče pidžamu, skinu naočare i uzvera se u svoju prohladnu postelju,
Ron je bacao hranu za sove povrh ormana, ne bi li umirio Hedvigu i Prasvidžeona, koji su škljockali
kljunovima i nemimo šuškali perjem.
-Ne smemo da ih puštamo napolje u lov svake noći - objasni Ron, dok je navlačio svoju bordo
pidžamu. - Dambldor ne želi da previše sova leprša po trgu, misli da bi izgledalo sumnjivo. 0, da...
umalo da zaboravim...
On pride vratima i zabravi ih.
- Zašto to radiš?
- Kričer - reče Ron dok je gasio svetlo. - Prve noći kada sam došao ovamo, upao je u sobu u tri
ujutru. Veruj mi na reč, ne želiš da se probudiš i zatekneš ga kako ti se šunja po sobi. U svakom
slučaju... - on se pope na krevet, smesti se između pokrivača, a zatim okrenu da pogleda u Harija
pod okriljem noćne tmine. Hari je razaznavao njegove obrise pod mesečinom koja je ulazila u sobu
kroz prašnjavi prozor. - Šta misliš o onomei
Hari je tačno znao na šta Ron misli.
-Pa, nisu nam rekli mnogo više no što bismo i sami pretpostavili, zar ne? - reče, misleći na sve što
su im dole upravo ispričali. - Mislim, rekli su nam samo da Red pokušava da spreči ljude da se
pridruže Vol...
Začu se oštar uzdah iz pravca u kome se nalazio Ron.
-...demoru - dovrši Hari odlučno. - Kada ćeš da počneš da ga zoveš po imenu? Sirijus i Lupin to
čine.
Ron je ignorisao ovaj poslednji komentar.
-Da, u pravu si, već smo znali gotovo sve što su nam rekli, zahvaljujući produžnim ušima. Jedina
novina bila je...
Krc.
- JAO!
- Tiše malo, Rone, inače će se mama vratiti gore.
- Vas dvojica ste mi se upravo prebacili na kolena!
- Da, pa, malo je teže raditi to u mraku.
Hari spazi zamagljene siluete Freda i Džordža kako skaču sa Ronovog kreveta. Začu se
negodovanje krevetskih federa, i Harijev madrac ulegnu za nekoliko santimetara kada mu Džordž
sede pored nogu.
-Pa, jeste li već počeli da pričate o tome? - upita Džordž radoznalo.
- 0 oružju koje je Sirijus pomenuo? - reče Hari.
- Koje mu se omaklo, bolje rečeno - reče Fred zadovoljno, sedajući sada pored Rona. - 0 njima
bogme nismo čuli ništa preko starih dobrih produžnih, zar ne?
- Šta mislite, šta je u pitanju? - upita Hari.
- Moglo bi da bude bilo šta - reče Fred.
- Ali, nemoguće je da postoji išta gore od kletve Avada kedavra, je li tako? - reče Ron. - Šta može
biti gore od smrti?
- Možda je posredi nešto što ubija gomile ljudi odjednom - zapazi Džordž.
-Možda je u pitanju neki naročito bolan način ubijanja ljudi - reče Ron zaplašeno.
-Ima bolnu kletvu za te svrhe - reče Hari - ne treba mu ništa efikasmje od toga.
Zavlada tišina, i Hari je znao da se i ostali, baš kao on, pitaju kakav užas bi to oružje moglo da
izazove.
- Pa, šta mislite, kod koga je sada? - upita Džordž.
- Kod koga god da je, nadam se da je taj na našoj strani - reče Ron, zvučeći pomalo nervozno.
- Ako je tako, verovatno je kod Darabldora - reče Fred.
- Gde? - hitro upita Ron. - Na Hogvortsu?
-Kladim se da jeste - reče Džordž. - Tamo je bio sakrio i Kamen mudrosti.
-Ipak, to oružje bi moralo da bude mnogo veće od Kamena! - reče Ron.
-Nije nužno - reče Fred.
- Aha, veličina ne garantuje moć - reče Džordž. - Pogledaj samo Džini.
- Kako to misliš? - upita Hari.
- Očigledno nikada nisi bio na meti jedne od njenih šišmišoslinavih kletvi, zar ne?
-Psst! - reče Fred, napola ustavši sa kreveta. - Slušajte!
Svi zanemeše. Sa stepnica je dopirao zvuk koraka.
-Mama - reče Džordž, i odmah zatim začu se glasno krc i Hari oseti kako teret nestaje sa podnožja
njegovog kreveta. Par sekundi kasnije začuše škripu podnih dasaka ispred vrata. Gospoda Vesli je
očigledno osluškivala da proveri da li pričaju ili spavaju.
Hedviga i Prasvidžeon tugaljivo zahuktaše. Podne daske ponovo zaškripaše i oni je čuše kako se
penje da proveri šta Fred i Džordž rade.
-Nimalo nam ne veruje, da znaš - reče Ron žalosno.
Hari je bio siguran da neće moći da zaspi. Veče je bilo toliko prepuno događaja o kojima je trebalo
da razmisli, pa je očekivao da će satima ležati budan, premotavajući film u glavi. Hteo je da nastavi
razgovor sa Ronom, ali gospođa Vesli je sada ponovo škriputala niz stepenice, a kada je otišla, on
začu ostale kako se penju na sprat... Zapravo, mnogonoga stvorenja su trčkala levo-desno ispred
vrata njegove spavaće sobe, a Hagrid, profesor brige o magijskim stvorenjima govorio je: - Pravi
lepotani, je l', Hari? Oveg polugođa ima da gi učimo o oružju... - i Hari primeti da stvorenja imaju
topove umesto glava, i da se okreću licem ka njemu... on se sagnu...
Sledeće čega je bio svestan bilo je da leži sklupčan u toplu loptu ispod svojih prekrivača, a
Džordžov snažni glas je ispunjavao sobu.
-Mama kaže da ustanete, doručak vam je u kuhinji, a zatim joj treba vaša pomoć u salonu, ima
mnogo više kalaštura no što ie mislila, a pronašla je i gnezdo mrtvih pufnokožaca' ispod kauča.
Pola sata kasnije Hari i Ron, koji su se na brzaka obukli i doručkovali, uđoše u salon, duguljastu
sobu sa visokom tavanicom na prvom spratu, čiji su maslinastozeleni zidovi bili prekriveni prljavim
tapiserijama. Tepih je izbacivao malene oblačiće prašine svaki put kada bi neko nagazio na njega, a
dugačke, mahovinastozelene somotske zavese su brujale, kao da su prekrivene nevidljivim pčelama.
Gospođa Vesli, Hermiona, Džini, Fred i Džordž su stajali okupljeni baš ispred ovih zavesa, delujući
stvarno čudno pošto su svi imali vezane marame preko nosa i usta. Svako je držao po veliku bocu
punu cme tečnosti sa štrcaljkom na vrhu.
- Prekrijte lica i uzmite po jedan sprej - reče gospoda Vesli Hariju i Ronu čim ih je ugledala,
pokazujući na još dve boce crne tečnosti koje su stajale na stočiću sa vretenastim nogarama. - To je
kalašturicid. Nikada u životu nisam videla ovoliku najezdu - sta li je onaj kućni vilenjak radio
poslednjih deset godina...?
Hermionino lice je bilo napola skriveno krpom za brisanje sudova, ali Hari jasno razazna prekorni
pogled koji je uputila gospođi Vesli.
- Kričer je stvarno star, verovatno nije bio u stanju...
- Iznenadilo bi te šta je sve Kričer u stanju da uradi, kada hoće, Hermiona - reče Sirijus, koji je
pravo ušao u sobu, nose
-Pufnokožac - Pufnokožac se može sresti širom sveta. Sferičnog je oblika i prekriven mekanim krznom krem boje, to je
poslušno stvorenje kojem ne smeta da ga gnjave ili bacakaju unaokolo. 0 njemu je lako brinuti i ispušta duboko brujanje
kada je zadovoljan. Sa vremena na vreme iz njega će izaći dugački ružičasti jezik koji će vijugati kroz kuću u potrazi za
hranom. Pufnokožac je svaštojed koji će pojesti sve ostatke hrane, čak i paukove, ali zanimljivo je da najviše voli da
gurne jezik u noseve usnulih čarobnjaka i da jede njihove sline. Ova sklonost je učinila da pufnokožce zavole
čarobnjačka deca mnogih generacija a i dan danas je izuzetno popula-ran čarobnjački ljubimac. - isto.
ći krvavu torbu punu, činilo se, mrtvih pacova. - Upavo sam hranio Bakbika - dodade on, kao
odgovor na Harijev znatiželjni pogled. - Držim ga gore, u spavaćoj sobi moje majke. U svakom
slučaju... ovaj pisaći sto...
On baci torbu sa pacovima u jednu od fotelja, a zatim se sagnu da ispita zaključani pregradak stola
koji je, Hari sada po prvi put primeti, neznatno podrhtavao.
- Pa, Moli, prilično sam siguran da je ovo bauk - reče Sirijus, zvireći kroz ključaonicu - ali bi
trebalo da damo Ludookom da pogleda, pre nego što ga pustimo - poznajući moju majku, moglo bi
da bude nešto mnogo gore.
- U pravu si, Sirijuse - reče gospođa Vesli.
Oboje su govorili obazrivo laganim, uljudnim glasovima, koji Hariju staviše do znanja da nijedno
od njih nije zaboravilo sinoćnju raspravu.
Iz predvorja se oglasi glasna, odjekujuća zvonjava, u stopu praćena kakofonijom vriske i jecaja
kakvu je sinoć izazvala Tonks oborivši stalak za kišobrane.
- Stalno im govorim da ne pritiskaju zvono na vratima! - reče Sirijus iznervirano, žurno napustivši
sobu. Čuli su ga kako jurca niz stepenice, kada krici gospođe Blek ponovo odjeknuše kroz kuću:
- Mrlje nečasti, prljavi polušani, izdajice roda svoga, deco prljavštine...
- Zatvori vrata, Hari, molim te - reče gospođa Vesli.
Hari je odugovlačio koliko je mogao sa zatvaranjem vrata salona; hteo je da čuje šta se događa dole.
Sirijus je očigledno uspeo da navuče zavese preko portreta svoje majke, jer je ona " prestala da
vrišti. Čuo je Sirijusa kako ide kroz predvorje, zatim čangrljanje lanca na ulaznim vratima, a onda
duboki glas Kingzlija Okovgroma kako kaže: - Hestija me je upravo smenila na straži, tako da je
kod nje Ćudljivkov nevidljivi ogrtač, a ja sam došao da ostavim izveštaj za Dambldora...
Osećajući prodorni pogled gospođe Vesli na svom temenu, Hari sa žaljenjem zatvori vrata salona i
vrati se grupici istrebljivača kalaštura.
Gospoda Vesli se naginjala da pronađe stranicu o kalašturama u Vodiču kroz kućne štetočine
Gilderoja Lokharta, koji je ležao otvoren na kauču.
-U redu, deco, morate da budete oprezni, jer kalašture ujedaju, a njihovi zubi su otrovni. Imam ovde
bočicu sa protivotrovom, ali bih više volela da nam ze zatreba.
Ona se uspravi, stade tik ispred zavesa i dozva ih sve sebi.
-Kada dam znak, odmah svi počnite da prskate - reče ona.
- Pretpostavljam da će poleteti ka nama, ali na spreju piše da će ih jedno štrcanje trenutno
paralizovati. Kada su imobilisane, samo ih bacite ovde u kofu.
Ona se pažljivo skloni sa njihove linije paljbe i podiže sopstveni sprej.
-U redu - štrcajte!
Hari je prskao tek nekoliko sekundi, kada velika odrasla kalaštura izlete iz nabora zavese, zujeći
sjajnim kriliraa nalik bu-bamarinim. Iskrezila je zube slične iglicama, vilinsko telo bilo joj je
prekriveno gustim crnim krznom. Gnevno je stisnula svoje četiri sićušne pesnice. Hari je poprska
kalašturicidom pravo u lice. Ona se ukoči u vazduhu i pade na vuneni tepih, uz iznenađujuće glasno
tup. Hari je pokupi i baci u kofu.
-Frede, šta to radiš? - upita gospođa Vesli strogo. - Odmah je porpskaj i baci u kofu!
Hari se osvrnu. Fred je držao koprcajuću kalašturu tzmeđu palca i kažiprsta.
- Važi se - reče Fred veselo, brzo poprskavši kalašturu u lice, tako da se ona onesvesti, ali čira je
gospođa Vesli okrenula leđa, on je strpa u džep, namignuvši Hariju.
- Hoćemo da eksperimentišemo sa kalašturinim otrovom za naše zabušantske bombonjere - reče
Džordž Hariju tiho.
Vešto poprskavši dve kalašture odjednom, kada mu poleteše pravo ka nosu, Hari priđe bliže
Džordžu i promrmlja krajičkom usta - Šta su to zabušantske bombonjere?
- Asortiman slatkiša od kojih se razboliš - prošaputa Džordž, obazrivo motreći na leđa gospođe
Vesli. - Mada, ne baš ozbiljno, već da budeš tek toliko bolestan da ne moraš na čas kada ti se ne ide.
Fred i ja smo ih pripremali ovog leta. U pitanju su karamele sa dve polutke, različitih boja. Ako
pojedeš narandžastu polovinu bljuvačkih bombona, počneš da povraćaš.
Cim te iznesu iz učionice ka bolničkom krilu, ti progutaš ljubičastu polovinu...
- ...koja potpuno vraća zdravlje, dopuštajući ti da uživaš u slobodnim aktivnostima po svom izboru
tokom tih sat vremena koje bi inače proveo u neprofitabilnoj dosadi. Bar ćemo to da stavimo u
oglas - prošaputa Fred, koji je sklisnuo sa vidika gospođe Vesli i sada je prikupljao nekoliko
zalutalih kalaštura sa poda i ubacivao ih u svoje džepove. - Ali još uvek treba poraditi na njima.
Trenutno naši degustatori imaju problema da prestanu da povraćaju dovoljno dugo da bi progutali
ljubičastu polovinu.
- Degustatori?
- Mi - reče Fred. - Probamo ih na smenu. Džordž je probao obeznjanjujuće dražeje... obojica smo
probali krvavonosni nugat...
- Mama je mislila da smo vodili dvoboj jedan protiv drugog - reče Džordž.
- Znači, još uvek planirate da otvorite prodavnicu šala i zevzevata? - promrmlja Hari, pretvarajući
se da namešta štrcaljku na svom spreju.
- Pa, još uvek nismo u prilici da pronađemo prostorije - reče Fred, spustivši glas još niže, dok je
gospođa Vesli brisala čelo šalom pre nego što će ponovo krenuti u napad - tako da trenutno radimo
po poštanskim porudžbinama. Oglasili smo se u Dnevnom proroku prošle nedelje.
- I sve to tvojom zaslugom, druže - reče Džordž. - Ali ne brini... Mama pojma nema. Ona više ne
čita Dnevni prorok, jer je počeo da piše laži o tebi i Dambldoru.
Hari se nasmeši. On je naterao blizance da uzmu hiljadu galeona nagrade koje je osvojio na
Tročarobnjačkom turniru ne bi li im pomogao da ostvare svoje ambicije i osnuju prodavnicu šala i
zevzevata, ali mu je ipak bilo drago što gospođa Vesli ne zna za njegov udeo u ispunjenju njihovih
planova. Ona nije mislila da je rukovođenje prodavnicom zevzevata prikladna karijera za njena dva
sina.
Dekalašturizacija zavesa oduzela im je veći deo jutra. Već je bilo prošlo podne kada je gospođa
Vesli najzad uklonila svoj zaštitni šal, utonula u oronulu fotelju, samo da bi ponovo poskočila uz
zgadeni krik, pošto je upravo sela na torbu punu mrtvih pacova. Zavese više nisu zujale; visile su,
mlitave i vlažne od silnog prskanja. U njihovom podnožju ležale su onesvešćene kalašture, zgurane
u kofu pored činije pune njihovih crnih jaja, koja je Krukšenks upravo njuškao, a Fred i Džordž su
ih krišom osmatrali.
-Mislim da ćemo se onim pozabaviti posle ručka – pokaza gospođa Vesli na prašnjave zastakljene
vitrine koje su stajale sa obe strane kamina. U njih je bio strpan čudnavati asortiman predmeta:
komplet zardalih bodeža, kandži i zamotuljka zmijske kože, zatim nekoliko potamnelih srebrnih
kutijica sa gravurama na jezicima koje Hari nije razumeo, i, najneprijatnije od svega, ukrasna
kristalna boca sa velikim opalom ugrađenim u zapušač, puna, Hari je bio uveren, krvi.
Škljocavo ulazno zvono se ponovo oglasi. Svi pogledaše u gospođu Vesli.
-Ostanite ovde - reče ona zapovednički, zgrabivši torbu sa pacovima u trenu kada se odozdo ponovo
oglasiše krici gospode Blek. - Doneću nam malo sendviča.
Napustila je sobu, pažljivo zatvorivši vrata za sobom. Uto svi pojuriše ka prozoru da pogledaju
dole, ka ulaznim vratima.
Mogli su da vide vrh neuredne riđokose glave i gomilu nesta-bilno naslaganih kotlova.
- Mandangus! - reče Hermiona. - Zašto li je doneo sve te kotlove?
- Verovatno traži bezbedno mesto na kome će da ih sakrije -reče Hari. - Zar nije upravo to radio one
noći kada je trebalo da me čuva? Zar nije preuzimao neke kotliće sumnjivog porekla?
-Da, u pravu si! - reče Fred, dok su se ulazna vrata otvarala. Mandangus unese kotlove kroz njih i
nestade im sa vidika.
-Bokca mu, mami se to neće dopasti...
On i Džordž priđoše vratima sobe i stadoše ispred njih, namerno osluškujući. Vriska gospođe Blek
je prestala.
- Mandangus priča sa Sirijusom i Kingzlijem – promrmlja Fred, namrštivši se od koncentracije. -
Ne mogu da čujem dovoljno dobro... misliš da bismo mogli da rizikujemo sa produžnim ušima?
- Možda bi i vredelo - odgovori Džordž. - Mogao bih da se odšunjam gore i uzmem jedan par...
Ali u tom trenu odozdo se začu eksplozija zvuka, zbog koje produžne uši postadoše sasvim
nepotrebne. Svi su mogli razgovetno da čuju šta gospođa Vesli viče na sav glas.
- OVO NIJE SKLADIŠTE ZA UKRADENU ROBU!
- Što volim da slušam mamu kako viče na nekog drugog - reče Fred, sa zadovoljnim osmehom na
licu kad je odškrinuo vrata nekoliko santimetara, ne bi li dozvolio glasu gospođe Vesli da lakše
prodre do sobe - to je tako prijatna promena.
- ...POTPUNO NEODGOVORAN. KAO DA NEMAMO DOVOLJNO BRIGA I BEZ DA TI
UVLAČIŠ UKRADENE KOTLOVE U KUĆU...
- Ovi idioti je puštaju da uhvati tempo - reče Džordž, vrteći glavom. - Moraš da je u startu sasečeš,
inače kada se zahukta, može ovako da nastavi satima. A jedva je čekala da se izdere na
Mandangusa, još otkako se odšunjao umesto da pazi na tebe Hari... a evo ponovo i Sirijusove
mame.
Glas gospođe Vesli izgubi se pod naletom nove vriske i urlilca portreta u predvorju.
Džordž krenu da zatvori vrata, ne bi li malo prigušio buku, ali pre nego što je stigao da to učini, u
sobu ude kućni vilenjak.
Izuzev prljave krpe koju je svezao oko svog međunožja umesto pantalona, bio je potpuno go.
Delovao je veoma staro. Činilo se da nosi kožu nekoliko brojeva veću i, mada je bio ćelav kao i svi
kućni vilenjaci, iz velikih šišmišolikih ušiju rasle su mu znatne količine belih dlaka. Oči su mu bile
zakrvavljene i vodenkastosive, a mesnati nos mu je bio veliki i nalik prasećoj njušci.
Vilenjak uopšte nije obraćao pažnju na Harija i ostale. Praveći se da ih ne vidi, pogrbljeno se vukao,
polako ali istrajno, ka udaljenom kutku sobe, sve vreme mrmljajući sebi u bradu promuklim,
dubokim glasom, nalik žabljem.
- ...Miriše kao kanalizacija, a pride je i kriminalac, ali ni ona nije bolja, odurna matora izdajica čiste
krvi, sa svojim derištima koja unakaziše kuću moje gospodarice. 0, sirota moja gospodarica, kad bi
samo znala, kad bi znala kakav su šljam pustili u njenu kuću. Šta li bi onda rekla starom Kričeru...
Oh, kakva sramota, Blatokrvni, vukodlaci, izdajnici i lopovi, siroti Kričer, šta on može tu da uradi...
- Zdravo, Kričeru - reče Fred veoma glasno, uz trzaj zatvorivši vrata.
Kućni vilenjak se ukoči u mestu, prestade da mrmlja i na vrlo izražen i neubedljiv način odglumi
iznenađenje.
-Kričer nije video mladog gospodara - reče, okrenuvši se uz naklon ka Fredu. Još uvek licem
okrenut ka tepihu, on dodade dovoljno glasno: - Tog gadnog malog izdajnika svoje krvi.
- Molim? - reče Džordž. - Nisam čuo ovo poslednje.
- Kričer ništa nije rekao - odgovori vilenjak, naklonivši se sada Džordžu i dodade razgovetno,
neznatno sniženim glasom:
~ A evo ga i njegov blizanac, kakve li su to oni abnormalne zverke?
Hari nije znao da li da se smeje ili ne. Vilenjak se ispravij sve ih zlokobno osmatrajući i, očigledno
ubeđen da ne mogu ga čuju, nastavi da mrrnlja sebi u bradu.
- ...a eno je i Blatokrvna, stoji tamo, kakva drskost, oh, kada bi moja gospodarica znala, eh, kako bi
plakala, a tu je i jedan novi dečak, Kričer mu ne zna ime. Šta li on radi ovde? Kričer ne zna...
- Ovo je Hari, Kričeru - reče Hermiona oprezno. - Hari Poter.
Kričerove blede oči se razrogaČiše, i on stade da mrmlja brže i gnevnije no ikad.
- Ta Blatokrvna se obraća Kričeru kao da mi je prijatelj, kada bi gospodarica videla Kričera u
takvom društvu, šta li bi rekla...
- Ne zovi je Blatokrvnom! - rekoše Ron i Džini uglas, veoma ljutito.
- Nema veze - prošaputa Hermiona - nije pri zdravom razumu, ne zna šta go...
- Ne zavaravaj se, Hermiona, on tačno zna šta govori - reče Fred, mrko osmatrajući Kričera.
Kričer je još uvek govorio sebi u bradu, pogleda prikovanog za Harija.
- Da li je to istina? Da li je to Hari Poter? Kričer vidi ožiljak, mora da je istina, to je dečak koji je
zaustavio Mračnog gospodara, Kričer se pita kako mu je to pošlo za rukom...
- Svi se to pitamo, Kričeru - reče Fred.
- Šta uopšte tražiš ovde? - upita Džordž.
Kričerove ogromne oči usmeriše se ka Džordžu.
- Kričer čisti - reče on, vrdajući.
-Ta priča baš drži vodu - reče sakastično jedan glas iza Harija.
Sirijus se vratio; smrknuto je gledao u vilenjaka kroz otvorena vrata. Buka u hodniku se stišala;
možda su gospođa Vesli i Mandangus prešli da se svađaju u kuhinji. Čim vide Sirijusa, Kričer
načini smešno duboki naklon, prislonivši svoj nos nalik prasećoj njušci uz pod.
-Ispravi se - reče Sirijus nestrpljivo. - Dakle, šta si naumio?
- Kričer čisti - ponovi vilenjak. - Kričer živi isključivo da bi služio plemenitu kuću Blekovih...
- Koja svakoga dana postaje sve crnja, sve prljavija' – reče Sirijus.
- Gospodaru se oduvek dopadala ta mala šala - reče Kričer, ponovo se naklonivši, i nastavi malo
tiše: - Gospodar je prokleta nezahvalna svinja koja je slomila srce svojoj majci...
- Moja majka nije ni imala srce, Kričeru - obrecnu se Sirijus. - Održavala se u životu iz čiste pakosti
i inata.
Kričer se ponovo nakloni i progovori.
- Kako gospodar kaže - promrmlja on besno. - Gospodar nije dostojan ni da briše sluz sa čizama
svoje majke. Oh, sirota moja gospodarica, šta li bi rekla kada bi videla Kričera kako
ga sada služi, kako ga je samo mrzela, koliko li je razočaranje on bio...
- Kričer nikada ništa ne bi pomerio sa mesta u Gospodarevoj kući - reče vilenjak, a zatim veoma
brzo promrmlja: - Gospodarica nikada ne bi oprostila Kričeru ako bi tapiserija bila izbačena iz kuće,
posle sedam vekova provedenih u ovoj porodici. Kričer je mora spasiti, Kričer neće dopustiti
Gospodaru i krvnim izdajicama i derištima da je unište...
- A verovatno ćemo baš to i morati - reče Sirijus, bacivši prezriv pogled ka tapiseriji na zidu preko
puta. - Bacila je još jednu trajnolepljivu čin na njenu poledinu, u to nema sumnje, ali ako ikako
budem mogao da je se otarasim, učiniću to. Gubi se Kričeru.
Cinilo se da Kričer ne sme da se ogluši na direktno naređenje. Ipak, pogled kojim je prostrelio
Sirijusa dok se vukao poigra
reči: Black, eng - crno. Kuća Blekovih - kuća Crnih, kuca crnih
red njega, bio je pun najdubljeg gnušanja, i on uz mrmljanje napusti sobu.
- ...vraća se ovamo iz Askabana i počinje da naređuje Kričeru, o, sirota moja gospodarica, šta bi
rekla kada bi sada videla kuću, ološ koji živi u njoj, njena blaga izbačena na ulicu, zaklela se da on
više nije njen sin, a sada se vratio, kažu i da je ubica...
- Samo nastavi tako da mrmljaš, pa ću i postati ubica! - reče Sirijus iznervirano, i zalupi vrata za
vilenjakom.
- Sirijuse, on nije pri zdravom razumu - molećivo će Hermiona - mislim da čak ni ne shvata da
možemo da ga čujemo.
- Predugo je bio sam ovde - reče Sirijus - i ispunjavao sumanuta naređenja portreta moje majke,
pričajući sam sa sobom, ali je oduvek bio pogana mala zv...
- Kad bi ga samo oslobodio - reče Hermiona puna nade - možda...
- Ne smemo da ga oslobodimo, zna već isuviše o Redu - reče Sirijus odsečno. - Uostalom, sam šok
bi ga ubio. Probaj ti da mu predložiš da napusti kuću, da vidiš kako će to primiti.
Sirijus pređe preko sobe ka tapiseriji koju je Kričer hteo da zaštiti, prostrtoj duž celog zida. Hari i
ostali krenuše za njim.
Tapiserija je delovala neverovatno staro i izbledelo, činilo se da su je na određenim mestima
izgrizle kalašture. Uprkos tome, zlatna nit kojom je bila protkana dovoljno je sijala da im prikaže
razgranato porodično stablo koje je datiralo (koliko je Hari mogao da vidi) još iz srednjeg veka. Na
samom vrhu tapiserije bile su ispisane reči:
"Reaaitita i cbie.ORQ kuLa "Blelzoaid 'loujouns pan'
-Tebe nema na njoj! - reče Hari, pošto je pregledao podnožje stabla.
- Nekada me je i bilo - reče Sirijus, pokazujući na malu, okruglU' ugljenisanu rapu u tapiseriji, nalik
progoretini od cigarete - Moja draga stara majka spalila me je sa nje nakon što sam pobegao od
kuće - Kričer veoma rado mrmlja tu priču sebi u bradu.
- Pobegao si od kuće?
- Kada sam imao oko šesnaest godina - reče Sirijus. - Bilo mi je dosta svega.
- Gde si otišao? - upita Hari, zureći u njega.
- U kuću tvoga oca - reče Sirijus. - Tvoji baba i dada su me lepo primili, gotovo da su me usvojili
kao drugog sina. Da, tokom raspusta bih kampovao kod tvog tate, a kada sam napunio sedamnaest,
kupio sam sebi kuću. Moj ujka Alfard mi je ostavio u nasledstvo pristojnu sumu zlatnika - i on je
zbrisan sa stabla, verovatno baš zato - u svakom slučaju, posle toga sam se sam brinuo o sebi.
Naravno, uvek sam bio dobrodošao na nedeljni ručak kod gospodina i gospođe Poter.
- Ali... zašto si...?
- Otišao? - Sirijus se ogorčeno osmehnu i provuče prste kroz svoju dugu, neurednu kosu. - Jer sam
ih sve redom mrzeo: moje roditelje i njihovu manijakalnu opsednutost čistokrvnošću, njihovu
uverenost da si, ako nosiš ime Blekovih, praktično kraljevske krvi... mog idiotskog brata, dovoljno
lakomislenog da im to poveruje... eto ga, to je on.
Sirijus zabode prst u samo dno drveta, u ime 'Regulus Blek'. Za datumom rođenja sledio je datum
smrti (pre nekih petnaestak godina).
- Bio je mlađi od mene - reče Sirijus - i mnogo bolji sin, što su mi neprekidno stavljali do znanja.
- Ali je umro - reče Hari.
- Da - reče Sirijus. - Glupi idiot... pridružio se Smrtožderima.
- Šališ se!
- Ma daj, Hari, zar to što si video u ovoj kuće nije dovoljno da možeš da razlučiš kakvim
čarobnjacima je moja porodica pripadala? - reče Sirijus razdražljivo.
- Da li... da li su i tvoji roditelji bili Smrtožderi?
- Ne, ne, ali veruj mi na reč, mislili su da je Voldemor na pravom putu, oni su potpuno podržavali
pročišćenje čarobnjačke rase, uklanjanje onih normalskog porekla, vladavinu čistokrvnih. A nisu
bili jedini, bilo je poprilično ljudi koji su mislili da je Voldemor u pravu, pre nego što je pokazao
svoje prave namere... Ipak, uplašili su se kada su videli na šta je sve spreman, da bi došao do moći.
Ali se kladim da su moji roditelji isprva mislili da je Regulus bio pravi mali heroj kada im se
pridružio.
- Da li ga je ubio neki Auror? - upita Hari obazrivo.
- 0, ne - reče Sirijus. - Ne, njega je ubio Voldemor. Ili, verovatnije, neko drugi po Voldemorovom
naređenju; sumnjam da je Regulus ikada bio dovoljno važan da bi ga ubio Voldemor lično. Koliko
sam uspeo da saznam posle njegove smrti, duboko je zabrazdio u udruženje Smrtoždera, a zatim se
uspaničio zbog naređenja koja su mu data, pa je pokušao da izađe'. Ali, ne možeš tek tako da
podneseš ostavku Lordu Voldemoru. U pitanju je doživotna služba ili smrt.
- Ručak - začu se glas gospođe Vesli.
Držala je štapić visoko iznad sebe, balansirajući na njegovom vrhu ogroman poslužavnik pretrpan
sendvičima. Bila je veoma rumena u licu i još uvek je delovala besno. Ostali joj priđoše, željni
hrane, ali Hari ostade sa Sirijusom, koji se nagnu bliže tapiseriji.
-Godinama je nisam video. Eno ga Fineas Nigelus... moj čukun-čukundeda, vidiš? ...Najomraženiji
direktor u istoriji Hogvortsa... i Aramina Meliflua... rodaka moje majke... pokušala je da izglasa
zakon u Ministarstvu kojim bi se legalizovao lov na Normalce... i draga stara tetka Eladora... ona je
započela porodičnu tradiciju obezglavljivanja kućnih vilenjaka kada postanu isuviše stari da nose
poslužavnike sa čajem... naravno, svaki put kada bi porodica iznedrila neku iole pristojnu osobu,
odmah bi je se odrekli. Vidim da ovde nema ni Tonks. Možda zato Kričer neće da prima naređenja
od nje... trebalo bi da uradi sve što mu neki član porodice naredi...
- Ti i Tonks ste u srodstvu? - upita Hari, iznenađeno.
- Oh, da, njena majka Andromeda je bila moja omiijena rođaka - reče Sirijus, pažljivo ispitujući
tapiseriju. - Ne, nema ni Andromede, vidi...
On pokaza na još jedno malo progorelo mesto između dva imena, Belatriks i Narcisa.
-Andromedine sestre su još uvek ovde jer su sklopile divne, ugledne, čistokrvne brakove, ali se
Andromeda udala za čarobnjaka normalskog porekla, Teda Tonksa, i zato...
Sirijus odglumi progorevanje tapiserije čarobnim štapićem i kiselo se nasmeja. Hari se, pak, nije
smejao. Bio je isuviše zauzet piljenjem u imena sa desne strane Andromedine izgoretine. Dupli
zlatni vez povezivao je Narcisu Blek sa Lucijusera Melfojem, a jedna jedina tanka zlatna uspravna
linija povezivala je njihova imena sa imenom Drako.
- Ti si u rodu sa Melfojevima!
- Sve čistokrvne porodice su međusobno u srodstvu – reče Sirijus. - Ako nameravaš da svojim
sinovima i ćerkama dopustiš da se venčavaju isključivo sa čistokrvnima, izbor ti je veoma
ograničen. Nije nas mnogo ostalo. Moli i ja smo rođaci na osnovu jednog takvog braka, a Artur mi
je rođak u drugom stepenu ili tako nešto. Ali nema svrhe da ih tražimo ovde – ako je neka porodica
izdajnik svog roda, to su Veslijevi.
Ali Hari je već gledao u ime sa leve strane Andromedine progoretine: Belatriks Blek, koja je
dvostrukim vezom bila povezana sa Rodolfom Lestrejndžom.
- Lestrejndž... - reče Hari naglas. To ime zaiskri u njegovom sećanju. Znao ga je odnekud, ali
trenutno nije mogao da se seti odakle, iako bi se stresao i naježio na njegov pomen.
- Oni su u Askabanu - reče Sirijus kratko.
Hari ga radoznalo pogleda.
-Belatriks i njen muž Rodolfus dovedeni su sa Bartijem Čučnjem mladim - reče Sirijus, istim
odsečnim glasom. - I Rodolfusov brat Rabastan je bio sa njima.
A onda se Hari seti. Video je Belatriks Lestrejndž u Dam-bldorovom situ-za-misli, čudnovatom
uređaju u kojem su mogla da se čuvaju i skladište sećanja i misli: bila je to visoka crnokosa žena sa
velikim podočnjacima, koja je prkosno stajala na svom suđenju i priznala odanost Lordu
Voldemoru, ponos što je pokušala da ga pronađe posle njegovog pada i ubeđenje da će jednoga
dana biti nagradena za svoju lojalnost.
- Nikada mi nisi rekao da ti je ona...
- Zar je važno što rai je rođaka? - obrecnu se Sirijus. - Što se mene tiče, oni mi nisu porodica. Ona
zasigumo nije moj rod. Nisam je video još otkako sam bio tvog uzrasta, ako se ne računa kratak
pogled na nju kada su je uvodili u Askaban. Misliš da se ponosim što imam rođake kao što je ona?
- Izvini - reče Hari hitro - nisam hteo da... samo sam bio iznenađen, ništa više...
- Nema veze, nemoj da se izvinjavaš - promumla Sirijus.
On se okrenu od tapiserije, zavukavši ruke duboko u džepove.
- Ne prija mi što sam se vratio ovde - reče, zureći po gostinskoj sobi, - Nikada mi nije bilo ni na kraj
pameti da ću ponovo biti zarobljen u ovoj kući.
Hari ga je u potpunosti razumeo. Znao je kako bi se on osećao, kada bi kao već odrastao bio
primoran da se vrati da živi u Simširovoj ulici broj četiri, baš kada je pomislio da se zauvek otarasio
tog mesta.
-Ovde je, naravno, idealno za sedište - reče Sirijus. - Dok je živeo ovde, moj otac je postavio oko
nje sve bezbednosne mere poznate čarobnjačkom soju. Kuća je nevidljiva, kako Normalci nikada ne
bi mogli da nam dođu na vrata - kao da bi to iko želeo - a sada kada ju je i Dambldor dodatno
zaštitio, teško da bi igde mogao da pronađeš bezbedniju kuću. Dambldor je čuvar tajni Reda, znaš -
niko ne može da pronađe sedište, sem ukoliko im on lično ne kaže gde je - ona poruka koju ti je
Ćudljivko sinoć pokazao, od Dambldora je... - Sirijus se nakratko nasmeja smehom nalik lavežu. -
Kad bi moji roditelji mogli da vide čemu služi njihova kuća... pa, portret moje majke bi trebalo da ti
donekle dočara njihov stav... On se na trenutak namršti, a zatim uzdahnu.
-Ne bi mi toliko smetalo, kada bih mogao da povremeno izadem i uradim nešto korisno. Pitao sam
Dambldora da li mogu da te otpratim na saslušanje - naravno, u obličju Njuška - kako bih ti pružio
malo moralne podrške, šta ti misliš o tome?
Hariju se učini da mu je stomak potonuo kroz prašnjavi tepih. Nije nijednom pomislio na saslušanje
još od sinoćne večere. Uzbuđen što je ponovo sa ljudima koje najviše voli, slušajući šta se sve
izdogađalo u međuvremenu, to je potpuno smetnuo s uma. Međutim, na te Sirijusove reči, povrati
mu se teskobni osećaj jeze. Zurio je u Hermionu i Veslijeve, koji su navalili na sendviče, i pitao se
kako bi mu bilo kada bi se svi oni vratili na Hogvorts bez njega.
- Ne brini - reče Sirijus. Hari podiže pogled i shvati da ga Sirijus pomno posmatra. - Siguran sam da
će povući sve optužbe, zasigurno znam da postoji stavka u Međunarodnom statutu bezbednosti
čarobnjaka o tome da se magija sme koristiti u svrhe spasavanja sopstvenog života.
- Ali ako me ipak izbace iz škole - reče Hari tiho - da li mogu da se vratim ovamo da živim sa
tobom?
Sirijus se tužno nasmeši.
- Videćemo.
- Mnogo bih opuštenije išao na saslušanje kada bih znao da ne moram da se vratim kod Darslijevih -
nastavi Hari.
- Mora da su vrlo loši, čim bi ti radije živeo ovde – reče Sirijus sumorno.
- Požurite, vas dvojica, inače neće ostati ništa od hrane za vas - pozva ih gospođa Vesli.
Sirijus ponovo duboko uzdahnu, mrko pogleda u tapiseriju, a zatim se on i Hari pridružiše ostalima.
Dok su tog popodneva praznili zastakljene vitrine, Hari se iz sve snage trudio da ne razmišlja o
saslušanju. Na sreću, bio je to posao koji zahteva visok nivo koncentracije, jer se činilo da veliki
broj predmeta nema nameru da napusti svoje prašnjave po-lice. Sirijusa je gadno ujela jedna srebrna
burmutica. U roku od nekoliko sekundi ugrižena šaka potpuno mu se prekri odvratnim krastama,
nalik kakvoj gruboj smeđoj rukavici.
-U redu je - reče on, zainteresovano ispitavši šaku pre nego što ju je udarcem štapića vratio u
normalu - mora da se u njoj nalazi bradavičasti prašak.
On baci burmuticu postrance u džak u koji su skladištili sav krš iz vitrina. Hari spazi Džordža kako
nekoliko trenutaka kasnije obmotava sopstvenu ruku tkaninom i krišom stavlja burmuticu u džep
već prepun kalaštura.
Pronašli su i jedan srebrni instrument neprijatnog izgleda, nalik mnogonogoj pinceti, koja jumu uz
Harijevu ruku poput pa-uka, i pokuša da mu probije kožu. Sirijus je zgrabi i razbi u ko-madiće uz
pomoć teške knjige naslovljene Prirodna plemenitost: čarobnjačka genealogija. Bila je tu i muzička
kutija koja je svi-rala pomalo zlokobnu, zvonku melodiju kada su je navili, i svi iznenada postadoše
veoma slabi i sanjivi, dok Džini nije smogla dovoljno zdravog razuma da joj zalupi poklopac.
Nađoše i teški medaljon koji niko od njih nije uspeo da otvori, nekoliko drevnih pečata, i, u jednoj
prašnjavoj kutiji, orden Merlinovog reda prve klase, koji je bio dodeljen Sirijusovom dedi 'u znak
pažnje zbog njegovih usluga Ministarstvu'.
-To znači da im je dao puno zlata - reče Sirijus prezrivo, bacivši orden u džak sa đubretom.
Kričer se nekoliko puta ušunjao u sobu i pokušao da iz nje prokrijumčari stvari skrivene u krpi koja
mu je prekrivala bedra, mrmljajući užasne kletve svaki put kada bi ga uhvatili na delu. Kada mu je
Sirijus jedva oteo iz ruku veliki zlatni prsten sa grbom Blekovih, Kričer je čak briznuo u gnevni
plač i napustio sobu jecajući sebi u bradu i nazivajući Sirijusa imenima koja Hari nikada ranije nije
čuo.
- Pripadao je mom ocu - reče Sirijus, bacivši prsten u džak. - Kričer mu nije bio toliko odan kao
mojoj majci, ali sam ga ipak prošle nedelje uhvatio kako krišom ljubi par njegovih starih pantalona.
Gospođa Vesli ih je sve veoma uposlila narednih nekoliko dana. Trebalo im je tri dana da raščiste
salon. Najzad, jedine nepoželjne stvari u njemu bile su tapiserija sa porodičnim stablom Blekovih,
koja se oduprla svim njihovim pokušajima da je skinu sa zida, i pisaći sto koji je čangrljao.
Ćudljivko još uvek nije svraćao do sedišta, tako da nisu bili sigurni šta se nalazi u njemu.
Iz salona su se preselili u trpezariju u prizemlju, gde su zatekli paukove velike kao tanjire kako
vrebaju u ormanu (Ron je tada žurno napustio sobu kako bi sebi spremio šolju čaja, i nije se vratio
narednih sat i po). Porculanski servis, koji je na se-bi imao grb i moto Blekovih, Sirijus je bez
ikakve pompe bacio u džak, a ista sudbina je snašla i komplet starih fotografija u potamnelim
srebrnim ramovima, čiji su stanari piskavo zavrištali kada se staklo koje ih je prekrivalo razbilo.
Možda je Snejp i nazivao njihov posao 'čišćenjem', ali po Harijevom mišljenju, oni su zapravo
vodili rat protiv same kuće, koja se svojski odupirala, potpomognuta Kričerom. Kućni vilenjak se
neprekidno pojavljivao tamo gde bi se svi okupljali, a njegovo rarmljanje postajalo je sve
uvredljivije dok je pokušavao da spase sve što može iz džakova sa đubretom. Došlo je dotle da mu
je Sirijus čak pretio odećom, ali ga je Kričer fiksirao svojim vodenastim pogledom i rekao: -
Gospodar nek' učini šta Gospodar želi - pre nego što se okrenuo i vrlo glasno promrmljao - ali
Gospodar neće osoboditi Kričera, ne, jer Kričer zna šta su naumili, o, da, on kuje zaveru protiv
Mračnog gospodara, da, sa ovim Blatokrvnima, i izdajicama, i ološem...
Na to Sirijus, ignorišući Hermionine proteste, zgrabi Kričera s leđa za njegovu krpu oko bedara i
silovito ga izbaci iz sobe.
Zvono bi se oglasilo po nekoliko puta dnevno, što je za Sirijusovu majku bio znak da ponovo počne
da vrišti, a za Harija i ostale da pokušaju da prisluškuju pridošlice, iako su malo šta saznali iz
kratkih odlomaka razgovora koje su uspeli da pohvataju pre nego što ih je gospođa Vesli pozvala da
nastave sa radom. Snejp je još nekoliko puta prolazio kroz kuću, iako se Hari nikada nije sreo sa
njim licem u lice, na njegovo veliko olakšanje. Hari je takođe spazio i svoju nastavnicu
preobražavanja, profesorku Mek Gonagal, koja je delovala zaista čudno u normalskoj haljini i
mantilu, ali se činilo da je uvek isuviše zauzeta da bi se zadržavala u kući. Ponekad bi, međutim,
posetioci ostali da pomognu. Tonks im se pridružila jednog nezaboravnog popodneva, kada su
pronašli ubilačku staru avet kako vreba u jednom od toaleta na spratu. Lupin, koji je živeo u kući sa
Sirijusom, ali je odlazio na duže periode da obavlja poslove za Red, pomogao im je da poprave stari
zidni sat koji je imao neprijatnu naviku da gađa prolaznike teškim zupčanicima. Mandangus se
malčice iskupio u očima gospođe Vesli kada je spasao Rona od drevnog kompleta Ijubičastih odora,
koji je pokušao da ga zadavi kada ga je izvadio iz ormana.
Uprkos činjenici da je i dalje nemirno spavao, nastavljajući da sanja hodnike i zaključana vrata, od
čega bi ga pekao ožiljak, Hari je prvi put toga leta uspeo da se zabavlja. Dok god je bio zauzet, bio
je srećan. Međutim, čim bi akcija prestala, kad god bi spustio gard, ili dok bi ležao izmoren u
krevetu, posmatrajući zaraagljene senke kako se pomeraju duž plafona, ponovo bi ga progonila
pomisao o saslušanju u Ministarstvu. Dok se pitao šta će biti sa njim ako ga izbace sa Hogvortsa,
strah bi mu se zario u utrobu kao igla. Sama pomisao na to je bila toliko zastrašujuća da se nije
usudivao da je naglas izgovori, čak ni Ronu i Hermioni, koji su sledili njegov primer i nisu doticali
tu temu, iako ih je Hari često vidao kako se došaptavaju i zabrinuto ga gledaju. Ponekad nije mogao
da obuzda maštu koja mu je prikazivala vizije bezličnog zvaničnika Ministarstva kako mu lomi
štapic na dva dela i naređuje mu da se vrati Darslijevima... ali on neće tamo ići. To je čvrsto
odlučio. Vratiće se ovde, u Ulicu Grimold, da živi sa Sirijusom.
Osećao se kao da su mu ubacili ciglu u stomak kada se u sredu tokom večere gospoda Vesli
okrenula ka njemu i rekla mu tiho: - Ispeglala sam ti najbolju odeću za sutra ujutru, Hari, i hoću da
večeras opereš kosu. Dobar prvi utisak ume da učini čuda.
Ron, Hermiona, Fred, Džordž i Džini prestadoše sa pričom i pogledaše u njega. Hari klimnu glavom
i pokuša da nastavi da jede šniclu, ali su mu se usta toliko osušila da više nije mogao da žvaće.
- Kako ću da dođem do tamo? - upita on gospođu Vesli, trudeći se da ne zvuči zabrinuto.
- Artur te vodi na posao sa sobom - reče gospođa Vesli nežno.
Gospodin Vesli mu se ohrabrujuće nasmeši sa druge strane stola.
-Možeš da sačekaš u mojoj kancelariji dok ne dođe vreme za saslušanje - reče on.
Hari pogleda u Sirijusa, ali pre nego što je stigao da postavi pitanje, gospođa Vesli mu je već
odgovorila.
- Profesor Dambldor misli da nije dobra ideja da Sirijus ide sa tobom, a moram ti reći da ja...
- ...mislim da je sasvim u pravu - dovrši joj Sirijus rečenicu kroz stisnute zube.
Gospođa Vesli napući usne.
- Kada vam je Dambldor to rekao? - upita Hari, zureći u Sirijusa.
- Došao je kasno sinoć, dok si ti bio u krevetu - reče gospođa Vesli.
Sirijus mrzovoljno zabode svoju viljušku u krompir. Hari spusti pogled ka sopstvenom tanjiru. Od
same pomisli da je Dambldor bio u kući veče uoči njegovog saslušanja, a da nije zatražio da ga vidi,
osećao se još gore, ukoliko je to uopšte bilo moguće.
8 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:30 pm
Margita
Administrator
8. MINISTARSTVO MAGIJE
Hari se sledećeg jutra probudi u pet, naglo i potpuno, kao da mu je neko viknuo u uvo. Nekoliko
trenutaka je ležao nepomično, dok mu je pomisao na predstojeće saslušanje ispunila svaki sićušni
kutak mozga, a zatim, ne mogavši više to da podnese, iskoči iz kreveta i stavi naočare. Gospođa
Vesli mu je, u podnožju kreveta, uredno presavila sveže oprane farmerke i majicu. Hari ih nespretno
navuče. Prazna slika na zidu se zakikota.
Ron je ležao ispružen na ledima, širom razjapljenih usta, duboko usnuo. Nije se ni pomerio kada je
Hari prešao preko sobe, izašao u hodnik i nežno zatvorio vrata za sobom. Pokušavajući da ne misli
o tome kada će sledeći put videti Rona, ako više ne budu kolege na Hogvortsu, Hari tiho siđe niz
stepenice Pored glava Kričerovih predaka, i uđe u kuhinju.
Očekivao je da će biti prazna, ali kada je došao do vrata čuo je prigušeno romorenje glasova koje je
dopiralo sa druge strane. Gurnuo je vrata i spazio gospodina i gospođu Vesli, Sirijusa, Lupina i
Tonks kako sede, gotovo kao da čekaju na njega. Svi su bili potpuno obučeni, osim gospođe Vesli,
koja je nosila kariranu ljubičastu spavaćicu. Ona skoči na noge čim je Hari ušao.
- Doručak - reče, dok je izvlačila štapić i žurno se zaputila ka ognjištu.
- Do-do-dobro jutro - zevnu Tonks. Ovog jutra kosa joj je bila plava i kovrdžava. - Jesi li lepo
spavao?
- Da - reče Hari.
- Ja sam bi-bi-bila budna cele noći - reče ona, i ponovo drhtavo zevnu. - Dodi, sedi...
Ona mu izvuče jednu stolicu, i pri tom obori onu do nje.
- Šta ćeš za doručak, Hari? - upita gospođa Vesli. - Kašu? Pogačice? Usoljenu ribu? Jaja sa
slaninom? Tost?
- Samo - samo tost, hvala - reče Hari.
Lupin baci pogled na Harija, a zatim se obrati Tonks: - Šta si ono govorila o Skrimdžeru?
-0... da... pa, moramo da budemo malo pažljiviji, postavljao je Kingzliju i meni neka nezgodna
pitanja...
Hari je osećao neznatno olakšanje što ne mora da se priključi razgovoru. Utroba mu se komešala.
Gospođa Vesli stavi nekoliko kriški tosta sa marmeladom pred njega; on pokuša da jede, ali mu se
činilo da žvaće tepih. Gospođa Vesli sede pored njega i poče da mu petlja oko majice, uvlačeći
etiketu da ne štr-či, i ispravljajući mu nabore oko ramena. On je priželjkivao da prestane.
- ...a moraću da kažem Dambldoru da sutra ne mogu da radim noćnu smenu, previše sam u-uumorna
- završi Tonks, ponovo zevnuvši iz sve snage.
- Ja ću te zameniti - reče gospodin Vesli. - Nema problema, ionako moram da završim izveštaj...
Gospodin Vesli nije nosio čarobnjačku odoru, već prugaste pantalone i staru pilotsku jaknu. On
skrenu pogled sa Tonks na Harija.
-Kako se osećaš?
Hari slegnu ramenima.
-Uskoro će sve biti gotovo - reče gospodin Versli ohrabrujuće. - Kroz nekoliko sati bićeš osloboden
svih optužbi.
Hari ništa ne reče.
- Saslušanje je na mom spratu, u kancelariji Amelije Bouns. Ona je šef Odseka za sprovođenje
magijskih zakona, i ona će obaviti ispitivanje.
- Amelija Bouns je sasvim okej, Hari - reče Tonks ozbiljno. - Poštena je, saslušaće šta imaš da
kažeš.
Hari klimnu glavom, još uvek nesposoban da smisli šta bi mogao da kaže.
-Nemoj da izgubiš živce - reče Sirijus iznenada. - Budi uljudan i drži se činjenica.
Hari ponovo klimnu.
-Zakon je na tvojoj strani - reče Lupin tiho. - Čak je i maloletnim čarobnjacima dozvoljeno da
koriste magiju u slučaju da im je život u opasnosti.
Niz Harijev vrat poče da curi nešto veoma hladno. Na trenutak mu se učinilo da neko na njega baca
razočaravajuću čin, a onda shvati da to samo gospođa Vesli napada njegovu kosu mokrim češljem.
Ona poče da ga snažno češlja.
-Zar nikada neće da stoji ravno? - upita ona očajavajući.
Hari odmahnu glavom.
Gospodin Vesli pogleda na sat, a zatim u Harija.
- Mislim da bi bilo najbolje da sada krenemo - reče on. - Malo smo poranili, ali mislim da je bolje
da pričekaš u Ministarstvu, umesto da se vrzmaš ovde.
- Okej - reče Hari mehanički, spustivši tost i pridigavši se sa stolice.
- Ne boj se, Hari - reče Tonks, potapšavši ga po ruci.
- Srećno - reče Lupin. - Siguran sam da će sve biti u redu.
- A ako ne bude - reče Sirijus sumomo - ja ću se pobrinuti za Ameliju Bouns u tvoje ime...
Hari se slabašno nasmeši. Gospođa Vesli ga zagrli.
-Držimo ti palčeve - reče.
-Važi - odgovori Hari. - Pa... vidimo se kasnije, onda.
On pode za gospodinom Veslijem uz stepenice, pa duž predvorja. Čuo je Sirijusovu majku kako
gunđa nešto u snu iza svojih zavesa. Gospodin Vesli otključa vrata, i oni iskoračiše u hladno, sivo
jutro.
- Ne pešačite valjda svakoga dana na posao? - upita ga Hari, kada se žurno zaputiše ka trgu.
- Ne, obično se prebacujem - reče gospodin Vesli - ali ti očigledno ne možeš, a ja mislim da bi
najbolje bilo kada bismo do tamo došli na potpuno nemagijski način... to će ostaviti bolji utisak,
uzevši u obzir razlog zbog kojeg izlaziš pred disciplinsku komisiju...
Gospodin Vesli je sve vreme držao ruku u džepu svoje jakne. Hari je znao da mu je šaka čvrsto
stegnuta oko štapića. Oronule ulice bile su gotovo puste, ali kada su došli do bedne male stanice
podzemne železnice, ona je bila puna ranoranilaca koji su išli na posao. Kao i uvek kada bi se našao
u blizini Normalaca koji mirno izvršavaju svoje dnevne obaveze, gospodin Vesli nije mogao da
obuzda entuzijazam.
- Prosto predivno - prošaputa, pokazujući na automate za karte. - Zadivljujuće genijalno.
- Pokvareni su - reče Hari, skrenuvši mu pažnju na znak pored automata.
- Da, ali svejedno... - gospodin Vesli radosno im se osmehivao.
Umesto tu, karte su kupili od sanjivog čuvara (Hari je obavio transakciju, pošto se gospodin Vesli
nije dobro snalazio sa normalskim novcem) i, pet minuta kasnije, ukrcali su se u podzemni voz koji
ih klackavo poveze ka centru Londona. Gospodin Vesli je svakih par minuta znatiželjno proveravao
mapu podzemne železnice iznad prozora.
-Još četiri stanice, Hari... još tri stanice... samo još dve, Hari...
Sišli su na stanici u samom srcu Londona, a iz voza ih izbaci talas muškaraca i žena u odelima, sa
aktentašnama u rukama. Popeli su se uz pokretne stepenice, prošli kroz naplatnu rampu (gospodin
Vesli se oduševio kada mu je rampa progutala kartu) i izašli na široku ulicu oivičenu impozantnim
zgradama, i već punu saobraćaja.
- Gde smo to? - upita gospodin Vesli tupo. Hariju srce na trenutak preskoči jedan otkucaj, kada
pomisli da su sišli na pogrešnoj stanici, uprkos tome što je gospodin Vesli neprekidno konsultovao
mapu. Ali trenutak kasnije on reče: - A, da... ovuda, Hari - i povede ga niz jednu od bočnih uličica.
- Izvini - reče mu - ali nikada nisam dolazio vozom, a i stvari deluju mnogo drugačije iz normalske
perspektive. Zapravo, nikada do sada nisam ni koristio ulaz za posetioce.
Sto su dalje odmicali, to su okolne zgrade postajale sve manje impozantne, dok najzad nisu došli do
ulice u kojoj se nalazilo nekoliko ofucanih kancelarija, pab i poplavljeni kanalizacioni odvod. Hari
je očekivao malo impresivniju lokaciju za zgradu Ministarstva magije.
-Evo nas - reče gospodin Vesli veselo, pokazavši na staru crvenu telefonsku govornicu ispred
žestoko iškrabanog zida, kojoj je nedostajalo nekoliko stakala. - Posle tebe, Hari.
I on otvori telefonsku govornicu.
Hari zakorači unutra, pitajući se šta je sad posredi, za ime sveta. Gospodin Vesli se zgura unutra
pored Harija i zatvori vrato za sobom. Jedva su se ugurali. Hari je bio pritisnut uz sam telefon koji
je nakrivo visio sa zida govornice, kao da je neki vandal pokušao da ga istrgne. Gospodin Vesli
posegnu za slušaicom iza Harija.
- Gospodine Vesli, mislim da je i telefon pokvaren – reče Hari.
- Ne, ne, siguran sam da je sve u redu - reče gospodin Vesli, držeći slušalicu iznad glave i piljeći u
brojčanik. - Da vidimo... šest... - on okrenu broj - dva... četiri... još jedna četvorka... i još jedna
dvojka...
Dok se brojčanik zujeći vraćao na mesto, u telefonskoj govornici se začu hladni ženski glas, ne iz
slušalice u ruci gospodina Veslija, već toliko jasno i glasno, kao da neka nevidljiva žena stoji tik uz
njih.
- Dobro došli u Ministarstvo magije. Molim navedite vaše ime i razlog posete.
- Ovaj... - poče gospodin Vesli, očigledno ne znajući da li treba da govori u slušalicu ili ne.
Napravio je kompromis stavivši mikrofon slušalice na uvo: - Artur Vesli, Kancelarija za zluopotebu
normalskih predmeta, ovde da dopratim Harija Potera, koji je zamoljen da prisustvuje
disciplinskom saslušanju...
- Hvala vam - reče ledeni ženski glas. - Posetioče, molimo uzmite značku i prikačite je na prednji
deo vaše odore.
Začu se trzaj i zveket, i Hari spazi kako nešto ispada u metalni otvor gde obično izlaze vraćeni
novčići. On ga pokupi: bila je to srebma četvrtasta značka na kojoj je pisalo Hari Poter, disciplinsko
saslušanje. On je prikači spreda na majicu, baš kada ženski glas ponovo progovori.
-Posetioče Ministarstva, obavezni ste da prođete pretres i priložite vaš štapić za registraciju na pultu
obezbeđenja, koji je smešten na samom kraju atrijuma.
Pod telefonske govornice zadrhta. Polako su tonuli u zemlju. Hari je obazrivo posmatrao kako se
trotoar diže iznad staklenih zidova telefonske govornice, sve dok im se tmina ne sklopi nad
glavama. Zatim ništa nije video. Mogao je samo da čuje prigušenu škripu dok se telefonska
govornica polako spuštala kroz zemlju. Posle jednog minuta, iako se Hariju činilo mnogo duže,
zračak zlatne svetlosti osvetli mu stopala i poče da mu se širi uz celo telo, sve dok ga ne obasja
pravo u lice, tako da je morao da zatrepće kako bi sprečio da mu oči suze.
-Ministarstvo magije vam želi prijatan dan - reče ženski glas.
Vrata telefonske govornice širom se otvoriše i gospodin Vesli izađe iz nje, praćen Harijera, koji je
razjapio usta.
Stajali su na samom ulazu u veoma dugačku i veličanstvenu dvoranu sa prilično uglačanim tamnim
drvenim podom. Paunplava tavanica je bila ukrašena sjajnim zlatnim simbolima koji su se
neprekidno pomerali i menjali, nalik ogromnoj nebeskoj oglasnoj tabli. Zidovi sa obe strane bili su
prekriveni velikim pločama uglačanog tamnog drveta, u koje su bila ugrađena mnogobrojna
pozlaćena ognjišta. Svakih nekoliko sekundi poneki čarobnjak ili veštica izronio bi iz nekog od
ognjišta sa leve strane uz prigušeno svuš. Sa desne strane, pred svakim ognjištem, formirali su se
kraći redovi ljudi koji su čekali da odu.
Na sredini dvorane nalazila se fontana. Grupica zlatnih skulptura, krupnijih od prave ljudske
veličine, stajala je nasred kružnog bazenčića. Najviša je predstavljala čarobnjaka plemenitog
izgleda koji je upirao štapićem pravo nagore. Oko njega su bili okupljeni prelepa veštica, kentaur,
goblin i kućni vilenjak. Poslednje troje su gledali sa divljenjem ka čarobnjaku i veštici. Sjajni
mlazevi vode izletali su im iz vrhova štapića, vrha kentaurove strele, vrha goblinovog šešira i iz
ušiju kućnog vilenjaka, tako da se cureće siktanje vode nadovezivalo na krckanje čarobnjaka koji su
se prebacivali i žamor koraka. Za to vreme su stotine čarobnjaka i veštica, većina delujući jutarnje
smrknuto, hodali ka velikoj zlatnoj kapiji na samom kraju dvorane.
-Ovuda - reče gospodin Vesli.
Oni se priključiše masi, prolazeći izmedu gomile službenika Ministarstva, od kojih su neki nosili
nestabilne gomile pergamenata, a drugi ulubljene kofere. Treći su, pak, u hodu čitali Dnevni prorok.
Kada su prošli pored fontane, Hari vide mnoštvo srebrnih sikla i bronzanih knuta kako se sijaju na
dnu bazenčića. Na malenom umrljanom natpisu pored fontane pisalo je:
Svi pritozi iz fontane Magienog Bratstva biće jnrosfafeni Sent Mungovoj Bolnici za magijske
bolesti i povrede.
Ako me ne izbace sa Hogvortsa, ubaciću unutra deset galeona, uhvati Hari sebe kako očajnički
razmišlja.
- Ovamo, Hari - reče gospodin Vesli, i oni se odvojiše iz mase službenika Ministarstva koji su se
zaputili ka zlatnoj kapiji. Za pultom sa leve strane, ispod znaka na kome je pisalo Obezbeđenje,
sedeo je loše izbrijan čarobnjak u paunplavoj odori, koji, kada mu priđoše, podiže pogled i odloži
Dnevni prorok.
- Ovde sam da dopratim posetioca - reče gospodin Vesli, pokazavši na Harija.
- Priđite ovamo - reče čarobnjak dokonim glasom.
Hari mu priđe, a čarobnjak pridiže dugačku zlatnu šipku, tanku i elastičnu poput antene za kola, i
njome pređe gore-dole preko Harija, spreda i otpozadi.
-Štapić - progunđa čarobnjak-bezbednjak Hariju, odloživši zlatni instrument i ispruži ruku.
Hari izvadi svoj čarobni štapić. Čarobnjak ga baci na čudnovati limeni instrument, koji je ličio na
vagu sa sama jednim tasom. On poče da vibrira. Uska traka pergamenta izlete kroz otvor u samom
podnožju uređaja. Čarobnjak otcepi traku i pročita natpis na njoj.
- Jedanaest inča, srž od feniksovog pera, u upotrebi četiri godine. Da li je to tačno?
- Da - potvrdi Hari nervozno.
- Ja ću ovo zadržati - reče čarobnjak, zakačivši parče pergamenta na maleni metalni šiljak. - Tebi
ovo sleduje nazad - dodade, gurauvši štapić Hariju.
- Hvala vam.
- Čekaj malo... - reče čarobnjak polako.
Pogled mu polete sa srebrne značke na Harijevim grudima ka njegovom čelu.
-Hvala ti, Eriče - reče gospodin Vesli strogo, i zgrabivši Harija za ramena, odgura ga dalje od pulta,
nazad u masu čarobnjaka i veštica koji su prolazili kroz zlatnu kapiju.
Malčice pritešnjen u masi, Hari je sledio gospodina Veslija kroz kapiju u manji hodnik iza nje, gde
je stajalo najmanje dvadeset liftova sa rešetkama od kovanog zlata. Hari i gospodin Vesli se
pridružiše grapici ispred jednog od Hftova. U blizini je stajao dugobradi čarobnjak koji je nosio
veliku kartonsku kutiju iz koje su dopirali škripavi zvuci.
- Sve u redu, Arture? - reče čarobnjak, klimnuvši gospodinu Vesliju.
- Šta ti je to unutra, Bobe? - upita gospodin Vesli, gledajući u kutiju.
- Ni sami nismo sigumi - reče čarobnjak ozbiljno. - Mislili smo da je u pitanju obično močvarno
pile, sve dok nije počelo da bljuje vatru. Liči mi na ozbiljno kršenje zabrane eksperimentalnog
ukrštanja vrsta.
Uz silni zveket i čangrljanje, lift se spusti ispred njih. Zlatne rešetke skliznuše u stranu i Hari i
gospodin Vesli uđoše u njega sa ostalim čarobnjacima, te se Hari opet nađe stešnjen uza zid.
Nekoliko veštica i čarobnjaka radoznalo su ga posmatrali. On se zagleda sebi u noge, kako bi
izbegao da ikome od njih uhvati pogled, usput ispravljajući rub na pantalonama. Rešetke se uz
tresak zatvoriše i lift se polako uzdiže, čangrljajući lancima, a isti ledeni glas koji je Hari čuo u
telefonskoj govornici ponovo odjeknu.
-Sedmi nivo, Odsek za magijske igre i sportove, uključujući Sedište kvidičkih liga Britanije i Irske,
Zvanični klub čarobnih kamenčića i Zavod za urnebesne patente.
Vrata lifta se otvoriše. Hari spazi neuredan hodnik, pun raznoraznih postera kvidičkih timova koji
su nakrivo bili okačeni po zidovima. Jedan od čarobnjaka iz lifta, ruku punih metli, jedva se izvuče
iz lifta i nestade duž hodnika. Vrata se zatvoriše, lift ponovo zatandrka nagore, a ženski glas objavi:
-Šesti nivo, Odsek magijskog transporta, uključujući Upravu flu-mreže, Komandu za regulisanje
metli, Kancelariju za teleportacione ključeve i Centar za testove iz prebacivanja.
Ponovo se vrata lifta otvoriše, i testiranje pet čarobnjaka i veštica izađoše. Istovremeno, nekoliko
papimih aviončića uleteše u lift. Hari je zurio u njih dok su dokono lepršali oko njegove glave. Bili
su bledoljubičasti i mogao je da vidi da im je duž ivice krila odštampan natpis Ministarstvo magije.
-To su samo intemi memorandumi - promrmlja mu gospodin Vesli. - Pre smo koristili sove, ali je
nered bio neverovatan... izmet svuda po stolovima...
Dok su se ponovo klackali nagore, memorandumi su lepršali oko svetiljke koja je visila sa plafona
lifta.
-Peti nivo, Odsek za međunarodnu magijsku saradnju, uključujući Međunarodno telo za
trgovinske standarde, Medunarodnu magijsku pravnu kancelariju i Međunarodnu konfederaciju
čarobnjaka, Britansko poslanstvo.
Kada se vrata otvoriše, dva memoranduma izleteše u pratnji još nekoliko čarobnjaka i veštica, a još
par memoranduma ulete u lift, tako da je svetlost plafonske lampe treperila iznad njihovih glava dok
su papiri obletali oko nje.
- Četvrti nivo, Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja, uključujući Odeljenja za zveri,
bića i duhove, Kancelariju za odnose sa goblinima i Savetodavni biro za štetočine.
- Izvin'te - reče čarobnjak koji je nosio pile koje bljuje vatru, i izađe iz lifta, praćen manjim jatom
memoranduma. Vrata se ponovo uz šuplji tresak zatvoriše.
- Treći nivo, Odsek za magijske nesreće i katastrofe, uključujući Odred za poništavanje efekata
slučajne magije, Sedište zaboravljača i Komitet za normalske izgovore.
Na tom spratu svi napustiše lift osim gospodina Veslija, Harija i jedne veštice koja je čitala izuzetno
dugačak svitak pergamenta koji se vukao po podu za njom. Preostali memorandumi su nastavili da
jezde oko svetiljke dok se lift ponovo trže nagore, a zatim se otvoriše vrata i ženski glas ponovo
izgovori najavu.
- Drugi nivo, Odsek za sprovođenje magijskih zakona, uključujući Odeljenje za nepropisnu
upotrebu magije, Sedište Aurora i Vizengamotsku administrativnu službu.
- Ovde smo mi, Hari - reče gospodin Vesli, i oni krenuše za vešticom iz lifta, duž hodnika sa
mnogobrojnim vratima. - Moja kancelarija je na drugoj strani sprata.
-Gospodine Vesli - reče Hari, dok su prolazili pored prozora kroz koji je dopirala sunčeva svetlost -
zar nismo još uvek pod zemljom?
-Da, jesmo - reče gospodin Vesli. - To su začarani prozori. Magijsko održavanje zgrade odlučuje
kakvo ćemo vreme imati svakoga dana. Prošli put kada su tražili povišice imali smo dva meseca
uragane... samo iza ovog ćoška, Hari.
Oni zađoše za ugao, prođoše kroz teška hrastova vrata i stvoriše se u velikoj zakrčenoj sobi
podeljenoj na separee, koji su žamorili od razgovora i smeha. Memorandumi su jurili tamo-amo iz
separea, nalik minijatumim raketama. Na najbližem separeu stajao je nakrivljeni natpis na kome je
pisalo: Sedište Aurora.
Hari krišom pogleda kroz vrata dok su prolazili. Aurori su prekrili zidove svog separea svim i
svačim, od slika ucenjenih čarobnjaka i fotografija svojih porodica, do postera omiljenih kvidičkih
timova i članaka iz Dnevnog proroka. Čovek u skerletnoj odori sa konjskim repom dužim od
Bilovog sedeo je sa cizmama na stolu, diktirajući izveštaj svom čarobnom peru. Malo dalje, veštica
sa povezom preko oka je, nagnuta preko pregrade separea, pričala sa Kingzlijem Okovgromom.
- Dobro jutro, Vesli - reče Kingzli bezbrižno, kada mu se približiše. - Hteo sam da popričam sa
tobom, imaš li koji slobodan trenutak?
- Da, ali samo trenutak - reče gospodin Vesli - malčice sam u žurbi.
Razgovarali su kao da se gotovo i ne poznaju, a kada Hari zausti da se pozdravi sa Kingzlijem,
gospodin Vesli ga nagazi na stopalo. Ispratili su Kingzlija duž sobe u poslednji separe.
Hari dožive mali šok: sa svih strana ka njemu je treptalo Sirijusovo lice. Novinski isečci i stare
fotografije - čak i ona kada je Sirijus bio kum na venčanju Poterovih - prekrivali su zidove. Jedino
mesto na kome nije bilo Sirijusa beše mapa sveta na kojoj su malene crvene pribadače svetlele kao
drago kamenje.
-Evo - reče Kingzli odsečno gospodinu Vesliju, gurauvši mu gomilu pergamenata u ruku. -
Potrebno mi je što je moguće više informacija o letećim normalskim vozilima primećenim
u poslednjih dvanaest meseci. Dobili smo dojavu da Blek možda još uvek koristi svoj stari
motorcikl.
Kingzli primetno namignu Hariju i dodade šapatom: - Dajte mu ovaj časopis, mislim da će ga
zanimati. - Zatim produži normalnim glasom: - I ne odugovlači, Vesli, čekanje na tvoj izveštaj o
onom vatrenom oruđu usporilo nam je istragu za čitavih mesec dana.
-Da ste pročitali raoj izveštaj, znali biste da je pravilan izraz vatreno oruzje - reče gospodin Vesli
hladno. - A bojim se da ćete morati da pričekate na podatke o motorciklima. Trenutno smo izuzetno
zauzeti. On spusti glas i reče: - Ako uspeš da se izvučeš sa posla pre sedam, Moli sprema ćufte.
On dozva Harija i izvede ga iz Kingzlijevog separea kroz duga velika hrastova vrata, te se obreše u
još jednom hodniku. Skrenuli su levo, prepešačili niz još jedan hodnik, a zatim skrenuli u slabo
osvetljen i izuzetno ofucan prolaz, i napokon došli do ćorsokaka, u kome su sleva bila otvorena
vrata, otkrivajući ostavu za metle. Vrata sa desne strane bila su označena potamnelom mesinganom
pločom na kojoj je pisalo Zloupotreba normalskih predmeta.
Činilo se da je sumorna kancelarija gospodina Veslija tek neznatno manja od ostave za metle. U nju
su jedva bila ugurana dva stola, i gotovo da nije bilo mesta da se prođe pored njih zbog prenatrpanih
kancelarijskih plakara koji su se prostirali duž zidova na kojima su stajale gomile dosijea. Malo
slobodno parče zida svedočilo je o opsesijama gospodina Veslija: bili su tu posteri automobila,
uključujući i jedan na kome se nalazila slika razmontiranog motora, zatim dve slike poštanskih
sandučića koje je izgleda isekao iz nekih normalskih dečjih knjiga, i jedan šematski dijagram, koji
je pokazivao kako povezati utikač sa strujom.
Povrh gomile neobrađenih dosijea gospodina Veslija nalazio se toster koji je utučeno štucao, i par
praznih kožnih rukavica koje su vrtele palčevima. Pored korpe sa neobradenim dosijeima stajala je
grupna fotografija porodice Vesli. Hari primeti da je Persijev lik očigledno nestao sa nje.
-Mi nemamo prozor - izvini se gospodin Vesli, skidajući pilotsku jaknu, koju stavi preko naslona
stolice. - Tražili smo, ali izgleda da misle kako nam i nije baš potreban. Sedi, Hari, izgleda da
Perkins još nije došao.
Hari se zgura u stolicu za Perkinsovim stolom, dok je gospodin Vesli preturao po pergamentima
koje mu je Kingzli Okovgrom uručio.
-Ah - reče on, nasmešivši se, dok je iz gomile papira vadio primerak časopisa po imenu Cepidlaka -
da... - On ga prelista. - U pravu je, siguran sam da će Sirijusu ovo biti veoma zabavno - o, gospode,
šta je sad pa ovo?
Kroz otvorena vrata ulete memorandum i slete povrh štucavog tostera. Gospodin Vesli ga razvi i
naglas pročita.
- Tredi povraćajući javni toalet prijavljen u Betnal Grinu, tnolimo odmah ispitajte situaciju. Ovo već
postaje smešno...
- Povraćajući toalet?
- Antinormalske šaljivdžije - reče gospodin Vesli, namrštivši se. - Već smo imali dva slučaja pre
dve nedelje, jedan u Vimbldonu, a drugi u tržnom centru Elefant&Kele. Normalci povuku
vodu, i umesto da sve nestane - pa, možeš i sam da zamisliš. Sirotani neprekidno zovu one...
vostalatere, mislim da se tako zovu... znaš, oni koji krpe cevi i slično.
- Vodoinstalateri?
- Tačno tako, da, ali naravno, ovi su sablažnjeni. Samo se nadam da ćemo uspeti da uhvatimo onoga
ko to sve radi.
- Hoće li ih Aurori uhvatiti?
- 0, ne, ovo je isuviše trivijalno za Aurore, učiniće to obična patrola za sprovođenje magijskoh
zakona - ah, Hari, ovo je Perkins.
Pogrbljeni čarobnjak stidljivog izgleda, sa pufnastom sedom kosom, upravo uđe u sobu, dahćući.
- Oh, Arture! - reče očajno, i ne pogledavši u Harija. - Hvala nebesima, nisam znao šta je najbolje
da uradim. Da li da te sačekam ovde ili ne. Upravo sam ti poslao sovu na kuću, ali ste se očigledno
mimoišli... pre deset minuta je stigla hitna poruka...
- Već sam saznao za povraćajući toalet - reče gospodin Vesli.
- Ne, ne, nije u pitanju toalet, već saslušanje malog Potera... promenili su vreme i mesto... počinje
sada u osam sati, a održaće se u staroj sudnici broj deset...
- Dole u staroj... ali rekli su rai... Merlinove mi brade!
Gospodin Vesli pogleda na sat, kriknu, i skoči sa stolice.
- Brzo, Hari, trebalo je da smo tamo još pre pet minuta!
Perkins se ispravi uz fioke kabineta, dok je gospodin Vesli trkom izjurio iz kancelarije, sa Harijem
za petama.
-Zašto su promenili vreme? - upita Hari bez daha, dok su jurili pored separea sa Aurorima. Ljudi su
podizali glave i zurili u njih kako trče. Hari se osećao kao da mu je sva utroba ostala na
Perkinsonovom stolu.
-Pojma nemam, ali hvala bogu da smo došli ranije ovamo, da si propustio saslušanje, bila bi prava
katastrofa!
Gospodin Vesli zakoči ispred liftova i neslrpljivo pritisnu dugme označeno sa dole.
-HAJDE!
Lift dočangrlja pred njih, i oni žumo uđoše u njega. Svaki put kada bi zastao, gospodin Vesli bi
gnevno opsovao i udario po dugmetu sa brojem devet.
-Te sudnice nisu korišćene već godinama - reče gospodin Vesli ljutito. - Ne mogu ni da zamislim
zašto bi tamo održali saslušanje... sem ako... ali ne...
Zdepasta veštica, koja je nosila zadimljeni pehar, u tom času uđe u lift, i gospodin Vesli ne objasni
svoju zamisao.
- Atrijum - reče hladni žesnki glas, i zlatne rešetke se otvoriše, pokazavši Hariju daleki odsjaj
zlatnih statua u fontani. Punačka veštica izađe, a čarobnjak žućkastog tena sa veoma sumornim
izrazom lica uđe u lift.
- Dobro jutro, Arture - reče on zagrobnim glasom, kada lift poče da se spušta. - Ne viđamo te često
ovde dole.
- Hitni poslovi, Boude - reče gospodin Vesli, koji je cupkao na petama i nervozno gledao u Harija.
- Ah, da - reče Boud, osmotrivši Harija netremice. - Naravno.
Hari jedva da je imao višak emocija da usmeri ka Boudu, ali njegov prodorni pogled nije mu bio
nimalo prijatan.
- Odsek za misterije - reče ledeni ženki glas, ne zalazeći u dalja objašnjavanja.
- Brzo, Hari - reče gospodin Vesli kada se vrata lifta uz škripu otvoriše, i oni jurnuše niz hodnik koji
se prilično razlikovao od onih iznad. Zidovi su bili potpuno goli: nije bilo nikakvih prozora ni vrata,
izuzev običnih crnih na samom kraju hodnika. Hari je očekivao da će proći kroz njih, ali umesto
toga gospodin Vesli ga zgrabi za ruku i odvuče nalevo, gde se na'i maleni prolaz sa stepenicama
koje su vodile nadole.
-Ovde dole, ovde dole - prodahta gospodin Vesli, preskačući po dva stepenika odjednom. - Cak ni
lift ne silazi ovoliko duboko... zašto li ga održavaju ovde, nije mi...
Oni stigoše do podnožja stepenica i protrčaše duž još jednog hodnika, koji je strašno ličio na onaj
koji je vodio do Snejpove učionice u podrumskim tamnicama na Hogvortsu, a koji je prolazio
izmedu grubih kamenih zidova i zidnih baklji. Vrata pored kojih su ovde prošli bila su teška drvena,
sa gvozdenim rezama i ključaonicama.
-Sudnica... deset... mislim... da smo blizu... da.
Gospodin Vesli se teturajući zaustavi ispred prljavih tamnih vrata sa ogromnom gvozdenom
bravom, i nasloni na zid, držeći se za grudi.
- Hajde - procedi, pokazavši palcem ka vratima. - Ulazi unutra.
- Zar... zar ne idete i vi sa...?
-Ne, ne, meni nije dozvoljeno da prisustvujem. Srećno!
Harijevo srce je lupalo žestokim tempom koji je osećao čak u adamovoj jabučici. On proguta
knedlu, okrenu tešku gvozdenu kvaku i uđe u sudnicu.
Hari se sledećeg jutra probudi u pet, naglo i potpuno, kao da mu je neko viknuo u uvo. Nekoliko
trenutaka je ležao nepomično, dok mu je pomisao na predstojeće saslušanje ispunila svaki sićušni
kutak mozga, a zatim, ne mogavši više to da podnese, iskoči iz kreveta i stavi naočare. Gospođa
Vesli mu je, u podnožju kreveta, uredno presavila sveže oprane farmerke i majicu. Hari ih nespretno
navuče. Prazna slika na zidu se zakikota.
Ron je ležao ispružen na ledima, širom razjapljenih usta, duboko usnuo. Nije se ni pomerio kada je
Hari prešao preko sobe, izašao u hodnik i nežno zatvorio vrata za sobom. Pokušavajući da ne misli
o tome kada će sledeći put videti Rona, ako više ne budu kolege na Hogvortsu, Hari tiho siđe niz
stepenice Pored glava Kričerovih predaka, i uđe u kuhinju.
Očekivao je da će biti prazna, ali kada je došao do vrata čuo je prigušeno romorenje glasova koje je
dopiralo sa druge strane. Gurnuo je vrata i spazio gospodina i gospođu Vesli, Sirijusa, Lupina i
Tonks kako sede, gotovo kao da čekaju na njega. Svi su bili potpuno obučeni, osim gospođe Vesli,
koja je nosila kariranu ljubičastu spavaćicu. Ona skoči na noge čim je Hari ušao.
- Doručak - reče, dok je izvlačila štapić i žurno se zaputila ka ognjištu.
- Do-do-dobro jutro - zevnu Tonks. Ovog jutra kosa joj je bila plava i kovrdžava. - Jesi li lepo
spavao?
- Da - reče Hari.
- Ja sam bi-bi-bila budna cele noći - reče ona, i ponovo drhtavo zevnu. - Dodi, sedi...
Ona mu izvuče jednu stolicu, i pri tom obori onu do nje.
- Šta ćeš za doručak, Hari? - upita gospođa Vesli. - Kašu? Pogačice? Usoljenu ribu? Jaja sa
slaninom? Tost?
- Samo - samo tost, hvala - reče Hari.
Lupin baci pogled na Harija, a zatim se obrati Tonks: - Šta si ono govorila o Skrimdžeru?
-0... da... pa, moramo da budemo malo pažljiviji, postavljao je Kingzliju i meni neka nezgodna
pitanja...
Hari je osećao neznatno olakšanje što ne mora da se priključi razgovoru. Utroba mu se komešala.
Gospođa Vesli stavi nekoliko kriški tosta sa marmeladom pred njega; on pokuša da jede, ali mu se
činilo da žvaće tepih. Gospođa Vesli sede pored njega i poče da mu petlja oko majice, uvlačeći
etiketu da ne štr-či, i ispravljajući mu nabore oko ramena. On je priželjkivao da prestane.
- ...a moraću da kažem Dambldoru da sutra ne mogu da radim noćnu smenu, previše sam u-uumorna
- završi Tonks, ponovo zevnuvši iz sve snage.
- Ja ću te zameniti - reče gospodin Vesli. - Nema problema, ionako moram da završim izveštaj...
Gospodin Vesli nije nosio čarobnjačku odoru, već prugaste pantalone i staru pilotsku jaknu. On
skrenu pogled sa Tonks na Harija.
-Kako se osećaš?
Hari slegnu ramenima.
-Uskoro će sve biti gotovo - reče gospodin Versli ohrabrujuće. - Kroz nekoliko sati bićeš osloboden
svih optužbi.
Hari ništa ne reče.
- Saslušanje je na mom spratu, u kancelariji Amelije Bouns. Ona je šef Odseka za sprovođenje
magijskih zakona, i ona će obaviti ispitivanje.
- Amelija Bouns je sasvim okej, Hari - reče Tonks ozbiljno. - Poštena je, saslušaće šta imaš da
kažeš.
Hari klimnu glavom, još uvek nesposoban da smisli šta bi mogao da kaže.
-Nemoj da izgubiš živce - reče Sirijus iznenada. - Budi uljudan i drži se činjenica.
Hari ponovo klimnu.
-Zakon je na tvojoj strani - reče Lupin tiho. - Čak je i maloletnim čarobnjacima dozvoljeno da
koriste magiju u slučaju da im je život u opasnosti.
Niz Harijev vrat poče da curi nešto veoma hladno. Na trenutak mu se učinilo da neko na njega baca
razočaravajuću čin, a onda shvati da to samo gospođa Vesli napada njegovu kosu mokrim češljem.
Ona poče da ga snažno češlja.
-Zar nikada neće da stoji ravno? - upita ona očajavajući.
Hari odmahnu glavom.
Gospodin Vesli pogleda na sat, a zatim u Harija.
- Mislim da bi bilo najbolje da sada krenemo - reče on. - Malo smo poranili, ali mislim da je bolje
da pričekaš u Ministarstvu, umesto da se vrzmaš ovde.
- Okej - reče Hari mehanički, spustivši tost i pridigavši se sa stolice.
- Ne boj se, Hari - reče Tonks, potapšavši ga po ruci.
- Srećno - reče Lupin. - Siguran sam da će sve biti u redu.
- A ako ne bude - reče Sirijus sumomo - ja ću se pobrinuti za Ameliju Bouns u tvoje ime...
Hari se slabašno nasmeši. Gospođa Vesli ga zagrli.
-Držimo ti palčeve - reče.
-Važi - odgovori Hari. - Pa... vidimo se kasnije, onda.
On pode za gospodinom Veslijem uz stepenice, pa duž predvorja. Čuo je Sirijusovu majku kako
gunđa nešto u snu iza svojih zavesa. Gospodin Vesli otključa vrata, i oni iskoračiše u hladno, sivo
jutro.
- Ne pešačite valjda svakoga dana na posao? - upita ga Hari, kada se žurno zaputiše ka trgu.
- Ne, obično se prebacujem - reče gospodin Vesli - ali ti očigledno ne možeš, a ja mislim da bi
najbolje bilo kada bismo do tamo došli na potpuno nemagijski način... to će ostaviti bolji utisak,
uzevši u obzir razlog zbog kojeg izlaziš pred disciplinsku komisiju...
Gospodin Vesli je sve vreme držao ruku u džepu svoje jakne. Hari je znao da mu je šaka čvrsto
stegnuta oko štapića. Oronule ulice bile su gotovo puste, ali kada su došli do bedne male stanice
podzemne železnice, ona je bila puna ranoranilaca koji su išli na posao. Kao i uvek kada bi se našao
u blizini Normalaca koji mirno izvršavaju svoje dnevne obaveze, gospodin Vesli nije mogao da
obuzda entuzijazam.
- Prosto predivno - prošaputa, pokazujući na automate za karte. - Zadivljujuće genijalno.
- Pokvareni su - reče Hari, skrenuvši mu pažnju na znak pored automata.
- Da, ali svejedno... - gospodin Vesli radosno im se osmehivao.
Umesto tu, karte su kupili od sanjivog čuvara (Hari je obavio transakciju, pošto se gospodin Vesli
nije dobro snalazio sa normalskim novcem) i, pet minuta kasnije, ukrcali su se u podzemni voz koji
ih klackavo poveze ka centru Londona. Gospodin Vesli je svakih par minuta znatiželjno proveravao
mapu podzemne železnice iznad prozora.
-Još četiri stanice, Hari... još tri stanice... samo još dve, Hari...
Sišli su na stanici u samom srcu Londona, a iz voza ih izbaci talas muškaraca i žena u odelima, sa
aktentašnama u rukama. Popeli su se uz pokretne stepenice, prošli kroz naplatnu rampu (gospodin
Vesli se oduševio kada mu je rampa progutala kartu) i izašli na široku ulicu oivičenu impozantnim
zgradama, i već punu saobraćaja.
- Gde smo to? - upita gospodin Vesli tupo. Hariju srce na trenutak preskoči jedan otkucaj, kada
pomisli da su sišli na pogrešnoj stanici, uprkos tome što je gospodin Vesli neprekidno konsultovao
mapu. Ali trenutak kasnije on reče: - A, da... ovuda, Hari - i povede ga niz jednu od bočnih uličica.
- Izvini - reče mu - ali nikada nisam dolazio vozom, a i stvari deluju mnogo drugačije iz normalske
perspektive. Zapravo, nikada do sada nisam ni koristio ulaz za posetioce.
Sto su dalje odmicali, to su okolne zgrade postajale sve manje impozantne, dok najzad nisu došli do
ulice u kojoj se nalazilo nekoliko ofucanih kancelarija, pab i poplavljeni kanalizacioni odvod. Hari
je očekivao malo impresivniju lokaciju za zgradu Ministarstva magije.
-Evo nas - reče gospodin Vesli veselo, pokazavši na staru crvenu telefonsku govornicu ispred
žestoko iškrabanog zida, kojoj je nedostajalo nekoliko stakala. - Posle tebe, Hari.
I on otvori telefonsku govornicu.
Hari zakorači unutra, pitajući se šta je sad posredi, za ime sveta. Gospodin Vesli se zgura unutra
pored Harija i zatvori vrato za sobom. Jedva su se ugurali. Hari je bio pritisnut uz sam telefon koji
je nakrivo visio sa zida govornice, kao da je neki vandal pokušao da ga istrgne. Gospodin Vesli
posegnu za slušaicom iza Harija.
- Gospodine Vesli, mislim da je i telefon pokvaren – reče Hari.
- Ne, ne, siguran sam da je sve u redu - reče gospodin Vesli, držeći slušalicu iznad glave i piljeći u
brojčanik. - Da vidimo... šest... - on okrenu broj - dva... četiri... još jedna četvorka... i još jedna
dvojka...
Dok se brojčanik zujeći vraćao na mesto, u telefonskoj govornici se začu hladni ženski glas, ne iz
slušalice u ruci gospodina Veslija, već toliko jasno i glasno, kao da neka nevidljiva žena stoji tik uz
njih.
- Dobro došli u Ministarstvo magije. Molim navedite vaše ime i razlog posete.
- Ovaj... - poče gospodin Vesli, očigledno ne znajući da li treba da govori u slušalicu ili ne.
Napravio je kompromis stavivši mikrofon slušalice na uvo: - Artur Vesli, Kancelarija za zluopotebu
normalskih predmeta, ovde da dopratim Harija Potera, koji je zamoljen da prisustvuje
disciplinskom saslušanju...
- Hvala vam - reče ledeni ženski glas. - Posetioče, molimo uzmite značku i prikačite je na prednji
deo vaše odore.
Začu se trzaj i zveket, i Hari spazi kako nešto ispada u metalni otvor gde obično izlaze vraćeni
novčići. On ga pokupi: bila je to srebma četvrtasta značka na kojoj je pisalo Hari Poter, disciplinsko
saslušanje. On je prikači spreda na majicu, baš kada ženski glas ponovo progovori.
-Posetioče Ministarstva, obavezni ste da prođete pretres i priložite vaš štapić za registraciju na pultu
obezbeđenja, koji je smešten na samom kraju atrijuma.
Pod telefonske govornice zadrhta. Polako su tonuli u zemlju. Hari je obazrivo posmatrao kako se
trotoar diže iznad staklenih zidova telefonske govornice, sve dok im se tmina ne sklopi nad
glavama. Zatim ništa nije video. Mogao je samo da čuje prigušenu škripu dok se telefonska
govornica polako spuštala kroz zemlju. Posle jednog minuta, iako se Hariju činilo mnogo duže,
zračak zlatne svetlosti osvetli mu stopala i poče da mu se širi uz celo telo, sve dok ga ne obasja
pravo u lice, tako da je morao da zatrepće kako bi sprečio da mu oči suze.
-Ministarstvo magije vam želi prijatan dan - reče ženski glas.
Vrata telefonske govornice širom se otvoriše i gospodin Vesli izađe iz nje, praćen Harijera, koji je
razjapio usta.
Stajali su na samom ulazu u veoma dugačku i veličanstvenu dvoranu sa prilično uglačanim tamnim
drvenim podom. Paunplava tavanica je bila ukrašena sjajnim zlatnim simbolima koji su se
neprekidno pomerali i menjali, nalik ogromnoj nebeskoj oglasnoj tabli. Zidovi sa obe strane bili su
prekriveni velikim pločama uglačanog tamnog drveta, u koje su bila ugrađena mnogobrojna
pozlaćena ognjišta. Svakih nekoliko sekundi poneki čarobnjak ili veštica izronio bi iz nekog od
ognjišta sa leve strane uz prigušeno svuš. Sa desne strane, pred svakim ognjištem, formirali su se
kraći redovi ljudi koji su čekali da odu.
Na sredini dvorane nalazila se fontana. Grupica zlatnih skulptura, krupnijih od prave ljudske
veličine, stajala je nasred kružnog bazenčića. Najviša je predstavljala čarobnjaka plemenitog
izgleda koji je upirao štapićem pravo nagore. Oko njega su bili okupljeni prelepa veštica, kentaur,
goblin i kućni vilenjak. Poslednje troje su gledali sa divljenjem ka čarobnjaku i veštici. Sjajni
mlazevi vode izletali su im iz vrhova štapića, vrha kentaurove strele, vrha goblinovog šešira i iz
ušiju kućnog vilenjaka, tako da se cureće siktanje vode nadovezivalo na krckanje čarobnjaka koji su
se prebacivali i žamor koraka. Za to vreme su stotine čarobnjaka i veštica, većina delujući jutarnje
smrknuto, hodali ka velikoj zlatnoj kapiji na samom kraju dvorane.
-Ovuda - reče gospodin Vesli.
Oni se priključiše masi, prolazeći izmedu gomile službenika Ministarstva, od kojih su neki nosili
nestabilne gomile pergamenata, a drugi ulubljene kofere. Treći su, pak, u hodu čitali Dnevni prorok.
Kada su prošli pored fontane, Hari vide mnoštvo srebrnih sikla i bronzanih knuta kako se sijaju na
dnu bazenčića. Na malenom umrljanom natpisu pored fontane pisalo je:
Svi pritozi iz fontane Magienog Bratstva biće jnrosfafeni Sent Mungovoj Bolnici za magijske
bolesti i povrede.
Ako me ne izbace sa Hogvortsa, ubaciću unutra deset galeona, uhvati Hari sebe kako očajnički
razmišlja.
- Ovamo, Hari - reče gospodin Vesli, i oni se odvojiše iz mase službenika Ministarstva koji su se
zaputili ka zlatnoj kapiji. Za pultom sa leve strane, ispod znaka na kome je pisalo Obezbeđenje,
sedeo je loše izbrijan čarobnjak u paunplavoj odori, koji, kada mu priđoše, podiže pogled i odloži
Dnevni prorok.
- Ovde sam da dopratim posetioca - reče gospodin Vesli, pokazavši na Harija.
- Priđite ovamo - reče čarobnjak dokonim glasom.
Hari mu priđe, a čarobnjak pridiže dugačku zlatnu šipku, tanku i elastičnu poput antene za kola, i
njome pređe gore-dole preko Harija, spreda i otpozadi.
-Štapić - progunđa čarobnjak-bezbednjak Hariju, odloživši zlatni instrument i ispruži ruku.
Hari izvadi svoj čarobni štapić. Čarobnjak ga baci na čudnovati limeni instrument, koji je ličio na
vagu sa sama jednim tasom. On poče da vibrira. Uska traka pergamenta izlete kroz otvor u samom
podnožju uređaja. Čarobnjak otcepi traku i pročita natpis na njoj.
- Jedanaest inča, srž od feniksovog pera, u upotrebi četiri godine. Da li je to tačno?
- Da - potvrdi Hari nervozno.
- Ja ću ovo zadržati - reče čarobnjak, zakačivši parče pergamenta na maleni metalni šiljak. - Tebi
ovo sleduje nazad - dodade, gurauvši štapić Hariju.
- Hvala vam.
- Čekaj malo... - reče čarobnjak polako.
Pogled mu polete sa srebrne značke na Harijevim grudima ka njegovom čelu.
-Hvala ti, Eriče - reče gospodin Vesli strogo, i zgrabivši Harija za ramena, odgura ga dalje od pulta,
nazad u masu čarobnjaka i veštica koji su prolazili kroz zlatnu kapiju.
Malčice pritešnjen u masi, Hari je sledio gospodina Veslija kroz kapiju u manji hodnik iza nje, gde
je stajalo najmanje dvadeset liftova sa rešetkama od kovanog zlata. Hari i gospodin Vesli se
pridružiše grapici ispred jednog od Hftova. U blizini je stajao dugobradi čarobnjak koji je nosio
veliku kartonsku kutiju iz koje su dopirali škripavi zvuci.
- Sve u redu, Arture? - reče čarobnjak, klimnuvši gospodinu Vesliju.
- Šta ti je to unutra, Bobe? - upita gospodin Vesli, gledajući u kutiju.
- Ni sami nismo sigumi - reče čarobnjak ozbiljno. - Mislili smo da je u pitanju obično močvarno
pile, sve dok nije počelo da bljuje vatru. Liči mi na ozbiljno kršenje zabrane eksperimentalnog
ukrštanja vrsta.
Uz silni zveket i čangrljanje, lift se spusti ispred njih. Zlatne rešetke skliznuše u stranu i Hari i
gospodin Vesli uđoše u njega sa ostalim čarobnjacima, te se Hari opet nađe stešnjen uza zid.
Nekoliko veštica i čarobnjaka radoznalo su ga posmatrali. On se zagleda sebi u noge, kako bi
izbegao da ikome od njih uhvati pogled, usput ispravljajući rub na pantalonama. Rešetke se uz
tresak zatvoriše i lift se polako uzdiže, čangrljajući lancima, a isti ledeni glas koji je Hari čuo u
telefonskoj govornici ponovo odjeknu.
-Sedmi nivo, Odsek za magijske igre i sportove, uključujući Sedište kvidičkih liga Britanije i Irske,
Zvanični klub čarobnih kamenčića i Zavod za urnebesne patente.
Vrata lifta se otvoriše. Hari spazi neuredan hodnik, pun raznoraznih postera kvidičkih timova koji
su nakrivo bili okačeni po zidovima. Jedan od čarobnjaka iz lifta, ruku punih metli, jedva se izvuče
iz lifta i nestade duž hodnika. Vrata se zatvoriše, lift ponovo zatandrka nagore, a ženski glas objavi:
-Šesti nivo, Odsek magijskog transporta, uključujući Upravu flu-mreže, Komandu za regulisanje
metli, Kancelariju za teleportacione ključeve i Centar za testove iz prebacivanja.
Ponovo se vrata lifta otvoriše, i testiranje pet čarobnjaka i veštica izađoše. Istovremeno, nekoliko
papimih aviončića uleteše u lift. Hari je zurio u njih dok su dokono lepršali oko njegove glave. Bili
su bledoljubičasti i mogao je da vidi da im je duž ivice krila odštampan natpis Ministarstvo magije.
-To su samo intemi memorandumi - promrmlja mu gospodin Vesli. - Pre smo koristili sove, ali je
nered bio neverovatan... izmet svuda po stolovima...
Dok su se ponovo klackali nagore, memorandumi su lepršali oko svetiljke koja je visila sa plafona
lifta.
-Peti nivo, Odsek za međunarodnu magijsku saradnju, uključujući Međunarodno telo za
trgovinske standarde, Medunarodnu magijsku pravnu kancelariju i Međunarodnu konfederaciju
čarobnjaka, Britansko poslanstvo.
Kada se vrata otvoriše, dva memoranduma izleteše u pratnji još nekoliko čarobnjaka i veštica, a još
par memoranduma ulete u lift, tako da je svetlost plafonske lampe treperila iznad njihovih glava dok
su papiri obletali oko nje.
- Četvrti nivo, Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja, uključujući Odeljenja za zveri,
bića i duhove, Kancelariju za odnose sa goblinima i Savetodavni biro za štetočine.
- Izvin'te - reče čarobnjak koji je nosio pile koje bljuje vatru, i izađe iz lifta, praćen manjim jatom
memoranduma. Vrata se ponovo uz šuplji tresak zatvoriše.
- Treći nivo, Odsek za magijske nesreće i katastrofe, uključujući Odred za poništavanje efekata
slučajne magije, Sedište zaboravljača i Komitet za normalske izgovore.
Na tom spratu svi napustiše lift osim gospodina Veslija, Harija i jedne veštice koja je čitala izuzetno
dugačak svitak pergamenta koji se vukao po podu za njom. Preostali memorandumi su nastavili da
jezde oko svetiljke dok se lift ponovo trže nagore, a zatim se otvoriše vrata i ženski glas ponovo
izgovori najavu.
- Drugi nivo, Odsek za sprovođenje magijskih zakona, uključujući Odeljenje za nepropisnu
upotrebu magije, Sedište Aurora i Vizengamotsku administrativnu službu.
- Ovde smo mi, Hari - reče gospodin Vesli, i oni krenuše za vešticom iz lifta, duž hodnika sa
mnogobrojnim vratima. - Moja kancelarija je na drugoj strani sprata.
-Gospodine Vesli - reče Hari, dok su prolazili pored prozora kroz koji je dopirala sunčeva svetlost -
zar nismo još uvek pod zemljom?
-Da, jesmo - reče gospodin Vesli. - To su začarani prozori. Magijsko održavanje zgrade odlučuje
kakvo ćemo vreme imati svakoga dana. Prošli put kada su tražili povišice imali smo dva meseca
uragane... samo iza ovog ćoška, Hari.
Oni zađoše za ugao, prođoše kroz teška hrastova vrata i stvoriše se u velikoj zakrčenoj sobi
podeljenoj na separee, koji su žamorili od razgovora i smeha. Memorandumi su jurili tamo-amo iz
separea, nalik minijatumim raketama. Na najbližem separeu stajao je nakrivljeni natpis na kome je
pisalo: Sedište Aurora.
Hari krišom pogleda kroz vrata dok su prolazili. Aurori su prekrili zidove svog separea svim i
svačim, od slika ucenjenih čarobnjaka i fotografija svojih porodica, do postera omiljenih kvidičkih
timova i članaka iz Dnevnog proroka. Čovek u skerletnoj odori sa konjskim repom dužim od
Bilovog sedeo je sa cizmama na stolu, diktirajući izveštaj svom čarobnom peru. Malo dalje, veštica
sa povezom preko oka je, nagnuta preko pregrade separea, pričala sa Kingzlijem Okovgromom.
- Dobro jutro, Vesli - reče Kingzli bezbrižno, kada mu se približiše. - Hteo sam da popričam sa
tobom, imaš li koji slobodan trenutak?
- Da, ali samo trenutak - reče gospodin Vesli - malčice sam u žurbi.
Razgovarali su kao da se gotovo i ne poznaju, a kada Hari zausti da se pozdravi sa Kingzlijem,
gospodin Vesli ga nagazi na stopalo. Ispratili su Kingzlija duž sobe u poslednji separe.
Hari dožive mali šok: sa svih strana ka njemu je treptalo Sirijusovo lice. Novinski isečci i stare
fotografije - čak i ona kada je Sirijus bio kum na venčanju Poterovih - prekrivali su zidove. Jedino
mesto na kome nije bilo Sirijusa beše mapa sveta na kojoj su malene crvene pribadače svetlele kao
drago kamenje.
-Evo - reče Kingzli odsečno gospodinu Vesliju, gurauvši mu gomilu pergamenata u ruku. -
Potrebno mi je što je moguće više informacija o letećim normalskim vozilima primećenim
u poslednjih dvanaest meseci. Dobili smo dojavu da Blek možda još uvek koristi svoj stari
motorcikl.
Kingzli primetno namignu Hariju i dodade šapatom: - Dajte mu ovaj časopis, mislim da će ga
zanimati. - Zatim produži normalnim glasom: - I ne odugovlači, Vesli, čekanje na tvoj izveštaj o
onom vatrenom oruđu usporilo nam je istragu za čitavih mesec dana.
-Da ste pročitali raoj izveštaj, znali biste da je pravilan izraz vatreno oruzje - reče gospodin Vesli
hladno. - A bojim se da ćete morati da pričekate na podatke o motorciklima. Trenutno smo izuzetno
zauzeti. On spusti glas i reče: - Ako uspeš da se izvučeš sa posla pre sedam, Moli sprema ćufte.
On dozva Harija i izvede ga iz Kingzlijevog separea kroz duga velika hrastova vrata, te se obreše u
još jednom hodniku. Skrenuli su levo, prepešačili niz još jedan hodnik, a zatim skrenuli u slabo
osvetljen i izuzetno ofucan prolaz, i napokon došli do ćorsokaka, u kome su sleva bila otvorena
vrata, otkrivajući ostavu za metle. Vrata sa desne strane bila su označena potamnelom mesinganom
pločom na kojoj je pisalo Zloupotreba normalskih predmeta.
Činilo se da je sumorna kancelarija gospodina Veslija tek neznatno manja od ostave za metle. U nju
su jedva bila ugurana dva stola, i gotovo da nije bilo mesta da se prođe pored njih zbog prenatrpanih
kancelarijskih plakara koji su se prostirali duž zidova na kojima su stajale gomile dosijea. Malo
slobodno parče zida svedočilo je o opsesijama gospodina Veslija: bili su tu posteri automobila,
uključujući i jedan na kome se nalazila slika razmontiranog motora, zatim dve slike poštanskih
sandučića koje je izgleda isekao iz nekih normalskih dečjih knjiga, i jedan šematski dijagram, koji
je pokazivao kako povezati utikač sa strujom.
Povrh gomile neobrađenih dosijea gospodina Veslija nalazio se toster koji je utučeno štucao, i par
praznih kožnih rukavica koje su vrtele palčevima. Pored korpe sa neobradenim dosijeima stajala je
grupna fotografija porodice Vesli. Hari primeti da je Persijev lik očigledno nestao sa nje.
-Mi nemamo prozor - izvini se gospodin Vesli, skidajući pilotsku jaknu, koju stavi preko naslona
stolice. - Tražili smo, ali izgleda da misle kako nam i nije baš potreban. Sedi, Hari, izgleda da
Perkins još nije došao.
Hari se zgura u stolicu za Perkinsovim stolom, dok je gospodin Vesli preturao po pergamentima
koje mu je Kingzli Okovgrom uručio.
-Ah - reče on, nasmešivši se, dok je iz gomile papira vadio primerak časopisa po imenu Cepidlaka -
da... - On ga prelista. - U pravu je, siguran sam da će Sirijusu ovo biti veoma zabavno - o, gospode,
šta je sad pa ovo?
Kroz otvorena vrata ulete memorandum i slete povrh štucavog tostera. Gospodin Vesli ga razvi i
naglas pročita.
- Tredi povraćajući javni toalet prijavljen u Betnal Grinu, tnolimo odmah ispitajte situaciju. Ovo već
postaje smešno...
- Povraćajući toalet?
- Antinormalske šaljivdžije - reče gospodin Vesli, namrštivši se. - Već smo imali dva slučaja pre
dve nedelje, jedan u Vimbldonu, a drugi u tržnom centru Elefant&Kele. Normalci povuku
vodu, i umesto da sve nestane - pa, možeš i sam da zamisliš. Sirotani neprekidno zovu one...
vostalatere, mislim da se tako zovu... znaš, oni koji krpe cevi i slično.
- Vodoinstalateri?
- Tačno tako, da, ali naravno, ovi su sablažnjeni. Samo se nadam da ćemo uspeti da uhvatimo onoga
ko to sve radi.
- Hoće li ih Aurori uhvatiti?
- 0, ne, ovo je isuviše trivijalno za Aurore, učiniće to obična patrola za sprovođenje magijskoh
zakona - ah, Hari, ovo je Perkins.
Pogrbljeni čarobnjak stidljivog izgleda, sa pufnastom sedom kosom, upravo uđe u sobu, dahćući.
- Oh, Arture! - reče očajno, i ne pogledavši u Harija. - Hvala nebesima, nisam znao šta je najbolje
da uradim. Da li da te sačekam ovde ili ne. Upravo sam ti poslao sovu na kuću, ali ste se očigledno
mimoišli... pre deset minuta je stigla hitna poruka...
- Već sam saznao za povraćajući toalet - reče gospodin Vesli.
- Ne, ne, nije u pitanju toalet, već saslušanje malog Potera... promenili su vreme i mesto... počinje
sada u osam sati, a održaće se u staroj sudnici broj deset...
- Dole u staroj... ali rekli su rai... Merlinove mi brade!
Gospodin Vesli pogleda na sat, kriknu, i skoči sa stolice.
- Brzo, Hari, trebalo je da smo tamo još pre pet minuta!
Perkins se ispravi uz fioke kabineta, dok je gospodin Vesli trkom izjurio iz kancelarije, sa Harijem
za petama.
-Zašto su promenili vreme? - upita Hari bez daha, dok su jurili pored separea sa Aurorima. Ljudi su
podizali glave i zurili u njih kako trče. Hari se osećao kao da mu je sva utroba ostala na
Perkinsonovom stolu.
-Pojma nemam, ali hvala bogu da smo došli ranije ovamo, da si propustio saslušanje, bila bi prava
katastrofa!
Gospodin Vesli zakoči ispred liftova i neslrpljivo pritisnu dugme označeno sa dole.
-HAJDE!
Lift dočangrlja pred njih, i oni žumo uđoše u njega. Svaki put kada bi zastao, gospodin Vesli bi
gnevno opsovao i udario po dugmetu sa brojem devet.
-Te sudnice nisu korišćene već godinama - reče gospodin Vesli ljutito. - Ne mogu ni da zamislim
zašto bi tamo održali saslušanje... sem ako... ali ne...
Zdepasta veštica, koja je nosila zadimljeni pehar, u tom času uđe u lift, i gospodin Vesli ne objasni
svoju zamisao.
- Atrijum - reče hladni žesnki glas, i zlatne rešetke se otvoriše, pokazavši Hariju daleki odsjaj
zlatnih statua u fontani. Punačka veštica izađe, a čarobnjak žućkastog tena sa veoma sumornim
izrazom lica uđe u lift.
- Dobro jutro, Arture - reče on zagrobnim glasom, kada lift poče da se spušta. - Ne viđamo te često
ovde dole.
- Hitni poslovi, Boude - reče gospodin Vesli, koji je cupkao na petama i nervozno gledao u Harija.
- Ah, da - reče Boud, osmotrivši Harija netremice. - Naravno.
Hari jedva da je imao višak emocija da usmeri ka Boudu, ali njegov prodorni pogled nije mu bio
nimalo prijatan.
- Odsek za misterije - reče ledeni ženki glas, ne zalazeći u dalja objašnjavanja.
- Brzo, Hari - reče gospodin Vesli kada se vrata lifta uz škripu otvoriše, i oni jurnuše niz hodnik koji
se prilično razlikovao od onih iznad. Zidovi su bili potpuno goli: nije bilo nikakvih prozora ni vrata,
izuzev običnih crnih na samom kraju hodnika. Hari je očekivao da će proći kroz njih, ali umesto
toga gospodin Vesli ga zgrabi za ruku i odvuče nalevo, gde se na'i maleni prolaz sa stepenicama
koje su vodile nadole.
-Ovde dole, ovde dole - prodahta gospodin Vesli, preskačući po dva stepenika odjednom. - Cak ni
lift ne silazi ovoliko duboko... zašto li ga održavaju ovde, nije mi...
Oni stigoše do podnožja stepenica i protrčaše duž još jednog hodnika, koji je strašno ličio na onaj
koji je vodio do Snejpove učionice u podrumskim tamnicama na Hogvortsu, a koji je prolazio
izmedu grubih kamenih zidova i zidnih baklji. Vrata pored kojih su ovde prošli bila su teška drvena,
sa gvozdenim rezama i ključaonicama.
-Sudnica... deset... mislim... da smo blizu... da.
Gospodin Vesli se teturajući zaustavi ispred prljavih tamnih vrata sa ogromnom gvozdenom
bravom, i nasloni na zid, držeći se za grudi.
- Hajde - procedi, pokazavši palcem ka vratima. - Ulazi unutra.
- Zar... zar ne idete i vi sa...?
-Ne, ne, meni nije dozvoljeno da prisustvujem. Srećno!
Harijevo srce je lupalo žestokim tempom koji je osećao čak u adamovoj jabučici. On proguta
knedlu, okrenu tešku gvozdenu kvaku i uđe u sudnicu.
9 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:38 pm
Margita
Administrator
9. SASLUŠANJE
Hari se zabezeknu - nije mogao da se zaustavi. Velika tamnica u koju je ušao bila mu je strahovito
poznata. Ne samo da ju je već jednom video, nego je u njoj i boravio. Ovo je bilo mesto koje je
posetio pomoću Dambldorovog sita-za-misli, mesto gde je posmatrao kako Lestrejndžove osuđuju
na doživotnu robiju u Askabanu.
Zidovi su bili od tamnog kamena, prigušeno osvetljeni bakljama. Sa obe strane duž zidova dizale su
se prazne tribine, ali napred, na najvišim tribinama, bilo je mnogo senovitih figura. Govorili su
prigušenim glasovima, ali kada se teška vrata zalupiše za Harijem, zavlada zloslutna tišina.
Hladni muški glas odjeknu sudnicom.
- Kasniš.
- Izvinite - reče Hari nervozno. - Ja... nisam znao da je promenjeno vreme.
-To nije krivica Vizengamota - reče glas. - Jutros ti je poslata sova. Zauzmi svoje mesto.
Hariju pogled pade na stolicu u samom središtu sobe, sa naslonima za ruke prekrivenim lancima.
Video je te lance kako oživljavaju i okivaju svakoga ko bi seo na stolicu. Njegovi koraci su glasno
odjekivali dok je prelazio duž kamenog poda. Kada je obazrivo seo na ivicu stolice, lanci preteći
začangrljaše, ali ga ne okovaše. Osećajući se pomalo mučno, on podiže pogled ka ljudima
poredanim duž tribina iznad njega.
Bilo ih je ukupno pedesetak, i koliko je mogao da vidi, svi su bili odeveni u odore boje šljive, sa
izuzetno precizno izvezenim srebrnim slovom 'V na levoj strani grudi. Svi su ga gledali poviše
svojih noseva, neki vrlo strogih lica, a neki sa izrazima iskrene radoznalosti.
U samom središtu prednjeg reda sedeo je Komelijus Fadž, ministar magije. Fadž je bio zdepast
čovek koji je često nosio limunzeleni polucilindar, ali ne i danas. Nije nosio ni svoj povlađivački
osmeh kojim se inače obraćao Hariju. Sa Fadžove leve strane sedela je krupna veštica četvrtaste
vilice sa veoma kratkom sedom kosom. Nosila je monokl i delovala zastrašujuće. Sa Fadžove desne
strane nalazila se još jedna veštica, ali je sedela zavaljena u naslon svog sedišta, tako da joj je lice
bilo u senci.
- Dobro, dakle - poče Fadž. - Pošto je optuženi – napokon - prisutan, možemo da počnemo. Da li si
spreman? - povika on nekome na samom kraju reda.
- Da, gospodine - reče željan glas koji je Hari dobro poznavao. Ronov brat, Persi, sedeo je na
samom kraju prednjeg reda.
Hari pogleda u Persija, očekujući neki znak podrške, ali uzalud. Persijev pogled, skriven iza naočara
sa rožnatim ramom, bio je prikovan na list pergamenta i pero koje je spremno držao u ruci.
- Disciplinsko saslušanje dvanaestoga avgusta - reče Fadž odzvanjajućim glasom, i Persi odmah
poče da beleži – povodom kršenja Dekreta opravdanom ograničenju maloletničkog čarobnjaštva i
Statuta bezbednosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka od strane Harija Džejmsa Potera,
stanovnika Šimširove lice, j Četiri, Malo Kukumavčilište, Sarej.
- Islednici: Komelijus Osvald Fadž, ministar magije; Amelija Suzan Bouns, šef Odseka za
sprovodenje magijskih zakona;
Dolores Džejn Ambridž, stariji podsekretar ministra. Sudski pisar, Persi Ingnacije Vesli...
- Svedok odbrane, Albus Persival Vulfrik Brajan Dambldor - reče tihi glas iza Harija, koji tako brzo
okrenu glavu da ušinu vrat.
Dambldor je smireno koračao po sobi, odeven u ponoćnoplavu odoru, sa savršeno opuštenim
izrazom lica. Njegova duga srebrna brada i kosa svetlucale su pod sjajem baklji dok je prilazio
Hariju i podigao pogled ka Fadžu kroz svoje naočare u obliku polumeseca koje je nosio nasred
veoma krivog nosa.
Članovi Vizengamota stadoše da žamore. Svi pogledi su sa-da bili na Dambldoru. Neki su delovali
iznervirano, drugi neznatno uplašeni. Dve postarije veštice iz zadnjeg reda, pak, podigoše ruke i
mahnuše mu u znak dobrodošlice.
U Harijeve grudi nabujaše snažne emocije na sam prizor Dambldora, osnažena nada kakvu mu je
svojevremeno ulivala feniksova pesma. Hteo je da uhvati Dambldorov pogled, ali Dambldor nije
gledao u njegovom pravcu. Nastavio je da zuri u očevidno usplahirenog Fadža.
- Ah - reče Fadž, koji je delovao sasvim potresen. - Dambldore. Da. Ti... ovaj... dakle dobio si
našu... ovaj... poruku da su vreme i... ovaj... mesto saslušanja promenjeni?
- Mora da smo se mimoišli - reče Dambldor veselo. - Međutim, usled srećne pogreške, stigao sam u
Ministarstvo tri sata ranije, tako da nema nikakve štete.
- Da... pa... pretpostavljam da će nam trebati još jedna stohca... ja... Vesli, možeš li...?
- Bez brige, bez brige - reče Dambldor prijatno. On izvadi svoj stapić, mahnu njime, i mekana
platnena fotelja se stvori niotkuda, odmah pored Harija. Dambldor sede, sklopi vrhove svojih
dugačkih prstiju i pogleda Fadža kroz njih sa izrazom učtive radoznalosti. Vizengamot je još uvek
žamorio i nemimo se premeštao. Smirili su se tek kada Fadž ponovo progovori.
-Da - ponovi Fadž, peturajući po beleškama. - Tako dakle. Znači. Optužbe. Da.
On izvuče list pergamenta sa gomile ispred sebe, duboko udahnu, i pročita: - Optužbe protiv
okrivljenog su:
Da je namerno i potpuno svestan nelegalnosti svojih postupaka, pošto je prethodno primio pismeno
upozorenje Ministarstva magije zbog slične čini, proizveo patronus čin u oblasti naseljenoj
Normalcima, i to u prisustvu Normalca, drugog avgusta u dvadeset i tri minuta posle devet, što
predstavlja prestup po Stavki C Dekreta o opravdanom ograničenju maloletničkog čarobnjaštva iz
1875, kao i odeljka 13. Statuta bezbednosti Medunarodne konfederacije čarobnjaka.
- Vi ste Hari Džejms Poter, iz Šimširove ulice broj četiri, Malo Kukumavčilište, Sarej? - upita Fadž,
streljajući Harija pogledom preko svog pergamenta.
- Da - reče Hari.
- Dobili ste zvanično upozorenje od Ministarstva povodom ilegalnog korišćenja magije pre tri
godine, nije li tako?
- Da, ali...
- A uprkos tome ste prizvali patronus čin tokom noći drugog avgusta? - upita Fadž.
- Da - reče Hari - ali...
- Znajući da vam nije dopušteno da koristite magiju van škole dok ne napunite sedamnaest godina?
- Da, ali...
- Znajući da se nalazite u oblasti punoj Normalaca?
- Da, ali...
- Potpuno svesni da ste tokom tog čina bili u prisustvu Normalca?
- Da - reče Hari ljutito - ali sam je upotrebio samo zato što smo bili...
Veštica sa monoklom preseče ga dubokim glasom. -Ti si izveo potpuno razvijenog patronusa?
- Da - reče Hari - jer smo...
- Opipljivog patronusa?
- Kakvog... šta? - upita Hari.
- Tvoj patronus je imao jasno definisano obličje? Hoću reći, bio je opipljiviji od pare ili praraena
dima?
- Da - reče Hari, istovremeno nestrpljiv i pomalo očajan - u pitanju je jelen, oduvek je i bio jelen.
- Oduvek? - zagrme Madam Bouns. - I pre si proizvodio patronusa?
- Da - reče Hari. - Umera to da radim već više od godinu dana.
- A star si petnaest godina?
- Da, i...
- To si naučio u školi?
- Da, profesor Lupin me je naučio tokora treće godine na Hogvortsu, zbog...
- Impresivno - reče Madam Bouns, zureći u njega – pravi patronus, u njegovom uzrastu... zaista
veoma impresivno.
Neki od čarobnjaka i veštica oko nje ponovo počeše da žamore. Nekoliko njih stade da klima, ali su
se ostali mrštili i odmahivali glavama.
-Nije pitanje koliko je impresivna sama magija bila – reče Fadž razdražljivim glasom - zapravo,
pomislio bih da što je impresivnija magija bila, to gore, uzevši u obzir da ju je dečak izveo
naočigled Normalca!
Oni koji su se mrštili sada promrmljaše nešto kao saglasnost, ali tek prizor Persijevog licemernog
klimanja glavom podstaknu Harija da progovori.
-Učinio sam to zbog dementora! - reče on glasno, pre nego što će ga iko ponovo prekinuti.
Očekivao je još mrmljanja i došaptavanja, no tišina koja sad činila se gušća nego pre.
- Dementori? - reče Madam Bouns posle kraće pauze, podigavši svoje guste obrve tako da se činilo
da će joj raonokl ispasti sa oka. - Šta to pokušavaš da kažeš, dečače?
- Kažem da su dva dementora bila u toj uličici, i da su napali mene i mog rođaka!
- Ah - ponovo će Fadž, neprijatno se iskezivši dok se osvrtao po ostatku Vizengamota, kao da ih
poziva da se i oni nasmeju nekakvoj šali. - Da. Da, i mislio sam da ćemo čuti nešto ovako.
- Dementori u Malom Kukumavčilštu? - reče Madam Bouns, vidno iznenađena. - Ne razumem...
- Ne razumeš, Amelija? - reče Fadž, još uvek se zlobno kezeći. - Dopusti da objasnim. Razmišljao
je i smislio da bi dementori bili najbolje opravdanje za njegove postupke, baš fino. Normalci ih ne
mogu videti, zar ne, dečače? Baš zgodno, baš zgodno... znači, imamo samo tvoju reč, i nijednog
svedoka...
- Ne lažem! - reče Hari glasno, praćen još jednim naletom žagora članova suda. - Bilo ih je dvoje,
dolazili su sa suprotnih krajeva uličice, sve se smračilo i zahladnelo, a moj rodak ih je osetio i
pokušao da pobegne...
-Dosta, dosta! - reče Fadž sa veoma oholim izrazom lica.
- Žao mi je što prekidam nešto što bi svakako bila veoma dobro uvežbana pričica...
Dambldor pročisti grlo. Vizengamot ponovo zaneme.
-Pa, zapravo, mi imamo svedoka koji će posvedočiti o prisustvu dementora u uličici - reče on -
izuzev Dadlija Darslija, hoću reći.
Fadžovo bucmasto lice se opusti, kao da ga je neko izduvao. Zurio je u Darabldora par trenutaka, a
onda, sa izrazom čoveka koji se ponovo sabrao, reče: - Bojim se da nemamo vremena da slušamo
još izmišljotina, Dambldore. Hoću da se pobrinem za ovo što je brže...
-Možda grešim - reče Dambldor učtivo - ali sam ubeđen da po vizengamotskoj povelji o pravima,
optuženik ima pravo da izvede svedoke u prilog svojim tvrdnjama? Zar nije takva politika Odseka
za sprovođenje magijskih zakona, Madam Bouns? - nastavi on, obrativši se veštici sa monoklom.
- Tačno - reče Madam Bouns. - Tačno tako.
- Oh, pa dobro de, dobro de - obrecnu se Fadž. - Gde vam je ta osoba?
- Doveo sam je sa sobom - reče Dambldor. - Tu je, ispred vrata. Da li da je...?
- Ne - Vesli, idi ti - zakevta Fadž na Persija, koji istog časa ustade, strča niz kamene stepenike sa
sudijskog balkona i projuri pored Dambldora i Harija, ni ne pogledavši ih.
Trenutak kasnije, Persi se vrati, u pratnji gospođe Fig. Ona je delovala prestrašeno i ćaknutije no
ikada. Hari je priželjkivao da se setila da ne dođe u svojim patofnama.
Dambldor ustade i prepusti gospođi Fig fotelju, prizvavši sebi drugu.
- Puno ime? - reče Fadž glasno, kada se gospođa Fig nervozno smestila na samoj ivici sedišta.
- Arabela Dorin Fig - reče gospođa Fig drhtavim glasom.
- A ko ste uopšte vi? - reče Fadž, smorenim i uzvišenim glasom.
- Ja sam stanovnik Malog Kukumavčilišta, živim blizu kuće Harija Potera - reče gospođa Fig.
- Nemamo podatak da ijedna veštica ili čarobnjak žive u Malom Kukumavčilištu, izuzev Harija
Potera - odmah reče Madam Bouns. - Situacija u tom mestu oduvek je bila pažljivo proučavana,
uzevši u obzir... uzevši u obzir prethodne događaje.
- Ja sam Poruga - reče gospođa Fig. - Tako da me nemate registrovanu, zar ne?
- Poruga, je li? - reče Fadž, sumnjičavo je posmatrajući. - To cemo još da proverimo. Ostavićete
detalje o svojim roditeljima kod mog asistenta Veslija. Uzgred, mogu li Poruge uopšte da vide
dementore? - dodade on, osvrćući se levo-desno duž tribina.
- Da, možemo! - reče gospođa Fig ogorčeno.
Fadž spusti pogled ka njoj, podignutih obrva. - Dobro onda - reče on distancirano. - Kakva je vaša
priča?
- Izašla sam da kupim hranu za mačke u prodavnici na uglu Vistarijinog šetališta, drugog avgusta
oko devet sati uveče - odmah se rastoroka gospođa Fig, kao da je napamet naučila šta će reći - kada
sam začula neko komešanje iz uličice između Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog šetališta.
Kada sam prišla ulazu u uličicu, videla sam dementore kako trče...
- Trče? - oštro će Madam Bouns. - Dementori ne trče, oni klize.
- To sam i htela da kažem - brzo nastavi gospođa Fig, dok joj se na izboranim sparušenim obrazima
pojaviše ružičaste fleke. - Kako klize ulicom ka, kako mi se činilo, dvojici dečaka.
- Kako su izgledali? - upita Madam Bouns, suzivši oči tako da joj se ivica monokla usecala u meso.
- Pa, jedan je bio veoma krupan, a drugi malčice mršav...
- Ne, ne - reče Madam Bouns nestrpljivo. - Dementori... opišite ih.
- Oh - reče gospođa Fig, dok joj se rumenilo sada širilo i po vratu. - Bili su veliki. Veliki i obučeni u
ogrtače.
Hari oseti užasan trzaj u dubini stomaka. Šta god gospođa Fig rekla, njemu je zvučalo kao da je
dementore eventualno nekada videla na slici, a slika nikada ne bi mogla da vemo prikaže kakva su
ta bića: užasni način na koji su se kretali, lebdeći na nekoliko centimetara iznad zemlje, ili njihov
truli zadah, ili onaj užasni hroptavi zvuk koji bi ispuštali kada bi isisavali okolni vazduh...
U drugom redu, zadrigli čarobnjak sa velikim crnim brkovima nagnu se da šapne nešto u uvo
susedu, veštici sa frćkavom kosom. Ona se zlobno iskezi i klimnu glavom.
- Veliki i odeveni u ogrtače? - ponovi Madam Bouns hladno, dok Fadž podrugljivo frknu. -
Shvatam. Još nešto?
- Da - reče gospođa Fig. - Osetila sam ih. Sve je zahladnelo, a da znate, bila je to veoma topla letnja
noć. I osetila sam... kao da je sva radost nestala sa ovoga sveta... i setila sam se... užasnih stvari...
Njen glas zadrhta i zamre.
Oči Madam Bouns neznatno se raširiše. Hari primeti crvene tragove ispod njenih obrva na mestu
gde joj se urezao monokl.
- Šta su dementori onda učinili? - upita ona, i Hari oseti tračak nade.
- Krenuli su na dečake - reče gospođa Fig, jačim i samouverenijim glasom, dok joj je rumenilo
bledelo sa lica. - Jedan dečak je pao. Drugi se povlačio unazad, pokušavajući da odbije dementora.
To je bio Hari. Dvaput je pokušao, ali bi proizveo samo srebrni dim. Prilikom trećeg pokušaja,
stvorio je patronusa, koji se sjurio na prvog dementora a onda, oterao i drugog sa svog rođaka. I
tako... tako se sve to zbilo - zaključi gospođa Fig, pomalo neubedljivo.
Madam Bouns u tišini spusti pogled ka gospođi Fig. Fadž se uopšte nije obazirao na nju, već je
nešto petljao po svojim papirima. Napokon, on podiže obrve i reče, pomalo agresivno: - To ste
znači videli, je li?
- Tako se dogodilo - ponovi gospoda Fig.
- Vrlo dobro - reče Fadž. - Možete izaći.
Gospođa Fig usmeri prestrašeni pogled sa Fadža na Dambldora, a zatim ustade i odvuče se do vrata.
Hari ču kako se zatvaraju za njom.
- Nije baš ubedljiv svedok - reče Fadž snobovski.
- Oh, pa ne znam - reče Madam Bouns svojim odzvanjajucim glasom. - Svakako je veoma precizno
opisala efekte napada dementora. A ne mogu da zamislim zašto bi rekla da su bili tamo, ako to nije
istina.
-Ali da dementori dolutaju u normalsko predgrađe, i da tek nalete na čarobnjaka? - frknu Fadž. -
Šanse da se to doi mora da su veoma, veoma male. Čak se ni Torbar ne bi i na...
- Oh, ne bih rekao da iko ovde misli da su se dementori tamo slučajno našli - reče Dambldor vedro.
Veštica koja je sedela sa Fadžove desne strane, lica skrivenog u senci, neznatno se uzvrpolji, ali svi
ostali su bili sasvim mirni i tihi.
- A šta bi to trebalo da znači? - upita Fadž ledeno.
- To znači da im je naređeno da budu tamo - reče Dambldor.
-Mislim da bismo negde imali zabeleženo da je neko naredio paru dementora da se šetkaju Malim
Kukumavčilištem! - zakevta Fadž.
- Ne biste, ako dementori ovih dana primaju naređenja od nekoga ko nije iz Ministarstva magije -
reče Dambldor smireno. -Ja sam ti već predočio kako gledam na tu temu, Kornelijuse.
- Da, jesi - reče Fadž silovito - i nemam razloga da poverujem da su tvoji stavovi išta drugo do
koještarije, Dambldore. Dementori su stalno u Askabanu, i rade sve što tražimo od njih.
-Onda - reče Dambldor, tiho ali razgovetno - moramo se zapitati zašto bi neko iz Ministarstva
naredio paru dementora da odu u tu uličicu drugog avgusta uveče.
U potpunom muku koji zavlada na ove reči, veštica sa Fadžove desne strane nagnu se napred, tako
da je Hari po prvi put ugleda.
Ličila mu je na veliku prebledelu žabu. Bila je prilično punačka, sa širokim, mlitavim licem, malim
vratom, kao teča Vernon, i veoma širokim opuštenim ustima. Oči su joj bile krupne, okruglaste i
neznatno izbuljene. Čak ga je i mala crna somotska mašna koju je stavila povrh svoje kratke
kovrdžave kose podseti ga na veliku muvu koju ova veštica upravo namerava da uhvati svojim
dugačkim lepljivim jezikom.
- Predsedavajući daje reč Dolores Džejn Ambridž, starijem ministrovom podsekretaru - reče Fadž.
Veštica progovori lepršavim, devojački piskavim glasićem koji zaprepasti Harija. On je očekivao
kreketanje.
-Mora da sam vas pogrešno razumela, profesore Dambldor - reče ona sa usiljenim osmehom, dok su
joj velike loptaste oči ostale hladne kao i ranije. - Stvarno glupo od mene. Ali mi se na jedan
majušni trenutak učinilo da nagoveštavate kako je Ministarstvo magije naredilo napad na ovog
dečaka!
Ona se zvonko nasmeja, od čega se Hariju naježiše dlake na vratu i leđima. Još nekoliko članova
Vizengamota nasmejaše se zajedno sa njom, iako je bilo jasno kao dan da niko od njih to ne smatra
smešnim.
-Ako je istina da dementori primaju naređenja isključivo od Ministarstva magije, i ako je takođe
istina da su dva dementora napala Harija i njegovog rođaka pre nedelju dana, onda logičnim tokom
misli sledi da je možda neko iz Ministarstva naredio napade - reče Dambldor učtivo. - Naravno,
moguće je i da baš ta dva dementora nisu pod kontrolom Ministarstva...
-Nema dementora koji su van kontrole Ministarstva! - obrecnu se Fadž, koji se zacrvene kao cigla.
Dambldor sagnu glavu uz mali naklon.
- Onda će Ministarstvo nesumnjivo sprovesti potpunu istragu oko toga šta su ta dva dementora
radila tako daleko od Askabana i zašto su napali nekoga bez ovlašćenja.
- Nije tvoje da odlučuješ šta će Ministarstvo magije da radi, Dambldore! - puče Fadž, sada već
ljubičastog lica, kakvim bi se i sam teča Vernon ponosio.
- Naravno da nije - reče Dambldor krotko. - Samo sam izrazio svoje uverenje da ovaj slučaj neće
proći neispitan.
On baci pogled na Madam Bouns, koja namesti monokl i uzvrati mu pogled, malčice se namrštivši.
-Podsetio bih sve prisutne da ponašanje tih dementora, uko se ispostavi da nisu tek plod mašte ovog
dečaka, nije pred ovog saslušanja! - reče Fadž. - Ovde smo da ispitamo preje Harija Potera u odnosu
na Dekret o opravdanom ogranicenju maloletničkog čarobnjaštva!
- Naravno da smo zato ovde - reče Dambldor - ali prisustvo dementora u toj uličici je krajnje važno.
Klauzula Sedam dotičnog Dekreta kaže da se magija sme koristiti pred Normalcima u vanrednim
okolnostima, a te vanredne okolnosti uključuju i situacije koje prete životu datog čarobnjaka ili
veštice, i dragih prisutnih veštica, čarobnjaka ili Normalaca prisutnih u vreme...
- Upoznati smo sa klauzulom Sedam, hvala lepo! - zareža Fadž.
- Naravno da jeste - reče Dambldor kurtoazno. - To znači da se slažemo da Harijevo korišćenje
patronus čini u ovim okolnostima potpada pod kategoriju vanrednih okolnosti koje klauzula
predviđa?
- U slučaju da je uopšte bilo dementora, u šta sumnjam.
- Čuli ste iskaz svedoka - prekide ga Dambldor. - Ukoliko još uvek. sumnjate u njenu iskrenost,
ponovo je pozovite i ispitajte. Siguran sam da se neće buniti.
- Ja... to... ne... - promuca Fadž, petljajući sa papirima pred sobom. - Samo... hoću danas da završim
sa ovim, Dambldore!
- Ali naravno, nije važno koliko puta ćete saslušati svedoka, ako bi altemativa bila ozbiljno kršenje
pravde - reče Dambldor.
- Ozbiljan prekršaj, malo sutra! - reče Fadž na sav glas. - Da li si se uopšte i potrudio da sabereš
koliko je izmišljotina ovaj dečak izrekao, pokušavajući da opravda svoju flagrantnu zloupotrebu
magije van škole? Pretpostavljam da si zaboravio na lebdeću čin koju je upotrebio pre tri godine...
- To nisam bio ja, bio je to kućni vilenjak! - reče Hari.
- VIDIŠ? - zagrme Fadž, izraženo gestikulirajući u pravcu Harija. - Kućni vilenjak! U normalskoj
kući! Nije nego!
- Dotični kućni vilenjak je trenutno zaposlen na Hogvortskoj školi - reče Dambldor. - Mogu da ga
dozovem ovamo za tren da svedoči, ukoliko to želite.
- Ja... ne... nemam vremena da slušam tamo neke kućne vilenjake! U svakom slučaju, to nije
jedini... naduvao je svoju tetku, zaboga! - povika Fadž, lupajući pesnicom po sudijskoj tribini, pri
tom oborivši bočicu mastila.
- A vi ste tom prilikom bili veoma predusretljivi i niste podigli optužbu protiv njega, pretpostavljam
prihvatajući činjenicu da čak ni najbolji čarobnjaci ne mogu uvek da kontrolišu svoje emocije - reče
Dambldor smireno, dok je Fadž pokušavao da skine mastilo sa svojih beležaka.
- A još nisam ni počeo sa svime što je radio u skoli.
- Ali, s obzirom da Ministarstvo nema tu vlast da kažnjava hogvortske učenike zbog prestupa
počinjenih u školi, Harijevo ponašanje tamo nije nimalo relevantno za ovo saslušanje – reče
Dambldor, ljubazno kao i uvek, ali sada sa malim nagoveštajem hladnoće u prizvuku ovih reči.
- Oho! - reče Fadž. - Ne tiče nas se šta radi u školi, je li? To ti misliš!
- Ministarstvo nema ovlašćenje da izbaci nijednog učenika sa Hogvortsa, Kornelijuse, na šta sam te
podsetio u noći drugog avgusta - reče Dambldor. - Niti ima pravo da konfiskuje čarobne štapice dok
se optužbe ne dokažu, što sam te takođe podsetio u noći drugog avgusta. U tvojoj divljenja vrednoj
žurbi da sprovedeš zakon, čini se da si, nenamemo, u to sam uveren, i sam prevideo nekoliko
zakona.
- Zakoni se daju izmeniti - reče Fadž divljački.
- Naravno - reče Dambldor, nakrivivši glavu u stranu. - A očevidno je da ti već unosiš neke izmene,
Kornelijuse. Zapravo, za nekoliko kratkih nedelja otkako sam zamoljen da napustim
Vizengamot, već je prešlo u praksu da se održava puno krivično suđenje za prost slučaj
maloletničkog čarobnjaštva!
Nekoliko čarobnjaka iznad njih se neprijatno promeškoljiše u svojim sedištima. Fadž postade još
ljubičastiji. Žabolika veštica sa njegove desne strane se, pak, samo zagleda u Dambldora, Potpuno
bezizražajnog lica.
-Koliko sam upoznat - nastavi Dambldor - još uvek nije na snazi nijedan zakon koji bi nalagao
ovom sudu da kazni Harija za svaku čaroliju koju je ikada izveo. Optužen je za određeni prekršaj, i
on vam je predstavio svoju odbranu. Sve što on i ja sada možemo da učinimo jeste da sačekamo
vašu presudu.
Dambldor ponovo sklopi vrhove svojih prstiju i zaćuta. Fadž ga je mahnito gledao, očevidno
razjaren. Hari iskosa pogleda u Dambldora, tražeći razuveravajući pogled. Nije bio sasvim sigu-ran
da je Dambldor trebalo da kaže Vizengamotu kako je sada vreme za njihovu odluku. Dambldor je,
opet, delovao potpuno nesvestan Harijevog pokušaja da mu uhvati pogled. Nastavio je da gleda ka
tribinama gde se ceo Vizengamot prepustio užurbanim, šaptavim razgovorima.
Hari spusti pogled ka stopalima. Njegovo srce, koje se naizgled nenormalno nadulo, lupalo mu je
glasno o rebra. Očekivao je da će saslušanje duže trajati. Nije bio nimalo siguran da je ostavio dobar
utisak. Zapravo, gotovo da nije ništa ni rekao. Trebalo je da opširnije pojasni priču o dementorima,
kako se spotakao, kako Dadli i on zamalo nisu primili poljupce...
Dvaput je podizao pogled ka Fadžu, spreman da zausti nešto, ali mu se nabreklo srce oba puta
steglo, te bi samo udahnuo i ponovo pogledao u svoje cipele.
A onda šaputanje prestade. Hari je hteo da podigne pogled ka sudijama, ali je shvatio da mu je
zapravo mnogo, mnogo lak-še da nastavi da pogledom ispituje svoje pertle.
- Ko je za oslobađanje okrivljenog od svih optužbi? - progovori Madam Bouns svojim dubokim
glasom.
Hari trže glavu nagore. Ruke se podigoše u vazduh, mnogo njih... više od polovine! Ubrzano dišući,
on pokuša da ih prebroji, ali pre nego što je stigao da dovrši, Madam Bouns reče: - A ko glasa za
osudu?
Fadž podiže ruku, baš kao i pola tuceta drugih, uključujući i vešticu sa njegove desne strane,
čarobnjaka sa bujnim brkovima i čupavu vešticu iz drugog reda.
Fadž se osvrnu oko sebe, delujući kao da mu se nešto veoma krupno zaglavilo u grlu, a zatim spusti
ruku. Dvaput duboko udahnuvši, on reče, glasom izobličenim od potisnutog besa: _ Dobro onda,
dobro onda... oslobođen svih optužbi.
- Odlično - reče Dambldor živahno, skočivši na noge, isukavši svoj štapić i učinivši da dve platnene
fotelje nestanu. - Pa, zaista bih morao da krenem. Prijatan dan vam želim svima.
I ni ne pogledavši u Harija, on izlete iz tamnice.
Hari se zabezeknu - nije mogao da se zaustavi. Velika tamnica u koju je ušao bila mu je strahovito
poznata. Ne samo da ju je već jednom video, nego je u njoj i boravio. Ovo je bilo mesto koje je
posetio pomoću Dambldorovog sita-za-misli, mesto gde je posmatrao kako Lestrejndžove osuđuju
na doživotnu robiju u Askabanu.
Zidovi su bili od tamnog kamena, prigušeno osvetljeni bakljama. Sa obe strane duž zidova dizale su
se prazne tribine, ali napred, na najvišim tribinama, bilo je mnogo senovitih figura. Govorili su
prigušenim glasovima, ali kada se teška vrata zalupiše za Harijem, zavlada zloslutna tišina.
Hladni muški glas odjeknu sudnicom.
- Kasniš.
- Izvinite - reče Hari nervozno. - Ja... nisam znao da je promenjeno vreme.
-To nije krivica Vizengamota - reče glas. - Jutros ti je poslata sova. Zauzmi svoje mesto.
Hariju pogled pade na stolicu u samom središtu sobe, sa naslonima za ruke prekrivenim lancima.
Video je te lance kako oživljavaju i okivaju svakoga ko bi seo na stolicu. Njegovi koraci su glasno
odjekivali dok je prelazio duž kamenog poda. Kada je obazrivo seo na ivicu stolice, lanci preteći
začangrljaše, ali ga ne okovaše. Osećajući se pomalo mučno, on podiže pogled ka ljudima
poredanim duž tribina iznad njega.
Bilo ih je ukupno pedesetak, i koliko je mogao da vidi, svi su bili odeveni u odore boje šljive, sa
izuzetno precizno izvezenim srebrnim slovom 'V na levoj strani grudi. Svi su ga gledali poviše
svojih noseva, neki vrlo strogih lica, a neki sa izrazima iskrene radoznalosti.
U samom središtu prednjeg reda sedeo je Komelijus Fadž, ministar magije. Fadž je bio zdepast
čovek koji je često nosio limunzeleni polucilindar, ali ne i danas. Nije nosio ni svoj povlađivački
osmeh kojim se inače obraćao Hariju. Sa Fadžove leve strane sedela je krupna veštica četvrtaste
vilice sa veoma kratkom sedom kosom. Nosila je monokl i delovala zastrašujuće. Sa Fadžove desne
strane nalazila se još jedna veštica, ali je sedela zavaljena u naslon svog sedišta, tako da joj je lice
bilo u senci.
- Dobro, dakle - poče Fadž. - Pošto je optuženi – napokon - prisutan, možemo da počnemo. Da li si
spreman? - povika on nekome na samom kraju reda.
- Da, gospodine - reče željan glas koji je Hari dobro poznavao. Ronov brat, Persi, sedeo je na
samom kraju prednjeg reda.
Hari pogleda u Persija, očekujući neki znak podrške, ali uzalud. Persijev pogled, skriven iza naočara
sa rožnatim ramom, bio je prikovan na list pergamenta i pero koje je spremno držao u ruci.
- Disciplinsko saslušanje dvanaestoga avgusta - reče Fadž odzvanjajućim glasom, i Persi odmah
poče da beleži – povodom kršenja Dekreta opravdanom ograničenju maloletničkog čarobnjaštva i
Statuta bezbednosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka od strane Harija Džejmsa Potera,
stanovnika Šimširove lice, j Četiri, Malo Kukumavčilište, Sarej.
- Islednici: Komelijus Osvald Fadž, ministar magije; Amelija Suzan Bouns, šef Odseka za
sprovodenje magijskih zakona;
Dolores Džejn Ambridž, stariji podsekretar ministra. Sudski pisar, Persi Ingnacije Vesli...
- Svedok odbrane, Albus Persival Vulfrik Brajan Dambldor - reče tihi glas iza Harija, koji tako brzo
okrenu glavu da ušinu vrat.
Dambldor je smireno koračao po sobi, odeven u ponoćnoplavu odoru, sa savršeno opuštenim
izrazom lica. Njegova duga srebrna brada i kosa svetlucale su pod sjajem baklji dok je prilazio
Hariju i podigao pogled ka Fadžu kroz svoje naočare u obliku polumeseca koje je nosio nasred
veoma krivog nosa.
Članovi Vizengamota stadoše da žamore. Svi pogledi su sa-da bili na Dambldoru. Neki su delovali
iznervirano, drugi neznatno uplašeni. Dve postarije veštice iz zadnjeg reda, pak, podigoše ruke i
mahnuše mu u znak dobrodošlice.
U Harijeve grudi nabujaše snažne emocije na sam prizor Dambldora, osnažena nada kakvu mu je
svojevremeno ulivala feniksova pesma. Hteo je da uhvati Dambldorov pogled, ali Dambldor nije
gledao u njegovom pravcu. Nastavio je da zuri u očevidno usplahirenog Fadža.
- Ah - reče Fadž, koji je delovao sasvim potresen. - Dambldore. Da. Ti... ovaj... dakle dobio si
našu... ovaj... poruku da su vreme i... ovaj... mesto saslušanja promenjeni?
- Mora da smo se mimoišli - reče Dambldor veselo. - Međutim, usled srećne pogreške, stigao sam u
Ministarstvo tri sata ranije, tako da nema nikakve štete.
- Da... pa... pretpostavljam da će nam trebati još jedna stohca... ja... Vesli, možeš li...?
- Bez brige, bez brige - reče Dambldor prijatno. On izvadi svoj stapić, mahnu njime, i mekana
platnena fotelja se stvori niotkuda, odmah pored Harija. Dambldor sede, sklopi vrhove svojih
dugačkih prstiju i pogleda Fadža kroz njih sa izrazom učtive radoznalosti. Vizengamot je još uvek
žamorio i nemimo se premeštao. Smirili su se tek kada Fadž ponovo progovori.
-Da - ponovi Fadž, peturajući po beleškama. - Tako dakle. Znači. Optužbe. Da.
On izvuče list pergamenta sa gomile ispred sebe, duboko udahnu, i pročita: - Optužbe protiv
okrivljenog su:
Da je namerno i potpuno svestan nelegalnosti svojih postupaka, pošto je prethodno primio pismeno
upozorenje Ministarstva magije zbog slične čini, proizveo patronus čin u oblasti naseljenoj
Normalcima, i to u prisustvu Normalca, drugog avgusta u dvadeset i tri minuta posle devet, što
predstavlja prestup po Stavki C Dekreta o opravdanom ograničenju maloletničkog čarobnjaštva iz
1875, kao i odeljka 13. Statuta bezbednosti Medunarodne konfederacije čarobnjaka.
- Vi ste Hari Džejms Poter, iz Šimširove ulice broj četiri, Malo Kukumavčilište, Sarej? - upita Fadž,
streljajući Harija pogledom preko svog pergamenta.
- Da - reče Hari.
- Dobili ste zvanično upozorenje od Ministarstva povodom ilegalnog korišćenja magije pre tri
godine, nije li tako?
- Da, ali...
- A uprkos tome ste prizvali patronus čin tokom noći drugog avgusta? - upita Fadž.
- Da - reče Hari - ali...
- Znajući da vam nije dopušteno da koristite magiju van škole dok ne napunite sedamnaest godina?
- Da, ali...
- Znajući da se nalazite u oblasti punoj Normalaca?
- Da, ali...
- Potpuno svesni da ste tokom tog čina bili u prisustvu Normalca?
- Da - reče Hari ljutito - ali sam je upotrebio samo zato što smo bili...
Veštica sa monoklom preseče ga dubokim glasom. -Ti si izveo potpuno razvijenog patronusa?
- Da - reče Hari - jer smo...
- Opipljivog patronusa?
- Kakvog... šta? - upita Hari.
- Tvoj patronus je imao jasno definisano obličje? Hoću reći, bio je opipljiviji od pare ili praraena
dima?
- Da - reče Hari, istovremeno nestrpljiv i pomalo očajan - u pitanju je jelen, oduvek je i bio jelen.
- Oduvek? - zagrme Madam Bouns. - I pre si proizvodio patronusa?
- Da - reče Hari. - Umera to da radim već više od godinu dana.
- A star si petnaest godina?
- Da, i...
- To si naučio u školi?
- Da, profesor Lupin me je naučio tokora treće godine na Hogvortsu, zbog...
- Impresivno - reče Madam Bouns, zureći u njega – pravi patronus, u njegovom uzrastu... zaista
veoma impresivno.
Neki od čarobnjaka i veštica oko nje ponovo počeše da žamore. Nekoliko njih stade da klima, ali su
se ostali mrštili i odmahivali glavama.
-Nije pitanje koliko je impresivna sama magija bila – reče Fadž razdražljivim glasom - zapravo,
pomislio bih da što je impresivnija magija bila, to gore, uzevši u obzir da ju je dečak izveo
naočigled Normalca!
Oni koji su se mrštili sada promrmljaše nešto kao saglasnost, ali tek prizor Persijevog licemernog
klimanja glavom podstaknu Harija da progovori.
-Učinio sam to zbog dementora! - reče on glasno, pre nego što će ga iko ponovo prekinuti.
Očekivao je još mrmljanja i došaptavanja, no tišina koja sad činila se gušća nego pre.
- Dementori? - reče Madam Bouns posle kraće pauze, podigavši svoje guste obrve tako da se činilo
da će joj raonokl ispasti sa oka. - Šta to pokušavaš da kažeš, dečače?
- Kažem da su dva dementora bila u toj uličici, i da su napali mene i mog rođaka!
- Ah - ponovo će Fadž, neprijatno se iskezivši dok se osvrtao po ostatku Vizengamota, kao da ih
poziva da se i oni nasmeju nekakvoj šali. - Da. Da, i mislio sam da ćemo čuti nešto ovako.
- Dementori u Malom Kukumavčilštu? - reče Madam Bouns, vidno iznenađena. - Ne razumem...
- Ne razumeš, Amelija? - reče Fadž, još uvek se zlobno kezeći. - Dopusti da objasnim. Razmišljao
je i smislio da bi dementori bili najbolje opravdanje za njegove postupke, baš fino. Normalci ih ne
mogu videti, zar ne, dečače? Baš zgodno, baš zgodno... znači, imamo samo tvoju reč, i nijednog
svedoka...
- Ne lažem! - reče Hari glasno, praćen još jednim naletom žagora članova suda. - Bilo ih je dvoje,
dolazili su sa suprotnih krajeva uličice, sve se smračilo i zahladnelo, a moj rodak ih je osetio i
pokušao da pobegne...
-Dosta, dosta! - reče Fadž sa veoma oholim izrazom lica.
- Žao mi je što prekidam nešto što bi svakako bila veoma dobro uvežbana pričica...
Dambldor pročisti grlo. Vizengamot ponovo zaneme.
-Pa, zapravo, mi imamo svedoka koji će posvedočiti o prisustvu dementora u uličici - reče on -
izuzev Dadlija Darslija, hoću reći.
Fadžovo bucmasto lice se opusti, kao da ga je neko izduvao. Zurio je u Darabldora par trenutaka, a
onda, sa izrazom čoveka koji se ponovo sabrao, reče: - Bojim se da nemamo vremena da slušamo
još izmišljotina, Dambldore. Hoću da se pobrinem za ovo što je brže...
-Možda grešim - reče Dambldor učtivo - ali sam ubeđen da po vizengamotskoj povelji o pravima,
optuženik ima pravo da izvede svedoke u prilog svojim tvrdnjama? Zar nije takva politika Odseka
za sprovođenje magijskih zakona, Madam Bouns? - nastavi on, obrativši se veštici sa monoklom.
- Tačno - reče Madam Bouns. - Tačno tako.
- Oh, pa dobro de, dobro de - obrecnu se Fadž. - Gde vam je ta osoba?
- Doveo sam je sa sobom - reče Dambldor. - Tu je, ispred vrata. Da li da je...?
- Ne - Vesli, idi ti - zakevta Fadž na Persija, koji istog časa ustade, strča niz kamene stepenike sa
sudijskog balkona i projuri pored Dambldora i Harija, ni ne pogledavši ih.
Trenutak kasnije, Persi se vrati, u pratnji gospođe Fig. Ona je delovala prestrašeno i ćaknutije no
ikada. Hari je priželjkivao da se setila da ne dođe u svojim patofnama.
Dambldor ustade i prepusti gospođi Fig fotelju, prizvavši sebi drugu.
- Puno ime? - reče Fadž glasno, kada se gospođa Fig nervozno smestila na samoj ivici sedišta.
- Arabela Dorin Fig - reče gospođa Fig drhtavim glasom.
- A ko ste uopšte vi? - reče Fadž, smorenim i uzvišenim glasom.
- Ja sam stanovnik Malog Kukumavčilišta, živim blizu kuće Harija Potera - reče gospođa Fig.
- Nemamo podatak da ijedna veštica ili čarobnjak žive u Malom Kukumavčilištu, izuzev Harija
Potera - odmah reče Madam Bouns. - Situacija u tom mestu oduvek je bila pažljivo proučavana,
uzevši u obzir... uzevši u obzir prethodne događaje.
- Ja sam Poruga - reče gospođa Fig. - Tako da me nemate registrovanu, zar ne?
- Poruga, je li? - reče Fadž, sumnjičavo je posmatrajući. - To cemo još da proverimo. Ostavićete
detalje o svojim roditeljima kod mog asistenta Veslija. Uzgred, mogu li Poruge uopšte da vide
dementore? - dodade on, osvrćući se levo-desno duž tribina.
- Da, možemo! - reče gospođa Fig ogorčeno.
Fadž spusti pogled ka njoj, podignutih obrva. - Dobro onda - reče on distancirano. - Kakva je vaša
priča?
- Izašla sam da kupim hranu za mačke u prodavnici na uglu Vistarijinog šetališta, drugog avgusta
oko devet sati uveče - odmah se rastoroka gospođa Fig, kao da je napamet naučila šta će reći - kada
sam začula neko komešanje iz uličice između Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog šetališta.
Kada sam prišla ulazu u uličicu, videla sam dementore kako trče...
- Trče? - oštro će Madam Bouns. - Dementori ne trče, oni klize.
- To sam i htela da kažem - brzo nastavi gospođa Fig, dok joj se na izboranim sparušenim obrazima
pojaviše ružičaste fleke. - Kako klize ulicom ka, kako mi se činilo, dvojici dečaka.
- Kako su izgledali? - upita Madam Bouns, suzivši oči tako da joj se ivica monokla usecala u meso.
- Pa, jedan je bio veoma krupan, a drugi malčice mršav...
- Ne, ne - reče Madam Bouns nestrpljivo. - Dementori... opišite ih.
- Oh - reče gospođa Fig, dok joj se rumenilo sada širilo i po vratu. - Bili su veliki. Veliki i obučeni u
ogrtače.
Hari oseti užasan trzaj u dubini stomaka. Šta god gospođa Fig rekla, njemu je zvučalo kao da je
dementore eventualno nekada videla na slici, a slika nikada ne bi mogla da vemo prikaže kakva su
ta bića: užasni način na koji su se kretali, lebdeći na nekoliko centimetara iznad zemlje, ili njihov
truli zadah, ili onaj užasni hroptavi zvuk koji bi ispuštali kada bi isisavali okolni vazduh...
U drugom redu, zadrigli čarobnjak sa velikim crnim brkovima nagnu se da šapne nešto u uvo
susedu, veštici sa frćkavom kosom. Ona se zlobno iskezi i klimnu glavom.
- Veliki i odeveni u ogrtače? - ponovi Madam Bouns hladno, dok Fadž podrugljivo frknu. -
Shvatam. Još nešto?
- Da - reče gospođa Fig. - Osetila sam ih. Sve je zahladnelo, a da znate, bila je to veoma topla letnja
noć. I osetila sam... kao da je sva radost nestala sa ovoga sveta... i setila sam se... užasnih stvari...
Njen glas zadrhta i zamre.
Oči Madam Bouns neznatno se raširiše. Hari primeti crvene tragove ispod njenih obrva na mestu
gde joj se urezao monokl.
- Šta su dementori onda učinili? - upita ona, i Hari oseti tračak nade.
- Krenuli su na dečake - reče gospođa Fig, jačim i samouverenijim glasom, dok joj je rumenilo
bledelo sa lica. - Jedan dečak je pao. Drugi se povlačio unazad, pokušavajući da odbije dementora.
To je bio Hari. Dvaput je pokušao, ali bi proizveo samo srebrni dim. Prilikom trećeg pokušaja,
stvorio je patronusa, koji se sjurio na prvog dementora a onda, oterao i drugog sa svog rođaka. I
tako... tako se sve to zbilo - zaključi gospođa Fig, pomalo neubedljivo.
Madam Bouns u tišini spusti pogled ka gospođi Fig. Fadž se uopšte nije obazirao na nju, već je
nešto petljao po svojim papirima. Napokon, on podiže obrve i reče, pomalo agresivno: - To ste
znači videli, je li?
- Tako se dogodilo - ponovi gospoda Fig.
- Vrlo dobro - reče Fadž. - Možete izaći.
Gospođa Fig usmeri prestrašeni pogled sa Fadža na Dambldora, a zatim ustade i odvuče se do vrata.
Hari ču kako se zatvaraju za njom.
- Nije baš ubedljiv svedok - reče Fadž snobovski.
- Oh, pa ne znam - reče Madam Bouns svojim odzvanjajucim glasom. - Svakako je veoma precizno
opisala efekte napada dementora. A ne mogu da zamislim zašto bi rekla da su bili tamo, ako to nije
istina.
-Ali da dementori dolutaju u normalsko predgrađe, i da tek nalete na čarobnjaka? - frknu Fadž. -
Šanse da se to doi mora da su veoma, veoma male. Čak se ni Torbar ne bi i na...
- Oh, ne bih rekao da iko ovde misli da su se dementori tamo slučajno našli - reče Dambldor vedro.
Veštica koja je sedela sa Fadžove desne strane, lica skrivenog u senci, neznatno se uzvrpolji, ali svi
ostali su bili sasvim mirni i tihi.
- A šta bi to trebalo da znači? - upita Fadž ledeno.
- To znači da im je naređeno da budu tamo - reče Dambldor.
-Mislim da bismo negde imali zabeleženo da je neko naredio paru dementora da se šetkaju Malim
Kukumavčilištem! - zakevta Fadž.
- Ne biste, ako dementori ovih dana primaju naređenja od nekoga ko nije iz Ministarstva magije -
reče Dambldor smireno. -Ja sam ti već predočio kako gledam na tu temu, Kornelijuse.
- Da, jesi - reče Fadž silovito - i nemam razloga da poverujem da su tvoji stavovi išta drugo do
koještarije, Dambldore. Dementori su stalno u Askabanu, i rade sve što tražimo od njih.
-Onda - reče Dambldor, tiho ali razgovetno - moramo se zapitati zašto bi neko iz Ministarstva
naredio paru dementora da odu u tu uličicu drugog avgusta uveče.
U potpunom muku koji zavlada na ove reči, veštica sa Fadžove desne strane nagnu se napred, tako
da je Hari po prvi put ugleda.
Ličila mu je na veliku prebledelu žabu. Bila je prilično punačka, sa širokim, mlitavim licem, malim
vratom, kao teča Vernon, i veoma širokim opuštenim ustima. Oči su joj bile krupne, okruglaste i
neznatno izbuljene. Čak ga je i mala crna somotska mašna koju je stavila povrh svoje kratke
kovrdžave kose podseti ga na veliku muvu koju ova veštica upravo namerava da uhvati svojim
dugačkim lepljivim jezikom.
- Predsedavajući daje reč Dolores Džejn Ambridž, starijem ministrovom podsekretaru - reče Fadž.
Veštica progovori lepršavim, devojački piskavim glasićem koji zaprepasti Harija. On je očekivao
kreketanje.
-Mora da sam vas pogrešno razumela, profesore Dambldor - reče ona sa usiljenim osmehom, dok su
joj velike loptaste oči ostale hladne kao i ranije. - Stvarno glupo od mene. Ali mi se na jedan
majušni trenutak učinilo da nagoveštavate kako je Ministarstvo magije naredilo napad na ovog
dečaka!
Ona se zvonko nasmeja, od čega se Hariju naježiše dlake na vratu i leđima. Još nekoliko članova
Vizengamota nasmejaše se zajedno sa njom, iako je bilo jasno kao dan da niko od njih to ne smatra
smešnim.
-Ako je istina da dementori primaju naređenja isključivo od Ministarstva magije, i ako je takođe
istina da su dva dementora napala Harija i njegovog rođaka pre nedelju dana, onda logičnim tokom
misli sledi da je možda neko iz Ministarstva naredio napade - reče Dambldor učtivo. - Naravno,
moguće je i da baš ta dva dementora nisu pod kontrolom Ministarstva...
-Nema dementora koji su van kontrole Ministarstva! - obrecnu se Fadž, koji se zacrvene kao cigla.
Dambldor sagnu glavu uz mali naklon.
- Onda će Ministarstvo nesumnjivo sprovesti potpunu istragu oko toga šta su ta dva dementora
radila tako daleko od Askabana i zašto su napali nekoga bez ovlašćenja.
- Nije tvoje da odlučuješ šta će Ministarstvo magije da radi, Dambldore! - puče Fadž, sada već
ljubičastog lica, kakvim bi se i sam teča Vernon ponosio.
- Naravno da nije - reče Dambldor krotko. - Samo sam izrazio svoje uverenje da ovaj slučaj neće
proći neispitan.
On baci pogled na Madam Bouns, koja namesti monokl i uzvrati mu pogled, malčice se namrštivši.
-Podsetio bih sve prisutne da ponašanje tih dementora, uko se ispostavi da nisu tek plod mašte ovog
dečaka, nije pred ovog saslušanja! - reče Fadž. - Ovde smo da ispitamo preje Harija Potera u odnosu
na Dekret o opravdanom ogranicenju maloletničkog čarobnjaštva!
- Naravno da smo zato ovde - reče Dambldor - ali prisustvo dementora u toj uličici je krajnje važno.
Klauzula Sedam dotičnog Dekreta kaže da se magija sme koristiti pred Normalcima u vanrednim
okolnostima, a te vanredne okolnosti uključuju i situacije koje prete životu datog čarobnjaka ili
veštice, i dragih prisutnih veštica, čarobnjaka ili Normalaca prisutnih u vreme...
- Upoznati smo sa klauzulom Sedam, hvala lepo! - zareža Fadž.
- Naravno da jeste - reče Dambldor kurtoazno. - To znači da se slažemo da Harijevo korišćenje
patronus čini u ovim okolnostima potpada pod kategoriju vanrednih okolnosti koje klauzula
predviđa?
- U slučaju da je uopšte bilo dementora, u šta sumnjam.
- Čuli ste iskaz svedoka - prekide ga Dambldor. - Ukoliko još uvek. sumnjate u njenu iskrenost,
ponovo je pozovite i ispitajte. Siguran sam da se neće buniti.
- Ja... to... ne... - promuca Fadž, petljajući sa papirima pred sobom. - Samo... hoću danas da završim
sa ovim, Dambldore!
- Ali naravno, nije važno koliko puta ćete saslušati svedoka, ako bi altemativa bila ozbiljno kršenje
pravde - reče Dambldor.
- Ozbiljan prekršaj, malo sutra! - reče Fadž na sav glas. - Da li si se uopšte i potrudio da sabereš
koliko je izmišljotina ovaj dečak izrekao, pokušavajući da opravda svoju flagrantnu zloupotrebu
magije van škole? Pretpostavljam da si zaboravio na lebdeću čin koju je upotrebio pre tri godine...
- To nisam bio ja, bio je to kućni vilenjak! - reče Hari.
- VIDIŠ? - zagrme Fadž, izraženo gestikulirajući u pravcu Harija. - Kućni vilenjak! U normalskoj
kući! Nije nego!
- Dotični kućni vilenjak je trenutno zaposlen na Hogvortskoj školi - reče Dambldor. - Mogu da ga
dozovem ovamo za tren da svedoči, ukoliko to želite.
- Ja... ne... nemam vremena da slušam tamo neke kućne vilenjake! U svakom slučaju, to nije
jedini... naduvao je svoju tetku, zaboga! - povika Fadž, lupajući pesnicom po sudijskoj tribini, pri
tom oborivši bočicu mastila.
- A vi ste tom prilikom bili veoma predusretljivi i niste podigli optužbu protiv njega, pretpostavljam
prihvatajući činjenicu da čak ni najbolji čarobnjaci ne mogu uvek da kontrolišu svoje emocije - reče
Dambldor smireno, dok je Fadž pokušavao da skine mastilo sa svojih beležaka.
- A još nisam ni počeo sa svime što je radio u skoli.
- Ali, s obzirom da Ministarstvo nema tu vlast da kažnjava hogvortske učenike zbog prestupa
počinjenih u školi, Harijevo ponašanje tamo nije nimalo relevantno za ovo saslušanje – reče
Dambldor, ljubazno kao i uvek, ali sada sa malim nagoveštajem hladnoće u prizvuku ovih reči.
- Oho! - reče Fadž. - Ne tiče nas se šta radi u školi, je li? To ti misliš!
- Ministarstvo nema ovlašćenje da izbaci nijednog učenika sa Hogvortsa, Kornelijuse, na šta sam te
podsetio u noći drugog avgusta - reče Dambldor. - Niti ima pravo da konfiskuje čarobne štapice dok
se optužbe ne dokažu, što sam te takođe podsetio u noći drugog avgusta. U tvojoj divljenja vrednoj
žurbi da sprovedeš zakon, čini se da si, nenamemo, u to sam uveren, i sam prevideo nekoliko
zakona.
- Zakoni se daju izmeniti - reče Fadž divljački.
- Naravno - reče Dambldor, nakrivivši glavu u stranu. - A očevidno je da ti već unosiš neke izmene,
Kornelijuse. Zapravo, za nekoliko kratkih nedelja otkako sam zamoljen da napustim
Vizengamot, već je prešlo u praksu da se održava puno krivično suđenje za prost slučaj
maloletničkog čarobnjaštva!
Nekoliko čarobnjaka iznad njih se neprijatno promeškoljiše u svojim sedištima. Fadž postade još
ljubičastiji. Žabolika veštica sa njegove desne strane se, pak, samo zagleda u Dambldora, Potpuno
bezizražajnog lica.
-Koliko sam upoznat - nastavi Dambldor - još uvek nije na snazi nijedan zakon koji bi nalagao
ovom sudu da kazni Harija za svaku čaroliju koju je ikada izveo. Optužen je za određeni prekršaj, i
on vam je predstavio svoju odbranu. Sve što on i ja sada možemo da učinimo jeste da sačekamo
vašu presudu.
Dambldor ponovo sklopi vrhove svojih prstiju i zaćuta. Fadž ga je mahnito gledao, očevidno
razjaren. Hari iskosa pogleda u Dambldora, tražeći razuveravajući pogled. Nije bio sasvim sigu-ran
da je Dambldor trebalo da kaže Vizengamotu kako je sada vreme za njihovu odluku. Dambldor je,
opet, delovao potpuno nesvestan Harijevog pokušaja da mu uhvati pogled. Nastavio je da gleda ka
tribinama gde se ceo Vizengamot prepustio užurbanim, šaptavim razgovorima.
Hari spusti pogled ka stopalima. Njegovo srce, koje se naizgled nenormalno nadulo, lupalo mu je
glasno o rebra. Očekivao je da će saslušanje duže trajati. Nije bio nimalo siguran da je ostavio dobar
utisak. Zapravo, gotovo da nije ništa ni rekao. Trebalo je da opširnije pojasni priču o dementorima,
kako se spotakao, kako Dadli i on zamalo nisu primili poljupce...
Dvaput je podizao pogled ka Fadžu, spreman da zausti nešto, ali mu se nabreklo srce oba puta
steglo, te bi samo udahnuo i ponovo pogledao u svoje cipele.
A onda šaputanje prestade. Hari je hteo da podigne pogled ka sudijama, ali je shvatio da mu je
zapravo mnogo, mnogo lak-še da nastavi da pogledom ispituje svoje pertle.
- Ko je za oslobađanje okrivljenog od svih optužbi? - progovori Madam Bouns svojim dubokim
glasom.
Hari trže glavu nagore. Ruke se podigoše u vazduh, mnogo njih... više od polovine! Ubrzano dišući,
on pokuša da ih prebroji, ali pre nego što je stigao da dovrši, Madam Bouns reče: - A ko glasa za
osudu?
Fadž podiže ruku, baš kao i pola tuceta drugih, uključujući i vešticu sa njegove desne strane,
čarobnjaka sa bujnim brkovima i čupavu vešticu iz drugog reda.
Fadž se osvrnu oko sebe, delujući kao da mu se nešto veoma krupno zaglavilo u grlu, a zatim spusti
ruku. Dvaput duboko udahnuvši, on reče, glasom izobličenim od potisnutog besa: _ Dobro onda,
dobro onda... oslobođen svih optužbi.
- Odlično - reče Dambldor živahno, skočivši na noge, isukavši svoj štapić i učinivši da dve platnene
fotelje nestanu. - Pa, zaista bih morao da krenem. Prijatan dan vam želim svima.
I ni ne pogledavši u Harija, on izlete iz tamnice.
10 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:39 pm
Margita
Administrator
10. JADI GOSPOĐE VESLI
Dambldorov nagli odlazak bio je potpuno iznenađenje za Harija. Nastavio je da sedi u stolici sa
okovima, boreći se sa osećanjima šoka i olakšanja. Vizengamoti počeše da ustaju, skupljaju i
pakuju svoje papire. Hari ustade. Niko mu izgleda nije poklanjao ni trunku pažnje, izuzev žabolike
veštice sa Fadžove desne strane, koja je sada zurila dole u njega uraesto u Dambldora. Ignorišući je,
on pokuša da uhvati Fadžov, ili pogled Madam Bouns, želeći da ih upita da li sada može da ode, ali
je Fadž, činilo se, rešio da ne primećuje Harija, a Madam Bouns je bila zaokupljena svojom
aktentašnom, tako da on načini nekoliko oklevajućih koraka ka izlazu a onda, kada ga niko ne
dozva natrag, odšeta vrlo brzim hodom.
Poslednjih nekoliko koraka je već bio u trku, snažno raskrilivši vrata, te se skoro sudari sa
gospodinom Veslijem koji je stajao baš pred njima, prebledeo i zabrinut.
_ Dambldor nije rekao...
-Osloboden - reče Hari zatvarajući vrata za sobom – od svih optužbi!
Sijajući od sreće, gospodin Vesli zagrli Harija.
-Hari, to je divno! Pa, naravno, nisu ni mogli da te oglase krivim, ne na osnovu onakvih dokaza, ali
svejedno, ne mogu da lažem da se nisam...
Gospodin Vesli tu zastade, jer se vrata sudnice upravo ponovo otvoriše. Članovi Vizengamota su
izlazili jedan po jedan.
- Merlinove mi brade! - uskliknu gospodin Vesli začuđeno, povlačeći Harija u stranu da ih propuste.
- Ispitivali su te pred punim sudskim sastavom?
- Rekao bih da jesu - reče Hari tiho.
Jedan ili dva čarobnjaka klimnuše glavom Hariju prolazeći kraj njega a nekoliko njih, uključujući
Madam Bouns, rekoše: - 'Dobro jutro, Arture', gospodinu Vesliju, ali je većina odvraćala pogled.
Komelijus Fadž i žabolika veštica među poslednjima napustiše tamnicu. Fadž se ponašao kao da su
gospodin Vesli i Hari deo zida, ali je veštica ponovo procenjivački gledala Harija dok je prolazila.
Poslednji prođe Persi. Poput Fadža, i on je sasvim ignorisao svog oca i Harija. Odmarširao je pored
njih, čvrsto stežući veliki svitak pergamenta i pregršt rezervnih pera, ukrućenih leđa i uzdignutog
nosa. Usne gospodina Veslija neznatno se skupiše, ali on ne pokaza nikakav znak da je video svog
trećeg sina.
- Vodim te pravo natrag, kako bi mogao i ostalima da javiš dobre vesti - reče, pokazavši Hariju da
krene napred, čim su Persijeve pete iščezle uz stepenice ka nivou devet. - Ostaviću te na putu za
onaj toalet u Betnal Grinu. Hajde...
- A šta ćete preduzeti u vezi tog toaleta? - upita Hari, cereci se. Sve mu je iznenada delovalo pet
puta smešnije nego inace. Postepeno mu je dopiralo do svesti: oslobođen je optužbe, vraća se na
Hogvorts.
~ 0, to je sasvim prosta kontrakletva - reče gospodin Vesli °k su se penjali uz stepenice - ali nije
stvar u popravljanju štete, već u samim stavovima koji stoje iza tog vandalizma, Hari. Maltretiranje
Normalaca nekim čarobnjacima može delovati smešno, ali to je ispoljavanje nečeg mnogo dubljeg i
prljavijeg, a ja to neću dozvoliti...
Gospodin Vesli zastade usred rečenice. Upravo su stigli do hodnika na devetom nivou, a Kornelijus
Fadž je stajao na par metara od njih, tiho se obraćajući visokom čoveku sa dugom plavom kosom i
oštrim, bledim licem.
Drugi čovek se okrete na zvuk njihovih koraka. I on zastade usred rečenice, suzi svoje hladne sive
oči i pogledom fiksira Harijevo lice.
-Vidi, vidi... Patronus Poter - reče Lucijus Melfoj hladno.
Hari oseti kako mu zastaje dah, kao da je upravo udario o neki nevidljivi zid. Poslednji put je video
ove hladne sive oči kroz proreze smrtožderske kukuljice, kada mu je i čuo glas kako rau se ruga, na
mračnom groblju, dok ga je Lord Voldemor mučio. Hari nije mogao da veruje da Lucijus Melfoj
uopšte sme da ga pogleda u lice. Nije mogao da poveruje da je on tu, u Ministarstvu magije, niti da
Komelijus Fadž razgovara sa njim, nakon što je Hari pre nekoliko nedelja rekao Fadžu da je Melfoj
Smrtožder.
-Ministar mi je upravo pripovedao o tvom srećnom izbavljenju, Poteru - reče Melfoj razvučeno. -
Stvarno zapanjujuće, kako uvek uspeš da se iskobeljaš iz škripca... poput zmije, zapravo.
Gospodin Vesli stisnu Harija za rame u znak upozorenja.
- Da - reče Hari - da, baš sam dobar u spasavanju.
Lucijus Melfoj podiže pogled ka licu gospodina Veslija.
- Artur Vesli je tu, takođe! Šta ti tražiš ovde, Arture?
- Ja radim ovde - reče gospodin Vesli šturo.
-Svakako ne ovdel - gospodin Melfoj podiže obrve i pogleda ka vratima preko Veslijevog ramena. -
Mislio sam da si gore na drugom spratu... zar se ne baviš, beše, nečim što uključuje tajno
krijumčarenje normalskih predmeta i njihovo omađijavanje?
- Ne - obrecnu se gospodin Vesli, zarivši prste u Harijevo rame.
-A šta vi uopšte tražite ovde? - upita Hari Lucijusa Melfoja.
-Mislim da te se privatne stvari između mene i ministra nimalo ne tiču, Poteru - reče Melfoj,
poravnavši prednji deo svoje odore. Hari začu nežno zveckanje nečega što je nepogrešivo zvučalo
kao pun džep zlatnika. - Zbilja, samo zato što si Dambldorov miljenik ne znači da treba da očekuješ
isto povlađivanje i od nas ostalih... onda, hoćemo li otići do vaše kancelarije, ministre?
-Svakako - reče Fadž, okrenuvši leđa Hariju i gospodinu Vesliju. - Ovuda, Lucijuse.
Oni se udaljiše dugim koracima, razgovarajući prigušenim glasovima. Gospodin Vesli nije puštao
Harijevo rame sve dok ovi nisu nestali u liftu.
- Zašto nije čekao ispred Fadžove kancelarije ako imaju zajedničke poslove - besno izlete Hariju. -
Šta je tražio ovde dole?
- Ako mene pitaš, pokušavao je da se prišunja dole do sudnice - reče gospodin Vesli, delujući
krajnje uznemireno. Osvrtao se preko ramena kao da hoće da se uveri da ga oni neće čuti. -
Pokušava da otkrije da li su te izbacili ili ne. Ostaviću poruku za Dambldora kada te budem ostavio,
treba da zna da je Melfoj ponovo razgovarao sa Fadžem.
- Kakve to privatne poslove njih dvojica imaju, uopšte?
- Zlato, pretpostavljam - ljutito reče gospodin Vesli. - Melfoj već godinama daje donacije za
raznorazne stvari... tako se povezuje sa pravim ljudima... a onda može da traži odgovarajuće
usluge... da odlaže zakone za koje ne želi da prođu... Lucijus Melfoj, taj ti ima jake veze.
Uto stiže Hft. Bio je prazan, izuzev jata memoranduma koje stade da leprša oko glave gospodina
Veslija čim je pritisnuo dugme za atrijum i vrata se zvonko zatvorila. On ih ljutito razgrnu.
- Gospodine Vesli - reče Hari polako - ako se Fadž sreće sa Smrtožderima kao što je Melfoj, i to
nasamo, kako znamo da oni nisu na njega bacili kontrolišuću kletvu?
- Nemoj misliti da nara to već nije palo na pamet, Hari - reče gospodin Vesli mirno. - Ali,
Dambldor misli da Fadž trenutno radi na svoju ruku - što, kako Dambldor kaže, nije baš utešno.
Bolje da ne pričamo o tome sada, Hari.
Vrata skliznuše u stranu i oni iskoračiše u sada već gotovo opusteli atrijum. Erik, čarobnjakbezbednjak
ponovo je bio skriven iza Dnevnog proroka. Pođoše pravo pored zlatne fontane kada se
Hari seti.
-Sačekajte... - reče on gospodinu Vesliju i, vadeći kesu sa novcem iz džepa, vrati se do fontane.
Pogledao je nagore u lice zgodnog čarobnjaka. Izbliza, Hari pomisli da ono deluje prilično slabašno
i budalasto. Veštica se isprazno kezila, kao kandidatkinja za mis, a na osnovu svega što je Hari već
znao o goblinima i kentaurima, bilo je najmanje verovatno da ćete ih uhvatiti da tako odano zure u
ljude, ma kako ovi izgledali. Jedino je stav puzeće poniznosti kućnog vile-njaka delovao ubedljivo.
Nacerivši se na pomisao šta bi Hermiona rekla kada bi videla vilenjakovu statuu, Hari izvrnu svoju
kesu sa novcem naopačke i isprazni ne samo deset galeona, već čitav njen sadržaj u bazenčić.
- Znao sam! - viknu Ron, pesnicom udarivši u vazduh. - Ti uvek uspeš da se izvučeš iz takvih
nevolja!
- Morali su da te oslobode optužbi - reče Hermiona. Delovala je vrlo nervozno i zabrinuto kada je
Hari ušao u kuhinju, a sada je drhtavom rukom prekrila oči od olakšanja: - Nisu imali osnova ni za
nikakav slučaj protiv tebe, ama baš nikakav.
- Kako to da je tpak svima prilično laknulo, imajući u vidu da ste svi znali da ću se izvući - reče
Hari nasmejano.
Gospođa Vesli je brisala suzno lice keceljom, a Fred, Džordž i Džini su izvodili nekakav ratnički
ples, pri tom zapevajući:
- Izvukao se, iivukao se, izvukao se...
- Dosta! Smirite se! - povika gospodin Vesli, mada se i on smešio. - Čuj, Sirijuse, Lucijus Melfoj je
bio u Ministarstvu...
- Šta? - kratko uzvrati Sirijus.
- Izvukao se, izvukao se, izvukao se...
- Smirite se, vas troje! Da, video sam ga kako razgovara sa Fadžom na devetom nivou, a onda su se
zajedno popeli do Fadžove kancelarije. Dambldor bi trebalo to da zna.
- Apsolutno! - reče Sirijus. - Reći ćemo mu, ne brini.
- Pa, bolje da podem, čeka me povraćajući toalet u Betnal Grinu. Moli, odocniću, moram da
zamenim Tonks, ali Kingzli bi mogao da navrati na večeru...
- Izvukao se, izvukao se, izvukao se...
- E, sad je dosta - Frede - Džordže - Džini! - reče gospođa Vesli, dok je gospodin Vesli napuštao
kuhinju. - Hari, dušo, dođi, sedi malo, ručaj nešto, jedva da si doručkovao.
Ron i Hermiona sedoše preko puta njega. Izgledali su srećniji no što ih je video otkako je stigao u
Ulicu Grimold, i Harijevo osećanje vrtoglavog olakšanja, koje nekako beše nagrizeno njegovim
susretom sa Lucijusom Melfojem, ponovo naraste. Sumorna kuća izgledala je iznenada mnogo
toplija i prisnija. Čak je i Kričer izgledao manje ružnjikav dok je gurao svoju pljosnatu njušku u
kuhinju kako bi istražio uzrok graje.
- Naravno, čim je Dambldor stao na tvoju stranu, nije bilo sanse da te osude - reče Ron radosno,
spuštajući svakom na tanjir velika brda krompir-pirea.
- Da, on mi ie to sredio - reče Hari. Osećao je da bi zvucaio vrlo nezahvalno, pa i detinjasto, reći: -
Voleo bih da mi se ipak, obratio. Ili me bar pogledao.
Na tu pomisao ožiljak na čelu stade gadno da ga žiga, te ga °dmah pritisnu šakom.
~ Sta ti je? - upita Hermiona uznemireno.
-Ožiljak - promumla Hari. - Nije to ništa... u poslednje vreme me neprekidno boli...
Niko od ostalih nije ništa primetio, svi su se već služili hranom, uzbuđeno likujući nad Harijevom
jedva izvojevanom pobedom. Fred, Džordž i Džini su i dalje pevali. Hermiona je delovala prilično
zabrinuto, ali pre nego što je išta stigla da kaže, Ron radosno progovori: - Znaš, kladim se da će se
Dambldor večeras pojaviti, da i on proslavi s nama.
- Nisam siguma da će moći, Rone - reče gospođa Vesli, postavljajući pred Harija veliki tanjir
pečene piletine. - Trenutno je prezauzet.
- IZVUKAO SE, IZVUKAO SE, IZVUKAO SE...
- UMUKNITE! - zagrme gospođa Vesli.
Sledećih dana Hari nije mogao da ne primeti kako je među dvanaest osoba u kući Grimold i jedna
koja se očigledno ne raduje preterano što će se on vratiti na Hogvorts. Sirijus je vrlo uspešno
nabacio radostan izgled kada je prvi put čuo tu vest, rukujući se sa Harijem, sijajući od sreće baš
kao i ostali. Međutim, uskoro je počeo da biva sumorniji i zlovoljniji nego ranije, sve manje je
razgovarao sa ostalima, čak i sa Harijem, provodeći sve više vremena zatvoren u majčinoj sobi s
Bakbikom.
- Nemoj sebe da kriviš! - reče Hermiona oštro, kada je Hari njoj i Ronu poverio svoje nedoumice,
dok su brisali plesnivi plakar na trećem spratu nekoliko dana kasnije. - Tebi je mesto na Hogvortsu i
Sirijus to dobro zna. Ja lično mislim da se ponaša sebično.
- To je malo prestrogo - reče Ron namrštivši se dok je pokušavao da otrese malo buđi koja mu se
čvrsto prilepila za prst - ni ti zasigumo ne bi želela da budeš prikovana u ovoj kući
bez ikakvog društva.
- Imaće on društvo! - reče Hermiona. - Ovo je sedište štaba Reda feniksa, zar ne? Nego se on
ponadao da će Hari doći da živi ovde sa njim.
- Mislim da to nije istina - reče Hari, cedeći svoju krpu. - Nikad mi nije dao direktan odgovor kad
bih ga pitao da li bih mogao ovde da živim.
- On samo nije hteo da sebi pruži previše razloga za nadu - reče Hermiona mudro. - A možda se i
sam pomalo osećao krivim, jer po mom mišljenju, deo njega se nadao da ćeš biti izbačen. Tako
biste mogli zajedno da budete izgnanici.
- Ma daj! - rekoše Hari i Ron uglas, ali Hermiona samo nemarno slegnu ramenima.
- Neka vam bude. Ali, tu i tamo pomislim da je Ronova mama u pravu, i da Sirijus ponekad ne
pravi razliku između tvog oca i tebe, Hari.
- Dakle, misliš da je malo udaren u glavu? - reče Hari, kipteći od ljutnje.
- Ne, samo mislim da je predugo bio usamljen - reče Hermiona jednostavno.
U tom trenutku gospođa Vesli uđe u sobu iza njih.
- Još niste završili? - upita, gurajući glavu u plakar.
- Mislio sam da si doŠla da nam kažeš kako je vreme za odmor! - odgovori Ron gorko. - Znaš li
koliko smo buđi skinuli otkako smo došli ovamo?
- Toliko si čeznuo da pomogneš Redu - reče gospođa Vesli - pa sada možeš da pružiš svoj mali
doprinos tako što ćeš glavni štab da učiniš prihvatljivijim za život.
- Osećam se kao kućni vilenjak - progunđa Ron.
- Pa, sada kada shvataš kakve jadne živote oni vode, možda ćeš biti malo aktivniji u UBLJUV-u! -
reče Hermiona puna nade, kada ih gospođa Vesli ostavi da rade. - Znaš, možda i ne bi bila loša ideja
da pokažemo ljudima kako je užasno sve vreme provoditi u čišćenju - mogli bismo da organizujemo
sponzorisano ribanje grifindorskog dnevnog boravka, a svi prihodi da idu UBLJUV-u, što bi
povećalo i svest o samom problemu, i naše fondove.
- Sponzorisaću te ja da prestaneš da brbljaš o UBLJUV-u! - promrmlja Ron razdraženo, ali tiho,
tako da ga je samo Hari čuo.
Što je raspust bio bliži kraju, Hari je sve više sanjario o Hogvortsu. Jedva je čekao da ponovo vidi
Hagrida, da igra kvidič, čak i da tumara kroz leje s povrćem do staklene bašte za herbologiju. Bila
bi prava poslastica napustiti ovu prašnjavu, zagušljivu kuću, u kojoj je polovina plakara još uvek
bila zabarikadirana, a Kričer izvikivao uvrede iz senke svakome ko prođe kraj njega, mada je Hari
pazio da ne kaže Sirijusu ni za jednu od tih zamerki.
Očito da život u sedištu štaba antivoldemorskog pokreta nije bio ni približno zanimljiv niti
uzbudljiv kao što se Hariju činio pre nego što ga je sam iskusio. Iako su članovi Reda feniksa
redovno dolazili i odlazili, ponekad ostajući da nešto pojedu, a katkad odmah izlazili, posle svega
nekoliko minuta došaptavanja, gospoda Vesli bi se pobrinula da Hari i ostali budu van slušnog
dometa, (i produžnog i normalnog). A niko, čak ni Sirijus, izgleda nije mislio da Hari treba da zna
išta više od onog što je čuo u noći svog dolaska.
Poslednjeg dana raspusta Hari je čistio Hedvigin izmet sa vrha ormana, kad Ron uđe u njihovu
spavaću sobu noseći par koverata.
- Stigli su spiskovi knjiga - reče, bacajući'jedan od koverata Hariju, koji je stajao na stolici. - U
zadnji čas, mislio sam da su zaboravili. Obično su stizali mnogo ranije...
Hari pokupi i posednje parče nečistoće u kesu i baci je preko Ronove glave u ćošak, pravo u korpu
za otpatke, koja je proguta i glasno podrignu. Zatim otvori pismo. Sadržalo je dva parčeta
pergamenta: jedno je bilo uobičajeni podsetnik da polugodište počinje prvog septembra, drugo mu
je saopštavalo koje su mu knjige potrebne za predstojeću školsku godinu.
- Samo dve nove - reče on čitajući spisak - Standardna knjiga čini, za peti razred od Mirande Sove i
Teorija odbrambene magije od Vilberta Skrivala.
Krc.
Fred i Džordž prebaciše se tik pored Harija. On se već toliko bio navikao na to, da čak nije ni pao sa
stolice.
-Upravo smo se pitali ko je uvrstio Skrivalovu knjigu u spisak - reče Fred.
-Zato što to znači da je Dambldor našao novog nastavnika odbrane od mračnih veština - objasni
Džordž.
- I to u zadnji čas - dodade Fred.
- Kako to misliš? - upita Hari, skočivši dole pored njih.
- Pa, pomoću produžnih ušiju smo čuli mamin i tatin razgovor pre nekoliko nedelja - reče Fred
Hariju - a na osnovu onoga o čemu su pričali, Darabldor je zbilja imao velike muke da pronađe
nekoga ko bi ove godine predavao taj predmet.
- Nikakvo iznenađenje, kad pogledamo šta se desilo sa prethodnom četvoricom, je 1' da? - reče
Džordž.
- Jedan otpušten, jedan mrtav, jedan ostao bez pamćenja, a jedan devet meseci zaključan u kovčegu
- reče Hari, brojeći na prste. - Da, vidim na šta misliš.
-Šta je s tobom, Ron? - upita Fred.
Ron mu ne odgovori. Hari se osvmu. Ron je stajao vrlo mirno, neznatno razjapljenih usta, zijajući u
svoje pismo s Hogvortsa.
-Sta je bilo? - reče Fred nestrpljivo, obišavši oko Rona da bi preko njegovog ramena pogledao u
pergament.
Fred takođe razjapi usta.
-Asistent? - reče on, zureći s nevericom u pismo. - Asistenti
Džordž nahrupi napred, ščepa koverat iz druge Ronove ruke i prevrnu ga naopačke. Hari vide kako
nešto skreletnocrveno i zlatno pade na Džordžov dlan.
- Nije moguće - reče Džordž prigušenim glasom.
- Mora da je greška - reče Fred, iščupavši pisrao iz Ronovog stiska i držeći ga prema svetlosti, kao
da provereva vodeni žig. - Niko pri zdravoj pameti ne bi Rona proizveo u asistenta.
Blizanci istovremeno okretoše glave i oboje se upiljiše u Harija.
- Mislili smo da ćeš to sigurno biti ti! - reče Fred, tonom koji je nagoveštavao da ih je Hari na neki
način prevario.
- Mislili smo da će te Dambldor bespogovorno izabrati! - primeti Džordž ogorčeno.
- Osvojio si Tročarobnjački turnir i slično! - dodade Fred.
- Pretpostavljam da su sve ostale stvari ipak prevagnule protiv tvog izbora - dopuni Džordž Freda.
- Aha - reče Fred polako. - Da, već si prouzrokovao isuviše nevolja, druškane. Pa, bar jedan od vas
dvojice ima prave prioritete.
On priđe Hariju krupnim koracima i potapša ga po leđima, uputivši Ronu prekoran pogled.
- Asistent... mali asistent Roniša.
- 0, mama će postati nepodnošljiva - zahropta Džordž, bacivši Ronu asistentsku značku, kao da bi
ga mogla zaraziti.
Ron, koji još uvek nije izustio ni reč, uze značku, zagleda se u nju na tren, a onda je dade Hariju kao
da ga nemo pita da potvrdi da li je prava. Hari je uze. Preko grifindorskog lava bilo je utisnuto
veliko 'A'. Video je istu takvu značku na Persijevim grudima prvog dana kada je stigao na
Hogvorts.
Vrata se s treskom otvoriše. Hermiona ulete u sobu, zajapurenih obraza dok joj se kosa vijorila.
Držala je koverat u ruci.
-Jesi li - jesi li dobio...?
Ona spazi značku u Harijevoj ruci i vrisnu.
- Znala sam! - reče ushićeno, mašući svojim pismom. - I ja, Hari, i ja!
- Ne - reče brzo Hari, vraćajući značku u Ronovu ruku. - Ron je, a ne ja.
- Ko - šta?
- On je asistent, ne ja - reče Hari.
- Ronl - reče Hermiona, razjapivši vilicu. - Ali... jesi li siguran? Mislim...
Ona pocrvene kada je Ron pogleda s prkosnim izrazom lica.
- Moje ime je na tom pismu - reče on.
- Ja... - reče Hermiona, skroz zbunjena. - Ja... ovaj, vau! Sjajno, Rone! To je zaista...
- Neočekivano - reče Džordž, klimnuvši glavom.
- Ne - reče Hermiona, crveneći više nego ikad - nije... Ron je uradio gomilu stvari... on je zbilja...
Vrata iza nje još se malo odškrinuše, i gospođa Vesli stupi u sobu noseći hrpu sveže opranih odora.
-Džini mi reče da su najzad stigli spiskovi udžbenika - reče ona gledajući u koverte, dok je prilazila
krevetu da bi složila odore u dve hrpe. - Ako mi ih date, poneću ih u Dijagon-aleju popodne i doneti
vam knjige, dok se budete pakovali. Rone, moraću da ti nabavim još pidžama, ove su ti prekratke
bar za jedno desetak centimetara, ne mogu da verujem da si ih tako brzo prerastao... koju boju bi
voleo?
- Kupi mu crvenu sa zlatnim, da mu se slaže sa značkom - reče Džordž, smejuljeći se.
- Da mu se slaže sa čim? - reče gospođa Vesli odsutno, presavijajući par kestenjastih čarapa i
smeštajući ih na Ronovu hrpu odeće.
- Sa njegovom značkom - reče Fred, kao da želi da brzo pregrmi najgore... - Njegovom ljupkom,
novom, blistavom asistentskom značkom.
Trebalo je nekoliko trenutaka da Fredove reči prodru do gospođe Vesli, preokupirane pidžamama.
-Njegovu... ali... Rone, nisi valjda...?
Ron podiže svoju značku.
Gospođa Vesli ispusti vrisak poput Heraiioninog.
- Ne mogu da poverujem! Ne mogu da poverujem! 0, Rone, kako je to divno! Asistent! Baš kao i
svi drugi u porodici!
- A šta smo Fred i ja, komšije? - reče Džordž rezignirano, kada ga majka odgurau u stranu i zagrli
svog najmlađeg sina.
- Čekaj samo da ti otac čuje za ovo! Rone, tako se ponosim tobom, kakva divna vest, mogao bi da
na kraju postaneš i glavešina dečaka, baš kao Bil i Persi, ovo je samo prvi korak!
0, koja divna stvar da mi se desi usred svih tih briga, presrećna sam, o Roni...
Fred i Džordž su se kerebečili iza njenih leđa, ali gospođa Vesli ih nije primećivala. Čvrsto stisnuvši
Rona rukama, stade da ga ljubi svuda po licu, koje postade crvenije od njegove značke.
-Mama... nemoj... Mama, smiri se... - mrmljao je, pokušavajući da je odgume.
Ona ga pusti i reče bez daha: - Pa, šta očekuješ, onda? Persiju smo dali sovu, ali ti već imaš jednu.
- K-kako to misliš? - reče Ron, gledajući je kao da ne veruje svojim ušima.
- Moraš da dobiješ nagradu za ovo! - reče gospođa Vesli
razneženo. - Šta kažeš na novi komplet odora?
- Već smo mu kupili neke - reče Fred kiselo, kao da iskreno žali zbog te velikodušnosti.
- Ili novi kazan, Čarlijev stari je već skroz zarđao, ili novog pacova, uvek ti se sviđao Skobers...
- Mama - reče Ron pun nade - mogu li da dobijem novu metlu?
Lice gospode Vesli se načas snuždi. Metle su bile skupe.
-Ne baš najbolju! - Ron nastavi, snebivajući se. - Samo... samo da bude nova, za promenu...
Gospođa Vesli je oklevala, a onda se nasmeši.
-Naravno da možeš... pa, bolje da pođem ako moram još i metlu da kupim. Videćemo se kasnije...
mali Roni, asistent! I ne zaboravite da spakujete kovčege... asistent... o, sva sam usplahirena!
Još jednom poljubi Rona u obraz, glasno šmrknu i izjuri iz sobe.
Fred i Džordž izmenjaše poglede.
- Neće ti smetati ako te ne poljubimo, Rone? - upita Fred, tobože zabrinutim glasom.
- Mogli bismo da ti se naklonimo, ako želiš - reče Džordž.
- Ma, zavežite - reče Ron, namrštivši se.
- Ili šta? - čikao ga je Fred, dok mu se zlobni kez širio preko lica. - Odredićeš nam kaznenu
nastavu?
- Samo nek' proba, baš bih voleo to da vidim - zakikota se Džordž.
- Ako se ne pripazite, možda to i uradi! - reče Hermiona ljutito.
Fred i Džordž prasnuše u smeh, a Ron promrmlja: - Pusti ih, Hermiona.
- Moraćemo da se dobrano pripazimo, Džordž - reče Fred, pretvarajući se da drhti od straha - jer
sada kada su ovo dvoje na dužnosti...
- Da, čini se da su naši delikventski dani odbrojani – reče Džordž, setno vrteći glavom.
I uz još jedno glasno krc, blizanci se prebaciše odatle.
- Uh, ta dvojica! - reče Hermiona besno, zureći u plafon kroz koji su sada mogli da čuju Freda i
Džordža kako se grohotom smeju u sobi na spratu iznad njih. - Ne obraćaj pažnju na njih, Rone,
samo su ljubomorni!
- Ne bih rekao - reče Ron sumnjičavo, takođe se zagledavši u plafon. - Uvek su govorili da samo
guzonje postaju asistenti- pa ipak - dodade radosnijim tonom - oni nikada nisu dobili nove metle!
Voleo bih da mogu da pođem sa mamom i sam izaberem... neće nikad biti u stanju da mi priušti
neku Nimbusicu, ali pojavila se nova Čistačica, i to bi bilo sjajno... Da, mislim da ću otići i reći joj
da bih voleo neku Čistačicu, tek da zna...
On se stušti iz sobe, ostavljajući Harija i Hermionu same.
Iz nekog razloga, Hari nije želeo da gleda u Hermionu. Okrenu se ka krevetu, podiže hrpu čistih
odora koje je gospođa Vesli tu spustila i pređe duž sobe do svog kovčega.
- Hari? - reče Hermiona obazrivo.
- Svaka čast, Hermiona - reče Hari, tako srdačno da uopšte nije zvučalo kao njegov glas, još uvek
ne gledajući u nju. - Odlično. Asistent. Sjajno.
- Hvala - reče Hermiona. - Ovaj... Hari... mogu li da pozajmim Hedvigu da javim mami i tati? Biće
im vrlo drago - mislim asistent je nešto Što i oni mogu da shvate.
- Da, nema problema - reče Hari, još uvek užasno srdačnim glasom koji mu nikako nije pristajao. -
Uzmi je!
Oslonio se na kovčeg, položio odore na njegovo dno i pretvarao se da nešto pretražuje dok je
Hermiona prišla ormanu dozvala Hedvigu. Prođe nekoliko trenutaka. Hari je čuo da se vrata
zatvaraju ali je ostao i dalje povijen, osluškujući. Jedinil zvuci koje je mogao da čuje bili su
ponovno kikotanje prazne'1 slike na zidu i korpa za otpatke u uglu koja je iskašljavala sovin izmet.
Ispravi se i pogleda iza sebe. Hermiona beše izašla, a ni Hedvige više nije bilo. Hari se polako vrati
do kreveta i utonu u njega, slepo zureći u podnožje ormana.
Sasvim je zaboravio da se u petom razredu biraju asistenti. Bio je isuviše zabrinut zbog mogućnosti
da ga isključe, da bi joŠ razmišljao i o činjenici da će neki učenici dobiti značke. Ali i da se setio...
da je razmišljao o tome... šta bi očekivao?
Nipošto ovo, reče iskreni glasić u njegovoj glavi.
Hari sklopi oči i prekri lice rukama. Nije mogao sebe da laže. Da je znao da je asistentska značka na
putu, očekivao bi da pripadne njemu, a ne Ronu. Da li to znači da je postao arogantan kao Drako
Melfoj? Da li misli da je superiorniji od bilo koga? Da li zaista veruje da je bolji od Rona?
Ne, reče onaj glasić prkosno.
Da li je to istina, zapita se Hari, zabrinuto preispitujući vlastita osećanja.
Bolji sam u kvidiču, reče taj glas. Ali nisam bolji ni u čemu drugom.
To je zaista istina, pomisli Hari. Nije bio bolji od Rona u poznavanju lekcija. Ali šta je sa onim
mimo predavanja? Šta je sa pustolovinama koje su on, Ron i Hermiona preduzimali od kada su
krenuli na Hogvorts, često rizikujući mnogo više od isključenja?
Pa, Ron i Hermiona su bili uz mene gotovo sve vreme, reče glas u Harijevoj glavi.
Ipak, ne sve vreme, pobuni se Hari protiv samog sebe. Nisu se borili sa mnom protiv Kvirela. Nisu
se oni suprotstavili Ridlu i Bazilisku. Nisu se oni oslobodili silnih dementora one noći kada je
Sirijus pobegao. Nisu bili ni na groblju sa mnom, one noći kada se Voldemor vratio...
I isto osećanje nepravde, koje ga je bilo obuzelo u noći kada je stigao, ponovo uskrsnu u njemu. Ja
sam definitivno više postigao, pomisli Hari ogorčeno. Više nego iko od njih!
Ali možda, reče taj glasić sasvim pošteno, možda Dambldor ne bira asistente na osnovu toga što su
se uvalili u gomilu opasnih situacija... Možda ih bira na osnovu nekih drugih kriterijuma... Mora da
Ron irna nešto što ti nemaš...
Hari otvori oči i stade da zuri kroz prste u kandžastu nogu od ormana, sećajući se šta mu je Fred
rekao: - Niko pri zdravoj pameti ne bi Rona proizveo u asistenta...
Hari se tiho zakikota. Sekundu kasnije gadio se samoga sebe.
Ron nije tražio od Dambldora da mu da asistentsku značku. To nije Ronova krivica. Hoće li se on,
Hari, Ronov najbolji prijatelj na svetu, duriti zbog toga što sam nije dobio značku, podsmevati se
zajedno sa blizancima iza Ronovih leđa, upropastivši Ronu užitak onda kada je ovaj, po prvi put,
pobedio Harija u nečemu?
Uto Hari ponovo začu Ronove korake na stepenicama. On se uspravi, pričvrsti naočare, nabaci kez
na lice.
- Jedva sam je uhvatio! - reče Ron veselo banuvši na vrata. - Kaže da će mi kupiti Čistačicu ukoliko
bude mogla.
- Kul - reče Hari i s olakšanjem začu kako mu glas ne zvuči previše srdačno. - Slušaj... Rone...
čestitam, druškane.
Osmeh na Ronovom licu izblede.
- Nikad nisam pomišljao da ću to da budem ja! - reče on, vrteći glavom. - Mislio sam da ćeš ti da
postaneš asistent!
- Jok, ja sam izazvao isuviše problema - reče Hari, ponavljajući Fredove reči.
- Da - reče Ron - da, pretpostavljam da si u pravu... pa, bolje da spakujemo kovčege, zar ne?
Bilo je čudno koliko su im stvari bile razbacane svuda naokolo otkako su stigli. Najveći deo
popodneva proveli su skupljajući knjige i ostale stvari svuda po kući, trpajući ih nazad u školske
kovčege. Hari je zapazio da je Ron uporno nosio svoju asistentsku značku svuda naokolo: prvo ju je
stavio na komodu pored kreveta, zatim u džep od farmerki, da bi je opet iznova izvadio i položio
preko složenih odora, kao da hoće da vidi kako se crveno slaže sa crnim. Tek kada su Fred i Džordž
upali i ponudili da mu je prikače na čelo trajnolepljivom čini, on ju je nežno obmotao svojim
kestenjastim čarapama i zaključao u kovčegu.
Gospođa Vesli se vratila iz Dijagon-aleje oko šest sati, na-tovarena knjigama, noseći duguljasti
paket umotan u debeli smeđi pakpapir koji joj Ron ote sa čežnjivim uzvikom.
-Nemoj sada da je raspakuješ, dolaze nam ljudi na večeru. Svi treba da siđete dole - reče ona, ali
čim je nestala s vidika Ron mahnito pocepa omot, i stade da ispituje svaki pedalj svoje nove metle
sa ekstatičnim izrazom na licu.
Dole u podrumu, gospođa Vesli je okačila skerletnocrveni transparent poviše krcatog stola, na
kojem je pisalo:
ČESTITKE
RONU I HERMIONI
NOVIM ASISTENTIMA
Bila je u boljem raspoloženju no što ju je Hari ikad video tokom ovog raspusta.
-Mislila sam da bismo mogli da priredimo malu žurku, a ne samo da sedimo na večeri - reče ona
Hariju, Ronu, Hermioni, Fredu, Džordžu i Džini kad uđoše u sobu. - Tvoj otac i Bil će uskoro stići,
Rone. Obojici sam poslala sove i potpuno su ushićeni - dodade, sijajući od sreće.
Fred prevrnu očima.
Sirijus, Lupin, Tonks i Kingzli Okovgrom već su bili tu, a Ludooki Ćudljivko došepa ubrzo pošto se
Hari poslužio krem-pivom.
- O, Alastore, drago mi je da si tu - reče gospođa Vesli živahno, kada Ludooki zbaci svoj putni
ogrtač. - Odavno smo hteli da te pitamo - raožeš li da pogledaš u pisaći sto u gostinskoj sobi i kažeš
nam šta je u njemu? Nismo hteli da ga otvaramo, za slučaj da je u njemu nešto zaista gadno.
- Neraa problema, Moli...
Cudljivkovo električnoplavo oko osvmu se naviše i stade da zuri netremice kroz plafon kuhinje.
-Gostinska soba... - zagrme on, kada mu se zenica suzila.
-Sto u uglu? Da, vidim ga... aha, u pitanju je bauk... želiš li da odem da ga se otarasim, Moli?
-Ne, ne, sama ću, kasnije - reče gospođa Vesli blistajući.
- Ti uzmi nešto da popiješ. Zapravo, priredili smo malo slavlje...
Ona pokaza na crveni transparent. - Četvrti asistent u porodici! - dodade nežno, razbarušivši Ronu
kosu.
-Asistent, je li? - zagrme Ćudljivko, motreći Rona normalnim okom, dok mu se magično okrenulo
da bi gledalo kroz slepoočnicu. Hari je imao vrlo neprijatan osećaj da oko gleda u njega, te se
odmaknu ka Sirijusu i Lupinu.
- Pa, čestitam - reče Ćudljivko, još uvek gledajući Rona svojim normalnim okom - figure na vlasti
uvek navlače sebi nevolju, ali pretpostavljam da Dambldor misli da možeš da izdržiš većinu glavnih
kletvi, inače te ne bi imenovao...
Ron je delovao prilično preneražen ovim pogledom na situaciju, ali ga je dolazak oca i najstarijeg
brata poštedeo muka da na to odgovori. Gospoda Vesli beše tako dobro raspoložena, da se nije ni
požalila što su poveli Mandangusa sa sobom. On je nosio dugi mantil koji je delovao čudnovato
ispupčen na neočekivanim mestima, koji je odbio da skine i odloži kraj Ćudljivkovog putnog
ogrtača.
-Pa, mislim da je red na zdravicu - reče gospodin Vesli, kada su svi već uzeli po neko piće. On
pridiže svoj pehar. - Za Rona i Hermionu, nove grifindorske asistente!
Ron i Hermiona su blistali dok su im svi nazdravljali, a zatim zapljeskaše.
-Ja lično nikada nisam bila asistent - reče Tonks živahno, stojeći iza Harija, dok su ostali krenuli ka
stolu da se posluže jelom. Danas joj je kosa bila dugačka do struka i paradajzcrvene boje. Izgledala
je kao Džinina starija sestra. - Glavesina moje kuće rekao mi je da mi nedostaju odredene
neophodne osobine.
- Na primer? - reče Džini, koja je birala pečene krompire.
- Recimo, sposobnost da se pristojno ponašam - reče Tonks.
Džini se nasmeja. Hermiona, čini se, nije znala da li da se smeje ili ne, napravivši svojevrstan
kompromis kada otpi ogroman gutljaj krem-piva, zagrcnuvši se njime.
-Šta je sa tobom, Sirijuse? - upita Džini, potapšavši Hermionu po leđima.
Sirijus, koji je stajao odmah do Harija oglasi se svojim uobičajenim kevtavim smehom.
-Niko me nije hteo za asistenta, isuviše sam vremena proveo na kaznenoj nastavi, zajedno sa
Džejmsom. Lupin je bio dobar dečko, on je dobio značku.
-Mislim da se Dambldor možda nadao da bih tako ja mogao da uspostavim neku kontrolu nad
svojim najboljim prijateljima - reče Lupin. - Suvišno je reći da sam potpuno omanuo.
Hariju se iznenada popravi raspoloženje. Ni njegov otac nije bio asistent. Odjednom mu je žurka
delovala mnogo zabavnije. Napunio je sebi tanjir, primetivši da mu svi u sobi sada deluju dvostruko
prijatnije.
Ron je raspredao o svojoj novoj metli svima koji su hteli da ga saslušaju.
-...Od nule do sedamdeset za samo deset sekundi, nije loše, zar ne? Kad to uporedite sa činjenicom
da Kometa 290 za to vreme ide samo od nule do šezdeset, i to isključivo sa pristojnim vetrom za
leđima, sudeći po Veštičjim metlama...
Hermiona je ozbiljno razgovarala sa Lupinom o svojim pogledima na prava vilenjaka.
-Mislim, to su iste gluposti kao i segregacija vukodlaka, zar ne? Sve potiče od te užasne
umišljenosti čarobnjaka da su superiorniji u odnosu na ostala stvorenja...
Gospođa Vesli i Bil su se po običaju svađali oko Bilove kose.
- ...Zaista ti izmiče kontroli, a ti si tako zgodan, mnogo bi ti bolje stajala da je kraća, zar ne, Hari?
- Pa, ne znam... - reče Hari, malo uznemiren što traže njegovo mišljenje. On brzo odšeta u pravcu
Freda i Džordža, koji su se šćućurili u ćošku sa Mandangusom.
Mandangus prestade da priča kad ugleda Harija, ali Fred namignu i rukom ga pozva da im se
pridruži.
- U redu je - reče on Mandangusu - možemo da verujemo Hariju, on nam je glavni finansijer.
- Vidi šta nam je Dang doneo - reče Džordž, ispruživši šaku ka Hariju. Bila je puna nečega što je
ličilo na smežurane crne mahune. Iz njih je dopirao slabašni zveket, mada su bile potpuno
nepomične.
- Semenke otrovnih pipkara - reče Džordž. - Potrebne su nam za zabušantske bombonjere, ali one su
zabranjena roba klase C, tako da smo imali grdne muke da ih se dokopamo.
- Deset galeona za celu količinu, važi, Dang? - reče Fred.
- Posle svih muka koje sam im'o dok ih nisam nabavijo? - Mandangus još više raširi svoje udubljene
zakrvavljene oči. - Žao mi je, momci, ali neću prihvatiti ni knuta ispod dvadeset.
- Dang mnogo voli da se šali - reče Fred Hariju.
- Da, njegova najbolja šala dosad bila je kad nam je tražio šest sikla za vrećicu knarlovih' bodlji -
reče Džordž.
- Budite oprezni - upozori ga Hari tiho.
- Zašto? - upita Fred. - Mama je zauzeta gugutanjem o asistentu Ronu, ne moramo da se brinemo,
hvala bogu.
- Ali moguće je da vas Ćudljivko drži na oku - primeti Hari.
Mandangus se nervozno okrenu preko ramena.
-Pa, dobro - progunđa on. - U redu, momci, nek' bude deset, ako ih odmah uzmete.
-Hvala, Hari! - reče Fred veselo, kada je Mandangus ispraznio džepove u raširene šake blizanaca i
stuštio se prema hrani. - Bolje da odnesemo ovo gore...
Hari ih je posmatrao kako odlaze, osećajući se pomalo nelagodno. Upravo mu je palo na pamet da
će gospodin i gospođa Vesli želeti da znaju kako Fred i Džordž finansiraju svoju
knarl - Knarla (severna Evropa i Amerika) Normalci če-sto greškom smatraju za ježa. Ove dve vrste su zbilja identične,
osim jedne važne razlike u ponašanju: ukoliko se ježu ostavi hra-na u bašti, on će je prihvatiti i uživati u daru; ukoliko
se hra-na, medutim, ponudi knarlu, on će pretpostaviti da vlasnik kuće pokušava da ga namami u zamku, te će divljački
uništiti bašten-ske biljke i ukrase, u znak osvete. Mnoga normalska deca su ne-pravedno bila opužena za vandalizam,
dok je pravi počinilac za-pravo bio knarl. - isto.
prodavnicu šala i zevzevata, kada budu saznali za njeno postojanje. Svojevremeno mu se činilo
sasvim prosto da blizancima pokloni svoju nagradu osvojenu na Tročarobnjačkom turniru, ali šta
ako to dovede do nove pometnje u njihovoj porodici, i novog otuđenja, nalik Persijevom? Da li bi
gospođa Vesli i dalje volela Harija kao da joj je rođeni sin, kada bi otkrila da je on omogućio Fredu
i Džordžu da otpočnu karijeru koju ona smatra potpuno neprikladnom?
Stojeći na istom mestu na kom su ga blizanci napustili, u društvu krivice koja ga je poput kamena
pritiskala u stomaku, Hari začu zvuk vlastitog imena. Duboki glas Kingzlija Okovgroma uspeo je
da nadjača okolnu graju.
- ...zašto Dambldor nije imenovao Harija za asistenta? - upitao je Kingzli.
- Verovatno je imao svoje razloge - uzvrati mu Lupin.
- Ali time bi pokazao da ima poverenja u njega. Ja bih tako postupio - bio je uporan Kingzli -
pogotovo sada, kada ga Dnevni prorok svakih nekoliko dana napada...
Hari se ne osvrnu oko sebe. Nije hteo da Lupin i Kingzli znaju da ih je čuo. Iako daleko od toga da
je bio gladan, on pođe za Mandangusom prema stolu. Njegovo uživanje u zabavi iščile podjednako
brzo kako je došlo, i on požele da je gore, u svom krevetu.
Ludooki Ćudljivko je njuškao pileći batak ostacima svog nosa. Očigledno nije mogao da otkrije ni
traga otrova, jer odmah potom odgrize jedno parče.
-...Drška je napravljena od španskog hrasta sa firnajzom koji odbija kletve i ugrađenom kontrolom
vibracija... - objašnjavao je Ron Tonks.
Gospođa Vesli široko zevnu.
-Pa, mislim da je bolje da se pobrinem za tog bauka pre nego što legnem... Arture, ne želim da ova
gužva potraje do kasno'u noć, važi? Laku noć, Hari, dušo.
Ona izađe iz kuhinje. Hari spusti tanjir i zapita se da li bi mogao da je prati, a da ne privuče pažnju.
- Jesi li dobro, Hari? - zahropta Ćudljivko.
- Da, baš mi je fino - slaga Hari.
Ćudljivko otpi gutljaj iz svoje džepne pljoske, dok mu je električnoplavo oko iskosa zurilo u Harija.
-Dodi ovamo, imam nešto što bi te možda zanimalo - reče on.
Iz unutrašnjeg džepa odore Ćudljivko izvadi vrlo staru i izlizanu čarobnjačku fotografiju.
-Prvobitni Red feniksa - zabrunda Ćudljivko. - Našao sam je prošle noći dok sam tražio svoj
rezervni nevidljivi ogrtač, s obzirom da Podmor nije toliko lepo vaspitan da mi vrati moj najbolji
ogrtač... mislio sam da bi ljudi voleli da je vide...
Hari uze fotografiju. Mala grupica ljudi mu uzvrati pogled. Neki su mu mahali, a drugi nameštali
naočare.
-Eto mene - reče Ćudljivko, nepotrebno pokazujući na sebe.
Bilo je nemoguće ne prepoznati Ćudljivka sa slike, mada mu je kosa bila malo manje seda, a nos
netaknut. - A evo i Dambldora pored mene, Dedalus Digl je sa druge strane... ovo je Marlena Mek
Kinon, ubili su je dve nedelje pošto je fotografija načinjena, sredili su joj čitavu porodicu. Ovo su
Frenk i Alisa Longbotom...
Hariju još jače zaigra stomak kad pogleda u Alisu Longbotom. Dobro je poznavao njeno okruglo,
prijateljsko lice, mada je nikada nije video, jer je bila slika i prilika svog sina Nevila.
-...sirotani - zareža Ćudljivko. - I smrt je bolja od onoga što se njima desilo... a to je Emelina Vens,
nju si upoznao, pa onda Lupin, očigledno... Bendži Fenvik, i on je riknuo, od njega smo pronašli tek
par komadića... Pomerite se malko u stranu - dodade on, lupivši sliku, i mali fotografisani ljudi se
skloniše ka ivici, kako bi oni koji su bili delimično u senci mogli da se pomere napred.
-Ovo je Edgar Bouns... brat Amelije Bouns, njega i njegovu porodicu su takođe sredili, a bio je
veliki čarobnjak... Stardžis Podmor, boga mu, ala izgleda mlad... Karadok Dirborn, nestao šest
meseci posle ovoga, nikada nismo pronašli njegovo telo... Hagrid, naravno, izgleda isto kao i uvek...
Elfijas Vrdalo, upoznao si ga, bio sam zaboravio da je imao običaj da nosi taj glupi šešir, Gideon
Pruit, bilo je potrebno čak pet Smrtoždera da ubiju njega i njegovog brata Fabijana, borili su se kao
pravi junaci... miči se, miči se...
Mali ljudi na fotografiji počeše da se gurkaju između sebe, a oni koji su bili skriveni skroz pozadi
pojaviše se u prvom redu slike.
-To je Dambldorov brat Aberfort, tada sam ga jedini put sreo, čudan tip... a to je Dorkas Medouz,
nju je Voldemor lično ubio... Sirijus, dok je još nosio kratku kosu... i... evo ti ga na, mislio sam da
bi te ovo možda zaniraalo!
Hariju srce poskoči. Njegovi majka i otac toplo su mu se smešili, sedeći s obe strane malog čoveka
s vodnjikavim očima. Hari odmah prepozna Crvorepa, onog istog koji je odao skrovište njegovih
roditelja Voldemoru i tako doprineo njihovoj smrti.
-A? - reče Ćudljivko. - Šta kažeš?
Hari pogleda u Ćudljikovo ožiljcima unakaženo rupičasto lice. Cudljivko je, očito, imao utisak da je
upravo počastio Harija nečim lepim.
-Aha - reče Hari, još jednom pokušavajući da se naceri. - Ovaj... čuj, upravo sam se setio, nisam još
spakovao moj...
Bio je pošteden muke da smisli koju to stvarčicu još nije spakovao. Jer, Sirijus upita: - Šta ti je to,
Ludooki? - i Ćudljivko se okrenu ka njemu. Hari pređe preko kuhinje, iskrade se kroz vrata i hitro
pope uz stepenice pre nego što je iko mogao da ga dozove.
Nije znao zbog čega mu je to predstavljalo takav šok. Uostalom, i ranije je viđao slike svojih
roditelja, a sreo je i Crvorepa... ali da oni tako skupa iskoče pred njega, baš kad ih je naimanje
očekivao.... nikome se to ne bi dopalo, pomisli ljutito.
A pride ih gleda okružene svim tim srećnim licima... Bendžijem Fenvikom, kojeg su našli u
komadićima, i Gideonom Pruitom, koji je poginuo kao heroj, zatim Longbotomovima, mučenim do
ludila... svi oni zauvek srećno mašu sa te fotografije, ne znajući da su već predodređeni za tako
užasnu sudbinu... Pa, Ćudljivku je to možda zanimljivo... ali njemu, Hariju, to je vrlo
uznemirujuće...
Hari se na vrhovima prstiju iskrade na vrh stepenica u hodniku, pored odsečenih glava kućnih
vilenjaka, i bi mu milo da je ponovo sam sa sobom, ali kad stiže do prvog odmorišta začu galamu.
Neko je jecao u salonu.
-Hej? - reče Hari.
Nije bilo nikakvog odgovora ali se jecanje nastavilo. On se pope uz preostala dva stepenika, pređe
duž odmorišta i otvori vrata salona.
Neko se šćućurio uza zid, sa štapićem u ruci, dok mu se celo telo treslo od plača. Opružen po
starom prašnjavom tepihu, prekriven zrakom mesečine, očigledno mrtav, beše Ron.
Hariju istog trenutka nestade vazduha u plućima. Osećao se kao da propada kroz pod. Glavu mu
probi ledena hladnoća: Ron - mrtav, ne, to je nemoguće...
Čekaj malo, to je zbilja nemoguće - Ron je bio dole...
- Gospođo Vesli? - zagrakta Hari.
- R... r... ridikulusl - zajeca gospođa Vesli, uperivši drhtavom rukom svoj štapić ka Ronovom telu.
Kvrc.
Ronovo telo se preobrazi u Bilovo, skroz prostrto poleđuške, širom otvorenih, praznih očiju.
Gospoda Vesli zajeca jače nego ikad.
-R - ridikulusl - ona ponovo zajeca.
Kvrc.
Bilovo telo zameni telo gospodina Veslija, sa nakrivljenim naočarima i mlazom krvi koji mu curi
niz lice.
- Ne! - zajauka gospođa Vesli. - Ne... ridikulus! Ridikulus! Ridikulus! RIDIKULUSl
Kvrc. Mrtvi blizanci. Kvrc. Mrtav Persi. Kvrc. Mrtav Hari...
- Gospodo Vesli, smesta izađite napolje! - povika Hari, zureći u vlastito mrtvo telo na podu. - Neka
neko drugi...
- Šta se to dešava?
Lupin ulete u sobu, u stopu praćen Sirijusom, dok je Ćudljivko ćopao za njima. Lupin pogleda prvo
u gospodu Vesli, a zatim u mrtvog Harija na podu i odmah shvati. Vadeći štapić, reče, vrlo sigurao i
jasno:
-Ridikulus!
Harijevo telo nestade. Poviše tačke na kojoj je ono ležalo pojavi se srebrnasta kugla viseći u
vazduhu. Lupin još jednom zamahnu štapićem i mesečeva lopta nestade u oblaku dima.
-Oh - oh - oh! - grcala je gospođa Vesli, i briznula u plač zarivši glavu u šake.
-Moli - reče Lupin turobno, prilazeći joj. - Moli, nemoj...
Sledećeg trenutka jecala je iz dna duše na Lupinovom ramenu.
- Moli, to je samo bauk - reče joj on umirujuće, nežno je potapšavši po glavi. - Samo glupi bauk...
- S-s-stalno ih viđam mrtve! - zajeca gospođa Vesli na njegovom ramenu. - Sve v-v-vreme! S-ssanjam
o tome...
Sirijus je zurio u parče tepiha na kome je bauk, pretvarajući se da je Harijevo telo, ležao nešto
ranije. Moli je gledala u Harija, koji je izbegavao da joj uzvrati pogled. Imao je čudan osećaj da ga
je Cudljivkovo magično oko pratilo sve vreme otkako je napustio kuhinju.
-N-n-nemojte da kažete Arturu. Gospođa Vesli je sada grcala, besomučno brišući oči krajevima
rukava. - N-n-ne želim da sazna... baš sam glupa...
Lupin joj pruži maramicu i ona izduva nos.
-Hari, tako mi je žao. Šta ćeš sada misliti o meni? - reče mu ona drhtavo. - Nisam u stanju da se
otarasim najobičnijeg bauka.
- Ne budite smešni - reče Hari, pokušavajući da se nasmeši.
- Bila sam toliko z-z-zabrinuta - reče ona, a suze joj ponovo krenuše niz lice. - Polovina p-pporodice
mi je u Redu, bb-biće pravo č-č-čudo ako svi izademo čitavi iz svega toga... a
P-P-Persi ne govori s nama... št-šta ako se nešto s-s-strašno desi a mi ne stignemo da se p-ppomirimo
s njim? A šta će biti ako mene i Artura ubiju, ko će da p-p-pazi na Rona i Džini?
- Moli, dosta je bilo - odlučno reče Lupin. - Ovo sada nije isto kao prošli put. Red je sada bolje
pripremljen, imarao prednost, znamo šta Voldemor smera...
Gospoda Vesli ciknu od straha na pomen tog imena.
-Daj, Moli, hajde, vreme je da se navikneš da slušaš njegovo ime... vidi, ne mogu da ti obećam da
niko neće biti ozleđen, to niko ne može, ali mnogo smo bolji nego prošli put. Ti tada nisi bila u
Redu, i zato ne shvataš. Prošli put su Smrtožderi bili brojčano nadmoćni, bilo ih je dvadeset na
jednoga, i eliminisali su nas jednog po jednog...
Hari ponovo pomisli na onu fotografiju, na nasmejana lica svojih roditelja. Znao je da ga Ćudljivko
i dalje posmatra.
- Ne brini za Persija - reče Sirijus naglo. - Vratiće se on. Samo je pitanje vremena kada će
Voldemor preći u otvoreni napad, a čim to učini, celo Ministarstvo će nas moliti za oproštaj.
Ali nisam siguran da li ću prihvatiti njihovo izvinjenje - dodade ogorčeno.
- A to, ko bi brinuo o Ronu i Džini ako bi ti i Artur umrli - upita Lupin, blago se smešeći - šta
misliš, šta bismo mi radili, pustili ih da crknu od gladi?
Gospođa Vesli se drhtavo nasmeši.
-Baš sam smešna - ponovo promrmlja, brišući oči.
Ali Hari, zatvorivši za sobom vrata spavaće sobe desetak minuta kasnije, nije mislio da je gospođa
Vesli smešna. Još uvek je mogao da vidi svoje roditelje kako mu se srećno smeše sa stare pohabane
fotografije, nesvesni da se njihovi životi, kao i životi mnogih ljudi oko njih, bliže kraju. Pred očima
mu je stalno sevao prizor bauka koji se pretvara da je leš svakog od čla-nova porodice gospođe
Vesli.
Bez upozorenja, ožiljak na čelu ponovo poče bolno da ga peče, a i stomak stade da mu snažno krči.
- Prestani već jednom - reče odlučno, trljajući ožiljak, i bol stade da se povlači.
- Prvi znak ludila, kada razgovaraš sa vlastitom glavom - reče podli glasić sa prazne slike na zidu.
Hari ga je ignorisao. Osećao se stariji nego ikad u životu, i činilo mu se neverovatnim da je pre
nepunih sat vremena brinuo o prodavnici zevzevata i o tome ko je dobio asistentsku značku.
Dambldorov nagli odlazak bio je potpuno iznenađenje za Harija. Nastavio je da sedi u stolici sa
okovima, boreći se sa osećanjima šoka i olakšanja. Vizengamoti počeše da ustaju, skupljaju i
pakuju svoje papire. Hari ustade. Niko mu izgleda nije poklanjao ni trunku pažnje, izuzev žabolike
veštice sa Fadžove desne strane, koja je sada zurila dole u njega uraesto u Dambldora. Ignorišući je,
on pokuša da uhvati Fadžov, ili pogled Madam Bouns, želeći da ih upita da li sada može da ode, ali
je Fadž, činilo se, rešio da ne primećuje Harija, a Madam Bouns je bila zaokupljena svojom
aktentašnom, tako da on načini nekoliko oklevajućih koraka ka izlazu a onda, kada ga niko ne
dozva natrag, odšeta vrlo brzim hodom.
Poslednjih nekoliko koraka je već bio u trku, snažno raskrilivši vrata, te se skoro sudari sa
gospodinom Veslijem koji je stajao baš pred njima, prebledeo i zabrinut.
_ Dambldor nije rekao...
-Osloboden - reče Hari zatvarajući vrata za sobom – od svih optužbi!
Sijajući od sreće, gospodin Vesli zagrli Harija.
-Hari, to je divno! Pa, naravno, nisu ni mogli da te oglase krivim, ne na osnovu onakvih dokaza, ali
svejedno, ne mogu da lažem da se nisam...
Gospodin Vesli tu zastade, jer se vrata sudnice upravo ponovo otvoriše. Članovi Vizengamota su
izlazili jedan po jedan.
- Merlinove mi brade! - uskliknu gospodin Vesli začuđeno, povlačeći Harija u stranu da ih propuste.
- Ispitivali su te pred punim sudskim sastavom?
- Rekao bih da jesu - reče Hari tiho.
Jedan ili dva čarobnjaka klimnuše glavom Hariju prolazeći kraj njega a nekoliko njih, uključujući
Madam Bouns, rekoše: - 'Dobro jutro, Arture', gospodinu Vesliju, ali je većina odvraćala pogled.
Komelijus Fadž i žabolika veštica među poslednjima napustiše tamnicu. Fadž se ponašao kao da su
gospodin Vesli i Hari deo zida, ali je veštica ponovo procenjivački gledala Harija dok je prolazila.
Poslednji prođe Persi. Poput Fadža, i on je sasvim ignorisao svog oca i Harija. Odmarširao je pored
njih, čvrsto stežući veliki svitak pergamenta i pregršt rezervnih pera, ukrućenih leđa i uzdignutog
nosa. Usne gospodina Veslija neznatno se skupiše, ali on ne pokaza nikakav znak da je video svog
trećeg sina.
- Vodim te pravo natrag, kako bi mogao i ostalima da javiš dobre vesti - reče, pokazavši Hariju da
krene napred, čim su Persijeve pete iščezle uz stepenice ka nivou devet. - Ostaviću te na putu za
onaj toalet u Betnal Grinu. Hajde...
- A šta ćete preduzeti u vezi tog toaleta? - upita Hari, cereci se. Sve mu je iznenada delovalo pet
puta smešnije nego inace. Postepeno mu je dopiralo do svesti: oslobođen je optužbe, vraća se na
Hogvorts.
~ 0, to je sasvim prosta kontrakletva - reče gospodin Vesli °k su se penjali uz stepenice - ali nije
stvar u popravljanju štete, već u samim stavovima koji stoje iza tog vandalizma, Hari. Maltretiranje
Normalaca nekim čarobnjacima može delovati smešno, ali to je ispoljavanje nečeg mnogo dubljeg i
prljavijeg, a ja to neću dozvoliti...
Gospodin Vesli zastade usred rečenice. Upravo su stigli do hodnika na devetom nivou, a Kornelijus
Fadž je stajao na par metara od njih, tiho se obraćajući visokom čoveku sa dugom plavom kosom i
oštrim, bledim licem.
Drugi čovek se okrete na zvuk njihovih koraka. I on zastade usred rečenice, suzi svoje hladne sive
oči i pogledom fiksira Harijevo lice.
-Vidi, vidi... Patronus Poter - reče Lucijus Melfoj hladno.
Hari oseti kako mu zastaje dah, kao da je upravo udario o neki nevidljivi zid. Poslednji put je video
ove hladne sive oči kroz proreze smrtožderske kukuljice, kada mu je i čuo glas kako rau se ruga, na
mračnom groblju, dok ga je Lord Voldemor mučio. Hari nije mogao da veruje da Lucijus Melfoj
uopšte sme da ga pogleda u lice. Nije mogao da poveruje da je on tu, u Ministarstvu magije, niti da
Komelijus Fadž razgovara sa njim, nakon što je Hari pre nekoliko nedelja rekao Fadžu da je Melfoj
Smrtožder.
-Ministar mi je upravo pripovedao o tvom srećnom izbavljenju, Poteru - reče Melfoj razvučeno. -
Stvarno zapanjujuće, kako uvek uspeš da se iskobeljaš iz škripca... poput zmije, zapravo.
Gospodin Vesli stisnu Harija za rame u znak upozorenja.
- Da - reče Hari - da, baš sam dobar u spasavanju.
Lucijus Melfoj podiže pogled ka licu gospodina Veslija.
- Artur Vesli je tu, takođe! Šta ti tražiš ovde, Arture?
- Ja radim ovde - reče gospodin Vesli šturo.
-Svakako ne ovdel - gospodin Melfoj podiže obrve i pogleda ka vratima preko Veslijevog ramena. -
Mislio sam da si gore na drugom spratu... zar se ne baviš, beše, nečim što uključuje tajno
krijumčarenje normalskih predmeta i njihovo omađijavanje?
- Ne - obrecnu se gospodin Vesli, zarivši prste u Harijevo rame.
-A šta vi uopšte tražite ovde? - upita Hari Lucijusa Melfoja.
-Mislim da te se privatne stvari između mene i ministra nimalo ne tiču, Poteru - reče Melfoj,
poravnavši prednji deo svoje odore. Hari začu nežno zveckanje nečega što je nepogrešivo zvučalo
kao pun džep zlatnika. - Zbilja, samo zato što si Dambldorov miljenik ne znači da treba da očekuješ
isto povlađivanje i od nas ostalih... onda, hoćemo li otići do vaše kancelarije, ministre?
-Svakako - reče Fadž, okrenuvši leđa Hariju i gospodinu Vesliju. - Ovuda, Lucijuse.
Oni se udaljiše dugim koracima, razgovarajući prigušenim glasovima. Gospodin Vesli nije puštao
Harijevo rame sve dok ovi nisu nestali u liftu.
- Zašto nije čekao ispred Fadžove kancelarije ako imaju zajedničke poslove - besno izlete Hariju. -
Šta je tražio ovde dole?
- Ako mene pitaš, pokušavao je da se prišunja dole do sudnice - reče gospodin Vesli, delujući
krajnje uznemireno. Osvrtao se preko ramena kao da hoće da se uveri da ga oni neće čuti. -
Pokušava da otkrije da li su te izbacili ili ne. Ostaviću poruku za Dambldora kada te budem ostavio,
treba da zna da je Melfoj ponovo razgovarao sa Fadžem.
- Kakve to privatne poslove njih dvojica imaju, uopšte?
- Zlato, pretpostavljam - ljutito reče gospodin Vesli. - Melfoj već godinama daje donacije za
raznorazne stvari... tako se povezuje sa pravim ljudima... a onda može da traži odgovarajuće
usluge... da odlaže zakone za koje ne želi da prođu... Lucijus Melfoj, taj ti ima jake veze.
Uto stiže Hft. Bio je prazan, izuzev jata memoranduma koje stade da leprša oko glave gospodina
Veslija čim je pritisnuo dugme za atrijum i vrata se zvonko zatvorila. On ih ljutito razgrnu.
- Gospodine Vesli - reče Hari polako - ako se Fadž sreće sa Smrtožderima kao što je Melfoj, i to
nasamo, kako znamo da oni nisu na njega bacili kontrolišuću kletvu?
- Nemoj misliti da nara to već nije palo na pamet, Hari - reče gospodin Vesli mirno. - Ali,
Dambldor misli da Fadž trenutno radi na svoju ruku - što, kako Dambldor kaže, nije baš utešno.
Bolje da ne pričamo o tome sada, Hari.
Vrata skliznuše u stranu i oni iskoračiše u sada već gotovo opusteli atrijum. Erik, čarobnjakbezbednjak
ponovo je bio skriven iza Dnevnog proroka. Pođoše pravo pored zlatne fontane kada se
Hari seti.
-Sačekajte... - reče on gospodinu Vesliju i, vadeći kesu sa novcem iz džepa, vrati se do fontane.
Pogledao je nagore u lice zgodnog čarobnjaka. Izbliza, Hari pomisli da ono deluje prilično slabašno
i budalasto. Veštica se isprazno kezila, kao kandidatkinja za mis, a na osnovu svega što je Hari već
znao o goblinima i kentaurima, bilo je najmanje verovatno da ćete ih uhvatiti da tako odano zure u
ljude, ma kako ovi izgledali. Jedino je stav puzeće poniznosti kućnog vile-njaka delovao ubedljivo.
Nacerivši se na pomisao šta bi Hermiona rekla kada bi videla vilenjakovu statuu, Hari izvrnu svoju
kesu sa novcem naopačke i isprazni ne samo deset galeona, već čitav njen sadržaj u bazenčić.
- Znao sam! - viknu Ron, pesnicom udarivši u vazduh. - Ti uvek uspeš da se izvučeš iz takvih
nevolja!
- Morali su da te oslobode optužbi - reče Hermiona. Delovala je vrlo nervozno i zabrinuto kada je
Hari ušao u kuhinju, a sada je drhtavom rukom prekrila oči od olakšanja: - Nisu imali osnova ni za
nikakav slučaj protiv tebe, ama baš nikakav.
- Kako to da je tpak svima prilično laknulo, imajući u vidu da ste svi znali da ću se izvući - reče
Hari nasmejano.
Gospođa Vesli je brisala suzno lice keceljom, a Fred, Džordž i Džini su izvodili nekakav ratnički
ples, pri tom zapevajući:
- Izvukao se, iivukao se, izvukao se...
- Dosta! Smirite se! - povika gospodin Vesli, mada se i on smešio. - Čuj, Sirijuse, Lucijus Melfoj je
bio u Ministarstvu...
- Šta? - kratko uzvrati Sirijus.
- Izvukao se, izvukao se, izvukao se...
- Smirite se, vas troje! Da, video sam ga kako razgovara sa Fadžom na devetom nivou, a onda su se
zajedno popeli do Fadžove kancelarije. Dambldor bi trebalo to da zna.
- Apsolutno! - reče Sirijus. - Reći ćemo mu, ne brini.
- Pa, bolje da podem, čeka me povraćajući toalet u Betnal Grinu. Moli, odocniću, moram da
zamenim Tonks, ali Kingzli bi mogao da navrati na večeru...
- Izvukao se, izvukao se, izvukao se...
- E, sad je dosta - Frede - Džordže - Džini! - reče gospođa Vesli, dok je gospodin Vesli napuštao
kuhinju. - Hari, dušo, dođi, sedi malo, ručaj nešto, jedva da si doručkovao.
Ron i Hermiona sedoše preko puta njega. Izgledali su srećniji no što ih je video otkako je stigao u
Ulicu Grimold, i Harijevo osećanje vrtoglavog olakšanja, koje nekako beše nagrizeno njegovim
susretom sa Lucijusom Melfojem, ponovo naraste. Sumorna kuća izgledala je iznenada mnogo
toplija i prisnija. Čak je i Kričer izgledao manje ružnjikav dok je gurao svoju pljosnatu njušku u
kuhinju kako bi istražio uzrok graje.
- Naravno, čim je Dambldor stao na tvoju stranu, nije bilo sanse da te osude - reče Ron radosno,
spuštajući svakom na tanjir velika brda krompir-pirea.
- Da, on mi ie to sredio - reče Hari. Osećao je da bi zvucaio vrlo nezahvalno, pa i detinjasto, reći: -
Voleo bih da mi se ipak, obratio. Ili me bar pogledao.
Na tu pomisao ožiljak na čelu stade gadno da ga žiga, te ga °dmah pritisnu šakom.
~ Sta ti je? - upita Hermiona uznemireno.
-Ožiljak - promumla Hari. - Nije to ništa... u poslednje vreme me neprekidno boli...
Niko od ostalih nije ništa primetio, svi su se već služili hranom, uzbuđeno likujući nad Harijevom
jedva izvojevanom pobedom. Fred, Džordž i Džini su i dalje pevali. Hermiona je delovala prilično
zabrinuto, ali pre nego što je išta stigla da kaže, Ron radosno progovori: - Znaš, kladim se da će se
Dambldor večeras pojaviti, da i on proslavi s nama.
- Nisam siguma da će moći, Rone - reče gospođa Vesli, postavljajući pred Harija veliki tanjir
pečene piletine. - Trenutno je prezauzet.
- IZVUKAO SE, IZVUKAO SE, IZVUKAO SE...
- UMUKNITE! - zagrme gospođa Vesli.
Sledećih dana Hari nije mogao da ne primeti kako je među dvanaest osoba u kući Grimold i jedna
koja se očigledno ne raduje preterano što će se on vratiti na Hogvorts. Sirijus je vrlo uspešno
nabacio radostan izgled kada je prvi put čuo tu vest, rukujući se sa Harijem, sijajući od sreće baš
kao i ostali. Međutim, uskoro je počeo da biva sumorniji i zlovoljniji nego ranije, sve manje je
razgovarao sa ostalima, čak i sa Harijem, provodeći sve više vremena zatvoren u majčinoj sobi s
Bakbikom.
- Nemoj sebe da kriviš! - reče Hermiona oštro, kada je Hari njoj i Ronu poverio svoje nedoumice,
dok su brisali plesnivi plakar na trećem spratu nekoliko dana kasnije. - Tebi je mesto na Hogvortsu i
Sirijus to dobro zna. Ja lično mislim da se ponaša sebično.
- To je malo prestrogo - reče Ron namrštivši se dok je pokušavao da otrese malo buđi koja mu se
čvrsto prilepila za prst - ni ti zasigumo ne bi želela da budeš prikovana u ovoj kući
bez ikakvog društva.
- Imaće on društvo! - reče Hermiona. - Ovo je sedište štaba Reda feniksa, zar ne? Nego se on
ponadao da će Hari doći da živi ovde sa njim.
- Mislim da to nije istina - reče Hari, cedeći svoju krpu. - Nikad mi nije dao direktan odgovor kad
bih ga pitao da li bih mogao ovde da živim.
- On samo nije hteo da sebi pruži previše razloga za nadu - reče Hermiona mudro. - A možda se i
sam pomalo osećao krivim, jer po mom mišljenju, deo njega se nadao da ćeš biti izbačen. Tako
biste mogli zajedno da budete izgnanici.
- Ma daj! - rekoše Hari i Ron uglas, ali Hermiona samo nemarno slegnu ramenima.
- Neka vam bude. Ali, tu i tamo pomislim da je Ronova mama u pravu, i da Sirijus ponekad ne
pravi razliku između tvog oca i tebe, Hari.
- Dakle, misliš da je malo udaren u glavu? - reče Hari, kipteći od ljutnje.
- Ne, samo mislim da je predugo bio usamljen - reče Hermiona jednostavno.
U tom trenutku gospođa Vesli uđe u sobu iza njih.
- Još niste završili? - upita, gurajući glavu u plakar.
- Mislio sam da si doŠla da nam kažeš kako je vreme za odmor! - odgovori Ron gorko. - Znaš li
koliko smo buđi skinuli otkako smo došli ovamo?
- Toliko si čeznuo da pomogneš Redu - reče gospođa Vesli - pa sada možeš da pružiš svoj mali
doprinos tako što ćeš glavni štab da učiniš prihvatljivijim za život.
- Osećam se kao kućni vilenjak - progunđa Ron.
- Pa, sada kada shvataš kakve jadne živote oni vode, možda ćeš biti malo aktivniji u UBLJUV-u! -
reče Hermiona puna nade, kada ih gospođa Vesli ostavi da rade. - Znaš, možda i ne bi bila loša ideja
da pokažemo ljudima kako je užasno sve vreme provoditi u čišćenju - mogli bismo da organizujemo
sponzorisano ribanje grifindorskog dnevnog boravka, a svi prihodi da idu UBLJUV-u, što bi
povećalo i svest o samom problemu, i naše fondove.
- Sponzorisaću te ja da prestaneš da brbljaš o UBLJUV-u! - promrmlja Ron razdraženo, ali tiho,
tako da ga je samo Hari čuo.
Što je raspust bio bliži kraju, Hari je sve više sanjario o Hogvortsu. Jedva je čekao da ponovo vidi
Hagrida, da igra kvidič, čak i da tumara kroz leje s povrćem do staklene bašte za herbologiju. Bila
bi prava poslastica napustiti ovu prašnjavu, zagušljivu kuću, u kojoj je polovina plakara još uvek
bila zabarikadirana, a Kričer izvikivao uvrede iz senke svakome ko prođe kraj njega, mada je Hari
pazio da ne kaže Sirijusu ni za jednu od tih zamerki.
Očito da život u sedištu štaba antivoldemorskog pokreta nije bio ni približno zanimljiv niti
uzbudljiv kao što se Hariju činio pre nego što ga je sam iskusio. Iako su članovi Reda feniksa
redovno dolazili i odlazili, ponekad ostajući da nešto pojedu, a katkad odmah izlazili, posle svega
nekoliko minuta došaptavanja, gospoda Vesli bi se pobrinula da Hari i ostali budu van slušnog
dometa, (i produžnog i normalnog). A niko, čak ni Sirijus, izgleda nije mislio da Hari treba da zna
išta više od onog što je čuo u noći svog dolaska.
Poslednjeg dana raspusta Hari je čistio Hedvigin izmet sa vrha ormana, kad Ron uđe u njihovu
spavaću sobu noseći par koverata.
- Stigli su spiskovi knjiga - reče, bacajući'jedan od koverata Hariju, koji je stajao na stolici. - U
zadnji čas, mislio sam da su zaboravili. Obično su stizali mnogo ranije...
Hari pokupi i posednje parče nečistoće u kesu i baci je preko Ronove glave u ćošak, pravo u korpu
za otpatke, koja je proguta i glasno podrignu. Zatim otvori pismo. Sadržalo je dva parčeta
pergamenta: jedno je bilo uobičajeni podsetnik da polugodište počinje prvog septembra, drugo mu
je saopštavalo koje su mu knjige potrebne za predstojeću školsku godinu.
- Samo dve nove - reče on čitajući spisak - Standardna knjiga čini, za peti razred od Mirande Sove i
Teorija odbrambene magije od Vilberta Skrivala.
Krc.
Fred i Džordž prebaciše se tik pored Harija. On se već toliko bio navikao na to, da čak nije ni pao sa
stolice.
-Upravo smo se pitali ko je uvrstio Skrivalovu knjigu u spisak - reče Fred.
-Zato što to znači da je Dambldor našao novog nastavnika odbrane od mračnih veština - objasni
Džordž.
- I to u zadnji čas - dodade Fred.
- Kako to misliš? - upita Hari, skočivši dole pored njih.
- Pa, pomoću produžnih ušiju smo čuli mamin i tatin razgovor pre nekoliko nedelja - reče Fred
Hariju - a na osnovu onoga o čemu su pričali, Darabldor je zbilja imao velike muke da pronađe
nekoga ko bi ove godine predavao taj predmet.
- Nikakvo iznenađenje, kad pogledamo šta se desilo sa prethodnom četvoricom, je 1' da? - reče
Džordž.
- Jedan otpušten, jedan mrtav, jedan ostao bez pamćenja, a jedan devet meseci zaključan u kovčegu
- reče Hari, brojeći na prste. - Da, vidim na šta misliš.
-Šta je s tobom, Ron? - upita Fred.
Ron mu ne odgovori. Hari se osvmu. Ron je stajao vrlo mirno, neznatno razjapljenih usta, zijajući u
svoje pismo s Hogvortsa.
-Sta je bilo? - reče Fred nestrpljivo, obišavši oko Rona da bi preko njegovog ramena pogledao u
pergament.
Fred takođe razjapi usta.
-Asistent? - reče on, zureći s nevericom u pismo. - Asistenti
Džordž nahrupi napred, ščepa koverat iz druge Ronove ruke i prevrnu ga naopačke. Hari vide kako
nešto skreletnocrveno i zlatno pade na Džordžov dlan.
- Nije moguće - reče Džordž prigušenim glasom.
- Mora da je greška - reče Fred, iščupavši pisrao iz Ronovog stiska i držeći ga prema svetlosti, kao
da provereva vodeni žig. - Niko pri zdravoj pameti ne bi Rona proizveo u asistenta.
Blizanci istovremeno okretoše glave i oboje se upiljiše u Harija.
- Mislili smo da ćeš to sigurno biti ti! - reče Fred, tonom koji je nagoveštavao da ih je Hari na neki
način prevario.
- Mislili smo da će te Dambldor bespogovorno izabrati! - primeti Džordž ogorčeno.
- Osvojio si Tročarobnjački turnir i slično! - dodade Fred.
- Pretpostavljam da su sve ostale stvari ipak prevagnule protiv tvog izbora - dopuni Džordž Freda.
- Aha - reče Fred polako. - Da, već si prouzrokovao isuviše nevolja, druškane. Pa, bar jedan od vas
dvojice ima prave prioritete.
On priđe Hariju krupnim koracima i potapša ga po leđima, uputivši Ronu prekoran pogled.
- Asistent... mali asistent Roniša.
- 0, mama će postati nepodnošljiva - zahropta Džordž, bacivši Ronu asistentsku značku, kao da bi
ga mogla zaraziti.
Ron, koji još uvek nije izustio ni reč, uze značku, zagleda se u nju na tren, a onda je dade Hariju kao
da ga nemo pita da potvrdi da li je prava. Hari je uze. Preko grifindorskog lava bilo je utisnuto
veliko 'A'. Video je istu takvu značku na Persijevim grudima prvog dana kada je stigao na
Hogvorts.
Vrata se s treskom otvoriše. Hermiona ulete u sobu, zajapurenih obraza dok joj se kosa vijorila.
Držala je koverat u ruci.
-Jesi li - jesi li dobio...?
Ona spazi značku u Harijevoj ruci i vrisnu.
- Znala sam! - reče ushićeno, mašući svojim pismom. - I ja, Hari, i ja!
- Ne - reče brzo Hari, vraćajući značku u Ronovu ruku. - Ron je, a ne ja.
- Ko - šta?
- On je asistent, ne ja - reče Hari.
- Ronl - reče Hermiona, razjapivši vilicu. - Ali... jesi li siguran? Mislim...
Ona pocrvene kada je Ron pogleda s prkosnim izrazom lica.
- Moje ime je na tom pismu - reče on.
- Ja... - reče Hermiona, skroz zbunjena. - Ja... ovaj, vau! Sjajno, Rone! To je zaista...
- Neočekivano - reče Džordž, klimnuvši glavom.
- Ne - reče Hermiona, crveneći više nego ikad - nije... Ron je uradio gomilu stvari... on je zbilja...
Vrata iza nje još se malo odškrinuše, i gospođa Vesli stupi u sobu noseći hrpu sveže opranih odora.
-Džini mi reče da su najzad stigli spiskovi udžbenika - reče ona gledajući u koverte, dok je prilazila
krevetu da bi složila odore u dve hrpe. - Ako mi ih date, poneću ih u Dijagon-aleju popodne i doneti
vam knjige, dok se budete pakovali. Rone, moraću da ti nabavim još pidžama, ove su ti prekratke
bar za jedno desetak centimetara, ne mogu da verujem da si ih tako brzo prerastao... koju boju bi
voleo?
- Kupi mu crvenu sa zlatnim, da mu se slaže sa značkom - reče Džordž, smejuljeći se.
- Da mu se slaže sa čim? - reče gospođa Vesli odsutno, presavijajući par kestenjastih čarapa i
smeštajući ih na Ronovu hrpu odeće.
- Sa njegovom značkom - reče Fred, kao da želi da brzo pregrmi najgore... - Njegovom ljupkom,
novom, blistavom asistentskom značkom.
Trebalo je nekoliko trenutaka da Fredove reči prodru do gospođe Vesli, preokupirane pidžamama.
-Njegovu... ali... Rone, nisi valjda...?
Ron podiže svoju značku.
Gospođa Vesli ispusti vrisak poput Heraiioninog.
- Ne mogu da poverujem! Ne mogu da poverujem! 0, Rone, kako je to divno! Asistent! Baš kao i
svi drugi u porodici!
- A šta smo Fred i ja, komšije? - reče Džordž rezignirano, kada ga majka odgurau u stranu i zagrli
svog najmlađeg sina.
- Čekaj samo da ti otac čuje za ovo! Rone, tako se ponosim tobom, kakva divna vest, mogao bi da
na kraju postaneš i glavešina dečaka, baš kao Bil i Persi, ovo je samo prvi korak!
0, koja divna stvar da mi se desi usred svih tih briga, presrećna sam, o Roni...
Fred i Džordž su se kerebečili iza njenih leđa, ali gospođa Vesli ih nije primećivala. Čvrsto stisnuvši
Rona rukama, stade da ga ljubi svuda po licu, koje postade crvenije od njegove značke.
-Mama... nemoj... Mama, smiri se... - mrmljao je, pokušavajući da je odgume.
Ona ga pusti i reče bez daha: - Pa, šta očekuješ, onda? Persiju smo dali sovu, ali ti već imaš jednu.
- K-kako to misliš? - reče Ron, gledajući je kao da ne veruje svojim ušima.
- Moraš da dobiješ nagradu za ovo! - reče gospođa Vesli
razneženo. - Šta kažeš na novi komplet odora?
- Već smo mu kupili neke - reče Fred kiselo, kao da iskreno žali zbog te velikodušnosti.
- Ili novi kazan, Čarlijev stari je već skroz zarđao, ili novog pacova, uvek ti se sviđao Skobers...
- Mama - reče Ron pun nade - mogu li da dobijem novu metlu?
Lice gospode Vesli se načas snuždi. Metle su bile skupe.
-Ne baš najbolju! - Ron nastavi, snebivajući se. - Samo... samo da bude nova, za promenu...
Gospođa Vesli je oklevala, a onda se nasmeši.
-Naravno da možeš... pa, bolje da pođem ako moram još i metlu da kupim. Videćemo se kasnije...
mali Roni, asistent! I ne zaboravite da spakujete kovčege... asistent... o, sva sam usplahirena!
Još jednom poljubi Rona u obraz, glasno šmrknu i izjuri iz sobe.
Fred i Džordž izmenjaše poglede.
- Neće ti smetati ako te ne poljubimo, Rone? - upita Fred, tobože zabrinutim glasom.
- Mogli bismo da ti se naklonimo, ako želiš - reče Džordž.
- Ma, zavežite - reče Ron, namrštivši se.
- Ili šta? - čikao ga je Fred, dok mu se zlobni kez širio preko lica. - Odredićeš nam kaznenu
nastavu?
- Samo nek' proba, baš bih voleo to da vidim - zakikota se Džordž.
- Ako se ne pripazite, možda to i uradi! - reče Hermiona ljutito.
Fred i Džordž prasnuše u smeh, a Ron promrmlja: - Pusti ih, Hermiona.
- Moraćemo da se dobrano pripazimo, Džordž - reče Fred, pretvarajući se da drhti od straha - jer
sada kada su ovo dvoje na dužnosti...
- Da, čini se da su naši delikventski dani odbrojani – reče Džordž, setno vrteći glavom.
I uz još jedno glasno krc, blizanci se prebaciše odatle.
- Uh, ta dvojica! - reče Hermiona besno, zureći u plafon kroz koji su sada mogli da čuju Freda i
Džordža kako se grohotom smeju u sobi na spratu iznad njih. - Ne obraćaj pažnju na njih, Rone,
samo su ljubomorni!
- Ne bih rekao - reče Ron sumnjičavo, takođe se zagledavši u plafon. - Uvek su govorili da samo
guzonje postaju asistenti- pa ipak - dodade radosnijim tonom - oni nikada nisu dobili nove metle!
Voleo bih da mogu da pođem sa mamom i sam izaberem... neće nikad biti u stanju da mi priušti
neku Nimbusicu, ali pojavila se nova Čistačica, i to bi bilo sjajno... Da, mislim da ću otići i reći joj
da bih voleo neku Čistačicu, tek da zna...
On se stušti iz sobe, ostavljajući Harija i Hermionu same.
Iz nekog razloga, Hari nije želeo da gleda u Hermionu. Okrenu se ka krevetu, podiže hrpu čistih
odora koje je gospođa Vesli tu spustila i pređe duž sobe do svog kovčega.
- Hari? - reče Hermiona obazrivo.
- Svaka čast, Hermiona - reče Hari, tako srdačno da uopšte nije zvučalo kao njegov glas, još uvek
ne gledajući u nju. - Odlično. Asistent. Sjajno.
- Hvala - reče Hermiona. - Ovaj... Hari... mogu li da pozajmim Hedvigu da javim mami i tati? Biće
im vrlo drago - mislim asistent je nešto Što i oni mogu da shvate.
- Da, nema problema - reče Hari, još uvek užasno srdačnim glasom koji mu nikako nije pristajao. -
Uzmi je!
Oslonio se na kovčeg, položio odore na njegovo dno i pretvarao se da nešto pretražuje dok je
Hermiona prišla ormanu dozvala Hedvigu. Prođe nekoliko trenutaka. Hari je čuo da se vrata
zatvaraju ali je ostao i dalje povijen, osluškujući. Jedinil zvuci koje je mogao da čuje bili su
ponovno kikotanje prazne'1 slike na zidu i korpa za otpatke u uglu koja je iskašljavala sovin izmet.
Ispravi se i pogleda iza sebe. Hermiona beše izašla, a ni Hedvige više nije bilo. Hari se polako vrati
do kreveta i utonu u njega, slepo zureći u podnožje ormana.
Sasvim je zaboravio da se u petom razredu biraju asistenti. Bio je isuviše zabrinut zbog mogućnosti
da ga isključe, da bi joŠ razmišljao i o činjenici da će neki učenici dobiti značke. Ali i da se setio...
da je razmišljao o tome... šta bi očekivao?
Nipošto ovo, reče iskreni glasić u njegovoj glavi.
Hari sklopi oči i prekri lice rukama. Nije mogao sebe da laže. Da je znao da je asistentska značka na
putu, očekivao bi da pripadne njemu, a ne Ronu. Da li to znači da je postao arogantan kao Drako
Melfoj? Da li misli da je superiorniji od bilo koga? Da li zaista veruje da je bolji od Rona?
Ne, reče onaj glasić prkosno.
Da li je to istina, zapita se Hari, zabrinuto preispitujući vlastita osećanja.
Bolji sam u kvidiču, reče taj glas. Ali nisam bolji ni u čemu drugom.
To je zaista istina, pomisli Hari. Nije bio bolji od Rona u poznavanju lekcija. Ali šta je sa onim
mimo predavanja? Šta je sa pustolovinama koje su on, Ron i Hermiona preduzimali od kada su
krenuli na Hogvorts, često rizikujući mnogo više od isključenja?
Pa, Ron i Hermiona su bili uz mene gotovo sve vreme, reče glas u Harijevoj glavi.
Ipak, ne sve vreme, pobuni se Hari protiv samog sebe. Nisu se borili sa mnom protiv Kvirela. Nisu
se oni suprotstavili Ridlu i Bazilisku. Nisu se oni oslobodili silnih dementora one noći kada je
Sirijus pobegao. Nisu bili ni na groblju sa mnom, one noći kada se Voldemor vratio...
I isto osećanje nepravde, koje ga je bilo obuzelo u noći kada je stigao, ponovo uskrsnu u njemu. Ja
sam definitivno više postigao, pomisli Hari ogorčeno. Više nego iko od njih!
Ali možda, reče taj glasić sasvim pošteno, možda Dambldor ne bira asistente na osnovu toga što su
se uvalili u gomilu opasnih situacija... Možda ih bira na osnovu nekih drugih kriterijuma... Mora da
Ron irna nešto što ti nemaš...
Hari otvori oči i stade da zuri kroz prste u kandžastu nogu od ormana, sećajući se šta mu je Fred
rekao: - Niko pri zdravoj pameti ne bi Rona proizveo u asistenta...
Hari se tiho zakikota. Sekundu kasnije gadio se samoga sebe.
Ron nije tražio od Dambldora da mu da asistentsku značku. To nije Ronova krivica. Hoće li se on,
Hari, Ronov najbolji prijatelj na svetu, duriti zbog toga što sam nije dobio značku, podsmevati se
zajedno sa blizancima iza Ronovih leđa, upropastivši Ronu užitak onda kada je ovaj, po prvi put,
pobedio Harija u nečemu?
Uto Hari ponovo začu Ronove korake na stepenicama. On se uspravi, pričvrsti naočare, nabaci kez
na lice.
- Jedva sam je uhvatio! - reče Ron veselo banuvši na vrata. - Kaže da će mi kupiti Čistačicu ukoliko
bude mogla.
- Kul - reče Hari i s olakšanjem začu kako mu glas ne zvuči previše srdačno. - Slušaj... Rone...
čestitam, druškane.
Osmeh na Ronovom licu izblede.
- Nikad nisam pomišljao da ću to da budem ja! - reče on, vrteći glavom. - Mislio sam da ćeš ti da
postaneš asistent!
- Jok, ja sam izazvao isuviše problema - reče Hari, ponavljajući Fredove reči.
- Da - reče Ron - da, pretpostavljam da si u pravu... pa, bolje da spakujemo kovčege, zar ne?
Bilo je čudno koliko su im stvari bile razbacane svuda naokolo otkako su stigli. Najveći deo
popodneva proveli su skupljajući knjige i ostale stvari svuda po kući, trpajući ih nazad u školske
kovčege. Hari je zapazio da je Ron uporno nosio svoju asistentsku značku svuda naokolo: prvo ju je
stavio na komodu pored kreveta, zatim u džep od farmerki, da bi je opet iznova izvadio i položio
preko složenih odora, kao da hoće da vidi kako se crveno slaže sa crnim. Tek kada su Fred i Džordž
upali i ponudili da mu je prikače na čelo trajnolepljivom čini, on ju je nežno obmotao svojim
kestenjastim čarapama i zaključao u kovčegu.
Gospođa Vesli se vratila iz Dijagon-aleje oko šest sati, na-tovarena knjigama, noseći duguljasti
paket umotan u debeli smeđi pakpapir koji joj Ron ote sa čežnjivim uzvikom.
-Nemoj sada da je raspakuješ, dolaze nam ljudi na večeru. Svi treba da siđete dole - reče ona, ali
čim je nestala s vidika Ron mahnito pocepa omot, i stade da ispituje svaki pedalj svoje nove metle
sa ekstatičnim izrazom na licu.
Dole u podrumu, gospođa Vesli je okačila skerletnocrveni transparent poviše krcatog stola, na
kojem je pisalo:
ČESTITKE
RONU I HERMIONI
NOVIM ASISTENTIMA
Bila je u boljem raspoloženju no što ju je Hari ikad video tokom ovog raspusta.
-Mislila sam da bismo mogli da priredimo malu žurku, a ne samo da sedimo na večeri - reče ona
Hariju, Ronu, Hermioni, Fredu, Džordžu i Džini kad uđoše u sobu. - Tvoj otac i Bil će uskoro stići,
Rone. Obojici sam poslala sove i potpuno su ushićeni - dodade, sijajući od sreće.
Fred prevrnu očima.
Sirijus, Lupin, Tonks i Kingzli Okovgrom već su bili tu, a Ludooki Ćudljivko došepa ubrzo pošto se
Hari poslužio krem-pivom.
- O, Alastore, drago mi je da si tu - reče gospođa Vesli živahno, kada Ludooki zbaci svoj putni
ogrtač. - Odavno smo hteli da te pitamo - raožeš li da pogledaš u pisaći sto u gostinskoj sobi i kažeš
nam šta je u njemu? Nismo hteli da ga otvaramo, za slučaj da je u njemu nešto zaista gadno.
- Neraa problema, Moli...
Cudljivkovo električnoplavo oko osvmu se naviše i stade da zuri netremice kroz plafon kuhinje.
-Gostinska soba... - zagrme on, kada mu se zenica suzila.
-Sto u uglu? Da, vidim ga... aha, u pitanju je bauk... želiš li da odem da ga se otarasim, Moli?
-Ne, ne, sama ću, kasnije - reče gospođa Vesli blistajući.
- Ti uzmi nešto da popiješ. Zapravo, priredili smo malo slavlje...
Ona pokaza na crveni transparent. - Četvrti asistent u porodici! - dodade nežno, razbarušivši Ronu
kosu.
-Asistent, je li? - zagrme Ćudljivko, motreći Rona normalnim okom, dok mu se magično okrenulo
da bi gledalo kroz slepoočnicu. Hari je imao vrlo neprijatan osećaj da oko gleda u njega, te se
odmaknu ka Sirijusu i Lupinu.
- Pa, čestitam - reče Ćudljivko, još uvek gledajući Rona svojim normalnim okom - figure na vlasti
uvek navlače sebi nevolju, ali pretpostavljam da Dambldor misli da možeš da izdržiš većinu glavnih
kletvi, inače te ne bi imenovao...
Ron je delovao prilično preneražen ovim pogledom na situaciju, ali ga je dolazak oca i najstarijeg
brata poštedeo muka da na to odgovori. Gospoda Vesli beše tako dobro raspoložena, da se nije ni
požalila što su poveli Mandangusa sa sobom. On je nosio dugi mantil koji je delovao čudnovato
ispupčen na neočekivanim mestima, koji je odbio da skine i odloži kraj Ćudljivkovog putnog
ogrtača.
-Pa, mislim da je red na zdravicu - reče gospodin Vesli, kada su svi već uzeli po neko piće. On
pridiže svoj pehar. - Za Rona i Hermionu, nove grifindorske asistente!
Ron i Hermiona su blistali dok su im svi nazdravljali, a zatim zapljeskaše.
-Ja lično nikada nisam bila asistent - reče Tonks živahno, stojeći iza Harija, dok su ostali krenuli ka
stolu da se posluže jelom. Danas joj je kosa bila dugačka do struka i paradajzcrvene boje. Izgledala
je kao Džinina starija sestra. - Glavesina moje kuće rekao mi je da mi nedostaju odredene
neophodne osobine.
- Na primer? - reče Džini, koja je birala pečene krompire.
- Recimo, sposobnost da se pristojno ponašam - reče Tonks.
Džini se nasmeja. Hermiona, čini se, nije znala da li da se smeje ili ne, napravivši svojevrstan
kompromis kada otpi ogroman gutljaj krem-piva, zagrcnuvši se njime.
-Šta je sa tobom, Sirijuse? - upita Džini, potapšavši Hermionu po leđima.
Sirijus, koji je stajao odmah do Harija oglasi se svojim uobičajenim kevtavim smehom.
-Niko me nije hteo za asistenta, isuviše sam vremena proveo na kaznenoj nastavi, zajedno sa
Džejmsom. Lupin je bio dobar dečko, on je dobio značku.
-Mislim da se Dambldor možda nadao da bih tako ja mogao da uspostavim neku kontrolu nad
svojim najboljim prijateljima - reče Lupin. - Suvišno je reći da sam potpuno omanuo.
Hariju se iznenada popravi raspoloženje. Ni njegov otac nije bio asistent. Odjednom mu je žurka
delovala mnogo zabavnije. Napunio je sebi tanjir, primetivši da mu svi u sobi sada deluju dvostruko
prijatnije.
Ron je raspredao o svojoj novoj metli svima koji su hteli da ga saslušaju.
-...Od nule do sedamdeset za samo deset sekundi, nije loše, zar ne? Kad to uporedite sa činjenicom
da Kometa 290 za to vreme ide samo od nule do šezdeset, i to isključivo sa pristojnim vetrom za
leđima, sudeći po Veštičjim metlama...
Hermiona je ozbiljno razgovarala sa Lupinom o svojim pogledima na prava vilenjaka.
-Mislim, to su iste gluposti kao i segregacija vukodlaka, zar ne? Sve potiče od te užasne
umišljenosti čarobnjaka da su superiorniji u odnosu na ostala stvorenja...
Gospođa Vesli i Bil su se po običaju svađali oko Bilove kose.
- ...Zaista ti izmiče kontroli, a ti si tako zgodan, mnogo bi ti bolje stajala da je kraća, zar ne, Hari?
- Pa, ne znam... - reče Hari, malo uznemiren što traže njegovo mišljenje. On brzo odšeta u pravcu
Freda i Džordža, koji su se šćućurili u ćošku sa Mandangusom.
Mandangus prestade da priča kad ugleda Harija, ali Fred namignu i rukom ga pozva da im se
pridruži.
- U redu je - reče on Mandangusu - možemo da verujemo Hariju, on nam je glavni finansijer.
- Vidi šta nam je Dang doneo - reče Džordž, ispruživši šaku ka Hariju. Bila je puna nečega što je
ličilo na smežurane crne mahune. Iz njih je dopirao slabašni zveket, mada su bile potpuno
nepomične.
- Semenke otrovnih pipkara - reče Džordž. - Potrebne su nam za zabušantske bombonjere, ali one su
zabranjena roba klase C, tako da smo imali grdne muke da ih se dokopamo.
- Deset galeona za celu količinu, važi, Dang? - reče Fred.
- Posle svih muka koje sam im'o dok ih nisam nabavijo? - Mandangus još više raširi svoje udubljene
zakrvavljene oči. - Žao mi je, momci, ali neću prihvatiti ni knuta ispod dvadeset.
- Dang mnogo voli da se šali - reče Fred Hariju.
- Da, njegova najbolja šala dosad bila je kad nam je tražio šest sikla za vrećicu knarlovih' bodlji -
reče Džordž.
- Budite oprezni - upozori ga Hari tiho.
- Zašto? - upita Fred. - Mama je zauzeta gugutanjem o asistentu Ronu, ne moramo da se brinemo,
hvala bogu.
- Ali moguće je da vas Ćudljivko drži na oku - primeti Hari.
Mandangus se nervozno okrenu preko ramena.
-Pa, dobro - progunđa on. - U redu, momci, nek' bude deset, ako ih odmah uzmete.
-Hvala, Hari! - reče Fred veselo, kada je Mandangus ispraznio džepove u raširene šake blizanaca i
stuštio se prema hrani. - Bolje da odnesemo ovo gore...
Hari ih je posmatrao kako odlaze, osećajući se pomalo nelagodno. Upravo mu je palo na pamet da
će gospodin i gospođa Vesli želeti da znaju kako Fred i Džordž finansiraju svoju
knarl - Knarla (severna Evropa i Amerika) Normalci če-sto greškom smatraju za ježa. Ove dve vrste su zbilja identične,
osim jedne važne razlike u ponašanju: ukoliko se ježu ostavi hra-na u bašti, on će je prihvatiti i uživati u daru; ukoliko
se hra-na, medutim, ponudi knarlu, on će pretpostaviti da vlasnik kuće pokušava da ga namami u zamku, te će divljački
uništiti bašten-ske biljke i ukrase, u znak osvete. Mnoga normalska deca su ne-pravedno bila opužena za vandalizam,
dok je pravi počinilac za-pravo bio knarl. - isto.
prodavnicu šala i zevzevata, kada budu saznali za njeno postojanje. Svojevremeno mu se činilo
sasvim prosto da blizancima pokloni svoju nagradu osvojenu na Tročarobnjačkom turniru, ali šta
ako to dovede do nove pometnje u njihovoj porodici, i novog otuđenja, nalik Persijevom? Da li bi
gospođa Vesli i dalje volela Harija kao da joj je rođeni sin, kada bi otkrila da je on omogućio Fredu
i Džordžu da otpočnu karijeru koju ona smatra potpuno neprikladnom?
Stojeći na istom mestu na kom su ga blizanci napustili, u društvu krivice koja ga je poput kamena
pritiskala u stomaku, Hari začu zvuk vlastitog imena. Duboki glas Kingzlija Okovgroma uspeo je
da nadjača okolnu graju.
- ...zašto Dambldor nije imenovao Harija za asistenta? - upitao je Kingzli.
- Verovatno je imao svoje razloge - uzvrati mu Lupin.
- Ali time bi pokazao da ima poverenja u njega. Ja bih tako postupio - bio je uporan Kingzli -
pogotovo sada, kada ga Dnevni prorok svakih nekoliko dana napada...
Hari se ne osvrnu oko sebe. Nije hteo da Lupin i Kingzli znaju da ih je čuo. Iako daleko od toga da
je bio gladan, on pođe za Mandangusom prema stolu. Njegovo uživanje u zabavi iščile podjednako
brzo kako je došlo, i on požele da je gore, u svom krevetu.
Ludooki Ćudljivko je njuškao pileći batak ostacima svog nosa. Očigledno nije mogao da otkrije ni
traga otrova, jer odmah potom odgrize jedno parče.
-...Drška je napravljena od španskog hrasta sa firnajzom koji odbija kletve i ugrađenom kontrolom
vibracija... - objašnjavao je Ron Tonks.
Gospođa Vesli široko zevnu.
-Pa, mislim da je bolje da se pobrinem za tog bauka pre nego što legnem... Arture, ne želim da ova
gužva potraje do kasno'u noć, važi? Laku noć, Hari, dušo.
Ona izađe iz kuhinje. Hari spusti tanjir i zapita se da li bi mogao da je prati, a da ne privuče pažnju.
- Jesi li dobro, Hari? - zahropta Ćudljivko.
- Da, baš mi je fino - slaga Hari.
Ćudljivko otpi gutljaj iz svoje džepne pljoske, dok mu je električnoplavo oko iskosa zurilo u Harija.
-Dodi ovamo, imam nešto što bi te možda zanimalo - reče on.
Iz unutrašnjeg džepa odore Ćudljivko izvadi vrlo staru i izlizanu čarobnjačku fotografiju.
-Prvobitni Red feniksa - zabrunda Ćudljivko. - Našao sam je prošle noći dok sam tražio svoj
rezervni nevidljivi ogrtač, s obzirom da Podmor nije toliko lepo vaspitan da mi vrati moj najbolji
ogrtač... mislio sam da bi ljudi voleli da je vide...
Hari uze fotografiju. Mala grupica ljudi mu uzvrati pogled. Neki su mu mahali, a drugi nameštali
naočare.
-Eto mene - reče Ćudljivko, nepotrebno pokazujući na sebe.
Bilo je nemoguće ne prepoznati Ćudljivka sa slike, mada mu je kosa bila malo manje seda, a nos
netaknut. - A evo i Dambldora pored mene, Dedalus Digl je sa druge strane... ovo je Marlena Mek
Kinon, ubili su je dve nedelje pošto je fotografija načinjena, sredili su joj čitavu porodicu. Ovo su
Frenk i Alisa Longbotom...
Hariju još jače zaigra stomak kad pogleda u Alisu Longbotom. Dobro je poznavao njeno okruglo,
prijateljsko lice, mada je nikada nije video, jer je bila slika i prilika svog sina Nevila.
-...sirotani - zareža Ćudljivko. - I smrt je bolja od onoga što se njima desilo... a to je Emelina Vens,
nju si upoznao, pa onda Lupin, očigledno... Bendži Fenvik, i on je riknuo, od njega smo pronašli tek
par komadića... Pomerite se malko u stranu - dodade on, lupivši sliku, i mali fotografisani ljudi se
skloniše ka ivici, kako bi oni koji su bili delimično u senci mogli da se pomere napred.
-Ovo je Edgar Bouns... brat Amelije Bouns, njega i njegovu porodicu su takođe sredili, a bio je
veliki čarobnjak... Stardžis Podmor, boga mu, ala izgleda mlad... Karadok Dirborn, nestao šest
meseci posle ovoga, nikada nismo pronašli njegovo telo... Hagrid, naravno, izgleda isto kao i uvek...
Elfijas Vrdalo, upoznao si ga, bio sam zaboravio da je imao običaj da nosi taj glupi šešir, Gideon
Pruit, bilo je potrebno čak pet Smrtoždera da ubiju njega i njegovog brata Fabijana, borili su se kao
pravi junaci... miči se, miči se...
Mali ljudi na fotografiji počeše da se gurkaju između sebe, a oni koji su bili skriveni skroz pozadi
pojaviše se u prvom redu slike.
-To je Dambldorov brat Aberfort, tada sam ga jedini put sreo, čudan tip... a to je Dorkas Medouz,
nju je Voldemor lično ubio... Sirijus, dok je još nosio kratku kosu... i... evo ti ga na, mislio sam da
bi te ovo možda zaniraalo!
Hariju srce poskoči. Njegovi majka i otac toplo su mu se smešili, sedeći s obe strane malog čoveka
s vodnjikavim očima. Hari odmah prepozna Crvorepa, onog istog koji je odao skrovište njegovih
roditelja Voldemoru i tako doprineo njihovoj smrti.
-A? - reče Ćudljivko. - Šta kažeš?
Hari pogleda u Ćudljikovo ožiljcima unakaženo rupičasto lice. Cudljivko je, očito, imao utisak da je
upravo počastio Harija nečim lepim.
-Aha - reče Hari, još jednom pokušavajući da se naceri. - Ovaj... čuj, upravo sam se setio, nisam još
spakovao moj...
Bio je pošteden muke da smisli koju to stvarčicu još nije spakovao. Jer, Sirijus upita: - Šta ti je to,
Ludooki? - i Ćudljivko se okrenu ka njemu. Hari pređe preko kuhinje, iskrade se kroz vrata i hitro
pope uz stepenice pre nego što je iko mogao da ga dozove.
Nije znao zbog čega mu je to predstavljalo takav šok. Uostalom, i ranije je viđao slike svojih
roditelja, a sreo je i Crvorepa... ali da oni tako skupa iskoče pred njega, baš kad ih je naimanje
očekivao.... nikome se to ne bi dopalo, pomisli ljutito.
A pride ih gleda okružene svim tim srećnim licima... Bendžijem Fenvikom, kojeg su našli u
komadićima, i Gideonom Pruitom, koji je poginuo kao heroj, zatim Longbotomovima, mučenim do
ludila... svi oni zauvek srećno mašu sa te fotografije, ne znajući da su već predodređeni za tako
užasnu sudbinu... Pa, Ćudljivku je to možda zanimljivo... ali njemu, Hariju, to je vrlo
uznemirujuće...
Hari se na vrhovima prstiju iskrade na vrh stepenica u hodniku, pored odsečenih glava kućnih
vilenjaka, i bi mu milo da je ponovo sam sa sobom, ali kad stiže do prvog odmorišta začu galamu.
Neko je jecao u salonu.
-Hej? - reče Hari.
Nije bilo nikakvog odgovora ali se jecanje nastavilo. On se pope uz preostala dva stepenika, pređe
duž odmorišta i otvori vrata salona.
Neko se šćućurio uza zid, sa štapićem u ruci, dok mu se celo telo treslo od plača. Opružen po
starom prašnjavom tepihu, prekriven zrakom mesečine, očigledno mrtav, beše Ron.
Hariju istog trenutka nestade vazduha u plućima. Osećao se kao da propada kroz pod. Glavu mu
probi ledena hladnoća: Ron - mrtav, ne, to je nemoguće...
Čekaj malo, to je zbilja nemoguće - Ron je bio dole...
- Gospođo Vesli? - zagrakta Hari.
- R... r... ridikulusl - zajeca gospođa Vesli, uperivši drhtavom rukom svoj štapić ka Ronovom telu.
Kvrc.
Ronovo telo se preobrazi u Bilovo, skroz prostrto poleđuške, širom otvorenih, praznih očiju.
Gospoda Vesli zajeca jače nego ikad.
-R - ridikulusl - ona ponovo zajeca.
Kvrc.
Bilovo telo zameni telo gospodina Veslija, sa nakrivljenim naočarima i mlazom krvi koji mu curi
niz lice.
- Ne! - zajauka gospođa Vesli. - Ne... ridikulus! Ridikulus! Ridikulus! RIDIKULUSl
Kvrc. Mrtvi blizanci. Kvrc. Mrtav Persi. Kvrc. Mrtav Hari...
- Gospodo Vesli, smesta izađite napolje! - povika Hari, zureći u vlastito mrtvo telo na podu. - Neka
neko drugi...
- Šta se to dešava?
Lupin ulete u sobu, u stopu praćen Sirijusom, dok je Ćudljivko ćopao za njima. Lupin pogleda prvo
u gospodu Vesli, a zatim u mrtvog Harija na podu i odmah shvati. Vadeći štapić, reče, vrlo sigurao i
jasno:
-Ridikulus!
Harijevo telo nestade. Poviše tačke na kojoj je ono ležalo pojavi se srebrnasta kugla viseći u
vazduhu. Lupin još jednom zamahnu štapićem i mesečeva lopta nestade u oblaku dima.
-Oh - oh - oh! - grcala je gospođa Vesli, i briznula u plač zarivši glavu u šake.
-Moli - reče Lupin turobno, prilazeći joj. - Moli, nemoj...
Sledećeg trenutka jecala je iz dna duše na Lupinovom ramenu.
- Moli, to je samo bauk - reče joj on umirujuće, nežno je potapšavši po glavi. - Samo glupi bauk...
- S-s-stalno ih viđam mrtve! - zajeca gospođa Vesli na njegovom ramenu. - Sve v-v-vreme! S-ssanjam
o tome...
Sirijus je zurio u parče tepiha na kome je bauk, pretvarajući se da je Harijevo telo, ležao nešto
ranije. Moli je gledala u Harija, koji je izbegavao da joj uzvrati pogled. Imao je čudan osećaj da ga
je Cudljivkovo magično oko pratilo sve vreme otkako je napustio kuhinju.
-N-n-nemojte da kažete Arturu. Gospođa Vesli je sada grcala, besomučno brišući oči krajevima
rukava. - N-n-ne želim da sazna... baš sam glupa...
Lupin joj pruži maramicu i ona izduva nos.
-Hari, tako mi je žao. Šta ćeš sada misliti o meni? - reče mu ona drhtavo. - Nisam u stanju da se
otarasim najobičnijeg bauka.
- Ne budite smešni - reče Hari, pokušavajući da se nasmeši.
- Bila sam toliko z-z-zabrinuta - reče ona, a suze joj ponovo krenuše niz lice. - Polovina p-pporodice
mi je u Redu, bb-biće pravo č-č-čudo ako svi izademo čitavi iz svega toga... a
P-P-Persi ne govori s nama... št-šta ako se nešto s-s-strašno desi a mi ne stignemo da se p-ppomirimo
s njim? A šta će biti ako mene i Artura ubiju, ko će da p-p-pazi na Rona i Džini?
- Moli, dosta je bilo - odlučno reče Lupin. - Ovo sada nije isto kao prošli put. Red je sada bolje
pripremljen, imarao prednost, znamo šta Voldemor smera...
Gospoda Vesli ciknu od straha na pomen tog imena.
-Daj, Moli, hajde, vreme je da se navikneš da slušaš njegovo ime... vidi, ne mogu da ti obećam da
niko neće biti ozleđen, to niko ne može, ali mnogo smo bolji nego prošli put. Ti tada nisi bila u
Redu, i zato ne shvataš. Prošli put su Smrtožderi bili brojčano nadmoćni, bilo ih je dvadeset na
jednoga, i eliminisali su nas jednog po jednog...
Hari ponovo pomisli na onu fotografiju, na nasmejana lica svojih roditelja. Znao je da ga Ćudljivko
i dalje posmatra.
- Ne brini za Persija - reče Sirijus naglo. - Vratiće se on. Samo je pitanje vremena kada će
Voldemor preći u otvoreni napad, a čim to učini, celo Ministarstvo će nas moliti za oproštaj.
Ali nisam siguran da li ću prihvatiti njihovo izvinjenje - dodade ogorčeno.
- A to, ko bi brinuo o Ronu i Džini ako bi ti i Artur umrli - upita Lupin, blago se smešeći - šta
misliš, šta bismo mi radili, pustili ih da crknu od gladi?
Gospođa Vesli se drhtavo nasmeši.
-Baš sam smešna - ponovo promrmlja, brišući oči.
Ali Hari, zatvorivši za sobom vrata spavaće sobe desetak minuta kasnije, nije mislio da je gospođa
Vesli smešna. Još uvek je mogao da vidi svoje roditelje kako mu se srećno smeše sa stare pohabane
fotografije, nesvesni da se njihovi životi, kao i životi mnogih ljudi oko njih, bliže kraju. Pred očima
mu je stalno sevao prizor bauka koji se pretvara da je leš svakog od čla-nova porodice gospođe
Vesli.
Bez upozorenja, ožiljak na čelu ponovo poče bolno da ga peče, a i stomak stade da mu snažno krči.
- Prestani već jednom - reče odlučno, trljajući ožiljak, i bol stade da se povlači.
- Prvi znak ludila, kada razgovaraš sa vlastitom glavom - reče podli glasić sa prazne slike na zidu.
Hari ga je ignorisao. Osećao se stariji nego ikad u životu, i činilo mu se neverovatnim da je pre
nepunih sat vremena brinuo o prodavnici zevzevata i o tome ko je dobio asistentsku značku.
11 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:40 pm
Margita
Administrator
11. LUNA LAVGUD
Te noći Hari je nemirno spavao. Roditelji su mu prolazili kroz snove, nikad ne progovorivši ni reči.
Gospođa Vesli je jecala nad Kričerovim mrtvim telom, dok su je Ron i Hermiona, sa krunama na
glavi, posmatrali. A onda, po ko zna koji put, Hari ponovo zateče sebe kako ide niz hodnik koji se
završava zaključanim vratima. Naglo se probudio, dok ga je ožiljak peckao, i zatekao Rona već
obučenog kako mu nešto priča.
- ...Bolje požuri, mama je kao zapeta puška, kaže da ćemo zakasniti na voz...
U kući je vladala strašna zbrka. Na osnovu onoga što je čuo dok se oblačio što je brže mogao, Hari
shvati da su Fred i Džordž začarali svoje kovčege da odlete u prizemlje kako bi sebe poštedeli
napora da ih sami spuste, a posledica toga bila je da su ovi nabasali na Džini i oborili je dole, dva
sprata niže, pravo u predvorje. Gospođa Blek i gospođa Vesli vrištale su na sav glas.
_ ... MOGLI STE OZBILJNO DA JE POVREDITE, IDIOTI JEDNI...
- ... POKVARENI MEŠANCI, OBEŠČAŠĆUJETE MI KUĆU PREDAKA...
Hermiona se stušti u sobu delujući nervozno, dok je Hari navlačio svoju opremu. Hedviga joj se
klatila na ramenu, a u naručju je nosila vrpoljećeg Krukšenksa.
- Mama i tata su mi upravo vratili Hedvigu. Sova spremno odleprša preko njih i smesti se povrh
svog kaveza. - Jeste li već spremni?
- Takoreći. Da li je Džini dobro? - upita Hari, natukavši naočare.
- Gospođa Vesli ju je zakrpila - reče Hermiona. - Ali sada se Ćudljivko žali da ne možemo da
krenemo ukoliko s nama nije Stardžis Podmor, inače će straža biti lišena jednog čuvara.
- Straža? - reče Hari. - Moramo da idemo na Kings kros sa stražom?
- TI moraš da ideš na Kings kros sa stražom - ispravi ga Hermiona.
- Zašto? - upita Hari iznervirano. - Mislio sam da se Voldemor krije, ili hoćete da kažete da će da
iskoči iz nekog kontejnera da bi pokušao da me dokusuri?
- Ne znara, to je sve što je Ćudljivko rekao - reče Hermiona rastreseno, gledajući na sat. - Ali, ako
ne krenemo uskoro, definitivno ćemo propustiti voz...
- HOĆETE LI VI GORE VEĆ JEDNOM DA SIĐETE, MOLICU LEPO! - razdra se gospođa Vesli,
a Hermiona poskoci kao oparena i izjuri iz sobe. Hari zgrabi Hedvigu, ubaci je nehajno u kavez i
stušti se niz stepenice za Hermionom, tegleći kovčeg.
Portret gospođe Blek zavijao je od besa, ali niko se nije potrudio ni da navuče zastore preko njega.
Sva ta buka u predvorju ionako će je ponovo uzbuniti.
- Hari, ti ideš sa mnom i sa Tonks - povika gospođa Vesli, nadjačavajući krike ('BLATOKRVNI!
OLOŠU! PRLJAVI STVOROVI!'). - Ostavi svoj kovčeg i sovu, Alastor će se pozabaviti
prtljagom... 0, za ime boga, Sirijuse, Dambldor je rekao ne!
Medvedoliki crni pas već se postrojio pored Harija dok se ovaj probijao povrh raznih kovčega
praveći još veću gužvu u hodniku kako bi stigao do gospođe Vesli.
-0, gospode... - reče gospođa Vesli očajnički. - Pa dobro, ali na tvoju odgovomost!
Ona gurnu ulazna vrata, širom ih otvori i iskorači napolje na blago septembarsko sunce. Hari i pas
krenuše za njom. Vrata se zalupiše za njima i krici gospođe Blek naglo zamukoše.
- Gde je Tonks? - upita Hari, gledajući oko sebe kad se spustiše niz kamene stepenice broja
dvanaest, koji nestade istog trenutka čira kročiše na trotoar.
- Evo, tu nas čeka - reče gospođa Vesli kruto, odvraćajući pogled od crnog psa koji se vukao pored
Harija.
Neka starica ih pozdravi na uglu. Imala je gusto kovrdžavu sedu kosu i nosila ljubičasti šešir oblika
tepsije.
- Š'a ima, Hari - reče ona namigujući. - Bolje da požurimo, zar ne, Moli? - dodade, gledajući na sat.
- Znam, znam - kukala je gospođa Vesli, grabeći još krupnijim koracima - ali Ludooki je hteo da
sačeka Stardžisa... samo da nam je Artur nabavio kola iz Ministarstva... ali Fadž mu ovih dana neće
pozajmiti ni praznu bocu od mastila... kako Normalci uopšte mogu da putuju bez magije...
Veliki crni pas radosno zalaja i stade da poigrava oko njih, pokušavajući da ugrize golubove i
uhvati vlastiti rep. Hari nije mogao da se ne nasmeje. Sirijus je predugo bio zarobljen u kući.
Gospođa Vesli napući usne takoreći poput tetka Petunije.
Trebalo im je dvadeset minuta da peške stignu do Kings krosa, i ništa se bitno nije desilo za to
vreme, osim što je Sirijus preplašio par mačaka ne bi li zabavio Harija. Kada su ušli u stanicu,
zadržali su se kao slučajno pored pregrade između perona devet i deset, sve dok se okolina ne bi
raščistila. A onda se svako od njih okrenuo, naslonio na nju i lako propao na peron devet i tri
četvrtine, gde je stajao Hogvorts ekspres, izbacujući čađavu paru poviše stanice prepune đaka
spremnih za polazak i njihovih porodica. Hari udahnu poznati miris i oseti kako mu se popravlja
raspoloženje... stvarno se vraća...
- Nadam se da će i ostali stići na vreme - reče gospođa Vesli brižno, zureći kraj sebe u luk od
kovanog gvožđa iznad perona u koji će stići neki drugi vozovi.
- Lep pas, Hari! - primeti visoki dečak sa dredovima.
- Hvala, Li - reče Hari, nacerivši se kad Sirijus stade besomučno da vrti repom.
- Odlično - reče gospođa Vesli s olakšanjem - evo Alastora s prtljagom, gledaj...
Sa kondukterskom kapom nabijenom preko rasparenih očiju, Ćudljivko doćopa kroz zasvođeni
prolaz, gurajući kolica pretovarena kovčezima.
-Sve je okej - promrmlja on gospođi Vesli i Tonks - mislim da nas niko nije pratio...
Nekoliko trenutaka kasnije gospodin Vesli izroni na peron u društvu Rona i Hermione. Skoro da su
potpuno istovarili Ćudljivkova kolica s prtljagom, kada se pred njima stvoriše Fred, Džordž i Džini
u pratnji Lupina.
- Nema problema? - zareža Ćudljivko.
- Nimalo - uzvrati Lupin.
- Ipak ću morati da prijavim Stardžisa Dambldoru – reče Cudljivko. - Već drugi put ove nedelje se
nije pojavio. Postaje neodgovoran kao Mandangus.
- Pa, čuvajte se - reče Lupin, rukujući se sa svima. Naposletku dođe i do Harija i pljesnu ga po
ramenu. - I ti, Hari. Budi oprezan.
- Da, drži glavu dole, a oči širom otvorene - reče Ćudljivko, takođe se rukujući sa Harijem. - I ne
zaboravite, svi vi pazite šta pišete. Ako ste u nedoumici oko nečega, ne stavljajte to u pismo,
nipošto.
- Drago mi je što sam vas sve upoznala - reče Tonks, grleći Hermionu i Džini. - Videćemo se
uskoro, nadam se.
Začu se upozoravajući pisak voza. Učenici koji su još uvek bili na peronu pohrliše u voz.
-Brzo, brzo - reče gospođa Vesli rastreseno, grleći ih nasumice, dvaput uhvativši Harija. - Pišite...
budite dobri... ako ste nešto zaboravili poslaćemo vam... u voz, odmah, požurite...
Na tren, veliki crni pas se uspravi na zadnje noge, a prednje spusti na Harijeva ramena, ali gospođa
Vesli odgura Harija ka vratima voza, sikćući: - Nebesa mu, ponašaj se više kao pas, Sirijuse!
-Vidimo se! - uzviknu Hari kroz otvoren prozor kada voz krenu, dok su Ron, Hermiona i Džini
mahali pored njega. Siluete Tonks, Lupina, Ćudljivka i gospodina i gospođe Vesli naglo su se
smanjivale, ali je crni pas jurio pored prozora, vrteći repom; zamagljeni ljudi na peronu smejali su
se gledajući ga kako se trka sa vozom, a zatim voz zađe za krivinu, i Sirijus nestade sa vidika.
- Nije trebalo da pođe sa nama - reče Hermiona zabrinutim glasom.
- Ma daj, razvedri se - reče Ron - mesecima nije video belog dana, jadničak.
- Dobro onda - reče Fred, pljesnuvši rukama - nemamo vremena da stojimo i ćaskamo ceo dan,
moramo da se dogovorimo sa Lijem oko nekih poslova. Vidimo se kasnije. - On i Džordž nestadoše
niz hodnik nadesno.
Voz je dobijao sve veće ubrzanje, tako da su kućice kroz prozor brzo promicale, a oni počeše da se
klate u mestu od brzine.
-Hoćemo li da krenemo da pronađemo kupe? - upita Hari.
Ron i Hermiona razmeniše poglede.
- Ovaj - poče Ron.
- Pa mi... znaš... Ron i ja treba da idemo u vagon za asistente - reče Hermiona nespretno.
Ron nije ni gledao u Harija. Činilo se da su mu nokti na prstima leve ruke naglo postali veoma
zanimljivi.
- 0 - reče Hari. - U redu. Baš lepo.
- Ne verujem da ćemo tamo biti sve vreme puta - reče Hermiona brzo. - U pismima piše da treba
samo da dobijemo uputstva od glavešina dečaka i devojčica, a onda da patroliramo hodnicima
vagona s vremena na vreme.
- U redu - ponovo reče Hari. - Pa... možda se vidimo kasnije, onda.
- Da, definitivno - reče Ron, krišom bacivši brižan pogled na Harija. - Baš je gnjavaža ići do tamo,
radije bih... ali moramo... mislim, nije rai to neko zadovoljstvo, nisam ja Persi - završi prkosno.
- Znam da nisi - reče Hari, a Ron se nasmeši. Ali dok su Hermiona i Ron teglili svoje kovčege,
Krukšenksa i Prasvidžeona u kavezu, u pravcu lokomotive, Hari oseti čudnu vrstu gubitka. Nikad
nije putovao Hogvorts ekspresom bez Rona.
- Hajde - reče mu Džini. - Ako malo požurimo, moći ćemo da im sačuvamo mesta.
- U pravu si - reče Hari, uzevši Hedvigin kavez u jednu, a svoj kovčeg u drugu ruku. Stuštiše se niz
hodnik, izvirujući kroz staklena vrata u kupee pored kojih su prolazili, a koji su već bili puni. Hari
nije mogao da ne primeti kako većina putnika zun u njega sa velikim zanimanjem, a da je
nekolicina čak stala da gurka svoje susede i pokazuje na njega. Pošto mu se to desi'o u pet kupea
uzastopno, on se priseti da je Dnevni prorok celo leto pričao svojim čitaocima kako je on, Hari,
lažljivi razmetljivac. On se neveselo zapita da li ljudi koji sada bulje u njega i došaptavaju se veruju
u te priče.
U poslednjem vagonu sretoše Nevila Longbotoma, Harijevog drugara, petaka - Grifindorca, čije je
okruglasto lice sijalo od napora da pomeri kovčeg a da istovremeno jednom rukom čvrsto steže
svog žapca Trevora koji mu se opirao.
- Zdravo, Hari - prodahta on. - Zdravo, Džini... sve je puno... ne mogu da nađem sedište...
- 0 čemu to pričaš? - reče Džini. koja se provuče pored Nevila da bi zavirila u kupe iza njega. - Ovaj
ovde je prazan, u njemu je samo Lujka Lavgud...
Nevil promumla nešto o tome da ne želi nikoga da uznemirava.
-Ne budi smešan - reče Džini smejući se - ona je skroz okej.
Ona otvori klizna vrata i ubaci svoj kovčeg unutra. Hari i Nevil uđoše za njom.
-Ćao, Luna - reče Džini - možemo li da sednemo tu?
Devojčica pored prozora ih pogleda. Imala je podužu, utnršenu, prljavoplavu kosu, veoma blede
obrve i prodorne oči koje su joj davale izgled stalne začuđenosti. Hari odmah shvati zašto je Nevil
izabrao da zaobiđe ovaj kupe. Devojčica je delovala prilično šašavo. Možda zbog toga što je
zadenula svoj čarobni štapić za levo uvo, da se ne izgubi, ili zato što je izabrala da oko vrata nosi
ogrlicu od pampura krem-piva, ili pak zbog toga što je čitala neki magazin okrenut naopačke. Ona
pogledom pređe preko Nevila i zaustavi se na Hariju. Zatim klimnu glavom.
-Hvala - reče Džini smešeći joj se.
Hari i Nevil spremiše tri kovčega i Hedvigin kavez u pregradu za prtljag i sedoše. Luna ih je
posmatrala preko svog prevrnutog magazina koji se zvao Cepidlaka. Činilo se da nema potrebu da
stalno trepće, kao sav normalan svet. Stalno je netremice zurila u Harija koji beše seo preko puta
nje, ali se sada pokajao zbog toga.
-Jesi li se lepo provela letos, Luna? - upita Džini.
- Da - reče Luna sanjarski, ne skidajući pogled s Harija. - Da, bila je prava uživancija, znaš. Ti si
Hari Poter - dodade.
- Znam da jesam - reče Hari.
Nevil se zakikota. Luna ga odmah pogleda svojim bledim očima.
- A ne znam ko si ti.
- Ja nisam niko - brzo joj uzvrati Nevil.
- Nije istina - reče Džini oštro. - Nevil Longbotom - Luna Lavgud. Luna je na mojoj godini, ali u
Revenklu.
- Od mudrosti bez premca većeg bogatstva nema - reče Luna pevajućim glasom.
Ona podiže svog izvmuti magazin dovoljno visoko da joj sakrije lice i nastavi da ćuti. Hari i Nevil
se pogledaše podignutih obrva. Džini jedva priguši kikot.
Voz je neprestano kloparao, dobijajući ubrzanje na otvorenom prostoru. Vreme je bilo čudno,
promenljivo. Čas bi se kupe ispunio sunčevom svetlošću, a već sledećeg trenutka bi se našao ispod
pretećih sivih oblaka.
- Pogodite sta sam dobio za rođendan - reče Nevil.
- Još jednog nezaboravka? - reče Hari, sećajući se spravice nalik klikeru koju je Nevilu bila poslala
njegova baka u pokušaju da mu popravi očajno pamćenje.
- Ne - reče Nevil. - Mada, dobro bi mi došao još jedan, starog sam još odavno izgubio... ne,
pogledajte ovo...
On zavuče slobodnu ruku, kojom nije stezao žapca Trevora, u školsku torbu i, posle malo
trkeljisanja, izvuče nešto za šta se ispostavilo da je mali sivi kaktus u saksiji, samo što je bio
prekriven nečim što je više ličilo na čireve nego na bodlje.
-Mimbulus mimbltonia - reče on ponosno.
Hari se upilji u tu biljku. Lagano je pulsirala, odajući prilično zlokoban izgled nekog obolelog
unutrašnjeg organa.
-Ona je zaista vrlo, vrlo retka - reče Nevil sav blistajući.
- Ne znam da li ima ijedne ovakve u staklenoj bašti na Hogvortsu, jedva čekam da je pokažem
profesorki Spraut. Moj praujak Aldži mi je nabavio čak iz Asirije. Moram da vidim mogu li da je
rasadim i umnožim.
Hari je znao da je herbologija Nevilov omiljeni predmet, ali ni za živu glavu nije mogao da shvati
šta bi ovaj mogao da radi sa tom začuđujućom biljčicom.
- Služi li... ovaj... služi li ona ičemu? - upita Hari.
- Mnogo čemu! - gordo reče Nevil. - Ima zadivljujući odbrambeni mehanizam. Evo, pridrži mi
Trevora na trenutak...
On uvali žapca Hariju u krilo i uze pero iz svoje školske torbe, a razrogačene oči Lune Lavgud
ponovo se podigoše poviše naopačke okrenutog magazina, da vide šta Nevil radi. Nevil pak prinese
Mimbulus mimbltoniu svojim očima, držeći jezik izmedu zuba, izabra jednu tačku i oštro ubode
biljku vrhom pera.
Iz svakog čira rasprsnu se tečnost u gustim, smrdljivim, tamnozelenim mlazevima. Oni dopreše čak
do plafona, prozora i poprskaše magazin Lune Lavgud. Džini, koja je taman na vreme podigla ruke
da zaštiti lice, izgledala je kao da na sebi ima sluzavi zeleni šešir, ali Hari, kome su ruke bile
zauzete sprečavanjem Trevorovog bekstva, bio je pogođen posred lica. Zaudaralo je poput trulog
đubriva.
Nevil, čije su lice i telo bili takođe natopljeni tom tečnošću, protrese glavu da izbaci najgori deo iz
očiju.
-Ž... žao mi je - prodahta. - Nikada ranije nisam to pokušao... nisam mogao da zamislim da će biti
tako... ne brinite, ipak, smrdeljsok nije otrovan - dodade nervozno, kada Hari ispljunu puna usta
soka na pod.
Baš u tom trenutku vrata kupea se otvoriše.
-0... zdravo Hari - reče nervozan glas. - Ovaj... nije dobar trenutak?
Hari obrisa sočiva naočari rukom u kojoj nije držao Trevora. Vrlo privlačna devojčica sa dugom,
sjajnom cmom kosom stajala je na ulazu u kupe, smešeći mu se. Čo Čang, Tragač u revenklovskom
kvidičkom timu.
-Oh, zdravo.
-Ovaj... - reče Čo. - Pa... samo sam svratila da te pozdravim- ćao.
Prilično rumenog lica, ona zatvori vrata i ode. Hari se ponovo baci na sedište i zastenja. Voleo bi ga
je Čo zatekla u grupi kul društvanceta koje se od srca smeje šali što im ju je on upravo ispričao, a
nipošto da sedi sa Nevilom i Lujkom Lavgud, stežući nekog žapca, okupan smrdeljsokom.
-Nema veze - reče Džini utešno. - Vidi, možemo se lako rešiti svega ovoga. Ona izvadi štapić. -
Očisti se!
Smdreljsok iščeze.
-Izvinite - ponovi Nevil slabašnim glasom.
Ron i Hermiona nisu se vratili još čitavih sat vremena, a za to vreme su kolica sa hranom već
prošla. Hari, Džini i Nevil su pojeli svoje pite bundevare i stali da razmenjuju kartice iz čokoladnih
žabica, kada se klizna vrata kupea otvoriše i njih dvoje uđoše u pratnji Krukšenksa i kreštavog
huktanja Prasvidžeona u kavezu.
- Umirem od gladi - reče Ron, odloživši Prasvidžeona pored Hedvige, zgrabivši čokoladnu žabicu
od Harija i bacivši se u sedište do njega. Strgao je omotač, odgrizao glavu žabici i zavalio se u
sedište zatvorenih očiju, kao da je imao vrlo iscrpljujuće jutro.
- Pazi ovako, postoje po dva petaka-asistenta iz svake kuće - reče Hermiona. - Iz svake po dečak i
devojčica.
- A pogodi ko je sliterinski asistent? - upita Ron, još uvek zatvorenih očiju.
- Melfoj - odgovori Hari spremno, siguran da će njegove najgore slutnje biti potvrđene.
- Dabome - reče Ron ogorčeno, trpajući ostatak žabice u usta i uzimajući drugu.
- I ona kravetina Pensi Perkinson - reče Hermiona zlobno.
~ Kako može da bude asistent, kad je gluplja od trola koji je zadobio potres mozga...
- Ko su Haflpafovci? - upita Hari.
- Erni Mekmilan i Hana Abot - reče Ron dubokim glasom.
- I Entoni Goldstin i Padma Petil za Revenklo - reče Hermiona.
-Ti si išao na Božićni bal sa Padmom Petil - reče jedan izgubljen glas.
Svi se okrenuše da pogledaju Lunu Lavgud, koja je netremice zurila u Rona preko vrha Cepidlake.
On proguta žabicu koja mu je bila u ustima.
-Da, znam da jesam - reče on, izgledajući blago iznenađen.
-Nije baš ranogo uživala - obavesti ga Luna. - Misli da se nisi lepo poneo prema njoj, pošto nisi
hteo da igraš sa njom. Osećam da meni to ne bi mnogo smetalo - dodade ona zamišljeno. - Ne volim
baš da plesem.
Ona se ponovo povuče iza Cepidlake. Ron je nekoliko trenutaka zurio u korice magazina
razjapljenih usta, a onda se osvrnu ka Džini, očekujući neku vrstu objašnjenja. Džini strpa prevoje
svojih prstiju u usta da bi zaustavila kikot. Ron zamišljeno zatrese glavom, a zatim proveri koliko je
sati.
-Treba da patroliramo hodnicima svakih par minuta – reče on Hariju i Nevilu - i možemo da
izričemo kazne ako se neko neprimereno ponaša. Jedva čekam da uhvatim Kreba i Gojla u
nečemu...
-Ne smeš da zloupotrebljavaš svoj položaj, Rone! - reče mu Hermiona oštro.
-Da, tačno, zato štp ga ni Melfoj uopšte neće zloupotrebiti - reče Ron sarkastično.
- Tako da ćeš se srozati na njegov nivo?
- Ne. Samo ću se potruditi da se dokopam njegovih drugara pre nego što se on dočepa mojih.
- Za ime sveta, Rone...
- Nateraću Gojla da ispisuje po tabli, to će ga ubiti načisto, on mrzi pisanje - reče Ron ushićeno.
Zatim snizi glas da bi ličio na Gojlovo duboko groktanje i izobličivši lice u grimasu bolne
koncentracije, stade da podražava pisanje po vazduhu. - 'Ne... smem... da... ličim... na babunovu...
zadnjicu.'
Svi se nasmejaše, ali niko se nije smejao jače od Lune Lavgud. Ona ispusti krik veselja koji natera
Hedvigu da se probudi i počne ljutito da maše krilima, dok Krukšenks frkćući skoči na pregradu za
prtljag. Luna se smejala tako glasno da joj časopis ispade iz ruku i skliznu niz noge na pod.
-To ti je baš smešnol
Njene prodorne oči natopiše se suzama dok je pokušavala da povrati dah, zureći u Rona. Potpuno
zatečen, on se osvrnu i pogleda u ostale, koji su se sada smejali izrazu Ronovog lica i preterano
produženom smehu Lune Lavgud, koja se tresla napred-nazad, držeći se za stomak.
- Je 1' mi se ti to rugaš? - reče Ron, narargodivši se na nju.
- Babunova... zadnjica! - krkljala je ona, držeći se za rebra.
Svi stadoše da posmatraju kako se Luna smeje, ali Hari, gledajući u magazin na podu, pritneti nešto
što ga natera da se spusti i pokupi ga. Gledano naopačke, bilo je teško reći šta slika na naslovnoj
strani predstavlja, ali Hari sada shvati da je to vrlo loša karikatura Komelijusa Fadža. Hari ga je
prepoznao jedino na osnovu limunzelenog polucilindra. Jedna Fadžova ruka bila je obmotana oko
vreće sa zlatom, a drugom je davio goblina. Karikatura je imala potpis: Šta sve Fadž neće učiniti da
bi se dokopao Gringotsal
Ispod nje bile su najave ostalih tekstova u časopisu.
KORUPCUA U KVIDIČKOJ LIGI:
Kako Tomada pteuzimaju UontroUi OTKUIVENE TAJNE DREVNIH UUNA SIUIJUS BLEK:
zlikovac ili
- Mogu li da pogledam ovo na trenutak? - Hari nestrpljivo upita Lunu.
Ona klimnu glavom, i dalje zureći u Rona, ostavši bez daha od silnog smeha.
Hari otvori časopis i prelete pogledom po sadržaju. Do tog trenutka bio je potpuno zaboravio na
časopis koji je Kingzli bio uručio gospodinu Vesliju da ga da Sirijusu, ali mora da je to bilo upravo
ovo izdanje Cepidlake.
On pronađe željenu stranu i uzbuđeno se baci na čitanje članka.
I on je bio ilustrovan prilično lošom karikaturom. Zapravo, Hari ne bi mogao da pogodi da
predstavlja Sirijusa, da nije bila potpisana. Sirijus je stajao na hrpi ljudskih kostiju sa isukanim
štapićem. U naslovu teksta je pisalo:
SIUUUS BLEK - crn kao što ga ocvnjuju?
Okoreti mas
pogrešno razumeo. Otkad je to Sirijus raspevana senzacija?
Već četmaest godina svi veruju da je Sirijus Blek kriv za masovno ubistvo dvanaest nevinih
Normalaca i jednog čarobnjaka. Blekovo čuveno bekstvo iz Askabana, pre dve godine, dovelo je do
najvećeg lova na čoveka pod vođstvom Ministarstva magije. Niko od nas nije nikad posumnjao u to
da on zaslužuje da ga ponovo uhvate i vrate dementorima.
ALI, DA Ll JE TAKO?
Zapanjujući novi dokaz nedavno je izneo na videlo da Sirijus Blek možda nije počinio zločine zbog
kojih je poslat u Askaban. Zapravo, po svedočenju Doris Purkis iz Bodljikavog puteljka br. 18, u
Malom Nortonu, Blek možda nije ni bio prisutan kada su se ta ubistva desila.
- Ljudi ne shvataju da je Sirijus Blek lažno ime - kaže gospoda Purkis. - Osoba za koju se veruje da
je Sirijus Blek, zapravo je Patrljko Daskalo, vodeći solista popularne pevačke trupe Hobgoblini,
koji je prestao da nastupa javno pošto je pogođen korenom repe u uvo prilikom koncerta u
malonortonskoj crkvenoj sali pre skoro petnaest godina. Prepoznala sam ga čim sam videla njegovu
sliku u novinama. Dakle, nije moguće da je Patrljko počinio te zločine, pošto je pomenutog dana
zapravo uživao sa mnom u romantičnoj večeri pod svećama. Pisala sam ministru magije i očekujem
svakog dana da on u potpunosti pomiluje Patrljka, alias Sirijusa.
Hari završi sa čitanjem i nastavi da pilji u novinsku stranicu s nevericom. Možda je reč o šali.
Možda taj magazin često štampa šaljive kolumne. On prelista nekoliko stranica unazad i pronađe
članak o Fadžu.
Kornelijus Fadž, ministar magije, porekao je da ima bilo kakve planove da preuzme rukovođenje
čarobnjačkom bankom Gringots, kada je pre pet godina izabran za ministra magije. Fadž je uvek
naglašavao da ne želi ništa više od 'miroljubive saradnje' sa čuvarima našeg zlata.
ALI, DA Ll JE TAKO?
Izvori bliski ministru nedavno su otkrili da je Fadžova najdraža ambicija da se dokopa kontrole nad
goblinskim zlatnim rezervama, i da neće oklevati da primeni silu ukoliko to bude potrebno.
- Ne bi mu bilo prvi put - rekao je naš doušnik u Ministarstvu. - Kornelijus 'Goblinolomac' Fadž,
kako ga prijatelji zovu, kad biste ga mogli čuti onda kada misli da ga niko ne sluša, uvek priča o
goblinima koje je sredio, koje je podavio, koje je bacao sa vrha zgrada, koje je otrovao, koje je
ispekao u piti...
Hari nije čitao dalje. Fadž možda i ima mnogo mana, ali je lJu bilo krajnje nezamislivo da taj
naređuje da ispeku gobline"u piti. Preleteo je ostatak magazina. Posle svakih nekoliko strana
zaustavio bi se da pročita: optužbe da su Tatshilska tornada osvojila kvidičku ligu kombinacijom
ucene, ilegalnog štimovanja metli i mučenja; intervju sa nekim čarobnjakom koji je navodno
odleteo na Mesec pomoću Čistačice 6 i vratio se sa vrećom mesečevih žabica kao dokazom; i
članak o drevnim runama, koji je makar objasnio zašto je Luna čitala Cepidlaku naopačke. Prema
časopisu, naime, ako biste rune okrenuli naglavačke, otkrile bi vam čini kojima ćete uši svojih
neprijatelja pretvoriti u mandarinice. Zapravo, u odnosu na druge tekstove u Cepidlaki, nagoveštaj
da bi Sirijus mogao biti vodeći solista Hobgoblina zvučala je sasvim razumno.
- Ima li tu nečeg dobrog? - upita Ron, dok je Hari sklapao magazin.
- Naravno da nema - reče Hermiona jetko, pre nego što Hari stiže da joj odgovori. - Cepidlaka je
obično đubre, to svako zna.
- lzivinite - reče Luna, glas joj iznenada nije više zvučao sanjivo. - Moj otac je glavni urednik.
- Ja... ovaj - reče Hermiona posramljeno. - Pa... ima nekih zanimljivih... mislim, sasvim je...
- Molila bih vas da mi ga vratite, hvala lepo - reče Luna hladno i nagnuvši se napred istrže novine iz
Harijevih ruku. Brzajući kroz njih do strane pedeset sedam ona ih opet odlučno obrnu naopačke i
nestade iza njih, baš kada se vrata kupea otvoriše po treći put.
Hari se osvmu. To je bilo za očekivati, ali mu zbog toga nije bio nimalo privlačniji prizor Draka
Melfoja koji se zlobno smeškao između svojih drugara Kreba i Gojla.
- Šta je? - upita on agresivno, pre nego što je Melfoj stigao da otvori usta.
- Pazi na ponašanje, Poteru, ili ćeš dobiti kaznenu nastavu - otegnuto će Melfoj, čija zalizana plava
kosa i istaknute jagodice behu isti kao kod njegovog oca. - Vidiš, za razliku od tebe, ja sam postao
asistent, što znači da, za razliku od tebe, imam moć da izričem kazne.
-Da - reče Hari - ali, za razliku od mene, ti si bilmez, zato izlazi i ostavi nas na miru.
Ron, Hermiona, Džini i Nevil se nasmejaše. Melfoj iskrivi usnu.
-Reci mi, kakav je osećaj biti druga violina Vesliju, je li, Poteru?
- Zaveži, Melfoju - reče Hermiona oštro.
- Izgleda da sam dirnuo u živac - reče Melfoj zlobno se smešeći. - Pripazi se, Poteru, jer ću te pratiti
u stopu, kao pas, čekajući da prekoračiš crtu.
- Izlazi! - reče Hermiona, ustajući.
Kikoćući se, Melfoj uputi Hariju još jedan zloban pogled i ode sa Krebom i Gojlom koji su teško
koračali za njim. Hermiona zalupi vrata kupea za njima i okrete se da pogleda Harija, koji
odjednom shvati da je ona, kao i on, registrovala šta je Melfoj rekao i podjednako se uznemirila
zbog toga.
-Baci mi još jednu žabicu - reče Ron, koji ništa nije primetio.
Hari nije smeo otvoreno da govori pred Nevilom i Lunom. On razmeni još jedan nervozni pogled s
Hermionom, a onda se zagleda kroz prozor.
Mislio je da je to što je Sirijus pošao s njim do stanice bilo prilično zabavno, ali iznenada mu se to
učini nesmotrenim, ako ne i skroz opasnim... Hermiona je u pravu... Sirijus nije smeo da dođe. Šta
ako je gospodin Melfoj spazio cmog psa i rekao Draku? Sta ako je zaključio da Veslijevi, Lupin,
Tonks i Cudljivko znaju gde se Sirijus krije? Ili je Melfoj slučajno upotrebio reči 'pratiti kao pas'?
Vreme je i dalje bilo promenljivo dok su putovali sve dalje 1 dalje na sever. Kiša neodlučno
poprska prozore, a onda se i sunce slabašno oglasi, pre nego što ga oblaci ponovo prekriše. ^ada se
spustila tama, u vagonima se upališe svetiljke, a Luna srnota ^epidlaku, pažljivo je skloni u torbu i
poče da zuri pojedinačno u svakog u kupeu.
Hari je sedeo pritisnuvši čelo uz prozor voza, pokušavajući da uhvati prvi daleki odsjaj Hogvortsa,
ali noć je bila bez mesečine, a prozor poprskan kišom beše garav.
- Bolje da se presvučemo - reče Hermiona najzad, i svi jedva otvoriše svoje kovčege i izvukoše
školske odore. Ona i Ron pažljivo prikačiše asistentske značke na grudi. Hari vide kako Ron
proverava svoj odraz na cmom prozoru.
Najzad, voz poče da usporava i oni začuše uobičajenu galamu, kada svi pohrliše da pripreme prtljag
i ljubimce na gomilu, sremni da siđu. Pošto je trebalo da Ron i Hermiona sve to nadgledaju, ponovo
nestadoše iz kupea, ostavljajući Harija i ostale da paze na Krukšenksa i Prasvidžeona.
- Poneću ti tu sovu, ako hoćeš - reče Luna Hariju, posegavši za Prasvidžeonom dok je Nevil
pažljivo smeštao Trevora u unutrašnji džep.
- 0... ovaj... hvala - reče Hari, pružajući joj kavez i dižući Hedvigin malo čvršće u rukama.
Izvukavši se iz kupea, čim su se priključili gomili u hodniku, osetiše po licima prvi dašak" noćnog
vazduha. Polako, počeše da se pomeraju ka vratima. Hari omirisa borove koji su oivičavali stazu
koja je vodila dole ka jezeru. On iskorači na peron i pogleda oko sebe, osluškujući da čuje poznati
poziv: - Prvaci ovde, deder... prvaci...
Ali ga ne začu. Umesto toga, sasvim različit glas, reski ženski, viknu: - Prvaci u red pored mene,
molim vas! Svi prvaci kod mene!
Jedan fenjer se klateći približavao Hariju, a pod njegovim svetlom Hari ugleda naglašenu vilicu i
oštro podsečenu kosu profesorke Truli-daska, veštice koja je prošle godine jedno vreme preuzela da
predaje Hagridovu brigu o magičnim stvorenjima.
- Gde je Hagrid? - upita on glasno.
- Ne znam - reče Džini - ali bolje da se sklonimo s puta, blokirali smo vrata.
- 0, da...
Hari i Džini se razdvojiše dok su se kretali duž perona, a zatim duž stanice. Dok su ga gurali u
gomili, Hari pogleda iskosa kroz tminu ne bi li letimice spazio Hagrida. Mora da je tu negde, Hari
je računao na to - ponovni susret s Hagridom bila je jedna od stvari kojima se najviše radovao. Ali
od njega nije bilo ni traga ni glasa.
Nemoguće je da je otišao, reče Hari sebi, polako vukući noge kroz uski izlaz na ulicu sa ostatkom
gomile. Mora da se prehladio ili nešto slično...
Osvrnu se tražeći Rona ili Hermionu, želeći da zna šta misle o ponovnoj pojavi profesorke Trulidaske,
ali njih nije bilo u blizini, te on sebi dozvoli da ga masa odgura napred na mračni, kišom
isprani drum izvan stanice Hogsmid.
Tamo je stajalo oko stotinak poštanskih kočija bez zaprege, koje su uvek prevozile dake, izuzev
prvaka, do zamka. Hari ih brzo osmotri, okrenu se ponovo ne bi li ugledao Rona ili Hermionu, a
zatim mu se javi zakasnela reakcija.
Kočije više nisu bile bez konja. Između osovina kočija stajale su neke spodobe. Ako bi morao da ih
imenuje, nazvao bi ih konjima, mada je u njima bilo i nečeg reptilskog. Bili su potpuno bez mesa,
crna koža visila im je po skeletima na kojima se videla svaka koščica. Glave su im bile zmajske, a
oči bez zenica bele i buljave. Sa svakog ramena nicala su im krila - prostrana, cma kožna krila koja
su izgledala kao da pre pripadaju nekakvim džinovskim šišmišima. I dalje stojeći tiho i mimo u
mračnom skupu, spodobe su delovale jezivo i zlokobno. Hari nije mogao da shvati zašto kočije
treba da vuku tako užasni konji, kada su one u stanju da se kreću same od sebe.
- Gde je Prase? - začu se Ronov glas, tik iza Harija.
- Ona devojčica Luna ga nosi - reče Hari, brzo se okrenuvSl> željan da upita Rona za Hagrida. -
Gde misliš da je...
- ...Hagrid? Nemam pojma - reče Ron, zvučeći zabrinuto. - Nadam se da je sve u redu sa njim...
Nedaleko od njih, Drako Melfoj, u pratnji male bande drugara, medu njima Kreba, Gojla i Pensi
Perkinson, gurao je stidljive drugake, kako bi on i njegovi prijatelji dobili celu kočiju samo za sebe.
Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Hermiona, dahćući kroz gužvu.
- Melfoj je bio apsolutno odvratan prema prvacima tamo pozadi. Kunem se da ću ga prijaviti, ima
značku tek tri minuta, a već je koristi da maltretira decu gore nego ikad... gde je Krukšenks?
- Džini ga je uzela - reče Hari. - Eno je, tamo...
U tom momentu Džini se pojavi iz gomile, držeći čvrsto Krukšenksa koji se migoljio.
- Hvala - reče Hermiona, oslobodivši Džini mačke. - Hajdemo, da nađemo sebi kočiju pre nego što
se sve popune...
- Nisam još našao Praseta! - reče Ron, ali Hermiona se već zaputila ispred njih ka najbližoj
nezauzetoj kočiji. Hari ostade pozadi s Ronom.
- Kakve su ovo stvari, šta misliš - upita on Rona, pokazujući glavom ka užasnim konjima dok su
drugi učenici hitali kraj njih.
- Kakve stvari?
- Ti konji...
Luna se pojavi noseći Prasvidžeonov kavez u rukama. Mala sova je, po običaju, uzbuđeno lepršala.
- Evo ga - reče. - Baš je slatka mala sova, zar ne?
- Ovaj... da... dobar je on - reče Ron osorno. - Pa, hajdemo onda, uđimo... šta si to pričao, Hari?
- Rekoh, kakva su to konjolika čuda? - reče Hari, dok su on, Ron i Luna išli prema kočiji u kojoj su
već sedele Džini i Hermiona.
- Kakva konjolika čuda?
- Konjolika čuda koja vuku kočije! - ponovi Hari nestrpljivo. Bili su, uostalom, na metar od
najbližeg. Konj ih je posmatrao praznim belim očima. Ron, pak, zbunjeno pogleda u Harija.
- 0 čemu to govoriš?
- Govorim o... pogledaj!
Hari zgrabi Rona za ruku i okrenu ga, tako da se Ron nađe Hcem u lice sa krilatim konjem. Ron je
zurio pravo u njega na sekundu, a onda ponovo pogleda u Harija.
-U šta bi ja to trebalo da gledam?
-U... tu, između osovina! Upregnuti u kočije! Pravo ispred tebe...
Ali dok je Ron i dalje delovao zblanuto, Hariju se javi čudna pomisao.
- Zar ne možeš... zar ih ne vidiš?
- Šta da vidim?
- Zar ne vidiš šta to vuče ove kočije?
Ron ga pogleda ozbiljno zbunjen.
- Da li ti je dobro, Hari?
- Ja... da...
Hari se osećao sasvim zbunjen. Konj je bio tik ispred njega, blešteći čvrsto kroz slabašnu svetlost
koja je dopirala iz staničnih prozora iza njih, dok im se para dizala iz nozdrva na britkom noćnom
vazduhu. Pa ipak, ukoliko se Ron ne izmotava -a u tom slučaju bila bi to vrlo neukusna šala - Ron
uopšte nije mogao da ga primeti.
- Hoćemo li onda da uđemo? - reče Ron nesigurno, gledajući u Harija kao da je zabrinut za njegovo
zdravlje.
- Da - reče Hari. - Da, izvoli...
- U redu je - reče sanjivi glas iza Harija, kada Ron nestade u mračnoj unutrašnjosti kočije. - Nisi
lud, ili nešto slično. Ja takode mogu da ih vidim.
- Možeš li? - upita Hari očajno, okrećući se ka Luni. Mogao je da vidi odraz šišmišokrilih konja u
njenim raširenim srebrnim očima.
- 0, da - reče Luna. - Mogla sam da ih vidim od mog prvog dana ovde. Uvek su vukli te kočije. Ne
brini. Normalan si kao i ja.
Slabašno se smešeći, ona se pope u memljivu unutrašnjost °cye za Ronom. Nedovoljno razuveren,
Hari uđe za njom.
Te noći Hari je nemirno spavao. Roditelji su mu prolazili kroz snove, nikad ne progovorivši ni reči.
Gospođa Vesli je jecala nad Kričerovim mrtvim telom, dok su je Ron i Hermiona, sa krunama na
glavi, posmatrali. A onda, po ko zna koji put, Hari ponovo zateče sebe kako ide niz hodnik koji se
završava zaključanim vratima. Naglo se probudio, dok ga je ožiljak peckao, i zatekao Rona već
obučenog kako mu nešto priča.
- ...Bolje požuri, mama je kao zapeta puška, kaže da ćemo zakasniti na voz...
U kući je vladala strašna zbrka. Na osnovu onoga što je čuo dok se oblačio što je brže mogao, Hari
shvati da su Fred i Džordž začarali svoje kovčege da odlete u prizemlje kako bi sebe poštedeli
napora da ih sami spuste, a posledica toga bila je da su ovi nabasali na Džini i oborili je dole, dva
sprata niže, pravo u predvorje. Gospođa Blek i gospođa Vesli vrištale su na sav glas.
_ ... MOGLI STE OZBILJNO DA JE POVREDITE, IDIOTI JEDNI...
- ... POKVARENI MEŠANCI, OBEŠČAŠĆUJETE MI KUĆU PREDAKA...
Hermiona se stušti u sobu delujući nervozno, dok je Hari navlačio svoju opremu. Hedviga joj se
klatila na ramenu, a u naručju je nosila vrpoljećeg Krukšenksa.
- Mama i tata su mi upravo vratili Hedvigu. Sova spremno odleprša preko njih i smesti se povrh
svog kaveza. - Jeste li već spremni?
- Takoreći. Da li je Džini dobro? - upita Hari, natukavši naočare.
- Gospođa Vesli ju je zakrpila - reče Hermiona. - Ali sada se Ćudljivko žali da ne možemo da
krenemo ukoliko s nama nije Stardžis Podmor, inače će straža biti lišena jednog čuvara.
- Straža? - reče Hari. - Moramo da idemo na Kings kros sa stražom?
- TI moraš da ideš na Kings kros sa stražom - ispravi ga Hermiona.
- Zašto? - upita Hari iznervirano. - Mislio sam da se Voldemor krije, ili hoćete da kažete da će da
iskoči iz nekog kontejnera da bi pokušao da me dokusuri?
- Ne znara, to je sve što je Ćudljivko rekao - reče Hermiona rastreseno, gledajući na sat. - Ali, ako
ne krenemo uskoro, definitivno ćemo propustiti voz...
- HOĆETE LI VI GORE VEĆ JEDNOM DA SIĐETE, MOLICU LEPO! - razdra se gospođa Vesli,
a Hermiona poskoci kao oparena i izjuri iz sobe. Hari zgrabi Hedvigu, ubaci je nehajno u kavez i
stušti se niz stepenice za Hermionom, tegleći kovčeg.
Portret gospođe Blek zavijao je od besa, ali niko se nije potrudio ni da navuče zastore preko njega.
Sva ta buka u predvorju ionako će je ponovo uzbuniti.
- Hari, ti ideš sa mnom i sa Tonks - povika gospođa Vesli, nadjačavajući krike ('BLATOKRVNI!
OLOŠU! PRLJAVI STVOROVI!'). - Ostavi svoj kovčeg i sovu, Alastor će se pozabaviti
prtljagom... 0, za ime boga, Sirijuse, Dambldor je rekao ne!
Medvedoliki crni pas već se postrojio pored Harija dok se ovaj probijao povrh raznih kovčega
praveći još veću gužvu u hodniku kako bi stigao do gospođe Vesli.
-0, gospode... - reče gospođa Vesli očajnički. - Pa dobro, ali na tvoju odgovomost!
Ona gurnu ulazna vrata, širom ih otvori i iskorači napolje na blago septembarsko sunce. Hari i pas
krenuše za njom. Vrata se zalupiše za njima i krici gospođe Blek naglo zamukoše.
- Gde je Tonks? - upita Hari, gledajući oko sebe kad se spustiše niz kamene stepenice broja
dvanaest, koji nestade istog trenutka čira kročiše na trotoar.
- Evo, tu nas čeka - reče gospođa Vesli kruto, odvraćajući pogled od crnog psa koji se vukao pored
Harija.
Neka starica ih pozdravi na uglu. Imala je gusto kovrdžavu sedu kosu i nosila ljubičasti šešir oblika
tepsije.
- Š'a ima, Hari - reče ona namigujući. - Bolje da požurimo, zar ne, Moli? - dodade, gledajući na sat.
- Znam, znam - kukala je gospođa Vesli, grabeći još krupnijim koracima - ali Ludooki je hteo da
sačeka Stardžisa... samo da nam je Artur nabavio kola iz Ministarstva... ali Fadž mu ovih dana neće
pozajmiti ni praznu bocu od mastila... kako Normalci uopšte mogu da putuju bez magije...
Veliki crni pas radosno zalaja i stade da poigrava oko njih, pokušavajući da ugrize golubove i
uhvati vlastiti rep. Hari nije mogao da se ne nasmeje. Sirijus je predugo bio zarobljen u kući.
Gospođa Vesli napući usne takoreći poput tetka Petunije.
Trebalo im je dvadeset minuta da peške stignu do Kings krosa, i ništa se bitno nije desilo za to
vreme, osim što je Sirijus preplašio par mačaka ne bi li zabavio Harija. Kada su ušli u stanicu,
zadržali su se kao slučajno pored pregrade između perona devet i deset, sve dok se okolina ne bi
raščistila. A onda se svako od njih okrenuo, naslonio na nju i lako propao na peron devet i tri
četvrtine, gde je stajao Hogvorts ekspres, izbacujući čađavu paru poviše stanice prepune đaka
spremnih za polazak i njihovih porodica. Hari udahnu poznati miris i oseti kako mu se popravlja
raspoloženje... stvarno se vraća...
- Nadam se da će i ostali stići na vreme - reče gospođa Vesli brižno, zureći kraj sebe u luk od
kovanog gvožđa iznad perona u koji će stići neki drugi vozovi.
- Lep pas, Hari! - primeti visoki dečak sa dredovima.
- Hvala, Li - reče Hari, nacerivši se kad Sirijus stade besomučno da vrti repom.
- Odlično - reče gospođa Vesli s olakšanjem - evo Alastora s prtljagom, gledaj...
Sa kondukterskom kapom nabijenom preko rasparenih očiju, Ćudljivko doćopa kroz zasvođeni
prolaz, gurajući kolica pretovarena kovčezima.
-Sve je okej - promrmlja on gospođi Vesli i Tonks - mislim da nas niko nije pratio...
Nekoliko trenutaka kasnije gospodin Vesli izroni na peron u društvu Rona i Hermione. Skoro da su
potpuno istovarili Ćudljivkova kolica s prtljagom, kada se pred njima stvoriše Fred, Džordž i Džini
u pratnji Lupina.
- Nema problema? - zareža Ćudljivko.
- Nimalo - uzvrati Lupin.
- Ipak ću morati da prijavim Stardžisa Dambldoru – reče Cudljivko. - Već drugi put ove nedelje se
nije pojavio. Postaje neodgovoran kao Mandangus.
- Pa, čuvajte se - reče Lupin, rukujući se sa svima. Naposletku dođe i do Harija i pljesnu ga po
ramenu. - I ti, Hari. Budi oprezan.
- Da, drži glavu dole, a oči širom otvorene - reče Ćudljivko, takođe se rukujući sa Harijem. - I ne
zaboravite, svi vi pazite šta pišete. Ako ste u nedoumici oko nečega, ne stavljajte to u pismo,
nipošto.
- Drago mi je što sam vas sve upoznala - reče Tonks, grleći Hermionu i Džini. - Videćemo se
uskoro, nadam se.
Začu se upozoravajući pisak voza. Učenici koji su još uvek bili na peronu pohrliše u voz.
-Brzo, brzo - reče gospođa Vesli rastreseno, grleći ih nasumice, dvaput uhvativši Harija. - Pišite...
budite dobri... ako ste nešto zaboravili poslaćemo vam... u voz, odmah, požurite...
Na tren, veliki crni pas se uspravi na zadnje noge, a prednje spusti na Harijeva ramena, ali gospođa
Vesli odgura Harija ka vratima voza, sikćući: - Nebesa mu, ponašaj se više kao pas, Sirijuse!
-Vidimo se! - uzviknu Hari kroz otvoren prozor kada voz krenu, dok su Ron, Hermiona i Džini
mahali pored njega. Siluete Tonks, Lupina, Ćudljivka i gospodina i gospođe Vesli naglo su se
smanjivale, ali je crni pas jurio pored prozora, vrteći repom; zamagljeni ljudi na peronu smejali su
se gledajući ga kako se trka sa vozom, a zatim voz zađe za krivinu, i Sirijus nestade sa vidika.
- Nije trebalo da pođe sa nama - reče Hermiona zabrinutim glasom.
- Ma daj, razvedri se - reče Ron - mesecima nije video belog dana, jadničak.
- Dobro onda - reče Fred, pljesnuvši rukama - nemamo vremena da stojimo i ćaskamo ceo dan,
moramo da se dogovorimo sa Lijem oko nekih poslova. Vidimo se kasnije. - On i Džordž nestadoše
niz hodnik nadesno.
Voz je dobijao sve veće ubrzanje, tako da su kućice kroz prozor brzo promicale, a oni počeše da se
klate u mestu od brzine.
-Hoćemo li da krenemo da pronađemo kupe? - upita Hari.
Ron i Hermiona razmeniše poglede.
- Ovaj - poče Ron.
- Pa mi... znaš... Ron i ja treba da idemo u vagon za asistente - reče Hermiona nespretno.
Ron nije ni gledao u Harija. Činilo se da su mu nokti na prstima leve ruke naglo postali veoma
zanimljivi.
- 0 - reče Hari. - U redu. Baš lepo.
- Ne verujem da ćemo tamo biti sve vreme puta - reče Hermiona brzo. - U pismima piše da treba
samo da dobijemo uputstva od glavešina dečaka i devojčica, a onda da patroliramo hodnicima
vagona s vremena na vreme.
- U redu - ponovo reče Hari. - Pa... možda se vidimo kasnije, onda.
- Da, definitivno - reče Ron, krišom bacivši brižan pogled na Harija. - Baš je gnjavaža ići do tamo,
radije bih... ali moramo... mislim, nije rai to neko zadovoljstvo, nisam ja Persi - završi prkosno.
- Znam da nisi - reče Hari, a Ron se nasmeši. Ali dok su Hermiona i Ron teglili svoje kovčege,
Krukšenksa i Prasvidžeona u kavezu, u pravcu lokomotive, Hari oseti čudnu vrstu gubitka. Nikad
nije putovao Hogvorts ekspresom bez Rona.
- Hajde - reče mu Džini. - Ako malo požurimo, moći ćemo da im sačuvamo mesta.
- U pravu si - reče Hari, uzevši Hedvigin kavez u jednu, a svoj kovčeg u drugu ruku. Stuštiše se niz
hodnik, izvirujući kroz staklena vrata u kupee pored kojih su prolazili, a koji su već bili puni. Hari
nije mogao da ne primeti kako većina putnika zun u njega sa velikim zanimanjem, a da je
nekolicina čak stala da gurka svoje susede i pokazuje na njega. Pošto mu se to desi'o u pet kupea
uzastopno, on se priseti da je Dnevni prorok celo leto pričao svojim čitaocima kako je on, Hari,
lažljivi razmetljivac. On se neveselo zapita da li ljudi koji sada bulje u njega i došaptavaju se veruju
u te priče.
U poslednjem vagonu sretoše Nevila Longbotoma, Harijevog drugara, petaka - Grifindorca, čije je
okruglasto lice sijalo od napora da pomeri kovčeg a da istovremeno jednom rukom čvrsto steže
svog žapca Trevora koji mu se opirao.
- Zdravo, Hari - prodahta on. - Zdravo, Džini... sve je puno... ne mogu da nađem sedište...
- 0 čemu to pričaš? - reče Džini. koja se provuče pored Nevila da bi zavirila u kupe iza njega. - Ovaj
ovde je prazan, u njemu je samo Lujka Lavgud...
Nevil promumla nešto o tome da ne želi nikoga da uznemirava.
-Ne budi smešan - reče Džini smejući se - ona je skroz okej.
Ona otvori klizna vrata i ubaci svoj kovčeg unutra. Hari i Nevil uđoše za njom.
-Ćao, Luna - reče Džini - možemo li da sednemo tu?
Devojčica pored prozora ih pogleda. Imala je podužu, utnršenu, prljavoplavu kosu, veoma blede
obrve i prodorne oči koje su joj davale izgled stalne začuđenosti. Hari odmah shvati zašto je Nevil
izabrao da zaobiđe ovaj kupe. Devojčica je delovala prilično šašavo. Možda zbog toga što je
zadenula svoj čarobni štapić za levo uvo, da se ne izgubi, ili zato što je izabrala da oko vrata nosi
ogrlicu od pampura krem-piva, ili pak zbog toga što je čitala neki magazin okrenut naopačke. Ona
pogledom pređe preko Nevila i zaustavi se na Hariju. Zatim klimnu glavom.
-Hvala - reče Džini smešeći joj se.
Hari i Nevil spremiše tri kovčega i Hedvigin kavez u pregradu za prtljag i sedoše. Luna ih je
posmatrala preko svog prevrnutog magazina koji se zvao Cepidlaka. Činilo se da nema potrebu da
stalno trepće, kao sav normalan svet. Stalno je netremice zurila u Harija koji beše seo preko puta
nje, ali se sada pokajao zbog toga.
-Jesi li se lepo provela letos, Luna? - upita Džini.
- Da - reče Luna sanjarski, ne skidajući pogled s Harija. - Da, bila je prava uživancija, znaš. Ti si
Hari Poter - dodade.
- Znam da jesam - reče Hari.
Nevil se zakikota. Luna ga odmah pogleda svojim bledim očima.
- A ne znam ko si ti.
- Ja nisam niko - brzo joj uzvrati Nevil.
- Nije istina - reče Džini oštro. - Nevil Longbotom - Luna Lavgud. Luna je na mojoj godini, ali u
Revenklu.
- Od mudrosti bez premca većeg bogatstva nema - reče Luna pevajućim glasom.
Ona podiže svog izvmuti magazin dovoljno visoko da joj sakrije lice i nastavi da ćuti. Hari i Nevil
se pogledaše podignutih obrva. Džini jedva priguši kikot.
Voz je neprestano kloparao, dobijajući ubrzanje na otvorenom prostoru. Vreme je bilo čudno,
promenljivo. Čas bi se kupe ispunio sunčevom svetlošću, a već sledećeg trenutka bi se našao ispod
pretećih sivih oblaka.
- Pogodite sta sam dobio za rođendan - reče Nevil.
- Još jednog nezaboravka? - reče Hari, sećajući se spravice nalik klikeru koju je Nevilu bila poslala
njegova baka u pokušaju da mu popravi očajno pamćenje.
- Ne - reče Nevil. - Mada, dobro bi mi došao još jedan, starog sam još odavno izgubio... ne,
pogledajte ovo...
On zavuče slobodnu ruku, kojom nije stezao žapca Trevora, u školsku torbu i, posle malo
trkeljisanja, izvuče nešto za šta se ispostavilo da je mali sivi kaktus u saksiji, samo što je bio
prekriven nečim što je više ličilo na čireve nego na bodlje.
-Mimbulus mimbltonia - reče on ponosno.
Hari se upilji u tu biljku. Lagano je pulsirala, odajući prilično zlokoban izgled nekog obolelog
unutrašnjeg organa.
-Ona je zaista vrlo, vrlo retka - reče Nevil sav blistajući.
- Ne znam da li ima ijedne ovakve u staklenoj bašti na Hogvortsu, jedva čekam da je pokažem
profesorki Spraut. Moj praujak Aldži mi je nabavio čak iz Asirije. Moram da vidim mogu li da je
rasadim i umnožim.
Hari je znao da je herbologija Nevilov omiljeni predmet, ali ni za živu glavu nije mogao da shvati
šta bi ovaj mogao da radi sa tom začuđujućom biljčicom.
- Služi li... ovaj... služi li ona ičemu? - upita Hari.
- Mnogo čemu! - gordo reče Nevil. - Ima zadivljujući odbrambeni mehanizam. Evo, pridrži mi
Trevora na trenutak...
On uvali žapca Hariju u krilo i uze pero iz svoje školske torbe, a razrogačene oči Lune Lavgud
ponovo se podigoše poviše naopačke okrenutog magazina, da vide šta Nevil radi. Nevil pak prinese
Mimbulus mimbltoniu svojim očima, držeći jezik izmedu zuba, izabra jednu tačku i oštro ubode
biljku vrhom pera.
Iz svakog čira rasprsnu se tečnost u gustim, smrdljivim, tamnozelenim mlazevima. Oni dopreše čak
do plafona, prozora i poprskaše magazin Lune Lavgud. Džini, koja je taman na vreme podigla ruke
da zaštiti lice, izgledala je kao da na sebi ima sluzavi zeleni šešir, ali Hari, kome su ruke bile
zauzete sprečavanjem Trevorovog bekstva, bio je pogođen posred lica. Zaudaralo je poput trulog
đubriva.
Nevil, čije su lice i telo bili takođe natopljeni tom tečnošću, protrese glavu da izbaci najgori deo iz
očiju.
-Ž... žao mi je - prodahta. - Nikada ranije nisam to pokušao... nisam mogao da zamislim da će biti
tako... ne brinite, ipak, smrdeljsok nije otrovan - dodade nervozno, kada Hari ispljunu puna usta
soka na pod.
Baš u tom trenutku vrata kupea se otvoriše.
-0... zdravo Hari - reče nervozan glas. - Ovaj... nije dobar trenutak?
Hari obrisa sočiva naočari rukom u kojoj nije držao Trevora. Vrlo privlačna devojčica sa dugom,
sjajnom cmom kosom stajala je na ulazu u kupe, smešeći mu se. Čo Čang, Tragač u revenklovskom
kvidičkom timu.
-Oh, zdravo.
-Ovaj... - reče Čo. - Pa... samo sam svratila da te pozdravim- ćao.
Prilično rumenog lica, ona zatvori vrata i ode. Hari se ponovo baci na sedište i zastenja. Voleo bi ga
je Čo zatekla u grupi kul društvanceta koje se od srca smeje šali što im ju je on upravo ispričao, a
nipošto da sedi sa Nevilom i Lujkom Lavgud, stežući nekog žapca, okupan smrdeljsokom.
-Nema veze - reče Džini utešno. - Vidi, možemo se lako rešiti svega ovoga. Ona izvadi štapić. -
Očisti se!
Smdreljsok iščeze.
-Izvinite - ponovi Nevil slabašnim glasom.
Ron i Hermiona nisu se vratili još čitavih sat vremena, a za to vreme su kolica sa hranom već
prošla. Hari, Džini i Nevil su pojeli svoje pite bundevare i stali da razmenjuju kartice iz čokoladnih
žabica, kada se klizna vrata kupea otvoriše i njih dvoje uđoše u pratnji Krukšenksa i kreštavog
huktanja Prasvidžeona u kavezu.
- Umirem od gladi - reče Ron, odloživši Prasvidžeona pored Hedvige, zgrabivši čokoladnu žabicu
od Harija i bacivši se u sedište do njega. Strgao je omotač, odgrizao glavu žabici i zavalio se u
sedište zatvorenih očiju, kao da je imao vrlo iscrpljujuće jutro.
- Pazi ovako, postoje po dva petaka-asistenta iz svake kuće - reče Hermiona. - Iz svake po dečak i
devojčica.
- A pogodi ko je sliterinski asistent? - upita Ron, još uvek zatvorenih očiju.
- Melfoj - odgovori Hari spremno, siguran da će njegove najgore slutnje biti potvrđene.
- Dabome - reče Ron ogorčeno, trpajući ostatak žabice u usta i uzimajući drugu.
- I ona kravetina Pensi Perkinson - reče Hermiona zlobno.
~ Kako može da bude asistent, kad je gluplja od trola koji je zadobio potres mozga...
- Ko su Haflpafovci? - upita Hari.
- Erni Mekmilan i Hana Abot - reče Ron dubokim glasom.
- I Entoni Goldstin i Padma Petil za Revenklo - reče Hermiona.
-Ti si išao na Božićni bal sa Padmom Petil - reče jedan izgubljen glas.
Svi se okrenuše da pogledaju Lunu Lavgud, koja je netremice zurila u Rona preko vrha Cepidlake.
On proguta žabicu koja mu je bila u ustima.
-Da, znam da jesam - reče on, izgledajući blago iznenađen.
-Nije baš ranogo uživala - obavesti ga Luna. - Misli da se nisi lepo poneo prema njoj, pošto nisi
hteo da igraš sa njom. Osećam da meni to ne bi mnogo smetalo - dodade ona zamišljeno. - Ne volim
baš da plesem.
Ona se ponovo povuče iza Cepidlake. Ron je nekoliko trenutaka zurio u korice magazina
razjapljenih usta, a onda se osvrnu ka Džini, očekujući neku vrstu objašnjenja. Džini strpa prevoje
svojih prstiju u usta da bi zaustavila kikot. Ron zamišljeno zatrese glavom, a zatim proveri koliko je
sati.
-Treba da patroliramo hodnicima svakih par minuta – reče on Hariju i Nevilu - i možemo da
izričemo kazne ako se neko neprimereno ponaša. Jedva čekam da uhvatim Kreba i Gojla u
nečemu...
-Ne smeš da zloupotrebljavaš svoj položaj, Rone! - reče mu Hermiona oštro.
-Da, tačno, zato štp ga ni Melfoj uopšte neće zloupotrebiti - reče Ron sarkastično.
- Tako da ćeš se srozati na njegov nivo?
- Ne. Samo ću se potruditi da se dokopam njegovih drugara pre nego što se on dočepa mojih.
- Za ime sveta, Rone...
- Nateraću Gojla da ispisuje po tabli, to će ga ubiti načisto, on mrzi pisanje - reče Ron ushićeno.
Zatim snizi glas da bi ličio na Gojlovo duboko groktanje i izobličivši lice u grimasu bolne
koncentracije, stade da podražava pisanje po vazduhu. - 'Ne... smem... da... ličim... na babunovu...
zadnjicu.'
Svi se nasmejaše, ali niko se nije smejao jače od Lune Lavgud. Ona ispusti krik veselja koji natera
Hedvigu da se probudi i počne ljutito da maše krilima, dok Krukšenks frkćući skoči na pregradu za
prtljag. Luna se smejala tako glasno da joj časopis ispade iz ruku i skliznu niz noge na pod.
-To ti je baš smešnol
Njene prodorne oči natopiše se suzama dok je pokušavala da povrati dah, zureći u Rona. Potpuno
zatečen, on se osvrnu i pogleda u ostale, koji su se sada smejali izrazu Ronovog lica i preterano
produženom smehu Lune Lavgud, koja se tresla napred-nazad, držeći se za stomak.
- Je 1' mi se ti to rugaš? - reče Ron, narargodivši se na nju.
- Babunova... zadnjica! - krkljala je ona, držeći se za rebra.
Svi stadoše da posmatraju kako se Luna smeje, ali Hari, gledajući u magazin na podu, pritneti nešto
što ga natera da se spusti i pokupi ga. Gledano naopačke, bilo je teško reći šta slika na naslovnoj
strani predstavlja, ali Hari sada shvati da je to vrlo loša karikatura Komelijusa Fadža. Hari ga je
prepoznao jedino na osnovu limunzelenog polucilindra. Jedna Fadžova ruka bila je obmotana oko
vreće sa zlatom, a drugom je davio goblina. Karikatura je imala potpis: Šta sve Fadž neće učiniti da
bi se dokopao Gringotsal
Ispod nje bile su najave ostalih tekstova u časopisu.
KORUPCUA U KVIDIČKOJ LIGI:
Kako Tomada pteuzimaju UontroUi OTKUIVENE TAJNE DREVNIH UUNA SIUIJUS BLEK:
zlikovac ili
- Mogu li da pogledam ovo na trenutak? - Hari nestrpljivo upita Lunu.
Ona klimnu glavom, i dalje zureći u Rona, ostavši bez daha od silnog smeha.
Hari otvori časopis i prelete pogledom po sadržaju. Do tog trenutka bio je potpuno zaboravio na
časopis koji je Kingzli bio uručio gospodinu Vesliju da ga da Sirijusu, ali mora da je to bilo upravo
ovo izdanje Cepidlake.
On pronađe željenu stranu i uzbuđeno se baci na čitanje članka.
I on je bio ilustrovan prilično lošom karikaturom. Zapravo, Hari ne bi mogao da pogodi da
predstavlja Sirijusa, da nije bila potpisana. Sirijus je stajao na hrpi ljudskih kostiju sa isukanim
štapićem. U naslovu teksta je pisalo:
SIUUUS BLEK - crn kao što ga ocvnjuju?
Okoreti mas
pogrešno razumeo. Otkad je to Sirijus raspevana senzacija?
Već četmaest godina svi veruju da je Sirijus Blek kriv za masovno ubistvo dvanaest nevinih
Normalaca i jednog čarobnjaka. Blekovo čuveno bekstvo iz Askabana, pre dve godine, dovelo je do
najvećeg lova na čoveka pod vođstvom Ministarstva magije. Niko od nas nije nikad posumnjao u to
da on zaslužuje da ga ponovo uhvate i vrate dementorima.
ALI, DA Ll JE TAKO?
Zapanjujući novi dokaz nedavno je izneo na videlo da Sirijus Blek možda nije počinio zločine zbog
kojih je poslat u Askaban. Zapravo, po svedočenju Doris Purkis iz Bodljikavog puteljka br. 18, u
Malom Nortonu, Blek možda nije ni bio prisutan kada su se ta ubistva desila.
- Ljudi ne shvataju da je Sirijus Blek lažno ime - kaže gospoda Purkis. - Osoba za koju se veruje da
je Sirijus Blek, zapravo je Patrljko Daskalo, vodeći solista popularne pevačke trupe Hobgoblini,
koji je prestao da nastupa javno pošto je pogođen korenom repe u uvo prilikom koncerta u
malonortonskoj crkvenoj sali pre skoro petnaest godina. Prepoznala sam ga čim sam videla njegovu
sliku u novinama. Dakle, nije moguće da je Patrljko počinio te zločine, pošto je pomenutog dana
zapravo uživao sa mnom u romantičnoj večeri pod svećama. Pisala sam ministru magije i očekujem
svakog dana da on u potpunosti pomiluje Patrljka, alias Sirijusa.
Hari završi sa čitanjem i nastavi da pilji u novinsku stranicu s nevericom. Možda je reč o šali.
Možda taj magazin često štampa šaljive kolumne. On prelista nekoliko stranica unazad i pronađe
članak o Fadžu.
Kornelijus Fadž, ministar magije, porekao je da ima bilo kakve planove da preuzme rukovođenje
čarobnjačkom bankom Gringots, kada je pre pet godina izabran za ministra magije. Fadž je uvek
naglašavao da ne želi ništa više od 'miroljubive saradnje' sa čuvarima našeg zlata.
ALI, DA Ll JE TAKO?
Izvori bliski ministru nedavno su otkrili da je Fadžova najdraža ambicija da se dokopa kontrole nad
goblinskim zlatnim rezervama, i da neće oklevati da primeni silu ukoliko to bude potrebno.
- Ne bi mu bilo prvi put - rekao je naš doušnik u Ministarstvu. - Kornelijus 'Goblinolomac' Fadž,
kako ga prijatelji zovu, kad biste ga mogli čuti onda kada misli da ga niko ne sluša, uvek priča o
goblinima koje je sredio, koje je podavio, koje je bacao sa vrha zgrada, koje je otrovao, koje je
ispekao u piti...
Hari nije čitao dalje. Fadž možda i ima mnogo mana, ali je lJu bilo krajnje nezamislivo da taj
naređuje da ispeku gobline"u piti. Preleteo je ostatak magazina. Posle svakih nekoliko strana
zaustavio bi se da pročita: optužbe da su Tatshilska tornada osvojila kvidičku ligu kombinacijom
ucene, ilegalnog štimovanja metli i mučenja; intervju sa nekim čarobnjakom koji je navodno
odleteo na Mesec pomoću Čistačice 6 i vratio se sa vrećom mesečevih žabica kao dokazom; i
članak o drevnim runama, koji je makar objasnio zašto je Luna čitala Cepidlaku naopačke. Prema
časopisu, naime, ako biste rune okrenuli naglavačke, otkrile bi vam čini kojima ćete uši svojih
neprijatelja pretvoriti u mandarinice. Zapravo, u odnosu na druge tekstove u Cepidlaki, nagoveštaj
da bi Sirijus mogao biti vodeći solista Hobgoblina zvučala je sasvim razumno.
- Ima li tu nečeg dobrog? - upita Ron, dok je Hari sklapao magazin.
- Naravno da nema - reče Hermiona jetko, pre nego što Hari stiže da joj odgovori. - Cepidlaka je
obično đubre, to svako zna.
- lzivinite - reče Luna, glas joj iznenada nije više zvučao sanjivo. - Moj otac je glavni urednik.
- Ja... ovaj - reče Hermiona posramljeno. - Pa... ima nekih zanimljivih... mislim, sasvim je...
- Molila bih vas da mi ga vratite, hvala lepo - reče Luna hladno i nagnuvši se napred istrže novine iz
Harijevih ruku. Brzajući kroz njih do strane pedeset sedam ona ih opet odlučno obrnu naopačke i
nestade iza njih, baš kada se vrata kupea otvoriše po treći put.
Hari se osvmu. To je bilo za očekivati, ali mu zbog toga nije bio nimalo privlačniji prizor Draka
Melfoja koji se zlobno smeškao između svojih drugara Kreba i Gojla.
- Šta je? - upita on agresivno, pre nego što je Melfoj stigao da otvori usta.
- Pazi na ponašanje, Poteru, ili ćeš dobiti kaznenu nastavu - otegnuto će Melfoj, čija zalizana plava
kosa i istaknute jagodice behu isti kao kod njegovog oca. - Vidiš, za razliku od tebe, ja sam postao
asistent, što znači da, za razliku od tebe, imam moć da izričem kazne.
-Da - reče Hari - ali, za razliku od mene, ti si bilmez, zato izlazi i ostavi nas na miru.
Ron, Hermiona, Džini i Nevil se nasmejaše. Melfoj iskrivi usnu.
-Reci mi, kakav je osećaj biti druga violina Vesliju, je li, Poteru?
- Zaveži, Melfoju - reče Hermiona oštro.
- Izgleda da sam dirnuo u živac - reče Melfoj zlobno se smešeći. - Pripazi se, Poteru, jer ću te pratiti
u stopu, kao pas, čekajući da prekoračiš crtu.
- Izlazi! - reče Hermiona, ustajući.
Kikoćući se, Melfoj uputi Hariju još jedan zloban pogled i ode sa Krebom i Gojlom koji su teško
koračali za njim. Hermiona zalupi vrata kupea za njima i okrete se da pogleda Harija, koji
odjednom shvati da je ona, kao i on, registrovala šta je Melfoj rekao i podjednako se uznemirila
zbog toga.
-Baci mi još jednu žabicu - reče Ron, koji ništa nije primetio.
Hari nije smeo otvoreno da govori pred Nevilom i Lunom. On razmeni još jedan nervozni pogled s
Hermionom, a onda se zagleda kroz prozor.
Mislio je da je to što je Sirijus pošao s njim do stanice bilo prilično zabavno, ali iznenada mu se to
učini nesmotrenim, ako ne i skroz opasnim... Hermiona je u pravu... Sirijus nije smeo da dođe. Šta
ako je gospodin Melfoj spazio cmog psa i rekao Draku? Sta ako je zaključio da Veslijevi, Lupin,
Tonks i Cudljivko znaju gde se Sirijus krije? Ili je Melfoj slučajno upotrebio reči 'pratiti kao pas'?
Vreme je i dalje bilo promenljivo dok su putovali sve dalje 1 dalje na sever. Kiša neodlučno
poprska prozore, a onda se i sunce slabašno oglasi, pre nego što ga oblaci ponovo prekriše. ^ada se
spustila tama, u vagonima se upališe svetiljke, a Luna srnota ^epidlaku, pažljivo je skloni u torbu i
poče da zuri pojedinačno u svakog u kupeu.
Hari je sedeo pritisnuvši čelo uz prozor voza, pokušavajući da uhvati prvi daleki odsjaj Hogvortsa,
ali noć je bila bez mesečine, a prozor poprskan kišom beše garav.
- Bolje da se presvučemo - reče Hermiona najzad, i svi jedva otvoriše svoje kovčege i izvukoše
školske odore. Ona i Ron pažljivo prikačiše asistentske značke na grudi. Hari vide kako Ron
proverava svoj odraz na cmom prozoru.
Najzad, voz poče da usporava i oni začuše uobičajenu galamu, kada svi pohrliše da pripreme prtljag
i ljubimce na gomilu, sremni da siđu. Pošto je trebalo da Ron i Hermiona sve to nadgledaju, ponovo
nestadoše iz kupea, ostavljajući Harija i ostale da paze na Krukšenksa i Prasvidžeona.
- Poneću ti tu sovu, ako hoćeš - reče Luna Hariju, posegavši za Prasvidžeonom dok je Nevil
pažljivo smeštao Trevora u unutrašnji džep.
- 0... ovaj... hvala - reče Hari, pružajući joj kavez i dižući Hedvigin malo čvršće u rukama.
Izvukavši se iz kupea, čim su se priključili gomili u hodniku, osetiše po licima prvi dašak" noćnog
vazduha. Polako, počeše da se pomeraju ka vratima. Hari omirisa borove koji su oivičavali stazu
koja je vodila dole ka jezeru. On iskorači na peron i pogleda oko sebe, osluškujući da čuje poznati
poziv: - Prvaci ovde, deder... prvaci...
Ali ga ne začu. Umesto toga, sasvim različit glas, reski ženski, viknu: - Prvaci u red pored mene,
molim vas! Svi prvaci kod mene!
Jedan fenjer se klateći približavao Hariju, a pod njegovim svetlom Hari ugleda naglašenu vilicu i
oštro podsečenu kosu profesorke Truli-daska, veštice koja je prošle godine jedno vreme preuzela da
predaje Hagridovu brigu o magičnim stvorenjima.
- Gde je Hagrid? - upita on glasno.
- Ne znam - reče Džini - ali bolje da se sklonimo s puta, blokirali smo vrata.
- 0, da...
Hari i Džini se razdvojiše dok su se kretali duž perona, a zatim duž stanice. Dok su ga gurali u
gomili, Hari pogleda iskosa kroz tminu ne bi li letimice spazio Hagrida. Mora da je tu negde, Hari
je računao na to - ponovni susret s Hagridom bila je jedna od stvari kojima se najviše radovao. Ali
od njega nije bilo ni traga ni glasa.
Nemoguće je da je otišao, reče Hari sebi, polako vukući noge kroz uski izlaz na ulicu sa ostatkom
gomile. Mora da se prehladio ili nešto slično...
Osvrnu se tražeći Rona ili Hermionu, želeći da zna šta misle o ponovnoj pojavi profesorke Trulidaske,
ali njih nije bilo u blizini, te on sebi dozvoli da ga masa odgura napred na mračni, kišom
isprani drum izvan stanice Hogsmid.
Tamo je stajalo oko stotinak poštanskih kočija bez zaprege, koje su uvek prevozile dake, izuzev
prvaka, do zamka. Hari ih brzo osmotri, okrenu se ponovo ne bi li ugledao Rona ili Hermionu, a
zatim mu se javi zakasnela reakcija.
Kočije više nisu bile bez konja. Između osovina kočija stajale su neke spodobe. Ako bi morao da ih
imenuje, nazvao bi ih konjima, mada je u njima bilo i nečeg reptilskog. Bili su potpuno bez mesa,
crna koža visila im je po skeletima na kojima se videla svaka koščica. Glave su im bile zmajske, a
oči bez zenica bele i buljave. Sa svakog ramena nicala su im krila - prostrana, cma kožna krila koja
su izgledala kao da pre pripadaju nekakvim džinovskim šišmišima. I dalje stojeći tiho i mimo u
mračnom skupu, spodobe su delovale jezivo i zlokobno. Hari nije mogao da shvati zašto kočije
treba da vuku tako užasni konji, kada su one u stanju da se kreću same od sebe.
- Gde je Prase? - začu se Ronov glas, tik iza Harija.
- Ona devojčica Luna ga nosi - reče Hari, brzo se okrenuvSl> željan da upita Rona za Hagrida. -
Gde misliš da je...
- ...Hagrid? Nemam pojma - reče Ron, zvučeći zabrinuto. - Nadam se da je sve u redu sa njim...
Nedaleko od njih, Drako Melfoj, u pratnji male bande drugara, medu njima Kreba, Gojla i Pensi
Perkinson, gurao je stidljive drugake, kako bi on i njegovi prijatelji dobili celu kočiju samo za sebe.
Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Hermiona, dahćući kroz gužvu.
- Melfoj je bio apsolutno odvratan prema prvacima tamo pozadi. Kunem se da ću ga prijaviti, ima
značku tek tri minuta, a već je koristi da maltretira decu gore nego ikad... gde je Krukšenks?
- Džini ga je uzela - reče Hari. - Eno je, tamo...
U tom momentu Džini se pojavi iz gomile, držeći čvrsto Krukšenksa koji se migoljio.
- Hvala - reče Hermiona, oslobodivši Džini mačke. - Hajdemo, da nađemo sebi kočiju pre nego što
se sve popune...
- Nisam još našao Praseta! - reče Ron, ali Hermiona se već zaputila ispred njih ka najbližoj
nezauzetoj kočiji. Hari ostade pozadi s Ronom.
- Kakve su ovo stvari, šta misliš - upita on Rona, pokazujući glavom ka užasnim konjima dok su
drugi učenici hitali kraj njih.
- Kakve stvari?
- Ti konji...
Luna se pojavi noseći Prasvidžeonov kavez u rukama. Mala sova je, po običaju, uzbuđeno lepršala.
- Evo ga - reče. - Baš je slatka mala sova, zar ne?
- Ovaj... da... dobar je on - reče Ron osorno. - Pa, hajdemo onda, uđimo... šta si to pričao, Hari?
- Rekoh, kakva su to konjolika čuda? - reče Hari, dok su on, Ron i Luna išli prema kočiji u kojoj su
već sedele Džini i Hermiona.
- Kakva konjolika čuda?
- Konjolika čuda koja vuku kočije! - ponovi Hari nestrpljivo. Bili su, uostalom, na metar od
najbližeg. Konj ih je posmatrao praznim belim očima. Ron, pak, zbunjeno pogleda u Harija.
- 0 čemu to govoriš?
- Govorim o... pogledaj!
Hari zgrabi Rona za ruku i okrenu ga, tako da se Ron nađe Hcem u lice sa krilatim konjem. Ron je
zurio pravo u njega na sekundu, a onda ponovo pogleda u Harija.
-U šta bi ja to trebalo da gledam?
-U... tu, između osovina! Upregnuti u kočije! Pravo ispred tebe...
Ali dok je Ron i dalje delovao zblanuto, Hariju se javi čudna pomisao.
- Zar ne možeš... zar ih ne vidiš?
- Šta da vidim?
- Zar ne vidiš šta to vuče ove kočije?
Ron ga pogleda ozbiljno zbunjen.
- Da li ti je dobro, Hari?
- Ja... da...
Hari se osećao sasvim zbunjen. Konj je bio tik ispred njega, blešteći čvrsto kroz slabašnu svetlost
koja je dopirala iz staničnih prozora iza njih, dok im se para dizala iz nozdrva na britkom noćnom
vazduhu. Pa ipak, ukoliko se Ron ne izmotava -a u tom slučaju bila bi to vrlo neukusna šala - Ron
uopšte nije mogao da ga primeti.
- Hoćemo li onda da uđemo? - reče Ron nesigurno, gledajući u Harija kao da je zabrinut za njegovo
zdravlje.
- Da - reče Hari. - Da, izvoli...
- U redu je - reče sanjivi glas iza Harija, kada Ron nestade u mračnoj unutrašnjosti kočije. - Nisi
lud, ili nešto slično. Ja takode mogu da ih vidim.
- Možeš li? - upita Hari očajno, okrećući se ka Luni. Mogao je da vidi odraz šišmišokrilih konja u
njenim raširenim srebrnim očima.
- 0, da - reče Luna. - Mogla sam da ih vidim od mog prvog dana ovde. Uvek su vukli te kočije. Ne
brini. Normalan si kao i ja.
Slabašno se smešeći, ona se pope u memljivu unutrašnjost °cye za Ronom. Nedovoljno razuveren,
Hari uđe za njom.
12 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:40 pm
Margita
Administrator
12. NOVA PESMA ŠEŠIRA ZA RAZVRSTAVANJE
Hari nije hteo da ispriča ostalima kako on i Luna imaju istu halucinaciju, ukoliko je to i bila
halucinacija, zato ne reče ništa više o konjima kada je seo u kočiju i zalupio vrata za sobom. Ipak,
nije mogao a da ne posmatra siluete konja koje su se kretale iza prozora.
- Jeste li videli onu ženturaču, Truli-dasku? - upita Džini.
- Šta je ona radila tamo? Nemoguće je da je Hagrid otišao, zar ne?
- Biće mi drago ako jeste - reče Luna. - Nije baš dobar nastavnik, je 1' da?
-E baš jeste! - rekoše Hari, Ron i Džini ljutito.
Hari besno pogleda u Hermionu. Ona pročisti grlo i brzo reče: - Ovaj... da... on je vrlo dobar.
- Pa, mi u Revenklu mislimo da je on sprdnja od nastavnika, kao da je u pitanju neka šala - reče
Luna, ne uznemirivši se.
-Onda imate glup smisao za humor - obrecnu se Ron, dok su točkovi pod njima zaškripali i
pokrenuli se.
Luna nije bila nitnalo zbunjena Ronovom grubošću. Naprotiv, izvesno vreme ga je netremice
posmatrala, kao da je neki relativno zanimljiv TV program.
Kloparajući i truckajući, kočije su se kretale uzbrdo u koloni. Kada su prošli pored visokih kamenih
stubova sa krilatim veprovima na vrhovima, sa svake strane kapije ispred školskog terena, Hari se
nagnu napred, da vidi ima li ikakavog svetla u Hagridovoj kolibi pored Zabranjene šume, ali je
zemljište ležalo u potpunom mraku. Hogvortski zamak, medutim, nazirao se sve bliže: natkriljujuća
gomila kula i tornjeva, ziftcrna nasuprot mračnog neba, dok bi pokoji prozor tu i tamo buknuo
poput ognja visoko iznad njih.
Kočije se uz zveket zaustaviše blizu kamenih stepenica koje su vodile ka hrastovim ulaznim vratima
i Hari prvi izađe iz kočije. Ponovo se osvmu da pogledom potraži osvetljene prozorčiće pokraj
šume, ali definitivo nije bilo ni traga života u Hagridovoj kolibi. Nevoljno, jer se donekle ponadao
da su iščezli, on skrenu pogled na čudne, skeletaste spodobe koje su mirno stajale na britkom
noćnom vazduhu, dok su im prazne bele oči bleštale.
Hari je već jednom iskusio da on vidi nešto što Ron ne može, ali je to bio odraz u ogledalu, nešto
daleko nematerijalnije od stotine vrlo opipljivih zveri, dovoljno jakih da povuku kolonu kočija. Ako
je verovati Luni, te životinje su oduvek bile tu, ali nevidljive. Zašto je, onda, Hari odjednom mogao
da ih vidi, a Ron ne?
~ Weš li, ili ne? - upita Ron pored njega. ~ A... da - reče Hari brzo i obojica se pridružiše gomili
koJa jc hitala uz kamene stepenice u zamak.
Ulazna dvorana plamtela je od svetlosti baklji i odzvanjala koracima dok su učenici prelazili preko
trošnog kamenog poda ka dvostrukim vratima nadesno, koja su vodila u Veliku salu, na gozbu
povodom početka polugodišta.
Četiri dugačka stola, za svaku kuću po jedan, punila su se pod crnom tavanicom bez zvezda, nalik
nebu koje su nazirali koz visoke prozore. Sveće su lebdele po vazduhu svuda duž stolova,
osvetljavajući srebrne duhove koji su bili raštrkani po sali i lica učenika koji su žustro razgovarali,
razmenjujući letnje novosti, dovikivali se pozdravljajući prijatelje iz drugih kuća, merkajući jedni
drugima nove frizure i odore. Hari ponovo zapazi kako ljudi sabijaju glave i šapuću dok on prolazi.
Stisnu zube i pokuša da se ponaša kao da ništa ne primećuje, niti ga je briga
Luna odluta od njih kod revenklovskog stola. U trenutku kad stigoše do grifindorskog, neki drugari
iz četvrtog razreda pozdraviše Džini i ona ode da sedne kraj njih. Hari, Ron, Hermiona i Nevil
sedoše zajedno negde na polovini stola, izmedu Skoro-obezglavljenog-Nika, duha grifindorske
kuće, i Parvati Petil i Lavander Braun, s tim što poslednje dve pozdraviše Harija preterano veselo i
površno, što ga uveri da su do pre koji trenutak pričale o njemu. Međutim, imao je on veće brige:
gledao je preko glava učenika ka stolu osoblja koji se pružao duž zida na kraju sale.
-Nije tu.
Ron i Hermiona takode osmotriše sto sa osobljem, mada nije bilo potrebe za tim. Hagridova
veličina činila ga je vidljivim u svakom okruženju.
- Nije valjda otišao - reče Ron, pomalo zabrinuto.
- Naravno da nije - reče Hari odlučno.
- Ne misliš da je... povređen, ili nešto slično, zar ne? - upita Hermiona nelagodno.
- Ne - reče Hari kao iz topa.
- Pa gde je, onda?
Nastade pauza, a onda Hari reče vrlo tiho, da ga Nevil, Parvati Ili Lavander ne bi čuli. - Možda se
još nije vratio. Znate... iz svoje misije... onoga što je letos radio za Dambldora.
- Da... da, to će biti to - reče Ron, s olakšanjem, ali Hermiona se ugrize za usnu, gledajući gore-dole
po stolu za osoblje, kao da se nada da će odatle izvući neko objašnjenje Hagridovog odsustvovanja.
- Ko je onol - upita ona oštro, pokazujući ka sredini stola za osoblje
Harijev pogled krenu za njenim. Zaustaviše se prvo na profesoru Dambldoru, koji je sedeo na
zlatnoj stolici sa visokim naslonom u samom centru dugačkog stola za osoblje, odeven u
tamnopurpumu odoru optočenu srebrnim zvezdicama i istim takvim čarobnjačkim šeširom.
Dambldorova glava beše nagnuta ka ženi koja je sedela do njega i govorila mu nešto u uvo. Izgleda,
pomisli Hari, kao nečija tetka usedelica: sklupčana, sa kratkom, kovrdžavom, mišjesmeđom kosom
u koju je stavila užasnu ružičastu mašnu u tonu sa pufnastira ružičastim džemperom koji je obukla
preko odore. Ona zatim ovlaš okrenu lice da bi otpila iz svog pehara i Hari, vidno šokiran, prepozna
bledo, žaboliko lice i par prodornih očiju sa kesastim podočnjacima.
- To je ona Ambridžova!
- Ko? - upita Hermiona.
- Bila je na mom saslušanju, radi za Fadža!
- Lep džemptefe- reče Ron, smejuljeći se.
- Ona radi za Fadža! - ponovi Hermiona, namrštivši se. - Sta, za ime sveta, traži ovde?
- Pojma nemam...
Hermiona osmotri sto sa osobljem, a oči joj se suziše.
-Ne - promrmlja - ne, to nije moguće...
Hari nije shvatao o čemu ona govori, a nije ni pitao; pažnju m" privuče profesorka Truli-daska, koja
se upravo pojavi pored stoia za osoblje. Probila se do samog kraja i sela na mesto koje je trebalo da
bude Hagridovo. To je značilo da su prvaci prešli jezero i stigli u zamak. I zaista, samo par sekundi
kasnije, vrata ka Ulaznoj dvorani se otvoriše. Dugačak red prvaka prestrašenog izgleda uđe,
predvođen profesorkom Mek Gonagal, koja je nosila stolicu na kojoj se nalazio starinski
čarobnjački šešir, pun zakrpa, sa širokom zjapećom poderotinom blizu izlizanog oboda.
Žagor razgovora u Velikoj sali zamuknu. Prvaci postrojeni ispred stola sa osobljem bili su licem
okrenuti ka ostalim đacima. Profesorka Mek Gonagal pažljivo smesti stolicu pred njih, a onda se
povuče unazad.
Lica prvaka bledunjavo su svetlucala na svetlosti sveća. Mali dečak u sredini reda kao da je drhtao.
Hari se priseti, ovlaš, kako je i sam bio prestravljen kada je tamo stajao i čekao nepoznati test koji
će odrediti kojoj kući pripada.
Cela škola zadrža dah u iščekivanju. A onda se poderotina blizu oboda šešira razjapi, i šešir za
razvrstavanje poče da peva:
U vremena drevna, kada bejah nov
A Hogvortsku školu je tek trebalo dići
Osnivači njeni, plemeniti Ijudi
Mislili su da se neće nikada razići:
Združene zajedničkim ciljem,
Vezivalo ih je isto snevanje,
Da stvore najbolju školu magije na svetu,
I drugima prenesu svoje znanje
'Zajedno ćemo zidati i poučavati',
Odlučiše četiri prijatelja vrla
Ne sanjajući da će im se jednog dana
Prijateljstvo srušiti kao od karata kula
Jer nisu bila nigde veća druga dva
Od Sliterina i Grifindora,
Iuzev, možda, onog drugog para,
Haflpaf i Revenkla.
Pa kako je onda propalo sve?
Kako su prijateljstva takva u vodu pala?
Ispričaću vam, jer sam bio prisutan tada,
Tu celu tuznu priču, prepunu zala.
Sliterin reče: - Podučavaćemo samo
One koji su čiste krvi.
Revenklo reče: - Podučavaćemo samo
One koji su po pameti prvi.
Grifindor reče: - Podučavaćemo samo
One što učine hrabro delo vredno.
Haflpaf reče: - Ja ću podučavati sve,
Kakvi god da su, meni je svejedno.
Razlike ove nisu značile mnogo
Kada su prvi put izašle na videlo,
Jer svaki osnivač je imao svoju kuću,
U koju je primao one koje je hteo.
Sam Sliterin čarobnjake čiste krvi,
Primao je samo ako bi
I u lukavosti bili prvi.
A samo one britkog uma
Obučavala je Revenklo
Dok bi najhrabriji i najsmeliji
Išli u plemeniti Grifindor
Dobra Haflpaf bi uzela ostale,
I učila ih svemu što je znala,
Tako su kuće i njihovi osnivači
Prijateljstvo sacuvali od svađa i zala.
Hogvorts je u harmoniji radio
Mnogo dugih srećnih godina i dana
Ali se razdor krišom pojavio
Zbog naših skrivenih strahova i mana.
Kuće koje su, kao stuba četiri,
Nekada drzale temelje ove škole naše
Okrenuše se jedne na druge,
Oko vlasti se posvađaše.
I činilo se da će tada škola
Pre vremena propasti,
Uz svađe i dvoboje,
Kad drug na druga udari.
Međutim najzad osvanu jutro
I stari Sliterin ode bez pardona
I mada je tada prestala svađa,
Steta već beše učinjena
I još otkako od četiri osnivača
Ostadoše samo tri
Nikada se više kuće ne ujediniše
Nalik prvobitnoj zamisli.
I evo sada razvrstavajućeg šešira,
Svi znate šta to znači
Razvrstavam vas po kućama
U tome sam najjači
Ali ove godine sam spremio još nešto,
Pažljivo počujte šta vam pevam
lako osuđen da vas rastavljam,
Nije mi svejedno
Mada moram ispuniti svoju dufnost,
Svake godine na četiri da vas delim,
Ipak se brinem da li razvrstavanjem
Ubrzavam kraj, a tome se ne veselim
Stoga, znajte opasnosti, opazite znake,
Upozorenja koja nam istorija pruža,
Jer naš Hogvorts je u opasnosti
Od dusmana spoljnih, prodanih duša
Moramo stati svi kao jedan,
lli ćemo se raspasti kao suvo granje
Receno vam je, upozoreni ste...
Sad neka počne razvrstavanje!
Šešir ponovo postade nepomičan. Razlomi se aplauz, mada Hari po prvi put primeti da je protkan
mrmljanjem i došaptavaniem. Širom Velike sale učenici su razmenjivali primedbe sa svoiim
susedima, a Hari, pljeskajući zajedno sa ostalima, tačno je znao o čemu pričaju.
- Malo se raspevao ove godine, zar ne? - primeti Ron podignutih obrva.
- Nego šta - reče Hari.
Šešir za razvrstavanje se obično držao opisivanja različitih kvaliteta svake od četiri hogvortske kuće
i vlastite uloge u njihovom razvrstavanju. Hari nije mogao da se seti da je šešir ikada pokušao da
deli školi savete.
- Pitam se da li je ikad ranije davao slična upozorenja? - upita Hermiona pomalo zabrinuto.
- Jeste, nego šta - reče Skoro-obezglavljeni-Nik znalački, naginjući se kroz Nevila ka njoj (Nevil se
trže - nije baš bilo prijatno kada bi se duh nagnuo kroz vas). - Šešir smatra da je njegova časna
dužnost da uputi školi dužno upozorenje, kad god smatra da je to potrebno...
Ali, profesorka Mek Gonagal, koja je čekala da iščita spisak imena prvaka, razornim pogledom
prostreli učenike koji su još uvek šaputali. Skoro-obezglavljeni-Nik prisloni svoj providni kažiprst
na usne i ponovo sede uspravno kao ranije, baš kada se mrmljanje naglo prekinu. Bacivši poslednji
preteći pogled koji pokosi stolove sve četiri kuće, profesorka Mek Gonagal spusti pogled na
dugačak svitak pergamenta i prozva prvo ime.
-Aberkrombi, Juen.
Dečak prestrašenog izgleda kojeg je Hari već ranije uočio istupi napred i stavi šešir na glavu. Jedino
su mu uši branile da mu šešir ne padne skroz na ramena. Šešir razmisli na trenutak, a onda se rupa
blizu oboda ponovo rascepi i on povika:
-Grifindor!
Hari glasno zapljeska sa ostalim Grifindorcima kada Juen Aherkrombi dotetura do njihovog stola i
sede, izgledajući kao da bi radije propao u zemlju, da ga nikad više ne pogledaju.
Polako, dugi red prvaka se stanji. U pauzama između prozivke imena i odluka šešira za
razvrstavanje, Hari je mogao da čuje kako Ronov stomak glasno zavija. Najzad je 'Zeler, Rouz'
svrstana u Haflpaf i profesorka Mek Gonagal pokupi šešir i stolicu i odmaršira s njima napolje, a
profesor Dambldor se pridiže na noge.
Ma koliko gorčine u skorije vreme osećao prema svom direktoru, Hariju je prijalo da vidi
Dambldora kako stoji ispred svih njih. Rastrzanom izmedu odsustva Hagrida i prisustva zmajskih
konja, činilo mu se da je njegov dugo iščekivani povratak na Hogvorts bio pun neočekivanih
iznenađenja, poput disonantnih nota u poznatoj pesmici. Ali je bar ovo bilo onako kako treba:
njihov direktor ustaje da ih pozdravi pre gozbe u čast početka polugoda.
-Novopridošlim učenicima - reče Dambldor zvonkim glasom, širom raširivši ruke i zračeći
osmehom na usnama – želim dobrodošlicu! Našim starim ručicama - srećan vam povratak!
Postoji vreme za govore, ali ne sada. Navalite!
Začu se odobravajući smeh i prasak aplauza kada Dambldor dostojanstveno sede i zabaci svoju
dugu belu bradu preko ramena, kako mu ne bi stajala na putu do tanjira - jer se hrana odjednom
pojavila niotkuda, tako da je pet dugačkih stolova jedva izdržavalo teret pečenja, pita, jela od
povrća, hleba, sosova i krčaga sa sokom od bundeve.
- Odlično - reče Ron uz čežnjivo stenjanje, zgrabivši najbliži poslužavnik pun šnicli, koje stade da
gomila na svoj tanjir, dok ga je Skoro-obezglavljeni-Nik čežnjivo posmatrao.
- Šta ste nam ono pričali pre razvrstavanja - upita Hermiona duha. - Kako šešir daje upozorenja?
- 0, da - reče Nik, kome je bilo drago što ima razlog da se okrene od Rona, koji je sada jeo pečene
krompire sa gotovo nepristojnim entuzijazmom. - Da, čuo sam šešir kada je nekoliko puta ranije
izdavao upozorenja, i to uvek kada bi shvatio da školi predstoji period velike opasnosti. I naravno,
njegov savet je uvek isti: ujedinite se, pronađite snagu u sebi.
-Ka znad šola uopasnst kajsam šešr? - reče Ron.
Usta su mu bila toliko puna, da je Hari smatrao velikim dostignućem što je Ron uopšte uspeo išta da
izgovori.
- Ponovi, moliću lepo? - reče Skoro-obezglavljeni-Nik učtivo, a Hermiona poprimi zgađen izraz
lica. Ron proguta ogroman zalogaj i reče: - Kako zna da je škola u opasnosti, kad je on samo šešir?
- Pojma nemam - reče Skoro-obezglavljeni-Nik. - Naravno, on živi u Dambldorovoj kancelariji,
tako da, ako smem da primetim, verovatno tamo skuplja informacije.
- I želi da sve kuće budu prijatelji? - reče Hari, gledajući ka sliterinskom stolu, gde je Drako Melfoj
držao govor. - Nema šanse.
- Pa, sad, ne bi trebalo da zauzimate takav stav - reče Nik blagonaklono. - Miroljubiva saradnja, to
je ključ uspeha. Mi, duhovi, iako pripadamo odvojenim kućama, uspostavljamo spone prijateljstva.
Uprkos vekovnom rivalstvu između Grifindora i Sliterina, meni nikada ne bi ni palo na pamet da se
svađam sa Krvavim baronom.
-Samo zato što ga se plašite - reče Ron.
Skoro-obezglavljeni-Nik je izgledao duboko uvređen.
- Plašim? Mene, ser Nikolasa de Mimsi Porpingtona, niko u životu nije optužio za kukavičluk!
Plemenita krv koja teče mojim venama...
- Kakva krv? - upita Ron. - Nije valjda da još uvek imate...?
- To je stilska figura! - reče Skoro-obezglavljeni-Nik, sada vec tako uznemiren da mu se glava
preteće klatila na delimično prorezanom vratu. - Nadam se da mi je i dalje dozvoljeno da uzivatn u
upotrebi reči koje mi se svide, uprkos tome što su mi zadovoljstva jela i pića uskraćena! Ali sam
već navikao da učenici teraju šegu s mojom smrću, u to ne sumnjajte!
-Nik, on tise nije stvarno podsmevao! - reče Hermiona, bacivši besan pogled na Rona.
Na nesreću, Ronova usta su bila pepuna, do granice pucanja, i on jedino uspe da promumla: - Nissm
missio dat užnemravm - što Niku nije predstavljalo odgovarajuće izvinjenje. Vinuvši se u vazduh,
Nik učvrsti svoj šešir s perjanicom i žurno odlebde ka drugom kraju stola, sletevši između braće
Krivej, Kolina i Denisa.
- Svaka ti čast, Rone - obrecnu se Hermiona.
- Što? - upita Ron prkosno, uspevši, konačno, da proguta hranu. - Ne smem da postavim najobičnije
pitanje?
- Ma, zaboravi - reče Hermiona razdraženo, i njih dvoje nastaviše da jedu u neprijatnoj tišini.
Hari je bio isuviše naviknut na njihove prepirke da bi se trudio da ih miri. Mislio je da je bolje da
vrerae utroši tako što će prionuti na pitu od bubrega, a zatim na pun tanjir omiljene voćne pite s
melasom.
Kada su svi učenici završili s jelom i nivo buke u sali ponovo počeo da se diže, Dambldor ponovo
ustade. Harija je već počinjao da hvata prijatan dremež. Negde gore, očekuje ga njegov krevet s
baldahinom, divan, topao i mekan...
- Dobro, sad kad svi treba da svarimo još jednu veličanstvenu gozbu, molio bih za nekoliko
trenutaka vaše pažnje za uobičajene primedbe na početku polugodišta - reče Dambldor. - Prvaci
treba da znaju da je zabranjen pristup šumi na zemljištu zamka, za sve učenike - a i nekoliko vaših
starijih kolega bi dosad to trebalo da znaju. (Hari, Ron i Hermiona razmeniše zločeste osmehe.)
- Gospodin Filč, domar, zamolio me je, kako sam tvrdi, po četristo šezdeset drugi put, da vas sve
podsetim da upotreba magije nije dozvoljena u hodnicima u pauzi između predavanja, baš
kao što nije dozvoljeno i još nekoliko drugih stvari, sa kojima se možete upoznati na podužoj listi
koja je pričvršćena na vratima kancelarije gospodina Filča.
Ove godine imali smo dve promene u osoblju. Drago nam je da ponovo poželimo dobrodošlicu
profesorki Truli-daski, koja će predavati brigu o magijskim stvorenjiraa. Takođe vam sa
zadovoljstvom predstavljamo profesorku Ambridž, našu novu nastavnicu odbrane od mračnih
veština.
Nastupi serija učtivih ali prilično mlakih aplauza. Hari, Ron i Hermiona razmeniše pomalo
uspaničene poglede. Dambldor nije rekao koliko dugo će Truli-daska držati nastavu.
Dambldor nastavi: - Audicija za kvidičke timove kuća biće održana... - ali naglo prekide, upitno
gledajući u profesorku Ambridž. Pošto nije bila mnogo viša kad stoji, nego dok sedi, na trenutak
niko ne shvati zbog čega je Dambldor prestao da govori. Ali tada profesorka Ambridž pročisti grlo,
('ahem, aheni1), i postade jasno da je ustala i da namerava da drži govor.
Dambldor je tek na tren delovao zatečen, a onda pametno sede i spremno pogleda u profesorku
Ambridž, kao da ga u tom trenutku ništa drugo ne zanima osim njenog govora. Ostali članovi
nastavničkog tima nisu bili tako vešti u prikrivanju iznenađenja. Obrve Madam Spraut izgubiše se u
njenoj raščerupanoj kosi, a usta profesorke Mek Gonagal, primeti Hari, istanjiše se kao nikad ranije.
Nijedan novi profesor nikada nije prekinuo Dambldora. Mnogi učenici su se zlobno smeškali. Ova
žena očito ne zna kakav je red na Hogvortsu.
-Hvala, direktore - usiljeno se nasmeši profesorka Ambridž - za ljubazne reči dobrodošlice.
Glas joj je bio piskav, zadihan, kao kod male devojčice, a Hari ponovo oseti snažnu odbojnost koju
nije mogao sebi da objasni. Samo je znao da mu je sve u vezi nje odvratno; od njen°g glupavog
glasa, do pufnastog ružičastog džempera. Ona još jednom kašljucavo pročisti grlo ('ahem, ahem') i
nastavi.
-Pa, divno je vratiti se na Hogvorts, priznajem! - Ona se nasmeši, otkrivajući vrlo šiljate zube. - I
drago mi je što vidim ova 'srećna mala lica koja me gledaju!
Hari pogleda naokolo. Nijedno lice koje je video nije izgledalo srećno. Naprotiv, svi su delovali
prilično zatečeni što im se neko obraća kao da su petogodišnjaci.
-Radujem se što ću vas sve upoznati i siguma sam da ćemo biti vrlo dobri prijatelji!
Na te reči, učenici izmeniše poglede. Neki su jedva prikrivali kez.
-Biću joj prijatelj dok god ne budem morala da od nje pozajmim taj džemper - prošapta Parvati
Lavander, i obe počeše da se tiho kikoću.
Profesorka Ambridž ponovo pročisti grlo ('ahem, ahem'), ali kad nastavi, iz njenog glasa iščeze
zadihanost. Sada je zvučala mnogo poslovnije, a njene reči im zazvučaše kao zatupljujuće
recitovanje.
-Ministarstvo magije je oduvek smatralo da je obrazovanje mladih veštica i čarobnjaka od presudne
važnosti. Retki darovi s kojima ste se rodili neće ničemu služiti ako ih ne negujete i ne izbrusite
pažljivim instrukcijama. Te drevne veštine, svojstvene samo čarobnjačkoj zajedrici, moraju se
prenositi s generacije na generaciju, kako ih ne bi zauvek izgubili. Pronađeno blago magičnog
saznanja, koje su vaši preci uvećavali, oni koji su pozvani da obavljaju plemenitu profesiju nastave
moraju da čuvaju, dopunjuju i glancaju.
Profesorka Ambridž tu napravi pauzu i lako se nakloni svojim kolegama iz osoblja, ali joj niko ne
uzvrati naklon. Tamne obrve profesorke Mek Gonagal nabraše se tako da su joj oči ličile na
sokolove, a Hari nedvosmisleno primeti kako Mek Gonagalova razmenjuje značajan pogled sa
profesorkom Spraut, kada Ambridžova još jednom ponovi 'ahem, ahem' i nastavi da drži govor.
-Svaki direktor i direktorka Hogovrtsa uneli su nešto novo u težak zadatak upravljanja ovom
istorijskom školom, a tako i treba, jer bez napretka zavladaće stagnacija i rasulo. Međutim,
napredak radi samog napretka treba obeshrabrivati, jer našim oprobanim i proverenim tradicijama
često nije potrebno doterivanje. Ravnoteža, dakle, između starog i novog, izmedu trajnosti i
promene, između tradicije i inovacije...
Hari oseti kako mu pažnja opada, kao da mu je mozak čas naštimovan, a čas raštimovan. Tišina
koja je uvek ispunjavala salu dok je Dambldor govorio, postepeno se urušavala, jer su učenici,
pribivši glave jedni uz druge, počeli da se došaptavaju i kikoću. Preko puta, za revenklovskim
stolom, Čo Čang je živahno ćaskala sa prijateljima. Nekoliko sedišta dalje od nje, Luna Lavgud
beše ponovo izvadila Cepidlaku. U međuvremenu, za haflpafovskim stolom, Erni Mekmilan je bio
jedan od nekolicine koji su i dalje zurili u profesorku Ambridž, ali su mu oči bile staklaste i Hari je
bio siguran da se ovaj samo pretvara da sluša, u pokušaju da zadovolji očekivanja koja nalaže nova
asistentska značka što mu je svetlucala na grudima.
Profesorka Ambridž kao da nije primećivala nemir publike. Hari je imao utisak da bi ona nastavila
sa govorom, čak i da joj pred očiraa izbiju neredi. Nastavnici su, pak, i dalje vrlo pažljivo slušali, a
Hermiona je izgleda upijala svaku reč koju bi profesorka Ambridž izgovorila, mada joj, sudeći po
izrazu lica, nisu baš sve bile po ukusu.
- ...jer će neke promene biti nabolje, dok će se za druge ispostaviti, u punoći vremena, da su bile
greške u procenjivanju. U međuvremenu, neke stare navike će se zadržati, s pravom, dok ce druge,
demodirane i izlizane, morati da budu napuštene. Kremmo napred, onda, u novu eru otvorenosti,
efikasnosti i odgovornosti, u nameri da očuvamo ono što treba očuvati, usavršavajući ono što se
mora usavršavati i eliminišući sve što treba zabraniti.
Ona sede. Dambldor zatapša. Osoblje učini isto, mada Hari Pnmeti da je nekolicina samo jednom ili
dvaput pljesnula rukama pre nego što prestadoše. Nekoliko učenika im se pridruži, ali !ecina niJe ni
primetila da je govor završen, niti je odslušala viSe od nekoliko reči. I pre nego što se oni setiše da
zapljeskaju, Dambldor ponovo ustade. - Mnogo vam hvala, profesorko Ambridž, to je bilo baš
prosvetljujuće - reče on, naklonivši joj se. - Sada, kao što rekoh, audicije za kvidič će se održati...
-Da, baš je bilo prosvetljujuće - reče Hermiona spuštenim glasom.
- Nemoj mi reći da si uživala u tome? - reče Ron tiho, okrećući ukrućeno lice ka Hermioni. - Ovo je
jedan od najglupljih govora koje sam ikada čuo, a odrastao sam sa Persijem.
- Rekoh prosvetljujuće, a ne uživanje - reče Hermiona. - Objasnio je mnogo štošta.
- Je li? - reče Hari iznenađeno. - Meni je zvučalo kao gomila praznog blebetanja.
-U tom blebetanju bile su prikrivene neke važne stvari - reče Hermiona strogo.
- Jesu li? - upita Ron bezizrazno.
- Šta kažeš na to da 'napredak radi samog napretka treba obeshrabrivati'? Ili na 'eliminišući sve što
treba zabraniti'?
- Pa, šta to znači? - upita Ron nestrpljivo.
- Reći ću ti šta znači - reče Hermiona zlokobno - to znači da se Ministarstvo upliće u rukovođenje
Hogvortsom.
Oko njih nastade veliki tutanj i treskanje. Dambldor je očigledno raspustio decu, pošto su svi počeli
da ustaju, spremni da napuste salu. Hermiona poskoči, sva usplahirena.
- Rone, treba da pokažemo prvacima gde da krenu!
- 0 da - reče Ron, koji je očigledno zaboravio na to. - Hej - hej, vi tamo! Kepeci!
- Rone!
- Pa jesu, baš su malecni...
- Znam, ali ne smeš im reći da su kepeci! Prvaci! - zapovednički ih dozva Hermiona. - Ovuda,
moliću!
Grupa novih đaka stidljivo odšeta kroz prostor između grifindorskog i haflpafskog stola, svako od
njih pazeći da ne bude na čelu grupe. Zaista su izgledali sićušni. Hari je bio siguran da on sam nije
izgledao tako mali kada je stigao ovde. On im se isceri. Plavi dečak pored Juena Aberkombija
izgledao je skamenjen. Gurnuo je Juena i nešto mu šapnuo na uvo. Juen Aberkombi je delovao
podjednako preplašen, i baci prestravljen pogled na Harija, koji oseti da mu se kez sliva niz lice
poput Smrdeljsoka.
-Vidimo se kasnije - reče on Ronu i Hermioni i krenu sam kroz Veliku salu, pokušavajući što je više
mogao da ne primećuje došaptavanja, zurenja i upiranja prstom dok je prolazio. Držao je pogled
pravo ispred sebe dok se probijao kroz gužvu u Ulaznoj dvorani, a zatim požuri uz mermerne
stepenice, preseče kroz par tajnih prečica i uskoro ostavi za sobom najveći deo gomile.
Bilo je glupo od njega što to nije očekivao, mislio je ljutito dok je prolazio kroz mnogo praznije
hodnike na spratovima. Naravno da su svi zurili u njega; pre samo dva meseca uskrsnuo je iz
Tročarobnjačkog lavirinta, vukući mrtvo telo svog druga i tvrdeći da je video kako Lord Voldemor
ponovo osnažuje svoju moć. U prošlom polugodištu nije bilo vremena da on, Hari, objasni svoje
postupke pre nego što su se svi vratili kućama -čak i da je bio raspoložen da celoj školi pruži
detaljan prikaz užasnih događaja na tom groblju.
Hari je stigao do kraja hodnika koji vodi u grifindorski dnevni boravak i stao kao ukopan ispred
portreta Debele dame, pre nego što je shvatio da ne zna novu lozinku.
- Ovaj... - reče utučeno, zureći u Debelu damu, koja je ispravljala nabore na svojoj ružičastoj
satenskoj haljini i gledala ga neumoljivo.
- Bez lozinke nema ulaska - reče ona uzvišenim glasom.
-Hari, ja znam! - prodahta neko pored njega, a on se okrei spazi Nevila kako mu trkom prilazi. -
Pogodi šta je? Napocu i ja moći da je zapamtim... On mahnu zakržljalim kaktusicem koji mu je bio
pokazao u vozu. - Mimbulus mimbltonial
-Tačno - reče Debela dama i njen portret se raskrili pred zJJTOa poput vrata, otkrivajući kružnu
rupu u zidu iza njega, kroz k°ju' se Hari i Nevil popeše.
Grifindorski dnevni boravak izgledao je pun dobrodošlice kao i uvek, prijatna kružna soba na vrhu
kule, puna trošnih mekanih fotelja i klimavih starih stolova. Vatra je veselo pucketala iza gvozdene
rešetke, a nekolicina dece zagrevala su ruke oko nje pre nego što će se popeti u spavaonice. Na
drugoj strani sobe Fred i Džordž Vesli su pribadali nešto na oglasnu tablu. Hari im mahnu za laku
noć i požuri pravo na vrata muške spavaonice; u ovom trenutku nije baš bio raspoložen za razgovor.
Nevil krenu za njim.
Din Tomas i Šejmus Finigen prvi su stigli u spavaonicu, i već su se bacili na dekorisanje zidova kraj
svojih kreveta posterima i fotografijama. Bili su usred diskusije, kad Hari žustro otvori vrata, ali
naglo prestadoše da pričaju čim ga ugledaše. Hari se zapita da li su o njemu govorili, a onda, da ne
postaje možda paranoičan.
- Cao - reče on, prišavši svom kovčegu i otvorivši ga.
- Hej, Hari - reče Din, koji je oblačio pidžamu u bojama vesthamskog tima. - Jesi li se lepo proveo
za raspust?
- Nije loše - promrmlja Hari, jer bi mu pravi opis njegovog raspusta oduzeo najveći deo noći, a to
mu nije delovalo primamljivo. - A ti?
- Da, bilo je okej - prigušeno se nasmeja Din. - Bolje nego Šejmusu, u svakom slučaju, upravo mi je
pričao.
- Što, šta se desilo, Šejmuse? - upita Nevil, nežno smeštajući svoju Mimbulus mimbltonia na noćnu
komodu kraj kreveta.
Šejmus ne odgovori odmah, kao da je hteo da se osigura da je njegov poster Kenmarskih kliktavaca,
kvidičkog tima, sasvim ravno postavljen. Zatim reče, ledima i dalje okrenut Hariju: -Moj' mama
nije 'tela da me pusti da se vrćem.
- Šta? - reče Hari, prestavši na trenutak da svlači odoru.
- Nije želela da se vratim na Hogvorts.
Sejmus se okrete od postera i izvuče svoju pidžamu iz kovčega, i dalje sklanjajući pogled od Harija.
- Ali... zašto? - zapanji se Hari. Znao je da je Šejmusova majka veštica, i nije mogao da shvati
zašto bi se ponašala tako darslijevski.
Šejmus ne odgovori dok nije završio sa zakopčavanjem pi-žame.
- Pa - reČe on odmerenim glasom - pretpostavljam... zbog tebe.
- Kako to misliš? - upita Hari brzo.
Srce mu je lupalo prilično brzo. Imao je predosećaj da mu se nešto loše sprema.
- Pa - reče Šejmus ponovo, i dalje izbegavajući Harijev pogled - ona... ovaj... pa, nisi samo ti u
pitanju, već i Dambldor...
- Ona veruje Dnevnom prorokul - iznenadi se Hari. - Misli da sam ja lažov, a Dambldor omatorela
budala?
Sejmus podiže pogled ka njemu.
-Da, tako nekako.
Hari ne reče ništa. Baci svoj štapić na noćni stočić kraj kreveta, svuče odoru, strpa je besno u
kovčeg i izvuče pidžamu. Bilo mu je muka od svega. Muka od toga da bude neko u koga zure i o
kome pričaju sve vreme. Kad bi iko od njih znao, kad bi iko imao pojma šta znači biti neko kome su
se sve te stvari izdešavale... Gospođa Finigen nema pojma, ta glupača, pomisli on divljački.
Uđe u krevet i stade da navlači zastore skroz oko kreveta, ali pre nego što je stigao da to učini,
Šejmus reče: - Čuj... šta se zaista desilo one noći kada... znaš, kada... sa Sedrikom Digorijem, i sve
to?
Sejmus je istovremeno zvučao i nervozno i znatiželjno. Din, k°ji se nagnuo nad svoj kovčeg
pokušavajući da pronađe papucu, ostade čudno nepomičan i Hari shvati da i on pomno sluša.
- Što to mene pitaš? - brzo uzvrati Hari. - Samo Čitaj Dnevni prorok kao tvoja majka, što da ne? To
će ti reci sve što treba da znaš.
~ Ne diraj mi majku - obrecnu se Šejmus.
- Diraću svakoga ko me nazove lažovom - reče Hari.
- Nemoj tako da razgovaraš sa mnom!
- Pričaću s tobom kako mi se hoće - reče Hari, dok mu je bes rastao tako brzo da ponovo zgrabi štap
sa krevetske daske.
- Ako ti smeta što sa ranom deliš spavaonicu, idi i zamoli profesorku Mek Gonagal da te preseli...
da ti se mamica ne bi brinula...
- Pusti moju mamu na miru, Poteru!
- Šta se to zbiva?
Ron se pojavi na vratima. Njegove razrogačene oči šetale su od Harija, koji je klečao na krevetu sa
štapićem uperenim u Šejmusa, ka Šejmusu koji je stajao podigavši pesnice.
- On napada moju mamu! - povika Šejmus.
- Šta? - reče Ron. - Hari to ne bi učinio... upoznali smo tvoju majku, dopala nam se...
- To je bilo pre nego što je počela da veruje svakoj reči koju smrdljivi Dnevni prorok napiše o meni!
- reče Hari, povisivši glas iz sve snage- 0 - reče Ron, a preko pegavog lica prelete mu izraz
razumevanja. - A... tako.
- Znaš šta? - reče Šejmus žustro, uputivši Hariju otrovan pogled. - Ne želim više da delim
spavaonicu s njim, on je lud.
- Prevršio si meru, Šejmuse - reče Ron, čiji su vrhovi ušiju postali jarkocrveni - što je uvek bio znak
opasnosti.
- Prevršio sam meru, je li? - povika Šejmus, koji je, kao čista suprotnost Ronu, bio sve bleđi. -
Znači, veruješ u sve te gluposti o Znaš-već-kome, je li, misliš da govori istinu?
- Da, verujem! - reče Ron ljutito.
- Onda si i ti lud - reče Šejmus prezrivo.
- Ma nemoj? Pa, na tvoju nesreću, druškane, ja sam takođe asistent! - reče Ron, lupkajući se prstom
po grudima. - Stoga, ako ne želiš dopunsku kaznenu nastavu, pazi šta govoriš!
Šejmus ga je nekoliko sekundi posmatrao, kao da mu se čini da bi kaznena nastava bila premala
cena da iskaže sve što niu je prolazilo kroz glavu. Međutim, uz prezrivi frktaj, on se okrenu na peti,
skoči u krevet i navuče zavese s takvom silinom da ih istrže, i one padoše na prašnjavi pod. Ron je
besno gledao u Šejmusa, a onda pogleda u Dina i Nevila.
- Da li još nečiji roditelji imaju problema s Harijem? - upita on agresivno.
- Moji roditelji su Normalci, druže - reče Din, slegnuvši ramenima. - Oni pojma nemaju o smrtnim
slučajevima na Hogvortsu, jer nisam toliko glup da im o tome govorim.
- Ne znaš ti moju raamu, ona bi iz svakog iscedila sve što taj zna! - obrecnu se Sejmus na njega. - U
svakom slučaju, tvoji roditelji ne dobijaju Dnevni prorok. Ne znaju da je naš direktor izbačen iz
Vizengamota i iz Međunarodne konfederacije čarobnjaka zato što je pošašavio...
- Moja baka kaže da su to gluposti - zapiskuta Nevil. - Ona kaže da je Dnevni prorok taj koji se
srozao, a ne Dambldor. Cak je otkazala i pretplatu. Mi verujemo Hariju - reče Nevil jednostavno.
On se pope u krevet i navuče prekrivače do glave, gledajući preko njih poput sovuljage u Šejmusa. -
Moja baka je oduvek govorila da će se Znaš-već-ko vratiti jednog dana. I kaže da ako Dambldor
tvrdi da se taj vratio, znači da se vratio.
Hari oseti zahvalnost prema Nevilu. Niko više ništa ne reče. Šejmus izvadi štapić, popravi krevetske
zastore i iščeze iza njih. Din uđe u krevet, prekri se i zaćuta. Nevil, koji takođe nije imao šta da
doda, nežno je posmatrao svoj mesečinom obasjan kaktus.
Hari se ponovo nasloni na jastuke dok je Ron petljao po susednom krevetu, odlažući svoje stvari.
Svađa sa Šejmusom ga je potresla, jer mu se ovaj oduvek veoma dopadao. Koliko će mu jos ljudi
reći da je lažov ili mentalno poremećen?
Da li je i Dambldor celog ovog leta trpeo slično maltretiranJe> pošto su ga, prvo Vizengamot, a
zatim i Međunarodna konrederacija čarobnjaka, izbacili iz svojih redova? Da li je, možda, Jutnja na
Harija sprečila Dambldora da stupi s njim u kontakt mesecima? Uostalom, njih dvojica su bili
zajedno umešani u celu tu stvar. Dambldor mu je poverovao i obnarodovao Harijevu verziju
dogadaja celoj školi, a onda i široj čarobnjačkoj zajednici. Svi koji su mislili da je Hari lažov,
morali su verovati i da je Dambldor to isto, ili da je Dambldor grdno nasamaren...
Na kraju će saznati da smo u pravu, pomisli Hari žalosno, kada se Ron uvuče u krevet i ugasi
poslednju sveću u spavaonici. Ali se pitao koliko će još napada poput Šejmusovog morati da istrpi
pre nego što se to desi.
Hari nije hteo da ispriča ostalima kako on i Luna imaju istu halucinaciju, ukoliko je to i bila
halucinacija, zato ne reče ništa više o konjima kada je seo u kočiju i zalupio vrata za sobom. Ipak,
nije mogao a da ne posmatra siluete konja koje su se kretale iza prozora.
- Jeste li videli onu ženturaču, Truli-dasku? - upita Džini.
- Šta je ona radila tamo? Nemoguće je da je Hagrid otišao, zar ne?
- Biće mi drago ako jeste - reče Luna. - Nije baš dobar nastavnik, je 1' da?
-E baš jeste! - rekoše Hari, Ron i Džini ljutito.
Hari besno pogleda u Hermionu. Ona pročisti grlo i brzo reče: - Ovaj... da... on je vrlo dobar.
- Pa, mi u Revenklu mislimo da je on sprdnja od nastavnika, kao da je u pitanju neka šala - reče
Luna, ne uznemirivši se.
-Onda imate glup smisao za humor - obrecnu se Ron, dok su točkovi pod njima zaškripali i
pokrenuli se.
Luna nije bila nitnalo zbunjena Ronovom grubošću. Naprotiv, izvesno vreme ga je netremice
posmatrala, kao da je neki relativno zanimljiv TV program.
Kloparajući i truckajući, kočije su se kretale uzbrdo u koloni. Kada su prošli pored visokih kamenih
stubova sa krilatim veprovima na vrhovima, sa svake strane kapije ispred školskog terena, Hari se
nagnu napred, da vidi ima li ikakavog svetla u Hagridovoj kolibi pored Zabranjene šume, ali je
zemljište ležalo u potpunom mraku. Hogvortski zamak, medutim, nazirao se sve bliže: natkriljujuća
gomila kula i tornjeva, ziftcrna nasuprot mračnog neba, dok bi pokoji prozor tu i tamo buknuo
poput ognja visoko iznad njih.
Kočije se uz zveket zaustaviše blizu kamenih stepenica koje su vodile ka hrastovim ulaznim vratima
i Hari prvi izađe iz kočije. Ponovo se osvmu da pogledom potraži osvetljene prozorčiće pokraj
šume, ali definitivo nije bilo ni traga života u Hagridovoj kolibi. Nevoljno, jer se donekle ponadao
da su iščezli, on skrenu pogled na čudne, skeletaste spodobe koje su mirno stajale na britkom
noćnom vazduhu, dok su im prazne bele oči bleštale.
Hari je već jednom iskusio da on vidi nešto što Ron ne može, ali je to bio odraz u ogledalu, nešto
daleko nematerijalnije od stotine vrlo opipljivih zveri, dovoljno jakih da povuku kolonu kočija. Ako
je verovati Luni, te životinje su oduvek bile tu, ali nevidljive. Zašto je, onda, Hari odjednom mogao
da ih vidi, a Ron ne?
~ Weš li, ili ne? - upita Ron pored njega. ~ A... da - reče Hari brzo i obojica se pridružiše gomili
koJa jc hitala uz kamene stepenice u zamak.
Ulazna dvorana plamtela je od svetlosti baklji i odzvanjala koracima dok su učenici prelazili preko
trošnog kamenog poda ka dvostrukim vratima nadesno, koja su vodila u Veliku salu, na gozbu
povodom početka polugodišta.
Četiri dugačka stola, za svaku kuću po jedan, punila su se pod crnom tavanicom bez zvezda, nalik
nebu koje su nazirali koz visoke prozore. Sveće su lebdele po vazduhu svuda duž stolova,
osvetljavajući srebrne duhove koji su bili raštrkani po sali i lica učenika koji su žustro razgovarali,
razmenjujući letnje novosti, dovikivali se pozdravljajući prijatelje iz drugih kuća, merkajući jedni
drugima nove frizure i odore. Hari ponovo zapazi kako ljudi sabijaju glave i šapuću dok on prolazi.
Stisnu zube i pokuša da se ponaša kao da ništa ne primećuje, niti ga je briga
Luna odluta od njih kod revenklovskog stola. U trenutku kad stigoše do grifindorskog, neki drugari
iz četvrtog razreda pozdraviše Džini i ona ode da sedne kraj njih. Hari, Ron, Hermiona i Nevil
sedoše zajedno negde na polovini stola, izmedu Skoro-obezglavljenog-Nika, duha grifindorske
kuće, i Parvati Petil i Lavander Braun, s tim što poslednje dve pozdraviše Harija preterano veselo i
površno, što ga uveri da su do pre koji trenutak pričale o njemu. Međutim, imao je on veće brige:
gledao je preko glava učenika ka stolu osoblja koji se pružao duž zida na kraju sale.
-Nije tu.
Ron i Hermiona takode osmotriše sto sa osobljem, mada nije bilo potrebe za tim. Hagridova
veličina činila ga je vidljivim u svakom okruženju.
- Nije valjda otišao - reče Ron, pomalo zabrinuto.
- Naravno da nije - reče Hari odlučno.
- Ne misliš da je... povređen, ili nešto slično, zar ne? - upita Hermiona nelagodno.
- Ne - reče Hari kao iz topa.
- Pa gde je, onda?
Nastade pauza, a onda Hari reče vrlo tiho, da ga Nevil, Parvati Ili Lavander ne bi čuli. - Možda se
još nije vratio. Znate... iz svoje misije... onoga što je letos radio za Dambldora.
- Da... da, to će biti to - reče Ron, s olakšanjem, ali Hermiona se ugrize za usnu, gledajući gore-dole
po stolu za osoblje, kao da se nada da će odatle izvući neko objašnjenje Hagridovog odsustvovanja.
- Ko je onol - upita ona oštro, pokazujući ka sredini stola za osoblje
Harijev pogled krenu za njenim. Zaustaviše se prvo na profesoru Dambldoru, koji je sedeo na
zlatnoj stolici sa visokim naslonom u samom centru dugačkog stola za osoblje, odeven u
tamnopurpumu odoru optočenu srebrnim zvezdicama i istim takvim čarobnjačkim šeširom.
Dambldorova glava beše nagnuta ka ženi koja je sedela do njega i govorila mu nešto u uvo. Izgleda,
pomisli Hari, kao nečija tetka usedelica: sklupčana, sa kratkom, kovrdžavom, mišjesmeđom kosom
u koju je stavila užasnu ružičastu mašnu u tonu sa pufnastira ružičastim džemperom koji je obukla
preko odore. Ona zatim ovlaš okrenu lice da bi otpila iz svog pehara i Hari, vidno šokiran, prepozna
bledo, žaboliko lice i par prodornih očiju sa kesastim podočnjacima.
- To je ona Ambridžova!
- Ko? - upita Hermiona.
- Bila je na mom saslušanju, radi za Fadža!
- Lep džemptefe- reče Ron, smejuljeći se.
- Ona radi za Fadža! - ponovi Hermiona, namrštivši se. - Sta, za ime sveta, traži ovde?
- Pojma nemam...
Hermiona osmotri sto sa osobljem, a oči joj se suziše.
-Ne - promrmlja - ne, to nije moguće...
Hari nije shvatao o čemu ona govori, a nije ni pitao; pažnju m" privuče profesorka Truli-daska, koja
se upravo pojavi pored stoia za osoblje. Probila se do samog kraja i sela na mesto koje je trebalo da
bude Hagridovo. To je značilo da su prvaci prešli jezero i stigli u zamak. I zaista, samo par sekundi
kasnije, vrata ka Ulaznoj dvorani se otvoriše. Dugačak red prvaka prestrašenog izgleda uđe,
predvođen profesorkom Mek Gonagal, koja je nosila stolicu na kojoj se nalazio starinski
čarobnjački šešir, pun zakrpa, sa širokom zjapećom poderotinom blizu izlizanog oboda.
Žagor razgovora u Velikoj sali zamuknu. Prvaci postrojeni ispred stola sa osobljem bili su licem
okrenuti ka ostalim đacima. Profesorka Mek Gonagal pažljivo smesti stolicu pred njih, a onda se
povuče unazad.
Lica prvaka bledunjavo su svetlucala na svetlosti sveća. Mali dečak u sredini reda kao da je drhtao.
Hari se priseti, ovlaš, kako je i sam bio prestravljen kada je tamo stajao i čekao nepoznati test koji
će odrediti kojoj kući pripada.
Cela škola zadrža dah u iščekivanju. A onda se poderotina blizu oboda šešira razjapi, i šešir za
razvrstavanje poče da peva:
U vremena drevna, kada bejah nov
A Hogvortsku školu je tek trebalo dići
Osnivači njeni, plemeniti Ijudi
Mislili su da se neće nikada razići:
Združene zajedničkim ciljem,
Vezivalo ih je isto snevanje,
Da stvore najbolju školu magije na svetu,
I drugima prenesu svoje znanje
'Zajedno ćemo zidati i poučavati',
Odlučiše četiri prijatelja vrla
Ne sanjajući da će im se jednog dana
Prijateljstvo srušiti kao od karata kula
Jer nisu bila nigde veća druga dva
Od Sliterina i Grifindora,
Iuzev, možda, onog drugog para,
Haflpaf i Revenkla.
Pa kako je onda propalo sve?
Kako su prijateljstva takva u vodu pala?
Ispričaću vam, jer sam bio prisutan tada,
Tu celu tuznu priču, prepunu zala.
Sliterin reče: - Podučavaćemo samo
One koji su čiste krvi.
Revenklo reče: - Podučavaćemo samo
One koji su po pameti prvi.
Grifindor reče: - Podučavaćemo samo
One što učine hrabro delo vredno.
Haflpaf reče: - Ja ću podučavati sve,
Kakvi god da su, meni je svejedno.
Razlike ove nisu značile mnogo
Kada su prvi put izašle na videlo,
Jer svaki osnivač je imao svoju kuću,
U koju je primao one koje je hteo.
Sam Sliterin čarobnjake čiste krvi,
Primao je samo ako bi
I u lukavosti bili prvi.
A samo one britkog uma
Obučavala je Revenklo
Dok bi najhrabriji i najsmeliji
Išli u plemeniti Grifindor
Dobra Haflpaf bi uzela ostale,
I učila ih svemu što je znala,
Tako su kuće i njihovi osnivači
Prijateljstvo sacuvali od svađa i zala.
Hogvorts je u harmoniji radio
Mnogo dugih srećnih godina i dana
Ali se razdor krišom pojavio
Zbog naših skrivenih strahova i mana.
Kuće koje su, kao stuba četiri,
Nekada drzale temelje ove škole naše
Okrenuše se jedne na druge,
Oko vlasti se posvađaše.
I činilo se da će tada škola
Pre vremena propasti,
Uz svađe i dvoboje,
Kad drug na druga udari.
Međutim najzad osvanu jutro
I stari Sliterin ode bez pardona
I mada je tada prestala svađa,
Steta već beše učinjena
I još otkako od četiri osnivača
Ostadoše samo tri
Nikada se više kuće ne ujediniše
Nalik prvobitnoj zamisli.
I evo sada razvrstavajućeg šešira,
Svi znate šta to znači
Razvrstavam vas po kućama
U tome sam najjači
Ali ove godine sam spremio još nešto,
Pažljivo počujte šta vam pevam
lako osuđen da vas rastavljam,
Nije mi svejedno
Mada moram ispuniti svoju dufnost,
Svake godine na četiri da vas delim,
Ipak se brinem da li razvrstavanjem
Ubrzavam kraj, a tome se ne veselim
Stoga, znajte opasnosti, opazite znake,
Upozorenja koja nam istorija pruža,
Jer naš Hogvorts je u opasnosti
Od dusmana spoljnih, prodanih duša
Moramo stati svi kao jedan,
lli ćemo se raspasti kao suvo granje
Receno vam je, upozoreni ste...
Sad neka počne razvrstavanje!
Šešir ponovo postade nepomičan. Razlomi se aplauz, mada Hari po prvi put primeti da je protkan
mrmljanjem i došaptavaniem. Širom Velike sale učenici su razmenjivali primedbe sa svoiim
susedima, a Hari, pljeskajući zajedno sa ostalima, tačno je znao o čemu pričaju.
- Malo se raspevao ove godine, zar ne? - primeti Ron podignutih obrva.
- Nego šta - reče Hari.
Šešir za razvrstavanje se obično držao opisivanja različitih kvaliteta svake od četiri hogvortske kuće
i vlastite uloge u njihovom razvrstavanju. Hari nije mogao da se seti da je šešir ikada pokušao da
deli školi savete.
- Pitam se da li je ikad ranije davao slična upozorenja? - upita Hermiona pomalo zabrinuto.
- Jeste, nego šta - reče Skoro-obezglavljeni-Nik znalački, naginjući se kroz Nevila ka njoj (Nevil se
trže - nije baš bilo prijatno kada bi se duh nagnuo kroz vas). - Šešir smatra da je njegova časna
dužnost da uputi školi dužno upozorenje, kad god smatra da je to potrebno...
Ali, profesorka Mek Gonagal, koja je čekala da iščita spisak imena prvaka, razornim pogledom
prostreli učenike koji su još uvek šaputali. Skoro-obezglavljeni-Nik prisloni svoj providni kažiprst
na usne i ponovo sede uspravno kao ranije, baš kada se mrmljanje naglo prekinu. Bacivši poslednji
preteći pogled koji pokosi stolove sve četiri kuće, profesorka Mek Gonagal spusti pogled na
dugačak svitak pergamenta i prozva prvo ime.
-Aberkrombi, Juen.
Dečak prestrašenog izgleda kojeg je Hari već ranije uočio istupi napred i stavi šešir na glavu. Jedino
su mu uši branile da mu šešir ne padne skroz na ramena. Šešir razmisli na trenutak, a onda se rupa
blizu oboda ponovo rascepi i on povika:
-Grifindor!
Hari glasno zapljeska sa ostalim Grifindorcima kada Juen Aherkrombi dotetura do njihovog stola i
sede, izgledajući kao da bi radije propao u zemlju, da ga nikad više ne pogledaju.
Polako, dugi red prvaka se stanji. U pauzama između prozivke imena i odluka šešira za
razvrstavanje, Hari je mogao da čuje kako Ronov stomak glasno zavija. Najzad je 'Zeler, Rouz'
svrstana u Haflpaf i profesorka Mek Gonagal pokupi šešir i stolicu i odmaršira s njima napolje, a
profesor Dambldor se pridiže na noge.
Ma koliko gorčine u skorije vreme osećao prema svom direktoru, Hariju je prijalo da vidi
Dambldora kako stoji ispred svih njih. Rastrzanom izmedu odsustva Hagrida i prisustva zmajskih
konja, činilo mu se da je njegov dugo iščekivani povratak na Hogvorts bio pun neočekivanih
iznenađenja, poput disonantnih nota u poznatoj pesmici. Ali je bar ovo bilo onako kako treba:
njihov direktor ustaje da ih pozdravi pre gozbe u čast početka polugoda.
-Novopridošlim učenicima - reče Dambldor zvonkim glasom, širom raširivši ruke i zračeći
osmehom na usnama – želim dobrodošlicu! Našim starim ručicama - srećan vam povratak!
Postoji vreme za govore, ali ne sada. Navalite!
Začu se odobravajući smeh i prasak aplauza kada Dambldor dostojanstveno sede i zabaci svoju
dugu belu bradu preko ramena, kako mu ne bi stajala na putu do tanjira - jer se hrana odjednom
pojavila niotkuda, tako da je pet dugačkih stolova jedva izdržavalo teret pečenja, pita, jela od
povrća, hleba, sosova i krčaga sa sokom od bundeve.
- Odlično - reče Ron uz čežnjivo stenjanje, zgrabivši najbliži poslužavnik pun šnicli, koje stade da
gomila na svoj tanjir, dok ga je Skoro-obezglavljeni-Nik čežnjivo posmatrao.
- Šta ste nam ono pričali pre razvrstavanja - upita Hermiona duha. - Kako šešir daje upozorenja?
- 0, da - reče Nik, kome je bilo drago što ima razlog da se okrene od Rona, koji je sada jeo pečene
krompire sa gotovo nepristojnim entuzijazmom. - Da, čuo sam šešir kada je nekoliko puta ranije
izdavao upozorenja, i to uvek kada bi shvatio da školi predstoji period velike opasnosti. I naravno,
njegov savet je uvek isti: ujedinite se, pronađite snagu u sebi.
-Ka znad šola uopasnst kajsam šešr? - reče Ron.
Usta su mu bila toliko puna, da je Hari smatrao velikim dostignućem što je Ron uopšte uspeo išta da
izgovori.
- Ponovi, moliću lepo? - reče Skoro-obezglavljeni-Nik učtivo, a Hermiona poprimi zgađen izraz
lica. Ron proguta ogroman zalogaj i reče: - Kako zna da je škola u opasnosti, kad je on samo šešir?
- Pojma nemam - reče Skoro-obezglavljeni-Nik. - Naravno, on živi u Dambldorovoj kancelariji,
tako da, ako smem da primetim, verovatno tamo skuplja informacije.
- I želi da sve kuće budu prijatelji? - reče Hari, gledajući ka sliterinskom stolu, gde je Drako Melfoj
držao govor. - Nema šanse.
- Pa, sad, ne bi trebalo da zauzimate takav stav - reče Nik blagonaklono. - Miroljubiva saradnja, to
je ključ uspeha. Mi, duhovi, iako pripadamo odvojenim kućama, uspostavljamo spone prijateljstva.
Uprkos vekovnom rivalstvu između Grifindora i Sliterina, meni nikada ne bi ni palo na pamet da se
svađam sa Krvavim baronom.
-Samo zato što ga se plašite - reče Ron.
Skoro-obezglavljeni-Nik je izgledao duboko uvređen.
- Plašim? Mene, ser Nikolasa de Mimsi Porpingtona, niko u životu nije optužio za kukavičluk!
Plemenita krv koja teče mojim venama...
- Kakva krv? - upita Ron. - Nije valjda da još uvek imate...?
- To je stilska figura! - reče Skoro-obezglavljeni-Nik, sada vec tako uznemiren da mu se glava
preteće klatila na delimično prorezanom vratu. - Nadam se da mi je i dalje dozvoljeno da uzivatn u
upotrebi reči koje mi se svide, uprkos tome što su mi zadovoljstva jela i pića uskraćena! Ali sam
već navikao da učenici teraju šegu s mojom smrću, u to ne sumnjajte!
-Nik, on tise nije stvarno podsmevao! - reče Hermiona, bacivši besan pogled na Rona.
Na nesreću, Ronova usta su bila pepuna, do granice pucanja, i on jedino uspe da promumla: - Nissm
missio dat užnemravm - što Niku nije predstavljalo odgovarajuće izvinjenje. Vinuvši se u vazduh,
Nik učvrsti svoj šešir s perjanicom i žurno odlebde ka drugom kraju stola, sletevši između braće
Krivej, Kolina i Denisa.
- Svaka ti čast, Rone - obrecnu se Hermiona.
- Što? - upita Ron prkosno, uspevši, konačno, da proguta hranu. - Ne smem da postavim najobičnije
pitanje?
- Ma, zaboravi - reče Hermiona razdraženo, i njih dvoje nastaviše da jedu u neprijatnoj tišini.
Hari je bio isuviše naviknut na njihove prepirke da bi se trudio da ih miri. Mislio je da je bolje da
vrerae utroši tako što će prionuti na pitu od bubrega, a zatim na pun tanjir omiljene voćne pite s
melasom.
Kada su svi učenici završili s jelom i nivo buke u sali ponovo počeo da se diže, Dambldor ponovo
ustade. Harija je već počinjao da hvata prijatan dremež. Negde gore, očekuje ga njegov krevet s
baldahinom, divan, topao i mekan...
- Dobro, sad kad svi treba da svarimo još jednu veličanstvenu gozbu, molio bih za nekoliko
trenutaka vaše pažnje za uobičajene primedbe na početku polugodišta - reče Dambldor. - Prvaci
treba da znaju da je zabranjen pristup šumi na zemljištu zamka, za sve učenike - a i nekoliko vaših
starijih kolega bi dosad to trebalo da znaju. (Hari, Ron i Hermiona razmeniše zločeste osmehe.)
- Gospodin Filč, domar, zamolio me je, kako sam tvrdi, po četristo šezdeset drugi put, da vas sve
podsetim da upotreba magije nije dozvoljena u hodnicima u pauzi između predavanja, baš
kao što nije dozvoljeno i još nekoliko drugih stvari, sa kojima se možete upoznati na podužoj listi
koja je pričvršćena na vratima kancelarije gospodina Filča.
Ove godine imali smo dve promene u osoblju. Drago nam je da ponovo poželimo dobrodošlicu
profesorki Truli-daski, koja će predavati brigu o magijskim stvorenjiraa. Takođe vam sa
zadovoljstvom predstavljamo profesorku Ambridž, našu novu nastavnicu odbrane od mračnih
veština.
Nastupi serija učtivih ali prilično mlakih aplauza. Hari, Ron i Hermiona razmeniše pomalo
uspaničene poglede. Dambldor nije rekao koliko dugo će Truli-daska držati nastavu.
Dambldor nastavi: - Audicija za kvidičke timove kuća biće održana... - ali naglo prekide, upitno
gledajući u profesorku Ambridž. Pošto nije bila mnogo viša kad stoji, nego dok sedi, na trenutak
niko ne shvati zbog čega je Dambldor prestao da govori. Ali tada profesorka Ambridž pročisti grlo,
('ahem, aheni1), i postade jasno da je ustala i da namerava da drži govor.
Dambldor je tek na tren delovao zatečen, a onda pametno sede i spremno pogleda u profesorku
Ambridž, kao da ga u tom trenutku ništa drugo ne zanima osim njenog govora. Ostali članovi
nastavničkog tima nisu bili tako vešti u prikrivanju iznenađenja. Obrve Madam Spraut izgubiše se u
njenoj raščerupanoj kosi, a usta profesorke Mek Gonagal, primeti Hari, istanjiše se kao nikad ranije.
Nijedan novi profesor nikada nije prekinuo Dambldora. Mnogi učenici su se zlobno smeškali. Ova
žena očito ne zna kakav je red na Hogvortsu.
-Hvala, direktore - usiljeno se nasmeši profesorka Ambridž - za ljubazne reči dobrodošlice.
Glas joj je bio piskav, zadihan, kao kod male devojčice, a Hari ponovo oseti snažnu odbojnost koju
nije mogao sebi da objasni. Samo je znao da mu je sve u vezi nje odvratno; od njen°g glupavog
glasa, do pufnastog ružičastog džempera. Ona još jednom kašljucavo pročisti grlo ('ahem, ahem') i
nastavi.
-Pa, divno je vratiti se na Hogvorts, priznajem! - Ona se nasmeši, otkrivajući vrlo šiljate zube. - I
drago mi je što vidim ova 'srećna mala lica koja me gledaju!
Hari pogleda naokolo. Nijedno lice koje je video nije izgledalo srećno. Naprotiv, svi su delovali
prilično zatečeni što im se neko obraća kao da su petogodišnjaci.
-Radujem se što ću vas sve upoznati i siguma sam da ćemo biti vrlo dobri prijatelji!
Na te reči, učenici izmeniše poglede. Neki su jedva prikrivali kez.
-Biću joj prijatelj dok god ne budem morala da od nje pozajmim taj džemper - prošapta Parvati
Lavander, i obe počeše da se tiho kikoću.
Profesorka Ambridž ponovo pročisti grlo ('ahem, ahem'), ali kad nastavi, iz njenog glasa iščeze
zadihanost. Sada je zvučala mnogo poslovnije, a njene reči im zazvučaše kao zatupljujuće
recitovanje.
-Ministarstvo magije je oduvek smatralo da je obrazovanje mladih veštica i čarobnjaka od presudne
važnosti. Retki darovi s kojima ste se rodili neće ničemu služiti ako ih ne negujete i ne izbrusite
pažljivim instrukcijama. Te drevne veštine, svojstvene samo čarobnjačkoj zajedrici, moraju se
prenositi s generacije na generaciju, kako ih ne bi zauvek izgubili. Pronađeno blago magičnog
saznanja, koje su vaši preci uvećavali, oni koji su pozvani da obavljaju plemenitu profesiju nastave
moraju da čuvaju, dopunjuju i glancaju.
Profesorka Ambridž tu napravi pauzu i lako se nakloni svojim kolegama iz osoblja, ali joj niko ne
uzvrati naklon. Tamne obrve profesorke Mek Gonagal nabraše se tako da su joj oči ličile na
sokolove, a Hari nedvosmisleno primeti kako Mek Gonagalova razmenjuje značajan pogled sa
profesorkom Spraut, kada Ambridžova još jednom ponovi 'ahem, ahem' i nastavi da drži govor.
-Svaki direktor i direktorka Hogovrtsa uneli su nešto novo u težak zadatak upravljanja ovom
istorijskom školom, a tako i treba, jer bez napretka zavladaće stagnacija i rasulo. Međutim,
napredak radi samog napretka treba obeshrabrivati, jer našim oprobanim i proverenim tradicijama
često nije potrebno doterivanje. Ravnoteža, dakle, između starog i novog, izmedu trajnosti i
promene, između tradicije i inovacije...
Hari oseti kako mu pažnja opada, kao da mu je mozak čas naštimovan, a čas raštimovan. Tišina
koja je uvek ispunjavala salu dok je Dambldor govorio, postepeno se urušavala, jer su učenici,
pribivši glave jedni uz druge, počeli da se došaptavaju i kikoću. Preko puta, za revenklovskim
stolom, Čo Čang je živahno ćaskala sa prijateljima. Nekoliko sedišta dalje od nje, Luna Lavgud
beše ponovo izvadila Cepidlaku. U međuvremenu, za haflpafovskim stolom, Erni Mekmilan je bio
jedan od nekolicine koji su i dalje zurili u profesorku Ambridž, ali su mu oči bile staklaste i Hari je
bio siguran da se ovaj samo pretvara da sluša, u pokušaju da zadovolji očekivanja koja nalaže nova
asistentska značka što mu je svetlucala na grudima.
Profesorka Ambridž kao da nije primećivala nemir publike. Hari je imao utisak da bi ona nastavila
sa govorom, čak i da joj pred očiraa izbiju neredi. Nastavnici su, pak, i dalje vrlo pažljivo slušali, a
Hermiona je izgleda upijala svaku reč koju bi profesorka Ambridž izgovorila, mada joj, sudeći po
izrazu lica, nisu baš sve bile po ukusu.
- ...jer će neke promene biti nabolje, dok će se za druge ispostaviti, u punoći vremena, da su bile
greške u procenjivanju. U međuvremenu, neke stare navike će se zadržati, s pravom, dok ce druge,
demodirane i izlizane, morati da budu napuštene. Kremmo napred, onda, u novu eru otvorenosti,
efikasnosti i odgovornosti, u nameri da očuvamo ono što treba očuvati, usavršavajući ono što se
mora usavršavati i eliminišući sve što treba zabraniti.
Ona sede. Dambldor zatapša. Osoblje učini isto, mada Hari Pnmeti da je nekolicina samo jednom ili
dvaput pljesnula rukama pre nego što prestadoše. Nekoliko učenika im se pridruži, ali !ecina niJe ni
primetila da je govor završen, niti je odslušala viSe od nekoliko reči. I pre nego što se oni setiše da
zapljeskaju, Dambldor ponovo ustade. - Mnogo vam hvala, profesorko Ambridž, to je bilo baš
prosvetljujuće - reče on, naklonivši joj se. - Sada, kao što rekoh, audicije za kvidič će se održati...
-Da, baš je bilo prosvetljujuće - reče Hermiona spuštenim glasom.
- Nemoj mi reći da si uživala u tome? - reče Ron tiho, okrećući ukrućeno lice ka Hermioni. - Ovo je
jedan od najglupljih govora koje sam ikada čuo, a odrastao sam sa Persijem.
- Rekoh prosvetljujuće, a ne uživanje - reče Hermiona. - Objasnio je mnogo štošta.
- Je li? - reče Hari iznenađeno. - Meni je zvučalo kao gomila praznog blebetanja.
-U tom blebetanju bile su prikrivene neke važne stvari - reče Hermiona strogo.
- Jesu li? - upita Ron bezizrazno.
- Šta kažeš na to da 'napredak radi samog napretka treba obeshrabrivati'? Ili na 'eliminišući sve što
treba zabraniti'?
- Pa, šta to znači? - upita Ron nestrpljivo.
- Reći ću ti šta znači - reče Hermiona zlokobno - to znači da se Ministarstvo upliće u rukovođenje
Hogvortsom.
Oko njih nastade veliki tutanj i treskanje. Dambldor je očigledno raspustio decu, pošto su svi počeli
da ustaju, spremni da napuste salu. Hermiona poskoči, sva usplahirena.
- Rone, treba da pokažemo prvacima gde da krenu!
- 0 da - reče Ron, koji je očigledno zaboravio na to. - Hej - hej, vi tamo! Kepeci!
- Rone!
- Pa jesu, baš su malecni...
- Znam, ali ne smeš im reći da su kepeci! Prvaci! - zapovednički ih dozva Hermiona. - Ovuda,
moliću!
Grupa novih đaka stidljivo odšeta kroz prostor između grifindorskog i haflpafskog stola, svako od
njih pazeći da ne bude na čelu grupe. Zaista su izgledali sićušni. Hari je bio siguran da on sam nije
izgledao tako mali kada je stigao ovde. On im se isceri. Plavi dečak pored Juena Aberkombija
izgledao je skamenjen. Gurnuo je Juena i nešto mu šapnuo na uvo. Juen Aberkombi je delovao
podjednako preplašen, i baci prestravljen pogled na Harija, koji oseti da mu se kez sliva niz lice
poput Smrdeljsoka.
-Vidimo se kasnije - reče on Ronu i Hermioni i krenu sam kroz Veliku salu, pokušavajući što je više
mogao da ne primećuje došaptavanja, zurenja i upiranja prstom dok je prolazio. Držao je pogled
pravo ispred sebe dok se probijao kroz gužvu u Ulaznoj dvorani, a zatim požuri uz mermerne
stepenice, preseče kroz par tajnih prečica i uskoro ostavi za sobom najveći deo gomile.
Bilo je glupo od njega što to nije očekivao, mislio je ljutito dok je prolazio kroz mnogo praznije
hodnike na spratovima. Naravno da su svi zurili u njega; pre samo dva meseca uskrsnuo je iz
Tročarobnjačkog lavirinta, vukući mrtvo telo svog druga i tvrdeći da je video kako Lord Voldemor
ponovo osnažuje svoju moć. U prošlom polugodištu nije bilo vremena da on, Hari, objasni svoje
postupke pre nego što su se svi vratili kućama -čak i da je bio raspoložen da celoj školi pruži
detaljan prikaz užasnih događaja na tom groblju.
Hari je stigao do kraja hodnika koji vodi u grifindorski dnevni boravak i stao kao ukopan ispred
portreta Debele dame, pre nego što je shvatio da ne zna novu lozinku.
- Ovaj... - reče utučeno, zureći u Debelu damu, koja je ispravljala nabore na svojoj ružičastoj
satenskoj haljini i gledala ga neumoljivo.
- Bez lozinke nema ulaska - reče ona uzvišenim glasom.
-Hari, ja znam! - prodahta neko pored njega, a on se okrei spazi Nevila kako mu trkom prilazi. -
Pogodi šta je? Napocu i ja moći da je zapamtim... On mahnu zakržljalim kaktusicem koji mu je bio
pokazao u vozu. - Mimbulus mimbltonial
-Tačno - reče Debela dama i njen portret se raskrili pred zJJTOa poput vrata, otkrivajući kružnu
rupu u zidu iza njega, kroz k°ju' se Hari i Nevil popeše.
Grifindorski dnevni boravak izgledao je pun dobrodošlice kao i uvek, prijatna kružna soba na vrhu
kule, puna trošnih mekanih fotelja i klimavih starih stolova. Vatra je veselo pucketala iza gvozdene
rešetke, a nekolicina dece zagrevala su ruke oko nje pre nego što će se popeti u spavaonice. Na
drugoj strani sobe Fred i Džordž Vesli su pribadali nešto na oglasnu tablu. Hari im mahnu za laku
noć i požuri pravo na vrata muške spavaonice; u ovom trenutku nije baš bio raspoložen za razgovor.
Nevil krenu za njim.
Din Tomas i Šejmus Finigen prvi su stigli u spavaonicu, i već su se bacili na dekorisanje zidova kraj
svojih kreveta posterima i fotografijama. Bili su usred diskusije, kad Hari žustro otvori vrata, ali
naglo prestadoše da pričaju čim ga ugledaše. Hari se zapita da li su o njemu govorili, a onda, da ne
postaje možda paranoičan.
- Cao - reče on, prišavši svom kovčegu i otvorivši ga.
- Hej, Hari - reče Din, koji je oblačio pidžamu u bojama vesthamskog tima. - Jesi li se lepo proveo
za raspust?
- Nije loše - promrmlja Hari, jer bi mu pravi opis njegovog raspusta oduzeo najveći deo noći, a to
mu nije delovalo primamljivo. - A ti?
- Da, bilo je okej - prigušeno se nasmeja Din. - Bolje nego Šejmusu, u svakom slučaju, upravo mi je
pričao.
- Što, šta se desilo, Šejmuse? - upita Nevil, nežno smeštajući svoju Mimbulus mimbltonia na noćnu
komodu kraj kreveta.
Šejmus ne odgovori odmah, kao da je hteo da se osigura da je njegov poster Kenmarskih kliktavaca,
kvidičkog tima, sasvim ravno postavljen. Zatim reče, ledima i dalje okrenut Hariju: -Moj' mama
nije 'tela da me pusti da se vrćem.
- Šta? - reče Hari, prestavši na trenutak da svlači odoru.
- Nije želela da se vratim na Hogvorts.
Sejmus se okrete od postera i izvuče svoju pidžamu iz kovčega, i dalje sklanjajući pogled od Harija.
- Ali... zašto? - zapanji se Hari. Znao je da je Šejmusova majka veštica, i nije mogao da shvati
zašto bi se ponašala tako darslijevski.
Šejmus ne odgovori dok nije završio sa zakopčavanjem pi-žame.
- Pa - reČe on odmerenim glasom - pretpostavljam... zbog tebe.
- Kako to misliš? - upita Hari brzo.
Srce mu je lupalo prilično brzo. Imao je predosećaj da mu se nešto loše sprema.
- Pa - reče Šejmus ponovo, i dalje izbegavajući Harijev pogled - ona... ovaj... pa, nisi samo ti u
pitanju, već i Dambldor...
- Ona veruje Dnevnom prorokul - iznenadi se Hari. - Misli da sam ja lažov, a Dambldor omatorela
budala?
Sejmus podiže pogled ka njemu.
-Da, tako nekako.
Hari ne reče ništa. Baci svoj štapić na noćni stočić kraj kreveta, svuče odoru, strpa je besno u
kovčeg i izvuče pidžamu. Bilo mu je muka od svega. Muka od toga da bude neko u koga zure i o
kome pričaju sve vreme. Kad bi iko od njih znao, kad bi iko imao pojma šta znači biti neko kome su
se sve te stvari izdešavale... Gospođa Finigen nema pojma, ta glupača, pomisli on divljački.
Uđe u krevet i stade da navlači zastore skroz oko kreveta, ali pre nego što je stigao da to učini,
Šejmus reče: - Čuj... šta se zaista desilo one noći kada... znaš, kada... sa Sedrikom Digorijem, i sve
to?
Sejmus je istovremeno zvučao i nervozno i znatiželjno. Din, k°ji se nagnuo nad svoj kovčeg
pokušavajući da pronađe papucu, ostade čudno nepomičan i Hari shvati da i on pomno sluša.
- Što to mene pitaš? - brzo uzvrati Hari. - Samo Čitaj Dnevni prorok kao tvoja majka, što da ne? To
će ti reci sve što treba da znaš.
~ Ne diraj mi majku - obrecnu se Šejmus.
- Diraću svakoga ko me nazove lažovom - reče Hari.
- Nemoj tako da razgovaraš sa mnom!
- Pričaću s tobom kako mi se hoće - reče Hari, dok mu je bes rastao tako brzo da ponovo zgrabi štap
sa krevetske daske.
- Ako ti smeta što sa ranom deliš spavaonicu, idi i zamoli profesorku Mek Gonagal da te preseli...
da ti se mamica ne bi brinula...
- Pusti moju mamu na miru, Poteru!
- Šta se to zbiva?
Ron se pojavi na vratima. Njegove razrogačene oči šetale su od Harija, koji je klečao na krevetu sa
štapićem uperenim u Šejmusa, ka Šejmusu koji je stajao podigavši pesnice.
- On napada moju mamu! - povika Šejmus.
- Šta? - reče Ron. - Hari to ne bi učinio... upoznali smo tvoju majku, dopala nam se...
- To je bilo pre nego što je počela da veruje svakoj reči koju smrdljivi Dnevni prorok napiše o meni!
- reče Hari, povisivši glas iz sve snage- 0 - reče Ron, a preko pegavog lica prelete mu izraz
razumevanja. - A... tako.
- Znaš šta? - reče Šejmus žustro, uputivši Hariju otrovan pogled. - Ne želim više da delim
spavaonicu s njim, on je lud.
- Prevršio si meru, Šejmuse - reče Ron, čiji su vrhovi ušiju postali jarkocrveni - što je uvek bio znak
opasnosti.
- Prevršio sam meru, je li? - povika Šejmus, koji je, kao čista suprotnost Ronu, bio sve bleđi. -
Znači, veruješ u sve te gluposti o Znaš-već-kome, je li, misliš da govori istinu?
- Da, verujem! - reče Ron ljutito.
- Onda si i ti lud - reče Šejmus prezrivo.
- Ma nemoj? Pa, na tvoju nesreću, druškane, ja sam takođe asistent! - reče Ron, lupkajući se prstom
po grudima. - Stoga, ako ne želiš dopunsku kaznenu nastavu, pazi šta govoriš!
Šejmus ga je nekoliko sekundi posmatrao, kao da mu se čini da bi kaznena nastava bila premala
cena da iskaže sve što niu je prolazilo kroz glavu. Međutim, uz prezrivi frktaj, on se okrenu na peti,
skoči u krevet i navuče zavese s takvom silinom da ih istrže, i one padoše na prašnjavi pod. Ron je
besno gledao u Šejmusa, a onda pogleda u Dina i Nevila.
- Da li još nečiji roditelji imaju problema s Harijem? - upita on agresivno.
- Moji roditelji su Normalci, druže - reče Din, slegnuvši ramenima. - Oni pojma nemaju o smrtnim
slučajevima na Hogvortsu, jer nisam toliko glup da im o tome govorim.
- Ne znaš ti moju raamu, ona bi iz svakog iscedila sve što taj zna! - obrecnu se Sejmus na njega. - U
svakom slučaju, tvoji roditelji ne dobijaju Dnevni prorok. Ne znaju da je naš direktor izbačen iz
Vizengamota i iz Međunarodne konfederacije čarobnjaka zato što je pošašavio...
- Moja baka kaže da su to gluposti - zapiskuta Nevil. - Ona kaže da je Dnevni prorok taj koji se
srozao, a ne Dambldor. Cak je otkazala i pretplatu. Mi verujemo Hariju - reče Nevil jednostavno.
On se pope u krevet i navuče prekrivače do glave, gledajući preko njih poput sovuljage u Šejmusa. -
Moja baka je oduvek govorila da će se Znaš-već-ko vratiti jednog dana. I kaže da ako Dambldor
tvrdi da se taj vratio, znači da se vratio.
Hari oseti zahvalnost prema Nevilu. Niko više ništa ne reče. Šejmus izvadi štapić, popravi krevetske
zastore i iščeze iza njih. Din uđe u krevet, prekri se i zaćuta. Nevil, koji takođe nije imao šta da
doda, nežno je posmatrao svoj mesečinom obasjan kaktus.
Hari se ponovo nasloni na jastuke dok je Ron petljao po susednom krevetu, odlažući svoje stvari.
Svađa sa Šejmusom ga je potresla, jer mu se ovaj oduvek veoma dopadao. Koliko će mu jos ljudi
reći da je lažov ili mentalno poremećen?
Da li je i Dambldor celog ovog leta trpeo slično maltretiranJe> pošto su ga, prvo Vizengamot, a
zatim i Međunarodna konrederacija čarobnjaka, izbacili iz svojih redova? Da li je, možda, Jutnja na
Harija sprečila Dambldora da stupi s njim u kontakt mesecima? Uostalom, njih dvojica su bili
zajedno umešani u celu tu stvar. Dambldor mu je poverovao i obnarodovao Harijevu verziju
dogadaja celoj školi, a onda i široj čarobnjačkoj zajednici. Svi koji su mislili da je Hari lažov,
morali su verovati i da je Dambldor to isto, ili da je Dambldor grdno nasamaren...
Na kraju će saznati da smo u pravu, pomisli Hari žalosno, kada se Ron uvuče u krevet i ugasi
poslednju sveću u spavaonici. Ali se pitao koliko će još napada poput Šejmusovog morati da istrpi
pre nego što se to desi.
13 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:41 pm
Margita
Administrator
13. PROFESORKA AMBRIDZ
Narednog jutra, Šejmus se obukao što je brže mogao i napustio spavaonicu, pre nego što je Hari
stigao da navuče čarape.
- Zar misli da će i on postati ludak, ako predugo bude boravio u istoj sobi sa mnom? - upita Hari
naglas, kada rub Šejmusove odore nestade sa vidika.
- Neraoj da se brineš, Hari - promrmlja Din, nameštajući školsku torbu na rame - on je samo...
Ali očigledno nije mogao tačno da kaže šta je to Šejmus, i posle pomalo neprijatne pauze, on izađe
za njim iz sobe.
Nevil i Ron pogledaše Harija s izrazima u stilu to-je-njegov-problem-a-ne-tvoj, ali Hari nije u tome
pronašao utehu. Koliko ce takvih stvari još morati da istrpi?
-Sta nije u redu? - upita ih Hermiona pet minuta kasnije, sustigavši Harija i Rona u dnevnom
boravku, kada su se zaputjli na doručak. - Izgledaš potpuno... 0, nebesa mu!
Zapiljila se u oglasnu tablu dnevnog boravka, na kojoj je bio postavljen veliki novi oglas.
GALONI GALEONA!
Džeparac vam ne pokriva sve troškove? Voleli biste da zaradite neki zlatnik više?
Kontaktirajte Freda i Džordža Veslija u grifindorskom dnevnom boravku, radi prostog, honorarnog,
gotovo bezbolnog posla.
(Sa žaljenjem obaveštavamo da sav prijavljeni posao rade na sopstveni rizik.)
-Stvamo su prekardašili - reče Hermiona mrko, skidajući natpis, koji su Fred i Džordž prikačili
preko obaveštenja kojeg datuma će se održati prva vikend-poseta Hogsmidu u oktobru. - Moraćemo
da popričamo sa njima, Rone.
Ron je bio potpuno iznenađen.
- Zašto?
- Zato što smo asistenti! - reče Hermiona, dok su se verali kroz rapu u portretu. - Na nama je da
zaustavimo takve stvari!
Ron ništa ne uzvrati. Hari je na osnovu njegovog sumornog izraza lica mogao da zaključi kako mu
pomisao da mora da zaustavi Freda i Džordža u onome što najviše vole da rade nije delovala
primamljivo.
- Nego, Hari, šta ti je? - nastavi Hermiona, dok su silazili niz stepenice pored gomile portreta starih
veštica i čarobnjaka, koji su ga svi do jednog ignorisali, zaokupljeni svojira razgovorima. - Deluješ
ljut zbog nečega.
- Šejmus tvrdi da Hari laže o Znaš-već-kome - reče Ron odsečno, kada joj Hari ne odgovori.
Hermiona, za koju je Hari očekivao da ljutito odreaguje, samo uzdahnu.
- Da, i Lavander misli isto to - reče ona sumomo.
- Šta je, lepo si proćaskala sa njom o tome da li sam ja lažljivi skot željan pažnje? - reče Hari
naglas.
- Ne - smireno mu uzvrati Hermiona. - Zapravo, rekla sam joj da začepi svoju veliku gubicu i da
više ne govori o tebi. I bilo bi stvamo lepo kada bi prestao da nam skačeš za gušu, Hari, jer, za
slučaj da nisi primetio, Ron i ja smo na tvojoj strani.
Nastade kraći tajac.
- Izvini - reče Hari tiho.
- U redu je - reče Hermiona ponosno. Zatim odmahnu glavom. - Zar se ne sećaš šta je Dambldor
rekao na gozbi povodom kraja prošle godine?
Hari i Ron je obojica tupo pogledaše, i Hermiona ponovo uzdahnu.
- 0 Znate-već-kome. Rekao je da je njegov 'dar za širenje nesloge i mržnje veoma veliki. Možemo
mu se suprotstaviti jedino ukoliko pokažemo podjednako jake veze prijateljstva i poverenja...'
- Kako pamtiš takye stvari? - upita Ron, gledajući je sa neskrivenim divljenjem.
- Ja slušam, Rone - odgovori Hermiona, pomalo ogorčeno.
- Slušam i ja, ali opet ne bih mogao da ti ponovim od reči do...
- Poenta je u tome - nastavi Hermiona glasno - da je Dambldor upravo govorio o ovakvim stvarima.
Znaš-već-ko se vratio pre samo dva meseca, a mi smo već počeli da se svađamo među sobom. A i
šešir koji razvrstava nam je pružio isto upozorenje: ujedinite se, stanite svi kao jedan...
- A i Hari je sinoć bio u pravu - uzvrati joj Ron. - Ako to znači da bi trebalo da se zbratimimo sa
Sliterincima – nema šanse.
- Pa, ja smatram da je šteta što ne pokušavamo da stvorimo malo zajedništva među kućama - reče
Hermiona iznervirano.
Stigli su do podnožja mermernih stepenica. Revenklovci sa četvrte godine su u grupici prolazili
kroz Ulaznu dvoranu. Čim spaziše Harija, grupica se zgusnu, kao da se boje da će napasti one koji
zaostanu.
-Da, baš bi trebalo da se potrudimo da se malo zbližimo i sprijateljimo sa ostalima - reče Hari
sarkastično.
Pošli su za Revenklovcima u Veliku salu, instinktivno podigavši pogled ka nastavničkom stolu dok
su ulazili. Profesorka Truli-daska je ćaskala sa profesorkom Sinistrom, nastavnikom astronomije, a
Hagrid je opet bio neupadljiv isključivo zahvaljujući svom odsustvu. Začarana tavanica iznad njih
slagala se sa Harijevim raspoloženjem. Bila je očajnički kišnosiva.
- Dambldor čak nije ni spomenuo koliko će ta Truli-daska da ostane ovde - reče, dok su se probijali
do grifindorskog stola.
- Možda... - poče Hermiona zamišljeno.
- Šta? - upitaše Hari i Ron uglas.
- Pa... možda nije hteo da skreće pažnju na to da Hagrid nije ovde.
- Kako to misliš, nije hteo da skreće pažnju na to? - reče Ron, nasmejavši se. - Misliš da ne bismo
sami primetili?
Pre nego što je Hermiona stigla da odgovori, visoka cma devojčica sa dugom kosom upletenom u
kikice domaršira do Harija.
- Zdravo, Angelina.
- Zdravo - reče ona živahno - dobro si se proveo na letnjem raspustu? - I ne sačekavši odgovor,
nastavi: - Čuj, postavljena sam za kapitena Grifindora u kvidiču.
- Svaka čast - reče Hari, nasmešivši joj se. Pretpostavljao je da Angelinini motivacioni govori pred
utakmice neće biti tako opširni kao Drvcetovi, što je moglo da bude samo poboljšanje.
- Da, pa, treba nam novi Čuvar, sada kada je Oliver otišao. Konkurs je u petak u pet popodne, i
hoću da ceo tim bude prisutan, važi? Onda ćemo da vidimo kako se novi igrač uklapa u tim.
-Okej - reče Hari.
Angelina mu se nasmeši i produži dalje.
_ Zaboravila sam da je Drvce otišao - reče Hermiona zamišlieno, dok je sedala pored Rona i
privlačila ka sebi tanjir sa to-stom. - Pretpostavljam da će to znatno promeniti stanje u timu?
- Valjda - reče Hari, sedajući na klupicu preko puta nje. - Bio je baš dobar Čuvar...
- Ipak, neće škoditi ako dovedete svežu krv u ekipu, zar ne? - reče Ron.
Uz fijukanje i klepet krila, na stotine sova ulete kroz gornje prozore. Spustile su se širom Sale,
donoseći pisma i pakete svojim vlasnicima, okupavši one koji su doručkovali kapljicama vode:
napolju je očigledno pljuštala kiša. Hedvige nije bilo na vidiku, ali to Harija nije preterano
iznenadilo. Njegov jedini korespodent bio je Sirijus, a sumnjao je da će Sirijus imati neke novosti
za njega, pošto su samo dvadeset i četiri časa bili odvojeni. Hermiona je, pak, morala hitro da
pomeri svoj sok od pomorandže u stranu kako bi napravila prostora za veliku vlažnu sovu kukuviju
koja je u kljunu nosila nakvašeni primerak Dnevnog proroka.
- Zašto još uvek kupuješ to? - upita Hari iznervirano, setivši se Sejmusa, dok je Hermiona stavljala
jedan bronzani knut u kožnu vrećicu na sovinoj nozi, pre nego što se ova opet vinu uvis. - Ja ga više
ne uzimam... gomila koještarija.
- Najbolje je znati šta neprijatelj priča o tebi - reče Hermiona sumorno, dok je razvijala novine,
nestajući iza njih, ne spustivši ih sve dok Hari i Ron nisu završili sa jelom.
- Ništa - reče ona prosto, umotavši novine i položivši ih pored svog tanjira. - Ništa o tebi, ni o
Dambldoru, niti o bilo čemu.
Profesorka Mek Gonagal je sada išla duž stola, deleći rasporede časova.
-Pogledaj samo današnji dan! - zahropta Ron. - Istprija magije, dvočas napitaka, predskazivanje i
opet dupli čas odbrane ođ mračnih veština... Bins, Snejp, Trilejni i ona Ambridžova, svi u jednom
danu! Voleo bih da Fred i Džordž požure sa pravljenjem onih zabušantskih bombonjera...
- Da li me to uši varaju? - reče Fred, prilazeći im u pratnji Džordža, zguravši se na klupicu pored
Harija. - Nije valjda da bi hogvortski asistenti hteli da pobegnu sa časova?
- Pogledaj samo šta sve imamo danas - progunđa Ron, gurnuvši svoj raspored Fredu pod nos. - To
je najgori ponedeljak koji sam video u životu.
- Pošteno, mali bato - reče Fred, gledajući u tabelu. - Možeš jeftino da kupiš malo krvavonosnog
nugata, ako hoćeš.
- A zašto je jeftin? - upita Ron sumnjičavo.
- Jer ima da krvariš dok se sav ne iscediš, još uvek nismo našli protivotrov - reče Džordž, posluživši
se usoljenom ribom.
- Hvala - reče Ron snuždeno, stavljajući raspored časova u džep - ali mislim da ću ipak rizikovati sa
predavanjima.
- A kad smo već kod vaših zabušantskih bombonjera – reče Hermiona, prodorno pogledavši u Freda
i Džordža - ne smete da reklamirate da tražite degustatore na grifindorskoj oglasnoj tabli.
- Ko kaže? - upita Džordž, delujući preneraženo.
- Ja kažem - uzvrati Hermiona. - I Ron.
- Ne mešaj mene u to - reče Ron žurno.
Hermiona ga prostreli pogledom. Fred i Džordž se zakikotaše.
- Uskoro ćeš drugu pesmu da pevaš, Hermiona - reče Fred, nanoseći debeli sloj putera na zemičku. -
Počinješ peti razred, uskoro ima da nas moliš za jednu bombonjeru.
- A zašto bi početak petog razreda značio da ću ja želeti da kupim zabušantsku bombonjeru? - upita
Hermiona.
- U petom razredu su O.Č.N.' - reče Džordž.
- Pa?
- Pa, to znači da vam predstoje ispiti, zar ne? Toliko ćete da grejete stolicu, da ćete odrati zadnjice -
reče Fred sa velikim zadovoljstvom.
' O.Č.N. - Obični čarobnjački nivoi, niz testova koji se polažu na pe-toj godini Hogvortsa, prim.
prev.
- Pola ljudi na našoj godini pretrpelo je manje nervne slomove zbog O.Č.N. veselo će Džordž. -
Suze i pravljenje scena... Patriša Stimpson je stalno padala u nesvest...
- Kenetu Tauleru su iskočili čirevi, sećaš se? - priseti se Fred.
_.To je bilo zato što si mu ti stavio bulbadoks prah u pidžamu - ispravi ga Džordž.
- A, da - reče Fred, cereći se. - Potpuno sam zaboravio na to... ponekad je teško voditi evidenciju,
zar ne?
- U svakom slučaju, cela peta godina je pravi košmar - reče Džordž. - Barem ako te brinu rezultati
ispita. Fred i ja smo nekako uspeli da ne klonemo duhom.
- Da... dobili ste, koliko ono beše, po tri O.Č.N.-a svaki? - upita Ron.
- Aha - reče Fred, ne delujući preterano zabrinuto. - Ali mi mislimo da naša budućnost leži van
spektra akademskih dostignuća.
- Ozbiljno smo raspravljali da li da se uopšte vratimo ovde da završimo sedmi razred - reče Džordž
veselo - sada, kada smo dobili...
On zaćuta, spazivši upozoravajući pogled koji im je uputio Hari, koji je znao da je Džordž taman
zaustio da spomene Tročarobnjačku nagradu koju im je dao.
-...sada kada smo dobili naše O.Č.N. užurbano nastavi Džordž. - Hoću da kažem, da li nam zaista
trebaju O.I.Č.T?1 Ali mislili smo da mama ne bi podnela da napustimo školu pre kraja, ne sada
kada je Persi ispao najveći skot na svetu.
-Ipak, nećemo protraćiti našu poslednju godinu ovde - rece Fred, čežnjivo se osvrćući po Velikoj
sali. - Iskoristićemo je da malo ispitujemo javno mnjenje, da otkrijemo šta tačno prosečnom učeniku
Hogvortsa treba iz prodavnice šala i zevzevata,
¦ O.I.C.T. - Opasno iscrpljujući čarobnjački testovi, najviša kvalifikacija do koJe se može doći na
Hogvortsu, prim. prev.
zatim da pažljivo proučimo rezultate istraživanja, da bismo napokon napravili proizvode za kojima
vlada potražnja.
-Ali, gde ćete da nabavite dovoljno zlata da osnujete prodavnicu šala i zevzevata? - upita Hermiona
skeptično. - Biće vam potrebni svi sastojci i materijali... a i prostorije, rekla bih...
Hari skrenu pogled sa blizanaca. Bilo mu je vruće u licu. Namemo je ispustio viljušku i sagnuo se
ispod stola da je pokupi. Čuo je kako Fred iznad njegove glave kaže: - Hermiona, ništa nas ne pitaj,
da te ne bismo lagali. Hajde, Džordž, ako poranimo, stići ćemo da prodamo par produžnih ušiju pre
početka herbologije.
Hari se diže ispod stola i vide Freda i Džordža kako odlaze, svaki noseći po gomilu tosta sa
puterom.
- Šta mu to znači? - upita Hermiona, gledajući čas u Harija, čas u Rona. - 'Ništa nas ne pitaj...' Da li
to znači da već imaju dovoljno zlata da osnuju prodavnicu zevzevata?
- Da znaš, i ja sam se to pitao - reče Ron, namrštivši se.
-Ovog leta su mi kupili nov komplet odora, a pojma nemam odakle im galeoni...
Hari pomisli da je došlo vreme da skrene razgovor iz ovih opasnih voda.
-Misliš da je istina to što kažu, da će ova godina biti naporna? Zbog ispita?
- 0, svakako - reče Ron. - Pa mora da bude, zar ne? O.Č.N. su stvarno važni, utiču na to za kakve
poslove možeš kasnije da se prijavljuješ. Takođe će nam omogućiti i konsultacije za buduće pozive,
kasnije u toku ove godine. To mi je Bil rekao. Kako bi mogao na vreme da izabereš koje O.I.Č.T.
hoćeš da polažeš sledeće godine.
- Da li znate čime biste hteli da se bavite posle Hogvortsa?
-upita Hari drugo dvoje, kada su nedugo zatim napustili Veliku salu, i zaputili se ka učionici za
istoriju magije.
-Ne baš - reč Ron polako. - Osim možda... pa...
Malčice se snebivao.
- Šta? - podstaknu ga Hari.
- Pa, bilo bi kul biti Auror - reče Ron spontanim glasom.
- Da, bilo bi - složi se Hari žustro.
- Ali oni su, znaš, elita - reče Ron. - Morao bi da budeš stvarno dobar. Šta je sa tobom, Hermiona?
- Ne znam - odgovori ona. - Mislim da bih želela da se posvetim nečemu što je stvarno korisno.
- Biti Auror je korisno! - reče Hari.
- Da, ali nije jedina vredna i korisna stvar - poče Hermiona zamišljeno - mislim, kada bih mogla da
načinim koji korak dalje sa UBLJUV-om...
Hari i Ron su pazili da se ne pogledaju.
Istorija magije je bila, po opštem uverenju, najdosadniji predmet koji je čarobnjački rod ikada
smislio. Profesor Bins, njihov nastavnik-duh, imao je dahtav, sumoran glas, koji je gotovo
garantovano izazivao ozbiljnu pospanost u roku od deset minuta, a po toplom vremenu, u roku od
pet minuta. Nikada nije menjao koncept svojih časova, već bi im držao predavanje bez prekida, dok
bi oni hvatali beleške, ili radije, sanjivo gledali u prazno. Hari i Ron su dosad uspeli da skrpe
prelazne ocene iz ovog predmeta isključivo prepisivanjem Hermioninih beležaka pred same ispite.
Činilo se da je samo ona u stanju da se odupre uspavljujućim moćima Binsovog glasa.
Danas su istrpeli sat i po raonotonog raspredanja na temu ratova džinova. Hari je u prvih deset
minuta čuo dovoljno da kao kroz maglu proceni kako bi ta tema u rukama nekog drugog profesora
možda i bila umereno zanimljiva. Ali onda mu se rnozak isključio, i ostalih sat i dvadeset minuta
proveo je igrajuci vešala sa Ronom na ćošku svog pergamenta, dok ih je Hermiona krajičkom oka
streljala gnevnim pogledima.
~ A kako bi bilo - upita ih ona ledenim glasom, dok su izlazili iz učionice na odmor (Bins je prošao
kroz tablu na zidu) ~ kada vam ove godine ne bih pozajmila moje beleške?
- Pali bismo na našim O.Č.N. - odgovori Ron. - Hermiona, ako hoćeš posle da nas nosiš na savesti...
- Pa, zaslužili ste - obrecnu se ona. - Ni ne pokušavate da ga slušate, zar ne?
- Pokušavamo - reče Ron. - Samo, mi nemamo tvoju pamet, tvoje pamćenje, niti tvoju koncentraciju
- prosto si pametnija od nas - je 1' ti prija kada nam to tako nabijaš na nos?
- Oh, ma nemoj da mi poturaš te fazone - uzvrati Hermiona, ali se već malo smirila, kad ih povede
ka vlažnom školskom zemljištu.
Kiša je nežno rominjala kroz izmaglicu, tako da su obrisi grapica ljudi po dvorištu bili neznatno
zamućeni. Hari, Ron i Hermiona izabrali su povučeni ćošak ispod jednog balkona koji je žestoko
prokišnjavao. Podigli su kragne zbog prohladnog septembarskog vazduha, i pričali šta će im Snejp
najverovatnije predavati na njihovom prvom času ove godine. Taman su se svi složili da će svakako
biti nešto izuzetno teško, samo da bi ih uhvatio nepripremljene posle dvomesečnog raspusta, kada
neko izađe iza ugla i krenu ka njima.
-Zdravo, Hari!
Bila je to Čo Čang, i to opet sama. To je bilo krajnje neuobičajeno: Čo je gotovo uvek bila okružena
grupicom kikotavih devojčica. Hari se priseti agonije koju je proživeo kada je pokušao da je vidi
nasamo, da bi je pitao hoće li sa njim na Božićni bal.
-Ćao - reče Hari, osećajući vrelinu u licu. Makar ovaj put nisi prekriven smrdeljsokom, ohrabri on
sebe. Činilo se da i Co deli njegovo mišljenje.
- Dakle, skinuo si ono sa sebe?
- Aha - reče Hari, trudeći se da se nasmeši, kao da je sećanje na njihov prošli susret smešno, a ne
mučno. - Pa, da li si... ovaj... lepo provela leto?
Čim je to rekao, zažalio je - Sedrik je bio Čoin dečko, i sećanje na njegovu smrt mora da je loše
uticalo na njen raspust bar onoliko koliko je uticalo na Harijev. Lice joj se neznatno zategnu, ali
reče: - O, pa bilo je dobro, znaš već...
- Da li je to značka Tornada? - iznenada zapovednički upita Ron, pokazujući na Čoinu odoru, na
kojoj je bila prikačena nebeskoplava značka ukrašena duplim zlatnim slovom T. - Nije valjda da
navijaš za njih?
- Da, navijam - reče Čo.
- Jesi li oduvek navijala za njih, ili samo otkako su počeli da osvajaju Kup lige? - upita Ron, po
Harijevom mišljenju, nepotrebno optužujućim glasom.
- Navijam za njih od šeste godine - reče Čo ledeno. - U svakom slučaju... vidimo se, Hari.
I ona ih napusti. Hermiona je sačekala da Čo odmakne do polovine dvorišta, pre nego što se
okrenula ka Ronu.
- Ti stvarno nemaš takta!
- Što? Samo sam je pitao da li...
- Zar nisi mogao da vidiš da hoće nasamo da popriča sa Harijem?
- Pa? Mogla je, ja je nisam sprečavao...
- Zašto si je, za ime sveta, napao zbog njenog kvidičkog tima?
- Napao? Nisam je napao, samo sam...
- Koga je briga da li ona navija za Tornadal
- Ma daj, polovina ljudi koje viđaš sa tim značkama kupila ih je tek prošle sezone...
- Ali kakve to ima veze?
- To znači da nisu pravi navijači, već samo prate trend, sada kada tim pobeduje...
- Evo ga zvono - reče Hari bezvoljno, jer su se Ron i Hermiona svađali isuviše glasno da bi ga čuli.
Nisu prestali da se raspravljaju celim putem do Snejpove tamnice, što je Hariju pruzilo dovoljno
vremena da razmisli o tome kako bi, pored Nevila i Rona, bio srećan kad bi mogao da spoji makar
dva minuta u razgovoru sa Čo, a da pri tom ne poželi da propadne u zemlju od sramote.
A ipak, pomisli on dok su se priključivali redu koji se for-mirao ispred vrata Snejpove učionice, ona
je sama izabrala da mu priđe i popriča sa njira, zar ne? Bila je Sedrikova devojka; vrlo lako je
mogla da zamrzi Harija što je živ izašao iz Tročarobnjačkog lavirinta, kada je Sedrik poginuo, a
ipak je sa njim pričala savršeno prijateljski raspoložena, a ne kao da misli da je lud, ili lažov, ili da
je na neki užasan način odgovoran za Sedrikovu smrt... da, definitivno je sama odlučila da mu priđe
i obrati rau se, što je bilo drugi put u dva dana... i na tu pomisao, Hariju se znatno popravi
raspoloženje. Čak ni zloslutna škripa vrata Snejpove tamnice nije uspela da probuši balončić pun
nade koji mu se nadimao u grudima. Ušao je u učionicu za Ronom i Hermionom, i ispratio ih do
njihovog uobičajenog stola na samom začelju, i ignorisao bučne uvredljive i gnevne zvuke kojima
su se sada njih dvoje uzajamno častili.
-Smirite se - reče Snejp ledeno, zalupivši vrata za sobom.
Nije bilo potrebe za tim. Čim je razred čuo kako se zatvaraju vrata, zavladala je tišina, a sve
vrpoljenje je prestalo. Obično je i sama Snejpova pojava bila dovoljna da izazove muk u razredu.
-Pre nego što počnemo sa današnjom lekcijom – reče Snejp, odjurivši do svoje katedre i pogledavši
u razred – mislim da je prikladno da vas podsetim kako ćete sledećeg juna polagati veoma važan
ispit, tokom kojeg ćete pokazati koliko ste naučili o mešanju i korišćenju magijskih napitaka.
Koliko god da su neki u ovom razredu nesumnjivo moroni, očekujem od njih da skrpe makar ocenu
'prihvatljivo' u svojim O.Č.N, inače će u suprotnom rizikovati moje... nezadovoljstvo.
Njegov smrknuti pogled zadrža se na Nevilu, koji proguta knedlu.
-Naravno, nakon ove godine, mnogi među vama će prestati da uče od mene - nastavi Snejp. - Ja
primam samo najbolje na moj O.I.Č.T. kurs napitaka, što znači da ćemo se zasigurno oprostiti sa
nekima od vas.
On pogleda u Harija, i usna mu se izvi u osmeh. Hari mu uzvrati prodornim pogledom, osećajući
smrknuto zadovoljstvo na samu pomisao da će posle pete godine moći da batali čas napitaka.
- Ali, imamo još čitavu godinu pred nama, do tog srećnog trenutka rastanka - reče Snejp nežno -
tako da bih vam, bez obzira da li nameravate da se okušate sa O.I.Č.T, svima savetovao da trud
usmerite na održavanje rezultata visoke prolaznosti, kakve obično očekujem od svojih učenika koji
polažu O.Č.N.
- Danas ćemo pripremati napitak koji se često pojavljuje na testovima za obične čarobnjačke nivoe:
rastvor mira, napitak koji smiruje nervozu i ublažuje gnev. No, upozoreni ste: ako preterate sa
sastojcima, onoga koji popije napitak bacićete u dubok i ponekad nepovratan san, tako da ćete
raorati da pomno pazite šta radite. Sa Harijeve leve strane, Hermiona se raalčice ispravi na sedištu,
sa krajnje pažljivim izrazom lica. - Sastojci i metod pripremanja... - Snejp zamahnu svojim štapićem
- ...su na tabli... - (oni se odmah stvoriše tamo) - ... a sve što vam je potrebno za pripravljanje naći
ćete... - on ponovo mahnu štapićem - ...u plakaru sa zalihama (na šta se vrata spomenutog plakara
naglo otvoriše) - ...imate sat i po vremena... počnite.
Baš kao što su Hari, Ron i Hermiona predvideli, Snejp teško da je mogao da im zada teži, pipaviji
napitak. Sastojci su morali da se ubacuju u kotao tačno određenim redosledom i u precizno
izmerenim količinama. Sama smeša morala je da se promeša tačno određeni broj puta, prvo u smeru
kazaljke na satu, zatim u suprotnom. Toplota plamenova na kojima se kotao krckao morala je da
bude spuštena na pravi nivo u roku određenog broja minuta, pre nego što bi se dodao poslednji
sastojak.
-lz vašeg napitka bi sada trebalo da se diže neznatno srebrnasta para - obznani Snejp, deset minuta
pre kraja roka.
'Hari, koji se svojski znojio, očajnički se osvrnu po tamnici. z njegovog kotla kuljale su ogromne
količine tamnosive pare.
Iz Ronovog su se iskrile zelene varnice. Šejmus je grozničavo džarao vrhom štapića po
plamenovima pri dnu svog kotla, pošto su počeli da se gase. Površina Hermioninog napitka je, pak,
bi-la prekrivena drhtavom srebrnom izmaglicom, i kada je Snejp prošao pored nje, bez komentara je
pogledao u njega preko svog krivog nosa, što je značilo da nije mogao da pronađe ništa što bi
kritikovao. Kod Harijevog kotlića, međutim, Snejp zastade i pogleda u njega sa užasnim zlobnim
kezom na licu.
-Poteru, šta bi ovo trebalo da bude?
Sliterinci na samom pročelju učionice radosno podigoše poglede. Obožavali su da slušaju Snejpa
kako kinji Harija.
- Rastvor rnira - reče Hari napeto.
- Reci mi, Poteru - poče Snejp nežno - umeš li ti da čitaš?
- Da, umem - reče Hari, čvrsto stegnuvši štapić u ruci.
- Pročitaj mi treći red uputstava, Poteru.
Hari žmirkavo pogleda ka tabli; nije bilo lako razaznati uputstva kroz višebojnu izmaglicu koja je
sada ispunjavala tamnicu.
- Dodati mesečev kamen u prahu, promešati tri puta u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na
satu, pustiti da se sedam minuta krčka na tihoj vatri, a zatim dodati dve kapi sirupa od čemerike.
- Da li si uradio sve što piše u trećem redu, Poteru?
- Ne - reče Hari veoma tiho.
- Molim?
- Ne - ponovi Hari glasnije. - Zaboravio sam čemeriku.
- Znam da jesi, Poteru, što znači da je ovaj bućkuriš potpuno bezvredan. Evanesko.
Sadržaj Harijevog kotlića nestade, a on ostade da glupavo stoji kraj praznog kotla.
-Svi koji ste uspeli da pročitate uputstva, napunite po jednu bočicu sa uzorkom vašeg napitka, jasno
je obeležite svojirn imenom, i donesite do moje katedre na testiranje - reče Snejp.
- Dornaći: ispišite trideset centimetara pergamenta na temu svojstava mesečevog kamena i njegove
primene u spravljanju napitaka. Predaćete ih u četvrtak.
Dok su svi oko njega punili bočice, Hari raščisti svoje stvari, kipteći od besa. Njegov napitak nije
bio ništa gori od Ronovog, koji je sada počeo da zaudara na pokvarena jaja, niti je bio oori od
Nevilovog, koji je postao gust kao tek umešan cement, koji je Nevil sada morao da iseca ne bi li ga
ubacio u bočicu. A ipak, Hari je taj koji će dobiti nulu kao ocenu za ceo dan truda. On gurnu štapić
nazad u torbu i sruči se u stolicu, posmatrajući ostale kako koračaju ka Snejpovom stolu sa
obeleženim i zapušenim bočicama. Kada se napokon oglasilo zvono, Hari je prvi izašao iz tamnice,
i već je počeo da ruča, kada su mu se Ron i Hermiona pridružili u Velikoj sali. Tokom prepodneva,
ta-vanica je poprimila još turobniju nijansu sive. Kiša je šibala po visokim prozorima.
- To stvarno nije bilo fer - reče Hermiona, tešeći ga, dok je sedala pored Harija i poslužila se
ovčarskom pitom. - Tvoj napitak nije bio ni približno loš kao Gojlov. Kada ga je sipao u
svoju bočicu, ona se rasprsla i zapalila mu odoru.
- Da, pa dobro - reče Hari, mršteći se na svoj tanjir - kada je to Snejp uopšte i bio fer prema meni?
Drugo dvoje mu ne odgovoriše. Sve troje su znali da je Harijeva i Snejpova uzajamna netrpeljivost
bila potpuna još od trenutka kada je Hari zakoračio na Hogvorts.
- Mislila sam da će možda ove godine biti malo bolji - rece Hermiona razočaranim glasom. -
Mislim... znaš... - ona se obazrivo osvrnu oko sebe. Sa obe njihove strane bilo je po desetak praznih
mesta, a niko nije prolazio pored stola. - ...Sada kada je u Redu, i sve to.
- Otrovne pečurke ne menjaju svoje pege - reče Ron mudrački. - Ja sam, ionako, uvek mislio da je
Dambldor ćaknut što eruje Snejpu. Gde je dokaz da je Snejp uopšte ikada i prestao da radi za Znašveć-
koga?
- Mislim da Dambldor ima dovoljno dokaza za to, čak iako ih nije podelio sa tobom, Rone -
obrecnu se Hermiona.
- Ma, umuknite, oboje - reče Hari svadljivo, kada Ron zausti da joj odgovori. Hermiona i Ron se
ukočiše u mestu, delujući ljutito i uvređeno. - Zar ne možete malo da se okanete toga? - upita Hari. -
Stalno jedno drugom skačete za vrat, to me izluđuje. I odustajući od ovčarske pite, on prebaci torbu
preko ramena i ostavi ih tu da sede.
Popeo se uz mermerne stepenice preskačući po dva stepenika istovremeno, prolazeći pored
mnogobrojnih učenika koji su žurili na ručak. Gnev koji se upravo rasplamsao u njemu, još uvek je,
neočekivano, plamteo, a prizor zapanjenih lica Rona i Hermione pružio mu je osećaj iskonskog
zadovoljstva. Tako im i treba, pomisli, zasto ne mogu da prestanu sa time... stalno se svađaju... od
toga bi svako poludeo...
Prošao je pored velike slike Ser Kadogana, viteza sa stepeništa. Ser Kadogan isuka mač i žustro
njime zamahnu ka Hariju, koji ga je ignorisao.
-Dolazi ovamo, ti bedni kukavički psu! Stani i bori se! - povika Ser Kadogan prigušenim glasom iza
svog vizira. Ali Hari prosto produži pored njega, a kada je Ser Kadogan pokušao da ga prati,
utrčavši u susednu sliku, izbaci ga njena stanarka, krupna žena ljutitog izgleda.
Hari je ostatak pauze za ručak proveo sedeći sam ispod vratanca u plafonu na samom vrhu Sevemog
tornja. Stoga je bio prvi koji se popeo uz srebrne merdevine koje vode do učionice profesorke
Trilejni, kada se zvono oglasilo.
Predskazivanje je bilo Harijev najneomiljeniji predmet posle napitaka, uglavnom zahvaljujući
navici profesorke Trilejni da svakih par časova proriče njegovu prevremenu smrt. Mršava žena,
obmotana velikim brojem šalova, sa puno sjajnih staklenih perli oko vrata, oduvek je Harija
podsećala na nekakvog insek-ta, pogotovo što su joj naočare mnogostruko uveličavale oči. Kada je
Hari ušao u sobu, bila je prezauzeta stavljanjem izubijanih jiga u kožnim povezima na malene
vretenaste stočiće koji su zakrčili čitavu sobu. A svetlost koju su bacale lampice prekrivene
raznobojnim šalovima i maramama, i tinjajuće ognjište koje je ispuštalo boleŠljivo sladunjav miris,
bila je toliko prigušena, da ga nije ni primetila kada se smestio za stočić u senci. Ostatak razreda
stigao je tokom narednih pet minuta. Ron je izronio kroz malena vratanca u podu učionice, pažljivo
se osvrnuo, spazio Harija i krenuo direktno ka njemu, to jest, što je direktnije mogao, probijajući se
između stočića, cicanih fotelja i prepunjenih jastučića.
- Hermiona i ja smo prestali da se svađamo - reče on, sedajući pored Harija.
- Dobro - progunđa Hari.
- Ali Hermiona misli da bi bilo lepo kada bi ti prestao da iskaljuješ bes na nama - dovrši Ron.
- Ja nisam...
- Hej, samo ti prenosim poruku - reče Ron, prekinuvši ga.
- Ali mislim da je u pravu. Nismo mi krivi što te Šejmus i Snejp onako tretiraju.
- Nikada nisam ni rekao da...
- Dobar dan - reče profesorka Trilejni svojim uobičajenim maglovitim i sanjivim glasom, i Hari
opet zastade usred rečenice, ponovo se osećajući iznervirano i postiđeno. - I dobro došli nazad na
predskazivanje. Ja sam, naravno, pomno pratila vase sudbine tokom raspusta, i drago mi je što
vidim da ste se svi bezbedno vratili na Hogvorts - kao što sam, naravno, i znala da će biti.
Na stočićima pred sobom naći ćete primerke Proročišta snova, od Inigo Imago. Tumačenje snova je
stvarno značajan metod predskazivanja budućnosti, koji će se najverovatnije i naći na vašim
testovima za O.Č.N. Ja, naravno, uopšte ne smatram a su ocene na ovim testovima od ikakve
važnosti kada je u piJtf sveta veština proricanja sudbina. Ako imate svevideće oko, potvrde i ocene
su od male važnosti. Međutim, direktor je izrazio želju da svi polažete ispit, stoga...
Njen glas se nežno izgubi, stavivši im svima do znanja da profesorka Trilejni smatra da je njen
predmet iznad gluposti kao što su testovi.
-Okrenite, molim vas, stranu sa uvodom i pročitajte šta Imago ima da kaže na temu tumačenja
snova. Zatim se podelite u parove. Koristite Proročište snova da protumačite jedan drugome vaše
najskorije snove. Možete nastaviti.
Jedina dobra stvar u vezi njenih predavanja bila je ta što nisu bila dvočasi. Kada su svi završili
čitanje uvoda knjige, jedva da im je ostalo desetak minuta za tumačenje snova. Za stolom pored
Harija i Rona, Din je bio par sa Nevilom, koji se odmah bacio na dugotrajno objašnjavanje svoje
noćne more u kojoj su ga jurile džinovske makaze koje su nosile najbolji šešir njegove bake. Hari i
Ron se samo smrknuto pogledaše.
- Ja nikada ne pamtim svoje snove - reče Ron - reci ti neki.
- Mora da se sećaš bar nekog - reče Hari nestrpljivo.
On nije imao nameru da deli svoje snove sa bilo kim. Savršeno je dobro znao šta njegov redovni
košmar o groblju znači, i nisu mu bili potrebni Ron, profesorka Trilejni niti glupavo Proročište
snova da mu to kažu.
- Pa, pre neku noć sam sanjao da igram kvidič - reče Ron, iskrivivši lice u grimasu dok je
pokušavao da se seti. - Sta misliš, šta to znači?
- Verovatno da će te pojesti ogroman krem-kolač, ili nešto slično - reče Hari, nezainteresovano
listajući stranice Proročišta snova. Traženje elemenata snova u Proročištu bio je veoma dosadan
posao, i Hari se nimalo nije obradovao kada im je profesorka Trilejni za doraaći zadatak zadala da
mesec dana vode dnevnik snova. Kada se oglasilo zvono, on i Ron su bili među prvima koji su sišli
niz merdevine, dok je Ron glasno gunđao.
- Da li shvataš koliko već imamo domaćih zadataka? Bins nam je zadao da napišemo sastav od
četrdesetak centimetara o ratovima džinova, Snejp hoće trideset centimetara o korišćenju
mesečevog kamena, a sada mesec dana moramo da vodimo dnevnik snova za Trilejni! Fred i
Džordž su iraali pravo kada su nam pričali o godini sa O.Č.N, je 1' da? Bolje da nam ona
Ambridžova ne zada nikakav...
Kada su ušli u učionicu za odbranu od mračnih veština, profesorka Ambridž je već bila unutra,
smeštena iza katedre. Nosila je pufnasti roze džemper od prethodne noći i crau somotsku mašnu na
glavi. Harija ona opet podseti na veliku muvu, koja je nepromišljeno sletela na još veću žabu.
Razred je bio tih dok je ulazio u učionicu. Profesorka Ambridž je, zasad, predstavljala nepoznatu
teritoriju, i niko nije imao pojma koliko će strogo zahtevati disciplinu.
-Pa, dobar vam dan! - reče ona, kada je napokon ceo razred seo.
Nekoliko đaka joj uzvrati promrmljavši: - Dobar dan.
- C, c, c - reče profesorka Ambridž. - Tako neće moći, zar ne? Molila bih vas da mi odgovorite sa
'Dobar dan, profesorko Ambridž.' Hajdemo ponovo, moliću. Dobar dan, deco!
- Dobar dan, profesorko Ambridž - uzvratiše joj oni.
- Eto, vidite - reče profesorka Ambridž slađanim glasićem.
- To nije bilo tako teško, zar ne? Sklonite štapiće i izvadite pera, moliću.
Mnogi učenici razmeniše smrknute poglede. Posle naredbe 'sklonite štapiće', nikada nije sledila
lekcija koja bi im bila iole zanimljiva. Hari ugura štapić u torbu i izvuče pero, mastionicu i
pergament. Profesorka Ambridž otvori svoju tašnicu, izvadi sopstveni štapić, koji je bio
neuobičajeno kratak, i snažno lupi nJime o tablu. Na tabli se istog trenutka pojaviše reči:
- No, dakle, vaša nastava iz ovog predmeta bila je prilično isprekidana i nekonzistentna, zar ne? -
reče profesorka Ambridž, okrenuvši se ka razredu, uredno sklopljenih šaka pred sobom. -
Neprekidno menjanje nastavnika, od kojih, čini se, mnogi nisu pratili nikakav nastavni plan
odobren od strane Ministarstva, rezultiralo je, nažalost, činjenicom da ste vi daleko ispod standarda
koji bismo očekivali od dece u godini kada polažu O.Č.N.
- Ipak, biće vam drago da čujete da će ovi problemi sada biti ispravljeni. Ove godine radićemo po
pažljivo izradenom planu nastave, odobrenom od strane Ministarstva, a koji će pretežno biti
usredsređen ka teorijskom znanju.
Ona ponovo kucnu po tabli. Prva poruka nestade, i zameniše je:
Nekoliko minuta učionicu su ispunjavali zvuci škriputanja pera po pergamentu. Kada su svi
prepisali tri cilja nastave profesorke Ambridž, ona upita: - Da li svako ima po primerak Teorije
odbrambene magije od Vilberta Skrivala?
Razredom se začu tupo potvrdno mrmljanje.
- Mislim da ćemo probati ponovo - reče profesorka Ambridž. - Kada vas nešto budem pitala, volela
bih da odgovorite sa 'Da, profesorko Ambridž', ili 'Ne, profesorko Ambridž'. Dakle: Imaju li svi po
primerak Teorije odbrambene magije od Vilberta Skrivala?
- Da, profesorko Ambridž - odzvoni kroz prostoriju.
-Dobro - reče profesorka Ambridž. - Volela bih da okrenete stranu pet i pročitate 'Prvo poglavlje:
Osnove za početnike.' Neće biti nikakve potrebe za razgovorom.
Profesorka Ambridž se udalji od table i sede za katedru, posmatrajući ih svojim vrećastim žabljim
očima. Hari okrenu petu stranu svog primerka Teorije odbrambene magije i poče da čita.
Bilo je očajnički dosadno, gore nego slušati profesora Binsa. Osetio je kako mu koncentracija čili iz
svesti. Uskoro je čitao istu rečenicu po peti put, ne uspevši da upamti više od nekoliko početnih
reči. Nekoliko minuta prođe u tišini. Pored njega, Ron je rasejano prevrtao pero u prstima, zureći u
istu tačku na stanici knjige. Hari pogleda udesno i toliko se iznenadi, da iz njega nestade sva
učmalost. Hermona nije čak ni otvorila svoj primerak Teorije odbrambene magije. Pogledom je
fiksirala profesorku Ambridž, sa visoko podignutom rukom.
Hari nije mogao da se seti da je Hermiona ikada zanemarila čitanje lekcije kada bi joj to bilo
rečeno, ili, čak, da se oduprla iskušenju da otvori bilo koju knjigu koja bi joj pala pod ruku. On je
upitno pogleda, ali ona samo neznatno odmahnu glavom, da mu stavi do znanja da neće da
odgovara ni na kakva pitanja, i nastavi da zuri u profesorku Ambridž, koja je sa podjednakom
odlučnošću gledala u potpuno dragom pravcu.
Medutim, posle nekoliko minuta, Hari više nije bio jedini koji je posmatrao Herraionu. Poglavlje
koje im je bilo zadato da pročitaju bilo je toliko zamomo, da je sve više učenika radije biralo da
posmatra Hermionin nemi pokušaj da uhvati pogled profesorke Ambridž, nego da se muči sa
'Osnovama za početnike'.
Kad je već više od pola razreda zurilo u Hermionu, a ne u udžbenike, profesorka Ambridž je izgleda
shvatila da više ne može da ignoriše situaciju.
- Da li si htela da pitaš nešto u vezi poglavlja, dušice? - upita ona Hermionu, kao da ju je tek tada
primetila.
- Ne o poglavlju, ne - reče Hermona.
-Pa, sada čitamo - reče profesorka Ambridž, pokazujući svoje male šiljate zube. - Ako imaš druga
pitanja, možemo da se pozabavimo njitna na kraju predavanja.
- Imam pitanje o vašim ciljevima nastave - reče Hermiona.
Profesorka Ambridž podiže obrve.
- A ti se zoveš...?
- Hermiona Grendžer - uzvrati Hermiona.
- Pa, gospođice Grendžer, mislim da su ciljevi nastave savršeno jasni, ako se pažljivo pročitaju -
reče profesorka Ambridž, odlučno slatkastim glasom.
- Pa, meni nisu jasni - reče Hermiona nabusito. - Tamo gore ne piše ništa o korišćenju defanzivnih
čini.
Zavlada kratki tajac, tokom koga mnogi u razredu okrenuše glave kako bi namršteno pročitali tri
cilja nastave, još uvek ispisana na tabli.
- Korišćenju defanzivnih čini? - ponovi profesorka Ambridž uz kratak smeh. - Pa, ne mogu da
zamislim kakva bi to situacija u mojoj učionici zahtevala da upotrebite odbrambenu čin, gospođice
Grendžer. Ne očekujete valjda da vas neko napadne za vreme mog časa?
- Znači, uopšte nećemo koristiti magiju? - glasno uzviknu Ron.
- Na mom času, učenici podižu ruku kada žele da se obrate, gospodine...?
-Vesli - reče Ron, podigavši ruku u vazduh.
Profesorka Ambridž mu okrenu leđa, sa još širim osraehom na licu. Hari i Hermiona gotovo
istovremeno podigoše ruke uvis. Pogled profesorke Ambridž se na trenutak zadrža na Hariju, pre
nego što se obratila Hermioni.
-Da, gospođice Grendžer? Hteli ste još nešto da pitate?
- Da - reče Hermiona. - Zar nije celokupna svrha časova odbrane od mračnih veština da vežbamo
odbrambene čini?
- Da li ste vi obrazovni ekspert koji je prošao obuku u Ministarstvu, gospođice Grendžer? - upita
profesorka Ambridž, svojim lažno slatkim glasom.
-Ne, ah...
_ Pa, onda, bojim se da nisi kvalifikovana da odlučiš šta je 'celokupna svrha' bilo kog predmeta.
Mnogo stariji i pametniji carobniaci od tebe osmislili su naš novi plan nastave. Od sada ćete svi
učiti o odbrambenim činima na bezbedan način, u okruženju bez rizika...
- Kakva je korist od toga? - upita Hari naglas. - Ako nas neko napadne, to neće biti u...
- Podignite ruku, gospodine Poteru! - gotovo zapeva profesorka Ambridž.
Hari podiže stisnutu pesnicu u vazduh. Profesorka Ambridž mu ponovo okrenu leđa, ali je sada još
nekoliko učenika takođe podiglo ruke u vazduh.
- A kako se ti zoveš? - upita profesorka Ambridž Dina.
- Din Tomas.
- Dakle, gospodine Tomas?
- Pa, sve je baš kao što je Hari rekao, zar ne? - poče Din.
- Ako nas neko napadne, to neće biti bez rizika.
- Ponoviću - reče profesorka Ambridž, smešeći se Dinu veoma iritirajuće - da li očekujete da vas
neko napadne na mom času?
- Ne, ali...
Profesorka Ambridž ga nadglasa. - Ne želim da kritikujem način na koji je ova škola vođena - reče
ona sa neubedljivim osmehom koji joj istanji široka usta - ali vi ste tokom ovih časova bili
prepušteni nekim vrlo neodgovomim čarobnjacima, zalsta, vrlo neodgovornim... a da ne spominjem
- i ona se tu pakosno nasmeja - izuzetno opasne polutane.
- Ako naislite na profesora Lupina - ljutito se oglasi Din - °n je bio najbolji nastavnik koga smo
ikada...
- Podignite ruku, gospodine Tomas! Kao što sam rekla... bill ste upoznati sa činima koje su bile
isuviše kompleksne i neprikladne za vaš uzrast, a potencijalno i smrtonosne. Zastrašili su vas da
poverujete da ćete se sa mračnim napadima susretati svaki drugi dan...
-To nije istina - reče Hermiona - samo smo...
-Niste podigli ruku, gospođice Grendžer!
Hermiona podiže ruku. Profesorka Ambridž joj okrenu leđa.
-Koliko sam shvatila, moj prethodnik ne samo da je izvodio zabranjene čini pred vama, već ih je
izvodio i nad vama.
-Pa, za njega se ispostavilo da je bio manijak, zar ne? - reče Din žučno. - Uprkos tome, stvarno smo
mnogo naučili.
-Niste podigli ruku, gospodine Tomas\ - treperavo vrisnu profesorka Ambridž. - Stoga je stav
Ministarstva da će teorijsko znanje biti više nego dovoljno da biste bili u stanju da položite ispite,
zbog kojih, napokon, ova škola i postoji. A ti se zoveš? - dodade ona, zureći u Parvati, čija se ruka
upravo podigla uvis.
-Parvati Petil. Zar nema i praktičnog dela na našem O.Č.N. ispitu iz odbrane od mračnih veština?
Zar ne bi trebalo da pokažemo kako stvarno umemo da izvodimo sve te kontrakletve i slično?
- Pod uslovom da ste pažljivo naučili teoriju, nema razloga zašto ne biste mogli da izvedete čini pod
pažljivo kontrolisanim uslovima na ispitu - reče profesorka Ambridž, odmahujući rukom.
- Bez ikakve prethodne vežbe? - upita Parvati sa nevericom.
- Hoćete da kažete da ćemo prvi put izvoditi čini tek tokom ispita?
- Ponavljam, dok god budete pažljivo učili teoriju...
- A od kakve je koristi teorija u stvarnom svetu? - upita Hari naglas, ponovo podigavši pesnicu u
vazduh.
Profesorka Ambridž podiže pogled ka njemu.
- Ovo je škola, gospodine Poteru, a ne stvarni svet – reče ona nežno.
- Dakle, ne treba da budemo spremni na ono što nas čeka van nje?
- Ništa vas ne čeka van nje, gospodine Poteru.
- Nije nego? - uzvrati Hari. Njegov bes, koji se ceo dan krčkao, sada je počeo da kipi.
- A ko to, po vašem mišljenju, žeJi da napadne decu poput vas? - zapita profesorka Ambridž,
užasno medenim gJasom.
_ Hmmm, ček da razmislira... - reče Hari, kao fol zamišljenim glasom. - Možda... Lord Voldemor?
Ron se prenerazi. Lavander Braun vrisnu. NeviJ postrance pade sa stolice. Profesorka Ambridž se,
pak, ni ne trže. Zurila je u Harija sa izrazom zlokobnog zadovoljstva.
-Deset poena manje za Grifindor, gospodine Poter.
Učionicora su još uvek vladali mir i tišina. Svi su zurili ili u Ambridžovu, ili u Harija.
-Dakle, da raščistim neke stvari.
Profesorka Ambridž ustade i nagnu se ka njima, raširivši svoje zdepaste prste po katedri.
- Rečeno vam je da se izvesni mračni čarobnjak vratio iz mrtvih...
- Nije ni bio mrtav - reče Hari ljutito - ali da, vratio se!
-Gospodine-Poteru-već-ste-izgubili-deset-poena-za-svoju-kuću-ne-pogoršavajte-sebi-stvari - reče
profesorka Ambridž u jednom dahu, ni ne pogledavši ga. - Kao što sam vam već rekla, obavešteni
ste da je izvesni Mračni čarobnjak ponovo na slobodi. To je lat
-To NIJE laž! - reče Hari. - Video sam ga! Borio sam se sa njime!
-Kaznena nastava, gospodine Poteru! - trijumfalno izusti profesorka Ambriž. - Sutra predveče. U
pet sati. U mojoj kancelariji. Ponavljam, to je lat Ministarstvo magije vam garantuje da vam ne preti
nikakva opasnost od bilo kojeg mračnog čarobnjaka. Ako ste još uvek zabrinuti, slobodno dođite
kod raene kada ne držim nastavu. Ako vas neko uzbunjuje izmišljotinama o vaskrslim mračnim
čarobnjacima, volela bih da čujem za to. Ovde sam da bih vam pomogla. Ja sam vam prijatelj. A
sada, budite Ijubazni da nastavite'sa čitanjem. Peta stran: 'Osnove za početnike'.
Profesorka Ambridž sede za katedru. Hari, međutim, ustade Svi su zurili u njega. Šejmus je delovao
napola uplašeno. napola fascinirano.
- Hari, nemoj! - prošaputa Hermiona upozoravajućim glasom, vukući ga za rukav, ali Hari istrže
ruku van njenog domašaja.
- Dakle, sudeći po vama, Sedrik Digori je poginuo sam od sebe, je l' te? - upita Hari drhtavim
glasom.
Ceo razred se kolektivno prenerazi, jer, izuzev Rona i Hermione, niko nikada nije čuo Harija da
priča o onome što se desilo u noći kada je Sedrik umro. Zurili su pažljivo čas u Harija, čas u
profesorku Ambridž, koja je ponovo podigla pogled i zurila u Harija bez ikakvog traga lažnog
osmeha na licu.
- Smrt Sedrika Digorija je bila tragičan nesrećni slučaj - reče ona ledeno.
- Bio je ubijen - reče Hari. Osećao je kako drhti. Gotovo da ni pred kim još nije pričao o ovome, a
kamoli pred trideset kolega iz odeljenja, koji su ga željno slušali. - Voldemor ga je ubio, i vi to vrlo
dobro znate.
Lice profesorke Ambridž je bilo potpuno bezizražajno. Na trenutak, Hariju se učini da će početi da
vrišti na njega. A zatim ona reče svojim najslađim, najcakanijim glasom: - Dođite ovamo,
gospodine Poteru, dušice.
On šutnu svoju stolicu u stranu, i brzim korakom obiđe Rona i Hermionu na putu do katedre.
Mogao je da oseti kako ostatak razreda zadržava dah. Bio je toliko besan, da ga nije bilo briga šta će
se sada zbiti.
Profesorka Ambridž izvuče maleni svitak roze pergamenta iz svoje tašne, razvi ga po stolu, umoči
pero u bočicu sa mastilom, i poče da škraba, nagnuta nad papirom, kako Hari ne bi mogao da vidi
šta to piše. Niko nije progovorio. Posle minut-dva, ona ponovo uvi pergament i potapša ga
štapićem. On se sam zapečati, da Hari ne bi mogao da ga otvori.
_ Odnesi ovo profesorki Mek Gonagal, dušice - reče profesorka Ambridž, pružajući mu poruku.
On je bez reči uze i napusti prostoriju. Nije se osvrnuo ni {ca Ronu i Hermioni, zalupivši vrata
učionice za sobom. Hitao je hodnicima, čvrsto stežući poruku za Mek Gonagalovu u desnoj šaci, i
zašavši za ćošak, nalete pravo na Pivsa, kuc'nog duha, sićušnog čovečuljka širokih usta, koji je
ispružen na leđima lebdeo u vazduhu, žonglirajući sa nekoliko mastionica.
- Pa to je ćaknuti mali Proter! - zakikota se Pivs, ispustivši dve bočice sa mastilom na pod, gde se
razbiše i poprskaše zidove. Hari režeći poskoči unazad, kako bi ih izbegao.
- Miči se, Pivs!
-Opa, ludaja nam je mrzovoljna - reče Pivs, jureći za Harijem duž hodnika, iskezivši mu se dok je
proletao iznad njegove glave. - Šta je bilo, moj Poterani druže? Čuješ glasove? Imaš vizije?
Govoriš... - Pivs zviznu iz sve snage - ...čudnim jezicima?
- Rekoh ti da me ostaviš NA MIRU! - povika Hari, trčeći niz najbliže stepenice, ali Pivs samo
skliznu zadnjicom niz gelender uz njega.
0, većina misli da je ćaknut, taj Proterani mali đak, Ali neki, malo Ijubazniji, misle da mu je priča
tuina čak, Ali Pivsi ga najbolje zna, čujte šta vam kaže - on je pravi ludak... - UMUKNI!
Vrata sa njegove desne strane se otvoriše, i profesorka Mek Gonagal iskorači iz svoje kancelarije,
delujući smrknuto i pomalo iznervirano.
~ Za ime sveta, zašto vičeš, Poteru? - obrecnu se ona, dok se Pivs veselo kikotao, odletevši sa
vidika. - Zašto nisi na č-su?
- Poslali su me kod vas - reče Hari kruto.
-Poslali? Kako to tnisliš, poslali?
On pruži poruku profesorke Ambridž. Profesorka Mek Gonagal je uze, otvori je dodirom svog
štapića, razvi je i poče da čita. Oči su joj išle levo-desno iza četvrtastih naočara dok je čitala to što
je Ambridžova napisala, i sa svakim pročitanim redom se sve više sužavale.
-Uđi ovamo, Poteru.
On pode za njom u kancelariju. Vrata se automatski zatvoriše za njim
- Pa? - upita profesorka Mek Gonagal, okrenuvši se ka njemu. - Da li je ovo istina?
- Šta da li je istina? - upita Hari, raalo agresivnije no što je nameravao. - Profesorko? - dodade on,
pokušavši da zvuči malo učtivije.
- Da li je istina da si vikao na profesorku Ambridž?
- Da - reče Hari.
- Da si je nazvao lažovom?
- Da.
- Rekao si joj da se Onaj-koji-se-ne-sme-imenovati vratio?
- Da.
Profesorka Mek Gonagal sede za sto, namršteno posmatrajući Harija. Zatim reče: - Uzmi biskvit,
Poteru.
- Da uzmem... šta?
- Uzmi jedan biskvit - ponovi ona nestrpljivo, pokazujući na kariranu činiju koja je stajala povrh
gomile papira na njenotn stolu. - I sedi.
Jednom ranije, kada je Hari očekivao da će ga Mek Gonagalova izbaciti iz škole, ona ga je ubacila u
grifindorski kvidički tim. On utonu u stolicu preko puta nje, i posluži se đumbirnim daždevnjakom,
osećajući se podjednako zbunjeno i u zabludi, kao i onda.
Profesorka Mek Gonagal odloži poruku profesorke Ambridž i zagleda se u Harija sa krajnje
ozbiljnim izrazom lica.
-Poteru, moraš da budeš veoma pažljiv.
Hari proguta svog đumbimog daždevnjaka i zagleda se u nju Ton njenog glasa nije bio ni nalik
onome na koji je navikao. Nije bio odsečan, prekoran, pa ni strog, već prigušen i zabrinut, i nekako
mnogo ljudskiji nego inače.
-Nepropisno ponašanje na času Dolores Ambridž moglo bi da te košta mnogo više od oduzimanja
poena kući i kaznene nastave.
- Kako to mislite...
- Poteru, upotrebi zdrav razum - obrecnu se profesorka Mek Gonagal, naglo poprimivši svoj
uobičajeni ton. - Znaš odakle ona dolazi, mora da znaš i kome podnosi izveštaje.
Oglasi se zvono za kraj časa. Svuda oko njih začu se slonovska buka stotina učenika koji kreću na
odmor.
- Ovde piše da ti je određena kaznena nastava svake večeri tokom ove nedelje, počev od sutra - reče
profesorka Mek Gonagal, ponovo pogledavši u poruku profesorke Ambridž.
- Svako veče ove nedelje! - ponovi Hari, užasnut. - Ali, profesorko, zar ne možete...?
- Ne, ne mogu - reče profesorka Mek Gonagal odsečno.
- Ali...
- Ona je tvoj nastavnik, i ima puno pravo da ti zada kaznenu nastavu. Otići ćeš u njenu sobu sutra u
pet sati na prvi čas kaznene nastave. Samo ne zaboravi: pažljivo sa Dolores Ambridž.
- Ali ja sam govorio istinu! - reče Hari uvređeno. - Voldemor se vratio, vi to znate! I profesor
Dambldor zna...
- Za ime sveta, Poteru! - reče profesorka Mek Gonagal, ljutito nameštajući svoje naočare (naglo se
trgnula kada je čula Voldemorovo ime). - Zar stvarno misliš da ovo ima ikakve veze sa istinom i
lažima? Stvar je u tome da ne praviš probleme, i da obuzdavaš svoju narav!
Ona ustade, raširenih nozdrva, istanjivši usnc. Hari takode ustade.
- Uzmi još jedan biskvit - reče ona iznervirano, gurnuvši činiju ka njemu.
- Ne, hvala - reče Hari hladno.
- Ne budi smešan - obrecnu se ona.
On uze jedan.
- Hvala - progunda Hari.
- Zar nisi slušao govor Dolores Ambridž na gozbi povodom početka godine, Poteru?
- Aha - reče Hari. - Da... rekla je... da će progres biti zabranjen ili... pa, to je zapravo značilo da... da
Ministarstvo magije pokušava da se meša u upravljanje Hogvortsom.
Profesorka Mek Gonagal ga na trenutak osmotri, zatim šmrknu, obide oko stola i otvori mu vrata.
-Pa, drago mi je da bar malo slušaš ono što vam Hermiona Grendžer govori - reče ona, pokazavši
mu da izađe iz njene kancelarije.
Narednog jutra, Šejmus se obukao što je brže mogao i napustio spavaonicu, pre nego što je Hari
stigao da navuče čarape.
- Zar misli da će i on postati ludak, ako predugo bude boravio u istoj sobi sa mnom? - upita Hari
naglas, kada rub Šejmusove odore nestade sa vidika.
- Neraoj da se brineš, Hari - promrmlja Din, nameštajući školsku torbu na rame - on je samo...
Ali očigledno nije mogao tačno da kaže šta je to Šejmus, i posle pomalo neprijatne pauze, on izađe
za njim iz sobe.
Nevil i Ron pogledaše Harija s izrazima u stilu to-je-njegov-problem-a-ne-tvoj, ali Hari nije u tome
pronašao utehu. Koliko ce takvih stvari još morati da istrpi?
-Sta nije u redu? - upita ih Hermiona pet minuta kasnije, sustigavši Harija i Rona u dnevnom
boravku, kada su se zaputjli na doručak. - Izgledaš potpuno... 0, nebesa mu!
Zapiljila se u oglasnu tablu dnevnog boravka, na kojoj je bio postavljen veliki novi oglas.
GALONI GALEONA!
Džeparac vam ne pokriva sve troškove? Voleli biste da zaradite neki zlatnik više?
Kontaktirajte Freda i Džordža Veslija u grifindorskom dnevnom boravku, radi prostog, honorarnog,
gotovo bezbolnog posla.
(Sa žaljenjem obaveštavamo da sav prijavljeni posao rade na sopstveni rizik.)
-Stvamo su prekardašili - reče Hermiona mrko, skidajući natpis, koji su Fred i Džordž prikačili
preko obaveštenja kojeg datuma će se održati prva vikend-poseta Hogsmidu u oktobru. - Moraćemo
da popričamo sa njima, Rone.
Ron je bio potpuno iznenađen.
- Zašto?
- Zato što smo asistenti! - reče Hermiona, dok su se verali kroz rapu u portretu. - Na nama je da
zaustavimo takve stvari!
Ron ništa ne uzvrati. Hari je na osnovu njegovog sumornog izraza lica mogao da zaključi kako mu
pomisao da mora da zaustavi Freda i Džordža u onome što najviše vole da rade nije delovala
primamljivo.
- Nego, Hari, šta ti je? - nastavi Hermiona, dok su silazili niz stepenice pored gomile portreta starih
veštica i čarobnjaka, koji su ga svi do jednog ignorisali, zaokupljeni svojira razgovorima. - Deluješ
ljut zbog nečega.
- Šejmus tvrdi da Hari laže o Znaš-već-kome - reče Ron odsečno, kada joj Hari ne odgovori.
Hermiona, za koju je Hari očekivao da ljutito odreaguje, samo uzdahnu.
- Da, i Lavander misli isto to - reče ona sumomo.
- Šta je, lepo si proćaskala sa njom o tome da li sam ja lažljivi skot željan pažnje? - reče Hari
naglas.
- Ne - smireno mu uzvrati Hermiona. - Zapravo, rekla sam joj da začepi svoju veliku gubicu i da
više ne govori o tebi. I bilo bi stvamo lepo kada bi prestao da nam skačeš za gušu, Hari, jer, za
slučaj da nisi primetio, Ron i ja smo na tvojoj strani.
Nastade kraći tajac.
- Izvini - reče Hari tiho.
- U redu je - reče Hermiona ponosno. Zatim odmahnu glavom. - Zar se ne sećaš šta je Dambldor
rekao na gozbi povodom kraja prošle godine?
Hari i Ron je obojica tupo pogledaše, i Hermiona ponovo uzdahnu.
- 0 Znate-već-kome. Rekao je da je njegov 'dar za širenje nesloge i mržnje veoma veliki. Možemo
mu se suprotstaviti jedino ukoliko pokažemo podjednako jake veze prijateljstva i poverenja...'
- Kako pamtiš takye stvari? - upita Ron, gledajući je sa neskrivenim divljenjem.
- Ja slušam, Rone - odgovori Hermiona, pomalo ogorčeno.
- Slušam i ja, ali opet ne bih mogao da ti ponovim od reči do...
- Poenta je u tome - nastavi Hermiona glasno - da je Dambldor upravo govorio o ovakvim stvarima.
Znaš-već-ko se vratio pre samo dva meseca, a mi smo već počeli da se svađamo među sobom. A i
šešir koji razvrstava nam je pružio isto upozorenje: ujedinite se, stanite svi kao jedan...
- A i Hari je sinoć bio u pravu - uzvrati joj Ron. - Ako to znači da bi trebalo da se zbratimimo sa
Sliterincima – nema šanse.
- Pa, ja smatram da je šteta što ne pokušavamo da stvorimo malo zajedništva među kućama - reče
Hermiona iznervirano.
Stigli su do podnožja mermernih stepenica. Revenklovci sa četvrte godine su u grupici prolazili
kroz Ulaznu dvoranu. Čim spaziše Harija, grupica se zgusnu, kao da se boje da će napasti one koji
zaostanu.
-Da, baš bi trebalo da se potrudimo da se malo zbližimo i sprijateljimo sa ostalima - reče Hari
sarkastično.
Pošli su za Revenklovcima u Veliku salu, instinktivno podigavši pogled ka nastavničkom stolu dok
su ulazili. Profesorka Truli-daska je ćaskala sa profesorkom Sinistrom, nastavnikom astronomije, a
Hagrid je opet bio neupadljiv isključivo zahvaljujući svom odsustvu. Začarana tavanica iznad njih
slagala se sa Harijevim raspoloženjem. Bila je očajnički kišnosiva.
- Dambldor čak nije ni spomenuo koliko će ta Truli-daska da ostane ovde - reče, dok su se probijali
do grifindorskog stola.
- Možda... - poče Hermiona zamišljeno.
- Šta? - upitaše Hari i Ron uglas.
- Pa... možda nije hteo da skreće pažnju na to da Hagrid nije ovde.
- Kako to misliš, nije hteo da skreće pažnju na to? - reče Ron, nasmejavši se. - Misliš da ne bismo
sami primetili?
Pre nego što je Hermiona stigla da odgovori, visoka cma devojčica sa dugom kosom upletenom u
kikice domaršira do Harija.
- Zdravo, Angelina.
- Zdravo - reče ona živahno - dobro si se proveo na letnjem raspustu? - I ne sačekavši odgovor,
nastavi: - Čuj, postavljena sam za kapitena Grifindora u kvidiču.
- Svaka čast - reče Hari, nasmešivši joj se. Pretpostavljao je da Angelinini motivacioni govori pred
utakmice neće biti tako opširni kao Drvcetovi, što je moglo da bude samo poboljšanje.
- Da, pa, treba nam novi Čuvar, sada kada je Oliver otišao. Konkurs je u petak u pet popodne, i
hoću da ceo tim bude prisutan, važi? Onda ćemo da vidimo kako se novi igrač uklapa u tim.
-Okej - reče Hari.
Angelina mu se nasmeši i produži dalje.
_ Zaboravila sam da je Drvce otišao - reče Hermiona zamišlieno, dok je sedala pored Rona i
privlačila ka sebi tanjir sa to-stom. - Pretpostavljam da će to znatno promeniti stanje u timu?
- Valjda - reče Hari, sedajući na klupicu preko puta nje. - Bio je baš dobar Čuvar...
- Ipak, neće škoditi ako dovedete svežu krv u ekipu, zar ne? - reče Ron.
Uz fijukanje i klepet krila, na stotine sova ulete kroz gornje prozore. Spustile su se širom Sale,
donoseći pisma i pakete svojim vlasnicima, okupavši one koji su doručkovali kapljicama vode:
napolju je očigledno pljuštala kiša. Hedvige nije bilo na vidiku, ali to Harija nije preterano
iznenadilo. Njegov jedini korespodent bio je Sirijus, a sumnjao je da će Sirijus imati neke novosti
za njega, pošto su samo dvadeset i četiri časa bili odvojeni. Hermiona je, pak, morala hitro da
pomeri svoj sok od pomorandže u stranu kako bi napravila prostora za veliku vlažnu sovu kukuviju
koja je u kljunu nosila nakvašeni primerak Dnevnog proroka.
- Zašto još uvek kupuješ to? - upita Hari iznervirano, setivši se Sejmusa, dok je Hermiona stavljala
jedan bronzani knut u kožnu vrećicu na sovinoj nozi, pre nego što se ova opet vinu uvis. - Ja ga više
ne uzimam... gomila koještarija.
- Najbolje je znati šta neprijatelj priča o tebi - reče Hermiona sumorno, dok je razvijala novine,
nestajući iza njih, ne spustivši ih sve dok Hari i Ron nisu završili sa jelom.
- Ništa - reče ona prosto, umotavši novine i položivši ih pored svog tanjira. - Ništa o tebi, ni o
Dambldoru, niti o bilo čemu.
Profesorka Mek Gonagal je sada išla duž stola, deleći rasporede časova.
-Pogledaj samo današnji dan! - zahropta Ron. - Istprija magije, dvočas napitaka, predskazivanje i
opet dupli čas odbrane ođ mračnih veština... Bins, Snejp, Trilejni i ona Ambridžova, svi u jednom
danu! Voleo bih da Fred i Džordž požure sa pravljenjem onih zabušantskih bombonjera...
- Da li me to uši varaju? - reče Fred, prilazeći im u pratnji Džordža, zguravši se na klupicu pored
Harija. - Nije valjda da bi hogvortski asistenti hteli da pobegnu sa časova?
- Pogledaj samo šta sve imamo danas - progunđa Ron, gurnuvši svoj raspored Fredu pod nos. - To
je najgori ponedeljak koji sam video u životu.
- Pošteno, mali bato - reče Fred, gledajući u tabelu. - Možeš jeftino da kupiš malo krvavonosnog
nugata, ako hoćeš.
- A zašto je jeftin? - upita Ron sumnjičavo.
- Jer ima da krvariš dok se sav ne iscediš, još uvek nismo našli protivotrov - reče Džordž, posluživši
se usoljenom ribom.
- Hvala - reče Ron snuždeno, stavljajući raspored časova u džep - ali mislim da ću ipak rizikovati sa
predavanjima.
- A kad smo već kod vaših zabušantskih bombonjera – reče Hermiona, prodorno pogledavši u Freda
i Džordža - ne smete da reklamirate da tražite degustatore na grifindorskoj oglasnoj tabli.
- Ko kaže? - upita Džordž, delujući preneraženo.
- Ja kažem - uzvrati Hermiona. - I Ron.
- Ne mešaj mene u to - reče Ron žurno.
Hermiona ga prostreli pogledom. Fred i Džordž se zakikotaše.
- Uskoro ćeš drugu pesmu da pevaš, Hermiona - reče Fred, nanoseći debeli sloj putera na zemičku. -
Počinješ peti razred, uskoro ima da nas moliš za jednu bombonjeru.
- A zašto bi početak petog razreda značio da ću ja želeti da kupim zabušantsku bombonjeru? - upita
Hermiona.
- U petom razredu su O.Č.N.' - reče Džordž.
- Pa?
- Pa, to znači da vam predstoje ispiti, zar ne? Toliko ćete da grejete stolicu, da ćete odrati zadnjice -
reče Fred sa velikim zadovoljstvom.
' O.Č.N. - Obični čarobnjački nivoi, niz testova koji se polažu na pe-toj godini Hogvortsa, prim.
prev.
- Pola ljudi na našoj godini pretrpelo je manje nervne slomove zbog O.Č.N. veselo će Džordž. -
Suze i pravljenje scena... Patriša Stimpson je stalno padala u nesvest...
- Kenetu Tauleru su iskočili čirevi, sećaš se? - priseti se Fred.
_.To je bilo zato što si mu ti stavio bulbadoks prah u pidžamu - ispravi ga Džordž.
- A, da - reče Fred, cereći se. - Potpuno sam zaboravio na to... ponekad je teško voditi evidenciju,
zar ne?
- U svakom slučaju, cela peta godina je pravi košmar - reče Džordž. - Barem ako te brinu rezultati
ispita. Fred i ja smo nekako uspeli da ne klonemo duhom.
- Da... dobili ste, koliko ono beše, po tri O.Č.N.-a svaki? - upita Ron.
- Aha - reče Fred, ne delujući preterano zabrinuto. - Ali mi mislimo da naša budućnost leži van
spektra akademskih dostignuća.
- Ozbiljno smo raspravljali da li da se uopšte vratimo ovde da završimo sedmi razred - reče Džordž
veselo - sada, kada smo dobili...
On zaćuta, spazivši upozoravajući pogled koji im je uputio Hari, koji je znao da je Džordž taman
zaustio da spomene Tročarobnjačku nagradu koju im je dao.
-...sada kada smo dobili naše O.Č.N. užurbano nastavi Džordž. - Hoću da kažem, da li nam zaista
trebaju O.I.Č.T?1 Ali mislili smo da mama ne bi podnela da napustimo školu pre kraja, ne sada
kada je Persi ispao najveći skot na svetu.
-Ipak, nećemo protraćiti našu poslednju godinu ovde - rece Fred, čežnjivo se osvrćući po Velikoj
sali. - Iskoristićemo je da malo ispitujemo javno mnjenje, da otkrijemo šta tačno prosečnom učeniku
Hogvortsa treba iz prodavnice šala i zevzevata,
¦ O.I.C.T. - Opasno iscrpljujući čarobnjački testovi, najviša kvalifikacija do koJe se može doći na
Hogvortsu, prim. prev.
zatim da pažljivo proučimo rezultate istraživanja, da bismo napokon napravili proizvode za kojima
vlada potražnja.
-Ali, gde ćete da nabavite dovoljno zlata da osnujete prodavnicu šala i zevzevata? - upita Hermiona
skeptično. - Biće vam potrebni svi sastojci i materijali... a i prostorije, rekla bih...
Hari skrenu pogled sa blizanaca. Bilo mu je vruće u licu. Namemo je ispustio viljušku i sagnuo se
ispod stola da je pokupi. Čuo je kako Fred iznad njegove glave kaže: - Hermiona, ništa nas ne pitaj,
da te ne bismo lagali. Hajde, Džordž, ako poranimo, stići ćemo da prodamo par produžnih ušiju pre
početka herbologije.
Hari se diže ispod stola i vide Freda i Džordža kako odlaze, svaki noseći po gomilu tosta sa
puterom.
- Šta mu to znači? - upita Hermiona, gledajući čas u Harija, čas u Rona. - 'Ništa nas ne pitaj...' Da li
to znači da već imaju dovoljno zlata da osnuju prodavnicu zevzevata?
- Da znaš, i ja sam se to pitao - reče Ron, namrštivši se.
-Ovog leta su mi kupili nov komplet odora, a pojma nemam odakle im galeoni...
Hari pomisli da je došlo vreme da skrene razgovor iz ovih opasnih voda.
-Misliš da je istina to što kažu, da će ova godina biti naporna? Zbog ispita?
- 0, svakako - reče Ron. - Pa mora da bude, zar ne? O.Č.N. su stvarno važni, utiču na to za kakve
poslove možeš kasnije da se prijavljuješ. Takođe će nam omogućiti i konsultacije za buduće pozive,
kasnije u toku ove godine. To mi je Bil rekao. Kako bi mogao na vreme da izabereš koje O.I.Č.T.
hoćeš da polažeš sledeće godine.
- Da li znate čime biste hteli da se bavite posle Hogvortsa?
-upita Hari drugo dvoje, kada su nedugo zatim napustili Veliku salu, i zaputili se ka učionici za
istoriju magije.
-Ne baš - reč Ron polako. - Osim možda... pa...
Malčice se snebivao.
- Šta? - podstaknu ga Hari.
- Pa, bilo bi kul biti Auror - reče Ron spontanim glasom.
- Da, bilo bi - složi se Hari žustro.
- Ali oni su, znaš, elita - reče Ron. - Morao bi da budeš stvarno dobar. Šta je sa tobom, Hermiona?
- Ne znam - odgovori ona. - Mislim da bih želela da se posvetim nečemu što je stvarno korisno.
- Biti Auror je korisno! - reče Hari.
- Da, ali nije jedina vredna i korisna stvar - poče Hermiona zamišljeno - mislim, kada bih mogla da
načinim koji korak dalje sa UBLJUV-om...
Hari i Ron su pazili da se ne pogledaju.
Istorija magije je bila, po opštem uverenju, najdosadniji predmet koji je čarobnjački rod ikada
smislio. Profesor Bins, njihov nastavnik-duh, imao je dahtav, sumoran glas, koji je gotovo
garantovano izazivao ozbiljnu pospanost u roku od deset minuta, a po toplom vremenu, u roku od
pet minuta. Nikada nije menjao koncept svojih časova, već bi im držao predavanje bez prekida, dok
bi oni hvatali beleške, ili radije, sanjivo gledali u prazno. Hari i Ron su dosad uspeli da skrpe
prelazne ocene iz ovog predmeta isključivo prepisivanjem Hermioninih beležaka pred same ispite.
Činilo se da je samo ona u stanju da se odupre uspavljujućim moćima Binsovog glasa.
Danas su istrpeli sat i po raonotonog raspredanja na temu ratova džinova. Hari je u prvih deset
minuta čuo dovoljno da kao kroz maglu proceni kako bi ta tema u rukama nekog drugog profesora
možda i bila umereno zanimljiva. Ali onda mu se rnozak isključio, i ostalih sat i dvadeset minuta
proveo je igrajuci vešala sa Ronom na ćošku svog pergamenta, dok ih je Hermiona krajičkom oka
streljala gnevnim pogledima.
~ A kako bi bilo - upita ih ona ledenim glasom, dok su izlazili iz učionice na odmor (Bins je prošao
kroz tablu na zidu) ~ kada vam ove godine ne bih pozajmila moje beleške?
- Pali bismo na našim O.Č.N. - odgovori Ron. - Hermiona, ako hoćeš posle da nas nosiš na savesti...
- Pa, zaslužili ste - obrecnu se ona. - Ni ne pokušavate da ga slušate, zar ne?
- Pokušavamo - reče Ron. - Samo, mi nemamo tvoju pamet, tvoje pamćenje, niti tvoju koncentraciju
- prosto si pametnija od nas - je 1' ti prija kada nam to tako nabijaš na nos?
- Oh, ma nemoj da mi poturaš te fazone - uzvrati Hermiona, ali se već malo smirila, kad ih povede
ka vlažnom školskom zemljištu.
Kiša je nežno rominjala kroz izmaglicu, tako da su obrisi grapica ljudi po dvorištu bili neznatno
zamućeni. Hari, Ron i Hermiona izabrali su povučeni ćošak ispod jednog balkona koji je žestoko
prokišnjavao. Podigli su kragne zbog prohladnog septembarskog vazduha, i pričali šta će im Snejp
najverovatnije predavati na njihovom prvom času ove godine. Taman su se svi složili da će svakako
biti nešto izuzetno teško, samo da bi ih uhvatio nepripremljene posle dvomesečnog raspusta, kada
neko izađe iza ugla i krenu ka njima.
-Zdravo, Hari!
Bila je to Čo Čang, i to opet sama. To je bilo krajnje neuobičajeno: Čo je gotovo uvek bila okružena
grupicom kikotavih devojčica. Hari se priseti agonije koju je proživeo kada je pokušao da je vidi
nasamo, da bi je pitao hoće li sa njim na Božićni bal.
-Ćao - reče Hari, osećajući vrelinu u licu. Makar ovaj put nisi prekriven smrdeljsokom, ohrabri on
sebe. Činilo se da i Co deli njegovo mišljenje.
- Dakle, skinuo si ono sa sebe?
- Aha - reče Hari, trudeći se da se nasmeši, kao da je sećanje na njihov prošli susret smešno, a ne
mučno. - Pa, da li si... ovaj... lepo provela leto?
Čim je to rekao, zažalio je - Sedrik je bio Čoin dečko, i sećanje na njegovu smrt mora da je loše
uticalo na njen raspust bar onoliko koliko je uticalo na Harijev. Lice joj se neznatno zategnu, ali
reče: - O, pa bilo je dobro, znaš već...
- Da li je to značka Tornada? - iznenada zapovednički upita Ron, pokazujući na Čoinu odoru, na
kojoj je bila prikačena nebeskoplava značka ukrašena duplim zlatnim slovom T. - Nije valjda da
navijaš za njih?
- Da, navijam - reče Čo.
- Jesi li oduvek navijala za njih, ili samo otkako su počeli da osvajaju Kup lige? - upita Ron, po
Harijevom mišljenju, nepotrebno optužujućim glasom.
- Navijam za njih od šeste godine - reče Čo ledeno. - U svakom slučaju... vidimo se, Hari.
I ona ih napusti. Hermiona je sačekala da Čo odmakne do polovine dvorišta, pre nego što se
okrenula ka Ronu.
- Ti stvarno nemaš takta!
- Što? Samo sam je pitao da li...
- Zar nisi mogao da vidiš da hoće nasamo da popriča sa Harijem?
- Pa? Mogla je, ja je nisam sprečavao...
- Zašto si je, za ime sveta, napao zbog njenog kvidičkog tima?
- Napao? Nisam je napao, samo sam...
- Koga je briga da li ona navija za Tornadal
- Ma daj, polovina ljudi koje viđaš sa tim značkama kupila ih je tek prošle sezone...
- Ali kakve to ima veze?
- To znači da nisu pravi navijači, već samo prate trend, sada kada tim pobeduje...
- Evo ga zvono - reče Hari bezvoljno, jer su se Ron i Hermiona svađali isuviše glasno da bi ga čuli.
Nisu prestali da se raspravljaju celim putem do Snejpove tamnice, što je Hariju pruzilo dovoljno
vremena da razmisli o tome kako bi, pored Nevila i Rona, bio srećan kad bi mogao da spoji makar
dva minuta u razgovoru sa Čo, a da pri tom ne poželi da propadne u zemlju od sramote.
A ipak, pomisli on dok su se priključivali redu koji se for-mirao ispred vrata Snejpove učionice, ona
je sama izabrala da mu priđe i popriča sa njira, zar ne? Bila je Sedrikova devojka; vrlo lako je
mogla da zamrzi Harija što je živ izašao iz Tročarobnjačkog lavirinta, kada je Sedrik poginuo, a
ipak je sa njim pričala savršeno prijateljski raspoložena, a ne kao da misli da je lud, ili lažov, ili da
je na neki užasan način odgovoran za Sedrikovu smrt... da, definitivno je sama odlučila da mu priđe
i obrati rau se, što je bilo drugi put u dva dana... i na tu pomisao, Hariju se znatno popravi
raspoloženje. Čak ni zloslutna škripa vrata Snejpove tamnice nije uspela da probuši balončić pun
nade koji mu se nadimao u grudima. Ušao je u učionicu za Ronom i Hermionom, i ispratio ih do
njihovog uobičajenog stola na samom začelju, i ignorisao bučne uvredljive i gnevne zvuke kojima
su se sada njih dvoje uzajamno častili.
-Smirite se - reče Snejp ledeno, zalupivši vrata za sobom.
Nije bilo potrebe za tim. Čim je razred čuo kako se zatvaraju vrata, zavladala je tišina, a sve
vrpoljenje je prestalo. Obično je i sama Snejpova pojava bila dovoljna da izazove muk u razredu.
-Pre nego što počnemo sa današnjom lekcijom – reče Snejp, odjurivši do svoje katedre i pogledavši
u razred – mislim da je prikladno da vas podsetim kako ćete sledećeg juna polagati veoma važan
ispit, tokom kojeg ćete pokazati koliko ste naučili o mešanju i korišćenju magijskih napitaka.
Koliko god da su neki u ovom razredu nesumnjivo moroni, očekujem od njih da skrpe makar ocenu
'prihvatljivo' u svojim O.Č.N, inače će u suprotnom rizikovati moje... nezadovoljstvo.
Njegov smrknuti pogled zadrža se na Nevilu, koji proguta knedlu.
-Naravno, nakon ove godine, mnogi među vama će prestati da uče od mene - nastavi Snejp. - Ja
primam samo najbolje na moj O.I.Č.T. kurs napitaka, što znači da ćemo se zasigurno oprostiti sa
nekima od vas.
On pogleda u Harija, i usna mu se izvi u osmeh. Hari mu uzvrati prodornim pogledom, osećajući
smrknuto zadovoljstvo na samu pomisao da će posle pete godine moći da batali čas napitaka.
- Ali, imamo još čitavu godinu pred nama, do tog srećnog trenutka rastanka - reče Snejp nežno -
tako da bih vam, bez obzira da li nameravate da se okušate sa O.I.Č.T, svima savetovao da trud
usmerite na održavanje rezultata visoke prolaznosti, kakve obično očekujem od svojih učenika koji
polažu O.Č.N.
- Danas ćemo pripremati napitak koji se često pojavljuje na testovima za obične čarobnjačke nivoe:
rastvor mira, napitak koji smiruje nervozu i ublažuje gnev. No, upozoreni ste: ako preterate sa
sastojcima, onoga koji popije napitak bacićete u dubok i ponekad nepovratan san, tako da ćete
raorati da pomno pazite šta radite. Sa Harijeve leve strane, Hermiona se raalčice ispravi na sedištu,
sa krajnje pažljivim izrazom lica. - Sastojci i metod pripremanja... - Snejp zamahnu svojim štapićem
- ...su na tabli... - (oni se odmah stvoriše tamo) - ... a sve što vam je potrebno za pripravljanje naći
ćete... - on ponovo mahnu štapićem - ...u plakaru sa zalihama (na šta se vrata spomenutog plakara
naglo otvoriše) - ...imate sat i po vremena... počnite.
Baš kao što su Hari, Ron i Hermiona predvideli, Snejp teško da je mogao da im zada teži, pipaviji
napitak. Sastojci su morali da se ubacuju u kotao tačno određenim redosledom i u precizno
izmerenim količinama. Sama smeša morala je da se promeša tačno određeni broj puta, prvo u smeru
kazaljke na satu, zatim u suprotnom. Toplota plamenova na kojima se kotao krckao morala je da
bude spuštena na pravi nivo u roku određenog broja minuta, pre nego što bi se dodao poslednji
sastojak.
-lz vašeg napitka bi sada trebalo da se diže neznatno srebrnasta para - obznani Snejp, deset minuta
pre kraja roka.
'Hari, koji se svojski znojio, očajnički se osvrnu po tamnici. z njegovog kotla kuljale su ogromne
količine tamnosive pare.
Iz Ronovog su se iskrile zelene varnice. Šejmus je grozničavo džarao vrhom štapića po
plamenovima pri dnu svog kotla, pošto su počeli da se gase. Površina Hermioninog napitka je, pak,
bi-la prekrivena drhtavom srebrnom izmaglicom, i kada je Snejp prošao pored nje, bez komentara je
pogledao u njega preko svog krivog nosa, što je značilo da nije mogao da pronađe ništa što bi
kritikovao. Kod Harijevog kotlića, međutim, Snejp zastade i pogleda u njega sa užasnim zlobnim
kezom na licu.
-Poteru, šta bi ovo trebalo da bude?
Sliterinci na samom pročelju učionice radosno podigoše poglede. Obožavali su da slušaju Snejpa
kako kinji Harija.
- Rastvor rnira - reče Hari napeto.
- Reci mi, Poteru - poče Snejp nežno - umeš li ti da čitaš?
- Da, umem - reče Hari, čvrsto stegnuvši štapić u ruci.
- Pročitaj mi treći red uputstava, Poteru.
Hari žmirkavo pogleda ka tabli; nije bilo lako razaznati uputstva kroz višebojnu izmaglicu koja je
sada ispunjavala tamnicu.
- Dodati mesečev kamen u prahu, promešati tri puta u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na
satu, pustiti da se sedam minuta krčka na tihoj vatri, a zatim dodati dve kapi sirupa od čemerike.
- Da li si uradio sve što piše u trećem redu, Poteru?
- Ne - reče Hari veoma tiho.
- Molim?
- Ne - ponovi Hari glasnije. - Zaboravio sam čemeriku.
- Znam da jesi, Poteru, što znači da je ovaj bućkuriš potpuno bezvredan. Evanesko.
Sadržaj Harijevog kotlića nestade, a on ostade da glupavo stoji kraj praznog kotla.
-Svi koji ste uspeli da pročitate uputstva, napunite po jednu bočicu sa uzorkom vašeg napitka, jasno
je obeležite svojirn imenom, i donesite do moje katedre na testiranje - reče Snejp.
- Dornaći: ispišite trideset centimetara pergamenta na temu svojstava mesečevog kamena i njegove
primene u spravljanju napitaka. Predaćete ih u četvrtak.
Dok su svi oko njega punili bočice, Hari raščisti svoje stvari, kipteći od besa. Njegov napitak nije
bio ništa gori od Ronovog, koji je sada počeo da zaudara na pokvarena jaja, niti je bio oori od
Nevilovog, koji je postao gust kao tek umešan cement, koji je Nevil sada morao da iseca ne bi li ga
ubacio u bočicu. A ipak, Hari je taj koji će dobiti nulu kao ocenu za ceo dan truda. On gurnu štapić
nazad u torbu i sruči se u stolicu, posmatrajući ostale kako koračaju ka Snejpovom stolu sa
obeleženim i zapušenim bočicama. Kada se napokon oglasilo zvono, Hari je prvi izašao iz tamnice,
i već je počeo da ruča, kada su mu se Ron i Hermiona pridružili u Velikoj sali. Tokom prepodneva,
ta-vanica je poprimila još turobniju nijansu sive. Kiša je šibala po visokim prozorima.
- To stvarno nije bilo fer - reče Hermiona, tešeći ga, dok je sedala pored Harija i poslužila se
ovčarskom pitom. - Tvoj napitak nije bio ni približno loš kao Gojlov. Kada ga je sipao u
svoju bočicu, ona se rasprsla i zapalila mu odoru.
- Da, pa dobro - reče Hari, mršteći se na svoj tanjir - kada je to Snejp uopšte i bio fer prema meni?
Drugo dvoje mu ne odgovoriše. Sve troje su znali da je Harijeva i Snejpova uzajamna netrpeljivost
bila potpuna još od trenutka kada je Hari zakoračio na Hogvorts.
- Mislila sam da će možda ove godine biti malo bolji - rece Hermiona razočaranim glasom. -
Mislim... znaš... - ona se obazrivo osvrnu oko sebe. Sa obe njihove strane bilo je po desetak praznih
mesta, a niko nije prolazio pored stola. - ...Sada kada je u Redu, i sve to.
- Otrovne pečurke ne menjaju svoje pege - reče Ron mudrački. - Ja sam, ionako, uvek mislio da je
Dambldor ćaknut što eruje Snejpu. Gde je dokaz da je Snejp uopšte ikada i prestao da radi za Znašveć-
koga?
- Mislim da Dambldor ima dovoljno dokaza za to, čak iako ih nije podelio sa tobom, Rone -
obrecnu se Hermiona.
- Ma, umuknite, oboje - reče Hari svadljivo, kada Ron zausti da joj odgovori. Hermiona i Ron se
ukočiše u mestu, delujući ljutito i uvređeno. - Zar ne možete malo da se okanete toga? - upita Hari. -
Stalno jedno drugom skačete za vrat, to me izluđuje. I odustajući od ovčarske pite, on prebaci torbu
preko ramena i ostavi ih tu da sede.
Popeo se uz mermerne stepenice preskačući po dva stepenika istovremeno, prolazeći pored
mnogobrojnih učenika koji su žurili na ručak. Gnev koji se upravo rasplamsao u njemu, još uvek je,
neočekivano, plamteo, a prizor zapanjenih lica Rona i Hermione pružio mu je osećaj iskonskog
zadovoljstva. Tako im i treba, pomisli, zasto ne mogu da prestanu sa time... stalno se svađaju... od
toga bi svako poludeo...
Prošao je pored velike slike Ser Kadogana, viteza sa stepeništa. Ser Kadogan isuka mač i žustro
njime zamahnu ka Hariju, koji ga je ignorisao.
-Dolazi ovamo, ti bedni kukavički psu! Stani i bori se! - povika Ser Kadogan prigušenim glasom iza
svog vizira. Ali Hari prosto produži pored njega, a kada je Ser Kadogan pokušao da ga prati,
utrčavši u susednu sliku, izbaci ga njena stanarka, krupna žena ljutitog izgleda.
Hari je ostatak pauze za ručak proveo sedeći sam ispod vratanca u plafonu na samom vrhu Sevemog
tornja. Stoga je bio prvi koji se popeo uz srebrne merdevine koje vode do učionice profesorke
Trilejni, kada se zvono oglasilo.
Predskazivanje je bilo Harijev najneomiljeniji predmet posle napitaka, uglavnom zahvaljujući
navici profesorke Trilejni da svakih par časova proriče njegovu prevremenu smrt. Mršava žena,
obmotana velikim brojem šalova, sa puno sjajnih staklenih perli oko vrata, oduvek je Harija
podsećala na nekakvog insek-ta, pogotovo što su joj naočare mnogostruko uveličavale oči. Kada je
Hari ušao u sobu, bila je prezauzeta stavljanjem izubijanih jiga u kožnim povezima na malene
vretenaste stočiće koji su zakrčili čitavu sobu. A svetlost koju su bacale lampice prekrivene
raznobojnim šalovima i maramama, i tinjajuće ognjište koje je ispuštalo boleŠljivo sladunjav miris,
bila je toliko prigušena, da ga nije ni primetila kada se smestio za stočić u senci. Ostatak razreda
stigao je tokom narednih pet minuta. Ron je izronio kroz malena vratanca u podu učionice, pažljivo
se osvrnuo, spazio Harija i krenuo direktno ka njemu, to jest, što je direktnije mogao, probijajući se
između stočića, cicanih fotelja i prepunjenih jastučića.
- Hermiona i ja smo prestali da se svađamo - reče on, sedajući pored Harija.
- Dobro - progunđa Hari.
- Ali Hermiona misli da bi bilo lepo kada bi ti prestao da iskaljuješ bes na nama - dovrši Ron.
- Ja nisam...
- Hej, samo ti prenosim poruku - reče Ron, prekinuvši ga.
- Ali mislim da je u pravu. Nismo mi krivi što te Šejmus i Snejp onako tretiraju.
- Nikada nisam ni rekao da...
- Dobar dan - reče profesorka Trilejni svojim uobičajenim maglovitim i sanjivim glasom, i Hari
opet zastade usred rečenice, ponovo se osećajući iznervirano i postiđeno. - I dobro došli nazad na
predskazivanje. Ja sam, naravno, pomno pratila vase sudbine tokom raspusta, i drago mi je što
vidim da ste se svi bezbedno vratili na Hogvorts - kao što sam, naravno, i znala da će biti.
Na stočićima pred sobom naći ćete primerke Proročišta snova, od Inigo Imago. Tumačenje snova je
stvarno značajan metod predskazivanja budućnosti, koji će se najverovatnije i naći na vašim
testovima za O.Č.N. Ja, naravno, uopšte ne smatram a su ocene na ovim testovima od ikakve
važnosti kada je u piJtf sveta veština proricanja sudbina. Ako imate svevideće oko, potvrde i ocene
su od male važnosti. Međutim, direktor je izrazio želju da svi polažete ispit, stoga...
Njen glas se nežno izgubi, stavivši im svima do znanja da profesorka Trilejni smatra da je njen
predmet iznad gluposti kao što su testovi.
-Okrenite, molim vas, stranu sa uvodom i pročitajte šta Imago ima da kaže na temu tumačenja
snova. Zatim se podelite u parove. Koristite Proročište snova da protumačite jedan drugome vaše
najskorije snove. Možete nastaviti.
Jedina dobra stvar u vezi njenih predavanja bila je ta što nisu bila dvočasi. Kada su svi završili
čitanje uvoda knjige, jedva da im je ostalo desetak minuta za tumačenje snova. Za stolom pored
Harija i Rona, Din je bio par sa Nevilom, koji se odmah bacio na dugotrajno objašnjavanje svoje
noćne more u kojoj su ga jurile džinovske makaze koje su nosile najbolji šešir njegove bake. Hari i
Ron se samo smrknuto pogledaše.
- Ja nikada ne pamtim svoje snove - reče Ron - reci ti neki.
- Mora da se sećaš bar nekog - reče Hari nestrpljivo.
On nije imao nameru da deli svoje snove sa bilo kim. Savršeno je dobro znao šta njegov redovni
košmar o groblju znači, i nisu mu bili potrebni Ron, profesorka Trilejni niti glupavo Proročište
snova da mu to kažu.
- Pa, pre neku noć sam sanjao da igram kvidič - reče Ron, iskrivivši lice u grimasu dok je
pokušavao da se seti. - Sta misliš, šta to znači?
- Verovatno da će te pojesti ogroman krem-kolač, ili nešto slično - reče Hari, nezainteresovano
listajući stranice Proročišta snova. Traženje elemenata snova u Proročištu bio je veoma dosadan
posao, i Hari se nimalo nije obradovao kada im je profesorka Trilejni za doraaći zadatak zadala da
mesec dana vode dnevnik snova. Kada se oglasilo zvono, on i Ron su bili među prvima koji su sišli
niz merdevine, dok je Ron glasno gunđao.
- Da li shvataš koliko već imamo domaćih zadataka? Bins nam je zadao da napišemo sastav od
četrdesetak centimetara o ratovima džinova, Snejp hoće trideset centimetara o korišćenju
mesečevog kamena, a sada mesec dana moramo da vodimo dnevnik snova za Trilejni! Fred i
Džordž su iraali pravo kada su nam pričali o godini sa O.Č.N, je 1' da? Bolje da nam ona
Ambridžova ne zada nikakav...
Kada su ušli u učionicu za odbranu od mračnih veština, profesorka Ambridž je već bila unutra,
smeštena iza katedre. Nosila je pufnasti roze džemper od prethodne noći i crau somotsku mašnu na
glavi. Harija ona opet podseti na veliku muvu, koja je nepromišljeno sletela na još veću žabu.
Razred je bio tih dok je ulazio u učionicu. Profesorka Ambridž je, zasad, predstavljala nepoznatu
teritoriju, i niko nije imao pojma koliko će strogo zahtevati disciplinu.
-Pa, dobar vam dan! - reče ona, kada je napokon ceo razred seo.
Nekoliko đaka joj uzvrati promrmljavši: - Dobar dan.
- C, c, c - reče profesorka Ambridž. - Tako neće moći, zar ne? Molila bih vas da mi odgovorite sa
'Dobar dan, profesorko Ambridž.' Hajdemo ponovo, moliću. Dobar dan, deco!
- Dobar dan, profesorko Ambridž - uzvratiše joj oni.
- Eto, vidite - reče profesorka Ambridž slađanim glasićem.
- To nije bilo tako teško, zar ne? Sklonite štapiće i izvadite pera, moliću.
Mnogi učenici razmeniše smrknute poglede. Posle naredbe 'sklonite štapiće', nikada nije sledila
lekcija koja bi im bila iole zanimljiva. Hari ugura štapić u torbu i izvuče pero, mastionicu i
pergament. Profesorka Ambridž otvori svoju tašnicu, izvadi sopstveni štapić, koji je bio
neuobičajeno kratak, i snažno lupi nJime o tablu. Na tabli se istog trenutka pojaviše reči:
- No, dakle, vaša nastava iz ovog predmeta bila je prilično isprekidana i nekonzistentna, zar ne? -
reče profesorka Ambridž, okrenuvši se ka razredu, uredno sklopljenih šaka pred sobom. -
Neprekidno menjanje nastavnika, od kojih, čini se, mnogi nisu pratili nikakav nastavni plan
odobren od strane Ministarstva, rezultiralo je, nažalost, činjenicom da ste vi daleko ispod standarda
koji bismo očekivali od dece u godini kada polažu O.Č.N.
- Ipak, biće vam drago da čujete da će ovi problemi sada biti ispravljeni. Ove godine radićemo po
pažljivo izradenom planu nastave, odobrenom od strane Ministarstva, a koji će pretežno biti
usredsređen ka teorijskom znanju.
Ona ponovo kucnu po tabli. Prva poruka nestade, i zameniše je:
Nekoliko minuta učionicu su ispunjavali zvuci škriputanja pera po pergamentu. Kada su svi
prepisali tri cilja nastave profesorke Ambridž, ona upita: - Da li svako ima po primerak Teorije
odbrambene magije od Vilberta Skrivala?
Razredom se začu tupo potvrdno mrmljanje.
- Mislim da ćemo probati ponovo - reče profesorka Ambridž. - Kada vas nešto budem pitala, volela
bih da odgovorite sa 'Da, profesorko Ambridž', ili 'Ne, profesorko Ambridž'. Dakle: Imaju li svi po
primerak Teorije odbrambene magije od Vilberta Skrivala?
- Da, profesorko Ambridž - odzvoni kroz prostoriju.
-Dobro - reče profesorka Ambridž. - Volela bih da okrenete stranu pet i pročitate 'Prvo poglavlje:
Osnove za početnike.' Neće biti nikakve potrebe za razgovorom.
Profesorka Ambridž se udalji od table i sede za katedru, posmatrajući ih svojim vrećastim žabljim
očima. Hari okrenu petu stranu svog primerka Teorije odbrambene magije i poče da čita.
Bilo je očajnički dosadno, gore nego slušati profesora Binsa. Osetio je kako mu koncentracija čili iz
svesti. Uskoro je čitao istu rečenicu po peti put, ne uspevši da upamti više od nekoliko početnih
reči. Nekoliko minuta prođe u tišini. Pored njega, Ron je rasejano prevrtao pero u prstima, zureći u
istu tačku na stanici knjige. Hari pogleda udesno i toliko se iznenadi, da iz njega nestade sva
učmalost. Hermona nije čak ni otvorila svoj primerak Teorije odbrambene magije. Pogledom je
fiksirala profesorku Ambridž, sa visoko podignutom rukom.
Hari nije mogao da se seti da je Hermiona ikada zanemarila čitanje lekcije kada bi joj to bilo
rečeno, ili, čak, da se oduprla iskušenju da otvori bilo koju knjigu koja bi joj pala pod ruku. On je
upitno pogleda, ali ona samo neznatno odmahnu glavom, da mu stavi do znanja da neće da
odgovara ni na kakva pitanja, i nastavi da zuri u profesorku Ambridž, koja je sa podjednakom
odlučnošću gledala u potpuno dragom pravcu.
Medutim, posle nekoliko minuta, Hari više nije bio jedini koji je posmatrao Herraionu. Poglavlje
koje im je bilo zadato da pročitaju bilo je toliko zamomo, da je sve više učenika radije biralo da
posmatra Hermionin nemi pokušaj da uhvati pogled profesorke Ambridž, nego da se muči sa
'Osnovama za početnike'.
Kad je već više od pola razreda zurilo u Hermionu, a ne u udžbenike, profesorka Ambridž je izgleda
shvatila da više ne može da ignoriše situaciju.
- Da li si htela da pitaš nešto u vezi poglavlja, dušice? - upita ona Hermionu, kao da ju je tek tada
primetila.
- Ne o poglavlju, ne - reče Hermona.
-Pa, sada čitamo - reče profesorka Ambridž, pokazujući svoje male šiljate zube. - Ako imaš druga
pitanja, možemo da se pozabavimo njitna na kraju predavanja.
- Imam pitanje o vašim ciljevima nastave - reče Hermiona.
Profesorka Ambridž podiže obrve.
- A ti se zoveš...?
- Hermiona Grendžer - uzvrati Hermiona.
- Pa, gospođice Grendžer, mislim da su ciljevi nastave savršeno jasni, ako se pažljivo pročitaju -
reče profesorka Ambridž, odlučno slatkastim glasom.
- Pa, meni nisu jasni - reče Hermiona nabusito. - Tamo gore ne piše ništa o korišćenju defanzivnih
čini.
Zavlada kratki tajac, tokom koga mnogi u razredu okrenuše glave kako bi namršteno pročitali tri
cilja nastave, još uvek ispisana na tabli.
- Korišćenju defanzivnih čini? - ponovi profesorka Ambridž uz kratak smeh. - Pa, ne mogu da
zamislim kakva bi to situacija u mojoj učionici zahtevala da upotrebite odbrambenu čin, gospođice
Grendžer. Ne očekujete valjda da vas neko napadne za vreme mog časa?
- Znači, uopšte nećemo koristiti magiju? - glasno uzviknu Ron.
- Na mom času, učenici podižu ruku kada žele da se obrate, gospodine...?
-Vesli - reče Ron, podigavši ruku u vazduh.
Profesorka Ambridž mu okrenu leđa, sa još širim osraehom na licu. Hari i Hermiona gotovo
istovremeno podigoše ruke uvis. Pogled profesorke Ambridž se na trenutak zadrža na Hariju, pre
nego što se obratila Hermioni.
-Da, gospođice Grendžer? Hteli ste još nešto da pitate?
- Da - reče Hermiona. - Zar nije celokupna svrha časova odbrane od mračnih veština da vežbamo
odbrambene čini?
- Da li ste vi obrazovni ekspert koji je prošao obuku u Ministarstvu, gospođice Grendžer? - upita
profesorka Ambridž, svojim lažno slatkim glasom.
-Ne, ah...
_ Pa, onda, bojim se da nisi kvalifikovana da odlučiš šta je 'celokupna svrha' bilo kog predmeta.
Mnogo stariji i pametniji carobniaci od tebe osmislili su naš novi plan nastave. Od sada ćete svi
učiti o odbrambenim činima na bezbedan način, u okruženju bez rizika...
- Kakva je korist od toga? - upita Hari naglas. - Ako nas neko napadne, to neće biti u...
- Podignite ruku, gospodine Poteru! - gotovo zapeva profesorka Ambridž.
Hari podiže stisnutu pesnicu u vazduh. Profesorka Ambridž mu ponovo okrenu leđa, ali je sada još
nekoliko učenika takođe podiglo ruke u vazduh.
- A kako se ti zoveš? - upita profesorka Ambridž Dina.
- Din Tomas.
- Dakle, gospodine Tomas?
- Pa, sve je baš kao što je Hari rekao, zar ne? - poče Din.
- Ako nas neko napadne, to neće biti bez rizika.
- Ponoviću - reče profesorka Ambridž, smešeći se Dinu veoma iritirajuće - da li očekujete da vas
neko napadne na mom času?
- Ne, ali...
Profesorka Ambridž ga nadglasa. - Ne želim da kritikujem način na koji je ova škola vođena - reče
ona sa neubedljivim osmehom koji joj istanji široka usta - ali vi ste tokom ovih časova bili
prepušteni nekim vrlo neodgovomim čarobnjacima, zalsta, vrlo neodgovornim... a da ne spominjem
- i ona se tu pakosno nasmeja - izuzetno opasne polutane.
- Ako naislite na profesora Lupina - ljutito se oglasi Din - °n je bio najbolji nastavnik koga smo
ikada...
- Podignite ruku, gospodine Tomas! Kao što sam rekla... bill ste upoznati sa činima koje su bile
isuviše kompleksne i neprikladne za vaš uzrast, a potencijalno i smrtonosne. Zastrašili su vas da
poverujete da ćete se sa mračnim napadima susretati svaki drugi dan...
-To nije istina - reče Hermiona - samo smo...
-Niste podigli ruku, gospođice Grendžer!
Hermiona podiže ruku. Profesorka Ambridž joj okrenu leđa.
-Koliko sam shvatila, moj prethodnik ne samo da je izvodio zabranjene čini pred vama, već ih je
izvodio i nad vama.
-Pa, za njega se ispostavilo da je bio manijak, zar ne? - reče Din žučno. - Uprkos tome, stvarno smo
mnogo naučili.
-Niste podigli ruku, gospodine Tomas\ - treperavo vrisnu profesorka Ambridž. - Stoga je stav
Ministarstva da će teorijsko znanje biti više nego dovoljno da biste bili u stanju da položite ispite,
zbog kojih, napokon, ova škola i postoji. A ti se zoveš? - dodade ona, zureći u Parvati, čija se ruka
upravo podigla uvis.
-Parvati Petil. Zar nema i praktičnog dela na našem O.Č.N. ispitu iz odbrane od mračnih veština?
Zar ne bi trebalo da pokažemo kako stvarno umemo da izvodimo sve te kontrakletve i slično?
- Pod uslovom da ste pažljivo naučili teoriju, nema razloga zašto ne biste mogli da izvedete čini pod
pažljivo kontrolisanim uslovima na ispitu - reče profesorka Ambridž, odmahujući rukom.
- Bez ikakve prethodne vežbe? - upita Parvati sa nevericom.
- Hoćete da kažete da ćemo prvi put izvoditi čini tek tokom ispita?
- Ponavljam, dok god budete pažljivo učili teoriju...
- A od kakve je koristi teorija u stvarnom svetu? - upita Hari naglas, ponovo podigavši pesnicu u
vazduh.
Profesorka Ambridž podiže pogled ka njemu.
- Ovo je škola, gospodine Poteru, a ne stvarni svet – reče ona nežno.
- Dakle, ne treba da budemo spremni na ono što nas čeka van nje?
- Ništa vas ne čeka van nje, gospodine Poteru.
- Nije nego? - uzvrati Hari. Njegov bes, koji se ceo dan krčkao, sada je počeo da kipi.
- A ko to, po vašem mišljenju, žeJi da napadne decu poput vas? - zapita profesorka Ambridž,
užasno medenim gJasom.
_ Hmmm, ček da razmislira... - reče Hari, kao fol zamišljenim glasom. - Možda... Lord Voldemor?
Ron se prenerazi. Lavander Braun vrisnu. NeviJ postrance pade sa stolice. Profesorka Ambridž se,
pak, ni ne trže. Zurila je u Harija sa izrazom zlokobnog zadovoljstva.
-Deset poena manje za Grifindor, gospodine Poter.
Učionicora su još uvek vladali mir i tišina. Svi su zurili ili u Ambridžovu, ili u Harija.
-Dakle, da raščistim neke stvari.
Profesorka Ambridž ustade i nagnu se ka njima, raširivši svoje zdepaste prste po katedri.
- Rečeno vam je da se izvesni mračni čarobnjak vratio iz mrtvih...
- Nije ni bio mrtav - reče Hari ljutito - ali da, vratio se!
-Gospodine-Poteru-već-ste-izgubili-deset-poena-za-svoju-kuću-ne-pogoršavajte-sebi-stvari - reče
profesorka Ambridž u jednom dahu, ni ne pogledavši ga. - Kao što sam vam već rekla, obavešteni
ste da je izvesni Mračni čarobnjak ponovo na slobodi. To je lat
-To NIJE laž! - reče Hari. - Video sam ga! Borio sam se sa njime!
-Kaznena nastava, gospodine Poteru! - trijumfalno izusti profesorka Ambriž. - Sutra predveče. U
pet sati. U mojoj kancelariji. Ponavljam, to je lat Ministarstvo magije vam garantuje da vam ne preti
nikakva opasnost od bilo kojeg mračnog čarobnjaka. Ako ste još uvek zabrinuti, slobodno dođite
kod raene kada ne držim nastavu. Ako vas neko uzbunjuje izmišljotinama o vaskrslim mračnim
čarobnjacima, volela bih da čujem za to. Ovde sam da bih vam pomogla. Ja sam vam prijatelj. A
sada, budite Ijubazni da nastavite'sa čitanjem. Peta stran: 'Osnove za početnike'.
Profesorka Ambridž sede za katedru. Hari, međutim, ustade Svi su zurili u njega. Šejmus je delovao
napola uplašeno. napola fascinirano.
- Hari, nemoj! - prošaputa Hermiona upozoravajućim glasom, vukući ga za rukav, ali Hari istrže
ruku van njenog domašaja.
- Dakle, sudeći po vama, Sedrik Digori je poginuo sam od sebe, je l' te? - upita Hari drhtavim
glasom.
Ceo razred se kolektivno prenerazi, jer, izuzev Rona i Hermione, niko nikada nije čuo Harija da
priča o onome što se desilo u noći kada je Sedrik umro. Zurili su pažljivo čas u Harija, čas u
profesorku Ambridž, koja je ponovo podigla pogled i zurila u Harija bez ikakvog traga lažnog
osmeha na licu.
- Smrt Sedrika Digorija je bila tragičan nesrećni slučaj - reče ona ledeno.
- Bio je ubijen - reče Hari. Osećao je kako drhti. Gotovo da ni pred kim još nije pričao o ovome, a
kamoli pred trideset kolega iz odeljenja, koji su ga željno slušali. - Voldemor ga je ubio, i vi to vrlo
dobro znate.
Lice profesorke Ambridž je bilo potpuno bezizražajno. Na trenutak, Hariju se učini da će početi da
vrišti na njega. A zatim ona reče svojim najslađim, najcakanijim glasom: - Dođite ovamo,
gospodine Poteru, dušice.
On šutnu svoju stolicu u stranu, i brzim korakom obiđe Rona i Hermionu na putu do katedre.
Mogao je da oseti kako ostatak razreda zadržava dah. Bio je toliko besan, da ga nije bilo briga šta će
se sada zbiti.
Profesorka Ambridž izvuče maleni svitak roze pergamenta iz svoje tašne, razvi ga po stolu, umoči
pero u bočicu sa mastilom, i poče da škraba, nagnuta nad papirom, kako Hari ne bi mogao da vidi
šta to piše. Niko nije progovorio. Posle minut-dva, ona ponovo uvi pergament i potapša ga
štapićem. On se sam zapečati, da Hari ne bi mogao da ga otvori.
_ Odnesi ovo profesorki Mek Gonagal, dušice - reče profesorka Ambridž, pružajući mu poruku.
On je bez reči uze i napusti prostoriju. Nije se osvrnuo ni {ca Ronu i Hermioni, zalupivši vrata
učionice za sobom. Hitao je hodnicima, čvrsto stežući poruku za Mek Gonagalovu u desnoj šaci, i
zašavši za ćošak, nalete pravo na Pivsa, kuc'nog duha, sićušnog čovečuljka širokih usta, koji je
ispružen na leđima lebdeo u vazduhu, žonglirajući sa nekoliko mastionica.
- Pa to je ćaknuti mali Proter! - zakikota se Pivs, ispustivši dve bočice sa mastilom na pod, gde se
razbiše i poprskaše zidove. Hari režeći poskoči unazad, kako bi ih izbegao.
- Miči se, Pivs!
-Opa, ludaja nam je mrzovoljna - reče Pivs, jureći za Harijem duž hodnika, iskezivši mu se dok je
proletao iznad njegove glave. - Šta je bilo, moj Poterani druže? Čuješ glasove? Imaš vizije?
Govoriš... - Pivs zviznu iz sve snage - ...čudnim jezicima?
- Rekoh ti da me ostaviš NA MIRU! - povika Hari, trčeći niz najbliže stepenice, ali Pivs samo
skliznu zadnjicom niz gelender uz njega.
0, većina misli da je ćaknut, taj Proterani mali đak, Ali neki, malo Ijubazniji, misle da mu je priča
tuina čak, Ali Pivsi ga najbolje zna, čujte šta vam kaže - on je pravi ludak... - UMUKNI!
Vrata sa njegove desne strane se otvoriše, i profesorka Mek Gonagal iskorači iz svoje kancelarije,
delujući smrknuto i pomalo iznervirano.
~ Za ime sveta, zašto vičeš, Poteru? - obrecnu se ona, dok se Pivs veselo kikotao, odletevši sa
vidika. - Zašto nisi na č-su?
- Poslali su me kod vas - reče Hari kruto.
-Poslali? Kako to tnisliš, poslali?
On pruži poruku profesorke Ambridž. Profesorka Mek Gonagal je uze, otvori je dodirom svog
štapića, razvi je i poče da čita. Oči su joj išle levo-desno iza četvrtastih naočara dok je čitala to što
je Ambridžova napisala, i sa svakim pročitanim redom se sve više sužavale.
-Uđi ovamo, Poteru.
On pode za njom u kancelariju. Vrata se automatski zatvoriše za njim
- Pa? - upita profesorka Mek Gonagal, okrenuvši se ka njemu. - Da li je ovo istina?
- Šta da li je istina? - upita Hari, raalo agresivnije no što je nameravao. - Profesorko? - dodade on,
pokušavši da zvuči malo učtivije.
- Da li je istina da si vikao na profesorku Ambridž?
- Da - reče Hari.
- Da si je nazvao lažovom?
- Da.
- Rekao si joj da se Onaj-koji-se-ne-sme-imenovati vratio?
- Da.
Profesorka Mek Gonagal sede za sto, namršteno posmatrajući Harija. Zatim reče: - Uzmi biskvit,
Poteru.
- Da uzmem... šta?
- Uzmi jedan biskvit - ponovi ona nestrpljivo, pokazujući na kariranu činiju koja je stajala povrh
gomile papira na njenotn stolu. - I sedi.
Jednom ranije, kada je Hari očekivao da će ga Mek Gonagalova izbaciti iz škole, ona ga je ubacila u
grifindorski kvidički tim. On utonu u stolicu preko puta nje, i posluži se đumbirnim daždevnjakom,
osećajući se podjednako zbunjeno i u zabludi, kao i onda.
Profesorka Mek Gonagal odloži poruku profesorke Ambridž i zagleda se u Harija sa krajnje
ozbiljnim izrazom lica.
-Poteru, moraš da budeš veoma pažljiv.
Hari proguta svog đumbimog daždevnjaka i zagleda se u nju Ton njenog glasa nije bio ni nalik
onome na koji je navikao. Nije bio odsečan, prekoran, pa ni strog, već prigušen i zabrinut, i nekako
mnogo ljudskiji nego inače.
-Nepropisno ponašanje na času Dolores Ambridž moglo bi da te košta mnogo više od oduzimanja
poena kući i kaznene nastave.
- Kako to mislite...
- Poteru, upotrebi zdrav razum - obrecnu se profesorka Mek Gonagal, naglo poprimivši svoj
uobičajeni ton. - Znaš odakle ona dolazi, mora da znaš i kome podnosi izveštaje.
Oglasi se zvono za kraj časa. Svuda oko njih začu se slonovska buka stotina učenika koji kreću na
odmor.
- Ovde piše da ti je određena kaznena nastava svake večeri tokom ove nedelje, počev od sutra - reče
profesorka Mek Gonagal, ponovo pogledavši u poruku profesorke Ambridž.
- Svako veče ove nedelje! - ponovi Hari, užasnut. - Ali, profesorko, zar ne možete...?
- Ne, ne mogu - reče profesorka Mek Gonagal odsečno.
- Ali...
- Ona je tvoj nastavnik, i ima puno pravo da ti zada kaznenu nastavu. Otići ćeš u njenu sobu sutra u
pet sati na prvi čas kaznene nastave. Samo ne zaboravi: pažljivo sa Dolores Ambridž.
- Ali ja sam govorio istinu! - reče Hari uvređeno. - Voldemor se vratio, vi to znate! I profesor
Dambldor zna...
- Za ime sveta, Poteru! - reče profesorka Mek Gonagal, ljutito nameštajući svoje naočare (naglo se
trgnula kada je čula Voldemorovo ime). - Zar stvarno misliš da ovo ima ikakve veze sa istinom i
lažima? Stvar je u tome da ne praviš probleme, i da obuzdavaš svoju narav!
Ona ustade, raširenih nozdrva, istanjivši usnc. Hari takode ustade.
- Uzmi još jedan biskvit - reče ona iznervirano, gurnuvši činiju ka njemu.
- Ne, hvala - reče Hari hladno.
- Ne budi smešan - obrecnu se ona.
On uze jedan.
- Hvala - progunda Hari.
- Zar nisi slušao govor Dolores Ambridž na gozbi povodom početka godine, Poteru?
- Aha - reče Hari. - Da... rekla je... da će progres biti zabranjen ili... pa, to je zapravo značilo da... da
Ministarstvo magije pokušava da se meša u upravljanje Hogvortsom.
Profesorka Mek Gonagal ga na trenutak osmotri, zatim šmrknu, obide oko stola i otvori mu vrata.
-Pa, drago mi je da bar malo slušaš ono što vam Hermiona Grendžer govori - reče ona, pokazavši
mu da izađe iz njene kancelarije.
14 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:43 pm
Margita
Administrator
14.KAZNENA NASTAVA SA DOLORES
Te noći, večera u Velikoj sali za Harija nije bila nimalo prijatno iskustvo. Vest o njegovom
nadvikivanju sa Ambridžovom širila se neverovatnom brzinom, čak i po hogvortskim standardima.
Dok je jeo, sedeći između Rona i Hermione, čuo je šaptanje svuda oko sebe. Najčudnije je što
nikome od šaptača nije smetalo što će on čuti šta govore o njemu. Štaviše, kao da su se nadali da će
se razljutiti i ponovo početi da viče, kako bi mogli da čuju njegovu priču iz prve ruke.
- Kaže da je video kako ubijaju Sedrika Digorija...
- Tvrdi da je imao dvoboj sa Znaš-već-kim...
- Ma šta mi napriča...
- Koga misli da folira?
- Ma daaj...
- Ne ide mi u glavu - drhtavim glasom poče Hari, odlažući nož i viljušku (ruke su mu se isuviše
tresle da bi mogao normalno da barata njima) - kako to da su svi poverovali u moju priču pre dva
meseca, kada im je Dambldor ispričao...
- Stvar je u tome, Hari, što nisam sigurna da su i tada poverovali - reče Hermiona sumomo. - Oh,
hajdemo odavde.
Ona tresnu nožem i viljuškom o sto. Ron čežnjivo pogleda u svoju napola pojedenu pitu od jabuka,
ali i on krenu za njima. Ostali su ih pratili pogledom dok su izlazili iz sale.
- Kako to misliš, nisi siguma da su uopšte poverovali Dambldoru? - upita Hari Hennionu, kada su se
popeli na prvi sprat.
- Pazi ovako, ti ne shvataš kako je sve to izgledalo – reče Hermiona tiho. - Stvorio si se nasred
travnjaka, grčevito stežući Sedrikovo mrtvo telo... niko od nas nije video šta se stvarno dogodilo u
lavirintu... imali smo samo Dambldorovu reč da se Znaš-već-ko vratio, ubio Sedrika i borio se sa
tobom.
- Što je istina! - reče Hari glasno.
- Znam da jeste, Hari, zato molim te prestani da se ljutiš na mene - reče Hermiona izmoreno. - Stvar
je u tome što su se, pre nego što je istina mogla da pusti korenje, svi vratili kući za raspust, gde su
proveli dva meseca čitajući da si ti ludak, a Dambldor posenilio!
Kiša je dobovala po prozorskim staklima, dok su se vraćali praznim hodnicima ka grifindorskom
tornju. Hari se osećao kao da mu je prvi dan škole trajao čitavu nedelju, ali je još uvek imao da
uradi gomilu domaćih zadataka pre odlaska u krevet. Tupi pulsirajući bol ugnezdio mu se tik iznad
desnog oka. Dok su se kretali niz hodnik ka Debeloj dami, on pogleda kroz kišom ispran prozor ka
mračnom zemljištu. Još uvek nije bilo nikakvog svetla u Hagridovoj kolibi.
- Mimbulus mibltonia - reče Hermiona, pre nego što je Debela dama stigla da ih pita za lozinku.
Portret se pomeri i otkri rupu, uz koju se njih troje uzveraše.
Dnevni boravak je bio gotovo prazan. Većina je još uvek bila dole na večeri. Krukšenks se ispravi
na fotelji i krenu da ih pozdravi, glasno predući, a kada su Hari, Ron i Hermiona zauzeli svoje tri
omiljene fotelje kraj kamina, on s lakočom skoči Herioni u krilo, i tu se sklupča, nalik krznenom
riđem jastučetu.
Hari se zagleda u plamenove, osećajući se iscrpljeno i izmoreno.
- Kako je Dambldor dopustio da se ovo dogodi? - iznenada povika Hermiona, nateravši Harija i Ron
da iznenađeno poskoče. Krukšenks uvredeno skoči sa nje. Ona besno lupi po naslonima za ruke,
tako da punjenje fotelje poče da izlazi kroz par rupica u tapacirungu. - Kako može da dopusti onoj
užasnoj ženi da nam predaje? I to u razredu u kojem imamo O.Č.N, ni manje ni više!
- Pa dobro, nikada nismo ni imali sjajne nastavnike odbrane od mračnih veština, zar ne? - primeti
Hari. - Znaš i sama kako stoje stvari, Hagrid nam je rekao, niko ne želi taj posao. Kažu da je uklet.
- Da, ali zaposliti nekoga ko nam čak zabranjuje da koristimo magiju! Šta to Dambldor smera?
- Pa još pokušava da natera ljude da špijuniraju za nju - reče Ron smrknuto. - Sećaš se kad je rekla
da svratimo do nje ako čujemo da iko priča kako se Znaš-već-ko vratio?
- Naravno da je tu da bi nas sve špijunirala, to je očigledno, zašto bi je inače Fadž poslao ovamo? -
obrecnu se Hermiona.
- Nemojte ponovo da počinjete sa svađom - reče Hari iznureno, kada je Ron otvorio usta da joj
uzvrati. - Zar ne možemo samo da... hajde da uradimo taj domaći, da ga prebrinemo već jednom...
Oni pokupiše svoje školske torbe iz ćoška i vratiše se u fotelje pored ognjišta. Ljudi su sada već
počeli da se vraćaju sa vecere. Hari je okrenuo glavu što dalje od rupe iza portreta, ali Je ipak
mogao da oseti koliko je pogleda privukao.
~ Hoćemo li prvo da uradimo Snejpov domaći? - upita Ron, umocivši pero u mastilo. - Svojstva...
mesečevog kamena... i njegova primena... pri pravljenju napitaka... - promrmlja on, ispisujuci te
reči na samom vrhu strane svog pergamenta dok ih je izgovarao. - Eto. On podvuče naslov, a zatim
iščekujući pogleda u Hermionu.
- Dakle, koja su svojstva mesečevog kamena, i kakva mu je primena pri pravljenju napitaka?
Ali Hermiona ga nije slušala. Žmirkala je ka udaljenom ćosku sobe, gde su Fred, Džordž i Li
Džordan sedeli okruženi grupicom prvaka nevinih izraza Hca. Ti mališani su svi do jednog žvakali
nešto što su uzimali iz velike papirne kese koju je Fred držao u ruci.
-Ne, žao mi je, ali sada su već preterali - reče ona, ustajući, sasvim besna. - Hajde, Rone.
-Ja... šta? - reče Ron, očigledno pokušavajući da dobije na vremenu. - Ne... hajde, Hermiona... ne
možemo da ih kaznimo zato što dele drugima slatkiše.
- Savršeno dobro znaš da su to komadi krvavonosnog nugata ili... bljuvačkih bombona ili...
- Obeznanjujućih dražeja? - dopuni je Hari tiho.
Jedan po jedan, kao da ih je po glavama udario nevidljivi malj, prvaci se onesvešćeni sručiše na
sedišta. Neki bi skliznuli pravo na pod, dok bi drugi pali preko naslona za ruke, isplaženih jezika.
Većina dece ih je posmatrala, smejući se. Hermiona je, pak, raširila ramena i odmarširala pravo ka
Fredu i Džordžu, koji su sada stajali sa beležnicama i pomno ispitivali onesvešćene prvake. Ron se
napola pridiže iz svoje stolice, na trenutak nesigurno stojeći u mestu, a zatim promrmlja Hariju: -
Drži ona sve pod kontrolom - pre nego što je utonuo u stolicu što je dublje mogao, uprkos svojoj
visini.
- Sada je dosta! - reče Hermiona silovito Fredu i Džordžu, koji je pogledaše sa blagim
iznenađenjem.
- Da, u pravu si - reče Džordž, klimnuvši glavom - čini se da je ova doza dovoljno jaka, zar ne?
- Rekla sam vam jutros, ne smete da testirate svoje đubre na učenicima!
-Plaćamo ih! - reče Fred uvređeno.
- Nije me briga, moglo bi da bude opasno!
- Gluposti - reče Fred.
- Smiri se, Hermiona, dobro im je! - reče Li, pokušavajući da je razuveri, dok je išao od prvaka do
prvaka, ubacujući ljubičaste bombone u njihova širom otvorena usta.
-Da, vidi, upravo dolaze k sebi - reče Džordž.
Nekoliko prvaka se zaista uskomešaše. Nekolicina su delovali toliko šokirani kada su zatekli sebe
ispružene na podu, razjapljenih vilica, da je Hari bio siguran da ih Fred i Džordž nisu upozorili šta
će im biti od tih bombona.
- Da li si dobro? - upita Džordž nežno malu crnokosu devojčicu koja mu je ležala pod nogama.
- Mi-mislim da jesam - reče ona drhtavo.
- Odlično - reče Fred veselo, ali već sledećeg trenutka Hermiona zgrabi iz ruku njegovu beležnicu i
papimu kesu punu obeznanjujućih dražeja.
- NIJE odlično!
- Naravno da jeste, pa živi su, zar ne? - reče Fred ljutito.
- Ne smete ovo da radite, šta ako se neko od njih ozbiljno razboli?
- Neće se razboleti, već smo sve probali na sebi, ovo je samo da bismo videli da li svi isto reaguju
na njih...
- Ako ne prestanete sa tim, ima da...
- ...nam odrediš kaznenu nastavu? - reče Fred, glasom koji je govorio voleo-bih-da-te-vidim-dapokušaš.
- ...nas nateraš da pišemo po tabli? - reče Džordž, kezeći se prezrivo.
Posmatrači širom sobe se nasmejaše. Hermiona se skroz uspravi. Oči joj se suziše, a činilo se da joj
žbunasta kosa puckefa od elektriciteta.
- Ne - reče ona, glasom kiptećim od gneva - ali ću da pi vašoj majci.
- Ne bi valjda! - povika Džordž užasnut, ustuknuvši od nje.
-O, da, i te kako - reče Hermiona smrknuto. - Ne mogu da vas sprečim da sami jedete te gluposti, ali
nećete ih davati prvacima.
Fred i Džordž su delovali kao gromom pogođeni. Bilo je očigledno da su Hermioninu pretnju
doživeli kao niski udarac, daleko ispod pojasa. Još jednom ih prostrelivši pogledom, ona baci
beležnicu i kesu sa bombonama nazad u Fredove ruke, i povuče se u svoju fotelju kraj vatre.
Ron je sada toliko utonuo u svoje sedište, da mu je nos bio u nivou kolena.
- Hvala na podršci, Rone - reče Hermiona otrovno.
- I sama si se fino snašla - promumla Ron.
Hermiona se na trenutak zagleda u svoj prazan list pergamenta, a zatim mrzovoljno reče: - Ma neka,
ne mogu sada da se koncentrišem. Idem u krevet.
Ona širom otvori svoju torbu. Hari pomisli da se sprema da odloži knjige, međutim, umesto toga
ona izvuče dva izobličena vunena predmeta, pažljivo ih stavi na sto pored kamina, potom ih prekri
sa par izgužvanih listova pergamenta i jednim polomljenim perom, a zatim se odmaknu da bi se
divila svojoj kreaciji.
- Šta to radiš, za ime Merlina? - upita Ron, posmatrajući je kao da se boji za njeno mentalno
zdravlje.
- To su šeširi za kućne vilenjake - reče ona živahno, počevši da trpa svoje knjige u torbu. -
Napravila sara ih za vreme leta. Bez magije veoma sporo pletem, ali sada kada sam ponovo u školi,
moći ću da napravim još gomilu ovakvih.
- Ostavljaš šeširiće da ih kućni vilenjaci nadu? - reče Ron polako. - I prvo ih prekrivaš đubretom?
- Da - reče Hermiona prkosno, prebacivši torbu preko ramena.
- To nije pošteno - reče Ron ljutito. Pokušavaš da ih prevariš da uzmu šešire.
- Oslobađaš ih, a oni možda i ne žele da budu slobodni.
-Naravno da žele da budu slobodni! - odmah uzvrati Hermiona, mada joj se lice polako oblivalo
rumenilom. - Da se nisi usudio da dirneš te šešire, Rone!
Ona ih napusti. Ron je sačekao dok nije nestala kroz vrata devojačkih spavaonica, a zatim je
raščistio đubre sa vunenih šeširića.
-Bar da vide šta uzimaju - reče on odlučno. - Nego... - on smota pergament na kome je napisao
naslov sastava za Snejpa - nema svrhe ni pokušavati da ovo sada dovršimo, ne mogu da ga napišem
bez Hermione, pojma nemam šta bi trebalo da se radi sa mesečevim kamenom, a ti?
Hari odmahnu glavom, primetivši da mu se tim pokretom pojačao bol u desnoj slepoočnici. Pomisli
na dugački sastav o ratovima džinova, a bol ga još oštrije probode. Potpuno svestan da će ujutru
zažaliti što noćas nije završio domaći, on nagomila knjige u ranac.
-Idem i ja u krevet.
Prošao je pored Sejmusa na putu ka vratima od spavaonice, ali ga nije pogledao. Hari je na tren
imao osećaj da je Šejmus zaustio da nešto kaže, ali ubrza korak i stiže do utešnog mira i tišine
kamenog spiralnog stepeništa, uspevši da izbegne dalje provokacije.
Sledeći dan je osvanuo podjednako siv i kišovit kao prethodni. Hagrida opet nije bilo za
nastavničkim stolom tokom doručka.
- Ali, gledano sa vedrije strane, danas nema ni Snejpa - reče Ron utešno.
Hermiona široko zevnu i nasu sebi malo kafe. Iz nekog razloga delovala je prilično zadovoljna, a
kada je Ron upita zašto Je tako srećna, ona prosto reče: - Šeširi su nestali. Čini se da kućni vilenjaci
ipak žele slobodu.
-Ne bih se kladio u to - uzvrati joj Ron odsečno. - Oni se možda i ne računaju kao odeća. Meni nisu
nimalo ličili na šešire, već više na vunene mešine.
Hermiona celo jutro nije htela da govori sa njim.
Posle duplog časa čini, usledio je dupli čas preobražavanja. I profesor Flitvik i profesorka Mek
Gonagal su prvih petnaest minuta svojih predavanja držali govore o značaju O.Č.N.-a.
-Morate da imate na umu - reče maleni profesor Flitvik svojim piskavim glasom, po običaju stojeći
na gomili knjiga kako bi mogao da vidi iznad katedre - da ovi ispiti mogu uticati na vašu
budućnost! Ako već niste ozbiljno razmislili o svojim karijerama, sada je pravo vreme za to. A, u
međuvremenu, bojim se da ćemo raditi napornije no ikad, kako bismo se obezbedili da se svi lepo
pokažete!
Proveli su više od sat vremena obnavljajući gradivo o prizivajućim činima, koje će se, sudeći po
profesoru Flitviku, sigurno naći na njihovom testu za O.Č.N, a čas je završio zadavši im dosad
najveći domaći iz čini.
Na preobražavanju je bilo isto, ako ne i gore.
-Ne možete da položite O.Č.N. - poče profesorka Mek Gonagal smrknuto - bez ozbiljne
posvećenosti, vežbanja i učenja. Ne vidim ijedan razlog zašto svi u ovom razredu ne bi dobili
O.Č.N. iz probražavanja, samo ako se potrude. Nevil ispusti tužan mali zvuk neverice.
- Da, i ti, Longbotome - reče profesorka Mek Gonagal. - Sa tvojim radom je sve u redu, izuzev
nedostatka samopouzdanja. Dakle... danas počinjemo sa nestajućim činima. One su lakše od
prizivajućih čini, koje nećete ni izvoditi dok ne dođete do O.I.Č.T. nivoa, ali ipak spadaju među
najteže oblike magije koju ćete raditi na svojim O.Č.N.
Bila je potpuno u pravu. Hariju su nestajuće čini bile užasno teške. Do kraja drugog časa ni on ni
Ron nisu uspeli da nateraju puževe na kojima su vežbali da nestanu, iako je Ron, pun nade, tvrdio
da je njegov malčice ubledeo. Hermiona je, međutim, uspešno naterala puža da nestane iz trećeg
pokušaja, čime je zaradila nagradu od deset poena za Grifindor od profesorke Mek Gonagal. Ona je
bila jedina kojoj nije zadat domaći. Svima ostalima je rečeno da vežbaju tu čin tokom noći, kako bi
bi-li spremni da se sutra popodne ponovo okušaju sa puževima.
Sada već malčice u panici zbog količine domaćih zadataka koji su imali da urade, Hari i Ron su
proveli pauzu za ručak u biblioteci, tragajući za svojstvima mesečevog kamena i njegovom
upotrebom prilikom pravljenja napitaka. Hermiona im se nije pridružila, još uvek ljuta zbog Ronove
opaske o njenim vunenim kapicama. Kada su tog popodneva stigli na brigu o magijskim
stvorenjima, Harija je ponovo počela da boli glava.
Dan je postao hladan i vetrovit, i dok su išli niz travnjak ka Hagridovoj kolibi na rubu Zabranjene
šume, osetili bi pokoju kap kiše na licima. Profesorka Truli-daska je stajala i čekala razred nekih
desetak metara od Hagridovih ulaznih vrata, dok je dugački sto pred njom bio prepun grančica.
Kada su Hari i Ron doši do nje, iza njih se oglasi glasan smeh. Okrenuvši se, spaziše Draka Melfoja
kako korača ka njima, okružen uobičajenom bandom svojih pajtaša Sliterinaca. Očigledno je upravo
rekao ne-što strašno zabavno, jer su Kreb, Gojl, Pensi Perkinson i ostali nastavili da se od sveg srca
kikoću, okupljeni oko stola a, sudeći po činjenici da su svi gledali u Harija, on je mogao bez teškoće
da pogodi predmet šale.
- Da li su svi tu? - zakevta profesorka Truli-daska, kada su Sliterinci i Grifindorci stigli. - Dobro, da
počnemo. Ko može da mi kaže kako se ove stvarčice zovu?
Ona pokaza na hrpu grančica pred sobom. Hermionina ruka polete uvis. Iza njenih leđa, Melfoj
iskezi prednje zube, imitirajući je kako skakuće, sva željna da odgovori na pitanje. Pensi Perkinson
stade da se smeje, ali se smeh pretvori u vrisak, kada grančice sa stola poskočiše u vazduh,
otkrivajući da su to zapravo mala vilinska stvorenja od drveta, sa čvornovatim braon rukama i
nogama, i dva prsta nalik grančicama na kraju svake šake, sa smešnim pljosnatim licem nalik kori
drveta, na kojem su svetlucala po dva smeđa oka.
- Ooooo! - iznenadiše se Parvati i Lavander, iznerviravši Harija. Covek bi pomislio da im Hagrid
nikada nije pokazao tako impresivna stvorenja. Istina, magijski crvi su bili pomalo dosadni, ali su
salamanderi i hipogrifi bili prilično zanimljivi, a zadnjorasprskavajući skruti možda i previše.
- Devojke, molila bih vas da se stišate! - reče oštro profesorka Truli-daska, bacivši punu šaku
nečega nalik smeđem pirinču među drvena stvorenja, koja se istog časa baciše na hranu. - Dakle -
da li iko zna kako se zovu ova stvorenja? Gospođice Grendžer?
- Drvobrižnici' - reče Hermiona. - Oni su čuvari drveća, obično žive u drveću od kojeg se mogu
napraviti čarobni štapići.
- Pet poena za Grifindor - reče profesorka Truli-daska. - Da, to su drvobrižnici, i kao što je
gospođica Grendžer rekla, uglavnom žive u drveću koje se može upotrebiti za izradu štapića. Da li
neko zna čime se hrane?
- Biljnim vašima - odmah odgovori Hermiona, objasnivši zašto se Hariju činilo da se zma smeđeg
pirinča pomeraju. - Ali vole i vilinska jaja, ako uspeju da ih se dočepaju.
- Odlično, devojko, evo ti još pet poena. Dakle, kad god drvobrižnik
- Drvobrižnik je stvorenje koje čuva drveće, i može se pronaci uglavnom u zapadnoj Engleskoj, južnoj Nemačkoj, i
odredenim skandinavskim šumama. Strašno ga je teško zapaziti, pošto je veoma malo (maksimalne dužine od petnaest
santimetara) i sačinjeno od kore drveća i grančica, sa dva mala smeđa oka. Drvobrižnik, koji se hrani insektiraa,
miroljubivo je i neizmemo stidljivo stvorenje, ali ukoliko je drvo u kome živi ugroženo, ono ume da skoči na drvoseču
ili potkresivača grana koji pokušava da naudi njegovom domu i da mu iskopa oči svojim dugim, oštrim prstima.
Ukoliko mu se daju biljne vaši, to će umiriti drvobrižnika dovoljno dugo da čarobnjak ili veštica sebi sa drveta uzmu
drvo za pravljenje šta-pića. - Odloraak iz knjige Fantastične zveri i kako ih naći od Salamandera Skamandera, prim.
prev.
am treba lišće ili grana sa drveta u kojem prebiva drvobrižnik, mudro je imati spremne biljne vaši
na dar, kako bi mu skrenuli nažnju ili ga umirili. Možda ne deluju opasno, ali ako se razIjute,
ustremiće se na vaše oči prstima koji su, kao što možete da vidite, veoma oštri i nimalo poželjni u
blizini očnih jabučica. Tako da, ako pridete bliže, i uzmete par biljnih vaši i po jednog drvobrižnika
- imam ih ovde dovoljno da troje dele jednog - moći ćete da ih pažljivije ispitate. Hoću da mi do
kraja časa svako da po skicu drvobrižnika sa obeleženim svim delovima tela.
Ceo razred se sjuri oko stola. Hari namerno obiđe svu tu gužvu, tako da se nađe pored profesorke
Truli-daske.
- Gde je Hagrid? - upita je on, dok su svi ostali birali svoje drvobrižnike.
- To se tebe ne tiče - odsečno će profesorka Truli-daska, što je bio njen stav i prošli put kada se
Hagrid nije pojavio da održi nastavu. Sa kezom na svom šiljatom licu, Drako Melfoj se nagnu pored
Harija i zgrabi najvećeg drvobrižnika.
- Možda se - poče Melfoj prigušenim glasom, tako da je samo Hari mogao da ga čuje - ta velika
glupa volina gadno povredila.
- A možda ćeš se i ti gadno povrediti, ako ne umukneš - reče Hari kroz ugao usana.
- Možda se petljao sa stvarima koje su prevelike za njega, ako znaš na šta mislim.
I Melfoj se udalji, kezeći se preko ramena Hariju, kome iznenada pripade muka. Da li Melfoj nešto
zna? Njegov otac je ipak Smrtožder. Šta ako ima neke informacije o Hagridovoj sudbini, koje još
nisu stigle do ušiju Reda? On žumo obiđe oko stola i zaputi se ka Ronu i Hermioni, koji su sedeli na
travi malo dalje, pokušavajući da ubede drvobrižnika da ostane miran dovoljno dugo da mogu da ga
nacrtaju. Hari izvuče pergament i pero, čučnu pored njih, i šapatom im prenese šta mu je Melfoj
upravo rekao.
- Dambldor bi znao da se nešto dogodilo Hagridu – odmah će Hermiona. - Samo ideš Melfoju na
ruku ako budeš delovao zabrinuto. To mu govori da ne znamo tačno šta se događa. Moramo da ga
ignorišemo, Hari. Evo, pridrži drvobrižnika na trenutak, samo dok mu nacrtam lice...
- Da - dopre Melfojevo otezanje iz grupice učenika blizu njih - otac je pričao sa ministrom pre
nekoliko dana, znate, i čini se da je Ministarstvo zaista odlučno da se pobrine za problem
nekvalitetne nastave u školi. Tako da ako se onaj prerasli moron i pojavi ovde ponovo, verovatno će
ga odmah poslati da se spakuje i ode.
- JAO!
Hari je stegao drvobrižnika tako jako, da se ovaj umalo polomio, i zato mu se životinjica osveti,
zabivši mu iz sve snage svoje oštre prste u ruku, ostavljajući mu dve duboke posekotine. Hari ga
ispusti. Kreb i Gojl, koji su se već smejuljili na pomisao da će Hagrid biti otpušten, počeše još
glasnije da zavijaju od sme-ha kada se drvobrižnik sjuri ka šumi, gde se maleni drveni čičagliša
izgubi među korenjem. Kada je zvono prigušeno odjeknulo po zemljištu, Hari umota svoj krvlju
umrljan crtež drvobrižnika, i odjuri na herbologiju, ruke umotane u Hermioninu maramicu, dok mu
je Melfojev podrugljivi smeh još uvek odzvanjao u ušima.
- Ako samo još jednom nazove Hagrida moronom... - zareža Hari.
- Hari, nemoj da tražiš kavgu sa Melfojem, ne zaboravi, on je sada asistent, mogao bi da ti oteža
život...
- Au, pitam se kako to izgleda, imati težak život? - reče Hari sarkastično. Ron se nasmeja, ali se
Hermiona namršti. Zajedno su tumarali preko povrtnjaka. Činilo se da nebo još uvek ne može da se
odluči da li će pasti kiša ili ne.
- Voleo bih da Hagrid požuri, i da se što pre vrati, to je sve - reče Hari tiho, kada su došli do
staklenika. - I nemoj mi reći da je ona Truli-daska bolji nastavnik! - dodade on preteći.
- Nisam ni nameravala - mirno odgovori Hermiona.
-Jer ona nikada neće biti bolja od Hagrida - reče Hari od1 čno svestan da je upravo prisustvovao
primernom času brige o ma
-Zdravo - reče ona veselo, dok je prolazila pored njih. Par trenutaka kasnije, iz staklenika izađe i
Luna Lavgud, zaostajući za ostatkom razreda, musava po nosu od zemlje, kose vezane u čvor navrh
glave. Kada je spazila Harija, njene istaknute oči se uzbudeno izbečiše, i ona krenu pravo ka njemu.
Mnogi iz Harijevog razreda se radoznalo okrenuše da posmatraju njihov susret.
Luna duboko udahnu i, bez ikakvog prvobitnog pozdrava, reče:
-Verujem da se Onaj-koji-se-ne-sme-imenovati vratio, i verujem ti da si se borio sa njim i pobegao
mu.
- Ovaj... u redu - reče Hari nezgrapno. Luna je nosila nešto što je ličilo na par narandžastih roktvica
umesto minđuša, što su, čini se, primetile Parvati i Lavander, pošto su se smejale i upirale prstom na
njene uši.
- Samo se smejte - reče Luna, povisivši glas, očigledno pod utiskom da se Parvati i Lavander smeju
onome u šta ona veruje, a ne onome što je nosila na sebi - ali ljudi nekada nisu verovali ni u
brbljavog odličnjaka, ni u zgužvanorogog snorkaka!
- Pa, bili su u pravu, zar ne? - reče Hermiona nestrpljivo.
-Brbljavi odličnjak i zgužvanorogi snorkak i nisu postojali.
Luna joj uputi ubistven pogled i odjuri dalje, dok su joj se rotkvice mahnito klatile na ušima. Parvati
i Lavander više nisu bile jedine koje su zavijale od smeha.
- Je 1' bi ubuduće mogla da ne vredaš jedinu osobu koja mi veruje? - upita Hari Hermionu, kada su
produžili na čas.
- 0, za ime božje, možeš ti da nađeš i bolje od nje – reče Hermiona. - Džini mi je ispričala sve o
njoj. Čitii se da veruje isključivo u stvari za koje ne postoji ni trunka dokaza. Pa dobro, ništa drugo
ne bih ni očekivala od nekoga čiji otac uređuje Cepidlaku.
Hari pomisli na zlokobne krilate konje koje je video one noći kada su stigli na Hogvorts, i kako je
Luna rekla da ih i ona vidi. On klonu duhom. Da li ga je lagala? Ali, pre nego što je stigao da još
malo razmisli o tome, priđe mu Erni Mekmilan.
- Poteru, hoću da znaš - reče on glasnim uzvišenim glasom - da te ne podržavaju samo čudaci. Ja ti
lično verujem sto posto. Moja porodica je oduvek čvrsto podržavala Dambldora, baš kao i ja.
- Ovaj... puno ti hvala, Erni - reče Hari, zatečen, ali srećan. Iako je Erni umeo da bude pompezan u
ovakvim prilikama, Hari je i te kako cenio glas poverenja od nekoga kome sa ušiju ne landaraju
rotkvice. Ernijeve reči su svakako zbrisale osmeh sa lica Lavander Braun, a kada se okrenuo da se
obrati Ronu i Hermioni, Hari priraeti Šejmusov izraz lica, koji je bio istovremeno prkosan i
zbunjen.
Nimalo iznenađujuće, profesorka Spraut je čas započela predavanjem o značaju O.Č.N. Hari je
priželjkivao da nastavnici već jednom prestanu sa time. Već je počinjao da oseća nervozu u dubini
stomaka svaki put kada bi se setio koliko domaćih zadataka ima da uradi, što se dramatično
pogoršalo kada im je profesorka Spraut na samom kraju časa zadala da napišu još jedan sastav.
Umorni, mirušući na zmajevu balegu, omiljeno đubrivo profesorke Spraut, Grifindorci se sjatiše ka
zamku sat i po kasnije, ne razgovarajući previše međusobno. Bio je to još jedan dugačak dan.
Pošto je Hari umirao od gladi, a u pet mu je počinjao prvi kazneni čas kod Ambridžove, on se
zaputi pravo na užinu, ne ostavljajući torbu u grifindorskoj kuli, kako bi mogao da se dobro najede,
pre nego što se suoči sa onim što ga čeka. Međutim, jedva je stigao do ulaza u Veliku salu, kada
glasan i ljutit glas povika:
- Ej, Poteru!
- Šta je sad? - promrmlja on iznureno, okrenuvši se ka Angelini Džonson, koja je delovala veoma
besno.
jjg ii ti sta je sad - reče ona, dojurivši pravo do njei iz sve snage ga bocnu prstom u grudi. -
Kako to da si se uvalio u kaznenu nastavu u petak u pet sati popodne?^
_ 3ta? _ upita Hari.
- Zašto... a, da, konkurs za Čuvara!
- Sada si se setio! - zareža Angelina. - Zar ti nisam rekla da hoću da konkurs održimo pred celim
timom, i pronađemo nekoga koji bi se uklapao sa svima? Zar ti nisam rekla da sam specijalno zato
rezervisala teren za kvidič? A sada si ti odlučio da se ne pojaviš!
- Nisam ja odlučio da se ne pojavim! - reče Hari, pogođen nepravdom njenih reči. - Zaradio sam
kaznenu nastavu od one Ambridžove, samo zato što sam rekao istinu o Znaš-već-kome.
- Pa, možeš da odeš sada pravo kod nje i pitaš je da te pusti u petak - reče Angelina žustro - i ne tiče
me se kako ćeš to da izvedeš. Što se mene tiče, reci joj da je Znaš-već-ko samo plod tvoje mašte, ali
nemoj da nisi došao!
Ona se besno udalji.
- Znate šta? - reče Hari Ronu i Hermioni, kada su ušli u Veliku salu. - Mislim da bi trebalo da
proverimo sa trenerom tima Padlmor junajtid da li je Oliver Drvce možda poginuo tokom nekog
treninga, jer mi se čini da nam se njegov duh javlja kroz Angelinu.
- Šta misliš, koje su šanse da će te Ambridžova pustiti u petak? - upita Ron skeptično, dok su sedali
za grifindorski sto.
- Manje od nule - reče Hari smrknuto, ubacujući jagnjeće kotlete na tanjir i stade da jede. - Mada,
bolje da je pitam, zar ne? Ponudiću da odradim još dva dodatna kaznena časa umesto tog jednog ili
nešto sično, nemam pojma šta... - on proguta jednu krišku pečenog krompira i dodade: - Nadam se
da me neće predugo zadržati večeras. Nadam se da znaš da moramo da napišemo tri sastava, da
vežbamo nestajuće čini za Mek Gonagal°vu, smislimo kontračin za Flitvika, završimo crtež
drvobrižnika i počnerao da pišemo onaj glupi dnevnik snova za Trilejnijevu?
Ron zahropta i iz nekog razloga se zagleda u tavanicu.
- A čini se da će i kiša.
- Kakve to veze ima sa našim domaćim zadacima? - upita Hermiona, podigavši obrve.
- Nikakve - odgovori Ron kao iz topa, dok su mu uši crvenele.
U pet do pet Hari se pozdravi sa drugo dvoje i zaputi ka kancelariji Ambridžove na trećem spratu.
Kada je pokucao na vrata, ona odgovori: 'Izvoli' ušećerenim glasom. On oprezno uđe unutra,
osvrćući se oko sebe.
Boravio je u ovoj kancelariji dok su u njoj bila tri prethodna stanara. U doba kada je Gilderoj
Lokhart živeo ovde, ona je bila prepuna njegovih nasmejanih portreta. Kada se Lupin uselio u nju,
bilo je verovatno da u njoj naletite na neko fascinantno mračno stvorenje u kavezu ili akvarijumu. U
doba lažnog Ćudljivka, bila je pretrpana raznim instrumentima i predmetima za otkrivanje nedela i
skrivenih stvari.
Sada je, međutim, bila potpuno neprepoznatljiva. Sve površine su bile prekrivene čipkastim
prekrivačima i miljeima. Bilo je tu nekoliko vaza sa uvelim cvećem sa podmetačima, a na jednom
zidu je stajala zbirka ukrasnih tanjira, od kojih je svaki bio ukrašen velikim šarenim raačetom, a
svako od njih je imalo drukčiju raašnicu oko vrata. Bili su toliko odvratni, da je Hari gledao u njih
kao opčinjen, sve dok profesorka Ambridž ponovo ne progovori.
-Dobro veče, gospodine Poter.
Hari se trže i osvrau oko sebe. Isprva je nije zapazio, jer je nosila groznu odoru na cvetiće, koja se
isuviše dobro uklapala sa stolnjakom na stolu iza nje.
- 'Bro veče, profesorko Ambridž - reče Hari kruto.
- Pa, sedi - reče ona, pokazujući ka malenom stočiću prekrivenom čipkom, pored koga je upravo
privukla stolicu sa ravnim naslonom. Na stolu je stajao prazan list pergamenta, očigledno čekajući
na njega.
- Ovaj... - poče on, ne pomerivši se sa mesta. - Profesorko Ambridž. Ovaj... pre nego što počnemo,
ja... hteo bih da vas zamolim za... za uslugu.
Njene izbuljene oči se suziše.
- 0, da?
- Pa, ja... ja sam u grifindorskom kvidičkom timu. Trebalo bi da budem na konkursu za prijem
novog Čuvara u pet sati u petak, pa sam se... pa sam se pitao da li bih mogao da te večeri preskočim
kaznenu nastavu i da je... da je odradim neke druge večeri, umesto tada...
I pre nego što je dovršio rečenicu, znao je da je sve uzalud.
-0, ne - reče Ambridžova, smešeći se toliko široko kao da je upravo progutala izuzetno sočnu muvu.
- 0, ne, ne, ne. Ovo je tvoja kazna zato što si širio zle i opake priče, kako bi skrenuo pažnju na sebe,
gospodine Poteru, a kazna se svakako ne može menjati kako bi se udovoljilo krivcu. Ne, doći ćeš
ovde sutra u pet sati, i narednog dana, i u petak takode, da odradiš svoju kaznenu nastavu po planu.
Mislim da je čak i dobra stvar to što propuštaš nešto što stvarno želiš da radiš. To bi trebalo da ti
naglasi lekciju koju pokušavam da te naučim.
On oseti kako mu krv navire u glavu, i začu bubnjanje u ušima. Znači, on širi zle i opake priče, kako
bi skrenuo pažnju na sebe, je li?
Ona ga je posmatrala, glave neznatno nakrivljene u stranu, još uvek se široko osmehujući, kao da
tačno zna šta on misli, i čeka da vidi hoće li opet početi da viče. Uz ogroman trad, Hari skrenu
pogled sa nje, spusti školsku torbu pored stolice i sede.
-Eto - reče Ambridžova slatkasto - već uspevamo bolje da kontrolišemo temperament, zar ne? A
sada ćete da mi ispisujete neke rečenice, gospodine Poter. Ne, ne svojim perom - doade, kada se
Hari sagnuo da otvori torbu. - Koristićete jedno m°je posebno pero. Izvolite.
Ona mu dodade dugačko, tanko crno pero sa neuobičajeno ostrim vrhom.
- Hoću da napišete: Neću više da lažem - reče mu ona nežno.
- Koliko puta? - upita Hari, uverljivo odglumevši ljubaznost.
- Oh, koliko god puta bude bilo potrebno, dok se poruka ne ureže - reče Ambridžova cakanim
glasom. - Hajde, počni.
Ona ode do stola, sede za njega i nagnu se nad gomilu pergamenata koji su ličili na sastave koje je
trebalo da oceni. Hari pridiže oštro crno pero, a zatim shvati šta nedostaje.
- Niste mi dali nikakvo mastilo - reče.
- Oh, mastilo ti neće trebati - reče profesorka Ambridž, sa tanušnim prizvukom smeha u glasu.
Hari prisloni vrh pera na pergament i napisa: Neću više da laiem.
On bolno udahnu. Reči se pojaviše na pergamentu, ispisane, kako se činilo sjajnim crvenim
mastilom. Istovremeno, reči su se pojavile i na poleđini Harijeve desne ruke, urezane u njegovu
kožu kao da ih je ispisao skalpelom - ali, dok je gledao u sjajnu posekotinu, koža ponovo zaceli,
ostavivši mesto gde su slova bila ispisana malo crvenijim nego pre, ali potpuno glatkim.
Hari se osvrnu ka Ambridžovoj. Ona ga je pomno posmatrala, izvivši svoja široka žablja usta u
osmeh.
- Izvoli?
- Ništa - reče Hari tiho.
On spusti pogled nazad na pergament, ponovo položi pero na njega, ispisa: Neću više da lažem, i
opet oseti oštar bol na poleđini šake. Reči se i ovaj put urezaše u njegovu kožu, i opet zaceliše,
nekoliko sekundi kasnije.
I tako se nastavi. Hari je iznova ispisivao reči po pergamentu ali, kako je ubrzo shvatio, ne
mastilom, već sopstvenom krvlju. Svaki put, reči bi mu se usecale na poledinu šake, potom bi
zacelile, i ponovo se pojavile sledeći put kada bi prešao perom po pergamentu.
Tmina se spusti na prozore kancelarije. Hari nije pitao kada će mu biti dozvoljeno da prestane. Nije
čak ni pogledao na sat. Znao je da ga ona posmatra, tražeći neki znak slabosti, a on nije nameravao
da pokaže nijedan, makar morao da sedi ovde cele noći, rasecajući sopstvenu ruku ovim perom...
_ Dodi ovamo - reče ona, posle, kako mu se činilo, nekoliko sati.
On ustade. Saka ga je bolno pekla. Kada je spustio pogled na nju, video je da se rana zalečila, ali da
mu je koža na tom mestu crvena i sirova.
-Šaku - reče ona.
On je ispruži. Ona je uze u ruku. Hari prikri drhtaj kada ga je dodirnula svojim debelim, kratkim
prstima na kojima je nosila mnoštvo ružnog prstenja.
-C, c, c, čini se da još uvek nisam ostavila jak utisak - reče ona, smešeći se. - Pa, moraćemo prosto
da probamo opet, sutra uveče, zar ne? Možeš sada da ideš.
Hari napusti njenu kancelariju bez ijedne reči. Škola je bila potpuno pusta. Ponoć je svakako prošla.
On polako prođe duž hodnika, a onda, kada je zašao za ćošak i bio siguran da ne može da ga čuje,
poče da trči.
Nije imao vremena da uvežba nestajuće čini, nije zapisao nijedan san u svoj dnevnik snova, nije
završio crtež drvobrižnika, niti je napisao sastave. Sutradan ujutru je preskočio doručak, kako bi
naškrabao nekoliko izmišljenih snova za predskazivanje, njihov prvi čas, i b'io je iznenađen što mu
je Ron, razbarušene kose, pravio društvo.
- Kako to da nisi završio domaći sinoć? - upita Hari, dok se Ron mahnito osvrtao po dnevnom
boravku, u potrazi za inspiracijom. Ron, koji je bio čvrsto usnuo kada se Hari prošle noci vratio u
spavaonicu, promrmlja kako je 'radio nešto drugo', nagnut nad pergamentom, a zatim naškraba
nekoliko reči.
- To će poslužiti - reče on, zalupivši svoj dnevnik. - Napisao sam da sam sanjao kako kupujem novi
par cipela, to neće moći da protumači kao nešto sumanuto, zar ne?
Zajedno požuriše ka Severnom tornju.
-Nego, kako je bilo na kaznenoj nastavi kod Ambridžove? Šta te je terala da radiš?
Hari je delić sekunde oklevao, a zatim reče: - Da ispisujem rečenice.
- Pa, to onda i nije bilo toliko loše, je li? - reče Ron.
- Jok - reče Hari.
- Hej - umalo da zaboravim - da li te je pustila u petak?
-Ne - uzvrati Hari.
Ron saosećajno frknu.
Za Harija je to bio još jedan užasan dan. Bio je jedan od najgorih na času preobražavanja, pošto
uopšte nije uvežbao nestajuće čini. Morao je da se odrekne ručka da bi dovršio crtež drvobrižnika,
dok su mu, u međuvremenu, profesorke Mek Gonagal, Truli-daska i Sinistra zadale još domaćih
zadataka, koje nije imao šanse da dovrši te večeri, zbog drugog časa kaznene nastave kod
Ambridžove. Povrh svega, Angelina Džonson ga je ponovo pronašla tokom večere i, čuvši da neće
moći da prisustvuje izboru za Čuvara u petak, rekla mu je da nimalo nije impresionirana njegovim
stavom, i da očekuje od igrača koji nameravaju da ostanu u timu da stavljaju trening pre ostalih
obaveza.
- Ali ja sam na kaznenoj nastavi! - povika Hari za njom, dok se udaljavala. - Misliš da bih radije bio
zatvoren u sobi sa onom matorom žabom, umesto da igram kvidič?
- Dobro je što samo moraš da ispisuješ redove - reče Hermiona, tešeći ga, dok se Hari spuštao na
klupicu, i spustio pogled ka svojoj piti bubrežnjači, koja mu više nije delovala primamljivo. - Ipak,
to i nije neka strašna kazna...
Hari krenu da kaže nešto, a zatim ipak zatvori usta i klimnu glavom. Nije bio siguran zašto nije
rekao Ronu i Hermioni šta se desilo u kabinetu Ambridžove: znao je samo da ne želi da vidi njihove
užasnute izraze lica. Time bi mu se cela stvar činila mnogo gorom, i samira tim težom da se sa njom
suoči.
Takođe je maglovito bio svestan da je ovo nešto između njega i Ambridžove, njihov privatni sukob
volja, i nije hteo da joj pruži tu satisfakciju da čuje kako se on žali na nju.
- Ne mogu da verujem koliko domaćih zadataka imamo - reče Ron očajno.
- Pa, zašto ih nisi sinoć uradio? - upita ga Hermiona. - Gde si bio, uopšte?
-Bio sam... išlo mi se u šetnju - reče Ron nesigumo.
Hari je imao izrazit utisak da u tom trenutku nije bio jedini koji nešto krije.
Drugi čas kaznene nastave bio je podjednako loš kao i prvi. Koža na Harijevoj nadlanici sve brže se
nadraživala, te je vrlo brzo postala crvena i zapaljena. Hariju se činilo malo verovatnim da će još
dugo uspevati da uspešno zarasta. Uskoro će posekotina ostati urezana u njegovu ruku, pa će
Ambridžova možda najzad biti zadovoljna. Međutim, nije pustio ni krika, i od trenutka kada je
zakoračio u kabinet, pa do trenutka kada ga je pustila, ponovo posle ponoći, nije rekao ništa izuzev
'dobro veče' i 'laku noć'.
Situacija sa njegovim domaćim zadacima je, pak, bila očajna, i kada se vratio u grifindorski dnevni
boravak, nije otišao u krevet, iako je bio izmožden, već je otvorio svoje knjige i počeo da piše
referat 'o mesečevom kamenu za Snejpa. Bilo je već pola dva, kada ga je napokon završio. Znao je
da je traljavo odradio posao, ali nije mogao bolje. A ako ne bude imao šta da mu preda, verovatno
će da zaradi kaznenu nastavu i sa Snejpom. Zatim je na brzaka odgovorio na pitanja koja im je
zadala profesorka Mek Gonagal, skrpio par rečenica o pravilnom rukovanJU drvobrižnicima za
profesorku Truli-dasku, i oteturao do kreeta, na koji se sručio potpuno odeven povrh prekrivača i
istog trena zaspao.
Četvrtak mu je protekao u izmaglici umora. I Ron je delovao veoma pospano, iako Hari nije shvatao
zašto. Harijev treći čas kaznene nastave prošao je kao i prethodna dva, osim što posle dva sata
pisanja, reči: Neću više da lažem, nisu izbledele sa Harijeve šake, već su ostale izgrebane na njoj,
dok su iz njih curile kapljice krvi. Zastoj u grebuckanju pera po pergamentu natera profesorku
Ambridž da podigne pogled.
- Ah - reče ona nežno, obilazeći oko radnog stola da bi i sama ispitala njegovu šaku. - Dobro. To bi
trebalo da ti služi kao podsetnik, zar ne? Završio si za večeras.
- Da li moram da dođem i sutra? - upita Hari, pridigavši svoju školsku torbu levom rukom, umesto
žežućom desnicom.
- 0, da - reče profesorka Ambridž, smešeći se široko kao i ranije. - Da, mislim da bismo mogli da
urežemo poruku dublje, uz još jedno veče rada.
Hari nikada nije ni pomišljao da na svetu postoji još neki nastavnik kojeg bi mogao da mrzi više od
Snejpa, ali dok je išao nazad ka grifindorskom tornju, morao je sebi da prizna da je naišao na
ozbiljnog kandidata. Ona je zla, pomisli on, dok se penjao uz stepenice ka sedraom spratu, ona je
zla, izopačena, luda stara...
-Rone?
Stigao je do vrha stepenica, skrenuo desno i umalo naleteo na Rona, koji je čučao iza statue Lahlana
Štrkljavog, stežući metlu. On poskoči od iznenađenja kada vide Harija, i pokuša da sakrije svoju
novu Cistačicu jedanaest iza leđa.
- Šta to radiš?
- Ovaj... ništa. Šta ti radiš?
Hari se namršti na njega.
- Hajde, meni možeš da kažeš! Zašto se kriješ ovde?
-Ja... Krijem se od Freda i Džordža, ako već moraš da znaš - reče Ron. - Upravo su prošli u pratnji
gomile prvaka, kladim se da ponovo testiraju stvari na njiraa. Mislim, znaš da to ne mogu više da
rade u dnevnom boravku, zar ne, sada kada je Hermiona stalno tamo.
Govorio je veoma brzo i grozničavo.
- Ali, šta će ti metla, nisi valjda leteo? - upita ga Hari.
- Ja... pa... dobro, okej, reći ću ti, ali nemoj da se smeješ, važi? - reče Ron, braneći se, svakog trena
postajući sve crveniji u licu. - Ja... mislio sam da pokušam da konkurišem za grifindorskog Čuvara,
sada kada imam pristojnu metlu. Eto. Hajde sada. Smej se.
-Neću da se smejem - reče Hari. Ron trepnu. - To je sjajna ideja! Bilo bi stvarno kul ako bi i ti ušao
u tim! Nikada te nisam video da igraš na poziciji Čuvara, da li si dobar?
- Nisam loš - reče Ron, kome je strašno laknulo kada je video Harijevu reakciju. - Čarli, Fred i
Džordž bi me uvek terali da budem Čuvar kada bi trenirali tokom raspusta.
- Znači, večeras si vežbao?
- Svako veče, još od utorka... mada, sasvim sam. Pokušavao sam da začaram Kvafle da same lete ka
meni, ali nije baš tako lako, i ne znam koliko će mi to biti od koristi. - Ron je delovao nervozno i
zabrinuto. - Fred i Džordž ima da umru od smeha kada se pojavim na izobru. Nisu prestali da me
zafrkavaju otkako sam postao asistent.
- Voleo bih da mogu da budem tamo - reče Hari ogorčeno, kada su se zajedno zaputili ka dnevnom
boravku.
- Da, i ja... Hari, šta ti je to na ruci?
Hari, koji se upravo počešao po nosu slobodnom, desnom rukom, pokuša da je.sakrije, ali sa istim
uspehom kao što je Ron uspeo da sakrije Čistačicu.
-To je samo posekotina... nije to ništa... to je...
Ali Ron zgrabi Harija za podlakticu i privuče poleđinu Harieve ruke ka svojim očima. Nastade
tajac, tokom kojeg je on ZUno u reči urezane u kožu, a onda, zgaden, pusti Harija.
~ Zar nisi rekao kako te samo tera da ispisuješ rečenice?
Hari je oklevao, ali naposleku, i Ron je bio iskren prema njemu, tako da mu on ispriča sve o satima
koje je provodio u kancelariji Ambridžove.
- Ta stara veštičara! - reče Ron revoltiranim šapatom, kada su se zaustavili ispred Debele darae,
koja je mimo dremala naslonivši glavu uz svoj ram. - Ona je bolesna! Idi kod Mek Gonagalove, reci
joj!
- Ne - odmah uzvrati Hari. - Neću da joj pružim zadovoljstvo da zna koliko me je pogodila.
- Pogodila? Ne smeš da joj dopustiš da se izvuče sa ovim!
- Ne znam koliko Mek Gonagalova uopšte ima moć nad njom - reče Hari.
- Onda Dambldoru, reci Dambldoru!
- Ne - reče Hari odsečno.
- Zašto ne?
- On već ima dovoljno briga - reče Hari, ali to nije bio pravi razlog. Nije hteo da ide kod Dambldora
da traži pomoć, pošto Dambldor nije progovorio sa njim još od juna.
- Pa, ja mislim da bi trebalo... - poče Ron, ali ga prekide Debela dama, koja ih je pospano
posmatrala, i sada se obrecnu:
- Hoćete li da mi kažete lozinku, ili ću morati da ostanem budna celu noć, čekajući da vas dvojica
završite razgovor?
Petak je osvanuo sumoran i vlažan, kao što je bio i ostatak nedelje. Iako je Hari mahinalno bacio
pogled ka stolu za osoblje kada je ušao u Veliku salu, nije se zaista nadao da će videti Hagrida, i
stoga istog trena usmeri misli na mnogo hitnije probleme, kao što su ogromna planina domaćih
zadataka, i pomisao na još jedan čas kaznene nastave kod Ambridžove.
Dve stvari su tog dana održale Harija u životu. Jedna je bila pomisao da vikend samo što nije.
Drugo je bilo to da, koliko god njegova poslednja kaznena nastava kod Ambridžove bude strašna,
kroz njen prozor se u daljini video teren za kvidic, tako da će uz malo sreće moći da vidi Rona kako
konkuriše. Istina, ovo su bili slabašni zraci svetlosti, ali Hari je bio zahvalan što uopšte ima išta što
će mu razbiti tminu i crnilo u kojem se trenutno nalazio. Nikada dosad nije proveo goru prvu
nedeIju polugođa na Hogvortsu.
U pet popodne on zakuca na vrata kancelarije profesorke Ambridž, kako se iskreno nadao, po
poslednji put, i bi mu rečeno da uđe. Na stolu prekrivenom čipkom čekao ga je prazan list
pergamenta, a pored njega je ležalo šiljato crno pero.
- Znate šta vam je činiti, gospodine Poter - rece Ambridžova, cakano mu se smeškajući.
Hari uze pero i pogleda kroz prozor. Kada bi samo pomerio stolicu kojih par centimetara udesno...
pod izgovorom da privlači stolicu bliže stolu, uspeo je. Sada je mogao da u daljini vidi grifindorski
kvidički tim kako jezdi levo-desno po terenu, dok je šest crnih silueta stajalo u podnožju tri visoke
gol-stative, očigledno čekajući svoj red da ga čuvaju. Na ovoj daljini bilo je nemoguće proceniti
koji je od njih Ron.
Neću više da lažem, napisa Hari. Posekotina na njegovoj ruci ponovo se otvori i poče nanovo da
krvari.
Neću više da lazem. Posekotina se još dublje ureza, pekući i žežući.
Neću više da lažem. Krv poče da mu curi niz zglob.
Usudi se da baci još jedan pogled kroz prozor. Ko god da je sada branio gol-stative, radio je to vrlo
loše. Keti Bel je dvaput postigla pogodak tokom nekoliko sekundi koliko se Hari usudio da zadrži
pogled. Nadajući se da taj Čuvar nije Ron, on spusti pogled ka pergamentu koji je bio poprskan
krvlju.
Neću više da lazem.
Neću više da lazem.
Podigao bi pogled kad god bi mu se učinilo da sme da rizkuje: kada bi čuo grebuckanje pera
Ambridžove po papiru, ili otvaranje fioke. Treća osoba koja je konkurisala bila je prilično
a' četvrta je bila očajna, peta je sjajno izbegla Bladžerku, a zatim se spetljala oko lakog spasavanja
lopte. Nebo se smrkavalo, i Hari je sumnjao da će uopšte moći da vidi šestog i sedmog kandidata.
Neću više da lažem.
Neću više da laiem.
Pergament je sada skroz sijao od kapljica krvi koje su mu kapkale sa nadlanice, plamteće od bola.
Kada je sledeći put podigao pogled, noć je već bila pala i teren za kvidič više nije bio vidljiv.
- Hajde da vidimo da li si uspeo da shvatiš poruku – začu se nežni glas Ambridžove pola sata
kasnije.
Ona krenu ka njemu, ispruživši svoje kratke prste pune prstenja ka njegovoj ruci. A onda, kada ga
uhvati da ispita reči koje su mu sada bile svojski urezane u šaku, bol se usija, ali ne u njegovoj ruci,
već u ožiljku na čelu. Istovremeno je itnao stvamo čudan osećaj u stomaku.
On istrže ruku iz njenog stiska i skoči na noge, zureći u nju. Ona mu uzvrati pogled, a njena široka,
otromboljena usta se razvukoše u osmeh.
-Da, boli, zar ne? - upita nežno.
Hari joj ne odgovori. Srce mu je lupalo strašno jako i brzo. Da li govori o njegovoj ruci, ili zna šta
je upravo osetio na čelu?
-Pa, mislim da sam postigla to što sam htela, gospodine Poter. Slobodni ste.
On podiže svoju torbu i napusti sobu što je brže mogao.
Budi miran, reče samom sebi, dok je trčao uz stepenice. Smiri se, ne mora da bude ono što misliš da
jeste...
-Mumbulus mimbltonial - prodahta on Debeloj dami, koja se širom otvori ka njemu.
Dočeka ga gromoglasna buka. Ron mu pritrča, sa osmehom na licu, prosipajući krem-pivo iz pehara
koji je stezao u ruci po svojoj odori.
-Hari, uspeo sam, ušao sam, ja sam Čuvar!
-Šta? Oh... sjajno! - reče Hari, pokušavajući da se prirodo nasmeši, dok mu je srce i dalje bubnjalo,
a ruka pulsirala i krvarila.
_ Uzmi krem-pivo. - Ron mu gurnu bocu u ruku. - Ne mogu da verujem... gde je Hermiona nestala?
- Eno je tamo - reče Fred, koji je takođe pio krem-pivo, i pokaza na fotelju kraj vatre. U njoj je
dremala Hermiona, dok joj se piće nesigumo klatilo u ruci.
- Pa, rekla je da joj je drago kada sam joj saopštio – reče Ron, pomalo snuždeno.
- Pusti je da spava - reče Džordž brzo. Tek nekoliko trenutaka kasnije Hari primeti da gomila
prvaka oko njih nosi nepogrešive znake da im je doskora curela krv iz nosa.
-Dođi ovamo, Rone, da vidimo da li ti pristaju Drvcetove stare odore - pozva ga Keti Bel - možemo
da skinemo njegovo ime i stavimo tvoje...
Dok se Ron udaljavao, Angelina brzim korakom priđe Hariju-
-Izvini ako sam ranije bila malo osorna prema tebi, Poteru - reče ona naglo. - Znaš, ovo
rukovođenje timom je strašno stresna rabota, sve više mi se čini da sam pre bila malo prestroga
prema Drvcetu. Posmatrala je Rona preko raba svog pehara, neznatno namrštena.
-Cuj, znam da'ti je on najbolji ortak, ali nije baš sjajan - reče ona tupo. - Mada, mislim da će uz
malo treniranja biti sasvim dobar. Potiče iz porodice sjajnih igrača kvidiča. Iskreno receno, računam
da će se ispostaviti da ima više talenta no što je danas pokazao. Viki Frobišer i Džefri Huper su
večeras leteli bolje od njega, ali Huper je prava pekmeza, uvek kuka zbog necega, a Viki je član
raznoraznih klubova i udruženja. Sama je Pnznala da će, ako joj se treninzi budu poklapali sa
Klubom či' rachje izabrati čini. U svakom slučaju, imamo probni trening ra u dva popodne, zato se
potrudi da ovaj put budeš tamo. I Ucini mi uslugu, pomozi Ronu što više možeš, okej?
On klimnu glavom, i Angelina odjuri nazad do Alisije Spinet. Hari se pomeri da bi seo pored
Hermione, koja se uz trzai probudi kada on spusti svoju torbu.
- Oh, Hari, ti si... sjajno za Rona, zar ne? - reče ona sanji-vo. - Ja sam samo mno... mno... mnooogo
uraorna - zevnu ona. - Bila sam budna do jedan sat ujutru, praveći još šešira. Nestaju kao ludi!
Pogledavši malo pažljivije, Hari primeti da su male vunene kape skrivene svuda po sobi, kako bi
nepažljivi kućni vilenjaci mogli da ih slučajno podignu sa zemlje.
- Sjajno - reče Hari rasejano. Ako nekome uskoro ne bude rekao šta mu se dogodilo, ima da pukne.
- Slušaj, Hermiona, upravo sam bio kod Ambridžove u kancelariji i dodirnula me je po ruci...
Hermiona ga je pažljivo saslušala. Kada je Hari završio, ona polako reče. - Brineš se da je Znašveć-
ko ne kontroliše kao što je kontrolisao Kvirela?
- Pa - reče Hari, spustivši glas - moguće je, zar ne?
- Pa, pretpostavljam - reče Hermiona, iako nije zvučala ubeđeno. - Ali ne verujem da može da nju
zaposedne kao što je zaposednuo Kvirela, hoću reći, sada je ponovo stvarao živ, zar ne, ima svoje
telo, nije mu potrebno da deli nečije tuđe. Mada, pretpostavljam da bi mogao da je drži pod
kontrolišućom kletvom...
Hari je na trenutak posmatrao kako Fred, Džordž i Li Džordan žongliraju praznim bocama krempiva.
Zatim Hermiona reče: - Ali kada te je prošle godine boleo ožiljak, niko te nije dodirivao, a zar
nije Dambldor rekao da to ima veze sa time kako se Znaš-već-ko oseća u tom trenutku? Hoću reći,
možda ovo nema nikakve veze sa Ambridžovom, možda je samo slučajnost da ti se to desilo dok si
bio kod nje?
- Ona je zla - reče Hari odsečno. - Izopačena.
- Ona je užasna, istina je, ali... Hari, mislim da bi trebalo da kažeš Dambldoru da te je boleo ožiljak.
Rjo ie to drugi put u roku od dva dana da Hariju savetuju da ode kod Dambldora, ali on odgovori
Hermioni isto što i Ronu.
_ Neću da ga gnjavim sa time. Kao što si sama rekla, to ni¦ ništa strašno. Boleo me je mestimično
celo leto... samo što je noćas bilo malo gore, to je sve...
-Hari, siguraa sam da bi Dambldor leleo da ga gnjaviš s tim...
-Aha - reče Hari, pre nego što je stigao da se zaustavi - to je jedini deo mene zbog kojeg se
Dambldor brine, zar ne, moj ožiljak?
- Ne govori tako, to nije istina!
- Mislim da ću pisati Sirijusu, pa da vidim šta on misli o...
- Hari, ne možeš tako nešto da napišeš u pismu! - reče Hermiona, preplašena. - Zar se ne sećaš,
Ćudljivko nam je rekao da pazimo šta pišemo! Ne možemo da budemo sigurni da ne presreću sove!
- U redu, u redu, onda mu neću reći! - reče Hari iznervirano. Ustade iz fotelje. - Idem u krevet.
Isrpičaj Ronu ovo umesto mene, hoćeš li?
- A, ne - reče Hermiona sa olakšanjem - ako ti ideš, znači da mogu i ja da idem, a da ne deluje
nepristojno. Skroz sam izmoždena, a hoću sutra da napravim još kapica. Slušaj, možeš i ti da mi
pomogneš, ako hoćeš, stvarno je zabavno, sve sam bolja, sada mogu da radim i šare i inicijale i
raznorazne stvari.
Hari se zagleda u njeno lice, koje je sijalo od radosti, trudeći se da izgleda kao da mu ta ponuda
deluje iole primamljivo.
-Ovaj... ne, mislim da neću moći, hvala - reče on. - Ovaj... ne sutra. Imam gomilu domaćih da
uradim...
I on se uzvera uz stepenice ka muškoj spavaonici, ostavivši je malčice razočaranu.
Te noći, večera u Velikoj sali za Harija nije bila nimalo prijatno iskustvo. Vest o njegovom
nadvikivanju sa Ambridžovom širila se neverovatnom brzinom, čak i po hogvortskim standardima.
Dok je jeo, sedeći između Rona i Hermione, čuo je šaptanje svuda oko sebe. Najčudnije je što
nikome od šaptača nije smetalo što će on čuti šta govore o njemu. Štaviše, kao da su se nadali da će
se razljutiti i ponovo početi da viče, kako bi mogli da čuju njegovu priču iz prve ruke.
- Kaže da je video kako ubijaju Sedrika Digorija...
- Tvrdi da je imao dvoboj sa Znaš-već-kim...
- Ma šta mi napriča...
- Koga misli da folira?
- Ma daaj...
- Ne ide mi u glavu - drhtavim glasom poče Hari, odlažući nož i viljušku (ruke su mu se isuviše
tresle da bi mogao normalno da barata njima) - kako to da su svi poverovali u moju priču pre dva
meseca, kada im je Dambldor ispričao...
- Stvar je u tome, Hari, što nisam sigurna da su i tada poverovali - reče Hermiona sumomo. - Oh,
hajdemo odavde.
Ona tresnu nožem i viljuškom o sto. Ron čežnjivo pogleda u svoju napola pojedenu pitu od jabuka,
ali i on krenu za njima. Ostali su ih pratili pogledom dok su izlazili iz sale.
- Kako to misliš, nisi siguma da su uopšte poverovali Dambldoru? - upita Hari Hennionu, kada su se
popeli na prvi sprat.
- Pazi ovako, ti ne shvataš kako je sve to izgledalo – reče Hermiona tiho. - Stvorio si se nasred
travnjaka, grčevito stežući Sedrikovo mrtvo telo... niko od nas nije video šta se stvarno dogodilo u
lavirintu... imali smo samo Dambldorovu reč da se Znaš-već-ko vratio, ubio Sedrika i borio se sa
tobom.
- Što je istina! - reče Hari glasno.
- Znam da jeste, Hari, zato molim te prestani da se ljutiš na mene - reče Hermiona izmoreno. - Stvar
je u tome što su se, pre nego što je istina mogla da pusti korenje, svi vratili kući za raspust, gde su
proveli dva meseca čitajući da si ti ludak, a Dambldor posenilio!
Kiša je dobovala po prozorskim staklima, dok su se vraćali praznim hodnicima ka grifindorskom
tornju. Hari se osećao kao da mu je prvi dan škole trajao čitavu nedelju, ali je još uvek imao da
uradi gomilu domaćih zadataka pre odlaska u krevet. Tupi pulsirajući bol ugnezdio mu se tik iznad
desnog oka. Dok su se kretali niz hodnik ka Debeloj dami, on pogleda kroz kišom ispran prozor ka
mračnom zemljištu. Još uvek nije bilo nikakvog svetla u Hagridovoj kolibi.
- Mimbulus mibltonia - reče Hermiona, pre nego što je Debela dama stigla da ih pita za lozinku.
Portret se pomeri i otkri rupu, uz koju se njih troje uzveraše.
Dnevni boravak je bio gotovo prazan. Većina je još uvek bila dole na večeri. Krukšenks se ispravi
na fotelji i krenu da ih pozdravi, glasno predući, a kada su Hari, Ron i Hermiona zauzeli svoje tri
omiljene fotelje kraj kamina, on s lakočom skoči Herioni u krilo, i tu se sklupča, nalik krznenom
riđem jastučetu.
Hari se zagleda u plamenove, osećajući se iscrpljeno i izmoreno.
- Kako je Dambldor dopustio da se ovo dogodi? - iznenada povika Hermiona, nateravši Harija i Ron
da iznenađeno poskoče. Krukšenks uvredeno skoči sa nje. Ona besno lupi po naslonima za ruke,
tako da punjenje fotelje poče da izlazi kroz par rupica u tapacirungu. - Kako može da dopusti onoj
užasnoj ženi da nam predaje? I to u razredu u kojem imamo O.Č.N, ni manje ni više!
- Pa dobro, nikada nismo ni imali sjajne nastavnike odbrane od mračnih veština, zar ne? - primeti
Hari. - Znaš i sama kako stoje stvari, Hagrid nam je rekao, niko ne želi taj posao. Kažu da je uklet.
- Da, ali zaposliti nekoga ko nam čak zabranjuje da koristimo magiju! Šta to Dambldor smera?
- Pa još pokušava da natera ljude da špijuniraju za nju - reče Ron smrknuto. - Sećaš se kad je rekla
da svratimo do nje ako čujemo da iko priča kako se Znaš-već-ko vratio?
- Naravno da je tu da bi nas sve špijunirala, to je očigledno, zašto bi je inače Fadž poslao ovamo? -
obrecnu se Hermiona.
- Nemojte ponovo da počinjete sa svađom - reče Hari iznureno, kada je Ron otvorio usta da joj
uzvrati. - Zar ne možemo samo da... hajde da uradimo taj domaći, da ga prebrinemo već jednom...
Oni pokupiše svoje školske torbe iz ćoška i vratiše se u fotelje pored ognjišta. Ljudi su sada već
počeli da se vraćaju sa vecere. Hari je okrenuo glavu što dalje od rupe iza portreta, ali Je ipak
mogao da oseti koliko je pogleda privukao.
~ Hoćemo li prvo da uradimo Snejpov domaći? - upita Ron, umocivši pero u mastilo. - Svojstva...
mesečevog kamena... i njegova primena... pri pravljenju napitaka... - promrmlja on, ispisujuci te
reči na samom vrhu strane svog pergamenta dok ih je izgovarao. - Eto. On podvuče naslov, a zatim
iščekujući pogleda u Hermionu.
- Dakle, koja su svojstva mesečevog kamena, i kakva mu je primena pri pravljenju napitaka?
Ali Hermiona ga nije slušala. Žmirkala je ka udaljenom ćosku sobe, gde su Fred, Džordž i Li
Džordan sedeli okruženi grupicom prvaka nevinih izraza Hca. Ti mališani su svi do jednog žvakali
nešto što su uzimali iz velike papirne kese koju je Fred držao u ruci.
-Ne, žao mi je, ali sada su već preterali - reče ona, ustajući, sasvim besna. - Hajde, Rone.
-Ja... šta? - reče Ron, očigledno pokušavajući da dobije na vremenu. - Ne... hajde, Hermiona... ne
možemo da ih kaznimo zato što dele drugima slatkiše.
- Savršeno dobro znaš da su to komadi krvavonosnog nugata ili... bljuvačkih bombona ili...
- Obeznanjujućih dražeja? - dopuni je Hari tiho.
Jedan po jedan, kao da ih je po glavama udario nevidljivi malj, prvaci se onesvešćeni sručiše na
sedišta. Neki bi skliznuli pravo na pod, dok bi drugi pali preko naslona za ruke, isplaženih jezika.
Većina dece ih je posmatrala, smejući se. Hermiona je, pak, raširila ramena i odmarširala pravo ka
Fredu i Džordžu, koji su sada stajali sa beležnicama i pomno ispitivali onesvešćene prvake. Ron se
napola pridiže iz svoje stolice, na trenutak nesigurno stojeći u mestu, a zatim promrmlja Hariju: -
Drži ona sve pod kontrolom - pre nego što je utonuo u stolicu što je dublje mogao, uprkos svojoj
visini.
- Sada je dosta! - reče Hermiona silovito Fredu i Džordžu, koji je pogledaše sa blagim
iznenađenjem.
- Da, u pravu si - reče Džordž, klimnuvši glavom - čini se da je ova doza dovoljno jaka, zar ne?
- Rekla sam vam jutros, ne smete da testirate svoje đubre na učenicima!
-Plaćamo ih! - reče Fred uvređeno.
- Nije me briga, moglo bi da bude opasno!
- Gluposti - reče Fred.
- Smiri se, Hermiona, dobro im je! - reče Li, pokušavajući da je razuveri, dok je išao od prvaka do
prvaka, ubacujući ljubičaste bombone u njihova širom otvorena usta.
-Da, vidi, upravo dolaze k sebi - reče Džordž.
Nekoliko prvaka se zaista uskomešaše. Nekolicina su delovali toliko šokirani kada su zatekli sebe
ispružene na podu, razjapljenih vilica, da je Hari bio siguran da ih Fred i Džordž nisu upozorili šta
će im biti od tih bombona.
- Da li si dobro? - upita Džordž nežno malu crnokosu devojčicu koja mu je ležala pod nogama.
- Mi-mislim da jesam - reče ona drhtavo.
- Odlično - reče Fred veselo, ali već sledećeg trenutka Hermiona zgrabi iz ruku njegovu beležnicu i
papimu kesu punu obeznanjujućih dražeja.
- NIJE odlično!
- Naravno da jeste, pa živi su, zar ne? - reče Fred ljutito.
- Ne smete ovo da radite, šta ako se neko od njih ozbiljno razboli?
- Neće se razboleti, već smo sve probali na sebi, ovo je samo da bismo videli da li svi isto reaguju
na njih...
- Ako ne prestanete sa tim, ima da...
- ...nam odrediš kaznenu nastavu? - reče Fred, glasom koji je govorio voleo-bih-da-te-vidim-dapokušaš.
- ...nas nateraš da pišemo po tabli? - reče Džordž, kezeći se prezrivo.
Posmatrači širom sobe se nasmejaše. Hermiona se skroz uspravi. Oči joj se suziše, a činilo se da joj
žbunasta kosa puckefa od elektriciteta.
- Ne - reče ona, glasom kiptećim od gneva - ali ću da pi vašoj majci.
- Ne bi valjda! - povika Džordž užasnut, ustuknuvši od nje.
-O, da, i te kako - reče Hermiona smrknuto. - Ne mogu da vas sprečim da sami jedete te gluposti, ali
nećete ih davati prvacima.
Fred i Džordž su delovali kao gromom pogođeni. Bilo je očigledno da su Hermioninu pretnju
doživeli kao niski udarac, daleko ispod pojasa. Još jednom ih prostrelivši pogledom, ona baci
beležnicu i kesu sa bombonama nazad u Fredove ruke, i povuče se u svoju fotelju kraj vatre.
Ron je sada toliko utonuo u svoje sedište, da mu je nos bio u nivou kolena.
- Hvala na podršci, Rone - reče Hermiona otrovno.
- I sama si se fino snašla - promumla Ron.
Hermiona se na trenutak zagleda u svoj prazan list pergamenta, a zatim mrzovoljno reče: - Ma neka,
ne mogu sada da se koncentrišem. Idem u krevet.
Ona širom otvori svoju torbu. Hari pomisli da se sprema da odloži knjige, međutim, umesto toga
ona izvuče dva izobličena vunena predmeta, pažljivo ih stavi na sto pored kamina, potom ih prekri
sa par izgužvanih listova pergamenta i jednim polomljenim perom, a zatim se odmaknu da bi se
divila svojoj kreaciji.
- Šta to radiš, za ime Merlina? - upita Ron, posmatrajući je kao da se boji za njeno mentalno
zdravlje.
- To su šeširi za kućne vilenjake - reče ona živahno, počevši da trpa svoje knjige u torbu. -
Napravila sara ih za vreme leta. Bez magije veoma sporo pletem, ali sada kada sam ponovo u školi,
moći ću da napravim još gomilu ovakvih.
- Ostavljaš šeširiće da ih kućni vilenjaci nadu? - reče Ron polako. - I prvo ih prekrivaš đubretom?
- Da - reče Hermiona prkosno, prebacivši torbu preko ramena.
- To nije pošteno - reče Ron ljutito. Pokušavaš da ih prevariš da uzmu šešire.
- Oslobađaš ih, a oni možda i ne žele da budu slobodni.
-Naravno da žele da budu slobodni! - odmah uzvrati Hermiona, mada joj se lice polako oblivalo
rumenilom. - Da se nisi usudio da dirneš te šešire, Rone!
Ona ih napusti. Ron je sačekao dok nije nestala kroz vrata devojačkih spavaonica, a zatim je
raščistio đubre sa vunenih šeširića.
-Bar da vide šta uzimaju - reče on odlučno. - Nego... - on smota pergament na kome je napisao
naslov sastava za Snejpa - nema svrhe ni pokušavati da ovo sada dovršimo, ne mogu da ga napišem
bez Hermione, pojma nemam šta bi trebalo da se radi sa mesečevim kamenom, a ti?
Hari odmahnu glavom, primetivši da mu se tim pokretom pojačao bol u desnoj slepoočnici. Pomisli
na dugački sastav o ratovima džinova, a bol ga još oštrije probode. Potpuno svestan da će ujutru
zažaliti što noćas nije završio domaći, on nagomila knjige u ranac.
-Idem i ja u krevet.
Prošao je pored Sejmusa na putu ka vratima od spavaonice, ali ga nije pogledao. Hari je na tren
imao osećaj da je Šejmus zaustio da nešto kaže, ali ubrza korak i stiže do utešnog mira i tišine
kamenog spiralnog stepeništa, uspevši da izbegne dalje provokacije.
Sledeći dan je osvanuo podjednako siv i kišovit kao prethodni. Hagrida opet nije bilo za
nastavničkim stolom tokom doručka.
- Ali, gledano sa vedrije strane, danas nema ni Snejpa - reče Ron utešno.
Hermiona široko zevnu i nasu sebi malo kafe. Iz nekog razloga delovala je prilično zadovoljna, a
kada je Ron upita zašto Je tako srećna, ona prosto reče: - Šeširi su nestali. Čini se da kućni vilenjaci
ipak žele slobodu.
-Ne bih se kladio u to - uzvrati joj Ron odsečno. - Oni se možda i ne računaju kao odeća. Meni nisu
nimalo ličili na šešire, već više na vunene mešine.
Hermiona celo jutro nije htela da govori sa njim.
Posle duplog časa čini, usledio je dupli čas preobražavanja. I profesor Flitvik i profesorka Mek
Gonagal su prvih petnaest minuta svojih predavanja držali govore o značaju O.Č.N.-a.
-Morate da imate na umu - reče maleni profesor Flitvik svojim piskavim glasom, po običaju stojeći
na gomili knjiga kako bi mogao da vidi iznad katedre - da ovi ispiti mogu uticati na vašu
budućnost! Ako već niste ozbiljno razmislili o svojim karijerama, sada je pravo vreme za to. A, u
međuvremenu, bojim se da ćemo raditi napornije no ikad, kako bismo se obezbedili da se svi lepo
pokažete!
Proveli su više od sat vremena obnavljajući gradivo o prizivajućim činima, koje će se, sudeći po
profesoru Flitviku, sigurno naći na njihovom testu za O.Č.N, a čas je završio zadavši im dosad
najveći domaći iz čini.
Na preobražavanju je bilo isto, ako ne i gore.
-Ne možete da položite O.Č.N. - poče profesorka Mek Gonagal smrknuto - bez ozbiljne
posvećenosti, vežbanja i učenja. Ne vidim ijedan razlog zašto svi u ovom razredu ne bi dobili
O.Č.N. iz probražavanja, samo ako se potrude. Nevil ispusti tužan mali zvuk neverice.
- Da, i ti, Longbotome - reče profesorka Mek Gonagal. - Sa tvojim radom je sve u redu, izuzev
nedostatka samopouzdanja. Dakle... danas počinjemo sa nestajućim činima. One su lakše od
prizivajućih čini, koje nećete ni izvoditi dok ne dođete do O.I.Č.T. nivoa, ali ipak spadaju među
najteže oblike magije koju ćete raditi na svojim O.Č.N.
Bila je potpuno u pravu. Hariju su nestajuće čini bile užasno teške. Do kraja drugog časa ni on ni
Ron nisu uspeli da nateraju puževe na kojima su vežbali da nestanu, iako je Ron, pun nade, tvrdio
da je njegov malčice ubledeo. Hermiona je, međutim, uspešno naterala puža da nestane iz trećeg
pokušaja, čime je zaradila nagradu od deset poena za Grifindor od profesorke Mek Gonagal. Ona je
bila jedina kojoj nije zadat domaći. Svima ostalima je rečeno da vežbaju tu čin tokom noći, kako bi
bi-li spremni da se sutra popodne ponovo okušaju sa puževima.
Sada već malčice u panici zbog količine domaćih zadataka koji su imali da urade, Hari i Ron su
proveli pauzu za ručak u biblioteci, tragajući za svojstvima mesečevog kamena i njegovom
upotrebom prilikom pravljenja napitaka. Hermiona im se nije pridružila, još uvek ljuta zbog Ronove
opaske o njenim vunenim kapicama. Kada su tog popodneva stigli na brigu o magijskim
stvorenjima, Harija je ponovo počela da boli glava.
Dan je postao hladan i vetrovit, i dok su išli niz travnjak ka Hagridovoj kolibi na rubu Zabranjene
šume, osetili bi pokoju kap kiše na licima. Profesorka Truli-daska je stajala i čekala razred nekih
desetak metara od Hagridovih ulaznih vrata, dok je dugački sto pred njom bio prepun grančica.
Kada su Hari i Ron doši do nje, iza njih se oglasi glasan smeh. Okrenuvši se, spaziše Draka Melfoja
kako korača ka njima, okružen uobičajenom bandom svojih pajtaša Sliterinaca. Očigledno je upravo
rekao ne-što strašno zabavno, jer su Kreb, Gojl, Pensi Perkinson i ostali nastavili da se od sveg srca
kikoću, okupljeni oko stola a, sudeći po činjenici da su svi gledali u Harija, on je mogao bez teškoće
da pogodi predmet šale.
- Da li su svi tu? - zakevta profesorka Truli-daska, kada su Sliterinci i Grifindorci stigli. - Dobro, da
počnemo. Ko može da mi kaže kako se ove stvarčice zovu?
Ona pokaza na hrpu grančica pred sobom. Hermionina ruka polete uvis. Iza njenih leđa, Melfoj
iskezi prednje zube, imitirajući je kako skakuće, sva željna da odgovori na pitanje. Pensi Perkinson
stade da se smeje, ali se smeh pretvori u vrisak, kada grančice sa stola poskočiše u vazduh,
otkrivajući da su to zapravo mala vilinska stvorenja od drveta, sa čvornovatim braon rukama i
nogama, i dva prsta nalik grančicama na kraju svake šake, sa smešnim pljosnatim licem nalik kori
drveta, na kojem su svetlucala po dva smeđa oka.
- Ooooo! - iznenadiše se Parvati i Lavander, iznerviravši Harija. Covek bi pomislio da im Hagrid
nikada nije pokazao tako impresivna stvorenja. Istina, magijski crvi su bili pomalo dosadni, ali su
salamanderi i hipogrifi bili prilično zanimljivi, a zadnjorasprskavajući skruti možda i previše.
- Devojke, molila bih vas da se stišate! - reče oštro profesorka Truli-daska, bacivši punu šaku
nečega nalik smeđem pirinču među drvena stvorenja, koja se istog časa baciše na hranu. - Dakle -
da li iko zna kako se zovu ova stvorenja? Gospođice Grendžer?
- Drvobrižnici' - reče Hermiona. - Oni su čuvari drveća, obično žive u drveću od kojeg se mogu
napraviti čarobni štapići.
- Pet poena za Grifindor - reče profesorka Truli-daska. - Da, to su drvobrižnici, i kao što je
gospođica Grendžer rekla, uglavnom žive u drveću koje se može upotrebiti za izradu štapića. Da li
neko zna čime se hrane?
- Biljnim vašima - odmah odgovori Hermiona, objasnivši zašto se Hariju činilo da se zma smeđeg
pirinča pomeraju. - Ali vole i vilinska jaja, ako uspeju da ih se dočepaju.
- Odlično, devojko, evo ti još pet poena. Dakle, kad god drvobrižnik
- Drvobrižnik je stvorenje koje čuva drveće, i može se pronaci uglavnom u zapadnoj Engleskoj, južnoj Nemačkoj, i
odredenim skandinavskim šumama. Strašno ga je teško zapaziti, pošto je veoma malo (maksimalne dužine od petnaest
santimetara) i sačinjeno od kore drveća i grančica, sa dva mala smeđa oka. Drvobrižnik, koji se hrani insektiraa,
miroljubivo je i neizmemo stidljivo stvorenje, ali ukoliko je drvo u kome živi ugroženo, ono ume da skoči na drvoseču
ili potkresivača grana koji pokušava da naudi njegovom domu i da mu iskopa oči svojim dugim, oštrim prstima.
Ukoliko mu se daju biljne vaši, to će umiriti drvobrižnika dovoljno dugo da čarobnjak ili veštica sebi sa drveta uzmu
drvo za pravljenje šta-pića. - Odloraak iz knjige Fantastične zveri i kako ih naći od Salamandera Skamandera, prim.
prev.
am treba lišće ili grana sa drveta u kojem prebiva drvobrižnik, mudro je imati spremne biljne vaši
na dar, kako bi mu skrenuli nažnju ili ga umirili. Možda ne deluju opasno, ali ako se razIjute,
ustremiće se na vaše oči prstima koji su, kao što možete da vidite, veoma oštri i nimalo poželjni u
blizini očnih jabučica. Tako da, ako pridete bliže, i uzmete par biljnih vaši i po jednog drvobrižnika
- imam ih ovde dovoljno da troje dele jednog - moći ćete da ih pažljivije ispitate. Hoću da mi do
kraja časa svako da po skicu drvobrižnika sa obeleženim svim delovima tela.
Ceo razred se sjuri oko stola. Hari namerno obiđe svu tu gužvu, tako da se nađe pored profesorke
Truli-daske.
- Gde je Hagrid? - upita je on, dok su svi ostali birali svoje drvobrižnike.
- To se tebe ne tiče - odsečno će profesorka Truli-daska, što je bio njen stav i prošli put kada se
Hagrid nije pojavio da održi nastavu. Sa kezom na svom šiljatom licu, Drako Melfoj se nagnu pored
Harija i zgrabi najvećeg drvobrižnika.
- Možda se - poče Melfoj prigušenim glasom, tako da je samo Hari mogao da ga čuje - ta velika
glupa volina gadno povredila.
- A možda ćeš se i ti gadno povrediti, ako ne umukneš - reče Hari kroz ugao usana.
- Možda se petljao sa stvarima koje su prevelike za njega, ako znaš na šta mislim.
I Melfoj se udalji, kezeći se preko ramena Hariju, kome iznenada pripade muka. Da li Melfoj nešto
zna? Njegov otac je ipak Smrtožder. Šta ako ima neke informacije o Hagridovoj sudbini, koje još
nisu stigle do ušiju Reda? On žumo obiđe oko stola i zaputi se ka Ronu i Hermioni, koji su sedeli na
travi malo dalje, pokušavajući da ubede drvobrižnika da ostane miran dovoljno dugo da mogu da ga
nacrtaju. Hari izvuče pergament i pero, čučnu pored njih, i šapatom im prenese šta mu je Melfoj
upravo rekao.
- Dambldor bi znao da se nešto dogodilo Hagridu – odmah će Hermiona. - Samo ideš Melfoju na
ruku ako budeš delovao zabrinuto. To mu govori da ne znamo tačno šta se događa. Moramo da ga
ignorišemo, Hari. Evo, pridrži drvobrižnika na trenutak, samo dok mu nacrtam lice...
- Da - dopre Melfojevo otezanje iz grupice učenika blizu njih - otac je pričao sa ministrom pre
nekoliko dana, znate, i čini se da je Ministarstvo zaista odlučno da se pobrine za problem
nekvalitetne nastave u školi. Tako da ako se onaj prerasli moron i pojavi ovde ponovo, verovatno će
ga odmah poslati da se spakuje i ode.
- JAO!
Hari je stegao drvobrižnika tako jako, da se ovaj umalo polomio, i zato mu se životinjica osveti,
zabivši mu iz sve snage svoje oštre prste u ruku, ostavljajući mu dve duboke posekotine. Hari ga
ispusti. Kreb i Gojl, koji su se već smejuljili na pomisao da će Hagrid biti otpušten, počeše još
glasnije da zavijaju od sme-ha kada se drvobrižnik sjuri ka šumi, gde se maleni drveni čičagliša
izgubi među korenjem. Kada je zvono prigušeno odjeknulo po zemljištu, Hari umota svoj krvlju
umrljan crtež drvobrižnika, i odjuri na herbologiju, ruke umotane u Hermioninu maramicu, dok mu
je Melfojev podrugljivi smeh još uvek odzvanjao u ušima.
- Ako samo još jednom nazove Hagrida moronom... - zareža Hari.
- Hari, nemoj da tražiš kavgu sa Melfojem, ne zaboravi, on je sada asistent, mogao bi da ti oteža
život...
- Au, pitam se kako to izgleda, imati težak život? - reče Hari sarkastično. Ron se nasmeja, ali se
Hermiona namršti. Zajedno su tumarali preko povrtnjaka. Činilo se da nebo još uvek ne može da se
odluči da li će pasti kiša ili ne.
- Voleo bih da Hagrid požuri, i da se što pre vrati, to je sve - reče Hari tiho, kada su došli do
staklenika. - I nemoj mi reći da je ona Truli-daska bolji nastavnik! - dodade on preteći.
- Nisam ni nameravala - mirno odgovori Hermiona.
-Jer ona nikada neće biti bolja od Hagrida - reče Hari od1 čno svestan da je upravo prisustvovao
primernom času brige o ma
-Zdravo - reče ona veselo, dok je prolazila pored njih. Par trenutaka kasnije, iz staklenika izađe i
Luna Lavgud, zaostajući za ostatkom razreda, musava po nosu od zemlje, kose vezane u čvor navrh
glave. Kada je spazila Harija, njene istaknute oči se uzbudeno izbečiše, i ona krenu pravo ka njemu.
Mnogi iz Harijevog razreda se radoznalo okrenuše da posmatraju njihov susret.
Luna duboko udahnu i, bez ikakvog prvobitnog pozdrava, reče:
-Verujem da se Onaj-koji-se-ne-sme-imenovati vratio, i verujem ti da si se borio sa njim i pobegao
mu.
- Ovaj... u redu - reče Hari nezgrapno. Luna je nosila nešto što je ličilo na par narandžastih roktvica
umesto minđuša, što su, čini se, primetile Parvati i Lavander, pošto su se smejale i upirale prstom na
njene uši.
- Samo se smejte - reče Luna, povisivši glas, očigledno pod utiskom da se Parvati i Lavander smeju
onome u šta ona veruje, a ne onome što je nosila na sebi - ali ljudi nekada nisu verovali ni u
brbljavog odličnjaka, ni u zgužvanorogog snorkaka!
- Pa, bili su u pravu, zar ne? - reče Hermiona nestrpljivo.
-Brbljavi odličnjak i zgužvanorogi snorkak i nisu postojali.
Luna joj uputi ubistven pogled i odjuri dalje, dok su joj se rotkvice mahnito klatile na ušima. Parvati
i Lavander više nisu bile jedine koje su zavijale od smeha.
- Je 1' bi ubuduće mogla da ne vredaš jedinu osobu koja mi veruje? - upita Hari Hermionu, kada su
produžili na čas.
- 0, za ime božje, možeš ti da nađeš i bolje od nje – reče Hermiona. - Džini mi je ispričala sve o
njoj. Čitii se da veruje isključivo u stvari za koje ne postoji ni trunka dokaza. Pa dobro, ništa drugo
ne bih ni očekivala od nekoga čiji otac uređuje Cepidlaku.
Hari pomisli na zlokobne krilate konje koje je video one noći kada su stigli na Hogvorts, i kako je
Luna rekla da ih i ona vidi. On klonu duhom. Da li ga je lagala? Ali, pre nego što je stigao da još
malo razmisli o tome, priđe mu Erni Mekmilan.
- Poteru, hoću da znaš - reče on glasnim uzvišenim glasom - da te ne podržavaju samo čudaci. Ja ti
lično verujem sto posto. Moja porodica je oduvek čvrsto podržavala Dambldora, baš kao i ja.
- Ovaj... puno ti hvala, Erni - reče Hari, zatečen, ali srećan. Iako je Erni umeo da bude pompezan u
ovakvim prilikama, Hari je i te kako cenio glas poverenja od nekoga kome sa ušiju ne landaraju
rotkvice. Ernijeve reči su svakako zbrisale osmeh sa lica Lavander Braun, a kada se okrenuo da se
obrati Ronu i Hermioni, Hari priraeti Šejmusov izraz lica, koji je bio istovremeno prkosan i
zbunjen.
Nimalo iznenađujuće, profesorka Spraut je čas započela predavanjem o značaju O.Č.N. Hari je
priželjkivao da nastavnici već jednom prestanu sa time. Već je počinjao da oseća nervozu u dubini
stomaka svaki put kada bi se setio koliko domaćih zadataka ima da uradi, što se dramatično
pogoršalo kada im je profesorka Spraut na samom kraju časa zadala da napišu još jedan sastav.
Umorni, mirušući na zmajevu balegu, omiljeno đubrivo profesorke Spraut, Grifindorci se sjatiše ka
zamku sat i po kasnije, ne razgovarajući previše međusobno. Bio je to još jedan dugačak dan.
Pošto je Hari umirao od gladi, a u pet mu je počinjao prvi kazneni čas kod Ambridžove, on se
zaputi pravo na užinu, ne ostavljajući torbu u grifindorskoj kuli, kako bi mogao da se dobro najede,
pre nego što se suoči sa onim što ga čeka. Međutim, jedva je stigao do ulaza u Veliku salu, kada
glasan i ljutit glas povika:
- Ej, Poteru!
- Šta je sad? - promrmlja on iznureno, okrenuvši se ka Angelini Džonson, koja je delovala veoma
besno.
jjg ii ti sta je sad - reče ona, dojurivši pravo do njei iz sve snage ga bocnu prstom u grudi. -
Kako to da si se uvalio u kaznenu nastavu u petak u pet sati popodne?^
_ 3ta? _ upita Hari.
- Zašto... a, da, konkurs za Čuvara!
- Sada si se setio! - zareža Angelina. - Zar ti nisam rekla da hoću da konkurs održimo pred celim
timom, i pronađemo nekoga koji bi se uklapao sa svima? Zar ti nisam rekla da sam specijalno zato
rezervisala teren za kvidič? A sada si ti odlučio da se ne pojaviš!
- Nisam ja odlučio da se ne pojavim! - reče Hari, pogođen nepravdom njenih reči. - Zaradio sam
kaznenu nastavu od one Ambridžove, samo zato što sam rekao istinu o Znaš-već-kome.
- Pa, možeš da odeš sada pravo kod nje i pitaš je da te pusti u petak - reče Angelina žustro - i ne tiče
me se kako ćeš to da izvedeš. Što se mene tiče, reci joj da je Znaš-već-ko samo plod tvoje mašte, ali
nemoj da nisi došao!
Ona se besno udalji.
- Znate šta? - reče Hari Ronu i Hermioni, kada su ušli u Veliku salu. - Mislim da bi trebalo da
proverimo sa trenerom tima Padlmor junajtid da li je Oliver Drvce možda poginuo tokom nekog
treninga, jer mi se čini da nam se njegov duh javlja kroz Angelinu.
- Šta misliš, koje su šanse da će te Ambridžova pustiti u petak? - upita Ron skeptično, dok su sedali
za grifindorski sto.
- Manje od nule - reče Hari smrknuto, ubacujući jagnjeće kotlete na tanjir i stade da jede. - Mada,
bolje da je pitam, zar ne? Ponudiću da odradim još dva dodatna kaznena časa umesto tog jednog ili
nešto sično, nemam pojma šta... - on proguta jednu krišku pečenog krompira i dodade: - Nadam se
da me neće predugo zadržati večeras. Nadam se da znaš da moramo da napišemo tri sastava, da
vežbamo nestajuće čini za Mek Gonagal°vu, smislimo kontračin za Flitvika, završimo crtež
drvobrižnika i počnerao da pišemo onaj glupi dnevnik snova za Trilejnijevu?
Ron zahropta i iz nekog razloga se zagleda u tavanicu.
- A čini se da će i kiša.
- Kakve to veze ima sa našim domaćim zadacima? - upita Hermiona, podigavši obrve.
- Nikakve - odgovori Ron kao iz topa, dok su mu uši crvenele.
U pet do pet Hari se pozdravi sa drugo dvoje i zaputi ka kancelariji Ambridžove na trećem spratu.
Kada je pokucao na vrata, ona odgovori: 'Izvoli' ušećerenim glasom. On oprezno uđe unutra,
osvrćući se oko sebe.
Boravio je u ovoj kancelariji dok su u njoj bila tri prethodna stanara. U doba kada je Gilderoj
Lokhart živeo ovde, ona je bila prepuna njegovih nasmejanih portreta. Kada se Lupin uselio u nju,
bilo je verovatno da u njoj naletite na neko fascinantno mračno stvorenje u kavezu ili akvarijumu. U
doba lažnog Ćudljivka, bila je pretrpana raznim instrumentima i predmetima za otkrivanje nedela i
skrivenih stvari.
Sada je, međutim, bila potpuno neprepoznatljiva. Sve površine su bile prekrivene čipkastim
prekrivačima i miljeima. Bilo je tu nekoliko vaza sa uvelim cvećem sa podmetačima, a na jednom
zidu je stajala zbirka ukrasnih tanjira, od kojih je svaki bio ukrašen velikim šarenim raačetom, a
svako od njih je imalo drukčiju raašnicu oko vrata. Bili su toliko odvratni, da je Hari gledao u njih
kao opčinjen, sve dok profesorka Ambridž ponovo ne progovori.
-Dobro veče, gospodine Poter.
Hari se trže i osvrau oko sebe. Isprva je nije zapazio, jer je nosila groznu odoru na cvetiće, koja se
isuviše dobro uklapala sa stolnjakom na stolu iza nje.
- 'Bro veče, profesorko Ambridž - reče Hari kruto.
- Pa, sedi - reče ona, pokazujući ka malenom stočiću prekrivenom čipkom, pored koga je upravo
privukla stolicu sa ravnim naslonom. Na stolu je stajao prazan list pergamenta, očigledno čekajući
na njega.
- Ovaj... - poče on, ne pomerivši se sa mesta. - Profesorko Ambridž. Ovaj... pre nego što počnemo,
ja... hteo bih da vas zamolim za... za uslugu.
Njene izbuljene oči se suziše.
- 0, da?
- Pa, ja... ja sam u grifindorskom kvidičkom timu. Trebalo bi da budem na konkursu za prijem
novog Čuvara u pet sati u petak, pa sam se... pa sam se pitao da li bih mogao da te večeri preskočim
kaznenu nastavu i da je... da je odradim neke druge večeri, umesto tada...
I pre nego što je dovršio rečenicu, znao je da je sve uzalud.
-0, ne - reče Ambridžova, smešeći se toliko široko kao da je upravo progutala izuzetno sočnu muvu.
- 0, ne, ne, ne. Ovo je tvoja kazna zato što si širio zle i opake priče, kako bi skrenuo pažnju na sebe,
gospodine Poteru, a kazna se svakako ne može menjati kako bi se udovoljilo krivcu. Ne, doći ćeš
ovde sutra u pet sati, i narednog dana, i u petak takode, da odradiš svoju kaznenu nastavu po planu.
Mislim da je čak i dobra stvar to što propuštaš nešto što stvarno želiš da radiš. To bi trebalo da ti
naglasi lekciju koju pokušavam da te naučim.
On oseti kako mu krv navire u glavu, i začu bubnjanje u ušima. Znači, on širi zle i opake priče, kako
bi skrenuo pažnju na sebe, je li?
Ona ga je posmatrala, glave neznatno nakrivljene u stranu, još uvek se široko osmehujući, kao da
tačno zna šta on misli, i čeka da vidi hoće li opet početi da viče. Uz ogroman trad, Hari skrenu
pogled sa nje, spusti školsku torbu pored stolice i sede.
-Eto - reče Ambridžova slatkasto - već uspevamo bolje da kontrolišemo temperament, zar ne? A
sada ćete da mi ispisujete neke rečenice, gospodine Poter. Ne, ne svojim perom - doade, kada se
Hari sagnuo da otvori torbu. - Koristićete jedno m°je posebno pero. Izvolite.
Ona mu dodade dugačko, tanko crno pero sa neuobičajeno ostrim vrhom.
- Hoću da napišete: Neću više da lažem - reče mu ona nežno.
- Koliko puta? - upita Hari, uverljivo odglumevši ljubaznost.
- Oh, koliko god puta bude bilo potrebno, dok se poruka ne ureže - reče Ambridžova cakanim
glasom. - Hajde, počni.
Ona ode do stola, sede za njega i nagnu se nad gomilu pergamenata koji su ličili na sastave koje je
trebalo da oceni. Hari pridiže oštro crno pero, a zatim shvati šta nedostaje.
- Niste mi dali nikakvo mastilo - reče.
- Oh, mastilo ti neće trebati - reče profesorka Ambridž, sa tanušnim prizvukom smeha u glasu.
Hari prisloni vrh pera na pergament i napisa: Neću više da laiem.
On bolno udahnu. Reči se pojaviše na pergamentu, ispisane, kako se činilo sjajnim crvenim
mastilom. Istovremeno, reči su se pojavile i na poleđini Harijeve desne ruke, urezane u njegovu
kožu kao da ih je ispisao skalpelom - ali, dok je gledao u sjajnu posekotinu, koža ponovo zaceli,
ostavivši mesto gde su slova bila ispisana malo crvenijim nego pre, ali potpuno glatkim.
Hari se osvrnu ka Ambridžovoj. Ona ga je pomno posmatrala, izvivši svoja široka žablja usta u
osmeh.
- Izvoli?
- Ništa - reče Hari tiho.
On spusti pogled nazad na pergament, ponovo položi pero na njega, ispisa: Neću više da lažem, i
opet oseti oštar bol na poleđini šake. Reči se i ovaj put urezaše u njegovu kožu, i opet zaceliše,
nekoliko sekundi kasnije.
I tako se nastavi. Hari je iznova ispisivao reči po pergamentu ali, kako je ubrzo shvatio, ne
mastilom, već sopstvenom krvlju. Svaki put, reči bi mu se usecale na poledinu šake, potom bi
zacelile, i ponovo se pojavile sledeći put kada bi prešao perom po pergamentu.
Tmina se spusti na prozore kancelarije. Hari nije pitao kada će mu biti dozvoljeno da prestane. Nije
čak ni pogledao na sat. Znao je da ga ona posmatra, tražeći neki znak slabosti, a on nije nameravao
da pokaže nijedan, makar morao da sedi ovde cele noći, rasecajući sopstvenu ruku ovim perom...
_ Dodi ovamo - reče ona, posle, kako mu se činilo, nekoliko sati.
On ustade. Saka ga je bolno pekla. Kada je spustio pogled na nju, video je da se rana zalečila, ali da
mu je koža na tom mestu crvena i sirova.
-Šaku - reče ona.
On je ispruži. Ona je uze u ruku. Hari prikri drhtaj kada ga je dodirnula svojim debelim, kratkim
prstima na kojima je nosila mnoštvo ružnog prstenja.
-C, c, c, čini se da još uvek nisam ostavila jak utisak - reče ona, smešeći se. - Pa, moraćemo prosto
da probamo opet, sutra uveče, zar ne? Možeš sada da ideš.
Hari napusti njenu kancelariju bez ijedne reči. Škola je bila potpuno pusta. Ponoć je svakako prošla.
On polako prođe duž hodnika, a onda, kada je zašao za ćošak i bio siguran da ne može da ga čuje,
poče da trči.
Nije imao vremena da uvežba nestajuće čini, nije zapisao nijedan san u svoj dnevnik snova, nije
završio crtež drvobrižnika, niti je napisao sastave. Sutradan ujutru je preskočio doručak, kako bi
naškrabao nekoliko izmišljenih snova za predskazivanje, njihov prvi čas, i b'io je iznenađen što mu
je Ron, razbarušene kose, pravio društvo.
- Kako to da nisi završio domaći sinoć? - upita Hari, dok se Ron mahnito osvrtao po dnevnom
boravku, u potrazi za inspiracijom. Ron, koji je bio čvrsto usnuo kada se Hari prošle noci vratio u
spavaonicu, promrmlja kako je 'radio nešto drugo', nagnut nad pergamentom, a zatim naškraba
nekoliko reči.
- To će poslužiti - reče on, zalupivši svoj dnevnik. - Napisao sam da sam sanjao kako kupujem novi
par cipela, to neće moći da protumači kao nešto sumanuto, zar ne?
Zajedno požuriše ka Severnom tornju.
-Nego, kako je bilo na kaznenoj nastavi kod Ambridžove? Šta te je terala da radiš?
Hari je delić sekunde oklevao, a zatim reče: - Da ispisujem rečenice.
- Pa, to onda i nije bilo toliko loše, je li? - reče Ron.
- Jok - reče Hari.
- Hej - umalo da zaboravim - da li te je pustila u petak?
-Ne - uzvrati Hari.
Ron saosećajno frknu.
Za Harija je to bio još jedan užasan dan. Bio je jedan od najgorih na času preobražavanja, pošto
uopšte nije uvežbao nestajuće čini. Morao je da se odrekne ručka da bi dovršio crtež drvobrižnika,
dok su mu, u međuvremenu, profesorke Mek Gonagal, Truli-daska i Sinistra zadale još domaćih
zadataka, koje nije imao šanse da dovrši te večeri, zbog drugog časa kaznene nastave kod
Ambridžove. Povrh svega, Angelina Džonson ga je ponovo pronašla tokom večere i, čuvši da neće
moći da prisustvuje izboru za Čuvara u petak, rekla mu je da nimalo nije impresionirana njegovim
stavom, i da očekuje od igrača koji nameravaju da ostanu u timu da stavljaju trening pre ostalih
obaveza.
- Ali ja sam na kaznenoj nastavi! - povika Hari za njom, dok se udaljavala. - Misliš da bih radije bio
zatvoren u sobi sa onom matorom žabom, umesto da igram kvidič?
- Dobro je što samo moraš da ispisuješ redove - reče Hermiona, tešeći ga, dok se Hari spuštao na
klupicu, i spustio pogled ka svojoj piti bubrežnjači, koja mu više nije delovala primamljivo. - Ipak,
to i nije neka strašna kazna...
Hari krenu da kaže nešto, a zatim ipak zatvori usta i klimnu glavom. Nije bio siguran zašto nije
rekao Ronu i Hermioni šta se desilo u kabinetu Ambridžove: znao je samo da ne želi da vidi njihove
užasnute izraze lica. Time bi mu se cela stvar činila mnogo gorom, i samira tim težom da se sa njom
suoči.
Takođe je maglovito bio svestan da je ovo nešto između njega i Ambridžove, njihov privatni sukob
volja, i nije hteo da joj pruži tu satisfakciju da čuje kako se on žali na nju.
- Ne mogu da verujem koliko domaćih zadataka imamo - reče Ron očajno.
- Pa, zašto ih nisi sinoć uradio? - upita ga Hermiona. - Gde si bio, uopšte?
-Bio sam... išlo mi se u šetnju - reče Ron nesigumo.
Hari je imao izrazit utisak da u tom trenutku nije bio jedini koji nešto krije.
Drugi čas kaznene nastave bio je podjednako loš kao i prvi. Koža na Harijevoj nadlanici sve brže se
nadraživala, te je vrlo brzo postala crvena i zapaljena. Hariju se činilo malo verovatnim da će još
dugo uspevati da uspešno zarasta. Uskoro će posekotina ostati urezana u njegovu ruku, pa će
Ambridžova možda najzad biti zadovoljna. Međutim, nije pustio ni krika, i od trenutka kada je
zakoračio u kabinet, pa do trenutka kada ga je pustila, ponovo posle ponoći, nije rekao ništa izuzev
'dobro veče' i 'laku noć'.
Situacija sa njegovim domaćim zadacima je, pak, bila očajna, i kada se vratio u grifindorski dnevni
boravak, nije otišao u krevet, iako je bio izmožden, već je otvorio svoje knjige i počeo da piše
referat 'o mesečevom kamenu za Snejpa. Bilo je već pola dva, kada ga je napokon završio. Znao je
da je traljavo odradio posao, ali nije mogao bolje. A ako ne bude imao šta da mu preda, verovatno
će da zaradi kaznenu nastavu i sa Snejpom. Zatim je na brzaka odgovorio na pitanja koja im je
zadala profesorka Mek Gonagal, skrpio par rečenica o pravilnom rukovanJU drvobrižnicima za
profesorku Truli-dasku, i oteturao do kreeta, na koji se sručio potpuno odeven povrh prekrivača i
istog trena zaspao.
Četvrtak mu je protekao u izmaglici umora. I Ron je delovao veoma pospano, iako Hari nije shvatao
zašto. Harijev treći čas kaznene nastave prošao je kao i prethodna dva, osim što posle dva sata
pisanja, reči: Neću više da lažem, nisu izbledele sa Harijeve šake, već su ostale izgrebane na njoj,
dok su iz njih curile kapljice krvi. Zastoj u grebuckanju pera po pergamentu natera profesorku
Ambridž da podigne pogled.
- Ah - reče ona nežno, obilazeći oko radnog stola da bi i sama ispitala njegovu šaku. - Dobro. To bi
trebalo da ti služi kao podsetnik, zar ne? Završio si za večeras.
- Da li moram da dođem i sutra? - upita Hari, pridigavši svoju školsku torbu levom rukom, umesto
žežućom desnicom.
- 0, da - reče profesorka Ambridž, smešeći se široko kao i ranije. - Da, mislim da bismo mogli da
urežemo poruku dublje, uz još jedno veče rada.
Hari nikada nije ni pomišljao da na svetu postoji još neki nastavnik kojeg bi mogao da mrzi više od
Snejpa, ali dok je išao nazad ka grifindorskom tornju, morao je sebi da prizna da je naišao na
ozbiljnog kandidata. Ona je zla, pomisli on, dok se penjao uz stepenice ka sedraom spratu, ona je
zla, izopačena, luda stara...
-Rone?
Stigao je do vrha stepenica, skrenuo desno i umalo naleteo na Rona, koji je čučao iza statue Lahlana
Štrkljavog, stežući metlu. On poskoči od iznenađenja kada vide Harija, i pokuša da sakrije svoju
novu Cistačicu jedanaest iza leđa.
- Šta to radiš?
- Ovaj... ništa. Šta ti radiš?
Hari se namršti na njega.
- Hajde, meni možeš da kažeš! Zašto se kriješ ovde?
-Ja... Krijem se od Freda i Džordža, ako već moraš da znaš - reče Ron. - Upravo su prošli u pratnji
gomile prvaka, kladim se da ponovo testiraju stvari na njiraa. Mislim, znaš da to ne mogu više da
rade u dnevnom boravku, zar ne, sada kada je Hermiona stalno tamo.
Govorio je veoma brzo i grozničavo.
- Ali, šta će ti metla, nisi valjda leteo? - upita ga Hari.
- Ja... pa... dobro, okej, reći ću ti, ali nemoj da se smeješ, važi? - reče Ron, braneći se, svakog trena
postajući sve crveniji u licu. - Ja... mislio sam da pokušam da konkurišem za grifindorskog Čuvara,
sada kada imam pristojnu metlu. Eto. Hajde sada. Smej se.
-Neću da se smejem - reče Hari. Ron trepnu. - To je sjajna ideja! Bilo bi stvarno kul ako bi i ti ušao
u tim! Nikada te nisam video da igraš na poziciji Čuvara, da li si dobar?
- Nisam loš - reče Ron, kome je strašno laknulo kada je video Harijevu reakciju. - Čarli, Fred i
Džordž bi me uvek terali da budem Čuvar kada bi trenirali tokom raspusta.
- Znači, večeras si vežbao?
- Svako veče, još od utorka... mada, sasvim sam. Pokušavao sam da začaram Kvafle da same lete ka
meni, ali nije baš tako lako, i ne znam koliko će mi to biti od koristi. - Ron je delovao nervozno i
zabrinuto. - Fred i Džordž ima da umru od smeha kada se pojavim na izobru. Nisu prestali da me
zafrkavaju otkako sam postao asistent.
- Voleo bih da mogu da budem tamo - reče Hari ogorčeno, kada su se zajedno zaputili ka dnevnom
boravku.
- Da, i ja... Hari, šta ti je to na ruci?
Hari, koji se upravo počešao po nosu slobodnom, desnom rukom, pokuša da je.sakrije, ali sa istim
uspehom kao što je Ron uspeo da sakrije Čistačicu.
-To je samo posekotina... nije to ništa... to je...
Ali Ron zgrabi Harija za podlakticu i privuče poleđinu Harieve ruke ka svojim očima. Nastade
tajac, tokom kojeg je on ZUno u reči urezane u kožu, a onda, zgaden, pusti Harija.
~ Zar nisi rekao kako te samo tera da ispisuješ rečenice?
Hari je oklevao, ali naposleku, i Ron je bio iskren prema njemu, tako da mu on ispriča sve o satima
koje je provodio u kancelariji Ambridžove.
- Ta stara veštičara! - reče Ron revoltiranim šapatom, kada su se zaustavili ispred Debele darae,
koja je mimo dremala naslonivši glavu uz svoj ram. - Ona je bolesna! Idi kod Mek Gonagalove, reci
joj!
- Ne - odmah uzvrati Hari. - Neću da joj pružim zadovoljstvo da zna koliko me je pogodila.
- Pogodila? Ne smeš da joj dopustiš da se izvuče sa ovim!
- Ne znam koliko Mek Gonagalova uopšte ima moć nad njom - reče Hari.
- Onda Dambldoru, reci Dambldoru!
- Ne - reče Hari odsečno.
- Zašto ne?
- On već ima dovoljno briga - reče Hari, ali to nije bio pravi razlog. Nije hteo da ide kod Dambldora
da traži pomoć, pošto Dambldor nije progovorio sa njim još od juna.
- Pa, ja mislim da bi trebalo... - poče Ron, ali ga prekide Debela dama, koja ih je pospano
posmatrala, i sada se obrecnu:
- Hoćete li da mi kažete lozinku, ili ću morati da ostanem budna celu noć, čekajući da vas dvojica
završite razgovor?
Petak je osvanuo sumoran i vlažan, kao što je bio i ostatak nedelje. Iako je Hari mahinalno bacio
pogled ka stolu za osoblje kada je ušao u Veliku salu, nije se zaista nadao da će videti Hagrida, i
stoga istog trena usmeri misli na mnogo hitnije probleme, kao što su ogromna planina domaćih
zadataka, i pomisao na još jedan čas kaznene nastave kod Ambridžove.
Dve stvari su tog dana održale Harija u životu. Jedna je bila pomisao da vikend samo što nije.
Drugo je bilo to da, koliko god njegova poslednja kaznena nastava kod Ambridžove bude strašna,
kroz njen prozor se u daljini video teren za kvidic, tako da će uz malo sreće moći da vidi Rona kako
konkuriše. Istina, ovo su bili slabašni zraci svetlosti, ali Hari je bio zahvalan što uopšte ima išta što
će mu razbiti tminu i crnilo u kojem se trenutno nalazio. Nikada dosad nije proveo goru prvu
nedeIju polugođa na Hogvortsu.
U pet popodne on zakuca na vrata kancelarije profesorke Ambridž, kako se iskreno nadao, po
poslednji put, i bi mu rečeno da uđe. Na stolu prekrivenom čipkom čekao ga je prazan list
pergamenta, a pored njega je ležalo šiljato crno pero.
- Znate šta vam je činiti, gospodine Poter - rece Ambridžova, cakano mu se smeškajući.
Hari uze pero i pogleda kroz prozor. Kada bi samo pomerio stolicu kojih par centimetara udesno...
pod izgovorom da privlači stolicu bliže stolu, uspeo je. Sada je mogao da u daljini vidi grifindorski
kvidički tim kako jezdi levo-desno po terenu, dok je šest crnih silueta stajalo u podnožju tri visoke
gol-stative, očigledno čekajući svoj red da ga čuvaju. Na ovoj daljini bilo je nemoguće proceniti
koji je od njih Ron.
Neću više da lažem, napisa Hari. Posekotina na njegovoj ruci ponovo se otvori i poče nanovo da
krvari.
Neću više da lazem. Posekotina se još dublje ureza, pekući i žežući.
Neću više da lažem. Krv poče da mu curi niz zglob.
Usudi se da baci još jedan pogled kroz prozor. Ko god da je sada branio gol-stative, radio je to vrlo
loše. Keti Bel je dvaput postigla pogodak tokom nekoliko sekundi koliko se Hari usudio da zadrži
pogled. Nadajući se da taj Čuvar nije Ron, on spusti pogled ka pergamentu koji je bio poprskan
krvlju.
Neću više da lazem.
Neću više da lazem.
Podigao bi pogled kad god bi mu se učinilo da sme da rizkuje: kada bi čuo grebuckanje pera
Ambridžove po papiru, ili otvaranje fioke. Treća osoba koja je konkurisala bila je prilično
a' četvrta je bila očajna, peta je sjajno izbegla Bladžerku, a zatim se spetljala oko lakog spasavanja
lopte. Nebo se smrkavalo, i Hari je sumnjao da će uopšte moći da vidi šestog i sedmog kandidata.
Neću više da lažem.
Neću više da laiem.
Pergament je sada skroz sijao od kapljica krvi koje su mu kapkale sa nadlanice, plamteće od bola.
Kada je sledeći put podigao pogled, noć je već bila pala i teren za kvidič više nije bio vidljiv.
- Hajde da vidimo da li si uspeo da shvatiš poruku – začu se nežni glas Ambridžove pola sata
kasnije.
Ona krenu ka njemu, ispruživši svoje kratke prste pune prstenja ka njegovoj ruci. A onda, kada ga
uhvati da ispita reči koje su mu sada bile svojski urezane u šaku, bol se usija, ali ne u njegovoj ruci,
već u ožiljku na čelu. Istovremeno je itnao stvamo čudan osećaj u stomaku.
On istrže ruku iz njenog stiska i skoči na noge, zureći u nju. Ona mu uzvrati pogled, a njena široka,
otromboljena usta se razvukoše u osmeh.
-Da, boli, zar ne? - upita nežno.
Hari joj ne odgovori. Srce mu je lupalo strašno jako i brzo. Da li govori o njegovoj ruci, ili zna šta
je upravo osetio na čelu?
-Pa, mislim da sam postigla to što sam htela, gospodine Poter. Slobodni ste.
On podiže svoju torbu i napusti sobu što je brže mogao.
Budi miran, reče samom sebi, dok je trčao uz stepenice. Smiri se, ne mora da bude ono što misliš da
jeste...
-Mumbulus mimbltonial - prodahta on Debeloj dami, koja se širom otvori ka njemu.
Dočeka ga gromoglasna buka. Ron mu pritrča, sa osmehom na licu, prosipajući krem-pivo iz pehara
koji je stezao u ruci po svojoj odori.
-Hari, uspeo sam, ušao sam, ja sam Čuvar!
-Šta? Oh... sjajno! - reče Hari, pokušavajući da se prirodo nasmeši, dok mu je srce i dalje bubnjalo,
a ruka pulsirala i krvarila.
_ Uzmi krem-pivo. - Ron mu gurnu bocu u ruku. - Ne mogu da verujem... gde je Hermiona nestala?
- Eno je tamo - reče Fred, koji je takođe pio krem-pivo, i pokaza na fotelju kraj vatre. U njoj je
dremala Hermiona, dok joj se piće nesigumo klatilo u ruci.
- Pa, rekla je da joj je drago kada sam joj saopštio – reče Ron, pomalo snuždeno.
- Pusti je da spava - reče Džordž brzo. Tek nekoliko trenutaka kasnije Hari primeti da gomila
prvaka oko njih nosi nepogrešive znake da im je doskora curela krv iz nosa.
-Dođi ovamo, Rone, da vidimo da li ti pristaju Drvcetove stare odore - pozva ga Keti Bel - možemo
da skinemo njegovo ime i stavimo tvoje...
Dok se Ron udaljavao, Angelina brzim korakom priđe Hariju-
-Izvini ako sam ranije bila malo osorna prema tebi, Poteru - reče ona naglo. - Znaš, ovo
rukovođenje timom je strašno stresna rabota, sve više mi se čini da sam pre bila malo prestroga
prema Drvcetu. Posmatrala je Rona preko raba svog pehara, neznatno namrštena.
-Cuj, znam da'ti je on najbolji ortak, ali nije baš sjajan - reče ona tupo. - Mada, mislim da će uz
malo treniranja biti sasvim dobar. Potiče iz porodice sjajnih igrača kvidiča. Iskreno receno, računam
da će se ispostaviti da ima više talenta no što je danas pokazao. Viki Frobišer i Džefri Huper su
večeras leteli bolje od njega, ali Huper je prava pekmeza, uvek kuka zbog necega, a Viki je član
raznoraznih klubova i udruženja. Sama je Pnznala da će, ako joj se treninzi budu poklapali sa
Klubom či' rachje izabrati čini. U svakom slučaju, imamo probni trening ra u dva popodne, zato se
potrudi da ovaj put budeš tamo. I Ucini mi uslugu, pomozi Ronu što više možeš, okej?
On klimnu glavom, i Angelina odjuri nazad do Alisije Spinet. Hari se pomeri da bi seo pored
Hermione, koja se uz trzai probudi kada on spusti svoju torbu.
- Oh, Hari, ti si... sjajno za Rona, zar ne? - reče ona sanji-vo. - Ja sam samo mno... mno... mnooogo
uraorna - zevnu ona. - Bila sam budna do jedan sat ujutru, praveći još šešira. Nestaju kao ludi!
Pogledavši malo pažljivije, Hari primeti da su male vunene kape skrivene svuda po sobi, kako bi
nepažljivi kućni vilenjaci mogli da ih slučajno podignu sa zemlje.
- Sjajno - reče Hari rasejano. Ako nekome uskoro ne bude rekao šta mu se dogodilo, ima da pukne.
- Slušaj, Hermiona, upravo sam bio kod Ambridžove u kancelariji i dodirnula me je po ruci...
Hermiona ga je pažljivo saslušala. Kada je Hari završio, ona polako reče. - Brineš se da je Znašveć-
ko ne kontroliše kao što je kontrolisao Kvirela?
- Pa - reče Hari, spustivši glas - moguće je, zar ne?
- Pa, pretpostavljam - reče Hermiona, iako nije zvučala ubeđeno. - Ali ne verujem da može da nju
zaposedne kao što je zaposednuo Kvirela, hoću reći, sada je ponovo stvarao živ, zar ne, ima svoje
telo, nije mu potrebno da deli nečije tuđe. Mada, pretpostavljam da bi mogao da je drži pod
kontrolišućom kletvom...
Hari je na trenutak posmatrao kako Fred, Džordž i Li Džordan žongliraju praznim bocama krempiva.
Zatim Hermiona reče: - Ali kada te je prošle godine boleo ožiljak, niko te nije dodirivao, a zar
nije Dambldor rekao da to ima veze sa time kako se Znaš-već-ko oseća u tom trenutku? Hoću reći,
možda ovo nema nikakve veze sa Ambridžovom, možda je samo slučajnost da ti se to desilo dok si
bio kod nje?
- Ona je zla - reče Hari odsečno. - Izopačena.
- Ona je užasna, istina je, ali... Hari, mislim da bi trebalo da kažeš Dambldoru da te je boleo ožiljak.
Rjo ie to drugi put u roku od dva dana da Hariju savetuju da ode kod Dambldora, ali on odgovori
Hermioni isto što i Ronu.
_ Neću da ga gnjavim sa time. Kao što si sama rekla, to ni¦ ništa strašno. Boleo me je mestimično
celo leto... samo što je noćas bilo malo gore, to je sve...
-Hari, siguraa sam da bi Dambldor leleo da ga gnjaviš s tim...
-Aha - reče Hari, pre nego što je stigao da se zaustavi - to je jedini deo mene zbog kojeg se
Dambldor brine, zar ne, moj ožiljak?
- Ne govori tako, to nije istina!
- Mislim da ću pisati Sirijusu, pa da vidim šta on misli o...
- Hari, ne možeš tako nešto da napišeš u pismu! - reče Hermiona, preplašena. - Zar se ne sećaš,
Ćudljivko nam je rekao da pazimo šta pišemo! Ne možemo da budemo sigurni da ne presreću sove!
- U redu, u redu, onda mu neću reći! - reče Hari iznervirano. Ustade iz fotelje. - Idem u krevet.
Isrpičaj Ronu ovo umesto mene, hoćeš li?
- A, ne - reče Hermiona sa olakšanjem - ako ti ideš, znači da mogu i ja da idem, a da ne deluje
nepristojno. Skroz sam izmoždena, a hoću sutra da napravim još kapica. Slušaj, možeš i ti da mi
pomogneš, ako hoćeš, stvarno je zabavno, sve sam bolja, sada mogu da radim i šare i inicijale i
raznorazne stvari.
Hari se zagleda u njeno lice, koje je sijalo od radosti, trudeći se da izgleda kao da mu ta ponuda
deluje iole primamljivo.
-Ovaj... ne, mislim da neću moći, hvala - reče on. - Ovaj... ne sutra. Imam gomilu domaćih da
uradim...
I on se uzvera uz stepenice ka muškoj spavaonici, ostavivši je malčice razočaranu.
15 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:43 pm
Margita
Administrator
15. PERSI I ŠAPONJA
Sledećeg jutra, Hari se prvi probudio u spavaonici. Ležao je za trenutak gledajući kovitlanje prašine
u sunčevom zraku koji je dopirao kroz procep u zastorima baldahina i naslađivao se mišlju da je
subota. Prva nedelja polugodišta otegla se u večnost, poput kakvog mamutskog predavanja iz
istorije magije.
Sudeći po sanjivoj tišini i sveže iskovanom izgledu tog sunčevog zraka, tek što je bilo svanulo.
Razgrnuo je zavese oko kreveta, ustao i krenuo da se oblači. Jedini zvuk koji se izdvajao od
udaljenog cvrkuta ptica, bilo je lagano, duboko disanje njegovih kolega Grifindoraca. Pažljivo je
otvorio školsku torbu, izvadio pergament i pero, i zaputio se iz spavaonice u dnevni boravak.
Krenuvši pravo ka svojoj omiljenoj trošnoj fotelji pored već ugašene vatre, Hari se udobno smesti i
odvi pergament gledajući naokolo po sobi. Nigde nije bilo ni traga kršu od iscepkanih parčića
pergamenta, starog gobkamenja, praznih ćupova i omota slatkiša, koji bi inače prekrivali dnevni
boravak krajem dana. Nije bilo čak nijednog Hermioninog vilenjačkog šeširića. Na trenutak se
zapitavši koliko li je još kućnih vilenjaka oslobođeno, hteli to oni Ili ne, Hari otčepi bočicu s
mastilom, umoči pero a onda ga zadrža na par centimetara iznad mirne žućkaste površine
pergamenta, pomno razmišljajući... Ali već minut ili dva kasnije otkri kako zuri u praznu rešetku
kamina, ne znajući šta da napiše.
Sad je mogao da razume koliko je teško bilo Ronu i Hermioni letos, kada je trebalo da mu pišu.
Kako da objasni Sirijusu sve što mu se izdešavalo tokom protekle nedelje, i pride da mu postavi sva
goruća pitanja, a da mogućim kradljivcima pisma ne oda mnoštvo informacija koje ne bi smeli da
saznaju?
Neko vreme sedeo je potpuno nepomičan, piljeći u kamin, a onda se napokon nakani, ponovo umoči
pero u mastionicu i odlučno ga spusti na pergament.
Dragi Njuško,
Nadam se da si okej, prva nedelja ovde bila je uzasna, stvarno me raduje što je napokon vikend.
Imamo novu nastavnicu odbrane od mračnih veština, profesorku Ambridž. Fina je gotovo kao tvoja
mama. To ti pričam jer s'e stvar o kojoj sam ti pisao prošlog leta ponovo desila prošle noći, tokom
kaznene nastave sa Ambridžovom.
Svima nam nedostaje naš najveći prijatelj, nadamo se da će se uskoro vratiti.
Molim te, hitno mi odgovori.
Srdačno,
Hari nekoliko puta pročita pismo, pokušavajući da ga posmatra sa tačke gledišta nekoga ko nije
upućen. Nije zapazio da bi mogli da shvate o čemu govori - ili kome - samo na osnovu čitanja
pisma. Nadao se da će Sirijus shvatiti nagoveštaj o Hagridu i javiti mu kada bi ovaj mogao da se
vrati. Hari nije hteo da ga direktno pita, đa ne bi skrenuo previše pažnje na stvari kojima je Hagrid
zaokupljen dok odsustvuje sa Hogvortsa.
S obzirom da je bilo veoma kratko, pismo mu je oduzelo podosta vremena, i sunce se već uspuzalo
duž polovine sobe dok ga je pisao, te je sada mogao da čuje komešanje iz spavaonica na spratu
iznad. Pažljivo zapečativši pergament, on se pope kroz rupu u portretu i zaputi se ka sovarniku.
- Ne bih išao tim putem, da sam na tvom mestu - reče mu Skoro-obezglavljeni-Nik, doplovivši
uznemireno kroza zid, baš pred Harija koji je išao duž hodnika. - Pivs planira da priredi zabavnu
šalu prvoj osobi koja prođe pored Paracelzusove biste na polovini hodnika.
- Da li to znači da će nekome Paracelzus pasti na glavu? - upita Hari.
- Za divno čudo, zbilja hoće - reče Skoro-obezglavljeni-Nik monotonim glasom. - Suptilnost Pivsu
nikada nije bila jača strana. Odoh ja da pronađem Krvavog barona... možda će on moći to da
spreči... vidimo se, Hari...
- Da, zdravo - reče Hari, i umesto da skrene desno, on okrete levo, dužom ali sigurnijom putanjom
do sovarnika. Razvedri se kad je prolazio pokraj prozora kroz koji se videlo blistavo plavo nebo.
Kasnije ima trening, najzad će se vratiti na teren za kvidič.
Nešto mu se očeša oko članaka. On spusti pogled i spazi domarevu skeletnosivu mačku, Gospođu
Noris, kako se šunja kraj njega. Ona ga na trenutak odmeri žutim očima nalik reflektorima, pre nego
što nestade iza statue Vilfreda Zamišljenog.
-Ne radim ništa rđavo - dobaci Hari za njom. Imala je nepogrešiv izgled mačke koja ide da ga
otkuca svotn gazdi, mada Hari nije znao zbog čega. Imao je potpuno pravo da subotom ujutru ide
do sovamika.
Sunce je sada već bilo visoko na nebu i kada je Hari ušao u sovarnik, prozori bez okana ga
zaslepeše. Široki srebrnasti zraci sunčeve svetlosti presecali su unakrsno kružnu prostoriju u kojoj
se stotine sova gnezdilo po krovnim gredama, malo nemime zbog ranog jutarnjeg sunca, neke očito
tek pristigle iz lova. Slamom prekriven pod pucketao mu je pod nogama, dok je gazio preko
sićušnih životinjskih koščica, izvijajući vrat ne bi li spazio Hedvigu.
-Tu si - reče, primetivši je negde pri samom vrhu zasvođene tavanice. - Silazi, imam pismo za tebe.
Uz potmuli huk, ona istegnu svoja velika beličasta krila i dojedri mu na rame.
-Slušaj, znam da na koverti piše da je za Njuška – reče joj, stavljajući pismo u čvrst stisak njenog
kljuna. Ne znajući zašto, došapnu joj: - Ali je zapravo za Sirijusa, okej?
Ona zatrepta svojim ćilibarskim očima, i on to protumači kao znak da ga je shvatila.
-Dobar let, onda - reče Hari i prinese je prozoru. Na trenutak mu stisnuvši ruku, Hedviga se otisnu u
zaslepljujuće vedro nebo. Posmatrao ju.je dok se nije pretvorila u malu crnu tačku i iščezla, a onda
skrenu pogled ka Hagridovoj kolibi koja se jasno videla sa tog prozora, a koja je očigledno još uvek
bila nenastanjena, s dimnjakom bez dima i navučenim zavesama.
Vrhovi drveća Zabranjene šume povijali su se na lakom povetarcu. Hari ih je posmatrao, uživajući u
svežem vazduhu koji mu je pirkao po licu, razmišljajući o predstojećem kvidiču... a onda ga ugleda.
Veliki reptilski krilati konj, nalik onima koji su vukli hogvortske kočije, sa kožnim crnim krilima
raširenim kao u pterodaktila, odlepi se od drveća kao neka groteskna, džinovska ptica. Kružio je u
velikom luku, a onda zagnjurio natrag u ,.rvefe- Sve se desilo tako brzo, da Hari nije mogao da
poveruje oeima, uprkos divljačkim otkucajima svog srca.
Vrata sovarnika se otvoriše iza njega. On poskoči u šoku i hitro se okrenuvši, vide Čo Čang kako
drži pismo i paket u rukama.
- Ćao - reče Hari automatski.
- 0... ćao - uzvrati ona bez daha. - Nisam nikog očekivala ovde tako rano... Pre pet minuta sam se
setila da je mojoj mami danas rođendan.
Ona pridiže paket.
- Fino - reče Hari. Mozak kao da mu je zaribao. Hteo je da kaže nešto smešno i zanimljivo, ali mu je
sećanje na tog užasnog krilatog konja bilo isuviše sveže u svesti.
- Lep dan - reče on, pokazujući ka prozorima. Utroba mu se zgrči od postiđenosti. Vreme. On priča
o vremenu...
- Aha - reče Čo, osvrćući se oko sebe, tražeći neku podesnu sovu. - Savršeno za kvidič. Nisam bila
napolju cele nedelje, a ti?
- Ne - reče Hari.
Čo uze jednu od školskih sova kukuvija. Namami je da joj side na ruku, gde sova predusretljivo
podiže nožicu da bi mogla da joj zatakne paket.
-Hej, da li je Grifindor napokon našao novog Čuvara? - upita ona.
-Da - reče Hari. - To je moj drug Ron Vesli, znaš ga?
- Onaj što mrzi Tornadal - upita Čo prilično hladno. - Da li je makar dobar?
- Da - potvrdi Hari. - Mislim da jeste. Mada, nisam gledao kad je konkurisao, bio sam na kaznenoj
nastavi.
Co ga pogleda, napola prikačivši paket za sovinu nogu.
-Ta Ambridžova je odvratna - reče ona prigušenim glasom.- Daje ti kaznenu nastavu samo zato što
si rekao istinu o tome kako - kako - kako je poginuo. Svi su čuli za to, priča se po celoj školi. Zaista
si hrabar, kada si joj se tako odvažno suprotstavio.
Harijev stomak se ponovo napnu takvom brzinom, da oseti kako bi mogao da poleti uvis, iznad
ptičjim izmetom uprljanog tla Ko mari za nekog glupavog letećeg konja. Čo misli da je on zaista
bio hrabar. Za trenutak pomisli da joj kao slučajno polcaže svoju posečenu ruku dok joj je pomagao
da priveže paket za sovu... ali u trenutku kada mu se javila ta uzbuđujuća misao, vrata sovarnika se
ponovo otvoriše.
Domar Filč brekćući ulete u prostoriju. Na njegovim upalim obrazima, prošaranim venama, pojavile
su se crvene fleke, čeljusti su mu podrhtavale, a retka, seda kosa bila je razbarušena. Očito je
dotrčao ovamo. I Gospođa Noris uđe u sovarnik, kaskajući mu za petama, zureći u sove iznad svoje
glave, gladno mjaučući. Odozgo se začu nemirao lepršanje krila, a velika smeđa sova preteći
škljocnu kljunom.
-Aha! - reče Filč, krenuvši sigurnim, policijskira korakom ka Hariju, dok su mu vrećasti obrazi
drhtali od gneva. - Dojavili su mi da nameravaš da naručiš veliku pošiljku balegobombi!
Hari prekrsti ruke i netremice se zagleda u domara.
-Ko ti je rekao da naručujem balegobombe?
Co je gledala čas u Harija, čas u Filča, takođe se namrštivši. Kukuvija na njenoj ruci, umorna od
stajanja na jednoj nozi, ispuštala je upozoravajuće krike, ali je Čo nije primećivala.
-Imam ja svoje izvore - samozadovoljno prosikta Filč. - A sada da si predao šta god da je to što
šalješ.
Osetivši beskrajno olakšanje što nije gubio vreme u slanju poruke, Hari reče: - Ne mogu, već je
poslato.
- Poslatol - reče Filč, lica izobličenog od besa.
- Poslato - mirno ponovi Hari.
Filč besno razjapi usta, ostavši bez reči nekoliko trenutaka, a onda stade pogledom da mu pretražuje
odoru.
- Kako da znam da ga nisi strpao u džep?
- Zato što...
~ Ja sarn videla kad ga je poslao - reče Čo ljutito. Filč se ustremi na nju.
- Ti si ga videla...?
- Tako je, ja sam ga videla - reče ona žustro.
Na trenutak zavlada tajac, tokom kojeg je Filč besno gledao u Čo, koja mu je uzvraćala istom
merom, a onda se domar okrenu i odvuče kroz vrata. Zaustavio se sa rukom na kvaki i osvrnuo se
nazad ka Hariju.
-Ako makar namirišem neku balegobombu...
On odšepa niza stepenice. Gospođa Noris baci poslednji čežnjiv pogled na sove i pode za njim. Hari
i Čo razmeniše poglede.
- Hvala ti - reče Hari.
- Nema problema - reče Čo koja je konačno uspela da pričvrsti paket za kukuvijinu nogu, malčice
porumenevši u licu.
-Nisi valjda stvarno naručivao balegobombe?
- Ne - odgovori joj Hari.
- Pitam se zašto je onda pomislio da jesi? - reče ona dok je nosila sovu do prozora.
Hari slegnu ramenima. I sam se to isto pitao, mada ga, za divno čudo, to trenutno nije mnogo
brinulo.
Zajedno napustiše sovarnik. Kad izbiše na hodnik koji vodi ka zapadnom krilu zamka, Čo reče: - Ja
idem ovuda. Pa... vidimo se, Hari.
-Da... vidirao se.
Ona mu se nasmeši i ode. Hari nastavi put, osećajući se blago ushićenim. Uspeo je da vodi s njom
razgovor do kraja, a da se nijednom nije izblamirao... zaista si hrabar kad si joj se tako odvažno
suprotstavio... Čo ga je nazvala hrabrim... ne mrzi ga zbog toga što je preživeo...
Naravno, njoj se više dopadao Sedrik, to je znao... mada, da ju je samo pozvao na taj bal pre
Sedrika, stvari su mogle ispasti mnogo drugačije... činilo se da joj je bilo stvamo žao što je morala
da odbije Harijev poziv...
-'Bro jutro - reče Hari živahno Ronu i Hermioni, kad im se priključio za grifindorskim stolom u
Velikoj sali.
-Što si tako lepo raspoložen? - upita Ron, iznenađeno merkajući Harija.
-Ovaj... zbog popodnevnog kvidiča - reče Hari razdragano, ivlačeći ^ veliki tanjir sa slaninom i
jajima.
_ A... da... - reče Ron. On spusti komadić tosta koji je jeo i otpi veliki gutljaj soka od bundeve.
Zatim reče: - Čuj... da li bi ti smetalo ako izađeš malo ranije sa mnom? Samo da... ovaj... da me
malo provežbaš pre treninga? Da mogu makar malo da se pripremim.
-Okej, dogovoreno - reče Hari.
-Čujte, mislim da ne bi trebalo - reče Hermiona ozbiljno. - Obojica već ionako strašno zaostajete sa
domaćim zadacima...
Ali uto zaćuta. Jutarnja pošta je upravo stizala i, kao i obično, Dnevni prorok je jezdio ka njoj u
kljunu kreštave sove koja slete opasno blizu činije sa šećerom i podiže nogu. Hermiona joj gumu
knut u kožnu vrećicu, uze novine i, dok je sova poletala, kritički osmotri naslovnu stranu.
- Ima li šta zanimljivo? - upita Ron. Hari se isceri, znajući da je Ronu stalo da joj skrene misli sa
teme domaćih zadataka.
- Ne - uzdahnu ona - samo neka trabunjanja o ženidbi basiste Čudnih sestara.
Henniona otvori novine i nestade iza njih. Hari se posluži još jednom turom jaja i slanine. Ron je
zurio u visoke prozore, zaokupljen nečim.
- Cekajte - reče Hermiona iznenada. - 0 ne... Sirijus!
- Sta se desilo? - reče Hari, zgrabivši novine tako silovito da se one rascepiše tačno po sredini, tako
da njemu i Hermioni ostade po jedna polovina u ruci.
- Ministarstvo magije je prirnilo dojavu iz pouzdanog izvora- da se Sirijus Blek, okoreli masovni
ubica... bla, bla, bla... trenMno krije u Londonul - čitala je Hermiona sa svoje polovine mučnim
šapatom.
~ Lucijus Melfoj, kladim se u šta god hoćeš - reče Hari prigusenim, srditim glasom. - Prepoznao je
Sirijusa na peronu...
- Šta? - reče Ron usplahireno. - Nisi mi rekao...
- Psst! - presekoše ga drugo dvoje.
- ..Ministarstvo upozorava čarobnjačku zajednicu daje Blek vrlo opasan... ubio trinaestoro Ijudi...
pobegao iz Askabana uobičajene gluposti - zaključi Hermiona, spustivši svoju polovinu novina, i sa
strepnjom pogleda u Harija i Rona. - Pa, više neće smeti da napušta kuću, to je sve - prošaputa ona.
- Dambldor ga je i upozorio da to ne čini.
Hari utučeno pogleda u parče Proroka koje je otcepio. Najveći deo strane bio je posvećen oglasu za
Odore za sve prilike Madam Malkin, koja je očigledno vršila rasprodaju.
- Hej! - reče on, ispravivši novine da bi Hermiona i Ron mogli da vide. - Pogledajte ovo!
- Imam već dovoljno odora - reče Ron.
- Ne - reče Hari. - Vidi... ovaj mali članak...
Ron i Hermiona se zbiše da bi mogli da pročitaju. Članak je bio dugačak svega dva-tri centimetra, i
nalazio se na samom dnu stupca. Naslov je glasio:
UPAD U MINISTARSTVO
Stardžis Podmor, star 38 godina, iz ulice Zanovetka broj dva u Klephemu, pojavio se pred
Vizengamotom pod optužbom za upad i pokušaj pljačke u Ministarstvu magije 31. avgusta.
Podmora je uhapsio čuvar Ministarstva magije, Erik Manč, koji ga je uhvatio kako pokušava da
provali kroz visoko obezbeđena vrata u jedan sat izjutra. Podmor, koji je odbio da svedoči u svoju
odbranu, oglašen je krivim po obema tačkama optužnice i osuđen na šest meseci u Askabanu.
-Stardžis Podmor? - reče Ron polako. - On je taj tipus kome glava izgleda kao da je od slame? On je
jedan iz Re...
-Rone, psst\ - reče Hermiona, prestravljeno se osvrnuvši oko sebe.
_ geSt meseci u Askabanu! - prošaputa Han šotoran. - Samo zato što je pokušao da prođe kroz
vrata!
_ Ne budi smešan, nije baš da je samo pokušavao da uđe kroz vrata. Šta je za ime sveta tražio u
Ministarstvu magije u jedan sat izjutra? - tiho prodahta Hermiona.
- Misliš da je radio nešto za Red? - promrmlja Ron.
- Čekajte malo... - reče Hari polako. - Stardžis je trebalo da nas isprati, sećate se?
Drugo dvoje ga pogledaše.
- Da, trebalo je da bude deo straže koja će ići na Kings kros, sećate se? A Ćudljivko je bio sav
nervozan jer se nije vratio. Što znači da nikako nije mogao da bude na zadatku za njih,
zar ne?
- Pa, možda nisu očekivali da će biti uhvaćen - reče Hermiona.
- Možda je sve to nameštaljka! - uzbuđeno uskliknu Ron.
- Ne... samo me saslušajte! - nastavi on, znatno stišavši glas posle Hermioninog pretećeg pogleda. -
Ministarstvo sumnja da je on jedan od Dambldorovih i stoga su ga... pojma nemam... namamili u
Ministarstvo, a on uopšte nije ni pokušao da prođe kroz ta vrata! Možda su sve to izmislili, samo da
mu smeste!
Nasta tajac, dok su Hari i Hermiona to pretresali u svojim glavama. Hari pomisli da ta priča zvuči
malo nategnuto. Hermiona je, pak, delovala prilično irapresionirana.
-Znaš, ne bi me nimalo iznenadilo kad bi to bilo istina.
Ona zamišljeno presavi svoju polovinu novina. Kada je Hari spustio nož i viljušku ona kao da se
trže iz sanjarenja.
-Dobro, pa, mislim da bi trebalo da se najpre latimo tog sastava za Sprautovu, o samođubrećem
grmlju, a ako budemo 'mali sreće, stići ćemo pre ručka da počnemo sa vežbanjem nepomičnih
prizivajućih čini za Mek Gonagalovu...
Hari oseti blago peckanje griže savesti pri pomisli na hrpu domaćih zadataka koji ga čekaju gore u
boravku, ali je nebo bilo vedro, veselo i plavo, a on se nije vinuo na svojoj Vatrenoj streli čitavih
nedelju dana...
- Mislim, možemo to i večeras - reče Ron, zaputivši se sa Harijem preko travnate kosine ka terenu
za kvidič, noseći metle preko ramena, dok im je u ušima još uvek odzvanjalo Hermionino zloslutno
upozorenje da će pasti na O.Č.N. testovima. - A imamo i ceo sutrašnji dan. Ona se previše brine o
učenju, to joj je najveća mana... - Zaćutao je na trenutak, a onda dodade, manje zabrinutim tonom: -
Šta misliš, da li je bila ozbiljna kada je rekla da nam neće dati da prepišemo od nje?
- Mislim da jeste - reče Hari. - Ipak, i ovo je važno, moramo da vežbamo, ako nameravamo da
ostanemo u kvidičkom timu...
- Da, tako je - potvrdi Ron. - Imamo dovoljno vremena da sve to uradimo...
Dok su se približavali terenu za kvidič, Hari letimice pogleda nadesno gde se drveće Zabranjene
šume zlokobno klatilo. Ništa nije izletalo iz njih. Nebo je bilo prazno, izuzev nekoliko udaljenih
sova koje su lepršale oko kule sa sovarnikom. Već je imao dovoljno briga. Leteći konj nije mogao
da mu naudi, i on ga potpuno potisnu iz svojih misli.
Pokupili su lopte iz plakara u svlačionici i zaigrali, Ron je branio tri visoke stative, a Hari je igrao
Goniča, pokušavajući da prebaci Kvafl pored Rona. Hariju se činilo da je Ron vrlo dobar. Odbranio
je tri četvrtine golova koje je Hari pokušao da mu zada i igrao sve bolje što su više trenirali. Posle
par sati vratili su se u zamak na ručak - tokom kojeg im je Hermiona jasno stavila do znanja da
misli da su neodgovorni - a potom se vratili na kvidički teren na pravi trening. Kada njih dvojica
uđoše, svi igrači iz njihovog tima, osim Angeline, već su bili u svlačionici.
- Je F sve u redu, Rone? - upita Džordž namignuvši mu.
-Aha - reče Ron, koji je postajao sve ćutljiviji na putu ka terenu.
_ Spreman da nam svima pokažeš, asistentiću naš? - doba¦ pre(^ izronivši sav raščupan kroz
okovratnik svog dresa za lcvidič, sa pomalo zlobnim kezom na licu.
-Umukni - reče Ron, kamenog lica, navlačeći po prvi put svoj timski dres. Dobro mu je pristajao,
imajući na umu da je ranije pripadao Oliveru Drvcetu, koji je imao mnogo šira ramena.
-Okej, čujte svi - reče Angelina, ulazeći iz kapitenske kancelarije, već presvučena. - Da počnemo.
Alisija i Frede, bilo bi dobro kad biste nara izneli korpu s loptama. 0, da, imamo i par posmatrača,
ali bih volela da se ne obazirete na njih, važi?
Na osnovu nečeg u njenom tobože normalnom glasu, Hari nasluti ko bi ti nezvani posmatrači mogli
da budu, i nesumnjivo, kad napustiše svlačionicu i izmileše na jarku svetlost terena, dočeka ih prava
navala zviždanja i podrugljivog kliberenja od strane sliterinskog kvidičkog tima i njihove družine,
koji su se grupisali na sredini praznih tribina, dok su im glasovi gromovito odjekivali po celom
stadionu.
-Šta to jaše onaj Vesli? - doviknu Melfoj svojim podrugljivim otezanjem. - Zašto bi neko bacio
leteće čini na takvu staru buđavu kladu?
Kreb, Gojl i Pensi Perkinson počeše da vrište i guše se od smeha. Ron uzjaha svoju metlu i odrazi
se sa tla, a Hari krenu za njim, gledajući otpozadi kako mu se uši crvene.
-Ignoriši ih - reče on, ubrzavajući da bi sustigao Rona. - Videćemo ko će se smejati kad ih
nadigramo...
-Baš takav stav i očekujem od vas, Hari – odobravajuće mu reče Angelina, jezdeći oko njih sa
Kvaflom pod miškom, usporivši kako bi ostala da lebdi tačno ispred svog letećeg tima.
- Okej, sad svi slušajte, počećemo sa par dodavanja, kako bistno se zagrejali, ceo tim učestvuje,
moliću...
-Hej, Džonsonova, šta ti je to sa frizurom? - vrisnu Pensi Perkinson odozdo. - Zašto uopšte neko
želi da izgleda kao da mu gliste izbijaju iz glave?
Angelina zabaci svoju dugu kosu upletenu u tanke kikice sa lica i smireno nastavi: - Znači, raširite
se malo, da vidimo šta možemo da učinimo...
Hari se okrenu od ostalih i zaputi ka udaljenom delu terena Ron se spusti unazad ka suprotnom
golu. Angelina podiže Kvafl jednom rukom i snažno je dobaci Fredu, koji je predade Džordžu, a
ovaj Hariju, koji je dodade Ronu, koji je, pak, ispusti.
Sliterinci, predvodeni Melfojem, zagrajaše i zaurlaše od smeha, a Ron koji je jurnuo ka zemlji da
uhvati Kavfl, pre nego što se ova prizemi, tako se nespretno izvuče iz poniranja, da skliznu
postrance sa svoje metle i vrati se na visinu na kojoj su vežbali, sav pocrveneo. Hari spazi Freda i
Džordža kako razmenjuju poglede, ali, netipično za njih, ništa ne rekoše, na čemu im je Hari bio
zahvalan.
-Dodaj je, Rone - viknu Angelina, kao da se ništa nije desilo.
Ron baci Kvafl Alisiji, koja je vrati Hariju, koji je dodade Džordžu...
-Hej, Poteru, kako ti je ožiljak? - povika Melfoj. - Jesi li siguran da ne treba malo da prilegneš?
Prošlo je čitavih nedelju dana a da nisi bio u bolničkom krilu, to ti je lični rekord, zar ne?
Džordž dodade loptu Angelini. Ona je baci unazad Hariju, koji je nije očekivao, ali uspe da je
uhvati vrhovima prstiju i brzo je dobaci Ronu, koji posegnu za njom i promaši je za nekoliko
centimetara.
-Hajde već jednom, Rone - reče Angelina iznervirano, kada on ponovo stade da ponire ka zemlji,
jureći za Kvafl. - Obrati malo pažnju.
Bilo je teško reći šta je bilo crvenije: Kvafl, ili Ronovo lice kada se vratio u igru. Melfoj i ostatak
sliterinskog tima urlali su od smeha.
Ron je iz trećeg pokušaja uspeo da uhvati Kvafl. Možda baš zbog prevelikog olakšanja, on je tako
žustro dodade, da ona skliZnu prav0 kroz Ketine raširene ruke i iz sve snage je pogodi u lice.
-Izvini! - jeknu Ron, naglo se ustremivši napred da vidi da li ju je ozbiljno ozledio.
-Vrati se nazad na svoju poziciju, u redu je ona! - zareža Angelina. - Ali, kada ubuduće dodaješ
loptu svom saigraču, molim te probaj da ga ne oboriš sa metle! Za to nam služe Bladžerke!
Keti je curela krv iz nosa. Dole ispod njih, Sliterinci su trupkali nogama i podrugljivo dobacivali.
Fred i Džordž priđoše Keti.
- Evo, uzmi ovo - reče Fred, dajući joj nešto malo i ljubičasto što je izvadio iz svog džepa - i ima da
prestane da ti curi za tili čas.
- U redu - dozva ih Angelina - Frede, Džordže, idite i donesite svoje palice i jednu Bladžerku. Rone
pođi do stativa. Hari, pusti Skrivalicu kada ti dam znak. Mi ćemo svi, naravno, da šutiramo na
Ronov gol.
Hari se stušti za blizancima da bi doneo Skrivalicu.
- Samo je malo nervozan - reče Hari - bio je sasvim dobar jutros kada sam vežbao sa njim.
- Pa dobro, nadam se da se nije prerano umorio - reče Fred sumorno.
Vratiše se u vazduh. Kada je Angelina dunula u pištaljku, Hari oslobodi Skrivalicu a Fred i Džordž
pustiše Bladžerku. Od tog trenutka Hari jedva da je bio svestan šta drugi rade. Njegov zadatak je
bio da ponovo uhvati majušnu lepršavu zlatnu loptu k°ja je donosila sto pedeset poena Tragačevom
timu, a njeno atanje iziskivalo je ogromnu brzinu i majstorstvo. On ubrza, uvijajući se i izvrćući
tamo-amo pred Goničima, dok ga je topli jesenji vazduh šibao po licu, a udaljeni povici Sliterinaca
neraz-govt bobonjali u ušima... ali ga ubrzo zaustavi zvižduk.
-Stoj - stoj - STOJ! - vrisnu Angelina. - Rone – uopšte ne pokrivaš svoju srednju stativu!
Hari se okrenu i pogleda Rona, koji je lebdeo ispred levoe obruča, ostavljajući druga dva potpuno
nezaštićena.
- 0... izvini...
- Stalno se pomeraš dok gledaš u Jurišnike! - reče Angelina. - Ili stoj u centru dok ne budeš morao
da se baciš da odbraniš obruč, ili kruži oko stativa, ali nemoj da se prazno zanosiš na jednu stranu,
tako si i primio poslednja tri gola!
- Izvini... - ponovi Ron, a rumeno lice mu zasja kao signalna lampa na jarkoplavom horizontu.
- A ti Keti, zar ne možeš nekako da zaustaviš tu krv iz nosa?
- Sve je gore i gore! - reče Keti tupo, pokušavajući da zaustavi liptanje rukavom.
Hari baci pogled na Freda, koji je delovao zabrinut i proveravao svoje džepove. On spazi kako Fred
vadi nešto ljubičasto iz odore, na trenutak ga pažljivo osmotri, a onda pogleda u Keti, vidno
užasnut.
-Pa, da probamo ponovo - reče Angelina. Nije obraćala pažnju na Sliterince, koji su upravo sklepali
pesmicu - Grifindorci - gubitnici, Grifindorci - gubitnici - ali je ipak malčice kruće sedela na metli.
Ovaj put nisu leteli ni čitava tri minuta, kada se ponovo oglasi Angelinin zvižduk. Hari, koji je
upravo spazio Skrivalicu kako kruži kod stativa na suprotnom kraju, pomalo iznervirano uspori
svoju metlu.
- Šta je sad? - upita on nestrpljivo Alisiju, koja mu je bila najbliža.
- Keti - reče ona kratko.
Hari se okrenu i vide Angelinu, Freda i Džordža kako lete ka Keti što brže mogu. Hari i Alisija se
takođe sjuriše ka njoj. Bilo je jasno da je Angelina zaustavila igru u zadnji čas: je već bila bleda kao
kreč i sva oblivena krvlju.
_ Mora smesta u bolničko krilo - reče Angelina.
_ Odvešćemo je mi - reče Fred. - Ovaj... možda je greškom progutala krvorazvodnjavajuću
kapsulu...
_ Pa, nema svrhe da nastavljamo bez Jurišnika i Goniča -reče Angelina utučeno kada Fred i Džordž
hitro odleteše ka zamku pridržavajući Keti izmedu sebe. - Hajde, idemo na presvlačenje.
Sliterinci nastaviše da pevaju dok su se oni vukli ka svlačionicama.
- Kako je bilo na treningu? - upita ih Hermiona prilično hladno pola sata kasnije, kada se Hari i Ron
popeše kroz rupu u portretu i uđoše u grifindorski dnevni boravak.
- Bilo je... - poče Hari.
- Skroz očajno - reče Ron šuplje, tonući u stolicu pored Hermione. Ona podiže glavu ka Ronu i njen
ledeni pogled poče da se otapa.
- Pa dobro, ovo ti je tek prvi trening - poče ona da ga teši - trebaće ti izvesno vreme da...
- Ko kaže da sam ja taj zbog kog je bilo očajno? - obrecnu se Ron.
- Niko - reče Hermiona, zatečena. - Mislila sam...
- Mislila si da mora da sam ja taj koji nema pojma?
- Ne, naravno da nisam! Pa ti si rekao da je bilo skroz očajno, a ja sam...
- Idem ja da radim domaći - reče Ron ljutito, sjuri se uz stepenište ka muškim spavaonicama i
izgubi se s vidika. Hermiona se okrenu ka Hariju.
.- Da li je bio očajan?
-Ne - reče Hari odano.
Hermiona podiže obrve.
-Pa, pretpostavljam da je mogao i bolje - promrmlja Hari
~ ali tek mu je prvi trening, kao što si i sama rekla...
Te večeri, ni Hari ni Ron nisu mnogo odmakli sa domaćim ia. Hari je znao da je Ron isuviše
zaokupljen svojom lošom igrom na kvidičkom treningu, a i sam je imao poteškoće da izbaci
podrugljivo zapevanje 'Grifindorci - gubitnici' iz glave
Celu nedelju su proveli u dnevnom boravku, zatrpani knjigama, dok se soba oko njih punila, a zatim
ispraznila. Bio je jog jedan lep, vedar dan i većina Grifindoraca provela ga je na zemljištu oko
zamka, uživajući u verovatno poslednjem sunčanom periodu godine. Do večeri, Hari se osećao kao
da mu je neko udarao mozgom o unutrašnjost lobanje.
- Znaš, verovatno bi trebalo da pokušamo da uradimo što više domaćih zadataka tokom nedelje -
promrmlja Hari Ronu, kada su napokon odložili u stranu dugačak sastav o nepomičnim
prizivajućim činima koji im je profesorka Mek Gonagal zadala, i žalosno prionuli na podjednako
dugačak i težak sastav o Jupiterovim mesecima koji im je zadala profesorka Sinistra.
- Aha - reče Ron, trljajući svoje pomalo zakrvavljene oči i bacajući peti upropašćeni pergament u
vatru ispred njih. - Slušaj... zašto jednostavno ne pitamo Hermionu možemo li da pogledamo kako
je ona to uradila?
Hari baci pogled ka njoj. Sedela je sa Krukšenksom u krilu i veselo ćaskala sa Džini, dok je par
pletućih igli svetlucao u vazduhu ispred nje, sada pletući par bezobličnih čarapa za vilenjake.
-Ne - reče on sumorno - znaš da nam ne bi dozvolila.
I oni nastaviše da rade, dok je nebo sa druge strane prozora postajalo sve mračnije. Polako, gužva u
dnevnom boravku ponovo poče da se razilazi. U pola dvanaest, Hermiona doluta do njih, zevajući.
- Jeste li pri kraju?
- Ne - reče Ron kratko.
- Jupiterov najveći mesec je Ganimed, a ne Kalisto – reče ona, pokazujući preko Ronovog ramena
na jedan red u njegovom sastavu iz astronomije - a Jo je onaj što ima vulkane.
- Hvala - zareža Ron, precrtavši te, za Hermionu uvredljive rečenice.
ni, samo sam... a pa, ako si došla ovamo samo da kritikuješ...
_ Rone...
- Znaš, nemam vremena da slušam tvoje pridike, Hermiona, do guše sam u ovom...
- Ne to... gledaj!
Hermiona je upirala prstom ka najbližem prozoru. Hari i Ron pogledaše ka njemu. Jedna lepa,
kreštava sova stajala je na simsu, zureći u sobu ka Ronu.
- Zar to nije Hermes? - upita Hermiona zadivljeno.
- Boga mu božjeg, jeste! - reče Ron tiho, bacivši pero dok je ustajao. - Zašto li mi Persi piše?
On priđe prozoru i otvori ga. Hermes ulete, spusti se na Ronov sastav i podiže nogu na kojoj je bilo
prikačeno pismo. Ron skinu pismo sa nje, i sova smesta odlete. ostavljajući mastiljave otiske kandži
preko Ronove skice meseca Jo.
- To je definitivno Persijev rukopis - reče Ron, utonuvši ponovo u stolicu i zureći u reči na svitku:
Ronald Vesli, Grifindorska kuća, Hogvorts. Pogleda u ostalo dvoje. - Šta mislite?
- Otvori ga! - reče Hermiona žustro, a Hari klimnu.
Ron odmota svitak i poče da čita. Što je više spuštao pogled po pergamentu, sve se izraženije
mrštio. Kada je završio, bio je potpuno zgađen. Bacio je pismo Hariju i Hermioni, koji se nasloniše
jedno uz drugo da bi ga pročitali:
Dragi Rone,
Upravo sam čuo (i to ni manje ni više nego od ministra magije, lično, a on od tvoje, nove.
nastavnice, profesorke Ambridž) da si postao hogvortski ssistent .
Bio sam stvarno prijatno iznenađen kad sam čuo tu vest, zato mi dozvoli da ti najpre čestitam.
Moram ti priznati da sam se oduvek pribojavao da ćeš poći onim što bi se moglo nazvati Fredovim i
Vžoh.diovlsn' itopma, m
ji hmznma..
Ali htzo b-ik da ti Aaopitm i nzito vilz od i. Rcme, htzo bih da. ti dam iavzt, zbog žzga ti i laLjzm
ovo noću muto aobič.ajznom j'a-taAhjom poltom. Hadm i>z da ćzl moćJ- ovo da pn.o-cltal dalzko
od hadoznoJLLh očiju., izbtgavAi tl-mt ntpfiijcutna pitanja.
Wa otnovu onog ito -6C minUtAu omakLo dok mi jt Aa.opZtcLvao da i>L i>a.da. aA-Uttnt, fitkao
b-ik da it i daZjt mnogo viđai 4 HaAijm Potznom. Mo-ucm ti Ktći Ronz. da. j
-iiguAan L>m da. će-J i,
na. HogvoKtAu, a Ijudl koji nzlto znače -ana.ju hazlLoJXo - i mo-ida. ta.anijt - nUItjznje, o
PotoAovom ponaZanju.. Htću. i,a.da da dužhn o tomt, ali ako pno&Uai 4a-Viažnji "Vntvni
ph.oh.o\i" dobićel uvid a to oda-kZe. vztaA dava - i obnati pažnju. da. i mtnt tu nt-gdt nt pnMnntil1.
Ozbiljno, Ront, nz žeJUZ vaZjda da budzl u ¦Utoj vKtćJ. -4 PotzAom, to bi moglo vtoma da na-
Ikodi tvojim bmduĆJJn planovma, phi. tomt m-ti>Lun i m, tvoj život po za.vhAQXk.Vi
ZkolovanjCL. S ob-zinom da. ga. j'e nai otac otpnMio do iuda, 4-ćga-hjxn. *>m da. t>i MUtan kako
jt Votvi lntoJf> -unao dAACA.plinAk.0 AOAluiimjZ pK.zd cttun \Jiztngmotom l da. nijt bai
najboljz pfioiao. Izvukao it zahva-IJUJUČA. pukoj iofmaln.O'iiti, ako 4mem da. pnimtun,
a. mnogi Ijudi 4 feoj-ćma -iam h.a.zgovana.0 i da- m ubtdtni a njtgovu kAlviciL. Možda m
plcdti, da hajMml v/eze A VotoAom -znam da on možt da. budz ntuAa.vriotz.zzK i, koliko znam,
naAilan, ali ako tt to lolt bfiint, ili ii pHim&tio nelto dnago u Votviovom ponala.nju Ito tt aznemiAava,
motan tt da. 4C obxatiZ V0I0A.M Ambnldž, odiAta. divnoj žtni koja. it bitl v-ile, no iittim
da tt poAavzJjuLJe..
To me navodi m jol jtdan i,avzt. Kao Ito i,m LL vei na.3OvzAtio, Vmbldotiova. vla.da.vina. na Hogvoht&
iL moit Ji>t uAk.on.0 okonč.aLL. Stoga., Rone., meJ>to njmu., tAtba. da budzl odan ikoti i
Hini-AtaAAtvu.. la.o mi jt Ito tajm da pno^onka. Am-bnldž nculazi na. tako malo na.zmzva.nja.
oitaLLk koltga. u. tvojoj tnžnji da. a HogvohtA unz&z nto-phodnt pftomznt kojz kinUttaJUitvo
tako žzZjno -učzkujz {mada. će joj to biti lahlz od idaćz nt-dtljz - ponovo, pogltdaj Au&taZnji
"Vntvni ptio-^iofe"!). Reć-Ć ću ti ^amo ovo - ačznlk koji hz po-feaže Apfizmnim da. pomognz
pnohzhonki. Ambfiidž. bna.iz vznovatno vztikz la.m,z da. poitanz glavz-lina dzčaka kJioz poji
godina!
la.o mi JZ ito n-ćiam bio a pnlticA. da. tz čz-Ić-Z viđm tokom ovog Izta. Bolno mi jt da. knltik.
ajzm nalz hodvtzljz, ali t>t bojm da. nz moga iZ da zivAjn pod njihov-an knovom dok god AZ
mz- i>a. tom opaAnom bagKom oko Vambldotia.. {hko pj>ao ma.jci bito koj
nzdavno po-l a kbkaban zobg pKovalz a MinlitaMtvo. Mo- će m to otvohJXl otl da. vidz -6a \uikvm
iz jjtnim ktuninalcuna. tAznutno pzttjaju.) Imao -iam 4^.eće. da. izbzgnzm Ijagu dfmžznja, i>a.
bakvm fdma - miniAtaA AtvaA.no nijz mogao bXXL vziji
ptima me.ru. - L nadm AZ, Rone, da nzćti dozvotUi da tz pofiodičnz ucze zaAltpz da. nz vidti
koliko iu naii nodUmlii ikAznult 4 pn.a.vog pata. J-ikAe.no 4L nadcm da će. oni, vKmz-nom,
thvouLtfi koliko 4u biti a zabludi, a ja. ću, nafiavno, biti Apfiman da phAJium njihovo izvl-njznjz
kada. taj dan dođt.
HoLun tt, pažljivo pKomUli 0 Avmu. Ito 4am
tL fitkao, poAtbno 0 onomt a vtzi HCUUJCL PotzAa,
i jol jtdnom pfumi čeAtctkz za dobljanjz zvanja
cu>ii>tznLa..
Tvoj bh&t, ,-v
/
Hari podiže pogled ka Ronu.
- Pa - poče on, trudeći se da zvuči kao da na celu stvar gleda kao na nekakvu šalu - ako želiš...
ovaj... kako beše? - on proveri Persijevo pismo - A, da... 'da raskineš veze' sa mnom, kunem se da
neću biti previše nasilan.
- Vrati mi ga - reče Ron, ispruživši ruku. - On je... - reče Ron isprekidano, cepajući Persijevo pismo
nadvoje - najveći... - zatim ga iscepa na četvoro - bilmez... - najzad ga pocepa na osmine - na svetu.
- Potom baci iscepkane komadiće u vatru.
- Hajde, moramo ovo da završimo pre zore - reče on resko Hariju, ponovo stavljajući sastav za
profesorku Sinistru pred sebe.
Hermiona je gledala u Rona sa čudnim izrazom lica.
- Ma, daj to ovamo - reče ona naglo.
- Šta? - upita Ron.
- Daj to meni, pregledaću vam radove i ispraviti – objasni ona.
- Ti to ozbiljno? O, Hermiona ti si spasilac - reče Ron - kako da ti se...?
_. Tako što ćete mi reći: 'Obećavamo da više nikada neće-mo da radimo domaći u zadnji čas' - reče
ona, posegavši za njihovim sastavima, ali je ipak zvučala kao da joj je sve to pomalo i zabavno.
- Milion puta ti hvala, Hermiona - reče Hari slabašno, dodajući joj svoj sastav, i ponovo utonu u
fotelju, trljajući oči.
Već je bila prošla ponoć i dnevni boravak je bio pust, izuzev njih troje i Krukšenksa. Jedini zvuk
koji se čuo bio je grebanje Hermioninog pera, koje je tu i tamo precrtavalo rečenice po njihovim
sastavima, i šuškanje stranica dok je proveravala različite podatke u preporučenoj literaturi koja je
bila rasuta po stolu. Hari je bio iscrpljen. Takođe je imao čudan osećaj mučnine i praznine u
stomaku, koji nije imao nikakve veze s umorom, ali je i te kako imao veze s pismom koje je,
pocrnelo i skvrčeno, dogorevalo u plamenu.
Znao je da ga polovina ljudi na Hogvortsu smatra čudakom, pa čak i ludim. Znao je da Dnevni
prorok već mesecima pravi zlobne komentare na njegov račun, ali je bilo sasvim drugo videti to
crno na belo u pismu, ispisano Persijevim rukopisom. Spoznaja da Persi savetuje Rona da ga se
okane i čak da ga otkucava Ambridžovoj, pomogla mu je, više no išta drugo, da svoju situaciju
sagleda u realnom svetlu. Četiri godine poznaje Persija, odsedao je u njegovoj kući preko letnjeg
raspusta, delio s njim šator na Svetskom prvenstvu u kvidiču, a ovaj mu je čak dao i najveće ocene
za izvođenje drugog podviga na Tročarobnjačkom turniru tokom prethodne školske godine, a ipak,
Persi ga sada smatra neuravnoteženim i sklonim nasilju.
Naglo obuzet saosećanjem prema svom kumu, Hari pomisli da je Sirijus verovatno jedina osoba
koja bi zaista mogla da snvati kako mu je u tom trenutku, jer je i on u istom položaju.
tovo sv> u čarobnjačkom svetu smatrali su Sirijusa opasnim
Com i velikim pristalicom Voldemora, a on je morao da se nosi sa time čitavih četrnaest godina...
Hari žmirau. Učini mu se da je upravo video u plamenu nešto čega tamo nikako nije moglo biti.
Blesnulo mu je pred očima i istog trena nestalo. Ne... to nije moguće... pričinilo mu se jer je
razmišljao o Sirijusu...
- Okej, sad to napiši - reče Hermiona Ronu, gurajući mu njegov sastav i papir ispisan njenim
vlastitim rukopisom - zatim dodaj zaključak koji sam ti napisala...
- Hermiona, ti si zbilja najdivnije stvorenje koje sam ikada sreo - reče Ron meko - i ako ikada
ponovo budem grub prema tebi...
- ...znaću da si se vratio u normalu - reče Hermiona. - Hari, tvoj sastav je okej, izuzev jednog dela
na kraju, mislim da si pogrešno čuo profesorku Sinistru, Jupiterov mesec Evropa je pokriven ledom,
a ne medom - Hari?
Ali Hari je već skliznuo iz stolice i sada je puzao po oprljenom i pohabanom tepihu pred kaminom,
zureći u plamenove.
-Ovaj... Hari? - poče Ron oprezno. - Šta radiš tu dole?
-Upravo sam video Sirijusovu glavu u plamenu - reče Hari.
Rekao je to sasvim mirno. Uostalom, već je video Sirijusovu glavu u tom istom kaminu prethodne
godine i razgovarao sa njom. Pa ipak, nije bio siguran da ga je ovog puta zaista video... tako je brzo
iščezao...
-Sirijusovu glavu? - ponovi Hermiona. - Misliš kao kad je hteo da popriča s tobom za vreme
Tročarobnjačkog turnira? Ali ne bi on to učinio sada, isuviše je... Sirijuse!
Ona zinu od iznenađenja, zureći u vatru. Ron ispusti pero. Usred lelujavih plamenova stajala je
Sirijusova glava, sa dugom crnom kosom koja mu je padala preko iscerenog lica.
- Već sam pomislio da ćete otići u krevet pre nego što ostali ispare odavde - reče on. - Proveravao
sam na svakih sat.
- Svakih sat vremena si se pojavljivao u ognjištu? - upita Hari sa smehom u glasu.
- Samo po nekoliko sekundi, da bih proverio da li su se ostali razišli.
_ Ali šta da su te videli? - reče Hermiona brižno.
_ Pa... mislim da me je jedna devojčica - iz prvog razreda, sudeći po njenom izgledu - možda videla
nešto ranije, ali ne brinite - reče Sirijus brzo, kad Hermiona prisloni ruku na usta
-nestao sam istog trenutka kada mi je uzvratila pogled, i kladim se da je samo pomislila da sam ja
neka čudno oblikovana cepanica ili nešto slično.
- Ali, Sirijuse, strašno mnogo rizikuješ... - poče Hermiona.
- Zvučiš baš kao Moli - reče Sirijus. - Ovo je bio jedini način na koji sam mogao da odgovorim na
Harijevo pismo, a da ne pribegavam siframa - jer se one mogu provaliti.
Na pomen Harijevog pisma, Hermiona i Ron se zagledaše u njega.
- Nisi nam rekao da si pisao Sirijusu! - reče Hermiona optužujućim glasom.
- Zaboravio sam - reče Hari, što je bilo potpuno tačno. Njegov susret sa Co u sovamiku izbrisao mu
je iz glave sve što je bilo pre toga. - Ne gledaj me tako, Hermiona, nije bilo načina da iko na osnovu
tog pisma izvuče bilo kakvu poverljivu informaciju, zar ne, Sirijuse?
- Ne, bilo je sasvim u redu - reče Sirijus, smešeći se. - U svakom slučaju, bolje da požurim, za
slučaj da se neko pojavi
-dakle, tvoj ožiljak.
- Sta je s... ? - poče Ron, ali ga Hermiona prekinu.
- Reći ćemo ti kasnije. Nastavi, Sirijuse.
- Dakle, znam da nije nimalo zabavno kad te zaboli, ali ne mislimo da je to nešto zbog čega treba
istinski da se zabrineš. Stalno te je boleo i prošle školske godine, zar ne?
-Da, a Dambldor mi je rekao da se to dešava kad god Volmor oseti neku jaku emociju - reče Hari,
po običaju ne obraćajući pažnju na to što su se Ron i Hermiona trgli. - Možda Je °n samo, šta znam,
bio stvarno ljut ili tako nešto, one noći kada sam imao kaznenu nastavu.
- Pa, sad kada se vratio, sigurno će te sve više boleti - reče Sirijus.
- Ti dakle ne misliš da je to u vezi sa tim što me je Ambridžova dodirnula dok sam bio na času
kaznene nastave s njom? - upita Hari.
- Sumnjam - reče Sirijus. - Znam je po reputaciji, i siguran sam da nije Smrtožder...
- Pa, dovoljno je zla da bi mogla da bude - reče Hari smrknuto, a Ron i Hermiona potvrdno
klimnuše glavama.
- Da, ali svet se ne deli samo na dobre ljude i Smrtoždere - reče Sirijus uz suv osmeh. - Mada, da je
gadna, to znam... trebalo bi da čujete kako Remus govori o njoj.
- Da li je Lupin poznaje? - upita Hari brzo, setivši se primedbi Ambridžove o opasnim mešancima
tokom njenog prvog časa.
- Ne - reče Sirijus - ali je ona skicirala antivukodlački zakonik pre dve godine, zbog kojeg mu je
gotovo nemoguće da pronađe bilo kakav posao.
Hari se seti koliko je ofucanije Lupin izgledao ovih dana, i Abridžova mu postade još mrskija.
- Šta ona uopšte ima protiv vukodlaka? - upita Hermiona ljutito.
- Rekao bih da ih se plaši - reče Sirijus, smešeći se na prizor njihovog zgražavanja. - Izgleda da se
gnuša poluljudi. Lane je čak predvodila kampanju da se siren-ljudi izoluju i obeleže, kako bi se
moglo motriti njihovo kretanje. Zamisli da traćiš toliko svog vremena i energije proganjajući sirenljude,
kad na slobodi imaš toliko malih ništarija poput Kričera.
Ron se nasmeja ali je Hermiona delovala iznervirano.
-Sirijuse! - reče ona prekorno. - Stvarao, kad bi se malo potrudio oko Kričera, sigurna sam da bi ti
on uzvratio istom merom. Najzad, ti si jedini član porodice koji mu je preostao, a profesor
Dambldor je rekao...
- Pa, kakvi su časovi profesorke Ambridž? - prekide je Sirijus - Da li vas sve obučava da
ubijate mešance?
_ jsje _ reče Hari, ne obraćajući pažnju na Hermionin uvredliiv pogled zbog toga što je prekinuo
njenu odbranu Kričera. -Uopšte nam ne dozvoljava da koristimo magiju.
-Samo nas tera da čitamo onaj glupi udžbenik - reče Ron.
- Pa dobro, to se sasvim uklapa u priču - reče Sirijus. - Naše informacije iz samog Ministarstva
govore da Fadž ne želi da se obučavate za borbu.
- Obučavamo za borbul - ponovi Hari, ne verujući svojim ušima. - Šta on uopšte misli da mi ovde
radimo, pravimo nekakvu čarobnjačku vojsku?
- Baš tako - reče Sirijus - ili, pre će biti, boji se da Dambldor to čini - da formira svoju privatnu
vojsku, s kojom će moći da preuzme Ministarstvo magije.
Na te reči zavlada kratki tajac, a onda Ron reče: - To je nešto najgluplje što sam čuo, uključujući i
sve one stvari koje Luna Lavgud uspeva da smisli.
- Dakle, sprečavaju nas da učimo odbranu od mračnih veština jer se Fadž plaši da ćemo upotrebiti
čini protiv Ministarstva? - primeti Hermiona razjareno.
- Aha - reče Sirijus. - Fadž misli da Dambldor ni od čega neće prezati da se dočepa vlasti. Iz dana u
dan je sve paranoičniji u pogledu Dambldora. Pitanje je vremena kada će narediti da ga uhapse, na
osnovu neke lažirane optužnice.
To podseti Harija na Persijevo pisrao.
- Znaš li šta će to u sutrašnjem Dnevnom proroku pisati o Dambldoru? Ronov brat, Persi, misli da
će biti...
- Ne znam - reče Sirijus. - Nisam video nikoga iz Reda čitav vikend, svi su zauzeti. Tu smo samo
Kričer i ja...
U Sirijusovom glasu bio je primetan prizvuk gorčine.
-Dakle, nemaš nikakve vesti ni o Hagridu?
Ah... - reče Sirijus - pa, trebalo je već da se vrati, niko sigutan šta mu se desilo. A onda, videvši
njihova uspaničena lica, brzo dodade: - Ali Dambldor se ne brine, tako da nemojte ni vas troje.
Siguran sam da je Hagrid dobro.
- Ali, trebalo je već da se vrati... - reče Hermiona brižnim glasićem.
- Madam Maksim je išla sa njim, pa smo je kontaktirali, a ona nam je rekla da su se razdvojili na
putu ka kući - ali nema ničeg što bi ukazivalo da je on povređen ili - pa, ničega što bi nagoveštavalo
da s njim nešto nije u redu.
Ne baš ubeđeni, Hari, Ron i Hermiona razmeniše zabrinute poglede.
- Čujte, ne raspitujte se previše o Hagridu - reče Sirijus naglo - to će samo privući još više pažnje na
činjenicu da on nije tu, a znam da Dambldor to ne želi. Žilav je Hagrid, biće sve u redu s njim. - A
kada vide da ih ni to nije baš razvedrilo, Sirijus dodade: - Kada je, uopšte, sledeća vikend poseta
Hogsmidu? Pošto smo se izvukli sa psećom kamuflažom na železničkoj stanici, mislio sam da
bismo...
- NE! - vrisnuše Hari i Hermiona uglas, vrlo glasno.
- Sirijuse, zar nisi video Dnevni prorokl - dodade Hermiona brižno.
- A, to - reče Sirijus, cerekajući se - ma, oni stalno nagađaju gde sam, a nemaju pojma...
- Da, ali ovog puta mislim da imaju - reče Hari. - Melfoj nam je u vozu spomenuo nesto na osnovu
čega smo pomislili kako zna da si to bio ti, a otac mu je bio na peronu – Lucijus Melfoj, znaš već -
dakle, šta god radio, nemoj da dolaziš ovamo. Ako te Melfoj ponovo prepozna...
- U redu, u redu, shvatio sam - reče Sirijus. Izgledao je vrlo nezadovoljan. - Samo sam pomislio, da
bi možda voleo da se nađemo.
- Bih, ali ne želim da te ponovo vrate u Askaban! - reče Hari.
Ponovo zavlada tišina, tokom koje je Sirijus porano gledao u Harija, dok mu se između upalih očiju
pojavi brazda.
Izeleda da nisi toliko nalik svome ocu, koliko sam mislio če on najzad, s nedvosmislenom
hladnoćom u glasu. - Džejmsu bi to bilo zabavno baš zbog rizika.
_ Vidi...
- Pa bolje da pođem, već čujem Kričera kako silazi niz stepenice - reče Sirijus, ali Hari je bio
siguran da laže. - Pisaću ti da bih ti javio kada ću ponovo moći da se pojavim ovde u vatri, važi?
Ako se usuđuješ da prihvatiš taj rizik?
Začu se slabašno pop i mesto na kojem se trenutak ranije nalazila Sirijusova glava, ponovo postade
titrajući plamičak.
Sledećeg jutra, Hari se prvi probudio u spavaonici. Ležao je za trenutak gledajući kovitlanje prašine
u sunčevom zraku koji je dopirao kroz procep u zastorima baldahina i naslađivao se mišlju da je
subota. Prva nedelja polugodišta otegla se u večnost, poput kakvog mamutskog predavanja iz
istorije magije.
Sudeći po sanjivoj tišini i sveže iskovanom izgledu tog sunčevog zraka, tek što je bilo svanulo.
Razgrnuo je zavese oko kreveta, ustao i krenuo da se oblači. Jedini zvuk koji se izdvajao od
udaljenog cvrkuta ptica, bilo je lagano, duboko disanje njegovih kolega Grifindoraca. Pažljivo je
otvorio školsku torbu, izvadio pergament i pero, i zaputio se iz spavaonice u dnevni boravak.
Krenuvši pravo ka svojoj omiljenoj trošnoj fotelji pored već ugašene vatre, Hari se udobno smesti i
odvi pergament gledajući naokolo po sobi. Nigde nije bilo ni traga kršu od iscepkanih parčića
pergamenta, starog gobkamenja, praznih ćupova i omota slatkiša, koji bi inače prekrivali dnevni
boravak krajem dana. Nije bilo čak nijednog Hermioninog vilenjačkog šeširića. Na trenutak se
zapitavši koliko li je još kućnih vilenjaka oslobođeno, hteli to oni Ili ne, Hari otčepi bočicu s
mastilom, umoči pero a onda ga zadrža na par centimetara iznad mirne žućkaste površine
pergamenta, pomno razmišljajući... Ali već minut ili dva kasnije otkri kako zuri u praznu rešetku
kamina, ne znajući šta da napiše.
Sad je mogao da razume koliko je teško bilo Ronu i Hermioni letos, kada je trebalo da mu pišu.
Kako da objasni Sirijusu sve što mu se izdešavalo tokom protekle nedelje, i pride da mu postavi sva
goruća pitanja, a da mogućim kradljivcima pisma ne oda mnoštvo informacija koje ne bi smeli da
saznaju?
Neko vreme sedeo je potpuno nepomičan, piljeći u kamin, a onda se napokon nakani, ponovo umoči
pero u mastionicu i odlučno ga spusti na pergament.
Dragi Njuško,
Nadam se da si okej, prva nedelja ovde bila je uzasna, stvarno me raduje što je napokon vikend.
Imamo novu nastavnicu odbrane od mračnih veština, profesorku Ambridž. Fina je gotovo kao tvoja
mama. To ti pričam jer s'e stvar o kojoj sam ti pisao prošlog leta ponovo desila prošle noći, tokom
kaznene nastave sa Ambridžovom.
Svima nam nedostaje naš najveći prijatelj, nadamo se da će se uskoro vratiti.
Molim te, hitno mi odgovori.
Srdačno,
Hari nekoliko puta pročita pismo, pokušavajući da ga posmatra sa tačke gledišta nekoga ko nije
upućen. Nije zapazio da bi mogli da shvate o čemu govori - ili kome - samo na osnovu čitanja
pisma. Nadao se da će Sirijus shvatiti nagoveštaj o Hagridu i javiti mu kada bi ovaj mogao da se
vrati. Hari nije hteo da ga direktno pita, đa ne bi skrenuo previše pažnje na stvari kojima je Hagrid
zaokupljen dok odsustvuje sa Hogvortsa.
S obzirom da je bilo veoma kratko, pismo mu je oduzelo podosta vremena, i sunce se već uspuzalo
duž polovine sobe dok ga je pisao, te je sada mogao da čuje komešanje iz spavaonica na spratu
iznad. Pažljivo zapečativši pergament, on se pope kroz rupu u portretu i zaputi se ka sovarniku.
- Ne bih išao tim putem, da sam na tvom mestu - reče mu Skoro-obezglavljeni-Nik, doplovivši
uznemireno kroza zid, baš pred Harija koji je išao duž hodnika. - Pivs planira da priredi zabavnu
šalu prvoj osobi koja prođe pored Paracelzusove biste na polovini hodnika.
- Da li to znači da će nekome Paracelzus pasti na glavu? - upita Hari.
- Za divno čudo, zbilja hoće - reče Skoro-obezglavljeni-Nik monotonim glasom. - Suptilnost Pivsu
nikada nije bila jača strana. Odoh ja da pronađem Krvavog barona... možda će on moći to da
spreči... vidimo se, Hari...
- Da, zdravo - reče Hari, i umesto da skrene desno, on okrete levo, dužom ali sigurnijom putanjom
do sovarnika. Razvedri se kad je prolazio pokraj prozora kroz koji se videlo blistavo plavo nebo.
Kasnije ima trening, najzad će se vratiti na teren za kvidič.
Nešto mu se očeša oko članaka. On spusti pogled i spazi domarevu skeletnosivu mačku, Gospođu
Noris, kako se šunja kraj njega. Ona ga na trenutak odmeri žutim očima nalik reflektorima, pre nego
što nestade iza statue Vilfreda Zamišljenog.
-Ne radim ništa rđavo - dobaci Hari za njom. Imala je nepogrešiv izgled mačke koja ide da ga
otkuca svotn gazdi, mada Hari nije znao zbog čega. Imao je potpuno pravo da subotom ujutru ide
do sovamika.
Sunce je sada već bilo visoko na nebu i kada je Hari ušao u sovarnik, prozori bez okana ga
zaslepeše. Široki srebrnasti zraci sunčeve svetlosti presecali su unakrsno kružnu prostoriju u kojoj
se stotine sova gnezdilo po krovnim gredama, malo nemime zbog ranog jutarnjeg sunca, neke očito
tek pristigle iz lova. Slamom prekriven pod pucketao mu je pod nogama, dok je gazio preko
sićušnih životinjskih koščica, izvijajući vrat ne bi li spazio Hedvigu.
-Tu si - reče, primetivši je negde pri samom vrhu zasvođene tavanice. - Silazi, imam pismo za tebe.
Uz potmuli huk, ona istegnu svoja velika beličasta krila i dojedri mu na rame.
-Slušaj, znam da na koverti piše da je za Njuška – reče joj, stavljajući pismo u čvrst stisak njenog
kljuna. Ne znajući zašto, došapnu joj: - Ali je zapravo za Sirijusa, okej?
Ona zatrepta svojim ćilibarskim očima, i on to protumači kao znak da ga je shvatila.
-Dobar let, onda - reče Hari i prinese je prozoru. Na trenutak mu stisnuvši ruku, Hedviga se otisnu u
zaslepljujuće vedro nebo. Posmatrao ju.je dok se nije pretvorila u malu crnu tačku i iščezla, a onda
skrenu pogled ka Hagridovoj kolibi koja se jasno videla sa tog prozora, a koja je očigledno još uvek
bila nenastanjena, s dimnjakom bez dima i navučenim zavesama.
Vrhovi drveća Zabranjene šume povijali su se na lakom povetarcu. Hari ih je posmatrao, uživajući u
svežem vazduhu koji mu je pirkao po licu, razmišljajući o predstojećem kvidiču... a onda ga ugleda.
Veliki reptilski krilati konj, nalik onima koji su vukli hogvortske kočije, sa kožnim crnim krilima
raširenim kao u pterodaktila, odlepi se od drveća kao neka groteskna, džinovska ptica. Kružio je u
velikom luku, a onda zagnjurio natrag u ,.rvefe- Sve se desilo tako brzo, da Hari nije mogao da
poveruje oeima, uprkos divljačkim otkucajima svog srca.
Vrata sovarnika se otvoriše iza njega. On poskoči u šoku i hitro se okrenuvši, vide Čo Čang kako
drži pismo i paket u rukama.
- Ćao - reče Hari automatski.
- 0... ćao - uzvrati ona bez daha. - Nisam nikog očekivala ovde tako rano... Pre pet minuta sam se
setila da je mojoj mami danas rođendan.
Ona pridiže paket.
- Fino - reče Hari. Mozak kao da mu je zaribao. Hteo je da kaže nešto smešno i zanimljivo, ali mu je
sećanje na tog užasnog krilatog konja bilo isuviše sveže u svesti.
- Lep dan - reče on, pokazujući ka prozorima. Utroba mu se zgrči od postiđenosti. Vreme. On priča
o vremenu...
- Aha - reče Čo, osvrćući se oko sebe, tražeći neku podesnu sovu. - Savršeno za kvidič. Nisam bila
napolju cele nedelje, a ti?
- Ne - reče Hari.
Čo uze jednu od školskih sova kukuvija. Namami je da joj side na ruku, gde sova predusretljivo
podiže nožicu da bi mogla da joj zatakne paket.
-Hej, da li je Grifindor napokon našao novog Čuvara? - upita ona.
-Da - reče Hari. - To je moj drug Ron Vesli, znaš ga?
- Onaj što mrzi Tornadal - upita Čo prilično hladno. - Da li je makar dobar?
- Da - potvrdi Hari. - Mislim da jeste. Mada, nisam gledao kad je konkurisao, bio sam na kaznenoj
nastavi.
Co ga pogleda, napola prikačivši paket za sovinu nogu.
-Ta Ambridžova je odvratna - reče ona prigušenim glasom.- Daje ti kaznenu nastavu samo zato što
si rekao istinu o tome kako - kako - kako je poginuo. Svi su čuli za to, priča se po celoj školi. Zaista
si hrabar, kada si joj se tako odvažno suprotstavio.
Harijev stomak se ponovo napnu takvom brzinom, da oseti kako bi mogao da poleti uvis, iznad
ptičjim izmetom uprljanog tla Ko mari za nekog glupavog letećeg konja. Čo misli da je on zaista
bio hrabar. Za trenutak pomisli da joj kao slučajno polcaže svoju posečenu ruku dok joj je pomagao
da priveže paket za sovu... ali u trenutku kada mu se javila ta uzbuđujuća misao, vrata sovarnika se
ponovo otvoriše.
Domar Filč brekćući ulete u prostoriju. Na njegovim upalim obrazima, prošaranim venama, pojavile
su se crvene fleke, čeljusti su mu podrhtavale, a retka, seda kosa bila je razbarušena. Očito je
dotrčao ovamo. I Gospođa Noris uđe u sovarnik, kaskajući mu za petama, zureći u sove iznad svoje
glave, gladno mjaučući. Odozgo se začu nemirao lepršanje krila, a velika smeđa sova preteći
škljocnu kljunom.
-Aha! - reče Filč, krenuvši sigurnim, policijskira korakom ka Hariju, dok su mu vrećasti obrazi
drhtali od gneva. - Dojavili su mi da nameravaš da naručiš veliku pošiljku balegobombi!
Hari prekrsti ruke i netremice se zagleda u domara.
-Ko ti je rekao da naručujem balegobombe?
Co je gledala čas u Harija, čas u Filča, takođe se namrštivši. Kukuvija na njenoj ruci, umorna od
stajanja na jednoj nozi, ispuštala je upozoravajuće krike, ali je Čo nije primećivala.
-Imam ja svoje izvore - samozadovoljno prosikta Filč. - A sada da si predao šta god da je to što
šalješ.
Osetivši beskrajno olakšanje što nije gubio vreme u slanju poruke, Hari reče: - Ne mogu, već je
poslato.
- Poslatol - reče Filč, lica izobličenog od besa.
- Poslato - mirno ponovi Hari.
Filč besno razjapi usta, ostavši bez reči nekoliko trenutaka, a onda stade pogledom da mu pretražuje
odoru.
- Kako da znam da ga nisi strpao u džep?
- Zato što...
~ Ja sarn videla kad ga je poslao - reče Čo ljutito. Filč se ustremi na nju.
- Ti si ga videla...?
- Tako je, ja sam ga videla - reče ona žustro.
Na trenutak zavlada tajac, tokom kojeg je Filč besno gledao u Čo, koja mu je uzvraćala istom
merom, a onda se domar okrenu i odvuče kroz vrata. Zaustavio se sa rukom na kvaki i osvrnuo se
nazad ka Hariju.
-Ako makar namirišem neku balegobombu...
On odšepa niza stepenice. Gospođa Noris baci poslednji čežnjiv pogled na sove i pode za njim. Hari
i Čo razmeniše poglede.
- Hvala ti - reče Hari.
- Nema problema - reče Čo koja je konačno uspela da pričvrsti paket za kukuvijinu nogu, malčice
porumenevši u licu.
-Nisi valjda stvarno naručivao balegobombe?
- Ne - odgovori joj Hari.
- Pitam se zašto je onda pomislio da jesi? - reče ona dok je nosila sovu do prozora.
Hari slegnu ramenima. I sam se to isto pitao, mada ga, za divno čudo, to trenutno nije mnogo
brinulo.
Zajedno napustiše sovarnik. Kad izbiše na hodnik koji vodi ka zapadnom krilu zamka, Čo reče: - Ja
idem ovuda. Pa... vidimo se, Hari.
-Da... vidirao se.
Ona mu se nasmeši i ode. Hari nastavi put, osećajući se blago ushićenim. Uspeo je da vodi s njom
razgovor do kraja, a da se nijednom nije izblamirao... zaista si hrabar kad si joj se tako odvažno
suprotstavio... Čo ga je nazvala hrabrim... ne mrzi ga zbog toga što je preživeo...
Naravno, njoj se više dopadao Sedrik, to je znao... mada, da ju je samo pozvao na taj bal pre
Sedrika, stvari su mogle ispasti mnogo drugačije... činilo se da joj je bilo stvamo žao što je morala
da odbije Harijev poziv...
-'Bro jutro - reče Hari živahno Ronu i Hermioni, kad im se priključio za grifindorskim stolom u
Velikoj sali.
-Što si tako lepo raspoložen? - upita Ron, iznenađeno merkajući Harija.
-Ovaj... zbog popodnevnog kvidiča - reče Hari razdragano, ivlačeći ^ veliki tanjir sa slaninom i
jajima.
_ A... da... - reče Ron. On spusti komadić tosta koji je jeo i otpi veliki gutljaj soka od bundeve.
Zatim reče: - Čuj... da li bi ti smetalo ako izađeš malo ranije sa mnom? Samo da... ovaj... da me
malo provežbaš pre treninga? Da mogu makar malo da se pripremim.
-Okej, dogovoreno - reče Hari.
-Čujte, mislim da ne bi trebalo - reče Hermiona ozbiljno. - Obojica već ionako strašno zaostajete sa
domaćim zadacima...
Ali uto zaćuta. Jutarnja pošta je upravo stizala i, kao i obično, Dnevni prorok je jezdio ka njoj u
kljunu kreštave sove koja slete opasno blizu činije sa šećerom i podiže nogu. Hermiona joj gumu
knut u kožnu vrećicu, uze novine i, dok je sova poletala, kritički osmotri naslovnu stranu.
- Ima li šta zanimljivo? - upita Ron. Hari se isceri, znajući da je Ronu stalo da joj skrene misli sa
teme domaćih zadataka.
- Ne - uzdahnu ona - samo neka trabunjanja o ženidbi basiste Čudnih sestara.
Henniona otvori novine i nestade iza njih. Hari se posluži još jednom turom jaja i slanine. Ron je
zurio u visoke prozore, zaokupljen nečim.
- Cekajte - reče Hermiona iznenada. - 0 ne... Sirijus!
- Sta se desilo? - reče Hari, zgrabivši novine tako silovito da se one rascepiše tačno po sredini, tako
da njemu i Hermioni ostade po jedna polovina u ruci.
- Ministarstvo magije je prirnilo dojavu iz pouzdanog izvora- da se Sirijus Blek, okoreli masovni
ubica... bla, bla, bla... trenMno krije u Londonul - čitala je Hermiona sa svoje polovine mučnim
šapatom.
~ Lucijus Melfoj, kladim se u šta god hoćeš - reče Hari prigusenim, srditim glasom. - Prepoznao je
Sirijusa na peronu...
- Šta? - reče Ron usplahireno. - Nisi mi rekao...
- Psst! - presekoše ga drugo dvoje.
- ..Ministarstvo upozorava čarobnjačku zajednicu daje Blek vrlo opasan... ubio trinaestoro Ijudi...
pobegao iz Askabana uobičajene gluposti - zaključi Hermiona, spustivši svoju polovinu novina, i sa
strepnjom pogleda u Harija i Rona. - Pa, više neće smeti da napušta kuću, to je sve - prošaputa ona.
- Dambldor ga je i upozorio da to ne čini.
Hari utučeno pogleda u parče Proroka koje je otcepio. Najveći deo strane bio je posvećen oglasu za
Odore za sve prilike Madam Malkin, koja je očigledno vršila rasprodaju.
- Hej! - reče on, ispravivši novine da bi Hermiona i Ron mogli da vide. - Pogledajte ovo!
- Imam već dovoljno odora - reče Ron.
- Ne - reče Hari. - Vidi... ovaj mali članak...
Ron i Hermiona se zbiše da bi mogli da pročitaju. Članak je bio dugačak svega dva-tri centimetra, i
nalazio se na samom dnu stupca. Naslov je glasio:
UPAD U MINISTARSTVO
Stardžis Podmor, star 38 godina, iz ulice Zanovetka broj dva u Klephemu, pojavio se pred
Vizengamotom pod optužbom za upad i pokušaj pljačke u Ministarstvu magije 31. avgusta.
Podmora je uhapsio čuvar Ministarstva magije, Erik Manč, koji ga je uhvatio kako pokušava da
provali kroz visoko obezbeđena vrata u jedan sat izjutra. Podmor, koji je odbio da svedoči u svoju
odbranu, oglašen je krivim po obema tačkama optužnice i osuđen na šest meseci u Askabanu.
-Stardžis Podmor? - reče Ron polako. - On je taj tipus kome glava izgleda kao da je od slame? On je
jedan iz Re...
-Rone, psst\ - reče Hermiona, prestravljeno se osvrnuvši oko sebe.
_ geSt meseci u Askabanu! - prošaputa Han šotoran. - Samo zato što je pokušao da prođe kroz
vrata!
_ Ne budi smešan, nije baš da je samo pokušavao da uđe kroz vrata. Šta je za ime sveta tražio u
Ministarstvu magije u jedan sat izjutra? - tiho prodahta Hermiona.
- Misliš da je radio nešto za Red? - promrmlja Ron.
- Čekajte malo... - reče Hari polako. - Stardžis je trebalo da nas isprati, sećate se?
Drugo dvoje ga pogledaše.
- Da, trebalo je da bude deo straže koja će ići na Kings kros, sećate se? A Ćudljivko je bio sav
nervozan jer se nije vratio. Što znači da nikako nije mogao da bude na zadatku za njih,
zar ne?
- Pa, možda nisu očekivali da će biti uhvaćen - reče Hermiona.
- Možda je sve to nameštaljka! - uzbuđeno uskliknu Ron.
- Ne... samo me saslušajte! - nastavi on, znatno stišavši glas posle Hermioninog pretećeg pogleda. -
Ministarstvo sumnja da je on jedan od Dambldorovih i stoga su ga... pojma nemam... namamili u
Ministarstvo, a on uopšte nije ni pokušao da prođe kroz ta vrata! Možda su sve to izmislili, samo da
mu smeste!
Nasta tajac, dok su Hari i Hermiona to pretresali u svojim glavama. Hari pomisli da ta priča zvuči
malo nategnuto. Hermiona je, pak, delovala prilično irapresionirana.
-Znaš, ne bi me nimalo iznenadilo kad bi to bilo istina.
Ona zamišljeno presavi svoju polovinu novina. Kada je Hari spustio nož i viljušku ona kao da se
trže iz sanjarenja.
-Dobro, pa, mislim da bi trebalo da se najpre latimo tog sastava za Sprautovu, o samođubrećem
grmlju, a ako budemo 'mali sreće, stići ćemo pre ručka da počnemo sa vežbanjem nepomičnih
prizivajućih čini za Mek Gonagalovu...
Hari oseti blago peckanje griže savesti pri pomisli na hrpu domaćih zadataka koji ga čekaju gore u
boravku, ali je nebo bilo vedro, veselo i plavo, a on se nije vinuo na svojoj Vatrenoj streli čitavih
nedelju dana...
- Mislim, možemo to i večeras - reče Ron, zaputivši se sa Harijem preko travnate kosine ka terenu
za kvidič, noseći metle preko ramena, dok im je u ušima još uvek odzvanjalo Hermionino zloslutno
upozorenje da će pasti na O.Č.N. testovima. - A imamo i ceo sutrašnji dan. Ona se previše brine o
učenju, to joj je najveća mana... - Zaćutao je na trenutak, a onda dodade, manje zabrinutim tonom: -
Šta misliš, da li je bila ozbiljna kada je rekla da nam neće dati da prepišemo od nje?
- Mislim da jeste - reče Hari. - Ipak, i ovo je važno, moramo da vežbamo, ako nameravamo da
ostanemo u kvidičkom timu...
- Da, tako je - potvrdi Ron. - Imamo dovoljno vremena da sve to uradimo...
Dok su se približavali terenu za kvidič, Hari letimice pogleda nadesno gde se drveće Zabranjene
šume zlokobno klatilo. Ništa nije izletalo iz njih. Nebo je bilo prazno, izuzev nekoliko udaljenih
sova koje su lepršale oko kule sa sovarnikom. Već je imao dovoljno briga. Leteći konj nije mogao
da mu naudi, i on ga potpuno potisnu iz svojih misli.
Pokupili su lopte iz plakara u svlačionici i zaigrali, Ron je branio tri visoke stative, a Hari je igrao
Goniča, pokušavajući da prebaci Kvafl pored Rona. Hariju se činilo da je Ron vrlo dobar. Odbranio
je tri četvrtine golova koje je Hari pokušao da mu zada i igrao sve bolje što su više trenirali. Posle
par sati vratili su se u zamak na ručak - tokom kojeg im je Hermiona jasno stavila do znanja da
misli da su neodgovorni - a potom se vratili na kvidički teren na pravi trening. Kada njih dvojica
uđoše, svi igrači iz njihovog tima, osim Angeline, već su bili u svlačionici.
- Je F sve u redu, Rone? - upita Džordž namignuvši mu.
-Aha - reče Ron, koji je postajao sve ćutljiviji na putu ka terenu.
_ Spreman da nam svima pokažeš, asistentiću naš? - doba¦ pre(^ izronivši sav raščupan kroz
okovratnik svog dresa za lcvidič, sa pomalo zlobnim kezom na licu.
-Umukni - reče Ron, kamenog lica, navlačeći po prvi put svoj timski dres. Dobro mu je pristajao,
imajući na umu da je ranije pripadao Oliveru Drvcetu, koji je imao mnogo šira ramena.
-Okej, čujte svi - reče Angelina, ulazeći iz kapitenske kancelarije, već presvučena. - Da počnemo.
Alisija i Frede, bilo bi dobro kad biste nara izneli korpu s loptama. 0, da, imamo i par posmatrača,
ali bih volela da se ne obazirete na njih, važi?
Na osnovu nečeg u njenom tobože normalnom glasu, Hari nasluti ko bi ti nezvani posmatrači mogli
da budu, i nesumnjivo, kad napustiše svlačionicu i izmileše na jarku svetlost terena, dočeka ih prava
navala zviždanja i podrugljivog kliberenja od strane sliterinskog kvidičkog tima i njihove družine,
koji su se grupisali na sredini praznih tribina, dok su im glasovi gromovito odjekivali po celom
stadionu.
-Šta to jaše onaj Vesli? - doviknu Melfoj svojim podrugljivim otezanjem. - Zašto bi neko bacio
leteće čini na takvu staru buđavu kladu?
Kreb, Gojl i Pensi Perkinson počeše da vrište i guše se od smeha. Ron uzjaha svoju metlu i odrazi
se sa tla, a Hari krenu za njim, gledajući otpozadi kako mu se uši crvene.
-Ignoriši ih - reče on, ubrzavajući da bi sustigao Rona. - Videćemo ko će se smejati kad ih
nadigramo...
-Baš takav stav i očekujem od vas, Hari – odobravajuće mu reče Angelina, jezdeći oko njih sa
Kvaflom pod miškom, usporivši kako bi ostala da lebdi tačno ispred svog letećeg tima.
- Okej, sad svi slušajte, počećemo sa par dodavanja, kako bistno se zagrejali, ceo tim učestvuje,
moliću...
-Hej, Džonsonova, šta ti je to sa frizurom? - vrisnu Pensi Perkinson odozdo. - Zašto uopšte neko
želi da izgleda kao da mu gliste izbijaju iz glave?
Angelina zabaci svoju dugu kosu upletenu u tanke kikice sa lica i smireno nastavi: - Znači, raširite
se malo, da vidimo šta možemo da učinimo...
Hari se okrenu od ostalih i zaputi ka udaljenom delu terena Ron se spusti unazad ka suprotnom
golu. Angelina podiže Kvafl jednom rukom i snažno je dobaci Fredu, koji je predade Džordžu, a
ovaj Hariju, koji je dodade Ronu, koji je, pak, ispusti.
Sliterinci, predvodeni Melfojem, zagrajaše i zaurlaše od smeha, a Ron koji je jurnuo ka zemlji da
uhvati Kavfl, pre nego što se ova prizemi, tako se nespretno izvuče iz poniranja, da skliznu
postrance sa svoje metle i vrati se na visinu na kojoj su vežbali, sav pocrveneo. Hari spazi Freda i
Džordža kako razmenjuju poglede, ali, netipično za njih, ništa ne rekoše, na čemu im je Hari bio
zahvalan.
-Dodaj je, Rone - viknu Angelina, kao da se ništa nije desilo.
Ron baci Kvafl Alisiji, koja je vrati Hariju, koji je dodade Džordžu...
-Hej, Poteru, kako ti je ožiljak? - povika Melfoj. - Jesi li siguran da ne treba malo da prilegneš?
Prošlo je čitavih nedelju dana a da nisi bio u bolničkom krilu, to ti je lični rekord, zar ne?
Džordž dodade loptu Angelini. Ona je baci unazad Hariju, koji je nije očekivao, ali uspe da je
uhvati vrhovima prstiju i brzo je dobaci Ronu, koji posegnu za njom i promaši je za nekoliko
centimetara.
-Hajde već jednom, Rone - reče Angelina iznervirano, kada on ponovo stade da ponire ka zemlji,
jureći za Kvafl. - Obrati malo pažnju.
Bilo je teško reći šta je bilo crvenije: Kvafl, ili Ronovo lice kada se vratio u igru. Melfoj i ostatak
sliterinskog tima urlali su od smeha.
Ron je iz trećeg pokušaja uspeo da uhvati Kvafl. Možda baš zbog prevelikog olakšanja, on je tako
žustro dodade, da ona skliZnu prav0 kroz Ketine raširene ruke i iz sve snage je pogodi u lice.
-Izvini! - jeknu Ron, naglo se ustremivši napred da vidi da li ju je ozbiljno ozledio.
-Vrati se nazad na svoju poziciju, u redu je ona! - zareža Angelina. - Ali, kada ubuduće dodaješ
loptu svom saigraču, molim te probaj da ga ne oboriš sa metle! Za to nam služe Bladžerke!
Keti je curela krv iz nosa. Dole ispod njih, Sliterinci su trupkali nogama i podrugljivo dobacivali.
Fred i Džordž priđoše Keti.
- Evo, uzmi ovo - reče Fred, dajući joj nešto malo i ljubičasto što je izvadio iz svog džepa - i ima da
prestane da ti curi za tili čas.
- U redu - dozva ih Angelina - Frede, Džordže, idite i donesite svoje palice i jednu Bladžerku. Rone
pođi do stativa. Hari, pusti Skrivalicu kada ti dam znak. Mi ćemo svi, naravno, da šutiramo na
Ronov gol.
Hari se stušti za blizancima da bi doneo Skrivalicu.
- Samo je malo nervozan - reče Hari - bio je sasvim dobar jutros kada sam vežbao sa njim.
- Pa dobro, nadam se da se nije prerano umorio - reče Fred sumorno.
Vratiše se u vazduh. Kada je Angelina dunula u pištaljku, Hari oslobodi Skrivalicu a Fred i Džordž
pustiše Bladžerku. Od tog trenutka Hari jedva da je bio svestan šta drugi rade. Njegov zadatak je
bio da ponovo uhvati majušnu lepršavu zlatnu loptu k°ja je donosila sto pedeset poena Tragačevom
timu, a njeno atanje iziskivalo je ogromnu brzinu i majstorstvo. On ubrza, uvijajući se i izvrćući
tamo-amo pred Goničima, dok ga je topli jesenji vazduh šibao po licu, a udaljeni povici Sliterinaca
neraz-govt bobonjali u ušima... ali ga ubrzo zaustavi zvižduk.
-Stoj - stoj - STOJ! - vrisnu Angelina. - Rone – uopšte ne pokrivaš svoju srednju stativu!
Hari se okrenu i pogleda Rona, koji je lebdeo ispred levoe obruča, ostavljajući druga dva potpuno
nezaštićena.
- 0... izvini...
- Stalno se pomeraš dok gledaš u Jurišnike! - reče Angelina. - Ili stoj u centru dok ne budeš morao
da se baciš da odbraniš obruč, ili kruži oko stativa, ali nemoj da se prazno zanosiš na jednu stranu,
tako si i primio poslednja tri gola!
- Izvini... - ponovi Ron, a rumeno lice mu zasja kao signalna lampa na jarkoplavom horizontu.
- A ti Keti, zar ne možeš nekako da zaustaviš tu krv iz nosa?
- Sve je gore i gore! - reče Keti tupo, pokušavajući da zaustavi liptanje rukavom.
Hari baci pogled na Freda, koji je delovao zabrinut i proveravao svoje džepove. On spazi kako Fred
vadi nešto ljubičasto iz odore, na trenutak ga pažljivo osmotri, a onda pogleda u Keti, vidno
užasnut.
-Pa, da probamo ponovo - reče Angelina. Nije obraćala pažnju na Sliterince, koji su upravo sklepali
pesmicu - Grifindorci - gubitnici, Grifindorci - gubitnici - ali je ipak malčice kruće sedela na metli.
Ovaj put nisu leteli ni čitava tri minuta, kada se ponovo oglasi Angelinin zvižduk. Hari, koji je
upravo spazio Skrivalicu kako kruži kod stativa na suprotnom kraju, pomalo iznervirano uspori
svoju metlu.
- Šta je sad? - upita on nestrpljivo Alisiju, koja mu je bila najbliža.
- Keti - reče ona kratko.
Hari se okrenu i vide Angelinu, Freda i Džordža kako lete ka Keti što brže mogu. Hari i Alisija se
takođe sjuriše ka njoj. Bilo je jasno da je Angelina zaustavila igru u zadnji čas: je već bila bleda kao
kreč i sva oblivena krvlju.
_ Mora smesta u bolničko krilo - reče Angelina.
_ Odvešćemo je mi - reče Fred. - Ovaj... možda je greškom progutala krvorazvodnjavajuću
kapsulu...
_ Pa, nema svrhe da nastavljamo bez Jurišnika i Goniča -reče Angelina utučeno kada Fred i Džordž
hitro odleteše ka zamku pridržavajući Keti izmedu sebe. - Hajde, idemo na presvlačenje.
Sliterinci nastaviše da pevaju dok su se oni vukli ka svlačionicama.
- Kako je bilo na treningu? - upita ih Hermiona prilično hladno pola sata kasnije, kada se Hari i Ron
popeše kroz rupu u portretu i uđoše u grifindorski dnevni boravak.
- Bilo je... - poče Hari.
- Skroz očajno - reče Ron šuplje, tonući u stolicu pored Hermione. Ona podiže glavu ka Ronu i njen
ledeni pogled poče da se otapa.
- Pa dobro, ovo ti je tek prvi trening - poče ona da ga teši - trebaće ti izvesno vreme da...
- Ko kaže da sam ja taj zbog kog je bilo očajno? - obrecnu se Ron.
- Niko - reče Hermiona, zatečena. - Mislila sam...
- Mislila si da mora da sam ja taj koji nema pojma?
- Ne, naravno da nisam! Pa ti si rekao da je bilo skroz očajno, a ja sam...
- Idem ja da radim domaći - reče Ron ljutito, sjuri se uz stepenište ka muškim spavaonicama i
izgubi se s vidika. Hermiona se okrenu ka Hariju.
.- Da li je bio očajan?
-Ne - reče Hari odano.
Hermiona podiže obrve.
-Pa, pretpostavljam da je mogao i bolje - promrmlja Hari
~ ali tek mu je prvi trening, kao što si i sama rekla...
Te večeri, ni Hari ni Ron nisu mnogo odmakli sa domaćim ia. Hari je znao da je Ron isuviše
zaokupljen svojom lošom igrom na kvidičkom treningu, a i sam je imao poteškoće da izbaci
podrugljivo zapevanje 'Grifindorci - gubitnici' iz glave
Celu nedelju su proveli u dnevnom boravku, zatrpani knjigama, dok se soba oko njih punila, a zatim
ispraznila. Bio je jog jedan lep, vedar dan i većina Grifindoraca provela ga je na zemljištu oko
zamka, uživajući u verovatno poslednjem sunčanom periodu godine. Do večeri, Hari se osećao kao
da mu je neko udarao mozgom o unutrašnjost lobanje.
- Znaš, verovatno bi trebalo da pokušamo da uradimo što više domaćih zadataka tokom nedelje -
promrmlja Hari Ronu, kada su napokon odložili u stranu dugačak sastav o nepomičnim
prizivajućim činima koji im je profesorka Mek Gonagal zadala, i žalosno prionuli na podjednako
dugačak i težak sastav o Jupiterovim mesecima koji im je zadala profesorka Sinistra.
- Aha - reče Ron, trljajući svoje pomalo zakrvavljene oči i bacajući peti upropašćeni pergament u
vatru ispred njih. - Slušaj... zašto jednostavno ne pitamo Hermionu možemo li da pogledamo kako
je ona to uradila?
Hari baci pogled ka njoj. Sedela je sa Krukšenksom u krilu i veselo ćaskala sa Džini, dok je par
pletućih igli svetlucao u vazduhu ispred nje, sada pletući par bezobličnih čarapa za vilenjake.
-Ne - reče on sumorno - znaš da nam ne bi dozvolila.
I oni nastaviše da rade, dok je nebo sa druge strane prozora postajalo sve mračnije. Polako, gužva u
dnevnom boravku ponovo poče da se razilazi. U pola dvanaest, Hermiona doluta do njih, zevajući.
- Jeste li pri kraju?
- Ne - reče Ron kratko.
- Jupiterov najveći mesec je Ganimed, a ne Kalisto – reče ona, pokazujući preko Ronovog ramena
na jedan red u njegovom sastavu iz astronomije - a Jo je onaj što ima vulkane.
- Hvala - zareža Ron, precrtavši te, za Hermionu uvredljive rečenice.
ni, samo sam... a pa, ako si došla ovamo samo da kritikuješ...
_ Rone...
- Znaš, nemam vremena da slušam tvoje pridike, Hermiona, do guše sam u ovom...
- Ne to... gledaj!
Hermiona je upirala prstom ka najbližem prozoru. Hari i Ron pogledaše ka njemu. Jedna lepa,
kreštava sova stajala je na simsu, zureći u sobu ka Ronu.
- Zar to nije Hermes? - upita Hermiona zadivljeno.
- Boga mu božjeg, jeste! - reče Ron tiho, bacivši pero dok je ustajao. - Zašto li mi Persi piše?
On priđe prozoru i otvori ga. Hermes ulete, spusti se na Ronov sastav i podiže nogu na kojoj je bilo
prikačeno pismo. Ron skinu pismo sa nje, i sova smesta odlete. ostavljajući mastiljave otiske kandži
preko Ronove skice meseca Jo.
- To je definitivno Persijev rukopis - reče Ron, utonuvši ponovo u stolicu i zureći u reči na svitku:
Ronald Vesli, Grifindorska kuća, Hogvorts. Pogleda u ostalo dvoje. - Šta mislite?
- Otvori ga! - reče Hermiona žustro, a Hari klimnu.
Ron odmota svitak i poče da čita. Što je više spuštao pogled po pergamentu, sve se izraženije
mrštio. Kada je završio, bio je potpuno zgađen. Bacio je pismo Hariju i Hermioni, koji se nasloniše
jedno uz drugo da bi ga pročitali:
Dragi Rone,
Upravo sam čuo (i to ni manje ni više nego od ministra magije, lično, a on od tvoje, nove.
nastavnice, profesorke Ambridž) da si postao hogvortski ssistent .
Bio sam stvarno prijatno iznenađen kad sam čuo tu vest, zato mi dozvoli da ti najpre čestitam.
Moram ti priznati da sam se oduvek pribojavao da ćeš poći onim što bi se moglo nazvati Fredovim i
Vžoh.diovlsn' itopma, m
ji hmznma..
Ali htzo b-ik da ti Aaopitm i nzito vilz od i. Rcme, htzo bih da. ti dam iavzt, zbog žzga ti i laLjzm
ovo noću muto aobič.ajznom j'a-taAhjom poltom. Hadm i>z da ćzl moćJ- ovo da pn.o-cltal dalzko
od hadoznoJLLh očiju., izbtgavAi tl-mt ntpfiijcutna pitanja.
Wa otnovu onog ito -6C minUtAu omakLo dok mi jt Aa.opZtcLvao da i>L i>a.da. aA-Uttnt, fitkao
b-ik da it i daZjt mnogo viđai 4 HaAijm Potznom. Mo-ucm ti Ktći Ronz. da. j
-iiguAan L>m da. će-J i,
na. HogvoKtAu, a Ijudl koji nzlto znače -ana.ju hazlLoJXo - i mo-ida. ta.anijt - nUItjznje, o
PotoAovom ponaZanju.. Htću. i,a.da da dužhn o tomt, ali ako pno&Uai 4a-Viažnji "Vntvni
ph.oh.o\i" dobićel uvid a to oda-kZe. vztaA dava - i obnati pažnju. da. i mtnt tu nt-gdt nt pnMnntil1.
Ozbiljno, Ront, nz žeJUZ vaZjda da budzl u ¦Utoj vKtćJ. -4 PotzAom, to bi moglo vtoma da na-
Ikodi tvojim bmduĆJJn planovma, phi. tomt m-ti>Lun i m, tvoj život po za.vhAQXk.Vi
ZkolovanjCL. S ob-zinom da. ga. j'e nai otac otpnMio do iuda, 4-ćga-hjxn. *>m da. t>i MUtan kako
jt Votvi lntoJf> -unao dAACA.plinAk.0 AOAluiimjZ pK.zd cttun \Jiztngmotom l da. nijt bai
najboljz pfioiao. Izvukao it zahva-IJUJUČA. pukoj iofmaln.O'iiti, ako 4mem da. pnimtun,
a. mnogi Ijudi 4 feoj-ćma -iam h.a.zgovana.0 i da- m ubtdtni a njtgovu kAlviciL. Možda m
plcdti, da hajMml v/eze A VotoAom -znam da on možt da. budz ntuAa.vriotz.zzK i, koliko znam,
naAilan, ali ako tt to lolt bfiint, ili ii pHim&tio nelto dnago u Votviovom ponala.nju Ito tt aznemiAava,
motan tt da. 4C obxatiZ V0I0A.M Ambnldž, odiAta. divnoj žtni koja. it bitl v-ile, no iittim
da tt poAavzJjuLJe..
To me navodi m jol jtdan i,avzt. Kao Ito i,m LL vei na.3OvzAtio, Vmbldotiova. vla.da.vina. na Hogvoht&
iL moit Ji>t uAk.on.0 okonč.aLL. Stoga., Rone., meJ>to njmu., tAtba. da budzl odan ikoti i
Hini-AtaAAtvu.. la.o mi jt Ito tajm da pno^onka. Am-bnldž nculazi na. tako malo na.zmzva.nja.
oitaLLk koltga. u. tvojoj tnžnji da. a HogvohtA unz&z nto-phodnt pftomznt kojz kinUttaJUitvo
tako žzZjno -učzkujz {mada. će joj to biti lahlz od idaćz nt-dtljz - ponovo, pogltdaj Au&taZnji
"Vntvni ptio-^iofe"!). Reć-Ć ću ti ^amo ovo - ačznlk koji hz po-feaže Apfizmnim da. pomognz
pnohzhonki. Ambfiidž. bna.iz vznovatno vztikz la.m,z da. poitanz glavz-lina dzčaka kJioz poji
godina!
la.o mi JZ ito n-ćiam bio a pnlticA. da. tz čz-Ić-Z viđm tokom ovog Izta. Bolno mi jt da. knltik.
ajzm nalz hodvtzljz, ali t>t bojm da. nz moga iZ da zivAjn pod njihov-an knovom dok god AZ
mz- i>a. tom opaAnom bagKom oko Vambldotia.. {hko pj>ao ma.jci bito koj
nzdavno po-l a kbkaban zobg pKovalz a MinlitaMtvo. Mo- će m to otvohJXl otl da. vidz -6a \uikvm
iz jjtnim ktuninalcuna. tAznutno pzttjaju.) Imao -iam 4^.eće. da. izbzgnzm Ijagu dfmžznja, i>a.
bakvm fdma - miniAtaA AtvaA.no nijz mogao bXXL vziji
ptima me.ru. - L nadm AZ, Rone, da nzćti dozvotUi da tz pofiodičnz ucze zaAltpz da. nz vidti
koliko iu naii nodUmlii ikAznult 4 pn.a.vog pata. J-ikAe.no 4L nadcm da će. oni, vKmz-nom,
thvouLtfi koliko 4u biti a zabludi, a ja. ću, nafiavno, biti Apfiman da phAJium njihovo izvl-njznjz
kada. taj dan dođt.
HoLun tt, pažljivo pKomUli 0 Avmu. Ito 4am
tL fitkao, poAtbno 0 onomt a vtzi HCUUJCL PotzAa,
i jol jtdnom pfumi čeAtctkz za dobljanjz zvanja
cu>ii>tznLa..
Tvoj bh&t, ,-v
/
Hari podiže pogled ka Ronu.
- Pa - poče on, trudeći se da zvuči kao da na celu stvar gleda kao na nekakvu šalu - ako želiš...
ovaj... kako beše? - on proveri Persijevo pismo - A, da... 'da raskineš veze' sa mnom, kunem se da
neću biti previše nasilan.
- Vrati mi ga - reče Ron, ispruživši ruku. - On je... - reče Ron isprekidano, cepajući Persijevo pismo
nadvoje - najveći... - zatim ga iscepa na četvoro - bilmez... - najzad ga pocepa na osmine - na svetu.
- Potom baci iscepkane komadiće u vatru.
- Hajde, moramo ovo da završimo pre zore - reče on resko Hariju, ponovo stavljajući sastav za
profesorku Sinistru pred sebe.
Hermiona je gledala u Rona sa čudnim izrazom lica.
- Ma, daj to ovamo - reče ona naglo.
- Šta? - upita Ron.
- Daj to meni, pregledaću vam radove i ispraviti – objasni ona.
- Ti to ozbiljno? O, Hermiona ti si spasilac - reče Ron - kako da ti se...?
_. Tako što ćete mi reći: 'Obećavamo da više nikada neće-mo da radimo domaći u zadnji čas' - reče
ona, posegavši za njihovim sastavima, ali je ipak zvučala kao da joj je sve to pomalo i zabavno.
- Milion puta ti hvala, Hermiona - reče Hari slabašno, dodajući joj svoj sastav, i ponovo utonu u
fotelju, trljajući oči.
Već je bila prošla ponoć i dnevni boravak je bio pust, izuzev njih troje i Krukšenksa. Jedini zvuk
koji se čuo bio je grebanje Hermioninog pera, koje je tu i tamo precrtavalo rečenice po njihovim
sastavima, i šuškanje stranica dok je proveravala različite podatke u preporučenoj literaturi koja je
bila rasuta po stolu. Hari je bio iscrpljen. Takođe je imao čudan osećaj mučnine i praznine u
stomaku, koji nije imao nikakve veze s umorom, ali je i te kako imao veze s pismom koje je,
pocrnelo i skvrčeno, dogorevalo u plamenu.
Znao je da ga polovina ljudi na Hogvortsu smatra čudakom, pa čak i ludim. Znao je da Dnevni
prorok već mesecima pravi zlobne komentare na njegov račun, ali je bilo sasvim drugo videti to
crno na belo u pismu, ispisano Persijevim rukopisom. Spoznaja da Persi savetuje Rona da ga se
okane i čak da ga otkucava Ambridžovoj, pomogla mu je, više no išta drugo, da svoju situaciju
sagleda u realnom svetlu. Četiri godine poznaje Persija, odsedao je u njegovoj kući preko letnjeg
raspusta, delio s njim šator na Svetskom prvenstvu u kvidiču, a ovaj mu je čak dao i najveće ocene
za izvođenje drugog podviga na Tročarobnjačkom turniru tokom prethodne školske godine, a ipak,
Persi ga sada smatra neuravnoteženim i sklonim nasilju.
Naglo obuzet saosećanjem prema svom kumu, Hari pomisli da je Sirijus verovatno jedina osoba
koja bi zaista mogla da snvati kako mu je u tom trenutku, jer je i on u istom položaju.
tovo sv> u čarobnjačkom svetu smatrali su Sirijusa opasnim
Com i velikim pristalicom Voldemora, a on je morao da se nosi sa time čitavih četrnaest godina...
Hari žmirau. Učini mu se da je upravo video u plamenu nešto čega tamo nikako nije moglo biti.
Blesnulo mu je pred očima i istog trena nestalo. Ne... to nije moguće... pričinilo mu se jer je
razmišljao o Sirijusu...
- Okej, sad to napiši - reče Hermiona Ronu, gurajući mu njegov sastav i papir ispisan njenim
vlastitim rukopisom - zatim dodaj zaključak koji sam ti napisala...
- Hermiona, ti si zbilja najdivnije stvorenje koje sam ikada sreo - reče Ron meko - i ako ikada
ponovo budem grub prema tebi...
- ...znaću da si se vratio u normalu - reče Hermiona. - Hari, tvoj sastav je okej, izuzev jednog dela
na kraju, mislim da si pogrešno čuo profesorku Sinistru, Jupiterov mesec Evropa je pokriven ledom,
a ne medom - Hari?
Ali Hari je već skliznuo iz stolice i sada je puzao po oprljenom i pohabanom tepihu pred kaminom,
zureći u plamenove.
-Ovaj... Hari? - poče Ron oprezno. - Šta radiš tu dole?
-Upravo sam video Sirijusovu glavu u plamenu - reče Hari.
Rekao je to sasvim mirno. Uostalom, već je video Sirijusovu glavu u tom istom kaminu prethodne
godine i razgovarao sa njom. Pa ipak, nije bio siguran da ga je ovog puta zaista video... tako je brzo
iščezao...
-Sirijusovu glavu? - ponovi Hermiona. - Misliš kao kad je hteo da popriča s tobom za vreme
Tročarobnjačkog turnira? Ali ne bi on to učinio sada, isuviše je... Sirijuse!
Ona zinu od iznenađenja, zureći u vatru. Ron ispusti pero. Usred lelujavih plamenova stajala je
Sirijusova glava, sa dugom crnom kosom koja mu je padala preko iscerenog lica.
- Već sam pomislio da ćete otići u krevet pre nego što ostali ispare odavde - reče on. - Proveravao
sam na svakih sat.
- Svakih sat vremena si se pojavljivao u ognjištu? - upita Hari sa smehom u glasu.
- Samo po nekoliko sekundi, da bih proverio da li su se ostali razišli.
_ Ali šta da su te videli? - reče Hermiona brižno.
_ Pa... mislim da me je jedna devojčica - iz prvog razreda, sudeći po njenom izgledu - možda videla
nešto ranije, ali ne brinite - reče Sirijus brzo, kad Hermiona prisloni ruku na usta
-nestao sam istog trenutka kada mi je uzvratila pogled, i kladim se da je samo pomislila da sam ja
neka čudno oblikovana cepanica ili nešto slično.
- Ali, Sirijuse, strašno mnogo rizikuješ... - poče Hermiona.
- Zvučiš baš kao Moli - reče Sirijus. - Ovo je bio jedini način na koji sam mogao da odgovorim na
Harijevo pismo, a da ne pribegavam siframa - jer se one mogu provaliti.
Na pomen Harijevog pisma, Hermiona i Ron se zagledaše u njega.
- Nisi nam rekao da si pisao Sirijusu! - reče Hermiona optužujućim glasom.
- Zaboravio sam - reče Hari, što je bilo potpuno tačno. Njegov susret sa Co u sovamiku izbrisao mu
je iz glave sve što je bilo pre toga. - Ne gledaj me tako, Hermiona, nije bilo načina da iko na osnovu
tog pisma izvuče bilo kakvu poverljivu informaciju, zar ne, Sirijuse?
- Ne, bilo je sasvim u redu - reče Sirijus, smešeći se. - U svakom slučaju, bolje da požurim, za
slučaj da se neko pojavi
-dakle, tvoj ožiljak.
- Sta je s... ? - poče Ron, ali ga Hermiona prekinu.
- Reći ćemo ti kasnije. Nastavi, Sirijuse.
- Dakle, znam da nije nimalo zabavno kad te zaboli, ali ne mislimo da je to nešto zbog čega treba
istinski da se zabrineš. Stalno te je boleo i prošle školske godine, zar ne?
-Da, a Dambldor mi je rekao da se to dešava kad god Volmor oseti neku jaku emociju - reče Hari,
po običaju ne obraćajući pažnju na to što su se Ron i Hermiona trgli. - Možda Je °n samo, šta znam,
bio stvarno ljut ili tako nešto, one noći kada sam imao kaznenu nastavu.
- Pa, sad kada se vratio, sigurno će te sve više boleti - reče Sirijus.
- Ti dakle ne misliš da je to u vezi sa tim što me je Ambridžova dodirnula dok sam bio na času
kaznene nastave s njom? - upita Hari.
- Sumnjam - reče Sirijus. - Znam je po reputaciji, i siguran sam da nije Smrtožder...
- Pa, dovoljno je zla da bi mogla da bude - reče Hari smrknuto, a Ron i Hermiona potvrdno
klimnuše glavama.
- Da, ali svet se ne deli samo na dobre ljude i Smrtoždere - reče Sirijus uz suv osmeh. - Mada, da je
gadna, to znam... trebalo bi da čujete kako Remus govori o njoj.
- Da li je Lupin poznaje? - upita Hari brzo, setivši se primedbi Ambridžove o opasnim mešancima
tokom njenog prvog časa.
- Ne - reče Sirijus - ali je ona skicirala antivukodlački zakonik pre dve godine, zbog kojeg mu je
gotovo nemoguće da pronađe bilo kakav posao.
Hari se seti koliko je ofucanije Lupin izgledao ovih dana, i Abridžova mu postade još mrskija.
- Šta ona uopšte ima protiv vukodlaka? - upita Hermiona ljutito.
- Rekao bih da ih se plaši - reče Sirijus, smešeći se na prizor njihovog zgražavanja. - Izgleda da se
gnuša poluljudi. Lane je čak predvodila kampanju da se siren-ljudi izoluju i obeleže, kako bi se
moglo motriti njihovo kretanje. Zamisli da traćiš toliko svog vremena i energije proganjajući sirenljude,
kad na slobodi imaš toliko malih ništarija poput Kričera.
Ron se nasmeja ali je Hermiona delovala iznervirano.
-Sirijuse! - reče ona prekorno. - Stvarao, kad bi se malo potrudio oko Kričera, sigurna sam da bi ti
on uzvratio istom merom. Najzad, ti si jedini član porodice koji mu je preostao, a profesor
Dambldor je rekao...
- Pa, kakvi su časovi profesorke Ambridž? - prekide je Sirijus - Da li vas sve obučava da
ubijate mešance?
_ jsje _ reče Hari, ne obraćajući pažnju na Hermionin uvredliiv pogled zbog toga što je prekinuo
njenu odbranu Kričera. -Uopšte nam ne dozvoljava da koristimo magiju.
-Samo nas tera da čitamo onaj glupi udžbenik - reče Ron.
- Pa dobro, to se sasvim uklapa u priču - reče Sirijus. - Naše informacije iz samog Ministarstva
govore da Fadž ne želi da se obučavate za borbu.
- Obučavamo za borbul - ponovi Hari, ne verujući svojim ušima. - Šta on uopšte misli da mi ovde
radimo, pravimo nekakvu čarobnjačku vojsku?
- Baš tako - reče Sirijus - ili, pre će biti, boji se da Dambldor to čini - da formira svoju privatnu
vojsku, s kojom će moći da preuzme Ministarstvo magije.
Na te reči zavlada kratki tajac, a onda Ron reče: - To je nešto najgluplje što sam čuo, uključujući i
sve one stvari koje Luna Lavgud uspeva da smisli.
- Dakle, sprečavaju nas da učimo odbranu od mračnih veština jer se Fadž plaši da ćemo upotrebiti
čini protiv Ministarstva? - primeti Hermiona razjareno.
- Aha - reče Sirijus. - Fadž misli da Dambldor ni od čega neće prezati da se dočepa vlasti. Iz dana u
dan je sve paranoičniji u pogledu Dambldora. Pitanje je vremena kada će narediti da ga uhapse, na
osnovu neke lažirane optužnice.
To podseti Harija na Persijevo pisrao.
- Znaš li šta će to u sutrašnjem Dnevnom proroku pisati o Dambldoru? Ronov brat, Persi, misli da
će biti...
- Ne znam - reče Sirijus. - Nisam video nikoga iz Reda čitav vikend, svi su zauzeti. Tu smo samo
Kričer i ja...
U Sirijusovom glasu bio je primetan prizvuk gorčine.
-Dakle, nemaš nikakve vesti ni o Hagridu?
Ah... - reče Sirijus - pa, trebalo je već da se vrati, niko sigutan šta mu se desilo. A onda, videvši
njihova uspaničena lica, brzo dodade: - Ali Dambldor se ne brine, tako da nemojte ni vas troje.
Siguran sam da je Hagrid dobro.
- Ali, trebalo je već da se vrati... - reče Hermiona brižnim glasićem.
- Madam Maksim je išla sa njim, pa smo je kontaktirali, a ona nam je rekla da su se razdvojili na
putu ka kući - ali nema ničeg što bi ukazivalo da je on povređen ili - pa, ničega što bi nagoveštavalo
da s njim nešto nije u redu.
Ne baš ubeđeni, Hari, Ron i Hermiona razmeniše zabrinute poglede.
- Čujte, ne raspitujte se previše o Hagridu - reče Sirijus naglo - to će samo privući još više pažnje na
činjenicu da on nije tu, a znam da Dambldor to ne želi. Žilav je Hagrid, biće sve u redu s njim. - A
kada vide da ih ni to nije baš razvedrilo, Sirijus dodade: - Kada je, uopšte, sledeća vikend poseta
Hogsmidu? Pošto smo se izvukli sa psećom kamuflažom na železničkoj stanici, mislio sam da
bismo...
- NE! - vrisnuše Hari i Hermiona uglas, vrlo glasno.
- Sirijuse, zar nisi video Dnevni prorokl - dodade Hermiona brižno.
- A, to - reče Sirijus, cerekajući se - ma, oni stalno nagađaju gde sam, a nemaju pojma...
- Da, ali ovog puta mislim da imaju - reče Hari. - Melfoj nam je u vozu spomenuo nesto na osnovu
čega smo pomislili kako zna da si to bio ti, a otac mu je bio na peronu – Lucijus Melfoj, znaš već -
dakle, šta god radio, nemoj da dolaziš ovamo. Ako te Melfoj ponovo prepozna...
- U redu, u redu, shvatio sam - reče Sirijus. Izgledao je vrlo nezadovoljan. - Samo sam pomislio, da
bi možda voleo da se nađemo.
- Bih, ali ne želim da te ponovo vrate u Askaban! - reče Hari.
Ponovo zavlada tišina, tokom koje je Sirijus porano gledao u Harija, dok mu se između upalih očiju
pojavi brazda.
Izeleda da nisi toliko nalik svome ocu, koliko sam mislio če on najzad, s nedvosmislenom
hladnoćom u glasu. - Džejmsu bi to bilo zabavno baš zbog rizika.
_ Vidi...
- Pa bolje da pođem, već čujem Kričera kako silazi niz stepenice - reče Sirijus, ali Hari je bio
siguran da laže. - Pisaću ti da bih ti javio kada ću ponovo moći da se pojavim ovde u vatri, važi?
Ako se usuđuješ da prihvatiš taj rizik?
Začu se slabašno pop i mesto na kojem se trenutak ranije nalazila Sirijusova glava, ponovo postade
titrajući plamičak.
16 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:44 pm
Margita
Administrator
15. HOGVORTSKI VELIKI INKVIZITOR
Očekivali su da će morati dobro da pročešljaju Hermionin Dnevni prorok idućeg jutra da bi pronašli
članak koji je Persi spomenuo u svom pismu. Međutim, odlazeća sova-pismonoša jedva da je stigla
da preskoči vrh krčaga s mlekom, kad se Hermiona prenerazi i presavi novine da bi im pokazala
ogromnu fotografiju Dolores Ambridž, koja se široko osmehivala i polako treptala ispod naslova.
MINISTARSTVO TRAŽI REFORMU OBRAZOVANJA
DOLORES AMBRIDŽ IMENOVANA ZA
PRVOG VELIKOG INKVIZITORA
- Ambridžova - 'Veliki inkvizitor'? - reče Hari mračno, a polupojedeni tost mu ispade iz ruke. - Šta
to znači?
Hermiona naglas pročita:
Sinoćnim iznenađujućim postupkom, Ministarstvo magije je odobrilo novu reguiativu, dajući sebi
nečuveni nivo kontrole na Hogvortskoj školi za veštice i čarobnjake.
'Ministar je bio sve nespokojniji zbog raznoraznih dešavanja na Hogvortsu koja traju već izvesno
vreme,' rekao je mlađi pomoćnik ministra, Persi Vesii. 'On ovim izlazi u susret zahtevima zabrinutih
roditeija, koji smatraju da ta škola ide prav-cem koji oni ne odobravaju.'
Ovo nije prvi put u poslednjih nekoliko nedelja da je ministar Kornelijus Fadž iskoristio
novousvojene zakone da bi poboljšao uslove u Hogvortskoj čarobnjačkoj škoii. Nedavno, 30.
avgusta, usvojen je Dekret o obrazovanju broj dvadeset dva, kako bi se osiguralo da, u slučaju da
sadašnji direktor ne bude u stanju da obezbedi kandidata za neko nastavničko mesto, Ministarstvo
može da izabere odgovarajuću osobu.
'Tako je Dolores Ambridž imenovana za nastavnika na Hogvortsu', izjavio je Vesli sinoć.
'Dambldor nije mogao da pronađe nikoga, tako da je Ministarstvo imenovalo Ambridžovu i,
naravno, ona je postigla neverovatan uspeh...'
- STA je postigla? - reče Hari glasno.
- Cekaj samo, ima toga još - dodade Hermiona smrknuto.
'...neverovatan uspeh, potpuno revoiucionišući način nastave odbrane od mračnih veština, usput
Pružajući ministru dragocene informacije iz prve ruke o tome šta se stvarno dešava na Hogvortsu.'
Ministarstvo je ovu poslednju funkciju formal-"° ozakoniio usvajanjem Dekreta o obrazovanju broj
avadeset i tri, kojim se ustanovljava nova funkcija - hogvortski Veliki inkvizitor.
'To je uzbudljiva nova faza u ministrovom planu da se uhvati u koštac sa onim što neki zovu
opadanjem standarda nastave na Hogvortsu', rekao je Vesii. 'Inkvizitor će imati moć da vrši
inspekciju svojih koiega predavača, kako bi bio siguran da su na nivou svog zadatka. Profesorki
Ambridž odmah je ponuđena ta funkcija pored njenog nastavničkog zvanja, i sa velikim
zadovoljstvom vam saopštavamo da ju je prihvatila.'
Novi potezi Ministarstva naišli su na nedvosmislenu podršku roditelja hogvortskih učenika.
'Mnogo mi je lakše sada kad znam da je Dambldor podređen poštenoj i objektivnoj proceni svog
rada', rekao je sinoć gospodin Lucijus Melfoj, 41, govoreći iz svog Viltšajrskog zdanja. 'Mnogi od
nas, koji samo žele najbolje za svoju decu, zabrinuti su zbog Dambldorovih ekscentričm'h odluka u
poslednjih nekoliko godina i drago nam je što znamo da će Ministarstvo sada držati situaciju pod
kontrolom.'
Među te ekscentrične odluke spadaju nesumnjivo kontroverzna naimenovanja osobl ja o kojima
smo već pisali u našim novinama, među njima i zapošljavanje vukodlaka Remusa Lupina,
poludžina Rubeusa Hagrida i sumanutog bivšeg Aurora - Ludookog Ćudljivka.
Kruže glasine da Albus Dambidor, nekadašnji vrhovni magvamp Međunarodne konfederacije
čarobnjaka i donedavno glavni veštac Vizengamota, više nije dorastao zadatku upravljanja
uglednom Hogvortskom škoiom.
'Misiim da je imenovanje inkvizitora prvi korak ka tome da Hogvorts dobije direktora u kojeg ćemo
svi moći da imamo poverenje' - rekao je izvor u Ministarstvu sinoć.
Starešine Vizengamota, Grizelda Marčbenks i Tiberijus Ogden podneli su ostavke u znak protesta
zbog uvođenja mesta inkvizitora na Hogvortsu.
'Hogvorts je škola, a ne ispostava kancelarije Kornelijusa Fadža', rekia je Madam Marčbenks. 'Ovo
je još jedan odvratan pokušaj diskreditovanja Albusa Dambldora.'
(Detaijniji prikaz navodnih veza Madam Marčbenks sa subverzivnim goblinskim grupama na strani
17)
Hermiona završi čitanje i pogleda preko stola u njih dvojicu.
- Sad bar znamo kako nam je zapala Ambridžova! Fadž je progurao taj 'Dekret o obrazovanju' i
silom nam je nametnuo! A sad joj je još dao i vlast da vrši inspekciju drugih profesora!
- Hermiona je ubrzano disala a oči su joj bile vrlo bistre. - Ne mogu da poverujem! To je nečuveno!
- Znam da jeste - reče Hari. Pogleda svoju desnu ruku, stisnutu u pesnicu povrh stola, i vide blede
konture reči koje ga je Ambridžovala naterala da sebi ureže u kožu.
Ali na Ronovom licu je i dalje visio kez.
- Sta je? - upitaše ga Ron i Hermiona zajedno, zureći u njega-
- 0, jedva čekam da vidim kada izvrši inspekciju kod Mek Gonagalove - reče Ron veselo. -
Ambridžova neće ni znati šta ju je snašlo.
- Hajde, idemo - reče Herraiona, skočivši na noge – bolje da krenemo, ne želimo da zakasnimo ako
bude vršila inspekciju na Binsovom času...
Ali profesorka Ambridž nije izvršila inspekciju njihovog časa istorije magije, koji je bio dosadan
baš kao i onaj prošlog ponedeljka, niti je bila u Snejpovoj tamnici kada stigoše tamo na dvocas
napitaka, gde je Hariju vraćen njegov sastav o mesečevom kamenu, sa izvijenom ocenom 'U'
naškrabanom u gornjem uglu.
~ ^a? sam vam ocene koje biste dobili da ste ovako uradili nas O.Č.N. test - reče Snejp zlobno se
smeškajući, dok je proazi° kraj njih, vraćajući im domaće zadatke. - Ovo bi trebalo a vam da realnu
sliku o tome šta da očekujete na ispitu.
Snejp stiže do čela učionica i okrete se da bi im se obratio licem u lice.
-Opšti nivo ovog domaćeg zadatka je užasan. Većina bi pala da je ovo bilo pravo ispitivanje.
Očekujem da ćete uložiti više truda u ovonedeljni sastav o raznim oblicima protivotrova, ili
ću morati da počem da izričem kaznenu nastavu onim tupanima koji dobiju 'U'.
On se zlobno nasmeši kad se Melfoj zakikota i došapnu oko sebe: - Neki su dobili 'U'? Ha!
Hari shvati da Hermiona gleda postrance, da vidi koju je ocenu on dobio. On ubaci svoj sastav o
mesečevom kamenu natrag u torbu što je brže mogao, misleći kako bi radije sačuvao tu informaciju
samo za sebe.
Rešen da ne pruži Snejpu izgovor da ga obori i na ovom predavanju, Hari je iščitavao svaki red
uputstava na tabli najmanje tri puta pre nego što bi postupio prema njima. Njegov ojačavajući
rastvor nije bio baš čiste tirkizne nijanse kao Hermionin, ali je ipak bio plav, a ne ružičast kao
Nevilov, tako da je na kraju časa predao svoju bočicu na Snejpov sto sa izmešanim osećanjem
prkosa i olakšanja.
-Pa, nije tako loše kao prošle nedelje, je 1' da? - reče Hermiona, dok su se penjali stepenicama ka
Ulaznoj dvorani na ručak, napuštajući tamnice. - A ni domaći nije prošao isuviše loše, zar ne?
Kad joj ni Hari ni Ron ne odgovoriše, ona nastavi: - Mislim, u redu, nisam očekivala najviše ocene,
pogotovo ne ako ocenjuje prema O.Č.N. standardima, ali i prelazna ocena je vrlo ohrabrujuća na
ovom stupnju, zar ne?
Hari uzdržano zahropta.
-Naravno, dosta toga može da se desi do samog ispita, imamo još prilika da popravimo ocene, ali
ocene koje sada dobijemo neka su vrsta osnove, zar ne? Nešto što možemo da nadgrađujemo...
Zajedno sedoše za grifindorski sto.
_ Očigledno, bila bih presrećna da sam dobila 'N'!
_ Heimiona - reče joj Ron odsečno - ako hoćeš da znaš koje smo ocene dobili, pitaj.
_ Ja... nisam mislila... pa, ako želite da mi kažete...
_ Ja sam dobio 'B' - reče Ron, kutlačom sipajući supu u svoj tanjir. - Jesi li sada zadovoljna?
- Pa, to nije ništa čega se treba stideti - reče Fred, koji je upravo stigao do stola u društvu Džordža i
Lija Džordana, i seo s Harijeve leve strane. - Dobro staro 'B' nikome nije naškodilo.
- Ali - reče Hermiona - zar 'B' ne znači...
- 'Bedno', baš tako - reče Li Džordan. - Ipak je bolje nego 'U', zar ne? To jest - 'užasno'!
Hari oseti kako mu lice postaje sve toplije, i odglumi mali napad kašlja tobože se zagrcnuvši kiflom.
Kada se povratio, sa žaljenjem primeti da Hermiona i dalje raspreda o O.C.N. stupnjevima.
- Dakle, vrhovna ocena 'N' je za 'natprosečno' – govorila je ona - a onda je tu i 'P'...
- Ne, već I, za 'iznad očekivanja'. A ja sam uvek mislio da ja i Fred u svemu treba da dobijemo I, jer
smo bili iznadoček ivanja time što smo se uopšte pojavljivali na ispitima
Svi se nasmejaše izuzev Hermione, koja upade: - Dakle, posle 'I' dolazi 'P' kao 'prihvatljivo', i to je
poslednja prolazna ocena, je li tako?
- Aha - reče Fred, umočivši celu kiflu u supu pre nego što Ju je pažljivo prebacio do usta, a onda
celu progutao.
- Onda imaš 'B' za 'bedno'... - Ron diže obe ruke, naizgled slaveći... - i '0' za 'očajno'.
- A zatim sledi 'T' - podseti ga Džordž.
_"P9 _ zaprepas(- se Hermiona _ 2ar ima nešto gore od 0>? Šta, za ime sveta, znači 'T'?
Trol' - reče Džordž kao iz topa.
Hari se ponovo nasmeja, mada nije bio siguran da li Džordž šalio ili ne. Zamisli kako pokušava da
sakrije od Hermione da je dobio 'T' iz svih svojih O.Č.N. ispita, i smesta odluči da odsad još
marljivije uči.
- Vi još niste imali inspekciju na času? - upita ih Fred.
- Ne - odmah će Hermiona. - A vi?
- Baš maločas, pre ručka - reče Džordž. - Na času čini.
- Kako je bilo? - zapitaše uglas Hari i Hermiona.
Fred sleže ramenima.
- Ne tako loše. Ambridžova je samo vrebala u ćošku, piskarajući nešto u svoju malu beležnicu. Znaš
kakav je Flitvik, ponašao se prema njoj kao prema gošći. Uopšte se nije uzbuđivao. Ona nije mnogo
govorila. Postavila je Alisiji par pitanja o tome kakva je nastava inače, a ova joj je odgovorila da je
veoma dobra, i to je bilo to.
- Ne mogu da zamislim da starom Flitviku daju lošu ocenu rada - reče Džordž. - On obično uspe da
lepo provuče svoje đake kroz ispite.
- Koga imate popodne? - upita Fred Harija.
- Trilejni...
- Ona zaslužuje ocenu 'T', više od svih ostalih.
- ...baš kao i sama Ambridžova.
- Samo se ti lepo ponašaj i smiri živce danas kod Ambridžove - reče Džordž. - Angelina će
pošandrcati ako propustiš još koji trening.
Ali Hari nije morao da čeka na odbranu od mračnih veština da bi se susreo sa profesorkom
Ambridž. Baš je vadio svoj dnevnik snova sedeći pri samom dnu osenčene sobe za predskazivanja,
kad ga Ron munu laktom u rebra i, osvrnuvši se, on spazi profesorku Ambridž kako se pomalja kroz
vratanca na podu. Ceo razred, koji je veselo ćeretao, odjednom zamuknu. Nagli pad nivoa buke
natera profesorku Trilejni, koja je tumarala naokolo, deleći primerke Proročišta snova, da se okrene.
- Dobar dan, profesorko Trilejni - reče profesorka Ambridž, svoi široki osmeh. - Nadam se da ste
primili moje pismo kojim vam najavljujem datum i sat inspekcije vašeg časa?
profesorka Trilejni kratko klimnu i, delujući veoma nezadovolina, okrenu leđa profesorki Ambridž,
nastavljajući da deli kniige. I dalje se smešeći, profesorka Ambridž dokopa se naslona najbliže
fotelje i dovuče je do sredine učionice, kako bi se smestila na desetak-dvadesetak centimetara iza
sedišta profesorke Trilejni. Zatim sede, izvuče beležnicu iz svoje torbe na cvetiće i nestrpljivo
podiže pogled, čekajući da počne čas.
Profesorka Trilejni čvršće obmota šalove oko sebe, pomalo drhtavim rukama, i odmeri ceo razred
kroz ogromna uveličavajuća sočiva svojih naočara.
- Danas ćemo nastaviti da proučavamo proročke snove - reče ona, hrabro pokušavši da to izgovori
svojim uobičajenim mističnim tonom, mada joj je glas malčice treperio. - Podelite se u parove,
molim vas, i rastumačite jedni drugima najnovije noćne vizije pomoću Proročišta.
Ona pode na mesto, ali ugleda profesorku Ambridž kako sedi baš kraj njega, i istog trena skrenu
levo ka Parvati i Lavander, već udubljenim u raspravu o Parvatinom najnovijem snu.
Hari otvori svoj primerak Proročišta snova, krišom posmatrajući Ambridžovu. Ona je već pravila
neke beleške na svojoj tablici. Posle nekoliko minuta ona ustade i poče da šparta duž sobe tragom
Trilejnijeve, slušajući njene razgovore sa učenicima, postavljajući tu i tamo poneko pitanje. Hari
žurno sagnu glavu poviše knjige.
-Smisli neki san, brzo - reče Ronu - za slučaj da stara žaba dođe do nas.
-Ja sam to uradio prošli put - pobuni se Ron - sada je na tebe red, ti meni ispričaj.
~ Pa, pojma nemam... - reče Hari očajno, ne uspevajući da Se priseti da je išta sanjao poslednjih
dana. - Recimo da sam sanjao da... sam udavio Snejpa u svom kotlu. Da, to će poslužiti...
Ron se zakikota dok je otvarao svoje Proročište snova.
- Okej, moramo da dodamo tvoje godine datumu kada si to sanjao, zatim broj slova u predmetu...
hoće li to biti pod 'Davljenje', 'Kotao' ili 'Snejp'?
- Nije bitno, izaberi bilo koje - reče Hari, rizikujući da se osvrne iza sebe. Profesorka Ambridž je
sada stajala iza leđa profesorke Trilejni, hvatajući beleške dok je nastavnica predskazivanja
ispitivala Nevila o njegovom dnevniku snova.
- Koje noći reče da si sanjao taj san? -^upita Ron, zaokupljen proračunavanjem.
-Nemam pojma, prošle noći, kako god ti odgovara – reče mu Hari, pokušavajući da čuje šta to
Ambridžova govori profesorki Trilejni. Sada su već bile udaljene samo jedan sto od njega i Rona.
Profesorka Ambridž je po ko zna koji put nešto pisala u svoju beležnicu, a profesorka Trilejni je
izgledala krajnje iznervirana.
-Dakle - reče Ambridžova, podigavši pogled sa beležnice ka Trilejnijevoj - koliko ste već dugo na
ovom mestu?
Profesorka Trilejni je mrko pogleda, skrštenih ruku i povijenih ramena, kao da hoće da se što je
moguće više zaštiti od ponižavajuće inspekcije. Posle male pauze, tokom koje je izgledalo da se
premišlja da li je to pitanje dovoljno uvredljivo da bi ga mogla ignorisati, ona duboko ozlojeđenim
tonom odgovori: -Skoro šesnaest godina.
-To je dug period - reče profesorka Ambridž, upisavši nešto u beležnicu. - Dakle, profesor
Dambldor vas je imenovao?
- Tako je - reče profesorka Trilejni kratko.
Profesorka Ambridž ponovo nešto pribeleži.
- A vi ste čukununuka čuvene vidovnjakinje Kasandre Trilejni?
-Da - reče profesorka Trilejni, malčice pridigavši glavu.
Još jedna primedba u beležnici.
-Meni se čini - ispravite me ako grešim - da ste vi prva soba u porodici, posle Kasandre, koja
poseduje dar vidovitosti?
_ Te moći često preskaču - ovaj - tri generacije - reče profesorka Trilejni.
Žablji osmeh profesorke Ambridž izvi se još šire.
-Naravno - reče ona slatkorečivo, unevši jos jednu zabelešku. - Pa, da li biste mogli meni nešto da
proreknete, onda? - i pogleda naviše ispitivački, još uvek se smešeći.
Profesorka Trilejni se ukruti, kao da ne veruje svojim ušima. - Ne razumem vas - reče, hvatajući se
grčevito za šal oko svog koščatog vrata.
- Volela bih da mi nešto predskažete - reče profesorka Ambridž vrlo razgovetno.
Hari i Ron nisu više bili jedini koji su sada pomno posmatrali i slušali pritajivši se iza svojih knjiga.
Najveći deo razreda je kao opčinjen zurio u profesorku Trilejni, dok se ona uspravljala do svoje
pune visine, zveckajući perlama i narukvicama.
- Unutrašnje oko ne može da predskazuje na komandu! - reče ona skandalizovanim glasom.
- Tako dakle - reče profesorka Ambridž nežno, ponovo nešto zapisujući u beležnicu.
-Ja... ali... ali... čekajte! - reče profesorka Trilejni iznenada, u pokušaju da progovori svojim
uobičajenim nestvarnim glasom, mada je efekat mistike donekle narušavalo to što joj je glas
podrhtavao od gneva. - Ja... mislim da zaista nešto vidim.... nesto što se tiče vas... čekajte, osećam
nešto... nešto mračno... neku strašnu opasnost...
Profesorka Trilejni upre drhteći prst u profesorku Ambridž, °Ja nastavi da joj se učtivo osmehuje,
uzdignutih obrva.
~ Bojim se... bojim se da ste u smrtnoj opasnosti! - završi Profesorka Trilejni dramatično.
dignute.
Zavlada tajac. Obrve profesorke Ambridž i dalje su bile po
-Znači tako - reče meko, opet škrabajući po beležnici Pa dobro, ako je to stvarno najbolje što
možete...
Ona se okrenu i ostavi profesorku Trilejni da stoji u mestu kao ukopana, dok su joj se grudi
nadimale. Hari uhvati Ronov pogled i shvati da Ron misli isto što i on: obojica su znali da je
profesorka Trilejni stara prevarantkinja, ali, s druge strane, toliko su mrzeli Ambridžovu, da su sada
bili na strani Trilejnijeve - makar dok se, nekoliko trenutaka kasnije, nije okomila na njih.
-Dakle? - reče ona, pucnuvši prstima pred Harijevim nosom, neuobičajeno energična. - Da vidim
kako si počeo svoj dnevnik snova, moliću.
I kad je završila sa tumačenjem Harijevih snova povišenim glasom (pri čemu su svi njegovi snovi,
čak i oni u kojima jede ovsenu kašu, očito predskazivali jezovitu i skoru smrt), bila mu je još manje
simpatična. Profesorka Ambridž je sve vreme stajala na par metara od njih, hvatajući beleške, a
kada je zazvonilo, spustila se pre svih niz srebrne lestvice i sačekala ih nekoliko minuta kasnije,
kada su stigli na čas odbrane od mračnih veština.
Kada su ušli u učionicu, zatekli su je kako pevuši za sebe i smeška se. Dok su vadili svoje primerke
Teorije odbrambene magije, Hari i Ron ispričaše Hermioni, koja je do maločas bila na aritmantiji,
šta se sve zbilo na predskazanjima, ali pre nego što je Hermiona stigla da postavi bilo kakvo pitanje,
profesorka Ambridž ih sve opomenu na red i nastade tajac.
-Sklonite štapiće - naredi ona sa osmehom, a oni koji su se uzalud ponadali i već ih bili izvadili,
tužno ih vratiše u torbe. - Pošto smo na prošlom času završili sa prvim poglavljem, molila bih vas
da svi okrenete devetnaestu stranu i počnete sa drugim poglavljem: Opšte odbrambene teorije i
njihovo izvođenje. Nema potrebe ni za kakvim razgovorom.
Još uvek se smešeći svojim širokim, samozadovoljnim osmehom, ona sede za katedru. Učionicom
se začu glasan uzdah dok su svi kao jedan okretali stranu devetnaest. Hari se tupo zapita li dovoljno
poglavlja u knjizi da ih čitaju na časovima do samog kraja školske godine, i baš je hteo da to proveri
u sadržžaiu kada opazi da je Hermiona ponovo podigla ruku uvis.
I profesorka Ambridž je to primetila, i štaviše, čini se da je razradila strategiju i za takve slučajeve.
Umesto da pokušava da se pravi da nije primetila Hermionu, ona ustade i prošeta se duž nrvog reda
klupa, dok se ne nađe licem u lice sa njom, a onda se nagnu i prošapta, da ostatak razreda ne bi
mogao da čuje: -0 čemu je sada reč, gospodice Grendžer?
- Već sam pročitala drugo poglavlje - reče Hermiona.
- Dobro onda, nastavi da čitaš treće poglavlje.
- I njega sam pročitala. Pročitala sam celu knjigu.
Profesorka Ambridž zatrepta, ali se odraah pribra.
- Pa, onda bi trebalo da možeš da mi kažeš šta to Skrivalo kaže na temu kontrakletvi u petnaestom
poglavlju.
- Kaže da kontrakletve nisu pravilno nazvane - reče Hermiona kao iz topa. - Kaže da su 'kontračini'
samo naziv koji ljudi daju svojim kletvama kada hoće da one zvuče prihvatljivije.
Profesorka Ambridž podiže obrve i Hari je znao da je, i protiv svoje volje, impresionirana.
-Ali, ja se s time ne slažem - nastavi Hremiona.
Obrve profesorke Ambridž se još više izviše, a pogled joj postade vidno hladniji.
- Ne slažete se?
- Da, tako je - reče Hermiona koja za razliku od Ambridžove, nije šaputala već govorila jasnim
glasom koji je sad već privukao pažnju ostatka razreda. - Gospodin Skrivalo ne voli kletve, zar ne?
Ali ja mislim da one mogu biti vrlo korisne ako se koriste u odbrambene svrhe.
~ A, tako mislite, je li? - reče profesorka Ambridž ispravivSl se, zaboravivši da šapuće. - Pa, bojim
se da je mišljenje gospodina Skrivala, a ne vaše, ono što je važno u ovoj učionici, gospođice
Grendžer.
- Ali... - ponovo poče Hermiona.
- To je dosta - reče profesorka Ambridž. Ona se vrati na zad pred ceo razred, a sva ljubaznost koju
je ispoljavala na početku časa, odmah nestade. - Gospođice Grendžer, oduzeću pet poena
Grifindorskoj kući.
Na to zavlada glasan žamor.
- Zašto? - upita Hari ljutito.
- Ne mešaj se! - žurno mu došapnu Hermiona.
- Zato što ometa čas besmislenim upadicama - reče profesorka Ambridž mirno. - Ja sam ovde da bih
vam predavala po metodi odobrenoj od strane Ministarstva, a koja ne predviđa da učenici iznose
svoje mišljenje o stvarima u koje se vrlo malo razumeju. Vaši bivši profesori iz ovog predmeta
možda su vam dozvoljavali više nekontrolisane slobode, ali niko od njih – sa mogućim izuzetkom
profesora Kvirela, koji se, makar, ograničio na teme prilagođene vašem uzrastu - ne bi uspešno
prošao inspekciju Ministarstva...
-Da, Kvirel je bio sjajan profesor - reče Hari glasno – ali je imao samo jednu malu manu: što mu je
Lord Voldemor bio nataknut za potiljak.
Ta izjava bila je propraćena najglasnijom tišinom koju je Hari ikad čuo. A zatim...
-Mislim da će vam još jedna nedelja kaznene nastave doista prijati, gospodine Poteru - reče
Ambridžova, sa najslađim osmehom na licu.
Posekotina na Harijevoj nadlanici jedva da je bila zacelila, a do sledećeg jutra je već ponovo
krvarila. Nije se žalio za vreme večernje kaznene nastave, bio je rešen da Ambridžovoj ne pruži to
zadovoljstvo. Stalno je iznova pisao Neću više da laŽem i nije puštao ni glasa, mada je povreda sa
svakim ispisanim slovom bila sve gora i gora.
Naigori deo njegove druge nedelje kaznenih časova bila je, 0 §to je Džordž i predvideo, Angelinina
reakcija. Spopala ga je čim je u utorak ujutro stigao za grifindorski sto da doručkuje j tako glasno
se razvikala, da je profesorka Mek Gonagal prišla sa nastavničkog stola.
- Gospođice Džonson, kako se usuđujete da pravite takvu ealamu u Velikoj sali! Pet poena manje za
Grifindor!
- Ali profesorko - ponovo je zaradio kaznene časove...
- Šta to čujem, Poteru? - reče profesorka Mek Gonagal oštro, okrenuvši se ka Hariju. - Kazneni
časovi? Od koga?
- Od profesorke Ambridž - promrmlja Hari, izbegavajući sitne oči profesorke Mek Gonagal,
uokvirene četvrtastim ramom.
- Hoćeš da kažeš - reče ona, snizivši glas da je grupa Revenklovaca iza njih ne može čuti - da si,
posle upozorenja koje sam ti dala prošlog ponedeljka, ponovo izgubio živce na času profesorke
Ambridž?
- Da - promrmlja Hari sebi u bradu.
- Poteru, moraš da se obuzdavaš! Upašćeš u ozbiljnu nevolju! Još pet poena od Grifindora!
-Ali - šta...? Profesorko, ne! - reče Hari, besan zbog te nepravde. - Već me je ona kaznila, zašto mi
sad i vi oduzimate poene?
-Zato što, kako kako mi se čini, kazneni časovi nemaju nikakvog dejstva na tebe! - reče profesorka
Mek Gonagal zajedljivo. - Ne, neću više da čujem ni reč žalbe, Poteru! A vi, gospođice Džonson, vi
ćete svoja takmičenja u nadvikivanju ubuduće ograničiti na kvidički teren, ili rizikujete da izgubite
mesto kapitena!
Profesorka Mek Gonagal se krupnim koracima zaputi nazad ka nastavničkom stolu. Angelina uputi
Hariju pogled pun prezira i ode oholo, nakon čega se on baci na klupu pored Rona, kipteći od besa.
- Oduzela je poene Grifindoru zato što se meni rana na ruCl ponovo otvara svake noći! Da li je to
pošteno, reci mi?
-Znam, druže - reče Ron saosećajno, stavljajući mu slaninu u tanjir - malo je prolupala.
Hermiona je samo šuškala listajući Dnevni prorok, ništa ne govoreći.
-Ti misliš da je Mek Gonagalova u pravu, zar ne? - obrati se Hari ljutito slici Kornelijusa Fadža
koja je zaklanjala Hermionino lice.
-Volela bih da ti nije oduzela poene, ali mislim da ima pravo što te je upozorila da ne gubiš živce sa
Ambridžovom - reče Hermionin glas, dok je Fadž silovito gestikulirao sa naslovne strane, očito
držeći nekakav govor.
Hari nije progovorio s Hermionom za sve vreme časa čini, ali kada su ušli na preobražavanja,
zaboravio je da su se sporečkali. Profesorka Ambridž i njena beležnica sedeli su u uglu i taj prizor
odmah mu izbrisa iz glave sećanje na doručak.
-Odlično - prošaputa Ron, kada su seli na svoja uobičajena mesta. - Sad ćemo da vidimo kako
Ambridžova dobija ono što je zaslužila.
Profesorka Mek Gonagal zakorači u sobu, ne dajući ni najmanji znak da zna da je tu Ambridžova.
-Dosta je bilo - reče ona i odjednom nasta tajac. - Gospodine Finigen, budite ljubazni, priđite i
vratite domaće ostalima - gospodice Braun, molim vas, uzmite ovu kutiju s miševima – ne budi
smešna, devojčice, neće te povrediti - i predajte po jednog svakom učeniku...
- Ahem, ahem - reče profesorka Ambridž, primenivši isto smešno kašljucanje kojim je prekinula
profesora Dambldora prve večeri polugodišta. Profesorka Mek Gonagal ju je ignorisala. Šejmus
vrati Hariju sastav. Hari ga uze ni ne pogledavši u Sejmusa i vide, s olakšanjem, da je dobio 'P'.
- Dobro, onda, obratite pažnju - Dine Tomase, ako ponovo uradiš to sa mišem, dobićeš kaznenu
nastavu - mnogi od vas već su sa uspehom izvodili nestajanje svojih puževa, pa čak 1 0* kojhna b,
ostalo pokoje parče Ijušture shvaUU su suštinu te
*"*• ^"r ĆXm'- reče profesorka Ambridž.
' n T' re5e pro esork' Mek GonagaL okrenuvš, se, dok su ' bL'toSo^skupile da su ^zgledale kao
duga, ostra bmja.
tnestajanje miševa. Elem, nestajuće čim..
' Ahm' ^" profesorka Mek Gonagal s ledenim beP^^&akaoda.^^ posred lica. Nifta ne progovori,
već ^sprav! pergament na SVOJOJ beležmci i stade besomučno da škraba po njemu.
Delujući krajnje nezainteresovano, profesorka Mek Gonagai se još jednom obrati razredu.7avisnosti
- Kao što rekoh, nestajuća čin postaje sve teza zavisi od složenosri životinje koja treba da nestane.
Puz, kao besbcmenjak, ne predstavlja veliki izazov. Mi5, međuttn o" pruža daleko veći izazov. Ovo,
stoga, mje mapja koju.maate da savladate ako vam je na umu večera. Dakle - znate kako ide
bajalica, da vidimo šta možete da uradite... ¦Mnvnm-}
- Kako ona da me uči da ne gubim živcesa Ambndzovom. - promrmlja Hari Ronu pngušeno, ali sa
kezom na hcu - nje gova ljutnja na Mek Gonagalovu je već sasvim ispanla.
Profesorka Ambndž nije pratila Mek Gonagalovu po uciomci kao što je sledila profesorku Trilejni.
Možda je shvaUla da JOJ profesorka Mek Gonagal to neće dozvoliti. Umesto toga je pomno
ispisivala mnoge beleške sedeći u svom ćošku, a kada im ie profesorka Mek Gonagal konačno rekla
da se spakuju i odu, ona se podiže, sa mrkim izrazom na licu.
-Pa, i to je početak - reče Ron, držeći dugi koprcajući mišji rep i ubaci ga natrag u kutiju koju je
Lavander pronosila naokolo.
Dok su izlazili iz učionice jedan po jedan, Hari vide kako profesorka Ambridž prilazi katedri. On
munu Rona, koji opet gurau Hermionu, i sve troje namemo malo zaostaše da bi prisluškivali.
- Koliko dugo već predajete na Hogvortsu? - upita profesorka Ambridž.
- U decembru će biti trideset i devet godina - osomo reče Mek Gonagalova, zakopčavajući svoju
torbu.
Profesorka Ambridž napravi belešku.
- Dobro, onda - reče - dobićete rezultate naše inspekcijske provere za deset dana.
- Jedva čekam - reče Mek Gonagalova hladnim, nezainteresovanim glasom i kmpnim koracima
krenu ka vratima. - Požurite, vas troje - dodade, terajući Harija, Rona i Hermionu.
Hari nije mogao a da joj se ne nasmeši i zakleo bi se da mu je ona uzvratila osmeh.
Mislio je da će ponovo videti Ambridžovu tek predveče, na kaznenoj nastavi, ali se prevario. Kada
su se spustili niz travnjak dole ka šumi, na čas brige o magijskim stvorenjima, ona i njena beležnica
ih dočekaše pored profesorke Truli-daske.
- Vi ne predajete stalno ovaj predmet, je li to tačno? - čuje Hari kako pita, kada su stigli do
daščanog stola, gde je grupa zarobljenih drvobrižnika drljala naokolo u potrazi za biljnim
vašima, nalik mnoštvu živih grančica.
- Savim tačno - reče profesorka Truli-daska, držeći ruke na leđima i cupkajući na petama. - Ja sam
privremena zamena za profesora Hagrida.
Hari, Ron i Hermiona izmeniše nelagodne poglede. Melfoj nešto došaptavao sa Krebom i Gojlom.
Sigumo će im se svideti što imaju prilike da napričaju priče o Hagridu jednom članu Ministarstva.
-Hmm - reče profesorka Ambridž, spustivši glas, mada je Hari i dalje mogao sasvim razgovetno da
je čuje. - Pitam se nešto... direktor je bio čudnovato nepredusretljiv odgovarajući na ovo pitanje...
možete li mi vi reći šta je uzrok veoma produženog odsustvovanja profesora Hagrida?
Hari vide kako je Melfoj žustro podigao pogled.
- Bojim se da ne mogu - reče profesorka Truli-daska bezbrižno. - Ne znam ništa više o tome od vas.
Dobila sam sovu od Dambldora, u kojoj me pita da li bih prihvatila na par nedelja da predajem.
Prihvatila sam. To je sve što znam. Dakle... da počnem?
- Da, moliću - reče profesorka Ambridž, škrabajući po beležnici.
Ambridžova je primenila sasvim drugu taktiku na ovom ča-su i tumarala između učenika, ispitujući
ih o magičnim stvorenjima.
Većina je bila u stanju da ispravno odgovori, i Harijevo raspoloženje se malo popravilo: barem ovaj
razred nije izneverio Hagrida.
-Sve u svemu - reče profesorka Ambridž, ponovo se vrativsi do profesorke Truli-daske, posle dugog
saslušavanja Dina Tomasa - kako se vama, kao privremenom članu osoblja... kao objektivnom
autsajderu, pretpostavljam da bi se moglo reći... kako vam izgleda Hogvorts? Da li smatrate da
dobijate dovoljno Podrške od školske uprave?
~ 0, da, Dambldor je sjajan - reče profesorka Truli-daska sraacno. - Da, vrlo sam srećna zbog načina
na koji se rukovo "> stvarno sam vrlo zadovoljna.
Gledajući je s učtivom nevericom, Ambridžova napravi m lu belešku i nastavi: - A koje gradivo
planirate da predete tokom ove godine - pod pretpostavkom, naravno, da se profesor Hagrid ne
vrati?
- Pa, provešću ih kroz magijska stvorenja koja se najčešće javljaju na O.Č.N. - reče profesorka
Truli-daska. - Nije mi mnogo preostalo - već su proučavali jednoroge i njuškavce', pa sam mislila
da bismo mogli da pokrijemo još porloke2 i knizle3, za
njuškavac - Njuškavac je britanska zver. Pufnasto, crno i sa dugom njuškom, ovo krtičasto stvorenje
ima sklonosti ka svim sjajnim stvarima. Goblini često drže njuškavce kako bi ova stvorenja umesto
njih rovala duboko u zemlju, u potrazi za blagom. Iako je njuškavac nežan i privržen, može biti
veoma destruktivan prema tuđim stvarima i nikada se ne sme držati u kući. Njuškavci žive u
jazbinama i do osam metara ispod zemlje i raćđaju šest do osam mladunaca po leglu. - isto.
1 porlok - Porlok je biće, čuvar konja koji se može naći u Dorsetu, u Engeskoj, i u južnoj Irskoj.
Prekriven ofucanim krznom, ima veliku količinu grube dlake na glavi i izuzetno velikom nosu.
Hoda na dve rascepljene noge. Ruke su mu male i završavaju se sa četiri debela prsta. Odrasli
porloci su visoki šezdesetak santimetara i hrane se travom. Porlok je stidljiv i živi samo da bi čuvao
konje. Može se naći sklupčan na slami u štalama ili drugde, skriven među krdom koje čuva. Porloci
ne veruju ljudima i uvek se kriju u njihovom prisustvu. - isto.
knizl - Knizl je prvobitno uzgajan u Britaniji, iako se danas izvozi širom sveta. To je malo
mačkoliko stvorenje sa šarenim, tufnastim ili flekavim krznom, ogromnim ušima, i repom nalik
lavljem. Knizl je inteligentno, nezavisno i povremeno agresivno stvorenje, iako, ako se zbliži sa
čarobnjakom ili vešticom, može biti odličan ljubimac. Knizl ima neverovatnu raogućnost da
prepozna sumnjive i nepodobne osobe i vlasnik uvek može da se osloni na njega da ga bezbedno
odvede do kuće ukoliko se izgube. Knizli imaju i do osam mačića, a (baš kao i u slučaju krupa i
fupera) potrebna je dozvola za njihovo posedovanje, jer im je izgled dovoljno neobičan da privuče
pažnju Normalaca. - isto.
da se osiguramo da deca umeju da prepoznaju krupe' i knarle\ znate...
_ Pa, izgleda da makar v; znate šta radite - reče profesorka
Ambridž vrlo očigledno nešto štikliravši u svojoj beležnici. Hariiu se nije svideo naglasak koji je
stavila na 'v/'. A još manje mu se dopalo sledeće pitanje koje je postavila Gojlu. - Nego, čujem da je
bilo povređenih u ovom razredu?
Gojl se glupavo iskezi. Melfoj požuri da odgovori na pitanje.
- To sam bio ja - reče. - Rasekao me je hipogrif.
- Hipogrif? - reče profesorka Ambridž, sada već grozničavo piskarajući.
- Samo zato što je bio isuviše glup da ne posluša šta mu je Hagrid rekao da učini - reče Hari ljutito.
I Ron i Hermiona zaječaše. Profesorka Ambridž polako okrenu glavu u Harijevom pravcu.
1 krup - Krup potiče sa jugoistoka Engleske. Strašno podseća na Džek Rasel terijera, osim što ima
račvast rep. Krup je, gotovo izvesno, pas kojeg je stvorio neki čarobnjak, pošto je neizmerno odan
čarobnjacima a krvoločan prema Normalcima. Veliki je strvinar i jede sve, od baštenskih patuljaka
do starih guma. Dozvole za posedovanje krupa mogu se nabaviti u Odseku za regulisanje i kontrolu
magičnih stvorenja, ali tek pošto se položi jednostavan test kojim se dokazuje da je prijavljeni
čarobnjak sposoban da kontroliše krupa u zonama nastanjenim Normalcima. Vlasnici krupa su pod
zakonskom obavezom da krupu odstrane rep bezbolnom sekućom čini, čim krup napuni šest do
osam nedelja starosti, kako ga Normalci ne bi primetili. - isto.
knarl - Knarla (severna Evropa i Amerika) Normalci često greškom smatraju za ježa. Ove dve vrste
su zbilja identične, osim jedne važne razli-*¦L u ponašanju: ukoliko se ježu ostavi hrana u bašti, on
će je prihvatiti i uzivati u daru; sa druge strane, ukoliko se hrana ponudi knarlu, on će pretpostaviti
da vlasnik kuće pokušava da ga namami u zamku, te će divljački unigtiti baštenske biljke i ukrase, u
znak osvete. Mnoga normalska deca su epravedho bila opužena za vandalizam, a pravi počinilac je
zapravo bio knari - isto.
- Mislim da će to biti još jedna celovečernja kaznena nastava - reče ona nežno. - Pa, hvala vam
mnogo, profesorko Truli-daska, mislim da je to sve što će mi ovde trebati. Dobićete rezultate
inspekcije za desetak dana.
- Vrlo dobro - reče profesorka Truli-daska, i profesorka Ambridž krenu preko travnjaka ka zamku.
Bila je skoro ponoć kada je Hari napustio kancelariju Ambridžove, s rukom koja je sada tako jako
krvarila da je umrljala maramu koju je bio obmotao oko nje. Očekivao je da će dnevni boravak biti
prazan kada se vrati, ali Ron i Hermiona su ga čekali. Bilo mu je drago što ih vidi, pogotovo što je
Hermiona ovog puta bila više saosećajno raspoložena, a ne kritički.
-Evo - reče brižno, gurnuvši mu malu činiju žute tečnosti - isperi ruku time, to je rastvor proceđenih
i ukiseljenih pipaka murtlapa', trebalo bi da ti pomogne.
Hari stavi svoju raskrvavljenu, bolnu ruku u činiju i odmah oseti divno olakšanje. Krukšenks mu se
uvijao oko nogu, glasno predući, a onda mu skoči u krilo i sede.
- Hvala - reče on zahvalno, češkajući levom rukom Krukšenksa iza ušiju.
- Ja ipak mislim da bi trebalo da se žališ zbog ovoga - reče Ron tihim glasom.
- Ne - reče Hari bespogovorno.
- Mek Gonagalova bi poludela kad bi znala...
murtlap - Murtlap je pacoliko stvorenje koje se može naći u priobalnim oblastima Britanije, na
leditna ima izraslinu koja podseća na morske polipe. Kada se ukiseli i pojede, ova murtlapova
izraslina povecava otpornost na kletve i uroke kod doticne osobe, iako prevelika doza može da
izazove rast ljubicastih dlaka iz ušiju. Murtlapi se hrane Ijuskarima i stopalima svih onih koji su
dovoljno budalasti da na njih nagaze. - isto.
_ Da verovatno i bi - reče Hari. - A koliko misliš da će bati Ambridžovoj da donese još jedan
dekret, u kome će pitre. da će svj koji se žale na Velikog inkvizitora biti trenutno omušteni ili
izbačeni iz škole?
Ron otvori usta da uzvrati, ali ništa ne izusti 1 vec sledeceg trena ih ponovo zatvori, poražen.
- Ona je jedna užasna žena - reče Hermiona tananira glasom - Užasna. Znaš, upravo sam pričala
Ronu kad si naišao... morarao nešto da preduzmemo u vezi nje.
- Ja sam predložio otrov! - reče Ron smrknuto.
- Ne... mislim nešto u vezi toga što je ona užasan profesor, što od nje nećemo uspeti ništa da
naučimo o odbrani - reče Hermiona.
- Pa, šta mi tu možemo? - upita Ron, zevajući. - Sad je već kasno, zar ne? Dobila je posao, i ima da
ostane ovde. Fadž će se postarati za to.
- Pa - poče Hermiona nesigumo. - Znate, danas sam baš nešto razmišljala... - i ona baci pomalo
nervozan pogled na Harija, a onda joj izlete: - Razmišljala sam... da je možda došlo vreme da mi...
mi sami to učinimo.
- Šta to da sami učinimo? - upita Hari sumnjičavo, dok mu je ruka još uvek plutala u esenciji
murtlapovih pipaka.
- Pa - da sami učimo odbranu od mračnih veština – reče Hermiona.
- Ma daj - zaječa Ron. - Hoćeš da još dodatno učimo? Shvataš li ti da smo Hari i ja ponovo u
zaostatku sa domaćim zadacima, a tek je druga nedelja?
-Ali ovo je mnogo važnije od domaćih! - reče Heraiiona.
Hari i Ron se zablenuše u nju.
-Mislio sam da na ovom svetu ne postoji ništa važnije od domaćih! - našali se Ron.
-Ne budi smešan, naravno da postoji - reče Hermiona, a s zloslutnim predosećanjem primeti da joj
je lice odjednom istlo istim onim žarom koji je u njoj obično pobuđivao za U.B.LJ.U.V.
- Stvar je u tome da moramo da se pripremimo ono što nas čeka kad izađemo odavde, baš kao što je
Hari rT kao na prvom času kod Ambridžove. Moramo da budemo sieurni da ćemo stvarno moći da
se odbranimo. Ako izgubimo celu jednu godinu učenja...
- Pa, sami ne možemo mnogo toga da postignemo – reče Ron utučeno. - Mislim, okej,
pretpostavljam da možemo da potražimo uroke i kletve u biblioteci, pa čak i da pokušamo da ih
isprobamo...
- Ne, slažem se sa tobom da smo već prevazišli fazu u kojoj možemo da učimo isključivo iz knjiga -
reče Hermiona. - Potreban nam je nastavnik, i to pravi, koji može da nam pokaže kako da pravilno
koristimo čini, i ispravi nas ako pogrešimo.
- Ako misliš na Lupina... - poče Hari.
- Ne, ne mislim na Lupina - reče Hermiona. - Isuviše je zauzet u Redu a ionako bismo mogli da ga
viđamo samo kada imamo vikende u Hogsmidu, što nije tako često.
- Ko, onda? - upita Hari, namrštivši se na nju.
Hermiona duboko uzdahnu.
- Zar nije očigledno? - reče. - Govorim o tebi, Hari.
Nasta muk. Laki noćni povetarac čangrljao je po prozorskim oknima iza Rona, a vatra je
dogorevala.
-Šta o meni? - upita Hari.
-Govorim o tome da nam ti predaješ odbranu od mračnih veština.
Hari je zurio u nju. Onda se okrenu ka Ronu, spreman da s njim razmeni sarkastične poglede, što bi
uglavnom činili kada bi Hermiona počela da objašnjava svoje nategnute planove kao što je
U.B.LJ.U.V. Na Harijevo zaprepašćenje, Ron nije delovao sarkastično.
Bio je neznatno namršten, očigledno zaokupljen razmišljanjem. Zatim reče: - Dobra ideja.
- Koja ideja? - zapanji se Hari.
- Ti - reče Ron. - Da nas podučavaš kako se to radi.
_ Ali-
Hari se tada nasmeši, siguran da njih dvoje pokušavaju da ga nasamare.
- AH ja nisam nastavnik. Ne mogu...
- Hari, najbolji si na godini u odbrani od mračnih veština - reče Hermiona.
-Ja? - reče Hari, iskezivši se šire no ikad. - Ne nisam, ti si me prešišala na svakom pojedinačnom
testu...
-Zapravo, nisam - reče Hermiona hladno. - Ti si mene prešišao u trećoj godini - jedini put kada smo
oboje bili na testu i imali nastavnika koji stvarno poznaje materiju. Ali ne govorim o rezultatima
testa, Hari. Pomisli samo šta si sve učiniol
- Na šta misliš?
- Znaš šta, nisam siguran da baš želim da me neko toliko glup podučava - reče Ron Hermioni,
smeškajući se pakosno. Zatim se okrenu ka Hariju.
- Da vidimo - reče, imitirajući Gojla kako naporno razmišlja. - Uh... prva godina - spasao si Kamen
mudrosti od Znaš-već-koga.
- Ali, to je bila puka sreća - reče Hari - a ne veština...
- Druga godina - prekide ga Ron - ubio si Baziliska i uništio Ridla.
- Da, ali da se Fokes nije pojavio, ja bih...
- Treća godina - reče Ron, još glasnije - odbio si istovremeno stotinak dementora...
-Znaš i sam da je to bio srećan slučaj, vremenski okretač je...
-Prošle godine - reče Ron, gotovo vičući - ponovo si se odbranio od Znaš-već-koga...
-Slušajte! - reče Hari gotovo ljutito, pošto su se sada i Ron 'v Hermiona smejuljili. - Samo me
saslušajte, važi? Zvuči velicanstveno kada vi to kažete, ali sve to o čemu pričate bila je Puka sreća -
polovinu vremena nisam ni znao šta radim, ništa od toga nisam planirao, samo sam radio ono što bi
mi prvo palo na pamet, a gotovo uvek sam imao pomoć sa strane...
Ron i Hermiona su se i dalje sarkastično kezili, i Hari se ponovo razgnevi. Nije čak ni bio siguran
zašto je uopšte tako ljut.
-Nemojte tu da mi se kezite, kao da to znate bolje od mene, ja sam tamo bio, zar ne? - reče on
žučno. - Znam kako se sve izdešavalo, u redu? I nisam se iz svega toga izvukao zato što sam
briljirao u odbrani iz mračnih veština, već sam se izvukao zato - zato što mi je pomoć stigla u pravi
čas, ili zato što sam pravilno nagađao - ali sam ja kroz sve to slepo tumarao. Pojma nisam imao šta
zapravo radim... PRESTANITE DA SE SMEJETE!
Činija sa esencijom murtlapa pade na pod i razbi se. On po-stade svestan da je na nogama, mada se
nije sećao kada je ustao. Krukšenks pobeže pod obližnji kauč. Osmesi iščezoše sa Ronovog i
Hermioninog lica.
-Vi ne znate kako je to! Niko od vas... nikada niste morali da se suočite sa njim, je li tako? Mislite
da je sva mudrost u tome da se zapamti pregršt čini, koje ćete potom baciti na njega, kao da ste u
učionici? A sve vreme si svestan da jedino što stoji između tebe i umiranja jeste samo tvoj vlastiti
um – tvoj mozak ili petlja ili šta god - mislite li da možete da pravilno razmišljate kad znate da vas
samo jedna nanosekunda deli od toga da budete ubijeni, podvrgnuti mučenju, ili da gledate kako
vam prijatelji umiru - tome nas nikada nisu učili na svojim časovima, kako se nositi sa takvim
stvarima - a vas dvoje sedite tu i ponašate se kao da sam ja neki strašno pametan momak jer
sam ovde, živ, a da je Digori bio glup, da je nešto zabrljao - vi zaista nemate pojma, to sam veoma
lako mogao da budem i ja, i bio bih, da nisam bio potreban Voldemoru...
-Ništa slično ti nismo rekli, čoveče - poče Ron, delujuci užasnuto. - Uopšte nismo omalovažavali
Digorija, stvarno nismo... pogrešno si nas razumeo...
On bespomoćno pogleda Hermionu, koja je imala bolan izraz lica.
-Hari - reče stidljivo - zar ne shvataš? To... to je upravo no zbog čega nam ti i trebaš... moramo da
znamo kako z-zai-izgleda... suočiti se s njim... suočiti se s V-Voldemorom. To je bio prvi put da je
ona izgovorila Voldemorovo ime, i to više od svega ostalog, natera Harija da se smiri. Još uvek
tešk'o dišući, on se ponovo sruči u stolicu, postavši odjednom svestan da mu ruka ponovo užasno
pulsira. Poželeo je da nije razbio činiju murtlapove esencije.
-Pa... makar razmisli o tome - reče Hermiona tiho. - Molim te?
Hari nije mogao da smisli šta da joj odgovori. Već ga je obuzeo stid zbog takvog izliva besa. On
klimnu glavom, jedva svestan s čime se to slaže.
Hermiona ustade.
-Pa, odoh u krevet - reče, što je moguće prirodnijim glasom. - Ovaj... pa, laku noć.
I Ron ustade.
- Ideš? - upita on nespretno Harija.
- Aha - reče Hari. - Evo... evo me za trenutak. Samo ovo da raščistim.
On pokaza na slomljenu činiju na podu. Ron klimnu glavom i ode.
-Reparo - promrmlja Hari, uperivši štapić u razbijene parčiće proculana. Oni se ponovo spojiše, kao
novi, ali se murtlapova esencija nije mogla tako lako vratiti u činiju.
Iznenada oseti toliki umor da je bio u iskušenju da utone u fotelju i tu zaspi, ali umesto toga prisili
sebe da ustane i pođe za Ronom uz stepenice. Njegova nemirna noć ponovo je bila isprekidana
snovima o dugim hodnicima i zaključanim vratima, a siedećeg dana ponovo ga probudi peckanje u
predelu ožiljka.
Očekivali su da će morati dobro da pročešljaju Hermionin Dnevni prorok idućeg jutra da bi pronašli
članak koji je Persi spomenuo u svom pismu. Međutim, odlazeća sova-pismonoša jedva da je stigla
da preskoči vrh krčaga s mlekom, kad se Hermiona prenerazi i presavi novine da bi im pokazala
ogromnu fotografiju Dolores Ambridž, koja se široko osmehivala i polako treptala ispod naslova.
MINISTARSTVO TRAŽI REFORMU OBRAZOVANJA
DOLORES AMBRIDŽ IMENOVANA ZA
PRVOG VELIKOG INKVIZITORA
- Ambridžova - 'Veliki inkvizitor'? - reče Hari mračno, a polupojedeni tost mu ispade iz ruke. - Šta
to znači?
Hermiona naglas pročita:
Sinoćnim iznenađujućim postupkom, Ministarstvo magije je odobrilo novu reguiativu, dajući sebi
nečuveni nivo kontrole na Hogvortskoj školi za veštice i čarobnjake.
'Ministar je bio sve nespokojniji zbog raznoraznih dešavanja na Hogvortsu koja traju već izvesno
vreme,' rekao je mlađi pomoćnik ministra, Persi Vesii. 'On ovim izlazi u susret zahtevima zabrinutih
roditeija, koji smatraju da ta škola ide prav-cem koji oni ne odobravaju.'
Ovo nije prvi put u poslednjih nekoliko nedelja da je ministar Kornelijus Fadž iskoristio
novousvojene zakone da bi poboljšao uslove u Hogvortskoj čarobnjačkoj škoii. Nedavno, 30.
avgusta, usvojen je Dekret o obrazovanju broj dvadeset dva, kako bi se osiguralo da, u slučaju da
sadašnji direktor ne bude u stanju da obezbedi kandidata za neko nastavničko mesto, Ministarstvo
može da izabere odgovarajuću osobu.
'Tako je Dolores Ambridž imenovana za nastavnika na Hogvortsu', izjavio je Vesli sinoć.
'Dambldor nije mogao da pronađe nikoga, tako da je Ministarstvo imenovalo Ambridžovu i,
naravno, ona je postigla neverovatan uspeh...'
- STA je postigla? - reče Hari glasno.
- Cekaj samo, ima toga još - dodade Hermiona smrknuto.
'...neverovatan uspeh, potpuno revoiucionišući način nastave odbrane od mračnih veština, usput
Pružajući ministru dragocene informacije iz prve ruke o tome šta se stvarno dešava na Hogvortsu.'
Ministarstvo je ovu poslednju funkciju formal-"° ozakoniio usvajanjem Dekreta o obrazovanju broj
avadeset i tri, kojim se ustanovljava nova funkcija - hogvortski Veliki inkvizitor.
'To je uzbudljiva nova faza u ministrovom planu da se uhvati u koštac sa onim što neki zovu
opadanjem standarda nastave na Hogvortsu', rekao je Vesii. 'Inkvizitor će imati moć da vrši
inspekciju svojih koiega predavača, kako bi bio siguran da su na nivou svog zadatka. Profesorki
Ambridž odmah je ponuđena ta funkcija pored njenog nastavničkog zvanja, i sa velikim
zadovoljstvom vam saopštavamo da ju je prihvatila.'
Novi potezi Ministarstva naišli su na nedvosmislenu podršku roditelja hogvortskih učenika.
'Mnogo mi je lakše sada kad znam da je Dambldor podređen poštenoj i objektivnoj proceni svog
rada', rekao je sinoć gospodin Lucijus Melfoj, 41, govoreći iz svog Viltšajrskog zdanja. 'Mnogi od
nas, koji samo žele najbolje za svoju decu, zabrinuti su zbog Dambldorovih ekscentričm'h odluka u
poslednjih nekoliko godina i drago nam je što znamo da će Ministarstvo sada držati situaciju pod
kontrolom.'
Među te ekscentrične odluke spadaju nesumnjivo kontroverzna naimenovanja osobl ja o kojima
smo već pisali u našim novinama, među njima i zapošljavanje vukodlaka Remusa Lupina,
poludžina Rubeusa Hagrida i sumanutog bivšeg Aurora - Ludookog Ćudljivka.
Kruže glasine da Albus Dambidor, nekadašnji vrhovni magvamp Međunarodne konfederacije
čarobnjaka i donedavno glavni veštac Vizengamota, više nije dorastao zadatku upravljanja
uglednom Hogvortskom škoiom.
'Misiim da je imenovanje inkvizitora prvi korak ka tome da Hogvorts dobije direktora u kojeg ćemo
svi moći da imamo poverenje' - rekao je izvor u Ministarstvu sinoć.
Starešine Vizengamota, Grizelda Marčbenks i Tiberijus Ogden podneli su ostavke u znak protesta
zbog uvođenja mesta inkvizitora na Hogvortsu.
'Hogvorts je škola, a ne ispostava kancelarije Kornelijusa Fadža', rekia je Madam Marčbenks. 'Ovo
je još jedan odvratan pokušaj diskreditovanja Albusa Dambldora.'
(Detaijniji prikaz navodnih veza Madam Marčbenks sa subverzivnim goblinskim grupama na strani
17)
Hermiona završi čitanje i pogleda preko stola u njih dvojicu.
- Sad bar znamo kako nam je zapala Ambridžova! Fadž je progurao taj 'Dekret o obrazovanju' i
silom nam je nametnuo! A sad joj je još dao i vlast da vrši inspekciju drugih profesora!
- Hermiona je ubrzano disala a oči su joj bile vrlo bistre. - Ne mogu da poverujem! To je nečuveno!
- Znam da jeste - reče Hari. Pogleda svoju desnu ruku, stisnutu u pesnicu povrh stola, i vide blede
konture reči koje ga je Ambridžovala naterala da sebi ureže u kožu.
Ali na Ronovom licu je i dalje visio kez.
- Sta je? - upitaše ga Ron i Hermiona zajedno, zureći u njega-
- 0, jedva čekam da vidim kada izvrši inspekciju kod Mek Gonagalove - reče Ron veselo. -
Ambridžova neće ni znati šta ju je snašlo.
- Hajde, idemo - reče Herraiona, skočivši na noge – bolje da krenemo, ne želimo da zakasnimo ako
bude vršila inspekciju na Binsovom času...
Ali profesorka Ambridž nije izvršila inspekciju njihovog časa istorije magije, koji je bio dosadan
baš kao i onaj prošlog ponedeljka, niti je bila u Snejpovoj tamnici kada stigoše tamo na dvocas
napitaka, gde je Hariju vraćen njegov sastav o mesečevom kamenu, sa izvijenom ocenom 'U'
naškrabanom u gornjem uglu.
~ ^a? sam vam ocene koje biste dobili da ste ovako uradili nas O.Č.N. test - reče Snejp zlobno se
smeškajući, dok je proazi° kraj njih, vraćajući im domaće zadatke. - Ovo bi trebalo a vam da realnu
sliku o tome šta da očekujete na ispitu.
Snejp stiže do čela učionica i okrete se da bi im se obratio licem u lice.
-Opšti nivo ovog domaćeg zadatka je užasan. Većina bi pala da je ovo bilo pravo ispitivanje.
Očekujem da ćete uložiti više truda u ovonedeljni sastav o raznim oblicima protivotrova, ili
ću morati da počem da izričem kaznenu nastavu onim tupanima koji dobiju 'U'.
On se zlobno nasmeši kad se Melfoj zakikota i došapnu oko sebe: - Neki su dobili 'U'? Ha!
Hari shvati da Hermiona gleda postrance, da vidi koju je ocenu on dobio. On ubaci svoj sastav o
mesečevom kamenu natrag u torbu što je brže mogao, misleći kako bi radije sačuvao tu informaciju
samo za sebe.
Rešen da ne pruži Snejpu izgovor da ga obori i na ovom predavanju, Hari je iščitavao svaki red
uputstava na tabli najmanje tri puta pre nego što bi postupio prema njima. Njegov ojačavajući
rastvor nije bio baš čiste tirkizne nijanse kao Hermionin, ali je ipak bio plav, a ne ružičast kao
Nevilov, tako da je na kraju časa predao svoju bočicu na Snejpov sto sa izmešanim osećanjem
prkosa i olakšanja.
-Pa, nije tako loše kao prošle nedelje, je 1' da? - reče Hermiona, dok su se penjali stepenicama ka
Ulaznoj dvorani na ručak, napuštajući tamnice. - A ni domaći nije prošao isuviše loše, zar ne?
Kad joj ni Hari ni Ron ne odgovoriše, ona nastavi: - Mislim, u redu, nisam očekivala najviše ocene,
pogotovo ne ako ocenjuje prema O.Č.N. standardima, ali i prelazna ocena je vrlo ohrabrujuća na
ovom stupnju, zar ne?
Hari uzdržano zahropta.
-Naravno, dosta toga može da se desi do samog ispita, imamo još prilika da popravimo ocene, ali
ocene koje sada dobijemo neka su vrsta osnove, zar ne? Nešto što možemo da nadgrađujemo...
Zajedno sedoše za grifindorski sto.
_ Očigledno, bila bih presrećna da sam dobila 'N'!
_ Heimiona - reče joj Ron odsečno - ako hoćeš da znaš koje smo ocene dobili, pitaj.
_ Ja... nisam mislila... pa, ako želite da mi kažete...
_ Ja sam dobio 'B' - reče Ron, kutlačom sipajući supu u svoj tanjir. - Jesi li sada zadovoljna?
- Pa, to nije ništa čega se treba stideti - reče Fred, koji je upravo stigao do stola u društvu Džordža i
Lija Džordana, i seo s Harijeve leve strane. - Dobro staro 'B' nikome nije naškodilo.
- Ali - reče Hermiona - zar 'B' ne znači...
- 'Bedno', baš tako - reče Li Džordan. - Ipak je bolje nego 'U', zar ne? To jest - 'užasno'!
Hari oseti kako mu lice postaje sve toplije, i odglumi mali napad kašlja tobože se zagrcnuvši kiflom.
Kada se povratio, sa žaljenjem primeti da Hermiona i dalje raspreda o O.C.N. stupnjevima.
- Dakle, vrhovna ocena 'N' je za 'natprosečno' – govorila je ona - a onda je tu i 'P'...
- Ne, već I, za 'iznad očekivanja'. A ja sam uvek mislio da ja i Fred u svemu treba da dobijemo I, jer
smo bili iznadoček ivanja time što smo se uopšte pojavljivali na ispitima
Svi se nasmejaše izuzev Hermione, koja upade: - Dakle, posle 'I' dolazi 'P' kao 'prihvatljivo', i to je
poslednja prolazna ocena, je li tako?
- Aha - reče Fred, umočivši celu kiflu u supu pre nego što Ju je pažljivo prebacio do usta, a onda
celu progutao.
- Onda imaš 'B' za 'bedno'... - Ron diže obe ruke, naizgled slaveći... - i '0' za 'očajno'.
- A zatim sledi 'T' - podseti ga Džordž.
_"P9 _ zaprepas(- se Hermiona _ 2ar ima nešto gore od 0>? Šta, za ime sveta, znači 'T'?
Trol' - reče Džordž kao iz topa.
Hari se ponovo nasmeja, mada nije bio siguran da li Džordž šalio ili ne. Zamisli kako pokušava da
sakrije od Hermione da je dobio 'T' iz svih svojih O.Č.N. ispita, i smesta odluči da odsad još
marljivije uči.
- Vi još niste imali inspekciju na času? - upita ih Fred.
- Ne - odmah će Hermiona. - A vi?
- Baš maločas, pre ručka - reče Džordž. - Na času čini.
- Kako je bilo? - zapitaše uglas Hari i Hermiona.
Fred sleže ramenima.
- Ne tako loše. Ambridžova je samo vrebala u ćošku, piskarajući nešto u svoju malu beležnicu. Znaš
kakav je Flitvik, ponašao se prema njoj kao prema gošći. Uopšte se nije uzbuđivao. Ona nije mnogo
govorila. Postavila je Alisiji par pitanja o tome kakva je nastava inače, a ova joj je odgovorila da je
veoma dobra, i to je bilo to.
- Ne mogu da zamislim da starom Flitviku daju lošu ocenu rada - reče Džordž. - On obično uspe da
lepo provuče svoje đake kroz ispite.
- Koga imate popodne? - upita Fred Harija.
- Trilejni...
- Ona zaslužuje ocenu 'T', više od svih ostalih.
- ...baš kao i sama Ambridžova.
- Samo se ti lepo ponašaj i smiri živce danas kod Ambridžove - reče Džordž. - Angelina će
pošandrcati ako propustiš još koji trening.
Ali Hari nije morao da čeka na odbranu od mračnih veština da bi se susreo sa profesorkom
Ambridž. Baš je vadio svoj dnevnik snova sedeći pri samom dnu osenčene sobe za predskazivanja,
kad ga Ron munu laktom u rebra i, osvrnuvši se, on spazi profesorku Ambridž kako se pomalja kroz
vratanca na podu. Ceo razred, koji je veselo ćeretao, odjednom zamuknu. Nagli pad nivoa buke
natera profesorku Trilejni, koja je tumarala naokolo, deleći primerke Proročišta snova, da se okrene.
- Dobar dan, profesorko Trilejni - reče profesorka Ambridž, svoi široki osmeh. - Nadam se da ste
primili moje pismo kojim vam najavljujem datum i sat inspekcije vašeg časa?
profesorka Trilejni kratko klimnu i, delujući veoma nezadovolina, okrenu leđa profesorki Ambridž,
nastavljajući da deli kniige. I dalje se smešeći, profesorka Ambridž dokopa se naslona najbliže
fotelje i dovuče je do sredine učionice, kako bi se smestila na desetak-dvadesetak centimetara iza
sedišta profesorke Trilejni. Zatim sede, izvuče beležnicu iz svoje torbe na cvetiće i nestrpljivo
podiže pogled, čekajući da počne čas.
Profesorka Trilejni čvršće obmota šalove oko sebe, pomalo drhtavim rukama, i odmeri ceo razred
kroz ogromna uveličavajuća sočiva svojih naočara.
- Danas ćemo nastaviti da proučavamo proročke snove - reče ona, hrabro pokušavši da to izgovori
svojim uobičajenim mističnim tonom, mada joj je glas malčice treperio. - Podelite se u parove,
molim vas, i rastumačite jedni drugima najnovije noćne vizije pomoću Proročišta.
Ona pode na mesto, ali ugleda profesorku Ambridž kako sedi baš kraj njega, i istog trena skrenu
levo ka Parvati i Lavander, već udubljenim u raspravu o Parvatinom najnovijem snu.
Hari otvori svoj primerak Proročišta snova, krišom posmatrajući Ambridžovu. Ona je već pravila
neke beleške na svojoj tablici. Posle nekoliko minuta ona ustade i poče da šparta duž sobe tragom
Trilejnijeve, slušajući njene razgovore sa učenicima, postavljajući tu i tamo poneko pitanje. Hari
žurno sagnu glavu poviše knjige.
-Smisli neki san, brzo - reče Ronu - za slučaj da stara žaba dođe do nas.
-Ja sam to uradio prošli put - pobuni se Ron - sada je na tebe red, ti meni ispričaj.
~ Pa, pojma nemam... - reče Hari očajno, ne uspevajući da Se priseti da je išta sanjao poslednjih
dana. - Recimo da sam sanjao da... sam udavio Snejpa u svom kotlu. Da, to će poslužiti...
Ron se zakikota dok je otvarao svoje Proročište snova.
- Okej, moramo da dodamo tvoje godine datumu kada si to sanjao, zatim broj slova u predmetu...
hoće li to biti pod 'Davljenje', 'Kotao' ili 'Snejp'?
- Nije bitno, izaberi bilo koje - reče Hari, rizikujući da se osvrne iza sebe. Profesorka Ambridž je
sada stajala iza leđa profesorke Trilejni, hvatajući beleške dok je nastavnica predskazivanja
ispitivala Nevila o njegovom dnevniku snova.
- Koje noći reče da si sanjao taj san? -^upita Ron, zaokupljen proračunavanjem.
-Nemam pojma, prošle noći, kako god ti odgovara – reče mu Hari, pokušavajući da čuje šta to
Ambridžova govori profesorki Trilejni. Sada su već bile udaljene samo jedan sto od njega i Rona.
Profesorka Ambridž je po ko zna koji put nešto pisala u svoju beležnicu, a profesorka Trilejni je
izgledala krajnje iznervirana.
-Dakle - reče Ambridžova, podigavši pogled sa beležnice ka Trilejnijevoj - koliko ste već dugo na
ovom mestu?
Profesorka Trilejni je mrko pogleda, skrštenih ruku i povijenih ramena, kao da hoće da se što je
moguće više zaštiti od ponižavajuće inspekcije. Posle male pauze, tokom koje je izgledalo da se
premišlja da li je to pitanje dovoljno uvredljivo da bi ga mogla ignorisati, ona duboko ozlojeđenim
tonom odgovori: -Skoro šesnaest godina.
-To je dug period - reče profesorka Ambridž, upisavši nešto u beležnicu. - Dakle, profesor
Dambldor vas je imenovao?
- Tako je - reče profesorka Trilejni kratko.
Profesorka Ambridž ponovo nešto pribeleži.
- A vi ste čukununuka čuvene vidovnjakinje Kasandre Trilejni?
-Da - reče profesorka Trilejni, malčice pridigavši glavu.
Još jedna primedba u beležnici.
-Meni se čini - ispravite me ako grešim - da ste vi prva soba u porodici, posle Kasandre, koja
poseduje dar vidovitosti?
_ Te moći često preskaču - ovaj - tri generacije - reče profesorka Trilejni.
Žablji osmeh profesorke Ambridž izvi se još šire.
-Naravno - reče ona slatkorečivo, unevši jos jednu zabelešku. - Pa, da li biste mogli meni nešto da
proreknete, onda? - i pogleda naviše ispitivački, još uvek se smešeći.
Profesorka Trilejni se ukruti, kao da ne veruje svojim ušima. - Ne razumem vas - reče, hvatajući se
grčevito za šal oko svog koščatog vrata.
- Volela bih da mi nešto predskažete - reče profesorka Ambridž vrlo razgovetno.
Hari i Ron nisu više bili jedini koji su sada pomno posmatrali i slušali pritajivši se iza svojih knjiga.
Najveći deo razreda je kao opčinjen zurio u profesorku Trilejni, dok se ona uspravljala do svoje
pune visine, zveckajući perlama i narukvicama.
- Unutrašnje oko ne može da predskazuje na komandu! - reče ona skandalizovanim glasom.
- Tako dakle - reče profesorka Ambridž nežno, ponovo nešto zapisujući u beležnicu.
-Ja... ali... ali... čekajte! - reče profesorka Trilejni iznenada, u pokušaju da progovori svojim
uobičajenim nestvarnim glasom, mada je efekat mistike donekle narušavalo to što joj je glas
podrhtavao od gneva. - Ja... mislim da zaista nešto vidim.... nesto što se tiče vas... čekajte, osećam
nešto... nešto mračno... neku strašnu opasnost...
Profesorka Trilejni upre drhteći prst u profesorku Ambridž, °Ja nastavi da joj se učtivo osmehuje,
uzdignutih obrva.
~ Bojim se... bojim se da ste u smrtnoj opasnosti! - završi Profesorka Trilejni dramatično.
dignute.
Zavlada tajac. Obrve profesorke Ambridž i dalje su bile po
-Znači tako - reče meko, opet škrabajući po beležnici Pa dobro, ako je to stvarno najbolje što
možete...
Ona se okrenu i ostavi profesorku Trilejni da stoji u mestu kao ukopana, dok su joj se grudi
nadimale. Hari uhvati Ronov pogled i shvati da Ron misli isto što i on: obojica su znali da je
profesorka Trilejni stara prevarantkinja, ali, s druge strane, toliko su mrzeli Ambridžovu, da su sada
bili na strani Trilejnijeve - makar dok se, nekoliko trenutaka kasnije, nije okomila na njih.
-Dakle? - reče ona, pucnuvši prstima pred Harijevim nosom, neuobičajeno energična. - Da vidim
kako si počeo svoj dnevnik snova, moliću.
I kad je završila sa tumačenjem Harijevih snova povišenim glasom (pri čemu su svi njegovi snovi,
čak i oni u kojima jede ovsenu kašu, očito predskazivali jezovitu i skoru smrt), bila mu je još manje
simpatična. Profesorka Ambridž je sve vreme stajala na par metara od njih, hvatajući beleške, a
kada je zazvonilo, spustila se pre svih niz srebrne lestvice i sačekala ih nekoliko minuta kasnije,
kada su stigli na čas odbrane od mračnih veština.
Kada su ušli u učionicu, zatekli su je kako pevuši za sebe i smeška se. Dok su vadili svoje primerke
Teorije odbrambene magije, Hari i Ron ispričaše Hermioni, koja je do maločas bila na aritmantiji,
šta se sve zbilo na predskazanjima, ali pre nego što je Hermiona stigla da postavi bilo kakvo pitanje,
profesorka Ambridž ih sve opomenu na red i nastade tajac.
-Sklonite štapiće - naredi ona sa osmehom, a oni koji su se uzalud ponadali i već ih bili izvadili,
tužno ih vratiše u torbe. - Pošto smo na prošlom času završili sa prvim poglavljem, molila bih vas
da svi okrenete devetnaestu stranu i počnete sa drugim poglavljem: Opšte odbrambene teorije i
njihovo izvođenje. Nema potrebe ni za kakvim razgovorom.
Još uvek se smešeći svojim širokim, samozadovoljnim osmehom, ona sede za katedru. Učionicom
se začu glasan uzdah dok su svi kao jedan okretali stranu devetnaest. Hari se tupo zapita li dovoljno
poglavlja u knjizi da ih čitaju na časovima do samog kraja školske godine, i baš je hteo da to proveri
u sadržžaiu kada opazi da je Hermiona ponovo podigla ruku uvis.
I profesorka Ambridž je to primetila, i štaviše, čini se da je razradila strategiju i za takve slučajeve.
Umesto da pokušava da se pravi da nije primetila Hermionu, ona ustade i prošeta se duž nrvog reda
klupa, dok se ne nađe licem u lice sa njom, a onda se nagnu i prošapta, da ostatak razreda ne bi
mogao da čuje: -0 čemu je sada reč, gospodice Grendžer?
- Već sam pročitala drugo poglavlje - reče Hermiona.
- Dobro onda, nastavi da čitaš treće poglavlje.
- I njega sam pročitala. Pročitala sam celu knjigu.
Profesorka Ambridž zatrepta, ali se odraah pribra.
- Pa, onda bi trebalo da možeš da mi kažeš šta to Skrivalo kaže na temu kontrakletvi u petnaestom
poglavlju.
- Kaže da kontrakletve nisu pravilno nazvane - reče Hermiona kao iz topa. - Kaže da su 'kontračini'
samo naziv koji ljudi daju svojim kletvama kada hoće da one zvuče prihvatljivije.
Profesorka Ambridž podiže obrve i Hari je znao da je, i protiv svoje volje, impresionirana.
-Ali, ja se s time ne slažem - nastavi Hremiona.
Obrve profesorke Ambridž se još više izviše, a pogled joj postade vidno hladniji.
- Ne slažete se?
- Da, tako je - reče Hermiona koja za razliku od Ambridžove, nije šaputala već govorila jasnim
glasom koji je sad već privukao pažnju ostatka razreda. - Gospodin Skrivalo ne voli kletve, zar ne?
Ali ja mislim da one mogu biti vrlo korisne ako se koriste u odbrambene svrhe.
~ A, tako mislite, je li? - reče profesorka Ambridž ispravivSl se, zaboravivši da šapuće. - Pa, bojim
se da je mišljenje gospodina Skrivala, a ne vaše, ono što je važno u ovoj učionici, gospođice
Grendžer.
- Ali... - ponovo poče Hermiona.
- To je dosta - reče profesorka Ambridž. Ona se vrati na zad pred ceo razred, a sva ljubaznost koju
je ispoljavala na početku časa, odmah nestade. - Gospođice Grendžer, oduzeću pet poena
Grifindorskoj kući.
Na to zavlada glasan žamor.
- Zašto? - upita Hari ljutito.
- Ne mešaj se! - žurno mu došapnu Hermiona.
- Zato što ometa čas besmislenim upadicama - reče profesorka Ambridž mirno. - Ja sam ovde da bih
vam predavala po metodi odobrenoj od strane Ministarstva, a koja ne predviđa da učenici iznose
svoje mišljenje o stvarima u koje se vrlo malo razumeju. Vaši bivši profesori iz ovog predmeta
možda su vam dozvoljavali više nekontrolisane slobode, ali niko od njih – sa mogućim izuzetkom
profesora Kvirela, koji se, makar, ograničio na teme prilagođene vašem uzrastu - ne bi uspešno
prošao inspekciju Ministarstva...
-Da, Kvirel je bio sjajan profesor - reče Hari glasno – ali je imao samo jednu malu manu: što mu je
Lord Voldemor bio nataknut za potiljak.
Ta izjava bila je propraćena najglasnijom tišinom koju je Hari ikad čuo. A zatim...
-Mislim da će vam još jedna nedelja kaznene nastave doista prijati, gospodine Poteru - reče
Ambridžova, sa najslađim osmehom na licu.
Posekotina na Harijevoj nadlanici jedva da je bila zacelila, a do sledećeg jutra je već ponovo
krvarila. Nije se žalio za vreme večernje kaznene nastave, bio je rešen da Ambridžovoj ne pruži to
zadovoljstvo. Stalno je iznova pisao Neću više da laŽem i nije puštao ni glasa, mada je povreda sa
svakim ispisanim slovom bila sve gora i gora.
Naigori deo njegove druge nedelje kaznenih časova bila je, 0 §to je Džordž i predvideo, Angelinina
reakcija. Spopala ga je čim je u utorak ujutro stigao za grifindorski sto da doručkuje j tako glasno
se razvikala, da je profesorka Mek Gonagal prišla sa nastavničkog stola.
- Gospođice Džonson, kako se usuđujete da pravite takvu ealamu u Velikoj sali! Pet poena manje za
Grifindor!
- Ali profesorko - ponovo je zaradio kaznene časove...
- Šta to čujem, Poteru? - reče profesorka Mek Gonagal oštro, okrenuvši se ka Hariju. - Kazneni
časovi? Od koga?
- Od profesorke Ambridž - promrmlja Hari, izbegavajući sitne oči profesorke Mek Gonagal,
uokvirene četvrtastim ramom.
- Hoćeš da kažeš - reče ona, snizivši glas da je grupa Revenklovaca iza njih ne može čuti - da si,
posle upozorenja koje sam ti dala prošlog ponedeljka, ponovo izgubio živce na času profesorke
Ambridž?
- Da - promrmlja Hari sebi u bradu.
- Poteru, moraš da se obuzdavaš! Upašćeš u ozbiljnu nevolju! Još pet poena od Grifindora!
-Ali - šta...? Profesorko, ne! - reče Hari, besan zbog te nepravde. - Već me je ona kaznila, zašto mi
sad i vi oduzimate poene?
-Zato što, kako kako mi se čini, kazneni časovi nemaju nikakvog dejstva na tebe! - reče profesorka
Mek Gonagal zajedljivo. - Ne, neću više da čujem ni reč žalbe, Poteru! A vi, gospođice Džonson, vi
ćete svoja takmičenja u nadvikivanju ubuduće ograničiti na kvidički teren, ili rizikujete da izgubite
mesto kapitena!
Profesorka Mek Gonagal se krupnim koracima zaputi nazad ka nastavničkom stolu. Angelina uputi
Hariju pogled pun prezira i ode oholo, nakon čega se on baci na klupu pored Rona, kipteći od besa.
- Oduzela je poene Grifindoru zato što se meni rana na ruCl ponovo otvara svake noći! Da li je to
pošteno, reci mi?
-Znam, druže - reče Ron saosećajno, stavljajući mu slaninu u tanjir - malo je prolupala.
Hermiona je samo šuškala listajući Dnevni prorok, ništa ne govoreći.
-Ti misliš da je Mek Gonagalova u pravu, zar ne? - obrati se Hari ljutito slici Kornelijusa Fadža
koja je zaklanjala Hermionino lice.
-Volela bih da ti nije oduzela poene, ali mislim da ima pravo što te je upozorila da ne gubiš živce sa
Ambridžovom - reče Hermionin glas, dok je Fadž silovito gestikulirao sa naslovne strane, očito
držeći nekakav govor.
Hari nije progovorio s Hermionom za sve vreme časa čini, ali kada su ušli na preobražavanja,
zaboravio je da su se sporečkali. Profesorka Ambridž i njena beležnica sedeli su u uglu i taj prizor
odmah mu izbrisa iz glave sećanje na doručak.
-Odlično - prošaputa Ron, kada su seli na svoja uobičajena mesta. - Sad ćemo da vidimo kako
Ambridžova dobija ono što je zaslužila.
Profesorka Mek Gonagal zakorači u sobu, ne dajući ni najmanji znak da zna da je tu Ambridžova.
-Dosta je bilo - reče ona i odjednom nasta tajac. - Gospodine Finigen, budite ljubazni, priđite i
vratite domaće ostalima - gospodice Braun, molim vas, uzmite ovu kutiju s miševima – ne budi
smešna, devojčice, neće te povrediti - i predajte po jednog svakom učeniku...
- Ahem, ahem - reče profesorka Ambridž, primenivši isto smešno kašljucanje kojim je prekinula
profesora Dambldora prve večeri polugodišta. Profesorka Mek Gonagal ju je ignorisala. Šejmus
vrati Hariju sastav. Hari ga uze ni ne pogledavši u Sejmusa i vide, s olakšanjem, da je dobio 'P'.
- Dobro, onda, obratite pažnju - Dine Tomase, ako ponovo uradiš to sa mišem, dobićeš kaznenu
nastavu - mnogi od vas već su sa uspehom izvodili nestajanje svojih puževa, pa čak 1 0* kojhna b,
ostalo pokoje parče Ijušture shvaUU su suštinu te
*"*• ^"r ĆXm'- reče profesorka Ambridž.
' n T' re5e pro esork' Mek GonagaL okrenuvš, se, dok su ' bL'toSo^skupile da su ^zgledale kao
duga, ostra bmja.
tnestajanje miševa. Elem, nestajuće čim..
' Ahm' ^" profesorka Mek Gonagal s ledenim beP^^&akaoda.^^ posred lica. Nifta ne progovori,
već ^sprav! pergament na SVOJOJ beležmci i stade besomučno da škraba po njemu.
Delujući krajnje nezainteresovano, profesorka Mek Gonagai se još jednom obrati razredu.7avisnosti
- Kao što rekoh, nestajuća čin postaje sve teza zavisi od složenosri životinje koja treba da nestane.
Puz, kao besbcmenjak, ne predstavlja veliki izazov. Mi5, međuttn o" pruža daleko veći izazov. Ovo,
stoga, mje mapja koju.maate da savladate ako vam je na umu večera. Dakle - znate kako ide
bajalica, da vidimo šta možete da uradite... ¦Mnvnm-}
- Kako ona da me uči da ne gubim živcesa Ambndzovom. - promrmlja Hari Ronu pngušeno, ali sa
kezom na hcu - nje gova ljutnja na Mek Gonagalovu je već sasvim ispanla.
Profesorka Ambndž nije pratila Mek Gonagalovu po uciomci kao što je sledila profesorku Trilejni.
Možda je shvaUla da JOJ profesorka Mek Gonagal to neće dozvoliti. Umesto toga je pomno
ispisivala mnoge beleške sedeći u svom ćošku, a kada im ie profesorka Mek Gonagal konačno rekla
da se spakuju i odu, ona se podiže, sa mrkim izrazom na licu.
-Pa, i to je početak - reče Ron, držeći dugi koprcajući mišji rep i ubaci ga natrag u kutiju koju je
Lavander pronosila naokolo.
Dok su izlazili iz učionice jedan po jedan, Hari vide kako profesorka Ambridž prilazi katedri. On
munu Rona, koji opet gurau Hermionu, i sve troje namemo malo zaostaše da bi prisluškivali.
- Koliko dugo već predajete na Hogvortsu? - upita profesorka Ambridž.
- U decembru će biti trideset i devet godina - osomo reče Mek Gonagalova, zakopčavajući svoju
torbu.
Profesorka Ambridž napravi belešku.
- Dobro, onda - reče - dobićete rezultate naše inspekcijske provere za deset dana.
- Jedva čekam - reče Mek Gonagalova hladnim, nezainteresovanim glasom i kmpnim koracima
krenu ka vratima. - Požurite, vas troje - dodade, terajući Harija, Rona i Hermionu.
Hari nije mogao a da joj se ne nasmeši i zakleo bi se da mu je ona uzvratila osmeh.
Mislio je da će ponovo videti Ambridžovu tek predveče, na kaznenoj nastavi, ali se prevario. Kada
su se spustili niz travnjak dole ka šumi, na čas brige o magijskim stvorenjima, ona i njena beležnica
ih dočekaše pored profesorke Truli-daske.
- Vi ne predajete stalno ovaj predmet, je li to tačno? - čuje Hari kako pita, kada su stigli do
daščanog stola, gde je grupa zarobljenih drvobrižnika drljala naokolo u potrazi za biljnim
vašima, nalik mnoštvu živih grančica.
- Savim tačno - reče profesorka Truli-daska, držeći ruke na leđima i cupkajući na petama. - Ja sam
privremena zamena za profesora Hagrida.
Hari, Ron i Hermiona izmeniše nelagodne poglede. Melfoj nešto došaptavao sa Krebom i Gojlom.
Sigumo će im se svideti što imaju prilike da napričaju priče o Hagridu jednom članu Ministarstva.
-Hmm - reče profesorka Ambridž, spustivši glas, mada je Hari i dalje mogao sasvim razgovetno da
je čuje. - Pitam se nešto... direktor je bio čudnovato nepredusretljiv odgovarajući na ovo pitanje...
možete li mi vi reći šta je uzrok veoma produženog odsustvovanja profesora Hagrida?
Hari vide kako je Melfoj žustro podigao pogled.
- Bojim se da ne mogu - reče profesorka Truli-daska bezbrižno. - Ne znam ništa više o tome od vas.
Dobila sam sovu od Dambldora, u kojoj me pita da li bih prihvatila na par nedelja da predajem.
Prihvatila sam. To je sve što znam. Dakle... da počnem?
- Da, moliću - reče profesorka Ambridž, škrabajući po beležnici.
Ambridžova je primenila sasvim drugu taktiku na ovom ča-su i tumarala između učenika, ispitujući
ih o magičnim stvorenjima.
Većina je bila u stanju da ispravno odgovori, i Harijevo raspoloženje se malo popravilo: barem ovaj
razred nije izneverio Hagrida.
-Sve u svemu - reče profesorka Ambridž, ponovo se vrativsi do profesorke Truli-daske, posle dugog
saslušavanja Dina Tomasa - kako se vama, kao privremenom članu osoblja... kao objektivnom
autsajderu, pretpostavljam da bi se moglo reći... kako vam izgleda Hogvorts? Da li smatrate da
dobijate dovoljno Podrške od školske uprave?
~ 0, da, Dambldor je sjajan - reče profesorka Truli-daska sraacno. - Da, vrlo sam srećna zbog načina
na koji se rukovo "> stvarno sam vrlo zadovoljna.
Gledajući je s učtivom nevericom, Ambridžova napravi m lu belešku i nastavi: - A koje gradivo
planirate da predete tokom ove godine - pod pretpostavkom, naravno, da se profesor Hagrid ne
vrati?
- Pa, provešću ih kroz magijska stvorenja koja se najčešće javljaju na O.Č.N. - reče profesorka
Truli-daska. - Nije mi mnogo preostalo - već su proučavali jednoroge i njuškavce', pa sam mislila
da bismo mogli da pokrijemo još porloke2 i knizle3, za
njuškavac - Njuškavac je britanska zver. Pufnasto, crno i sa dugom njuškom, ovo krtičasto stvorenje
ima sklonosti ka svim sjajnim stvarima. Goblini često drže njuškavce kako bi ova stvorenja umesto
njih rovala duboko u zemlju, u potrazi za blagom. Iako je njuškavac nežan i privržen, može biti
veoma destruktivan prema tuđim stvarima i nikada se ne sme držati u kući. Njuškavci žive u
jazbinama i do osam metara ispod zemlje i raćđaju šest do osam mladunaca po leglu. - isto.
1 porlok - Porlok je biće, čuvar konja koji se može naći u Dorsetu, u Engeskoj, i u južnoj Irskoj.
Prekriven ofucanim krznom, ima veliku količinu grube dlake na glavi i izuzetno velikom nosu.
Hoda na dve rascepljene noge. Ruke su mu male i završavaju se sa četiri debela prsta. Odrasli
porloci su visoki šezdesetak santimetara i hrane se travom. Porlok je stidljiv i živi samo da bi čuvao
konje. Može se naći sklupčan na slami u štalama ili drugde, skriven među krdom koje čuva. Porloci
ne veruju ljudima i uvek se kriju u njihovom prisustvu. - isto.
knizl - Knizl je prvobitno uzgajan u Britaniji, iako se danas izvozi širom sveta. To je malo
mačkoliko stvorenje sa šarenim, tufnastim ili flekavim krznom, ogromnim ušima, i repom nalik
lavljem. Knizl je inteligentno, nezavisno i povremeno agresivno stvorenje, iako, ako se zbliži sa
čarobnjakom ili vešticom, može biti odličan ljubimac. Knizl ima neverovatnu raogućnost da
prepozna sumnjive i nepodobne osobe i vlasnik uvek može da se osloni na njega da ga bezbedno
odvede do kuće ukoliko se izgube. Knizli imaju i do osam mačića, a (baš kao i u slučaju krupa i
fupera) potrebna je dozvola za njihovo posedovanje, jer im je izgled dovoljno neobičan da privuče
pažnju Normalaca. - isto.
da se osiguramo da deca umeju da prepoznaju krupe' i knarle\ znate...
_ Pa, izgleda da makar v; znate šta radite - reče profesorka
Ambridž vrlo očigledno nešto štikliravši u svojoj beležnici. Hariiu se nije svideo naglasak koji je
stavila na 'v/'. A još manje mu se dopalo sledeće pitanje koje je postavila Gojlu. - Nego, čujem da je
bilo povređenih u ovom razredu?
Gojl se glupavo iskezi. Melfoj požuri da odgovori na pitanje.
- To sam bio ja - reče. - Rasekao me je hipogrif.
- Hipogrif? - reče profesorka Ambridž, sada već grozničavo piskarajući.
- Samo zato što je bio isuviše glup da ne posluša šta mu je Hagrid rekao da učini - reče Hari ljutito.
I Ron i Hermiona zaječaše. Profesorka Ambridž polako okrenu glavu u Harijevom pravcu.
1 krup - Krup potiče sa jugoistoka Engleske. Strašno podseća na Džek Rasel terijera, osim što ima
račvast rep. Krup je, gotovo izvesno, pas kojeg je stvorio neki čarobnjak, pošto je neizmerno odan
čarobnjacima a krvoločan prema Normalcima. Veliki je strvinar i jede sve, od baštenskih patuljaka
do starih guma. Dozvole za posedovanje krupa mogu se nabaviti u Odseku za regulisanje i kontrolu
magičnih stvorenja, ali tek pošto se položi jednostavan test kojim se dokazuje da je prijavljeni
čarobnjak sposoban da kontroliše krupa u zonama nastanjenim Normalcima. Vlasnici krupa su pod
zakonskom obavezom da krupu odstrane rep bezbolnom sekućom čini, čim krup napuni šest do
osam nedelja starosti, kako ga Normalci ne bi primetili. - isto.
knarl - Knarla (severna Evropa i Amerika) Normalci često greškom smatraju za ježa. Ove dve vrste
su zbilja identične, osim jedne važne razli-*¦L u ponašanju: ukoliko se ježu ostavi hrana u bašti, on
će je prihvatiti i uzivati u daru; sa druge strane, ukoliko se hrana ponudi knarlu, on će pretpostaviti
da vlasnik kuće pokušava da ga namami u zamku, te će divljački unigtiti baštenske biljke i ukrase, u
znak osvete. Mnoga normalska deca su epravedho bila opužena za vandalizam, a pravi počinilac je
zapravo bio knari - isto.
- Mislim da će to biti još jedna celovečernja kaznena nastava - reče ona nežno. - Pa, hvala vam
mnogo, profesorko Truli-daska, mislim da je to sve što će mi ovde trebati. Dobićete rezultate
inspekcije za desetak dana.
- Vrlo dobro - reče profesorka Truli-daska, i profesorka Ambridž krenu preko travnjaka ka zamku.
Bila je skoro ponoć kada je Hari napustio kancelariju Ambridžove, s rukom koja je sada tako jako
krvarila da je umrljala maramu koju je bio obmotao oko nje. Očekivao je da će dnevni boravak biti
prazan kada se vrati, ali Ron i Hermiona su ga čekali. Bilo mu je drago što ih vidi, pogotovo što je
Hermiona ovog puta bila više saosećajno raspoložena, a ne kritički.
-Evo - reče brižno, gurnuvši mu malu činiju žute tečnosti - isperi ruku time, to je rastvor proceđenih
i ukiseljenih pipaka murtlapa', trebalo bi da ti pomogne.
Hari stavi svoju raskrvavljenu, bolnu ruku u činiju i odmah oseti divno olakšanje. Krukšenks mu se
uvijao oko nogu, glasno predući, a onda mu skoči u krilo i sede.
- Hvala - reče on zahvalno, češkajući levom rukom Krukšenksa iza ušiju.
- Ja ipak mislim da bi trebalo da se žališ zbog ovoga - reče Ron tihim glasom.
- Ne - reče Hari bespogovorno.
- Mek Gonagalova bi poludela kad bi znala...
murtlap - Murtlap je pacoliko stvorenje koje se može naći u priobalnim oblastima Britanije, na
leditna ima izraslinu koja podseća na morske polipe. Kada se ukiseli i pojede, ova murtlapova
izraslina povecava otpornost na kletve i uroke kod doticne osobe, iako prevelika doza može da
izazove rast ljubicastih dlaka iz ušiju. Murtlapi se hrane Ijuskarima i stopalima svih onih koji su
dovoljno budalasti da na njih nagaze. - isto.
_ Da verovatno i bi - reče Hari. - A koliko misliš da će bati Ambridžovoj da donese još jedan
dekret, u kome će pitre. da će svj koji se žale na Velikog inkvizitora biti trenutno omušteni ili
izbačeni iz škole?
Ron otvori usta da uzvrati, ali ništa ne izusti 1 vec sledeceg trena ih ponovo zatvori, poražen.
- Ona je jedna užasna žena - reče Hermiona tananira glasom - Užasna. Znaš, upravo sam pričala
Ronu kad si naišao... morarao nešto da preduzmemo u vezi nje.
- Ja sam predložio otrov! - reče Ron smrknuto.
- Ne... mislim nešto u vezi toga što je ona užasan profesor, što od nje nećemo uspeti ništa da
naučimo o odbrani - reče Hermiona.
- Pa, šta mi tu možemo? - upita Ron, zevajući. - Sad je već kasno, zar ne? Dobila je posao, i ima da
ostane ovde. Fadž će se postarati za to.
- Pa - poče Hermiona nesigumo. - Znate, danas sam baš nešto razmišljala... - i ona baci pomalo
nervozan pogled na Harija, a onda joj izlete: - Razmišljala sam... da je možda došlo vreme da mi...
mi sami to učinimo.
- Šta to da sami učinimo? - upita Hari sumnjičavo, dok mu je ruka još uvek plutala u esenciji
murtlapovih pipaka.
- Pa - da sami učimo odbranu od mračnih veština – reče Hermiona.
- Ma daj - zaječa Ron. - Hoćeš da još dodatno učimo? Shvataš li ti da smo Hari i ja ponovo u
zaostatku sa domaćim zadacima, a tek je druga nedelja?
-Ali ovo je mnogo važnije od domaćih! - reče Heraiiona.
Hari i Ron se zablenuše u nju.
-Mislio sam da na ovom svetu ne postoji ništa važnije od domaćih! - našali se Ron.
-Ne budi smešan, naravno da postoji - reče Hermiona, a s zloslutnim predosećanjem primeti da joj
je lice odjednom istlo istim onim žarom koji je u njoj obično pobuđivao za U.B.LJ.U.V.
- Stvar je u tome da moramo da se pripremimo ono što nas čeka kad izađemo odavde, baš kao što je
Hari rT kao na prvom času kod Ambridžove. Moramo da budemo sieurni da ćemo stvarno moći da
se odbranimo. Ako izgubimo celu jednu godinu učenja...
- Pa, sami ne možemo mnogo toga da postignemo – reče Ron utučeno. - Mislim, okej,
pretpostavljam da možemo da potražimo uroke i kletve u biblioteci, pa čak i da pokušamo da ih
isprobamo...
- Ne, slažem se sa tobom da smo već prevazišli fazu u kojoj možemo da učimo isključivo iz knjiga -
reče Hermiona. - Potreban nam je nastavnik, i to pravi, koji može da nam pokaže kako da pravilno
koristimo čini, i ispravi nas ako pogrešimo.
- Ako misliš na Lupina... - poče Hari.
- Ne, ne mislim na Lupina - reče Hermiona. - Isuviše je zauzet u Redu a ionako bismo mogli da ga
viđamo samo kada imamo vikende u Hogsmidu, što nije tako često.
- Ko, onda? - upita Hari, namrštivši se na nju.
Hermiona duboko uzdahnu.
- Zar nije očigledno? - reče. - Govorim o tebi, Hari.
Nasta muk. Laki noćni povetarac čangrljao je po prozorskim oknima iza Rona, a vatra je
dogorevala.
-Šta o meni? - upita Hari.
-Govorim o tome da nam ti predaješ odbranu od mračnih veština.
Hari je zurio u nju. Onda se okrenu ka Ronu, spreman da s njim razmeni sarkastične poglede, što bi
uglavnom činili kada bi Hermiona počela da objašnjava svoje nategnute planove kao što je
U.B.LJ.U.V. Na Harijevo zaprepašćenje, Ron nije delovao sarkastično.
Bio je neznatno namršten, očigledno zaokupljen razmišljanjem. Zatim reče: - Dobra ideja.
- Koja ideja? - zapanji se Hari.
- Ti - reče Ron. - Da nas podučavaš kako se to radi.
_ Ali-
Hari se tada nasmeši, siguran da njih dvoje pokušavaju da ga nasamare.
- AH ja nisam nastavnik. Ne mogu...
- Hari, najbolji si na godini u odbrani od mračnih veština - reče Hermiona.
-Ja? - reče Hari, iskezivši se šire no ikad. - Ne nisam, ti si me prešišala na svakom pojedinačnom
testu...
-Zapravo, nisam - reče Hermiona hladno. - Ti si mene prešišao u trećoj godini - jedini put kada smo
oboje bili na testu i imali nastavnika koji stvarno poznaje materiju. Ali ne govorim o rezultatima
testa, Hari. Pomisli samo šta si sve učiniol
- Na šta misliš?
- Znaš šta, nisam siguran da baš želim da me neko toliko glup podučava - reče Ron Hermioni,
smeškajući se pakosno. Zatim se okrenu ka Hariju.
- Da vidimo - reče, imitirajući Gojla kako naporno razmišlja. - Uh... prva godina - spasao si Kamen
mudrosti od Znaš-već-koga.
- Ali, to je bila puka sreća - reče Hari - a ne veština...
- Druga godina - prekide ga Ron - ubio si Baziliska i uništio Ridla.
- Da, ali da se Fokes nije pojavio, ja bih...
- Treća godina - reče Ron, još glasnije - odbio si istovremeno stotinak dementora...
-Znaš i sam da je to bio srećan slučaj, vremenski okretač je...
-Prošle godine - reče Ron, gotovo vičući - ponovo si se odbranio od Znaš-već-koga...
-Slušajte! - reče Hari gotovo ljutito, pošto su se sada i Ron 'v Hermiona smejuljili. - Samo me
saslušajte, važi? Zvuči velicanstveno kada vi to kažete, ali sve to o čemu pričate bila je Puka sreća -
polovinu vremena nisam ni znao šta radim, ništa od toga nisam planirao, samo sam radio ono što bi
mi prvo palo na pamet, a gotovo uvek sam imao pomoć sa strane...
Ron i Hermiona su se i dalje sarkastično kezili, i Hari se ponovo razgnevi. Nije čak ni bio siguran
zašto je uopšte tako ljut.
-Nemojte tu da mi se kezite, kao da to znate bolje od mene, ja sam tamo bio, zar ne? - reče on
žučno. - Znam kako se sve izdešavalo, u redu? I nisam se iz svega toga izvukao zato što sam
briljirao u odbrani iz mračnih veština, već sam se izvukao zato - zato što mi je pomoć stigla u pravi
čas, ili zato što sam pravilno nagađao - ali sam ja kroz sve to slepo tumarao. Pojma nisam imao šta
zapravo radim... PRESTANITE DA SE SMEJETE!
Činija sa esencijom murtlapa pade na pod i razbi se. On po-stade svestan da je na nogama, mada se
nije sećao kada je ustao. Krukšenks pobeže pod obližnji kauč. Osmesi iščezoše sa Ronovog i
Hermioninog lica.
-Vi ne znate kako je to! Niko od vas... nikada niste morali da se suočite sa njim, je li tako? Mislite
da je sva mudrost u tome da se zapamti pregršt čini, koje ćete potom baciti na njega, kao da ste u
učionici? A sve vreme si svestan da jedino što stoji između tebe i umiranja jeste samo tvoj vlastiti
um – tvoj mozak ili petlja ili šta god - mislite li da možete da pravilno razmišljate kad znate da vas
samo jedna nanosekunda deli od toga da budete ubijeni, podvrgnuti mučenju, ili da gledate kako
vam prijatelji umiru - tome nas nikada nisu učili na svojim časovima, kako se nositi sa takvim
stvarima - a vas dvoje sedite tu i ponašate se kao da sam ja neki strašno pametan momak jer
sam ovde, živ, a da je Digori bio glup, da je nešto zabrljao - vi zaista nemate pojma, to sam veoma
lako mogao da budem i ja, i bio bih, da nisam bio potreban Voldemoru...
-Ništa slično ti nismo rekli, čoveče - poče Ron, delujuci užasnuto. - Uopšte nismo omalovažavali
Digorija, stvarno nismo... pogrešno si nas razumeo...
On bespomoćno pogleda Hermionu, koja je imala bolan izraz lica.
-Hari - reče stidljivo - zar ne shvataš? To... to je upravo no zbog čega nam ti i trebaš... moramo da
znamo kako z-zai-izgleda... suočiti se s njim... suočiti se s V-Voldemorom. To je bio prvi put da je
ona izgovorila Voldemorovo ime, i to više od svega ostalog, natera Harija da se smiri. Još uvek
tešk'o dišući, on se ponovo sruči u stolicu, postavši odjednom svestan da mu ruka ponovo užasno
pulsira. Poželeo je da nije razbio činiju murtlapove esencije.
-Pa... makar razmisli o tome - reče Hermiona tiho. - Molim te?
Hari nije mogao da smisli šta da joj odgovori. Već ga je obuzeo stid zbog takvog izliva besa. On
klimnu glavom, jedva svestan s čime se to slaže.
Hermiona ustade.
-Pa, odoh u krevet - reče, što je moguće prirodnijim glasom. - Ovaj... pa, laku noć.
I Ron ustade.
- Ideš? - upita on nespretno Harija.
- Aha - reče Hari. - Evo... evo me za trenutak. Samo ovo da raščistim.
On pokaza na slomljenu činiju na podu. Ron klimnu glavom i ode.
-Reparo - promrmlja Hari, uperivši štapić u razbijene parčiće proculana. Oni se ponovo spojiše, kao
novi, ali se murtlapova esencija nije mogla tako lako vratiti u činiju.
Iznenada oseti toliki umor da je bio u iskušenju da utone u fotelju i tu zaspi, ali umesto toga prisili
sebe da ustane i pođe za Ronom uz stepenice. Njegova nemirna noć ponovo je bila isprekidana
snovima o dugim hodnicima i zaključanim vratima, a siedećeg dana ponovo ga probudi peckanje u
predelu ožiljka.
17 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 4:59 pm
Margita
Administrator
16.U VEPROVOJ GLAVI
Hermiona čitave dve nedelje nije spominjala ideju da im Hari predaje odbranu od mračnih veština.
Hari je napokon završio kaznenu nastavu kod profesorke Ambridž (sumnjao je da će reči koje su
mu se sada urezale u nadlanicu ikada potpuno izbledeti). Ron je imao još četiri treninga kvidiča, a
na poslednja dva čak niko nije vikao na njega. Sve troje su uspeli da nateraju svoje miševe da
nestanu na časovima preobražavanja (Hermiona je već uznapredovala u izvođenju nestajanja
mačića), pre nego što su se dotakli te teme, jedne divlje, burne večeri na samom kraju septembra,
dok su zajedno sedeli u biblioteci, proveravajući potrebne sastojke za Snejpove napitke.
- Pitala sam se - iznenada reče Hermiona - da li si razmišljao o odbrani od mračnih veština, Hari.
- Naravno da jesam - reče Hari razdražljivo - nema šanse da zaboravim, zar ne, dok god nas
podučava ona rospija...
_ Mislila sam na moju i Ronovu ideju... - Ron joj uputi uzren preteći pogled. Ona mu se namršti: -
...Dobro, u redu, na moju' ideju... o tome da nas ti podučavaš.
Hari im ne odgovori odmah. Pretvarao se da čita neku strau Azijskim protivotrovima, pošto nije
hteo da prizna šta mu se vrzmalo po glavi.
Mnogo je razmišljao o tome tokom poslednjih petnaestak dana. Ponekad mu se to činilo kao suluda
ideja, baš kao i one noći kada mu je Hermiona to predložila, a katkad bi uhvatio sebe kako razmišlja
o činima koje su mu najbolje poslužile pri raznim susretima sa mračnim stvorenjima i
Smrtožderima - i zapravo shvatio da podsvesno planira čitava predavanja...
- Pa - reče on polako, kada više nije mogao da se pretvara da su mu Azijski protivotrovi zanimljivi -
da... malčice sam razmišljao o tome.
- I? - upita Hermiona nestrpljivo.
- Pojma nemam - reče Hari, pokušavajući da dobije na vremenu. Pogledao je u Rona.
- Ja sam od početka tnislio da je to dobra ideja - reče Ron, koji je bio spremniji da se uključi u ovaj
razgovor sada kada se uverio da Hari neće ponovo početi da viče.
Hari se nelagodno promeškolji na stolici.
- Culi ste kad sam rekao da je veliki deo svega toga bila puka sreća, zar ne?
- Da, Hari - reče Hermiona blago - ali, svejedno, nema svrhe da se pretvaramo da nisi dobar u
odbrani od mračnih veština, zato što jesi. Ti si jedina osoba koja je prošle godine mogla da se
potpuno odupre kontrolišućoj kletvi, uz to možeš da napraviš patronusa, možeš da radiš puno stvari
koje čak ni odrasli čarobnjaci ne mogu, Viktor je oduvek govorio...
Ron se tako brzo okrenu ka njoj da iščaši vrat. Dok ga je trljao, on reče: - Ma nemoj? Šta je to Viki
rekao?
- Ha, ha - reče Hermiona kiselim glasom. - Rekao je da je an znao kako da izvede stvari koje ni on
ne zna, a Viktor je bl° na poslednjoj godini u Durmstrangu.
Ron je sumnjičavo gledao u Hermionu.
- Nisi valjda još uvek u kontaktu s njim?
- Pa šta i ako jesam? - reče Hermiona hladno, mada joi lice malčice pocrvene. - Mogu valjda da se
dopisujem sa prijateljem, ako ho...
- Nije on hteo samo da se dopisujete - reče Ron optužuiući.
Hermiona razdraženo zavrte glavom i, ne obraćajući pažnju na Rona, koji ju je i dalje netremice
posmatrao, reče Hariju: -Pa, šta kažeš? Hoćeš li da nas podučavaš?
- Samo tebe i Rona, je 1' da?
- Pa - reče Hermiona, ponovo delujući zabrinuto. - Ovaj... molim te, Hari, nemoj ponovo da
pobesniš... ali ja zbilja mislim da treba da podučavaš svakog ko želi to da nauči. Mislim, govorimo
o tome kako da sebe odbranimo od V-Voldemora. Daj, Rone, nemoj da si patetičan. Nije fer da ne
pružimo tu šansu i drugima.
Hari razmisli o tome na trenutak, a onda reče: - Da, ali sumnjam da će iko osim vas dvoje hteti da
ga ja tome podučavam. Ja sam ludak, sećaš se?
- Pa, ja mislim da ćeš se možda iznenaditi kad vidiš koliko bi ljudi bilo zainteresovano da čuju to
što imaš da kažeš - reče Hermiona ozbiljno. - Pazi ovako - ona se nagnu ka njemu, a Ron, koji ju je
i dalje mrgodno posmatrao, nasloni se napred da bi i on čuo - znaš da je prvi vikend u oktobru
Hogsmidski vikend? Šta kažete na to da obavestimo sve zainteresovane da ćemo se naći u selu i
tamo porazgovarati o svemu?
- Zašto to moramo da radimo izvan škole? - upita Ron.
- Zato - poče Hermiona, skrenuvši pažnju nazad na šematski crtež kineskog žvaćkastog kupusa koji
je precrtavala – što ne verujem da bi Ambridžova bila srećna kad bi otkrila šta nameravamo.
Hari je jedva čekao vikend-izlet u Hogsmid, ali ga je jedna tvar brinula. Sirijus je potpuno zaćutao
od onda kada im se početkom septembra pojavio u kaminu. Hari je znao da su ga naljutili rekavši da
ne žele da dođe - ali ga je i dalje s vremena na vreme zabrinjavala pomisao da bi Sirijus mogao da
zaboravi na oprez i da se svejedno pojavi. Šta će da rade ako veliki crni pas jurne ulicom ka njima u
Hogsmidu, možda čak pred nosom Draka Melfoja?
-Pa ne možeš ga kriviti što želi da se malko prošeta - reče Ron, kada je Hari njemu i Heraiioni
poverio svoje strahove.
- Mislim, u bekstvu je već više od dve godine, i znam da mu nije bilo lako, ali je makar bio
slobodan, zar ne? A sada je sve vreme skučen unutra sa onim odurnim vilenjakom.
Hermiona mrko pogleda u Rona, ali je osim toga potpuno ignorisala tu opasku o Kričeru.
- Problem je u tome - reče ona Hariju - što, sve dok V-Voldemor - o, zaboga, Rone - ne izađe na
videlo, Sirijus mora da ostane tako sakriven, zar ne? Mislim, glupo Ministarstvo neće shvatiti da je
Sirijus nevin dok ne uvide da im je Dambldor sve vreme govorio istinu o njemu. A kad te budale
ponovo počnu da hvataju prave Smrtoždere, biće očigledno da Sirijus nije jedan od njih... hoću da
kažem, kao prvo, on nema njihov znak.
- Mislim da nije toliko glup da se vrati - poče da ga teši Ron. - Dambldor bi poludeo ako bi Sirijus
to učinio, a Sirijus sluša Dambldora, čak i kad mu se ne dopada to što čuje.
Pošto je Hari i dalje delovao zabrinut, Hermiona reče: - Čuj, R°n i ja smo razgovarali sa ljudima za
koje mislimo da bi želeli da nauče prave metode odbrane od mračnih veština, i našli SnK> nekoliko
zainteresovanih. Rekli smo im da nas potraže u Hogsmidu.
-Važi - reče Hari isprazno, i dalje zaokupljen Sirijusom.
-Ne brini se, Hari - reče Hermiona tiho. - Imaš dovolino na umu i bez Sirijusa.
Naravno, bila je potpuno u pravu, jedva da je uspevao da drži korak sa domaćim zadacima, mada je
sada radio mnogo više, pošto nije morao da provodi svako veče na kaznenoj nastavi sa
Ambridžovom. Ron je još više zaostajao u domaćim zadacima od Harija, pošto je, pored kvidiča
koji su obojica trenirali dvaput nedeljno, obavljao i asistentske dužnosti. Ipak, Hermiona, koja je
imala više predmeta od njih dvojice, ne samo da je završila sav svoj domaći, već je našla vremena
da ištrika još odeće za vilenjake. Hari je morao da prizna da postaje sve bolja, sada ste gotovo uvek
mogli da razlikujete šešire od čarapa.
Na dan posete Hogsmidu, jutro je osvanulo vedro ali vetrovito. Posle doručka stali su u red ispred
Filča, koji je proverio njihova imena na podužem spisku učenika koji su imali dozvolu od roditelja
ili staratelja da posete selo. Uz neznatno žiganje u predelu srca, Hari se seti da on uopšte ne bi ni
mogao da ide tamo, da nije bilo Sirijusa.
Kada je Hari prišao Filču, domar jako šmrknu, kao da pokušava da otkrije nekakav miris na Hariju.
Zatim odsečno klimnu, od čega mu se vilica ponovo zatrese, a Hari krenu napolje, niz kamene
stepenice po hladnom, sunčanom danu.
- Ovaj... zašto te je Filč njuškao? - upita Ron, kada su se on, Hari i Hermiona zaputili brzim hodom
niz široki prilaz kapijama.
- Mislim da je proveravao ima li mirisa balegobombi - reče Hari, nasmejavši se. - Zaboravio sam da
vam ispričam...
I on im izloži celu priču o tome kako je poslao pismo Sirijusu i Filču koji je uleteo sekundu kasnije,
tražeći da vidi pismo. Na njegovo iznenađenje, Hermioni je njegova priča bila izuzetno zanimljiva,
čak više nego njemu samom.
-Rekao je da mu je dojavljeno da naručuješ balegobombe? Ali ko mu je to dojavio?
_ Ne znam - reče Hari slegnuvši ramenima. - Možda Melfoj, on bi mislio da je to smešno.
'prolazili su pored visokih kamenih stubova sa krilatim veprovima na vrhu i skrenuli levo na put za
selo, dok im je vetar nabacivao kosu na oči.
-Melfoj? - reče Hermiona skeptično. - Pa... da... možda...
I ostade duboko zamišljena celim putem do prilaza Hogsmidu.
-Gde idemo, uopšte? - zapita Hari. - U Tri metlel
-0... ne - reče Hermiona, prenuvši se iz sanjarenja – ne, tamo je uvek prepuno i bučno. Rekla sam
ostalima da nas sačekaju u Veprovoj glavi, drugoj krčmi, znate onoj koja nije na glavnom drumu.
Mislim da je malo.... znate... sumnjivog karaktera... ali učenici ne zalaze često u nju, pa mislim da
nas niko neće čuti.
Sišli su niz glavnu ulicu pored Zonkove prodavnice čarobnjačkih šala, u kojoj, nimalo iznenađeni,
zatekoše Freda, Džordža i Lija Džordana, zatim prođoše pored pošte, iz koje su sove izletale u
pravilnim razmaciraa, i skrenuše u sporednu ulicu na čijem vrhu je bila mala krčma. Izubijani
drveni natpis visio je sa zarđalog podupirača poviše vrata, a na njemu je bila naslikana glava
opakog divljeg vepra kako krvari po belom platnu ispod nje. Znak zaškripa na vetru kada se njih
troje približiše. Malo su oklevali pred vratima.
-Pa, hajdemo - reče Hermiona pomalo nervozno. Hari prvi krenu unutra.
Unutrašnjost nije bila ni nalik na Tri metle, čiji je veliki bar °davao utisak blistave topline i čistote.
Bar u Veprovoj glavi sastojao se od jedne male, trošne i ne preterano čiste sobe, koja je strašno
vonjala na nešto što su vrlo verovatno bile koze. Prozon na nišama bili su toliko garavi, da je tek
mali tračak svejosti dopirao u sobu, koja je stoga bila osvetljena patrljcima sveCa nasađenih po
grabo tesanim drvenim stolovima. Na prvi po8 eQ pod je ličio na dobro utabanu zemlju, mada je
Hari, čim je stupio na njega, shvatio da se ispod prljavštine koja se vekov' ma taložila nalazi kamen.
Hari se seti da mu je, kad je bio na prvoj godini, Hagrid spominjao ovu krčmu. 'Ima puno čudne fele
u Veprovoj glavi' re kao mu je tada Hagrid, objašnjavajući mu kako je tamo osvojio zmajevo jaje u
opkladi sa zakukuljenim čovekom. U to vreme Hari se pitao kako Hagridu nije bilo čudno što je taj
stranac krio lice tokom čitavog njihovog susreta. Sada je video da je skrivanje lica neka vrsta mode
u Veprovoj glavi. Za barom je bio čovek čija je cela glava bila obmotana prljavim sivim zavojima,
mada je on i dalje, kroz prorez preko usta, gutao bezbrojne čaše neke vatrene supstance koja se
dimila. Dve siluete prekrivene kapuljačama sedele su za stolom kod jedne od niša. Hari bi pomislio
da su dementori, da nisu govorili jakim jorkširskim akcentora, a u osenčenom ćošku iza kamina
sedela je veštica sa debelim, crnim velorn koji joj je padao do nožnih prstiju. Mogli su da joj vide
samo vrh nosa jer je zbog njega veo bio malo izbočen.
-Nisam baš siguran da je ovo dobra ideja, Hermiona - promrmlja Hari dok su prilazili baru.
Naročito se zagledao u vešticu pod velom. - Je li ti palo na pamet da bi to mogla da bude
Ambridžova?
Hermiona baci procenjivački pogled na figuru pod velom.
- Ambridžova je niža od te žene - reče tiho. - Uostalora, čak i da Ambridžova dođe ovde, nema
načina da nas zaustavi, Hari, pošto sam dvostruko i trostruko proverila školska pravila. Nismo prešli
dozvoljenu granicu. Izričito sam pitala profesora Flitvika da li je učenicima dozvoljeno da dođu u
Veprovu glavu, a on je rekao da jeste, ali mi je izričito savetovao da ponesemo naše čaše. A i
pogledala sam sve čega sam mogla da se setim u vezi grupa za učenje i rad domaćih zadataka, i one
su definitivno dozvoljene. Ja samo mislim da nije dobra ideja da paradiramo naokolo javno
objavljujući drugima čime se bavimo.
- U pravu si - reče Hari suvo - pogotovo jer to što planiraš nije baš grupa za zajednički rad domaćih
zadataka, zar ne?
Krčmar postrance dođe do njih, izašavši iz zadnjeg sobička. D- je to namćorasti starac sa dugačkom
sedom kosom i bradorn Bio je visok i mršav, i Hariju odnekud poznat.
-Šta je? - progunđa on.
_ Tri krem-piva, molim vas - reče Hermiona. Čovek posegnu ispod šanka i izvuče tri veoma
prašnjave i prljave flaše, koje tresnu o površinu šanka. _ Šest sikla - reče.
- Ja ću da platim - reče Hari hitro, dodajući čoveku srebro.
Šankerov pogled pređe preko Harija, na delić sekunde se zadržavši na njegovom ožiljku. Zatim se
okrenu i odloži Harijev novac u starinsku drvenu kasu, čija se fioka automatski otvori da primi
novčiće. Hari, Ron i Hermiona se povukoše do stola najudaljenijeg od šanka i sedoše, osvrćući se
oko sebe. Čovek u prljavim sivim zavojima stade da kucka prstima po šanku, i barmen mu donese
još jedno zadimljeno piće.
- Znaš šta? - promrmlja Ron, osvrćući se oduševljeno po krčmi. - Ovde bismo mogli da naručimo
šta hoćemo. Kladim se da bi nam onaj tipus prodao bilo šta, ne bi ga bila briga. Oduvek sam hteo da
probam vatroviski...
- Ti - si - asistent - zareža Hermiona.
- Oh - reče Ron, dok mu je osmeh bledeo sa lica. - Da...
- Dakle, šta si rekla, ko će se sve naći sa nama? - upita Hari, otčepivši zarđali zapušač svog krempiva,
i otpivši par gutljaja.
- Samo par Ijudi - ponovi Hermiona, nervozno gledajući čas u svoj sat, čas prema vratima. - Rekla
sam im da budu ovde otprilike u ovo vreme, i sigurna sam da svi znaju gde je... 0, Vldi, ovo bi
mogli da budu oni.
Vrata krčme se otvoriše. Široki prašnjavi zrak sunca na trenutak podeli sobu na dva dela, a zatim
nestade u nadolazećoj goili dece.
Prvo je ušao Nevil u pratnji Dina i Lavander, za kojima su h išli Parvati i Padma Petil sa (Harijev
stomak izvede salto) Čo i jednom od njenih kikotavih drugarica, zatim (sasvim sa ma, delujući
toliko sanjivo, da je možda čak i slučajno nabasa la tu) Luna Lavgud. Potom uslediše Keti Bel,
Alisija Spinet i Angelina Džonson, Kolin i Denis Krivej, Erni Mekmilan, Džastin Finč-Flečli, Hana
Abot, zatim devojčica iz Haflpafa sa dugačkom kikom koja joj je padala niz leda, a kojoj Hari nije
znao ime, onda tri dečaka iz Revenkla za koje je bio prilično uveren da se zovu Entoni Goldstin,
Majkl Korner i Teri But, potom Džini, praćena visokim, mršavim plavokosim dečakom sa prćastim
nosom, kojeg je Hari kao kroz maglu prepoznao kao člana haflpafskog kvidičkog tima, i, na samom
začelju, Fred i Džordž Vesli sa svojim prijateljem Lijem Džordanom, noseći velike papirne kese
natrpane robom iz Zonkove prodavnice.
- Samo par ljudi? - reče Hari promuklo Hermioni. - Samo npar Ijudi?
- Da, pa, čini se da je ideja postala prilično popularna - reče Hermiona veselo. - Rone, hoćeš li da
privučeš još stolica?
Krčmar se ukočio usred brisanja čaše krpom koja je bila toliko prljava, da je izgledala kao da nikada
nije oprana. Moguće je da nikada nije video svoju krčmu ovako punu.
-Zdravo - reče Fred, koji je prvi stigao do šanka, brzo prebrojavši svoje saputnike - možemo li da
dobijemo... dvadeset i pet krem-piva, moliću?
Krčmar je na trenutak mrko zurio u njega, a onda, iznervirano bacivši krpu, kao da su ga upravo
prekinuli usred nekog važnog posla, on poče da vadi prašnjava krem-piva ispod šanka.
-Živeli - reče Fred, deleći ih društvu. - Ajde, svi, ispljunite pare, ja nemam dovoljno zlata za sve
ovo...
Hari je tupo posmatrao kako velika raspričana grupica uzima svoja piva od Freda i petlja po svojim
odorama u potrazi za novčićima. Nije mogao da zamisli zašto se pojavio ovoliki broj ljudi, sve dok
mu na um ne pade užasavajuća pomisao da oru možda očekuju nekakav govor, i na tu pomisao se
naglo okrenu ka Hermioni.
_ šta si im ti to napričala? - reče on prigušenim glasom. -Šta oni to očekuju?
- Rekla sam ti, oni samo hoće da čuju šta ti imaš da kažeš- reče Hermiona umirujuće. Ali, pošto je
Hari nastavio da je 2leda besno, ona brzo dodade: - Ti još uvek ne moraš ništa da radiš, ja ću im se
prva obratiti.
- Zdravo, Hari - reče Nevil sijajući od sreće, sedajući naspram njega.
Hari pokuša da mu uzvrati osmeh, ali ne progovori. Usta su mu bila izrazito suva. Čo mu se samo
nasmešila i sela sa Ronove desne strane. Njena drugarica, koja je imala kovrdžavu crvenkasto-plavu
kosu nije se smešila, već je Hariju uputila izrazito nepoverljiv pogled koji ga ubedi da ona, da je
bilo po njenom, uopše ne bi ni bila ovde.
Sedajući po dvoje i troje, novopridošla deca se smestiše oko Harija, Rona i Hermione, neki delujući
prilično uzbuđeno, drugi pak radoznalo, a Luna Lavgud je sanjivo zurila u prazan prostor. Kada su
svi privukli stolice, žamor zamre. Svi pogledi su bili prikovani na Harija.
-Ovaj - reče Hermiona, glasom pomalo piskavijim nego inače zbog nervoze. - Ovaj... pa... zdravo.
Grupica sada usredsredi pažnju na nju, iako su im pogledi i dalje redovno stremili ka Hariju.
-Pa... ovaj... pa, znate zašto ste ovde. Ovaj... dakle, Hari je lmao ideju... hoću reći - (Hari je prostreli
pogledom) - ja sam imala ideju... da bi bilo dobro ako bi ljudi koji žele da uče odbranu od mračnih
veština - a pod time mislim da stvarno uče, znate, a ne one gluposti koje Ambridžova radi sa nama...
- (Hernuonin glas iznenada postade mnogo sigurniji i uverljiviji) - Jer t0 nilto ne bi mogao da
nazove odbranom od mračnih veštia- (- Tako je! - oglasi se Entoni Goldstin, a Hermiona ga
odobravajuće pogleda) - ... Pa, mislila sara da bi bilo dobro ako ismo, dakle, uzeli stvari u svoje
ruke.
Ona zastade, iskosa pogleda u Harija i nastavi: - A pod time mislim da naučimo kako da se pravilno
odbranimo, ne samo teorijski, već izvođenjem pravih čini...
- Kladim se da bi i ti htela da položiš svoj O.Č.N. iz odbrane od mračnih veština, je li? - upita Majkl
Korner.
- Naravno da bih htela - reče Hermiona kao iz topa. - Ali i više od toga, hoću da budem propisno
izvežbana u odbrani jer... jer... - ona duboko udahnu i dovrši - jer se Lord Voldemor vratio.
Reakcija je bila trenutna i krajnje predvidljiva. Čoina prijateljica vrisnu i prosu krem-pivo po sebi.
Teri But se nevoljno trže. Padma Petil zadrhta, a Nevil ispusti čunovati jecaj koji je uspeo da
pretvori u kašalj. Svi su, ipak, pogledom željno fiksirali Harija.
- Pa... u svakom slučaju, takav nam je plan - reče Heraiiona. - Ako hoćete da nam se pridružite,
moramo da odlučimo kako ćemo da...
- Gde je dokaz da se Znaš-već-ko vratio? - upita plavokosi Haflpafovac koji je igrao kvidič, prilično
agresivnim glasom.
- Pa, Dambldor veruje u to... - poče Hermiona.
- Hoćeš reći, Dambldor veruje njemu - reče plavokosi dečak, mahnuvši glavom ka Hariju.
- A ko si tP. - upita Ron pomalo nepristojno.
- Zaharije Smit - reče dečak - i mislim da imam pravo da znam zašto on tvrdi da se Znaš-već-ko
vratio.
- Vidi - reče Hermiona, vešto intervenišući - ovaj sastanak nije posvećen tome...
- U redu je, Hermiona - reče Hari.
Upravo mu je sinulo zašto je toliko mnogo ljudi došlo. Pomisli kako je Hermiona trebalo to i da
predvidi. Neki od njih -možda čak većina - došli su u nadi da će čuti Harijevu priču \i prve ruke.
-Zašto tvrdim da se Znaš-već-ko vratio? - upita on, gtedajući Zahariju pravo u lice. - Video sam ga.
Ali, Dambldor je prošle godine celoj školi ispričao šta se dogodilo, i ako njemu niste erovali, oncja
nećete poverovati ni meni, a ja ne nameravam da protraćim čitavo popodne pokušavajući nekoga da
ubedim.
Činilo se da je cela grupica zadržala dah dok je Hari govorio. Hari je imao utisak da čak i krčmar
pomno sluša. Brisao je čašu svojom prljavom krpom, čineći je ravnomerao prljavijom. Zaharije mu
uzvrati: - Dambldor nam je prošle godine rekao samo da je Sedrika Digorija ubio Znaš-već-ko, i da
si ti vratio Digorijevo telo nazad na Hogvorts. Nije nam ispričao nikakve detalje, nije nam rekao
kako je tačno Digori ubijen, a mislim da bismo svi mi želeli da znamo...
-Ako ste došli da čujete kako tačno izgleda kada Voldemor ubije nekoga, tu vam ne mogu pomoći -
reče Hari. Njegovo strpljenje, kojeg je ovih dana imao toliko malo, ponovo je bilo na izmaku. Nije
sklanjao pogled sa agresivnog lica Zaharija Smita, i bio je odlučan da ne pogleda u Čo. - Ne želim
da pričam o Sedriku Digoriju, u redu? Tako da, ako ste zbog toga došli, raožete slobodno da idete.
On baci ljutit pogled u pravcu Hermione. Sve je ovo, pomisli on, njena krivica. Ona je odlučila da
ga izloži pred ostaliraa, kao da je neka nakaza, i naravno da su se pojavili u tolikom broju da vide
koliko je sumanuta ta njegova priča. Ali niko ne napusti svoje sedište, čak ni Zaharije Smit, iako je
nastavio da pomno pilji u Harija.
-Dakle - reče Hermiona, ponovo piskavim glasom - dakle... kao što sam govorila... ako hoćete da
naučite da se branie, onda moramo da se dogovorimo kako ćemo to da izvodimo, kohko često ćemo
da se okupljamo, i gde ćemo da...
v ~ ^a li je istina - prekide je devojčica sa dugačkom kikom Uz ^eđa, gladajući u Harija - da možeš
da proizvedeš patronusa?
-DA - reče Hari, pomalo odbrambeno. Opipljivog patronusa? fraza pokrenu nešto u Harijevotn
sećanju.
-Ovaj... da li, kojim slučajem, poznaješ Madam Bouns? -upita.
Devojčica se nasmeši.
- To mi je tetka - reče ona. - Ja sam Suzan Bouns. Pričala mi je o tvom saslušanju. Dakle... da li je
to istina? Praviš jelena patronusa?
- Da - reče Hari.
- Boga mu, Hari! - reče Li, delujući vidno impresioniran. - Nisam znao za to!
- Mama je rekla Ronu da ne širi priču o tome naokolo - reče Fred, kezeći se Hariju. - Rekla je da i
bez toga privlačiš dovoljno pažnje.
- Pa, nije pogrešila - promrmlja Hari, i nekoliko prisutnih se nasmeja.
Veštica pod velom se malčice uzvrpolji na svom sedištu.
- I zaista si ubio Baziliska onim mačem iz Dambldorove kancelarije? - hteo je Teri But da zna. - To
mi je rekao jedan od portreta na zidu kancelarije, kada sam prošle godine bio tamo...
- Ovaj... da, jesam - reče Hari.
Džastin Finč-Flečli zazvižda u znak divljenja. Braća Krivej razmeniše poglede pune
strahopoštovanja, a Lavander Braun tiho reče: - Vau! - Hariju je sada bilo pomalo vruće oko
okovratnika. Odlučno je gledao svuda, samo ne u pravcu Co.
- A kada smo bili u prvom razredu - obznani Nevil prisutnima - spasao je onaj Kamen ludosti...
- Mudrosti - prosikta Hermiona.
-Aha, baš to... od Znate-već-koga - dovrši Nevil.
Oči Hane Abot se zaokrugliše poput galeona.
-A da ne govorimo - reče Čo (Harijev pogled polete ka njoj; i ona je gledala u njega, smešeći se, pa
njegov stomak izvede još jedan salto unazad) - o svim podvizima koje je morao da izvede na
Tročarobnjačkom turniru prošle godine – prolazak pored zmajeva, siren-ljudi i akromantula i sličnih
stvari...
Širom stola začu se žamor impresioniranog odobravanja. Ha¦u se utroba sada migoljila. Pokušavao
je da uozbilji lice, kane bi delovao previše zadovoljan samim sobom. Činjenica da ;e čo nahvalila
znatno mu je otežavala da im kaže ono što se Sebi samom zakleo da će im saopštiti.
- Pazite - reče on, a svi istog trena zaćutaše - ja... neću da zvučim kao da sam lažno skroman, ili
kako već, ali... i drugi su mi puno pomogli da se izborim sa svim tim stvarima...
- Nisu, vala, sa onim zmajem - reče Majkl Korner kao iz topa. - To je bilo mnogo kul letenje...
- Da, pa... - reče Hari, osećajući da bi bilo nepristojno da se ne složi sa time.
-A niko ti nije pomogao ni da se otarasiš onih dementora letos - reče Suzan Bouns.
- Ne - reče Hari - nije, okej, znam da sam ponešto izveo bez ikakve pomoći, ali pokušavam da
kažem da...
- Da li ti to radosno pokušavaš da se izvučeš i da nam ne pokažeš ništa od toga? - upita Zaharije
Smit.
- Evo, ja imam jednu super ideju - reče Ron glasno, pre nego što je Hari stigao da progovori - zašto
ti ne bi začepio svoju gubicu?
Možda je reč 'radosno' izazvala ovako burnu reakciju kod Rona. U svakom slučaju, on je sada
gledao u Zaharija kao da mu ništa ne bi bilo draže nego da ga udari. Zaharije pocrvene.
-Pa, svi smo se ovde okupili da nešto naučimo od njega, a on nam govori kako ne ume da izvede
ništa od toga – reče on.
. - Nije to rekao - zareža Fred.
~ Da li bi želeo da ti mi malčice pročistimo usi? - ponudi Se ^ordž, izvadivši metalni instrument
smrtonosnog izgleda iz Jedne od kesa iz Zonkove prodavnice.
Ili bilo koji deo tela, nema problema, jer nismo preterano ivi gde ovo da zabijemo - reče Fred.
-Dakle - žurao se ubaci Hermiona - idemo dalje... stvar je u tome, da li se svi slažemo da ćemo da
idemo na časove kod Harija?
Svi zagrajaše u znak opšteg odobravanja. Zaharije prekrsti ruke i ništa ne reče, mada je to možda
bilo zato što je bio isuviše zauzet obazrivim osmatranjem instrumenta u Fredovoj ruci
- Dobro onda - nastavi Hermiona, kojoj je vidno laknulo što su se napokon oko nečega dogovorili. -
Pa, sledeće pitanje je koliko ćemo često da se sastajemo. Mislim da nema svrhe da to činimo ređe
od jednom nedeljno...
- Čekaj malo - reče Angelina - moramo voditi računa da nam se ovo ne poklapa sa treninzima
kvidiča.
- Da - reče Čo - a ni sa našim.
- I našim - dodade Zaharije Smit.
- Sigurna sam da ćemo uspeti da pronađemo neko veče u nedelji koje će svima odgovarati - reče
Hermiona pomalo nestrpljivo - ali, znate, ovo je prilično važno, ipak se radi o tome da ćete učiti da
se odbranite od V-Voldemorovih Smrtoždera...
- Dobro rečeno! - zagrme Erni Mekmilan, kojeg je Hari već odavno čekao da se oglasi. - Ja lično
mislim da je ovo od izuzetne važnosti, možda čak važnije od svega drugog što ćemo raditi ove
godine, čak i sa predstojećim O.Č.N!
On se značajno osvrnu oko sebe, kao da čeka da mu ostali viknu - Nije valjda! Međutim, kada se
niko ne javi, on nastavi: - Ja, lično, ne shvatam zašto nam je Ministarstvo utrapilo ovako
beskorisnog nastavnika u ova kritična vremena. Očigledno je da ne smeju sebi da priznaju da se
Znate-već-ko vratio, ali ipak, dati nam nastavnika koji nas sprečava da koristimo odbrambene čini...
-Mi mislimo da Ambridžova ne želi da se obučavamo u odbrani od mračnih veština - reče Hermiona
- zato što ima neku... neku sumanutu ideju da bi Dambldor mogao da koristi svoje učenike kao
nekakvu privatnu vojsku. Misli da bi on pokušao da nas mobiliše protiv Ministarstva.
Gotovo svi su se zaprepastili na ovu vest. Svi izuzev Lune ud, koja se oglasi: - Pa, to se sasvim
uklapa. Uostalom, i Kornelijus Fadž ima svoju ličnu armiju.
- Šta? - reče Hari, potpuno izbačen iz takta ovom neočekivanom informacijom.
- Da, on ima vojsku heliopata - reče Luna svečano.
- Ne, nema - obrecnu se Hermiona.
- Da, ima - reče Luna.
- Šta su to heliopate? - upita Nevil, gledajući zblanuto.
- Oni su duhovi vatre - reče Luna, a njene ionako buljave oči joj se toliko razrogačiše, da je delovala
luđe no ikada - ogromna visoka plamteća stvorenja koja galopiraju po tlu, spaljujući sve pred s....
- Oni ne postoje, Nevile - reče Hermiona zajedljivo.
- 0, nego šta, nego postoje! - reče Luna ljutito.
- Žao mi je, ali gde je dokaz? - obrecnu se Hermiona.
- Ima puno iskaza očevidaca. Samo zato što si ti toliko uskogrudna da sve mora da ti se nabije pod
nos ne bi li...
- Ahem, ahem - reče Džini, tako dobro imitirajući profesorku Ambridž da se nekoliko prisutnih
uznemireno osvrnuše, a zatim nasmejaše. - Zar se nismo upravo dogovarali koliko često ćemo
održavati časove odbrane?
- Da - odmah se ubaci Hermiona - da, jesmo, u pravu si, Džini.
- Pa, jednom nedeljno mi zvuči sasvim kul - reče Li Džordan.
- Dok god... - poče Angelina.
- Da, da, znamo za kvidič - reče Hermiona napetim glasom.
- iJniga stvar o kojoj moramo da odlučimo jeste gde ćemo da Se sastajemo...
Ovo je bilo već malo teže. Svi zanemeše.
-U biblioteci? - predloži Keti Bel posle par trenutaka.
~ Cini mi se da Madam Pins neće biti isuviše oduševljena 0 budemo bacali kletve u biblioteci - reče
Hari.
- Možda u nekoj praznoj učionici? - reče Din.
- Aha - reče Ron. - Mek Gonagalova bi možda mogla da nam dozvoli da vežbamo u njenoj, kao što
nam je dozvolila ka da je Hari vežbao za Tročarobnjački.
Ali Hari je bio prilično siguran da Mek Gonagalova ovaj put neće biti toliko predusretljiva. Uprkos
svemu što je Hermiona rekla da su grupe za učenje i rad domaćih zadataka dozvoljene imao je jak
predosećaj da bi se ipak ova grupa mogla smatrati mnogo buntovnijom.
-Dobro, pa, probaćemo nas troje da pronađemo neko mesto - reče Hermiona. - Poslaćemo poruku
svima kada budemo odredili vreme i mesto za prvi sastanak.
Ona stade da pretura po svojoj torbi i izvuče pergament i pero, a zatim zastade, kao da skuplja
hrabrost da nešto kaže.
-Ja... mislim da bi svako trebalo da napiše svoje ime, da znamo ko je sve ovde. Ali mislim - ona
duboko udahnu – da treba da se složimo da ne širimo priču o ovome što radimo. Ako se upišete,
time potvrđujete da nećete reći Ambridžovoj niti bilo kome drugome šta nameravamo.
Fred posegnu za pergamentom i veselo naškraba svoj potpis, ali Hari primeti da je nekoliko
prisutnih bilo prilično nezadovolj-no na pomisao da treba da stave svoje ime na spisak.
-Ovaj... - reče Zaharije polako, odbijajući da uzme pergament koji mu je Džordž dodavao - pa...
siguran sam da će mi Erni reći kada su sastanci.
Ali i Erni je prilično oklevao da se potpiše. Hermiona se, podignutih obrva, zagleda u njega.
- Ja... pa, mi smo ipak asistenti - procedi Erni. - A ako bi ovaj spisak bio otkriven... pa, hoću reći... i
sama si rekla, ako Ambridžova otkrije...
- Upravo si rekao da je ova grupa najvažnija stvar koju fcš da radiš ove godine - podseti ga Hari.
- Ja... da - reče Erni - da, i verujem u to, samo što...
Erni, zar stvarno misliš da ću da ostavim taj spisak da se < naokolo? - upita Hermiona, na ivici
živaca.
_ Ne naravno da ne - uzvrati Erni, delujući malo manje zabrinuto. - Ja- da, naravno da ću da
potpišem.
Posle Ernija, više niko nije imao primedbi, iako je Hari primetio da Čoina drugarica upućuje
prilično prekoran pogled ka Čo pre nego što je dodala svoje ime. Kada se i poslednja osoba -
Zaharije - upisala, Hermiona uze pergament nazad i ćušnu ea pažljivo u torbu. Grupicom zavlada
čudna atmosfera. Kao da su upravo potpisali nekakav ugovor.
-Pa, vreme nam izmiče - reče Fred živahno, skočivši na noge. - Džordž, Li i ja moramo da kupimo
neke delikatne stvarčice, pa se vidimo kasnije.
I ostali počeše da odlaze, u grupicama od dvoje-troje. Čo se prilično zadržala zakopčavajući torbu
pre nego što će otići, dok joj je duga tamna zavesa od kose sakrila lice. Ali njena prijateljica je
stajala pored nje, prekrštenih ruku, cokćući jezikom, tako da Čo nije imala drugog izbora već da ode
sa njom. Dok ju je drugarica gurala kroz vrata, Čo se osvrnu i mahnu Hariju.
- Pa, mislim da je sve dobro prošlo - reče Hermiona veselo, par trenutaka kasnije, kad su ona, Hari i
Ron izašli iz Veprove glave na jarku sunčevu svetlost. Hari i Ron su stezali svoje flaše krem-piva.
- Onaj Zaharije je pravi som - reče Ron, mrko gledajući udaljenu siluetu Smita, jedva raspoznatljivu
u daljini.
- Ni ja ga mnogo ne volim - priznade Hermiona - ali čuo me je kada sam pričala sa Ernijem i
Hanom za haflpafskim stolom, delovao je vrlo zainteresovano, i šta sam mogla da mu kaz6m? Ali,
što više ljudi, to bolje, stvamo - hoću reći, Majkl Korner i njegovi prijatelji ne bi ni došli, da on nije
počeo da se zabavlja sa Džini...
v °On> koji je upravo ispijao poslednjih par kapi iz svoje flaSe ^m-piva, zagrcnu se i prosu
preostalo krem-pivo po svojoj odori.
- On se ŠTA? - prokrklja Ron, skandalizovan, a uši tnu no stadoše rumene poput listova govedine. -
Ona se zabavlja sa moja sestra se zabavlja... kako to misliš, sa Majklom Korneroni'J
- Pa, mislim da su on i njegovi drugovi baš zato i došli - hoću reći, očigledno je da su zainteresovani
da uče odbranu, ali da Džini nije rekla Majklu šta se zbiva...
- Kada se to... kada je ona...?
- Upoznali su se na Božićnom balu i smuvali na kraju prošle godine - reče Hermiona sabrano.
Upravo su skrenuli u Visoku ulicu, i ona se zaustavi pred Skrivenšaftovom prodavnicom
pera, u čijem su izlogu bila postavljena lepa fazanova pera. - Hmm... dobro bi mi došlo novo pero.
Ona uđe u radnju. Hari i Ron krenuše za njom.
- Koji od njih je bio Majkl Korner? - besno je insistirao Ron.
- Onaj tamni - reče Hermiona.
- Nije mi se dopao - odmah će Ron.
- Veliko iznenađenje - reče Hermiona sebi u bradu.
- Ali - poče Ron, prateći Hermionu duž reda pera naslaganih u bakarnim posudama. - Mislio sam da
se Džini sviđa Hari!
Hermiona ga pogleda pomalo sažaljivo i zavrte glavom.
-Džini se nekada sviđao Hari, ali je digla ruke od njega još pre nekoliko meseci. Nije da te sada ne
voli, naprotiv - dodade ona nežno Hariju, ispitujući jedno dugačko crno-zlatno pero.
Hariju, kome je glava još uvek bila puna Čoinog mahanja, ova tema nije bila toliko zanimljiva kao
Ronu, koji je prosto drhtao od ogorčenja, ali mu tada sinu nešto što do tog trenutka gotovo da nije ni
primetio.
- Dakle, zato sada priča? - upita on Hermionu. - Pre nikada nije pričala preda mnom.
- Tačno tako - reče Hermiona. - Da, tnislim da ću uzeti ovo pero...
Ona priđe pultu i plati petnaest sikla i dva knuta, dok joj je Ron još uvek disao za vratom.
-Rone - reče ona strogo, okrenuvši se u mestu - Džini je znala da ćeš to teško podneti, i upravo zbog
toga ti nije rekla (ja Se viđa sa Majklom. Zato nemoj više da gunđaš, za ime božje.
-Kako to misliš? Ko je rekao išta loše? Ja ne gunđam ni o čemu... - nastavio je Ron da mrmlja sebi u
bradu duž cele ulice.
Hermiona prevmu oči ka Hariju, a zatim, dok je Ron još uvek za sebe proklinjao Majkla Komera,
tiho reče: - Kad smo već kod Majkla i Džini... šta je sa tobom i Čo?
-Kako to misliš? - upita Hari brzo.
Učini mu se da u njemu odjednom nešto proključa. Osetio je da gori, zbog čega ga je hladnoća
peckala po licu - da li je to zaista bilo toliko očigledno?
-Pa - reče Hermiona sa smeškom - prosto nije mogla da odvoji pogled od tebe, zar ne?
Hari nikada pre nije toliko cenio lepotu sela Hogsmid.
Hermiona čitave dve nedelje nije spominjala ideju da im Hari predaje odbranu od mračnih veština.
Hari je napokon završio kaznenu nastavu kod profesorke Ambridž (sumnjao je da će reči koje su
mu se sada urezale u nadlanicu ikada potpuno izbledeti). Ron je imao još četiri treninga kvidiča, a
na poslednja dva čak niko nije vikao na njega. Sve troje su uspeli da nateraju svoje miševe da
nestanu na časovima preobražavanja (Hermiona je već uznapredovala u izvođenju nestajanja
mačića), pre nego što su se dotakli te teme, jedne divlje, burne večeri na samom kraju septembra,
dok su zajedno sedeli u biblioteci, proveravajući potrebne sastojke za Snejpove napitke.
- Pitala sam se - iznenada reče Hermiona - da li si razmišljao o odbrani od mračnih veština, Hari.
- Naravno da jesam - reče Hari razdražljivo - nema šanse da zaboravim, zar ne, dok god nas
podučava ona rospija...
_ Mislila sam na moju i Ronovu ideju... - Ron joj uputi uzren preteći pogled. Ona mu se namršti: -
...Dobro, u redu, na moju' ideju... o tome da nas ti podučavaš.
Hari im ne odgovori odmah. Pretvarao se da čita neku strau Azijskim protivotrovima, pošto nije
hteo da prizna šta mu se vrzmalo po glavi.
Mnogo je razmišljao o tome tokom poslednjih petnaestak dana. Ponekad mu se to činilo kao suluda
ideja, baš kao i one noći kada mu je Hermiona to predložila, a katkad bi uhvatio sebe kako razmišlja
o činima koje su mu najbolje poslužile pri raznim susretima sa mračnim stvorenjima i
Smrtožderima - i zapravo shvatio da podsvesno planira čitava predavanja...
- Pa - reče on polako, kada više nije mogao da se pretvara da su mu Azijski protivotrovi zanimljivi -
da... malčice sam razmišljao o tome.
- I? - upita Hermiona nestrpljivo.
- Pojma nemam - reče Hari, pokušavajući da dobije na vremenu. Pogledao je u Rona.
- Ja sam od početka tnislio da je to dobra ideja - reče Ron, koji je bio spremniji da se uključi u ovaj
razgovor sada kada se uverio da Hari neće ponovo početi da viče.
Hari se nelagodno promeškolji na stolici.
- Culi ste kad sam rekao da je veliki deo svega toga bila puka sreća, zar ne?
- Da, Hari - reče Hermiona blago - ali, svejedno, nema svrhe da se pretvaramo da nisi dobar u
odbrani od mračnih veština, zato što jesi. Ti si jedina osoba koja je prošle godine mogla da se
potpuno odupre kontrolišućoj kletvi, uz to možeš da napraviš patronusa, možeš da radiš puno stvari
koje čak ni odrasli čarobnjaci ne mogu, Viktor je oduvek govorio...
Ron se tako brzo okrenu ka njoj da iščaši vrat. Dok ga je trljao, on reče: - Ma nemoj? Šta je to Viki
rekao?
- Ha, ha - reče Hermiona kiselim glasom. - Rekao je da je an znao kako da izvede stvari koje ni on
ne zna, a Viktor je bl° na poslednjoj godini u Durmstrangu.
Ron je sumnjičavo gledao u Hermionu.
- Nisi valjda još uvek u kontaktu s njim?
- Pa šta i ako jesam? - reče Hermiona hladno, mada joi lice malčice pocrvene. - Mogu valjda da se
dopisujem sa prijateljem, ako ho...
- Nije on hteo samo da se dopisujete - reče Ron optužuiući.
Hermiona razdraženo zavrte glavom i, ne obraćajući pažnju na Rona, koji ju je i dalje netremice
posmatrao, reče Hariju: -Pa, šta kažeš? Hoćeš li da nas podučavaš?
- Samo tebe i Rona, je 1' da?
- Pa - reče Hermiona, ponovo delujući zabrinuto. - Ovaj... molim te, Hari, nemoj ponovo da
pobesniš... ali ja zbilja mislim da treba da podučavaš svakog ko želi to da nauči. Mislim, govorimo
o tome kako da sebe odbranimo od V-Voldemora. Daj, Rone, nemoj da si patetičan. Nije fer da ne
pružimo tu šansu i drugima.
Hari razmisli o tome na trenutak, a onda reče: - Da, ali sumnjam da će iko osim vas dvoje hteti da
ga ja tome podučavam. Ja sam ludak, sećaš se?
- Pa, ja mislim da ćeš se možda iznenaditi kad vidiš koliko bi ljudi bilo zainteresovano da čuju to
što imaš da kažeš - reče Hermiona ozbiljno. - Pazi ovako - ona se nagnu ka njemu, a Ron, koji ju je
i dalje mrgodno posmatrao, nasloni se napred da bi i on čuo - znaš da je prvi vikend u oktobru
Hogsmidski vikend? Šta kažete na to da obavestimo sve zainteresovane da ćemo se naći u selu i
tamo porazgovarati o svemu?
- Zašto to moramo da radimo izvan škole? - upita Ron.
- Zato - poče Hermiona, skrenuvši pažnju nazad na šematski crtež kineskog žvaćkastog kupusa koji
je precrtavala – što ne verujem da bi Ambridžova bila srećna kad bi otkrila šta nameravamo.
Hari je jedva čekao vikend-izlet u Hogsmid, ali ga je jedna tvar brinula. Sirijus je potpuno zaćutao
od onda kada im se početkom septembra pojavio u kaminu. Hari je znao da su ga naljutili rekavši da
ne žele da dođe - ali ga je i dalje s vremena na vreme zabrinjavala pomisao da bi Sirijus mogao da
zaboravi na oprez i da se svejedno pojavi. Šta će da rade ako veliki crni pas jurne ulicom ka njima u
Hogsmidu, možda čak pred nosom Draka Melfoja?
-Pa ne možeš ga kriviti što želi da se malko prošeta - reče Ron, kada je Hari njemu i Heraiioni
poverio svoje strahove.
- Mislim, u bekstvu je već više od dve godine, i znam da mu nije bilo lako, ali je makar bio
slobodan, zar ne? A sada je sve vreme skučen unutra sa onim odurnim vilenjakom.
Hermiona mrko pogleda u Rona, ali je osim toga potpuno ignorisala tu opasku o Kričeru.
- Problem je u tome - reče ona Hariju - što, sve dok V-Voldemor - o, zaboga, Rone - ne izađe na
videlo, Sirijus mora da ostane tako sakriven, zar ne? Mislim, glupo Ministarstvo neće shvatiti da je
Sirijus nevin dok ne uvide da im je Dambldor sve vreme govorio istinu o njemu. A kad te budale
ponovo počnu da hvataju prave Smrtoždere, biće očigledno da Sirijus nije jedan od njih... hoću da
kažem, kao prvo, on nema njihov znak.
- Mislim da nije toliko glup da se vrati - poče da ga teši Ron. - Dambldor bi poludeo ako bi Sirijus
to učinio, a Sirijus sluša Dambldora, čak i kad mu se ne dopada to što čuje.
Pošto je Hari i dalje delovao zabrinut, Hermiona reče: - Čuj, R°n i ja smo razgovarali sa ljudima za
koje mislimo da bi želeli da nauče prave metode odbrane od mračnih veština, i našli SnK> nekoliko
zainteresovanih. Rekli smo im da nas potraže u Hogsmidu.
-Važi - reče Hari isprazno, i dalje zaokupljen Sirijusom.
-Ne brini se, Hari - reče Hermiona tiho. - Imaš dovolino na umu i bez Sirijusa.
Naravno, bila je potpuno u pravu, jedva da je uspevao da drži korak sa domaćim zadacima, mada je
sada radio mnogo više, pošto nije morao da provodi svako veče na kaznenoj nastavi sa
Ambridžovom. Ron je još više zaostajao u domaćim zadacima od Harija, pošto je, pored kvidiča
koji su obojica trenirali dvaput nedeljno, obavljao i asistentske dužnosti. Ipak, Hermiona, koja je
imala više predmeta od njih dvojice, ne samo da je završila sav svoj domaći, već je našla vremena
da ištrika još odeće za vilenjake. Hari je morao da prizna da postaje sve bolja, sada ste gotovo uvek
mogli da razlikujete šešire od čarapa.
Na dan posete Hogsmidu, jutro je osvanulo vedro ali vetrovito. Posle doručka stali su u red ispred
Filča, koji je proverio njihova imena na podužem spisku učenika koji su imali dozvolu od roditelja
ili staratelja da posete selo. Uz neznatno žiganje u predelu srca, Hari se seti da on uopšte ne bi ni
mogao da ide tamo, da nije bilo Sirijusa.
Kada je Hari prišao Filču, domar jako šmrknu, kao da pokušava da otkrije nekakav miris na Hariju.
Zatim odsečno klimnu, od čega mu se vilica ponovo zatrese, a Hari krenu napolje, niz kamene
stepenice po hladnom, sunčanom danu.
- Ovaj... zašto te je Filč njuškao? - upita Ron, kada su se on, Hari i Hermiona zaputili brzim hodom
niz široki prilaz kapijama.
- Mislim da je proveravao ima li mirisa balegobombi - reče Hari, nasmejavši se. - Zaboravio sam da
vam ispričam...
I on im izloži celu priču o tome kako je poslao pismo Sirijusu i Filču koji je uleteo sekundu kasnije,
tražeći da vidi pismo. Na njegovo iznenađenje, Hermioni je njegova priča bila izuzetno zanimljiva,
čak više nego njemu samom.
-Rekao je da mu je dojavljeno da naručuješ balegobombe? Ali ko mu je to dojavio?
_ Ne znam - reče Hari slegnuvši ramenima. - Možda Melfoj, on bi mislio da je to smešno.
'prolazili su pored visokih kamenih stubova sa krilatim veprovima na vrhu i skrenuli levo na put za
selo, dok im je vetar nabacivao kosu na oči.
-Melfoj? - reče Hermiona skeptično. - Pa... da... možda...
I ostade duboko zamišljena celim putem do prilaza Hogsmidu.
-Gde idemo, uopšte? - zapita Hari. - U Tri metlel
-0... ne - reče Hermiona, prenuvši se iz sanjarenja – ne, tamo je uvek prepuno i bučno. Rekla sam
ostalima da nas sačekaju u Veprovoj glavi, drugoj krčmi, znate onoj koja nije na glavnom drumu.
Mislim da je malo.... znate... sumnjivog karaktera... ali učenici ne zalaze često u nju, pa mislim da
nas niko neće čuti.
Sišli su niz glavnu ulicu pored Zonkove prodavnice čarobnjačkih šala, u kojoj, nimalo iznenađeni,
zatekoše Freda, Džordža i Lija Džordana, zatim prođoše pored pošte, iz koje su sove izletale u
pravilnim razmaciraa, i skrenuše u sporednu ulicu na čijem vrhu je bila mala krčma. Izubijani
drveni natpis visio je sa zarđalog podupirača poviše vrata, a na njemu je bila naslikana glava
opakog divljeg vepra kako krvari po belom platnu ispod nje. Znak zaškripa na vetru kada se njih
troje približiše. Malo su oklevali pred vratima.
-Pa, hajdemo - reče Hermiona pomalo nervozno. Hari prvi krenu unutra.
Unutrašnjost nije bila ni nalik na Tri metle, čiji je veliki bar °davao utisak blistave topline i čistote.
Bar u Veprovoj glavi sastojao se od jedne male, trošne i ne preterano čiste sobe, koja je strašno
vonjala na nešto što su vrlo verovatno bile koze. Prozon na nišama bili su toliko garavi, da je tek
mali tračak svejosti dopirao u sobu, koja je stoga bila osvetljena patrljcima sveCa nasađenih po
grabo tesanim drvenim stolovima. Na prvi po8 eQ pod je ličio na dobro utabanu zemlju, mada je
Hari, čim je stupio na njega, shvatio da se ispod prljavštine koja se vekov' ma taložila nalazi kamen.
Hari se seti da mu je, kad je bio na prvoj godini, Hagrid spominjao ovu krčmu. 'Ima puno čudne fele
u Veprovoj glavi' re kao mu je tada Hagrid, objašnjavajući mu kako je tamo osvojio zmajevo jaje u
opkladi sa zakukuljenim čovekom. U to vreme Hari se pitao kako Hagridu nije bilo čudno što je taj
stranac krio lice tokom čitavog njihovog susreta. Sada je video da je skrivanje lica neka vrsta mode
u Veprovoj glavi. Za barom je bio čovek čija je cela glava bila obmotana prljavim sivim zavojima,
mada je on i dalje, kroz prorez preko usta, gutao bezbrojne čaše neke vatrene supstance koja se
dimila. Dve siluete prekrivene kapuljačama sedele su za stolom kod jedne od niša. Hari bi pomislio
da su dementori, da nisu govorili jakim jorkširskim akcentora, a u osenčenom ćošku iza kamina
sedela je veštica sa debelim, crnim velorn koji joj je padao do nožnih prstiju. Mogli su da joj vide
samo vrh nosa jer je zbog njega veo bio malo izbočen.
-Nisam baš siguran da je ovo dobra ideja, Hermiona - promrmlja Hari dok su prilazili baru.
Naročito se zagledao u vešticu pod velom. - Je li ti palo na pamet da bi to mogla da bude
Ambridžova?
Hermiona baci procenjivački pogled na figuru pod velom.
- Ambridžova je niža od te žene - reče tiho. - Uostalora, čak i da Ambridžova dođe ovde, nema
načina da nas zaustavi, Hari, pošto sam dvostruko i trostruko proverila školska pravila. Nismo prešli
dozvoljenu granicu. Izričito sam pitala profesora Flitvika da li je učenicima dozvoljeno da dođu u
Veprovu glavu, a on je rekao da jeste, ali mi je izričito savetovao da ponesemo naše čaše. A i
pogledala sam sve čega sam mogla da se setim u vezi grupa za učenje i rad domaćih zadataka, i one
su definitivno dozvoljene. Ja samo mislim da nije dobra ideja da paradiramo naokolo javno
objavljujući drugima čime se bavimo.
- U pravu si - reče Hari suvo - pogotovo jer to što planiraš nije baš grupa za zajednički rad domaćih
zadataka, zar ne?
Krčmar postrance dođe do njih, izašavši iz zadnjeg sobička. D- je to namćorasti starac sa dugačkom
sedom kosom i bradorn Bio je visok i mršav, i Hariju odnekud poznat.
-Šta je? - progunđa on.
_ Tri krem-piva, molim vas - reče Hermiona. Čovek posegnu ispod šanka i izvuče tri veoma
prašnjave i prljave flaše, koje tresnu o površinu šanka. _ Šest sikla - reče.
- Ja ću da platim - reče Hari hitro, dodajući čoveku srebro.
Šankerov pogled pređe preko Harija, na delić sekunde se zadržavši na njegovom ožiljku. Zatim se
okrenu i odloži Harijev novac u starinsku drvenu kasu, čija se fioka automatski otvori da primi
novčiće. Hari, Ron i Hermiona se povukoše do stola najudaljenijeg od šanka i sedoše, osvrćući se
oko sebe. Čovek u prljavim sivim zavojima stade da kucka prstima po šanku, i barmen mu donese
još jedno zadimljeno piće.
- Znaš šta? - promrmlja Ron, osvrćući se oduševljeno po krčmi. - Ovde bismo mogli da naručimo
šta hoćemo. Kladim se da bi nam onaj tipus prodao bilo šta, ne bi ga bila briga. Oduvek sam hteo da
probam vatroviski...
- Ti - si - asistent - zareža Hermiona.
- Oh - reče Ron, dok mu je osmeh bledeo sa lica. - Da...
- Dakle, šta si rekla, ko će se sve naći sa nama? - upita Hari, otčepivši zarđali zapušač svog krempiva,
i otpivši par gutljaja.
- Samo par Ijudi - ponovi Hermiona, nervozno gledajući čas u svoj sat, čas prema vratima. - Rekla
sam im da budu ovde otprilike u ovo vreme, i sigurna sam da svi znaju gde je... 0, Vldi, ovo bi
mogli da budu oni.
Vrata krčme se otvoriše. Široki prašnjavi zrak sunca na trenutak podeli sobu na dva dela, a zatim
nestade u nadolazećoj goili dece.
Prvo je ušao Nevil u pratnji Dina i Lavander, za kojima su h išli Parvati i Padma Petil sa (Harijev
stomak izvede salto) Čo i jednom od njenih kikotavih drugarica, zatim (sasvim sa ma, delujući
toliko sanjivo, da je možda čak i slučajno nabasa la tu) Luna Lavgud. Potom uslediše Keti Bel,
Alisija Spinet i Angelina Džonson, Kolin i Denis Krivej, Erni Mekmilan, Džastin Finč-Flečli, Hana
Abot, zatim devojčica iz Haflpafa sa dugačkom kikom koja joj je padala niz leda, a kojoj Hari nije
znao ime, onda tri dečaka iz Revenkla za koje je bio prilično uveren da se zovu Entoni Goldstin,
Majkl Korner i Teri But, potom Džini, praćena visokim, mršavim plavokosim dečakom sa prćastim
nosom, kojeg je Hari kao kroz maglu prepoznao kao člana haflpafskog kvidičkog tima, i, na samom
začelju, Fred i Džordž Vesli sa svojim prijateljem Lijem Džordanom, noseći velike papirne kese
natrpane robom iz Zonkove prodavnice.
- Samo par ljudi? - reče Hari promuklo Hermioni. - Samo npar Ijudi?
- Da, pa, čini se da je ideja postala prilično popularna - reče Hermiona veselo. - Rone, hoćeš li da
privučeš još stolica?
Krčmar se ukočio usred brisanja čaše krpom koja je bila toliko prljava, da je izgledala kao da nikada
nije oprana. Moguće je da nikada nije video svoju krčmu ovako punu.
-Zdravo - reče Fred, koji je prvi stigao do šanka, brzo prebrojavši svoje saputnike - možemo li da
dobijemo... dvadeset i pet krem-piva, moliću?
Krčmar je na trenutak mrko zurio u njega, a onda, iznervirano bacivši krpu, kao da su ga upravo
prekinuli usred nekog važnog posla, on poče da vadi prašnjava krem-piva ispod šanka.
-Živeli - reče Fred, deleći ih društvu. - Ajde, svi, ispljunite pare, ja nemam dovoljno zlata za sve
ovo...
Hari je tupo posmatrao kako velika raspričana grupica uzima svoja piva od Freda i petlja po svojim
odorama u potrazi za novčićima. Nije mogao da zamisli zašto se pojavio ovoliki broj ljudi, sve dok
mu na um ne pade užasavajuća pomisao da oru možda očekuju nekakav govor, i na tu pomisao se
naglo okrenu ka Hermioni.
_ šta si im ti to napričala? - reče on prigušenim glasom. -Šta oni to očekuju?
- Rekla sam ti, oni samo hoće da čuju šta ti imaš da kažeš- reče Hermiona umirujuće. Ali, pošto je
Hari nastavio da je 2leda besno, ona brzo dodade: - Ti još uvek ne moraš ništa da radiš, ja ću im se
prva obratiti.
- Zdravo, Hari - reče Nevil sijajući od sreće, sedajući naspram njega.
Hari pokuša da mu uzvrati osmeh, ali ne progovori. Usta su mu bila izrazito suva. Čo mu se samo
nasmešila i sela sa Ronove desne strane. Njena drugarica, koja je imala kovrdžavu crvenkasto-plavu
kosu nije se smešila, već je Hariju uputila izrazito nepoverljiv pogled koji ga ubedi da ona, da je
bilo po njenom, uopše ne bi ni bila ovde.
Sedajući po dvoje i troje, novopridošla deca se smestiše oko Harija, Rona i Hermione, neki delujući
prilično uzbuđeno, drugi pak radoznalo, a Luna Lavgud je sanjivo zurila u prazan prostor. Kada su
svi privukli stolice, žamor zamre. Svi pogledi su bili prikovani na Harija.
-Ovaj - reče Hermiona, glasom pomalo piskavijim nego inače zbog nervoze. - Ovaj... pa... zdravo.
Grupica sada usredsredi pažnju na nju, iako su im pogledi i dalje redovno stremili ka Hariju.
-Pa... ovaj... pa, znate zašto ste ovde. Ovaj... dakle, Hari je lmao ideju... hoću reći - (Hari je prostreli
pogledom) - ja sam imala ideju... da bi bilo dobro ako bi ljudi koji žele da uče odbranu od mračnih
veština - a pod time mislim da stvarno uče, znate, a ne one gluposti koje Ambridžova radi sa nama...
- (Hernuonin glas iznenada postade mnogo sigurniji i uverljiviji) - Jer t0 nilto ne bi mogao da
nazove odbranom od mračnih veštia- (- Tako je! - oglasi se Entoni Goldstin, a Hermiona ga
odobravajuće pogleda) - ... Pa, mislila sara da bi bilo dobro ako ismo, dakle, uzeli stvari u svoje
ruke.
Ona zastade, iskosa pogleda u Harija i nastavi: - A pod time mislim da naučimo kako da se pravilno
odbranimo, ne samo teorijski, već izvođenjem pravih čini...
- Kladim se da bi i ti htela da položiš svoj O.Č.N. iz odbrane od mračnih veština, je li? - upita Majkl
Korner.
- Naravno da bih htela - reče Hermiona kao iz topa. - Ali i više od toga, hoću da budem propisno
izvežbana u odbrani jer... jer... - ona duboko udahnu i dovrši - jer se Lord Voldemor vratio.
Reakcija je bila trenutna i krajnje predvidljiva. Čoina prijateljica vrisnu i prosu krem-pivo po sebi.
Teri But se nevoljno trže. Padma Petil zadrhta, a Nevil ispusti čunovati jecaj koji je uspeo da
pretvori u kašalj. Svi su, ipak, pogledom željno fiksirali Harija.
- Pa... u svakom slučaju, takav nam je plan - reče Heraiiona. - Ako hoćete da nam se pridružite,
moramo da odlučimo kako ćemo da...
- Gde je dokaz da se Znaš-već-ko vratio? - upita plavokosi Haflpafovac koji je igrao kvidič, prilično
agresivnim glasom.
- Pa, Dambldor veruje u to... - poče Hermiona.
- Hoćeš reći, Dambldor veruje njemu - reče plavokosi dečak, mahnuvši glavom ka Hariju.
- A ko si tP. - upita Ron pomalo nepristojno.
- Zaharije Smit - reče dečak - i mislim da imam pravo da znam zašto on tvrdi da se Znaš-već-ko
vratio.
- Vidi - reče Hermiona, vešto intervenišući - ovaj sastanak nije posvećen tome...
- U redu je, Hermiona - reče Hari.
Upravo mu je sinulo zašto je toliko mnogo ljudi došlo. Pomisli kako je Hermiona trebalo to i da
predvidi. Neki od njih -možda čak većina - došli su u nadi da će čuti Harijevu priču \i prve ruke.
-Zašto tvrdim da se Znaš-već-ko vratio? - upita on, gtedajući Zahariju pravo u lice. - Video sam ga.
Ali, Dambldor je prošle godine celoj školi ispričao šta se dogodilo, i ako njemu niste erovali, oncja
nećete poverovati ni meni, a ja ne nameravam da protraćim čitavo popodne pokušavajući nekoga da
ubedim.
Činilo se da je cela grupica zadržala dah dok je Hari govorio. Hari je imao utisak da čak i krčmar
pomno sluša. Brisao je čašu svojom prljavom krpom, čineći je ravnomerao prljavijom. Zaharije mu
uzvrati: - Dambldor nam je prošle godine rekao samo da je Sedrika Digorija ubio Znaš-već-ko, i da
si ti vratio Digorijevo telo nazad na Hogvorts. Nije nam ispričao nikakve detalje, nije nam rekao
kako je tačno Digori ubijen, a mislim da bismo svi mi želeli da znamo...
-Ako ste došli da čujete kako tačno izgleda kada Voldemor ubije nekoga, tu vam ne mogu pomoći -
reče Hari. Njegovo strpljenje, kojeg je ovih dana imao toliko malo, ponovo je bilo na izmaku. Nije
sklanjao pogled sa agresivnog lica Zaharija Smita, i bio je odlučan da ne pogleda u Čo. - Ne želim
da pričam o Sedriku Digoriju, u redu? Tako da, ako ste zbog toga došli, raožete slobodno da idete.
On baci ljutit pogled u pravcu Hermione. Sve je ovo, pomisli on, njena krivica. Ona je odlučila da
ga izloži pred ostaliraa, kao da je neka nakaza, i naravno da su se pojavili u tolikom broju da vide
koliko je sumanuta ta njegova priča. Ali niko ne napusti svoje sedište, čak ni Zaharije Smit, iako je
nastavio da pomno pilji u Harija.
-Dakle - reče Hermiona, ponovo piskavim glasom - dakle... kao što sam govorila... ako hoćete da
naučite da se branie, onda moramo da se dogovorimo kako ćemo to da izvodimo, kohko često ćemo
da se okupljamo, i gde ćemo da...
v ~ ^a li je istina - prekide je devojčica sa dugačkom kikom Uz ^eđa, gladajući u Harija - da možeš
da proizvedeš patronusa?
-DA - reče Hari, pomalo odbrambeno. Opipljivog patronusa? fraza pokrenu nešto u Harijevotn
sećanju.
-Ovaj... da li, kojim slučajem, poznaješ Madam Bouns? -upita.
Devojčica se nasmeši.
- To mi je tetka - reče ona. - Ja sam Suzan Bouns. Pričala mi je o tvom saslušanju. Dakle... da li je
to istina? Praviš jelena patronusa?
- Da - reče Hari.
- Boga mu, Hari! - reče Li, delujući vidno impresioniran. - Nisam znao za to!
- Mama je rekla Ronu da ne širi priču o tome naokolo - reče Fred, kezeći se Hariju. - Rekla je da i
bez toga privlačiš dovoljno pažnje.
- Pa, nije pogrešila - promrmlja Hari, i nekoliko prisutnih se nasmeja.
Veštica pod velom se malčice uzvrpolji na svom sedištu.
- I zaista si ubio Baziliska onim mačem iz Dambldorove kancelarije? - hteo je Teri But da zna. - To
mi je rekao jedan od portreta na zidu kancelarije, kada sam prošle godine bio tamo...
- Ovaj... da, jesam - reče Hari.
Džastin Finč-Flečli zazvižda u znak divljenja. Braća Krivej razmeniše poglede pune
strahopoštovanja, a Lavander Braun tiho reče: - Vau! - Hariju je sada bilo pomalo vruće oko
okovratnika. Odlučno je gledao svuda, samo ne u pravcu Co.
- A kada smo bili u prvom razredu - obznani Nevil prisutnima - spasao je onaj Kamen ludosti...
- Mudrosti - prosikta Hermiona.
-Aha, baš to... od Znate-već-koga - dovrši Nevil.
Oči Hane Abot se zaokrugliše poput galeona.
-A da ne govorimo - reče Čo (Harijev pogled polete ka njoj; i ona je gledala u njega, smešeći se, pa
njegov stomak izvede još jedan salto unazad) - o svim podvizima koje je morao da izvede na
Tročarobnjačkom turniru prošle godine – prolazak pored zmajeva, siren-ljudi i akromantula i sličnih
stvari...
Širom stola začu se žamor impresioniranog odobravanja. Ha¦u se utroba sada migoljila. Pokušavao
je da uozbilji lice, kane bi delovao previše zadovoljan samim sobom. Činjenica da ;e čo nahvalila
znatno mu je otežavala da im kaže ono što se Sebi samom zakleo da će im saopštiti.
- Pazite - reče on, a svi istog trena zaćutaše - ja... neću da zvučim kao da sam lažno skroman, ili
kako već, ali... i drugi su mi puno pomogli da se izborim sa svim tim stvarima...
- Nisu, vala, sa onim zmajem - reče Majkl Korner kao iz topa. - To je bilo mnogo kul letenje...
- Da, pa... - reče Hari, osećajući da bi bilo nepristojno da se ne složi sa time.
-A niko ti nije pomogao ni da se otarasiš onih dementora letos - reče Suzan Bouns.
- Ne - reče Hari - nije, okej, znam da sam ponešto izveo bez ikakve pomoći, ali pokušavam da
kažem da...
- Da li ti to radosno pokušavaš da se izvučeš i da nam ne pokažeš ništa od toga? - upita Zaharije
Smit.
- Evo, ja imam jednu super ideju - reče Ron glasno, pre nego što je Hari stigao da progovori - zašto
ti ne bi začepio svoju gubicu?
Možda je reč 'radosno' izazvala ovako burnu reakciju kod Rona. U svakom slučaju, on je sada
gledao u Zaharija kao da mu ništa ne bi bilo draže nego da ga udari. Zaharije pocrvene.
-Pa, svi smo se ovde okupili da nešto naučimo od njega, a on nam govori kako ne ume da izvede
ništa od toga – reče on.
. - Nije to rekao - zareža Fred.
~ Da li bi želeo da ti mi malčice pročistimo usi? - ponudi Se ^ordž, izvadivši metalni instrument
smrtonosnog izgleda iz Jedne od kesa iz Zonkove prodavnice.
Ili bilo koji deo tela, nema problema, jer nismo preterano ivi gde ovo da zabijemo - reče Fred.
-Dakle - žurao se ubaci Hermiona - idemo dalje... stvar je u tome, da li se svi slažemo da ćemo da
idemo na časove kod Harija?
Svi zagrajaše u znak opšteg odobravanja. Zaharije prekrsti ruke i ništa ne reče, mada je to možda
bilo zato što je bio isuviše zauzet obazrivim osmatranjem instrumenta u Fredovoj ruci
- Dobro onda - nastavi Hermiona, kojoj je vidno laknulo što su se napokon oko nečega dogovorili. -
Pa, sledeće pitanje je koliko ćemo često da se sastajemo. Mislim da nema svrhe da to činimo ređe
od jednom nedeljno...
- Čekaj malo - reče Angelina - moramo voditi računa da nam se ovo ne poklapa sa treninzima
kvidiča.
- Da - reče Čo - a ni sa našim.
- I našim - dodade Zaharije Smit.
- Sigurna sam da ćemo uspeti da pronađemo neko veče u nedelji koje će svima odgovarati - reče
Hermiona pomalo nestrpljivo - ali, znate, ovo je prilično važno, ipak se radi o tome da ćete učiti da
se odbranite od V-Voldemorovih Smrtoždera...
- Dobro rečeno! - zagrme Erni Mekmilan, kojeg je Hari već odavno čekao da se oglasi. - Ja lično
mislim da je ovo od izuzetne važnosti, možda čak važnije od svega drugog što ćemo raditi ove
godine, čak i sa predstojećim O.Č.N!
On se značajno osvrnu oko sebe, kao da čeka da mu ostali viknu - Nije valjda! Međutim, kada se
niko ne javi, on nastavi: - Ja, lično, ne shvatam zašto nam je Ministarstvo utrapilo ovako
beskorisnog nastavnika u ova kritična vremena. Očigledno je da ne smeju sebi da priznaju da se
Znate-već-ko vratio, ali ipak, dati nam nastavnika koji nas sprečava da koristimo odbrambene čini...
-Mi mislimo da Ambridžova ne želi da se obučavamo u odbrani od mračnih veština - reče Hermiona
- zato što ima neku... neku sumanutu ideju da bi Dambldor mogao da koristi svoje učenike kao
nekakvu privatnu vojsku. Misli da bi on pokušao da nas mobiliše protiv Ministarstva.
Gotovo svi su se zaprepastili na ovu vest. Svi izuzev Lune ud, koja se oglasi: - Pa, to se sasvim
uklapa. Uostalom, i Kornelijus Fadž ima svoju ličnu armiju.
- Šta? - reče Hari, potpuno izbačen iz takta ovom neočekivanom informacijom.
- Da, on ima vojsku heliopata - reče Luna svečano.
- Ne, nema - obrecnu se Hermiona.
- Da, ima - reče Luna.
- Šta su to heliopate? - upita Nevil, gledajući zblanuto.
- Oni su duhovi vatre - reče Luna, a njene ionako buljave oči joj se toliko razrogačiše, da je delovala
luđe no ikada - ogromna visoka plamteća stvorenja koja galopiraju po tlu, spaljujući sve pred s....
- Oni ne postoje, Nevile - reče Hermiona zajedljivo.
- 0, nego šta, nego postoje! - reče Luna ljutito.
- Žao mi je, ali gde je dokaz? - obrecnu se Hermiona.
- Ima puno iskaza očevidaca. Samo zato što si ti toliko uskogrudna da sve mora da ti se nabije pod
nos ne bi li...
- Ahem, ahem - reče Džini, tako dobro imitirajući profesorku Ambridž da se nekoliko prisutnih
uznemireno osvrnuše, a zatim nasmejaše. - Zar se nismo upravo dogovarali koliko često ćemo
održavati časove odbrane?
- Da - odmah se ubaci Hermiona - da, jesmo, u pravu si, Džini.
- Pa, jednom nedeljno mi zvuči sasvim kul - reče Li Džordan.
- Dok god... - poče Angelina.
- Da, da, znamo za kvidič - reče Hermiona napetim glasom.
- iJniga stvar o kojoj moramo da odlučimo jeste gde ćemo da Se sastajemo...
Ovo je bilo već malo teže. Svi zanemeše.
-U biblioteci? - predloži Keti Bel posle par trenutaka.
~ Cini mi se da Madam Pins neće biti isuviše oduševljena 0 budemo bacali kletve u biblioteci - reče
Hari.
- Možda u nekoj praznoj učionici? - reče Din.
- Aha - reče Ron. - Mek Gonagalova bi možda mogla da nam dozvoli da vežbamo u njenoj, kao što
nam je dozvolila ka da je Hari vežbao za Tročarobnjački.
Ali Hari je bio prilično siguran da Mek Gonagalova ovaj put neće biti toliko predusretljiva. Uprkos
svemu što je Hermiona rekla da su grupe za učenje i rad domaćih zadataka dozvoljene imao je jak
predosećaj da bi se ipak ova grupa mogla smatrati mnogo buntovnijom.
-Dobro, pa, probaćemo nas troje da pronađemo neko mesto - reče Hermiona. - Poslaćemo poruku
svima kada budemo odredili vreme i mesto za prvi sastanak.
Ona stade da pretura po svojoj torbi i izvuče pergament i pero, a zatim zastade, kao da skuplja
hrabrost da nešto kaže.
-Ja... mislim da bi svako trebalo da napiše svoje ime, da znamo ko je sve ovde. Ali mislim - ona
duboko udahnu – da treba da se složimo da ne širimo priču o ovome što radimo. Ako se upišete,
time potvrđujete da nećete reći Ambridžovoj niti bilo kome drugome šta nameravamo.
Fred posegnu za pergamentom i veselo naškraba svoj potpis, ali Hari primeti da je nekoliko
prisutnih bilo prilično nezadovolj-no na pomisao da treba da stave svoje ime na spisak.
-Ovaj... - reče Zaharije polako, odbijajući da uzme pergament koji mu je Džordž dodavao - pa...
siguran sam da će mi Erni reći kada su sastanci.
Ali i Erni je prilično oklevao da se potpiše. Hermiona se, podignutih obrva, zagleda u njega.
- Ja... pa, mi smo ipak asistenti - procedi Erni. - A ako bi ovaj spisak bio otkriven... pa, hoću reći... i
sama si rekla, ako Ambridžova otkrije...
- Upravo si rekao da je ova grupa najvažnija stvar koju fcš da radiš ove godine - podseti ga Hari.
- Ja... da - reče Erni - da, i verujem u to, samo što...
Erni, zar stvarno misliš da ću da ostavim taj spisak da se < naokolo? - upita Hermiona, na ivici
živaca.
_ Ne naravno da ne - uzvrati Erni, delujući malo manje zabrinuto. - Ja- da, naravno da ću da
potpišem.
Posle Ernija, više niko nije imao primedbi, iako je Hari primetio da Čoina drugarica upućuje
prilično prekoran pogled ka Čo pre nego što je dodala svoje ime. Kada se i poslednja osoba -
Zaharije - upisala, Hermiona uze pergament nazad i ćušnu ea pažljivo u torbu. Grupicom zavlada
čudna atmosfera. Kao da su upravo potpisali nekakav ugovor.
-Pa, vreme nam izmiče - reče Fred živahno, skočivši na noge. - Džordž, Li i ja moramo da kupimo
neke delikatne stvarčice, pa se vidimo kasnije.
I ostali počeše da odlaze, u grupicama od dvoje-troje. Čo se prilično zadržala zakopčavajući torbu
pre nego što će otići, dok joj je duga tamna zavesa od kose sakrila lice. Ali njena prijateljica je
stajala pored nje, prekrštenih ruku, cokćući jezikom, tako da Čo nije imala drugog izbora već da ode
sa njom. Dok ju je drugarica gurala kroz vrata, Čo se osvrnu i mahnu Hariju.
- Pa, mislim da je sve dobro prošlo - reče Hermiona veselo, par trenutaka kasnije, kad su ona, Hari i
Ron izašli iz Veprove glave na jarku sunčevu svetlost. Hari i Ron su stezali svoje flaše krem-piva.
- Onaj Zaharije je pravi som - reče Ron, mrko gledajući udaljenu siluetu Smita, jedva raspoznatljivu
u daljini.
- Ni ja ga mnogo ne volim - priznade Hermiona - ali čuo me je kada sam pričala sa Ernijem i
Hanom za haflpafskim stolom, delovao je vrlo zainteresovano, i šta sam mogla da mu kaz6m? Ali,
što više ljudi, to bolje, stvamo - hoću reći, Majkl Korner i njegovi prijatelji ne bi ni došli, da on nije
počeo da se zabavlja sa Džini...
v °On> koji je upravo ispijao poslednjih par kapi iz svoje flaSe ^m-piva, zagrcnu se i prosu
preostalo krem-pivo po svojoj odori.
- On se ŠTA? - prokrklja Ron, skandalizovan, a uši tnu no stadoše rumene poput listova govedine. -
Ona se zabavlja sa moja sestra se zabavlja... kako to misliš, sa Majklom Korneroni'J
- Pa, mislim da su on i njegovi drugovi baš zato i došli - hoću reći, očigledno je da su zainteresovani
da uče odbranu, ali da Džini nije rekla Majklu šta se zbiva...
- Kada se to... kada je ona...?
- Upoznali su se na Božićnom balu i smuvali na kraju prošle godine - reče Hermiona sabrano.
Upravo su skrenuli u Visoku ulicu, i ona se zaustavi pred Skrivenšaftovom prodavnicom
pera, u čijem su izlogu bila postavljena lepa fazanova pera. - Hmm... dobro bi mi došlo novo pero.
Ona uđe u radnju. Hari i Ron krenuše za njom.
- Koji od njih je bio Majkl Korner? - besno je insistirao Ron.
- Onaj tamni - reče Hermiona.
- Nije mi se dopao - odmah će Ron.
- Veliko iznenađenje - reče Hermiona sebi u bradu.
- Ali - poče Ron, prateći Hermionu duž reda pera naslaganih u bakarnim posudama. - Mislio sam da
se Džini sviđa Hari!
Hermiona ga pogleda pomalo sažaljivo i zavrte glavom.
-Džini se nekada sviđao Hari, ali je digla ruke od njega još pre nekoliko meseci. Nije da te sada ne
voli, naprotiv - dodade ona nežno Hariju, ispitujući jedno dugačko crno-zlatno pero.
Hariju, kome je glava još uvek bila puna Čoinog mahanja, ova tema nije bila toliko zanimljiva kao
Ronu, koji je prosto drhtao od ogorčenja, ali mu tada sinu nešto što do tog trenutka gotovo da nije ni
primetio.
- Dakle, zato sada priča? - upita on Hermionu. - Pre nikada nije pričala preda mnom.
- Tačno tako - reče Hermiona. - Da, tnislim da ću uzeti ovo pero...
Ona priđe pultu i plati petnaest sikla i dva knuta, dok joj je Ron još uvek disao za vratom.
-Rone - reče ona strogo, okrenuvši se u mestu - Džini je znala da ćeš to teško podneti, i upravo zbog
toga ti nije rekla (ja Se viđa sa Majklom. Zato nemoj više da gunđaš, za ime božje.
-Kako to misliš? Ko je rekao išta loše? Ja ne gunđam ni o čemu... - nastavio je Ron da mrmlja sebi u
bradu duž cele ulice.
Hermiona prevmu oči ka Hariju, a zatim, dok je Ron još uvek za sebe proklinjao Majkla Komera,
tiho reče: - Kad smo već kod Majkla i Džini... šta je sa tobom i Čo?
-Kako to misliš? - upita Hari brzo.
Učini mu se da u njemu odjednom nešto proključa. Osetio je da gori, zbog čega ga je hladnoća
peckala po licu - da li je to zaista bilo toliko očigledno?
-Pa - reče Hermiona sa smeškom - prosto nije mogla da odvoji pogled od tebe, zar ne?
Hari nikada pre nije toliko cenio lepotu sela Hogsmid.
18 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 5:00 pm
Margita
Administrator
17. DEKRET O OBRAZOVANJU BROJ DVADESET I
ČETIRI
Hari je se sve do kraja tog vikenda osećao srećniji nego ikada od početka polugođa. On i Ron su
skoro celu nedelju praveli radeći domaće, da bi nadoknadili ono što su propustili. Poslednji zraci
jesenjeg sunca istrajali su ceo dan: stoga su, umesto da sede pogrbljeni nad stolovima u dnevnom
boravku, preneli sveske napolje i smestili se u senci velikog bukovog drveta na samom rubu jezera.
Henniona, koja je po običaju već bila završila sve svoje zadatke, ponela je klupko vune i začarala
svoje igle za pletenje, tako da su štrikale i zveketale u vazduhu pored nje, proizvodeći još šeširića i
šalova.
Saznanje da čini nešto da se odupre Ambridžovoj i Ministarstvu, i da je on sam ključni deo pobune,
pružalo je Hariju osećaj neizmemog zadovoljstva. Neprekidno je premotavao subotnji sastanak u
glavi: svi ti ljudi su se obratili njemu da ih nauči odbrani od mračnih veština... pa izrazi na njihovim
licima kada su "uli za ne^e 0(* stvar* k°Je ^e u^n'°- l Č° koja hvali njegove nodvige na
Tročarobnjačkom turniru - spoznaja da ga niko od svih njih nije smatrao lažljivim čudakom, već
nekim kome se treba diviti, toliko ga je ispunila nadom, da je još uvek bio veseo u ponedeljak
ujutru, uprkos tome što su mu predstojala najneomiljenija predavanja.
On i Ron se iz spavaonice zaputiše niz stepenice, raspravljajući o Angelininoj ideji da te večeri na
kvidičkom treningu probaju da uvežbaju novi potez po imenu finta lenjivčevog stiska, i tek kada su
već došli nasred osunčanog dnevnog boravka, primetiše novi dodatak sobi koji je već privukao
pažnju grupice Grifindoraca.
Za grifindorsku oglasnu tablu bio je prikucan ogroman natpis, toliko veliki da je prekrio sve drago
na njoj - spisak polovnih udžbenika na prodaju, redovne podsetnike o školskim pravilima koje je
pisao Argus Filč, raspored kvidičkih treninga, ponude za trampu određenih sličica iz cokoladnih
žabica, najnoviji oglas braće Vesli u kome traže degustatore, datume Hogsmidskih vikenda i
obaveštenja u kolumni izgubljeno - nađeno. Novi natpis bio je ispisan velikim cmim slovima, a na
dnu, pored pedantnog i izuvijanog potpisa, nalazio se pečat izuzetno zvaničnog izgleda.
Sve đačke organizacije, udruženja, timovi, grupe i klubovi ovime se raspuštaju.
Organizacija, udruženje, tim, grupa i klub ovime se definišu kao redovno sastajanje troje ili više
učenika.
Dozvole za ponovno formiranje istih mogu se tražiti od Velikog inkvizitora (profesorke Ambridž).
Nijedna đačka organizacija, udruženje, tim, grupa ili klub ne mogu da postoje bez znanja i
odobrenja Velikog inkvizitora.
Svaki učenik za kojeg se otkrije da je osnovao, ili pripada, organizaciji, udruženju, timu, grupi ili
klubu koji nije odobren od strane Velikog inkvizitora, biće izbačen iz škole.
Gore navedene proklamacije su u saglasnosti sa Dekretom o obrazovanju pod brojetn dvadeset i
četiri.
Potpisano:
Dolores Džejn Ambridž
VELIKIINKVIZITOR.
Hari i Ron pročitaše obaveštenje preko glava nekolicine zabrinutih drugaka.
- Da li to znači da će ukinuti klub gob-kamenja? - upita jedan od njih svog druga.
- Mislim da neće biti problema sa gob-kamenjem – reče Ron smrknuto, zbog čega drugak poskoči. -
Mada, mislim da mi nećemo biti te sreće, a ti? - upita on Harija, kada su se drugaci žurno udaljili.
Hari je ponovo iščitavao obaveštenje. Sreća koja ga je ispunjavala od subote nestade. Unutrašnjost
mu je pulsirala od gneva.
- Ovo nije slučajnost - reče, stegnuvši pesnice. - Ona zna.
- Nemoguće - odmah će Ron.
_ U onoj krčmi mnogi su prisluškivali naš razgovor. Uosta1 m pomirimo se sa tim, ne znamo koliko
možemo da veruje'onima koji su došli na sastanak... bilo ko od njih mogao je da kaže
Ambridžovoj...
A on je pomislio da su mu poverovali, čak mu se činilo i da mu se dive...
- Zaharije Smit! - odmah reče Ron, zabivši pesnicu u dlan svoje druge šake. - Ili... onaj Majkl
Korner isto mi je strašno sumnjiv...
- Pitam se da li je Hermiona već videla ovo? - reče Hari, osvrćući se ka vratima ženskih spavaonica.
- Hajdemo da joj kažemo - reče Ron. On pojuri napred, otvori vrata i zaputi se uz spiralno
stepenište.
Bio je na šestom stepeniku, kada se začu glasan, zavijajući zvuk, nalik brodskoj sireni, i stepenici se
stopiše jedni sa drugima, napravivši dugački, glatki kameni tobogan. Na tren, Ron pokuša da
nastavi sa trčanjem, mahnito mlatarajući rukama poput vetrenjače, a zatim se sruči unazad i spusti
niz novostvoreni to-bogan, zaustavivši se kod Harijevih nogu.
-Ovaj... mislim da nam nije dozvoljen pristup ženskim spavaonicama - reče Hari, pridižući Rona sa
zemlje, svojski se trudeći da se ne nasmeje.
Dve devojčice iz četvrtog razreda veselo se spustiše niz kameni tobogan.
- Ooo, ko je to pokušao da se popne uz stepenice? - zakikotaše se one veselo, skočivši na noge,
odmeravajući Harija i Rona.
- Ja - reče Ron, koji je još uvek bio prilično razbarušen. - Nisam znao da će se to dogoditi. To nije
fer! - dodade on Hariju, kada su se devojčice zaputile ka rupi sa portretom, jos uvek se kikoćući ko
lude. - Hermiona sme u našu spavaonicu, kako t0 da nama nije dozvoljeno...?
~ Pa, to je jedno staromodno pravilo - reče Hermiona, koJe uPravo nežno skliznula na tepih ispred
njih, i sada se pridizala na noge - ali lepo piše u Istoriji Hogvortsa da su osn' vači smatrali kako
dečaciraa ne treba verovati koliko i devoič' cama. Zašto si uopšte pokušao da se popneš?
-Da te pronađem - pogledaj ovo! - reče Ron, odvukavši je do oglasne table.
Hermiona hitro prelete pogledom obaveštenja. Lice joj se skameni.
- Mora da joj je neko izbrbljao sve! - zaključi Ron ljutito.
- Nisu mogli - reče Hermiona prigušenim glasom.
- Ti si tako naivna - reče Ron - zato što si sama tako časna i poverljiva, misliš da su i...
- Ne, nisu mogli da ispričaju jer sam bacila urok na onaj list pergamenta koji srao svi potpisali - reče
Hermiona sumorno. - Veruj mi, ako je neko otrčao i sve ispričao Ambridžovoj, znaćemo tačno ko, a
taj će silno zažaliti.
- Što, šta će mu biti? - upita Ron radoznalo.
- Pa, recimo ovako - poče Hermiona - bubuljice Elois Midžeon će u poređenju sa tim ličiti tek na
nekoliko cakanih pegica. Hajdemo na doručak, da vidimo šta ostali misle... pitam se da li je ovo
okačeno u svim kućama?
Odmah po ulasku u Veliku salu postalo je očigledno da se obaveštenje Ambridžove nije pojavilo
samo u grifindorskom tornju. U graji i povećanom komešanju u Velikoj sali ogledala se izražena
napetost, dok su đaci trčali duž stolova, domunđavajući se o onome što su pročitali. Hari, Ron i
Hermiona tek što su seli, kada se Nevil, Din, Fred i Džordž sručiše kraj njih.
- Da li ste videli?
- Mislite li da zna?
- Šta ćemo da radimo?
Svi su gledali u Harija. On se osvrnu oko sebe kako bi se osigurao da nema nastavnika u blizini.
- Svejedno ćemo to da uradimo, naravno - reče on tiho.
- Znao sam da ćeš to da kažeŠ - reče Džordž, ozarenog lica, potapšavši Harija po ruci.
T asistenti? - reče Fred, sumnjičavo osmotrivši Rona i Hermionu
_ Naravno - rece Hermiona nladno.
-Evo stižu Erni i Hana Abot - reče Ron, pogledavši preko ramena. - Baš kao i oni tipusi iz Revenkla
i Smit... i niko ne deluje veoma bubuljičavo.
Hermiona je delovala uzbuđeno.
- Ma pusti sad bubuljice, ti idioti ne smeju sada da nam pridu, delovaće stvamo sumnjivo - sedi! -
ona se bezglasno obrati Erniju i Hani, mahnito im gestikulirajući da se priključe haflpafskom stolu.
- Kasnije! Pričaćemo - sa - vama - kasnije!
- Ja ću da kažem Majklu - reče Džini nestrpljivo, skočivši sa klupe - taj idiot, stvarno, šta li to misli
da radi...
Ona odjuri ka revenklovskom stolu. Hari ju je posmatrao kako trči. Čo je sedela nedaleko,
razgovarajući sa svojom kovrdžavom prijateljicom koja je bila sa njom u Veprovoj glavi. Hoće li je
obaveštenje Ambridžove zaplašiti da se više ne sastaje sa njim?
Ali prave posledice obaveštenja osetili su tek kada su krenuli iz Velike sale, zaputivši se na istoriju
magije.
-Hari! Rone!
Bila je to Angelina i žumo je išla ka njima, potpuno očajna.
-U redu je - reče Hari tiho, kada je bila dovoljno blizu da ga čuje. - Ipak ćemo da nastavimo sa...
~ Da li shvatate da je uključila i kvidič u sve ovo? - prekide ga Angelina. - Moramo da tražimo
dozvolu da ponovo formiramo grifindorski tim!
- Sta? - upita Hari.
- Nema šanse - reče Ron, zgranut.
-Pročitaj obaveštenje, spominje i timove! Zato slušaj, Hari reci ću ti ovo po poslednji put... molim
te, molim te nemoj da gubiš živce pred Ambridžovom, inače nam možda više neće dati da igramo!
- Okej, okej - reče Hari, jer je Angelina delovala kao da ie na ivici suza. - Ne brini, dobro ću se
ponašati...
- Kladim se da je Ambridžova na istoriji magije - reče Ron smrknuto, kada su se zaputili na Binsov
čas. - Još uvek niie izvršila inspekciju kod Binsa... kladimo se u šta hoćeš da već čeka tamo...
Ali nije bio u pravu. Jedini nastavnik koji je bio prisutan kada su ušli u učionicu bio je profesor
Bins, po običaju lebdeći na par centimetara od stolice, spreman da nastavi svoje monotono trućanje
o ratovima džinova. Hari danas čak nije ni pokušao da prati njegovo predavanje. Zaludno je crtkao
po svom pregamentu, ignorišući Hermionine česte prekorne poglede i gurkanja, sve dok ga nije
jednom izuzetno bolno bocnula u rebra, i on ljutito podiže glavu. - Šta je?
Ona pokaza ka prozoru. Hari se okrenu ka njemu. Na uskom simsu ugnezdila se Hedviga, sa
pisamcetom vezanim za nožicu, zureći u njega kroz debelo staklo. Hariju ništa nije bilo jasno.
Upravo su doručkovali, zašto mu, za ime sveta, nije tada uručila pismo, kao i obično? Mnogi od
njegovih drugova iz razreda takode su jedni drugima pokazivali na Hedvigu.
- Oh, oduvek sam volela tu sovu, stvamo je prelepa - Hari začu Lavander kako se s uzdahom obraća
Parvati.
On se osvrnu ka profesoru Binsu, koji je nastavio da čita svoje beleške, spokojno nesvestan da je
pažnja razreda sada još manje usredsređena na njega nego inače. Hari tiho skliznu sa stolice, čučnu i
žurno otpuza duž reda klupa ka prozoru, gde otkači bravicu i veoma polako ga otvori.
Očekivao je da će mu Hedviga ispružiti nožicu, kako bi mogao da skine pismo, a zatim odleteti ka
sovamiku, ali čim se prozor dovoljno odškrinuo, ona uskoči unutra, tužno hukćući. Hari zatvori
prozor, zabrinuto pogledavši ka profesoru Binsu, ponovo čučnu i odjuri na svoje sedište sa
Hedvigom na ramenu.
" ie ponovo seo na mesto, prebacio je Hedvigu u krilo i polcušao da skine pismo koje joj je bilo
privezano za nožicu.
Tek tada je shvatio da je Hedvigino perje bilo raščerupano. Neka pera su joj štrčala, a jedno krilo je
držala pod čudnim uglom.
_ Povredena je! - prošaputa Hari, nadvivši se nad nju. Hermiona i Ron se nagnuše ka njemu.
Hermiona je čak ostavila i svoje pero. - Vidi - nešto joj nije u redu sa krilom...
Hedviga je drhtala. Kada je Hari krenuo da joj pipne krilo, ona malčice poskoči, nakostrešivši perje,
kao naduvana, i prekorno ga pogleda.
-Profesore Bins - reče Hari glasno, a svi u razredu se okrenuše ka njemu. - Nije mi dobro.
Profesor Bins podiže pogled sa svojih beležaka, zaprepašćen, po običaju. kada je otkrio da je soba
pred njim puna ljudi.
-Nije ti dobro? - ponovi on ošamućeno.
- Nimalo mi nije dobro - reče Hari odlučno, pridigavši se na noge sa Hedvigom skrivenom iza leđa.
- Mislim da moram da odem u bolničko krilo.
- Da - reče profesor Bins, očigledno u velikoj zabludi. - Da... da, bolničko krilo... pa, idi, onda,
Perkinse...
Kada je izašao iz učionice, Hari vrati Hedvigu na svoje rame i požuri niz hodnik, zastavši da
razmisli tek kada Binsova vrata više nisu bila na vidiku. Njegov prvi izbor kome da odnese Hedvigu
na lečenje bio je, naravno, Hagrid, ali pošto nije vmao pojma gde je on, jedina preostala opcija bila
je da pronadJe profesorku Truli-dasku i da se nada da će mu pomoći.
On proviri kroz prozor ka vetrovitom, oblacima prekrivenom zemljištu. Nije bilo ni traga od nje
pored Hagridove kolibe. Ako ne drži čas, verovatno je u zbornici. On se zaputi niz stepenice,
Je Hedviga slabašno huktala, klateći mu se na ramenu. .
Dva kamena gargojla natkriljivala su vrata zbornice. Kada Je Hari prišao, jedan od njih zakrešta: -
Trebalo bi da si na casu, sinko.
- Ovo je hitno - reče Hari odsečno.
- Oooo, hitno, je li? - reče drugi gargojl piskavim glasom
- Pa, baš nam je odbrusio, zar ne?
Hari pokuca. Začu korake, a zatim se vrata otvoriše i nađe se licem u lice sa profesorkom Mek
Gonagal.
- Nisi valjda opet dobio kaznenu nastavu?! - reče ona odmah, uzbunjeno sevnuvši svojim
četvrtastim naočarima.
- Ne, profesorka! - užurbano odgovori Hari.
- Pa, zašto onda nisi na nastavi?
- Zbog nečeg hitnog, očigledno - podrugljivo će drugi gargojl.
- Tražim profesorku Truli-dasku - objasni Hari. - Zbog moje sove, povređena je.
- Povređena sova, kažeš?
Profesorka Truli-daska se pojavi kraj ramena profesorke Mek Gonagal, pušeći lulu i čitajući
primerak Dnevnog proroka.
-Da - uzvrati Hari, pažljivo podigavši Hedvigu sa svog ramena - pojavila se posle ostalih poštanskih
sova, a krilo joj je skroz čudno, pogledajte...
Profesorka Truli-daska čvrsto zagrize svoju lulu i uze Hedvigu od Harija, dok ih je profesorka Mek
Gonagal nemo posmatrala.
-Hmm - reče profesorka Truli-daska, neznatno tresući lulom dok je pričala. - Izgleda da ju je nešto
napalo. Mada, ne znam šta bi to moglo da bude. Testrali, naravno, ponekad napadaju ptice, ali je
Hagrid dobro izdresirao hogvortske testrale da ne diraju sove.
Hari nije znao šta su testrali, niti ga je bilo briga. Samo je hteo da zna da li će Hedviga biti dobro.
Profesorka Mek Gonagal oštro pogleda Harija i upita: - Da li znaš koliku je razdaljinu ova sova
preletela, Poteru?
-Ovaj - reče Hari. - Od Londona, rekao bih.
Njihovi pogledi se nakratko sretoše i on shvati, po tome kako su joj se obrve spojile na sredini čela,
da je ona razumela kako 'London' zapravo znači 'Ulica Grimold, broj dvanaest'.
Profesorka Truli-daska izvuče monokl iz unutrašnjeg džepa rtdor i namesti ga na oko, ne bi H
pomnije ispitala Hedvigino wjlo - Mislim da ću moći ovo da sredim, ako mi je ostaviš neko vreme,
Poteru - reče ona - u svakora slučaju, ne bi trebalo da preleće velike razdaljine narednih nekoliko
dana.
_ Ovaj... važi... hvala - reče Hari, baš kada se oglasi zvono za odmor.
- Nema problema - reče profesorka Truli-daska promuklo, okrenuvsi se nazad ka zbornici.
- Samo trenutak, Vilhelmina! - reče profesorka Mek Gonagal. - Poterovo pismo!
- A, da! - reče Hari, koji je na trenutak zaboravio na svitak vezan oko Hedvigine nožice. Profesorka
Truli-daska mu ga predade, a zatim nestade u zbornici, noseći Hedvigu, koja je zurila u Harija kao
da ne može da poveruje da bi je on tek tako nekome dao. Malčice osećajući krivicu, on se okrenu da
ode, ali ga profesorka Mek Gonagal dozva nazad.
- Poteru!
- Da, profesorko?
Ona pogleda levo-desno po hodniku. Učenici su išli ka njima iz oba pravca.
- Imaj na umu - reče ona brzo i tiho, gledajući na svitak u njegovoj ruci - da kanali komunikacija na
Hogvortsu mogu biti pod prismotrom, u redu?
- Ja... - poče Hari, ali je plima učenika koji su žurili niz nodnik već bila blizu njega. Profesorka Mek
Gonagal mu odseč"o klimnu, i povuče se u zbornicu, ostavljajući Harija da sa masom učenika izađe
u dvorište. Spazio je Rona i Hermionu kako vec stoje u zaklonjenom ćošku, pridigavši kragne
ogrtača usled . °§v Vetra. Hari raseče svitak dok je žurno koračao ka njima, Procita pet reči
ispisanih Sirijusovim rukopisom:
Danas, isto uie.ie, isto westo.
- Da li je Hedviga okej? - upita Hermiona zabrinuto čim se približio dovoljno da može da je čuje.
- Gde si je odneo?
- Kod Truli-daske - reče Hari. - A sreo sam i Mek Gonagalovu... slušajte...
I on im ispriča šta mu je profesorka Mek Gonagal rekla. Na njegovo iznenadenje, nisu delovali
šokirano. Staviše, razmenili su značajne poglede.
- Šta je bilo? - upita Hari, gledajući čas u Rona, čas u Hermionu.
- Pa, upravo sam govorila Ronu... šta ako je neko pokušao da presretne Hedvigu? Hoću reći, nikada
pre nije bila povređena tokom leta, zar ne?
- Od koga je uopšte pismo? - upita Ron, uzimajući poruku od Harija.
- Od Njuška - reče Hari tiho.
- 'Isto vreme, isto mesto?' Da li on to misli na kamin u dnevnom boravku?
- Očigledno - reče Hermiona, takode pročitavši pisamce.
Delovala je uznemireno. - Nadam se samo da niko drugi nije ovo pročitao...
- Ali, bilo je zapečaćeno i tako to - reče Hari, pokušavajući da ubedi i sebe koliko i nju. - A niko ne
bi ni razumeo na šta misli, ako pre nije razgovarao sa njim, je li tako?
- Ne znam - reče Hermiona zabrinuto, prebacivši torbu preko ramena kada se zvono ponovo oglasi -
ne bi bilo baš previše teško raagijom ponovo zapečatiti svitak... a ako neko motn
na flu-mrežu... ali ne vidim kako bismo mogli da ga upozorimo
da se ne pojavljuje, a da neko i to ne presretne!
Oni se utučeni spustiše niz kamene stepenice ka tamnicama, na čas napitaka, sve troje izgubljeni u
mislima. Kada su stigli do podnožja stepenica, iz razmišljanja ih prenu glas Draka Melfoja, koji je
stajao tik ispred vrata Snejpove učionice, mašuci oko sebe listom pergamenta zvaničnog izgleda,
govoreći mnogo lasniie no što je bilo potrebno, kako bi mogli da čuju svaku "jegovu reč.
- Aha, Ambridžova je sliterinskom kvidičkom timu odmah dala dozvolu za igranje, jutros sam
otišao pravo kod nje da je pitam. Mislim, to je bilo gotovo automatski, ona vrlo dobro poznaje mog
oca, on stalno navraća do Ministarstva... biće interesantno videti da li je i Grifindorcima dozvoljeno
da nastave da igraju, zar ne?
- Ne nasedajte na prozivku - prošaputa molećivo Hermiona Hariju i Ronu, koji su gledali u Melfoja
smrknutih lica i stegnutih pesnica. - On to i hoće.
- Mislim - nastavi Melfoj, još više podigavši glas, zlobno blesnuvši svojim sivim očima u pravcu
Harija i Rona - ako je u pitanju uticaj kod Ministarstva, onda Grifindorci i nemaju velike šanse... po
onome što mi je otac rekao, već godinama traže neki izgovor da otpuste Artura Veslija... a što se
Potera tiče... otac mi kaže da je pitanje vremena kad će ga Ministarstvo otpremiti u Sent Mungovu
bolnicu... čujem da imaju specijalno odeljenje za ljude čiji su mozgovi odlepili zbog magije.
Melfoj napravi grotesknu grimasu, širom raširivši usta i prevrnu očima. Kreb i Gojl po običaju
zahroptaše od smeha, a Pensi Perkinson veselo vrisnu.
Nešto snažno udari u Harijevo rame, oborivši ga u stranu. Delić sekunde kasnije, on shvati da je
Nevil upravo projurio pored njega, zaputivši se pravo ka Melfoju.
-Nevile, nemoj!
Hari skoči napred i zgrabi Nevila za zadnji deo odore. Nevil se frenetično opirao, mlatarajući
pesnicama, očajnički pokusavajući da udari Melfoja, koji je na trenutak delovao izuzetno sokiran.
-Pomozi mi! - obrecnu se Hari na Rona, uspevši da obmoj. Je^nu (tm)k\i oko Nevilovog vrata,
povlačeći ga unazad, što daJ^ od Sliterinaca. Kreb i Gojl su istezali mišiće iskoračivši isre
Melfoja, spremni na tuču. Ron zgrabi Nevila za ruke, i on i Hari uspeše zajedno da odvuku Nevila
nazad u red Grifmdoraca. Nevilovo lice je bilo skerletnocrveno. Pošto ga je Hari držao oko vrata,
govorio je potpuno nerazumljivo, ali se mogla ra-zabrati pokoja reč koja bi mu izletela iz usta.
-Nije... smešno... nemoj... Mungo... pokazaću... mu...
Vrata tamnice se otvoriše, i na njima se pojavi Snejp. Njegove cme oči pređoše duž reda sa
Grifindorcima, sve do mesta na kome su se Hari i Ron rvali sa Nevilom.
-Tučete se, Poteru, Vesli, Longbotome? - reče Snejp hladnim, podrugljivim glasom. - Deset poena
manje za Grifindor. Pusti Longbotoma, Poteru, inače ti sledi kaznena nastava. Uđite unutra, svi.
Hari pusti Nevila, koji stade da dahće, streljajući ga pogle-dom.
-Morao sam da te zaustavim - procedi Hari, podižući torbu. - Kreb i Gojl bi te rastrgli.
Nevil mu ne odgovori. Samo uze svoju torbu i odjuri u tamnicu.
-Za ime Merlina - reče Ron polako, dok su kretali za Nevilom - šta to bi?
Hari mu ne odgovori. Znao je tačno zašto je tema ljudi koji su u Sent Mungovoj bolnici jer boluju
od magijskih povreda mozga tako uznemirila Nevila, ali se zakleo Dambldoru da nikom neće reći
za Nevilovu tajnu. Čak ni Nevil nije imao pojma da Hari zna za to.
Hari, Ron i Hermiona zauzeše svoja uobičajena mesta na samom začelju učionice, izvukoše
pergamente, pera i svoje priraerke Hiljadu magičnih biljaka i gljiva. Ceo razred šaputao je o onome
što je Nevil upravo uradio, ali kada je Snejp zatvorio vrata tamnice uz odjekujući tresak, svi
trenutno zanemeše.
-Primetićete - poče Snejp tihim podrugljivim glasom – da danas imamo gosta na času.
On pokaza ka mračnom kutku tamnice i Hari spazi u njemu profesorku Ambridž kako sedi sa
beležnicom na kolenu. On is. a pOgleda u Rona i Hermionu, podignutih obrva. Snejp i Ambridžova,
dva nastavnika koja je najviše mrzeo. Bilo je teško odlučiti se čiju bi pobedu nad kime više voleo.
-Danas ćemo da nastavimo sa našim ojačavajućim rastvorima. Pronaći ćete svoje smese kao što ste
ih i ostavili na prošlom času. Ako su bili pravilno pripravljeni, trebalo bi da su lepo sazreli tokom
vikenda... uputstva... - on ponovo mahnu svojim štapićem - ...su na tabli. Možete početi.
Profesorka Ambridž je prvih pola sata nastave provela hvatajući neke beleške u svom ćošku. Hari je
bio veoma zainteresovan da je čuje kako ispituje Snejpa. Zapravo, bio je toliko zainteresovan, da je
ponovo postao nepažljiv sa svojim napitkom.
- Krv salamandera, Hari - zaječa Hermiona, zgrabivši ga za zglob kako bi ga po treći put sprečila da
doda pogrešan sastojak - a ne sok od nara!
- U redu - reče Hari nezainteresovano, spustivši bočicu, i dalje pomno posmatrajući ćošak.
Ambridžova je upravo ustala.
-Ha - reče on tiho, dok je koračala između dva reda klupa ka Snejpu, koji se nagnuo nad kotao Dina
Tomasa.
-Pa, čini se da je razred prilično napredan za njihov uzrast -obrati se ona živahno Snejpovim leđima.
- Mada bih dovela u pitanje koliko je preporučljivo učiti ih da pripremaju napitak kao što je
ojačavajući rastvor. Mislim da bi Ministarstvo preferiralo kada biste ga uklonili iz nastavnog
programa.
Snejp se polako uspravi i okrenu se da je pogleda.
-Dakle... koliko dugo već predajete na Hogvortsu? - upita °na, pridigavši pero iznad beležnice.
-Cetrnaest godina - odgovori Snejp. Njegov izraz lica je o nedokučiv. OČima prateći Snejpa, Hari
dodade par kapi u SV0J naPitak, koji zloćudno prosikta i iz tirkizne boje pređe u narandžastu.
-Prvobitno ste se prijavili za mesto nastavnika odbrane od mracnih veština, ako se ne varam? - upita
profesorka Ambridž Snejpa
- Da - reče Snejp tiho.
- Ali bez uspeha?
Snejpova usna se iskrivi.
- Očigledno.
Profesorka Ambridž naškraba nešto u svojoj beležnici.
- I redovno ste se prijavljivali za mesto nastavnika odbrane od mračnih veština svake godine otkako
ste se priključili Školskom osoblju, nije li tako?
- Da - reče Snejp tiho, gotovo ne pomerivši usne. Izgledao je strašno ljut.
- Znate li zašto je Dambldor konstantno odbijao da vas imenuje na to mesto? - upita Ambridžova.
- Predlažem vam da to njega upitate - reče Snejp isprekidano.
- Oh, to i nameravam - reče profesorka Ambridž sa slađanim osmehom.
- Pretpostavljam da je to relevantno? - upita Snejp, suzivši svoje crne oči.
- O, da - reče profesorka Ambridž - da, Ministarstvo želi da ima potpun uvid u'.. ovaj... prošlost
nastavnika.
Ona se okrenu, priđe Pensi Perkinson i poče da je ispituje o lekcijama. Snejp se okrenu ka Hariju i
njihovi pogledi se na trenutak sretoše. Hari brže-bolje spusti pogled na svoj napitak, koji se sada
ogavno zgrušavao, mirišući na sprženu gumu.
- Opet bez ocene, Poteru - reče Snejp zlobno, ispraznivši Harijev kotao zamahom svog štapića. -
Napisaćeš mi sastav o pravilnom sastavu ovog napitka, u kome ćeš obrazložiti kako 1 zašto si
pogrešio, a predaćeš ga na sledećem času, da li si me razumeo?
- Da - reče Hari gnevno. Snejp im je već bio zadao domaći, a to veče je imao kvidički trening. To
znači da mu predstoji još nekoliko besanih noći. Činilo mu se nemogućim da se to jutro probudio sa
osećanjem neizmerne sreće. Sada je samo i žarku želju da se ovaj dan već jednom završi.
-Možda ću da pobegnem sa predskazivanja - reče sumoro dok su posle ručka stajali u dvorištu, a
vetar im lepršao rubovima odora i vrhovima šešira. Pretvaraću se da sam bolestan, a umesto toga ću
da napišem sastav za Snejpa, tako neću morati da ostanem budan pola noći.
-Ne smeš da pobegneš sa predskazivanja - reče Hermiona strogo.
- Vidi ko mu kaže, ti nisi čak ni htela da se prijaviš na predskazivanje, mrziš onu Trilejnijevu! - reče
Ron ogorčeno.
- Ne mrzim je - reče Hermiona uzvišeno. - Samo mislim da je stvarno užasan nastavnik i matora
prevarantkinja. Ali Hari je već propustio istoriju magije, i mislim da ne bi smeo ništa više da
propusti danas.
U tome je bilo previše istine da bi mogao da je ignoriše, i tako je pola sata kasnije Hari zauzeo svoje
mesto u vreloj, naparfemisanoj atmosferi učionice za predskazivanje, ljut na sve. Profesorka Trilejni
je po ko zna koji put delila primerke Proroćišta snova. Hari pomisli da bi svakako bilo korisnije da
radi Snejpov kazneni sastav, umesto što sedi ovde, pokušavajući da pronađe neko značenje u gomili
izmišljenih snova.
Međutim, izgleda da nije bio jedina besna osoba na predskazivanju. Profesorka Trilejni tresnu
primerak Proročišta na sto, između Rona i Harija, i odjuri dalje, stisnutih usana. Sledeći primerak
Proročišta bacila je ka Šejmusu i Dinu, za dlaku promasivši Sejmusovu glavu, a poslednji je
tresnula o Nevilove grudi takvom silinom, da on skliznu sa svog jastučeta.
~ Pa, počnite! - reče profesorka Trilejni glasno, piskavim i pomalo histeričnim glasora. - Znate šta
treba da radite! Ili sam ja toliko loš nastavnik, da niste naučili ni kako da otvorite knjigu?
Razred se zbunjeno zagleda u nju, a zatim jedni u druge. ri je, pak, mislio da zna šta je posredi.
Kada se profesorka lejni sjuri nazad u visoku nastavničku stolicu, uvećanih očiju
ih suza, on približi glavu ka Ronu i promrmlja: - Mislim da Je dot)ila rezultate inspekcije.
- Profesorko? - upita Parvati Petil prigušenim glasom (ona i Lavander su se oduvek prilično divile
profesorki Trilejni) Profesorko, da li nesto nije... ovaj... u redu?
- Nije u redu?! - povika profesorka Trilejni, glasom drhtavim od emocija. - Bože sačuvaj! Uvređena
sam... pravili su insinuacije na moj račun... iznosili neosnovane optužbe... ali ne sve je u redu,
štaviše!
Ona duboko i drhtavo uzdahnu, skrenuvši pogled sa Parva-ti, dok su joj ljutite suze tekle ispod
naočara.
- Neću ni da spomenem - zagrcnu se ona - šesnaest godina odane službe... očito je da su prošle
neprimećeno... ali neću dozvoliti da me vređaju, ne, neću!
- Ali profesorka, ko vas to vređa? - upita Parvati stidljivo.
- Establišment! - reče profesorka Trilejni, dubokim, dramatičnim, treperavim glasom. - Da, oni čije
su oči toliko zamagljene svetovnim da bi videli šta ja vidim, da znaju šta ja znam... naravno, nas
vidovitih su se uvek plašili, uvek su nas proganjali... takva je, avaj, naša sudba.
Ona proguta suze, obrisa mokre obraze krajem šala, a zatim izvuče malenu vezenu maramicu iz
rukava, i iz sve snage izduva nos, uz zvuk sličan Pivsu kada plezi jezik.
Ron se zakikota. Lavander ga prostreli zgađenim pogledom.
- Profesorko - reče Parvati - da li to znači... da li je profesorka Ambridž nešto...?
- Ne spominjite mi tu ženu! - vrisnu profesorka Trilejni, skočivši na noge, zveckajući perlama i
bleskajući naočarima. - Moliću vas da nastavite sa radom!
I ona ostatak časa provede šetkajući se između njih, dok su joj suze još uvek tekle ispod naočara,
mrmljajući, reklo bi se, pretnje sebi u bradu.
- ...mogla bih i sama da odlučim da odem... takvo poniženje... na probnom radu... videćemo... kako
se samo usuđuje...
- Ti i Ambridžova imate nešto zajedničko - tiho reče Hari Hermioni, kada su se ponovo sreli na
odbrani od mračnih veština
-Izgleda da i ona smatra da je Trilejnijeva matora prevaJantkinja... čini se da ju je stavila na probni
rad.
Ambridžova uđe u učionicu baš kada je on progovorio, noseći cmu somotsku mašnicu i vrlo
uobražen izraz na licu. _ Dobar dan, deco. Dobar dan, profesorko Ambridž - odrecitovaše oni
bezvoljno.
-Sklonite štapiće, moliću.
Ali ovoga puta nije bilo komešanja kao odgovor na to: niko se nije ni potrudio da izvadi štapić.
- Molim vas, okrenite stranu trideset i četiri Teorije odbrambene magije, i pročitajte treće poglavlje,
pod naslovom 'Predmet neofanzivnih odgovora na magijske napade'. Neće biti potrebe...
- ...za razgovorom - dopuniše je tiho Hari, Ron i Hermiona.
- Nema kvidičkog treninga - reče Angelina šupljim glasom, kada su Hari, Ron i Hermiona ušli u
dnevni boravak posle večere.
- Ali bio sam miran! - reče Hari, užasnut. - Nisam joj ništa rekao, Angelina, kunem se, nisam...
- Znam, znam - reče Angelina očajno. - Rekla je da joj treba malo vremena da razmisli.
- 0 čemu da razmisli? - reče Ron ljutito. - Sliterincima je dala dozvolu, zašto ne bi i nama?
Ali Hari je mogao da zamisli koliko Ambridžova uživa držeći im nad glavama pretnju da možda
neće ni biti grifindorskog kvidičkog tima, i bilo mu je potpuno jasno zašto ne želi da se tako skoro
odrekne oružja koje može da upotrebi protiv njih.
-Pa - reče Hermiona - gledaj to sa vedrije strane – makar ceš sada imati vremena da napišeš sastav
za Snejpa!
-To je tebi vedrija strana, je li? - obrecnu se Hari, dok je sa nevericom zurio u Hermionu. - Nemam
trening kvidiča, a imam dodatni rad iz napitaka?
Hari se sruči u stolicu, nevoljno izvuče domaći iz napitak iz torbe i poče da radi. Bilo mu je veoma
teško da se skoncen triše. lako je znao da će se Sirijus tek mnogo kasnije pojaviti u vatri, nije
mogao a da ne gleda u plamenove svakih par minuta, za svaki slučaj. U sobi je pri tom vladala
neopisiva buka: izgleda da su Fred i Džordž napokon usavršili jednu vrstu zabušantskih
bombonjera, koje su na smenu demonstrirali gomili koja im je klicala.
Prvo bi Fred zagrizao narandžasti kraj karamele, posle čega bi spektakulamo povratio u kofu koju
su stavili ispred njega. Zatim bi na silu progutao ljubičasti kraj karamele, nakon čega bi povraćanje
trenutno prestalo. Li Džordan, koji im je asistirao pri demonstraciji, lenjo je začaravao bljuvotinu da
nestaje u redovnitn intervalima, istom nestajućom čini koju je Snejp neprekidno koristio na
Harijevim napicima.
Uz redovne vvuke bljuvanja, klicanja i Freda i Džordža koji su naglas primali narudžbine od mase,
Hariju je bilo izuzetno teško da se usredsredi na pravilan metod pravljenja ojačavajućeg rastvora.
Hermiona mu nije nimalo olakšavala stvari: klicanje i zvuk povraćke koja udara o dno kofe bili su
isprekidani njenim glasnim neodobravajućim frktajima, koji su Hariju još više odvlačili pažnju.
- Pa, idi onda i zaustavi ih! - reče on iznervirano, pošto je po četvrti put precrtao pogrešno napisanu
količinu grifonove kandže u prahu.
- Ne mogu, tehnički ne rade ništa nepropisno - procedi Hermiona kroz stisnute zube. - Imaju puno
pravo da tu gadnu stvar sami jedu, a nigde ne mogu da pronađem neko pravilo koje bi zabranjivalo
drugim idiotima da ih kupuju od njih, sem ukoliko se ne dokaže da su na neki način opasne, a ne
izgleda mi da jesu.
Ona, Hari i Ron su posmatrali Džordža kako kao raketa povraća u kofu, guta ostatak karamele, a
zatim se uspravlja, ozarenog lica i raširenih ruku, dočekan aplauzom.
-Znaš, nije mi jasno kao to da su Fred i Džordž dobili satri O.Č.N. - reče Hari, posmatrajući kako
Fred, Džordž • Li prikupljaju zlatnike od željne i razdragane mase. - Zaista znaju mnogo toga.
- Ma, oni znaju samo razmetljive trikove koji nikome nisu od prave koristi - reče Hermiona
omalovažavajuće.
- Ni od kakve koristi? - zapita Ron napregnutim glasom. - Hermiona, već su zaradili oko dvadeset i
šest galeona.
Prošlo je dugo vremena pre nego što se gužva oko Veslijevih blizanaca razišla, a još duže dok su
Fred, Li i Džordž sabrali svoju zaradu, tako da je bilo dobrano posle ponoći kada su Hari, Ron i
Hermiona napokon imali dnevni boravak na raspolaganju samo za sebe. Fred je konačno zatvorio
vrata ka dečačkim spavaonicama za sobom, razmetljivo zveckajući svojom vrećom punom galeona,
zbog čega se Henniona namršti. Hari, koji je veoma malo uznapredovao u pisanju sastava za čas
napitaka, odlučio je da odustane za to veče. Dok je Hari odlagao knjige, Ron, koji je lako dremao u
fotelji, ispusti prigušen hroptaj, probudi se i krmeljivo se zagleda u vatru.
-Sirijuse! - reče on.
Hari se hitro okrenu. Sirijusova neuredna tamnokosa glava ponovo je stajala u ognjištu.
- Zdravo - reče im on, iskezivši se.
- Zdravo - u horu rau odgovoriše Hari, Ron i Hermiona, sve troje kleknuvši na tepih kraj kamina.
Krukšenks glasno zaprede i pride vatri, pokušavajući, uprkos toploti, da stavi svoju njušku kraj
Sirijusovog lica.
- Kako ide? - upita Sirijus.
- Ne tako dobro - reče Hari, dok je Hermiona odvlačila Krukšenksa kako bi ga sprečila da oprlji
brkove. - Ministarstvo je donelo još jedan dekret, što znači da nam više nije dozvoljen° da iraamo
kvidičke timove...
- Niti tajne grupe za učenje odbrane od mračnih veština? - uPita Sirijus.
Zavlada kratak tajac.
- Otkud znaš za to? - hteo je Hari da zna.
- Moraćete pažljivije da birate svoja sastajališta - reče Sirijus, još se šire nasmešivši. - Veprova
glava, stvarno, deco..
- Pa, bolje tamo nego u Tri metle\ - poče Hermiona da se brani. - Tri metle su uvek pune ljudi...
- Što znači da bi neko mnogo teže mogao da čuje šta pričate - reče Sirijus. - Imaš ti još mnogo toga
da naučiš, Hermiona.
- Ko nas je čuo? - hteo je Hari da zna.
- Mandangus, naravno - reče Sirijus, a kada ga sve troje zbunjeno pogledaše, on se nasmeja. - On je
bio ona veštica pod velom.
- To je bio Mandangus? - zapita Hari, zapanjen. - Šta je on radio u Veprovoj glavil
- A šta misliš da je radio? - reče Sirijus nestrpljivo. - Držao je tebe na oku, naravno.
- Još uvek sam pod prismotrom? - zvučao je Hari ljutito.
- Aha, jesi - reče Sirijus - a tako je i najbolje, ako je prva stvar koju ćeš da uradiš tokom slobodnog
vikenda da organizuješ ilegalnu odbrambenu grupu.
Ali nije delovao ni ljutito ni zabrinuto. Štaviše, gledao je u Harija sa izrazitim ponosom.
- Zašto se Dang krio od nas? - upita Ron, delujući razočarano. - Bilo bi nam drago da smo ga videli.
- Pre dvadeset godina zabranjen mu je pristup u Veprovoj glavi - reče Sirijus - a onaj krčmar ima
jako dobro pamćenje. Ostali smo bez Ćudljivkovog rezervnog nevidljivog ogrtača kada je Stardžis
uhapšen, tako da se Dang u poslednje vreme često maskira u žensko... no, svejedno... kao prvo,
Rone – zakleo sam se da ću ti preneti poruku od tvoje majke.
- Je li? - reče Ron sa zebnjom.
- Poručuje ti da nipošto ne učestvuješ u ilegalnoj grupi za učenje odbrane od mračnih veština. Kaže
da ćeš zasigurno biti ¦ hačen iz škole, i da će ti budućnost biti uništena. Kaže da ćeš mati dovoljno
vremena da kasnije naučiš kako da se braniš, i da si ionako previše mlad da bi se o tome sada
brinuo. Takođe (Sirijusov pogled pređe na drugo dvoje) - savetuje Hariju i Hermioni da ne
nastavljaju rad sa grupom, iako prihvata činjenicu da nad njima nema nikakvu moć, i prosto ih moli
da se sete kako im time želi sve najbolje. Sve bi vam ovo napisala, ali ako bi sova bila presretnuta,
svi biste bili u velikoj nevolji, a ne može ovo sama da vam kaže, jer je večeras na dužnosti.
- Kakvoj dužnosti? - brzo upita Ron.
- To te se ne tiče, samo radi neke stvarčice za Red – reče Sirijus. - Tako da je meni zapalo da budem
glasnik, i obavezno joj recite da sam vam sve preneo, jer mislim da nema poverenja u mene.
Zavlada još jedan tajac, tokom kojeg Krukšenks, mjaučući, pokuša da šapom dohvati Sirijusovu
glavu, dok je Ron čeprkao progorelu rupu u tepihu.
- Dakle, hoćeš da ti obećam da neću da učestvujem u odbrambenoj grupi? - napokon promrmlja
Ron.
- Ja? Nikako! - reče Sirijus, delujući iznenađeno. - Ja mislim da je to odlična ideja!
- Stvamo? - reče Hari, a srce mu zaigra.
- Naravno! - reče Sirijus. - Misliš li da bismo se tvoj otac i ja povukli i trpeli naređenja od neke
stare veštičare kao što je Ambridžova?
- Ali... prošlog polugođa stalno si mi govorio da budem pažljiv i da ništa ne rizikujem...
- Prošle godine, svi dokazi su ukazivali na to da neko na Hogvortsu pokušava da te ubije, Hari! -
reče Sirijus nestrpljivo.
- Ove godine, znamo da bi neko van Hogvortsa voleo da nas sve Pobije, stoga mislim da je odlična
ideja da naučite da se sami propisno odbranite!
-A ako nas izbace iz škole? - upita Henniona, sa upitnim a. lica.
- Hermioha, ovo je bila tvoja ideja! - reče Hari, zagledavši se u nju.
- Znam da jeste, samo me zanima šta Sirijus misli – Tttt ona, slegnuvši ramenima.
- Pa, bolje izbačen iz škole, a da umeš da se braniš, neeo da bezbedno sediš u školi, i da nemaš
pojma - reče Sirijus.
- Bravo! - rekoše Hari i Ron puni entuzijazma.
- Dakle - upita Sirijus - kako ćete organizovati tu grupu? Gde se sastajete?
- Pa, to je sada mali problem - reče Hari. - Pojma nemam gde ćemo uopšte smeti da odemo.
- Šta kažeš na Vrišteću kolibu? - predloži mu Sirijus.
- Hej, to je dobra ideja! - reče Ron uzbuđeno, ali Hermiona skeptično frknu i sve troje se osvrnuše
ka njoj, Sirijusova glava klizeći u stranu kroz plamenove.
- Pa, Sirijuse, vas je bilo samo četvoro kada ste se sastajali u Vrištećoj kolibi tokom vašeg
školovanja - reče Hermiona - i svi ste mogli da se preobrazite u životinje, a pretpostavljam da
ste mogli i sva četvorica da se zgurate pod jedan nevidjivi ogrtač, samo da ste hteli. Ali nas ima
dvadeset i osmoro, niko od nas nije animagus, tako da nam ne treba nevidljivi ogrtač, već
nevidljiva cirkuska šatra...
- Imaš pravo - reče Sirijus, delujući pomalo snuždeno. - Pa, siguran sam da ćete smisliti neko mesto.
Nekada je bio i jedan prilično prostran tajni prolaz iza onog velikog ogledala na četvrtom spratu,
možda biste tamo imali dovoljno prostora da vežbate kletve i uroke.
- Fred i Džordž su mi rekli da je prolaz blokiran - reče Hari, odmahujući glavom. - Plafon se
odronio, ili nešto slično.
- Oh... - reče Sirijus, namrštivši se. - Pa, razmisliću, pa ću vam se ponovo javiti...
On prekide u pola rečenice. Lice mu iznenada postade napeto, uzrujano. Okrenu se bočno, naizgled
posmatrajući čvrsti zid od cigala u kaminu.
_ sirijuse? - pozva ga Hari zabrinuto. Ali on nestade. Hari je na trenutak zijao u plamenove, a onda
se okrenu ka Ronu i Hermioni. _ Zašto je...? Hermiona užasnuto uzdahnu i poskoči na noge, i dalje
zureći u vatru.
Među plamenovima se pojavi jedna ruka, opipavajući, kao da pokušava nešto da zgrabi: bila je to
zdepasta ruka sa kratkim prstima, prekrivena ružnim staromodnim prstenjem.
Sve troje pobegoše odatle. Hari se osvmu na vratima dečačke spavaonice. Ruka profesorke
Ambridž još uvek je grabila u prazno kroz plamenove, kao da je tačno znala gde je do maločas bila
Sirijusova kosa, odlučna da je sada zgrabi.
ČETIRI
Hari je se sve do kraja tog vikenda osećao srećniji nego ikada od početka polugođa. On i Ron su
skoro celu nedelju praveli radeći domaće, da bi nadoknadili ono što su propustili. Poslednji zraci
jesenjeg sunca istrajali su ceo dan: stoga su, umesto da sede pogrbljeni nad stolovima u dnevnom
boravku, preneli sveske napolje i smestili se u senci velikog bukovog drveta na samom rubu jezera.
Henniona, koja je po običaju već bila završila sve svoje zadatke, ponela je klupko vune i začarala
svoje igle za pletenje, tako da su štrikale i zveketale u vazduhu pored nje, proizvodeći još šeširića i
šalova.
Saznanje da čini nešto da se odupre Ambridžovoj i Ministarstvu, i da je on sam ključni deo pobune,
pružalo je Hariju osećaj neizmemog zadovoljstva. Neprekidno je premotavao subotnji sastanak u
glavi: svi ti ljudi su se obratili njemu da ih nauči odbrani od mračnih veština... pa izrazi na njihovim
licima kada su "uli za ne^e 0(* stvar* k°Je ^e u^n'°- l Č° koja hvali njegove nodvige na
Tročarobnjačkom turniru - spoznaja da ga niko od svih njih nije smatrao lažljivim čudakom, već
nekim kome se treba diviti, toliko ga je ispunila nadom, da je još uvek bio veseo u ponedeljak
ujutru, uprkos tome što su mu predstojala najneomiljenija predavanja.
On i Ron se iz spavaonice zaputiše niz stepenice, raspravljajući o Angelininoj ideji da te večeri na
kvidičkom treningu probaju da uvežbaju novi potez po imenu finta lenjivčevog stiska, i tek kada su
već došli nasred osunčanog dnevnog boravka, primetiše novi dodatak sobi koji je već privukao
pažnju grupice Grifindoraca.
Za grifindorsku oglasnu tablu bio je prikucan ogroman natpis, toliko veliki da je prekrio sve drago
na njoj - spisak polovnih udžbenika na prodaju, redovne podsetnike o školskim pravilima koje je
pisao Argus Filč, raspored kvidičkih treninga, ponude za trampu određenih sličica iz cokoladnih
žabica, najnoviji oglas braće Vesli u kome traže degustatore, datume Hogsmidskih vikenda i
obaveštenja u kolumni izgubljeno - nađeno. Novi natpis bio je ispisan velikim cmim slovima, a na
dnu, pored pedantnog i izuvijanog potpisa, nalazio se pečat izuzetno zvaničnog izgleda.
Sve đačke organizacije, udruženja, timovi, grupe i klubovi ovime se raspuštaju.
Organizacija, udruženje, tim, grupa i klub ovime se definišu kao redovno sastajanje troje ili više
učenika.
Dozvole za ponovno formiranje istih mogu se tražiti od Velikog inkvizitora (profesorke Ambridž).
Nijedna đačka organizacija, udruženje, tim, grupa ili klub ne mogu da postoje bez znanja i
odobrenja Velikog inkvizitora.
Svaki učenik za kojeg se otkrije da je osnovao, ili pripada, organizaciji, udruženju, timu, grupi ili
klubu koji nije odobren od strane Velikog inkvizitora, biće izbačen iz škole.
Gore navedene proklamacije su u saglasnosti sa Dekretom o obrazovanju pod brojetn dvadeset i
četiri.
Potpisano:
Dolores Džejn Ambridž
VELIKIINKVIZITOR.
Hari i Ron pročitaše obaveštenje preko glava nekolicine zabrinutih drugaka.
- Da li to znači da će ukinuti klub gob-kamenja? - upita jedan od njih svog druga.
- Mislim da neće biti problema sa gob-kamenjem – reče Ron smrknuto, zbog čega drugak poskoči. -
Mada, mislim da mi nećemo biti te sreće, a ti? - upita on Harija, kada su se drugaci žurno udaljili.
Hari je ponovo iščitavao obaveštenje. Sreća koja ga je ispunjavala od subote nestade. Unutrašnjost
mu je pulsirala od gneva.
- Ovo nije slučajnost - reče, stegnuvši pesnice. - Ona zna.
- Nemoguće - odmah će Ron.
_ U onoj krčmi mnogi su prisluškivali naš razgovor. Uosta1 m pomirimo se sa tim, ne znamo koliko
možemo da veruje'onima koji su došli na sastanak... bilo ko od njih mogao je da kaže
Ambridžovoj...
A on je pomislio da su mu poverovali, čak mu se činilo i da mu se dive...
- Zaharije Smit! - odmah reče Ron, zabivši pesnicu u dlan svoje druge šake. - Ili... onaj Majkl
Korner isto mi je strašno sumnjiv...
- Pitam se da li je Hermiona već videla ovo? - reče Hari, osvrćući se ka vratima ženskih spavaonica.
- Hajdemo da joj kažemo - reče Ron. On pojuri napred, otvori vrata i zaputi se uz spiralno
stepenište.
Bio je na šestom stepeniku, kada se začu glasan, zavijajući zvuk, nalik brodskoj sireni, i stepenici se
stopiše jedni sa drugima, napravivši dugački, glatki kameni tobogan. Na tren, Ron pokuša da
nastavi sa trčanjem, mahnito mlatarajući rukama poput vetrenjače, a zatim se sruči unazad i spusti
niz novostvoreni to-bogan, zaustavivši se kod Harijevih nogu.
-Ovaj... mislim da nam nije dozvoljen pristup ženskim spavaonicama - reče Hari, pridižući Rona sa
zemlje, svojski se trudeći da se ne nasmeje.
Dve devojčice iz četvrtog razreda veselo se spustiše niz kameni tobogan.
- Ooo, ko je to pokušao da se popne uz stepenice? - zakikotaše se one veselo, skočivši na noge,
odmeravajući Harija i Rona.
- Ja - reče Ron, koji je još uvek bio prilično razbarušen. - Nisam znao da će se to dogoditi. To nije
fer! - dodade on Hariju, kada su se devojčice zaputile ka rupi sa portretom, jos uvek se kikoćući ko
lude. - Hermiona sme u našu spavaonicu, kako t0 da nama nije dozvoljeno...?
~ Pa, to je jedno staromodno pravilo - reče Hermiona, koJe uPravo nežno skliznula na tepih ispred
njih, i sada se pridizala na noge - ali lepo piše u Istoriji Hogvortsa da su osn' vači smatrali kako
dečaciraa ne treba verovati koliko i devoič' cama. Zašto si uopšte pokušao da se popneš?
-Da te pronađem - pogledaj ovo! - reče Ron, odvukavši je do oglasne table.
Hermiona hitro prelete pogledom obaveštenja. Lice joj se skameni.
- Mora da joj je neko izbrbljao sve! - zaključi Ron ljutito.
- Nisu mogli - reče Hermiona prigušenim glasom.
- Ti si tako naivna - reče Ron - zato što si sama tako časna i poverljiva, misliš da su i...
- Ne, nisu mogli da ispričaju jer sam bacila urok na onaj list pergamenta koji srao svi potpisali - reče
Hermiona sumorno. - Veruj mi, ako je neko otrčao i sve ispričao Ambridžovoj, znaćemo tačno ko, a
taj će silno zažaliti.
- Što, šta će mu biti? - upita Ron radoznalo.
- Pa, recimo ovako - poče Hermiona - bubuljice Elois Midžeon će u poređenju sa tim ličiti tek na
nekoliko cakanih pegica. Hajdemo na doručak, da vidimo šta ostali misle... pitam se da li je ovo
okačeno u svim kućama?
Odmah po ulasku u Veliku salu postalo je očigledno da se obaveštenje Ambridžove nije pojavilo
samo u grifindorskom tornju. U graji i povećanom komešanju u Velikoj sali ogledala se izražena
napetost, dok su đaci trčali duž stolova, domunđavajući se o onome što su pročitali. Hari, Ron i
Hermiona tek što su seli, kada se Nevil, Din, Fred i Džordž sručiše kraj njih.
- Da li ste videli?
- Mislite li da zna?
- Šta ćemo da radimo?
Svi su gledali u Harija. On se osvrnu oko sebe kako bi se osigurao da nema nastavnika u blizini.
- Svejedno ćemo to da uradimo, naravno - reče on tiho.
- Znao sam da ćeš to da kažeŠ - reče Džordž, ozarenog lica, potapšavši Harija po ruci.
T asistenti? - reče Fred, sumnjičavo osmotrivši Rona i Hermionu
_ Naravno - rece Hermiona nladno.
-Evo stižu Erni i Hana Abot - reče Ron, pogledavši preko ramena. - Baš kao i oni tipusi iz Revenkla
i Smit... i niko ne deluje veoma bubuljičavo.
Hermiona je delovala uzbuđeno.
- Ma pusti sad bubuljice, ti idioti ne smeju sada da nam pridu, delovaće stvamo sumnjivo - sedi! -
ona se bezglasno obrati Erniju i Hani, mahnito im gestikulirajući da se priključe haflpafskom stolu.
- Kasnije! Pričaćemo - sa - vama - kasnije!
- Ja ću da kažem Majklu - reče Džini nestrpljivo, skočivši sa klupe - taj idiot, stvarno, šta li to misli
da radi...
Ona odjuri ka revenklovskom stolu. Hari ju je posmatrao kako trči. Čo je sedela nedaleko,
razgovarajući sa svojom kovrdžavom prijateljicom koja je bila sa njom u Veprovoj glavi. Hoće li je
obaveštenje Ambridžove zaplašiti da se više ne sastaje sa njim?
Ali prave posledice obaveštenja osetili su tek kada su krenuli iz Velike sale, zaputivši se na istoriju
magije.
-Hari! Rone!
Bila je to Angelina i žumo je išla ka njima, potpuno očajna.
-U redu je - reče Hari tiho, kada je bila dovoljno blizu da ga čuje. - Ipak ćemo da nastavimo sa...
~ Da li shvatate da je uključila i kvidič u sve ovo? - prekide ga Angelina. - Moramo da tražimo
dozvolu da ponovo formiramo grifindorski tim!
- Sta? - upita Hari.
- Nema šanse - reče Ron, zgranut.
-Pročitaj obaveštenje, spominje i timove! Zato slušaj, Hari reci ću ti ovo po poslednji put... molim
te, molim te nemoj da gubiš živce pred Ambridžovom, inače nam možda više neće dati da igramo!
- Okej, okej - reče Hari, jer je Angelina delovala kao da ie na ivici suza. - Ne brini, dobro ću se
ponašati...
- Kladim se da je Ambridžova na istoriji magije - reče Ron smrknuto, kada su se zaputili na Binsov
čas. - Još uvek niie izvršila inspekciju kod Binsa... kladimo se u šta hoćeš da već čeka tamo...
Ali nije bio u pravu. Jedini nastavnik koji je bio prisutan kada su ušli u učionicu bio je profesor
Bins, po običaju lebdeći na par centimetara od stolice, spreman da nastavi svoje monotono trućanje
o ratovima džinova. Hari danas čak nije ni pokušao da prati njegovo predavanje. Zaludno je crtkao
po svom pregamentu, ignorišući Hermionine česte prekorne poglede i gurkanja, sve dok ga nije
jednom izuzetno bolno bocnula u rebra, i on ljutito podiže glavu. - Šta je?
Ona pokaza ka prozoru. Hari se okrenu ka njemu. Na uskom simsu ugnezdila se Hedviga, sa
pisamcetom vezanim za nožicu, zureći u njega kroz debelo staklo. Hariju ništa nije bilo jasno.
Upravo su doručkovali, zašto mu, za ime sveta, nije tada uručila pismo, kao i obično? Mnogi od
njegovih drugova iz razreda takode su jedni drugima pokazivali na Hedvigu.
- Oh, oduvek sam volela tu sovu, stvamo je prelepa - Hari začu Lavander kako se s uzdahom obraća
Parvati.
On se osvrnu ka profesoru Binsu, koji je nastavio da čita svoje beleške, spokojno nesvestan da je
pažnja razreda sada još manje usredsređena na njega nego inače. Hari tiho skliznu sa stolice, čučnu i
žurno otpuza duž reda klupa ka prozoru, gde otkači bravicu i veoma polako ga otvori.
Očekivao je da će mu Hedviga ispružiti nožicu, kako bi mogao da skine pismo, a zatim odleteti ka
sovamiku, ali čim se prozor dovoljno odškrinuo, ona uskoči unutra, tužno hukćući. Hari zatvori
prozor, zabrinuto pogledavši ka profesoru Binsu, ponovo čučnu i odjuri na svoje sedište sa
Hedvigom na ramenu.
" ie ponovo seo na mesto, prebacio je Hedvigu u krilo i polcušao da skine pismo koje joj je bilo
privezano za nožicu.
Tek tada je shvatio da je Hedvigino perje bilo raščerupano. Neka pera su joj štrčala, a jedno krilo je
držala pod čudnim uglom.
_ Povredena je! - prošaputa Hari, nadvivši se nad nju. Hermiona i Ron se nagnuše ka njemu.
Hermiona je čak ostavila i svoje pero. - Vidi - nešto joj nije u redu sa krilom...
Hedviga je drhtala. Kada je Hari krenuo da joj pipne krilo, ona malčice poskoči, nakostrešivši perje,
kao naduvana, i prekorno ga pogleda.
-Profesore Bins - reče Hari glasno, a svi u razredu se okrenuše ka njemu. - Nije mi dobro.
Profesor Bins podiže pogled sa svojih beležaka, zaprepašćen, po običaju. kada je otkrio da je soba
pred njim puna ljudi.
-Nije ti dobro? - ponovi on ošamućeno.
- Nimalo mi nije dobro - reče Hari odlučno, pridigavši se na noge sa Hedvigom skrivenom iza leđa.
- Mislim da moram da odem u bolničko krilo.
- Da - reče profesor Bins, očigledno u velikoj zabludi. - Da... da, bolničko krilo... pa, idi, onda,
Perkinse...
Kada je izašao iz učionice, Hari vrati Hedvigu na svoje rame i požuri niz hodnik, zastavši da
razmisli tek kada Binsova vrata više nisu bila na vidiku. Njegov prvi izbor kome da odnese Hedvigu
na lečenje bio je, naravno, Hagrid, ali pošto nije vmao pojma gde je on, jedina preostala opcija bila
je da pronadJe profesorku Truli-dasku i da se nada da će mu pomoći.
On proviri kroz prozor ka vetrovitom, oblacima prekrivenom zemljištu. Nije bilo ni traga od nje
pored Hagridove kolibe. Ako ne drži čas, verovatno je u zbornici. On se zaputi niz stepenice,
Je Hedviga slabašno huktala, klateći mu se na ramenu. .
Dva kamena gargojla natkriljivala su vrata zbornice. Kada Je Hari prišao, jedan od njih zakrešta: -
Trebalo bi da si na casu, sinko.
- Ovo je hitno - reče Hari odsečno.
- Oooo, hitno, je li? - reče drugi gargojl piskavim glasom
- Pa, baš nam je odbrusio, zar ne?
Hari pokuca. Začu korake, a zatim se vrata otvoriše i nađe se licem u lice sa profesorkom Mek
Gonagal.
- Nisi valjda opet dobio kaznenu nastavu?! - reče ona odmah, uzbunjeno sevnuvši svojim
četvrtastim naočarima.
- Ne, profesorka! - užurbano odgovori Hari.
- Pa, zašto onda nisi na nastavi?
- Zbog nečeg hitnog, očigledno - podrugljivo će drugi gargojl.
- Tražim profesorku Truli-dasku - objasni Hari. - Zbog moje sove, povređena je.
- Povređena sova, kažeš?
Profesorka Truli-daska se pojavi kraj ramena profesorke Mek Gonagal, pušeći lulu i čitajući
primerak Dnevnog proroka.
-Da - uzvrati Hari, pažljivo podigavši Hedvigu sa svog ramena - pojavila se posle ostalih poštanskih
sova, a krilo joj je skroz čudno, pogledajte...
Profesorka Truli-daska čvrsto zagrize svoju lulu i uze Hedvigu od Harija, dok ih je profesorka Mek
Gonagal nemo posmatrala.
-Hmm - reče profesorka Truli-daska, neznatno tresući lulom dok je pričala. - Izgleda da ju je nešto
napalo. Mada, ne znam šta bi to moglo da bude. Testrali, naravno, ponekad napadaju ptice, ali je
Hagrid dobro izdresirao hogvortske testrale da ne diraju sove.
Hari nije znao šta su testrali, niti ga je bilo briga. Samo je hteo da zna da li će Hedviga biti dobro.
Profesorka Mek Gonagal oštro pogleda Harija i upita: - Da li znaš koliku je razdaljinu ova sova
preletela, Poteru?
-Ovaj - reče Hari. - Od Londona, rekao bih.
Njihovi pogledi se nakratko sretoše i on shvati, po tome kako su joj se obrve spojile na sredini čela,
da je ona razumela kako 'London' zapravo znači 'Ulica Grimold, broj dvanaest'.
Profesorka Truli-daska izvuče monokl iz unutrašnjeg džepa rtdor i namesti ga na oko, ne bi H
pomnije ispitala Hedvigino wjlo - Mislim da ću moći ovo da sredim, ako mi je ostaviš neko vreme,
Poteru - reče ona - u svakora slučaju, ne bi trebalo da preleće velike razdaljine narednih nekoliko
dana.
_ Ovaj... važi... hvala - reče Hari, baš kada se oglasi zvono za odmor.
- Nema problema - reče profesorka Truli-daska promuklo, okrenuvsi se nazad ka zbornici.
- Samo trenutak, Vilhelmina! - reče profesorka Mek Gonagal. - Poterovo pismo!
- A, da! - reče Hari, koji je na trenutak zaboravio na svitak vezan oko Hedvigine nožice. Profesorka
Truli-daska mu ga predade, a zatim nestade u zbornici, noseći Hedvigu, koja je zurila u Harija kao
da ne može da poveruje da bi je on tek tako nekome dao. Malčice osećajući krivicu, on se okrenu da
ode, ali ga profesorka Mek Gonagal dozva nazad.
- Poteru!
- Da, profesorko?
Ona pogleda levo-desno po hodniku. Učenici su išli ka njima iz oba pravca.
- Imaj na umu - reče ona brzo i tiho, gledajući na svitak u njegovoj ruci - da kanali komunikacija na
Hogvortsu mogu biti pod prismotrom, u redu?
- Ja... - poče Hari, ali je plima učenika koji su žurili niz nodnik već bila blizu njega. Profesorka Mek
Gonagal mu odseč"o klimnu, i povuče se u zbornicu, ostavljajući Harija da sa masom učenika izađe
u dvorište. Spazio je Rona i Hermionu kako vec stoje u zaklonjenom ćošku, pridigavši kragne
ogrtača usled . °§v Vetra. Hari raseče svitak dok je žurno koračao ka njima, Procita pet reči
ispisanih Sirijusovim rukopisom:
Danas, isto uie.ie, isto westo.
- Da li je Hedviga okej? - upita Hermiona zabrinuto čim se približio dovoljno da može da je čuje.
- Gde si je odneo?
- Kod Truli-daske - reče Hari. - A sreo sam i Mek Gonagalovu... slušajte...
I on im ispriča šta mu je profesorka Mek Gonagal rekla. Na njegovo iznenadenje, nisu delovali
šokirano. Staviše, razmenili su značajne poglede.
- Šta je bilo? - upita Hari, gledajući čas u Rona, čas u Hermionu.
- Pa, upravo sam govorila Ronu... šta ako je neko pokušao da presretne Hedvigu? Hoću reći, nikada
pre nije bila povređena tokom leta, zar ne?
- Od koga je uopšte pismo? - upita Ron, uzimajući poruku od Harija.
- Od Njuška - reče Hari tiho.
- 'Isto vreme, isto mesto?' Da li on to misli na kamin u dnevnom boravku?
- Očigledno - reče Hermiona, takode pročitavši pisamce.
Delovala je uznemireno. - Nadam se samo da niko drugi nije ovo pročitao...
- Ali, bilo je zapečaćeno i tako to - reče Hari, pokušavajući da ubedi i sebe koliko i nju. - A niko ne
bi ni razumeo na šta misli, ako pre nije razgovarao sa njim, je li tako?
- Ne znam - reče Hermiona zabrinuto, prebacivši torbu preko ramena kada se zvono ponovo oglasi -
ne bi bilo baš previše teško raagijom ponovo zapečatiti svitak... a ako neko motn
na flu-mrežu... ali ne vidim kako bismo mogli da ga upozorimo
da se ne pojavljuje, a da neko i to ne presretne!
Oni se utučeni spustiše niz kamene stepenice ka tamnicama, na čas napitaka, sve troje izgubljeni u
mislima. Kada su stigli do podnožja stepenica, iz razmišljanja ih prenu glas Draka Melfoja, koji je
stajao tik ispred vrata Snejpove učionice, mašuci oko sebe listom pergamenta zvaničnog izgleda,
govoreći mnogo lasniie no što je bilo potrebno, kako bi mogli da čuju svaku "jegovu reč.
- Aha, Ambridžova je sliterinskom kvidičkom timu odmah dala dozvolu za igranje, jutros sam
otišao pravo kod nje da je pitam. Mislim, to je bilo gotovo automatski, ona vrlo dobro poznaje mog
oca, on stalno navraća do Ministarstva... biće interesantno videti da li je i Grifindorcima dozvoljeno
da nastave da igraju, zar ne?
- Ne nasedajte na prozivku - prošaputa molećivo Hermiona Hariju i Ronu, koji su gledali u Melfoja
smrknutih lica i stegnutih pesnica. - On to i hoće.
- Mislim - nastavi Melfoj, još više podigavši glas, zlobno blesnuvši svojim sivim očima u pravcu
Harija i Rona - ako je u pitanju uticaj kod Ministarstva, onda Grifindorci i nemaju velike šanse... po
onome što mi je otac rekao, već godinama traže neki izgovor da otpuste Artura Veslija... a što se
Potera tiče... otac mi kaže da je pitanje vremena kad će ga Ministarstvo otpremiti u Sent Mungovu
bolnicu... čujem da imaju specijalno odeljenje za ljude čiji su mozgovi odlepili zbog magije.
Melfoj napravi grotesknu grimasu, širom raširivši usta i prevrnu očima. Kreb i Gojl po običaju
zahroptaše od smeha, a Pensi Perkinson veselo vrisnu.
Nešto snažno udari u Harijevo rame, oborivši ga u stranu. Delić sekunde kasnije, on shvati da je
Nevil upravo projurio pored njega, zaputivši se pravo ka Melfoju.
-Nevile, nemoj!
Hari skoči napred i zgrabi Nevila za zadnji deo odore. Nevil se frenetično opirao, mlatarajući
pesnicama, očajnički pokusavajući da udari Melfoja, koji je na trenutak delovao izuzetno sokiran.
-Pomozi mi! - obrecnu se Hari na Rona, uspevši da obmoj. Je^nu (tm)k\i oko Nevilovog vrata,
povlačeći ga unazad, što daJ^ od Sliterinaca. Kreb i Gojl su istezali mišiće iskoračivši isre
Melfoja, spremni na tuču. Ron zgrabi Nevila za ruke, i on i Hari uspeše zajedno da odvuku Nevila
nazad u red Grifmdoraca. Nevilovo lice je bilo skerletnocrveno. Pošto ga je Hari držao oko vrata,
govorio je potpuno nerazumljivo, ali se mogla ra-zabrati pokoja reč koja bi mu izletela iz usta.
-Nije... smešno... nemoj... Mungo... pokazaću... mu...
Vrata tamnice se otvoriše, i na njima se pojavi Snejp. Njegove cme oči pređoše duž reda sa
Grifindorcima, sve do mesta na kome su se Hari i Ron rvali sa Nevilom.
-Tučete se, Poteru, Vesli, Longbotome? - reče Snejp hladnim, podrugljivim glasom. - Deset poena
manje za Grifindor. Pusti Longbotoma, Poteru, inače ti sledi kaznena nastava. Uđite unutra, svi.
Hari pusti Nevila, koji stade da dahće, streljajući ga pogle-dom.
-Morao sam da te zaustavim - procedi Hari, podižući torbu. - Kreb i Gojl bi te rastrgli.
Nevil mu ne odgovori. Samo uze svoju torbu i odjuri u tamnicu.
-Za ime Merlina - reče Ron polako, dok su kretali za Nevilom - šta to bi?
Hari mu ne odgovori. Znao je tačno zašto je tema ljudi koji su u Sent Mungovoj bolnici jer boluju
od magijskih povreda mozga tako uznemirila Nevila, ali se zakleo Dambldoru da nikom neće reći
za Nevilovu tajnu. Čak ni Nevil nije imao pojma da Hari zna za to.
Hari, Ron i Hermiona zauzeše svoja uobičajena mesta na samom začelju učionice, izvukoše
pergamente, pera i svoje priraerke Hiljadu magičnih biljaka i gljiva. Ceo razred šaputao je o onome
što je Nevil upravo uradio, ali kada je Snejp zatvorio vrata tamnice uz odjekujući tresak, svi
trenutno zanemeše.
-Primetićete - poče Snejp tihim podrugljivim glasom – da danas imamo gosta na času.
On pokaza ka mračnom kutku tamnice i Hari spazi u njemu profesorku Ambridž kako sedi sa
beležnicom na kolenu. On is. a pOgleda u Rona i Hermionu, podignutih obrva. Snejp i Ambridžova,
dva nastavnika koja je najviše mrzeo. Bilo je teško odlučiti se čiju bi pobedu nad kime više voleo.
-Danas ćemo da nastavimo sa našim ojačavajućim rastvorima. Pronaći ćete svoje smese kao što ste
ih i ostavili na prošlom času. Ako su bili pravilno pripravljeni, trebalo bi da su lepo sazreli tokom
vikenda... uputstva... - on ponovo mahnu svojim štapićem - ...su na tabli. Možete početi.
Profesorka Ambridž je prvih pola sata nastave provela hvatajući neke beleške u svom ćošku. Hari je
bio veoma zainteresovan da je čuje kako ispituje Snejpa. Zapravo, bio je toliko zainteresovan, da je
ponovo postao nepažljiv sa svojim napitkom.
- Krv salamandera, Hari - zaječa Hermiona, zgrabivši ga za zglob kako bi ga po treći put sprečila da
doda pogrešan sastojak - a ne sok od nara!
- U redu - reče Hari nezainteresovano, spustivši bočicu, i dalje pomno posmatrajući ćošak.
Ambridžova je upravo ustala.
-Ha - reče on tiho, dok je koračala između dva reda klupa ka Snejpu, koji se nagnuo nad kotao Dina
Tomasa.
-Pa, čini se da je razred prilično napredan za njihov uzrast -obrati se ona živahno Snejpovim leđima.
- Mada bih dovela u pitanje koliko je preporučljivo učiti ih da pripremaju napitak kao što je
ojačavajući rastvor. Mislim da bi Ministarstvo preferiralo kada biste ga uklonili iz nastavnog
programa.
Snejp se polako uspravi i okrenu se da je pogleda.
-Dakle... koliko dugo već predajete na Hogvortsu? - upita °na, pridigavši pero iznad beležnice.
-Cetrnaest godina - odgovori Snejp. Njegov izraz lica je o nedokučiv. OČima prateći Snejpa, Hari
dodade par kapi u SV0J naPitak, koji zloćudno prosikta i iz tirkizne boje pređe u narandžastu.
-Prvobitno ste se prijavili za mesto nastavnika odbrane od mracnih veština, ako se ne varam? - upita
profesorka Ambridž Snejpa
- Da - reče Snejp tiho.
- Ali bez uspeha?
Snejpova usna se iskrivi.
- Očigledno.
Profesorka Ambridž naškraba nešto u svojoj beležnici.
- I redovno ste se prijavljivali za mesto nastavnika odbrane od mračnih veština svake godine otkako
ste se priključili Školskom osoblju, nije li tako?
- Da - reče Snejp tiho, gotovo ne pomerivši usne. Izgledao je strašno ljut.
- Znate li zašto je Dambldor konstantno odbijao da vas imenuje na to mesto? - upita Ambridžova.
- Predlažem vam da to njega upitate - reče Snejp isprekidano.
- Oh, to i nameravam - reče profesorka Ambridž sa slađanim osmehom.
- Pretpostavljam da je to relevantno? - upita Snejp, suzivši svoje crne oči.
- O, da - reče profesorka Ambridž - da, Ministarstvo želi da ima potpun uvid u'.. ovaj... prošlost
nastavnika.
Ona se okrenu, priđe Pensi Perkinson i poče da je ispituje o lekcijama. Snejp se okrenu ka Hariju i
njihovi pogledi se na trenutak sretoše. Hari brže-bolje spusti pogled na svoj napitak, koji se sada
ogavno zgrušavao, mirišući na sprženu gumu.
- Opet bez ocene, Poteru - reče Snejp zlobno, ispraznivši Harijev kotao zamahom svog štapića. -
Napisaćeš mi sastav o pravilnom sastavu ovog napitka, u kome ćeš obrazložiti kako 1 zašto si
pogrešio, a predaćeš ga na sledećem času, da li si me razumeo?
- Da - reče Hari gnevno. Snejp im je već bio zadao domaći, a to veče je imao kvidički trening. To
znači da mu predstoji još nekoliko besanih noći. Činilo mu se nemogućim da se to jutro probudio sa
osećanjem neizmerne sreće. Sada je samo i žarku želju da se ovaj dan već jednom završi.
-Možda ću da pobegnem sa predskazivanja - reče sumoro dok su posle ručka stajali u dvorištu, a
vetar im lepršao rubovima odora i vrhovima šešira. Pretvaraću se da sam bolestan, a umesto toga ću
da napišem sastav za Snejpa, tako neću morati da ostanem budan pola noći.
-Ne smeš da pobegneš sa predskazivanja - reče Hermiona strogo.
- Vidi ko mu kaže, ti nisi čak ni htela da se prijaviš na predskazivanje, mrziš onu Trilejnijevu! - reče
Ron ogorčeno.
- Ne mrzim je - reče Hermiona uzvišeno. - Samo mislim da je stvarno užasan nastavnik i matora
prevarantkinja. Ali Hari je već propustio istoriju magije, i mislim da ne bi smeo ništa više da
propusti danas.
U tome je bilo previše istine da bi mogao da je ignoriše, i tako je pola sata kasnije Hari zauzeo svoje
mesto u vreloj, naparfemisanoj atmosferi učionice za predskazivanje, ljut na sve. Profesorka Trilejni
je po ko zna koji put delila primerke Proroćišta snova. Hari pomisli da bi svakako bilo korisnije da
radi Snejpov kazneni sastav, umesto što sedi ovde, pokušavajući da pronađe neko značenje u gomili
izmišljenih snova.
Međutim, izgleda da nije bio jedina besna osoba na predskazivanju. Profesorka Trilejni tresnu
primerak Proročišta na sto, između Rona i Harija, i odjuri dalje, stisnutih usana. Sledeći primerak
Proročišta bacila je ka Šejmusu i Dinu, za dlaku promasivši Sejmusovu glavu, a poslednji je
tresnula o Nevilove grudi takvom silinom, da on skliznu sa svog jastučeta.
~ Pa, počnite! - reče profesorka Trilejni glasno, piskavim i pomalo histeričnim glasora. - Znate šta
treba da radite! Ili sam ja toliko loš nastavnik, da niste naučili ni kako da otvorite knjigu?
Razred se zbunjeno zagleda u nju, a zatim jedni u druge. ri je, pak, mislio da zna šta je posredi.
Kada se profesorka lejni sjuri nazad u visoku nastavničku stolicu, uvećanih očiju
ih suza, on približi glavu ka Ronu i promrmlja: - Mislim da Je dot)ila rezultate inspekcije.
- Profesorko? - upita Parvati Petil prigušenim glasom (ona i Lavander su se oduvek prilično divile
profesorki Trilejni) Profesorko, da li nesto nije... ovaj... u redu?
- Nije u redu?! - povika profesorka Trilejni, glasom drhtavim od emocija. - Bože sačuvaj! Uvređena
sam... pravili su insinuacije na moj račun... iznosili neosnovane optužbe... ali ne sve je u redu,
štaviše!
Ona duboko i drhtavo uzdahnu, skrenuvši pogled sa Parva-ti, dok su joj ljutite suze tekle ispod
naočara.
- Neću ni da spomenem - zagrcnu se ona - šesnaest godina odane službe... očito je da su prošle
neprimećeno... ali neću dozvoliti da me vređaju, ne, neću!
- Ali profesorka, ko vas to vređa? - upita Parvati stidljivo.
- Establišment! - reče profesorka Trilejni, dubokim, dramatičnim, treperavim glasom. - Da, oni čije
su oči toliko zamagljene svetovnim da bi videli šta ja vidim, da znaju šta ja znam... naravno, nas
vidovitih su se uvek plašili, uvek su nas proganjali... takva je, avaj, naša sudba.
Ona proguta suze, obrisa mokre obraze krajem šala, a zatim izvuče malenu vezenu maramicu iz
rukava, i iz sve snage izduva nos, uz zvuk sličan Pivsu kada plezi jezik.
Ron se zakikota. Lavander ga prostreli zgađenim pogledom.
- Profesorko - reče Parvati - da li to znači... da li je profesorka Ambridž nešto...?
- Ne spominjite mi tu ženu! - vrisnu profesorka Trilejni, skočivši na noge, zveckajući perlama i
bleskajući naočarima. - Moliću vas da nastavite sa radom!
I ona ostatak časa provede šetkajući se između njih, dok su joj suze još uvek tekle ispod naočara,
mrmljajući, reklo bi se, pretnje sebi u bradu.
- ...mogla bih i sama da odlučim da odem... takvo poniženje... na probnom radu... videćemo... kako
se samo usuđuje...
- Ti i Ambridžova imate nešto zajedničko - tiho reče Hari Hermioni, kada su se ponovo sreli na
odbrani od mračnih veština
-Izgleda da i ona smatra da je Trilejnijeva matora prevaJantkinja... čini se da ju je stavila na probni
rad.
Ambridžova uđe u učionicu baš kada je on progovorio, noseći cmu somotsku mašnicu i vrlo
uobražen izraz na licu. _ Dobar dan, deco. Dobar dan, profesorko Ambridž - odrecitovaše oni
bezvoljno.
-Sklonite štapiće, moliću.
Ali ovoga puta nije bilo komešanja kao odgovor na to: niko se nije ni potrudio da izvadi štapić.
- Molim vas, okrenite stranu trideset i četiri Teorije odbrambene magije, i pročitajte treće poglavlje,
pod naslovom 'Predmet neofanzivnih odgovora na magijske napade'. Neće biti potrebe...
- ...za razgovorom - dopuniše je tiho Hari, Ron i Hermiona.
- Nema kvidičkog treninga - reče Angelina šupljim glasom, kada su Hari, Ron i Hermiona ušli u
dnevni boravak posle večere.
- Ali bio sam miran! - reče Hari, užasnut. - Nisam joj ništa rekao, Angelina, kunem se, nisam...
- Znam, znam - reče Angelina očajno. - Rekla je da joj treba malo vremena da razmisli.
- 0 čemu da razmisli? - reče Ron ljutito. - Sliterincima je dala dozvolu, zašto ne bi i nama?
Ali Hari je mogao da zamisli koliko Ambridžova uživa držeći im nad glavama pretnju da možda
neće ni biti grifindorskog kvidičkog tima, i bilo mu je potpuno jasno zašto ne želi da se tako skoro
odrekne oružja koje može da upotrebi protiv njih.
-Pa - reče Hermiona - gledaj to sa vedrije strane – makar ceš sada imati vremena da napišeš sastav
za Snejpa!
-To je tebi vedrija strana, je li? - obrecnu se Hari, dok je sa nevericom zurio u Hermionu. - Nemam
trening kvidiča, a imam dodatni rad iz napitaka?
Hari se sruči u stolicu, nevoljno izvuče domaći iz napitak iz torbe i poče da radi. Bilo mu je veoma
teško da se skoncen triše. lako je znao da će se Sirijus tek mnogo kasnije pojaviti u vatri, nije
mogao a da ne gleda u plamenove svakih par minuta, za svaki slučaj. U sobi je pri tom vladala
neopisiva buka: izgleda da su Fred i Džordž napokon usavršili jednu vrstu zabušantskih
bombonjera, koje su na smenu demonstrirali gomili koja im je klicala.
Prvo bi Fred zagrizao narandžasti kraj karamele, posle čega bi spektakulamo povratio u kofu koju
su stavili ispred njega. Zatim bi na silu progutao ljubičasti kraj karamele, nakon čega bi povraćanje
trenutno prestalo. Li Džordan, koji im je asistirao pri demonstraciji, lenjo je začaravao bljuvotinu da
nestaje u redovnitn intervalima, istom nestajućom čini koju je Snejp neprekidno koristio na
Harijevim napicima.
Uz redovne vvuke bljuvanja, klicanja i Freda i Džordža koji su naglas primali narudžbine od mase,
Hariju je bilo izuzetno teško da se usredsredi na pravilan metod pravljenja ojačavajućeg rastvora.
Hermiona mu nije nimalo olakšavala stvari: klicanje i zvuk povraćke koja udara o dno kofe bili su
isprekidani njenim glasnim neodobravajućim frktajima, koji su Hariju još više odvlačili pažnju.
- Pa, idi onda i zaustavi ih! - reče on iznervirano, pošto je po četvrti put precrtao pogrešno napisanu
količinu grifonove kandže u prahu.
- Ne mogu, tehnički ne rade ništa nepropisno - procedi Hermiona kroz stisnute zube. - Imaju puno
pravo da tu gadnu stvar sami jedu, a nigde ne mogu da pronađem neko pravilo koje bi zabranjivalo
drugim idiotima da ih kupuju od njih, sem ukoliko se ne dokaže da su na neki način opasne, a ne
izgleda mi da jesu.
Ona, Hari i Ron su posmatrali Džordža kako kao raketa povraća u kofu, guta ostatak karamele, a
zatim se uspravlja, ozarenog lica i raširenih ruku, dočekan aplauzom.
-Znaš, nije mi jasno kao to da su Fred i Džordž dobili satri O.Č.N. - reče Hari, posmatrajući kako
Fred, Džordž • Li prikupljaju zlatnike od željne i razdragane mase. - Zaista znaju mnogo toga.
- Ma, oni znaju samo razmetljive trikove koji nikome nisu od prave koristi - reče Hermiona
omalovažavajuće.
- Ni od kakve koristi? - zapita Ron napregnutim glasom. - Hermiona, već su zaradili oko dvadeset i
šest galeona.
Prošlo je dugo vremena pre nego što se gužva oko Veslijevih blizanaca razišla, a još duže dok su
Fred, Li i Džordž sabrali svoju zaradu, tako da je bilo dobrano posle ponoći kada su Hari, Ron i
Hermiona napokon imali dnevni boravak na raspolaganju samo za sebe. Fred je konačno zatvorio
vrata ka dečačkim spavaonicama za sobom, razmetljivo zveckajući svojom vrećom punom galeona,
zbog čega se Henniona namršti. Hari, koji je veoma malo uznapredovao u pisanju sastava za čas
napitaka, odlučio je da odustane za to veče. Dok je Hari odlagao knjige, Ron, koji je lako dremao u
fotelji, ispusti prigušen hroptaj, probudi se i krmeljivo se zagleda u vatru.
-Sirijuse! - reče on.
Hari se hitro okrenu. Sirijusova neuredna tamnokosa glava ponovo je stajala u ognjištu.
- Zdravo - reče im on, iskezivši se.
- Zdravo - u horu rau odgovoriše Hari, Ron i Hermiona, sve troje kleknuvši na tepih kraj kamina.
Krukšenks glasno zaprede i pride vatri, pokušavajući, uprkos toploti, da stavi svoju njušku kraj
Sirijusovog lica.
- Kako ide? - upita Sirijus.
- Ne tako dobro - reče Hari, dok je Hermiona odvlačila Krukšenksa kako bi ga sprečila da oprlji
brkove. - Ministarstvo je donelo još jedan dekret, što znači da nam više nije dozvoljen° da iraamo
kvidičke timove...
- Niti tajne grupe za učenje odbrane od mračnih veština? - uPita Sirijus.
Zavlada kratak tajac.
- Otkud znaš za to? - hteo je Hari da zna.
- Moraćete pažljivije da birate svoja sastajališta - reče Sirijus, još se šire nasmešivši. - Veprova
glava, stvarno, deco..
- Pa, bolje tamo nego u Tri metle\ - poče Hermiona da se brani. - Tri metle su uvek pune ljudi...
- Što znači da bi neko mnogo teže mogao da čuje šta pričate - reče Sirijus. - Imaš ti još mnogo toga
da naučiš, Hermiona.
- Ko nas je čuo? - hteo je Hari da zna.
- Mandangus, naravno - reče Sirijus, a kada ga sve troje zbunjeno pogledaše, on se nasmeja. - On je
bio ona veštica pod velom.
- To je bio Mandangus? - zapita Hari, zapanjen. - Šta je on radio u Veprovoj glavil
- A šta misliš da je radio? - reče Sirijus nestrpljivo. - Držao je tebe na oku, naravno.
- Još uvek sam pod prismotrom? - zvučao je Hari ljutito.
- Aha, jesi - reče Sirijus - a tako je i najbolje, ako je prva stvar koju ćeš da uradiš tokom slobodnog
vikenda da organizuješ ilegalnu odbrambenu grupu.
Ali nije delovao ni ljutito ni zabrinuto. Štaviše, gledao je u Harija sa izrazitim ponosom.
- Zašto se Dang krio od nas? - upita Ron, delujući razočarano. - Bilo bi nam drago da smo ga videli.
- Pre dvadeset godina zabranjen mu je pristup u Veprovoj glavi - reče Sirijus - a onaj krčmar ima
jako dobro pamćenje. Ostali smo bez Ćudljivkovog rezervnog nevidljivog ogrtača kada je Stardžis
uhapšen, tako da se Dang u poslednje vreme često maskira u žensko... no, svejedno... kao prvo,
Rone – zakleo sam se da ću ti preneti poruku od tvoje majke.
- Je li? - reče Ron sa zebnjom.
- Poručuje ti da nipošto ne učestvuješ u ilegalnoj grupi za učenje odbrane od mračnih veština. Kaže
da ćeš zasigurno biti ¦ hačen iz škole, i da će ti budućnost biti uništena. Kaže da ćeš mati dovoljno
vremena da kasnije naučiš kako da se braniš, i da si ionako previše mlad da bi se o tome sada
brinuo. Takođe (Sirijusov pogled pređe na drugo dvoje) - savetuje Hariju i Hermioni da ne
nastavljaju rad sa grupom, iako prihvata činjenicu da nad njima nema nikakvu moć, i prosto ih moli
da se sete kako im time želi sve najbolje. Sve bi vam ovo napisala, ali ako bi sova bila presretnuta,
svi biste bili u velikoj nevolji, a ne može ovo sama da vam kaže, jer je večeras na dužnosti.
- Kakvoj dužnosti? - brzo upita Ron.
- To te se ne tiče, samo radi neke stvarčice za Red – reče Sirijus. - Tako da je meni zapalo da budem
glasnik, i obavezno joj recite da sam vam sve preneo, jer mislim da nema poverenja u mene.
Zavlada još jedan tajac, tokom kojeg Krukšenks, mjaučući, pokuša da šapom dohvati Sirijusovu
glavu, dok je Ron čeprkao progorelu rupu u tepihu.
- Dakle, hoćeš da ti obećam da neću da učestvujem u odbrambenoj grupi? - napokon promrmlja
Ron.
- Ja? Nikako! - reče Sirijus, delujući iznenađeno. - Ja mislim da je to odlična ideja!
- Stvamo? - reče Hari, a srce mu zaigra.
- Naravno! - reče Sirijus. - Misliš li da bismo se tvoj otac i ja povukli i trpeli naređenja od neke
stare veštičare kao što je Ambridžova?
- Ali... prošlog polugođa stalno si mi govorio da budem pažljiv i da ništa ne rizikujem...
- Prošle godine, svi dokazi su ukazivali na to da neko na Hogvortsu pokušava da te ubije, Hari! -
reče Sirijus nestrpljivo.
- Ove godine, znamo da bi neko van Hogvortsa voleo da nas sve Pobije, stoga mislim da je odlična
ideja da naučite da se sami propisno odbranite!
-A ako nas izbace iz škole? - upita Henniona, sa upitnim a. lica.
- Hermioha, ovo je bila tvoja ideja! - reče Hari, zagledavši se u nju.
- Znam da jeste, samo me zanima šta Sirijus misli – Tttt ona, slegnuvši ramenima.
- Pa, bolje izbačen iz škole, a da umeš da se braniš, neeo da bezbedno sediš u školi, i da nemaš
pojma - reče Sirijus.
- Bravo! - rekoše Hari i Ron puni entuzijazma.
- Dakle - upita Sirijus - kako ćete organizovati tu grupu? Gde se sastajete?
- Pa, to je sada mali problem - reče Hari. - Pojma nemam gde ćemo uopšte smeti da odemo.
- Šta kažeš na Vrišteću kolibu? - predloži mu Sirijus.
- Hej, to je dobra ideja! - reče Ron uzbuđeno, ali Hermiona skeptično frknu i sve troje se osvrnuše
ka njoj, Sirijusova glava klizeći u stranu kroz plamenove.
- Pa, Sirijuse, vas je bilo samo četvoro kada ste se sastajali u Vrištećoj kolibi tokom vašeg
školovanja - reče Hermiona - i svi ste mogli da se preobrazite u životinje, a pretpostavljam da
ste mogli i sva četvorica da se zgurate pod jedan nevidjivi ogrtač, samo da ste hteli. Ali nas ima
dvadeset i osmoro, niko od nas nije animagus, tako da nam ne treba nevidljivi ogrtač, već
nevidljiva cirkuska šatra...
- Imaš pravo - reče Sirijus, delujući pomalo snuždeno. - Pa, siguran sam da ćete smisliti neko mesto.
Nekada je bio i jedan prilično prostran tajni prolaz iza onog velikog ogledala na četvrtom spratu,
možda biste tamo imali dovoljno prostora da vežbate kletve i uroke.
- Fred i Džordž su mi rekli da je prolaz blokiran - reče Hari, odmahujući glavom. - Plafon se
odronio, ili nešto slično.
- Oh... - reče Sirijus, namrštivši se. - Pa, razmisliću, pa ću vam se ponovo javiti...
On prekide u pola rečenice. Lice mu iznenada postade napeto, uzrujano. Okrenu se bočno, naizgled
posmatrajući čvrsti zid od cigala u kaminu.
_ sirijuse? - pozva ga Hari zabrinuto. Ali on nestade. Hari je na trenutak zijao u plamenove, a onda
se okrenu ka Ronu i Hermioni. _ Zašto je...? Hermiona užasnuto uzdahnu i poskoči na noge, i dalje
zureći u vatru.
Među plamenovima se pojavi jedna ruka, opipavajući, kao da pokušava nešto da zgrabi: bila je to
zdepasta ruka sa kratkim prstima, prekrivena ružnim staromodnim prstenjem.
Sve troje pobegoše odatle. Hari se osvmu na vratima dečačke spavaonice. Ruka profesorke
Ambridž još uvek je grabila u prazno kroz plamenove, kao da je tačno znala gde je do maločas bila
Sirijusova kosa, odlučna da je sada zgrabi.
19 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 5:01 pm
Margita
Administrator
18. DAMBLDOROVA ARMIJA
- Ambridžova je čitala tvoju poštu, Hari. Ne postoji drugo objašnjenje.
- Misliš da je Ambridžova napala Hedvigu? - upita on, preneražen.
- Gotovo sam siguma - Hermiona će sumorno. - Pazi na svoju žabu, pobeći će.
Hari uperi štapić u žabu koja se, puna nade, zaputila ka drugoj strani stola: - Aćio - i ona mu
smrknuto dolete u ruku.
Cini su oduvek bile najbolji čas za privatne razgovore. Obično bi se svi toliko uskomešali i
užurbali, da je bilo vrlo malo šanse da će ih iko drugi čuti. Danas, uz sobu punu kreketavih žaba i
grakćućih gavranova, i uz snažan pljusak koji je dobovao po prozorima učionice, Hari, Ron i
Hermiona su mogli neprimećeno da raspravljaju o tome kako Ambridžova umalo nije uhvatila
Sirijusa.
_ Sumnjala sam na to još otkako te je Filč optužio da naru"uieš balegobombe, jer mi se to učinilo
kao tako glupa laž - pro"acuta Hermiona. - Mislim, kada bi pročitali tvoje pismo, bilo bi notpuno
jasno da ih nisi naručivao, tako da uopšte ne bi bio u neVOjji _ tako da to i nije neka dobra šala, zar
ne? Ali onda sam pomislila, šta ako je neko samo tražio izgovor da pročita tvoju poštu? To bi, onda,
bio savršen način da ga se dokopa - dojaviti Filču, pustiti ga da obavi prljavi posao i da ti zapleni
pismo, a onda bi ili smislila neki način da mu ga ukrade, ili prosto zahtevala da ga vidi - mislim da
se Filč ne bi protivio, kada se on zauzimao za prava đaka? Hari, zgnječićeš svoju žabu.
Hari spusti pogled. Zaista je toliko stiskao kreketušu, da su joj oči iskočile. On je brže-bolje vrati na
klupu.
-Ono sinoć je baš bilo za dlaku - reče Hermiona. - Samo se pitatn da li Ambridžova zna koliko je
bila blizu. Silencio.
Žaba na kojoj je uvežbavala ućutkujuće čini zaneme usred kreketa, i prekorno je pogleda.
-Da je uhvatila Njuška...
Hari dovrši rečenicu umesto nje.
- ...verovatno bi već ovog jutra bio ponovo u Askabanu. On mahnu štapićem, ne usredsredivši se na
čin, i njegova žaba se nadu kao zeleni balon i ispusti piskavi cijuk.
- Silenciol - brzo priskoči Hermiona, uperivši štapić ka Hanjevoj žabi, koja se nemo izduva na
njihove oči. - Pa, ne sme to više da radi, to je sve. Samo ne znam kako ćemo da mu javimo. Ne
možemo da mu pošaljemo sovu.
- Ne verujem da će se ponovo usuditi da rizikuje – reče Kon. - Nije on glup, zna da ga je maltene
uhvatila. Silencio.
Veliki ružni gavran pred njim podrugljivo zagrakta.
- Silencio. SILENCIO!
Gavran još glasnije zagrakta.
- Nije ti dobar potez štapićem - reče Hermiona, kritički osmatrajući Rona - ne treba da mašeš njime,
već da oštro bocneš.
- Gavrani su teži od žaba - reče Ron razdražljivo.
- Dobro, hajde onda da se zamenimo - reče Hermiona zgrabivši Ronovog gavrana, a na njegovo
mesto stavi svoju debelu žabu bukačicu. - Silenciol - Gavran nastavi da otvara i zatvara svoj oštri
kljun, ali iz njega ne dopre nikakav zvuk.
- Vrlo dobro, gospođice Grendžer! - reče piskavi glas profesora Flitvika, od čega Hari, Ron i
Hermiona poskočiše. - Da vidim sada vas da probate, gospodine Vesli.
- Št...? A... a, da - reče Ron, veoma usplahiren. - Ovaj... silencio!
On zabode štapić ka žabi tako jako, da je pogodi u oko: žaba zaglušujuće zakreketa i skoči sa stola.
Nije bilo nikakvo iznenađenje kada su Hari i Ron dobili vežbanje ućutkujućih čini kao dodatni
domaći.
Zbog provale oblaka napolju, bilo im je dozvoljeno da ostanu u školi tokom odmora. Pronašli su
slobodne stolice u bučnoj i prenatrpanoj učionici na prvom spratu, u kojoj je Pivs sneno lebdeo
pored lustera, s vremena na vreme ispljunuvši kuglicu punu mastila nekome na glavu. Jedva da su
seli, kada se Angelina probi do njih kroz grupicu učenika koji su tračarili.
- Dobila sam dozvolu! - povika ona. - Da ponovo formiram kvidički tim!
- Odlično\ - rekoše Hari i Ron uglas.
- Aha - reče Angelina, sva ozarena. - Otišla sam kod Mek Gonagalove, i čini mi se da se ona žalila
Dambldoru. U svakom slučaju, Ambridžova je morala da popusti. Ha! Tako da hoću da vas vidim
na terenu za kvidič večeras u sedam, okej, jer moramo da nadoknadimo zaostatak. Shvatate li da nas
samo tri nedelje deli od naše prve utakmice kvidiča?
Ona se progura pored njih, za dlaku izbegavši Pivsovu kuglicu mastila, koja umesto nje pogodi
obližnjeg prvaka, a zatim nestade sa vidika.
Ronov osmeh malčice izblede kada je pogledao kroz prozor, koji je sada bio neproziran od
bubnjajuće kiše.
, Nadam se da će se vreme razvedriti. Šta ti je, Hermiona?
I ona je zurila u prozor, ali kao da ga uopšte nije videla. Oči su joj bile neusredsređene, a lice
namrgođeno.
_ samo nešto razmišljam... - poče ona, još uvek se mršteći na kišom oblivene prozore.
_O Siri... Njušku? - upita Hari.
-Ne... ne baš... - nastavi Hermiona polako. - Više se... pitam... pretpostavljam da ipak radimo pravu
stvar... mislim... zar ne?
Hari i Ron razmeniše zbunjene poglede.
-Pa, time si nam sve razjasnila - reče Ron. - Strašno bi nas iznerviralo da se nisi jasno izrazila.
Hermiona ga pogleda kao da je tek sada postala svesna njegovog prisustva.
- Samo sam se pitala - reče ona, sada mnogo jasnijim glasom - da li činimo pravu stvar, osnivanjem
ove grupe za odbranu od mračnih veština.
- Šta? - rekoše Hari i on uglas.
- Hermiona, pa to je bila tvoja ideja! - reče Ron ogorčeno.
- Znam - reče Hermiona, kršeći prste. - Ali posle razgovora sa Njuškom...
- Ali, on nas potpuno podržava - reče Hari.
- Da - reče Hermiona, ponovo se zagledavši u prozor. - Da, to me je i nateralo da pomislim kako to
možda i nije tako dobra ideja...
Pivs prelete iznad njih, okrenut na stomaku, spremivši svoju duvaljku. Sve troje mahinalno pokriše
glave torbama dok nije prošao.
~ Samo nešto da raščistimo - reče Hari ljutito, dok su vracah torbe nazad na pod. - Sirijus se slaže sa
nama, a ti zato misliš da to više ne bi trebalo da radimo?
Hermiona je delovala napeto i pomalo očajno. Zagledana u v°je šake, upita: - Da li zaista veruješ u
njegov sud?
-Da, verujem! - odmah će Hari. - Oduvek nam je davao savete!
Kuglica puna mastila prolete pored njih, pogodivši Keti Bel pravo u uvo. Hermiona je posmatrala
kako Keti skače na noee i počinje da gađa Pivsa svim što bi joj palo podruku. Tek posle par
trenutaka Hermiona ponovo progovori, i zvučalo je kao da veoma pažljivo bira reči.
- Zar vam se ne čini da je on postao... pomalo... nesmotren... otkako je zatvoren u Ulici Grimold?
Zar vam se ne čini.. kao da on... živi kroz nas?
- Kako to misliš, 'živi kroz nas'? - uzvrati joj Hari.
- Mislim... pa, čini mi se da bi i on voleo da formira tajna odbrambena društva ispred nosa nekome
iz Ministarstva... mislim da je stvarno frustriran zbog toga što tako malo može da doprinese
stvarima tamo gde je... tako da mi se čini da je vrlo rad da nas potpaljuje za takve ideje.
Ron je delovao krajnje zbunjeno.
- Sirijus je u pravu - reče - stvarno zvučiš baš kao moja majka.
Hermiona se ugrize za usnu i ne odgovori mu. Zvono se oglasi baš kada je Pivs preleteo iznad Keti i
ispraznio joj celu bočicu mastila na glavu.
*
Vreme se nije popravilo do kraja dana, tako da su Hari i Ron, kada su u sedam uveče krenuli ka
kvidičkom terenu na trening, u roku od par minuta bili skroz mokri, dok su im se stopala klizala i
saplitala po vlažnoj travi. Nebo je bilo tamno 1 olujnosivo, pa je bilo pravo olakšanje kada su se
našli u toplom i svetlom okrilju svlačionica, iako su znali da im je to samo povremeno utočište.
Zatekli su Freda i Džordža kako se raspravljaju da li da upotrebe svoje zabušantske bombonjere da
se izvuku sa letenja.
- ...ali kladim se da bi znala šta smo uradili - reče Freu kroz ugao usana. - Samo da joj juče nisam
ponudio da kupi bljuvačke bombone.
Mogli bismo da probamo sa grozničavom karamelom -promrmlja Džordž - njih još niko nije
video...
^ Da li deluju? - raspita se Ron pun nade, kada se treskanie kiše po krovu pojačalo, a vetar počeo da
zavija oko zgrade.
- Pa da - reče Fred - temperatura će ti odmah skočiti.
- Ali ti iskoče i ogromni čirevi puni gnoja - reče Džordž - a još uvek nismo uspeli da smislimo kako
da ih se otarasimo.
_ Na vama ne vidim nikakve čireve - reče Ron, odmerivši blizance.
-Pa, ne bi ni mogao da ih vidiš - reče Fred smrknuto – ne nalaze se na mestu koje često imamo
priliku da prikazujemo u javnosti.
- Ali zbog njih i od sedenja na metli, stvarno nas boli du...
- Pažnja, svi, slušajte - reče Angelina glasno, izašavši iz kapitenove kancelarije. - Znam da nije baš
idealno vreme, ali velike su šanse da ćemo igrati sa Sliterincima baš pod ovakvim uslovima, tako da
je dobra ideja da saznamo kako ćemo moći da se nosimo sa njima. Hari, nisi li ti nešto uradio sa
svojim naočarima kako se ne bi maglile, kada smo igrali sa Haflpafom u onoj oluji?
- Hermiona je to uradila - reče on. On izvuče štapić, potapša svoje naočare i reče: - Impervius!
- Mislim da bi svi trebalo to da probamo - reče Angelina.
- Kada bismo samo uspeli da sprečimo da nam kiša ide u lice, stvarno bi nam pomoglo da bolje
vidimo... hajde, svi zajedno...
Impervius! Okej, idemo.
Svi skloniše štapiće nazad u unutrašnje džepove odora, preoaciše metle preko ramena i krenuše za
Angelinom van svlačionica.
Sljapkali su kroz sve dublje blato ka sredini terena. Vidljivost je i dalje bila loša, uprkos
nepropustljivoj čini. Svetlost dana je sve brže bledela, a zavese kiše prekrivale su teren.
~ U redu, na moj zvižduk - povika Angelina.
Hari se odrazi od tla, pljusnuvši blato na sve strane, i p te nagore, dok ga je vetar neznatno skretao
sa puta. Nije im pojma kako će videti Skrivalicu po ovakvom vremenu. Već je imao dovoljno
problema da primeti onu jednu Bladžerku sa kojom su vežbali. Minut po početku treninga, ona ga
zbaci sa metle, i morao je da izvede fintu lenjivčevog stiska kako bi je izbegao. Nažalost, Angelina
to nije videla. Zapravo, činilo se da ona ništa ne može da vidi. Niko od njih nije imao pojma šta
drugi rade. Vetar se pojačao. Čak i na velikoj udaljenosti, Hari je čuo pljuskanje i fijukanje kiše
koja je šibala po površini jezera.
Angelina ih je držala na terenu gotovo čitav sat, pre nego što je priznala poraz. Povela je svoj
skvašeni i mrzovoljni tim nazad u svlačionicu, insistirajući da ovaj trening nije bio gubljenje
vremena, mada prilično neuverljivim glasom. Fred i Džordž su delovali posebno zlovoljno. Obojica
su krivonogo hodali, i trzali bi se pri svakom koraku koji bi načinili. Dok je frotirao kosu, Hari ih ču
kako se tiho žale jedan drugome.
- Mislim da mi je nekoliko čireva puklo - reče Fred šupljim glasom.
- Moji nisu - reče Džordž trgnuvši se - pulsiraju kao ludi... ako ništa drugo, čini mi se da su još i
veći.
- JAO! - reče Hari.
On pritisnu peškir na lice i zažmuri iz sve snage od bola. Ožiljak na njegovom čelu opet je počeo da
žeže, mnogo bolnije nego u poslednjih nekoliko nedelja.
-Šta ti je? - upita nekoliko glasova.
Hari izroni ispod peškira. Svlačionica mu je delovala potpuno zaraagljeno jer nije nosio naočare, ali
je ipak mogao da vi-di kako su sva lica okrenuta ka njemu.
-Ništa - promrmlja on - ja... slučajno sam sebe prstom bocnuo u oko, ništa više.
Međutim, on uputi Ronu značajan pogled, i njih dvojica ostadoše kada ostatak tima izađe napolje,
svi obmotani ogrtačima, sa šeširima nabijenim preko ušiju.
_ §ta 5j? _ upita Ron, čim je Alisija nestala kroz vrata. - Opet ožiljak?
Hari klimnu glavom.
-Ali--- - preplašen, Ron pritrča prozoru i zagleda se u ki§u - on... nemoguće je da je on blizu nas,
zar ne?
_ Ne - promrmlja Hari, spustivši se na klupu, trljajući čelo. _ Verovatno je miljama daleko. Boleo
me je zato što je... on je... ljut.
Hari uopšte nije nameravao to da kaže, i začu reči kao da ih je neki stranac izgovorio - a ipak je
odmah znao da su istinite. Nije imao pojma odakle to zna, ali je u to bio siguran: Voldemor, gde
god da je, šta god da radi, strahovito je ljut.
-Da li si ga video? - upita Ron, delujući prestrašeno. - Da li si... imao viziju, ili nešto slično?
Hari je sedeo potpuno miran, zureći u svoja stopala, pustivši um i pamćenje da se opuste posle bola.
Zbunjujuća zbrka obličja, zavijajući nalet glasova...
-On hoće da se nešto učini, a to se ne odvija dovoljno brzo - reče.
Ponovo se iznenadio kada je čuo reči kako mu prelaze preko usana, a ipak je bio posve siguran da
su istinite.
-Ali... otkud znaš? - upita Ron.
Hari odmahnu glavom i prekri oči rukama, pritisnuvši ih iz sve snage dlanovima. Pred očima mu
buknuše sićušne iskre. Osetio je kako Ron seda na klupicu pored njega, i znao da ovaj zuri u njega.
-Da li je i prošli put to bilo posredi? - upita Ron prigušenim glasom. - Kada te je ožiljak zaboleo u
kancelariji Ambridžove? Da li je i tada Znaš-već-ko bio ljut?
Hari odmahnu glavom. ~ Pa šta je onda bilo?
Hari se u mislima vraćao na taj trenutak. Gledao je Ambridžovu u lice... zaboleo ga je ožiljak... i
imao je taj čudni osećaj u stomaku... čudan, skakutav osećaj... srećan osećaj... ali na no, tada ga nije
prepoznao, jer se sam osećao toliko očaino
-Prošli put me je zaboleo jer je on bio zadovoljan – re{ on. - Strašno zadovoljan. Mislio je... kako će
se nešto dobro desiti. A noć pre nego što smo se vratili na Hogvorts... - On se priseti trenutka kada
ga je ožiljak užasno zaboleo u njegovoj i Ronovoj spavaćoj sobi u Ulici Grimold... - bio je strašno
besan...
On se osvrau ka Ronu, koji je piljio u njega, otvorenih usta
- Mogao bi da držiš časove umesto Trilejnijeve, druže - reče on, glasom punim divljenja.
- Ali ja ne izričem proročanstva - reče Hari.
- Ne, ali znaš li šta radiš? - upita Ron, i uplašeno i impresionirano. - Hari, ti čitaš Znaš-vec-kome
misli!
- Ne - reče Hari, odmahujući glavom. - Više kao da mu.. čitam raspoloženja, rekao bih. Dobijam
samo bleskove njegovog raspoloženja. Dambldor mi je prošle godine rekao da se ovako nešto
dešavalo i lane. Rekao je da kada je Voldemor blizu mene, ili kada oseća mržnju, i ja to mogu da
osetim. Pa, sada ga osećam i kada je zadovoljan, pride...
Nasta pauza. Vetar i kiša su šibali zgradu.
- Moraš nekome da kažeš - reče Ron.
- Prošli put sam rekao Sirijusu.
- Pa reci mu i za ovaj put sada!
- Ne mogu, zar ne? - reče Hari smrknuto. - Ambridžova posmatra sove i kamine, sećaš se?
- Dobro, onda Dambldoru.
- Sad sam ti rekao, on to već zna - reče Hari odsečno, skoči na noge, uze svoj ogrtač sa čiviluka i
obavi ga oko sebe. - Nema svrhe da mu govorim ponovo.
Ron prikopča svoj ogrtač, zamišljeno gledajući u Harija.
- Dambldor bi želeo da zna za to - reče.
Hari slegnu ramenima.
- Hajde... još uvek imamo da vežbamo ućutkujuće čini.
Oni žurno krenuše preko mračnog zemljišta, klizajući se i tičući p0 blatnjavim travnjacima, bez
razgovora. Hari je napregnuto razmišljao. Šta je to Voldemor hteo da se uradi, a što se nije zbivalo
dovoljno brzo?
-...itna i neke druge planove... planove koje moie đa izvede veoma tiho... stvari do kojih može da
dođe isključivo krišom... nešto nalik oružju. Nešto što prošli put nije imao.
Hari već nedeljama nije razmišljao o tim rečima. Bio je previše zaokupljen stvarima koje su se
odvijale na Hogvortsu, prezauzet brigom o neprekidnim sukobima sa Ambridžovom, nepravdom
uplitanja Ministarstva... ali sada mu se te reči vratiše, i nateraše ga da se zapita... Voldemorov bes bi
imao smisla ako nije nimalo bliži tome da se dočepa oružja, kakvo god da je. Da ]i ga je Red
osujetio, sprečio ga da ga se dokopa? Gde li je sakriveno? Kod koga je sada?
-Mimbulus mimbltonia - reče Ronov glas, i Hari se prenu taman na vreme da se kroz rupu u
portretu uspentra u dnevni boravak.
Izgleda da je Hermiona ranije otišla u krevet, ostavivši Krukešnksa sklupčanog na obližnjoj stolici, i
čitav asortiman kvrgavih šešira za vilenjake na stočiću pored vatre. Hari je bio zahvalan što ona nije
u blizini, jer nije hteo da opet raspravlja o bolu u svom ožiljku, da ga i ona podstiče da ode kod
Dambldora. Ron mu je neprekidno upućivao zabrinute poglede, ali Hari izvuče svoj udžbenik iz čini
i baci se na posao da dovrši sastav, iako se samo pretvarao da se usredsređuje na to, a kada je Ron
napokon rekao da i on ide u krevet, jedva da je bio nešto napisao.
Ponoć je došla i prošla dok je Hari po ko zna koji put iščitavao pasus o upotrebi skorbutne trave,
selena i rebraca, ne upamtivši ni jednu jedinu reč.
Ove travke su najblagorodnije pri upali mozga, i stoga se cesto koriste u zbunjujućim rastvorima,
ako čarobnjak ieli da u nekome izazove usijanost glave i nesmotrenost...
...Hermiona je rekla da je Sirijus postao nesmotren otkako je skučen u Ulici Grimold...
...najblagorodnije pri upali mozgct, i stoga se često koriste
..Dnevni prorok će misliti kako on ima upalu mozga, ako saznaju da on zna šta Voldemor oseća...
...stoga se često koriste u zbunjujućim rastvorima...
...zbunjujuće je bila baš prava reč za to. Zašto je on znao šta Voldemor oseća? Kakva je to čudna
veza između njih, koju Dambldor nikada nije uspeo da mu na zadovoljavajući način objasni?
...ako čarobnjak ieli...
...kako bi Hari želeo da spava...
...da u nekome izazove usijanost glave...
...u fotelji pored vatre je bilo toplo i udobno, dok je kiša još uvek teško tukla po prozorskim oknima,
Krukšenks preo, a plamenovi pucketali...
Knjiga iskliznu iz Harijevog labavog stiska i uz tup tresak pade na tepih ispred kamina. Glava mu se
nakrivi u stranu.
Ponovo je hodao duž hodnika bez prozora, a koraci su mu odjekivali u tišini. Dok su se vrata na
kraju hodnika sve više natkriljivala nad njim, srce mu je sve brže lupalo od uzbudenja... kada bi
samo mogao da ih otvori... da prođe na drugu stranu...
On ispruži ruku... vrhovi prstiju su mu bili tek na par centimetara od njih...
-Gos'n Hari Poter!
On se probudi uz nagli trzaj. U dnevnom boravku sve sveće su bile pogašene, ali se nešto kretalo
blizu njega.
- Koetamo? - reče Hari sanjivo, uspravivši se u svojoj fotelji. Vatra se gotovo ugasila, i prostorija je
bila veoma mračna.
- Gos'n, Dobi vam je doneo sovu! - reče piskavi glas.
- Dobi? - reče Hari promuklo, gledajući kroz tminu ka izvoru toga glasa.
Kućni vilenjak Dobi je stajao pored stola na kome je Hermiona ostavila tuce svojih pletenih kapica.
Njegove velike, šiljate uši sada su virile iz, činilo se, svih kapa koje je Hermiona ikada isplela. On
ih je nosio jednu preko druge, tako da mu je lava delovala izdužena bar za pola raetra, ili metar, a na
pufici najviše kape sedela je Hedviga, smireno hukćući, očigledno izlečena.
- Dobi se dobrovoljno javio da vrati sovu Hariju Poteru - ciiuknu vilenjak, sa izrazom iskonskog
divljenja na licu - profesorka Truli-daska kaže da je ona sada sasvim dobro, gospodine. - On se
duboko nakloni, pri tom dodirnuvši tepih pred kaminom vrhom svog nosa dugačkog poput olovke,
a Hedviga ogorčeno zahukta i odlete na naslon Harijeve fotelje.
- Hvala ti, Dobi! - reče Hari, mazeći Hedvigu po glavi, trepćući iz sve snage, pokušavajući da izbaci
iz glave sliku vrata iz sna... san je bio veoma živopisan. Ponovo pogledavši Dobija, on prfmeti kako
vilenjak takođe nosi nekoliko šalova i nebrojene čarape, tako da su mu stopala delovala isuviše
velika u odnosu na telo.
- Ovaj... da li si ti to uzimao svu odeću koju je Hermiona ostavljala?
- 0, ne, gospodine - uzvrati Dobi veselo. - Dobi je nosio nešto i za Vinki, gospodine.
-Aha, a kako je Vinki? - upita Hari.
Dobijeve uši se malčice oklembesiše.
-Vinki i dalje puno pije, gospodine - reče on tužno, usmerivši svoje ogromne loptaste zelene oči,
nalik teniskim lopticama, ka podu. - Još uvek ne voli odeću, Hari Poteru. Baš kao iu drugi kućni
vilenjaci. Niko od njih više neće da čisti grifindorski toranj, sada kada su svuda skrivene kape i
čarape, oni to smatraju uvredljivim, gos'n Hari. Dobi sada sve radi sam, gos'n, Dobiju to ne smeta,
gos'n, jer se uvek nada da će sresti Harija Potera, a noćas mu se, gos'n, ispunila želja! - Dobi se
pon"vo duboko nakloni. - Ali Hari Poter ne izgleda srećno - naavi Dobi, ponovo se uspravivši,
stidljivo gledajući u Harija. -oi ga je čuo kako govori u snu. Da li je to Hari Poter sanjao snove?
-Ne preterano ružne - reče Hari, zevajući i trljajući oči Imao sam i gore.
Vilenjak osmotri Harija svojim ogromnim, kugličastim očima. Zatim vrlo ozbiljno reče, spustivši
uši: - Dobi bi želeo da pomogne Hariju Poteru, jer je Hari Poter oslobodio Dobija, i Dobi je sada
mnogo, mnogo srećniji.
Hari se nasmeši.
-Ne možeš mi pomoći, Dobi, ali hvala na ponudi.
On se sagnu i podiže svoj udžbenik iz napitaka. Moraće sutra da pokuša da završi sastav. On zatvori
knjigu, i dok je to činio, vatra osvetli tanke bele ožiljke na poledini njegove šake -rezultat kaznene
nastave kod Ambridžove...
-Čekaj malo... ima nešto što možeš da mi učiniš, Dobi - reče Hari polako.
Vilenjak se osvrnu ka njemu, sijajući od sreće.
- Samo recite, gos'n Hari Poteru!
- Treba mi neko mesto gde dvadeset i osmoro ljudi može da vežba odbranu od mračnih veština a da
ih ne otkrije nijedan nastavnik. A pogotovu ne - Hari stegnu šaku oko zatvorene knjige, tako da mu
ožiljak postade bisernobeo - profesorka Ambridž.
Očekivao je da sa vilenjakovog lica nestane osmeh, da mu se uši oklembese. Očekivao je da mu
ovaj kaže kako je to nemoguće, ili da će pokušati da nađe neko mesto, ali da nema velike nade. Ono
što nije očekivao bilo je da Dobi malčice poskoči, veselo zamlatara ušima i pljesne rukama.
- Dobi zna savršeno mesto, gospodine! - reče on radosno.
- Dobi je čuo za to od drugih kućnih vilenjaka kada je došao na Hogvorts, gospodine. Mi je zovemo
Idi-mi-dođi-mi soba, iliti Soba po potrebi!
- Zašto? - upita Hari radoznalo.
-Jer je to soba u koju osoba može da uđe - reče Dobiozbiljno - samo kada joj je ona stvarno
potrebna. Ponekad je tamo, a ponekad je nema, ali kada se pojavi, uvek je opremljena
po potrebi onoga koji traga za njom. Dobi ju je koristio, gospon- reče vilenjak, utanjivši glas, sa
izrazom krivice - kada je Vinki bila veoma pijana. On ju je sakrio u Sobu po potrebi, i mo ie
pronašao protivotrov za krem-pivo, i mali krevetić veličine vilenjaka na koji ju je smestio da se
ispava, gospon... a Dobi zna da je gos'n Filč unutra našao zalihe materijala za čišćenje, kada su mu
ponestale, gos'n, a...
- A ako ti je stvarno potreban toalet - upita Hari, iznenada se setivši nečega što mu je Dambldor
rekao na Božićnom balu prošle godine - da li bi se soba ispunila nokširima?
- Dobi pretpostavlja da bi, gos'n - reče Dobi, iskreno klimajući glavom. - To je zaista izvanredna
soba, gospodine.
- Koliko ljudi zna za nju? - upita Hari, malčice se uspravivši u svojoj stolici.
- Vrlo malo, gospodine. Većina ljudi nabasa na nju kada im je ona potrebna, gos'n, ali je često više
nikada ne pronađu, jer ne znaju da je ona uvek tu, i da čeka da je neko prizove, gospodine.
- Zvuči fantastično - reče Hari, dok mu je srce razdragano lupalo. - Zvuči savršeno, Dobi. Kada
možeš da mi pokažeš gde je?
- Bilo kada, gos'n Hari Poteru - reče Dobi, delujući očaran Harijevim entuzijazmom. - Mogli bismo
i sada da odemo, ako tako želite!
Hari je na trenutak bio u iskušenju da pođe sa Dobijem. Već je počeo da ustaje iz fotelje,
nameravajući da otrči gore po svoj nevidljivi ogrtač, kada mu, ne po prvi put, glas veoma nalik
Hermioninom prošapta u uvo: nesmotreno. Ipak je bilo veoma kasno, bio je izmoren, t morao je da
završi sastav za Snejpa.
-Ne večeras, Dobi - reče Hari nevoljno, utonuvši nazad u otelju. - Ovo je veoma važno... ne želim
da to upropastim, bie P°trebno pažljivo planiranje. Čuj, možeš li samo da mi tačno obJasniš gde se
nalazi Soba po potrebi, i kako ući u nju?
Odore su im lepršale i uvijale se oko njih, dok su gacali pre ko poplavljenog povrtnjaka na dvočas
herbologije, gde su jedva mogli da čuju šta profesorka Spraut govori usled dobovanja kapi kiše
velikih poput zrna graška po krovu staklenika. Popodnevno predavanje iz brige o magijskim
stvorenjima biće preseljeno sa olujnog zemljišta u slobodnu učionicu u prizemlju i, na niihovo
neizmerno olakšanje, Angelina je tokom ručka potražila svoj tim da im saopšti kako je večerašnji
trening otkazan.
-Odlično - reče Hari tiho, kada mu je to saopštila – jer smo našli mesto gde ćemo održati prvi
odbrambeni sastanak. Večeras u osam, na sedmom spratu, preko puta tapiserije na kojoj
Barnabasa Blesavog batinaju oni trolovi. Možeš li da javiš Keti i Alisiji?
Ona je delovala pomalo zatečeno, ali je obećala da će saopštiti ostalima. Hari se gladno vrati svojim
kobasicama i pireu. Kada je podigao pogled da uzme gutljaj soka od bunđeve, zateče Hermionu
kako ga pomno posmatra.
- Šta je? - upita je on.
- Pa... znaš, Dobijevi planovi nisu baš uvek bezbedni. Zar se ne sećaš kada si njegovom krivicom
izgubio sve kosti u ruci?
- Ta soba nije jedna od Dobijevih suludih ideja. I Dambldor zna za nju, spomenuo mi je na
Božićnom balu.
Hermionin izraz lica se razvedri.
- Dambldor ti je rekao za nju?
- Samo onako, usputno - reče Hari, sležući ramenima.
- A, pa, onda je sve u redu - reče Hermiona živahno, i više nije imala primedbi.
Zajedno sa Ronom, ceo dan su proveli tražeći ljude koji su upisali imena na spisak u Veprovoj
glavi, saopštavajući im gde će se sastati te večeri. Donekle na Harijevo razočaranje, Dzu11 je bila ta
koja je uspela da prva pronađe Čo Čang i njenu pn-jateljicu. Međutim, do kraja večere bio je uveren
da je vest doprla do svih dvadeset i petoro učenika koji su se pojavili u Veprovoj glavi.
J p osam, Hari, Ron i Hermiona napustiše grifindorski , vnj boravak, dok je Hari u ruci čvrsto
stiskao izvesni list drevnog pergamenta. Petacima je bilo dozovljeno da se šetaju po hodnicima do
devet sati uveče, ali sve troje su se nervozno osvrtali dok su išli duž sedmog sprata.
-Stanite malo - upozori ih Hari, razvijajući pergament na vrhu poslednjeg stepeništa, taknuvši ga
svojim štapićem i promrmljavši: - Svečano se zaklinjem da smeram neki nestašluk.
Na praznoj površini pergamenta pojavi se mapa Hogvortsa. Sićušne pokretne cme tačkice,
obeležene imenima, pokazivale su gde se nalaze svi ljudi u zamku.
- Filč je na drugom spratu - reče Hari, prinevši mapu očima - a gospođa Noris je na četvrtom.
- A Ambridžova? - upita Hermiona zabrinuto.
- U svojoj kancelariji - odgovori Hari, pokazavši na tačkicu na mapi. - Okej, idemo.
Oni požuriše niz hodnik ka mestu koje je Dobi opisao Hariju, ka praznom delu zida preko puta
ogromne tapiserije koja je prikazivala sumanuti pokušaj Bamabasa blesavog da nauči trolove da
igraju balet.
-Okej - reče Hari tiho, dok je moljcima izjedeni trol prestao da neumomo batina svog nesuđenog
učitelja baleta kako bi ih osmotrio. - Dobi je rekao da tri puta prođemo pored ovog zida, iz sve
snage se usredsređujući na ono što nam je potrebno.
Oni to i učiniše, naglo skrenuvši kod prozora tik pored praznog dela zida, a zatim pored vaze
veličine čoveka sa druge strane. Ron je čvrsto zatvorio oči, sabirajući misli. Hermiona je nesto sebi
šaputala u bradu. Hari stegnu pesnice dok je zurio isPred sebe.
ireba nam mesto gde ćemo da naučimo da se borimo... pols|i- Samo nam daj neko mesto da
vežbamo... negde gde nas ne nogu pronaći...
-Hari! - reče Hermiona odsečno, kada su se okrenuli da po eci P"t prođu pored zida.
Na zidu se pojaviše izuzetno uglačana i lakirana vrata R je obazrivo zurio u njih. Hari posegnu
rukom, zgrabi mesinsa nu kvaku, otvori vrata i povede ih u prostranu sobu osvetljenu treperavim
bakljama, nalik onima koje su osvetljavale tamnice osam spratova niže.
Zidovi su bili prekriveni drvenim policama sa knjigama, a umesto stolica, na podu su bili veliki
svileni jastuci. Na polici pri samom kraju sobe nalazio se čitav komplet instrumenata kao što su
šunjoskopi, detektori tajnovitosti i veliko, naprslo dušman-staklo za koje je Hari bio siguran da je
prethodne godine visilo u kancelariji lažnog Ćudljivka.
- Ovi će nam dobro doći kada budemo vežbali ošamućavanje - reče Ron veselo, gurnuvši jedan od
jastuka nogom.
- A vidi samo ove knjige! - reče Hermiona uzbuđeno, prelazeći prstom po koricama velikih kožom
ukoričenih tomova. - Zbornik najčešćih kletvi i njihove kontračini... Nadmudriti mračne veštine...
Samoodbrambene čini... opa... - ona se okrenu ka Hariju, ozarenog lica, i on vide da je prisustvo
stotine knjiga napokon ubedilo Hermionu da je ovo što rade valjano. - Hari, ovo je divno, ovde
imamo sve što nam treba!
I bez odlaganja, ona izvuče Kletve za uklete sa police, utonu na najbliži jastuk i poče da čita.
Na vratima se začu nežno kucanje. Hari se osvrau. Džini, Nevil, Lavander, Parvati i Din su upravo
stigli.
-Opa - reče Din, impresionirano se osvrćući oko sebe. - Kakvo je ovo mesto?
Hari poče da objašnjava, ali pre nego što je uspeo da završi, pridružiše im se i drugi, pa je morao da
počne ispočetka. Do osam sati već su svi jastuci bili zauzeti. Hari priđe vratima 1 okrenu ključ koji
je virio iz brave. On zadovoljavajuće glasno škljocnu i svi zanemeše, zagledani u njega. Hermiona
pažljiv0 obeleži stranu u Kletvaina za uklete i odloži knjigu u stranu.
-Pa - poče Hari, pomalo nervozno. - Ovo je mesto koje smo našli za vežbanje, i svi ste ga... ovaj...
očigledno lako našli.
__ Fantastično je! - reče Čo, a nekoliko ljudi potvrdno zaro-
Ovo je stvarno bizarno - rece Fred, mrsteci se dok je osmatrao prostoriju. - Mi smo se jednom ovde
sakrili od Filča, sećaš se, Džordž? Ali je tada ovo bila samo ostava za metle.
- Hej, Hari, šta su ove stvarčice? - upita Din sa začelja sobe, pokazujući ka šunjoskopima i dušmanstaklu.
- Detektori mračnih sila - reče Hari, prolazeći izmedu jastuka ka njima. - U suštini, oni svi pokazuju
kada su mračni čarobnjaci ili neki neprijatelji u blizini, ali ne treba se previše oslanjati na njih, jer
mogu da se prevare...
On na trenutak pogleda u naprslo dušman-staklo. U njemu su se komešala senovita obličja, iako
nijedno nije bilo prepoznatljivo. On mu okrenu leđa.
- Pa, razmišljao sam šta bi prvo trebalo da uvežbamo, i... ovaj... - on primeti uzdignutu ruku. - Šta
je, Hermiona?
- Mislim da bi trebalo da izaberemo vođu - reče Hermiona.
-Hari je vođa - odmah će Čo, gledajući u Hermionu kao da je poludela.
Harijev stomak ponovo poskoči.
-Da, ali mislim da bi trebalo da propisno glasamo o tome - reče Hermiona, ne dajući se zbuniti. -
Time se to formalno ozvaničava, i Hariju daje autoritet. Dakle... ko je za to da nam Hari bude vođa?
Svi podigoše ruke, čak i Zaharije Smit, mada je to učinio vrio nevoljno.
- Ovaj... u redu, hvala - reče Hari, koji je mogao da oseti kako mu lice gori i rumeni. - I... šta je,
Hermiona?
- Takođe mislim da bi trebalo da imamo neko ime – reče °na veselo, još uvek držeći podignutu
ruku. - To bi podstaklo timski duh i jedinstvo, zar ne mislite tako?
-Možemo li da se zovemo Antiambridžovska liga? - upita lia puna nade.
-Ili Udruženje 'Ministarstvo magije su moroni'? - predlov' Fred.
-Ja sam mislila - reče Hermiona, mršteći se na Freda – vi še na neko ime koje neće svima reći šta
smo naumili, tako da možemo bezbedno da ga izgovaramo i van sastanaka.
- Defanzivna asocijacija? - reče Čo. - Skraćeno DA, tako da niko ne zna o čemu govorimo?
- Aha, DA zvuči dobro - reče Džini. - Samo, bolje neka znači Dambldorova armija, jer je to ono
čega se Ministarstvo najviše plaši, zar ne?
Ovaj komentar propratiše smeh i odobravajuće mrmljanje.
-Ko glasa za DA? - upita Hermiona zapovednički, kleknuvši na svoj jastuk da bi prebrojala. - To je
većina – predlog usvojen!
Ona prikači list pergamenta sa svim njihovim potpisima na zid i iznad njih krupnim slovima napisa:
DAMBLDOROVA ARMIJA
- Dobro - reče Hari, kada je ona ponovo sela - hoćemo li onda da počnemo sa vežbanjem?
Razmišljao sam, i mislim da bi prvo trebalo da uvežbamo ekspeliannus, znate već, razoružavajuću
čin. Znam da je to baš osnovna stvar, ali meni je bila vrlo korisna...
- Ma daj - reče Zaharije Smit, prevrnuvši očima i prekrstivši ruke. - Ne bih rekao da će nam
ekspeliarmus baš pomoći protiv Znaš-već-koga, zar ne?
- Ja sam je upotrebio protiv njega - reče Hari tiho. - Spasila mi je život u junu.
Smit glupavo razjapi usta. Ostatak sobe je bio prilično tih.^
-Ali, ako misliš da je to ispod tvog nivoa, možeš da ides - reče Hari.
Smit se ne pomeri, niti iko drugi.
_ Okej - reče Hari, malo suvljih usta nego inače, sada kada su svi pogledi bili uprti u njega - mislim
da bi trebalo da se svi podelimo u parove i vežbamo.
Bilo mu je vrlo čudno da izdaje naredenja i još čudnije kada Ha ie video kako ih drugi ispunjavaju.
Svi odmah skočiše na no2e i podeliše se u parove. Kao što se moglo i očekivati, Nevil je ostao bez
partnera.
-Ti možeš da vežbaš sa mnom - reče mu Hari. - Dakle... idemo na tri - jedan, dva, tri...
Soba se iznenada ispuni pokličima: Ekspeliarmus! Čarobni štapići poleteše na sve strane. Čini koje
su promašile mete pogodiše knjige na policama i odbaciše ih uvis. Hari je bio isuviše brz za Nevila,
kome štapić izlete iz ruke, obrćući se, udari o plafon uz pljusak varnica, i uz zveket slete povrh
jedne od polica sa knjigama, a Hari ga odatle vrati prizivajućom čini. Osvrnuvši se oko sebe,
pomisli da je bio u pravu što je predložio da prvo vežbaju osnovne stvari. Bilo je tu mnogo traljavih
čini. Mnogima nije uopšte uspevalo da razoružaju protivnike, već bi ih naterali da odkoče unazad
par koraka, ili da se trgnu kada bi ih njihova slabašna čin pogodila.
- Ekspeliarmusl - reče Nevil, a Hari, uhvaćen na prepad, oseti kako mu štapić izleće iz ruke.
- USPEO SAM! - reče Nevil radosno. - Nikada mi pre nije uspelo - USPEO SAM!
- Dobro je! - ohrabri ga Hari, odlučivši da mu ne ukaže na cinjenicu da u pravom dvoboju Nevilov
protivnik ne bi zurio na dnigu stranu, nehajno i labavo držeći štapić pri boku. - Čuj, Nev'le, možeš li
na smenu da vežbaš sa Ronom i Hermionom nekoliko minuta, kako bih mogao da obiđem ostale, da
vidim kako njima ide?
Hari prede na sredinu prostorije. Sa Zaharijem Smitom zbivalo se nešto vrlo čudno. Svaki put kada
bi zaustio da razoruža bntonija Goldstina, njegov lični štapić bi mu izleteo iz ruke, a a Entoni ništa
ne bi ni rekao. Hari nije morao daleko da traži kako bi razrešio misteriju: Fred i Džordž su bili na
nekoliko lr raka iza Smita, i na smenu su mu upirali čarobne štapiće u l " đa. e"
-Izvini, Hari - reče Džordž užurbano, kada uhvati Harijev pogled. - Nismo mogli da odolimo.
Hari obiđe ostale parove, pokušavajući da ispravi one koji su pogrešno radili čini. Džini je bila u
paru sa Majklom Kornerom. Išlo joj je vrlo dobro, dok je Majkl ili bio strašno loš, ili nije hteo nju
da začara. Erni Mekmilan se nepotrebno razmahivao štapićem, pruživši protivniku vremena da ga
uhvati sa spu-štenim gardom. Braća Krivej su bila puna entuzijazma, ali su često grešili, i bili su
zaslužni za silne knjige koje su letele sa polica oko njih. Luna Lavgud je takođe bila naizmenično
dobra i loša, ponekad izbijajući štapić Džastinu Finč-Flečliju iz ruke, a ponekad mu samo podigavši
kosu uvis.
-Okej, stanite! - povika Hari. - Stoj. STOJ!
Treba mi neka pištaljka, pomisli, i istog trena opazi jednu kako leži povrh najbližeg reda knjiga. On
je uze i dunu u nju iz sve snage. Svi spustiše štapiće.
-Nije bilo loše - reče Hari - ali definitivno može da bude bolje. - Zaharije Smit ga mrko pogleda. -
Hajde da probamo ponovo.
On ponovo obide prostoriju, tu i tamo zastajući da predloži drugima kako da bolje bacaju čini.
Postepeno, generalni učinak se poboljšavao. Neko vreme je izbegavao da priđe Čo i njenoj
prijateljici, ali kada je već dvaput obišao sve ostale parove u prostoriji, osetio je da ne može više da
ih ignoriše.
-0, ne - reče Čo usplahireno, kada im je prišao. - Ekspeliarmijus! Hoću reći, Ekspelimelius! Ja... o,
izvini, Marijeta!
Rukav njene kovrdžave prijateljice se zapali. Marijeta ga ugasi svojim štapićem, i prostreli Harija
pogledom, kao da je sve to njegova krivica.
-Unervozila sam se zbog tebe, pre toga mi je dobro išlo. - reče Čo Hariju žalosno.
__ Xo je bilo sasvim dobro - slaga Hari, ali kada ona podi' obrve, on reče: - Pa dobro, nije, bilo je
očajno, ali znam da eš pravilno da izvedeš čin, posmatrao sam te pre odande.
Ona se nasmeja. Njena prijateljica Marijeta ih kiselo pogleda i okrenu im leđa.
_ Ne obraćaj pažnju na nju - promrmlja Co. - Ona zapravo ne želi da bude ovde, ali sam je naterala
da pođe sa mnom. Roditelji su joj zabranili da radi išta što bi moglo da uznemiri Ambridžovu. Vidiš
- njena mama radi za Ministarstvo.
- Šta je sa tvojim roditeljima? - upita Hari.
- Pa, zabranili su mi da se zameram Ambridžovoj – reče Čo, ponosno se ispravivši. - Ali ako misle
da neću da se borim sa Znaš-već-kim posle onoga što se desilo Sedriku...
Ona zaćuta, delujući pomalo zbunjeno, i neprijatna tišina zavlada među njima. Štapić Terija Buta
prolete pored Harijevog uva i pogodi Alisiju Spinet snažno u nos.
- Pa, moj tata snaino podržava svaku akciju protiv Ministarstva! - reče Luna Lavgud ponosno, tik
iza Harija. Očigledno je prisluškivala njihov razgovor, dok je Džastin Finč-Flečli pokušavao da se
ispetlja iz odore koja mu se obmotala oko glave. - On oduvek kaže da bi poverovao u sve što se
priča o Fadžu. Mislim, pogledajte samo koliko je goblina Fadž naredio da poubijaju! A pride
naravno, koristi Odsek za misterije da razvije užasne otrove, kojima tajno truje sve koji se ne slažu
sa njime. A tu je i njegov umgubularni secikilter...
- Ne pitaj - promrmlja Hari Čo, kada ova zbunjeno zausti da postavi pitanje. Ona se zakikota.
- Hej, Hari - povika Hermiona sa drugog kraja sobe – da !i si proverio koliko je sati?
On spusti pogled na sat i šokira se kada vide da je već deVet i deset, što je značilo da će odmah
morati da se vrate u dnevni boravak, inače će rizikovati da ih Filč uhvati i kazni što su okasnili. On
dunu u pištaljku. Svi prestadoše sa povicima kspeliarmus i poslednjih par štapića začangrljaše po
podu.
- Pa, to je bilo prilično dobro - reče Hari - ali smo od nili, bolje da za sada ostanemo na ovome.
Iduće nedelje i vreme, isto mesto?
- Ranije! - povika Din Tomas željno, a mnogi saglasno klimnuše glavama.
Angelina, pak, brzo reče: - Kvidička sezona samo što nije počela, a mi morarao da uvežbamo tim!
-Dobro, recimo onda u sredu uveče - reče Hari - a onda ćemo moći da odlučimo o narednim
sastancima. Hajde, bolje da krenemo.
On ponovo izvuče Banditovu mapu i pažljivo proveri da neraa nastavnika na sedmom spratu.
Puštao ih je da izađu u grupicama od po troje-četvoro, pažljivo posmatrajući njihove sićušne tačkice
na mapi, kako bi se uverio da su se bezbedno vratili u svoje spavaonice: Haflpafovci u hodnik u
podrumu, koji je takode vodio do kuhinja, Revenklovci u toranj na zapadnoj strani zamka, a
Grifindorci duž hodnika ka portretu Debele dame.
- Bilo je stvarno mnogo dobro, Hari - reče Hermiona, kada su napokon ostali samo ona, Hari i Ron.
- Aha, baš je bilo super! - reče Ron veselo, kada su skliznuli kroz vrata, i posmatrali ih kako se
utapaju nazad u kameni zid. - Da li si video kako sam razoružao Hermionu, Hari?
- Samo jednom - reče Hermiona, pogođena time. - Ja sam tebe mnogo više puta nego ti mene...
- Nisam te pogodio samo jednom, već najmanje tri puta...
- Pa, ako računaš onaj jedan put kada si se spotakao o sopstvena stopala i izbio mi štapić iz ruke...
Raspravljali su se celim putem do dnevnog boravka, ali ih Hari nije slušao. Jednim okom je gledao
na Banditovu mapu, ali je razmišljao i o Čo, koja mu je priznala da se unervozila zbog njega.
- Ambridžova je čitala tvoju poštu, Hari. Ne postoji drugo objašnjenje.
- Misliš da je Ambridžova napala Hedvigu? - upita on, preneražen.
- Gotovo sam siguma - Hermiona će sumorno. - Pazi na svoju žabu, pobeći će.
Hari uperi štapić u žabu koja se, puna nade, zaputila ka drugoj strani stola: - Aćio - i ona mu
smrknuto dolete u ruku.
Cini su oduvek bile najbolji čas za privatne razgovore. Obično bi se svi toliko uskomešali i
užurbali, da je bilo vrlo malo šanse da će ih iko drugi čuti. Danas, uz sobu punu kreketavih žaba i
grakćućih gavranova, i uz snažan pljusak koji je dobovao po prozorima učionice, Hari, Ron i
Hermiona su mogli neprimećeno da raspravljaju o tome kako Ambridžova umalo nije uhvatila
Sirijusa.
_ Sumnjala sam na to još otkako te je Filč optužio da naru"uieš balegobombe, jer mi se to učinilo
kao tako glupa laž - pro"acuta Hermiona. - Mislim, kada bi pročitali tvoje pismo, bilo bi notpuno
jasno da ih nisi naručivao, tako da uopšte ne bi bio u neVOjji _ tako da to i nije neka dobra šala, zar
ne? Ali onda sam pomislila, šta ako je neko samo tražio izgovor da pročita tvoju poštu? To bi, onda,
bio savršen način da ga se dokopa - dojaviti Filču, pustiti ga da obavi prljavi posao i da ti zapleni
pismo, a onda bi ili smislila neki način da mu ga ukrade, ili prosto zahtevala da ga vidi - mislim da
se Filč ne bi protivio, kada se on zauzimao za prava đaka? Hari, zgnječićeš svoju žabu.
Hari spusti pogled. Zaista je toliko stiskao kreketušu, da su joj oči iskočile. On je brže-bolje vrati na
klupu.
-Ono sinoć je baš bilo za dlaku - reče Hermiona. - Samo se pitatn da li Ambridžova zna koliko je
bila blizu. Silencio.
Žaba na kojoj je uvežbavala ućutkujuće čini zaneme usred kreketa, i prekorno je pogleda.
-Da je uhvatila Njuška...
Hari dovrši rečenicu umesto nje.
- ...verovatno bi već ovog jutra bio ponovo u Askabanu. On mahnu štapićem, ne usredsredivši se na
čin, i njegova žaba se nadu kao zeleni balon i ispusti piskavi cijuk.
- Silenciol - brzo priskoči Hermiona, uperivši štapić ka Hanjevoj žabi, koja se nemo izduva na
njihove oči. - Pa, ne sme to više da radi, to je sve. Samo ne znam kako ćemo da mu javimo. Ne
možemo da mu pošaljemo sovu.
- Ne verujem da će se ponovo usuditi da rizikuje – reče Kon. - Nije on glup, zna da ga je maltene
uhvatila. Silencio.
Veliki ružni gavran pred njim podrugljivo zagrakta.
- Silencio. SILENCIO!
Gavran još glasnije zagrakta.
- Nije ti dobar potez štapićem - reče Hermiona, kritički osmatrajući Rona - ne treba da mašeš njime,
već da oštro bocneš.
- Gavrani su teži od žaba - reče Ron razdražljivo.
- Dobro, hajde onda da se zamenimo - reče Hermiona zgrabivši Ronovog gavrana, a na njegovo
mesto stavi svoju debelu žabu bukačicu. - Silenciol - Gavran nastavi da otvara i zatvara svoj oštri
kljun, ali iz njega ne dopre nikakav zvuk.
- Vrlo dobro, gospođice Grendžer! - reče piskavi glas profesora Flitvika, od čega Hari, Ron i
Hermiona poskočiše. - Da vidim sada vas da probate, gospodine Vesli.
- Št...? A... a, da - reče Ron, veoma usplahiren. - Ovaj... silencio!
On zabode štapić ka žabi tako jako, da je pogodi u oko: žaba zaglušujuće zakreketa i skoči sa stola.
Nije bilo nikakvo iznenađenje kada su Hari i Ron dobili vežbanje ućutkujućih čini kao dodatni
domaći.
Zbog provale oblaka napolju, bilo im je dozvoljeno da ostanu u školi tokom odmora. Pronašli su
slobodne stolice u bučnoj i prenatrpanoj učionici na prvom spratu, u kojoj je Pivs sneno lebdeo
pored lustera, s vremena na vreme ispljunuvši kuglicu punu mastila nekome na glavu. Jedva da su
seli, kada se Angelina probi do njih kroz grupicu učenika koji su tračarili.
- Dobila sam dozvolu! - povika ona. - Da ponovo formiram kvidički tim!
- Odlično\ - rekoše Hari i Ron uglas.
- Aha - reče Angelina, sva ozarena. - Otišla sam kod Mek Gonagalove, i čini mi se da se ona žalila
Dambldoru. U svakom slučaju, Ambridžova je morala da popusti. Ha! Tako da hoću da vas vidim
na terenu za kvidič večeras u sedam, okej, jer moramo da nadoknadimo zaostatak. Shvatate li da nas
samo tri nedelje deli od naše prve utakmice kvidiča?
Ona se progura pored njih, za dlaku izbegavši Pivsovu kuglicu mastila, koja umesto nje pogodi
obližnjeg prvaka, a zatim nestade sa vidika.
Ronov osmeh malčice izblede kada je pogledao kroz prozor, koji je sada bio neproziran od
bubnjajuće kiše.
, Nadam se da će se vreme razvedriti. Šta ti je, Hermiona?
I ona je zurila u prozor, ali kao da ga uopšte nije videla. Oči su joj bile neusredsređene, a lice
namrgođeno.
_ samo nešto razmišljam... - poče ona, još uvek se mršteći na kišom oblivene prozore.
_O Siri... Njušku? - upita Hari.
-Ne... ne baš... - nastavi Hermiona polako. - Više se... pitam... pretpostavljam da ipak radimo pravu
stvar... mislim... zar ne?
Hari i Ron razmeniše zbunjene poglede.
-Pa, time si nam sve razjasnila - reče Ron. - Strašno bi nas iznerviralo da se nisi jasno izrazila.
Hermiona ga pogleda kao da je tek sada postala svesna njegovog prisustva.
- Samo sam se pitala - reče ona, sada mnogo jasnijim glasom - da li činimo pravu stvar, osnivanjem
ove grupe za odbranu od mračnih veština.
- Šta? - rekoše Hari i on uglas.
- Hermiona, pa to je bila tvoja ideja! - reče Ron ogorčeno.
- Znam - reče Hermiona, kršeći prste. - Ali posle razgovora sa Njuškom...
- Ali, on nas potpuno podržava - reče Hari.
- Da - reče Hermiona, ponovo se zagledavši u prozor. - Da, to me je i nateralo da pomislim kako to
možda i nije tako dobra ideja...
Pivs prelete iznad njih, okrenut na stomaku, spremivši svoju duvaljku. Sve troje mahinalno pokriše
glave torbama dok nije prošao.
~ Samo nešto da raščistimo - reče Hari ljutito, dok su vracah torbe nazad na pod. - Sirijus se slaže sa
nama, a ti zato misliš da to više ne bi trebalo da radimo?
Hermiona je delovala napeto i pomalo očajno. Zagledana u v°je šake, upita: - Da li zaista veruješ u
njegov sud?
-Da, verujem! - odmah će Hari. - Oduvek nam je davao savete!
Kuglica puna mastila prolete pored njih, pogodivši Keti Bel pravo u uvo. Hermiona je posmatrala
kako Keti skače na noee i počinje da gađa Pivsa svim što bi joj palo podruku. Tek posle par
trenutaka Hermiona ponovo progovori, i zvučalo je kao da veoma pažljivo bira reči.
- Zar vam se ne čini da je on postao... pomalo... nesmotren... otkako je zatvoren u Ulici Grimold?
Zar vam se ne čini.. kao da on... živi kroz nas?
- Kako to misliš, 'živi kroz nas'? - uzvrati joj Hari.
- Mislim... pa, čini mi se da bi i on voleo da formira tajna odbrambena društva ispred nosa nekome
iz Ministarstva... mislim da je stvarno frustriran zbog toga što tako malo može da doprinese
stvarima tamo gde je... tako da mi se čini da je vrlo rad da nas potpaljuje za takve ideje.
Ron je delovao krajnje zbunjeno.
- Sirijus je u pravu - reče - stvarno zvučiš baš kao moja majka.
Hermiona se ugrize za usnu i ne odgovori mu. Zvono se oglasi baš kada je Pivs preleteo iznad Keti i
ispraznio joj celu bočicu mastila na glavu.
*
Vreme se nije popravilo do kraja dana, tako da su Hari i Ron, kada su u sedam uveče krenuli ka
kvidičkom terenu na trening, u roku od par minuta bili skroz mokri, dok su im se stopala klizala i
saplitala po vlažnoj travi. Nebo je bilo tamno 1 olujnosivo, pa je bilo pravo olakšanje kada su se
našli u toplom i svetlom okrilju svlačionica, iako su znali da im je to samo povremeno utočište.
Zatekli su Freda i Džordža kako se raspravljaju da li da upotrebe svoje zabušantske bombonjere da
se izvuku sa letenja.
- ...ali kladim se da bi znala šta smo uradili - reče Freu kroz ugao usana. - Samo da joj juče nisam
ponudio da kupi bljuvačke bombone.
Mogli bismo da probamo sa grozničavom karamelom -promrmlja Džordž - njih još niko nije
video...
^ Da li deluju? - raspita se Ron pun nade, kada se treskanie kiše po krovu pojačalo, a vetar počeo da
zavija oko zgrade.
- Pa da - reče Fred - temperatura će ti odmah skočiti.
- Ali ti iskoče i ogromni čirevi puni gnoja - reče Džordž - a još uvek nismo uspeli da smislimo kako
da ih se otarasimo.
_ Na vama ne vidim nikakve čireve - reče Ron, odmerivši blizance.
-Pa, ne bi ni mogao da ih vidiš - reče Fred smrknuto – ne nalaze se na mestu koje često imamo
priliku da prikazujemo u javnosti.
- Ali zbog njih i od sedenja na metli, stvarno nas boli du...
- Pažnja, svi, slušajte - reče Angelina glasno, izašavši iz kapitenove kancelarije. - Znam da nije baš
idealno vreme, ali velike su šanse da ćemo igrati sa Sliterincima baš pod ovakvim uslovima, tako da
je dobra ideja da saznamo kako ćemo moći da se nosimo sa njima. Hari, nisi li ti nešto uradio sa
svojim naočarima kako se ne bi maglile, kada smo igrali sa Haflpafom u onoj oluji?
- Hermiona je to uradila - reče on. On izvuče štapić, potapša svoje naočare i reče: - Impervius!
- Mislim da bi svi trebalo to da probamo - reče Angelina.
- Kada bismo samo uspeli da sprečimo da nam kiša ide u lice, stvarno bi nam pomoglo da bolje
vidimo... hajde, svi zajedno...
Impervius! Okej, idemo.
Svi skloniše štapiće nazad u unutrašnje džepove odora, preoaciše metle preko ramena i krenuše za
Angelinom van svlačionica.
Sljapkali su kroz sve dublje blato ka sredini terena. Vidljivost je i dalje bila loša, uprkos
nepropustljivoj čini. Svetlost dana je sve brže bledela, a zavese kiše prekrivale su teren.
~ U redu, na moj zvižduk - povika Angelina.
Hari se odrazi od tla, pljusnuvši blato na sve strane, i p te nagore, dok ga je vetar neznatno skretao
sa puta. Nije im pojma kako će videti Skrivalicu po ovakvom vremenu. Već je imao dovoljno
problema da primeti onu jednu Bladžerku sa kojom su vežbali. Minut po početku treninga, ona ga
zbaci sa metle, i morao je da izvede fintu lenjivčevog stiska kako bi je izbegao. Nažalost, Angelina
to nije videla. Zapravo, činilo se da ona ništa ne može da vidi. Niko od njih nije imao pojma šta
drugi rade. Vetar se pojačao. Čak i na velikoj udaljenosti, Hari je čuo pljuskanje i fijukanje kiše
koja je šibala po površini jezera.
Angelina ih je držala na terenu gotovo čitav sat, pre nego što je priznala poraz. Povela je svoj
skvašeni i mrzovoljni tim nazad u svlačionicu, insistirajući da ovaj trening nije bio gubljenje
vremena, mada prilično neuverljivim glasom. Fred i Džordž su delovali posebno zlovoljno. Obojica
su krivonogo hodali, i trzali bi se pri svakom koraku koji bi načinili. Dok je frotirao kosu, Hari ih ču
kako se tiho žale jedan drugome.
- Mislim da mi je nekoliko čireva puklo - reče Fred šupljim glasom.
- Moji nisu - reče Džordž trgnuvši se - pulsiraju kao ludi... ako ništa drugo, čini mi se da su još i
veći.
- JAO! - reče Hari.
On pritisnu peškir na lice i zažmuri iz sve snage od bola. Ožiljak na njegovom čelu opet je počeo da
žeže, mnogo bolnije nego u poslednjih nekoliko nedelja.
-Šta ti je? - upita nekoliko glasova.
Hari izroni ispod peškira. Svlačionica mu je delovala potpuno zaraagljeno jer nije nosio naočare, ali
je ipak mogao da vi-di kako su sva lica okrenuta ka njemu.
-Ništa - promrmlja on - ja... slučajno sam sebe prstom bocnuo u oko, ništa više.
Međutim, on uputi Ronu značajan pogled, i njih dvojica ostadoše kada ostatak tima izađe napolje,
svi obmotani ogrtačima, sa šeširima nabijenim preko ušiju.
_ §ta 5j? _ upita Ron, čim je Alisija nestala kroz vrata. - Opet ožiljak?
Hari klimnu glavom.
-Ali--- - preplašen, Ron pritrča prozoru i zagleda se u ki§u - on... nemoguće je da je on blizu nas,
zar ne?
_ Ne - promrmlja Hari, spustivši se na klupu, trljajući čelo. _ Verovatno je miljama daleko. Boleo
me je zato što je... on je... ljut.
Hari uopšte nije nameravao to da kaže, i začu reči kao da ih je neki stranac izgovorio - a ipak je
odmah znao da su istinite. Nije imao pojma odakle to zna, ali je u to bio siguran: Voldemor, gde
god da je, šta god da radi, strahovito je ljut.
-Da li si ga video? - upita Ron, delujući prestrašeno. - Da li si... imao viziju, ili nešto slično?
Hari je sedeo potpuno miran, zureći u svoja stopala, pustivši um i pamćenje da se opuste posle bola.
Zbunjujuća zbrka obličja, zavijajući nalet glasova...
-On hoće da se nešto učini, a to se ne odvija dovoljno brzo - reče.
Ponovo se iznenadio kada je čuo reči kako mu prelaze preko usana, a ipak je bio posve siguran da
su istinite.
-Ali... otkud znaš? - upita Ron.
Hari odmahnu glavom i prekri oči rukama, pritisnuvši ih iz sve snage dlanovima. Pred očima mu
buknuše sićušne iskre. Osetio je kako Ron seda na klupicu pored njega, i znao da ovaj zuri u njega.
-Da li je i prošli put to bilo posredi? - upita Ron prigušenim glasom. - Kada te je ožiljak zaboleo u
kancelariji Ambridžove? Da li je i tada Znaš-već-ko bio ljut?
Hari odmahnu glavom. ~ Pa šta je onda bilo?
Hari se u mislima vraćao na taj trenutak. Gledao je Ambridžovu u lice... zaboleo ga je ožiljak... i
imao je taj čudni osećaj u stomaku... čudan, skakutav osećaj... srećan osećaj... ali na no, tada ga nije
prepoznao, jer se sam osećao toliko očaino
-Prošli put me je zaboleo jer je on bio zadovoljan – re{ on. - Strašno zadovoljan. Mislio je... kako će
se nešto dobro desiti. A noć pre nego što smo se vratili na Hogvorts... - On se priseti trenutka kada
ga je ožiljak užasno zaboleo u njegovoj i Ronovoj spavaćoj sobi u Ulici Grimold... - bio je strašno
besan...
On se osvrau ka Ronu, koji je piljio u njega, otvorenih usta
- Mogao bi da držiš časove umesto Trilejnijeve, druže - reče on, glasom punim divljenja.
- Ali ja ne izričem proročanstva - reče Hari.
- Ne, ali znaš li šta radiš? - upita Ron, i uplašeno i impresionirano. - Hari, ti čitaš Znaš-vec-kome
misli!
- Ne - reče Hari, odmahujući glavom. - Više kao da mu.. čitam raspoloženja, rekao bih. Dobijam
samo bleskove njegovog raspoloženja. Dambldor mi je prošle godine rekao da se ovako nešto
dešavalo i lane. Rekao je da kada je Voldemor blizu mene, ili kada oseća mržnju, i ja to mogu da
osetim. Pa, sada ga osećam i kada je zadovoljan, pride...
Nasta pauza. Vetar i kiša su šibali zgradu.
- Moraš nekome da kažeš - reče Ron.
- Prošli put sam rekao Sirijusu.
- Pa reci mu i za ovaj put sada!
- Ne mogu, zar ne? - reče Hari smrknuto. - Ambridžova posmatra sove i kamine, sećaš se?
- Dobro, onda Dambldoru.
- Sad sam ti rekao, on to već zna - reče Hari odsečno, skoči na noge, uze svoj ogrtač sa čiviluka i
obavi ga oko sebe. - Nema svrhe da mu govorim ponovo.
Ron prikopča svoj ogrtač, zamišljeno gledajući u Harija.
- Dambldor bi želeo da zna za to - reče.
Hari slegnu ramenima.
- Hajde... još uvek imamo da vežbamo ućutkujuće čini.
Oni žurno krenuše preko mračnog zemljišta, klizajući se i tičući p0 blatnjavim travnjacima, bez
razgovora. Hari je napregnuto razmišljao. Šta je to Voldemor hteo da se uradi, a što se nije zbivalo
dovoljno brzo?
-...itna i neke druge planove... planove koje moie đa izvede veoma tiho... stvari do kojih može da
dođe isključivo krišom... nešto nalik oružju. Nešto što prošli put nije imao.
Hari već nedeljama nije razmišljao o tim rečima. Bio je previše zaokupljen stvarima koje su se
odvijale na Hogvortsu, prezauzet brigom o neprekidnim sukobima sa Ambridžovom, nepravdom
uplitanja Ministarstva... ali sada mu se te reči vratiše, i nateraše ga da se zapita... Voldemorov bes bi
imao smisla ako nije nimalo bliži tome da se dočepa oružja, kakvo god da je. Da ]i ga je Red
osujetio, sprečio ga da ga se dokopa? Gde li je sakriveno? Kod koga je sada?
-Mimbulus mimbltonia - reče Ronov glas, i Hari se prenu taman na vreme da se kroz rupu u
portretu uspentra u dnevni boravak.
Izgleda da je Hermiona ranije otišla u krevet, ostavivši Krukešnksa sklupčanog na obližnjoj stolici, i
čitav asortiman kvrgavih šešira za vilenjake na stočiću pored vatre. Hari je bio zahvalan što ona nije
u blizini, jer nije hteo da opet raspravlja o bolu u svom ožiljku, da ga i ona podstiče da ode kod
Dambldora. Ron mu je neprekidno upućivao zabrinute poglede, ali Hari izvuče svoj udžbenik iz čini
i baci se na posao da dovrši sastav, iako se samo pretvarao da se usredsređuje na to, a kada je Ron
napokon rekao da i on ide u krevet, jedva da je bio nešto napisao.
Ponoć je došla i prošla dok je Hari po ko zna koji put iščitavao pasus o upotrebi skorbutne trave,
selena i rebraca, ne upamtivši ni jednu jedinu reč.
Ove travke su najblagorodnije pri upali mozga, i stoga se cesto koriste u zbunjujućim rastvorima,
ako čarobnjak ieli da u nekome izazove usijanost glave i nesmotrenost...
...Hermiona je rekla da je Sirijus postao nesmotren otkako je skučen u Ulici Grimold...
...najblagorodnije pri upali mozgct, i stoga se često koriste
..Dnevni prorok će misliti kako on ima upalu mozga, ako saznaju da on zna šta Voldemor oseća...
...stoga se često koriste u zbunjujućim rastvorima...
...zbunjujuće je bila baš prava reč za to. Zašto je on znao šta Voldemor oseća? Kakva je to čudna
veza između njih, koju Dambldor nikada nije uspeo da mu na zadovoljavajući način objasni?
...ako čarobnjak ieli...
...kako bi Hari želeo da spava...
...da u nekome izazove usijanost glave...
...u fotelji pored vatre je bilo toplo i udobno, dok je kiša još uvek teško tukla po prozorskim oknima,
Krukšenks preo, a plamenovi pucketali...
Knjiga iskliznu iz Harijevog labavog stiska i uz tup tresak pade na tepih ispred kamina. Glava mu se
nakrivi u stranu.
Ponovo je hodao duž hodnika bez prozora, a koraci su mu odjekivali u tišini. Dok su se vrata na
kraju hodnika sve više natkriljivala nad njim, srce mu je sve brže lupalo od uzbudenja... kada bi
samo mogao da ih otvori... da prođe na drugu stranu...
On ispruži ruku... vrhovi prstiju su mu bili tek na par centimetara od njih...
-Gos'n Hari Poter!
On se probudi uz nagli trzaj. U dnevnom boravku sve sveće su bile pogašene, ali se nešto kretalo
blizu njega.
- Koetamo? - reče Hari sanjivo, uspravivši se u svojoj fotelji. Vatra se gotovo ugasila, i prostorija je
bila veoma mračna.
- Gos'n, Dobi vam je doneo sovu! - reče piskavi glas.
- Dobi? - reče Hari promuklo, gledajući kroz tminu ka izvoru toga glasa.
Kućni vilenjak Dobi je stajao pored stola na kome je Hermiona ostavila tuce svojih pletenih kapica.
Njegove velike, šiljate uši sada su virile iz, činilo se, svih kapa koje je Hermiona ikada isplela. On
ih je nosio jednu preko druge, tako da mu je lava delovala izdužena bar za pola raetra, ili metar, a na
pufici najviše kape sedela je Hedviga, smireno hukćući, očigledno izlečena.
- Dobi se dobrovoljno javio da vrati sovu Hariju Poteru - ciiuknu vilenjak, sa izrazom iskonskog
divljenja na licu - profesorka Truli-daska kaže da je ona sada sasvim dobro, gospodine. - On se
duboko nakloni, pri tom dodirnuvši tepih pred kaminom vrhom svog nosa dugačkog poput olovke,
a Hedviga ogorčeno zahukta i odlete na naslon Harijeve fotelje.
- Hvala ti, Dobi! - reče Hari, mazeći Hedvigu po glavi, trepćući iz sve snage, pokušavajući da izbaci
iz glave sliku vrata iz sna... san je bio veoma živopisan. Ponovo pogledavši Dobija, on prfmeti kako
vilenjak takođe nosi nekoliko šalova i nebrojene čarape, tako da su mu stopala delovala isuviše
velika u odnosu na telo.
- Ovaj... da li si ti to uzimao svu odeću koju je Hermiona ostavljala?
- 0, ne, gospodine - uzvrati Dobi veselo. - Dobi je nosio nešto i za Vinki, gospodine.
-Aha, a kako je Vinki? - upita Hari.
Dobijeve uši se malčice oklembesiše.
-Vinki i dalje puno pije, gospodine - reče on tužno, usmerivši svoje ogromne loptaste zelene oči,
nalik teniskim lopticama, ka podu. - Još uvek ne voli odeću, Hari Poteru. Baš kao iu drugi kućni
vilenjaci. Niko od njih više neće da čisti grifindorski toranj, sada kada su svuda skrivene kape i
čarape, oni to smatraju uvredljivim, gos'n Hari. Dobi sada sve radi sam, gos'n, Dobiju to ne smeta,
gos'n, jer se uvek nada da će sresti Harija Potera, a noćas mu se, gos'n, ispunila želja! - Dobi se
pon"vo duboko nakloni. - Ali Hari Poter ne izgleda srećno - naavi Dobi, ponovo se uspravivši,
stidljivo gledajući u Harija. -oi ga je čuo kako govori u snu. Da li je to Hari Poter sanjao snove?
-Ne preterano ružne - reče Hari, zevajući i trljajući oči Imao sam i gore.
Vilenjak osmotri Harija svojim ogromnim, kugličastim očima. Zatim vrlo ozbiljno reče, spustivši
uši: - Dobi bi želeo da pomogne Hariju Poteru, jer je Hari Poter oslobodio Dobija, i Dobi je sada
mnogo, mnogo srećniji.
Hari se nasmeši.
-Ne možeš mi pomoći, Dobi, ali hvala na ponudi.
On se sagnu i podiže svoj udžbenik iz napitaka. Moraće sutra da pokuša da završi sastav. On zatvori
knjigu, i dok je to činio, vatra osvetli tanke bele ožiljke na poledini njegove šake -rezultat kaznene
nastave kod Ambridžove...
-Čekaj malo... ima nešto što možeš da mi učiniš, Dobi - reče Hari polako.
Vilenjak se osvrnu ka njemu, sijajući od sreće.
- Samo recite, gos'n Hari Poteru!
- Treba mi neko mesto gde dvadeset i osmoro ljudi može da vežba odbranu od mračnih veština a da
ih ne otkrije nijedan nastavnik. A pogotovu ne - Hari stegnu šaku oko zatvorene knjige, tako da mu
ožiljak postade bisernobeo - profesorka Ambridž.
Očekivao je da sa vilenjakovog lica nestane osmeh, da mu se uši oklembese. Očekivao je da mu
ovaj kaže kako je to nemoguće, ili da će pokušati da nađe neko mesto, ali da nema velike nade. Ono
što nije očekivao bilo je da Dobi malčice poskoči, veselo zamlatara ušima i pljesne rukama.
- Dobi zna savršeno mesto, gospodine! - reče on radosno.
- Dobi je čuo za to od drugih kućnih vilenjaka kada je došao na Hogvorts, gospodine. Mi je zovemo
Idi-mi-dođi-mi soba, iliti Soba po potrebi!
- Zašto? - upita Hari radoznalo.
-Jer je to soba u koju osoba može da uđe - reče Dobiozbiljno - samo kada joj je ona stvarno
potrebna. Ponekad je tamo, a ponekad je nema, ali kada se pojavi, uvek je opremljena
po potrebi onoga koji traga za njom. Dobi ju je koristio, gospon- reče vilenjak, utanjivši glas, sa
izrazom krivice - kada je Vinki bila veoma pijana. On ju je sakrio u Sobu po potrebi, i mo ie
pronašao protivotrov za krem-pivo, i mali krevetić veličine vilenjaka na koji ju je smestio da se
ispava, gospon... a Dobi zna da je gos'n Filč unutra našao zalihe materijala za čišćenje, kada su mu
ponestale, gos'n, a...
- A ako ti je stvarno potreban toalet - upita Hari, iznenada se setivši nečega što mu je Dambldor
rekao na Božićnom balu prošle godine - da li bi se soba ispunila nokširima?
- Dobi pretpostavlja da bi, gos'n - reče Dobi, iskreno klimajući glavom. - To je zaista izvanredna
soba, gospodine.
- Koliko ljudi zna za nju? - upita Hari, malčice se uspravivši u svojoj stolici.
- Vrlo malo, gospodine. Većina ljudi nabasa na nju kada im je ona potrebna, gos'n, ali je često više
nikada ne pronađu, jer ne znaju da je ona uvek tu, i da čeka da je neko prizove, gospodine.
- Zvuči fantastično - reče Hari, dok mu je srce razdragano lupalo. - Zvuči savršeno, Dobi. Kada
možeš da mi pokažeš gde je?
- Bilo kada, gos'n Hari Poteru - reče Dobi, delujući očaran Harijevim entuzijazmom. - Mogli bismo
i sada da odemo, ako tako želite!
Hari je na trenutak bio u iskušenju da pođe sa Dobijem. Već je počeo da ustaje iz fotelje,
nameravajući da otrči gore po svoj nevidljivi ogrtač, kada mu, ne po prvi put, glas veoma nalik
Hermioninom prošapta u uvo: nesmotreno. Ipak je bilo veoma kasno, bio je izmoren, t morao je da
završi sastav za Snejpa.
-Ne večeras, Dobi - reče Hari nevoljno, utonuvši nazad u otelju. - Ovo je veoma važno... ne želim
da to upropastim, bie P°trebno pažljivo planiranje. Čuj, možeš li samo da mi tačno obJasniš gde se
nalazi Soba po potrebi, i kako ući u nju?
Odore su im lepršale i uvijale se oko njih, dok su gacali pre ko poplavljenog povrtnjaka na dvočas
herbologije, gde su jedva mogli da čuju šta profesorka Spraut govori usled dobovanja kapi kiše
velikih poput zrna graška po krovu staklenika. Popodnevno predavanje iz brige o magijskim
stvorenjima biće preseljeno sa olujnog zemljišta u slobodnu učionicu u prizemlju i, na niihovo
neizmerno olakšanje, Angelina je tokom ručka potražila svoj tim da im saopšti kako je večerašnji
trening otkazan.
-Odlično - reče Hari tiho, kada mu je to saopštila – jer smo našli mesto gde ćemo održati prvi
odbrambeni sastanak. Večeras u osam, na sedmom spratu, preko puta tapiserije na kojoj
Barnabasa Blesavog batinaju oni trolovi. Možeš li da javiš Keti i Alisiji?
Ona je delovala pomalo zatečeno, ali je obećala da će saopštiti ostalima. Hari se gladno vrati svojim
kobasicama i pireu. Kada je podigao pogled da uzme gutljaj soka od bunđeve, zateče Hermionu
kako ga pomno posmatra.
- Šta je? - upita je on.
- Pa... znaš, Dobijevi planovi nisu baš uvek bezbedni. Zar se ne sećaš kada si njegovom krivicom
izgubio sve kosti u ruci?
- Ta soba nije jedna od Dobijevih suludih ideja. I Dambldor zna za nju, spomenuo mi je na
Božićnom balu.
Hermionin izraz lica se razvedri.
- Dambldor ti je rekao za nju?
- Samo onako, usputno - reče Hari, sležući ramenima.
- A, pa, onda je sve u redu - reče Hermiona živahno, i više nije imala primedbi.
Zajedno sa Ronom, ceo dan su proveli tražeći ljude koji su upisali imena na spisak u Veprovoj
glavi, saopštavajući im gde će se sastati te večeri. Donekle na Harijevo razočaranje, Dzu11 je bila ta
koja je uspela da prva pronađe Čo Čang i njenu pn-jateljicu. Međutim, do kraja večere bio je uveren
da je vest doprla do svih dvadeset i petoro učenika koji su se pojavili u Veprovoj glavi.
J p osam, Hari, Ron i Hermiona napustiše grifindorski , vnj boravak, dok je Hari u ruci čvrsto
stiskao izvesni list drevnog pergamenta. Petacima je bilo dozovljeno da se šetaju po hodnicima do
devet sati uveče, ali sve troje su se nervozno osvrtali dok su išli duž sedmog sprata.
-Stanite malo - upozori ih Hari, razvijajući pergament na vrhu poslednjeg stepeništa, taknuvši ga
svojim štapićem i promrmljavši: - Svečano se zaklinjem da smeram neki nestašluk.
Na praznoj površini pergamenta pojavi se mapa Hogvortsa. Sićušne pokretne cme tačkice,
obeležene imenima, pokazivale su gde se nalaze svi ljudi u zamku.
- Filč je na drugom spratu - reče Hari, prinevši mapu očima - a gospođa Noris je na četvrtom.
- A Ambridžova? - upita Hermiona zabrinuto.
- U svojoj kancelariji - odgovori Hari, pokazavši na tačkicu na mapi. - Okej, idemo.
Oni požuriše niz hodnik ka mestu koje je Dobi opisao Hariju, ka praznom delu zida preko puta
ogromne tapiserije koja je prikazivala sumanuti pokušaj Bamabasa blesavog da nauči trolove da
igraju balet.
-Okej - reče Hari tiho, dok je moljcima izjedeni trol prestao da neumomo batina svog nesuđenog
učitelja baleta kako bi ih osmotrio. - Dobi je rekao da tri puta prođemo pored ovog zida, iz sve
snage se usredsređujući na ono što nam je potrebno.
Oni to i učiniše, naglo skrenuvši kod prozora tik pored praznog dela zida, a zatim pored vaze
veličine čoveka sa druge strane. Ron je čvrsto zatvorio oči, sabirajući misli. Hermiona je nesto sebi
šaputala u bradu. Hari stegnu pesnice dok je zurio isPred sebe.
ireba nam mesto gde ćemo da naučimo da se borimo... pols|i- Samo nam daj neko mesto da
vežbamo... negde gde nas ne nogu pronaći...
-Hari! - reče Hermiona odsečno, kada su se okrenuli da po eci P"t prođu pored zida.
Na zidu se pojaviše izuzetno uglačana i lakirana vrata R je obazrivo zurio u njih. Hari posegnu
rukom, zgrabi mesinsa nu kvaku, otvori vrata i povede ih u prostranu sobu osvetljenu treperavim
bakljama, nalik onima koje su osvetljavale tamnice osam spratova niže.
Zidovi su bili prekriveni drvenim policama sa knjigama, a umesto stolica, na podu su bili veliki
svileni jastuci. Na polici pri samom kraju sobe nalazio se čitav komplet instrumenata kao što su
šunjoskopi, detektori tajnovitosti i veliko, naprslo dušman-staklo za koje je Hari bio siguran da je
prethodne godine visilo u kancelariji lažnog Ćudljivka.
- Ovi će nam dobro doći kada budemo vežbali ošamućavanje - reče Ron veselo, gurnuvši jedan od
jastuka nogom.
- A vidi samo ove knjige! - reče Hermiona uzbuđeno, prelazeći prstom po koricama velikih kožom
ukoričenih tomova. - Zbornik najčešćih kletvi i njihove kontračini... Nadmudriti mračne veštine...
Samoodbrambene čini... opa... - ona se okrenu ka Hariju, ozarenog lica, i on vide da je prisustvo
stotine knjiga napokon ubedilo Hermionu da je ovo što rade valjano. - Hari, ovo je divno, ovde
imamo sve što nam treba!
I bez odlaganja, ona izvuče Kletve za uklete sa police, utonu na najbliži jastuk i poče da čita.
Na vratima se začu nežno kucanje. Hari se osvrau. Džini, Nevil, Lavander, Parvati i Din su upravo
stigli.
-Opa - reče Din, impresionirano se osvrćući oko sebe. - Kakvo je ovo mesto?
Hari poče da objašnjava, ali pre nego što je uspeo da završi, pridružiše im se i drugi, pa je morao da
počne ispočetka. Do osam sati već su svi jastuci bili zauzeti. Hari priđe vratima 1 okrenu ključ koji
je virio iz brave. On zadovoljavajuće glasno škljocnu i svi zanemeše, zagledani u njega. Hermiona
pažljiv0 obeleži stranu u Kletvaina za uklete i odloži knjigu u stranu.
-Pa - poče Hari, pomalo nervozno. - Ovo je mesto koje smo našli za vežbanje, i svi ste ga... ovaj...
očigledno lako našli.
__ Fantastično je! - reče Čo, a nekoliko ljudi potvrdno zaro-
Ovo je stvarno bizarno - rece Fred, mrsteci se dok je osmatrao prostoriju. - Mi smo se jednom ovde
sakrili od Filča, sećaš se, Džordž? Ali je tada ovo bila samo ostava za metle.
- Hej, Hari, šta su ove stvarčice? - upita Din sa začelja sobe, pokazujući ka šunjoskopima i dušmanstaklu.
- Detektori mračnih sila - reče Hari, prolazeći izmedu jastuka ka njima. - U suštini, oni svi pokazuju
kada su mračni čarobnjaci ili neki neprijatelji u blizini, ali ne treba se previše oslanjati na njih, jer
mogu da se prevare...
On na trenutak pogleda u naprslo dušman-staklo. U njemu su se komešala senovita obličja, iako
nijedno nije bilo prepoznatljivo. On mu okrenu leđa.
- Pa, razmišljao sam šta bi prvo trebalo da uvežbamo, i... ovaj... - on primeti uzdignutu ruku. - Šta
je, Hermiona?
- Mislim da bi trebalo da izaberemo vođu - reče Hermiona.
-Hari je vođa - odmah će Čo, gledajući u Hermionu kao da je poludela.
Harijev stomak ponovo poskoči.
-Da, ali mislim da bi trebalo da propisno glasamo o tome - reče Hermiona, ne dajući se zbuniti. -
Time se to formalno ozvaničava, i Hariju daje autoritet. Dakle... ko je za to da nam Hari bude vođa?
Svi podigoše ruke, čak i Zaharije Smit, mada je to učinio vrio nevoljno.
- Ovaj... u redu, hvala - reče Hari, koji je mogao da oseti kako mu lice gori i rumeni. - I... šta je,
Hermiona?
- Takođe mislim da bi trebalo da imamo neko ime – reče °na veselo, još uvek držeći podignutu
ruku. - To bi podstaklo timski duh i jedinstvo, zar ne mislite tako?
-Možemo li da se zovemo Antiambridžovska liga? - upita lia puna nade.
-Ili Udruženje 'Ministarstvo magije su moroni'? - predlov' Fred.
-Ja sam mislila - reče Hermiona, mršteći se na Freda – vi še na neko ime koje neće svima reći šta
smo naumili, tako da možemo bezbedno da ga izgovaramo i van sastanaka.
- Defanzivna asocijacija? - reče Čo. - Skraćeno DA, tako da niko ne zna o čemu govorimo?
- Aha, DA zvuči dobro - reče Džini. - Samo, bolje neka znači Dambldorova armija, jer je to ono
čega se Ministarstvo najviše plaši, zar ne?
Ovaj komentar propratiše smeh i odobravajuće mrmljanje.
-Ko glasa za DA? - upita Hermiona zapovednički, kleknuvši na svoj jastuk da bi prebrojala. - To je
većina – predlog usvojen!
Ona prikači list pergamenta sa svim njihovim potpisima na zid i iznad njih krupnim slovima napisa:
DAMBLDOROVA ARMIJA
- Dobro - reče Hari, kada je ona ponovo sela - hoćemo li onda da počnemo sa vežbanjem?
Razmišljao sam, i mislim da bi prvo trebalo da uvežbamo ekspeliannus, znate već, razoružavajuću
čin. Znam da je to baš osnovna stvar, ali meni je bila vrlo korisna...
- Ma daj - reče Zaharije Smit, prevrnuvši očima i prekrstivši ruke. - Ne bih rekao da će nam
ekspeliarmus baš pomoći protiv Znaš-već-koga, zar ne?
- Ja sam je upotrebio protiv njega - reče Hari tiho. - Spasila mi je život u junu.
Smit glupavo razjapi usta. Ostatak sobe je bio prilično tih.^
-Ali, ako misliš da je to ispod tvog nivoa, možeš da ides - reče Hari.
Smit se ne pomeri, niti iko drugi.
_ Okej - reče Hari, malo suvljih usta nego inače, sada kada su svi pogledi bili uprti u njega - mislim
da bi trebalo da se svi podelimo u parove i vežbamo.
Bilo mu je vrlo čudno da izdaje naredenja i još čudnije kada Ha ie video kako ih drugi ispunjavaju.
Svi odmah skočiše na no2e i podeliše se u parove. Kao što se moglo i očekivati, Nevil je ostao bez
partnera.
-Ti možeš da vežbaš sa mnom - reče mu Hari. - Dakle... idemo na tri - jedan, dva, tri...
Soba se iznenada ispuni pokličima: Ekspeliarmus! Čarobni štapići poleteše na sve strane. Čini koje
su promašile mete pogodiše knjige na policama i odbaciše ih uvis. Hari je bio isuviše brz za Nevila,
kome štapić izlete iz ruke, obrćući se, udari o plafon uz pljusak varnica, i uz zveket slete povrh
jedne od polica sa knjigama, a Hari ga odatle vrati prizivajućom čini. Osvrnuvši se oko sebe,
pomisli da je bio u pravu što je predložio da prvo vežbaju osnovne stvari. Bilo je tu mnogo traljavih
čini. Mnogima nije uopšte uspevalo da razoružaju protivnike, već bi ih naterali da odkoče unazad
par koraka, ili da se trgnu kada bi ih njihova slabašna čin pogodila.
- Ekspeliarmusl - reče Nevil, a Hari, uhvaćen na prepad, oseti kako mu štapić izleće iz ruke.
- USPEO SAM! - reče Nevil radosno. - Nikada mi pre nije uspelo - USPEO SAM!
- Dobro je! - ohrabri ga Hari, odlučivši da mu ne ukaže na cinjenicu da u pravom dvoboju Nevilov
protivnik ne bi zurio na dnigu stranu, nehajno i labavo držeći štapić pri boku. - Čuj, Nev'le, možeš li
na smenu da vežbaš sa Ronom i Hermionom nekoliko minuta, kako bih mogao da obiđem ostale, da
vidim kako njima ide?
Hari prede na sredinu prostorije. Sa Zaharijem Smitom zbivalo se nešto vrlo čudno. Svaki put kada
bi zaustio da razoruža bntonija Goldstina, njegov lični štapić bi mu izleteo iz ruke, a a Entoni ništa
ne bi ni rekao. Hari nije morao daleko da traži kako bi razrešio misteriju: Fred i Džordž su bili na
nekoliko lr raka iza Smita, i na smenu su mu upirali čarobne štapiće u l " đa. e"
-Izvini, Hari - reče Džordž užurbano, kada uhvati Harijev pogled. - Nismo mogli da odolimo.
Hari obiđe ostale parove, pokušavajući da ispravi one koji su pogrešno radili čini. Džini je bila u
paru sa Majklom Kornerom. Išlo joj je vrlo dobro, dok je Majkl ili bio strašno loš, ili nije hteo nju
da začara. Erni Mekmilan se nepotrebno razmahivao štapićem, pruživši protivniku vremena da ga
uhvati sa spu-štenim gardom. Braća Krivej su bila puna entuzijazma, ali su često grešili, i bili su
zaslužni za silne knjige koje su letele sa polica oko njih. Luna Lavgud je takođe bila naizmenično
dobra i loša, ponekad izbijajući štapić Džastinu Finč-Flečliju iz ruke, a ponekad mu samo podigavši
kosu uvis.
-Okej, stanite! - povika Hari. - Stoj. STOJ!
Treba mi neka pištaljka, pomisli, i istog trena opazi jednu kako leži povrh najbližeg reda knjiga. On
je uze i dunu u nju iz sve snage. Svi spustiše štapiće.
-Nije bilo loše - reče Hari - ali definitivno može da bude bolje. - Zaharije Smit ga mrko pogleda. -
Hajde da probamo ponovo.
On ponovo obide prostoriju, tu i tamo zastajući da predloži drugima kako da bolje bacaju čini.
Postepeno, generalni učinak se poboljšavao. Neko vreme je izbegavao da priđe Čo i njenoj
prijateljici, ali kada je već dvaput obišao sve ostale parove u prostoriji, osetio je da ne može više da
ih ignoriše.
-0, ne - reče Čo usplahireno, kada im je prišao. - Ekspeliarmijus! Hoću reći, Ekspelimelius! Ja... o,
izvini, Marijeta!
Rukav njene kovrdžave prijateljice se zapali. Marijeta ga ugasi svojim štapićem, i prostreli Harija
pogledom, kao da je sve to njegova krivica.
-Unervozila sam se zbog tebe, pre toga mi je dobro išlo. - reče Čo Hariju žalosno.
__ Xo je bilo sasvim dobro - slaga Hari, ali kada ona podi' obrve, on reče: - Pa dobro, nije, bilo je
očajno, ali znam da eš pravilno da izvedeš čin, posmatrao sam te pre odande.
Ona se nasmeja. Njena prijateljica Marijeta ih kiselo pogleda i okrenu im leđa.
_ Ne obraćaj pažnju na nju - promrmlja Co. - Ona zapravo ne želi da bude ovde, ali sam je naterala
da pođe sa mnom. Roditelji su joj zabranili da radi išta što bi moglo da uznemiri Ambridžovu. Vidiš
- njena mama radi za Ministarstvo.
- Šta je sa tvojim roditeljima? - upita Hari.
- Pa, zabranili su mi da se zameram Ambridžovoj – reče Čo, ponosno se ispravivši. - Ali ako misle
da neću da se borim sa Znaš-već-kim posle onoga što se desilo Sedriku...
Ona zaćuta, delujući pomalo zbunjeno, i neprijatna tišina zavlada među njima. Štapić Terija Buta
prolete pored Harijevog uva i pogodi Alisiju Spinet snažno u nos.
- Pa, moj tata snaino podržava svaku akciju protiv Ministarstva! - reče Luna Lavgud ponosno, tik
iza Harija. Očigledno je prisluškivala njihov razgovor, dok je Džastin Finč-Flečli pokušavao da se
ispetlja iz odore koja mu se obmotala oko glave. - On oduvek kaže da bi poverovao u sve što se
priča o Fadžu. Mislim, pogledajte samo koliko je goblina Fadž naredio da poubijaju! A pride
naravno, koristi Odsek za misterije da razvije užasne otrove, kojima tajno truje sve koji se ne slažu
sa njime. A tu je i njegov umgubularni secikilter...
- Ne pitaj - promrmlja Hari Čo, kada ova zbunjeno zausti da postavi pitanje. Ona se zakikota.
- Hej, Hari - povika Hermiona sa drugog kraja sobe – da !i si proverio koliko je sati?
On spusti pogled na sat i šokira se kada vide da je već deVet i deset, što je značilo da će odmah
morati da se vrate u dnevni boravak, inače će rizikovati da ih Filč uhvati i kazni što su okasnili. On
dunu u pištaljku. Svi prestadoše sa povicima kspeliarmus i poslednjih par štapića začangrljaše po
podu.
- Pa, to je bilo prilično dobro - reče Hari - ali smo od nili, bolje da za sada ostanemo na ovome.
Iduće nedelje i vreme, isto mesto?
- Ranije! - povika Din Tomas željno, a mnogi saglasno klimnuše glavama.
Angelina, pak, brzo reče: - Kvidička sezona samo što nije počela, a mi morarao da uvežbamo tim!
-Dobro, recimo onda u sredu uveče - reče Hari - a onda ćemo moći da odlučimo o narednim
sastancima. Hajde, bolje da krenemo.
On ponovo izvuče Banditovu mapu i pažljivo proveri da neraa nastavnika na sedmom spratu.
Puštao ih je da izađu u grupicama od po troje-četvoro, pažljivo posmatrajući njihove sićušne tačkice
na mapi, kako bi se uverio da su se bezbedno vratili u svoje spavaonice: Haflpafovci u hodnik u
podrumu, koji je takode vodio do kuhinja, Revenklovci u toranj na zapadnoj strani zamka, a
Grifindorci duž hodnika ka portretu Debele dame.
- Bilo je stvarno mnogo dobro, Hari - reče Hermiona, kada su napokon ostali samo ona, Hari i Ron.
- Aha, baš je bilo super! - reče Ron veselo, kada su skliznuli kroz vrata, i posmatrali ih kako se
utapaju nazad u kameni zid. - Da li si video kako sam razoružao Hermionu, Hari?
- Samo jednom - reče Hermiona, pogođena time. - Ja sam tebe mnogo više puta nego ti mene...
- Nisam te pogodio samo jednom, već najmanje tri puta...
- Pa, ako računaš onaj jedan put kada si se spotakao o sopstvena stopala i izbio mi štapić iz ruke...
Raspravljali su se celim putem do dnevnog boravka, ali ih Hari nije slušao. Jednim okom je gledao
na Banditovu mapu, ali je razmišljao i o Čo, koja mu je priznala da se unervozila zbog njega.
20 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 5:02 pm
Margita
Administrator
19. LAV I ZMIJA
Sledeće dve nedelje Hari se osećao kao da u grudima nosi nekakav talisman, blistavu tajnu koja mu
je pomagala da istrpi časove kod Ambridžove, i čak mu omogućavala da se tupo smeši dok je
gledao u njene užasne izbuljene oči. On i DA su joj pružali otpor pod nosom, radeći baš ono od
čega je Ministarstvo najviše strepelo i, kad god se na njenim časovima pretvarao da čita udžbenik
Vilberta Skrivala, prepuštao se prijatnim uspomenama na najskorije skupove DA, sećao se kako je
Nevil uspesno razoružao Hermionu, kako je Kolin Krivej ovladao zaustavljajućim urokom posle tri
sastanka napornog vežbanja, kako je Parvati Petil izvela tako dobru rasparčavajuću kletvu da je sto
sa šunjoskopima pretvorila u prah.
Bilo mu je skoro nemoguće da odredi jednu noć u nedelji tokom koje će redovno održavati sastanke
DA, jer su morali da se prilagode treninzima tri kvidička tima, često pomeranim zbog lošeg
vremena. Ali Hariju nije bilo žao zbog toga, osećao je da je možda bolje da termini sastanaka
ostanu nepredvidljivi. Ako ih iko bude uhodio sa strane, biće mu teško da u tome uoči neki obrazac
ponašanja.
Hermiona je uskoro smislila vrlo mudar metod obaveštavanja svih članova o vremenu i datumu
svakog narednog sastanka, u slučaju da moraju da ga promene na brzinu, pošto bi bilo sumnjivo da
ljudi iz različitih kuća isuviše često prelaze Veliku salu da bi razgovarali. Dala je svakom
pripadniku DA lažni galeon (Ron se ushitio kad je prvi put video njenu korpicu i pomislio je da im
ona deli zlato).
-Vidite li brojeve oko ivice novčića? - upita Hermiona, pokazavši im jedan na kraju njihovog
četvrtog sastanka. Pri svetlosti baklji, novčić se presijavao punim, žutim sjajem. - Na pravim
galeonima ovde je samo serijski broj koji ukazuje na goblina koji je izbacio taj novčić. Na ovim
lažnim, brojevi će se menjati da bi odražavali vreme i mesto sledećeg susreta. Novčići će se naglo
zagrejati kad se termin promeni, tako da ćete, ako ih nosite u džepu, moći to i da osetite. Svako
neka uzme po jedan, a kada Hari odredi termin sledećeg sastanka, on će promeniti brojeve na svom
novčiću. Pošto sam ja na ostale novčiće bacila protejsku čin, brojevi na ostalim će se promeniti
kako bi podražavali njegov.
Posle Hermioninih reči nasta tajac. Ona se zbunjeno zagleda u sva lica okrenuta ka njoj.
- Pa... mislila sam da je to dobra ideja - reče nesigumo. - Čak i kad bi nas Ambridžova naterala da
izvrnemo džepove, nema ničeg sumnjivog u tome što neko nosi galeon, zar ne? Ali." ako ne želite
da ih koristite...
- Ti umeš da izvodiš protejsku čin? - reče Teri But.
- Da - odgovori Hermiona.
- Ali, to je... to je standard O.I.Č.T. - reče on slabašno.
- Oh - reče Hermiona, praveći se skromna. - 0... pa da... mislim da jeste.
_ Kako to da nisi u Revenklu? - hteo je Teri da zna, zure-,. u jjermionu u čudu. - Sa takvom
pameću?
-Pa, šešir za razvrstavanje je ozbiljno razmišljao da me stavi Revenklo - objasni Hermiona vedro -
ali na kraju se odlučio za Grifindor. Dobro, da li to znači da ćemo koristiti galeone?
Začu se potvrdni žamor i svi joj priđoše da uzmu po novčić iz korpe. Hari iskosa pogleda
Hermionu.
-Znaš na šta me ovo podseća?
_ Ne, na šta?
- Na smrtožderski žig. Kad Voldemor dodirne jedan, znakovi ostalih buknu i oni znaju gde da mu se
priključe.
- Pa... da... - reče Hermiona - odatle sam i dobila ideju... ali, primetićete da sam odlučila da urežem
podatke na komadićima metala umesto na koži članova.
- Da... više mi se sviđa tvoj način! - reče Hari cerekajući se, dok je spuštao galeon u džep. - Jedina
opasnost je da ih slučajno ne potrošimo.
-Nema šanse - žalostivo reče Ron, koji je proučavao vlastiti lažni galeon - nemam nijedan pravi s
kojim bih ga pobrkao.
Što se više približavao prvi kvidički meč u sezoni, Grifindor protiv Sliterina, više su se pomerali i
odlagali sastanci DA, jer je Angelina insistirala na skoro svakodnevnim treninzima. Činjenica da
Kvidički kup tako dugo nije održan, znatno je pojačala interesovanje i uzbuđenje zbog predstojećeg
meča. Revenklovci i Haflpafovci živo su se zanimali za ishod, razumljivo, jer će i sami igrati sa oba
tima tokom godine, a upravnici kuća suparničkih timova, mada su pokušavali da to prikriju pod
maskom dostojanstvenog sportskog takmičenja, bili su rešeni da nji-nova strana trijumfuje. Hari je
shvatio koliko profesorka Mek G°nagal želi da potuku Sliterin tek kada je odustala od toga da lm
zada domaći tokom nedelje uoči meča.
- Mislim da imate dosta stvari u ovom trenutku - rekla im Je uzvišenim glasom. Nisu mogli da
poveruju ušima, dok nije pogledala pravo u Harija i Rona i nastavila odlučno: - Nav'lcl sam da
gledam kvidički pehar u svom kabinetu, momci, i stva no ne bih htela da ga uručim profesoru
Snejpu, zato iskoristit što više vremena za treniranje, hoćete li?
Ni Snejp nije bio ništa manje pristrasan. Toliko je često iznajmljivao kvidički teren za trening, da su
Grifindorci jedva stizali da igraju na njemu. Takođe se oglušio o mnoge izveštaje o pokušajima
Slit&rinaca da po hodnicima bacaju uroke na grifindorske igrače. Kada se Alisija Spinet našla u
bolničkom krilu, zato što su obrve počele da joj rastu tako brzo i gusto da su joj blokirale vid i
prekrile usta, Snejp je tvrdio da je verovatno pokušala da izvede na sebi čin za podebljavanje kose i
odbio da sasluša četrnaest svedoka koji su insistirali da su videli sliterinskog Čuvara, Majlsa
Blečlija, kako je otpozadi gađa kletvom dok je učila u biblioteci.
Hari je bio optimista u pogledu grifindorskih šansi. Uostalom, nikada još nisu izgubili od
Melfojevog tima. Ipak, Ron još uvek nije dostigao Drvcetov standard, ali je izuzetno marljivo
vežbao da bi to nadoknadio. Najveća mana bila mu je sklonost ka gubitku samopouzdanja čim
napravi neku glupu grešku. Kad god bi dobio jedan gol postajao bi nervozan i lakše primio još
golova. S druge strane, Hari je imao prilike da vidi kako Ron zaista spektakularno spasava lopte
kada je u formi. Za vreme jednog nezaboravnog treninga visio je na jednoj ruci o metli i tako daleko
odbacio Kvafl od svojih obruča da je preletela celom dužinom terena pravo kroz centralni obruč na
drugom kraju. Ostatak tima je to njegovo spasavanje uporedio sa onim skorašnjim koje je izveo
Beri Rajan, Čuvar irske reprezentacije, u duelu sa vrhunskim poljskim Goničem, Ladislavom
Zamojskim. Čak je i Fred rekao da bi se on i Džordž još mogli ponositi Ronom i da ozbiljno
razmišljaju da priznaju srodstvo s njim, što su, kako su ga uveravali, već godinama pokušavali da
poreknu.
Harija je jedino brinulo koliko će Ron dozvoliti da ga taktika sliterinskog tima izbaci iz ravnoteže
pre nego što uopšte 1du na teren. Hari je, naravno, preko četiri godine odolevao lZ'hovini zlobnim
primedbama, tako da su ga došaptavanja u stii • - Hei, Proteru, čuo sam Voringtona kako se zakleo
da će te boriti sa metle u subotu! - nagonila na smeh, umesto da mu lede krv. - Vorington tako jadno
cilja da se više brinem za onoca koji bude stajao pored mene - uzvratio bi, što bi zasmejalo Rona i
Hermionu i zbrisalo kez sa lica Pensi Perkinson.
Ali Ron nikada nije uspevao da rairno istrpi neumorne kampanje uvreda, podsmevanja i
zastrašivanja. Kada bi Sliterinci, neki od njih sedamnaestogodišnjaci i očito viši od njega,
promrmljali prolazeći hodnicima: - Jesi li rezervisao krevet u bolničkom krilu, Vesli? - ne bi se
nasmejao već bi blago pozeleneo. Kada je Drako Melfoj imitirao Rona kako ispušta Kvafl (što je
činio kad god bi naleteli jedan na drugoga), Ronove uši bi jarko pocrvenele, a ruke mu se tako
zatresle kao da će da ispusti sve što u tom trenutku drži.
Oktobar se završio u naletu zavijajućih vetrova i neprekidne kiše, i stigao je novembar, hladan kao
smrznuto železo, sa jakim jutarnjim mrazevima i ledenom promajom koja je štipala nepokrivena
lica i šake. Nebeski svod i tavanica Velike sale postali su bledi, sedefnosivi, vrhove planina oko
Hogvortsa prekrio je sneg, a temperatura u zamku se spustila tako nisko da su mnogi učenici nosili
debele zaštitne rukavice od zmajeve kože u hodnicima između dva predavanja.
Jutro meča osvanulo je vedro i hladno. Kada je Hari ustao, pogledao je u Ronov krevet i video ga
kako sedi prav kao strela, s rukama oko kolena, netremice zureći u prazno. ¦ - Da li si dobro? - upita
Hari.
Ron klimnu glavom, ali ne odgovori. Harija to strašno podseti na vreme kada je Ron slučajno bacio
na sebe čin za povraćanje puževa. Izgledao je isto toliko bled i obliven znojem kao tada, a još manje
voljan da otvori usta.
- Ma biće sve u redu kada budeš doručkovao - reče Hari hrabreći ga. - 'Ajde, idemo.
Velika sala se već punila kada su stigli, žagor je bivao s glasniji, a raspoloženje življe nego obično.
Dok su prolazili nored sliterinskog stola razleže se graja. Hari se osvrnu i vide da pored uobičajenih
zelenih i srebrnih šalova i šešira, svako od' njih nosi srebrnu značku u obliku krune. Iz nekog
razloga, mnogi su mahali Ronu, smejući se gromoglasno. Hari pokuša da u prolazu vidi šta piše na
značkama, ali je bio isuviše zaokupiran time da Rona što brže sprovede do njihovog stola da bi se
za-ustavio da pročita.
Za grifindorskim stolom oduševljeno ih dočekaše, svi odeveni u crveno-zlatno, ali umesto da
poprave Ronovo raspoloženje, takva bodrenja mu totalno spustiše moral. On se sruči na najbližu
klupu, kao da mu je to poslednji obrok u životu.
- Mora da sam mentol kad sam se u to upustio - reče krektavim šapatom. - Mentol.
- Ne budi glup - reče Hari odlučno, nudeći mu pahuljice - biće sve u redu. Normalno je da budeš
nervozan.
- Pojma nemam - krektao je Ron. - Očajan sam. Ne mogu da igram ni za živu glavu. 0 čemu sam
uopšte razmišljao?
- Moraš sam da se izboriš sa tim - reče Hari strogo. - Seti se samo kako si spasao loptu nogom pre
neki dan, čak su i Fred i Džordž rekli da je bilo briljantno.
Ron okrenu svoje izmučeno lice ka Hariju.
- To je bila slučajnost - proštaputa on očajno. - Nisam hteo to da uradim - okliznuo sam se sa metle,
što niko nije video, a kada sam pokušao da se vratim, slučajno sam zakačio Kvafl.
- Dobro - reče Hari, brzo se sabravši posle tog neprijatnog otkrića - još nekoliko sličnih slučajnosti i
sigurno dobijamo utakmicu, je 1' da?
Hermiona i Džini sedoše preko puta njih noseći crveno-zlatne šalove, rukavice i bedževe.
-Kako se osećaš? - upita Džini Rona, koji je sada zurio u mlečni talog na dnu svoje prazne činije sa
pahuljicama, kao da ozbiljno razmatra da se udavi u njima.
__ Samo je malo nervozan - reče Hari.
-Pa, to je dobar znak, ja mislim da ni na ispitima nikada nećeš dobro proći, ukoliko nisi malčice
nervozan - reče Hermiona veselo.
_ Zdravo - reče jedan izgubljen i sanjiv glas iza njih. Hari podiže pogled: Luna Lavgud je dolutala
do njih iz pravca revenklovskog stola. Mnogi su zurili u nju, a nekolicina se čak i vidno smejala,
upirući prstom ka njoj. Negde je nabavila šešir u obliku lavlje glave u prirodnoj veličini i naherila
ga na glavu.
-Ja navijam za Grifindor - reče, nepotrebno pokazavši na svoj šešir. - Pogledaj šta on može...
Ona podiže štapić i lupnu njime po šeširu, koji širom razjapi čeljust i ispusti vrlo ubedljivu riku od
koje svi u blizini poskočiše.
-Baš je dobar, zar ne? - reče Luna sva srećna. - Htela sam da napravim da u ustima žvaće sliterinsku
zmiju, znate, ali nije bilo vremena. U svakom slučaju... srećno, Rone!
Ona ode, polako se zanoseći. Nisu se sasvim oporavili od šoka izazvanog Luninim šeširom, kad
Angelina dojuri do njih u pratnji Keti i Alisije, čije su se obrve vratile na normalnu veličinu milosću
Madam Pomfri.
- Kad budete spremni - reče ona - idemo pravo dole na teren, da proverimo uslove i presvučemo se.
- Stižemo mi uskoro - umiri je Hari. - Samo da Ron nešto doručkuje.
Posle desetak minuta, međutim, postalo je jasno da Ron nije u stanju da išta okusi i Hari pomisli da
je najbolje da ga odvede u svlačionicu. Dok su ustajali od stola, Hermiona se takođe diže i,
uhvativši Harija za ruku, odvede ga u stranu.
-Nemoj da Ron vidi šta piše na onim sliterinskim značkama - došapnu mu žurno.
Hari je upitno pogleda, ali ona upozoravajuće rnahnu gla°m. Ron im se upravo lagano približavao,
delujući izgubljen i ocajan.
- Srećno, Rone - reče Hermiona, podiže se na vrhove prst' ju i poljubi ga u obraz. - I tebi, Hari...
Dok su se vraćali kroz Veliku salu, Ron je polako dolazio k sebi. On pritisnu mesto na kome ga je
Hermiona poljubila, kao da je u nedoumici, ne baš siguran šta se to upravo zbilo. Delovao je isuviše
rastresen da bi jasno opažao šta se zbiva oko njega, ali Hari uhvati čudan sjaj krunastih znački dok
su prolazili kraj sliterinskog stola i ovog puta razabra reči urezane na njima.
Sa neprijatnim osećanjem da to ne sluti na dobro, on stade da požuruje Rona kroz Ulaznu dvoranu,
niz kamene stepenice i napolje po ledenom vetru.
Zamrznuta trava pucketala im je pod nogama dok su hitali po travnatoj kosini ka stadionu. Nije bilo
ni daška vetra a nebo je bilo jednolično sedefnobelo, što je značilo da će vidljivost biti dobra, i da
sunce neće direktno da im bije u oči. Hari ukaza na te ohrabrujuće okolnosti Ronu dok su prolazili,
ali nije bio siguran da ga je Ron slušao.
Kada su ušli, Angelina se već bila presvukla i upravo se obraćala ostalima u timu. Hari i Ron
izvukoše odore (Ron je nekoliko puta pokušavao da nađe šta je spreda a šta pozadi pre nego što se
Alisija sažalila i prišla da mu pomogne), a onda sedoše da saslušaju govor pred meč, dok je
spoljašnja galama postajala sve glasnija kad gomila iz zamka nagrnu na teren.
- Okej, tek sam sada otkrila konačni sastav Sliterina - rece Angelina, gledajući u parče pergamenta.
- Prošlogodišnji Jurišnici, Derek i Bol, su otišli, ali izgleda da ih je Montegju zamenio hčaienim
gorilama, a ne nekim ko zaista zna da leti. To su dva tipa po imenu Kreb i Gojl, ne znam mnogo o
njima... _ Mi znamo - rekoše Hari i Ron uglas.
-Dobro, ne deluju mi dovoljno bistro da razlikuju jedan kraj metle od drugog - reče Angelina,
spremivši pergament natrag u džep - niada sam uvek bila iznenađena i kada bi Derek i Bol
uspeli da se snađu na terenu bez putokaza.
-Kreb i Gojl su ti ista fela - uveravao ju je Hari.
Mogli su da čuju stotine koraka kako se uspinju duž redova klupa na tribinama. Neki su pevali,
mada Hari nije mogao da razazna reči. Počinjao je da biva nervozan, ali je znao da njegova nervoza
u stomaku nije ništa u poređenju sa Ronovom, jer se ovaj uhvatio za stomak i ponovo zurio pravo
ispred sebe, stisnutih vilica i sivkastog tena.
-Vreme je - reče Angelina prigušenim glasom, gledajući na sat. - 'Ajde, idemo... srećno.
Ceo tim ustade, prebaci metle preko ramena i, jedan po jedan, odmarširaše iz svlačionice na
zaslepljujuću svetlost. Pozdravi ih zaglušujuća buka, u kojoj je Hari još uvek uspevao da razazna
pevanje, mada je bilo prigušeno ovacijama i zvižducima.
Sliterinski tim je već stajao i čekao na njih. I oni su nosili iste srebrne krunaste značke. Novi
kapiten, Montegju, bio je iste građe kao Dadli Darsli, sa masivnim podlakticaraa nalik na kosmate
butkice. Iza njega su vrebali Kreb i Gojl, skoro podjed-nako krupni, glupo žmirkajući na suncu,
vrteći svoje nove jurisnicke palice. Melfoj je stajao oslonjen na jednu stranu, dok mu je sunce
bleštalo po platinastoplavoj kosi. On uhvati Harijev pogled i zlobno se nasmeši, lupkajući po znački
na grudima.
-Kapiteni, rakujte se - naredi sudija Madam Bućkuriš, kad Angelina i Montegju stigoše jedno do
drugog. Hari je primetio a Montegju pokušava da joj polomi prste, mada je ona to istrPela ne
trepnuvši. - Uzjašite metle...
Madam Bućkuriš stavi pištaljku u usta i dunu.
Lopte se oslobodiše i četrnaest igrača se vinuše uvis K jičkom oka Hari vide kako Ron jumu ka
stativama. Hari se ' dignu još više uvis, izbegavši Bladžerku i krenu u obilazak terena, gledajući
naokolo ne bi li spazio zlatno svetlucanje. Na drugoj strani stadiona Drako Melfoj je radio isto.
- I to je Džonsonova - Džonsonova sa Kvaflom, ta devojka je tako sjajan igrač, govorim joj to već
godinama, ali ona još uvek neće da izađe sa mnom...
- DŽORDANE! - vrisnu profesorka Mek Gonagal. - ...to je samo zabavna činjenica, profesorko, da
bude malo zanimljivije - a evo, sagla se i izbegla Vortingtona, prešla je Montegjua, ali ju je... jao...
sa leđa pogodila Krebova Bladžerka... Montegju hvata Kvafl, Montegju ponovo ide duž terena i -
lepa Bladžerka od strane Džordža Veslija, Bladžerka u glavu za Montegjua, on ispušta Kvafl, koju
hvata Keti Bel. Keti Bel iz Grifindora je dodaje unazad Alisiji Spinet i Spinetova briše...
Džordanovi komentari prolamali su se stadionom, a Hari ih je slušao koliko su mu to dozvoljavali
fijukanje vetra u ušima i graja gomile, koja je uglas vrištala, zviždala i pevala.
-...eskivira Voringtona, izbegava Bladžerku - spas za dlaku, Alisija - a masa to voli, samo ih
slušajte, šta to pevaju?
Kad Li ućuta da bi oslušnuo, pesma iz zatalasanih zelenosrebrnih sliterinskih tribina postade jača i
jasnija:
Vesli uvek uprska stvar,
Ne zna da spreči ni najmanji udar,
Sliterin mu je spevao pesmu na dar,
Vesli je naš car.
Veslijeva kuća je ambar
Nijednu Kvafl da odbrani, bar
S Vestijem naša pobeda je sigurna stvar,
Vesli je naš car.
i Alisija ponovo dodaje Angelini! - povika Li, a Hari • skrenuvši dok je sve u njemu kuvalo zbog
onog što je upravo čuo, znao da Li pokušava da nadjača reči pesme. - Navali, Angelina - izgleda da
ima još samo Cuvara da sredi - ONA ŠUTIRA - ONA - auh...
BleČli, sliterinski Čuvar, spasao je gol, bacio je Kvafl do Voringtona koji brzo odjuri s njom,
promičući cik-cak izmedu Alisije i Keti. Što se više približavao Ronu, pesma odozdo postajala je
sve glasnija.
Vesli je naš car,
Vesli je naš car,
Nijednu Kvafl da odbrani, bar,
Vesli je naš car.
Hari nije mogao da izdrži: odustao je od potrage za Skrivalicom i okrenuo je Vatrenu stulu da
pogleda u Rona, usamljenu figuru na udaljenom delu terena, koji je lebdeo u vazduhu ispred tri
obruča gol-stativa dok je ogromni Vorington hitao ka njemu.
- ...i evo Voringtona s Kvaflom, Vorington hita ka golu, izvan domašaja Bladžerke, a na putu mu se
isprečio samo Čuvar...
Odozdo, sa sliterinskih tribina, pesma se još jače zaori:
Vesli uvek uprska stvar
Ne zna da spreči ni najmanji udar...
~ ...tako da je to prvi test za novog grifindorskog Čuvara, Veslija, brata Jurišnika Freda i Džordža, i
novu nadu tima koja obećava - hajde, Rone!
Ali uzvik oduševljenja prolomi se sa sliterinskog dela: Ron J divlje ponirao, širom raširenih ruku, a
Kvafl je prošla između njih pravo kroz Ronov središnji obruč.
-Pogodak za Sliterin! - razleže se Lijev glas usred razdraganih pozdrava i zvižduka mase ispod njih
- dakle, deset prema nula za Sliterin - nemaš sreće, Rone.
Sliterinci zapevaše još glasnije:
VESLIJEVA KUĆA JE AMBAR, NIJEDNU KVAFL DA ODBRANI, BAR...
-...i Grifindor ponovo u posedu lopte, a sada Keti Bel hita po terenu - povika Li junački, mada je
pevanje sada već postalo tako zaglušujuće da je jedva mogao sam sebe da čuje.
S VESLIJEM NAŠA POBEDA JE SIGURNA STVAR VESLI JE NAŠ CAR...
-Hari, ŠTA TO RADIŠ? - vrisnu Angelina, projurivši pored njega kako bi pratila Keti. - KRENI
VEĆ JEDNOM!
Hari shvati da je nepomično lebdeo u vazduhu gotovo čitav minut, posmatrajući tok utakmice, ni ne
pomišljajući na Skrivalicu. Užasnut, stade da ponire kroz vazduh i ponovo poče da kruži terenom,
zureći okolo, pokušavajući da ignoriše hor koji se sada poput grmljavine prolamao stadionom:
VESLI JE iVAŠ CAR VESU JE NAŠ CAR...
Gde god tražio, nije bilo ni traga Skrivalici. Melfoj je dalje kružio stadionom baš kao i on. Negde na
pola terena oni se mimoiđoše i Hari ču kako Melfoj glasno peva:
VESLUEVA KUĆA J% AMBAR...
-...i lopta je ponovo kod Voringtona - povika Li - koji dodaje loptu Pusiju, Pusi je prešišao
Spinetovu, hajde, Angelina, možeš da ga savladaš - izgleda da ne možeš - ali lep udarac
Rladžerkom izvodi Fred Vesli, ovaj, Džordž Vesli, ma koga brijedan od njih, i Vorington ispušta
Kvafl, a Keti Bel je - ovaj _ takođe ispušta - tako da je sada Montegju sa Kvaflom, sliterinski
kapiten Montegju uzima Kvafl i sada je prešišao već pola terena, hajde sada, Grifindorci, blokirajte
ga!
Hari naglo prozuja ka udaljenom kraju stadiona iza sliterinskih obruča, ne želeći da vidi ono što se
zbiva na Ronovom kraju. Kad je prešišao sliterinskog Čuvara, začu kako Blečli peva, zajedno sa
gomilom ispod njih:
VESLl UVEK UPRSKA SVAKU STVAR...
- ...a Pusi je ponovo izbegao Alisiju i sada se stuštio pravo ka golu, zaustavi ga, Rone!
Hari nije morao da gleda da bi video šta se desilo. Razleže se užasan urlik sa grifindorskog kraja,
zajedno sa novom vriskom i aplauzom Sliterinaca. Pogledavši dole, Hari spazi mopsastu Pensi
Perkinson u prvom redu tribina, leđima okrenutu terenu, kako diriguje sliterinskim navijačima koji
su grmeli:
SLITERIN MU JE SPEVAO PESMU NA DAR VESLI JE NAŠ CAR.
Ali dvadeset prema nula nije bilo strašno, još je bilo vremena da Grifindor nadoknadi razliku ili da
uhvati Skrivalicu. Nekoliko golova i ponovo će biti u prednosti kao i obično, uveravao je Hari
samog sebe, brzo se krećući gore-dole, probijajući se izmedu drugih igrača u potrazi za nečim
svetlucavim, za šta se ispostavilo da je narukvica Montegjuovog ručnog sata.
Ali Ron je primio još dva gola. Bilo je nečeg gotovo paničn°g u Harijevoj žudnji da istog trena
pronađe Skrivalicu. Kad bi samo mogao da je se uskoro dokopa i brzo okonča utakmicu.
-...a Keti Bel iz Grifindora prevarila je Pusija, izbegla Montegjua, lepo skretanje, Keti, i sada je
baca Džonsonovoj, Anselina Džonson uzima Kvafl, prešla je Voringtona, srlja ka solu
hajde, Angelina - GOL ZA GRIFINDOR! Četrdeset prema deset za Sliterin i Kvafl kod Pusija...
Hari je mogao da čuje kako Lunin groteskno smešni lavlji šešir riče usred grifindorskih povika i
oseti se srčanije. Samo trideset poena razlike, to nije ništa, lako će to da smanje. Hari saže glavu i
izbegnu Bladžerku koju je Gojl poput rakete ispalio ka njemu i ponovo poče pomno da pretražuje
teren u traganju za Skrivalicom, držeći na oku Melfoja za slučaj da ovaj pokaže znak da ju je
spazio. Ali i Melfoj je, poput njega, nastavljao da jedri nad stadionom, bezuspešno tragajući...
-...Pusi dobacuje loptu Voringtonu, Vorington Montegjuu, Montegju natrag Pusiju - interveniše
Džonsonova, Džonsonova uzima Kvafl, Džonson daje Belovoj, ovo baš dobro izgleda - ovaj, loše -
Belovu je pogodila Bladžerka koju je bacio Gojl iz Sliterina i sada Pusi ponovo u posedu lopte...
VESLIJEVA KUĆA JE AMBAR,
NUEDNU KVAFL DA ODBRANI, BAR...
S VESUJEM NAŠA POBEDA JE SIGURNA STVAR...
I Hari je najzad spazi: majušna lepršava Zlatna skrivalica lebdela je na stopu poviše tla na
sliterinskom kraju terena.
On stade da ponire...
Već u sledećem trenu, Melfoj se ustremi sa neba s Harijeve leve strane, poput srebrnasto-zelene
izmaglice, ravno ispruzen duž metle...
Skrivalica je obletela podnožje jedne gol-stative, a onda jurnula ka drugoj strani tribina: takva
promena pravca išla je u pnlog Melfoju, koji je bio bliži. Hari se okrenuo na svojoj Vatrenoj streli,
tako da su on i Melfoj sada bili rame uz rame...
Ma metar iznad tla, Hari podiže desnu ruku s metle, ispru'viši se ka Skrivalici... s njegove desne
strane, Melfojeva ruka takođe istegnu, pokušavajući da je dohvati, posežući...
Sve je bilo gotovo u dve očajničke, munjevite sekunde - Harijevi prsti sklopiše se oko malecne
loptice koja se otimala -Melfojevi nokti beznadežno zagrebaše Harijevu nadlanicu - Hari ustremi
svoju metlu uvis, držeći lopticu koja se opirala u ruci, a grifindorski navijači počeše da vrište s
odobravanjem...
Bili su spašeni, nije važno što je Ron propustio sve te golove, niko se toga neće sećati sada kada je
Grifindor pobedio...
BAF.
Blažerka pogodi Harija pravo u krsta i on polete napred preko metle. Srećom, bio je na samo dva
metra iznad tla, jer je bio zaronio nisko da bi uhvatio Skrivalicu, ali je svejedno ostao bez daha kada
je pao i leđima tresnuo po smrznutom terenu. Čuo je prodoran zvižduk Madam Bućkuriš, buku na
tribinama sačinjenu od zviždanja, besnih povika i ruganja, zatim tup udarac, a onda Angelinin
izbezumljeni glas.
- Jesi li dobro?
- Naravno da jesam - reče Hari sumorno, uhvativši njenu ruku, puštajući je da ga pridigne na noge.
Madam Bućkuriš je letela ka jednom od sliterinskih igrača poviše njega, mada iz ovog ugla nije
mogao da razazna ko je u pitanju.
- To je bio onaj siledžija Kreb - reče Angelina ljutito - hitnuo je Bladžerku ka tebi čim je video da si
uhvatio Skrivalicu - ali, pobedili smo, Hari, pobedili!
Hari začu frktaj iza sebe i okrenu se, još uvek čvrsto stežuci Skrivalicu u ruci. Drako Melfoj upravo
je sleteo u blizini. Prebledao od besa, ipak je uspevao da se podrugljivo osmehuje.
-Spasao si Vesliju glavu, je li? - reče on Hariju. - Nikad nisam video goreg Čuvara... mada, njegova
kuća je ambar... da " su ti se svideli moji stihovi, Poteru?
Hari ne odgovori. Okrenu se ka ostalim igračima iz svog tima koji su pristizali jedan po jedan,
pobednički vrišteći i udarajući pesnicama po vazduhu, svi sem Rona, koji je već bio s' šao s metle
kod stativa i sam polako krenuo ka svlačionici
- Hteli smo da napišemo još par stihova! - povika Melfo' kada su Keti i Alisija zagrlile Harija. - Ali
nismo mogli da nađemo rime za debela i ružna - vidiš, hteli smo da opevamo niegovu majku...
- Ma pusti ga, kiselo grožđe - reče Angelina, prezrivo pogledavši u Melfoja.
- ...a nismo uspeli da rimujemo ni beskorisni gubitnik – za njegovog oca, znate...
Fred i Džordž shvatiše o čemu Melfoj govori. Usred rukovanja sa Harijem, oni se ukočiše,
osvrnuvši se ka Melfoju.
- Pusti to sada! - reče brzo Angelina, hvatajući Freda za ruku. - Pusti, Frede, nek urla, ljut je što je
izgubio, taj uobraženi mali...
- ...ali ti voliš Veslijeve, zar ne, Poteru? - reče Melfoj podrugljivo. - Tamo provodiš raspust i slično,
zar ne? Ne znam kako podnosiš taj smrad, ali pretpostavljam da ti, pošto su te odgojili Normalci,
čak i ćumez Veslijevih lepo miriše...
Hari zgrabi Džordža. Istovremeno su Angelina, Alisija i Ke-ti zajedničkim snagama zaustavile
Freda da ne skoči na Melfo-ja, koji im se smejao u lice. Hari pogledom potraži Madam Buć-kuriš,
ali je ona još uvek grdila Kreba zbog nepropisnog udar-ca Bladžerkom.
-Ili se možda - reče Melfoj, cereći se dok je uzmicao - sećaš kako je kuća tvoje majke smrdela,
Poteru, pa te svinjac Veslijevih podseća na to...
Hari nije bio svestan da je pustio Džordža, satno je znao da su sekundu kasnije obojica jurnula za
Melfojem. Potpuno je zaboravio da svi nastavnici gledaju: samo je hteo da nanese Melfoju što veći
bol. Nemajući vremena da isuče štapić, on samo zabaci unazad stegnutu pesnicu sa Skrivalicom, a
zatim je zari što je dublje mogao u Melfojev stomak...
-Hari! HARI! DŽORDŽ! NE!
Moeao je da čuje devojčice kako vrište, Melfoja kako urla, Džordža kako psuje, zvižduk pištaljke i
dreku gomile oko sebe, li ga nije bilo briga. Tek kada je neko u blizini uzviknuo - Imedimental - i
oborio ga na leđa silom čini, odustao je od pokušaia da pesniči svaki delić Melfojevog tela koji bi
mu došao pod ruku.
-Šta to, zaboga, radiš? - vrisnu Madam Bućkuriš, kad Hari skoči na noge. Izgleda da ga je ona
pogodila sa zaustavljajućim urokom. Držala je pištaljku u jednoj, a štapić u drugoj ruci. Metla joj je
ležala bačena par metara dalje. Melfoj je bio sklupčan na zemlji, cvileći i jaučući, krvavog nosa.
Džordž je imao natečenu usnu, Freda su i dalje obuzdavale tri devojke - Goniči, a Kreb se izdaleka
kikotao. - Nisam još nikad videla da se neko tako ponaša - natrag u zamak, obojica, i pravo do
upravnice vaše kuće! Idite! Smesta!
Hari i Džordž odmarširaše preko terena, dahćući, ne rekavši ni reči jedan drugome. Zavijanje i
ruganje gomile polako su slabili, dok ne stigoše do Ulazne dvorane, gde više nisu mogli da čuju
ništa osim bata vlastitih koraka. Hari postade svestan da mu se nešto još uvek batrga u desnoj ruci,
čije je čukljeve ogulio o Melfojevu vilicu. Spusti pogled i spazi srebma krila Skrivalice kako mu
proviruju između prstiju, boreći se da se oslobode.
Nisu još ni stigli do vrata kancelarije profesorke Mek Gonagal kad se ona pojavi špartajući
hodnikom iza njih. Nosila je šal u grifindorskira bojama, ali ga strže s vrata rukama koje su joj se
tresle dok im je prilazila, modra od besa.
- Unutra! - reče razjareno, pokazujući ka vratima. Hari i Džordž uđoše. Ona obiđe oko stola, stade
naspram njih, drhteći °d srdžbe i baci grifindorski šal na pod.
- Pal - reče. - Nikad nisam videla tako sramno ponašanje. Dvojica na jednoga! Čime to pravdate?
- Melfoj nas je provocirao - procedi Hari kruto.
- Provocirao? - povika profesorka Mek Gonagal, lupivši pesnicom o sto tako da karirana limena
kutija skliznu sa njega i otvori se, razbacavši po podu đumbirove daždevnjake. - Un je izgubio, zar
ne? Naravno da je hteo da vas provocira! Ali št vam je za ime sveta rekao što bi moglo da opravda
to što st vas dvojica...
- Vredao mi je roditelje - zareža Džordž. - I Harijevu maiku.
- A vi ste, umesto da prepustite Madam Bućkuriš da to sredi, odlučili da izvedete normalski dvoboj,
zar ne? - urlala je profesorka Mek Gonagal. - Iinate li vi uopšte pojma šta ste... ?
- Ahem, ahem.
I Hari i Dordž se obrnuše. Dolores Ambridž stajala je na dovratku, u ogrtaču od zelenog tvida koji
je veoma naglašavao njenu sličnost sa džinovskom žabom i smešila im se na svoj užasan, bolesno
zloban način koji je Hari već naučio da povezuje sa predstojećim problemima.
-Smem li da pomognem, profesorko Mek Gonagal? - upita profesorka Ambridž svojim
najotrovnijim slatkim glasićem.
Profesorki Mek Gonagal udari krv u lice.
-Da pomognete? - ponovi ona stisnutim glasom. - Kako to mislite, da pomognete?
Profesorka Ambridž uđe u kancelariju, i dalje se smešeći svojim bolesnim osmehom.
-Pa, mislila satn da vam ne bi bilo na odmet malo više autoriteta.
Harija ne bi iznenadilo da su iz nozdrva profesorke Mek Gonagal počele da vrcaju varnice.
- Pogrešno ste mislili - reče, okrećući leđa Ambridžovoj. - Dakle, vas dvojica, pažljivo me slušajte.
Ne zanima me kakvu vam je provokaciju Melfoj priredio, ne zanima me da li vam je uvredio
svakog člana porodice ponaosob, vaše ponašanje je bilo odvratno i svakom od vas određujem po
nedelju dana dodatne kaznene nastave! Ne gledaj me tako, Poteru, zaslužio si! A ako iko od vas
ikada...
- Ahem, ahem.
Profesorka Mek Gonagal sklopi oči kao da moli boga da joj da strpljenja, a onda ponovo okrenu
glavu prema profesorki Ambridž. _ Da?
-Mislim da zaslužuju veću kaznu od dopunske nastave - reče Ambridžova, još otvorenije se
smešeći.
Oči profesorke Mek Gonagal se otvoriše.
- Ali, na nesreću - reče, pokušavajući da nabaci recipročni osmeh usled čega je izgledalo da joj se
vilica zakočila – ovde je važno šta se ja pitam, pošto su oni u mojoj kući, Dolores.
- E, pa, zapravo, Minerva - usiljeno se nasmeši profesorka Ambridž - mislim da ćeš saznati da se to
Što ja mislim ipak uvažava. Da vidimo gde mi je? Kornelijus mi ga je baš poslao... Mislim - ona se
nasmeja svojim lažnim sitnim smehom, još uvek preturajući po torbi - ministar ga je upravo
poslao... a, da...
Izvadila je parče pergamenta i razmotala ga. Sitničavo je pročistila grlo pre nego što će pročitati šta
je na njemu napisano.
- Ahem, ahem... 'Dekret o obrazovanju broj dvadeset i pet.'
- Nije valjda još jedan! - uzviknu profesorka Mek Gonagal.
- Ovaj, da - reče Ambridžova, i dalje se smešeći. - U stvari, Minerva, zahvaljujući tebi uvidela sam
da nam treba dodatni amandman... sećaš se kako si me nadglasala kad sam se opirala obnovi
grifmdorskog tima? Kako si iznela slučaj Dambldoru, koji je insistirao da ovom timu treba dozvoliti
da igra? E, pa, to kod mene neće moći. Smesta sam kontaktirala ministra, i on se složio sa mnom da
Velika inkvizitorka mora imati moć da učenicima oduzima povlastice, inače će ona - to jest, ja -
imati manje autoriteta od običnih predavača! A sada vidiš, zar ne, Minerva, koliko sam bila u pravu
pokušavajući da zaustavim obnovu grifindorskog tima? Užasne naravi... nego, počela sam da
čitam naš amandman... ahem, ahem... Velika inkvizitorka će stoga imati vrhovnu vlast u
određivanju kazni, sankcija i ukidanja povlastica koje se odnose na učenike Hogvortsa, i moć da
preinačuje kazne, sankcije i ukidanje privilegija koje narede drugi članovi nastavnog osoblja.
Potpis, Kornelijus Fadt ministar ma gije, Red Merlina prve klase, itd, itd...
Ona smota pergament i ponovo ga vrati u tašnu, i dalje se smešeći.
-Dakle... stvarno mislim da ću morati da zabranim ovoj dvojici da ikada više igraju kvidič - reče
ona, gledajući naizmenično u Harija i Džordža.
Hari oseti kako mu Skrivalica divlje leprša u ruci.
-Da nam zabranite? - reče on glasom koji kao da je dolazio iz daljine. - Da ne igramo... nikad više?
-Da, gospodine Poteru, mislim da će doživotna zabrana biti sasvim odgovarajuća! - reče
Ambridžova, a osmeh joj se sve više širio dok je posmatrala kako se bori da shvati šta mu je rekla. -
Vama / gospodinu Vesliju, ovde. A mislim, da bismo se obezbedili, da i blizanac ovog mladića
treba takođe da bude sprečen da igra - da ga njegove drugarice iz tima nisu zadržale, sigurna sam da
bi i on napao mladog gospodina Melfoja. Tražiću, naravno, da im se zaplene metle. Držaću ih u
mojoj kancelariji, na bezbednom, kako bih bila sigurna da ne krše moju zabranu. Ali nisam ja tako
nerazumna, profesorko Mek Gonagal - nastavi ona, okrećući leda Mek Gonagalovoj, koja je sada
stajala mirno kao da je od leda, zureći u nju. - Ostatak tima može da nastavi da igra, nisam videla
nikakvih znakova nasilja ni kod jednog od njih. Pa... prijatan vam dan.
I sa izrazom iskonskog zadovoljstva, Ambridžova napusti prostoriju, ostavljajući užasnu tišinu za
sobotn.
- Zabranjeno - reče Angelina šupljim glasom kasno te večer^u dnevnom boravku. - Zabranjeno.
Nemamo Tragača niti Jurišnike... šta ćemo za ime sveta da radimo?
Uopšte se ne bi reklo da su tog dana dobili utakmicu. Gde d da pogleda, Hari je video očajna i
smrknuta lica. Članovi tima spustili su se pored vatre, svi osim Rona, kojeg niko nije video još od
kraja meča.
-To je stvarno nepravda - reče Alisija ukočeno. - Mislim, šta je sa Krebom i onom Bladžerkom koju
je bacio pošto je već odsviran kraj utakmice? Da li je njemu zabranila?
_ Ne - reče Džini žalosno. Ona i Hermiona su sedele s obe Harijeve strane. - Samo je dobio zadatak
da ispisuje rečenice, Čula sam Montegjua kako se sprda s tim za vreme večere.
- A zabranila je i Fredu, koji ništa nije uradio! - reče Alisija besno, lupivši pesnicom o koleno.
- Nije moja krivica što nisam - reče Fred sa vrlo gadnim izrazom lica. - Isprebijao bih tu malu
gnjidu dok se ne pretvori u kašu, da me vas tri niste držale.
Hari je žalosno zurio u mračni prozor. Padao je sneg. Skrivalica koju je ranije uhvatio, sada je
zujala naokolo po dnevnom boravku. Svi su kao hipnotisani posmatrali kako se ona kreće a
Krukšenks je skakao sa fotelje na fotelju, pokušavajući da je dohvati.
-Idem u krevet - reče Angelina, polako se dižući. - Možda će se ispostaviti da je ovo samo ružan
san... možda ću se sutra probuditi i otkriti da nismo ni igrali...
Alisija i Keti uskoro krenuše za njom. Fred i Džordž se stuštiše u krevet nešto kasnije, mrko
gledajući svakoga kraj koga bi prošli, a Džini ode ubrzo posle njih. Samo su Hari i Hermiona ostali
pored vatre.
-Jesi li video Rona? - upita ga Hermiona tihim glasom.
Hari odmahnu glavom.
-Mislim da nas izbegava - reče Hermiona. - Šta misliš, gde je...?
Ali upravo u tom trenutku začu se škripavi zvuk iza njih, jer se Debela dama pomerila i Ron se
uzvera kroz rupu u poru. Bio je zaista bled a u kosi mu je bilo malo snega. Kada video Harija i
Hermionu, stade kao ukopan.
- Gde si bio? - upita Hermiona zabrinuto, skočivši na no
- Šetao sam - promumla Ron. I dalje je imao na sebi kvidičku opremu.
-Izgledaš promrzlo - reče Hermiona. - Dođi i sedi malo!
Ron priđe kaminu i zaroni u stolicu koja je stajala najdalje od Harija, ne gledajući u njega.
Ukradena Skrivalica zujala im je preko glava.
- Žao mi je - promumla Ron, gledajući sebi u stopala.
- Zašto? - upita Hari.
- Zato što sam mislio da mogu da igrara kvidič - reče Ron.
-Prvo što ću sutra da uradim biće da se povučem iz tima.
-Ako se povučeš - reče Hari razdražljivo - u timu će ostati samo tri igrača. A kad ga Ron pogleda
začuđeno, on objasni:
-Dobio sam doživotnu zabranu igranja. Fred i Dordž takođe.
-Šta? - zakevta Ron.
Hermiona mu ispriča celu priču, jer Hari nije bio u stanju da je ponovo prepričava. Kada je završila,
Ron je izgledao očajnije no ikad.
- Sve je to moja krivica...
- Nisi me ti naterao da izbubecam Melfoja - reče Hari ljutito.
- ...da nisam bio tako užasan u kvidiču...
- ...to nema nikakve veze s tim.
- ...ona pesma me je pogodila...
- ...kao što bi i svakog drugog.
Hermiona ustade i ode do prozora, da ne bi učestvovala u raspravi, posmatrajući kako se sneg u
kovitlacu spušta na okna.
-Čuj. Zaboravi na to, hoćeš li! - ote se Hariju. - Dovoljno nam je naopako i bez toga da sebe
optužuješ za sve!
Ron ne reče ništa, samo je sedeo jadno zureći u porub svoje odore. Posle nekog vremena reče tupim
glasom: - Osećam se gore nego ikad u životu.
-Učlani se u naš klub - reče Hari ogorčeno.
Pa _ poče Hermiona, dok joj je glas podrhtavao. - Mislim znam nešto što će vas obojicu malčice
razvedriti.
Ma nemoj? - reče Hari skeptično. _ Da - poče Hermiona, skrenuvši pogled sa terena u tmmi i
snegom isprskanog prozora, dok joj se širok osmeh rasu po licu. - Hagrid se vratio.
Sledeće dve nedelje Hari se osećao kao da u grudima nosi nekakav talisman, blistavu tajnu koja mu
je pomagala da istrpi časove kod Ambridžove, i čak mu omogućavala da se tupo smeši dok je
gledao u njene užasne izbuljene oči. On i DA su joj pružali otpor pod nosom, radeći baš ono od
čega je Ministarstvo najviše strepelo i, kad god se na njenim časovima pretvarao da čita udžbenik
Vilberta Skrivala, prepuštao se prijatnim uspomenama na najskorije skupove DA, sećao se kako je
Nevil uspesno razoružao Hermionu, kako je Kolin Krivej ovladao zaustavljajućim urokom posle tri
sastanka napornog vežbanja, kako je Parvati Petil izvela tako dobru rasparčavajuću kletvu da je sto
sa šunjoskopima pretvorila u prah.
Bilo mu je skoro nemoguće da odredi jednu noć u nedelji tokom koje će redovno održavati sastanke
DA, jer su morali da se prilagode treninzima tri kvidička tima, često pomeranim zbog lošeg
vremena. Ali Hariju nije bilo žao zbog toga, osećao je da je možda bolje da termini sastanaka
ostanu nepredvidljivi. Ako ih iko bude uhodio sa strane, biće mu teško da u tome uoči neki obrazac
ponašanja.
Hermiona je uskoro smislila vrlo mudar metod obaveštavanja svih članova o vremenu i datumu
svakog narednog sastanka, u slučaju da moraju da ga promene na brzinu, pošto bi bilo sumnjivo da
ljudi iz različitih kuća isuviše često prelaze Veliku salu da bi razgovarali. Dala je svakom
pripadniku DA lažni galeon (Ron se ushitio kad je prvi put video njenu korpicu i pomislio je da im
ona deli zlato).
-Vidite li brojeve oko ivice novčića? - upita Hermiona, pokazavši im jedan na kraju njihovog
četvrtog sastanka. Pri svetlosti baklji, novčić se presijavao punim, žutim sjajem. - Na pravim
galeonima ovde je samo serijski broj koji ukazuje na goblina koji je izbacio taj novčić. Na ovim
lažnim, brojevi će se menjati da bi odražavali vreme i mesto sledećeg susreta. Novčići će se naglo
zagrejati kad se termin promeni, tako da ćete, ako ih nosite u džepu, moći to i da osetite. Svako
neka uzme po jedan, a kada Hari odredi termin sledećeg sastanka, on će promeniti brojeve na svom
novčiću. Pošto sam ja na ostale novčiće bacila protejsku čin, brojevi na ostalim će se promeniti
kako bi podražavali njegov.
Posle Hermioninih reči nasta tajac. Ona se zbunjeno zagleda u sva lica okrenuta ka njoj.
- Pa... mislila sam da je to dobra ideja - reče nesigumo. - Čak i kad bi nas Ambridžova naterala da
izvrnemo džepove, nema ničeg sumnjivog u tome što neko nosi galeon, zar ne? Ali." ako ne želite
da ih koristite...
- Ti umeš da izvodiš protejsku čin? - reče Teri But.
- Da - odgovori Hermiona.
- Ali, to je... to je standard O.I.Č.T. - reče on slabašno.
- Oh - reče Hermiona, praveći se skromna. - 0... pa da... mislim da jeste.
_ Kako to da nisi u Revenklu? - hteo je Teri da zna, zure-,. u jjermionu u čudu. - Sa takvom
pameću?
-Pa, šešir za razvrstavanje je ozbiljno razmišljao da me stavi Revenklo - objasni Hermiona vedro -
ali na kraju se odlučio za Grifindor. Dobro, da li to znači da ćemo koristiti galeone?
Začu se potvrdni žamor i svi joj priđoše da uzmu po novčić iz korpe. Hari iskosa pogleda
Hermionu.
-Znaš na šta me ovo podseća?
_ Ne, na šta?
- Na smrtožderski žig. Kad Voldemor dodirne jedan, znakovi ostalih buknu i oni znaju gde da mu se
priključe.
- Pa... da... - reče Hermiona - odatle sam i dobila ideju... ali, primetićete da sam odlučila da urežem
podatke na komadićima metala umesto na koži članova.
- Da... više mi se sviđa tvoj način! - reče Hari cerekajući se, dok je spuštao galeon u džep. - Jedina
opasnost je da ih slučajno ne potrošimo.
-Nema šanse - žalostivo reče Ron, koji je proučavao vlastiti lažni galeon - nemam nijedan pravi s
kojim bih ga pobrkao.
Što se više približavao prvi kvidički meč u sezoni, Grifindor protiv Sliterina, više su se pomerali i
odlagali sastanci DA, jer je Angelina insistirala na skoro svakodnevnim treninzima. Činjenica da
Kvidički kup tako dugo nije održan, znatno je pojačala interesovanje i uzbuđenje zbog predstojećeg
meča. Revenklovci i Haflpafovci živo su se zanimali za ishod, razumljivo, jer će i sami igrati sa oba
tima tokom godine, a upravnici kuća suparničkih timova, mada su pokušavali da to prikriju pod
maskom dostojanstvenog sportskog takmičenja, bili su rešeni da nji-nova strana trijumfuje. Hari je
shvatio koliko profesorka Mek G°nagal želi da potuku Sliterin tek kada je odustala od toga da lm
zada domaći tokom nedelje uoči meča.
- Mislim da imate dosta stvari u ovom trenutku - rekla im Je uzvišenim glasom. Nisu mogli da
poveruju ušima, dok nije pogledala pravo u Harija i Rona i nastavila odlučno: - Nav'lcl sam da
gledam kvidički pehar u svom kabinetu, momci, i stva no ne bih htela da ga uručim profesoru
Snejpu, zato iskoristit što više vremena za treniranje, hoćete li?
Ni Snejp nije bio ništa manje pristrasan. Toliko je često iznajmljivao kvidički teren za trening, da su
Grifindorci jedva stizali da igraju na njemu. Takođe se oglušio o mnoge izveštaje o pokušajima
Slit&rinaca da po hodnicima bacaju uroke na grifindorske igrače. Kada se Alisija Spinet našla u
bolničkom krilu, zato što su obrve počele da joj rastu tako brzo i gusto da su joj blokirale vid i
prekrile usta, Snejp je tvrdio da je verovatno pokušala da izvede na sebi čin za podebljavanje kose i
odbio da sasluša četrnaest svedoka koji su insistirali da su videli sliterinskog Čuvara, Majlsa
Blečlija, kako je otpozadi gađa kletvom dok je učila u biblioteci.
Hari je bio optimista u pogledu grifindorskih šansi. Uostalom, nikada još nisu izgubili od
Melfojevog tima. Ipak, Ron još uvek nije dostigao Drvcetov standard, ali je izuzetno marljivo
vežbao da bi to nadoknadio. Najveća mana bila mu je sklonost ka gubitku samopouzdanja čim
napravi neku glupu grešku. Kad god bi dobio jedan gol postajao bi nervozan i lakše primio još
golova. S druge strane, Hari je imao prilike da vidi kako Ron zaista spektakularno spasava lopte
kada je u formi. Za vreme jednog nezaboravnog treninga visio je na jednoj ruci o metli i tako daleko
odbacio Kvafl od svojih obruča da je preletela celom dužinom terena pravo kroz centralni obruč na
drugom kraju. Ostatak tima je to njegovo spasavanje uporedio sa onim skorašnjim koje je izveo
Beri Rajan, Čuvar irske reprezentacije, u duelu sa vrhunskim poljskim Goničem, Ladislavom
Zamojskim. Čak je i Fred rekao da bi se on i Džordž još mogli ponositi Ronom i da ozbiljno
razmišljaju da priznaju srodstvo s njim, što su, kako su ga uveravali, već godinama pokušavali da
poreknu.
Harija je jedino brinulo koliko će Ron dozvoliti da ga taktika sliterinskog tima izbaci iz ravnoteže
pre nego što uopšte 1du na teren. Hari je, naravno, preko četiri godine odolevao lZ'hovini zlobnim
primedbama, tako da su ga došaptavanja u stii • - Hei, Proteru, čuo sam Voringtona kako se zakleo
da će te boriti sa metle u subotu! - nagonila na smeh, umesto da mu lede krv. - Vorington tako jadno
cilja da se više brinem za onoca koji bude stajao pored mene - uzvratio bi, što bi zasmejalo Rona i
Hermionu i zbrisalo kez sa lica Pensi Perkinson.
Ali Ron nikada nije uspevao da rairno istrpi neumorne kampanje uvreda, podsmevanja i
zastrašivanja. Kada bi Sliterinci, neki od njih sedamnaestogodišnjaci i očito viši od njega,
promrmljali prolazeći hodnicima: - Jesi li rezervisao krevet u bolničkom krilu, Vesli? - ne bi se
nasmejao već bi blago pozeleneo. Kada je Drako Melfoj imitirao Rona kako ispušta Kvafl (što je
činio kad god bi naleteli jedan na drugoga), Ronove uši bi jarko pocrvenele, a ruke mu se tako
zatresle kao da će da ispusti sve što u tom trenutku drži.
Oktobar se završio u naletu zavijajućih vetrova i neprekidne kiše, i stigao je novembar, hladan kao
smrznuto železo, sa jakim jutarnjim mrazevima i ledenom promajom koja je štipala nepokrivena
lica i šake. Nebeski svod i tavanica Velike sale postali su bledi, sedefnosivi, vrhove planina oko
Hogvortsa prekrio je sneg, a temperatura u zamku se spustila tako nisko da su mnogi učenici nosili
debele zaštitne rukavice od zmajeve kože u hodnicima između dva predavanja.
Jutro meča osvanulo je vedro i hladno. Kada je Hari ustao, pogledao je u Ronov krevet i video ga
kako sedi prav kao strela, s rukama oko kolena, netremice zureći u prazno. ¦ - Da li si dobro? - upita
Hari.
Ron klimnu glavom, ali ne odgovori. Harija to strašno podseti na vreme kada je Ron slučajno bacio
na sebe čin za povraćanje puževa. Izgledao je isto toliko bled i obliven znojem kao tada, a još manje
voljan da otvori usta.
- Ma biće sve u redu kada budeš doručkovao - reče Hari hrabreći ga. - 'Ajde, idemo.
Velika sala se već punila kada su stigli, žagor je bivao s glasniji, a raspoloženje življe nego obično.
Dok su prolazili nored sliterinskog stola razleže se graja. Hari se osvrnu i vide da pored uobičajenih
zelenih i srebrnih šalova i šešira, svako od' njih nosi srebrnu značku u obliku krune. Iz nekog
razloga, mnogi su mahali Ronu, smejući se gromoglasno. Hari pokuša da u prolazu vidi šta piše na
značkama, ali je bio isuviše zaokupiran time da Rona što brže sprovede do njihovog stola da bi se
za-ustavio da pročita.
Za grifindorskim stolom oduševljeno ih dočekaše, svi odeveni u crveno-zlatno, ali umesto da
poprave Ronovo raspoloženje, takva bodrenja mu totalno spustiše moral. On se sruči na najbližu
klupu, kao da mu je to poslednji obrok u životu.
- Mora da sam mentol kad sam se u to upustio - reče krektavim šapatom. - Mentol.
- Ne budi glup - reče Hari odlučno, nudeći mu pahuljice - biće sve u redu. Normalno je da budeš
nervozan.
- Pojma nemam - krektao je Ron. - Očajan sam. Ne mogu da igram ni za živu glavu. 0 čemu sam
uopšte razmišljao?
- Moraš sam da se izboriš sa tim - reče Hari strogo. - Seti se samo kako si spasao loptu nogom pre
neki dan, čak su i Fred i Džordž rekli da je bilo briljantno.
Ron okrenu svoje izmučeno lice ka Hariju.
- To je bila slučajnost - proštaputa on očajno. - Nisam hteo to da uradim - okliznuo sam se sa metle,
što niko nije video, a kada sam pokušao da se vratim, slučajno sam zakačio Kvafl.
- Dobro - reče Hari, brzo se sabravši posle tog neprijatnog otkrića - još nekoliko sličnih slučajnosti i
sigurno dobijamo utakmicu, je 1' da?
Hermiona i Džini sedoše preko puta njih noseći crveno-zlatne šalove, rukavice i bedževe.
-Kako se osećaš? - upita Džini Rona, koji je sada zurio u mlečni talog na dnu svoje prazne činije sa
pahuljicama, kao da ozbiljno razmatra da se udavi u njima.
__ Samo je malo nervozan - reče Hari.
-Pa, to je dobar znak, ja mislim da ni na ispitima nikada nećeš dobro proći, ukoliko nisi malčice
nervozan - reče Hermiona veselo.
_ Zdravo - reče jedan izgubljen i sanjiv glas iza njih. Hari podiže pogled: Luna Lavgud je dolutala
do njih iz pravca revenklovskog stola. Mnogi su zurili u nju, a nekolicina se čak i vidno smejala,
upirući prstom ka njoj. Negde je nabavila šešir u obliku lavlje glave u prirodnoj veličini i naherila
ga na glavu.
-Ja navijam za Grifindor - reče, nepotrebno pokazavši na svoj šešir. - Pogledaj šta on može...
Ona podiže štapić i lupnu njime po šeširu, koji širom razjapi čeljust i ispusti vrlo ubedljivu riku od
koje svi u blizini poskočiše.
-Baš je dobar, zar ne? - reče Luna sva srećna. - Htela sam da napravim da u ustima žvaće sliterinsku
zmiju, znate, ali nije bilo vremena. U svakom slučaju... srećno, Rone!
Ona ode, polako se zanoseći. Nisu se sasvim oporavili od šoka izazvanog Luninim šeširom, kad
Angelina dojuri do njih u pratnji Keti i Alisije, čije su se obrve vratile na normalnu veličinu milosću
Madam Pomfri.
- Kad budete spremni - reče ona - idemo pravo dole na teren, da proverimo uslove i presvučemo se.
- Stižemo mi uskoro - umiri je Hari. - Samo da Ron nešto doručkuje.
Posle desetak minuta, međutim, postalo je jasno da Ron nije u stanju da išta okusi i Hari pomisli da
je najbolje da ga odvede u svlačionicu. Dok su ustajali od stola, Hermiona se takođe diže i,
uhvativši Harija za ruku, odvede ga u stranu.
-Nemoj da Ron vidi šta piše na onim sliterinskim značkama - došapnu mu žurno.
Hari je upitno pogleda, ali ona upozoravajuće rnahnu gla°m. Ron im se upravo lagano približavao,
delujući izgubljen i ocajan.
- Srećno, Rone - reče Hermiona, podiže se na vrhove prst' ju i poljubi ga u obraz. - I tebi, Hari...
Dok su se vraćali kroz Veliku salu, Ron je polako dolazio k sebi. On pritisnu mesto na kome ga je
Hermiona poljubila, kao da je u nedoumici, ne baš siguran šta se to upravo zbilo. Delovao je isuviše
rastresen da bi jasno opažao šta se zbiva oko njega, ali Hari uhvati čudan sjaj krunastih znački dok
su prolazili kraj sliterinskog stola i ovog puta razabra reči urezane na njima.
Sa neprijatnim osećanjem da to ne sluti na dobro, on stade da požuruje Rona kroz Ulaznu dvoranu,
niz kamene stepenice i napolje po ledenom vetru.
Zamrznuta trava pucketala im je pod nogama dok su hitali po travnatoj kosini ka stadionu. Nije bilo
ni daška vetra a nebo je bilo jednolično sedefnobelo, što je značilo da će vidljivost biti dobra, i da
sunce neće direktno da im bije u oči. Hari ukaza na te ohrabrujuće okolnosti Ronu dok su prolazili,
ali nije bio siguran da ga je Ron slušao.
Kada su ušli, Angelina se već bila presvukla i upravo se obraćala ostalima u timu. Hari i Ron
izvukoše odore (Ron je nekoliko puta pokušavao da nađe šta je spreda a šta pozadi pre nego što se
Alisija sažalila i prišla da mu pomogne), a onda sedoše da saslušaju govor pred meč, dok je
spoljašnja galama postajala sve glasnija kad gomila iz zamka nagrnu na teren.
- Okej, tek sam sada otkrila konačni sastav Sliterina - rece Angelina, gledajući u parče pergamenta.
- Prošlogodišnji Jurišnici, Derek i Bol, su otišli, ali izgleda da ih je Montegju zamenio hčaienim
gorilama, a ne nekim ko zaista zna da leti. To su dva tipa po imenu Kreb i Gojl, ne znam mnogo o
njima... _ Mi znamo - rekoše Hari i Ron uglas.
-Dobro, ne deluju mi dovoljno bistro da razlikuju jedan kraj metle od drugog - reče Angelina,
spremivši pergament natrag u džep - niada sam uvek bila iznenađena i kada bi Derek i Bol
uspeli da se snađu na terenu bez putokaza.
-Kreb i Gojl su ti ista fela - uveravao ju je Hari.
Mogli su da čuju stotine koraka kako se uspinju duž redova klupa na tribinama. Neki su pevali,
mada Hari nije mogao da razazna reči. Počinjao je da biva nervozan, ali je znao da njegova nervoza
u stomaku nije ništa u poređenju sa Ronovom, jer se ovaj uhvatio za stomak i ponovo zurio pravo
ispred sebe, stisnutih vilica i sivkastog tena.
-Vreme je - reče Angelina prigušenim glasom, gledajući na sat. - 'Ajde, idemo... srećno.
Ceo tim ustade, prebaci metle preko ramena i, jedan po jedan, odmarširaše iz svlačionice na
zaslepljujuću svetlost. Pozdravi ih zaglušujuća buka, u kojoj je Hari još uvek uspevao da razazna
pevanje, mada je bilo prigušeno ovacijama i zvižducima.
Sliterinski tim je već stajao i čekao na njih. I oni su nosili iste srebrne krunaste značke. Novi
kapiten, Montegju, bio je iste građe kao Dadli Darsli, sa masivnim podlakticaraa nalik na kosmate
butkice. Iza njega su vrebali Kreb i Gojl, skoro podjed-nako krupni, glupo žmirkajući na suncu,
vrteći svoje nove jurisnicke palice. Melfoj je stajao oslonjen na jednu stranu, dok mu je sunce
bleštalo po platinastoplavoj kosi. On uhvati Harijev pogled i zlobno se nasmeši, lupkajući po znački
na grudima.
-Kapiteni, rakujte se - naredi sudija Madam Bućkuriš, kad Angelina i Montegju stigoše jedno do
drugog. Hari je primetio a Montegju pokušava da joj polomi prste, mada je ona to istrPela ne
trepnuvši. - Uzjašite metle...
Madam Bućkuriš stavi pištaljku u usta i dunu.
Lopte se oslobodiše i četrnaest igrača se vinuše uvis K jičkom oka Hari vide kako Ron jumu ka
stativama. Hari se ' dignu još više uvis, izbegavši Bladžerku i krenu u obilazak terena, gledajući
naokolo ne bi li spazio zlatno svetlucanje. Na drugoj strani stadiona Drako Melfoj je radio isto.
- I to je Džonsonova - Džonsonova sa Kvaflom, ta devojka je tako sjajan igrač, govorim joj to već
godinama, ali ona još uvek neće da izađe sa mnom...
- DŽORDANE! - vrisnu profesorka Mek Gonagal. - ...to je samo zabavna činjenica, profesorko, da
bude malo zanimljivije - a evo, sagla se i izbegla Vortingtona, prešla je Montegjua, ali ju je... jao...
sa leđa pogodila Krebova Bladžerka... Montegju hvata Kvafl, Montegju ponovo ide duž terena i -
lepa Bladžerka od strane Džordža Veslija, Bladžerka u glavu za Montegjua, on ispušta Kvafl, koju
hvata Keti Bel. Keti Bel iz Grifindora je dodaje unazad Alisiji Spinet i Spinetova briše...
Džordanovi komentari prolamali su se stadionom, a Hari ih je slušao koliko su mu to dozvoljavali
fijukanje vetra u ušima i graja gomile, koja je uglas vrištala, zviždala i pevala.
-...eskivira Voringtona, izbegava Bladžerku - spas za dlaku, Alisija - a masa to voli, samo ih
slušajte, šta to pevaju?
Kad Li ućuta da bi oslušnuo, pesma iz zatalasanih zelenosrebrnih sliterinskih tribina postade jača i
jasnija:
Vesli uvek uprska stvar,
Ne zna da spreči ni najmanji udar,
Sliterin mu je spevao pesmu na dar,
Vesli je naš car.
Veslijeva kuća je ambar
Nijednu Kvafl da odbrani, bar
S Vestijem naša pobeda je sigurna stvar,
Vesli je naš car.
i Alisija ponovo dodaje Angelini! - povika Li, a Hari • skrenuvši dok je sve u njemu kuvalo zbog
onog što je upravo čuo, znao da Li pokušava da nadjača reči pesme. - Navali, Angelina - izgleda da
ima još samo Cuvara da sredi - ONA ŠUTIRA - ONA - auh...
BleČli, sliterinski Čuvar, spasao je gol, bacio je Kvafl do Voringtona koji brzo odjuri s njom,
promičući cik-cak izmedu Alisije i Keti. Što se više približavao Ronu, pesma odozdo postajala je
sve glasnija.
Vesli je naš car,
Vesli je naš car,
Nijednu Kvafl da odbrani, bar,
Vesli je naš car.
Hari nije mogao da izdrži: odustao je od potrage za Skrivalicom i okrenuo je Vatrenu stulu da
pogleda u Rona, usamljenu figuru na udaljenom delu terena, koji je lebdeo u vazduhu ispred tri
obruča gol-stativa dok je ogromni Vorington hitao ka njemu.
- ...i evo Voringtona s Kvaflom, Vorington hita ka golu, izvan domašaja Bladžerke, a na putu mu se
isprečio samo Čuvar...
Odozdo, sa sliterinskih tribina, pesma se još jače zaori:
Vesli uvek uprska stvar
Ne zna da spreči ni najmanji udar...
~ ...tako da je to prvi test za novog grifindorskog Čuvara, Veslija, brata Jurišnika Freda i Džordža, i
novu nadu tima koja obećava - hajde, Rone!
Ali uzvik oduševljenja prolomi se sa sliterinskog dela: Ron J divlje ponirao, širom raširenih ruku, a
Kvafl je prošla između njih pravo kroz Ronov središnji obruč.
-Pogodak za Sliterin! - razleže se Lijev glas usred razdraganih pozdrava i zvižduka mase ispod njih
- dakle, deset prema nula za Sliterin - nemaš sreće, Rone.
Sliterinci zapevaše još glasnije:
VESLIJEVA KUĆA JE AMBAR, NIJEDNU KVAFL DA ODBRANI, BAR...
-...i Grifindor ponovo u posedu lopte, a sada Keti Bel hita po terenu - povika Li junački, mada je
pevanje sada već postalo tako zaglušujuće da je jedva mogao sam sebe da čuje.
S VESLIJEM NAŠA POBEDA JE SIGURNA STVAR VESLI JE NAŠ CAR...
-Hari, ŠTA TO RADIŠ? - vrisnu Angelina, projurivši pored njega kako bi pratila Keti. - KRENI
VEĆ JEDNOM!
Hari shvati da je nepomično lebdeo u vazduhu gotovo čitav minut, posmatrajući tok utakmice, ni ne
pomišljajući na Skrivalicu. Užasnut, stade da ponire kroz vazduh i ponovo poče da kruži terenom,
zureći okolo, pokušavajući da ignoriše hor koji se sada poput grmljavine prolamao stadionom:
VESLI JE iVAŠ CAR VESU JE NAŠ CAR...
Gde god tražio, nije bilo ni traga Skrivalici. Melfoj je dalje kružio stadionom baš kao i on. Negde na
pola terena oni se mimoiđoše i Hari ču kako Melfoj glasno peva:
VESLUEVA KUĆA J% AMBAR...
-...i lopta je ponovo kod Voringtona - povika Li - koji dodaje loptu Pusiju, Pusi je prešišao
Spinetovu, hajde, Angelina, možeš da ga savladaš - izgleda da ne možeš - ali lep udarac
Rladžerkom izvodi Fred Vesli, ovaj, Džordž Vesli, ma koga brijedan od njih, i Vorington ispušta
Kvafl, a Keti Bel je - ovaj _ takođe ispušta - tako da je sada Montegju sa Kvaflom, sliterinski
kapiten Montegju uzima Kvafl i sada je prešišao već pola terena, hajde sada, Grifindorci, blokirajte
ga!
Hari naglo prozuja ka udaljenom kraju stadiona iza sliterinskih obruča, ne želeći da vidi ono što se
zbiva na Ronovom kraju. Kad je prešišao sliterinskog Čuvara, začu kako Blečli peva, zajedno sa
gomilom ispod njih:
VESLl UVEK UPRSKA SVAKU STVAR...
- ...a Pusi je ponovo izbegao Alisiju i sada se stuštio pravo ka golu, zaustavi ga, Rone!
Hari nije morao da gleda da bi video šta se desilo. Razleže se užasan urlik sa grifindorskog kraja,
zajedno sa novom vriskom i aplauzom Sliterinaca. Pogledavši dole, Hari spazi mopsastu Pensi
Perkinson u prvom redu tribina, leđima okrenutu terenu, kako diriguje sliterinskim navijačima koji
su grmeli:
SLITERIN MU JE SPEVAO PESMU NA DAR VESLI JE NAŠ CAR.
Ali dvadeset prema nula nije bilo strašno, još je bilo vremena da Grifindor nadoknadi razliku ili da
uhvati Skrivalicu. Nekoliko golova i ponovo će biti u prednosti kao i obično, uveravao je Hari
samog sebe, brzo se krećući gore-dole, probijajući se izmedu drugih igrača u potrazi za nečim
svetlucavim, za šta se ispostavilo da je narukvica Montegjuovog ručnog sata.
Ali Ron je primio još dva gola. Bilo je nečeg gotovo paničn°g u Harijevoj žudnji da istog trena
pronađe Skrivalicu. Kad bi samo mogao da je se uskoro dokopa i brzo okonča utakmicu.
-...a Keti Bel iz Grifindora prevarila je Pusija, izbegla Montegjua, lepo skretanje, Keti, i sada je
baca Džonsonovoj, Anselina Džonson uzima Kvafl, prešla je Voringtona, srlja ka solu
hajde, Angelina - GOL ZA GRIFINDOR! Četrdeset prema deset za Sliterin i Kvafl kod Pusija...
Hari je mogao da čuje kako Lunin groteskno smešni lavlji šešir riče usred grifindorskih povika i
oseti se srčanije. Samo trideset poena razlike, to nije ništa, lako će to da smanje. Hari saže glavu i
izbegnu Bladžerku koju je Gojl poput rakete ispalio ka njemu i ponovo poče pomno da pretražuje
teren u traganju za Skrivalicom, držeći na oku Melfoja za slučaj da ovaj pokaže znak da ju je
spazio. Ali i Melfoj je, poput njega, nastavljao da jedri nad stadionom, bezuspešno tragajući...
-...Pusi dobacuje loptu Voringtonu, Vorington Montegjuu, Montegju natrag Pusiju - interveniše
Džonsonova, Džonsonova uzima Kvafl, Džonson daje Belovoj, ovo baš dobro izgleda - ovaj, loše -
Belovu je pogodila Bladžerka koju je bacio Gojl iz Sliterina i sada Pusi ponovo u posedu lopte...
VESLIJEVA KUĆA JE AMBAR,
NUEDNU KVAFL DA ODBRANI, BAR...
S VESUJEM NAŠA POBEDA JE SIGURNA STVAR...
I Hari je najzad spazi: majušna lepršava Zlatna skrivalica lebdela je na stopu poviše tla na
sliterinskom kraju terena.
On stade da ponire...
Već u sledećem trenu, Melfoj se ustremi sa neba s Harijeve leve strane, poput srebrnasto-zelene
izmaglice, ravno ispruzen duž metle...
Skrivalica je obletela podnožje jedne gol-stative, a onda jurnula ka drugoj strani tribina: takva
promena pravca išla je u pnlog Melfoju, koji je bio bliži. Hari se okrenuo na svojoj Vatrenoj streli,
tako da su on i Melfoj sada bili rame uz rame...
Ma metar iznad tla, Hari podiže desnu ruku s metle, ispru'viši se ka Skrivalici... s njegove desne
strane, Melfojeva ruka takođe istegnu, pokušavajući da je dohvati, posežući...
Sve je bilo gotovo u dve očajničke, munjevite sekunde - Harijevi prsti sklopiše se oko malecne
loptice koja se otimala -Melfojevi nokti beznadežno zagrebaše Harijevu nadlanicu - Hari ustremi
svoju metlu uvis, držeći lopticu koja se opirala u ruci, a grifindorski navijači počeše da vrište s
odobravanjem...
Bili su spašeni, nije važno što je Ron propustio sve te golove, niko se toga neće sećati sada kada je
Grifindor pobedio...
BAF.
Blažerka pogodi Harija pravo u krsta i on polete napred preko metle. Srećom, bio je na samo dva
metra iznad tla, jer je bio zaronio nisko da bi uhvatio Skrivalicu, ali je svejedno ostao bez daha kada
je pao i leđima tresnuo po smrznutom terenu. Čuo je prodoran zvižduk Madam Bućkuriš, buku na
tribinama sačinjenu od zviždanja, besnih povika i ruganja, zatim tup udarac, a onda Angelinin
izbezumljeni glas.
- Jesi li dobro?
- Naravno da jesam - reče Hari sumorno, uhvativši njenu ruku, puštajući je da ga pridigne na noge.
Madam Bućkuriš je letela ka jednom od sliterinskih igrača poviše njega, mada iz ovog ugla nije
mogao da razazna ko je u pitanju.
- To je bio onaj siledžija Kreb - reče Angelina ljutito - hitnuo je Bladžerku ka tebi čim je video da si
uhvatio Skrivalicu - ali, pobedili smo, Hari, pobedili!
Hari začu frktaj iza sebe i okrenu se, još uvek čvrsto stežuci Skrivalicu u ruci. Drako Melfoj upravo
je sleteo u blizini. Prebledao od besa, ipak je uspevao da se podrugljivo osmehuje.
-Spasao si Vesliju glavu, je li? - reče on Hariju. - Nikad nisam video goreg Čuvara... mada, njegova
kuća je ambar... da " su ti se svideli moji stihovi, Poteru?
Hari ne odgovori. Okrenu se ka ostalim igračima iz svog tima koji su pristizali jedan po jedan,
pobednički vrišteći i udarajući pesnicama po vazduhu, svi sem Rona, koji je već bio s' šao s metle
kod stativa i sam polako krenuo ka svlačionici
- Hteli smo da napišemo još par stihova! - povika Melfo' kada su Keti i Alisija zagrlile Harija. - Ali
nismo mogli da nađemo rime za debela i ružna - vidiš, hteli smo da opevamo niegovu majku...
- Ma pusti ga, kiselo grožđe - reče Angelina, prezrivo pogledavši u Melfoja.
- ...a nismo uspeli da rimujemo ni beskorisni gubitnik – za njegovog oca, znate...
Fred i Džordž shvatiše o čemu Melfoj govori. Usred rukovanja sa Harijem, oni se ukočiše,
osvrnuvši se ka Melfoju.
- Pusti to sada! - reče brzo Angelina, hvatajući Freda za ruku. - Pusti, Frede, nek urla, ljut je što je
izgubio, taj uobraženi mali...
- ...ali ti voliš Veslijeve, zar ne, Poteru? - reče Melfoj podrugljivo. - Tamo provodiš raspust i slično,
zar ne? Ne znam kako podnosiš taj smrad, ali pretpostavljam da ti, pošto su te odgojili Normalci,
čak i ćumez Veslijevih lepo miriše...
Hari zgrabi Džordža. Istovremeno su Angelina, Alisija i Ke-ti zajedničkim snagama zaustavile
Freda da ne skoči na Melfo-ja, koji im se smejao u lice. Hari pogledom potraži Madam Buć-kuriš,
ali je ona još uvek grdila Kreba zbog nepropisnog udar-ca Bladžerkom.
-Ili se možda - reče Melfoj, cereći se dok je uzmicao - sećaš kako je kuća tvoje majke smrdela,
Poteru, pa te svinjac Veslijevih podseća na to...
Hari nije bio svestan da je pustio Džordža, satno je znao da su sekundu kasnije obojica jurnula za
Melfojem. Potpuno je zaboravio da svi nastavnici gledaju: samo je hteo da nanese Melfoju što veći
bol. Nemajući vremena da isuče štapić, on samo zabaci unazad stegnutu pesnicu sa Skrivalicom, a
zatim je zari što je dublje mogao u Melfojev stomak...
-Hari! HARI! DŽORDŽ! NE!
Moeao je da čuje devojčice kako vrište, Melfoja kako urla, Džordža kako psuje, zvižduk pištaljke i
dreku gomile oko sebe, li ga nije bilo briga. Tek kada je neko u blizini uzviknuo - Imedimental - i
oborio ga na leđa silom čini, odustao je od pokušaia da pesniči svaki delić Melfojevog tela koji bi
mu došao pod ruku.
-Šta to, zaboga, radiš? - vrisnu Madam Bućkuriš, kad Hari skoči na noge. Izgleda da ga je ona
pogodila sa zaustavljajućim urokom. Držala je pištaljku u jednoj, a štapić u drugoj ruci. Metla joj je
ležala bačena par metara dalje. Melfoj je bio sklupčan na zemlji, cvileći i jaučući, krvavog nosa.
Džordž je imao natečenu usnu, Freda su i dalje obuzdavale tri devojke - Goniči, a Kreb se izdaleka
kikotao. - Nisam još nikad videla da se neko tako ponaša - natrag u zamak, obojica, i pravo do
upravnice vaše kuće! Idite! Smesta!
Hari i Džordž odmarširaše preko terena, dahćući, ne rekavši ni reči jedan drugome. Zavijanje i
ruganje gomile polako su slabili, dok ne stigoše do Ulazne dvorane, gde više nisu mogli da čuju
ništa osim bata vlastitih koraka. Hari postade svestan da mu se nešto još uvek batrga u desnoj ruci,
čije je čukljeve ogulio o Melfojevu vilicu. Spusti pogled i spazi srebma krila Skrivalice kako mu
proviruju između prstiju, boreći se da se oslobode.
Nisu još ni stigli do vrata kancelarije profesorke Mek Gonagal kad se ona pojavi špartajući
hodnikom iza njih. Nosila je šal u grifindorskira bojama, ali ga strže s vrata rukama koje su joj se
tresle dok im je prilazila, modra od besa.
- Unutra! - reče razjareno, pokazujući ka vratima. Hari i Džordž uđoše. Ona obiđe oko stola, stade
naspram njih, drhteći °d srdžbe i baci grifindorski šal na pod.
- Pal - reče. - Nikad nisam videla tako sramno ponašanje. Dvojica na jednoga! Čime to pravdate?
- Melfoj nas je provocirao - procedi Hari kruto.
- Provocirao? - povika profesorka Mek Gonagal, lupivši pesnicom o sto tako da karirana limena
kutija skliznu sa njega i otvori se, razbacavši po podu đumbirove daždevnjake. - Un je izgubio, zar
ne? Naravno da je hteo da vas provocira! Ali št vam je za ime sveta rekao što bi moglo da opravda
to što st vas dvojica...
- Vredao mi je roditelje - zareža Džordž. - I Harijevu maiku.
- A vi ste, umesto da prepustite Madam Bućkuriš da to sredi, odlučili da izvedete normalski dvoboj,
zar ne? - urlala je profesorka Mek Gonagal. - Iinate li vi uopšte pojma šta ste... ?
- Ahem, ahem.
I Hari i Dordž se obrnuše. Dolores Ambridž stajala je na dovratku, u ogrtaču od zelenog tvida koji
je veoma naglašavao njenu sličnost sa džinovskom žabom i smešila im se na svoj užasan, bolesno
zloban način koji je Hari već naučio da povezuje sa predstojećim problemima.
-Smem li da pomognem, profesorko Mek Gonagal? - upita profesorka Ambridž svojim
najotrovnijim slatkim glasićem.
Profesorki Mek Gonagal udari krv u lice.
-Da pomognete? - ponovi ona stisnutim glasom. - Kako to mislite, da pomognete?
Profesorka Ambridž uđe u kancelariju, i dalje se smešeći svojim bolesnim osmehom.
-Pa, mislila satn da vam ne bi bilo na odmet malo više autoriteta.
Harija ne bi iznenadilo da su iz nozdrva profesorke Mek Gonagal počele da vrcaju varnice.
- Pogrešno ste mislili - reče, okrećući leđa Ambridžovoj. - Dakle, vas dvojica, pažljivo me slušajte.
Ne zanima me kakvu vam je provokaciju Melfoj priredio, ne zanima me da li vam je uvredio
svakog člana porodice ponaosob, vaše ponašanje je bilo odvratno i svakom od vas određujem po
nedelju dana dodatne kaznene nastave! Ne gledaj me tako, Poteru, zaslužio si! A ako iko od vas
ikada...
- Ahem, ahem.
Profesorka Mek Gonagal sklopi oči kao da moli boga da joj da strpljenja, a onda ponovo okrenu
glavu prema profesorki Ambridž. _ Da?
-Mislim da zaslužuju veću kaznu od dopunske nastave - reče Ambridžova, još otvorenije se
smešeći.
Oči profesorke Mek Gonagal se otvoriše.
- Ali, na nesreću - reče, pokušavajući da nabaci recipročni osmeh usled čega je izgledalo da joj se
vilica zakočila – ovde je važno šta se ja pitam, pošto su oni u mojoj kući, Dolores.
- E, pa, zapravo, Minerva - usiljeno se nasmeši profesorka Ambridž - mislim da ćeš saznati da se to
Što ja mislim ipak uvažava. Da vidimo gde mi je? Kornelijus mi ga je baš poslao... Mislim - ona se
nasmeja svojim lažnim sitnim smehom, još uvek preturajući po torbi - ministar ga je upravo
poslao... a, da...
Izvadila je parče pergamenta i razmotala ga. Sitničavo je pročistila grlo pre nego što će pročitati šta
je na njemu napisano.
- Ahem, ahem... 'Dekret o obrazovanju broj dvadeset i pet.'
- Nije valjda još jedan! - uzviknu profesorka Mek Gonagal.
- Ovaj, da - reče Ambridžova, i dalje se smešeći. - U stvari, Minerva, zahvaljujući tebi uvidela sam
da nam treba dodatni amandman... sećaš se kako si me nadglasala kad sam se opirala obnovi
grifmdorskog tima? Kako si iznela slučaj Dambldoru, koji je insistirao da ovom timu treba dozvoliti
da igra? E, pa, to kod mene neće moći. Smesta sam kontaktirala ministra, i on se složio sa mnom da
Velika inkvizitorka mora imati moć da učenicima oduzima povlastice, inače će ona - to jest, ja -
imati manje autoriteta od običnih predavača! A sada vidiš, zar ne, Minerva, koliko sam bila u pravu
pokušavajući da zaustavim obnovu grifindorskog tima? Užasne naravi... nego, počela sam da
čitam naš amandman... ahem, ahem... Velika inkvizitorka će stoga imati vrhovnu vlast u
određivanju kazni, sankcija i ukidanja povlastica koje se odnose na učenike Hogvortsa, i moć da
preinačuje kazne, sankcije i ukidanje privilegija koje narede drugi članovi nastavnog osoblja.
Potpis, Kornelijus Fadt ministar ma gije, Red Merlina prve klase, itd, itd...
Ona smota pergament i ponovo ga vrati u tašnu, i dalje se smešeći.
-Dakle... stvarno mislim da ću morati da zabranim ovoj dvojici da ikada više igraju kvidič - reče
ona, gledajući naizmenično u Harija i Džordža.
Hari oseti kako mu Skrivalica divlje leprša u ruci.
-Da nam zabranite? - reče on glasom koji kao da je dolazio iz daljine. - Da ne igramo... nikad više?
-Da, gospodine Poteru, mislim da će doživotna zabrana biti sasvim odgovarajuća! - reče
Ambridžova, a osmeh joj se sve više širio dok je posmatrala kako se bori da shvati šta mu je rekla. -
Vama / gospodinu Vesliju, ovde. A mislim, da bismo se obezbedili, da i blizanac ovog mladića
treba takođe da bude sprečen da igra - da ga njegove drugarice iz tima nisu zadržale, sigurna sam da
bi i on napao mladog gospodina Melfoja. Tražiću, naravno, da im se zaplene metle. Držaću ih u
mojoj kancelariji, na bezbednom, kako bih bila sigurna da ne krše moju zabranu. Ali nisam ja tako
nerazumna, profesorko Mek Gonagal - nastavi ona, okrećući leda Mek Gonagalovoj, koja je sada
stajala mirno kao da je od leda, zureći u nju. - Ostatak tima može da nastavi da igra, nisam videla
nikakvih znakova nasilja ni kod jednog od njih. Pa... prijatan vam dan.
I sa izrazom iskonskog zadovoljstva, Ambridžova napusti prostoriju, ostavljajući užasnu tišinu za
sobotn.
- Zabranjeno - reče Angelina šupljim glasom kasno te večer^u dnevnom boravku. - Zabranjeno.
Nemamo Tragača niti Jurišnike... šta ćemo za ime sveta da radimo?
Uopšte se ne bi reklo da su tog dana dobili utakmicu. Gde d da pogleda, Hari je video očajna i
smrknuta lica. Članovi tima spustili su se pored vatre, svi osim Rona, kojeg niko nije video još od
kraja meča.
-To je stvarno nepravda - reče Alisija ukočeno. - Mislim, šta je sa Krebom i onom Bladžerkom koju
je bacio pošto je već odsviran kraj utakmice? Da li je njemu zabranila?
_ Ne - reče Džini žalosno. Ona i Hermiona su sedele s obe Harijeve strane. - Samo je dobio zadatak
da ispisuje rečenice, Čula sam Montegjua kako se sprda s tim za vreme večere.
- A zabranila je i Fredu, koji ništa nije uradio! - reče Alisija besno, lupivši pesnicom o koleno.
- Nije moja krivica što nisam - reče Fred sa vrlo gadnim izrazom lica. - Isprebijao bih tu malu
gnjidu dok se ne pretvori u kašu, da me vas tri niste držale.
Hari je žalosno zurio u mračni prozor. Padao je sneg. Skrivalica koju je ranije uhvatio, sada je
zujala naokolo po dnevnom boravku. Svi su kao hipnotisani posmatrali kako se ona kreće a
Krukšenks je skakao sa fotelje na fotelju, pokušavajući da je dohvati.
-Idem u krevet - reče Angelina, polako se dižući. - Možda će se ispostaviti da je ovo samo ružan
san... možda ću se sutra probuditi i otkriti da nismo ni igrali...
Alisija i Keti uskoro krenuše za njom. Fred i Džordž se stuštiše u krevet nešto kasnije, mrko
gledajući svakoga kraj koga bi prošli, a Džini ode ubrzo posle njih. Samo su Hari i Hermiona ostali
pored vatre.
-Jesi li video Rona? - upita ga Hermiona tihim glasom.
Hari odmahnu glavom.
-Mislim da nas izbegava - reče Hermiona. - Šta misliš, gde je...?
Ali upravo u tom trenutku začu se škripavi zvuk iza njih, jer se Debela dama pomerila i Ron se
uzvera kroz rupu u poru. Bio je zaista bled a u kosi mu je bilo malo snega. Kada video Harija i
Hermionu, stade kao ukopan.
- Gde si bio? - upita Hermiona zabrinuto, skočivši na no
- Šetao sam - promumla Ron. I dalje je imao na sebi kvidičku opremu.
-Izgledaš promrzlo - reče Hermiona. - Dođi i sedi malo!
Ron priđe kaminu i zaroni u stolicu koja je stajala najdalje od Harija, ne gledajući u njega.
Ukradena Skrivalica zujala im je preko glava.
- Žao mi je - promumla Ron, gledajući sebi u stopala.
- Zašto? - upita Hari.
- Zato što sam mislio da mogu da igrara kvidič - reče Ron.
-Prvo što ću sutra da uradim biće da se povučem iz tima.
-Ako se povučeš - reče Hari razdražljivo - u timu će ostati samo tri igrača. A kad ga Ron pogleda
začuđeno, on objasni:
-Dobio sam doživotnu zabranu igranja. Fred i Dordž takođe.
-Šta? - zakevta Ron.
Hermiona mu ispriča celu priču, jer Hari nije bio u stanju da je ponovo prepričava. Kada je završila,
Ron je izgledao očajnije no ikad.
- Sve je to moja krivica...
- Nisi me ti naterao da izbubecam Melfoja - reče Hari ljutito.
- ...da nisam bio tako užasan u kvidiču...
- ...to nema nikakve veze s tim.
- ...ona pesma me je pogodila...
- ...kao što bi i svakog drugog.
Hermiona ustade i ode do prozora, da ne bi učestvovala u raspravi, posmatrajući kako se sneg u
kovitlacu spušta na okna.
-Čuj. Zaboravi na to, hoćeš li! - ote se Hariju. - Dovoljno nam je naopako i bez toga da sebe
optužuješ za sve!
Ron ne reče ništa, samo je sedeo jadno zureći u porub svoje odore. Posle nekog vremena reče tupim
glasom: - Osećam se gore nego ikad u životu.
-Učlani se u naš klub - reče Hari ogorčeno.
Pa _ poče Hermiona, dok joj je glas podrhtavao. - Mislim znam nešto što će vas obojicu malčice
razvedriti.
Ma nemoj? - reče Hari skeptično. _ Da - poče Hermiona, skrenuvši pogled sa terena u tmmi i
snegom isprskanog prozora, dok joj se širok osmeh rasu po licu. - Hagrid se vratio.
21 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 5:32 pm
Margita
Administrator
20. HAGRIDOVA PRIČA
Hari je otrčao do muških spavaonica da iz svog kovčega uzme nevidljivi ogrtač i Banditovu mapu.
Bio je tako brz da su on i Ron bili spremni da pođu najmanje pet minuta pre nego što se Hermiona
vratila iz ženskih spavaonica, noseći šal, rukavice i jedan od svojih kvrgavih vilenjačkih šešira.
- Napolju je hladno! - reče ona u svoju odbranu, kada Ron nestrpljivo zacokta jezikom.
Iskradoše se kroz rupu u portretu i žurno se ogrnuše ogrtačem - Ron je toliko izrastao da je sada
morao da čučne kako mu se ne bi videle noge - a onda krenuše, polako i oprezno, spustivši se niz
mnoštvo stepenica, zaustavljajući se povremeno da na mapi provere gde su Filč i Gospođa Noris.
Imali su sreće, nisu sreli nikoga sem Skoro-obezglavljenog-Nika koji je khzio naokolo, odsutno
pevušeći nešto što je zvučalo užasno ličilo na Vesli je naš car. Išunjaše se kroz Ulaznu dvoranu, pa
napor na tiho dvorište posuto snegom. Hari spazi male zlatne kvadrate svetla i dima koji je kuljao iz
Hagridovog dimnjaka i srce mu zaigra. On pusti korak, dok se drugo dvoje gurkalo i sudaralo idući
iza njega. Uzbuđeno su škriputali kroz sve deblji sne°, dok najzad nisu stigli do drvenih ulaznih
vrata. Kada je Hari podigao pesnicu i zakucao tri puta, iznutra se začu izbezumljeni lavež.
- Hagride, mi smo! - pozva ga Hari kroz ključaonicu.
- Treb'o sam da znadem! - reče hrapavi glas.
Oni se radosno nasmejaše jedno drugom ispod ogrtača. Po Hagridovom glasu shvatiše da su ga
obradovali. - Nisam kod kuće ni tri sekunda, a već... miči mi se sas puta, Feng... čibe, ti glupo
kuče...
Reza se skloni u stranu, vrata se uz škripu otvoriše i kroz pukotinu izviri Hagridova glava.
Hermiona vrisnu.
- Merlinove mi brade, tiše malko! - reče Harid brzo, divlje zureći iznad njihovih glava. - Ispod
ogrtača ste, a? Pa, ajde, upadajte!
- Izvini! - procedi Hermiona, kad se njih troje provukoše pored Hagrida u kućicu i svukoše
nevidljivi ogrtač da bi ih on video. - Samo sam - o, Hagride!
- Nije to niš'a. Nije to niš'a! - reče Hagrid brzo, zatvarajući vrata, i žurno navuče sve zavese, ali
Hermiona nastavi da prestravljeno zuri u njega.
Hagridova kosa bila je umršena zgrušanom krvlju, a levo oko mu je bilo tek naduveni prorez, usred
mase crvenih i modrih.podliva. Po licu i rukama imao je mnoštvo posekotina, od kojih su neke još
uvek krvarile, a kretao se oprezno, zbog čega Hari posumnja na slomljena rebra. Bilo je očigedno
da je uprav° stigao kući. Debeli crni putni ogrtač ležao je preko naslona stolice, a ranac, dovoljno
veliki da unutra stane nekoliko malisana, bio je naslonjen na zid kraj vrata. Sam Hagrid, dvostruko
viši od normalnog čoveka, odhrama do vatre, da bi pristavi karirani čajnik.
- Šta ti se desilo? - upita Hari naređivački, dok je Feng obigravao oko njih, pokušavajući da im oliže
lica.
- Rek'o sam ti, niš'a - reče Hagrid strogo. - 'Oćete šoli' čicu?
- Pusti sad to - reče Ron - pogledaj na šta ličiš!
- Kažem vam, dobro mi je - reče Hagrid, uspravljajući sebi okrenu se ka njima, pokušavši da se
nasmeje, ali se umesto toga bolno trže. - Bogme, tako mi prija da vas gledim svi troje ponovo - lepo
ste se proveli letos, je 1' da?
- Hagride, tebe su napali! - reče Ron.
- Po poslednji put vi kažem, nije mi niš'a! - uzvrati Hagrid odlučno.
- Da li bi ti rekao da nam nije ništa kad bi se neko od nas vratio sa pola kila mlevenog mesa umesto
lica? - insistirao je Ron.
- Trebalo bi da odeš kod Madam Pomfri, Hagride – reče Hermiona brižno - neke od tih posekotina
deluju baš gadno.
- To je moja briga, važi se? - navaljivao je Hagrid.
On pride ogromnom drvenom stolu nasred kolibe i skloni sa njega kuhinjsku krpu. Ispod nje se
nalazio sirovi odrezak mesa, krvav i mestimično prošaran zelenim, malkice veći od prosečne
automobilske gume.
- Nećeš valjda to da jedeš, Hagride? - upita Ron, nagnuvši se da ga pogleda izbliza. - Izgleda kao da
je otrovno.
- Tak' baš i treba da izgleda, to je zmajevo meso - odgovori Hagrid. - A nisam ga ni uz'o da ga
klopara.
On podiže narezak i pljesnu ga na levu stranu lica. Dok je nežno ječao od zadovoljstva, niz bradu
mu poteče zelenkasta krv.
- Eve ga, sad je bolje. Pomaže kod peckanja, znate.
- Dakle, hoćeš li nam reći šta ti se dogodilo? - upita Hari.
- Ne možem, Hari. Najstroža tajna. Nije na meni da vam to reknem.
_ Da te nisu džinovi prebili, Hagride? - upita Hermiona tiHa^ridovi prsti ispustise zmajevo meso i
ono mu šljapkajući skliznu na prsa.
- Džinovi? - reče Hagrid, prihvatajući odrezak pre nego što mu je stigao do pojasa i ponovo ga
prilepi na lice - ko je uopšte pomen'o džinove? Sas kim ste vi to pričali? Ko vam je rek'o da sam -
ko varn je kaz'o da sam... a?
- Pogodili smo - reče Hermiona izvinjavajući se.
- A, je l' te? - reče Hagrid, strogo je fiksirajući okom koje nije bilo zaklonjeno odreskom.
- Bilo je prilično... očigledno - reče Ron. Hari potvrdno klimnu.
Hagrid se smrknuto zagleda u njih, a onda šmrknu, baci odrezak nazad na sto i krenu krupnim
koracima ka čajniku koji je već pištao.
-Nikad još nisam vid'o decu kak'i ste vi, koji tol'ko znadu više neg' što trebaju - progunđa, sipajući
kipuću vodu u tri svoje krigle velike kao kofe. - A to vi nije kompliment, da znadete. Radoznalci,
rek'o bi neko. Svuda turate svoje noseve.
Ali mu brada zadrhta, što je značilo da se osmehuje.
-Dakle, išao si da tražiš džinove? - zaključi Hari smešeći se, dok je sedao za sto.
Hagrid postavi čaj ispred svakog od njih, sede, ponovo podiže odrezak i pljesnu se njime po licu.
- Jes', vala - progunda on. - Jesam.
- I našao si ih? - upita Hermiona prigušenim glasom.
- Pa, nije ih tol'ko teško naći, da se ne lažemo - reče Hagnd. - Malčice su pozamašni, znate.
- Gde su oni? - upita Ron.
-U brdima - reče Hagrid nepredusretljivo.
~ Kako ih onda Normalci...?
~ Sreću ih oni - reče Hagrid mračno. - Samo što se nji'oVa Snirt uvek pripiše planinarskim
nesrećama, je l' da?
On malčice pomeri odrezak u stranu, kako bi njime najgore modrice.
-Hajde, Hagride, reci nam šta je bilo! - reče Ron. - iSpričaj nam kako su te napali džinovi, a Hari
može tebi da ispriča kako su ga napali dementori...
Hagrid se zagrcnu pijući iz šolje i istovremeno opet ispusti odrezak. Velika količina pljuvačke, čaja
i zmajeve krvi poprska sto dok je Hagrid kašljao i siktao, a odrezak, uz meko šljap, skliznu pravo na
pod.
- Kak' to misliš, napali ga dementori? - zagrme Hagrid.
- Zar nisi čuo? - upita ga Hermiona, razrogačivši oči.
- Ne znam niš'a š'o se zbilo od ondak kad sam otiš'o. Bijo sam u tajnoj misiji, je 1' te, i nisam 'teo da
me sove prate kroz sva ta mesta - prokleti dementori! Vi to ozbiljno?
- Da, vrlo ozbiljno, pojavili su se u Malom Kukumavčilištu i napali mog rođaka i mene, a onda me
je Ministarstvo magije izbacilo iz škole...
- ŠTA?
- ...i morao sam na saslušanje i tako to, ali najpre nam ti ispričaj o džinovima.
- hbacili su te iz škole?
- Ispričaj nam kako si ti proveo leto, a ja ću tebi kako sam ja-
Hagrid ga prostreli svojim otvorenim okom. Hari mu uzvrati pogled s izrazom nevine odlučnosti na
licu.
-U redu, ondak - reče Hagrid rezignirano.
Sagnu se i izvuče zmajev odrezak iz Fengovih usta.
-0, Hagride, nemoj, nije higijen... - poče Hermiona, ali Hagrid je već ponovo prilepio meso na svoje
natečeno oko.
On gucnu još jedan okrepljujući gutljaj čaja, a zatim reče: -Pa, krenuli smo čim se svršila školska
godina...
-I Madam Maksim je, znači, pošla sa tobom? - prekide ga Hermiona.
_ Jes', vala - reče Hagrid, s razneženim izrazom na onom lom delu lica koji nije bio zaklonjen
bradom ili zelenim odskom. - Da, išli smo samo nas dvoje. A, čisto da znadete, Olimpa se ne boji
grubih uslova. Narafski, to vam je jedna vrlo fma, doterana ženska, a znajuć' gdi smo se zaputili,
pit'o sam se kak' će da podnese pentranje po stenju, spavanje u pećinama i slično, al' se ni jedared
nije požalila.
-Znali ste gde idete? - upita Hari. - Znali ste gde su džinovi?
- Pa, Dambldor je znao, pa nam je rek'o - uzvrati Hagrid.
- Je 1' se kriju? - upita Ron. - Da li je tajna gde borave?
- Ne baš - reče Hagrid, odmahnuvši svojom kosmatom glavom. - Samo što većinu čarobnjaka
zabole briga gdi su oni, samo da su daleko od njih. Al' je veoma teško doć' do tamo, bar za ljude, pa
su nam trebala Dambldorova uputstva. Trebalo nam je barem mesec dana da stignemo dotle...
- Mesec danal - reče Ron, kao da nikad nije čuo za putovanje koje traje tako neverovatno dugo. -
Ali... zar niste mogli da uzmete neki teleportacioni ključ ili nešto slično?
U Hagridovom vidljivom oku pojavi se čudan izraz dok je žmirkao na Rona, takoreći sažaljivo.
- Bil' smo pod prismotrom, Rone - zahropta on.
- Kako to misliš?
- Ne kontaš - reče Hagrid. - Ministarstvo drži na oku Dambldora i sve za koje znadu da su u dosluhu
sas njim, a...
- To već znamo - brzo uzvrati Hari, da bi što pre čuo ostatak Hagridove priče - znamo da
Ministarstvo drži Dambldora Pod prismotrom...
- Znači, niste smeli da koristite magiju da bi stigli do tamo? - upita Ron, preneražen - celim putem
ste morali da se ponašate kao Normalci?
- Pa, ne baš celim putem - reče Hagrid lukavo. - Samo smo bit' pažljivi, jerbo smo Olimpa i ja
malkice upadljivi...
Ron ispusti prigušen zvuk, između frktaja i kikota, a zat' brzo otpi gutljaj čaja.
- ...tako da nas nije teško pratif. Pravili smo se da skupa idemo na letovanje, pa smo skoknuli do
Francuske i pretvaral' se da idemo u Olimpinu školu, jerbo smo znali da nas uhodi neko iz
Ministarstva. Morali smo da idemo polagano, jer ja ne smem da se koristim sas magijom, a znali
smo da Ministarstvc samo čeka neki razlog da nas ćorkiraju. Al' smo uspeli da iir zavaramo trag i
pobegnemo negdi kod Didžonja...
- Oooo, Dižon - reče Hermiona ushićeno. - Bila sam tamc preko raspusta, jesi li video...?
Ona zaćuta kada spazi izraz na Ronovom licu.
-Posle smo tu i tamo reskirali da se koristimo magijom tak' da i nije bilo tako loše putovanje.
Naleteli smo na par sumanuti' trolova na poljskoj granici, a im'o sam i malu prepirki sas jednim
vampirom u krčmi u Minsku, ali izuzev toga nije moglo biti mirnije.
A ondak smo stigli na odredište, i počeli da špartamo pc planinama, tražeći neki nji'ov trag...
Morali smo da batalimo magiju kad smo im se približili. De lom jerbo oni ne vole čarobnjake, a mi
nismo 'teli da im pn vremena vidimo leđa, a delom š'o nas je Dambldor upozorijo d; će i Znate-većko
'teti da pronađe džinove. Rek'o nam je da irr je verovatno već posl'o glasnika i kaz'o nam da
bidnemo jakc pažljivi da ne skrećemo pažnju na sebe kad im se približimo, zi slučaj da su neki
Smrtožderi u blizini.
Hagrid prekide priču i otpi dug gutljaj čaja.
- Nastavi! - požurivao ga je Hari.
- Našli ih! - reče Hagrid smelo. - Jedne noći smo prešl preko grebena i našli ih, raštrkane ispod nas.
Vid'li smo mali vatrice kako gore dole, i ogromne senke... ko da gledaš planim kak' se pomeraju.
- Koliki su? - upita Ron prigušenim glasom.
-Oko sedam metara - reče Hagrid ležerno. - Neki od većih su možda bili i po devet.
_ A koliko ih je bilo? - upita Hari.
_ Rek'o bi' negdi oko sedamdes', osamdes' - odgovori Hagrid.
- Samo toliko? - iznenadi se Hermiona.
- Jes, vala - reče Hagrid tužno - ostalo ih je osamdes't, a nekoć ih je bilo na tone, mora da je bilo
stotine razni' plemena iz svih krajeva sveta. Al' već vekov'ma odumiru. I čarobnjaci su neke pobili,
narafski, al' su se uglavnom međusobno istrebljivali, a sad umiru brže neg' ikad. Nisu stvoreni da
žive tako zbijeni u grupi. Dambldor kaže da je to naša greška, jerbo su ih čarobnjaci naterali da žive
tak' daleko od nas, pa nisu imali drugog izbora nego da se drže skupa, da bi se zaštitili.
- Dakle - reče Hari - videli ste ih, i šta je onda bilo?
- Pa, sačekali smo do jutra, nismo 'teli da im se šunjamo po tami, zarad naše bezbednosti - reče
Hagrid. - Negdi oko pola tri izjutra oni zaspadoše tu 'di su sedeli. Mi se nismo usudili da zaspimo.
Prvo, jer smo 'teli da bidnemo sigurni da se niko od njih ne probudi i ne dođe do nas, a drugo,
hrkanje im je bilo nezaraislivo. Negdi pred zoru izazvalo je pravu lavinu.
- Daklem, kad je svanulo, sišli smo da ih vidimo.
- Tek tako? - upita Ron preneraženo. - Prosto ste ušetali pravo u logor džinova.
- Pa, Dambldor nam je rek'o kak' da to valjano izvedemo - reče Hagrid. - Daš darove gurgu, ukažeš
mu poštovanje, znaš već...
- Cemu daš darove? - upita Hari.
- A, gurgu - to na njihovom znači poglavica.
-Kako si znao koji je gurg? - upita Ron.
Hagrid zabavljeno zahropta.
-Tu ti nema problema - reče. - Taj je najveći, najružniji i najveća lenčuga. Samo sedi i čeka da mu
drugi donesu da jede.
Mrtve koze i tako to. Zvao se Karkus. Dao bi' mu sedam, sedam i po' metara, težak k'o par mužjaka
slonova, a koža k'o kožura nosoroga i tomu slično.
- I ti si mu tek tako prišao? - Hermiona zaustavi dah
- Pa... ne priš'o, već siš'o, tamo 'di je lež'o u dolini. Bili su u uvali između četir' vel'ke planine, znaš,
pored gorskog jezera, a Karkus je lež'o kraj jezera urlajući na druge da gi nahrane njega i njegovu
ženu. Olimpa i ja siđosmo niz planinu.
- Ali zar nisu pokušali da vas ubiju kada su vas primetili? - upita Ron s nevericom.
- Nekima se to odistinski vrzmalo po glavi - reče Hagrid slegnuvši ramenima - al' smo rai uradili
ono što nam je Darabldor rek'o, to jes' da dignerao naš poklon visoko i da gledimo u gurga, a da
ignorišemo ostale. Tak' je i bilo. A ostali su se smirili i gledali kak' prolazimo, pa smo došli pravo
pod noge Karkusu, naklonili mu se i ostavili mu poklone.
- Šta se uopšte poklanja džinu? - upita Ron željno. - Hrana?
- Jok, more, iraa on više no dovoljno hrane za sebe – reče Hagrid. - Doneli smo mu magiju. Džinovi
volu magiju, samo š'o im se ne dopada kad' je mi koristimo protivu njih. Daklem, prvi dan smo im
dali grančicu gubrajćanske vatre.
Hermiona samo tiho izusti - Vau! - ali se Hari i Ron začuđeno namrštiše.
- Grančicu...?
- Večne vatre - reče Hermiona razdražljivo - već bi to trebalo da znate. Profesor Flitvik ju je bar
dvaput do sada spomenuo na predavanjima!
- Daklem, bilo kak' bilo - brzo reče Hagrid, umešavši se pre nego što je Ron mogao da uzvrati -
Dambldor je omađij'o tu grančicu da gori za vjeki vjekov, a to ne mož' baš svaki čarobnjak da
izvede, i tak' sam ja to postavijo dole u sneg pred Karkusova stopala i rek'o mu: 'Poklon za gurga
džinova od Albusa Dambldora, uz poštovanje i pozdrave.'
- A šta je Karkus rekao? - nestrpljivo će Hari.
_ Niš' - reče Hagrid. - Nije govorijo engleski.
_ Šališ se!
_ jsfije važno - reče Hagrid hladnokrvno - Dambldor nas je nozorijo da bi to moglo da se desi.
Karkus je znao dovoljno da vikne dvojici džinova koji znadu naš jezik, pa su nam ondak oni
prevodili.
_ A da li mu se svideo poklon? - upita Ron.
-0, nego kako, nastala je prava bura kad su skapirali š'a je to - reče Hagrid okrenuvši svoj zmajevski
odrezak da bi pritisnuo hladniju stranu na natečeno oko. - Bio je svojski zadovoljan. Ondak mu ja
rekoh: 'Albus Dambldor moli gurga da priča sa njegovim glasnikom kada se sutra vrati sa još
jednim darom.'
- Zašto nisi mogao da pričaš s njima istog dana? - upita Hermiona.
- Dambldor je 'teo da sve radimo polagano - reče Hagrid.
- Nek' vidu da držimo obećanja. Vratićemo se sutra s' drugi poklon, a onda se zbiljski vratimo sas
drugim poklonom – to ostavlja dobar utisak, kapiraš? A tako imadu i vremena da ispitaju prvi
poklon i shvate da je dobar, pa će jedva čekat' da dobiju još koji. U svakom slučaju, kod džinova k'o
š'o je Karkus - pretrpaj ih informacijama, i ima odma' da te ubiju, samo da uproste stvari. Tako da
smo se klanjajući udaljili i našli si jedno malo pećinče da gi provedemo noć, a iduće jutro smo se
vrnuli i ovaj put smo našli Karkusa kako nas željno čeka.
- I razgovarali ste s njim?
- Aha. Prvo smo mu poklonili lep borbeni šlem – goblinski ručni rad, neuništiv, znate - a ondak smo
seli i popričali.
- Šta vam je rekao?
- Ne mnogo - reče Hagrid. - Uglavnom je sluš'o. Ali to su pili dobri znaci. Čuo je za Dambldora,
čuo da se on usprotivijo ubijanju zadnjih džinova u Britaniji. Karkus je izgleda bijo zainteresovan
da čuje š'a Dambldor ima da rekne. I nekoliko drugi', pogotovu oni koji su malko znali engleski, oni
bi se skupili okolo i slušali. Bili smo puni nade kad smo ih ostavl' tog dana. Obećali im da ćemo se
vratit' sledeće jutro sas inv jednim poklonom. Al' je te noći sve pošlo naopako.
- Kako to misliš? - brzo upita Ron.
- Pa, k'o š'o rekoh, džinovi ti ne volu da živu zajedno - reče Hagrid tužno. - Ne u tako velikim
grupama. Ne mogu da se obuzdaju, svakih nekol'ko nedelja maltene ubiju jedni druge Muškarci se
bore međusobno, a i žene jedne protiv drugiju, ostaci starih plemena se bore jedni protiv drugih, i
sve to ne računajuć' prepirke oko hrane, vatre i najboljih mesta za spavanje. Budući da im je cela
rasa takoreć' izumrela, čovek bi pomislijo da se neće međusobno istrebljivat', ali...
Hagrid duboko uzdahnu.
- Te noći je izbila tuča, vid'li smo je sa ulaza u našu pećinu, gledajuć' u dolinu. Trajala je satima, da
ne poveruješ kakva buka. A kad je sunce granulo, sneg je bijo krvav, a njegova glava je ležala na
dnu jezera.
- Čija glava? - prodahta Hermiona.
- Karkusova - reče Hagrid teško. - Pojavijo se novi gurg, Golgomat. On ponovo duboko uzdahnu. -
Pa, nismo baš očekivali novijeg gurga, dva dana nakon š'o smo se sprijateljili sas onim prvim, a i
imali smo čudan osećaj da Golgomat ne bi bijo tako rad da nas sasluša, al' smo morali da
pokušamo.
- Išli ste da razgovarate s njim? - upita Ron u neverici. - Iako ste videli kako je drugom džinu
otkinuo glavu?
- Narafski da jesmo - reče Hagrid - nismo prešli tol'ki put da bi odustali posle dva dana! Sišli smo
dole sas sledećim poklonom koji smo 'teli da damo Karkusu.
Znao sam da nema vajde i pre neg' sam otvorijo usta. Sedeo je tamo, noseći Karkusov šlem, cereći
nam se dok smo mu prilazili. Bio je masivan, jedan od najvećih međ' njima. Crna kosa, zubi u istom
tonu i ogrlica od kostiju. Međ' njima i ljudskih kostiju. I ja ti tu počnem, izvadijo sam veliku rolnu
zmajeve kože, i rek'o: 'Poklon za gurga džinova...' Sledeće čeg se 'am jest' da sam visijo naglavačke
u vazduhu, jer su me dvojica njegovih drugara zgrabili za noge.
Hermiona šakama prekri usta.
_ Kako ste se odatle izvukli? - upita Hari.
_ Ne bismo nikako, da nije bilo Olimpe - reče Hagrid. -Tzvukla je svoj štapić i izvela najbrže čini
koje sam ikad vidijo. Prokleto fantastično. Pogodila je dvojicu koji su me ščepali pravo u oči sa
konjuktivitis kletvom, i odma' su me ispustili, al' smo tek tad bili u nevolji, jerbo smo iskoristili
magiju protivu njih, a to je ono što džinovi mrze kod čarobnjaka. Morali smo tad da uhvatimo šturu,
a znali smo da nema šanse da ponovo uđemo u njihov logor.
- Boga mu, Hagride! - reče Ron tiho.
- Pa kako vam je onda trebalo toliko dugo da stignete kući, ako ste tamo bili samo tri dana? - upita
Hermiona.
- Nismo otišli posle tri dana! - reče Hagrid, delujući preneraženo. - Dambldor je račun'o na nas!
- Ali, sad si rekao da nije dolazilo u obzir da ponovo idete kod njih!
- Danju vala nismo mogli, jok, more. Morali smo ponovo da malko razmislimo. Dva dana smo
proveli krijuć' se u pećini, osmatrajući ih. A to što smo videli nije slutilo na dobro.
- Je li još nekom otkinuo glavu? - upita Hermiona s gađenjem.
- Ne - reče Hagrid. - Vol'o bih da jeste.
- Kako to misliš?
- Mislim da smo uskoro otkrili da nije mrzeo sve čarobnjake - samo nas.
- Smrtožderi? - hitro upita Hari.
- Jes - reče Hagrid mračno. - Par njih ih je posećivalo svai bogovetni dan, donoseći poklone gurgu,
a njih nije mlatarao, ržeć' ih za noge.
- Kako znaš da su to bili Smrtožderi? - upita Ron.
- Jerbo sam prepozn'o jednog od njih - zareža Hagrid Mekner, sećaš ga se? Tipus kojeg su poslali da
ubije Bakbika? Manijak, eto šta je. Voli da ubija kol'ko i Golgomat, nije čudo da su se tako lepo
slagali.
- Znači da je Mekner ubedio džinove da se priklone Znaš-već-kome? - upita Hermiona očajnički.
- Šta brzate k'o mladi hipogrifi, nisam još završijo priču! - ogorčeno će Hagrid, koji je, imajući u
vidu da u početku nije bio voljan da im išta kaže, sada izgleda veoma uživao u tome.
-Ja i Olimpa smo popričali i složili se, da to što gurg izgleda više voli Znaš-već-koga, ne znači da i
dragi tako mislidu. Trebalo je da pokušamo da ubedimo one ostale, oni koji nisu 'teli da im
Golgomat bude gurg.
- Kako ste znali ko su ti? - upita Ron.
- Pa, to su ti oni koje su ostali prebijali na mrtvo ime, je 1' da? - reče Hagrid strpljivo. - Oni koji su
imali dve čuke u glavi sklanjali su se Golgomatu sas puta, krijuć' se u pećinama oko jaruge, baš k'o i
mi. Tako smo odlučili da malko procunjamo oko pećina noću, da vidimo možemo li da neke od njih
pridobijemo.
- Cunjali ste noću po mračnim pećinama, tražeći džinove?-reče Ron sa strahopoštovanjem u glasu.
-Pa, džinovi nas nisu zabrinjavali - objasni Hagrid. - Više smo brinuli za Smrtoždere. Dambldor
nam je rek'o pre nego što smo pošli da se ne bakćemo sas njima ako možemo da ih izbegnemo, a
nevolja je bila što su oni znali da se motamo naokolo - valjda im je Golgomat rek'o za nas. Noću,
dok su džinovi spavali a mi se smucali po pećinama, Mekner i ostali su se šunjali po planinama
tražeći nas. Jedva sam uspev'o da obuzdam Olimpu da ne skoči na njih - reče Hagrid, razvukavši
krajevima usta svoju divlju bradu u osmeh. - Jedva je čekala da ih napadne... baš je pravi laf kad se
uzbudi, Olimpa... plahovita, znate... ja to pripisujem njenoj francuskoj krvi...
Hagrid se setno zapilji u vatru, maglovitog pogleda. Hari mu , sti"tridesetak sekundi za
reminiscenciju, pre nego što glasno pročisti grlo.
I, šta se onda desilo? Da li ste uspeli da priđete tim drugim džinovima?
Š'a? A... jesmo, vala. Jes, treće noći posle Karkusovog ubistva, iskrali smo se iz pećine u kojoj smo
se krili, i spustili do jaruge, neprestano pogledom tražeć' Smrtoždere. Ušli smo u par pećina, nema
vajde - a onda, u tajno negde šestoj, naišli smo na tri džina koja su se krila.
- Mora da je pećina bila tesna! - reče Ron.
- Nisi unutar mog'o da zguraš ni knizla - reče Hagrid.
- Zar vas nisu napali čim su vas ugledali? - upita Hermiona.
- Verovatno i bi, da su bili u stanju - reče Hagrid - al' su bili gadno povređeni, sva troj'ca.
Golomatovi pajtosi su ih prebili do nesvesti. Kad su se probudili, otpuzali su do najbližeg
zaklona koji su mogli nać'. Kako god, jedan je malčice natucao engleski, pa je prevodio drugima, i
nisu tako loše primili to š'o smo im rekli. Pa smo ponovo navraćali, posećivali ranjene... Mislim da
smo šestoricu ili sedmoricu uspeli u jednom momentu i da ubedimo.
- Sestoro-sedmoro? - reče Ron znatiželjno. - Pa to i nije loše - hoće li oni doći ovamo da se bore sa
nama protiv Znaš-već-koga?
Ali Hermiona dodade: - Kako to misliš 'u jednom momentu', Hagride?
Hagrid je tužno pogleda.
- Golgomatovi pajtosi su izveli prepad na pećine. Oni koji su preživeli nisu više 'teli da imaju posla
s nama posle tog.
- Dakle... džinovi neće doći? - zaključi Ron razočarano.
-Jok - reče Hagrid, duboko uzdahnuvši dok je obrtao nak da bi stavio hladniju stranu na lice - al'
smo uradili što Smo naumili, preneli smo im Dambldorovu poruku, i neki od nji' su je i čuli, a
mislim da će je neki i upamtit'. Možda se oni k ji ne žele da se muvaju oko Golgomata odsele iz
planina i j šanse da će se tada setit' da im je Dambldor prijateljski nastr jen... moguće je da će oni
doći.
Sneg je sada zatrpavao prozor. Hari postade svestan da su mu kolena odore skroz mokra: Feng mu
je sve vreme držao svoju balavu glavu u krilu.
- Hagride? - reče Hermiona tiho, posle nekog vremena
- Aha?
- Da li si... da li je bilo ikakvog znaka... da li si išta čuo ... o tvojoj majci, dok si bio tamo?
Hagridovo otkriveno oko se zaustavi na njoj, što, izgleda, prilično uplaši Hermionu.
- Žao mi je... ja... zaboravi da sam i pitala...
- Mrtva - zagrokta Hagrid. - Umrela pre mnogo godina. Rekli su mi.
- 0... baš mi je... stvarno mi je žao - reče Hermiona utanjivši glas. Hagrid slegnu svojim masivnim
ramenima.
- Nema zašto da ti bude žao - reče on kratko. - Ne mogu ni da je se setim kak' valja. Nije baš bila
neka majka.
Ponovo zaćutaše. Hermiona je nervozno gledala u Harija i Rona, očito želeći da i oni nešto kažu.
- Ali još nara nisi objasnio kako si dospeo u takvo stanje, Hagride - reč Ron, pokazujući na
Hagridovo krvavo lice.
- Niti zašto si se tako kasno vratio - reče Hari. - Sirijus kaže da se Madam Maksim odavno vratila...
- Ko te je napao? - upita Ron.
-Nisu me napali! - reče Hagrid nedvosmisleno. - Ja... Ali ostatak njegovih reči utopi se u
iznenadnom lupanju po vratima. Hermiona se prenerazi. Krigla joj ispade iz prstiju i razbi se o pod.
Feng zakevta. Sve četvoro se upiljiše u prozor pored vrata. Kroz zavesu se nazirala senka nečeg
malog i zdepastog.
-To je ona\ - prošaputa Ron.
_ Ovamo! - brzo reče Hari, zgrbivši nevidljivi ogrtač, pre; ca preko sebe i Hermione a Ron obiđe sto
i takođe zaroni od ogrtač. Tako skupa pokriveni povukoše se u ćošak. Feng je divljački lajao na
vrata. Hagrid beše donekle zbunjen.
-Hagride, sakrij naše šolje!
Hagrid zgrabi Harijevu i Ronovu šolju i strpa ih pod jastuk u Fengovoj korpi. Feng je sada skakao
na vrata. Hagrid ga odgumu nogom i otvori ih.
Profesorka Ambridž stajala je na dovratku u zelenom ogrtaču od tvida i komplet šeširom sa
prekrivačima za uši. Napućenih usta ona se odmače unazad da bi videla Hagridovo lice. Jedva da
mu je dosezala do pupka.
-Dakle - reče ona polako i glasno, kao da se obraća gluvome. - Vi ste Hagrid, zar ne?
Ne čekajući odgovor, ona ušeta u sobu, šarajući svojim buljavim očima svuda naokolo.
- Gubi se - obrecnu se, zamahnuvši svojom tašnom na Fenga, koji je skočio na nju i pokušavao da
joj poliže lice.
- Ovaj... ne bi' da budem grub - reče Hagrid, zureći u nju - al' ko si, bre, ti do đavola?
- Zovem se Dolores Ambridž.
I dalje je pogledom šibala po sobi. Dvaput je pogledala pravo u ćošak u kojem je stajao Hari,
priklješten između Rona i Hermione.
- Dolores Ambridž? - reče Hagrid, zvučeći prilično zbunjeno. - Mislijo sam da ste vi jedna od onih
iz Ministarstva... zar ne radite s Fadžom?
- Bila sam stariji podsekretar ministra, dabome - reče Ambridžova, sada špartajući po kolibi,
uočavajući i najmanji detalj, °d ruksaka na zidu do bačenog putnog ogrtača. - Sada sam nastavnik
odbrane od mračnih veština...
- To je hrabro od vas - reče Hagrid - nema ih mnogo ko J' bi 'teli da se prihvate te rabote.
- ...I Velika inkvizitorka Hogvortsa - reče Ambridžova veći se da ga nije čula.
- Š'a je to? - upita Hagrid, namrštivši se.
- To sam ja vas htela da pitam - reče Ambridžova, pokazujući na razbijene komade porculana na
podu koji su do maločas bili Hermionina krigla.
- A - reče Hagrid, bacivši kompromitujući pogled ka uglu gde behu sakriveni Hari, Ron i Hermiona
- pa, to je... to je bijo Feng. On je razbijo kriglu. Pa sam mor'o da uzmem ovu umesto nje.
Hagrid pokaza na kriglu iz koje je pio, još uvek jednom rukom pritiskajući zmajev odrezak preko
oka. Ambridžova tada stade pred njega, proučavajući, umesto kolibe, svaki detalj njegovog izgleda.
- Čula sam glasove - reče tiho.
- Prič'o sam sas Fengom - uzvrati Hagrid odlučno.
- A da li vam je on odgovorio?
- Pa... takoreć' - reče Hagrid, dok mu je sada bilo već vidno neprijatno - ponekad kažem da je Feng
gotovo k'o čovek...
- U snegu su otisci tri para stopala koji vode od vrata zamka do vaše kolibe - reče Ambridžova
glatko.
Hermiona uzdahnu. Hari joj stavi ruku na usta. Na svu sreću, Feng je njuškao oko skuta odore
profesorke Ambridž, te je ona izgleda nije čula.
- Ovaj, pa ja tek š'o sam se vratijo - reče Hagrid, mahnuvši ručerdom ka ruksaku. - Mož' bit' da je
neko doš'o da me zivne ranije, pa smo se mimoišli.
- Nema tragova natrag od vaše kolibe.
- Pa, ja... ne znadem što je to tako... - reče Hagrid, nervozno čupkajući bradu i ponovo pogledajući
ka uglu gde su Han, Ron i Hermiona stajali, kao da traži pomoć. - Ovaj...
Ambridžova se okrenu i krupnim koracima pređe duž ceie sobe, pažljivo gledajući naokolo. Sagla
se i zavirila ispod kreveta. Otvarala je Hagridove plakare. Prošla je na desetak centietara od mesta
gde su Hari, Ron i Hermiona stajali pritisnuti zid. Hari je morao da uvuče stomak dok je prolazila
kraj niih Pošto se pažljivo zagledala u ogroman kazan koji je Haerid koristio za kuvanje, ponovo se
osvrnula i rekla: - Šta vam se to desilo? Kako ste zadobili te povrede?
Hagrid brzo skloni zmajevo meso s lica, što je po Harijevom mišljenju bila greška, jer su crnocrveni
podlivi svuda po oku sada bili jasno vidljivi, kao i velika količina sveže zgrušane krvi na
njegovom licu. - 0, ja... im'o sam malu nezgodu -reče on neubedljivo.
- Kakvu nezgodu?
- Ja... spotak'o sam se.
- Spotakli ste se - ponovi ona hladno.
- Aha, baš tako. 0... o metlu jednog prijatelja. Ja, lično, ne letim. Vidite samo kol'ki sam, ne mislim
da igde postoji metla koja bi me izdržala. Moj prijatelj uzgaja abraksanske konje, ne znam je 1' ste
ih ikad videli, velike zveri, krilate, znate, malo sam zajašio jednog od nji' i to je...
- Gde ste bili? - upita Ambridžova, hladno presekavši Hagridovo brbljanje.
- Gde sam...?
- Bio, da - reče ona. - Polugođe je počelo pre dva meseca. Morao je da dođe drugi nastavnik da
pokrije vaša predavanja. Niko od vaših kolega nije tnogao da mi pruži ikakvo obaveštenje o vasem
prebivalištu. Niste ostavili nikakvu adresu. Gde ste bili?
Zavlada kratak tajac, tokom kojeg je Hagrid zurio u nju svoJim tek otkrivenim okom. Hari je
gotovo mogao da čuje kako mu mozak ubrzano radi.
- Iš'o... iš'o sam negdi radi zdravlja - reče on.
- Radi zdravlja - reče profesorka Ambridž. Pogled joj pređe preko Hagridovog šarenog i naduvenog
lica. Po pelerini mu Je lagano i nečujno kapala zmajeva krv. - Tako dakle.
- Aha - reče Hagrid - malo... svežeg vazduha, znate...
- Da, kao čuvar zemljišta, retko ste u prilici da se nadiš svežeg vazduha - reče Ambridžova
slatkorečivo. Delić Hagrido vog lica koji nije bio u modricama pocrvene.
- Pa... promena okruženja, znate...
-Planinsko okruženje? - reče Ambridžova brzo.
Ona zna, pomisli Hari očajnički.
- Planine? - ponovi Hagrid, očito grozničavo razmišljajući
- Jok, ja sam više za jug Francuske. Malo sunca i... i mora.
- Stvarno? - reče Ambridžova. - Niste baš mnogo pocrneli.
-Aha... pa... osetljiva koža - reče Hagrid, pokušavajući da nabaci osmeh kojim će je umilostiviti.
Hari primeti da su mu dva zuba izbijena. Ambridžova ga hladno pogleda. Njegov osmeh izblede.
Ona zatim podiže svoju tašnu bliže prevoju ruke i reče: - Ja ću, naravno, obavestiti ministra o vašem
zakasnelom povratku.
- Važi se - reče Hagrid, klimajući glavom.
- Treba takođe da znate da kao Velika inkvizitorka imam nesrećnu ali neophodnu dužnost da vršim
inspekciju svojih kolega nastavnika. Zato se usuđujem da kažem da ćemo se uskoro ponovo sresti.
Ona se naglo okrenu i odmaršira do vrata.
- Vi vršite inspekciju? - poput eha reče Hagrid praznim glasom, gledajući za njom.
- 0, da - reče Ambridžova nežno, osvrnuvši se ka njemu sa rukom na kvaci. - Ministarstvo je rešeno
da iskoreni nesposobne nastavnike, Hagride. Laku noć.
Ona ode, zalupivši vrata za sobom. Hari krenu da skine nevidljivi ogrtač, ali ga Hermiona uhvati za
zglob.
-Ne jos - prodahta mu u uvo. - Možda još nije otišla.
Hagrid kao da je slično razmišljao. On otrupka preko sobe i razmaknu zavesu par centimetara.
-Vraća se u dvorac - reče on spuštenim glasom. - Boga mu... vrši inspekciju, je li?
_ Da - reče Hari, svlačeći ogrtač. - Trilejnijeva je već na probnom radu...
_ Ovaj... šta planiraš da radiš sa nama na časovima, Hagri(je? - upita Hermiona.
-A, ne brinite vi za to, imam ja tonu lekcija koje sam lane isplanir'o - reče Hagrid oduševljeno,
podižući zmajev odrezak sa stola i ponovo ga pljesnu sebi po licu. - Sačuv'o sam vam par stvorenja
za vašu O.Č.N. godinu. Videćete već, oni su nešto zaista posebno.
-Ovaj... na koji način su posebni? - upita Hermiona oklevajući.
-Neću da vi kažem - reče Hagrid veselo. - Neću da pokvarim iznenađenjce.
-Vidi, Hagride - reče Hermiona žurno, bez uvijanja - profesorka Ambridž neće baš biti vesela ako
uneseš u razred nešto što je isuviše opasno.
-Opasno? - reče Hagrid, kao da mu to zvuči zabavno. - Ne budite smešni, ne bi' vam ja don'o niš'a
opasno! Mislim, u redu, umeju oni da se brinu sami o sebi...
- Hagride, moraš da prođeš inspekciju Ambridžove, a da bi to uspeo, bolje da vidi kako nas učiš da
se brinemo o porlocima', kako da pravimo razliku između knarla i ježeva, i slično! - reče Hermiona
ozbiljno.
- Al' to nije zanimljivo, Hermiona - reče Hagrid. - Gradivkoje ja imam kudikamo je irapresivnije.
Uzgajam ih već godinama, mislim da imam jedino pripitomljeno krdo u celoj Britaniji.
porlok - Porlok je biće-čuvar konja koji se može naći u Dorsetu u Engleskoj, i u južnoj Irskoj.
Prekriven ofucanim krznom, ima veliku količinu grube dlake na svojoj glavi i izuzetno velikom
nosu. Hoda na dve rascepljene noge. Ruke su mu male i završavaju se sa četiri debela prsta. Odrasli
porloci su visoki šezdesetak santimetara i hrane se travotn. Porlok je stidljiv i živi samo da bi čuvao
konje. Može se naći sklupčan na slami u stalama ili drugde, skriven među krdom koje čuva. Porloci
ne veruju ljudima i uvek se kriju u njihovom prisustvu. - isto.O
-Hagride... molim te... - reče Hermiona, s prizvukom konskog očaja u glasu. - Ambridžova traži bilo
kakav izgov da se reši svih nastavnika za koje misli da su isuviše bliski Da bldoru. Molim te,
Hagride, da nam predaješ nešto glupo što će nam se naći u O.Č.N.
Ali Hagrid samo Široko zevnu i baci čežnjivi jednooki pogled ka prostranom krevetu u uglu.
- Čuj', im'o sam naporan dan, a i već je dockan - reče on i tako nežno potapša Hermionu po ramenu,
da joj kolena klecnuše i tupo udariše o pod. - O... izvin'te... - On je podiže, vukući je za okovratnik
odore. - Pazi, nemoj da brinete za mene. Obećajem da sam zaista dobre stvari isplanir'o za vaša
predavanja sad kad sam se vratio... zato bolje da se sad vrnete u zamak i ne zaboravite da izbrišete
tragove za sobom.
- Nisam siguran da si doprela do njega - reče Ron malo kasnije dok su, proverivši da li je bezbedno
proći, gazili natrag ka zamku kroz sve deblji sneg, ne ostavljajući tragove za sobom, zahvaljujući
činima nestajanja koje je Hermiona bacala dok su išli.
- Onda ću ponovo otići do njega sutra - reče Hermiona odlučno. - Ja ću mu isplanirati predavanja
ako treba. Baš me briga hoće li izbaciti Trilejnijevu, ali neće se otarasiti Hagrida!
Hari je otrčao do muških spavaonica da iz svog kovčega uzme nevidljivi ogrtač i Banditovu mapu.
Bio je tako brz da su on i Ron bili spremni da pođu najmanje pet minuta pre nego što se Hermiona
vratila iz ženskih spavaonica, noseći šal, rukavice i jedan od svojih kvrgavih vilenjačkih šešira.
- Napolju je hladno! - reče ona u svoju odbranu, kada Ron nestrpljivo zacokta jezikom.
Iskradoše se kroz rupu u portretu i žurno se ogrnuše ogrtačem - Ron je toliko izrastao da je sada
morao da čučne kako mu se ne bi videle noge - a onda krenuše, polako i oprezno, spustivši se niz
mnoštvo stepenica, zaustavljajući se povremeno da na mapi provere gde su Filč i Gospođa Noris.
Imali su sreće, nisu sreli nikoga sem Skoro-obezglavljenog-Nika koji je khzio naokolo, odsutno
pevušeći nešto što je zvučalo užasno ličilo na Vesli je naš car. Išunjaše se kroz Ulaznu dvoranu, pa
napor na tiho dvorište posuto snegom. Hari spazi male zlatne kvadrate svetla i dima koji je kuljao iz
Hagridovog dimnjaka i srce mu zaigra. On pusti korak, dok se drugo dvoje gurkalo i sudaralo idući
iza njega. Uzbuđeno su škriputali kroz sve deblji sne°, dok najzad nisu stigli do drvenih ulaznih
vrata. Kada je Hari podigao pesnicu i zakucao tri puta, iznutra se začu izbezumljeni lavež.
- Hagride, mi smo! - pozva ga Hari kroz ključaonicu.
- Treb'o sam da znadem! - reče hrapavi glas.
Oni se radosno nasmejaše jedno drugom ispod ogrtača. Po Hagridovom glasu shvatiše da su ga
obradovali. - Nisam kod kuće ni tri sekunda, a već... miči mi se sas puta, Feng... čibe, ti glupo
kuče...
Reza se skloni u stranu, vrata se uz škripu otvoriše i kroz pukotinu izviri Hagridova glava.
Hermiona vrisnu.
- Merlinove mi brade, tiše malko! - reče Harid brzo, divlje zureći iznad njihovih glava. - Ispod
ogrtača ste, a? Pa, ajde, upadajte!
- Izvini! - procedi Hermiona, kad se njih troje provukoše pored Hagrida u kućicu i svukoše
nevidljivi ogrtač da bi ih on video. - Samo sam - o, Hagride!
- Nije to niš'a. Nije to niš'a! - reče Hagrid brzo, zatvarajući vrata, i žurno navuče sve zavese, ali
Hermiona nastavi da prestravljeno zuri u njega.
Hagridova kosa bila je umršena zgrušanom krvlju, a levo oko mu je bilo tek naduveni prorez, usred
mase crvenih i modrih.podliva. Po licu i rukama imao je mnoštvo posekotina, od kojih su neke još
uvek krvarile, a kretao se oprezno, zbog čega Hari posumnja na slomljena rebra. Bilo je očigedno
da je uprav° stigao kući. Debeli crni putni ogrtač ležao je preko naslona stolice, a ranac, dovoljno
veliki da unutra stane nekoliko malisana, bio je naslonjen na zid kraj vrata. Sam Hagrid, dvostruko
viši od normalnog čoveka, odhrama do vatre, da bi pristavi karirani čajnik.
- Šta ti se desilo? - upita Hari naređivački, dok je Feng obigravao oko njih, pokušavajući da im oliže
lica.
- Rek'o sam ti, niš'a - reče Hagrid strogo. - 'Oćete šoli' čicu?
- Pusti sad to - reče Ron - pogledaj na šta ličiš!
- Kažem vam, dobro mi je - reče Hagrid, uspravljajući sebi okrenu se ka njima, pokušavši da se
nasmeje, ali se umesto toga bolno trže. - Bogme, tako mi prija da vas gledim svi troje ponovo - lepo
ste se proveli letos, je 1' da?
- Hagride, tebe su napali! - reče Ron.
- Po poslednji put vi kažem, nije mi niš'a! - uzvrati Hagrid odlučno.
- Da li bi ti rekao da nam nije ništa kad bi se neko od nas vratio sa pola kila mlevenog mesa umesto
lica? - insistirao je Ron.
- Trebalo bi da odeš kod Madam Pomfri, Hagride – reče Hermiona brižno - neke od tih posekotina
deluju baš gadno.
- To je moja briga, važi se? - navaljivao je Hagrid.
On pride ogromnom drvenom stolu nasred kolibe i skloni sa njega kuhinjsku krpu. Ispod nje se
nalazio sirovi odrezak mesa, krvav i mestimično prošaran zelenim, malkice veći od prosečne
automobilske gume.
- Nećeš valjda to da jedeš, Hagride? - upita Ron, nagnuvši se da ga pogleda izbliza. - Izgleda kao da
je otrovno.
- Tak' baš i treba da izgleda, to je zmajevo meso - odgovori Hagrid. - A nisam ga ni uz'o da ga
klopara.
On podiže narezak i pljesnu ga na levu stranu lica. Dok je nežno ječao od zadovoljstva, niz bradu
mu poteče zelenkasta krv.
- Eve ga, sad je bolje. Pomaže kod peckanja, znate.
- Dakle, hoćeš li nam reći šta ti se dogodilo? - upita Hari.
- Ne možem, Hari. Najstroža tajna. Nije na meni da vam to reknem.
_ Da te nisu džinovi prebili, Hagride? - upita Hermiona tiHa^ridovi prsti ispustise zmajevo meso i
ono mu šljapkajući skliznu na prsa.
- Džinovi? - reče Hagrid, prihvatajući odrezak pre nego što mu je stigao do pojasa i ponovo ga
prilepi na lice - ko je uopšte pomen'o džinove? Sas kim ste vi to pričali? Ko vam je rek'o da sam -
ko varn je kaz'o da sam... a?
- Pogodili smo - reče Hermiona izvinjavajući se.
- A, je l' te? - reče Hagrid, strogo je fiksirajući okom koje nije bilo zaklonjeno odreskom.
- Bilo je prilično... očigledno - reče Ron. Hari potvrdno klimnu.
Hagrid se smrknuto zagleda u njih, a onda šmrknu, baci odrezak nazad na sto i krenu krupnim
koracima ka čajniku koji je već pištao.
-Nikad još nisam vid'o decu kak'i ste vi, koji tol'ko znadu više neg' što trebaju - progunđa, sipajući
kipuću vodu u tri svoje krigle velike kao kofe. - A to vi nije kompliment, da znadete. Radoznalci,
rek'o bi neko. Svuda turate svoje noseve.
Ali mu brada zadrhta, što je značilo da se osmehuje.
-Dakle, išao si da tražiš džinove? - zaključi Hari smešeći se, dok je sedao za sto.
Hagrid postavi čaj ispred svakog od njih, sede, ponovo podiže odrezak i pljesnu se njime po licu.
- Jes', vala - progunda on. - Jesam.
- I našao si ih? - upita Hermiona prigušenim glasom.
- Pa, nije ih tol'ko teško naći, da se ne lažemo - reče Hagnd. - Malčice su pozamašni, znate.
- Gde su oni? - upita Ron.
-U brdima - reče Hagrid nepredusretljivo.
~ Kako ih onda Normalci...?
~ Sreću ih oni - reče Hagrid mračno. - Samo što se nji'oVa Snirt uvek pripiše planinarskim
nesrećama, je l' da?
On malčice pomeri odrezak u stranu, kako bi njime najgore modrice.
-Hajde, Hagride, reci nam šta je bilo! - reče Ron. - iSpričaj nam kako su te napali džinovi, a Hari
može tebi da ispriča kako su ga napali dementori...
Hagrid se zagrcnu pijući iz šolje i istovremeno opet ispusti odrezak. Velika količina pljuvačke, čaja
i zmajeve krvi poprska sto dok je Hagrid kašljao i siktao, a odrezak, uz meko šljap, skliznu pravo na
pod.
- Kak' to misliš, napali ga dementori? - zagrme Hagrid.
- Zar nisi čuo? - upita ga Hermiona, razrogačivši oči.
- Ne znam niš'a š'o se zbilo od ondak kad sam otiš'o. Bijo sam u tajnoj misiji, je 1' te, i nisam 'teo da
me sove prate kroz sva ta mesta - prokleti dementori! Vi to ozbiljno?
- Da, vrlo ozbiljno, pojavili su se u Malom Kukumavčilištu i napali mog rođaka i mene, a onda me
je Ministarstvo magije izbacilo iz škole...
- ŠTA?
- ...i morao sam na saslušanje i tako to, ali najpre nam ti ispričaj o džinovima.
- hbacili su te iz škole?
- Ispričaj nam kako si ti proveo leto, a ja ću tebi kako sam ja-
Hagrid ga prostreli svojim otvorenim okom. Hari mu uzvrati pogled s izrazom nevine odlučnosti na
licu.
-U redu, ondak - reče Hagrid rezignirano.
Sagnu se i izvuče zmajev odrezak iz Fengovih usta.
-0, Hagride, nemoj, nije higijen... - poče Hermiona, ali Hagrid je već ponovo prilepio meso na svoje
natečeno oko.
On gucnu još jedan okrepljujući gutljaj čaja, a zatim reče: -Pa, krenuli smo čim se svršila školska
godina...
-I Madam Maksim je, znači, pošla sa tobom? - prekide ga Hermiona.
_ Jes', vala - reče Hagrid, s razneženim izrazom na onom lom delu lica koji nije bio zaklonjen
bradom ili zelenim odskom. - Da, išli smo samo nas dvoje. A, čisto da znadete, Olimpa se ne boji
grubih uslova. Narafski, to vam je jedna vrlo fma, doterana ženska, a znajuć' gdi smo se zaputili,
pit'o sam se kak' će da podnese pentranje po stenju, spavanje u pećinama i slično, al' se ni jedared
nije požalila.
-Znali ste gde idete? - upita Hari. - Znali ste gde su džinovi?
- Pa, Dambldor je znao, pa nam je rek'o - uzvrati Hagrid.
- Je 1' se kriju? - upita Ron. - Da li je tajna gde borave?
- Ne baš - reče Hagrid, odmahnuvši svojom kosmatom glavom. - Samo što većinu čarobnjaka
zabole briga gdi su oni, samo da su daleko od njih. Al' je veoma teško doć' do tamo, bar za ljude, pa
su nam trebala Dambldorova uputstva. Trebalo nam je barem mesec dana da stignemo dotle...
- Mesec danal - reče Ron, kao da nikad nije čuo za putovanje koje traje tako neverovatno dugo. -
Ali... zar niste mogli da uzmete neki teleportacioni ključ ili nešto slično?
U Hagridovom vidljivom oku pojavi se čudan izraz dok je žmirkao na Rona, takoreći sažaljivo.
- Bil' smo pod prismotrom, Rone - zahropta on.
- Kako to misliš?
- Ne kontaš - reče Hagrid. - Ministarstvo drži na oku Dambldora i sve za koje znadu da su u dosluhu
sas njim, a...
- To već znamo - brzo uzvrati Hari, da bi što pre čuo ostatak Hagridove priče - znamo da
Ministarstvo drži Dambldora Pod prismotrom...
- Znači, niste smeli da koristite magiju da bi stigli do tamo? - upita Ron, preneražen - celim putem
ste morali da se ponašate kao Normalci?
- Pa, ne baš celim putem - reče Hagrid lukavo. - Samo smo bit' pažljivi, jerbo smo Olimpa i ja
malkice upadljivi...
Ron ispusti prigušen zvuk, između frktaja i kikota, a zat' brzo otpi gutljaj čaja.
- ...tako da nas nije teško pratif. Pravili smo se da skupa idemo na letovanje, pa smo skoknuli do
Francuske i pretvaral' se da idemo u Olimpinu školu, jerbo smo znali da nas uhodi neko iz
Ministarstva. Morali smo da idemo polagano, jer ja ne smem da se koristim sas magijom, a znali
smo da Ministarstvc samo čeka neki razlog da nas ćorkiraju. Al' smo uspeli da iir zavaramo trag i
pobegnemo negdi kod Didžonja...
- Oooo, Dižon - reče Hermiona ushićeno. - Bila sam tamc preko raspusta, jesi li video...?
Ona zaćuta kada spazi izraz na Ronovom licu.
-Posle smo tu i tamo reskirali da se koristimo magijom tak' da i nije bilo tako loše putovanje.
Naleteli smo na par sumanuti' trolova na poljskoj granici, a im'o sam i malu prepirki sas jednim
vampirom u krčmi u Minsku, ali izuzev toga nije moglo biti mirnije.
A ondak smo stigli na odredište, i počeli da špartamo pc planinama, tražeći neki nji'ov trag...
Morali smo da batalimo magiju kad smo im se približili. De lom jerbo oni ne vole čarobnjake, a mi
nismo 'teli da im pn vremena vidimo leđa, a delom š'o nas je Dambldor upozorijo d; će i Znate-većko
'teti da pronađe džinove. Rek'o nam je da irr je verovatno već posl'o glasnika i kaz'o nam da
bidnemo jakc pažljivi da ne skrećemo pažnju na sebe kad im se približimo, zi slučaj da su neki
Smrtožderi u blizini.
Hagrid prekide priču i otpi dug gutljaj čaja.
- Nastavi! - požurivao ga je Hari.
- Našli ih! - reče Hagrid smelo. - Jedne noći smo prešl preko grebena i našli ih, raštrkane ispod nas.
Vid'li smo mali vatrice kako gore dole, i ogromne senke... ko da gledaš planim kak' se pomeraju.
- Koliki su? - upita Ron prigušenim glasom.
-Oko sedam metara - reče Hagrid ležerno. - Neki od većih su možda bili i po devet.
_ A koliko ih je bilo? - upita Hari.
_ Rek'o bi' negdi oko sedamdes', osamdes' - odgovori Hagrid.
- Samo toliko? - iznenadi se Hermiona.
- Jes, vala - reče Hagrid tužno - ostalo ih je osamdes't, a nekoć ih je bilo na tone, mora da je bilo
stotine razni' plemena iz svih krajeva sveta. Al' već vekov'ma odumiru. I čarobnjaci su neke pobili,
narafski, al' su se uglavnom međusobno istrebljivali, a sad umiru brže neg' ikad. Nisu stvoreni da
žive tako zbijeni u grupi. Dambldor kaže da je to naša greška, jerbo su ih čarobnjaci naterali da žive
tak' daleko od nas, pa nisu imali drugog izbora nego da se drže skupa, da bi se zaštitili.
- Dakle - reče Hari - videli ste ih, i šta je onda bilo?
- Pa, sačekali smo do jutra, nismo 'teli da im se šunjamo po tami, zarad naše bezbednosti - reče
Hagrid. - Negdi oko pola tri izjutra oni zaspadoše tu 'di su sedeli. Mi se nismo usudili da zaspimo.
Prvo, jer smo 'teli da bidnemo sigurni da se niko od njih ne probudi i ne dođe do nas, a drugo,
hrkanje im je bilo nezaraislivo. Negdi pred zoru izazvalo je pravu lavinu.
- Daklem, kad je svanulo, sišli smo da ih vidimo.
- Tek tako? - upita Ron preneraženo. - Prosto ste ušetali pravo u logor džinova.
- Pa, Dambldor nam je rek'o kak' da to valjano izvedemo - reče Hagrid. - Daš darove gurgu, ukažeš
mu poštovanje, znaš već...
- Cemu daš darove? - upita Hari.
- A, gurgu - to na njihovom znači poglavica.
-Kako si znao koji je gurg? - upita Ron.
Hagrid zabavljeno zahropta.
-Tu ti nema problema - reče. - Taj je najveći, najružniji i najveća lenčuga. Samo sedi i čeka da mu
drugi donesu da jede.
Mrtve koze i tako to. Zvao se Karkus. Dao bi' mu sedam, sedam i po' metara, težak k'o par mužjaka
slonova, a koža k'o kožura nosoroga i tomu slično.
- I ti si mu tek tako prišao? - Hermiona zaustavi dah
- Pa... ne priš'o, već siš'o, tamo 'di je lež'o u dolini. Bili su u uvali između četir' vel'ke planine, znaš,
pored gorskog jezera, a Karkus je lež'o kraj jezera urlajući na druge da gi nahrane njega i njegovu
ženu. Olimpa i ja siđosmo niz planinu.
- Ali zar nisu pokušali da vas ubiju kada su vas primetili? - upita Ron s nevericom.
- Nekima se to odistinski vrzmalo po glavi - reče Hagrid slegnuvši ramenima - al' smo rai uradili
ono što nam je Darabldor rek'o, to jes' da dignerao naš poklon visoko i da gledimo u gurga, a da
ignorišemo ostale. Tak' je i bilo. A ostali su se smirili i gledali kak' prolazimo, pa smo došli pravo
pod noge Karkusu, naklonili mu se i ostavili mu poklone.
- Šta se uopšte poklanja džinu? - upita Ron željno. - Hrana?
- Jok, more, iraa on više no dovoljno hrane za sebe – reče Hagrid. - Doneli smo mu magiju. Džinovi
volu magiju, samo š'o im se ne dopada kad' je mi koristimo protivu njih. Daklem, prvi dan smo im
dali grančicu gubrajćanske vatre.
Hermiona samo tiho izusti - Vau! - ali se Hari i Ron začuđeno namrštiše.
- Grančicu...?
- Večne vatre - reče Hermiona razdražljivo - već bi to trebalo da znate. Profesor Flitvik ju je bar
dvaput do sada spomenuo na predavanjima!
- Daklem, bilo kak' bilo - brzo reče Hagrid, umešavši se pre nego što je Ron mogao da uzvrati -
Dambldor je omađij'o tu grančicu da gori za vjeki vjekov, a to ne mož' baš svaki čarobnjak da
izvede, i tak' sam ja to postavijo dole u sneg pred Karkusova stopala i rek'o mu: 'Poklon za gurga
džinova od Albusa Dambldora, uz poštovanje i pozdrave.'
- A šta je Karkus rekao? - nestrpljivo će Hari.
_ Niš' - reče Hagrid. - Nije govorijo engleski.
_ Šališ se!
_ jsfije važno - reče Hagrid hladnokrvno - Dambldor nas je nozorijo da bi to moglo da se desi.
Karkus je znao dovoljno da vikne dvojici džinova koji znadu naš jezik, pa su nam ondak oni
prevodili.
_ A da li mu se svideo poklon? - upita Ron.
-0, nego kako, nastala je prava bura kad su skapirali š'a je to - reče Hagrid okrenuvši svoj zmajevski
odrezak da bi pritisnuo hladniju stranu na natečeno oko. - Bio je svojski zadovoljan. Ondak mu ja
rekoh: 'Albus Dambldor moli gurga da priča sa njegovim glasnikom kada se sutra vrati sa još
jednim darom.'
- Zašto nisi mogao da pričaš s njima istog dana? - upita Hermiona.
- Dambldor je 'teo da sve radimo polagano - reče Hagrid.
- Nek' vidu da držimo obećanja. Vratićemo se sutra s' drugi poklon, a onda se zbiljski vratimo sas
drugim poklonom – to ostavlja dobar utisak, kapiraš? A tako imadu i vremena da ispitaju prvi
poklon i shvate da je dobar, pa će jedva čekat' da dobiju još koji. U svakom slučaju, kod džinova k'o
š'o je Karkus - pretrpaj ih informacijama, i ima odma' da te ubiju, samo da uproste stvari. Tako da
smo se klanjajući udaljili i našli si jedno malo pećinče da gi provedemo noć, a iduće jutro smo se
vrnuli i ovaj put smo našli Karkusa kako nas željno čeka.
- I razgovarali ste s njim?
- Aha. Prvo smo mu poklonili lep borbeni šlem – goblinski ručni rad, neuništiv, znate - a ondak smo
seli i popričali.
- Šta vam je rekao?
- Ne mnogo - reče Hagrid. - Uglavnom je sluš'o. Ali to su pili dobri znaci. Čuo je za Dambldora,
čuo da se on usprotivijo ubijanju zadnjih džinova u Britaniji. Karkus je izgleda bijo zainteresovan
da čuje š'a Dambldor ima da rekne. I nekoliko drugi', pogotovu oni koji su malko znali engleski, oni
bi se skupili okolo i slušali. Bili smo puni nade kad smo ih ostavl' tog dana. Obećali im da ćemo se
vratit' sledeće jutro sas inv jednim poklonom. Al' je te noći sve pošlo naopako.
- Kako to misliš? - brzo upita Ron.
- Pa, k'o š'o rekoh, džinovi ti ne volu da živu zajedno - reče Hagrid tužno. - Ne u tako velikim
grupama. Ne mogu da se obuzdaju, svakih nekol'ko nedelja maltene ubiju jedni druge Muškarci se
bore međusobno, a i žene jedne protiv drugiju, ostaci starih plemena se bore jedni protiv drugih, i
sve to ne računajuć' prepirke oko hrane, vatre i najboljih mesta za spavanje. Budući da im je cela
rasa takoreć' izumrela, čovek bi pomislijo da se neće međusobno istrebljivat', ali...
Hagrid duboko uzdahnu.
- Te noći je izbila tuča, vid'li smo je sa ulaza u našu pećinu, gledajuć' u dolinu. Trajala je satima, da
ne poveruješ kakva buka. A kad je sunce granulo, sneg je bijo krvav, a njegova glava je ležala na
dnu jezera.
- Čija glava? - prodahta Hermiona.
- Karkusova - reče Hagrid teško. - Pojavijo se novi gurg, Golgomat. On ponovo duboko uzdahnu. -
Pa, nismo baš očekivali novijeg gurga, dva dana nakon š'o smo se sprijateljili sas onim prvim, a i
imali smo čudan osećaj da Golgomat ne bi bijo tako rad da nas sasluša, al' smo morali da
pokušamo.
- Išli ste da razgovarate s njim? - upita Ron u neverici. - Iako ste videli kako je drugom džinu
otkinuo glavu?
- Narafski da jesmo - reče Hagrid - nismo prešli tol'ki put da bi odustali posle dva dana! Sišli smo
dole sas sledećim poklonom koji smo 'teli da damo Karkusu.
Znao sam da nema vajde i pre neg' sam otvorijo usta. Sedeo je tamo, noseći Karkusov šlem, cereći
nam se dok smo mu prilazili. Bio je masivan, jedan od najvećih međ' njima. Crna kosa, zubi u istom
tonu i ogrlica od kostiju. Međ' njima i ljudskih kostiju. I ja ti tu počnem, izvadijo sam veliku rolnu
zmajeve kože, i rek'o: 'Poklon za gurga džinova...' Sledeće čeg se 'am jest' da sam visijo naglavačke
u vazduhu, jer su me dvojica njegovih drugara zgrabili za noge.
Hermiona šakama prekri usta.
_ Kako ste se odatle izvukli? - upita Hari.
_ Ne bismo nikako, da nije bilo Olimpe - reče Hagrid. -Tzvukla je svoj štapić i izvela najbrže čini
koje sam ikad vidijo. Prokleto fantastično. Pogodila je dvojicu koji su me ščepali pravo u oči sa
konjuktivitis kletvom, i odma' su me ispustili, al' smo tek tad bili u nevolji, jerbo smo iskoristili
magiju protivu njih, a to je ono što džinovi mrze kod čarobnjaka. Morali smo tad da uhvatimo šturu,
a znali smo da nema šanse da ponovo uđemo u njihov logor.
- Boga mu, Hagride! - reče Ron tiho.
- Pa kako vam je onda trebalo toliko dugo da stignete kući, ako ste tamo bili samo tri dana? - upita
Hermiona.
- Nismo otišli posle tri dana! - reče Hagrid, delujući preneraženo. - Dambldor je račun'o na nas!
- Ali, sad si rekao da nije dolazilo u obzir da ponovo idete kod njih!
- Danju vala nismo mogli, jok, more. Morali smo ponovo da malko razmislimo. Dva dana smo
proveli krijuć' se u pećini, osmatrajući ih. A to što smo videli nije slutilo na dobro.
- Je li još nekom otkinuo glavu? - upita Hermiona s gađenjem.
- Ne - reče Hagrid. - Vol'o bih da jeste.
- Kako to misliš?
- Mislim da smo uskoro otkrili da nije mrzeo sve čarobnjake - samo nas.
- Smrtožderi? - hitro upita Hari.
- Jes - reče Hagrid mračno. - Par njih ih je posećivalo svai bogovetni dan, donoseći poklone gurgu,
a njih nije mlatarao, ržeć' ih za noge.
- Kako znaš da su to bili Smrtožderi? - upita Ron.
- Jerbo sam prepozn'o jednog od njih - zareža Hagrid Mekner, sećaš ga se? Tipus kojeg su poslali da
ubije Bakbika? Manijak, eto šta je. Voli da ubija kol'ko i Golgomat, nije čudo da su se tako lepo
slagali.
- Znači da je Mekner ubedio džinove da se priklone Znaš-već-kome? - upita Hermiona očajnički.
- Šta brzate k'o mladi hipogrifi, nisam još završijo priču! - ogorčeno će Hagrid, koji je, imajući u
vidu da u početku nije bio voljan da im išta kaže, sada izgleda veoma uživao u tome.
-Ja i Olimpa smo popričali i složili se, da to što gurg izgleda više voli Znaš-već-koga, ne znači da i
dragi tako mislidu. Trebalo je da pokušamo da ubedimo one ostale, oni koji nisu 'teli da im
Golgomat bude gurg.
- Kako ste znali ko su ti? - upita Ron.
- Pa, to su ti oni koje su ostali prebijali na mrtvo ime, je 1' da? - reče Hagrid strpljivo. - Oni koji su
imali dve čuke u glavi sklanjali su se Golgomatu sas puta, krijuć' se u pećinama oko jaruge, baš k'o i
mi. Tako smo odlučili da malko procunjamo oko pećina noću, da vidimo možemo li da neke od njih
pridobijemo.
- Cunjali ste noću po mračnim pećinama, tražeći džinove?-reče Ron sa strahopoštovanjem u glasu.
-Pa, džinovi nas nisu zabrinjavali - objasni Hagrid. - Više smo brinuli za Smrtoždere. Dambldor
nam je rek'o pre nego što smo pošli da se ne bakćemo sas njima ako možemo da ih izbegnemo, a
nevolja je bila što su oni znali da se motamo naokolo - valjda im je Golgomat rek'o za nas. Noću,
dok su džinovi spavali a mi se smucali po pećinama, Mekner i ostali su se šunjali po planinama
tražeći nas. Jedva sam uspev'o da obuzdam Olimpu da ne skoči na njih - reče Hagrid, razvukavši
krajevima usta svoju divlju bradu u osmeh. - Jedva je čekala da ih napadne... baš je pravi laf kad se
uzbudi, Olimpa... plahovita, znate... ja to pripisujem njenoj francuskoj krvi...
Hagrid se setno zapilji u vatru, maglovitog pogleda. Hari mu , sti"tridesetak sekundi za
reminiscenciju, pre nego što glasno pročisti grlo.
I, šta se onda desilo? Da li ste uspeli da priđete tim drugim džinovima?
Š'a? A... jesmo, vala. Jes, treće noći posle Karkusovog ubistva, iskrali smo se iz pećine u kojoj smo
se krili, i spustili do jaruge, neprestano pogledom tražeć' Smrtoždere. Ušli smo u par pećina, nema
vajde - a onda, u tajno negde šestoj, naišli smo na tri džina koja su se krila.
- Mora da je pećina bila tesna! - reče Ron.
- Nisi unutar mog'o da zguraš ni knizla - reče Hagrid.
- Zar vas nisu napali čim su vas ugledali? - upita Hermiona.
- Verovatno i bi, da su bili u stanju - reče Hagrid - al' su bili gadno povređeni, sva troj'ca.
Golomatovi pajtosi su ih prebili do nesvesti. Kad su se probudili, otpuzali su do najbližeg
zaklona koji su mogli nać'. Kako god, jedan je malčice natucao engleski, pa je prevodio drugima, i
nisu tako loše primili to š'o smo im rekli. Pa smo ponovo navraćali, posećivali ranjene... Mislim da
smo šestoricu ili sedmoricu uspeli u jednom momentu i da ubedimo.
- Sestoro-sedmoro? - reče Ron znatiželjno. - Pa to i nije loše - hoće li oni doći ovamo da se bore sa
nama protiv Znaš-već-koga?
Ali Hermiona dodade: - Kako to misliš 'u jednom momentu', Hagride?
Hagrid je tužno pogleda.
- Golgomatovi pajtosi su izveli prepad na pećine. Oni koji su preživeli nisu više 'teli da imaju posla
s nama posle tog.
- Dakle... džinovi neće doći? - zaključi Ron razočarano.
-Jok - reče Hagrid, duboko uzdahnuvši dok je obrtao nak da bi stavio hladniju stranu na lice - al'
smo uradili što Smo naumili, preneli smo im Dambldorovu poruku, i neki od nji' su je i čuli, a
mislim da će je neki i upamtit'. Možda se oni k ji ne žele da se muvaju oko Golgomata odsele iz
planina i j šanse da će se tada setit' da im je Dambldor prijateljski nastr jen... moguće je da će oni
doći.
Sneg je sada zatrpavao prozor. Hari postade svestan da su mu kolena odore skroz mokra: Feng mu
je sve vreme držao svoju balavu glavu u krilu.
- Hagride? - reče Hermiona tiho, posle nekog vremena
- Aha?
- Da li si... da li je bilo ikakvog znaka... da li si išta čuo ... o tvojoj majci, dok si bio tamo?
Hagridovo otkriveno oko se zaustavi na njoj, što, izgleda, prilično uplaši Hermionu.
- Žao mi je... ja... zaboravi da sam i pitala...
- Mrtva - zagrokta Hagrid. - Umrela pre mnogo godina. Rekli su mi.
- 0... baš mi je... stvarno mi je žao - reče Hermiona utanjivši glas. Hagrid slegnu svojim masivnim
ramenima.
- Nema zašto da ti bude žao - reče on kratko. - Ne mogu ni da je se setim kak' valja. Nije baš bila
neka majka.
Ponovo zaćutaše. Hermiona je nervozno gledala u Harija i Rona, očito želeći da i oni nešto kažu.
- Ali još nara nisi objasnio kako si dospeo u takvo stanje, Hagride - reč Ron, pokazujući na
Hagridovo krvavo lice.
- Niti zašto si se tako kasno vratio - reče Hari. - Sirijus kaže da se Madam Maksim odavno vratila...
- Ko te je napao? - upita Ron.
-Nisu me napali! - reče Hagrid nedvosmisleno. - Ja... Ali ostatak njegovih reči utopi se u
iznenadnom lupanju po vratima. Hermiona se prenerazi. Krigla joj ispade iz prstiju i razbi se o pod.
Feng zakevta. Sve četvoro se upiljiše u prozor pored vrata. Kroz zavesu se nazirala senka nečeg
malog i zdepastog.
-To je ona\ - prošaputa Ron.
_ Ovamo! - brzo reče Hari, zgrbivši nevidljivi ogrtač, pre; ca preko sebe i Hermione a Ron obiđe sto
i takođe zaroni od ogrtač. Tako skupa pokriveni povukoše se u ćošak. Feng je divljački lajao na
vrata. Hagrid beše donekle zbunjen.
-Hagride, sakrij naše šolje!
Hagrid zgrabi Harijevu i Ronovu šolju i strpa ih pod jastuk u Fengovoj korpi. Feng je sada skakao
na vrata. Hagrid ga odgumu nogom i otvori ih.
Profesorka Ambridž stajala je na dovratku u zelenom ogrtaču od tvida i komplet šeširom sa
prekrivačima za uši. Napućenih usta ona se odmače unazad da bi videla Hagridovo lice. Jedva da
mu je dosezala do pupka.
-Dakle - reče ona polako i glasno, kao da se obraća gluvome. - Vi ste Hagrid, zar ne?
Ne čekajući odgovor, ona ušeta u sobu, šarajući svojim buljavim očima svuda naokolo.
- Gubi se - obrecnu se, zamahnuvši svojom tašnom na Fenga, koji je skočio na nju i pokušavao da
joj poliže lice.
- Ovaj... ne bi' da budem grub - reče Hagrid, zureći u nju - al' ko si, bre, ti do đavola?
- Zovem se Dolores Ambridž.
I dalje je pogledom šibala po sobi. Dvaput je pogledala pravo u ćošak u kojem je stajao Hari,
priklješten između Rona i Hermione.
- Dolores Ambridž? - reče Hagrid, zvučeći prilično zbunjeno. - Mislijo sam da ste vi jedna od onih
iz Ministarstva... zar ne radite s Fadžom?
- Bila sam stariji podsekretar ministra, dabome - reče Ambridžova, sada špartajući po kolibi,
uočavajući i najmanji detalj, °d ruksaka na zidu do bačenog putnog ogrtača. - Sada sam nastavnik
odbrane od mračnih veština...
- To je hrabro od vas - reče Hagrid - nema ih mnogo ko J' bi 'teli da se prihvate te rabote.
- ...I Velika inkvizitorka Hogvortsa - reče Ambridžova veći se da ga nije čula.
- Š'a je to? - upita Hagrid, namrštivši se.
- To sam ja vas htela da pitam - reče Ambridžova, pokazujući na razbijene komade porculana na
podu koji su do maločas bili Hermionina krigla.
- A - reče Hagrid, bacivši kompromitujući pogled ka uglu gde behu sakriveni Hari, Ron i Hermiona
- pa, to je... to je bijo Feng. On je razbijo kriglu. Pa sam mor'o da uzmem ovu umesto nje.
Hagrid pokaza na kriglu iz koje je pio, još uvek jednom rukom pritiskajući zmajev odrezak preko
oka. Ambridžova tada stade pred njega, proučavajući, umesto kolibe, svaki detalj njegovog izgleda.
- Čula sam glasove - reče tiho.
- Prič'o sam sas Fengom - uzvrati Hagrid odlučno.
- A da li vam je on odgovorio?
- Pa... takoreć' - reče Hagrid, dok mu je sada bilo već vidno neprijatno - ponekad kažem da je Feng
gotovo k'o čovek...
- U snegu su otisci tri para stopala koji vode od vrata zamka do vaše kolibe - reče Ambridžova
glatko.
Hermiona uzdahnu. Hari joj stavi ruku na usta. Na svu sreću, Feng je njuškao oko skuta odore
profesorke Ambridž, te je ona izgleda nije čula.
- Ovaj, pa ja tek š'o sam se vratijo - reče Hagrid, mahnuvši ručerdom ka ruksaku. - Mož' bit' da je
neko doš'o da me zivne ranije, pa smo se mimoišli.
- Nema tragova natrag od vaše kolibe.
- Pa, ja... ne znadem što je to tako... - reče Hagrid, nervozno čupkajući bradu i ponovo pogledajući
ka uglu gde su Han, Ron i Hermiona stajali, kao da traži pomoć. - Ovaj...
Ambridžova se okrenu i krupnim koracima pređe duž ceie sobe, pažljivo gledajući naokolo. Sagla
se i zavirila ispod kreveta. Otvarala je Hagridove plakare. Prošla je na desetak centietara od mesta
gde su Hari, Ron i Hermiona stajali pritisnuti zid. Hari je morao da uvuče stomak dok je prolazila
kraj niih Pošto se pažljivo zagledala u ogroman kazan koji je Haerid koristio za kuvanje, ponovo se
osvrnula i rekla: - Šta vam se to desilo? Kako ste zadobili te povrede?
Hagrid brzo skloni zmajevo meso s lica, što je po Harijevom mišljenju bila greška, jer su crnocrveni
podlivi svuda po oku sada bili jasno vidljivi, kao i velika količina sveže zgrušane krvi na
njegovom licu. - 0, ja... im'o sam malu nezgodu -reče on neubedljivo.
- Kakvu nezgodu?
- Ja... spotak'o sam se.
- Spotakli ste se - ponovi ona hladno.
- Aha, baš tako. 0... o metlu jednog prijatelja. Ja, lično, ne letim. Vidite samo kol'ki sam, ne mislim
da igde postoji metla koja bi me izdržala. Moj prijatelj uzgaja abraksanske konje, ne znam je 1' ste
ih ikad videli, velike zveri, krilate, znate, malo sam zajašio jednog od nji' i to je...
- Gde ste bili? - upita Ambridžova, hladno presekavši Hagridovo brbljanje.
- Gde sam...?
- Bio, da - reče ona. - Polugođe je počelo pre dva meseca. Morao je da dođe drugi nastavnik da
pokrije vaša predavanja. Niko od vaših kolega nije tnogao da mi pruži ikakvo obaveštenje o vasem
prebivalištu. Niste ostavili nikakvu adresu. Gde ste bili?
Zavlada kratak tajac, tokom kojeg je Hagrid zurio u nju svoJim tek otkrivenim okom. Hari je
gotovo mogao da čuje kako mu mozak ubrzano radi.
- Iš'o... iš'o sam negdi radi zdravlja - reče on.
- Radi zdravlja - reče profesorka Ambridž. Pogled joj pređe preko Hagridovog šarenog i naduvenog
lica. Po pelerini mu Je lagano i nečujno kapala zmajeva krv. - Tako dakle.
- Aha - reče Hagrid - malo... svežeg vazduha, znate...
- Da, kao čuvar zemljišta, retko ste u prilici da se nadiš svežeg vazduha - reče Ambridžova
slatkorečivo. Delić Hagrido vog lica koji nije bio u modricama pocrvene.
- Pa... promena okruženja, znate...
-Planinsko okruženje? - reče Ambridžova brzo.
Ona zna, pomisli Hari očajnički.
- Planine? - ponovi Hagrid, očito grozničavo razmišljajući
- Jok, ja sam više za jug Francuske. Malo sunca i... i mora.
- Stvarno? - reče Ambridžova. - Niste baš mnogo pocrneli.
-Aha... pa... osetljiva koža - reče Hagrid, pokušavajući da nabaci osmeh kojim će je umilostiviti.
Hari primeti da su mu dva zuba izbijena. Ambridžova ga hladno pogleda. Njegov osmeh izblede.
Ona zatim podiže svoju tašnu bliže prevoju ruke i reče: - Ja ću, naravno, obavestiti ministra o vašem
zakasnelom povratku.
- Važi se - reče Hagrid, klimajući glavom.
- Treba takođe da znate da kao Velika inkvizitorka imam nesrećnu ali neophodnu dužnost da vršim
inspekciju svojih kolega nastavnika. Zato se usuđujem da kažem da ćemo se uskoro ponovo sresti.
Ona se naglo okrenu i odmaršira do vrata.
- Vi vršite inspekciju? - poput eha reče Hagrid praznim glasom, gledajući za njom.
- 0, da - reče Ambridžova nežno, osvrnuvši se ka njemu sa rukom na kvaci. - Ministarstvo je rešeno
da iskoreni nesposobne nastavnike, Hagride. Laku noć.
Ona ode, zalupivši vrata za sobom. Hari krenu da skine nevidljivi ogrtač, ali ga Hermiona uhvati za
zglob.
-Ne jos - prodahta mu u uvo. - Možda još nije otišla.
Hagrid kao da je slično razmišljao. On otrupka preko sobe i razmaknu zavesu par centimetara.
-Vraća se u dvorac - reče on spuštenim glasom. - Boga mu... vrši inspekciju, je li?
_ Da - reče Hari, svlačeći ogrtač. - Trilejnijeva je već na probnom radu...
_ Ovaj... šta planiraš da radiš sa nama na časovima, Hagri(je? - upita Hermiona.
-A, ne brinite vi za to, imam ja tonu lekcija koje sam lane isplanir'o - reče Hagrid oduševljeno,
podižući zmajev odrezak sa stola i ponovo ga pljesnu sebi po licu. - Sačuv'o sam vam par stvorenja
za vašu O.Č.N. godinu. Videćete već, oni su nešto zaista posebno.
-Ovaj... na koji način su posebni? - upita Hermiona oklevajući.
-Neću da vi kažem - reče Hagrid veselo. - Neću da pokvarim iznenađenjce.
-Vidi, Hagride - reče Hermiona žurno, bez uvijanja - profesorka Ambridž neće baš biti vesela ako
uneseš u razred nešto što je isuviše opasno.
-Opasno? - reče Hagrid, kao da mu to zvuči zabavno. - Ne budite smešni, ne bi' vam ja don'o niš'a
opasno! Mislim, u redu, umeju oni da se brinu sami o sebi...
- Hagride, moraš da prođeš inspekciju Ambridžove, a da bi to uspeo, bolje da vidi kako nas učiš da
se brinemo o porlocima', kako da pravimo razliku između knarla i ježeva, i slično! - reče Hermiona
ozbiljno.
- Al' to nije zanimljivo, Hermiona - reče Hagrid. - Gradivkoje ja imam kudikamo je irapresivnije.
Uzgajam ih već godinama, mislim da imam jedino pripitomljeno krdo u celoj Britaniji.
porlok - Porlok je biće-čuvar konja koji se može naći u Dorsetu u Engleskoj, i u južnoj Irskoj.
Prekriven ofucanim krznom, ima veliku količinu grube dlake na svojoj glavi i izuzetno velikom
nosu. Hoda na dve rascepljene noge. Ruke su mu male i završavaju se sa četiri debela prsta. Odrasli
porloci su visoki šezdesetak santimetara i hrane se travotn. Porlok je stidljiv i živi samo da bi čuvao
konje. Može se naći sklupčan na slami u stalama ili drugde, skriven među krdom koje čuva. Porloci
ne veruju ljudima i uvek se kriju u njihovom prisustvu. - isto.O
-Hagride... molim te... - reče Hermiona, s prizvukom konskog očaja u glasu. - Ambridžova traži bilo
kakav izgov da se reši svih nastavnika za koje misli da su isuviše bliski Da bldoru. Molim te,
Hagride, da nam predaješ nešto glupo što će nam se naći u O.Č.N.
Ali Hagrid samo Široko zevnu i baci čežnjivi jednooki pogled ka prostranom krevetu u uglu.
- Čuj', im'o sam naporan dan, a i već je dockan - reče on i tako nežno potapša Hermionu po ramenu,
da joj kolena klecnuše i tupo udariše o pod. - O... izvin'te... - On je podiže, vukući je za okovratnik
odore. - Pazi, nemoj da brinete za mene. Obećajem da sam zaista dobre stvari isplanir'o za vaša
predavanja sad kad sam se vratio... zato bolje da se sad vrnete u zamak i ne zaboravite da izbrišete
tragove za sobom.
- Nisam siguran da si doprela do njega - reče Ron malo kasnije dok su, proverivši da li je bezbedno
proći, gazili natrag ka zamku kroz sve deblji sneg, ne ostavljajući tragove za sobom, zahvaljujući
činima nestajanja koje je Hermiona bacala dok su išli.
- Onda ću ponovo otići do njega sutra - reče Hermiona odlučno. - Ja ću mu isplanirati predavanja
ako treba. Baš me briga hoće li izbaciti Trilejnijevu, ali neće se otarasiti Hagrida!
22 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 5:33 pm
Margita
Administrator
21. ZMIJSKO OKO
U nedelju ujutro Hermiona se ponovo probila do Hagridove kolibe kroz sneg visok pola metra. Hari
i Ron hteli su da pođu s njom, ali je brdo domaćih zadataka koje su imali da urade ponovo
alarmantno naraslo, te su, nevoljno i gunđajući, ostali u dnevnom boravku. Pokušavali su da
ignorišu radosne povike sa terena ispred zamka, gde su se učenici veselo klizali po zaleđenom
jezeru, spuštali se niz tobogane i, najgore od svega, bacali začarane grudve snega, koje bi doletele
do grifindorskog tornja i snažno pokucale po prozorima.
- Oj! - riknu Ron, kada je napokon izgubio strpljenje i pomolio glavu kroz prozor. - Ja sam asistent i
ako još jedna grudva pogodi ovaj prozor - JAO!
On brzo uvuče glavu, lica prekrivenog snegom.
- To su Fred i Džordž - reče on gorko, zalupivši prozor za sobom. - Bilmezi jedni...
Hermiona se vratila iz Hagridove kolibe malo pre ručka malo drhteći, odore mokre do kolena.
- Pa? - poče da je zapitkuje Ron, podigavši pogled kad je ušla. - Jesi li mu isplanirala sva
predavanja?
- Pokušala sam - reče ona tupo, utonuvši u stolicu pored Harija. Izvukla je štapić i njime izvela
komplikovani zamah, tako da iz njegovog vrha pokulja vruć vazduh. Zatim ga je uperila u svoju
odoru, koja poče da se puši dok se sušila. - Nije čak ni bio tamo kad sam stigla, kucala sam
najmanje pola sata. A onda je trupkajući izronio iz šume...
Hari zastenja. Zabranjena šuma vrvela je od stvorenja zbog kojih bi Hagrid najverovatnije dobio
otkaz. - Šta li čuva tamo? Da li ti je rekao? - upita on.
-Ne - reče Hermiona utučeno. - Kaže da to treba da bude iznenađenje. Pokušala sam da mu
objasnim kakva je situacija sa Ambridžovom, ali on to prosto ne kapira. Stalno govori da
niko pri zdravoj pameti ne bi radije učio o knarlima umesto o himerama - ne, ne mislim da ima
himeru' - dodade ona videvši preneražene poglede Rona i Harija - ali, nije da nije voljan, koliko sam
razuraela, već zato što je stvamo teško nabaviti njihova jaja. Ne znam koliko sam mu puta ponovila
da bi bolje bilo da sledi plan profesorke Truli-daske, ali zaista mislim da nije čuo ni pola od onoga
što sam mu govorila. Sad je u nekom čudnom raspoloženju, znate. Još uvek odbija da kaže otkud
mu te silne ozlede.
Hagridovo ponovno pojavljivanje za nastavničkim stolom za doručkom sledećeg dana nisu svi
učenici oduševljeno pozdravili. Neki, kao Fred, Džordž i Li radosno su zagrajali i jurnuli između
Himera - Himera je retko grčko čudovište sa glavom lava, telom ko-ze, i zmajskim repom. Opaka i
krvožedna, himera je izuzetno opasna. Po-znat je samo jedan slučaj uspešnog ubijanja himere, a
nesrećni čarobnjak kome je to pošlo za rukom se nedugo potom strmoglavio sa svoga krilatog konja
pravo u smrt, iznuren svojim naporima. Jaja himere su klasifikovana kao roba kojom nije
dozvoljeno trgovati, klase A. - isto.
grifindorskog i haflpafovskog stola da bi stisnuli Hagridu ručerdu. Drugi, poput Parvati i Lavander,
izmenili su sumorne poglede i zatresli glavom. Hari je znao da mnogi od njih više vole predavanja
profesorke Truli-daske, a najgore je bilo to ?t0 je onaj mali, objektivni delić njega znao da su imali
dobar razlog za to: način na koji je profesorka Truli-daska zamišljala zanimljivu nastavu nije nosio
rizik da neko izgubi glavu.
S izvesnom strepnjom Hari, Ron i Hermiona zaputiše se dole ka Hagridu u utorak, dobro ututkani
protiv hladnoće. Hari se brinuo, ne samo zbog toga šta će Hagrid odlučiti da im predaje, već i kako
će se ostatak odeljenja, posebno Melfoj i njegovi kompanjoni, ponašati ako ih Ambridžova bude
posmatrala.
Medutim, Velike inkvizitorke nije bilo nigde na vidiku dok su se probijali kroz sneg ka Hagridu,
koji ih je čekao na ivici šume. Njegov izgled nije baš ulivao poverenje. Modrice koje su u subotu
uveče bile purpurne, sada su bile oivičene zelenim i žutim a neke posekotine i dalje su krvarile. Hari
to nije mogao da shvati: da nisu možda Hagrida napali neki stvorovi čiji otrov sprečava da rane
zarastu? Kao da potvrđuje taj zastrašujući utisak, Hagrid je preko ramena nosio nešto nalik na
kravlju polutku.
- Ovdi će da radimo danas! - Hagrid veselo dozva učenike koji su mu se približavali, klimnuvši
glavom ka mračnom drveću iza njega. - Malo je zaklonjenije! U svakom slučaju, oni više volidu
mrak.
- Sta to više voli mrak? - začu Hari Melfoja kako resko zapitkuje Kreba i Gojla, s primesom panike
u glasu. - Šta je rekao, šta to više voli mrak, da li ste čuli?
Hari se seti jedine ranije prilike kada je Melfoj ušao u šumu- Ni tada nije bio baš hrabar. On se
nasmeja u sebi. Posle utakmice kvidiča, godilo mu je sve što bi Melfoju pričinjavalo nePrijatnost.
-Spremni? - upita Hagrid veselo, gledajući u razred. - Dobro, daklem, čuv'o sam ovaj izlet u
Zabranjenu šumu za petu godinu. Mislijo sam da je bolje da skoknemo i vidimo ta stv renjca u
njihovom prirodnom staništu. Paz'te 'vamo, ovo što će mo danas proučavat' prava je retkost, mislem
da sam jedini Britaniji koji je usp'o da ih izdresira.
-A siguran si da si ih dobro dresirao, zar ne? - reče Melfoj, s još paničnijim prizvukom. - Ne bi ti
bio prvi put da pred razred dovedeš nepripitomljena, divlja bića, zar ne?
Sliterinci potvrdno promrmljaše, a činilo se da nekoliko Grifindoraca takođe misle da je Melfoj u
pravu.
- Narafski da su dresirani - reče Hagrid, mršteći se i pridigavši mrtvu kravlju polutku malo više na
svom ramenu.
- A šta ti je onda bilo sa licem? - zahtevao je Melfoj da zna.
- Gledi svoja posla! - reče Hagrid ljutito. - Sad, ak' ste završili sas glupim pitanjima, pođite za
mnom!
On se okrenu i velikim koracima uđe pravo u šumu. Niko nije bio previše voljan da ga sledi. Hari
pogleda Rona i Hermionu, koji uzdahnuše ali klimnuše, te sve troje krenuše za Hagridom,
predvodeći ostatak odeljenja.
Koračali su desetak minuta dok nisu stigli do raesta gde je drveće bilo toliko zbijeno, da je delovalo
mračno kao u sumrak, a po tlu nije uopšte bilo snega. Zahroptavši, Hagrid spusti kravlju polutku na
zemlju, zakorači unazad i licem se okrenu razredu, koji se većim delom prikradao od drveta do
drveta ka njemu, nervozno izvirujući, kao da svakog trenutka očekuju neki prepad.
-Skup'te se 'vamo, skup'te se 'vamo - hrabrio ih je Hagrid. - Privuć' će ih miris mesa, al' ću ih
svejedno dozvat', jerbo će voleti da znadu da sam to ja.
On se okrenu, zatrese kosmatom glavom kako bi sklonio kosu s lica i ispusti čudan, kreštav vrisak
koji odjeknu kroz mracno drveće poput zova neke jezive ptice. Niko se ne nasmeja. Većina je
delovala isuviše preplašeno da bi pisnula.
Hagrid ponovo zakrešta. Prođe minut, a za to vreme razred je i dalje nervozno gledao preko ramena
i oko drveća ne bi azili to što dolazi, šta god bilo. A onda, kad Hagrid po treći ut zabaci kosu unazad
i isprsi se, Hari munu Rona u rebra i okaza mu na tamni prostor između dva izobličena trupla
tisovog drveta.
Par praznih, belih, sjajnih očiju postajao je sve veći probijajući se kroz tamu i, trenutak kasnije,
pojavi se zmajolika njuška, pa vrat, a onda iz tmine iskrsnu skeletasto telo velikog crnog krilatog
konja. Nekoliko sekundi gledao je u dake, resko raašući repom, a onda povi glavu i poče da kida
meso sa mrtve krave svojim šiljatim očnjacima.
Hari izdahnu s olakšanjem. Evo, najzad, dokaza da mu se nisu pričinjavala ta stvorenja, da su
stvama. Hagrid je takođe znao za njih. Pun iščekivanja pogledao je Rona, ali je ovaj i dalje gledao
kroz drveće i posle nekoliko sekundi prošaputao: -Zašto Hagrid više ne doziva?
Većina u odeljenju je, poput Rona, nervozno i zbrkano iščekivala i još uvek gledala svuda naokolo,
osim u konja koji je stajao na nekoliko desetina centimetara od njih. Još samo dvojica su izgleda
mogla da ga primete: mršavi sliterniski dečak iza Gojla, koji je s odvratnošću posmatrao konja kako
jede, i Nevil, čije su oči pratile fijukave pokrete crnog repa.
-0, a eve još jednog! - reče Hagrid ponosno, kada drugi crni konj izroni iz mračnog drveća, kožnih
krila priljubljenih uz telo, spusti glavu i poče halapljivo da kida meso. - A sada... nek' dignu ruke
oni koji mogu da ih vidu?
Beskrajno zadovoljan što će najzad shvatiti misteriju tih konJa, Hari podiže ruku. Hagrid mu
klimnu.
- Jes... jes, znao sam da ćeš ti moći, Hari - reče on ozbiljno. - I ti Nevile, je l'? I...
- Izvinjavam se - reče Melfoj pakosnim glasom - ali šta zaPravo treba da vidimo?
Umesto odgovora, Hagrid pokaza na kravlju strvinu na zei- Ceo razred gledao ju je nekoliko
sekundi, a zatim nekolizinu u čudu, dok Parvati zaskiča. Hari je znao zbog čega.
Komadići mesa koji se sami ljušte sa kostiju i nestaju u prozrac nom vazduhu mora da su delovali
veoma čudno.
- Šta to radi? - upita Parvati prestrašenim glasom, povlačeći se iza najbližeg drveta. - Ko to jede?
- Testrali - reče Hagrid ponosito, a Hermiona izusti: - Aha! - na Harijevom ramenu, kao znak da je
sada shvatila. - Hogvorts ima celo jedno krdo. Daklem, ko znade...?
- Ali oni donose veliku nesreću! - prekide ga Parvati uznemireno. - Oni nagoveštavaju užasnu
sudbu ljudima koji ih vide.
Profesorka Trilejni mi je jednom ispričala...
-Ne, ne, ne - reče Hagrid kikoćući se - to je samo praznoverje, nesu oni nesrećni, već dibidus
pametni i korisni! Narafski, ovi ovdi ne rade niš'a osim š'o vuku školske kočije, sem kad Dambldor
ide na dalek' put, a ne želi da se prebaci – ene još jednog para, vid'te samo...
Još dva konja mirno izađoše iz drveća, jedan prođe tik pored Parvati, koja vrisnu i pribi se još više
uz drvo, govoreći: -Mislim da sam nešto osetila. Mislim da je blizu mene!
-Ne brin' se, neće te niš'a - reče joj Hagrid strpljivo. - Daklem, ko može da mi reče zaš'o neki od vas
mogu da i' vide, a neki jok?
Hermiona podiže ruku.
- Ajde, kaži - reče Hagrid, smešeći joj se.
- Jedini koji mogu da vide testrale - reče ona - jesu ljudi koji su videli smrt.
- Tačno tako - reče Hagrid sveČano - deset poena za Grifindor. Daklem, testrali su vam...
- Ahem, Ahem.
Profesorka Ambridž beše stigla. Stajala je na metar i po od Harija, ponovo noseći zeleni šešir i
ogrtač, držeći svoju beležnicu na gotovs. Hagrid, koji nikad ranije nije čuo njen lažni kašalj, zurio je
sa pažnjom u najbližeg testrala, očito pod utiskom da je on ispustio taj zvuk...
-Ahem, ahem.
_ 0 zdravo! - reče Hagrid, nasmešivši se kad je locirao izvor te buke.
_ pnmili ste belešku koju sam vam poslala u kolibu jutros?
_ reče Ambridžova istim glasnim, laganim tonom kojim je razvarala s njim i ranije, kao da se
obraća nekom ko je i stranac i blago zaostao. - U kojem vam javljam da ću vršiti inspekciju vašeg
predavanja?
- 0, da - reče Hagrid vedro. - Drago mi je da ste odma' našli 'de smo! Pa, kao š'o možete da vidite -
to jes', ovaj, pojma nemam - možete li da vidite? Danas radimo testrale...
- Izvinite? - reče profesorka Ambridž glasno, skupivši ruku oko uva i mršteći se. - Šta ste rekli?
Hagrid je delovao malo zbunjen.
-Ovaj - testrali\ - reče glasno. - Vel'ki - ovaj, krilati konji, znate!
Pun nade, on zamaha svojim džinovskim rukama. Profesorka Ambridž podiže obrve i stade da
mrmlja dok je zapisivala belešku na tablicu: - Mora... da... se... poštapa... grubim... jezikom...
znakova.
- No... bilo kak' bilo... - reče Hagrid, okrećući se nazad ka razredu, pomalo usplahiren - ovaj... š'a
sam ono rek'o?
- Cini se... da... ima... kratkotrajno... pamćenje – mrmljala je Ambridžova, dovoljno glasno da je svi
čuju. Drako Melfoj je izgledao kao da mu je Božić stigao mesec dana ranije. Hermiona je, naprotiv,
pocrvenela od potisnutog besa.
-A, jes' - reče Hagrid, bacivši nelagodan pogled na beležnicu koja je pripadala Ambridžovoj, ali
odlučno nastavi. - Da, hteo sam da vi ispričam kak' smo dobili to krdo. Daklem, tako, počeli smo sa
jednim mužjakom i pet ženskinja. Ovaj ovdi – on pomilova konja koji se prvi beše pojavio - zove se
Tenebrus, °n je moj naročiti favorit, prvi koj' se rodijo ovdi u šumi...
- Da li ste svesni - upita Ambridžova glasno, prekidajući ga - da je Ministarstvo magije
klasifikovalo testrale kao 'opasne'?
Hari oseti da mu je teško oko srca, kao da mu je od kam na, i snuždi se, ali se Hagrid samo
zakikota.
- Testrali nesu opasni! Mislem, umeju da vas malčice gricnu, ak' ih odista iznervirate...
- Pokazuje... znake... zadovoljstva... na... pomen... nasilja -promrmlja Ambridžova, ponovo
škrabajući po beležnici.
- Ne... ma dajte! - reče Hagrid, sada već pomalo zabrinuto. - Hoću reć', i pas će da vi ujede ako ga
čikate, je 1' da.. al' testrali su izašli na loš glas samo zbog ti' mrtvački' stvarčica - ljudi su umislili da
su oni loše predskazanje, je 1' da? Samo zato š'o nisu niš' s'vatili, zar ne?
Ambridžova ne odgovori. Završila je poslednju belešku, a onda podigla pogled ka Hagridu i rekla,
ponovo vrlo glasno i lagano: - Molim vas, nastavite sa predavanjem kao i obično. Ja ću da prošetam
- i stade da prstima imitira šetnju (Melfoj i Pensi Perkinson su se bezglasno smejali) - među
učenicima - (ona pokaza okolo na pojedinu decu iz odeljenja) - da im postavim pitanja. - Ona
pokaza rukom na usta da bi ukazala na govor.
Hagrid je zurio u nju, očito isuviše sluđen da bi shvatio zašto se ona ponaša kao da on ne razume
normalan engleski govor. Hermioni se u očima pojaviše suze od besa.
- Veštice jedna, zla veštičaro! - prošaputa ona kad je Ambridžova krenula ka Pensi Perkinson. -
Znam šta pokušavaš, ti užasna, izopačena, zlobna...
- Ovaj... svejedno - reče Hagrid, očito se boreći da ponovo uspostavi tok predavanja - daklem...
testrali. Jes'. Pa, o njima ima brdo dobrih stvarčica...
- Da li smatrate - obrati se profesorka Ambridž zvonkim glasom Pensi Perkinson - da ste u stanju da
razumete profesora Hagrida dok priča?
Kao Hermioni, i Pensi su suze navrle na oči, ali od smeha. Zato joj je i odgovor bio pomalo zbrkan,
pošto je pokušavala da suzbije kikotanje.
-Ne... pošto... pa... zvuči... uglavnom, kao groktanje...
Ambridžova nešto upisa u beležnicu. Ono malo Hagridovog . bez modrica pocrvene, ali on pokuša
da se pravi kao da nije ćuo Pensin odgovor.
_ Ovaj... da... dobre stvarčice o testralima. Pa, kad ih jednom ukrotite, kao ovije ovdi, nikad se više
nećete izgubit' kad ste sas njima. Imaju zadivljujuć' smis'o za određivanje pravca, samo im recite
gdi 'oćete da idete...
-Pod uslovom da te mogu razumeti, dakako - reče Melfoj glasno, a Pensi Perkinson ne uspe da se
suzdrži, već ponovo stade da se kikoće. Profesorka Ambridž im se pomirljivo nasmeši,
a onda se okrenu Nevilu.
-Ti možeš da vidiš testrale, Longbotome, zar ne? - upita.
Nevil klimnu.
- Koga si ti video da umire? - nastavi ona, nemamim tonom.
- Mog... mog dedu - reče Nevil.
- I šta misliš o njima? - upita Ambridžova, mahnuvši svojom zdepastom rukom ka konjima, koji su
dosad već oglodali dobar deo strvine do kostiju.
- Ovaj - poče Nevil nervozno, gledajući u Hagrida. - Pa... oni... su... ovaj... okej...
- Đaci... su... isuviše... zastrašeni... da priznaju... da se... plaše - promrmlja Ambridžova, ponovo
zapisavši nešto sebi u beležnicu.
- Ne! - reče Nevil, delujući uznemireno. - Ne, ne bojim se ja njih!
- Sve je u redu - reče Ambridžova, potapšavši Nevila po ramenu, uputivši mu nešto što je trebalo da
liči na osmeh razumevanja, ali je Hariju više ličilo na zluradi kez. - Pa, Hagride ~ ona se okrenu ka
njemu i ponovo mu se obrati onim glasnim, usporenim glasom. - Mislim da sam dobila sve što mi je
bilo potrebno. Vi ćete dobiti - (ona stade da podražava rukama kako uzima nešto iz vazduha ispred
sebe) - rezultate inspekcije - (pokaza na beležnicu) - kroz deset dana. Ona podiže deset zdepastih
kratkih prstiju, a onda, sa osmehom žabastijim nego ik d ispod svog zelenkastog šešira, žurno
odjuri, ostavljajući Melfo i Pensi u napadu smeha, dok se Herraiona tresla od besa a N^ vil delovao
zbunjen i potišten.
- Ta prljava, lažljiva, prevrtljiva stara gargojla! - grmela ;e Hermiona pola sata kasnije, kad su se
vraćali ka zamku kroz ka nale koje su ranije probili kroz sneg. - Vidite šta je naumila? Ponovo ona
njena fiks-ideja o polutanima - pokušava da Hagrida predstavi kao nekakvog maloumnog trola,
samo zato što mu je majka bila džin - a to nije pošteno, to zaista nije bila loša lekcija - mislim, da su
ponovo u pitanju bili zadnjorasprskavajući skruti, to ne bi bilo dobro... ali, testrali su baš fini -
zapravo, tim bolje za Hagrida!
- Ambridžova kaže da su opasni - reče Ron.
- Pa, kao što je Hagrid rekao, umeju da se brinu o sebi - reče Hermiona nestrpljivo - i mada
pretpostavljam da ih nastavnik poput Truli-daske ne bi pokazivao pre O.I.Č.T. nivoa, ipak
su vrlo zanimljivi, zar ne? Kao i to što neki mogu da ih vide, a neki ne! Volela bih da i ja mogu.
-Stvarao? - upita je Hari tiho.
Ona iznenada pretrnu.
- 0 Hari - izvini - ne, naravno da ne bih - baš sam izvalila glupost.
- U redu je - reče on brzo - ne brini.
- Iznenađen sam koliko ljudi je moglo da ih vidi - reče Ron.
-Troje u jednom razredu...
-Dabome, Vesli, baš smo se pitali - reče jedan zloban glas.
Melfoj, Kreb i Gojl su išli tik iza njih, nečujni po snežnom pokrivaču. - Da li bi bolje zapazio Kvafl
kada bi video nekoga kako oteže papke?
On, Kreb i Gojl gromko su se smejali, probijajući se se pored njih ka zamku, a onda u horu
zapevaše: - Vesli je nas car
-Ronove uši se zacrveneše.
_ knoriši ih, samo ih ignoriši - došapnu mu Hermiona, vaA & štapić da bi ponovo činima stvorila
topli vazduh, ne bi li . otopila stazu do staklene bašte i učinila je prohodnijom.
Došao je decembar, donoseći još snega i čitavu lavinu domaćih zadataka za petake. Ronove i
Hemionine asistentske dužnosti takode su postajale sve veći teret što se više bližio Božić. Pozvali su
ih da nadgledaju ukrašavanje zamka (Probaj ti da stavljaš ukrasne trake kada Pivs drži drugi kraj i
hoće da te zadavi njima, reče Ron), da paze da drugaci i trećaci provode odmore unutra zbog oštre
zima (A oni su bezobrazni mali slinavci, znaš, mi vala nismo bili tako drski na prvoj godini, opet će
Ron) i da u smenama patroliraju hodnicima sa Argusom Filčom, koji je podozrevao da bi praznično
raspoloženje moglo da izazove pravu navalu čarobnjačkih dvoboja {Taj ti ima balegu umesto
mozga, besneo je Ron.) Bili su do te mere zauzeti, da je Hermiona čak prestala da plete šeširiće za
vilenjake i brinula se što su joj ostala samo još tri.
- Svi ti siroti vilenjaci koje još nisam oslobodila, moraće da ostanu ovde za Božić jer nema dovoljno
šešira!
Hari, koji nije imao srca da joj kaže da Dobi uzima sve što ona napravi, zadubi se u pisanje sastava
iz istorije magije. U svakom slučaju, nije hteo da misli na Božić. Po prvi put otkako je u školi, žarko
je želeo da provede praznik daleko od Hogvortsa. Rastrzan između zabrane igranja kvidiča i brige
hoće li Hagrida staviti na probni rad, trenutno je osećao veliku odbojnost prema ovom mestu.
Jedino što ga je radovalo bili su sastanci DA, ali ni njih neće održavati tokom praznika, jer će
najveći deo DA provesti to vreme sa svojim porodicama. Hermiona će ići na skijanje sa roditeljima,
što je jako zabavljalo Rona, koji nije nikad čuo za normalske običaje da cepaju tanke trake drveta i
stavljaju ih na noge kako bi se klizali niz planine. Ron je išao svojima u Jazbinu. Hari je nekoliko
dana osećao zavist, sve dok Ron ne reče, kao odgovor na Harijevo pitanje kako ' stići do kuće za
Božić: - Ali ideš i ti! Zar ti nisam rekao? M ma mi je pre nekoliko nedelja napisala da te pozovem!
Hermiona prevrnu očima, ali se Harijevo raspoloženje popravi: pomisao na Božić u Jazbini bila je
zaista divna, mada malo pomračena Harijevom grižom savesti što neće moći da provede praznik sa
Sirijusom. Pitao se kako da ubedi gospodu Vesli da i njegovog kuma pozove na svetkovinu. Mada
je sumnjao da bi Dambldor dozvolio Sirijusu da napusti Ulicu Grimold, nije mogao a da ne pomisli
kako gospoda Vesli možda ne bi želela da on dođe, jer se isuviše često svađala sa njim. Sirijus se
uopšte nije javio Hariju od svoje poslednje pojave u kaminu, i mada je Hari znao da'pod stalnom
prismotrom Ambridžove ne bi bilo pametno da pokuša da stupi s njim u vezu, nije mu se sviđala
pomisao na usamljenog Sirijusa u staroj majčinoj kući, kako vuče krajeve jedine preostale
puckavice sa Kričerom.
Hari je poranio u Sobu po potrebi na poslednji sastanak DA uoči praznika, i bilo mu je drago zbog
toga, jer je, kad su se baklje upalile video da je Dobi uzeo na sebe da ukrasi tu prostoriju za Božić.
Videlo se da je to učinio baš taj vilenjak, jer, ko bi drugi okačio stotinu zlatnih kuglica o tavanicu,
svaku sa slikom Harija Potera i natpisom: Nek' vam je sretan i Harićetan Boiić!
Tek što je stigao da skine i poslednju, vrata se odškrinuše i uđe Luna Lavgud, sanjareći kao i
obično.
- Zdravo - reče ona maglovito, pogledavši naokolo na ostatak ukrasa. - Baš su lepi, jesi li ih ti
okačio?
- Ne - reče Hari - već Dobi, kućni vilenjak.
- Imela' - reče Luna sneno, uprevši prstom u veliki busen belih bobica tik iznad Harijeve glave. On
hitro poskoči. - Dobro reagovanje - reče Luna vrlo ozbiljno. - Često su pune narglova.
imela - po običaju, muškarac ima pravo da poljubi ženu ako se jedno nađu pod ukrasom imele,
prim. prev.
Dolazak Angeline, Alisije i Keti poštedeo je Harija pitanja - su to narglovi. Sve tri su bile
smrznute i zadihane.
_ Pa - reče Angelina bezizražajno, skinuvši ogrtač i baciv-§i ga u ćošak. - Najzad smo te zamenili.
_ Zamenili me? - ponovi Hari tupo.
- Tebe, Freda i Džordža - reče ona nestrpljivo. - Imamo novog Tragača!
- Koga? - brzo upita Hari.
-Džini Vesli - reče Keti.
Hari se zablenu u nju.
-Da, znam - reče Angelina izvlačeći štapić i protežući ruku - ali je, ona, zapravo, vrlo dobra. Ne kao
ti, razume se - reče, uputivši mu opak pogled - ali kad već nemamo tebe...
Hari se jedva uzdrža da joj ne uzvrati istom merom: zar je i na tren pomislila da on ne žali, hiljadu
puta više od nje, što je isključen iz tima?
- A šta je sa Jurišnicima? - upita on, pokušavajući da mu glas zvuči ravnodušno.
- Endru Kirk - reče Alisija bez oduševljenja - i Džek Sloper. Nijedan od njih nije briljantan. Ali u
poređenju sa ostalim idiotima koji su se prijavili...
Dolazak Rona i Hermione okonča tu deprimirajuću prepirku i kroz pet minuta soba je bila već
dovoljno puna, tako da Hari nije više mogao da vidi Angelinine plamteće i optužujuće poglede.
- Okej - reče on, pokušavajući da zavede red. - Mislio sam da bismo večeras mogli samo da
utvrdimo stvari koje smo već radili, jer je ovo poslednje predavanje pred praznike i nema svrhe da
počinjemo nešto novo pred tronedeljni odmor...
- Nećemo raditi ništa novo? - upita Zaharije Smit nezadovoljnim šapatom, dovoljno glasnim da se
pronese prostorijom. - Da sam znao, ne bih dolazio.
- Veruj da je i nama žao što ti to Hari nije rekao - dobaci Fred glasno.
Nekolicina se zakikota. Hari vide kako se Čo smeje i oset' već poznato prevrtanje u stomaku, kao
kad promaši stepenicu dok silazi.
- ... možemo da vežbamo u parovima - reče Hari. - Počećemo sa onesposobljavajućim urokom,
deset minuta, a onda ćemo izvaditi jastučiće i pokušati ponovo ošamućujuće čini.
Svi se poslušno podeliše. Hari je po običaju sparingovao Nevilu. Prostoriju uskoro ispuniše
isprekidani povici 'Impedimental' Neki bi se zatim smrzli na minut ili dva, a za to vreme bi njihov
partner besciljno zurio po sobi posmatrajući druge parove kako vežbaju. Zatim bi se odmrzli i sami
probali da bace kletvu.
Nevil se beše popravio iznad svih očekivanja. Posle nekog vremena, kada se Hari triput zaredom
odmrzao, on posla Nevila da se pridruži Ronu i Hermioni, a sam krenu po sobi da vidi ostale. Kada
je prošao pored Čo ona mu se nasmeši. On se odupre iskušenju da još nekoliko puta prođe pored
nje.
Posle deset minuta vežbe onesposobljavajućeg uroka, svi staviše jastučiće na pod i ponovo počeše
da izvode ošamućujuće čini. Prostor je bio isuviše skučen da bi svi mogli istovremeno da izvedu tu
čin. Neko vreme polovina grupe posmatrala je drugu, a onda zameniše uloge. Hari se oseti ispunjen
ponosom dok ih je gledao. Doduše, Nevil je ošamutio Padmu umesto Dina, u koga je ciljao, ali je
manje promašio nego obično, a i ostali su izuzetno napredovali.
Posle sat vremena, Hari ih pozva da stanu. - Zaista vam dobro ide - reče smeškajući im se. - Kada se
vratimo sa raspusta možemo početi da vežbamo neke stvarno velike stvari - možda čak patronuse.
Začu se žagor ushićenja. Uskoro se svi u sobi razvrstaše u grupice po dvoje i troje. Odlazeći, većina
požele Hariju srecan Božić. Radostan, on pokupi jastučiće sa Ronom i Hermionom i uredno ih složi
u stranu. Ron i Hermiona odoše pre njega. On ;oš malo motao naokolo, videvši da je i Čo još uvek
tu, na-Haiući se da će i od nje čuti: Srećan Božić.
-Ne, idi ti - čuo ju je kako se obraća svojoj drugarici, i srce poče da mu lupa kao da će da poskoči
sve do adamove jabučice.
Pretvarao se da ispravlja hrpu jastučića. Sada je bio posve siguran da su sami i čekao je da ona
progovori. Umesto toga, začu snažan šmrktaj.
On se okrenu i vide Čo nasred sobe, lica oblivenog suzama.
-Šta...?
Nije znao šta da radi. Samo je stajala tu i nečujno plakala.
-Šta se zbiva? - upita on nemoćno.
Ona odmahnu glavom i obrisa oči rukavom.
-Žao... mi je - reče ona nejasnim glasom. - Mislim... to što... učimo sve ove stvari... tera me da se...
pitam... da ih je on znao... da li bi još uvek bio živ.
Obeshrabreno, Harijevo srce propade, prešiša svoje uobičajeno mesto i zaustavi se negde na pupku.
Trebalo je da zna. Ona želi da priča o Sedriku.
-Znao je on sve ovo - reče Hari utučeno. - Bio je stvarno dobar u tome, inače nikada ne bi stigao u
središte lavirinta... Ali ako Voldemor doista reši da te ubije, nemaš nikakve šanse da preživiš.
Ona štucnu na pomen Voldemorovog imena, ali je i dalje nepomično zurila u Harija.
- Ti si preživeo, dok si još bio beba - reče ona tiho.
- Da, pa - reče Hari obazrivo, polazeći ka vratima. - Ni sam ne znam zašto, niti iko drugi zna, tako
da to i nije nešto čime bih se ponosio.
- 0, ne idi! - reče Čo, kao da će ponovo zasuziti. - Zaista mi je žao što sam se ovako rasplakala...
nisam mislila da...
Ona ponovo štucnu. Bila je lepa čak i kad su joj oči bile crvene i naduvene. Hari se oseti baš bedno.
Bio bi strašno zadovoljan da mu je samo rekla Srećan Božić.
-Znam da tebi mora da je užasno - reče ona, ponovo brišući oči rukavom. - To što ti spominjem
Sedrika, kada si ea video kako umire... pretpostavljam da želiš što pre da zaborav'4"
Hari ništa ne reče. To je bila istina, ali bi bilo surovo da to i kaže.
- Ti si st-stvarno dobar nastavnik, znaš - reče Čo s vodniikavim osmehom. - Nikada pre nisam
uspela da nekog ošamutim.
- Hvala - reče Hari posramljeno.
Jedan dugi trenutak su se gledali. Hari oseti da izgara od želje da izjuri iz sobe, a ujedno shvati i da
ne može da pomeri svoja stopala.
- Imela - reče Čo tiho, pokazujući na tavanicu iznad njih.
- Aha - reče Hari. Usta su mu bila baš suva. - Mada je verovatno puna narglova.
- Šta su narglovi?
- Pojma nemam - reče Hari. Ona mu priđe bliže. Činilo mu se da mu je bačena ošamućujuća čin na
mozak. - Moraćeš da pitaš Lujku. Ovaj, Lunu.
Čo ispusti čudan zvuk, nešto između jecaja i kikota. Sad mu je bila još bliže. Mogao je da izbroji
pegice na njenom nosu.
-Stvarno mi se sviđaš, Hari.
Mozak mu stade. Oseti kako mu se telom širi nekakvo peckanje, paralizujući mu ruke, noge i glavu.
Sada je bila već isuviše blizu. Mogao je da vidi svaku suzti koja joj prianja uz trepavice...
Vratio se u dnevni boravak pola sata kasnije i zatekao Rona i Hermionu na najboljim mestima kraj
vatre. Već su skoro svi bili otišli u krevet. Hermiona je pisala veoma dugačko pismo. Već je bila
ispunila pola rolne pergamenta koji joj se klatio sa ivice stola. Ron je ležao na tepihu kraj kamina,
pokušavajući da završi domaći iz preobražavanja.
-Što si se toliko zadržao? - upita on, kad Hari utonu u fotelju pored Hermionine.
Hari ne odgovori. Bio je u stanju šoka. Jedna polovina nje žudela je da otkrije Ronu i Hermioni šta
mu se upravo desilo, a druga je htela da tu tajnu sačuva do groba.
-Jesi li dobro, Hari? - upita ga Hermiona, vireći preko vrha svog pera.
Hari nevoljno slegnu ramenima. Zapravo, nije znao da li je dobro ili ne.
-Šta je bilo? - upita Ron, digavši se i osloni se na lakat da bi bolje video Harija. - Šta se desilo?
Hari nije bio načisto odakle da počne priču, a još nije bio siguran ni da li želi. Baš kad je odlučio da
ništa ne govori, Hermiona uze stvar u svoje ruke.
-Je li Čo u pitanju? - upita ona poslovnim tonom. - Da li te je spopala posle časa?
Ukočen od iznenađenja, Hari klimnu glavom. Ron se zakikota, ali stade čim primeti Hermionin
pogled.
- Pa... ovaj... šta je htela? - upita on kao fol uobičajenim glasom.
- Ona... - poče Hari, prilično promuklo. Pročisti grlo i ponovo pokuša. - Ona je... ovaj...
- Jeste li se poljubili? - upita Hermiona resko.
Ron tako brzo ustade da mu bočica sa mastilom prelete preko tepiha. Ne obazirući se, željno se
upilji u Harija.
-Pa? - zahtevao je da zna.
Hari skrenu pogled sa Ronovog ljubopitljivog i smejuljećeg lica ka Hermioninom blago
namrgođenom, i klimnu glavom.
-HA!
Ron izvede pobedonosni gest pesnicom i poče gromko da se srneje, zbog čega nekoliko stidljivih
drugaka pored prozora poskočiše. Hari se nerado iskezi videvši Rona kako se valja po tepihu a
Hermiona prezrivo pogleda u Rona i vrati se pisanju pisma.
-I? - upita Ron napokon, gledajući u Harija. - Kako je bilo?
Hari se na tren zamisli.
-Mokro - reče iskreno.
Ron ispusti takav krik, da je bilo teško odrediti da li likuie ili se gadi.
- Zato što je plakala - nastavi Hari utučeno.
- Aha - reče Ron, a osmeh mu polako izblede. - Zar se toliko loše ljubiš?
- Nemam pojma - reče Hari kome to nije palo na pamet i smesta se vidno zabrinu. - Možda je i tako.
- Naravno da nije - reče Hermiona odsutno, i dalje škrabajući pismo.
- Otkud ti znaš? - upita Ron, veoma oštro.
- Zato što Čo ovih dana polovinu vremena plače - reče Hermiona zamišljeno. - Plače za vreme jela,
u toaletima, uopšte svuda.
- Čovek bi pomislio da će je malo ljubakanja razvedriti - reče Ron, iskezivši se.
- Rone - reče Hermiona dostojanstvenim glasom, zarivši vrh pera u mastionicu - ti si
najbezosećajnija budalina koju sam imala nesreću da upoznam.
-Šta bi to trebalo znači? - reče Ron ogorčeno. - Ko još plače dok ga neko ljubi?
-Da - reče Hari, pomalo očajno - ko?
Hermiona ih pogleda gotovo sažaljivim izrazom.
-Zar ne shvatate kako se Čo oseća u ovom trenutku? - upita.
-Ne - odgovoriše Hari i Ron uglas.
Hermiona uzdahnu i spusti pero.
-Pa, očigledno je vrlo tužna zbog Sedrikove smrti. A mislim da je i zbunjena, jer joj se dopadao
Sedrik, a sada joj se dopada Hari, pa ne zna koga više voli. Osim toga oseća se knvom, misleći da
vređa uspomenu na Sedrika što se ljubi s Harijem, a brinuće se i šta će drugi možda da kažu o njoj
ako počda izlazi sa Harijem. Verovatno ne ume ni da odredi kakva su njena osećanja prema Hariju,
jer je on bio sa Sedrikom kada je ovaj poginuo, pa je to zbunjuje i boli. A još se boji da će je izbaciti
iz revenklovskog kvidičkog tima jer tako loše leti.
Kraj njenog govora proprati gotovo ošamućujući muk, a onda Ron reče: - Nije moguće da jedna
jedina osoba oseća sve to, pukla bi.
- To što ti svoje emocije cediš na kašičicu ne znači da su i ostali takvi - reče Hermiona zlobno, i
ponovo se lati pera.
- Ona je prva počela - reče Hari. - Ja ne bih... prišla mi je... a onda je stala da mi plače... nisam znao
šta da radim...
- Ne krivi sebe, druškane - reče Ron, uznemiren na samu tu pomisao.
- Trebalo je samo da budeš fin prema njoj - reče Hermiona brižno. - Bio si, zar ne?
- Pa - reče Hari, a neprijatna toplina mu obli lice – recimo - potapšao sam je malo po ledima.
Hermiona se jedva uzdrža da ne prevrae očima.
- Moglo je biti i gore, pretpostavljam - reče. - Hoćeš li je ponovo videti?
- Moraću, zar ne? - reče Hari. - Imamo sastanke DA, zar ne?
- Znaš na šta mislim - reče Hermiona nestrpljivo.
Hari ne odgovori. Hermionine reči su otvarale čitav niz zastrašujućih mogućnosti. Pokušao je da
zamisli da izađe negde sa Čo - u Hogsmid, možda - i da bude satima s njom nasamo.
• Naravno, ona će očekivati da je on pozove da izađu, posle svega što se upravo desilo... od te
pomisli stomak mu se bolno zgrči.
~ Pa dobro - reče Hermiona odsutno, ponovo se udubivši u svoje pismo - imaćeš mnogo prilika da
je pozoveš.
~ A šta ako on to ne želi? - reče Ron, koji je posmatrao ij sa neobično prepredenim izrazom lica.
-Nemoj da si smešan - reče Hermiona zamišljeno - Hariju se ona već odavno sviđa, zar ne, Hari?
On ne odgovori. Da, odavno mu se dopada Čo, ali kad god bi zamislio neki prizor sa njih dvoje,
uvek bi mu se priviđala jedna radosna Čo, tako različita od ove koja mu je jecala na ramenu.
- Kome uopšte pišeš taj roman? - upita Ron Hermionu, pokušavajući da pročita komadić
pergamenta koji se već vukao po podu. Hermiona ga skloni od njegovog pogleda.
- Viktoru.
- Krumu?
- Koliko još Viktora poznajemo?
Ron ne reče ništa, ali je delovao nezadovoljno. Sledećih dvadesetak minuta su sedeli ćutke, Ron je
završavao sastav iz preobražavanja uz mnogo nestrpljivih frktaja i preškrabavanja, a Hermiona je za
to vreme upomo pisala, dok nije sasvim ispunila pergament, pažljivo ga smotala i zapečatila. Hari je
zurio u vatru, želeći više od svega da se odatle pojavi Sirijusova glava i posavetuje ga o devojkama.
Vatra je sve tiše pucketala, dok se vrele crvene žeravice nisu pretvorile u pepeo i, osvrnuvši se, Hari
vide da su njih troje, po ko zna koji put, jedini u sobi.
- Okej, 'ku noć - reče Hermiona zevajući, kad se zaputila ka stepeništu za devojčice.
- Šta li nalazi u Krumu? - zapita se Ron, dok su se on i Hari peli stepeništem za dečake.
- Pa - poče Hari, razmotrivši situaciju - pretpostavljam t'o što je malo stariji, zar ne... a još je i
reprezentativac u kvidiču...
- Da, ali šta još osim toga - reče Ron, kao da se sekira. - Mislim, on je jedan mrzovoljan kreten, zar
ne?
- Pomalo mrzovoljan, dabome - reče Hari, koji je i dalje mislio na Čo.
Oni svukoše svoje odore i obukoše pidžame u potpunoj tišini. Din, Šejmus i Nevil su već spavali.
Hari spusti naočare pored kreveta i uđe u postelju, ali ne navuče zastore, već je, umesto toga, zurio
u komadić zvezdanog neba koji se video kroz orozor pored Nevilovog ležaja. Da je mogao znati, u
isto vreme prošle noći, da će samo dvadeset četiri sata kasnije poljubiti Čo Čang
_ 'ku noć - zagrokta Ron negde s njegove desne strane.
- 'ku noć - reče Hari.
Možda sledeći put... ako ga uopšte bude... možda će biti malo srećnija. Trebalo je da je pozove da
izađu. Ona je to verovatno očekivala, i sada je zaista ljuta na njega... ili leži u krevetu, i dalje
plačući za Sedrikom? Nije znao šta da misli. Hermionino objašnjenje je sve još više
iskomplikovalo, umesto da mu pomogne da shvati.
Tome bi trebalo da nas ovde uče, pomisli, okrećući se postrance, kako devojke razmišljaju... u
svakom slučaju bi bilo korisnije nego predskazivanje.
Nevil šmrknu u snu. Negde u noći huknu sova.
Hari je sanjao da se vratio u sobu DA. Čo ga je optuživala da ju je namamio tamo lažnim
obećanjima. Rekla je da joj je obećao sto pedeset čokoladnih žabica ako se pojavi. Hari se pobuni...
Čo povika: Sedrik mi je dao tonu sličica iz čoko-žabica, vidi! I izvadi pune šake sličica iz odore,
bacivši ih u vazduh. Zatim se ona pretvori u Hermionu, koja reče: Obećao si joj, Hari, znaš...
Mislim da je bolje da joj daš nešto drugo umesto toga... recimo tvoju Vatrenu strelu? A Hari se
pobuni, rekavši da ne može da joj da Vatrenu strelu, pošto je ona kod Ambridžove, i da je čitava
stvar potpuno smešna, on je zapravo došao u sobu DA samo da okači božićne ukrase u obliku
Dobijeve glave...
San se promeni...
Telo mu je bilo glatko, moćno i savitljivo. Klizio je izme-đu blistavih metalnih šipki, preko
mračnog, hladnog kamena... bio je tačno naspram vrata, klizeći po stomaku... bila je pomr-cina, a
ipak je mogao da vidi predmete oko njega kako svetlu-j čudnim, živopisnim bojama... polako je
okretao glavu... na pogled hodnik je bio prazan... ali ne... na podu pred njim sedeo je neki čovek,
brade spuštene na grudima, dok mu je kontura svetlucala u mraku...
Hari isplazi jezik... u vazduhu je okusio miris tog čoveka bio je živ ali ošamućen... sedeo je ispred
vrata na kraju hodnika...
Hari požele da ga ujede... ali mora da obuzda taj impuls... ima važnija posla...
Ali čovek se promeškolji... srebmasti ogrtač mu ispade kad je skočio na noge, i Hari vide njegove
živopisne, mutne konture kako se izdižu nad njim, vide štapić zadenut za pojas... Nije imao izbora...
Podiže se visoko iznad poda, a onda udari jednom, dvaput, triput, zagnjurivši svoje očnjake duboko
u čovekovo meso, osećajući kako mu se rebra lome u čeljustima, osećajući toplo šikljanje krvi...
Čovek je urlao od bola... a onda se ućutao... srozao se uza zid... krv mu je liptala po podu...
Čelo ga užasno zabole... gorelo je kao da će da eksplodira...
-Hari! HARI!
Otvorio je oči. Svaki delić tela bio mu je prekriven ledenim znojem. Bio je uvijen u čaršave kao u
ludačku košulju. Osećao se kao da mu neko stavlja usijani žarač na čelo.
-Hari!
Ron se nadvijao nad njim, vidno preplašen. Bilo je još nekih figura u podnožju Harijevog kreveta.
Uhvatio se za glavu. Bol ga je zaslepljivao... otkotrljao se i ispovraćao preko ivice dušeka.
- Stvarno mu nije dobro - reče jedan prestrašeni glas. - Da pozovemo nekoga?
- Hari! Hari!
Mora da kaže Ronu, važno je da mu kaže... duboko i brzo udišući vazduh, Hari se pridiže u krevetu,
silom volje se odrzavajući da se ne sruši ponovo, dok ga je bol napola zaslepeo.
-Tvoj tata - prodahta on, dok su mu se grudi snažno nadimale. - Tvoj tata je napadnut...
_ Šta? - reče Ron, ne shvatajući.
_ Tvoj otac! Ujeden je, svuda je krv...
- Idem po pomoć - reče onaj isti prestrašeni glas, i Hari ču korake kako se udaljavaju iz spavaonice.
- Hari, druže - reč Ron pažljivo - ti... ti si to samo sanjao...
- Ne! - reče Hari besno. Bilo je od ključne važnosti da Ron shvati. - To nije bio san... ne neki običan
san... bio sam tamo, video sam to... ja sam to uradio...
Mogao je da čuje kako Sejmus i Din nešto mrmljaju, ali ga nije bilo briga. Bol u čelu mu se polako
smanjivao, mada se i dalje znojio i grozničavo drhtao. Ponovo je povratio, a Ron se skloni unazad
da ga ne bi pogodio.
- Hari, nije ti dobro - reče on drhtavo. - Nevil je otišao da dovede pomoć.
- Dobro sam! - krkljao je Hari, brišući usta o pidžamu, a onda stade nekontrolisano da drhti. - Sa
mnom je sve u redu, treba da brineš za svog oca... moramo da otkrijemo gde je... krvari kao lud... ja
sam... bila je to ogromna zmija.
Pokušao je da ustane s kreveta, ali ga Ron gumu natrag. Din i Sejmus su i dalje šaputali u blizini.
Hari nije znao da li je prošao jedan ili desetak minuta, samo je sedeo i tresao se, osećajući kako mu
se bol vrlo sporo povlači iz ožiljka... a onda se uz stepenice začuše žumi koraci i do njega ponovo
dopre Nevilov glas.
-Ovuda, profesorko.
Profesorka Mek Gonagal žurno ulete u spavaonicu u svojoj kariranoj kućnoj haljini, s naočarima
nakrivljenim na njenom koščatom nosu.
-Šta je Poteru? Gde te boli?
Nikad joj se još nije toliko obradovao. Bio mu je potreban baš neko iz Reda feniksa, a ne neko ko će
da obleće oko njega i da mu propisuje beskorisne napitke.
-Radi se o Ronovom tati - reče, ponovo sedajući. - Napa'a ga je zmija, ozbiljno, video sam kako se
to desilo.
- Kako to misliš, video si kako se to desilo? - upita profesorka Mek Gonagal, nabravši svoje tamne
obrve.
- Ne znam... zaspao sam, a onda sam se našao tamo
- Hoćeš da kažeš da si to sanjao?
- Ne! - ljutito povika Hari, pitajući se zašto niko ne shvata. - Najpre sam sanjao nešto sasvim drago,
nešto glupo... a onda me je ovo prekinulo. To se stvamo desilo, nisam ja to umislio. Gospodin Vesli
je zaspao na podu i napala ga je džinovska zmija, potekla je tona krvi, on se srušio, neko mora da
vidi gde je...
Profesorka Mek Gonagal je zurila u njega kroz nakrivljene naočare, kao da je preplašena time što je
on video.
- Ne lažem i nisam lud! - reče joj Hari, gotovo vičući. - Kažem vam, video sam kako se to desilo!
- Verujem ti, Poteru - reče profesorka Mek Gonagal otresito. - Obuci ogrtač - idemo do direktora.
U nedelju ujutro Hermiona se ponovo probila do Hagridove kolibe kroz sneg visok pola metra. Hari
i Ron hteli su da pođu s njom, ali je brdo domaćih zadataka koje su imali da urade ponovo
alarmantno naraslo, te su, nevoljno i gunđajući, ostali u dnevnom boravku. Pokušavali su da
ignorišu radosne povike sa terena ispred zamka, gde su se učenici veselo klizali po zaleđenom
jezeru, spuštali se niz tobogane i, najgore od svega, bacali začarane grudve snega, koje bi doletele
do grifindorskog tornja i snažno pokucale po prozorima.
- Oj! - riknu Ron, kada je napokon izgubio strpljenje i pomolio glavu kroz prozor. - Ja sam asistent i
ako još jedna grudva pogodi ovaj prozor - JAO!
On brzo uvuče glavu, lica prekrivenog snegom.
- To su Fred i Džordž - reče on gorko, zalupivši prozor za sobom. - Bilmezi jedni...
Hermiona se vratila iz Hagridove kolibe malo pre ručka malo drhteći, odore mokre do kolena.
- Pa? - poče da je zapitkuje Ron, podigavši pogled kad je ušla. - Jesi li mu isplanirala sva
predavanja?
- Pokušala sam - reče ona tupo, utonuvši u stolicu pored Harija. Izvukla je štapić i njime izvela
komplikovani zamah, tako da iz njegovog vrha pokulja vruć vazduh. Zatim ga je uperila u svoju
odoru, koja poče da se puši dok se sušila. - Nije čak ni bio tamo kad sam stigla, kucala sam
najmanje pola sata. A onda je trupkajući izronio iz šume...
Hari zastenja. Zabranjena šuma vrvela je od stvorenja zbog kojih bi Hagrid najverovatnije dobio
otkaz. - Šta li čuva tamo? Da li ti je rekao? - upita on.
-Ne - reče Hermiona utučeno. - Kaže da to treba da bude iznenađenje. Pokušala sam da mu
objasnim kakva je situacija sa Ambridžovom, ali on to prosto ne kapira. Stalno govori da
niko pri zdravoj pameti ne bi radije učio o knarlima umesto o himerama - ne, ne mislim da ima
himeru' - dodade ona videvši preneražene poglede Rona i Harija - ali, nije da nije voljan, koliko sam
razuraela, već zato što je stvamo teško nabaviti njihova jaja. Ne znam koliko sam mu puta ponovila
da bi bolje bilo da sledi plan profesorke Truli-daske, ali zaista mislim da nije čuo ni pola od onoga
što sam mu govorila. Sad je u nekom čudnom raspoloženju, znate. Još uvek odbija da kaže otkud
mu te silne ozlede.
Hagridovo ponovno pojavljivanje za nastavničkim stolom za doručkom sledećeg dana nisu svi
učenici oduševljeno pozdravili. Neki, kao Fred, Džordž i Li radosno su zagrajali i jurnuli između
Himera - Himera je retko grčko čudovište sa glavom lava, telom ko-ze, i zmajskim repom. Opaka i
krvožedna, himera je izuzetno opasna. Po-znat je samo jedan slučaj uspešnog ubijanja himere, a
nesrećni čarobnjak kome je to pošlo za rukom se nedugo potom strmoglavio sa svoga krilatog konja
pravo u smrt, iznuren svojim naporima. Jaja himere su klasifikovana kao roba kojom nije
dozvoljeno trgovati, klase A. - isto.
grifindorskog i haflpafovskog stola da bi stisnuli Hagridu ručerdu. Drugi, poput Parvati i Lavander,
izmenili su sumorne poglede i zatresli glavom. Hari je znao da mnogi od njih više vole predavanja
profesorke Truli-daske, a najgore je bilo to ?t0 je onaj mali, objektivni delić njega znao da su imali
dobar razlog za to: način na koji je profesorka Truli-daska zamišljala zanimljivu nastavu nije nosio
rizik da neko izgubi glavu.
S izvesnom strepnjom Hari, Ron i Hermiona zaputiše se dole ka Hagridu u utorak, dobro ututkani
protiv hladnoće. Hari se brinuo, ne samo zbog toga šta će Hagrid odlučiti da im predaje, već i kako
će se ostatak odeljenja, posebno Melfoj i njegovi kompanjoni, ponašati ako ih Ambridžova bude
posmatrala.
Medutim, Velike inkvizitorke nije bilo nigde na vidiku dok su se probijali kroz sneg ka Hagridu,
koji ih je čekao na ivici šume. Njegov izgled nije baš ulivao poverenje. Modrice koje su u subotu
uveče bile purpurne, sada su bile oivičene zelenim i žutim a neke posekotine i dalje su krvarile. Hari
to nije mogao da shvati: da nisu možda Hagrida napali neki stvorovi čiji otrov sprečava da rane
zarastu? Kao da potvrđuje taj zastrašujući utisak, Hagrid je preko ramena nosio nešto nalik na
kravlju polutku.
- Ovdi će da radimo danas! - Hagrid veselo dozva učenike koji su mu se približavali, klimnuvši
glavom ka mračnom drveću iza njega. - Malo je zaklonjenije! U svakom slučaju, oni više volidu
mrak.
- Sta to više voli mrak? - začu Hari Melfoja kako resko zapitkuje Kreba i Gojla, s primesom panike
u glasu. - Šta je rekao, šta to više voli mrak, da li ste čuli?
Hari se seti jedine ranije prilike kada je Melfoj ušao u šumu- Ni tada nije bio baš hrabar. On se
nasmeja u sebi. Posle utakmice kvidiča, godilo mu je sve što bi Melfoju pričinjavalo nePrijatnost.
-Spremni? - upita Hagrid veselo, gledajući u razred. - Dobro, daklem, čuv'o sam ovaj izlet u
Zabranjenu šumu za petu godinu. Mislijo sam da je bolje da skoknemo i vidimo ta stv renjca u
njihovom prirodnom staništu. Paz'te 'vamo, ovo što će mo danas proučavat' prava je retkost, mislem
da sam jedini Britaniji koji je usp'o da ih izdresira.
-A siguran si da si ih dobro dresirao, zar ne? - reče Melfoj, s još paničnijim prizvukom. - Ne bi ti
bio prvi put da pred razred dovedeš nepripitomljena, divlja bića, zar ne?
Sliterinci potvrdno promrmljaše, a činilo se da nekoliko Grifindoraca takođe misle da je Melfoj u
pravu.
- Narafski da su dresirani - reče Hagrid, mršteći se i pridigavši mrtvu kravlju polutku malo više na
svom ramenu.
- A šta ti je onda bilo sa licem? - zahtevao je Melfoj da zna.
- Gledi svoja posla! - reče Hagrid ljutito. - Sad, ak' ste završili sas glupim pitanjima, pođite za
mnom!
On se okrenu i velikim koracima uđe pravo u šumu. Niko nije bio previše voljan da ga sledi. Hari
pogleda Rona i Hermionu, koji uzdahnuše ali klimnuše, te sve troje krenuše za Hagridom,
predvodeći ostatak odeljenja.
Koračali su desetak minuta dok nisu stigli do raesta gde je drveće bilo toliko zbijeno, da je delovalo
mračno kao u sumrak, a po tlu nije uopšte bilo snega. Zahroptavši, Hagrid spusti kravlju polutku na
zemlju, zakorači unazad i licem se okrenu razredu, koji se većim delom prikradao od drveta do
drveta ka njemu, nervozno izvirujući, kao da svakog trenutka očekuju neki prepad.
-Skup'te se 'vamo, skup'te se 'vamo - hrabrio ih je Hagrid. - Privuć' će ih miris mesa, al' ću ih
svejedno dozvat', jerbo će voleti da znadu da sam to ja.
On se okrenu, zatrese kosmatom glavom kako bi sklonio kosu s lica i ispusti čudan, kreštav vrisak
koji odjeknu kroz mracno drveće poput zova neke jezive ptice. Niko se ne nasmeja. Većina je
delovala isuviše preplašeno da bi pisnula.
Hagrid ponovo zakrešta. Prođe minut, a za to vreme razred je i dalje nervozno gledao preko ramena
i oko drveća ne bi azili to što dolazi, šta god bilo. A onda, kad Hagrid po treći ut zabaci kosu unazad
i isprsi se, Hari munu Rona u rebra i okaza mu na tamni prostor između dva izobličena trupla
tisovog drveta.
Par praznih, belih, sjajnih očiju postajao je sve veći probijajući se kroz tamu i, trenutak kasnije,
pojavi se zmajolika njuška, pa vrat, a onda iz tmine iskrsnu skeletasto telo velikog crnog krilatog
konja. Nekoliko sekundi gledao je u dake, resko raašući repom, a onda povi glavu i poče da kida
meso sa mrtve krave svojim šiljatim očnjacima.
Hari izdahnu s olakšanjem. Evo, najzad, dokaza da mu se nisu pričinjavala ta stvorenja, da su
stvama. Hagrid je takođe znao za njih. Pun iščekivanja pogledao je Rona, ali je ovaj i dalje gledao
kroz drveće i posle nekoliko sekundi prošaputao: -Zašto Hagrid više ne doziva?
Većina u odeljenju je, poput Rona, nervozno i zbrkano iščekivala i još uvek gledala svuda naokolo,
osim u konja koji je stajao na nekoliko desetina centimetara od njih. Još samo dvojica su izgleda
mogla da ga primete: mršavi sliterniski dečak iza Gojla, koji je s odvratnošću posmatrao konja kako
jede, i Nevil, čije su oči pratile fijukave pokrete crnog repa.
-0, a eve još jednog! - reče Hagrid ponosno, kada drugi crni konj izroni iz mračnog drveća, kožnih
krila priljubljenih uz telo, spusti glavu i poče halapljivo da kida meso. - A sada... nek' dignu ruke
oni koji mogu da ih vidu?
Beskrajno zadovoljan što će najzad shvatiti misteriju tih konJa, Hari podiže ruku. Hagrid mu
klimnu.
- Jes... jes, znao sam da ćeš ti moći, Hari - reče on ozbiljno. - I ti Nevile, je l'? I...
- Izvinjavam se - reče Melfoj pakosnim glasom - ali šta zaPravo treba da vidimo?
Umesto odgovora, Hagrid pokaza na kravlju strvinu na zei- Ceo razred gledao ju je nekoliko
sekundi, a zatim nekolizinu u čudu, dok Parvati zaskiča. Hari je znao zbog čega.
Komadići mesa koji se sami ljušte sa kostiju i nestaju u prozrac nom vazduhu mora da su delovali
veoma čudno.
- Šta to radi? - upita Parvati prestrašenim glasom, povlačeći se iza najbližeg drveta. - Ko to jede?
- Testrali - reče Hagrid ponosito, a Hermiona izusti: - Aha! - na Harijevom ramenu, kao znak da je
sada shvatila. - Hogvorts ima celo jedno krdo. Daklem, ko znade...?
- Ali oni donose veliku nesreću! - prekide ga Parvati uznemireno. - Oni nagoveštavaju užasnu
sudbu ljudima koji ih vide.
Profesorka Trilejni mi je jednom ispričala...
-Ne, ne, ne - reče Hagrid kikoćući se - to je samo praznoverje, nesu oni nesrećni, već dibidus
pametni i korisni! Narafski, ovi ovdi ne rade niš'a osim š'o vuku školske kočije, sem kad Dambldor
ide na dalek' put, a ne želi da se prebaci – ene još jednog para, vid'te samo...
Još dva konja mirno izađoše iz drveća, jedan prođe tik pored Parvati, koja vrisnu i pribi se još više
uz drvo, govoreći: -Mislim da sam nešto osetila. Mislim da je blizu mene!
-Ne brin' se, neće te niš'a - reče joj Hagrid strpljivo. - Daklem, ko može da mi reče zaš'o neki od vas
mogu da i' vide, a neki jok?
Hermiona podiže ruku.
- Ajde, kaži - reče Hagrid, smešeći joj se.
- Jedini koji mogu da vide testrale - reče ona - jesu ljudi koji su videli smrt.
- Tačno tako - reče Hagrid sveČano - deset poena za Grifindor. Daklem, testrali su vam...
- Ahem, Ahem.
Profesorka Ambridž beše stigla. Stajala je na metar i po od Harija, ponovo noseći zeleni šešir i
ogrtač, držeći svoju beležnicu na gotovs. Hagrid, koji nikad ranije nije čuo njen lažni kašalj, zurio je
sa pažnjom u najbližeg testrala, očito pod utiskom da je on ispustio taj zvuk...
-Ahem, ahem.
_ 0 zdravo! - reče Hagrid, nasmešivši se kad je locirao izvor te buke.
_ pnmili ste belešku koju sam vam poslala u kolibu jutros?
_ reče Ambridžova istim glasnim, laganim tonom kojim je razvarala s njim i ranije, kao da se
obraća nekom ko je i stranac i blago zaostao. - U kojem vam javljam da ću vršiti inspekciju vašeg
predavanja?
- 0, da - reče Hagrid vedro. - Drago mi je da ste odma' našli 'de smo! Pa, kao š'o možete da vidite -
to jes', ovaj, pojma nemam - možete li da vidite? Danas radimo testrale...
- Izvinite? - reče profesorka Ambridž glasno, skupivši ruku oko uva i mršteći se. - Šta ste rekli?
Hagrid je delovao malo zbunjen.
-Ovaj - testrali\ - reče glasno. - Vel'ki - ovaj, krilati konji, znate!
Pun nade, on zamaha svojim džinovskim rukama. Profesorka Ambridž podiže obrve i stade da
mrmlja dok je zapisivala belešku na tablicu: - Mora... da... se... poštapa... grubim... jezikom...
znakova.
- No... bilo kak' bilo... - reče Hagrid, okrećući se nazad ka razredu, pomalo usplahiren - ovaj... š'a
sam ono rek'o?
- Cini se... da... ima... kratkotrajno... pamćenje – mrmljala je Ambridžova, dovoljno glasno da je svi
čuju. Drako Melfoj je izgledao kao da mu je Božić stigao mesec dana ranije. Hermiona je, naprotiv,
pocrvenela od potisnutog besa.
-A, jes' - reče Hagrid, bacivši nelagodan pogled na beležnicu koja je pripadala Ambridžovoj, ali
odlučno nastavi. - Da, hteo sam da vi ispričam kak' smo dobili to krdo. Daklem, tako, počeli smo sa
jednim mužjakom i pet ženskinja. Ovaj ovdi – on pomilova konja koji se prvi beše pojavio - zove se
Tenebrus, °n je moj naročiti favorit, prvi koj' se rodijo ovdi u šumi...
- Da li ste svesni - upita Ambridžova glasno, prekidajući ga - da je Ministarstvo magije
klasifikovalo testrale kao 'opasne'?
Hari oseti da mu je teško oko srca, kao da mu je od kam na, i snuždi se, ali se Hagrid samo
zakikota.
- Testrali nesu opasni! Mislem, umeju da vas malčice gricnu, ak' ih odista iznervirate...
- Pokazuje... znake... zadovoljstva... na... pomen... nasilja -promrmlja Ambridžova, ponovo
škrabajući po beležnici.
- Ne... ma dajte! - reče Hagrid, sada već pomalo zabrinuto. - Hoću reć', i pas će da vi ujede ako ga
čikate, je 1' da.. al' testrali su izašli na loš glas samo zbog ti' mrtvački' stvarčica - ljudi su umislili da
su oni loše predskazanje, je 1' da? Samo zato š'o nisu niš' s'vatili, zar ne?
Ambridžova ne odgovori. Završila je poslednju belešku, a onda podigla pogled ka Hagridu i rekla,
ponovo vrlo glasno i lagano: - Molim vas, nastavite sa predavanjem kao i obično. Ja ću da prošetam
- i stade da prstima imitira šetnju (Melfoj i Pensi Perkinson su se bezglasno smejali) - među
učenicima - (ona pokaza okolo na pojedinu decu iz odeljenja) - da im postavim pitanja. - Ona
pokaza rukom na usta da bi ukazala na govor.
Hagrid je zurio u nju, očito isuviše sluđen da bi shvatio zašto se ona ponaša kao da on ne razume
normalan engleski govor. Hermioni se u očima pojaviše suze od besa.
- Veštice jedna, zla veštičaro! - prošaputa ona kad je Ambridžova krenula ka Pensi Perkinson. -
Znam šta pokušavaš, ti užasna, izopačena, zlobna...
- Ovaj... svejedno - reče Hagrid, očito se boreći da ponovo uspostavi tok predavanja - daklem...
testrali. Jes'. Pa, o njima ima brdo dobrih stvarčica...
- Da li smatrate - obrati se profesorka Ambridž zvonkim glasom Pensi Perkinson - da ste u stanju da
razumete profesora Hagrida dok priča?
Kao Hermioni, i Pensi su suze navrle na oči, ali od smeha. Zato joj je i odgovor bio pomalo zbrkan,
pošto je pokušavala da suzbije kikotanje.
-Ne... pošto... pa... zvuči... uglavnom, kao groktanje...
Ambridžova nešto upisa u beležnicu. Ono malo Hagridovog . bez modrica pocrvene, ali on pokuša
da se pravi kao da nije ćuo Pensin odgovor.
_ Ovaj... da... dobre stvarčice o testralima. Pa, kad ih jednom ukrotite, kao ovije ovdi, nikad se više
nećete izgubit' kad ste sas njima. Imaju zadivljujuć' smis'o za određivanje pravca, samo im recite
gdi 'oćete da idete...
-Pod uslovom da te mogu razumeti, dakako - reče Melfoj glasno, a Pensi Perkinson ne uspe da se
suzdrži, već ponovo stade da se kikoće. Profesorka Ambridž im se pomirljivo nasmeši,
a onda se okrenu Nevilu.
-Ti možeš da vidiš testrale, Longbotome, zar ne? - upita.
Nevil klimnu.
- Koga si ti video da umire? - nastavi ona, nemamim tonom.
- Mog... mog dedu - reče Nevil.
- I šta misliš o njima? - upita Ambridžova, mahnuvši svojom zdepastom rukom ka konjima, koji su
dosad već oglodali dobar deo strvine do kostiju.
- Ovaj - poče Nevil nervozno, gledajući u Hagrida. - Pa... oni... su... ovaj... okej...
- Đaci... su... isuviše... zastrašeni... da priznaju... da se... plaše - promrmlja Ambridžova, ponovo
zapisavši nešto sebi u beležnicu.
- Ne! - reče Nevil, delujući uznemireno. - Ne, ne bojim se ja njih!
- Sve je u redu - reče Ambridžova, potapšavši Nevila po ramenu, uputivši mu nešto što je trebalo da
liči na osmeh razumevanja, ali je Hariju više ličilo na zluradi kez. - Pa, Hagride ~ ona se okrenu ka
njemu i ponovo mu se obrati onim glasnim, usporenim glasom. - Mislim da sam dobila sve što mi je
bilo potrebno. Vi ćete dobiti - (ona stade da podražava rukama kako uzima nešto iz vazduha ispred
sebe) - rezultate inspekcije - (pokaza na beležnicu) - kroz deset dana. Ona podiže deset zdepastih
kratkih prstiju, a onda, sa osmehom žabastijim nego ik d ispod svog zelenkastog šešira, žurno
odjuri, ostavljajući Melfo i Pensi u napadu smeha, dok se Herraiona tresla od besa a N^ vil delovao
zbunjen i potišten.
- Ta prljava, lažljiva, prevrtljiva stara gargojla! - grmela ;e Hermiona pola sata kasnije, kad su se
vraćali ka zamku kroz ka nale koje su ranije probili kroz sneg. - Vidite šta je naumila? Ponovo ona
njena fiks-ideja o polutanima - pokušava da Hagrida predstavi kao nekakvog maloumnog trola,
samo zato što mu je majka bila džin - a to nije pošteno, to zaista nije bila loša lekcija - mislim, da su
ponovo u pitanju bili zadnjorasprskavajući skruti, to ne bi bilo dobro... ali, testrali su baš fini -
zapravo, tim bolje za Hagrida!
- Ambridžova kaže da su opasni - reče Ron.
- Pa, kao što je Hagrid rekao, umeju da se brinu o sebi - reče Hermiona nestrpljivo - i mada
pretpostavljam da ih nastavnik poput Truli-daske ne bi pokazivao pre O.I.Č.T. nivoa, ipak
su vrlo zanimljivi, zar ne? Kao i to što neki mogu da ih vide, a neki ne! Volela bih da i ja mogu.
-Stvarao? - upita je Hari tiho.
Ona iznenada pretrnu.
- 0 Hari - izvini - ne, naravno da ne bih - baš sam izvalila glupost.
- U redu je - reče on brzo - ne brini.
- Iznenađen sam koliko ljudi je moglo da ih vidi - reče Ron.
-Troje u jednom razredu...
-Dabome, Vesli, baš smo se pitali - reče jedan zloban glas.
Melfoj, Kreb i Gojl su išli tik iza njih, nečujni po snežnom pokrivaču. - Da li bi bolje zapazio Kvafl
kada bi video nekoga kako oteže papke?
On, Kreb i Gojl gromko su se smejali, probijajući se se pored njih ka zamku, a onda u horu
zapevaše: - Vesli je nas car
-Ronove uši se zacrveneše.
_ knoriši ih, samo ih ignoriši - došapnu mu Hermiona, vaA & štapić da bi ponovo činima stvorila
topli vazduh, ne bi li . otopila stazu do staklene bašte i učinila je prohodnijom.
Došao je decembar, donoseći još snega i čitavu lavinu domaćih zadataka za petake. Ronove i
Hemionine asistentske dužnosti takode su postajale sve veći teret što se više bližio Božić. Pozvali su
ih da nadgledaju ukrašavanje zamka (Probaj ti da stavljaš ukrasne trake kada Pivs drži drugi kraj i
hoće da te zadavi njima, reče Ron), da paze da drugaci i trećaci provode odmore unutra zbog oštre
zima (A oni su bezobrazni mali slinavci, znaš, mi vala nismo bili tako drski na prvoj godini, opet će
Ron) i da u smenama patroliraju hodnicima sa Argusom Filčom, koji je podozrevao da bi praznično
raspoloženje moglo da izazove pravu navalu čarobnjačkih dvoboja {Taj ti ima balegu umesto
mozga, besneo je Ron.) Bili su do te mere zauzeti, da je Hermiona čak prestala da plete šeširiće za
vilenjake i brinula se što su joj ostala samo još tri.
- Svi ti siroti vilenjaci koje još nisam oslobodila, moraće da ostanu ovde za Božić jer nema dovoljno
šešira!
Hari, koji nije imao srca da joj kaže da Dobi uzima sve što ona napravi, zadubi se u pisanje sastava
iz istorije magije. U svakom slučaju, nije hteo da misli na Božić. Po prvi put otkako je u školi, žarko
je želeo da provede praznik daleko od Hogvortsa. Rastrzan između zabrane igranja kvidiča i brige
hoće li Hagrida staviti na probni rad, trenutno je osećao veliku odbojnost prema ovom mestu.
Jedino što ga je radovalo bili su sastanci DA, ali ni njih neće održavati tokom praznika, jer će
najveći deo DA provesti to vreme sa svojim porodicama. Hermiona će ići na skijanje sa roditeljima,
što je jako zabavljalo Rona, koji nije nikad čuo za normalske običaje da cepaju tanke trake drveta i
stavljaju ih na noge kako bi se klizali niz planine. Ron je išao svojima u Jazbinu. Hari je nekoliko
dana osećao zavist, sve dok Ron ne reče, kao odgovor na Harijevo pitanje kako ' stići do kuće za
Božić: - Ali ideš i ti! Zar ti nisam rekao? M ma mi je pre nekoliko nedelja napisala da te pozovem!
Hermiona prevrnu očima, ali se Harijevo raspoloženje popravi: pomisao na Božić u Jazbini bila je
zaista divna, mada malo pomračena Harijevom grižom savesti što neće moći da provede praznik sa
Sirijusom. Pitao se kako da ubedi gospodu Vesli da i njegovog kuma pozove na svetkovinu. Mada
je sumnjao da bi Dambldor dozvolio Sirijusu da napusti Ulicu Grimold, nije mogao a da ne pomisli
kako gospoda Vesli možda ne bi želela da on dođe, jer se isuviše često svađala sa njim. Sirijus se
uopšte nije javio Hariju od svoje poslednje pojave u kaminu, i mada je Hari znao da'pod stalnom
prismotrom Ambridžove ne bi bilo pametno da pokuša da stupi s njim u vezu, nije mu se sviđala
pomisao na usamljenog Sirijusa u staroj majčinoj kući, kako vuče krajeve jedine preostale
puckavice sa Kričerom.
Hari je poranio u Sobu po potrebi na poslednji sastanak DA uoči praznika, i bilo mu je drago zbog
toga, jer je, kad su se baklje upalile video da je Dobi uzeo na sebe da ukrasi tu prostoriju za Božić.
Videlo se da je to učinio baš taj vilenjak, jer, ko bi drugi okačio stotinu zlatnih kuglica o tavanicu,
svaku sa slikom Harija Potera i natpisom: Nek' vam je sretan i Harićetan Boiić!
Tek što je stigao da skine i poslednju, vrata se odškrinuše i uđe Luna Lavgud, sanjareći kao i
obično.
- Zdravo - reče ona maglovito, pogledavši naokolo na ostatak ukrasa. - Baš su lepi, jesi li ih ti
okačio?
- Ne - reče Hari - već Dobi, kućni vilenjak.
- Imela' - reče Luna sneno, uprevši prstom u veliki busen belih bobica tik iznad Harijeve glave. On
hitro poskoči. - Dobro reagovanje - reče Luna vrlo ozbiljno. - Često su pune narglova.
imela - po običaju, muškarac ima pravo da poljubi ženu ako se jedno nađu pod ukrasom imele,
prim. prev.
Dolazak Angeline, Alisije i Keti poštedeo je Harija pitanja - su to narglovi. Sve tri su bile
smrznute i zadihane.
_ Pa - reče Angelina bezizražajno, skinuvši ogrtač i baciv-§i ga u ćošak. - Najzad smo te zamenili.
_ Zamenili me? - ponovi Hari tupo.
- Tebe, Freda i Džordža - reče ona nestrpljivo. - Imamo novog Tragača!
- Koga? - brzo upita Hari.
-Džini Vesli - reče Keti.
Hari se zablenu u nju.
-Da, znam - reče Angelina izvlačeći štapić i protežući ruku - ali je, ona, zapravo, vrlo dobra. Ne kao
ti, razume se - reče, uputivši mu opak pogled - ali kad već nemamo tebe...
Hari se jedva uzdrža da joj ne uzvrati istom merom: zar je i na tren pomislila da on ne žali, hiljadu
puta više od nje, što je isključen iz tima?
- A šta je sa Jurišnicima? - upita on, pokušavajući da mu glas zvuči ravnodušno.
- Endru Kirk - reče Alisija bez oduševljenja - i Džek Sloper. Nijedan od njih nije briljantan. Ali u
poređenju sa ostalim idiotima koji su se prijavili...
Dolazak Rona i Hermione okonča tu deprimirajuću prepirku i kroz pet minuta soba je bila već
dovoljno puna, tako da Hari nije više mogao da vidi Angelinine plamteće i optužujuće poglede.
- Okej - reče on, pokušavajući da zavede red. - Mislio sam da bismo večeras mogli samo da
utvrdimo stvari koje smo već radili, jer je ovo poslednje predavanje pred praznike i nema svrhe da
počinjemo nešto novo pred tronedeljni odmor...
- Nećemo raditi ništa novo? - upita Zaharije Smit nezadovoljnim šapatom, dovoljno glasnim da se
pronese prostorijom. - Da sam znao, ne bih dolazio.
- Veruj da je i nama žao što ti to Hari nije rekao - dobaci Fred glasno.
Nekolicina se zakikota. Hari vide kako se Čo smeje i oset' već poznato prevrtanje u stomaku, kao
kad promaši stepenicu dok silazi.
- ... možemo da vežbamo u parovima - reče Hari. - Počećemo sa onesposobljavajućim urokom,
deset minuta, a onda ćemo izvaditi jastučiće i pokušati ponovo ošamućujuće čini.
Svi se poslušno podeliše. Hari je po običaju sparingovao Nevilu. Prostoriju uskoro ispuniše
isprekidani povici 'Impedimental' Neki bi se zatim smrzli na minut ili dva, a za to vreme bi njihov
partner besciljno zurio po sobi posmatrajući druge parove kako vežbaju. Zatim bi se odmrzli i sami
probali da bace kletvu.
Nevil se beše popravio iznad svih očekivanja. Posle nekog vremena, kada se Hari triput zaredom
odmrzao, on posla Nevila da se pridruži Ronu i Hermioni, a sam krenu po sobi da vidi ostale. Kada
je prošao pored Čo ona mu se nasmeši. On se odupre iskušenju da još nekoliko puta prođe pored
nje.
Posle deset minuta vežbe onesposobljavajućeg uroka, svi staviše jastučiće na pod i ponovo počeše
da izvode ošamućujuće čini. Prostor je bio isuviše skučen da bi svi mogli istovremeno da izvedu tu
čin. Neko vreme polovina grupe posmatrala je drugu, a onda zameniše uloge. Hari se oseti ispunjen
ponosom dok ih je gledao. Doduše, Nevil je ošamutio Padmu umesto Dina, u koga je ciljao, ali je
manje promašio nego obično, a i ostali su izuzetno napredovali.
Posle sat vremena, Hari ih pozva da stanu. - Zaista vam dobro ide - reče smeškajući im se. - Kada se
vratimo sa raspusta možemo početi da vežbamo neke stvarno velike stvari - možda čak patronuse.
Začu se žagor ushićenja. Uskoro se svi u sobi razvrstaše u grupice po dvoje i troje. Odlazeći, većina
požele Hariju srecan Božić. Radostan, on pokupi jastučiće sa Ronom i Hermionom i uredno ih složi
u stranu. Ron i Hermiona odoše pre njega. On ;oš malo motao naokolo, videvši da je i Čo još uvek
tu, na-Haiući se da će i od nje čuti: Srećan Božić.
-Ne, idi ti - čuo ju je kako se obraća svojoj drugarici, i srce poče da mu lupa kao da će da poskoči
sve do adamove jabučice.
Pretvarao se da ispravlja hrpu jastučića. Sada je bio posve siguran da su sami i čekao je da ona
progovori. Umesto toga, začu snažan šmrktaj.
On se okrenu i vide Čo nasred sobe, lica oblivenog suzama.
-Šta...?
Nije znao šta da radi. Samo je stajala tu i nečujno plakala.
-Šta se zbiva? - upita on nemoćno.
Ona odmahnu glavom i obrisa oči rukavom.
-Žao... mi je - reče ona nejasnim glasom. - Mislim... to što... učimo sve ove stvari... tera me da se...
pitam... da ih je on znao... da li bi još uvek bio živ.
Obeshrabreno, Harijevo srce propade, prešiša svoje uobičajeno mesto i zaustavi se negde na pupku.
Trebalo je da zna. Ona želi da priča o Sedriku.
-Znao je on sve ovo - reče Hari utučeno. - Bio je stvarno dobar u tome, inače nikada ne bi stigao u
središte lavirinta... Ali ako Voldemor doista reši da te ubije, nemaš nikakve šanse da preživiš.
Ona štucnu na pomen Voldemorovog imena, ali je i dalje nepomično zurila u Harija.
- Ti si preživeo, dok si još bio beba - reče ona tiho.
- Da, pa - reče Hari obazrivo, polazeći ka vratima. - Ni sam ne znam zašto, niti iko drugi zna, tako
da to i nije nešto čime bih se ponosio.
- 0, ne idi! - reče Čo, kao da će ponovo zasuziti. - Zaista mi je žao što sam se ovako rasplakala...
nisam mislila da...
Ona ponovo štucnu. Bila je lepa čak i kad su joj oči bile crvene i naduvene. Hari se oseti baš bedno.
Bio bi strašno zadovoljan da mu je samo rekla Srećan Božić.
-Znam da tebi mora da je užasno - reče ona, ponovo brišući oči rukavom. - To što ti spominjem
Sedrika, kada si ea video kako umire... pretpostavljam da želiš što pre da zaborav'4"
Hari ništa ne reče. To je bila istina, ali bi bilo surovo da to i kaže.
- Ti si st-stvarno dobar nastavnik, znaš - reče Čo s vodniikavim osmehom. - Nikada pre nisam
uspela da nekog ošamutim.
- Hvala - reče Hari posramljeno.
Jedan dugi trenutak su se gledali. Hari oseti da izgara od želje da izjuri iz sobe, a ujedno shvati i da
ne može da pomeri svoja stopala.
- Imela - reče Čo tiho, pokazujući na tavanicu iznad njih.
- Aha - reče Hari. Usta su mu bila baš suva. - Mada je verovatno puna narglova.
- Šta su narglovi?
- Pojma nemam - reče Hari. Ona mu priđe bliže. Činilo mu se da mu je bačena ošamućujuća čin na
mozak. - Moraćeš da pitaš Lujku. Ovaj, Lunu.
Čo ispusti čudan zvuk, nešto između jecaja i kikota. Sad mu je bila još bliže. Mogao je da izbroji
pegice na njenom nosu.
-Stvarno mi se sviđaš, Hari.
Mozak mu stade. Oseti kako mu se telom širi nekakvo peckanje, paralizujući mu ruke, noge i glavu.
Sada je bila već isuviše blizu. Mogao je da vidi svaku suzti koja joj prianja uz trepavice...
Vratio se u dnevni boravak pola sata kasnije i zatekao Rona i Hermionu na najboljim mestima kraj
vatre. Već su skoro svi bili otišli u krevet. Hermiona je pisala veoma dugačko pismo. Već je bila
ispunila pola rolne pergamenta koji joj se klatio sa ivice stola. Ron je ležao na tepihu kraj kamina,
pokušavajući da završi domaći iz preobražavanja.
-Što si se toliko zadržao? - upita on, kad Hari utonu u fotelju pored Hermionine.
Hari ne odgovori. Bio je u stanju šoka. Jedna polovina nje žudela je da otkrije Ronu i Hermioni šta
mu se upravo desilo, a druga je htela da tu tajnu sačuva do groba.
-Jesi li dobro, Hari? - upita ga Hermiona, vireći preko vrha svog pera.
Hari nevoljno slegnu ramenima. Zapravo, nije znao da li je dobro ili ne.
-Šta je bilo? - upita Ron, digavši se i osloni se na lakat da bi bolje video Harija. - Šta se desilo?
Hari nije bio načisto odakle da počne priču, a još nije bio siguran ni da li želi. Baš kad je odlučio da
ništa ne govori, Hermiona uze stvar u svoje ruke.
-Je li Čo u pitanju? - upita ona poslovnim tonom. - Da li te je spopala posle časa?
Ukočen od iznenađenja, Hari klimnu glavom. Ron se zakikota, ali stade čim primeti Hermionin
pogled.
- Pa... ovaj... šta je htela? - upita on kao fol uobičajenim glasom.
- Ona... - poče Hari, prilično promuklo. Pročisti grlo i ponovo pokuša. - Ona je... ovaj...
- Jeste li se poljubili? - upita Hermiona resko.
Ron tako brzo ustade da mu bočica sa mastilom prelete preko tepiha. Ne obazirući se, željno se
upilji u Harija.
-Pa? - zahtevao je da zna.
Hari skrenu pogled sa Ronovog ljubopitljivog i smejuljećeg lica ka Hermioninom blago
namrgođenom, i klimnu glavom.
-HA!
Ron izvede pobedonosni gest pesnicom i poče gromko da se srneje, zbog čega nekoliko stidljivih
drugaka pored prozora poskočiše. Hari se nerado iskezi videvši Rona kako se valja po tepihu a
Hermiona prezrivo pogleda u Rona i vrati se pisanju pisma.
-I? - upita Ron napokon, gledajući u Harija. - Kako je bilo?
Hari se na tren zamisli.
-Mokro - reče iskreno.
Ron ispusti takav krik, da je bilo teško odrediti da li likuie ili se gadi.
- Zato što je plakala - nastavi Hari utučeno.
- Aha - reče Ron, a osmeh mu polako izblede. - Zar se toliko loše ljubiš?
- Nemam pojma - reče Hari kome to nije palo na pamet i smesta se vidno zabrinu. - Možda je i tako.
- Naravno da nije - reče Hermiona odsutno, i dalje škrabajući pismo.
- Otkud ti znaš? - upita Ron, veoma oštro.
- Zato što Čo ovih dana polovinu vremena plače - reče Hermiona zamišljeno. - Plače za vreme jela,
u toaletima, uopšte svuda.
- Čovek bi pomislio da će je malo ljubakanja razvedriti - reče Ron, iskezivši se.
- Rone - reče Hermiona dostojanstvenim glasom, zarivši vrh pera u mastionicu - ti si
najbezosećajnija budalina koju sam imala nesreću da upoznam.
-Šta bi to trebalo znači? - reče Ron ogorčeno. - Ko još plače dok ga neko ljubi?
-Da - reče Hari, pomalo očajno - ko?
Hermiona ih pogleda gotovo sažaljivim izrazom.
-Zar ne shvatate kako se Čo oseća u ovom trenutku? - upita.
-Ne - odgovoriše Hari i Ron uglas.
Hermiona uzdahnu i spusti pero.
-Pa, očigledno je vrlo tužna zbog Sedrikove smrti. A mislim da je i zbunjena, jer joj se dopadao
Sedrik, a sada joj se dopada Hari, pa ne zna koga više voli. Osim toga oseća se knvom, misleći da
vređa uspomenu na Sedrika što se ljubi s Harijem, a brinuće se i šta će drugi možda da kažu o njoj
ako počda izlazi sa Harijem. Verovatno ne ume ni da odredi kakva su njena osećanja prema Hariju,
jer je on bio sa Sedrikom kada je ovaj poginuo, pa je to zbunjuje i boli. A još se boji da će je izbaciti
iz revenklovskog kvidičkog tima jer tako loše leti.
Kraj njenog govora proprati gotovo ošamućujući muk, a onda Ron reče: - Nije moguće da jedna
jedina osoba oseća sve to, pukla bi.
- To što ti svoje emocije cediš na kašičicu ne znači da su i ostali takvi - reče Hermiona zlobno, i
ponovo se lati pera.
- Ona je prva počela - reče Hari. - Ja ne bih... prišla mi je... a onda je stala da mi plače... nisam znao
šta da radim...
- Ne krivi sebe, druškane - reče Ron, uznemiren na samu tu pomisao.
- Trebalo je samo da budeš fin prema njoj - reče Hermiona brižno. - Bio si, zar ne?
- Pa - reče Hari, a neprijatna toplina mu obli lice – recimo - potapšao sam je malo po ledima.
Hermiona se jedva uzdrža da ne prevrae očima.
- Moglo je biti i gore, pretpostavljam - reče. - Hoćeš li je ponovo videti?
- Moraću, zar ne? - reče Hari. - Imamo sastanke DA, zar ne?
- Znaš na šta mislim - reče Hermiona nestrpljivo.
Hari ne odgovori. Hermionine reči su otvarale čitav niz zastrašujućih mogućnosti. Pokušao je da
zamisli da izađe negde sa Čo - u Hogsmid, možda - i da bude satima s njom nasamo.
• Naravno, ona će očekivati da je on pozove da izađu, posle svega što se upravo desilo... od te
pomisli stomak mu se bolno zgrči.
~ Pa dobro - reče Hermiona odsutno, ponovo se udubivši u svoje pismo - imaćeš mnogo prilika da
je pozoveš.
~ A šta ako on to ne želi? - reče Ron, koji je posmatrao ij sa neobično prepredenim izrazom lica.
-Nemoj da si smešan - reče Hermiona zamišljeno - Hariju se ona već odavno sviđa, zar ne, Hari?
On ne odgovori. Da, odavno mu se dopada Čo, ali kad god bi zamislio neki prizor sa njih dvoje,
uvek bi mu se priviđala jedna radosna Čo, tako različita od ove koja mu je jecala na ramenu.
- Kome uopšte pišeš taj roman? - upita Ron Hermionu, pokušavajući da pročita komadić
pergamenta koji se već vukao po podu. Hermiona ga skloni od njegovog pogleda.
- Viktoru.
- Krumu?
- Koliko još Viktora poznajemo?
Ron ne reče ništa, ali je delovao nezadovoljno. Sledećih dvadesetak minuta su sedeli ćutke, Ron je
završavao sastav iz preobražavanja uz mnogo nestrpljivih frktaja i preškrabavanja, a Hermiona je za
to vreme upomo pisala, dok nije sasvim ispunila pergament, pažljivo ga smotala i zapečatila. Hari je
zurio u vatru, želeći više od svega da se odatle pojavi Sirijusova glava i posavetuje ga o devojkama.
Vatra je sve tiše pucketala, dok se vrele crvene žeravice nisu pretvorile u pepeo i, osvrnuvši se, Hari
vide da su njih troje, po ko zna koji put, jedini u sobi.
- Okej, 'ku noć - reče Hermiona zevajući, kad se zaputila ka stepeništu za devojčice.
- Šta li nalazi u Krumu? - zapita se Ron, dok su se on i Hari peli stepeništem za dečake.
- Pa - poče Hari, razmotrivši situaciju - pretpostavljam t'o što je malo stariji, zar ne... a još je i
reprezentativac u kvidiču...
- Da, ali šta još osim toga - reče Ron, kao da se sekira. - Mislim, on je jedan mrzovoljan kreten, zar
ne?
- Pomalo mrzovoljan, dabome - reče Hari, koji je i dalje mislio na Čo.
Oni svukoše svoje odore i obukoše pidžame u potpunoj tišini. Din, Šejmus i Nevil su već spavali.
Hari spusti naočare pored kreveta i uđe u postelju, ali ne navuče zastore, već je, umesto toga, zurio
u komadić zvezdanog neba koji se video kroz orozor pored Nevilovog ležaja. Da je mogao znati, u
isto vreme prošle noći, da će samo dvadeset četiri sata kasnije poljubiti Čo Čang
_ 'ku noć - zagrokta Ron negde s njegove desne strane.
- 'ku noć - reče Hari.
Možda sledeći put... ako ga uopšte bude... možda će biti malo srećnija. Trebalo je da je pozove da
izađu. Ona je to verovatno očekivala, i sada je zaista ljuta na njega... ili leži u krevetu, i dalje
plačući za Sedrikom? Nije znao šta da misli. Hermionino objašnjenje je sve još više
iskomplikovalo, umesto da mu pomogne da shvati.
Tome bi trebalo da nas ovde uče, pomisli, okrećući se postrance, kako devojke razmišljaju... u
svakom slučaju bi bilo korisnije nego predskazivanje.
Nevil šmrknu u snu. Negde u noći huknu sova.
Hari je sanjao da se vratio u sobu DA. Čo ga je optuživala da ju je namamio tamo lažnim
obećanjima. Rekla je da joj je obećao sto pedeset čokoladnih žabica ako se pojavi. Hari se pobuni...
Čo povika: Sedrik mi je dao tonu sličica iz čoko-žabica, vidi! I izvadi pune šake sličica iz odore,
bacivši ih u vazduh. Zatim se ona pretvori u Hermionu, koja reče: Obećao si joj, Hari, znaš...
Mislim da je bolje da joj daš nešto drugo umesto toga... recimo tvoju Vatrenu strelu? A Hari se
pobuni, rekavši da ne može da joj da Vatrenu strelu, pošto je ona kod Ambridžove, i da je čitava
stvar potpuno smešna, on je zapravo došao u sobu DA samo da okači božićne ukrase u obliku
Dobijeve glave...
San se promeni...
Telo mu je bilo glatko, moćno i savitljivo. Klizio je izme-đu blistavih metalnih šipki, preko
mračnog, hladnog kamena... bio je tačno naspram vrata, klizeći po stomaku... bila je pomr-cina, a
ipak je mogao da vidi predmete oko njega kako svetlu-j čudnim, živopisnim bojama... polako je
okretao glavu... na pogled hodnik je bio prazan... ali ne... na podu pred njim sedeo je neki čovek,
brade spuštene na grudima, dok mu je kontura svetlucala u mraku...
Hari isplazi jezik... u vazduhu je okusio miris tog čoveka bio je živ ali ošamućen... sedeo je ispred
vrata na kraju hodnika...
Hari požele da ga ujede... ali mora da obuzda taj impuls... ima važnija posla...
Ali čovek se promeškolji... srebmasti ogrtač mu ispade kad je skočio na noge, i Hari vide njegove
živopisne, mutne konture kako se izdižu nad njim, vide štapić zadenut za pojas... Nije imao izbora...
Podiže se visoko iznad poda, a onda udari jednom, dvaput, triput, zagnjurivši svoje očnjake duboko
u čovekovo meso, osećajući kako mu se rebra lome u čeljustima, osećajući toplo šikljanje krvi...
Čovek je urlao od bola... a onda se ućutao... srozao se uza zid... krv mu je liptala po podu...
Čelo ga užasno zabole... gorelo je kao da će da eksplodira...
-Hari! HARI!
Otvorio je oči. Svaki delić tela bio mu je prekriven ledenim znojem. Bio je uvijen u čaršave kao u
ludačku košulju. Osećao se kao da mu neko stavlja usijani žarač na čelo.
-Hari!
Ron se nadvijao nad njim, vidno preplašen. Bilo je još nekih figura u podnožju Harijevog kreveta.
Uhvatio se za glavu. Bol ga je zaslepljivao... otkotrljao se i ispovraćao preko ivice dušeka.
- Stvarno mu nije dobro - reče jedan prestrašeni glas. - Da pozovemo nekoga?
- Hari! Hari!
Mora da kaže Ronu, važno je da mu kaže... duboko i brzo udišući vazduh, Hari se pridiže u krevetu,
silom volje se odrzavajući da se ne sruši ponovo, dok ga je bol napola zaslepeo.
-Tvoj tata - prodahta on, dok su mu se grudi snažno nadimale. - Tvoj tata je napadnut...
_ Šta? - reče Ron, ne shvatajući.
_ Tvoj otac! Ujeden je, svuda je krv...
- Idem po pomoć - reče onaj isti prestrašeni glas, i Hari ču korake kako se udaljavaju iz spavaonice.
- Hari, druže - reč Ron pažljivo - ti... ti si to samo sanjao...
- Ne! - reče Hari besno. Bilo je od ključne važnosti da Ron shvati. - To nije bio san... ne neki običan
san... bio sam tamo, video sam to... ja sam to uradio...
Mogao je da čuje kako Sejmus i Din nešto mrmljaju, ali ga nije bilo briga. Bol u čelu mu se polako
smanjivao, mada se i dalje znojio i grozničavo drhtao. Ponovo je povratio, a Ron se skloni unazad
da ga ne bi pogodio.
- Hari, nije ti dobro - reče on drhtavo. - Nevil je otišao da dovede pomoć.
- Dobro sam! - krkljao je Hari, brišući usta o pidžamu, a onda stade nekontrolisano da drhti. - Sa
mnom je sve u redu, treba da brineš za svog oca... moramo da otkrijemo gde je... krvari kao lud... ja
sam... bila je to ogromna zmija.
Pokušao je da ustane s kreveta, ali ga Ron gumu natrag. Din i Sejmus su i dalje šaputali u blizini.
Hari nije znao da li je prošao jedan ili desetak minuta, samo je sedeo i tresao se, osećajući kako mu
se bol vrlo sporo povlači iz ožiljka... a onda se uz stepenice začuše žumi koraci i do njega ponovo
dopre Nevilov glas.
-Ovuda, profesorko.
Profesorka Mek Gonagal žurno ulete u spavaonicu u svojoj kariranoj kućnoj haljini, s naočarima
nakrivljenim na njenom koščatom nosu.
-Šta je Poteru? Gde te boli?
Nikad joj se još nije toliko obradovao. Bio mu je potreban baš neko iz Reda feniksa, a ne neko ko će
da obleće oko njega i da mu propisuje beskorisne napitke.
-Radi se o Ronovom tati - reče, ponovo sedajući. - Napa'a ga je zmija, ozbiljno, video sam kako se
to desilo.
- Kako to misliš, video si kako se to desilo? - upita profesorka Mek Gonagal, nabravši svoje tamne
obrve.
- Ne znam... zaspao sam, a onda sam se našao tamo
- Hoćeš da kažeš da si to sanjao?
- Ne! - ljutito povika Hari, pitajući se zašto niko ne shvata. - Najpre sam sanjao nešto sasvim drago,
nešto glupo... a onda me je ovo prekinulo. To se stvamo desilo, nisam ja to umislio. Gospodin Vesli
je zaspao na podu i napala ga je džinovska zmija, potekla je tona krvi, on se srušio, neko mora da
vidi gde je...
Profesorka Mek Gonagal je zurila u njega kroz nakrivljene naočare, kao da je preplašena time što je
on video.
- Ne lažem i nisam lud! - reče joj Hari, gotovo vičući. - Kažem vam, video sam kako se to desilo!
- Verujem ti, Poteru - reče profesorka Mek Gonagal otresito. - Obuci ogrtač - idemo do direktora.
23 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 5:34 pm
Margita
Administrator
22. SENT MUNGOVA BOLNICA ZA MAGIJSKE BOLESTI
I POVREDE
Hariju je toliko laknulo što ga je ona shvatila ozbiljno, da ni trenutka nije oklevao, već je smesta
iskočio iz kreveta, navukao kućni ogrtač i natakao naočare nazad na nos.
- Vesli, i ti bi trebalo da pođeš - reče profesorka Mek Gonagal.
Oni krenuše za njom pored nemih figura Nevila, Šejmusa i Dina, izađoše iz spavaonice, niz spiralne
stepenice ka dnevnom boravku, kroz rupu u portretu, a zatim duž mesečinom osvetljen"g hodnika
Debele dame. Hari se osećao kao da će ga svakog trenutka preplaviti panika. Hteo je da trči, da
dozove Dambldofa. Gospodin Vesli negde krvari, dok oni tako smireno koračaJu, a šta ako su oni
očnjaci (Hari se svim silama trudio da ne misli 'moji očnjaci') bili otrovni? Prošli su pored gospođe
N ris, koja je uperila svoje oči nalik fenjerima u njih i tiho frknu la, ali joj profesorka Mek Gonagal
reče 'Iš!' i ova se povuč nazad u senku, a oni za par minuta dođoše do kamenog gargoi la koji je
čuvao ulaz u Dambldorovu kancelariju.
-Prskave zujalice - reče profesorka Mek Gonagal.
Gargojl ožive i odskoči u stranu. Zid iza njega se otvori i otkri kameno stepenište koje se kretalo
nagore poput spiralnoe lifta. Sve troje stadoše na pokretne stepenice. Zid se uz tup udarac zatvori za
njima i oni krenuše nagore u sitnim krugovima, sve dok nisu došli do izuzetno uglačanih hrastovih
vrata sa mesinganim zvekirom u obliku grifona.
Iako je ponoć već dobrano prošla, iz sobe su se čuli glasovi, i to velika graja. Po zvuku bi se reklo
da je Dambldor ugostio barem desetak ljudi.
Profesorka Mek Gonagal triput pokuca grifonskim zvekirom, i glasovi naglo utihnuše, kao da ih je
neko ugasio. Vrata se sama od sebe otvoriše, i profesorka Mek Gonagal uvede Harija i Rona.
Soba je bila u pomrčini. Čudnovati srebrni instrumenti koji su stajali na stočićima bili su nemi i
nepokretni, umesto da bruje i izbacuju oblačiće dima kao što su inače činili. Portreti starih direktora
i direktorki koji su prekrivali zidove dremali su u svojim okvirima. Na stalku iza vrata spavala je
veličanstvena crveno-zlatna ptica, podvivši glavu ispod krila.
-Oh, to ste vi, profesorko Mek Gonagal... i... ah.
Dambldor je sedeo za radnim stolom u fotelji s velikim naslonom. On se nagnu napred pod svetlost
sveća koje su osvetljavale papire prostrte pred njim. Nosio je veličanstveno izvezenu ljubičastozlatnu
odoru preko snežnobele spavaćice, ali je delovao posve budan, odmah usredsredivši svoje
prodorne svetlo-plave oči na profesorku Mek Gonagal.
-Profesore Dambldor, Poter je imao... pa, noćnu moru - reče profesorka Mek Gonagal. - Kaže...
_ To nije bila noćna mora - brzo uskoči Hari. Profesorka Mek Gonagal se okrenu ka Hariju, malčice
se mršteći.
- Dobro, Poteru, onda ti ispričaj direktoru o tome.
- Ja... pa, jesatn spavao... - poče Hari i, uprkos svojoj užasnutosti i očajničkoj potrebi da natera
Dambldora da shvati, pomalo ga je nerviralo što direktor ne gleda u njega, već pogledom ispituje
sopstvene isprepletane prste. - Ali to nije bio običan san... bilo je stvarno... video sam kada se
dogodilo... - On duboko udahnu. - Ronovog tatu - gospodina Veslija - napala je džinovska zmija.
Činilo se da su te reči nastavile da odjekuju vazduhom pošto ih je izgovorio, delujući pomalo
nebulozno, čak i komično. Zavlada tajac, tokom kojeg se Dambldor zavali u naslon i zagleda se u
tavanicu, meditirajući. Ron je gledao čas u Harija, čas u Dambldora, prebledeo i šokiran.
-Kako si to video? - upita Dambldor tiho, i dalje ne gledajući u Harija.
-Pa... ne znam - reče Hari, prilično ljutito, jer uostalom, kakve to veze ima? - U svojoj glavi,
valjda...
-Nisi me razumeo - reče Dambldor istim smirenim tonom. - Mislio sam... da li možeš da se setiš...
ovaj... gde si se ti nalazio dok si posmatrao taj napad? Da li si stajao pored žrtve, ili si gledao na
celu scenu odozgo?
Ovo je bilo tako čudnovato pitanje, da Hari zinu, piljeći u Dambldora. Kao da ovaj zna...
-Ja sam bio zmija - reče. - Sve sam video iz perspektive same zmije.
Na trenutak svi zaćutaše, a zatim Dambldor, sada gledajući u Rona, i dalje prebledelog, upita
drugačijim, oštrijim glasom: -Da li je Artur ozbiljno povređen?
-Da - reče Hari žustro. - Zašto svi toliko sporo kapiraju, zar ne shvataju koliko čovek krvari kada
mu toliko dugački očnJaci probiju bok? I zašto Dambldor ne želi da ga pogleda?
Ali Dambldor ustade, tako brzo da Hari poskoči, i obrat' jednom od starih portreta koji je visio tik
uz plafon. - Evera de? - reče on odsečno. - I ti isto, Dilis!
Čarobnjak žućkastog tena u tankom craora ramu i veštica pored njega, sa dugačkim srebrnim
uvojcima, odmah otvoriše oči, iako se činilo da su u najdubljem snu.
-Slušali ste? - upita Dambldor.
Čarobnjak klimnu glavom, a veštica reče: - Naravno.
-Čovek ima riđu kosu i naočari - reče Dambldor. - Everarde, ti ćeš morati da podigneš uzbunu,
postaraj se da ga pronađu odgovarajući ljudi...
Oboje klimnuše glavom i postrance izađoše iz ramova, ali umesto da se pojave u susednim slikama
(kao što je to obično bivalo na Hogvortsu), oni se ne pojaviše uopšte. U jednom ramu se sada
nalazila samo pozadina tamne zavese, a u drugom lepa kožna fotelja. Hari primeti da mnogi drugi
direktori i direktorke po zidovima, iako su vrlo ubedljivo hrkali i balavili, neprekidno krišom
gledaju u njega kroz trepavice, i iznenada shvati ko je to govorio kada su zakucali na vrata.
- Everard i Dilis su bili dva najslavnija direktora Hogvortsa - reče Dambldor, obilazeći Harija, Rona
i profesorku Mek Gonagal kako bi prišao veličanstvenoj usnuloj ptici na stalku kraj vrata. - Njihove
zasluge su toliko velike da su im portreti okačeni i u drugim važnim čarobnjačkim institucijama.
Pošto se slobodno kreću izmedu svojih portreta, mogu da nam kažu šta se dešava na drugim
mestima...
- Ali, gospodin Vesli bi mogao da bude bilo gde! - reče Hari.
- Molim vas, sedite, sve troje - reče Dambldor, kao da Hari ništa nije rekao. - Everard i Dilis se
možda neće vratiti jos nekoliko minuta. Profesorko Mek Gonagal, ako biste mogli da prizovete još
stolica.
Profesorka Mek Gonagal izvuče štapić iz džepa svoje kućne haljine i mahnu njime. Tri stolice se
stvoriše niotkuda, ravnih slona i drvene, ni nalik udobnim cicanim foteljama koje je Dambldor
stvorio na Harijevom saslušanju. Hari sede, posmatrajući Dambldora preko ramena. Dambldor
prstom pomazi Fokesovu zlatnu perjanu glavu. Feniks se istog trena probudi. Visoko podiže svoju
prelepu glavu i osmotri Dambldora sjajnim crnim očima.
-Trebaće nam - reče Dambldor ptici, veoma tiho - upozorenje.
Blesnu plamen, i feniks nestade.
Dambldor se sada nadvi nad jedan od krhkih srebrnih instrumenata, čiju funkciju Hari nikada nije
shvatio, prenese ga do svog stola, sede ponovo preko puta njih i nežno ga dodirnu vrhom svog
štapića.
Instrument istog trena ožive i oglasi se ritmičnim čangrljanjem. Sićušni oblaci bledozelenog dima
pokuljaše iz minijaturne srebme cevčice na samom vrhu aparata. Dambldor se pomno zagleda u
dim, naboravši čelo. Posle par sekundi, sićušni oblačići postadoše stalan mlaz dima koji se
zgušnjavao i uvijao u vazduhu... na jednom kraju dima pojavi se zmijska glava, širom otvorivši
usta. Hari se pitao da li taj instrument potvrđuje njegovu priču: željno je gledao u Dambldora,
tražeći neki znak da je u pravu, ali Dambldor ne podiže pogled ka njemu.
-Naravno, naravno - promrmlja Dambldor za sebe, još uvek proučavajući trag dima, bez trunke
iznenađenja. - Ali u podeljenoj biti?
Hari nije mogao da razazna ni glavu ni rep ovog pitanja. Dimna zmija se, medutim, istog trena
podeli u dve zmije, koje su se uvijale i talasale u tamnom vazduhu. Sa izrazom sumorne
satisfakcije, Dambldor ponovo nežno potapša instrument svojim stapićem: čangrljanje se uspori i
prestade, a dimna zmija izbleoe, pretvori se u bezobličnu izmaglicu i ispari.
Dambldor vrati instrument na stočić sa vretenastim nožicama. Hari vide kako ga mnogi stari
direktori sa portreta prate pog'edom, a onda, shvativši da ih Hari gleda, brže-bolje ponovo počeše da
se pretvaraju da spavaju. Hari htede da upita čem služi taj čudni srebrni uređaj, ali pre nego što je
stigao da to zausti, začu se povik sa samog vrha zida s njihove desne strane Čarobnjak zvani
Everard ponovo se pojavio na svom portretu malčice zadihan.
- Dambldore!
- Kakve su vesti? - odmah će Dambldor.
- Vikao sam dok neko nije dotrčao - reče čarobnjak, koji je brisao znoj sa čela zavesom iza sebe -
rekao sam im da sam čuo kako se nešto kreće dole niz stepenice - nisu bili sigurni da li da mi
poveruju, ali su ipak sišli da provere - znaŠ da dole nema nikakvih portreta kroz koje bih mogao da
posmatram. Bilo kako bilo, par minuta kasnije su ga preneli gore. Ne izgleda dobro, prekriven je
krvlju, otrčao sam do portreta Elfride Kreg da bih ga bolje osmotrio, dok su izlazili...
- Dobro - reče Dambldor, kada se Ron grčevito trže. - Pretpostavljam da će ga Dilis videti kako
stiže, onda...
Par trenutaka kasnije, i veštica sa srebrnim uvojcima pojavi se na sopstvenom portretu. Ona kašljući
utonu u svoju fotelju i reče: - Da, odveli su ga u Sent Mungo, Dambldore... proneli su ga pored mog
portreta... deluje loše...
- Hvala ti - reče Dambldor. On se osvrnu ka profesorki Mek Gonagal. !
- Minerva, molim te idi i probudi ostalu decu Veslijevih.
- Naravno... i
Profesorka Mek Gonagal tastade i hitro krenu ka vratima. Hari iskosa pogleda u Rona, koji je bio
potpuno prestravljen.
- Dambldore... šta ćemo sa Moli? - upita profesorka Mek Gonagal, zastavši na vratima.
- To će biti posao za Fokesa, kada završi sa osmatranjem da li neko nailazi - reče Dambldor. - Ali
možda već i zna... onaj njen izvrsni sat...
Hari je znao da Dambldor govori o satu koji nije pokazivao vreme, već prebivalište i stanje svih
članova porodice Vesli, 1 tr' se na pomisao da kazaljka gospodina Veslija mora da ovog trenutka
pokazuje da je u smrtnoj opasnosti. Ali bilo je veoma kasno. Gospođa Vesli verovatno spava, te
neće videti sat. Hari smrznu pri pomisli na bauka koji se na oči gospođe Vesli pretvorio u beživotno
telo gospodina Veslija, dok mu se krv slivala niz lice s nakrivljenim naočarima... ali gospodin Vesli
neće umreti... ne sme...
Dambldor je sada čeprkao po plakaru iza Harija i Rona. Zatim izroni iz njega, noseći ugljenisani
crni čajnik koji pažljivo smesti na svoj sto. Podigao je štapić i promrmljao - Portusl -Čajnik na
trenutak zadrhta, svetleći čudnim plavim sjajem. Zatim se polako smiri, ponovo postavši ziftcrn.
Dambldor odmaršira do još jednog portreta, na kome je bio naslikan čarobnjak mudrog izgleda sa
šiljatom bradicom, obučen u sliterinske srebrno-zelene boje, i očigledno tako duboko usnuo da nije
čuo Darabldorov glas kada je ovaj pokušao da ga probudi.
-Finease. Finease.
Stanovnici portreta koji su prekrivali zidove sobe više se nisu pretvarali da spavaju. Sada su se
pomerali u ramovima, kako bi što bolje videli šta se događa. Kada je čarobnjak-mudrijaš nastavio
da se pretvara da spava, neki od njih takođe povikaše njegovo ime.
-Finease! Finease! FINEASE!
Više nije mogao da se pretvara. On se teatralno trže i širom otvori oči.
- Da li me je to neko zvao?
- Treba da ponovo posetiš svoj drugi portret, Finease - rece Dambldor. - Iraam još jednu poruku.
- Da posetim moj drugi portret? - reče Fineas piskavim glasom, široko i lažno zevajući (pogled mu
pređe preko sobe i usredsredi se na Harija). - A, ne, Dambldore, previše sam umoran noćas.
Nešto u Fineasovom glasu Hariju je bilo izuzetno poznato gde li ga je već čuo? Ali pre nego što je
stigao da razmisli, pOrtreti na okolnim zidovima zagrajaše u znak protesta.
- To je neposlušnost, gospodine! - zagrme korpulentni čarobnjak crvenog nosa, preteći zavitlavši
pesnicama. - Zanemarivanje dužnosti!
- Mi smo čašću obavezani da služimo trenutnog direktora Hogvortsa! - povika krhki stari čarobnjak,
kojeg Hari prepozna kao Dambldorovog prethodnika, Armanda Dipeta. - Sram te bilo, Finease!
- Da li da ga ja ubedim, Dambldore? - upita veštica prodornog pogleda, podigavši neobično debeo
štapić koji je veoma ličio na brezovu granu.
- Ma, dobro de - reče čarobnjak po imenu Fineas, posmatrajući njan štapić uz blagu strepnju - iako
je možda do sada već uništio moju sliku, kao što je učinio i sa ostatkom familije...
- Sirijus zna da ne sme da uništi tvoj portret - reče Dambldor, i Hari istog trena shvati gde je već čuo
Fineasov glas: dopirao je iz naizgled praznog rama u njegovoj spavaćoj sobi u Ulici Grimold. -
Prenećeš mu poruku da je Artur Vesli strašno povređen i da će njegova supruga, deca i Hari Poter
uskoro stići u njegovu kuću. Da li si me razumeo?
- Artur Vesli, povređen, supruga, deca i Hari Poter dolaze da ostanu - odrecitova Fineas smorenim
glasom. - Da, da... u redu...
On skrenu sa portreta i nestade sa vidika u trenutku kada se vrata kancelarije ponovo otvoriše.
Profesorka Mek Gonagal uvede unutra Freda, Džordža i Džini, sve troje raščupane i šokirane, još
uvek u noćnoj odeći.
- Hari - šta se to zbiva? - upita Džini, koja je delovala prestrašeno. - Profesorka Mek Gonagal kaže
da si video tatu povređenog...
- Vaš otac je povređen na dužnosti za Red feniksa – rece Dambldor, pre nego što je Hari stigao i da
progovori. - Odveden je u Sent Mungovu bolnicu za magijske bolesti i povrede. Šaliem vas sve
nazad u Sirijusovu kuću, koja je mnogo bliža holnici od Jazbine. Tamo ćete se naći sa majkom.
-Kako idemo tamo? - upita Fred, delujući potreseno. - Flu-prahom?
-Ne - reče Dambldor. - Flu-prah trenutno nije bezbedan, mreža je pod prismotrom. Ići ćete pomoću
teleportacionog ključa. - On pokaza na stari čajnik koji je nevino stajao povrh njegovog stola. -
Čekamo samo da Fineas Nigelus podnese izveštaj... hoću da budem siguran da je sve bezbedno, pre
nego što vas pošaljem...
U samom središtu kancelarije buknu plamen, iz kojeg izlete jedno jedino zlatno pero i nežno pade
na pod.
-To je Fokesovo upozorenje - reče Dambldor, uzevši pero čim je dodirnulo tlo. - Mora da je
profesorka Ambridž saznala da niste u krevetima... Minerva, idi i preseci joj put... ispričaj joj bilo
kakvu priču...
Profesorka Mek Gonagal odjuri, zavijorivši kariranom noćnom haljinom.
- On kaže da će mu biti drago da ih primi -reče smoreni glas iza Dambldora: čarobnjak po imenu
Fineas ponovo se pojavio ispred sliterinske zastave. - Moj čukununuk oduvek je imao čudan ukus u
odabiru gostiju.
- Dođite ovamo, onda - reče Dambldor Hariju i Veslijevima - i to brzo, pre nego što nam se još
neko pridruži.
Hari i ostali se skupiše oko Dambldorovog stola.
-Da li ste svi već koristili teleportacioni ključ? - upita Dambldor, a oni zaklimaše glavama,
ispruživši ruke da dodirnu neki deo pocrnelog čajnika. - Dobro. Dakle, kada izbrojim do tri, jedan...
dva...
Zbilo se to u deliću sekunde: tokom beskrajno malog zasto-ja pre nego što je Dambldor rekao 'tri',
Hari podiže pogled ka njemu - bili su vrlo blizu jedan drugome - i Dambldorov bistri plavi pogled
pređe sa teleportacionog ključa na Harijevo lice.
Istog trena Harijev ožiljak poče usijano da ga peče ka se stara rana ponovo otvorila - i u Hariju se
rasplamsa tak moćna mržnja, nepozvana, neželjena, ali zastrašujuće jaka da tren oseti kako bi
najradije od svega želeo da napadne - ugriz - da uroni svoje očnjake u čoveka pred sobom...
-...tri.
Hari oseti snažan trzaj ispod pupka, tlo mu nestade pod nogama, a ruka mu se prilepi za čajnik.
Udarao je u ostale dok su leteli kroz vrtlog boja i nalet vetra, prilepljeni za čajnik koji ih je vukao
napred... sve dok ne oseti kako mu stopala tako sna-žno udaraju o tlo, da mu kolena klecnuše, čajnik
začangrlja po podu, a negde kraj njega nečiji glas reče:
- Ponovo ste se vratili, izdajnička derišta. Da li je istina damim otac umire?
- NAPOLJE! - zagrme drugi glas.
Hari se pridiže na noge i osvrnu oko sebe. Stigli su u sumornu podrumsku kuhinju u Ulici Grimold,
broj dvanaest. Jedini izvor svetlosti bili su kamin i treperava sveća, koja je osvetljavala ostatke
usamljeničke večere. Kričer je upravo nestajao kroz vrata koja su vodila ka hodniku, zlobno se
osvrćući ka njima dok je pridizao svoju krpicu da se ne saplete o nju. Sirijus im je žurno prilazio,
delujući zabrinuto. Bio je neizbrijan i još uvek u dnevnoj odeći. Takode je pomalo zaudarao na
ustajalo piće, poput Mandangusa.
- Šta se zbiva? - upita on, ispruživši ruku da pridigne Džini. - Fineas Nigelus je rekao da je Artur
gadno povređen...
- Pitaj Harija - reče Fred.
-Da, i ja hoću to lično da čujem - reče Džordž.
Blizanci i Džini su zurili u njega. Kričerovi koraci se zaustaviše na stepenicama koje su vodile iz
sobe.
-Bilo je... - poče Hari. Ovo je bilo još gore nego kad je govorio Mek Gonagalovoj i Dambldoru. -
Imao sam... nekakvu... viziju...
I on im ispriča sve što je video, iako je izmenio priču, ta. ^a ;e zvučalo kao da je posmatrao sa
strane dok je zmija napadala, a ne iz zmijskih očiju. Ron, koji je još uvek bio veotna bled, pogleda
ga, ali ne progovori. Kada je Hari završio, Fred, nžordž i Džini na trenutak nastaviše da zure u
njega. Hari nije znao da li to umišlja ili ne, ali mu se činilo da ima nečeg optužujućeg u njihovim
pogledima. Pa, ako će već da ga krive samo zato što je video napad, drago mu je što im nije rekao
da je tokom njega bio u samoj zmiji.
-Da li je mama stigla? - upita Fred, okrenuvši se ka Sirijusu.
- Ona verovatno još uvek ni ne zna šta se dogodilo – reče Sirijus. - Bilo je važno da vas sklonimo
pre nego što bi Ambridžova mogla da se umeša. Pretpostavljam da Dambldor upravo obaveštava
Moli.
- Moramo da idemo u Sent Mungo - reče Džini uzbuđeno.
Osvrnu se ka svojoj braći. Svi su, naravno, još uvek bili u pidžamama. - Sirijuse, možeš li da nam
pozajmiš ogrtače ili nešto slično?
- Čekajte malo, ne možete sada da upadate u Sent Mungo! - reče Sirijus.
- Naravno da tnožemo u Sent Mungo, ako hoćemo – reče Fred tvrdoglavog izraza lica. - On nam je
tata!
- A kako ćete da objasnite da ste znali da je Artur napadnut, pre nego što je bolnica uopšte i
obavestila njegovu ženu?
- Kakve to ima veze? - upita Džordž žustro.
- Ima veze, jer ne želimo da skrećemo pažnju na činjenicu da Hari ima vizije stvari koje se događaju
stotinama milja daleko! - reče Sirijus ljutito. - Imate li pojma šta bi Ministarstvo uradilo da to
dozna?
Fred i Džordž su delovali kao da ih nije briga šta bi Ministarstvo uradilo. Ron je još uvek bio beo i
nem.
Džini reče: - Mogao je neko drugi da nam kaže... mogli smo da čujemo od nekog drugog, a ne od
Harija.
- Od koga? - upita Sirijus nestrpljivo. - Čujte, vaš otac je povređen dok je bio na dužnosti za Red, i
okolnosti su već dovoljno sumnjive i bez da njegova deca saznaju za to par sekundi pošto se desilo.
Mogli biste da nanesete ozbiljnu štetu Redu
- Baš nas briga za taj glupavi Red! - povika Fred.
- Radi se o životi i smrti našeg oca! - zaurla Džordž.
- Vaš otac je znao u šta se upušta i neće vam biti zahvalan ako upropastite ceo Red! - reče Sirijus,
podjednako ljut. - Tako stoje stvari - zato vi niste u Redu - vi ne razumete - postoje stvari za koje
vredi umreti!
- Lako je tebi da to kažeš, kada si stalno ovde! - zagrme Fred. - Ne vidim da ti stavljaš glavu u
torbu!
Ono malo boje koje je bilo u Sirijusovom licu izblede. Na trenutak je izgledalo da bi vrlo rado
udario Freda, ali kada je progovorio, glas mu je bio odlučan i smiren.
-Znam da vam je teško, ali svi moramo da se ponašamo kao da još uvek ništa ne znamo, bar dok ne
čujemo neke vesti od vaše majke, u redu?
Fred i Džordž su ga još uvek buntovnički gledali. Džini, pak, priđe najbližoj stolici i uvali se u nju.
Hari pogleda u Rona, koji izvede čudan pokret, nešto između klimanja glavom i sleganja ramenima,
pa i njih dvojica sedoše. Blizanci su još minut mrko gledali u Sirijusa, a zatim se smestiše sa
Džinine leve i desne strane.
-Tako je - reče Sirijus, ohrabrujući ih - hajde da svi... da svi popijemo nešto dok čekamo. Aćio
krem-pivo!
On pridiže štapić kada je to izgovorio, i šest boca doleteše ka njemu iz plakara, kliznuše po stolu,
razbacavši ostatke Sinjusovog obroka, i uredno se zaustaviše ispred njih šestoro. Svi su pili, i neko
vreme čulo se samo pucketanje kuhinjske vatre 1 tupo udaranje njihovih flaša o površinu stola.
Hari je pio samo da bi imao šta da radi sa rukama. Stomak mu je bio ispunjen vrelom ključalom
krivicom. Ne bi bili ovde, da nije bilo njega. Još uvek bi svi spavali u svojim krevetima.
1 nije mu vredelo što je ponavljao sebi da je podigavši uzbunu omo2ao da pronađu gospodina
Veslija, pošto je to otvaralo neizbežno pitanje ko je uopšte napao gospodina Veslija.
Ne budi glup, ti nemaš očnjake, reče sebi, pokušavajući da se smiri, iako mu se ruka kojom je držao
krem-pivo tresla, lerao si u krevetu, nisi nikoga napao...
Ali, šta se onda upravo zbilo u Dambldorovoj kancelariji? upita se. Kao da sam hteo da napadnem i
Dambldora...
On spusti bocu malo jače no što je nameravao, i ona se prevrnu po stolu. Niko nije reagovao. A
onda blesak vatre u vazduhu osvetli prljave tanjire pred njima i, kada vrisnuše od šoka, svitak
pergamenta pade na sto uz tup udarac, praćen jednim jedinim zlatnim perom iz feniksovog repa.
- Fokes! - reče odmah Sirijus, zgrabivši pergament. - Ovo nije Dambldorov rukopis - mora da je
poruka od vaše majke - evo...
On gumu pismo u šake Džordžu, koji ga pocepa i naglas pročita: - Tata je još uvek živ. Upravo
krećem za Sent Mungo. Ostanite gde ste. Poslaću vesti čim budem u prilici. Mama. Džordž se
osvrnu ka ostalima za stolom. - Još uvek živ... - reče on polako. - Ali, to zvuči kao da... Nije morao
da dovrši rečenicu. I Hariju je zvučalo kao da gospodin Vesli oscilira negde između života i smrti.
Još uvek izuzetno bled, Ron je piljio u poleđinu majčinog pisma, kao da će mu ono izgovoriti kakve
reči utehe. Fred istrže pergament iz Džordžovih ruku i sam ga pročita, a zatim podiže pogled ka
Hariju, koji oseti kako mu ruka sa krem-pivom ponovo drhti, te je steže još jače, kako bi je
zaustavio.
Ako je Hari ikada i presedeo neku dužu noć, toga nije mogao da se seti. Sirijus je u jednom trenutku
čak predložio, ne baš ubeđen, da svi odu u krevet, ali su zgroženi izrazi lica Veslijevih bili dovoljan
odgovor. Uglavnom su u tišini sedeli oko stola, posmatrajući fitilj sveće kako sve niže dogoreva u
tečnom vosku, i tek bi povremeno pridigli flašu ustima, progovarajući samo da bi se raspitali koliko
je sati, ili da se naglas zaoit ' šta se zbiva, i da druge uvere da će, ako bude loših vesti od" mah
saznati za to, jer gospođa Vesli mora da je već odavno sf gla u Sent Mungo.
Fred je zadremao, dok mu se glava klatila na ramenu. Džini se sklupčala kao mačka u svojoj stolici,
ali su joj oči bile otvorene. Hari je mogao da u njima vidi odblesak vatre iz 02njišta. Ron je sedeo
uronivši glavu u ruke, i nije bilo moguće razaznati da li je budan ili spava. Hari i Sirijus su često
razmenjivali poglede, dva uljeza koja smetaju porodičnoj žalosti, čekali... i čekali...
U pet i deset ujutru po Ronovom satu, kuhinjska vrata se širom otvoriše i gospođa Vesli uđe u
kuhinju. Bila je izuzetno bleda, ali kada se svi okrenuše da je pogledaju, Fred, Ron i Hari napola
ustavši iz stolica, ona im se bledo osmehnu.
-Biće sve u redu sa njim - reče ona, glasom slabim od umora. - Spava. Moći ćemo svi kasnije da ga
vidimo. Bil sada sedi kod njega. Uzeće jedno jutarnje odsustvo sa posla.
Fred se uvali nazad u stolicu, prekrivši lice rukama. Džordž i Džini ustadoše, žumo priđoše svojoj
majci i zagrliše je. Ron se izuzetno drhtavo nasmeja i dokrajči krem-pivo u jednom gutljaju.
-Doručak! - reče Sirijus glasno i veselo, skočivši na noge.
- Gde je onaj prokleti kućni vilenjak? Kričeru! KRIČERU!
Ali se Kričer ne odazva na ovaj poziv.
-Ma zaboravi, onda - promrmlja Sirijus, brojeći ljude pred sobom. - Dakle, doručak za... da
vidimo... sedmoro... jaja sa slaninom, rekao bih, i malo čaja i tosta...
Hari potrča ka pećnici da mu pomogne. Nije želeo da ometa sreću Veslijevih, i strepeo je od
trenutka kada će mu gospoda Vesli zatražiti da joj ispriča svoju viziju. Medutim, tek što je uzeo
tanjire iz plakara, kada mu ih gospođa Vesli istrže iz ruku i privuče ga k sebi u zagrljaj.
-Ne znam šta bi se dogodilo da nije bilo tebe, Hari - reče ona prigušenim glasom. - Artura možda
satima niko ne bi našao, a onda bi već bilo prekasno, ali zahvaljujući tebi on je sjV a Dambldor je
uspeo da smisli dobru priču da opravda zato je Artur bio tamo gde je bio, pojma nemaš u kolikoj
bismo inače nevolji bili, pogledaj samo sirotog Stardžisa...
Hari jedva da je mogao da podnese njenu zahvalnost, ali ga ona, na svu sreću, ubrzo ispusti i okrenu
se ka Sirijusu da mu se zahvali što joj je pripazio decu tokom noći. Sirijus reče da je srećan što je
mogao da pomogne, i da se nada da će svi ostati kod njega dok god je gospodin Vesli u bolnici.
- Oh, Sirijuse, toliko sam ti zahvalna... oni misle da će morati još malo da se zadrži tamo, a bilo bi
divno kada bismo mu bili bliže... naravno, to znači da ćemo možda ovde provesti Božić.
- Što nas je više, to bolje! - reče Sirijus sa tako očiglednom iskrenošću, da se lice gospođe Vesli
ozari, i ona nabaci kecelju i poče da pomaže oko spremanja doručka.
- Sirijuse - promrmlja Hari, ne mogavši više da izdrži. - Možemo li nakratko da porazgovaramo?
Ovaj - odrnah?
On uđe u mračnu ostavu, a Sirijus krenu za njim. Bez ikakvog uvoda, Hari ispriča kumu svaki detalj
svoje vizije, uključujući i činjenicu da je on sam bio zmija koja je napala gospodina Veslija.
Kada je napokon zastao da dođe do daha, Sirijus reče: - Jesi li rekao Dambldoru za to?
- Da - reče Hari nestrpljivo - ali mi nije rekao šta to znači. Uostalom, on mi više ništa ne govori.
- Siguran sam da bi ti rekao, da je u pitanju nesto zbog čega treba da se brineš - reče Sirijus
sigurnim glasom.
- Ali, to nije sve - reče Hari, tek nešto glasnije od šapata.
- Sirijuse, ja... mislim da počinjem da ludim. Noćas, u Dambldorovoj kancelariji, kada smo uzeli
teleportacioni ključ... na par sekundi mi se činilo da sam zmija, osećao sam se kao da jesam -
ožiljak me je strašno zaboleo kada sam pogledao u Dambldora - Sirijuse, hteo sam da ga napadnem!
Mogao je da vidi samo krajičak Sirijusovog lica, ostatak " bio u tmini.
- To mora da je bila samo posledica vizije, ništa više če Sirijus. - Još uvek si raislio na san, ili šta
god to bilo si...
- Nije bilo tako - reče Hari, vrteći glavom - kao da se nešto uzdiglo u meni, kao da je zmija u meni!
- Moraš da spavaš - reče Sirijus strogo. - Doručkovaćeš zatim ćeš otići gore u krevet, a posle ručka
možeš sa ostalima da posetiš Artura. Još uvek si u šoku, Hari. Kriviš sebe za nešto čemu si samo
prisustvovao, a sva je sreća što jesi video, inače bi Artur možda umro. Prestani već jednom da se
brineš.
On potapša Harija po ramenu i izađe iz ostave, ostavljajući Harija da stoji sam u mraku.
Svi izuzev Harija ostatak prepodneva proveli su spavajući. Popeo se u spavaću sobu koju je delio sa
Ronom poslednjih nedelja leta, ali dok se Ron uvukao u krevet i zaspao u roku od par minuta, Hari
je sedeo potpuno obučen, pogrbljen i naslonjen na hladne metalne rešetke kreveta, namerao se
trudeći da mu bude što neudobnije, rešen da ne dopusti sebi da zadrema, užasnut da možda ponovo
ne postane zmija u svom snu i kada se probudi otkrije da je napao Rona, ili da je odgmizao kroz
kuću i ubio nekog od ostalih...
Kada se Ron probudio, Hari se pretvarao da je i on uživao u okrepljujućoj dremki. Dok su ručali,
kovčezi su im stigli sa Hogvortsa, tako da su mogli da se obuku kao Normalci za put do Sent
Munga. Svi osim Harija bili su ushićeni i pričljivi dok su se presvlačili iz svojih odora u farmerke i
majice. Kada su se Tonks i Ludooki pojavili da ih otprate kroz London, oni ih veselo pozdraviše,
smejući se polucilindru koji je Ludooki nosio nakrivljen na glavi, kako bi sakrio svoje magično oko,
iskreno ga uveravajući da će Tonksina kosa, koja je ponovo bila kratka svetloružičasta, privlačiti
manje pažnje od njega u podzemnoj Železnici.
Tonks je bila veoma zainteresovana za Harijevu viziju napada na gospodina Veslija, o čemu Hari
nije želeo da diskutuje.
_ Da nemaš možda vidovnjačke krvi u svojoj porodici? -upita ga ona radoznalo, dok su sedeli jedno
pored drugog u metrou koji je kloparao ka samom centru grada.
-Ne - reče Hari, uvređen, pomislivši na profesorku Trilejni.
-Ne - reče Tonks, zamislivši se - ne, pretpostavljam da ti zapravo ne proričeš, zar ne? Mislim. ti ne
vidiš budućnost, ti vidiš sadašnjost... čudno ti je to, je 1' da? Mada, može biti korisno...
Hari joj ne odgovori. Na svu sreću, siđoše na sledećoj stanici, u samom srcu Londona, i u
komešanju prilikom izlaska iz vagona, uspeo je da propusti Freda 1 Džordža da stanu između njega
i Tonks, koja je predvodila put. Svi krenuše za njom uz pokretne stepenice, dok je Ćudljivko ćopao
na samom začelju grupice, nakrivivši polucilindar, i držeći svoju izobličenu šaku između dugmadi
kaputa, stežući čarobni štapić. Hariju se učini da ga njegovo skriveno oko pomno osmatra. Trudeći
se da izbegne nova pitanja o svom snu, on upita Ludookog gde je sakrivena bolnica Sent Mungo.
-Nedaleko odavde - zagrme Ćudljivko, kada su izašli na zimski vazduh široke ulice pune
prodavnica i božićnih kupaca.
On gurnu Harija malko ispred sebe, ćopajući tik iza njega. Hari je znao da mu se oko okreće u svim
pravcima ispod nakrivljenog šešira. - Nije bilo lako naći dobru lokaciju za bolnicu. Nijedno mesto u
Dijagon-aleji nije bilo dovoljno veliko, a nismo mogli da je držimo pod zemljom, kao Ministarstvo
- ne bi bilo zdravo. Na kraju su uspeli da se dokopaju jedne zgrade ovde. Stav je bio da će bolesni
čarobnjaci moći da dolaze i odlaze, uklapajući se u masu ljudi.
On zgrabi Harija za rame da se ne bi razdvojili kada se red njih progura buljuk kupaca rešenih da
stignu do obližnje n davnice električnih aparata.
-Evo nas - reče Ćudljivko koji trenutak kasnije.
Stigli su pred veliku, staromodnu robnu kuću od crvene ci gle, po imenu Čistka i rašlje, DD. Celo
mesto je bilo ofucano i trošno. U izlozima je bilo nekoliko okrnjenih lutaka sa nakrivo nameštenim
perikama, koje su bile nasumično razbacane, reklamirajući odeću koja je izašla iz mode pre barem
desetak godina. Veliki natpisi na svim prašnjavim vratima poručivali su: Zatvoreno zbog
renoviranja. Hari ču krupnu ženu, natovarenu plastičnim kesama punim kupljene robe, kako u
prolazu govori prijateljici: - Oni nikada nisu otvoreni...
-U redu - reče Tonks, pozivajući ih da priđu izlogu u kome nije bilo ničega osim izuzetno ružne
ženske lutke. Lažne trepavice su joj se odlepile, a bila je obučena u zelenu najlonsku haljinu sa
keceljom. - Jeste li svi spremni?
Oni klimnuše glavama, okupivši se oko nje. Ćudljivko ponovo gurau Harija između lopatica na
ledima, kako bi ga usmerio napred, a Tonks se nagnu ka staklu izloga, pogledavši u izuzetno ružnu
lutku, dahom zamaglivši staklo. - Pazi sad - reče ona - došli smo da vidimo Artura Veslija.
Hari pomisli koliko je apsurdno što očekuje da je lutka čuje, kada govori tako tiho kroz stakleni
izlog, uz sve te silne autobuse koji brundaju iza nje, i uz silnu gungulu ulice pune kupaca. A zatim
se seti da lutke ionako ne mogu da čuju. Sledećeg trenutka zinu u čudu kada lutka neznatno klimnu
glavom, i pozva ih svojim zglobnim prstom da priđu, a Tonks zgrabi Džini i gospo đu Vesli za
laktove, zakorači kroz staklo izloga i nestade.
Fred, Džordž i Ron zakoračiše za njima. Hari se osvrnu ka gomili kupaca koji su se gurali iza njega.
Čini se da niko nije gledao u tako ružne izloge kao što su oni u Čistka i rašlje, DD, niti je iko
primetio da se šestoro Ijudi stopilo sa vazduhom is-pred tih istih izloga.
j - zareža Ćudljivko, još jedanput gurnuvši Harija u i i oni zajedno zakoračiše kroz, kako se
Hariju činilo, sloj hladne vode, izronivši potpuno topli i suvi sa druge strane.
Tamo gde su se obreli nije bilo ni traga ni glasa od one ružne lutke. Bili su, kako se činilo, na
prepunom prijemnom odeljenju, g(je su veštice i čarobnjaci sedeli na nizovima klimavih drvenih
stolica, neki naoko posve normalni, listajući stare brojeve Veštičjeg nedeljnika, dok su drugi imali
užasna izobličenja u vidu slonovske surle ili dodatnih ruku koje su im štrčale iz grudi. Sama
prostorija je bila tek malo manje bučna od ulice sa druge strane barijere, jer su mnogi pacijenti
ispuštali veoma čudnovate zvuke: veštica znojavog lica usred prednjeg reda, koja se žustro hladila
primerkom Dnevnog proroka, neprekidno je ispuštala piskavi zvižduk, dok joj je para kuljala iz
usta. Ofucani veštac u ćošku odzvanjao je kao gong svaki put kada bi se pomerio, a sa svakim
zvonom, glava mu je tako užasno vibrirala, da je morao da se zgrabi za uši ne bi li je umirio.
Veštice i čarobnjaci u limunzelenim odorama išli su duž redova, postavljajući pitanja, a zatim
upisivali odgovore u beležnice nalik Ambridžovoj. Hari zapazi vezeni amblem na njihovim
grudima: ukršteni čarobni štapić i kost.
- Da li su oni doktori? - upita on Rona tiho.
- Doktori? - upita Ron, delujući preneraženo. - Misliš na one normalske ludake koji seckaju ljude?
Jok, ovo su vidari.
- Ovamo! - povika gospoda Vesli, nadglasavajući se sa ponovnom zvonjavom vešca u ćošku, i oni
podoše za njom do reda ispred kojeg je punačka plavokosa veštica sedela za šalterom sa natpisom
Informacije. Zid iza nje bio je prekriven obaveštenJima i posterima koji su poručivali:
ČIST KOTAO SPREČAVA DA NAPITAK POSTANE NE-PITAK i PROTIVOTROVI SU
POLUOTROVI, SVE DOK IH NE ODOBRI KVALIFIKOVANI VIDAR.
Bio je tu i veliki portret veštice sa srebrnim Uvojcima, na kome je pisalo:
DILIS DERVENT
Vidar Sent Munga 1722-1741
Direktorka Hogvortskc škole za veštice i čarobniafc".
1741-1768 J C
Dilis je posmatrala grupicu Veslijevih, kao da ih prebrojava Kada je uhvatila Harijev pogled, ona
mu krišom namignu, a zatim postrance izade iz svog portreta i nestade.
U međuvremenu, na početku reda, mladi čarobnjak je izvodio čudan ples i pokušavao, između
bolnih jauka, da objasni svoju nevolju veštici za pultom.
- To su ove - jao - cipele koje mi je dao brat - au - izjedaju mi - JOJ - stopala - pogledajte ih samo,
mora da je na njih bačena neka - AAAH - kletva, a ne mogu da - AUU – ih skinem. Cupkao je sa
noge na nogu, kao da igra po užarenom uglju.
- Cipele vas ne sprečavaju da čitate, zar ne? - reče plavokosa veštica, iznervirano pokazujući na
veliki znak sa leve strane njenog pulta. - Treba vam Šteta od čini, četvrti sprat. Baš kao što piše na
putokazu kroz bolnicu. Sledeći!
Dok je čarobnjak postrance otcupkao iz reda, Veslijevi se pomeriše napred i Hari pročita putokaz
kroz bolnicu:
NEZGODE SA PRIBOROMPrizemlje
Eksplozije kotlova, povratno ispaljivanje čini iz štapića, sa-obraćajne nezgode sa metlama, itd.
POVREDE OD MAGIJSKIH STVORENJA . . . Prvi sprat Ujedi, ubodi, opekotiiie, izubijana
kičma, itd.
MAGIJSKI VIRUSI Drugi sprat
Zarazne bolesti, npr. zmajske boginje, nestajuće bolesti, skrofungulus, itd.
TROVANJE NAPICIMA I BILJKAMA .... Treći sprat Osipi, povraćanje, nekontrolisano
kikotanje, itd.
ŠTETA OD ČINI Četvrti sprat
Neotklonjive kletve, uroci, nepropisno primenjene čini, itd.
ČAJDŽINICA ZA POSETIOCE /
BOLNIČKA RADNJA Peti sprat
AKO NISTE SIGURNI GDE DA IDETE, NISTE U STANJU DA NORMALO GOVORITE, ILI
NE MOŽETE DA SE SETITE ZAŠTO STE OVDE, NAŠA VEŠTICA-HOSTESA RADO ĆE
VAM POMOĆI.
Veoma star, pogrbljeni čarobnjak sa slušnom trabicom odvuče se do vrha reda. - Došao sam da
posetim Broderika Bouda! - prodahta on.
-Odeljenje četrdeset i devet, ali bojim se da samo trošite vreme - reče veštica odsečno. - Potpuno je
smeten, znate – još uvek misli da je čajnik. Sledeći!
Mrzovoljan čarobnjak čvrsto je držao ćerkicu za nožni članak, dok mu je ona lepršala oko glave
pomoću ogromnih, pernatih krila koja su joj izrasla na leđima benkice.
-Cetvrti sprat - reče veštica smorenim glasom, ni ne upitavši šta je posredi, i čovek nestade kroz
dvostruka vrata pored pulta, držeći ćerku kao neki balon čudnovatog oblika. - Sledeći!
Gospoda Vesli priđe pultu.
- Dobar dan - reče ona - moj suprug, Artur Vesli, trebalo je danas da bude prebačen na drugo
odeljenje, možete li nam reći...?
- Artur Vesli? - ponovi veštica, prelazeći prstom niz dugačak spisak ispred sebe. - Da, prvi sprat,
druga vrata desno, Ode'jenje Daja Levelina.
- Hvala vam - reče gospođa Vesli. - Hajdemo, svi.
Oni pođoše za njom kroz dupla vrata, uskim hodnikom " njih, ispunjenim portretima čuvenih
vidara, i osvetljenim krist 1 nim balončićima punim sveća, koji su plutali po plafonu, ponut
džinovskih mehura od sapunice. Veliki broj čarobnjaka i vestica u limunzelenim odorama ulazilo je
i izlazilo kroz vrata pored kojih su prolazili. Kada su prošli pored jedrrih vrata, hodnik se ispuni
žućkastim gasom odvratnog mirisa, a malo-malo, pa bi začuli jaukanje i urlanje u daljini. Popeli su
se na sprat i ušli u hodnik sa oznakom POVREDE OD MAGIJSKIH STVORENJA, gde su na
drugim vratima zdesna bile ispisane reči Odeljenje 'opasnog' Daja Levelina: ozbiljni ugrizi-
Ispod ovoga se nalazila kartica u mesinganom držaču, na kojoj je rukom bilo napisano: Deiurni
vidar: Hipokrat Smetvik. Vidar na obuci: Avgustus Paj.
- Mi ćemo sačekati ispred, Moli - reče Tonks. - Arturu ne bi prijalo previše posetilaca odjednom...
trebalo bi najpre da uđe porodica.
Ćudljivko odobravajuće zareža na tu ideju i osloni se uza zid hodnika, dok mu se magijsko oko
obrtalo u svim pravcima. I Hari se povuče u stranu, ali gospođa Vesli ispruži ruku i progura ga kroz
vrata, govoreći: - Ne budi smešan, Hari, Artur hoće da ti se zahvali.
Odeljenje je bilo malo i donekle sumomo, pošto je jedini prozor u sobi bio uzan i postavljen visoko,
preko puta vrata. Svetlost je uglavnom dopirala iz kristalnih balončića skupljenih nasred plafona.
Zidovi su bili od hrastovih ploča, a na zidu se nalazio portret prilično zlokobnog čarobnjaka,
potpisan kao: Urk-hart Tlačitelj, 1612-1697, izumitelj utrobo-odstranjujuće kletve.
U sobi su bila samo tri pacijenta. Gospodin Vesli je zauzimao krevet na samom kraju odeljenja, tik
pored sićušnog prozora. Hariju je laknulo kada je video kako ovaj sedi poduprt nekolicinom
jastuka, čitajući Dnevni prorok pod usamljenim zrakom sunca koji mu je padao na krevet. Kada
krenuše ka njemu, on podiže pogled, i videvši ko su, široko se nasmeŠi.
_ Zdravo! - dozva ih, bacivši Prorok u stranu. - Bil samo 'to ie otišao, Moli, morao je da se vrati na
posao, ali kaže da će kasnije da svrati do tebe.
_ Kako si, Arture? - upita gospođa Vesli, sagnuvši se da ga ooliubi u obraz i zabrinuto mu se
zagleda u lice. - Još uvek si pomalo bled.
_ Osećam se savršeno dobro - reče gospodin Vesli veselo, ispruživši nepovređenu ruku da zagrli
Džini. - Kada bi mi samo skinuli ove zavoje, mogao bih da idem kući.
- Zašto ne raogu da ih skinu, tata? - upita Fred.
- Pa, počinjem da krvarim k'o lud svaki put kada pokušaju-reče gospodin Vesli radosno, posegnuvši
za svojim štapićem, koji je ležao na noćnom stočiću, zatim mahnu tako da se šest stolica stvoriše
kraj njegovog uzglavlja, kako bi svi mogli da sednu. - Čini se da je u zmijinim zubima bio neki
stvarno neobičan otrov, koji ne da rani da se zatvori. Mada su sigurni da će pronaći protivotrov,
kažu da su imali mnogo gore slučajeve od mene, a u međuvremenu samo moram da pijem
krvodopunjavajući napitak svakih sat vremena. Ali onaj momak tamo - reče on, spustivši glas i
klimnuvši glavom ka krevetu preko puta njega, u kojem je bolešljivi čovek, zelen u licu, zurio u
plafon. - Ujeo ga je vukodlak, siroto momče. Nema nikakvog leka.
-Vukodlak? - prošaputa gospođa Vesli, delujući zaplašeno.
-Da li je bezbedno držati ga u javnom odeljenju? Zar ne bi trebalo da bude u privatnoj sobi?
- Ima još dve nedelje do punog meseca - podseti je tiho gospodin Vesli. - Pričali su sa njim jutros,
vidari, znate, pokusavajući da ga ubede da će moći da vodi gotovo normalan život. Rekao sam mu -
ne spominjući iraena, naravno - ali rekao sam mu da lično poznajem jednog vukodlaka, vrlo finog
čoveka, koji sasvim lako podnosi to stanje.
- I šta ti je odgovorio? - upita Džordž.
- Rekao mi je da ću da dobijem još jedan ujed ako ne umuknem - tužno će gospodin Vesli. - A ona
žena tamo - pokaza on na preostali zauzeti krevet, koji je bio tik uz vrata -neće da kaže vidarima šta
ju je ujelo, zbog čega svi mislimo da mora da je bilo nešto što je ilegalno uzgajala. Šta god da je od
grizlo joj je dobro parče noge, vrlo gadno zaudara kada joj skidaju zavoje.
- Dakle, tata, hoćeš li nam reći šta se dogodilo? - upita Fred, privukavši stolicu bliže krevetu.
- Pa, već znate, zar ne? - reče gospodin Vesli, znalački pogledavši u Harija. - Vrlo je prosto - imao
sam veoma naporan dan, zadremao sam, prišunjala mi se i ujela me.
- Da li piše u Proroku da si napadnut? - upita Fred, pokazavši na novine koje je gospodin Vesli
bacio u stranu.
- Ne, naravno da ne piše - reče gospodin Vesli, sa pomalo ogorčenim osmehora - Ministarstvo ne bi
htelo da se zna da je velika prljava zmijurina upala...
- Arture! - upozori ga gospođa Vesli.
- ...ovaj... napala... mene - dodade žurao gospodin Vesli, iako je Hari bio siguran da nije nameravao
to da kaže.
- A gde si bio kada se to dogodilo, tata? - upita Džordž.
- To je moja stvar - reče gospodin Vesli, mada se blago osmehnu. Zgrabi Dnevni prorok, otvori ga i
reče: - Upravo sam čitao o hapšenju Vilija Videršinsa kada ste došli. Znate li da se ispostavilo da
Vili stoji iza onih povraćajućih javnih toaleta od letos? Jedna od njegovih kletvi je rikošetirala,
toalet je eksplodirao, pa su ga našli onesvešćenog u olupini toaleta, od glave do pete prekrivenog...
- Rekao si da si 'bio na dužnosti' - prekinu ga Fred tiho - šta si to radio?
- Čuli ste vašeg oca - prošaputa gospođa Vesli - o tome nećemo ovde da raspravljamo! Nastavi o
Viliju Videršinsu, Arture.
- Pa, ne pitajte me kako, ali je čak uspeo da se izvuče od optužbi za toalete - reče gospodin Vesli
smrknuto. - Mogu samo da nagađam da je zlato razmenilo ruke...
_ Ti si ga čuvao, zar ne? - upita Džordž tiho. - Oružje? Onu stvar koju ZnaŠ-već-ko pokušava da
otme?
-Džordže, ućuti! - obrecnu se gospođa Vesli.
_ U svakom slučaju - nastavi gospodin Vesli glasnije - ovaj put su uhvatili Vilija kako prodaje
ujedajuće kvake Normalcima, i mislim da ovaj put neće uspeti da se izvuče, jer, sudeći po ovom
članku, dva Normalca su ostala bez prstiju, i sada se nalaze u Sent Mungu, radi urgentnog
ponovnog rasta kostiju i modifikovanja pamćenja. Zamislite samo, Normalci u Sent Mungu! Pitam
se u kom su odeljenju?
I on se željno osvrnu oko sebe, kao da se nada da će videti neki putokaz.
- Zar nisi rekao da Znaš-već-ko ima zmiju, Hari? - upita Fred, gledajući kako će njegov otac
odreagovati. - I to ogromnu? Video si je one noći kada se vratio, zar ne?
- Sad je već dosta - reče gospođa Vesli iznervirano. - Ludooki i Tonks su napolju, Arture, hoće da te
vide. A vi ćete da sačekate ispred - dodade ona svojoj deci i Hariju, - Posle ćete moći da uđete i da
se oprostite. Hajde.
Oni izađoše nazad u hodnik. Ludooki i Tonks uđoše i zatvoriše vrata odeljenja za sobom. Fred
podiže obrve.
- Neka - reče on ledeno, petljajući po džepovima – budite takvi. Neraojte ništa da nam kažete.
- Ovo tražiš? - upita Džordž, pruživši mu nešto što je ličilo na umršenu žicu boje mesa.
- Citaš mi misli - reče Fred, iskezivši se. - Dakle, da vidimo da li i u Sent Mungu stavljaju
neprobojne čini na vrata odeIjenja?
On i Džordž raspetljaše žicu i odvojiše pet produžnih ušiju jedne od drugih. Fred i Džordž ih
razdeliše drugima, Hari je oklevao da ih uzme.
~ Hajde, Hari, uzmi! Spasao si tati život. Ako iko ima praVo da ga prisluškuje, onda si to ti.
Nasmejavši se protiv svoje volje, Hari zgrabi kraj žice i ub ci ga sebi u uvo, baš kao što su učinili
blizanci.
-Okej, hajde! - prošaputa Fred.
Žičice boje mesa se uzmigoljiše kao dugački mršavi crvi i provukoše se ispod vrata. Isprva Hari nije
ništa mogao da čuje a onda poskoči kada ču Tonks kako šapuće tako jasno, kao da stoji tik uz njega.
- ...pretražili su čitavu oblast, ali nigde nisu mogli da pronađu zmiju. lzgleda da je nestala čim te je
napala, Arture... ali Znaš-već-ko nije valjda očekivao da će zmija moći da uđe tamo, zar ne?
- Mislim da ju je poslao kao izvidnicu - zareža Ćudljivko - jer do sada nije imao nikakve sreće, je
li? Ne, ja mislim da on pokušava da sklopi jasniju sliku sa čim se suočava, i da Artur nije bio tamo,
ta zver bi verovatno imala više vremena da razgleda naokolo. Dakle, Poter kaže da je video kako se
to sve dogodilo?
- Da - reče gospođa Vesli. Zvučala je kao da joj je pomalo nelagodno. - Znaš, Dambldor kao da je
očekivao da Hari vidi ovako nešto.
- Pa da - reče Ćudljivko - ima nečeg čudnog u tom malom Poteru, to svi znamo.
- Učinilo mi se da je Darabldor stvamo zabrinut za Harija kada sam pričala sa njim jutros -
prošaputa gospođa Vesli.
- Naravno da je zabrinut - zagrme Ćudljivko. - Dečak vidi stvari kroz oči Znaš-već-čije zmije.
Očigledno je da Poter ne shvata šta to znači, ali ako ga Znate-već-ko obuzima...
Hari izvuče produžno uvo iz pravog, dok mu je srce užurbano lupalo, a toplina mu se razlivala po
licu. Osvrau se ka ostalima. Svi su zurili u njega, dok su im žice i dalje visile iz usiju, iznenada
delujući preplašeno.
I POVREDE
Hariju je toliko laknulo što ga je ona shvatila ozbiljno, da ni trenutka nije oklevao, već je smesta
iskočio iz kreveta, navukao kućni ogrtač i natakao naočare nazad na nos.
- Vesli, i ti bi trebalo da pođeš - reče profesorka Mek Gonagal.
Oni krenuše za njom pored nemih figura Nevila, Šejmusa i Dina, izađoše iz spavaonice, niz spiralne
stepenice ka dnevnom boravku, kroz rupu u portretu, a zatim duž mesečinom osvetljen"g hodnika
Debele dame. Hari se osećao kao da će ga svakog trenutka preplaviti panika. Hteo je da trči, da
dozove Dambldofa. Gospodin Vesli negde krvari, dok oni tako smireno koračaJu, a šta ako su oni
očnjaci (Hari se svim silama trudio da ne misli 'moji očnjaci') bili otrovni? Prošli su pored gospođe
N ris, koja je uperila svoje oči nalik fenjerima u njih i tiho frknu la, ali joj profesorka Mek Gonagal
reče 'Iš!' i ova se povuč nazad u senku, a oni za par minuta dođoše do kamenog gargoi la koji je
čuvao ulaz u Dambldorovu kancelariju.
-Prskave zujalice - reče profesorka Mek Gonagal.
Gargojl ožive i odskoči u stranu. Zid iza njega se otvori i otkri kameno stepenište koje se kretalo
nagore poput spiralnoe lifta. Sve troje stadoše na pokretne stepenice. Zid se uz tup udarac zatvori za
njima i oni krenuše nagore u sitnim krugovima, sve dok nisu došli do izuzetno uglačanih hrastovih
vrata sa mesinganim zvekirom u obliku grifona.
Iako je ponoć već dobrano prošla, iz sobe su se čuli glasovi, i to velika graja. Po zvuku bi se reklo
da je Dambldor ugostio barem desetak ljudi.
Profesorka Mek Gonagal triput pokuca grifonskim zvekirom, i glasovi naglo utihnuše, kao da ih je
neko ugasio. Vrata se sama od sebe otvoriše, i profesorka Mek Gonagal uvede Harija i Rona.
Soba je bila u pomrčini. Čudnovati srebrni instrumenti koji su stajali na stočićima bili su nemi i
nepokretni, umesto da bruje i izbacuju oblačiće dima kao što su inače činili. Portreti starih direktora
i direktorki koji su prekrivali zidove dremali su u svojim okvirima. Na stalku iza vrata spavala je
veličanstvena crveno-zlatna ptica, podvivši glavu ispod krila.
-Oh, to ste vi, profesorko Mek Gonagal... i... ah.
Dambldor je sedeo za radnim stolom u fotelji s velikim naslonom. On se nagnu napred pod svetlost
sveća koje su osvetljavale papire prostrte pred njim. Nosio je veličanstveno izvezenu ljubičastozlatnu
odoru preko snežnobele spavaćice, ali je delovao posve budan, odmah usredsredivši svoje
prodorne svetlo-plave oči na profesorku Mek Gonagal.
-Profesore Dambldor, Poter je imao... pa, noćnu moru - reče profesorka Mek Gonagal. - Kaže...
_ To nije bila noćna mora - brzo uskoči Hari. Profesorka Mek Gonagal se okrenu ka Hariju, malčice
se mršteći.
- Dobro, Poteru, onda ti ispričaj direktoru o tome.
- Ja... pa, jesatn spavao... - poče Hari i, uprkos svojoj užasnutosti i očajničkoj potrebi da natera
Dambldora da shvati, pomalo ga je nerviralo što direktor ne gleda u njega, već pogledom ispituje
sopstvene isprepletane prste. - Ali to nije bio običan san... bilo je stvarno... video sam kada se
dogodilo... - On duboko udahnu. - Ronovog tatu - gospodina Veslija - napala je džinovska zmija.
Činilo se da su te reči nastavile da odjekuju vazduhom pošto ih je izgovorio, delujući pomalo
nebulozno, čak i komično. Zavlada tajac, tokom kojeg se Dambldor zavali u naslon i zagleda se u
tavanicu, meditirajući. Ron je gledao čas u Harija, čas u Dambldora, prebledeo i šokiran.
-Kako si to video? - upita Dambldor tiho, i dalje ne gledajući u Harija.
-Pa... ne znam - reče Hari, prilično ljutito, jer uostalom, kakve to veze ima? - U svojoj glavi,
valjda...
-Nisi me razumeo - reče Dambldor istim smirenim tonom. - Mislio sam... da li možeš da se setiš...
ovaj... gde si se ti nalazio dok si posmatrao taj napad? Da li si stajao pored žrtve, ili si gledao na
celu scenu odozgo?
Ovo je bilo tako čudnovato pitanje, da Hari zinu, piljeći u Dambldora. Kao da ovaj zna...
-Ja sam bio zmija - reče. - Sve sam video iz perspektive same zmije.
Na trenutak svi zaćutaše, a zatim Dambldor, sada gledajući u Rona, i dalje prebledelog, upita
drugačijim, oštrijim glasom: -Da li je Artur ozbiljno povređen?
-Da - reče Hari žustro. - Zašto svi toliko sporo kapiraju, zar ne shvataju koliko čovek krvari kada
mu toliko dugački očnJaci probiju bok? I zašto Dambldor ne želi da ga pogleda?
Ali Dambldor ustade, tako brzo da Hari poskoči, i obrat' jednom od starih portreta koji je visio tik
uz plafon. - Evera de? - reče on odsečno. - I ti isto, Dilis!
Čarobnjak žućkastog tena u tankom craora ramu i veštica pored njega, sa dugačkim srebrnim
uvojcima, odmah otvoriše oči, iako se činilo da su u najdubljem snu.
-Slušali ste? - upita Dambldor.
Čarobnjak klimnu glavom, a veštica reče: - Naravno.
-Čovek ima riđu kosu i naočari - reče Dambldor. - Everarde, ti ćeš morati da podigneš uzbunu,
postaraj se da ga pronađu odgovarajući ljudi...
Oboje klimnuše glavom i postrance izađoše iz ramova, ali umesto da se pojave u susednim slikama
(kao što je to obično bivalo na Hogvortsu), oni se ne pojaviše uopšte. U jednom ramu se sada
nalazila samo pozadina tamne zavese, a u drugom lepa kožna fotelja. Hari primeti da mnogi drugi
direktori i direktorke po zidovima, iako su vrlo ubedljivo hrkali i balavili, neprekidno krišom
gledaju u njega kroz trepavice, i iznenada shvati ko je to govorio kada su zakucali na vrata.
- Everard i Dilis su bili dva najslavnija direktora Hogvortsa - reče Dambldor, obilazeći Harija, Rona
i profesorku Mek Gonagal kako bi prišao veličanstvenoj usnuloj ptici na stalku kraj vrata. - Njihove
zasluge su toliko velike da su im portreti okačeni i u drugim važnim čarobnjačkim institucijama.
Pošto se slobodno kreću izmedu svojih portreta, mogu da nam kažu šta se dešava na drugim
mestima...
- Ali, gospodin Vesli bi mogao da bude bilo gde! - reče Hari.
- Molim vas, sedite, sve troje - reče Dambldor, kao da Hari ništa nije rekao. - Everard i Dilis se
možda neće vratiti jos nekoliko minuta. Profesorko Mek Gonagal, ako biste mogli da prizovete još
stolica.
Profesorka Mek Gonagal izvuče štapić iz džepa svoje kućne haljine i mahnu njime. Tri stolice se
stvoriše niotkuda, ravnih slona i drvene, ni nalik udobnim cicanim foteljama koje je Dambldor
stvorio na Harijevom saslušanju. Hari sede, posmatrajući Dambldora preko ramena. Dambldor
prstom pomazi Fokesovu zlatnu perjanu glavu. Feniks se istog trena probudi. Visoko podiže svoju
prelepu glavu i osmotri Dambldora sjajnim crnim očima.
-Trebaće nam - reče Dambldor ptici, veoma tiho - upozorenje.
Blesnu plamen, i feniks nestade.
Dambldor se sada nadvi nad jedan od krhkih srebrnih instrumenata, čiju funkciju Hari nikada nije
shvatio, prenese ga do svog stola, sede ponovo preko puta njih i nežno ga dodirnu vrhom svog
štapića.
Instrument istog trena ožive i oglasi se ritmičnim čangrljanjem. Sićušni oblaci bledozelenog dima
pokuljaše iz minijaturne srebme cevčice na samom vrhu aparata. Dambldor se pomno zagleda u
dim, naboravši čelo. Posle par sekundi, sićušni oblačići postadoše stalan mlaz dima koji se
zgušnjavao i uvijao u vazduhu... na jednom kraju dima pojavi se zmijska glava, širom otvorivši
usta. Hari se pitao da li taj instrument potvrđuje njegovu priču: željno je gledao u Dambldora,
tražeći neki znak da je u pravu, ali Dambldor ne podiže pogled ka njemu.
-Naravno, naravno - promrmlja Dambldor za sebe, još uvek proučavajući trag dima, bez trunke
iznenađenja. - Ali u podeljenoj biti?
Hari nije mogao da razazna ni glavu ni rep ovog pitanja. Dimna zmija se, medutim, istog trena
podeli u dve zmije, koje su se uvijale i talasale u tamnom vazduhu. Sa izrazom sumorne
satisfakcije, Dambldor ponovo nežno potapša instrument svojim stapićem: čangrljanje se uspori i
prestade, a dimna zmija izbleoe, pretvori se u bezobličnu izmaglicu i ispari.
Dambldor vrati instrument na stočić sa vretenastim nožicama. Hari vide kako ga mnogi stari
direktori sa portreta prate pog'edom, a onda, shvativši da ih Hari gleda, brže-bolje ponovo počeše da
se pretvaraju da spavaju. Hari htede da upita čem služi taj čudni srebrni uređaj, ali pre nego što je
stigao da to zausti, začu se povik sa samog vrha zida s njihove desne strane Čarobnjak zvani
Everard ponovo se pojavio na svom portretu malčice zadihan.
- Dambldore!
- Kakve su vesti? - odmah će Dambldor.
- Vikao sam dok neko nije dotrčao - reče čarobnjak, koji je brisao znoj sa čela zavesom iza sebe -
rekao sam im da sam čuo kako se nešto kreće dole niz stepenice - nisu bili sigurni da li da mi
poveruju, ali su ipak sišli da provere - znaŠ da dole nema nikakvih portreta kroz koje bih mogao da
posmatram. Bilo kako bilo, par minuta kasnije su ga preneli gore. Ne izgleda dobro, prekriven je
krvlju, otrčao sam do portreta Elfride Kreg da bih ga bolje osmotrio, dok su izlazili...
- Dobro - reče Dambldor, kada se Ron grčevito trže. - Pretpostavljam da će ga Dilis videti kako
stiže, onda...
Par trenutaka kasnije, i veštica sa srebrnim uvojcima pojavi se na sopstvenom portretu. Ona kašljući
utonu u svoju fotelju i reče: - Da, odveli su ga u Sent Mungo, Dambldore... proneli su ga pored mog
portreta... deluje loše...
- Hvala ti - reče Dambldor. On se osvrnu ka profesorki Mek Gonagal. !
- Minerva, molim te idi i probudi ostalu decu Veslijevih.
- Naravno... i
Profesorka Mek Gonagal tastade i hitro krenu ka vratima. Hari iskosa pogleda u Rona, koji je bio
potpuno prestravljen.
- Dambldore... šta ćemo sa Moli? - upita profesorka Mek Gonagal, zastavši na vratima.
- To će biti posao za Fokesa, kada završi sa osmatranjem da li neko nailazi - reče Dambldor. - Ali
možda već i zna... onaj njen izvrsni sat...
Hari je znao da Dambldor govori o satu koji nije pokazivao vreme, već prebivalište i stanje svih
članova porodice Vesli, 1 tr' se na pomisao da kazaljka gospodina Veslija mora da ovog trenutka
pokazuje da je u smrtnoj opasnosti. Ali bilo je veoma kasno. Gospođa Vesli verovatno spava, te
neće videti sat. Hari smrznu pri pomisli na bauka koji se na oči gospođe Vesli pretvorio u beživotno
telo gospodina Veslija, dok mu se krv slivala niz lice s nakrivljenim naočarima... ali gospodin Vesli
neće umreti... ne sme...
Dambldor je sada čeprkao po plakaru iza Harija i Rona. Zatim izroni iz njega, noseći ugljenisani
crni čajnik koji pažljivo smesti na svoj sto. Podigao je štapić i promrmljao - Portusl -Čajnik na
trenutak zadrhta, svetleći čudnim plavim sjajem. Zatim se polako smiri, ponovo postavši ziftcrn.
Dambldor odmaršira do još jednog portreta, na kome je bio naslikan čarobnjak mudrog izgleda sa
šiljatom bradicom, obučen u sliterinske srebrno-zelene boje, i očigledno tako duboko usnuo da nije
čuo Darabldorov glas kada je ovaj pokušao da ga probudi.
-Finease. Finease.
Stanovnici portreta koji su prekrivali zidove sobe više se nisu pretvarali da spavaju. Sada su se
pomerali u ramovima, kako bi što bolje videli šta se događa. Kada je čarobnjak-mudrijaš nastavio
da se pretvara da spava, neki od njih takođe povikaše njegovo ime.
-Finease! Finease! FINEASE!
Više nije mogao da se pretvara. On se teatralno trže i širom otvori oči.
- Da li me je to neko zvao?
- Treba da ponovo posetiš svoj drugi portret, Finease - rece Dambldor. - Iraam još jednu poruku.
- Da posetim moj drugi portret? - reče Fineas piskavim glasom, široko i lažno zevajući (pogled mu
pređe preko sobe i usredsredi se na Harija). - A, ne, Dambldore, previše sam umoran noćas.
Nešto u Fineasovom glasu Hariju je bilo izuzetno poznato gde li ga je već čuo? Ali pre nego što je
stigao da razmisli, pOrtreti na okolnim zidovima zagrajaše u znak protesta.
- To je neposlušnost, gospodine! - zagrme korpulentni čarobnjak crvenog nosa, preteći zavitlavši
pesnicama. - Zanemarivanje dužnosti!
- Mi smo čašću obavezani da služimo trenutnog direktora Hogvortsa! - povika krhki stari čarobnjak,
kojeg Hari prepozna kao Dambldorovog prethodnika, Armanda Dipeta. - Sram te bilo, Finease!
- Da li da ga ja ubedim, Dambldore? - upita veštica prodornog pogleda, podigavši neobično debeo
štapić koji je veoma ličio na brezovu granu.
- Ma, dobro de - reče čarobnjak po imenu Fineas, posmatrajući njan štapić uz blagu strepnju - iako
je možda do sada već uništio moju sliku, kao što je učinio i sa ostatkom familije...
- Sirijus zna da ne sme da uništi tvoj portret - reče Dambldor, i Hari istog trena shvati gde je već čuo
Fineasov glas: dopirao je iz naizgled praznog rama u njegovoj spavaćoj sobi u Ulici Grimold. -
Prenećeš mu poruku da je Artur Vesli strašno povređen i da će njegova supruga, deca i Hari Poter
uskoro stići u njegovu kuću. Da li si me razumeo?
- Artur Vesli, povređen, supruga, deca i Hari Poter dolaze da ostanu - odrecitova Fineas smorenim
glasom. - Da, da... u redu...
On skrenu sa portreta i nestade sa vidika u trenutku kada se vrata kancelarije ponovo otvoriše.
Profesorka Mek Gonagal uvede unutra Freda, Džordža i Džini, sve troje raščupane i šokirane, još
uvek u noćnoj odeći.
- Hari - šta se to zbiva? - upita Džini, koja je delovala prestrašeno. - Profesorka Mek Gonagal kaže
da si video tatu povređenog...
- Vaš otac je povređen na dužnosti za Red feniksa – rece Dambldor, pre nego što je Hari stigao i da
progovori. - Odveden je u Sent Mungovu bolnicu za magijske bolesti i povrede. Šaliem vas sve
nazad u Sirijusovu kuću, koja je mnogo bliža holnici od Jazbine. Tamo ćete se naći sa majkom.
-Kako idemo tamo? - upita Fred, delujući potreseno. - Flu-prahom?
-Ne - reče Dambldor. - Flu-prah trenutno nije bezbedan, mreža je pod prismotrom. Ići ćete pomoću
teleportacionog ključa. - On pokaza na stari čajnik koji je nevino stajao povrh njegovog stola. -
Čekamo samo da Fineas Nigelus podnese izveštaj... hoću da budem siguran da je sve bezbedno, pre
nego što vas pošaljem...
U samom središtu kancelarije buknu plamen, iz kojeg izlete jedno jedino zlatno pero i nežno pade
na pod.
-To je Fokesovo upozorenje - reče Dambldor, uzevši pero čim je dodirnulo tlo. - Mora da je
profesorka Ambridž saznala da niste u krevetima... Minerva, idi i preseci joj put... ispričaj joj bilo
kakvu priču...
Profesorka Mek Gonagal odjuri, zavijorivši kariranom noćnom haljinom.
- On kaže da će mu biti drago da ih primi -reče smoreni glas iza Dambldora: čarobnjak po imenu
Fineas ponovo se pojavio ispred sliterinske zastave. - Moj čukununuk oduvek je imao čudan ukus u
odabiru gostiju.
- Dođite ovamo, onda - reče Dambldor Hariju i Veslijevima - i to brzo, pre nego što nam se još
neko pridruži.
Hari i ostali se skupiše oko Dambldorovog stola.
-Da li ste svi već koristili teleportacioni ključ? - upita Dambldor, a oni zaklimaše glavama,
ispruživši ruke da dodirnu neki deo pocrnelog čajnika. - Dobro. Dakle, kada izbrojim do tri, jedan...
dva...
Zbilo se to u deliću sekunde: tokom beskrajno malog zasto-ja pre nego što je Dambldor rekao 'tri',
Hari podiže pogled ka njemu - bili su vrlo blizu jedan drugome - i Dambldorov bistri plavi pogled
pređe sa teleportacionog ključa na Harijevo lice.
Istog trena Harijev ožiljak poče usijano da ga peče ka se stara rana ponovo otvorila - i u Hariju se
rasplamsa tak moćna mržnja, nepozvana, neželjena, ali zastrašujuće jaka da tren oseti kako bi
najradije od svega želeo da napadne - ugriz - da uroni svoje očnjake u čoveka pred sobom...
-...tri.
Hari oseti snažan trzaj ispod pupka, tlo mu nestade pod nogama, a ruka mu se prilepi za čajnik.
Udarao je u ostale dok su leteli kroz vrtlog boja i nalet vetra, prilepljeni za čajnik koji ih je vukao
napred... sve dok ne oseti kako mu stopala tako sna-žno udaraju o tlo, da mu kolena klecnuše, čajnik
začangrlja po podu, a negde kraj njega nečiji glas reče:
- Ponovo ste se vratili, izdajnička derišta. Da li je istina damim otac umire?
- NAPOLJE! - zagrme drugi glas.
Hari se pridiže na noge i osvrnu oko sebe. Stigli su u sumornu podrumsku kuhinju u Ulici Grimold,
broj dvanaest. Jedini izvor svetlosti bili su kamin i treperava sveća, koja je osvetljavala ostatke
usamljeničke večere. Kričer je upravo nestajao kroz vrata koja su vodila ka hodniku, zlobno se
osvrćući ka njima dok je pridizao svoju krpicu da se ne saplete o nju. Sirijus im je žurno prilazio,
delujući zabrinuto. Bio je neizbrijan i još uvek u dnevnoj odeći. Takode je pomalo zaudarao na
ustajalo piće, poput Mandangusa.
- Šta se zbiva? - upita on, ispruživši ruku da pridigne Džini. - Fineas Nigelus je rekao da je Artur
gadno povređen...
- Pitaj Harija - reče Fred.
-Da, i ja hoću to lično da čujem - reče Džordž.
Blizanci i Džini su zurili u njega. Kričerovi koraci se zaustaviše na stepenicama koje su vodile iz
sobe.
-Bilo je... - poče Hari. Ovo je bilo još gore nego kad je govorio Mek Gonagalovoj i Dambldoru. -
Imao sam... nekakvu... viziju...
I on im ispriča sve što je video, iako je izmenio priču, ta. ^a ;e zvučalo kao da je posmatrao sa
strane dok je zmija napadala, a ne iz zmijskih očiju. Ron, koji je još uvek bio veotna bled, pogleda
ga, ali ne progovori. Kada je Hari završio, Fred, nžordž i Džini na trenutak nastaviše da zure u
njega. Hari nije znao da li to umišlja ili ne, ali mu se činilo da ima nečeg optužujućeg u njihovim
pogledima. Pa, ako će već da ga krive samo zato što je video napad, drago mu je što im nije rekao
da je tokom njega bio u samoj zmiji.
-Da li je mama stigla? - upita Fred, okrenuvši se ka Sirijusu.
- Ona verovatno još uvek ni ne zna šta se dogodilo – reče Sirijus. - Bilo je važno da vas sklonimo
pre nego što bi Ambridžova mogla da se umeša. Pretpostavljam da Dambldor upravo obaveštava
Moli.
- Moramo da idemo u Sent Mungo - reče Džini uzbuđeno.
Osvrnu se ka svojoj braći. Svi su, naravno, još uvek bili u pidžamama. - Sirijuse, možeš li da nam
pozajmiš ogrtače ili nešto slično?
- Čekajte malo, ne možete sada da upadate u Sent Mungo! - reče Sirijus.
- Naravno da tnožemo u Sent Mungo, ako hoćemo – reče Fred tvrdoglavog izraza lica. - On nam je
tata!
- A kako ćete da objasnite da ste znali da je Artur napadnut, pre nego što je bolnica uopšte i
obavestila njegovu ženu?
- Kakve to ima veze? - upita Džordž žustro.
- Ima veze, jer ne želimo da skrećemo pažnju na činjenicu da Hari ima vizije stvari koje se događaju
stotinama milja daleko! - reče Sirijus ljutito. - Imate li pojma šta bi Ministarstvo uradilo da to
dozna?
Fred i Džordž su delovali kao da ih nije briga šta bi Ministarstvo uradilo. Ron je još uvek bio beo i
nem.
Džini reče: - Mogao je neko drugi da nam kaže... mogli smo da čujemo od nekog drugog, a ne od
Harija.
- Od koga? - upita Sirijus nestrpljivo. - Čujte, vaš otac je povređen dok je bio na dužnosti za Red, i
okolnosti su već dovoljno sumnjive i bez da njegova deca saznaju za to par sekundi pošto se desilo.
Mogli biste da nanesete ozbiljnu štetu Redu
- Baš nas briga za taj glupavi Red! - povika Fred.
- Radi se o životi i smrti našeg oca! - zaurla Džordž.
- Vaš otac je znao u šta se upušta i neće vam biti zahvalan ako upropastite ceo Red! - reče Sirijus,
podjednako ljut. - Tako stoje stvari - zato vi niste u Redu - vi ne razumete - postoje stvari za koje
vredi umreti!
- Lako je tebi da to kažeš, kada si stalno ovde! - zagrme Fred. - Ne vidim da ti stavljaš glavu u
torbu!
Ono malo boje koje je bilo u Sirijusovom licu izblede. Na trenutak je izgledalo da bi vrlo rado
udario Freda, ali kada je progovorio, glas mu je bio odlučan i smiren.
-Znam da vam je teško, ali svi moramo da se ponašamo kao da još uvek ništa ne znamo, bar dok ne
čujemo neke vesti od vaše majke, u redu?
Fred i Džordž su ga još uvek buntovnički gledali. Džini, pak, priđe najbližoj stolici i uvali se u nju.
Hari pogleda u Rona, koji izvede čudan pokret, nešto između klimanja glavom i sleganja ramenima,
pa i njih dvojica sedoše. Blizanci su još minut mrko gledali u Sirijusa, a zatim se smestiše sa
Džinine leve i desne strane.
-Tako je - reče Sirijus, ohrabrujući ih - hajde da svi... da svi popijemo nešto dok čekamo. Aćio
krem-pivo!
On pridiže štapić kada je to izgovorio, i šest boca doleteše ka njemu iz plakara, kliznuše po stolu,
razbacavši ostatke Sinjusovog obroka, i uredno se zaustaviše ispred njih šestoro. Svi su pili, i neko
vreme čulo se samo pucketanje kuhinjske vatre 1 tupo udaranje njihovih flaša o površinu stola.
Hari je pio samo da bi imao šta da radi sa rukama. Stomak mu je bio ispunjen vrelom ključalom
krivicom. Ne bi bili ovde, da nije bilo njega. Još uvek bi svi spavali u svojim krevetima.
1 nije mu vredelo što je ponavljao sebi da je podigavši uzbunu omo2ao da pronađu gospodina
Veslija, pošto je to otvaralo neizbežno pitanje ko je uopšte napao gospodina Veslija.
Ne budi glup, ti nemaš očnjake, reče sebi, pokušavajući da se smiri, iako mu se ruka kojom je držao
krem-pivo tresla, lerao si u krevetu, nisi nikoga napao...
Ali, šta se onda upravo zbilo u Dambldorovoj kancelariji? upita se. Kao da sam hteo da napadnem i
Dambldora...
On spusti bocu malo jače no što je nameravao, i ona se prevrnu po stolu. Niko nije reagovao. A
onda blesak vatre u vazduhu osvetli prljave tanjire pred njima i, kada vrisnuše od šoka, svitak
pergamenta pade na sto uz tup udarac, praćen jednim jedinim zlatnim perom iz feniksovog repa.
- Fokes! - reče odmah Sirijus, zgrabivši pergament. - Ovo nije Dambldorov rukopis - mora da je
poruka od vaše majke - evo...
On gumu pismo u šake Džordžu, koji ga pocepa i naglas pročita: - Tata je još uvek živ. Upravo
krećem za Sent Mungo. Ostanite gde ste. Poslaću vesti čim budem u prilici. Mama. Džordž se
osvrnu ka ostalima za stolom. - Još uvek živ... - reče on polako. - Ali, to zvuči kao da... Nije morao
da dovrši rečenicu. I Hariju je zvučalo kao da gospodin Vesli oscilira negde između života i smrti.
Još uvek izuzetno bled, Ron je piljio u poleđinu majčinog pisma, kao da će mu ono izgovoriti kakve
reči utehe. Fred istrže pergament iz Džordžovih ruku i sam ga pročita, a zatim podiže pogled ka
Hariju, koji oseti kako mu ruka sa krem-pivom ponovo drhti, te je steže još jače, kako bi je
zaustavio.
Ako je Hari ikada i presedeo neku dužu noć, toga nije mogao da se seti. Sirijus je u jednom trenutku
čak predložio, ne baš ubeđen, da svi odu u krevet, ali su zgroženi izrazi lica Veslijevih bili dovoljan
odgovor. Uglavnom su u tišini sedeli oko stola, posmatrajući fitilj sveće kako sve niže dogoreva u
tečnom vosku, i tek bi povremeno pridigli flašu ustima, progovarajući samo da bi se raspitali koliko
je sati, ili da se naglas zaoit ' šta se zbiva, i da druge uvere da će, ako bude loših vesti od" mah
saznati za to, jer gospođa Vesli mora da je već odavno sf gla u Sent Mungo.
Fred je zadremao, dok mu se glava klatila na ramenu. Džini se sklupčala kao mačka u svojoj stolici,
ali su joj oči bile otvorene. Hari je mogao da u njima vidi odblesak vatre iz 02njišta. Ron je sedeo
uronivši glavu u ruke, i nije bilo moguće razaznati da li je budan ili spava. Hari i Sirijus su često
razmenjivali poglede, dva uljeza koja smetaju porodičnoj žalosti, čekali... i čekali...
U pet i deset ujutru po Ronovom satu, kuhinjska vrata se širom otvoriše i gospođa Vesli uđe u
kuhinju. Bila je izuzetno bleda, ali kada se svi okrenuše da je pogledaju, Fred, Ron i Hari napola
ustavši iz stolica, ona im se bledo osmehnu.
-Biće sve u redu sa njim - reče ona, glasom slabim od umora. - Spava. Moći ćemo svi kasnije da ga
vidimo. Bil sada sedi kod njega. Uzeće jedno jutarnje odsustvo sa posla.
Fred se uvali nazad u stolicu, prekrivši lice rukama. Džordž i Džini ustadoše, žumo priđoše svojoj
majci i zagrliše je. Ron se izuzetno drhtavo nasmeja i dokrajči krem-pivo u jednom gutljaju.
-Doručak! - reče Sirijus glasno i veselo, skočivši na noge.
- Gde je onaj prokleti kućni vilenjak? Kričeru! KRIČERU!
Ali se Kričer ne odazva na ovaj poziv.
-Ma zaboravi, onda - promrmlja Sirijus, brojeći ljude pred sobom. - Dakle, doručak za... da
vidimo... sedmoro... jaja sa slaninom, rekao bih, i malo čaja i tosta...
Hari potrča ka pećnici da mu pomogne. Nije želeo da ometa sreću Veslijevih, i strepeo je od
trenutka kada će mu gospoda Vesli zatražiti da joj ispriča svoju viziju. Medutim, tek što je uzeo
tanjire iz plakara, kada mu ih gospođa Vesli istrže iz ruku i privuče ga k sebi u zagrljaj.
-Ne znam šta bi se dogodilo da nije bilo tebe, Hari - reče ona prigušenim glasom. - Artura možda
satima niko ne bi našao, a onda bi već bilo prekasno, ali zahvaljujući tebi on je sjV a Dambldor je
uspeo da smisli dobru priču da opravda zato je Artur bio tamo gde je bio, pojma nemaš u kolikoj
bismo inače nevolji bili, pogledaj samo sirotog Stardžisa...
Hari jedva da je mogao da podnese njenu zahvalnost, ali ga ona, na svu sreću, ubrzo ispusti i okrenu
se ka Sirijusu da mu se zahvali što joj je pripazio decu tokom noći. Sirijus reče da je srećan što je
mogao da pomogne, i da se nada da će svi ostati kod njega dok god je gospodin Vesli u bolnici.
- Oh, Sirijuse, toliko sam ti zahvalna... oni misle da će morati još malo da se zadrži tamo, a bilo bi
divno kada bismo mu bili bliže... naravno, to znači da ćemo možda ovde provesti Božić.
- Što nas je više, to bolje! - reče Sirijus sa tako očiglednom iskrenošću, da se lice gospođe Vesli
ozari, i ona nabaci kecelju i poče da pomaže oko spremanja doručka.
- Sirijuse - promrmlja Hari, ne mogavši više da izdrži. - Možemo li nakratko da porazgovaramo?
Ovaj - odrnah?
On uđe u mračnu ostavu, a Sirijus krenu za njim. Bez ikakvog uvoda, Hari ispriča kumu svaki detalj
svoje vizije, uključujući i činjenicu da je on sam bio zmija koja je napala gospodina Veslija.
Kada je napokon zastao da dođe do daha, Sirijus reče: - Jesi li rekao Dambldoru za to?
- Da - reče Hari nestrpljivo - ali mi nije rekao šta to znači. Uostalom, on mi više ništa ne govori.
- Siguran sam da bi ti rekao, da je u pitanju nesto zbog čega treba da se brineš - reče Sirijus
sigurnim glasom.
- Ali, to nije sve - reče Hari, tek nešto glasnije od šapata.
- Sirijuse, ja... mislim da počinjem da ludim. Noćas, u Dambldorovoj kancelariji, kada smo uzeli
teleportacioni ključ... na par sekundi mi se činilo da sam zmija, osećao sam se kao da jesam -
ožiljak me je strašno zaboleo kada sam pogledao u Dambldora - Sirijuse, hteo sam da ga napadnem!
Mogao je da vidi samo krajičak Sirijusovog lica, ostatak " bio u tmini.
- To mora da je bila samo posledica vizije, ništa više če Sirijus. - Još uvek si raislio na san, ili šta
god to bilo si...
- Nije bilo tako - reče Hari, vrteći glavom - kao da se nešto uzdiglo u meni, kao da je zmija u meni!
- Moraš da spavaš - reče Sirijus strogo. - Doručkovaćeš zatim ćeš otići gore u krevet, a posle ručka
možeš sa ostalima da posetiš Artura. Još uvek si u šoku, Hari. Kriviš sebe za nešto čemu si samo
prisustvovao, a sva je sreća što jesi video, inače bi Artur možda umro. Prestani već jednom da se
brineš.
On potapša Harija po ramenu i izađe iz ostave, ostavljajući Harija da stoji sam u mraku.
Svi izuzev Harija ostatak prepodneva proveli su spavajući. Popeo se u spavaću sobu koju je delio sa
Ronom poslednjih nedelja leta, ali dok se Ron uvukao u krevet i zaspao u roku od par minuta, Hari
je sedeo potpuno obučen, pogrbljen i naslonjen na hladne metalne rešetke kreveta, namerao se
trudeći da mu bude što neudobnije, rešen da ne dopusti sebi da zadrema, užasnut da možda ponovo
ne postane zmija u svom snu i kada se probudi otkrije da je napao Rona, ili da je odgmizao kroz
kuću i ubio nekog od ostalih...
Kada se Ron probudio, Hari se pretvarao da je i on uživao u okrepljujućoj dremki. Dok su ručali,
kovčezi su im stigli sa Hogvortsa, tako da su mogli da se obuku kao Normalci za put do Sent
Munga. Svi osim Harija bili su ushićeni i pričljivi dok su se presvlačili iz svojih odora u farmerke i
majice. Kada su se Tonks i Ludooki pojavili da ih otprate kroz London, oni ih veselo pozdraviše,
smejući se polucilindru koji je Ludooki nosio nakrivljen na glavi, kako bi sakrio svoje magično oko,
iskreno ga uveravajući da će Tonksina kosa, koja je ponovo bila kratka svetloružičasta, privlačiti
manje pažnje od njega u podzemnoj Železnici.
Tonks je bila veoma zainteresovana za Harijevu viziju napada na gospodina Veslija, o čemu Hari
nije želeo da diskutuje.
_ Da nemaš možda vidovnjačke krvi u svojoj porodici? -upita ga ona radoznalo, dok su sedeli jedno
pored drugog u metrou koji je kloparao ka samom centru grada.
-Ne - reče Hari, uvređen, pomislivši na profesorku Trilejni.
-Ne - reče Tonks, zamislivši se - ne, pretpostavljam da ti zapravo ne proričeš, zar ne? Mislim. ti ne
vidiš budućnost, ti vidiš sadašnjost... čudno ti je to, je 1' da? Mada, može biti korisno...
Hari joj ne odgovori. Na svu sreću, siđoše na sledećoj stanici, u samom srcu Londona, i u
komešanju prilikom izlaska iz vagona, uspeo je da propusti Freda 1 Džordža da stanu između njega
i Tonks, koja je predvodila put. Svi krenuše za njom uz pokretne stepenice, dok je Ćudljivko ćopao
na samom začelju grupice, nakrivivši polucilindar, i držeći svoju izobličenu šaku između dugmadi
kaputa, stežući čarobni štapić. Hariju se učini da ga njegovo skriveno oko pomno osmatra. Trudeći
se da izbegne nova pitanja o svom snu, on upita Ludookog gde je sakrivena bolnica Sent Mungo.
-Nedaleko odavde - zagrme Ćudljivko, kada su izašli na zimski vazduh široke ulice pune
prodavnica i božićnih kupaca.
On gurnu Harija malko ispred sebe, ćopajući tik iza njega. Hari je znao da mu se oko okreće u svim
pravcima ispod nakrivljenog šešira. - Nije bilo lako naći dobru lokaciju za bolnicu. Nijedno mesto u
Dijagon-aleji nije bilo dovoljno veliko, a nismo mogli da je držimo pod zemljom, kao Ministarstvo
- ne bi bilo zdravo. Na kraju su uspeli da se dokopaju jedne zgrade ovde. Stav je bio da će bolesni
čarobnjaci moći da dolaze i odlaze, uklapajući se u masu ljudi.
On zgrabi Harija za rame da se ne bi razdvojili kada se red njih progura buljuk kupaca rešenih da
stignu do obližnje n davnice električnih aparata.
-Evo nas - reče Ćudljivko koji trenutak kasnije.
Stigli su pred veliku, staromodnu robnu kuću od crvene ci gle, po imenu Čistka i rašlje, DD. Celo
mesto je bilo ofucano i trošno. U izlozima je bilo nekoliko okrnjenih lutaka sa nakrivo nameštenim
perikama, koje su bile nasumično razbacane, reklamirajući odeću koja je izašla iz mode pre barem
desetak godina. Veliki natpisi na svim prašnjavim vratima poručivali su: Zatvoreno zbog
renoviranja. Hari ču krupnu ženu, natovarenu plastičnim kesama punim kupljene robe, kako u
prolazu govori prijateljici: - Oni nikada nisu otvoreni...
-U redu - reče Tonks, pozivajući ih da priđu izlogu u kome nije bilo ničega osim izuzetno ružne
ženske lutke. Lažne trepavice su joj se odlepile, a bila je obučena u zelenu najlonsku haljinu sa
keceljom. - Jeste li svi spremni?
Oni klimnuše glavama, okupivši se oko nje. Ćudljivko ponovo gurau Harija između lopatica na
ledima, kako bi ga usmerio napred, a Tonks se nagnu ka staklu izloga, pogledavši u izuzetno ružnu
lutku, dahom zamaglivši staklo. - Pazi sad - reče ona - došli smo da vidimo Artura Veslija.
Hari pomisli koliko je apsurdno što očekuje da je lutka čuje, kada govori tako tiho kroz stakleni
izlog, uz sve te silne autobuse koji brundaju iza nje, i uz silnu gungulu ulice pune kupaca. A zatim
se seti da lutke ionako ne mogu da čuju. Sledećeg trenutka zinu u čudu kada lutka neznatno klimnu
glavom, i pozva ih svojim zglobnim prstom da priđu, a Tonks zgrabi Džini i gospo đu Vesli za
laktove, zakorači kroz staklo izloga i nestade.
Fred, Džordž i Ron zakoračiše za njima. Hari se osvrnu ka gomili kupaca koji su se gurali iza njega.
Čini se da niko nije gledao u tako ružne izloge kao što su oni u Čistka i rašlje, DD, niti je iko
primetio da se šestoro Ijudi stopilo sa vazduhom is-pred tih istih izloga.
j - zareža Ćudljivko, još jedanput gurnuvši Harija u i i oni zajedno zakoračiše kroz, kako se
Hariju činilo, sloj hladne vode, izronivši potpuno topli i suvi sa druge strane.
Tamo gde su se obreli nije bilo ni traga ni glasa od one ružne lutke. Bili su, kako se činilo, na
prepunom prijemnom odeljenju, g(je su veštice i čarobnjaci sedeli na nizovima klimavih drvenih
stolica, neki naoko posve normalni, listajući stare brojeve Veštičjeg nedeljnika, dok su drugi imali
užasna izobličenja u vidu slonovske surle ili dodatnih ruku koje su im štrčale iz grudi. Sama
prostorija je bila tek malo manje bučna od ulice sa druge strane barijere, jer su mnogi pacijenti
ispuštali veoma čudnovate zvuke: veštica znojavog lica usred prednjeg reda, koja se žustro hladila
primerkom Dnevnog proroka, neprekidno je ispuštala piskavi zvižduk, dok joj je para kuljala iz
usta. Ofucani veštac u ćošku odzvanjao je kao gong svaki put kada bi se pomerio, a sa svakim
zvonom, glava mu je tako užasno vibrirala, da je morao da se zgrabi za uši ne bi li je umirio.
Veštice i čarobnjaci u limunzelenim odorama išli su duž redova, postavljajući pitanja, a zatim
upisivali odgovore u beležnice nalik Ambridžovoj. Hari zapazi vezeni amblem na njihovim
grudima: ukršteni čarobni štapić i kost.
- Da li su oni doktori? - upita on Rona tiho.
- Doktori? - upita Ron, delujući preneraženo. - Misliš na one normalske ludake koji seckaju ljude?
Jok, ovo su vidari.
- Ovamo! - povika gospoda Vesli, nadglasavajući se sa ponovnom zvonjavom vešca u ćošku, i oni
podoše za njom do reda ispred kojeg je punačka plavokosa veštica sedela za šalterom sa natpisom
Informacije. Zid iza nje bio je prekriven obaveštenJima i posterima koji su poručivali:
ČIST KOTAO SPREČAVA DA NAPITAK POSTANE NE-PITAK i PROTIVOTROVI SU
POLUOTROVI, SVE DOK IH NE ODOBRI KVALIFIKOVANI VIDAR.
Bio je tu i veliki portret veštice sa srebrnim Uvojcima, na kome je pisalo:
DILIS DERVENT
Vidar Sent Munga 1722-1741
Direktorka Hogvortskc škole za veštice i čarobniafc".
1741-1768 J C
Dilis je posmatrala grupicu Veslijevih, kao da ih prebrojava Kada je uhvatila Harijev pogled, ona
mu krišom namignu, a zatim postrance izade iz svog portreta i nestade.
U međuvremenu, na početku reda, mladi čarobnjak je izvodio čudan ples i pokušavao, između
bolnih jauka, da objasni svoju nevolju veštici za pultom.
- To su ove - jao - cipele koje mi je dao brat - au - izjedaju mi - JOJ - stopala - pogledajte ih samo,
mora da je na njih bačena neka - AAAH - kletva, a ne mogu da - AUU – ih skinem. Cupkao je sa
noge na nogu, kao da igra po užarenom uglju.
- Cipele vas ne sprečavaju da čitate, zar ne? - reče plavokosa veštica, iznervirano pokazujući na
veliki znak sa leve strane njenog pulta. - Treba vam Šteta od čini, četvrti sprat. Baš kao što piše na
putokazu kroz bolnicu. Sledeći!
Dok je čarobnjak postrance otcupkao iz reda, Veslijevi se pomeriše napred i Hari pročita putokaz
kroz bolnicu:
NEZGODE SA PRIBOROMPrizemlje
Eksplozije kotlova, povratno ispaljivanje čini iz štapića, sa-obraćajne nezgode sa metlama, itd.
POVREDE OD MAGIJSKIH STVORENJA . . . Prvi sprat Ujedi, ubodi, opekotiiie, izubijana
kičma, itd.
MAGIJSKI VIRUSI Drugi sprat
Zarazne bolesti, npr. zmajske boginje, nestajuće bolesti, skrofungulus, itd.
TROVANJE NAPICIMA I BILJKAMA .... Treći sprat Osipi, povraćanje, nekontrolisano
kikotanje, itd.
ŠTETA OD ČINI Četvrti sprat
Neotklonjive kletve, uroci, nepropisno primenjene čini, itd.
ČAJDŽINICA ZA POSETIOCE /
BOLNIČKA RADNJA Peti sprat
AKO NISTE SIGURNI GDE DA IDETE, NISTE U STANJU DA NORMALO GOVORITE, ILI
NE MOŽETE DA SE SETITE ZAŠTO STE OVDE, NAŠA VEŠTICA-HOSTESA RADO ĆE
VAM POMOĆI.
Veoma star, pogrbljeni čarobnjak sa slušnom trabicom odvuče se do vrha reda. - Došao sam da
posetim Broderika Bouda! - prodahta on.
-Odeljenje četrdeset i devet, ali bojim se da samo trošite vreme - reče veštica odsečno. - Potpuno je
smeten, znate – još uvek misli da je čajnik. Sledeći!
Mrzovoljan čarobnjak čvrsto je držao ćerkicu za nožni članak, dok mu je ona lepršala oko glave
pomoću ogromnih, pernatih krila koja su joj izrasla na leđima benkice.
-Cetvrti sprat - reče veštica smorenim glasom, ni ne upitavši šta je posredi, i čovek nestade kroz
dvostruka vrata pored pulta, držeći ćerku kao neki balon čudnovatog oblika. - Sledeći!
Gospoda Vesli priđe pultu.
- Dobar dan - reče ona - moj suprug, Artur Vesli, trebalo je danas da bude prebačen na drugo
odeljenje, možete li nam reći...?
- Artur Vesli? - ponovi veštica, prelazeći prstom niz dugačak spisak ispred sebe. - Da, prvi sprat,
druga vrata desno, Ode'jenje Daja Levelina.
- Hvala vam - reče gospođa Vesli. - Hajdemo, svi.
Oni pođoše za njom kroz dupla vrata, uskim hodnikom " njih, ispunjenim portretima čuvenih
vidara, i osvetljenim krist 1 nim balončićima punim sveća, koji su plutali po plafonu, ponut
džinovskih mehura od sapunice. Veliki broj čarobnjaka i vestica u limunzelenim odorama ulazilo je
i izlazilo kroz vrata pored kojih su prolazili. Kada su prošli pored jedrrih vrata, hodnik se ispuni
žućkastim gasom odvratnog mirisa, a malo-malo, pa bi začuli jaukanje i urlanje u daljini. Popeli su
se na sprat i ušli u hodnik sa oznakom POVREDE OD MAGIJSKIH STVORENJA, gde su na
drugim vratima zdesna bile ispisane reči Odeljenje 'opasnog' Daja Levelina: ozbiljni ugrizi-
Ispod ovoga se nalazila kartica u mesinganom držaču, na kojoj je rukom bilo napisano: Deiurni
vidar: Hipokrat Smetvik. Vidar na obuci: Avgustus Paj.
- Mi ćemo sačekati ispred, Moli - reče Tonks. - Arturu ne bi prijalo previše posetilaca odjednom...
trebalo bi najpre da uđe porodica.
Ćudljivko odobravajuće zareža na tu ideju i osloni se uza zid hodnika, dok mu se magijsko oko
obrtalo u svim pravcima. I Hari se povuče u stranu, ali gospođa Vesli ispruži ruku i progura ga kroz
vrata, govoreći: - Ne budi smešan, Hari, Artur hoće da ti se zahvali.
Odeljenje je bilo malo i donekle sumomo, pošto je jedini prozor u sobi bio uzan i postavljen visoko,
preko puta vrata. Svetlost je uglavnom dopirala iz kristalnih balončića skupljenih nasred plafona.
Zidovi su bili od hrastovih ploča, a na zidu se nalazio portret prilično zlokobnog čarobnjaka,
potpisan kao: Urk-hart Tlačitelj, 1612-1697, izumitelj utrobo-odstranjujuće kletve.
U sobi su bila samo tri pacijenta. Gospodin Vesli je zauzimao krevet na samom kraju odeljenja, tik
pored sićušnog prozora. Hariju je laknulo kada je video kako ovaj sedi poduprt nekolicinom
jastuka, čitajući Dnevni prorok pod usamljenim zrakom sunca koji mu je padao na krevet. Kada
krenuše ka njemu, on podiže pogled, i videvši ko su, široko se nasmeŠi.
_ Zdravo! - dozva ih, bacivši Prorok u stranu. - Bil samo 'to ie otišao, Moli, morao je da se vrati na
posao, ali kaže da će kasnije da svrati do tebe.
_ Kako si, Arture? - upita gospođa Vesli, sagnuvši se da ga ooliubi u obraz i zabrinuto mu se
zagleda u lice. - Još uvek si pomalo bled.
_ Osećam se savršeno dobro - reče gospodin Vesli veselo, ispruživši nepovređenu ruku da zagrli
Džini. - Kada bi mi samo skinuli ove zavoje, mogao bih da idem kući.
- Zašto ne raogu da ih skinu, tata? - upita Fred.
- Pa, počinjem da krvarim k'o lud svaki put kada pokušaju-reče gospodin Vesli radosno, posegnuvši
za svojim štapićem, koji je ležao na noćnom stočiću, zatim mahnu tako da se šest stolica stvoriše
kraj njegovog uzglavlja, kako bi svi mogli da sednu. - Čini se da je u zmijinim zubima bio neki
stvarno neobičan otrov, koji ne da rani da se zatvori. Mada su sigurni da će pronaći protivotrov,
kažu da su imali mnogo gore slučajeve od mene, a u međuvremenu samo moram da pijem
krvodopunjavajući napitak svakih sat vremena. Ali onaj momak tamo - reče on, spustivši glas i
klimnuvši glavom ka krevetu preko puta njega, u kojem je bolešljivi čovek, zelen u licu, zurio u
plafon. - Ujeo ga je vukodlak, siroto momče. Nema nikakvog leka.
-Vukodlak? - prošaputa gospođa Vesli, delujući zaplašeno.
-Da li je bezbedno držati ga u javnom odeljenju? Zar ne bi trebalo da bude u privatnoj sobi?
- Ima još dve nedelje do punog meseca - podseti je tiho gospodin Vesli. - Pričali su sa njim jutros,
vidari, znate, pokusavajući da ga ubede da će moći da vodi gotovo normalan život. Rekao sam mu -
ne spominjući iraena, naravno - ali rekao sam mu da lično poznajem jednog vukodlaka, vrlo finog
čoveka, koji sasvim lako podnosi to stanje.
- I šta ti je odgovorio? - upita Džordž.
- Rekao mi je da ću da dobijem još jedan ujed ako ne umuknem - tužno će gospodin Vesli. - A ona
žena tamo - pokaza on na preostali zauzeti krevet, koji je bio tik uz vrata -neće da kaže vidarima šta
ju je ujelo, zbog čega svi mislimo da mora da je bilo nešto što je ilegalno uzgajala. Šta god da je od
grizlo joj je dobro parče noge, vrlo gadno zaudara kada joj skidaju zavoje.
- Dakle, tata, hoćeš li nam reći šta se dogodilo? - upita Fred, privukavši stolicu bliže krevetu.
- Pa, već znate, zar ne? - reče gospodin Vesli, znalački pogledavši u Harija. - Vrlo je prosto - imao
sam veoma naporan dan, zadremao sam, prišunjala mi se i ujela me.
- Da li piše u Proroku da si napadnut? - upita Fred, pokazavši na novine koje je gospodin Vesli
bacio u stranu.
- Ne, naravno da ne piše - reče gospodin Vesli, sa pomalo ogorčenim osmehora - Ministarstvo ne bi
htelo da se zna da je velika prljava zmijurina upala...
- Arture! - upozori ga gospođa Vesli.
- ...ovaj... napala... mene - dodade žurao gospodin Vesli, iako je Hari bio siguran da nije nameravao
to da kaže.
- A gde si bio kada se to dogodilo, tata? - upita Džordž.
- To je moja stvar - reče gospodin Vesli, mada se blago osmehnu. Zgrabi Dnevni prorok, otvori ga i
reče: - Upravo sam čitao o hapšenju Vilija Videršinsa kada ste došli. Znate li da se ispostavilo da
Vili stoji iza onih povraćajućih javnih toaleta od letos? Jedna od njegovih kletvi je rikošetirala,
toalet je eksplodirao, pa su ga našli onesvešćenog u olupini toaleta, od glave do pete prekrivenog...
- Rekao si da si 'bio na dužnosti' - prekinu ga Fred tiho - šta si to radio?
- Čuli ste vašeg oca - prošaputa gospođa Vesli - o tome nećemo ovde da raspravljamo! Nastavi o
Viliju Videršinsu, Arture.
- Pa, ne pitajte me kako, ali je čak uspeo da se izvuče od optužbi za toalete - reče gospodin Vesli
smrknuto. - Mogu samo da nagađam da je zlato razmenilo ruke...
_ Ti si ga čuvao, zar ne? - upita Džordž tiho. - Oružje? Onu stvar koju ZnaŠ-već-ko pokušava da
otme?
-Džordže, ućuti! - obrecnu se gospođa Vesli.
_ U svakom slučaju - nastavi gospodin Vesli glasnije - ovaj put su uhvatili Vilija kako prodaje
ujedajuće kvake Normalcima, i mislim da ovaj put neće uspeti da se izvuče, jer, sudeći po ovom
članku, dva Normalca su ostala bez prstiju, i sada se nalaze u Sent Mungu, radi urgentnog
ponovnog rasta kostiju i modifikovanja pamćenja. Zamislite samo, Normalci u Sent Mungu! Pitam
se u kom su odeljenju?
I on se željno osvrnu oko sebe, kao da se nada da će videti neki putokaz.
- Zar nisi rekao da Znaš-već-ko ima zmiju, Hari? - upita Fred, gledajući kako će njegov otac
odreagovati. - I to ogromnu? Video si je one noći kada se vratio, zar ne?
- Sad je već dosta - reče gospođa Vesli iznervirano. - Ludooki i Tonks su napolju, Arture, hoće da te
vide. A vi ćete da sačekate ispred - dodade ona svojoj deci i Hariju, - Posle ćete moći da uđete i da
se oprostite. Hajde.
Oni izađoše nazad u hodnik. Ludooki i Tonks uđoše i zatvoriše vrata odeljenja za sobom. Fred
podiže obrve.
- Neka - reče on ledeno, petljajući po džepovima – budite takvi. Neraojte ništa da nam kažete.
- Ovo tražiš? - upita Džordž, pruživši mu nešto što je ličilo na umršenu žicu boje mesa.
- Citaš mi misli - reče Fred, iskezivši se. - Dakle, da vidimo da li i u Sent Mungu stavljaju
neprobojne čini na vrata odeIjenja?
On i Džordž raspetljaše žicu i odvojiše pet produžnih ušiju jedne od drugih. Fred i Džordž ih
razdeliše drugima, Hari je oklevao da ih uzme.
~ Hajde, Hari, uzmi! Spasao si tati život. Ako iko ima praVo da ga prisluškuje, onda si to ti.
Nasmejavši se protiv svoje volje, Hari zgrabi kraj žice i ub ci ga sebi u uvo, baš kao što su učinili
blizanci.
-Okej, hajde! - prošaputa Fred.
Žičice boje mesa se uzmigoljiše kao dugački mršavi crvi i provukoše se ispod vrata. Isprva Hari nije
ništa mogao da čuje a onda poskoči kada ču Tonks kako šapuće tako jasno, kao da stoji tik uz njega.
- ...pretražili su čitavu oblast, ali nigde nisu mogli da pronađu zmiju. lzgleda da je nestala čim te je
napala, Arture... ali Znaš-već-ko nije valjda očekivao da će zmija moći da uđe tamo, zar ne?
- Mislim da ju je poslao kao izvidnicu - zareža Ćudljivko - jer do sada nije imao nikakve sreće, je
li? Ne, ja mislim da on pokušava da sklopi jasniju sliku sa čim se suočava, i da Artur nije bio tamo,
ta zver bi verovatno imala više vremena da razgleda naokolo. Dakle, Poter kaže da je video kako se
to sve dogodilo?
- Da - reče gospođa Vesli. Zvučala je kao da joj je pomalo nelagodno. - Znaš, Dambldor kao da je
očekivao da Hari vidi ovako nešto.
- Pa da - reče Ćudljivko - ima nečeg čudnog u tom malom Poteru, to svi znamo.
- Učinilo mi se da je Darabldor stvamo zabrinut za Harija kada sam pričala sa njim jutros -
prošaputa gospođa Vesli.
- Naravno da je zabrinut - zagrme Ćudljivko. - Dečak vidi stvari kroz oči Znaš-već-čije zmije.
Očigledno je da Poter ne shvata šta to znači, ali ako ga Znate-već-ko obuzima...
Hari izvuče produžno uvo iz pravog, dok mu je srce užurbano lupalo, a toplina mu se razlivala po
licu. Osvrau se ka ostalima. Svi su zurili u njega, dok su im žice i dalje visile iz usiju, iznenada
delujući preplašeno.
24 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 5:37 pm
Margita
Administrator
23. BOŽIC NA ZATVORENOM ODELJENJU
Da li zato Dambldor više nije mogao da pogleda Harija u oči? Da li je očekivao da će u njima
ugledati Voldemora kako pilji, i da će njiihova jarkozelena boja iznenada postati skerletnocrvena, sa
mačje uskim zenicama? Hari se seti kako je Voldemorovo zmijoliko lice izbilo na potiljku glave
profesora Kvirela, i pređe rukom po sopstvenom, pitajući se kakav bi to bio osećaj kada bi mu
Voldemor štrčao iz lobanje.
Osećao se prljavo, ukaljano, kao da je zaražen nekim smrtonosnim virusom, nedostojan da sedi u
podzemnoj železnici pri povratku iz bolnice sa nevinim, čistim ljudima, čiji su umovi i tela bili
slobodni od Voldemorovog dodira... a on ne samo da je video zmiju, već je i bio zmija, sada to
zna...
Pade mu na pamet istinski užasavajuća misao, na površinu svesti ispliva mu uspomena od koje
utroba poče da mu se uvija poput zmije.
A šta on to još želi, osim sledbenika?
Stvari do kojih moze da dođe isključivo krišom... Nešto nalik oružju. Nešto što prošli put nije imao.
Ja sam to oružje, pomisli Hari, i učini mu se da mu otrov kola kroz vene, hladeći ga, zbog čega poče
da se znoji dok se klackao u vagonu koji je hitao kroz mračni tunel. Ja sam taj kojeg Voldemor
pokušava da iskoristi, zato postavljaju čuvare oko mene, gde god da odem, ne radi moje zaštite, već
radi ostalih ljudi, samo što im ne deluje, ne mogu da postave nekog da me uhodi sve vreme dok sam
na Hogvortsu... ja sam noćas napao gospodina Veslija, to sam bio ja. Voldemor me je naterao da to
učinim, a možda je baš sada u meni i osluškuje moje misli...
-Da li si dobro, Hari, dušo? - prošaputa gospođa Vesli, nagnuvši se preko Džini da bi mu se
obratila, dok je voz kloparao kroz mračni tunel. - Ne izgledaš mi dobro. Da li ti je muka?
Svi su gledali u njega. On silovito odmahnu glavom, i zagleda se iznad sebe u reklamu za kućno
osiguranje.
-Hari, dušice, da li si siguran da ti je dobro? - upita gospođa Vesli zabrinutim glasom, dok su išli
duž zapuštenog travnjaka u Ulici Grimold. - Tako si mi bled... jesi li siguran da si spavao jutros?
Odmah da si otišao gore u krevet da se naspavaš par sati pre večere, važi?
On klimnu glavom. Pružila mu je sjajan izgovor da ne razgovara sa ostalima, što je upravo i želeo, i
kada se ulazna vrata otvoriše, on projuri pored stalka za kišobrane napravljenog od trolove noge, pa
uz stepenice i uđe u svoju i Ronovu spavaću sobu.
Tu poče da se šetka levo-desno, pored dva kreveta i Fineas Nigelusovog praznog rama za slike, dok
mu je mozak vrveo i ključao od silnih pitanja i još užasnijih pomisli.
Kako je postao zmija? Možda je animagus... ne, nemoguće . Znao bi... možda je Voldemor
animagus... da, pomisli Hari, t0'se uklapa, on bi se pretvorio baš u zmiju, naravno... a kada me
obuzima, onda se obojica transformišemo... to i dalje ne objašnjava kako sam uspeo da odem do
Londona i vratim se u moj lcrevet u roku od pet minuta... a, opet, Voldemor je gotovo najmoćniji
čarobnjak na svetu, osim Dambldora, pa mu verovatno ne predstavlja problem da tako transportuje
ljude.
A onda, strašno se uspaničivši, poraisli, ali to je sumanuto - ako me Voldemor obuzima, upravo
sada mu pruzam sjajan pogled na sedište Reda feniksa! Znaće ko je u Redu, i gde je Sirijus... a i ja
sam čuo gomilu stvari koje nisam smeo, sve što mi je Sirijus rekao prve noći kada sam došao
ovamo...
Preostalo mu je samo jedno: moraće odmah da napusti Ulicu Grimold. Provešće Božić na
Hogvortsu bez ostalih, tako da će biti bezbedni makar tokom praznika... ali ne, neće moći tako, na
Hogvortsu još uvek ima dovoljno ljudi koje može da napadne i povredi. Šta ako sledeći put to budu
Šejmus, Din ili Nevil? On prestade da se šetka i zagleda se u prazni ram Fineasa Nigelusa. Kao da
mu se stomak ispunio olovom. Nije mu bilo druge: moraće da se vrati u Šimširovu ulicu, i da se
potpuno odvoji od svih čarobnjaka.
Pa, ako već mora to da uradi, pomisli on, nema svrhe da se zadržava. Svojski se trudeći da ne
razmišlja kako će Darslijevi reagovati kada ga zateknu na kućnom pragu šest meseci ranije nego što
su očekivali, on priđe svom kovčegu, zalupi poklopac i zaključa ga, a zatim se automatski osvrau ka
Hedvigi, pre nego što se setio da je ona još uvek na Hogvortsu - pa, makar neće morati da nosi još i
njen kavez - zgrabio je ručku na boku svog kovčega i već je bio na pola puta da izađe iz sobe, kada
jedan pakostan glas reče: - Bežimo, je li?
On se osvrnu. Fineas Nigelus pojavio se na platnu svog portreta i, naslonjen o ram, posmatrao
Harija, izgledajući kao da se zabavlja.
- Ne bežim, ne - reče Hari kratko, odvukavši kovčeg iov koji metar duž sobe.
- Ja sam mislio - reče Fineas Nigelus, gladeći svoju šiljatu bradu - da ako pripadaš grifindorskoj
kući, moraš da budeš hrabar? Meni se čini da bi ti bilo bolje da si ušao u moju kuću. Mi Sliterinci
smo hrabri, da, ali ne i glupi. Na primer, ako nam se omoguči da sami biramo, uvek ćemo izabrati
da prvo spasimo sopstvenu kožu.
- Ne spašavam ja svoju kožu - reče Hari osorno, cimajući kovčeg ka vratima, preko ispupčenog dela
tepiha koji su već dobrano izgrizli moljci.
- Aha, tako dakle - reče Fineas Nigelus, još uvek gladeći bradu - ovo nije kukavički beg - to je
zapravo plemenit čin.
Hari ga je ignorisao. Ruka mu je već bila na kvaki, kada Fineas Nigelus lenjo reče: - Imam poruku
za tebe od Albusa Dambldora.
Hari se smesta okrenu.
- Kako glasi?
- Ostani tu gde si.
- Nisam se ni pomerio! - reče Hari, još uvek držeći ruku na kvaki. - Dakle, kako glasi poruka?
- Upravo sara ti je rekao, tupavče - reče Fineas Nigelus uglađeno. - Dambldor poručuje: Ostani tu
gde si.
- Zašto? - upita Hari željno, spustivši kraj svog kovčega. - Zašto hoće da ostanem? Šta je još rekao?
- Ama baš ništa - reče Fineas Nigelus, pridigavši tanku cnu obrvu, kao da smatra Harijevo pitanje
drskim.
Harijev bes izbi na površinu, nalik zmiji koja iskače iz dugačke trave. Bio je izmoren, krajnje
zbunjen, iskusio je užas, olakšanje, a zatim ponovo užas, i sve to u poslednjih dvanaest sati, a
Dambldor još uvek ne želi da priča sa njim!
-Znači tako? - upita on glasno. - Ostani tu gde sil To je jedino što su umeli da mi kažu i pošto su me
napali oni dementori! Samo ti pričekaj, Hari, dok odrasli ne srede stvar! Ipak, nećemo da se
potrudimo da ti bilo šta kažemo, jer tvoj sićušni mozak ne bi mogao da se nosi sa time!
- Znaš - reče Fineas Nigelus, glasnije nego Hari - baš zato sam mrzeo da budem nastavnik! Mladi
ljudi su toliko prokleto ubeđeni da su potpuno u pravu u vezi svega. Da li ti je slučajno palo na
pamet, raoj uobraženi mladi prijatelju, da možda postoji odličan razlog zašto ti direktor Hogvortsa
ne poverava sve sićušne detalje svojih planova? Zar nikada, dok su bio uvreden silnom nepravdom
koja ti je nanesena, nisi stao da malo razmisliš kako nikada nisi upao u nevolju sledeći
Dambldorova uputstva? Ne. Ne, kao i svi mladi, posve si siguran da jedino ti znaš da misliš, da
jedino ti prepoznaješ opasnost, da si jedini ti dovoljno mudar da shvatiš šta Mračni gospodar možda
smera...
- Dakle, on ipak smera da učini nešto sa mnom? - upita Hari hitro.
- Jesam li ja to rekao? - reče Fineas Nigelus, dokono gledajući u svoje svilene rukavice. - A sada,
izvini, ali imam pametnija posla nego da slušam adolescentsko prenemaganje... želim ti prijatan
dan.
On odšeta kroz ivicu rama i nestade sa vidika.
-Dobro onda, idi! - povika Hari na prazan ram. - I reci Dambldoru: hvala ni na čemu!
Prazno platno ostade nemo. Besneći, Hari odvuče kovčeg nazad do podnožja svog kreveta, a zatim
se Hcem baci na čaršave koje su izjeli moljci, sklopivši oči, umornog i bolnog tela.
Činilo mu se da je proputovao desetine kilometara... izgledalo mu je nemoguće da mu je pre manje
od dvadeset i četiri časa Čo Cang prišla pod imelom... bio je toliko umoran... bojao se da zaspi- a
ipak, nije znao koliko će dugo moći da se odupre... Dambldor mu je poručio da ostane... to sigumo
znači da mu je dozvoljeno da spava... ali se plašio... šta ako se to ponovo dogodi?
Tonuo je u senke...
Kao da je u glavi imao film koji je samo čekao na njega da bi počeo. Išao je duž praznog hodnika ka
običnirn crnim vratima pored grubih kamenih zidova, baklji, i otvorenih vrata red kojih se nalazilo
stepenište koje je vodilo nadole...
Stigao je do crnih vrata, ali nije mogao da ih otvori... stajao je i zurio u njih, očajnički želeći da
uđe... ono što je svim srcem želeo ležalo je sa druge strane... nagrada kakvu nije mogao ni da
zamisli... samo kada bi ožiljak prestao da ga pecka... onda bi mogao jasnije da razmišlja...
- Hari - začu Ronov glas izdaleka - mama kaže da je večera gotova, ali će ti sačuvati nešto, ako želiš
da ostaneš u krevetu.
Hari otvori oči, ali je Ron već izašao iz sobe.
Ne želi da bude sam sa mnom, pomisli Hari. Ne posle onoga što je Ćudljivko rekao.
Pretpostavljao je da više niko od njih ne želi njegovo društvo, sada kada znaju šta je u njemu.
Neće sići dole na večeru. Neće im nametati svoje prisustvo. Okrenuo se na drugi bok i, posle nekog
vremena, ponovo pao u san. Probudio se mnogo kasnije, u ranim jutarnjim satima, dok ga je stomak
već boleo od gladi, spazivši Rona kako hrče u susednom krevetu. Žmireći po sobi, on vide mračne
obrise Fineasa Nigelusa, koji je ponovo stajao u svom portretu, i Hariju pade na pamet da je
Dambldor verovatno poslao Fineasa Nigelu-. sa da ga drži na oku, za slučaj da ponovo nekoga
napadne.
Osećaj da je nečist postade još jači. Već je napola priželjkivao da nije poslušao Dambldora... ako će
mu od sada život u Ulici Grimold biti ovakav, možda bi mu ipak bilo bolje u Simširovoj ulici.
Svi ostali su proveli naredno jutro kačeći božićne ukrase. Hari nije mogao da se seti da je Sirijus
ikada bio tako dobro raspoložen. Čak je pevao božićne pesme, očigledno oduševljen što će imati
društvo za vrerae praznika. Hari je čuo njegov glas kako odjekuje celim spratom, dok je sam sedeo
u hladnoj gostinskoj sobi, posmatrajući kroz prozor kako nebo postaje sve belje, preteći snegom,
sve vreme osećajući divljačko zadovoljstvo što je ostalima pružio priliku da pričaju o njemu, što
verovatno upravo i čine. Kada je čuo gospođu Vesli kako ga nežno zove po imenu sa podnožja
stepenica, baš u vreme ručka, on se povuče još više i nastavi da je ignoriše. Oko šest sati te večeri
oglasi se zvono na vratima i gospođa Blek ponovo poče da vrišti. Pretpostavivši da je Mandangus ili
neki drugi član Reda došao u posetu, Hari se samo udobno smesti uza zid Bakbikove sobe, gde se
krio, pokušavajući da zaboravi na vlastitu glad, dok je hranio hipogrifa mrtvim pacovima. Pomalo
se šokirao kada neko, par minuta kasnije, iz sve snage zalupa po vratima.
- Znam da si unutra - reče Hermionin glas. - Hoćeš li da izađeš, molim te? Hoću da razgovaram sa
tobom.
- Šta ti radiš ovde? - upita je Hari, otvorivši vrata, a Bakbik nastavi da grebe po slami na podu,
tražeći parčiće pacova koji su mu možda ispali. - Mislio sam da si na skijanju sa mamom i tatom
-Pa, pravo da ti kažem, baš i ne volim skijanje - reče Hermiona. - Zato sam došla ovamo za Božić. -
Imala je sneg u kosi, a lice joj je bilo ružičasto od mraza. - Ali nemoj da kažeš Ronu. Rekla sam mu
da je skijanje baš super, jer se neprekidno cerekao. Mama i tata su pomalo razočarani, ali sam im
rekla da su svi koji ozbiljno shvataju ispite ostali na Hogvortsu da uče. Oni hoće da dobro prodem,
tako da će razumeti. Svejedno - reče ona odsečno - hajdemo do tvoje sobe, Ronova mama nam je
tamo upalila vatru i poslala sendviče.
Hari pođe za njom do drugog sprata. Kada je ušao u sobu, iznenadio se kada je zatekao Rona i
Džini kako ih čekaju, sedeći na Ronovom krevetu.
-Ja sam stigla noćnim Viteškim autobusom - reče Hermiona nonšalantno, skinuvši jaknu pre nego
što je Hari stigao da progovori. - Dambldor mi je već jutros rekao šta se dogodilo, ali sam morala da
sačekam da se polugođe zvanično završi, pre nego što sam mogla da krenem. Ambridžova već besni
što joj vi nestali ispred nosa, iako joj je Dambldor rekao da je sospodin Vesli u Sent Mungu, i da
vam je svima dao dozvolu da ga posetite. I tako...
Ona sede pored Džini, i njih dve i Ron se zagledaše u Harija.
- Kako se osećaš? - upita Hermiona.
- Dobro - reče Hari kruto.
- Ma nemoj da nas lažeš, Hari - reče ona nestrpljivo. - Ron i Džini mi kažu da se kriješ od svih još
otkako ste se vratili iz Sent Munga.
-To ti kažu, je li? - reče Hari, prostrelivši pogledom Rona i Džini. Ron izbeže njegov pogled i
zagleda se u svoje cipele, ali Džini nije bila nimalo posramljena.
-Pa, i jesi se krio! - reče ona. - I nećeš nikog od nas ni da pogledaš!
-Vi ste ti koji mene ne smete da pogledate! - reče Hari ljutito.
-Možda se međusobno gledate na smenu, pa nikako da vara se sretnu pogledi - predoži Hermiona
rešenje, dok su joj se krajevi usana trzali kao da će da se nasmeje.
- Baš smešno - obrecnu se Hari, okrenuvši se.
- Ma, prestani da se praviš kako si neshvaćen - reče Hermiona oštro. - Čuj, ostali su mi rekli šta ste
čuli sinoć putem produžnih ušiju...
- Ma nemoj? - zareža Hari, zarivši ruke duboko u džepove dok je posmatrao gusti sneg kako pada
napolju. - Svi ste se lepo ispričali o meni, iza mojih leda? Pa, već sam se navikao na to.
- Hteli smo da pričamo sa tobom, Hari - uzvrati mu Džini - ali pošto se kriješ još otkako smo se
vratili...
-Nisam hteo da pričam ni sa kime - reče Hari, koji je bivao sve besniji.
-Pa, to ti je bilo prilično glupo - reče Džini ljutito - uzevši u obzir da, osim mene, ne poznaješ
nikoga ko je bio zaposednut od strane Znaš-već-koga, i da ja jedina mogu da ti kaŽem kakav je to
osećaj.
Hari se ukoči na mestu kada shvati značenje ovih reči. Zatim se okrenu i pogleda je u lice.
- Zaboravio sam na to - reče.
- E, pa ja nisam te sreće - reče Džini ledeno.
- Izvini - reče Hari, ozbiljno to misleći. - Dakle... misliš da sam i ja zaposednut?
- Pa reci mi, možeš li da se setiš svega što si radio? - upita ga Džini. - Ima li velike praznine u
pamćenju, da ne možeš da se setiš ničega šta si radio?
Hari preispita pamćenje.
- Ne - reče.
- Onda te Znaš-već-ko nijedanput nije zaposeo - reče Džini kratko i jasno. - Kada je to meni činio,
nisam mogla da se setim gde sam bila satima, niti šta sam radila. Zatekla bih se na nekom mestu, ne
znajući kako sam tamo dospela.
Hari jedva da se usudi da joj poveruje, ali ipak mu je bilo lakše oko srca.
- Ipak, onaj moj san o tvom tati i zmiji...
- Hari, imao si i pre takve snove - reče Hermiona. - I prošle godine si imao kratke vizije o tome šta
Voldemor smera.
- Ovaj put je bilo drugačije - reče Hari, odmahnuvši glavom. - Bio sam unutar zmije. Kao da sam ja
bio zmija... šta ako me je Voldemor nekako prebacio u London...?
- Jednoga dana - reče Hermiona, potpuno očajna - pročitaceš Istoriju Hogvortsa, i možda ćeš
shvatiti da se ne možeš prebacivati sa Hogvortsa, niti na njega. Čak ni Voldemor ne bi mogao da te
natera da izletiš iz svoje spavaonice, Hari.
-Nisi ni napustio krevet, druže - reče Ron. - Video sam te se bacakaš u snu najmanje minut pre
nego što smo uspe da te probudimo.
Hari opet poče da korača levo-desno po sobi, razmišljajući. što su mu govorili nije bilo samo
utešno, već je imalo smisla... potpuno automatski, on uze sendvič sa poslužavnika na krevetu i
proždrljivo ga ugura u usta.
Ja ipak nisam ono oružje, pomisli Hari. Srce mu se ispuni srećom i olakšanjem, i kada začu Sirijusa
kako prolazi kraj njihovih vrata, penjući se ka Bakbikovoj sobi, pevajući na sav glas: Bog vam dao
odinora, veseli hipogrifi, dođe mu da se pridruži pesmi.
*
Kako je uopšte moglo da mu padne na pamet da se vrati u Šimširovu ulicu za Božić? Sirijusovo
veselje što je kuća ponovo puna, a pogotovo što je Hari ponovo sa njim, bilo je zarazno. To više nje
bio onaj njihov smrknuti domaćin od letos. Sada je, čini se, sebi zacrtao da svi moraju da se
zabavljaju isto, ako ne i lepše no što bi se provodili na Hogvortsu, pa je neumorno radio na
pripremama za Badnji dan, čisteći i ukrašavajući kuću uz njihovu pomoć, tako da je, kada su svi
krenuli na spavanje te Badnje večeri, kuća bila gotovo neprepoznatljiva. Potamneli lusteri više nisu
bili obavijeni paučinom, već venčićima zelenike i zlatnim i srebrnim trakama. Magični sneg
svetlucao je po izlizanim tepisima. Velika božićna jelka, koju je Mandangus nekako nabavio,
ukrašena živim vilama, skrivala je Sirijusovo porodično stablo sa vidika, a preparirane glave
vilenjaka u hodniku imale su dedamrazovske kapice i bele brade.
Kada se Hari probudio na božićno jutro, otkrio je gomilu poklona u podnožju kreveta, dok je Ron
već uveliko otvarao poveliku gomilu svojih poklona.
- Dobar ulov ove godine - obavesti on Harija, uronivši u brdo ukrasnog papira. - Hvala ti na
kompasu za metlu, odlican je. Definitivno je bolji od Hermioninog poklona - kupila mi je
organizator domaćih zadataka...
Hari pročeprka kroz svoje poklone i pronađe jedan sa Hermioninim rukopisom. I njemu je poklonila
knjižicu koja je p° sećala na dnevnik, samo što je, svaki put kada bi otvorio straona glasno govorila
stvari poput: - Šta možeš danas, ne ostavljaj za sutra!
Sirijus i Lupin su Hariju poklonili komplet odličnih knjiga pod naslovom Praktična odbrambena
magija i njeno korišćenje protiv mračnih veština, koje su imale fenomenalne pokretne ilustracije
svih kontrakletvi i mađija koje su unutra bile opisane. Hari željno prelista prvi tom. Shvatio je da će
mu biti od neizmerne koristi u planovima za DA. Hagrid mu je poslao smeđi krzneni novčanik sa
očnjacima, koji su, verovatno, bili tu kao preventiva od krađa, ali su nažalost pri tom sprečavali i
Harija da stavi novac u njega, a da ne ostane bez prstiju. Tonks mu je poklonila malenu, leteću
igračku Vatrene strele, koju je Hari čežnjivo posmatrao kako leti kroz sobu, priželjkujući da još
uvek ima svoju metlu, u punoj veličini. Ron mu je poklonio ogromnu kutiju bombonica svih aroma.
Gospodin i gospođa Vesli darovali su mu već tradicionalni ručno pleteni džemper i nekoliko pita sa
mesom, a Dobi naročito užasnu sliku za koju je Hari sumnjao da ju je vilenjak sam naslikao.
Upravo ju je okrenuo naopačke, da vidi hoće li tako bolje izgledati, kada se, uz glasno kvrc Fred i
Džordž prebaciše u podnožje njegovog kreveta.
- Srećan Božić - reče Džordž. - Nemojte neko vreme da silazite.
- Zašto? - upita Ron.
- Mama opet plače - reče Fred ozbiljno. - Persi je vratio svoj božićni džemper.
- Bez ikakve poruke - dodade Džordž. - Nije čak ni pitao kako je tata, niti ga je posetio.
-Mi smo pokušali da je utešimo - objasni Fred, obišavši k kreveta da pogleda u Harijev portret. -
Rekli smo joj da je i obična gomila pacovskih brabonjaka.
-Ni to nije upalilo - reče Džordž, posluživši se čokolad žabicom. - Pa je zato Lupin preuzeo na sebe
da je uteši. Najbolje bi bilo da ga pustimo da je razveseli, pre nego što siđemo na doručak.
- Sta bi to uopšte trebalo da predstavlja? - upita Fred vk'ljeći ka Dobijevoj slici. - Liči na majmuna
sa dva crna oka
- To je Hari! - primeti Džordž, pokazujući na naličje slike - tako bar piše na poleđini!
- Pa, i liči - dodade Fred, iskezivši se. Hari baci na njesa svoj novi organizator domaćih zadataka,
koji udari o zid preko puta njega, i pade na pod, gde veselo reče: - Ako si stavio tačku i na poslednje
slovo 'i', možeš se do mile volje provoditi!
Ustali su i obukli se. Mogli su da čuju razne posetioce u kući kako jedni drugima čestitaju: Srećan
Božić! Kada su krenuli dole, sretoše Hermionu.
- Hvala ti na knjizi, Hari - reče ona veselo. - Već godinama želim da imam Novu teoriju
numerologijel A i onaj parfem je zaista neobičan, Rone.
- Nema na čemu - reče Ron. - Za koga je to? - dodade, klimnuvši glavom ka uredno uvijenom
poklonu koji je nosila.
- Za Kričera - reče Hermiona veselo.
- Bolje bi ti bilo da unutra nije odeća! - upozori je Ron. - Znaš šta je Sirijus rekao: Kričer previše
zna, ne možemo da ga oslobodimo!
- Nije odeća - reče Hermiona - mada, da se ja pitam, svakako bih mu dala da nosi nešto drago, a ne
onu prljavu staru krpu. Ne, ovo je pačvork jorgan, mislila sam da će mu ulepšati sobu.
- Kakvu sobu? - upita Hari šapatom, dok su prolazili pored portreta Sirijusove majke.
- Pa, Sirijus mu kaže da nije baš soba, već više nekakav... brlog - reče Hermiona. - Čini se da spava
ispod bojlera u onom plakaru u kuhinji.
Kada su sišli u podrumsku kuhinju, u njoj je bila samo gospođa Vesli. Stajala je kraj ognjišta, i
zvučala kao da je gadno prehlađena kada je svima poželela srećan Božić, i oni odvratise poglede sa
nje.
- Dakle, ovo je Kričerova spavaća soba? - reče Ron, prišavši ofucanim vratancima u ćošku preko
puta ostave. Hari ih nikada nije video otvorena.
- Da - reče Hermiona, sada već pomalo nervozno. - Ovaj... mislim da će biti najbolje da prvo
pokucamo.
Ron pesnicom pokuca po vratancima, ali bez odgovora.
-Mora da se šunja negde gore - reče on, i bez odlaganja širom otvori vrata. - Fuj!
Hari proviri unutra. Veći deo plakara zauzimao je izuzetno veliki starinski bojler, ali je u podnožju
cevi Kričer napravio sebi nešto poput gnezda. Gomila raznoraznih krpa i smrdljivih starih ćebadi
bili su nabacani po podu, a maleno udubljenje u sredini pokazivalo je gde bi se Kričer svake noći
sklupčao da spava. Tu i tamo po tkaninama bilo je mrvica hleba i buđavih komada starog sira. U
udaljenom kutku svetlucali su maleni predmeti i novčići za koje je Hari pretpostavljao da ih je
Kričer, poput svrake, spašavao od Sirijusove čistke po kući, a uspeo je da pronađe i fotografije
Sirijusove porodice u srebrnim ramovima, koje je Sirijus letos bacio. Iako su im stakla bila
razbijena, maleni crno-beli ljudi na njima nadmeno su gledali u njih, uključujući i - on oseti blagi
trzaj u stomaku - tamnoputu ženu sa podočnjacima čijem je suđenju prisustvovao u Dambldorovom
situ-za-misli: Belatriks Lestrejndž. Čini se da je to bila Kričerova omiljena fotografija: stavio ju je
preko svih drugih, i trapavo izlepio staklo činotejpom.
- Mislim da ću ovde da mu ostavim poklon - reče Hermiona, uredno spustivši paketić nasred
udubljenja u krpama i ćebadima, a zatim tiho zatvori vrata. - Pronaći će ga kasnije, tako je najbolje.
- Kad malo bolje razmislim - reče Sirijus, izronivši iz ostave baš kad su zatvorili plakar, noseći
veliku ćurku - da li je neko uopšte skoro video Kričera?
- Ja ga nisam video još od one noći kada smo došli ovamo ~ reče Hari. - Ti si mu naredio da izađe
iz kuhinje.
- Aha... - reče Sirijus, mršteći se. - Znaš, mislim da sam ga i ja tada poslednji put video... mora da se
krije negde na spratovima.
- Nije mogao da pobegne, zar ne? - upita Hari. - Mislim kada si rekao 'Marš napolje', možda je
pomislio da hoćeš da izađe iz kuće?
- Ne, ne, kućni vilenjaci ne mogu da izađu, sem ukoliko ne dobiju odeću. Vezani su za kuću svoje
porodice - reče Sirijus.
- Mogu da izađu iz kuće, ako to stvarno žele – usprotivi mu se Hari. - Dobi je to učinio, napuštao je
Melfojeve da bi me upozoravao, pre dve godine. Posle toga je morao da se kažnjava, ali je ipak
uspevao da to učini.
Sirijus je na trenutak delovao pomalo zabrinuto, a onda reče: - Potražiću ga malo kasnije, verovatno
ću ga pronaći gore, kako lije suze nad podsuknjom moje majke, ili nešto slično. Naravno, možda se
uvukao u neki plakar i crkao... mogu makar da se nadam.
Fred, Džordž i Ron se nasmejaše. Hermiona ih, pak, prekorno pogleda.
Kada su pojeli božićni ručak, Vesijevi, Hari i Hermiona rešiše da ponovo posete gospodina Veslija,
u pratnji Ludookog i Lupina. Mandangus je svratio taman na vreme za božićni puding, pošto je
uspeo da 'pozajmi' kola za tu priliku. jer podzemna železnica nije radila na Božić. Kola, za koja je
Hari podozrevao da su od vlasnika uzeta bez odobrenja, bila su iznutra uvećana činima, baš kao i
stari ford anglia Veslijevih. Iako je spolja bio normalnih proporcija, unutra je uspelo da stane
desetoro ljudi, zajedno sa Mandangusom koji je vozio. Gospođa Vesli je oklevala pre nego što je
ušla unutra - Hari je znao da se njeno neodobravanje Mandangusovih metoda bori sa njenim
prezirom putovanja bez magije - ali su napokon hladnoća i kuknjava njene dece prevladali, i ona se
smesti na zadnje sedište izmedu Freda i Bila.
Put do Sent Munga bio je prilično brz, pošto na putevima skoro da nije bilo saobraćaja. Malena
grupa čarobnjaka i veštikrišom se šunjala duž gotovo puste ulice, krenuvši u posetu bolesnicima.
Hari i ostali izađoše iz kola, a Mandangus se odveze iza ćoška da ih sačeka. Ležerno su se odšetali
do izloga u kome je stajala lutka u zelenoj najlonskoj suknji, a onda, jedan po jedan, zakoračiše kroz
staklo.
Prijemno odeljenje je izgledalo veselo i praznično: kristalne kugle koje su osvetljavale Sent Mungo
bile su obojene u crveno i zlatno, te su se pretvorile u džinovske božićne ukrase. Iznad svakih vrata
visio je venac zelenike, a u svakom ćošku nalazile su se sjajne bele jelke, prekrivene magičnim
snegom i ledenicama, svaka sa sjajnom zlatnom zvezdom na vrhu. Bila je znatno manja gužva nego
kada su prošli put bili ovde, iako jedna veštica sa pomorandžom u nozdrvi gurnu Harija u stranu
nasred hodnika.
-Porodična prepirka, je li? - iskezi joj se plavokosa veštica za pultom. - Vi ste treći slučaj danas...
Šteta od čini, četvrti sprat.
Zatekli su gospodina Veslija poduprtog u krevetu, sa ostacima ćurke na tanjiru u krilu, i prilično
nevinog izraza lica.
- Da li je sve u redu, Arture? - upita gospođa Vesli, kada su se svi pozdravili sa gospodinom
Veslijem i uručili mu svoje poklone.
- Da, sve je Fino - reče gospodin Vesli, isuviše srdačno. - Da... ovaj... nisi kojim slučajem videla
vidara Smetvika, je li?
- Ne - reče gospođa Vesli sumnjičavo - zašto?
- Ništa, ništa - reče gospodin Vesli olako, i krenu da otpakuje svoje poklone. - Pa, da li su se svi
danas lepo proveli? Šta ste dobili za Božić? 0, Hari... ovo je apsolutno fantastičnol -
Otvorio je Harijev poklon, u kojem su bili osigurači i šrafcigeri.
Cini se da gospođa Vesli nije bila posve zadovoljna odgovo gospodina Veslija. Kada se njen suprug
nagnuo da se rukuje Harijem, ona se zagleda u zavoje ispod njegove spavaćice.
- Arture - reče ona, sa škljocanjem u glasu koje je podsećalo na mišolovku - promenili su ti zavoje.
Zašto su ti prome nili zavoje dan ranije, Arture? Rekli su mi da to neće biti potrebno sve do sutra.
- Šta? - upita gospodin Vesli, pomalo uplašeno, navlačeći jorgan preko grudi. - Ne, ne... nije to
ništa... samo... ja...
Kao da se smanjivao pod prodornim pogledom gospođe Vesli.
-Ovaj... nemoj sada da se uzbuđuješ, Moli, ali Avgustus Paj je imao jednu ideju... on je vidar na
obuci, znaš ga, sjajno mlado momče, i veoma je zainteresovan za... ovaj... dopunsku medicinu...
mislim... neki od onih starih normalskih lekova... pa, zovu se šavovi, Moli, i vrlo dobro uspevaju
na.... pa, na normalskim ranama...
Gospođa Vesli ispusti zloslutan zvuk, nešto između krika i režanja. Lupin se udalji od kreveta i
pride vukodlaku, koji nije imao posetioce, pa je prilično čežnjivo posmatrao gomilu oko gospodina
Veslija. Bil promrmlja nešto o tome da ide po šoljicu čaja, a Fred i Džordž u skoku krenuše za njim,
kezeći se.
-Da li ti to pokušavaš da mi kažeš - reče gospođa Vesli, postajući glasnija sa svakom izgovorenom
rečju, očigledno nesvesna da ostali koji su došli sa njom žurno beže, tražeći zaklon - da si petljao sa
normalskim lekovima?
- Nisam se petljao, Moli, dušo - reče gospodin Vesli molećivo - bilo je to samo... samo nešto što
smo Paj i ja pomislili da bi mogli da pokušamo... samo, nažalost... pa, uz ovakve rane... ne deluju
baš tako dobro kao što smo se nadali...
- Što znači?
- Ovaj... pa, ne znam da li znaš šta... šta su to uopšte šavovi?
- Zvuči mi kao da si pokušavao da prišiješ sebi kožu - reče gospođa Vesli, uz ne preterano veseli
frktaj smeha - ali čak ni ti, Arture, ne bi bio toliko glup...
_ I ja sam za šoljicu čaja - reče brzo Hari, skočivši na nogeHermiona,
Ron i Džini gotovo otrčaše do vrata zajedno sa njim. Kada su se ona zatvorila za njima,
začuše krik gospođe Vesli: - KAKO TO MISLIŠ, DA SAM OTPRILIKE U PRAVU?
- Tipično za tatu - reče Džini, vrteći glavom dok su se zaputili kroz hodnik. - Šavovi... mislim,
stvarao...
- Pa, da znaš, prilično dobro deluju na nemagijskim ranama - reče Hermiona iskreno. -
Pretpostavljam da ih zmijski otrov rastvara ili nešto slično. Pitam se gde je čajdžinica?
- Peti sprat - reče Hari, setivši se putokaza pored pulta veštice-hostese.
Išli su hodnikom, prošli kroz dupla vrata, i naišli na klimavo stepenište prepuno portreta vidara
brutalnog ličnog opisa. Dok su se penjali uz njih, raznorazni vidari su ih dozivali, davali im čudne
dijagnoze, i preporučivali užasavajuće lekove. Ron se ozbiljno uvredio kada mu je jedan
srednjovekovni čarobnjak rekao da očigledno ima gadan slučaj flekavitisa.
- A šta bi to trebalo da bude? - upita on ljutito, dok ga je vidar pratio kroz još šest narednih portreta,
gurajući njihove stanare sebi sa puta.
- Najsvirepija bolest kože, mladi gospodaru, od koje će vam ostati ospice grozomornije od ovijeh
koje sada imate...
- Koga, bre, ti zoveš grozomornim?! - upita Ron, pocrvenelih ušiju.
- ... a jedini je lijek da uzmeš žabinu jetru, da je tesno vežeš oko grkljana, i da tako nag stojiš u
buretu punom očiju jegulja kada je pun mesec...
- Ja nemam flekavitis!
- Ali ti pogani belezi na vašem licu, mladi gospodaru...
- To su pegice! - reče Ron gnevno. - A sada marš u svoju sliku i pusti me na miru!
On se okrenu ka ostalima, koji su se trudili da očuva' ozbiljne izraze lica.
- Koji je ovo sprat?
- Mislim da je peti - reče Hermiona.
- Jok, četvrti - reče Hari - imamo još jedan...
Ali kada je zakoračio na sprat, naglo zastade, zureći u mali prozorčić na duplim vratima koja su
pokrivala početak hodnika sa natpisom ŠTETA OD ČINI. Kroz prozorčiće je virio jedan čovek,
pritisnuvši nos uz staklo. Imao je talasastu plavu kosu, jarkoplave oči i široki isprazni osmeh koji je
otkrivao zaslepljujućebele zube.
- Boga mu božjeg! - reče Ron, takode se zagledavši u čoveka.
- 0, gospode - iznenada reče Hermiona, gotovo bez daha.
- Profesor Lokhart!
Njihov bivši nastavnik odbrane od mračnih veština otvori vrata i krenu ka njima, obučen u dugački
lila kućni ogrtač.
- Pa, zdravo mi bili! - reče on. - Pretpostavljam da želite moj autogram, zar ne?
- Pa, i nije se baš mnogo promenio, zar ne? - promrmlja Hari Džini, koja se nasmeja.
- Ovaj... kako ste, profesore? - upita Ron, sa prizvukom krivice. Ronov pokvareni štapić oštetio je
pamćenje profesora Lokharta tako gadno, da je završio u Sent Mungu, mada, pošto je Lokhart tada
zapravo pokušavao da izbriše pamćenje Hariju i Ronu, Hari ga nije previše sažaljevao.
- Ja sam sasvim dobro, hvala na pitanju! - reče Lokhart veselo, izvukavši prilično izlomljeno i
ofucano paunovo pero iz džepa. - Dakle, koliko autograma želite? Znate, sada umem da pišem i
spojena slova!
- Ovaj... ne treba nam nijedan trenutno, hvala - reče Ron, podigavši obrve i pogleda u Harija, koji
upita: - Profesore, da li uopšte smete da lutate hodnicima? Zar ne bi trebalo da ste u bolničkoj sobi?
Sa Lokhartovog lica polako izblede osmeh. Na trenutak je nomno posmatrao Harija, a onda upita: -
Da li smo se već upoznali?
-Ovaj... da, jesmo - reče Hari. - Nekada ste nam predavali na Hogvortsu, sećate li se?
-Predavao? - ponovi Lokhart, kao da mu je pomalo nelagodno. - Ja? Jesatn li?
A onda mu se osmeh ponovo pojavi na licu, tako naglo, da je bilo prilično zastrašujuće.
-Pretpostavljam da sam vas naučio sve što znate, zar ne? Pa, šta kažete onda na te autograme? Da
kažemo okruglo desetak, da možete da ih poklonite svim svojim malim prijateljima, tako da se niko
ne oseća izostavljenim!
Ali upravo u tom trenutku jedna glava proviri kroz vrata na samom kraju hodnika, i neki glas
pozva: - Gilderoje, nevaljalo momče. Gde li si sada odlutao?
Vidarka raajčinskog izgleda, sa šljokičastim vencem u kosi dojuri niz hodnik, toplo se osmehnuvši
Hariju i ostalima.
- 0, Gilderoje, pa ti imaš posetioce! Baš divno, i to baš na Božić! Znate, njega nikada ne posećuju,
siroče, a ne shvatam zašto, baš je pravi medenjak, jesi li?
- Potpisujem autograme! - reče Gilderoj vidarki uz još jedan blistav osmeh. - Hoće čitavu gomilu,
ne primaju ne kao odgovor! Samo se nadam da ćemo imati dovoljno fotografija!
- Čujte ga samo - reče vidarka, uzimajući Lokharta za ruku, nežno mu se osmehnuvši, kao da je
neki napredni dvogodiŠnjak. - Bio je prilično poznat pre par godina, i nadamo se da je ova sklonost
ka davanju autograma znak da mu se pamćenje polako vraća. Hoćete li doći ovamo? On je u
zatvorenom odeljenju, znate, mora da je šmugnuo dok sam unosila božićne poklone, vrata su inače
stalno zaključana... nije da je opasan! Samo - ona stiša glas do šapata - pomalo je opasan po sebe,
živ mi bio... ne zna ko je, shvatate, odluta, i ne zna kako da se vrati... baš lepo od vas što ste došli da
ga posetite.
-Ovaj - reče on, bezuspešno pokazujući na sprat iznad njih-zapavo, mi smo samo... ovaj...
Ali vidarka im se iščekujuće osmehivala, i Ronovo slabašno mrmljanje - ...krenuli na šoljicu čaja... -
proguta tišina. Bespomoćno se pogledaše, a zatim krenuše za Lokhartom i njegovom vidarkom niz
hodnik.
-Nemojmo dugo da se zadržavamo - reče Ron tiho.
Vidarka pokaza na vrata odeljenja Janisa Tikija, i promrmlja
-Alohomora. Vrata se širom otvoriše i ona ih uvede, čvrsto držeći Gilderoja za ruku, sve dok ga nije
smestila u fotelju pored njegovog kreveta.
-Ovo je odeljenje za naše dugogodišnje pacijente - obavesti ona Harija, Rona, Hermionu i Džini
prigušenim glasom. - Za trajnu štetu od čini, znate. Naravno, uz jake terapije lekovitim napicima,
činima i malo sreće, možemo da izazovemo neka poboljšanja. Čini se da se Gilderoju malo vraća
pamćenje. A videli smo i veliko poboljšanje kod gospodina Bouda, čini se da mu sjajno ide, ponovo
mu se vraća moć govora, iako još uvek ne govori nijednim jezikom koji možemo da prepoznamo.
Pa, moram da uručim božićne poklone, pa ću vas ostaviti da malo proćaskate.
Hari se osvmu oko sebe. Odeljenje je nepogrešivo odavalo znake da je postalo trajni dom svojim
pacijentima. Bilo je mnogo više ličnih predmeta oko kreveta, nego u odeljenju gospodina Veslija.
Zid iznad Gilderojevog uzglavlja je, na primer, bio prekriven njegovim slikama, koje su se cerile i
mahale pridošlicama. Mnoge od njih je posvetio samom sebi, iskrivljenim, dečjim rukopisom. Čim
ga je vidarka stavila u fotelju, Gilderoj je zgrabio novu gomilu fotografija, uzeo pero i počeo da ih
grozničavo potpisuje.
-Možete da ih stavite u koverte - reče on Džini, bacajući potpisane fotografije u njeno krilo, kako bi
koju završio. - Nisam ja zaboravljen, da znate, nipošto, i dalje primam ogroman broj pisama
obožavatelja... Gledis Gadžeon mi piše svake nedelje samo bih voleo da znam zašto... - On zastade,
delujući pomalo zbunjeno, a onda se ponovo nasmeši i nastavi da potpisuje sa novim žarom. -
Pretpostavljam da je to zbog toga što sam zgodan...
Čarobnjak sumornog izgleda i žućkaste kože ležao je u krevetu preko puta, zureći u tavanicu.
Mumlao je nešto za sebe, i činilo se da je potpuno nesvestan okoline. Dva kreveta dalje ležala je
žena čija je cela glava bila prekrivena krznom. Hari se seti da se nešto slično dogodilo Hermioni
tokom njihove druge oodine, mada, na svu sreću, u njenom slučaju preobražaj nije bio trajan. Na
udaljenom kraju odeljenja oko dva kreveta bile su navučene cvetne zavese, kako bi pacijenti i
njihovi posetioci imali malo privatnosti.
-Evo, Agnes - reče veselo vidarka ženi sa krznenim licem, uručivši joj omanju gomilu božićnih
poklona. - Vidiš, nisi zaboravljena, zar ne? A tvoj sin je poslao sovu da kaže kao će večeras da te
obiđe, baš lepo od njega, je 1' da?
Agnes nekoliko puta glasno zalaja.
-A vidi, Broderiče, tebi su poslali biljčicu u saksiji i divan kalendar sa različitim hipogrifima za
svaki mesec. Oni će baš da učine ovo mesto veselijim, zar ne? - reče vidarka, prilazeći. čoveku koji
je mumlao, stavivši mu prilično ružnu biljku sa dugačkim uvijajućim pipcima na noćni stočić, i
prilepljujući kalendar na zid pomoću svog štapića. - I... oh, gospođo Longbotom, zar već odlazite?
Hari okrenu glavu. Zavese sa dva kreveta na samom kraju odeljenja bile su sada razgrnute, i dva
posetioca su krenula izmedu kreveta: stroga stara veštica koja je nosila dugačku zelenu haljinu,
moljcima izjedeno krzno od lisice i šiljati šešir ukrašen nečim što je nepogrešivo ličilo na punjenog
lešinara, a iza nJe je, potpuno depresivan, išao - Nevil.
Uz iznenadni nalet razumevanja, Hari shvati ko su ljudi u krevetima na samom kraju sobe. On stade
divljački da se osvrće oko sebe, tražeći nešto čime će skrenuti pažnju ostalima, kako bi Nevil
mogao da napusti odeljenje neprimećen, a da tnu oni ne postavljaju glupa pitanja, ali se i Ron trgao
na pomen prezimena Longbotom, i pre nego što je Hari stigao da ga spreči, on povika: - Nevile!
Nevil poskoči i skupi se kao da ga je metak upravo promašio za dlaku.
- To smo mi, Nevile! - reče Ron veselo, pridigavši se na noge. - Da li si video...? I Lokhart je ovde!
Koga si ti posećivao?
- To su tvoji drugovi, Nevile, dušo? - reče Nevilova baka graciozno, ustremivši se ka njima.
Nevil je izgledao kao da bi radije bio bilo gde drugde na svetu, samo ne ovde. Dok je izbegavao
njihove poglede, tamno-ljubičasto rumenilo mu obli bucmasto Hce.
- Ah, da - reče njegova baka, zureći u Harija, i ispruži svoju smežuranu šaku nalik kandži da se
rukuju. - Da, da, znam ko si ti, naravno. Nevil priča lepe stvari o tebi.
- Ovaj... hvala - reče Hari, rukujući se. Nevil nije gledao u njega, već je piljio u sopstvena stopala, a
lice mu je postajalo sve tamnije.
- A vas dvoje ste očigledno Veslijevi - nastavi gospođa Longbotom, pruživši zatim ruku Ronu i
Džini. - Da, znam vam roditelje - ne preterano dobro, razume se - ali dobri ljudi, dobri ljudi... a ti
mora da si Hermiona Grendžer?
- Hermiona je delovala pomalo preneraženo što gospođa Longbotom zna njeno ime, ali se svejedno
rukova sa njom. - Da, Nevil mi je pričao sve o tebi. Pomogla si mu par puta da se izvuče iz škripca,
zar ne? Dobar je on dečko – reče ona, uputivši strog pogled ka Nevilu niz svoj prilično koščati nos
- ali nije nasledio očev talenat, nažalost. I ona klimnu glavom u pravcu dva kreveta na samom kraju
odeljenja, tako da se punjeni lešinar preteći zaklati povrh njene glave.
- Šta? - reče Ron začuđeno. (Hari je hteo da nagazi Rona, ali tako nešto je mnogo teže izvesti
neprimećeno, kada nosite farmerke umesto odora.) - Da li je to tvoj tata tamo na kraju, Nevile?
-Šta je sad ovo? - reče gospođa Longbotom oštro. - Zar nisi rekao prijateljima za svoje roditelje,
Nevile?
Nevil duboko udahnu, pogleda u plafon, i odmahnu glavom. Hari nije mogao da se seti da mu je
ikada više bilo žao nekoga, ali nije mogao da smisli nikakav način da pomogne Nevilu da se izvuče
iz ove situacije.
- Pa, to nije nešto čega se treba stideti! - reče gospođa Longbotom ljutito. - Treba da budeš ponosan,
Nevile, ponosan! Oni se nisu odrekli svog zdravlja i razuma samo zato da bi ih se njihov sin jedinac
stideo, da znaš!
- Ne stidim se - reče Nevil vrlo tiho, i dalje gledajući svuda sem u Harija i ostale. Ron se sada popeo
na vrhove prstiju kako bi pogledao pacijente u ta dva kreveta.
- Pa, pokazuješ to na stvarno čudan način! - reče gospođa Longbotom. - Mog sina i njegovu ženu -
reče ona, nadmeno se okrenuvši ka Hariju, Ronu, Hermioni i Džini - mučili su do ludila pristalice
Znate-već-koga.
Hermiona i Džini prisloniše šake na usta. Užasnut, Ron prestade da izvija vrat kako bi bolje video
Nevilove roditelje.
-Bili su Aurori, znate, i to veoma ugledni članovi čarobnjačke zajednice - nastavi gospođa
Longbotom. - Izuzetno nadareni, oboje. Ja sam... da, Alisa, dušo, šta je bilo?
Nevilova majka im pride, noseći spavaćicu. Više nije imala punačko, veselo lice koje je Hari
zapazio na Ćudljivkovoj fotografiji prvobitnog Reda feniksa. Lice joj je bilo mršavo i iznureno, oči
su joj delovale isuviše krupne, a kosa, koja je skroz pobelela, bila je paperjasta i mrtvačka. Činilo se
da neće da gov°ri, ili možda ne može, ali je stidljivo pokazivala na Nevila, držeći nešto u ispruženoj
ruci.
-Opet? - reče gospođa Longbotom, delujući pomalo umor°o. - Dobro de, Alisa, dušo, u redu -
Nevile, uzmi to, šta god da je.
Ali Nevil je već ispružio ruku, u koju njegova majka ubaci prazan omotač Pljuckove najbolje
naduvavajuće žvake.
-Baš lepo, dušo - reče Nevilova baka lažno veselim glasom, potapšavši njegovu majku po ramenu.
Ali Nevil tiho reče: - Hvala, mama.
Njegova majka se otetura nazad kroz odeljenje, pevušeći za sebe. Nevil se okrenu ka ostalima,
prkosnog izraza lica, kao da ih čika da se nasmeju, ali Hariju se činilo da nikada u životu nije video
ništa manje smešno od ovoga.
-Pa, bolje da se vratimo - uzdahnu gospođa Longbotom, navlačeći dugačke zelene rukavice. - Drago
mi je što sam vas upoznala. Nevile, baci taj papirić u kantu, mora da ti je dosad dala dovoljno da
oblepiš celu sobu.
Ali dok su odlazili, Hari je bio siguran da je video Nevila kako gura papirić od slatkiša u džep.
Vrata se zatvoriše za njima.
- Pojma nisam imala - reče Hermiona, koja je bila na ivici suza.
- Ni ja - reče Ron pomalo promuklo.
-Ni ja - prošaputa Džini.
Svi se zagledaše u Harija.
- Ja sam znao - reče on sumorno. - Dambldor mi je rekao, ali sam obećao da nikome neću reći... eto
zašto je Belatriks Lestrejndž poslata u Askaban, upotrebila je bolnu kletvu na Nevilovim
roditeljima, sve dok nisu potpuno izgubili um.
- Belatriks Lestrejndž je to uradila? - prošaputa Hermiona, užasnuta. - Ona žena čiju sliku Kričer
drži u svom brlogu?
Zavlada duga tišina, koju prekide Lokhartov ljutiti glas.
-Čujte, nisam ja džabe učio da pišem spojena slova, da znate!
Da li zato Dambldor više nije mogao da pogleda Harija u oči? Da li je očekivao da će u njima
ugledati Voldemora kako pilji, i da će njiihova jarkozelena boja iznenada postati skerletnocrvena, sa
mačje uskim zenicama? Hari se seti kako je Voldemorovo zmijoliko lice izbilo na potiljku glave
profesora Kvirela, i pređe rukom po sopstvenom, pitajući se kakav bi to bio osećaj kada bi mu
Voldemor štrčao iz lobanje.
Osećao se prljavo, ukaljano, kao da je zaražen nekim smrtonosnim virusom, nedostojan da sedi u
podzemnoj železnici pri povratku iz bolnice sa nevinim, čistim ljudima, čiji su umovi i tela bili
slobodni od Voldemorovog dodira... a on ne samo da je video zmiju, već je i bio zmija, sada to
zna...
Pade mu na pamet istinski užasavajuća misao, na površinu svesti ispliva mu uspomena od koje
utroba poče da mu se uvija poput zmije.
A šta on to još želi, osim sledbenika?
Stvari do kojih moze da dođe isključivo krišom... Nešto nalik oružju. Nešto što prošli put nije imao.
Ja sam to oružje, pomisli Hari, i učini mu se da mu otrov kola kroz vene, hladeći ga, zbog čega poče
da se znoji dok se klackao u vagonu koji je hitao kroz mračni tunel. Ja sam taj kojeg Voldemor
pokušava da iskoristi, zato postavljaju čuvare oko mene, gde god da odem, ne radi moje zaštite, već
radi ostalih ljudi, samo što im ne deluje, ne mogu da postave nekog da me uhodi sve vreme dok sam
na Hogvortsu... ja sam noćas napao gospodina Veslija, to sam bio ja. Voldemor me je naterao da to
učinim, a možda je baš sada u meni i osluškuje moje misli...
-Da li si dobro, Hari, dušo? - prošaputa gospođa Vesli, nagnuvši se preko Džini da bi mu se
obratila, dok je voz kloparao kroz mračni tunel. - Ne izgledaš mi dobro. Da li ti je muka?
Svi su gledali u njega. On silovito odmahnu glavom, i zagleda se iznad sebe u reklamu za kućno
osiguranje.
-Hari, dušice, da li si siguran da ti je dobro? - upita gospođa Vesli zabrinutim glasom, dok su išli
duž zapuštenog travnjaka u Ulici Grimold. - Tako si mi bled... jesi li siguran da si spavao jutros?
Odmah da si otišao gore u krevet da se naspavaš par sati pre večere, važi?
On klimnu glavom. Pružila mu je sjajan izgovor da ne razgovara sa ostalima, što je upravo i želeo, i
kada se ulazna vrata otvoriše, on projuri pored stalka za kišobrane napravljenog od trolove noge, pa
uz stepenice i uđe u svoju i Ronovu spavaću sobu.
Tu poče da se šetka levo-desno, pored dva kreveta i Fineas Nigelusovog praznog rama za slike, dok
mu je mozak vrveo i ključao od silnih pitanja i još užasnijih pomisli.
Kako je postao zmija? Možda je animagus... ne, nemoguće . Znao bi... možda je Voldemor
animagus... da, pomisli Hari, t0'se uklapa, on bi se pretvorio baš u zmiju, naravno... a kada me
obuzima, onda se obojica transformišemo... to i dalje ne objašnjava kako sam uspeo da odem do
Londona i vratim se u moj lcrevet u roku od pet minuta... a, opet, Voldemor je gotovo najmoćniji
čarobnjak na svetu, osim Dambldora, pa mu verovatno ne predstavlja problem da tako transportuje
ljude.
A onda, strašno se uspaničivši, poraisli, ali to je sumanuto - ako me Voldemor obuzima, upravo
sada mu pruzam sjajan pogled na sedište Reda feniksa! Znaće ko je u Redu, i gde je Sirijus... a i ja
sam čuo gomilu stvari koje nisam smeo, sve što mi je Sirijus rekao prve noći kada sam došao
ovamo...
Preostalo mu je samo jedno: moraće odmah da napusti Ulicu Grimold. Provešće Božić na
Hogvortsu bez ostalih, tako da će biti bezbedni makar tokom praznika... ali ne, neće moći tako, na
Hogvortsu još uvek ima dovoljno ljudi koje može da napadne i povredi. Šta ako sledeći put to budu
Šejmus, Din ili Nevil? On prestade da se šetka i zagleda se u prazni ram Fineasa Nigelusa. Kao da
mu se stomak ispunio olovom. Nije mu bilo druge: moraće da se vrati u Šimširovu ulicu, i da se
potpuno odvoji od svih čarobnjaka.
Pa, ako već mora to da uradi, pomisli on, nema svrhe da se zadržava. Svojski se trudeći da ne
razmišlja kako će Darslijevi reagovati kada ga zateknu na kućnom pragu šest meseci ranije nego što
su očekivali, on priđe svom kovčegu, zalupi poklopac i zaključa ga, a zatim se automatski osvrau ka
Hedvigi, pre nego što se setio da je ona još uvek na Hogvortsu - pa, makar neće morati da nosi još i
njen kavez - zgrabio je ručku na boku svog kovčega i već je bio na pola puta da izađe iz sobe, kada
jedan pakostan glas reče: - Bežimo, je li?
On se osvrnu. Fineas Nigelus pojavio se na platnu svog portreta i, naslonjen o ram, posmatrao
Harija, izgledajući kao da se zabavlja.
- Ne bežim, ne - reče Hari kratko, odvukavši kovčeg iov koji metar duž sobe.
- Ja sam mislio - reče Fineas Nigelus, gladeći svoju šiljatu bradu - da ako pripadaš grifindorskoj
kući, moraš da budeš hrabar? Meni se čini da bi ti bilo bolje da si ušao u moju kuću. Mi Sliterinci
smo hrabri, da, ali ne i glupi. Na primer, ako nam se omoguči da sami biramo, uvek ćemo izabrati
da prvo spasimo sopstvenu kožu.
- Ne spašavam ja svoju kožu - reče Hari osorno, cimajući kovčeg ka vratima, preko ispupčenog dela
tepiha koji su već dobrano izgrizli moljci.
- Aha, tako dakle - reče Fineas Nigelus, još uvek gladeći bradu - ovo nije kukavički beg - to je
zapravo plemenit čin.
Hari ga je ignorisao. Ruka mu je već bila na kvaki, kada Fineas Nigelus lenjo reče: - Imam poruku
za tebe od Albusa Dambldora.
Hari se smesta okrenu.
- Kako glasi?
- Ostani tu gde si.
- Nisam se ni pomerio! - reče Hari, još uvek držeći ruku na kvaki. - Dakle, kako glasi poruka?
- Upravo sara ti je rekao, tupavče - reče Fineas Nigelus uglađeno. - Dambldor poručuje: Ostani tu
gde si.
- Zašto? - upita Hari željno, spustivši kraj svog kovčega. - Zašto hoće da ostanem? Šta je još rekao?
- Ama baš ništa - reče Fineas Nigelus, pridigavši tanku cnu obrvu, kao da smatra Harijevo pitanje
drskim.
Harijev bes izbi na površinu, nalik zmiji koja iskače iz dugačke trave. Bio je izmoren, krajnje
zbunjen, iskusio je užas, olakšanje, a zatim ponovo užas, i sve to u poslednjih dvanaest sati, a
Dambldor još uvek ne želi da priča sa njim!
-Znači tako? - upita on glasno. - Ostani tu gde sil To je jedino što su umeli da mi kažu i pošto su me
napali oni dementori! Samo ti pričekaj, Hari, dok odrasli ne srede stvar! Ipak, nećemo da se
potrudimo da ti bilo šta kažemo, jer tvoj sićušni mozak ne bi mogao da se nosi sa time!
- Znaš - reče Fineas Nigelus, glasnije nego Hari - baš zato sam mrzeo da budem nastavnik! Mladi
ljudi su toliko prokleto ubeđeni da su potpuno u pravu u vezi svega. Da li ti je slučajno palo na
pamet, raoj uobraženi mladi prijatelju, da možda postoji odličan razlog zašto ti direktor Hogvortsa
ne poverava sve sićušne detalje svojih planova? Zar nikada, dok su bio uvreden silnom nepravdom
koja ti je nanesena, nisi stao da malo razmisliš kako nikada nisi upao u nevolju sledeći
Dambldorova uputstva? Ne. Ne, kao i svi mladi, posve si siguran da jedino ti znaš da misliš, da
jedino ti prepoznaješ opasnost, da si jedini ti dovoljno mudar da shvatiš šta Mračni gospodar možda
smera...
- Dakle, on ipak smera da učini nešto sa mnom? - upita Hari hitro.
- Jesam li ja to rekao? - reče Fineas Nigelus, dokono gledajući u svoje svilene rukavice. - A sada,
izvini, ali imam pametnija posla nego da slušam adolescentsko prenemaganje... želim ti prijatan
dan.
On odšeta kroz ivicu rama i nestade sa vidika.
-Dobro onda, idi! - povika Hari na prazan ram. - I reci Dambldoru: hvala ni na čemu!
Prazno platno ostade nemo. Besneći, Hari odvuče kovčeg nazad do podnožja svog kreveta, a zatim
se Hcem baci na čaršave koje su izjeli moljci, sklopivši oči, umornog i bolnog tela.
Činilo mu se da je proputovao desetine kilometara... izgledalo mu je nemoguće da mu je pre manje
od dvadeset i četiri časa Čo Cang prišla pod imelom... bio je toliko umoran... bojao se da zaspi- a
ipak, nije znao koliko će dugo moći da se odupre... Dambldor mu je poručio da ostane... to sigumo
znači da mu je dozvoljeno da spava... ali se plašio... šta ako se to ponovo dogodi?
Tonuo je u senke...
Kao da je u glavi imao film koji je samo čekao na njega da bi počeo. Išao je duž praznog hodnika ka
običnirn crnim vratima pored grubih kamenih zidova, baklji, i otvorenih vrata red kojih se nalazilo
stepenište koje je vodilo nadole...
Stigao je do crnih vrata, ali nije mogao da ih otvori... stajao je i zurio u njih, očajnički želeći da
uđe... ono što je svim srcem želeo ležalo je sa druge strane... nagrada kakvu nije mogao ni da
zamisli... samo kada bi ožiljak prestao da ga pecka... onda bi mogao jasnije da razmišlja...
- Hari - začu Ronov glas izdaleka - mama kaže da je večera gotova, ali će ti sačuvati nešto, ako želiš
da ostaneš u krevetu.
Hari otvori oči, ali je Ron već izašao iz sobe.
Ne želi da bude sam sa mnom, pomisli Hari. Ne posle onoga što je Ćudljivko rekao.
Pretpostavljao je da više niko od njih ne želi njegovo društvo, sada kada znaju šta je u njemu.
Neće sići dole na večeru. Neće im nametati svoje prisustvo. Okrenuo se na drugi bok i, posle nekog
vremena, ponovo pao u san. Probudio se mnogo kasnije, u ranim jutarnjim satima, dok ga je stomak
već boleo od gladi, spazivši Rona kako hrče u susednom krevetu. Žmireći po sobi, on vide mračne
obrise Fineasa Nigelusa, koji je ponovo stajao u svom portretu, i Hariju pade na pamet da je
Dambldor verovatno poslao Fineasa Nigelu-. sa da ga drži na oku, za slučaj da ponovo nekoga
napadne.
Osećaj da je nečist postade još jači. Već je napola priželjkivao da nije poslušao Dambldora... ako će
mu od sada život u Ulici Grimold biti ovakav, možda bi mu ipak bilo bolje u Simširovoj ulici.
Svi ostali su proveli naredno jutro kačeći božićne ukrase. Hari nije mogao da se seti da je Sirijus
ikada bio tako dobro raspoložen. Čak je pevao božićne pesme, očigledno oduševljen što će imati
društvo za vrerae praznika. Hari je čuo njegov glas kako odjekuje celim spratom, dok je sam sedeo
u hladnoj gostinskoj sobi, posmatrajući kroz prozor kako nebo postaje sve belje, preteći snegom,
sve vreme osećajući divljačko zadovoljstvo što je ostalima pružio priliku da pričaju o njemu, što
verovatno upravo i čine. Kada je čuo gospođu Vesli kako ga nežno zove po imenu sa podnožja
stepenica, baš u vreme ručka, on se povuče još više i nastavi da je ignoriše. Oko šest sati te večeri
oglasi se zvono na vratima i gospođa Blek ponovo poče da vrišti. Pretpostavivši da je Mandangus ili
neki drugi član Reda došao u posetu, Hari se samo udobno smesti uza zid Bakbikove sobe, gde se
krio, pokušavajući da zaboravi na vlastitu glad, dok je hranio hipogrifa mrtvim pacovima. Pomalo
se šokirao kada neko, par minuta kasnije, iz sve snage zalupa po vratima.
- Znam da si unutra - reče Hermionin glas. - Hoćeš li da izađeš, molim te? Hoću da razgovaram sa
tobom.
- Šta ti radiš ovde? - upita je Hari, otvorivši vrata, a Bakbik nastavi da grebe po slami na podu,
tražeći parčiće pacova koji su mu možda ispali. - Mislio sam da si na skijanju sa mamom i tatom
-Pa, pravo da ti kažem, baš i ne volim skijanje - reče Hermiona. - Zato sam došla ovamo za Božić. -
Imala je sneg u kosi, a lice joj je bilo ružičasto od mraza. - Ali nemoj da kažeš Ronu. Rekla sam mu
da je skijanje baš super, jer se neprekidno cerekao. Mama i tata su pomalo razočarani, ali sam im
rekla da su svi koji ozbiljno shvataju ispite ostali na Hogvortsu da uče. Oni hoće da dobro prodem,
tako da će razumeti. Svejedno - reče ona odsečno - hajdemo do tvoje sobe, Ronova mama nam je
tamo upalila vatru i poslala sendviče.
Hari pođe za njom do drugog sprata. Kada je ušao u sobu, iznenadio se kada je zatekao Rona i
Džini kako ih čekaju, sedeći na Ronovom krevetu.
-Ja sam stigla noćnim Viteškim autobusom - reče Hermiona nonšalantno, skinuvši jaknu pre nego
što je Hari stigao da progovori. - Dambldor mi je već jutros rekao šta se dogodilo, ali sam morala da
sačekam da se polugođe zvanično završi, pre nego što sam mogla da krenem. Ambridžova već besni
što joj vi nestali ispred nosa, iako joj je Dambldor rekao da je sospodin Vesli u Sent Mungu, i da
vam je svima dao dozvolu da ga posetite. I tako...
Ona sede pored Džini, i njih dve i Ron se zagledaše u Harija.
- Kako se osećaš? - upita Hermiona.
- Dobro - reče Hari kruto.
- Ma nemoj da nas lažeš, Hari - reče ona nestrpljivo. - Ron i Džini mi kažu da se kriješ od svih još
otkako ste se vratili iz Sent Munga.
-To ti kažu, je li? - reče Hari, prostrelivši pogledom Rona i Džini. Ron izbeže njegov pogled i
zagleda se u svoje cipele, ali Džini nije bila nimalo posramljena.
-Pa, i jesi se krio! - reče ona. - I nećeš nikog od nas ni da pogledaš!
-Vi ste ti koji mene ne smete da pogledate! - reče Hari ljutito.
-Možda se međusobno gledate na smenu, pa nikako da vara se sretnu pogledi - predoži Hermiona
rešenje, dok su joj se krajevi usana trzali kao da će da se nasmeje.
- Baš smešno - obrecnu se Hari, okrenuvši se.
- Ma, prestani da se praviš kako si neshvaćen - reče Hermiona oštro. - Čuj, ostali su mi rekli šta ste
čuli sinoć putem produžnih ušiju...
- Ma nemoj? - zareža Hari, zarivši ruke duboko u džepove dok je posmatrao gusti sneg kako pada
napolju. - Svi ste se lepo ispričali o meni, iza mojih leda? Pa, već sam se navikao na to.
- Hteli smo da pričamo sa tobom, Hari - uzvrati mu Džini - ali pošto se kriješ još otkako smo se
vratili...
-Nisam hteo da pričam ni sa kime - reče Hari, koji je bivao sve besniji.
-Pa, to ti je bilo prilično glupo - reče Džini ljutito - uzevši u obzir da, osim mene, ne poznaješ
nikoga ko je bio zaposednut od strane Znaš-već-koga, i da ja jedina mogu da ti kaŽem kakav je to
osećaj.
Hari se ukoči na mestu kada shvati značenje ovih reči. Zatim se okrenu i pogleda je u lice.
- Zaboravio sam na to - reče.
- E, pa ja nisam te sreće - reče Džini ledeno.
- Izvini - reče Hari, ozbiljno to misleći. - Dakle... misliš da sam i ja zaposednut?
- Pa reci mi, možeš li da se setiš svega što si radio? - upita ga Džini. - Ima li velike praznine u
pamćenju, da ne možeš da se setiš ničega šta si radio?
Hari preispita pamćenje.
- Ne - reče.
- Onda te Znaš-već-ko nijedanput nije zaposeo - reče Džini kratko i jasno. - Kada je to meni činio,
nisam mogla da se setim gde sam bila satima, niti šta sam radila. Zatekla bih se na nekom mestu, ne
znajući kako sam tamo dospela.
Hari jedva da se usudi da joj poveruje, ali ipak mu je bilo lakše oko srca.
- Ipak, onaj moj san o tvom tati i zmiji...
- Hari, imao si i pre takve snove - reče Hermiona. - I prošle godine si imao kratke vizije o tome šta
Voldemor smera.
- Ovaj put je bilo drugačije - reče Hari, odmahnuvši glavom. - Bio sam unutar zmije. Kao da sam ja
bio zmija... šta ako me je Voldemor nekako prebacio u London...?
- Jednoga dana - reče Hermiona, potpuno očajna - pročitaceš Istoriju Hogvortsa, i možda ćeš
shvatiti da se ne možeš prebacivati sa Hogvortsa, niti na njega. Čak ni Voldemor ne bi mogao da te
natera da izletiš iz svoje spavaonice, Hari.
-Nisi ni napustio krevet, druže - reče Ron. - Video sam te se bacakaš u snu najmanje minut pre
nego što smo uspe da te probudimo.
Hari opet poče da korača levo-desno po sobi, razmišljajući. što su mu govorili nije bilo samo
utešno, već je imalo smisla... potpuno automatski, on uze sendvič sa poslužavnika na krevetu i
proždrljivo ga ugura u usta.
Ja ipak nisam ono oružje, pomisli Hari. Srce mu se ispuni srećom i olakšanjem, i kada začu Sirijusa
kako prolazi kraj njihovih vrata, penjući se ka Bakbikovoj sobi, pevajući na sav glas: Bog vam dao
odinora, veseli hipogrifi, dođe mu da se pridruži pesmi.
*
Kako je uopšte moglo da mu padne na pamet da se vrati u Šimširovu ulicu za Božić? Sirijusovo
veselje što je kuća ponovo puna, a pogotovo što je Hari ponovo sa njim, bilo je zarazno. To više nje
bio onaj njihov smrknuti domaćin od letos. Sada je, čini se, sebi zacrtao da svi moraju da se
zabavljaju isto, ako ne i lepše no što bi se provodili na Hogvortsu, pa je neumorno radio na
pripremama za Badnji dan, čisteći i ukrašavajući kuću uz njihovu pomoć, tako da je, kada su svi
krenuli na spavanje te Badnje večeri, kuća bila gotovo neprepoznatljiva. Potamneli lusteri više nisu
bili obavijeni paučinom, već venčićima zelenike i zlatnim i srebrnim trakama. Magični sneg
svetlucao je po izlizanim tepisima. Velika božićna jelka, koju je Mandangus nekako nabavio,
ukrašena živim vilama, skrivala je Sirijusovo porodično stablo sa vidika, a preparirane glave
vilenjaka u hodniku imale su dedamrazovske kapice i bele brade.
Kada se Hari probudio na božićno jutro, otkrio je gomilu poklona u podnožju kreveta, dok je Ron
već uveliko otvarao poveliku gomilu svojih poklona.
- Dobar ulov ove godine - obavesti on Harija, uronivši u brdo ukrasnog papira. - Hvala ti na
kompasu za metlu, odlican je. Definitivno je bolji od Hermioninog poklona - kupila mi je
organizator domaćih zadataka...
Hari pročeprka kroz svoje poklone i pronađe jedan sa Hermioninim rukopisom. I njemu je poklonila
knjižicu koja je p° sećala na dnevnik, samo što je, svaki put kada bi otvorio straona glasno govorila
stvari poput: - Šta možeš danas, ne ostavljaj za sutra!
Sirijus i Lupin su Hariju poklonili komplet odličnih knjiga pod naslovom Praktična odbrambena
magija i njeno korišćenje protiv mračnih veština, koje su imale fenomenalne pokretne ilustracije
svih kontrakletvi i mađija koje su unutra bile opisane. Hari željno prelista prvi tom. Shvatio je da će
mu biti od neizmerne koristi u planovima za DA. Hagrid mu je poslao smeđi krzneni novčanik sa
očnjacima, koji su, verovatno, bili tu kao preventiva od krađa, ali su nažalost pri tom sprečavali i
Harija da stavi novac u njega, a da ne ostane bez prstiju. Tonks mu je poklonila malenu, leteću
igračku Vatrene strele, koju je Hari čežnjivo posmatrao kako leti kroz sobu, priželjkujući da još
uvek ima svoju metlu, u punoj veličini. Ron mu je poklonio ogromnu kutiju bombonica svih aroma.
Gospodin i gospođa Vesli darovali su mu već tradicionalni ručno pleteni džemper i nekoliko pita sa
mesom, a Dobi naročito užasnu sliku za koju je Hari sumnjao da ju je vilenjak sam naslikao.
Upravo ju je okrenuo naopačke, da vidi hoće li tako bolje izgledati, kada se, uz glasno kvrc Fred i
Džordž prebaciše u podnožje njegovog kreveta.
- Srećan Božić - reče Džordž. - Nemojte neko vreme da silazite.
- Zašto? - upita Ron.
- Mama opet plače - reče Fred ozbiljno. - Persi je vratio svoj božićni džemper.
- Bez ikakve poruke - dodade Džordž. - Nije čak ni pitao kako je tata, niti ga je posetio.
-Mi smo pokušali da je utešimo - objasni Fred, obišavši k kreveta da pogleda u Harijev portret. -
Rekli smo joj da je i obična gomila pacovskih brabonjaka.
-Ni to nije upalilo - reče Džordž, posluživši se čokolad žabicom. - Pa je zato Lupin preuzeo na sebe
da je uteši. Najbolje bi bilo da ga pustimo da je razveseli, pre nego što siđemo na doručak.
- Sta bi to uopšte trebalo da predstavlja? - upita Fred vk'ljeći ka Dobijevoj slici. - Liči na majmuna
sa dva crna oka
- To je Hari! - primeti Džordž, pokazujući na naličje slike - tako bar piše na poleđini!
- Pa, i liči - dodade Fred, iskezivši se. Hari baci na njesa svoj novi organizator domaćih zadataka,
koji udari o zid preko puta njega, i pade na pod, gde veselo reče: - Ako si stavio tačku i na poslednje
slovo 'i', možeš se do mile volje provoditi!
Ustali su i obukli se. Mogli su da čuju razne posetioce u kući kako jedni drugima čestitaju: Srećan
Božić! Kada su krenuli dole, sretoše Hermionu.
- Hvala ti na knjizi, Hari - reče ona veselo. - Već godinama želim da imam Novu teoriju
numerologijel A i onaj parfem je zaista neobičan, Rone.
- Nema na čemu - reče Ron. - Za koga je to? - dodade, klimnuvši glavom ka uredno uvijenom
poklonu koji je nosila.
- Za Kričera - reče Hermiona veselo.
- Bolje bi ti bilo da unutra nije odeća! - upozori je Ron. - Znaš šta je Sirijus rekao: Kričer previše
zna, ne možemo da ga oslobodimo!
- Nije odeća - reče Hermiona - mada, da se ja pitam, svakako bih mu dala da nosi nešto drago, a ne
onu prljavu staru krpu. Ne, ovo je pačvork jorgan, mislila sam da će mu ulepšati sobu.
- Kakvu sobu? - upita Hari šapatom, dok su prolazili pored portreta Sirijusove majke.
- Pa, Sirijus mu kaže da nije baš soba, već više nekakav... brlog - reče Hermiona. - Čini se da spava
ispod bojlera u onom plakaru u kuhinji.
Kada su sišli u podrumsku kuhinju, u njoj je bila samo gospođa Vesli. Stajala je kraj ognjišta, i
zvučala kao da je gadno prehlađena kada je svima poželela srećan Božić, i oni odvratise poglede sa
nje.
- Dakle, ovo je Kričerova spavaća soba? - reče Ron, prišavši ofucanim vratancima u ćošku preko
puta ostave. Hari ih nikada nije video otvorena.
- Da - reče Hermiona, sada već pomalo nervozno. - Ovaj... mislim da će biti najbolje da prvo
pokucamo.
Ron pesnicom pokuca po vratancima, ali bez odgovora.
-Mora da se šunja negde gore - reče on, i bez odlaganja širom otvori vrata. - Fuj!
Hari proviri unutra. Veći deo plakara zauzimao je izuzetno veliki starinski bojler, ali je u podnožju
cevi Kričer napravio sebi nešto poput gnezda. Gomila raznoraznih krpa i smrdljivih starih ćebadi
bili su nabacani po podu, a maleno udubljenje u sredini pokazivalo je gde bi se Kričer svake noći
sklupčao da spava. Tu i tamo po tkaninama bilo je mrvica hleba i buđavih komada starog sira. U
udaljenom kutku svetlucali su maleni predmeti i novčići za koje je Hari pretpostavljao da ih je
Kričer, poput svrake, spašavao od Sirijusove čistke po kući, a uspeo je da pronađe i fotografije
Sirijusove porodice u srebrnim ramovima, koje je Sirijus letos bacio. Iako su im stakla bila
razbijena, maleni crno-beli ljudi na njima nadmeno su gledali u njih, uključujući i - on oseti blagi
trzaj u stomaku - tamnoputu ženu sa podočnjacima čijem je suđenju prisustvovao u Dambldorovom
situ-za-misli: Belatriks Lestrejndž. Čini se da je to bila Kričerova omiljena fotografija: stavio ju je
preko svih drugih, i trapavo izlepio staklo činotejpom.
- Mislim da ću ovde da mu ostavim poklon - reče Hermiona, uredno spustivši paketić nasred
udubljenja u krpama i ćebadima, a zatim tiho zatvori vrata. - Pronaći će ga kasnije, tako je najbolje.
- Kad malo bolje razmislim - reče Sirijus, izronivši iz ostave baš kad su zatvorili plakar, noseći
veliku ćurku - da li je neko uopšte skoro video Kričera?
- Ja ga nisam video još od one noći kada smo došli ovamo ~ reče Hari. - Ti si mu naredio da izađe
iz kuhinje.
- Aha... - reče Sirijus, mršteći se. - Znaš, mislim da sam ga i ja tada poslednji put video... mora da se
krije negde na spratovima.
- Nije mogao da pobegne, zar ne? - upita Hari. - Mislim kada si rekao 'Marš napolje', možda je
pomislio da hoćeš da izađe iz kuće?
- Ne, ne, kućni vilenjaci ne mogu da izađu, sem ukoliko ne dobiju odeću. Vezani su za kuću svoje
porodice - reče Sirijus.
- Mogu da izađu iz kuće, ako to stvarno žele – usprotivi mu se Hari. - Dobi je to učinio, napuštao je
Melfojeve da bi me upozoravao, pre dve godine. Posle toga je morao da se kažnjava, ali je ipak
uspevao da to učini.
Sirijus je na trenutak delovao pomalo zabrinuto, a onda reče: - Potražiću ga malo kasnije, verovatno
ću ga pronaći gore, kako lije suze nad podsuknjom moje majke, ili nešto slično. Naravno, možda se
uvukao u neki plakar i crkao... mogu makar da se nadam.
Fred, Džordž i Ron se nasmejaše. Hermiona ih, pak, prekorno pogleda.
Kada su pojeli božićni ručak, Vesijevi, Hari i Hermiona rešiše da ponovo posete gospodina Veslija,
u pratnji Ludookog i Lupina. Mandangus je svratio taman na vreme za božićni puding, pošto je
uspeo da 'pozajmi' kola za tu priliku. jer podzemna železnica nije radila na Božić. Kola, za koja je
Hari podozrevao da su od vlasnika uzeta bez odobrenja, bila su iznutra uvećana činima, baš kao i
stari ford anglia Veslijevih. Iako je spolja bio normalnih proporcija, unutra je uspelo da stane
desetoro ljudi, zajedno sa Mandangusom koji je vozio. Gospođa Vesli je oklevala pre nego što je
ušla unutra - Hari je znao da se njeno neodobravanje Mandangusovih metoda bori sa njenim
prezirom putovanja bez magije - ali su napokon hladnoća i kuknjava njene dece prevladali, i ona se
smesti na zadnje sedište izmedu Freda i Bila.
Put do Sent Munga bio je prilično brz, pošto na putevima skoro da nije bilo saobraćaja. Malena
grupa čarobnjaka i veštikrišom se šunjala duž gotovo puste ulice, krenuvši u posetu bolesnicima.
Hari i ostali izađoše iz kola, a Mandangus se odveze iza ćoška da ih sačeka. Ležerno su se odšetali
do izloga u kome je stajala lutka u zelenoj najlonskoj suknji, a onda, jedan po jedan, zakoračiše kroz
staklo.
Prijemno odeljenje je izgledalo veselo i praznično: kristalne kugle koje su osvetljavale Sent Mungo
bile su obojene u crveno i zlatno, te su se pretvorile u džinovske božićne ukrase. Iznad svakih vrata
visio je venac zelenike, a u svakom ćošku nalazile su se sjajne bele jelke, prekrivene magičnim
snegom i ledenicama, svaka sa sjajnom zlatnom zvezdom na vrhu. Bila je znatno manja gužva nego
kada su prošli put bili ovde, iako jedna veštica sa pomorandžom u nozdrvi gurnu Harija u stranu
nasred hodnika.
-Porodična prepirka, je li? - iskezi joj se plavokosa veštica za pultom. - Vi ste treći slučaj danas...
Šteta od čini, četvrti sprat.
Zatekli su gospodina Veslija poduprtog u krevetu, sa ostacima ćurke na tanjiru u krilu, i prilično
nevinog izraza lica.
- Da li je sve u redu, Arture? - upita gospođa Vesli, kada su se svi pozdravili sa gospodinom
Veslijem i uručili mu svoje poklone.
- Da, sve je Fino - reče gospodin Vesli, isuviše srdačno. - Da... ovaj... nisi kojim slučajem videla
vidara Smetvika, je li?
- Ne - reče gospođa Vesli sumnjičavo - zašto?
- Ništa, ništa - reče gospodin Vesli olako, i krenu da otpakuje svoje poklone. - Pa, da li su se svi
danas lepo proveli? Šta ste dobili za Božić? 0, Hari... ovo je apsolutno fantastičnol -
Otvorio je Harijev poklon, u kojem su bili osigurači i šrafcigeri.
Cini se da gospođa Vesli nije bila posve zadovoljna odgovo gospodina Veslija. Kada se njen suprug
nagnuo da se rukuje Harijem, ona se zagleda u zavoje ispod njegove spavaćice.
- Arture - reče ona, sa škljocanjem u glasu koje je podsećalo na mišolovku - promenili su ti zavoje.
Zašto su ti prome nili zavoje dan ranije, Arture? Rekli su mi da to neće biti potrebno sve do sutra.
- Šta? - upita gospodin Vesli, pomalo uplašeno, navlačeći jorgan preko grudi. - Ne, ne... nije to
ništa... samo... ja...
Kao da se smanjivao pod prodornim pogledom gospođe Vesli.
-Ovaj... nemoj sada da se uzbuđuješ, Moli, ali Avgustus Paj je imao jednu ideju... on je vidar na
obuci, znaš ga, sjajno mlado momče, i veoma je zainteresovan za... ovaj... dopunsku medicinu...
mislim... neki od onih starih normalskih lekova... pa, zovu se šavovi, Moli, i vrlo dobro uspevaju
na.... pa, na normalskim ranama...
Gospođa Vesli ispusti zloslutan zvuk, nešto između krika i režanja. Lupin se udalji od kreveta i
pride vukodlaku, koji nije imao posetioce, pa je prilično čežnjivo posmatrao gomilu oko gospodina
Veslija. Bil promrmlja nešto o tome da ide po šoljicu čaja, a Fred i Džordž u skoku krenuše za njim,
kezeći se.
-Da li ti to pokušavaš da mi kažeš - reče gospođa Vesli, postajući glasnija sa svakom izgovorenom
rečju, očigledno nesvesna da ostali koji su došli sa njom žurno beže, tražeći zaklon - da si petljao sa
normalskim lekovima?
- Nisam se petljao, Moli, dušo - reče gospodin Vesli molećivo - bilo je to samo... samo nešto što
smo Paj i ja pomislili da bi mogli da pokušamo... samo, nažalost... pa, uz ovakve rane... ne deluju
baš tako dobro kao što smo se nadali...
- Što znači?
- Ovaj... pa, ne znam da li znaš šta... šta su to uopšte šavovi?
- Zvuči mi kao da si pokušavao da prišiješ sebi kožu - reče gospođa Vesli, uz ne preterano veseli
frktaj smeha - ali čak ni ti, Arture, ne bi bio toliko glup...
_ I ja sam za šoljicu čaja - reče brzo Hari, skočivši na nogeHermiona,
Ron i Džini gotovo otrčaše do vrata zajedno sa njim. Kada su se ona zatvorila za njima,
začuše krik gospođe Vesli: - KAKO TO MISLIŠ, DA SAM OTPRILIKE U PRAVU?
- Tipično za tatu - reče Džini, vrteći glavom dok su se zaputili kroz hodnik. - Šavovi... mislim,
stvarao...
- Pa, da znaš, prilično dobro deluju na nemagijskim ranama - reče Hermiona iskreno. -
Pretpostavljam da ih zmijski otrov rastvara ili nešto slično. Pitam se gde je čajdžinica?
- Peti sprat - reče Hari, setivši se putokaza pored pulta veštice-hostese.
Išli su hodnikom, prošli kroz dupla vrata, i naišli na klimavo stepenište prepuno portreta vidara
brutalnog ličnog opisa. Dok su se penjali uz njih, raznorazni vidari su ih dozivali, davali im čudne
dijagnoze, i preporučivali užasavajuće lekove. Ron se ozbiljno uvredio kada mu je jedan
srednjovekovni čarobnjak rekao da očigledno ima gadan slučaj flekavitisa.
- A šta bi to trebalo da bude? - upita on ljutito, dok ga je vidar pratio kroz još šest narednih portreta,
gurajući njihove stanare sebi sa puta.
- Najsvirepija bolest kože, mladi gospodaru, od koje će vam ostati ospice grozomornije od ovijeh
koje sada imate...
- Koga, bre, ti zoveš grozomornim?! - upita Ron, pocrvenelih ušiju.
- ... a jedini je lijek da uzmeš žabinu jetru, da je tesno vežeš oko grkljana, i da tako nag stojiš u
buretu punom očiju jegulja kada je pun mesec...
- Ja nemam flekavitis!
- Ali ti pogani belezi na vašem licu, mladi gospodaru...
- To su pegice! - reče Ron gnevno. - A sada marš u svoju sliku i pusti me na miru!
On se okrenu ka ostalima, koji su se trudili da očuva' ozbiljne izraze lica.
- Koji je ovo sprat?
- Mislim da je peti - reče Hermiona.
- Jok, četvrti - reče Hari - imamo još jedan...
Ali kada je zakoračio na sprat, naglo zastade, zureći u mali prozorčić na duplim vratima koja su
pokrivala početak hodnika sa natpisom ŠTETA OD ČINI. Kroz prozorčiće je virio jedan čovek,
pritisnuvši nos uz staklo. Imao je talasastu plavu kosu, jarkoplave oči i široki isprazni osmeh koji je
otkrivao zaslepljujućebele zube.
- Boga mu božjeg! - reče Ron, takode se zagledavši u čoveka.
- 0, gospode - iznenada reče Hermiona, gotovo bez daha.
- Profesor Lokhart!
Njihov bivši nastavnik odbrane od mračnih veština otvori vrata i krenu ka njima, obučen u dugački
lila kućni ogrtač.
- Pa, zdravo mi bili! - reče on. - Pretpostavljam da želite moj autogram, zar ne?
- Pa, i nije se baš mnogo promenio, zar ne? - promrmlja Hari Džini, koja se nasmeja.
- Ovaj... kako ste, profesore? - upita Ron, sa prizvukom krivice. Ronov pokvareni štapić oštetio je
pamćenje profesora Lokharta tako gadno, da je završio u Sent Mungu, mada, pošto je Lokhart tada
zapravo pokušavao da izbriše pamćenje Hariju i Ronu, Hari ga nije previše sažaljevao.
- Ja sam sasvim dobro, hvala na pitanju! - reče Lokhart veselo, izvukavši prilično izlomljeno i
ofucano paunovo pero iz džepa. - Dakle, koliko autograma želite? Znate, sada umem da pišem i
spojena slova!
- Ovaj... ne treba nam nijedan trenutno, hvala - reče Ron, podigavši obrve i pogleda u Harija, koji
upita: - Profesore, da li uopšte smete da lutate hodnicima? Zar ne bi trebalo da ste u bolničkoj sobi?
Sa Lokhartovog lica polako izblede osmeh. Na trenutak je nomno posmatrao Harija, a onda upita: -
Da li smo se već upoznali?
-Ovaj... da, jesmo - reče Hari. - Nekada ste nam predavali na Hogvortsu, sećate li se?
-Predavao? - ponovi Lokhart, kao da mu je pomalo nelagodno. - Ja? Jesatn li?
A onda mu se osmeh ponovo pojavi na licu, tako naglo, da je bilo prilično zastrašujuće.
-Pretpostavljam da sam vas naučio sve što znate, zar ne? Pa, šta kažete onda na te autograme? Da
kažemo okruglo desetak, da možete da ih poklonite svim svojim malim prijateljima, tako da se niko
ne oseća izostavljenim!
Ali upravo u tom trenutku jedna glava proviri kroz vrata na samom kraju hodnika, i neki glas
pozva: - Gilderoje, nevaljalo momče. Gde li si sada odlutao?
Vidarka raajčinskog izgleda, sa šljokičastim vencem u kosi dojuri niz hodnik, toplo se osmehnuvši
Hariju i ostalima.
- 0, Gilderoje, pa ti imaš posetioce! Baš divno, i to baš na Božić! Znate, njega nikada ne posećuju,
siroče, a ne shvatam zašto, baš je pravi medenjak, jesi li?
- Potpisujem autograme! - reče Gilderoj vidarki uz još jedan blistav osmeh. - Hoće čitavu gomilu,
ne primaju ne kao odgovor! Samo se nadam da ćemo imati dovoljno fotografija!
- Čujte ga samo - reče vidarka, uzimajući Lokharta za ruku, nežno mu se osmehnuvši, kao da je
neki napredni dvogodiŠnjak. - Bio je prilično poznat pre par godina, i nadamo se da je ova sklonost
ka davanju autograma znak da mu se pamćenje polako vraća. Hoćete li doći ovamo? On je u
zatvorenom odeljenju, znate, mora da je šmugnuo dok sam unosila božićne poklone, vrata su inače
stalno zaključana... nije da je opasan! Samo - ona stiša glas do šapata - pomalo je opasan po sebe,
živ mi bio... ne zna ko je, shvatate, odluta, i ne zna kako da se vrati... baš lepo od vas što ste došli da
ga posetite.
-Ovaj - reče on, bezuspešno pokazujući na sprat iznad njih-zapavo, mi smo samo... ovaj...
Ali vidarka im se iščekujuće osmehivala, i Ronovo slabašno mrmljanje - ...krenuli na šoljicu čaja... -
proguta tišina. Bespomoćno se pogledaše, a zatim krenuše za Lokhartom i njegovom vidarkom niz
hodnik.
-Nemojmo dugo da se zadržavamo - reče Ron tiho.
Vidarka pokaza na vrata odeljenja Janisa Tikija, i promrmlja
-Alohomora. Vrata se širom otvoriše i ona ih uvede, čvrsto držeći Gilderoja za ruku, sve dok ga nije
smestila u fotelju pored njegovog kreveta.
-Ovo je odeljenje za naše dugogodišnje pacijente - obavesti ona Harija, Rona, Hermionu i Džini
prigušenim glasom. - Za trajnu štetu od čini, znate. Naravno, uz jake terapije lekovitim napicima,
činima i malo sreće, možemo da izazovemo neka poboljšanja. Čini se da se Gilderoju malo vraća
pamćenje. A videli smo i veliko poboljšanje kod gospodina Bouda, čini se da mu sjajno ide, ponovo
mu se vraća moć govora, iako još uvek ne govori nijednim jezikom koji možemo da prepoznamo.
Pa, moram da uručim božićne poklone, pa ću vas ostaviti da malo proćaskate.
Hari se osvmu oko sebe. Odeljenje je nepogrešivo odavalo znake da je postalo trajni dom svojim
pacijentima. Bilo je mnogo više ličnih predmeta oko kreveta, nego u odeljenju gospodina Veslija.
Zid iznad Gilderojevog uzglavlja je, na primer, bio prekriven njegovim slikama, koje su se cerile i
mahale pridošlicama. Mnoge od njih je posvetio samom sebi, iskrivljenim, dečjim rukopisom. Čim
ga je vidarka stavila u fotelju, Gilderoj je zgrabio novu gomilu fotografija, uzeo pero i počeo da ih
grozničavo potpisuje.
-Možete da ih stavite u koverte - reče on Džini, bacajući potpisane fotografije u njeno krilo, kako bi
koju završio. - Nisam ja zaboravljen, da znate, nipošto, i dalje primam ogroman broj pisama
obožavatelja... Gledis Gadžeon mi piše svake nedelje samo bih voleo da znam zašto... - On zastade,
delujući pomalo zbunjeno, a onda se ponovo nasmeši i nastavi da potpisuje sa novim žarom. -
Pretpostavljam da je to zbog toga što sam zgodan...
Čarobnjak sumornog izgleda i žućkaste kože ležao je u krevetu preko puta, zureći u tavanicu.
Mumlao je nešto za sebe, i činilo se da je potpuno nesvestan okoline. Dva kreveta dalje ležala je
žena čija je cela glava bila prekrivena krznom. Hari se seti da se nešto slično dogodilo Hermioni
tokom njihove druge oodine, mada, na svu sreću, u njenom slučaju preobražaj nije bio trajan. Na
udaljenom kraju odeljenja oko dva kreveta bile su navučene cvetne zavese, kako bi pacijenti i
njihovi posetioci imali malo privatnosti.
-Evo, Agnes - reče veselo vidarka ženi sa krznenim licem, uručivši joj omanju gomilu božićnih
poklona. - Vidiš, nisi zaboravljena, zar ne? A tvoj sin je poslao sovu da kaže kao će večeras da te
obiđe, baš lepo od njega, je 1' da?
Agnes nekoliko puta glasno zalaja.
-A vidi, Broderiče, tebi su poslali biljčicu u saksiji i divan kalendar sa različitim hipogrifima za
svaki mesec. Oni će baš da učine ovo mesto veselijim, zar ne? - reče vidarka, prilazeći. čoveku koji
je mumlao, stavivši mu prilično ružnu biljku sa dugačkim uvijajućim pipcima na noćni stočić, i
prilepljujući kalendar na zid pomoću svog štapića. - I... oh, gospođo Longbotom, zar već odlazite?
Hari okrenu glavu. Zavese sa dva kreveta na samom kraju odeljenja bile su sada razgrnute, i dva
posetioca su krenula izmedu kreveta: stroga stara veštica koja je nosila dugačku zelenu haljinu,
moljcima izjedeno krzno od lisice i šiljati šešir ukrašen nečim što je nepogrešivo ličilo na punjenog
lešinara, a iza nJe je, potpuno depresivan, išao - Nevil.
Uz iznenadni nalet razumevanja, Hari shvati ko su ljudi u krevetima na samom kraju sobe. On stade
divljački da se osvrće oko sebe, tražeći nešto čime će skrenuti pažnju ostalima, kako bi Nevil
mogao da napusti odeljenje neprimećen, a da tnu oni ne postavljaju glupa pitanja, ali se i Ron trgao
na pomen prezimena Longbotom, i pre nego što je Hari stigao da ga spreči, on povika: - Nevile!
Nevil poskoči i skupi se kao da ga je metak upravo promašio za dlaku.
- To smo mi, Nevile! - reče Ron veselo, pridigavši se na noge. - Da li si video...? I Lokhart je ovde!
Koga si ti posećivao?
- To su tvoji drugovi, Nevile, dušo? - reče Nevilova baka graciozno, ustremivši se ka njima.
Nevil je izgledao kao da bi radije bio bilo gde drugde na svetu, samo ne ovde. Dok je izbegavao
njihove poglede, tamno-ljubičasto rumenilo mu obli bucmasto Hce.
- Ah, da - reče njegova baka, zureći u Harija, i ispruži svoju smežuranu šaku nalik kandži da se
rukuju. - Da, da, znam ko si ti, naravno. Nevil priča lepe stvari o tebi.
- Ovaj... hvala - reče Hari, rukujući se. Nevil nije gledao u njega, već je piljio u sopstvena stopala, a
lice mu je postajalo sve tamnije.
- A vas dvoje ste očigledno Veslijevi - nastavi gospođa Longbotom, pruživši zatim ruku Ronu i
Džini. - Da, znam vam roditelje - ne preterano dobro, razume se - ali dobri ljudi, dobri ljudi... a ti
mora da si Hermiona Grendžer?
- Hermiona je delovala pomalo preneraženo što gospođa Longbotom zna njeno ime, ali se svejedno
rukova sa njom. - Da, Nevil mi je pričao sve o tebi. Pomogla si mu par puta da se izvuče iz škripca,
zar ne? Dobar je on dečko – reče ona, uputivši strog pogled ka Nevilu niz svoj prilično koščati nos
- ali nije nasledio očev talenat, nažalost. I ona klimnu glavom u pravcu dva kreveta na samom kraju
odeljenja, tako da se punjeni lešinar preteći zaklati povrh njene glave.
- Šta? - reče Ron začuđeno. (Hari je hteo da nagazi Rona, ali tako nešto je mnogo teže izvesti
neprimećeno, kada nosite farmerke umesto odora.) - Da li je to tvoj tata tamo na kraju, Nevile?
-Šta je sad ovo? - reče gospođa Longbotom oštro. - Zar nisi rekao prijateljima za svoje roditelje,
Nevile?
Nevil duboko udahnu, pogleda u plafon, i odmahnu glavom. Hari nije mogao da se seti da mu je
ikada više bilo žao nekoga, ali nije mogao da smisli nikakav način da pomogne Nevilu da se izvuče
iz ove situacije.
- Pa, to nije nešto čega se treba stideti! - reče gospođa Longbotom ljutito. - Treba da budeš ponosan,
Nevile, ponosan! Oni se nisu odrekli svog zdravlja i razuma samo zato da bi ih se njihov sin jedinac
stideo, da znaš!
- Ne stidim se - reče Nevil vrlo tiho, i dalje gledajući svuda sem u Harija i ostale. Ron se sada popeo
na vrhove prstiju kako bi pogledao pacijente u ta dva kreveta.
- Pa, pokazuješ to na stvarno čudan način! - reče gospođa Longbotom. - Mog sina i njegovu ženu -
reče ona, nadmeno se okrenuvši ka Hariju, Ronu, Hermioni i Džini - mučili su do ludila pristalice
Znate-već-koga.
Hermiona i Džini prisloniše šake na usta. Užasnut, Ron prestade da izvija vrat kako bi bolje video
Nevilove roditelje.
-Bili su Aurori, znate, i to veoma ugledni članovi čarobnjačke zajednice - nastavi gospođa
Longbotom. - Izuzetno nadareni, oboje. Ja sam... da, Alisa, dušo, šta je bilo?
Nevilova majka im pride, noseći spavaćicu. Više nije imala punačko, veselo lice koje je Hari
zapazio na Ćudljivkovoj fotografiji prvobitnog Reda feniksa. Lice joj je bilo mršavo i iznureno, oči
su joj delovale isuviše krupne, a kosa, koja je skroz pobelela, bila je paperjasta i mrtvačka. Činilo se
da neće da gov°ri, ili možda ne može, ali je stidljivo pokazivala na Nevila, držeći nešto u ispruženoj
ruci.
-Opet? - reče gospođa Longbotom, delujući pomalo umor°o. - Dobro de, Alisa, dušo, u redu -
Nevile, uzmi to, šta god da je.
Ali Nevil je već ispružio ruku, u koju njegova majka ubaci prazan omotač Pljuckove najbolje
naduvavajuće žvake.
-Baš lepo, dušo - reče Nevilova baka lažno veselim glasom, potapšavši njegovu majku po ramenu.
Ali Nevil tiho reče: - Hvala, mama.
Njegova majka se otetura nazad kroz odeljenje, pevušeći za sebe. Nevil se okrenu ka ostalima,
prkosnog izraza lica, kao da ih čika da se nasmeju, ali Hariju se činilo da nikada u životu nije video
ništa manje smešno od ovoga.
-Pa, bolje da se vratimo - uzdahnu gospođa Longbotom, navlačeći dugačke zelene rukavice. - Drago
mi je što sam vas upoznala. Nevile, baci taj papirić u kantu, mora da ti je dosad dala dovoljno da
oblepiš celu sobu.
Ali dok su odlazili, Hari je bio siguran da je video Nevila kako gura papirić od slatkiša u džep.
Vrata se zatvoriše za njima.
- Pojma nisam imala - reče Hermiona, koja je bila na ivici suza.
- Ni ja - reče Ron pomalo promuklo.
-Ni ja - prošaputa Džini.
Svi se zagledaše u Harija.
- Ja sam znao - reče on sumorno. - Dambldor mi je rekao, ali sam obećao da nikome neću reći... eto
zašto je Belatriks Lestrejndž poslata u Askaban, upotrebila je bolnu kletvu na Nevilovim
roditeljima, sve dok nisu potpuno izgubili um.
- Belatriks Lestrejndž je to uradila? - prošaputa Hermiona, užasnuta. - Ona žena čiju sliku Kričer
drži u svom brlogu?
Zavlada duga tišina, koju prekide Lokhartov ljutiti glas.
-Čujte, nisam ja džabe učio da pišem spojena slova, da znate!
25 Re: Hari Poter i Red feniksa 5 Sub Jan 14, 2012 5:38 pm
Margita
Administrator
24. OKLUMENCIJA
Ispostavilo se da je Kričer čučao na tavanu. Sirijus je rekao da ga je tamo zatekao, prekrivenog
prašinom, bez sumnje u potrazi za ostalim relikvijama porodice Blek, koje je hteo da sakrije u svom
plakaru. Iako je Sirijus izgleda bio zadovoljan tom pričom, Hari je bio prilično sumnjičav. Činilo se
da je Kričer mnogo bolje raspoložen otkako se ponovo pojavio, sve je manje mrmljao, naređenja je
izvrsavao donekle mirnije nego do tada, a Hari je jednom ili dvaput uhvatio kućnog vilenjaka kako
ga pomno posmatra, ali bi uvek brzo skrenuo pogled kada bi video da ga je Hari primetio.
Hari nije spominjao svoje nejasne sumnje Sirijusu, čija je veselost brzo bledela posle Božića. Što se
više bližio datum njihovog povratka na Hogvorts, postajao je sve skloniji onome što je gospođa
Vesli zvala 'napadima mrzovolje', tokom kojih bi postajao povučen i namćorast, često provodeći
sate u Bakbikovoj sobi. Njegova turobnost širila se kućom, provlačeći se ispod vrata poput nekog
zagušujućeg gasa, tako da su svi bili inficirani njome.
Hari nije želeo da ponovo ostavi Sirijusa samog sa Kričerom Zapravo, po prvi put u životu, nije se
radovao povratku na Hogvorts. Odlazak u školu značio je da će ponovo biti pod tiranijom Dolores
Ambridž, koja je bez sumnje za vreme njihovog odsustva uspela da progura još nekoliko dekreta.
Sada kada mu je zabranjeno da igra, nije mogao da se raduje ni kvidiču. Sva je prilika da će im se
hrpe domaćih zadataka povećavati kako se ispiti budu približavali, a Dambldor je uzrdžaniji no
ikada. Zapravo, da nije DA, Hari bi, činilo mu se, preklinjao Sirijusa da mu dozvoli da napusti
Hogvorts i ostane sa njim u Ulici Grimold.
A onda, poslednjeg dana raspusta, desilo se nešto zbog čega je Hari stvarno počeo da zazire od
povratka u školu.
-Hari, dušo - reče gospođa Vesli, proturivši glavu kroz vrata njegove i Ronove spavaće sobe, gde su
njih dvojica igrali čarobnjački šah, a Hermiona, Džini i Krukšenks ih posmatrali - možeš li da siđeš
do kuhinje? Profesor Snejp bi hteo da popriča sa tobom.
Hari nije odmah registrovao šta mu je rekla. Jedan od njegovih topova upravo se upustio u tuču sa
Ronovim pionom, i on ga je veselo pujdao.
-Zgnječi ga - zgnječi ga, on je samo pion, idiote jedan. Izvinite, gospođo Vesli, šta ste rekli?
-Profesor Snejp, dušo. U kuhinji. Hteo bi da popričate.
Hari zinu od užasa. Osvrnuo se ka Ronu, Hermioni i Džini, koji su iznenađeno zijali u njega.
Krukšenks, kojeg je Hermiona uz velike poteškoće obuzdavala u naručju proteklih četvrt sata,
veselo skoči na šahovsku tablu i stade da juri figure, koje pobegoše u zaklon, skičeći na sav glas.
-Snejp? - ponovi Hari tupo.
-Profesor Snejp, dušice - prekorno će gospoda Vesli. - Hajde sada, brzo, kaže da ne može dugo da
ostaje.
_ Šta li hoće od tebe? - upita Ron, delujući nervozno, kada se gospoda Vesli povukla iz sobe. - Nisi
ništa zgrešio, zar ne?
-Ne! - reče Hari prkosno, prebirajući po glavi da bi se setio šta je mogao da uradi zbog čega bi ga
Snejp tražio u Ulici Grimold. Da nije dobio 'T' na svom poslednjem domaćem?
Minut ili dva kasnije, on otvori kuhinjska vrata, i zateče Sirijusa i Snejpa kako sede za dugaČkim
kuhinjskim stolom, smrknuto gledajući u suprotnim pravcima. Tišina koja je tu vladala bila je puna
uzajamne mržnje. Na stolu ispred Sirijusa ležalo je otvoreno pismo.
-Ovaj - reče Hari, kako bi obznanio svoje prisustvo. Snejp se okrenu ka njemu, lica uramljenog
dugom masnom crnom kosom.
-Sedi, Poteru.
-Znaš - reče Sirijus glasno, klackajući se na zadnjim nogama svoje stolice, obraćajući se plafonu -
voleo bih kada ne bi izdavao naređenja ovde, Snejp. Vidiš, ovo je moja kuća.
Tužno rumenilo preplavi Snejpovo bledunjavo lice. Hari sede na stolicu pored Sirijusa, suočivši se
sa Snejpom sa druge strane stola.
- Trebalo je da te vidim nasamo, Poteru - reče Snejp, i već poznati kez mu iskrivi usne - ali je
Blek...
- Ja sam njegov kum - reče Sirijus, glasnije no ikad.
- Ja sam ovde po Dambldorovom naređenju - reče Snejp, čiji je glas, kao kontrast Sirijusovom,
postajao sve tiši i razdražljiviji - ali slobodno ostani, Blek, znam da voliš da misliš kako si." u toku.
- Sta bi to trebalo da znači? - reče Sirijus, pustivši da mu stolica ponovo padne na sve četiri noge uz
glasan tresak.
- Samo to da sam siguran da mora da si - pa – frustriran cinjenicom da ne možeš da uradiš ništa
korisno - Snejp nežno naglasi tu reč - za Red.
Sada je bio red na Sirijusa da pocrveni u licu. Snejpove usne se trijumfalno izviše kada se okrenu ka
Hariju.
-Poteru, direktor me je poslao da te obavestim o njegovo' želji da ovog polugoda učiš oklumenciju.
-Šta da učim? - upita Hari tupo.
Snejpov kez postade još izraženiji.
-Oklumenciju, Poteru. Magijsku odbranu uma od spoljnih upada. Opskurna grana magije, ali
krajnje korisna.
Harijevo srce poče da bije strašno brzo. Odbrana od spoljnih upada? Ali nije bio opsednut, svi su se
složili s tim...
- Zašto moram da učim tu oklu... šta god? - izlete mu iz usta.
- Zato što direktor smatra da je to dobra ideja - reče Snejp uglađeno. - Imaćeš privatne časove
jedanput nedeljno, ali nikome nećeš reći šta radiš, a nipošto Dolores Ambridž. Da li si me razumeo?
- Da - reče Hari. - Ko će da mi predaje?
Snejp pridiže obrvu.
- Ja - reče.
Hari je imao užasan osećaj, kao da mu se utroba topi. Dodatni časovi kod Snejpa - šta li je zgrešio
da to zasluži? On se brzo osvrnu ka Sirijusu, tražeći podršku.
- Zašto ne može Dambldor da podučava Harija? - upita Sirijus agresivno. - Zašto baš ti?
- Pretpostavljam da je direktorska privilegija da prepušta drugima obavljanje neprijatnih zadataka -
reče Snejp svilenkasto. - Uveravam te da nisam sam tražio ovaj posao. On se pridiže. - Očekujem te
u ponedeljak u šest uveče, Poteru, u mojoj kancelariji. Ako iko pita, imaš dopunsku nastavu iz
napitaka. Ko god te je video na mojim časovima potvrdiće da ti je odista potrebna.
Okrenu se da izađe, zamahnuvši svojim cmim putnim ogrtačem.
-Stani malo - reče Sirijus, ispravivši se u naslonu stolice.
Snejp se okrenu ka njima, kezeći se.
-U velikoj sam žurbi, Blek. Za razliku od tebe, ja nemam neograničeno slobodno vreme.
- Onda ću preći na stvar - reče Sirijus, ustavši. Bio je prilično viši od Snejpa, koji je, primeti Hari,
stegao pesnicu u džepu svog ogrtača, gde je, Hari je bio siguran, držao svoj štapić. - Ako samo
čujem da koristiš ove časove oklumencije da bi kinjio Harija, meni ćeš da odgovaraš.
- Baš dirljivo - iskezi se Snejp. - Ali siguran sam da si primetio koliko je Poter nalik svome ocu?
- Da, jesam - reče Sirijus ponosno.
- Dobro, onda sigurno znaš i da je toliko arogantan, da je potpuno gluv za svaku kritiku - reče Snejp
uglađeno.
Sirijus grubo odgumu stolicu u stranu i zaobiđe sto, pošavši ka Snejpu, izvlačeći usput štapić. Snejp
izvuče svoj. Stadoše da se odmeravaju, Sirius je delovao gnevno, a Snejp proračunato, dok mu je
pogled prelazio sa Sirijusovog štapića na njegovo Hce.
- Sirijuse! - reče Hari glasno, ali ovaj kao da ga nije čuo.
- Upozorio sam te, Slinavuse - reče Sirijus, zaustavivši se na petnaestak centimetara od Snejpovog
lica - briga me što Dambldor misli da si rehabilitovan, ja znam bolje...
- Ah, pa zašto mu onda to ne kažeš? - prošaputa Snejp. - ili se možda bojiš da neće ozbiljno shvatiti
savet čoveka koji se već šest meseci krije u majčinoj kući?
- Reci mi, kako je Lucijus Melfoj ovih dana? Pretpostavljam da se raduje što njegovo verno
kučence radi na Hogvortsu, zar ne?
- Kad smo već kod kučića - reče Snejp nežno - znaš li da te je Lucijus Melfoj prepoznao kada si
poslednji put rizikovao da se prošetaš napolju? Mudra ideja, Blek, da te vide na bezbednoj
železničkoj stanici... time si dobio čvrst izgovor da ubuduće uopšte ne napuštaš svoje malo
skrovište, zar ne?
Sirijus pridiže štapić.
- NE! - povika Hari, preskočivši preko stola, pokušavajući da stane izmedu njih dvojice. - Sirijuse,
nemoj!
- Da li me ti to zoveš kukavicom? - zagrme Sirijus, pokušavajući da odgurne Harija, ali se ovaj nije
dao.
- Pa, da, mislim da te zbilja tako zovem - reče Snejp
- Hari - sklanjaj - mi - se - sa - puta! - zareža Sirijus, gurajući ga u stranu slobodnom rukom.
Kuhinjska vrata se otvoriše i cela porodica Vesli, zajedno sa Hermionom, uđe unutra, svi delujući
veoma srećni, dok je "<> spodin Vesli ponosno koračao medu njima, obučen u prugastu pidžamu
preko koje je nosio kišni mantil.
-Izlečen! - objavi on razdragano svima u kuhinji. - Potpuno izlečen!
On i ostali Veslijevi zastadoše na pragu, zureći u scenu koja se odvijala pred njima, čiji su se akteri
takođe ukočili zahvaljujući ovom prekidu. I Sirijus i Snejp su gledali u vrata, uperivši štapiće jedan
drugom u lice, a Hari je nepokretno stajao izmedu njih, ispruženih ruku ka obojici, pokušavajući da
ih razdvoji.
-Merlinove mi brade - reče gospodin Vesli, a osmeh mu skliznu sa lica - šta se to ovde zbiva?
I Sirijus i Snejp spustiše štapiće. Hari je gledao čas u jednog, čas u drugog. Obojici je na licu bio
vidljiv krajnju prezir, a ipak, neočekivani ulazak tolikog broja svedoka malo ih je prizvao pameti.
Snejp gurnu svoj štapić u džep i pojuri iz kuhinje, prošavši pored Veslijevih bez ikakvog
komentara. Na vratima se okrenu i reče:
-Šest sati, ponedeljak uveče, Poteru.
I nestade. Sirijus je besno gledao za njim, držeći štapić uz bok.
- Šta se to dešava? - ponovi gospodin Vesli.
- Ništa, Arture - reče Sirijus, zadihan kao da je upravo pretrčao dugačak put. - Samo prijateljsko
ćaskanje dvojice starih školskih drugova. Uz ogroman trud, on se nasmeši. - Dakle... izlečen si? To
su odlične vesti, sjajne.
- Baš tako, zar ne? - reče gospođa Vesli, vodeći svog muža napred ka stolici. - Vidar Smetvik je na
kraju uspeo da izvede svoju magiju, i pronašao je protivotrov za šta god da je ona zmija imala u
svojim očnjacima, a Artur je naučio da ubuduće ne petlja sa normalskom medicinom, jesi li, dušol -
dodade ona, pomalo preteće.
-Da, Moli, draga - reče gospodin Vesli krotko.
Večera je trebalo da bude vesela, pošto je gospodin Vesli ponovo bio sa njima. Hari je video da se
Sirijus trudi da ulepša veče, međutim, kad god se njegov kum ne bi silom smejao Fredovim i
Džordžovim šalama, ili ih sve nutkao hranom, izraz lica bi mu ponovo postajao sumoran i tužan.
Između Harija i Sirjusa sedeli su Mandangus i Ludooki, koji su svratili da čestitaju gospodinu
Vesliju. Hteo je da razgovara sa Sirijusom, da mu kaže da ne sluša ni reč od onoga što mu Snejp
govori, da ga Snejp namerno provocira, i da niko drugi ne smatra Sirijusa kukavicom zato što je
poslušao Dambldora, i ostao u Ulici Grimold. Ali nije imao priliku da to učini, a, opazivši gadan
izraz Sirijusovog lica, Hari se čak pitao da li bi se usudio da mu to spomene, čak i kada bi imao
priliku. Umesto toga, ispričao je šapatom Ronu i Hermioni da mora da ide na časove oklumencije
kod Snejpa.
- Dambldor hoće da spreči te tvoje snove o Voldemoru - odmah će Hermiona. - Pa, više nećeš moći
da patiš što ih sanjaš, zar ne?
- Dodatni časovi kod Snejpa? - zgrozi se Ron. - Radije bih imao noćne more!
Trebalo je da se sutradan vrate na Hogvorts noćnim Viteškim autobusom, ponovo u pratnji Tonks i
Lupina, koje su sledećeg jutra Hari, Ron i Hermiona zatekli kako doručkuju u kuhinji. Dok je Hari
otvarao vrata, učinilo mu se da odrasli nešto razgovaraju šapatom, ali se svi odmah žumo okrenuše i
zanemeše.
Posle doručka s nogu, svi navukoše jakne i šalove kako bi se izborili sa jezovitim sivim januarskim
jutrom. Hari je osećao "eprijatno žiganje u grudima: nije hteo da se oprosti sa Sirijusom. Imao je loš
predosećaj u vezi ovog rastanka. Nije znao kada će se sledeći put videti, i činilo mu se da je
obavezan da kaže nešto Sirijusu, ne bi li ga sprečio da uradi nešto glupo - Hari se brinuo da je
Snejpova optužba za kukavičluk toliko poeodila Sirijusa, te ovaj možda već sada planira neki
nepromišljeni izlet iz Ulice Grimold. Međutim, pre nego što je stnislio šta da mu kaže, Sirijus ga
pozva k sebi.
- Hoću da uzmeš ovo - reče mu tiho, tutnuvši Hariju u ruke loše umotan paket veličine omanje
knjige.
- Šta je to?
- Način da me obavestiš da li te Snejp maltretira. Ne, ne otvaraj ga ovde! - reče Sirijus obazrivo
pogledavši u gospođu Vesli, koja je ubeđivala blizance da navuku njene ručno ispletene rukavice. -
Sumnjam da bi se Moli ovo svidelo - ali hoću da ga upotrebiš ako ti ikada zatrebam, u redu?
- Okej - reče Hari, sakrivši paket u unutrašnji džep jakne, ali je znao da ga nikada neće upotrebiti,
šta god da je. Neće on, Hari, biti taj koji će izmamiti Sirijusa sa jedinog bezbednog mesta, ma
koliko se ružno Snejp odnosio prema njemu na predstojećim časovima oklumencije.
- Hajde, onda - reče Sirijus, potapšavši Harija po ramenu. Smrknuto se nasmeši i pre nego što je
Hari stigao da bilo šta kaže, zaputiše se uz stepenice, zaustavivši se pred teško okovanim i
zabravljenim ulaznim vratima, okruženi Veslijevima.
- Zbogom, Hari, čuvaj se - reče gospođa Vesli, zagrlivši ga.
- Vidimo se, Hari, i čuvaj me od zmija! - reče gospodin Vesli ljubazno, rukujući se sa njim.
- Važi... da - reče Hari rasejano. Ovo mu je bila poslednja šansa da kaže Sirijusu da se pazi.
Okrenuo se, pogledao svog kuma u lice i zaustio da progovori, ali pre nego što je stigao, Sirijus ga
kratko zagrli rukom i reče promuklo: - Čuvaj se, Hari. - Sledećeg trena, Harija izguraše na ledeni
zimski vazduh, dok ga Tonks (danas potpuno prerušena u visoku, strogu ženu sa železnosivom
kosom) povede niz stepenice.
Vrata kuće broj dvanaest zalupiše se za njima. Sišli su sa Lupinom. Kada su došli do trotoara, Hari
se osvmu. Ulaz broj dvanaest hitro se skupljao, dok su ga susedne kuće istiskivale sa vidika.
Trenutak kasnije, više ga nije bilo.
-Hajde, što brže uhvatimo autobus, to bolje - reče Tonks, a Hariju se učini da vidi nervozu u
pogledima koje je bacala duž trga. Lupin ispruži desnu ruku.
TRAS.
Pred njima se stvori drečavoljubičasti tripl-deker, za dlaku izbegavši obližnju banderu, koja odskoči
u stranu, sklonivši mu se sa puta.
Mršavi, bubuljičavi klempavi mladić u ljubičastoj uniformi skoči na trotoar i reče: - Dobrodošli u...
-Da, da, znamo već, hvala - brzo će Tonks. - Hajde, hajde, upadajte...
I ona gumu Harija napred ka stepenicima, pored konduktera, koji ze zablenu u Harija dok je ovaj
prolazio pored njega.
- 'Ej, pa to je 'Ari...!
- Ako vikneš njegovo ime, prokleću te do sudnjeg dana - promrmlja Tonks preteće, sada gurajući
Džini i Hermionu napred.
- Oduvek sam hteo da se vozim ovim čudom - reče Ron veselo, i uđe za Harijem, osvrćući se oko
sebe.
Prošli put kada je Hari putovao noćnim Viteškim autobusom bilo je veče, pa su njegova tri sprata
bila puna mesinganih kreveta. Sada, u rano jutro, bio je prepun raznoraznih stolica, nasumično
poređanih duž prozora. Neke od njih su izgleda popadale kada se autobus naglo zaustavio u Ulici
Grimold. Nekoliko veštica i čarobnjaka još uvek su se pridizali sa poda, gunđajući, a nečija torba sa
namirnicama kliznula je preko celog autobusa: neprijatna mešavina žabljih jajašca, bubašvaba i
kolača sa vanilom prosula se svuda po podu.
-Izgleda da ćemo morati da se razdvojimo - reče Tonks odsečno, tražeći pogledom prazne stolice. -
Fred, Džordž i Džini, zauzmite mesta pozadi... Remus će ostati sa vama.
Ona, Hari, Ron i Hermiona produžiše do najvišeg sprata tobusa, gde su našli dve slobodne stolice
na samom začeliu*"' dve na pročelju autobusa. Sten Stranputica, kondukter, pođe željno za Harijem
i Ronom ka začelju autobusa. Dok je Hari prolazio, glave su se okretale, a kada je seo, vide kako se
sva lica odjednom ponovo usmeravaju napred.
Kada su Hari i Ron dali Stenu po jedanaest sikla, autobus ponovo krenu, zloslutno se klateći.
Brundao je duž Ulice Grimold, vrludajući čas po drumu, čas po trotoaru, a onda, uz još jedno
gromoglasno TRAS, svi su bili odbačeni unazad. Ronova stolica se prevrau i Prasvidžeon, kojeg je
držao u krilu, izlete iz kaveza i cvrkućući odlete do prednjeg dela autobusa, gde slete na
Hermionino rame. Hari, koji je za dlaku izbegao pad, uhvativši se za zidni svećnjak, pogleda kroz
prozor: sada su već jurili niz, kako se činilo, neki autoput.
- Tu smo, odma' pored Birmingema - reče Sten veselo, odgovorivši na Harijevo neizrečeno pitanje,
dok se Ron teškom mukom pridizao sa poda. - Jesi 1' dobro, ondak, 'Ari? Viđ'o sam ti ime puno
puta u novinama tokom leta, al' nikad nije bil'o neš'o lepo. Rek'o sam Emu, rek'o sam mu, nije mi se
činijo k'o ludaja kad sam gi upozn'o, eto vi'š, nikad ne znaš ko je kaki, je 1' da?
On im uruči karte i nastavi da zuri u Harija kao opčinjen. Očigledno Stena nije bila briga koliko je
neko lud, ako je dovoljno poznat da mu se ime pojavi u novinama. Viteški autobus se preteće klatio,
pretičući kolonu kola sa unutrašnje strane puta. Pogledavši ka prednjem delu autobusa, Hari vide
kako Hermiona rukama prekriva oči, dok joj se Prasvidžeon veselo njiše na ramenu.
TRAS.
Stolice ponovo skliznuše unazad kada viteški autobus skoči sa Birmingemskog autoputa na tihi
seoski drum pun vijugavih krivina. Sa obe strane puta rasle su žive ograde, koje su im se sklanjale
sa puta dok su vozili po ivičnjaku. Odatle pređoše na criavnu ulicu u središtu užurbanog grada,
zatim na vijadukt okružen visokim brdima, a onda na vetroviti put među izdignutim zaravnima,
svaki put uz glasno TRAS.
- Predomislio sam se - promrmlja Ron, šesti put se pridižući sa patosa. - Više nikada ne želim da se
vozim ovime.
- Čuj, 'Ogvorts je sledeća stan'ca posle ove - reče Sten veselo, klateći se ka njima. - Ona šefica tam'
napred koja je ušla s' vama, dala nam je malen bakšiš da vas malko ranije iskrcamo. Sam' ćemo ipak
prvo da odbacimo Madam Močvarnu... odozdo se začu zvuk povraćanja, praćen užasnim
šljapkanjem - ...nije joj baš najbolje.
Par minuta kasnije, Viteški autobus uz škripu zakoči pred malenom krčmom, koja se izvi sa puta, ne
bi li izbegla sudar. Čuli su kako Sten izvodi nesrećnu Madam Močvarnu iz autobusa, dok njeni
doskorašnji saputnici sa drugog sprata sa olakšanjem mrmljaju. Autobus ponovo krenu, sve više
ubrzavajući, sve dok...
TRAS.
Kotrljali su se kroz snežni Hogsmid. Hari na tren spazi Veprovu glavu u bočnoj uličici dole, videvši
znak sa odsečenom glavom vepra kako se klati na zimskom vetru. Snežne pahulje počeše da padaju
po velikom prozoru na samom pročelju autobusa. Napokon stadoše pred kapijom Hogvortsa.
Lupin i Tonks im pomogoše da iznesu prtljag iz autobusa, a zatim izađoše da se oproste sa njima.
Hari pogleda u tri niza prozora Viteškog autbusa i vide da svi putnici zure u njega, pritisnuvši
noseve o stakla.
- Bićete bezbedni kada kročite na školsko zemljište – reče Tonks, obazrivo se osvrnuvši ka pustom
drumu. - Lepo se provedite u ovom polugođu, okej?
- Čuvajte se - reče Lupin, rukujući se sa svima, a posebno sa Harijem. - I čuj... - on spusti glas dok
su ostali razmenjivali poslednje pozdrave sa Tonks - Hari, znam da ne voliš Snejpa, ali je on
vrhunski oklumens, i svi mi - uključujući i Sirijusa - želimo da naučiš da se zaštitiš, zato marljivo
radi na tome važi?
- Da, važi - reče Hari nevoljno, podigavši pogled ka Lupinovom prerano izboranom licu. - Vidimo
se, onda.
Njih šestoro se odvukoše klizavim putem ka zamku, tegleći kovčege. Hermiona je već pričala kako
će da ištrika nekoliko vilenjačkih kapica pre spavanja. Kada su stigli do velikih hrastovih ulaznih
vrata, Hari se osvmu. Viteški autobus je već otišao, a on je, znajući šta ga sutra uveče čeka, donekle
priželjkivao da je još uvek u njemu.
Hari je veći deo sutrašnjeg dana proveo strahujući od večeri. Tokom jutarnjeg dvočasa napitaka nije
pronašao nikakav razlog da odagna te strepnje, pošto je Snejp po običaju bio strašno neprijatan.
Raspoloženje mu je dodatno kvarilo to što su mu članovi DA neprekidno prilazili u hodnicima
između časova, zapitkujući ga puni nade hoće li te večeri biti novi sastanak.
- Javiću vam uobičajenim načinom kada zakažem sledeći - ponavljao je Hari stalno iznova - ali ne
mogu večeras, moram... ovaj... na dopunsku nastavu iz napitaka.
- Ideš na dopunsku iz napitakal - upita Zaharije Smit oholo, kada je priterao Harija u ćošak u
Ulaznoj dvorani posle ručka. - Bože blagi, mora da baš nemaš pojma. Snejp inače nikome ne daje
dodatne časove, zar ne?
Dok se Smit iritirajuće razmetljivo udaljavao, Ron ga je streljao pogledom.
- Da li da ga ureknem? Još uvek mogu da ga pogodim odavde - reče on, pridigavši štapić,
nanišanivši tačno između Smitovih lopatica.
- Ma zaboravi - reČe Hari sumorao. - To će svi da pomisle, zar ne? Da sam užasno glu...
- Zdravo, Hari - reče glas iza njega. On se okrenu i vide Čo.
-Oh - reče Hari, dok mu je stomak nelagodno poskakivao.
_ Zdravo.
_ Mi ćemo biti u biblioteci, Hari - reče Hermiona strogo, zgrabivši Rona za lakat i odvuče ga ka
mermeraom stepeništu.
- Jesi li se lepo proveo za Božić? - upita Čo.
- Aha, nije bilo loše - reče Hari.
- Kod mene je bilo prilično tiho - reče Čo. Iz nekog razloga, delovala je veoma posramljeno. -
Ovaj... idućeg raeseca ima još jedan izlet u Hogsmid, da li si video obaveštenje?
- Šta? A, ne, nisam proverio oglasnu tablu otkako sam se vratio.
- Da, i to baš na Dan zaljubljenih...
- Dobro - reče Hari, pitajući se zašto mu to govori. - Pa, pretpostavljam da želiš da...?
- Samo ako ti želiš - brzo će ona.
Hari se zablenu u nju. Upravo je zaustio da kaže 'Pretpostavljam da želiš da znaš kada je sledeći
sastanak DA?', ali njen odgovor nije bio u skladu sa time.
- Ja... ovaj... - reče on.
- Oh, u redu je ako nećeš - reče ona, delujući prestravljeno. - Ne brini... Ja... vidimo se.
Ona se okrenu i ode. Hari je stajao i zurio u nju, dok mu je raozak grozničavo radio. A onda nešto
kvrcnu u njegovoj glavi, i sve leže na svoje mesto.
-Čo! Hej - Čo!
On potrča za njom, i sustiže je na polovini mermemog stepeništa.
- Ovaj... hoćeš li da ideš sa mnom u Hogsmid na Dan zaljubljenih?
- Oooo, da! - reče ona, pocrvenevši, i lice joj se ozari.
- Važi... pa... dobro, dogovoreno - reče Hari, i osećajući da taj dan nije bio potpuni promašaj,
gotovo odlete do biblioteke po Rona i Hermionu, da ne zakasne na popodnevna predavanja.
Do šest uveče, pak, čak ni sjaj činjenice da je Čo pristala na sastanak nije mogao da razbije
zloslutne predosećaje koii su postajali sve gori, sa svakim Harijevim korakom na putu do Snejpove
kancelarije.
Kada je najzad stigao do vrata, zastao je pred njima, priželikujući da je bilo gde drugde, a onda,
duboko udahnuvši, pokuca i uđe.
Senovita soba bila je oivičena policama sa stotinama staklenih tegli u kojima su ljigavi komadi
životinja i biljki plutali u raznobojnim napicima. U jednom kutku nalazio se plakar pun sastojaka,
za koji je Snejp jednom optužio Harija da ga je pokrao - i to s razlogom. Hari, međutim, odmah
usmeri pažnju na sto, na kome je stajala plitka kamena zdela sa ugraviranim runama i simbolima
duž oboda, osvetljena svećama. Hari je odmah prepozna - bilo je to Dambldorovo sito-za-misli.
Pitajući se šta ono tu traži, za ime sveta, poskoči kada se Snejpov ledeni glas prolomi iz senke.
-Zatvori vrata za sobom, Poteru.
Hari ga posluša, uz užasan osećaj da je tirae samog sebe utamničio. Kada se okrenuo nazad ka sobi,
Snejp izađe na svetlo i nemo mu pokaza na stolicu preko puta stola. Hari sede, a za njim i Snejp,
netremice ga gledajući hladnim crnim očima, dok mu se u svakoj bori na licu ogledao prezir.
- Dakle, Poteru, znaš zašto si ovde - reče on. - Direktor me je zamolio da ti predajem oklumenciju.
Mogu samo da se nadam da ćeš u tome biti veštiji nego što si sa napicima.
- Dobro - reče Hari odsečno.
- Ovo možda i nije običan čas, Poteru - reče Snejp, zlobno suzivši oči - ali ja sam ti i dalje
nastavnik, i stoga ćeš tne stalno zvati 'gospodine' ili 'profesore'.
- Da... gospodine - reče Hari.
- Dakle, oklumencija. Kao što sam ti već rekao u kuhinji tvog dragog kuma, ova grana magije
zaključava um, kako bi odoleo magijskim upadima i uticajima.
_ A zašto profesor Dambldor smatra da mi je to potrebno, eospodine? - reče Hari, gledajući Snejpa
pravo u oči, pitajući se hoc'e li mu uopšte odgovoriti.
Snejp mu na trenutak uzvrati pogled, a onda prezrivo reče: - Čak bi i ti to dosad shvatio, Poteru.
Mračni gospodar je izuzetno vešt u legilimenciji...
- Šta je to? Gospodine?
- To je sposobnost izvlačenja osećanja i sećanja iz umova drugih osoba...
- On ume da čita misli? - reče Hari brzo, kada je čuo potvrdu svojih najvećih strahovanja.
- Ti stvarno nemaš osećaj za suptilnost, Poteru - reče Snejp, zacaklivši svojim tamnim očima. - Ne
razumeš finese koje čine razliku. To je jedan od tvojih nedostataka zbog kojih tako žalosno
spravljaš napitke.
Snejp na trenutak zastade, očigledno želeći da što duže uživa u toj uvredi, pre nego što nastavi.
-Samo Normalci govore o 'čitanju misli'. Um nije neka tamo knjiga, koja se po volji može otvoriti i
razgledati. Misli nisu urezane unutar lobanje, da može da ih iščita svaki uljez. Um je kompleksna i
slojevita stvar, Poteru - to jest, većina umova je takva. - On se prezrivo iskezi. - Istina je, pak, da oni
koji ovladaju legilimencijom jesu u stanju da, pod određenim uslovima, urone u umove svojih
žrtava i da tačno protumače stvari koje u njima zapaze. Mračni gospodar, na primer, gotovo uvek
zna kada ga neko laže. Samo oni vični oklumenciji umeju da izoluju ona osećanja i uspomene koji
protivureče izgovorenoj laži, pa tako mogu da izgovaraju neistine u njegovom prisustvu, a da ne
budu otkriveni.
Šta god Snejp govorio, legilimencija je Hariju zvučala kao citanje misli, i nimalo mu se nije
dopadalo to što čuje.
-Dakle, mogao bi upravo sada da zna šta mi mislimo? Gospodine?
-Mračni gospodar je prilično daleko, a zidove i zemljište Hogvortsa čuvaju mnoge drevne čini i
mađije, kako bi oni koii prebivaju u njima bili zaštićeni, telesno i mentalno - reče Sneip - Vreme i
prostor su značajni faktori u magiji, Poteru. Kontakt očima je često neophodan prilikom
legilimencije.
-Pa dobro, zašto onda moram da učim oklumenciju?
Snejp osmotri Harija, prelazeći dugačkim, tankim prstom preko usana.
-Čini se da za tebe ne važe uobičajena pravila, Poteru. Kletva koja nije uspela da te ubije izgleda da
je napravila neku sponu između tebe i Mračnog gospodara. Dokazi ukazuju na to da, kada ti je um
najopušteniji i najranjiviji - kada spavaš, na primer - ti deliš misli i emocije Mračnog gospodara.
Direktor misli da nije preporučljivo da se to nastavi. Želi da te naučim kako da zatvoriš svoj um
pred Mračnim gospodarem.
Harijevo srce ponovo stade silovito da pumpa. Ništa mu se nije uklapalo.
-Ali zašto profesor Dambldor želi to da spreči? - upita iznenada. - Ni meni se to ne dopada, ali se
pokazalo korisnim, zar ne? Mislim... video sam da je ona zmija napala gospodina Veslija, a da
nisam, profesor Dambldor ne bi bio u stanju da ga spasi, zar ne? Gospodine?
Snejp je na par trenutaka zurio u Harija, još uvek prelazeći prstom oko usana. Kada je napokon
progovorio, činio je to polako i zamišljeno, kao da odmerava svaku svoju reč.
- Čini se da Mračni gospodar donedavno nije bio svestan povezanosti između tebe i njega. Čini se
da si do sada doživljavao njegove emocije, i delio njegove misli, a da on to nije m znao. Međutim,
vizija koju si imao neposredno pred Božić...
- Ona sa zmijom i gospodinom Veslijem?
- Ne prekidaj me, Poteru - reče Snejp opasnim glasom. - Kao što rekoh, vizija koju si imao
neposredno pred Božić bila je tako moćan upad u misli Mračnog gospodara...
- Ali, video sam kroz zmijine oči, a ne njegove!
-Mislim da sam ti upravo rekao da me ne prekidaš, Poteru?
Ali Harija nije bilo briga da li je Snejp ljut. Napokon je uspeo da prodre do srži stvari. Pomerio se u
stolici, tako da je, ni ne primetivši, seo na samu ivicu, napet kao da će da poleti.
-Kako to da sam video kroz zmijine oči, ako delim misli sa Voldemorom?
-Ne izgovaraj ime Mračnog gospodaral - prodra se Snejp.
Nastupi gadna tišina. Streljali su jedan drugog pogledom preko sita-za-misli.
-Profesor Dambldor izgovara njegovo ime - reče Hari tiho.
- Dambldor je izuzetno moćan čarobnjak - promrmlja Snejp. - Ako se on možda i oseća dovoljno
siguran u sebe da sme da izgovori to ime... mi ostali... - On, očigledno nesvesno, protrlja levu
nadlakticu, gde mu je, Hari je to vrlo dobro znao. Mračni znak bio utisnut u kožu.
- Samo sam hteo da znam - ponovo poče Hari, trudeći se da rau glas zvuči ljubazno - zašto...
- Cini se da si se obreo u zmijinom umu zato što se Mračni gospodar u tom trenutku nalazio u
njemu - zareža Snejp. - Upravo je zaposeo zmiju, tako da si i ti sanjao da si u njoj.
- A Vol... on... je shvatio da sam ja unutra?
- Cini se da je tako - reče Snejp hladno.
- Otkud znate? - upita Hari brže-bolje. - Da li to profesor Dambldor samo nagađa, ili...?
- Rekao sam ti - reče Snejp, ukrutivši se u stolici - da me zoveš 'gospodine'.
- Da, gospodine - reče Hari nestrpljivo - ali otkud znate da...?
- Dovoljno je to što znamo - prekinu ga Snejp. - Važno je to da je Mračni gospodar sada svestan da
imaš uvid u njegove il i osećanja. Takode je zaključio da verovatno proces može funkcioniše i
obrnutim tokom. To jest, shvatio je da će on ći da pristupi tvojim mislima i osećanjima...
- I da će moći da me natera da činim stvari protiv sv ' volje? - upita Hari. - Gospodinel - dodade
brzo.
- Moguće je - reče Snejp hladno i nezabrinuto. - što na vraća na temu oklumencije.
Snejp izvuče štapić iz unutrašnjeg džepa svoje odore, a Hari se napeto ukoči u stolici, ali Snejp
prosto pridiže štapić do slepoočnice i zadenu njegov vrh u masni koren svoje kose. Kada ga je
izvukao, na njemu se nalazila neka srebrnasta supstanca, koja se rastezala od slepoočnice do štapića
kao debela nit paučine, koja se odlomi čim on malo jače povuče štapić, i graciozno pade u sito-zamisli,
gde stade da se uvija, prelivajući se u srebrnasto belim nijansama, niti gas, niti tečnost. Još
dvaput Snejp podiže štapić do slepoočnice i svaki put stavi srebrnastu tvar u kamenu zdelu, a onda,
bez ikakvog objašnjenja, pažljivo pridiže sito-za-misli, skloni ga na policu sa strane i ponovo se
suoči licem u lice sa Harijem, držeći štapić na gotovs.
-Ustani i izvadi štapić, Poteru.
Hari se pridiže, strašno nervozan. Odmeravali su se sa suprotnih strana stola.
- Možeš da upotrebiš štapić da pokušaš da me razoružaŠ, ili da se odbraniš na bilo koji drugi način
koji ti padne na pamet - reče Snejp.
- A šta ćete vi da radite? - upita Hari, obazrivo osmatrajući Snejpov štapić.
- Pokušaću da prodrem u tvoj um - reče Snejp nežno. - Videćemo koliko ćeš se uspešno odupreti.
Rečeno mi je da si već pokazao sklonost da se odupreš kontrolišućoj kletvi. Shvatićeš da su ti i za
ovo potrebne slične moći... spremi se sada. Legilimens!
Snejp činima pogodi Harija pre nego što se ovaj spremio, pre nego što je čak i počeo da prikuplja
snagu da se odupre. Kancelarija mu se zaleluja pred očima i nestade. Kroz glavu počeše da mu
proleću slike, jedna za drugom, poput treperavog filma, toliko živopisnog da Hari postade slep za
sve što ga je okruživalo.
Imao je pet godina, i posmatrao je Dadlija kako vozi novi crveni bicikl, a srce mu je izgaralo od
ljubomore... imao je devet godina, i sakrio se od buldoga Trboseka popevši se na drvo dok su mu se
Darslijevi smejali odozdo sa travnjaka... sedeo je pod šeširom za razvrstavanje, koji mu je govorio
da će dobro proći u Sliterinu... Hermiona je ležala u bolničkom krilu, lica pekrivenog gustim crnim
krznom... stotinu dementora ga je opkolilo pored mračnog jezera... Čo Čang mu je prilazila sve
bliže pod imelom...
Ne, reče glas unutar Harijeve glave, dok se sećanje na Co sve više približavalo, nećeš to videti,
nećeš to videti, to je lično...
On oseti snažan bol u kolenu. Snejpova kancelarija mu ponovo iskrsnu pred očima, i on shvati da je
pao na pod i bolno udario kolenom o nogu Snejpovog stola. Podigao je pogled ka Snejpu, koji je
spustio štapić i trljao ručni zglob. Na njemu je imao gadan trag, poput opekotine.
- Da li si nameravao da izvedeš pekuću čin? - upita ga Snejp hladno.
- Ne - reče Hari sa gorčinom, ustajući sa poda.
- Tako sam i mislio - reče Snejp nezadovoljno. - Dopustio si mi da zadrem isuviše duboko. Izgubio
si kontrolu.
- Da li ste videli sve što i ja? - upita Hari, ne znajući da li zbilja želi da zna odgovor na to.
- Neke fragmente - reče Snejp, izvivši usnu u osmeh. - Kome pripada onaj pas?
- Mojoj tetki Mardž - promrmlja Hari, mrzeći Snejpa.
- Pa, za prvi pokušaj, nije bilo toliko loše koliko je moglo da bude - reče Snejp, ponovo pridigavši
štapić. - Na kraju si uspeo da me zaustaviš, iako si trošio vreme i energiju vičući. Moraš da ostaneš
usredsreden. Odbij me svojim umom, i nećeš tnorati da pribegavaš upotrebi štapića.
- Pokušavam - reče Hari ljutito - ali mi vi ne govorite kako!
-Pazi na ponašanje, Poteru - reče Snejp preteći. - Sada h ću da sklopiš oči.
Hari mu uputi opak pogled pre no što je uradio šta mu je rečeno. Nije mu se svidala pomisao da
stoji tu, sklopljenih očiju, dok je Snejp ispred njega sa štapićem.
-Isprazni um, Poteru - reče Snejpov ledeni glas. - Otarasi se svih emocija...
Ali Harijev bes na Snejpa nastavi da mu teče venama poput otrova. Da se oslobodi besa? Lakše bi
se otarasio sopstvenih nogu...
-Ne činiš šta ti govorim, Poteru... trebaće ti više discipline ... sada se fokusiraj...
Hari pokuša da isprazni um, pokuša da ne razmišlja, da se ne priseća, niti da bilo šta oseća...
-Hajdemo sada ponovo... kada izbrojim do tri... jedan – dva - tri - Legilimens!
Veliki cmi zmaj pomaljao se pred njim... otac i majka su mu mahali iz začaranog ogledala... Sedrik
Digori je ležao na zemlji, zureći u njega praznim očima...
-NEEEEE!
Hari je opet bio na kolenima, uronivši licem u šake, dok ga je mozak boleo kao da je neko pokušao
da mu ga iščupa iz lobanje.
-Ustaj! - oštro će Snejp. - Diži se! Ne trudiš se, uopšte ne pokušavaš. Dopuštaš mi da pristupam
sećanjima kojih se bojiš, sam mi daješ oružje da ga upotrebim protiv tebe!
Hari se ponovo uspravi, dok mu je srce divlje lupalo, kao da je stvamo video Sedrika kako umire na
groblju. Snejp je bio bleđi no inače, i besniji, mada ni približno besan kao Hari.
- Trudim - se - procedi on kroz stisnute zube.
- Rekao sam ti da se oslobodiš emocija!
- Je 1' da? Pa, to mi trenutno baš i nije lako - zareža Hari.
- Onda ćeš biti lak plen Mračnom gospodaru! - reče Snejp divljački. - Budale koje ponosno nose
svoje srce zadenuto za nojas, koje ne mogu da kontrolišu svoja osećanja, koje se zadržavaju na
tužnim uspomenama i dopuštaju sebi da se lako isprovociraju - jednom rečju, slabići - takvi nemaju
nikakve šanse protiv njegovih moći! On će prodreti u tvoj um sa apsurdnom lakoćom, Poteru!
- Ja nisam slabić - reče Hari tihim glasom, dok mu je gnev već kuljao kroz celo telo, tako da mu se
činilo da bi mogao svakog časa da napadne Snejpa.
- Onda to i dokaži! Ovladaj samim sobom! - razdra se Snejp. - Kontroliši bes, disciplinuj um!
Pokušaćemo ponovo! Spremi se! Legilimens!
Posmatrao je teču Vernona kako zakucava dasku na prorez za pisma... stotinu dementora je plutalo
preko jezera i zemljišta ka njemu... trčao je hodnikom bez prozora zajedno sa gospodinom
Veslijem... približavali su se običnim crnim vratima na samom kraju hodnika... Hari je očekivao da
će proći kroz njih... ali ga gospodin Vesli povede nalevo, niz kamene stepenice...
-ZNAM! ZNAM!
Opet je bio na sve četiri na podu Snejpove kancelarije, dok ga je ožiljak neprijatno peckao, ali je
glas kojim je upravo uzviknuo te reči bio trijumfalan. Ponovo se pridigao i zatekao Snejpa kako zuri
u njega sa pridignutim štapićem. Izgledalo je kao da je ovaj put Snejp skinuo čini sa njega pre nego
što je pokušao da mu se odupre.
- Šta je bilo, Poteru? - upita on, odmeravajući Harija.
- Video sam... setio sam se - prodahta Hari. - Upravo sam shvatio...
- Šta si shvatio? - upita Snejp odsečno.
Hari mu ne odgovori odmah. Još uvek je uživao u trenutku zaslepljujućeg poimanja dok se trljao po
čelu...
Već mesecima je sanjao hodnik bez prozora koji se završava zakljućanim vratima, ne shvatajući da
se radi o pravom mestu. Sada, kada je ponovo sagledao svoja sećanja, znao je da je sve vreme
sanjao hodnik kroz koji je protrčao sa gospodinom Veslijem dvanaestog avgusta, dok su žurili u
sudnicu u Ministarstvu. Bio je to hodnik koji je vodio do Odseka za misterije a gospodin Vesli
nalazio se u njemu one noći kada ga je napala Voldemorova zmija.
On podiže pogled ka Snejpu.
- Šta se nalazi u Odseku za misterije?
- Šta si rekao? - upita tiho Snejp, a Hari sa velikim zadovoljstvom primeti da se Snejp unervozio.
- Rekoh, šta se nalazi u Odseku za misterije, gospodinel - reče Hari.
- A zašto - reče Snejp polako - uopšte pitaš tako nešto?
- Zato - reče Hari, pomno gledajući Snejpa da vidi kao će ovaj reagovati - što hodnik koji sam
upravo video - sanjam o njemu već mesecima... upravo sam ga prepoznao - vodi do Odseka za
misterije... a mislim da Voldemor želi nešto odatle...
-Rekao sam ti da ne izgovaraš ime Mračnog gospodara!
Njih dvojica razmeniše ubilačke poglede. Harijev ožiljak ponovo poče da žeže, ali njega nije bilo
briga. Snejp je delovao iznervirano, ali kada je ponovo progovorio, zvučao je kao da pokušava da
izgleda smireno i bezbrižno.
- U Odseku za misterije ima mnogo stvari, od kojih bi retko koje uspeo da razumeš, a nijedna te se
ne tiče. Da li si me razumeo?
- Da - reče Hari, još uvek trljajući svoj brideći ožiljak, koji je postajao sve bolniji.
- Hoću da te vidim ovde u isto vreme u sredu. Tada ćemo nastaviti da vežbamo.
- Dobro - reče Hari. Očajnički je želeo da izađe iz Snejpove kancelarije i pronađe Rona i Hermionu.
- Svake noći pre spavanja ima da iščistiš um od svih emocija, rastereti ga, učini ga praznim i
smirenim, da li me razumeš?
- Da - reče Hari, koji jedva da ga je slušao.
- Upozoravam te, Poteru... Znaću ako ne budeš vežbao...
-Važi - promrmlja Hari. On uze školsku torbu, prebaci je oreko ramena i stušti se ka vratima
kancelarije. Kada ih je otvorio, pogleda nazad ka Snejpu, koji je okrenuo leđa Hariju i skupljao
sopstvene misli iz sita-za-misli vrhom svog štapića, vraćajući ih pažljivo u glavu. Hari izađe bez
reči, pažljivo zatvorivši vrata za sobom, dok mu je ožiljak i dalje bolno pulsirao.
Hari je zatekao Rona i Hermionu u biblioteci, gde su radili na najnovijoj gomili domaćih zadataka
za Ambridžovu. Ostali učenici, gotovo svi petaci, sedeli su za obližnjim stočićima sa lampicama,
noseva zabijenih u knjige, grozničavo grebuckajući perima, dok je nebo sa druge strane prozora
postajalo sve crnje. Jedini drugi zvuk bio je tiho škriputanje cipela Madam Pins, bibliotekarke, dok
je preteće šetala između polica, dišući za vrat onima koji bi taknuli njene dragocene knjige.
Hariju klecnuše kolena. Ožiljak ga je još uvek boleo, osećao se kao da ima groznicu.
Kada je seo preko puta Rona i Hermione, spazio je svoj odraz u prozoru. Bio je veoma bled, a
ožiljak mu je bio izraženiji no inače.
- Kako je bilo? - prošaputa Hermiona, a onda, delujući zabrinuto, nastavi: - Da li ti je dobro, Hari?
- Aha... fino... pojma nemam - reče Hari nestrpljivo, trgavši se kada mu bol ponovo prostruja
ožiljkom. - Čujte... upravo sam nešto shvatio...
I on im ispriča šta je upravo video i zaključio.
- Dakle... kažes da je... - prošaputa Ron, dok je Madam Pins prošla pored njih, škripućući cipelama -
da se oružje - ono što Znaš-već-ko pokušava da ukrade - nalazi u Ministarstvu magije?
- U Odseku za misterije, mora da je tamo - prošaputa Hari.
- Video sam ta vrata kada me je tvoj tata vodio na saslušanje, a to su bez sumnje ona koja je čuvao
kada ga je ujela zmija.
Hermiona ispusti dugačak, spori uzdah.
- Naravno - prostenja ona.
- Sta naravno? - upita Ron prilično nestrpljivo.
- Rone, razmisli malo o tome... Stardžis Podmor je pokušavao da prođe kroz vrata u Ministarstvu
magije... mora da su to bila ta, prevelika je slučajnost!
- Otkud to da je Stardžis pokušao da provali kroz njih, kada je on na našoj strani?
- Pa, ne znam - priznade Hermiona. - To je stvarno pomalo čudno...
- A šta je uopšte u Odseku za misterije? - upita Hari Rona. - Da li je tvoj tata ikada to spominjao?
- Znam da ljude koji rade tamo zovu 'Neizrecivi' – reče Ron, mršteći se. - Zato što niko zapravo ne
zna šta oni rade - čudno mesto da se drži oružje.
- Nije nimalo čudno, savršeno ima smisla - reče Hermiona.
- Pretpostavljam da je to sigumo nešto strogo poverljivo na čemu Ministarstvo radi... Hari, siguran
si da ti je dobro?
Hari je upravo obe ruke svom snagom pritisnuo na čelo, kao da pokušava da ga ispegla.
- Da... u redu sam... - reče on, spustivši ruke, koje su mu drhtale. - Samo se osećam pomalo...
nimalo mi se ne dopada oklumencija.
- Pretpostavljam da bi svako bio rastresen, da mu je neko stalno iznova napadao um - reče
Hermiona saosećajno. - Cuj, hajde da se vratimo u dnevni boravak, tamo će nam biti malo udobnije.
Ali dnevni boravak je bio pun cike, smeha i uzbuđenja. Fred i Džordž su demonstrirali najnoviji
artikal namenjen njihovoj budućoj prodavnici šala i zevzevata.
-Bezglavi šeširi! - vikao je Džordž, dok je Fred mahao šiljatim šeširom ukrašenim pufnastim
ružičastim perom ka okupljenim učenicima. - Dva galeona komad, gledajte Freda.
Fred sav ozaren stavi šešir na glavu. Na trenutak je samo izgledao glupavo, a onda i šešir i njegova
glava nestadoše.
Nekoliko devojčica vrisnu, ali svi ostali se grohotom nasmejaše.
-Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš! - povika Džordž, opipavajući na tren rukom po vazduhu iznad
njegovog ramena. A onda mu se glava ponovo pojavi, čim je sa nje skinuo šešir sa roze perom.
-Kako uopšte funkcionišu ti šeširi? - upita Hermiona, previše sluđena čitavora gungulom da bi
radila domaći. Posmatrala je Freda i Džordža. - Mislim, očigledno je u pitanju neka čin
nevidljivosti, ali je prilično pametno što su proširili polje nevidljivosti van granica začaranog
predmeta... mada, pretpostavljam da sama čin ne bi bila preterano dugog veka.
Hari joj ne odgovori. Bilo mu je muka.
- Moraću ovo da dovršim sutra - promrmlja on, odgurnuvši u stranu udžbenike koje je upravo
izvadio iz torbe.
- Pa, zapiši to onda u organizator domaćih zadataka! - ohrabri ga Hermiona. - Da ne bi zaboravio!
Hari i Ron razmeniše ozlojeđene poglede kad on poseže za torbom, izvadi organizator i reda radi ga
otvori.
- Nemoj da nisi vredan, zabušantu jedanl - izgrdi ga knjiga kada Hari zapisa da treba da uradi
domaći za Ambridžovu.
Hermiona se nasmeši na to.
- Mislim da ću da pođem na spavanje - reče Hari, strpavši organizator domaćih zadataka nazad u
svoju torbu i napravi sebi mentalnu belešku da ga prvom prilikom baci u vatru.
On prođe kroz dnevni boravak, izbegavši Džordža, koji je pokušao da mu natakne bezglavi šešir na
glavu, i stiže do mira i tišine hladnog kamenog stepeništa koje je vodilo u dečačke spavaonice.
Ponovo mu je bilo muka, baš kao i one noći kada je imao viziju zmije, ali je mislio da će sve biti u
redu kada malo prilegne.
Otvorio je vrata spavaonice i samo što je zakoračio u nju, oseti tako oštar bol, da je pomislio da ga
je neko zasekao po glavi. Nije znao gde je, da li stoji ili leži, nije znao čak ni sopstveno ime.
U ušima mu je odzvanjao manijakalni smeh... bio je srećniji no što je dugo vremena bio... ushićen,
ekstatičan, pobedonosan... zbila se divna, predivna stvar...
-Hari? HARI!
Neko ga udari po licu. Ludački smeh preseče bolni krik. Veselje ga je polako napuštalo, ali se smeh
nastavio...
Otvorio je oči, i čim je to učinio, postao je svestan da divljački smeh dopire iz njegovih usta. Istog
trena kada je to shvatio, on prestade. Hari je ležao na podu, dahćući, zagledan u plafon, dok mu je
ožiljak na čelu strahovito pulsirao. Ron se nadvijao nad njim, delujući veoma zabrinuto.
- Šta je bilo? - upita.
- Ja... ne znam... - prostenja Hari, pridižući se. - Mnogo je srećan... stvamo je veseo...
- Znaš-već-ko?
- Nešto dobro se desilo - promumla Hari. Drhtao je kao onda kada je video zmiju kako napada
gospodina Veslija, i bilo mu je strašno muka. - Nešto čemu se nadao.
Te reči mu izleteše iz usta, baš kao i u svlačionici grifindorskog tima, kao da ih je neki neznanac
izgovorio, a ipak je znao da su istinite. Duboko je udisao, snagom volje sprečavajući sebe da se ne
ispovraća po Ronu. Bilo mu je veoma drago što ovaj put Din i Sejmus nisu tu da ga vide.
-Hermiona mi je rekla da te obiđem - reče Ron tiho, pomažući Hariju da ustane. - Kaže da će ti
trenutno odbrambeni mehanizmi biti spušteni, pošto ti je Snejp čeprkao po umu... ipak,
pretpostavljam da će ti to pomoći na duge staze, zar ne?
On sumnjičavo pogleda u Harija dok mu je pomagao da ode do kreveta. Hari bez ikakvog ubedenja
klimnu glavom i sruči se poleđuške na jastuke, sav bolan od silnog padanja na pod te večeri, dok ga
je ožiljak još uvek peckao. Nije mogao da se odupre pomisli da je njegov prvi pokušaj bavljenja
oklumencijom oslabio otpor njegovog mozga, umesto da ga ojača, i pitao se, uz veliku zebnju, zbog
čega je Lord Voldemor srećniji no što je ikada bio u poslednjih četrnaest godina.
Ispostavilo se da je Kričer čučao na tavanu. Sirijus je rekao da ga je tamo zatekao, prekrivenog
prašinom, bez sumnje u potrazi za ostalim relikvijama porodice Blek, koje je hteo da sakrije u svom
plakaru. Iako je Sirijus izgleda bio zadovoljan tom pričom, Hari je bio prilično sumnjičav. Činilo se
da je Kričer mnogo bolje raspoložen otkako se ponovo pojavio, sve je manje mrmljao, naređenja je
izvrsavao donekle mirnije nego do tada, a Hari je jednom ili dvaput uhvatio kućnog vilenjaka kako
ga pomno posmatra, ali bi uvek brzo skrenuo pogled kada bi video da ga je Hari primetio.
Hari nije spominjao svoje nejasne sumnje Sirijusu, čija je veselost brzo bledela posle Božića. Što se
više bližio datum njihovog povratka na Hogvorts, postajao je sve skloniji onome što je gospođa
Vesli zvala 'napadima mrzovolje', tokom kojih bi postajao povučen i namćorast, često provodeći
sate u Bakbikovoj sobi. Njegova turobnost širila se kućom, provlačeći se ispod vrata poput nekog
zagušujućeg gasa, tako da su svi bili inficirani njome.
Hari nije želeo da ponovo ostavi Sirijusa samog sa Kričerom Zapravo, po prvi put u životu, nije se
radovao povratku na Hogvorts. Odlazak u školu značio je da će ponovo biti pod tiranijom Dolores
Ambridž, koja je bez sumnje za vreme njihovog odsustva uspela da progura još nekoliko dekreta.
Sada kada mu je zabranjeno da igra, nije mogao da se raduje ni kvidiču. Sva je prilika da će im se
hrpe domaćih zadataka povećavati kako se ispiti budu približavali, a Dambldor je uzrdžaniji no
ikada. Zapravo, da nije DA, Hari bi, činilo mu se, preklinjao Sirijusa da mu dozvoli da napusti
Hogvorts i ostane sa njim u Ulici Grimold.
A onda, poslednjeg dana raspusta, desilo se nešto zbog čega je Hari stvarno počeo da zazire od
povratka u školu.
-Hari, dušo - reče gospođa Vesli, proturivši glavu kroz vrata njegove i Ronove spavaće sobe, gde su
njih dvojica igrali čarobnjački šah, a Hermiona, Džini i Krukšenks ih posmatrali - možeš li da siđeš
do kuhinje? Profesor Snejp bi hteo da popriča sa tobom.
Hari nije odmah registrovao šta mu je rekla. Jedan od njegovih topova upravo se upustio u tuču sa
Ronovim pionom, i on ga je veselo pujdao.
-Zgnječi ga - zgnječi ga, on je samo pion, idiote jedan. Izvinite, gospođo Vesli, šta ste rekli?
-Profesor Snejp, dušo. U kuhinji. Hteo bi da popričate.
Hari zinu od užasa. Osvrnuo se ka Ronu, Hermioni i Džini, koji su iznenađeno zijali u njega.
Krukšenks, kojeg je Hermiona uz velike poteškoće obuzdavala u naručju proteklih četvrt sata,
veselo skoči na šahovsku tablu i stade da juri figure, koje pobegoše u zaklon, skičeći na sav glas.
-Snejp? - ponovi Hari tupo.
-Profesor Snejp, dušice - prekorno će gospoda Vesli. - Hajde sada, brzo, kaže da ne može dugo da
ostaje.
_ Šta li hoće od tebe? - upita Ron, delujući nervozno, kada se gospoda Vesli povukla iz sobe. - Nisi
ništa zgrešio, zar ne?
-Ne! - reče Hari prkosno, prebirajući po glavi da bi se setio šta je mogao da uradi zbog čega bi ga
Snejp tražio u Ulici Grimold. Da nije dobio 'T' na svom poslednjem domaćem?
Minut ili dva kasnije, on otvori kuhinjska vrata, i zateče Sirijusa i Snejpa kako sede za dugaČkim
kuhinjskim stolom, smrknuto gledajući u suprotnim pravcima. Tišina koja je tu vladala bila je puna
uzajamne mržnje. Na stolu ispred Sirijusa ležalo je otvoreno pismo.
-Ovaj - reče Hari, kako bi obznanio svoje prisustvo. Snejp se okrenu ka njemu, lica uramljenog
dugom masnom crnom kosom.
-Sedi, Poteru.
-Znaš - reče Sirijus glasno, klackajući se na zadnjim nogama svoje stolice, obraćajući se plafonu -
voleo bih kada ne bi izdavao naređenja ovde, Snejp. Vidiš, ovo je moja kuća.
Tužno rumenilo preplavi Snejpovo bledunjavo lice. Hari sede na stolicu pored Sirijusa, suočivši se
sa Snejpom sa druge strane stola.
- Trebalo je da te vidim nasamo, Poteru - reče Snejp, i već poznati kez mu iskrivi usne - ali je
Blek...
- Ja sam njegov kum - reče Sirijus, glasnije no ikad.
- Ja sam ovde po Dambldorovom naređenju - reče Snejp, čiji je glas, kao kontrast Sirijusovom,
postajao sve tiši i razdražljiviji - ali slobodno ostani, Blek, znam da voliš da misliš kako si." u toku.
- Sta bi to trebalo da znači? - reče Sirijus, pustivši da mu stolica ponovo padne na sve četiri noge uz
glasan tresak.
- Samo to da sam siguran da mora da si - pa – frustriran cinjenicom da ne možeš da uradiš ništa
korisno - Snejp nežno naglasi tu reč - za Red.
Sada je bio red na Sirijusa da pocrveni u licu. Snejpove usne se trijumfalno izviše kada se okrenu ka
Hariju.
-Poteru, direktor me je poslao da te obavestim o njegovo' želji da ovog polugoda učiš oklumenciju.
-Šta da učim? - upita Hari tupo.
Snejpov kez postade još izraženiji.
-Oklumenciju, Poteru. Magijsku odbranu uma od spoljnih upada. Opskurna grana magije, ali
krajnje korisna.
Harijevo srce poče da bije strašno brzo. Odbrana od spoljnih upada? Ali nije bio opsednut, svi su se
složili s tim...
- Zašto moram da učim tu oklu... šta god? - izlete mu iz usta.
- Zato što direktor smatra da je to dobra ideja - reče Snejp uglađeno. - Imaćeš privatne časove
jedanput nedeljno, ali nikome nećeš reći šta radiš, a nipošto Dolores Ambridž. Da li si me razumeo?
- Da - reče Hari. - Ko će da mi predaje?
Snejp pridiže obrvu.
- Ja - reče.
Hari je imao užasan osećaj, kao da mu se utroba topi. Dodatni časovi kod Snejpa - šta li je zgrešio
da to zasluži? On se brzo osvrnu ka Sirijusu, tražeći podršku.
- Zašto ne može Dambldor da podučava Harija? - upita Sirijus agresivno. - Zašto baš ti?
- Pretpostavljam da je direktorska privilegija da prepušta drugima obavljanje neprijatnih zadataka -
reče Snejp svilenkasto. - Uveravam te da nisam sam tražio ovaj posao. On se pridiže. - Očekujem te
u ponedeljak u šest uveče, Poteru, u mojoj kancelariji. Ako iko pita, imaš dopunsku nastavu iz
napitaka. Ko god te je video na mojim časovima potvrdiće da ti je odista potrebna.
Okrenu se da izađe, zamahnuvši svojim cmim putnim ogrtačem.
-Stani malo - reče Sirijus, ispravivši se u naslonu stolice.
Snejp se okrenu ka njima, kezeći se.
-U velikoj sam žurbi, Blek. Za razliku od tebe, ja nemam neograničeno slobodno vreme.
- Onda ću preći na stvar - reče Sirijus, ustavši. Bio je prilično viši od Snejpa, koji je, primeti Hari,
stegao pesnicu u džepu svog ogrtača, gde je, Hari je bio siguran, držao svoj štapić. - Ako samo
čujem da koristiš ove časove oklumencije da bi kinjio Harija, meni ćeš da odgovaraš.
- Baš dirljivo - iskezi se Snejp. - Ali siguran sam da si primetio koliko je Poter nalik svome ocu?
- Da, jesam - reče Sirijus ponosno.
- Dobro, onda sigurno znaš i da je toliko arogantan, da je potpuno gluv za svaku kritiku - reče Snejp
uglađeno.
Sirijus grubo odgumu stolicu u stranu i zaobiđe sto, pošavši ka Snejpu, izvlačeći usput štapić. Snejp
izvuče svoj. Stadoše da se odmeravaju, Sirius je delovao gnevno, a Snejp proračunato, dok mu je
pogled prelazio sa Sirijusovog štapića na njegovo Hce.
- Sirijuse! - reče Hari glasno, ali ovaj kao da ga nije čuo.
- Upozorio sam te, Slinavuse - reče Sirijus, zaustavivši se na petnaestak centimetara od Snejpovog
lica - briga me što Dambldor misli da si rehabilitovan, ja znam bolje...
- Ah, pa zašto mu onda to ne kažeš? - prošaputa Snejp. - ili se možda bojiš da neće ozbiljno shvatiti
savet čoveka koji se već šest meseci krije u majčinoj kući?
- Reci mi, kako je Lucijus Melfoj ovih dana? Pretpostavljam da se raduje što njegovo verno
kučence radi na Hogvortsu, zar ne?
- Kad smo već kod kučića - reče Snejp nežno - znaš li da te je Lucijus Melfoj prepoznao kada si
poslednji put rizikovao da se prošetaš napolju? Mudra ideja, Blek, da te vide na bezbednoj
železničkoj stanici... time si dobio čvrst izgovor da ubuduće uopšte ne napuštaš svoje malo
skrovište, zar ne?
Sirijus pridiže štapić.
- NE! - povika Hari, preskočivši preko stola, pokušavajući da stane izmedu njih dvojice. - Sirijuse,
nemoj!
- Da li me ti to zoveš kukavicom? - zagrme Sirijus, pokušavajući da odgurne Harija, ali se ovaj nije
dao.
- Pa, da, mislim da te zbilja tako zovem - reče Snejp
- Hari - sklanjaj - mi - se - sa - puta! - zareža Sirijus, gurajući ga u stranu slobodnom rukom.
Kuhinjska vrata se otvoriše i cela porodica Vesli, zajedno sa Hermionom, uđe unutra, svi delujući
veoma srećni, dok je "<> spodin Vesli ponosno koračao medu njima, obučen u prugastu pidžamu
preko koje je nosio kišni mantil.
-Izlečen! - objavi on razdragano svima u kuhinji. - Potpuno izlečen!
On i ostali Veslijevi zastadoše na pragu, zureći u scenu koja se odvijala pred njima, čiji su se akteri
takođe ukočili zahvaljujući ovom prekidu. I Sirijus i Snejp su gledali u vrata, uperivši štapiće jedan
drugom u lice, a Hari je nepokretno stajao izmedu njih, ispruženih ruku ka obojici, pokušavajući da
ih razdvoji.
-Merlinove mi brade - reče gospodin Vesli, a osmeh mu skliznu sa lica - šta se to ovde zbiva?
I Sirijus i Snejp spustiše štapiće. Hari je gledao čas u jednog, čas u drugog. Obojici je na licu bio
vidljiv krajnju prezir, a ipak, neočekivani ulazak tolikog broja svedoka malo ih je prizvao pameti.
Snejp gurnu svoj štapić u džep i pojuri iz kuhinje, prošavši pored Veslijevih bez ikakvog
komentara. Na vratima se okrenu i reče:
-Šest sati, ponedeljak uveče, Poteru.
I nestade. Sirijus je besno gledao za njim, držeći štapić uz bok.
- Šta se to dešava? - ponovi gospodin Vesli.
- Ništa, Arture - reče Sirijus, zadihan kao da je upravo pretrčao dugačak put. - Samo prijateljsko
ćaskanje dvojice starih školskih drugova. Uz ogroman trud, on se nasmeši. - Dakle... izlečen si? To
su odlične vesti, sjajne.
- Baš tako, zar ne? - reče gospođa Vesli, vodeći svog muža napred ka stolici. - Vidar Smetvik je na
kraju uspeo da izvede svoju magiju, i pronašao je protivotrov za šta god da je ona zmija imala u
svojim očnjacima, a Artur je naučio da ubuduće ne petlja sa normalskom medicinom, jesi li, dušol -
dodade ona, pomalo preteće.
-Da, Moli, draga - reče gospodin Vesli krotko.
Večera je trebalo da bude vesela, pošto je gospodin Vesli ponovo bio sa njima. Hari je video da se
Sirijus trudi da ulepša veče, međutim, kad god se njegov kum ne bi silom smejao Fredovim i
Džordžovim šalama, ili ih sve nutkao hranom, izraz lica bi mu ponovo postajao sumoran i tužan.
Između Harija i Sirjusa sedeli su Mandangus i Ludooki, koji su svratili da čestitaju gospodinu
Vesliju. Hteo je da razgovara sa Sirijusom, da mu kaže da ne sluša ni reč od onoga što mu Snejp
govori, da ga Snejp namerno provocira, i da niko drugi ne smatra Sirijusa kukavicom zato što je
poslušao Dambldora, i ostao u Ulici Grimold. Ali nije imao priliku da to učini, a, opazivši gadan
izraz Sirijusovog lica, Hari se čak pitao da li bi se usudio da mu to spomene, čak i kada bi imao
priliku. Umesto toga, ispričao je šapatom Ronu i Hermioni da mora da ide na časove oklumencije
kod Snejpa.
- Dambldor hoće da spreči te tvoje snove o Voldemoru - odmah će Hermiona. - Pa, više nećeš moći
da patiš što ih sanjaš, zar ne?
- Dodatni časovi kod Snejpa? - zgrozi se Ron. - Radije bih imao noćne more!
Trebalo je da se sutradan vrate na Hogvorts noćnim Viteškim autobusom, ponovo u pratnji Tonks i
Lupina, koje su sledećeg jutra Hari, Ron i Hermiona zatekli kako doručkuju u kuhinji. Dok je Hari
otvarao vrata, učinilo mu se da odrasli nešto razgovaraju šapatom, ali se svi odmah žumo okrenuše i
zanemeše.
Posle doručka s nogu, svi navukoše jakne i šalove kako bi se izborili sa jezovitim sivim januarskim
jutrom. Hari je osećao "eprijatno žiganje u grudima: nije hteo da se oprosti sa Sirijusom. Imao je loš
predosećaj u vezi ovog rastanka. Nije znao kada će se sledeći put videti, i činilo mu se da je
obavezan da kaže nešto Sirijusu, ne bi li ga sprečio da uradi nešto glupo - Hari se brinuo da je
Snejpova optužba za kukavičluk toliko poeodila Sirijusa, te ovaj možda već sada planira neki
nepromišljeni izlet iz Ulice Grimold. Međutim, pre nego što je stnislio šta da mu kaže, Sirijus ga
pozva k sebi.
- Hoću da uzmeš ovo - reče mu tiho, tutnuvši Hariju u ruke loše umotan paket veličine omanje
knjige.
- Šta je to?
- Način da me obavestiš da li te Snejp maltretira. Ne, ne otvaraj ga ovde! - reče Sirijus obazrivo
pogledavši u gospođu Vesli, koja je ubeđivala blizance da navuku njene ručno ispletene rukavice. -
Sumnjam da bi se Moli ovo svidelo - ali hoću da ga upotrebiš ako ti ikada zatrebam, u redu?
- Okej - reče Hari, sakrivši paket u unutrašnji džep jakne, ali je znao da ga nikada neće upotrebiti,
šta god da je. Neće on, Hari, biti taj koji će izmamiti Sirijusa sa jedinog bezbednog mesta, ma
koliko se ružno Snejp odnosio prema njemu na predstojećim časovima oklumencije.
- Hajde, onda - reče Sirijus, potapšavši Harija po ramenu. Smrknuto se nasmeši i pre nego što je
Hari stigao da bilo šta kaže, zaputiše se uz stepenice, zaustavivši se pred teško okovanim i
zabravljenim ulaznim vratima, okruženi Veslijevima.
- Zbogom, Hari, čuvaj se - reče gospođa Vesli, zagrlivši ga.
- Vidimo se, Hari, i čuvaj me od zmija! - reče gospodin Vesli ljubazno, rukujući se sa njim.
- Važi... da - reče Hari rasejano. Ovo mu je bila poslednja šansa da kaže Sirijusu da se pazi.
Okrenuo se, pogledao svog kuma u lice i zaustio da progovori, ali pre nego što je stigao, Sirijus ga
kratko zagrli rukom i reče promuklo: - Čuvaj se, Hari. - Sledećeg trena, Harija izguraše na ledeni
zimski vazduh, dok ga Tonks (danas potpuno prerušena u visoku, strogu ženu sa železnosivom
kosom) povede niz stepenice.
Vrata kuće broj dvanaest zalupiše se za njima. Sišli su sa Lupinom. Kada su došli do trotoara, Hari
se osvmu. Ulaz broj dvanaest hitro se skupljao, dok su ga susedne kuće istiskivale sa vidika.
Trenutak kasnije, više ga nije bilo.
-Hajde, što brže uhvatimo autobus, to bolje - reče Tonks, a Hariju se učini da vidi nervozu u
pogledima koje je bacala duž trga. Lupin ispruži desnu ruku.
TRAS.
Pred njima se stvori drečavoljubičasti tripl-deker, za dlaku izbegavši obližnju banderu, koja odskoči
u stranu, sklonivši mu se sa puta.
Mršavi, bubuljičavi klempavi mladić u ljubičastoj uniformi skoči na trotoar i reče: - Dobrodošli u...
-Da, da, znamo već, hvala - brzo će Tonks. - Hajde, hajde, upadajte...
I ona gumu Harija napred ka stepenicima, pored konduktera, koji ze zablenu u Harija dok je ovaj
prolazio pored njega.
- 'Ej, pa to je 'Ari...!
- Ako vikneš njegovo ime, prokleću te do sudnjeg dana - promrmlja Tonks preteće, sada gurajući
Džini i Hermionu napred.
- Oduvek sam hteo da se vozim ovim čudom - reče Ron veselo, i uđe za Harijem, osvrćući se oko
sebe.
Prošli put kada je Hari putovao noćnim Viteškim autobusom bilo je veče, pa su njegova tri sprata
bila puna mesinganih kreveta. Sada, u rano jutro, bio je prepun raznoraznih stolica, nasumično
poređanih duž prozora. Neke od njih su izgleda popadale kada se autobus naglo zaustavio u Ulici
Grimold. Nekoliko veštica i čarobnjaka još uvek su se pridizali sa poda, gunđajući, a nečija torba sa
namirnicama kliznula je preko celog autobusa: neprijatna mešavina žabljih jajašca, bubašvaba i
kolača sa vanilom prosula se svuda po podu.
-Izgleda da ćemo morati da se razdvojimo - reče Tonks odsečno, tražeći pogledom prazne stolice. -
Fred, Džordž i Džini, zauzmite mesta pozadi... Remus će ostati sa vama.
Ona, Hari, Ron i Hermiona produžiše do najvišeg sprata tobusa, gde su našli dve slobodne stolice
na samom začeliu*"' dve na pročelju autobusa. Sten Stranputica, kondukter, pođe željno za Harijem
i Ronom ka začelju autobusa. Dok je Hari prolazio, glave su se okretale, a kada je seo, vide kako se
sva lica odjednom ponovo usmeravaju napred.
Kada su Hari i Ron dali Stenu po jedanaest sikla, autobus ponovo krenu, zloslutno se klateći.
Brundao je duž Ulice Grimold, vrludajući čas po drumu, čas po trotoaru, a onda, uz još jedno
gromoglasno TRAS, svi su bili odbačeni unazad. Ronova stolica se prevrau i Prasvidžeon, kojeg je
držao u krilu, izlete iz kaveza i cvrkućući odlete do prednjeg dela autobusa, gde slete na
Hermionino rame. Hari, koji je za dlaku izbegao pad, uhvativši se za zidni svećnjak, pogleda kroz
prozor: sada su već jurili niz, kako se činilo, neki autoput.
- Tu smo, odma' pored Birmingema - reče Sten veselo, odgovorivši na Harijevo neizrečeno pitanje,
dok se Ron teškom mukom pridizao sa poda. - Jesi 1' dobro, ondak, 'Ari? Viđ'o sam ti ime puno
puta u novinama tokom leta, al' nikad nije bil'o neš'o lepo. Rek'o sam Emu, rek'o sam mu, nije mi se
činijo k'o ludaja kad sam gi upozn'o, eto vi'š, nikad ne znaš ko je kaki, je 1' da?
On im uruči karte i nastavi da zuri u Harija kao opčinjen. Očigledno Stena nije bila briga koliko je
neko lud, ako je dovoljno poznat da mu se ime pojavi u novinama. Viteški autobus se preteće klatio,
pretičući kolonu kola sa unutrašnje strane puta. Pogledavši ka prednjem delu autobusa, Hari vide
kako Hermiona rukama prekriva oči, dok joj se Prasvidžeon veselo njiše na ramenu.
TRAS.
Stolice ponovo skliznuše unazad kada viteški autobus skoči sa Birmingemskog autoputa na tihi
seoski drum pun vijugavih krivina. Sa obe strane puta rasle su žive ograde, koje su im se sklanjale
sa puta dok su vozili po ivičnjaku. Odatle pređoše na criavnu ulicu u središtu užurbanog grada,
zatim na vijadukt okružen visokim brdima, a onda na vetroviti put među izdignutim zaravnima,
svaki put uz glasno TRAS.
- Predomislio sam se - promrmlja Ron, šesti put se pridižući sa patosa. - Više nikada ne želim da se
vozim ovime.
- Čuj, 'Ogvorts je sledeća stan'ca posle ove - reče Sten veselo, klateći se ka njima. - Ona šefica tam'
napred koja je ušla s' vama, dala nam je malen bakšiš da vas malko ranije iskrcamo. Sam' ćemo ipak
prvo da odbacimo Madam Močvarnu... odozdo se začu zvuk povraćanja, praćen užasnim
šljapkanjem - ...nije joj baš najbolje.
Par minuta kasnije, Viteški autobus uz škripu zakoči pred malenom krčmom, koja se izvi sa puta, ne
bi li izbegla sudar. Čuli su kako Sten izvodi nesrećnu Madam Močvarnu iz autobusa, dok njeni
doskorašnji saputnici sa drugog sprata sa olakšanjem mrmljaju. Autobus ponovo krenu, sve više
ubrzavajući, sve dok...
TRAS.
Kotrljali su se kroz snežni Hogsmid. Hari na tren spazi Veprovu glavu u bočnoj uličici dole, videvši
znak sa odsečenom glavom vepra kako se klati na zimskom vetru. Snežne pahulje počeše da padaju
po velikom prozoru na samom pročelju autobusa. Napokon stadoše pred kapijom Hogvortsa.
Lupin i Tonks im pomogoše da iznesu prtljag iz autobusa, a zatim izađoše da se oproste sa njima.
Hari pogleda u tri niza prozora Viteškog autbusa i vide da svi putnici zure u njega, pritisnuvši
noseve o stakla.
- Bićete bezbedni kada kročite na školsko zemljište – reče Tonks, obazrivo se osvrnuvši ka pustom
drumu. - Lepo se provedite u ovom polugođu, okej?
- Čuvajte se - reče Lupin, rukujući se sa svima, a posebno sa Harijem. - I čuj... - on spusti glas dok
su ostali razmenjivali poslednje pozdrave sa Tonks - Hari, znam da ne voliš Snejpa, ali je on
vrhunski oklumens, i svi mi - uključujući i Sirijusa - želimo da naučiš da se zaštitiš, zato marljivo
radi na tome važi?
- Da, važi - reče Hari nevoljno, podigavši pogled ka Lupinovom prerano izboranom licu. - Vidimo
se, onda.
Njih šestoro se odvukoše klizavim putem ka zamku, tegleći kovčege. Hermiona je već pričala kako
će da ištrika nekoliko vilenjačkih kapica pre spavanja. Kada su stigli do velikih hrastovih ulaznih
vrata, Hari se osvmu. Viteški autobus je već otišao, a on je, znajući šta ga sutra uveče čeka, donekle
priželjkivao da je još uvek u njemu.
Hari je veći deo sutrašnjeg dana proveo strahujući od večeri. Tokom jutarnjeg dvočasa napitaka nije
pronašao nikakav razlog da odagna te strepnje, pošto je Snejp po običaju bio strašno neprijatan.
Raspoloženje mu je dodatno kvarilo to što su mu članovi DA neprekidno prilazili u hodnicima
između časova, zapitkujući ga puni nade hoće li te večeri biti novi sastanak.
- Javiću vam uobičajenim načinom kada zakažem sledeći - ponavljao je Hari stalno iznova - ali ne
mogu večeras, moram... ovaj... na dopunsku nastavu iz napitaka.
- Ideš na dopunsku iz napitakal - upita Zaharije Smit oholo, kada je priterao Harija u ćošak u
Ulaznoj dvorani posle ručka. - Bože blagi, mora da baš nemaš pojma. Snejp inače nikome ne daje
dodatne časove, zar ne?
Dok se Smit iritirajuće razmetljivo udaljavao, Ron ga je streljao pogledom.
- Da li da ga ureknem? Još uvek mogu da ga pogodim odavde - reče on, pridigavši štapić,
nanišanivši tačno između Smitovih lopatica.
- Ma zaboravi - reČe Hari sumorao. - To će svi da pomisle, zar ne? Da sam užasno glu...
- Zdravo, Hari - reče glas iza njega. On se okrenu i vide Čo.
-Oh - reče Hari, dok mu je stomak nelagodno poskakivao.
_ Zdravo.
_ Mi ćemo biti u biblioteci, Hari - reče Hermiona strogo, zgrabivši Rona za lakat i odvuče ga ka
mermeraom stepeništu.
- Jesi li se lepo proveo za Božić? - upita Čo.
- Aha, nije bilo loše - reče Hari.
- Kod mene je bilo prilično tiho - reče Čo. Iz nekog razloga, delovala je veoma posramljeno. -
Ovaj... idućeg raeseca ima još jedan izlet u Hogsmid, da li si video obaveštenje?
- Šta? A, ne, nisam proverio oglasnu tablu otkako sam se vratio.
- Da, i to baš na Dan zaljubljenih...
- Dobro - reče Hari, pitajući se zašto mu to govori. - Pa, pretpostavljam da želiš da...?
- Samo ako ti želiš - brzo će ona.
Hari se zablenu u nju. Upravo je zaustio da kaže 'Pretpostavljam da želiš da znaš kada je sledeći
sastanak DA?', ali njen odgovor nije bio u skladu sa time.
- Ja... ovaj... - reče on.
- Oh, u redu je ako nećeš - reče ona, delujući prestravljeno. - Ne brini... Ja... vidimo se.
Ona se okrenu i ode. Hari je stajao i zurio u nju, dok mu je raozak grozničavo radio. A onda nešto
kvrcnu u njegovoj glavi, i sve leže na svoje mesto.
-Čo! Hej - Čo!
On potrča za njom, i sustiže je na polovini mermemog stepeništa.
- Ovaj... hoćeš li da ideš sa mnom u Hogsmid na Dan zaljubljenih?
- Oooo, da! - reče ona, pocrvenevši, i lice joj se ozari.
- Važi... pa... dobro, dogovoreno - reče Hari, i osećajući da taj dan nije bio potpuni promašaj,
gotovo odlete do biblioteke po Rona i Hermionu, da ne zakasne na popodnevna predavanja.
Do šest uveče, pak, čak ni sjaj činjenice da je Čo pristala na sastanak nije mogao da razbije
zloslutne predosećaje koii su postajali sve gori, sa svakim Harijevim korakom na putu do Snejpove
kancelarije.
Kada je najzad stigao do vrata, zastao je pred njima, priželikujući da je bilo gde drugde, a onda,
duboko udahnuvši, pokuca i uđe.
Senovita soba bila je oivičena policama sa stotinama staklenih tegli u kojima su ljigavi komadi
životinja i biljki plutali u raznobojnim napicima. U jednom kutku nalazio se plakar pun sastojaka,
za koji je Snejp jednom optužio Harija da ga je pokrao - i to s razlogom. Hari, međutim, odmah
usmeri pažnju na sto, na kome je stajala plitka kamena zdela sa ugraviranim runama i simbolima
duž oboda, osvetljena svećama. Hari je odmah prepozna - bilo je to Dambldorovo sito-za-misli.
Pitajući se šta ono tu traži, za ime sveta, poskoči kada se Snejpov ledeni glas prolomi iz senke.
-Zatvori vrata za sobom, Poteru.
Hari ga posluša, uz užasan osećaj da je tirae samog sebe utamničio. Kada se okrenuo nazad ka sobi,
Snejp izađe na svetlo i nemo mu pokaza na stolicu preko puta stola. Hari sede, a za njim i Snejp,
netremice ga gledajući hladnim crnim očima, dok mu se u svakoj bori na licu ogledao prezir.
- Dakle, Poteru, znaš zašto si ovde - reče on. - Direktor me je zamolio da ti predajem oklumenciju.
Mogu samo da se nadam da ćeš u tome biti veštiji nego što si sa napicima.
- Dobro - reče Hari odsečno.
- Ovo možda i nije običan čas, Poteru - reče Snejp, zlobno suzivši oči - ali ja sam ti i dalje
nastavnik, i stoga ćeš tne stalno zvati 'gospodine' ili 'profesore'.
- Da... gospodine - reče Hari.
- Dakle, oklumencija. Kao što sam ti već rekao u kuhinji tvog dragog kuma, ova grana magije
zaključava um, kako bi odoleo magijskim upadima i uticajima.
_ A zašto profesor Dambldor smatra da mi je to potrebno, eospodine? - reče Hari, gledajući Snejpa
pravo u oči, pitajući se hoc'e li mu uopšte odgovoriti.
Snejp mu na trenutak uzvrati pogled, a onda prezrivo reče: - Čak bi i ti to dosad shvatio, Poteru.
Mračni gospodar je izuzetno vešt u legilimenciji...
- Šta je to? Gospodine?
- To je sposobnost izvlačenja osećanja i sećanja iz umova drugih osoba...
- On ume da čita misli? - reče Hari brzo, kada je čuo potvrdu svojih najvećih strahovanja.
- Ti stvarno nemaš osećaj za suptilnost, Poteru - reče Snejp, zacaklivši svojim tamnim očima. - Ne
razumeš finese koje čine razliku. To je jedan od tvojih nedostataka zbog kojih tako žalosno
spravljaš napitke.
Snejp na trenutak zastade, očigledno želeći da što duže uživa u toj uvredi, pre nego što nastavi.
-Samo Normalci govore o 'čitanju misli'. Um nije neka tamo knjiga, koja se po volji može otvoriti i
razgledati. Misli nisu urezane unutar lobanje, da može da ih iščita svaki uljez. Um je kompleksna i
slojevita stvar, Poteru - to jest, većina umova je takva. - On se prezrivo iskezi. - Istina je, pak, da oni
koji ovladaju legilimencijom jesu u stanju da, pod određenim uslovima, urone u umove svojih
žrtava i da tačno protumače stvari koje u njima zapaze. Mračni gospodar, na primer, gotovo uvek
zna kada ga neko laže. Samo oni vični oklumenciji umeju da izoluju ona osećanja i uspomene koji
protivureče izgovorenoj laži, pa tako mogu da izgovaraju neistine u njegovom prisustvu, a da ne
budu otkriveni.
Šta god Snejp govorio, legilimencija je Hariju zvučala kao citanje misli, i nimalo mu se nije
dopadalo to što čuje.
-Dakle, mogao bi upravo sada da zna šta mi mislimo? Gospodine?
-Mračni gospodar je prilično daleko, a zidove i zemljište Hogvortsa čuvaju mnoge drevne čini i
mađije, kako bi oni koii prebivaju u njima bili zaštićeni, telesno i mentalno - reče Sneip - Vreme i
prostor su značajni faktori u magiji, Poteru. Kontakt očima je često neophodan prilikom
legilimencije.
-Pa dobro, zašto onda moram da učim oklumenciju?
Snejp osmotri Harija, prelazeći dugačkim, tankim prstom preko usana.
-Čini se da za tebe ne važe uobičajena pravila, Poteru. Kletva koja nije uspela da te ubije izgleda da
je napravila neku sponu između tebe i Mračnog gospodara. Dokazi ukazuju na to da, kada ti je um
najopušteniji i najranjiviji - kada spavaš, na primer - ti deliš misli i emocije Mračnog gospodara.
Direktor misli da nije preporučljivo da se to nastavi. Želi da te naučim kako da zatvoriš svoj um
pred Mračnim gospodarem.
Harijevo srce ponovo stade silovito da pumpa. Ništa mu se nije uklapalo.
-Ali zašto profesor Dambldor želi to da spreči? - upita iznenada. - Ni meni se to ne dopada, ali se
pokazalo korisnim, zar ne? Mislim... video sam da je ona zmija napala gospodina Veslija, a da
nisam, profesor Dambldor ne bi bio u stanju da ga spasi, zar ne? Gospodine?
Snejp je na par trenutaka zurio u Harija, još uvek prelazeći prstom oko usana. Kada je napokon
progovorio, činio je to polako i zamišljeno, kao da odmerava svaku svoju reč.
- Čini se da Mračni gospodar donedavno nije bio svestan povezanosti između tebe i njega. Čini se
da si do sada doživljavao njegove emocije, i delio njegove misli, a da on to nije m znao. Međutim,
vizija koju si imao neposredno pred Božić...
- Ona sa zmijom i gospodinom Veslijem?
- Ne prekidaj me, Poteru - reče Snejp opasnim glasom. - Kao što rekoh, vizija koju si imao
neposredno pred Božić bila je tako moćan upad u misli Mračnog gospodara...
- Ali, video sam kroz zmijine oči, a ne njegove!
-Mislim da sam ti upravo rekao da me ne prekidaš, Poteru?
Ali Harija nije bilo briga da li je Snejp ljut. Napokon je uspeo da prodre do srži stvari. Pomerio se u
stolici, tako da je, ni ne primetivši, seo na samu ivicu, napet kao da će da poleti.
-Kako to da sam video kroz zmijine oči, ako delim misli sa Voldemorom?
-Ne izgovaraj ime Mračnog gospodaral - prodra se Snejp.
Nastupi gadna tišina. Streljali su jedan drugog pogledom preko sita-za-misli.
-Profesor Dambldor izgovara njegovo ime - reče Hari tiho.
- Dambldor je izuzetno moćan čarobnjak - promrmlja Snejp. - Ako se on možda i oseća dovoljno
siguran u sebe da sme da izgovori to ime... mi ostali... - On, očigledno nesvesno, protrlja levu
nadlakticu, gde mu je, Hari je to vrlo dobro znao. Mračni znak bio utisnut u kožu.
- Samo sam hteo da znam - ponovo poče Hari, trudeći se da rau glas zvuči ljubazno - zašto...
- Cini se da si se obreo u zmijinom umu zato što se Mračni gospodar u tom trenutku nalazio u
njemu - zareža Snejp. - Upravo je zaposeo zmiju, tako da si i ti sanjao da si u njoj.
- A Vol... on... je shvatio da sam ja unutra?
- Cini se da je tako - reče Snejp hladno.
- Otkud znate? - upita Hari brže-bolje. - Da li to profesor Dambldor samo nagađa, ili...?
- Rekao sam ti - reče Snejp, ukrutivši se u stolici - da me zoveš 'gospodine'.
- Da, gospodine - reče Hari nestrpljivo - ali otkud znate da...?
- Dovoljno je to što znamo - prekinu ga Snejp. - Važno je to da je Mračni gospodar sada svestan da
imaš uvid u njegove il i osećanja. Takode je zaključio da verovatno proces može funkcioniše i
obrnutim tokom. To jest, shvatio je da će on ći da pristupi tvojim mislima i osećanjima...
- I da će moći da me natera da činim stvari protiv sv ' volje? - upita Hari. - Gospodinel - dodade
brzo.
- Moguće je - reče Snejp hladno i nezabrinuto. - što na vraća na temu oklumencije.
Snejp izvuče štapić iz unutrašnjeg džepa svoje odore, a Hari se napeto ukoči u stolici, ali Snejp
prosto pridiže štapić do slepoočnice i zadenu njegov vrh u masni koren svoje kose. Kada ga je
izvukao, na njemu se nalazila neka srebrnasta supstanca, koja se rastezala od slepoočnice do štapića
kao debela nit paučine, koja se odlomi čim on malo jače povuče štapić, i graciozno pade u sito-zamisli,
gde stade da se uvija, prelivajući se u srebrnasto belim nijansama, niti gas, niti tečnost. Još
dvaput Snejp podiže štapić do slepoočnice i svaki put stavi srebrnastu tvar u kamenu zdelu, a onda,
bez ikakvog objašnjenja, pažljivo pridiže sito-za-misli, skloni ga na policu sa strane i ponovo se
suoči licem u lice sa Harijem, držeći štapić na gotovs.
-Ustani i izvadi štapić, Poteru.
Hari se pridiže, strašno nervozan. Odmeravali su se sa suprotnih strana stola.
- Možeš da upotrebiš štapić da pokušaš da me razoružaŠ, ili da se odbraniš na bilo koji drugi način
koji ti padne na pamet - reče Snejp.
- A šta ćete vi da radite? - upita Hari, obazrivo osmatrajući Snejpov štapić.
- Pokušaću da prodrem u tvoj um - reče Snejp nežno. - Videćemo koliko ćeš se uspešno odupreti.
Rečeno mi je da si već pokazao sklonost da se odupreš kontrolišućoj kletvi. Shvatićeš da su ti i za
ovo potrebne slične moći... spremi se sada. Legilimens!
Snejp činima pogodi Harija pre nego što se ovaj spremio, pre nego što je čak i počeo da prikuplja
snagu da se odupre. Kancelarija mu se zaleluja pred očima i nestade. Kroz glavu počeše da mu
proleću slike, jedna za drugom, poput treperavog filma, toliko živopisnog da Hari postade slep za
sve što ga je okruživalo.
Imao je pet godina, i posmatrao je Dadlija kako vozi novi crveni bicikl, a srce mu je izgaralo od
ljubomore... imao je devet godina, i sakrio se od buldoga Trboseka popevši se na drvo dok su mu se
Darslijevi smejali odozdo sa travnjaka... sedeo je pod šeširom za razvrstavanje, koji mu je govorio
da će dobro proći u Sliterinu... Hermiona je ležala u bolničkom krilu, lica pekrivenog gustim crnim
krznom... stotinu dementora ga je opkolilo pored mračnog jezera... Čo Čang mu je prilazila sve
bliže pod imelom...
Ne, reče glas unutar Harijeve glave, dok se sećanje na Co sve više približavalo, nećeš to videti,
nećeš to videti, to je lično...
On oseti snažan bol u kolenu. Snejpova kancelarija mu ponovo iskrsnu pred očima, i on shvati da je
pao na pod i bolno udario kolenom o nogu Snejpovog stola. Podigao je pogled ka Snejpu, koji je
spustio štapić i trljao ručni zglob. Na njemu je imao gadan trag, poput opekotine.
- Da li si nameravao da izvedeš pekuću čin? - upita ga Snejp hladno.
- Ne - reče Hari sa gorčinom, ustajući sa poda.
- Tako sam i mislio - reče Snejp nezadovoljno. - Dopustio si mi da zadrem isuviše duboko. Izgubio
si kontrolu.
- Da li ste videli sve što i ja? - upita Hari, ne znajući da li zbilja želi da zna odgovor na to.
- Neke fragmente - reče Snejp, izvivši usnu u osmeh. - Kome pripada onaj pas?
- Mojoj tetki Mardž - promrmlja Hari, mrzeći Snejpa.
- Pa, za prvi pokušaj, nije bilo toliko loše koliko je moglo da bude - reče Snejp, ponovo pridigavši
štapić. - Na kraju si uspeo da me zaustaviš, iako si trošio vreme i energiju vičući. Moraš da ostaneš
usredsreden. Odbij me svojim umom, i nećeš tnorati da pribegavaš upotrebi štapića.
- Pokušavam - reče Hari ljutito - ali mi vi ne govorite kako!
-Pazi na ponašanje, Poteru - reče Snejp preteći. - Sada h ću da sklopiš oči.
Hari mu uputi opak pogled pre no što je uradio šta mu je rečeno. Nije mu se svidala pomisao da
stoji tu, sklopljenih očiju, dok je Snejp ispred njega sa štapićem.
-Isprazni um, Poteru - reče Snejpov ledeni glas. - Otarasi se svih emocija...
Ali Harijev bes na Snejpa nastavi da mu teče venama poput otrova. Da se oslobodi besa? Lakše bi
se otarasio sopstvenih nogu...
-Ne činiš šta ti govorim, Poteru... trebaće ti više discipline ... sada se fokusiraj...
Hari pokuša da isprazni um, pokuša da ne razmišlja, da se ne priseća, niti da bilo šta oseća...
-Hajdemo sada ponovo... kada izbrojim do tri... jedan – dva - tri - Legilimens!
Veliki cmi zmaj pomaljao se pred njim... otac i majka su mu mahali iz začaranog ogledala... Sedrik
Digori je ležao na zemlji, zureći u njega praznim očima...
-NEEEEE!
Hari je opet bio na kolenima, uronivši licem u šake, dok ga je mozak boleo kao da je neko pokušao
da mu ga iščupa iz lobanje.
-Ustaj! - oštro će Snejp. - Diži se! Ne trudiš se, uopšte ne pokušavaš. Dopuštaš mi da pristupam
sećanjima kojih se bojiš, sam mi daješ oružje da ga upotrebim protiv tebe!
Hari se ponovo uspravi, dok mu je srce divlje lupalo, kao da je stvamo video Sedrika kako umire na
groblju. Snejp je bio bleđi no inače, i besniji, mada ni približno besan kao Hari.
- Trudim - se - procedi on kroz stisnute zube.
- Rekao sam ti da se oslobodiš emocija!
- Je 1' da? Pa, to mi trenutno baš i nije lako - zareža Hari.
- Onda ćeš biti lak plen Mračnom gospodaru! - reče Snejp divljački. - Budale koje ponosno nose
svoje srce zadenuto za nojas, koje ne mogu da kontrolišu svoja osećanja, koje se zadržavaju na
tužnim uspomenama i dopuštaju sebi da se lako isprovociraju - jednom rečju, slabići - takvi nemaju
nikakve šanse protiv njegovih moći! On će prodreti u tvoj um sa apsurdnom lakoćom, Poteru!
- Ja nisam slabić - reče Hari tihim glasom, dok mu je gnev već kuljao kroz celo telo, tako da mu se
činilo da bi mogao svakog časa da napadne Snejpa.
- Onda to i dokaži! Ovladaj samim sobom! - razdra se Snejp. - Kontroliši bes, disciplinuj um!
Pokušaćemo ponovo! Spremi se! Legilimens!
Posmatrao je teču Vernona kako zakucava dasku na prorez za pisma... stotinu dementora je plutalo
preko jezera i zemljišta ka njemu... trčao je hodnikom bez prozora zajedno sa gospodinom
Veslijem... približavali su se običnim crnim vratima na samom kraju hodnika... Hari je očekivao da
će proći kroz njih... ali ga gospodin Vesli povede nalevo, niz kamene stepenice...
-ZNAM! ZNAM!
Opet je bio na sve četiri na podu Snejpove kancelarije, dok ga je ožiljak neprijatno peckao, ali je
glas kojim je upravo uzviknuo te reči bio trijumfalan. Ponovo se pridigao i zatekao Snejpa kako zuri
u njega sa pridignutim štapićem. Izgledalo je kao da je ovaj put Snejp skinuo čini sa njega pre nego
što je pokušao da mu se odupre.
- Šta je bilo, Poteru? - upita on, odmeravajući Harija.
- Video sam... setio sam se - prodahta Hari. - Upravo sam shvatio...
- Šta si shvatio? - upita Snejp odsečno.
Hari mu ne odgovori odmah. Još uvek je uživao u trenutku zaslepljujućeg poimanja dok se trljao po
čelu...
Već mesecima je sanjao hodnik bez prozora koji se završava zakljućanim vratima, ne shvatajući da
se radi o pravom mestu. Sada, kada je ponovo sagledao svoja sećanja, znao je da je sve vreme
sanjao hodnik kroz koji je protrčao sa gospodinom Veslijem dvanaestog avgusta, dok su žurili u
sudnicu u Ministarstvu. Bio je to hodnik koji je vodio do Odseka za misterije a gospodin Vesli
nalazio se u njemu one noći kada ga je napala Voldemorova zmija.
On podiže pogled ka Snejpu.
- Šta se nalazi u Odseku za misterije?
- Šta si rekao? - upita tiho Snejp, a Hari sa velikim zadovoljstvom primeti da se Snejp unervozio.
- Rekoh, šta se nalazi u Odseku za misterije, gospodinel - reče Hari.
- A zašto - reče Snejp polako - uopšte pitaš tako nešto?
- Zato - reče Hari, pomno gledajući Snejpa da vidi kao će ovaj reagovati - što hodnik koji sam
upravo video - sanjam o njemu već mesecima... upravo sam ga prepoznao - vodi do Odseka za
misterije... a mislim da Voldemor želi nešto odatle...
-Rekao sam ti da ne izgovaraš ime Mračnog gospodara!
Njih dvojica razmeniše ubilačke poglede. Harijev ožiljak ponovo poče da žeže, ali njega nije bilo
briga. Snejp je delovao iznervirano, ali kada je ponovo progovorio, zvučao je kao da pokušava da
izgleda smireno i bezbrižno.
- U Odseku za misterije ima mnogo stvari, od kojih bi retko koje uspeo da razumeš, a nijedna te se
ne tiče. Da li si me razumeo?
- Da - reče Hari, još uvek trljajući svoj brideći ožiljak, koji je postajao sve bolniji.
- Hoću da te vidim ovde u isto vreme u sredu. Tada ćemo nastaviti da vežbamo.
- Dobro - reče Hari. Očajnički je želeo da izađe iz Snejpove kancelarije i pronađe Rona i Hermionu.
- Svake noći pre spavanja ima da iščistiš um od svih emocija, rastereti ga, učini ga praznim i
smirenim, da li me razumeš?
- Da - reče Hari, koji jedva da ga je slušao.
- Upozoravam te, Poteru... Znaću ako ne budeš vežbao...
-Važi - promrmlja Hari. On uze školsku torbu, prebaci je oreko ramena i stušti se ka vratima
kancelarije. Kada ih je otvorio, pogleda nazad ka Snejpu, koji je okrenuo leđa Hariju i skupljao
sopstvene misli iz sita-za-misli vrhom svog štapića, vraćajući ih pažljivo u glavu. Hari izađe bez
reči, pažljivo zatvorivši vrata za sobom, dok mu je ožiljak i dalje bolno pulsirao.
Hari je zatekao Rona i Hermionu u biblioteci, gde su radili na najnovijoj gomili domaćih zadataka
za Ambridžovu. Ostali učenici, gotovo svi petaci, sedeli su za obližnjim stočićima sa lampicama,
noseva zabijenih u knjige, grozničavo grebuckajući perima, dok je nebo sa druge strane prozora
postajalo sve crnje. Jedini drugi zvuk bio je tiho škriputanje cipela Madam Pins, bibliotekarke, dok
je preteće šetala između polica, dišući za vrat onima koji bi taknuli njene dragocene knjige.
Hariju klecnuše kolena. Ožiljak ga je još uvek boleo, osećao se kao da ima groznicu.
Kada je seo preko puta Rona i Hermione, spazio je svoj odraz u prozoru. Bio je veoma bled, a
ožiljak mu je bio izraženiji no inače.
- Kako je bilo? - prošaputa Hermiona, a onda, delujući zabrinuto, nastavi: - Da li ti je dobro, Hari?
- Aha... fino... pojma nemam - reče Hari nestrpljivo, trgavši se kada mu bol ponovo prostruja
ožiljkom. - Čujte... upravo sam nešto shvatio...
I on im ispriča šta je upravo video i zaključio.
- Dakle... kažes da je... - prošaputa Ron, dok je Madam Pins prošla pored njih, škripućući cipelama -
da se oružje - ono što Znaš-već-ko pokušava da ukrade - nalazi u Ministarstvu magije?
- U Odseku za misterije, mora da je tamo - prošaputa Hari.
- Video sam ta vrata kada me je tvoj tata vodio na saslušanje, a to su bez sumnje ona koja je čuvao
kada ga je ujela zmija.
Hermiona ispusti dugačak, spori uzdah.
- Naravno - prostenja ona.
- Sta naravno? - upita Ron prilično nestrpljivo.
- Rone, razmisli malo o tome... Stardžis Podmor je pokušavao da prođe kroz vrata u Ministarstvu
magije... mora da su to bila ta, prevelika je slučajnost!
- Otkud to da je Stardžis pokušao da provali kroz njih, kada je on na našoj strani?
- Pa, ne znam - priznade Hermiona. - To je stvarno pomalo čudno...
- A šta je uopšte u Odseku za misterije? - upita Hari Rona. - Da li je tvoj tata ikada to spominjao?
- Znam da ljude koji rade tamo zovu 'Neizrecivi' – reče Ron, mršteći se. - Zato što niko zapravo ne
zna šta oni rade - čudno mesto da se drži oružje.
- Nije nimalo čudno, savršeno ima smisla - reče Hermiona.
- Pretpostavljam da je to sigumo nešto strogo poverljivo na čemu Ministarstvo radi... Hari, siguran
si da ti je dobro?
Hari je upravo obe ruke svom snagom pritisnuo na čelo, kao da pokušava da ga ispegla.
- Da... u redu sam... - reče on, spustivši ruke, koje su mu drhtale. - Samo se osećam pomalo...
nimalo mi se ne dopada oklumencija.
- Pretpostavljam da bi svako bio rastresen, da mu je neko stalno iznova napadao um - reče
Hermiona saosećajno. - Cuj, hajde da se vratimo u dnevni boravak, tamo će nam biti malo udobnije.
Ali dnevni boravak je bio pun cike, smeha i uzbuđenja. Fred i Džordž su demonstrirali najnoviji
artikal namenjen njihovoj budućoj prodavnici šala i zevzevata.
-Bezglavi šeširi! - vikao je Džordž, dok je Fred mahao šiljatim šeširom ukrašenim pufnastim
ružičastim perom ka okupljenim učenicima. - Dva galeona komad, gledajte Freda.
Fred sav ozaren stavi šešir na glavu. Na trenutak je samo izgledao glupavo, a onda i šešir i njegova
glava nestadoše.
Nekoliko devojčica vrisnu, ali svi ostali se grohotom nasmejaše.
-Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš! - povika Džordž, opipavajući na tren rukom po vazduhu iznad
njegovog ramena. A onda mu se glava ponovo pojavi, čim je sa nje skinuo šešir sa roze perom.
-Kako uopšte funkcionišu ti šeširi? - upita Hermiona, previše sluđena čitavora gungulom da bi
radila domaći. Posmatrala je Freda i Džordža. - Mislim, očigledno je u pitanju neka čin
nevidljivosti, ali je prilično pametno što su proširili polje nevidljivosti van granica začaranog
predmeta... mada, pretpostavljam da sama čin ne bi bila preterano dugog veka.
Hari joj ne odgovori. Bilo mu je muka.
- Moraću ovo da dovršim sutra - promrmlja on, odgurnuvši u stranu udžbenike koje je upravo
izvadio iz torbe.
- Pa, zapiši to onda u organizator domaćih zadataka! - ohrabri ga Hermiona. - Da ne bi zaboravio!
Hari i Ron razmeniše ozlojeđene poglede kad on poseže za torbom, izvadi organizator i reda radi ga
otvori.
- Nemoj da nisi vredan, zabušantu jedanl - izgrdi ga knjiga kada Hari zapisa da treba da uradi
domaći za Ambridžovu.
Hermiona se nasmeši na to.
- Mislim da ću da pođem na spavanje - reče Hari, strpavši organizator domaćih zadataka nazad u
svoju torbu i napravi sebi mentalnu belešku da ga prvom prilikom baci u vatru.
On prođe kroz dnevni boravak, izbegavši Džordža, koji je pokušao da mu natakne bezglavi šešir na
glavu, i stiže do mira i tišine hladnog kamenog stepeništa koje je vodilo u dečačke spavaonice.
Ponovo mu je bilo muka, baš kao i one noći kada je imao viziju zmije, ali je mislio da će sve biti u
redu kada malo prilegne.
Otvorio je vrata spavaonice i samo što je zakoračio u nju, oseti tako oštar bol, da je pomislio da ga
je neko zasekao po glavi. Nije znao gde je, da li stoji ili leži, nije znao čak ni sopstveno ime.
U ušima mu je odzvanjao manijakalni smeh... bio je srećniji no što je dugo vremena bio... ushićen,
ekstatičan, pobedonosan... zbila se divna, predivna stvar...
-Hari? HARI!
Neko ga udari po licu. Ludački smeh preseče bolni krik. Veselje ga je polako napuštalo, ali se smeh
nastavio...
Otvorio je oči, i čim je to učinio, postao je svestan da divljački smeh dopire iz njegovih usta. Istog
trena kada je to shvatio, on prestade. Hari je ležao na podu, dahćući, zagledan u plafon, dok mu je
ožiljak na čelu strahovito pulsirao. Ron se nadvijao nad njim, delujući veoma zabrinuto.
- Šta je bilo? - upita.
- Ja... ne znam... - prostenja Hari, pridižući se. - Mnogo je srećan... stvamo je veseo...
- Znaš-već-ko?
- Nešto dobro se desilo - promumla Hari. Drhtao je kao onda kada je video zmiju kako napada
gospodina Veslija, i bilo mu je strašno muka. - Nešto čemu se nadao.
Te reči mu izleteše iz usta, baš kao i u svlačionici grifindorskog tima, kao da ih je neki neznanac
izgovorio, a ipak je znao da su istinite. Duboko je udisao, snagom volje sprečavajući sebe da se ne
ispovraća po Ronu. Bilo mu je veoma drago što ovaj put Din i Sejmus nisu tu da ga vide.
-Hermiona mi je rekla da te obiđem - reče Ron tiho, pomažući Hariju da ustane. - Kaže da će ti
trenutno odbrambeni mehanizmi biti spušteni, pošto ti je Snejp čeprkao po umu... ipak,
pretpostavljam da će ti to pomoći na duge staze, zar ne?
On sumnjičavo pogleda u Harija dok mu je pomagao da ode do kreveta. Hari bez ikakvog ubedenja
klimnu glavom i sruči se poleđuške na jastuke, sav bolan od silnog padanja na pod te večeri, dok ga
je ožiljak još uvek peckao. Nije mogao da se odupre pomisli da je njegov prvi pokušaj bavljenja
oklumencijom oslabio otpor njegovog mozga, umesto da ga ojača, i pitao se, uz veliku zebnju, zbog
čega je Lord Voldemor srećniji no što je ikada bio u poslednjih četrnaest godina.
Poruka [Strana 1 od 2]
Idi na stranu : 1, 2
» Svet književnosti » Forumska biblioteka » Fantastika/Horor » Hari Poter » Hari Poter i Red feniksa 5
Similar topics
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
|
|
|
