26. Pećina
Hari je osećao miris soli i slušao nalet talasa. Haran, prohladan povetarac mrsio mu je kosu dok je
gledao mesečinom osvetljeno more i zvezdano nebo. Stajao je na visokoj steni od tamnog kamena,
dok se pod njim voda penila i komešala. On se osvrnu preko ramena. Iza njega je bila veoma visoka
litica, bezdan, crn i bezličan. Nekoliko velikih gromada kamena, kao ona na kojoj su stajali Hari i
Dambldor, izgledale su kao da su se u nekom davnom trenutku odlomile sa litice. Bio je to
sumoran, okrutan vidik, more i stene, vidik koji nije ublažavalo nijedne drvo. nijedna travnata ili
peščana površina.
- Šta misliš? - upita Dambldor. Zvučao je kao da pita Harija da li je to dobro mesto za piknik.
- Ovde su dovodili decu iz sirotišta? - upita Hari, koji nije mogao da zamisli neprijatnije mesto za
jednodnevni izlet.
- Ne baš ovde - reče Dambldor. - Na pola puta duž litica iza nas nalazi se selo. Verujem da su tu
dovodili siročad da se nadišu morskog vazduha i posmatraju talase. Mislim da su samo Tom Ridl i
njegove mlađane žrtve posetili ovo mesto. Nijedan Normalac nije mogao da dopre do ovih stena
sem ako nije posebno dobar planinar, a čamci ne mogu da priđu liticama. Vode oko njih previše su
opasne. Smatram da se Ridl spustio niza stene. Više uz pomoć magije nego konopaca. A ca sobom
je poveo dvoje dece. Verovatno da bi se naslađivao mučeći ih. Mislim da je i samo putovanje do
dole bilo dovoljno za to, a ti? Hari ponovo pogleda liticu i oseti žmarce.
- Ali njegovo krajnje odredište... i naše... leži malo dalje. Hodi.
Dambldor pozva Harija do same ivice stene, še se nalazio niz nazubljenih udubljenja, koja su
predstavljala oslonac za noge što vodi do stena, napola potopljenih u vodu, bliže litici. Bio je to
opasan spust, i Dambldor se, donekle sputan svojom sasušenom rukom, kretao polako. Niže stene
bile su klizave od morske vode. Hari je osećao kako ga kapljice hladne slane vode udaraju no licu.
- Lumos - reče Dambldor kada je stigao do stene najbliže samoj litici. Hiljade tačkica zlatne
svetlosti zasja po tamnoj površini vode, nekoliko stopa ispod mesta cce je on čučao. Crni zid od
kamena iza njega takođe je bio osvetljen.
- Vidiš? - reče Dambldor tiho, podigavši svoj štapić malo više. Hari vide procep u litici u kome se
komešala mračna voda.
- Neće ti smetati da se malko pokvasiš?
- Ne - reče Hari.
- Onda skini nevidljivi ogrtač... nema više potrebe da ga nosiš... pa da zaronimo.
I sa iznenadnom spretnošću svojstvenom mnogo mlađem čoveku, Dambldor skliznu niza stenu,
sleti u more i poče da pliva, savršenim prsnim stilom, ka tamnom procepu u steni, držeći svetleći
štapić u zubima. Hari strgnu ogrtač, ugura ga u džep i krenu za njim.
Voda je bila ledena. Harijeva natopljena odeća talasala se oko njega vukući ga nadole. Duboko
dušući vazduh koji mu je ispunjavao nozdrve oštrim mirisom soli i morske trave, zapliva ka
blistavoj, udaljenoj svetlosti koja je sada zalazila dublje u liticu.
Procep se uskoro otvori u mračan tunel, za koji je Hari znao da će se napuniti vodom kada dođe
plima. Ljigavi zidovi bili su široki jedva pola metra, i sijali su kao mokar katran pod promičućim
zracima svetlosti Dambldorovog štapića. Malo dalje, Hari vide da prolaz skreće ulevo i da se
proteže duboko u liticu. Nastavi da pliva za Dambldorom, dodirujući grube, mokre stene vrhovima
utrnulih prstiju.
Zatim vide Dambldora kako se uzdiže iz vode ispred njega, dok su mu se srebna kosa i tamna odora
presijavali na svetlu. Kada je Hari stigao do tog mesta, naišao je na stepenice koje vode u veliku
pećinu. On se uzvera uz njih, dok mu je voda curila sa natopljene odeće, i izađe na ustajao, leden
vazduh, nekontrolisano se tresući.
Dambldor je stajao nasred pećine, visoko podignutog štapića, i polako se okretao u mestu, ispitujući
zidove i svod.
- Da, ovo je to mesto - reče Dambldor.
- Otkud znate? - prošaputa Hari.
- Iskusilo je magiju - reče Dambldor prosto.
Hari nije mogao da oceni da li drhti od hladnoće do kostiju, ili podjednako neprijatne svesti o
bačenim činima. Posmatrao je kako Dambldor nastavlja da se okreće u mestu, očigledno
usredsređen na stvari koje Hari nije mogao da vidi.
- Ovo je tek pretkomora, ulazna dvorana - reče Dambldor nakon nekoliko trenutaka. - Moramo da
se probijemo u unutrašnjost... sada nam na putu stoje prepreke Lorda Volemora, a ne one koje je
načinila priroda...
Dambldor je prišao zidu pećine i stao da ga gladi vrhovima pocrnelih prstiju, mrmljajući reči na
čudnom jeziku koji Hari nije razumeo. Dvaput je Dambldor obišao pećinu, dodirujući crne stene što
je više mogao, tu i tamo zastavši, prelazeći prstima tamo-amo preko neke određene tačke, sve dok
najzad nije zastao, pritisnuvši šaku skroz uza zid.
- Ovde - reče on. - Proći ćemo ovuda. Ulaz je sakriven.
Hari nije pitao otkud Dambldor to zna. Nikada dosad nije video čarobnjaka da ovako procenjuje
stvari, prostim pogledom i dodirom; ali Hari je odavno naučio da su eksplozije i dim češće oznaka
neukosti nego stručnosti.
Dambldor se odmaknu od zida pećine i uperi štapić u stenu. Na trenutak se tu pojavi oivičen lučni
prolaz, sijajući belim sjajem, kao da se iza pukotine nalazi jako svetlo.
- U-u-uspeli ste! - procedi Hari kroz cvokotave zube, ali pre nego što je to izustio, obrisi prolaza su
nestali, ostavljajući stenu golu i čvrstu kao i pre. Dambldor se osvrnu.
- Hari, tako mi je žao, potpuno sam zaboravio - reče. Uperi štapić u Harija i istog trenutka Harijeva
odeća postade topla i suva kao da se sušila kraj rasplamsalog ognjišta.
- Hvala vam - reče Hari zahvalno, ali Dambldor je već ponovo usmerio svoju pažnju na čvrst
kameni zid pećine. Nije više pokušavao magijom već je prosto stajao i napeto zurio u njega, kao da
je na njemu napisano nešto krajnje zanimljivo. Hari je stajao nepomično. Nije želeo da naruši
Dambldorovu koncentraciju.
A onda, nakon dobra dva minuta, Dambldor tiho reče: - 0, nije valjda. Tako sirovo.
- Šta to, profesore?
- Sve mi se čini - reče Dambldor gurnuvši nepovređenu ruku u odoru, iz koje izvuče kratak srebrn
nož kakvim je Hari imao običaj da secka sastojke za napitke - da moramo da platimo da bismo
prošli.
- Platimo? - reče Hari. - Moramo nešto da damo vratima?
- Da - reče Dambldor. - Krv, ukoliko se grdno ne varam.
-Krv?
- Rekoh da je sirovo - reče Dambldor, koji je zvučao prezrivo, čak i razočarano, kao da je Voldemor
ispod standarda koje je Dambldor očekivao. - Ideja je, kao što si, siguran sam, i sam shvatio, da tvoj
neprijatelj, koga god pola bio, mora da sam sebe učini slabijim ne bi li ušao. Lord Voldemor
ponovo nije u stanju da shvati da postoje mnogo gore stvari od fizičkih povreda.
- Da, ali ipak, ako ih možete izbeći... - reče Hari, koji je u životu već iskusio dovoljno bola da bi
poželeo da ga ponovo oseti.
- Međutim, ponekad je to neizbežno - reče Dambldor zasukavši rukav odore i otkrivši nadlakticu
svoje povređene ruke.
- Profesore! - protestovao je Hari sjurivši se ka Dambldoru kad ovaj podiže nož. - Ja ću to da
uradim, ja sam...
Nije znao šta da kaže... mlađi, zdraviji? Ali Dambldor se samo nasmeja. Video se srebrn blesak, a
zatim crven mlaz. Površina stene beše poprskana tamnim, svetlucavim kapljicama.
- Veoma si ljubazan, Hari - reče Dambldor prešavši zatim vrhom svog štapića preko duboke
posekotine koju je načinio na sopstvenoj ruci, te ova istog časa zaraste, baš kao što je Snejp zalečio
Melfojeve rane. - Ali tvoja krv vredi mnogo više od moje. Ah, čini se da je upalilo, zar ne?
Plamteći srebrni obrisi luka ponovo se pojaviše na zidu, i ovaj put ne izbledeše: krvlju poprskana
stena unutar tih obrisa prosto nestade, otvarajući prolaz u, kako se činilo, potpunu tminu.
- Pođi za mnom - reče Dambldor i prođe kroz lučni prolaz, a Hari odmah za njim, osvetljavajući put
štapićem dok je hodao.
Susreše se sa jezivim prizorom: stajali su na ivici velikog crnog jezera, toliko nepreglednog da Hari
nije mogao da vidi suprotnu obalu, u pećini koja je bila toliko visoka da se i svod gubio u nedogled.
Maglovito zelenkasto svetlo sijalo je daleko, na sredini jezera, kako se činilo. Njegov odraz bio je
vidljiv u potpuno mirnoj vodi. Zelenkasti sjaj i svetlost iz dva štapića behu jedine stvari koje su
probijale inače somotsko crnilo, mada njihovi zraci nisu prodirali onoliko daleko koliko je Hari to
očekivao. Tmina je iz nekog razloga bila gušća od normalnog mraka.
- Hajde, pođimo - reče Dambldor tiho. - Budi veoma pažljiv da ne zakoračiš u vodu. Budi uz mene.
On pođe ivicom jezera, a Hari ga je pratio na kratkom odstojanju. Njihovi koraci stvarali su ječeće,
šljapkave zvuke po uskom kamenom obodu koji je okruživao vodu. Išli su napred, ali se vidik nije
menjao: s jedne strane grub kameni zid, s druge, neograničeno prostranstvo glatkog, staklastog
crnila, usred koga se nalazio taj misteriozni zelenkasti sjaj. Hariju je celo mesto, i tišina u njemu,
bilo mučno, nelagodno.
- Profesore? - reče on najzad. - Mislite li da je Horkruks ovde?
- 0, da - reče Dambldor. - Da, siguran sam da jeste. Pitanje je kako da dođemo do njega?
- Zar ne bismo... zar ne bismo mogli da prosto probamo sa prizivajućom čini? - reče Hari, siguran
da je u pitanju glup predlog, ali mnogo orniji da napusti to mesto što je pre moguće nego što je bio
spreman da prizna.
- Svakako da možemo - reče Dambldor zastavši tako naglo da je Hari gotovo naleteo na njega. -
Zašto ti to ne učiniš?
- Ja? Pa... U redu...
Hari to nije očekivao, ali pročisti grlo i glasno reče, isukanog štapića - Aćio Horkruks!
Uz zvuk nalik eksploziji, nešto veoma veliko i bledo izroni iz crne vode nekih desetak metara od
njih. Pre nego što je Hari stigao da vidi šta je u gatanju, ono ponovo nestade uz veliki pljusak koji
načini krupne, duboke talase na površini glatkoj kao ogledalo. Hari od šoka poskoči unazad i udari
u zid. Kad se okrenuo ka Dambldoru, srce mu je i dalje bubnjalo.
- Šta to bi?
- Mislim da je u pitanju nešto što je spremno da uzvrati ukoliko pokušamo da prosto zgrabimo
Horkruks.
Hari još jednom pogleda u vodu. Površina jezera ponovo je bila nalik sjajnom crnom staklu: talasi
su nestali neobično brzo. Harijevo srce je, međutim, još bubnjalo.
- Da li ste zali da će se to dogoditi, gospodine?
- Mislio sam da će se neššo dogoditi ukoliko budemo načinili očigledan pokušaj da se dočepamo
Horkruksa. To je bila veoma dobra ideja, Hari: najjednostavniji način da otkrijemo sa čim se
suočavamo.
- Ali mi ne znamo šta je ta stvar bila
- reče Hari pogledavši u zloslutno mirnu vodu.
- Hoćeš reći, šta su te sšvari bile - reče Dambldor. - Sumnjam da je u pitanju samo jedna. Hoćemo
li da produžimo?
- Profesore? -Da,Hari?
- Mislite li da ćemo morati da uđemo u jezero?
- U njega? Samo ako zbilja ne budemo imali sreće.
- Ne mislite da je Horkruks na dnu?
- 0, ne... mislim da je Horkruks u sredini. Dambldor pokaza na maglovito zeleno svetlo u sredini
jezera.
- Znači da ćemo morati da pređemo preko jezera da bismo došli do njega?
- Da, rekao bih.
Hari ništa ne uzvrati. Misli su mu bile zaokupljene vodenim čudovištima, džinovskim zmijama,
demonima, kelpijima i đavolcima...
- Aha - reče Dambldor, i ponovo zastade. Ovaj put Hari zaista nalete na njega. Na trenutak je
balansirao na ivici mračne vode, a onda se Dambldorova nepovređena ruka čvrsto sklopi oko
njegove nadlaktice, povukavši ga nazad. - Izvini, Hari, trebalo je da te upozorim. Molim te,
primakni se uza zid mislim da sam pronašao mesto.
Hari nije imao pojma na šta Dambldor misli. Koliko je mogao da vidi, ovaj deo mračnog crnila bio
je potpuno nalik svim ostalim delovima, ali se činilo da je Dambldor osetio da ovde ima nečeg
posebnog. Ovaj put nije prelazio rukom preko kamenog zida, već kroz vazduh, kao da očekuje da
pronađe i uhvati nešto nevidljivo.
- Oho - veselo reče Dambldor nekoliko trenutaka kasnije. Njegova šaka sklopi se oko nečega u
vazduhu što Hari nije mogao da vidi. Dambldor priđe bliže vodi. Hari je nervozno posmatrao kako
vrhovi Dambldorovih cipela sa kopčom staju na samu ivicu kamenog oboda. Držeći ruku stegnutu u
vazduhu, Dambldor drugom rukom podiže štapić, i njegovim vrhom dodirnu svoju pesnicu.
Istog časa se niotkuda pojavi debeo bakarnozeleni lanac, protežući se iz vodene dubine do
Dambldorove stegnute šake. Dambldor štapićem dodirnu lanac, koji poče da mu klizi kroz šaku kao
zmija, uvijajući se po tlu uza zveket koji je bučno odjekivao među kamenim zidovima, izvlačeći
nešto iz dubine crne vode. Hariju zastade dah kada avetinjski pramac sićušnog čamca probi
površinu vode, sijajući zeleno kao i lanac, i stade da, maltene bez ikakvog talasanja, pluta prema
mestu na obali cce su stajali Hari i Dambldor.
- Kako ste znali da je tu? - upita Hari zapanjeno.
- Magija uvek ostavlja tragove - reče Dambldor, kada čamac uz nežan ucarac dospe do obale -
ponekad veoma prepoznatljive. Ja sam učio Toma Ridla. Poznajem njegov stil.
- Da li... da li je ovaj čamac bezbedan?
- 0, da, mislim da jeste. Voldemor je morao da stvori sredstvo kojim će preći preko jezera a da ne
razgnevi stvorenja koja je smestio unutra, za slučaj da ikada poželi da poseti ili uzme svoj
Horkruks.
- Znači one stvari u vodi neće nam ništa ako pređemo u Voldemorovom čamcu?
- Moramo da se pomirimo s pretpostavkom da će, u nekom trenutku, oni shvatiti da mi nismo Lord
Voldemor. Do sada nam je, međutim, dobro išlo. Dozvolili su nam da podignemo čamac.
- Ali zašto su nam dozvolili? - upita Hari, koji nije mogao da se otrese prizora pipaka koji će se
izdizati iz mračne vode, čim se budu otisnuli od obale.
- Voldemor je verovatno bio prilično uveren da niko ne bi mogao da pronađe čamac, izuzev veoma
moćnog čarobnjaka - reče Dambldor. - Mislim da je bio spreman da rizikuje ono što, kako se njemu
čini, nije nimalo verovatno - da će ga iko drugi pronaći, znajući da je napred postavio druge
prepreke koje samo on ume da probije. Videćemo da li je u pravu.
Hari pogleda dole u čamac. Zbilja je bio veoma mali.
- Ne izgleda kao da je napravljen za dvoje ljudi. Hoće li uspeti da nas obojicu ponese? Hoćemo li
biti preteški zajedno?
Dambldor se zakikota.
- Voldemora ne bi brinula težina, već količina magijske moći koja bi prešla preko jezera. Mislim da
je na ovaj čamac bačena čin tako da samo jedan čarobnjak može da plovi u njemu.
- Ali onda...?
- Ne verujem da se ti računaš, Hari. Maloletan si i nekvalifikovan. Voldemor nikada ne bi očekivao
da jedan šesnaestogodišnjak dođe ovamo: mislim da je malo verovatno da će se tvoje moći
registrovati pored tolikih mojih.
Ove reči nisu nimalo podigle Harijev moral. Možda je Dambldor to znao, jer dodade: -
Voldemorova greška, Hari, Voldemorova greška... starost je budalasta i zaboravna kad potcenjuje
mladost... e, ovog puta ti pođi prvi i pazi da ne dodirneš vodu.
Dambldor se pomeri u stranu, a Hari se polako uzvera u čamac. I Dambldor uđe, namota lanac i
spusti ga na pod. Zgurali su se jedan uz drugog. Hari nije mogao da sedne udobno, već je čučao, a
kolena su mu štrčala preko ivice čamca, koji odmah poče da se pomera. Nije se čulo ništa izuzev
svilenog šuškanja pramca koji je sekao vodu. Čamac je išao bez njihove pomoći, kao da ga neki
nevidljiv konopac vuče ka svetlu u središtu jezera. Uskoro više nisu mogli da vide zidove pećine:
kao da se nalaze na otvorenom moru, samo što nije bilo talasa.
Hari spusti pogled i vide zlatni odraz svog štapića kako svetluca i blešti po površini crne vode dok
su prolazili. Čamac je rezbario duboke brazde po staklastoj površini, neravnine po mračnom
ogledalu...
A onda je Hari vide, belu kao mermer, kako pluta nekoliko centimetara ispod površine vode.
- Profesore! - reče on, a njegov uplašen glas snažno odjeknu preko tihih voda.
- Hari?
- Mislim da sam video šaku u vodi... ljudsku šaku!
- Da, siguran sam da jesi - reče Dambldor smireno. Hari se zagleda u vodu, pogledom tražeći
nestalu šaku, dok je u grlu osećao blagu mučninu.
- Znači, ona stvar koja je iskočila iz vode...?
Ali Hari je dobio odgovor pre nego što je Dambldor stigao da mu uzvrati. Svetlost štapića pređe
preko novog dela vode, pokazujući mu, ovaj put, mrtvog čoveka koji je ležao licem nagore, par
centimetara od površine: njegove otvorene oči bile su zamagljene, kao da su prekrivene paučinom,
dok su mu kosa i odora kovitlali oko njega poput dima.
- Ovde ima leševa! - reče Hari, a glas mu je zvučao mnogo piskavije no inače, kao da nije njegov.
- Da - reče Dambldor mirno - ali još ne treba da brinemo o njima.
- Još ne? - ponovi Hari skrenuvši naglo pogled sa vode da bi pogledao u Dambldora.
- Dok god samo mirno plutaju ispod nas - reče Dambldor. - Nema razloga da se plašimo mrtvog
tela, Hari, ništa više nego što se plašimo mraka. Lord Voldemor, koji se, naravno, potajno plaši i
jednog i drugog, ne bi se sa mnom složio. Ali tu on ponovo pokazuje kako mu nedostaje mudrosti.
Kad pogledamo u smrt i tminu, plašimo se nepoznatog, ničeg više.
Hari ništa ne uzvrati. Nije želeo da se raspravlja, ali ga je užasavala i sama pomisao da oko njih i
ispod njih plutaju leševi, za koje, štaviše, nije verovao da su bezopasni.
- Ali jedno od njih je skočilo - reče on trudeći se da mu glas bude tih i smiren poput Dambldorovog.
- Kada sam pokušao da prizovem Horkruks, leš je iskočio iz jezera.
- Da - reče Dambldor. - Kada budemo uzeli Horkruks, siguran sam da neće biti toliko miroljubivi.
Međutim, kao i mnoga druga stvorenja koja borave u hladnoći i tmini, oni se boje svetlosti i topline,
koje ćemo prizvati sebi u pomoć ukoliko bude potrebno. Vatra, Hari - dodade Dambldor sa
smeškom, kao odgovor na Harijev zbunjen izraz lica.
- A... u redu... - brzo reče Hari. Okrenu glavu da bi pogledao u zelenkasti sjaj prema kojem je čamac
i dalje neumoljivo plovio. Sada više nije mogao da se pretvara da se ne plaši. Veliko crno jezero,
prepuno mrtvaca... izgledalo mu je kao da je pre mnogo, mnogo sati susreo profesorku Trilejni i dao
Ronu i Hermioni feliks felicis... iznenada zažali što se nije lepše pozdravio sa svima njima... a Džini
uopšte nije video...
- Samo što nismo stigli - reče Dambldor veselo.
I zaista, zelenkasti sjaj postajao je sve veći i veći, i u roku od nekoliko minuta, čamac stade, nežno
udarivši u nešto što Hari isprva nije mogao da vidi, ali kada je podigao svoj osvetljeni štapić, vide
da su stigli do ostrvca od glatke stene na samom središtu jezera.
- Pazi da ne dodirneš vodu - reče ponovo Dambldor dok je Hari izlazio iz čamca.
Ostrvo nije bilo veće od Dambldorove kancelarije. Na površini pljosnatog tamnog kamena nije bilo
ničega osim izvora one zelenkaste svetlosti, koji je izbliza sijao mnogo jarkije. Hari zažmuri ka
njemu. Isprva je pomislio da je u pitanju neka lampa, ali zatim vide da svetlost dolazi iz kamenog
suda prilično nalik situ-za-misli, koji je bio postavljen povrh postolja.
Dambldor priđe sudu, a Hari krenu za njim. Stojeći jedan kraj drugog, pogledaše u njega. Posuda je
bila puna smaragdne tečnosti koja je ispuštala fosforescentan sjaj.
- Šta je to? - upita Hari tiho.
- Nisam siguran - reče Dambldor. - Ali, ipak, nešto što me više brine od krvi i leševa.
Dambldor zavrnu rukav odore na svojoj pocrneloj ruci, i ispruži vrhove izgorelih prstiju ka površini
napitka.
- Gospodine, ne, ne dodirujte...!
- Ne mogu da ga dodirnem - reče Dambldor uz ovlašan smešak. - Vidiš? Ne mogu da mu priđem
bliže od ovoga. Probaj ti.
Zagledan, Hari gurnu ruku u sud i pokuša da dodirne napitak. Dočekala ga je nevidljiva barijera,
koja ga je sprečavala da se približi površini na manje od tri centimetra. Ma koliko jako gurao,
prstima je dodirivao samo čvrst, nepomičan vazduh.
- Skloni mi ce s puta, Hari, molim te - reče Dambldor.
On podiže štapić i poče da izvodi komplikovane pokrete iznad površine napitka, poluglasno
mrmljajući. Ništa se ne dogodi, sem što napitak možda malo jače zasja. Hari je ćutao dok je
Dambldor to radio, ali posle izvesnog vremena, Dambldor skloni štapić i Hari oseti da može
slobodno da govori.
- Mislite da je Horkruks unutra, gospodine?
- 0, da. - Dambldor se pomnije zagleda u sud. Hari vide naopaki odraz njegovog lica na glatkoj
površini zelenog napitka. - Ali kako doći do njega? Ovaj napitak se ne može dotaći rukom, ne da se
razdvojiti, ukloniti ili iscrpsti, niti reaguje na čini iščezavanja, preobražavanja, opčinjavanja, niti mu
se na bilo koji način može promeniti priroda.
Gotovo odsutno, Dambldor još jednom podiže štapić, zavrte njime po vazduhu, a zatim uhvati
kristalni pehar koji se niotkuda stvorio.
- Mogu samo da zaključim da ovaj napitak treba da se ispije.
- Šta? - reče Hari. - Ne!
- Da, rekao bih da je tako: samo ako ga popijem mogu da ispraznim sud i da vidim šta leži u njemu.
- Ali šta ako... šta ako vas ubije?
- 0, sumnjam da je predviđeno da to učini - reče Dambldor olako. - Lord Voldemor ne bi želeo da
ubije osobu koja stigne do ovog ostrva.
Hari nije mogao da poveruje u to. Da li je to opet ona ista Dabldorova sumanuta odlučnost da u
svima vidi samo dobro?
- Gospodine - reče Hari trudeći se da mu glas bude u granicama normalnog - gospodine, ipak
pričamo o Voldemoru...
- Izvini, Hari; trebalo je da kažem da ne bi želeo da odmah ubije osobu koja stigne do ovog ostrva -
ispravi se Dambldor. - Želeo bi da je ostavi u životu dovoljno dugo da otkrije kako je uspela da
probije sve njegove odbrambene mere i, najvažnije od svega, zašto se toliko namerila da isprazni
sud. Ne zaboravi da Lord Voldemor misli da samo on zna za svoje Horkrukse.
Hari ponovo zausti da nešto kaže, ali ovaj put Dambldor podiže ruku, zahtevajući tišinu, neznatno
se mršteći ka smarašnoj tečnosti, očigledno napregnuto razmišljajući.
- Bez sumnje - najzad on progovori - ovaj napitak deluje na način koji će me sprečiti da uzmem
Horkruks. Možda će me paralizovati, naterati da zaboravim zbog čega sam došao ovamo, izazvati
tako jak bol da mi odvrati pažnju, ili da me imobiliše na neki drugi način. Ukoliko je to slučaj, Hari,
tvoj posao biće da se postaraš da nastavim da pijem, makar morao da mi sipaš napitak u usta koja se
opiru. Razumeš?
Pogledi im se susretoše preko kamenog suda; oba bleda lica behu osvetljena tom čudnom, zelenom
svetlošću. Hari nije progovarao. Da li je zato pozvan da pođe, da bi na silu mogao da napoji
Dambldora napitkom koji može da mu nanese neizdrživ bol?
- Sećaš se - reče Dambldor - uslova pod kojima sam te poveo sa sobom?
Hari je oklevao, gledajući u plave oči koje su postale zelene pri odsjaju svetlosti iz posude.
- Ali šta ako...?
- Zakleo si se, zar ne, da ćeš poslušati svako naređenje koje ti budem dao?
- Da, ali...
- Upozorio sam te da može biti opasnosti, zar nisam?
- Da - reče Hari - ali...
- Pa, onda - reče Dambldor, ponovo zasukavši rukave i podigavši prazan pehar - imaš moje
naređenje.
- Zašto da ja ne popijem napitak umesto vas? - upita Hari očajno.
- Zato što sam ja mnogo stariji, mnogo pametniji, i mnogo manje vredan - reče Dambldor. - Jednom
za svagda, Hari, da li mi daješ reč da ćeš učiniti sve što je u tvojoj moći da me nateraš da nastavim
da pijem?
- Zar ne bi mog....?
- Da li mi je daješ? -Ali...
- Tvoju reč, Hari.
- Ja... pa dobro, ali...
Pre no što je Hari stigao da nastavi da se buni, Dambldor spusti kristalni pehar u napitak. Na delić
sekunde Hari se ponadao da peharom neće moći da dodirne napitak, ali kristal, za razliku od svega
dosad, utonu u tečnost kao od šale. Kad se čaša ispušla do vrha, Dambldor je prinese ustima.
- U tvoje dobro zdravlje, Hari.
I iskapi pehar. Hari je užasnut posmatrao, držeći se za rub kamenog suca tolikom silinom da mu
vrhovi prstiju utrnuše.
- Profesore? - reče on zabrinuto kad Dambldor spusti prazan pehar. - Kako se osećate?
Dambldor odmahnu glavom, sklopivši oči. Hari se pitao da li oseća bol. Dambldor naslepo gurnu
čašu nazad u sud, napuni je, i ponovo iskapi.
Dambldor je u tišini popio tri pehara puna napitka. A onda, dok je ispijao četvrti, zatetura se i pade
napred na kameni sud. Oči su mu i dalje bile sklopljene, a teško je disao.
- Profesore Dambldore? - reče Hari s nervozom u glasu. - Da li me čujete?
Dambldor mu ne odgovori. Lice mu se trzalo kao da je duboko usnuo, ali pri tom sanja užasan san.
Stisak njegove ruke oko pehara popusti. Napitak samo što se nije prosuo iz njega. Hari posegnu
napred i zgrabi kristalnu čašu, pridržavši je.
- Profesore, da li me čujete? - ponovi on glasno, a glas mu je odjekivao pećinom.
Dambldor stade da dahće, a zatim progovori glasom koji Hari nije prepoznao, jer nikada nije čuo
Dambldora ovoliko uplašenog.
- Ne želim... ne teraj me...
Hari se zagleda u prebledelo lice koje je tako dobro poznavao, u kukasti nos i polumesečaste
naočari, ne znajući šta da radi.
- ...ne prija... hoću da prestanem... - jecao je Dambldor.
- Vi... ne možete da prestanete, profesore - reče Hari. - Morate da nastavite da pijete, sećate se?
Rekli ste mi da morate da nastavite da pijete. Evo...
Mrzeći sebe, zgrožen onim što čini, Hari silom prinese pehar nazad ka Dambldorovim ustima i
nagnu ga, tako da Dambldor ispi ostatak napitka u njemu.
- Ne... - hroptao je on kada Hari ponovo spusti pehar u sud i dopuni ga. - Ne želim... neću... pusti
me...
- U redu je, profesore - reče Hari, a ruka mu je drhtala. - Sve je u redu, ja sam tu...
- Nateraj ga da prestane, učini da prestane - jaukao je Dambldor.
- Da... da, od ovoga će da prestane - slaga Hari. On sasu sadržaj pehara u Dambldorova otvorena
usta.
Dambldor vrisnu. Zvuk je odjekivao po nepreglednoj dvorani, preko mrtve crne vode.
- Ne, ne, ne... ne... ne mogu... ne mogu, ne teraj me, neću da...
- Sve je u redu, profesore, sve je u redu! - reče Hari glasno, a ruke su mu se toliko tresle da je jedva
uspeo da zahvati šesti pehar napitka. Sud je sada bio poluprazan. - Ništa vam se ne događa,
bezbedni ste, to nije stvarno, kunem se da nije stvarno... uzmite ovo, sada, popijte...
I pokorno, Dambldor iopi, kao da mu je Hari ponudio protivotrov, ali nakon što je iskapio pehar, on
pade na kolena nekontrolisano se tresući.
- Za sve sam ja kriv, ja sam kriv - jecao je on - molim te učini da prestane, znam da sam pogrešio, o,
molim te, daj da prestane i više nikada, nikada neću...
- Ovo će učiniti da prestane, profesore - reče Hari, dok mu je glas pucao kada je sipao sedmu čašu
napitka u Dambldorova usta.
Dambldor se skupio kao da je okružen nevidljivim mučiteljima. Njegova mlatarajuća ruka umalo
nije oborila dopunjeni pehar iz Harijevih drhtavih ruku dok je plakao: - Nemojte da ih povredite,
nemojte da ih povredite, molim vas, molim vas, ja sam kriv, povredite mene umesto njih...
- Evo, popijte ovo, popijte ovo, i biće vam dobro - reče Hari očajno, i Dambldor ga ponovo posluša,
otvorivši usta iako je oči i dalje držao čvrsto sklopljene, tresući se od glave do pete.
I pade ničice, ponovo vrišteći, lupajući pesnicama o tlo, dok je Hari punio deveti pehar.
- Molim te, molim te, molim te, nemoj... ne to, ne to, učinićusve...
- Samo pijte, profesore, samo pijte...
Dambldor je pio kao dete koje umire od žeđi, ali kada je završio, opet stade da viče kao da mu
utroba gori.
- Ne više, molim te, ne više...
Hari zahvati deseti pehar pun napitka i oseti kako kristal grebe po dnu kamenog suda.
- Samo što nismo završili, profesore, popijte ovo, popijte...
On pridrža Dambldora za ramena i Dambldor ponovo ispi čašu; Hari je ponovo bio na nogama,
dopunjavajući pehar, kada Dambldor poče da vrišti, pateći više no ikada: - Hoću da umrem! Hoću
da umrem! Učini da prestane, učini da prestane, hoću da umrem!
- Popujte ovo, profesore, popijte ovo... Dambldor popi, i tek što je zaršio, povika: - UBIJ ME!
- Ova... ova će vas ubiti! - dahtao je Hari. - Samo popijte ovo... biće gotovo... sve će biti gotovo!
Dambldor poče da pije iz pehara, iskapi i poslednju kap, a onda, uz glasan hroptaj, prevrnu se na
lice.
- Ne! - povika Hari, koji je ustao da ponovo dopuni pehar; umesto toga on baci pehar u sud, polete
ka Dambldoru i podiže ga na svoja leđa; Dambldorove naočari bile su nakrivljene, usta razjapljena,
oči sklopljene. - Ne -reče Hari tresući Dambldora - ne, niste mrtvi, i sami ste rekli da nije otrov,
probudite se, probudite se... Renervate! - povika on uperivši svoj štapić u Dambldorove grudi;
štapić blesnu crvenim sjajem, ali se ništa ne dogodi. - Renervate... gospodine... molim vas...
Dambldorovi kapci zatreptaše. Hariju srce zaigra.
- Gospodine, da li ste... ?
- Vode - zakrešta Dambldor.
- Vode - dahtao je Hari - ...da...
On skoči i zgrabi pehar koji je maločas spuštao u kameni sud. Gotovo da nije primetio zlatan
medaljon koji je ležao ispod njega.
- Agvamenti!- povika on udarivši pehar svojim štapićem.
Pehar se ispuni bistrom vodom. Hari kleknu kraj Dambldora, pridiže mu glavu i prinese čašu
njegovim usnama... ali je ona bila prazna. Dambldor zahropta i poče da dahće.
- Ali imao sam... čekajte... Agvamenti! - reče Hari ponovo, upirući štapićem u pehar. Ponovo, na
tren, bistra voda zasja u njemu, ali kada ju je prineo Dambldorovim usnama, voda ponovo nestade.
- Gospodine, pokušavam, pokušavam! - reče Hari očajno, ali nije ni mislio da Dambldor može da
ga čuje, jer se već izvrnuo na stranu i duboko hroptavo udisao, kao da je u agoniji. - Agvamenti...
agvamenti... AGVAMENTI!
Pehar se ponovo punio i praznio. A Dambldor je sve više gubio dah. Uspaničenog uma, Hari je
instinktivno znao koji je jedini način da dođe do vode, jer je Voldemor to tako isplanirao...
On se baci preko ivice kamena i uroni pehar u jezero, napunivši ga do vrha ledenom vodom koja
nije nestajala.
- Gospodine... evo! - povika Hari i nagrnuvši napred on trapavo proli vodu po Dambldorovom licu.
Bilo je to najbolje što je mogao da učini, jer ledena jeza koju oseti po ruci koja nije držala pehar nije
poticala od dodira vode. Ljigava bela šaka zgrabila ga je za zglob, a stvorenje kome je ona pripadala
polako ga je vuklo nazad preko stene. Površina jezera više nije bila glatka kao ogledalo. Uzburkala
se, i kud god da pogleda, iz mračne vode izranjale su bele glave i šake, muškarci, žene i deca sa
upalim, obnevidelim očima kretali su se ka steni: iz crne vode izdizala se vojska mrtvih.
- Petrifikus totalus! - povika Hari pokušavajući da se zadrži na glatkoj, mokroj površini ostrvceta
dok je upirao štapić u Inferijusa koji ga je zgrabio za ruku: ovaj ga pusti, padajući unazad u vodu uz
pljusak. Hari se podiže... Ali mnogi drugi Inferijusi već su se pentrali na stenu, grabeći njenu
klizavu površinu koščatim šakama, gledajući ga praznim, sleđenim očima, vukući za sobom
natopljene rite, kezeći mu se svojim upalim licima.
- Petrifikus totalus! - ponovo zagrme Hari uzmičući dok je mahao svojim štapićem kroz vazduh.
Šest ili sedam mrtvaca se sruši, ali ih je mnogo više i dalje išlo ka njemu. - Ošamuti! Zarobi!
Nekoliko njih se spotače, jedan ili dva behu obmotani konopcima, ali oni koji su se pentrali na stenu
iza njih prosto pređoše preko palih leševa. I dalje vitlajući po vazduhu štapićem, Hari povika: -
Sektumsempra! Sektumsempra!
Ali, mada su se po njihovim mokrim prnjama i ledenoj koži pravili useci, oni nisu imali krv koju bi
prolili: nastavili su da hodaju, bezosećajni, pružajući skupljene šake ka njemu, i dok je on uzmicao
dalje, oseti kako ga s leđa obuhvataju mršave ruke bez mesa, hladne kao smrt, i stopala mu
napustiše tlo kada su ga podigli i počeli po lako, ali sigurno data nose nazad u vodu, me je znao da
nema kud da pobegne, da će se udaviti, i postati još jedan mrtvi čuvar delića Voldemorove
rasparčane duše...
Ali onda, kroz tminu, buknu plamen: krvavocrven i zlatan, vatreni prsten koji okruži stenu tako da
se Inferijusi, koji su tako čvrsto držali Harija, zateturaše i padoše. Nisu se usuđivali da prođu kroz
plamen da bi došli do vode. Oni ispustiše Harija. Udario je o zemlju, okliznuo ce o kamen i pao,
odravši ruke, ali se zatim ponovo pridiže, podigavši štapić i gledajući oko sebe.
Dambldor je ponovo bio na nogama, bled kao i Inferijusi koji su ih okruživali, ali viši od svih njih,
sa plamenom koji mu je igrao u očima. Štapić je uzdigao kao baklju, iz čijeg vrha je kuljao plamen,
nalik ogromnom lasu, okružujući ih sve toplinom.
Inferijusi su se međusobno sudarali, slepo pokušavajući da pobegnu vatri kojom su bili zarobljeni...
Dambldor izvadi medaljon sa dna kamenog suda i spremi ga u odoru. Bez reči, pokaza Hariju da
dođe pokraj njega. Rastrojeni plamenom, Inferijusi, izgleda, nisu bili svesni da njihov plen beži,
dok je Dambldor vodio Harija nazad do čamca, a vateni prsten se pomerao s njim, oko njih, dok su
ih unezvereni Inferijusi pratili do ivice jezera, gde zahvalno skliznuše nazad u svoje crne vode.
Hari, koji je drhtao od glave do pete, na trenutak pomisli da Dambldor neće biti u stanju da uđe u
čamac. Malčice se zateturao dok je to pokušavao. Činilo se da je sav njegov trud usredsređen na
održavanje zaštitnog prstena vatre oko njih. Hari ga zgrabi i pomože mu da sedne. Kada su se
obojica bezbedno ugurali unutra, čamac stade da se kreće nazad preko crne vode, udaljavajući se od
stene, i dalje okružen tim vatrenim krugom, zbog kog se Inferijusi, koji su se komešali ispod njih,
nisu usućivali da izađu na površinu.
- Gospodine - dahćući reče Hari - gospodine, zaboravio sam... na vatru... išli su na mene, a ja sam se
uspaničio...
- Potpuno razumljivo - promrmlja Dambldor. Hari se zabrinuo kada je čuo koliko mu je glas
slabašan.
Stigli su do obale uz tup udarac, i Hari iskoči, a zatim se brzo okrenu ka Dambldoru, Čim je
Dambldor stigao do obale, pustio je da mu ruka sa štapićem padne. Vatreni prsten iestade, ali
Inferijusi ne izroniše ponovo iz vode. Maleni čamac je ponovo potonuo u vodu. Zveckajući i
čangrljajući, i njegov lanac skliznu nazad u jezero. Dambldor duboko uzdahnu i nasloni se na zid
pećine.
- Slab sam... - reče on.
- Ne brinite, gospodine - brže-bolje reče Hari, zabrinut zbog Dambldorovog izuzetnog bledila i
premorenog držanja. - Ne brinite, ja ću nas vratiti... naslonite se na mene, gospodine...
I obavijajući Dambldorovu nepovređenu ruku oko svojih ramena, Hari povede direktora nazad oko
jezera, podnoseći najveći teret njegove težine.
- Zaštita je... ipak... bila dobro osmišljena - reče Dambldor slabašno. - Pojedinac ne bi mogao sam
da uspe... bio si veoma, veoma dobar, Hari...
- Ne govorite sada - reče Hari uplašen Dambldorovim sve nerazgovetnijim glasom, i stopalima koja
su mu se vukla po zemlji - sačuvajte snagu, gospodine... uskoro ćemo izaći odavde...
- Prolaz se sigurno ponovo zatvorio... moj nož...
- Nema potrebe, posekao sam se na stenu - reče Hari odlučno - samo mi recite gde...
- Ovde...
Hari obrisa svoju odranu podlakticu o kamen. Pošto je primio danak u krvi, lučni prolaz se istog
časa ponovo otvori. Oni prođoše kroz spoljašnju pećinu i Hari pomože Dambldoru da uđe nazad u
ledenu morsku vodu koja je ispunila procep u litici.
- Sve će biti u redu, gospodine - stalno je iznova ponavljao, više zabrinut zbog Dambldorovog
ćutanja nego zbog njegovog slabašnog glasa. - Samo što nismo izašli... ja ću nas irebaciši obojicu
nazad... ne brinite se...
- Ne brinem se, Hari - reče Dambldor malčice snažnijim glasom, uprkos ledenoj vodi. - S tobom
sam.
Hari Poter i polukrvni princ 6 Uto Feb 14, 2012 9:34 pm
