Mom voljenom Barniju

Prolog



Venecija, Italija, 1999.

Letnja žega stvara svetlucavu izmaglicu, kroz koju Venecija podseća na oživljeno Kanaletovo ulje na platnu. Kupola katedrale svetog Marka nadvisuje zgradice pastelnih boja, impozantna građevina uprkos oljuštenoj farbi na njenim zidovima. Vaporeti zuje. Turisti se tiskaju. Deca trčkaraju po trgu, rasterujući golubove; muškarci obučeni u odela i tamne naočari sede u osenčenim baštama kafića i puše cigarete; vodič prepričava istoriju Venecije grupi nemačkih turista.
I dvoje tinejdžera, koji se lenjo probijaju kroz masu. Njena ruka je oko njegovog pojasa, njegova na njom obnaženom, pegavom ramenu. Ona liže sladoled i smeje se nekoj njegovoj šali, on pućka cigaretu, destikulirajući rukom i praveći smešne grimase.
To smo Natanijel i ja. Ustali smo pre samo sat vremena i provodimo nedeljno jutro u Veneciji kao da ceo život živimo tu: pijemo espreso, jedemo sladoled i gubimo se u lavirintu uličica ispresecanih kanalima. Celo leto sam tu i još se ne snalazim. Napuštamo veliki trg i skrećemo u usku uličici, još jednu, pa još jednu, sve dok ne izbijemo na pjacu koja prodaje murano staklo jarkih boja i venecijanske maske.
"Kako ti se sviđa?", pita Natanijel.
Okrećem se da osmotrim masku na njegovom licu. Ukrašena je ružičastim perjem i pokrivena zlatnim šljokicama. Natanijel pravi besmisleno teatralan naklon.
"Stoji ti", kikoćem se.
"Ismevaš me?" Nadureno spušta masku.
"Tebe? Nikad!" Slatko se smejem i on mi perjem golica nos.
"Mislio sam da je uzmem kevi." Vraća masku na mesto i uzima drugu, groteskno dugu, sa kukastim nosom i sitnim očima. "A ova?"
"Ne, prva je bolja. Bolja."
"Sigurno?"
"Sigurno." Pokušavam da zvučim američki, ali pokopava me moj mančesterski akcenat. Nejt mi se smeje.
"Šta bih ja bez tebe?" Kezi se. "Ali moraćemo da poradimo na tom tvom američkom akcentu."
"Svakako je bolji nego tvoj engleski!", uzvraćam.
"Okaj, bajbe, ajmo sad u mesaru", predlaže on na lošem kokniju. Smejem se grohotom. Nejt me grabi za ramena i ućutkuje poljupcem. "Zvučim loše?", glumi uvređenost.
"Užasno", kažemo, tobože ozbiljno i puštam ga da plati masku.
Stojim na suncu, smeškajući se u sebi. Nejt me za trenutak gleda i povlači dim cigarete, pokušavajući da se cenjka sa prodavcem. Pogled mi odsutno luta prema pijaci. Ne planiram ništa da kupim - imam već brdo suvenira - ali neće škoditi da malo procunjam...
Pažnju mi privlači tezga uvučena u debeli hlad. Zapravo nije prava tezga, više je sto za rasklapanje za kojim sedi starac neobičnog izgleda. Na glavi ima beli šešir i naočare debelih crnih okvira, koje su mu skliznule na vrh nosa dok pilji u nešto obasjano lampom. Radoznala, odvajam se od Nejta i prilazim starcu.
"Buon pomeriggio bello come sei oggi." On diže pogled ka meni.
Stidljivo se osmehujem. Baš nemam talenta za jezike. I posle tri meseca studiranja renesansne umetnosti u Veneciji, moj italijanski se i dalje svodi na 'molim vas', 'hvala' i 'Leondardo da Vinči".
"Inglese?"
"Si" Klimam glavom hvatajući njegov pogled.
Oči mu šeretski iskre. "Šta će tako lepa devojka sama?" Smeška se, otkrivajući zube požutele od cigareta. Uzima jednu koja već gori na pepeljari i zadovoljno vuče dim.
"A ne, nisam sama." Odmahujem glavom i pokazujem na Nejta, koji upravo preuzima umotanu masku. Stavlja je pod mišku i prilazi mi, grleći me oko ramena.
"Ah, mladi i zaljubljeni." Starac odobravajući klima glavom dok Nejt i ja razmenjujemo poglede. "Imam nešto za vas."
Zbunjeno zurimo u njega. "Pa... hvala." Smeškam se pitajući se šta to radi, a onda shvatam. O, bože, on pokušava da nam udeli sitan novac. Zar izgledamo toliko jadno? Okej, studenti smo i Nejt deluje pomalo zarozano u iscepanim farmerkama, a ni moja haljina nije baš po poslednjoj modi, ali opet. "Ma, nemojte, stvarno ne treba", žurno objašnjavam i vučem Nejta za ruku. Starac u tom trenutku stavlja novčić na mali instrument koji ga seče napola. Ćutke posmatram kako kroz svaku polovinu buši rupicu i provlaći tanku, kožnu nit. Zatim trijumfalno diže uvis dve ogrlice na kojima kovanice vise poput priveska. "Za vas", kaže starac, smešeći se. "Zato što ste kao dve polovine novčića koje čine jednu celinu."
Piljim u dve polovine kovanice kao da su delovi slagalice. Odvojeno liče na pomoljene novčiće, ali zajedno liče na neodvojivu celinu.
"Kako je to romantično", mrmljam okrećiću se prema Nejtu koji me oćarano gleda. Osećam kako rumenim od stida. "Pa zar nije?" Bockam ga laktom u rebra.
"Naravno da jeste", smeje se iz grla. "Inako te stalno zovem 'moja druga polovina', zar ne?"
"Samo tri hiljade lira", kaže starac pružajući otvoreni dlan.
"Cena je još romantičnija", dodaje Nejt, vadeći svoj novčanik.
Zamalo da ubedim sebe kako je starac beskrajno romantičan, kad ono - sve vreme samo pokušava nešto da nam proda; shvatam to osećajući se izigrano. Kakva sam ja moronka. I pre nego što stignem da se pobunim, Nejt vadi nočanicu, plaća i jednu ogrlicu obmotava oko svoje ruke.
"Sad više ne možemo da se rastanemo", šali se stavljajući mi drugu oko vrata. "Kud god da odemo."
Uprkos njegovom pokušaju da ispade duhovit, osećam kako se se raspoloženje srozava. Za samo nekoliko nedelja napuštamo Italiju i vraćamo se, svako na svoj koledž, i to me užasava. U stvari, otkad smo zajedno, brojim dane do našeg rastanka.
"Hej." Primetivši izraz na mom licu, Nejt me grli. "Istrajaćemo na daljinu", uverava me, kao da mi čita misli. "Dopisivaćemo se. Zvaću te..."
Sećam se svog studentskog doma u Mančesteru koji nema fiksnu mrežu. Na stranu mobilni telefoni; pisma možda zvuće romantično u knjigama, ali u stvarnom životu ne mogu zameniti poljupce u vrat i ogromnu činiju sladoleda koju delimo nedeljom po podne uz neobuzdani smeh.
"Naravno." Klimam glavom trudeći se da delujem hrabro. Ne želim da pokvarim njegov poklon kukanjem zbog neizvesne budućnosti koja me tišti poput velikog, crnog oblaka.
"Ako želite da zauvek budete zajedno, onda budite zajedno."
Okrećem se prema starom prodavcu koji nas zamišljeno posmatra.
"Bojim se da to nije tako jednostavno", počinjem, ali me on prekida.
"Ne, vrlo je jednostavno", nastavlja on. "Želite li da budete zajedno?"
Natanijel nakrivljuje glavu u stranu, kao da razmišlja o tome. "Pa... šta ti kažeš?" izazivački me pita, zbog čega ga pljeskam po ruci. "Mislim da želimo." Ceri se okrećući leđa prodavcu.
"E, onda..." Starac sleže ramenima i nastavlja da pućka cigaretu.
"Na kraju leta vraćamo se svako svojoj kući", objašnjavam mu.
"Kući? Gde?"
Nejt me grli jače. "Lusi živi u Engleskoj..."
"A Nejt u Americi", završavam.
"Ali sada ste u Veneciji", podseća nas starac odlučno. "Ovde ne morate da se rastajete. Možete večno da budete zajedno."
Ipak je sladak ovaj starčić, zaključujem. I pomalo romantićan na neki starinski način.
"Kamo sreće", uzdišem, stežući Nejtovu ruku. "Ali to je nemoguće."
Iznenada starac počinje grohotom da se smeje. "Ne! Ne! Nije nemoguće", uzvikuje, udarajući šakom o svoju tezgu. "Zar niste ćuli za legendu o Mostu uzdaha?"
Natanijel se mršti. "Mislite na onaj most ovde, u Veneciji?"
"Da! Upravo taj!", uzbuđeno će starac.
"Zašto? Šta kaže legenda?", pitam, najednom zaintrigirana.
Poput mađioničara koji čeka udarce doboša pre nego što izvadi zeca iz šešira, starac pravi dramsku pauzu. Tek kad zadobije našu punu pažnju, počinje da pripoveda.
"Vrlo slavna legenda", kaže, smrtno ozbiljan. Glas mu je šaputav i odiše strahopoštovanjem koje se čuva samo za crkve i muzeje, zbog čega se suzdržavam od smeha. "Ako se poljuvite ispod Mosta uzdaha, na gondoli, tačno u suton, dok zvone crkvena zvona..."
"Uh, ništa lakše", šapuće mi Natanijel na uho, ali odgurujem ga od sebe.
"Da?" podstičem starca. "Šta onda?"
Uzevši veliki dim cigarete, stari prodavac ga izbacuje u vidu oblaka koji za trenutak lebdi između nas. Kada iščezne, njegove tamne oči presreću moje, i uprkos letnjoj žegi, jeza mi silazi niz kićmu. Starac se naginje bliže i stišava glas. "Vaša ljubav će biti večna. Bićete zauvek zajedno i ništa...", pogled mu leti ka Nejtu, a zatim se vraća k meni, "...ništa vas neče rastaviti."
"Ništa?" ponavljam, jedva čujno.
"Niente." Uverljivo klima glavom. "Bićete vezani čitavu večnost."
Smejem se i privijam privezak na grudi, talno iznad srca.
"Znači, sviđa ti se?", pita starac, pokazajući na ogrlicu.
"Oh... ovaj... da." Vraćam se u stvarnost.
On se smeška i vraća mi kusur. Prsti nam se za trenutak dodiruju, njegovi grubi poput šmirgle i moji hladni od uzbuđenja.
"Grazie", uspevam da promrmljam bar jednu od nekoliko reči koje znam od italijanskog.
"Prego", uzvraća on sa smeškom i dodiruje svoj šešir.
Kada me Nejt zagrli i povede kroz pijacu, iza sebe čujem starčev povik: "I zapamtite, niente!" Osvrćem se, ali više ga ne vidim. Smešno. Nestao je kao da nikad nije ni bio tu.

1.

Svi traže srodnu dušu.
Uradite naš ljubavni test i otkrijte:
Je li ON onaj pravi?

Bože, kakva je ovo glupost.
Pogledom letim po testu u ženskom časopisu. Tu je slika zaljubljenog para, krašena srcima i Kupidonima. Ma dajte, molim vas. Kao da se može otkriti je li on 'onaj pravi' samo na osnovu nekoliko ponuđenih odgovora.
Na primer:

Moj dečko i ja se slažemo kao...
a. Betmen i Robin
b. Poš i Beks
c. Lindzi Lohan i preplanuli ten

Zaista, neverovatna glupost!
Utom osećam komešanje oko sebe, dižem glavu i shvatam da voz ulazi u stanicu. Gledam po prepunom kupeu. Petak je po podne, vreme kada u njujorškom metrou vlada opšti krkljanac. Sedim i prelistavam časopis koji sam našla na svom sedištu. Vrata se zatvaraju i voz nastavlja da trucka dalje. Vraćam se časopisu. Okrećem stranicu i nailazim na članak o celulitu. Mrštim se.
Možda onaj glupi test ipak nije tako glup. Uostalom, zabavnije je od saveta kako se rešiti naslaga sala na bokovima, zaključujem, zureći u odeljak o detoksikaciji. Iskreno, ne verujem da je moguće rešiti se naslaga sala na bokovima. Svi imaju celulit. Čak i supermodeli!
Bar volim sebe da ubeđujem u to.
Proučavam fotku Kejt Mos u bikiniju, čija je guza uvećana milion puta. Da se ne lažemo, na njoj nema celulita. Ali nema ni guzova. U stvari, nisam sigurna da Kejt Mos uopšte ima zadnjicu.
Najednom postajem svesna svog položaja: sedim na javnom mestu, u njujorškom metrou, i buljim u fotografiju ženskog levog guza. Ili desnog? Dozivam se pameti. Zaboga, Lusi, a milila se da je ljubavni tet glupost?
Brzo okrećem na prethodnu stranicu i primećujem da test nije popunjen. Što da ne? Ionako imam da se vozim još pet stanica. Otvaram svoju torbu i iz nje vadim hemijsku olovku. Okej, da vidimo...

1. Kad pomislite na njega, osetite leptiriće u stomaku?
a. Da, uvek
b. Ponekad
c. Nikad

Dobro, ne bih to baš nazvala leptirićima u stomaku. U stvari, ti leptirići su verovatno odavno odrasli i odleteli. Pre je to neka vrsta bola. Ne baš kao užasna zubobolja, poput one kada mi je u bioskopu ispala plomba dok sam jela kokice... Ježim se na samu pomisao. Ne, više je to štrecanje. Povremeni ubod. Zaokružujem b) Ponekad.

2. Koliko dugo vam se sviđa?
a. Manje od šest meseci.
b. Godinu
c. Više od godinu

Vraćam film unazad. Upoznali smo se u leto 1999. Imala sam devetnaest. Što znači... Dok u sebi računam, osećam tupi udarac spoznaje. U stopu ga prati odbrambeni mehanizam. Dobro, ima već deset godina. Pa šta? Deset godina nije mnogo. Moja mama pozaje tatu već četrdeset godina.
Da, ali tvoja mam je udata za tvog tatu, pišti glasić u mojoj glavi. Ignorišem ga i brzo zaokružujem c). Baš tako. Sledeće pitanje.

3. Vidite li sebe u braku sa njim?
100%
50%
Nula

Ovo je lako: c) Nula. U stvari, šanse da ću se udati za njega su manje od nule. Ali to je u redu. Savršeno mi odgovara. Jednsotavno, situacija je takva i mirim se s njom.
Naravno, u prošlosti sam možda malo maštala o tome. I možda sam za trenutak zamišljala sebe u beloj venčanici (zapravo običnoj beloj haljini od antičke čipke, sa dugim rukavima i srcastim dekolteom) a njega u crnom fraku sa šeširom ispod koga viri njegova razbarušena plava kosa i sa obaveznim iznošeim "starkama" na nogama. Plešemo naš prvi ples pod zvezdama na melodiju No Woman, No Cry, našu omiljenu pesmu Boba Marlija. Odlazimo na medeni mesec u njegovom starom "folksvagen" kombiju...
Opet se vraćam u stvarnost i primećujem kako sam odsutno nacrtala srce oko a) 100%. Bestraga! Zašto sam to učinila? Furiozno žvrljam preko njega. Nije da mi to ništa ne znači. Niti je to produkt moje podsvesti. Bože svašta.
A onda shvatam da pritiskam toliko jako da cepam stranicu.

4. Da li vaši prijatelji misle da si opsednuta njim?

Telo mi se koči.
Povremeno razmišljam o njemu, ali rekla bih da nisam opsednuta. Nisam sasvim. Mislim, ne proganjam ga ili tome slično. Niti ga zatrpavam fejsbuk porukama. Niti neumorno guglujem njegovo ime.
Dobro, piznajem. Guglovala sam ga jednom.
Možda dvaput.
U redu, više puta, ali sa godinama prstala sam da brojim. Pa šta? Koja devojka ne gugluje ime muškarca koga voli?
Čekajte malo - jesam li ja to rekla reč na v?
Stomak mi se momentalno uvija, poput palaćinke. Ponovo ispravljam odgovor. Uopšte nisam tako mislila! Samo me ovaj glupi test tera na svakojake misli.
Zaokružujem b) Ne.
Kod pitanja broj šest počinje da se penje. Nastavljam da popunjavam test. Pitanja su sve luđa, ali prekraćuju mi vreme. U stvari, upravo sam kod poslednjeg...

10. Koji film najbolje opisuje vašu vezu?
a. Ljubavna priča
b. Kratak susret
c. Strava u Ulici Brestova

... kad postajem svesna obaveđtenja iz razglasa: "Ovo je Četrdeset druga ulica, Grand central." Moja stanica.
Ubacujem časopis u svoju torbu i počinjem da se probijam ka vratima. Naravno, niko ne obraća pažnju na mene. Otkad sam se iz Londona preselila u Njujork, pre nekoliko nedelja, primetila sam da na moje 'Izvinite' i 'Samo malo' i 'Pardon, moliću' ljudi jednostavno ostaju gluvi.
Nisu Njojorčani nepristoni, naprotiv, smatram ih najtoplijim i najsrdačnijim ljudima koje sam ikada srela, samo naš britanski način izvinjavanja ovde nema nikakvog efekta. Njorčani prosto ne shvataju zbog ćega im se uopšte izvinjavam. Ali to upozno radim. Stvar navike. Nešto kao logovanje na Fejsbuk na svakih pet minuta.
Na primer, juće sam prelazila ulicu kada je neki čovek naleteo na mene i spolivao me kafom. I zamislite - ja sam ta koja se izvinila! da, ja! I to milion puta! Iako je on bio kriv. Pričao je mobilnim i nje gledao kuda ide.
Hoću reći selfonom - tako to ovde zovu. Kod ove misli osežam golicanje duž kičme. Jače je od mene. Svaki put kad pogledam u nebodere iznad svoje glave, ili kad kroz Brodvej hitam na posao, ili kad pozovem jedan od onih drečavožutih taksija (iako sam to učinila smao jednom, budući da sam švorc, i dalje), čini mi se kao da sam u filmu. U Njujorku sam šest nedelja i još uvek ne verujem da sam tu. Imam utisak da ću svakog časa ugledati Keri, Mirandu, Šarlot i Samantu kako mi idu u susret.
Po izlasku iz metroa zastajem na semaforu da proučim svoju minijaturnu mapu Menhetna. Neki ljudi imaju savršen osećaj za orijentaciju, poput mačaka. Gde god da ih bacite, oni će naći put do kuće. Ali to nije i moj slučaj. Ja se izgubim i u supermarketu. Jednom sam pola sata lutala po restoranu zdrave hrane, pokušavajući da nađem izlaz. Verujte mi. Od tada više ne jedem kupus salatu.
Okrećem mapu i gledam je iz svih uglova. Do đavola. Dogovorila sam se sa devojkama za piće posle posla, ali nemam pojma gde je kafić u kome se nalazimo. Opet zurim u mapu. U teoriji sve izgleda tako jednostavno, ali u praksi ja sam izgubljeni slučaj. Ispada kao da se dovoljno ne trudim, ali činjenica je da u Njujorku postoje istočne i zapadne ulice. Što je prilično zbunjujuće. Mislim, kako ćovek uopšte može da zna koja je koja?
Dižem pogled i frustrirano zurim u ulicu. Ujedno se smirujem omiljenom manrotom: "Betonska džungla iza ugla."
"Molim?"
Okrećem se i pored sebe vidim nepoznatog mladića. Gleda me upitno, obrva izvijenih pod bejzbol kapom.
Zaboga, nisam je valjda izgovorila naglas?
"Oh..." Crvenim od stida. "Ništa... ovaj...", mrmljam pokazajući na semafor. "Sačekajmo zelenog čovečuljka."
Tip me gleda začuđeno. "Naravno", uzvraća on jakim njujorškim akcentom. Primećujem da u ruci nosi veliku video-kameru i mikrofon-pecaljku. Čime li se bavi, pitam se. Možda snima filmove ili radi nešto jednako zanimljivo.
Za razliku od mene koj recitujem blesave mantre i komentarišem saobraćajnu signalizaciju. Obrazi mi gore od blama. Skrećem pogled i molim boga da što pre zasvetli zeleno. "Evo ga! Sad možemo da pređemo", kažem s neskrivenim olakšanjem. Nepoznatom prolazniku poklanjam blistav osmeh i prelazim ulicu.
Takav je Njujork. Poseduje neverovatnu energiju koja privlači sve te zanimljive ljude. Iza prvog ugla možete naleteti na postavku za film ili na prodavca neobičnog nakita ili na ulične igrače koji izvode zapanjujuće hip-hop pokrete. Nikad ne znate šta vas čeka.
Ponekad, kasno noć, kad pogledam u Empajer stejt, osvetljen duginim bojama, ispuni me neobično osećanje. Opčinjenosti. Magija. Toliko jako da moram da se uštinem. Za devojku iz Mančestera, živovt u Njujorku je bajka.
Samo što ovoj bajci nedeostaje jedna stvar.
Koračam pored niza restorana i gledam u parove koji dele romantične obroke. Veče je toplo, letnje, i restorani su otvorili svoje bašte, izbacivši stolove na ulicu. Osećam ubod nostalgije, ali brzo ga odagnavam.
Nekada sam i sama uživala u blagodetima mladalačke zaljubljenosti, ali naša veza nije doživela večnu sreću. Kao što rekoh, pomirila sam se s tim. Uopstalom, bilo je to davno. Krenula sam dalje kroz život. Ustvari, od tada sam promenila gomilu frajera.
Dobro, možda ne gomilu, ali nekoliko jesam. I neki su bili baš fini. Kao na primer ovaj poslednji, Šon. Upoznali smo se na žurki i zabavljajli puna dva meseca, ali jednsotavno nije išlo. Misim, bio je zabavan i seks nije bio tako loš. Samo...

Imam svoju teoriju. Svi maštaju o tome da će kad-tad upoznati srodnu dušu. To je univerzalni pohod. Milioni ljudi na ovoj planeti traže istinsku ljubav, svoju amore, svoju ame soeur, tu posebni osobu s kojom će provesti ostatak svog života.
Ne razlikujem se od njih.
Problem je u tome što to ne polazi svakome za ruku. Neki ljudi provedu u traganju ceo život, i opet ne nađu svoju drugu polovinu. U pitanju je čista sreća.
Ako nekim čudom doživite tu sreću da nađete 'onog pravog', ne ispuštajte ga. Zato što sledeću priliku nećete dobiti. Srodne duše su kao autobusi; sledeći će naići za nekoliko minuta, ali taj neće biti 'onaj pravi'.
Jer kada bi postojala gomila takvih, onda se ne bi zvali 'pravi' nego 'krivi' ili 'promašeni' ili tako nekako. Takav je bio moj slučaj ali zato što sam imala sreće. Našla sam 'onog pravog', ali sam ga izgubila. Uprskala sam stvar, ili je on uprskao stvar. Nebitno. Detalji ionako nisu važni.
Uostalom, nisam baš toliko nesrečna. Kako se ono kaže? Bolje imati ljubav i izgubiti je nego nikad ne voleti. Iskreno, retko razmišljam o tome.
Ali opet...
Ponekad, kad najmanje očekujem, nešto me podseti na njega. Na nas. Na našu prokockanu ljubav. Bilo da je to ljubavni test u časopisu ili bašta restorana prepuna zaljubljenih parova. Ponekad ne mogu da se ne zapitam kako bi moj život izgledao da nije ispalo ovako. Kako bi bilo da smo i dalje zajedno? Da li bismo bili srećni do kraja žvota? Šta bi se desilo...?
Ponekad čak pokušavam da zamislim kako bi izgledao naš ponovni susret. Što je suludo. Toliko vremena je prošlo i sumnjam da bih ga prepoznala. Mogla bih da prođem pored njega na ulici i ne znajući da je to on.
Ma koga ja to zavaravam? Naravno da bih ga prepoznala. Odmah. I to u najvećoj gužvi.
Reču ću vam još nešto: duboko u sebi znam da bih osetila isto uzbuđenje kao nekad.

Ali kakve su šanse za to? Zaboga, poršo je deset godina otkad sam ga poslednji put videla. Cela decenija. Počeo je novi milenijum. Ko zna gde je sada i šta radi...
Utom vidim neonsku reklamu koja me prekida u mislima. Skots. Tako je! To je kafić koji tražim! S neizmernim olašanjem hitam ka ulazu.
Kao što rekoh, u živoru dobijate samo jednu šansu, a ja sam svoju prokockala.
Odbacivši ovu misao, otvaram vrata.

2



Unutra je zadimljeno i puno. Zastajem na vratima. U pitanju je jedan od onih kul njujorških kafića koje viđate u filmovima i serijama. Nekoliko stolova je raspoređeno po uglovima dok se šank od ispoliranog tamnog drveta proteže celom dužinom prostorije. Iza njega je polica sa sjajnim, mesinganim držačima i flašama najrazličitinij alkoholnih pića.
Na barskoj stolici za šankom sedi devojka u prugastom odelu i kuca nešto na svom "blekberiju". Zbog plave kose, ošišane u kratki paž i velike kožne aktovke na susednoj stolici, deluje pomalo uštogljeno u toj opuštenoj ranovečernjoj gužvi. Zamislite Majkla Daglasa u Vol stritu, samo u žesnkoj verziji.
To je moja sestra Kejt. Starija je od mene pet godina, ali ponaša se kao derište komandujući mi kao da sam nezrela klinka. Ali ne zameram joj, navikla je da komanduje ljudima, budući da na posle nema jednu, nego dve asistentkinje.
Kejt radi u velikoj advokatskoj firmi na Menhetnu, specijalizovanoj za integracije i akviziju. Lično, nemam pojma šta integracija i akvizija znače, a kamoli kako se sakupljaju izveštaju od po nekoliko stotina strana, pomoću kojih se dobijaju slučajevi vredni milione dolara.
Ali moja sestra je oduvek bila najpametnija osoba u porodici. Provela je sedam godina na medicinskom fakultetu i kada je stekla diplomu, predomislila se i prekvalifikovala u advokata. Kao da to nije ništa.
Kunem vam se da ja više znoja prilijem birajući sendvič u restoranu brze hrane.
Dakle, Kejt je pametnnija, a ja sam kreativnija. Bar tako tvrdi mama, iako se ponekad pitam je li to bio njen način da me uteši uvek kad bih pala na ispitu iz matematike. Dok su logoritmi za mene bili španska sela (i dalje su - može li neko da mi kaže šta je to logoritam?), crtanje i slikanje su bili moja druga priroda i tako sam završila na umetničkom koledžu.
Tri veličanstvene slikarske godine kasnije diplomirala sam i preselila se u London. Naravno, imala sam velike planove: ostvariću neverovatnu umetničku karijeru, moje slike će biti izlagane u galerijama širom zemlje, imaću svoj atelje u fensi potkrovlju u Šordiču...
Ali ništa od toga.
Za početak, imate li predstavu o tome koliko košta potkrovlje u Šordiču?
Nemam ni ja. Ali verujte mi da vredi čitavo bogatstvo.
Ne bi sve bilo tako loše da sam prodavala svoja umetnička dela. Jer tako bih uspela bar nešto da uštedim. U narednih osamdeset godina, mislim.
Iskreno, nikad nisam prodala nijednu svoju sliku. Dobro, jesam jednu, i to svom tati za pedeset funti, samo zato što je insistirao da bude moj prvi kupac.
Ispostavilo se da je i poslednji. Posle šest meseci uvaljivanja u sve veće dugove, odustala sam od slikanja i potražila posao. Moji snovi o velikoj usprešnoj slikarki na kraju su ostali samo to. Snovi.
A možda je bolje i tako. Bila sam toliko mlada i naivna da verovatno nikad ne bih ni uspela.
Probijam se do šanka, uz neizostavno izvinjavanje.
Elem, posle umetničkog kraha malo sam se ubedačila jer nisam umela da kucam, niti sam posedovala zavidne sekretarske sposobnosti, ali naposletku sam uz malo sreće našla posao u jednoj galeriji u Ist Endu. U početku sam radili na recepciji, ali s godinama sam od javljanja na telefon uznapredovala do organizuovanja izložbi, rada s novim umetnicima i pomaganja kupcima u popunjavanju njihovih kolekcija. A onda sam, pre nekoliko meseci, dobila ponudu da radim u njujorškoj galeriji.
Naravno, oberučke sam je prihvatila. Ko ne bi? Njujork je centar umetničkog sveta i bilo bi suludo propustiti takvu mogućnost napredovannja u karijeri.
Biću iskrena - to nije jedini razlog što sam odlučila da spakujem kofere i preletim tri hiljade milja preko Atlantika. Učinila sam to kako bih što lakše prebolela svoj poslednji raskid, i kako bih izgebla još jedno užasno britansko leto, ali ponajviše zato da bih svoj život iščupala iz apatije.
Nemojte pogrešno da me shvatite - moj posao, moji prijatelji i moj život su u Londonu. Samo... U poslednje vreme imam neki čudan osećaj. Kao da mi nešto nedostaje. Koao da čekam početak nečeg novog u svom žuvotu.

Jedini poblem je u tome što ni sama ne znam šta je to.
Moja sestra neumorno bocka svoj "blekberi" i ne primećuje me kada joj priđem. Otkad sam se doselila u Njujork, živim kod nje i Džefa, njenog muža. Imaju dvosoban stan na gornjem Ist Sajdu i kod njih mi je super. Štaviše, tamo mi je, ako smem da kažem, vrlo neobično. Da pojasnim, nikad nisam živela u vojnom garnizonu, ali imam osećaj da bi tamo bilo slično. Samo bez uglačanih brodskih podova i plazma televizora.
Odmah po useljenju Kejt mi je uručila spisak kućnih pravila. Moja sestra je užasno organizovana. Ona piše spiskove za sve i štiklira stavke, jednu po jednu, i to raznobojnim markerima. Ne bih da kudim njene analitičarske sposobnosti...
Svakako ne njoj u lice.
Da skratim priču, nas dve smo sušta suprotnost. Ona je plava; ja sam brineta. Ona je štedljiva; ja sam rasipnica. Ona je superuredna; ja sam neuredna. Nije da su mi stvari u totalnom haosu - u stvari, ja večito pospremam, ali iz nekog čudnog razloga samo još više razbacam stvari.
Kejt je, takođe, uvek tačna, dok ja uredno kasnim. Ne znam zašto. Zaista se trudim da stignem na vreme. Probala sam sve trikove - da krenem petnaest minuta ranije, da pomerim sat nekoliko minuta unapred, da nosim dva sata - ali opet nekako uspem da zakasnim.
Kao sada, na primer.
Utom čujem pisak svog mobilnog telefona koji oglašava poruku. Žurno ga vadim iz džepa. Odaću vam jednu tajnu: pomalo se plašim svoje sestre.
Otvaram malo pisamce na ekranu i čitam.

Još pet minuta i mrtva si!

Sad se još više plašim moje sestre.
"Kasniš", kaže mi ne dižući pogled sa svoj "blekberija" kada se spustim na barsku stolicu do nje. Kejt odgovara na važan i-mejl dok joj se duboka bora urezuje posred čela, poput one da prednjoj strani njenih pantalona.
Kejt oduvek nosi pantalone. U stvari, mislim da ih nije obukla samo na dan svog venčanja, pre pet godina. I to samo zato što se mama užasno uzrujala kada je otkrila da umesto venčanice planira da obuče belo odelo ("Ali kreirala ga je Dona Karan", pobunila se Kejt). Mama je zapravo strepela da komšije ne pomisle da je njena kćerka lezbijka. Što je paradoksalno, budući da se udala za Džefa.
"Znam, izvini", pokajnički kažem, ljubeći je u obraz. "Znaš mene - totalno izgubljena."
"U vremenu i prostoru", podseća me. Zatim pritiska dugme za slanje i-mejla i okreće se prema meni.
Bleda je, uprkos činjenici da je napolju sunčano i toplo. Kejt retko izlazi. Preko nedelje je po ceo dan u svojoj kancelariji, a vikendom...
Pa, obično je i tada u svojoj kancelariji.
"Priznajem, kriva sam." Klimam glavom, nameštajući tužnu grimasu. "Kolika je kazna? Dve godine? Pet?"
Uprkos svemu, Kejt se smeška. "To nije moja oblast pravne ekspertize, ali da vidimo... Jesi li dosad osuđivana? Imaš li olakšavajuće okolnosti?" Lupka prstima po šanku. "Verovatno bi se provukla sa opomenom i uslovom za dobro ponašanje."
"To je to?" Smejem se.
"Plus kazna", dodaje ona, izvijajući obrve.
"Kazna?" Mrštim se. "Koliko?"
"Hmmm..." Vrhom kažiprsta dodiruje svoj nos, kao i uvek kada razmišlja. "Tri pića. I to ona od deset dolara. Pretpostavljam da će kazna od trideset dolara biti dovoljna." Lukavo se smejulji. "Plus bakšiš, naravno."
Kejt je ekspert za cenjkanje. Sada znam kako dobija te multimilionske slučajeve.
"Čekaj malo - tri pića?"
"Ti, ja i Robin", pojašnjava ona.
"Robin je tu?" iznenađeno pitam, osvrćući se oko sebe.

"Otišla je u toalet." Kejt pokazuje na zadnji deo kafića, gde trenutno vidim visoku devojku sa divljnom kovrdžavom kosom, obučenu u kaftan od bojenog platna, koja upravo izlazi iz ženskog toaleta. Lice joj se šiti u ushićeni osmeh kada me spazi.
"Duuušooo!", ciči ona dok nam žurno prilazi, očigledno nesvesna ljudi s kojima se pri tom sudara. Robin je raketni projektil u ljudskom obliku.
Zaintrigirano je posmatram upoređijući njen doček sa dočekom moje sestre.
Robin širi ruke i prima me u svoje mirisno naučje. Čujem milozvučni tveket njenih srebrnih narukvica, navučenih do laktova.
Svi koji posmatraju naš susret verovatno misle da smo dugogodišnje prijateljice, međutim Robin i ja smo se upoznale prošle nedelje, kada sam se javila na njen oglas za cimerku. Ovog vikenda bi trebalo da se uselim kod nje. Posle nekoliko nedelja života po kućnim pravilima moje sestre - 1)Upotreba električne četkice za zube nije dozvoljeno posle deset uveče. Navodno je budi, budući da je već u pola deset u krevetu jer ustaje u pet kako bi vežbala u tererani. Upravo tako. Pet ujutro - tada sam shvatila da je vreme da se odselim i nađem svoj prostor.
Dobro, možda 'prostor' nije prava reč. 'Ostava za metle' je mnogo prikladnija. Njujork je uzbudljiv grad, ali kad ide u paketu sa pozamašnom cenom iunajmljivanja stana i mojom skromnom platom, ispada da sebi mogu da priuštim samo sobičak u donjem Ist Sadu.
Ipak, najvažnije je da pripada samo meni. Dobro, pripada zapravo Robin. A znate šta? S prozora mogu da vidim Empajer stejt bilding!
Skoro. Tačnije, ne vidim s mog prozora. S te strane su vatrogasne stepenice i zid od cigle išaran zanimljivim grafitima. Ali vidi se s prozora njene spavaće sobe. Ako se nagnete i zaškiljite. Zaista se vidi. Verujte mi.
"Mislila sam da nećeš doći", kažem joj.
"Otkazao mi je klijent", objašnjava ona s kezom.
Amerikanci, primećujem, provode puno vremena kezeći se, ali još nisam dokučila da li čine zato što su zaista srećni ili samo kao izgovor za pokazivanje svojih belih zuba. Robin ima savršene zube. Liče na dirke od klavira.
"Plaši se igle, što pomalo komplikuje stvar kada hoćeš tretman akupunkturnom."
"Šta je to sa muškarcima i malim bocama?", šaljivo će Kejt.
Gušim kikot, ali Robin očigledno ne kapira smisao za humor moje sestre. "Ne znam", uzvraća mrtva ozbiljna. "Možda im je nizak prag tršljenja bola. Žene trpe strašne porođajne muke... zatim menstrualne bolove..."
"Depilaciju voskom", upada moja sestra.
"A da ne spominjem emotivne patnje kroz koje prolaze", nastavlja Robin, ignorišući Kejt. "Žene sve osećaju mnogo dublje - evo, pre neki dan gledam Opru, prilog o jedelju radi utehe..."
Gledam svoju sestru koja izvijenih obrva pilji u Robin s mešavinom divljenja i neverice. Zabrinuta sam. Moja sestra nije osoba koja voli da priča o emocijama. Ona nikad nije emotivna. Samo jednom sam je videla malo utičenu i to je bilo posle ispita iz hemije. Patila je što nije prošla sa desetkom.
"...muž joj je pobegao sa njenom najboljom drugaricom i ugojila se sto kila jedeći samo kolače. Možete li da verujete? Bila je toliko očajna da je kolačima pokušavala da ublaži bol. Za doručak je jela voćne kolače, za ručak čokoladne, a za večeru kremaste..."
"Okej, šta pijemo?", pitam menjajući temu da sve tri ne umremo od žeđi.
"Viski", kaže moja sestra bez oklevanja.
"Robin?" Skrenuvši pažnju barmenu, gledam je upitno.
"Jao, nemam pojma šta bih", uzdiše ona, zaćutavši po prvi put u poslednjih pet minuta. "Čekaj da razmislim. Šta mi se pije...?" Nakrivljuje glavu u stranu i zamišljeno vrti pramen kose. "Nešto slatko..."
"Liker od limuna", predlaže barmen, široko se osmehujući.
Robin nabira nos. "Ali ne preslatko."
"Onda mohito?"
"Jupi!", uzvikuje ona. "Obožavam mohito!"
"Super." Barmen grabi nekoliko listića od nane i ubacuje ih u avan.
"Ali ne večeras", brzo dodaje Robin, odmahujući glavom.
Barmen spušta avan, stežući vilice.
Večeras mi se pije nešto neobično", cvrkuće ona. Iza nas se pravi red, ali ona je u dubokoj dilemi, nesvesna ljudi koji čekaju.
"Možda martini?", predlaže barmen pružajući joj kratu pića. "Imamo veliki izbor neobičnih koktela. Kao džindžer martini."
"Mmm, zvučni ukusno...", mljacka Robin.
Barmen ne skriva olakšanje.
"...ili možda ovaj s narom", nastavlja ona, čitajući spisak koktela. "Jao, stvarno veliki izbor i svi zvuče sjajno. A liči? Kakvog je ukusa?"
"Liči", zapanjeno ponavlja moja sestra.
Robin diže pogled. "U stvari, znate li šta ću? Uzeću samo čašu belog vina", konačno odlučuje vraćajući barmenu kartu pića. "Bilo kog. Nisam probirljiva", dodaje, izbegavajući pogled moje sestre.
"I za mene pivo", naručujem sa smeškom. Nikad nisam volela koktele. Od njih se uvek napijem.
"Odmah stiže." Barmen odlaže koktel šejker.
"Oh, i još nešto..." Na vrhovima prstima, Robin se najednom naginje preko šanka i unosi barmenu u lice. "Kako se zoveš?"
Zatečena sam. Ovo je uvrnuto! Čula sam da su Amerikanke samouverene povodom muškaraca, ali ovo je čista drskost.
"Bred", odgovara on sa kezom, skoro imitirajući Toma Kruza sa šejkerom u filmu Koktel. "Hoćeš telefon?"
Robin ne skriva svoje razočarenje. "Ne, hvala." Odmiče se od šanka i teatralno uzdiše. "Neću ako se zoveš Harold."
"Ko je Harold?", zbunjeno pitam.
"Ne'am pojma." Robin slaže ramenima. "U tome i jesste problem."
"Ako tražiš nestalu osobu, imam dobre veze u njujorškim plavcima", nudise Kejt.
"Moja sestra je udata za policajca", pojašnjavam.
"Stvarno?" Robin širi oči. "Ekstra!"
"Ne baš", smeje se Kejt. "Nsi upoznala Džefa."
"A ni Harolda", podseća je barmen, namigujući. Očidledno je malo uvređen što da je pretekao potpuni stranac s imenom nečijeg pokojnog strica.
"Nisam još, ali znam da postoji", samouvereno će Robin. "Proročica mi je tako rekla."
"Išla si kod proročice?" Kejt je zapanjeno gleda.
"Pre godinu dana", klima glavom Robin. "Rekla je da ću upoznati svoju srodnu dušu i da će se zvati Harold." Iz dekoltea vadi veliki privezak od ružičastog kristala i ponosno ga pokazuje. "Kada je u pitanju ljubav, moram samo da se prepustim sudbini i silama kosmosa."

Gledam u svoju sestru koja se svojski trudi da obuzda svoj cinizam.
"A je l' ti rekla kako će taj Harold izgledati?"
Robin oprezno gleda po kafiću, kao da se plaši da bi neko mogao da je čuje ili da ukrade poverljivu informaciju i ne daj bože prvi ulovi njenog Harolda. Zadovoljna što je niko ne prisluškuje, šapatom odgovara: "Vidok, crn i zgodan."
Krajičkom oka vidim kako barmen uspravlja ramena i širi pleća.
"Ma nije valjda", komentariše Kejt, kolutajući očima.
"Izvolite, dame" upada barmen spuštajući tri čaše ispred nas. "To bi bilo dvadeset osam dolara."
"Ja ću", kažem posežuči za svojom torbom. "Ovo je moja tura." Počinjem da preturam po njoj u potrazi za novčanikom, ali moja torba je pretrpana svim i svačim. Možda izgleda moderno, a zapravo to je obična vreća u kojoj nosim gomilu nepotrebnih stvari.
Vadim omot od čokolade, sjaj za usne pokriven trunjem, kartu za metro... Do đavola! Mora da je tu negde. Naslonivši torbu na krilo,krivim se u stranu kako bih bolje videla i sledećeg trenutka nesmotreno istresam ceo njen sadržaj na pod.
"Daj da ti pomognem", kaže Robin, saginje se i počinje da skuplja moje stvari. "Hej, šta je ovo?"
Gledam u njene ruke i prepoznajem časopis koji sam čitala u metrou. "Ma, ništa", kažem, pružajući ruku da ga uzmem, ali prekasno - Robin je već otkrila ljubavni test i počinje naglas da ga čita.
"'Svi traže srodnu dušu. Uradite naš Ljubavni test i otkrijte: Je li ON pravi?'" Diže pogled ka meni, oči joj uzbuđeno iskre. "Jao, obožavam ovakve stvari!"
Zahvalno je gledam. "Test je obična glupost", kažem osećajući kako mi obrazi gore od stida.
"Ali, popunila si ga!", pobija me Robin, mašući dokazom.
O, bože. Sada se osećam kao kompletni idiot.
"Bilo mi je dosadno u metrou, znaš kako je." Pokušavam da zvučim ležerno dok zurim u svoju sestru. Jednom davno, još dok smo bile tinejđžerke, uhvatila me je kako čitam horoskop, svoj i Rikija Džonsona u koga sam tada bila zaljubljena. Mesecima me je zadirkivala. Posle toliko godina očigledno se ništa nije promenilo.
"Daj mi da to bacim." Smejem se i pružam ruku, ali Robin je već udubljena u test, pognute glave i napregnutog pogleda.
"Kakav ti je rezultat? Je li ON onaj pravi?" Upitno me gleda.
"Slušajte, ne bih da miniram, ali onaj pravi ne postoji", uverava nas moja sestra. "Obično sranje."
Robin pravi grimasu šestogodišnjakinje kojoj je upravo rečeno da ne postoji dobra vila. "Ali ti si udata", buni se. "Šta je s tvojim mužem?"
"Šta s njim?", hladno će Kejt. "Volim Džefa, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali ne mogu da ga nazovem svojoj srodnom dušom."
"Ne možeš?", razočarano će RObin.
"Ne." Kejt nonšalantno sleže ramenima i uzima gurljaj viskija. "Ali zovem ga svakojakim imenima", dodaje smejući se grleno.
Robin delije frapirano. "A ti, Lusi?" Očajnički gleda u mene. "Veruješ li ti u onog pravog?"
Oklevam. "Pa..."
"Jao, izvini!" Robin se pljeska rukom po čelu. "Tako sam neosetljiva." Sažaljivo zuri u mene."Tvoja sestra mi je spomenula da si nedavno raskinula s nekim. Nisam razmišljala."
"Misliš na Šona? Ma, to nije bilo ništa ozbiljno", uveravam je.
"Znači, on nije bio onaj pravi?", ispipava Robin, odbijajući da pogleda u moju sestru.
Pred očima mi igra Šon u svojim brodaricama. I kada smo se slagali savršeno, te brodarice bi se uvek isprečile između nas. "Ne, on nije bio onaj pravi", smejem se ali duboko osećam poznatu prazninu.
"Ma, ne brini", ohrabruje me Robin, tapšući me po ruci. "Sigurna sam da ćeš ga naći."
Tužno se osmehujem. "U tome i jeste problem. Već sam ga našla."
Kejt glasno stenje. "Nije valjda onaj ispod mosta?"
"Zove se Natanijel", otkrivam šibajući sestru pogledom.
Kejt nestrpljivo koluta očima. "Lusi, kada ćeš više da ga zaboraviš i kreneš dalje?"
"Krenula sam dalje", branim se. "Promenila sam gomilu frajera."
"Ali njega nikako da preboliš."
"Nije tačno."

"Zašto si onda popunila ovaj glupi test?"
"Kakve to ima veze? Test je samo zezanje!"
"Malo sutra!"
Robin gleda čas u mene čas u Kejt, kao da pravi uzbudljiv teniski meč. "Alo, devojke!", uzvikuje, dižući ruke okićene narukvicama, sprečavajući ozbiljnu sestrinsku svađu.
Verujte, to je nešto u čemu smo obe veoma uspešne.
"Hoće li neka od vas da mi obajsni o čemu se radi?"
Razmenjujemo poglede i Kejt se kukavički usredsređuje na svoje piće.
Znači, moraću ja.
Oklevam.
"Dakle?" Robin me upitno gleda.
"Ma, to je bez veze", mrljam.
"Meni ne zvuči bez veze", primećuje Robin izvijajući obrve. "Daj, hoću sve pikantne detalje."
Razmišljam o mogućnosti povlačenja, ali pivo već pronalazi svoj put do mojih brana koje polako popuštaju.
"Moram li da te podseetim da zarađujem ubadajući igle u ljude?" Upućuje mi pogled koji ne može biti manje preteći.
Teško gutam i vraćam film unazad. "Bilo je leto 1999. Imala sam devetnaest godina i studirala sam slikarstvo u Veneciji." Počinjem, pričajući brzo, prebrzo. Želim to što pre da izbacim iz sebe. "Zvao se Natanijel i imao je dvadeset. Amerikanac na harvardskom letnjem programu iz oblasti renesansnih slikara. Ja sam se na kraju leta vratila u Englesku, a on u Ameriku..."
"Izostavila si deo o mostu", opominje me sestra.
Dotučena, gledam je ljutito, ali ona se pravi da zuri u svoje piće kao da nije ni zucnula.
Okrećem se prema Robin. "Izvini, nešto sam ti preskočila. Ispričaću ti kako je sve počelo." Dok sećanja naviru, stomak mi se uvrće i duboko udišem da smirim glas. "Postoji legenda o Mostu uzdaha..."

Bocnula sam ga prstom u rebra.
"Joj", jauknuo je, poskakajući na sedištu. "Raspolažeš opasnim arsenalom oružja. Moraću da budem oprezan." Zgrabio me za prste svojom velikom šakom.
"Aha." Klimnula sam glavom hvatajući njegov pogled.
"Vrlo, vrlo oprezan." Polako mi je ispravljao prste, šireći moj dlan i milujući ga svojim prstima.
Uživala sam u toj sitnoj nežnosti osećajući kako mi se raspoloženje menja poput letnjeg povetarca. Njegov dodir je bio lak, paperjast, ali u mojim venama dizao je napon za hiljadu volti. Sada znam šta se smatra elektricitetom između dvoje ljudi. Kao da me je neko priključio za strujno kolo. Osećala sam se oživljeno. Kao da sam proteklih devetnaest godina provela u snu, a onda sam upoznala Nejta i konačno se probudila.
"Hej, čuješ li ono?", upitao je Nejt.
Nakrivivši glavu, gledao je nekud u daljinu dok mu se licem širio osmeh.
"Šta...", zaustila sam ali me je ućutkao prstom.
"Ššššš, slušaj."
Topao večernji vazguh obavio nas je poput mekog jastuka, mirišući na vino, cigarete, afteršejv i tek ispećenu picu, obogaćen zvucima muzika, meteža i zveckanja sudova...
I još nečeg.
U daljini sam čula. Načuljila sam uši. Jesu li to...?
"Zvona", šapnula sam, najednom preplavljena uzbuđenjem. Pogelda sam u Nejta. Oči su mu svetlucale od ushićenja.

Tako je." Poklonio mi je osmeh, oslobađajući leptiriće iz kaveza u mom stomaku. "Dešava se."
Dok je vetar pronosio daleka zvona, ćutke smo gledali most - veličanstveno izvijen iznad kanala, od belog mermera koji blista na zlatnim zracima zalazećeg sunca. Voda je gorela svim nijansama narandžaste, poput svetlucave duge. Lagano smo klizili prema mostu, trepereći od iščekivanja, uzbuđenja, smeha, ljubavi...
Bili smo sve bliže i bliže...
A onda je gondolijer uronio u senku i sledećg trenutka smo bili ispod mosta. Imali smo samo nekoliko sekundi. Pogledi su nam se sreli i smeh je prestao. Sve je prestalo.
U tom deliću sekunde sve se usporilo. Poput usporenog kadra na filmu koji se na kraju zamrzava. U njemu smo bili samo Nejt i ja. Nas dvoje. Jedini ljudi koji postoje na planeti.
Dve polovine koje se stapaju u celinu... Niotkuda, u glavi sam čula glas starog italijanskog prodavca i jeza mi je sišla niz kičmu. Vaša ljubav će biti večna. Bićete zauvek zajedno i ništa vas neće rastaviti. Dok su mi ove reči odjekivale u ušima, vazduh se najednom ohladio i celo telo mi je nekontrolisano zadrhtalo.
Nešto se promenilo. Prostrujala je neka energija. Osetila sam sigurnost. Moćan doživljaj svuda oko mene, koji ne mogu da opišem. Nešto kao... kao...