Stanje stvari
U trenutku kada privodim kraju pisanje ovih redova, u svetu je na
vlasti nekoliko diktatora. Jedina svetska supersila izvršila je invaziju
na jednu bliskoistočnu zemlju. Teroristi imaju sve više poklonika.
Hrišćanski fundamentalisti imaju dovoljno uticaja da njihovi kandidati
postaju predsednici država. Sekte koje tvrde da imaju „apsolutno
znanje" manipulišu duhovnim traganjem. Bes prirode briše s mape
čitave gradove. Jedan ugledni američki intelektualac uradio je istraživanje
u kome je otkrio da šest hiljada ljudi drži svu moć na svetu.
Na svim kontinentima postoje na hiljade zarobljenika savesti.
Mučenje ponovo postaje prihvatljiv metod ispitivanja. Bogate zemlje
zatvaraju svoje granice. Siromašne zemlje prolaze kroz nezapamćen
odliv stanovništva koje odlazi u potrazi za Eldoradom. Genocid je u
toku u barem dve afričke zemlje. Ekonomski sistem pokazuje znake
iznemoglosti i velika bogatstva počinju da se tope. Deca koja rade
kao robovi postala su deo života. Stotine miliona ljudi živi ispod nivoa
apsolutnog siromaštva. Širenje nuklearne energije prihvata se
kao obaveza. Nove bolesti se javljaju. Bolesti koje već postoje još
nisu pod kontrolom.
Ali, da li je ovo stanje stvari u svetu u kojem živim?
Naravno da nije. Kada sam resio da napravim fotografski zapis
svog vremena, napisao sam ovu knjigu.
PAULO KOELJO

3:17h


Pištolj bereta Px4 malo je veći od mobilnog telefona. Teži negde
oko 700 grama i može da opali deset hitaca. Pored toga što je mali,
lagan i neprimetan kada ga nosite u džepu, mali kalibar ima još jednu
veliku prednost; umesto da prođe kroz telo žrtve, metak se odbija
o kosti i kida sve što mu se nađe na putu.
Naravno, šanse da se preživi ranjavanje ovim kalibrom takođe
su velike; postoje na hiljade slučajeva u kojima metak nije pogodio
nijedan vitalni organ, tako daje žrtva imala vremena da reaguje i razoruža
napadača. Ali ako osoba koja puca ima nekog iskustva u ovom
poslu, za svoju žrtvu može da izabere način umiranja - brz, ciljajući
daje pogodi između očiju ili u srce, ili nešto sporiji, tako što će cev
oružja nasloniti na rebra pod određenim uglom i pritisnuti obarač.
Kada primi takav hitac, žrtvi je potrebno neko vreme da shvati daje
smrtno ranjena - u prvom trenutku misli da ima snage da napadne,
pobegne, pozove pomoć. Velika prednost za ubicu je ta da žrtva ima
vremena da vidi ko ju je ubio, dok polako gubi snagu, dok ne padne
na zemlju bez mnogo krvarenja, ne shvatajući baš najbolje zašto joj
se to dešava.
Daleko od toga daje stručnjaci iz branše smatraju idealnim oružjem:
„To je pištolj koji više odgovara ženama nego špijunima", veli
neko iz Britanske tajne službe dok se obraća Džejmsu Bondu u prvom
filmu serijala, uzimajući mu stari pištolj i dajući mu novi model.
Ali ta opaska je, naravno, važila samo za profesionalce, jer za njegov
zadatak nije bilo ničeg boljeg.
Svoju beretu kupio je na crnom tržištu, tako da identifikacija
oružja neće biti moguća. U šaržeru ima pet metaka, iako planira da
upotrebi samo jedan, na čijem vrhu je turpijom za nokte urezao krst,
što će učiniti da se taj metak, kada bude ispaljen, u trenutku kada
udari u nešto čvrsto, podeli na četiri dela.
Ali beretu će upotrebiti samo ako baš bude morao. Ima j o š načina
da se ugasi jedan svet, uništi jedan univerzum, a ona će sigurno
shvatiti poruku čim bude pronađena prva žrtva. Znaće da je to učinio
u ime ljubavi, da nije ozlojeđen, da će je primiti nazad bez pitanja o
onome što se dešavalo u poslednje dve godine.
Očekuje da će šest meseci pažljivog planiranja dati rezultate, ali
u to će biti siguran tek sutra ujutru. Evo plana: dozvoliti da se Furije,
mitološke figure iz stare Grčke, sa svojim crnim krilima spuste na
taj plavo-beli pejzaž ispunjen dijamantima, botoksom i brzim automobilima
koji su potpuno beskorisni jer primaju samo dva putnika.
Snovi o moći, uspehu, slavi i novcu - sve to može biti prekinuto začas
stvarčicama koje je sa sobom doneo.
Mogao je već da ode u svoju sobu, jer se scena koju je čekao odigrala
u 23:11, iako je bio spreman i duže da čeka. Muškarac je ušao
u pratnji lepotice, oboje obučeni kao što priliči zvanicama još jedne
od zabava koje se svake večeri održavaju posle važnih večera na koje
se teže ulazi nego na premijeru bilo kog filma koji se prikazuje na
Festivalu.
Igor nije gledao lepoticu. Jednom rukom licu je prineo francuske
novine (ruski časopis bi privukao pažnju), da ga ne bi videla. Bila je
to bespotrebna predostrožnost s njegove strane, jer ona nikada nije
gledala oko sebe, kao ni ostale koje misle da su kraljice sveta. Tu su
da bi blistale, trude se da ne obraćaju pažnju na ono što drugi imaju
na sebi, jer količina dijamanata i ekskluzivnost odeće drugih može da
izazove depresiju, loše raspoloženje i osećaj inferiornosti, iako je i
njihova odeća koštala pravo bogatstvo.
Njen pratilac, elegantan i prosed, otišao je do bara da naruči
šampanjac kao neophodni aperitiv pred noć koja obećava mnogo
kontakata, dobru muziku i divan pogled na plažu i jahte ukotvljene
u luci.
Primetio je da se prema konobarici ljubazno ophodio. Zahvalio
joj se kada mu je dala čaše. Ostavio je dobar bakšiš.
Svo troje su se poznavali. Igor je osetio ogromnu radost kada je
adrenalin počeo da mu se meša s krvlju; sutra će joj dati do znanja da
je tu. U određenom trenutku će se sresti.

Samo Bog zna na šta će taj susret izaći. Kao pravoslavni vernik,
Igor se u jednoj od moskovskih crkava zakleo pred relikvijama svete
Magdalene (bile su izložene tokom nedelju dana u ruskoj prestonici
da bi vernici mogli da im se poklone). U redu je proveo skoro pet
sati i kada je najzad stigao blizu, bio je ubeđen daje to sve sveštenička
izmišljotina. Ali nije hteo da rizikuje i ogreši se o zakletvu.
Molio ju je da ga zaštiti, da postigne svoj cilj bez mnogo žrtvovanja.
I obećao je zlatnu ikonu koju će naručiti od renomiranog slikara
koji živi u manastiru u Novosibirsku, kada sve bude gotovo i
kada ponovo bude mogao da kroči na rodno t e.
U tri sata izjutra u baru hotela Martinez preovlađuju miris tompusa
i znoja. Iako je pijanista Džimi već završio za to veče (Džimi nosi
cipele različitih boja), a konobarica pada s nogu od umora, gosti ne
žele da odu. Smatraju da moraju da ostanu u lobiju bar još sat vremena,
dakle celu noć, dok se nešto ne desi!
Uostalom, prošlo je već četiri dana otkako je počeo Kanski filmski
festival, a još se ništa nije desilo. Za različitim stolovima, misao
je ista: sresti se s Moći. Lepotice čekaju da se pojavi producent koji
će se u njih zaljubiti i dati im važnu ulogu u sledećem filmu. Tu su i
glumci koji ćaskaju, smeju se i prave se da sve to nema nikakve veze
s njima, ali stalno jednim okom motre na vrata.
Neko će doći.
Neko mora doći. Mladi režiseri, puni ideja, s mnogo studentskih
filmova iza sebe, koji su pročitali sve o fotografiji i dramaturgiji što
im je palo šaka, čekaju svoj trenutak sreće; da neko pri povratku s
nekakve zabave poželi da sedne za slobodan sto, naruči kafu, upali cigaretu,
bude umoran od odlaska na ista mesta svake godine i raspoložen
za nove avanture.
Kako da ne.
Kada bi se sve to i desilo, poslednja stvar koju bi takva osoba želela
da čuje jeste priča o novom „projektu koji niko nikada do sada nije
uradio"; ali očaj ume da prevari očajnika. Moćnici koji ponekad udu
samo bace pogled unaokolo i popnu se u svoju sobu. Nisu zabrinuti.
Znaju da ničega ne treba da se plaše. Superklasa ne oprašta izdaju, i svi
poznaju svoje granice - nisu stigli tu gde jesu gazeći preko mrtvih, iako
takva priča kruži. S druge strane, ako nešto nepredvidljivo i bitno
treba da bude otkriveno - bilo da se radi o svetu filma, muzike ili mode
- biće otkriveno kroz istraživanja, a ne u hotelskim barovima.
Superklasa sada vodi ljubav s devojkom koja je uspela da se ubaci
na zabavu i koja pristaje na sve. Superklasa skida šminku, gleda
bore u ogledalu i razmišlja kako je već vreme za novu plastičnu operaciju.
U vestima na internetu traži komentare na reklamu koju je snimila
tog dana. Uzima neizbežnu pilulu za spavanje i čaj koji obećava
vitku liniju bez mnogo truda. Popunjava jelovnik za sutrašnji doručak
u sobi i kači ga na kvaku od vrata zajedno s natpisom „Ne uznemiravajte".
Superklasa sklapa oči i razmišlja: „Samo da brzo zaspim,
ujutru imam sastanak pre deset."
Ali u baru hotela Martinez svi znaju da su moćnici tu. A ako su
tu, šansa postoji.
Ni blizu pameti im nije da Moćni razgovaraju samo s Moćnima.
Da im je neophodno da se ponekad sretnu, zajedno pojedu i popiju,
uživaju u velikim zabavama i da pothrane umišljeno uverenje da u
svet luksuza i glamura može ući svako ko je dovoljno hrabar da istraje
u svojoj nameri. Izbegavaju ratove kada ne donose zaradu i podstiču
agresivnost medu državama ili korporacijama kada osete da to
može da im donese više moći i više novca. Prave se da su srećni, iako
su postali taoci sopstvenog uspeha. Nastavljaju borbu za veće bogatstvo
i uticaj, iako ih već imaju u ogromnim količinama; jer priroda
taštine Superklase je takva da se takmiči sama sa sobom i stalno gleda
ko je na samom vrhu.
U idealnom svetu, Moćnici bi razgovarali s glumcima, režiserima,
modnim kreatorima i piscima koji sada već očiju crvenih od
umora razmišljaju kako da se vrate u svoje iznajmljene sobe u udaljenim
mestima da bi sutra iznova započeli maraton molbi, mogućih
susreta, raspoloživosti.
U stvarnom svetu, Moćni su u svojim sobama, zaključani, proveravaju
elektronsku poštu, žale se kako su sve zabave iste, kako je prijateljica
imala veći dragulj od njenog, kako je rival kupio jahtu posebno
dizajniranu za njega, i kako je to moguće?
Igor nema s kim da razgovara, ali to ga ne pogađa. Pobednik je
sam.
Igor je uspešni vlasnik i predsednik telefonske kompanije u Rusiji.
Godinu dana unapred rezervisao je najbolji apartman u Martinezu
(koji obavezuje sve goste da plate najmanje dvanaest dana
boravka, nezavisno od toga koliko će se zaista zadržati), stigao je privatnim
avionom tog popodneva, okupao se i sišao u nadi da će videti
jednu sasvim jednostavnu scenu.
Neko vreme su mu dosađivale glumice, glumci, režiseri, ali imao
je odličan odgovor za sve:
- Don't speak English, sorry. Polish.
Ili:
- Don't speak French, sorry. Mexican.
Neko je pokušao da prozbori par reči na španskom, ali Igor je i
za to imao rešenje. Piskarao je neke brojeve u sveščiću, da ne bi pomislili
da je novinar (koji je svima zanimljiv), niti čovek iz filmske
industrije. Pored njega je ležao ruski ekonomski časopis (većina, uostalom,
nije ni razlikovala ruski od poljskog ili španskog), s nezanimljivom
naslovnom stranom.
Stalni gosti ovog bara smatraju da dobro znaju ljudsku prirodu,
tako da su ga ostavili na miru, misleći da je jedan od onih milionera
koji dolaze u Kan samo da bi našli žensku. Pošto je i peta osoba sela
za njegov sto i naručila mineralnu vodu, uz izgovor „ovo je jedina
slobodna stolica", glas se proneo i svi prisutni su znali da usamljeni
gost nije iz filmske ili modne industrije, tako daje dobio etiketu „parfem"
i ostavili su ga na miru.
„Parfem" je žargon koji mlade glumice (ili starlete, kako ih zovu
za vreme festivala) koriste: lako ih je menjati, a često mogu da
budu odlični. „Parfeme" saleću poslednja dva dana festivala, ako ne
uspeju da nađu baš nikoga iz filmske industrije. Dakle, onaj čudni
čovek koji deluje kao daje bogat, može da sačeka. Sve one znaju da
je bolje odande otići s partnerom (koji može biti preobraćen u filmskog
producenta), nego ići na sledeće dešavanje i ponoviti stari ritual
- piti, smeškati se (najvažnije je smeškati se), praviti se da ne
gledaš nikoga, dok srce brzo lupa, minuti brzo prolaze, gala večeri se
još nisu završile, one nisu pozvane, a oni su otišli.
Već znaju šta će „parfemi" reći, jer su svi isti, ali se one prave da
veruju:
a) „Mogu da ti promenim život."
b) „Mnoge žene bi volele da su na tvom mestu."
c) „Sada si još mlada, ali zamisli kako će biti za nekoliko godina.
Vreme je da razmišljaš na duži rok."
d) „Oženjen sam, ali moja žena..." (ova rečenica može da ima
različite završetke: „je bolesna", „zaklela se da će se ubiti ako je ostavim",
itd.)
e) „Ti si princeza i zaslužuješ da se prema tebi tako postupa. Iako
toga nisam bio svestan, čekao sam te. Ne verujem u slučajnosti i
mislim da ovoj vezi treba da damo priliku."
Razgovori se ne razlikuju. Razlikuje se samo koliko poklona može
da se izvuče (po mogućstvu nakita, koji može kasnije da se proda),
na koliko zabava na jahtama može da se stigne, da se prikupi što
veći broj vizitkarti, da se slušaju uvek isti razgovori, da se nađe načina
da se stigne do nekoga ko će je pozvati na trke Formule gde
se okuplja isti tip ljudi, i gde velika prilika možda čeka.
„Parfem" je takođe naziv koji mladi glumci koriste za ostarele
bogatašice zategnute hirurškim putem i pune botoksa, ali pametnije
od muškaraca. One nikada ne gube vreme: takođe dolaze pred kraj
Festivala, svesne daje sva moć zavođenja u novcu.

Muški „parfemi" se zavaravaju: misle da se duge noge i mlada lica
mogu zavesti i da njima mogu manipulisati kako god žele. Ženski
„parfemi" veruju u moć svojih dragulja i ni u šta drugo.
Igor ne zna ništa o tome: prvi put je na Festivalu. Na svoje veliko
iznenađenje, upravo je shvatio da niko nije uistinu zainteresovan
za filmove - osim ljudi koji sede u tom baru. Prelistao je neke časopise,
otvorio kovertu u koju su mu, kada je kretao iz firme, stavili pozivnice
za najvažnije zabave i video da se ni na jednoj nije spominjala
neka premijera. Pre nego stoje stigao u Francusku, pokušao je da naOtac
provodi sate i sate radeći prekovremeno da bi sinu mogao
da kupi najnoviji model patika da ga u školi ne bi gledali kao bednika.
Supruga u tajnosti plače jer njene prijateljice nose firmiranu garderobu,
a ona za to nema novca. Mladi, umesto da se upoznaju s
pravim vrednostima vere i nade, sanjaju da postanu umetnici. Devojke
iz unutrašnjosti gube identitet, maštaju o odlasku u veliki grad i
pristale bi na bilo šta, bukvalno bilo šta, samo da bi došle do nakita
koji im se sviđa. Svet koji bi trebalo da se kreće ka pravdi počinje da
se vrti oko materije koja posle šest meseci više ničemu ne služi, treba
da se obnovi, jer samo tako cirkus može da na vrhu sveta održi te
kreature dostojne prezira koje se sada nalaze u Kanu.
Naravno, Igor ne dozvoljava da ta destruktivna moć utiče na njega.
Bavi se svojim poslom, jednim od najpoželjnijih na svetu. I dalje
svakog dana zaradi više novca nego što može da potroši za godinu dana,
čak i da sebi priušti sva moguća zadovoljstva - zakonita ili nezakonita.
Može bez problema da zavede bilo koju ženu i pre nego što
ona sazna da lije bogat ili nije - isprobao je to mnogo puta i uvek je
uspeo. Upravo je napunio 40 godina, u odličnoj je formi, uradio je godišnji
medicinski pregled i pokazalo se da je potpuno zdrav. Nema
dugova. Ne mora da nosi odelo određene marke, da odlazi u određene
restorane, da provodi odmor na plaži „na koju će svi ove godine
ići", da kupi ručni sat samo zato što gaje poznati sportski as preporučio.
Može da potpisuje važne ugovore olovkom koja košta nekoliko
centi, da nosi udobne i elegantne sakoe bez vidljivih oznaka
proizvođača koje mu šije mala krojačka radnja u blizini kancelarije.
Može da radi šta hoće, a da ne oseća potrebu da bilo kome dokaže da
je bogat, bavi se zanimljivim poslom i radi ga sa strašću.
Možda je baš u tome problem: uvek je strastven prema poslu.
Uveren je da je to razlog zbog kojeg žena koja je pre nekoliko sati
ušla u bar ne sedi sada za njegovim stolom.
Pokušava da sabere misli, vreme prolazi. Traži još jedno piće od
Kristele - zna ime konobarice jer je pre sat vremena, kada je promet
bio manji (ljudi su bili na večerama), naručio čašu viskija, a ona je
prokomentarisala da izgleda tužno, da treba nešto da pojede da se
oraspoloži. Zahvalio joj se na brizi, zadovoljan što se bar neko zainteresovao
za njegovo duševno stanje.
Možda je on jedini koji zna ime osobe koja ga služi; ostali žele
da znaju ime - i ako je moguće položaj - ljudi za stolovima i u foteljama.
Pokušava i dalje da razmišlja, ali već je prošlo tri sata posle ponoći,
lepotica i fini gospodin - koji, uzgred, fizički veoma liči na njeg
a - nisu se ponovo pojavili. Možda su otišli pravo u sobu i sada vode
ljubav, možda još uvek piju šampanjac na nekoj od jahti na kojima
zabave počinju kada se sve ostale završavaju. Možda leže i čitaju časopise,
i ne gledaju jedno u drugo.
Ništa od toga nije važno. Igor je sam, umoran i treba mu

7:22h

Budi se u dvadeset i dva minuta posle sedam ujutru. Mnogo je ranije
nego što bi njegovo telo poželelo, ali još nije uspeo da se prilagodi
na vremensku razliku između Moskve i Pariza; da je sada na
poslu, već bi okončao bar dva ili tri sastanka sa svojim saradnicima
i pripremao bi se za ručak s nekim novim klijentom.
Ali ovde ima drugi zadatak: da nađe nekoga i da tu osobu žrtvuje
u ime ljubavi. Potrebna mu je žrtva, tako da Eva razume poruku odmah
izjutra.
Kupa se, silazi da doručkuje u restoranu, u kojem gotovo da je jedini
gost, i odlazi da seta Kroazetom, šetalištem koje prolazi ispred
svih luksuznih hotela. Nema saobraćaja - deo ulice je blokiran, tako
da samo automobili s posebnim dozvolama mogu da prolaze. Druga
traka je prazna, jer se čak i ljudi koji tu žive tek spremaju na posao.
U njemu nema jeda - prevazišao je najtežu fazu kada nije mogao
da spava od silne patnje i mržnje koju je osećao. Danas već može da
razume Evino ponašanje: uostalom, monogamija je mit koji je ljudskom
rodu nametnut na silu. Mnogo je čitao o tome: ne radi se o hormonima
ili o taštini, već o genetskoj konfiguraciji koja se može naći
u skoro svim životinjama.
Istraživanja ne greše: naučnici su radili testove roditeljstva kod
ptica, majmuna, lisica, i došli su do zaključka da činjenica da su ove
vrste razvile tip odnosa koji veoma podseća na brak, ne znači da su
verne jedne drugima. U sedamdeset odsto slučajeva mladunče je kopile.
Igor je dobro upamtio pasus koji je napisao profesor psihologije
na Univerzitetu Vašington u Sijetlu, Dejvid Baraš:
„Kažu da su samo labudovi verni, ali čak ni to nije istina. Jedina
vrsta u prirodi koja ne čini preljubu je ameba diplozoon paradoxum.
Partneri se još u mladosti sretnu i njihova se tela sjedine u jedan organizam.
Svi ostali u stanju su da prevare."
Zato ne može Evu da optužuje ni za šta - ona je samo sledila instinkt
koji leži u svakom ljudskom biću. Ali s obzirom na to daje odgajana
u okviru društvenih konvencija koje ne poštuju prirodu,
verovatno se oseća krivom, misli daje on više ne voli i da joj nikada
ne bi oprostio.
On je, naprotiv, spreman na sve, čak i da joj šalje poruke koje će
ugasiti univerzume i svetove drugih, samo da bi shvatila da ne samo
daje dobrodošla, nego i da će prošlost biti zaboravljena bez ijednog
pitanja.
Nailazi na devojku koja razmešta svoju robu po pločniku. Rukotvorine
diskutabilnog ukusa.
Da. ona je žrtva. Ona je poruka koju treba da pošalje - i koja će
sigurno biti shvaćena kada stigne kome je upućena. Pre nego što će
da joj priđe, posmatra je nežno; ona ne zna da će uskoro, ako sve bude
išlo kako treba, njena duša lebdeti medu oblacima, zauvek oslobođena
tog idiotskog posla koji joj nikada neće dozvoliti da stigne
tamo gde bi njeni snovi želeli da bude.
- Koliko košta? - pita na tečnom francuskom.
- Na koju mislite?
- Na sve.
Devojka se nasmeja. Veoma je mlada - verovatno još nema ni
20 godina.
- Ne pitaju me to prvi put. Sledeći korak je: da li hoćeš malo da
se prošetaš sa mnom? Suviše si lepa da bi tu sedela i prodavala te
stvari. Ja sam...
- ...ne, ja nisam. Nisam iz sveta filma. Neću od tebe napraviti
glumicu i promeniti ti život. Još manje sam zainteresovan za
stvari koje prodaješ. Samo želim da razgovaram, a to možemo i
ovde.
Devojka spusti pogled.
- Moji roditelji ovo prave i ponosna sam na svoj posao. Jednog
dana ovuda će proći neko ko će prepoznati vrednost ovih stvari. Molim
vas, nastavite dalje, neće biti teško naći nekoga ko će saslušati šta
imate da kažete.
Igor iz džepa izvadi svežanj novčanica i stavlja ga polako pored nje.
- Izvinite na mojoj nepristojnosti. Rekao sam to samo da bi spustila
cenu. Drago mi je, zovem se Igor Malev. Juče sam stigao iz Moskve
i još se nisam prilagodio na vremensku zonu.
- Ja sam Olivija - kaže devojka praveći se da veruje u laž.
Ne tražeći dozvolu, seda pored nje. Ona se malo udalji.
- O čemu želite da razgovarate?
- Prvo uzmi novac.
Olivija se dvoumi. Ali kada je pogledala oko sebe, shvatila je da
nema razloga za strah. Automobili počinju da prolaze jedinom otvorenom
trakom, mladi idu ka plaži, a jedan stariji par se približava
pločnikom. Stavlja novac u džep ne prebrojavši ga - dovoljno je do
sada u životu naučila da zna da tu ima više nego dovoljno.
- Hvala što si prihvatila moju ponudu - odgovara Rus. - O čemu
želim da razgovaram? U stvari, ni o čemu bitnom.
- Ovde si sigurno došao s nekim razlogom. Niko ne dolazi tek tako
u Kan u vreme kada je grad nepodnošljiv za žitelje i turiste.
Igor zuri u more, pali cigaretu.
- Pušenje je opasno.
On se ne osvrće na komentar.
- Šta ti misliš, staje smisao života? - upita je.
- Voleti.
Olivija se smeška. Lepo je započeti dan na ovakav način - razgovorom
o temama umnijim od cena predmeta koje je prodavala ili
komentara o tome kako je ko obučen.
- A šta vi mislite? Staje smisao?
- Voleti, da. Ali smatrao sam daje takođe važno da zaradim dovoljno
novca da dokažem svojim roditeljima da mogu da pobedim.
Uspeo sam u tome i oni se danas ponose mnome. Upoznao sam savršenu
ženu, osnovao porodicu, voleo bih da imam dece, poštujem
Boga i strahujem od njega. Deca, međutim, nisu došla.
Olivija se nije usudila da pita zašto. Čovek od približno četrdeset
godina nastavlja na savršenom francuskom:
- Razmišljali smo da usvojimo dete. Dve ili tri godine smo o tome
razmišljali. Ali život nam je postao veoma uzbudljiv - putovanja,
zabave, sastanci, pregovori...
- Kada ste seli ovde pored mene, pomislila sam da ste još jedan
ekscentrični milioner u potrazi za avanturom. Ali drago mije što pričamo
o ovakvim stvarima.
- Da li razmišljaš o budućnosti?
- Razmišljam, i mislim da su moji snovi isti kao i vaši. Naravno
da planiram da imam decu.
Onda je zastala. Nije htela da povredi prijatelja koji se tako iznenada
pojavio.
- ...ukoliko to bude moguće, naravno. Ponekad Bog drugačije isplanira.
On kao da nije obratio pažnju na odgovor.
- Na festival dolaze samo milioneri?
- Milioneri, ljudi koji misle da su milioneri, ili ljudi koji žele da
postanu milioneri. U ovim danima ovaj deo grada liči na ludnicu, svi
se ponašaju kao da su važni, osim onih koji su zaista važni - oni su
ljubazniji, ne moraju nikome i ni zbog čega da se dokazuju. Ne kupe
uvek nešto od mene, ali barem se nasmeše, kažu neku lepu reč i
ophode se prema meni s poštovanjem. Šta vi tražite ovde?
- Bog je stvorio svet za šest dana. Ali staje svet? Ono što ti ili ja
vidimo. Svaki put kada neko umre, deo kosmosa je uništen. Sve što
je ta osoba osetila, isprobala, mislila, nestaje s njom, kao što suze nestaju
u kiši.
- „Kao suze u kiši"... gledala sam film u kojem neko to izgovara.
Ne sećam se više naziva.
- Nisam došao da plačem. Ovde sam da pošaljem poruke ženi
koju volim. Da bih to uspeo, moram da ugasim nekoliko univerzuma
ili svetova.
Umesto daje ovaj komentar uplaši, Olivija se nasmeja. Izgleda
da taj lepi elegantni čovek koji tečno govori francuski nimalo nije
lud.

Dosadilo joj je već da sluša uvek iste komentare: mnogo si lepa,
mogla bi da živiš mnogo bolje, koliko košta ovo, koliko košta ono,

Ima kuvanih žaba koje još uvek veruju daje poslušnost, a ne kompetentnost,
osnova svega: naređuje onaj ko može, a sluša onaj koji ima
razuma. A gde je u svemu tome istina? Bolje je iz neke situacije izaći
s opekotinama, ali živ i spreman za akciju.
„Ubeđen sam da ti možeš da mi pomogneš u ovom zadatku."
Olivija pokušava malo da pronikne u glavu čoveka koji sedi pored
nje. Kako je neko mogao da napusti čoveka koji tako zanimljivo
izgleda i ume da razgovara o stvarima koje nikada nije čula? Uostalom,
u ljubavi stvarno nema logike - zna to, uprkos svojoj mladosti.
Njen momak, na primer, ume da bude grub, ponekad je bez razloga
i udari, ali i pored toga ona ne može ni dan da provede bez njega.
O čemu su ono beše pričali? O žabama. I o tome kako ona može
da mu pomogne. Naravno da može, zato bi bilo bolje promeniti temu.
- Pa kako nameravaš da uništiš svet?
Igor uperi prst na jedinu slobodnu traku na Kroazeti.
- Recimo da ne želim da ti odeš na neku zabavu, ali ne mogu to
otvoreno da kažem. Ako sačekam deo dana kada je ovde gužva i nasred
trake zaustavim auto, za deset minuta cela ulica koja prolazi pored
plaže biće paralisana. Vozači će pomisliti: „Sigurno se neko
sudario" i imaće malo strpljenja. Posle petnaest minuta doći će policija
s kamionom za šlepovanje i skloniti automobil.
- To se desilo već sto puta.
- Ali ja bih prilikom izlaska iz kola okolo razbacao eksere i druge
stvari koje mogu da iseku gume. Veoma oprezno, tako da niko ne
primeti. Imao bih dovoljno strpljenja da sve obojim u crno, tako da
se po boji ne razlikuju od asfalta. U trenutku kada bi se kamion za šlepovanje
približio, probušile bi mu se gume. Sada imamo dva problema,
tako da bi zakrčenje stiglo do oboda ovog malog grada, u kome
ti verovatno živiš.
- Maštovita ideja, ali najviše što bi postigao bilo bi da zakasnim
sat vremena.
Sada je bio red na Igora da se nasmeje.
- Dobro, trebalo bi mi još par sati da smislim kako da produžim
to - kada bi se ljudi skupili da pomognu, na primer, bacio bih neku
dimnu bombu ispod kamiona. Svi bi se uplašili. Ušao bih u kola i glumio
da sam očajan, pokušao bih da upalim motor, samo što bih u isto
vreme prosuo gorivo za upaljač po podu i zapalio bih vatru. Bilo bi dovoljno
vremena da pobegnem iz kola i posmatram scenu: automobil
polako gori, plamen stiže do rezervoara, eksplozija, automobil iza se
takođe zapali - sledi lančana reakcija. Sve to samo s jednim kolima,
nekoliko eksera, dimnom bombom koja može da se kupi u bilo kojoj
prodavnici, i gorivom za upaljač...
Igor iz džepa vadi epruvetu u kojoj ima tečnosti.
- ...ove veličine. To je trebalo da uradim kada sam shvatio da će
Eva da me napusti. Da odložim njenu odluku, daje nateram da još
malo razmisli, da razmisli o posledicama. Kada ljudi razmisle o odlukama
koje treba da donesu, obično odustanu - za neke korake u životu
neophodna je velika hrabrost.
„Ali moj ponos je bio jači, mislio sam daje to privremeno, da će
shvatiti. Ponovo kažem - siguran sam da se sada kaje i da želi da se
vrati. Ali da bi se to desilo, moraću da uništim nekoliko svetova."
Izraz njegovog lica se promenio i Oliviji priča više nije bila nimalo
simpatična. Ustaje.
- Dobro, moram da radim.
- Ali platio sam ti da bi me slušala. Platio sam ti dovoljno za ceo
dan.
Ona se maši za džep da mu vrati novac i u tom trenutku vidi da
joj je cev pištolja uperena u lice.
- Sedi.
Instinktivno je htela da potrči. Stariji par se polako približavao.
- Nemoj da bežiš - kaže on, kao da joj čita misli. - Neću pucati
ako sedneš i saslušaš me do kraja. Ako me budeš slušala, obećavam
ti da neću pucati.
U Olivijirioj glavi nižu se scene šta bi sve mogla u ovom trenutku
da uradi: prva je bila da beži u cik-cak, ali shvata da su joj noge
obamrle od straha.
- Sedi - ponovi čovek. - Neću pucati u tebe ako me budeš slušala.
Obećavam.
Naravno da bi bila ludost pucati jednog takvog sunčanog jutra,
dok automobili prolaze, ljudi idu na plažu, saobraćaj postaje sve gušći,
sve je više prolaznika na šetalištu. Bolje je da ga posluša - naprosto
zato što nije u stanju da uradi ništa drugo; malo joj fali da se
onesvesti.
Pristaje. Sada treba da ga ubedi da nije nikakva pretnja, da odsluša
tužbalicu napuštenog muža, obeća da nikome ništa neće pričati, i
da se baci na zemlju i traži pomoć čim se pojavi policajac u svom redovnom
obilasku.
- Tačno znam šta osećaš - čuje muški glas koji pokušava da je
smiri. - Znaci straha su isti još od početka vremena. Tako je bilo kada
su se ljudi nalazili oči u oči s divljim zverima, tako je i danas: krv
se povlači iz lica i epiderma, i tako štiti telo smanjujući moguće krvarenje
- odatle bledilo. Creva se opuštaju i izbacuju sve, da otrovi
koji se nalaze u organizmu ne izazovu infekciju. Telo u prvom trenutku
odbija da se pomeri, da ne bi izazvalo zver, da ne bi napravilo
neki sumnjiv pokret koji bi izazvao napad.
„Ovo je sve san", misli Olivija. Pomišlja na roditelje; trebalo je
oni ovde da budu tog jutra, ali cele noći su pravili bižuteriju jer su
očekivali prometan dan. Pre samo nekoliko sati vodila je ljubav sa
svojim dečkom, za koga je mislila daje čovek njenog života, iako ju
je ponekad maltretirao; doživeli su orgazam u isto vreme, što im se dugo
nije desilo. Posle doručka je odlučila da se ne tušira, kao što obično
čini, jer se osećala slobodno, puna energije, zadovoljna životom.
Ne, ovo se ne dešava. Bolje bi bilo da i ona pokaže malo staloženosti.
- Hajde da razgovaramo. Otkupili ste svu robu, hajde da razgovaramo.
Nisam ustala da bih otišla.
On diskretno naslanja cev pištolja na njena rebra. Stariji par prolazi,
baca pogled na njih i ne primećuje ništa neobično. Portugalčeva
ćerka sedi tu, kao i svakog dana, kao i uvek pokušava da impresionira
muškarce svojim spojenim obrvama i dečjim osmehom. Nije to bio
prvi put daje vide s neznancem koji deluje imućno.
Olivija ih netremice gleda, kao da pogledom može nešto da im
kaže. Čovek koji sedi pored nje veselim glasom kaže:
- Dobro jutro!
Par se udaljava bez reči - nisu imali običaj da razgovaraju s neznancima,
niti da se pozdravljaju s uličnim prodavcima.
- Da, hajde da razgovaramo - reče Rus razbijajući tišinu. - Ne
mislim da uradim ništa od ovoga sa saobraćajem, samo sam dao primer.
Moja žena će znati da sam ovde kada počne da prima poruke.
Neću uraditi ono što bi bilo očekivano, da odem do nje - treba ona
da dođe k meni.
Eto prilike.
- Mogu da joj prenosim poruke ako želiš. Samo mi reci u kojem
hotelu je odsela.
Čovek se smeje.
- Zaražena si istim virusom kao i svi tvoji vršnjaci: misliš da si
pametnija od ostalih ljudskih bića. U trenutku kada odeš odavde uputićeš
se pravo u policiju.
Krv joj se sledila. Znači sedeće na toj klupi ceo dan? Da li će on
u svakom slučaju pucati, sada kada ona zna njegovo lice?
- Rekli ste da nećete pucati.
- Obećao sam da to neću uraditi ako se budeš ponašala kao odrasla
osoba koja poštuje moju inteligenciju.
Da, u pravu je. Biti odrasla znači pričati pomalo i o sebi. I ko
zna, iskoristiti sažaljenje koje uvek postoji u glavi luđaka. Objasniti
da prolazi kroz sličnu situaciju iako to nije istina.
Mladić protrčava pored njih sa slušalicama u ušima i ajpodom
za pojasom. Ne pada mu na pamet da pogleda u stranu.
- Živim s čovekom koji mi od života pravi pakao, a ja i pored toga
ne mogu da ga se oslobodim.
Igorove oči menjaju izraz.
Olivija veruje daje pronašla način da pobegne iz zamke. „Budi
pametna. Nemoj da se odaš, probaj da misliš na ženu čoveka koji se
nalazi pored tebe."
Budi autentična.
- Odvojio me je od mojih prijatelja. Stalno je ljubomoran, a on
ima svaku koju poželi. Kritikuje sve što radim, kaže da nemam nikakve
ambicije. On raspolaže s malo novca koji zaradim od prodaje
ovih stvari.
Čovek ćuti, gleda u more. Šetalište se puni ljudima; šta bi se desilo
kada bi naprosto ustala i pobegla? Da li je pištolj pravi?
Ali zna da se dotakla teme koja kao da gaje malo opustila. Bolje
ne rizikovati i ne pokušati nešto ludo - priseća se pogleda i glasa
odmalopre.
- Pored svega, ne mogu da ga ostavim. Tačno i da se pojavi najbolji,
najbogatiji, najdarežljiviji čovek na svetu, ne bih svog momka
menjala ni za šta. Nisam mazohista, ne osećam zadovoljstvo u konstantnom
ponižavanju - ali volim ga.
Ponovo je osetila da joj cev pištolja žulja rebra. Rekla je nešto što
nije trebalo.
- Ja nisam kao ta propalica od tvog dečka - glas mu je bio ispunjen
mržnjom. - Mnogo sam radio da bih postigao sve što danas
imam. Mnogo sam radio, bilo je mnogo pokušaja da me smaknu, sve
sam preživeo, pošteno sam se borio, mada sam ponekad morao da
budem čvrst i neumoljiv. Uvek sam bio dobar hrišćanin. Imam uticajne
prijatelje i nikada nisam bio nezahvalan. Na kraju je ispalo da sam
sve uradio kako je trebalo.
„Na svom putu nikada nikoga nisam uništio. Kad god sam mogao,
podsticao sam svoju ženu da radi ono što joj je volja, i evo na
staje to izašlo: sada sam sam. Jesam, ubijao sam druge ljude u jednom
idiotskom ratu, ali nisam izgubio osećaj za stvarnost. Nisam
ratni veteran koga muče traume, koji ude u restoran i nasumice puca
u goste iz automatske puške. Nisam terorista. Mogao bih pomisliti
da život prema meni nije bio pravedan, da mi je ukrao
najvažnije: ljubav. Ali ima i drugih žena, a ljubavne muke uvek prođu.
Moram nešto da preduzmem, dosta mi je više da budem žaba
koju polako kuvaju."
-Ako znaš da ima drugih žena, ako znaš da bol prolazi, čemu onda
tolika patnja?
Da, ponašala se kao odrasla osoba - iznenadila se kako je staloženo
pokušavala da kontroliše luđaka koji je sedeo pored nje.
On kao da je na trenutak oklevao.

- Ne znam kako tačno na to da odgovorim. Možda zato što su me
mnogo puta napuštali. Možda zato što imam potrebu da sebi dokažem
za šta sam sve sposoban. Možda zato što sam lagao, nema drugih žena
- samo jedna. Imam plan.
- Kakav plan imaš?
- Već sam ti rekao. Da uništim nekoliko svetova, sve dok ona ne
shvati koliko mi znači. Da sam spreman da se izložim bilo kakvom
riziku da bi mi se vratila.
Policija!
Oboje su primetili da se policijski automobil približava.
- Izvini - reče Igor. - Planirao sam duže da razgovaramo, ali život
ni prema tebi nije pravedan.
Olivija shvata daje osuđena na smrt. Pošto sada nema šta da izgubi,
kreće da ustane. Međutim, neznančeva ruka joj se spušta na desno
rame, kao daje nežno grli.
Samozaščita bez oružja, u ruskom narodu poznatija kao Sambo,
veština je brzog ubijanja golim rukama, a da žrtva i ne shvata šta se
dešava. Razvijala se vekovima u vremenima kada su narodi ili plemena
morali goloruki da se suočavaju s napadačima. Sovjetske vlasti
su je u velikoj meri koristile da bi eliminisale žrtve bez ikakvog
traga. Pokušali su daje uvrste u olimpijske sportove na Olimpijadi u
Moskvi 1980. godine. Međutim, veština je okarakterisana kao previše
opasna i uprkos trudu tadašnjih komunista da na Igre uvrste sport
koji samo oni poznaju, to se nije desilo.
Odlično. Zahvaljujući tome, samo mali broj ljudi zna za ovu veštinu.
Igorov desni palac pritiska Olivijinu vratnu venu i tako prekida
dotok krvi u mozak. U isto vreme, druga ruka pritiska određenu tačku
blizu pazuha, uzrokujući paralizu mišića. Nema grčenja; sada samo
treba pričekati par minuta.
Izgleda kao da mu je Olivija zaspala u naručju. Policijska kola
prolaze iza njih, koristeći zatvorenu traku. Čak i ne primećuju zagrljeni
par - imaju važnija posla tog jutra: moraju da se postaraju da saobraćaj
teče bez prekida, što je praktično nemoguće. Upravo su preko
radio stanice čuli daje na tri kilometra odatle pijani milioner slupao
svoju limuzinu.
Držeći i dalje devojku jednom rukom. Igor se saginje i drugom
rukom uzima peškir na kojem su bile rukotvorine sumnjivog ukusa.
Vesto presavija tkaninu praveći neku vrstu jastueeta.
Kada se uveri da nema nikoga u blizini, nežno spušta nepokretno
telo na klupu; devojka izgleda kao da spava - a u snovima se seća nekog
lepog dana, ili možda ima more u kojima joj se javlja dečko siledžija.
Samo je stariji par primetio da su sedeli zajedno. Ako se ustanovi
daje u pitanju zločin - za staje, po Igoru, bilo malo šansi jer nije
bilo vidljivih tragova - opisali bi ga policiji kao plavokosog, ili kao
crnca, starijeg ili mlađeg nego što je stvarno bio; nije bilo nikakvih
razloga da se brine, ljudi nikada ne obraćaju pažnju na ono što se dešava
u svetu oko njih.
Pre nego stoje otišao, poljubio je uspavanu lepoticu u čelo i promrmljao:
- Kao što vidiš, održao sam obećanje. Nisam pucao.
Postoje napravio nekoliko koraka, dobio je jaku glavobolju, što
je bilo i očekivano: krv mu je preplavila mozak, a to je prirodna reakcija
kod nekoga koje upravo prošao kroz stanje izuzetne napetosti.
Uprkos glavobolji, bio je srećan. Da, uspeo je.
Da, u stanju je. A bio je još srećniji zato stoje oslobodio dušu iz
onog krhkog tela, iz onog duha koji nije uspevao da se odupre maltretiranju
od strane jedne kukavice. Daje ta bolesna veza nastavila da
postoji, vrlo brzo devojka bi postala depresivna i anksiozna, izgubila
bi samopoštovanje i svakim bi danom sve više zavisila od moći
svog momka.
Evi se to nikada nije desilo. Uvek je mogla da donosi sopstvene
odluke. Imala je njegovu moralnu i materijalnu podršku kada je odlučila
da otvori svoj butik visoke mode, mogla je slobodno da putuje
kada je htela i koliko je htela. Bio je čovek, muž, za primer. I pored
svega toga napravila je grešku - nije bila sposobna da razume njegovu
ljubav, kao što nije razumela ni njegov oproštaj. Ali očekivao je
da primi njegove poruke - uostalom, onog dana kada gaje ostavila
rekao joj je da će uništiti svetove da bi mu se vratila.
Maši se za mobilni telefon koji je nedavno kupio, za jednu upotrebu,
i na koji je uplatio minimalni kredit. Kuca poruku.
Legenda kaže da je sve počelo s jednom nepoznatom devetnaestogodišnjom
Francuskinjom koja je u bikiniju pozirala besposlenim
fotografima za vreme Kanskog festivala 1953. godine. Ne mnogo zatim,
ona je postala zvezda, a njeno ime legenda: Brižit Bardo. I sada
svi misle da mogu da urade isto! Niko ne shvata važnost poziva glumice;
lepota je jedina stvar koja se računa.
I zbog toga duge noge. farbane kose, lažne plavuše putuju stotinama,
hiljadama kilometara da bi bile tamo, makar provele i ceo dan na
pesku, u nadi da će biti viđene, slikane, otkrivene. Žele da izbegnu zamku
koja preti svim ženama: da postanu domaćice, da svake večeri mužu
spremaju večeru, da svakog dana vode decu u školu, da pokušavaju
da otkriju neke detalje iz monotonog života svojih komšija da bi imale
o čemu da pričaju s prijateljicama. Žele slavu, sjaj, glamur, zavist ljudi
medu kojima su odrasle, dečaka i devojčica koji su se prema njima uvek
ponašali kao prema ružnom pačetu, i koji nisu bili svesni da će se one
preobraziti u labuda i postati cvet koji svi vole. Karijera u svetu snova,
to se traži - čak i da moraju da pozajme novac kako bi stavile silikone
u grudi, ili da bi kupile izazovnu odeću. Časovi glume? Nema potrebe,
dovoljna je lepota i pravi kontakti: na filmu je sve moguće.
Ali samo pod uslovom da uđeš u svet filma.
Sve samo da bi se pobeglo iz zamke palanke i dana koji svi sliče
jedan drugom. Milionima ljudi to ne smeta, pa neka oni svoje dane
prožive kako misle daje najbolje. Ona koja dođe na Festival treba
da ostavi strah kod kuće i bude spremna na sve: da reaguje bez oklevanja,
da laže ako treba, da slaže godište, da se smeška nekome koga
prezire, da se pravi daje zainteresovana za ljude koji nimalo nisu
privlačni, da kaže „volim te" ne razmišljajući o posledicama, da zabije
nož u leda drugarici koja joj je nekada pomogla, a koja se u međuvremenu
pretvorila u nepoželjnu konkurenciju. Grabiti napred, bez
kajanja i stida. Svaka žrtva je vredna onoga stoje na kraju čeka.
Slava.
Sjaj i glamur.
Gabrijela se iznervira kad pomisli na te stvari: to i nije baš najbolji
način da se započne dan. Osim toga, mamurna je.
Ali barem je jedna stvar teši: nije se probudila u hotelu s pet zvezdica
pored čoveka koji joj kaže da se obuče i ide, jer ga tog dana čekaju
mnogi važni poslovi, kao što je kupovina ili prodaja filmova
koje je producirao.
Ustaje i gleda oko sebe da vidi da li je neka od njenih drugarica
još uvek tu. Naravno da ih nema, sve su otišle na Kroazetu, bazene, u
hotelske barove, jahte, mogućne ručkove i susrete na plaži. Pet dušeka
ležalo je na podu malog stana koji su zajedno iznajmile za vreme
trajanja Festivala, po neverovatno visokoj ceni. Razbacana garderoba,
prevrnute cipele i vešalice ležale su po podu oko dušeka, niko se nije
udostojio da ih vrati u orman.
„Ovde garderoba zaslužuje više prostora nego ljudi."
Naravno, pošto nijedna od njih nije mogla sebi da priušti da sanja
o Eliju Sabu, Karlu Lagerfeldu, Versaćeu ili Galijanu, na raspolaganju
su imale ono što kao da uvek postiže cilj, ali je ipak zauzimalo skoro
ceo stan: bikini, mini suknje, majice, platforme i neverovatna količina
šminke.
„Jednog dana ću nositi ono što želim. Sada mi treba samo jedna
prilika."
Zašto želi jednu priliku?
Jednostavno. Zato što zna daje bolja od ostalih, uprkos iskustvu
u školi, razočaranju koje je priredila svojim roditeljima, izazovima s
kojima se namerno suočavala da bi sebi dokazala da može da prevaziđe
teškoće, uprkos frustracijama i porazima koje je doživela. Rođena
je da pobeđuje i briljira, nimalo u to nije sumnjala.
„A kada postignem ono što sam oduvek želela, znam da ću se
upitati: da li me vole zato što sam ovakva kakva sam, ili zato što sam
poznata ? "
Poznaje ljude koji su se proslavili na sceni. I, suprotno onome
što je zamišljala, nisu našli mir; nesigurni su, puni sumnje, nesrećni
kada nisu na sceni. Žele da budu glumci da ne bi morali da budu ono
što jesu, uvek u strahu da ne naprave pogrešan korak koji može da im
upropasti karijeru.
„Alija se razlikujem. Uvek sam bila ono što jesam. "
Zaista? Ili tako razmišljaju svi koji su na njenom mestu?
Ustaje i sprema doručak - kuhinja je prljava, nijedna od njenih
drugarica se ne zamara pranjem sudova. Ne zna zašto se probudila tako
neraspoložena i puna sumnje. Zna svoj posao, svesrdno mu se posvetila,
a opet, kao da niko ne želi da prepozna njen talenat. Poznaje
i ljude, pogotovo muškarce - buduće saveznike u borbi koju će morati
vrlo brzo da dobije, jer joj je već dvadeset pet godina i uskoro će
postati suviše stara za industriju snova. Ona zna:
a) da su muškarci verniji od žena
b) da nikada ne primećuju garderobu, jer nas uvek skidaju pogledom
c) grudi, butine, zadnjica, stomak: dovoljno ih je imati na pravom
mestu i ceo svet može da se osvoji.
Zbog ove tri tačke, i zato što zna da se sve ostale žene koje su joj
konkurencija trude da naglase svoje atribute, ona se koncentriše samo
na ono stoje pod ,,c" na njenom spisku. Radi vežbe, trudi se da bude u
formi, izbegava dijete i, oblači se upravo suprotno od onoga što bi bilo
logično: diskretno. Do sada je to urodilo plodom, a na kraju ispada da
izgleda i mlađa nego što jeste. Nada se da će uroditi plodom i u Kanu.
Grudi, zadnjica, butine. Neka to gledaju sada, ako tako mora.
Doći će dan kada će moći da vide sve za staje sposobna.
Pije kafu i počinje da shvata svoje loše raspoloženje. Okružena
je najlepšim ženama na planeti! Iako ne misli da je ružna, nema nikakve
šanse da se s njima takmiči. Mora da odluči šta će da radi; teško
se odlučila na ovaj put, isplanirala je novac do poslednje pare i
mora brzo da stigne do prvog ugovora. U prva dva dana bila je na više
mesta, delila je svoju biografiju, fotografije, ali iz svega toga proizašao
je jedan poziv na zabavu veče pre početka Festivala petorazredni
restoran u kojem je treštala muzika i gde se nije pojavio
nijedan predstavnik Superklase. Pila je da bi se opustila, popila više
nego što njen organizam može da podnese, i na kraju nije znala gde
se nalazi i šta tu traži. Sve joj je bilo čudno - Evropa, stil oblačenja
ljudi, različiti jezici, lažna radost svih prisutnih, koji bi više voleli da
su pozvani na neko važnije dešavanje, ali ipak su svi tamo, u tom nebitnom
lokalu, slušaju tu muziku, viču jedni drugima na uvo o tuđim
životima i nepravednosti moćnika.
Gabrijela se umorila od priča o nepravednosti moćnih. Takvi su
i tačka. Uzmu ono što hoće, ne moraju nikome da se pravdaju - upravo
zato ona mora da ima plan. I mnoge druge devojke koje dele njen
san (ali koje, naravno, imaju manje talenta) verovatno dele svoje biografije
i fotografije; producenti koji su došli na Festival zatrpani su
fasciklama, diskovima, vizitkartama.
Šta je može učiniti različitom?
Mora da razmisli. Ovakva prilika joj se više neće ukazati. Pogotovo
zato što je sve pare koje je imala potrošila da bi se tu našla. I stoje
najužasnije - sve je starija. Dvadeset pet godina. Ovo joj je poslednja
šansa.
Pije kafu i zuri kroz prozorčić koji gleda na slepo sokače. Vidi samo
trafiku i devojčicu koja jede čokoladu. Da, njena poslednja šansa.
Nada se da će se umnogome razlikovati od prve.
Vraća se u prošlost, kada joj je bilo jedanaest godina i kada je po
prvi put glumila u školskoj pozorišnoj predstavi, u Čikagu, gradu u
kojem je provela detinjstvo školujući se u jednoj od najskupljih škola
u oblasti. Njena želja za pobedom nije nastala iz združenih ovacija
publike u kojoj su bili očevi, majke, rodbina i profesori.
Naprotiv; glumila je Ludog Šeširdžiju, s kojim se Alisa sreće u
Zemlji Čuda. Izabrana je za tu ulogu u konkurenciji mnogih dečaka
i devojčica, jer je ta uloga bila jedna od najvažnijih u predstavi.
Prve reči koje je trebalo da izgovori bile su: „Treba da skratiš
kosu."
Na to je Alisa trebalo da odgovori: „Ovo ukazuje na to da ne
umete pristojno da se ophodite prema gostima."
Kada je došao dugo očekivani trenutak, toliko puta uvežbavan,
imala je veliku tremu i greškom je izgovorila „Treba da pustiš kosu."
Devojčica koja je glumila Alisu uzvratila je uvežbanom frazom
o nepristojnosti i publika ništa nije primetila. Gabrijela je, međutim,
primetila grešku.
Zanemela je. Pošto bez Ludog Šeširdžije nije mogla da se nastavi
scena, i pošto deca nisu naviknuta da improvizuju na sceni (iako to
rade u stvarnosti), niko nije znao kako da reaguje - dok, nekoliko dugih
minuta kasnije, pošto su se glumci zgledali, profesorka nije počela
da tapše i rekla daje vreme za pauzu, sklanjajući ih sve sa scene.
Gabrijela nije napustila samo scenu, već je otišla i iz škole ridajući.
Sutradan je saznala da je scena s Ludim Seširdžijom izbačena,
tako da je priča pravila skok na partiju kriketa s Kraljicom. Iako je
profesorka rekla da to što se desilo uopšte nije bitno, jer radnja Alise
u Zemlji Čuda ionako nema ni glavu ni rep, sva deca su se na odmoru
okupila daje biju.
Nisu to bile prve batine koje je dobila. Naučila je da se brani s
istom energijom s kojom je uspevala da napada slabiju decu - a to se
dešavalo barem jednom nedeljno. Ovog puta, međutim, primala je
udarce ćutke, bez ijedne reči u sopstvenu odbranu i bez ijedne suze.
Njena reakcija bila je toliko iznenađujuća daje tuča trajala veoma
kratko - njeni drugovi su upravo hteli da je vide kako pati i vrišti, ali
pošto je ona bila ravnodušna, brzo su izgubili interesovanje.
Svaki udarac koji je tada primila činio je da pomisli:
„Biću velika glumica. I svi, baš svi će se kajati zbog ovoga što su
učinili."
Ko kaže da deca nisu u stanju da odluče šta žele u životu?
Odrasli.
Dok ne porastemo, prihvatimo mišljenje da su oni mudriji, da su
uvek u pravu. Mnoga su deca prošla kroz istu situaciju kada su glumila
Ludog Šeširdžiju, Uspavanu Lepoticu, Aladina, ili Alisu - i baš
u takvim trenucima odlučila su da zauvek napuste svetla reflektora i
aplauze publike. Ali Gabrijela, koja do svoje jedanaeste godine nije
bila izgubila još nijednu bitku, koja je bila najinteligentnija, najlepša
i imala najbolje ocene u razredu, intuitivno je shvatala: „Ako sada
ne reagujem, biću izgubljena."

Jedno je bilo dobiti batine od drugova - jer i ona je umela da
bije. Drugo je bilo nositi poraz u sebi do kraja života. Jer svi znamo
kako to ide: ono što počne s greškom u školskoj predstavi zbog
nesposobnosti da se igra u skladu s ostalima, podnošenjem komentara
o tankim nogama ili velikoj glavi - stvarima s kojima se svako
dete suočava - može da izađe na dve dijametralno suprotne
stvari.
Manji deo njih odluči da se osveti tako što će postati najbolji u
onome što su ostali mislili da nikada neće moći da radi. „Jednog dana
ćete mi zavideti" je misao koja ih vodi.
Većina, međutim, prihvata da postoje granice i od tog trenutka
sve postaje gore. Rastu nesigurne u sebe, poslušne (iako stalno sanjaju
o danu kada će biti slobodne i kada će moći da rade sve što im je
volja), udaju se da ljudi ne bi rekli da su bile suviše ružne (iako i dalje
misle da su ružne), imaju decu da se ne bi reklo da su jalove (iako
stvarno žele decu), lepo se oblače da drugi ne bi rekli da se ružno
oblače (iako znaju da će ionako to reći, ma šta one obukle).
Epizoda koja se desila na školskoj predstavi zaboravljena je već
sledeće sedmice. Ali Gabrijela je odlučila da će se jednog dana vratiti
u tu školu - ali ovoga puta kao svetski poznata glumica okružena
sekretarima, telohraniteljima, fotografima i armijom obožavalaca.
Odigrala bi Alisu u Zemlji Čuda napuštenoj deci, bila bi to velika
vest, a njeni stari drugovi iz detinjstva bi mogli da kažu:
„Bili smo s njom na sceni!"
Njena mama je želela da ona studira herniju; čim je završila gimnaziju
roditelji su je poslali na Tehnološki institut države Ilinois. Dok
je danju studirala putanje proteina i strukturu benzena, noću se družila
s Ibzenom, Kauardom i Šekspirom, na kursu glume koji je plaćala
novcem koji su joj roditelji slali za odeću i udžbenike za fakultet.
Družila se s najboljim profesionalcima, imala je odlične profesore.
Dobijala je pohvale, pisma preporuke, pevala je (bez znanja roditelja)
prateće vokale u jednoj rok grupi i bila trbušna plesačica u jednom
spektaklu o Lorensu od Arabije.
Uvek je bilo preporučljivo prihvatiti sve ponuđene uloge: jednog
dana neko važan se može slučajno naći u publici. Pozvaće je na pravu
audiciju. Tada će njeni dani isprobavanja talenta i borbe za mesto
pod reflektorima biti završeni.
Godine su prolazile. Gabrijela je prihvatala uloge u televizijskim
reklamama, kampanjama za paste za zube, radila je kao manekenka,
a jednom je čak bila u iskušenju da prihvati ponudu agencije specijalizovane
za poslovnu pratnju jer joj je novac očajnički bio potreban
za pripremu kataloga sa svojim fotografijama, koji je planirala da pošalje
svim bitnim agencijama u Americi koje su radile s manekenkama
i glumicama. Ali spasao ju je Bog - u koga nikada nije izgubila
veru. Istog tog dana ponudili su joj ulogu da statira u spotu neke japanske
pevačice koji se snimao ispod vijadukta kojim prolazi železnička
linija koja preseca Cikago. Honorar je bio veći nego što je
očekivala (očigledno je da su producenti strancima masno naplatili),
tako daje imala dovoljno da završi toliko željeni katalog s fotografijama
(ili buk, reč koju sada poznaju svi jezici ovog sveta) - koji je takođe
koštao mnogo više nego što je očekivala.
Uvek je sebi govorila da se nalazi na početku karijere, iako su
dani i meseci počeli da lete. Mogla je da igra Ofeliju u Hamletu dok
je učila glumu, ali život joj je najčešće nudio reklame za dezodoranse
i kozmetičke kreme. Kad god bi se našla u nekoj agenciji da bi pokazala
svoj buk i pisma preporuke od profesora, prijatelja i ljudi s
kojima je radila, u čekaonici bi sedela s nekoliko devojaka koje su joj
bile slične, sve nasmejane i koje su se međusobno mrzele, spremne
da učine sve da bi dospele do nečega što bi moglo da im da „vidljivost",
kako bi rekli profesionalci u tom poslu.
Satima je čekala da dođe na red, i za to vreme čitala je knjige o
meditaciji i pozitivnom razmišljanju. Na kraju bi se našla pred osobom
- muškom ili ženskom - koja nikada nije obraćala pažnju na pisma,
odmah bi gledala slike i ništa nije komentarisala. Zapisali bi
njeno ime. Eventualno bi je pozvali na audiciju, od kojih bi svaka
deseta urodila plodom. I ponovo bi se našla, sa svim talentom koji je
smatrala da ima, ispred neke kamere i nevaspitanih ljudi kojima je
uvek nešto falilo: „Opusti se, smej se, okreni se desno, spusti malo
bradu, navlaži usne."
I eto: još jedna fotografija nove vrste kale bila je spremna.
A kada je ne bi izabrali? Samo joj je jedna misao bila u glavi: odbijena.
Ali vremenom je naučila da živi s tim, shvatila je da prolazi
kroz neophodna iskušenja u kojima su joj na ispitu bile istrajnost i vera.
Odbijala je da prihvati činjenicu da su kurs glume, pisma i biografija
puna nastupa na malim nevažnim scenama potpuno nebitni...
Mobilni telefon je zazvonio.
...ništa.
Telefon je ponovo zazvonio.
Ne shvatajući baš najbolje šta se dešava - bila je na putovanju u
prošlost, dok je posmatrala trafiku i devojčicu kako jede čokoladu javila
se.
Glas iz telefona joj je rekao daje pozvana na audiciju koja počinje
za dva sata.
POZVANA JE NA AUDICIJU!
U Kanu!
Najzad se isplatio sav napor prelaska preko okeana i dolaska u
grad u kojem su svi hoteli bili puni. Isplatilo se i naći se na aerodromu
s drugim devojkama koje su bile u istoj situaciji (jedna Poljakinja,
dve Ruskinje ijedna Brazilka), kucati na vrata sve dok nisu našle
stančić po astronomskoj ceni. Posle toliko godina iskušavanja sreće
u Cikagu, povremenih odlazaka u Los Anđeles da bi našla još agenata,
još reklama, još odbijanja, njena budućnost bila je u Evropi!
Za dva sata?
Nije bilo šanse da ide autobusom jer nije znala koji treba da uhvati.
Stanovala je visoko na nekom brdu i do sada je niz tu strmu padinu
sišla dva puta - jednom da bi podelila svoje bukove, i drugi put
da bi prethodne večeri otišla na onu beznačajnu zabavu. Kada bi stigla
u podnožje, stopirala je neznance, obično muškarce koji su bili sami
u svojim lepim kabrioletima. Svi su znali da je Kan bezbedan
grad, i svaka žena je znala da lepota u takvim trenucima pomaže, ali
nije smela da se osloni na sreću, ovaj problem je morala da resi sama.
Raspored je na audicijama rigorozan i to je nešto što se prvo nauči
u bilo kojoj agenciji koja radi s umetnicima. Pored toga, na
osnovu onoga stoje primetila prvog dana, saobraćaj je stalno bio zagušen,
tako da joj je preostalo samo da se obuče i istrči iz kuće. Za
sat i po će stići tamo - seća se hotela u kojem je ta producentska kuća
smeštena, jer je i ona bila deo hodočašća koje je prethodnog dana
preduzela tražeći svoju priliku.
Onda se javio večiti problem:
„Šta da obučem?"
Kao furija se bacila na kofer, izabrala je Armani farmerke proizvedene
u Kini, koje je za petinu cene kupila na crnom tržištu u predgrađu
Čikaga. Niko neće primetiti daje u pitanju falsifikat, jer to nije
ni bio: svi znaju da kineske firme šalju 80 odsto proizvodnje u originalne
prodavnice, dok njihovi radnici na tržište, bez fiskalnog računa,
plasiraju preostalih 20 odsto. Recimo da bi se to moglo nazvati
ostatkom zaliha.
Obukla je belu majicu DKNY, koja je bila skuplja od pantalona;
ostala je verna svojim principima - što diskretnije, to bolje. Ništa od
kratkih sukanja i smelih dekoltea - jer će ostale kandidatkinje biti
obučene upravo tako.
Malo se zamislila oko šminke. Izabrala je diskretnu osnovu, a
usne je namazala još diskretnije. Već je izgubila dragocenih petnaest
minuta.

Ljudi nikada nisu zadovoljni ni sa čim. Ako imaju malo, žele mnogo.
Ako imaju mnogo, žele još više. Ako imaju još više, žele da budu
zadovoljni sa malo, ali nisu u stanju da se u tom smislu potrude.
Zar ne razumeju daje sreća tako jednostavna? Staje želela ona
devojka u farmerkama i beloj majici, koja je upravo protrčala? Staje
moglo da bude tako hitno da bi je sprečilo da uživa u lepom sunčanom
danu, plavom moru. dečici u kolicima, palmama na rivi?
„ Ne trči, devojko! Nikada nećeš moći da pobegneš od dve najvažnije
prisutnosti u životu svakog ljudskog bića: Boga i smrti. Bog
prati svaki tvoj korak i smeta mu što ne obraćaš pažnju na čudo života.
A smrt? Upravo si prošla pored leša, a nisi ga ni primetila."
Igor je nekoliko puta prošao pored mesta ubistva. U jednom trenutku
je shvatio da će njegovi prolasci izazvati sumnju; zato je odlučio
da se drži na pristojnoj razdaljini od dvesta metara, gde je s tamnim
naočarima na očima stajao naslonjen na ogradu plaže (što nimalo nije
izazivalo sumnju, ne samo zbog sunca, već i zbog činjenice da su
one, na mestima gde ima mnogo poznatih, sinonim za status).
Iznenađenje kada shvati daje skoro već podne, i da opet niko nije
primetio da postoji leš u glavnoj aveniji grada koji je ovih dana u
centru svetske pažnje.
Jedan par se sada približava klupi, očigledno iznerviran. Viču na
Uspavanu Lepoticu; to su njeni roditelji, koji je grde što zabušava.
Muškarac je dosta žustro prodrma. Odmah zatim, žena se naginje i
zaklanja mu vidik.
Igor zna šta će se dalje dešavati.
Žena vrisnu. Otac vadi mobilni telefon iz džepa i udaljava se malo,
uznemiren. Majka protresa ćerku, telo ne pokazuje nikakvu reakciju.
Prolaznici prilaze; sada da, može da skine naočare za sunce i
približi se; uostalom, on je samo jedan čovek u gomili radoznalih.
Majka plače dok privija devojčino telo uz svoje. Jedan mladić je
sklanja i pokušava veštačko disanje usta na usta, ali uskoro odustaje
- Olivijino lice već pomalo počinje da dobija modru boju.
- Hitna pomoć! Zovite hitnu pomoć!
Nekoliko ljudi zove isti broj, svi se osećaju korisni, važni, posvećeni.
Već se čuje zvuk sirene u daljini. Majka sve glasnije rida,
jedna devojka pokušava da je zagrli i moli je da se smiri, ali ona je
odgurne. Neko prihvata leš i pokušava da ga održi u sedećem položaju,
drugi kaže daje ostave da leži na klupi, bilo je suviše kasno za
bilo šta.
- Sigurno je preterala s drogom - komentariše neko u blizini. Ova
mladež je stvarno izgubljena.
Oni koji su čuli komentar klimaju glavom. Igor i dalje bezosećajno
stoji i gleda kako stiže hitna pomoć, kako vade uređaje iz vozila,
pokušavaju s elektrošokovima srca, jedan iskusniji lekar prati sve
ćutke, jer zna da tu ne može više ništa da se učini, ali ne želi da njegovo
osoblje bude optuženo za nemar. Vade nosila, ubacuju je u kola,
majka se ne odvaja od ćerke, malo se raspravljaju s njom, ali je na
kraju puštaju unutra, odlaze u žurbi.
Od trenutka kada su roditelji otkrili telo do odlaska vozila nije
prošlo više od pet minuta. Otac je još uvek tamo, izgubljen, ne zna ni
gde treba da ide ni šta da radi. Zanemarujući kome se obraća, ista
osoba koja je napravila komentar o drogi prilazi mu i ponavlja svoju
verziju onoga što se dogodilo:
- Ne brinite, gospodine. To se ovde svakog dana dešava.
Otac ne reaguje. I dalje drži otvoren telefon u ruci i gleda uprazno.
Ili ne shvata komentar, ili ne zna šta se dešava svakog dana, ili
je u stanju šoka koje gaje brzo prebacilo u nepoznatu dimenziju u kojoj
bol ne postoji.
Kako je gužva ni iz čega nastala, tako je i nestala. Tu su samo još
čovek s otvorenim telefonom i čovek s tamnim naočarima u ruci.
- Poznavali ste žrtvu? - upita Igor.
Nema odgovora.
Bolje da uradi što i ostali - da nastavi da šeta Kroazetom i posmatra
šta se dešava tog sunčanog kanskog jutra. Kao ni otac, ni on ne
zna tačno šta oseća: uništio je svet koji ne bi bio u stanju da povrati
tačno i da ima svu moć ovog sveta. Da li Eva zaslužuje tako nešto? Iz
utrobe te devojke - Olivije, znao joj je ime i to mu je mnogo smetalo
jer tako više nije bila samo lice u gomili - mogao je da se rodi genije
koji bi pronašao lek za rak ili način da se postigne dogovor koji bi doneo
mir ćelom svetu. Nije uništio samo jednu osobu, već sve generacije
koje su od nje mogle da poteknu; staje to učinio? Zar je ljubav,
ma koliko velika i intenzivna bila, u stanju da opravda tako nešto?
Prva žrtva je bila promašaj. Ona nikada neće dospeti u vesti, a
Eva nikada neće shvatiti poruku.
Ne razmišljaj, sad je gotovo. Spreman si da ideš daleko, nastavi
dalje. Devojka će shvatiti da njena smrt nije bila bespotrebna, daje bila
žrtva u ime jedne više ljubavi. Pogledaj oko sebe, vidi šta se dešava
u gradu, ponašaj se kao običan građanin - jer ti si već dobio svoju
porciju patnje u ovom životu i sada si zaslužio malo komfora i mira.
Uživaj u Festivalu. Spreman si.
Čak i daje imao kod sebe stvari za plažu, teško bi stigao do mora.
Koliko je mogao da vidi, hoteli su imali pravo na velike peščane
površine na koje su postavljali svoje stolice, svoje logotipe, svoje konobare,
svoje obezbeđenje, koje je svakome ko bi želeo na plažu tražilo
da pokaže ključ od sobe ili neki drugi dokaz daje gost hotela.
Druge delove plaže zauzimale su velike bele tende ispod kojih je neka
filmska producentska kuća, proizvođač piva ili kozmetike lansirao
nešto novo na skupu koji se zove „ručak". U takvim prilikama ljudi
su bili obučeni „normalno", a to „normalno" znači kačket na glavi,
košulja u boji i svetle pantalone za muškarce, i nakit, laka odeća, bermude
i cipele s niskom petom za žene.
Tamne naočare za oba pola. Ništa od isticanja fizičke lepote, jer
je Superklasa prerasla to doba i svako pokazivanje te vrste može biti
okarakterisano kao smešno ili, tačnije, patetično.
Igor posmatra još nešto: mobilni telefon. Najvažniji modni detalj
od svih.
Veoma je bitno dobijati poruke i primati pozive svaki čas, prekidati
bilo koji razgovor da bi se odgovorilo na poziv koji uopšte nije
hitan, kuckati duge tekstove i slati ih kao takozvane SMS-ove. Svi su
zaboravili da ta skraćenica znači usluga kratkih poruka (short message
service), tako da koriste tu malu tastaturu kao pisaću mašinu. Sporo
ide, nezgodno je, može da izazove ozbiljne povrede palca, ali koga
to zanima? Ne samo u Kanu, već u ćelom svetu, tog istog trenutka
prostor je bio preplavljen porukama u stilu „Dobro jutro, ljubavi, probudila
sam se misleći na tebe i radosna sam što si deo mog života",
„Stižem za deset minuta, molim te spremi mi ručak i proveri da li mi
je odelo poslato na hemijsko", „Ova žurka je mnogo dosadna, ali nemam
gde drugo da idem, gde si ti?".
Stvari koje treba da se kucaju pet minuta, a mogu se izgovoriti za
deset sekundi, ali svet je naprosto takav. Igor vrlo dobro zna o čemu
se tu radi. jer je zaradio stotine miliona dolara zahvaljujući činjenici
da telefon više nije samo sprava za komuniciranje, već tračak nade,
način da se misli da nismo usamljeni, način da se svima pokaže koliko
smo bitni.
To je mehanizam koji svet vodi u stanje potpunog ludila. Putem
jednog genijalnog sistema stvorenog u Londonu, za samo pet evra
mesečno, centrala šalje šablonske poruke svaka tri minuta. Kada razgovarate
s nekim koga želite da impresionirate, dovoljno je pre razgovora
pozvati određeni broj, čime aktivirate sistem. Uskoro se
začuje zvuk poruke, vadite telefon iz džepa, otvarate poruku, pogledate
je na brzinu, kažete da može da sačeka (naravno da može, kad
piše „po narudžbini" i vreme poruke). Tako se sagovornik oseća važnije
i poslovi se brže sklapaju, jer shvata da se nalazi pred zauzetom
osobom. Tri minuta kasnije razgovor prekida još jedna poruka, tenzija
se povećava, a korisnik može da odluči da li vredi isključiti telefon
na petnaest minuta, ili da kaže da je zauzet i da se oslobodi
neželjenog društva.
Samo u jednoj situaciji telefon mora biti isključen. To nije na
svečanim večerama, pozorišnim predstavama, u bioskopu, ili operi;
svima se desilo da su čuli zvuk mobilnih telefona u svim ovim prilikama.
Jedina situacija u kojoj se ljudi zaista plaše da telefon može biti
opasan je kada ulaze u avion i čuju standardnu laž: „Mobilni telefoni
moraju biti isključeni za vreme trajanja leta, jer mogu da prave
interferencije instrumentima za upravljanje avionom."
Svi poveruju i poslušaju ono što posada od njih traži.
Igor je znao kada je taj mit smišljen: već godinama avio-kompanije
pokušavaju po svaku cenu da prodaju putnicima uslugu telefoniranja
iz sopstvenog sedišta. Deset dolara za minut, a da pri tom
koriste isti sistem prenosa signala koji koriste mobilni telefoni. Projekat
nije uspeo, ali legenda je ipak preživela - zaboravili su da izbrišu
taj deo iz teksta koji stjuardesa čita pre poletanja. Ono što niko ne
zna jeste da na svakom letu ima bar dva ili tri putnika koji zaborave
da isključe svoje telefone. Da prenosivi računari mogu da pristupe
internetu putem istog sistema preko kojeg funkcionišu i mobilni telefoni.
Nikada nigde nijedan avion nije zbog toga pao.
Sada pokušavaju da promene deo legende, a da ne šokiraju putnike
i održe visoku cenu: mobilni mogu da se koriste ako koriste sistem
za navigaciju aviona u kojem se nalaze. Cena je četiri puta veća.
Niko nije tačno objasnio šta je „sistem za navigaciju uređaja". Ali
ako ljudi dozvole da ih tako prevare, njihov je problem.
Hoda dalje. Smeta mu nešto što je video u poslednjem pogledu
one devojke, ali lakše mu je da ne misli na to.
Još telohranitelja, još tamnih naočara, još bikinija u pesku, još
svetle odeće i nakita na ručkovima, još užurbanih ljudi koji kao da
imaju nešto mnogo bitno da završe tog jutra, još fotografa raspoređenih
na svakom ćošku pokušavajući nemoguće - da snime nešto novo,
još besplatnih novina i časopisa o dešavanjima za vreme festivala,
još delilaca letaka namenjenih bednim smrtnicima koji nisu pozvani
pod bele tende, u kojima se preporučuju restorani na brdu, daleko od
svega, u kojima se malo čuje o dešavanjima na Kroazeti, gde manekenke
iznajmljuju stanove za vreme sezone, iščekujući poziv na audiciju
koja će im promeniti život.
Sve je uvek tako očekivano. Sve je uvek tako predvidljivo. Kada
bi sada hteo da uđe na neki od tih „ručkova", niko se ne bi usudio da
ga spreči ili traži identifikaciju jer je još uvek bilo rano, a organizatori
su se plašili da im dešavanja ne budu prazna. Za pola sata, međutim,
u zavisnosti od uspešnosti, obezbeđenje je imalo jasno naređenje
da bez pozivnice puštaju samo lepe devojke bez pratnje.
Zašto ne pokušati?

Poslušao je svoj instinkt - uostalom, ima misiju koju treba da ispuni.
Silazi niz jedne od stepenica koje vode na plažu, ali umesto da
tako stigne do peska, taj prilaz ga vodi do jedne velike bele šatre koja
ima plastične prozore i klimatizovana je, ima svetao nameštaj, stolice
i stolove koji su mahom prazni. Jedan od telohranitelja ga pita da
li ima pozivnicu, on kaže da ima. Pravi se daje traži u džepu. Jedna
hostesa obučena u crveno pita ga da li može da mu pomogne.
On joj pruža svoju vizitkartu s logotipom firme koja se bavi telefonima,
Igor Malev, predsednik. Tvrdi daje sigurno na spisku i da
je pozivnicu verovatno zaboravio u hotelu - upravo je imao niz sastanaka
pa je zaboravio daje ponese. Hostesa mu poželi dobrodošlicu
i poziva ga da uđe; naučila je da proceni muškarce i žene po načinu
odevanja, a znala je i da „predsednik" znači isto svuda u svetu. Osim
toga, predsednik ruske firme! Svi znaju da bogati Rusi vole da pokažu
da plivaju u parama. Nije bilo neophodno proveravati na spisku.
Igor ulazi, odlazi do bara - u stvari, šatra je odlično opremljena,
ima čak i podijum za igru - naručuje sok od ananasa bez alkohola, jer
se slaže s bojom okoline.
A najviše zbog toga što se u sredini čaše, ukrašene malim plavim
japanskim kišobranom, nalazi crna slamka.
Seda na jednu od mnogih slobodnih stolica. Među retkim zvanicama
bio je jedan muškarac koji je imao više od pedeset godina, kose
ofarbane kanom, kvarcovan, u odličnoj fizičkoj formi koju održava
u jednom od fitnes centara koji obećavaju večnu mladost. Na sebi
ima iskrzanu majicu i sedi za stolom sa dva čoveka u besprekornim
odelima visoke mode. Pogled mu se ukršta s njihovim. Igor skreće
pogled, ali i dalje drži pažnju za njihovim stolom, zaštićen tamnim
naočarima. Ljudi u odelima i dalje proučavaju pridošlicu i uskoro gube
interesovanje.
Ali Igor je i dalje zainteresovan.
Čovek nema ni telefon na stolu, iako njegovi pomoćnici ne prestaju
da se javljaju na svoje.
Ako jednom takvom tipu dozvole da uđe - loše obučenom, znojavom,
ružnom, koji misli da je lep, i još mu daju jedan od najboljih
stolova. Ako mu je mobilni isključen. Ako ga konobar svaki čas pita
da li nešto želi. Ako se čovek ne udostoji ni da odgovori, već samo
odmahne rukom, Igor zna da se nalazi u prisustvu nekog veoma, ali
veoma, važnog.
Vadi iz džepa novčanicu od 50 evra i pruža je konobaru koji počinje
da postavlja sto.
- Koje gospodin u plavoj izlizanoj majici? - pokaza očima prema
stolu.
- Džavits Vajld. Veoma važan čovek.
Odlično. Posle nekoga potpuno nebitnog kao stoje devojka s obale,
neko kao Džavits bio bi idealan. Ne neko poznat, već važan. Neko
iz kruga onih koji odlučuju ko će se pojaviti pod svetlom reflektora, ali
im nije stalo da se eksponiraju u javnosti, jer svi znaju ko su. To su ljudi
koji upravljaju koncima svojih marioneta tako da se one osećaju najprivilegovanijim
na svetu, sve dok jednog dana iz bilo kog razloga ne
odluče da preseku te konce, i lutke padaju, bez života i bez moći.
Čovek iz Superklase.
To znači: neko ko ima lažne prijatelje i mnogo neprijatelja.
- J o š jedno pitanje. Da lije prihvatljivo uništavati svetove u ime
više ljubavi?
Konobar se nasmeja.
- Jeste li vi Bog ili gej?
- Nijedno od ta dva. Ali hvala ti na odgovoru u svakom slučaju.
Shvata daje pogrešno postupio. Prvo, zato što mu ne treba ničija
podrška u onome što radi; ubeden je da pošto će svi na ovoj planeti
umreti jednog dana, neki treba da izgube život u ime nečeg višeg.
Tako je bilo od nastanka vremena, kada su se ljudi žrtvovali da prehrane
svoja plemena, kada su device predavane sveštenicima da bi
bio ublažen gnev zmajeva i bogova. Drugo, privukao je pažnju nepoznate
osobe, pokazujući interesovanje za čoveka koji sedi za stolom
pored njegovog.
On će to zaboraviti, ali nema razloga da se izlaže bespotrebnom
riziku. Kaže samom sebi daje najednom ovakvom festivalu uobičajeno
da ljudi žele da znaju ko je ko, i još je uobičajenije da za tu informaciju
daju bakšiš. Uradio je to već stotinama puta u raznim
restoranima po svetu, a i konobaru sigurno nije prvi put da dobije novac
da bi dao informaciju, bolji sto, ili preneo poverljivu poruku. Konobari
ne samo da su naviknuti, nego i očekuju takvo ponašanje.
Ne, on se ničega neće setiti. To pred njim je njegova sledeća žrtva;
ako uspe da ostvari svoj plan do kraja i ako policija bude ispitivala
konobara, reći će da je jedina neobična stvar tog dana bilo pitanje
koje mu je postavio neko o opravdanosti uništavanja svetova zarad
više ljubavi. Možda neće to umeti ni da ponovi. Policajci će ga pitati;
„Kako je izgledao?" „Nisam obratio pažnju. Ali znam da nije gej."
Policija je naviknuta na francuske intelektualce koji obično po barovima
vole da smišljaju teze i izuzetno komplikovane analize o, recimo,
sociološkom aspektu filmskog festivala. Tako bi tu priču ostavili
sa strane.
Ali nešto mu je smetalo.
Ime. Imena.
Već je ubijao - oružjem i s blagoslovom roditelja. Nije znao koliko
ljudi tačno, ali retko kad je mogao da im vidi lica i nikada, ali baš
nikada, nije pitao kako se zovu. Jer kada saznate tu informaciju spoznajete
da se nalazite pred ljudskim bićem, a ne pred neprijateljem.
Ime čini da se neko pretvori u pojedinca - jedinstvenog i posebnog,
s prošlošću i budućnošću, precima i mogućim potomcima, uspesima
i porazima. Imena čine osobe, ljudi su ponosni na svoja imena, ponavljaju
ih na hiljade puta u toku života i identifikuju se s tim recima.
To je prva reč koju nauče posle uobičajenih „mama" i „tata".
Olivija. Džavits. Igor. Eva.
Ali duh nema ime, on je čista istina, nastanjuje telo određeno
vreme i jednog dana ga napusti - a Bog neće pitati „ko si ti?" kada
bude presuđivao duši. Bog samo pita: „Da li si volela dok si bila živa?"
To je suština života: sposobnost da se voli, a ne ime koje nam
stoji u pasošu, na vizitkarti ili ličnoj karti. Veliki mistici su menjali
imena, a ponekad su ih zauvek napuštali. Kada su pitali Jovana Krstitelja
ko je on, rekao je samo: „Ja sam glas koji viče u pustinji."
Kada sretne čoveka koji će naslediti njegovu crkvu, Isus zanemaruje
činjenicu da se on do tada celog života odazivao na ime Simun i
naziva ga Petar. Mojsije pita Boga kako mu je ime: „Ja sam" je odgovor
koji dobija.
Možda bi trebalo da potraži nekog drugog. Dovoljna je jedna žrtva
koja ima ime: Olivija. Ali, iako je čvrsto odlučio da više ne pita
kako se zove svet koji će uskoro uništiti, tog trenutka oseća da ne
može da se povuče. Ne može da se povuče jer želi da bude pravičan
prema jadnoj devojci na obali, potpuno nezaštićenoj, jednoj tako lakoj
i slatkoj žrtvi. Njegov novi izazov - kvaziatleta, kanirana kosa,
znojav, dokonog izgleda i po svoj prilici veoma moćan - mnogo je teži.
Dvojica u odelima nisu pomoćnici; primetio je da svaki čas pogledom
skeniraju prostoriju posmatrajući sve što se dešava. Ako želi da
bude dostojan Eve i pravedan prema Oliviji, mora da pokaže hrabrost.
Ostavlja slamku da stoji u soku od ananasa. Gosti polako stižu.
Sada samo treba da sačeka da se prostor napuni, što će se verovatno
brzo desiti. Kao što nije planirao da uništi jedan svet usred bela dana
na ulici u Kanu, tako ni sada nije baš tačno znao kako da izvede
zamisao na ovom mestu. Ali nešto mu je govorilo daje izabrao savršeno
mesto.
Ne misli više na devojku s obale; adrenalin mu se brzo meša s krvlju,
srce brže udara, uzbuđenje i zadovoljan.
Džavits Vajld ne bi dolazio na jednu ovakvu zabavu samo da bi
besplatno jeo i pio, jer sigurno dobija na hiljade poziva godišnje da
prisustvuje sličnim okupljanjima. Ako je već došao, znači daje tu
zbog nekoga ili nečega.
A taj neko, ili nešto, sigurno će mu biti najbolji alibi.
12:26
Džavits posmatra kako gosti stižu, mesto se puni, a on razmišlja
o sličnim stvarima:
„Šta radim ovde? Ne treba mi ovo. U stvari, strašno malo mi treba
od drugih - imam sve što želim. Poznat sam u filmskim krugovima,
imam svaku ženu koju poželim, iako znam da sam ružan i da se
ružno oblačim. Insistiram na tome. Prošlo je vreme kada sam imao
samo jedno odelo i kada sam se u retkim prilikama, kad bih uspeo da
dobijem pozivnicu od Superklase (posle klečanja, preklinjanja, obećavanja),
pripremao za jedan ovakav ručak kao daje najvažnija stvar
na svetu. Danas znam daje samo grad drugi; sve ostalo što će se ovde
desiti predvidljivo je i dosadno.
„Ljudi će prilaziti i reći da obožavaju moj rad. Drugi će me nazivati
herojem i zahvaljivaće se na šansama koje pružam odbačenima.
Pametne i lepe žene, koje se ne daju prevariti izgledom, primetiće
promet oko mog stola, pitaće konobara ko sam, i vrlo brzo će naći načina
da mi se približe, uverene da sam zainteresovan samo za seks.
Svi, ali svi hoće da me zamole za uslugu. Zato mi daju komplimente,
laskaju mi, nude mi ono što misle da mi treba. Ali jedino što stvarno
želim je da budem sam.
„Bio sam na hiljadama ovakvih zabava. Ovde nisam došao ni
zbog čega posebnog - osim činjenice da ne mogu da spavam, iako
sam došao svojim avionom, čudom tehnologije, koji može da leti na
preko jedanaest hiljada metara visine direktno iz Kalifomije u Francusku,
bez zaustavljanja da bi dopunio gorivo. Promenio sam standardnu
konfiguraciju kabine: iako je pravljen tako da osamnaest osoba
može najudobnije moguće da putuje, smanjio sam broj fotelja tako da
ima mesta za šest gostiju i sačuvao sam posebnu kabinu za četiri člana
posade. Uvek kada neko pita 'da li mogu s tobom?' imam opravdanje:
nema mesta."
Džavits je svoju novu igračku, koja je koštala oko 40 miliona dolara,
opremio s dva kreveta, stolom za sastanke, tušem, sistemom za
ozvučenje Miranda (Bang & Olufsen su imali odličan dizajn i odličnu
reklamnu kampanju, ali su već bili zastareli), dva aparata za kafu,
mikrotalasnu rernu za posadu i električnu rernu za njega (nije
podnosio podgrejanu hranu). Džavits je pio samo vino, i uvek je bio
dobrodošao neko ko bi želeo s njim da podeli flašu Langmej šira Barosa
Veli 2004, ili jedan Klo di Val iz 2003. Ali u njegovom avionskom
„podrumu" ima svih vrsta pića za goste. Tu su i dva LCD
ekrana od 21 inča, uvek spremna za prikazivanje najnovijih filmova
koji još nisu stigli u bioskope.
Taj džet je jedan od najboljih na svetu (iako su Francuzi tvrdili
daje Daso Falkon kvalitetniji), ali ma koliko moći i novca imao, nije
mogao da promeni vreme na svim časovnicima u Evropi. U tom
trenutku je u Los Anđelesu bilo 3:52 ujutru, tako daje tek sada počinjao
stvarno da oseća umor. Probdeo je noć idući s jedne zabave na
drugu, i na svakoj je odgovarao na dva idiotska pitanja kojima je počinjao
svaki razgovor:
„Kakav ti je bio let?"
Džavits je uvek odgovarao pitanjem:
„Zašto?"
Kako nisu znali kako da reaguju na to njegovo pitanje, kiselo bi
se nasmejali i prešli na sledeće pitanje na spisku:
„Koliko dugo ostaješ?"
Džavits je ponovo uzvraćao: „Zašto?" Tada bi odglumio da se javlja
na mobilni telefon i udaljio se od svojih nerazdvojnih prijatelja.
Nema nikog zanimljivog. Ali ko bi pa i mogao biti zanimljiv čoveku
koji ima praktično sve što novac može da kupi? Pokušao je da
promeni prijatelje, tražeći nova poznanstva izvan filmskih krugova bilo
je tu filozofa, pisaca, cirkuskih akrobata, poslovnih ljudi iz kompanija
koje su se bavile ishranom. U početku bi sve bilo slično medenom
mesecu, sve dok ne bi došlo neizbežno pitanje: „Da li bi hteo
da pročitaš moj scenario?" Ili drugo neizbežno pitanje: „Imam prijatelja
(ili prijateljicu) koji je uvek želeo da se bavi glumom. Da li bi ti
bio problem da se nađeš s njim (njom)?"
Da, bio bi mu problem. Hteo je druge stvari da radi u životu osim
da se bavi svojim poslom. Imao je običaj da jednom mesečno ode na
Aljasku, ude u prvi bar, napije se, pojede picu, prošeta po prirodi, porazgovara
sa starim žiteljima sela. Provodi dva sata dnevno u svojoj
teretani i opet je imao višak kilograma; lekari su ga upozoravali da
svakog trenutka može da mu se javi neki kardiološki problem. Njega
u stvari uopšte nije zanimalo da bude u formi - samo je želeo da
izbaci iz sebe tenziju koju je osećao i koja kao da gaje gušila svake
sekunde svakog dana, hteo je aktivnu meditaciju, da izleči rane na
duši. Kada bi se našao na selu, uvek je pitao meštane koje bi slučajno
sreo kako izgleda „normalan" život, jer je to odavno već bio zaboravio.
Odgovori su bili različiti i malo-pomalo otkrivao je da je
potpuno sam na svetu, iako je uvek okružen ljudima.
Na kraju je napravio spisak „normalnosti", zasnovan više na onome
što su drugi radili nego na njihovim odgovorima.

Džavits posmatra okolinu. Tu je neki čovek s tamnim naočarama
koji pije voćni sok i deluje kao da ga se ne dotiče sve što ga okružuje,
posmatra more kao daje daleko odatle. Lep, prosede kose, lepo
obučen. Bio je među prvim gostima, verovatno zna koje on, ali se
nimalo nije potrudio da priđe da se predstavi. Osim toga, imao je
hrabrosti da sedi tamo, sam! Usamljenost je u Kanu prokletstvo, to
znači da se niko za tebe ne zanima, da nisi bitan ili da nemaš kontakte.
Zavideo je tom čoveku. U svakom slučaju nije se uklapao u njegov
„spisak normalnosti" koji je stalno nosio u džepu. Deluje samosvojno,
slobodno, baš bi voleo da razgovara s njim, ali previše je bio
umoran za tako nešto.
Obraća se jednom od svojih „prijatelja":
- Šta znači biti normalan?
- Grize te savest? Misliš da si uradio nešto što nije trebalo?
Džavits je pogrešno pitanje uputio pogrešnoj osobi. Moguće da
će njegov pratilac sada misliti da se kaje zbog nekih stvari koje je
uradio i da želi da započne novi život. Nema šanse. Tačno i da se pokaje,
bilo je prekasno da se vrati na početnu tačku; dobro je poznavao
pravila igre.
- Pitam šta znači biti normalan.
Jedan od „prijatelja" se zbunio. Drugi i dalje gleda okolo, motreći
na kretanje ljudi u prostoriji.
- Živeti kao jedna od ovih osoba koje nemaju nikakvih ambicija
- odgovara najzad.
Džavits vadi spisak iz džepa i stavlja ga na sto.
- Nikada se ne razdvajam od ovoga. Stalno dodajem stavke.
„Prijatelj" odgovara da ne može to sada da gleda, da mora da pazi
šta se dešava. Drugi, koji je opušteniji i sigurniji, čita spisak:
Spisak normalnosti
1) Normalno je bilo šta što čini da zaboravimo ko smo i šta želimo,
tako da možemo da radimo zarad proizvodnje, reprodukcije i zarađivanja
novca.
2) Imati pravila ratovanja (Ženevska konvencija).
3) Godinama plaćati studije da posle ne bismo uspeli da nađemo
posao.
4) Raditi od devet do pet nešto što ne izaziva nikakvo zadovoljstvo
da bi posle trideset godina moglo da se ode u penziju.
5) Penzionisati se, shvatiti da više nema energije da se uživa u životu
i umreti za koju godinu od dokolice.
6) Koristiti botoks.
7) Shvatiti daje moć mnogo važnija od novca i daje novac mnogo
važniji od sreće.
8) Ismevati osobu koja traga za srećom umesto za novcem, ocenjujući
je kao „osobu bez ambicije".
9) Porediti stvari kao što su kola, kuće, odeća, i definisati život
naspram tih poredenja, umesto pokušati da se stvarno otkrije smisao
života.
10) Ne pričati sa strancima. Ogovarati komšiju.
11) Uvek misliti da su roditelji u pravu.
12) Venčati se, imati decu, ostati zajedno čak i kada ljubavi nestane,
tvrdeći daje to za dobro deteta (koje kao da ne prisustvuje stalnim
svađama).
12a) Kritikovati sve koji pokušaju da budu drugačiji.
14) Buditi se uz histerično zvrjanje budilnika pored kreveta.
15) Verovati u sve što pročitamo.
16) Vezivati parče obojene ili šarene krpe oko vrata koje ne služi
ničemu, ali se odaziva na pompezno ime „kravata".
17) Nikada ne postavljati jasna pitanja, iako sagovornik zna o
čemu se radi.
18) Smeškati se kada je želja za plakanjem neizdrživa. Sažaljevati
sve koji otvoreno pokazuju svoja osećanja.
19) Misliti da umetnost vredi pravo bogatstvo, ili da ne vredi baš
ništa.
20) Uvek nipodaštavati ono što nije bilo teško postići, jer nije bilo
„neophodne žrtve", te zbog toga verovatno ne poseduje željene
kvalitete.
21) Pratiti modu, čak i kad izgleda smešno i neudobno.
22) Biti uveren da svaka poznata osoba ima ušteđenu gomilu para.
23) Mnogo ulagati u spoljašnju lepotu i malo se zanimati za unutrašnju
lepotu.
24) Koristiti sve moguće načine da se dokaže daje, uprkos tome
stoje normalna osoba, beskonačno iznad ostalih ljudskih bića.
25) U javnom prevozu nikada ne gledati direktno u oči druge
osobe, jer se to može shvatiti kao znak zavođenja.
26) Praviti se da ste jedina osoba u liftu i biti okrenut ka vratima,
ma koliko lift bio pun.
27) Nikada se ne smejati glasno u restoranu, ma koliko zabavna
priča bila.
28) Na severnoj polulopti uvek koristiti odeću u skladu s godišnjim
dobom; kratki rukavi u proleće (ma koliko hladno bilo) i vunena
jakna ujesen (ma koliko toplo bilo).
29) Na južnoj polulopti božičnu jelku prekriti vatom, iako sneg
nema nikakve veze s Hristovim rođenjem.
30) Misliti da si s godinama skupio svu mudrost sveta, iako ponekad
nisi živeo dovoljno da bi znao šta ne valja.
31) Otići na dobrotvornu čajanku i misliti da si time već dovoljno
doprineo ukidanju društvenih nejednakosti u svetu.
32) Jesti tri puta dnevno iako ne osećaš glad.
33) Verovati da su drugi uvek bolji u svemu: da su lepši, sposobniji,
bogatiji, pametniji. Mnogo je rizično okušati se izvan sopstvenih
granica, bolje je ništa ne raditi.
34) Koristiti automobil kao nepobedivo oružje i oklop.
35) Psovati u saobraćaju.
36) Misliti daje za sve greške deteta krivo loše društvo koje ga
okružuje.
37) Venčati se s prvom osobom koja vam ponudi društveni položaj.
Ljubav može da čeka.
38) Uvek govoriti „probao sam", iako baš ništa nisi probao.
39) Ostavljati najzanimljivije stvari u životu za kasnije, kada više
nećeš imati snage za njih.
40) Izbegavati depresiju svakodnevnim davljenjem u TV programu.
41) Verovati daje moguće biti siguran u sve što si postigao.
42) Misliti da žene ne vole fudbal i da muškarce ne zanima enterijer
i kuhinja.
43) Kriviti državu za sve loše što se dešava.
44) Biti uveren da će ljudi misliti da si slab, ranjiv i povodljiv
ako si dobra i pristojna osoba koja poštuje druge.
45) Biti podjednako uveren da agresivnost i neljubaznost prema
drugima podrazumevaju moćnu ličnost.
46) Plašiti se endoskopije (muškarci) i porođaja (žene).
„Prijatelj" se smeje:
- Trebalo bi da snimiš film zasnovan na ovome - kaže.
„Evo ga još jedan. Ne mogu da misle ni na šta drugo. Ne znaju
šta radim, iako su stalno sa mnom. Ja ne snimam filmove."
Priča svakog filma uvek počinje s nekim ko je iz tih krugova sa
takozvanim producentom. Bilo daje pročitao priču ili je imao sjajnu
ideju dok je vozio auto-putevima Los Anđelesa, velikog predgrada
u kojem nema grada. Sam je u kolima i ima želju da tu sjajnu ideju
pretvori u nešto što će moći da se vidi na platnu.
Raspituje se da li su prava na knjigu i dalje slobodna. Ako je odgovor
negativan, traži drugi proizvod - uostalom, samo u Sjedinjenim
Državama godišnje se objavi više od 60 hiljada naslova. Ukoliko
je odgovor pozitivan, direktno poziva pisca i nudi mu najmanji mogući
iznos, koji obično bude prihvaćen, jer ne vole samo glumci i
glumice da budu deo mašine za snove: svaki pisac se oseća važnijim
kada mu se reči pretvore u slike.
Zakažu ručak. Producent kaže da se nalazi pred „umetničkim delom
koje kao daje pisano za film", i daje pisac „genije koji zaslužuje
da bude priznat". Pisac objašnjava da je pet godina radio na tom
tekstu i traži da učestvuje u pisanju scenarija. „Ne treba, jer je to drugačiji
način izražavanja", odgovor je koji dobija. „Ali bićete zadovoljni
rezultatom."
Razgovor završava sa: „Film će biti veran knjizi." Stoje potpuna
i apsolutna laž i obojica to znaju.
Pisac pomišlja kako će ovog puta morati da prihvati ponuđene
uslove i sebi obeća da će sledeći put biti drugačije. Pristaje. Tada mu
producent kaže daje iz finansijskih razloga neophodno povezati se s
nekim velikim studiom. Kaže koji će poznati glumci glumiti glavne
uloge - što je još jedna potpuna i apsolutna laž koja se ipak iznova
ponavlja, jer uvek urodi plodom kada nekog treba zavesti. Zatim kupuje
takozvanu „opciju", što u stvari znači da plati desetak hiljada
dolara da bi držao prava tri godine. A šta se posle desi? „Pa, platićemo
deset puta veći iznos i imaćeš pravo na dva odsto od čistog profita."
Tako se završava finansijski deo dogovora, jer pisac veruje da
će zaraditi bogatstvo od udela u profitu.
Da se malo raspitao kod prijatelja, saznao bi da holivudske računovođe
pomoću samo njima znane magije uspevaju da prikažu da nijedan
film NIKADA nije imao pozitivan saldo.
Ručak se završava tako što producent iz džepa vadi veoma dugačak
ugovor i pita pisca da li može odmah da potpiše da bi mogao studiju
da dokaže da stvarno ima proizvod u rukama. Pisac, imajući u
vidu procenat (nepostojeći), i mogućnost da svoje ime vidi na fasadi
nekog bioskopa (takođe nepostojeću, jer najviše što može da dobije
jeste jedan red u špici „na osnovu romana...") potpisuje bez mnogo
razmišljanja.
Taštino taština, sve je taština i nema ničeg novog pod suncem,
govorio je Solomon pre više od tri hiljade godina.
Producent počinje da kuca na vrata studija. Pošto već ima izvesnu
reputaciju, neka vrata se otvaraju, ali ne prihvataju svaku njegovu
zamisao. U ovom slučaju on i ne pomišlja da pozove pisca ponovo
na ručak ili mu pošalje pismo u kojem mu saopštava da uprkos njegovom
entuzijazmu filmska industrija nema razumevanja za tu vrstu
priče i da mu vraća ugovor (koji on, naravno, nije potpisao).
Ukoliko je predlog prihvaćen, producent ide kod osobe koja je najslabije
kotirana i najmanje skupa u hijerarhiji: kod scenariste. Onog
koji će provesti dane, sedmice, mesece, pišući nekoliko puta originalni
scenario ili adaptaciju književnog dela. Scenarija se šalju producentu
(nikada autoru knjige), koji po navici odbija prvu verziju, ubeden
da scenarista može bolje. To predstavlja još sedmica i meseci ispijanja
kafe, nesanice i neispavanosti za talentovanog mladog čoveka (ili iskusnog
profesionalca - u ovom poslu nema ništa između) koji prerađuje
svaku scenu koju je producent odbio ili preradio (scenarista se pita:
„Ako zna da piše bolje od mene, zašto se on ne lati posla?" Tada pomisli
na honorar i vraća se za kompjuter bez mnogo negodovanja).
Najzad, tekst skoro daje spreman: u toj fazi producent traži da se
izbace političke replike zbog kojih konzervativnija publika može da
pravi probleme; da se dodaju scene ljubljenja jer to žene vole. Da
priča ima početak, sredinu i kraj, junaka koji zavređuje sve suze svojom
žrtvom i posvećenošću. Da neko izgubi obožavanu osobu na početku
filma i daje nade na kraju. U suštini, većina scenarija može da
se sažme na sledeći način:
Čovek voli ženu. Čovek izgubi ženu. Čovek ponovo osvoji ženu.
Devedeset odsto filmova su varijacija na ovu temu.
Filmovi koji se ne pridržavaju ovog recepta moraju da sadrže
mnogo nasilja da bi to nadoknadili, ili mnogo specijalnih efekata da
bi udovoljili publici. Postoje ova formula isprobana hiljadama puta
i uvek je bila uspešna, ne treba rizikovati.
Kada se opremio pričom za koju smatra da je dobro napisana,
koga producent traži?
Studio koji je finansirao projekat. Ali studio ima hrpu filmova
koje treba da plasira u sve praznije bioskope širom sveta. Mole ga da
sačeka malo, ili da potraži nezavisnog distributera - ali ne pre nego
što potpiše još jedan obiman ugovor (koji predviđa ekskluzivna prava
za „izvan planete Zemlje") u kojem preuzima odgovornost za potrošen
novac.
„Upravo u tom trenutku na scenu stupaju ljudi kao što sam ja."
Nezavisni distributer, koji može da šeta ulicom a da ga niko ne prepozna,
iako ga na zabavama na koje dolaze ljudi iz sveta filma svi
znaju. Osoba koja nije imala ideju, nije radila na scenariju, nije uložila
ni paru.
Džavits je posrednik. On je distributer!
Prima producenta u svojoj maloj kancelariji (veliki avion, kuća
s bazenom i pozivi za sve što se u svetu dešava služe samo njegovom
komforu - producent ne zaslužuje da bude ponuđen ni čašom kisele
vode). Uzima DVD na kojem je film i nosi ga kući. Odgleda
prvih pet minuta. Ako mu se svidi, gleda do kraja - ali to se desi jednom
u svakih sto novih filmova koje pogleda. U tom slučaju potroši
10 centi na telefonski poziv da kaže producentu da u određeno vreme
dođe kod njega.
„Potpisaćemo ugovor", kaže on, kao da čini ogromnu uslugu. „Ja
ću raditi distribuciju."
Producent pokušava da pregovara. Želi da zna u koliko bioskopa,
u koliko zemalja, koji su uslovi. Sve su to potpuno beskorisna pitanja
jer već zna odgovor koji će čuti: „Zavisi od prvih reakcija
probne publike." Film se prikazuje pažljivo probranoj grupi ljudi koja
se sastoji od svih društvenih slojeva i koju je sastavila specijalizovana
agencija za istraživanje javnog mnjenja. Rezultate analiziraju
profesionalci. Ukoliko je rezultat pozitivan, još 10 centi ode na telefonski
poziv i sutradan Džavits dočekuje producenta s tri kopije još
jednog ogromnog ugovora. Producent traži vremena da ugovor odnese
svom advokatu da pogleda. Džavits kaže da nema ništa protiv, ali
kako mora da zaključi sezonski program, ne može da garantuje da
drugi film neće biti uvršten dok se on ne vrati.
Producent baci pogled samo na klauzulu u kojoj piše koliko će
zaraditi. Zadovoljan je onim što vidi i potpisuje. Ne želi da propusti
takvu šansu.
Već je prošlo mnogo godina od kada je sedeo s piscem i diskutovao
o poslu, tako da je zaboravio da se sada nalazi u istoj situaciji
u koju je njega bio stavio.
Taštino taština, sve je taština i nema ništa novo pod suncem, govorio
je Solomon pre više od tri hiljade godina.
Dok gleda kako se prostor puni gostima, Džavits se ponovo pita
šta radi tu. Kontroliše više od 500 bioskopskih sala u Sjedinjenim
Državama, ima ekskluzivne ugovore sa još pet hiljada širom sveta,
gde su bioskopi dužni da otkupe sve što im nudi, makar i da ponekad
filmovi ne donesu zaradu. Znali su da jedan hit može da nadoknadi
pet filmova koji nisu imali dovoljno publike. Zavisili su od Džavitsa.
nezavisnog megadistributera, heroja koji je uspeo da razbije monopol
velikih studija i postane legenda u filmskim krugovima.
Nikada ga nisu pitali kako je sve to uspeo; sve dok im daje jedan
hit na svakih pet neuspešnih filmova (prošek velikih studija je jedan
veliki hit na devet neuspešnih), to pitanje nema nikakvog značaja.
Ali Džavits je znao kako je postao uspešan čovek. Zbog toga i nije
nigde išao bez svoja dva „prijatelja", koji su u tom trenutku imali
dužnost da se javljaju na telefon, zakazuju sastanke, prihvataju pozive.
Iako su obojica bili pristojne fizičke građe, koja je bila daleko od
gorila koje su stajale na ulazu, vredeli su za čitavu vojsku. Obuku su
prošli u Izraelu, a služili su u Ugandi, Argentini i Panami. Dok se jedan
bavio mobilnim telefonom, drugi je neumorno pogledom skenirao
okolinu pamteći svaku osobu, svaki pokret, svaki gest. Menjali su
se u toj ulozi kao što to čine simultani prevodioci ili kontrolori leta visoka
koncentracija zahteva odmor na svakih četvrt časa.
Šta traži na tom „ručku"? Mogao je lepo da ostane u hotelu i pokuša
da spava, dosta mu je laskanja, pohvala,umorio se od toga da
svaki čas uz osmeh izgovara da mu ne daju vizitkartu jer će je izgubiti.
Kada insistiraju, zamoli ih da se jave njegovoj sekretarici (prigodno
smeštenoj u drugom luksuznom hotelu na Kroazeti, bez prava
na san, uvek spremnoj da se javi na telefon, koji ne prestaje da
zvoni, uvek za računarom s kojeg odgovara na elektronsku poštu koju
šalju bioskopi iz celog sveta i koja stiže zajedno s ponudama za povećanje
penisa ili višestruke orgazme, uprkos svim filterima za
eliminaciju takve vrste poruka). U zavisnosti od znaka koji bi dao
glavom, jedan od njegovih pomoćnika ili bi dao adresu i telefon sekretarice,
ili bi rekao da nema više vizitkarti.

Šta traži na tom „ručku"? U ovo vreme bi u Los Andelesu spavao,
ma koliko daje zaglavio na nekoj žurci. Džavits zna odgovor, ali
ne želi da ga prihvati: plaši se da bude sam. Zavidi čoveku koji je
medu prvima stigao, naručio koktel i zagledao se u daljinu, naoko
opušten, bez velike brige da li će ostaviti utisak daje zauzet ili važan.
Odlučuje da ga pozove da popiju piće. Ali tada primećuje da čovek
više nije tamo.
U tom trenutku oseti ubod u leđa.
„Komarči. Zato mrzim zabave na pesku."
Kada dopre rukom do mesta uboda da se počeše, iz kože vadi
neku iglicu. Kakva idiotska šala. Gleda iza sebe i na neka dva metra
udaljenosti vidi, dok drugi gosti između njih prolaze, crnca s jamajkanskom
frizurom koji se glasno smeje dok ga grupa žena posmatra
s poštovanjem i žudnjom.
Isuviše je umoran da bi odgovorio na provokaciju. Bolje da pusti
crnca da se pravi duhovit - ničim drugim i ne ume da ostavi utisak
na društvo.
- Idiot.
Dvojica pratilaca reaguju na naglu pro menu položaja čoveka koga
su čuvali za 435 dolara na dan. Jedan od njih kreće rukom ka desnom
ramenu, gde se u futroli nalazi automatska puška koju je
nemoguće primetiti ispod sakoa. Drugi ustaje i brzim i diskretnim
(ipak su bili na zabavi) pokretom staje između crnca i svog gazde.
- Nije ništa - kaže Džavits. - Samo šala.
Pokazuje iglicu.
Ta dva idiota bila su obučena za napade vatrenim oružjem, bodežima,
fizičke napade, pretnje atentatom. Uvek su prvi ulazili u njegovu
hotelsku sobu, spremni i da pucaju ako se ukaže potreba. Umeli
su da primete ko nosi oružje (što je bila uobičajena stvar u mnogim
gradovima u svetu) i nisu skidali pogled s te osobe sve dok ne bi bili
sigurni da od nje ne preti nikakva opasnost. Kada se Džavits vozio
liftom, stajali bi ispred njega rame uz rame, praveći neku vrstu zida.
Nikada ih nije video da su izvukli pištolje, jer da se to jednom desi
sigurno bi i pucali; uglavnom su sve probleme rešavali pogledom ili
mirnim razgovorom.
- Onaj čovek. Jedan od prvih koji su došli, koji je sedeo sam za
onim stolom - kaže jedan. - Misliš da je bio naoružan?
Drugi promrmlja nešto što zvuči kao „moguće". Ali već neko
vreme nije tu - izašao je na glavna vrata. Sve vreme su ga držali na
oku jer zbog tamnih naočara nisu znali gde gleda.
Opuštaju se. Jedan se ponovo posvećuje telefonu, a drugi fiksira
Jamajkanca, koji mu uzvraća pogled bez ikakvog straha. Ima nešto
čudno kod tog čoveka; ali ako ponovo pokuša bilo šta da uradi,
ostaće bez zuba. Sve bi bilo obavljeno najdiskretnije moguće, na plaži,
daleko od pogleda svih, i to bi uradio samo jedan od njih, dok bi
drugi čekao s prstom na obaraču. Ovakve provokacije mogu biti samo
zamka čiji je cilj da se telohranitelji udalje od žrtve. Dobro poznaju
taj stari trik.
- Sve je u redu...
- Ništa nije u redu. Zovite hitnu pomoć. Ne mogu da pomerim
ruku.
Kakva sreća!
Sve je mogla da očekuje tog jutra osim da sretne čoveka koji će
- u to je bila sigurna - promeniti njen život. Ali evo njega tu sa svojim
poznatim opuštenim imidžom, za stolom sa dva prijatelja, jer moćni
ljudi ne moraju da dokazuju šta mogu. Čak nemaju ni telohranitelje.
Morin smatra da se ljudi u Kanu mogu podeliti u dve grupe:
a) pocrnele, koji provode po ceo dan na suncu (jer su već pobednici)
i imaju propusnicu koja im omogućava da se slobodno kreću i
po sektorima Festivala koji nisu za javnost. Kada se vrate u hotelsku
sobu, čeka ih nekoliko pozivnica, od kojih većina završi u đubretu.
b) blede, koji trče iz jedne mračne kancelarije u drugu, sjedne audicije
na drugu, gledaju odlične filmove koji će se izgubiti u moru
prekomerne ponude, ili se pate s pravim užasima koji bi im mogli
obezbediti mesto pod suncem (s pocrnelima), jer im omogućuju pravi
kontakt s pravom osobom.
Džavits Vajld ima ten na kojem mu svako može pozavideti.
Događaj koji u potpunosti dominira tim malim gradom na jugu
Francuske tokom 12 dana u godini i koji čini da sve poskupi, koji
ograničava kretanje automobila, koji napuni aerodrom privatnim avionima
i plaže manekenkama, ne sastoji se samo od crvenog tepiha
duž kojeg stoje foto-reporteri i po kojem gaze velike zvezde na putu
ka Kongresnoj palati.
U Kanu se ne radi o modi, već o filmu!
Iako je deo koji se tiče glamura i luksuza najvidljiviji, suština Festivala
je ogromna filmska pijaca koja se dešava u isto vreme: prodavci
i kupci iz celog sveta susreću se tu da pregovaraju o gotovim
proizvodima, investicijama i idejama. Svakog festivalskog dana u gradu
se desi 400 projekcija - većim delom po iznajmljenim stanovima u
kojima ljudi neudobno sede po krevetima i žale se na vrućinu, traže da
ih posluže vodom i ukazu posebnu pažnju, što domaćine čini nervoznima
i ledi im osmeh na licu. Moraju da prihvate sve, svaki kapric i provokaciju,
jer je neophodno prikazati ono što se obično godinama pravi.
U isto vreme, dok se ovih 4.800 novih produkcija zubima i noktima
bore za priliku da izađu iz hotelske sobe i budu prikazane u pravom
bioskopu, svet snova kreće u suprotnom pravcu: nove tehnologije
napreduju, ljudi više ne izlaze toliko iz svojih kuća zato što od posla
ne stižu, iz bezbednosnih razloga, zato što imaju kablovsku televiziju
na kojoj mogu da izaberu neki od oko 500 filmova dnevno, koliko
se u prošeku prikaže - i to skoro besplatno.
Sto je još gore, internet danas daje mogućnost da se svako bavi filmom.
Specijalizovani portali prikazuju bebe kako prave prve korake,
scene odsecanja glava ratnim zarobljenicima, žene koje prikazuju svoja
tela samo zato što im pričinjava zadovoljstvo pomisao da će neko
s druge strane, u osami, doživeti momenat zadovoljstva, zaleđene ljude,
snimke pravih nesreća, scene sa sportskih terena, modne revije,
snimke skrivenih kamera koje beleže neprijatne i zbunjujuće trenutke
za ljude koji ispred njih prolaze.
Naravno, ljudi i dalje izlaze. Ali više vole da troše novac u restoranima
i na firmiranu odeću, jer ostalo imaju na ekranu svojih televizora
visoke definicije i na svojim računarima.
Filmovi. Davno je prošlo vreme kada su se svi sećali velikih dobitnika
Zlatne palme. Danas, ako biste pitali ko je pobedio prethodne
godine, čak ni ljudi koji su učestvovali na Festivalu ne bi mogli da
se sete. „Neki Rumun", rekao bijedan. „Ne, siguran sam daje bio neki
Nemac", uzvratio bi drugi. Krišom pogledaju katalog i vide daje
Palmu dobio Italijan, za film koji je, uzgred, kasnije prikazivan samo
u takozvanim umetničkim bioskopima.
Bioskopske sale, koje su posle perioda konkurencije sa video klubovima
počele da registruju povećanje prometa, kao da su ponovo
ušle u fazu dekadencije - takmiče se sa starim filmovima koji se na
DVD-u daju besplatno uz novine, iznajmljivanjem putem interneta i
svetskom piraterijom. To oblast distribucije čini još surovijom: ako
se film smatra ogromnom investicijom za neki studio, oni forsiraju
prikazivanje u što više sala istovremeno, ostavljajući malo prostora
da se bilo koji novi film oproba na tržištu.
Tako ono malo avanturista koji se odvaže da rizikuju - uprkos tome
što sve ukazuje na to da treba raditi suprotno - prekasno otkriju
da nije dovoljno imati kvalitetan proizvod u rukama. Da bi neki film
stigao do velikih svetskih prestonica, troškovi promocije su preterani:
reklame na celim stranama novina i časopisa, prijemi, medijski
promoteri, promotivna putovanja, sve skuplje ekipe, sofisticirana
oprema za snimanje, radna snaga koje je sve manje. I najgori od svih
problema: neko ko će krajnji proizvod da distribuira.
Uprkos tome, svake godine nastavlja se hodočašće iz jednog mesta
u drugo, zakazuju se datumi, Superklasi je bitno sve sem onog što
se prikazuje na platnu, kompanije žele da plate deseti deo realne cene
da bi ukazali „čast" određenom filmskom radniku i prikažu mu rad na
televiziji, od nekih se zahteva da se ceo njihov materijal preradi tako
da ne vreda porodične vrednosti, od drugih da se ponovo montira, daju
se obećanja (ne uvek ispunjena) da će, ako se potpuno promeni scenario
i investira u određenu temu, ugovor biti potpisan i sledeće godine.
Ljudi čuju, prihvate - jer nemaju izbora. Superklasa izdaje naređenja
u svetu, njeni argumenti su slatki, mekog glasa, finog osmeha,
ali njene odluke su definitivne. Oni znaju. Oni prihvataju ili odbijaju.
Oni imaju moć.
A moć ne sluša nikoga osim sebe. Međutim, nije baš sve izgubljeno.
Kako u fikciji, tako i u stvarnosti, uvek postoji neki heroj.
Morin ponosno gleda: heroj se upravo nalazi pred njom! Veliki
susret koji treba da se desi za dva dana, nakon skoro tri godine truda,
snova, telefonskih razgovora, putovanja u Los Anđeles, poklona,
moljakanja prijatelja iz njene Banke Usluga, intervencije jednog njenog
bivšeg ljubavnika, s kojim se upoznala na kursu glume, koji je na
kraju ipak odlučio daje mnogo sigurnije raditi u uglednom specijalizovanom
časopisu nego rizikovati razum i novac.
„Razgovaraću s njim", rekao je bivši dečko. „Ali Džavits ne zavisi
ni od koga, pa čak ni od novinara koji mogu da promovišu ili da
unište njegove filmove. On je iznad svega toga: već smo hteli da napravimo
reportažu o njemu, da pokušamo da otkrijemo kako je uspeo
da dođe do tolikih bioskopa, ali niko od ljudi s kojima radi nije hteo
da priča o tome. Razgovaraću, ali neću ga pritiskati."
Razgovarao je. Postigao je da Džavits pogleda Podrumske tajne.
Sutradan ju je pozvao i rekao da će se naći u Kanu.
Morin se nije usudila da mu kaže da se nalazi na deset minuta taksijem
od njegove kancelarije: dogovorila je termin u dalekom francuskom
gradu. Nabavila je avionsku kartu za Pariz, zatim ceo dan putovala
vozom da bi stigla na odredište, pokazala vaučer neljubaznom menadžeru
hotela pete klase, smestila se u jednokrevetnu sobu u kojoj je morala
da preskače kofere da bi stigla do kupatila, nabavila je - opet preko
bivšeg dečka - pozivnice za nekoliko zabava druge klase, kao što je
promocija nove vrste votke ili nove linije majica; već je bilo prekasno
da dobije propusnicu s kojom bi mogla da ulazi u Festivalsku palatu.
Potrošila je više nego što joj je budžet dozvoljavao i putovala je
više od dvadeset sati bez prestanka, ali dobiće svojih deset minuta.
Bila je sigurna da će na kraju imati ugovor u rukama i budućnost
pred sobom. Da, filmska industrija prolazi kroz krizu, pa šta? Zar filmovi
(iako malo njih) nisu i dalje veoma gledani? Zar gradovi nisu puni reklama
za nove premijere? O kome pišu časopisi koji se bave poznatima?
0 filmskim glumcima! Morin je znala - ili još bolje, bila je ubeđena daje
smrt bioskopa proglašavana već nekoliko puta i da uprkos tome oni
1 dalje postoje. „Ovo je kraj bioskopima" kada se pojavila televizija.
„Ovo je kraj bioskopima" kada su se pojavili video klubovi. „Ovo je
kraj bioskopima" kada je internet omogućio pristup piratskim sajtovima.
Ali bioskopi su i dalje bili tu, u ulicama ovog malog mediteranskog
grada koji je postao poznat upravo zahvaljujući Festivalu.

Sada je samo trebalo iskoristiti sreću koja joj je pala s neba.
Treba prihvatiti sve, ali baš sve. Džavits Vajld je tu. Džavits je
već video njen film. Tema je imala sve elemente za uspeh: seksualno
iskorišćavanje, dobrovoljno ili nasilno, dobijalo je mnogo prostora
u medijima zbog niza slučajeva koji su odjeknuli u ćelom svetu.
Bio je pravi trenutak da posteri Podrumskih tajni budu izloženi u vitrinama
lanca bioskopa koji on kontroliše.
Džavits Vajld, buntovnik s razlogom, čovek koji je uveo revoluciju
u način na koji filmovi dolaze do široke publike. Samo je glumac
Robert Redford pokušao nešto slično sa svojim Sandens filmskim festivalom
za nezavisne filmove - ali ipak, uprkos decenijama truda,
Redford još nije uspeo da prevazide veliku prepreku koja obrće stotine
miliona dolara u Sjedinjenim Državama, Evropi i Indiji. Džavits
Vajld je, međutim, bio pobednik.
Džavits Vajld, spas za filmadžije, legenda, saveznik manjina, prijatelj
umetnika, novi mecena, koji putem jednog inteligentnog sistema
(koji ni njemu nije bio jasan, ali je znao da funkcioniše) sada
može da dopre do bioskopa širom sveta.
Džavits ju je pozvao na desetominutni sastanak. To je moglo da znači
samo jedno: prihvatio je njen projekat i preostali su samo detalji.
„Pristaću na sve. Apsolutno sve", ponavlja.
Naravno da za deset minuta Morin neće moći da kaže baš ništa o
svemu što se dešavalo u prethodnih osam godina (bolje rečeno, četvrt
njenog života), koliko je radila na produkciji svog filma. Beskorisno
je objašnjavati daje studirala film, režirala nekoliko reklama, snimila
dva kratkometražna filma koji su odlično prošli u bioskopima po
unutrašnjosti ili u njujorškim barovima u kojima su se okupljali alternativni
umetnici i njihovi sledbenici. Daje kuću koju je nasledila od
roditelja stavila pod hipoteku da bi došla do milion dolara, koliko je
potrebno za profesionalnu produkciju. Daje ovo bila njena poslednja
šansa, jer više nije imala kuća da bi ponovila projekat.
Izbliza je pratila karijere svojih prijatelja sa studija koji su se posle
mnogo borbe opredelili za udobni svet sve prisutnijih reklama, ili
za sumorni, ali siguran posao u nekoj od kompanija koje se bave produkcijom
TV serija. Pošto su njeni kratki radovi naišli na dobar prijem,
počela je da mašta o velikim stvarima i odatle pa nadalje, ta stvar
je izmakla njenoj kontroli.
Bila je ubeđena da ima misiju: da za buduće generacije svet pretvori
u bolje mesto za život. Da se udruži s ljudima koji su kao ona, da pokaže
da umetnost nije samo oblik zabave ili razbibrige za društvo koje
je izgubljeno. Da mane i greške lidera učini javnim, da spase decu koja
u ovom trenutku umiru od gladi negde u Africi. Da skreće pažnju javnosti
na ekološke probleme. Da stavi tačku na društvenu nepravdu.
Očigledno daje to bio ambiciozan projekat, ali bila je uverena da
će je njena upornost dovesti do cilja. Zbog toga je morala da pročisti
svoju dušu i uvek je pribegavala četirima moćima koje su je vodile:
ljubavi, smrti, moći i vremenu. Potrebno je voleti, jer nas Bog voli.
Potrebna je svest o smrti - da bismo dobro razumeli život. Potrebno
je boriti se da bismo rasli - ali tako da ne upadnemo u zamku moći
koju smo time stekli, jer znamo da ona ništa ne vredi. Najzad, potrebno
je prihvatiti daje naša duša - iako večna - u ovom trenutku uhvaćena
u mrežu vremena, sa svim njegovim prilikama i ograničenjima.
Uprkos tome stoje uhvaćena u mrežu vremena, mogla je da radi
ono što joj je pričinjavalo zadovoljstvo i ispunjavalo je entuzijazmom.
A snimajući filmove mogla je da ostavi svoj doprinos svetu koji kao
da se dezintegrisao oko nje, da menja stvarnost, da menja ljude.
Kada joj je otac umro, pošto se celog života žalio da nikada nije bio
u prilici da uradi ono o čemu je uvek sanjao, shvatila je veoma važnu
lekciju: do preobražaja dolazi upravo u ovakvim trenucima krize.
Ne bi volela da dočeka kraj života kao on. Ne bi volela svojoj
ćerki da kaže: „Želela sam, u jednom trenutku sam i mogla, ali nisam
imala hrabrosti da sve stavim na kocku". Kada je dobila nasledstvo,
istog trenutka je shvatila da gaje dobila iz jednog jedinog razloga: da
ostvari svoju sudbinu.
Prihvatila je izazov. Za razliku od drugih tinejdžerki, koje su
uvek želele da budu poznate glumice, ona je sanjala da priča priče koje
će buduće generacije voleti da vide, da se uz njih nasmeju i sanjaju.
Njen veliki uzor bio je Građanin Keju: prvi film čoveka s radija
koji je želeo da kritikuje moćnog magnata američke štampe postao je
klasično delo ne samo zbog svoje priče, već i zbog inovativnog i kreativnog
načina nošenja s etičkim i tehničkim problemima tog vremena.
Dovoljan je bio jedan film da njegovo ime postane besmrtno.
„Njegov prvi film."
Moguće je pogoditi iz prve. Iako njegov tvorac, Orson Vels, nikada
posle nije napravio ništa što bi se moglo meriti s ovim filmom.
i
Iako je pao u zaborav (to se dešava) i sada se njegovo delo proučava
samo na kursevima o filmu, sigurno će neko uskoro opet „otkriti"
njegovu genijalnost. Građanin Kejn nije bio jedino nasleđe koje je
ostavio: dokazao je svima daje dovoljan odličan prvi korak da bi do
kraja života dobijao prilike.
Iskoristila bi te prilike. Obećala je sebi da nikada neće zaboraviti
teškoće kroz koje je prošla i od svog života će napraviti nešto što
će ljudski rod učiniti boljim.
Pošto postoji samo JEDAN prvi film, sav svoj trud, svoje molitve
i emotivnu energiju koncentrisala je na samo jedan projekat. Za
razliku od njenih prijatelja koji su stalno slali scenarija, predloge i
ideje, da bi na kraju radili na više stvari odjednom, a da nijedna ne da
rezultate. Morin se dušom i telom posvetila Podrumskim tajnama,
priči o pet časnih sestara među koje upada seksualni manijak. Umesto
da pokušaju da ga preobrate da poveruje u hrišćansko spasenje,
shvataju da je jedini način komunikacije prihvatiti norme koje vladaju
u njegovom izopačenom svetu. Zato odlučuju da mu predaju svoja
tela da bi on kroz ljubav shvatio božansku slavu.
Plan joj je bio jednostavan. Holivudske glumice, ma koliko poznate
bile, obično počinju da gube glavne uloge kada napune trideset
pet godina. I dalje se pojavljuju na stranicama časopisa, viđene su
na dobrotvornim aukcijama, a kada shvate da će stvarno nestati iz
objektiva kamere, počinju da se udaju i razvode, izazivajući javne
skandale - i sve to zbog još nekog meseca, neke sedmice, nekoliko
dana slave. Baš u tom trenutku, kada od proređenih angažmana idu
ka potpunom mraku, novac prestaje da bude bitan: prihvatile bi bilo
šta, samo da se ponovo vide na platnu.
Morin se obratila ženama koje su do pre manje od jedne decenije
bile na vrhu sveta, a sada su osećale kako im se trese tlo pod nogama,
tako da im je očajnički bilo potrebno da se vrate tamo gde su bile. Scenario
je bio dobar; poslat je njihovim agentima koji su tražili apsurdne
honorare i za uzvrat čuli „ne". Njen sledeći korak bio je da svakoj
pokuca na vrata; rekla im je da već ima novac za projekat i sve su na
kraju pristale, ali pod uslovom da jedva postojeći honorar ostane tajna.
U industriji te vrste nemoguće je početi ako se razmišlja skromno.
Ponekad joj se u snovima pojavljivao duh Orsona Velsa: „Pokušaj
nemoguće. Nemoj da počinješ odozdo jer si već dole. Penji se brzo,
pre nego što sklone merdevine. Ako se uplašiš, pomoli se, ali
nastavi dalje." Imala je odličnu priču, prvoklasne glumce i znala je da
mora imati proizvod koji će prihvatiti veliki studiji i distributeri, ali
da u isto vreme to ne srne da je natera da odustane od kvaliteta.
Bilo je moguće i nije smelo biti drugačije - umetnost i komercijalnost
mogu ići ruku pod ruku.
Sve ostalo je nebitno: kritičari koji su poklonici mentalne masturbacije
i koji obožavaju filmove koje niko ne razume. Mah alternativni krugovi
u kojima je uvek ista grupa od desetak ljudi izlazila s projekcija da
bi dočekala zoru po barovima, pušeći i diskutujući o jednoj jedinoj sceni
(kojoj su pridavali značenje koje se verovatno drastično razlikovalo
od onoga što je autor naumio). Režiseri koji drže konferencije za štampu
da bi objasnili ono što publici treba da bude očigledno. Sindikalni skupovi
na kojima se ulaže protest zato što država ne podržava domaći film.
Manifesti objavljeni u „intelektualnim" novinama, plod beskrajnih sastanaka
na kojima su se mogle čuti iste primedbe na račun države što ne
podržava umetnost. Tu i tamo neki članak u tiražnim novinama koji najčešće
čitaju samo oni kojih se članak tiče, ili rodbina i prijatelji.
Ko menja svet? Superklasa. Ljudi koji čine da se stvari dese. Oni
koji utiču na ponašanje, na srca i umove najvećeg mogućeg broja ljudi.
Zato je želela Džavitsa. Zelela je Oskara. Zelela je Kan.
A postoje dotle bilo nemoguće stići demokratskim putem - drugi
samo vole da daju mišljenje o najboljem načinu da se nešto uradi,
ali da nikada ne ulaze u rizik - ona je naprosto uložila sve stoje imala.
Angažovala je ekipu koja je bila slobodna, mesecima prepravljala
scenario, ubedila odlične - i nepoznate - umetničke direktore,
kostimografe i sporedne glumce da učestvuju za neznatan honorar, ali
uz obećanje da će biti viđeni u javnosti. Svi su bili impresionirani
imenima pet glavnih glumica („Budžet mora daje ogroman!"), tražili
su velike honorare na početku, a na kraju bi prihvatali niske zbog
saznanja da je učešće u jednom takvom projektu odlično za njihove
biografije. Morin je toliko bila zaražena idejom, daje izgledalo kao
da joj entuzijazam otvara sva vrata.
Sada je nedostajao poslednji čin, koji treba da napravi presudnu razliku.
Jednom piscu ili muzičaru nije dovoljno da napravi nešto kvalitetno
- neophodno je da to delo ne trune na nekoj polici ili u nekoj fioci.
Neophodna je vid-lji-vost!
Kopiju filma poslala je samo jednoj osobi: Džavitsu Vajldu. Iskoristila
je sve svoje veze. Bila je ponižavana, ali je ipak nastavljala dalje.
Bila je zanemarivana, ali je to nije obeshrabrilo. Bila je maltretirana,
ismevana, izbacivana, ali i dalje je verovala daje moguće, jer je svaku
kap svoje krvi stavila u ono stoje upravo dovršila. Sve dok njen bivši
dečko nije ušao na scenu i Džavits Vajld zakazao sastanak.
Posmatra ga na ručku, sladeći se mislima o trenutku koji će provesti
zajedno, za dva dana. Odjednom vidi da se ukočio i da gleda
uprazno. Jedan od njegovih prijatelja gleda iza njega, gleda na sve
strane, sve vreme s rukom u sakou. Drugi grabi mobilni telefon i histerično
poziva neki broj.
Da li se nešto dogodilo? Sigurno nije; ljudi koji su im bliže i dalje
ćaskaju, piju, uživaju u još jednom festivalskom danu, zabavama,
suncu i lepim telima.
Jedan od prijatelja pokušavao je da ga podigne i pomogne mu da
hoda, ali izgleda da Džavits ne može da se kreće. Verovatno nije ništa.
Sigurno je malo preterao s pićem. Umor. Stres.
Ništa to nije. Stigla je tako daleko, bila je tako blizu i...
U daljini se začula sirena. Sigurno policija krči uvek zagušeni
saobraćaj za neku važnu ličnost.
Jedan od prijatelja prebacuje Džavitsovu ruku sebi preko ramena i
nosi ga ka vratima. Sirena je sve glasnija. Drugi čovek, i dalje s rukom
u sakou, gleda na sve strane. U jednom trenutku pogledi im se sreću.
Džavitsa ka izlazu nosi jedan od dvojice prijatelja i Morin se pita
kako neko ko deluje tako krhko može bez napora da nosi onolikog
čoveka.
Zvuk sirene stiže tačno ispred velike šatre. Do tada je Džavits
već bio nestao s jednim od prijatelja, a drugi je išao prema njoj držeći
šaku još uvek u sakou.
- Šta se desilo? - pita uplašeno. Godine rada s glumcima naučile
su je da samo plaćene ubice imaju kameno lice kao taj tip.
- Ti znaš šta se desilo - čula je reči izgovorene s čudnim naglaskom
koji nije umela da odredi.
- Videla sam da mu je pozlilo. Šta se desilo?
Čovek ne vadi ruku iz sakoa. U tom trenutku Morin dobija ideju
koja možda može ovaj mali incident da pretvori u veliku priliku.
- Mogu li da pomognem? Da li mogu da odem do njega?
Šaka kao da popušta malo, ali oči i dalje prate svaki njen pokret.
- Idem s vama. Poznajem Džavitsa Vajlda. Prijatelji smo.
U trenutku koji je delovao kao večnost, a verovatno je trajao samo
delić sekunde, čovek se okrenuo i brzim koracima krenuo ka Kroazeti,
ne izgovorivši ni reči.
Morinin mozak je radio punom parom. Zastoje rekao da ona zna
šta se desilo? I zastoje odjednom izgubio svako interesovanje za nju?
Ostale zvanice ne primećuju baš ništa - osim što su čule sirenu,
a to su sigurno pripisali dešavanjima na ulici. Ali sirene ne idu dobro
u kombinaciji s radošću, suncem, pićem, kontaktima, lepim ženama,
lepim muškarcima, belim i preplanulim licima. Sirene pripadaju drugom
svetu, u kojem postoje nesreće, srčani udari, bolesti, zločini. Sirene
ne zanimaju nikoga od ljudi koji su tamo bili.
Stišale su joj se misli. Džavitsu se nešto desilo i to je bio poklon
s neba. Trči ka vratima, vidi hitnu pomoć kako s uključenim rotacionim
svetlima i sirenom juri slobodnom trakom.
- To mi je prijatelj! - kaže jednom od telohranitelja na ulazu. -
Gde su ga odveli?
Čovek joj kaže ime bolnice. Ne gubeći vreme na razmišljanje,
Morin potrči da uhvati taksi. Deset minuta kasnije shvata da u gradu
nema taksija, osim onih koje zovu hotelski portiri uz masnu napojnicu.
Pošto nema para kod sebe, ulazi u neku piceriju, pokazuje mapu
koju ima kod sebe i saznaje da treba da nastavi da trči bar još pola
sata do svog cilja.
Celog života je trčala, ovo neće biti ništa novo.

- Dobro jutro.
- Dobar dan - odgovara jedna od njih. - Prošlo je podne.
Baš kao stoje zamišljala. Pet devojaka koje su joj fizički slične.
Sve našminkane, golih nogu, s provokativnim dekolteima, koncentrisane
na svoje telefone i slanje poruka.
Nema razgovora, jer se već prepoznaju kao srodne duše, pošto su
prošle kroz iste teškoće, bez reči prihvatale udarce, suočavale se s
istim izazovima. Sve pokušavaju da veruju da san nema rok trajanja,
da život može da se promeni od danas do sutra, pravi trenutak čeka.
a volja se nalazi na iskušenju.
Sve su verovatno posvađane sa svojim porodicama, koje su uverene
da će im ćerke završiti u prostituciji.
Sve su se već okušale na sceni, iskusile su agoniju i ekstazu nastupanja
pred publikom, saznanje da ljudi drže oči uprte u scenu, osećajući
elektricitet u vazduhu i aplauz na kraju. Sve su nebrojeno puta
zamišljale da će se neko iz Superklase zateći u publici i da će ih posle
predstave potražiti u garderobi s nečim konkretnijim od poziva na
večeru, uzimanja broja telefona ili čestitke za odlično obavljen posao.
Sve su već prihvatile tri ili četiri takva poziva, dok nisu shvatile
da to ne vodi nigde osim u krevet najčešće starijeg čoveka. moćnog,
ali zainteresovanog samo za osvajanje. I skoro po pravilu oženjenog,
poput svih ostalih zanimljivih muškaraca.
Sve su imale mladiće, ali kada bi neko pitao za bračno stanje,
govorile bi: „Slobodna i slobodoumna." Sve su verovale da umeju
da dominiraju situacijom. Sve su na stotine puta čule da su talentovane,
nedostajala im je prava prilika, a tu, pred njima, bila je osoba
koja će potpuno promeniti njihov život. Sve su u to poverovale u nekoliko
navrata. Sve su upale u zamku preteranog samopouzdanja i
smatrale se gospodaricama situacije, sve dok sledećeg dana ne shvate
da se na broj telefona koji su dobile javlja loše raspoložena sekretarica
koja ni za šta na svetu neće prebaciti vezu šefu.
Sve su već pretile da će razglasiti da su prevarene, da će prodati
svoju priču žutoj štampi. Nijedna od njih to nije uradila, jer su još uvek
bile u fazi u kojoj „ne smeju da se zameraju filmskim krugovima".
Moguće je da su jedna ili dve prošle vatreno krštenje s AUsom u
Zemlji Čuda i sada su želele svojim porodicama da dokažu da su sposobnije
nego što ove misle. Uzgred, porodice su već videle svoje ćerke
u reklamama, na posterima ili bilbordima po gradu i posle početnih
svađa, bile su potpuno ubeđene da je sudbina njihovih devojčica samo
jedna:
Sjaj i glamur.
Sve su mislile daje san moguć, da će jednog dana njihov talenat
biti prepoznat, sve dok nisu shvatile da u toj branši postoji samo jedna
magična reč:
„Veze."
Sve su razdelile svoje bukove čim su stigle u Kan. Nisu ispuštale
iz ruku svoje telefone i stalno su ih proveravale, odlazile su tamo
gde je bilo moguće ući, pokušavale da uđu tamo gde je bilo nemoguće,
sanjale su da će ih neko pozvati na večernje zabave, a možda
čak i na najvažniju od svih: u Kongresnu palatu do koje vodi crveni
tepih. Ali taj sanje verovatno bio najteže ostvariv - toliko da to ni same
sebi nisu priznavale, kako osećaj odbačenosti i frustracije ne bi
uništio radost koju su uvek morale da pokažu, čak i kada nisu bile
srećne.
Veze.
Preko mnogih pogrešnih sastanaka, imale bi jedan ili dva koji bi
ih donekle doveli. Zato su i bile tu. Zato što su imale veze, a putem
njih ih je producent s Novog Zelanda pozvao. Nijedna nije pitala zašto;
znale su samo da moraju da budu tačne, jer niko nije imao vremena
za gubljenje, a ponajmanje ljudi iz filmske industrije. Jedino su
one imale vremena na raspolaganju - pet devojaka u čekaonici - bile
su udubljene u svoje telefone i časopise, kompulzivno su slale poruke
da provere da li su pozvane negde tog dana, pokušavale su da
pričaju s prijateljima i nikada nisu zaboravljale da kažu da trenutno
ne mogu da pričaju jer očekuju vrlo važan sastanak s filmskim producentom.
Gabrijelu su prozvali kao četvrtu kandidatkinju. Pokušala je da
pročita pogled prethodne tri devojke koje su bez reči izašle iz kancelarije,
ali sve one bile su... glumice. Sposobne da sakriju bilo kakvo
osećanje radosti ili tuge. Odlučno su odlazile do vrata, sigurnim glasom
poželele ostalim devojkama „srećno", kao da su govorile: „Nemojte
se uzbuđivati, devojke, nemate ništa više da izgubite. Uloga je
moja."
Jedan od zidova u prostoriji bio je prekriven crnim platnom. Po
podu su bili razvučeni kablovi svih vrsta, rasveta je bila prekrivena
žičanom mrežom na kojoj je bila montirana neka vrsta kišobrana s belim
platnom. Tonska oprema, monitori i jedna video kamera. Po ćoškovima
su bile flaše mineralne vode, metalni koferi, stalci, papiri i
jedan kompjuter. Žena od svojih trideset pet godina sedela je na podu
i listala njen buk.
- Užas - kaže, ne podižući pogled. - Užas - ponovi.
Gabrijela ne zna šta da radi. Možda da se pravi da ne čuje, da
ode u stranu, gde grupica tehničara živo razgovara i pali cigaretu za
cigaretom, ili da naprosto stoji tu gde jeste.
- Ova mi je grozna - reče žena.
- To sam ja.
Nemoguće je bilo kontrolisati jezik. Pretrčala je pola Kana da bi
tu stigla, provela dva sata u čekaonici maštajući iznova da će joj se
život zauvek promeniti (iako su ti delirijumi bivali sve kontrolisaniji
i više nije dozvoljavala sebi da se uzbudi kao nekada), i nije joj bilo
potrebno ništa povrh toga što bi je deprimiralo.
- Znam - reče žena ne skidajući pogled s fotografija. - Mora da
su koštale malo bogatstvo. Ima ljudi koji žive od pravljenja bukova,
pisanja biografija, držanja kurseva glume... uostalom, žive od taštine
takvih kao što si ti.
- Ako mislite da su grozne, zašto ste me zvali?
- Zato što nam treba užasna osoba.
Gabrijela se smeje. Žena najzad diže pogled i odmerava je od
glave do pete.
- Sviđa mi se tvoj stil. Ne podnosim vulgarne osobe.
Gabrijelin san ponovo oživljava. Srce je zaigralo.
Žena joj pruža papir.
- Idi do oznake.
Zatim se obraća ekipi:
- Gasite cigarete! Zatvorite prozore da nam se ne mešaju zvukovi!
„Oznaka" je bio krst od žute lepljive trake na podu. Na taj način
svetio nije moralo svaki put da se podešava, a kamera nije morala da
se mrda - glumac je stajao na mestu za koje je oprema bila podešena.
- Ovde je vruće, znojim se. Da li mogu da odem bar do kupatila
da se malo našminkam?
- Nije zabranjeno. Ali kada se vratiš više neće biti vremena za
snimanje. Moramo ovaj materijal da predamo do kraja popodneva.
Verovatno su i sve ostale devojke danas postavile isto pitanje i
dobile isti odgovor. Bolje je ne gubiti vreme - vadi papirnu maramicu
iz tašne i blagim pokretima upija znoj s lica dok se približava
oznaci.
Jedan od pomoćnika staje pred kameru, dok se Gabrijela bori s
vremenom i pokušava bar jednom da pročita šta piše na papiru koji
je dobila.
- Probni snimak broj 25, Gabrijela Seri, Agencija Tompson.
„Dvadeset pet?"
- Snimamo - reče žena s naočarima.
Zavladala je potpuna tišina.
- „Ne, ne mogu da verujem u to što mi pričaš. Niko nije u stanju
da počini zločin bez ikakvog razloga."
- Počni ispočetka. Razgovaraš sa svojim momkom.
- „Ne. Ne mogu da verujem u to što mi pričaš! Niko nije u stanju
da počini zločin tek tako, bez ikakvog razloga."
- Reči „tek tako" nisu u tekstu. Da li misliš da scenarista, koji je
mesecima radio na tom tekstu, nije pomislio da može da upotrebi i
„tek tako"? I da nije odbacio tu ideju jer je shvatio daje bespotrebna,
površna, suvišna?
Gabrijela duboko udahne. Nema više ništa da izgubi osim strpljenja.
Sada će uraditi ono što joj dođe, izaći će odande, otići na plažu,
ili se vratiti da još malo odspava. Mora da se odmori da bi bila u
punoj formi za večernje koktele.
Neki čudan, sladak mir je obuzima. Odjednom se oseća zaštićenom,
voljenom, zahvalnom stoje živa. Nikoje ne primorava da bude
tamo, da ponovo trpi sva ta ponižavanja. Po prvi put, za sve te godine,
bila je svesna svoje moći, za koju nije mislila daje ikada imala.
- „Ne, ne verujem šta mi pričaš. Niko nije u stanju da počini zločin
bez razloga."
- Pređi na sledeću rečenicu.
Ta naredba je bila nepotrebna. Gabrijela bi nastavila i bez toga.
- „Bolje da odemo do doktora. Mislim da ti je potrebna pomoć."
- „Ne" - uzvrati žena s naočarima, koja je igrala „momka".
- ,,U redu. Nećemo kod doktora. Hajde malo da prošetamo, da mi
ispričaš šta se tačno dešava. Volim te. Ako nikome na ovom svetu nije
stalo do tebe, meni jeste."
To je bio sav tekst koji je dobila. Niko ništa nije progovarao. Neka
čudna energija je ovladala prostorom.
- Reci devojci koja čeka da može da ide - naređuje žena s naočarima
jednom od članova ekipe.
Da li je to ono što je mislila da jeste?
- Idi do levog kraja plaže, gde se nalazi marina, to je na kraju
Kroazete, naspram Ale de palmije. Tamo će te čekati čamac tačno u
13:55 da te odvede da se upoznaš s gospodinom Gibsonom. Sada mu
šaljemo snimak, ali on voli lično da upozna ljude s kojima će možda
raditi.
Na Gabrijelinom licu razvukao se osmeh.
- Rekla sam „možda". Nisam rekla ,,s kojima će raditi".
Uprkos tome, osmeh je i dalje tu. Gibson!

Lepa devojka od nekih dvadeset godina ležala je gola između inspektora
Savoja i mrtvozornika na stolu od nerđajućeg čelika.
Mrtva.
- Da li ste sigurni?
Mrtvozornik odlazi do lavaboa, takođe načinjenog od nerđajućeg
čelika. Skida gumene rukavice, baca ih u smeće i odvrće česmu.
- Potpuno. Nema nikakvih tragova droge.
- Sta se onda desilo? Zar je moguće da bi ovakva devojka mogla
da doživi srčani udar?
U prostoriji se čuo samo šum tekuće vode.
„Njima na pamet padaju samo očigledne stvari: droga, srčani
udar i slično."
Pere ruke duže nego stoje uobičajeno - malo neizvesnosti u njegovom
poslu uvek je dobrodošlo. Na ruke nanosi sredstvo za dezinfekciju
i baca u smeće materijal koji je koristio za autopsiju. Zatim
se vraća i moli inspektora da pregleda telo od glave do pete.
- Detaljno, bez stida; vaša profesija podrazumeva da umete da
obratite pažnju na detalje.
Savoj pažljivo ispituje leš. U jednom trenutku kreće šakom prema
ruci devojke da je podigne, ali mrtvozornik ga sprečava.
- Nema potrebe da je dodirujete.
Savojeve oči ispituju nago telo devojke. Do tada je već dosta
znao o njoj - Olivija Martins, roditelji Portugalci, u vezi s mladićem
nedefinisane profesije, čestog gosta kanskih noćnih klubova, koga u
ovom trenutku ispituju daleko odatle. Sudija je odobrio pretres njegovog
stana i pronašli su epruvete sa supstancom THC (tetrahidrokanabinol,
glavni halucinogeni sastojak marihuane, koji danas može da
se popije pomešan sa susamovim uljem, što ne ostavlja nikakav miris
a ima mnogo jači efekat od unošenja pušenjem). Šest koverata sa
po gramom kokaina. Tragovi krvi na čaršavu koji je poslat u laboratoriju
na analizu. Po svoj prilici radi se o sitnom dileru. Poznat policiji,
par puta je bio pritvaran, ali nikada nije bio terećen za fizičko
nasilje.
Olivija je bila prelepa, čak i mrtva. Jake obrve, dečji lik, grudi...
„Ne smem o tome da razmišljam. Ovo mi je posao i ja sam profesionalac."
- Ne vidim baš ništa.
Mrtvozornik se smeška - a Savoj je već blago iznerviran njegovom
arogancijom. Pokazuje prstom na jednu malu, neprimetnu modru
tačku između levog ramena i vrata devojke.
Odmah zatim pokazuje sličnu tačku na desnoj strani grudnog koša,
između dva rebra.
- Mogao bih da počnem s opisivanjem tehničkih detalja, kao što
su opstrukcija vratne vene i karotidne arterije, dok se u isto vreme
vrši sličan pritisak na određeni splet nerava, ali s takvom preciznošću
da može da se izazove potpuna ukočenost gornjeg dela tela...
Savoj ništa nije govorio. Mrtvozornik shvata da nije vreme da
ističe svoju kulturu ili da se šali s ovom pričom. Sažaljeva samog sebe:
smrt je bila deo njegove svakodnevice, stalno je bio okružen leševima
i ozbiljnim ljudima, njegova deca nisu pričala čime im se otac
bavi, a on nikada nije imao zajedničku temu na večerama, jer ljudi ne
podnose da pričaju o sumornim stvarima. Više puta se upitao da li je
odabrao pravo zanimanje.
- Drugim recima: usmrćena je davljenjem.
Savoj i dalje ćuti. Mozak mu je radio punom parom: davljenje nasred
Kroazete po danu? Roditelji su već dali izjave, devojka je izašla
iz kuće s robom - nelegalnom, jer ulični prodavci nisu plaćali porez
državi i zato nisu imali dozvolu da rade.
„Ali to u ovom trenutku nije bitno."
- Međutim - nastavlja mrtvozornik - ima tu nešto zanimljivo.
Kod uobičajenih slučajeva davljenja tragovi ostaju na oba ramena,
to vam je ona klasična scena davljenja kada neko žrtvu uhvati za vrat,
dok se ona batrga pokušavajući da se spase. U ovom slučaju, jedna
od šaka, ili još bolje, jedan jedini prst sprečio je dotok krvi u mozak,
dok je drugi prst učinio da telo bude paralisano, nesposobno da reaguje.
Tako nešto zahteva izuzetnu tehniku i savršeno poznavanje ljudskog
organizma.
- Da li je mogla biti ubijena negde drugde i donesena na klupu
na kojoj smo je našli?
- Da se to desilo, ostali bi tragovi nošenja. To je bila prva stvar
koju sam tražio, pretpostavljajući da ju je ubila jedna osoba. Kako
ništa nisam pronašao, potražio sam tragove nasilnog držanja nogu i
ruku da bih proverio mogućnost daje bilo više prestupnika. Opet ništa.
Osim toga, da ne ulazim mnogo u tehničke detalje, postoje neke
stvari koje se dešavaju u trenutku smrti, koje ostavljaju tragove. Kao
na primer urin i ...
- Šta želite da kažete?
- Da je ubijena tamo gde je nađena. Da je, sudeći prema tragovima
prstiju, samo jedna osoba počinila taj zločin. Daje poznavala
zločinca, jer niko nije prijavio da je pokušavala da pobegne. Da je
sedela s leve strane ubice. Da je ubica obučen za to i da ima veliko
iskustvo u borilačkim veštinama.
Savoj klimne glavom u znak zahvalnosti i brzo se uputi ka vratima.
Usput poziva stanicu u kojoj ispituju mladića.
- Zaboravite na priču s drogom - reče im. - Imate posla s ubicom.
Pokušajte da otkrijete šta zna o borilačkim veštinama. Dolazim.
- Ne - odgovara mu glas s druge strane. - Idi u bolnicu. Mislim
da imamo još jedan problem.

Galeb je leteo iznad plaže u zalivu kada je ugledao miša. Sleteo
je s neba i upitao glodara:
- Gde su ti krila ?
Svaka životinja govori svojim jezikom tako da miš nije razumeo
šta galeb govori; ali primetio je da životinja koja stoji pred njim ima
neke dve čudne stvari koje joj vire iz tela.
„Mora da je bolesna", pomisli miš.
Galeb primeti da miš zuri u njegova krila:
- Jadničak. Napala su ga čudovišta koja su mu ukrala krila i od
čijeg je napada ogluveo.
Dirnut, uzeo ga je u kljun i poneo u šetnju po visinama. „ Barem
će malo da utoli čežnju", mislio je dok su leteli. Zatim ga je, vrlo pažljivo,
spustio na zemlju.
U sledećih nekoliko meseci miš je postao duboko nesrećno stvorenje:
upoznao je visine, video širok i lep svet.
Ali, kako je vreme prolazilo, opet se navikao da bude miš i počeo
je da veruje da je čudo koje mu se desilo u životu bilo samo san.
Bila je to priča iz njegovog detinjstva. Ali sada je on bio na nebu:
video je tirkiznoplavo more, luksuzne jahte, ljude male poput
mrava, šatore razapete na plaži, litice, horizont s leve strane iza kojeg
je bila Afrika sa svim svojim problemima.
Tlo se bliži velikom brzinom. „Kad god je moguće, muškarce
treba gledati s visine", razmišlja. „Tek tada stvarno razumemo koliko
su mali."
Eva deluje kao da joj je dosadno ili daje nervozna. Hamid nikada
nije mogao da dokuči šta se zapravo dešava u glavi njegove žene,
iako su zajedno već više od dve godine. Ali iako je Kan patnja za sve,
ne može da ode odatle pre nego stoje planirano; ona bi trebalo da se
već navikla na sve to, jer se život njenog bivšeg muža nije mnogo
razlikovao od njegovog; večere na koje mora da ide, dešavanja koja
mora da organizuje, stalna putovanja iz zemlje u zemlju, s kontinenta
na kontinent, različiti jezici.
„Da li je uvek bila ovakva ili... nije valjda... da me više ne voli
kao pre?"
Ta misao je zabranjena. Koncentriši se na druge stvari, molim te.
Buka motora nije dozvoljavala da se razgovara, osim putem slušalica
s mikrofonom. Eva ih nije čak ni skinula s ležišta koje se nalazi uz
njeno sedište; čak i daje sada zamoli da ih stavi da bi joj po hiljaditi
put rekao daje ona najvažnija žena u njegovom životu, da će učiniti sve
da joj priušti divnih sedam dana na njenom prvom Festivalu, to sada ne
bi mogao da učini. Sistem komunikacije u kabini tako je podešen da pilot
uvek čuje sve - a Eva ne podnosi javne izlive nežnosti.
Eto njih tu u staklenoj kugli koja skoro da je sletela na mol. Već
može da vidi veliki beli automobil, majbah, najskuplji i najluksuzniji
automobil na svetu. Ekskluzivniji od rols rojsa. Uskoro će sedeti u
njemu, slušati opuštajuću muziku i pred sobom imati posudu sa hladnim
šampanjcem i najkvalitetnijom mineralnom vodom na svetu.
Pogledao je na svoj sat od platine, verifikovanu kopiju jednog
od prvih modela koji se proizvode u jednoj maloj fabrici u Safhauzenu.
Za razliku od žena, koje mogu da troše bogatstva na razne vrste
nakita, ručni sat je jedini nakit koji je dozvoljen muškarcu od ukusa
i samo pravi poznavaoci znaju vrednost tog modela koji se retko pojavljuje
u reklamama luksuznih časopisa.
A to je, u stvari, prava prefinjenost: znati šta od najboljeg postoji,
iako drugi nikada za to nisu čuli.
I raditi najbolje stvari koje postoje, iako te iste stvari drugi naširoko
kritikuju.
Bilo je već skoro dva po podne, evropske berze su se zatvarale, a
njujorški Dau Džons je trebalo da otvori za par minuta. Kada stigne,
pozvaće telefonom - obaviće samo jedan razgovor - da izda uputstva
za taj dan. Zarađivanje novca u „kasinu", kako je zvao investicione
fondove, nije bio njegov omiljeni sport; ali morao je da se pravi da
prati šta rade njegovi menadžeri i finansijski inženjeri. Seik ih je štitio,
podržavao i nadgledao, ali i pored toga bilo je bitno pokazati da
je u toku s dešavanjima.
Dva razgovora i nijedno konkretno uputstvo za kupovinu ili prodaju
akcija. To je zato što mu je energija usmerena na nešto drugo; te
večeri će barem dve glumice - jedna popularna i jedna nepoznata nositi
njegove modele na crvenom tepihu. Naravno da ima pomoćnike
koji mogu sve da završe, ali voli da bude uključen lično, makar i
da bi samog sebe podsetio da je svaki detalj bitan, da nije izgubio
kontakt s osnovom na kojoj je sazidao svoju imperiju. Pored toga,
namerava da za vreme preostalog boravka u Francuskoj maksimalno
iskoristi Evino društvo tako što će je upoznati sa zanimljivim ljudima,
šetati s njom po peščanim plažama, ručati udvoje u nepoznatim
restoranima u okolnim mestima, držati se za ruke i šetati po vinogradima
koje je video dok su leteli.
Uvek je smatrao da ne može da se zaljubi ni u šta osim u svoj posao,
iako je na spisku svojih zavodničkih uspeha imao niz žena na
kojima bi mu baš svako pozavideo. U trenutku kada se Eva pojavila,
u sebi je otkrio drugog čoveka: dve godine su bili zajedno, a njegova
ljubav bila je jača i intenzivnija nego ikada.
Zaljubljen.
On, Hamid Husein, jedan od najpriznatijih modnih kreatora na svetu,
prvi čovek ogromnog međunarodnog konglomerata luksuza i glamura.
On, koji se borio protiv svega i protiv svih, suočio se s predrasudama
o ljudima koji dolaze s Bliskog istoka i različite su vere, upotrebio je
drevnu mudrost svog plemena da bi preživeo, učio i završio na vrhu sveta.
Uprkos pretpostavkama, nije potekao iz bogate porodice koja se davi
u nafti. Otac mu je bio trgovac tkaninama koji je jednog lepog dana
pao u šeiko vu milost jer je naprosto odbio da posluša naređenje.
Kad god bi morao da donese neku tešku odluku, voleo je da se
priseti primera koji je dobio u svojim adolescentskim danima: da kaže
„ne" moćnima, iako se time izlaže ogromnom riziku. Skoro svaki
put to bi bio pravi korak. U retkim slučajevima kada se pokazalo da
je to bio pogrešan korak, uverio se da posledice nisu bile toliko loše
kao što je mislio.
Njegov otac. Nije doživeo da vidi sinovljev uspeh. Njegov otac,
koji se u vreme kada je šeik počeo da kupuje sve placeve u tom delu
pustinje da bi sagradio jedan od najmodernijih gradova na svetu, odvažio
da kaže jednom od njegovih izaslanika:
„Neću da prodam. Već vekovima moja porodica ovde živi. Ovde
smo sahranili svoje mrtve. Ovde smo naučili da preživimo kijamete
i nalete osvajača. Mesto koje nam je Bog poverio da na ovom
svetu pazimo nije za prodaju."
Čitava priča mu se vraća u sećanje.
Izaslanici su ponudili veći iznos. Kako ni to nije urodilo plodom,
vratili su se iznervirani i spremni da urade sve što mogu da bi uklonili
tog čoveka odande. Šeik je postajao nestrpljiv - želeo je da započne
svoj projekat što pre, imao je velike planove, cena nafte skočila
je na svetskom tržištu i novac je trebalo upotrebiti pre nego što se zalihe
potroše i nestanu mogućnosti da se stvori primamljiva infrastruktura
za strana ulaganja.
Ali stari Husein je i dalje odbijao svaki iznos koji bi mu ponudili
za imanje. Sve dok šeik jednog dana nije resio da lično razgovara
s njim.
- Mogu ti ponuditi sve što poželiš - reče trgovcu tkaninama.
- Onda obezbedite odgovarajuće obrazovanje mome sinu. Njemu
je već šesnaest godina i ovde nema nikakvu perspektivu.
- Za uzvrat ćeš mi prodati kuću.
Nastupio je dugačak trenutak tišine iza kojeg je čuo svoga oca kako,
gledajući šeika u oči, izgovara nešto što nikada nije očekivao da
će čuti.
- Vi imate obavezu da obrazujete svoje podanike. A ja ne mogu
da menjam budućnost svoje porodice za njenu prošlost.
Seća se da je u njegovim očima video veliku tugu kada je nastavio:
-Ako moj sin bude mogao da ima bar jednu priliku u životu, prihvatam
vašu ponudu.
Šeik je izašao bez reči. Sutradan je tražio od trgovca da mu pošalje
dečaka na razgovor. Očekivao gaje u palati koju je sagradio pored
stare luke. Mladić je donde stigao prolazeći blokiranim ulicama,
pored ogromnih građevinskih dizalica, radnika koji bez prestanka rade
i čitavih kvartova koje su rušili.
Vladar je odmah prešao na stvar:
- Znaš da želim da kupim kuću tvoga oca. Ostalo je veoma malo
nafte u našoj zemlji i pre nego što izvori presahnu moramo da promenimo
industriju od koje zavisimo i nađemo nove puteve razvoja. Dokazaćemo
svetu da smo sposobni da prodajemo i usluge, a ne samo
naftu. Međutim, da bismo napravili prve korake, moramo da uđemo u
bitne rekonstrukcije, kao stoje, na primer, zidanje dobrog aerodroma.
Potrebno nam je zemljište da bi stranci mogli da zidaju svoje zgrade.
Moj sanje pravičan, moja namera je dobra. Potrebni će nam biti obrazovani
ljudi u oblasti finansija, a ti si čuo moj razgovor s tvojim ocem.
Hamid je pokušavao da sakrije strah; više od deset ljudi prisustvovalo
je audijenciji. Ali njegovo srce već je imalo spreman odgovor
za svako postavljeno pitanje.
- Šta želiš da radiš?
- Da učim visoku modu.
Ljudi su se zgledali. Možda nisu dobro razumeli staje hteo da
kaže.
- Da učim visoku modu. Veliki deo tkanina koje kupuje, moj otac
preprodaje strancima, a oni toj tkanini ustostruče cenu kada je pretvore
u luksuznu odeću. Siguran sam da možemo to da radimo i ovde.
Uveren sam da će moda biti jedan od načina da se prevazidu negativne
predrasude koje ostatak sveta ima prema nama. Ako shvate da
se ne oblačimo kao varvari, bolje će nas prihvatiti.
Ovog puta se čuo žamor medu podanicima. Da li on to govori o
odeći? To je zapadnjačka stvar, a te ljude više zanima kakav je neko
spolja nego iznutra.
- S druge strane, cena koju moj otac plaća je preskupa. Bolje da
mu ostane kuća. Radiću s tkaninama koje ima, a ako Bog Milostivi
tako bude hteo, uspeću da ostvarim svoj san. Baš kao i Vaša Visost,
znam šta mi je cilj.
Dvorani su bez ikakvih simpatija slušali mladića koji prkosi velikom
gospodaru te oblasti i odbija da se povinuje želji sopstvenog
oca. Ali šeik se nasmejao kada je čuo odgovor.
- Gde se uči visoka moda?
- U Francuskoj. U Italiji. Radom uz velike majstore. U stvari,
postoje neki fakulteti, ali ništa ne može da zameni praktično iskustvo.
Veoma je teško, ali ako Milostivi Bog bude tako hteo, uspeću.
Šeik mu je rekao da se vrati predveče. Hamid je prošetao lukom, posetio
bazar, bio je očaran bojama, tkaninama, čipkama - uvek je uživao
u svakom trenutku provedenom tamo. Setio se da će uskoro sve što vidi
biti srušeno i to gaje ražalostilo jer će jedan deo prošlosti i tradicije
biti izgubljen. Da li bi bilo moguće zaustaviti napredak? Da li bi bilo pametno
usporiti razvoj jedne nacije? Setio se mnogih besanih noći u kojima
je uz svetlost svece crtao modele odeće koju nose beduini i uplašio
se da će dizalice i strane investicije uništiti i plemenske običaje.
U zakazano vreme vratio se u palatu. Oko vladara je bilo još više
ljudi.
- Doneo sam dve odluke - reče šeik. - Prva je da ću godinu dana
snositi tvoje troškove. Mislim da imamo dovoljno momaka koje
zanimaju finansije, ali niko mi se do danas nije obratio sa željom da
se bavi modom. Zvuči mi suludo, ali svi kažu da sam i ja lud zbog
mojih snova, ali ipak sam stigao dovde gde sam sada. Stoga ne mogu
da poričem nešto što i sam radim.
,,S druge strane, niko od mojih pomoćnika nema bilo kakav kontakt
s ljudima koje si spomenuo, tako da ću ti plaćati mali džeparac
da ne bi morao da moliš za milostinju po ulicama. Kada se vratiš ovamo,
bićeš pobednik; ti predstavljaš našu zemlju a ljudi treba da nauče
da poštuju našu kulturu. Pre nego što kreneš, treba da naučiš jezike
zemalja u koje ideš. Koji su to jezici?"
- Engleski, francuski i italijanski. Veoma sam zahvalan na vašoj
darežljivosti, ali želja mog oca...
Šeik mu je dao znak da ućuti.
- Moja druga odluka je sledeće: kuća tvoga oca ostaće tamo gde
jeste. U svojim snovima video sam je okruženu oblakoderima, sunce
nije dopiralo do njenih prozora, i on je na kraju morao da se preseli.
Ali kuća će biti sačuvana zauvek. U budućnosti će ljudi, kada me
se sete, govoriti: „Bio je veliki jer je promenio svoju zemlju. A bio je
i pravičan, jer je poštovao pravo trgovca tkaninama. "
Helikopter sleće na kraj mola i više nema vremena za sećanja.
Hamid prvi izlazi i pruža ruku Evi da joj pomogne. Dodiruje joj kožu,
gleda ponosno svoju plavokosu ženu obučenu u belo, čija haljina
reflektuje svetlost sunca koje blista svuda oko njih, dok drugom
rukom pridržava diskretni elegantni šešir blage bež boje. Prolaze između
ukotvljenih jahti s obe strane i idu ka kolima, pored kojih ih već
čeka šofer pridržavajući otvorena vrata.
Drži ženu za ruku i šapuće joj u uvo:
- Nadam se da ti se ručak svideo. To su veliki kolekcionari umetničkih
dela. Vrlo je lepo od njih da su svojim gostima stavili na raspolaganje
helikopter.
- Mnogo mi se svidelo.
Ali Eva je u stvari htela da kaže „Nimalo mi se nije svidelo. Osim
toga, uplašena sam. Dobila sam SMS i znam ko ga je poslao, iako
mi telefon ne prepoznaje broj."
Ulaze u ogroman auto koji opslužuje samo dve osobe; ostatak
prostora je prazan. Klima je podešena na idealnu temperaturu, a muzika
savršena za takve trenutke. On je pita da li želi malo šampanjca.
Ne, samo mineralnu vodu.
- Video sam tvog bivšeg muža juče u hotelskom baru pre nego
što smo otišli na večeru.
- Nemoguće. On nema nikakvog posla u Kanu.
Volela bi daje rekla: „Možda si u pravu, i ja sam dobila poruku.
Bolje da hvatamo prvi avion i odmah odemo odavde."
- Siguran sam.
Hamid primećuje da njegova žena nije raspoložena za razgovor.
Vaspitan je da poštuje privatnost osoba koje voli i tera sebe da misli
o nečem drugom.
Izvinjava se, obavlja onaj telefonski poziv sa svojim agentom
u Njujorku. Strpljivo sluša dve ili tri rečenice, zatim ga ljubazno
prekida u priči o tržišnim kretanjima. Sve to ne traje ni dva
minuta.

Sada zove režisera koga je izabrao za svoj prvi film. On je krenuo
ka brodu da bi se našao s Poznatim - da, našli su devojku za ulogu,
ona treba da se pojavi u dva po podne.
Ponovo se okreće ka Evi; ali ona i dalje deluje kao da joj nije do
priče, pogled joj se gubi u daljini i ne zadržava se ni na čemu. Možda
brine što će imati malo vremena u hotelu: moraće brzo da se presvuče
i da krene na reviju jedne belgijske kreatorice, koja nije mnogo
bitna. Morao je svojim očima da vidi tu manekenku iz Afrike, Jasmin,
za koju njegovi asistenti tvrde da ima idealno lice za njegovu
sledeću kolekciju.
Zeleo je da vidi kako će se devojka nositi s pritiskom koji nosi
modna revija u Kanu. Ako sve bude u redu. u oktobru će biti jedna
od njegovih glavnih zvezda na Nedelji mode u Parizu.
Eva i dalje zuri kroz prozor automobila, ali ne primećuje baš ništa
što se dešava na ulici. Dobro poznaje tog elegantnog gospodina
lepih manira, kreativnog, borbenog, koji sedi pored nje. Znala je da
je želi kao što nijedan muškarac nije želeo jednu ženu, osim onaj koga
je ostavila. Može imati poverenja u njega iako je stalno okružen
najlepšim ženama na svetu. Pored nje je pošten, radan, hrabar čovek
koji se suočio s mnogim izazovima da bi stigao do te limuzine i prilike
da joj ponudi čašu šampanjca ili kristalnu čašu njene omiljene
mineralne vode.
Moćan, sposoban daje zaštiti od bilo kakve opasnosti, osim jedne,
najgore od svih.
Njenog bivšeg muža.
Ne želi da izaziva sumnju sada, tako da ne vadi telefon da ponovo
pročita staje napisao; zna poruku napamet:
„Uništio sam jedan svet za tebe, Kaćuša."
Ne razume poruku. Ali niko drugi na ovom svetu je ne bi tako nazvao.
Učila je sebe da voli Hamida, iako je mrzela stil života kojim je
živeo, zabave na koje je išao, prijatelje koje je imao. Nije sigurna da
je i naučila da ga voli - ponekad ima toliko depresivne faze da pomišlja
i na samoubistvo. Zna samo daje on bio njen spas u trenutku kadaje
mislila daje izgubljena zauvek, bez snage da se iščupa iz zamke
sopstvenog braka.
Pre mnogo godina zaljubila se u anđela. Imao je tužno detinjstvo,
mobilisan je u sovjetsku armiju da se bori u besmislenom ratu u Avganistanu,
vratio se u zemlju koja je počinjala da se raspada i uprkos
svemu tome znao je kako da nadvlada sve teškoće. Vredno je radio,
prolazio kroz veoma napete situacije da bi dobio pozajmice od opasnih
ljudi, probdeo noći razmišljajući kako da ih vrati, bez kukanja je trpeo
korumpirani sistem u kojem je morao da potplati državnog službenika
svaki put kada je tražio dozvolu za novi projekat koji treba da popravi
kvalitet života njegovog naroda. Bio je idealista i emotivac.
Preko dana bio je lider, niko nije dovodio u pitanje njegov autoritet,
jer gaje život vaspitao, a vojna služba uputila u način funkcionisanja
hijerarhijskog sistema. Noću se privijao uz nju i molio je da ga zaštiti,
da ga posavetuje, da se moli da sve prođe kako treba, da uspe da izbegne
mnoge zamke koje mu se svakodnevno javljaju na putu.
Eva gaje milovala po kosi, obećavala da će sve biti dobro, daje
on dobar čovek i da Bog uvek nagradi pravične.
Malo-pomalo, teškoće su uzmicale pred prilikama. Mala firma
koju je osnovao i koja je dugo vapila za ponekim ugovorom, počela
je da raste, jer je on bio jedan od retkih koji su uložili u nešto za šta
niko nije verovao da može da uspe u zemlji koja je još uvek patila od
zastarelih sistema komunikacije. Promenila se Vlada i korupcija se
smanjila. Novac je počeo da stiže - lagano u početku, a kasnije u velikim,
ogromnim količinama. Pored toga, nijedno od njih nije zaboravilo
teškoće kroz koje su prošli i nikada nisu protraćili nijednu
kopejku; davali su priloge u dobrotvorne svrhe i udruženjima ratnih
veterana, nisu se razmetali u velikom luksuzu i maštali su o danu kada
će moći sve da ostave i žive u nekoj kući daleko od sveta. Tada bi
zaboravili da su morali da provode vreme s ljudima koji nisu znali za
etiku i dostojanstvo. Veliki deo vremena prolazio im je na aerodromima,
u avionima i hotelima, radili su osamnaest sati dnevno i godinama
nisu mogli sebi da priušte mesec dana zajedničkog odmora.
Ali imali su zajednički san: doći će trenutak kada će taj frenetični
životni ritam postati davna uspomena. Ožiljci koje je taj period
ostavio biće zalečeni borbom koju su vodili u ime vere i svojih snova.
Na kraju krajeva, ljudski rod - tako je tada verovala - stvoren je
da bi voleo i delio život s voljenom osobom.
I onda je proces počeo da se obrće. Za ugovorima više nisu vapili,
počeli su spontano da se pojavljuju. Jedan ekonomski časopis
objavio je priču o njenom mužu i stavio ga na naslovnu stranu; lokalna
društvena zajednica počela je da šalje pozive za zabave i druge
manifestacije. Počeli su prema njima da se odnose kao prema kralju
i kraljici, a novac je pristizao u sve većim količinama.
Bilo je neophodno prilagoditi se novim vremenima: u Moskvi su
kupili lepu kuću, koja im je pružala sav mogući komfor. Bivši poslovni
partneri njenog muža - koji su mu u početku pozajmili novac i
koji je isplaćen do poslednje pare i pored astronomskih kamata - završili
su u zatvoru iz razloga koji su joj bili nepoznati, a nije ni htela
da ih zna. Pored toga, Igor je angažovao tejohranitelje; prvo ih je bilo
samo dvojica, ratni veterani i drugovi iz Avganistana. Drugi su pristizali
kako se mala firma pretvarala u multinacionalnog giganta koji
otvara filijale u raznim zemljama u sedam vremenskih zona, sa sve
većim i različitijim investicijama.
Eva je provodila dane u trgovinskim centrima ili na čajankama s
prijateljicama, na kojima su uvek razgovarale o istim stvarima. Igor
je hteo dalje.
Uvek dalje, što nije bilo čudno; uostalom, stigao je tu gde jeste
upravo zbog svoje ambicije i neumornog rada. Kada bi ga pitala zar nisu
stigli mnogo dalje od onoga što su planirali, i zar nije trenutak da se
odvoje od svega i ostvare svoj san i žive samo ljubav koju su osećali
jedno prema drugom, on je tražio još malo vremena. Tada je počela da
pije. Jedne noći, posle duge večere s prijateljima zalivene votkom i vinom,
doživela je nervni slom po povratku kući. Rekla je da više ne može
da podnese taj isprazan život, da mora nešto da uradi ili će poludeti.
Igor ju je upitao da li je nezadovoljna onim što ima.
- Zadovoljna sam. Upravo u tome je problem: zadovoljna sam,
ali ti nisi. I nikada nećeš biti. Nesiguran si, plašiš se da ne izgubiš
sve što si osvojio, ne uineš da izađeš iz borbe kada si već uspeo ono
što si naumio. Na kraju ćeš se uništiti, kao što sada uništavaš naš brak
i moju ljubav.
Nije to bio prvi put da na taj način razgovara s mužem; njeni razgovori
su uvek bili iskreni, ali osetila je da više ne može. Više nije
podnosila kupovinu, prezirala je čajanke, mrzela je programe na televiziji
koje je gledala čekajući ga da se vrati s posla.
- Nemoj tako da pričaš. Nemoj da govoriš da uništavam našu
ljubav. Obećavam ti da ćemo uskoro sve ostaviti, strpi se malo. Možda
je vreme da počneš nečim da se baviš, jer ti je ovakav život sigurno
pakao.
Barem je toga bio svestan.
- Sta bi volela da radiš?
Da, možda je tu izlaz.
- Da se bavim modom. Uvek sam o tome maštala.
Suprug joj je odmah ispunio želju. Naredne nedelje pojavio se s
ključevima lokala u jednom od najboljih tržnih centara u Moskvi.
Eva je bila uzbuđena - njen život dobio je novi smisao, dugi dani i
noći iščekivanja gotovi su zauvek. Tražila je pozajmicu i Igor je uložio
koliko god je bilo potrebno da bi ona dobila šansu da postigne
zasluženi uspeh.
Prijemi i zabave - na kojima se uvek osećala kao uljez - dobili
su novu dimenziju; zahvaljujući vezama koje je imala, za samo dve
godine postala je vlasnica najpopularnijeg butika visoke mode u Moskvi.
Iako je s mužem imala zajednički račun i on nikada nije gledao
koliko je trošila, insistirala je da vrati novac koji joj je pozajmio. Počela
je sama da putuje u potrazi za novim modelima i ekskluzivnim
markama. Zaposlila je radnike, ovladala računovodstvom, pretvorila
se - na svoje veliko iznenađenje - u odličnu poslovnu ženu.
Igor ju je svemu naučio. Bio je veliki uzor, primer koji treba slediti.
I baš kada je sve bilo u redu, kada joj je život dobio novi smisao,
Anđeo S vetlosti koji joj je osvetljavao put počeo je da pokazuje znake
neuravnoteženosti.
Bili su u jednom restoranu u Irkutsku, posle vikenda provedenog
u ribarskom selu na Bajkalskom jezeru. U to vreme firma je posedovala
dva aviona i helikopter, tako da su mogli da otputuju gde
god su želeli i da se u ponedeljak vrate kući da započnu radnu nedelju.
Nijedno od njih nije se žalilo što su se malo viđali i malo vremena
provodili zajedno, ali očigledno je bilo da su godine truda i rada
počele da ostavljaju tragove.
Ipak, znali su daje ljubav jača od svega i da su na sigurnom dokle
god su zajedno.
Usred večere uz svetlost sveca jedan prosjak, očigledno pijan,
ušao je u restoran, došao do njihovog stola i seo da razgovara, prekinuvši
dragocen trenutak kada su bili sami, daleko od moskovske užurbanosti.
Nekoliko trenutaka kasnije vlasnik restorana je bio tu,
spreman da odstrani prosjaka, ali Igor gaje zamolio da to ne radi, rekavši
da će se on sam postarati. Prosjak se obradovao, uzeo flašu votke
sa stola i direktno iz nje potegao, počeo je da postavlja pitanja („Ko
ste vi? Kako to da imate para kada smo svi mi ovde siromašni?"), žalio
se na život i državu. Igor je izdržao priču nekoliko minuta.
Zatim se izvinio, uhvatio čoveka za mišku i izveo ga napolje - restoran
se nalazio u ulici koja nije imala ni trotoar. Tu su bila njegova
dva telohranitelja. Eva je kroz prozor videla daje njen suprug samo
razmenio par reči s njima, nešto u stilu „Pazite mi na ženu", i otišao
u sporednu uličicu. Nekoliko minuta kasnije vratio se s osmehom na
licu.
- Ovaj nikome više neće smetati - reče.
Eva je primetila da su mu oči bile drugačije; delovale su kao da
ih je obuzela ogromna radost koja je bila mnogo veća od one koju je
pokazao tokom zajedničkog vikenda.
- Sta si uradio?
Ali Igor je naručio još votke. Oboje su pili do kraja noći - on je
bio nasmejan, razdragan, a ona je odabrala da razume samo ono što
je želela: možda je čoveku dao novac da se reši bede, jer je uvek bio
darežljiv prema onima koji su imali manje.
Kada su se vratili u hotel, prokomentarisao je:
- Naučio sam to još u mladosti, kada sam se borio u nepravednom
ratu, za ideale u koje nisam verovao. Uvek je moguće resiti se
bede zauvek.
Ne, Igor sigurno nije tu. Hamid mora daje nešto pobrkao. Oboje
su ga videli samo jednom, na ulazu zgrade u kojoj su živeli u Londonu,
i to je bilo kada je uspeo da sazna njihovu adresu pa je došao
da preklinje Evu da mu se vrati. Hamid je razgovarao s njim, ali mu
nije dozvolio da ude, preteći da će pozvati policiju. Posle toga, ona
je nedelju dana odbijala da izađe iz kuće pravdajući se glavoboljom,
ali znajući da se Anđeo Svetlosti pretvorio u Apsolutno Zlo.
Ponovo otvara telefon. Ponovo čita poruke.
Kaćuša. Samo jedna osoba je tako zove. I to ona koja živi u njenoj
prošlosti, a terorisaće njenu sadašnjost do kraja života, ma koliko smatrala
daje zaštićena i daleko, da živi u svetu kojem on nema pristup.
Ista osoba koja je po povratku iz Irkutska - kao da se oslobodila
ogromnog pritiska - počela da priča slobodnije o duhovima prošlosti
koji su nastanjivali njegovu dušu.
„Niko, baš niko ne srne da preti našoj intimnosti. Dovoljno smo
vremena utrošili da bismo stvorili pravednije i humanije društvo; ko
ne poštuje naše trenutke slobode treba da bude uklonjen tako da nikada
ne pomisli da se vrati."
Eva se plašila da upita šta znači „tako". Mislila je da poznaje
svog supruga, ali tu i tamo joj se činilo da podvodni vulkan počinje
da se budi i da talasi postaju sve intenzivniji. Setila se nekoliko noćnih
razgovora s momkom koji je nekada u Avganistanu morao da ubija
da bi se odbranio. Nikada u njegovim očima nije videla kajanje ili
grizu savesti:
„Preživeo sam, i jedino je to bitno. Život sam mogao da izgubim nekog
sunčanog popodneva, ili u zoru u planinama prekrivenim snegom,
ili u nekoj od noći kada smo se kartali u šatoru sigurni daje situacija pod
kontrolom. Moja smrt tada ne bi ništa promenila na ovom svetu; bio bi
to samo još jedan statistički podatak za vojsku i orden za porodicu.
„Ali Isus mi je pomogao - uvek sam reagovao na vreme. Pošto
sam prošao najveća iskušenja koja čovek može da doživi, sudbina
mi je dodelila dve najvažnije stvari na svetu: uspeh u poslu i osobu
koju volim."
Jedno je bilo reagovati u samoodbrani, da bi se spasao sopstveni
život, a drugo „ukloniti zauvek" nekog pijanog siromaha koji je
prekinuo večeru i koga je vlasnik restorana lako mogao da odstrani.
Ta scena joj nije izlazila iz glave; odlazila je u svoj butik ranije, a
kod kuće bi do kasno provodila vreme za kompjuterom. Htela je da
izbegne jedno pitanje. Uspela je da se kontroliše nekoliko meseci tokom
kojih je život tekao uobičajeno: putovanja, sajmovi, večere, sastanci,
dobrotvorne aukcije. U jednom trenutku čak je mislila da je
pogrešno razumela suprugove reči u Irkutsku i krivila sebe stoje bila
tako površna pri donošenju zaključka.
Kako je vreme prolazilo, to pitanje je prestalo da gubi na značaju,
sve do dana kada su u Milanu bili na gala večeri u jednom od najluksuznijih
restorana u tom gradu, koja se završavala dobrotvornom
aukcijom. Svako od njih bio je u Milanu iz sopstvenih razloga: on da
dogovori detalje nekog ugovora se jednom italijanskom firmom, a
Eva da prisustvuje Nedelji mode, kada je planirala i da nabavlja robu
za svoj butik u Moskvi.
Ono što se desilo usred Sibira, ponovilo se u jednom od najsofisticiranijih
gradova u svetu. Ovog puta im je jedan njegov prijatelj,
takode pripit, bez pitanja seo za sto i počeo da zbija neslane šale, govoreći
oboma nepristojne stvari. Eva je primetila da je Igor počeo
snažno da steže escajg koji je držao u ruci. Na najljubazniji mogući
način, zamolila je poznanika da ode. Do tada je već bila popila nekoliko
čaša asti spumantea, kako Italijani nazivaju ono što se nekada
zvalo „šampanjac". Upotreba te reči je zabranjena zbog takozvanog
„registrovanog domena": šampanjac je belo vino koje sadrži određenu
bakteriju koja putem rigorozno nadgledanog procesa kontrole kvaliteta
počinje da stvara gasove u flaši kako vino sazreva - najmanje
petnaest meseci - a ime je dobilo po regiji u kojoj je proizveden. Spumante
je bio isto to, ali evropski zakon ne dozvoljava da se koristi
francusko ime jer se vinogradi nalaze u drugoj oblasti.
Razvio se razgovor o piću i zakonima, dok je ona pokušavala da
odagna pitanje na koje je već bila zaboravila, a sada se vraćalo svom
snagom. Pili su uz razgovor. Sve dok jednog trenutka nije izgubila
kontrolu i upitala:
- Šta ima loše u tome što neko malo zaboravi na lepo ponašanje
i dode da nam smeta?
Igorov glas je promenio ton.
- Retko putujemo zajedno. Naravno, uvek razmišljam o svetu u kojem
živimo: davimo se u lažima, više verujemo nauci nego duhovnim
vrednostima, primoravamo sebe da dušu hranimo stvarima koje nam
društvo nameće kao bitne, dok malo-pomalo umiremo jer smo svesni šta
se oko nas dešava, znamo da moramo da radimo stvari koje nismo planirali
i pored svega toga nismo sposobni da ostavimo sve to i posvetimo
svoje dane i noći pravoj sreći: porodici, prirodi, ljubavi. Zašto? Zato
što smo primorani da završimo ono što smo započeli da bismo ostvarili
željenu finansijsku stabilnost, koja će nam omogućiti da ostatak svojih
života posvetimo jedno drugom. Zato što smo odgovorni. Znam da
ti ponekad misliš da previše radim: to nije istina. Gradim našu budućnost
i uskoro ćemo biti slobodni da sanjamo i živimo svoje snove.
Finansijska stabilnost bila je nešto što im sigurno nije nedostajalo.
Nisu imali čak ni dugova, tako da su tog trenutka mogli da ustanu od
stola samo sa svojim kreditnim karticama i napuste svet koji je Igor navodno
prezirao i počnu iz početka, ne pomišljajući na novac kao prepreku.
Mnogo puta je već s njim o tome razgovarala i Igor je svaki put
ponavljao ono stoje rekao te večeri: fali još malo. Uvek je falilo još to
malo. Osim toga, ovo nije trenutak da razgovaraju o svojoj budućnosti.
- Bog je na sve mislio - nastavi on. - Zajedno smo jer je On tako
hteo. Bez tebe ne bih stigao tako daleko, iako i dalje ne razumem
tvoj značaj u svom životu. On nas je spojio i pozajmio mi Svoju moć
da te štitim kad god to bude potrebno. Naučio me je da se sve odvija
po planu; moram ga poštovati do najsitnijih detalja. Da nije tako,
poginuo bih u Kabulu ili bih umro od bede u Moskvi.

Tada je spumante, ili šampanjac, pokazao šta ume, nezavisno od
toga kako ga zovu.
- Sta se desilo s onim prosjakom usred Sibira?
Igor nije mogao da se seti o čemu ona priča. Eva mu je prepričala
deo koji je znala, koji se dešavao u restoranu.
- Volela bih da znam ostatak.
- Spasao sam ga.
Odahnula je.
- Spasao sam ga od bednog života bez perspektive, na strašnim
hladnoc'ama, tela koje se polako raspadalo od alkohola. Učinio sam
da njegova duša može da krene ka svetlosti, jer u trenutku kada je
ušao u restoran da upropasti našu sreću, shvatio sam da se u njegov
duh uselio Maligni.
Eva je primetila da joj srce jako udara. Nije morala da traži da kaže
„ubio sam ga". Bilo je jasno.
- Bez tebe ne postojim. Bilo šta, bilo ko, da pokuša da nas razdvoji
ili upropasti to malo zajedničkog vremena koje imamo u ovom
periodu naših života treba da dobije ono stoje zaslužio.
Ili možda želi da kaže: treba da umre. Da li se to i ranije dešavalo
a da ona nije primećivala? Pila je sve više i više, dok je Igor ponovo
počeo da se opušta: kako nije ni pred kim otvarao dušu, uživao je
u svakom njihovom razgovoru.
- Govorimo istim jezikom - nastavi. - Imamo iste poglede na svet.
Savršeno se dopunjujemo i to savršenstvo je dozvoljeno samo onima
koji ljubav stavljaju iznad svega. Ponavljam: bez tebe ne postojim.
„Pogledaj ovu Superklasu koja nas okružuje, koja smatra daje tako
bitna, da ima društvenu svest, koja plaća ogromne sume za bezvredne
predmete na dobrotvornim aukcijama koje se kreću od
„prikupljanja sredstava za spas raseljenih lica u Ruandi" do „dobrotvorne
večere za očuvanje kineskih panda". Njima su pande i gladni
ljudi isto; osećaju se posebnim, iznad prošeka, jer čine nešto korisno.
Da li su nekada bili u borbi? Ne: oni izazivaju ratove, ali se u njima
ne bore. Ako postignu dobar rezultat, primaju sve čestitke. Ako je rezultat
loš, drugi su krivi. Oni sebe vole."
- Ljubavi, htela bih nešto drugo da te pitam...
U tom trenutku voditelj se penje na binu i zahvaljuje svima što
su došli. Prikupljena sredstva biće upotrebljena za kupovinu lekova
neophodnih u izbegličkom kampu u Africi.
- Da li znaš šta on nije rekao? - nastavi Igor, kao da nije čuo šta
je kazala. - Da će samo deset odsto ukupnog iznosa stići do destinacije.
Ostatak će biti upotrebljen da se plati ovo dešavanje, večera, reklama,
ljudi angažovani za organizaciju - ili još bolje - oni koji su
imali „briljantnu ideju", i to sve po astronomskim cenama. Koriste sirotinju
da bi se bogatili.
- Šta onda ovde tražimo?
- Moramo da se pojavljujemo na ovakvim mestima. To je deo
mog posla. Nemam nameru da spašavam Ruandu ili da šaljem lekove
izbeglicama - ali toga sam svestan. Ostatak javnosti novcem spira
krivicu sa svoje duše i pere savest. Dok su tamo još ratovali i dok
je genocid bio u toku, finansirao sam malu vojsku koju sam sastavio
od prijatelja i oni su sprečili ubijanje više od dve hiljade pripadnika
plemena Hutu i Tutsi. Da li sam ti već pričao o tome?
- Ne. nikad.
- Nema ni potrebe. Znaš i sama kako se brinem za druge.
Aukcija počinje malim koferom Luj Viton. Plaćen je deset puta
više nego što košta u redovnoj prodaji. Igor sve to posmatra bez ikakve
reakcije, dok ona ispija još jednu čašu i pita se da li da postavi to
pitanje.
Jedan primenjeni umetnik oslikava platno dok igra uz zvuke pesme
koju peva Merilin Monro. Ponude skaču iz trenutka u trenutak
- dostižu centi garsonjere u Moskvi.
Još jedna čaša. Još jedan prodat predmet. Još jedna apsurdna
cena.
Te noći je toliko popila da su morali daje odnesu do hotela. Pre
nego što ju je stavio u krevet, dok je još uvek bila pri svesti, najzad
je skupila hrabrost:
- Šta ako te jednog dana napustim?
- Pij manje sledeći put.
- Odgovori mi.
- To se nikada neće desiti. Naš brak je savršen.
Glava joj se odjednom razbistrila, ali svesnaje da u pijanstvu
ima opravdanje, tako da glumi da je još manje pri svesti.
- Dobro... ali šta ako se to ipak desi?
- Uspeo bih da te vratim. Znam kako da postignem stvari koje želim.
Pa makar morao da uništim čitave univerzume.
- A ako ja nađem nekog drugog?
Pogled mu je uprkos svemu ostao dobronameran.
- I da legneš u krevet sa svim muškarcima ovog sveta, moja ljubav
je jača.
Od tog trenutka, ono što je u početku delovalo kao idila, počelo
je da se pretvara u noćnu moru. Bila je udata za monstruma, ubicu.
Kakva je to priča o plaćeničkoj vojsci koja rešava rat između plemena?
Koliko lije ljudi ubio da ne bi ometali mir njihovog bračnog života?
Naravno da je mogla sve da pravda učestvovanjem u ratu,
traumama, teškim situacijama kroz koje je prošao; ali mnogi drugi su
prošli isto to i nisu umislili da sprovode Božansku Pravdu, da sprovode
Veliki Uzvišeni Plan.
- Nisam ljubomoran - ponavljao je Igor kada je odlazio na službeni
put. - Zato što znaš koliko te volim i zato što znam koliko me
voliš. Nikada se neće desiti ništa što može da poremeti ravnotežu našeg
zajedničkog života.
Sada je bila sigurnija nego ikad: to nije ljubav. Bilo je to nešto
morbidno, što se od nje očekivalo da prihvati i do kraja života živi
kao zarobljenica osećaja užasa.
Ili da pokuša da se oslobodi stoje pre moguće, čim se ukaže prilika.
Ukazalo ih se nekoliko. Ali najuporniji, najistrajniji bio je upravo
čovek s kojim nije mogla da zamisli da ima bilo kakvu ozbiljnu
vezu. Kreator koji je zasenjivao svet mode, koji je postajao sve poznatiji
i koji je dobijao ogromne sume novca od svoje zemlje da bi
svet mogao da shvati da „nomadska plemena" imaju čvrst sistem
vrednosti i da ima tu još nečega osim terora koji je nametnula religiozna
manjina. Čovek koji je svakim danom sve više imao svet mode
pod nogama.
Na svakom sajmu na kojem bi se sreli, on je bio u stanju da ostavi
sve, da otkaže ručkove i večere, samo da bi bili neko vreme zajedno,
na miru, zaključani u hotelskoj sobi, a da u mnogo slučajeva
nisu ni vodili ljubav. Gledali su televiziju, jeli, ona je pila (on nikada
nije okusio ni kap alkohola), šetali parkovima, ulazili u knjižare,
razgovarali s neznancima, pričali malo o prošlosti, nimalo o budućnosti
i mnogo o sadašnjosti.
Odolevala je koliko je mogla, nije bila, i nikada neće biti zaljubljena
u njega. Ali kada joj je predložio da ostavi sve i preseli se u
London, istog trenutka je prihvatila. Bio je to jedini izlaz iz ličnog
pakla.
Nova poruka joj upravo stiže. Nemoguće; godinama već nemaju
nikakav kontakt.
„Uništio sam još jedan svet zbog tebe, Kaćuša."
- Ko ti je poslao poruku?
- Nemam predstavu. Nema identifikaciju broja.
A želela je da kaže: „Prestrašena sam."
- Stižemo. Ne zaboravi da imamo malo vremena.
Vozač mora da manevriše limuzinom da bi ih dovezao do ulaza
u hotel Martinez. Sa svake strane, iza metalne ograde koju je postavila
policija, ljudi svih godišta po ceo dan stoje iščekujući da uživo
izbliza vide nekog od poznatih. Slikaju svojim digitalnim aparatima,
prepričavaju doživljaje prijateljima, kače slike u okviru svojih virtuelnih
zajednica na internetu. Smatraju da se dugo čekanje isplatilo
ako dozive taj jedan jedini trenutak uspeha: videti glumicu, glumca,
ili televizijskog spikera.
lako fabrika živi od njih, nije im dozvoljeno da se približe; obezbeđenje
je postavljeno na strateške tačke i u hotel ne može da ude niko
ko nema dokaz daje u hotelu odseo ili da u njemu ima sastanak.
Gosti moraju da pokažu magnetnu karticu koja služi kao ključ od sobe;
ako je nemaju, obezbeđenje ih pred svima vraća nazad. Ukoliko
neko ide u hotel na poslovni sastanak ili ima poziv na piće, moraju
obezbedenju da kažu s kim se nalaze, da bi zatim pred gomilom znatiželjnih
pogleda čekali proveru: laž ili istina. Čovek iz obezbedenja
radio-stanicom poziva recepciju, deluje da odgovora nema čitavu
večnost, i najzad, nakon javnog poniženja - pristup je odobren.
To naravno, ne važi za one koji stižu limuzinom.
Oboja vrata na majbahu se otvaraju - jedna otvara vozač, a druga
portir hotela. Foto-aparati se usmeravaju ka Evi i počinju da sevaju
blicevi; iako niko ne zna koje ona, ako je odsela u Martinezu, ako
je stigla luksuznim automobilom, mora daje važna osoba. Možda je
ljubavnica čoveka koji je s njom stigao - u tom slučaju, ako on klije
vanbračnu vezu, uvek postoji mogućnost da se fotografije pošalju nekom
trač časopisu. Ili, ko zna, možda je ta plavokosa lepotica strana
zvezda koja još nije poznata u Francuskoj? Kasnije možda pronađu
njeno ime u nekom od „pipi" časopisa i tada će im biti drago što su
bili na nekoliko metara od nje.
Hamid posmatra poveliku grupu ljudi koja se tiska iza gvozdene
ograde. Nikada nije mogao da razume ovaj običaj jer je odgajan u
okruženju u kojem se takve stvari ne dešavaju. Jednom je upitao prijatelja
čemu toliko interesovanje:
- Nemoj misliti da si uvek pred obožavateljima - odgovorio mu
je prijatelj. - Od kad je sveta i veka, čovek veruje da će biti blagosloven
ako se nade u blizini nečeg nedostižnog i misterioznog. Zbog
toga postoje hodočašća u potrazi za guruima i svetim mestima.
- U Kanu?
- Na bilo kojem mestu gde nedostižna poznata ličnost može da
se pojavi, makar izdaleka; mahanje te osobe u znak pozdrava može
se porediti s prskanjem ambrozije i mane božanstva po glavama svojih
obožavalaca.
„Sve ostalo je isto. Spektakularni muzički koncerti liče na velike
religiozne skupove. Gomile ljudi koje stoje ispred pozorišta u kojem
se igra velika premijera, samo da bi videli Superklasu kako
dolazi i odlazi. Mase ljudi koji odlaze na fudbalske stadione da bi
gledali grupu muškaraca kako trče za loptom. Idoli. Ikone, oni su postali
ikone, slične onima koje možemo videti u crkvama, obožavaju
ih tinejdžeri u svojim sobama, domaćice, pa čak i industrijski magnati
koji poznatima zavide, iako i oni sami poseduju ogromnu moć.
„Postoji jedna razlika, ipak: u ovom slučaju publika je vrhovni
sudija koji danas aplaudira, a sutra želi da, u prvom trač časopisu na
koji naiđe, vidi ili čuje nešto šokantno o svom idolu. Tada mogu da
kažu: 'Jadan. Sreća da nisam kao on.' Danas obožavaju, a sutra kamenuju
i razapinju bez ikakvog osećaja krivice."

Za razliku od svih ostalih devojaka koje su tog jutra došle na posao
i koje su pokušavale da dosadu petočasovne pauze između friziranja,
šminkanja i modne revije ubiju uz pomoć svojih ajpoda i
mobilnih telefona, Jasmin se udubila u još jednu knjigu. U knjigu odlične
poezije.
U dva se put u zlaćanoj šumi račvao,
I žao mi bi što ne mog 'doh oba slediti
A ostati jedan ja, i dugo sam stajao
Gledajuć' niz prvi što sam dalje mogao
Do krivine u rastinju, gde je nestajao;
Krenuh tad drugim, nimalo drukčim,
Al' nečim me ipak privuče više,
Jer zarast 'o je bio i tražio gaz;
Iako su ih putnici mnogi
Zaista skoro ugazili isto.
I oba tako prostirahu se tog jutra
Prekriveni lišćem koje korak ne taknu.
Avaj, ostavih prvi za dan drugi!
Iako znajuć' da put ka putu vodi,
Tad posumnjah da ću se ikad vratiti.
Pričaću ovo uz uzdah negde
Kad mnogo godina prođe:
Put se u šumi račvao u dva,
A ja - krenuh kojim se manje išlo
I to je bila razlika sva. *
Izabrala je put kojim se rede ide. Platila je visoku cenu, ali vredeloje.
Stvari su se dešavale u pravo vreme. Ljubav je naišla kada joj
je bila najpotrebnija i još uvek je trajala. Radila je svoj posao zbog
ljubavi, s ljubavlju, za ljubav.
Ili, još bolje, za nju.
Jasmin se u stvari zove Kristina. U njenoj biografiji stoji da ju je
otkrila Ana Diter, kada je boravila u Keniji, ali namerno je izbegavala
detalje o detinjstvu, ostavljajući prostora za priču o napaćenom
i gladnom detinjstvu usred građanskih ratova. Istina je da se, iako je
crnkinja, rodila u starom belgijskom gradu Antverpenu. Roditelji su
joj pobegli od neprestanih sukoba plemena Hutu i Tutsi u Ruandi.
Kada je imala šesnaest godina, dok je jednog vikenda pomagala
majci u još jednom u nizu spremanja tuđih kuća, prišao im je čovek,
izvinio se i predstavio kao fotograf.
- Vaša ćerka poseduje jedinstvenu lepotu - rekao je. - Voleo bih
da radi sa mnom kao foto-model.
- Vidite li ovu torbu koju nosim? U njoj je materijal za čišćenje;
radim dan i noć da bi ona mogla da se upiše u dobru školu i jednog
dana dobije diplomu. Tek joj je šesnaest godina.
- To je idealan uzrast - reče fotograf pružajući devojci vizitkartu.
- Ako se predomisliš, javi mi se.
Nastavile su svojim putem, ali majka je primetila daje ćerka sačuvala
karticu.
- Ne veruj. To nije tvoj svet; žele samo da te odvedu u krevet.
Nije bilo potrebe da komentariše - iako su joj devojčice iz razreda
uvek zavidele, a dečaci se lomili oko nje s kim će da ide na žurku,
bila je svesna svog porekla i ograničenja.
Nije promenila mišljenje ni kada joj se isto to desilo po drugi put.
Samo stoje ušla u poslastičarnicu, jedna starija žena prokomentarisala
je njenu lepotu i rekla joj da se bavi modnom fotografijom. Zahvalila
se, uzela vizitkartu i obećala da će se javiti - što uopšte nije nameravala
da uradi, iako je to bio san svih devojaka njenih godina.
Pošto se ništa ne dešava samo dva puta, tri meseca kasnije stajala
je ispred izloga radnje s preskupom odećom, kada je jedna osoba
izašla i prišla joj.
- Devojko, čime se baviš?
- Treba da me pitate čime ću se baviti. Biću veterinarka.
- Na pogrešnom si putu. Da li bi želela da radiš za nas?
- Nemam vremena da prodajem odeću. Kad imam vremena, pomažem
mami u njenom poslu.
- Ne predlažem ti da prodaješ bilo šta. Voleo bih da te slikamo
za našu kolekciju.
Ti susreti ne bi predstavljali više od simpatičnih uspomena jednog
dana, kada se uda, dobije decu, i bude zadovoljna svojim poslom
i ljubavlju, da se par dana kasnije nije desilo još nešto.
Bila je s prijateljima u noćnom klubu, igrala je i bila srećna što
je živa, kada je grupa od desetak mladića ušla uz veliku viku. Njih devetorica
imali su batine u koje su bili pozabadani žileti i vikali su da
se svi sklone. Odmah je nastala panika, ljudi su se rastrčali, Kristina
nije tačno znala šta da radi, iako joj je instinkt govorio da se ne mrda
i da gleda u drugu stranu.
Ali nije mogla da pomeri glavu, videla je kada je deseti momak
prišao jednom od njenih drugova, izvadio nož iz džepa, uhvatio ga s
leda i preklao ga. Kako je došla, grupa je i otišla, dok su ostali vrištali,
trčali, sedeli na patosu i plakali. Nekolicina je prišla žrtvi u pokušaju
da je spasu, iako su znali da je već kasno. Drugi su, kao i
Kristina, samo posmatrali scenu u šoku. Poznavala je momka koji je
ubijen, znala je i koje ubica i staje motiv zločina (tuča koja je izbila
u baru malo pre nego što su došli u klub), ali osećala se kao da lebdi
medu oblacima, kao daje sve to san i da će se uskoro probuditi sva
oznojena, ali srećna zbog saznanja da noćne more imaju kraj.
Ovo nije bio san.
Posle nekoliko minuta bila je ponovo na zemlji i vikala da neko
učini nešto, vikala da niko ništa ne čini, vikala a da ni sama nije znala
zašto, a njeni uzvici kao da su činili ostale još nervoznijim, mesto
se pretvorilo u potpuni pandemonijum. policija je upravo ušla s oružjem
u rukama, medicinsko osoblje, detektivi koji su sve mladiće poredali
uza zid i počeli odmah da ispituju, tražili su dokumenta,
telefone, adrese. Koje to uradio? Zašto? Kristina nije uspela ništa da
kaže. Leš prekriven čaršavom iznesen je iz kluba. Medicinska sestra
joj je na silu dala lek, uz objašnjenje da ne srne da vozi kući, već da
uzme taksi ili neki javni prevoz.
Rano ujutru sledećeg dana kućni telefon je zazvonio. Majka je bila
resila da provede dan s ćerkom, koja je delovala potpuno odsutno.
Policija je insistirala da razgovara s njom lično - rekli su da mora da
se pojavi u stanici pre podneva i da potraži određenog inspektora.
Majka je odbila. Policija je pripretila: nisu imale izbora.
Došle su u dogovoreno vreme. Inspektor ju je pitao da li poznaje
ubicu.
Majčine reči su joj odjekivale u glavi: „Nemoj im ništa reći. Mi
smo imigranti, crnci, oni su beli, oni su Belgijanci. Pronaći će te kada
izađu iz zatvora."
- Ne znam ga. Nikada ranije ga nisam videla.
Znala je da izgovarajući te reči potpuno gubi ljubav prema životu.
- Naravno da ga poznaješ - uzvratio je policajac. - Ne brini, bezbedna
si. Uhapsili smo skoro čitavu grupu, samo su nam potrebni
svedoci za suđenje.
- Ne znam ništa. Bila sam daleko kada se to desilo. Nisam videla
ko je to uradio.
Inspektor je u očaju odmahivao glavom.
- Moraćeš to da ponoviš na sudu - reče. - Samo da znaš da krivokletstvo,
iliti laganje suda, može da ti donese istu zatvorsku kaznu
koju mogu da dobiju ubice.
Nekoliko meseci kasnije pozvana je na suđenje; optuženi mladići
su svi bili tamo sa svojim advokatima i delovalo je kao da ih cela
ta situacija i dalje zabavlja. Jedna od devojaka koje su bile u klubu
pokazala je na ubicu.
Došao je red na Kristinu. Tužilac je tražio da pokaže osobu koja
je prerezala grkljan njenom drugu.
- Ne znam koje to bio - ponovila je.
Ona je crnkinja. Ćerka imigranata. Učenica s državnom stipendijom.
Sve što je tada želela bilo je da povrati volju za životom, da
poveruje da ima budućnost. Nedeljama je buljila u plafon svoje sobe,
bez volje za učenjem ili bilo čim drugim. Ne, svet u kojem je do
tada živela više joj nije pripadao: sa šesnaest godina je naučila, na
najgori mogući način, da nije u poziciji da se bori za sopstvenu bezbednost
- morala je da napusti Antverpen kako zna i ume, da proputuje
svetom, povrati snagu i radost življenja.
Mladići su pušteni zbog nedostatka dokaza - potrebno je da dva
svedoka potvrde tužbu da bi optuženi bili osuđeni za zločin koji su
počinili. Na izlazu iz suda Kristina je okrenula brojeve telefona sa
vizitkarti koje je dobila od fotografa i zakazala je sastanak. Odande
je otišla direktno u prodavnicu visoke mode čiji vlasnik je razgovarao
s njom.
Ništa nije uradila - prodavačice su joj rekle da vlasnik ima nekoliko
prodavnica širom Evrope, daje prezauzet, i da nemaju ovlašćenje
da daju njegov broj telefona.
Ali fotografi imaju dobro pamćenje, tako da su je se odmah setili
i zakazali viđenje.
Kristina se vratila kući i rekla majci staje odlučila. Nije tražila,
nije pokušala daje ubedi, jednostavno je rekla da želi da napusti grad
zauvek.
A jedina prilika koju je imala bila je da prihvati posao manekenke.
Jasmin ponovo gleda oko sebe. Do revije ima još tri sata, manekenke
jedu salate, piju čaj, pričaju gde će da idu posle. Bile su iz raznih
zemalja, u prošeku su imale devetnaest godina, koliko i ona, i
bile su zaokupljene samo sa dve stvari: da tog dana ugovore novi angažman
ili da nađu bogatog muža.
Odlično poznaje navike svake od njih: pre nego što legnu da spavaju,
na lice nanose nekoliko krema za čišćenje pora da bi održale
vlažnost kože - i na taj način svoj organizam čine zavisnim od spoljnih
elemenata kako bi zadržao idealnu toničnost. Kada se probude
masiraju telo s još krema, još hidratantnih sredstava. Zatim popiju
solju crne kafe bez šećera propraćenu fibroznim voćem - kako bi
hrana koju tokom dana unesu u organizam brzo prošla kroz creva.
Onda, pre nego što izađu da traže posao, rade neki tip vežbi - najčešće
su to vežbe istezanja mišića. Suviše je rano za gimnastiku, u protivnom
bi njihova tela poprimila muške konture. Penju se na vagu tri
do četiri puta dnevno - većina vage nosi kao deo prtljaga od koga se
nikada ne rastaju, zato što ne spavaju uvek u hotelima, već ih smeštaju
i po pansionima. Padaju u depresiju svaki put kada kazaljka pokaže
da su dobile neki gram više.
Majke ih prate kad god je to moguće, jer većina ima između sedamanest
i osamnaest godina. Nikada ne priznaju da su zaljubljene u
nekoga - iako skoro sve jesu - jer ljubav čini da putovanja budu duža
i teža, a kod momaka izaziva čudan osećaj da gube voljenu ženu (ili
devojčicu'?). Da, misle na novac, u prošeku zarađuju 400 evra dnevno,
što je zavidna plata za nekoga ko najčešće još nema godina ni da
polaže vozački ispit. Ali san ide mnogo dalje: sve su svesne da će ih
uskoro potisnuti nova lica, nove tendencije, tako da moraju da dokažu
da se njihov talenat ne ograničava samo na šetnju modnom pistom.
Stalno traže od svojih agencija da im obezbede odlaske na audicije
kako bi pokazale da bi mogle da budu i glumice, što im je veliki san.
Agencije im, naravno, odgovaraju potvrdno, ali dodaju i da treba
malo da sačekaju, da su tek na početku karijere. Pravo stanje stvari je
da oni nemaju nikakve kontakte van sveta mode, zanima ih samo da
uzmu dobru proviziju, da se dobro nose s konkurencijom drugih agencija
- tržište nije baš toliko ogromno. Bolje je što pre iscediti sve što
se može, pre nego što manekenka napuni dvadeset godina - uzrast kada
će njena koža biti uništena preteranom upotrebom krema, njeno telo
biti zavisno od niskokalorične ishrane, um već oštećen Jekovima za
smanjivanje apetita, što za rezultat ima potpuno praznu glavu i pogled.
Nasuprot opštem mišljenju, one same plaćaju svoje troškove putovanje,
hotel i svoje redovne salate. Pomoćnici kreatora ih pozivaju
na nešto što se zove kas ting, ili izbor manekenki koje će nastupiti
na reviji ili fotografisanju. Tada se obično nalaze u kontaktu s
ljudima koji su bez razlike loše raspoloženi i u takvim prilikama koriste
ono malo moći koju imaju da ižive svoje dnevne frustracije. Nikada
ne kažu nijednu lepu reč, ili reč podrške: „užas" je reč koja se
najčešće čuje. S jednog kastinga idu na drugi, telefon ne ispuštaju iz
ruku, kao daje pojas za spašavanje, božansko otkrovenje, veza s Uzvišenim
Svetom u koji sanjaju da se uspnu, da se izdvoje među mnogim
lepim licima i postanu zvezde.
Njihovi roditelji se ponose ćerkama koje su tako dobro započele
karijeru i kaju se što su se u početku protivili njihovoj želji - sada
one zarađuju i tako pomažu porodicu. Njihovi momci imaju napade
ljubomore, ali se kontrolišu, jer njihovom egu prija što se zabavljaju
s manekenkama. Njihovi agenti u isto vreme rade s desetinama devojaka
istih godina koje maštaju o istim stvarima, tako da već imaju
spremne odgovore na standardna pitanja: „Da li ću moći da nastupim
na Nedelji mode u Parizu?" „Zar ne misliš da imam dovoljno jaku
ličnost da bih mogla da se oprobam na filmu?" Njihove drugarice
im zavide, tajno ili javno.
Odlaze na sve žurke i zabave na koje ih pozovu. Ponašaju se kao
da su mnogo važnije nego što jesu, ali duboko u sebi znaju daje dobrodošao
svako ko uspe da se probije kroz ledeni oklop koji su oko
sebe napravile. Starije muškarce gledaju s pomešanim osećanjem odbojnosti
i privlačnosti - znaju daje u njihovom džepu ključ za veliki
skok, ali u isto vreme ne žele da budu smatrane luksuznim
prostitutkama. Najčešće se mogu videti s čašom šampanjca u ruci,
ali to je samo deo imidža koji žele da imaju. Znaju da alkohol ima sastojke
koji mogu da utiču na telesnu težinu, tako da im je omiljeno piće
obična, negazirana voda. lako ugljen-dioksid ne utiče na težinu,
gazirana voda ne dolazi u obzir jer direktno utiče na obim stomaka.
Imaju ideale, snove, dostojanstvo, ali sve će to nestati jednog dana,
kada ne budu mogle da sakriju prve znake celulita.
Prave tajni pakt same sa sobom: nikada ne misliti o budućnosti.
Veliki deo onoga što zarade troše na kozmetičke preparate koji obećavaju
večnu mladost. Obožavaju cipele, ali one su preskupe; uprkos
tome, ponekad se časte jednim parom najboljih. Preko prijatelja
uspevaju da nabave garderobu upola cene. Žive u malim stanovima
s ocem, majkom, bratom koji studira, sestrom koja je odabrala karijeru
bibliotekarke ili naučnice. Svi misle da fantastično zarađuju pa
traže od njih novac na zajam. One ipak pozajmljuju novac zato što žele
da ostave utisak da su važne, bogate, darežljive, da su iznad ostalih
smrtnika. Kada odu u banku, uvek su u minusu, a limit na
kreditnoj kartici je do kraja iskorišćen.
Sakupile su na stotine vizitkarti, upoznavale su se s lepo obučenim
muškarcima koji su im obećavali poslove za koje su znale da ne
postoje, ponekad se čuju s njima tek da bi održale kontakt, jer znaju
da će im možda jednog dana zatrebati pomoć, makar ta pomoć imala
cenu. Sve su već upadale u zamke. Sve su već sanjale o lakom
uspehu, da bi ubrzo shvatile da to ne postoji. Sve su već propatile, sa
svojih sedamnaest godina, nebrojena razočaranja, izdaje i poniženja,
i pored svega, one i dalje veruju.
Zbog lekova koje piju slabo spavaju. Slušaju priče o anoreksiji najčešćoj
bolesti u njihovim krugovima, nekoj vrsti nervnog poremećaja
izazvanog opsednutošću telesnom težinom i izgledom, što na kraju izdresira
organizam da odbacuje bilo koju vrstu hrane. Tvrde da se njima
to neće desiti. Ali nikada ne primete kada se pojave prvi simptomi.
Iz detinjstva su direktno uskočile u svet luksuza i glamura, preskoči
vši adolescentski period i mladost. Kada ih pitaju kakvi su im
planovi za budućnost, imaju spreman odgovor: „Da studiram filozofiju.
Ovde sam samo da bih mogla sebi da platim studije."
Znaju da to nije istina. Ili još bolje, znaju da u toj rečenici nešto
zvuči čudno, ali ne mogu da odrede šta. Da li stvarno žele diplomu?
Da li im je taj novac potreban da bi platile školarinu? Uostalom, zar
ne mogu sebi da priušte da idu u školu - uvek mogu da rade pismeni
ujutru i da odu na snimanje po podne, jedan koktel pre nego što noć
skroz padne, jedna žurka na kojoj moraju da se pojave da bi bile viđene,
da budu predmet obožavanja i žudnje.
Ljudi koji ih poznaju misle da im je život bajka. A u određenom
periodu i one veruju daje to svrha postojanja - imaju skoro sve na čemu
su zavidele devojkama koje su viđale po časopisima u reklamama
za kozmetiku. Ako su imalo disciplinovane, mogu čak i da uštede
nešto novca. Sve dok putem detaljnog svakodnevnog pregleda kože
ne otkriju prve znake starenja. Od tog trenutka znaju daje samo pitanje
koliko će imati sreće da stilista ili fotograf ne primete isto. Dani
su im odbrojani.
A ja - krenuh kojim se manje išlo
I to je bila razlika sva.
Umesto da se vrati čitanju knjige, Jasmin ustaje i sipa sebi čašu
šampanjca (uvek je dozvoljen, retko se pije), uzima viršle u lepinji i
odlazi do prozora. Stoji tu ćutke i gleda more. Njena priča je drugačija.

Budi se u znoju. Gleda na sat koji stoji na noćnom stočiću i vidi
daje spavao samo 40 minuta. Iscrpljenje, uplašen, u panici. Uvek je
smatrao da nije u stanju bilo kome da nanese zlo, a na kraju je ubio
dve nevine osobe tog prepodneva. Nije mu bio prvi put da uništi neki
svet, ali ranije je uvek imao dobre razloge da to učini.
Sanjao je da mu devojka s klupe pored mora ide u susret i umesto
da ga optužuje, ona ga blagosilja. On joj je ležao u krilu i plakao,
molio za oproštaj, ali njoj to kao da nije bilo važno, samo ga je milovala
po kosi i molila da se smiri. Olivija, širokogrudost i oproštaj.
Sada se pita da li ljubav prema Evi zaslužuje to što čini.
Radije bi da veruje daje u pravu. Ako je devojka već pored njega,
ako se našao s njom najednom višem planu, bližem Božanskom,
ako su stvari išle lakše nego što je mislio, sigurno postoji razlog za
to što se dešava.
Nije bilo teško nadmudriti bezbednosni sistem Džavitsovih „prijatelja".
Znao je tu vrstu ljudi: pored toga što su fizički spremni da brzo
i precizno reaguju, bili su naučeni da pamte svako lice, da prate
svaki pokret, da predosete opasnost. Zasigurno su znali daje naoružan
i zato su ga dugo držali na oku. Ali opustili su se kada su shvatili
da od njega ne preti nikakva opasnost. Možda su čak mislili da im
je kolega, i da je bio u prethodnici da proveri da li je sve u redu, da
njegovom šefu ne preti neka opasnost.
Nije imao šefa. I bio je opasnost. U trenutku kada je ušao i odlučio
ko će biti sledeća žrtva, više nije mogao nazad - u protivnom bi
izgubio poštovanje prema samome sebi. Primetio je da obezbedenje
nadgleda prilaz, ali i da je više nego lako ući preko plaže. Izašao je
deset minuta postoje ušao, starajući se da Džavitsovi prijatelji to primete.
Napravio je krug, sišao je niz prilaz plaži koji je rezervisan za
goste Martineza (morao je da pokaže magnetnu karticu koja služi kao
ključ) i ponovo se uputio ka „ručku". Dok je hodao po pesku u cipelama
shvatio je da to nije baš najprijatnija stvar na svetu i tada je primetio
koliko je umoran od puta, od straha što je isplanirao nešto
nemoguće, i od napetosti koju je osetio postoje uništio univerzum i
buduće generacije sirote ulične prodavačice. Ali morao je da ide do
kraja.
Pre nego što je ponovo ušao u veliki šator, iz džepa je izvadio
slamčicu koju je dobio uz sok od ananasa i koju je vrlo pažljivo sačuvao.
Otvorio je staklenu epruveticu koju je pokazao uličnoj prodavačici:
za razliku od onoga stoje rekao, u njoj nije bio benzin, već
nešto potpuno beznačajno: igla i parče plute. Skalpelom je isekao
plutu na širinu slamčice.
Zatim se vratio na zabavu, do tada već punu gostiju koji su se
kretali sjedne strane na drugu, ljubili se, grlili, uzvikivali od iznenađenja
kada bi se prepoznali, pili koktele svih mogućih boja, što im je
u isto vreme bilo i odlična zanimacija za ruke. da bi prikrili nestrpljenje
do otvaranja švedskog stola, kada će umereno da se nahrane
- j e r dijete i plastične operacije diktiraju svoje, kao i večere, na kojima
moraju da jedu i kad nisu gladni, jer tako bonton nalaže.
Najveći broj zvanica bio je u godinama. To je značilo daje ova
zabava organizovana za ljude iz branše. Starost gostiju išla je naruku
njegovom planu, jer su skoro svima bile potrebne naočare za blizinu.
Niko ih, naravno, nije koristio, jer su „umorne oči" znak
starenja. Na takvim mestima svi moraju da se oblače i ponašaju kao
da su u cvetu mladosti, da su „mladi duhom", u „zavidnoj kondiciji",
da se prave da ne primećuju nikoga i ništa oko sebe jer su zauzeti
drugim stvarima - kad je, uistinu, tome jedini razlog činjenica da
stvarno ne vide dobro šta se oko njih dešava. Njihova kontaktna sočiva
im pomažu da vide nekoga tek na par metara razdaljine, ali od
toga nemaju mnogo koristi jer ubrzo i ovako i onako saznaju s kim
pričaju.
Samo su dve zvanice primećivale svakog i sve - Džavitsovi prijatelji.
Ali ovoga puta nekoje njih držao na oku.
Igor je gurnuo iglicu u slamku i privremeno je ponovo stavio u
čašu sa sokom.
Grupa lepih devojaka blizu Džavitsovog stola delovala je kao da
pažljivo sluša zanimljive priče jednog Jamajkanca; u stvari, svaka od
njih je verovatno kovala planove kako da se otarasi konkurencije i odvede
ga u krevet - zbog mita da su neprevaziđeni ljubavnici.
Približio se, izvadio slamku iz čaše, dunuo iglicu ka žrtvi. Ostao
je tu samo do trenutka kada je čovek krenuo rukom ka leđima.
Zatim se okrenuo i otišao ka hotelu da proba da odspava.
Kurare, koji su prvi koristili južnoamerički Indijanci kada su lovili
strelicama, može se naći u evropskim bolnicama, jer se pod kontrolisanim
uslovima koristi da bi se paralizovali određeni mišići, što
hirurgu olakšava rad. U smrtonosnim dozama - kao stoje to bio slučaj
s iglicom koju je izbacio - obara ptice za dva minuta, divlje svinje
se muče četvrt sata, a velikim sisarima - kao stoje čovek - treba
dvadeset minuta da umru.
Kada dospe u krvotok, u prvom trenutku sva nervna vlakna u telu
se opuste, a zatim prestaju da funkcionišu - uzrokujući lagano gušenje.
Najzanimljivije - ili najgore, kako bi neki rekli - jeste to stoje
žrtva potpuno svesna svega što se dešava, ali ne može da mrdne i traži
pomoć, niti da zaustavi lagani proces paralize koji joj osvaja telo.
U prašumi, ako se neko ubode ili poseče na otrovnu strelicu ili
strelu, Indijanci znaju šta treba da rade: da daju veštačko disanje i
protivotrov na bazi biljaka koji uvek nose sa sobom, jer su takvi slučajevi
česti. U gradovima, standardna procedura službe hitne pomoći
nikako ne može da pomogne, jer lekari misle da imaju posla sa
srčanim udarom.
Igor se nije okretao dok je odlazio. Znao je da u tom trenutku jedan
od „prijatelja" pogledom traži krivca, dok drugi zove hitnu pomoć
koja će brzo stići na lice mesta, ali neće uspeti da utvrdi šta se
dešava. Utrčaće u svojim jarkim uniformama, s crvenim nosilima,
defibrilatorom - uređajem za reanimaciju srca - i prenosivim uređajem
za EKG. Kada je kurare u pitanju, izgleda daje srce poslednji mišić
koji je ugrožen, tako da nastavlja da radi i posle prestanka rada
mozga.
U otkucajima srca ne bi primetili ništa neobično, priključili bi ga
na infuziju, pomišljajući da se eventualno radi o prolaznoj slabosti od
vrućine ili trovanju hranom, ali i pored toga mora da se postupi po
pravilu službe, što možda uključuje i stavljanje maske s kiseonikom.
Do tada bi već trebalo da prođe dvadeset minuta, pa ako još uvek bude
živ, vegetativno stanje mu ne gine.
Igor se nadao da Džavits neće imati sreće da dobije pomoć na
vreme; proveo bi ostatak života u bolničkom krevetu kao biljka.
Da. Sve je isplanirao. Došao je privatnim avionom da bi mogao
u Francusku da unese pištolj koji ne može biti identifikovan i razne
vrste otrova koje je uspeo da nabavi preko svojih veza s čečenskom
mafijom u Moskvi. Svaki korak, svaki pokret bio je pažljivo proučen
i precizno uvežban, baš kao što je radio kada se pripremao za
poslovne sastanke. U glavi je napravio spisak žrtava: osim jedne
koju je lično poznavao, sve ostale treba da budu iz različitih društvenih
staleža, različitih godišta i nacionalnosti. Mesecima je proučavao
živote serijskih ubica koristeći softver koji je veoma
popularan među teroristima jer ne ostavlja trag o pretragama koje
pravi. Preduzeo je sve neophodne mere da neprimetno nestane pošto
ispuni svoju misiju.
Znoji se. Ne, nije u pitanju kajanje - možda Eva stvarno zaslužuje
sve te žrtve - već beskorisnost njegovog projekta. Očigledno je da
žena koju je najviše voleo treba da zna daje on u stanju da učini sve
za nju, čak i da uništava univerzume, ali, da li je to vredno svega ovoga?
Ili je u određenim trenucima potrebno prihvatiti sudbinu, pustiti
da stvari idu svojim tokom i ostaviti vremena da se svi urazume?
Umoran je. Ne uspeva više da razmišlja kako treba - i ko zna,
možda je od ubistva bolje mučeništvo. Predati se i tako pokazati uzvišeno
žrtvovanje, da pokaže daje spreman da se odrekne života zbog
ljubavi. Upravo to je Isus učinio za svet, to je najbolji primer koji je
dao; kada su ga videli poraženog, prikovanog za krst, mislili su da se
tu sve završava. Otišli su, ponosni na svoje delo, kao pobednici, sigurni
da su se zauvek resili problema.
Zbunjen je. Njegov plan je da uništava univerzume, a ne da ponudi
svoju slobodu za ljubav. U snu, devojka jakih obrva ličila je na
Gospu od Milosti; majka sa sinom u naručju, ponosna i puna bola u
isto vreme.
Odlazi do kupatila, gura glavu pod hladan tuš. Možda je u pitanju
neispavanost, nepoznato okruženje, razlika u vremenu, činjenica
da radi ono stoje planirao, a nikada nije i mislio da može. Priseća se
zakletve koju je dao pred relikvijama svete Magdalene u Moskvi. Ali
da li ispravno postupa? Treba mu znak.
Žrtvovanje. Da, trebalo je toga da se seti, ali možda mu je bilo
potrebno iskustvo uništavanja dva sveta tog jutra da bi mogao jasnije
da vidi šta se dešava. Spasenje ljubavi kroz potpuno predavanje.
Njegovo telo će biti predato dželatima koji sude samo o delima, dok
se zaboravljaju sve namere i razlozi koji se nalaze iza bilo kog čina
koji društvo smatra „nenormalnim". Isus (on zna daje ljubav vredna
bilo čega) će primiti njegov duh, a Evi će ostati njegova duša. Saznaće
na staje sve bio spreman: da se preda, da se žrtvuje pred društvom,
i sve to u nečije ime. Neće biti osuđen na smrt, jer je giljotina
u Francuskoj ukinuta pre nekoliko decenija, ali verovatno će provesti
mnogo godina u zatvoru. Eva će se pokajati zbog svojih grehova.
Dolaziće da ga posećuje, donosiće mu hranu, imaće vremena da razgovaraju,
razmišljaju, vole - čak i da im se tela ne dodiruju, njihove
duše će najzad biti zajedno, više nego ikad. Tačno i da treba da sačekaju
da bi živeli u kući koju planira da sagradi blizu Bajkalskog jezera,
to čekanje će ih pročistiti i blagosloviti.
Da. Žrtvovanje. Zatvara tuš, posmatra zakratko svoje lice u ogledalu
i ne vidi sebe, već Jagnje, koje upravo treba ponovo da ide na
klanje. Oblači istu odeću koju je imao tog jutra, izlazi na ulicu, šeta
do mesta gde je mala prodavačica imala običaj da sedi, prilazi prvom
policajcu koga vidi.
- Ubio sam devojku koja je bila ovde.
Policajac gleda lepo obučenog čoveka, ali raščupanog i s velikim
podočnjacima.
- Onu što je prodavala rukotvorine?
Potvrđuje klimanjem glave: onu što je prodavala rukotvorine.
Policajac se ne unosi previše u priču. Pozdravlja par koji prolazi
natovaren kesama iz samoposluge:
-Trebalo bi da nađete kućnu pomoćnicu!
- Ako ćeš ti daje plaćaš - odgovara žena uz osmeh. - Nemoguće
je naći nekoga da radi taj posao u ovom delu sveta.
- Ne verujem da je to pravi razlog. Svake nedelje se pojavite s
različitim dijamantom na prstu.
Igor posmatra scenu i ništa ne razume. Upravo je priznao ubistvo.
- Da li ste razumeli šta sam rekao?
- Mnogo je vruće. Idite spavajte malo, odmorite se, Kan ima toliko
toga da ponudi posetiocima.
- A devojka?
- Da li ste je poznavali?
- Nikada je ranije nisam video. Bila je tu jutros. Ja...
- ...videli ste daje stigla hitna pomoć, da su odneli jednu osobu.
Jasno mije. Onda ste zaključili daje ubijena. Ne znam odakle ste, ne
znam da li imate decu, ali pazite se droge. Kažu da nije toliko štetna,
a vidite šta se desilo sirotoj ćerki Portugalaca.
I udalji se ne očekujući odgovor.
Trebalo bi da insistira, da mu da tehničke detalje - možda će ga
tako uzeti za ozbiljno? Naravno, bilo je nemoguće ubiti nekoga u Kanu
usred bela dana. u glavnoj ulici. Bio je spreman da govori i o drugom
svetu koji se ugasio na zabavi prepunoj ljudi.
Ali predstavnik zakona, reda i dobrih običaja nije mu poklonio
pažnju. U kakvom su to svetu živeli? Da li treba da izvadi pištolj iz
džepa i da puca na sve strane da bi mu ipak poverovali? Da li treba
varvarski da se ponaša, da sve radi bezrazložno, dok ga najzad ne saslušaju?
Igor pogledom prati policajca i vidi da on prelazi ulicu i ulazi u
restoran. Odlučuje da još malo ostane tu i da čeka da ovaj promeni
mišljenje, da dobije neku informaciju iz stanice i vrati se do njega i
pita ga za još detalja o zločinu.
Ali gotovo je siguran da se to neće dogoditi: priseća se komentara
o dijamantu koji je žena nosila na ruci. Da li je kojim slučajem
znala kako je nastao? Naravno da nije: u protivnom bije policajac već
odveo u stanicu pod optužbom da koristi robu nastalu putem kriminalnih
radnji.
Sto se žene tiče. ona naravno misli da se dijamant na neki čudesan
način pojavio u luksuznoj radnji, pošto su ga - kao što prodavci
uvek kažu - obradili holandski ili belgijski draguljari. Dijamanti se
klasifikuju na osnovu prozirnosti, težine i vrste obrade. Cena može da
varira od nekoliko stotina evra do nečega što većina smrtnika smatra
više nego preteranim.
Dijamant. Ili brilijant, ako vam se više sviđa. Kao što svi znaju,
to je običan komad uglja koji su obradili toplota i vreme. Pošto se ne
sastoji ni od čega što je organskog porekla, nije moguće utvrditi koliko
vremena je neophodno da bi promenio strukturu, ali geolozi procenjuju
da se radi o periodu od trista miliona do milijarde godina.
Najčešće se formira na 150 kilometara dubine i polako se penje ka
površini, što dovodi do mineralizacije.
Dijamant - najotporniji i najtvrđi materijal koji je priroda stvorila,
koji može da se seče i obraduje samo drugim dijamantom. Čestice,
ostaci obrade, koriste se u industriji, u mašinama za poliranje,
sečenje i ni za šta više. Dijamant služi samo kao nakit i u tome je njegova
važnost: potpuno je beskoristan za bilo šta drugo.
Vrhunska manifestacija ljudske taštine.
Pre samo nekoliko decenija, kada je izgledalo da se svet okreće
praktičnim stvarima i društvenoj jednakosti, nestajali su s tržišta. Sve
dok najveća rudarska kompanija na svetu, sa sedištem u Južnoj Africi,
nije odlučila da angažuje jednu od najboljih reklamnih agencija na
svetu. Superklasa se sastaje sa Superklasom, rade se istraživanja koja
za rezultat imaju rečenicu od tri reči:
„Dijamanti su večiti."
I gotovo: problem je rešen, draguljarnice su počele da ulažu u
ideju i industrija je ponovo procvetala. Ako su dijamanti večni, nema
ničeg boljeg da se izrazi ljubav, koja takođe, u teoriji, treba da je večna.
Ne postoji ništa što može na određeniji način da razdvoji Superklasu
od ostalih milijardi ljudi koji se nalaze u donjem delu piramide.
Potražnja za kamenjem se povećala, cene su počele da rastu.
Nekoliko godina zatim, ta industrijska grupa iz Južne Afrike, koja je
diktirala pravila na svetskom tržištu, našla se okružena leševima.
Igor zna o čemu govori; kada je trebalo da pomogne plemenskim
vojskama koje su bile u ratu, morao je da pređe mukotrpan put. Ne
kaje se: uspeo je da spreči mnogo ubistava, iako niko za to ne zna.
Davno, za vreme jedne zaboravljene večere s Evom, na brzinu je to
pomenuo, ali nije hteo da produbljuje temu; kada činiš dobro, neka
leva ruka ne zna šta čini desna. Mnoge živote je spasao dijamantima,
ali to neće pisati u njegovoj biografiji.
Onaj policajac koga ne zanima kriminalac koji priznaje svoje
grehe i hvali dragulj na prstu žene koja je nosila kese s toalet papirom
i sredstvima za higijenu nije na visini svoje profesije. Ne zna da
ta beskorisna industrija obrće oko 50 milijardi dolara godišnje, zapošljava
ogromnu armiju rudara, prevoznike, privatne firme za obezbeđenje,
ateljee za obradu, osiguravajuća društva, veletrgovce i
luksuzne prodavnice. Nije svestan da dijamant nastaje u blatu i prelazi
reke krvi dok ne stigne u izlog.
Blato u kojem radnik provede život tražeći kamen koji će mu
najzad doneti željeno bogatstvo. Pronalazi ih nekoliko i u prošeku za
20 dolara prodaje ono što će krajnjeg kupca koštati deset hiljada dolara.
Radnik je ipak zadovoljan, jer tamo gde on živi ljudi zarađuju
manje od 50 dolara godišnje, a uslovi rada su najgori mogući, tako da
je pet kamenova dovoljno da srećno proživi svoj kratki život.
Kamenje iz njegovih ruku preko neidentifikovanih kupaca odmah
ide paravojnim jedinicama u Liberiji, Kongu ili Angoli. Tamo
odrede jednog čoveka koji u pratnji naoružanoj do zuba ide do ilegalne
piste za sletanje i poletanje aviona. Avion sleće, izlazi gospodin u
odelu, obično u pratnji drugog koji je najčešće u košulji i nosi koferče.
Hladno se pozdravljaju. Čovek koji je došao s obezbeđenjem predaje
smotuljke; možda zbog sujeverja, smotuljci su napravljeni od
starih čarapa.
Čovek u košulji iz džepa vadi posebno sočivo, stavlja ga na levo
oko i počinje da pregleda komad po komad. Nakon sat i po već ima
predstavu o kakvoj se robi radi; tada iz koferčeta vadi malu elektronsku
vagu i čarape istresa na tas. Nešto računa na papiru. Roba se stavlja
u koferče zajedno s vagom, čovek u odelu daje znak naoružanim
stražarima i pet ili šest njih ulazi u avion. Oni istovaruju velike sanduke
koje ostavljaju odmah pored piste, dok avion uzleće. Cela ova
operacija traje manje od pola dana.
Veliki sanduci se otvaraju. Tu su snajperske puške, protivpešadijske
mine, meci koji eksplodiraju pri prvom kontaktu i raspršuju desetine
smrtonosnih metalnih kuglica. Naoružanje se predaje
plaćenicima i vojnicima, i uskoro će se zemlja naći pred još jednim
državnim udarom koji će po okrutnosti nadmašiti sve prethodne.
Čitava plemena su ubijena, deca ostaju bez stopala i ruku od kasetne
municije, žene su silovane. Za to vreme, veoma daleko odatle - obično
u Antverpenu ili Amsterdamu - ozbiljni muškarci zaneto rade s nežnošću,
posvećenošću i ljubavlju, veoma pažljivo seku kamenje,
oduševljeni svojom umešnošću, hipnotisani varnicama koje se javljaju
u svakoj novoj ravnini tog komada uglja čiju je strukturu vreme
preobrazilo. Dijamant seče dijamant.
S jedne strane žene koje u očaju vrište, nebo prekriveno oblacima
dima. Na drugom kraju, stare i lepe zgrade koje se vide iz dobro
osvetljenih sala.
Ujedinjene nacije su 2002. godine usvojile rezoluciju nazvanu
proces Kimberli, koja pokušava da ude u trag poreklu kamenja i zabrani
draguljarnicama da kupuju dijamante koji dolaze iz ratnih zona.
Ugledni evropski draguljari bili su ponovo počeli da kupuju robu od
južnoafričkih monopolista. Međutim, vrlo brzo su pronađeni načini
da dijamanti postanu „čisti", a rezolucija je poslužila kao opravdanje
političarima da „učine nešto da stanu na put krvavim dijamantima",
kako su popularno nazvani.

Pre pet godina Igor je promenio kamenje za oružje, stvorio malu
grupu sa zadatkom da prekine krvavi sukob na severu Liberije i
uspeo je u toj nameri - samo su ubice stradale. Mala sela su se vratila
mirnom životu, a dijamanti su prodati draguljarima u Americi
bez indiskretnih pitanja.

13:55
Gabrijela odlučuje da polako odšeta do mesta gde treba da sačeka
čamac. Treba da sredi misli, treba da se smiri. U tom trenutku ne
samo da njeni najtajniji snovi mogu da se pretvore u stvarnost, već se
isto to može desiti i najmračnijim morama.
Telefon se oglasio. To je poruka od njene agentkinje:
„ČESTITAM. PRIHVATI ŠTA GOD DA TI PONUDE. LJUB."
Gleda gomile ljudi koje idu s jednog na drugi kraj Kroazete, kao
da ne znaju šta hoće. Ona ima cilj! Nije više jedna od avanturistkinja
koje stignu u Kan i ne znaju odakle tačno da počnu. Imala je ozbiljnu
biografiju, profesionalno iskustvo dostojno poštovanja, nikada nije
pokušavala da uspe u životu samo na osnovu fizičkog izgleda:
imala je talenta! Zato su je izabrali za susret s poznatim režiserom,
bez ičije pomoći, bez provokativne odeće, bez vremena da uvežba
ulogu.
Naravno da će on sve to imati u vidu.
Stala je da pojede nešto - ništa nije jela od kad je ustala —i čim
je popila prvi gutljaj kafe, misli kao da su je prenele u stvarnost.
Zašto je ona bila izabrana?
Koja će, u stvari, biti njena uloga u filmu?
Šta ako Gibson pogleda snimak i shvati da ona nije baš osoba
kakvu traži?
„Smiri se."
Pokušavala je sebe da ubedi da nema šta da izgubi. Ali jedan glas
insistira:
„Nalaziš se pred jedinstvenom prilikom u životu."
Ne postoje jedinstvene prilike, život uvek pruži drugu šansu. Glas
je insistirao:
„Može biti. Ali koliko će proći do sledeće? Znaš koliko imaš godina,
zar ne?"
Da, naravno. Dvadeset i pet godina, u karijeri u kojoj glumice,
čak i one koje se najviše trude... itd.
Ne mora to da ponavlja. Plaća sendvič i kafu. hoda do mola, ovoga
puta pokušavajući da kontroliše svoj optimizam, pazi da ljude ne
naziva avanturistima, u sebi ponavlja pravila pozitivnog razmišljanja
kojih je mogla da se seti - tako izbegava da misli o sastanku.
„Ako veruješ u pobedu, pobeda veruje u tebe."
„Rizikuj sve zbog dobre prilike, i udalji se od svega što ti nudi
svet komfora."
„Talenat je univerzalan dar. Ali potrebno je mnogo hrabrosti da
se iskoristi; ne plaši se da budeš najbolja."
Nije bilo dovoljno koncentrisati se na ono što kažu veliki majstori,
treba tražiti pomoć od nebesa. Počinje da se moli, kao i uvek kada
oseća teskobu. Oseća da mora da da nekakvo obećanje i odlučuje
se za hodočašće od Kana do Vatikana ako dobije ulogu.
Ako film bude stvarno snimljen.
„Ako bude imao velikog uspeha u svetu."
Ne, bilo je dovoljno igrati u Gibsonovom filmu, zato što bi to
privuklo pažnju drugih režisera i producenata. Ako se to desi, otići će
na obećano hodočašće.
Stiže na dogovoreno mesto, gleda more, ponovo čita poruku
agentkinje; činjenica daje već saznala znači daje posao stvarno ozbiljan.
Ali staje značilo prihvatiti nešto? Spavati s režiserom? S glavnim
glumcem?
Nikada ranije to nije radila, ali sada je spremna na sve. A, u
dubini duše, ko ne sanja da spava s nekom od velikih filmskih
zvezda?
Ponovo se koncentriše na more. Mogla je da svrati kući da se
presvuče, ali sujeverna je: ako je do tog mola stigla u farmerkama i
beloj majici, treba u tome da provede barem ceo dan, i tek uveče da
se presvuče. Opušta kaiš, seda u turski sed i počinje da radi jogu. Polako
diše, njeno telo, njeno srce, njene misli... kao da se sve vraća na
svoje mesto.
Vidi čamac kako se približava, jedan čovek iskače iz njega i upućuje
se ka njoj:
- Gabrijela Seri?
Ona klima glavom, čovek je moli da pođe za njim. Ulaze u čamac,
voze se morem zakrčenim jahtama svih vrsta i veličina. Ne
obraća joj se nijednom rečju, kao daje negde daleko, možda i on sanja
o tome šta se dešava u kabinama tih malih brodova i kako bi lepo
bilo imati jedan. Gabrijela okleva: glava joj je puna pitanja,
sumnji, a neka simpatična reč može neznanca da učini saveznikom
koji će joj pomoći dragocenim informacijama o tome kako da se u
ovoj prilici ponaša. Ali ko je on? Da li ima nekog uticaja na Gibsona,
ili je tamo neki službenik petog reda koji dobija zadatke kao što
je ovaj, da nepoznate glumice vozi kod gazde?
Bolje da ćuti.
Pet minuta kasnije staju pored jednog ogromnog belog broda. Na
pramcu je ispisano ime: Santjago. Mornar silazi niz stepenice i pomaže
joj da se popne na palubu. Prošla je kroz veliki centralni salon u
kojem, kako je mogla videti, pripremaju veliku zabavu za to veče.
Odlaze do zadnjeg dela broda, gde se nalazi mali bazen, dva stola sa
suncobranima i nekoliko ležaljki. Uživajući u suncu ranog popodneva,
tu su Gibson i Poznati!
„Ne bi mi smetalo da spavam ni sa jednim od njih", pomisli, smejući
se u sebi. Oseća veće samopouzdanje, iako joj srce lupa brže nego
stoje uobičajeno.
Poznati je odmerava od glave do pete i prijatno se nasmeši, što
je na nju delovalo umirujuće. Gibson joj čvrsto i odlučno steže ruku,
ustaje, uzima najbližu stolicu koja se nalazi pored susednog stola i nudi
je da sedne.
Telefonira nekome i traži da ga spoje s hotelskom sobom. Glasno
ponavlja broj sobe i gleda u nju.
To je ono stoje pretpostavljala. Hotelska soba.
Prekida vezu.
- Kada kreneš odavde, idi do ovog apartmana u Hiltonu. Tamo
su izloženi modeli Hamida Huseina. Večeras si pozvana na zabavu u
Kap d'Antib.
Nije ono stoje pretpostavljala. Dobila je ulogu! I zabava u Kap
d'Antib, zabava u KAPD'ANTIB!
Okreće se ka Poznatom.
- Kako ti se čini?
- Bolje da čujemo šta ima da kaže.
Gibson klima glavom, dajući joj znak rukom koji kaže „Ispričaj nam
nešto o sebi". Gabrijela počinje s kursom glume, reklamama u kojima
je učestvovala. Primećuje da im je pažnja već opala, sigurno su tu priču
čuli hiljadu puta. Uprkos tome, ne može da stane, priča sve brže, misleći
da nema ništa da kaže, njena životna šansa zavisi od jedne prave reči
koju ne uspeva da nade. Diše duboko, pokušava da pokaže daje opuštena,
želi da bude originalna, malo se šali, ali nije u stanju da izađe iz scenarija
koji ju je naučio agent pripremajući je za ovakve prilike.
Dva minuta kasnije Gibson je prekida.
- Savršeno. To sve znamo iz tvoje biografije. Zašto nam ne kažeš
nešto o sebi?
Neka unutrašnja prepreka se ruši bez ikakve najave. Umesto da
se uspaniči, njen glas je sada mirniji i stabilniji.
- J a sam samo jedna od miliona ljudi koji su uvek sanjali da budu
ovde, na ovoj jahti, da gledaju more. da razgovaraju o mogućnosti
da rade s barem jednim od vas dvojice. Obojica ste toga svesni.
Osim toga, ne verujem da mogu da vam dam bilo kakve informacije
koje bi nešto promenile. Da li sam sama? Da. Kao svaka žena koja je
sama, imam jednog zaljubljenog muškarca koji me u ovom trenutku
čeka u Cikagu i navija da mi ništa ne pođe za rukom.
Obojica se smeju. Ona se još malo opušta.
- Želim da se borim tamo gde mogu. iako znam da sam skoro na
granici svojih sposobnosti, jer moje godine počinju da budu problem
za filmske standarde. Znam da ima mnogo ljudi s isto toliko ili više
talenta od mene. Izabrana sam, ne znam tačno za šta, ali resila sam
da prihvatim šta god mi ponudite. Možda je ovo moja poslednja šansa
i možda će ovo što govorim umanjiti moju vrednost. međutim, nemam
izbora. U životu sam zamišljala trenutak kao što je ovaj: da
odem na audiciju, budem izabrana i dobijem priliku da radim s pravim
profesionalcima. Taj trenutak se dogodio. I ako ne bude ništa više
od ovog sastanka, ako se kući vratim praznih ruku, barem ću znati
da sam dovde stigla zbog dve stvari koje smatram da posedujem:
integritet i upornost.
„Svoja sam najbolja prijateljica i najgora neprijateljica. Pre nego
što sam stigla ovamo razmišljala sam kako ne zaslužujem ništa
od ovoga, da nisam u stanju da odgovorim na vaša očekivanja i daje
sigurno došlo do greške kada su mene izabrali. U isto vreme, drugi
deo srca mi je govorio da sam nagrađena jer nisam odustala, napravila
sam izbor u životu i borila se do kraja."
Skrenula je pogled s obojice - odjednom je osetila ogromnu potrebu
da zaplače, ali obuzdala se da suze ne bi bile shvaćene kao manipulacija.
Prijatni glas Poznatog prekinuo je tišinu.
- Kao i u svakoj drugoj industriji, i ovde ima poštenih ljudi koji
vrednuju profesionalno urađen posao. Zato sam stigao ovde gde sam
danas. Isto se desilo i s našim režiserom. Već sam prošao kroz situaciju
u kojoj se ti sada nalaziš. Znamo šta osećaš.
Ceo život joj je prošao pred očima. Sve godine u kojima je tražila
i nije nalazila, kucala i nije se otvaralo, pitala i nije čula nikakav
odgovor - samo nezainteresovanost, kao da za svet ne postoji. Svako
„ne" koje je čula kada je neko ipak primetio daje živa i da zaslužuje
da joj se kaže bar nešto.
„Ne smem da plačem."
Sve osobe koje su joj rekle da juri nedostižan san će. ako sada sve
prođe kako treba, reći „Znao sam da si talentovana!". Usne su joj zadrhtale:
kao daje sve to odjednom izlazilo iz njenog srca. Bila je zadovoljna
što ima hrabrosti da pokaže da je ljudsko biće. da je
osetljiva, i to je činilo veliku razliku u njenoj duši. Tačno i da Gibson
sada promeni mišljenje, sela bi u čamac i otišla bez ikakvog kajanja;
kada je trebalo boriti se, pokazala je hrabrost.
Zavisila je od drugih. Mnogo je platila tu lekciju, ali najzad je
shvatila da zavisi od drugih. Znala je ljude koji se ponose svojom
emotivnom nezavisnošću iako su u stvari osetljivi kao i ona, plakali
su kada ih niko ne vidi, nikada nisu tražili pomoć. Verovali su u nepisano
pravilo koje kaže da „svet pripada snažnima", u kojem „preživi
samo onaj koje sposobniji". Daje tako, ljudski rod nikada ne bi
postojao, jer je vrsta kojoj je dugo potrebna zaštita. Otac joj je jednom
rekao da tek s devet godina sričemo određenu sposobnost za preživljavanje,
dok je jednoj žirafi potrebno pet sati, a pčela je nezavisna
za manje od pet minuta.
- O čemu razmišljaš? - pita Poznati.
- Da ne moram da se pretvaram da sam jaka i to mi je veliko
olakšanje. U jednom periodu života konstantno sam imala probleme
u vezama, jer sam smatrala da bolje od bilo koga drugog znam kako
da stignem tamo gde želim. Moji mladići su me mrzeli, a ja nisam
znala zašto. Jednom, dok sam bila na turneji s nekom predstavom,
dobila sam grip koji me je oborio u krevet i nikako nisam mogla da
ustanem ma koliko me je hvatala panika od pomisli da neko drugi
glumi moju ulogu. Nisam mogla da jedem, buncala sam u groznici,
pozvali su lekara i on me je poslao kući. Mislila sam da sam izgubila
posao i poštovanje svojih kolega. Ali ništa od toga se nije desilo:
slali su mi cveće i zvali da pitaju kako sam. Odjednom, ti ljudi koje
sam smatrala svojim suparnicima, koji su se sa mnom takmičili za
mesto pod reflektorima, brinuli su za mene! Od jednog od njih dobila
sam dopisnicu sa tekstom koji je napisao jedan lekar koji je otišao
da radi u nekoj dalekoj zemlji:
,. 'Svi znamo za centralnoafričku bolest koja se zove bolest pospanosti.
Ono što treba da znamo je da postoji slična bolest koja napada
dušu i daje ona veoma opasna, jer se neprimetno uvlači u nas.
Kada primetiš i najmanji znak ravnodušnosti i nedostatka entuzijazma
prema sebi sličnom, budi na oprezu! Jedini način da se zaštitiš
od ove bolesti je da shvatiš da duša pati, baš mnogo pati, kada je nateramo
da živi površno. Duša voli lepe i duboke stvari.'"
Reči, fraze. Poznati se prisetio svog omiljenog stiha, iz pesme
koju je naučio još u školi i koja ga sve više plaši kako vreme prolazi:
„Morali biste svega da se odreknete - jer nameru imam da budem
vaš Bog, jedan i jedini." Izabrati nešto verovatno je najteža stvar u životu;
kako je glumica pričala svoju priču, on kao daje slušao svoju.
Prva velika prilika - takođe zahvaljujući talentu za pozorište.
Život koji se menjao iz časa u čas, popularnost koja je rasla brže nego
stoje mogao da se na nju navikava, tako daje prihvatao pozive za
mesta na kojima nije trebalo da bude i odbijao susrete koji bi mu
omogućili da stigne mnogo dalje u karijeri. Novac, koji nije bio veliki,
ipak mu je davao osećaj da može sve. Skupi pokloni, putovanja
u nepoznat svet, privatni avioni, luksuzni restorani, hotelski apartmani
koji su izgledali kao odaje kraljeva i kraljica kako ih je zamišljao
kada je bio dete. Prve kritike: poštovanje, pohvale, reći koje su
ga dirale i u dušu i u srce. Pisma iz celog sveta, na koja je u početku
redom odgovarao, zakazivao je sastanke sa ženama koje su slale svoje
fotografije, sve dok nije shvatio da ne može da održi taj ritam, a i
agent ne samo da ga nije savetovao da to radi, već gaje i plašio da ako
tako nastavi lako može da upadne u nečiju klopku. Pored svega, do
danas oseća posebno zadovoljstvo kada se sretne s obožavaocima koji
prate njegovu karijeru, prave internet stranice posvećene njegovom
radu, šalju fanzine u kojima piše sve o njegovom životu - bolje rečeno,
pozitivne stvari - i brane ga od bilo kakvih napada kritike kada
nova uloga ne naiđe na zaslužene pohvale.

I godine prolaze. Ono stoje nekada bilo čudo, ili prilika koju mu
je sudbina pružila i za koju se zakleo da joj neće robovati, postaje jedini
razlog za život. Sve dok ne pogleda malo dalje i srce mu se stegne:
to sve može da se završi jednog dana. Pojavljuju se mladi glumci
koji prihvataju da rade za manje novca, a za uzvrat traže više posla i
eksponiranja. Komentari o velikom filmu u kojem je igrao postaju
najčešći, iako je snimio još filmova kojih se niko ne seća baš najbolje.
Finansijski uslovi nisu više isti - zato stoje mislio je daje to posao
koga će uvek biti, terao je agenta da njegovu cenu drži visoko.
Rezultat: sve manje ga zovu, iako je sada prepolovio cenu koju traži
po filmu. Očaj počinje da daje prve znake života u svetu koji je do tada
bio sačinjen samo od nade da će stići svaki put sve dalje, sve više,
sve brže. Ne može da smanjuje svoju vrednost preko noći; kada
mu ponude bilo kakav ugovor, mora da kaže da mu se „uloga veoma
sviđa i da je odlučio da je prihvati u svakom slučaju, iako ponuđeni
honorar nije ni blizu onom koji obično naplaćuje". Producenti se prave
da veruju. Agent se pravi da može da ih prevari, ali zna da njegov
„proizvod" i dalje treba da bude viđen na festivalima kao što je ovaj,
da izgleda zauzeto, uvek ljubazan, uvek dalek - stoje bitno za svaki
mit.
Savetnik za štampu predlaže da ga fotografi zateknu kako ljubi
neku poznatu glumicu; to može da zavredi i naslovnu stranu trač časopisa.
Već su stupili u kontakt s odabranom osobom kojoj je takode
potreban dodatni publicitet - sada se sve svodi na izbor pravog trenutka
za vreme gala večere te noći. Scena treba da deluje spontano,
treba da budu sigurni daje neki fotograf u blizini - mada nijedno od
njih, ni u kom slučaju, ne srne da „primeti" da ih neko prati. Malo kasnije,
kada fotografije budu objavljene, vratiće se u novinske naslove
poričući događaj, govoriće daje to kršenje privatnosti, advokati će
tužiti časopise, a i njeni i njegovi savetnici za štampu trudiće se da temu
održe aktuelnom što je duže moguće.
Duboko u sebi, uprkos godinama rada i svetske popularnosti, nije
bio u mnogo različitoj poziciji od devojke koja je sedela pred njim.
„Morali biste svega da se od reknete - jer numeru imam da budem
vaš Bog. jedan i jedini."
Gibson prekida tišinu koja se na trideset sekundi ušunjala u njihov
savršeni scenario: jahta, sunce, hladna pića, glasanje galebova,
vetrić koji pirka i rasteruje vrućinu.
- Kao prvo, pretpostavljam da bi volela da znaš koju ulogu ćeš
igrati, jer naziv filma može da se promeni u toku snimanja. Odgovor
je sledeći: igraćeš s njim.
Pokazuje na Poznatog.
- Hiti, jednu od glavnih uloga. Tvoje sledeće pitanje je, naravno,
zašto ja, a ne neka poznata glumica?
- Upravo tako.
- Objašnjenje: cena. U slučaju scenarija koji sam dobio da režiram,
i koji će biti prvi producentski poduhvat Hamida Huseina, imamo
ograničen budžet. Polovina budžeta ide na reklamu, a ne na
snimanje. Zato nam je potreban jedan poznat glumac da privuče pažnju
i neko nepoznat, jeftin, ali ko će dobiti zasluženi publicitet. To
se ne dešava samo danas: od kada je filmska industrija počela da zapoveda
svetom, studiji čine sve da održe predstavu da popularnost i
novac uvek idu zajedno. Sećam se, kada sam bio mali, gledao sam
ona ogromna holivudska imanja i razmišljao kako glumci mora zarađuju
ogroman novac.
„Laž. Deset ili dvadeset poznatih u ćelom svetu mogu da kažu da
zarađuju ogroman novac. Ostali žive od slike koju o sebi projektuju
u javnosti; kuću je iznajmio studio, kreatori i proizvođači nakita im
pozajmljuju odeću, kola su im data na raspolaganje određeno vreme,
tako da ljudi mogu da ih vezuju za luksuz. Studio plaća sve što ima
veze s glamurom, a glumci dobijaju malu platu. To nije slučaj osobe
koja sedi ovde s nama, ali će biti tvoj slučaj."
Poznati ne zna da lije Gibson iskren, da li stvarno veruje da se nalazi
pred jednim od najvećih svetskih glumaca, ili je sarkastičan. Ali
to uopšte nije važno, bitno je da potpišu ugovor, da se producent ne
predomisli u poslednjem trenutku, da pisci scenarija predaju tekst u
dogovorenom roku, da se budžet strogo poštuje i da se osmisli odlična
reklamna kampanja. Bio je svedok stotina prekinutih projekata; to
je činilo deo posla. Ali postoje njegov poslednji film prošao skoro
nezapaženo, potreban mu je veliki hit. A Gibson to ume da uradi.
- Prihvatam - reče devojka.
- Već smo o svemu razgovarali s tvojom agentkinjom. Potpisaćeš
ekskluzivni ugovor s nama. Za prvi film ćeš dobijati pet hiljada
dolara mesečno u toku jedne godine. Moraćeš da se pojavljuješ na
zabavama i manifestacijama, naše odeljenje za odnose s javnošću će
raditi na tvojoj promociji, putovaćeš gde ti kažemo, govoriti ono što
tražimo, nećeš govoriti ono što misliš. Da li je to jasno?
Gabrijela klima glavom. Staje drugo mogla da kaže? Da u Evropi
sekretarice imaju platu pet hiljada dolara? Našla se u situaciji
kada može ili da uzme ili da ostavi i nije želela da pokaže nikakve
znake oklevanja: naravno da razume pravila igre.
- Zato ćeš živeti kao da si milionerka - nastavlja Gibson - ponašaćeš
se kao velika zvezda, ali ne zaboravi da ništa od toga nije istina.
Ako sve bude kako treba, povećaćemo tvoju platu na deset hiljada
jnesečno kada počneš drugi film. Posle toga ćemo ponovo da razgovaramo,
jer ćeš ti sve vreme u glavi imati jednu misao, a to je: „Jednog
dana ću se osvetiti za sve ovo." Tvoja agentkinja je, naravno, čula
našu ponudu; ona je znala šta može da očekuje. Ne znam da li si ti
znala.
- To nije bitno. Takode ne nameravam ni za šta da se svetim.
Gibson se pravio da nije čuo.
- Nisam te zvao ovamo da razgovaramo o audiciji: odlično sije
uradila, dugo nisam video daje neko tako dobro odglumio. Naša saradnica
koja je bila tamo deli isto mišljenje. Pozvao sam te ovamo da
bismo od početka razjasnili kako u ovom svetu stvari funkcionišu.
Mnoge glumice ili glumci, kada posle prvog filma vide da im je svet
zaista pod nogama, žele da promene pravila. Ali potpisali su ugovore,
znaju daje to nemoguće, pa padaju u depresiju, postaju autodestruktivni.
i tako to. Danas stvari radimo drugačije: jasno objasnimo
šta će se desiti. Moraćeš da živiš s dve žene: ako sve bude kako treba,
jedna od njih će biti ona koju ceo svet obožava. Druga je ona koja
zna, u svakom trenutku, da nema nikakvu moć.
„Zato ti savetujem da, pre nego što odeš u Hilton da uzmeš odeću
za večeras, dobro razmisliš o posledicama. U trenutku kada budeš ušla
u apartman, čekaće te četiri primerka ogromnog ugovora. Pre nego što
ga potpišeš ceo svet je tvoj i od života možeš da uradiš šta god hoćeš.
U trenutku kada staviš svoj potpis na papir, nećeš više imati moć ni nad
čim; mi ćemo upravljati svim - od tvoje frizure do restorana u kojima
ćeš jesti - čak i kad nisi gladna. Naravno da ćeš, koristeći popularnost,
moći da zarađuješ od reklama. Zato ljudi i prihvataju ovakve uslove."
Obojica ustaju.
- Da li osećaš da možeš da glumiš s njom kao partnerkom?
- Biće ona odlična glumica. Pokazala je emocije u trenutku kada
svi samo žele da pokažu efikasnost.
- Nemoj da misliš da je ova jahta moja - kaže Gibson, pošto je
pozvao nekoga daje otprati do čamca koji će je vratiti na kopno.
Razumelaje poruku.
- Hajdemo na prvi sprat da popijemo kafu - kaže Eva.
- Ali revija počinje za sat vremena. Znaš kakav je saobraćaj.
- Imamo vremena za jednu kafu.
Penju se uza stepenice, skreću desno, idu do kraja hodnika, na
vratima je čovek iz obezbeđenja koji ih već poznaje i samo klima
glavom u znak pozdrava. Prolaze pored nekoliko izloga s nakitom dijamanti,
rubini, smaragdi - i ponovo izlaze na osunčanu terasu koja
se nalazi na prvom spratu. Tamo je poznati proizvođač nakita svake
godine zakupljivao prostor da ugosti prijatelje, poznate ličnosti i
novinare. Nameštaj odabran s ukusom, bogata trpeza s probranim đakonijama
na kojoj nikada ništa ne fali, sedaju za sto sa suncobranom.
Konobar im prilazi, naručuju gaziranu vodu i espreso. Konobar pita
da li žele nešto s trpeze. Zahvaljuju, kažu da su već ručali.
Za manje od dva minuta vraća se s pićem.
- Da li je sve u redu?
- Sve je odlično.
„Sve je odvratno", misli Eva. „Osim kafe."
Hamid zna da se nešto čudno dešava s njegovom ženom, ali ne
želi sada o tome da razgovara. Ne želi o tome da razmišlja. Neće da
rizikuje da čuje nešto u stilu „ostaviću te". Dovoljno je iskusan da to
ne uradi.
Nekoliko stolova od njih sedi jedan od najpoznatijih svetskih kreatora
s foto-aparatom pri ruci i pogledom koji se gubi u daljini - kao
da ima nameru da jasno stavi do znanja da ne želi da ga bilo ko uznemirava.
Niko mu ne prilazi, a kada neko neobavešten pokuša da
ode do njega, osoba zadužena za odnose s javnošću, jedna simpatična
gospođa od 50 godina, ljubazno moli da ga ostave na miru jer mora
da se odmori od konstantnog opsedanja manekenki, novinara, klijenata
i poslovnih ljudi.
Priseća se trenutka kada gaje prvi put video, pre toliko godina da
mu se čini da je čitava večnost prošla od onda. Tada je u Parizu boravio
već skoro godinu dana, stekao prijatelje u modnim krugovima,
kucao na nekoliko vrata, i zahvaljujući šeikovim vezama (iako je rekao
da ne poznaje ljude iz modnih krugova, imao je prijatelje na drugim
uticajnim mestima) dobio mesto crtača u jednom od
najuglednijih studija visoke mode. Umesto da samo pravi skice na
osnovu materijala koje je imao na raspolaganju, imao je običaj da do
kasno u noć ostane u ateljeu i crta modele za materijale koje je doneo
iz svoje zemlje. Za to vreme dva puta je bio pozvan kući: prilikom
prve posete saznao je da mu je otac umro i ostavio mu malu
porodičnu firmu za trgovinu tkaninama. Pre nego stoje imao vremena
da razmisli, šeikov izaslanik mu je saopštio da će se oni postarati
da neko vodi posao, da će uložiti koliko je neophodno da firma bude
uspešna, a vlasnik će i dalje biti on.
Pitao je zašto sve to rade kad je šeik pokazao potpuno nepoznavanje
ili nedostatak interesovanja za tu oblast.
- Jedna francuska firma koja proizvodi kofere planira da započne
posao ovde. Prva stvar koju su uradili bila je da potraže naše snabdevače
tkaninama i obećali su im da će naše tkanine koristiti u
proizvodnji nekih od svojih luksuznih proizvoda. Dakle, već imamo
mušterije, ostajemo verni našoj tradiciji i zadržavamo kontrolu nad sirovinama.
Vratio se u Pariz sa saznanjem daje duša njegovog oca u Raju i
da će sećanje na njega ostati živo u zemlji koju je toliko voleo. Nastavio
je da radi prekovremeno, crtao je dezene s beduinskim temama
i eksperimentisao s uzorcima koje je doneo sa sobom. Ako ta
francuska firma - poznata po smelosti i dobrom ukusu - jeste zainteresovana
za proizvode njegove zemlje, sasvim sigurno će uskoro ta
vest stići u prestonicu mode i potražnja će biti velika.
Sve je bilo stvar vremena. Ali. izgleda da su se vesti brzo širile.
Direktor gaje pozvao jednog jutra. Po prvi put je ušao u kancelariju
koja je bila neka vrsta hrama, sobu velikog kreatora, i impresionirao
ga je nered u prostoriji. Novine su bile svuda, gomile papira
na starinskom radnom stolu, ogroman broj njegovih fotografija s poznatim
ličnostima, uramljene naslovne strane časopisa, uzorci materijala,
vaza puna belih pera svih veličina.
- Odličan si u svom poslu. Bacio sam pogled na skice koje ostavljaš
za sobom tako da svi mogu da ih vide. Molim te da malo pripaziš
s tim; nikada ne znamo da li će neko da promeni posao sutra i
odnese dobre ideje drugoj firmi.
Hamidu se nije svidelo što su ga špijunirali. Ali nije ništa rekao,
a direktor je nastavio.
- Zašto kažem da si dobar? Zato što dolaziš iz zemlje gde se ljudi
oblače na prepoznatljiv način, a ti počinješ da shvataš kako to da
prilagodiš Zapadu. Postoji samo jedan problem: tu vrstu tkanine ne
možemo da nabavimo u Evropi. Taj tip dezena ima religioznu konotaciju;
moda je pre svega odeća za telo, iako umnogome oslikava i šta
duh želi da kaže.
Direktor je otišao do gomile časopisa koja je stajala u uglu i kao
daje napamet znao šta sve tamo ima, izvadio je nekoliko primeraka
koje je verovatno kupio kod bukinista - knjižara koji još od vremena
Napoleona prodaju knjige na obalama Sene. Otvorio je stari broj
Pari Mača s Kristijanom Diorom na naslovnoj strani.
- Staje od ovog čoveka napravilo legendu? Poznavao je ljudsku
prirodu. Medu mnogim revolucijama koje je izazvao u modi, jedna
od njih zaslužuje posebnu pažnju: odmah nakon Drugog svetskog rata,
kada cela Evropa praktično nije imala šta da obuče zbog nestašice
tekstila, kreirao je modele za koje je bilo neophodno veoma mnogo
materijala. Na taj način nije samo prikazivao lepo obučenu ženu, već
san da će se sve vratiti na staro; elegancija, izobilje, bogatstvo. Napadali
su ga i ogovarali, on je upravo zbog toga znao daje na pravom
putu - a to je uvek onaj koji vodi u suprotnom pravcu.
Vratio je Pari Mač tačno na mesto odakle ga je izvukao i uzeo
drugi časopis.
-A evo je i Koko Šanel. Roditelji su je napustili kada je bila mala,
pevala je po kabareima, bila je tip žene koja je imala sve preduslove
da od života očekuje samo najgore. Ali iskoristila je jedinu
šansu koju je imala - bogate ljubavnike - i u kratkom roku pretvorila
se u najvažniju ženu svoga vremena u svetu mode. Staje uradila?
Oslobodila je žene robovanja korsetu. onoj spravi za mučenje koja je
uobličavala grudni koš i onemogućavala bilo kakav prirodan pokret.
Pogrešila je u jednoj stvari: krila je svoju prošlost, a to je moglo da
joj pomogne da postane još moćnija legenda - žena koja je preživela
uprkos svemu.
Vratio je časopis na mesto i nastavio:
- Verovatno se pitaš zašto niko to nije ranije uradio. Nikada nećemo
znati tačan odgovor. Sigurno je neko pokušao - neki kreator
koga je istorija potpuno zaboravila jer svojim kolekcijama nije umeo
da odslika duh vremena u kojem je živeo. Da bi rad Koko Šanel mogao
da naiđe na reakciju na kakvu je naišao, nije bilo dovoljno da
kreatorka bude talentovana ili da ima bogate ljubavnike: društvo je
moralo biti spremno za veliku feminističku revoluciju koja se u isto
vreme dešavala.
Direktor je napravio kratku pauzu.
- Došao je trenutak mode s Bliskog istoka. Upravo zato što napetost
i strah koji drže svet u neizvesnosti dolaze iz tvoje zemlje.
Znam to zato što sam direktor ove kuće. Uostalom, sve počinje na
sastanku glavnih snabdevača boja i pigmenta.
„Uostalom, sve počinje na sastanku glavnih snabdevača boja i
pigmenta." Hamid ponovo pogleda velikog kreatora kako sedi sam na
terasi s foto-aparatom na fotelji pored sebe. Moguće daje i on njega
primetio kada je ulazio i da je sada razmišljao odakle mu toliki novac
daje uspeo da postane njegov najveći konkurent.
Čovek koji sada gleda u beskraj i pravi se da ga ništa ne zanima
činio je sve da Hamid ne ude u Federaciju. Umišljao je da nafta finansira
njegov posao i to je smatrano nelojalnom konkurencijom. Nije
znao da ga je šeik ponovo pozvao da dođe osam meseci posle smrti
oca i dva meseca pošto gaje direktor kuće za koju je radio postavio
na bolji položaj - iako njegovo ime nije smelo da se pojavi jer su
imali drugog kreatora angažovanog da blista pred blicevima i na
modnim pistama - ovoga puta da se lično sastanu.
Kada je stigao u ono što je ranije bio njegov grad, jedva ga je
prepoznao. U jedinoj aveniji u gradu konstrukcije oblakodera formirale
su beskrajan red, saobraćaj je bio neizdrživ, starom aerodromu je
malo falilo da bude u potpunom haosu, ali ideja vladara počela je da
se materijalizuje: to će biti mesto mira usred ratova, raj za investicije
usred nepogoda svetskog finansijskog tržišta, lice nacije koju mnogi
vole da kritikuju, ponižavaju i o njoj sude na osnovu predrasuda.
Druge zemlje iz regiona počele su da veruju u grad koji je nastajao
usred pustinje i novac je počeo da teče - prvo kao izvor, a zatim kao
silovita reka.
Palata je, međutim, i dalje bila ista, iako je druga, veća, nedaleko
odatle, bila u izgradnji. Hamid je na sastanak došao pun entuzijazma;
govorio je da je dobio odličnu poslovnu ponudu i da mu više
nije bila potrebna finansijska pomoć. Naprotiv, sada je bio u situaciji
da vrati svaki cent koji su u njega uložili.
- Daj otkaz - reče šeik.
Hamid nije razumeo. Znao je da firma koju mu je otac ostavio
odlično posluje, ali imao je druge planove u životu. Međutim, nije
mogao po drugi put da se suprotstavi čoveku koji mu je toliko pomogao.
- Jedini put kada smo se susreli, mogao sam da kažem „ne" Vašem
Visočanstvu jer sam branio prava svog oca koja su mi uvek bila
bitnija od bilo čega na svetu. Sada, međutim, moram da se povinujem
volji svoga vladara. Ako mislite da ste uzalud uložili novac u
moj rad, uradiću šta tražite. Vratiću se ovamo i brinuću o svom nasleđu.
Ako treba da se odreknem sna da bih odao poštovanje kodeksu
mog plemena, učiniću to.
Izgovorio je te reči čvrstim glasom. Nije smeo da pokaže slabost
pred čovekom koji je poštovao snagu sagovornika.
- Ne tražim da se vratiš ovamo. Ako si unapređen, znači da već
znaš sve što treba da bi pokrenuo svoju marku. To želim.
„Da imam svoju marku? Da li sam dobro razumeo?"
- Velike luksuzne marke su sve prisutnije ovde - nastavio je šeik.
- Oni znaju šta rade: naše žene počinju da menjaju način razmišljanja
i oblačenja. Više od bilo kog stranog ulaganja, najveći uticaj
na naš region imala je moda. Razgovarao sam s ljudima koji se razumeju
u modu, jer ja sam samo stari beduin koji je, kada je prvi put
video automobil, mislio da treba da ga hrani kao kamilu.

„Voleo bih da stranci čitaju naše pesnike, slušaju našu muziku,
igraju i pevaju melodije koje se putem sećanja naših predaka prenose
s kolena na koleno kroz generacije. Ali, koliko vidim, nikoga to ne
zanima. Da bi naučili da poštuju našu tradiciju, moramo im prići na
sasvim određen način: taj koji ti poznaješ. Ako shvate ko smo, zahvaljujući
našem stilu oblačenja, shvatiće i ostalo."
Sutradan se sreo s grupom investitora iz inostranstva. Stavili su mu
na raspolaganje ogromnu svotu novca i rok do kada sve treba da bude
vraćeno. Pitali su ga da li prihvata izazov, da li je spreman za njega.
Hamid je tražio malo vremena da razmisli. Otišao je do groba
svog oca i tamo se molio čitavo popodne. Uveče je šetao po pustinji,
osetio vetar koji ledi kosti, i vratio se do hotela u kojem su stranci odseli.
„Blagosloven bio onaj koji svojoj deci može dati krila i korene",
glasi jedna arapska poslovica.
Koreni su mu bili potrebni: postoji mesto na svetu gde se rodimo,
naučimo jezik, otkrijemo kako su naši preci rešavali probleme.
U jednom trenutku, počinjemo da smatramo da smo odgovorni za to
mesto.
Krila su mu bila potrebna. Zahvaljujući njima, vidimo beskrajne
horizonte mašte, nose nas do naših snova, vode nas na daleka mesta.
Krila nam omogućavaju da upoznamo korene onih koji su nam slični,
da bismo s njima učili.
Od Boga je tražio inspiraciju i poče da se moli. Dva sata kasnije,
setio se razgovora svog oca s jednim prijateljem koji mu je često
navraćao u prodavnicu tkanine:
„Jutros me je sin zamolio da mu dam pare da kupi jagnje; da li
da mu pomognem?"
„ To nije hitno, zato sačekaj j o š sedam dana pre nego što mu odgovoriš."
„Ali već sam u mogućnosti da mu pomognem odmah; koja je
razlika da li mu dam odmah ili sačekam nedelju dana?"
„ Razlika je veoma velika. Iskustvo mi govori da ljudi veću
vrednost daju nečemu za šta su u prilici da posumnjaju da neće dobiti."
Pustio je izaslanike da čekaju nedelju dana i zatim prihvatio izazov.
Potrebni su mu bili ljudi koji će se brinuti za novac, koji će ga
ulagati kako im kaže. Potrebni su mu bili radnici, po mogućstvu da
su iz istog sela. Potrebno mu je bilo još godinu dana na poslu koji je
tada radio da bi još naučio ono što ne zna.
Samo to.
„Sve počinje u fabrici boje."
Nije baš tako: sve počinje kada firme koje istražuju nove tendencije
na tržištu, poznatije kao studiji za trendove (na francuskom cabinets
de tendance, na engleskom trend adapters), primete da se određeni
društveni sloj za neke teme više zanima nego za ostale - a to nema direktne
veze s modom. Ovo istraživanje se radi na osnovu razgovora s
potrošačima, monitoringu uzoraka, ali pre svega na osnovu pažljivog
praćenja čitave vojske ljudi - najčešće između 20 i 30 godina - koji izlaze
u klubove, šetaju ulicom ili čitaju sve blogove na Internetu. Nikada
ne gledaju izloge, čak i kada se radi o poznatim markama; to što je
u njima već je stiglo do najšire publike i osuđeno je na smrt.
Ono što geniji iz studija za tendencije tačno znaju, jeste koja će
biti sledeća preokupacija potrošača. Mladi, pošto nemaju dovoljno
novca da bi trošili luksuzne proizvode, primorani su da izmišljaju novu
odeću. Pošto su po ceo dan za kompjuterom, svoje interese dele s
drugima, i mnogo puta se to pretvori u neku vrstu virusa koja zarazi
čitavu zajednicu. Mladi utiču na roditelje u politici, književnosti i
muzici - a ne obrnuto, kako neupućeni misle. S druge strane, roditelji
utiču na decu u onome što se zove „sistem vrednosti". Iako su tinejdžeri
buntovne prirode, uvek veruju daje porodica u pravu; mogu
oni da se oblače čudno i da vole pevače koji vrište i lome gitare - ali
to je sve. Nemaju hrabrosti da idu dalje i izazovu pravu revoluciju u
običajima.
„Radili su to već u prošlosti. Ali hvala Bogu da j e taj talas prošao
i vratio se u more."
U ovom trenutku studiji za trendove ukazuju da društvo ide ka
konzervativnijem stilu, daleko od pretnji koje su predstavljale „sifražete"
(suffragettes - žene koje su se početkom XX veka borile za
pravo žena da glasaju na izborima), ili prljavi dugokosi hipici (grupa
luđaka koja je svojevremeno mislila daje moguće živeti u miru
i ljubavi).
Svetu u kojem je 1960. godine, u postkolonijalnom periodu, bilo
mnogo ratova, u kojem je vladao strah od opasnosti atomskog rata,
i u kojem je u isto vreme cvetao ekonomski razvoj, očajnički je
bilo potrebno da nađe malo radosti; kao stoje Kristijan Dior shvatio
da se nada o izobilju nalazi u preteranoj količini tkanine, kreatori su
tražili kombinaciju boja koja bi podigla opšte raspoloženje: došli su
do zaključka da crveno i ljubičasto mogu u isto vreme i da smire i da
isprovociraju.
Četrdeset godina kasnije, kolektivni pogled na svet potpuno se
promenio: svet više nije bio pod pretnjom rata, već pred velikim ekološkim
problemima: kreatori su počeli da se opredeljuju za nijanse iz
prirode, kao što su boja pustinjskog peska, prašume ili mora. Između
ova dva perioda, nekoliko trendova se pojavilo i nestalo: psihodelični,
futuristički, aristokratski i nostalgični.
Pre nego što se velike kolekcije definišu, studiji za tendencije tržišta
daju opštu sliku stanja duha u svetu. U ovom trenutku, izgleda
da je glavna tema briga za čovečanstvo - uprkos ratovima, gladi u
Africi, terorizmu, nedostatku poštovanja ljudskih prava i aroganciji
nekih razvijenih zemalja - kako da spasemo našu sirotu Zemlju od
mnogih pretnji koje je društvo stvorilo.
„Ekologija. Spasti planetu. Kakve gluposti."
Hamid zna da ne vredi boriti se protiv kolektivnog nesvesnog.
Nijanse, modni detalji, tkanine, navodne dobrotvorne akcije Superklase,
objavljene knjige, muzika koja se pušta na radiju, dokumentarni
filmovi bivših političara, novi filmovi, materijal koji se koristi
u proizvodnji cipela, sistem sagorevanja u automobilima, peticije za
članove kongresa, obveznice koje prodaju najveće svetske banke...
sve kao daje koncentrisano na samo jednu stvar: spasti planetu.
Bogatstva se stvaraju preko noći, velike multinacionalne kompanije
dobijaju prostor u medijima zbog ove ili one akcije koja je
potpuno nevažna u ovoj oblasti, nevladine organizacije bez ikakvih
skrupula uspevaju da plasiraju reklame na moćne televizijske mreže
i dobijaju stotine miliona dolara u donacijama, jer svi deluju kao da
im je sudbina Zemlje glavna preokupacija.
Svaki put kada bi čitao novine ili časopise i nailazio na izjave
političara koji koriste globalno zagrevanje ili uništavanje prirode kao
platformu za svoje predizborne kampanje, pomislio bi u sebi:
„Kako možemo da budemo tako arogantni? Planeta jeste, i uvek
će biti moćnija od nas. Ne možemo daje uništimo; ako pređemo određenu
granicu, ona će se pobrinuti da nas potpuno zbriše i nastaviće
da postoji. Zašto ne počnu da pričaju o tome da 'ne smemo
dozvoliti da nas planeta uništi'?"
Zato što formulacija „spasti planetu" daje osećaj moći, akcije,
plemenitosti. Dok „ne dozvoliti da nas planeta uništi" može da nas
baci u očaj, nemoć, u pravu dimenziju naših jadnih i ograničenih sposobnosti.
Ali, na kraju krajeva, to su trendovi pokazivali, a moda mora da
se prilagođava željama potrošača. Fabrike boje su sada bile zaokupljene
pronalaženjem najboljih nijansi za sledeću kolekciju. Proizvođači
tkanina tražili su prirodne materijale, dizajneri modnih detalja
kao što su kaiševi, tašne, naočare i satovi činili su sve da se prilagode
- ili bar da se pretvaraju da se prilagodavaju - tako što koiiste cedulje
od recikliranog papira na kojima daju dodatne informacije o
tome kako su uložili ogroman trud da sačuvaju prirodu. Sve to se prikazuje
velikim kreatorima na najvećem sajmu mode, zatvorenom za
javnost, sa sugestivnim imenom: Premier Vision (Prvi pogled).
Posle toga, svako od njih će upotrebiti svoju kreativnost da osmisli
svoje kolekcije, i svi će steći utisak daje visoka moda apsolutno
kreativna, originalna i različita. Ništa od toga. Svi su do detalja sledili
ono što su studiji za tendencije tržišta govorili. Stoje marka jača,
manje je sklona riziku, jer poslovi stotina hiljada ljudi u ćelom
svetu zavise od male grupe, Superklase mode, koja je već iznurena od
pretvaranja da svakih šest meseci prodaje nešto novo.
Prve crteže su radili „nepriznati geniji", koji su sanjali da vide
svoje ime na etiketi nekog odevnog predmeta. Radili su približno šest
do osam meseci, na početku samo s papirom i običnom olovkom, zatim
bi pravili prototipe od jeftinog materijala koji bi kasnije mogao
da se fotografiše na manekenkama, da bi kasnije te fotografije analizirali
direktori. Od svakih sto prototipa, izabrali bi oko dvadeset za
sledec'e prikazivanje. Pravile su se prepravke: nova dugmad, drugačiji
rezovi na rukavima, različite vrste šivenja.
Ponovo fotografisanje - ovoga puta manekenke sede, leže i hodaju
u modelima - još prepravki, jer komentari tipa „ovo mogu da nose
samo manekenke na modnoj pisti" mogu da unište čitavu kolekciju
i dovedu u pitanje ugled marke. U tom procesu, neki od „neshvaćenih
genija" su po kratkom postupku izbačeni na ulicu, bez prava na
obeštećenje, jer su ionako tamo uvek bili na „stažiranju". Najtalentovaniji
su morali nekoliko puta da prekrajaju svoje kreacije i da budu
u potpunosti saglasni da, ma koliki uspeh model postigao, samo
će se ime marke spominjati.
Svi su se kleli da će se jednog dana osvetiti. Svi su u sebi obećavali
da će otvoriti sopstveni butik i najzad biti prepoznati kao kreatori.
Ali svi su se smeškali i nastavljali da rade kao da su puni
entuzijazma jer su izabrani. Kako se izbor modela bližio kraju, još
ljudi je otpuštano, još ljudi je zapošljavano (za sledeću kolekciju), i
na kraju su odabrane tkanine koje će biti upotrebljene za šivenje modela
koji će biti predstavljeni na reviji.
Kao daje to prvi put da su predstavljeni publici. Stoje deo legende,
naravno.
Jer u tom trenutku, ovlašćeni prodavci u ćelom svetu već su imali
u svojim rukama fotografije modela u svim mogućim pozama, detalje
o aksesoaru, vrstu teksture, preporučenu cenu i mesta gde mogu
da naruče materijal. U zavisnosti od veličine i važnosti marke, „nova
kolekcija" je počinjala masovno da se proizvodi na različitim mestima
u svetu.
Najzad bi došao i veliki dan - ili još bolje, tri sedmice koje obeležavaju
početak nove ere (koja, kao što svi znaju, traje šest meseci).
Sve počinje u Milanu, prolazi kroz Pariz i završava se u Londonu. Pozvani
su novinari iz celog sveta, fotografi se bore za dobru poziciju,
sve se čuva u najvećoj tajnosti, novine i časopisi posvećuju stranice i
stranice novitetima, žene se oduševljavaju, muškarci s određenim prezirom
gledaju nešto što smatraju samo prolaznom „modom" i razmišljaju
kako je neophodno izdvojiti nekoliko hiljada dolara za nešto
čemu oni nisu pridavali ni najmanju vrednost, ali su zato njihove supruge
smatrale daje to veliki amblem Superklase.
Nedelju dana kasnije, ono stoje predstavljeno kao apsolutna ekskluziva,
moglo je da se nade u prodavnicama širom sveta. Niko se nije
pitao kako su modeli tako brzo transpoitovani i proizvedeni.
Ali, legenda je bitnija od stvarnosti.
Potrošači nisu primećivali da modu stvaraju oni koji se ponašaju
po pravilima postojeće mode. Daje ekskluzivnost samo laž u koju žele
da veruju. Da veliki deo nahvaljenih kolekcija u specijalizovanoj
štampi pripada velikim konglomeratima koji proizvode luksuzne predmete
i koji iste te časopise i novine izdržavaju tako što se u njima reklamiraju
preko celih strana.
Naravno, bilo je izuzetaka. Posle nekoliko godina borbe, Hamid
Husein postao je jedan od izuzetaka. I u tome je bila njegova moć.
Primećuje da Eva ponovo proverava mobilni telefon. Ranije to
nije radila. U stvari, mrzela je taj aparat, možda zato što ju je podsećao
na prošlu vezu, period života o kom nije mnogo znao, jer nisu
imali običaj da o tome pričaju. Gleda na sat - imaju vremena da na
miru popiju kafu. Gleda ponovo kreatora.
Daj Bože da sve počinje u fabrici boje i završava se na reviji. Ali
stvari ne stoje tako.
On i čovek koji sada sam posmatra horizont prvi put su se sreli
na Premier Vision. Hamid je tada još uvek radio za poznatu marku
koja gaje zaposlila kao crtača, iako je šeik već uposlio malu armiju
od 11 ljudi koji će u praksu sprovesti ideju da se putem mode prikaže
njihov svet, njihova vera i njihova kultura.
- Veći deo vremena ovde slušamo objašnjenja kako jednostavne
stvari mogu biti predstavljene na komplikovaniji način reče.
Prolazili su pored štandova s novim tkaninama, revolucionarnim
tehnologijama, bojama koje će se koristiti sledeće dve godine, sve
sofisticiranije modne detalje - šnale za kaiševe napravljene od platine,
futrole za kreditne kartice koje se otvaraju pritiskom na dugme,
narukvice čija veličina može u milimetar da se podesi pomoću kruga
obloženog brilijantima.
Kreator gaje pogledao od glave do pete.
- Svet je uvek bio i biće komplikovan.
- Ne slažem se. I ako jednog dana budem morao da napustim
mesto na kojem sam sada, uradiću to da bih pokrenuo sopstveni posao
- a tada ću upravo ići protiv svega što sada vidimo.
Kreator se nasmejao.
- Ti znaš kako funkcioniše ovaj svet. Već si čuo za Federaciju,
zar ne? Stranci u nju ulaze tek posle mnogo, mnogo truda.
Francuska federacija visoke mode je jedan od najzatvorenijih
klubova na svetu. Ona je određivala ko će učestvovati na pariškoj
Nedelji mode i diktirala je standarde koje su učesnici morali da poštuju.
Osnovana 1868, imala je ogromnu moć: registrovala je marku
„Visoka moda" (Haute-Couture), tako da niko tu formulaciju nije više
smeo da koristi bez straha da će biti tužen. Izdavala je deset hiljada
primeraka Zvaničnog kataloga dve velike godišnje manifestacije,
odlučivala je kako će biti raspodeljene dve hiljade akreditacija novinarima
iz celog sveta, određivala je velike kupce, birala je mesta za
revije - u zavisnosti od bitnosti kreatora.
- Znam kako je - odgovori Hamid i tu je završio razgovor. Osetio
je da će taj čovek s kojim je razmenio par rečenica jednog dana
postati veliki kreator. Takođe mu je'bilo jasno da nikada neće biti prijatelji.
Šest meseci kasnije sve je bilo spremno za njegovu veliku avanturu
- dao je otkaz, otvorio je prvi butik u Sen Zermen de Preu i počeo
da se bori kako je umeo. Mnoge je bitke izgubio. Ali jednu stvar
je shvatio: nije mogao da se povinuje tiraniji firmi koje su diktirale
modne tendencije. Morao je da bude originalan i u tome je uspeo;
zato stoje u sebi imao jednostavnost beduina, mudrost pustinje, znanje
koje je stekao u ateljeu u kojem je radio duže od jedne godine;
imao je i stručnjake za finansije, i tkanine koje su bile vrlo originalne
i nepoznate.
Dve godine kasnije, otvorio je pet ili šest velikih prodavnica u celoj
zemlji i Federacija ga je primila - ne samo zato što je talentovan,
već i zahvaljujući šeikovim vezama; njegovi izaslanici su vrlo tvrdo
pregovarali o otvaranjima predstavništava koja su francuske firme
tražile u njegovoj zemlji.
I dok je voda proticala ispod mosta, ljudi su menjali mišljenje,
predsednici su bili izabrani ili završavali svoje mandate, nova tehnologija
je pridobijala sve više poklonika, internet je počeo da dominira
komunikacijom na planeti, javnost je počela da traži veću
transparentnost u svim ljudskim aktivnostima, luksuz i glamur povratili
su izgubljeni prostor. Hamidov posao rastao je i širio se svuda
po svetu: više nije bila u pitanju samo moda, već i modni detalji,
nameštaj, kozmetika, ručni satovi i ekskluzivne tkanine.
Hamid je sada bio vlasnik imperije i svi koji su uložili u njegov
san u potpunosti su bili zadovoljni svojom investicijom jer su dividende
bile visoke. Nastavio je da lično nadgleda veliki deo materijala
koji je njegova kompanija proizvodila, prisustvovao je najvažnijim
foto-sesijama, voleo je da nacrta većinu modela, posećivao je pustinju
najmanje tri puta godišnje, molio se na grobu svoga oca i podnosio
račune šeiku. Sada je imao novi izazov pred sobom: da producira
film.
Gleda na sat. Kaže Evi daje vreme da pođu. Ona pita da li je to
toliko važno.
- Nije toliko važno. Ali voleo bih da budem tamo.
Eva ustaje. Hamid baca poslednji pogled ka usamljenom i poznatom
kreatoru koji posmatra Mediteran, isključen iz svega što ga
okružuje.

6:00


Kada je neko mlad, uvek sanja o istom: da spase svet. Neki to brzo
zaborave, ubedeni da postoje druge važne stvari koje treba uraditi
- kao stoje stvoriti porodicu, zaraditi novac, putovati i naučiti neki
strani jezik. Drugi, opet, odluče daje moguće učestvovati u nečemu
što će činiti razliku u društvu i u načinu na koji će današnji svet biti
predat budućim generacijama.
I tako počinje izbor profesije: političar (u početku svi žele da pomognu
zajednici), društveni aktivista (ova osoba veruje daje kriminal
prouzrokovan klasnim razlikama), umetnik (misli da je sve
izgubljeno, da treba početi od nule) i... policajac.
Savoj je zaista bio siguran da može da bude od velike koristi. Pošto
je pročitao mnogo policijskih romana, pomislio je da ako loši budu
iza rešetaka, dobri će uvek imati mesto pod suncem. U policijskoj
akademiji bio je pun entuzijazma, dobijao je odlične ocene na teorijskim
ispitima, fizički se pripremio da može da izdrži opasne situacije,
naučio je precizno da puca, iako nije nameravao ikoga ikada da
ubije.
U prvoj godini mislio je da se uči stvarnost profesije - njegove
kolege su se žalile na niske plate, neefikasnost sudstva, na predrasude
o njihovom poslu i na skoro potpuni nedostatak akcije u oblasti u
kojoj su delovali. Kako je vreme prolazilo, život i kukumavčenje skoro
da se nisu promenili, samo je dodata jedna stvar.
Papir.
Beskrajni izveštaji o gde, kako i zašto određenog događaja. Najobičniji
slučaj nepropisnog odlaganja đubreta zahtevao je da se dati
materijal pretraži u potrazi za krivcem (uvek je mogao da se nađe neki
trag, kao što su koverte ili avionske karte), da se mesto fotografiše,
pažljivo nacrta mapa, identifikuje prestupnik, pošalje prijateljska
opomena, zatim druga, manje ljubazna, i najzad tužba ukoliko prestupnik
sve to shvati kao beskrajnu glupost, svedočenja, presude, angažovanje
kompetentnih advokata. Dve godine mogu na kraju proći
dok se taj postupak definitivno ne arhivira, bez ikakvih posledica za
obe strane.
Ubistva su bila izuzetno retka. Najnoviji podaci ukazivali su da
je najveći broj prekršaja vezan za sukobe bogatih mladića u skupim
noćnim klubovima, obijanje stanova koji se koriste samo u letnjoj
sezoni, saobraćajne prekršaje, prijave rada na crno i bračne razmirice.
Naravno, to bi trebalo da ga čini zadovoljnim - u sve uznemirenjem
svetu, jug Francuske bio je oaza mira, čak i u vreme kada
hiljade stranaca izvrše invaziju na grad da bi uživali na plaži ili kupovali
i prodavali filmove. Prethodne godine bio je zadužen za četiri
slučaja samoubistva (stoje značilo šest ili sedam kilograma papira
koji treba da se otkucaju, popune i potpišu), i dva - jedina dva - nasilna
čina sa smrtnim ishodom.
Za samo nekoliko sati, bila je popunjena statistika za čitavu godinu.
Sta se to dešava?
Telohranitelji su nestali pre nego što su dali izjavu - Savoj je napomenuo
sebi da čim bude imao vremena napiše opomenu policajcima
koji su bili na dužnosti. Na kraju krajeva, dozvolili su jedinim
pravim svedocima da pobegnu - jer žena koja se nalazila u čekaonici
nije znala baš ništa. Za manje od dva minuta razgovora shvatio je da
se ona nalazila daleko u trenutku kada je otrov ispaljen i da je samo
htela da iskoristi situaciju da bi se približila poznatom distributeru.
Sve što mu, dakle, preostaje, jeste da pročita još papira.
Sedi u bolničkoj čekaonici s dva izveštaja ispred sebe.
Prvi je pisao dežurni lekar i on se sastoji od samo dva lista s dosadnim
tehničkim detaljima, analizom oštećenosti organizma čoveka
koji se u ovom trenutku nalazi na odeljenju intenzivne nege:
trovanje putem perforacije levog lumbalnog dela prouzrokovano nepoznatom
supstancom koja se ovog trenutka ispituje u laboratoriji uz
korišćenje igle koja je ubrizgala toksičnu supstancu u krvotok. Jedini
agens koji se nalazi na spisku otrova koji mogu da izazovu tako jaku
i brzu reakciju je strihnin, ali on izaziva trzanje i grčenje tela. Po
onome što su ljudi iz ekipe prve pomoći i žena iz čekaonice rekli, takvi
simptomi nisu primećeni. Naprotiv, odmah je nastupila paraliza
mišića i zgrčenost grudnog koša, tako da je žrtva mogla da bude iznesena
s mesta zločina bez privlačenja pažnje prisutnih gostiju.
Drugi izveštaj, mnogo duži od prvog, bio je izveštaj EPTCF (European
Police Chiefs Task Force - Evropska radna grupa šefova policije)
i Evropola (Evropske policije), koji je izveštavao o svakom
koraku žrtve od kada je kročio na evropsko tie. Agenti su se smenjivali,
a u trenutku kada je pogođen, pratio ga je tamnoputi agent iz
Gvadalupea koji je ličio na Jamajkanca.
„Ipak, osoba zadužena da pazi nije ništa videla. Tačnije, u trenutku
kada se sve desilo, pogled mu je zaklonila osoba koja je prolazila
ispred njega s čašom soka od ananasa u ruci."
Iako žrtva nikada nije imala posla s policijom i bila poznata u
filmskim krugovima kao jedan od najrevolucionarnijih filmskih distributera
današnjice, taj deo njegovih aktivnosti bio je samo fasada za
nešto mnogo isplati vije. Prema tvrdnjama Evropola, Džavits Vajld je
bio producent druge klase u američkoj filmskoj industriji do pre pet
godina, kada gaje angažovao kartel specijalizovan za distribuciju kokaina
na teritoriji SAD, da pere njihov novac.
„Postaje zanimljivo."
Po prvi put Savoju se sviđa službeno štivo. Možda u rukama ima
važan slučaj koji se po mnogo čemu razlikuje od rutinskih slučajeva
s đubretom, bračnim svađama, obijanjima stanova koji se koriste samo
leti i dva ubistva godišnje.
Poznato mu je kako to funkcioniše. Zna o čemu pričaju u tom izveštaj
u. Narkodileri zarađuju ogromne svote novca prodajući svoj
proizvod, ali pošto ne mogu da dokažu legalno poreklo novca, ne
mogu ni da otvore račune u bankama, kupuju stanove, automobile ili
nakit, da ulažu u poslove ili prebacuju novac iz jedne zemlje u drugu
- j e r će svaka država postaviti pitanje: „Kako ste se toliko obogatili?
Gde ste zaradili sav taj novac?".
Da bi prevazišli ovu prepreku, koriste finansijski mehanizam koji
je poznat kao „pranje novca". Drugim recima, pretvoriti zaradu
proizašlu iz kriminalnih radnji u legalna finansijska sredstva koja mogu
da postanu deo privrednog sistema i počnu da donose još novca.
Termin se pripisuje američkom gangsteru Alu Kaponeu, koji je u
Čikagu kupio lanac perionica Sanitari klining šops i preko njega uplaćivao
u banke novac koji je zarađivao ilegalnom prodajom pića za
vreme prohibicije u Sjedinjenim Državama. Tako je, ako bi ga neko
pitao kako se obogatio, uvek mogao da kaže: „Ljudi peru veš više
nego ikada. Drago mije da sam uložio u ovu vrstu posla."
„Sve je uradio kako treba. Samo je zaboravio da prijavi porez na
dobit svog preduzeća", pomisli Savoj.
„Pranje novca" nije služilo samo narkodilerima, već i mnogim
drugim krugovima: političarima koji su uzimali provizije od napumpanih
faktura za izgradnju infrastrukture, teroristima koji treba da finansiraju
delovanje na različitim krajevima sveta, kompanijama koje
vole da kriju svoju zaradu ili gubitak od akcionara, pojedincima koji
su smatrali daje porez na dohodak neprihvatljiva izmišljotina. Ranije
je bilo dovoljno otvoriti račun u jednom od poreskih rajeva, ali
vlade su počele da potpisuju niz sporazuma o međusobnoj saradnji,
tako daje mehanizam morao da se prilagodi novim vremenima.
Jedno je, međutim, bilo sigurno: kriminalci su uvek bili mnogo
koraka ispred vlasti i poreskih organa.
Kako to danas funkcioniše? Na veoma elegantan, prefinjen i maštovit
način. Sve što je trebalo da urade jeste da ispoštuju tri jasno
definisane etape - plasman, skrivanje i uklapanje. Uzeti nekoliko pomorandži,
napraviti oranžadu i poslužiti je, a da niko ne posumnja u
poreklo voća.
Oranžadu je relativno lako napraviti: male sume novca se s niza
računa šalju iz banke u banku, u mnogim slučajevima šemu slanja
pravi kompjuter, tako da te sume kasnije mogu da se pregrupišu. Putevi
tog novca su toliko komplikovani da je skoro nemoguće pratiti
tragove elektronskih impulsa. To je tako zato što od trenutka kada je
novac deponovan, on prestaje da bude novac i pretvara se u digitalne
šifre sastavljene od dva algoritma, „0" i „ 1 " .
Savoj razmišlja o svom računu u banci; nezavisno od sume koju
tamo ima - a nema mnogo - nalazi se u rukama šifara koje su putovale
žicama. A šta ako odjednom odluče da promene sistem svih arhiva?
A šta ako novi program ne radi kako treba? Kako da dokaže da
je imao određenu sumu na računu? Kako pretvoriti te nule i jedinice
u nešto konkretnije, kao stoje kuća ili kupovina u samoposluzi?
Nemoćan je: nalazi se u rukama sistema. Ali odlučuje da svrati
do prvog bankomata čim izađe iz bolnice i uzme izvod s računa. U
beležnicu zapisuje: od sada to treba činiti svake sedmice, i ako dođe
do neke velike nesreće u svetu, uvek će imati pismeni dokaz.
Papir. Ponovo ta reč. Kako je uopšte došao do toga? Ah, da, pranje
novca.
Ponovo se priseća šta sve zna o pranju novca. Poslednja etapa je
najjednostavnija od svih. Novac se grupiše na računu priznate firme,
kao stoje neka građevinska kompanija, ili fond za ulaganja na finansijskom
tržištu. Ako država postavi isto pitanje: „Odakle sav taj novac?",
lako je objasniti: od malih investitora koji veruju u ono što
prodajemo. Odatle može da se ulaže u još akcija, još zemljišta, aviona,
luksuznih predmeta, kuća s bazenima, kreditnih kartica bez ograničenja.
Akcionari ovih kompanija su isti oni koji su na početku priče
finansirali kupovinu droge, oružja i svega ostalog stoje zabranjeno.
Ali novac je čist; uostalom, svako društvo može da zaradi milione
spekulišući na berzi ili sa zemljištem.
Nedostajao je prvi korak - najteži: „Ko su ti mali investitori?"
Tu na scenu stupa mašta kriminalaca. „Pomorandže" su ljudi koji
posećuju kasina s novcem pozajmljenim od „prijatelja", u zemljama
u kojima je praćenje kockanja mnogo manje od korupcije: nikome
nije zabranjeno da na kocki dobije bogatstvo. U ovom slučaju postoje
unapred dogovorene kombinacije s vlasnicima, koji zadržavaju određeni
procenat novca koji je cirkulisao po stolovima.
Ovaj sistem kockaru - ost>bi s malim primanjima - omogućava
da ima legalno pokriće za veliku sumu novca koju bi sutradan deponovao
u banci.
Sreća.
Sutradan bi skoro sav novac bio prebačen „prijatelju" od koga je
novac pozajmio, zadržavajući samo mali procenat.
Nekada je omiljen način bio otvaranje restorana koji su mogli da
imaju veoma skup meni, tako da velike sume deponovane na račun
nisu izazivale sumnju. Čak i kada bi neko prolazio pored restorana i
viđao prazne stolove, nemoguće je bilo dokazati da celog dana nije
bilo prometa. Ali sada, s porastom industrije zabave, pojavio se mnogo
maštovitiji proces.
Nikada merljivo, arbitrarno, nerazumljivo tržište umetnina!
Ljudi iz srednje klase i s nižim primanjima davali su na aukciju
predmete koji su mnogo vredeli i za koje su tvrdili da su nađeni na
tavanu babine i dedine kuće. Prodavani su za velike sume i sledeće
nedelje preprodani specijalizovanim galerijama za deset ili dvadeset
puta veću sumu. „Pomorandža" je bila zadovoljna, zahvaljivala je
nebesima na darežljivosti sudbine, deponovala novac na svoj račun i
odlučivala da uloži novac negde u inostranstvu. pazeći da ipak ostavi
malo - svoj procenat - u banci. Bogovi su, u ovom slučaju, bili pravi
vlasnici slika, koji su ih ponovo kupovali od galerija i stavljali u
prodaju putem drugih kanala.
Ali bilo je još skupljih proizvoda, kao što su pozorište, produkcija
i distribucija filmova. To je bilo polje na kojem su nevidljive ruke
koje peru novac zaista pravile žurku.
Savoj nastavlja da čita sažetak života čoveka koji se sada nalazi
na odeljenju intenzivne nege i pokušava da sam dopuni mesta na kojima
nedostaju detalji.
Glumac koji je sanjao da postane velika zvezda. Nije dobio angažman
- iako do danas pazi na svoj izgled kao da je velika zvezda
- ali na kraju je ipak uspeo da postane deo industrije. Kada je već zašao
u srednje godine, pošlo mu je za rukom da prikupi nešto novca
od investitora i da snimi jedan ili dva filma koji su doživeli veliki neuspeh
jer nisu uspeli da dobiju odgovarajuću distribuciju. Uprkos tome,
njegovo ime se pojavilo na špici i u specijalizovanim časopisima
kao ime nekoga ko je pokušao nešto da uradi van ustaljene šeme velikih
studija.
U stanju je očajanja, ne zna šta da radi sa svojim životom, niko
neće da mu pruži treću šansu, umorio se da preklinje za novac ljude
koji su zainteresovani da ulažu samo u zagarantovane hitove. Jednog
lepog dana potražila gaje grupa ljudi u kojoj su neki bili ljubazni, a
neki nisu progovarali ni reč.
Imaju predlog za njega: počeće da se bavi distribucijom filmova,
prvi film koji će kupiti treba da bude nešto realno, nešto što ima šanse
da dopre do šire publike. Veliki studiji će nuditi mnogo za taj film,
ali on ne treba da brine - njegovi novi prijatelji će uvek ponuditi više
od bilo koje ponuđene sume. Film će biti prikazan u mnogim bioskopima
i doneće mnogo novca. Džavits će dobiti ono što mu najviše
treba: ugled. Niko u tom trenutku neće ispitivati život isfrustriranog
producenta. Posle dva ili tri filma, međutim, vlasti će početi da pitaju
odakle taj novac dolazi - ali tada je prvi korak već sakriven zakonskim
rokom o zastarevanju posle pet godina.
Džavits započinje pobedonosnu karijeru. Prvi filmovi koje je distribuirao
doneli su zaradu, vlasnici bioskopa počinju da veruju u njegov
dar da na tržištu izabere najbolje proizvode, režiseri i producenti
žele da rade s njim. Da bi održao imidž, prihvata dva do tri projekta
svakih šest meseci - ostalo su filmovi s ogromnim budžetima, najvećim
zvezdama, sposobnim profesionalcima koji ne izazivaju nikakvu
sumnju, s velikim sumama za promociju i koje finansiraju grupacije
registrovane u poreskim rajevima. Zarada ostvarena od bioskopskih
projekcija deponuje se u običan investicioni fond, što ne izaziva nikakvu
sumnju, a taj fond ima „deo akcija" u filmu.
I to je to. Prljav novac se pretvorio u divno umetničko delo koje
očigledno nije donelo očekivanu zaradu, ali je ipak uspelo da zaradi
koji milion dolara - i taj novac sada ulaže jedan od partnera u poduhvatu.
U određenom trenutku, neko od budnijih finansijskih inspektora,
možda i nakon prijave nekog studija, skreće pažnju na jednostavnu
činjenicu: kako to da toliko nepoznatih producenata angažuju velike
zvezde, najtalentovanije režisere, troše čitava bogatstva na reklame, a
koriste samo JEDNOG distributera? Odgovor je jednostavan: veliki
studiji zainteresovani su samo za svoju produkciju, a Džavits je heroj,
čovek koji prekida diktaturu velikih korporacija, novi mit, David koji
se bori protiv Golijata u obliku nepravednog sistema.
Neki savesniji finansijski inspektor rešava da ide dublje, uprkos
svim logičnim objašnjenjima. Počinje tajna istraga. Kompanije koje
ulažu u velike filmske hitove uvek su anonimna društva sa sedištem
na Bahamima, u Panami ili u Singapuru. U tom trenutku, neko koje
infiltriran u poresku upravu (a uvek je neko infiltriran) obaveštava
finansijere da taj kanal više nije siguran i da moraju da nadu novog
distributera za pranje novca.
Džavits pada u očaj - navikao je da živi kao milioner i da mu se
ugađa kao polubogu. Putuje u Kan, stoje odlična maska za neometane
pregovore s njegovim „finansijerima", prilika da neke stvari doteraju,
lično razmene šifre računa. Ne zna da ga već dugo prate i da
je njegovo hapšenje samo tehničko pitanje o kojem odlučuju ljudi u
odelima s kravatama u slabo osvetljenim kancelarijama: da li će ga
pustiti da još malo radi ne bi li došli do još dokaza, ili će tu da završe
priču?
„Finansijeri", međutim, ne vole da rizikuju bez potrebe. Čovek
može biti uhapšen svakog trenutka, može da se nagodi s vlastima i da
im oda detalje sistema - što pored imena podrazumeva i identifikaciju
ljudi s fotografija koje su snimljene bez njegovog znanja.
Postoji samo jedan način da se problem reši: da se on eliminiše.
Sve je bilo jasno i Savoj je tačno znao kako su se stvari odvijale.
Sada treba da uradi ono što uvek čini.
Papir.
Napisaće izveštaj, poslati ga Evropolu i pustiti da birokrate probaju
da nađu ubice, jer ovo može biti slučaj na kojem će mnogi zaraditi
unapređenje i koji će pogurati zastale karijere. Istraga bi trebalo
da donese rezultate, a niko od pretpostavljenih ne veruje daje tamo
neki detektiv iz unutrašnjosti Francuske sposoban za velika otkrića
(da, Kan je uprkos svom sjaju i glamuru samo mali provincijski grad
ostalih 350 dana u godini).
Sumnja na jednog od telohranitelja koji su sedeli za stolom, jer da
bi se otrov upotrebio neko je morao biti blizu žrtve. Ali to neće spominjati.
Upotrebiće više papira da uradi istragu među zaposlenima
koji su bili na zabavi, neće pronaći nijednog svedoka i izjaviće daje
slučaj zatvoren što se njegovog delokruga tiče - pošto nekoliko dana
bude razmenjivao faksove s odsecima koji su iznad njegovog.
Vratiće se dvama slučajevima ubistva godišnje, svađama, kaznama,
a bio je tako blizu nečega što je moglo imati međunarodnog
odjeka. Njegov dečački san - da svet učini boljim, da doprinese da
društvo bude bezbednije i pravednije, da bude unapreden, da se bori
za funkciju u Ministarstvu pravde, da ženi i deci priušti komforniji život,
da doprinese popravljanju imidža čuvara reda tako što će dokazati
da postoje pošteni policajci završavali su se uvek jednom istom
rečju.
Papir.

Papir.
Terasa koja se nalazi bočno od bara hotela Martinez dupke je puna,
a Igor se ponosi svojom sposobnošću da planira stvari; iako nikada
nije bio u tom gradu, rezervisao je sto - zamišljajući da će situacija
biti upravo ovakva kakvu vidi. Naručuje čaj s tostom, pali cigaretu,
gleda oko sebe i vidi scenu koja je ista kao na bilo kom luksuznom
mestu na svetu: žene s botoksom ili anoreksijom, gospođe pretrpane
nakitom jedu sladoled, muškarci s mlađim ženama, parovi koji deluju
kao da se dosađuju, nasmejane devojke s pićem bez kalorija u ruci
koje se prave da slušaju šta im prijateljice pričaju, kad u stvari
pogledom skeniraju ljude sjedne strane na drugu,u nadi da će ugledati
nekog zanimljivog.
Neko se ipak izdvaja: tri muškarca i dve žene raspoređuju neke
papire između konzervi piva, tiho razgovaraju i stalno proveravaju cifre
na digitronu. Deluje kao da su oni jedini koji rade na nečemu, ali
to nije istina; svi tamo prisutni rade, traže samo jednu stvar.
Vid-lji-vost.
Koja će, ako sve bude išlo kako treba, da se izrodi u Slavu. Koja
će, ako sve bude išlo kako treba, da se izrodi u Moć. Tu magičnu reč
koja ljudsko biće pretvara u poluboga, nedostižnu ikonu do koje je teško
doći, osobu koja je navikla da su joj želje uvek ispunjene, sposobnu
da izazove zavist kada se provoza u svojoj limuzini sa zatamnjenim
staklima ili u svom preskupom sportskom automobilu, osobu za koju
više ne postoje neosvojivi vrhovi ili nemogući ciljevi.
Ljudi koji su se tog dana nalazili na terasi već su preskočili neku
prepreku - nisu napolju s foto-aparatom u ruci, iza metalne ograde
gde čekaju da neko izađe na glavna vrata i ispuni njihove
univerzume svetlošću. Da, uspeli su da stignu do lobija hotela i sada
samo nedostaju moć i slava, u bilo čemu. Muškarci znaju da starost
nije problem i da su im potrebni samo pravi kontakti. Devojke koje
skeniraju terasu s istom umešnošću kao iskusni radnik obezbedenja
osećaju da se približavaju opasne godine, kada će svaka mogućnost
da se nešto dobije zahvaljujući lepoti nestati. Starije gospode bi želele
da budu priznate zbog svog talenta i inteligencije, ali dijamanti
bacaju senku na svaki pokušaj otkrivanja tog talenta. Muškarci koji
su tu sa ženama čekaju da neko prođe i poželi im dobar dan, da ih tada
svi pogledaju i pomisle: „Ovaj ima mnogo poznanstava." Ili je
možda poznata osoba, ko zna?
Sindrom zvezde - nešto što može da uništi karijeru, brak, hrišćanske
vrednosti, nešto što ume da zaslepi mudraca i prostaka. Bilo
je velikih naučnika koji su po dobijanju neke važne nagrade
ostavili svoje istraživanje koje je moglo da bude od koristi čovečanstvu
i posvetili se nastupima na konferencijama, koji hrane ego i račun
u banci. Ili Indijanac iz Amazonije koga usvoji poznati pevač, a
on počne da priča kako neko izvlači korist iz njegove muke. Ili borac
za pravdu koji vredno zastupa prava oštećenih građana i koji odluči
da se kandiduje na izborima, pobedi. i počne da smatra da je
nedodirljiv - sve dok ga jednog dana ne zateknu u nekom motelu s
prostitutkom koju plaća novcem poreskih obveznika.
Sindrom zvezde. Kada ljudi zaborave ko su i počnu da veruju u
ono što drugi o njima govore. Superklasa, san svih, svet bez senki i
mračnih oblasti, u kojem se reč „da" poslužuje kao odgovor na bilo
koji zahtev.
Igor je moćan. Čitavog života se borio da bi stigao tu gde jeste.
Da bi se to desilo morao je da ide na dosadne večere, beskrajne konferencije,
sastanke s ljudima koje nije podnosio, da se smeška u trenucima
kada je želeo da vređa, da vređa kada mu je u stvari bilo žao
jadnika koji su „poslužili za primer". Radio je danonoćno, vikendima,
provodio sate na sastancima sa svojim advokatima, menadžerima,
radnicima i savetnicima za medije. Krenuo je od nule odmah po
padu komunističkog režima i uspeti je da stigne na vrh. Povrh toga,
uspeo je da preživi sve političke i ekonomske nepogode koje su pogađale
njegovu zemlju u prve dve decenije novog režima.
A zašto je sve to radio? Zato što se bojao Boga i znao da je put
koji je prošao u životu bio blagoslov koji se mora poštovati, ili će sve
izgubiti.
Naravno, bilo je trenutaka kada mu je nešto govorilo da ostavlja
po strani najvažniji deo tog blagoslova: Evu. Ali godinama je bio siguran
da ga ona razume, prihvatala je sve kao fazu i verovala da će
uskoro moći da uživaju u vremenu koje će zajedno provoditi jer će ga
imati koliko god im bude trebalo. Pravili su velike planove - putovanja,
vožnje čamcem, usamljenu kuću usred planine s upaljenim kaminom
i mir koji im govori da mogu tamo da ostanu koliko god žele,
jer ne moraju da misle na novac, dugove i obaveze. Pronašli bi školu
za mnogo dece koju su planirali da imaju, provodili bi čitava popodneva
šetajući po okolnim šumama, večerali bi u malim ali
prijatnim lokalnim restoranima.
Imali bi vremena da gaje cveće, čitaju, idu u bioskop, rade jednostavne
stvari o kojima svi sanjaju, jedine stvari koje mogu da ispune
život bilo koje osobe na kugli zemaljskoj. Kada bi došao kući s
gomilom papira i rasporedio ih po krevetu, molio je za još malo strpljenja.
Kada je mobilni telefon zvonio baš one večeri kada su se dogovorili
da zajedno večeraju i on morao da prekine priču i provede
mnogo vremena raspravljajući se sa sagovornikom, tražio je još malo
strpljenja. Znao je da Eva čini sve stoje moguće i nemoguće da bi
se on osećao udobno, iako bi se poneki put žalila, veoma pažljivo, da
treba da iskoriste život dok su još mladi, da imaju dovoljno novca za
sledećih pet generacija.
Igor bi to potvrdio: mogao bi da stane istog tog dana. Eva se smešila,
milovala mu lice - i u tom trenutku bi se setio da je zaboravio
nešto bitno, odlazio do telefona ili kompjutera, zvao nekoga ili slao
poruku.
Čovek od nekih 40 godina ustaje, gleda ljude koji se oko njega
nalaze u baru, maše novinama iznad glave i viče:
- Ovde piše „Nasilje i užas u Tokiju. Sedam osoba ubijeno u prodavnici
elektronskih igara."
Svi gledaju u njegovom pravcu.
- Nasilje! Oni ne znaju o čemu pričaju! Nasilje je ovo ovde!
Igoru prolaze žmarci uz kičmu.
- Ako neki luđak izbode nožem nekoliko nevinih, ceo svet se sablazni.
Ali ko pridaje pažnju intelektualnom nasilju koje se dešava u
Kanu? Naš festival ubijaju u ime diktature. Više se ne radi o tome da
se izabere najbolji film, već da se počini zločin prema čovečnosti, da
se ljudi nateraju da kupe proizvode koje ne žele, da zaborave umetnosti
i misle na modu, da ne idu na projekcije filmova da bi otišli na
neki ručak ili večeru. To je surovost! Ovde sam...
- Ćuti - kaže neko. - Nikoga ne zanima zašto si ti ovde.
- ...Ovde sam da prijavim ropstvo ljudskih želja! Ljudi više ne
odlučuju pomoću inteligencije, već na osnovu reklama, na osnovu
laži! Zašto se brinete ako je neko izboden nožem u Tokiju, a ne pridajete
važnost ubodima koje cela generacija filmskih umetnika mora
da trpi?
Čovek pravi pauzu očekujući ovacije priznanja, ali ne čuje ni tišinu
razmišljanja; svi su već nastavili razgovore, bez ikakvog interesovanja
za ono što je upravo izrekao. Ponovo seda pun uzvišenog
dostojanstva, ali slomljenog srca jer je upravo ispao smešan.
„Vid-lji-vost", razmišlja Igor. „Problem je u tome što niko nije
obratio pažnju."
Sada je na njega red da pogleda oko sebe. Eva je odsela u istom
hotelu, a posle toliko godina braka, mogao bi da se zakune da ona u
istom trenutku pije kafu ili čaj nedaleko od mesta na kom se on nalazi.
Primila je njegove poruke i sada ga sigurno traži jer i ona zna da
je on verovatno u blizini.
Ne uspeva daje ugleda. I ne uspeva da prestane da misli na nju,
svoju opsesiju. Priseća se jedne noći kada se kasno vraćao kući u
svojoj limuzini iz uvoza, sa šoferom koji mu je u isto vreme bio i
obezbedenje - zajedno su se borili u ratu u Avganistanu, ali sreća im
se drugačije osmehnula - i rekao mu je da stane kod hotela Kempinski.
Ostavio je telefon i papire" u kolima, popeo se do bara koji
se nalazio na terasi zgrade. Za razliku od ove terase u Kanu, tamo
skoro nikoga nije bilo, spremali su se da zatvore. Dao je darežljivu
napojnicu osoblju da bi samo zbog njega nastavili da rade još sat
vremena.
Tada je sve shvatio. Ne, nije istina da će stati sledećeg meseca,
niti sledeće godine, niti sledeće decenije. Nikada neće imati tu kuću
na selu i porodicu o kojoj su sanjali. Ispitivao je sebe te noći zašto to
nije moguće i javljao mu se samo jedan odgovor.
Put moći nema povratka. Zauvek će biti rob svog izbora i, ako zaista
bude ostvario san da sve ostavi, pašće u duboku depresiju.
Zastoje to sve radio? Zbog noćnih mora, kada se prisećao rovova,
uplašenog mladića, zadatka koji nije birao ali je morao da obavi,
naređenja da ubija? Zato što ne može da zaboravi svoju prvu žrtvu,
seljaka koji se našao na liniji vatre kada se Crvena armija borila protiv
avganistanskih gerilaca? Zbog mnogih koji su ga prvo gledali s
nevericom, a zatim ga ismevali, kada je shvatio daje budućnost sveta
u mobilnoj telefoniji i počeo da traži investitore za svoj posao? Zato
što je na početku morao da pravi dogovore sa senkama, ruskim
mafijašima koji su hteli da operu novac zarađen od prostitucije?
Uspeo je da vrati pozajmljeni novac a da se ne pokvari i da ne duguje
usluge. Uspeo je da pregovara sa senkama i da ipak zadrži svoje
svetio. Znao je da je rat stvar daleke prošlosti i da se nikada neće vratiti
na bojno polje. Uspeo je da pronađe ženu svog života. Radio je posao
koji je sam izabrao. Bio je bogat - prebogat, pa čak i da se
komunistički sistem sutra vrati na vlast, najveći deo njegovog bogatstva
nalazio se van zemlje. Imao je dobre veze u svim političkim strankama.
Upoznao je velike svetske ličnosti. Osnovao je fond koji se brinuo o deci
vojnika poginulih za vreme sovjetske invazije na Avganistan.
Te noći. u tom baru blizu Crvenog trga, kao jedini gost, i koji uz
to zna da ima dovoljno moći da plati konobarima da tamo provedu
celu noć, shvatio je.
Shvatio je zašto se isto dešava s njegovom ženom, koja je sada
stalno na putu i koja takođe dolazi kasno kući kada je u Moskvi i s
vrata seda pravo za kompjuter. Shvatio je da, nasuprot onome što svi
misle, potpuna moć znači apsolutno ropstvo. Kada se dotle stigne,
niko ne želi da izađe. Uvek postoji novi vrh koji treba osvojiti. Uvek
postoji konkurencija koju treba ubediti ili nadvladati. Zajedno sa još
2.000 ljudi deo je najekskluzivnijeg kluba na svetu koji se okuplja
samo jednom godišnje u švajcarskom gradiću Davosu na Svetskom
ekonomskom forumu; svi su oni više nego bogati, milioneri, moćni.
I svi oni rade od jutra do mraka i uvek žele da idu dalje i nikada ne
menjaju temu - kupovine, berze, trendovi tržišta, novac, novac. Ne
rade zato što im nešto treba, već zato što smatraju da su neophodni moraju
da hrane na hiljade porodica, veruju da imaju ogromnu odgovornost
prema svojim državama i svojim saradnicima. Radili su pošteno,
misleći da pomažu svet - što bi moglo biti istina, ali to je kao
cenu tražilo njihove živote.
Sutradan je učinio nešto stoje oduvek mrzeo: otišao je kod psihijatra
- nešto mora da nije u redu. Tamo je otkrio da pati od bolesti koja
je česta među onima koji su postigli nešto što deluje daje izvan
domašaja običnih ljudi. Bio je opsednut poslom. U svetu se taj poremećaj
opisuje terminom radoholičar (engleski: workaholic). Psihijatar
mu je rekao da ljudi koji su opsednuti poslom rizikuju da padnu u duboku
depresiju ako nisu uključeni u izazove i probleme svojih firmi.
- To je poremećaj čije uzroke još uvek ne znamo, ali je vezan
za nesigurnost, određene strahove iz detinjstva, za stvarnost koja
se poriče. Veoma je ozbiljan i može se porediti, na primer, s narkomanijom.
„Ali za razliku od narkomanije, koja smanjuje produktivnost, radoholičar
daje veliki doprinos bogatstvu svoje zemlje. Zato nikome
nije u interesu da se on izleči."
- I kakve su posledice?
- To bi trebalo ti da znaš, jer si me zbog toga potražio. Najgora
je razaranje porodičnog života. U Japanu, jednoj od zemalja u kojoj
se ova bolest najčešće javlja i ponekad ima fatalne posledice, postoji
više procesa da se ta opsednutost kontroliše.
Nije mogao da se seti nikoga koga je u prethodne dve godine života
slušao s više pažnje i poštovanja od tog čoveka s naočarima i brkovima
koji je sedeo naspram njega.
- Znači mogu da verujem da postoji rešenje za ovaj poremećaj.
- Kada radoholičar dođe u stadijum da potraži pomoć psihijatra,
to znači da je spreman za izlečenje. Jedan u hiljadu slučajeva shvati
da mu je pomoć potrebna.
- Potrebna mi je pomoć. Imam dovoljno novca...
- To su tipične reči za jednog radoholičara. Da, znam da imaš
dovoljno novca, kao i svi ostali poput tebe. Znam ko si; video sam
tvoje slike sa dobrotvornih skupova, kongresa i sa jednog privatnog
susreta s našim predsednikom - koji, uzgred budi rečeno, takode ima
simptome tog poremećaja.
„Novac nije dovoljan. Želim da čujem da li imaš dovoljno volje."
Igor je pomislio na Evu, na kuću u planini, na porodicu koju bi
voleo da ima, na stotine miliona dolara koje ima u banci. Pomislio je
na prestiž i moć koje ima u tom trenutku i kako bi mu bilo teško da
sve to napusti.
- Ne predlažem da ostaviš svoj posao - reče psihijatar, kao da mu
čita misli. - Predlažem da na posao gledaš kao na izvor radosti, a ne
na opsesiju.
- Da, spreman sam.
-1 koji je tvoj glavni motiv za to? Uostalom, svi radoholičari misle
da su zadovoljni onim što rade; niko od tvojih prijatelja koji su u
istoj situaciji neće da prizna da mu je potrebna pomoć.
Igor je oborio pogled.
- Koji je tvoj glavni motiv? Hoćeš ja da odgovorim umesto tebe?
Hajde. Kao što sam malopre rekao, porodica ti se raspada.
- Još gore. Moja žena ima iste simptome. Počela je da se udaljava
od mene posle jednog vikenda na Bajkalskom jezeru. A ako
na ovom svetu postoji neko zbog koga bih ponovo bio u stanju da
ubijem...
Shvatio je daje ispričao više nego stoje neophodno. Ali psihijatar
nije reagovao.
-Ako postoji na ovom svetu neko zbog koga bih bio u stanju da
učinim sve, ali baš sve, to je moja žena.
Psihijatar je pozvao svoju asistentkinju i rekao joj da zakaže niz
seansi. Nije pitao da li je njegov klijent slobodan tih dana jer je i to
deo terapije: staviti jasno do znanja da sve, bilo kakve obaveze, ma
koliko važne bile, mogu da se odlože.
- Mogu li još nešto da vas pitam?
Lekar klimnu glavom.
- Da li bi činjenica da osećam potrebu da radim više nego što bi
trebalo mogla da se shvati i kao nešto plemenito? Kao duboko poštovanje
prema prilikama koje mi je Bog u ovom životu dao? Način da
se popravi društvo, iako sam ponekad primoran da koristim metode
koji su malo...
Tišina.
- ...koji su malo šta?
- Ništa.
Igor je iz ordinacije izašao zbunjen i sa olakšanjem u isto vreme.
Možda lekar ne razume suštinu svega što radi: život uvek ima razlog
za ono što se dešava, svi ljudi su povezani i mnogo puta je neophodno
iščupati maligne tumore da bi telo ostalo zdravo. Ljudi se zatvaraju
u svoje egoistične svetove, prave planove u kojima ne razmišljaju
o svom bližnjem, smatraju daje planeta samo još jedan komad zemljišta
koji treba iskoristiti, prate svoje instinkte i želje ne posvećujući
baš ništa opštem dobru.
Nije uništavao svoju porodicu, već je samo želeo da iza sebe
ostavi bolji svet svojoj deci, koju je želeo da ima. Svet bez droge, ratova,
bez sramnog tržišta seksa, u kojem će ljubav biti velika sila koja
će sjediniti sve bračne parove, narode i religije. Eva bi za to imala
razumevanja - iako im je brak ovog trenutka u krizi, što je sigurno
izazvano Malignim duhom.
Sutradan je naložio svojoj sekretarici da otkaže seanse kod psihijatra-
imao je bitnija posla. U tom trenutku radio je na pripremi velikog
plana pročišćavanja sveta, potrebna mu je bila pomoć i već je
bio stupio u kontakt s grupom koja je spremna da radi za njega.
Dva meseca kasnije napustila gaje žena koju je voleo. Zbog Zla
koje ju je obuzelo. Zato što nije mogla tačno da objasni razloge njegovih
postupaka.
U stvarnost Kana ga je vratio*grub zvuk povlačenja stolice. Ispred
njega se našla žena s čašom viskija u jednoj i cigaretom u drugoj
ruci. Lepo obučena, ali očigledno u pripitom stanju.
- Mogu li ovde da sednem? Svi stolovi su zauzeti.
- Upravo ste seli.
- Ne mogu da verujem - reče žena, kao da su stari prijatelji. -
Prosto ne mogu da verujem. Policija me je izbacila iz bolnice. A čovek
zbog koga sam putovala čitav dan i uzela sobu u hotelu po duploj
ceni sada se nalazi između života i smrti. Do vraga!
Da ne radi za policiju?
Ili ništa od ovoga što govori nema veze sa onim što on misli?
- Šta vi, ili bolje - ti, radiš ovde? Nije ti vrućina? Zar ne misliš
da ti je bolje da skineš sako, ili možda hoćeš da impresioniraš prisutne
svojom elegancijom?
Kao i uvek, ljudi biraju svoju sudbinu. Ova žena je upravo to činila
u ovom trenutku.
- Uvek nosim sako, nezavisno od temperature. Vi ste glumica?
Žena se nasmeja, skoro histerično.
- Recimo da jesam glumica. Da, glumica sam. Glumim nekoga
ko je još u mladosti imao san, rastao s njim, borio se sedam mukotrpnih
godina svog života da ga pretvori u stvarnost, stavio kuću pod
hipoteku, radi bez prestanka...
- Znam kako je.
- Ne, ne znaš. To znači dan i noć misliti samo na jedno. Ići na
mesta na koja nisi pozvana. Rukovati se s ljudima koje prezireš. Telefonirati
jednom, dvaput, deset puta dok ne zavrediš malo pažnje
ljudi koji ne vrede ni upola koliko ti ili nemaju ni pola od tvoje hrabrosti,
ali se nalaze na nekoj poziciji s koje su resili da se svete za sve
svoje porodične frustracije i tako drugima otežavaju živote .
- ...i ne možeš da pronađeš drugo zadovoljstvo u životu osim da
stremiš ka onome što želiš. Nemaš drugu zabavu. Sve ti je dosadno.
Na kraju rasturaš i porodicu.
Žena gaje zapanjeno pogledala. Dejstvo alkohola kao daje prestalo.
- Ko ste vi? Kako možete da mi čitate misli?
- Upravo sam o tome razmišljao kada ste se pojavili. Možete nastaviti
da me oslovljavate sa „ti". Mislim da mogu da vam pomognem.
- Niko ne može da mi pomogne. Jedina osoba koja je to mogla
trenutno se nalazi na intenzivnoj nezi u bolnici. na osnovu ono malo
informacija koje sam čula pre nego što je policija stigla, neće izvuci
živu glavu. BOŽE DRAGI!
Ispija čašu do kraja. Igor daje znak konobaru. Ovaj ga ignoriše i
odlazi da usluzi goste za drugim stolom.
- U životu sam uvek više volela ciničan kompliment nego konstruktivnu
kritiku. Molim te, reci mi da sam lepa, da sam sposobna.
Igor se smeje.
- Kako znaš da ne mogu da ti pomognem?
- Da niste možda distributer filmova? Imate kontakte u ćelom
svetu, bioskope širom planete?
Možda oboje misle na istu osobu. Ako je to slučaj, i ako se radi
nameštaljci, prekasno je bilo za bekstvo - sigurno motre na njega
čim ustane uhapsiće ga. Oseća kako mu se stomak skuplja, ali zašto
se plaši? Pre nekoliko sati i sam je želeo da se preda. Bio je odabrao
mučeništvo, ponudio je svoju slobodu kao žrtvu, ali Bog je
odbio ponudu.
A sada su se nebesa predomislila.
Treba da osmisli kako će se braniti u sceni koja sledi: osumnjičeni
je identifikovan, žena se pravi pijana, seda za njegov sto, proverava
podatke. Zatim, vrlo diskretno, približava se čovek koji ga moli
da pode za njim da nešto porazgovaraju. Taj čovek je policajac. Igor
u sakou ima jednu vrstu olovke koja ne izaziva sumnju, ali bereta će
ga odati. Ceo život mu prolazi pred očima.
Da li da se maši za pištolj i reaguje? Policajac koji će mu prići
čim identifikacija bude potvrđena sigurno ima kolege koje nadgledaju
akciju, tako da će ga ubiti pre nego što uspe da bilo šta uradi. S
druge strane, nije ovamo došao da na varvarski način i nasumice ubija
nevine ljude; ima misiju i svoje žrtve - mučenike ljubavi, kako više
voli da ih zove - koje služe jednoj višoj svrsi.
- Nisam distributer - odgovara. - Nemam baš nikakve veze sa
svetom filma, mode ili glamura. Bavim se telekomunikacijama.
- Odlično - reče žena. - Sigurno imaš novca. Sigurno si imao
snove u životu i znaš o čemu pričam.
Gubio je nit razgovora. Ponovo poziva konobara, ovog puta drugog.
Ovaj prilazi, naručuje dve šolje čaja.
- Zar ne vidite da pijem viski?
- Vidim. Ali kao što malopre rekoh, mislim da mogu da ti pomognem.
A da bi se to desilo, moraš biti trezna i svesna svakog
koraka.
Morin oseća da se nešto promenilo. Od trenutka kada je taj neznanac
uspeo da pogodi njene misli, sve joj je delovalo kao da se vraća
u stvarnost. Ko zna, možda i može da joj pomogne? Već godinama
niko nije pokušao daje zavede jednom od najpoznatijih fraza u filmskim
krugovima: „Poznajem uticajne ljude." Ništa neće bolje promeniti
duševno stanje žene od saznanja da je predmet želje nekog
pripadnika suprotnog pola. Instinktivno je poželela da ode do toaleta
da se pogleda u ogledalu i popravi šminku. Ali to je moglo da sačeka;
pre toga morala je da pošalje jasne signale daje zainteresovana.
Da, treba joj društvo - bila je otvorena za iznenađenja koja joj
sudbina sprema. Kada Bog zatvori vrata, otvori prozor. Zašto je, od
svih stolova na terasi, ovo bio jedini sto za kojim je sedela samo jedna
osoba? Postojao je smisao, skriveni znak: njih dvoje je trebalo da
se sretnu.
Nasmejala se samoj sebi. U očajničkom stanju u kojem se trenutno
nalazila, bilo šta je bilo znak, izlaz, dobra vest.
- Kao prvo, treba da mi kažeš šta ti treba - kaže čovek.
- Pomoć. Imam gotov film s vrhunskim glumcima koji treba da
distribuira jedna od retkih osoba koja još uvek veruje u talenat nekoga
ko ne pripada sistemu. Trebalo je sutra da se nađem s tim distributerom.
Bila sam na ručku na kojem je i on bio i odjednom sam
videla da mu je pozlilo.
Igor se polako opušta. Možda je istina, jer u stvarnosti se dešavaju
apsurdnije stvari nego u knjigama sa izmišljenim pričama.
- Izašla sam za njim i saznala u koju bolnicu su ga odveli. Otišla
sam tamo; usput sam razmišljala šta da kažem: da sam mu prijateljica
i da smo se spremali zajedno da radimo. Nikada s njim nisam
razgovarala, ali sigurna sam da se neko koje u kritičnom stanju bolje
oseća kada je neko pored njega, bilo ko.
„Hiti, htela si da se okoristiš o tuđu muku", pomisli Igor.
Svi su isti. Potpuno isti.
- Šta tačno znači vrhunski glumci?
- Moram da odem do toaleta, oprosti.
Igor ustaje u znak poštovanja, stavlja tamne naočare i dok se ona
udaljava pokušava da izgleda smireno. Ispija čaj dok oči neumorno
pregledaju terasu. Na prvi pogled izgleda da nema nikakve pretnje,
ali u svakom slučaju treba napustiti to mesto čim se ona vrati.
Morin je zadivljena kavaljerstvom svog novog prijatelja. Već godinama
nije videla da se neko ponaša po pravilima bontona kojima su
je učili njeni roditelji. Dok je izlazila s terase, primetila je da ga mlade
lepe devojke koje sede za susednim stolom i koje su sigurno čule
deo razgovora, gledaju i smeškaju mu se. Videla je daje stavio tamne
naočare - možda da bi mogao da gleda žene a da one ne primete.
Možda će, kada se bude tamo vratila, već ispijati zajedno čaj.
Ali takav je život: ne treba čovek da se žali, a ni da očekuje
mnogo.
Gleda svoje lice u ogledalu; kako je uopšte moguće da se neki
muškarac zainteresuje za nju? Zaista treba da se vrati u stvarnost, kao
što joj je predložio. Oči su joj umorne, prazne, bila je iscrpljena, kao
i svi koji učestvuju ili prisustvuju filmskom festivalu, a opet je znala
da mora da nastavi da se bori. Kan se još nije završio, Džavits bi
mogao da se oporavi ili bi mogao da se pojavi neko iz druge distributerske
kuće. Imala je karte za filmove drugih autora, pozivnicu za
zabavu časopisa Gala - jednog od najuticajnijih u Francuskoj - i mogla
je ostatak vremena da iskoristi da vidi šta nezavisni evropski producenti
i režiseri rade da bi prikazali svoj rad. Morala je brzo da se
prestroji.
Što se lepog čoveka tiče, bolje je da svoje iluzije ostavi sa strane.
Vraća se za sto ubeđena da će za njim zateći i dve devojke. ali čovek
je sam. Ponovo vaspitano ustaje, izmiče joj stolicu da lakše
sedne.
- Nisam se predstavila. Zovem se Morin.
- Igor. Drago mi je. Razgovor smo prekinuli kada si pričala o
idealnoj postavci glumaca.
Sada je mogla da iskoristi priliku da malo bočne devojke za susednim
stolom. Progovorila je glasnije nego uobičajeno.
- Ovde u Kanu, ili na bilo kom drugom festivalu, svake godine
budu otkrivene nove glumice i svake godine velike glumice izgube
velike uloge - zato što industrija smatra da su suviše stare, iako su još
uvek mlade i pune entuzijazma. Medu onima koje dobiju šansu („nadam
se da ove devojke pored slušaju ovo"), jedne krenu putem čistog
glamura. Iako malo zarađuju na filmovima koje snimaju - svi režiseri
to znaju i tu činjenicu maksimalno iskorišćavaju - one ulažu u
pogrešnu stvar.
- A to je...
- Svoju lepotu. Postanu poznate, počinju da naplaćuju za pojavljivanje
na zabavama, snimaju reklame, preporučuju proizvode. Na
kraju upoznaju najmoćnije ljude i najpoželjnije glumce na svetu. Zarade
ogromnu sumu novca - zato što su mlade, lepe i njihovi agenti
uspevaju da sklope strašno mnogo ugovora.
„One u stvari dozvoljavaju svojim agentima da ih vode, a oni u
svakom trenutku podstiču njihovu taštinu. One su san domaćica, tinejdžera,
mladih umetnika koji nemaju para ni da otputuju do susednog
mesta, ali koji ih smatraju svojim prijateljicama, nekim ko živi
ono što bi oni želeli da probaju. I dalje snimaju filmove, zarađuju
malo bolje, iako se u saopštenjima za štampu navode ogromni honorari;
sve je to laž u koju ni novinari ne veruju, ali je objavljuju jer
znaju da publika voli vest, a ne informaciju.
- A koja je tu razlika? - upita Igor, sada sve opušteniji, ali i dalje
motreći na okolinu.
- Recimo da si kupio pozlaćen kompjuter na aukciji u Dubaiju i
da si resio da na tom čudu tehnike napišeš novu knjigu. Kada novinar
za to sazna, pozvaće te i pitati: „Kako vas služi zlatni kompjuter?" To
je vest. Prava informacija, da ti pišeš knjigu, nema nikakvu vrednost.
„Da Eva ne dobija vesti umesto informacija?" Nikada o tome nije
razmišljao.
- Nastavi.
- Vreme prolazi. Bolje reći, prođe sedam ili osam godina. Odjednom,
nema više poziva za nove filmove. Manifestacije i novac od reklama
su sve redi. Agent kao daje zauzet više nego ranije - ne javlja
se toliko redovno kada ga zove. Velika zvezda se pobuni: kako mogu
to da rade njoj, poznatom seks simbolu, najvećoj ikoni glamura?
Prvo baca krivicu na agenta, odlučuje da promeni zastupnika i - na
njeno iznenađenje - vidi da ovom to ne smeta. Naprotiv, moli je da
potpiše papir na kom piše daje sve bilo u redu dok su sarađivali, poželi
joj sreću, i to je kraj saradnje.
Morin gleda ljude koji stoje okolo i pokušava da nađe nekoga ko
bi bio primer ovoga stoje upravo ispričala. Nekoga koje još uvek poznat,
ali je potpuno nestao sa scene i sada očajnički traži novu priliku.
Još se ponašaju kao velike dive, još uvek oko sebe stvaraju famu,
ali srce im je puno gorčine, koža prepuna botoksa i nevidljivih ožiljaka
od plastične hirurgije. Uspela je da vidi botoks i plastične operacije,
ali nijedna od zvezda prethodne decenije nije bila prisutna.
Možda već nemaju dovoljno novca da dođu na jedan ovakav festival;
u tom trenutku su možda vodile neku priredbu u unutrašnjosti, bile na
promocijama čokoladnih proizvoda ili piva, i dalje se ponašajući kao
da su ono što su nekad bile iako znaju da to više nisu.
- Rekla si da postoje dve vrste.
- Da. Druga grupa su glumice koje se suočavaju s istim problemom.
S jednom jedinom razlikom - ponovo je počela glasnije da priča
jer su devojke za susednim stolom očigledno postale zainteresovane
za nju kao za nekoga ko poznaje posao. - One znaju daje lepota prolazna.
Ne pojavljuju se toliko u reklamama ili na naslovnim stranama
jer su zauzete usavršavanjem svog umetničkog umeća. Nastavljaju da
uče, ostvaruju kontakte koji će im u budućnosti biti od koristi, daju
svoje ime ili lik određenim proizvodima, ali ne u ulozi modela, već akcionara.
Zarađuju manje, naravno, ali zarađuju celog života.
„Onda se pojavljuje neko kao ja. Neko ko ima dobar scenario,
dovoljno novca i volela bih da igraju u mom filmu. One prihvataju;
imaju dovoljno talenta da odigraju uloge koje su im poverene i dovoljno
su pametne da znaju da čak i ako film na kraju ne postigne
veliki uspeh, barem će i dalje biti* viđene na platnu, mogu biti viđene
kako glume u zreloj dobi i ko zna, možda se neki novi producent
ponovo zainteresuje za ono što rade."
Igor takođe primećuje da devojke slušaju razgovor.
- Možda bi bilo bolje da malo prošetamo - kaže tiho. - Ovaj bar
nije dovoljno intiman. Poznajem jedno usamljeno mesto gde možemo
da uživamo u zalasku sunca.
To je sve što joj je u ovom trenutku trebalo - poziv u šetnju! Da
gleda zalazak sunca, iako ima još dosta do časa kada će se sunce sakriti!
Nema vulgarnosti u stilu „hajdemo do moje sobe da se preobujem",
ili „neće se ništa desiti, obećavam", a kada se popnu u sobu
počinje stara priča o njegovim kontaktima i kako „tačno zna ko njoj
treba", dok pokušava daje zagrli i poljubi.
Iskreno, ne bi imala ništa protiv da je poljubi taj čovek koji je
delovao zanosno i o kome nije znala apsolutno ništa. Ali eleganciju
njegovog zavođenja će dugo pamtiti.
Ustaju, na izlazu kaže da račun stave na njegovu sobu (znači, odseo
je u Martinezu!). Kada su stigli na Kroazetu, predlaže da krenu
na levo.
- Tamo je mirnije. Pored toga, pretpostavljam da je pogled lepši,
jer sunce zalazi iza brda koja će biti tačno ispred nas.
- Igore, ko si ti?
- To je dobro pitanje - odgovori. - I ja bih voleo da znam odgovor.
Još jedan poen. Nije počeo priču o tome kako je bogat, pametan,
da može ovo ili ono. Zanimalo gaje samo da s njom vidi smiraj dana
i to je bilo dovoljno. Hodali su u tišini do kraja plaže, mimoilazeći
se s raznoraznim ljudima - od starijih parova koji kao da su živeli
u nekom drugom svetu, potpuno izolovanom od Festivala, do omladine
koja je prolazila na rolerima u tesnoj odeći i sa slušalicama ajpoda
u ušima. Bilo je tu i uličnih prodavača s robom izloženom na
ćilimima čiji su uglovi bili povezani kanapom, tako da su na prvi
znak o dolasku fmansijskih inspektora mogli da „izloge" pretvore u
torbe. Prošli su i pored mesta koje je policija iz nepoznatog razloga
izolovala - a, to je bila samo ulična klupa. Primećuje da se njen pratilac
dva ili tri puta osvrće i gleda nazad, kao da nekoga očekuje. Ali
sigurno nije to - možda je video nekog poznatog.
Izlaze na mol gde ukotvljeni čamci malo ometaju pogled na plažu,
ali na kraju pronalaze osamljeno mesto. Sedaju na udobnu klupu
s naslonom. Potpuno su sami - niko tu nije dolazio jer se na tom mestu
baš ništa ne dešava. Odlično je raspoložena.
- Kakav pogled! Da li znaš zastoje Bog odlučio da se odmara
sedmog dana?
Igor ne razume pitanje, a ona nastavlja:
- Zato što Mu se šestog dana. pre nego stoje završio posao i pripremio
savršen svet za ljudska bića, obratila grupa holivudskih producenata
i rekla: „Ne brini za ostalo! Mi ćemo se pobrinuti za zalazak
sunca u tehnikoloru, specijalne efekte za oluje, savršeno osvetljenje
i ozvučenje koje će učiniti da čovek pomisli daje more pravo svaki
put kada čuje zvuk talasa."
Sama se smeje na svoju šalu. Čovek pored nje se uozbiljio.
- Pitala si me ko sam - reče čovek.
- Ne znam ko si, ali znam da dobro poznaješ grad. A mogu i da
dodam - Bog me je pogledao kad sam te upoznala. U jednom jedinom
danu proživela sam nadu, očaj, samoću i zadovoljstvo druženja.
Mnogo emocija u isto vreme.
On iz džepa vadi neki predmet - liči na drvenu cev ne veću od
petnaest santi metara.
- Svet je opasan - kaže. - Gde god da se nalaziš, uvek postoji rizik
da naletiš na osobe koje nemaju problem da opljačkaju, unište ili
ubiju. A niko, baš niko ne uči kako da se odbrani. Svi se nalazimo u
rukama moćnijih.
- U pravu si. Dakle, pretpostavljam da je ta drvena cevčica način
da ne dozvoliš da ti neko naudi.
On krivi gornji deo predmeta. S pažnjom majstora koji doteruje
svoje remek-delo, skida poklopac: u stvari, to nije zaista bio poklopac,
već neka vrsta glave od nečega što liči na ogroman ekser. Zraci
sunca su se odbijali od metalnih delova.
- Na aerodromu ti ne bi dozvolili da prodeš s ovim u torbi - reče
uz smeh.
- Naravno da ne bi. *
Morin je shvatila da se nalazi pred finim, lepim i verovatno bogatim
čovekom koji takode može daje zaštiti od svih opasnosti. Iako
nije znala policijsku statistiku grada u kojem se nalazila, pametno
je misliti na sve.
Za to su muškarci stvoreni: da misle na sve.
- Očigledno je da ako hoću ovim da se branim moram da znam
tačno gde treba da ubodem. Iako je oštrica napravljena od čelika, lako
se može slomiti jer je tanka i suviše kratka da bi mogla da prouzrokuje
ozbiljne rane. Ako se ne primeni precizno, nema rezultata.
Stavio je oštricu u visinu Morininog uha. Ona se prvo uplašila,
ali odmah zatim osetila je uzbuđenje.
- Ovde bi bilo jedno od idealnih mesta. Malo iznad, kost lobanje
bi blokirala ubod. Malo ispod, bila bi zakačena vratna vena, žrtva
može umreti, ali imala bi snage da reaguje. Ukoliko bi bila naoružana,
imala bi snage da puca, jer sam veoma blizu.
Polako je spuštao oštricu niz njeno telo. Prošao je pored njene
dojke i Morin je tada shvatila: želeo je daje impresionira i uzbudi u
isto vreme.
- Nisam mislila da neko ko se bavi telekomunikacijama toliko
zna o tome. Ali koliko te razumem, prilično je komplikovano ubiti nekoga
s tim.
To je bio njen način da mu kaže: „Zanima me to što mi pričaš. Ti
me zanimaš. Uskoro me, molim te, uzmi za ruku da bismo zajedno
gledali zalazak sunca."