EPILOG

Eksplozija na mestu porekla zbrisala je Gospodarev soj. Svi preostali vampiri
isparili su u času uništenja. Nestali su.
Potvrdili su to narednih dana. Najpre tako što su se vratili na kopno nakon što
se voda povukla. Zatim proveravanjem strastvenih izveštaja na oslobođenom
internetu. Umesto da slave, ljudi su tumarali unaokolo u posttraumatskoj
ošamućenosti. Atmosfera je i dalje bila zagađena, a dnevna svetlost oskudna.
Sujeverje je i dalje vladalo i ljudi su se plašili tame više nego ranije. Izveštaji o
tome da vampiri i dalje postoje buknuli bi s vremena na vreme i svi su pripisivani
histeriji.
Stvari se nisu „vratile u normalu“. Ostrvljani su mesecima ostali u svojim
naseljima, trudeći se da povrate svoju zemlju, ali nisu bili voljni da se odmah vrate
starim običajima. Sve što su ljudi navodno znali o prirodi, istoriji i biologiji
pokazalo se kao pogrešno ili bar nepotpuno. Za dve godine su prihvatili novu
stvarnost i novi režim. Stare religije su skrhane; neke druge su učvršćene. Međutim,
sve je bilo podložno preispitivanju. Neizvesnost je postala nova napast.
Nora je sebe ubrajala u one kojima je bilo potrebno vreme da se uvere da će
taj način života opstati, da ih iza ugla ne čekaju neka drugu neprijatna iznenađenja.
Jednog dana, Fet je nežno načeo temu. „Šta ćemo uraditi? Jednom se moramo
vratiti u Njujork."
„Moramo li?“, pitala je Nora. „Ne znam da li to želim." Uzela ga je za ruku.
„A ti?“
Fet je stegao njenu šaku i pogledao reku. Daće joj onoliko vremena koliko joj
bude potrebno.
Ispostavilo se da se Nora i Fet ipak nikad nisu vratili. Iskoristili su Federalni
dekret o melioraciji imovine koji je donela privremena vlada i preselili se na
farmu u severnom Vermontu, izvan puste zone nastale detonacijom atomske bombe
na reci Sent Lorens. Nikad se nisu venčali - nisu osećali potrebu za tim - ali dobili
su dvoje dece, dečaka Efraima i devojčicu Marijelu, po Norinoj majci. Fet je
postavio tekst Occido Lumena s komentarima na obnovljeni internet i pokušao da
zadrži anonimnost. Međutim, kad je istinitost teksta dovedena u pitanje, bacio se na
„Projekat Setrakijan". Uredio je i objavio na internetu celokupna dela starog
profesora, kao i izvorni materijal, kako bi svi mogli da ih vide. Praćenje uticaja
Drevnih tokom ljudske istorije postalo je njegov životni poziv. Želeo je da spozna
greške koje smo kolektivno počinili i posvetio je život tome da se te greške ne
ponove.
Neko vreme je vladao nemir i pričalo se o suđenjima onima koji su kršili
ljudska prava pod okriljem Holokausta. Stražari i simpatizeri su povremeno
prepoznavani i linčovani. Sumnjalo se da se mnoga ubistva čine iz osvete, ali na
kraju su se začuli tolerantniji glasovi koji su pokušali da odgovore na pitanje ko
nam je to učinio. Svi smo to učinili. Malo-pomalo, uz svu mržnju i duhove
prošlosti, ljudi su ponovo naučili da žive zajedno.
S vremenom, drugi su počeli da tvrde da su svrgli strigoje. Biolozi su tvrdili
da su ubacili vakcinu u sistem za snabdevanje vodom, neki članovi bandi su izložili
trofeje kao dokaz da su ubili Gospodara. Grupa skeptika je čak u čudnom preokretu
tvrdila da se pošast nikad nije dogodila. Sve su pripisali zaveri skovanoj radi
stvaranja novog svetskog poretka, nazivajući događaj fabrikovanim udarom.
Razočaran, mada ne i gorak, Fet je polako ponovo pokrenuo svoj istrebljivački
posao. Pacovi su se vratili i napredovali, stvarajući nov izazov na koji je morao
odgovoriti. Nije bio od onih koji veruju u savršene srećne krajeve: ovo je svet koji
su spasli, sa sve pacovima. Međutim, za šačicu vernika, Vasilij Fet je postao kultni
heroj i, mada mu nikakva slava nije prijala, prihvatio je to posmatrajući stvari s
pozitivne strane.
Svake večeri, dok bi uspavljivala svog dečaka Efraima, Nora bi mu
razbarušila kosicu i pomislila na njegovog imenjaka i imenjakovog sina, pitajući se
kako je njima bilo na kraju. Tokom prvih nekoliko godina njegovog života, često se
pitala kako bi njen život - sa Efom - izgledao da se soj nikad nije pojavio. Ponekad
bi plakala i tada bi Fet znao da je bolje da je ne pita zašto. Bio je to deo Nore koji
nije delio - koji nikad neće deliti - te joj je davao prostora da tuguje sama.
Međutim, kako je dečak rastao i razvijao se, sve više je nalikovao ocu i nimalo nije
podsećao na svog imenjaka. Stvarnost je sprala sve mogućnosti iz prošlosti i vreme
je teklo dalje. Nora se više nije plašila smrti zbog toga što je savladala njenu
zloćudnu alternativu.
Na čelu je uvek nosila znak: ožiljak od Barnsovog hica. Smatrala ga je
simbolom približavanja sudbini goroj od smrti, mada je u poznijim godinama
počela da ga smatra simbolom svoje sreće. Sad, dok je posmatrala lice svoje bebe
- čisto i smireno - obuzelo ju je spokojstvo i odjednom se setila reči svoje majke:
Kad se budeš osvrnula na svoj život, videćeš da je ljubav uvek odgovor na
sve.
Koliko je samo bila u pravu.

volter i Miss Smila