1
Gijom Muso - Kako bih bez tebe Pon Feb 13, 2012 8:52 pm
Scarlet
Elite member
1. Tog leta...
Prva ljubav je uvek i poslednja. ~ TAHAR BEN ŽELUN ~
San Francisko, Kalifornija Leto 1995.
Gabrijel ima dvadeset godina.
Ona je Amerikanka, studentkinja na trećoj godini Univerziteta u
Berkliju. Ovog leta, ona najčešće nosi svetle farmerke, belu bluzu i
strukiranu kožnu jaknu. Sa svojom dugom pravom kosom i zelenim
očima koje svetlucaju zlatom, ona liči na Fransoaz Hardi, s fotografija
koje je, šezdesetih godina, napravio Žan-Mari Perije.
Ovog leta, ona svoje dane provodi između biblioteke kampa i
svog posla dobrovoljnog vatrogasca u kasarni u Kalifornija stritu.
Ovog leta, ona će doživeti svoju prvu veliku ljubav.
* * *
Marten ima dvadeset jednu godinu.
On je Francuz, upravo diplomirao prava na Sorboni.
Ovog leta sam je otputovao u Sjedinjene Države kako bi usavršio
engleski i upoznao države u unutrašnjosti. Pošto nema ni dinara u
džepu, on ređa sitne poslove, radeći više od sedamdeset sati nedeljno:
konobar, prodavač sladoleda, baštovan...
Ovog leta, sa svojom crnom poludugom kosom, on liči na Al
Paćina iz mlađih dana.
Ovog leta, on će doživeti svoju poslednju veliku ljubav.
* * *
Kafeterija na Univerzitetu u Berkliju
„Hej, Gabrijel, pismo za tebe!"
Sedeći za jednim stolom, devojka podiže pogled sa svoje knjige.
„Molim?"
„Pismo za tebe, draga!" ponavlja Karlito, upravnik zgrade,
spuštajući kovertu bež boje pored njene šolje sa čajem. Gabrijela
podiže obrve.
„Od koga pismo?"
„Od Martena, malog Francuza. Njegov posao je završen, ali
svratio je jutros i ostavio ovo."
Gabrijel zbunjeno gleda u kovertu i stavlja je u svoj džep, a zatim
izlazi iz kafeterije.
Nadvišen svojom kulom, ogromni zeleni kamp se kupa u letnjoj
atmosferi. Gabrijel prolazi duž aleja u parku sve dok ne pronađe
slobodnu klupu, u senci stogodišnjeg drveća.
Ovde, sasvim sama, bojažljivo i znatiželjno, ona otvara pismo.
~ 5 ~
1. avgust 1995.
Draga Gabrijel,
Hteo sam samo da ti kažem da se sutra vraćam u Francusku. Samo da ti
kažem da mi, tokom ovog boravka u Kaliforniji, ništa nije značilo više od onih
trenutaka provedenih s tobom u kafeteriji kampa, u razgovoru o knjigama,
filmu, o svemu i svačemu.
Samo da ti kažem da sam, više puta, poželeo da budem ličnost iz priče.
Zato što bi heroj nekog romana ili filma bio manje nespretan objašnjavajući
heroini da mu se zaista dopada, da voli da razgovara s njom i da oseća nešto
posebno dok je gleda. Neku mešavinu nežnosti, bola i siline. Neko zbunjujuće
zajedništvo, neku uzbudljivu prisnost. Nešto retko, što nikada ranije nije osetio.
Nešto čije postojanje on nije čak ni slutio.
Samo da ti kažem da sam jednog popodneva, onda kada nas je kiša
iznenadila i kada smo se sklonili ispod trema biblioteke, osetio, a verujem i ti,
onaj trenutak zbunjenosti i privlačnosti koji nas je na tren uzburkao. Znam da
smo se toga dana zamalo poljubili. Nisam se odlučio na taj korak zato što si mi
ranije pričala o tom dečku koji je na odmoru u Evropi, kome nisi mogla da budeš
neverna, a i zato što nisam želeo da u tvojim očima budem tip „kao svi ostali",
koji ti se besramno udvaraju, a često i bez poštovanja.
Pa ipak znam: da smo se poljubili, otišao bih punog srca, bilo bi me briga
da lije kiša ili lepo vreme, jer mi je bilo pomalo stalo do tebe. Znam da bi me taj
poljubac dugo pratio svuda, poput blistave uspomene kojoj bih se okretao u
trenucima samoće. Najzad, neki kažu da su najlepše ljubavne priče one koje nisu
imale vremena da ožive. Možda zato što su neostvareni poljupci još jači...
Samo da ti kažem da, dok te gledam, mislim na 24 poslednje scene jednog
filma. Kod tebe su prve 23 scene svetle i blistave, ali od dvadeset četvrte počinje
prava tuga, koja je u suprotnosti sa svetlom koje nosiš u sebi. Kao subliminalna
slika, pukotina ispod sjaja: slaba tačka koja te definiše verodostojnije nego izlog
tvojih kvaliteta i uspeha. Ne jednom, pitao sam se šta te to čini tako tužnom,
više puta se nadao da ćeš mi pričati o tome, ali to nikada nisi uradila.
Samo da ti kažem da paziš na sebe, da se ne zaraziš melanholijom. Samo da
ti kažem da ne dozvoliš da pobedi dvadeset četvrta scena. Da ne dozvoliš da
demon suviše često preuzima prvenstvo nad anđelom.
Samo da ti kažem da si i za mene divna i sunčana. Ali tebi to kažu pedeset
puta na dan, što mene opet čini tipom kao što su i svi drugi...
Samo da ti kažem da te nikada neću zaboraviti.
Marten
Gabrijel podiže glavu. Srce joj je uznemireno jer ovo nije
očekivala. Već od prvih redova, shvatila je da je ovo pismo specijalno.
Ovu priču ona, naravno, poznaje, samo ne iz sasvim istog ugla. Ona
~ 6 ~
gleda oko sebe, plašeći se da joj lice odaje osećanja. Osetivši da joj
suze naviru na oči, ona napušta kamp i uzima metro da bi otišla u
centar San Franciska. Planirala je da duže ostane, da radi u
biblioteci, ali sada zna da za to ne bi bila sposobna.
Dok sedi na svom sedištu, njene misli se ljuljuškaju između
iznenađenja izazvanog Martenovim pismom i bolnog zadovoljstva
koje je osetila čitajući ga. Ne dešava se svaki dan da joj neko posveti
takvu pažnju. A naročito ne da se više zadrži na njenoj ličnosti u
odnosu na ostalo.
Svi je smatraju jakom, društvenom, dok je ona osetljiva i pomalo
izgubljena u svojim devojačkim kontradiktornostima. Ljudi koji je
godinama poznaju ne znaju ništa o njenim mukama, a on je umeo da
vidi kroz nju i sve shvati za nekoliko nedelja.
Ovog leta, vrućina mrvi kalifornijske brežuljke, ne poštedevši ni
San Francisko, uprkos njegovoj mikroklimi. U vagonu, putnici
izgledaju ugašeni, kao uspavani letnjim mrtvilom. Ali Gabrijel nije s
njima. Ona je iznenada postala neka srednjovekovna heroina,
utonula u jednu vitešku epohu. Epohu u kojoj se prvi put pojavljuje
učtiva ljubav. Hrišćanin iz Troje upravo joj je bio poslao hitnu
poruku, čvrsto odlučan da promeni prijateljstvo koje ona oseća prema
njemu...
Ona ponovo čita svoje pismo, od kojeg oseća prijatnost, od kojeg
oseća bol.
Ne, Martene Bomone, ti nisi dečko kao svi drugi...
Ona ponovo čita svoje pismo, koje je čini srećnom, očajnom,
zbunjenom. Toliko zbunjenom da zaboravlja da izađe na svojoj
stanici. Jedna stanica više, koju će proći na vrućini, da bi se vratila
kući.
Bravo, heroino, well done.
* * *
Sutradan 9 sati ujutru
Aerodrom San Francisko SFO
Pada kiša.
Još uvek pospan, Marten zeva i umorno steže viseću dršku
autobusa koji ulazi u krivinu. Preko ramena nosi pamučnu jaknu,
ima pocepane farmerke, iznošene patike i majicu sa slikom neke rok
grupe.
Ovog leta, svi mladi imaju u sebi nešto od Kurta Kobejna.
U njegovoj glavi se mute uspomene na dva meseca provedena u
Sjedinjenim Državama. Iskoristio ih je i vraća se s punim očima i
punim srcem. Kalifornija ga je odvela toliko daleko od Evrija i
pariškog predgrađa... Početkom leta je razmišljao da odgovori na
~ 7 ~
konkurs za policijskog oficira, ali ovaj boravak, poput nekog obreda
inicijacije, promenio je sve. Dečko s periferije je izgradio poverenje u
sebe, u toj zemlji u kojoj je život jednako težak kao i drugde ali gde su
ljudi sačuvali nadu i ambiciju da ostvare svoje snove.
A njegov san je da piše priče. Priče koje dirnu ljude, priče o
običnim ljudima kojima se događaju neobične stvari. Zato što mu
realnost nikada nije bila dovoljna i zato što je fikcija uvek bila
prisutna u njegovom životu. Još kao malog, njegovi omiljeni heroji
često su ga izvlačili iz patnji, tešili ga u razočaranju i tuzi. Oni su
hranili njegovu maštu, istančali njegova osećanja da bi mogao da
gleda život kroz jednu prizmu koja ga čini prihvatljivim.
Autobus iz pravca Pauel strita dovozi putnike do
internacionalnog terminala. U gužvi, Marten s prtljažnika dohvata
svoju gitaru. Natovaren kao magare, on poslednji izlazi iz autobusa,
pretura po svom džepu kako bi stavio ruku na svoju kartu i,
podignute glave, pokušava da se snađe u tom urbanom lavirintu.
Ne vidi je odmah.
Ona je parkirala svoj auto uz trotoar, upaljenog motora.
Gabrijel.
Ona je pokisla. Hladno joj je. Drhti pomalo.
On i Ona se prepoznaju. On i Ona trče jedno drugom u susret.
Čvrsto se grle, srca im lupaju, kao što to biva prvi put, kada se
još veruje u to.
Zatim se ona smeši i izaziva ga:
„Dakle, Martene Bomone, stvarno misliš da su neostvareni
poljupci najjači?" I oni se ljube.
Njihove usne se traže, njihov dah se meša, mrse se njihove
mokre kose. Ruka mu je na njenom potiljku, a njena na njegovom
licu. U žurbi razmenjuju nekoliko neveštih ljubavnih reči. Ona ga
moli:„
Ostani još!" Ostani još!
On to ne zna, ali ništa lepše neće osetiti u svom životu. Ništa
čistije, ništa svetlije niti intenzivnije od Gabrijelinih zelenih očiju na
kiši, tog letnjeg jutra.
I njenog glasa koji ga preklinje: Ostani još!
* * *
San Francisko
28. avgust - 7. septembar 1995.
Plativši dodatnih sto dolara, Marten je pomerio datum svog
odlaska. Suma koja će mu omogućiti da proživi deset najvažnijih
dana u svom životu. Vole se.
U knjižarama ulica Berklija, gde još uvek lebdi miris boemštine.
U jednom bioskopu, na Red stritu, gde ne vide puno od filma
~ 8 ~
Napuštajući Las Vegas, toliko se gubeći u poljupcima i maženju. U
jednom malom restoranu, ispred ogromnog havajskog hamburgera od
ananasa i boce „sonorne". Vole se.
Prave od sebe budale, igraju se kao deca, čvrsto se drže za ruke
trčeći plažom.
Vole se.
U jednoj studentskoj sobi, gde joj on na svojoj gitari improvizuje
novu verziju La Valse a mille temps Žaka Brela. Ona pleše za njega,
najpre čežnjivo, zatim sve brže i brže, vrteći se oko sebe, pružajući
ruke, okrećući dlanove nebu, poput derviša plesača. On ostavlja svoj
instrument i pridružuje joj se u njenom transu. Oni obrazuju čigru,
koja se na kraju razbija o pod, gde se... oni vole.
Oni lebde, oni lete.
Oni su Bog, oni su anđeli, oni su sami.
Oko njih, ceo svet nestaje i preostaje samo jedna pozornica na
kojoj su njih dvoje jedini glumci.
Vole se.
Ljubavlju koja je u krvi.
Permanentnom opijenošću.
U trenutku i u večnosti.
A istovremeno, strah je svuda.
Strah od nedostajanja.
Strah od nedostatka kiseonika.
To je očiglednost i konfuzija.
To je ujedno i munja i iznemoglost.
Najlepše od svih proleća, najsilnija oluja.
Pa ipak, oni se vole.
Ona ga voli.
Usred noći.
U svom automobilu, na jednom parkingu u Tenderloinu, vrućem
kvartu grada. S radija dopire muzika, od gangsta repa do Smells Like
Teeti Spirit. To je ukus opasnosti, telo koje se leluja na plesu farova,
uz opasnost da ih napadnu gangsteri ili zatekne policija.
Ovoga puta, to nije ljubav „buket cveća", niti „šaputanje nežnih
reči". To je ljubav „žigosanje", gde se kida više nego što se daje. Ove
noći, između njih, to je injekcija, to je fiks, to je fleš jednog zavisnika.
Ona želi da mu pokaže to svoje lice, to nešto manje glatko iza
romantične pojave: slaba tačka, dvadeset četvrta scena. Ona hoće da
vidi da li će je on slediti na tom terenu ili će je usput ostaviti.
Ove noći, ona više nije njegova ljubav, već njegova ljubavnica.
Because the night belongs to lovers
Because the night belongs to us.
* * *
~ 9 ~
On je voli.
Sasvim nežno. Na plaži, u svitanje.
Ona je zaspala na njegovoj jakni. On je spustio glavu na njen
stomak. Dvoje mladih ljubavnika, obavijeni blagim vetrom, pod
ružičastim svetlom kalifornijskog neba. Tela im se odmaraju, srca su
im prepuna, zakovana jedno za drugo, dok s malog radio-aparata na
pesku dopire neka stara balada.
* * *
8. septembar 1995. 9 sati ujutru
Aerodrom San Francisko SFO
Kraj sna.
Oni se drže u holu aerodroma, usred gužve i gungule. Realnost je
ipak odnela pobedu nad iluzijom jedne vanvremenske ljubavi.
A brutalno je. I boli.
Marten traži Gabrijelin pogled. Ovoga jutra, nestale su zlatne
iskre iz njenih očiju. Ne znaju više šta da kažu, oboje pokušavajući da
u onom drugom pronađu snagu koja im nedostaje. U toj igri, Gabrijel
je jača od njega. Ti srećni dani, ona je znala da ih krade od života dok
je on mislio da će oni trajati večno.
Ipak, ona je ta kojoj je hladno. Onda on skida svoju pamučnu
jaknu i stavlja je preko njenih ramena. Isprva, ona odbija, kao ma ja
sam jaka, kao uopšte ne boli, ali on insistira jer dobro vidi da ona
drhti. Sada ona: sa svog vrata skida srebrni lančić na kome visi mali
Južni krst. Ona mu spušta nakit u ruku.
Poslednji poziv.
Primorani su da se rastanu. Hiljaditi put, on je pita:
„Taj dečko, na odmoru u Evropi... voliš li ga?"
Ali kao i uvek, ona stavlja prst na njegove usne i obara pogled.
Zatim se njihova tela razdvajaju i on odlazi ka terminalu za ukrcavanje
ne prestajući da je gleda.
* * *
9. septembar Aerodrom Šarl de Gol
Nakon dva presedanja s više kašnjenja, predveče, avion Aer
Lingus sleće na Ruasi. U San Francisku je još bilo leto. U Parizu, već
je jesen. Nebo je crno, nebo je prljavo.
Dezorijentisan, očiju crvenih od nedostatka sna, Marten čeka na
svoj prtljag. Najednom TV ekranu, neka silikonska plavuša vrišti:
„Bog mi je dao veru". Ovog jutra, napustio je Klintonovu Ameriku;
večeras, on je u Širakovoj Francuskoj. I mrzi svoju zemlju, zato što to
nije Gabrijelina zemlja.
~ 10 ~
On uzima svoje kofere i svoju gitaru, zatim započinje zamršeni
put da bi stigao kući: RER* B do stanice Šatle, RER D u pravcu
Korbej-Eson do Evrija, zatim autobus do naselja Piramide. On bi hteo
da se odvoji od sveta uz muziku, ali baterije njegovog vokmena već
odavno su bile ostale bez duše. On je slomljen, zbunjen, kao da su mu
u srce ubrizgali otrov. Zatim shvata da mu suze teku niz lice i da ga
mali ološi iz kraja gledaju ne mareći za njega. On pokušava da
povrati prisebnost: umesto toga, znaci slabosti u Evriju, u autobusu u
pravcu Piramida. Elem, on okreće glavu, ali po prvi put mu postaje
jasno da ove noći neće spavati s njom.
I suze ponovo naviru.
Ponoć.
Marten izlazi iz svoje male sobe, u socijalnom stanu svojih babe i
dede. Lift u kvaru. Devet spratova pešice. Počupana poštanska
sandučad, svađe na stepeništu. Ovde se ništa nije promenilo.
Već pola sata traži telefonsku kabinu koja nije uništena, ubacuje
karticu od pedeset jedinica i okreće prekookeanski broj.
Dvanaest hiljada kilometara odatle, u San Francisku, pola jedan
je po podne. U kafeteriji kampa u Berkliju zvoni telefon...
49, 48, 47...
Svezanog stomaka, on zatvara oči i kaže samo:
„Gabrijel, ja sam. Veran našem sastanku u podne."
Najpre, ona plače zato što je iznenađena i što je srećna, zatim je
briznula u plač jer je suviše teško što su razdvojeni.
... 38, 37, 36...
On joj kaže da mu strašno nedostaje, da je obožava, da ne zna
kako da živi bez...
... ona mu kaže koliko bi želela da je tu, stvarno, pored njega, da
spava s njim, ljubi ga, mazi, ujeda, ubije od ljubavi.
...25,24,23...
On sluša njen glas i sve se opet vraća: mladež na njenoj koži,
miris peska, vetar u njenoj kosi, njeno „ljubim te"...
... njegovo „ljubim te", njegova ruka oko njenog vrata, njegove oči
koje traže njene, silina i blagost njihovih zagrljaja.
... 20,19,18...
On sa užasom gleda u ekran s tečnim kristalima kabine i pravo
je mučenje videti kako se jedinice telefonske kartice troše takvom
brzinom.
... 11,10, 9...
Zatim ne govore više ništa, jer se njihovi glasovi guše.
_________________________________
* Pariški RER čini pet ekspres linija podzemne železnice (povezuju centar
Pariza sa okolnim predgrađima).
~ 11 ~
Oni čuju samo udaranje njihovih srca koja kucaju u duetu i
nežnost njihovih dahova koji uspevaju da se pomešaju, uprkos tom
usranom telefonu.
...3,2, 1,0...
U to vreme, još uvek se nije pričalo o internetu, i-mejlu, Skajpu
ili mesindžerima.
U to vreme, ljubavnim pismima iz Francuske je trebalo deset
dana da stignu do Kalifornije. U to vreme, kada ste pisali „volim te",
trebalo je čekati tri nedelje da biste dobili odgovor. A čekati jedno
„volim te" čitave tri nedelje nije baš humano kada neko ima dvadeset
godina.
Tako su, malo-pomalo, Gabrijelina pisma sve ređa, dok sasvim
ne nestanu.
Zatim, ona skoro da više i ne odgovara na telefon: ni u kafeteriji,
ni u svojoj studentskoj sobi, ostavljajući sve češće svoju cimerku da
primi poruku.
Jedne noći, Martenu je dosta i on kida slušalicu, kojom razbija
stakleni zid telefonske kabine. Bes ga navodi da čini ono što je
oduvek osuđivao kod drugih. Postao je kao oni koje je mrzeo: oni koji
uništavaju javna dobra, koji moraju da izređaju gajbu piva pre nego
što odu da spavaju, oni koji po ceo dan puše džoint i briga ih je za sve:
za život, za sreću, za nesreću, za juče i za sutra.
U potpunom haosu, on žali što je sreo ljubav zato što sada više ne
zna kako da nastavi da živi. Svakoga dana, on ubeđuje sebe da će
sutra biti bolje, da vreme leči sve, ali sutradan još više tone.
Ipak, jednoga dana, Marten sebi govori da neće moći ponovo da
osvoji Gabrijel ako ne uloži celo svoje srce. Tako u radu pronalazi
snagu da se izvuče. Vraća se na faks, zapošljava se kao upravnik u
Karfuru u „Evriju 2". Noću stražari na jednom parkingu i počinje da
štedi svaki dinar.
Baš sada, treba mu stariji brat, otac, majka, najbolji prijatelj,
neko da ga ispravno posavetuje da „nikada ne daje srce do kraja".
Zato što se, radeći tako, rizikuje da kasnije više nikada neće moći
voleti. Ali Marten nema nikoga čiji ispravan savet može da posluša,
osim svog „velikog srca velike budale".
10. decembar 1995.
Gabrijel, ljubavi moja,
Dozvoli da te još tako zovem, iako je ovo verovatno poslednji put.
Ne gajim više puno iluzija, osećam da mi izmičeš. Za mene, odsustvo je
samo pojačalo osećanja i nadam se da i ja tebi još uvek pomalo nedostajem. Tu
sam, Gabrijel, s tobom. Bliže nego što sam to ikada bio.
~ 12 ~
Zasada, mi smo kao dve osobe koje jedna drugoj šalju znakove, svaka na
različitoj obali jedne reke. Ponekad se one nakratko sastanu nasred nekog mosta,
provodeći zajedno jedan trenutak, zaklonjeni od loših vetrova, zatim se svako
vraća svojoj obali, čekajući da se kasnije ponovo spoje, na duže vreme. Jer kada
sklopim oči i zamislim nas za deset godina, tu vidim slike sreće koje mi se ne čine
nestvarnim: sunce, dečiji smeh, složni pogledi jednog para koji je i dalje
zaljubljen. I neću da propustim tu šansu. Ovde sam, Gabrijel, na drugoj obali
reke. Čekam te.
Možda ti se čini da je most koji nas razdvaja u lošem stanju, ali to je jedan
čvrst most, napravljen od stabala stogodišnjeg drveća, od stabala koja su
odolevala olujama.
Shvatam da te je strah ga pređeš. I znam da ga možda nikada nećeš ni
preći... Ali daj mi nadu.
Ne tražim ti ni obećanje, ni odgovor, niti obavezivanje. Želim samo jedan
znak od tebe.
A taj znak ćeš mi lako uputiti. Pronaći ćeš u ovom pismu jedan neobičan
božični poklon: avionsku kartu za Njujork za 24. decembar. Toga dana ću biti
na Menhetnu i čekaću te ceo dan u kafeu De Lalo, ispod Empajer stejt bildinga.
Dođi i pridruži mi se ako veruješ da nas dvoje imamo zajedničku budućnost...
Ljubim te, Marten.
* * *
24. decembar 1995. Njujork 9 sati ujutru
Martenovi koraci škripe po svežem snegu. Zima je ledena, ali je
nebo prozračnoplavo, za trunku uznemireno dahom vetra koji
ljuljuška nekoliko pahulja.
Njujorčani čiste sneg sa svojih trotoara u lepom raspoloženju,
podstaknutom božićnim dekoracijama i božićnom pesmicom koji
dopire iz svakog butika.
Marten otvara vrata kafea De Lalo. Skida svoje rukavice, kapu,
šal i trlja ruke kako bi se zgrejao. Već dva dana nije spavao i oseća se
grozničavim i razdraženim kao da je pod infuzijom kofeina. Unutra je
topla atmosfera koja odiše novogodišnjim duhom; okačeni o plafon,
anđeli od šećera i kolačići od meda vise ispod ukrasnih traka. U
vazduhu lebde pomešani mirisi cimeta, kardamona i palačinki od
banane. Kao muzička podloga, na radiju, božićna klasika se smenjuje
s modernim pop melodijama. Ove zime, zaluđenost grupom Oasis je u
punom jeku i Wonderwall puštaju na svakih sat vremena.
Marten poručuje toplu čokoladu pokrivenu mini-mančmelouima,
zatim seda za jedan mali sto pored prozora.
Gabrijel će doći, siguran je.
U deset sati, on po hiljaditi put proverava sate na avionskoj karti
~ 13 ~
koju joj je poslao.
Polazak: 23. decembar: 22 h 55 min - San Francisko SFO
Dolazak: 24. decembar 07 h 15 min - Njujork JFK
On se ne brine: zbog snega, avioni će kasniti i po nekoliko sati. S
druge strane stakla, plima ljudi se sasula na trotoar, poput neke
mirnodopske vojske koja je oružje zamenila visokim čašama s
plastičnim poklopcima.
U 11 sati, Marten prelistava Ju-Es-Ej Tudej koji je neki klijent
ostavio na stolu. U novinama su i dalje beskrajne diskusije o
oslobađanju O Džej Simpsona, o Urgentnom centru, novoj seriji koja
osvaja Sjedinjene Države i koja je planula na tržištu. Te zime, Bil
Klinton još uvek nije hio sreo Moniku i junački se suočavao s
Kongresom kako bi branio svoje socijalne mere.
Gabrijel će doći.
U podne, Marten stavlja na uši slušalice svog vokmena.
Zamišljenog pogleda, on šeta sa Brusom Springstinom ulicama
Filadelfije. Ona će doći.
U 13 sati, on kupuje hot dog kod uličnog prodavca, za sve to
vreme ne skidajući pogled sa ulaza u kafić, za svaki slučaj... Doći će.
U14 sati, on započinje roman Lovac u žitu, koji je kupio na
aerodromu. Sat vremena kasnije, pročitao je četiri stranice... Doći će
sigurno.
U 16 sati, on vadi svoj gejmboj, gubi pet partija tetrisa za manje
od deset minuta. Možda dođe...
U 17 sati, zaposleni u kafiću počinju čudno da ga gledaju. Šanse
su jedan prema dva da će ona doći, U 18 sati je zatvaranje. On je
poslednji klijent koji izlazi iz kafića. Čak i napolju, on još uvek veruje.
Pa ipak...
* * *
San Francisko 15 sati
Stegnutog srca, Gabrijel hoda po pesku okrenuta okeanu. Vreme
je isto kao i njeno raspoloženje: Golden Gejt se davi u magli, teški
oblaci uokviruju ostrvo Alkatraz, a vetar besni. Kako bi joj bilo manje
hladno, ona se umotala u Martenovu jaknu.
Ona seda na plažu i vadi iz tašne paket pisama koja joj je on
pisao. Ponovo čita neke redove. Dok mislim na tebe, moje srce kuca brže.
Voleo bih da si ovde, usred moje noći. Voleo bih da zatvorim oči i ponovo ih
otvorim na tebi... Iz jedne koverte vadi male poklone koje joj je slao:
detelinu sa četiri lista, runolist, jednu staru crno-belu fotografiju
Žana Seberga i Belmonda u „Do poslednjeg daha"...
Ona dobro zna da se među njima dešava nešto nesvakidašnje.
Jedna čvrsta veza, za koju nije sigurna da će je ikada više pronaći.
~ 14 ~
Zamišlja ga kako je čeka u Njujorku, u tom kafiću gde joj je zakazao
sastanak. Zamišlja ga i plače.
* * *
U Njujorku, kafić je pre pola sata zatvoren, ali Marten čeka i
dalje, ukočen, sleden. U ovom trenutku, on ne zna ništa o tome šta
Gabrijel stvarno oseća. On ne zna koliko joj znači njihova veza, koliko
joj je ona potrebna, koliko se osećala izgubljenom i rasejanom pre
njega. On ne zna da ju je sprečio da posrne u jednom delikatnom
trenutku njenog života...
* * *
Kiša počinje da pada na pesak San Franciska. Iz daljine, čuje se
tužno zavijanje morskih orgulja, koje vibrira u ritmu talasa ponirući
u kamene prolaze. Gabrijel ustaje kako bi uhvatila tramvaj koji vozi
strmom padinom Filmor strita. Ona mehanički prelazi ovu putanju,
koja je odvodi dva bloka iza Grejs katedrale, u Bolnicu Lenoks.
Ogrnuta u Martenovu jaknu, ona prolazi, jedna za drugim,
klizna vrata. I pored prazničnih ukrasa, bolnički hol je sumoran i
tužan. Pored aparata za piće, doktor Eliot Kuper prepoznaje njeno
lice i vidi da je plakala.
„Dobar dan, Gabrijel", kaže, pokušavajući da joj uputi utešan
osmeh.
„Dobar dan, doktore."
* * *
Marten ju je čekao do 23 časa, sam, na ciči zimi. Trenutno, srce
mu je prazno i sramota ga je. Sramota što je izašao u prvi red ne
zaštitivši se, sa svojim srcem na rukavu, svojim mladalačkim
entuzijazmom i svojom prostodušnošću.
Uložio je bio sve, i sve izgubio.
Sada luta ulicama: Četrdeset druga, barovi, splavovi, alkohol,
susreti za koje se zna da su loši. Ove zime, Njujork je još uvek
Njujork. Ne više onaj Vorholov ili Velvet Underground, ali još uvek
nije ni onaj prečišćeni grad koji ćemo upoznati kasnije. To je onaj, i
dalje opasan i marginalan, Njujork koji prihvata da otvori vrata
svojim demonima.
Te noći se u Martenovim očima prvi put pojavljuju natmurenost i
strogost.
On nikada neće biti pisac. Biće pajkan, biće lovac.
Te noći, on nije izgubio samo ljubav.
Izgubio je i nadu.
Eto.
Ova priča ne govori ni o čemu drugom osim o stvarima iz života.
Priča o jednom muškarcu i jednoj ženi koji trče jedno prema
drugom.
~ 15 ~
Sve je počelo prvim poljupcem, jednog letnjeg jutra, pod nebom
San Franciska.
Sve se zamalo završilo jedne božične noći, u jednom njujorškom
baru, na jednoj kalifornijskoj klinici.
Zatim će proći godine...
Prva ljubav je uvek i poslednja. ~ TAHAR BEN ŽELUN ~
San Francisko, Kalifornija Leto 1995.
Gabrijel ima dvadeset godina.
Ona je Amerikanka, studentkinja na trećoj godini Univerziteta u
Berkliju. Ovog leta, ona najčešće nosi svetle farmerke, belu bluzu i
strukiranu kožnu jaknu. Sa svojom dugom pravom kosom i zelenim
očima koje svetlucaju zlatom, ona liči na Fransoaz Hardi, s fotografija
koje je, šezdesetih godina, napravio Žan-Mari Perije.
Ovog leta, ona svoje dane provodi između biblioteke kampa i
svog posla dobrovoljnog vatrogasca u kasarni u Kalifornija stritu.
Ovog leta, ona će doživeti svoju prvu veliku ljubav.
* * *
Marten ima dvadeset jednu godinu.
On je Francuz, upravo diplomirao prava na Sorboni.
Ovog leta sam je otputovao u Sjedinjene Države kako bi usavršio
engleski i upoznao države u unutrašnjosti. Pošto nema ni dinara u
džepu, on ređa sitne poslove, radeći više od sedamdeset sati nedeljno:
konobar, prodavač sladoleda, baštovan...
Ovog leta, sa svojom crnom poludugom kosom, on liči na Al
Paćina iz mlađih dana.
Ovog leta, on će doživeti svoju poslednju veliku ljubav.
* * *
Kafeterija na Univerzitetu u Berkliju
„Hej, Gabrijel, pismo za tebe!"
Sedeći za jednim stolom, devojka podiže pogled sa svoje knjige.
„Molim?"
„Pismo za tebe, draga!" ponavlja Karlito, upravnik zgrade,
spuštajući kovertu bež boje pored njene šolje sa čajem. Gabrijela
podiže obrve.
„Od koga pismo?"
„Od Martena, malog Francuza. Njegov posao je završen, ali
svratio je jutros i ostavio ovo."
Gabrijel zbunjeno gleda u kovertu i stavlja je u svoj džep, a zatim
izlazi iz kafeterije.
Nadvišen svojom kulom, ogromni zeleni kamp se kupa u letnjoj
atmosferi. Gabrijel prolazi duž aleja u parku sve dok ne pronađe
slobodnu klupu, u senci stogodišnjeg drveća.
Ovde, sasvim sama, bojažljivo i znatiželjno, ona otvara pismo.
~ 5 ~
1. avgust 1995.
Draga Gabrijel,
Hteo sam samo da ti kažem da se sutra vraćam u Francusku. Samo da ti
kažem da mi, tokom ovog boravka u Kaliforniji, ništa nije značilo više od onih
trenutaka provedenih s tobom u kafeteriji kampa, u razgovoru o knjigama,
filmu, o svemu i svačemu.
Samo da ti kažem da sam, više puta, poželeo da budem ličnost iz priče.
Zato što bi heroj nekog romana ili filma bio manje nespretan objašnjavajući
heroini da mu se zaista dopada, da voli da razgovara s njom i da oseća nešto
posebno dok je gleda. Neku mešavinu nežnosti, bola i siline. Neko zbunjujuće
zajedništvo, neku uzbudljivu prisnost. Nešto retko, što nikada ranije nije osetio.
Nešto čije postojanje on nije čak ni slutio.
Samo da ti kažem da sam jednog popodneva, onda kada nas je kiša
iznenadila i kada smo se sklonili ispod trema biblioteke, osetio, a verujem i ti,
onaj trenutak zbunjenosti i privlačnosti koji nas je na tren uzburkao. Znam da
smo se toga dana zamalo poljubili. Nisam se odlučio na taj korak zato što si mi
ranije pričala o tom dečku koji je na odmoru u Evropi, kome nisi mogla da budeš
neverna, a i zato što nisam želeo da u tvojim očima budem tip „kao svi ostali",
koji ti se besramno udvaraju, a često i bez poštovanja.
Pa ipak znam: da smo se poljubili, otišao bih punog srca, bilo bi me briga
da lije kiša ili lepo vreme, jer mi je bilo pomalo stalo do tebe. Znam da bi me taj
poljubac dugo pratio svuda, poput blistave uspomene kojoj bih se okretao u
trenucima samoće. Najzad, neki kažu da su najlepše ljubavne priče one koje nisu
imale vremena da ožive. Možda zato što su neostvareni poljupci još jači...
Samo da ti kažem da, dok te gledam, mislim na 24 poslednje scene jednog
filma. Kod tebe su prve 23 scene svetle i blistave, ali od dvadeset četvrte počinje
prava tuga, koja je u suprotnosti sa svetlom koje nosiš u sebi. Kao subliminalna
slika, pukotina ispod sjaja: slaba tačka koja te definiše verodostojnije nego izlog
tvojih kvaliteta i uspeha. Ne jednom, pitao sam se šta te to čini tako tužnom,
više puta se nadao da ćeš mi pričati o tome, ali to nikada nisi uradila.
Samo da ti kažem da paziš na sebe, da se ne zaraziš melanholijom. Samo da
ti kažem da ne dozvoliš da pobedi dvadeset četvrta scena. Da ne dozvoliš da
demon suviše često preuzima prvenstvo nad anđelom.
Samo da ti kažem da si i za mene divna i sunčana. Ali tebi to kažu pedeset
puta na dan, što mene opet čini tipom kao što su i svi drugi...
Samo da ti kažem da te nikada neću zaboraviti.
Marten
Gabrijel podiže glavu. Srce joj je uznemireno jer ovo nije
očekivala. Već od prvih redova, shvatila je da je ovo pismo specijalno.
Ovu priču ona, naravno, poznaje, samo ne iz sasvim istog ugla. Ona
~ 6 ~
gleda oko sebe, plašeći se da joj lice odaje osećanja. Osetivši da joj
suze naviru na oči, ona napušta kamp i uzima metro da bi otišla u
centar San Franciska. Planirala je da duže ostane, da radi u
biblioteci, ali sada zna da za to ne bi bila sposobna.
Dok sedi na svom sedištu, njene misli se ljuljuškaju između
iznenađenja izazvanog Martenovim pismom i bolnog zadovoljstva
koje je osetila čitajući ga. Ne dešava se svaki dan da joj neko posveti
takvu pažnju. A naročito ne da se više zadrži na njenoj ličnosti u
odnosu na ostalo.
Svi je smatraju jakom, društvenom, dok je ona osetljiva i pomalo
izgubljena u svojim devojačkim kontradiktornostima. Ljudi koji je
godinama poznaju ne znaju ništa o njenim mukama, a on je umeo da
vidi kroz nju i sve shvati za nekoliko nedelja.
Ovog leta, vrućina mrvi kalifornijske brežuljke, ne poštedevši ni
San Francisko, uprkos njegovoj mikroklimi. U vagonu, putnici
izgledaju ugašeni, kao uspavani letnjim mrtvilom. Ali Gabrijel nije s
njima. Ona je iznenada postala neka srednjovekovna heroina,
utonula u jednu vitešku epohu. Epohu u kojoj se prvi put pojavljuje
učtiva ljubav. Hrišćanin iz Troje upravo joj je bio poslao hitnu
poruku, čvrsto odlučan da promeni prijateljstvo koje ona oseća prema
njemu...
Ona ponovo čita svoje pismo, od kojeg oseća prijatnost, od kojeg
oseća bol.
Ne, Martene Bomone, ti nisi dečko kao svi drugi...
Ona ponovo čita svoje pismo, koje je čini srećnom, očajnom,
zbunjenom. Toliko zbunjenom da zaboravlja da izađe na svojoj
stanici. Jedna stanica više, koju će proći na vrućini, da bi se vratila
kući.
Bravo, heroino, well done.
* * *
Sutradan 9 sati ujutru
Aerodrom San Francisko SFO
Pada kiša.
Još uvek pospan, Marten zeva i umorno steže viseću dršku
autobusa koji ulazi u krivinu. Preko ramena nosi pamučnu jaknu,
ima pocepane farmerke, iznošene patike i majicu sa slikom neke rok
grupe.
Ovog leta, svi mladi imaju u sebi nešto od Kurta Kobejna.
U njegovoj glavi se mute uspomene na dva meseca provedena u
Sjedinjenim Državama. Iskoristio ih je i vraća se s punim očima i
punim srcem. Kalifornija ga je odvela toliko daleko od Evrija i
pariškog predgrađa... Početkom leta je razmišljao da odgovori na
~ 7 ~
konkurs za policijskog oficira, ali ovaj boravak, poput nekog obreda
inicijacije, promenio je sve. Dečko s periferije je izgradio poverenje u
sebe, u toj zemlji u kojoj je život jednako težak kao i drugde ali gde su
ljudi sačuvali nadu i ambiciju da ostvare svoje snove.
A njegov san je da piše priče. Priče koje dirnu ljude, priče o
običnim ljudima kojima se događaju neobične stvari. Zato što mu
realnost nikada nije bila dovoljna i zato što je fikcija uvek bila
prisutna u njegovom životu. Još kao malog, njegovi omiljeni heroji
često su ga izvlačili iz patnji, tešili ga u razočaranju i tuzi. Oni su
hranili njegovu maštu, istančali njegova osećanja da bi mogao da
gleda život kroz jednu prizmu koja ga čini prihvatljivim.
Autobus iz pravca Pauel strita dovozi putnike do
internacionalnog terminala. U gužvi, Marten s prtljažnika dohvata
svoju gitaru. Natovaren kao magare, on poslednji izlazi iz autobusa,
pretura po svom džepu kako bi stavio ruku na svoju kartu i,
podignute glave, pokušava da se snađe u tom urbanom lavirintu.
Ne vidi je odmah.
Ona je parkirala svoj auto uz trotoar, upaljenog motora.
Gabrijel.
Ona je pokisla. Hladno joj je. Drhti pomalo.
On i Ona se prepoznaju. On i Ona trče jedno drugom u susret.
Čvrsto se grle, srca im lupaju, kao što to biva prvi put, kada se
još veruje u to.
Zatim se ona smeši i izaziva ga:
„Dakle, Martene Bomone, stvarno misliš da su neostvareni
poljupci najjači?" I oni se ljube.
Njihove usne se traže, njihov dah se meša, mrse se njihove
mokre kose. Ruka mu je na njenom potiljku, a njena na njegovom
licu. U žurbi razmenjuju nekoliko neveštih ljubavnih reči. Ona ga
moli:„
Ostani još!" Ostani još!
On to ne zna, ali ništa lepše neće osetiti u svom životu. Ništa
čistije, ništa svetlije niti intenzivnije od Gabrijelinih zelenih očiju na
kiši, tog letnjeg jutra.
I njenog glasa koji ga preklinje: Ostani još!
* * *
San Francisko
28. avgust - 7. septembar 1995.
Plativši dodatnih sto dolara, Marten je pomerio datum svog
odlaska. Suma koja će mu omogućiti da proživi deset najvažnijih
dana u svom životu. Vole se.
U knjižarama ulica Berklija, gde još uvek lebdi miris boemštine.
U jednom bioskopu, na Red stritu, gde ne vide puno od filma
~ 8 ~
Napuštajući Las Vegas, toliko se gubeći u poljupcima i maženju. U
jednom malom restoranu, ispred ogromnog havajskog hamburgera od
ananasa i boce „sonorne". Vole se.
Prave od sebe budale, igraju se kao deca, čvrsto se drže za ruke
trčeći plažom.
Vole se.
U jednoj studentskoj sobi, gde joj on na svojoj gitari improvizuje
novu verziju La Valse a mille temps Žaka Brela. Ona pleše za njega,
najpre čežnjivo, zatim sve brže i brže, vrteći se oko sebe, pružajući
ruke, okrećući dlanove nebu, poput derviša plesača. On ostavlja svoj
instrument i pridružuje joj se u njenom transu. Oni obrazuju čigru,
koja se na kraju razbija o pod, gde se... oni vole.
Oni lebde, oni lete.
Oni su Bog, oni su anđeli, oni su sami.
Oko njih, ceo svet nestaje i preostaje samo jedna pozornica na
kojoj su njih dvoje jedini glumci.
Vole se.
Ljubavlju koja je u krvi.
Permanentnom opijenošću.
U trenutku i u večnosti.
A istovremeno, strah je svuda.
Strah od nedostajanja.
Strah od nedostatka kiseonika.
To je očiglednost i konfuzija.
To je ujedno i munja i iznemoglost.
Najlepše od svih proleća, najsilnija oluja.
Pa ipak, oni se vole.
Ona ga voli.
Usred noći.
U svom automobilu, na jednom parkingu u Tenderloinu, vrućem
kvartu grada. S radija dopire muzika, od gangsta repa do Smells Like
Teeti Spirit. To je ukus opasnosti, telo koje se leluja na plesu farova,
uz opasnost da ih napadnu gangsteri ili zatekne policija.
Ovoga puta, to nije ljubav „buket cveća", niti „šaputanje nežnih
reči". To je ljubav „žigosanje", gde se kida više nego što se daje. Ove
noći, između njih, to je injekcija, to je fiks, to je fleš jednog zavisnika.
Ona želi da mu pokaže to svoje lice, to nešto manje glatko iza
romantične pojave: slaba tačka, dvadeset četvrta scena. Ona hoće da
vidi da li će je on slediti na tom terenu ili će je usput ostaviti.
Ove noći, ona više nije njegova ljubav, već njegova ljubavnica.
Because the night belongs to lovers
Because the night belongs to us.
* * *
~ 9 ~
On je voli.
Sasvim nežno. Na plaži, u svitanje.
Ona je zaspala na njegovoj jakni. On je spustio glavu na njen
stomak. Dvoje mladih ljubavnika, obavijeni blagim vetrom, pod
ružičastim svetlom kalifornijskog neba. Tela im se odmaraju, srca su
im prepuna, zakovana jedno za drugo, dok s malog radio-aparata na
pesku dopire neka stara balada.
* * *
8. septembar 1995. 9 sati ujutru
Aerodrom San Francisko SFO
Kraj sna.
Oni se drže u holu aerodroma, usred gužve i gungule. Realnost je
ipak odnela pobedu nad iluzijom jedne vanvremenske ljubavi.
A brutalno je. I boli.
Marten traži Gabrijelin pogled. Ovoga jutra, nestale su zlatne
iskre iz njenih očiju. Ne znaju više šta da kažu, oboje pokušavajući da
u onom drugom pronađu snagu koja im nedostaje. U toj igri, Gabrijel
je jača od njega. Ti srećni dani, ona je znala da ih krade od života dok
je on mislio da će oni trajati večno.
Ipak, ona je ta kojoj je hladno. Onda on skida svoju pamučnu
jaknu i stavlja je preko njenih ramena. Isprva, ona odbija, kao ma ja
sam jaka, kao uopšte ne boli, ali on insistira jer dobro vidi da ona
drhti. Sada ona: sa svog vrata skida srebrni lančić na kome visi mali
Južni krst. Ona mu spušta nakit u ruku.
Poslednji poziv.
Primorani su da se rastanu. Hiljaditi put, on je pita:
„Taj dečko, na odmoru u Evropi... voliš li ga?"
Ali kao i uvek, ona stavlja prst na njegove usne i obara pogled.
Zatim se njihova tela razdvajaju i on odlazi ka terminalu za ukrcavanje
ne prestajući da je gleda.
* * *
9. septembar Aerodrom Šarl de Gol
Nakon dva presedanja s više kašnjenja, predveče, avion Aer
Lingus sleće na Ruasi. U San Francisku je još bilo leto. U Parizu, već
je jesen. Nebo je crno, nebo je prljavo.
Dezorijentisan, očiju crvenih od nedostatka sna, Marten čeka na
svoj prtljag. Najednom TV ekranu, neka silikonska plavuša vrišti:
„Bog mi je dao veru". Ovog jutra, napustio je Klintonovu Ameriku;
večeras, on je u Širakovoj Francuskoj. I mrzi svoju zemlju, zato što to
nije Gabrijelina zemlja.
~ 10 ~
On uzima svoje kofere i svoju gitaru, zatim započinje zamršeni
put da bi stigao kući: RER* B do stanice Šatle, RER D u pravcu
Korbej-Eson do Evrija, zatim autobus do naselja Piramide. On bi hteo
da se odvoji od sveta uz muziku, ali baterije njegovog vokmena već
odavno su bile ostale bez duše. On je slomljen, zbunjen, kao da su mu
u srce ubrizgali otrov. Zatim shvata da mu suze teku niz lice i da ga
mali ološi iz kraja gledaju ne mareći za njega. On pokušava da
povrati prisebnost: umesto toga, znaci slabosti u Evriju, u autobusu u
pravcu Piramida. Elem, on okreće glavu, ali po prvi put mu postaje
jasno da ove noći neće spavati s njom.
I suze ponovo naviru.
Ponoć.
Marten izlazi iz svoje male sobe, u socijalnom stanu svojih babe i
dede. Lift u kvaru. Devet spratova pešice. Počupana poštanska
sandučad, svađe na stepeništu. Ovde se ništa nije promenilo.
Već pola sata traži telefonsku kabinu koja nije uništena, ubacuje
karticu od pedeset jedinica i okreće prekookeanski broj.
Dvanaest hiljada kilometara odatle, u San Francisku, pola jedan
je po podne. U kafeteriji kampa u Berkliju zvoni telefon...
49, 48, 47...
Svezanog stomaka, on zatvara oči i kaže samo:
„Gabrijel, ja sam. Veran našem sastanku u podne."
Najpre, ona plače zato što je iznenađena i što je srećna, zatim je
briznula u plač jer je suviše teško što su razdvojeni.
... 38, 37, 36...
On joj kaže da mu strašno nedostaje, da je obožava, da ne zna
kako da živi bez...
... ona mu kaže koliko bi želela da je tu, stvarno, pored njega, da
spava s njim, ljubi ga, mazi, ujeda, ubije od ljubavi.
...25,24,23...
On sluša njen glas i sve se opet vraća: mladež na njenoj koži,
miris peska, vetar u njenoj kosi, njeno „ljubim te"...
... njegovo „ljubim te", njegova ruka oko njenog vrata, njegove oči
koje traže njene, silina i blagost njihovih zagrljaja.
... 20,19,18...
On sa užasom gleda u ekran s tečnim kristalima kabine i pravo
je mučenje videti kako se jedinice telefonske kartice troše takvom
brzinom.
... 11,10, 9...
Zatim ne govore više ništa, jer se njihovi glasovi guše.
_________________________________
* Pariški RER čini pet ekspres linija podzemne železnice (povezuju centar
Pariza sa okolnim predgrađima).
~ 11 ~
Oni čuju samo udaranje njihovih srca koja kucaju u duetu i
nežnost njihovih dahova koji uspevaju da se pomešaju, uprkos tom
usranom telefonu.
...3,2, 1,0...
U to vreme, još uvek se nije pričalo o internetu, i-mejlu, Skajpu
ili mesindžerima.
U to vreme, ljubavnim pismima iz Francuske je trebalo deset
dana da stignu do Kalifornije. U to vreme, kada ste pisali „volim te",
trebalo je čekati tri nedelje da biste dobili odgovor. A čekati jedno
„volim te" čitave tri nedelje nije baš humano kada neko ima dvadeset
godina.
Tako su, malo-pomalo, Gabrijelina pisma sve ređa, dok sasvim
ne nestanu.
Zatim, ona skoro da više i ne odgovara na telefon: ni u kafeteriji,
ni u svojoj studentskoj sobi, ostavljajući sve češće svoju cimerku da
primi poruku.
Jedne noći, Martenu je dosta i on kida slušalicu, kojom razbija
stakleni zid telefonske kabine. Bes ga navodi da čini ono što je
oduvek osuđivao kod drugih. Postao je kao oni koje je mrzeo: oni koji
uništavaju javna dobra, koji moraju da izređaju gajbu piva pre nego
što odu da spavaju, oni koji po ceo dan puše džoint i briga ih je za sve:
za život, za sreću, za nesreću, za juče i za sutra.
U potpunom haosu, on žali što je sreo ljubav zato što sada više ne
zna kako da nastavi da živi. Svakoga dana, on ubeđuje sebe da će
sutra biti bolje, da vreme leči sve, ali sutradan još više tone.
Ipak, jednoga dana, Marten sebi govori da neće moći ponovo da
osvoji Gabrijel ako ne uloži celo svoje srce. Tako u radu pronalazi
snagu da se izvuče. Vraća se na faks, zapošljava se kao upravnik u
Karfuru u „Evriju 2". Noću stražari na jednom parkingu i počinje da
štedi svaki dinar.
Baš sada, treba mu stariji brat, otac, majka, najbolji prijatelj,
neko da ga ispravno posavetuje da „nikada ne daje srce do kraja".
Zato što se, radeći tako, rizikuje da kasnije više nikada neće moći
voleti. Ali Marten nema nikoga čiji ispravan savet može da posluša,
osim svog „velikog srca velike budale".
10. decembar 1995.
Gabrijel, ljubavi moja,
Dozvoli da te još tako zovem, iako je ovo verovatno poslednji put.
Ne gajim više puno iluzija, osećam da mi izmičeš. Za mene, odsustvo je
samo pojačalo osećanja i nadam se da i ja tebi još uvek pomalo nedostajem. Tu
sam, Gabrijel, s tobom. Bliže nego što sam to ikada bio.
~ 12 ~
Zasada, mi smo kao dve osobe koje jedna drugoj šalju znakove, svaka na
različitoj obali jedne reke. Ponekad se one nakratko sastanu nasred nekog mosta,
provodeći zajedno jedan trenutak, zaklonjeni od loših vetrova, zatim se svako
vraća svojoj obali, čekajući da se kasnije ponovo spoje, na duže vreme. Jer kada
sklopim oči i zamislim nas za deset godina, tu vidim slike sreće koje mi se ne čine
nestvarnim: sunce, dečiji smeh, složni pogledi jednog para koji je i dalje
zaljubljen. I neću da propustim tu šansu. Ovde sam, Gabrijel, na drugoj obali
reke. Čekam te.
Možda ti se čini da je most koji nas razdvaja u lošem stanju, ali to je jedan
čvrst most, napravljen od stabala stogodišnjeg drveća, od stabala koja su
odolevala olujama.
Shvatam da te je strah ga pređeš. I znam da ga možda nikada nećeš ni
preći... Ali daj mi nadu.
Ne tražim ti ni obećanje, ni odgovor, niti obavezivanje. Želim samo jedan
znak od tebe.
A taj znak ćeš mi lako uputiti. Pronaći ćeš u ovom pismu jedan neobičan
božični poklon: avionsku kartu za Njujork za 24. decembar. Toga dana ću biti
na Menhetnu i čekaću te ceo dan u kafeu De Lalo, ispod Empajer stejt bildinga.
Dođi i pridruži mi se ako veruješ da nas dvoje imamo zajedničku budućnost...
Ljubim te, Marten.
* * *
24. decembar 1995. Njujork 9 sati ujutru
Martenovi koraci škripe po svežem snegu. Zima je ledena, ali je
nebo prozračnoplavo, za trunku uznemireno dahom vetra koji
ljuljuška nekoliko pahulja.
Njujorčani čiste sneg sa svojih trotoara u lepom raspoloženju,
podstaknutom božićnim dekoracijama i božićnom pesmicom koji
dopire iz svakog butika.
Marten otvara vrata kafea De Lalo. Skida svoje rukavice, kapu,
šal i trlja ruke kako bi se zgrejao. Već dva dana nije spavao i oseća se
grozničavim i razdraženim kao da je pod infuzijom kofeina. Unutra je
topla atmosfera koja odiše novogodišnjim duhom; okačeni o plafon,
anđeli od šećera i kolačići od meda vise ispod ukrasnih traka. U
vazduhu lebde pomešani mirisi cimeta, kardamona i palačinki od
banane. Kao muzička podloga, na radiju, božićna klasika se smenjuje
s modernim pop melodijama. Ove zime, zaluđenost grupom Oasis je u
punom jeku i Wonderwall puštaju na svakih sat vremena.
Marten poručuje toplu čokoladu pokrivenu mini-mančmelouima,
zatim seda za jedan mali sto pored prozora.
Gabrijel će doći, siguran je.
U deset sati, on po hiljaditi put proverava sate na avionskoj karti
~ 13 ~
koju joj je poslao.
Polazak: 23. decembar: 22 h 55 min - San Francisko SFO
Dolazak: 24. decembar 07 h 15 min - Njujork JFK
On se ne brine: zbog snega, avioni će kasniti i po nekoliko sati. S
druge strane stakla, plima ljudi se sasula na trotoar, poput neke
mirnodopske vojske koja je oružje zamenila visokim čašama s
plastičnim poklopcima.
U 11 sati, Marten prelistava Ju-Es-Ej Tudej koji je neki klijent
ostavio na stolu. U novinama su i dalje beskrajne diskusije o
oslobađanju O Džej Simpsona, o Urgentnom centru, novoj seriji koja
osvaja Sjedinjene Države i koja je planula na tržištu. Te zime, Bil
Klinton još uvek nije hio sreo Moniku i junački se suočavao s
Kongresom kako bi branio svoje socijalne mere.
Gabrijel će doći.
U podne, Marten stavlja na uši slušalice svog vokmena.
Zamišljenog pogleda, on šeta sa Brusom Springstinom ulicama
Filadelfije. Ona će doći.
U 13 sati, on kupuje hot dog kod uličnog prodavca, za sve to
vreme ne skidajući pogled sa ulaza u kafić, za svaki slučaj... Doći će.
U14 sati, on započinje roman Lovac u žitu, koji je kupio na
aerodromu. Sat vremena kasnije, pročitao je četiri stranice... Doći će
sigurno.
U 16 sati, on vadi svoj gejmboj, gubi pet partija tetrisa za manje
od deset minuta. Možda dođe...
U 17 sati, zaposleni u kafiću počinju čudno da ga gledaju. Šanse
su jedan prema dva da će ona doći, U 18 sati je zatvaranje. On je
poslednji klijent koji izlazi iz kafića. Čak i napolju, on još uvek veruje.
Pa ipak...
* * *
San Francisko 15 sati
Stegnutog srca, Gabrijel hoda po pesku okrenuta okeanu. Vreme
je isto kao i njeno raspoloženje: Golden Gejt se davi u magli, teški
oblaci uokviruju ostrvo Alkatraz, a vetar besni. Kako bi joj bilo manje
hladno, ona se umotala u Martenovu jaknu.
Ona seda na plažu i vadi iz tašne paket pisama koja joj je on
pisao. Ponovo čita neke redove. Dok mislim na tebe, moje srce kuca brže.
Voleo bih da si ovde, usred moje noći. Voleo bih da zatvorim oči i ponovo ih
otvorim na tebi... Iz jedne koverte vadi male poklone koje joj je slao:
detelinu sa četiri lista, runolist, jednu staru crno-belu fotografiju
Žana Seberga i Belmonda u „Do poslednjeg daha"...
Ona dobro zna da se među njima dešava nešto nesvakidašnje.
Jedna čvrsta veza, za koju nije sigurna da će je ikada više pronaći.
~ 14 ~
Zamišlja ga kako je čeka u Njujorku, u tom kafiću gde joj je zakazao
sastanak. Zamišlja ga i plače.
* * *
U Njujorku, kafić je pre pola sata zatvoren, ali Marten čeka i
dalje, ukočen, sleden. U ovom trenutku, on ne zna ništa o tome šta
Gabrijel stvarno oseća. On ne zna koliko joj znači njihova veza, koliko
joj je ona potrebna, koliko se osećala izgubljenom i rasejanom pre
njega. On ne zna da ju je sprečio da posrne u jednom delikatnom
trenutku njenog života...
* * *
Kiša počinje da pada na pesak San Franciska. Iz daljine, čuje se
tužno zavijanje morskih orgulja, koje vibrira u ritmu talasa ponirući
u kamene prolaze. Gabrijel ustaje kako bi uhvatila tramvaj koji vozi
strmom padinom Filmor strita. Ona mehanički prelazi ovu putanju,
koja je odvodi dva bloka iza Grejs katedrale, u Bolnicu Lenoks.
Ogrnuta u Martenovu jaknu, ona prolazi, jedna za drugim,
klizna vrata. I pored prazničnih ukrasa, bolnički hol je sumoran i
tužan. Pored aparata za piće, doktor Eliot Kuper prepoznaje njeno
lice i vidi da je plakala.
„Dobar dan, Gabrijel", kaže, pokušavajući da joj uputi utešan
osmeh.
„Dobar dan, doktore."
* * *
Marten ju je čekao do 23 časa, sam, na ciči zimi. Trenutno, srce
mu je prazno i sramota ga je. Sramota što je izašao u prvi red ne
zaštitivši se, sa svojim srcem na rukavu, svojim mladalačkim
entuzijazmom i svojom prostodušnošću.
Uložio je bio sve, i sve izgubio.
Sada luta ulicama: Četrdeset druga, barovi, splavovi, alkohol,
susreti za koje se zna da su loši. Ove zime, Njujork je još uvek
Njujork. Ne više onaj Vorholov ili Velvet Underground, ali još uvek
nije ni onaj prečišćeni grad koji ćemo upoznati kasnije. To je onaj, i
dalje opasan i marginalan, Njujork koji prihvata da otvori vrata
svojim demonima.
Te noći se u Martenovim očima prvi put pojavljuju natmurenost i
strogost.
On nikada neće biti pisac. Biće pajkan, biće lovac.
Te noći, on nije izgubio samo ljubav.
Izgubio je i nadu.
Eto.
Ova priča ne govori ni o čemu drugom osim o stvarima iz života.
Priča o jednom muškarcu i jednoj ženi koji trče jedno prema
drugom.
~ 15 ~
Sve je počelo prvim poljupcem, jednog letnjeg jutra, pod nebom
San Franciska.
Sve se zamalo završilo jedne božične noći, u jednom njujorškom
baru, na jednoj kalifornijskoj klinici.
Zatim će proći godine...
