Izvodi iz dnevnika Efraima Gudvedera
Petak, 26. novembar
Svetu je bilo potrebno svega šezdeset dana da propadne. Nas troje smo
odgovorni za to - zbog naših propusta, naše arogancije...
Dok je vest o krizi stigla do Kongresa, dok je bila analizirana, dok je donet
zakon, dok je izglasan veto, već smo bili izgubljeni. Noč je pripadala njima.
Čeznuli smo za svetlošću dana kada nam više nije pripadala...
Sve se to desilo pukih par dana nakon što je naš „neoborivi video-dokaz“
stigao do sveta - njegova istina se ugušila u hiljadama omalovažavajućih snimaka
koji ga opovrgavaju ili parodiraju. Jutjubovali su nas do besmisla.
Pretvorilo se to u štos koji se prepričava u večernjem programu,
pametnjakovići smo mi, ha-ha-ha - sve dok mrak nije pao na nas, te smo morali da
okrenemo lice ka neizmernoj, hladnoj praznini.
Prva faza reakcije javnosti na epidemiju uvek je Poricanje.
Druga, Pripisivanje krivice.
Svi dežurni krivci izvučeni su na sunce kao distrakcija: ekonomske tegobe,
socijalni nemiri, rasni sukobi, teroristička pretnja.
Na kraju se ispostavilo da smo to mi sami. Svi mi. Dozvolili smo da se desi
zato što nismo bili u stanju da poverujemo da se dešava. Suviše smo pametni.
Suviše napredni. Suviše snažni.
Sada je mrak potpun.
Više nema datih, apsolutnih vrednosti - naše postojanje nema korena. Osnovna
načela ljudske biologije prerađena su. Ne na osnovu DNK koda, već uz pomoć
virusa i krvi.
Paraziti i demoni su svuda. Naša budućnost više ne bitiše u prirodnom
organskom truljenju smrti već u složenoj, dijaboličnoj transmutaciji. Pustošenje.
Preobražaj.
Oduzeli su nam susede, prijatelje, porodice. Nose njihova lica, lica koja
poznajemo, lica naših dragih.
Izbačeni smo iz svojih domova. Izgnani iz svojih kraljevstava lutamo
pustarama u potrazi za čudom. Preživeli su krvavi, slomljeni, poraženi.
Ali, nismo preobraženi. Nismo Oni.
Još ne.
Ovo nije beleška niti hronika, već jadikovka, poezija fosila, uspomena na kraj
ere civilizacije.
Dinosaurusi su za sobom ostavili tek pokoji trag. Nekoliko kostiju očuvanih u
ćilibaru, sadržaj svojih stomaka, otpad.
Nadam se da ćemo mi za sobom ostaviti nešto više.

SIVO NEBO
vesti, pomislio je Abraham Setrakijan dok je
stajao pod zelenkastom fluorescentnom zidnom lampom i zurio u ogledalo u
kupatilu. Starac koji pilji u još starije staklo. Ivice su potamnele od starosti, fleke
su se primicale centru. Njegovom odrazu. Njemu.
Uskoro ćeš umreti.
Srebrom premazano staklo to mu je pokazalo. Mnogo puta se nalazio u blizini
smrti, ili nečeg goreg; ali sada je drugačije. Opazio je tu neminovnost u svom
odrazu. Ipak, Setrakijan je pronalazio utehu u istini koju pružaju stara ogledala.
Iskrena su i čista. Ovo je veličanstven primerak s početka veka, prilično je teško.
Okačeno je na zid žičanim gajtanom, nakošeno u odnosu na stare pločice. U stanu je
bilo nekih osamdeset ogledala premazanih srebrom; neka su visila na zidovima,
druga su stajala na podu naslonjena na police sa knjigama. Kompulzivno ih je
sakupljao. Kao što ljudi koji koračaju kroz pustinju znaju kolika je vrednost vode,
Setrakijan nije propuštao priliku da kupi srebrno ogledalo - posebno ako je malo i
lako prenosno.
Više od svega, oslanjao se na njihovu drevnu osobinu.
Nasuprot popularnom mitu, vampiri imaju odraz. Na modernim ogledalima
koja se danas masovno proizvode izgledaju isto kao i kada ih gledate direktno.
Međutim, na ogledalima koja su premazana srebrom, odraz im je iskrivljen. Neko
fizičko svojstvo srebra projektuje ove virusom opsednute užase uz vidljive smetnje
- poput upozorenja. Kao u priči o Snežani, srebrom obloženo ogledalo ne može da
slaže.
Tako je Setrakijan posmatrao svoje lice u ogledalu - između lavaboa od
debelog porcelana i ormarića sa praškovima i melemima, mašću za artritis i
zagrejanim uljem za umirivanje bolova u čvornovatim zglobovima - pomno ga je
proučavao.
Suočio se sa gubitkom snage. Sa saznanjem da je njegovo telo samo telo.
Staro i slabo. Da propada. Nije bio siguran u to da li bi njegovo telo preživelo
traumu preobražaja. Ne prežive sve žrtve.
Njegovo lice. Bore duboke poput otisaka prstiju - poput palca koji je snažno
utisnut u njegovu kožu. Preko noći je ostario dvadeset godina. Oči su mu bile sitne i
suve, žućkaste poput slonovače. Bio je bled, a kosa mu se držala na glavi poput
srebrne trave koju je zamrsila nedavna oluja.
Tap - tap - tap...
Čuo je smrt kako ga doziva. Čuo je štap. Svoje srce.
Pogledao je iskrivljene šake koje je čistom voljom naterao da se oblikuju
prema dršci srebrnog štap-mača, ali malo je toga još mogao da uradi spretno.
Veoma ga je oslabila bitka sa Gospodarem. Gospodar je snažniji nego što ga
se Setrakijan sećao ili što je mogao da pretpostavi. Tek je trebalo da razradi
sopstvene teorije o Gospodarevom preživljavanju na direktnoj sunčevoj svetlosti -
svetlosti koja ga je oslabila i povredila, ali ga nije uništila. Ultraljubičasti zraci
koji uništavaju virus trebalo je da ga iseku poput deset hiljada mačeva - ipak,
gnusno stvorenje je izdržalo i pobeglo.
Na kraju, šta je život nego niz malih pobeda i velikih poraza? Međutim, šta
drugo možemo? Da odustanemo?
Setrakijan nikada nije odustao.
Trenutno se samo preispitivao, to je sve. Da je samo uradio ovo umesto
onoga. Da se samo setio da minira zgradu kada je saznao da je Gospodar unutra.
Da mu je samo Ef dozvolio da umre, umesto što ga je spasavao u kritičnom
trenutku...
Srce mu je ubrzano zakucalo od razmišljanja o tim mogućnostima, preskakalo
otkucaje. Trzalo se. Kao da u sebi ima nestrpljivo dete koje čeka da potrči.
Tap - tap - tap...
Tiho zujanje je prelo iznad otkucaja srca.
Setrakijan ga je dobro poznavao: preludijum za zaborav, za buđenje u bolnici,
ako one uopšte još funkcionišu...
Ukočenim prstom je iskopao belu pilulu iz kutije. Nitroglicerin sprečava
anginu tako što opušta krvne sudove koji pumpaju krv do njegovog srca,
omogućavajući im da se prošire, pojačavajući tok i dovod kiseonika. Stavio je
tabletu ispod svog suvog jezika i sačekao da se rastvori.
Istog trenutka ga je oblio slatkast, peckav osećaj. Zubor u njegovom srcu
minuće za par minuta.
Ohrabrila ga je tableta brzog dejstva. Preispitivanje, samooptužbe i
oplakivanje - sve je to traćenje moždane aktivnosti.
Sada je tu gde je. Njegov Menhetn ga je dozivao, mrvio se iznutra.
Prošla je jedna nedelja od kako je boing 777 sleteo na DŽFK. Jedna nedelja
od kako je stigao Gospodar i izbila zaraza. Setrakijan je predvideo šta će se desiti
na osnovu prve vesti koju je video na televiziji, kao što ljudi predviđaju smrt
voljene osobe kada telefon zazvoni u kasne sate. Vest o mrtvom avionu ščepala je
grad. Samo par minuta nakon što je sleteo, potpuno se ugasio i prosto stajao u
potpunom mraku na pisti. Zaposleni Centra za kontrolu bolesti ušli su u avion u
zaštitnim odelima i otkrili da su svi putnici mrtvi, osim četiri „preživela". Preživeli
nisu bili u dobrom stanju, simptome bolesti koje su ispoljavali izazvao je
Gospodar. Skriven u kovčegu u teretnom delu aviona, Gospodar je prešao okean
zahvaljujući bogatstvu i uticaju Eldriča Palmera: umirućeg čoveka koji je odlučio
da trampi kontrolu ljudi nad planetom za tračak besmrtnosti. Nakon dana
inkubacije, virus se aktivirao u mrtvim putnicima. Ustali su sa stolova u
mrtvačnicama i preneli vampirsku kugu na gradske ulice.
Pun opseg kuge bio je poznat Setrakijanu, ali ostatak sveta se opirao užasnoj
istini. Od tada, još jedan avion se ugasio ubrzo nakon sletanja na Hitrou i stao na
pisti uz kapiju. Na aerodrom Orli u Francuskoj sleteo je mrtav mlažnjak. Na
međunarodnom aerodromu Narita u Tokiju. Aerodromu Franc Jožef Štraus u
Minhenu. Na čuvenom bezbednom Ben Gurion međunarodnom aerodromu u Tel
Avivu, antiteroristička jedinica izvršila je juriš na zatamnjeni avion i pronašla 126
mrtvih putnika. Ipak, nije izdata naredba da se pregleda teretni deo aviona, niti da
se ceo avion uništi. Sve se dešavalo prebrzo. Dezinformacije i neverica suvereno
su vladali.
Nastavilo se. Madrid. Peking. Varšava. Moskva. Brazilija. Okland. Oslo.
Sofija. Stokholm. Rejkjavik. Džakarta. Nju Delhi. U izvesnim militantnim i
paranoičnim sredinama odmah su uvedeni aerodromski karantini, opkoljavani
avioni vojnim kordonima. Ipak... Setrakijan se nije mogao oteti pomisli da ova
sletanja predstavljaju i taktičku obmanu i napade virusnom infekcijom. Samo će
vreme pokazati da li je u pravu - mada je preostalo vrlo malo vremena.
Do sada su originalni strigoji - prva generacija vampira, žrtve Ridžis era i
njihovi Voljeni - započeli drugi talas sazrevanja. Navikavaju se na novo okruženje
i nova tela. Uče da se prilagode, da prežive - da napreduju. Napadali su noću,
novinari su izveštavali o „pobunama” širom grada, što je delimično bila istina -
pljačkanju i vandalizmu tokom dana - ali niko nije istakao da takva aktivnost
dostiže vrhunac noću.
Pošto se to događalo širom zemlje, infrastruktura je počela da se raspada.
Prekinut je dotok hrane, isporuke su kasnile. Kako je oskudica rasla, raspoloživa
radna snaga se smanjivala. Nije imao ko da popravi havarije na električnoj mreži i
reaguje na nestanak struje. Odaziv policije i vatrogasaca bio je sve slabiji, a
nasilja je bilo sve više.
Vatre su gorele na sve strane. Pljačkaši su preovladali.
Setrakijan je zurio u svoje lice, poželevši da još jednom osmotri mladića koji
se krije ispod površine. Možda čak i dečaka. Setio se mladog Zakarija Gudvedera,
koji spava u gostinskoj sobi, dole niz hodnik. Došavši do kraja svojih dana, starac
je žalio sudbinu dečaka koji se u jedanaestoj godini nalazi na kraju detinjstva. Bez
zaštite, dok ga vreba nemrtvi stvor koji je zauzeo telo njegove majke.
Setrakijan je izašao iz kupatila u sobu i pronašao stolicu. Seo je i prekrio
šakom lice, čekajući da prođe dezorijentisanost.
Velika tragedija dovodi do osećanja izolacije, koje je pretilo da ga u
potpunosti poklopi. Oplakivao je svoju davno umrlu suprugu, Mirijam. Njeno lice
su mu iz sećanja istisnule fotografije koje je imao i često posmatrao. Zaledile su
njen lik u vremenu, ali nisu uhvatile srž njenog bića. Bila je ljubav njegovog života.
On je srećan čovek; ponekad bi mu bilo teško da se toga seti. Udvarao se prelepoj
ženi i oženio se njom. Video je lepotu. Video je zlo. Bio je svedok najboljeg i
najgoreg od onoga što je prethodni vek nudio. Preživeo je. Sada je svedok kraja.
Pomislio je na Efraimovu bivšu suprugu Keli. Setrakijan ju je upoznao jednom
u životu i jednom u smrti. Razumeo je čovekov bol. Razumeo je bol sveta.
Napolju je čuo još jedan sudar automobila. U daljini se čula pucnjava, alarmi
su se neprestano oglašavali - alarmi u kolima, zgradama - niko nije na njih
odgovarao. Vrisci su cepali noč poput poslednjih krikova čovečnosti. Pljačkaši
nisu uzimali samo robu i stvari - odnosili su duše. Nisu zaposedali imovinu -
zaposedali su tela.
Ruka mu je klonula na katalog položen na mali sto. Soterbijev katalog.
Aukcija će se održati za par dana. To nije slučajnost. Ništa od ovoga nije se desilo
slučajno: ni nedavno pomračenje, ni prekomorski sukob, ni ekonomska recesija.
Domine padaju.
Podigao je katalog i pronašao određenu stranu. Na njoj je bez ilustracije bio
naveden drevni tom:
Occido Lumen (1667) - Kompletan prikaz prvog uzdizanja Strigoja i prvog
opovrgavanja svih argumenata
Protiv njihovog postojanja, u prevodu preminulog rabina Avigdora Levija.
Privatna zbirka. Iluminiran rukopis, originalan povez.
Može se zakazati gledanje. Procena vrednosti 15-25 miliona dolara
Ova knjiga - ne faksimil, ne fotografija - već original, od presudnog je značaja
za razumevanje neprijatelja, strigoja. I njihovo uništenje.
Knjiga je zasnovana na kolekciji drevnih mesopotamskih glinenih tablica
skrivenih u ćupovima i otkrivenih u pećini planine Zagros 1508. godine. Ispisane
sumerskim jezikom i veoma krhke, tablice su prodate bogatom trgovcu svile koji ih
je nosio sa sobom dok je putovao po Evropi. Trgovac je pronađen zadavljen u
svojim odajama u Firenci, a njegovo skladište je zapaljeno. Međutim, tablice su
preživele u posedu dvojice nekromansera 1, čuvenog Džona Dija i njegovog
opskurnog pomoćnika, istoriji poznatog samo po imenu Džon Sajlens. 2 Di je bio
savetnik kraljice Elizabete I. Pošto nije uspeo da ih dešifruje, čuvao ih je kao
magične artefakte do 1608. godine, kada je osiromašio i bio primoran da ih proda -
preko svoje ćerke Katarine - učenom rabinu Avigdoru Leviju koji je živeo u starom
getu Mec, u francuskoj pokrajini Loreni. Rabin je decenijama metodično tumačio
tablice, koristeći svoje jedinstvene sposobnosti. Proći će bezmalo tri veka pre nego
što iko drugi bude bio u stanju da dešifruje slične tablice. Najzad je predao
dešifrovan rukopis kralju Luju XIV, na dar.
Nakon što je primio tekst, kralj je naredio da se stari rabin utamniči a da se
tablice unište, kao i rabinova cela biblioteka i molitveni predmeti. Tablice su
smrvljene, a rukopis je čamio u trezoru uz druga zabranjena blaga. Madam de
Montespan, kraljeva ljubavnica zainteresovana za okultno, u tajnosti je
organizovala povraćaj rukopisa 1671. godine. Ostao je u posedu La Voazin, babice
koja je bila poverenica i čarobnica madam de Montespan, sve do njenog izgnanstva
koje je usledilo nakon histerije oko afere otrova. 3
Knjiga se nakratko pojavila 1823. godine u posedu ozloglašenog londonskog
izopačenog učenjaka Vilijama Bekforda. Naslov se nalazio na listi biblioteke u
opatiji Fonthil, Bekfordovoj palati u kojoj je gomilao prirodne i natprirodne
raritete, zabranjene knjige i šokantna umetnička dela. Čitavo zdanje prodato je sa
svojim sadržajem trgovcu oružja kako bi se namirio dug. Knjiga je bila izgubljena
skoro ceo vek. Bila je zavedena greškom, ili namerno, pod naslovom Casus Lumen
na aukciji u Marseju 1911. godine. Međutim, tekst nikada nije izložen, a aukcija je
otkazana nakon misteriozne zaraze koja se raširila gradom. U godinama koje su
usledile, verovalo se da je rukopis uništen. Sada mu je takoreći bio pri ruci, upravo
ovde, u Njujorku.
Ali, petnaest miliona? Dvadeset pet miliona? Nemoguća suma. Sigurno postoji
drugi način...
Nije se usuđivao da bilo kome otkrije svoj najveći strah. Strah da je bitka,
koja je započeta tako davno, već izgubljena. Da je ovo kraj igre, da je kralj
čovečanstva već u šahu, mada je tvrdoglavo rešen da odigra nekoliko preostalih
poteza na globalnoj šahovskoj tabli.
Setrakijan je zatvorio oči, umoran od zujanja u ušima. Međutim, zujanje se
uporno nastavljalo - zapravo, bilo je sve snažnije.
Pilula nikada ranije nije imala ovakvo dejstvo na njega.
Kada je to shvatio, Setrakijan se ukrutio i osovio na noge.
Nije u pitanju tableta. Svuda oko njega je zujalo. Tiho, ali prisutno.
Nisu sami.
Dečak, pomislio je Setrakijan. Uz silan napor se odgurnuo od stolice i krenuo
ka Zakovoj sobi.
Tap-tap - tap...
Majka se vratila po svog sina.
Zak Gudveder je sedeo prekrštenih nogu u ćošku tavana zalagaonice. Na krilu
je držao očev laptop. Ovo je jedino mesto u zgradi sa kojeg je mogao da se poveže
na internet, koristeći neobezbeđenu vezu nekog suseda iz bloka. Bežični signal je
bio slab, samo jedna do dve crte, i usporavao je njegovu potragu do maksimuma.
Zaku je bilo zabranjeno da koristi očev kompjuter. U stvari, sada bi trebao da
bude u krevetu. Jedanaestogodišnjak je loše spavao i tokom normalnih noći.
Nesanicu je već dugo krio od roditelja.
Besani Zak! Prvi superheroj kojeg je stvorio. Strip od osam strana koji je
napisao, ilustrovao i obojio Zakarije Gudveder.
O tinejdžeru koji noću patrolira ulicama Njujorka i osujećuje teroriste i
zagađivače. I terorističke zagađivače. Nikada nije umeo da nacrta plašt tako da se
nabira na desnu stranu, ali lica koja je crtao mogla su da prođu, kao i muskulatura.
Ovom gradu je sada potreban Besani Zak. San je luksuz. Luksuz koji sebi niko
ne bi dozvolio - kada bi samo ljudi znali ono što on zna.
Kada bi svi videli ono što je on video.
Zak je trebao da bude zakopčan u vreći za spavanje na podu gostinske sobe na
trećem spratu. Prostorija je mirisala na orman, poput stare kedrove sobe u kući
njegovog dede - sobe koju niko nije otvarao, osim radoznalih klinaca. Majušnu
sobu izgrađenu pod čudnim uglom gospodin Setrakijan (ili profesor Setrakijan -
Zak još nije bio sasvim siguran, s obzirom na to da je starac vlasnik zalagaonice)
koristio je za skladištenje. Gomile knjiga koje prete da se sruše, mnogo starih
ogledala, orman pun stare odeće i neki zaključani kovčezi - zaista zaključani, nije u
pitanju ona lažna brava koja se može obiti spajalicom i hemijskom olovkom (Zak je
već pokušao).
Stručnjak za uništavanje štetočina, Fet - ili Ve, kako je rekao Zaku da ga zove
- povezao je prastari osmobitni nintendo s kasetama za televizor sanio sa krupnim
dugmićima i brojevima, donetim iz radnje u prizemlju. Svi su od njega očekivali da
sedi i igra Legendu o Zeldi. Međutim, vrata sobe nisu imala bravu. Njegov otac i
Fet postavili su gvozdene šipke na zid preko prozora, sa unutrašnje strane, i
pričvrstili ih za potporne stubove - kavez koji je gospodinu Setrakijanu preostao iz
1970. godine.
Nisu pokušavali njega da zaključaju unutra, Zak je to znao. Pokušavali su nju
da zadrže napolju.
Potražio je stranicu svog oca na sajtu Centra za kontrolu bolesti, ali dobio je
poruku „stranica nije pronađena”. Znači, već su ga uklonili sa zvaničnog vladinog
sajta. Vesti su za „doktora Efraima Gudvedera“ tvrdile da je diskreditovani
zvaničnik CKB-a, koji je fabrikovao video u kojem uništava čoveka pretvorenog u
vampira. Rečeno je da je aploudovao ovaj video (zapravo je Zak aploudovao
video koji mu otac nije dozvolio da vidi) na internet u pokušaju da iskoristi
histeriju povodom pomračenja sunca za svoje ciljeve. Ta poslednja rečenica
očigledno je sranje. Kakve „ciljeve" je njegov otac imao osim spasavanja života?
Jedna vest je opisivala Gudvedera kao „alkoholičara koji je umešan u spor oko
starateljstva i za kojeg se veruje da je kidnapovao sina i da je trenutno u bekstvu."
Zaku se sledilo srce u grudima kada je to pročitao. U istom članku je pisalo da su
Gudvederova bivša supruga i njen dečko nestali i da se pretpostavlja da su mrtvi.
Zaku je ovih dana bilo muka od svega, ali mu je ova nečasna vest izgledala
posebno gadno. Svaka reč je lažna. Zar zaista nisu znali istinu? Ili... baš ih je
briga? Možda oni pokušavaju da iskoriste nevolje njegovih roditelja u sopstvene
svrhe?A tek komentari? Bili su gori od same vesti. Nije mogao da se nosi sa onim
što anonimni ljudi govore o njegovom ocu sa pravdoljubivom arogancijom. Morao
je da se nosi sa užasnom istinom u vezi sa svojom majkom - banalnost otrova koju
su bljuvali blogovi i forumi potpuno je promašila poentu.
Kako oplakivati nekoga ko nije zaista mrtav? Kako se plašiti nekoga čija je
potreba za vama večna?
Kada bi svet znao istinu, kao što Zak zna istinu, tada bi reputacija njegovog
oca bila obnovljena, njegov glas bi se čuo - međutim, ništa drugo se ne bi
promenilo. Njegova mama i njegov život više nikada neće biti isti.
Zato je Zak uglavnom želeo da se sve ovo završi. Želeo je da se desi nešto
fantastično i da se sve vrati u normalu. Kao kada je bio dete - petogodišnjak - i
kada bi slomio ogledalo. Prekrio bi ga čaršavom i molio se svom snagom da se
samo ponovo sastavi pre nego što njegovi roditelji otkriju šta se desilo. Ili kao što
se molio za to da se njegovi roditelji ponovo zaljube jedno u drugo. Da se prosto
probude i shvate da su napravili grešku.
Sada se potajno nadao da će njegov otac uraditi nešto neverovatno. Uprkos
svemu, Zak je i dalje mislio da ih čeka srećan kraj. Sve njih. Možda postoji način
da se mama vrati na staro.
Osetio je kako suze naviru i ovaj put se nije borio da ih zadrži. Bio je na
krovu, bio je sam. Silno je želeo da ponovo vidi majku. Ta pomisao ga je
užasavala - ipak, žudeo je da je vidi. Da joj pogleda u oči. Da čuje njen glas. Želeo
je da inu ona objasni ovu situaciju, kao što je uvek činila sa svim stvarima koje ga
muče. Sve će biti u redu...
Vrisak iz dubine noći vratio ga je u sadašnjost. Gvirnuo je ka centru grada,
ugledao plamen na zapadnoj strani i stub tamnog dima. Podigao je pogled ka nebu.
Večeras nema zvezda. Video je samo par aviona. Čuo je borbene avione kako im
zuje iznad glava tokom popodneva.
Zak je protrljao lice rukavom i vratio se kompjuteru. Uz pomoć brze pretrage
otkrio je folder u kojem se nalazi video koji mu nije bilo dozvoljeno da gleda.
Otvorio ga je i čuo očev glas, shvativši da otac drži kameru. Zekovu kameru, onu
koju je pozajmio od njega.
U početku je bilo teško videti spodobu, bila je samo tamna mrlja u šupi.
Naslanjalo se na kukove. Režalo je i šištalo iz dubine grla. Čulo se zveckanje
lanca. Kamera je zumirala, pikselizacija se malo popravila i Zak je ugledao
otvorena usta.
Bila su otvorena neprirodno široko. Unutra je mlataralo nešto srebrnkasto
poput ribe.
Oči stvorenja iz šupe bile su širom otvorene i besno su sevale. Najpre je
pomislio da je u pitanju tužan izraz, pun bola. Imao je ogrlicu - izgledala je poput
ogrlice za psa - oko vrata. Bila je lancem prikovana za pod. Stvorenje je izgledalo
bledo unutar tamne šupe, toliko beskrvno da je gotovo sijalo. Zatim je usledio
čudan zvuk - škljoc-puc, škljoc-puc, škljoc-puc - tri srebrna eksera su jurnula iz
pravca kamere (od oca?) i poput metaka pogodila stvorenje. Kamera se trznula
kada je stvor promuklo zarežao, poput ranjene životinje koju razdire bol.
„Dosta“, izgovorio je glas. Bio je to glas gospodina Setrakijana, ali potpuno
drugačijeg tona od onog koji je obično dopirao iz grla ovog ljubaznog, starog
gospodina. „Ostanimo milostivi.“
Starac je zakoračio ispred kamere, izgovorivši neke reči na stranom jeziku -
prosto kao da priziva moć ili izriče kletvu. Podigao je srebrni mač - dugačak i
sjajan na mesečini - stvorenje iz šupe je počelo da zavija kada je gospodin
Setrakijan zamahnuo mačem velikom silinom...
Glasovi su odvukli Zaka od videa. Glasovi sa ulice. Zatvorio je laptop i
ustao. Gvirio je preko ivice krova ka 118-oj ulici, držeći se podalje od ruba.
Pet muškaraca prilazilo je zalagaonici, jedan džip ih je polako pratio. Nosili
su oružje - puške - i kucali na svaka vrata. Džip je stao pre raskrsnice, tačno ispred
zalagaonice. Zgradi su prišli muškarci koji su išli pešice i začangrljali po kapiji
dovikujući: „Otvarajte!"
Zak se povukao. Okrenuo se da krene ka krovnim vratima, smatrajući da će
biti najbolje da se vrati u sobu za slučaj da neko proveri da li je tamo.
Tada ju je ugledao. Devojku, tinejdžerku, verovatno srednjoškolku. Stajala je
na susednom krovu; zgradu je od zalagaonice delio prazan plac. Povetarac je
podigao njenu dugu spavaćicu i zatalasao je oko kolena, ali njena kosa se nije
pomerala. Nepomično je padala preko ramena, ravna i teška.
Stajala je na ivici krova. Na samoj ivici, savršeno balansirajući. Uopšte se
nije mrdala. Održavala je ravnotežu na samoj ivici, kao da čeka odgovarajući
trenutak da skoči. Da načini nemoguć korak. Kao da zna da će pasti i kao da to želi.
Zak je zurio. Nije znao. Nije bio siguran. Ali sumnjao je.
Ipak je podigao ruku. Mahnuo joj je.
Zurila je u njega.
Doktorka Nora Martinez, donedavno zaposlena u Centru za kontrolu bolesti,
otključala je ulazna vrata. Petorica muškaraca u borbenoj opremi sa oklopnim
štitnicima i oružjem zurili su kroz sigurnosnu kapiju. Dvojica su nosila marame
koje su im pokrivale donji deo lica.
„Da li je sve u redu, gospođice?", pitao je jedan od njih.
„Da“, odvratila je Nora, potraživši značku ili neku vrstu insignije, ali nije
ništa videla. „Dok god kapija izdržava, sve je u redu."
„Idemo od vrata do vrata", rekao je drugi. „Čistimo blok. Ima gužve u onom
pravcu", pokazao je ka 117. ulici, „ali mislimo da se najgori haos povlači odavde."
Odnosno ide ka Harlemu.
„A vi ste...?"
„Zabrinuti građani, gospođice. Ne želite ovde da budete sami."
„Nije sama", rekao je Vasilij Fet, radnik Servisa za kontrolu štetočina grada
Njujorka i nezavisni istrebljivao, pojavivši se iza nje.
Čovek je odmerio krupnog istrebljivača. „Ti si vlasnik zalagaonice?"
„Moj otac je vlasnik", odvratio je Fet. „Na kakvu ste gužvu naleteli?"
„Pokušavamo da smirimo ove izrode koji vršljaju po gradu. Podstrekači i
oportunisti. Iskorišćavaju lošu situaciju i čine je još gorom."
„Zvučite poput policajaca", rekao je Fet.
„Ako razmišljate o tome da napustite grad", rekao je drugi izbegavajući temu,
„krenite odmah. Obustavljen je saobraćaj preko mostova, tuneli su zagušeni.
Raspad sistema."
Jedan od njih je dodao: „Treba da razmislite o tome da izađete napolje i
pomognete nam. Da učinite nešto."
„Razmisliću o tome." odvratio je Fet.
„Hajdemo!", dozvao ih je vozač džipa.
„Srečno", rekao je jedan od muškaraca i mrko ih pogledao. „Sreća će vam biti
potrebna."
Nora je gledala kako odlaze, a zatim zaključala vrata. Zakoračila je nazad u
senku. „Otišli su", rekla je.
Efraim Gudveder je sve gledao iz prikrajka. „Budale", rekao je.
„Policajci", izjavio je Fet, posmatrajući ih kako skreću za ćošak.
„Kako znaš?", pitala je Nora.
„Lako se prepoznaju."
„Dobro je što si ostao u senci", rekla je Nora Efu.
Ef je klimnuo. „Zašto nisu imali značke?"
„Verovatno im se završila smena", odvratio je Fet, „pa su se sakupili u nekoj
kafani i odlučili da neće dopustiti da grad tek tako propadne. Spakovali su žene i
decu i poslali ih u Džerzi, i sada nemaju šta drugo da rade osim da razbijaju glave.
Policajci smatraju da je ovo njihov teren. Ne greše. To je ulični mentalitet. Ovo je
njihova teritorija i boriće se za nju."
„Kada čovek razmisli o tome", rekao je Ef, „ne razlikuju se toliko od nas."
„Osim što koriste olovo, a valjalo bi da vitlaju srebrom." Odvratila je Nora i
uhvatila Efa za ruku. „Volela bih da smo ih upozorili."
„Upozoravanje je od mene stvorilo begunca", rekao je Ef.
Ef i Nora su prvi ušli u avion nakon specijalaca i otkrili navodno mrtve
putnike. Saznanje da se tela ne raspadaju prirodno, zajedno sa nestankom kovčega
tokom pomračenja sunca, uverilo je Efa da se suočavaju sa epidemiološkom krizom
koja se ne može objasniti normalnim medicinskim i naučnim sredstvima, Ovo
saznanje ga je pripremilo za otkriće vlasnika zalagaonice Setrakijana, za užasnu
istinu koja se krije iza ove kuge. Njegov očajnički pokušaj da upozori svet na
prirodu ove bolesti - vampirskog virusa koji se podmuklo kreće kroz grad i okolinu
- doveo je do njegovog raskida sa Centrom za kontrolu bolesti, nakon čega su
pokušali da ga ućutkaju optužbom za ubistvo. Od tada je u bekstvu.
Pogledao je Feta. „Spakovali ste sve u kola?”
„Spremni smo za pokret."
Ef je stegao Norinu ruku. Nije želela da ga pusti.
Začuo se Setrakijanov glas sa spiralnih stepenica u zadnjem delu radnje.
„Vasilij? Efraime! Nora?“
„Dole smo, profesore", odvratila je Nora.
„Neko dolazi", rekao je.
„Ne, upravo smo ih se otarasili. Bili su to osvetnici. Dobro naoružani."
„Ne mislim na ljude", odvratio je Setrakijan. „Osim toga, ne mogu da
pronađem Zaka."
Vrata Zakove sobe se otvoriše uz tresak. Okrenuo se. Njegov otac je uleteo
spreman za tuču. „Gospode, tata", oglasio se Zak i pridigao u vreći.
Ef je osmotrio prostoriju. „Setrakijan kaže da te je upravo tražio ovde."
„Uhh...“ Zak je protrljao oči. „Sigurno me nije video na podu."
„Da. Možda." Ef je još jednom osmotrio Zaka, ne verujući mu, ali očigledno
je imao neki bitniji problem od hvatanja sina u laži. Prošetao je sobom i proverio
rešetke na prozoru. Zak je primetio da njegov otac drži jednu ruku iza leđa i da se
kreće na takav način da Zak ne vidi šta drži.
Nora je ušla za njim, a zatim stala kada je ugledala Zaka.
„Šta se događa?", pitao je Zak i ustao.
Njegov otac je odmahnuo glavom, ali osmehnuo se suviše brzo - samo
usnama, ne i očima. „Samo proveravam da li je sve u redu. Budi ovde, okej?
Vratiču se.“
Izašao je okrenuvši se tako da je ruka iza njegovih leđa ostala skrivena. Zak se
pitao da li je to ona sprava koja ispušta puc-škljoc zvuk ili srebrni mač?
„Ostani u sobi“, rekla je Nora i zatvorila vrata.
Zak se pitao šta traže. Cuo je jednom svoju majku kako spominje Norino ime
kada se svađala s tatom - pa, nisu se zaista svađali pošto su već bili rastavljeni -
pre će biti da je davala sebi oduška. Zak je video da otac ljubi majku - pre nego što
je otišao sa gospodinom Setrakijanom i Fetom. Ona je bila napeta i preopterećena
otkako su otišli. Kada su se vratili, sve se promenilo. Zakov otac je izgledao tako
snuždeno - Zak nije želeo da ga ponovo vidi takvog. Gospodin Setrakijan se vratio
u veoma lošem stanju. Zak je, njuškajući unaokolo, čuo delove razgovora, ali
nedovoljno.
Nešto o „Gospodaru."
Nešto o tome kako ga sunčeva svetlost nije „uništila."
Nešto o „kraju sveta."
Dok je stajao sam u gostinskoj sobi, razmišljajući o misterioznim događajima
oko sebe, primetio je maglinu u odrazima ogledala koja su visila na zidu.
Iskrivljenost, sličnu vizuelnim vibracijama - nešto bi trebalo da bude u fokusu ali
bilo je nejasno i zamućeno na staklu.
Nešto je na prozoru.
Zak se okrenuo. Najpre polako - a zatim naglo.
Nekako se držala za spoljni zid. Telo joj je bilo iščašeno i iskrivljeno, oči
širom otvorene i sjajne. Kosa joj je otpadala, retka i bleda, haljina pocepana na
jednom ramenu a otkrivena koža prljava. Mišići vrata su joj bili natečeni i
deformisani, krvave gliste su joj plivale pod obrazima i čelom.
Mama.
Došla je. Znao je da će se to desiti.
Instinktivno je zakoračio ka njoj. Tada je ugledao njen izraz, koji je iznenada
od bolnog postao mračan i mogao se opisati samo kao demonski.
Primetila je rešetke.
Vilica joj se u trenutku otvorila - širom, kao na snimku - žaoka je izletela iz
dubine grla gde joj se nalazio jezik. Probila je staklo prozora uz prasak i nastavila
da prolazi kroz rupu. Duga dva metra, zašiljena na vrhu, žaoka je škljocala
nekoliko centimetara od njegovog grla.
Zak se ukočio, njegova astmatična pluća prestala su da funkcionišu, nije bio u
stanju da udahne.
Na kraju mesnatog izdanka, palacao je složen dvostruki vrh. Zak je ostao
ukopan u mestu. Žaoka se opustila. Uz opušteno klimanje glavom, ona ju je povukla
nazad u usta. Keli Gudveder je zarila glavu kroz prozor, slamajući preostalo staklo.
Privila se uz okvir prozora. Bilo joj je potrebno samo nekoliko centimetara da
dosegne Zakovo grlo i prisvoji svog Voljenog u ime Gospodara.
Zaka su paralizovale njene oči. Crvene sa crnim tačkama u centru. Vrtoglavo
je tražio bilo kakav znak toga da je njegova majka i dalje tu.
Da li je mrtva, kao što je tata rekao? Ili je živa?
Da li je zauvek izgubljena? Ili je još tu - u sobi sa njim?
Da li je ovde? Ili je na nekom drugom mestu?
Nabila je glavu između gvozdenih šipki dok se meso cepalo a kosti krčkale,
poput zmije koja pokušava na silu da uđe u zečju rupu, očajnički se trudeći da
premosti preostalu razdaljinu između svoje žaoke i dečakovog tela. Vilica joj se
ponovo otkačila, pogled je usmerila ka dečakovom grlu, tačno iznad Adamove
jabučice.
Ef je dojurio nazad u sobu. Video je Zaka kako tupo zuri u Keli, dok je
vampirica provlačila glavu kroz gvozdene šipke i spremala se za napad. Ef je
izvukao srebrni mač iza leđa, zaurlao „NE!“, i skočio ispred Zaka.
Nora je uletela odmah iza njega, uključila luma-lampu i UVC talasi su
zazujali. Prizor Keli Gudveder - izopačenog ljudskog bića, majke-čudovišta - bio
joj je odvratan, ali se ipak kretala napred držeći u ispruženoj ruci svetlo koje ubija
virus.
Ef je krenuo ka Keli i njenoj gnusnoj žaoci. Vampiricu je obuzeo životinjski
bes.
„NAPOLJE! ODLAZI!" Urlao je Ef na Keli, kao da mu je neka divlja
životinja ušla u kuću u potrazi za hranom. Spustio je mač ka njoj i potrčao ka
prozoru.
Uz poslednji halapljivi pogled ka sinu, Keli se povukla sa prozora baš kada bi
je Efovo sečivo dosegnulo - i skliznula niz zid zgrade.
Nora je spustila lampu unutar kaveza, postavivši je na šipke tako da ubistveno
svetlo ispuni prostor razbijenog prozora i spreči Keli da se vrati.
Ef je potrčao nazad ka sinu. Zak je spustio pogled i podigao ruke do grla dok
su mu se grudi ugibale. Ef je u prvom trenutku pomislio da mu je sin samo očajan,
međutim, odmah je shvatio da je u pitanju nešto drugo.
Napad panike. Dečak se potpuno ukočio. Nije mogao da diše.
Ef je izbezumljeno gledao unaokolo i pronašao Zakov inhalator na televizoru.
Spustio mu je spravu u ruke i podigao je do Zakovih usta.
Ef je stisnuo, Zak je udahnuo i aerosol mu je otvorio pluća. Bledilo se
povlačilo dok su mu se pluća nadimala poput balona. Zakovo telo se srozalo.
Ef je spustio mač i pokušao da umiri dečaka - međutim, Zak ga je odgurnuo i
jurnuo ka praznom prozoru. „Mama!", vrisnuo je.
Keli se povlačila niz zid od cigala uz pomoć kandži koje su izlazile iz srednjih
prstiju na njenim šakama dok je klizila uz zgradu poput pauka. Nosio ju je pomamni
bes. Osetila je - uz snažan nagon majke koja sanja kako je doziva dete u nevolji -
izuzetnu blizinu svog Voljenog. Njegova ljudska tuga navodila ju je poput
svetionika. Snaga Zakove potrebe za majkom udvostručila je njenu bezuslovnu
vampirsku potrebu za njim.
Kada je posmatrala Zakarija Gudvedera, nije videla dečaka. Nije videla svog
sina, svoju ljubav. Videla je đelić sebe koji tvrdoglavo ostaje ljudski. Videla je
nešto što je njeno - po zakonima biologije - nešto što će zauvek biti deo njenog
bića. Videla je svoju krv, i dalje ljudski crvenu, a ne vampirski belu. Krv koja i
dalje prenosi kiseonik, a ne hranu. Videla je nepotpuni deo sebe od kojeg je silom
odvojena.
Želela ga je. Silno ga je želela.
To nije bila ljudska ljubav, već vampirska potreba. Vampirska čežnja.
Ljudska reprodukcija se pruža ka spolja, stvara i raste. Vampirska reprodukcija
funkcioniše po suprotnim principima; napada krv, naseljava žive ćelije i
prilagođava ih svojim potrebama.
Pozitivna sila privlačenja, ljubav, postaje svoja suprotnost. To zapravo nije
mržnja - niti smrt. Negativna sila privlačenja jeste infekcija. Umesto ljubavi,
sjedinjenja semena i jajne ćelije i mešanja gena kako bi se stvorilo novo i
jedinstveno biće, ovo je izvrtanje reproduktivnog procesa. Inertna supstanca
napada živu ćeliju i proizvodi hiljade miliona identičnih kopija. Ne deli se, ne
stvara, nasilna je i destruktivna. U pitanju je skrnavljenje, izopačenost. Biološko
silovanje i potiskivanje.
Zak joj je bio potreban. Dokle god je on nedovršen, ona je nepotpuna.
Stvar koja je nekada bila Keli održavala je ravnotežu na ivici krova,
ravnodušna prema patnjama grada svuda oko sebe. Poznavala je samo žeđ. Žudnju
za krvlju i svojim krvnim srodnikom. Ta pomama je vodila njene postupke, taj
virus je imao samo jednu misiju: inficirati.
Počela je da traži drugi ulaz u ovu kutiju od cigli, kada je iz pravca masivnih
vrata čula par starih cipela kako koračaju po šljunku.
Dobro ga je videla u tami. Stari lovac Setrakijan pojavio se sa srebrnim
mačem i krenuo ka njoj. Imao je nameru da je pribode za rub krova i noći.
Njegov toplotni trag bio je uzan i tup; krv starog čoveka kretala se polako.
Izgledao je majušno, mada su njoj sada sva ljudska bića izgledala sićušno. Sićušno
i neformirano, kreature koje se grčevito drže ivice postojanja i batrgaju vođeni
beznačajnim intelektom. Leptir sa slikom glave smrti na krilima posmatra dlakavu
gusenicu sa apsolutnim prezirom. Prethodna faza evolucije, zastareli model
nesposoban da čuje blagotvorno Gospodarevo klicanje.
Nešto u njoj uvek se vraćalo Njemu. Primitivan ali koordinisan oblik
životinjske komunikacije. Psihologija košnice.
Dok se stari čovek kretao ka njoj sa ubistvenim, blistavim sečivom, direktno
od Gospodara dopro je glas koji se preneo kroz njen um ka starom osvetniku.
Abrahame.
Poruka je stizala od Gospodara, ali ipak - to nije bio njegov glas, glas koji je
Keli poznavala.
Abrahame. Ne čini to.
Bio je to ženski glas. Ne Kelin, već glas koji nikada ranije nije čula.
Međutim, Setrakijan ga je prepoznao. Osetila je to po njegovom toplotnom
tragu, po tome što mu je srce brže zakucalo.
Ja živim i u njoj... Ja živim u njoj...
Osvetnik se zaustavio, tračak slabosti ukazao mu se u očima. Keli je
iskoristila trenutak, vilica joj se otkačila, usta otvorila i već je osetila guranje
žaoke. Tada je lovac podigao svoje oružje i uz urlik jurnuo na nju. Nije imala izbora.
Srebrno sečivo je gorelo u noći pred njenim očima.
Okrenula se i potrčala duž ivice, skočila i skliznula niz zid zgrade. Na
obližnjem praznom placu okrenula se i još jednom osmotrila starog čoveka, njegov
sve slabiji toplotni trag dok stoji sam i posmatra je.
Ef je prišao Zaku i privukao ga u naručje, udaljujući ga od UV svetla unutar
kaveza.
„Beži od mene!“, urlao je Zak.
„Druže", rekao je Ef, pokušavajući da ga smiri, da ih smiri obojicu. „Coveče.
Zi. Hej.“
„Pokušao si da je ubiješ!"
Ef nije znao šta da kaže, zato što je to bila istina. „Ona je... ona je već mrtva."
„Za mene nije!“
„Video si je, Zi.“ Ef nije želeo da razgovara o žaoci. „Video si. To više nije
tvoja mama. Zao mi je.“
„Ne moraš da je ubiješ!", rekao je Zak, glasom i dalje hrapavim od gušenja.
„Moram", odvratio je Ef. „Moram."
Prišao je Zaku u pokušaju da ostvari kontakt, ali dečak se povukao. Prišao je
Nori, koja mu je, kao žena, sada bila prikladna zamena i rasplakao se na njenom
ramenu.
Nora je tešila Efa pogledom, ali Ef nije reagovao. Fet se pojavio na vratima
iza njega.
„Hajdemo", rekao je Ef i izašao iz sobe.
Noćni odred
Nastavili su niz ulicu ka parku Markuš Garvi, petorica policajaca pešaka i
narednik u svom ličnom vozilu.
Bez značaka. Bez kamera. Bez izveštaja. Bez istrage, bez Gradskih odbora i
Unutrašnje kontrole.
Ovde se radilo o sili. O ispravljanju stvari.
„Infektivna manija", tako su to federalci nazvali. „Demencija izazvana
kugom."
Šta se desilo sa dobrim starim izrazom „loši momci"? Izašao iz mode?
Ovi iz vlade raspravljaju o tome da li da pozovu državnu policiju?
Nacionalnu gardu? Vojsku?
Bar dopustite našim momcima u plavom da započnu stvar.
„Hej - šta je do đavola...!"
Jedan od njih se uhvatio za ruku. Posekotina je bila duboka, prosekla je rukav.
Još jedan projektil pao im je pred noge.
„Jebote, zar bacaju kamenje?”
Osmotrili su krovove.
„Tamo!“
Veliki komad dekorativne skulpture u obliku ljiljana sjurio se ka njihovim
glavama. Odmakli su se i beton se raspršio po ivičnjaku dok su ih komadići šibali
po cevanicama.
„Ovamo!"
Potrčali su ka vratima i uleteli unutra. Prvi čovek je jurnuo uz stepenice do
odmorišta na drugom spratu. Tamo je nasred hodnika stajala tinejdžerka u dugačkoj
spavaćici.
„Beži odavde, dušo!", zaurlao je i prošao pored nje, uputivši se ka novom nizu
stepenica. Tamo se nešto kretalo. Policajac nije morao da vodi računa o pravilima
upotrebe sile i o tome da li je sila uopšte opravdana. Viknuo je čoveku da stane,
zatim je otvorio vatru i pogodio ga četiri puta.
Približio mu se dok su ostali pritrčavali. Crnac sa četiri rane na grudima.
Policajac se nasmešio ka stepenicama.
„Ukebao sam jednog!"
Crnac se pridigao. Policajac je još jednom sasuo paljbu dok se povlačio.
Tada je čovek skočio na njega, čvrsto ga zgrabio i počeo da petlja oko njegovog
vrata.
Policajac se zavrteo. Puška je bila čvrsto stisnuta između njih dvojice. Osetio
je kako ograda popušta u visini kuka.
Pali su zajedno i udarili o tlo uz tup udarac. Drugi policajac se okrenuo i
ugledao osumnjičenog povrh prvog policajca kako ga grize za vrat ili tako nešto.
Pre nego što je zapucao, pogledao je odakle su pali i video devojku u spavaćici.
Skočila je ka njemu, oborila ga, opkoračila i zagrebala po licu i vratu.
Treći policajac je sišao niz stepenice i ugledao je - zatim je video čoveka iza
nje sa žaokom u ustima dok isisava prvog policajca.
Treći policajac je ispalio plotun ka devojci oborivši je na leđa. Krenuo je ka
drugom čudaku kada je iza njega sevnula ruka posekavši mu vrat dugačkom
kandžom nalik noktu i privukla ga sebi.
Keli Gudveder, besna i krvožedna od nagona za sinom, odvukla je policajca
jednom rukom do najbližeg stana i zalupila vrata kako bi mogla da se nahrani bez
ometanja.

Gospodar - prvi deo
Čovekovi udovi su se poslednji put zgrčili, blagi miris poslednjeg daha utekao
mu je iz usta. Smrtonosni klepet označavao je kraj obroka za Gospodara. Šenka je
ispustila čovekovo nepokretno, nago telo i ono je palo pored preostale četiri žrtve
kraj Sarduovih nogu.
Svi su imali isti trag uboda žaoke u mekom mesu sa unutrašnje strane butine,
tačno na bedrenoj arteriji. Čuvena slika vampira koji pije krv iz vrata žrtve nije
netačna, ali moćni vampiri više vole bedrenu arteriju desne noge. Pritisak i
količina kiseonika savršeni su, ukus je puniji, jači. Vratna žila nosi nečistu, oporu
krv. Uprkos tome, Gospodar je odavno izgubio osećaj uzbuđenja koji donosi
prehranjivanje. Drevni vampir se mnogo puta hranio bez gledanja u oči žrtve -
mada je adrenalin kolao njihovim venama i dodavao egzotičnu notu metalnom
ukusu krvi.
Vekovima je ljudski bol ostajao svež i okrepljivao ga. Njegove različite
manifestacije zabavljale su Gospodara; fina simfonija dahtanja, vrisaka i izdisanja
stoke i dalje je budila Zanimanje ovog stvora.
Ali sada, posebno kada se hranio masovno, bila mu je potrebna apsolutna
tišina. Iznutra, Gospodar je dozivao svoj prvobitni glas - svoj originalni glas - glas
svog istinskog bića, zaklanjajući ostale goste unutar svog tela i volje. Taj glas je
emitovao svoj žamor: puls, psihosedativnu huku iz dubine, mentalno fijukanje biča,
parališući obližnji plen kako bi gospodar mogao da se hrani na miru.
Najzad, Žamor je morao oprezno da se koristi zato što je ogoljavao istinski
glas Gospodara. Njegovo istinsko biće.
Bilo mu je potrebno nešto truda i vremena da utiša sve glasove nastanjene
unutra i da ponovo pronađe sopstveni. To je bilo veoma opasno, pošto su ti glasovi
služili Gospodaru kao štit iza kojeg se skrivao. Glasovi - uključujući glas Sardua,
dečaka-lovca čije je telo Gospodar zaposeo - kamuflirali su prisustvo Gospodara,
njegovu poziciju i misli pred Drevnima. Obavijali su ga kao plašt.
Koristio je Žamor u boingu 777, a sada je baratao puls-zvukom kako bi
ostvario apsolutnu tišinu i sabrao misli. Gospodar je to mogao da čini ovde -
trideset metara pod zemljom, u betonskom bunkeru polunapuštenog kompleksa
klanice. Gospodareva odaja nalazila se u centru lavirinta kružnih, ograđenih
prostorija i servisnih tunela ispod same klanice. Tu se nekada skupljala sva krv, ali
sada je ova struktura, očišćena pred dolazak Gospodara, nalikovala maloj
industrijskoj kapeli.
Pulsirajući ožiljak na leđima Gospodara počeo je da zaceljuje gotovo istog
trenutka. Nikada se nije plašio toga da će pretrpeti trajnu štetu od rane - nikada se
ničega nije plašio - ipak, rana će se pretvoriti u ožiljak i nagrditi ovo telo poput
uvrede. Ona stara budala će zažaliti dan kada je naljutio Gospodara, kao i ljudi
koji se bore sa njim.
Najblaži eho besa - duboko ogorčenje - zatalasao se kroz mnogobrojne
glasove i njihovu jedinstvenu volju. Gospodar je osetio ljutnju. Osećanje je bilo
osvežavajuće i podizalo mu nivo energije. Nije često iskušavao ogorčenje.
Gospodar je zbog toga dozvolio - čak prihvatio sa dobrodošlicom - ovu novu
reakciju.
Tihi smeh je potresao njegovo povređeno telo. Gospodar je već bio u znatno
povoljnijoj situaciji; svi pioni su se ponašali kako je i predvideo. Bolivar,
energični poručnik iz njegovih redova, već je dokazao da je sposoban da proširi
žeđ. Čak je okupio par kmetova koji će za njih obavljati dnevne poslove.
Palmerova arogancija je rasla sa svakim taktičkim korakom napred, međutim bio je
pod kontrolom Gospodara. Plan je stupio na snagu sa pomračenjem sunca.
Pomračenje je odredilo finu, svetu geometriju koja je bila neophodna. A sada -
vrlo brzo - zemlja će goreti...
Na podu, jedan od zalogaja je zaječao, neočekivano se držeći života. Osvežen
i oduševljen, Gospodar ga je osmotrio. Ponovo mu se oglasio hor glasova u umu.
Gospodar je pogledao čoveka kraj svojih nogu, u očima mu je preostalo nešto bola
i straha - neočekivana pretnja.
Ovog puta, Gospodar se prepustio uživanju u desertu oštrog ukusa. Pod
zasvođenim krovom Klanice, Gospodar je podigao telo, pažljivo položio ruku
preko grudi čoveka, tačno iznad srca, i pohlepno utulio njegov ritam.
Nulta tačka
Platforma je bila prazna kada je Ef skočio na šine. Fet ga je pratio u stopu
kroz tunel podzemne železnice koji se pruža uz konstrukcionu „kadu“ projekta Nulta
tačka. 4
Mislio je da se nikada neće vratiti na ovo mesto. Nakon svega što je video i
sa čime se susreo, nije mogao da zamisli silu koja će ga naterati da se vrati na
podzemni nivo lavirinta u kojem se nalazi Gospodarevo gnezdo.
Međutim, žulj se stvori za jedan dan. Viski je pomagao. Viski je uvek
pomagao.
Koračao je preko crnog kamenja duž istih onih šina koje su bile van upotrebe.
Pacovi se nisu vratili. Prošao je pored tunela koje su građevinari napustili i nestali.
Fet je vukao svoju uobičajenu čeličnu palicu. Uprkos podesnijem i korisnijem
oružju koje su nosili - lampe sa ultraljubičastim svetlom, srebrne mačeve, pištolj sa
srebrnim ekserima - Fet je i dalje nosio svoju palicu za pacove, mada su obojica
znali da pacova ovde više nema. Vampiri su opustošili njihova podzemna staništa.
Fetu se dopadao pištolj sa srebrnim ekserima. Pneumatskim pištoljima bile su
neophodne cevi i voda. Električnim pištoljima za eksere nedostajala je snaga i
preciznost. Ni jedan ni drugi nisu bili prenosivi. Fetov pištolj - oružje iz starčevog
arsenala drevnih i modernih čuda - koristio je barut za sačmaru. Pedeset srebrnih
metaka u jednom punjenju, koje se kači odozdo poput šaržera uzija. Olovni meci su
bušili vampove, kao i ljude - ali kada ostanete bez nervnog sistema, bol vas više ne
uznemirava, bakrom obloženi projektili deluju poput tupog oružja. Sačmara može
da zaustavi, ali ako ne preseče glavu, neće ubiti vampira. Srebro u formi eksera
dugog četiri centimetra - ubija virus. Olovo može da ih razbesni, ali srebrni ekseri
povređuju ih na genetskom nivou. I, što je Efu bilo skoro isto toliko važno, srebro
ih plaši. Kao i ultraljubičasto svetlo kratkog dometa. Srebro i sunčeva svetlost za
vampire su isto što i štap istrebljivača za štetočine.
Fet je kao službenik servisa za kontrolu štetočina grada Njujorka došao da
proveri šta tera pacove iz podzemlja. Već je naleteo na par vampira u svojim
podzemnim avanturama i njegova veština - posvećenog istrebljivača štetočina i
stručnjaka za gradsko podzemlje - savršeno se uklopila u lov na vampire. On je
prvi put doveo Efa i Setrakijana ovde dole, u potragu za Gospodarevim gnezdom.
Smrad klanice ostao je zarobljen u podzemnoj odaji. Osećao se vonj
ugljenisanih vampira - kao i kužni miris amonijaka kojim odiše izmet ovih kreatura.
Ef je shvatio da zaostaje i zato je ubrzao korak, pretražujući tunel lampom, i
pristigao Feta.
Istrebljivač je žvakao neupaljenu toro cigaru. Odavno je navikao da čavrlja s
njom u ustima. „Dobro si?“, pitao je.
„Odlično", odvratio je Ef. „Fantastično."
„Zbunjen je. Čoveče i ja sam bio zbunjen u njegovim godinama, a moja majka
nije bila... znaš.“
„Znam. Potrebno mu je vreme. To je samo jedna od stvari koje trenutno ne
mogu da mu obezbedim."
„Dobar je dečak. Obično ne volim decu, ali tvoje dete mi se dopada."
Ef je klimnuo. Cenio je ono što Fet pokušava da učini. „I meni se dopada."
„Brinem za starca."
Fer je pažljivo koračao preko klimavog kamenja. „Borba ga je iscrpela."
„Fizički. Međutim, to nije sve,“
„Neuspeh."
„I to. Nakon toliko godina lova, bio je tako blizu. Međutim, Gospodar je
preživeo. Ima tu još nešto. Nije nam sve rekao, odnosno nešto nam još nije rekao.
Siguran sam u to."
Ef se setio kako kralj vampira zabacuje ogrtač u trenutku trijumfa, kako mu
bledo meso cvrči na dnevnoj svetlosti i kako zavija ka suncu iz prkosa - a zatim
nestaje preko ivice krova. „Mislio je da će sunčeva svetlost ubiti Gospodara."
Fet je žvakao cigaru. „Sunce ga je povredilo. Ko zna koliko dugo bi taj stvor
bio u stanju da izdrži izlaganje dnevnoj svetlosti. Osim toga, ti si ga posekao.
Srebrnim sečivom." Ef je uspeo da mu zada udarac preko leđa, koji je izlaganje
suncu istog trenutka pretvorilo u crn ožiljak. „Ako možemo da ga povredimo, znači
da možemo da ga uništimo. Zar ne?"
„Ali - zar nije ranjena životinja mnogo opasnija?"
„Životinje, kao i ljude, motivišu bol i strah. Međutim, ova stvar živi od bola i
straha. Nije joj potrebna dodatna motivacija."
„Da nas zbriše sa lica zemlje."
„Mnogo sam razmišljao o tome. Da li želi da uništi čovečanstvo? Mislim - mi
smo njegova hrana. Mi smo njegov doručak, ručak i večera. Ako nas sve pretvori u
vampove, ostaće bez zalihe. Kada pobiješ sve kokoške, više ne dobijaš jaja."
Efa je zadivilo Fetovo rasuđivanje, logika istrebljivača. „Mora da održi
ravnotežu, zar ne? Ako suviše ljudi pretvori u vampire, stvoriće preveliku
potražnju za hranom. Krvava ekonomija."
„Osim ako nas ne čeka neka drugačija sudbina. Nadam se da starac ima
odgovor na to pitanje. Ako on ne zna šta nas čeka..."
„Onda to niko ne zna.“
Stigli su do prljavog raskršća u tunelu. Ef je podigao luma-lampu.
Ultraljubičasti zraci su obasjali mrlje vampirskog otpada: njihov urin i izmet čija
je biološka materija svetlucala pod zracima kratkih talasa. Mrlje više nisu bile
drečave kao što ih se Ef sećao. Bledele su. To znači da vampiri ovuda nisu prošli u
skorije vreme. Možda su telepatski upozoreni nakon što su Ef, Fet i Setrakijan
pobili njihovu sabraću, njih više stotina.
Fet je čeličnom palicom prodžarao gomilu mobilnih telefona, raštrkan
spomenik ljudskoj uzaludnosti - kao da su vampiri iscedili život iz ljudi i sada su
za njima ostale samo sprave.
„Razmišljao sam o nečemu što je rekao", tiho se oglasio Fet. „Pričao je o
mitovima različitih kultura i različitih vremena koji razotkrivaju iste osnovne
ljudske strahove. Univerzalne simbole."
„Arhetipove."
„To je ta reč. Užasi zajednički svim plemenima i državama, duboko
ukorenjeni u psihu ljudi širom sveta - bolesti i nedaće, ratovi, pohlepa. Zapitao se
da li je to zaista sujeverje? Šta ako je sve povezano? Šta ako to nisu odvojeni
strahovi koje vezuje naša podsvest - šta ako imaju zajednički koren u našoj
prošlosti? Drugim rečima, šta ako to nisu zajednički mitovi, već zajednička istina?"
Efu je bilo teško da obradi ovu teoriju u podzemlju grada pod opsadom.
„Misliš da on misli da smo oduvek znali...?"
„Da - oduvek smo se plašili. Da ova pretnja - ovaj klan vampira koji opstaje
hraneči se ljudskom krvi i čiji virus opseda ljudska tela - postoji i da je poznata.
Međutim, pošto su se povukli u podzemlje, ili šta ti ja znam, u senke, istina je
prerasla u mit. Činjenice su se pretvorile u folklor. Međutim, strah je tako duboko
ukorenjen, u svim ljudima i kulturama, da nikada nije nestao."
Ef je klimnuo glavom, zainteresovan ali rastrojen. Fet je bio u stanju da se
distancira i osmotri opštu sliku, ali Ef je bio u drugačijoj situaciji. Njegova
supruga - bivša supruga - oteta je i preobražena. Sada se zainatila da preobrazi
svog Voljenog, svog sina. Ovi demoni su ga povredili na ličnom nivou, bilo mu je
teško da se usredsredi na nešto drugo, a kamoli da teoretiše o ustrojstvu sveta -
mada je kao epidemiolog bio obučen da radi upravo to. Međutim, kada se nešto
podmuklo uvuče u vaš privatni život, razumno razmišljanje izleti kroz prozor.
Ef je počeo opsesivno da razmišlja o Eldriču Palmeru, glavi Stounhart
grupacije i jednom od najbogatijih ljudi na svetu - čoveku kojeg su identifikovali
kao Gospodarevog saučesnika. Dok su se razmere napada pojačavale,
udvostručavajući se svake noći, a soj se širio eksponencijalno, vesti su čitavu
situaciju svodile na proste „pobune". Kao kada bi neko revoluciju nazvao
izolovanim protestom. Sigurno su znali da to nije istina. Ipak, neko je uticao na
medije i kontrolisao CKB. To je mogao biti samo Palmer, čovek u čijem je interesu
da dovede u zabludu američku javnost i svet. Samo je grupacija Stounhart mogla da
finansira i sprovede kampanju obmane javnosti tolikog obima. Ako ne mogu lako
da unište Gospodara, Ef je zaključio da sigurno mogu da unište Palmera, koji ne
samo što je star već je i veoma bolestan. Bilo koji drugi čovek preminuo bi pre
deset godina, ali Palmera su ogromno bogatstvo i neograničena sredstva održavala
u životu, poput antikvarnog automobila kojem je potrebno neprestano održavanje
kako bi bilo u voznom stanju. Život je Palmeru postao nešto poput fetiša, pomislio
je doktor Ef. Koliko dugo može da izdrži?
Efov bes prema Gospodaru - zato što je preobrazio Keli, zato što je osporio5
sve u šta Ef veruje kada su nauka i medicina u pitanju - bio je opravdan ali
nemoćan, poput zamahivanja pesnicom ka licu smrti. Međutim, osuda Palmera,
Gospodarevog saradnika i pomagača, obezbedila je Efovoj agoniji pravac i svrhu.
Još bolje, dala mu je opravdanje za ličnu osvetu.
Starac je uništio život Efovog sina i slomio mu srce.
Stigli su do dugačke prostorije koja im je bila cilj. Fet je spremio pištolj za
eksere, a Ef je zamahnuo mačem pre nego što su skrenuli za ugao.
Na drugom kraju odaje nalazilo se brdašce od zemlje i otpadaka. Prljavi oltar
na koji je položen kovčeg - detaljno izrezbaren sanduk preleteo je Atlantik u
hladnom trbuhu Ridžis er leta broj 753, a unutar njega Gospodar je bio zakopan u
hladnoj, mekoj ilovači.
Kovčeg je nestao. Ponovo je iščezao, kao iz hangara na aerodromu
Lagvardija. Zaravljen vrh zemljanog oltara i dalje je nosio njegov otisak.
Neko - ili što je verovatnije, nešto - vratilo se i odnelo ga pre nego što su Ef i
Fet stigli da unište Gospodarevu grobnicu.
„Vračao se ovde“, rekao je Fet, gledajući unaokolo.
Ef je bio gorko razočaran. Žudeo je za tim da uništi težak kovčeg - da svoj bes
iskali u nekom vidu fizičke destrukcije i bar na neki način poremeti boravište
čudovišta. Da mu stavi do znanja da nisu odustali, da se nikada neće povući.
„Dođi ovamo", rekao je Fet. „Pogledaj ovo.“
Fet je svojom palicom-lampom oživeo kovitlac boja rasutih kod podnožja
zida. Sveži tragovi vampirskog urina. Zatim je osvetlio ceo zid običnom
baterijskom lampom.
Kameno prostranstvo su ispunjavali grafiti divljih oblika, nasumično
raspoređeni. Primakavši se bliže, Ef je procenio da su većina figura zapravo
varijacije na temu šestokrakog motiva, od rudimentarnog ka apstraktnom do
fantastičnog. Zvezdoliki oblik ovde, obrazac nalik na amebu tamo. Grafiti su se
prostirali širom dugačkog zida, replicirajući se i ispunjavajući kameno lice od vrha
do dna. Iz blizine, farba je sveže mirisala.
„Ovo samo što je naslikano", rekao je Fet.
Ef se pomerio da pregleda glif u centru jedne od složenijih zvezda. Izgledao je
poput kuke, kandže, ili...
„Polumesec." Ef je prešao UV lampom preko složenog motiva. Nevidljiva
golim okom, dva identična oblika bila su skrivena u vektorima, kao i strela koja
pokazuje ka tunelima.
„Možda migriraju", rekao je Fet. „Na ovaj način ukazuju na pravac..."
Ef je klimnuo, prateći Fetov pogled. Strela je pokazivala ka jugoistoku.
„Otac mi je pričao o ovim znacima", dodao je Fet. „Hobo govor - iz vremena
kada se vratio iz rata. Crteži kredom označavali su prijateljske i neprijateljske kuće
- kuće u kojima se može dobiti hrana, krevet, ili kuće čiji je vlasnik neprijateljski
raspoložen. Tokom godina sam viđao slične znake na skladištima, tunelima,
podrumima..."
„Šta to znači?"
„Ne znam jezik." Pogledao je unaokolo. „Ali, pokazuje u onom pravcu.
Pogledaj da li je u nekom od telefona baterija i dalje aktivna. Nekom koji ima
kameru."
Ef je preturao po gomili, isprobavajući telefone i odbacivao istrošene.
Ružičasta nokija sa helo kiti priveskom koji svetli u mraku oživela mu je u rukama.
Dobacio ju je Fetu.
Fet je osmotrio. „Nikada nisam razumeo u čemu je štos sa ovom jebenom
mačkom. Glava je prevelika. To uopšte nije mačka. Pogledaj je samo. Odvratna je
sa... da li je to voda unutra?"
„Misliš na hidrocefalus?", odvratio je Ef, pitajući se o čemu se radi.
Fet je pokidao privezak i bacio ga. „Maler. Jebena mačka. Mrzim tu jebenu
mačku."
Slikao je srpasti glif osvetljen indigo svetlom, a zatim snimio video cele
manične freske, zapanjen njenim izgledom u mračnoj odaji, uznemiren prirodom
njenog greha i zapitan nad njenim značenjem.
Bio je dan kada su izašli. Ef je nosio mač i drugu opremu unutar bejzbol torbe
na ramenu; Fet je oružje smestio u malu kutiju u kojoj su se ranije nalazili njegov
alat i otrovi. Bili su obučeni u radna odela i prljavi od povlačenja kroz tunele
ispod Nulte tačke.
Na Vol stritu je bilo tiho, pločnici su bili gotovo prazni. U daljini je zavijala
sirena i preklinjala za odziv koji nikada neće doći. Crni dim je postao stalna
postavka na gradskom nebu.
Retki pešaci žurno su prolazili kraj njih, jedva klimajući glavom. Neki su
nosili maske za lice, drugi su štitili noseve i usta šalovima - verujući u
dezinformacije o misterioznom „virusu". Prodavnice i radnje su uglavnom bile
zatvorene - opljačkane, prazne ili bez struje. Prošli su pored marketa u kojem su
svetla bila upaljena, ali nije bilo osoblja. Ljudi su odnosili ono što je preostalo od
gnjilog voća sa štandova i konzerve sa sve praznijih polica. Bilo šta što se može
jesti. Frižider sa vodom i sokovima već je bio ispražnjen, kao i deo sa zamrznutom
hranom. Kasa je takođe opljačkana, zato što je teško odvići se od starih navika.
Međutim, valuta nije ni izbliza toliko vredna kao što će voda i hrana uskoro biti.
„Ludilo", mrmljao je Ef.
„Poneko još i ima neki izvor struje", odvratio je Fet. „Čekaj samo da telefoni i
laptopovi presuše, a oni ne budu u stanju da ih napune. Tada će nastupiti pravi
haos." Na semaforu se smenjivalo svetlo od crvenog ka zelenom, ali nije bilo gomile
koja prelazi ulicu. Menhetn bez pešaka nije Menhetn. Ef je čuo automobilske sirene
na glavnim avenijama, ali sporednim ulicama prošao bi tek pokoji taksi. Vozači su
bili zgureni za volanom, a mušterije zabrinuto sedele na zadnjim sedištima.
Obojica su zastala kod ivičnjaka, iz navike, pošto se upalilo crveno svetlo.
„Zašto se ovo sada desilo, šta misliš?", pitao je Ef. „Ako su ovde toliko dugo,
vekovima - šta se desilo?"
„Njegovo i naše vreme nije isto." Rekao je Fet. „Mi svoje živote merimo
danima i godinama, po kalendaru. On je noćno stvorenje. Brine ga samo nebo."
„Pomračenje sunca", izletelo je Efu iznenada. „To je čekao."
„Možda to nešto znači“, odvratio je Fet. „Možda za njega ima neko posebno
značenje..."
Izašavši iz stanice, saobraćajac ih je osmotrio, odmeravajući Efa.
„Sranje." Ef je skrenuo pogled, međutim ni dovoljno brzo, ni dovoljno
opušteno. Mada su se redovi policajaca rasipali, njegovo lice je i dalje
prikazivano na televiziji. Svi su još gledali, čekali da im se kaže šta da rade.
Nastavili su, a policajac je skrenuo pogled. To je samo moja paranoja,
pomislio je Ef.
Skrenuvši za ugao, policajac je, prateći strogu utvrđenu proceduru, okrenuo
određeni telefonski broj.
Fetov blog
Zdravo svete.
Odnosno, zdravo onome što je od sveta preostalo.
Nekada sam mislio da nema uzaludnijeg posla od pisanja bloga.
Nisam mogao da zamislim gore traćenje vremena.
Mislim, koga je briga za ono što ja imam da kažem?
Zato ne znam kako mi se ovo desilo.
Ali, imam potrebu to da učinim.
Postoje dva razloga.
Prvo, da bih sredio svoje misli. Moram da ih ispišem kako bih mogao da ih
osmotrim na monitoru - to će mi možda pomoći da shvatim šta se dešava. Budući
da su me iskustva iz proteklih nekoliko dana izmenila - bukvalno - moram da
otkrijem ko sam sada.
Drugi razlog?
Jednostavno. Da otkrijem istinu. Istinu o onome što se dešava.
Ko sam ja? Po zanatu sam istrebljivač štetočina. Ako živite u jednoj od pet
njujorških opština, i ugledate pacova u svojoj kadi, nazvaćete servis za kontrolu
štetočina...
Da. Ja sam momak koji se pojavi dve nedelje kasnije.
Ranije ste mogli meni da prepustite taj prljavi posao. Uklanjanje štetočina.
Istrebljivanje gamadi.
Ali, više nije tako.
Nova zaraza se širi gradom i svetom. Novi soj nametljivaca. Pošast ljudske
rase.
Ova stvorenja se gnezde u vašem podrumu.
Na vašem tavanu.
U vašim zidovima.
Evo u čemu je stvar.
Kada su u pitanju pacovi, miševi, bubašvabe - najbolji način da se oslobodite
napasti jeste da uklonite izvor hrane. Okej.
Šta je njihov izvor hrane?
U tome je problem.
To smo mi.
Vi i ja.
Ako to još niste shvatili - u govnima smo preko glave.
Okrug Ferfild, Konektikat
Niska zgrada bila je jedna od desetak građevina na kraju trošnog puta,
kancelarijski parking koji je počeo da propada još pre recesije. Održali su se znak
prethodnog vlasnika - R. L. Industrija, firma koja je iznajmljivala blindirana vozila
- i garaža, i ostali okruženi čvrstom lančanom ogradom visokom tri metra. Ulazilo
se uz pomoč kartice kroz elektronsku kapiju.
U garažnom delu građevine nalazio se doktorov jaguar krem boje i flota crnih
vozila dostojnih voznog parka nekog državnika. Kancelarijski deo je pretvoren u
malu, privatnu ordinaciju posvećenu jednom jedinom pacijentu.
Eldrič Palmer je ležao u sobi za oporavak i budio se uz uobičajenu nelagodu.
Pridigao se polako ali sigurno, pošto je mnogo puta ranije prošao kroz ovaj mračni
prolaz povratka svesti. Njegov hirurški tim dobro je znao koja mu mešavina
sedativa i anestezije najviše odgovara. Više ga nisu mučili totalnom anestezijom. U
njegovim godinama to je bilo suviše rizično. Sto su manje anestezije koristili, to se
brže budio. Palmeru je to bilo najhitnije.
I dalje je bio prikačen za mašine koje proveravaju delotvornost njegove nove
jetre. Donator je odbegli tinejdžer iz Salvadora. Testovima je utvrđeno da je čist
od bolesti, droge i alkohola. Zdrav, mlad, ružičastobraonkast organ, trouglastog
oblika, po veličini sličan lopti za američki fudbal. Tek pristigao mlaznim avionom
- prošlo je manje od četrnaest sati od kako je izvađen iz dečakovog tela. Po
Palmerovom računanju, ovo mu je sedma jetra. Menjao ih je kao što se mašini za
kafu menjaju filter i.
Jetra, najveći unutrašnji organ i najveća žlezda u ljudskom telu, ima mnoge
vitalne funkcije, uključujući metaboličke, i odgovorna je za stvaranje glikogena,
sintezu plazme, proizvodnju hormona i detoksikaciju. Trenutno ne postoji
medicinski način njenog nadomešćivanja u telu - što je bila veoma nesrečna
okolnost za nevoljnog donatora iz Salvadora.
Gospodin Ficvilijam, Palmerov bolničar, telohranitelj i večni pratilac, stajao
je u uglu. Uvek na oprezu, u skladu s manirima svih bivših marinaca. Ušao je
hirurg, i dalje s maskom na licu, i navukao nove rukavice. Doktor je bio prefinjen,
ambiciozan i izuzetno bogat, čak i po standardima koji odgovaraju hirurzima.
Povukao je čaršav. Nedavno zašiven rez zapravo je ponovo otvoren stari
ožiljak od transplantacije. Spolja, Palmerove grudi su izgledale poput žive slike
grudvastih, ružnih ožiljaka. Unutrašnjost grudi nalikovala je očvrsloj korpi punoj
organa koji propadaju. Hirurg mu je to i rekao: „Plašim se da vaše telo više ne
može da podnosi transplantacije, gospodine Palmere. Ovo je kraj."
Palmer se nasmešio. Telo mu je bilo stecište tuđih organa, slično telu
gospodara koje je bilo stecište nemrtvih duša.
„Razumem, doktore. Hvala vam." Palmerov glas je i dalje bio hrapav zbog
cevi za disanje. „U stvari, predlažem da u potpunosti zaboravite na ovu operaciju.
Znam da ste zabrinuti da će Američka medicinska asocijacija razotkriti našu
tehniku nabavljanja organa. Oslobađam vas daljih obaveza. Ovaj honorar će vam
biti poslednji. Više mi neće biti potrebna nijedna medicinska intervencija. Nikada."
Hirurg nije baš bio ubeđen u to. Eldrič Palmer, čovek bolestan gotovo čitavog
života, posedovao je neobjašnjivu volju: surov i neprirodan instinkt za
preživljavanje sa kakvim se hirurg nikada ranije nije susreo. Da li se konačno
pomirio sa sudbinom?
Nije bitno. Hirurgu je laknulo i bio je zahvalan. Već neko vreme je planirao
da ode u penziju i uredio je sve svoje poslove. Pravi je blagoslov biti slobodan od
obaveza u ovim burnim vremenima. Nadao se da letovi za Honduras i dalje
postoje. Spaljivanje ove građevine neće privući neku naročitu pažnju tokom
žestokih građanskih nemira.
Doktor je sve to progutao uz ljubazan osmeh. Uspeo je da se izmigolji ispod
čeličnog pogleda gospodina Ficvilijama.
Palmer je odmarao oči. Misli su mu odlutale nazad do prizora Gospodarevog
izlaganja suncu za koje je odgovorna ona prokleta stara budala, Setrakijan. Palmer
je ovom problemu prišao iz njemu jedino razumljive perspektive - šta to znači za
njega? To je samo ubrzalo stvari, što je ubrzalo i njegovo oslobođenje.
Njegov dan najzad dolazi.
Setrakijan. Da li poraz zaista ima gorak ukus? Ili je sličan ukusu pepela na
jeziku?
Palmer nikada nije doživeo poraz - nikada neće doživeti poraz. Koliko ljudi to
može da kaže?
Poput kamena u brzoj reci, stajao je Setrakijan. Suviše ponosno i budalasto je
verovao da može promeniti tok - dok je reka, kao što se moglo i predvideti,
nastavila punom brzinom da teče oko njega.
Uzaludnost ljudi. Sve počinje s velikim očekivanjima, zar ne? Ipak, završava
se na predvidiv način.
U mislima se vratio na Fondaciju Palmer. Među fantastično bogatima
očekivalo se da najbogatiji među njima osnuju svoju dobrotvornu fondaciju. Ova
njegova jedina filantropska fondacija iskoristila je svoje pozamašne resurse da
preveze i leči dva puna autobusa dece kojoj se oštetio vid tokom pomračenja
sunca. Deca su oslepela tokom ovog retkog nebeskog događaja - ili zbog toga što su
zurila u sunce bez odgovarajuće zaštite, ili zbog defektnih sočiva dečjih sigurnosnih
naočara. Istraga o neispravnim naočarama stigla je do fabrike u Kini, ali trag se
hladio na praznom placu u Tajpeju...
Neće se žaliti sredstva da se ove sirote duše rehabilituju i osposobe,
obećavala je njegova fondacija. Palmer je to zaista i mislio.
Gospodar je to zahtevao.
Ulica Perl
Ef je osetio da ih prate kada su prešli ulicu. Fet se, međutim, usredsredio na
pacove. Potisnuti glodari jurili su od vrata do vrata duž osunčanih jaraka, u stanju
potpune panike i haosa.
„Vidi ovo“, rekao je Fet.
Ono za šta je Ef pomislio da su golubovi na olucima, zapravo su bili pacovi.
Gledali su dole ka Efu i Fetu kao da čekaju da vide kako će njih dvojica postupiti.
Njihovo prisustvo bilo je poput instrumenta za merenje vampirske zaraze koja se
širi podzemljem i isteruje ih iz njihovih jazbina. Životinjske vibracije koje su
strigoji ispuštali, ili njihovo zlobno prisustvo, odbijalo je druge oblike života.
„Sigurno je gnezdo u blizini", rekao je Fet.
Prošli su pored bara. Ef je osetio žeđ u dubini grla. Vratio se i probao da
otvori vrata. Nisu bila zaključana. Bar je bio veoma star, osnovan pre više od 150
godina - najstarija pivnica u Njujorku, pisalo je na ploči - međutim, nije bilo
vlasnika, niti šankera. Tišinu je razbijao samo tihi žamor televizora u ćošku.
Emitovao je vesti.
Prišli su šanku. Bio je mračan i prazan. Poluispražnjene krigle stajale su na
stolovima, a sa nekih stolica su i dalje visile jakne. Kada se zabava završila, to se
desilo iznenada i odjednom.
Ef je proverio kupatila - u muškom su se nalazili veliki, prastari pisoari iz
kojih je voda oticala u slivnik ispod poda - osim toga, prostorije su bile prazne.
Izašao je ostavljajući tragove čizama po piljevini. Fet je spustio kofer i
privukao stolicu da odmori noge.
Ef je zašao za šank. Nije bilo flaša pića, blendera niti kofa za led - samo
slavina za točenje piva iz bačve i polica sa čašama ispod njih. Služilo se isključivo
pivo. Nisu držali jači alkohol koji je Efu bio neophodan. Samo brendirano pivo,
svetlo i tamno. Stare slavine su služile za ukras, ali nove su radile. Ef im je sipao
dve čaše crnog. „Nazdravimo..."
Fet se osovio na noge, prišao baru i podigao jednu kriglu. „Ubijanju
krvopija."
Ef je iskapio polovinu čaše. „Izgleda da su odavde ljudi izjurili u žurbi."
„Poslednja narudžbina”, odvratio je Fet, srčući penu debelom gornjom usnom.
„Poslednja narudžbina širom grada."
Pažnju im je privukao glas sa televizora. Otišli su u susednu prostoriju.
Novinar je uživo snimao reportažu nedaleko od Bronksvila, u rodnom gradu jednog
od četvoro preživelih sa leta 753. Dim je zatamnio nebo iza njega, u uglu je pisalo
NEREDI U BRONKSVILU SE NASTAVLJAJU.
Fet je posegnuo da promeni kanal. Vol strit su desetkovali strah klijenata,
pretnja od epidemije veće od gripa tipa H1N1, munjevit nestanak mnogih brokera.
Trejderi su nepokretno sedeli dok su se cene stropoštavale.
Kanal NY1 usredsredio se na saobraćaj. Svaki izlaz sa Menhetna zakrčili su
ljudi koji beže sa ostrva u strahu od karantina. Vazdušni i železnički saobraćaj je
preopterećen, dok je na aerodromima i stanicama vladao potpuni haos.
Ef je iznad glave čuo helikopter. Sada je to najverovatnije bio najlakši način
da se ode sa Menhetna. Ako imate svoj heliodrom. Poput Eldriča Palmera.
Ef je iza šanka pronašao stari telefon. Začuo je škripav signal i strpljivo
okrenuo Setrakijanov broj na kružnom brojčaniku.
Zazvonio je i Nora se javila. „Kako je Zak?“, pitao je Ef, pre nego što je
uspela da progovori.
„Bolje. Neko vreme je bio zaista izbezumljen."
„Nije se vraćala?"
„Nije. Setrakijan ju je oterao sa krova." „Sa krova? Gospode Bože.“ Efu je
pozlilo. Zgrabio je čistu kriglu i brzo sipao sebi novo pivo. „Gde je Zi sada?“
„Gore. Želiš li da ga pozovem?"
J „Ne. Bolje da porazgovaram s njim licem u lice kada se vratim."
„Verovatno si u pravu. Da li ste uništili kovčeg?"
„Ne." odvratio je Ef. „Nestao je."
„Nestao?", pitala je.
„Izgleda da nije jako povređen. Uopšte ga nismo usporili. Osim toga - ovo je
veoma čudno, pronašli smo čudne crteže na zidu tamo dole, iscrtane bojama u
spreju - "
„Kako to misliš, neko je crtao grafite po zidovima?"
Ef je potapšao džep u kojem se nalazi telefon kako bi se uverio da je i dalje
tu. „Snimio sam video. Stvarno ne znam šta da mislim o tome." Povukao je
slušalicu kako bi otpio gutljaj piva. „U gradu je jezivo tiho."
„Ovde nije", odvratila je Nora. „Malo je utihnulo nakon što je zora svanula -
ali to neće potrajati. Sunce ih više ne plaši toliko. Izgleda da su se osmelili."
„Upravo je u tome stvar", rekao je Ef. „Uče, postaju pametniji. Moramo da
odemo odavde. Danas."
„Setrakijan je malopre rekao to isto. Zbog Keli."
„Zato što zna gde se nalazimo?"
„Ako ona zna - to znači da Gospodar zna."
Ef je pritisnuo šakom zatvorene oči kako bi potisnuo glavobolju. „Okej."
„Gde ste sada?"
„U finansijskom distriktu, blizu Feri Lup stanice." Nije spominjao da su u
baru. „Fet se nameračio na veća kola. Čim ih nabavimo, krenućemo nazad."
„Samo, molim vas, vratite se u ljudskom obliku."
„To i planiramo."
Spustio je slušalicu i počeo da pretura ispod šanka. Tražio je kontejner u koji
će sipati još piva, koje mu je bilo potrebno za ponovni silazak u podzemlje. Nešto
drugo osim krigle. Pronašao je staru pljosku obloženu kožom. Brišući prašinu sa
mesinganog čepa, iza pljoske je pronašao flašu dobrog brendija. Na njoj nije bilo
prašine. Verovatno ju je šanker tu držao kako bi razbio monotoniju piva. Isprao je
pljosku i upravo je punio iznad male sudopere kada se začulo kucanje na vratima.
Najpre je obišao šank i krenuo ka oružju. Međutim, iznenada je shvatio:
vampiri ne kucaju. Prošao je pored Feta i krenuo oprezno ka vratima. Kroz prozor
je ugledao doktora Evereta Barnsa, direktora Centra za kontrolu bolesti. Stari
seoski doktor nije nosio admiralsku uniformu - CKB je nastao pod okriljem
mornarice - već odelo boje slonovače, i nezakopčan sako. Izgledao je kao da su ga
naglo odvukli sa kasnog doručka.
Ef je video ulicu iza njega i činilo se da je Barns sam, bar u ovom trenutku. Ef
je otključao vrata i otvorio ih.
„Efraime“, rekao je Barns.
Ef ga je zgrabio za revere i brzo uvukao unutra, ponovo zaključavši vrata. „Da
li si sam?“, pitao je ponovo pogledavši ka ulici. „Gde su ostali?"
Direktor Barns se otrgao i ispravio sako. „Imaju naređenje da se drže podalje.
Ali, uskoro će stići, budi siguran u to. Tražio sam par minuta nasamo sa tobom."
„Isuse", rekao je Ef, proveravajući krovove preko puta pre nego što se udaljio
od prozora. „Kako ste stigli tako brzo?"
„Od velike je važnosti da porazgovaraju a tobom. Niko ne želi da te povredi,
Efraime. Postupaju po mom naređenju."
Ef se okrenuo od njega i vratio do šanka. „Možda jedino ti veruješ u to.“
„Neophodno je da kreneš sa mnom", rekao je Barns, prateći ga. „Potreban si
mi, Efraime. Sada to znam."
„Slušaj", rekao je Ef kada je stigao do šanka i okrenuo se. „Možda razumeš
šta se dešava, možda ne razumeš. Možda si deo toga. Ne znam. Možda ni ti ne znaš.
Međutim, iza svega stoji neko, neko veoma moćan. Ako sada krenem s tobom,
uskoro ću sigurno biti onesposobljen ili mrtav. Ili nešto još gore.“
„Spreman sam da te saslušam, Efraime. Da čujem sve što imaš da kažeš.
Stojim pred tobom kao čovek koji priznaje da je pogrešio. Znam da nas je snašlo
nešto užasno i nerealno.“
„Nije nerealno. Vrlo je realno.“ Ef je zatvorio pljosku sa brendijem.
Fet se našao iza Barnsa. „Koliko nam je ostalo vremena do njihovog
dolaska?”, pitao je.
„Vrlo malo“, odvratio je Barns, uznemiren prizorom krupnog istrebljivača u
prljavom radnom odelu. Zatim je ponovo pogledao Efa i pljosku u njegovim
rukama. „Da U je ovo pravo vreme za opijanje?”
„Ovo je fantastično vreme za opijanje”, odvratio je Ef. „Posluži se, ako želiš.
Preporučujem tamno pivo.”
„Slušaj, znam da ti se dogodilo mnogo toga...”
„Ono što se dešava meni nije toliko bitno, Everete. Ne radi se o meni, zato te
pozivanje na moj ego neće daleko odvesti. Zabrinut sam zbog svih ovih poluistina -
bolje rečeno presnih laži - koje objavljuje CKB. Zar više nisi u službi javnosti,
Everete? Već isključivo u službi vlade?”
„Doktor Barns se trgnuo. „U službi sam i jednih i drugih.”
„Slabo”, odvratio je Ef. „Nevešto. Čak kriminalno.“
„Zato si mi potreban, Efraime. Potrebno mi je tvoje iskustvo očevica, tvoja
stručnost...”
„Prekasno je! Nadam se da ti je bar to jasno.”
Barns se povukao malo unazad, gledajući Feta. Fet ga je činio nervoznim.
„Bio si u pravu za Bronksvil. Zatvorili smo ga.”
„Zatvorili smo ga?“, pitao je Fet. „Kako?"
„Žičanom ogradom."
Ef se gorko nasmejao. „Žičana ograda? Isuse, Everete. O tome ti pričam.
Reaguješ na sliku virusa koja vlada u javnosti, a ne na samu pretnju. Pokušavaš da
ih ohrabriš ogradom? Simbolom? Ta ograda če biti rastrgnuta na komade..."
„Onda mi kaži. Kaži mi šta mi je potrebno. Šta je tebi potrebno."
„Možeš početi sa uništavanjem leševa. To je prvi korak."
„Uništavanjem...? Znaš da ne mogu to da učinim."
„U tom slučaju sve drugo što uradiš neće biti bitno. Moraš da pošalješ vojni
tim, pročešljaš to mesto i eliminišeš nosioce. Sve do jednog. Zatim moraš da
proširiš operaciju na jug, ovamo u grad, širom Bruklina i Bronksa..."
„Govoriš o masovnom ubijanju. Razmisli o tome kako će to izgledati..."
„Razmisli o realnosti, Everete. Ja sam doktor, kao i ti. Ovo je sada novi svet."
Fet je odšetao nazad ka ulazu i počeo da osmatra ulicu. „Ne žele oni da me
dovedeš kako bih vam pomogao", rekao je Ef. „Žele da me dovedeš kako bi me
neutralizovali, kao i ljude koje znam. Ovo je" - prišao je torbi s oružjem i izvukao
srebrni mač - „sada moj skalpel. Jedini način da izlečiš ova stvorenja jeste da ih
oslobodiš - da, to znači pokolj, a ne doktorisanje. Želiš da pomogneš - želiš zaista
da pomogneš? Idi na televiziju i reci im to. Reci im istinu."
Barns je pogledao napred ka Fetu. „Ko je ovaj čovek? Očekivao sam da ću te
videti sa doktorkom Martinez."
Nešto u načinu na koji je izgovorio Norino ime Efu se učinilo veoma čudnim.
Međutim, nije imao vremena to da istraži. Fet se žurno vraćao sa prozora.
„Dolaze", rekao je.
Ef je prišao i ugledao kombije kako pristižu iz svih pravaca i blokiraju ulicu.
Fet je prošao pored njega, zgrabio Barnsa za rame, otišao sa njim do zadnjeg dela
prostorije i posadio ga u ćošak. Ef je zabacio bejzbol torbu preko ramena i dodao
Fetu kofer.
„Molim vas“, rekao je Barns. „Preklinjem vas. Obojicu. Mogu da vas
zaštitim."
„Slušaj", odvratio je Fet. „Zvanično si postao talac, zato začepi." Zatim se
obratio Efu. „Šta sada? Kako da ih odbijemo? UVC zraci nam neće pomoći protiv
FBI-ja."
Ef je osmotrio staru pivnicu u potrazi za odgovorima. Slike prohujalog veka
visile su po zidovima i zakrčivale police iza šanka. Portreti Linkolna, Garfilda,
Makinlija i bista Džona F. Kenedija - bivših predsednika. U blizini, među
kuriozitetima poput muškete, šolje za brijanje, uramljenih čitulja, visio je mali
srebrni bodež.
Pored njega se nalazio natpis: BILI SMO OVDE PRE NEGO ŠTO STE SE VI
RODILI.
Ef je jurnuo iza šanka. Šutnuo je piljevinu preko reze utisnute u izlizani drveni
pod.
Fet se pojavio sa strane i pomogao mu da podigne podna vrata.
Smrad im je sve rekao. Amonijak. Opor i svež. Doktor Barns se oglasio iz
ćoška: „Ući će za vama."
„Sudeći po mirisu - ne bih im to preporučio." Odvratio je Fet i zaputio se
dole.
„Everete", rekao je Ef, uključivši luma-lampu pre nego što je sišao. „U
slučaju da i dalje nisi siguran, dopusti mi da ti pojasnim stvari. Dajem ostavku."
Ef je krenuo za Fetom ka dnu i obasjao indigoplavom bojom luma-lampe
prostoriju ispod šanka. Fet je posegnuo rukom da zatvori vrata iznad njihovih
glava.„
Ostavi ih“, promrmljao je Ef. „Ako je korumpiran kao što mislim da jeste,
već je pojurio ka vratima."
Fet ga je poslušao i poklopac je ostao otvoren.
Tavanica je bila niska, a krš sakupljan mnogo dekada - stare krigle i burad,
nekoliko slomljenih stolica, gomila praznih rafova za čaše i stara industrijska
mašina za pranje posuđa - zagušivao je prolaz. Fet je podesio debele gumene
kaiševe oko članaka i manžeta. Na teži način je naučio da moraju biti debeli u
vreme dok se borio sa najezdama bubašvaba po stanovima. Dodao je par Efu.
„Zbog glista", rekao je i čvrsto zakopčao jaknu.
Ef je zakoračio preko kamenog poda i otvorio vrata koja vode u staru, sparnu
prostoriju, nekadašnje spremište za led. Bila je prazna.
Zatim su pronašli drvena vrata sa starom, ovalnom kvakom. Ispred njih,
prašina je na podu bila narušena u obliku lepeze. Fet mu je klimnuo glavom, a Ef ih
je naglo otvorio.
Nema oklevanja. Nema premišljanja. Ef je to naučio. Nikada im ne smete dati
vremena da se grupišu i da vas preduhitre. U njihovoj je prirodi da žrtvuju jednog
kako bi ostali imali priliku da vas se dočepaju. Suočeni sa žaokama dugačkim
metar i po ili dva, njihovim fantastičnim noćnim vidom, nikada, nikada ne smete
prestati da se krećete sve dok ne uništite i poslednje čudovište.
Vrat im je slaba tačka - kao što je to slaba tačka i njihovim žrtvama. Ako
presečete kičmeni stub uništili ste telo kao i biće koje ga nastanjuje. Gubitak znatne
količine bele krvi postiže isti cilj, mada je puštanje krvi opasnije zato što se krvave
gliste koje izađu napolje odmah bace u potragu za novim ljudskim telima. Zato je
Fet voleo da pritegne manžete.
Ef je uništio prvo dvoje na način koji se pokazao najefikasnijim: koristeći
UVC lampu poput baklje kako bi odbio zveri, izolujući ih i zarobljavajući uz zid, a
zatim bi ih dokusurio mačem. Oružje sačinjeno od srebra ranjava ih i izaziva kod
vampira nešto što je ekvivalent ljudskom bolu - ultraljubičasta lampa progoreva
njihov DNK poput plamena.
Fet je koristio pištolj za eksere, ispaljujući im srebrne projektile u lice kako
bi ih zaslepeo i dezorijentisao, a zatim bi im prerezao vratove. Gliste su se
koprcale po mokrom podu. Ef je neke ubio UVC svetlom, dok su ostale umirale pod
teškim đonovima Fetovih čizama. Nakon što je izgazio par komada, pokupio ih je u
malu teglu koju je izvadio iz svoje kutije. „Za starog", rekao je, pre nego što je
nastavio da ubija.
Čuli su korake mnogobrojnih stopala i glasove u baru iznad sebe dok su se
probijali ka susednoj sobi.
Jedan je prišao Efu sa strane - i dalje u šankerskoj pregači - očiju širom
otvorenih i gladnih. Ef ga je ošinuo s boka i poterao unazad lampom. Naučio je da
ignoriše svoju lekarsku sklonost k tome da bude milosrdan. Vampir je jadno
škrgutao zubima u ćošku dok mu se Ef približavao da ga dokrajči.
Dvoje drugih, možda troje, pobegli su kroz sledeča vrata čim su ugledali
ljubičasto svetlo. Preostala je samo šačica. Čučali su pod slomljenim policama,
spremni za napad.
Fet je stao kraj Efa sa lampom u ruci. Ef je krenuo na vampire, međutim Fet ga
je uhvatio za ruku. Mada je Ef teško disao, istrebljivač je nastavio poslovnim
manirom, usredsređen i neuznemiren.
„Sačekaj", rekao je Fet. „Hajde da ih prepustimo Barnsovim drugarima iz
FBI-ja."
Shvativši prednosti Fetove ideje, Ef se povlačio držeći lampu i dalje uperenu
u njih.
„Šta sad?“
„Ostali su pobegli. Izlaz sigurno postoji."
Ef je pogledao obližnja vrata. „Bolje bi ti bilo da si u pravu", rekao je.
Fet je preuzeo vodstvo ispod zemlje, prateći trag suvog urina koji je sijao
fluorescentnom bojom pod svetlošću luma-lampe. Sobe su ustupile mesto nizu
podrumskih prostorija, povezanih starim, ručno kopanim tunelima. Tragovi
amonijaka vodili su u raznim pravcima. Fet je odabrao jedan i skrenuo na
raskrsnici.
„Ovo mi se dopada", rekao je i lupnuo nogom da bi otresao prljavštinu sa
čizama. „Pratim trag, kao da sam u lovu na pacove. UV svetlost to znatno
olakšava."
„Kako to da poznaju ove staze?"
„Bili su marljivi. Istraživali su, tragali. Nikada nisi čuo za Volsted mrežu?"
„Volsted? Kao Volstedov dekret? Iz vremena prohibicije?"
„Restorani, barovi, nelegalni barovi, morali su da produbljuju podrume, da se
ukopavaju. Ovaj grad neprestano gradi na postojećim građevinama. Neki pričaju da
ako spojiš stare podrume i kuće sa tunelima, akvaduktima i zastarelim komunalnim
cevima - možeš da se krećeš od bloka do bloka, od susedstva do susedstva,
isključivo kroz podzemlje, između bilo koje dve tačke u gradu.“
„Bolivarova kuća“, rekao je Ef, prisetivši se rok zvezde, jednog od preživelih
sa leta 753. Njegova zgrada je nekada pripadala šverceru alkohola. Ima tajni
podrum povezan sa tunelima podzemne železnice. Ef je bacio pogled unazad kada
su prošli pored sporednog tunela. „Kako znaš kuda ideš?“
Fet mu je pokazao znak koji kao da je ostavio kakav hobo, verovatno urezan u
kamen dugom kandžom jednog od onih stvorenja. „Ovde smo naleteli na nešto",
odvratio je. „To je jedina stvar u koju sam siguran. Ali kladim se da je Feri Lup
stanica udaljena samo par blokova."

Nazaret, Pensilvanija
Avguštine...
Avguštin Elizalde osovio se na noge. Stajao je u apsolutnom mraku. U prosto
opipljivom mrklom mraku bez tračka svetla. Poput svemira bez zvezda. Trepnuo je
kako bi se uverio da su mu oči otvorene - bile su. Nema promene.
Da li je ovo smrt? Nema mračnijeg mesta.
Sigurno je to u pitanju. Jebeno je mrtav.
Možda su ga preobrazili. Da li je sada vampir, da li mu je telo preuzeto a ovaj
majušni deo njega zatvoren u tami svog uma, poput zarobljenika na tavanu? Možda
su hladnoća koju oseća i tvrdoća poda po njegovim stopalima samo varka njegovog
uma. Zauvek je zazidan u svojoj glavi.
Delimično je čučnuo, pokušavajući da ustanovi svoje postojanje uz pomoć
pokreta i čulnih utisaka. Zavrtelo mu se u glavi zbog nepostojanja vizuelne žiže na
koju bi se usredsredio, te je zauzeo nešto širi stav. Posegnuo je rukom nagore i
skočio, ali nije dohvatio plafon.
Blagi povetarac okrznuo mu je košulju. Osećao je miris soli. Miris zemlje.
Nalazio se u podzemlju. Živ je zakopan.
Avguštine...
Ponovo. Glas njegove majke dozivao ga je kao u snu.
„Mama?“
Vratio mu se eho sopstvenog glasa i prepao ga. Pamtio ju je onako kako ju je
poslednji put video: sedela je u dnu ormara u svojoj spavaćoj sobi, ispod gomile
odeće. Zurila je u njega uz pohotnu glad novopreobraženog stvora.
Vampiri, rekao je starac.
Gas se okrenuo, pokušavajući da utvrdi iz kog pravca dolazi glas. Nije imao
šta dugo da radi osim da ga prati.
Prišao je kamenom zidu, ispipavajući njegovu glatku i blago zakrivljenu
površinu. Boleli su ga dlanovi tamo gde ga je staklo poseklo - krhotina kojom je
baratao tokom ubistva (ne - tokom uništenja) svog u vampira pretvorenog brata.
Zastao je da protrlja zglobove i shvatio da su nestale lisice koje je nosio u vreme
kada je pobegao iz pritvora, lisice koje su lovci presekli.
Lovci. Ispostavilo se da su i sami vampiri. Pojavili su se na ulicama
Morningsajd Hajtsa i borili sa drugim vampirima kao da su u pitanju dve zaraćene
bande. Međutim, lovci su bili dobro opremljeni. Imali su oružje, postupali su
koordinisano. Vozili su kola. Nisu bili samo krvožedni trutovi poput onih sa kojima
se Gas suočio i uništio ih.
Poslednje čega se seća jeste da su ga ubacili u prtljažnik jednog od džipova.
Ali - zašto baš njega?
S novim daškom vetra, poput poslednjeg daha Majke Zemlje, vazduh mu je
okrznuo lice i on ga je pratio - nadajući se da se kreće u dobrom pravcu. Zid se
završavao oštrim skretanjem. Pokušao je da opipa suprotnu stranu, levo od sebe i
otkrio da je ista: da se završava skretanjem uz procep u sredini. Poput dovratka.
Gas je zakoračio unutra. Drugačiji odjek bata njegovih koraka obavestio ga je
da se sada nalazi u prostoriji, koja je šira i višeg plafona od ostalih. Ovde je osetio
blagi miris, iz nekog razloga veoma poznat. Pokušao je da se priseti odakle.
Sinulo mu je. Rastvor za čišćenje koji je koristio u zatvoru kada je bio
raspoređen na dužnost čistača. Ne toliko jak da mu sprži nozdrve.
Tada je nešto počelo da se dešava. Pomislio je da se um poigrava njime, ali
shvatio je da bleda svetlost zaista polagano osvetljava prostoriju. Užasavala ga je
sporost iluminacije i opšta nesigurnost situacije. Dve tronožne lampe bile su
postavljene daleko jedna od druge, nedaleko od suprotnog zida. Palile su se
postepeno, razblažujući gusti mrak.
Gas je stegao ruke, kao što su to činili stručnjaci za borilačke veštine koje je
gledao na internetu. Svetla su se i dalje pojačavala, mada toliko postepeno da se to
jedva primećivalo. Međutim, zenice su mu bile do te mere proširene u tami,
mrežnjača toliko izložena, da bi bilo koja količina svetlosti izazvala reakciju.
Najpre ga nije uočio. Stvorenje se nalazilo ispred njega, nekih tri do pet
metara dalje, ali glava i udovi su mu bili toliko bledi, mirni i glatki da su ga
Gasove oči registrovale kao deo stenovitog zida.
Iz te slike se izdvajao samo par simetričnih tamnih rupa. Nisu bile crne, već
skoro crne.
Bile su najtamnije crvene boje. Krvavocrvene.
Ako su to uopšte bile oči, nisu treptale. Niti su zurile. Posmatrale su Gasa uz
neverovatan nedostatak strasti. Te oči su bile ravnodušne poput crvenog kamenja.
Krvlju natopljene oči koje su videle sve i sva.
Gas je letimično osmotrio obris ogrtača oko tela ovog stvora. Uklapao se u
tamu poput duplje unutar duplje. Biće je bilo veoma visoko, ako je dobro procenio.
Međutim, nepomičnost ovog stvora nalikovala je smrti. Gas se nije micao.
„Šta je ovo?“ Izgovorio je čudnim glasom, odajući strah. „Misliš da ćeš
večerati Meksikanca? Dobro razmisli o tome. Mogao bi da se udaviš, pičko.“
Zračilo je takvom tišinom i nepomičnošću da se Gasu učinilo da zuri u statuu.
Lobanja mu je bila ćelava i glatka, bez ušnih školjki. Gas je postao svestan nečega,
čuo je - odnosno, osetio - vibraciju nalik zujanju.
„Dakle", rekao je, obraćajući se bezizražajnim očima, „šta čekaš? Voliš da se
igraš hranom pre nego što je pojedeš?" Privukao je pesnice bliže licu. „Neće moći
sa ovim čalupom, ti nemrtvi seratore."
Nešto što nije bilo pokret privuklo mu je pažnju sa desne strane - ugledao je
još jednog. Stajao je kao deo kamenog zida, nešto niža senka od prve, očiju
drugačijeg oblika, ali podjednako bezosećajnih.
Zatim se levo od njega - Gasu je to izgledalo kao primicanje - pojavio treći.
Pošto je imao iskustva iz sudnica, činilo mu se kao da se pojavio pred
trojicom nemilosrdnih sudija u kamenoj odaji. Bio je potpuno izbezumljen, ali se
njegova reakcija svodila na izazivanje. Ponašao se gangsterski odvažno. Sudije
pred koje je izlazio to su nazivale „nepoštovanjem suda." Gas je to zvao
„izlaženjem na kraj sa situacijom." To je činio kada mu se činilo da ga neko gleda s
visine. Kada je osećao da se prema njemu ne ponašaju kao prema jedinstvenom
ljudskom biću već kao prema neugodnosti, prepreci koja je pala na nečiji put.
Bićemo kratki.
Gasove šake su poletele ka slepoočnicama. Ne ka ušima - glas se nekako
našao unutar njegove glave. Dopirao je iz onog dela mozga iz kojeg je poticao
njegov unutrašnji monolog - kao da je piratska radio-stanica počela da emituje
program na njegovoj frekvenciji.
Ti si Avguštin Elizalde.
Stisnuo je glavu, ali glas je uporno dopirao odande. Nije bilo prekidača za
isključivanje.
„Da, znam ko sam, do đavola. Ko ste, do đavola, vi? Šta ste, do đavola, vi? I
kako ste ušli u moju..."
Nisi ovde da služiš za ishranu. Imamo dovoljno stoke pri ruci za snežnu
sezonu.
Stoke? „Oh, mislite ljudi?" Gas je čuo povremene uzvike, mučeničke glasove
koji odjekuju kroz pećine, ali smatrao je da su to krici iz njegovih snova.
Stočarstvo je zadovoljavalo naše potrebe hiljadama godina. Glupe životinje
čine izdašne obroke. S vremena na vreme, neka od njih ispolji neobičnu
dovitljivost.
Gas je jedva pratio ovu priču. Poželeo je da već jednom stignu do poente.
„Znači - šta? Nećete me pretvoriti u... jednog od vas?"
Naša loza je prastara i privilegovana. Dar je postati deo našeg nasleđa. To se
dešava izuzetno retko i veoma je skupo.
Gasu ništa nije bilo jasno. „Ako mi nećete popiti krv - šta, do đavola, hoćete
od mene?“
Imamo ponudu za tebe.
„Ponudu?" Gas se udario šakom po glavi kao da je u pitanju aparat koji ne
radi kako treba. „Do đavola, izgleda da slušam - rekao bih da nemam izbora."
Potreban nam je dnevni kmet. Lovac. Mi smo noćna rasa, vi ste dnevna.
„Dnevna?"
Vaš endogeni dvadesetčetvoročasovni ritam direktno odgovara ciklusu koji
nazivate jednim danom. Urođena hronobiologija vaše vrste prilagođena je
nebeskom kretanju ove planete, a potpuno suprotna od naše. Vi ste solarna
stvorenja.
„Mi smo jebeno šta?"
Potreban nam je neko ko može slobodno da se kreće tokom dnevnih sati. Neko
ko može da izdrži izloženost suncu i koristi svoju moć, kao i bilo koje raspoloživo
oružje kako bi masakrirao nečiste.
„Masakrirao nečiste? Vi ste vampiri, zar ne? Želite da ubijam pripadnike vaše
vrste?"
Oni nisu pripadnici naše vrste. Nečisti soj se širi tako brzo među vašim
ljudima - pravo zlo. Bez kontrole.
„Šta ste očekivali?"
Mi ne učestvujemo u tome. Pred tobom stoje bića izuzetno časna i diskretna.
Ova zaraza predstavlja narušavanje mira - ravnoteže - koja je trajala vekovima.
Ovo je neposredno nepoštovanje.
Gas je zakoračio nekoliko koraka unazad. Učinilo mu se da je počeo da
shvata. „Neko pokušava da osvoji vašu teritoriju.“
Mi se ne razmnožavamo na nasumičan, haotičan način kao pripadnici vaše
vrste. Kod nas je to proces koji se pažljivo razmatra.
„Probirljivi ste kada je hrana u pitanju."
Jedemo šta god želimo. Hrana je hrana. Kada se zadovoljimo, odbacimo
ostatak.
Gas se toliko zasmejao da se gotovo zagrcnuo. Pričaju o ljudima kao da se
prodaju po tri komada za dolar u lokalnoj samousluzi.
Nalaziš da je to zabavno?
„Ne. Upravo suprotno. Zato se i smejem."
Kada pojedeš jabuku, da li odbaciš srž? Ili sačuvaš seme kako bi posadio još
drveća?
„Odbacim sredinu."
A plastičnu kutiju? Kada isprazniš njen sadržaj?
„Dobro. Shvatio sam. Vi ispijete pintu krvi i odbacite ljudsku flašu. Evo šta ja
želim da znam. Zašto ste odabrali mene?"
Zato što izgledaš sposobno.
„Kako ste to zaključili?"
Najpre, tu je izveštaj sa tvog hapšenja. Privukao si našu pažnju kada si
uhapšen zbog ubistva na Menhetnu.
Nag debeli čovek koji razjaren hara Tajms skverom. Čovek koji je napao
porodicu, a Gas je pomislio: „Bogami, nećeš to raditi u mom gradu, nakazo." Sada
bi naravno više voleo da se držao po strani, poput ostalih.
Zatim si pobegao iz pritvora, ubijajući nečiste usput.
Gas se namrštio. „Taj nečisti je bio moj prijatelj. Kako znate sve to, iako
živite u ovoj usranoj rupčagi?"
Budi uveren da smo povezani sa svetom ljudi na njegovim najvišim nivoima.
Međutim, da bi se održala ravnoteža, ne možemo dozvoliti da javnost sazna za nas -
ovaj nečisti soj nam upravo time preti. Zbog toga nam je potrebna tvoja pomoć.
„Rat bandi. To razumem. Ali, izostavili ste nešto super-jebeno-bitno. Zašto
bih vam ja do đavola pomogao?"
Postoje tri razloga za to.
„Bolje bi vam bilo da to budu dobri razlozi. Počeo sam da brojim."
Prvo, živ ćeš napustiti ovu prostoriju.
„Dobro, priznajem da je to dobar razlog."
Drugo, ako uspešno okončaš ovaj poduhvat, obogatićeš se tako kako ne možeš
zamisliti ni u svojim najluđim snovima.
„Hmm. Ne znam. Imam prilično razvijenu maštu."
Treći razlog... stoji iza tebe.
Gas se okrenuo. Najpre je ugledao lovca, jednog od zajebanih vampova koji
su ga zgrabili na ulici. Glava inu je bila sakrivena unutar crne kapuljače, a crvene
oči su mu svetlucale.
Pored lovca je stajao vampir sa izrazom gladi koji je Gasu sada već bio
dobro poznat. Niska, krupna i zamršene kose, nosila je pocepanu kućnu haljinu.
Vrat joj je bio ispupčen sa prednje strane zbog unutrašnje strukture vampirske
žaoke.U dnu izvezenog V-izreza njene haljine nalazilo se stilizovano crno-crveno
raspeće, tetovaža koju je uradila u mladosti a sada je žalila zbog toga, mada je u to
vreme verovatno izgledala opako. Tetovaža je oduševljavala Gusta od najranije
mladosti, bez obzira na to šta bi mu ona govorila.
Vampirica je bila njegova majka. Oči su joj bile povezane tamnim platnom.
Gas je video da joj vrat pulsira, da je žaoka žedna.
Oseća te. Međutim, oči joj moraju ostati prekrivene. U njoj počiva volja
našeg neprijatelja. On vidi kroz nju. Čuje kroz nju. Ne smemo je dugo držati u ovoj
odaji. Gasove oči se ispuniše suzama. Tuga koju je osećao ispoljavala se kao bes.
Od svoje jedanaeste godine neprestano ju je sramotio. Sada je stajala pred njim u
obličju zveri, nemrtvog čudovišta.
Gas se okrenuo ka ostalima. Bes ga je satirao, ali bio je nemoćan i svestan
toga.
Treći razlog - dopustićemo ti da je oslobodiš.
Potresali su ga suvi jecaji, poput žalosnog podrigivanja. Situacija mu se
gadila, bio je zgrožen, ipak...
Ponovo se okrenuo. Bila je praktično kidnapovana. Oteo ju je „nečisti” soj
vampira o kojem su pričali.
„Mama”, rekao je. Mada ga je slušala, izraz lica joj se nije promenio.
Lako mu je bilo da ubije svog brata, Krispina. Dugo su se mrzeli. Krispin je
bio ovisnik i još gori propalitet od Gasa. Presecanje Krispinovog vrata krhotinom
slomljenog stakla bila je slika i prilika efikasnosti - porodična terapija i bacanje
đubreta u jednom paketu. Bes koji se u njemu sakupljao decenijama slabio je sa
svakim udarcem.
Međutim, oslobađanje madre od ove kletve biće čin ljubavi.
Gasova majka je uklonjena iz odaje, ali lovac je ostao. Gas je ponovo
pogledao trojicu. Sada ih je video mnogo bolje, užasne u svojoj nepokretnosti.
Uopšte se nisu micali.
Obezbedićemo ti sve što ti je potrebno kako bi obavio ovaj zadatak. Novac
nije problem, pošto smo s vremenom sakupili nebrojeno ljudsko blago.
Oni koji su primili dar večnosti, plaćali su to silnim bogatstvom tokom
vekova. U svojim trezorima, Drevni su čuvali srebrne kaleme iz Mesopotamije,
kovani novac iz Vizantije, zlatne funte, nemačke marke. Za njih valuta nije imala
vrednost. To su prosto bile šarene trice uz pomoć kojih trguju sa domorocima.
„Znači - želite da obavljam posliće za vas?”
Gospodin Kvinlan će ti obezbediti sve što ti je potrebno. Sve. On je naš
najbolji lovac. Delotvoran i odan. Jedinstven na mnogo načina. Tvoje jedino
ograničenje jeste tajnost. Skrivanje našeg postojanja od najvećeg je značaja.
Prepustićemo ti da regrutuješ druge lovce poput sebe. Nevidljive i nepoznate, ali
umešne u ubijanju.
Gas se obuzdao, osetivši privlačenje svoje majke od pozadi. Eto ventila za
njegov gnev - možda mu je baš ovo potrebno.
Izvio je usne u besan osmeh. Potrebna mu je radna snaga. Potrebne su mu
ubice. Tačno je znao gde će ih pronaći.
Stanica Sant Feri Iner Lup
,Fet ih je, uz samo jedno pogrešno skretanje, odveo do tunela koji vodi ka
napuštenoj stanici Saut Feri Lup. Desetine fantomskih stanica podzemne železnice
nalazilo se u okviru IRT, IND i BMT sistema. 5 Više nisu obeležavani na mapama,
ali su se mogli videti kroz prozor voza - ako ste znali gde i kada da pogledate.
Ovde je vazduh bio memljiv, vlaga je natapala tlo, zidovi su bili glatki i
mokri. Svetlucavi trag strigoja ovde je bio redi. Fet je zbunjeno zverao unaokolo.
Znao je da je ruta niz Brodvej deo originalnog gradskog projekta podzemne
železnice. Saut Feri je otvoren 1905. godine. Podvodni tunel do Bruklina otvoren je
tri godine kasnije.
Originalni mozaik sa inicijalima stanice, SF, i dalje je stajao visoko na zidu u
blizini sasvim drugačijeg modernog znaka -
OVO NIJE ŽELEZNIČKA STANICA
- kao da bi neko mogao da pogreši. Ef je stao u malo udubljenje u zidu koje je
služilo za održavanje i počeo da skenira prostor luma-lampom.
Neki glas je zagraktao iz tame: „Jeste li vi iz IRT-a?“
Ef je namirisao čoveka pre nego što ga je ugledao. Figura je izašla iz obližnje
niše pune poderanih, prljavih dušeka. Bezubo strašilo od čoveka obučeno u
mnogobrojne slojeve košulja, kaputa i pantalona. Vonj njegovog tela strpljivo se
destilisao i prolazio kroz sve njih.
„Ne“, odvratio je Fet, preuzevši razgovor na sebe. „Nismo došli da
isterujemo.“
Čovek ih je osmotrio, razmišljajući da li su dostojni poverenja.
„Ime mi je Ludi Zi“, rekao je. „Dolazite s površine?"
„Naravno", odvratio je Ef.
„Kako je tamo? ja sam jedan od poslednjih stanovnika ovde dole.“
„Poslednjih?", upita Ef. Tek tada je primetio iskrzane obrise nekoliko šatora i
kartonskih kutija. Nakon par trenutaka, pojavilo se još nekoliko avetinjskih figura.
Takozvani „ljudi krtice", stanovnici urbanih ambisa, pali, osramoćeni,
obespravljeni, nužno zlo Đulijanijeve ere. S vremenom, svi su ovde završavali, u
izgubljenom podzemnom gradu, gde je bilo toplo dvadeset i četiri sata, sedam dana
u nedelji, čak i kada je napolju ciča zima. Uz malo sreće i iskustva, čovek je ovde
mogao da kampuje šest meseci u cugu, čak i duže. Daleko od prometnih stanica,
neki su ovde obitavali godinama a da nijednom nisu videli osoblje iz održavanja.
Ludi Zi je okrenuo glavu kako bi osmotrio Efa zdravim okom. Drugo je
prekrivala zrnasta katarakta. „Tako je. Gotovo cela kolonija je nestala - poput
pacova. Da, čoveče. Nestali su, ostavljajući fine dragocenosti za sobom."
Pokazao je ka gomili smeća: otrcane vreće za spavanje, blatnjave cipele,
kaputi. Fet je osetio ubod bola, znajući da ti predmeti predstavljaju sav
ovozemaljski posed nedavno preminulih.
Ludi Zi se osmehnuo praznim osmehom. „Veoma neobično, čoveče.
Sablasno."
Fet se setio nečega što je pročitao u časopisu Nacionalna geografija, ili je to
možda gledao na Histori kanalu. Bila je to priča o koloniji naseljenika iz
predameričke ere - u Ranoku, možda - koja je jednog dana nestala. Preko stotinu
ljudi je iščezlo, ostavivši za sobom sve što su posedovali, bez ikakvog traga o
svom iznenadnom i tajanstvenom odlasku, osim dva tajanstvena natpisa: reč
KROATOAN ispisana na stubu utvrđenja, i slova KRO urezana u koru obližnjeg
drveta.
Fet je ponovo pogledao mozaična slova SF na zidu.
„Ja tebe znam", rekao je Ef, držeći se podalje od smrdljivog Ludog Zija.
„Viđao sam te - mislim tamo, na površini." Pokazao je nagore. „Nosiš jedan od
onih znakova. BOG VAS POSMATRA, ili nešto slično."
Ludi Zi se nasmešio krezavim osmehom i izvukao sa gomile svoj rukom
ispisan plakat, ponosan na status poznate ličnosti. BOG VAS POSMATRA!!!
Ispisano drečavim crvenim slovima sa tri znaka uzvika kako bi se poruka dobro
naglasila.
Ludi Zi je zaista bio poluludi fanatik. Ovde dole, bio je izgnanik među
izgnanima. Živeo je u podzemlju dugo koliko i ostali - možda i duže. Tvrdio je da
može da stigne do bilo koje tačke u gradu bez izlaska na površinu - a opet, nije bio
sposoban da mokri a da pri tom ne isprska cipele.
Ludi Zi je krenuo duž šina pokazavši Efu i Fetu da ga prate. Sagnuo se i ušao u
straćaru u kojoj je stara, nagrizena žica za struju zavijala ka krovu, prikačena na
neki skriveni izvor struje u velikoj gradskoj mreži.
Unutar tunela počela je da rominja kiša. Voda se slivala sa cevi na tavanici,
vlažila zemlju, padala na ceradu koju je Ludi Zi razapeo iznad straćare i slivala se
u flašu od soka.
Ludi Zi je izašao noseći stari promotivni plakat bivšeg gradonačelnika
Njujorka Eda Koha, nabacivši kako-mi-ide osmeh. „Evo“, rekao je i dodao Efu
fotografiju u prirodnoj veličini. „Drži ovo.“
Ludi Zi ih je zatim odveo do udaljenog tunela i pokazao niz šine.
„Tu smo“, rekao je. „Ovde su svi otišli.”
„Ko? Ljudi?”, pitao je Ef, položivši gradonačelnika Koha pored sebe. „Ušli
su u tunel?"
Ludi-Zi se nasmejao. „Ne. Ne samo u tunel, seronjo. Tamo dole. Tamo gde
cevovod vodi ispod Ist Rivera, do Gaverner Ajlanda i Bruklina kod Red Huka.
Tamo su ih odveli.“
„Odveli su ih?“, pitao je Ef, dok su mu traci jurili niz kičmu. „Ko - ko ih je
odveo?"
U tom trenutku se u blizini upalilo signalno svetlo. Ef je poskočio. „Ova pruga
je i dalje aktivna?"
„Voz broj 5 i dalje okreće u Iner Lupu." Rekao je Fet.
Ludi Zi je pljunuo na šine. „Čovek poznaje vozove."
Svetlo se pojačavalo dok se voz približavao, osvetljavajući staru stanicu.
Oživela je nakratko. Gradonačelnik Koh je zadrhtao pod Efovom rukom.
„Pažljivo gledajte", podučavao ih je Ludi Zi. „Ne trepćite!" Prekrio je
bolesno oko i nasmešio se skoro bezubim osmehom.
Voz je zatutnjao kraj njih, skrenuvši nešto brže nego obično. Vagoni su bili
skoro prazni, kroz prozore su ugledali samo par ljudi. Tek poneki usamljeni putnik
koji stoji i pridržava se za šipku. Nadzemljani koji su samo u prolazu.
Ludi Zi je zgrabio Efa za ruku kada im se primakao kraj voza. „Eno ga - baš
tamo..."
Pod treperavim svetlom prolazećeg voza, Fet i Ef su ugledali nešto sa spoljne
strane poslednjeg vagona. Jato figura tela, ljudi - priljubljeno uz voz. Držali su se
za njega poput riba prilepuša na čeličnoj ajkuli.
„Vidite li?“, uzviknuo je Ludi Zi. „Vidite li ih? Vidite li Druge ljude?"
Ef se oslobodio stiska Ludog Zija i zakoračio napred udaljivši se od njega i
gradonačelnika Koha. Voz je prošao kroz petlju i iščeznuo u tami. Svetlo je žurno
napuštalo tunel poput vode koja otiče iz slivnika.
Ludi Zi je krenuo nazad ka svojoj straćari. „Neko mora nešto da učini, zar ne?
Vas dvojica ste mi upravo to razjasnili. Ovo su mračni anđeli s kraja vremena. Sve
će nas odneti ako im dozvolimo."
Fet je načinio par teških koraka ka vozu koji je nestajao u daljini, pre nego što
se okrenuo i pogledao Efa. „Tuneli. Tako se kreću unaokolo. Ne mogu da prelaze
preko vode, zar ne? Ne bez pomoći.“ Ef ga je pratio. „Međutim, nista ih ne
sprečava da prelaze ispod vode."
„Progres", dodao je Fet. „Napredak nas je uvalio u ove probleme. Kako se
ono zove kada otkriješ kako da iskoristiš neko sranje za koje niko još nije osmislio
pravilo?"
„Rupa u zakonu", odvratio je Ef.
„Upravo tako." Fet je raširio ruke pokazujući unaokolo. „Otkrili smo gigantsku
rupu u zakonu."
Autobus
Luksuzni autobus je tokom ranog popodneva krenuo iz Nju Džerzija od Doma
za slepe Sent Luša ka ekskluzivnoj akademiji u Njujorku.
Vozač je otrcanim pričama i katalogom „kuc-kuc, ko je to" šala zabavljao
putnike, šezdesetoro nervozne dece između sedam i dvanaest godina. Odabrani su
uz pomoć izveštaja hitne pomoći širom teritorije tri države. Ova deca su nedavno
izgubila vid - oslepela su tokom pomračenja - i mnogima je ovo bilo prvo
putovanje bez roditelja.
Školarina koju je za njih obezbedila Fondacija Palmer uključivala je ovaj
izlet, nešto poput izviđačkog pohoda, uz impresivne adaptivne tehnike za nedavno
oslepele. Njihovi pratioci, devetoro odraslih diplomaca iz Sent Luše, takođe su bili
slepi; oštrina vida im je procenjena na 20/200 ili manje, mada su delimično
raspoznavali svetlost i tamu. Deca o kojoj su vodili računa bila su BPS, odnosno
„bez percepcije svetlosti", što znači da su totalno slepa. Vozač je bio jedina osoba
u autobusu koja ima zdravo čulo vida.
U saobraćaju je bila gužva na mnogim tačkama, zbog zakrčenja oko predgrađa
Njujorka, međutim vozač je zabavljao decu zagonetkama i šegačenjem. Ponekada
bi pričao pored čega prolaze i opisivao interesantne stvari koje se mogu videti kroz
prozor, ili izmišljao detalje kako bi svakodnevne stvari delovale interesantno. Već
dugo je radio u Sent Luši i nije mu smetalo da izigrava klovna. Znao je da tajna
razvijanja potencijala ove traumatizovane dece i otvaranje njihovih srca ka onome
što ih čeka leži u razvijanju i podsticanju njihove mašte.
„Kuc-kuc.“
Ko je?
„Maska."
Čija maska?
„Maska ove šale. Kada je skinem, pocrkaćete od smeha." Odlazak u
Mekdonalds je prošao prilično dobro, s obzirom na sve, osim što je igračka iz hepi
mila bila hologramska kartica. Vozač je sedeo odvojeno od ostalih i posmatrao
mališane kako pipkaju u potrazi za pomfritom, pošto još nisu naučili da lociraju
obrok kako bi ga lakše pojeli. U isto vreme, za razliku od većine dece koja su
rođena slepa, Mekdonalds je za njih imao vizuelno značenje. Činilo se kao da
nalaze utehu u glatkim plastičnim stolicama na okretanje i prevelikim cevčicama za
sok.
Kada su se vratili u autobus, vožnja koja je trebalo da traje tri sata razvukla se
na šest sati. Pratioci su pevali sa decom, zatim pustili audio-knjige preko videoekrana.
Većini mlađe dece slepilo je poremetilo biološke časovnike, zbog čega su
zadremali.
Pratioci su shvatili da se količina svetlosti smanjila i da napolju pada mrak.
Autobus se kretao nešto brže kada su ušli u državu Njujork - sve dok nisu osetili
kako naglo usporava. Plišane životinje i čaše od soka popadale su po podu.
Autobus je stao pokraj puta.
„Šta se dešava?", pitala je glavna pratilja, dvadeset četvorogodišnja učiteljica
po imenu Joni, koja je sedela najbliže vozaču.
„Ne znam... nešto čudno. Samo sedite. Odmah se vraćam."
Zatim je izašao, ali pratioci su bili suviše zaposleni da brinu zbog toga - kada
god bi autobus stao, gomila malih ruku tražila bi pomoć za odlazak do toaleta u
zadnjem delu vozila.
Desetak minuta kasnije, vozač se vratio. Pokrenuo je autobus bez reči, uprkos
tome što su pratioci i dalje nadgledali odlaske u toalet. Ignorisao je Joninu molbu
da sačeka, ali nakon nekog vremena deca su se vratila na svoja sedišta i svi su bili
dobro. Od tog trenutka u autobusu je vladala tišina. Audio-program nije nastavljen.
Vozačeve šale su presušile, zapravo uopšte nije odgovarao na pitanja koja mu je
Joni postavljala iz prvog reda. Uznemirila se, ali odlučila je da ne sme ostalima
preneti svoju zabrinutost. Govorila je sebi da se autobus i dalje kreće normalno, da
putuju odgovarajućom brzinom i da su sada već blizu svog odredišta.
Nešto kasnije, autobus je skrenuo na zemljani put i svi su se probudili. Tada je
prešao na još džombastiji teren. Svi su se pridržavali, a sokovi su se prosipali u
krila dok je autobus poskakivao. To je potrajalo pun minut - a tada je vozilo naglo
stalo.
Vozač je isključio motor. Čuli su šištanje dok su se vrata otvarala. Izašao je
bez reći. Čuli su kako se zveckanje ključeva udaljava.
Joni je rekla ostalim pratiocima da sačekaju. Ako su zaista stigli na
akademiju, kao što se Joni nadala, svakog trenutka će neko od osoblja doći po njih.
Problemom ćutljivog vozača pozabaviće se u odgovarajuće vreme.
Međutim, bilo je sve izvesnije da ih niko neće dočekati.
Joni je stegnula naslon svog sedišta i ustala, opipavajući put do otvorenih
vrata.
„Ima li koga?“, doviknula je put tame.
Nije čula ništa osim pucketanja i fijukanja motora koji se hladio i lepršanja
krila ptica.
Okrenula se ka mladim putnicima koji su joj ostavljeni na brigu. Osetila je
njihovu iscrpljenost i nervozu. Prešli su dug put, a čekao ih je neizvestan kraj. Neka
deca su plakala.
Joni je pozvala sve pratioce napred kako bi se dogovorili šta da rade.
Izbezumljeno su se došaptavali, ali niko nije znao šta da radi.
„Nema dometa", objavio je Jonin mobilni telefon, izluđujuće strpljivim
glasom.
Jedan od pratilaca je opipavao veliku kontrolnu tablu u potrazi za radioni
kompanije za prevoz, ali nije uspeo da ga pronađe. Primetio je da je vozačevo
sedište izuzetno toplo.
Drugi pratilac, nestrpljivi devetnaestogodišnjak po imenu Džoel, najzad je
izvukao štap i sišao niz stepenice na zemlju.
„Travnato polje", prijavio je. Zatim je viknuo, vozaču ili bilo kome drugom
ko se možda nalazi u okolini. „Zdravo! Ima Li koga?"
„Nešto nije u redu", rekla je Joni koja se, mada je bila glavna pratilja, osetila
bespomoćno poput dece za koju je bila zadužena. „Ne razumem šta se dešava."
„Čekaj", rekao je Džoel. „Čujete li to?"
Svi su utihnuli i oslušnuli.
„Da", oglasio se neko.
Joni nije čula ništa osim huka sove u daljini. „Šta?“
„Ne znam. Nešto poput... zujanja."
„Šta? Mehaničko zujanje?"
„Možda. Ne znam. Više je poput... nalikuje mantri na času joge. Znaš, na neke
od onih svetih slogova?"
Osluškivala je još malo. „Ne čujem to, ali... dobro. Imamo dva izbora. Da
zatvorimo vrata, ostanemo ovde i budemo bespomoćni - ili da svu decu izvedemo
napolje i pokušamo da pronađemo nekoga ko može da nam pomogne."
Niko nije želeo da ostane unutra. Suviše su vremena proveli u autobusu.
„Šta ako je ovo neki test?", nagađao je Džoel. „Znate, deo programa za
vikend."
Jedna od pratilja je promrmljala nešto u znak slaganja.
Ovo je dalo ideju Joni. „Dobro", rekla je. „Ako je ovo test, dobićemo najvišu
ocenu."
Izveli su decu u redovima i formirali zbijene kolone kako bi svi hodali sa
rukom na ramenu deteta ispred sebe. Bilo je dece koja su čula zujanje i trudila se
da imitiraju zvuk ostalima. Izgleda da ih je prisustvo zvuka smirivalo. Izvor zvuka
obezbedio im je odredište.
Troje pratilaca je vodilo put, mašući štapovima preko površine polja. Tlo je
bilo neravno, ali nije bilo stenja i sličnih opasnih prepreka.
Ubrzo su u daljini čuli glasove životinja. Neki su pomislili da su u pitanju
magarci, ali većina se složila da zapravo zvuče kao svinje.
Farma? Možda zujanje proizvodi neki veliki generator? Neka mašina za
hranjenje koja škripi kroz noć.
Ubrzali su kada su stigli do prepreke - niske drvene ograde. Dvoje pratilaca
su sa čela skrenuli levo i desno u potrazi za kapijom. Kada su je pronašli, uveli su
grupu unutra. Pod njihovim nogama, travu je zamenila zemlja. Glasovi svinja su
bili sve glasniji, bliži. Nalazili su se na nekoj širokoj stazi. Pratioci su ponovo
formirali zbijene kolone, koračajući napred dok se nisu našli pred nekom vrstom
građevine. Staza je vodila direktno ka velikom, otvorenom dovratku. Ušli su,
dozivajući, ali niko im nije odgovorio.
Našli su se u velikoj prostoriji koju ispunjava raznovrsna kontrapunktna buka.
Krmci su na njih reagovali radoznalom cikom koja je prestravila decu. Tapkali su u
svojim malim oborima i rili papcima po podu posutim slamom. Joni je opipavala
pregrade koje su se nalazile sa obe strane njihove grupe. Osećao se životinjski
izmet, ali i nešto... mnogo kužnije. Miris smrti.
Našli su se u svinjskom krilu klanice, mada je niko od njih ne bi tako nazvao.
Zujanje se za neke od njih pretvorilo u glas. Deca su imala potrebu da napuste
kolonu, reagujući na nešto poznato u tom glasu - pratioci su morali silom da ih
prikupljaju.
Počeli su sa prebrojavanjem kako bi se uverili da su svi na broju.
Dok je brojala, Joni je najzad čula glas. Prepoznala ga je kao sopstveni, što je
izazvalo izuzetno čudan osećaj - glas kao da je poticao iz njenog uma. Dozivao je,
kao u snu.
Pratili su glas, koračajući napred ka širokoj rampi do prostorije koja odiše
snažnim smradom lešina.
„Zdravo", rekla je Joni drhtavim glasom - i dalje se nadajući da će joj vozač
autobusa odgovoriti. „Možete li da nam pomognete?"
Čekalo ih je neko biće. Senka nalik pomračenju. Osetili su njegovu toplotu i
neizmernost. Zujanje se pojačalo, ispunivši im umove, zaklanjajući njihovo
najrazvijenije preostalo čulo - čulo sluha - prosto ih ostavivši u stanju
obustavljenih životnih funkcija.
Niko od njih nije čuo nežno nabiranje Gospodarevog nagorelog mesa dok se
kretao.

INTERLUDIJUM I
JESEN 1944. GODINE

Kola koja su vukli volovi poskakivala su preko zemlje i zamršene trave,
tvrdoglavo se kotrljajući krajolikom. Volovi su bili prijatne zveri, poput većine
kastriranih životinja. Njihovi tanki, upleteni repovi mahali su sinhronizovano poput
klatna zidnog časovnika.
Vozačeve ruke bile su smežurane na mestima gde je stezao uzde. Pored vozača
je sedeo čovek, njegov putnik, u crnom ogrtaču preko crnih pantalona. Oko vrata
mu je visila duga brojanica poljskog sveštenika.
Ipak, ovaj mladić obučen u svetu odeću nije bio sveštenik. Nije bio čak ni
katolik.
Bio je prerušeni Jevrejin.
Otpozadi im se približio automobil. Nastavio je da vozi, iako su se oni
nalazili na izbrazdanom putu. Vojno vozilo koje prevozi ruske vojnike zaobišlo ih
je sa leve strane. Vozač nije mahnuo, a nije ni okrenuo glavu da im da znak da ih je
primetio, dok je svojini dugačkim štapom bockao usporene volove koji su udisali
izduvne gasove dizel motora. „Nije bitno koliko brzo putuješ", rekao je kada se
dim razišao. „Na kraju svi stižemo na isto odredište, zar ne, oče?“
Abraham Setrakijan nije odgovorio. Zato što više nije bio siguran da je ono
što je čovek upravo izgovorio istina.
Debeo zavoj koji je Setrakijan nosio oko vrata zapravo je bio smicalica.
Prilično dobro je razumeo poljski jezik, ali još ga nije dovoljno dobro govorio.
„Tukli su vas, oče“, rekao je vozač. „Slomili su vam ruke."
Setrakijan je osmotrio svoje mlade, unakažene prste. Slomljeni zglavci
nepravilno su zacelili dok je bio u bekstvu. Lokalni hirurg se sažalio i ponovo ih je
slomio, a zatim namestio zglobove, što je unekoliko smanjilo struganje kostiju o
kosti. Sada je mogao delimično da ih pomera, što je bilo više nego što se nadao.
Hirurg mu je rekao da će mu zglobovi s prolaskom godina biti u sve lošijem i
lošijem stanju. Setrakijan ih je po čitav dan savijao, do tačke bola i dalje, u
pokušaju da im poveća elastičnost. Rat je bacao dugačku senku preko nade bilo kog
čoveka da će živeti dugim i produktivnim životom. Međutim, Setrakijan je odlučio
da ne misli o sebi kao o bogalju, koliko god dugo da živi.
Nije prepoznao ovaj kraj nakon povratka - i kako bi? Stigao je ovde unutar
zatvorenog voza bez prozora. Nije napuštao logor sve do pobune, a nakon toga je
pobegao duboko u šumu. Tražio je šine, ali izgleda da su odnete. Doduše, zadržao
se trag voza putem kojim se nekada kretao, poput ožiljka preko zemlje. Jedna
godina nije bila dovoljna da priroda prekrije tu zloglasnu stazu.
Setrakijan je sišao sa kola u blizini poslednje krivine, blagosiljajući seljaka
koji ga je dovezao. „Nemojte dugo ostati ovde, oče", rekao mu je vozač, pre nego
što je poterao volove. „Zla senka pada na ovo mesto."
Setrakijan je posmatrao seljakove životinje kako odlaze laganim hodom, a
zatim krenuo utabanom stazom. Stigao je do skromne kuće pored zaraslog polja na
kojem je radilo samo par radnika. Koncentracioni logor Treblinka nije izgrađen da
bi trajao. Zamišljen je kao privremena ljudska klanica, izgrađen da pruži
maksimalnu efikasnost i predviđen da potpuno nestane kada ispuni svoju svrhu.
Ovde nisu tetovirali logoraše, kao što su radili u Aušvicu, skoro da uopšte nije bilo
papirologije. Logor je bio prerušen u železničku stanicu, sa lažnom biletarnicom,
lažnim imenom („Obermajdan"), i lažnom listom obližnjih stanica. Kao deo
operacije Rajnhard, arhitekte logora smrti isplanirale su savršen zločin u
razmerama genocida.
Ubrzo nakon pobune zatvorenika, Treblinka je zaista razmontirana i srušena u
jesen 1943. godine. Tlo je preorano i na njemu je podignuta farma, s namerom da
se lokalci odvrate od čeprkanja u potrazi za ostacima logora. Od cigala stare gasne
komore podignuta je i kuća. U njoj su živeli bivši stražar, Ukrajinac Štrebel, i
njegova porodica. Ukrajinski radnici bili su bivši sovjetski ratni zarobljenici
regrutovani u nemačku službu. Ono što se u logoru dešavalo - masovno ubistvo -
uticalo je na sve. Setrakijan je lično gledao kako ovi bivši zarobljenici - posebno
Ukrajinci nemačkog porekla, kojima su data veća ovlašćenja, poput komandovanja
vodovima i odredima - podležu izopačenosti logora smrti i prilikama koje
omogućavaju lično bogaćenje i razna sadistička ispoljavanja.
Setrakijan nije mogao samo po imenu da se seti lika tog čoveka, Štrebela, ali
dobro se sećao da su Ukrajinci nosili crne uniforme. Sećao se i njihovih karabina -
i njihove okrutnosti.
Saznao je da su Štrebel i njegova porodica tek nedavno napustili farmu i
pobegli pred napredovanjem Crvene armije. Međutim, Setrakijan je na svom
položaju seoskog sveštenika, nekih stotinak kilometara dalje, takođe bio upućen u
priče koje opisuju zlo koje naseljava oblast bivšeg logora smrti. Šaputalo se da je
Štrebelova porodica nestala jedne noći bez reči, ne ponevši ništa sa sobom.
Ova poslednja priča najviše je zaintrigirala Setrakijana.
Počeo je da sumnja u to da je u logoru smrti bar delimično poludeo, ako ne i
potpuno. Da li je zaista video ono što misli da je video? Ili je veliki vampir koji se
gosti jevrejskim zarobljenicima tvorevina njegove mašte, mehanizam odbrane,
golem koji reprezentuje užase koje su nacisti počinili i koje njegov um nije mogao
da prihvati.
Tek sada se osetio dovoljno snažnim da potraži odgovor. Prošao je pored
kuće od cigala, koračajući pored radnika koji obrađuju polje. Tada je shvatio da to
uopšte nisu radnici, već lokalci koji su poneli svoje asove i sada riljaju zemlju u
potrazi za jevrejskim zlatom i nakitom izgubljenim tokom masakra.
Doduše, pronalazili su isključivo bodljikavu žicu i poneku kost.
Sumnjičavo su ga gledali, kao da postoje posebna pravila ponašanja za
kradljivce, da ne govorimo i o nejasnoj raspodeli površina na koje svako od njih
polaže svoje pljačkaško pravo. Čak ih ni njegova odora nije navela da uspore
kopanje, niti im je oslabila odlučnost. Možda njih nekoliko usporilo i spustilo
pogled - ne iz stida, već u maniru ljudi koji znaju kako se treba ponašati - čekajući
da on prođe kako bi nastavili s pljačkanjem grobova.
Setrakijan se udaljio od mesta na kojem se nekada nalazio logor, ostavivši za
sobom njegove obrise, i krenuo putem kojim je pobegao u šumu. Nakon silnih
pogrešnih skretanja, stigao je do starih ruševina iz rimskog vremena, koje su mu
izgledale potpuno neizmenjeno. Ušao je u pećinu u kojoj se suočio sa nacistom
Zimerom sa sve slomljenim rukama - gde je i izvukao stvorenje na svetlo dana i
gledao ga kako se kuva na suncu.
Dok je razgledao unutrašnjost, nešto je shvatio. Tragovi na podu, utabana
staza kod ulaza - u pećini se neko nastanio.
Setrakijan je brzo izašao i osetio kako mu se grudi stežu dok stoji ispred
nečiste ruševine. Osetio je zlo u okolini. Sunce je zalazilo na zapadu, uskoro će
prevladati tama.
Setrakijan je zatvorio oči kao što to čine sveštenici kada se mole. Međutim,
nije se obraćao višem biću. Usredsređivao se, odbacujući strahove, prihvatajući
zadatak pred kojim se našao.
Kada se vratio do kuće na farmi, meštani su otišli kućama, a polje je bilo
prazno i sivo kao što i dolikuje groblju.
Setrakijan je ušao u kuću. Malo je preturao, tek toliko da se uveri da je zaista
sam. U dnevnoj sobi ga je obuzela strava. Fino izrezbarena lula ležala je postrance
na malom stolu za čitanje, pored najbolje stolice u prostoriji. Setrakijan je
posegnuo za njom i obuhvatio je svojim krivim prstima - istog trenutka je znao.
Lično je izrezbario lulu. Ukrajinski kapetan naručio je četiri lule, za Božić
1942. godine, kako bi ih podelio kao darove.
Lula je zadrhtala u Setrakijanovoj ruci dok je zamišljao kako Štrebel sedi u
ovoj prostoriji sa svojom porodicom, okružen ciglama kuće smrti, uživa u duvanu i
ispušta finu traku dima ka tavanici - na mestu gde su besnele vatre u jamama smrti,
a smrad ljudskih žrtvi se poput vrisaka uzdizao ka ravnodušnim nebesima.
Setrakijan je slomio lulu rukama, prepolovio je a zatim ispustio na pod i
smrskao petom, drhteći od besa kakav nije iskusio mnogo meseci.
Zatim je, iznenada kao što je i došla, manija prošla. Ponovo je bio smiren.
Vratio se u skromnu kuhinju. Upalio je svecu i smestio je u prozor okrenut ka
šumi. Zatim je seo za sto.
Sam u kući, savijao je slomljene ruke dok je čekao, prisećajući se dana kada
je naišao na seosku crkvu. Ušao je unutra kao begunac u potrazi za hranom i otkrio
da je prazna. Svi katolički sveštenici pohapšeni su i odvedeni. Setrakijan je
pronašao toplu odeždu u malom rektoratu pored crkve. Obukao je, više iz nužde
nego zato što je imao nekakav plan. Naime, njegova odeća je bila u dronjcima, što
je govorilo da je begunac, a noći su bile veoma hladne. Setio se da stavi zavoje,
što niko u ovim ratnim vremenima nije dovodio u pitanje. Seljani su ga prihvatili,
bez obzira na ćutljivost, ispovedajući se ovom tihom mladiću u svetoj odeždi koji
je za uzvrat mogao da im ponudi samo blagoslov svojim izlomljenim prstima.
Setrakijan nije bio rabin, kao što je njegova porodica očekivala da će biti.
Postao je nešto znatno drugačije, ali ipak na čudan način slično.
Tu, u toj napuštenoj crkvi, borio se sa onim što je video, povremeno se
pitajući kako je moguće da je bilo šta od toga stvarno - od nacističkog sadizma do
grotesknog vampira. Jedini dokaz su mu bile smrskane ruke. Do tada je logor, kako
su ga obavestile izbeglice kojima je ponudio da se sakriju u „njegovoj" crkvi -
seljacima iz Armije Krajova, dezerterima iz Vermahta i Gestapoa - zbrisan sa lica
zemlje.
Nakon sumraka, kada je krajolikom zavladao mrkli mrak, na farmu se spustila
sablasna tišina. Tokom noći priroda nikada nije tiha. Ipak, u okolini bivšeg logora
smrti vladao je tajac. Kao da noć zadržava dah.
Posetilac je ubrzo stigao. Pojavio se na prozoru. Plamen sveće je osvetlio kao
kreč belo lice trepereći na tankom, nesavršenom staklu. Setrakijan je ostavio
otključana vrata. Posetilac je ušao, kruto koračajući kao da se oporavlja od neke
teške bolesti koja ga je iznurila.
Setrakijan se okrenuo ka čoveku drhteći od neverice. SS narednik Hauptman,
njegov nadzornik u logoru. Čovek zadužen za stolarsku radionicu i sve takozvane
„dvorske Jevreje" koji su obavljali poslove za SS osoblje i ukrajinske radnike.
Njegova poznata, crna SS uniforma - uvek besprekorna - sada je visila u
dronjcima, otkrivajući identične SS tetovaže na njegovim bezdlakim podlakticama.
Nestali su njegovi uglačani dugmići, kao i pojas i crni šlem. Insignija SS Jedinice
mrtvačke glave 6 i dalje se videla na otrcanom crnom okovratniku. Crne, kožne
čizme, uvek uglačane do visokog sjaja, sada su bile ispucale i prljave od gareži.
Ruke, usta i vrat bili su mu umrljani krvlju prethodnih žrtava, a oko glave mu je
lebdeo oblak muva.
U dugim rukama nosio je vreće od šatorskog platna. Iz kojeg je to razloga ovaj
bivši SS podoficir došao da skuplja zemlju sa područja bivšeg logora Treblinka,
pitao se Setrakijan? Ovu ilovaču obogaćenu gasom i pepelom genocida?
Vampir ga je osmotrio očima boje rđe, ravnodušnog pogleda.
Abrahame Setrakijane.
Glas je dopirao odnekud, ali ne iz vampirovih usta. Krvave usne se nisu
pomerale.
Izbegao si jamu.
U Setrakijanovom umu glas je bio dubok i snažan, prolamao se u njemu kao da
mu je kičma akustična viljuška. Isti mnogojezični glas.
Veliki vampir. Isti onaj sa kojim se susreo u logoru - govorio je kroz
Hauptmana.
„Sardu“, odvratio je Setrakijan, obraćajući mu se imenom ljudskog tela koje
je preuzeo, tela plemenitog diva iz legende, Jusefa Sardua.
Vidim da si obučen u odeždu svetog čoveka. Jednom si govorio o svom
Bogu. Veruješ li da te je on spasao od zapaljene jame?
„Ne.“ odvratio je Setrakijan.
Da li i dalje želiš da me uništiš?
Setrakijan je ćutao. Ali odgovor je bio potvrdan.
Činilo se da mu je ovo biće pročitalo misli, glas mu je odisao nečim što se
može opisati samo kao zadovoljstvo.
Otporan si, Abrahame Setrakijane. Poput lista koji odbija da opadne sa
grane.
„Šta je ovo? Zašto si i dalje ovde?“
Misliš na Hauptmana. Stvoren je kako bi mi olakšao posao u logoru. Na
kraju sam ga preobratio. Nakon toga se hranio mladim oficirima koje je nekada
posebno isticao u odnosu na druge. Imao je sklonost ka čistoj arijevskoj krvi.
„Znači - postoje i drugi."
Glavni administrator. I doktor.
Ajkhorst, pomislio je Setrakijan. I doktor Draverhaven. Zaista. Setrakijan se
obojice dobro sećao.
„Štrebel i njegova porodica?"
Štrebel me uopšte nije interesovao, osim kao obrok. Takva tela uništavamo
nakon jela, pre nego što se preobrate. Oskudevamo u hrani. Vaš rat je prava
smetnja. Zašto stvarati nova usta koja onda moraš da hraniš?
„Šta onda tražiš ovde?"
Hauptmanova glava se neprirodno nagnula. Coknuo je punim grlom, poput
žabe.
Nazovimo to nostalgijom. Nedostaje mi delotvornost logora. Razmazio me
ljudski bife. Umoran sam od odgovaranja na tvoja pitanja.
„Onda ću postaviti još samo jedno.“ Setrakijan je ponovo pogledao vreće u
Hauptmanovim rukama. „Mesec dana pre pobune, Hauptman mi je naredio da
napravim veliki sanduk. Lično je nabavio drvo - debelu, uvoznu abonosovinu.
Dobio sam crtež po kojem sam radio, rezbarije koje sam urezao na vrata."
Zaista je tako. Vest si zanatlija, Jevrejine.
„Specijalan projekat", tako ga je Hauptman nazvao. Mada nije imao izbora,
Setrakijan se u to vreme plašio toga da on u stvari pravi nameštaj za nekog SS
oficira u Berlinu. Možda čak i za samog Hitlera.
Međutim, istina je bila znatno strašnija.
Istorija me je naučila da logor neće potrajati. Veliki eksperimenti nikada nisu
trajni. Znao sam da će se gozba završiti i da ću uskoro morati da se odselim. Jedna
od savezničkih bombi pogodila je nesuđenu metu: moj krevet. Bio mi je potreban
novi. Od tada, uvek ga nosim sa sobom.
Setrakijan je drhtao od besa a ne od straha.
Izdeljao je kovčeg velikom vampiru.
A sada, Hauptman mora da se hrani. Uopšte nisam iznenađen što si se vratio,
Abrahame Setrakijane. Izgleda da smo obojica sentimentalno vezani za ovo mesto.
Hauptman je ispustio vreće sa zemljom. Setrakijan je ustao kada je vampir
krenuo ka stolu i pribio se uz zid.
Ne brini, Abrahame Setrakijane. Neću te prepustiti životinjama. Smatram da
treba da nam se pridružiš. Imaš jaku ličnost. Kosti će ti zaceliti, a tvoje ruke će nam
ponovo služiti.
Izbliza, Setrakijan je osetio Hauptmanovu neobjašnjivu toplotu. Vampir je
zračio groznicom i vonjao na zemlju koju je sakupio. Usta bez usana se rastvoriše i
Setrakijan je ugledao vrh žaoke, spremne da ga ubode.
Pogledao je Hauptmana u crvene vampirske oči i ponadao se da Sardu zaista
gleda. Hauptman je spustio prljave ruke na zavoje koji prekrivaju Setrakijanov vrat.
Vampir je povukao gazu i otkrio sjajnu .srebrnu ogrlicu koja pokriva jednjak i
glavne arterije. Raširio je oči i zakoračio unazad, zgrožen zaštitnom srebrnom
pločom koju je seoski kovač načinio za Setrakijana.
Hauptman je osetio da udara u suprotan zid. Zastenjao je, oslabljen i zbunjen.
Međutim, Setrakijan je video da se samo priprema za novi napad.
Otporan do kraja.
Kada je Hauptman potrčao, Setrakijan je iz nabora ogrtača izvadio srebrno
raspeće sa naostrenim dugim krajem i presreo ga na pola puta.
Ubijanje nacističkog vampira bio je čin pravog oslobođenja. Za Setrakijana,
to je bila prilika za osvetu na tlu Treblinke, kao i udarac zadat velikom vampiru i
njegovim tajanstvenim putevima. Međutim, više od svega, to je bila potvrda da
Setrakijan nije izgubio razum.
Da, video je ono što je video u logoru.
Da, mit je istinit.
Da, istina je užasna.
Ovo ubistvo je zapečatilo Setrakijanovu sudbinu. Tog trenutka je odlučio da
nauči sve što može o strigojima - i da ih lovi.
Te noći je odbacio svešteničku odoru, uzeo je odeću zemljoradnika i
plamenom očistio vrh bodeža sa raspećem. Kada je izlazio iz kuće, bacio je sveću
na svoj ogrtač i neke krpe i otišao dok mu je leđa osvetljavala vatra koja guta tu
prokletu građevinu.

HLADAN VETAR DUVA

Zalagaonica „Starosedelac i rariteti
118. ulica, Španski Harlem
Setrakijan je otključao vrata zalagaonice i podigao sigurnosnu kapiju. Poput
mušterije, Fet je čekao ispred i zamišljao kako je to starčeva rutina stara već
trideset pet godina. Vlasnik radnje je izašao na sunce i, samo na trenutak, sve je
izgledalo normalno. Starac koji žmirka ka suncu na ulici u Njujorku. Taj trenutak je
u Fetu probudio nostalgiju, a ne ohrabrenje. Činilo mu se da nije preostalo još
mnogo „normalnih" trenutaka.
U prsluku od tvida, bez sakoa i zavrnutih rukava na košulji, Setrakijan je
pogledao ka velikom kombiju. Na vratima je pisalo: ODSEK ZA JAVNE
RADOVE NA MENHETNU.
„Pozajmio sam ga.“ objasnio je Fet.
Profesor je izgledao zadovoljno i zaintrigirano. „Pitam se da li možeš da
pozajmiš još jedan?"
„Zašto? Kuda idemo?"
„Više ne možemo da ostanemo ovde."
Ef je seo na ravnu strunjaču za vežbanje na podu sobe sa čudno nakošenim
zidovima, u kojoj Setrakijan drži starudiju. Zak je sedeo pored, koleno savijene
noge podigao je do obraza i rukama zagrlio butinu. Izgledao je izbezumljeno, poput
dečaka kojeg su poslali u kamp i koji se vratio promenjen. Promenjen nagore.
Okruživala su ga srebrom premazana ogledala, zbog čega je Ef imao osećaj da ih
posmatraju mnogobrojne staračke oči. Okvir prozora unutar staklenog kaveza na
brzinu je prekriven prikucanim daskama - obloga ružnija i od rane koju je
prekrivala.
Ef je proučavao lice svog sina, trudeći se da protumači njegov izraz. Brinuo je
za dečakovo duševno zdravlje koliko i za svoje. Protrljao je usta pripremajući se
da progovori i osetio grubu dlaku oko usta i na bradi. Odavno se nije obrijao.
„Malopre sam prelistao vodič za roditelje", započeo je. „Nažalost, ne postoji
poglavlje o vampirima."
Pokušao je da se nasmeši, ali nije bio siguran da mu to uspeva. Više nije bio
uveren u to da mu je osmeh ubedljiv. Nije bio siguran da treba da se smeši u ovom
trenutku.
„Okej, ovo će zvučati uvrnuto - i jeste uvrnuto. Ali, dopusti mi da to
izgovorim. Znaš da te je mama volela, Zi. Više nego što ćeš ikada shvatiti, onoliko
koliko je samo majka u stanju. Zato smo ona i ja prošli kroz ono kroz šta smo
prošli. Tebi je naš sukob ponekad verovatno ličio na rastezanje konopca, zato što
nijedno od nas nije moglo da podnese da bude odvojeno od tebe. Znam da deca
ponekad krive sebe zbog razvoda roditelja. Međutim, ti si jedina stvar koja nas je
povezivala. Izluđivalo nas je to što se svađamo oko tebe."
„Tata, ne moraš..."
„Znam, znam. Želiš da pređem na stvar, zar ne? Ne mogu. Moraš ovo da čuješ.
Odmah. Možda i ja moram to da čujem, okej? Obojica moramo nešto da shvatimo.
Da postavimo stvari napravo mesto. Ljubav tvoje majke je... kao sila. Jača je od
obične ljudske naklonosti. Dopire iz dubine duše. Očeva ljubav - moja ljubav
prema tebi, Zi - jeste nešto najsnažnije u mom životu, apsolutno najsnažnije.
Međutim, ovi događaji su me naveli da shvatim da je majčinska ljubav verovatno
najjača duhovna veza koju ljudi mogu da ostvare."
Pogledao je Zaka. Nije mogao da proceni da li mu dobro ide.
„Sada je ova stvar, ova kuga, ovaj užas... preuzela sve što je ona bila i spržila
sve dobro u njoj. Sve što je bilo dobro i stvarno. Sve što je bilo ljudsko. Tvoja
majka... bila je lepa, bila je brižna, bila je... takođe pomalo luda, kao sve
posvećene majke. Ti si njen dar sveta. Tako te je ona videla. To si i dalje. Deo nje
živi u tebi. Sada ona više nije ona. Nije Keli Gudveder, nije mama - znam da nam
je obojici teško da to prihvatimo. Od svega što je bila, koliko sam uspeo da
utvrdim, preostala je samo njena veza sa tobom. Zato što je ta veza sveta i nikada
ne umire. Ono što nazivamo ljubavlju, na svoj budalast način, očigledno je znatno
dublje nego što ljudi to pretpostavljaju. Njena ljudska ljubav prema tebi... kao da
se preobrazila, preoblikovala u neku vrstu žudnje, potrebe. Ona se sada nalazi na
užasnom mestu i želi tebe sa sobom . Njoj to mesto nije loše, niti zlo, niti opasno.
Ona samo želi da li budeš sa njom. Moraš da shvatiš da je to zbog toga što te je
majka toliko volela."
Zak je klimnuo glavom. Nije mogao, ili nije želeo da govori.
„Zbog toga moramo da te čuvamo od nje. Sada izgleda drugačije, zar ne? To
je zato što jeste drugačija - suštinski drugačija - nije lako suočiti se sa tim. Ne
mogu da popravim stvari, mogu samo da te štitim od nje. Od onoga što je postala.
To je moj novi posao, posao tvog roditelja, posao tvog oca. Seti se svoje majke,
onakve kakva je bila, i zapitaj se šta bi ona učinila da bi te sačuvala od bilo kakve
pretnje po tvoje zdravlje ili tvoju sigurnost. Šta bi ona učinila?"
Zak je ponovo klimnuo glavom i odmah odgovorio. „Sakrila bi me."
„Odvela bi te. Sklonila daleko od pretnje, odvela na sigurno." Zak ga je
slušao. „Prosto bi te uzela i... pobegla. U pravu sam, zar ne?"
„U pravu si", odvratio je Zak.
„Okej, znači posao preterano zaštitnički nastrojene majke sada je moj posao."
Bruklin
Erik Džekson je fotografisao nagoreli prozor iz tri različita ugla. Uz značku i
pištolj, uvek je nosio i mali kanon digitalni aparat kada je bio na dužnosti.
Trenutno je bakropis kiselinom najveći hit. Smesa za bakrorez koja se mogla
kupiti u zanatskim radionicama, pomešana sa pastom za cipele, ostavljala je
tragove na staklu i pleksiglasu. Nisu se odmah videli. Bilo im je potrebno nekoliko
sati da sprže staklo. Sto je duže etiketa natopljena kiselinom stajala na staklu, to je
šara bila trajnija.
Udaljio se da odmeri oblik. Šest crnih pipaka koji zrače iz crvene centralne
mase. Pregledao je memoriju aparata. Juče je na Bej Ridžu fotografisao nešto
slično, ali slika je bila mutna. U Kanarisku je fotografisao nešto što izgleda kao
gigantska zvezda, ali sa istim uskim linijama.
Džekson je uvek mogao da prepozna Fejdov rad. Istina, ovo nisu bile njegove
uobičajene brljotine - u poređenju s tim, ovo je amaterski rad - ali fini lukovi i
savršene proporcije rađene slobodnom rukom nepogrešivo su upućivale na njega.
Čovek je crtao širom grada, nekada u toku samo jedne noći. Kako je to
moguće?
Erik Džekson je pripadnik Odeljenja za vandalizam njujorške policije. Posao
mu je da otkriva i sprečava vandalizam. Verovao je u jevanđelje njujorške policije
koje se odnosilo na grafite: čak i najdetaljniji grafiti najlepših boja predstavljaju
uvredu javnog reda i mira. Poziv drugima da tretiraju urbano okruženje kako god
požele. Zločinci su uvek iskorišćavali slobodu izražavanja, međutim, vandalizam je
takođe vrsta izražavanja i za to se ide u zatvor. Red je krhka stvar, haos ga uvek
prati u stopu.
Ovaj grad to upravo doživljava iz prve ruke.
Pobune su obuhvatile čitave blokove u južnom Bronksu. Noću je bilo najgore.
Džekson je neprestano očekivao poziv kojim ga kapetan obaveštava da mora da
navuče staru uniformu i izađe na ulicu. Ali, to se još nije desilo. Radio jedva da se
oglašavao kada bi ga uključio u kolima. Zato je nastavio da radi ono za šta su ga
plaćali.
Guverner je odbacivao zahteve da se pozove Nacionalna garda, međutim, on
je samo političar iz Albanija koji vodi računa o svojoj karijeri. Navodno, pošto su
mnoge jedinice još u Iraku i Avganistanu, garda nema dovoljno ljudi i opreme.
Gledajući crni dim u daljini, Džekson bi bilo kakvu pomoć dočekao sa
dobrodošlicom.
Nosio se sa vandalima iz pet gradskih opština, ali niko nije toliko
bombardovao gradske fasade kao Fejd. Taj čovek je svuda stizao. Sigurno je
spavao ceo dan i crtao celu noć. Sada mu je bilo petnaest ili šesnaest godina,
počeo je sa dvanaest. Većina crtača grafita je u tim godinama započinjala karijeru,
igrajući se u školi, švrljajući po kartonskim kutijama i slično. Na fotografijama sa
prismotre, Fejdovo lice je uvek zaklonjeno, obično jenki kapom i kapuljačom
dukserice. Ponekad čak i aerosol maskom. Nosio je tipičnu odeću crtača grafita:
vrečaste pantalone sa mnogo džepova, ranac sa sprejovima i udobne patike.
Većina vandala radi u timovima, ali ne i Fejd. On je mlada legenda i
neometano se kreće kroz različite delove grada. Pričalo se da nosi ukradeni set
tranzitnih ključeva, uključujući i onaj koji se koristi za otključavanje vagona
podzemne železnice. Zaradio je poštovanje svojim grafitima. Tipičan profil mladog
crtača podrazumeva nisko samopoštovanje i želju da stekne priznanje svojih
vršnjaka - iskrivljena slika slave. Fejd nije posedovao ove karakterne crte. Potpis
mu nije bio nadimak ili motiv koji se ponavlja - već lični stil. Njegova dela su
skakala sa zidova. Džekson je sumnjao - odavno je slutnju zamenio neminovnim
zaključkom - da je Fejd verovatno opsesivno kompulzivan i da ispoljava simptome
Aspergerovog sindroma ili autizma.
Džekson je to razumeo delimično i zbog toga što je i sam bio opsesivan. Sa
sobom je nosio Fejdov dosije, po izgledu sličan „albumu radova" koje su nosili
crtači grafita, sa skicama svojih radova u kačetovim blokovima crnih korica. Kao
jedan od pet policajaca dodeljenih jedinici TPCG u okviru Odeljenja za
vandalizam - Tim za prevenciju crtanja grafita - bio je odgovoran za stvaranje
banke podataka o ovim prestupnicima i povezivanje potpisa i crteža sa adresama
počinitelja. Ljudi koji smatraju da su grafiti neka vrsta „ulične umetnosti"
razmišljaju isključivo o raznobojnim „bomba grafitima" u takozvanom „divljem
stilu“ na zidovima zgrada i metroa. Ne razmišljaju o ekipama koje graviraju izloge
radnji, takmičeći se za prestiž ili - veoma opasan - „plen." Doduše, češće je u
pitanju obeležavanje teritorije bande, uspostavljanje prepoznatljivog imena i
zastrašivanje.
Preostala četiri pripadnika TPCG-a prestala su da dolaze na posao. Po nekim
radio izveštajima njujorški policajci su napuštali grad poput policajaca koji su
napustili Nju Orleans nakon uragana Katarine, ali Džekson nije mogao da poveruje
u to. Nešto drugo se dešavalo - gradskim okruzima se širilo nešto što nije zaraza.
Kada se razboliš, javiš se. Pobrineš se da tvoja smena bude pokrivena kako ne bio
ostavio kolegu da radi tvoj posao. Tvrdnje o napuštanju i kukavičluku vredale su ga
koliko i nespretni potpis nesposobnog crtača preko sveže ofarbanog zida. Džekson
bi pre poverovao u luđačke priče o vampirima nego što bi prihvatio da su njegovi
momci podvili rep i pobegli u Džerzi.
Ušao je u svoja neoznačena kola i odvezao se tihim ulicama do Koni Ajlanda.
Činio je to bar tri puta nedeljno. Dok je odrastao to mu je bilo omiljeno mesto u
gradu, ali roditelji ga nisu vodili tamo onoliko često koliko je želeo. Mada je
odbacio zakletvu da će kada poraste ići svaki dan na Koni Ajland, to je bilo u redu
pošto bi često skoknuo tamo na ručak.
Šetalište je bilo prazno, kao što je i očekivao. Jesen je prilično topla, ali
pošto hara ova ludačka zaraza, ljudima je zabava na poslednjem mestu. Krenuo je
ka restoranu brze hrane Nejtans fejmos i otkrio da je potpuno prazan ali ne i
zaključan. Napušten. Radio je na ovom štandu za hot-dog svaki dan nakon škole,
tako da je ušao iza tezge i krenuo ka kuhinji. Oterao je dva pacova, a zatim obrisao
radni deo. Unutrašnjost frižidera je i dalje bila hladna. Izvadio je dve viršle od
govedine. Pronašao je kifle i celofanom prekrivenu kutiju sa crnim lukom. Voleo je
luk. Posebno je uživao u tome kako bi se vandali cimnuli kada bi im se uneo u lice
nakon ručka.
Skuvao je viršle, a potom izašao napolje da jede. Rolerkoster Sajklon i
zabavni točak bili su nepokretni i tihi. Po njihovim najvišim šipkama načičkali su
se morski galebovi. Jedan se zaleteo i u poslednjem trenutku skrenuo od vrha točka.
Džekson je bolje pogledao i shvatio da stvorenja koja sede na vrhu strukture uopšte
nisu ptice.
Bili su to pacovi. Bezbrojni pacovi poredani po najgornjim ivicama točka.
Pokušavali su da zgrabe ptice. Šta se to do đavola dešava?
Nastavio je da korača niz šetalište i prošao pored „bomba grafita", jedne od
čuvenih atrakcija Koni Ajlanda. Sa stepenica je pogledao dole ka pokrivenom
strelištu zakrčenom građom za ogradu, isprskanim burićima i raznovrsnim glavama
lutki i značkama postavljenim na stalkove za gađanje. Duž ograde se nalazilo šest
pejntbol pušaka koje ispaljuju metke načinjene od boje, lancem zavezanih za sto.
Znak je navodio cene i obećavao ŽIVU LJUDSKU METU.
Bočni zidovi od cigle bili su ukrašeni grafitima, što je doprinosilo karakteru
mesta. Među lažnim potpisima i neuglednim simbolima, Džekson je primetio još
jedan Fejdov dizajn. To je ponovo bila šestoruka figura crno-narandžaste boje.
Pored nje je istim bojama iscrtan znak koji se sastoji od linija i tačaka. Znak koji je
viđao širom grada.
Potom je ugledao čudaka. Težak crni oklop, nalik opremi koju policajci nose
tokom pobuna, prekrivao mu je čitavo telo. Šlem i maska sa zaštitnim naočarima
skrivali su mu lice. Narandžasto obojen štit, koji je obično nosio kako bi se zaštitio
od metaka u boji, bio je naslonjen na niski deo lancem povezane ograde.
Čudak je stajao u uglu strelišta, sa sprejom u ruci i crtao po zidu.
„Hej!“, doviknuo je Džekson.
Čudak se nije osvrnuo. Samo je nastavio da crta.
„Hej!“, doviknuo je Džekson glasnije. „Policija! Želim da porazgovaram s
tobom!"
Čudak i dalje nije odgovarao niti reagovao.
Džekson je podigao svaku od pejntbol pušaka, nadajući se da u nekoj još ima
municije. Pronašao je jednu sa šakom narandžastih loptica u neprozirnom
plastičnom šaržeru. Prislonio je oružje uz rame i ispalio hitac, ciljajući nisko.
Karabin se trznuo, a metak je eksplodirao u prašini pored čudakove čizme.
Čudak se nije ni trznuo. Završio je potpis, spustio prazan sprej i krenuo ka
donjem delu ograde kraj kojeg je Džekson stajao.
„Hej, govnaru, rekao sam da želim da porazgovaram s tobom."
Čudak nije stao. Džekson je ispalio tri metka u njegove grudi. Crvena boja je
eksplodirala. Zatim se čudak spustio ispod Džeksonovog dometa, zaputivši se
nekud ispod njega.
Džekson je prišao ogradi, podigao se i na trenutak zaljuljao pre nego što je
skočio dole. Odatle je mnogo bolje video čudakovo delo.
Bio je to Fejd. Nema nikakve sumnje. Džeksonov puls se ubrzao. Krenuo je ka
jedinim vratima.
Unutar majušne garderobe, pod je bio poprskan bojom. Iza nje se nalazio uzan
hodnik duž kojeg su odbačene ležale čudakove rukavice, šlem, naočare, delovi
zaštitnog odela i ostala oprema. Džekson je tada shvatio ono što je ranije samo
naslućivao: Fejd nije oportunista koji iskorišćava pobune kako bi prekrio grad
svojim potpisima. Ne - Fejd je nekako povezan sa nemirima. Njegovi znaci,
njegovi simboli: on je deo čitave priče.
Najzad se okrenuo ka maloj kancelariji sa radnim stolom i telefonom, punoj
slomljenih karabina i municije za pejntbol.
Na okretnoj stolici je ugledao otvoren ranac pun sprejova i markera. Fejdova
oprema.
Tada je iza sebe začuo buku i brzo se okrenuo. Pred njim je stajao crtač, niži
nego što je Džekson zamišljao, u dukserici prljavoj od farbe, sa srebrnom jenki
bejzbol kapom na glavi i aerosol maskom.
„Zdravo", rekao je Džekson, pošto mu je to prvo palo napamet. Dugo ga je
lovio i nije očekivao da se tako naglo nađe lice u lice sa svojim plenom. „Želim đa
razgovaram s tobom."
Fejd je ćutao i zurio u njega tamnim očima ispod niskog uhoda svoje kape.
Džekson se pomerio malo u stranu, za slučaj da Fejd razmišlja o tome da batali
opremu i pobegne.
„Prilično si prepredena baraba", rekao je Džekson. Imao je fotoaparat u
džepu, spreman kao i uvek. „Prvo, skini tu masku i šešir. Zatim se nasmeši i kaži
’ptičica’."
Fejd se kretao polako - najpre gotovo neprimetno, zatim su se bojom
isprskane ruke podigle, povukle kapuljaču i skinule masku.
Džekson je držao aparat u rukama, ali nije fotografisao. Ono .što je video
najpre ga je iznenadilo, a zatim zapanjilo.
Ovo uopšte nije Fejd. Ovo ne može biti Fejd. Ovo je neka Portorikanka.
Oko usta je imala crvenu farbu, kao da je duvala, kao da se drogirala. Ali, to
nije bio slučaj: duvanje farbe ostavlja ravnomeran tanak sloj oko usta. Ona je čak i
pod bradom imala guste, crvene, sasušene kapi. Tada joj se vilica otkačila, žaoka
izletela, a vampirska umetnica je skočila na Džeksonove grudi i ramena, pribila ga
uz sto i iscedila do poslednje kapi krvi.
Fletlends
Fletlends je deo grada u blizini južne obale Bruklina, između Kanarsija i
priobalnog Marin parka. Poput najvećeg dela Njujorka, pretrpeo je značajne
demografske promene tokom dvadesetog veka. Biblioteka je trenutno izdavala
knjige na francusko-kreolskom jeziku za haićanske doseljenike i imigrante ostalih
karipskih nacija, i obezbeđivala program za čitanje u koordinaciji sa lokalnim
ješivama 7 za decu iz ortodoksnih jevrejskih porodica.
Fetova radnja je imala mali izlog na šetalištu iza ugla s Fletlands avenijom.
Nije bilo struje, ali Fetov stari telefon je i dalje imao signal. Prednji deo radnje
uglavnom je koristio za skladištenje i nije bio predviđen za usluživanje mušterija.
U stvari, firma sa slikom pacova imala je specijalnu namenu - da odvrati
radoznalce. U zadnjem delu su se nalazile njegova radionica i garaža: tu su
istovarili većinu neophodnih predmeta iz Setrakijanove oružarnice - knjige, oružje i
ostalu robu.
Sličnost Setrakijanovog podrumskog skladišta i Fetove radionice nije
promakla Efu. Fetovi neprijatelji su glodari i insekti, te je prostor iz tog razloga bio
prepun kaveza, teleskopskih štapova sa špricom, palicama sa UV svetlom i
rudarskim šlemovima za noćni lov. Račvaste hvataljke, štapovi za kontrolu
životinja, eliminatori neugodnih mirisa, pištolji za uspavljivanje životinja, bilo je
tu čaki mrežazabacanje. Praškovi, rukavice za hvatanje, laboratorija iznad male
sudopere, sa osnovnom veterinarskom opremom za uzimanje krvi i uzoraka od
uhvaćenog plena.
Jedini detalj koji se nije uklapao bile su gomile časopisa Nekretnine oko La-
Z-Boj reklajnera. 8 Drugi bi u radnji čuvali zalihu porno-časopisa. „Sviđaju mi se
slike", rekao je. „Kuće sa osvetljenim prozorima, nasuprot plavog neba u sumrak.
Volim da zamišljam ljude koji žive u takvim zdanjima. Srećni ljudi."
Nora je ušla da se odmori od istovarivanja i ispijala je vodu iz flaše, s
jednom rukom na kuku. Fet je dodao Efu težak privezak sa ključevima.
„Imam tri brave na prednjim vratima i tri na zadnjim." Pokazao mu je kojim su
redom ključevi okačeni na privezak. „Ovi otvaraju ormane, sleva nadesno.“
„Kuda si pošao?”, pitao je Ef kada je Fet krenuo k vratima.
„Stari ima zadatak za mene."
„Pokupi neku brzu hranu kada se budeš vraćao", rekla je Nora.
„E, to su bili dani", odvratio je Fet na putu ka drugom kombiju.
Setrakijan je doneo predmet koji je nosio u krilu od Menhetna. Bio je umotan
u dronjave krpe. Dodao ga je Fetu.
„Vrati se u podzemlje"„ rekao je Setrakijan. „Pronađi one kanale koji
povezuju ostrvo s kopnom i zatvori ih."
Fet je klimnuo. Starčev zahtev je zvučao poput naređenja. „Zašto idem sam?"
„Poznaješ tunele bolje od bilo koga od nas. Zakariju je potrebno da provede
neko vreme sa ocem."
Fet je ponovo klimnuo. „Kako je dečko?"
Setrakijan je uzdahnuo. „Najpre je morao da se suoči sa krajnje užasnim
okolnostima, sa novom realnošću. Zatim, tu je Unheimlich. Neobjašnjivo. Govorim
o majci. Poznato i strano javljaju se na istom mestu i izazivaju zebnju. Privlači ga i
odbija u isto vreme."
„To se isto može reći i za doktora."
„Zaista je tako. A sada, o tvom zadatku - moraš biti brz." Pokazao je ka
paketu. „Tajmer će ti obezbediti tri minuta. Samo tri."
Fet je gvirnuo unutar uljem natopljenih dronjaka i ugledao tri šipke dinamita i
mali mehanički tajmer. „Gospode - izgleda poput jajastog tajmera."
„Tako je. Analogni tajmer iz 1950. godine. S njim nema greške. Navij ga do
kraja na desnu stranu i počni da trčiš. Mala kutija ispod tajmera napraviće varnicu
koja će detonirati štapove. Tri minuta. Toliko vremena je potrebno da se skuva
rovito jaje. Misliš li da ćeš dole uspeti da pronađeš dobro mesto za skrivanje tako
brzo?"
Fet je klimnuo. „Nema razloga da ne uspem. Kada ste sklopili ovu bombu?"
„Odavno", odvratio je Setrakijan. „Ali, radi sasvim dobro."
„Držali ste je u podrumu?"
„Opasno oružje sam držao u zadnjem delu podruma. U malom sefu,
zapečaćenom i sa zidovima od betona i azbesta. Skrivenom od gradskih inspektora.
I znatiželjnih istrebljivača gamadi."
Fet je klimnuo glavom, pažljivo obmotao eksploziv i stavio ga pod pazuh.
Prišao je bliže Setrakijanu i tiho mu se obratio. „Budite iskreni, profesore. Mislim,
šta mi to radimo? Osim ako mi nešto nije promaklo - mi ne možemo da zaustavimo
ovu pošast. Možemo da je usporimo, naravno. Ali, da ih uništavamo jedno po jedno
- to je kao kada bismo pokušali ručno da ubijemo svakog pacova u gradu. Suviše se
brzo šire.“
„To je istina", odvratio je Setrakijan. „Moramo da smislimo način za
delotvornije uništavanje. Na osnovu te iste logike, ne verujem da će Gospodar biti
zadovoljan eksponencijalnim izlaganjem."
Fet je vario starčeve reči, a zatim klimnuo glavom. „Zato što bolesti koje brzo
buknu, brzo i sagore. To mi je doktor rekao. Ponestaće im tela-domaćina.“
„Zaista je tako", rekao je Setrakijan sa umornim izrazom na licu. „Postoji neki
krupniji plan. Šta je tačno u pitanju - nadam se da nikada nećemo morati da
saznamo."
„Šta god da se dešava", dodao je Fet, potapšavši dronjke pod miškom,
„računajte da ću biti uz vas."
Setrakijan ga je posmatrao dok je ulazio u kombi i odvozio se. Voleo je Ruse,
mada mu se činilo da istrebljivač i suviše uživa u ubijanju. Postoje ljudi koji
cvetaju tokom haotičnih vremena. Zovemo ih herojima ili zločincima, u zavisnosti
od toga koja strana pobedi u ratu, ali dok se ne oglasi poziv za bitku, oni su
normalni ljudi koji čeznu za akcijom, koji žude za prilikom da odbace rutinu
svakodnevnog života poput čaure i steknu opšte priznanje. Osećaju da ih čeka
sudbina veća od njih samih, međutim, tek kada svet oko njih počne da se ruši oni
postaju ratnici.
Fet je bio takav čovek. Za razliku od Efraima, Fet nije preispitivao svoj poziv
ili svoja dela. Nije bio glup ili nepažljiv - upravo suprotno. Oštrouman je, ima
instinktivnu inteligenciju i rođeni je taktičar. Kada jednom krene, neće posrtati niti
stati.
Upravo takvog saveznika valja imati kraj sebe kada dođe vreme da se
Gospodaru zapečati sudbina.
Setrakijan se vratio unutra i otvorio mali sanduk pun starih, požutelih novina.
Nežno je odmotao staklene laboratorijske posude - mada su delovale kao da ih
koristi alhemičar a ne naučnik. Zak je u blizini grickao poslednju slatku pšeničnu
tablu. Pronašao je srebrni mač i podigao ga, rukujući njime vrlo pažljivo. Otkrio je
da je iznenađujuće težak. Zatim je dotakao trošnu ivicu grudnog oklopa
napravljenog od debele, životinjske kože, grive i smole.
„Potiče iz četrnaestog veka“, rekao je Setrakijan. „S početka Otomanske
imperije i ere crne kuge. Vidiš li deo koji čuva vrat?" - pokazao je visok prednji
deo koji seže sve do brade nosioca. „Pripadao je lovcu iz četrnaestog veka. Istorija
nije zabeležila njegovo ime. Muzejski primerak, danas nam nije od koristi. Ali,
nisam mogao da ga ostavim."
„Star je sedam vekova?", čudio se Zak, gladeči prstima krtu školjku. „Zaista
je drevan. Ako su već toliko dugo tu, ako su tako moćni, zašto su ostali skriveni?"
„Otkrivena moć je odbačena moć“, odvratio je Setrakijan. „Istinski moćnici
šire uticaj iz senke, odakle ih niko ne vidi i ne oseća. Moglo bi se reći da je ono što
je vidljivo takođe i ranjivo."
Zak je pregledao bočnu stranu grudnog oklopa, gde je krst urezan u kožu. „Jesu
li oni đavoli?"
Setrakijan nije znao kako da odgovori. „Šta ti misliš?"
„Mislim da zavisi."
„Od čega?"
„Od toga da li neko veruje u Boga."
Setrakijan je klimnuo. „Mislim da si u pravu."
„Pa?“, pitao je Zak. „Verujete li? U Boga?"
Setrakijan se trgnuo, a zatim ponadao da dečak to nije video. „Verovanja
jednog starca nisu od značaja. Ja sam prošlost. Ti si budućnost. U šta ti veruješ?"
Zak je podigao ručno ogledalo premazano čistim srebrom. „Mama mi je rekla
da nas je Bog napravio po svom obliku. Da je stvorio sve što postoji."
Setrakijan je klimnuo glavom, shvatajući skriveno pitanje u dečakovom
odgovoru. „To se zove paradoks. Kada su dve važeće premise kontradiktorne. To
obično znači da je jedna premisa pogrešna."
„Zašto bi nas On napravio takvima... da možemo da se pretvorimo u njih?"
„To moraš Njega da pitaš."
„Već sam to učinio." Odvratio je dečak tihim glasom.
Setrakijan je ponovo klimnuo glavom, potapšavši dečaka po ramenu. „Ni meni
nikada nije odgovorio. Ponekad moramo sami da otkrijemo odgovore. Ponekad ne
uspemo u tome."
Nelagodna situacija; ipak Setrakijanu se dopadao Zak. Dečak je posedovao
žarku radoznalost i odlučnost koja odlikuje čitavu njegovu generaciju.
„Rečeno mi je da dečaci tvog uzrasta vole noževe", rekao je Setrakijan.
Pronašao je jedan i predao ga dečaku. Dugačak deset centimetara, imao je srebrno
sečivo i braon dršku od kosti.
„Vau." Zak je pritisnuo mehanizam kako bi vratio nož u dršku, a zatim ga
ponovo otvorio. „Verovatno treba da proverim sa tatom da li je ovo u redu."
„Siguran sam da ti savršeno staje u džep. Zašto ne proveriš?" Posmatrao je
kako Zak sklapa sečivo i stavlja nož u džep pantalona. „Dobro je. Svaki dečak
treba da ima nož. Daj mu ime i biće tvoj zauvek."
„Ime?" pitao je Zak.
„Čovek mora oružju da nadene ime. Ne možeš verovati onome što ne možeš
nazvati po imenu."
Zak je potapšao džep sa sanjalačkim izrazom u očima. „Moraću dobro da
razmislim o tome."
Ef je prišao, primetio da Zak i Setrakijan stoje zajedno i osetio da se među
njima desilo nešto lično.
Zak je spustio ruku u džep, ali nije ništa rekao.
„Na prednjem sedištu kombija nalazi se papirna kesa", rekao je Setrakijan. „U
njoj je sendvič. Moraš ostati snažan."
„Nije valjda opet s kobasicom", odvratio je Zak.
„Izvinjavam se“, rekao je Setrakijan, „ali bila je na popustu kada sam
poslednji put bio u prodavnici. Ovo je poslednji komad. Stavio sam malo finog
senfa. U kesi su i dva ukusna drejk kolačića. Možeš uzeti jedan, a meni donesi
drugi.“
Zak je klimnuo glavom, a otac mu je razbarušio kosu kada je dečak prošao
pored njega na putu ka vratima. „Zaključaj vrata kombija kada uđeš, okej?“
„Znam...“
Ef je posmatrao sina kako ulazi na suvozačko mesto kombija parkiranog pred
vratima. „Jeste li dobro?“, obratio se Setrakijanu.
„Dovoljno dobro. Evo. Imam nešto za tebe.“
Ef je prihvatio kutiju od lakiranog drveta. Otvorio je i poklopac i pronašao
glok u savršenom stanju, samo što je serijski broj bio oguljen. Oko njega se
nalazilo pet okvira sa municijom zabijenih u sivi sunđer.
„Ovo je krajnje nezakonito", rekao je Ef.
„I krajnje korisno. To su srebrni meci. Specijalno naručeni.“
Ef je izvadio oružje iz kutije i okrenuo se tako da ga Zak ne vidi. „Osećam se
poput usamljenog rendžera."
„Dobro je razmišljao, zar ne? Ali njegovi meci se nisu rasprskavali. Ovi se
odlamaju unutar tela, eksplodiraju. Dovoljan je jedan pogodak u trup strigoja.“
Prezentacija oružja nalikovala je ceremoniji. „Možda bi Fet trebalo da ima
jedan."
„Vasilij voli pištolj za eksere. Naklonjen je ručnom radu."
„A ti voliš mačeve."
„Tokom ovakvih vremena, najbolje je držati se onoga na šta si navikao." Nora
je prišla privučena čudnim prizorom pištolja. „Imam još jedan srebrni bodež
srednje dužine. Mislim da će savršeno odgovarati doktorki Martinez."
Klimnula je glavom, sa rukama u džepovima. „To je jedni nakit koji trenutno
želim."
Ef je vratio oružje u kutiju i spustio poklopac. Sada kada je Nora tu, bilo mu
je lakše da postavi pitanje. „Šta se desilo na krovu?", pitao je Setrakijana. „Kako
je Gospodar preživeo izlaganje suncu? Da li to znači da je drugačiji od ostalih?"
„Nema sumnje da je drugačiji. On je njihov praotac."
„Dobro, okej", rekla je Nora. „Znamo - bolno smo svesni toga - kako se
stvaraju nove generacije vampira. Preko infekcije koju prenosi žaoka, Međutim, ko
je stvorio prvog? I kako?"
„Da", dodao je Ef. „Kako to da je kokoška nastala pre jajeta?"
„Dobro pitanje", odvratio je Setrakijan, privukavši svoj štap za hodanje sa
vučjom glavom kako bi se naslonio. „Verujem da tajna leži u Gospodarevom
stvaranju."
„Kakva tajna?", pitala je Nora.
„Ključ za njegovo uništenje."
Gutali su par trenutaka, razmišljajući o tome. „Znači - znate nešto." Pitao je
Ef.
„Imam teoriju", odgovorio je Setrakijan, „Koja je bar delimično potvrđena
onim što sam video na krovu. Ne želim da pogrešim, da nas zavedem na pogrešan
put. Kao što svi znamo, vreme je sada pesak, a stakleni časovnik više ne okreću
ljudske ruke."
„Ako ga sunčeva svetlost nije uništila, znači da neće ni srebro", rekla je Nora.
Telo u kojem Gospodar živi može biti osakaćeno, pa čak i ubijeno", rekao je
Setrakijan. „Efraim je uspeo da ga poseče. Međutim, u pravu si. Ne možemo uzeti
zdravo za gotovo da će srebro biti dovoljno."
„Govorili ste o drugima", rekao je Ef. „Pomenuo si sedam prvobitnih Drevnih.
Gospodar i šest drugih, trojica u Starom svetu, trojica u Novom svetu. Kako se oni
uklapaju u sve ovo?"
„To se i ja pitam."
„Znamo li da li ga oni podržavaju. Pretpostavljam da je tako."
„Naprotiv", odvratio je Setrakijan. „Svesrdno su protiv njega. U to sam
siguran."
„A njihov nastanak? Ova bića su se pojavila u isto vreme, ili na isti način?"
„Ne mogu da zamislim da je bilo drugačije."
„Šta kaže predanje o ovim prvim vampirima?", pitala je Nora.
„Zapravo vrlo malo. Neki su pokušali da ih povežu sa Judom, neki sa pričom
o Lilit, ali to je popularna revizionistička proza. Međutim... postoji jedna knjiga.
Naš izvor."
Ef je pogledao unaokolo. „U kojoj kutiji. Doneću je.“
„Još ne posedujem tu knjigu. Knjigu koju sam tražio dobar deo života."
„Pustite me da pogađam", rekao je Ef. „Vodič za lovce na vampire - Kako
spasiti svet.“
„Blizu si. Zove se Occido Lumen. Doslovno prevedeno, to znači Ubijam
svetlost, moglo bi se reći i Pala svetlost.“ Setrakijan im je pokazao katalog aukcije
u Soterbiju, otvorivši ga na presavijenoj strani.
Knjiga se nalazi na spisku, mada je na mestu gde treba da stoji fotografija
pisalo samo NE RASPOLAŽEMO FOTOGRAFIJOM.
„O čemu se radi u knjizi?", pitao je Ef.
„Teško je objasniti. Još teže prihvatiti. Kada sam imao stalno mesto
predavača na Bečkom univerzitetu, iz potrebe sam dobro proučio okultne sisteme:
tarot, kabalu, enokijansku magiju... Sve što mi je pomagalo da razumem osnovna
pitanja sa kojima sam se suočavao. Teško je bilo uklopiti te teme u nastavni plan.
Iz razloga u koje sada neću ulaziti, univerzitet je u velikom obimu podržavao moje
istraživanje. Tada sam prvi put čuo za Lumen. Prodavač knjiga iz Lajpciga doneo
mi je niz crno-belih fotografija. Mutne slike nekoliko strana iz knjige. Cena je bila
nečuvena. Od ovog prodavca sam kupio priličan broj knjiga o magiji - za neke je
tražio veliku količinu novca - ali ovo je bilo... besmisleno. Sproveo sam
istraživanje i otkrio da učenjaci ovu knjigu smatraju mitom, prevarom, obmanom.
Drevnim literarnim ekvivalentom urbanih legendi. Pričalo se da knjiga opisuje
pravu prirodu i poreklo strigoja i, što je mnogo bitnije, imena sedam prvobitnih
Drevnih... Tri nedelje kasnije otputovao sam do knjižare tog čoveka - skromne
radnje u ulici Nalevski. Bila je zatvorena. Više ga nikada nisam video.
„Sedam imena - da li je među njima i Sardu?“, pitala je Nora.
„Tačno tako", odvratio je Setrakijan. „Kada bismo saznali njegovo ime -
njegovo pravo ime - stakli bismo prednost nad njim.“
„Da li vi to meni govorite da tražimo najskuplji telefonski imenik na svetu?",
pitao je Ef.
Setrakijan se blago nasmešio i dodao Efu katalog. „Razumem tvoj
skepticizam. Zaista. Modernom čoveku, naučniku - čak i čoveku koji je video sve
što si ti video - drevno znanje izgleda arhaično. Nepouzdano. Čudno. Ali, znaj
jedno. Imena sadrže bit stvari. Da, čak i imena u imeniku. Imena, slova, brojevi.
Onaj ko spozna njihove dubine, poseduje neizmernu moć. U našem univerzumu sve
je šifrovano. Poznavati šifru znači poznavati stvar - poznavati stvar znači da možeš
da joj zapovedaš. Jednom sam upoznao veoma mudrog čoveka koji je mogao da
izazove smrt u trenutku tako što bi izgovorio reč od šest slogova. Jedna reč, Ef -
ali, samo par ljudi je zna. Seti se šta ta knjiga sadrži..."
Nora je čitala katalog preko Efovog ramena. „Za dva dana će biti na aukciji?"
„Neverovatna slučajnost, zar ne?“, rekao je Setrakijan.
Ef ga je pogledao. „Sumnjam."
„Tako je. Verujem da je sve ovo deo zagonetke. Ova knjiga je veoma mračnog
i složenog porekla. Kada kažem da je prokleta, ne mislim na to da se neko razboleo
nakon što ju je pročitao. Mislim na užasne okolnosti koje prate svako njeno
pojavljivanje u javnosti. Dve aukcijske kuće koje su je navele u katalogu izgorele
su do temelja pre nego što je licitacija započela. Treća je povukla predmet i trajno
je zatvorena. Procenjena vrednost knjige trenutno je negde između petnaest i
dvadeset pet miliona dolara."
„Između petnaest i dvadeset pet..." rekla je Nora i naduvala obraze. „Q toj
knjizi razgovaramo?"
„Nije to bilo koja knjiga." Setrakijan je uzeo katalog. „Moramo da je
nabavimo. Nema drugog rešenja."
„Primaju li čekove građana?", pitala je Nora.
„U tome je problem. Po ovoj ceni, slaba je šansa da ćemo je nabaviti
zakonskim putem."
Ef se smračio. „Eldrič Palmer je može kupiti", rekao je.
„Upravo tako", odvratio je Setrakijan i blago klimnuo glavom. „A preko
njega, Sardu - odnosno Gospodar."
Fetov blog
Evo me opet. I dalje pokušavam da shvatim šta se dešava.
Mislim da je problem ljudi u tome što su oduzeti od never ice.
Vampir je neki čovek u satenskom ogrtaču. Zalizane crne kose, sa belim
puderom na licu i čudnim stranim akcentom. Ostavi za sobom dve rupe u vratu,
pretvori se u šišmiša i odleti.
Gledali ste taj film, zar ne? Kako god.
Okej. Sada potražite odrednicu sakulina.
Do đavola, ionako ste već na internetu.
Hajde. Ja sam to već učinio.
Već ste se vratili? Dobro je.
Sada znate da je sakulina rod parazitskih školjki koje napadaju krabe.
Koga je briga za to? Zašto traćim vaše vreme?
Ženka sakuline se, nakon što odbaci larvu, uvuče u krabino telo kroz slabu
tačku na oklopu. Uđe i počne da pruža pipke nalik korenju kroz celo telo krabe, čak
i oko očiju. Tada joj se pridruži mužjak sakuline i pogodite šta se onda zbiva?
Parenje.
Jaja sazrevaju i izležu se unutar krabe, koja je primorana da posveti svu svoju
energiju brzi o porodici parazita koja je kontroliše.
Kraba je domaćin. Trut. Potpuno je posednuta od strane druge vrste i
primorana da se brine za jaja osvajača, kao da su njena sopstvena.
Koga je briga za to? Školjke i krabe?
Poenta je u sledečem: postoji mnogo sličnih primera u prirodi.
Stvorenja osvajaju tela potpuno drugačijih vrsta i menjaju njihove osnovne
funkcije.
To je dokazano. To je poznato.
Ali, mi ipak verujemo da smo iznad toga. Mi smo ljudi, zar ne? Nalazimo se
na vrhu lanca ishrane. Mi jedemo, ne jedu nas. Mi uzimamo, ne uzimaju nas.
Kaže se da je Kopernik izbacio Zemlju iz centra svemira (nemoguće da sam
jedino ja mislio da je Galilej u pitanju).
Darvin je odstranio ljude iz središta živog sveta.
Zašto i dalje insistiramo na verovanju da smo nešto više od životinja?
Pogledajte nas samo. Mi smo skup ćelija kojima upravljaju hemijski signali.
Šta ako neki tuđinski organizam preuzme kontrolu nad ovim signalima? Počne
da nas zaposeda, jednog po jednog. Da nam menja prirodu, da nas preoblikuje po
svojim potrebama?
To je nemoguće, kažete?
Zašto? Mislite da je ljudska rasa. „suviše silna da propadne"?
Okej. Sada prestanite da čitate. Prestanite da tražite odgovore na internetu.
Izađite, zgrabite neko srebro i podignite se protiv ovih stvorenja - pre nego što
bude prekasno.
Postrojenje Blek Forest
Gabrijel Bolivar, jedini preostali član prvobitna četiri „preživela" sa leta
753, čekao je u zemljom obloženoj šupljini duboko ispod drenažnog poda Klanice
3, dva sprata ispod postrojenja za preradu mesa Blek Forest.
Gospodarev orijaški kovčeg ležao je na vrhu uzvišenja od stenja i zemlje, u
apsolutnoj tami podzemne odaje. Ipak, njegova vrelina je bila snažna i osobita.
Kofer je blistao pred Bolivarovim očima, kao da je osvetljen iznutra. Toliko, da je
Bolivar mogao da razabere detalje izrezbarene ivice vrata sa dvostrukim šarkama
na vrhu.
Tolika je bila snaga temperature tela Gospodara koja je isijavala njegovu
slavu. Bolivar je zagazio duboko u drugu fazu vampirske evolucije. Bol koji
transformacija izaziva skoro da je u potpunosti minuo, u velikoj meri ublažen
svakodnevnim hranjenjem. Obroci od crvene krvi hranili su njegovo telo na sličan
način kao što proteini i voda grade ljudske mišiće.
Njegov novi sistem cirkulacije bio je završen, njegove arterije sada su
dostavljale životne sokove u komore njegovog tela. Sistem za varenje mu je
pojednostavljen. Otpadne materije su napuštale njegovo telo kroz jedan jedini
otvor. Koža mu je postala potpuno bezdlaka i glatka poput stakla. Dugački srednji
prsti zadebljali su se, nalik kandžama s noktima čvrstim poput kamena, dok su se
ostali prsti sparušili, nepotrebni u njegovom sadašnjem stanju poput kose i
genitalija. Zenica mu je prekrivala čitave oči, osim crvenog kruga koji je pomračio
ljudske beonjače. Toplotu je opažao u crno-beloj boji, čulo sluha - unutrašnji
organ, sasvim drugačiji od beskorisne hrskavice koja visi sa obe strane njegove
glatke glave - veoma je poboljšano: čuo je insekte kako se migolje u zemljanim
zidovima.
Sada se više oslanjao na životinjske instinkte nego na svoja ljudska čula
prepuna slabosti. Bio je izrazito svestan solarnog ciklusa, čak i u dubinama ispod
površine planete: znao je da gore stiže noč. Telo mu je imalo temperaturu od 323
stepeni kelvina, 50 stepeni celzijusa - ili 120 stepeni farenhajta. Iznad zemljine
površine osećao bi agorafobiju, bliskost sa tamom i vlagom i naklonost ka
skučenim, zatvorenim prostorijama. Pod zemljom, osećao se ugodno i sigurno,
navlačeći tokom dana hladnu zemlju oko sebe kao što bi ljudsko biće navlačilo
toplo ćebe.
Osim toga, osećao je jako zajedništvo s Gospodarem, snažnije od normalne
mentalne povezanosti koja postoji među svom Gospodarevom decom. Bolivar je
osećao da ga Gospodar priprema za neku posebnu sudbinu unutar rastućeg klana.
Na primer, samo je on znao gde se tačno nalazi Gospodarevo gnezdo. Bio je
svestan toga da mu je svest šira i dublja nego kod ostalih. Ovo je shvatao bez
formiranja emotivne reakcije ili ličnog mišljenja o tome.
To je bilo prosto stanje stvari.
Kada bi Gospodar ustajao, Bolivar bi bio pozvan da bude kraj njega.
Gornja vrata kovčega su se otvorila. Najpre su se pojavile goleme ruke. Prsti
su, jedan po jedan, stezali ivice kovčega uz gracioznu koordinaciju pipaka pauka.
Gospodar se podigao, savivši se u struku. Grumenje je otpadalo s gigantskih leđa
nazad na zemljani krevet.
Oči su mu bile otvorene. Gospodar je već opažao mnoštvo stvari, daleko
izvan ograničenog vidika ove tamne podzemne šupljine.
Nakon njegovog susreta s lovcem na vampire Setrakijanom, doktorom
Gudvederom i istrebljivačem Fetom, sunčeva svetlost je potamnela gospodara -
fizički i mentalno. Njegovo nekada prozračno meso sada je bilo grubo i smežurano.
Koža se nabirala kada bi se Gospodar kretao. Krčkala je i počinjala da se ljušti.
Čačkao je komadiće mesa sa tela poput crnog perja koje se linja. Gospodaru je
sada nedostajalo više od četrdeset procenata mesa, zbog čega je izgledao kao
čudovišni stvor koji se koprca kako bi izašao iz kalupa od trošnog crnog maltera.
Koža mu se nije regenerisala, već je spoljni sloj, epidermis, otpadao i otkrivao
donji, sirovi, vaskularni nivo kože - dermis. Na nekim mestima je bio ogoljen čak i
potkožni sloj, otkrivajući tanak površinski sloj vezivnog tkiva. Sve se to prelivalo
u bojama od krvavocrvene do masnjikavožute, poput blistave mešavine cvekle i
senfa. Gospodareve krvave gliste sada su se svuda videle znatno jasnije, posebno
na licu. Plivale su tik ispod površine ogoljenog dermisa, mreškajući se i jureći kroz
njegovo orijaško telo.
Gospodar je osećao blizinu svog sledbenika Bolivara. Prebacio je masivne
noge preko ivice kovčega i spustio se na zemljani pod. Izvesna količina zemlje s
njegovog kreveta i dalje je bila prilepljena za Gospodara. Dok se kretao, otpadali
su grumenovi zemlje i komadići kože koja se ljušti. Zemlja je sa glatke vampirske
kože obično klizila kao voda s ljudskog tela.
Gospodar je pokidao veće komade mesa sa svog trupa. Otkrio je da ne može
da se kreće brzo i slobodno bez odbacivanja delova svoje bedne spoljašnosti. Ovo
telo neće potrajati. Bolivar, koji spremno stoji u niskoj jazbini kraj ulaza u
prostoriju, bio je prihvatljiv kratkoročni fizički kandidat za ovu veliku čast.
Bolivar nije imao Voljene kojih bi se držao, što je preduslov za to da postane
domaćin. Međutim, nalazio se tek u drugoj fazi evolucije. Još nije sazreo.
To može da sačeka. Sačekaće. Gospodar je u ovom trenutku imao dovoljno
posla. Gospodar je predvodio put, zastajkujući da kandžama prokopa izlaz iz
prostorije, žustro se krećući kroz niske, zavojite tunele. Bolivar ga je u stopu
pratio. Izašli su u veću odaju, bližu površini. Pod prostorije bio je prekriven
mekom, vlažnom zemljom, poput savršenog praznog vrta. Ovde je tavanica bila
dovoljno visoka da se Gospodar ispravi.
Dok je nevidljivo sunce iznad njihovih glava zalazilo, a tama noći započinjala
svoju vladavinu, oko Gospodarevih nogu tlo je počelo da se komeša. Pojavili su se
udovi. Mala ruka ovde, mršava noga tamo. Poput mladica vegetacije koje izrastaju
iz zemlje. Mlade glave i dalje ukrašene kosom, podizale su se polako. Nekima su
lica bila bezizražajna, drugima iskrivljena od bola zbog ponovnog rađanja tokom
noći.
Bila su to slepa deca iz autobusa, izlegala su se obneviđela i gladna poput
novorođenih larvi. Sunce ih je dva puta proklelo - najpre su oslepeli od zračenja
tokom pomračenja, a sada su prognani pod zemlju zbog ultraljubičastog zračenja -
oni su probna grupa u Gospodarevoj rastućoj vojsci: bića blagoslovena
naprednijom percepcijom od ostatka klana. Oštrina njihovih čula učiniće ih
nezamenljivim lovcima i ubicama.
Pogledaj ovo.
Zapovedio je Gospodar Bolivaru, prenoseći mu direktno u um ono što je Keli
Gudveder videla kada se suočila sa starim profesorom na krovu Španskog
Harlema.
Toplotni potpis starca sijao je sivom i hladnom bojom, dok je mač u njegovoj
ruci blistao tako snažno da se Bolivarov niktitativni 9 kapak spustio da zaštiti oko.
Keli je pobegla preko krovova. Bolivar je delio njenu perspektivu dok je
skakala i trčala - sve dok nije skliznula niz jednu od zgrada.
Gospodar mu je u um poslao lokaciju zgrade iz ptičje perspektive u okviru sve
šireg atlasa podzemne tranzitne mreže klana.
Starac je tvoj.
IRT stanica Saut Feri Iner Lup
Fet je stigao do staništa beskućnika pre sumraka. U platnenoj torbi nosio je
pištolj za eksere i eksploziv s jajastim tajmerom. Sišao je do Boling grin stanice,
pažljivo koračajući duž šina ka logoru kod Saut Ferija.
Tu se pomučio da pronađe stan Ludog Zija. Preostalo je samo malo stvari:
nekoliko drvenih krhotina njegove slamarice i nasmejano lice gradonačelnika
Koha. Međutim, Fetu je to bilo dovoljno za orijentisanje. Skrenuo je i pošao u
pravcu cevovoda.
Čuo je nekakvu gungulu koja odjekuje kroz tunel. Glasan tresak metala i žamor
udaljenih glasova.
Izvukao je pištolj za eksere i krenuo ka petlji. Tamo je pronašao Ludog Zija,
svučenog u prljavi donji veš, dok mu je tamna koža svetlucala od tunelske vlage i
znoja, a raščupana brada se vijorila za njim dok je pokušavao da podigne svoj
pacovima načet divan.
Tu se nalazila njegova razmontirana straćara, na gomili sa ostacima drugih
napuštenih koliba i stvarala prepreku na šinama. Brdo otpadaka je na najvišim
delovima bilo visoko oko metar i po. Odozgo je priđe nagomilao slomljene prečke.
„Zdravo brate!“, doviknuo mu je Fet. „Šta to do đavola radiš?"
Ludi Zi se okrenuo. Stajao je na vrhu gomile đubreta poput umetnika na
vrhuncu ludila. Zamahnuo je čeličnom šipkom u ruci. „Vreme je!", zaurlao je kao
da se nalazi na vrhu planine. „Neko je morao nešto da učini!"
Fetu je bio potreban trenutak da progovori. „Izbacićeš prokleti voz iz
koloseka!"
„Shvatio si!", odvratio je Ludi Zi.
Prišli su neki od preostalih ljudi krtica da pogledaju kreaciju Ludog Zija.
„Šta si to uradio?", pitao je jedan od njih. Ime mu je bilo Kaver Karl i nekada
je radio na održavanju koloseka. Kada je otišao u penziju shvatio je da ne može da
napusti tunele, pa se vratio kao što se mornari vraćaju na more. Karl je nosio lampu
na glavi, tako da se zrak svetla šetao levo-desno dok je on odmahivao glavom.
Ovo je uznemirilo Ludog Zija te je ispustio borbeni poklič sa vrha barikade.
„Ja jesam budala, ali neće me odvesti prerano!"
Kaver Karl i ostali krenuli su napred u nameri da sruše gomilu. „Ako voz sleti
sa šina zauvek će nas oterati odavde!"
Ludi Zi je istog trenutka skočio i našao se kraj Feta. Fet je krenuo ka njemu sa
raširenim rukama, pokušavajući da smiri situaciju, nadajući se da će mu ostali
pomoći. „Sačekajte malo..."
Ludi Zi nije bio raspoložen za razgovor. Zamahnuo je čeličnom šipkom ka
Fetu koji je instinktivno blokirao udarac levom podlakticom. U sudaru mu je
napukla kost.
Fet je zaurlao i teškim pištoljem za eksere udario Ludog Zija po slepoočnici.
Ludak se zateturao, ali nastavio je da se kreće. Fet ga je udario u rebra, a zatim
šutnuo u list desne noge izbacivši mu koleno iz čašice. To ga je najzad zaustavilo.
„Slušajte!", zaurlao je Kaver Karl.
Fet je stao i oslušnuo.
Poznata tutnjava. Okrenuo se i pogledavši niz šine ugledao svetlost iza okuke
tunela. Voz broj 5 primicao se skretanju.
Ostali su nastavili da sklanjaju stvari sa gomile, ali od toga nije bilo koristi.
Ludi Zi se pomoću Šipke podigao na noge i sada je skakutao unaokolo.
„Jebeni grešnici!“, zavijao je. „Svi ste slepi kao krtice! Evo ih, dolaze! Sada
nemate izbora nego da se borite. Borite se za svoje živote!“
Voz je već gotovo stigao i Fet je shvatio da nema vremena. Povukao se od
nadolazeće katastrofe, dok je sve jača svetlost voza obasjavala Ludog Zija i njegov
mahnit ples na jednoj nozi.
Dok je voz jurio kraj njega, Fet je na trenutak ugledao lice vozača. Zurila je
pravo pred sebe, apsolutno bezizražajno. Sigurno je videla gomilu đubreta.
Međutim, nije zakočila, niti je učinila bilo šta drugo.
Imala je tup izraz nedavno preobraženog vampira.
BAM, voz je naleteo na prepreku, točkovi su zarotirali i zaneli se. Prednji
vagon je udario u smeće i razbacao ga. Mleo je i nosio neke od većih objekata još
nekih pet metara pre nego što je izleteo iz šina. Vagoni su jurnuli nadesno, udarivši
u ivicu platforme pri vrhu petlje. I dalje se zanosio, ostavljajući za sobom rep od
varnica. Motorni vagon se zaneo na drugu stranu dok su se preostali vagoni vukli
iza njega - u uskom prostoru presavio se napola.
Metalna škripa je zvučala gotovo ljudski u svom izlivu bola. Pošto su tuneli
skloni tome da odbijaju zvuke, voz je stao mnogo pre nego što se okončala ta
užasna buka.
Na ovom vozu je jahalo mnogo tela. Neka su istog trenutka nastradala - prosto
su razmazana duž ivice platforme. Ostali su proživeli spektakularni sudar do kraja.
Kada se voz zaustavio, odvojili su se od njega kao što se pijavice odvajaju od
mesa i skočili na zemlju pokušavajući da se orijentišu.
Polako su se okrenuli ka ljudima krticama koji su i dalje stajali tu i zurili u
njih s nevericom.
Jahači su izašli iz oblaka prašine i dima, neuznemireni, osim što su hodali na
čudan način. Dok su napredovali, zglobovi su im ispuštali neobičan, pucketav zvuk.
Fet je brzo zaronio ruku u platnenu torbu i izvadio Setrakijanovu
improvizovanu bombu. Osetio je snažan bol u desnom listu i spustio pogled. Nogu
mu je u potpunosti probila dugačka, tanka krhotina, poput igle. Ako je izvuče,
počeće obilno da krvari - u ovom trenutku, krv je poslednja stvar na koju želi da
miriše. Ostavio je krhotinu bolno zadenutu u mišićnu masu.
Pošto je bio bliži šinama, Ludi Zi je zapanjeno zurio. Kako to da ih je toliko
preživelo?
Tada je, dok su se jahači približavali, čak i Ludi Zi primetio da ovim ljudima
nešto nedostaje. Pronašao je tragove ljudskosti na njihovim licima, ali to je bilo to
- samo tragovi. Poput svetlucanja ljudske inteligencije koje čovek vidi u očima
gladnog psa.
Prepoznao je neke od njih, žene i muškarce iz podzemlja, ljude krtice. Osim
jednog. Visoka i mršava kreatura, bleda i golih grudi, poput figure od slonovače.
Nekoliko pramenova uokviravalo je uglasto, zgodno, potpuno posednuto lice.
Bio je to Gabrijel Bolivar. Njegova muzika se nije slušala medu populacijom
gradskog podzemlja. Ipak, svi su se okrenuli ka njemu. Izdvajao se od ostalih. Bilo
je očigledno da je nastup zabavljača preneo sa sobom iz života u smrt. Nosio je
crne kožne pantalone i kaubojske čizme, bez košulje. Svaka vena, mišić i tetiva
njegovog trupa videli su se ispod providne kože.
Uz bokove su mu stajale dve izlomljene žene. Jednoj je ruka bila gotovo
presečena, iz duboke posekotine zjapili su meso, mišići i kosti. Ud nije krvario - iz
njega je curilo; to nije bila crvena krv, već neka bela supstanca, gušća od mleka ali
reda od krema.
Kaver Karl je počeo da se moli. Jecav glas je bio tako visok, tako pun straha
da je Fet najpre pomislio da pripada nekom dečaku.
Bolivar je pokazao ka krticama - svi jahači su se istog trenutka sjurili k njima.
Žena je potrčala pravo ka Kaveru Karlu, oborila ga sa nogu, sela na njegove
grudi i prikovala ga za zemlju. Mirisala je na buđavu koru od narandže i pokvareno
meso. Pokušao je da je odgurne, ali stegnula mu je ruku i iščupala je iz ležišta,
slamajući mu kosti.
Vrelom rukom je odgurnula njegovu bradu neverovatnom snagom. Zabacila je
Karlovu glavu unazad do tačke pucanja. Vrat mu se izdužio i potpuno joj se izložio.
Iz svoje obrnute perspektive, pod svetlom rudarskog šlema, video je samo noge,
nezavezane pertle i gola stopala kako trče kraj njega. Horde stvorenja - pojačanja -
dopirale su iz svih tunela. Invazija punog obima obrušila se na logor, stvorenja su
se sakupljala oko tela koja se trzaju.
Drugo stvorenje se pridružilo ženi koja je sedela na njemu, cepajući mu
košulju u divljoj pomami. Osetio je ugriz na vratu. Ne ugriz zuba - već ubod,
praćen nečim nalik na sisanje. Drugo stvorenje je prišlo šavu njegovih pantalona,
počepalo ih ispod prepona i zakačilo se za unutrašnjost njegove butine.
Najpre je osetio bol, oštro peckanje. Zatim, za svega nekoliko trenutaka...
potpunu obamrlost. Imao je osećaj da mu nekakav klip udara po mišićima i telu.
Cedili su ga. Karl je pokušao da vrisne. Iz otvorenih usta nije izašao glas, već
su u njih ušla četiri dugačka, vrela prsta. Stvorenje mu je zgrabilo vrat iznutra i
prstom sličnom kandži iseklo desni sve do kosti. Meso stvorenja bilo je slano,
oštrog ukusa - sve dok ga nije zagušio bakreni ukus Karlove sopstvene krvi.
Fet se povukao odmah nakon izletanja voza iz šina. Umeo je da prepozna
unapred izgubljenu bitku. Vrištanje je bilo skoro nepodnošljivo. Ali, imao je misiju
i usredsredio se na to.
Pomerajući se unazad popeo se u jednu od cevi, otkrivši da ima dovoljno
prostora da se kreće. Jedina prednost straha koji mu je kolao venama jeste efekat
proširenja zenica, tako da je sve oko sebe video neprirodno jasno.
Odmotao je krpe i okrenuo tajmer za pun krug. Tri minuta, filo osamdeset
sekundi. Rovito kuvano jaje.
Tiho je proklinjao, shvativši da će zbog bitke u tunelu morati da zađe dublje u
cevovod koji vampiri koriste da pređu roku, i to unazad, sa gadno povređenom
rukom i nogom koja ostavlja krvave tragove.
Pre nego što je pustio tajmer, ugledao je tela krtica na zemlji kako se koprcaju
dok ih vampiri proždiru. Već su zaraženi, već izgubljeni - svi osim Ludog Zija.
Stajao je na betonskom stubu, posmatrajući sve to poput blažene budale. Ipak,
mračni stvorovi ga nisu doticali, njega nisu zlostavljali dok su divljali unaokolo.
Tada je Fet shvatio da se vitka figura Gabrijela Bolivara približava Ludom
Ziju. Ludi Zi je pao na kolena pred pevača. Njihovi obrisi na zadimljenom i
prašnjavom svetlu izgledali su poput slike na markici sa biblijskim motivom.
Bolivar je položio ruku na glavu Ludog Zija i ludak se naklonio. Zatim mu je
poljubio ruku, moleći se.
Fet je dovoljno video. Posadio je bombu unutar pukotine i povukao ruku sa
tajmera... jedan... dva... tri... odbrojavao je zajedno sa brojčanikom dok se grabeći
svoju torbu povlačio unazad.
Fet je nastavio da se povlači, osetivši da mu se telo nakon nekog vremena
lakše provlači, podmazano sopstvenom krvlju.
... četrdeset... četrdeset jedan... četrdeset dva...
Jato stvorenja krenulo je ka ulazu u cev, privučeno mirisom Fetove ambrozije.
Ugledao je njihove obrise na malom otvoru i izgubio nadu.
... sedamdeset tri... sedamdeset četiri... sedamdeset pet...
Pomicao se što je brže mogao i izvadio pištolj za eksere iz platnene torbe.
Ispucavao je srebrne metke dok se povlačio - vrišteći poput vojnika koji prazni
šaržer mašinke u neprijateljsko gnezdo.
Ekseri su se zabili duboko u jagodične kosti i čelo prvog vampira, lepo
obučenog čoveka od nekih šezdesetak godina. Fet je ponovo opalio iskopavši mu
oko i ućutkao ga srebrom pošto mu se ekser zabio u meko meso grla.
Stvorenje je zacičalo i ustuknulo. Ostali su se koprcali preko tela palog druga,
brzo vijugajući kroz cev. Fet je video da mu se približava mlada žena u odeći za
trčanje, ranjenih ramena. Ključna kost joj je štrčala iz tela i strugala se o zidove
cevi.
... sto pedeset... sto pedeset jedan... sto pedeset dva...
Fet je pogodio nadolazeće stvorenje. Nastavilo je da se vuče k njemu čak i
pošto mu je lice oivičio ekserima. Prokleta žaoka je izletela u punoj dužini iz glave
načičkane srebrom i zamalo dotakla Feta, terajući ga da se kreće brže, klizi po
sopstvenoj krvi i promaši sledeči put kada je opalio, tako da se projektil odbio o
cev pored vodećeg vampira i zabio u grlo stvorenja iza njega.
Koliko je odmakao? Pedeset stopa od eksplozije? Sto stopa?
Nedovoljno.
Tri štapina dinamita i jebeno rovito jaje i - saznaće.
Setio se fotografija kuća sa osvetljenim prozorima dok je pucao i vrištao.
Kuća kojima nikada nisu potrebni istrebljivači. Ako preživi ovo, obećao je sebi da
će upaliti sva svetla u svom stanu i izaći na ulicu da vidi kako to izgleda.
... sto sedamdeset šest... sto sedamdeset sedam... sto sedam...
Dok se eksplozija uzdizala iza stvorenja, a talas vreline stizao do Vasilija,
osetio je kako mu pakleno vreli vazduh gura telo, a telo sprženog vampira udara u
njega svom silinom... i onesvešćuje ga.
Dok je tonuo u spokojnu prazninu, jedna reč iz dubine uma zamenila je
kadencu brojanja u njegovoj glavi:
KRO... KRO...
KROATOAN

Arlington park, Džerzi Siti
Deset i trideset uveče.
Alfonso Krim je već čitav sat proveo u parku, odabirajući strateški dobro
postavljenu tačku.
Bio je veoma probirljiv.
Jedino što mu se u vezi s ovim mestom nije dopadalo jeste položaj
sigurnosnog svetla iznad glave. Obasjavalo ga je narandžastom bojom. Zato je
naredio svom poručniku Rojalu - samo Rojalu - da obije bravu na poklopcu stuba,
izbije ga i nabije polugu za točkove unutra. Problem je rešen. Svetlo je zatreptalo i
ugasilo se, a Krim je s odobravanjem klimnuo glavom.
Zauzeo je svoje mesto u senci. Mišićave ruke visile su mu uz telo, suviše
masivne da bi ih prekrstio na grudima. Torzo mu je bio širok i gotovo pravougaon.
Glavni čovek Safira iz Džerzija bio je crnac iz Kolumbije, sin Britanca i
Kolumbijke. Teritorija Safira obuhvatala je sve blokove koji okružuju Arlington
park. Mogli su da prisvoje i park, ali nije bio vredan tog napora. Park je noću bio
pravi bazar kriminala, njegovo čišćenje je posao za policajce i dobre građane a ne
za Safire. Zaista, mrtva zona usred Džerzi Sitija predstavljala je pravu prednost za
Krima: javni toalet koji je odvraćao propalice od njegovih blokova.
Krim je svaki ćošak osvojio čistom silom. Dokotrljao bi se poput tenka
šerman i razbijao neprijateljske snage dok se ne pokore. Svaki put kada bi osvojio
novi ćošak, proslavljao je pobedu time što bi obložio jedan zub srebrom. Krim je
imao blistav i zastrašujuć osmeh. Srebro mu je treperilo i na prstima. Imao je i
kajle, ali je večeras ostavio ogrlice kod kuće; to je prvo što očajnici zgrabe kada
shvate da će upravo biti ubijeni.
Rojal je stajao pored Krima, znoječi se u krznom postavljenoj jakni, sa kec
pikom zašivenim na prednju stranu crne, pletene kape. „Nije ti rekao da dođeš
sam?“„
Jok, samo da želi da parla.“ Odvratio je Krim.
„Aha. Kakav je plan?"
„Njegov plan? Nemam jebenog pojma. Moj plan? Napraviću toj pičkici fin
ožiljak.“ Krim je preko Rojalovog lica debelim palcem pokazao kako bi to
izgledalo. „Jebeno mrzim većinu Meksikanaca, ali ovog posebno."
„Pitao sam se zašto u parku."
Ubistva koja se dogode u parku uopšte se ne rešavaju. Zato što nije bilo
negodovanja. Ako si dovoljno hrabar da uđeš u park nakon sumraka, znači da si
dovoljno glup da umreš. Za svaki slučaj, Krim je premazao prste superlepkom kako
ne bi ostavljao otiske, a dršku brijača je premazao vazelinom i varikinom - što bi
učinio i sa pištoljem - kako bi izbegao ostavljanje DNK tragova.
Duga crna kola skliznula su u ulicu. Nije baš limuzina, ali ipak su elegantnija
od nakinđurenog kadilaka. Usporila su pored ivičnjaka i stala. Zamračeni prozori
ostali su podignuti. Vozač nije izašao napolje.
Rojal je pogledao Krima. Krim je pogledao Rojala.
Zadnja vrata su se otvorila ka ivičnjaku. Izašao je čovek sa naočarima za
sunce, u nezakopčanoj košulji na crno-bele kocke, beloj majici bez rukava,
vrečastim pantalonama i novim crnim čizmama. Skinuo je šešir i otkrio čvrsto
vezanu crvenu maramu. Bacio je šešir na zadnje sedište kola.
„Šta je ovo, do đavola?", pitao je Rojal tiho.
Pičkica je zakoračio preko trotoara i provukao se kroz otvor u ogradi. Bela
majica je sijala hvatajući svaki zrak svetla u noći dok se šetkao preko trave i
prljavštine.
Krim nije verovao svojim očima dok čovek nije prišao toliko blizu da se
tetovaža na njegovoj ključnoj kosti jasno ocrtavala.
SOY COMO SOY. Ja sam ono što jesam.
„Treba li da budem impresioniran?", pitao je Krim.
Gas Elizalde, član bande La mugre iz Španskog Harlema, samo se nasmešio,
ništa ne govoreći.
Na ivičnjaku, motor kola je radio u praznom hodu.
„Šta? Došao si čak dovde da mi kažeš da si dobio na jebenoj lutriji?", pitao je
Krim.„
Nešto slično."
Krim je odbacio ovu tvrdnju odmerivši ga od glave do pete.
„Zapravo sam došao da ti ponudim procenat dobitničkog tiketa“, rekao je Gas.
Krim je zarežao, pokušavajući da prokljuvi Meksikančevu igru. „O čemu
razmišljaš dečko? Upadaš tim kolima na moju teritoriju?"
„Za tebe je sve uvreda, Krime“, odvratio je Gas. „Zato ćeš zauvek ostati u
Džerzi Sitiju."
„Pričaš sa kraljem Dž. Sitija. Ko je još u tim sankama?"
„Baš čudno što pitaš." Gas se okrenuo i klimnuo glavom, a vozač je otvorio
vrata. Umesto šoferske kape, krupan čovek je nosio kapuljaču i lice mu je skrivala
senka. Obišao je kola i stao ispred njih, spuštene glave, čekajući.
„Znači, ukrao si kola na putu od aerodroma. Pravi si junak", izjavio je Krim.
„Gotovo je sa starim običajima, Krime. Sve sam video, čoveče. Video sam
jebeni kraj. Borba oko teritorije? Mlaćenje od bloka do bloka mrtvo je. Više nema
smisla. Jedina bitka za teritoriju koja nešto znači jeste bitka za sve ili ništa. Mi ili
oni."
„Koji oni?"
„Sigurno si shvatio da se nešto dešava. Ne samo na velikom ostrvu preko
reke."
„Veliko ostrvo? To je tvoj problem."
„Pogledaj ovaj park. Gde su tvoji narkomani? Gde su kurve? Gde je akcija?
Mrtvi. Zato što prvo otimaju noćne ptice."
Krim je zarežao. Nije mu se dopadala činjenica da Gas govori razumno.
„Znam da se nešto dešava."
„Dešava se nestajanje, druže. Na ulici je nova droga. Provali ovo. U pitanju je
jebena ljudska krv. Besplatna je, samo ako ti se ukus dopada."
„Ti si jedan od onih zaluđenika koji veruju u vampire. Loco“, rekao je Rojal.
„Uzeli su mi majku i brata. Sećaš li se Krispina?“
„Sećam se“, rekao je Krim.
„Pa, nećeš ga više viđati u parku. Nisam ogorčen, Krime. Više ne. Ovo je novi
dan. Lična osećanja moram da ostavim po strani. Zato što trenutno sakupljam tim
najžešćih, najzajebanijih likova koje mogu da pronađem.”
„Ako govoriš o nekoj usranoj šemi za pljačkanje banke ili nekom sličnom
sranju, da se zaradi na ovom haosu, to je već...“
„Pljačkanje je za amatere. Rad za nadnicu. Imam pravi posao, za ozbiljan
novac. Pozovi svoje momke da čuju.”
„Koje momke?"
„Krime. One koje si okupio da me večeras razbiju, pozovi ih.“
Krim je par trenutaka gledao Gasa u oči. Zatim je zazviždao. Odlično je to
činio. Srebro na njegovim zubima proizvodilo je veoma piskav signal.
Trojica Safira su izašla iz grmlja, sa rukama u džepovima. Gas je ispružio
ruke kako bi svi mogli dobro da ih vide.
„Okej“, rekao je Krim. „Brzo pričaj, Mek.“
„Govoriću polako, a vi dobro slušajte."
Ispričao im je sve o borbi za teritoriju između Drevnih i Gospodara.
„Šta si ti to pušio", pitao je Krim.
Međutim, Gas je uočio vatru u njegovim očima. Video je da fitilj uzbuđenja
već gori. „Nudim vam više novca nego što ćete ikada zaraditi trgujući prahom.
Priliku da ubijate i sakatite po volji - i da nikada ne odete u zatvor zbog toga.
Nudim vam jedinstvenu priliku da vrši jate po svih pet opština. Ako dobro odradite
posao - bićete obezbeđeni za čitav život.”
„Ako ne odradimo posao kako valja?"
„Onda i ne vidim za koje sranje bi vam pare koristile. Ako i ostanete bez
jebane kinte, bar ćete otići u velikom stilu, shvataš šta mislim?"
„Jebeš ga, izgleda suviše dobro da bi bilo istinito. Moram prvo da vidim neke
zelembaće", rekao je Krim.
Gas se zakikotao. „Evo šta ću. Pokazaću ti tri boje, Krime. Srebrnu, zelenu i
belu.“
Podizanjem ruke dao je znak vozaču. Vozač je otišao do prtljažnika, otvorio
ga i izvadio dve torbe. Doneo ih je kroz otvor na ogradi i položio na tlo.
Jednu veliku, crnu platnenu torbu i kožnu tašnu srednje veličine sa dve ručke.
„Ko ti je ortak?“, pitao je Krim. Vozač je bio krupan, nosio je martinke, plave
farmerke i veliku duksericu. Krim mu nije video lice ispod kapuljače, ali bilo je
očigledno da nešto sa orijašem nije u redu.
„Zovu ga gospodin Kvinlan", odvratio je Gas.
Začuo se vrisak sa druge strane parka - vrisak muškarca, znatno užasniji od
vriska žene. Ostali se okrenuše.
„Hajde da požurimo", rekao je Gas. „Najpre - srebro."
Kleknuo je i povukao rajsferšlus. Bilo je mračno. Gas je izvukao dugačak
pištolj i osetio da su Safiri posegnuli ka svojima. Uključio je prekidač lampe na
cevi, pomislivši da je u pitanju obična sijalica, ali bila je ultraljubičasta. Naravno.
Iskoristio je tamnoljubičasto svetlo da im pokaže ostatak oružja. Samostrel, sa
zatvaračem punim srebrnih strela. Pljosnato srebrno sečivo u obliku lepeze sa
krivom drvenom drškom. Mač iskovan u obliku široke zakrivljene sablje sa
grubom, u kožu povezanom drškom.
„Voliš srebro, zar ne Krime?“, upitao je Gas.
Egzotično oružje je zainteresovalo Krima. Međutim, i dalje je bio oprezan
prema vozaču, Kvinlanu. „Dobro. A sada zeleno."
Kvinlan je otvorio kožnu torbu. Bila je puna gotovine. Niti koje sprečavaju
falsifikovanje sijale su pod Gasovim UV svetlom boje indiga.
Krim je posegnuo za torbom - i naglo zastao. Primetio je da Kvinlan steže
ručke. Nije imao nokte, meso mu je bilo posve glatko. Najsjebanija stvar bili su
njegovi srednji prsti. Dva puta duži od ostalih prstiju i zakrivljeni na kraju - toliko
da su vrhovi bili savijeni oko dlanova do bočne strane ruku.
Novi vrisak se prolomio kroz noč, praćen nekom vrstom režanja. Kvinlan je
zatvorio torbu i pogledao napred kroz drveće. Dodao je Gasu torbu sa novcem i
uzeo od njega dugačku pušku. Zatim je, uz neverovatnu moć i brzinu, otrčao kroz
šumarak.
„Šta, do đavola...?", upitao se Krim.
Ako je staza i postojala, Kvinlan ju je ignorisao. Gangsteri su čuli pucketanje
grančica.
Gas je zabacio torbu s oružjem na rame. „Hajde. Ne želite ovo da propustite."
Bilo ga je lako pratiti, zato što je Kvinlan raščistio stazu od palih grana.
Pružala se pravo napred, zaobilazeći samo stabla drveća. Energično su ga pratili i
konačno pristigli na čistinu s druge strane parka. Stajao je bez reči s puškom na
grudima.
Zabacio je kapuljaču. Krim je dahćući ugledao glatku, ćelavu glavu vozača
otpozadi. U tami je izgledalo kao da nema uši. Krim je prišao da mu bolje osmotri
lice - div je zadrhtao poput cveta na vetru.
Stvar koju su nazivali Kvinlanom nije imala uši, a od nosa su preostali samo
bedni ostaci. Debeli vrat. Providna koža je prosto svetlucala odbijajući svetlost.
Krvavocrvene oči - najsjajnije oči koje je Krim ikada video - duboko usađene u
bledoj, glatkoj glavi.
Tada je iz grana iznad njihovih glava skočila figura. Lako se dočekala na noge
i suknula preko čistine. Kvinlan je skočio da joj preseče put, kao gepard koji juri
gazelu. Sudarili su se. Kvinlan je spustio ramena kako bi oborio stvorenje.
Figura je pala ciknuvši i otkotrljala se - pre nego što je ponovo skočila na
noge.
U trenutku, Kvinlan je okrenuo svetlo ka figuri. Zašištala je i povukla se.
Bolan izraz lica bio je očigledan čak i iz te daljine. Kvinlan je povukao obarač.
Blistava srebrna sačma eksplodirala je i raznela glavu stvorenja.
Samo što to stvorenje nije umrlo kao što umire čovek. Bela supstanca je
izvirala poput gejzira iz njegovog vrata. Zatim, je privuklo ruke i palo na zemlju.
Kvinlan je brzo okrenuo glavu - pre nego što se sledeća figura pojavila iz
drveća. Ovog puta je žena bila u pitanju. Bežala je od Kvinlana, ka ostalima.
Prema ostalima. Gas je izvukao krivu sablju iz torbe. Žena - obučena u dronjke
poput najprljavije kurve koju ste ikada videli, osim što je bila spretna i što su joj
oči sijale crvenom bojom - povukla se kada je ugledala oružje, ali prekasno.
Jednim zamahom, Gas je odvojio njena ramena od vrata. Glava je pala na jednu, a
telo na drugu stranu. Iz rana je počela da curi testasta bela tečnost.
„Evo ga i belo“, rekao je Gas.
Kvinlan se vratio, zapeo pušku i podigao pamučnu kapuljaču nazad na glavu.
„Okej“, rekao je Krim, premećući se s noge na nogu, poput deteta koje mora u
toalet tokom Božičnog jutra. „Okej, rekao bih da smo se dogovorili.”
Fletlends
Uz pomoć žileta koji je uzeo iz zalagaonice, Ef je obrijao polovinu lica pre
nego što je izgubio interesovanje za to. Zurio je u ogledalo preko lavaboa punog
mlečnobele vode, dok mu je desni obraz i dalje prekrivala pena.
Razmišljao je o knjizi - Occido Lumen - i o tome kako je sve protiv njega.
Palmer i njegovo bogatstvo blokiraju svaki Efov potez. Šta će se desiti s njima - i
Zakom - ako ne uspe?
Žilet je pustio krv. Majušna posekotina obojila se crvenom bojom koja je
počela da teče. Pogledao je sečivo zamrljano krvlju i prisetio se Zakovog rođenja
pre jedanaest godina.
Nakon jednog pobačaja i jednog mrtvorođenog deteta, Keli je, noseći Zaka, u
dvadeset devetoj nedelji već dva meseca ležala u krevetu pre porođaja. Imala je
tačno određen plan: bez epiduralne anestezije ili bilo kojih drugih lekova, bez
carskog reza. Deset sati kasnije, nije bilo napretka. Doktor je predložio pitokin
kako bi ubrzao stvari, ali Keli je odbila, držeći se svog plana. Popustila je osam
sati kasnije i počela da prima pitokin.
Dva sata nakon toga, pošto je skoro ceo dan trpela bolne kontrakcije, najzad je
pristala na epiduralnu anesteziju. Doza pitokina je povećana koliko god je bebino
srce to dozvoljavalo.
Tokom dvadeset sedmog sata porođaja, doktor je predložio carski rez, ali
Keli je odbila. Pošto je popustila po svim ostalim tačkama, želela je da istraje po
pitanju prirodnog porođaja. Na monitoru koji prikazuje rad bebinog srca sve je
bilo u redu, grlić materice se proširio na osam centimetara i Keli je insistirala da
sama izgura bebu na svet.
Pet sati kasnije, uprkos energičnom masiranju stomaka koje je obavljala
sestra, beba je tvrdoglavo ostajala postrance, a grlić materice je zapeo na osam
centimetara. Sada se registrovao bol od kontrakcija, uprkos uspešno datoj
epiduralnoj anesteziji. Doktor se dokotrljao na stolici sa točkićima do njenog
kreveta i ponovo ponudio carski rez. Keli je ovog puta prihvatila.
Ef je obukao odeću za operacionu salu i ušao sa njom kroz dupla vrata na
kraju hodnika. Monitor koji prati rad srca fetusa uveravao ga je da je sve u redu
svojim metronomskim tik-tik-tik zvukom. Sestra je premazala Kelin nabrekli
stomak antiseptikom žutobraon boje, a zatim je akušer zasekao njen donji stomak
sleva nadesno samouverenim, širokim potezom: fascija se razdvojila, zatim dva
vertikalna pojasa debelih stomačnih mišića, pa trbušna maramica, otkrivajući
debeli zid materice. Hirurg je prešao na bandažirane makaze kako bi
minimalizovao rizik po fetus i načinio poslednji rez.
Ruke u rukavicama su izvadile novo ljudsko biće - međutim, Zak još nije bio
rođen. Još je bio u „košulji novorođenčeta", kako se kaže; odnosno još je bio
obavijen opnastom amnion kesom. Naduta kao mehur, neprozirna membrana je
okruživala bebu poput najlonskog jaja. Zak je u tom trenutku bio nepokretan,
hraneči se preko Keli, primajući hranljive sastojke i kiseonik preko pupčane vrpce.
Akušer i sestre su se trudili da zadrže profesionalnu staloženost, ali Keli i Ef su
osećali njihovu uznemirenost. Ef će tek kasnije saznati da se bebe u košuljici
javljaju manje od jednom u hiljadu porođaja. Broj raste na jednom u deset hiljada
za bebe koje se nisu rodile prerano.
Ovaj čudan trenutak se otegao. Nerođena beba i dalje privezana za svoju
iscrpljenu majku; porođena, ali ne i rođena. Tada je opna spontano prsnula,
ogulivši se sa Zakove glave kako bi otkrila njegovo blistavo lice. Vreme je stajalo
još jedan trenutak... a zatim je zaplakao i bio položen na Keline grudi.
Napetost se neko vreme zadržala u operacionoj sali, pomešana s očiglednom
radošću. Keli je prebrojavala prste na bebinim nogama i rukama. Tražila je znake
deformiteta i otkrila samo radost. Imao je tačno četiri kilograma i bio ćelav poput
grumena svežeg testa i imao istu bledu boju. Nakon dva minuta imao je osam pqena
na Apgar testu, a nakon pet minuta devet poena.
Zdrava beba.
Međutim, Keli je iskusila postnatalno razočaranje. Ništa tako duboko i
razarajuće poput prave depresije, ali ipak je u pitanju bila mračna snuždenost.
Maratonski porođaj ju je toliko oslabio da mleko nije krenulo. A budući da je
morala da odustane i od svog porođajnog plana, osećala se kao da je doživela
neuspeh. U jednom trenutku je čak rekla Efu da se oseća kao da ga je izneverila, što
ga je potpuno zbunilo. Osećala se pokvareno iznutra. Pre ovoga, u životu su sve
lako postizali. Oboje.
Kada se oporavila - kada je uzela u naručje zlatnog dečaka, svog novorođenog
sina - nikada ga više nije pustila. Postala je, na neko vreme, opsednuta rođenjem u
košuljici, istražujući značaj takvog događaja. Neki izvori su tvrdili da je to
predznak dobre sreće i predviđali da će dete postati velikan. Druge legende su
navodile da su takva deca jasnovida, da se neće udaviti i da su ih anđeli obdarili
zaštićenim dušama. Potražila je značenje u literaturi i nalazila razne ličnosti
navodno rođene s košuljicom, poput Dejvida Koperfilda i dečaka iz Isijavanja.
Našla je poznate ljude iz stvarnog života, poput Sigmunda Frojda, lorda Bajrona i
Napoleona Bonaparte. S vremenom je odbacila negativne konotacije - zapravo, u
izvesnim evropskim zemljama verovalo se da je dete rođeno a košuljicom
verovatno prokleto - i odbacivala svoje osećanje neuspeha odlučnim verovanjem
da je njen dečak poseban.
Ti impulsi su, kako je vreme prolazilo, zatrovali njen odnos s Efom, vodeći ka
razvodu koji nikada nije želeo, i borbi za starateljstvo - borbi koja se, otkako je
Keli preobražena, pretvorila u borbu na život i smrt. Ako ne može biti savršena za
takvog čoveka punog zahteva, odlučila je da mu ne bude ništa. Zato ju je Efov lični
pad - alkoholizam - tajno oduševljavao koliko je i užasavao. Kelina užasna želja se
ostvarila. To je bio dokaz da Efraim Gudveder ne može da zadovolji sopstvene
standarde.
Ef se podrugljivo nasmešio svom poluobrijanom odrazu u ogledalu. Uzeo je
bocu kajsijevače i nazdravio svojoj jebenoj savršenosti, iskapivši dva slatko opora
gutljaja.
„To ti nije potrebno."
Nora je ušla i zatvorila vrata kupatila za sobom. Bila je bosonoga. Presvukla
se u čiste farmerke i majicu, a tamnim šnalama podigla kosu.
Ef se obratio njenom odrazu. „Zastareli smo, znaš. Naše vreme je prošlo.
Dvadeseti vek je pripadao virusima. Dvadeset prvi? Vampirima." Ponovo je otpio
kako bi dokazao da je to sasvim u redu što se njega tiče i demonstrativno pokazao
da ga racionalni dokazi neće odvratiti od toga što radi. „Ne razumem kako to da ti
ne piješ. Piće je stvoreno za ovakve situacije. Jedini način da progutaš novu
realnost jeste njeno spiranje niz grlo ovim odličnim pićem." Otpio je i pogledao
etiketu. „Kada bih samo imao zaista dobro piće."
„Ne dopadaš mi se kada si ovakav."
„Ja sam ono što stručnjaci nazivaju ’veoma funkcionalnim alkoholičarem’."
Mogu i da se skrivam, ako ti se to više dopada."
Prekrstila je ruke i naslonila se na zid, zureći u njegova leđa. Znala je da ništa
ne postiže. „Samo je pitanje vremena kada će krvožednost dovesti Keli ovamo, do
Zaka. A preko nje do Gospodara. Dovešće ga pravo do Setrakijana."
Da je flaša bila prazna, Ef bi je razbio o zid. „Jebeno ludilo. Ali stvarno
ludilo. Nikada nisam imao noćnu moru koja može s ovim da se uporedi."
„Mislim da bi valjalo da odvedemo Zaka odavde."
Ef je klimnuo glavom, labavo stežući šake. „Znam. Lagano sam i sam došao
do te odluke."
„Mislim da treba da ideš s njim.“
Ef je razmišljao o tome par trenutaka, zaista jeste, pre nego što se okrenuo ka
ogledalu da se suoči sa njom. „Znači, ovako izgleda kada prvi oficir obavesti
kapetana da više nije sposoban da obavlja svoju dužnost?"
„Ovako izgleda kada je nekome toliko stalo do tebe da se plaši da ćeš se
povrediti. Tako je najbolje za njega - a bolje za tebe", rekla je Nora.
Ovo ga je razoružalo. „Ne mogu te ostaviti ovde umesto sebe, Nora. Oboje
znamo da grad pada. Sa Njujorkom je gotovo. Bolje da padne na mene nego na
tebe.“
„To što pričaš pravo je sranje."
„U pravu si što se tiče jedne stvari. Dok je Zak ovde, ne mogu da se
usredsredim na borbu. On mora da ode. Moram da znam da je na sigurnom. Ima
jedno mesto, u Vermontu..."
„Ne dolazi u obzir da odem."
„Samo me saslušaj." Ef je duboko udahnuo.
„Nema šanse da odem, Ef. Misliš da postupaš viteški, a zapravo me vređaš.
Ovo je moj grad mnogo više nego što je tvoj. Zak je divno dete, znaš da to zaista
mislim, ali ja nisam ovde da bih obavljala ženske poslove, pazila na decu i peglala
tvoju odeću. Ja sam naučnik, baš kao i ti."
„Znam sve to, veruj mi. Zapravo sam razmišljao o tvojoj majci."
Ovo ju je sledilo. Usta su joj bila otvorena, bila je spremna za svađu, ali ovo
joj je oduzelo dah.
„Znam da je bolesna", nastavio je. „Znam da je u ranoj fazi demencije, i znam
da neprestano razmišljaš o tome, kao ja o Zaku. Ovo ti je prilika da izvučeš i nju.
Pokušavam da ti objasnim da Kelini roditelji imaju kuću na planini u Vermontu..."
„Ovde mogu da učinim mnogo više."
„Možeš li? Mislim - mogu li ja? Ne znam. Šta je sada bitnije? Rekao bih da je
najhitnije preživeti. To je apsolutno najbolja stvar kojoj mogu da se nadam. Ovako
će bar jedno od nas biti na sigurnom. Znam da to nije ono što ti želiš. Znam da
tražim mnogo. U pravu si - da je ovo obična virusna pandemija, ti i ja bismo bili
najneophodniji ljudi u gradu. U srži problema - iz svih pravih razloga. Međutim,
ovaj soj je daleko iznad naših sposobnosti. Više nismo potrebni svetu, Nora. Nisu
mu potrebni doktori i naučnici. Potrebni su mu isterivači. Potreban mu je Abraham
Setrakijan." Prišao joj je. „Znam tek toliko da budem opasan. Zato - moram da
budem opasan."
Ovo ju je nateralo da se odvoji od zida. „Šta to treba da znači?"
„Potrošan sam. Odnosno, potrošan koliko i bilo koji drugi čovek. Osim ako je
taj čovek stari zalagaoničar slabog srca. Do đavola - Fet mnogo više doprinosi
borbi od mene. Starcu je korisniji od mene."
„Ne dopada mi se to što govoriš."
Očajnički je pokušavao da je navede da prihvati realnost, onakvu kakvom je
on vidi. Da je natera da razume. „Želim da se borim. Želim da dam sve od sebe.
Ali ne mogu, ne dok Keli juri ljude do kojih mi je najviše stalo. Moram da znam da
su moji voljeni na sigurnom. Zak. Ti."
Posegao je ka njenoj ruci. Prepleli su prste. Osećaj je bio tako snažan. Ef se
zapitao koliko je dana prošlo od kako je iskusio prost fizički kontakt s drugom
osobom?
„Šta planiraš da učiniš?", pitala je Nora.
Čvršće je obuhvatio njene prste, istražujući koliko se dobro uklapaju s
njegovim dok je premetao plan po umu. Opasan je i očajnički, ali delotvoran.
Možda će preokrenuti stvari.
„Da budem koristan." Odvratio je.
Okrenuo se i pokušao da dohvati flašu sa ivice lavaboa, ali ona ga je privukla
sebi. „Ostavi piće", rekla je. „Molim te." Njene smeđe oči su bile tako lepe, tako
tužne - tako ljudske. „Nije ti potrebno."
„Ali, želim ga. I ono želi mene."
Želeo je da se okrene, ali čvrsto ga je držala. „Keli nije mogla da te navede
da prestaneš?"
Ef je razmislio o ovome. „Znaš, nisam siguran da li je uopšte pokušala."
Nora je prinela ruku njegovom licu. Najpre je dotakla čekinjast neobrijan
obraz, a zatim glatku stranu, mazeći. je nežno prstima. Taj kontakt ih je oboje
rastopio.
„Mogla bih da te navedem da prestaneš”, izgovorila je veoma blizu njegovog
lica.
Poljubila je neobrijan obraz. Zatim je spojila svoje usne s njegovim i osetila
snažan nalet nade i strasti, poput prvog zagrljaja. U trenutku je osetila vrelinu i
nalet očekivanja prisetivši se njihova dva prethodna seksualna iskustva. Međutim,
zapravo je običan ljudski dodir naelektrisao ovu razmenu emocija. Žudeli su za
onim što im je nedostajalo.
Iscrpljeni i potpuno nespremni, čvrsto su se držali jedno za drugo dok je Ef
pritiskao Noru na zid od pločica, rukama očajnički tražeći njeno telo. U susret
takvom užasu i dehumanizaciji, ljudska strast je predstavljala čin prkosa.

INTERLUDIJUM II
OCCIDO LUMEN: PRIČA O KNJIZI

Tamnoputi broker je okretao prsten sa plavim opalom oko malog prsta dok je
šetao kanalom u nehru sakou od crnog somota. „Nikada nisam upoznao mijnhera 10
Blaka. Tako mu više odgovara."
Setrakijan je šetao pokraj brokera. Putovao je sa belgijskim pasošem, pod
imenom Roald Prik, u rubrici za profesiju stajalo je „prodavač antikviteta".
Falsifikovani dokument bio je rad stručnjaka.
Bila je 1972. godina. Setrakijanu je bila četrdeset šesta.
„Ali, uveravam vas da je veoma imućan", nastavio je broker. „Da li volite
novac, gospodine Prik?“
„Da.“
„Onda će vam se mijnher Blak veoma dopasti. Spreman je odlično da plati
knjigu koju traži. Ovlašćen sam da vam saopštim da će pristati na cenu koju
zatražite, čak iako je ja budem smatrao veoma agresivnom. Da li vas to usrećuje?"
„Da."
„Tako i treba. Imate sreće što ste u posedu tako retkog toma. Siguran sam da
ste svesni njenog porekla. Niste sujeveran čovek?“
„Zapravo jesam. Po profesiji."
„Ah. Zato ste odlučili da se rastanete od nje? Lično, ovaj tom posmatram kao
dužu verziju priče Đavolak iz boce. Da li ste čuli za nju?“
„Napisao ju je Stivenson, zar ne?“
„Zaista je tako. Oh, nadam se da niste pomislili da proveravam vaše
poznavanje literature kako bi ocenio vaše poštenje. Pomenuo sam Stivensona zato
što sam nedavno posredovao u prodaji veoma retkog izdanja Gospodara Balantre.
Međutim, u Đavolku, kao što verovatno znate, prokleta boca mora da se proda po
ceni nižoj ođ one za koju je kupljena. Sa ovim tomom stvari stoje upravo
suprotno.”
Brokerove oči sevnuše interesovanjem dok su prolazili pored jednog žarko
osvetljenog prozora. Za razliku od ostalih izloga duž De Valena, bordelskog
distrikta Amsterdama, iza ovog je sedeo mladić, a ne ženska prostitutka.
Broker je pogladio brkove i usmerio pogled ka ciglom popločanoj ulici. „U
svakom slučaju", nastavio je, „knjiga ima uznemirujuće zaveštanje. Ja neću baratati
njome. Mijnher Blak je strastven kolekcionar, izuzetan poznavalac. Interesuju ga
opskurna, fina dela. Njegovi čekovi uvek imaju pokriće. Međutim, smatram da je
pošteno da vas upozorim. Bilo je nekoliko pokušaja obmane."
„Shvatam."
„Lično ne mogu da prihvatim odgovornost za ono što se desilo ovim
prodavcima prevarantima. Mada, moram reći da je mijnher silno zainteresovan za
knjigu. Naime, platio mi je pola provizije za svaku od ovih neuspešnih transakcija,
kako bih nastavio potragu i naveo potencijalne prodavce da nastave da dolaze na
njegova vrata."
Broker je nonšalantno izvadio par finih, belih pamučnih rukavica i navukao ih
na svoje manikirane ruke.
„Oprostite mi", rekao je Setrakijan. „Nisam doputovao u Amsterdam da šetam
njegovim prelepim kanalima. Ja sam sujeveran čovek, kao što sam već rekao.
Želim da se oslobodim tereta ove vredne knjige što je pre moguće. Da budem
iskren, lopovi me brinu još više od kletve."
„Shvatam. Vi ste praktičan čovek."
„Kada će mijnher Blak imati vremena da obavimo posao?"
„Znači, knjiga je kod vas?“
Setrakijan je klimnuo. „Ovde je.“
Broker je pokazao ka torbi od krute, crne kože, sa dve drške i dve kopče, koja
se nalazila u Setrakijanovim rukama. „U tašni?“
„Ne, suviše je riskantno." Setrakijan je premestio kofer iz jedne u drugu ruku,
nadajući se da odaje upravo suprotan utisak. „U Amsterdamu je. U blizini."
„Molim vas, oprostite mi na smelosti. Ako zaista posedujete Lumen, onda ste
upoznati sa njenim sadržajem. Sa razlogom njenog postojanja?"
Setrakijan je stao. Primetio je da su odlutali dalje od prepunih ulica i da se
sada nalaze u uskom, praznom sokaku. Broker je prekrstio ruke na leđima kao da je
u pitanju opušten razgovor.
„Tako je", odvratio je Setrakijan. „Ali, bilo bi glupo da otkrivam previše."
„Zaista", odvratio je broker. „Ne očekujemo da to učinite, ali - da li možete
ukratko da rezimirate svoje utiske? U par reči."
Setrakijan je spazio metalni odsjaj iza brokerovih leđa - ili je to jedna od
njegovih ruku u rukavicama? Kako god, Setrakijan nije osećao strah. Bio je
spreman.
„Mal’akh Elohim. Izaslanici Božji. Anđeli. Arhanđeli. U ovom slučaju, Pali
anđeli. I njihova iskvarena loza ovde na zemlji."
Brokerove oči sevnuše na trenutak, pa se umiriše. „Predivno. Pa, mijnher Blak
je veoma zainteresovan za to da se sastanete i uskoro će stupiti u kontakt s vama."
Broker je ponudio Setrakijanu ruku u beloj rukavici. Setrakijan je nosio crne
rukavice i broker je sigurno osetio njegove iskrivljene prste dok su se rukovali -
međutim, osim što se neučtivo ukrutio, nije drugačije reagovao. „Želite li da vam
dam svoju lokalnu adresu?", pitao je Setrakijan.
Broker je odsečno odmahnuo rukom. „Ja ne treba ništa da znam. Monsinjore,
želim vam svako dobro." Već je krenuo nazad istim putem kojim su došli.
„Ali, kako će ostvariti kontakt sa mnom?“, doviknuo je Setrakijan za njim.
„Samo znam da hoće“, odvratio je broker preko somotom obavijenog ramena.
„Laku noć, monsinjore Pirk.“
Setrakijan je gledao kako kicoški obučen čovek odlazi, skreće ka izlogu pored
kojeg su nedavno prošli i kuca. Setrakijan je podigao okovratnik kaputa i pošao na
zapad, udaljujući se od kanala u pravcu trga Dam.
Izgrađen na kanalima, Amsterdam je bio neobično mesto za stanovanje jednog
strigoja, kojima je po prirodi zabranjeno da prelaze preko vode. Međutim, godine
koje je proveo goneći nacističkog doktora Vernera Draverhavena, lekara iz logora
Treblinka, dovele su Setrakijana do podzemne mreže prodavača antikviteta. To ga
je dovelo do predmeta Draverhavenove opsesije, ovog izuzetno retkog latinskog
prevoda opskurnog mesopotamskog teksta.
De Valen je poznat po jezivoj mešavini droge, kafića, seks klubova, bordela i
izloga u kojima sede dečaci i devojčice. Međutim, uske uličice i kanali ovog dela
grada takođe su dom maloj, uticajnog grupi trgovaca antikvitetima koji trguju
rukopisima širom sveta.
Setrakijan je saznao da je Draverhaven - pod lažnim imenom Žan-Pjet Blak -
pobegao u nizozemsku oblast tokom posleratnih godina. Putovao je Belgijom do
ranih pedesetih godina, prešao u Holandiju i nastanio se u Amsterdamu 1955.
godine. U distriktu De Valen mogao je tokom noći da se kreće duž šetališta
zaštićenih od vode i nesmetano provodi dane zakopan. Kanali su otežavali njegov
boravak ovde, međutim, navodno je privlačnost trgovine knjigama - posebno
Occido Lumena - bila suviše zavodljiva. Osnovao je gnezdo i za stalno se nastanio
u gradu.
Centar grada je bio nalik ostrvu, pružao se od trga Dam, okružen ali ne i
potpuno odsečen kanalima. Setrakijan je prolazio pored tri stotine godina starih
zdanja sa zabatima, sa čijih prozora dopiru aroma hašiša i zvuci američke kan tri
muzike. Mlada žena je projurila kraj njega, hramajući zbog slomljene štikle.
Kasnila je na posao. Ispod ruba bunde od lažnog lasičjeg krzna videle su se
podvezice i mrežaste čarape.
Setrakijan je na pločniku ugledao dva goluba koja se nisu uplašila kada je
prišao. Usporio je da vidi šta ih je toliko zaokupilo.
Golubovi su komadali pacova.
„Rečeno mi je da posedujete Lumen?"
Setrakijan se ukrutio. Prisustvo je bilo veoma blisko - zapravo, tačno iza
njegovih leđa. Međutim, glas je čuo unutar svog uma.
Uplašen, Setrakijan se delimično okrenuo. „Mijnher Blak?“
Pogrešio je. Iza njega nije bilo nikoga.
„Monsinjor Pirk, pretpostavljam?"
Setrakijan se trznuo nadesno. Na senovitom ulazu u uličicu stajao je krupan
čovek obučen u dugačak svečani kaput sa cilindrom na glavi i naslanjao se na tanak
metalni štap.
Setrakijan je ugušio adrenalin, predosećaj i strah. „Kako ste me pronašli,
gospodine?"
„Knjiga. Samo je ona važna. Imate li je sa sobom, Pirk?"
„Ja... držim je u hotelu."
„Gđe vam je hotel?"
„Iznajmio sam stan u blizini stanice. Biću srećan da obavim primopredaju
tamo..."
„Nažalost, ne mogu da putujem tako daleko, bolujem od gihta."
Setrakijan se okrenuo pravo ka senkom zaklonjenom biću. Bilo je nekoliko
ljudi na trgu tako da se usudio da zakorači ka Draverhavenu, onako kako bi to
učinio čovek koji ništa ne sumnja. Nije se osećao uobičajeni zemljani miris
strigoja, mada se aroma hašiša širila kroz noč poput parfema. „Šta predlažete?
Veoma bih voleo da večeras zaključim ovu prodaju."
„Ali, ipak želite prvo da se vratite do svog stana."
„Da. Pretpostavljam da je tako."
„Hmm." Figura je zakoračila napred, tapkajući metalnim štapom po kaldrmi.
Začulo se lepetanje krila i golubovi su odleteli iza Setrakijanovih leđa. „Pitam se“,
rekao je Blak, „zašto bi čovek koji putuje u nepoznat grad ostavio tako vredan
predmet u iznajmljenom stanu radije nego da ga nosi sa sobom."
Setrakijan je prebacio torbu iz jedne u drugu ruku. „Na šta ciljate?"
„Ne verujem da bi pravi kolekcionar rizikovao da mu tako dragocena stvar
bude van vidokruga. Ili stiska."
„Ima lopova unaokolo." rekao je Setrakijan.
„Lopova ima svuda. Ako zaista želite da se oslobodite tereta ovog prokletog
artefakta po izrazito povoljnoj ceni, krenučete za mnom, Pirk. Moj stan je samo
nekoliko koraka odavde."
Draverhaven se okrenuo i osmotrio uličicu, koristio je štap ali se nije
naslanjao na njega. Setrakijan je pokušao da se smiri. Oblizao je usne i osetio
čekinje lažne brade dok je pratio nemrtvog ratnog zločinca niz kaldrmom
popločanu ulicu.
Setrakijan je izlazio izvan ograde logora samo kada je radio u
Draverhavenovoj biblioteci. Her Doktor je imao kuću na nekoliko minuta vožnje od
logora. Radnike je, s vremena na vreme, tamo prevozila ukrajinska stražarska
trojka. Setrakijan je unutar kuće retko kontaktirao sa Draverhavenom. Na sreću, s
njim uopšte nije imao kontakta u logorskog bolnici. Tamo je Draverhaven
zadovoljavao svoju radoznalost lekara i naučnika, na sličan način kao što dečak
kojeg niko ne opominje seče gliste na pola i pali krila muvama.
Draverhaven je i tada bio ljubitelj knjiga. Koristio je ratni plen i genocid -
zlato i dijamante ukradene od mrtvih - kako bi trošio nečuvene sume na retke
tekstove sumnjivog porekla iz Poljske, Francuske, Velike Britanije i Italije,
nabavljene na crnom tržištu tokom haotičnih ratnih godina. Setrakijanu je naređeno
da izdelje police od debele hrastovine za biblioteku koja zauzima dve prostorije, i
da napravi merdevine na točkiće i vitraž sa Asklepijevim štapom. Mada ga često
mešaju sa Merkurovom palicom, Asklepijev štap predstavlja zmiju obavijenu oko
štapa i simbol je medicine i lekara. Međutim, na Draverhavenovom vitražu štap se
završavao mrtvačkom glavom, simbolom nacističkih SS odreda.
Draverhaven je jednom lično pregledao Setrakijanov umetnički rad kristalno
hladnim plavim očima, dok je prelazio prstima po policama u potrazi za
neravninama. Pohvalio je mladog Jevrejina klimanjem glave i otpustio ga.
Susreli su se još samo jednom, kada se Setrakijan našao pred jamom dok je
doktor nadgledao pokolj istim hladnim očima. Nije prepoznao Setrakijana. Pred
njim se nalazilo suviše neraspoznatljivih lica. Ipak, eksperimentator je bio
zaposlen. Merio je vreme od trenutka kada metak uđe u mozak do poslednjeg
mučnog trzaja žrtve.
Setrakijanovo proučavanje folklora i okultne istorije vampira poklopilo se s
njegovim lovom na naciste iz logora tokom potraga za drevnim tekstom poznatim
pod imenom Occido Lumen.
Setrakijan je ostavio „Blaku“ dosta slobodnog prostora. Išao je tri koraka iza
njega, tek koliko da ne bude u domašaju žaoke. Draverhaven je koračao sa štapom,
očigledno nezabrinut zbog toga što mu stranac korača za leđima. Možda se nadao
da će prisustvo mnogobrojnih šetača koji kruže Valenom tokom noći obeshrabriti
bilo kakav napad. Ili je prosto želeo da oda utisak prostodušnosti.
Drugim rečima, možda se mačka pretvarala da je miš.
Između dva izloga u kojima su sedele devojke osvetljene crvenim svetlom,
Draverhaven je zastao i otključao vrata. Setrakijan je krenuo za njim uz stepenice
obložene crvenim tepihom. Draverhavenu su pripadala dva poslednja sprata,
bogato ukrašena, ne odajući utisak da u tom stanu neko i živi. Sijalice su bile slabe,
nisko spušteni abažuri nejasno su osvetljavali meke tepihe. Prozori su bili okrenuti
ka istoku i zaklonjeni teškim zavesama. Nije bilo prozora sa druge strane.
Odmeravajući dimenzije prostorije, Setrakijan je zaključio da je suviše uska. Setio
se da je jednom imao sličnu sumnju u kući u blizini Treblinke - sumnju pothranjenu
logorskim glasinama o tajnim prostorijama za preglede u Draverhavenovoj kući, o
skrivenoj operacionoj sali.
Draverhaven se približio osvetljenom stolu i prislonio štap uz njega. Na
porcelanskom poslužavniku nalazio se tekst koji je Setrakijan nešto ranije predao
brokeru: dokument o nabavci koji ustanovljava verodostojnu vezu sa aukcijom u
Minhenu 1911. godine. Skup falsifikat.
Draverhaven je skinuo šešir i položio ga na sto, ali nije se okrenuo. „Mogu li
da vam ponudim aperitiv?"
„Nažalost, moram da odbijem", odvratio je Setrakijan, otkopčavajući kopče
na torbi, mada je gornja kopča ostala zatvorena. „Putovanje loše utiče na moju
probavu."
„Ah. Ja imam želudac od čelika."
„Molim vas, nemojte se uzdržavati zbog mene."
Draverhaven se polako okrenuo u mraku. „Nikako, monsinjore Pirk. Nikada ne
pijem sam."
Umesto oronulog strigoja kojeg je Setrakijan očekivao da će videti, zapanjeno
je shvatio - mada je pokušao to da sakrije - da Draverhaven izgleda isto kao i pre
više dekada. Iste kristalnoplave oči. Ista kao gar crna kosa koja pada do vrata.
Setrakijan je osetio ubod straha, ali nije imao razloga za to: Draverhaven ga nije
prepoznao kod jame, sigurno ga neće prepoznati sada, više od četvrt veka kasnije.
„Pa", rekao je Draverhaven. „Hajde da obavimo našu radosnu razmenu.“
Setrakijanu je nateže bilo da sakrije zapanjenost vampirovim govorom.
Tačnije, njegovim lažnim govorom. Vampir je komunicirao uobičajenim
telepatskim načinom, „obraćao se" direktno Setrakijanovom umu - ali naučio je da
manipuliše beskorisnim usnama imitirajući ljudski govor. Setrakijan je sada
shvatio kako je „Žan-Pjet Blak" mogao noću da se kreće Amsterdamom bez straha
da će ga otkriti.
Osmotrio je prostoriju u potrazi za još nekim izlazom. Pre nego što krene u
akciju, želeo je da bude siguran da je strigoj u zamci. Suviše toga je postigao da bi
sada dozvolio Draverhavenu da mu isklizne iz šaka.
„Da li sam dobro shvatio", rekao je Setrakijan, „da niste zabrinuti zbog
nesrečnih okolnosti koje su zadesile prethodne vlasnike knjige?"
Draverhaven je stajao sa rukama iza leđa. „Ja sam čovek koji prihvata
prokletstva, monsinjore Pirk. Osim toga, izgleda da vas nesrečne okolnosti još nisu
zadesile."
„Ne... još nisu“, lagao je Setrakijan. „Zašto želite ovu knjigu, ako smem da
pitam?“
„Nazovite to znatiželjom učenjaka. I ja sam neka vrsta brokera. Zapravo sam
preduzeo ovu globalnu potragu u ime druge zainteresovane stranke. Knjiga je zaista
retka. Nije se pojavila više od pola veka. Mnogi veruju da je jedino preostalo
izdanje uništeno. Ali - na osnovu vaših dokumenata - zaključujem da je možda ipak
preživela. Ili je ovo drugo izdanje. Da li ste sada spremni da mi je pokažete?"
„Jesam. Najpre bih voleo da vidim novac."
„Ah. Naravno. U koferu je, na stolici iza vas."
Setrakijan se kretao postrance, uz onoliko nonšalantnosti koliko je bilo
moguće ispoljiti u tom trenutku. Napipao je rezu prstima i otvorio poklopac. Kofer
je bio pun povezanih guldena.
„Odlično", rekao je Setrakijan.
„Menjam papir za papir, monsinjore Pirk. Hoćete li mi sada uzvratiti?"
Setrakijan je ostavio kofer otvorenim i vratio se do svoje torbe. Otvorio je
gornju kopču, držeći Draverhavena sve vreme na oku. „Možda to znate, ali knjiga
ima veoma neobičan povez."
„Svestan sam toga, da."
„Uveravam vas da je povez samo delimično odgovoran za nečuvenu cenu
knjige."
„Mogu li da vas podsetim, monsinjore, da ste vi odredili cenu. Ne ocenjuj
knjigu po koricama. Kao što je slučaj sa većinom klišea i ovaj dobar savet često se
zanemaruje."
Setrakijan je doneo torbu do stola na kojem stoje papiri o poreklu. Otvorio ju
je ispod slabog svetla lampe i povukao se. „Izvolite, gospodine."
„Molim vas", odvratio je vampir. „Voleo bih da je vi izvadite. Insistiram."
„Dobro."
Setrakijan se vratio do torbe i posegnuo za njenim sadržajem rukama u crnim
rukavicama. Izvukao je knjigu povezanu srebrom, sa glatkim srebrnim pločama na
prednjoj i zadnjoj korici.
Ponudio ju je Draverhavenu. Vampirovi kapci se suziše, dok su mu oči
svetlucale u tami.
Setrakijan je zakoračio ka njemu. „Želite da je pregledate, naravno?"
„Položite je na sto, monsinjore."
„Ovaj sto? Ali svetlo je mnogo bolje ovde."
„Molim vas, položite je na ovaj sto."
Setrakijan nije odmah poslušao. Kruto je stajao sa knjigom u ruci. „Ali,
sigurno želite da je pregledate,"
Draverhavenove oči se podigoše sa srebrnih korica ka Setrakijanovom licu.
„Vaša brada, monsinjore Pirk. Zaklanja vam lice. Daje vam hebrejsko držanje."
„Zaista? Rekao bih da ne volite Jevreje."
„Oni ne vole mene. Vaš miris, Pirk - poznat mi je."
„Zašto ne pogledate knjigu malo bolje."
„Ne moram to da radim. Lažna je."
„Možda, možda je zaista tako. Ali, srebro - uveravam vas da je srebro pravo."
Setrakijan je krenuo ka Draverhavenu, sa knjigom ispred sebe. Draverhaven se
povukao, a zatim usporio. „Vaše ruke", rekao je. „Sakati ste." Draverhavenove oči
se ponovo vratiše Setrakijanovom licu. „Drvodelja. Znači, to si ti."
Setrakijan je otvorio kaput i iz levog preklopa izvadio mač srebrnog sečiva
skromne dužine. „Postali ste tromi, her doktore."
Draverhaven je sevnuo žaokom. Ne celom dužinom. Bio je to lažni napad.
Naduti vampir je skočio unazad ka zidu, a zatim se brzo ponovo spustio.
Setrakijan je to predvideo. Zaista, doktor nije bio tako okretan kao ostali
vampiri sa kojima se susretao. Setrakijan nije ustupio, stajao je leđima okrenut
prozorima. Vampir je mogao đa pobegne samo tim putem.
„Suviše ste spori, doktore", rekao je Setrakijan. „Lov na vas bio je suviše
lak."
Draverhaven je zašištao. U očima zveri ukazala se zabrinutost dok mu je
vrelina izazvana naporom topila šminku.
Draverhaven je pogledao ka vratima, ali Setrakijan je to zanemario. Ova
stvorenja uvek izgrade izlaz za slučaj opasnosti. Čak i naduti mazgovi poput
Draverhavena.
Setrakijan je izveo lažni napad, narušivši ravnotežu strigoja, kako bi ga
naterao da reaguje. Draverhaven je škljocnuo žaokom. Još jedan lažan ubod.
Setrakijan je uzvratio brzim zamahom mača, kojim bi je presekao da je do kraja
ispružio ruku.
Draverhaven je tada pokušao da pobegne, jureći bukvalno po policama s
knjigama, ali Setrakijan je bio veoma brz. I dalje je držao knjigu u ruci. Sada ju je
bacio ka debelom vampiru i stvorenje je ustuknulo od otrovnog metala. Setrakijan
se tada našao na njemu. Uperio mu je vrh mača ka grlu. Vampirova glava se
zabacila unazad, teme se naslonilo na hrbate dragocenih knjiga sa gornjih polica.
Zurio je u Setrakijana.
Srebro kao da je oslabilo i držalo žaoku pod kontrolom. Setrakijan je zakopao
po najdubljem džepu kaputa - obloženom olovom - i izvukao obruč od debelih
srebrnih tričarija umotanih u mrežu od finog čelika, nanizanih na sajlu.
Vampir je širom otvorio oči, ali nije mogao ni da se mrdne dok mu je
Setrakijan postavljao ogrlicu preko glave, spustivši je na ramena stvorenja.
Srebrna ogrlica je ležala na strigoju poput niske kamenja od po sto kila.
Setrakijan je privukao stolicu baš na vreme da se Draverhaven skrši u nju,
sprečivši vampira da padne na pod. Glava stvorenja nagnula se na jednu stranu,
ruke su mu bespomoćno drhtale u krilu.
Setrakijan je podigao knjigu - to je zapravo bila kopija šestog izdanja
Darvinovog dela Poreklo vrsta, obloženog britanija srebrom - i spustio je nazad u
torbu. S mačem u ruci, vratio se do police ka kojoj je Draverhaven u očajanju
skočio.
Nakon pažljivog pretraživanja, oprezan zbog zamki, Setrakijan je pronašao
knjigu koja otvara vrata. Začuo je klik i osetio kako se polica pomera, a zatim ju je
gurnuo i ona se okrenula na rotacionoj osovini.
Najpre je osetio vonj. Draverhavenove skrivene odaje bile su bez prozora i
ventilacje, gnezdo od odbačenih knjiga, đubreta i kužnih krpa. Ovo međutim nije
bio izvor najgoreg smrada. Taj je dopirao sa gornjeg sprata, do kojeg se dolazilo
uz krvlju natopljene stepenice.
Sala za operacije, sto od nerđajučeg čelika postavljen u prostoriju popločanu
crnim pločicama, dok su fugne naizgled bile izvučene od usirene ljudske krvi.
Dekadama stara garež i krv prekrivali su sve površine. Muve su besno zujale oko
krvlju umrljanog frižidera u uglu.
Setrakijan je zadržao dah i otvorio frižider, zato što je morao. U njemu su se
nalazile samo perverzne sitnice, ništa zaista bitno. Nikakve informacije koje če
pomoći Setrakijanovoj potrazi. Setrakijan je shvatio da je oguglao na izopačenost i
klanje. Vratio se stvorenju koje se mučilo u stolici. Drevenhavenovo lice se potpuno
istopilo, ostavivši samo strigoja za sobom. Setrakijan je zakoračio ka prozorima.
Zora je upravo počela da sviće, uskoro će uleteti u stan, očistivši ga od tame i od
vampira.
„Kako sam se grozio svake zore u logoru", rekao je Setrakijan. „Početka
novog dana na farmi smrti. Nisam se plašio smrti, ali nisam je ni želeo. Odabrao
sam preživljavanje. Učinivši to, odabrao sam užas.“
Rado ću umreti.
Setrakijan je pogledao Draverhavena. Strigoj se više nije mučio da pomera
usne.
Odavno sam zadovoljio svaku svoju požudu. Postigao sam sve što sam mogao
u životu, kao čovek i kao zver. Više ne žudim ni za čim. Ponavljanjem se ubija
zadovoljstvo.
„Knjiga”, rekao je Setrakijan, usudivši se da mu priđe bliže. „Više ne
postoji.”
Postoji. Ali, samo budala će se usuditi da je traži. Potraga za Occido Lumen
jeste potraga za Gospodarem. Možeš ubijati sledbenike poput mene, ali ako kreneš
protiv njega, prilike neće biti na tvojoj strani. Kao što nisu bile ni na strani tvoje
drage supruge.
Znači, vampir je zaista u sebi i dalje nosio trunku perverzije. I dalje je
posedovao sposobnost, ma kako sitnu i taštu, za bolesno zadovoljstvo. Vampir je
sve vreme gledao Setrakijana pravo u oči.
Jutro je svitalo, sunčevi zraci su pod niskim uglom osvetljavali prozore.
Setrakijan je ustao i iznenada zgrabio naslon Draverhavenove stolice, podigao je
na zadnje noge i provukao kroz policu do skrivenih odaja, ostavivši ogrebotine po
drvenom podu.
„Sunce je suviše dobro za vas, her doktore." Izjavio je Setrakijan.
Strigoj je zurio u njega, očiju punih očekivanja. Konačno nešto neočekivano.
Draverhaven je žudeo za tim da bude deo bilo kakve perverzije, bez obzira na to
koju ulogu igra.
Setrakijan je kontrolisao svoj gnev.
„Besmrtnost nije prijatelj perverzije, kažete?" Setrakijan se naslonio na
policu, zaklanjajući sunce. „Onda ćete uživati u njoj."
Tako je, drvodeljo. Pronašao si svoju strast, Jevrejine. Šta imaš na umu?
Bilo mu je potrebno tri dana. Setrakijan je sedamdeset dva sata bez prestanka
radio u osvetničkoj ošamućenosti. Komadanje strigoja na njegovom sopstvenom
operacionom stolu, odvajanje i kauterizovanje 11 sva četiri patrljka - najopasniji je
deo. Zatim je nabavio olovne žardinjere za lale kako bi napravio kovčeg bez
zemlje za strigoja sa srebrnom ogrlicom i odsekao vampira od komunikacije sa
Gospodarem. U sarkofag je spakovao ovu grozotu i njegove odsečene udove.
Setrakijan je potom iznajmio mali čamac i natovario sarkofag na njega. Zatim je
sam otplovio daleko na pučinu Severnog mora. Pomučio se, ali uspeo je da prebaci
sarkofag preko ivica a da ne potopi čamac usput. Na taj način je zaglavio stvorenje
između zemljanih masa, sigurnog od sunca, ali nemoćnog za sva vremena.
Tek kada je kovčeg potonuo na dno okeana Draverhavenov glas pun
izrugivanja napustio je Setrakijanov um, poput ludila koje je pronašlo lek.
Setrakijan je pogledao svoje krvave i izgrebane krive prste, nagrizene slanom
vodom - i stegao ih u pesnice.
Zaista je krenuo putem ludila. Bilo je vreme da ode u ilegalu, shvatio je, kao
što su to i strigoji učinili. Da nastavi da radi u tajnosti i čeka svoju priliku.
Priliku da se dočepa knjige. I Gospodara.
Vreme je da ode u Ameriku.
Gospodar - drugi deo
Gospodar je iznad svega bio kompulzivan, i u razmišljanjima i u delovanju.
Gospodar je razmatrao svaku potencijalnu permutaciju plana. Osećao je
neodređenu žudnju da se plan što pre ostvari, ali nije mu nedostajalo ubeđenja.
Drevni će biti istrebljeni svi odjednom, za nekoliko sati.
Neće ni shvatiti šta im se sprema. Kako bi i mogli? Najzad, zar nije Gospodar
orkestrirao smrt jednog od njih, zajedno sa šest kmetova, pre nekoliko godina u
glavnom gradu Bugarske, Sofiji? Gospodar je osetio bol i užas te smrti istog
trenutka kada se desila, osetivši privlačenje vrtloga tame - neumoljive praznine - i
naslađivao se time.
Dvadeset šestog aprila 1986. godine, nekoliko stotina metara ispod centra
bugarske prestonice, solarni blesak - fuzija približna moći sunca - izbila je unutar
podruma s betonskim zidovima debelim pet metara. Grad su potresli seizmički
potres i potmula tutnjava. Epicentar je bila Pirotska ulica - međutim, nije bilo
povređenih, a materijalna šteta nije bila velika.
Događaj nije izazvao veliku graju u vestima, jedva je spomenut. Potpuno će ga
zaseniti topljenje reaktora u Černobilu. Ipak su, mada to ljudima uglavnom nije bilo
poznato, ova dva događaja bila su u bliskoj vezi.
Od izvorne sedmorice, Gospodar je bio najambiciozniji, najgladniji i, na neki
način, najmlađi. Što je bilo prirodno. Gospodar se poslednji uzdigao, a stvoren je
tamo odakle potiču usta, grlo - žeđ.
Razjedinjeni ovom žeđi, ostali su se rasejali i sakrili. Skriveni, ostali su
povezani. Svi ti pojmovi žagorili su unutar goleme svesti Gospodara. Misli su mu
lutale do vremena kada je prvi put posetio Armagedon na Zemlji - do davno
zaboravljenih gradova sa stubovima od alabastera i podovima od uglačanog
oniksa.
To prvog puta kada je okusio krv.
Gospodar je žustro uspostavio kontrolu nad ovim mislima. Sećanja su opasna.
Ona su izdvajala Gospodarev um, a kada bi se to desilo, Drevni su ga čuli čak i u
svojim zaštićenim staništima. U tim jasnim trenucima, oni su postajali jedno. Kao
što su nekada bili i kao što je trebalo da budu zauvek.
Stvoreni su kao jedno, zato Gospodar nema sopstveno ime. Svi su delili jedno
- Sarijel - kao što su delili jednu prirodu i jednu svrhu. Njihove emocije i misli
bile su povezane prirodnim putem, kao što je Gospodar bio povezan sa leglom koje
odgaja i svima koji će doći kasnije. Veza sa Drevnima je mogla biti blokirana, ali
ne i presečena. Njihovi instinkti i misli prirodno su težili povezanosti.
Da bi uspeo u svom naumu, Gospodar mora da podrije tu pojavu.

OPALO LIŠĆE

Kanalizacija
Kada se Vasilij osvestio, shvatio je da je dopola potopljen u prljavu vodu.
Svuda oko njega, popucale cevi povraćale su galone i galone, otpadnih voda u sve
dublji bazen pod njim. Fet je pokušao da ustane, ali naslonio se na povređenu ruku
i zastenjao. Setio se šta se desilo: eksplozija, strigoji. Vazduh je odisao gustom
aromom skuvanog mesa pomešanog s otrovnim isparenjima. Negde u daljini - iznad
njega? ispod njega? - čuo je sirene i policijski radio. Ispred njega, pod slabašnim
sjajem vatre ocrtavao se udaljeni ulaz u cev.
Povređena noga mu je bila potopljena. Krvarila je i dalje, bojeći vodu
crvenilom. U ušima mu je zvonilo, tačnije u jednom uvu. Fet je podigao ruku i
prstima sljuštio skorelu krv. Izgleda da mu je pukla bubna opna.
Nije imao pojma gde se nalazi, niti kako da se odatle izvuče. Međutim,
eksplozija ga je daleko odbacila i sada je oko sebe osetio malo slobodnog
prostora.
Okrenuo se i ugledao klimavu rešetku pored svog boka. Zarđali čelik i truli
šrafovi zakloparali su kada ih je dodirnuo. Čeprkanjem je malčice otvorio rešetku -
i već je osetio nalet svežeg vazduha. Sloboda je bila tako blizu, ali njegovi prsti
nisu bili dovoljno snažni da otvore rešetku do kraja.
Potražio je nešto što će iskoristiti kao polugu. Ugledao je uvrnuti komad
čelika - a zatim i opruženo, ugljenisano telo strigoja, s licem na zemlji.
Dok je posmatrao spržene ostatke, na trenutak ga je obuzela panika. Krvave
gliste. Da li su iscurile iz svog domaćina i potražile novo telo u ovoj memljivoj
rupčagi? Ako je tako, znači... da su već u njemu? U rani na njegovoj nozi? Da li bi
se osećao drugačije da je zaražen?
Tada se telo pomaklo.
Zgrčilo se.
Skoro neprimetno.
I dalje je funkcionisalo, I dalje je bilo živo - koliko vampiri mogu da budu
živi.
Zato gliste nisu iscurile.
Promeškoljio se i uspravio iz vode. Leđa su mu bila oprljena, ali ne i prednja
strana tela. Nešto nije bilo u redu s njegovim očima i Fet je shvatio da vampir više
ne vidi. Kretao se nesigurno, mnoge kosti su mu bile slomljene, ali muskulatura je
sačuvana. Eksplozija mu je odvalila vilicu tako da je žaoka sada lepršala kroz
vazduh poput pipka.
Stvorenje se agresivno raširilo, slepi predator bio je spreman za juriš.
Međutim, Feta je paralizovao prizor žaoke. Prvi put ju je video u celini. Bila je
prikačena na dve tačke, obe u dnu grla kod zadnje strane nepca. Koren je bio
prepun krvi i imao mreškastu, mišićastu strukturu. U zadnjem delu grla zjapila je
rupa zahtevajući da bude popunjena hranom. Vasilij je negde već video sličnu
strukturu, ali gde?
U pomrčini, Fet je pipao prstima u potrazi sa svojim pištoljem. Glava
stvorenja se okrenula ka zvucima šljapkanja. Pokušavao je da se orijentiše. Fet je
upravo odlučio da odustane kada je nabasao na pištolj za eksere - potpuno
potopljen. Do đavola, pomislio je, trudeći se da kontroliše bes.
Međutim, stvorenje ga je nekako ipak osetilo i pojurilo k njemu. Fet se kretao
što je brže mogao, ali stvorenje se adaptiralo na oblik cevi oko sebe i svoje
oštećene udove, instinktivno nalazilo oslonac i kretalo uz neverovatnu
koordinaciju.
Fet je podigao pištolj nadajući se da će imati sreće. Povukao je okidač - dva
puta - i shvatio da mu je ponestalo municije.
Ispraznio je ceo šaržer pre nego što se onesvestio i sada mu je ostala samo
prazna alatka u ruci.
Za nekoliko sekundi stvorenje se našlo kraj njega, oborilo ga i gurnulo nadole.
Sedelo je na Fetu celom težinom. Zadrhtalo je ono što je ostalo od usta, a
žaoka se odmotala spremna za skok.
Vasilij je refleksno zgrabio žaoku kao što bi zgrabio besnog pacova. Povukao
ju je i izvukao iz otvorenog grla stvorenja. Kreatura se zakoprcala i zakevtala, njeni
iščašeni udovi nisu mogli da se bore protiv Fetovog stiska. Žaoka je bila poput
mišićave zmije, ljigava i migoljava. Ugibala se u pokušaju da se oslobodi. Ali,
sada se Vasilij razbesneo. Sto je jače žaoka vukla unazad, to je jače Fet vukao
napred. Stisak mu nije slabio, svom snagom je vukao zdravom rukom.
Fet je bio veoma snažan.
Jednim finalnim trzajem, Vasilij je nadvladao strigoja i iščupao žaoku, deo
žlezdane strukture i dušnik iz vrata stvorenja. Žaoka mu se vrpoljila u ruci, krećući
se poput samostalne životinje, mada se telo domaćina spazmično trzalo i padalo.
Jedna debela krvava glista iscurila je iz zgrčene mase, brzo puzeći ka Fetovoj
pesnici. Skliznula mu je preko zgloba i počela da se zariva u ruku. Burgijala je
pravo ka venama podlaktice. Fet je odbacio žaoku, posmatrajući kako mu parazit
napada ruku. Probio se do pola puta kada ga je Fet zgrabio za koprcavi rep i
povukao. Iščupao ga je zavijajući od bola i zgađenosti. Ponovo je refleksno
reagovao i pokidao ogavnog parazita na dva dela.
Pred njegovim očima, dve polovine su se - magično - regenerisale u dva
kompletna parazita.
Fet ih je odbacio. Video je kako iz vampirovog tela izlazi na desetine glista i
gamiže ka njemu kroz prljavu vodu.
Pošto je ostao bez uvrnutog komada čelika, Fet je, gonjen adrenalinom, golim
rukama rastavio rešetku, istrgnuo je i zgrabio prazan pištolj za eksere dok je
iskakao iz cevi i jurio ka slobodi.
Srebrni anđeo
Živeo je sam u oronuloj stambenoj zgradi u Džerzi Sitiju, dva bloka od trga
Žurnal. Bilo je to jedno od retkih susedstava koje nije postalo pomodno. Japiji su
preuzeli ostala - odakle su se samo stvorili? Kako to da im nema kraja?
Peo se stepenicama do svog stana na četvrtom spratu. Desno koleno mu je
krčkalo - bukvalno krčkalo pri svakom koraku - bolna škripa potresala mu je telo
iznova i iznova.
Zvao se Angel Guzman Hurtado i nekada je bio veoma krupan. I dalje je
krupan, fizički, ali u šezdeset petoj godini operisano koleno ga je neprestano
bolelo, a telesna masnoća - ono što američki lekari mere indeksom telesne mase, a
meksički panza - preuzela je njegovu inače moćnu figuru. Koža mu je visila tamo
gde je ranije bila zategnuta, zatezalo ga je tamo gde je ranije bio gibak. Međutim,
Angel je uvek bio velik. Kao čovek i kao zvezda - ili ono što je veličini nalikovalo
u njegovom minulom životu.
Angel je bio rvač - bio je rvač u Meksiko Sitiju. El Angel de Plata. Srebrni
anđeo. Karijeru je započeo 1960. godine kao rudo rvač (jedan od „loših" momaka),
međutim, publika ga je brzo sa obožavanjem prihvatila, kao i njegovu
prepoznatljivu srebrnu masku. Prilagodio je stil i promenio lik u tecnico, postao je
„dobar" momak. Njegov lik je tokom godina prerastao u pravu industriju: stripovi,
fotonovele (otrcani foto-ilustrovani časopisi koji prepričavaju njegove čudne i
često besmislene podvige), filmovi i TV spotovi. Otvorio je dve teretane i kupio
šest stanova širom Meksiko Sitija. Postao je neka vrsta superheroja. Snimao je
razne vrste filmova: vesterne, horore, naučnu fantastiku, špijunske filmove - sa
mnogim sličnim karakteristikama. Borio se sa amfibijskim stvorenjima i sovjetskim
špijunima sa podjednakim samopouzdanjem u koreografski loše odrađenim
scenama punim unapred snimljenih specijalnih efekata - uvek su se završavale
poznatim udarcem pod imenom „poljubac anđela."
Međutim, svoje mesto je pronašao u filmovima o vampirima. Ovo čudo sa
srebrnom maskom na licu borilo se sa svakom vrstom vampira: muškim, ženskim,
mršavim, debelim - povremeno i nagim, u alternativnim verzijama prikazivanim
preko mora.
Ali, njegov pad bio je jednak njegovom visokom letu. Sto je više širio
carstvo, manje je trenirao i rvanje je postalo opterećenje s kojim je morao da se
nosi. Dok su filmovi donosili zaradu na blagajnama i dok je još bio popularan,
rvao se samo jednom ili dva puta godišnje. Film Angel protiv - Povratak vampira
(naslov je bio besmislen, ali je ipak savršeno sažimao Angelovu filmsku umetnost]
doživeo je renesansu u beskrajnim reprizama na televiziji. Dok mu je slava
bledela, Angel je odlučio da producira bioskopski revanš sa zubatim kreaturama u
ogrtačima, koje su mu toliko pružile.
Tako se desilo da se jednog jutra našao licem u lice s grupom mladih rvača u
jeftinim kostimima vampira s gumenim zubima. Angel im je već objasnio izmene u
koreografiji borbe koje će mu omogućiti da posao završi tri sata ranije. Bio je
manje usredsređen na film, a više na popodnevno uživanje u martiniju u
Interkontinentalu.
U jednoj sceni, jedan od vampira treba zamalo da strgne masku Angelu, ali on
se čudesno oslobodi udarcem otvorenog dlana - „poljupcem anđela."
Međutim, tokom snimanja scene, među znojavim tehničarima na sceni studija
Curbusko, verovatno razdragan svojim slavnim filmskim debijem, mlađi glumacvampir
primenio je malo više sile nego što je bilo neophodno za borbu i oborio
sredovečnog rvača. Dok su padali, vampirski suparnik je nezgodno i tragično
sleteo na nogu uvaženog majstora.
Angelovo koleno je puklo uz prštav, glasan prasak, iskrivivši se u skoro
savršeno slovo L - bolni krik rvača prigušila je dopola pocepana srebrna maska.
Probudio se nekoliko sati kasnije u privatnoj sobi jedne od najboljih bolnica u
Meksiku, okružen cvećem, dok su mu pod prozorom ljudi sa ulice dovikivali želje
za brz oporavak.
Međutim. Noga mu je bila smrskana. Nepovratno.
Doktor mu je to objasnio ljubazno i iskreno. Bio je to čovek s kojim je Angel
nekoliko puta igrao karte u kantri klubu preko puta studija.
U mesečima koji su usledili Angel je potrošio dobar deo bogatstva u pokušaju
da izleči smrskani ud - u nadi da će mu se tako oporaviti i smrskana karijera i
povratiti tehnika - međutim, koža mu je otvrsnula zbog mnogobrojnih ožiljaka preko
kolena, a kost je odbila pravilno da zaceli.
Kao konačno poniženje, novine su otkrile njegov identitet javnosti. Bez
tajanstvenosti koju je srebrna maska donosila, Angel je bio običan čovek koji je
postao suviše vredan sažaljenja da bi bio vredan obožavanja.
Krah je brzo usledio. Kada su mu investicije posrnule, radio je najpre kao
trener, zatim kao telohranitelj, pa izbacivač. Ostao je gord, ali uskoro je otkrio da
je samo krupan starkelja koji više nikoga ne može da uplaši. Pre petnaest godina je
krenuo za ženom u Njujork i ostao tamo nakon što mu je viza istekla. Sada - poput
mnogih ljudi koji završe u ovakvim zgradama - nije imao pojma kako se tu našao.
Znao je samo da se zaista nalazi tu, da je stanar u zgradi sličnoj onima koje je
nekada posedovao.
Tokom večeri je radio kao perač sudova u restoranu Tandori palas u
prizemlju. Da bi mogao satima da stoji kada je velika gužva, obmotao bi lepljivom
trakom dve široke udlage oko kolena ispod pantalona. A često je bilo gužve. S
vremena na vreme bi čistio toalet i trotoar ispred restorana, kako bi vlasnici imali
razlog da ga zadrže. Pao je na dno sistema kasta - tako nisko da je njegova
najvrednija imovina bila anonimnost. Niko nije morao da zna ko je on nekada bio.
Na neki način, ponovo je nosio masku.
Protekle dve večeri Tandori palas je bio zatvoren - kao i prodavnica pored
restorana, druga polovina neobengali trgovine koju je porodica Gupta posedovala.
Dva dana ih nije čuo ni video, dva dana se nisu javljali na telefon. Angel se
zabrinuo - ne za njih, iskreno, već za svoj prihod. Na radiju su pričali o karantinu,
što je dobro za zdravlje, ali loše za posao. Da nisu Guptovi pobegli iz grada?
Možda su nastradali tokom nasilnih pobuna koje su u poslednje vreme tako česte?
U čitavom tom haosu, kako da sazna da li su ubijeni?
Pre tri meseca su ga poslali da napravi duplikat ključeva i od restorana i od
radnje. Napravio je triplikat - ni njemu nije bilo jasno šta ga je spopalo. To sigurno
nije bio mračan impuls, već lekcija koju je u životu naučio: budi spreman na sve.
Večeras je odlučio da baci pogled. Morao je da zna. Nešto pre sumraka,
Angel se odvukao do prodavnice. Na ulici je bilo tiho. Samo je crni haski, kojeg
nikada ranije nije video u komšiluku, lajao na njega sa trotoara na drugoj strani
ulice - kao da psa nešto sprečava da pređe na ovu stranu.
Prodavnica Guptovih se nekada zvala Tadž Mahal, ali nakon decenija
uklanjanja grafita i pamfleta, naslikani logo se tako izlizao da je ostala samo
ružičasta ilustracija indijskog svetskog čuda. Čudno, ali kao da je bilo suviše
minareta.
Sada je neko još gore naružio logo, nacrtavši sprejom tajanstveni simbol od
linija i tačaka fluorescentno narandžaste boje. Mada je bio tajanstven, bio je svež.
Boja je još sijala i curila na par mesta sa uglova.
Vandali. Ovde. Ipak, brava je bila na svom mestu, vrata neoštećena.
Angel je okrenuo ključ. Kada je reza škljocnula, ušao je hramajući.
Bilo je tiho. Struja je isključena tako da frižider nije radio i sva riba i meso su
propali. Poslednji zraci sunca sijali su kroz čelične kapke navučene preko prozora,
poput narandžastozlatne izmaglice. Dublje u radnji bilo je mračno. Angel je sa
sobom poneo dva pokvarena mobilna telefona. Pozivne funkcije nisu radile, ali
ekrani i baterije jesu. Otkrio je - zahvaljujući fotografiji svog belog zida koju je
tokom dana načinio - da ekran odlično svetli kada ga obesi na pojas ili zakači na
čelo.
U prodavnici je vladala prava zbrka. Po podu su bili rasuti pirinač i sočivo iz
prevrnutih posuda. Guptovi to nikada ne bi dozvolili.
Angel je znao da nešto ozbiljno nije u redu.
Iznad svega se osećao smrad amonijaka. Nije to bio onaj oštri vonj sredstva
za čišćenje koji ga štipa za oči dok čisti toalet, već nešto poganije. Nije čist poput
hemikalije, već nekako organski. Telefon je osvetlio nekoliko potočića narandžaste
tečnosti na podu. Bili su lepljivi i sveži. Vodili su ka vratima podruma.
Podrumi ispod prodavnice i restorana bili su međusobno povezani, kako i sa
podzemnim nivoima njegove zgrade.
Angel je ramenom odgurnuo vrata kancelarije Guptovih. Znao je da u stolu
drže stari revolver. Pronašao ga je. Oružje je bilo teško i masno, drugačije od
blistavog lažnog pištolja kojim je zamahivao unaokolo tokom snimanja. Stavio je
jedan od telefona za pojas i vratio se do vrata podruma.
Mada ga je noga bolela. više nego ikada, stari rvač je krenuo niz stepenice. U
dnu su se nalazila vrata. Bila su provaljena, ali iznutra. Neko je provalio iz
podruma u prodavnicu.
Iz ostave je čuo šištanje, ravnomerno i dugo. Ušao je sa ispruženim pištoljem
u jednoj i telefonom u drugoj ruci.
Još jedan crtež je nagrđivao zid. Podsećao je na cvet sa šest latica, ili na fleku
od mastila: centar je oslikan zlatnom, latice crnom bojom. Slika je i dalje blistala.
Prešao je svetlom preko nje - možda je to ipak bila buba, a ne cvet - pre nego što
se provukao kroz dovratak u narednu prostoriju.
Tavanica je bila niska, ispresecana drvenim gredama. Angel je dobro
poznavao raspored. Jedan prolaz je vodio do uskog stepeništa ka trotoaru; tu su tri
puta nedeljno primali isporuke hrane. Drugi je vodio do njegove zgrade. Krenuo je
ka svojoj zgradi kada je vrhom cipele udario u nešto.
Uperio je telefon ka podu. Najpre nije shvatio. Ugledao je neku osobu kako
spava. Pa još jednu. Zatim je video još dvoje kraj stolica.
Međutim, ipak nisu spavali. Nije čuo hrkanje ni duboko disanje. Doduše, nisu
bili mrtvi, zato što nije osećao smrad lešina.
U tom trenutku, napolju su poslednji direktni zraci sunca nestali sa neba
istočne obale. Noč se spustila na grad, a novopreobraženi vampiri, oni kojima su
ovo prvi dani, reagovali su veoma bukvalno na kosmične ukaze sunčevih izlazaka i
zalazaka.
Dremljivi vampiri počeli su da se meškolje. Angel je nesvesno nabasao na
gnezdo nemrtvih. Nije morao da sačeka da im vidi lica kako bi znao da je ovo -
ljudi koji u gomili ustaju sa poda mračnog podruma - nešto čemu ne želi da
pripada, niti čemu želi da prisustvuje.
Krenuo je ka uskom prolazu u zidu koji vodi ka njegovoj zgradi - video je
njegova oba kraja, ali nikada nije imao priliku njime da prođe - ali i tamo je
ugledao figure koje ustaju i preprečuju mu put.
Nije viknuo niti dao bilo kakvo upozorenje. Pritisnuo je okidač, ali nije bio
spreman za intenzivno svetlo i zvuk unutar skučenog prostora.
Ni njegove mete nisu bile spremne. Izgledalo je kao da ih više pogađaju zvuk i
svetlost plamena nego olovni meci koji im probijaju tela. Opalio je još tri puta,
postigavši isti efekat, a zatim i dva puta iza sebe, osetivši da se drugi približavaju.
Pištolj je bio prazan.
Odbacio ga je. Preostala mu je samo jedna opcija. Stara vrata koja nikada nije
otvorio - zato što nije mogao. Vrata bez kvake, zabravljena drvenim ramom,
okružena kamenim zidom.
Angel se pretvarao da su to lažna vrata na sceni. Govorio je sebi da je to krto
balasa drvo. Morao je. Stegnuo je telefon pesnicom, spustio rame i potrčao svom
snagom.
Staro drvo je zaškripalo u okviru, podigavši prašinu i prljavštinu dok je brava
pucala a vrata se razvaljivala. Angel i njegova jogunasta noga zateturali su se
unutra - zamalo sletevši na bandu gangstera sa druge strane.
Podigli su puške i srebrne mačeve ka njemu, zapanjeni njegovim obimom i
spremni da ga prekolju.
„Madre Santisima!“, uzviknuo je Angel. Sveta Majko Božja!
Na čelu čopora, Gas je baš hteo da proburazi ovog vampir skog drkadžiju
kada ga je čuo kako govori - i to na španskom. Reči su zaustavile Gasa - i Safire,
lovce na vampire iza njega - tačno na vreme.
„Me lleva la chingada - que haces tu aca, muchachon?“, pitao je Gas. Šta do
đavola radiš ovde, razbacanko?
Angel nije ništa rekao, pustio je da izraz njegovog lica govori dok se okretao i
pokazivao iza sebe,
„Još krvopija", izustio je Gas sve shvatajući. „Zbog toga smo ovde.“ Zurio je
u krupnog čoveka. Njegovo lice mu je izgledalo plemenito i nekako poznato.
„Te conozco?", pitao je Gas. Poznajem li te? Rvač je na to odgovorio brzim
sleganjem ramena a ne rečima.
Alfonso Krim je jurnuo kroz dovratak, naoružan debelim srebrnim rapirom sa
zvonastom drškom koja ga štiti od krvavih glista. Ta zaštita je osporena time što je
na prste druge ruke navukao srebrni bokser sa lažnim dijamantima koji tvore reč KR-
I-M.
Krenuo je ka vampirima uz furiozne zamahe i brutalne udarce. Gas ga je pratio
u stopu, sa UV lampom u jednoj i srebrnim mačem u drugoj ruci. Ostali Safiri su
pošli za njima.
Nikada se nemoj boriti u podrumu bilo je pravilo uličnih borbi i rata, ali se
tokom lova na vampire to nikako nije moglo izbeči. Gas bi više voleo da iskoristi
vatrenu bombu, ako bi to obezbedilo potpuno istrebljenje. Ali, vampovi su uvek
imali drugi izlaz.
U gnezdu je bilo više vampova nego što su pretpostavili. Bela krv je tekla
poput usirenog mleka. Ipak, uspeli su da probiju put zamasima mačeva. Kada su
završili, vratili su se do Angela koji je i dalje stajao sa druge strane razvaljenih
vrata.
Angel je bio u šoku. Prepoznao je Guptove među Krimovim žrtvama, ali nije
mogao da svari prizor njihovih nemrtvih lica i zavijanje stvorova dok im
Kolumbijac preseca belokrvne vratove.
Ovakve i slične barabe nekada je prebijao u filmovima. „Que chingdos pasa?“
Šta je ovo?
„Kraj sveta", odvratio je Gas. „Ko si ti?“
„Ja sam... niko bitan", rekao je Angel, oporavivši se. „Radim ovde.“ Uperio
je prstom u drugom pravcu. „Živim tamo."
„Cela tvoja zgrada je zagađena, čoveče."
„Zagađena? Da li su oni stvarno...?"
„Vampiri? Možeš se kladiti u to."
Angel je osetio vrtoglavicu - dezorijentaciju - nije moguće da se ovo dešava.
Ne njemu. Obuzeo ga je kovitlac emocija i među njima je prepoznao jednu koja ga
je odavno napustila.
Uzbuđenje.
Krim je savijao srebrnu pesnicu. „Ostavi ga. Ove nakaze se šetkaju celom
zgradom a ja još imam snage da ubijam."
„Šta kažeš?", pitao je Gas, okrećući se ka svom zemljaku. „Ovde za tebe više
nema ničega."
„Pogledaj to koleno", rekao je Krim. „Mene niko neće usporavati. Mene niko
neće pretvoriti u jednu od onih žaoki.“
Gas je izvukao mali mač iz torbe s opremom i predao ga Angelu. „Ovo je
njegova zgrada. Hajde da vidimo da li može da zaradi platu."
Kao da je oglašena neka vrsta psihičkog alarma, svi vampirski stanovnici
Angelove zgrade bili su spremni za bitku. Nemrtvi su izvirali sa svih strana i bez
napora se peli kroz prepreke i uz stepenice.
Tokom bitke na stepeništu,Angel je ugledao svoju komšinicu,
sedamdesettrogodišnju staricu sa štapom, kako koristi ogradu da bi se odbacivala
od sprata do sprata. Ona i ostali kretali su se zapanjujućom brzinom i s
gracioznošću primata.
Neprijatelji su najavljivali svoje pokrete mrkim pogledima i tako pomagali
herojima da zadaju smrtonosne udarce, Angel nije baš „zaradio platu", mada mu je
brutalna snaga davala izvesnu prednost. Rvačko znanje mu se vratilo tokom ove
borbe prsa u prsa, uprkos ograničenoj moći kretanja. Ponovo se osetio kao akcioni
heroj. Poput zlih duhova, nemrtvi su nastavili da naviru. Kao da su prizvani iž
okolnih zgrada, talas za talasom stvorenja sa gmizavim jezicima valjao se sa donjih
spratova. Niz zidove zgrade teklo je belo. Borili su se protiv njih kao što se
vatrogasci bore s plamenom; odgurivali ih, gasili plamen i napadali vrele tačke.
Izgledali su kao ledeno hladan odred za pogubljenja. Angel će se zapanjiti kada
sazna da im je ovo bio prvi noćni napad. Dva Kolumbijca su ubodena i izgubljena -
ali ipak, kada su završili sa poslom, izgledalo je kao da barabama to nije dovoljno.
U poređenju s ovim, njihov dnevni lov je laća.
Kada su potisnuli plimu, jedan od Kolumbijaca je pronašao kutiju cigareta i
svi su zapalili po jednu. Angel godinama nije pušio, ali ukus i miris dima
delimično je ublažavao smrad mrtvih. Gas je posmatrao dim kako nestaje i tiho se
pomolio za preminule.
„Postoji jedan čovek“, rekao je Gas. „Stari vlasnik zalagaonice na Menhetnu.
On me je prvi upozorio na vampove. Spasao mi je dušu."
„Nema šanse", odvratio je Krim. „Zašto da idemo čak preko reke kada i ovde
ima toliko posla?"
„Kada upoznaš tog čoveka, shvatićeš zašto."
„Kako da znamo da je još živ?"
„Nadam se da jeste. Idemo preko mosta čim svane."
Angel je odlučio da iskoristi par slobodnih minuta tako što će poslednji put
otići do svog stana. Bolelo ga je koleno dok je razgledao unaokolo: neoprana
odeća nagomilana u uglu, prljavi sudovi u sudoperi, sveopšta beda ovog mesta.
Nikada se nije dičio svojim životnim prilikama - ali, sada se stideo. Možda je
oduvek znao da mu je suđeno nešto bolje - nešto što nije mogao da predvidi - i
samo je čekao poziv.
Ubacio je nešto odeće u kesu, uključujući podupirač za koleno. Zatim je uzeo
srebrnu masku. Skoro posramljeno, zato što time priznaje da mu je to najvrednija
imovina i sve što je preostalo od čoveka kakav je nekada bio.
Stavio je masku u unutrašnji džep jakne, i sa njom kraj srca shvatio da se prvi
put nakon mnogo decenija oseća dobro u svojoj koži.
Fletlends
Ef se upravo pobrinuo za Vasilijeve rane, posebno obraćajući pažnju na
čišćenje rane koju je glista napravila u njegovoj podlaktici. Istrebljivač pacova se
vratio sa mnogim povredama, ali nijedna nije bila trajna, osim gubitka sluha i
zujanja u desnom uvu. Izvadio mu je metalnu krhotinu iz noge. Sada je hramao
unaokolo, ali nije se žalio. I dalje je bio na nogama. Ef se divio tome i osećao se
kao mamin dečko pored njega. Uprkos obrazovanju i naučnim dostignućima, Ef se
osećao kud i kamo manje korisno za ovu borbu od Feta.
Međutim, to će se uskoro promeniti.
Istrebljivač je otvorio ormarić sa otrovima i pokazao Setrakijanu svoja
pakovanja sa mamcima i zamke, boce s anestetikom i otrovne plave kuglice.
Pacovima, objašnjavao je, nedostaje biološki mehanizam za povraćanje. Glavna
svrha bljuvanja jeste čišćenje tela od toksičnih supstanci, zbog čega su pacovi
osetljivi na trovanje. Tokom evolucije su razvili druge osobine kako bi to
nadoknadili. Na primer, mogu da svare skoro bilo šta, uključujući i materijale koji
nisu hranljivi, poput gline i betona, što pomaže da se efekti otrova smanje dok ga
pacov ne izbaci iz tela u vidu izmeta. Osim toga, tu je i inteligencija pacova,
složena strategija izbegavanja hrane, što i te kako doprinosi njihovom opstanku.
„Video sam nešto čudno“, rekao je Fet, „kada sam iščupao grlo te stvari i
gvirnuo unutra."
„Da?“, upitao je Setrakijan.
„Izgledalo mi je tako da mogu da se kladim u krofnu da ni oni ne mogu da
povraćaju."
Setrakijan je klimnuo glavom razmišljajući o tome. „Verujem da si u pravu",
rekao je. „Mogu li da pitam kakav je hemijski sastav ovih otrova za glodare?"
„Zavisi", odvratio je Fet. „Ovi su puni talijum-sulfata, teške soli koja napada
jetru, mozak i mišiće. Nema miris, bezbojna je i veoma otrovna. Ovi drugi koriste
obične razređivače krvi za sisare."
„Za sisare? Šta, nešto poput varfarina?"
„Nije poput, već upravo tako."
Setrakijan je pogledao flašu. „Znači, ja već godinama pijem otrov za pacove.“
„O, da. Vi i milioni drugih ljudi."
„Kako funkcioniše?"
„Dešava se isto što bi se desilo kada biste vi uzeli previše leka.
Antikoagulans dovodi do unutrašnjeg krvarenja. Pacovi iskrvare. Nije lep prizor."
Podigavši bocu da pogleda etiketu, Setrakijan je primetio nešto na polici iza
nje. „Ne želim da te uznemirim Vasilij. Ali, zar ovo nisu mišji brabonjci?"
Fet se primakao da bolje pogleda. „Do đavola!", uzviknuo je. „Kako je to
moguće?"
„Siguran sam da je u pitanju neznatna najezda", odvratio je Setrakijan.
„Neznatna, značajna, zar je bitno? Ovo bi trebao da bude Fort Noks!" Fet je
oborio par flaša pokušavajući bolje da vidi. „Ovo mu dođe isto kao da su vampiri
provalili u rudnik srebra."
Dok je Fet opsesivno pretraživao orman u potrazi za dodatnim dokazima, Ef je
video da Setrakijan spušta jednu od bočica u džep.
Zatim je pratio starca dok se udaljavao i uhvatio ga nasamo. „Šta ćete uraditi s
tim?", pitao je.
Setrakijan nije ispoljio krivicu kada je shvatio da je otkriven. Starcu su obrazi
upali, a koža posivela. „Rekao je da je to u suštini razređivač krvi. Pošto su sve
apoteke opljačkane, ne bih da ostanem bez zalihe."
Ef je posmatrao čoveka pred sobom, trudeći se da otkrije istinu iza ove laži.
„Da li su Nora i Zak spremni za put do Vermonta?”, pitao je Setrakijan.
„Manje-više. Ali, ne idu u Vermont. Nora ima pravo - to je kuća Kelinih
roditelja, mogla bi tamo da se pojavi. Nora je odrasla u Filadelfiji i zna gde se
nalazi jedan kamp za devojčice. Tri kolibe na malom ostrvu usred jezera. Sada nije
sezona.”
„Odlično", odvratio je Setrakijan. „Biće sigurni na vodi. Kada idete na
stanicu?"
„Uskoro", rekao je Ef pogledavši na sat. „Ali, imam malo vremena."
„Mogli bi da krenu kolima. Shvataš da smo sada van epicentra. Ovo susedstvo
nema direktnu vezu sa podzemnom železnicom i slabije je naseljeno tako da nije
podložno brzom širenju zaraze. Tek treba da bude kolonizovano. Nismo na lošoj
poziciji."
Ef je odmahnuo glavom. „Voz je najbrži i najsigurniji način da pobegnu od
ove nevolje."
„Fet mi je ispričao za policajce van dužnosti koji su dolazili u zalagaonicu",
rekao je Setrakijan. „Uzeli su zakon u svoje ruke čim su poslali porodice van
grada. Čini mi se da imaš nešto slično na umu."
Ef je bio zapanjen. Zar je starac nekako naslutio njegov plan? Baš je hteo sve
da mu ispriča kada je Nora ušla sa otvorenom kutijom. „Šta je ovo?", pitala je i
položila je pored kaveza za rakune. Unutra su bile neke hemikalije i posude.
„Pravite mračnu komoru?"
Setrakijan se okrenuo ka Efu. „Ima nekih srebrnih emulzija koje želim da
testiram na krvavim glistama. Nadam se da će fina izmaglica od srebra, ako je
moguće izvući je, preraditi i usmeriti, biti delotvorno oružje za masovno uništenje
ovih stvorenja."
„Kako ćete je testirati? Odakle vam krvava glista?", pitala je Nora.
Setrakijan je podigao poklopac stirofom hladnjaka i izvadio teglu s
pulsirajućim vampirskim srcem. „Odseći ću deo gliste iz ovog organa."
„Zar to nije opasno?", pitao je Ef.
„Samo ako načiniš grešku. Već sam to mnogo puta radio u prošlosti. Svaki
odsečak se pretvara u potpuno funkcionalnu glistu."
„Da", rekao je Fet konačno se odvojivši od ormana sa otrovima. „Video sam
to.“
Nora je podigla teglu i pogledala srce koje je starac hranio duže od trideset
godina, održavajući ga u životu sopstvenom krvlju. „Vau“, rekla je. „Kakav simbol,
zar ne?“
Setrakijan je znatiželjno pogledao. „Kako to misliš?"
„Ovo obolelo srce u tegli. Ne znam. Mislim da na neki način reprezentuje ono
što će nas dokrajčiti."
„A šta je to?“, pitao je Ef.
Nora ga je pogledala tužno i saosećajno. „Ljubav", odvratila je.
„Ah“, oglasio se Setrakijan, potvrđujući njenu pronicljivost.
„Nemrtvi se vraćaju po svoje voljene", nastavila je Nora. „Ljudska ljubav je
iskvarena i preobražena u vampirsku potrebu."
„To je verovatno najpodmuklije zlo u čitavoj ovoj nesreći." Rekao je
Setrakijan. „Zato moraš da uništiš Keli."
Nora se brzo složila. „Moraš da je oslobodiš Gospodarevog stiska. Oslobodi
Zaka. I donekle, sve nas."
Ef je bio šokiran, međutim, znao je da su u pravu. „Znam", rekao je.
„Ali nije dovoljno znati šta treba učiniti", odvratio je Setrakijan. „Pozvan si
da počiniš delo koje se protivi svakom ljudskom instinktu. Tokom čina oslobađanja
voljene osobe... iskusićeš šta znači biti preobraćen. Šta znači raditi suprotno od
onoga što jesi. Taj čin zauvek menja osobu."
Setrakijanove reči su bile veoma moćne. Ostali su ćutali. Tada se Zak -
očigledno umoran od video-igrice koju mu je Ef pronašao, ili se baterija konačno
ispraznila - vratio iz kombija i zatekao ih u razgovoru. „Šta se dešava?"
„Ništa mladiću - raspravljamo o strategiji", odvratio je Setrakijan i seo na
jednu od kutija da odmori noge. „Vasilij i ja imamo zakazan sastanak na Menhetnu
tako da ćemo, uz dozvolu tvog oca, krenuti s vama preko mosta."
„Kakav sastanak?", pitao je Ef.
„Idemo do Sotebija, na pretpremijerno prikazivanje predmeta sa aukcije.“
„Mislio sam da taj predmet neće prikazivati na pretpremijernom
prikazivanju."
„I neće“, odgovorio je Setrakijan. „Ali moramo da pokušamo. Ovo mi je
apsolutno poslednja prilika. U najmanju ruku, Vasilij će imati priliku da proveri
kakvo je obezbeđenje."
Zak je pogledao svog oca i rekao: „Možemo li mi da se pozabavimo Džejms
Bond akcijom, umesto što idemo na stanicu?"
„Plašim se da to nije moguće, mali moj nindža. Moraš da putuješ."
„Kako ćete komunicirati i kasnije se ponovo povezati?", pitala je Nora.
Izvadila je svoj telefon. „Ova stvar trenutno služi samo kao kamera. Obaraju
bežične predajnike u svim delovima grada."
„U najgorem slučaju", rekao je Setrakijan, „uvek možemo da se nađemo ovde.
Možda možeš običnim telefonom da obavestiš majku i kažeš joj da dolazimo."
Nora je krenula da to učini, a Fet je izašao da pokrene kombi. Ostali su
samo*Ef i Zak, okrenuti ka starcu. Otac je zagrlio sina oko ramena.
„Znaš, Zakarije", rekao je Setrakijan, „u logoru o kojem sam ti pričao, uslovi
su bili tako brutalni da sam mnogo puta poželeo da zgrabim kamen, čekić ili lopatu
i ubijem jednog ili dva stražara. I mene bi odmah ubili, naravno - ipak, u
uzbudljivom trenutku izbora, postigao bih bar nešto. Bar bi moj život - moja smrt -
imala značenje."
Setrakijan nije gledao Efa, već isključivo dečaka, ali Ef je znao da je ovaj
govor namenjen njemu.
„Tako sam tada razmišljao. Svaki dan sam prezirao sebe zato što ništa ne
činim. Svaki trenutak nedelovanja kao da je kukavički, kada si suočen s tako
nehumanim ugnjetavanjem. Preživljavanje često nalikuje poniženju. Ali - ovo je
lekcija koju sam naučio kao starac - ponekad je najteža odluka ne postati mučenik
zbog drugih, već izabrati da živiš za njih. Radi njih.“
Tek tada je pogledao Efa.
„Nadam se da ćeš to primiti k srcu."
Postrojenje Blek Forest
U sredini kolone od tri vozila, kombi za isporuku je stao ispred ulaza u
postrojenje Blek Forest za preradu mesa u unutrašnjosti države Njujork.
Pomoćnici iz prednjeg i zadnjeg vozila otvorili su velike crne kišobrane dok
su se zadnja vrata kombija otvarala, a automatska rampa spuštala na prilazni put.
Invalidska kolica su izvezena unazad, čovek u njima odmah je okružen
kišobranima i brzo uguran unutar zgrade.
Kišobrani su uklonjeni tek kada se stolica našla pored životinjskih torova u
prostoru bez prozora. Čovek u stolici je zazirao od sunca i nosio odoru veoma
nalik burki.
Eldrič Palmer je to posmatrao iz prikrajka i nije pokušao da se pozdravi s
čovekom u stolici. Čekao je da mu skinu veo. Trebalo je da se Palmer sastane s
Gospodarem, a ne s nekim od njegovih bednih lakeja iz Trećeg rajha. Međutim, od
Mračnog nije bilo ni traga ni glasa. Palmer je shvatio da nije video Gospodara još
od njegovog susreta sa Setrakijanom.
Palmerove usne se iskriviše u mali, neljubazan osmeh. Da li je zadovoljan
zbog toga što je osramoćeni profesor osramotio Gospodara? Zapravo ne. Palmer
nije osećao nimalo naklonosti prema neostvarivim ciljevima Abrahama
Setrakijana. Ipak, kao čoveku koji je navikao da bude predsednik, na čelu
korporacije, Palmeru nije smetalo što je neko podsetio Gospodara na poniznost.
Potom je ukorio samog sebe, podsetivši se na to da nikada ne sme dozvoliti
sličnim mislima da mu opsedaju um u prisustvu Mračnog.
Nacista je uklanjao sloj po sloj odore. Iz stolice je ustao Tomas Ajkhorst,
nacista koji je upravljao logorom u Treblinki. Crni ogrtač mu je skliznuo pod noge
poput slojeva izumrle kože. Njegovo lice je zadržalo aroganciju upravnika logora,
mada su decenije zbrisale njegove ivice poput fine kiseline. Meso je bilo glatko
poput maske od slonovače. Za razliku od svih ostalih Večnih koje je Palmer
upoznao, Ajkhorst je insistirao na tome da nosi odelo i kravatu, zadržavajući
držanje nemrtvog džentlmena.
To što se Palmer nije s odobravanjem odnosio prema nacistima, nije imalo
nikakve veze s njihovim zločinima protiv humanosti. Palmer je i sam upravo
nadgledao sprovođenje genocida. Nije bio naklonjen Ajkhorstu zato što mu je
zavideo. Prezirao je blagoslov Večnosti kojim je Ajkhorst raspolagao - velikim
darom Gospodara - zato što je toliko žudeo za njom.
Palmer se tada setio svog prvog susreta sa Gospodarem, susreta koji je
Ajkhorst omogućio. Susret je usledio nakon pune tri decenije potrage i istraživanja,
ispipavanja šava koji povezuje mit i legendu sa istorijskom stvarnošću. Palmer je
najzad pronašao Drevne i izdejstvovao upoznavanje. Odbili su njegov zahtev da se
priključi klanu Večnih, odbili su ga izričito, mada je Palmer saznao da su u svoj
redak soj prihvatili ljude čije je bogatstvo znatno manje od njegovog. Njihov
apsolutan prezir, nakon toliko godina nade, bilo je poniženje koje Eldrič Palmer
nije mogao da podnese. To je značilo da će morati da se pomiri sa smrtnošću i sa
gubljenjem svega što je postigao u životu. Pepeo pepelu, prah prahu: to je možda
dovoljno dobro za gomilu, ali Palmer neće prihvatiti ništa manje od besmrtnosti.
Preobražaj njegovog tela - koje mu nikada nije bilo prijatelj - bila je niska cena.
Započeo je novu dekadu pretraživanja - ovog puta se bavio legendom o
odmetnutom Drevnom, sedmom besmrtniku, jednako moćnom kao što su i ostali. To
putovanje je dovelo Palmera do kukavičkog Ajkhorsta, koji je organizovao susret.
Upoznavanje se odigralo unutar Četvrte zone koja okružuje nuklearnu
elektranu u Černobilu, u Ukrajini, nešto više od deset godina nakon katastrofe iz
1986. godine. Palmer je ušao u zonu bez uobičajene motorizovane podrške (bez
neobeleženih ambulantnih kola i obezbeđenja). Zato što vozila podižu radioaktivnu
prašinu, punu cesijuma-137, tako da nikako ne želite da se nađete iza vozila u
pokretu. Gospodin Ficvilijam - Palmerov telohranitelj i bolničar, odvezao ga je
sam i vozio je izuzetno brzo.
Sastanak se održao nakon zalaska sunca, naravno, u jednom od takozvanih
crnih sela koje okružuju elektranu: evakuisana naselja prostirala su se širom deset
kvadratnih kilometara prostora najrazorenije oblasti na planeti.
Pripjat, najveće od tih naselja, osnovano je 1970. godine kako bi u njemu
živeli radnici. Populacija je dostigla broj od pedeset hiljada ljudi u trenutku
nesreće i izlaganja radijaciji. Grad je u potpunosti evakuisan tri dana ranije. Na
širokom prostoru u centru grada bio je izgrađen zabavni park. Predviđeno je da
bude otvoren prvog maja 1986. godine: pet dana nakon nesreće, a dva dana nakon
što je grad zauvek ispražnjen.
Palmer se susreo sa Gospodarem u podnožju nikada otvorenog panoramskog
točka, nepomičnog poput gigantskog zaustavljenog sata. Tu je postignut dogovor, i
Desetogodišnji plan je pokrenut - određeno je da početak prelaska bude
pomračenje.
Palmeru su zauzvrat obećani Večnost i mesto kraj desnog Gospodarevog
kolena; mesto koje će zauzimati ne kao jedan od njegovih slugu već kao partner u
apokalipsi, nakon što preda ljudsku rasu, kao što je dogovoreno.
Pre okončanja sastanka, Gospodar je zgrabio Palmera za ruku i potrčao ka
gigantskom panoramskom točku. Na vrhu je prestrašenom Palmeru pokazao
Černobil i crveni far reaktora broj 4 u daljini kako postojano pulsira povrh
sarkofaga od olova i čelika, povrh sto tona zapečaćenog nepostojanog uranijuma.
Deset godina kasnije, Palmer je isporučio gotovo sve što je obećao
Gospodara te mračne noći na onom bolesnom tlu.
Kuga se sada svakog sata širila sve brže i brže, širom države i planete - ali on
je i dalje morao da podnosi poniženje susreta s vampirskim birokratom.
Ajkhorstova stručnost svodila se na izgradnju kaveza za životinje i
koordinaciju maksimalno delotvornih klanica. Palmer je finansirao „obnovu"
desetak postrojenja za preradu mesa širom zemlje; sva su prerađena po
Ajkhorstovim specifikacijama.
Verujem da je sve u savršenom redu, rekao je Ajkhorst.
„Naravno", odvratio je Palmer, jedva uspevajući da sakrije gađenje prema
ovom stvoru. „Želim da znam kada će gospodar ispuniti svoj deo dogovora.”
U prikladno vreme.
„Za mene je sada prikladno vreme", odvratio je Palmer. Znate u kakvom je
stanju moje zdravlje. Znate da sam ispunio sva obećanja i sve rokove, da sam
vašeg Gospodare služio verno i potpuno. Vreme prolazi. Sleduje mi naknada."
Mračni Gospodar sve vidi i ništa ne zaboravlja.
„Podsetiću vas na njegov - i vaš - nedovršen posao sa Setrakijanom, vašim
bivšim zatvorenikom."
Njegov otpor je osuđen na propast.
„Slažem se, naravno. Ipak, njegove akcije i priležnost predstavljaju pretnju za
neke individue. Uključujući vas. I mene."
Ajkhorst je neko vreme ćutao, kao da razmišlja.
Gospodar će zaključiti Jevrejinov slučaj u roku od nekoliko sati. A sada -
neko vreme se nisam hranio, a obećali ste mi svež obrok.
Palmer se zgađeno namrštio. Kako će se brzo njegovo ljudsko gađenje
pretvoriti u glad, u potrebu. Ubrzo će svoju naivnost posmatrati na isti način na koji
se odrasla osoba priseća svojih potreba iz detinjstva. „Sve je uređeno."
Ajkhorst je pokazao ka jednom od svojih pomoćnika koji su potom ušli u
jedan od većih obora. Palmer je začuo cviljenje i pogledao na sat, poželevši da što
pre završi s ovim.
Ajkhorstov pomoćnik se vratio držeći jedanaestogođišnjeg dečaka za vrat, kao
Što bi neki farmer držao prase. Povezanih očiju i drhtav, dečak je mahao rukama
pred sobom, udarao nogama u prazno i pokušavao da strgne povez s očiju.
Ajkhorst je okrenuo glavu kada je namirisao žrtvu i nagnuo bradu s
odobravanjem.
Palmer je neko vreme posmatrao nacistu i pitao se kako će se osećati nakon
što umine bol preobražaja. Kakvo će biti njegovo postojanje kao stvorenja koje se
hrani krvlju ljudi?
Zatim se okrenuo i dao znak gospodinu Ficvilijamu da upali kola. „Ostaviću
vas da se hranite na miru“, rekao je i ostavio vampira da uživa u obroku.

Međunarodna svemirska stanica
Trista pedeset pet kilometara iznad površine Zemlje, koncept dana i noći nije
imao velikog značaja. Stanica je jednom u sat i po obilazila Zemlju i obezbeđivala
više izlazaka i zalazaka sunca nego što je to jedna osoba mogla i da poželi.
Astronautkinja Talija Carls nežno je hrkala u vreći za spavanje privezanoj za
zid. Amerikanka, inženjer leta, započinjala je 466. dan u niskoj orbiti. Preostalo je
samo šest dana do dolaska šatla koji će je odvesti kući.
Kontrola misije određivala je vreme buđenja i danas je morala „rano“ da
ustane i da pripremi stanicu koja treba da prihvati Endevor i novi istraživački
modul koji taj brod donosi. Čula je glas kako je doziva i provela nekoliko prijatnih
sekundi prelazeći iz sna u budno stanje. U bestežinskom stanju čovek uvek ima
osećaj da lebdi u snu. Pitala se kako će njen um reagovati na jastuk kada se vrati
kući. Kako će se osećati pod blagonaklonom diktaturom zemljine gravitacije.
Skinula je masku za lice i podlogu za vrat i ostavila ih u vreći za spavanje pre
nego što je popustila kaiševe i izmigoljila se napolje. Skinula je gumicu i protresla
svoju dugu, crnu kosu češljajući je prstima, zatim napravila poluokret preko glave
kako bi je pokupila i vezala dvostruki čvor gumicom.
Glas kontrole misije iz Svemirskog centra Hjuston obaveštavao ju je da preko
laptopa u modulu Juniti treba da uspostavi telekonferencijski aplink. To je bilo
neobično, ali samo po sebi nije predstavljalo razlog za uzbuđivanje. U svemiru je
frekventni opseg veoma tražen i pažljivo se dodeljuje. Pitala se da li je opet došlo
do sudara sa svemirskim otpadom, pošto su krhotine letele orbitom brzinom i
snagom projektila. Prezirala je preventivno skrivanje unutar letelice Sojuz-TMA.
Sojuz je korišćen kao izlaz u slučaju opasnosti koja bi se ukazala na stanici. Pre
dva meseca javila se slična pretnja, zbog koje je osam dana provela unutar modula
za posadu u obliku zvona. Svemirski otpad predstavlja najveću pretnju za MSS i
psihološku stabilnost posade.
Međutim, otkrila je da su vesti još gore.
„Ukidamo lansiranje Endevora, za sada“, rekla je šefica kontrole misije,
Nikol Ferli.
„Ukidate, misliš odlažete?", odvratila je Talija, trudeći se da ne zvuči suviše
razočarano.
„Odlažemo ga na neodređeno vreme. Dole se mnogo toga dešava. Prilično
uznemirujuće stvari. Moramo da sačekamo da se stanje promeni nabolje.“
„Šta je u pitanju? Opet imamo problema s pogonom?"
„Nije mehanika. Endevor je u savršenom stanju. Nisu u pitanju tehnički
problemi."
„Okej..."
„Da budem iskrena, ne znam šta je u pitanju. Možda si primetila da nisi
primila vesti proteklih nekoliko dana.“
Nije Mio direktne veze sa internetom u svemiru. Astronauti su dobijali
informacije, video-zapise i elektronsku poštu preko kej-ju mikrotalasne
frekvencije. „Ponovo imamo virus?" Svi laptopovi na stanici koristili su bežični
internet, odvojen od glavne mreže.
„Nije u pitanju kompjuterski virus."
Talija je stegnula upravljač kako bi se zadržala ispred ekrana. „Okej, prestaću
da postavljam pitanja i samo ću slušati."
„Nalazimo se usred globalne pandemije. Navodno je započela na Menhetnu i
od tada se javlja u raznim gradovima.
U isto vreme, a to je navodno u direktnoj vezi s pandemijom, prijavljen je
veliki broj nestalih osoba. Najpre su ovi nestanci pripisivani razbolevanju.
Smatralo se da ljudi nisu dolazili na posao zato što su odlazili kod lekara. Sada
svuda vladaju pobune. Govorim o celim blokovima Njujorka. Nasilje se širi preko
državnih granica. Prvi izveštaj o napadima u Londonu stigao je pre četiri dana,
zatim sa aerodroma Narita u Japanu. Sve države čuvaju svoje pozicije i
međunarodni ugled, trudeći se da izbegnu raspad turističkih i trgovinskih sistema,
što je - koliko sam shvatila - zapravo ono čemu bi sve države trebalo da teže.
Svetska zdravstvena organizacija juče je održala konferenciju za štampu u Berlinu.
Pola članova je bilo odsutno. Zvanično su proglasili šestu fazu pandemije."
Talija nije mogla da poveruje u to. „Da li je u pitanju pomračenje?”, pitala je.
„Šta kažeš?"
„Pomračenje. Kada sam ga posmatrala odavde... velika crna tufna - senka
meseca, pronela se preko severoistočnog dela Sjedinjenih Država poput mrtve
tačke... Valjda sam imala... imala sam neku vrstu predosećaja."
„Pa - izgleda da je tada sve počelo.”
„Prosto mi je tako izgledalo. Zloslutno.“
„Imali smo nekoliko većih incidenata ovde u Hjustonu, kao i u Ostinu i
Dalasu. Kontrola misije funkcioniše sa nekih sedamdeset procenata ljudstva, a
svaki dan nas je sve manje i manje. Pošto je broj operatera nepouzdan, nemamo
izbora nego da odložimo lansiranje.”
„Okej. Razumem."
„Ruski transportni brod koji je dolazio gore pre dva meseca ostavio ti je
dovoljno hrane i baterija da ti potraju godinu dana, ako postane neophodno da
ekonomišeš sa zalihama."
„Godinu dana," izustila je Talija, silovitije nego što je želela.
„Samo razmišljam o najgorem slučaju. Nadam se da će stvari uskoro biti pod
kontrolom i da ćemo moći da dođemo po tebe za dve-tri nedelje.”
„Odlično, Do tada ću zobati zamrznuti borš.“
„Istu ovu poruku dobiće komandant Demidov i inženjer Maigni od svojih
agencija, Svesni smo tvog razočarenja, Talija."
„Već nekoliko dana nisam dobila i-mejl od muža. Da li ste ih vi zadržavali?"
„Ne, nismo. Nekoliko dana, kažeš?"
Talija je klimnula glavom. Zamislila je Bilija, kao što je to uvek činila, kako
radi za kuhinjskim stolom njihove kuće u zapadnom Hartfordu, s kuhinjskom krpom
preko ramena, dok sprema ambicioznu gozbu za šporetom. „Stupi u kontakt s njim,
molim te. Treba da bude obavešten o odlaganju."
„Pokušali smo kontaktiramo s njim. Nije se javljao na telefon. Ni kod kuće, ni
u restoranu."
Talija je progutala pljuvačku. Silno se trudila da ne izgubi prisebnost.
S njim je sve u redu, pomislila je. Ja sam ta koja je u orbiti oko planete u
svemirskom brodu. On je dole, s obe noge na zemlji. Dobro je.
Pred kontrolom misije ispoljavala je samopouzdanje i snagu, ali nikada se
nije osećala toliko udaljenom od svog supruga kao u ovom trenutku.
Zalagaonica „Starosedelac i rariteti",
Istočna 118. ulica, Španski Harlem
Blok je već goreo kada je Gas stigao sa Safirima i Angelom.
Dim su videli već sa mosta: gust i crn, uzdizao se na raznim tačkama širom
grada. U Harlemu i Louer Ist Sajdu, i na mnogim tačkama između njih. Kao da je
grad doživeo koordinisani vojni napad.
Iznad njihovih glava sijalo je jutarnje sunce, grad je bio tih. Krenuli su
Riversajd drajvom, probijajući se između napuštenih vozila. Gledanje dima koji se
uzdiže iz blokova bilo je poput gledanja osobe koja krvari. Gas se osetio
bespomoćno i zabrinuto - grad se raspadao pred njegovim očima. Vreme je bilo od
presudne važnosti.
Krim i ostale barabe iz Džerzija gledale su zapaljeni Menhetn uz neku vrstu
zadovoljstva. Kao da gledaju jedan od onih filmova katastrofe. Međutim, Gas je
gledao kako gori njegova teritorija.
Blok prema kojem su se uputili bio je središte najvećeg plamena: sve ulice
oko zalagaonice bile su zaklonjene gustom zavesom od dima koja je pretvarala dan
u čudnu, olujnu noč.
„Drkadžije“, rekao je Gas. „Zaklonili su sunce."
Cela strana ulice bila je zahvaćena plamenom - osim zalagaonice na uglu.
Njeni veliki prozori sa prednje strane bili su razbijeni, a sigurnosna kapija
iščupana i sada je izvrnuta ležala na trotoaru.
Ostatak grada je bio tiši nego tokom božičnog jutra. Međutim, ovaj blok -
raskrsnica 118. ulice - bio je, u ovom mračnom dnevnom satu, prepun vampova
koji su opsedali zalagaonicu.
Progonili su starca.
Unutar stana iznad radnje, Gabrijel Bolivar kretao se od prostorije do
prostorije. Srebrom premazana ogledala prekrivala su zidove umesto slika, kao da
su neke čudne čini pretvorile umetnička dela u staklo. Nejasan odraz pratio je bivšu
rok zvezdu od sobe do sobe, dok je tražio Setrakijana i njegove saučesnike.
Bolivar je zastao kod sobe u koju je pokušala da uđe majka tražeći svog
dečaka - zaštićenog gvozdenim kavezom.
Nema nikoga.
Izgleda da su otišli. Bolivar je poželeo da je majka pošla s njim. Bila bi mu
od koristi njena krvna veza s dečakom. Međutim, Gospodar je ovaj zadatak poverio
Bolivaru, i njegova će volja biti izvršena.
Posao pasa tragača je umesto toga pripao osetivačima, novopreobraženoj
slepoj deci. Bolivar je izašao iz kuhinje i ugledao jedno od njih, dečaka potpuno
crnih očiju kako puzi na sve četiri. „Gledao" je kroz prozor niz ulicu, koristeći
svoju natčulnu percepciju.
Podrum? Pitao je Bolivar.
Tamo nema nikoga. Odvratio je dečak.
Međutim, Bolivar je morao sam da vidi, morao je lično da se uveri. Krenuo je
ka stepenicama. Skliznuo je niz spiralnu šipku na rukama i golim stopalima, sprat
niže od nivoa ulice i radnje, gde su se povukli ostali osetivači - i nastavio da se
spušta do podruma i zaključanih vrata.
Bolivarovi vojnici su već bili tamo, odgovarajući na telepatsku komandu.
Razvalili su zaključana vrata moćnim, krupnim šakama, zarivajući čvrste kandže
tvrdih srednjih prstiju u čelični okvir poput poluga, a zatim su udruženim snagama
iščupali vrata iz okvira.
Prvi koji su ušli uključili su ultraljubičaste lampe postavljene u okviru vrata.
Električni zraci boje indiga spržili su njihova tela prepuna virusa i vampiri su se
raspali uz vriske i oblake dima. Ostali su se povukli unazad ka spiralnim
stepenicama, odbijeni svetlom, i zaklonili oči. Nisu bili u stanju da vide šta je sa
druge strane vrata.
Bolivar se prvi povukao ruku pred ruku, uz stepenice, pre gužve. Starac je
možda još tu.
Bolivar mora da pronađe drugi način da uđe.
Tada je primetio da su ostali osetivači napeti i okrenuti ka razbijenim
prozorima i ulici, poput pasa poentera koji su nešto nanjušili. Prva među njima -
devojčica u kaljavim gaćicama i majici na bretele - zarežala je i nagnula se preko
šiljatih krhotina stakla ka ulici.
Devojčica je naletela pravo na Angela, skačući na sve četiri uz gracioznost
laneta. Stari rvač se povukao ka ulici, ne želeći da se suoči s njom, ali ona je
krenula ka najvećoj meti, odlučna da ga se dočepa. Skočila je, crnih očiju i
otvorenih usta, a Angel je aktivirao svoj rvački potencijal i pozabavio se njome
kako da je u pitanju izazivač koji se baca na njega s vrha ograde ringa. Primenio je
poljubac anđela, oborivši otvorenim dlanom devojčicu usred skoka. Njeno malo
telo odletelo je dobrih desetak metara i stropoštalo se na ulicu.
Angel se odmah povukao. Jedno od njegovih velikih razočarenja u životu jeste
to što ne poznaje nijedno dete koje je napravio. Bila je vampir, ali izgledala je tako
ljudski - još je bila dete - i krenuo je ka njoj sa ispruženom rukom. Okrenula se i
zašištala. Njene slepe oči bile su poput dva crna ptičja jajeta. Žaoka je skočila ka
njemu, dugačka svega jedan metar, znatno kraća od žaoki odraslih vampira. Vrh je
zamlatarao pred njegovim očima poput đavoljeg repa i Angel se paralizovao od
užasa. Gas je brzo intervenisao. Dokrajčio ju je oštrim zamahom mača zasekavši
površinu puta od čega su poletele varnice.
Ubistvo je pokrenulo ubilačku pomamu kod ostalih vampova. U brutalnoj bici,
Gas i Safiri bih su brojčano nadjačani tri prema jedan, a zatim četiri prema jedan
kada su vampovi počeli da nadiru iz zalagaonice i podruma susednih zapaljenih
zgrada. Ili su mentalno prizvani u bitku, ili su jednostavno čuli zvono koje poziva
na večeru. Uništiš jednog stvora, a dva zauzmu njegovo mesto.
Tada je Gasu pokraj uva eksplodirao pucanj iz sačmare i napola presekao
nadirućeg vampa. Okrenuo se i ugledao gospodina Kvinlana, glavnog lovca na
vampire kako obara podivljale belokrvnike s vojničkom preciznošću. Sigurno je
došao iz podzemlja poput ostalih. Ili je sve vreme pratio Gasa i Safire iz tame
podzemlja.
Gas je u tom trenutku primetio - borbeni adrenalin izoštrio mu je čula - da pod
Kvinlanovom providnom kožom ne plivaju krvave gliste. Svi stari, uključujući i
lovce, prepuni su glista. Međutim, njegova gotovo svetlucava koža bila je
nepomična i glatka poput kore pudinga.
Međutim, odvijala se borba, i to otkriće je u trenutku otišlo u drugi plan.
Gospodin Kvinlan im je ubijanjem raščistio nešto neophodnog prostora. Sada
Safiri više nisu bili u opasnosti od opkoljavanja i borba se prenela sa ulice ka
zalagaonici. Deca su na sve četiri čekala na periferiji bitke, poput mladunaca
vukova koji čekaju da ubiju oslabljenog jelena. Kvinlan je ispalio još jedan hitac u
njihovom pravcu, i slepa stvorenja su se uz ciku razbežala dok je punio oružje.
Angel je slomio vrat vampiru oštrim uvrtanjem ruku. Tada se jednim brzim
pokretom, neuobičajenim za čoveka njegovih godina - i obima - okrenuo i
masivnim laktom razbio lobanju drugog vampa o zid.
Gas je ulučio priliku da se izvuče iz gužve i potrčao unutra s mačem u potrazi
za starcem. Radnja je bila prazna, tako da je potrčao gore u stari, predratni stan.
Mnoga ogledala su mu potvrdila da je na pravom mestu, ali nije bilo starca.
Naleteo je na dva ženska vampa dok je silazio i upoznao ih sa petom svoje
čizme pre nego što ih je rasporio srebrom. Njihovi samrtni vrisci ispunili su ga
adrenalinom dok je preskakao njihova tela izbegavajući belu krv koja curi niz
stepenice.
Stepenice su vodile u podzemlje, ali morao je da se vrati drugovima koji su se
borili za svoje živote i svoje duše pod nebom zaklonjenim dimom.
Pre nego što je izašao, primetio je deo razbijenog zida kraj stepenica i stare
bakrene cevi postavljene vertikalno. Položio je mač na staklenu tezgu sa broševima
i kamejama. Naime, ugledao je palicu za bejzbol Šlagera iz Luisvila. Potpisao ju je
Čak Noblauč. Na etiketi je pisalo da je cena 39.99 dolara. Zamahivao je njom dok
nije razbio stari zid od suvog maltera i pronašao gasovod, staru cev od livenog
gvožđa. Sa tri udarca palicom odvojio je spojnice - na sreću, bez stvaranja varnica.
Miris prirodnog gasa ispunio je prostoriju, izlazeći iz probijene cevi ne uz
hladno šištanje već uz promukli urlik.
Osetivači su se okupili oko Bolivara koji je osećao njihovu uznemirenost.
Borac sa sačmarom nije čovek. Vampir je.
Međutim, drugačiji je.
Osetivači nisu mogli da ga pročitaju. Čak i da je iz drugog klana - a očigledno
je da jeste - trebalo je da budu u stanju da Bolivaru prenesu neka saznanja o njemu,
ako u njemu ima glista.
Bolivar je bio zbunjen ovim čudnim prisustvom i krenuo je u napad. Međutim,
osetivači su pročitali njegovu nameru i preprečili mu put. Pokušao je da ih
odgurne, ali njihovo insistiranje je bilo toliko snažno da je zaslužilo njegovu
pažnju.
Nešto će se upravo desiti i morao je da pripazi.
Gas je ponovo uzeo mač i prosekao sebi put kroz još jednog vampa -
obučenog u odelo hirurga - dok je izlazio i kretao se ka obližnjoj zgradi. Tamo je
otkinuo komad zapaljenog prozorskog okvira i potrčao s njim nazad u bitku. Zabio
je oštar kraj u leđa ubijenog vampa. Drvo je stajalo uspravno poput baklje.
„Kriiim!“, dozivao je. Bilo mu je potrebno da ga srebrom nakinđureni ubica
pokriva dok u torbi za opremu traži samostrel. Preturao je u potrazi za srebrnom
strelom i najzad ju je pronašao. Gas je strgnuo komad odeće palog vampa, obmotao
ga oko vrha strele i čvrsto zavezao. Zatim je stavio strelu na samostrel, zapalio je i
uperio oružje ka radnji.
Ka Gasu je krenuo vamp u krvavoj odeći prikladnoj za teretanu, ali Kvinlan je
zaustavio divlji trk stvorenja snažnim udarcem u grlo. Gas je krenuo ka ivičnjaku,
urlajući: „Povucite se, cabrones!“ Zatim je naciljao i pustio zapaljenu strelu,
posmatrajući kako se probija kroz razbijeni prozor, šiba preko prostorije i zabija
se u suprotan zid.
Gas je bio u trku kada je zgrada razneta jednom jedinom eksplozijom. Fasada
od cigle sručila se na ulicu. Krov i drvene potporne grede rasprsnule su se poput
petarde.
Udarni talas je oborio vampire na tlo. Usisavanje kiseonika donelo je čudan
posteksplozivni muk, koji se mešao sa zujanjem u ušima.
Gas se najpre podigao, na kolena, a zatim na noge. Zgrade na uglu više nije
bilo, kao da ju je sravnilo gigantsko stopalo. Talas prašine se slegnuo, a vampovi
su počeli da se podižu oko njih. Mrtvi su ostali samo onih nekoliko koje su
pogodile cigle u letu. Ostali su se brzo oporavili od udara i ponovo okrenuli gladne
oči ka Safirima.
Krajičkom oka, Gas je ugledao Kvinlana kako trči ka suprotnoj strani ulice i
skače niz stepenice koje vode u podrumski stan. Gas nije shvatio zašto, sve dok
nije osmotrio razaranje koje je izazvao.
Eksplozivni udar je podigao dim u okolini. Nalet vazduha je stvorio pukotinu.
Proboj je rastavio mrak i obasjala ih je jasna, pročišćujuća sunčeva svetlost.
Dim se rastvorio, sunčeva svetlost se širila od mesta udara poput žutog fišeka
svetlosne moći - glupi vampovi prekasno su osetili zrake.
Gas je posmatrao kako nestaju oko njega uz sablasne krike. Tela su im padala,
trenutno svedena na paru i pepeo. Onih nekoliko što su se našli na bezbednoj
udaljenosti od sunca, okrenuli su se i utrčali u okolne zgrade kako bi se sakrili.
Samo su osetivači inteligentno postupili, predviđajući da će se sunce pojaviti,
i zgrabili su Bolivara. Mališani su se borili s njim, odvlačeći ga zajedničkim
snagama od nadolazećih zraka ubilačkog sunca. Iščupali su rešetku za ventilaciju na
trotoaru i odvukli ga pod zemlju tačno na vreme.
Safiri, Angel i Gas iznenada su se našli sami na ulici. I dalje su imali oružje u
rukama, ali pred sobom više nisu imali neprijatelje.
Još jedan sunčan dan u Harlemu.
Gas je prišao mestu eksplozije, zalagaonici raznetoj do temelja. Podrum je
sada zjapio otvoren, pun zadimljenih cigli i prašine koja se sleže. Pozvao je
Angela, koji je dohramao i pomogao Gasu da pomeri teže komade šuta i raščisti
put. Gas je sišao u ruševinu dok ga je Angel pratio. Čuo je cvrčanje, međutim, to je
bio samo presečen kabl kroz koji je još tekla struja. Odbacio je u stranu par cigli,
pretražujući pod u potrazi za telima, zabrinut zbog toga što se starac možda sve
vreme krio u podrumu.
Nije bilo leševa. Zapravo, nije pronašao bogzna šta osim praznih polica. Kao
da se starac nedavno spakovao i otišao.
Vrata podruma bila su oivičena ultraljubičastim lampama koje su trenutno
bljuvale narandžaste varnice. Možda je to bio nekakav bunker, sklonište
predviđeno za napad vampira - ili sef izgrađen tako da njihova vrsta ne može da
uđe.
Gas je ostao dole duže nego što je trebalo - dim se već ponovo gomilao,
ponovo zaklanjajući sunce. Kopao je po kršu u potrazi za nečim, bilo čim, što bi mu
pomoglo.
Angel je pronašao malu, zapečaćenu kutiju od srebra ispod pale grede. Prelep
pronalazak. Podigao ju je, pokazujući je bandi, a posebno Gasu.
Gas je uzeo kutiju. „Starac", izgovorio je i nasmešio se.
Železnička stanica Pensilvanija
Kada se 1910. godine otvorila stara stanica Pensilvanija, ljudi su je smatrah
spomenikom podignutim u čast neumerenosti. Raskošni hram masovnog transporta,
najveći enterijer u Njujorku, gradu naklonjenom neumerenosti čak i pre jednog
veka.
Rušenje originalne stanice, započeto 1963. godine, i njena zamena sadašnjom
zečjom jamom tunela i hodnika, istorijski je posmatrana poput katalizatora pokreta
za očuvanje spomenika savremene istorije, zbog toga što je to bio prvi - neki kažu i
najveći - promašaj „urbane rekonstrukcije."
Stanica Pensilvanija je ostala najprometniji saobraćajni čvor u Sjedinjenim
Državama, koji opslužuje 600 000 putnika svakog dana. Četiri puta više od Grand
Central stanice. Koristili su je Amtrakovi autobusi, Metropolitan transport, Nju
Džerzi tranzit - sa stanicom Port autoriti transhadson koja se nalazi samo jedan blok
dalje, a tada se do nje moglo doći podzemnim prolazom koji je već mnogo godina
zatvoren iz bezbednosnih razloga.
Moderna stanica Pensilvanija koristi iste podzemne platforme kao i originalna
stanica. Ef je rezervisao karte za Zaka, Noru i Norinu majku preko službe Kiston,
za voz koji ide kroz Filadelfiju do poslednje stanice i glavnog grada države
Harisburga. Taj put se obično prelazi za četiri sata, mada se očekuje značajno
kašnjenje. Kada stignu, Nora će proveriti kakva je situacija i pronaći prevoz do
kampa za devojčice.
Ef je ostavio kombi na praznoj taksi stanici, nešto dalje od železničke stanice i
krenuo sa njima kroz puste ulice. Nad gradom se nadnosio taman oblak, bukvalno i
figurativno. Dim je zloslutno lebdeo iznad njih dok su prolazili pored praznih
izloga. Stakla su bila slomljena, više nije bilo ni pljačkaša - većina se pretvorila u
pljačkaše ljudske krvi.
Kako je nisko pao grad, i kako brzo.
Tek kada su stigli do Sedme avenije i trga Džoi Luis, ispod natpisa Medison
skver garden, Ef je prepoznao nagoveštaj Njujorka od pre dve nedelje, od pre
mesec dana. Policajci i radnici iz lučke uprave u narandžastim prslucima
usmeravali su gomilu i održavali red dok su ih pomerali ka unutra.
Ljudi su se niz zaustavljene pokretne stepenice spuštali do velikog hola.
Neprekidan protok pešaka omogućio je stanici da ostane jedan od poslednjih
bastiona ljudskog roda u gradu vampira - opirući se kolonizaciji uprkos blizini
podzemlja. Ef je bio siguran da mnogi vozovi, ako ne i svi, kasne, ali dovoljno je
bilo i to što i dalje voze. Tešila ga je reka užurbanih ljudi. Da su vozovi stali,
izbila bi pobuna.
Radilo je samo nekoliko sijalica iznad glava. Sve radnje su bile zatvorene,
rafovi prazni, na preostalim izlozima rukom ispisani natpisi ZATVORENO DO
DALJEG.
Ječanje dolazećeg voza na nižoj platformi vraćalo je Efu samopouzdanje dok
je preko ramena prebacivao Norinu torbu i torbu gospođe Martinez. Nora je vodila
računa o tome da njena majka ne padne. U holu je vladao pravi krkljanac. Ipak, sa
dobrodošlicom je pozdravljao gomilu. Nedostajao mu je osećaj okruženosti
velikim brojem ljudi.
Vojnici Nacionalne garde čekali su ih napred, izobličeni od iscrpljenosti.
Ipak, gledali su lica ljudi koji prolaze, a Efovo lice se nalazilo na poternici.
A pošto mu je i Setrakijanov srebrom napunjeni pištolj zadenut za pojas na
leđima, Ef je odlučio da ih prati samo do velikih plavih stubova koji ukazuju na put
ka izlazu na Amtrakove perone iza ugla.
Marijela Martinez je izgledala uplašeno i pomalo ljutito. Gomila ju je činila
nervoznom. Norinoj majci, bivšoj zdravstvenoj radnici, pre dve godine je
dijagnostikovana rana faza Alchajmerove bolesti. Ponekad je mislila da Nora ima
šesnaest godina, što je povremeno dovodilo do rasprave o tome ko je zadužen da
brine za koga. Međutim, danas je bila tiha, skrhana i povučena u sebe. Bila je van
svog uobičajenog stanja i nervozna zbog toga što nije kod kuće. Nije se besno
raspravljala sa preminulim suprugom; nije insistirala na tome da se obuče kao za
zabavu. Nosila je kišni mantil preko kućne haljine boje šafrana, kosa joj je bila
upletena u debelu sivu pletenicu. Zak joj se već dopao. Držala ga je za ruku tokom
vožnje, zbog čega je Ef bio veoma zadovoljan, mada ga je srce bolelo.
Ef je kleknuo pored svog sina. Dečak je gledao u stranu kao da ne želi ovo da
radi, kao da ne želi da se pozdravi. „Pomaži Nori sa gospođom Martinez, okej?“
Zak je klimnuo glavom. „Zašto moramo u kamp za devojčice?“
„Zato što je Nora devojčica i već je išla tamo. Tamo ćete biti samo vas troje.
„I ti", dodao je Zak brzo. „Kada dolaziš?"
„Uskoro, nadam se.“
Ef je spustio ruke na Zakova ramena. Zak je podigao ruke i stegnuo Efove
podlaktice. „Obećavaš?"
„Čim budem mogao."
„To nije obećanje."
Ef je stisnuo dečakova ramena i slagao. „Obećavam."
Zak mu nije poverovao, Ef je to odmah video. Osetio je da ih Nora posmatra.
„Zagrli me." Rekao je Ef.
„Zašto?", pitao je Zak, povukavši se malo. „Zagrliću te kada te budem video u
Pensilvaniji."
Ef se nasmešio. „Samo jedan zagrljaj da mi pomogne da preživim do tada.“
„Ne shvatam zašto..."
Ef ga je privukao i čvrsto zagrlio dok je masa jurila kraj njih. Dečak se
otimao, ali ne zdušno. Ef ga je poljubio u obraz i pustio.
Ustao je i Nora se progurala ispred njega, nežno gurnuvši Efa dva koraka
unazad. Odlučno ga je gledala smeđim očima. „Reci mi sada. Šta planiraš?"
„Da se pozdravim s tobom."
Stajala je tako blizu, kao žena koja se oprašta od voljenog, samo što mu je
prstima čvrsto pritisnula najniži deo grudne kosti i uvrtala ga poput šrafa. „Nakon
što odemo - šta ćeš učiniti? Želim da znam."
Ef je pogledao ka Zaku koji je stajao sa Norinom majkom predano je držeći za
ruku. „Šta misliš? Pokušaću ovo da zaustavim."
„Mislim da je prekasno za to, i ti to znaš. Pođi s nama. Ako činiš ovo zbog
starog - znaj da je i meni stalo do njega. Ali, gotovo je, oboje to znamo. Pođi s
nama. Pregrupisaćemo se tamo. Smislićemo sledeći potez. Setrakijan će razumeti."
Ef je osetio kako ga privlači snažnije od bola koji izaziva svojim prstima na
njegovim grudima. „Još imamo šansu", rekao je. „Verujem u to.“
„Mi...“, pobrinula se da shvati da misli na njih dvoje... „takođe imamo šansu,
ako oboje odmah odemo odavde."
Ef je spustio poslednju torbu sa svog ramena i prebacio je na njeno. „Torba s
oružjem", rekao je. „Ako naletite na probleme."
Suze besa krenuše joj niz lice. „Treba da znaš da ću te zauvek mrzeti ako
uradiš nešto glupo."
Klimnuo je glavom.
Poljubila ga je i zagrlila. Rukom je opipala pištolj na njegovim leđima i
pogled joj se smračio. Povukla se kako bi ga pogledala u lice. Ef je na trenutak
pomislio da će ga iščupati i oduzeti mu ga. Međutim, samo se ponovo približila sve
do njegovog uva i dotaknula ga obrazom mokrim od suza.
„Već te mrzim.“ Prošaputala je.
Krenula je, ne gledajući ga dok je privlačila svoju majku i Zaka i vodila ih ka
tabli sa obaveštenjima o polascima.
Ef je čekao i gledao Zaka kako odlazi. Dečak se okrenuo kada su sigli do ugla
i potražio ga pogledom. Ef je mahnuo, visoko podigavši ruku - ali, dečak ga nije
video. Glok zadenut za Efov pojas iznenada je postao teži.
Unutar bivšeg štaba projekta Kanarinac na uglu Jedanaeste i Dvadeset sedme
ulice, direktor Centra za kontrolu bolesti, doktor Everet Barns, dremao je u
kancelarijskoj stolici Efraima Gudvedera. Zvonjava telefona je dopirala do
njegove svesti, ali ne dovoljno snažno da ga probudi. Bilo je potrebno da ga ruka
FBI agenta prodrma za rame.
Barns se pridigao, odagnavajući san. Osećao se osveženo. „Vašington?”,
nagađao je.
Agent je odmahnuo glavom. „Gudveder."
Barns je pritisnuo dugme s upaljenom lampicom na stonom telefonu i podigao
slušalicu.
„Efraime? Gde se nalaziš?"
„Na stanici Pensilvanija. U telefonskoj govornici."
„Da li si dobro?"
„Upravo sam ukrcao sina na voz koji odlazi iz grada.“
„Zaista?"
„Spreman sam da dođem."
„Barns je pogledao agenta i klimnuo mu glavom. „Drago mi je što to čujem."
„Voleo bih da se vidim s tobom lično."
„Ostani tu gde si, odmah polazim."
Spustio je slušalicu i agent mu je dodao sako. Barns je bio obučen u
kompletnu mornaričku uniformu. Izašli su iz glavne kancelarije i sišli niz stepenice
do trotoara. Doktor Barns je ušao u parkirani crni džip. Seo je na suvozačko mesto,
a agent je upalio kola.
Udarac je usledio tako naglo da Barns nije ni shvatio šta se dešava. Ne njemu
- već agentu iz FBI-ja. Čovek je prosto pao napred, udarivši bradom sirenu.
Pokušao je da podigne ruke i tada je primio drugi udarac - sa zadnjeg sedišta. Ruka
s pištoljem. Bio je potreban još jedan udarac da se agent konačno onesvesti.
Skljokao se na vrata.
Napadač je već izašao i otvorio vrata sa vozačeve strane, izvukao
onesvešćenog čoveka i izbacio ga na trotoar kao da je u pitanju velika vreća za
prljav veš.
Efraim Gudveder je uskočio na vozačko sedište i zalupio vrata. Barns je
otvorio svoja vrata, ali Ef ga je uvukao unutra, usmerivši pištolj ka njegovoj butini,
radije nego ka njegovoj glavi. Samo bi doktor ili možda vojnik znao da čovek može
preživeti pucanj u glavu ili vrat, ali ranjena butna arterija znači sigurnu smrt.
„Zatvori vrata“, naredio je Ef.
Barns je tako i postupio. Ef je već ubacio automobil u brzinu i izjurio na
Dvadeset sedmu ulicu.
Barns je pokušao da se izmigolji dalje od pištolja u svom krilu. „Molim te,
Efraime. Hajde da porazgovar..."
„Odlično. Prvo ti.“
„Mogu li bar da vežem sigurnosni pojas?"
Ef je oštro skrenuo i odvratio: „Ne.“
Barns je video da je Efraim ubacio nešto u držač za čaše između njih: značku
agenta FBI-ja. Cev mu je i dalje bila pribijena čvrsto uz butinu, a Efova leva ruka
na volanu. „Molim te Efraime, budi veoma, veoma pažljiv..."
„Počni da pričaš, Everete." Ef mu je snažno pritisnuo nogu pištoljem. „Zašto
si do đavola još ovde? Zašto si u gradu? Želiš iz prvog reda da posmatraš
predstavu, a?“
„Ne znam o čemu govoriš, Efraime. Bolesni su ovde.“
„Bolesni", izgovorio je Ef sa omalovažavanjem.
„Zaraženi."
„Everete, ako nastaviš da kenjaš ovaj pištolj će opaliti."
„Pio si."
„A ti si lagao. Želim da znam zašto nema jebenog karantina!“ Efov bes je
ispunio unutrašnjost kola. Oštro je skrenuo kako bi izbegao izubijan i opljačkan
kombi za isporuku. „Zašto nema kompetentnog pokušaja da se ovaj užas obuzda",
nastavio je. „Zašto je dozvoljeno da se razbukta? Odgovori mi!“
Barns se pribio uz vrata, cvileči poput malog dečaka. „Stvari više nisu u
mojim rukama!”, odvratio je.
„Pusti me da pogađam. Samo izvršavaš naređenja."
„Ja... ja prihvatam svoju ulogu, Efraime. Kada je došlo vreme da se donese
odluka, ja sam je doneo. Ovaj svet, svet koji smo mislili da poznajemo, Efraime -
nalazi se na prekretnici.”
„Ma šta kažeš.“
Barnsov glas je postao za nijansu hladniji. „Pametno je stati na njihovu stranu.
Nemoj razmišljati srcem, Efraime. Sve glavne institucije su ugrožene, direktno ili
indirektno. Pod tim podrazumevam da su ili korumpirane ili podrivene iznutra. Ovo
se zbiva na najvišim nivoima.
Ef je klimnuo glavom. „Eldrič Palmer.”
„Da li je to zaista bitno u ovom trenutku?"
„Meni je bitno.”
„Kada pacijent umire, Efraime - kada više nema nade da će se oporaviti - šta
radi dobar lekar?“
„Nastavi da se bori."
„Produžio bi agoniju? Zaista? Kada je kraj izvestan i bliži se. Kada više ne
možeš da ga spaseš - nudiš li pacijentu ublažavanje bolova i odlaganje neizbežnog?
Ili dopustiš prirodi da obavi svoje?”
„Prirodi! Gospode, Everete.”
„Ne znam kako to drugačije da nazovem.”
„Ja to nazivam eutanazijom. Cele ljudske rase. Stojiš u svojoj mornaričkoj
uniformi i puštaš je da umre na stolu.”
„Očigledno si odlučio ovo da shvatiš lično, Efraime, ali ja nisam izazvao ove
događaje. Krivi bolest, a ne doktora. Donekle sam zgrožen koliko i ti. Ali, ja sam
realan, neke stvari ne možeš rešiti time što ćeš poželeti da prođu. Učinio sam to što
sam učinio zato što nisam imao izbora."
„Uvek postoji izbor, Everete. Uvek. Jebi ga - ja to znam. Ali ti... ti si
kukavica, izdajnik i, što je najgore - jebena budala.”
„Izgubićeš ovu bitku, Efraime. U stvari, ako se ne varam, već si je izgubio."
„Videćemo", odvratio je Ef. Već su bili na drugoj strani grada. „Ti i ja.
Zajedno ćemo to otkriti!"
Sotebi
Aukcijska kuća Sotebi osnovana je 1744. godine. Posreduje u trgovini
umetničkih dela, dijamanata i u međunarodnom prometu nekretnina u četrdeset
zemalja. Glavne aukcijske sale nalaze se u Londonu, Hong Kongu, Parizu, Moskvi i
Njujorku. U Njujorku Sotebi zauzima prostor u aveniji Jork između Sedamdeset
prve i Sedamdeset druge ulice, blok dalje od FDR Drajva i Ist Rivera. U
desetospratnici sa staklenim frontom nalaze se specijalistička odeljenja, galerije i
prostorije za aukcije. Neke od njih su obično otvorene za javnost.
Međutim, ne i danas. Pripadnici privatnog obezbeđenja u zaštitnim maskama
raspoređeni su po trotoaru i unutar zgrade iza obrtnih vrata. Na Aper Ist Sajdu su se
trudili da zadrže privid uljudnosti, mada su mnogi delovi grada oko njih tonuli u
haos.
Setrakijan je izrazio želju da se prijavi za predstojeću aukciju, tako da su
njemu i Fetu date maske i dozvoljeno im je da uđu.
Foaje u prednjem delu zgrade bio je izuzetno prostran, uzdizao se sve do vrha.
Deset nivoa ograđenih balkona. Setrakijanu i Fetu dodeljena je pratnja i odvedeni
su liftom do kancelarije predstavnice kuće na petom spratu.
Predstavnica je navukla papirnu masku na lice kada su ušli, ne pokazujući
nameru da izađe ispred stola. Rukovanje nije higijenski. Setrakijan je povukao
šaku, ona je klimnula glavom i pružila mu formulare.
„Potrebno mi je ime i broj vašeg brokera. Molim vas, navedite i listu svojih
računa. Kao i dokaz namere da ćete se nadmetati na licitaciji u formi odobrenja na
jedan milion dolara. To je standardni depozit za ovu vrstu aukcije."
Setrakijan je bacio pogled ka Fetu, premećući penkalo krivim prstima. „Bojim
se da sam trenutno bez brokera. Međutim, posedujem neke interesantne antikvitete.
Biće mi drago da ih ponudim u zalog."
„Žao mi je.“ Već mu je otela formulare, vraćajući ih u fioku svog stola.
„Ako biste mi dozvolili", rekao je Setrakijan, pruživši joj penkalo, ali ona
nije pokazala nameru da ga dotakne. „Ono što zapravo želim jeste da pogledam
katalog predmeta, pre nego što odlučim."
„Plašim se da tu privilegiju imaju samo ljudi koji će učestvovati u
nadmetanju. Kao što ste verovatno primetili, obezbeđenje je na visokom nivou,
zbog nekih predmeta koji su u ponudi..."
„Occido Lumen"
Progutala je pljuvačku. „Upravo tako. Taj predmet je okružen... mistikom, kao
što verovatno i znate. S obzirom na to kakvo je stanje na Menhetnu... i da nijedna
aukcijska kuća nije uspešno ponudila Lumen na prodaju već dva veka... pa, čovek
ne mora biti posebno sujeveran da poveže ta dva detalja."
„Siguran sam da postoji i izražen finansijski momenat. Zašto bi se inače
aukcija uopšte održavala? Sotebi veruje da provizija od prodaje nadilazi rizik
povezan s donošenjem Lumena na aukciju."
„Ne mogu da komentarišem poslovnu politiku."
„Molim vas." Setrakijan je položio ruku na njen sto, nežno, kao da je položio
ruku na njen dlan. „Da li postoji mogućnost da starac samo pogleda katalog?"
Iza maske, oči su joj ostale bezosećajne. „Ne mogu vam ga pokazati."
Setrakijan je pogledao Feta. Gradski istrebljivač gamadi ustao je i skinuo
masku. Izvadio je svoju značku. „Ne dopada mi se što moram ovo da radim, ali -
želim odmah da vidim nadzornika zgrade. Osobu nadležnu za ovu nekretninu."
Direktor Sotebija za Severnu Ameriku ustao je sa stolice kada je nadzornik
zgrade ušao sa Setrakijanom i Fetom. „Šta ovo znači?"
„Gospodin kaže da moramo da evakuišemo zgradu.” Odvratio je nadzornik
zgrade, zadihan i crven u licu.
„Da evakuišemo... šta?“
„Kaže da ima ovlašćenje da zatvori zgradu na sedamdeset dva sata, koliko
traje inspekcija."
„Sedamdeset dva... ali, šta će biti s aukcijom?"
„Otkazuje se", odvratio je Fet i naglasio to slaganjem ramena. „Osim...“
Iza maske, direktorovo lice postalo je bezizražajno, kao da je iznenada
shvatio.
„Grad se ruši oko nas i baš ste sada odlučili da zatražite mito?"
„Ne zanima me mito", odvratio je Fet. „Verovatno samo na osnovu jednog
pogleda možete da procenite da sam lud za umetnošću."
Bio im je dozvoljen ograničen pristup Occido Lumenu. Odveli su ih do
privatne prostorije staklenih zidova u okviru velikog trezora iza dvoja zaključanih
vrata na devetom spratu. Neprobojni kovčeg otključan je i uklonjen, a Fet je
posmatrao Setrakijana kako se priprema da pogleda tom koji je dugo tražio. Bele
pamučne rukavice prekrivale su njegove krive prste.
Starac je položio knjigu na kitnjasti stalak od bele hrastovine. Dimenzija
30x20x4 centimetra, 489 rukom ispisanih strana na pergamentu, povezanih kožom i
okovanih pločama od čistog srebra preko prednje i zadnje korice, kao i hrbata. I
same stranice oivičene su srebrom.
Fet je konačno shvatio kako to da je se Drevni nikada nisu dočepali. Zašto
Gospodar nije jednostavno došao da je uzme odavde.
Srebrna obloga. Knjiga je bukvalno bila van njihovog domašaja.
Dve kamere na lučnim držačima snimile su otvorene stranice i prošle dile
sliku ka prevelikim plazma monitorima na zidu pred njima. Prva oslikana strana
predstavljala je detaljan crtež figure sa šest izrastaka urađenih finim, svetlucavim
srebrnim listićima. Stil i sićušna kaligrafija koja ga okružuje pričaju priču o
drugom vremenu, drugom svetu. Feta je privlačilo poštovanje s kojim je Setrakijan
baratao knjigom. Zapanjio ga je kvalitet izrade, ali što se tiče samog umetničkog
dela, Fet nije imao pojma šta gleda. Čekao je da čuje starčevo objašnjenje. Znao je
samo da postoje jasne sličnosti između ovog dela i crteža koje je Ef otkrio u tunelu
podzemne železnice. Tu su bila čak i tri mesečeva srpa.
Setrakijan se usredsredio na dve strane, jednu sa tekstom i drugu bogato
ilustrovanu. Osim očigledne umešnosti umetnika, Fet nije razumeo šta je na slici
toliko privuklo starca - da su mu krenule suze na oči.
Dali su im petnaest minuta, ali ostali su znatno duže. Setrakijan je žurno
kopirao nekih dvadeset osam simbola. Samo što Fet nije mogao da uoči te simbole
na crtežima. Nije ništa rekao, samo je čekao da Setrakijan - očigledno frustriran
zbog svojih ukočenih, krivih prstiju - ispuni dva papira ovim simbolima.
Starac je ćutao dok su se vozili liftom nazad ka foajeu. Nije ništa rekao sve
dok nisu izašli iz zgrade i odmakli daleko od naoružanih pripadnika obezbeđenja.
„Stranice imaju vodeni žig. To može da primeti samo uvežbano oko. Na
primer, moje.“ Najzad je izustio.
„Vodeni žig? Mislite, kao kod novčanica?"
Setrakijan je klimnuo glavom. „Sve stranice u knjizi. Bila je to uobičajena
praksa kada su u pitanju magijski priručnici i alhemijske studije. Čak i kod prvih
špilova karata za tarot. Shvataš? Na stranama je odštampan tekst, ali ispod njega
postoji još jedan sloj. Utisnut direktno u papir u vreme njegovog presovanja. To je
pravo znanje. Sigil. Skriveni simbol - ključ..."
„Simboli koje ste precrtali..."
Setrakijan se potapšao po džepu, uveravajući se da su crteži i dalje u
njegovom posedu.
Zatim je zastao pošto mu je nešto privuklo pažnju. Fet je krenuo za njim preko
ulice do velike zgrade preko puta Sotebija. Kuća Meri Mening Valš jeste bolnica
koju vode kaluđerice karmelitskog reda iz njujorške arhiepiskopije.
Setrakijana je privukao zid od cigala levo od ulazne nadstrešnice. Grafit je
iscrtan narandžastim i crnini sprejom. Fetu je bio potreban trenutak da shvati da je
to grublja, stilizovana verzija crteža iz knjige zaključane na jednom od poslednjih
spratova zgrade preko puta - knjige koju niko nije video desetinama godina.
„Šta je ovo, do đavola?”, pitao je Fet.
„To je on - njegovo ime“, odvratio je Setrakijan. „Njegovo pravo ime. Žigoše
grad njime. Naziva ga svojim.”
Setrakijan je skrenuo pogled i osmotrio dim na nebu. Dim koji je zaklonio
sunce.
„A sada da pronađemo način da se dočepamo te knjige”, rekao je.
Izvod iz dnevnika Efraima Gudvedera
Dragi Zak,
Treba da znaš da ovo moram da uradim - nije u pitanju arogancija (ja nisam
heroj, sine) već uverenje. Kada sam te ostavio na stanici - iskusio sam strašniji bol
nego ikada u životu. Znaj da se nisam opredelio za čovečanstvo umesto za tebe.
Ono što ću sada učiniti, činim zbog tvoje budućnosti - samo tvoje. Činjenica da će
ostatku čovečanstva to biti od koristi, sporedna je stvar. Ovo radim zato da ti
nikada, nikada ne budeš morao da učiniš ništa slično: da biraš između svog deteta i
svoje dužnosti.
Od trenutka kada sam te prvi put držao u naručju, znao sam da ćeš biti jedina
prava ljubav mog života. Jedino ljudsko biće kojem ću dati sve, ne očekujući da
zauzvrat dobijem bilo šta. Molim te, shvati da nikom drugom ne verujem dovoljno
da bih mu poverio ono što ću upravo pokušati da uradim. Istorija prethodnog veka
mahom je ispisana oružjem. Ispisali su je ljudi koje je uverenje nateralo na
ubijanje. Uverenje i njihovi lični demoni. Ja imam i jedno i drugo. Ludilo je
stvarno, sine - sada je postojanje ravno ludilu. To više nije nered u umu, već u
spoljnoj realnosti. Možda mogu to da promenim.
Biću žigosan kao kriminalac, možda će me smatrati ludim - ali, nadam se da
će s vremenom sa mog imena biti uklonjena ljaga i da ćeš me ti, Zakarije, ponovo
čuvati u srcu.
Ne postoje reči koje mogu da opišu ono što osećam prema tebi, kao i
olakšanje zbog toga što si na bezbednom sa Norom. Molim te, razmišljaj o svom
ocu, ne kao o čoveku koji te je napustio, koji je prekršio obećanje, već kao o
čoveku koji je želeo da se postara o tome da preživiš napad na našu vrstu. Kao o
čoveku pred kojim su teške odluke i čoveku kakav ćeš jednog dana postati.
Takođe te molim da se sećaš svoje majke - onakve kakva je nekada bila. Naša
ljubav će živeti dok god ti živiš. Ti si naš najveći dar svetu - u to ne sumnjam.
Tvoj otac.
Uprava za vanredno stanje, Bruklin
Zgrada Uprave za vanredno stanje nalazila se u zamračenom delu Bruklina.
Četrdeset godina stari i pedeset miliona dolara vredni objekti UVS-a, služili su kao
centralna tačka za koordinaciju tokom vanrednog stanja u Njujorku. U njoj se nalazi
Operativni centar za vanredno stanje za 130 njujorških agencija, koji ima najnovije
audio-vizuelne i informativne sisteme i nezavisne generatore. Ovaj štab je izgrađen
nakon što je prethodni objekat u Svetskom trgovinskom centru uništen devetog
septembra. Osmišljen je tako da ostvari koordinaciju između javnih agencija u
slučaju katastrofe širokih razmera. Zbog toga su pomoćni elektromehanički sistemi
obezbeđivali neprekidan rad i prilikom nestanka struje.
Zgrada je funkcionisala upravo onako kako je i predviđeno. Problem je bio u
tome što mnoge agencije čiji je rad trebalo da koordiniše - lokalne, državne,
federalne i neprofitne - ili nisu bile dostupne, ili nisu imale dovoljno osoblja ili su,
po svemu sudeći, bile napuštene.
Srce gradske mreže za vanredne situacije još je snažno kucalo, ali je premalo
informacija stizalo do njegovih udova - kao da je grad doživeo srčani udar.
Ef se plašio da će propustiti priliku. Vraćanje preko mosta oduzelo mu je
znatno više vremena nego što je očekivao: većina ljudi koji su bili u stanju i bili
voljni da napuste Menhetn već su to učinili, tako da su krš i napuštena vozila
otežavali prelaz. Neko je zavezao dva kraja ogromne žute cerade za jednu od
nosečih sajli mosta. Lepršala je na vetru poput stare mornaričke karantinske
zastave na jarbolu ukletog broda.
Doktor Barns je sedeo bez reči, stežući ručku iznad prozora, shvatajući najzad
da mu Ef neće reći kuda su se uputili.
Ekspresnim putem Long Ajland kretali su se znatno brže. Ef je posmatrao
naselja dok je prolazio pored njih, smotrivši prazne ulice sa nadvožnjaka, tihe
benzinske stanice i prazne parkinge ispred prodavnica.
Znao je da mu je plan opasan. Više očajan nego organizovan. Plan psihopate.
Ali, što se njega tiče, to je bilo u redu: ludilo je svuda oko njega. Ponekad je sreća
veći adut od pripreme.
Stigao je tačno na vreme da uhvati početak Palmerovog obraćanja preko
radija. Parkirao se u blizini železničke stanice, isključio motor i okrenuo se ka
Barnsu.
„Izvadi svoju identifikaciju. Zajedno ćemo ući u UVS. Pištolj će mi biti ispod
jakne. Ako bilo kome bilo šta kažeš ili pokušaš da skreneš pažnju obezbeđenja,
ubiću osobu kojoj si se obratio, a onda ću ubiti tebe. Veruješ li mi?“
Barns je pogledao Efa u oči. Klimnuo je glavom.
„Sada ćemo krenuti. Brzo.“
Prišli su zgradi Uprave za vanredno stanje sa Petnaeste ulice, po kojoj su sa
obe strane bila parkirana službena vozila. Fasada od žutomrkih cigli podsećala je
na osnovnu školu. Prostirala se dužinom celog bloka, ali imala je samo dva sprata.
Iza nje se uzdizao toranj sa predajnikom, okružen žičanom ogradom. Pripadnici
Nacionalne garde stajali su na travnjaku, udaljeni jedan od drugog po desetak
metara i obezbeđivali zgradu.
Ef je ugledao kapiju iza koje se nalazi parking i unutra povorku automobila sa
upaljenim motorima, verovatno Palmerovu. Limuzina koja se nalazila u sredini
izgledala je gotovo predsednički i sigurno je bila otporna na metke.
Znao je da mora da se dočepa Palmera pre nego što uđe u kola.
„Koračaj uspravno", rekao je Ef s rukom oko Barnsovog lakta, vodeći ga duž
trotoara pored vojnika, ka ulazu.
Grupa protestanata dobacivala im je sa druge strane ulice, držeći natpise o
božjem gnevu, tvrdeći da je Amerika izgubila veru u Njega i da ih je On sada
napustio. Sveštenik u otrcanom odelu stajao je na niskim lestvama i čitao stihove iz
Otkrovenja. Oko njega su ljudi stajali sa otvorenim dlanovima, gestom
blagosiljanja, okrenuti ka UVS-u i molili se nad gradskom agencijom. Na jednom
plakatu bila je rukom iscrtana ikona Isusa Hrista sa krunom od trnja na krvavoj
glavi, s vampirskim zubima i bleštavim crvenim očima.
„Ko će nas sada izbaviti?!", uzviknuo je otrcani monah.
Efu je niz grudi curio znoj, pored srebrom napunjenog pištolja zadenutog za
pojas.
Eldrič Palmer je sedeo za stolom u Operativnom centru za vanredno stanje,
pred mikrofonom i bokalom s vodom. Bio je okrenut ka video-zidu na kojem je
treperila slika pečata Kongresa Sjedinjenih Država.
Sam, ne računajući vernog pomoćnika, gospodina Ficvilijama, Palmer je
nosio svoje uobičajeno tamno odelo i izgledao malčice bleđe nego obično, nekako
skupljeno u stolici.
Naborane ruke spuštene na sto nepomično su čekale.
Preko satelitske veze upravo će prisustvovati hitnoj sednici Kongresa
Sjedinjenih Država. Ovo obraćanje bez presedana, sa pitanjima koja će uslediti,
takođe će putem interneta uživo prenositi sve radio-televizijske mreže i njihova
dopisništva koja su i dalje u funkcionalnom stanju, širom planete.
Gospodin Ficvilijam je stajao tik iza opsega kamere, sa dlanovima
prekrštenim u visini pojasa i posmatrao prostor izvan obezbeđene prostorije. Od
130 radnih postaja skoro sve su bile zauzete, ali ipak niko nije radio. Sve oči su
posmatrale monitore.
Nakon kraćeg uvodnog obraćanja, pred polupraznom odajom na Kapitolu,
Palmer je pročitao pripremljenu izjavu sa telopa iza kamere.
„Želim da se pozabavim ovim pitanjem opasnosti po javno zdravlje tako što
ću vas obavestiti da sam, zajedno sa Stounhart grupacijom, na dobrom položaju
koji omogućava da intervenišem, reagujem i ohrabrim vas. Danas vam
predstavljam trostruki plan akcije za Sjedinjene Američke Države i svet.
„Prvo, obezbediću neposredan zajam od tri milijarde dolara gradu Njujorku,
kako bi gradske službe nastavile da funkcionišu i uspostavile karantin širom grada.
Drugo, kao predsednik i predsedavajući upravnog odbora Stounhart grupacije,
lično garantujem za kapacitet i sigurnost isporuke hrane širom nacije, preko našeg
transportnog sistema i različitih postrojenja za preradu mesa.
Treće, preporučio bih da se preostale procedure Komisije za nadzor
nuklearnih kapaciteta suspenduju kako bi nuklearnoj elektrani Lokust veli bilo
dozvoljeno da odmah počne da radi, što bi bilo direktno rešenje za trenutne
katastrofalne probleme u njujorškoj električnoj mreži."
Kao šef projekta Kanarinac u Njujorku, Ef je već nekoliko puta bio u Upravi
za vanredne situacije. Poznavao je proceduru na ulazu, koji su obezbeđivali
naoružani profesionalci navikli da se nose sa drugim naoružanim profesionalcima.
Zato su Barnsovu identifikacionu karticu detaljno proučavali, dok je Ef samo
ubacio značku i pištolj u korpu i brzo prošao kroz detektor za metal.
„Da li vam je potrebna pratnja, direktore Barnse?“, pitao je radnik
obezbeđenja.
Ef je čvrsto stegnuo Barnsovu ruku. „Znamo put.“ Ispitivanje Palmera pripalo
je grupi od tri predstavnika Demokratske stranke i dva predstavnika Republikanske
stranke. Najviše ga je ispitivao visoki činovnik Državne bezbednosti, odbornik
Nikolas Fron iz trećeg njujorškog kongresnog distrikta, takode član Finansijskog
komiteta. Priča se da glasači ne veruju ćelavim i bradatim ljudima; ipak, Fron je
razbio to verovanje i već tri puta se uspešno kandidovao.
„Što se tiče karantina, gospodine Palmere - moram reći da je dockan štalu
zabraviti kada je konj ukraden.“
Palmer je sedeo položivši ruke na jedan jedini list papira pred sobom.
„Uživam kada citirate narodne izreke, odborniče Fron. Ali, kao neko ko je odrastao
uz sve privilegije, možda ne shvatate da preduzimljivi farmer može osedlati drugog
konja kako bi pronašao ukradenog. Američki farmeri nikada ne bi odustali od
dobrog konja. Smatram da ni mi ne treba to da radimo."
„Takode mi je veoma interesantno to što povezujete svoj omiljeni projekat, taj
nuklearni reaktor koji ste pokušali na silu da progurate kroz proceduru, sa svojim
predlogom. Nisam uveren da je pravo vreme da se takva elektrana užurbano stavlja
u pogon. Voleo bih da znam kako će to tačno pomoći, kada problem nije u
nedostatku energije već u prekidu isporuke."
„Odborniče Frone", odvratio je Palmer, „dve elektrane koje opslužuju državu
Njujork trenutno ne rade, zbog preopterećenja i ispadanja iz stroja izazvanog
brojnim padovima napona u sistemu. To je pokrenulo lančanu reakciju negativnih
posledica. Zalihe vode su se smanjile zbog nedostatka pritiska, što će dovesti do
velikog zagađenja ako se taj problem odmah ne reši. To utiče na železnički
transport duž severoistočnog koridora, sigurnosnu proveru putnika u vazdušnom
saobraćaju, pa čak i na putovanje drumovima, pošto električne pumpe za benzin
više ne rade. To je poremetilo rad mobilne telefonije, što utiče na rad službi za
hitne slučajeve širom države, službi poput hitne pomoći, što direktno ugrožava
građane."
„Što se tiče nuklearne elektrane", nastavio je Palmer, „koja se nalazi u vašem
distriktu, ona je u potpunosti spremna za rad. Prošla je sve preliminarne provere,
ali birokratske procedure zahtevaju da se čeka. Imate elektranu koja je potpuno
sposobna za rad - elektranu protiv koje ste lično vodili kampanju i kočili njeno
pokretanje na svakom koraku - koja je u stanju da snabdeva energijom veći deo
grada ako se aktivira. Sto četiri takve elektrane snabdeva dvadeset procenata
države strujom, ali ovo je prva nuklearna elektrana koja je izgrađena u Sjedinjenim
Državama od incidenta u nuklearki Ostrvo Tri milje, 12 1978. godine. Reč
„nuklearno" ima negativnu konotaciju, ali to je zapravo održiv izvor energije koji
smanjuje emisiju ugljenika. To je naša jedina čestita zamena za fosilna goriva."
Odbornik Fron je rekao: „Dozvolite mi da prekinem vašu ekonomskopropagandnu
poruku, gospodine Palmere. Uz dužno poštovanje, zar ova kriza nije
prosto „prodaja stvari oštećenih u požaru" za superimućne ljude poput vas? Čista
„šok doktrina"? Lično me veoma interesuje šta ćete učiniti sa Njujorkom kada ga
budete celog posedovali."
„Kao što sam već objasnio, ovo će biti kredit na dvadeset godina bez
kamate..."
Ef je bacio isprave FBI-ja u kantu i nastavio sa Barnsom ka Operativnom
centru za vanredno stanje koji se nalazio u srcu zdanja. Svima je pažnju zaokupljao
Palmer, čije su lice posmatrali na mnogim monitorima.
Ef je ugledao ljude iz Stounhart grupacije, obučene u tamna odela, okupljene u
sporednom hodniku koji vodi ka staklenim vratima. Na znaku pored strelice pisalo
je: BEZBEDNA SOBA ZA KONFERENCIJE.
Efa je obuzeo hladan znoj kada je shvatio da će skoro sigurno umreti ovde.
Ako uspe u onome što je naumio, sasvim će sigurno umreti ovde. Zaista, najviše se
plašio toga da će nastradati pre nego što uspe da ubije Eldriča Palmera.
Ef je nagađao gde se nalazi izlaz koji vodi ka garaži. Okrenuo se ka Barnsu i
prošaputao: „Pretvaraj se da ti je loše."
„Šta?"
„Pretvaraj se da ti je loše. Siguran sam da nećeš morati mnogo da se
naprežeš."
Ef ga je vukao za sobom pored sale za konferencije ka izlazu. Jedan od ljudi iz
Stounhart grupacije stajao je pokraj staklenih vrata. Pored njega je svetleo znak
toaleta za muškarce.
„Evo ga, gospodine", rekao je Ef, otvorivši vrata Barnsu. Barns je ušao držeći
se za stomak i nakašljavajući se u šaku. Ef je prevrnuo očima ka čoveku iz
Stounharta, čiji se izraz lica uopšte nije promenio.
Bili su sami u toaletu. Iz zvučnika se čuo Palmerov glas. Ef je izvadio pištolj.
Odveo je Barnsa do najdalje pregrade i posadio ga na spušten poklopac šolje.
„Namesti se udobno", rekao je.
„Efraime", odvratio je Barns. „Sigurno će te ubiti."
„Znam", rekao je Ef udarivši Barnsa pištoljem pre nego što je zatvorio vrata.
„Zbog toga sam i došao."
Odbornik Fron je nastavio: „Postoje izveštaji u medijima koji govore o tome
da ste vi i vaše pristalice, pre nego što je ova ludnica započela, opustošili svetsko
tržište srebra u pokušaju da steknete monopol. Iskreno, postoje mnoge luđačke
priče vezane za ovu epidemiju. Neke od njih - bile istinite ili ne - pogodilo su
metu. Mnogi ljudi su poverovali u njih. Da li vi to igrate na kartu ljudskih strahova
i sujeverja? Ili je ovo, kao što se nadam, manje od dva zla - prosta pohlepa?"
Palmer je podigao papir sa stola pred sobom. Presavio ga je po dužini, zatim
još jednom i pažljivo ga stavio u unutrašnji! džep sakoa. Učinio je to polako, ne
skidajući pogled s kamer koja ga povezuje sa Vašingtonom.
„Odborniče Fron, verujem da je ovo one vrsta sitničavosti sputavanja koja nas
je dovela do ovih mračnih vremena. Postoj evidencija o tome da sam donirao
maksimalnu sumu koju zakon dopusta vašim protivnicima u svakoj kampanji i vi mi
se sada zbog toga...“
. „Ovo je nečuvena optužba!", prekinuo ga je Fron uzvikom.
„Gospodo", rekao je Palmer, „pred sobom vidite starca. Krhkog čoveka
kojem je ostalo samo ]oš malo vremena na ovom svetu. Čoveka koji želi dobrim da
uzvrati naciji koja mu je u ovom životu toliko toga dala. Sada sam u jedinstvenoj
prilici da to sprovedem u delo. Unutar granica koje predviđa zakon - nikada iznad
njih. Niko nije iznad zakona. Zato sam i želeo danas da položim račun pred vama.
Molim vas, dozvolite da poslednje delo jednog patriote bude plemenito. To je sve.
Hvala vam.“
Gospodin Ficvilijam mu je povukao stolicu i Palmer je ustao praćen gungulom
i udaranjem čekića iz odaje na video-zidu ispred njega.
Ef je stajao kraj vrata i slušao. Napolju je bilo aktivnosti, ali ne dovoljno. Bio
je u iskušenju da malo otvori vrata, ali otvarala su se na unutra i sigurno bi ga
videli.
Privukao je dršku pištolja, držeći ga u pripravnosti.
Pored njega je prošao čovek koji kao da je govorio u voki-toki: „Dovezi
kola.“
Ef je shvatio da je došlo vreme. Duboko je udahnuo, uhvatio rukom kvaku i
izašao iz toaleta pravo u susret ubistvu.
Dva stounhartovca u tamnim odelima kretala su se ka drugom kraju hodnika,
ka vratima koja vode napolje. Ef se okrenuo na drugu stranu i video ih kako skreću
iza ugla ka njemu. Odmah su ga ugledali.
Efov tajming nije bio savršen. Zakoračio je u stranu, kao da im se sklanja sa
puta, trudeći se da izgleda nezainteresovano.
Najpre je ugledao male prednje točkove. Iza ugla su stizala invalidska kolica.
Dve uglačane cipele bile su položene na spuštene podnoške.
Bio je to Eldrič Palmer. Izgledao je veoma sitno i krhko. Kao kreč bele ruke
presavio je u uleglom krilu. Gledao je pravo napred, ne u Efa.
Jedan od prethodnika je skrenuo ka Efu, kao da želi da mu zakloni pogled na
prolazećeg milijardera. Palmer je bio udaljen manje od pet metara. Ef više nije
mogao da čeka.
Srce mu je divlje tuklo. Izvukao je pištolj iz pojasa. Sve se u isto vreme
odvijalo usporeno i odjednom.
Ef je podigao pištolj i skočio nalevo, kako bi izbegao stounhartovca koji inu
se našao na putu. Šaka mu je zadrhtala, ali ruka je stajala pravo i dobro je naciljao.
Ciljao je najveću metu - grudi čoveka u stolici - i stisnuo obarač. Međutim,
vodeći stounhartovac se bacio na Efa - žrtvujući se znatno brže nego što je bilo koji
agent Tajne službe to učinio za predsednika Sjedinjenih Američkih Država.
Metak je pogodio čoveka u grudi, tupo udarivši u štitnik ispod odela. Ef je
reagovao na vreme i odgurnuo čoveka u stranu pre nego što je ovaj uspeo da ga
obori. Ponovo je opalio, ali pošto je izgubio ravnotežu, srebrni metak se odbio o
Palmerova invalidska kolica.
Ef je opalio još jednom, ali stounhartovci su se bacili pred Palmera. Treći
metak se zabio u zid. Posebno krupan čovek sa frizurom marinca, koji je gurao
kolica, počeo je da trči, gurajući svog dobročinitelja napred i time katapultirao
stounhartovce na Efa. Oborili su ga.
Okrenuo se dok je padao, uperivši ka izlazu ruku u kojoj je držao pištolj. Još
jedan pokušaj. Podigao je šaku da puca u naslon stolice, pored krupnog
telohranitelja - ali nečija cipela mu je zgazila podlakticu i metak je pogodio tepih,
a oružje mu je ispalo iz ruke.
Ef se nalazio na dnu sve veće gomile. Tela su se slivala iz glavne prostorije.
Povici, vrisci. Ruke su grabile Efa, povlačile mu udove. Iskrenuo je glavu, tek
toliko da kroz ruke i noge svojih napadača vidi invalidska kolica kako nestaju kroz
dupla vrata ka blistavoj svetlosti sunca.
Ef je urliknuo u agoniji. Njegova jedina šansa zauvek je nestala. Trenutak mu
je iskliznuo.
Starac je utekao nepovređen.
Sada je svet praktično njegov.

Postrojenje Blek Forest
. Gospodar je stajao u punoj visini unutar mrklog mraka velike odaje ispod
fabrike za preradu mesa i bio u stanju pune električne budnosti, usredsreden na
meditaciju. Činio je to sve intenzivnije dok je suncem oprljena koža nastavljala da
se ljušti sa nekada ljudskog tela, otkrivajući sirov, crveni dermis.
Gospodareva glava se okrenula za nekoliko stepeni na svom velikom, širokom
vratu ka ulazu, kako bi posvetio pažnju Bolivaru. Nema potrebe da mu Bolivar
podnosi izveštaj o onome što je već znao, o onome što je Gospodar - preko
Bolivara - već video: o dolasku ljudskih lovaca u zalagaonicu, očigledno u nadi da
će pronaći Setrakijana i katastrofalnoj bici koja je usledila.
Iza Bolivara, osetivači su se snebivali na sve četiri, poput kraba. „Videli su“
nešto što ih je uznemirilo, što je Bolivar naučio da zaključi po njihovom ponašanju.
Neko dolazi. Uznemirenost osetivača umirilo je to što Gospodar očigledno
nije zabrinut zbog dolaska uljeza.
Gospodar je rekao: Drevni su zaposlili plaćenike koji će loviti tokom dana.
To je znak njihovog očaja. Stari profesor?
Bolivar je odvratio: Iskrao se pre našeg napada. Osetivači su unutar
domaćinstva osetili da je još živ.
Skriva se. Kuje zaveru. Sneva intrigu.
Uz isto očajanje kao i Drevni.
Ljudi postaju opasni tek kada više nemaju šta da izgube.
Zujanje motornog vozila i zvuk guma koje se kotrljaju preko zemljanog puta
najavili su dolazak posetioca - Eldriča Palmera. Telohranitelj ga je pratio,
osvetljavajući prolaz plavim svetlečim štapićima, pošto njihove ljudske oči nisu
videle u tami.
Osetivači su se povukli pred invalidskim kolicima, puzeći delimično i po
zidovima, i šištali trudeći se da ostanu van radijusa hemijskog osvetljenja.
„Još stvorenja”, rekao je Palmer tiho, nesposoban da sakrije gađenje pri
pogledu na šlepu decu vampire i prazne poglede njihovih crnih očiju. Milijarder je
bio besan. „Zašto baš u ovoj rupi?“
Dopada mi se.
Palmer je sada, pri blagom sjaju plavog svetla, prvi put video da se
Gospodareva koža ljušti. Komadi su popadali po zemlji oko njegovih stopala poput
dlaka oko berberske stolice. Palmera je uznemirio pogled na sirovo meso ispod
ispucale spoljašnjosti Gospodarevog tela i brzo je počeo da govori kako mu
Gospodar ne bi pročitao misli kao gatara koja zaranja u kristalnu kuglu.
„Slušajte. Čekao sam i učinio sve što ste tražili od mene. Nisam dobio ništa
zauzvrat. Upravo su pokušali da me ubiju! Želim svoju nagradu odmah! Više
nemam strpljenja. Daćete mi ono što ste mi obećali, ili vas više neću finansirati -
da li ste me razumeli? Ovo je kraj!“
Gospodareva koža je zakrckala dok se njegova visoka glava naginjala napred.
Čudovište je zaista bilo zastrašujuće, ali Palmer neće ustuknuti.
„Moja prevremena smrt, ako do nje dođe, zakočiće ceo plan. Nećete više
imati moć nad mojom voljom - niti mojim resursima."
Gospodar je u odaju pozvao Ajkhorsta, izopačenog nacističkog komandanta.
Zakoračio je iza Palmera u sumagličastu plavu svetlost. Valjalo bi da obuzdaš svoj
ljudski jezik u prisustvu Der Meistera.
Gospodar je pokretom ruke utišao Ajkhorsta. Njegove crvene oči bile su kao
purpurne na plavoj svetlosti dok je fiksirao Palmera. Biće tako. Ispuniću ti želju za
besmrtnošću. Za jedan dan.
Palmer je zapanjeno zamucao. Najpre zbog toga što ga je iznenadila
Gospodareva iznenadna kapitulacija - nakon svih ovih godina truda. A zatim, zato
što je shvatio koliki će korak načiniti. Skočiće u ambis smrti, a zatim izroniti s
druge strane...
Biznismenu u njemu bile su potrebne dalje garancije. Ali se deo njega
posvećen intrigama ugrizao za jezik.
Ne postavljaju se uslovi čudovištu poput Gospodara. Od njega se traže usluge,
a njegova darežljivost prihvata uz zahvalnost.
Još jedan dan smrtnog života. Palmer je pomislio da bi u njemu možda mogao
i da uživa.
Plan je u punom zamahu. Moje leglo maršira kopnom. Ima nas na svim
kritičnim destinacijama, naš krug se širi u gradovima i provincijama širom planete.
Palmer je progutao svoja očekivanja i rekao: „Dok krug sledbenika raste,
omča se u isto vreme steže.“ Rukama je opisao scenario, tako što je prepleo prste i
stegao dlanove imitirajući davljenje.
Zaista je tako. Preostaje nam još samo jedan zadatak pre Proždiranja.
Ajkhorst je izgledao kao patuljak pored Gospodara kada je ovaj progovorio:
Knjiga.
„Naravno", odvratio je Palmer. „Biće vaša. Ali, moram da pitam... ako već
poznajete sadržaj..."
Nije neophodno da ja posedujem knjigu. Neophodno je da je ne poseduje niko
drugi.„
Zašto ne raznesete zgradu u kojoj će se održati aukcija? Ili čitav blok?"
Grube metode u prošlosti nisu dovele do rezultata. Ova knjiga je imala suviše
života. Moram biti apsolutno siguran u to kakva je njena sudbina. Želim da je
gledam kako gori.
Gospodar se ispravio do svoje pune veličine. Nešto mu je odvratilo pažnju,
kako se to već samo Gospodaru dešavalo.
Nešto je video. Gospodar je fizički bio s njima u jami, međutim, vantelesno je
posmatrao svet kroz nečije tuđe oči - kroz oči jednog od svojih mladunaca.
Palmer je unutar svog uma čuo jednu reč koju mu je Gospodar uputio:
Dečak.
Palmer je potom čekao objašnjenje koje nije usledilo. Gospodar se vratio u
sadašnjost. Vratio se uz obnovljeno samopouzdanje, kao da je upravo video
budućnost.
Svet će sutra goreti, a dečak i knjiga biće moji.
Fetov blog
Ubijao sam.
Usmrćivao.
Ovim rukama kojima sada kucam.
Probadao sam, sekao, tukao, smrskavao, kidao udove, odsecao glave.
Odeća i čizme bili su mi umrljani njihovom belom krvlju.
Uništavao sam. Uživao sam u uništavanju.
Mogli biste reći da sam istrebljivač i da sam se za ovo spremao čitavog
života. Razumem to stanovište. Ali, ne mogu da ga podržim.
Jedno je kada vam pacov pojuri uz ruku gonjen slepim strahom.
A nešto sasvim drugo suočiti se s pripadnikom ljudskog roda i ubiti ga.
Izgledaju kao ljudi. Veoma nalikuju meni i vama.
Ja više nisam istrebljivač. Sada sam lovac na vampire.
Postoji još nešto.
Nešto što ću samo ovde napisati, zato što se ne usuđujem da to kažem bilo
kome. Zato što znam šta će pomisliti.
Znam šta će osetiti.
Znam šta će videti kada me pogledaju u oči.
Sve to ubijanje?
Dopada mi se na neki način.
Dobar sam u tome.
Mogao bih da budem odličan.
Ovaj grad pada, verovatno će i svet uskoro pasti. Apokalipsa je krupna reč,
teška reč, kada čovek shvati da se zapravo suočava s njom.
Nemoguće je da sam jedini. Sigurno postoje drugi ljudi poput mene. Ljudi koji
se celog života osećaju nepotpuno. Koji se nikada nisu uklapali. Koji nikada nisu
razumeli zašto su ovde, ili šta treba da rade. Koji nikada nisu odgovorili na poziv
zato što ga nikada nisu čuli. Zato što im se ništa nije obratilo.
Do sada.
Stanica Pensilvanija
Nori se učinilo da je skrenula pogled samo na trenutak. Dok je zurila u veliku
tablu i čekala da objave broj njihovog koloseka, pogled joj se zamaglio. Krajnje
iscrpljena, potpuno se isključila.
Prvi put u ko zna koliko dana, nije razmišljala ni o čemu. Nije razmišljala o
vampirima, o strahu, o planovima. Opustila se i misli su joj odlutale ka svetu
snova, mada su joj oči ostale otvorene.
Kada se osvestila, imala je osećaj da se budi iz sna u kojem pada. Zadrhtala
je, trgnula se i naglo udahnula.
Okrenula se. Zak je bio kraj nje i slušao svoj ajpod.
Međutim, njena majka je nestala.
Nora se osvrtala unaokolo, ali nije je videla. Skinula je Zaku slušalice i on joj
se priključio u potrazi.
„Sačekaj ovde“, rekla je Nora, pokazujući ka torbama. „Ne pomeraj se!“
Progurala se kroz gomilu ljudi koji čekaju kraj table za objavljivanje
polazaka. Tražila je procep, otvor u masi, put koji je njena majka za sobom
ostavila. Međutim, ništa nije videla.
„Mama!“
Povišeni glasovi su privukli Norinu pažnju. Krenula je ka njima, izlazeći iz
gomile u blizini blizu velikog hola, pored kapije zatvorene prodavnice delikatesnih
proizvoda. Ugledala je svoju majku kako maltretira zbunjenu porodicu iz južne
Azije.„
Esme!“, urlala je Norina majka, prizivajući ime svoje pokojne sestre, Norine
preminule tetke.
„Skini čajnik s ringle, Esme. Voda je provrila. Čujem da je provrila!“
Nora je najzad stigla do nje, uzela je za ruku i promucala izvinjenje ljudima
koji ne govore engleski i njihovim mladim ćerkama. „Hajde, mama."
„Tu si, Esme“, rekla je. „Šta to gori?“
„Hajde, mama.” Nori su krenule suze.
„Spalićeš mi kuću!”
Nora je stegnuta majku za ruku i povukla je nazad kroz gomilu, ignorišući
gunđanje i uvrede. Zak je stajao na prstima i tražio ih pogledom u gomili. Nora mu
ništa nije rekla, nije želela da se raspadne pred dečakom. Međutim, ovo je za nju
ipak bilo suviše. Svi imaju tačku pucanja. Nora se ubrzano približavala svojoj.
Njena majka je bila tako ponosna na svoju ćerku. Najpre je diplomirala
hemiju na Fordamu, zatim otišla na medicinski fakultet da specijalizira biohemiju u
Džonu Hopkinsu. Nora je sada shvatala da je njena majka tada verovatno
pretpostavljala da će joj ćerka biti bogata doktorka. Gledajući unazad, pomislila je
da je odrastanje u senci Ostrva Tri milje verovatno uticalo na njen život više nego
što je mogla da zamisli. U Centru za kontrolu bolesti imala je državnu platu, znatno
nižu od pozamašnih prihoda svojih kolega. Međutim, bila je mlađa - želela je da
radi. Biće vremena za zarađivanje.
Jednog dana, njena majka se izgubila na putu ka prodavnici. Odjednom nije
umela da zaveže pertle, uključila bi rernu i izašla napolje. Sada je razgovarala s
mrtvima. Kada su joj dijagnostikovali Alchajmerovu bolest, Nora je morala da
odustane od svog sopstvenog stana kako bi se brinula o svojoj sve bolesnijoj
majci. Odlagala je potragu za odgovarajućom ustanovom u kojoj bi se o njoj
starali, uglavnom zbog toga što nije bila sigurna da li to sebi može da priušti.
Zak je primetio da je Nora uznemirena, ali ostavio ju je na miru, osetivši da
ne želi da razgovara o tome. Ponovo je nestao pod slušalicama.
Iznenada, satima nakon predviđenog vremena, broj njihovog voza konačno se
pojavio na tabli, najavljujući približavanje voza. Usledila je trka. Guranje, urlanje,
laktanje i vređanje. Nora je sakupila njihove torbe, uhvatila majku pod ruku i
doviknula Zaku da se pokrene.
Stvari su krenule od lošeg ka gorem kada je Amtrakov službenik stojeći na
vrhu uskih stepenica koje vode do koloseka rekao da voz još nije spreman. Nora se
našla na kraju besne gomile - toliko daleko da nije bila sigurna da li će uspeti da
uđu u voz, čak i sa plaćenim kartama u rukama.
Zato je uradila nešto što je obećala sebi da nikada neće raditi: iskoristila je
svoju značku Centra za kontrolu bolesti i probila se na čelo gomile. Pravdala se
pred sobom da to ne čini zbog sebe, već zbog majke i Zaka. Ipak, čula je uvrede i
osećala kako je svaki putnik u masi seče pogledom dok se gomila polako
razdvajala, zavidljivo ih propuštajući da prođu.
Tada se učinilo da je sve bilo uzalud. Kada su konačno pustili putnike da se
spuste niz stepenice ka podzemnom koloseku, Nora je shvatila da se nalazi pred
praznim šinama. Voz je ponovo negde zadržan i niko nije hteo da im kaže zašto, niti
da im objasni koliko će to trajati.
Nora je pustila majku da sedne na torbe smeštene na najpovoljnijoj poziciji
pokraj žute linije. Ona i Zak su podelili poslednje pakovanje hostes krofni, a Nora
im je dozvolila i da popiju par gutljaja vode iz poluprazne flaše koju je ponela.
Popodne je prošlo. Krenuće - ako sve bude u redu - nakon sumraka, zbog čega
se Nora veoma unervozila. Planirala je i očekivala da tokom noći bude daleko van
grada i na putu ka severu. Stalno se naginjala preko ivice platforme, osmatrajući
tunele, privijajući oružje uz sebe.
Nalet vazduha iz tunela doneo je svima olakšanje. Svetlo je najavilo
približavanje voza i svi su ustali. Noru i njenu majku je neki čovek sa ogromnim
rancem gotovo gurnuo preko ivice. Voz je skliznuo u stanicu i svi su počeli da se
guraju za poziciju - dok su se vrata čudesno zaustavljala ispred Nore. Najzad je
nešto krenulo kako treba.
Vrata su se otvorila i reka ljudi ih je unela unutra. Zauzela je dva sedišta za.
majku i Zaka, gurajući njihove stvari na policu iznad glave, osim Zakovog ranca -
koji je držao na krilu - i Norine torbe s oružjem. Nora je stala ispred njih,
dodirujući kolenima njihova kolena i slegnula šipku iznad glave.
Ostali su uleteli unutra. Kada su se ukrcali, svesni toga da će finalna faza
njihovog egzodusa upravo početi, putnicima je laknulo i pokazali su nešto više
uljudnosti. Nora je posmatrala kako muškarac ustaje da bi žena sa detetom sela.
Neznanci su pomagali jedni drugima sa torbama. Među srećnicima koji su uspeli da
se ukrcaju odmah se razvio osećaj zajedništva.
Noru je obuzeo osećaj blagostanja. Najzad je počela slobodno da diše.
„Dobro si?“, pitala je Zaka.
„Nikad bolje", odvratio je uz blago kolutanje očima, trudeći se da razmrsi
žice ajpoda. Zatim je stavio slušalice u uši.
Kao što se i plašila, mnogi putnici - neki s kartama, neki bez karata - nisu
uspeli da uđu u voz. Nakon što su se vrata s mukom zatvorila, neki su lupali po
prozorima, dok su drugi preklinjali stanične službenike koji su izgledali tako kao da
bi radije i sami bili u vozu. Oni koji su ostali ličili su na ratne izbeglice i Nora je
zatvorila oči i izgovorila kratku molitvu za njih - a zatim još jednu za sebe, za
oproštaj što je svoje voljene stavila iznad tih stranaca.
Srebrni voz je krenuo na zapad, ka tunelima ispod reke Hadson. Vagonom se
razlegao aplauz. Nora je posmatrala kako svetla stanice nestaju, a zatim su počeli
da izlaze iz podzemlja ka površini - poput plivača koji izranjaju da udahnu vazduh.
Osetila se dobro unutar voza koji seče tamu kao što srebrni mač preseca
vampire. Spustila je pogled ka izboranom licu svoje majke i posmatrala kako joj se
kapci spuštaju. Dva minuta ljuljuškanja u vozu i već je utonula u san.
Kada su izašli iz stanice, napolju je već pao mrak. Kratko su jurili iznad
zemlje, a zatim se spustili u tunel ispod reke Hadson. Dok je kiša zasipala prozore
voza, Nori je zastao dah od onoga što je ugledala. Letimično je osmotrila anarhiju,
zapaljene automobile, plamen u daljini, ljude koji se bore pod kapima crne kiše.
Ljude koji trče po ulicama - da li ih nešto juri? Lovi? Da li su to uopšte ljudi?
Možda su oni ti koji love.
Pogledala je Zaka i otkrila da je i dalje usredsreden na displej ajpoda. Nora
je u toj dubokoj koncentraciji prepoznala deo oca u sinu. Nora je volela Efa.
Verovala je da može voleti i Zaka - mada je znala tako malo o njemu. Ef i njegov
sin slični su na tako mnogo načina, nezavisno od izgleda. Ona i Zak če imati
dovoljno vremena da se upoznaju kada stignu do izolovanog kampa.
Ponovo je pogledala u noč, u tamu. Tu i tamo, nestašicu struje razbijali su
farovi kola i osvetljenje koje pokreću generatori. Svetlo je značilo nadu. Na obe
strane se pomaljalo zemljište, grad je počeo da se povlači. Nora se priljubila uz
prozor kako bi pratila njihovo napredovanje, kako bi odmerila koliko im je
potrebno da prođu kroz sledeći tunel i izađu iz Njujorka.
Tada je na najvišem uglu niskog zida ugledala obrise figure u blesku svetla.
Nora je zadrhtala zbog ove prikaze koja izgleda poput predskazanja zla. Nije mogla
da otrgne pogled s nje dok se voz približavao... tada je figura počela da podiže
ruku.
Pokazivala je ka vozu. Ne samo ka vozu - činilo se da pokazuje direktno ka
Nori.
Voz je usporio dok je prolazio, ili se Nori samo učinilo, pošto joj je strah
iskrivio osećaj vremena i kretanja.
Nasmešena, blistava od kiše, prljave ravne kose, užasno rastegnutih usta i
očiju crvenih poput plamena - Keli Gudveder je zurila u Noru Martinez.
Pogledale su jedna drugu u oči dok je voz prolazio. Kelin prst je pratio Noru.
Nora je priljubila čelo uz staklo, zgađena prizorom vampira. Znala je šta će
Keli učiniti.
Keli je, uz životinjsku okretnost, skočila u poslednjem trenutku i nestala iz
Norinog vidokruga dok se hvatala za voz.
Fletlends
Setrakijan se zabrinuo čim je čuo Fetov kombi kako se zaustavlja sa zadnje
strane radnje. Žustro je prelistavao strane starog toma na stolu, trećeg toma
francuskog izdanja Collection des anciens alchimistes grecs, koje su Bertelot i
Ruel izdali u Parizu 1888. Prelazio je pogledom napred-nazad sa njenih
bakrorezom ukrašenih stranica ka listu papira sa simbolima koje je prekopirao iz
Lumena. Posebno je proučavao jedan simbol. Najzad je pronašao odgovarajuć
crtež. U tom trenutku su mu zastale i oči i ruke.
Šestokrili anđeo, sa krunom od trnja, slep i bez usta - ali sa brojnim ustima
koja mu oivičavaju krila. Kod njegovih stopala nalazio se poznat simbol - mesečev
srp - i jedna jedina reč.
„Argentum“, pročitao je Setrakijan. S poštovanjem je stegnuo požutelu
stranicu - a zatim iscepao bakrorez iz starog poveza i stavio ga u svoju beležnicu,
trenutak pre nego što je Fet otvorio vrata.
Fet se vratio pre sumraka. Bio je siguran da ga vampiri nisu otkrili, niti
pratili, što bi Gospodara dovelo pravo do Setrakijana.
Starac je radio za stolom pored radija i upravo je zatvarao jednu od svojih
starih knjiga. Slušao je tok šou, jedne od retkih stanica koje su još emitovale
program. Fet je osećao iskrenu blagonaklonost prema Setrakijanu. To je delom bio
rezultat veze koja se stvara među vojnicima tokom rata, bratstvo rođeno u rovu - u
ovom slučaju rov je grad Njujork. Osim toga, Fet je osećao izuzetno poštovanje
prema starcu koji je odbijao da prestane s borbom. Fet je smatrao da su on i
profesor veoma slični, po svojoj posvećenosti pozivu i količini znanja o svojim
protivnicima - očigledna razlika tiče se polja interesovanja; Fet se borio protiv
gamadi i napasti, dok se Setrakijan, još kao veoma mlad čovek, posvetio
iskorenjivanju neljudske rase parazitskih bića.
Na neki način, Fet je razmišljao o sebi i Efu kao o profesorovim surogatskim
sinovima. Braći po oružju, mada potpuno različitim. Jedan je iscelitelj, a drugi
istrebljivač. Jedan je univerzitetski obrazovan porodičan čovek visokog statusa,
drugi je radnik, samouki usamljenik. Jedan je živeo na Menhetnu, drugi u Bruklinu.
Ipak, medicinski naučnik, koji je u početku bio u središtu izbijanja virusa,
doživeo je da njegov uticaj potamni u mračnim danima nakon što je uzrok virusa
postao poznat. Dok se njegov pandan, gradski zaposlenik s malom radnjom u
Fletlendsu - i instinktima ubice - sada borio starcu uz bok.
Postojao je još jedan razlog zbog kojeg je Fet osećao bliskost sa
Setrakijanom. Nešto o čemu Fet nije mogao s njim da razgovara, niti je mogao sebi
to jasno da objasni. Fetovi roditelji su emigrirali u ovu zemlju iz Ukrajine (ne iz
Rusije, kao što su govorili ljudima i kao što je Fet tvrdio), ne samo u potrazi za
boljim uslovima života, poput svih emigranata, već i da bi pobegli od svoje
prošlosti. Otac Fetovog oca - što mu niko nikada nije rekao, zato što se u njegovoj
porodici to nije direktno spominjalo, posebno od strane njegovog mrzovoljnog oca
- bio je sovjetski ratni zarobljenik, regrutovan da radi u jednom od logora smrti
tokom Drugog svetskog rata. Da li je to bila Treblinka, Sobibor ili neko treće
mesto, Fet nije znao. To nije bilo nešto što je želeo da istraži. Uloga njegovog dede
u holokaustu otkrivena je dve decenije nakon završetka rata i tada je odveden u
zatvor. Tvrdio je, u svoju odbranu, da je bio žrtva nacista, da su ga naterali da radi
kao čuvar u logoru. Ukrajinci nemačkog porekla postavljani su na pozicije od
autoriteta, dok su ostali naporno radili ispunjavajući hirove sadističkih
komandanata logora. Tužioci su tokom posleratnih godina podneli dokaze i o
ličnom bogaćenju; na primer, Fetov deda nije mogao da objasni izvor novca
pomoću kojeg je osnovao svoju krojačku kompaniju. Međutim, dokrajčila ga je
njegova mutna fotografija u crnom odelu dok stoji pored bodljikave žice s
karabinom u rukama i rukavicama navučenim preko šaka, usana izvijenih u nešto
što su jedni nazivali zlobnim osmehom, a drugi grimasom. Fetov otac do kraja
života nije govorio o tome. Ono što je Fet saznao, saznao je od majke.
Kazna zaista može sustići buduće generacije - Fet je ovaj užasan teret nosio sa
sobom. Vreli stid uvek mu je kuvao u dnu stomaka. Realno, čovek nije odgovoran
za dela svog dede, ipak...
Čovek nosi grehove svojih predaka kao što nosi njihove crte lica. Kao što u
sebi nosi njihovu krv, tako nosi i njihovu čast i njihov razarajuć uticaj.
Fet nikada ranije nije u tolikoj meri patio od ove srodničke veze kao sada -
osim u snovima. Jedan se stalno ponavljao, uvek mu iznova prekidajući san. U
njemu, Fet se vraća u rodno selo svoje porodice, mesto koje nikada u životu nije
posetio. Za njega su zatvorena sva vrata i svi prozori dok sam korača ulicama.
Međutim, svi ga posmatraju. Iznenada, s jednog kraja ulice, divlja narandžasta
svetlost poleti ka njemu nošena vihorom galopirajućih kopita.
Ždrebac, sa zapaljenom kožom, grivom i repom, juri ka njemu. Konj je
potpuno obuhvaćen plamenom. Fet mu se uvek u poslednjoj sekundi izmakne s puta,
a zatim se okrene i posmatra životinju kako juri preko krajolika i ostavlja taman
trag dima za sobom.
„Kako je napolju?"
Fet je položio platnenu torbu. „Tiho. Zloslutno." Skinuo je jaknu i izvukao
puter od kikirikija i krekere ric iz džepa. Skoknuo je do svog stana da ih uzme.
Ponudio je Setrakijana. „Ima li vesti?"
„Ništa", odvratio je Setrakijan, posmatrajući kutiju s krekerima kao da će
odbiti užinu. „Ali, Efraim je odavno trebalo da se vrati."
„Mostovi su zakrčeni."
„Mmm.“ Setrakijan je izvukao papirno pakovanje i onjušio sadržaj pre nego
što je probao kreker. „Da li si nabavio mape?"
Fet se potapšao po džepu. Bio je u depou Odseka za javne radove u
Grejvsendu kako bi nabavio mape kanalizacije Menhetna, posebno Aper Ist Sajd.
„Naravno da sam ih se dočepao. Pitanje je - da li ćemo imati vremena da ih
upotrebimo?"
„Hoćemo. Siguran sam u to."
Fet se nasmešio. Starčeva vera uvek bi mu zagrejala srce. „Možete li mi reći
šta ste pronašli u knjizi?"
Setrakijan je spustio kutiju sa krekerima i zapalio lulu. „Pronašao sam... sve.
Da, pronašao sam čak i nadu. Ali... pronašao sam i naš kraj. Kraj svega."
Izvukao je reprodukciju crteža srpastog meseca koju je Fet slikao mobilnim u
podzemnoj železnici, a koju su pronašli i na stranicama Lumena. Starac ju je
precrtao tri puta.
„Vidiš? Ovaj simbol - poput samog vampira, kako je ranije viđen -
predstavlja arhetip. Nešto zajedničko čitavom ljudskom rodu. Istok i Zapad - ali
unutra se nalazi drugačija permutacija, vidiš li? Skrivena, ali s vremenom
obelodanjena, poput svih proročanstava. Obrati pažnju."
Uzeo je tri papira. Koristeći improvizovani montažni sto, osvetljen odozdo,
postavio je papire jedan preko drugog.
„Bilo koja legenda, bilo koje stvorenje ili simbol na koji naiđemo, već postoji
u beskrajnom kosmičkom rezervoaru u kojem arhetipovi čekaju. Senke koje vrebaju
ispred Platonove pećine. Mi, prirodno, verujemo da smo vešti i mudri, verujemo
da smo veoma napredni, a da su oni koji su živeli pre nas bili naivni i priprosti...
Dok u stvari samo pratimo odjeke reda u univerzumu, dok nas vodi..."
Tri meseca su se zarotirala na papiru i spojila.
„Ovo nisu tri meseca. Ne. To su pomračenja. Tri solarne eklipse. Svaka se
dešava na tačno utvrđenoj geografskoj širini i dužini, prateći ogroman raspon
godina - obeležavajući događaj koji se upravo odvija. Otkrivajući svetu geometriju
predskazanja."
Fet je zapanjeno shvatio da tri oblika zajedno tvore, u rudimentarnom obliku,
znak za biološku opasnost:
„Ali, ovaj simbol... Prepoznajem ga zbog posla. Dizajniran je tokom
šezdesetih. Čini mi se...“
„Svi simboli su večni. Postoje i pre nego što nam ušetaju u snove..."
„Pa, kako...“
„Oh, pa znamo", odvratio je Setrakijan. „Uvek znamo. Ne otkrivamo, ne
učimo. Samo se prisećamo stvari koje su zaboravljene..." Pokazao je ka simbolu.
„Upozorenje. Skriveno u našim umovima, probuđeno sada - dok se kraj
približava."
Fet je pogledao radni sto koji je Setrakijan potpuno preuzeo. Eksperimentisao
je sa fotografskom opremom, objašnjavao nešto poput „testiranja tehnike
metalurške srebrne emulzije", ali Fet to nije razumeo. Međutim, starac je izgleda
znao šta radi. „Srebro", rekao je Setrakijan. „Drevni alhemičari su ga zvali
argentum i predstavljali ovim simbolom..." Setrakijan je Fetu ponovo pokazao
sliku srpastog meseca.
„A ovo je..." rekao je Setrakijan izvadivši bakrorez koji predstavlja
arhanđela. „Sarijel. U izvesnim enohijanskim rukopisima 13 naziva se i Arazjal,
Asaradel. Veoma slično imenu Azrael ili Ozrijel..." 14 Kada je postavio bakrorez
pored crteža znaka za biološku opasnost i alhemijskog simbola srpastog meseca,
dobio je šokantnu sliku. Konvergenciju, pravac; cilj.
Setrakijan je osetio nalet energije i uzbuđenja. Ovo mu nije izbijalo iz glave.
„Ozrijel je anđeo smrti", rekao je Setrakijan. „Muslimani ga nazivaju „onaj od
četiri lica, mnogo očiju i mnogo usta. Onaj od sedamdeset hiljada stopala i četiri
hiljade krila." On ima onoliko očiju i jezika koliko ima ljudi na zemlji. Međutim, to
govori samo o tome kako se množi, kako se širi..."
Fetu su navirale misli. Ono što ga je najviše brinulo bilo je bezbedno
izvlačenje krvave gliste iz vampirskog srca koje je Setrakijan čuvao u tegli. Starac
je oivičio sto UV lampama na baterije kako bi zadržao glistu na tom skučenom
prostoru. Činilo se kao da je sve spremno, i tegla je bila na dohvat ruke, organ
veličine pesnice je pulsirao - ipak, kada je došlo vreme, Setrakijan nije bio rad da
iskasapi zlokobno srce.
Nagnuo se ka tegli, a pipasti izrastak je suknuo, dok mu se sisaljka nalik
ustima prilepila za staklo. Te krvave gliste su gadni sisavci. Fet je znao da je starac
hrani kapljicama svoje krvi već dekadama, da gaji ovu ružnoću i da se samim tim
na neki jeziv način vezao za nju. To je prirodno. Ali, Setrakijanovo oklevanje je
sadržalo emotivnu komponentu dublju od proste melanholije.
Više je nalikovalo istinskoj tuzi. Više je nalikovalo očaju.
Fet je nešto shvatio u tom trenutku. S vremena na vreme, tokom noći je viđao
starca kako se obraća tegli, kako hrani tu stvar iznutra. Sam je pod svetlošću sveca
zurio u nju, šaputao joj i mazio hladno staklo u kojem se nalazi užasno meso. Fet je
mogao da se zakune da je jednom čak čuo kako joj starac peva. Tiho, na nekom
stranom jeziku - ne na jermenskom - neku uspavanku...
Setrakijan je shvatio da ga Fet posmatra. „Oprostite mi, profesore", rekao je
Fet. „Ali... čije je to srce? Priča koju ste nam ispričali..."
Shvativši da je otkriven, Setrakijan je klimnuo glavom. „Da... priča o tome da
sam srce izvadio iz grudi mlade devojke u selu severne Albanije? U pravu si, ta
priča nije u potpunosti istinita."
Starcu su se oči ispunile suzama. Prva je skliznula niz obraz u tišini, a kada je
konačno progovorio, učinio je to šapatom - kao što je priča i zahtevala.

INTERLUDIJUM III
SETRAKIJANOVO SRCE

Zajedno s hiljadama ljudi koji su preživeli holokaust, Setrakijan je stigao u
Beč 1947. godine, gotovo bez ijedne pare, i nastanio se u sovjetskoj zoni grada.
Uspešno je kupovao, popravljao i preprodavao nameštaj koji niko nije potraživao
iz skladišta i sa imanja u sve četiri gradske zone.
Jedan od njegovih klijenata postao je njegov mentor: profesor Ernest Zelman,
jedan od retkih preživelih članova mitskog Weiner Kreis, odnosno Bečkog kruga,
filozofskog društva osnovanog početkom veka koje su nacisti raspustili. Zelman se
vratio u Beč iz izgnanstva nakon što mu je Treći rajh pobio skoro sve članove
porodice. Osetio je veliku empatiju prema mladom Setrakijanu. U Beču punom
bola i tišine - u to vreme se razgovor o „prošlosti” i nacizmu smatrao gnusnim -
Zelman i Setrakijan su nalazili utehu u međusobnom društvu. Profesor Zelman je
dozvoljavao Abrahamu da slobodno pozajmljuje knjige iz njegove bogate
biblioteke, a Setrakijan je, sa obzirom na to da je bio neženja i bolovao od
nesanice, proždirao knjige brzo i sistematski. Upisao je studije filozofije 1949.
godine, i nekoliko godina kasnije postao vanredni profesor filozofije na
rascepkanom, vrlo popustljivom Bečkom univerzitetu.
Nakon što je prihvatio finansiranje od grupe na čijem čelu se nalazio Eldrič
Palmer, američki industrijski magnat s brojnim investicijama u američkoj zoni
Beča i interesovanjem za okultno, tokom ranih šezdesetih godina, Setrakijanov
uticaj se veoma proširio, kao i njegova kolekcija predmeta, krunisana najvrednijom
imovinom, štapom za hodanje s vučjom glavom koji je pripadao misteriozno
nestalom Jusefu Sarduu.
Međutim, izvesni događaji i otkrića na terenu najzad su uverili Setrakijana da
se njegovi i Palmerovi interesi ne poklapaju. Palmerov cilj je zapravo potpuno
suprotan Setrakijanovoj nameri da otkrije i svetu izloži vampirsku zaveru - što je
dovelo do ružnog prekida odnosa.
Setrakijan je, bez ikakve sumnje, znao da je Palmer proširio glasine o
njegovoj vezi sa studentkinjom, što je dovelo do Abrahamovog otpuštanja s
univerziteta. Glasine su, nažalost, bile istinite. Oslobođen iznošenjem ove tajne u
javnost, Setrakijan se potom oženio ljupkom Mirijam.
Mirijam Sačer je kao dete preživela poliomelitis, tako da je na rukama i
nogama nosila proteze. Za Abrahama, ona je bila predivna ptičica koja nije mogla
da poleti. Mada je bila stručnjak za romanske jezike, prijavila se na nekoliko
Setrakijanovih seminara i polako privukla profesorovu pažnju. Odnosi sa
studentima bili su strogo zabranjeni. Mirijam je ubedila svog imućnog oca da
zaposli Abrahama kao njenog privatnog tutora. Da bi stigao do porodičnog imanja
Sačerovih, Setrakijan je morao da hoda čitav sat nakon što bi presedao iz jednog
tramvaja u drugi kako bi izašao iz Beča. U vili nije bilo struje, tako da su Abraham
i Mirijam u porodičnoj biblioteci čitali uz svetlo uljane lampe. Mirijam se kretala
uz pomoć invalidskih kolica koje je Setrakijan gurao pokraj polica kada su im bili
potrebni novi tomovi. Dok je to činio, do njega je dopirao mek, čist miris njene
kose. Taj miris ga je opijao, a sećanje na njega odvlačilo mu je pažnju tokom onih
par sati koje su provodili razdvojeno. Uskoro su se njihova uzajamna osećanja
otvoreno ispoljila i opreznost se pretvorila u zebnju dok su se skrivali u tamnim,
prašnjavim ćoškovima u potrazi za dahom i pljuvačkom jedno drugog.
Otpušten s univerziteta nakon veoma dugog procesa uklanjanja sa mesta
stalnog profesora, suočen s protivljenjem porodice Sačet, Setrakijan je pobegao s
devojkom plave krvi i tajno se venčao sa njom u Munčhofu. Bili su prisutni samo
profesor Zelman i šačica njenih prijatelja.
Kako su godine prolazile, Mirijam mu je postala partner u ekspedicijama,
uteha tokom mračnih vremena i istinski pristalica Setrakijanove borbe. Duže od
dekade, Setrakijan je obezbeđivao sredstva za život pisanjem pamfleta i radeći kao
kurator za antikvarnice širom Evrope. Mirijam je skromna sredstva iskorišćavala
kako je znala i umela. U kući Setrakijanovih, večeri su uglavnom bile jednolične.
Svake večeri, Abraham bi svojoj supruzi masirao noge mešavinom alkohola,
kamfora i biljaka, strpljivo trljajući bolne čvorove koji grče mišiće i tetive -
skrivajući činjenicu da ga dok to čini ruke bole koliko nju noge. Iz večeri u veče,
profesor je pripovedao Mirijam o drevnom znanju i mitovima, kazujući priče pune
skrivenog značenja. Završio bi pevušeći nemačke uspavanke kako bi joj pomogao
da zaboravi na bol i utone u san.
U proleće 1967. godine, Abraham Setrakijan je u Bugarskoj ušao u trag
Ajkhorstu. Glad za osvetom prema nacisti ponovo mu je zapalila vatru u stomaku.
Ajkhorst, njegov komandant u Treblinki, bio je čovek koji je Setrakijanu obezbedio
posao zanatlije. Takođe je obećao da će lično pogubiti svog omiljenog drvodelju.
Takav je žreb sudbina dodelila Jevrejinu u logoru.
Setrakijan je pratio njegov trag po Balkanu. Albanija je nakon rata bila pod
komunističkim režimom. Iz nekog razloga, strigoji su cvetali u sličnoj političkoj i
ideološkoj klimi. Setrakijan se nadao da će ga stari upravnik logora - mračni bog
tog kraljevstva industrijalizovane smrti - možda odvesti i do samog Gospodara.
Zbog njene fizičke nemoći, Setrakijan je ostavio Mirijam u selu izvan Skadra i
poveo natovarenog konja duž puta od petnaest kilometara do drevnog grada
Drivasta. Setrakijan je vukao nevoljnu životinju uz strmu krečnjačku padinu, duž
stare otomanske staze ka tvrđavi na vrhu planine.
Tvrđava Drivast (Kalaja e Drishtit) datira iz dvanaestog veka i izgrađena je
kao deo niza vizantijskih utvrđenja. Bila je pod vlašću Crnogoraca i nakratko pod
upravom Venecije, pre nego što su je 1478. godine osvojili Turci. Sada, skoro pet
stotina godina kasnije, u ruševinama tvrđave nalazili su se malo muslimansko selo,
džamija i zapušteni zidovi tvrđave koju je prisvojila priroda.
Setrakijan je otkrio da je selo prazno. Nije bilo znakova skorije aktivnosti. Sa
vrha se pružao veličanstven pogled na Dinarske planine na severu, Jadransko more
i Otrantska vrata na zapadu.
Trošno kameno utvrđenje sa vekovima tišine za sobom, predstavljalo je
idealnu lokaciju za svratište vampira. Ovo je Setrakijanu, sada kada se osvrne
unazad, trebalo da pokaže da stvari nisu onakve kakvim se čine.
U podzemnim odajama pronašao je kovčeg. Jednostavnu, modernu
šestougaonu kutiju od drveta čempresa. Bez metalnih delova, sa drvenim klinovima
umesto eksera i šarkama od kože.
Noč još nije pala, ali u sobi svetlo nije bilo dovoljno jako da bi mogao da
obavi posao. Zato je Setrakijan uzeo srebrni mač i pripremio se da pogubi svog
mučitelja. Sa spremnim oružjem u ruci podigao je poklopac krivim prstima.
Kovčeg je bio prazan. Prazniji od praznog: nije imao dno. Pričvršćen za tlo,
zapravo je služio kao neka vrsta vrata. Setrakijan je uzeo čeonu lampu iz torbe i
gvirnuo dole.
Pet metara niže nalazio se zemljani pod i tunel.
Setrakijan se opremio alatima - uključujući dodatnu baterijsku lampu, torbicu
s baterijama i dugačke srebrne noževe (još nije otkrio ubistvena svojstva
ultraljubičastog svetla kratkih talasa - pošto se UV lampe još nisu pojavile u
komercijalnoj upotrebi), a za sobom je ostavio svu hranu i veći deo vode. Zavezao
je uže za metalni okov na zidu i spustio se u tunel.
Smrad amonijaka od izmeta strigoja bio je veoma snažan, tako da je pažljivo
koračao da ne bi natopio čizme. Probijao se kroz prolaze, osluškujući kraj svake
okuke, urezujući znake na zidovima kada se tunel račvao. Nakon nekog vremena
otkrio je da se vratio do prvih znakova koje je urezao.
Razmislivši, odlučio je da se vrati do ulaza pod kovčegom. Izaći će, sabrati se
i sačekati da stanovnici ustanu nakon sumraka.
Kada se vratio do ulaza i podigao pogled, otkrio je da je poklopac kovčega
zatvoren. Uže je nestalo.
Setrakijan je dugo lovio strigoje. Na nepovoljan obrt događaja nije reagovao
strahom, već besom. Odmah se okrenuo i jurnuo nazad u tunele, znajući da mu
opstanak zavisi od toga da li će biti predator ili plen.
Ovog puta je krenuo drugim putem i najzad naleteo na četvoročlanu porodicu
iz sela. Bili su strigoji, crvene oči su zasvetlucale kada se pojavio, slepo se
odražavajući u snopu svetla baterijske lampe.
Međutim, bili su suviše slabi za napad. Od svih četvoro, samo je majka ustala.
Setrakijan je na njenom licu primetio karakteristike neuhranjenog vampira: meso je
potamnelo, a žaoka se proviđela kroz zategnutu kožu na grlu; osim toga, bili su
prilično ošamućeni i dremljivi.
Oslobodio ih je - s lakoćom i bez milosti.
Uskoro je naišao na još dve porodice. Jedna je bila nešto snažnija, ali nijedna
nije bila dovoljno snažna za napad. U drugoj odaji je pronašao dete strigoja
uništeno tokom zlosrećnog pokušaja vampirskog kanibalizma.
I dalje ni traga ni glasa od Ajkhorsta.
Kada je pročistio drevnu mrežu pećina od vampira a da nije otkrio drugi izlaz,
vratio se do odaje ispod zatvorenog kovčega i počeo da dubi kamen bodežom.
Prosekao je oslonac za prste u zidu i počeo da dubi novi, pola metra viši, na
suprotnom zidu. Dok je radio satima - srebro nije dobar materijal za taj posao,
gvozdena ručka se pokazala znatno korisnijom - razmišljao je o selu punom
slabašnih vampira. Njihovo prisustvo nije imalo smisla. Nešto mu je izmicalo, ali
Strakijan se opirao tome da o svemu dobro razmisli. Zanemarivao je svoju zebnju
kako bi se koncentrisao na posao.
Satima - možda danima - kasnije, bez vode i gotovo bez baterija, balansirao jš
na dva niža oslonca kako bi izdubio treći. Ruke su mu bile prekrivene skorelom
krvi pomešanom s prašinom. Teško se održavao na nogama. Najzad se oslonio
suprotnom nogom na okomit zid i posegnuo za poklopcem kovčega.
Očajnički je gurnuo i otvorio poklopac.
Iskobeljao se napolje, paranoičan i polulud. Nestao je ranac koji je gore
ostavio, a sa njim i hrana i voda. Izašao je iz tvrđave na svetlo dana, grla suvog kao
barut. Nebo je bilo oblačno. Imao je osećaj da su prošle godine.
Na početku staze je pronašao konja, zaklanog, izvađene drobi i hladnog tela.
Nebo se otvorilo iznad njega. Požurio je nazad u selo. Seljak kojeg je
pozdravio dok se peo gore trampio je za Setrakijanov slomljeni ručni sat nešto
vode i tvrdih kolača. Uz pomoć intenzivne pantomime, Setrakijan je saznao da je
pod zemljom proveo tri sumraka i svitanja.
Najzad se vratio u letnjikovac koji je iznajmio, ali Mirijam nije bila tamo.
Nije bilo poruke, niti bilo čega sličnog - to uopšte nije ličilo na nju. Otišao je u
susednu kuću, a zatim i preko puta. Najzad mu je jedan čovek otvorio vrata, samo
nekoliko centimetara.
Ne, nije video njegovu suprugu, rekao mu je čovek na pojednostavljenom
grčkom jeziku. Objasnio mu je da je sinoć iz sela nestalo dvoje dece. Sumnjalo se
na vešticu.
Setrakijan se vratio u letnjikovac. Skljokao se na stolicu, pridržavajući glavu
krvavim, izlomljenim prstima. Čekao je noč - tamni čas povratka njegove drage
supruge.
Došla mu je iz kiše, slobodna od štaka i proteza koje su joj usporavale udove
tokom ljudskog života. Kosa joj je bila mokra, koža bela i blistava, odeća
natopljena blatom. Došla mu je visoko podignute glave, poput žene iz visokog
društva koja će upravo primiti novajliju u svoj uzvišeni krug prijatelja. Pored nje
su stajala dva seoska deteta koja je preobratila. Dečak i devojčica kojima je i dalje
bilo muka od transformacije.
Noge su joj bile prave i veoma tamne. Krv se sakupila u donjim delovima
ekstremiteta. Obe ruke i stopala bili su joj skoro potpuno crni. Nestalo je njeno
nemoćno, oprezno koračanje: at.rofiran hod čiji je bol Setrakijan iz večeri u veče
pokušavao da ublaži.
Kako se brzo i kako potpuno preobrazila od ljubavi njegovog života u ovo
mahnito, blatnjavo stvorenje besnog pogleda. Sada je bila strigoj, koji gaji sklonost
ka krvlju dece koju nije mogla da rodi za života.
Tiho plačući, Setrakijan je ustao sa stolice. Deo njega je želeo da popusti, da
krene sa njom u pakao, da se u očaju preda vampir izmu.
Međutim, ipak ju je ubio, uz mnogo suza. Posekao je i decu, ne štedeći njihova
preobražena tela - mada je bio odlučan da sačuva deo svoje supruge Mirijam, za
sebe.
Čak i kada čovek zna da je ono što radi potpuno ludo, to je i dalje ludo -
isekao je srce iz grudi svoje supruge i sačuvao ga. Taj preobraženi organ sada
pulsira žudnjom krvave gliste, unutar staklene tegle.
Život je ludilo, pomislio je Setrakijan, kada je završio s klanjem i pogledao
unaokolo po prostoriji. Život je takođe i ljubav.
Fletlends
Nakon što je proveo trenutak sa srcem svoje pokojne supruge, Setrakijan je
izgovorio nešto što je Fet jedva čuo i što nije razumeo - rekao je: „oprosti mi
najdraža moja“ - i bacio se na posao.
Nije sekao srce srebrnim nožem, što bi bilo fatalno po glistu, već nožem od
nerđajućeg čelika - pođrezujući oboleli organ sve više i više. Glista nije pokušala
da pobegne dok Setrakijan nije približio srce jednoj od UV lampi koje okružuju
ivicu stola. Tanja od vlasi kose, vretenasta i brza, ružičasta kapilarna glista je
suknula iz srca, najpre ka slomljenim prstima koji su stezali dršku noža. Međutim,
Setrakijan je bio pripravan na to, tako da je počela da gamiže po sredini stola.
Setrakijan ju je nožem presekao napola. Fet je presečene krajeve potom zatvorio u
dve velike čaše.
Gliste su se regenerisale, istražujući obode novih kaveza.
Setrakijan je potom počeo da se priprema za eksperiment. Fet je seo na
stolicu, posmatrajući gliste kako se koprcaju u čašama, dok ih pokreće potreba za
krvlju. Setio se kako je Setrakijan upozorio Efa da mora da uništi Keli.
Tokom čina oslobađanja voljene osobe... iskusićeš šta znači biti preobraćen.
Šta znači raditi suprotno od onoga što jesi. Taj čin zauvek menja osobu.
I Norinog zaključka da je ljubav prava žrtva ove nevolje, oruđe koje dovodi
do našeg pada: Nemrtvi se vraćaju po svoje Voljene. Ljudska ljubav je iskvarena i
preobražena u vampirsku potrebu.
„Zašto vas nisu ubili u onim tunelima?", pitao je Fet. „To je sigurno bila
zamka?”
Setrakijan je podigao pogled sa naprave. „Verovao ili ne, ali tada su me se
plašili. Bio sam u najboljim godinama, vitalan, snažan. Oni su zaista sadisti, ali
moraš shvatiti da ih je tada bilo malo. Samoodržanje je bilo od najvećeg značaja.
Razuzdano širenje vrste tada je za njih bio tabu. Ipak, morali su da me povrede. To
su i učinili.”
„Još vas se plaše.” Rekao je Fet.
„Ne plaše se mene, već onoga što ja predstavljam. Onoga što znam. Zaista, šta
jedan starac može da učini protiv horde vampira?”
Fet ni na trenutak nije poverovao u Setrakijanovu skromnost.
Starac je nastavio: „Čini mi se da ih zbunjuje činjenica da ne odustajemo -
činjenica da ljudski duh opstaje uprkos zloj kobi. Arogantni su. Njihovo poreklo,
ako uspem da ga potvrdim, svedočiće o tome.“
„Odakle potiču?”
„Kada se dočepamo knjige, kada budem apsolutno siguran... tada ću ti reći.“
Radio je postajao sve tiši. Fet je najpre pomislio da je njegovo povređeno
uvo u pitanju. Ustao je i okrenuo ručicu, kako bi uređaj nastavio da radi. Na radiju
se uglavnom nisu mogli čuti ljudski glasovi, zamenili su ih šumovi i povremeni
piskavi tonovi. Međutim, jedna komercijalna sportska radio-stanica i dalje je imala
dovoljno struje za emitovanje programa. Mada su svi voditelji nestali, preostao je
jedan usamljeni producent. Preuzeo je mikrofon i promenio orijentaciju stanice,
zamenivši razgovore o sportskim klubovima poput Jenkija, Metsa, Džajentsa,
Rendžersa i Niksa, vestima koje je pronalazio na internetu ili dobijao putem
povremenih poziva slušalaca.
„... nacionalni veb-sajt FBI-ja izveštava da se doktor Efraim Gudveder ,
nakon incidenta u Bruklinu, sada nalazi u federalnom zatvoru. On je odbegli bivši
službenik njujorškog odeljenja Centra za kontrolu bolesti koji je na internet okačio
video - sećate li se toga? Video o čoveku koji živi u šupi, zavezan lancem poput
psa. Sećate li se koliko je taj demonski snimak izgledao smešno i nategnuto? To su
bila lepa vremena. U svakom slučaju... piše da je uhapšen... šta je ovo? Zbog
pokušaja ubistva. Gospode. Baš kada smo pomislili da ćemo nešto saznati. Mislim,
ako me sećanju služi, ovaj čovek je bio u epicentru događaja. Zar ne? Bio je u
avionu, let broj 753. Tražen je zbog ubistva svog kolege i jednog od prvih ljudi
koji su se našli na terenu. Mislim da se zvao Džim Kent. Jasno je da su dešavanja
na neki način povezana sa njim. Po mom mišljenju - dogodiće mu se isto što i
Osvaldu. Dva metka u stomak i biće zauvek ućutkan. To je samo još jedan komad
gigantske slagalice koju niko ne može da sklopi. Ako bilo ko ima neku misao, ideju
ili teoriju, a telefon mu još funkcioniše, neka me pozove na broj za obaveštenja iz
sveta sporta.
Setrakijan je seo i zatvorio oči.
„Pokušaj ubistva?", pitao je Fet.
„Palmer", odvratio je Setrakijan.
„Palmer!", uzviknuo je Fet. „Hoćete da mi kažete da nije lažna optužba u
pitanju?" Fetov šok se brzo pretvorio u divljenje. „S pištoljem na Palmera.
Gospode. Dobri stari doca. Zašto meni to nije palo na pamet?"
„Vrlo mi je drago zbog toga.“ Fet je prošao prstima kroz kosu, kao da
pokušava da se probudi.
„Onda ih je ostalo dvoje, a?“, zakoračio je unazad i pogledao kroz
poluotvorena vrata ka izlogu radnje. Napolju se spuštao sumrak. „Znali ste za to?“
„Sumnjao sam."
„Niste želeli da ga zaustavite?"
„Shvatio sam da je to nemoguće. Ponekad čovek mora da reaguje impulsivno,
Moraš shvatiti - on je naučnik koji se našao usred pandemije, čiji se uzrok protivi
svemu što je ikada naučio. Dodaj svemu tome i sukob sa suprugom. Krenuo je
putem za koji veruje da je ispravan."
„Hrabar potez. Da li bi bilo od značaja? Da je uspeo?"
„Oh, mislim da bi." Setrakijan se vratio zamajavanju oko naprave.
Fet se nasmešio. „Mislio sam da nije sposoban za takav potez."
„Siguran sam da ni on sam nije toga bio svestan."
U tom trenutku, Fetu se učinilo da je ugledao senku kako promiče kraj izloga.
Već se delimično okrenuo i osmotrio je samo krajičkom oka. Učinilo mu se da je u
pitanju veliko stvorenje.
„Mislim da imamo mušteriju", saopštio je, požurivši ka vratima.
Setrakijan je ustao, brzo posegnuo ka svom štapu sa vučjom glavom i odvrnuo
dršku ogolivši par centimetara metala.
„Ostanite ovde", rekao je Fet. „Budite spremni." Uzeo je pištolj za eksere i
mač, a zatim se iskrao na zadnja vrata, plašeči se da je Gospodar došao da ih
poseti. Čim je zatvorio vrata, Fet je na ivičnjaku iza radnje ugledao krupnog čoveka.
Glomazan čovek od nekih šezdesetak godina, sa gustim obrvama. Krupan koliko i
Fet. Stajao je u blagom čučnju, štedeći jednu nogu. Raširio je ruke kao da je u
rvačkom stavu.
Ovo nije Gospodar. Nije čak ni vampir. Čovekove oči su to potvrdile. Čak i
sasvim mladi vampiri kreću se čudno, manje poput ljudi, više poput životinja, ili
buba.
Još dvojica su zakoračila iz senke iza kombija. Jedan je bio oklopljen
srebrnim nakitom, nizak, zdepast i moćnog izgleda. Režao je poput psa lutalice
nakinđurenog cirkonima. Drugi je bio mlađi. Ispružio je vrh dugačkog mača ka
Fetovom grlu.
Znači, razumeju se u srebro. „Čovek sam", rekao je Fet. „Ako ste krenuli u
pljačku, znajte da imam samo otrov za pacove.“
„Tražimo starca", začuo se glas iza Feta. Okrenuo se, držeći sve pridošlice
pred sobom. Bio je to Gasov glas. Ispod pocepanog okovratnika majice delimično
se videla fraza SOY COMO SOY istetovirana preko ključne kosti. U ruci je nosio
dugačak srebrni nož.
Tri gangstera Meksikanca i stari bivši rvač sa šakama poput debelih bifteka.
„Smrkava se, momci", rekao je Fet. „Valjalo bi da krenete svojim putem."
„Šta sad?", pitao je Krim, sa srebrnim bokserom na prstima.
„Gde je stari vlasnik zalagaonice?", obratio se Gas Fetu.
Fet je ostao pri svome. Ove barabe su nosile oružje za ubijanje vampira, ali
nije ih poznavao, a Fetu se nije dopadalo ono što ne poznaje. „Nemam pojma o
kome govorite."
Gas mu nije poverovao. „Onda ćemo ići od vrata do vrata, drkadžijo."
„U tom slučaju ćete morati da prođete pored mene." Rekao je Fet i uperio
pištolj za eksere ka njima. „Samo da znate - ova bebica je opasna. Ekser se zakači
za kost. Leti pravo ka njoj. Vampiri ili ne, bićete povređeni. Slušaču te kako cviliš
dok pokušavaš da iščeprkaš par srebrnih centimetara iz jebene očne duplje,
cholo.“
„Vasilij", rekao je Setrakijan, izašavši na zadnja vrata sa štapom u ruci.
Gas ga je ugledao, ugledao je starčeve ruke. Slomljene, baš kao što se sećao.
Zalagaoničar je izgledao još starije, sićušnije. Kao da su prošle godine od kako su
se sreli pre nedelju dana. Ispravio se. Nije bio siguran da li će ga starac
prepoznati.
Setrakijan ga je osmotrio. „Znamo se iz zatvora."
„Iz zatvora?", čudio se Fet.
Setrakijan je potapšao Gasa po ruci. „Poslušao si me. Naučio si. I preživeo
si."
„A guevo. Preživeo sam. A ti - izašao si."
„Imao sam sreće", odvratio je Setrakijan. Pogledao je ostale. „Šta se desilo sa
tvojim prijateljem? Sa onim bolesnim. Učinio si ono što si morao?"
Gas se trgnuo, prisetivši se. „Si. Učinio sam ono što sam morao. I od tada
jebeno činim ono što moram"
Angel je zakopao po svom rancu, a Fet je okrenuo pištolj ka njemu. „Polako,
rmpalijo", rekao je.
Angel je izvukao srebrnu kutiju koju je pronašao u zalagaonici. Gas ju je uzeo,
otvorio, izvadio karticu i dodao je zalagaoničaru.
Na papiru je bila ispisana Fetova adresa.
Setrakijan je primetio da je kutija ulubljena i crna, jedan ćošak se iskrivio od
toplote.
Gas je objasnio: „Poslali su ekipu po tebe. Koristili su dim kako bi napali
tokom dana. U tvojoj radnji je sve vrvelo od njih kada smo mi stigli tamo." Gas je
klimnuo glavom ka ostalima. „Morali smo da je raznesemo kako bismo se iščupali
odande dok nam je krv još crvena."
Setrakijan je osetio treptaj žaljenja, ali potrajao je samo jedan trenutak.
„Znači - pridružio si se borbi."
„Ko, ja?", pitao je Gas i zamahnuo srebrnim sečivom. „Ja jesam borba. Ne
mogu da izbrojim koliko sam ih poubijao tokom proteklih par dana."
Setrakijan je malo bolje osmotrio Gasovo oružje i zabrinuto pitao: „Gde si
nabavio tako dobro sačinjeno oružje, ako smem da pitam?"
„Sa jebenog izvora", odvratio je Gas. „Došli su po mene dok sam još imao
lisice na rukama i bežao od zakona. Pokupili su me sa ulice.
Setrakijanovo lice se smračilo. „Ko su ’oni’?"
„Oni. Stari."
„Drevni." Izustio je Setrakijan.
„Gospode Bože“, rekao je Fet.
Setrakijan mu je domahnuo da bude strpljiv. „Molim te“, obratio se Gasu.
„Objasni mi.“
Gas je to učinio. Ispričao mu je šta su mu Drevni ponudili, da mu drže majku i
kako je regrutovao Safire iz Nju Džerzija da rade kao dnevni lovci.
„Plaćenici", rekao je Setrakijan.
Gas je to primio kao kompliment. „Peremo pod belom krvlju. Čvrst smo odred
za odstrel, dobri lovci na vampire. Isprašivači vampira, mogao bih da kažem.“
Angel je klimnuo glavom. Dopadao mu se ovaj klinac.
„Drevni smatraju da je ovo istovremeni napad", rekao je Gas. „Rušenje
pravila o širenju soja, izlaganje. Šoki strahopoštovanje, pretpostavljam..."
Fet se gorko nasmejao. „Pretpostavljaš? Sigurno se šališ. Ne? Vi prokleti
koljači nemate pojma šta se ovde stvarno dešava. Ne znate čak ni na čijoj ste
strani."
„Sačekaj, molim te." Setrakijan je ućutkao Feta rukom. „Da li znaju da ste
došli kod mene?"
„Ne“, odvratio je Gas.
„Uskoro će saznati. I neće biti zadovoljni." Setrakijan je podigao ruke,
umirujući zbunjenog Gasa. „Ne plaši se. Vlada velika zbrka, situacija je loša za sve
u čijim venama teče crvena krv. Drago mi je što si me potražio."
Fet je zavoleo sjaj koji bi zaigrao u očima starca kada mu napamet padne nova
ideja. To mu je pomagalo da se bar malo opusti.
Setrakijan se obratio Gasu: „Mislim da postoji nešto što možeš učiniti za
mene." Gas je dobacio Fetu jedan ’crkni’ pogled i obratio se starcu: „Samo recite.
Mnogo toga vam dugujem."
„Odvešćeš mene i mog prijatelja do Drevnih."
Lokalna podružnica FBI-ja
za Bruklin i Kvins
Ef je sedeo sam u sobi za ispitivanje, s laktovima položenim na izgreban sto,
smireno trljajući dlan o dlan. Prostorija je mirisala na kafu, mada je nije bilo.
Svetlo lustera s tavanice padalo je na ogledalo. Osvetljavalo je otisak ljudske ruke,
avetinjski podsetnik nedavnog saslušanja.
Čudan je osećaj kada znate da vas posmatraju, odnosno analiziraju. To utiče
na vaše postupke, sve do stava tela, načina na koji oblizujete usne, kako gledate ili
ne gledate sebe u ogledalu iza kojeg čuče oni koji su vas zarobili. Kada bi
laboratorijski pacovi znali da se njihovo ponašanje pažljivo proučava, svaki
eksperiment s lavirintom i sirom dobio bi posebnu dimenziju.
Ef se radovao narednom ispitivanju, možda više nego što se FBI radovao
njegovim odgovorima. Nadao se da će mu njihova pitanja pomoći da nasluti
ponešto o istrazi koju sprovode, i više od toga - koliko su kriminalistička služba i
ljudi na vlasti svesni obima vampirske invazije.
Jednom je pročitao da se, ako osumnjičeni zaspi čekajući ispitivanje, to uzima
kao glavni pokazatelj njegove krivice. Kao razlog je navedeno to da nedostatak
fizičkog oduška za stres iscrpljuje um krivca - kao i da postoji nesvesna potreba da
se sakrije ili pobegne.
Ef je bio veoma umoran i u bolovima, ali više od svega je osećao olakšanje.
Završio je. Uhapšen je, nalazi se u federalnom zatvoru. Nema više borbe, nema
više tuče. Ionako nije bio od koristi Fetu i Setrakijanu. Pošto su Zak i Nora
bezbedno napustili žarište, jureći na jug ka Harisburgu, činilo mu se da je sedenje
na klupi za kažnjene bolje nego sedenje na klupi i čekanje da uđe u igru.
Dva agenta su ušla ne predstavljajući se. Stavili su mu lisice napred, a ne
pozadi, što se Efu učinilo veoma čudnim. Zatim su ga podigli sa stolice i izvukli
napolje iz prostorije.
Sproveli su ga pokraj uglavnom praznih stolova do lifta za koji je potrebna
kartica. Gutali su tokom vožnje. Vrata su se otvorila ka jednostavnom hodniku,
kojim su krenuli ka kratkim stepenicama koje vode do vrata na krovu.
Tamo ih je čekao helikopter sa već uključenom elisom koja je sekla noćni
vazduh. Bilo je suviše bučno za postavljanje pitanja, tako da se Ef sagnuo zajedno
sa dvojicom agenata, ušao u trbuh čelične ptice i seo dok su mu privezivali pojas.
Helikopter je poleteo, uzdignuvši se preko Botaničke bašte i Bruklina. Ef je
video da čitavi blokovi gore, dok je helikopter vijugao između stubova gustog,
crnog dima. Ispod njega se odvijalo pravo pustošenje. Reč nadrealno nije ni
izdaleka mogla da opiše situaciju.
Shvatio je da prelaze Ist River i zapitao se kuda ga vode. Video je policijska i
vatrogasna svetla na Bruklinskom mostu, ali nije video automobile koji se
pomeraju, nije video ljude. Donji Menhetn se pojavio pred njima, helikopter se
spustio niže i najviše zgrade su mu sada zaklanjale vidik.
Ef je znao da se štab FBI-ja nalazi na Federalnom trgu, nekoliko blokova dalje
od Gradske većnice. Međutim, nisu se uputili tamo, ostali su u blizini Finansijskog
distrikta.
Helikopter se ponovo podigao, uputivši se ka jedinom osvetljenom krovu u
okolini: crveni krug sigurnosnih lampi obeležavao je heliodrom. Ptica se nežno
prizemljila i agenti su otkopčali njegov pojas. Podigli su ga iz sedišta a da sami pri
tom uopšte nisu ustali, izbacivši ga praktično na krov.
Ostao je u polučučnju, dok mu je odeća lepršala na vetru koji je podigao
helikopter kada je ponovo uzleteo, okrenuo se u vazduhu i krenuo nazad ka Bruklinu
- ostavljajući ga samog - sa lisicama na rukama.
Ef je osećao miris paljevine i okeanske soli, toposferu Menhetna zagađenu
smogom. Setio se belo-sive prašine koja se podigla nakon rušenja Svetskog
trgovinskog centra - podigla se, a zatim razvukla kada je dosegnula izvesnu visinu i
rasprostrla preko neba poput oblaka očajanja.
Ovaj oblak je bio crn, zaklanjao je zvezde čineći noč još tamnijom.
Zbunjeno se okrenuo oko sebe. Izašao je iz kruga crvenih svetiljki, obišao
jednu od gigantskih jedinica za klimatizovanje zgrade i ugledao otvorena vrata iza
kojih se nazirala bleda svetlost. Prišao im je i zastao sa ispruženim rukama u
lisicama, razmišljajući da li da uđe. Shvatio je da nema izbora. Ili će mu izrasti
krila ili će isterati ovu stvar do kraja.
Slaba svetlost je poticala od znaka za IZLAZ. Dugačke stepenice su vodile do
drugih otvorenih vrata. Iza njih se nalazio tepihom obložen i jarko osvetljen hodnik.
Čovek obučen u tamno odelo stajao je na pola puta sa rukama prekrštenim u visini
struka. Ef je zastao, spreman da pobegne.
Čovek je ćutao. Nije se ni pomakao. Ef je video da je u pitanju čovek a ne
vampir.
Pored njega, ugrađen u zid, nalazio se logo u obliku crne sfere prepolovljene
čeličnoplavom linijom. Korporativni simbol grupacije Stounhart. Ef je tada prvi
put shvatio da podseća na pomračeno sunce.
Adrenalin mu je proradio, telo se spremilo za borbu. Međutim, stounhartovac
se okrenuo, otišao do vrata na kraju hodnika, otvorio ih i sačekao.
Ef je krenuo ka njemu, oprezno skliznuo pored čoveka i prošao kroz vrata.
Čovek nije pošao za njim, samo je zatvorio vrata i ostao s druge strane.
Zidove velike prostorije ukrašavala su umetnička dela, velika platna oslikana
prizorima iz noćnih mora i košmarnim apstrakcijama. Čula se tiha muzika, iste
odmerene jačine, iako se kretao kroz prostoriju.
Iza ugla, kod ivice zgrade obavijene staklom, s pogledom na sever ka
napaćenom ostrvu Menhetn, dočekao ga je sto postavljen za jednu osobu.
Snop svetlosti rasuo se po belom platnu zbog čega je blago svetlucalo. Batler,
ili konobar - neka vrsta poslužitelja - stigao je kada i Ef i izvukao mu stolicu. Ef je
pogledao čoveka - bio je star, doživotni sluga - posmatrao je Efa ne gledajući ga u
oči i stajao s očekivanjem da gost sedne na stolicu koja mu je ponuđena.
Ef je to i učinio. Stolica je gurnuta do stola, salveta položena preko njegove
desne butine i sluga je potom otišao.
Ef je pogledao ka velikim prozorima. U odrazu je izgledalo kao da sedi
napolju, za stolom koji lebdi sedamdeset osam spratova iznad Menhetna, dok se
grad valja u paroksizmu nasilja pod njim.
Blago zujanje je podrivalo ugodnu simfoniju. Motorizovana invalidska kolica
pojavila su se iz mraka. Držeći upravljač krhkom rukom, Eldrič Palmer se dovezao
preko uglačanog poda do suprotne strane stola.
Ef je pokušao da ustane - ali tada se gospodin Ficvilijam, Palmerov
telohranitelj i bolničar, pojavio iz senke. Mišići su mu kipeli iz odela, a
narandžasta kosa bila podšišana kratko, poput lokalizovane vatre na vrhu orijaške
glave. Ef je popustio i ponovo seo.
Palmer se približio tako da je naslonom za ruke dotakao vrh stola. Kada se
smestio, pogledao je Efa. Glava mu je nalikovala trouglu: široko čelo s venama u
obliku slova S na obe slepoočnice sužavalo se ka bradi koja je drhtala od tereta
godina.
„Očajno gađate, gospodine Gudvedere“, rekao je Palmer. „Moje ubistvo malo
bi usporilo naše napredovanje, ali samo nakratko. Međutim, izazvali ste nepovratno
oštećenje jetre kod jednog od mojih telohranitelja. To baš i nije herojsko delo,
moram reći."
Ef je ćutao, i dalje zapanjen iznenadnom promenom mesta boravka od zgrade
FBI-ja u Bruklinu do Palmerovog penthausa na Vol stritu.
„Setrakijan vas je poslao da me ubijete, zar ne?“, rekao je Palmer.
„Nije.“ Odvratio je Ef. „Zapravo, mislim da je na sebi svojstven način
pokušao da me odgovori. Bila je to moja ideja.“
Palmer se razočarano namrštio. „Moram priznati da bih više voleo da je on
ovde umesto vas. On bi bar mogao da shvati ono što sam učinio. Obim onoga što
sam postigao. On bi razumeo veličinu mojih dela, uprkos tome što bi ih osudio."
Palmer je dao znak gospodinu Ficvilijamu. „Setrakijan nije čovek kakvim ga
smatrate da jeste", rekao je Palmer.
„Nije?", odvratio je Ef. „Kakvim ga čovekom smatram?"
Gospodin Ficvilijam je prišao, gurajući pozamašan komad medicinske opreme
na točkovima, mašinu s čijom funkcijom Ef nije bio upoznat.
„Vidite ga kao ljubaznog starca, belog čarobnjaka. Skromnog genija", rekao je
Palmer.
Ef je ćutao dok je gospodin Ficvilijam povlačio Palmerovu košulju,
otkrivajući dva identična ventila usađena u njegove mršave bokove. Koža mu je
bila prepuna ožiljaka. Gospodin Ficvilijam je sa ventilima povezao dve cevi iz
mašine, zatvorio ih i uključio mašinu. Bila je to neka vrsta hranilice.
„On je zapravo budala. Kasapin, psihopata, osramoćen učenjak. Neuspešan u
svakom pogledu", dodao je Palmer.
Ef se na to samo nasmešio. „Da je tako neuspešan, ne biste sada pričali o
njemu i želeli da je on na mom mestu."
Palmer je Samo dremljivo trepnuo. Ponovo je podigao ruku. Udaljena vrata su
se otvorila, i neka figura je ušla. Ef se pripremio, pitajući se šta li je Palmer
smislio - da li je taj nitkov uopšte sklon osveti - međutim, to je bio samo sluga.
Nosio je mali poslužavnik na vrhovima prstiju.
Kliznuo je pored Efa i spustio koktel ispred njega. Kocke leda plutale su u
tečnosti boje ćilibara.
„Rečeno mi je da ste čovek koji uživa u jakom piću", rekao je Palmer.
Ef je osmotrio piće, a zatim Palmera. „Šta je ovo?"
„Menhetn", odvratio je Palmer. „To mi je izgledalo nekako primer eno."
„Ne govorim o prokletom piću. Zašto sam ovde?"
„Večeras ste moj gost na večeri. Poslednji obrok. Ne vaš - moj." Klimnuo je
ka mašini koja ga je hranila.
Sluga se vratio s tanjirom prekrivenim kupolom od nerđajućeg čelika. Položio
ga je ispred Efa i uklonio poklopac.
Glaziran bakalar, mladi krompirići, orijentalna mešavina začina - jelo je bilo
toplo i pušilo se.
Ef se nije pomakao, samo je posmatrao.
„Slobodno, gospodine Gudvedere. Siguran sam da već danima niste jeli
ovakvu hranu. Nemojte brinuti o tome da li je otrovana ili puna droge. Da sam
želeo da vas ubijem, gospodin Ficvilijam bi se brzo pobrinuo za to, a zatim lično
pojeo vaš obrok.“
Ef je zapravo posmatrao postavljeni pribor za jelo. Uzeo je srebrni nož i
podigao ga prema svetlu.
„Da, srebro je u pitanju”, rekao je Palmer. „Ovde večeras nema vampira.”
Ef je podigao viljušku, ne skidajući pogled s Palmera, i zasekao ribu dok su
mu lisice zveckale. Palmer je posmatrao kako Ef primiče ribu ustima i žvaće je dok
mu se sokovi razlivaju po suvom jeziku a stomak krči od očekivanja.
„Prošle su dekade od kako sam oralno unosio hranu”, rekao je Palmer.
„Navikao sam se na to da ne jedem dok sam se oporavljao od brojnih operacija.
Sklonost ka hrani gubi se iznenađujuće brzo.“ Posmatrao je Efa kako žvaće i guta.
„Nakon nekog vremena, jednostavan čin hranjenja počinje da izgleda prilično
animalno. Zapravo groteskno. Uopšte se ne razlikuje od mačke koja jede mrtvu
pticu. Digestivni trakt koji podrazumeva unošenje hrane kroz usta i grlo do stomaka
prilično je prost način ishrane. Primitivan.”
„Mi smo za vas obične životinje. To pokušavate da kažete?”, rekao je Ef.
„Opšte prihvaćen izraz glasi ’mušterije’. Naravno. Mi smo, kao pripadnici
više klase, uzeli osnovne ljudske potrebe i unapredili sebe eksploatišući ih.
Unovčili smo ljudsku sklonost ka potrošnji, manipulisali moralom i zakonima kako
bismo upravljali masom preko straha i mržnje i na taj način uspeli da stvorimo
sistem bogatstva i profita koji koncentriše većinu svetskog bogatstva u rukama
nekolicine odabranih. Tokom dve hiljade godina taj sistem je prilično dobro
funkcionisao.
Međutim, svim dobrim stvarima dođe kraj. Shvatili ste, posmatrajući nedavni
krah berze, da sve vreme idemo ka tom nemogućem kraju. Gomilanje novca na
novac i novca na novac, sve dok nisu preostale samo dve opcije. Potpuni kolaps,
što se nikome nije dopalo, ili da bogati gurnu stvari do kraja i preuzmu sve. Tu se
sada nalazimo."
„Doveli ste Gospodara ovamo. Sredili ste da bude u avionu", rekao je Ef.
„Zaista je tako. Ali, doktore, tokom proteklih deset godina u tolikoj sam meri
bio obuzet organizacijom ovog poduhvata da bih smatrao gubljenjem vremena da
vam sve prepričavam tokom svojih poslednjih sati. Ako vam ne smeta."
„Izdajete ljudsku rasu da biste mogli večno da živite - kao vampir?"
Palmer je sklopio ruke u gestu sličnom molitvi, ali zapravo je samo protrljao
dlanove kako bi ih zagrejao. „Da li ste svesni toga da je ovo ostrvo nekada bilo
dom mnogih različitih vrsta, nešto poput nacionalnog parka Jelouston?"
„Ne, nisam to znao. Znači, po vama su ljudi zaslužili ono što im sleduje?"
Palmer se tiho nasmejao. „Ne, ne. Nije to u pitanju. To je suviše moralistički
stav. Bilo koja dominantna vrsta opustošiće zemlju s podjednakim ili većim
entuzijazmom. Poenta je u tome da je zemlji svejedno. Nebu je svejedno. Planeti je
svejedno. Čitav sistem počiva na dugom propadanju i konačnom preporodu. Zašto
vam je ljudski rod tako drag? Sigurno već osećate kako vam izmiče. Raspadate se.
Da li je taj osećaj zaista tako loš?"
Ef se postiđeno prisetio svoje apatije u prostoriji za ispitivanje, u zgradi FBIja,
nakon hapšenja. Sa gađenjem je pogledao koktel koji mu je Palmer servirao i
očekivao da će ga popiti.
„Pametan potez bio bi sklapanje pogodbe." Nastavio je Palmer.
„Nisam imao šta da ponudim", odvratio je Ef.
Palmer je razmislio o tome. „Da li zbog toga i dalje pružate otpor?"
„Delimično. Zašto bi se samo ljudi poput vas zabavljali?”
Palmer je spustio ruke na naslon stolice kao da je doživeo prosvetljenje. „U
pitanju su mitovi, zar ne? Filmovi, knjige i priče. Mišljenje se ukorenilo. Zabava
koju smo prodavali i koja je trebalo da vas smiri. Da vas zadrži u mestu, ali ne i da
vas spreči da sanjate. Da želite. Da se nadate. Da žudite. Sve u svrhu toga da vam
odvratimo pažnju od životinjskih osećaja, ka izmišljotini o smislu postojanja - o
višoj svrsi.” Ponovo se nasmešio. „O tome da postoji nešto svrhovito iza ciklusa
rođenja, reprodukcije i smrti.”
Ef je viljuškom pokazao ka Palmeru. „Zar to nije ono što upravo sada radite?
Mislite da ćete prevariti smrt. Verujete u iste izmišljotine.”
„Ja? Žrtva istog veličanstvenog mita?” Palmer je osmotrio stvari iz tog ugla, a
zatim odbacio tu misao. „Ja sam stvorio novu sudbinu. Odričem se smrti radi
spasenja. Evo u čemu je stvar - čovečanstvo za kojim vaše srce toliko krvari već je
podređeno, već je u potpunosti programirano za potčinjenje.”
Ef je podigao pogled. „Potčinjenje? Na šta tačno mislite?”
Palmer je odmahnuo glavom. „Neću vam odavati sve detalje. Ne zbog toga što
se možete odvažiti na neki herojski čin naoružani tim informacijama - to ne možete.
Prekasno je. Kocka je bačena."
Ef je napeto razmišljao. Setio se govora koji je Palmer pročitao ranije u toku
dana, njegovog svedočanstva. „Zašto želite da se sada uvede karantin? Da se
gradovi zatvore? U čemu je svrha toga? Osim... da li vi to pokušavate da nas
sakupite u torove?"
Palmer nije odgovorio.
Ef je nastavio: „Ne mogu sve da nas preobraze, zato što onda više neće biti
krvavih obroka. Potreban vam je pouzdan izvor hrane." Tada mu je sinulo nešto što
je Palmer rekao. „Isporuka hrane. Postrojenja za preradu mesa. Da li ste...? Ne...”
Palmer je prekrstio svoje staračke ruke na krilu.
Ef ga je i dalje pritiskao. „Šta je sa nuklearnim elektranama? Zašto su vam one
potrebne?”
Palmer je samo ponovio: „Kocka je već bačena.“
Ef je položio viljušku i obrisao nož salvetom pre nego što je spustio i njega.
Ova otkrića su ubila narkomansku potrebu njegovog tela za proteinima.
„Vi niste ludi“, rekao je Ef, aktivno se trudeći da ga pročita. „Niste čak ni zli.
Očajni ste i bolujete od megalomanije. Apsolutno perverzno. Da li se sve ovo
izrodilo iz bogataševog straha od smrti? Da li pokušavate da kupite život? Da li ste
zapravo odabrali alternativu? Ali - zbog čega? Da li je moguće da postoji nešto za
čim žudite a što još niste učinili? Čemu ćete nakon toga težiti?"
Na trenutak, u Palmerovim očima se ukazao tračak krhkosti, možda čak i
straha. U tom momentu je izgledao kao ono što zaista i jeste: krhki, bolesni starac.
„Ne razumete, doktore Gudvedere. Bolestan sam čitavog života. Čitavog
života. Nisam imao detinjstvo. Nisam imao adolescenciju. Od kako pamtim, borim
se protiv sopstvenog truljenja. Strah od smrti? Svakog dana koračamo ruku pod
ruku. Želim to da prevaziđem.
Da to utišam. Šta sam ja ikada imao od toga što sam ljudsko biće? Svako
zadovoljstvo koje sam ikad iskusio uprljano je šapatima propadanja i bolesti."
„Ali - biti vampir? Biti... stvorenje? Krvopija?"
„Pa... sve je već uređeno. Biću na uzvišenoj poziciji. Znate, čak i u sledećoj
fazi postoji klasni sistem. Obećano mi je mesto na samom vrhu."
„To vam je obećao vampir. Virus. Šta je sa njegovom voljom? Izvršiće
invaziju na vašu volju kao što je učinio sa drugima - posedovaće je, učiniće je
produžetkom svoje volje. Od kakve je to koristi? Samo menjate jedan šapat za
drugi..."
„Nosio sam se i sa mnogo gorim, verujte mi. Ali, lepo od vas što se brinete za
moju dobrobit." Palmer je pogledao kroz veliki prozor, preko njihovih odraza ka
umirućem gradu pod sobom. „Ljudima će biti draža bilo koja sudbina od ovog
haosa. Oni će postati naša alternativa. Videćete. Prihvatiće bilo koji sistem,
poredak, nešto što im daje privid sigurnosti.“ Osvrnuo se. „Niste ni dotakli piće."
„Možda nisam tako programiran. Možda su ljudi znatno nepredvidiviji nego
što mislite", rekao je Ef.
„Mislim da nisu. Svaki model ima individualne anomalije. Uvaženi doktor i
naučnik postaje ubica. Zabavno. Ono što većini ljudi nedostaje jeste vizija - vizija
istine. Sposobnost da se deluje sa ubojnom sigurnošću. Ali ne, kao grupu - kao
krdo, a to je reč koju ste sami izabrali - lako ih je voditi i predivno su predvidivi.
Sposobni da prodaju, preobraze, ubiju one koje vole u zamenu za duševni mir i par
mrvica hleba.“ Palmer je slegnuo ramenima, razočaran time što je Ef očigledno
završio s jelom i što je večera gotova. „Sada ćete se vratiti u FBI."
„Znači, oni agenti su umešani? Dokle doseže ova zavera?"
„Oni agenti?" Palmer je odmahnuo glavom. „Kao kod bilo koje birokratske
institucije - na primer Centra za kontrolu bolesti - kada kontrolišeš vrh, ostatak
organizacije jednostavno izvršava naređenja. Drevni tako postupaju već godinama.
Gospodar nije izuzetak. Zar ne shvatate da su vlade upravo zbog toga i formirane?
Znači - zavera ne postoji, doktore Gudvedere. Ta ista struktura postoji od osvita
vremena."
Gospodin Ficvilijam je isključio Palmera s mašine. Ef je shvatio da je Palmer
već napola vampir; da prelaz sa intravenozne ishrane na krvni obrok neće biti
krupan korak. „Zašto ste me doveli ovamo?"
„Nisam vas doveo da bih likovao. Mislim da sam vam to jasno stavio do
znanja. Niti da bih rasteretio dušu." Palmer se zakikotao, a zatim uozbiljio. „Ovo je
poslednja noč koju provodim kao čovek. Učinilo mi se da je večera s mojim
neuspešnim atentatorom značajan deo programa. Sutra ću, doktore Gudvedere,
egzistirati na mestu gde me smrt ne može dosegnuti. A vaša vrsta..."
„Moja vrsta?", prekinuo ga je Ef pitanjem.
„Vaša vrsta, na mestu gde nada ne postoji. Isporučio sam vas novom Mesiji, a
vreme okajavanja grehova se bliži. Tvorci mitova su bili u pravu, osim kada je u
pitanju opis drugog dolaska Mesije. Bog obećava večni život. Gospodar ga
isporučuje. On će zaista podići mrtve. Predsedavaće strašnim sudom. Uspostaviće
svoje carstvo na zemlji."
„Šta ste vi? Tvorac careva? Meni se čini da ste samo jedan od trutova koji
izvršavaju njegova naređenja."
Palmer je napućio suve usne, razmišljajući. „Shvatam. Još jedan nespretan
pokušaj da mi usadite sumnju. Doktor Barns me je upozorio da ste tvrdoglavi.
Pretpostavljam da morate da pokušavate iznova i izno...“
„Ništa ja ne pokušavam. Ako ne vidite da vas on zavlači, zaslužujete da
dobijete nož u leđa."
Palmer nije menjao izraz lica. Šta se iza te maske dešavalo - to je već drugo
pitanje. „Sutra je taj dan“, rekao je.
„Zašto bi izvoleo da deli vlast?", pitao je Ef. Uspravio se na stolici, ruke su
mu pale ispod stola. Nagađao je, ali činilo mu se da je u pravu. „Razmislite o tome.
Kakav ugovor ga obavezuje? Šta ste vas dvojica uradili, rukovali se? Niste braća
po krvi. Još niste. U najboljem slučaju, vi ćete sutra u ovo vreme biti samo jedna
od mnogih krvopija u njegovoj košnici. Verujte epidemiologu na reč. Virusi ne
sklapaju dogovore."
„Bez mene ne bi uspeo."
„Bez vašeg novca. Bez vašeg svetovnog uticaja, da. Ali sve to“, Ef je klimnuo
ka anarhiji ispod njih, „više ne postoji."
Gospodin Ficvilijam je zakoračio ka njima i stao pokraj Efa. „Helikopter se
vratio.”
„Poželeću vam laku noč, doktore Gudvedere", odvratio je Palmer odgurnuvši
se od stola. „I do viđenja."
„Gospodar besplatno preobražava ljude na sve strane. Postavite sebi ovo
pitanje. Ako ste tako prokleto bitni, Palmere - zašto vas je naterao da čekate u
redu?"
Palmer se polako odvozio. Gospodin Ficvilijam je grubo podigao Efa na
noge. Ef je imao sreće: srebrni nož koji je sakrio unutar opasača samo mu je
okrznuo butinu.
„Šta ti dobijaš?", pitao je Ef gospodina Ficvilijama. „Suviše si zdrav da bi
sanjao o večnom životu jednog krvopije."
Ficvilijam je ćutao. Oružje je ostalo čvrsto stisnuto uz Efov kuk dok su ga
izvodili nazad na krov.

PADAVINE

TRAS-BUM!
Nora je zadrhtala pri prvom udaru. Svi su ga osetili, ali samo je nekoliko ljudi
shvatilo šta je u pitanju. Ona nije znala bogzna šta o Nort River tunelima koji
povezuju Menhetn sa Nju Džerzijem. Nagađala je da bi u normalnim uslovima -
koji, treba se suočiti s tim, više ne postoje - putovali kroz njih možda dva-tri
minuta, putujući duboko ispod reke Hadson. Put u jednom smeru, bez stajanja.
Jedini put unutra ili napolje vodio je kroz površinski ulaz i izlaz. Verovatno još
nisu stigli ni do sredine, do najdubljeg dela.
Bam-BAMM-bam-bam-bam.
Začuo se još jedan udarac, kao i zvuk i vibracija škripe ispod šasije voza.
Buka je stigla od napred, poskakujući pod njenim nogama sve do zadnjeg dela voza
i potom nestala. Njen otac je, pre mnogo godina, vozeći kadilak svog brata
pregazio krupnog jazavca u Adirondaksu; zvuk je bio skoro identičan, samo jači.
Ovo nije jazavac.
Sumnjala je da je čovek u pitanju.
Obuzeo ju je užas. Truckanje je probudilo njenu majku i Nora ju je
instinktivno uhvatila za krhku ruku. Zauzvrat je dobila bled osmeh i prazan pogled.
Bolje je tako, pomislila je Nora naježivši se. Bolje je što ne mora da se nosi s
njenim pitanjima, njenim sumnjama, njenim strahovima. Imala je sasvim dovoljno
svojih.
Zak je i dalje imao slušalice na ušima, oči su mu bile zatvorene, a glava mu se
blago klatila napred-nazad preko ranca u krilu - ili u ritmu muzike, ili je možda
zadremao. Kako god, nije bio svestan džombi na putu, niti sve veće zabrinutosti
ljudi u vagonu. Ali, ne zadugo...
Bum-KRC.
Čulo se brektanje. Udari su sada bili sve češći, buka sve glasnija. Nora se
pomolila za to da izađu iz tunela na vreme. Kod vozova i podzemne železnice uvek
je mrzela to što ne može da gleda kroz prednje staklo. Ne može da vidi ono što
vozač vidi. Samo nejasne mrlje. Ne vidi ono što dolazi.
Još udara. Pomislila je da čuje krckanje kostiju - pa još jednom! - kao i neko
neljudsko skvičanje, slično oglašavanju svinja.
Kondukteru je očigledno bilo dosta. Zaškripale su kočnice za hitne slučajeve,
stružući poput čeličnih noktiju po tabli Norinog straha.
Putnici koji stoje pridržali su se za naslone sedišta i šipke iznad glava.
Poskakivanje se usporilo i postalo znatno naglašenije i mučnije. Težina voza je
krčkala tela pod njima. Zak je podigao glavu, otvorio oči i pogledao Noru.
Voz se zaneo, a točkovi zavrištali - zatim je usledio snažan trzaj. Vagon se
tako jako potresao da je nekoliko ljudi palo na pod.
Voz se zaustavio, nagnut nadesno.
Izbačeni su iz koloseka.
Iskliznuli.
Unutar voza svetla su zatreperila i ugasila se. Začulo se jecanje sa notom
panike.
Upalila su se pomoćna svetla, ali bila su veoma slaba.
Nora je podigla Zaka na noge. Vreme je da se pokrenu. Privukla je majku sebi
i krenula ka prednjem delu vagona pre nego što su se ostali oporavili. Želela je da
pogleda tunel osvetljen farovima lokomotive. Međutim, odmah je shvatila da je put
neprohodan. Suviše ljudi, suviše nabacanog prtljaga.
Nora je prebacila remen torbe sa oružjem preko grudi i gurnula ih u suprotnom
pravcu, ka izlazu između vagona. Bila je uljudna, čekala je da putnici sklone torbe
s puta, kada je čula vrištanje iz prvog vagona.
Sve glave su se okrenule.
„Hajdemo", uzviknula je Nora i povukla ih oboje, gurajući se kroz tela ka
izlazu. Neka ostali gledaju; ona je morala da zaštiti dvoje ljudi, ne računajući sebe.
U dnu vagona, dok je čekala da neki čovek na silu otvori automatska vrata,
Nora je bacila pogled iza sebe.
Preko glava zbunjenih putnika, ugledala je pomamno kretanje u prethodnom
vagonu... tamne figure koje se izuzetno brzo kreću... a zatim i mlaz krvi iz arterije
kako zasipa staklena vrata koja razdvajaju jedan kupe od drugog.
Lovci su Gasa i njegovu ekipu opremili oklopljenim hamerima, crnim sa
hromiranim ivicama. Najveći deo hroma je nestao, zato što su prelaz preko mosta i
kretanje gradskim ulicama podrazumevali vožnju s mnogo češanja.
Gas je vozio u pogrešnoj traci duž 59. ulice. Njegovi farovi bili su jedino
svetlo na putu. Fet je sedeo napred, zbog svoje orijaške veličine. Torba s oružjem
stajala mu je kraj nogu. Angel je sa ostalima bio u drugom vozilu.
Radio je bio uključen, voditelj sportske emisije pustio je muziku kako bi svom
glasu, a možda i svojoj bešici, obezbedio malo olakšanja. Dok je Gas oštro skretao
ka trotoaru kako bi izbegao splet napuštenih vozila, Fet je shvatio da sluša pesmu
Eltona Džona Ne dozvoli da sunce padne na mene.
Isključio je radio uz komentar: „Nije smešno."
Naglo su se zaustavili u podnožju zgrade s pogledom na Central park.
Izgledala je upravo onako kako je Fet zamišljao obitavalište vampira. Gledano
odozdo sa pločnika, ocrtavala se na zadimljenom nebu poput gotske kule.
Fet je ušao na glavni ulaz sa Setrakijanom pored sebe. Obojica su nosili
mačeve. Angel se vukao za njima, a Gas je zviždukao kraj njega.
Predvorje oblepljeno skupocenim smeđim zidnim oblogama bilo je slabo
osvetljeno i prazno. Gas je imao ključ za putnički lift, mali kavez od zelenog
kovanog gvožđa sa izloženim kablovima. Viktorijanski stil spolja i iznutra.
Poslednji sprat je bio u izgradnji, ili se bar tako činilo. Gas je položio oružje
na sto napravljen od skela. „Ovde se svi razoružajte", rekao je.
Fet je pogledao Setrakijana. Setrakijan nije odlagao štap, tako da je i Fet
čvrsto stegnuo svoj mač.
„Dobro, neka bude po vašem", rekao je Gas.
Angel je ostao u toj prostoriji, dok ih je Gas vodio kroz vrata, uz tri stepenika
do mračnog predsoblja. Osećala se uobičajena blaga aroma amonijaka i zemlje,
kao i toplota koja nije veštački proizvedena. Gas je razmaknuo tešku zavesu i
otkrio prostranu sobu sa tri prozora koji gledaju na park.
Ispred svakog prozora stajala je po jedna silueta. Bića su bila bez kose, bez
odeće, nepomična poput same zgrade, nalik statuama koje čuvaju stražu iznad
kanjona u Central parku.
Fet je podigao srebrni mač. Sečivo se izvilo nagore poput merača koji
odmerava prisustvo zla. Odjednom je osetio kako mu nešto udara ruku i drška mača
mu je ispala iz stiska. Druga ruka, ona u kojoj je nosio torbu s oružjem, poskočila
je u ramenu iznenada ostavši bez tereta.
Drške torbe su presečene. Okrenuo se tačno na vreme da ugleda svoje sečivo
kako probija zid i podrhtava dok torba visi na njemu.
Osetio je nož pokraj svog grla. Nije bilo u pitanju srebrno sečivo, već
dugačak gvozdeni šiljak.
Lice koje se našlo kraj njega bilo je toliko bledo da je svetlucalo u tami. Oči
su nosile pečat tamnocrvene vampirske boje, usta izvijena u bezubu, gnevnu
grimasu.
Natečeno grlo mu je pulsiralo, ne zbog protoka krvi, već od iščekivanja.
„Hej...“, rekao je Fet dok mu se glas gubio.
Gotov je. Ovo stvorenje se kretalo neverovatnom brzinom. Mnogo brže nego
one životinje napolju.
Međutim, kreature kraj prozora nisu se pomerale.
Setrakijane.
Glas mu se javio unutar uma, praćen osećanjem utrnuća koje zamračuje
njegove misli.
Fet je pogledao starog profesora. Još je držao štap, sečivo je bilo u koricama.
Drugi lovac je stajao kraj njega i držao mu slično sečivo uz slepoočnicu.
Gas je prošao pored njih. „Sa mnom su“, rekao je.
Naoružani su srebrom. Glas lovca nije bio u tolikoj meri iznurujuć kao prvi
glas.
„Nisam došao da vas uništim. Ovaj put.“ Rekao je Setrakijan.
Nikada ne bi prišao tako blizu.
„Prilazio sam posve blizu u prošlosti, i vi to znate. Hajde da ne prežvakavamo
stare bitke. Trenutno želim da sve to gurnem u stranu. Predajem vam se na milost i
nemilost samo iz jednog razloga. Želim da se nagodim."
Da se nagodiš? Šta bi ti mogao da nam ponudiš?
„Knjigu. I Gospodara." Fet je osetio kako vampir popušta stisak na njegovom
vratu za nekoliko milimetara. Vrh noža je i dalje dodirivao njegovu kožu, ali nije
mu se više zabadao u grlo.
Bića kraj prozora nisu se pomerala, zapovedni glas u njegovoj glavi nije se
pokolebao.
Šta želiš zauzvrat?
„Svet." Odgovorio je Setrakijan.
Nora je primetila da tamne figure izvlače putnike iz zadnjeg vagona. Šutnula je
čoveka pred sobom u pregib sa zadnje strane kolena i provukla Zaka i svoju majku
kraj njega, odgurnuvši ramenom ženu u poslovnom odelu i patikama kako bi izašla
iz voza.
Nekako je uspela da spusti majku niz stepenice, a da je ne ispusti. Nora je
bacila pogled napred ka mestu gde je prednji vagon izleteo iz šina i bio nagnut ka
zidu tunela. Shvatila je da mora da krene u suprotnom pravcu.
Zamenila je klaustrofobiju zaustavljenog voza za klaustrofobiju tunela ispod
reke.
Nora je otkopčala džep svoje putne torbe i izvadila luma-lampu. Uključila ju
je i baterija je oživela. UVC sijalica je zapucketala užarenim svetlom boje indiga.
Osvetlila je šine pred sobom. Vampirski izmet je bio svuda unaokolo,
fluorescentne izlučevine prekrivale su pod i zidove. Očigledno su danima prolazili
ovuda ka kopnu. Hiljade njih. Savršeno okruženje: mračno, prljavo i skriveno od
očiju sa površine.
Za njima su se iskrcali drugi. Neki su uključili mobilne telefone da osvetle
put. „Oh, moj Bože!“, vrisnuo je neko.
Nora se okrenula i ugledala, pod svetlošću telefona, kako su točkovi voza
ulepljeni belom vampirskom krvlju. Komadići blede kože i crnih krhotina
samlevenih kostiju visile su sa šasije. Nora se pitala da li su slučajno pregaženi -
ili su se bacili pred zahuktali voz.
Verovatnije je da su se bacili. Ako je zaista tako - zbog čega su to učinili?
Nora je pomislila da verovatno zna odgovor. Dok joj se prizor Keli Gudveder
još snažno oslikavao u umu, zagrlila je Zaka jednom rukom, uzela majku pod drugu
i potrčala ka kraju voza.
Nju Džerzi je daleko, a nisu sami u tunelu.
Sada se čulo vrištanje iz voza. Bleda stvorenja su ozleđivala putnike harajući
kroz vagone. Nora se trudila da spreči Zaka da podigne pogled i vidi lica putnika
prilepljena uz prozore dok im iz usta cure pljuvačka i krv.
Kada su stigli do repa voza i obišli ga - koračajući preko smrskanih leševa
vampira na šinama, dok je Nora koristila UV lampu da uništi preostale krvave
gliste - krenuli su ka drugoj strani gde ih je čekala čista staza do lokomotive.
Tuneli prenose i iskrivljuju tonove. Nora nije bila sigurna šta zapravo čuje,
ali prisustvo te buke dodatno ju je plašilo. Rekla je ljudima koji su ih pratili da
zastanu na trenutak i budu tihi.
Čula je zvuke nalik na trčkaranje, samo mnogo puta ponovljene i pojačane
prolaskom kroz tunel. Dopirali su nekud iza njih, iz istog pravca u kojem se kretao
voz. Koraci horde.
Svetla mobilnih telefona i Norine UV lampe imala su veoma kratak domet.
Nešto se kretalo ka njima kroz mračnu prazninu. Nora je uhvatila Zaka i majku i
počela da trči u suprotnom pravcu.
Lovac se povukao dalje od Feta, mada je vrh bodeža i dalje bio uperen u
Fetov vrat. Setrakijan je počeo da priča Drevnima o savezu Eldriča Palmera sa
Gospodarem.
Već znamo za to. Obratio nam se pre nekog vremena moleći za besmrtnost.
„Odbili ste ga. Obratio se na drugu adresu."
Nije ispunio naše kriterijume. Večnost je predivan dar, prijem u aristokratiju
besmrtnika. Rigorozno smo izbirljivi.
Glas koji je odjekivao u Fetovoj glavi zvučao je poput roditelja koji grdi dete,
ali stotinu puta jače. Zatim je pogledao lovca kraj sebe i zapitao se da li je to neki
davno preminuli evropski kralj. Aleksandar Veliki? Hauard Hjuz?
Ne - ne ovi lovci. Fet je nagađao da je vampir kraj njega bio pripadnik elitne
vojne jedinice u prošlom životu. Otrgnut sa bojnog polja, možda tokom neke tajne
misije. Regrutovan od strane krajnje selektivne službe. Međutim, ko bi znao kojoj
je vojsci pripadao? Kojoj eri? Vijetnam? Normandija? Termopili?
Setrakijan je govorio - potvrđujući teorije koje je stvarao čitavog života dok
je iznosio činjenice: „Drevni su povezani sa svetom ljudi na njegovim najvišim
nivoima. Preuzimaju bogatstvo novih članova, što im pomaže da se izoluju i
uspostave svoj uticaj širom planete."
Da je u pitanju jednostavna poslovna transakcija, njegovo bogatstvo bi bilo
dovoljno. Međutim, potrebno nam je više od imetka. Mi želimo moć, pristup i
pokornost. Njemu nedostaje ovo poslednje.
„Palmer se razgnevio kada mu je dar uskraćen. Potražio je odmetnutog
Gospodara, mladog..."
Želiš sve da znaš, Setrakijane. Pohlepan si do kraja. Hajde da se složimo oko
toga da si donekle u pravu. Da, Palmer je možda tražio Sedmog. Međutim, budi
siguran u to da je Sedmi taj koji je njega pronašao.
„Znate li šta on želi?"
Znamo.
„Onda sigurno znate da ste u nevolji. Gospodar stvara na hiljade podanika.
Previše ih je da bi vaši lovci uspeli da ih poseku. Njegov soj je sve brojniji. To su
bića koje ne možete da kontrolišete, niti svojom moći, niti preko uticaja."
Govorio si o Srebrnom Kodeksu.
Moć njihovih glasova naterala je Feta da žmirne.
Setrakijan je zakoračio napred. „Potrebna mi je vaša neograničena finansijska
potpora. Potrebna mi je odmah."
Aukcija. Zar misliš da mi o tome nikada nismo razmišljali?
„Lično licitiranje, upošljavanje ljudskog predstavnika, to sa sobom nosi rizik
od otkrivanja. Nemoguće je garantovati motive. Mnogo je bolje osujećivati svaku
potencijalnu prodaju tokom godina. Ovog puta to neće biti moguće. Siguran sam da
se vreme ovog sveopšteg napada, pomračenje sunca i ponovno pojavljivanje knjige
nije slučajno poklopilo. Događaji su centrirani. Negirate li ovu kosmičku
simetriju?" Ne. Doduše, ishod će pratiti kosmički plan bez obzira na akcije koje mi
preduzmemo.
„Nepreduzimanje akcije izgleda mi kao loš plan."
Šta želiš zauzvrat?
„Želim samo da bacim kratak pogled na njen sadržaj. Okovana srebrom, ona
je jedina ljudska kreacija koju ne možete posedovati. Video sam Srebrni Kodeks,
kako ga vi nazivate. Sadrži mnoga otkrovenja, to vam garantujem. Mudro ćete
postupiti ako se potrudite da saznate šta čovečanstvo zna o vašem poreklu."
Poluistine i špekulacije.
„Da li je zaista tako? Smete li da rizikujete? Mal’akh Elohim?"
Nastupila je pauza. Fet je osetio kako mu pritisak u glavi popušta. Mogao bi
se zakleti da su Drevni nabrali usne s gađenjem.
Neverovatni savezi često su najproduktivniji.
„Dopustite mi da budem jasan. Ne nudim vam savez. Ovo je samo primirje u
vihoru rata. Neprijatelj mog neprijatelja u ovom trenutku nije ni moj prijatelj, ni
vaš. Ne obećavam ništa više od toga da ću pogledati knjigu i preko nje možda
pronaći način da uništim odmetnutog Gospodara pre nego što on uništi vas. Kada
dogovor bude izvršen, obećavam vam da će se borba nastaviti. Ponovo ću vas
progoniti. Kao i vi mene...“
Kada pregledaš knjigu, Setrakijane, ne možemo ti dozvoliti da preživiš.
Sigurno si svestan toga. To se odnosi na svako ljudsko biće.
Fet je progutao pljuvačku i odvratio: „Nikada nisam naročito mnogo čitao..."
„Prihvatam." Rekao je Setrakijan. „Sada kada smo to razjasnili, postoji još
jedna stvar koja mi je potrebna. Ne od vas, već od ovog mladića ovde. Od Gasa."
Gas je stao pred starca i Feta. „Dokle god je u pitanju ubijanje."
Nije bilo ceremonije sa presecanjem trake. Nije bilo velikih makaza,
dostojanstvenika ili političara. Nikakvih fanfara.
Nuklearna elektrana Lokus Veli počela je sa radom u pet sati i dvadeset tri
minuta ujutru. Lokalni predstavnici Komisije za nadzor nuklearnih kapaciteta
nadgledali su proceduru iz kontrolne sobe postrojenja koje je koštalo 17 milijardi
dolara.
Lokus Veli je postrojenje nuklearne fisije. Pokreću ge dva toplotna reaktora III
generacije, koja koriste laku vodu. Sve bezbednosne provere su sprovedene pre
nego što su snopovi uranijuma-235 i kontrolni štapovi spušteni u vodu unutar jezgra
pod pritiskom.
Principi kontrolisane fisije mogu se uporediti sa nuklearnom bombom čija se
eksplozija odvija polaganim, postojanim ritmom, umesto u jednoj milisekundi.
Vrelina stvara struju koja se potom sakuplja i isporučuje na sličan način kao u
konvencionalnim elektranama.
Palmer je dovoljno dobro shvatao koncept fisije da bi znao da se sličan
proces odigrava prilikom podele ćelija u biologiji. Tokom podele stvara se
energija: u tome je vrednost i čarolija nuklearnog goriva.
Napolju, dva identična tornja za hlađenje ispuštala su paru poput orijaških
pehara od betona.
Palmer je bio zadivljen. Ovo je poslednji deo zagonetke. Poslednja puzla je
uglavljena na svoje mesto.
Reza je skliznula u stranu, samo trenutak pre nego što su se velika zasvođena
vrata otvorila.
Dok je posmatrao oblake pare kako plutaju ka zloslutnom nebu, poput duhova
koji izviru iz ključalih kotlova, prisetio se Černobila. Crnog sela Pripjat, u kojem
se prvi put susreo sa Gospodarem. Ljudska rasa je Gospodaru pokazala put.
Sačinili su alatke za sopstveni pad.
Međutim, sve to je zajemčio Eldrič Palmer.
Gospodar besplatno preobražava ljude na sve strane.
Ah, doktore Gudvedere. Prvi će biti poslednji i poslednji će biti prvi. Prema
Bibliji, tako stvari funkcionišu.
Ali, ovo nije Biblija. Ovo je Amerika.
Prvi treba da bude prvi.
Palmer je naprasno shvatio kako se osećaju poslovni partneri nakon što sklope
posao sa njim. Kao da ih je u stomak udarila ista ruka sa kojom su se upravo
rukovali.
Misliš da sarađuješ sa nekim, dok ne shvatiš da zapravo radiš za njega.
Zašto vas je naterao da čekate u redu?
Zaista.
Zak se otrgnuo Nori kada mu je ajpod ispao na pod tunela. To je bilo glupo,
učinio je to refleksno, ali majka mu ga je kupila plativši čak i muziku koja joj se
nije dopadala i koju je ponekad čak i mrzela. Kada bi držao taj magični uređaj u
ruci, gubeći se u muzici, u isto vreme se gubio u njoj.
„Zakarije!"
Bilo mu je čudno što Nora koristi njegovo puno ime, međutim upalilo je. Brzo
se uspravio. Izgledala je izbezumljeno dok se pridržavala za majku blizu
lokomotive. Zak je u ovom trenutku osetio nešto prema Nori, shvatajući koliko joj
je majka bolesna. Imali su nešto zajedničko: oboje su izgubili majke, mada su one i
dalje bile delimično prisutne.
Zak je zgrabio muzički uređaj i spustio ga u džep farmerki, ostavivši upetljane
slušalice za sobom. Izbačen iz šina, voz se blago ljuljao od ekstremnog nasilja koje
se u njemu odvijalo i koje je Nora pokušala da zakloni od njegovog pogleda. Ali,
znao je. Video je krvavocrvene prozore. Video je lica. Bio je napola u šoku, kao da
se našao u užasnom snu.
Nora je stala, zureći iza njega sa užasnutim izrazom lica.
Iz tame tunela izašle su sitne figure krećući se neverovatnom brzinom. Uz
neljudsku gipkost, ova donedavno ljudska deca, nijedno starije od ranih
tinejdžerskih godina, jurila su ka njima duž šina.
Predvodila ih je falanga slepe vampirske dece, pregorelih crnih očiju. Slepi
su se kretali još čudnije. Druga deca su ih prestigla kada su stigli do voza,
ispuštajući užasnu ciku neljudske radosti.
Odmah su se bacili na putnike koji beže od pokolja u vozu. Ostali su potrčali
uz zidove tunela i bacili se na krov poput tek rođenih paukova koji su upravo
ispuzali iz jaja.
Među njima se jedna odrasla figura kretala sa zloslutnom odlučnošću. Ženska
figura, osvetljena prigušenim svetlom, kao da je rukovodila napadom. Sumanuta
majka koja predvodi armiju demonske dece.
Neka ruka je zgrabila kapuljaču njegove jakne - bila je to Nora - i povukla ga.
Zateturao se i okrenuo da beži, stavivši ruku Norine majke preko svog ramena,
vukući staricu od olupine voza prepunog mahnite vampirske dece.
Norino svetlo boje indiga jedva im je osvetljavalo put duž šina, pojačavajući
kaleidoskop mnogobojnog i bolesno psihodeličnog vampirskog izmeta. Drugi
putnici ih nisu pratili.
„Pogledaj!", uzviknuo je Zak.
Mlade oči ugledale su dva stepenika koji vode do vrata u zidu s leve strane.
Nora je skrenula i potrčala ka kvaki. Zapela je, ili su vrata bila zaključana.
Zakoračila je unazad i šutirala ih petom cipele sve dok kvaka nije otpala a vrata se
otvorila.
Sa druge strane nalazili su se identična platforma i dva stepenika koji vode do
drugog tunela. To je bio južni tunel koji vodi ka istoku, iz Nju Džerzija ka
Menhetnu.
Nora je zalupila vrata, zatvorivši ih što je bolje mogla, a zatim ih povukla
dole ka šinama.
„Požurite” , rekla je. „Moramo da nastavimo da se krećemo. Ne možemo da se
borimo sa svima njima.“
Zašli su dublje u mračni tunel. Zak je pomagao Nori, pridržavajući njenu
majku. Međutim, bilo je jasno da neće moći dugo da se kreću na taj način.
Nisu ništa čuli iza sebe - nisu čuli da se vrata otvaraju - ali ipak su se kretali
kao da su im vampiri za petama. Svaka sekunda im se činila poput pozajmljenog
vremena.
Norina majka je izgubila obe cipele, najlonke su joj bile pocepane, stopala
izgrebana i krvava. Neprestano je ponavljala sve jačim glasom: „Moram da se
odmorim. Želim da idem kući.”
Nora to najzad više nije mogla da sluša tako da je usporila. Zak je usporio sa
njom. Nora je položila ruku preko usta svoje majke kako bi je utišala.
Zak je video Norino lice pod svetlošću lampe. Prepoznao je bol na njenom
licu dok se mučila da u isto vreme nosi i utišava svoju majku.
Tada je shvatio da Nora mora da donese tešku odluku.
Majka je pokušavala da skloni ruku svoje ćerke sa usta. Nora je spustila
platnenu torbu sa ramena. „Otvori je”, rekla mu je. „Uzmi nož.”
„Imam nož.“ Zak je zavukao ruku u džep, izvadio smeđu dršku od kosti i
otvorio srebrno sečivo dugo deset centimetara.
„Odakle ti to?“
„Dao mi ga je profesor Setrakijan."
„Odlično. Zak. Molim te, saslušaj me. Veruješ li mi?“
Čudno pitanje. „Da." Odgovorio je.
„Slušaj me. Moraš da se sakriješ. Sagni se i uvuci ispod ovog ispusta.” Šine
su bile podignute na podupirače nekih pola metra od zemlje, prostor pod njima bio
je obavijen senkom. „Lezi dole i drži nož uz grudi. Ostani u senci. Znarn da je
opasno. Neću dugo... brzo ću se vratiti, obećavam. Ako neko dođe i stane blizu
tebe, bilo ko osim mene - bilo ko - iskasapi ga nožem. Jesi li me razumeo?"
„Ja...“, video je lica putnika u vozu, priljubljena uz prozore. „Razumeo sam.”
„Grlo, vrat - bilo gde, Seci dok ne padnu. Onda potrči i sakrij se ponovo.
Razumeš li?“
Klimnuo je glavom dok su mu suze klizile niz lice.
„Obećaj mi.“
Zak je ponovo klimnuo.
„Odmah se vraćam. Znaćeš ako se zadržim suviše dugo. Tada počni da trčiš."
Pokazala je ka Nju Džerziju. „U onom pravcu. Do kraja. N,e zaustavljaj se ni zbog
čega. Čak ni zbog mene. U redu?”
„Šta ćeš uraditi?"
Ali, već je znao. Bio je siguran. Kao i Nora.
Noru je majka grizla za ruku, primoravala Noru da skloni šaku sa njenih usta.
Zgrabila ga je u poluzagrljaj, priljubivši njegovo lice uz sebe. Osetio je poljubac
na temenu. Tada je njena majka nastavila da urla i Nora joj je ponovo zapušila
usta. „Budi hrabar", rekla mu je. „Idi."
Zak se spustio na leđa i zavukao pod ispust, uopšte ne razmišljajući o
pacovima i miševima. Čvrsto je stegnuo ručku od kosti, držeći nož na grudima
poput raspeća, i slušao kako se Nora muči da odvede svoju majku dublje u mrak.
Fet je sedeo u kombiju sa upaljenim motorom. Nosio je prsluk sa
katadiopterima preko svog uobičajenog radnog kombinezona i građevinarski šlem.
Pregledao je mapu kanalizacije pod svetlom vozačke table.
Pozadi se nalazilo starčevo improvizovano hemijsko oružje, obavijeno
peškirima da ne bi klizilo unaokolo. Brinuo ga je plan. Suviše neizvesnosti.
Proverio je zadnja vrata radnje, čekajući da se stari pojavi.
Unutra, Setrakijan je podešavao kragnu svoje najčistije košulje i zatezao
kvrgavim prstima petlju leptir mašne. Uzeo je jedno od svojih malih, srebrom
premazanih ogledala da bi proverio kako izgleda. Obukao je svoje najbolje odelo.
Spustio je ogledalo i još jednom sve proverio. Tablete! Pronašao je limenu
kutiju i blago protresao njen sadržaj, sreće radi. Opsovao je sebe zbog
zaboravnosti i spustio je u džep sakoa. Eto. Spreman je.
Na putu ka vratima još jednom je pogledao ka tegli u kojoj su se nalazili
ostaci viviseciranog srca njegove supruge. Osvetlio ih je UV lampom, najzad
ubivši krvavu glistu jednom za svagda. Organ koji je tako dugo bio u kandžama
parazitskog virusa sada je trulio i polagano se raspadao.
Setrakijan ga je pogledao kao što bi neko pogledao grob voljene osobe. Želeo
je da to bude poslednje što će videti na ovom mestu. Bio je siguran da se nikada
neće vratiti.
Ef je sedeo sam na dugačkoj, drvenoj klupi postavljenoj uz zid odeljenja.
Agent FBI-ja prezivao se Liš. Njegova stolica i sto nalazili su se čitav metar
van Efovog domašaja. Efov levi ručni zglob bio je vezan za nisko postavljenu
čeličnu šipku koja se pružala duž zida iznad klupe, poput sigurnosne šipke u
kupatilima za hendikepirane. Ef je morao da sedi pognuto i da drži desnu nogu
ispruženom kako bi nož i dalje ostao skriven za njegovim pojasom. Niko ga nije
pretresao nakon povratka od Palmera.
Agent Liš je imao facijalni tik. Obraz mu je igrao zbog povremenog
namigivanja levog oka, ali to mu nije smetalo u govoru. Fotografije dece koja su
već pošla u školu stajale su u skupim okvirima na stolu u njegovoj pregradi.
„Znači", rekao je agent. „Ne shvatam. Ova stvar - da li je virus ili parazit?"
„I jedno i drugo", odvratio je Ef, trudeći se da zvuči razumno, nadajući se da
će pričom uspeti da se dočepa slobode. „Virus se prenosi preko parazita u obliku
krvave gliste. Parazit se prenosi putem infekcije, preko žaoke u grlu.“
Agent Liš je nehotično namignuo i zapisao nešto u blok.
Znači, FBI je konačno počeo da kapira stvari - malo prekasno. Dobri
policajci poput agenta Liša rade na dnu piramide i nemaju pojma o tome da su ljudi
s vrha odavno doneli odluke o svemu.
„Gde su ona druga dva agenta?", pitao je EF.
„Koja dva agenta?"
„Oni koji su me odveli u grad helikopterom."
Agent Liš je ustao kako bi bolje osmotrio ostale pregrade u prostoriji. I dalje
je radilo svega nekoliko posvećenih agenata. „Hej, da li je neko vodio doktora
Gudvedera helikopterom u grad?"
Gunđanje i negiranje. Ef je shvatio da nije video onu dvojicu još od povratka.
„Rekao bih da su izašli na ručak."
„Neće biti", odvratio je agent Liš. „Naređeno nam je da ostanemo ovde do
daljeg."
To uopšte nije dobro zvučalo. Ef je ponovo pogledao fotografije na
agentovom stolu. „Sklonili ste porodicu van grada?"
„Ne živimo u gradu. Suviše je skupo. Svaki dan se vozim ovamo iz Džerzija.
Ali, u pravu ste, van grada su. Škola je zatvorena, a žena ih je odvela do svojih
prijatelja na jezeru Kinelon."
To nije dovoljno daleko, pomislio je Ef. „I ja sam svoje poslao van grada",
rekao je. Nagnuo se napred koliko su mu lisice dopuštale - kao i nož za pojasom.
„Slušajte, agente Liše", rekao je Ef, trudeći se da zvuči poverljivo. „Sve što se
dešava... Znam da izgleda haotično, poput apsolutne anarhije. Nije tako. Okej?
Nije. Ovo je pažljivo isplaniran, koordiniran napad. A danas... danas stvari dostižu
vrhunac. Još nisam siguran šta će se tačno desiti niti na koji način će se to desiti.
Ali, desiće se danas. Mi, vi i ja - moramo da se izvučemo odavde."
Agent Liš je dva puta namignuo. „Uhapšeni ste, doktore. Pucali ste na čoveka
usred bela dana, pred desetak svedoka. Bili biste pred federalnom optužbom da
situacija nije tako luda u ovom trenutku i da većina vladinih kancelarija nije
zatvorena. Tako da ne možete nigde da odete, a zbog vas, ne mogu ni ja. A sada -
šta mi možete reći o ovome?"
Agent Liš mu je pokazao neke odštampane strane. Fotografije oznaka urezanih
na zidove zgrada. Predstava šestonogog stvorenja nalik bubi.
„Snimljene su u Bostonu", rekao je agent Laš. Premestio ih je sa vrha gomile
na dno. „Ova je iz Pitsburga, iz okoline Klivlenda, Atlante, Portlanda, Oregona, pet
hiljada kilometara odavde."
„Nisam siguran", odvratio je Ef, „ali, mislim da je u pitanju neka vrsta šifre.
Ne komuniciraju govorom. Potreban im je jezički sistem. Obeležavaju teritoriju,
obeležavaju svoje napredovanje... nešto tog tipa."
„A ovaj crtež bube?"
„Shvatam šta želite da kažete. Pomalo podseća na... jeste li čuli za automatsko
pisanje? Podsvesni um? Vidite, oni su svi povezani na mentalnom nivou. Ne
razumem kako to funkcioniše - samo znam da postoji. Kao kod bilo koje visoke
inteligencije, mislim da postoji segment podsvesti iz kojeg se preliva ovaj...
maltene umetnički sadržaj. Izražavanje. Vidite isti dizajn na zgradama širom
države. Sada se već verovatno mogu videti širom sveta."
Agent Liš je spustio fotografije nazad na sto. Uhvatio se za vrat i počeo da ga
masira. „Srebro, kažete? Ultraljubičasta svetlost? Sunce?"
„Proverite pištolj koji sam koristio. Ovde je, zar ne? Proverite metke. Čisto
srebro. Ne zbog toga što je Palmer vampir. Nije - još nije. Ali, rečeno mi je..."
„Da? Nastavite. Ko vam je rekao? Voleo bih da znam kako to da znate sve...“
Svetla su se ugasila. Klima je utihnula. Zastenjali su svi u prostoriji.
„Ne ponovo”, uzdahnuo je agent Liš i ustao.
Upalila su se pomoćna svetla, znak za IZLAZ iznad vrata, kao i svaka peta ili
šesta sijalica, ali samo s pola snage. Ili s četvrtinom.
„Divno“, rekao je agent Liš, skidajući baterijsku lampu sa kuke na zidu svog
odeljka.
Tada se oglasio alarm za požar, urlajući preko zvučnika iznad njihovih glava.
„Ah!”, uzviknuo je agent. „Sve bolje od boljeg!”
Ef je čuo vrisak negde u zgradi.
„Hej”, uzviknuo je i povukao šipku za lisice. „Skini mi lisice. Dolaze po nas.”
„A?“ Agent Leš je ostao na mestu, osluškujući da li se čuju novi vrisci.
„Dolaze po nas?”
Zatim se čuo neki tresak, kao da se lome vrata.
„Dolaze po mene!”, odvratio je Ef. „Moj pištolj. Moram ga se dočepati!”
Agent Liš se usredsredio na osluškivanje. Krenuo je napred i otkopčao futrolu
za oružje.
„Ne! To ništa ne vredi! U mom pištolju je srebro! Zar ne razumete? Donesite
ga!“
Začula se pucnjava. Samo jedan sprat niže.
„Sranje!” Agent je počeo da se udaljava, potežući oružje.
Ef je opsovao i usredsredio se na šipku i svoje lisice. Cimnuo je šipku obema
rukama - nije se ni mrdnula. Spustio je lisice do jednog, a zatim do drugog kraja
nadajući se da će pronaći neku slabu tačku. Međutim, šrafovi su bili debeli a šipka
dobro pričvršćena za zid. Šutirao ju je, ali nije mogao da je otkine.
Začuo je vrisak - sada znatno bliže - i još hitaca. Pokušao je da ustane, ali nije
uspeo u potpunosti da se ispravi. Pokušao je da sruši zid.
Sada je pucnjava odzvanjala u ovoj prostoriji. Pregrade su mu zaklanjale
pogled. Video je samo sevanje plamena iz oružja agenata - i čuo njihove vriske.
Ef je zakopao po pantalonama u potrazi za srebrnim nožem. U ruci mu se činio
znatno manjim nego u Palmerovom apartmanu. Zabio je tup kraj pod uglom iza
klupe i snažno ga povukao unazad. Vrh se slomio, stvorivši kratko ali oštro sečivo
poput noževa koje prave zatvorenici.
Nešto je skočilo na vrh pregrade. Balansiralo je na sva četiri uda. Činilo se
majušno pri slaboj svetlosti prostorije, okretalo je glavu na čudan način,
pretražujući bez čula vida, njuškajući bez čula mirisa.
Kada se lice okrenulo ka Efu, shvatio je da otkriven.
Sišlo je s vrha pregrade uz mačju okretnost. Ef je video da su oči vampirskog
deteta crne poput vrelog kraja pregorele sijalice. Lice stvorenja je bilo okrenuto u
stranu, slepe oči nisu bile uperene ka njegovom telu - ipak, nekako je bio viđen, u
to je bio siguran.
Efa je užasavala fizička spremnost stvorenja. Kao da se nalazi pred jaguarom
u kavezu - s tim što je vezan za kavez. Ef je stajao postrance, uzalud se nadajući da
će na taj način zaštititi grlo. Ispružio je srebrno sečivo ka osetivaču, koji je osetio
oružje. Ef se kretao bočno, koliko mu je šipka dozvoljavala. Stvorenje ga je pratilo
nalevo, a zatim nazad nadesno, sa zmijolikom glavom iznad nabreklog vrata.
Tada je napalo, sevnuvši žaokom, kraćom nego kod odraslih vampira. Ef je
reagovao na vreme i zamahnuo sečivom. Bez obzira da li ga je posekao ili ne,
ostavio je utisak. Odbio je napad, a osetivač se povukao unazad poput šutnutog psa.
„MARŠ ODAVDE!”, zaurlao je Ef, pokušavajući da mu izda zapovest kao
životinji, ali osetivač ga je samo gledao svojim mrtvim očima. Kada su još dva
vampira - prava čudovišta, u košuljama umrljanim ljudskom krvlju - prišla s obe
strane pregrade, Ef je shvatio da je osetivač pozvao pomoć.
Ef je zamahivao malim srebrnim nožem, urlajući poput luđaka. Pokušavao je
da ih uplaši više nego što oni plaše njega.
Nije upalilo.
Stvorenja su se razdvojila i skočila na njega sa obe strane. Ef je zamahivao ka
ruci jednog, a zatim ka ruci drugog. Srebro ih je povređivalo, dovoljno da im
poseče udove i da potekne bela krv.
Potom ga je jedan od njih zgrabio za ruku u kojoj drži nož. Drugi ga je uhvatio
za suprotno rame i povukao za kosu.
Nisu odmah počeli da ga cede. Čekali su osetivača. Ef se borio koliko god je
mogao, ali bio je nadjačan i prikovan za zid. Smučilo mu se od vreline ovih zveri i
smrada njihove mrtvosti. Pokušao je da baci nož, hitnuvši sečivo ka jednom od
njih, ali skliznulo mu je iz stiska.
Osetivač mu je polako prilazio, poput predatora koji uživa u ubijanju. Ef se
borio da spusti bradu, ali mu je vampir koji ga drži za kosu povlačio glavu unazad,
nudeći vrat sićušnom stvorenju.
Ef je zavijao u znak prkosa - do poslednjeg trenutka - tada je zadnji deo glave
osetivača eksplodirao u oblaku bele izmaglice. Telo mu je palo pravo napred,
trzajući se. Ef je osetio da stisak vampira popušta.
Jednog je odgurnuo, a drugog šutnuo sa klupe.
Tada su se iza ćoška pojavili ljudi, par Latinosa do zuba naoružanih alatima
kojima mogu dobrano da sjebu veče vampirima. Jedan od vampova je nataknut na
srebrni ražanj dok je pokušavao da se osovi na noge i preskoči pregradu, bežeći od
UVC lampe. Drugi je pružio otpor, pokušavajući da se bori. Primio je šut u kolena,
što ga je odmah oborilo, a zatim i srebrnu strelu u lobanju.
Tada je naišao treći čovek, glomazan Meksikanac od svojih šezdesetak
godina. Mada je izgledao matoro, uništavao je vampire na sve strane neverovatno
delotvorno.
Ef je podigao noge na klupu kako bi izbegao belu krv na podu i gliste koje
traže domaćina.
Vođa je zakoračio napred. Mladi Meksikanac u kožnim rukavicama, jasnog
pogleda i s redenikom srebrnih strela preko grudi. Njegove crne čizme, primetio je
Ef, na prstima su bile okovane srebrom poprskanim belom krvlju.
„Ti si doktor Gudveder?", pitao je.
Ef je klimnuo glavom.
„Zovem se Avguštin Elizalde", rekao je momak. „Zalagaoničar nas je poslao
po tebe.“
Uz Feta, Setrakijan je ušao u foaje Sotebija na uglu 77. i ulice Jork, zamolivši
da ga upute ka prostoriji za registraciju. Predao je ček, ispisan na sumu koju
pokriva račun u Švajcarskoj banci, što je potvrđeno jednim telefonskim pozivom.
„Dobro došli u Sotebi, gospodine Setrakijane."
Dobio je lopaticu sa brojem 23, a pratilac ga je odveo do lifta koji vođi na
deseti sprat. Zaustavili su ga na ulazu prostorije u kojoj se odvija aukcija,
zahtevajući da ostavi sako i štap s vučjom glavom. Setrakijan se nevoljno
povinovao, prihvatio zauzvrat plastični tiket i spustio ga u džep za sat na prsluku.
Feta su odveli na galeriju, pošto su samo kupci s lopaticama mogli da sede u
publici i licitiraju. Fet je ostao u pozadini kako bi držao celu prostoriju na oku,
razmišljajući da je tako možda i bolje.
Aukcija se održavala uz pojačane mere obezbeđenja. Setrakijan je seo u
četvrti red. Ni preblizu, ni predaleko. Seo je do prolaza i spustio lopaticu na nogu.
Pred njim, pozornica je bila osvetljena. Poslužitelj s belim rukavicama sipao je
vodu u čašu voditelja aukcije, a zatim nestao prošavši kroz skriveni ulaz za
poslugu. Na levom delu pozornice nalazio se izložbeni prostor, mesingane nogare
su čekale prvi predmet iz kataloga. Na ekranu iznad glava bilo je ispisano ime
Sotebija.
Od petnaest redova, prvih deset su bili gotovo puni, s ponekom praznom
stolicom u zadnjim redovima. Ipak, neki od učesnika su očigledno bili tu samo da
popune mesta, unajmljeni da ispune publiku. Nisu imali čelično pažljiv pogled
pravog kupca. Prostor s obe strane, između redova i prenosivih zidova -
postavljenih najdalje moguće kako bi se maksimalno iskoristio prostor - bio je
prepun, kao i prostor iza sedišta. Mnogi posmatrači su nosili maske i rukavice.
Aukcija je pozorište koliko i tržište. Čitav prizor je izrazito odražavao osećaj
kraja jedne ere: poslednji izliv kitnjastog trošenja, poslednji dah kapitalizma pred
potpunom ekonomskom propašću. Najveći deo ljudi okupio se samo da bi video
predstavu. Kao fino obučeni članovi ožalošćene porodice na sahrani.
Uzbuđenje je dostiglo vrhunac kada se pojavio voditelj. Očekivanje je
prostrujalo prostorijom dok je izgovarao uvodne komentare i iznosio pravila za one
koji će učestvovati u licitaciji. Zatim je udario čekićem o sto kako bi označio
početak aukcije.
Prvi predmeti bile su barokne slike od manjeg značaja, tek predjelo, kako bi
učesnici nešto pregrizli pre glavnog jela.
Zašto je Setrakijan tako napet? Zašto je iznenada tako nervozan, čak
paranoičan? Duboki džepovi Drevnih danas su njegovi duboki džepovi. Knjiga
koju je dugo tražio danas će se neizbežno naći u njegovim rukama.
Imao je čudan osećaj izloženosti, dok sedi tu gde jeste. Imao je osećaj... da ga
neko posmatra. Ne pasivno, već znalačkim pogledom. Prodornim i poznatim.
Otkrio je izvor svoje paranoje iza zasenčenih naočara, tri sedišta i2a sebe sa
druge strane prolaza. Oči su pripadale figuri obučenoj u odelo od tamnog
materijala, sa crnim kožnim rukavicama.
Tomas Ajkhorst.
Lice mu je izgledalo glatko i zategnuto, celo telo je bilo dobro očuvano. U
pitanju su, naravno, šminka i perika... ipak, bilo je tu još nečega. Da nije u pitanju
hirurgija? Da li je neki ludi doktor unajmljen da održava njegov izgled što
približnije ljudskom, kako bi mogao da korača među živima i da se meša s njima?
Mada su bile skrivene iza naočara naciste, Setrakijan je osetio jezu znajući da
gleda Ajkhorsta u oči.
Abraham je bio tek tinejdžer kada je došao u logor - zato je sada mladim
očima posmatrao bivšeg komandanta Treblinke. Osetio je isti onaj strah, onu
nerazumnu paniku. Ovo zlo biće - dok je bio samo običan čovek - gospodarilo je
životom i smrću ljudi u fabrici smrti. Pre šezdeset četiri godine... užas je preplavio
Setrakijana kao da se to desilo juče. Ovo čudovište, ova zver - sada se ustostručila.
Starcu je žuč pržila grlo, prosto ga gušeći.
Ajkhorst je blago klimnuo glavom ka Setrakijanu. Srdačno. Činilo se kao da
se smeje - mada to zapravo nije bio osmeh, već izgovor da otvori usta tek toliko da
Setrakijan može da razabere vrh žaoke koja svetluca među njegovim našminkanim
usnama.
Setrakijan se okrenuo nazad ka podijumu. Sakrio je drhtanje krivih šaka.
Starac se stideo svog dečačkog užasa.
Ajkhorst je došao po knjigu. On će se boriti za nju u Gospodarevo ime,
novcem Eldriča Palmera.
Setrakijan je posegnuo rukom u džep u potrazi za kutijom s pilulama. Krivi
prsti su nespretno mlatili. Moraće dobro da se potrudi ako ne želi da Ajkhorst uoči
njegovu muku i počne da uživa u njoj.
Stavio je pilulu nitroglicerina direktno pod jezik i sačekao da počne da deluje.
Zarekao se da će pobediti ovog nacistu, makar mu to bilo poslednje.
Srce ti brzo kuca, Jevrejine.
Setrakijan nije otvoreno reagovao na glas u svom umu. Trudio se da ignoriše
nezvanog gosta.
Pred njegovim očima nestali su pozornica, voditelj kao i ceo Menhetn i
Severna Amerika. Setrakijan je na trenutak video samo žičane ograde logora.
Video je prašinu pomešanu s krvlju i mršava lica svojih kolega zanatlija.
Video je Ajkhorsta kako sedi na svom omiljenom konju. Ta životinja je bila
jedini živi stvor u logoru prema kojem je nacista ispoljavao naklonost,
šargarepama i jabukama - uživajući u tome da ga hrani pred gladnim zatvorenicima.
Ajkhorst je voleo da zarije, pete u slabine konja kako bi ovaj zanjištao i propeo se.
Takođe je uživao u tome da vežba gađanje iz puške marke ruger, dok sedi na
gnevnom konju. Tokom svakog okupljanja, nasumice bi pogubio jednog od radnika.
Tri puta je ubio osobu tik pored Setrakijana.
Primetio sam tvog telohranitelja kada si ušao.
Da li on to misli na Feta? Setrakijan se okrenuo i ugledao Vasilija među
posmatračima u pozadini, pored dvojice telohranitelja u skupim odelima koji stoje
s obe strane izlaza. U kombinezonu istrebljivača izgledao je kao neko ko se nalazi
na pogrešnom mestu.
Fetorski, zar ne? Čistokrvni Ukrajinac izuzetno je retka berba. Gorak, slan,
ali sa snažnim finišom. Treba da znaš, Jevrejine, ja sam dobar poznavalac
ljudske krvi. Moj nos nikada nije pogrešio. Prepoznao sam njegov buke čim ste
ušli. Kao i liniju njegove vilice. Ne sećaš se?
Setrakijana su rastrojile reči ove zveri. Zato što je mrzeo stvorenje koje ih
izgovara i zato što su mu zvučale istinito.
Prisečajući se logora, ugledao je krupnog čoveka u crnoj uniformi ukrajinskih
stražara kako predano steže uzde Ajkhorstovog konja rukama u crnim kožnim
rukavicama i dodaje komandantu ruger.
Sigurno nisi slučajno ovde sa potomkom jednog od tvojih mučitelja?
Setrakijan je zatvorio oči pred Ajkhorstovim izrugivanjem. Ispraznio je um i
usredsredio se na zadatak. Pomislio je, što je snažnije mogao, nadajući se da će ga
vampir čuti: Tek ćeš se iznenaditi kada otkriješ s kim sam danas još u savezu.
Nora je iskopala monokular za gledanje u mraku i obesila ga preko bejzbol
kape sa znakom Metsa na glavi. Zatvorila je jedno oko i tunel Nort River je
pozeleneo. „Pacovski vid“, tako ga je Fet nazivao, ali ona je u ovom trenutku bila
veoma zadovoljna zbog tog izuma.
Neposredno pred njom, tunel je bio čist. Ali, nije videla izlaz. Skrovište.
Ništa. Sada je bila sama s majkom, pošto se dovoljno udaljila od Zaka. Nora se
trudila da je ne gleda, čak ni kroz monokular. Majka je teško disala, jedva
sposobna da održi korak. Nora ju je držala za ruku, praktično je noseći preko
kamenja između šina, osećajući vampire za leđima.
Shvatila je da traži odgovarajuće mesto na kojem će ovo obaviti. Najbolje
mesto. Razmišljala je da uradi nešto užasno. Glasovi u umu - njeni sopstveni -
nudili su protivargumente.
Ne možeš ovo da uradiš.
Ne možeš se nadati da ćeš spasiti i majku i Zaka. Moraš da odabereš.
Kako možeš da odabereš dečaka umesto sopstvene majke?
Odaberi jedno od njih ili ćeš izgubiti oboje.
Imala je dobar život.
Gluposti. Svi imamo dobre živote sve do trenutka kada se završe.
Ona te je rodila.
Ako ovo ne uradiš odmah, predaćeš je pravo vampirima u ruke. Proklećeš je
zauvek.
Ni za Alchajmerovu bolest ne postoji lek. Sve joj je gore i gore. Već se
promenila. Više nije ista ona žena koja te je rodila. Zar je to drugačije od
vampirizma?
Ne predstavlja pretnju za druge.
Samo za tebe - i Zaka.
Ionako ćeš morati da je uništiš kada se vrati po tebe, po svoju Voljenu.
Rekla si Efu da mora da uništi Keli.
Njena demencija je toliko odmakla da neće ni znati šta se dešava.
Ali, ti ćeš znati.
Na kraju krajeva, da li bi uništila sebe pre nego što se preobraziš?
Da.
Ali, to je tvoj izbor.
Nikada nije ili-ili situacija. Izbor nikada nije očigledan. Sve se dešava
suviše brzo; napadaju i već si gotov. Moraš delovati unapred, pre preobražaja.
Moraš da ga preduhitriš.
Ipak, garancije ne postoje.
Ne možeš osloboditi osobu pre nego što je preobražena. Možeš govoriti sebi
da se nadaš da si to učinila. I zauvek se pitati da li si bila u pravu.
To je ipak ubistvo.
Da li bi krenula nožem na Zaka ako bi kraj bio blizu?
Možda. Da.
Oklevala bi.
Zak ima bolje izglede da preživi napad.
Znači, menjaš staro za novo.
Možda. Da.
Gospođa Martinez se oglasila: „Do đavola, kada će se onaj tvoj beskorisni
otac pojaviti?”
Nora se vratila u stvarnost. Bila je suviše zgađena da bi zaplakala. Svet je
zaista okrutno mesto.
Začuo se urlik u tunelu. Nori je prošla jeza niz kičmu.
Stala je majci iza leđa. Nije mogla da je gleda u lice. Stegnula je nož i podigla
ga kako bi starici presekla grlo.
Međutim, sve je bilo uzalud.
Nije imala srca da to da učini i dobro je to znala.
Ljubav će nas dokrajčiti.
Vampiri ne osećaju krivicu. To je njihova velika prednost. Oni nikada ne
oklevaju.
Poput zlokobnog dokaza ove hipoteze, Nora je podigla pogled i shvatila da je
vampiri vrebaju s oba kraja tunela. Prikrali su joj se dok je bila udubljena u misli.
Oči su im sijale beličastozelenom bojom dok ih je posmatrala kroz monokular.
Nisu bili svesni toga da ih ona vidi. Nisu razumeli tehnologiju koja
omogućava gledanje u mraku. Pretpostavili su da je poput ostalih putnika - slepa i
izgubljena u tami.
„Sedi ovde, mama”, rekla je Nora, ispružila joj kolena i spustila je na šine.
Inače bi odlutala. „Tata će brzo doći.“
Nora se okrenula i pošla ka dvojici vampira. Stala je tačno između njih, ne
gledajući ih. Gipkim pokretima su skliznuli sa kamenih zidova.
Nora je duboko udahnula pre usmrćivanja.
Njen ubilački gnev sručio se na vampire. Bacila se ka onom levo od sebe,
posekavši ga brže nego što je stvorenje uspelo da skoči. Vampirov gorki vrisak
odzvanjao joj je u ušima dok se okretala ka drugom stvoru koji je odmeravao njenu
majku na šini. Vampir se iz čučnja okrenuo nazad ka Nori, otvorenih ušta i spremne
žaoke. Nalet beline ispunio je monokular poput besa koji joj je buktao u glavi.
Pogubila je svog nesuđenog napadača teško dišući, dok su je oči pekle od suza.
Pogledala je unazad ka pravcu iz kojeg je došla. Da li su prošli pored Zaka da
bi došli do nje? Nijedan nije bio rumen, kao da je upravo jeo, mada joj monokular
za gledanje u mraku nije obezbeđivao preciznu sliku njihovog bledila.
Nora je zgrabila lampu i uperila je ka leševima, pržeći krvave gliste pre nego
što uspeju da se dokoprcaju preko kamenja ka njenoj majci. Osvetlila je i svoj nož,
a zatim isključila lampu i vratila se da pomogne majci da ustane.
„Da li je tvoj otac stigao?", pitala je.
„Uskoro će doći, mama“, odvratila je Nora, žureći nazad ka Zaku dok su joj se
suze slivale niz obraze. „Uskoro.”
Setrakijan se nije trudio da učestvuje u licitiranju Occido Lumena dok cena
nije dostigla prag od deset miliona dolara. Brz tempo licitiranja nije bio podstaknut
samo time što je u pitanju izuzetno redak predmet, već i okolnostima u kojima se
aukcija odvijala - osećanjem da će grad svakog trenutka propasti i da se svet menja
zauvek.
Kod petnaest miliona dolara, cena je počela da skače za po trista hiljada
dolara.
Kod dvadeset miliona, za po petsto hiljada.
Setrakijan nije morao da se okreće. Znao je protiv koga se nadmeće. Privučeni
„ukletom” prirodom knjige, ostali su se prerano bacili na licitiranje, međutim svi
su otpali kada je cena dostigla osam cifara.
Voditelj aukcije je zatražio kratku pauzu kada je cena dogurala do dvadeset
pet miliona dolara i posegnuo za čašom s vodom - ali, zapravo je samo podsticao
dramu. Iskoristio je trenutak da podseti sve prisutne na najvišu cenu koju je neka
knjiga ikada postigla na aukciji: 30,8 miliona dolara za Da Vinčijev Kodeks
Lester, 1994. godine.
Setrakijan je osećao da ga posmatra svaki par očiju u prostoriji. Usmerio je
pažnju na Lumen, tešku, srebrom okovanu knjigu izloženu pod staklom. Bila je
otvorena, a slika strana projektovana na dva velika video-ekrana. Na jednoj strani
se nalazio rukom ispisan tekst, a na drugoj slika u srebrno obojene ljudske figure sa
širokim belim krilima dok u daljini posmatra grad koji nestaje u oluji žuto-crvenog
plamena.
Licitiranje se nastavilo, brzim tempom. Setrakijan je ponovo uhvatio ritam
podizanja i spuštanja lopatice.
Iz publike se začuo iskren uzdah kada su prešli trideset miliona.
Voditelj je preko prolaza pokazao ka Setrakijanu kod sume od trideset i po
miliona. Setrakijan je podigao cenu na trideset jedan milion. Ovo je sada postala
najskuplja knjiga u istoriji - ali, šta su ti reperi značili Setrakijanu? Šta su značili
čovečanstvu?
Voditelj je tražio trideset jedan i po milion i dobio ga.
Setrakijan je uzvratio s ponudom od trideset dva miliona pre nego što. je bio
upitan. Voditelj je ponovo pogledao Ajkhorsta, ali pre nego što je uspeo da zatraži
novu ponudu, prišla mu je pomoćnica i prekinula ga. Ispoljivši tačno odmerenu
količinu radoznalosti, voditelj se udaljio od podijuma da porazgovara s njom.
Vidno se ukrutio kada je čuo vest, a zatim klimnuo glavom.
Setrakijan se zapitao šta se dešava.
Pomoćnica je potom sišla s podijuma i krenula ka njemu. Setrakijan ju je
zbunjeno posmatrao dok se približavala - prolazila kraj njega i nastavila još tri
reda niže do Ajkhorsta.

Kleknula je kraj njega i nešto mu šapnula.
„Možemo i ovde da razgovaramo", rekao je Ajkhorst - dok su mu se usne
pomerale imitirajući ljudski govor.
Pomoćnica je nastavila da govori, trudeći se da zaštiti privatnost učesnika u
licitaciji što je bolje mogla.
„Besmislica. Sigurno je greška u pitanju."
Pomoćnica se izvinila, ali ostala je pri svome.
„Nemoguće." Ajkhorst je ustao. „Zaustavićete licitaciju dok ne raščistim ovu
situaciju."
Bacila je pogled ka voditelju aukcije, zatim ka zvaničniku Sotebija koji je sve
posmatrao iza stakla balkona, visoko gore duž zida, poput ljudi koji posmatraju
operaciju.
Zatim se okrenula ka Ajkhorstu i rekla: „Gospodine, plašim se da to nije
moguće."
„Insistiram."
„Gospodine..."
Ajkhorst se okrenuo ka voditelju, pokazujući ka njemu lopaticom. „Nećete
udariti čekićem dok mi ne bude dozvoljeno da kontaktiram svog dobročinitelja."
Voditelj aukcije se vratio do mikrofona. „Pravila aukcije su prilično jasna po
ovom pitanju, gospodine. Plašim se da bez odgovarajućeg pokrića..."
„Imam pokriće."
„Gospodine, imamo informaciju da vam je kredit upravo ukinut. Žao mi je.
Moraćete da raspravite to sa svojom bankom..."
„Sa svojom bankom! Naprotiv, zaključićemo licitaciju ovde i sada, a ja ću
razjasniti ovu zbrku!"
„Žao mi je, gospodine. Pravila kuće su ista već dekadama i ne mogu se
menjati, ni zbog koga." Voditelj je pogledao publiku, nastavivši sa licitiranjem.
„Imam ponudu od trideset dva miliona dolara."
Ajkhorst je podigao lopaticu. „Trideset pet miliona!"
„Žao mi je, gospodine. Ponuđeno je trideset dva miliona. Da li neko nudi
trideset dva i po miliona?"
Setrakijan je spremno sedeo s lopaticom na kolenu.
„Trideset dva i po miliona?"
Ništa.
„Trideset dva miliona prvi put.“
„Četrdeset miliona!", uzviknuo je Ajkhorst. Stajao je na prolazu između
sedišta.
„Trideset dva miliona drugi put.“
„Ulažem prigovor! Ova aukcija mora biti poništena. Morate mi dati još
vremena..."
„Trideset dva miliona. Prodato kupcu s brojem 23. Čestitam."
Udarac čekića je ratifikovao prodaju; prostorijom se razlegao aplauz. Mnogi
su pružili ruke ka Setrakijanu kako bi mu čestitali, ali starac je ustao što je brže
mogao i krenuo ka prednjem delu prostorije gde ga je dočekala druga pomoćnica.
„Želim odmah da preuzmem knjigu", obavestio ju je.
„Ali, gospodine, papirologija..."
„Izvršite naplatu, uključujući proviziju kuće, ali ja knjigu preuzimam odmah."
Gasov izubijani hamer krivudao je i probijao se udarajući napuštena vozila na
putu preko Kvinsboro mosta. Dok su se vraćali na Menhetn, Ef je ugledao na
desetine vojnih vozila na uglu 59. ulice i Druge avenije, ispred ulaza na žičaru
Ruzvelt Ajland. 15 Na većim kamionima sa ceradom crnim slovima je pisalo Fort
Dram, a na dva bela autobusa i par džipova pisalo je MARINCI SJEDINJENIH
DRŽAVA VEST POINT.
„Zatvaraju most?“, pitao je Gas, čvrsto stegnuvši volan rukama u rukavicama.
„Možda primenjuju karantin", odvratio je Ef.
„Misliš li da su na našoj strani?"
Ef je ugledao osoblje u borbenim uniformama kako svlači ceradu sa velike
mašinke na kamionu - i malo se obodrio. „Čini mi se da su na našoj strani."
„Nadam se", odvratio je Gas, naglo skrenuvši ka centru grada. „Zato što će u
suprotnom ova zbrka postati još jebeno interesantnija."
Stigli su do ugla 72. ulice i Jork avenije baš u trenutku kada je počinjala
ulična borba. Vampovi su nadirali iz staračkog doma preko puta Sotebija -
vremešni stanari bili su okrepljeni obnovljenom pokretljivošću i snagom strigoja.
Gas je isključio motor i otvorio prtljažnik. Ef je iskočio zajedno sa Angelom i
dva Safira. Počeli su da se oružaju srebrom.
„Izgleda da je ipak pobedio“, rekao je Gas, otvorivši kartonsku kutiju. Dodao
je Efu dve staklene vaze s uskim grlom. Unutra se bućkao benzin.
„Pobedio u čemu?“, pitao je Ef.
Gas je nabio krpe u vaze. otvorio srebrom okovan zipo i zapalio ih. Uzeo je
jednu vazu od Efa i izašao na ulicu, udaljivši se od hamera. „Zamahnite iz kuka,
momci“, rekao je Gas. „Na tri. Jedan. Dva. Šibaaaj!“
Katapultirali su Molotovljeve koktele srednje veličine preko glava vampira u
jurišu. Vaze su se raspršile i odmah zapalile. Tečni plamen se brzo razlio poput
dva paklena jezera. Prve su se zapalile dve sestre iz Karmelitskog reda, njihove
braon-bele odore buknule su poput starih novina. Odmah za njima, u plamenu su uz
ciku nestali brojni vampiri u bademantilima i kućnim haljinama. Tada su Safiri
izvršili juriš, probadajući zapaljene kreature, krateći im muke - samo da bi ugledali
nove kako pristižu niz 71. ulicu, poput manijakalnih vatrogasaca koji odgovaraju na
mentalni alarm.
Nekoliko zapaljenih vampira nastavilo je da juriša dok se plamen vukao za
njima. Zastali su na samo tridesetak centimetara od Gasa nakon što ih je izrešetao
srebrnim mecima.
„Gde su već jednom, do đavola?!”, uzviknuo je Gas, posmatrajući ulaz u
Sotebi. Visoka, vitka stabla na trotoaru gorela su poput paklenih stražara ispred
aukcijske kuće.
Ef je video da pripadnici obezbeđenja zgrade jure da zaključaju obrtna vrata
unutar staklenog foajea. „Hajdemo!”, doviknuo je. Probili su se pokraj zapaljenog
drveća. Gas je ispalio rafal srebrnih metaka ka vratima, probijajući i oštećujući
staklo pre nego što se Angel probio kroz njih.
Dok su se spuštali liftom Setrakijan se naslanjao na preveliki štap za hodanje.
Aukcija ga je iscrpela, a još toliko toga je morao da uradi. Fet je stajao pored
njega, s oružjem na leđima i knjigom vrednom trideset dva miliona dolara pod
miškom.
Desno od Setrakijana, jedan pripadnik obezbeđenja Sotebija čekao je s
rukama zadenutim za pojas.
Iz zvučnika se čula ambijentalna muzika. Gudački kvartet. Dvoržak.
„Čestitam, gospodine", rekao je čuvar, tek da prekine tišinu.
„Hvala", odvratio je Setrakijan. Primetio je žicu u čovekovom braon uvu. „Da
li vaš radio slučajno funkcioniše unutar lifta?"
„Ne, gospodine. Ne radi.“
Lift je naglo stao i sva trojica su posegnula ka zidovima kako bi se održali na
nogama. Lift je ponovo krenuo nadole, a potom ponovo stao. Displej iznad njihovih
glava pokazivao je da su na četvrtom spratu.
Radnik obezbeđenja pritisnuo je dugme za dole, a zatim dugme za četvrti
sprat, po nekoliko puta.
Dok se zabavljao time, Fet je izvukao mač iz ranca i okrenuo se ka vratima
lifta. Setrakijan je okrenuo dršku štapa, otkrivajući srebrno kopljište skrivenog
sečiva.
Prvi udarac u vrata potresao je čuvara i naterao ga da odskoči unazad.
Drugi udarac je proizveo ispupčenje veličine činije.
Čuvar je ispružio ruku da opipa konveksiju. Započeo je rečenicu: „Šta se...?“
Tada su vrata skliznula u stranu, blede ruke prodrle unutra i izvukle ga.
Fet je izjurio za njim s knjigom pod rukom, spustio rame i zaleteo se poput
beka koji se probija kroz celu odbrambenu liniju. Pribio je vampire uza zid.
Setrakijan je izašao za njim, sevajući srebrnim mačem, ubijanjem probijajući put
ka prizemlju.
Fet je udarao i sekao, boreći se na uskom prostoru sa stvorenjima, osećajući
njihovu neljudsku toplotu i njihovu kiselinsku krv kako mu se razliva po jakni.
Posegnuo je ka čuvaru prstima ruke u kojoj je držao mač, ali otkrio je da za njega
više ništa ne može da učini. Čuvar je pao na pod i nestao pod gomilom gladnih
vampira.
Uz široke zamahe, Setrakijan je očistio put do ograde iznad unutrašnjeg hola,
čija tavanica dopire do visine četvrtog sprata. Napolju, tela su gorela na ulici,
drveće je bilo zapaljeno, na ulazu se vodila borba prsa u prsa. Unutra, gledajući
pravo dole, ugledao je Gasa i njegovog starijeg prijatelja Meksikanca. Upravo je
hromi bivši rvač pogledao gore i pokazao ka Setrakijanu.
„Ovamo!“, doviknuo je Setrakijan Fetu. Fet se ispetljao iz gomile i proverio
da li na odeći ima krvavih glista dok je dotrčavao. Setrakijan je pokazao ka rvaču.
„Da li ste sigurni?", pitao je Fet.
Setrakijan je klimnuo i Fet je, mršteći se, ispružio Occido Lumen preko
ograde. Dao je rvaču vremena da dohrama ispod njih. Gas je posekao demona koji
se rvaču našao na putu, a Setrakijan je ugledao još nekog - da, bio je to Efraim -
kako ostalima preprečuje put ultraljubičastom svetlošću.
Fet je pustio dragocenu knjigu, gledajući kako se polako okreće dok pada.
Četiri sprata niže, Angel ju je uhvatio kao da hvata bebu bačenu iz zapaljene
zgrade.
Fet se okrenuo, sada sposoban da se bori obema rukama. Izvukao je bodež sa
dna torbe i poveo Setrakijana ka stepenicama. Pokretne stepenice bile su
postavljene u cik-cak, jedne pored drugih. Vampiri koji su se peli gore - pozvani u
bitku voljom Gospodara - preskočili su na njihove silazne stepenice tamo gde su se
ukrštale. Fet ih je obarao đonom i vrhom mača. Padali su i kotrljali se niz pokretne
stepenice.
Odozdo, Setrakijan je pogledao gore kroz pukotinu. Ugledao je Ajkhorsta na
jednom od gornjih spratova. Nacista je gledao dole.
Ostali su obavili većinu posla u foajeu. Leševi oslobođenih vampira ležali su
zgrčeni na podu, lica i kandži zaleđenih u živoj slici agonije, isprskani belom
krvlju. Novi vampirski trutovi već su udarali po staklenim vratima, a još mnogo ih
je bilo na putu.
Gas ih je poveo kroz slomljena vrata nazad na trotoar. Vampiri su nadirali u
rojevima iz 71. i 72. ulice sa zapada i avenije Jork sa severa i juga. Izlazili su iz
ulica, uzdizali se iz šahtova na raskrsnicama. Borba sa njima ličila je na
spasavanje broda koji tone; na svakog uništenog vampira pristizala su još dva.
Iza ugla su se pojavila dva crna hamera gnevnih farova, obarajući vampire
prednjim rešetkama dok su im grube gume gnječile tela. Iz njih su izleteli lovci u
kapuljačama, naoružani samostrelima i odmah objavili svoje prisustvo. Vampiri
koji ubijaju vampire. Elitni lovci prosto su kosili trutove.
Setrakijan je znao da su stigli da ga otprate direktno do Drevnih, ili da odmah
preuzmu Srebrni Kodeks. Nije mu odgovarala nijedna od te dve opcije. Ostao je uz
rvača koji je nosio knjigu pod rukom. Njegovi spori koraci odgovarali su
Setrakijanovim umornim nogama. Nakon što je saznao rvačev nadimak, „Srebrni
anđeo", Setrakijan je morao da se nasmeje.
Fet ih je vodio ka uglu 72. ulice i avenije Jork. Šaht ka kojem se kretao već je
bio otvoren. Zgrabio je Krima i prvo njega bacio dole, kako bi očistio rupu od
vampira. Zatim je spustio Angela i Setrakijana. Rvač je jedva prošao kroz šaht.
Tada je, bez ikakvih pitanja, Ef sišao niz gvozdene merdevine. Gas i ostali Safiri
ostali su neko vreme na površini kako bi ostali vampiri stegli obruč oko njih. Zatim
su se i sami spustili. Fet je nestao ispod površine dok se lavina nasilja survavala
na njega.
„Na drugu stranu!“, dovikivao im je. „Na drugu stranu!"
Krenuli su na zapad duž kanalizacionog tunela, ka srcu ostrva, ali Fet se
spustio i poveo ih na istok, ispod dugačkog bloka koji se završava ćorsokakom
iznad autoputa Frenklin Delano Ruzvelt. Kroz tunel je tekao potočić; manjak
ljudske aktivnosti na površini Menhetna značio je da se manje ljudi tušira, da manje
ljudi pušta vodu.
„Sve do kraja!”, rekao je Fet. Glas mu je odzvanjao u kamenoj tubi.
Ef je prišao Setrakijanu. Starac je usporavao, šljapkajući štapom po vodi.
„Možete li?“, pitao je Ef.
„Moram", odvratio je Setrakijan.
„Video sam se s Palmerom. Danas je taj dan. Poslednji dan.“
„Znam." Odvratio je starac.
Ef je potapšao Angela po ruci kojom je držao knjigu uvijenu u zaštitni papir.
„Dodaj mi je.“ Ef je preuzeo zamotuljak, a hromi meksikanski džin je uzeo
Setrakijana za ruku, pomažući mu da lakše korača.
Ef je gledao rvača dok su žurno koračali. Opsedala su ga pitanja koja nije
znao kako da postavi.
„Evo ih, dolaze!", objavio je Fet.
Ef je pogledao unazad, jedva je uočavao oblike u mračnom tunelu.
Približavali su im se poput naleta tamne vode.
Dva Safira su se okrenula da se bore. „Ne!“, uzviknuo je Fet. „Nemojte se
mučiti! Samo prođite ovuda!"
Fet je usporio između dva duga drvena rama zavezana za cevi duž zidova
tunela. Izgledali su poput zvučnika, postavljenih vertikalno i uperenih ka tunelu. Za
svaki je prikačio jednostavan prekidač. Sada je oba uzeo u ruke.
„Uz bok!", doviknuo je ostalima. „Prođite kroz panel."
Ali, niko nije skrenuo za ugao. Prizor nadirućih vampira i Feta koji sam stoji
pred njima sa prekidačima Setrakijanove naprave u rukama bio je neodoljiv.
Iz tame su se pojavila prva lica, crvenih očiju i širom otvorenih usta.
Saplićući se jedni preko drugih u sveopštem utrkivanju ko će pre napasti ljude,
strigoji su jurili ka njima, nemajući obzira prema sebi, niti prema svojim
drugovima vampirima. Stampedo bolesti i izopačenosti, uz gnev oborene košnice.
Fet je čekao i čekao i čekao, dok se nisu našli gotovo na njemu. Glas mu se
podigao do urlika. Dopirao je iz grla, ali izgledalo je kao da dopire pravo iz
njegovog uma. Urlik ljuske istrajnosti pred licem surove snage uragana.
Šakama su posegnuli za njim. Vampirska plima samo što ga nije poklopila.
Tada je uključio oba prekidača.
Efekat je bio poput paljenja orijaškog blica. Dva uređaja su se istovremeno
uključila u jedinstvenoj eksploziji srebra. Izbacivanje hemijske materije raznelo je
utrobe vampira u talasu pustošenja. Oni iz pozadine nestali su istom brzinom kao i
oni sa čela zato što nije bilo senke u kojoj su se mogli sakriti. Srebrne čestice su ih
spržile poput radijacije, razdirući DNK virusa.
Srebrne čestice koje su se zadržale nakon pročišćenja padale su poput
svetlucavih pahuljica. Fetov urlik je zamro u praznom tunelu dok se pepeo onoga
što su nekada bili ljudi, sada vampiri, slegao po podu.
Nestali su. Kao da ih je transportovao na neko drugo mesto. Kao da ih je
fotografisao, ali kada se blic ugasio, više nikoga nije bilo.
Bar nikoga u jednom komadu.
Fet je pustio prekidače i okrenuo se ka Setrakijanu.
„Dobro obavljeno", rekao je starac.
Sišli su niz merdevine koje vode ka hodniku sa ogradom. Na drugom kraju su
bila vrata koje vode ka rešetki ispod trotoara. Iznad sebe su videli površinu. Fet se
popeo na kutije koje je postavio umesto stepenika i ramenom otvorio rešetku.
Izašli su u 73. ulici, kod ulične ulazne rampe, na autoput FDR. Naleteli su na
par lutalica dok su žurili preko širokog puta od šest traka i betonskih barijera koje
ga dele, koračajući oko napuštenih vozila ka Ist Riveru.
Ef se okrenuo i ugledao vampire kako skaču sa visokog balkona u dvorište na
kraju 72. ulice. Izvirali su iz 73. ulice, duž širokog autoputa. Ef se zabrinuo zbog
toga što se povlače ka reci, dok ih krvožedni leševi okružuju sa svih strana.
Međutim, sa druge strane niske gvozdene ograde nalazilo se pristanište, neka
vrsta gradskog doka, mada je bilo suviše mračno da bi Ef procenio čemu služi. Fet
je prvi preskočio ogradu, krećući se prilično samouvereno, tako da ga je Ef pratio
zajedno s ostalima.
Fet je potrčao ka kraju pristaništa i Ef je konačno ugledao remorker s velikim
gumama privezanim za bokove koje su služile kao odbojnici. Popeli su se na glavnu
palubu. Fet je potrčao do komandne kabine. Motor se pokrenuo uz riku i
kašljucanje. Ef je odvezao uže na krmi. Brod se najpre nagnuo, pošto ga je Fet
poterao suviše snažno, a zatim se otisnuo s ostrva.
Plutali su desetak metara od Menhetna, na Zapadnom kanalu. Ef je posmatrao
horde vampira kako bučno negoduju kraj ivice autoputa FDR. Okupili su se, prateći
brod duž južnog puta, nesposobni da pređu preko vode.
Reka je bezbedna zona. Zemlja bez vampova.
Iza progonitelja, Ef je osmotrio građevine koje se naziru širom zamračenog
grada. Iza sebe, iznad Ruzvelt Ajlanda, na sredini Ist Rivera, ugledao je džepove
dnevne svetlosti - to nisu bili sunčevi zraci, bilo je jasno da je dan oblačan, već
čistine - između dimom obavijenih kopnenih masa Menhetna i Kvinsa.
Prišli su mostu Kvinsboro, klizeći ispod visokih nosača. Jak blesak osvetlio
je nebo iznad Menhetna i naterao Efa da okrene glavu. Još jedan blesak. Poput
skromnog vatrometa. Potom i treći.
Svetleče rakete, narandžaste i bele.
Vozilo je gutalo kilometre jureći ka masi vampira koji prate brod. Vojnici u
maskirnim uniformama izvirivali su iz zadnjeg dela džipa, pucajući automatskim
oružjem ka gomili.
„Vojska!", uzviknuo je Ef. Obuzelo ga je osećanje koje dugo nije iskusio:
nada. Potražio je pogledom Setrakijana. Pošto ga nije video, krenuo je ka glavnoj
kabini.
Nora je najzad pronašla vrata. To nije bio izlaz iz tunela već prostran plakar
za skladištenje. Nije bilo brave - dizajneri nisu predvideli pešake koji se šetaju
trideset metara ispod reke Hadson. Unutra je pronašla bezbednosnu opremu, poput
rezervnih sijalica za signalna svetla, narandžastih zastava i prsluka i staru
kartonsku kutiju sa signalnim raketama. Pronašla je i baterijske lampe, ali baterije
su korodirale.
Poravnala je gomilu vreća s peskom u uglu i smestila svoju majku na njih.
Zatim je zgrabila rakete i ubacila ih u torbu.
„Mama. Molim te, molim te, budi tiha. Ostani ovde. Vratiču se. Obećavam."
Norina majka je sedela na hladnom prestolu od peska i radoznalo razgledala
plakar.
„Gde si stavila keks?"
„Nema više keksa, mama. Spavaj. Odmori se." „Ovde? U ostavi?" „Molim te.
To je iznenađenje - za tatu." Nora se provukla kroz vrata. „Nemoj izlaziti dok ne
dođe po tebe."
Brzo je zatvorila vrata i osmotrila tunel kroz monokular kako bi proverila ima
li vampira. Zatim je spustila dve vreče s peskom pred vrata i zatvorila ih. Potrčala
je nazad ka Zaku, u isto vreme odvlačeći svoj miris od majke.
Verovatno je postupila kukavički - uguravši svoju sirotu majku u ostavu - ali
sada bar ima nade.
Nastavila je da se kreće ka istoku, tražeći mesto na kojem se sakrio Zak. Sve
je izgledalo drugačije kada se posmatra kroz zelenkasto svetlo monokulara. Pruga
izvučena belom farbom bila joj je putokaz, međutim, sada nije mogla da je
pronađe. Prisetila se vampira koji su je malopre napali i uznemireno zadrhtala.
„Zak!“, prošaputala je. „Ludo odvažna reakcija, ali briga je nadvladala razum.
Sigurno je blizu mesta na kojem ga je ostavila. „Zak, Nora je! Gde...?"
Ugledala je nešto zbog čega joj je zamro glas u grlu. Osvetljen njenim
monokularem, na širokom zidu tunela nalazio se grafit čovekolikog bića bez lica, s
dve ruke, dve noge i veličanstvenim krilima.
Shvatila je da je to konačan oblik crteža sa šest latica koji su viđali širom
grada. Ti prvi oblici, cveće ili bube, bili su zapravo ikone, analogoni, apstrakcije.
Karikature ovog užasnog bića.
Crtež stvorenja sa širokim krilima, urađen u isto vreme naturalistički i krajnje
izazivački, užasavao ju je na način koji još nije u potpunosti razumela. Koliko
jezivo izgleda ovaj ambiciozni primer ulične umetnosti u mračnom tunelu tako
duboko ispod površine zemlje. Briljantna tetovaža, izuzetno lepa i preteča, iscrtana
u utrobi civilizacije.
Iznenada je shvatila da je ova slika namenjena isključivo vampirskim očima.
Začula je pisak i brzo se okrenula. Kroz monokular je ugledala Keli
Gudveder, lica izvijenog u izraz koji gotovo da nalikuje bolu. Kroz tanku pukotinu
njenih usta, dok je šištala, nazirao se vrh žaoke koja je palacala poput jezika
guštera.
Pocepana odeća bila je natopljena od kiše i visila je sa njenog mršavog tela.
Niz lice za koje joj se zalepila kosa slivala se prljavština. Oči, koje kao da su
vrištale belinom u zelenom okruženju Norinog monokulara, gorele su od žudnje.
Nora je nespretno dohvatila UVC lampu. Morala je da se udalji od bivše
nemrtve supruge svog ljubavnika - međutim, Keli je neverovatnom brzinom krenula
ka njoj, otevši joj lampu iz ruke pre nego što je Nora uspela da je upali.
Lampa je udarila u zid i pala na zemlju.
Samo je srebrni nož držao Keli podalje od Nore. Vampirica je skočila unazad
na niski ispust u tunelu. Zatim je poterala Noru ka drugoj strani. Nora ju je pratila
pomerajući svoj dugi nož. Keli je izvela lažni napad, a zatim joj ponovo skočila
iznad glave. Ovog puta, Nora je zamahnula ka njoj. Zavrtelo joj se u glavi od
posmatranja gipkog stvorenja kroz monokular.
Keli je doskočila sa druge strane tunela. Niz vrat joj je curila bela tečnost.
Površinska rana, ali ipak joj je privukla pažnju. Keli je osmotrila svoju belu krv na
dugoj ruci, a zatim ošinula Noru svirepim, zlim pogledom.
Nora se povukla i potražila u torbi jednu od signalnih raketa. Čula je
tabananje stopala preko kamenja i nije morala da skrene pogled sa Keli da bi znala
ko je u pitanju.
Keli je dozvala troje sitne vampirske dece, dva dečaka i devojčicu, da joj
pomognu da savlada Noru.
„Okej“, rekla je Nora, odvrćući plastičnu kapislu rakete. „Znači, na ovaj način
želiš da obavimo stvari?" Zagrebala je kapislom po crvenom štapu i raketa se
zapalila. Crveni plamen je rasekao tamu. Nora je zabacila monokular, pošto je sada
videla sopstvenim očima. Plamen je ovu sekciju tunela obasjao gnevnim crvenim
nimbusom od poda do plafona.
Deca su skočila unazad, zgrožena jarkom crvenom svetlošću. Nora je
zamahnula raketom ka Keli, koja je spustila bradu ali nije se povukla.
Jedan od dečaka je prilazio Nori s boka, oštro cičeći. Nora je, s nožem u ruci,
zakoračila ka detetu - zabijajući mu oštricu do balčaka u grudi. Dete se savilo i
zakoračilo unazad, oslabljeno i ošamućeno. Nora je brzo izvukla sečivo. Dete je
otvorilo usta i pokušalo poslednji put da izbaci žaoku. Nora mu je zabila vreli kraj
rakete u usta.
Stvorenje se divlje ritalo, Nora je zamahivala nožem, vrišteći sve vreme.
Kada je vampirsko dete najzad palo, Nora je izvukla i dalje zapaljenu raketu.
Okrenula se, predviđajući da će je Keli napasti s leđa.
Međutim, Keli je nestala. Nije je bilo na vidiku.
Nora je mahnula plamenom ka dvoje preostale dece koja su čučala kraj svog
palog drugara. Pogledala je da li se Keli krije na plafonu ili ispod ispusta.
Neizvesnost je užasna. Deca su se razdvojila, kružeći oko nje. Nora se
povukla ka zidu, ispod gigantskog murala, spremna za borbu, čvrsto rešena da ne
uleti u zasedu.
Eldrič Palmer je posmatrao signalne rakete kako osvetljavaju krovove u
centru grada. Slabašan vatromet. Šibica u svetu tame. Helikopter je prilazio sa
severa, usporavajući. Čekao je posetioce na sedamdeset osmom spratu zdanja
Stounhart.
Ajkhorst je prvi izašao. Vampir u odelu od tvida - poput pitbula koji nosi
pleteni džemper. Pridržao je vrata, Gospodar se sagnuo dok je ulazio, koračajući
preko krova obavijen ogrtačem.
Palmer je sve to posmatrao u odrazu na prozoru.
Objasni.
Zagrobni glas je bio oivičen gnevom.
Palmer se, prikupivši snagu da ustane, okrenuo na slabim nogama. „Ukinuo
sam vam kredit. Zatvorio protok novca. Jednostavno."
Ajkhorst je stajao po strani i posmatrao ga s pokrštenim rukama u rukavicama.
Gospodar je spustio pogled ka Palmeru. Njegova ranjava crvena koža bila je
zagnojena, oči tamnocrvene i prodorne.
Palmer je nastavio: „To je bila demonstracija toga koliko je moje
učestvovanje bitno za vaš uspeh. Postalo je očigledno da moram da vas podsetim
na svoju vrednost."
Dočepali su se knjige.
Ovo je poteklo od Ajkhorsta, koji je oduvek prezirao Palmera i to mu je bilo
uzvraćeno u podjednakoj meri. Međutim, Palmer se obratio Gospodaru.
„Zar je to bitno u ovom momentu? Preobrazite me i drage volje ću lično
dokrajčiti profesora Setrakijana."
Tako malo toga razumeš. Doduše, uvek si me posmatrao kao sredstvo uz
pomoć kojeg se dolazi do cilja. Tvog cilja.
„Mogu to isto da kažem za vas! Tolike godine ste mi uskraćivali nagradu. Ja
sam vama dao sve. Ništa vam nisam uskratio. Do ovog trenutka!"
Knjiga nije običan trofej. To je zbirka informacija. To je poslednja nada
ljudskih svinja. Poslednji roptaj vaše rase. Nisu u stanju to da shvatiš. Tvoja
ljudska perspektiva suviše je uska.
„Onda mi dopustite da vidim." Palmer je zakoračio ka njemu. Zastao je na
pola puta do Gospodarevih grudi obavijenih ogrtačem. „Vreme je. Dajte mi ono što
je po pravu moje i dobićete sve što vam je potrebno."
Gospodar nije ništa izgovorio u Palmerovom umu. Nije se pomakao.
Međutim, Palmer je bio neustrašiv. „Imamo dogovor."
Da li si obustavio još nešto? Da li si poremetio bilo koji od ostalih planova?
„Ništa. Svi preostali dogovori stoje. A sada - imamo li dogovor?"
Imamo.
Gospodar se tako naglo nagnuo ka njemu da se Palmer šokirao; njegovo krhko
srce je poskočilo. Ugledao je izbliza njegovo lice, krvave gliste koje plutaju
venama i kapilarima ispod njegove kože rumene poput rotkvice. Palmerov mozak je
ispustio davno zaboravljene hormone u trenutku kada se našao pred preobražajem.
Mentalno je odavno spakovao kofere, ali ipak je zastrepeo pred prvim korakom
koji če ga odvesti na putovanje bez povratka. Nisu mu smetala poboljšanja koja će
to doneti njegovom telu; samo se pitao kako će se to odraziti na njegovo
najstrašnije oružje i najveću utehu - na njegov um.
Gospodareva ruka je pritisnula Palmerovo rame poput lešinarskih kandži koje
stežu grančicu. Drugom rukom je zgrabio Palmerovu glavu, okrenuo je u stranu,
razvukavši starčev vrat i grlo.
Palmer je zurio ka tavanici dok mu se pogled maglio. Čuo je glasove u glavi.
U životu ga niko nikada nije na ovaj način držao u naručju. Opustio se.
Spreman je. Disao je plitko i uzbuđeno dok je tvrdi nokat Gospodarevog
dugačkog srednjeg prsta probadao kožu njegovog ispruženog vrata.
Gospodar je posmatrao pulsiranje vrata bolesnog čoveka i srce koje bije s
očekivanjem. Osetio poziv duboko u svojoj žaoki. Želeo je krv.
Međutim, zanemario je poziv prirode i jednim trzajem odvojio glavu Eldriča
Palmera od njegovog torza. Ispustio je glavu, zgrabio telo i pokidao ga napola.
Razdvojilo se lako na mestu gde se kosti kukova sužavaju ka struku. Bacio je
krvave komade mesa ka zidu, gde su pogodili uramljena remek-dela ljudske
apstraktne umetnosti i najzad pala na pod.
Gospodar se brzo okrenuo, osetivši još jedan izvor krvi u prostoriji. Palmerov
telohranitelj, gospodin Ficvilijam, stajao je na vratima. Ovaj čovek širokih ramena
nosio je odelo sašiveno tako da se u njega može smestiti arsenal za samoodbranu.
Palmer je želeo telo ovog čoveka za svoj preobražaj. Žudeo je za snagom
svog telohranitelja, njegovim stasom. Zeleo je u njegovom obličju da proživi
večnost.
Gospodin Ficvilijam je išao u paketu s Palmerom.
Gospodar mu je to pokazao, zagledavši mu se u um, pre nego što se u
magnovenju bacio na njega. Gospodin Ficvilijam je u prvom trenutku video
Gospodara na drugom kraju prostorije. Krv mu je curila s ogromnih šaka. U
sledečem trenutku, Gospodar se već nadneo nad njim. Osetio je ubod i crpljenje,
kao da mu je vatreni štap zaboden u grlo.
Nakon nekog vremena bol je izbledela. Kao i pogled gospodina Ficvilijama
ka tavanici.
Gospodar je ispustio čoveka tu gde ga je i popio.
Životinje.
Ajkhorst je ostao na drugom kraju prostrane sobe, strpljiv poput advokata.
Gospodar mu se obratio:
Hajde da pokrenemo Večnu noč.
Remorker je plutao Ist Riverom bez farova, ka zgradi Ujedinjenih nacija. Fet
je upravljao brodom, navodeći ga duž opkoljenog ostrva, držeći se par stotina
metara od obale. Nije bio mornar, ali nije bilo teško upravljati ventilom za dovod
goriva. Kao što je naučio dok je zaustavljao brod na pristaništu u 72. ulici, debele
gume su mnogo toga podnosile.
Iza njega je, za stolom za navigaciju, sedeo Setrakijan pred otvorenim Occido
Lumenom. Pod zracima jake lampe, ilustracije od srebrnih listića blistale su sa
listova. Setrakijan se udubio u rad, proučavajući knjigu prosto u transu. Pored sebe
je držao malu beležnicu. Išpartana sveska bila je skoro do polovine ispunjena
starčevim beleškama.
Lumen je bio ispisan zbijenim ali prelepim rukopisom, po stotinu redova na
svakoj strani. Njegovi stari, odavno skršeni prsti okretali su svaku stranu pažljivo i
brzo.
Analizirao je crteže, osvetljavao listove, tražio vodene znake i brzo ih
skicirao ako bi se pojavili. Navodio je njihovu tačnu poziciju i raspored na strani,
pošto su to bile ključne šifre za dekodiranje teksta.
Ef mu je stajao uz rame, naizmenično posmatrajući fantazmagorične ilustracije
i zapaljeno ostrvo kroz prozor kabine. Primetio je radio pored Feta i uključio ga,
trudeći se da ne uznemirava Setrakijana. Bio je to satelitski radio i Ef se bacio u
potragu za vestima sve dok nije začuo glas.
Umoran ženski glas, glas voditeljke skrivene u štabu Sirijus XM-a, koji
emituje program preko neke vrste pomoćnog generatora. Nepotpune vesti je
preuzimala sa raznih strana - interneta, telefona, i-mejla - sakupljajući izveštaje iz
svih krajeva države i sveta, iznova objašnjavajući da nema načina da potvrdi da li
su informacije tačne.
Otvoreno je govorila o vampirizmu kao virusu koji se prenosi od osobe do
osobe. Detaljno je opisivala krah domaće infrastrukture: nesreće, od kojih su neke
katastrofalne, koje onesposobljavaju ili na drugi način ometaju saobraćaj duž
ključnih mostova u Konektikatu, Floridi, Ohaju, državi Vašington i Kaliforniji.
Nestašica struje izolovala je određene oblasti, uglavnom duž obale, kao i
gasovodne linije na Srednjem zapadu. Nacionalnoj gardi i različitim odredima
vojske naređeno je da održavaju red i mir u većim gradskim centrima. Izveštava se
o vojnoj aktivnosti u Njujorku i Vašingtonu. Borbe su izbile duž granice Severne i
Južne Koreje. Zapaljene džamije u Iraku dovele su do pobuna, pojačanih
prisustvom američkih mirovnih snaga. Serija nerazjašnjenih eksplozija u
katakombama pod Parizom paralizovale su grad. Jeziva serija izveštaja o grupnim
samoubistvima kod Viktorijinih vodopada u Zimbabveu, Iguacu vodopada na
granici Brazila i Argentine i Nijagarinih vodopada u državi Njujork.
Ef je odmahivao glavom na tu zbunjujuću noćnu moru, Rat svetova koji se
ostvaruje, dok nije čuo izveštaj o Amtrakovom vozu koji je izleteo iz koloseka u
tunelu Nort River i dodatno izolovao ostrvo Menhetn. Voditeljka je prešla na
izveštaj o pobunama u Meksiko Sitiju, ostavivši Efa da zuri u radio.
„Izbačen iz šina", rekao je.
Radio nije mogao da mu odgovori.
„Nije rekla kad. Možda su se probili." Rekao je Fet.
Efu je strah presekao grudi. Pripala mu je muka. „Nisu se probili", odvratio
je. Osećao je. Nije bilo u pitanju\|esto čulo: jednostavno je znao. Sada mu je sinulo
da je njihovo bekstvo ionako zvučalo suviše dobro da bi bilo istinito. Nestalo je
olakšanje koje je osećao, kao i bistrina u glavi. Preko uma mu se spustila tamna
koprena.
„Moram da odem tamo.“ Okrenuo se ka Efu nesposoban da vidi bilo šta drugo
osim voza izbačenog iz šina i napada vampira. „Pristani. Moram da se iskrcam.
Idem po Zaka i Noru.“
Fet se nije bunio, zamajavajući se kontrolama. „Pronaći ću mesto za
pristajanje."
Ef je potražio oružje. Gas i Krim, bivši članovi rivalskih bandi, jeli su lošu
hranu iz papirne kese. Gas je čizmom šutnuo torbu s oružjem ka Efu.
Promena u tonu glasa voditeljke ponovo im je skrenula pažnju ka radiju.
Prijavljena je nesreća u nuklearnoj elektrani na istočnoj obali Kine. Vest nije stigla
preko kineskih novinskih agencija, već su očevici iz Tajvana prijavili oblak u
obliku pečurke. Seizmološki zavod u blizini Kvangdonga izmerio je podrhtavanje
zemlje slično zemljotresu jačine 6,6 stepeni Rihterove skale. Nedostatak izveštaja
iz Hong Konga pripisan je nuklearnom elektromagnetnom udaru, koji pretvara
kablove za struju u gromobrane ili antene i prži svaki uređaj povezan sa njima.
„Vampiri izvode nuklearne napade. Jebeno." rekao je Gas, a zatim preveo to
Angelu koji je popravljao improvizovanu udlagu oko kolena.
„Madre de Dios“, odvratio je Angel, prekrstivši se.
„Čekaj malo", oglasio se Fet. „Nesreća u nuklearnoj elektrani? U pitanju je
topljenje jezgra a ne bomba. Možda se desila neka eksplozija u okolini - kao u
Černobilu - ali nije bilo detonacije. Napravljene su tako da to bude nemoguće."
„Ko ih je napravio?" Ovo pitanje je postavio Setrakijan, podigavši glavu sa
knjige.
Fet je zamucao. „Ne znam - kako to misliš?"
„Ko ih je konstruisao?"
„Stounhart", odvratio je Ef. „Eldrič Palmer."
„Šta?", rekao je Fet. „Ali - nuklearne eksplozije? Zašto bi to uradili kada su
skoro osvojili svet?"
„Biće ih još", rekao je Setrakijan. Izgovorio je to bez daha, glasom vantelesno
intoniranim.
„Kako to misliš, još?", pitao je Fet.
„Biće ih još četiri", odvratio je Setrakijan. „Drevni su se rodili iz svetlosti.
Pale svetlosti - Occido Lumen - samo ih svetlost može uništiti..."
Gas je ustao i stao iznad starca. Preko obe strane otvorene knjige rasprostirala
se slika. Kompleksna mandala srebrne, crne i crvene boje. Povrh nje, Setrakijan je
položio crtež šestokrilog anđela na providnom papiru. „To piše u knjizi?", pitao je
Gas.
Setrakijan je zatvorio knjigu i ustao. „Moramo se vratiti nazad kod Drevnih.
Odmah."
„Okej", rekao je Gas, mada je bio zbunjen zbog nagle promene kursa. „Da im
predamo knjigu?"
„Ne“, odvratio je Setrakijan, pronašavši kutiju s pilulama u džepu prsluka.
Otvorio ju je drhtavim prstima. „Knjiga će prekasno stići do njih."
„Prekasno?", žmirnuo je Gas.
Setrakijan se mučio da izvadi nitroglicerin iz kutije. Fet je umirio starčevu
ruku, uzeo pilulu i položio je na njegov izboran dlan. „Profesore", rekao je,
„shvatate li da je Palmer upravo otvorio nuklearnu elektranu na Long Ajlandu."
Starac se zamislio, pogled mu nije bio usredsređen, kao da mu se zavrtelo u
glavi od koncentrične geometrije mandale. Zatim je stavio pilulu pod jezik i
zatvorio oči, čekajući da počne da deluje i umiri otkucaje njegovog srca.
Nakon što je Nora otišla s majkom, Zak je ležao u prljavštini ispod kratkog
ispusta koji se pružao duž južne tube tunela Nort River, privijajući srebrno sečivo
uz grudi. Odmah će se vratiti. Morao je da osluškuje očekujući njen povratak.
Međutim, slabo je šta čuo zbog svog šištanja. Tek sada je to shvatio i opipao
džepove, pronašavši inhalator.
Prineo ga je ustima i udahnuo dva puta, odmah osetivši olakšanje. Razmišljao
je o vazduhu u svojim plućima kao o čoveku zarobljenom u mreži. Kada je Zak
nervozan, čovek se bori protiv mreže i vuče je upetljavajući se sve gore i gore dok
se gotovo ne pridavi. Vazduh iz Zakovog inhalatora deluje poput gasa za
ošamućivanje. Čovek oslabi, opusti se i mreža se opusti sa njim.
Vratio je inhalator u džep i čvršće stegao nož. Nadeni mu ime i biće tvoj
zauvek. Profesor mu je to rekao. Zak je grozničavo kopao po umu u potrazi za
imenom. Pokušavajući da se usredsredi na bilo šta osim na tunel.
Kolima se daju ženska imena, puškama muška. Kakva imena se daju
noževima?
Setio se kako mu je profesor, starac sa slomljenim prstima, predao oružje.
Abraham.
Tako se profesor zove.
Tako će se zvati i nož.
„U pomoć!"
Bio je to muški glas. Neko je trčao kroz tunel - približavao se. Glas mu je
odjekivao.
„Pomozite mi! Ima li koga?"
Zak se nije micao. Nije pomerio čak ni glavu, samo oči. Čuo je kako čovek
zapinje i pada. Tada je čuo i druge korake. Neko je progonio čoveka. Ponovo je
ustao i ponovo pao. Ili je oboren. Zak nije shvatio koliko je čovek blizu. Šutirao je
i zavijao nerazumljivim glasom poput ludaka. Puzao je duž jedne od šina. Zak ga je
tada ugledao. Oblik u tami grabio je rukama napred i šutirao svoje progonitelje.
Nalazio se tako blizu da je dečak mogao da oseti čovekov užas. Tako blizu da je
Zak pripremio Abrahama, ističući njegovo sečivo.
Jedan je skočio čoveku na leđa. Presekao mu je urlik, tako što je posegnuo
rukom za njegovim otvorenim ustima i povukao ga za obraz. Sada su se mnoge ruke
našle na njemu - preveliki prsti zgrabili su ga za meso i odeću i odvukli.
Zak je osetio kako se čovekovo ludilo prenosi na njega. Ležao je tu, drhteći
tako snažno da je bio siguran da će se odati. Čovek je ispustio još jedan mučan
jecaj i to je Zaku bilo dovoljno da shvati da ga - dečje ruke - odvlače na drugu
stranu. Morao je da beži. Morao je da beži i potraži Noru. Setio se kako se jednom
igrao žmurke u starom kraju. Sakrio se iza žbuna i slušao sporo odbrojavanje
tragača. Zaka je pronašao poslednjeg, odnosno pretposlednjeg. Shvatili su da jedno
dete nedostaje, mlađi dečak koji se kasnije priključio igri. Neko vreme su ga tražili
i dozivali po imenu. Najzad su izgubili interesovanje i odustali, pretpostavljajući
da je otišao kući. Međutim, Zak je sumnjao u to. Video je sjaj u oku dečaka kada je
potrčao da se sakrije, prosto zlobnu želju plena da nadmudri lovca. Snažnije
osećanje od lovačkog uzbuđenja: saznanje o zaista lukavom mestu za skrivanje.
Zaista lukavom za petogodišnjaka. Zak je tada shvatio. Otišao je niz ulicu do
kuće u kojoj živi starac koji uvek urla na decu kada mu prolaze kroz dvorište. Zak
je prišao frižideru koji je bio položen postrance, i dalje na kraju prilaza, čitav dan
nakon dana kada se odnosi smeće. Vrata su nešto ranije bila otvorena, ali sada su
ležala povrh žutog električnog uređaja. Zak ih je otvorio, slomivši pečat. Dečak je
bio unutra i već je počeo da plavi. Petogodišnjak je, uz hulkovsku snagu koju čuva
isključivo za žmurke, nekako uspeo da zatvori vrata frižidera iznad sebe. Sa
dečakom je bilo sve u redu, samo što se ispovraćao na travnjak nakon što mu je Zak
pomogao da izađe. Starac je izašao na vrata i zaurlao na njih da se gube odatle.
Gubi se.
Zak je na leđima skliznuo napolje i, prekriven garežom, počeo da trči.
Uključio je razbijeni ajpod. Napukli ekran je mekom plavom svetlošću obasjavao
metar tla ispred njega.
Ništa nije čuo, čak ni svoje korake, toliko je bila glasna panika u njegovoj
glavi. Pretpostavio je da ga neko juri - mogao je da oseti ruke kako ga grabe za
vrat; bilo da je to istina ili ne, trčao je kao da jeste.
Želeo je da doziva Norino ime, ali to ipak nije učinio, shvatajući da će na taj
način otkriti svoju poziciju, Sečivo Abrahama okrznulo je zid tunela, ukazujući mu
na to da je skrenuo suviše nadesno.
Zak je ugledao crveni plamen pred sobom. To nije bila baklja, već snažna
svetlost, poput raketa. To ga je uplašilo. Trebalo je da beži od nevolje, a ne ka
njoj. Usporio je, ne želeći da nastavi napred, ali nesposoban da se vrati nazad.
Setio se dečaka koji se krio u frižideru. Bez svetla, bez zvuka, bez vazduha.
Na mračnim vratima u zidu koji odvaja jedan tunel od drugog stajao je natpis,
ali Zak se nije potrudio da ga pročita. Okrenuo je ručku i prošao kroz njih, vrativši
se u prvi tunel. Namirisao je dim i smrad od trenja koje je voz izazvao kada je
sleteo sa šina, kao i užasan vonj amonijaka.
Ovo je greška - treba da sačeka Noru, ona će ga tražiti - ali, ipak je nastavio
da beži.
Ispred sebe je ugledao figuru. Najpre je pomislio da je to Nora. Međutim, ova
osoba je nosila ranac, a Nora je nosila torbu.
Takva vrsta optimizma samo je trik njegovog pred-tinejdžerskog uma.
Zvuk šištanja najpre ga je uplašio. Ali, Zak je uz blede obode svog izvora
svetlosti dovoljno dobro osmatrao da bi procenio kako se ova osoba ne bavi ničim
nasilnim. Pratio je graciozne pokrete rukom i shvatio da osoba crta sprejom po zidu
tunela. Zak je načinio još jedan korak napred. Osoba nije bila mnogo viša od njega.
Preko glave je imala navučenu kapuljaču. Laktovi i rubovi crne kapuljače bili su
isprskani farbom, kao i maskirne pantalone i patike konvers. Oslikavao je zid,
mada je Zak video sam ćošak slike, srebrne i uznemirujuće. Vandal se potpisao
ispod slike - FEJD.
Sve se to desilo za nekoliko trenutaka - zbog čega Zaku nije bilo čudno što
neko crta u apsolutnom mraku.
Fejd je spustio ruku kada je završio s potpisom i tada se okrenuo ka Zaku.
„Zdravo, ne znam koliko znaš o onome što se dešava, ali bolje da pobegneš
iz...“, započeo je Zak.
Fejd je spustio kapuljaču koja mu je skrivala lice. To uopšte nije bio dečak.
Fejd je devojčica, tačnije nekada je bila devojčica u ranim tinejdžerskim
godinama. Lice joj je bilo inertno, neprirodno nepokretno, poput maske od mrtvog
mesa obmotane oko maligne izrasline koja iza nje truli. Pod svetlošću Zakovog
ajpoda, koža joj je bila bleda poput ukiseljenog mesa, iste boje kao fetus svinje u
tegli za uzorke. Zak je ugledao tragove crvene boje koja je tekla stvorenju niz
bradu, vrat i duksericu. To nije bila farba.
Iza sebe, Zak je čuo vrisak. Okrenuo se na trenutak - a zatim brzo vratio u
početni položaj, shvatajući da je upravo okrenuo leđa vampiru. Dok se okretao ka
Fejd, ispružio je ruku s nožem, ne znajući da je skočila pravo k njemu.
Abraham joj se zario u grlo. Zak je brzo povukao ruku, kao da se dogodila
tragična nesreća. Bela tečnost je potekla iz njenog vrata. Fejd je preteče zakolutala
očima i pre nego što je Zak shvatio šta radi, još četiri puta ju je zasekao po grlu.
Sprej je zašištao kraj njenih nogu pre nego što ga je ispustila.
Vampirica je pala.
Zak je stajao s oružjem u ruci, držeći Abrahama kao da drži nešto što je
upravo slomio i sada ne zna šta da radi s tim.
Osvestio ga je topot stopala nadirućih vampira. Nije ih video, ali znao je da
nadiru ka njemu iz tame. Zak je ispustio ajpod i posegnuo za sprejom sa srebrnom
farbom. Uzeo je bocu i postavio prst na pumpicu baš kada su paukolika vampirska
deca vrišteći izjurila iz mraka, dok su im žaoke iskakale iz usta. Kretali su se na
neverovatno pogrešan način, veoma brzo, iskorišćavajući do maksimuma gipkost
svojih mladih udova, iščašene ruke i kolena, krećući se nemoguće nisko, gotovo uz
sam pod.
Zak je naciljao žaoke. Isprskao je oba stvorenja po licu - ustima, nosu i očima
- pre nego što su uspeli da ga dohvate. Preko očiju su već imali navučenu neku
vrstu opne, farba se razlila preko nje, zaklonivši im vid. Povukli su se,
pokušavajući da obrišu oči rukama prevelikim za njihova mala tela, ali nisu uspeli.
To je bila prilika za Zaka da skoči i ubije ih - međutim, još vampova je
dolazilo. Sagnuo se da pokupi svoj ajpod i potrči pre nego što ga farbom isprskani
vampiri osete drugim čulima.
Ugledao je stepenice i vrata sa znakom upozorenja. Bila su zatvorena ali ne i
zabravljena. Niko nije očekivao pljačkaše duboko ispod nivoa vode. Zak je uvukao
vrh Abrahamovog sečiva u pukotinu vrata, gurajući njime rezu. Unutra ga je prepao
zvuk transformatora. Nije video druga vrata i počeo je da paniči, misleći da se
našao u ćorsokaku. Međutim, levo od vrata, na nekih tridesetak centimetara od
poda, iz zida je izlazila cev, skretala i spajala se sa mašinerijom. Zak je osmotrio
prostor ispod cevi i nije video suprotan zid. Razmišljao je nekoliko trenutaka,
zatim položio ajpod na pod i upalio ekran osvetlivši metalno dno cevi. Tada je
pustio ajpod da klizi ispod cevi, kao da baca pak preko stola za vazdušni hokej.
Svetlo je kliznulo po podu, blago se okrenuvši, međutim, prevalilo je priličnu
razdaljinu pre nego što se zaustavilo udarivši u nešto čvrsto. Svetlo se više nije
odbijalo o metalnu cev.
Zak nije oklevao. Spustio se na stomak i zavukao pod cev. Međutim, ispuzao
je shvativši da će se mnogo brže kretati na svojim već prljavim leđima. Ponovo se
zavukao u uzan prostor, glavom napred, i klizio nekih petnaestak metara. Tu i tamo,
majica bi mu zapela za pod i nešto bi mu se useklo u leđa. Najzad je stigao do
praznine, gde je cev skretala nagore pored merdevina ugrađenih u zid.
Zak je uzeo ajpod i okrenuo ga nagore. Nije ništa video. Međutim, čuo je
udarce o cev: vampirska deca su ga pratila, krećući se sa lakoćom.
Zak je počeo da se penje sa sprejom u ruci i Abrahamom zadenutim za pojas.
Kretao se ruku pred ruku uz gvozdene šipke dok su iza njega odjekivali tupi udarci
po cevima. Zastao je na trenutak obesivši lakat preko šipke i izvukao ajpod da
proveri situaciju ispod sebe.
Ispustio ga je. Pokušao je da ga uhvati i zamalo pao s merdevina, a zatim
posmatrao kako pada.
Upaljeni ekran se okrenuo usred pada i proleteo pokraj figure na merdevinama
obasjavši jednog od njegovih zlih progonitelja.
Zak je nastavio da se penje, brže nego što je mislio da je u stanju. Ali, ne i
dovoljno brzo. Osetio je da se merdevine tresu, stao i okrenuo se tačno na vreme.
Detinji vampir mu je bio bukvalno za petama kada ga je Zak poprskao farbom iz
spreja, zapanjio, oslepeo - a zatim šutnuo petom tako da je, cičeći, pao niz
stepenice.
Nastavio je da se penje, poželevši da ne mora stalno da se okreće. Svetlo
ajpoda je bilo slabašno, a pod veoma, veoma daleko ispod njega. Merdevine su se
zatresle - ovoga puta snažnije. Više od jednog tela pelo se uz šipke. Zak je čuo
prigušen zvuk laveža - buka koja dopire spolja - i znao da se nalazi u blizini izlaza.
To mu je dalo snage da požuri i stigne do ravnog, kružnog krova.
Šaht. Glatka donja strana poklopca, hladna na dodir. Površina je na samo
nekoliko centimetara od njega. Zak je gurnuo poklopac dlanom. Svom snagom.
Nije vredelo.
Osetio je nekog u blizini, na merdevinama, i naslepo prsnuo farbom ispod
sebe. Čuo je buku, nešto nalik stenjanju i šutnuo to, ali stvorenje nije odmah palo.
Zadržalo se i sada se ljuljalo. Zak je ponovo šutnuo, ali neka ruka ga je zgrabila za
članak. Vrela ruka sa snažnim stiskom. Vampirsko dete se držalo za njega,
pokušavajući da ga povuče. Zak je ispustio sprej, pošto su mu obe ruke bile
potrebne za držanje. Šutirao je, pokušavajući da nabije prste stvorenja uz šipke, ali
stisak nije popuštao. Odjednom - to se ipak desilo.
Zak je čuo kako telo udara u zid dok pada.
Još jedno biće mu je prišlo pre nego što je uspeo da reaguje. Osetio je vrelinu
vampira koji miriše na zemlju. Ruka ga je zgrabila pod pazuh i podigla do šahta. Uz
dva snažna udarca ramenom stvorenje je razlabavilo poklopac i odbacilo ga u
stranu. Popelo se gore na hladan vazduh vukući Zaka sa sobom.
Izvukao je nož iz pojasa, skoro presekavši kaiš u pokušaju da ga se dočepa.
Međutim, ruka vampira se zatvorila preko njegove i čvrsto je stisnula. Zak je
zatvorio oči ne želeći da pogleda stvorenje. Međutim, kreatura nije popuštala stisak
i nije se pomerala. Kao da čeka.
Zak je otvorio oči. Polako je podigao pogled, užasavajući se pomisli da
osmotri to zlokobno lice.
Oči stvorenja bile su vatrenocrvene, kosa slepljena i mrtva oko lica. Natečen
vrat se napinjao dok je žaoka palacala u ustima. Pogledalo ga je s mešavinom
vampirske žudnje i zadovoljstva.
Abraham je skliznuo iz Zakove ruke.
Rekao je:
„Mama.“
Stigli su do zgrade pokraj Central parka automobilima ukradenim iz hotela, ne
nailazeći usput na vojne prepreke. Unutra nije bilo struje, lift nije radio. Gas i
Safiri krenuli su ka stepenicama, ali Setrakijan nije mogao da se popne na vrh. Fet
se nije ponudio da ga ponese; Setrakijan je bio suviše ponosan da to uzme u obzir.
Ova prepreka je izgledala nesavladivo, a Setrakijan sa srebrnom knjigom u rukama
starije nego ikada.
Fet je primetio da je lift star, s vratima na preklapanje. Krenuo je ka vratima
pored stepenica i pronašao staromodni lift za hranu obložen tapetama. Bez ijedne
reći protesta, Setrakijan je dodao Fetu svoj štap, popeo se u majušni lift i seo s
knjigom na kolenima. Angel je dohvatio kotur s protivtegom i postepeno ga vukao
nagore.
Setrakijan se uzdizao kroz mračnu zgradu unutar prevoznog sredstva nalik
kovčegu, s rukama na srebrnoj oblozi starog toma.
Trudio se da diše i da se smiri, ali neka vrsta prozivke nepozvana mu je
kolala kroz um: lice svakog vampira kojeg je ikada ubio. Sva bela krv koju je
prolio, sve gliste koje je izbacio iz prokletih tela. Godinama je mozgao o poreklu
ovih čudovišta na Zemlji. Pitao se odakle su došli Drevni. Kako je došlo do
prvobitnog zla koje je stvorilo ova bića.
Fet je stigao do praznog poslednjeg sprata u izgradnji i pronašao vrata
servisnog lifta. Otvorio ih je i posmatrao naizgled ošamućenog Setrakijana kako se
okreće i proverava pod đonovima pre nego što je izašao iz lifta. Fet mu je dodao
štap, a starac je trepnuo i pogledao ga uz tračak prepoznavanja.
Uz par stepenica, vrata praznog stana na poslednjem spratu bila su
poluotvorena. Gas ih je uveo unutra. Na ulazu je stajao gospodin Kvinlan s
nekoliko lovaca. Samo su ih posmatrali. Nisu ih pretražili, nisu im prilazili niti su
ih oslovljavali. Iza njih, Drevni su stajali kao i ranije, nepomični poput statua,
gledajući grad koji propada.
U apsolutnoj tišini, Kvinlan se smestio pored uskih vrata od slonovače na
suprotnom kraju prostorije, levo od Drevnih. Fet je tada shvatio da su tu samo dva
Drevna. Sasvim desno, tamo gde je ranije stajao treći, preostala je samo gomilica
belog pepela u maloj, drvenoj urni.
Setrakijan im je prišao bliže nego što su mu lovci dozvolili tokom prethodne
posete. Zastao je na sredini prostorije. Preko Central parka je preletala signalna
raketa, osvetljavajući stan i dva preostala Drevna magnezijumski belom svetlošću.
Setrakijan je rekao: „Znači, znate.“
Nije dobio odgovor.
„Osim Sardua - bilo je šest Drevnih, tri u Starom svetu, tri u Novom. Šest
rodnih mesta.“
Rođenje je ljudski čin. Šest mesta porekla.
„Jedno se nalazi u Bugarskoj. Zatim, tu je Kina. Zašto ih niste čuvali?"
Možda je oholost u pitanju. Ili nešto veoma slično tome. Kada smo shvatili
da smo u opasnosti, već je bilo prekasno. Mladi nas je prevario. Černobil -
njegovo mesto, trebalo je samo da nas dovede u zabludu. Dugo je uspeo da
ostane tih, hraneči se strvinama. Sada je prvi napao... ,
„Znači da ste osuđeni na propast."
Tada je onaj s leve strane ispario u blesku fine, bele svetlosti. Njegov fizički
oblik se pretvorio u prah i pao na pod uz oštar zvuk, nešto poput piskavog uzdaha.
Delimično električan, delimično psihički šok, potresao je sve ljude u prostoriji.
Gotovo istog trenutka, dva lovca zbrisana su na isti način. Nestali su u oblaku
dima finijeg od najfinije magle, ne ostavivši za sobom ni pepeo ni prah - samo
odeću koja se skršila u toplu gomilu na podu.
S Drevnim je nestajala i njegova sveta loza.
Gospodar je eliminisao svoje jedine rivale za kontrolu nad planetom. Da li je
to u pitanju?
Ironija je u tome što je ovo oduvek bio naš plan za svet. Da dozvolimo stoki
da izgradi sopstvene obore, da stvori i umnoži oružja i razloge za samouništenje.
Kada efekat staklene bašte postane nepovratan, otkrili bismo se pred svetom i
preuzeli vlast.
„Pretvarali ste svet u vampirsko gnezdo“, rekao je Setrakijan.
Nuklearna zima je savršeno okruženje. Dugačke noći, kratki dani. Mogli
bismo da opstajemo na površini, zaklonjeni od sunca zagađenom atmosferom.
Gotovo da smo uspeli. Ali, on je to predvideo. Predvideo je da će, kada to
postignemo, morati da deli s nama planetu i njene bogate izvore hrane. A on to
ne želi da radi.
„Šta želi?“, pitao je Setrakijan.
Bol. Mladi želi sav bol kojeg može da se dočepa. Sto brže, to bolje. Nije u
stanju da se zaustavi. Ta zavisnost... ta glad za bolom leži u korenu našeg
porekla...
Setrakijan je zakoračio ka preostalom Drevnom. „Brzo. Ako ste vi ranjivi
mestom svog porekla - onda je i on.“
Sada znaš šta piše u knjizi - moraš naučiti da je interpretiraš...
„Lokacija njegovog porekla? O tome se radi?“
Verovao si da smo mi najveće zlo. Napast za tvoj rod. Mislio si da smo
najveća pošast za tvoj svet, a mi smo zapravo lepak koji sve drži na okupu. Sada
ćete osetiti bič pravog gospodara.
„Nećemo ako nam kažete gde je ranjiv..."
Ništa vam ne dugujemo. Završili smo.
„Bar se osvetite. Uništava vas dok stojite tu preda mnom!"
Kao i obično, ljudska perspektiva je skučena. Bitka je izgubljena, ali ništa
nije uništeno zauvek. U svakom slučaju, sada kada se odao, možeš biti siguran
da je dobro utvrdio svoje zemaljsko mesto porekla.
„Pomenuli ste Černobil", reče Setrakijan.
Sadum. Amurah.
„Šta je to? Ne razumem", rekao je Setrakijan podižući knjigu. „Ta informacija
je ovde. Siguran sam u to. Međutim, potrebno mi je vreme da dešifrujem knjigu. A
vremena nemamo.
Nismo ni rođeni ni stvoreni. Posejani smo iz varvarskog čina. Iz greha
prema višem redu. Mi smo grozota. A ono što je posejano može biti i požnjeveno.
„Na koji način se on razlikuje od vas?"
Jači je. On je poput nas; mi smo on - ali on nije mi.
Za manje vremena nego što mu je bilo potrebno da trepne, Drevni se okrenuo
k njemu. Vreme mu je uglačalo glavu i lice, izlizalo sve crte, sa uleglim crvenim
očima, blagim ispupčenjem gde je nekada bio nos i kutovima usta okrenutim
nadole, otvorenih ka bezuboj tami.
Jedno moraš učiniti. Sakupi svaku trunku našeg pepela. Smesti ga u
relikvijar od srebra i bele hrastovine. To je neophodno. Za nas, ali i za tebe.
„Zašto? Reci mi."