Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se
Poruka [Strana 1 od 1]
2 Re: Herman Hese - Magija knjige Uto Jan 03, 2012 6:27 pm
Margita
Administrator
MAGIJA KNJIGE
Od mnogih svetova koje čoveku nije poklonila priroda već ih je stvorio
njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga. Ispisujući prva slova na školskoj tabli
i pokušavajući da čita, svako dete čini zapravo prve korake ka jednom
veštačkom i neobično složenom svetu za čije upoznavanje i usavršavanje pravila
igre jedan ljudski život nije dovoljan. Bez reci, bez tekstova i knjiga, nema
istorije, i ne postoji pojam čovečanstva. Ako neko
želi da pokuša da se na malom prostoru, u kući ili sobi, uključi u istoriju
ljudskog duha i usvoji je, to može postići jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo,
doduše, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom mišlju krije razne opasnosti,
a u poslednjim decenijama naši su osećaji izražavali snažan revolt protiv istorije,
ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da naučimo kako odricanje novih
porobljavanja i zaposedanja duhovnih nasleña našeg života i mišljenja još uvek
ne izražava našu čednost.
Kod svih su naroda reči i spisi nešto sveto i magično; imenovanje i pisanje su
praiskonske magijske radnje, magično osvajanje prirode kroz
duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao božansko poreklo. Kod
najvećeg broja naroda pisanje i čitanje behu svete tajne, veštine koje je
posjedovalo samo sveštenstvo; beše velika i neuobičajena stvar ako bi se kakav
mladi čovek odlučivao da se preda ovim moćnim tajnama. A to nije bilo lako
izvesti — trebalo je iskupiti se darovima i žrtvama. Od vremena naših starih
demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala
pod božanskom zaštitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teški putevi.
Slabo možemo da predstavimo sebi šta je u kulturnom hijerarhijskoaristokratskom
ureñenju značilo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vičan
tajnama rukopisa! Bila je to moć, bela i crna magija, talisman i čarobni štapić.
Sada je to naizgled potpuno drugačije. Danas je, čini se, svet spisa i duha
otvoren za svakoga; danas, čini se, umeće pisanja i umeće čitanja predstavljaju
nešto malo više od umeća disanja ili, u najboljem slučaju, umeća jahanja. Danas
je, čini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije.
Samo još u religijama postoji pojam »svetog«, knjige koja se otvara; ali, pošto
danas nijedna doista moćna religija ne preuveličava značaj propagiranja biblije
kao laičke lektire, u stvarnosti nema više nijedne svete knjige. Izuzetak su
pobožni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis
da se prilikom službene zakletve polaže ruka na bibliju ali je ovaj gest
polumrtvi ostatak nekada plamtećih snaga i za prosečne ljude ne sadrži više, kao
ni sama formula zakletve, staru magičnu moć. Knjige su prestale da budu tajne;
dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovišta to je napredak ali,
sa drugog, obezvreñivanje i vulgarizovanje duha.
Ne želimo da dopustimo da se ruši prijatni osećaj postignutog napretka.
Želimo da se radujemo što čitanje i pisanje nisu više privilegija jedne zajednice
ili kaste, što je od pronalaska štampe knjiga zajednička, što je postala rašireni
upotrebni predmet, što veliki tiraži omogućuju jeftinu cenu knjige i što svaki
narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) može da učini pristupačnim i za
najsiromašnije. Ne želimo da se suviše žalostimo zbog toga što je pojam
»knjige« izgubio gotovo svu svoju negdašnju uzvišenost i što izgleda da u
poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga čak i u očima mase još više gubi
na vrednosti i vaspitnoj moći. Ali, nipošto ne bi trebalo da se plašimo budućeg
istrebljenja knjige; naprotiv, što se odreñene potrebe za zabavom i narodne
potrebe za učenjem mogu više zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko
knjiga više dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo će se i najdetinjastijem
pijanstvu napretka nametnuti saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su
večne. Pokazaće se da formulisanje putem reči i predavanje ovih formulacija
putem spisa nije samo važno pomoćno sredstvo već uopšte jedino sredstvo čijom
snagom čovečanstvo zadržava istoriju i trajnu svest o samom sebi.
(1930)
LEKTIRA ZA ODMOR
Na letnje osveženje se, svakako, ne odlazi radi čitanja knjiga. Ali, uprkos
tome, mnogo je onih koji jedino u to vreme dolaze do mirne lektire, kao i onih
za koje nema smisla da kišne dane posvećuju čitanju. Po mom iskustvu, za
vreme odmora ne postoji lepša namera od ove: čitati stihove i za ljubavnicu uzeti
neku doista dobru knjigu. Gospoda koja sa ženama, decom i služanstvom putuju
u banju ili na planinu, uobičajavaju da dobro razmisle šta da ponesu. Jedna će
dama tek u Ostendeu primetiti da joj nedostaje nova večernja haljina, mada je
dobro promislila šta joj je sve neophodno, od paste za zube do kožnog kofera.
Traži društvo i radije putuje u mesto za oporavak sa svojim roñacima i
prijateljima nego sa smrtnim neprijateljima. Potom promišljeno bira hotel i sobu.
Vrlo brzo saznaje gde se može dobiti najbolja kafa i najhladnije pivo.
Kakva brižljivost! Ali, ista ta dama koja od šešira do čizmica ne nosi ništa
nepromišljeno, koja je tako pažljiva u izboru prijatelja i koja nikad ne uzima
sobu sa pogledom na severnu stranu, provodi kišne dane zevajući uz loše knjige.
Svoje nije ponela te je upućena na ono što joj nudi banjski knjižar. Ali, banjski
knjižar se niukom slučaju ne izlaže žezi u svom sezonskom poslu iz vaspitnih
razloga. Uz to, on nije u stanju da sa sobom donese veći magazin sa knjigama.
Njegov je interes da napravi što veći promet sa knjigama koje inače slabije idu.
Bankar, guvernanta, sudija ili vozač, svi kupuju iste memoare neke bivše
princeze, iste hronike o ubistvima i istu kasarnsku satiru jer su upravo to »knjige
sezone«. Isti ti ljudi, kojima kod kuće, nepročitan, stoji kompletan Gete, nikad
ne nose knjigu ili dve prilikom letovanja već svake godine ponovo kupuju
»knjige sezone« koje su, sa malo izuzetaka, iste, promenivši samo naslov i
korice. Za nas recenzente to je sada, kao i pred Božić, vreme nade. Oštrimo pera,
preduzimajući vaspitavanje našeg naroda. Tako ću i ja pokušati da pišem o
nekim novijim knjigama, boljim dakako, u tihoj nadi da će princezini memoari i
kriminalni romani naći što manje mušterija. Ali, pre toga, savetujem svakome ko
odlazi na letovanje: ovog puta ne čitati ništa! Jer, neprijatelji dobrih knjiga i
dobrog ukusa uopšte ne preziru knjige niti su analfabete. Preziru one koji previše
čitaju.
SVETSKA KRIZA I KNJIGE
Postoji, naravno, gomila dobrih i lepih knjiga. Voleo bih da se ona stalno
uvećava. Ali, knjige od kojih se može očekivati uticaj na poboljšanje stanja i
prijateljskije oblikovanje budućnosti, ne postoje. Kriza u kojoj se nalazi naš svet
veoma je slična propasti, bojim se, ako to
i nije. U takvim trenucima, meñu mnogim lepim i omiljenim stvarima, zauvek
nestaje i bezbroj knjiga. Ono što je do juče bilo sveto a danas obavezujuće samo
za mali krug duhovnih poštovalaca, prekosutra će biti sasvim podriveno
i zaboravljeno — do onog ostatka koji je neuništiv i predstavlja kiselo testo za
svaku novu tvorevinu. Dok je čoveka, knjiga neće propasti: to je
jedino »večno« što čovek poseduje. Ovo najdragocenije blago čovečanstva
smešteno je u različitim formama i jezicima; biblija i svete knjige stare Kine,
indijska Vedanta i mnoge druge knjige i zbirke predstavljaju vrhove u kojima je
to Malo, što je ranije doista bilo prepoznato, našlo svoj oblik. Ovaj oblik nije
jednoznačan a knjige nisu večne: ali, one sadrže duhovno nasleñe naše
prethodne istorije. Sva ostala literatura proizašla je iz njih i bez njih je ne bi
uopšte bilo: celokupno hrišćansko pesništvo, na primer, do Dantea i do danas,
jeste isijavanje Novog Zaveta te, ako čitava ova literatura propadne, Novi Zavet
ostaje. Iz njega bi uvek mogle da proizañu nove literature. Samo nekoliko
»svetih knjiga« čovečanstva imaju ovu snagu oploñavanja i samo one
preživljavaju milenijume i svetske krize. Dobro je pritom što uopšte nema
njihovog rasprostiranja. Ne treba da postoje milioni i stotine hiljada onih koji su
zahvaćeni suštinom ove ili one svete knjige. Takvih je dovoljno malo
(1937)
Od mnogih svetova koje čoveku nije poklonila priroda već ih je stvorio
njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga. Ispisujući prva slova na školskoj tabli
i pokušavajući da čita, svako dete čini zapravo prve korake ka jednom
veštačkom i neobično složenom svetu za čije upoznavanje i usavršavanje pravila
igre jedan ljudski život nije dovoljan. Bez reci, bez tekstova i knjiga, nema
istorije, i ne postoji pojam čovečanstva. Ako neko
želi da pokuša da se na malom prostoru, u kući ili sobi, uključi u istoriju
ljudskog duha i usvoji je, to može postići jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo,
doduše, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom mišlju krije razne opasnosti,
a u poslednjim decenijama naši su osećaji izražavali snažan revolt protiv istorije,
ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da naučimo kako odricanje novih
porobljavanja i zaposedanja duhovnih nasleña našeg života i mišljenja još uvek
ne izražava našu čednost.
Kod svih su naroda reči i spisi nešto sveto i magično; imenovanje i pisanje su
praiskonske magijske radnje, magično osvajanje prirode kroz
duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao božansko poreklo. Kod
najvećeg broja naroda pisanje i čitanje behu svete tajne, veštine koje je
posjedovalo samo sveštenstvo; beše velika i neuobičajena stvar ako bi se kakav
mladi čovek odlučivao da se preda ovim moćnim tajnama. A to nije bilo lako
izvesti — trebalo je iskupiti se darovima i žrtvama. Od vremena naših starih
demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala
pod božanskom zaštitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teški putevi.
Slabo možemo da predstavimo sebi šta je u kulturnom hijerarhijskoaristokratskom
ureñenju značilo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vičan
tajnama rukopisa! Bila je to moć, bela i crna magija, talisman i čarobni štapić.
Sada je to naizgled potpuno drugačije. Danas je, čini se, svet spisa i duha
otvoren za svakoga; danas, čini se, umeće pisanja i umeće čitanja predstavljaju
nešto malo više od umeća disanja ili, u najboljem slučaju, umeća jahanja. Danas
je, čini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije.
Samo još u religijama postoji pojam »svetog«, knjige koja se otvara; ali, pošto
danas nijedna doista moćna religija ne preuveličava značaj propagiranja biblije
kao laičke lektire, u stvarnosti nema više nijedne svete knjige. Izuzetak su
pobožni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis
da se prilikom službene zakletve polaže ruka na bibliju ali je ovaj gest
polumrtvi ostatak nekada plamtećih snaga i za prosečne ljude ne sadrži više, kao
ni sama formula zakletve, staru magičnu moć. Knjige su prestale da budu tajne;
dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovišta to je napredak ali,
sa drugog, obezvreñivanje i vulgarizovanje duha.
Ne želimo da dopustimo da se ruši prijatni osećaj postignutog napretka.
Želimo da se radujemo što čitanje i pisanje nisu više privilegija jedne zajednice
ili kaste, što je od pronalaska štampe knjiga zajednička, što je postala rašireni
upotrebni predmet, što veliki tiraži omogućuju jeftinu cenu knjige i što svaki
narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) može da učini pristupačnim i za
najsiromašnije. Ne želimo da se suviše žalostimo zbog toga što je pojam
»knjige« izgubio gotovo svu svoju negdašnju uzvišenost i što izgleda da u
poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga čak i u očima mase još više gubi
na vrednosti i vaspitnoj moći. Ali, nipošto ne bi trebalo da se plašimo budućeg
istrebljenja knjige; naprotiv, što se odreñene potrebe za zabavom i narodne
potrebe za učenjem mogu više zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko
knjiga više dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo će se i najdetinjastijem
pijanstvu napretka nametnuti saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su
večne. Pokazaće se da formulisanje putem reči i predavanje ovih formulacija
putem spisa nije samo važno pomoćno sredstvo već uopšte jedino sredstvo čijom
snagom čovečanstvo zadržava istoriju i trajnu svest o samom sebi.
(1930)
LEKTIRA ZA ODMOR
Na letnje osveženje se, svakako, ne odlazi radi čitanja knjiga. Ali, uprkos
tome, mnogo je onih koji jedino u to vreme dolaze do mirne lektire, kao i onih
za koje nema smisla da kišne dane posvećuju čitanju. Po mom iskustvu, za
vreme odmora ne postoji lepša namera od ove: čitati stihove i za ljubavnicu uzeti
neku doista dobru knjigu. Gospoda koja sa ženama, decom i služanstvom putuju
u banju ili na planinu, uobičajavaju da dobro razmisle šta da ponesu. Jedna će
dama tek u Ostendeu primetiti da joj nedostaje nova večernja haljina, mada je
dobro promislila šta joj je sve neophodno, od paste za zube do kožnog kofera.
Traži društvo i radije putuje u mesto za oporavak sa svojim roñacima i
prijateljima nego sa smrtnim neprijateljima. Potom promišljeno bira hotel i sobu.
Vrlo brzo saznaje gde se može dobiti najbolja kafa i najhladnije pivo.
Kakva brižljivost! Ali, ista ta dama koja od šešira do čizmica ne nosi ništa
nepromišljeno, koja je tako pažljiva u izboru prijatelja i koja nikad ne uzima
sobu sa pogledom na severnu stranu, provodi kišne dane zevajući uz loše knjige.
Svoje nije ponela te je upućena na ono što joj nudi banjski knjižar. Ali, banjski
knjižar se niukom slučaju ne izlaže žezi u svom sezonskom poslu iz vaspitnih
razloga. Uz to, on nije u stanju da sa sobom donese veći magazin sa knjigama.
Njegov je interes da napravi što veći promet sa knjigama koje inače slabije idu.
Bankar, guvernanta, sudija ili vozač, svi kupuju iste memoare neke bivše
princeze, iste hronike o ubistvima i istu kasarnsku satiru jer su upravo to »knjige
sezone«. Isti ti ljudi, kojima kod kuće, nepročitan, stoji kompletan Gete, nikad
ne nose knjigu ili dve prilikom letovanja već svake godine ponovo kupuju
»knjige sezone« koje su, sa malo izuzetaka, iste, promenivši samo naslov i
korice. Za nas recenzente to je sada, kao i pred Božić, vreme nade. Oštrimo pera,
preduzimajući vaspitavanje našeg naroda. Tako ću i ja pokušati da pišem o
nekim novijim knjigama, boljim dakako, u tihoj nadi da će princezini memoari i
kriminalni romani naći što manje mušterija. Ali, pre toga, savetujem svakome ko
odlazi na letovanje: ovog puta ne čitati ništa! Jer, neprijatelji dobrih knjiga i
dobrog ukusa uopšte ne preziru knjige niti su analfabete. Preziru one koji previše
čitaju.
SVETSKA KRIZA I KNJIGE
Postoji, naravno, gomila dobrih i lepih knjiga. Voleo bih da se ona stalno
uvećava. Ali, knjige od kojih se može očekivati uticaj na poboljšanje stanja i
prijateljskije oblikovanje budućnosti, ne postoje. Kriza u kojoj se nalazi naš svet
veoma je slična propasti, bojim se, ako to
i nije. U takvim trenucima, meñu mnogim lepim i omiljenim stvarima, zauvek
nestaje i bezbroj knjiga. Ono što je do juče bilo sveto a danas obavezujuće samo
za mali krug duhovnih poštovalaca, prekosutra će biti sasvim podriveno
i zaboravljeno — do onog ostatka koji je neuništiv i predstavlja kiselo testo za
svaku novu tvorevinu. Dok je čoveka, knjiga neće propasti: to je
jedino »večno« što čovek poseduje. Ovo najdragocenije blago čovečanstva
smešteno je u različitim formama i jezicima; biblija i svete knjige stare Kine,
indijska Vedanta i mnoge druge knjige i zbirke predstavljaju vrhove u kojima je
to Malo, što je ranije doista bilo prepoznato, našlo svoj oblik. Ovaj oblik nije
jednoznačan a knjige nisu večne: ali, one sadrže duhovno nasleñe naše
prethodne istorije. Sva ostala literatura proizašla je iz njih i bez njih je ne bi
uopšte bilo: celokupno hrišćansko pesništvo, na primer, do Dantea i do danas,
jeste isijavanje Novog Zaveta te, ako čitava ova literatura propadne, Novi Zavet
ostaje. Iz njega bi uvek mogle da proizañu nove literature. Samo nekoliko
»svetih knjiga« čovečanstva imaju ovu snagu oploñavanja i samo one
preživljavaju milenijume i svetske krize. Dobro je pritom što uopšte nema
njihovog rasprostiranja. Ne treba da postoje milioni i stotine hiljada onih koji su
zahvaćeni suštinom ove ili one svete knjige. Takvih je dovoljno malo
(1937)
3 Re: Herman Hese - Magija knjige Uto Jan 03, 2012 6:28 pm
Margita
Administrator
EKSCENTRIČNE PRIČE
Pod »ekscentričnim« ovde ne podrazumevamo nešto artistički ili literarno,
romantično i groteskno, ništa što je prepušteno volji i izboru pesnika. Sa svojim
čarobnjakom i vilinskim pričama, Fuke je običan filistar, a Tik, sa fantastičnim i
ludim desetkama, dete koje se igra. Ekscentričan je Hofman koji u svojim
tekstovima nije mešao sazvučja nemogućeg i natprirodnog već je živeo i u
jednom i u drugom svetu, ubeñen, barem u dužem periodu, u stvarnost sveta
duhova ili nestvarnost vidljivog. Takvi su pisci doista ekscentrični: svet
posmatraju iz jednog drugačijeg središta i opažaju pomerene stvari i vrednosti
kojima, pre svih, pripada Po, taj rafinirani i setmi Amerikanac koji u svojim
delima pokazuje gotovo sve nijanse ekscentričnog, od šokantnog žurnaliističkog
umetničkog komada do bolnog saznanja jeretika. Pravi ekscentrik je i Zil Vern,
mada se on jedva može nazvati pesnikom. Meñutim, njegova potreba za
pomerenošću granica i novih gledišta nije manje snažna od Poove ili
Hofmanove. Ovde spadaju i svi dokazani okultisti, mističari i spiritisti, čim se
iskažu ko pripovedači. Granici običnog političog fantazma bliži su sastavljači
utopija od kojih se nijedna ne može uzeti ozbiljno, naravno s izuzetkom
Sviftovog Gulivera, mada upravo kod ovog eksentrika nije bitna forma već
mudro izabrana maska.
Ekscentrici se u suštini mogu lako podeliti na dve glavne grupe: na sanjare i
fanatike. Čovek se može odati piću iz zadovoljstva i potrebe za dražesnim
zaboravljanjem, ili pak fanatički, u beznadežnom zadovoljstvu i samorazaranju.
Meñu ekscentricima postoje detinjasti karakteri koji se, igrajući se unutar svog
fantastičkog kruga, osećaju dobro te jarosni očajnici kojima ništa nije dovoljno i
koji se obavezno probijaju kroz uvek nove slojeve, pošto nisu sposobni ni sebe
da usreće niti da shvate rezigniranost. Jedni naginju samodopadljivosti i rado
ironišu svoje čitaoce dok su drugi neumoljivi samouništivači.
Za književno posmatranje ipak nije dovoljna samo podela. Sredstva su im
slična pa se pre radi o razdvajanju mislilaca od onih koji se igraju i filozofa od
ironičara. Pritom susrećemo jednostavno i za one prve gotovo užasavajuće
saznanje da fanatični ekscentrici nisu ništa drugo do savršeni idealisti i da u
osnovi njihovog stvaranja, bez izuzetka, leži čisto idealističko saznanje o
kopreni Maje i nepouzdanosti našeg čulnog opažanja. Ali, ovi filozofski
ekscentrici su, uprkos sjaju, unutrašnje konsekventni i samo povremeno stvaraju
slike i mitove koji su srodni suštini narodnih mitova. Drugi, koji verovatno ne
misle manje ozbiljno, konstruišu interesantne priče od sapunice. Njima pripadaju
svi tehničari, svi Velsovi i Vernovi, ali su oni, čak i kad su najzačudniji i
najuzbudljiviji, ipak samo literarne razonode, zabavljači. Njihovo nefilozofsko
poreklo i naivnost iskazuju se uglavnom kroz hrabre optimiste, kakvi su, na
primer, utopisti i kakav je Vels u svojoj poslednjoj knjizi, »U godini kometa«,
gde se zlo čovečanstva, zahvaljujući temeljnoj izmeni vazduha, savršeno
prečišćuje i preobražava u dobro. Takvi optimisti su i tehničari, kao što je Zil
Vern čiji su izumi interesantni samo dok ostaju na nivou čisto tehničkog. Povrh
toga, svi oni fantaziraju o revoluciji i poboljšanjima koja treba da se dogode
zahvaljujući njihovim novim mašinama, barutu i motorima. Čitalac će se umoriti
i pomisliti: ako je tehnika u stanju da svet učini boljim, zašto mi onda od svega
toga ne primećujemo ništa? Lelitica i projektil ka Mesecu sigurno su prijatne i
radosne stvari ali, da li se njima mogu suštinski zameniti ljudi i odnosi? U to,
uzevši u obzir svetsku istoriju, ne možemo rado da poverujemo. Svim pesnicima
pripada i ovaj nesklad njihovog vremena, te propadaju zajedno s njim pošto se
ne bave privremenim i slučajnim stvarima.
Drugi, filozofski ekscentrici nude daleko dublje interese ali su gotovo svi
tragične pojave, ne zato što su oduvek bili bolesne prirode — bolest nije ništa
tragično — već zato što svoj duh i patnju usmeravaju na nešto što je u krajnjoj
osnovi nemoguće. Prepoznavanje i stvaranje, življenje životom mislioca i
umetnika, suprotnosti su koje se isključju. Propovedanje čistog idealizma,
osporavanje stvarnosti vidljivog i istovremeno bitisanje životom umetnika,
dakle, računanje sa stvarnošću vidljivog, gorke su suprotnosti. Za umetnika
koji stvara stvarnost čulnog, pojavnog, vreme, prostor i kauzalnost moraju
besumnje postojati kao nešto suštinsko, pošto su oni za njega jedino sredstvo
predstavljanja i dokazivanja. Pesnik ponavlja dogañaj kroz koji opažamo sve
dok jezik, čim ga pesnik razmatra, nije više izražajno sredstvo saznanja već
pojmova. Kako ću opisati malog sivog psa ako sam se uverio da to uopste nije
pas već samo jedna sumnjiva i varljiva slika mog razuma, nastala draženjem
mrežnjaoe? Naime, ja govorim o psima, sivim i crnim, bližim i daljim,
pokrećem carstvo obmana a bez svega toga se ne može pevati. Umetnost je
potvrñivanje svih obmana; kad hoće da porekne obmane suprotstavlja se samoj
sebi. Zbog toga su svi, bez izuzetka, tragične figure, mada njihova dela
interesuju, opsenjuju i uzbuñuju, kao smeli Ikarov let u zemlju nemogućeg.
Stav, da su pevanje i mišljenje jedno isto i da je zadatak poezije da izrazi
pogled na svet, predstavlja zabludu. Za pesnika je apstraktno mišljenje opasnost,
i to najveća, pošto ono u svojoj konsekventnosti poriče i usmrćuje umetničko
stvaranje. To pesniku ne smeta da ima svoj pogled na svet i da za sebe bude
potpuni idealista. Ali, u trenutku kada mu apstraktna sazsvih
vremena jesu ione u kojima je stvaraoca vodila rezignacija mislioca ka
jasnom, bezbolnom posmatranju života, pri čemu pesnik, odričući se vrednosnih
sudova i osnovnih filozofskih pitanja, dovodi sebe u čisto posmatranje.
Upravo to ne uspeva ekscentricima. Kod njih je suviše jak lični interes i lična
patnja zbog misaonih problema, kao da će doći do čistog »objektivnog«
posmatranja. Oni odgovaraju ekstatičarima koji su ogrezli u vizijama, dok je
kod pravih mističara nalaženje boga, sudeći po svim dokumentima, >>bez
slika<<. Put umetnika vodi ka slikama a mističnih mislilaca ka bezslikovnosti;
ko želi da ide i jednim i drugim putem, istovremeno, ostaje, po pravilu, zatvoren
u večnom sukobu.
Postoji zaista mnogo meñustepenica. Ali, sve one ipak proističu iz kruga
umetnosti dok je njihova forma slučajna i rñava. Ovde spadaju okultistički
romani koji su u pesničkom pogledu slabi. Okultiistima je svojstveno da ne
mogu da napuste svoje usko područje a da ne ostanu neiskusni, kao što, na
žalost, izjave spiritista opčinjenih duhovima sadrže gotovo uvek nečeg
detinjastog. »Okultističkim« knjigama i idejama nazivaju se mnoge božanstvene
stvari i ovo je područje, na žalost, odvojeno zidom pridavanja važnosti sebi i
zanosa. Pravi okultistički roman, snažno teozofeki obojen, jeste »Flita« Mabela
Kolinsa. Ta je značajna knjiga, čitljiva za sve koji poznaju i najmanje osnove i
pojmove teozofskog učenja. Pod ovom pretpostavkom roman je interesantan i
doista poučan ali time nije manje vredan. Okultisti još uvek nemaju pesnika.
Njihovi umetnički proizvodi ne nadmašuju nivo »Flite« te se ovi moderni
pokušaji mogu nazvati slabim i rñavim kopijama božanstvenog indijskog učenja
o ponovnom roñenju i kairmi, kao i drevnih mitova. Takva božanska nauka o
ponovnom rodanju (lepo sredstvo za nemoć da se vreme shvati kao čudovišno,
kao forma spoznaje), roñena iz prastarih svetih dokumenata, može danas
mnogima predstavljati oslonac; ali, teozofski pesnici teško shvataju njihovu
duboku magiju.
Od savremenih pesnika koji bi se mogli nazvati ekscentričnim,malo njih
uspeva u svojim pokušajima i zaletima. Dvojica najtalentovanijih meñu njima
besumnje su Paul Šerbart i Gustav Mejrink. Ako je Šeribart više pesnik, onda je
Mejrink neupoiredivo snažnije inteligencije i mirniji, sigurniji artista svojih
sredstava. Šerbart voli orijentalno zanesenjaštvo i kosmičke fantazije a mrzi
evropsku sentimentalnost, posedujući istovremeno simpatičnu sklonost ka
velikom i neograničenom, kao retko koji današnji pesnik. Neretko iskače iz
koloseka i ima potpuno nesrećnu ljubav ka grotesknom čiju suštinu pogrešno
shvata i uvek promašuje. Njegovi plavi lavovi koji pucketaju repovima, proždiru
užasne gomile salate od krastavaca i uglavnom se, bez mere, i, na žalost, bez
razloga smeju, slabi su pronalasci te samo smetaju njegovim najlepšim
knjigama. Šerbart nije groteskni humorist kako sam povremeno smatra već jedan
veoma ozbiljni humorist, dok su njegova najlepša poglavlja ozbiljna i setna,
donekle prigušena neobičnim draperijama. Kao, na primer, u »Smrti
Barmekida«: kalif na terasi večera sa svojom žrtvom koja ubrzo nakon toga
treba da umre, nudeći ga jelom i vinom; to je izvanredno lepo. Takva je i
najlepša šerbartova knjižica koju niko ne poznaje, »Morska zmija«, puna sete i
očajanja, sa jednim sjajnim razgovorom o politeizmu, ispunjenim najdubljim
pojmovima i munjama istine. Besumnje okultist i znalac indijske filozofije, on
je, čini se, prepoznao greben na kome stradaju svi okultistički pesnici; ali, on se
suštinom bavi tek uzgred, dok u pročelje gura ambicije satirčara. Neke njegove
male priče, oštroumno i brižljivo obrañene, poseduju onu blagu izobličenost
linija u kojima čitalac koji razmišlja može pronaći ironiziranje čitavog pojavnog
sveta, što predstavlja najobičniju veru u njegovu realnost. Ali, ovo ostaje
prikriveno, dok se kao suština i cilj novele ispostavlja jedna polemičko-ironična
nam era, upravljena protiv celokupnog evropskog naučnog mišljenja i kulture,
protiv sujete i naduvenosti nekih članova skupštine i akademskih budžovana.
Ovaj pametni pristalica učenja vedante tačno zna da se patosom i oveštalim
gestovima malo šta može učiniti te umesto toga izoštrava finu, neumoljivu strelu
kojom majstorski gaña. A tada je, slično Pou, u njegovim fantazijama najsmelija
i najdivljija ledena logika, premda nikad bez preciznog vladanja sredstvima,
nikad lutalačka i sanjalačka već sračunata i oštroumna. Njegov podsmeh sadrži
nemilosrdnu jarost osvetnika koji gaña iz potaje. Gotovo uvek pogaña
nepogrešivo.
Meñu ekscentričnim pesnicima, kao i meñu svima drugima, postoje veliki i
mali, iskreni i patvoreni, umetnici i zanatlije. Može se računati samo sa
nekolicinom čije delo ne predstavlja ispadanje iz koloseka već osvajanje novih
prostora.
(1909)
Pod »ekscentričnim« ovde ne podrazumevamo nešto artistički ili literarno,
romantično i groteskno, ništa što je prepušteno volji i izboru pesnika. Sa svojim
čarobnjakom i vilinskim pričama, Fuke je običan filistar, a Tik, sa fantastičnim i
ludim desetkama, dete koje se igra. Ekscentričan je Hofman koji u svojim
tekstovima nije mešao sazvučja nemogućeg i natprirodnog već je živeo i u
jednom i u drugom svetu, ubeñen, barem u dužem periodu, u stvarnost sveta
duhova ili nestvarnost vidljivog. Takvi su pisci doista ekscentrični: svet
posmatraju iz jednog drugačijeg središta i opažaju pomerene stvari i vrednosti
kojima, pre svih, pripada Po, taj rafinirani i setmi Amerikanac koji u svojim
delima pokazuje gotovo sve nijanse ekscentričnog, od šokantnog žurnaliističkog
umetničkog komada do bolnog saznanja jeretika. Pravi ekscentrik je i Zil Vern,
mada se on jedva može nazvati pesnikom. Meñutim, njegova potreba za
pomerenošću granica i novih gledišta nije manje snažna od Poove ili
Hofmanove. Ovde spadaju i svi dokazani okultisti, mističari i spiritisti, čim se
iskažu ko pripovedači. Granici običnog političog fantazma bliži su sastavljači
utopija od kojih se nijedna ne može uzeti ozbiljno, naravno s izuzetkom
Sviftovog Gulivera, mada upravo kod ovog eksentrika nije bitna forma već
mudro izabrana maska.
Ekscentrici se u suštini mogu lako podeliti na dve glavne grupe: na sanjare i
fanatike. Čovek se može odati piću iz zadovoljstva i potrebe za dražesnim
zaboravljanjem, ili pak fanatički, u beznadežnom zadovoljstvu i samorazaranju.
Meñu ekscentricima postoje detinjasti karakteri koji se, igrajući se unutar svog
fantastičkog kruga, osećaju dobro te jarosni očajnici kojima ništa nije dovoljno i
koji se obavezno probijaju kroz uvek nove slojeve, pošto nisu sposobni ni sebe
da usreće niti da shvate rezigniranost. Jedni naginju samodopadljivosti i rado
ironišu svoje čitaoce dok su drugi neumoljivi samouništivači.
Za književno posmatranje ipak nije dovoljna samo podela. Sredstva su im
slična pa se pre radi o razdvajanju mislilaca od onih koji se igraju i filozofa od
ironičara. Pritom susrećemo jednostavno i za one prve gotovo užasavajuće
saznanje da fanatični ekscentrici nisu ništa drugo do savršeni idealisti i da u
osnovi njihovog stvaranja, bez izuzetka, leži čisto idealističko saznanje o
kopreni Maje i nepouzdanosti našeg čulnog opažanja. Ali, ovi filozofski
ekscentrici su, uprkos sjaju, unutrašnje konsekventni i samo povremeno stvaraju
slike i mitove koji su srodni suštini narodnih mitova. Drugi, koji verovatno ne
misle manje ozbiljno, konstruišu interesantne priče od sapunice. Njima pripadaju
svi tehničari, svi Velsovi i Vernovi, ali su oni, čak i kad su najzačudniji i
najuzbudljiviji, ipak samo literarne razonode, zabavljači. Njihovo nefilozofsko
poreklo i naivnost iskazuju se uglavnom kroz hrabre optimiste, kakvi su, na
primer, utopisti i kakav je Vels u svojoj poslednjoj knjizi, »U godini kometa«,
gde se zlo čovečanstva, zahvaljujući temeljnoj izmeni vazduha, savršeno
prečišćuje i preobražava u dobro. Takvi optimisti su i tehničari, kao što je Zil
Vern čiji su izumi interesantni samo dok ostaju na nivou čisto tehničkog. Povrh
toga, svi oni fantaziraju o revoluciji i poboljšanjima koja treba da se dogode
zahvaljujući njihovim novim mašinama, barutu i motorima. Čitalac će se umoriti
i pomisliti: ako je tehnika u stanju da svet učini boljim, zašto mi onda od svega
toga ne primećujemo ništa? Lelitica i projektil ka Mesecu sigurno su prijatne i
radosne stvari ali, da li se njima mogu suštinski zameniti ljudi i odnosi? U to,
uzevši u obzir svetsku istoriju, ne možemo rado da poverujemo. Svim pesnicima
pripada i ovaj nesklad njihovog vremena, te propadaju zajedno s njim pošto se
ne bave privremenim i slučajnim stvarima.
Drugi, filozofski ekscentrici nude daleko dublje interese ali su gotovo svi
tragične pojave, ne zato što su oduvek bili bolesne prirode — bolest nije ništa
tragično — već zato što svoj duh i patnju usmeravaju na nešto što je u krajnjoj
osnovi nemoguće. Prepoznavanje i stvaranje, življenje životom mislioca i
umetnika, suprotnosti su koje se isključju. Propovedanje čistog idealizma,
osporavanje stvarnosti vidljivog i istovremeno bitisanje životom umetnika,
dakle, računanje sa stvarnošću vidljivog, gorke su suprotnosti. Za umetnika
koji stvara stvarnost čulnog, pojavnog, vreme, prostor i kauzalnost moraju
besumnje postojati kao nešto suštinsko, pošto su oni za njega jedino sredstvo
predstavljanja i dokazivanja. Pesnik ponavlja dogañaj kroz koji opažamo sve
dok jezik, čim ga pesnik razmatra, nije više izražajno sredstvo saznanja već
pojmova. Kako ću opisati malog sivog psa ako sam se uverio da to uopste nije
pas već samo jedna sumnjiva i varljiva slika mog razuma, nastala draženjem
mrežnjaoe? Naime, ja govorim o psima, sivim i crnim, bližim i daljim,
pokrećem carstvo obmana a bez svega toga se ne može pevati. Umetnost je
potvrñivanje svih obmana; kad hoće da porekne obmane suprotstavlja se samoj
sebi. Zbog toga su svi, bez izuzetka, tragične figure, mada njihova dela
interesuju, opsenjuju i uzbuñuju, kao smeli Ikarov let u zemlju nemogućeg.
Stav, da su pevanje i mišljenje jedno isto i da je zadatak poezije da izrazi
pogled na svet, predstavlja zabludu. Za pesnika je apstraktno mišljenje opasnost,
i to najveća, pošto ono u svojoj konsekventnosti poriče i usmrćuje umetničko
stvaranje. To pesniku ne smeta da ima svoj pogled na svet i da za sebe bude
potpuni idealista. Ali, u trenutku kada mu apstraktna sazsvih
vremena jesu ione u kojima je stvaraoca vodila rezignacija mislioca ka
jasnom, bezbolnom posmatranju života, pri čemu pesnik, odričući se vrednosnih
sudova i osnovnih filozofskih pitanja, dovodi sebe u čisto posmatranje.
Upravo to ne uspeva ekscentricima. Kod njih je suviše jak lični interes i lična
patnja zbog misaonih problema, kao da će doći do čistog »objektivnog«
posmatranja. Oni odgovaraju ekstatičarima koji su ogrezli u vizijama, dok je
kod pravih mističara nalaženje boga, sudeći po svim dokumentima, >>bez
slika<<. Put umetnika vodi ka slikama a mističnih mislilaca ka bezslikovnosti;
ko želi da ide i jednim i drugim putem, istovremeno, ostaje, po pravilu, zatvoren
u večnom sukobu.
Postoji zaista mnogo meñustepenica. Ali, sve one ipak proističu iz kruga
umetnosti dok je njihova forma slučajna i rñava. Ovde spadaju okultistički
romani koji su u pesničkom pogledu slabi. Okultiistima je svojstveno da ne
mogu da napuste svoje usko područje a da ne ostanu neiskusni, kao što, na
žalost, izjave spiritista opčinjenih duhovima sadrže gotovo uvek nečeg
detinjastog. »Okultističkim« knjigama i idejama nazivaju se mnoge božanstvene
stvari i ovo je područje, na žalost, odvojeno zidom pridavanja važnosti sebi i
zanosa. Pravi okultistički roman, snažno teozofeki obojen, jeste »Flita« Mabela
Kolinsa. Ta je značajna knjiga, čitljiva za sve koji poznaju i najmanje osnove i
pojmove teozofskog učenja. Pod ovom pretpostavkom roman je interesantan i
doista poučan ali time nije manje vredan. Okultisti još uvek nemaju pesnika.
Njihovi umetnički proizvodi ne nadmašuju nivo »Flite« te se ovi moderni
pokušaji mogu nazvati slabim i rñavim kopijama božanstvenog indijskog učenja
o ponovnom roñenju i kairmi, kao i drevnih mitova. Takva božanska nauka o
ponovnom rodanju (lepo sredstvo za nemoć da se vreme shvati kao čudovišno,
kao forma spoznaje), roñena iz prastarih svetih dokumenata, može danas
mnogima predstavljati oslonac; ali, teozofski pesnici teško shvataju njihovu
duboku magiju.
Od savremenih pesnika koji bi se mogli nazvati ekscentričnim,malo njih
uspeva u svojim pokušajima i zaletima. Dvojica najtalentovanijih meñu njima
besumnje su Paul Šerbart i Gustav Mejrink. Ako je Šeribart više pesnik, onda je
Mejrink neupoiredivo snažnije inteligencije i mirniji, sigurniji artista svojih
sredstava. Šerbart voli orijentalno zanesenjaštvo i kosmičke fantazije a mrzi
evropsku sentimentalnost, posedujući istovremeno simpatičnu sklonost ka
velikom i neograničenom, kao retko koji današnji pesnik. Neretko iskače iz
koloseka i ima potpuno nesrećnu ljubav ka grotesknom čiju suštinu pogrešno
shvata i uvek promašuje. Njegovi plavi lavovi koji pucketaju repovima, proždiru
užasne gomile salate od krastavaca i uglavnom se, bez mere, i, na žalost, bez
razloga smeju, slabi su pronalasci te samo smetaju njegovim najlepšim
knjigama. Šerbart nije groteskni humorist kako sam povremeno smatra već jedan
veoma ozbiljni humorist, dok su njegova najlepša poglavlja ozbiljna i setna,
donekle prigušena neobičnim draperijama. Kao, na primer, u »Smrti
Barmekida«: kalif na terasi večera sa svojom žrtvom koja ubrzo nakon toga
treba da umre, nudeći ga jelom i vinom; to je izvanredno lepo. Takva je i
najlepša šerbartova knjižica koju niko ne poznaje, »Morska zmija«, puna sete i
očajanja, sa jednim sjajnim razgovorom o politeizmu, ispunjenim najdubljim
pojmovima i munjama istine. Besumnje okultist i znalac indijske filozofije, on
je, čini se, prepoznao greben na kome stradaju svi okultistički pesnici; ali, on se
suštinom bavi tek uzgred, dok u pročelje gura ambicije satirčara. Neke njegove
male priče, oštroumno i brižljivo obrañene, poseduju onu blagu izobličenost
linija u kojima čitalac koji razmišlja može pronaći ironiziranje čitavog pojavnog
sveta, što predstavlja najobičniju veru u njegovu realnost. Ali, ovo ostaje
prikriveno, dok se kao suština i cilj novele ispostavlja jedna polemičko-ironična
nam era, upravljena protiv celokupnog evropskog naučnog mišljenja i kulture,
protiv sujete i naduvenosti nekih članova skupštine i akademskih budžovana.
Ovaj pametni pristalica učenja vedante tačno zna da se patosom i oveštalim
gestovima malo šta može učiniti te umesto toga izoštrava finu, neumoljivu strelu
kojom majstorski gaña. A tada je, slično Pou, u njegovim fantazijama najsmelija
i najdivljija ledena logika, premda nikad bez preciznog vladanja sredstvima,
nikad lutalačka i sanjalačka već sračunata i oštroumna. Njegov podsmeh sadrži
nemilosrdnu jarost osvetnika koji gaña iz potaje. Gotovo uvek pogaña
nepogrešivo.
Meñu ekscentričnim pesnicima, kao i meñu svima drugima, postoje veliki i
mali, iskreni i patvoreni, umetnici i zanatlije. Može se računati samo sa
nekolicinom čije delo ne predstavlja ispadanje iz koloseka već osvajanje novih
prostora.
(1909)
4 Re: Herman Hese - Magija knjige Uto Jan 03, 2012 6:28 pm
Margita
Administrator
POGREŠNO SHVAĆENI PESNIK
(Odgovor u jednoj anketi)
Ne ljutite se što na vaše pitanje o pogrešno shvaćenom pesniku neću
odgovoriti direktno. Naprezao sam se izvesno vreme ali, kako je moje sećanje
rñavo, potrebna imena mi ne padoše na pamet. Prizivao sam prošlost, misleći na
pesnike ranijih vremena, na one koji su u svom vremenu bili krivo shvaćeni a to
su još i dan-danas, na Zan Pola, Brentana, Arnima, ovoga i onoga, a potom sam
iznenada primetio da drugih pesnika, krivo shvaćenih, uopšte i nema.
Pesnik, ta već sama po sebi sumnjiva pojava, ima, čini se, u okviru ljudske
gomile izrazitu sudbinu da bude pogrešno shvaćen. Čini se da je to njegova
istinska i glavna misija. Naravno da se to ne odvija uvek u gruboj formi
usamljeničke askeze u nezagrejanim potkrovljima ili u ne manje omiljenoj formi
ludila. Ima pesnika čija se pogrešna shvaćenost sastoji u tome što nisu čitani.
Takvi su danas svi veliki nemački pesnici. Neki imaju sreću da im knjige dožive
desetine i stotine izdanja, što ne znači da su time manje pogrešno shvaćeni. Ne
postoji, naime, istinsko priznanje, opšte priznavanje poeta od strane normalnih
ljudi — to je samo fikcija književnih istoričara. Pesnikova misija, suština, sastoji
se u prepoznavanju ljudi u njihovoj slučajnosti i menjanju, u postavljanju
njihovog sna o čovečanstvu i poimanja sudbine čoveka na mesto slučajnog
čovečanstva. Tako je činio Dante, tako je činio Gete, tako je činio Helderlin;
tako čini svaki pesnik, želeo on to ili ne, znao ili ne. Pesnik koji, gubeći
naivnost, postaje svestan suštine svog dela, ima stoga samo dva izlaza iz
neizdržive situacije: tragični kraj, napuštanje ljudskog, ili bekstvo u humor. Svi
veliki pesnici išli su jednom od ove dve staze: treća ne postoji.
Duboka je i tragična ludost našeg, ljudskog bitisanja to što je čovečanstvu
uopšte i potreban pesnik: ono ga čak voli i ceni, najčešće precenjuje, ali,čini se,
ono ipak nikada ne razume pesnike, ne sledi njihov poziv i ne usuñuje se da
ozbiljno prihvati njihova dela. Ako bi čovečanstvo bilo bez pesnika, igra života
bi izgubila najveću draž. Ali, ako bi čovečanstvo ozbiljno shvatilo svoje pesnike
i sledilo ih, izgubilo bi ravnotežu i propalo. Potrebno je mnogo ozbiljnosti,
mnogo plitkog idealizma, morala i gluposti da bi se održala egzistencija
čovečanstva i osigurao njegov dalji opstanak. Pesnici se stoga moraju uvek
pogrešno shvatati, takoñe i oni najpoznatiji i najomiljeniji: stalno mora neko od
stvaralaca da oduzme sebi život i neki Helderlm da postane umobolnik.
Postoji mnogo pesnika kojih nema. Mnogo je i pesnika koji u sebi sadrže
samo kap, samo jednu od deset strofa. Ali, svi oni, bez obzira da li svet poštuje
njihovu slavu ili smrt od gladi, pogrešno su shvaćeni i moraju to ostati.
(1926)
PESNIKOVA ISPOVEST
U našem vremenu, pesnik je, kao najčistiji tip produhovljenog čoveka, gurnut
u bezvazdušni prostor izmeñu sveta mašina i sveta intelektualne aktivnosti te
osuñen na gušenje. Jer, pesnik je zastupnik i pravobranilac onih ljudskih snaga i
potreba kojima je naše vreme fanatički
objavilo rat.
Bilo bi nerazumno optužiti vreme za ovo. Naše vreme nije ni bolje ni gore od
drugih vremena. Predstavlja raj za one koji mogu da dele svoje ciljeve i ideale i
pakao za one koji im se moraju opirati. Za nas pestnike ono je, dakle, pakao.
Ako želi da ostane veran svom poreklu i prizivu, pesnik ne sme da se priključi
svetu koji je, kroz industriju i organizaciju, zanesen uspehom, kao ni svetu
racionalizovane duhovnosti koja danas uglavnom vlada našim univerzitetima.
Pošto je pesnikov jedini zadatak da bude sluga, branilac i vitez duše, on se u
sadašnjem svetskom trenutku vidi kao osuñenik na osamljenje i patnju. Evropa
trenutno ima vrlo mali broj pesnika od kojih se nijedan ne lišava tragične crte,
donkihoterije. Nasuprot njima, svet prosto vrvi onim »pesnicima« od kojih živi
grañanski čitalac.
Ali, meñu onima koji se s pravom mogu nazvati pasnicima, mnogi ćutke
propadaju u bezvazdušni prostor ovog pakla. Drugi, pak, preuzimaju patnju na
sebe, identifikujući se s njom, prepuštaju se sudbini i ne brane se od nje kada
uvide da je kruna koju su druga vremena nudila pesniku postala sada trnov
venac. Ovim pesnicima pripada moja ljubav, njih poštujem i volim, njihovom
bratstvu želim da pripadam. Mi patimo, da. Ali, ne da bismo protestovali i
besneli. Gušimo se u za nas teškom vazduhu sveta mašina i varvarskih potreba
koje nas okružuju. Ne spašavamo se od Svega. Prihvatamo ovo gušenje i patnju
kao naš deo svetskog udesa, kao naše poslanje i iskušenje. Ne verujemo ni u
jedan ideal ovog vremena, ni u generale, ni u boljševike, ni u profesore, ni u
fabrikante.
Ali, verujemo da je čovek besmrtan ; da se njegova slika raña iz svake
unakaženosti da se dostojanstvo izvija iz svakog pakla. Ne težimo da
rastumačimo naše vreme, da ga urazumimo i poboljšamo, već da u njemu
otkrijemo vlastitu patnju i snove, da otvorimo svet duše i svet slika. Ovi su snovi
delom svirepe slike užasa. Ne smemo da ih ulepšamo. Ne smemo ništa da
posrećimo. Na zadovoljstvo grañana, to čine »pesnici«-zabavljači. Ne krijemo
da je duša čovečanstva u opasnosti, na ivici provalije.
Ali, ne smemo ni da krijemo da verujemo u njenu besmrtnost.
(1927)
MLADI PESNIK
Pismo Svima
Dragi gospodine,
Zahvaljujemo Vam na ljubaznom pismu i pošiljci pesničkih i proznih
pokušaja u kojima sam sa saosećanjem listao i nalazio gotovo zaboravljeni trag
vlastitog pesničkog početka. Vaše drago pismo i pošiljka s radovima ukazuju mi
poverenje koje me postiñuje jer Vas, na žalost, moram razočarati.
Šaljete mi sve ono što ste do sada, u poeziji i prozi, napisali, moleći me da
Vam nakon čitanja kažem šta mislim o Vašem pesničkom tlentu. Pitanje izgleda
prosto i bezazleno, utoliko pre što ne želite da čujete nekakvo lažno laskanje već
strogu istinu. Ja drugo i ne bih činio osim da na valjano pitanje valjano
odgovorim, samo kada bih to mogao. Nije lako naći »stvarnost«. Smatram da je
apsolutno nemoguće da se iz početničkih pokušaja, u slučaju kada se lično ne
poznajemo, mogu izvući bilo kakvi zaključci o talentu. Iz Vaših stihova mogu
da vidim da ste više čitali Nioea ili Bodlera, da su Vam Lilienkron i Hofmanštal
miljenici, možda i da posedujete svesno razvijen ukus u umetnosti i prirodi, ukus
koji sa pesničkom nadarenošću nema ni najmanje veze. U najboljem slučaju (a
to će govoriti o Vašim stihovima) mogu da otkrijem tragove Vaših doživljaja i
analiziram ih, kako bih stvorio izvesnu sliku o Vašem karakteru. Više od toga je
nemoguće; ko Vam obeća da će iz Vaših početničkih rukopisa proceniti Vaš
literarni talenat, kao što grafolozi procenjuju karaktere pretplatnika u novinskim
rubrikama »Pisma čitalaca«, taj je doista površan čovek, ako ne i varalica.
Posle čitanja »Vilhelma Majistera« i »Fausta« i nije suviše teško proglasiti
Getea za značajnog pesmika. Ali, iz njegovih početničkih godina bi se sasvim
sigurno mogla sastaviti sveščića stihova iz koje niko ne bi zaključio ništa drugo
do da je mladi autor pomno čitao svoje uzore. Kad je Gete već napisao Vertera i
Geca, još dugo su mu pripisivali tekstove pesnika Lenca i obratno. Dakle, samo
kod velikih pesnika rukopis pokušaja nije niukom slučaju još uvek zaista vredan
i očigledno originalan. U Šilerovim mladalačkim pesmama mogu se naći
začuñujuće konvencionalnosti i neukus.
Nije, dakle, kao što Vam se čini, tako jednostavno sa procenjivanjem
mladog talenta. Ako Vas lično ne poznajem dobro, ne mogu znati na kojoj
stepenici razvoja stojite. Vaše pesme mogu sadržavati naivnost koja Vam već za
pola godine neće odgovarati, mada iste greške možete počiniti i kroz deset
godina. Ima mladih pesnika koji sa dvadeset godina stvaraju zadivljujuće
stihove, ali već sa trideset nijedan više ili, što je još gore, potpuno iste kao sa
dvadeset. Ima, meñutim, talenata koji se osvešćuju tek sa trideset ili četrdeset
godina. Ukratko, pitanje koje mi postavljate, o izgledima na buduću pesmičku
slavu, ravno je pitanju jedne majke: da li će njen petogodišnjak porasti ili ostati
mali. Dečk može do četvrnaeste-petnaeste godine ostati švrća a onda najednom
šiknuti uvis.
Osećam se prijatno što niste, kao mnoge Vama slične kolege, tražili od
mene odgovornost za Vašu pesničku budućnost. Mnogi koji sa istim pitanjem
dolaze iskusnom književniku čine to sa patosom, tražeći odluku i odgovor: da li
ponovo da napisu koji stih ili ne. Na osnovu ovoga moglo bi se zaključiti da je
nemačka literarna istorija rodila, možda, nibelunške pesme i Fausta kroz
izvesmo ludilo! Time je dat odgovor na Vaše pismo. Ono me je zamolilo za
uslugu koju na žalost, ne mogu da Vam učinim, pošto se nalazi sa one strane
mogućeg. Pa ipak, ne bih hteo da Vas ostavim sa rešenjem kojim niste
zadovoljni i koje Vi, na kraju krajeva, smatrate samo oštroumno odevenim
odbijanjem. Dozvolite mi stoga još koju prijateljsku reč.
Ne mogu znati da li ćete kroz pet ili deset godina postati značajni pesnik.
To što ćete postati ne zavisi od stihova koje danas pravite!
Najzad: da li je nužno da postanete pesnik? Mnogim nadarenim mladim
ljudima predstavlja ideal da postanu pesnici, pošto oni pod pojmom pesnik
shvataju jednog originalnog čoveka, osetljivog, čistog u srcu, finih čula i
dubokog emotivnog života. Ali, čovek može imati sve ove vrline i ako nije
pesnik; bolje je imati njih nego na njihovom mestu samo sumnjivi literarni
talenat. Ko želi da se poezijom samo proslavi, neka radije postane glumac.
To što Vi trenutno imate potrebu da pišete poeziju, nije ni pohvalno ni
posramljujuće. Navika da se doživljeno rastumači u svesti i zadrži u
odgovarajućoj formi može Vas izazvati i pomoći da postanete pravi čovek. Ali,
poezijom možete sebi i da naškodite. Naglo napuštanje i okončanje doživljenog
ume da zavede. Neki mlañi pesnici navikli su da vrednuju svoje pesničke
doživljaje po svojim poetskim merilinia, što ih čini sentimentalnim dekoraterima
koji nešto doživljavaju samo da bi o tome pisali.
Čim posedujete osećaj da su Vaši pesnički pokušaji nužni, da Vam pomažu
da rastumačite nešto o samom sebi i svetu, da Vam narastu doživljajne snage i
izoštri Vam se savest, onda ostanite pri tome. Od Vas će postati čovek,
sposoban, budan i mudar. Ako je to Vaš cilj, a ja se nadam da jeste, i ako u
zadovoljstvu poezijom uočite i najmanju smetnju, nagoveštaj zavoñenja ka
nečasnim stranputicama, ka taštini i slabljenju životnih snaga, onda odbacite
čitavu poeziju, i Vašu i našu!
Pozdravlja Vas sa dobrim željama Vaš H.H.
(1910)
IZ PREDGOVORA JEDNOJ
ANTOLOGIJI LIRIKE
Od svih literarnih zadovoljstava najviše je i najčistije čitanje poezije. Ovo
blaženo savršenstvo omogućeno je samo čistim liričarima jer samo oni
povremeno postižu idealni oblik i osećaj života što je, inače, tajna muzike.
Čudesno je čitati jednu pesmu prvi put; možda je još čudesnije iznova
uživati u nekoj već poznatoj, u nekoj čije nam reci još odzvanjaju u sećanju.
Neki narodi, pre svega istočno-azijski, poseduju sposobnost ovog plemenitog
uživanja u najvećoj meri, izgrañenu do religioznosti i virtuoznosti. U Evropi,
osobito u današnjoj Nemačkoj, ova je lepa sposobnost izgleda izgubljena u
haosu celokupne kulture duha: naši očevi, a još više dedovi, ne samo da su umeli
da čitaju stihove već su ih u velikom broju sakupljali, prepisivali ih i učili
napamet. To je postalo retkost pa bi morali da se zaštitimo od mogućnosti da
jedan nežni i plemeniti organ zakržlja. Moglo bi nam se inače desiti da nam se
prekrasno blago nemačke poezije starijih vremena otuñi i propadne, kao
dragoceni deo drevne muzike čija su se dela, postepenim orubljivanjem i
zapuštanjem muzikalnih čula, potpuno izgubila i koja sada sa našim jadnim i
sirovim sredstvima uopšte ne možemo da izvedemo već, možda, samo
pretpostavimo u nekoj čežnjivoj uspomeni, mada u rukama držimo zapisane
note.
Sigurno je da prepisivanje pesama danas nije nužno. Knjige su pojeftinile.
Nemci mogu sve poznate klasike da drže u izdanjima celokupnih dela, u
kutijama. Zbog ovoga su i filistri i naučnici skloni da zahtevaju nepotrebne
antologije. Upravo oni u celokupnim delima poseduju pesme Getea, Lenaua,
Rilkea i drugih: zašto ih onda udvostručuju?
Doista, zašto? Ako ih ipak čuvaju radi čitanja, antologije su im suvišne. Ako
čitaju klasike u sabranim delima, jer nisu varvari da se u potpunosti odreknu
čitanja poezije, onda će im i jedna antologija biti dovoljna, i za baštensku
kućicu i za putovanje.
Trebalo bi uvek imati mogućnost za čitanje poezije. Kako je vreme
privatnih skupljača prošlo (kao okamenjeni ostatak toga preostao je samo album
poezije starije kćeri), sakupljanje, izabiranje i slaganje se moraju prepustiti
čoveku od poverenja. Ovom posredniku najviše odgovara ljubitelj poezije koji je
dugo živeo sa knjigama i kome lirika njegovog naroda nije poverena i
omogućena samo kroz marljivi rad i studije već i kroz dugogodišnje uživanje i
saživljavanje.
On će tako već posedovati svoju privatnu antologiju, pre nego što bude
pomišljao na antologiju koja se stvara prepisivanjem, istrgnutim listovima,
beleškama i zapisima na marginama njegove biblioteke; da bi sačinio knjigu
poezije, on neće sistematski proučavati te »klasike« niti ih selekcionisati, već će
iz često čitanog materijala birati ono u šta se osvedočio. Imaće svoje miljenike,
svoju pastorčad, a svi listići iz njegove zbirke izazivače u njemu tihu borbu
izmeñu slepe ljubavi i pravednosti.
U poslednje vreme neke su estete pronašle novi prigovor svim
antologijama. To što se više pesnika nalazi pod istim knjiškim pokrivačem, oni
smatraju sirovošću odnosno izmešanošću ukusnih vina ili jela. Moglo bi se
poverovati da prava predanost lektiri uopšte nije poznata ovoj preosetljivosti, jer
je primorana da uvek ima na vidu materijalnu celinu knjige. Svaka je pesma
nešto dovršeno i jedinstveno, ne samo pesnik.
Pomenute estete su, uprkos koještarijama koje čine, gotovo jedini ljudi u
Nemačkoj koji sa svešću i uživanjem umeju da čitaju poeziju! Samo je još
nekolicina osobenjaka u stanju da se obraduje cvetu nemačkog duha i najslañim
tonovima nemačkog jezika
(1914)
JEDAN RARITET
Jedan mladi nemački pesnik napisao je pre nekoliko decenija svoju prvu
knjižicu. Bila je to slatkasta, pritajena zbirčica bledih ljubavnih stihova, bez
forme ali i bez mnogo smisla. Ko ju je čitao, mogao je osetiti samo stidljivo
strujanje nežnog prolećnog vetrića i videti mladu, utvarastu devojku u šetnji
meñu raspupelim žbunovima. Bila je plavuša, krhka i obučena u belo a šetala je
predveče, svetlom prolećnom šumom i to je sve što se o njoj moglo znati.
Pesniku se ovo učinilo dovoljnim te je, s obzirom da je bio bez sredstava,
započeo onu staru, tragikomičnu borbu za objavljivanje. Šest čuvenih i više
malih izdavača, jedan za drugim, vratiše čitko ispisani rukopis bolno
iščekujućem mladiću. Ta su pisma sačuvana i po stilu se suštinski ne razlikuju
od odgovora današnjih izdavača u sličnim prilikama.
Razbešnjen i izmučen ovim odbijanjem, pesnik dade da se o njegovom
trošku stihovi odštampaju u četiri stotine primeraka. Knjižica obuhvata trideset i
devet strana, povezanih u tamnocrvene, grubo izrañene korice. Trideset
primeraka autor je razaslao prijateljima, dve stotine dao na prodaju svom
knjižaru a ostatak tiraža, stosedamdeset primeraka, zadržao za sebe. Dve stotine
primeraka, datih knjižaru, izgorelo je u velikom skladišnom požaru dok se o
sudbini onih koje je zadržao ne zna ništa. Dete je bilo mrtvoroñeno te se pesnik,
po svoj prilici, uglavnom iz ekonomskih razloga, odrekao daljih
pesničkih pokušaja.
Otprilike sedam godina kasnije, našao se sasvim slučajno na mestu gde se
prireñuju vesele igre. Revnosno se bacio na novi posao i imao sreću da, počev
od tada, svake godine, vredno i plodno, kao dobar fabrikant, proizvodi po jednu
komediju. Pozorišta su bila puna a u izlozima su se nalazila štampana izdanja
komada, slike scena i portreti izvoñača. Postao je slavan ali se i dalje odricao
novog izdanja svoje mladićske poezije koje se, po svoj prilici, stideo. Umro je u
cvetu zrelih godina. Kada je nakon smrti izašla kratka autobiografija, preuzeta iz
njegove literarne zaostavštine, beše rado čitana. Tek je izove autobiografije svet
saznao za postojanje iščezle publikacije iz mladosti.
Tada su iz mode izašle i brojne komedije. Izdanja knjiga nalazila su se
svuda i po svakakvoj ceni, uglavnom u antikvarnicama, kao polovna. Ali, ona
knjižica-prvenac, od koje možda, zapravo vrlo verovatno, postoji samo još
trideset primeraka koje je autor razdelio, postade retkost prvog reda.
Kolekcionari je neumorno traže i skupo plaćaju. Stalno figurira na listama
traženih knjiga; samo je četiri puta iskrsla na tezgama antikvarnica i svaki put
izazvala žestoki telegrafski rat meñu ljubiteljima. Jer, autor je ipak jedno slavno
ime a knjiga je prvenac i, iznad svega, privatno je štampana, mada je za
prefinjenije kolekcionare bilo dragoceno i to što je u pitanju knjižica
sentimentalne mladićske lirike iz pera poznatog hladnog scenskog rutinera.
Ukratko, traži se jedna stvarčica puna patnje. Svaki njen besprekorni,
neoštećeni primerak važi kao neprocenjiv pošto sada za njim tragaju i neki
američki kolekcionari. Pažnju su obratili i naučnici te do sada postoje već dve
disertacije o retkoj knjižici - jedna osvetljava jeziički a druga psihološki aspekt.
Jedan faksimil, štampan u 56 primeraka, zabranjen za ponovno izlaganje,
odavno je rasprodat. U časopisima bibliofila pojavilo se o tome tuce zapažanja i
beleški.
Šta je sa 170 primeraka, najverovatnije spašenih iz požara? Da li ih je autor
uništio, izgubio ili prodao? Ne zna se; njegovi potomci žive u inostranstvu i ne
pokazuju nikakav interes za čitavu stvar. Za jedan primerak skupljači danas
nude daleko više nego za retko prvo izdanje »Zelenog Hajnriha«. Ako slučajno
odnekud izroni tih 170 primeraka, i ako ne budu odmah en bloc uništeni od
strane kolekcionara, onda će čuvena knjižica postati bezvredna i pominjaće se
samo kao jedna od prolaznih anegdota u istoriji knjigoljubiteljstva, sa ironijom.
(1902)
O PREVODIMA
Čini se da lepa ideja o svetskoj književnosti u prevodu na nemački
postepeno prelazi u karikaturu. Kod esteta i bibliofila, kao i kod fabrikanata robe
za široku potrošnju, sve je češće u modi postupak iznošenja na tržište proizvoda
uglavnom niže vrednosti. Najavljuju se bučno, s manirom otkrovenja. Neki od
ovih prevoda sigurno imaju vrednost i smisao pa je sasvim razumljivo da
pesnika snažnog talenta to mami da na nemačkom jeziku iznese potvrde,
francuske, španske i italijanske poezije.. Meñu brojnim prevodima Verlena,
Bodlera, Kardučija, Heredije, Ferhairena i Brauninga, neki su doista talentovani,
premda su gotovo svi načinjeni radi ponovnog uživanja samih pesnikaprevodllaca,
pošto je njihova ukupna vrednost normalna. Talenat se nalazi u
momentu borbe dva jezika čiju isprepletanost i napon razume zapravo samo onaj
koji lično radi na njima. Suština jedne pesme u stihovima, kod prevoda sa
romanskih jezika, redovno se gubi i prilikom najboljeg prenošenja; u najboljem
slučaju, sadrži nešto novo, nešto što sa originalom ima srodnosti samo još u
atmosferi. Prevesti, na primer, dobar italijanski sonet na nemački, tako da ostane
stroga forma koja neće silovati recima, naprosto je nemoguće. Pesnik pritom
može mnogo da nauči i možda je korist sadržana u tome. Ali, original gubi
suštinu.
Uz ove umetničke prevode ima i bezbroj nekorisnih prevoda osrednjih
francuskih i drugih inostranih romana. Oni su štetni u svakom pogledu.
Priča o »svetskoj književnosti« postaće smešna čim se stekne uvid u
bibliografiju naših prevoda, u masu šunda i poluumetnina, a bez ijednog dobrog
i kompletnog Gogolja, Flobera, Turgenjeva i drugih. To pada na dušu našim
izdavačima koji upravo na ovom području deluju čudnovato nedogovoreno i
neplanski.
(1908)
(Odgovor u jednoj anketi)
Ne ljutite se što na vaše pitanje o pogrešno shvaćenom pesniku neću
odgovoriti direktno. Naprezao sam se izvesno vreme ali, kako je moje sećanje
rñavo, potrebna imena mi ne padoše na pamet. Prizivao sam prošlost, misleći na
pesnike ranijih vremena, na one koji su u svom vremenu bili krivo shvaćeni a to
su još i dan-danas, na Zan Pola, Brentana, Arnima, ovoga i onoga, a potom sam
iznenada primetio da drugih pesnika, krivo shvaćenih, uopšte i nema.
Pesnik, ta već sama po sebi sumnjiva pojava, ima, čini se, u okviru ljudske
gomile izrazitu sudbinu da bude pogrešno shvaćen. Čini se da je to njegova
istinska i glavna misija. Naravno da se to ne odvija uvek u gruboj formi
usamljeničke askeze u nezagrejanim potkrovljima ili u ne manje omiljenoj formi
ludila. Ima pesnika čija se pogrešna shvaćenost sastoji u tome što nisu čitani.
Takvi su danas svi veliki nemački pesnici. Neki imaju sreću da im knjige dožive
desetine i stotine izdanja, što ne znači da su time manje pogrešno shvaćeni. Ne
postoji, naime, istinsko priznanje, opšte priznavanje poeta od strane normalnih
ljudi — to je samo fikcija književnih istoričara. Pesnikova misija, suština, sastoji
se u prepoznavanju ljudi u njihovoj slučajnosti i menjanju, u postavljanju
njihovog sna o čovečanstvu i poimanja sudbine čoveka na mesto slučajnog
čovečanstva. Tako je činio Dante, tako je činio Gete, tako je činio Helderlin;
tako čini svaki pesnik, želeo on to ili ne, znao ili ne. Pesnik koji, gubeći
naivnost, postaje svestan suštine svog dela, ima stoga samo dva izlaza iz
neizdržive situacije: tragični kraj, napuštanje ljudskog, ili bekstvo u humor. Svi
veliki pesnici išli su jednom od ove dve staze: treća ne postoji.
Duboka je i tragična ludost našeg, ljudskog bitisanja to što je čovečanstvu
uopšte i potreban pesnik: ono ga čak voli i ceni, najčešće precenjuje, ali,čini se,
ono ipak nikada ne razume pesnike, ne sledi njihov poziv i ne usuñuje se da
ozbiljno prihvati njihova dela. Ako bi čovečanstvo bilo bez pesnika, igra života
bi izgubila najveću draž. Ali, ako bi čovečanstvo ozbiljno shvatilo svoje pesnike
i sledilo ih, izgubilo bi ravnotežu i propalo. Potrebno je mnogo ozbiljnosti,
mnogo plitkog idealizma, morala i gluposti da bi se održala egzistencija
čovečanstva i osigurao njegov dalji opstanak. Pesnici se stoga moraju uvek
pogrešno shvatati, takoñe i oni najpoznatiji i najomiljeniji: stalno mora neko od
stvaralaca da oduzme sebi život i neki Helderlm da postane umobolnik.
Postoji mnogo pesnika kojih nema. Mnogo je i pesnika koji u sebi sadrže
samo kap, samo jednu od deset strofa. Ali, svi oni, bez obzira da li svet poštuje
njihovu slavu ili smrt od gladi, pogrešno su shvaćeni i moraju to ostati.
(1926)
PESNIKOVA ISPOVEST
U našem vremenu, pesnik je, kao najčistiji tip produhovljenog čoveka, gurnut
u bezvazdušni prostor izmeñu sveta mašina i sveta intelektualne aktivnosti te
osuñen na gušenje. Jer, pesnik je zastupnik i pravobranilac onih ljudskih snaga i
potreba kojima je naše vreme fanatički
objavilo rat.
Bilo bi nerazumno optužiti vreme za ovo. Naše vreme nije ni bolje ni gore od
drugih vremena. Predstavlja raj za one koji mogu da dele svoje ciljeve i ideale i
pakao za one koji im se moraju opirati. Za nas pestnike ono je, dakle, pakao.
Ako želi da ostane veran svom poreklu i prizivu, pesnik ne sme da se priključi
svetu koji je, kroz industriju i organizaciju, zanesen uspehom, kao ni svetu
racionalizovane duhovnosti koja danas uglavnom vlada našim univerzitetima.
Pošto je pesnikov jedini zadatak da bude sluga, branilac i vitez duše, on se u
sadašnjem svetskom trenutku vidi kao osuñenik na osamljenje i patnju. Evropa
trenutno ima vrlo mali broj pesnika od kojih se nijedan ne lišava tragične crte,
donkihoterije. Nasuprot njima, svet prosto vrvi onim »pesnicima« od kojih živi
grañanski čitalac.
Ali, meñu onima koji se s pravom mogu nazvati pasnicima, mnogi ćutke
propadaju u bezvazdušni prostor ovog pakla. Drugi, pak, preuzimaju patnju na
sebe, identifikujući se s njom, prepuštaju se sudbini i ne brane se od nje kada
uvide da je kruna koju su druga vremena nudila pesniku postala sada trnov
venac. Ovim pesnicima pripada moja ljubav, njih poštujem i volim, njihovom
bratstvu želim da pripadam. Mi patimo, da. Ali, ne da bismo protestovali i
besneli. Gušimo se u za nas teškom vazduhu sveta mašina i varvarskih potreba
koje nas okružuju. Ne spašavamo se od Svega. Prihvatamo ovo gušenje i patnju
kao naš deo svetskog udesa, kao naše poslanje i iskušenje. Ne verujemo ni u
jedan ideal ovog vremena, ni u generale, ni u boljševike, ni u profesore, ni u
fabrikante.
Ali, verujemo da je čovek besmrtan ; da se njegova slika raña iz svake
unakaženosti da se dostojanstvo izvija iz svakog pakla. Ne težimo da
rastumačimo naše vreme, da ga urazumimo i poboljšamo, već da u njemu
otkrijemo vlastitu patnju i snove, da otvorimo svet duše i svet slika. Ovi su snovi
delom svirepe slike užasa. Ne smemo da ih ulepšamo. Ne smemo ništa da
posrećimo. Na zadovoljstvo grañana, to čine »pesnici«-zabavljači. Ne krijemo
da je duša čovečanstva u opasnosti, na ivici provalije.
Ali, ne smemo ni da krijemo da verujemo u njenu besmrtnost.
(1927)
MLADI PESNIK
Pismo Svima
Dragi gospodine,
Zahvaljujemo Vam na ljubaznom pismu i pošiljci pesničkih i proznih
pokušaja u kojima sam sa saosećanjem listao i nalazio gotovo zaboravljeni trag
vlastitog pesničkog početka. Vaše drago pismo i pošiljka s radovima ukazuju mi
poverenje koje me postiñuje jer Vas, na žalost, moram razočarati.
Šaljete mi sve ono što ste do sada, u poeziji i prozi, napisali, moleći me da
Vam nakon čitanja kažem šta mislim o Vašem pesničkom tlentu. Pitanje izgleda
prosto i bezazleno, utoliko pre što ne želite da čujete nekakvo lažno laskanje već
strogu istinu. Ja drugo i ne bih činio osim da na valjano pitanje valjano
odgovorim, samo kada bih to mogao. Nije lako naći »stvarnost«. Smatram da je
apsolutno nemoguće da se iz početničkih pokušaja, u slučaju kada se lično ne
poznajemo, mogu izvući bilo kakvi zaključci o talentu. Iz Vaših stihova mogu
da vidim da ste više čitali Nioea ili Bodlera, da su Vam Lilienkron i Hofmanštal
miljenici, možda i da posedujete svesno razvijen ukus u umetnosti i prirodi, ukus
koji sa pesničkom nadarenošću nema ni najmanje veze. U najboljem slučaju (a
to će govoriti o Vašim stihovima) mogu da otkrijem tragove Vaših doživljaja i
analiziram ih, kako bih stvorio izvesnu sliku o Vašem karakteru. Više od toga je
nemoguće; ko Vam obeća da će iz Vaših početničkih rukopisa proceniti Vaš
literarni talenat, kao što grafolozi procenjuju karaktere pretplatnika u novinskim
rubrikama »Pisma čitalaca«, taj je doista površan čovek, ako ne i varalica.
Posle čitanja »Vilhelma Majistera« i »Fausta« i nije suviše teško proglasiti
Getea za značajnog pesmika. Ali, iz njegovih početničkih godina bi se sasvim
sigurno mogla sastaviti sveščića stihova iz koje niko ne bi zaključio ništa drugo
do da je mladi autor pomno čitao svoje uzore. Kad je Gete već napisao Vertera i
Geca, još dugo su mu pripisivali tekstove pesnika Lenca i obratno. Dakle, samo
kod velikih pesnika rukopis pokušaja nije niukom slučaju još uvek zaista vredan
i očigledno originalan. U Šilerovim mladalačkim pesmama mogu se naći
začuñujuće konvencionalnosti i neukus.
Nije, dakle, kao što Vam se čini, tako jednostavno sa procenjivanjem
mladog talenta. Ako Vas lično ne poznajem dobro, ne mogu znati na kojoj
stepenici razvoja stojite. Vaše pesme mogu sadržavati naivnost koja Vam već za
pola godine neće odgovarati, mada iste greške možete počiniti i kroz deset
godina. Ima mladih pesnika koji sa dvadeset godina stvaraju zadivljujuće
stihove, ali već sa trideset nijedan više ili, što je još gore, potpuno iste kao sa
dvadeset. Ima, meñutim, talenata koji se osvešćuju tek sa trideset ili četrdeset
godina. Ukratko, pitanje koje mi postavljate, o izgledima na buduću pesmičku
slavu, ravno je pitanju jedne majke: da li će njen petogodišnjak porasti ili ostati
mali. Dečk može do četvrnaeste-petnaeste godine ostati švrća a onda najednom
šiknuti uvis.
Osećam se prijatno što niste, kao mnoge Vama slične kolege, tražili od
mene odgovornost za Vašu pesničku budućnost. Mnogi koji sa istim pitanjem
dolaze iskusnom književniku čine to sa patosom, tražeći odluku i odgovor: da li
ponovo da napisu koji stih ili ne. Na osnovu ovoga moglo bi se zaključiti da je
nemačka literarna istorija rodila, možda, nibelunške pesme i Fausta kroz
izvesmo ludilo! Time je dat odgovor na Vaše pismo. Ono me je zamolilo za
uslugu koju na žalost, ne mogu da Vam učinim, pošto se nalazi sa one strane
mogućeg. Pa ipak, ne bih hteo da Vas ostavim sa rešenjem kojim niste
zadovoljni i koje Vi, na kraju krajeva, smatrate samo oštroumno odevenim
odbijanjem. Dozvolite mi stoga još koju prijateljsku reč.
Ne mogu znati da li ćete kroz pet ili deset godina postati značajni pesnik.
To što ćete postati ne zavisi od stihova koje danas pravite!
Najzad: da li je nužno da postanete pesnik? Mnogim nadarenim mladim
ljudima predstavlja ideal da postanu pesnici, pošto oni pod pojmom pesnik
shvataju jednog originalnog čoveka, osetljivog, čistog u srcu, finih čula i
dubokog emotivnog života. Ali, čovek može imati sve ove vrline i ako nije
pesnik; bolje je imati njih nego na njihovom mestu samo sumnjivi literarni
talenat. Ko želi da se poezijom samo proslavi, neka radije postane glumac.
To što Vi trenutno imate potrebu da pišete poeziju, nije ni pohvalno ni
posramljujuće. Navika da se doživljeno rastumači u svesti i zadrži u
odgovarajućoj formi može Vas izazvati i pomoći da postanete pravi čovek. Ali,
poezijom možete sebi i da naškodite. Naglo napuštanje i okončanje doživljenog
ume da zavede. Neki mlañi pesnici navikli su da vrednuju svoje pesničke
doživljaje po svojim poetskim merilinia, što ih čini sentimentalnim dekoraterima
koji nešto doživljavaju samo da bi o tome pisali.
Čim posedujete osećaj da su Vaši pesnički pokušaji nužni, da Vam pomažu
da rastumačite nešto o samom sebi i svetu, da Vam narastu doživljajne snage i
izoštri Vam se savest, onda ostanite pri tome. Od Vas će postati čovek,
sposoban, budan i mudar. Ako je to Vaš cilj, a ja se nadam da jeste, i ako u
zadovoljstvu poezijom uočite i najmanju smetnju, nagoveštaj zavoñenja ka
nečasnim stranputicama, ka taštini i slabljenju životnih snaga, onda odbacite
čitavu poeziju, i Vašu i našu!
Pozdravlja Vas sa dobrim željama Vaš H.H.
(1910)
IZ PREDGOVORA JEDNOJ
ANTOLOGIJI LIRIKE
Od svih literarnih zadovoljstava najviše je i najčistije čitanje poezije. Ovo
blaženo savršenstvo omogućeno je samo čistim liričarima jer samo oni
povremeno postižu idealni oblik i osećaj života što je, inače, tajna muzike.
Čudesno je čitati jednu pesmu prvi put; možda je još čudesnije iznova
uživati u nekoj već poznatoj, u nekoj čije nam reci još odzvanjaju u sećanju.
Neki narodi, pre svega istočno-azijski, poseduju sposobnost ovog plemenitog
uživanja u najvećoj meri, izgrañenu do religioznosti i virtuoznosti. U Evropi,
osobito u današnjoj Nemačkoj, ova je lepa sposobnost izgleda izgubljena u
haosu celokupne kulture duha: naši očevi, a još više dedovi, ne samo da su umeli
da čitaju stihove već su ih u velikom broju sakupljali, prepisivali ih i učili
napamet. To je postalo retkost pa bi morali da se zaštitimo od mogućnosti da
jedan nežni i plemeniti organ zakržlja. Moglo bi nam se inače desiti da nam se
prekrasno blago nemačke poezije starijih vremena otuñi i propadne, kao
dragoceni deo drevne muzike čija su se dela, postepenim orubljivanjem i
zapuštanjem muzikalnih čula, potpuno izgubila i koja sada sa našim jadnim i
sirovim sredstvima uopšte ne možemo da izvedemo već, možda, samo
pretpostavimo u nekoj čežnjivoj uspomeni, mada u rukama držimo zapisane
note.
Sigurno je da prepisivanje pesama danas nije nužno. Knjige su pojeftinile.
Nemci mogu sve poznate klasike da drže u izdanjima celokupnih dela, u
kutijama. Zbog ovoga su i filistri i naučnici skloni da zahtevaju nepotrebne
antologije. Upravo oni u celokupnim delima poseduju pesme Getea, Lenaua,
Rilkea i drugih: zašto ih onda udvostručuju?
Doista, zašto? Ako ih ipak čuvaju radi čitanja, antologije su im suvišne. Ako
čitaju klasike u sabranim delima, jer nisu varvari da se u potpunosti odreknu
čitanja poezije, onda će im i jedna antologija biti dovoljna, i za baštensku
kućicu i za putovanje.
Trebalo bi uvek imati mogućnost za čitanje poezije. Kako je vreme
privatnih skupljača prošlo (kao okamenjeni ostatak toga preostao je samo album
poezije starije kćeri), sakupljanje, izabiranje i slaganje se moraju prepustiti
čoveku od poverenja. Ovom posredniku najviše odgovara ljubitelj poezije koji je
dugo živeo sa knjigama i kome lirika njegovog naroda nije poverena i
omogućena samo kroz marljivi rad i studije već i kroz dugogodišnje uživanje i
saživljavanje.
On će tako već posedovati svoju privatnu antologiju, pre nego što bude
pomišljao na antologiju koja se stvara prepisivanjem, istrgnutim listovima,
beleškama i zapisima na marginama njegove biblioteke; da bi sačinio knjigu
poezije, on neće sistematski proučavati te »klasike« niti ih selekcionisati, već će
iz često čitanog materijala birati ono u šta se osvedočio. Imaće svoje miljenike,
svoju pastorčad, a svi listići iz njegove zbirke izazivače u njemu tihu borbu
izmeñu slepe ljubavi i pravednosti.
U poslednje vreme neke su estete pronašle novi prigovor svim
antologijama. To što se više pesnika nalazi pod istim knjiškim pokrivačem, oni
smatraju sirovošću odnosno izmešanošću ukusnih vina ili jela. Moglo bi se
poverovati da prava predanost lektiri uopšte nije poznata ovoj preosetljivosti, jer
je primorana da uvek ima na vidu materijalnu celinu knjige. Svaka je pesma
nešto dovršeno i jedinstveno, ne samo pesnik.
Pomenute estete su, uprkos koještarijama koje čine, gotovo jedini ljudi u
Nemačkoj koji sa svešću i uživanjem umeju da čitaju poeziju! Samo je još
nekolicina osobenjaka u stanju da se obraduje cvetu nemačkog duha i najslañim
tonovima nemačkog jezika
(1914)
JEDAN RARITET
Jedan mladi nemački pesnik napisao je pre nekoliko decenija svoju prvu
knjižicu. Bila je to slatkasta, pritajena zbirčica bledih ljubavnih stihova, bez
forme ali i bez mnogo smisla. Ko ju je čitao, mogao je osetiti samo stidljivo
strujanje nežnog prolećnog vetrića i videti mladu, utvarastu devojku u šetnji
meñu raspupelim žbunovima. Bila je plavuša, krhka i obučena u belo a šetala je
predveče, svetlom prolećnom šumom i to je sve što se o njoj moglo znati.
Pesniku se ovo učinilo dovoljnim te je, s obzirom da je bio bez sredstava,
započeo onu staru, tragikomičnu borbu za objavljivanje. Šest čuvenih i više
malih izdavača, jedan za drugim, vratiše čitko ispisani rukopis bolno
iščekujućem mladiću. Ta su pisma sačuvana i po stilu se suštinski ne razlikuju
od odgovora današnjih izdavača u sličnim prilikama.
Razbešnjen i izmučen ovim odbijanjem, pesnik dade da se o njegovom
trošku stihovi odštampaju u četiri stotine primeraka. Knjižica obuhvata trideset i
devet strana, povezanih u tamnocrvene, grubo izrañene korice. Trideset
primeraka autor je razaslao prijateljima, dve stotine dao na prodaju svom
knjižaru a ostatak tiraža, stosedamdeset primeraka, zadržao za sebe. Dve stotine
primeraka, datih knjižaru, izgorelo je u velikom skladišnom požaru dok se o
sudbini onih koje je zadržao ne zna ništa. Dete je bilo mrtvoroñeno te se pesnik,
po svoj prilici, uglavnom iz ekonomskih razloga, odrekao daljih
pesničkih pokušaja.
Otprilike sedam godina kasnije, našao se sasvim slučajno na mestu gde se
prireñuju vesele igre. Revnosno se bacio na novi posao i imao sreću da, počev
od tada, svake godine, vredno i plodno, kao dobar fabrikant, proizvodi po jednu
komediju. Pozorišta su bila puna a u izlozima su se nalazila štampana izdanja
komada, slike scena i portreti izvoñača. Postao je slavan ali se i dalje odricao
novog izdanja svoje mladićske poezije koje se, po svoj prilici, stideo. Umro je u
cvetu zrelih godina. Kada je nakon smrti izašla kratka autobiografija, preuzeta iz
njegove literarne zaostavštine, beše rado čitana. Tek je izove autobiografije svet
saznao za postojanje iščezle publikacije iz mladosti.
Tada su iz mode izašle i brojne komedije. Izdanja knjiga nalazila su se
svuda i po svakakvoj ceni, uglavnom u antikvarnicama, kao polovna. Ali, ona
knjižica-prvenac, od koje možda, zapravo vrlo verovatno, postoji samo još
trideset primeraka koje je autor razdelio, postade retkost prvog reda.
Kolekcionari je neumorno traže i skupo plaćaju. Stalno figurira na listama
traženih knjiga; samo je četiri puta iskrsla na tezgama antikvarnica i svaki put
izazvala žestoki telegrafski rat meñu ljubiteljima. Jer, autor je ipak jedno slavno
ime a knjiga je prvenac i, iznad svega, privatno je štampana, mada je za
prefinjenije kolekcionare bilo dragoceno i to što je u pitanju knjižica
sentimentalne mladićske lirike iz pera poznatog hladnog scenskog rutinera.
Ukratko, traži se jedna stvarčica puna patnje. Svaki njen besprekorni,
neoštećeni primerak važi kao neprocenjiv pošto sada za njim tragaju i neki
američki kolekcionari. Pažnju su obratili i naučnici te do sada postoje već dve
disertacije o retkoj knjižici - jedna osvetljava jeziički a druga psihološki aspekt.
Jedan faksimil, štampan u 56 primeraka, zabranjen za ponovno izlaganje,
odavno je rasprodat. U časopisima bibliofila pojavilo se o tome tuce zapažanja i
beleški.
Šta je sa 170 primeraka, najverovatnije spašenih iz požara? Da li ih je autor
uništio, izgubio ili prodao? Ne zna se; njegovi potomci žive u inostranstvu i ne
pokazuju nikakav interes za čitavu stvar. Za jedan primerak skupljači danas
nude daleko više nego za retko prvo izdanje »Zelenog Hajnriha«. Ako slučajno
odnekud izroni tih 170 primeraka, i ako ne budu odmah en bloc uništeni od
strane kolekcionara, onda će čuvena knjižica postati bezvredna i pominjaće se
samo kao jedna od prolaznih anegdota u istoriji knjigoljubiteljstva, sa ironijom.
(1902)
O PREVODIMA
Čini se da lepa ideja o svetskoj književnosti u prevodu na nemački
postepeno prelazi u karikaturu. Kod esteta i bibliofila, kao i kod fabrikanata robe
za široku potrošnju, sve je češće u modi postupak iznošenja na tržište proizvoda
uglavnom niže vrednosti. Najavljuju se bučno, s manirom otkrovenja. Neki od
ovih prevoda sigurno imaju vrednost i smisao pa je sasvim razumljivo da
pesnika snažnog talenta to mami da na nemačkom jeziku iznese potvrde,
francuske, španske i italijanske poezije.. Meñu brojnim prevodima Verlena,
Bodlera, Kardučija, Heredije, Ferhairena i Brauninga, neki su doista talentovani,
premda su gotovo svi načinjeni radi ponovnog uživanja samih pesnikaprevodllaca,
pošto je njihova ukupna vrednost normalna. Talenat se nalazi u
momentu borbe dva jezika čiju isprepletanost i napon razume zapravo samo onaj
koji lično radi na njima. Suština jedne pesme u stihovima, kod prevoda sa
romanskih jezika, redovno se gubi i prilikom najboljeg prenošenja; u najboljem
slučaju, sadrži nešto novo, nešto što sa originalom ima srodnosti samo još u
atmosferi. Prevesti, na primer, dobar italijanski sonet na nemački, tako da ostane
stroga forma koja neće silovati recima, naprosto je nemoguće. Pesnik pritom
može mnogo da nauči i možda je korist sadržana u tome. Ali, original gubi
suštinu.
Uz ove umetničke prevode ima i bezbroj nekorisnih prevoda osrednjih
francuskih i drugih inostranih romana. Oni su štetni u svakom pogledu.
Priča o »svetskoj književnosti« postaće smešna čim se stekne uvid u
bibliografiju naših prevoda, u masu šunda i poluumetnina, a bez ijednog dobrog
i kompletnog Gogolja, Flobera, Turgenjeva i drugih. To pada na dušu našim
izdavačima koji upravo na ovom području deluju čudnovato nedogovoreno i
neplanski.
(1908)
5 Re: Herman Hese - Magija knjige Uto Jan 03, 2012 6:28 pm
Margita
Administrator
O RECI »HLEB«
Mi pesnici smo nezavisni od jezika - on je naša alatka. Nijednom pojedincu
ne uspeva da gospodari njome. To najmanje mogu da kažem o sebi - od dana
stupanja u školu, pre više od sedamdeset godina, nisam se tako istrajno i žilavo
bavio ničim drugim do napornim upoznavanjem i vladanjem nemačkim jezikom;
još uvek sam začuñeni početnik koji, napola začaran i napola uplašen, napola
usrećen, ulazi u lavirinte alfabeta gde se iz gomilice slova, reči i rečenica
sastavljaju knjige i grafičke slike celog svemira. Osnova i primarni elementi
jezika su reci. U opštenju pomoću njih otkrivamo da jedna reč, što je starija,
sadrži više životnih snaga i moći zaklinjanja. Imena kojima je Adam nazivao
drveće i cveće u raju imala su drugačiju, dublju snagu od onih koje je kasnije za
isto koristio Line
Svi su naši jezici prilično stari ali je blago njihovih reči zahvaćeno trajnom
promenom. Reči mogu oboleti, umreti i zauvek nestati, kao što se i nove mogu
svakodnevno javljati i utemeljavati u jednom jeziku. Sa rečima se dogaña isto
što i sa svakom stvari koja se razvija : možemo se čuditi sposobnosti jezika da
pronañe oznake za nove stvari, nove životne odnose, funkcije i potrebe ljudskog
života, ali i primetiti da su od stotinu novih reči devedeset i devet samo
mehaničke kombinacije iz starog fonda, da to uopšte nisu stvarne i prave reči
već obične oznake, pomagala u nuždi. Ono što naši jezici u poslednje dve
decenije najviše dadoše, jeste upravo znatan broj čudovišnih i zaprepašćujućih
reči koje su u težini i moći izražavanja, u jezičkoj supstanci, u lepoti i zlatnom
sadržaju doista bedne, siromašne, te ovo vidljivo kraljevstvo predstavlja zapravo
jednu vrstu očaravajuće inflacije.
Uzmimo u ruke stranicu omiljenih novina i pogledajmo čitavo tuce takvih
tuñica koje do pre izvesnog vremena uopšte nisu postojale i za koje ne znamo.
Takve reči, bez ikakve tendencije da se jednom oslobode i raščiste, glase
otprilike ovako: kćerkoudruženje - dividendračunanje – rentabilnostkolebanje -
atomskabombaegzistencijalizam. To su komplikovane, duge i uobražene tuñice
sa istom manom; svakoj nedostaje po jedna dimenzija - one, doduše, označavaju
ali ne zaklinju, ne dolaze odozdo, iz zemlje i naroda, već odozgo, iz redakcijskih
soba i industrije, iz službenih prostorija vlasti.
One stare, prave, izrasle, zlatne, čvrste i punovažne reci su: otac, majka,
preci, zemlja, drvo, planina, dolina - svaka od njih ne govori samo našem
razumu već i našim čulima, svaka poziva jedan narod na sećanje, predstave i
optužbe, svaka znači nešto večno, neophodno, nezaboravljivo.
Ovim dobrim, značenjski gustim rečima pripada i reč hleb. Treba je
izgovoriti da bi se osetilo šta sadrži - time se životne moći tela i duše namah
prizivaju. Zahvaćeni su stomak, nepca, nos, jezik, zubi i ruke, a u duši se bude
stotine uspomena, pada nam na pamet trpezarijslki sto u roditeljskoj kući
okokoga sede dragi likovi iz detinjstva; otac ili majka seku komade pogače i
rasporeñuju ih po starosti ili gladi gostiju (prisutnih), u šoljama miriše toplo
jutarnje mleko. Ili nas žestokim draženjem napada sećanje kako sasvim rano
ujutru, još u zoru, miriše oko pekareve kuće, toplo i hranljivo, uzbuñujuće i
odobrovoljavajući, budeći glad i gotovo ga pola utoljujući. Ponovo vidimo staru
sluškinju kako prekriva sto, stavlja okrugli drveni tanjir na mušemu i u tanjir
hleb, debelu pogaču čije se ispupčenje tiho presijava, a uz pogaču i veliki nož sa
tvrdom drvenom drškom i širokim sečivom.
Prisećamo se dalje idući kroz svetsku istoriju, hiljadu scena i slika u kojima
hleb igra neku ulogu, prisećamo se reči pesnika i reči biblije u kojima se hleb
javlja sa hranljivim značenjem, sve do one slike na kojoj spasitelj održava
poslednju večeru... Preplavljuju nas sećanja iz hiljadu slika velikih slikara, iz
svih oblasti čovekove zahvale i pobožnosti sve do mističnog sazvučja u
»Mukama« Sebastijana Baha: »Uzmite, jedite, ovo je moje telo!«
Umesto minijaturnog razmatranja, o reči hleb mogla bi se napisati čitava
knjiga.
Narod, tvorac i čuvar jezika, pronašao je za hleb izraze nežnosti i
zahvalnosti, od kojih ću ovde imenovati samo dva kako bih pobudio čitav niz
optužbi. Narod rado govori o »dragomWebu<< a Italijani j Teghld> kad tetinski
žele da opišu i pohvale jednu osobu, kažu: »Dobar kao hleb<<.
(1954)
JEZIK
Nedostatnost zemlje na kojoj pesnik, teže od svih drugih, pati, jeste jezik.
On ga može povremeno mrzeti, optuživati i proklinjati - štaviše, samog sebe -
što je roñen za rad sa ovim bednim alatom, sa zavišću misleći na slikara čiji je
jezik – boje - razumljiv svim ljudima, od Severnog pola do Afrike, ili na
muzičara čiji tonovi govore svakim ljudskim jezikom, od jednoglasne melodije
do stoglasnih orkestara, od roga do klarineta, od violine do harfe.
Pesnik naročito zavidi muzičaru što on svoj jezik koristi samo za sebe, samo
za muziciranje! On pak, pesnik, u svojim postupcima mora da koristi i jezik
kojim se govori u školi i sklapaju poslovi, i kojim se telegrafiiše i vode sudski
procesi. Kako je jadno što on za svoju umetnost ne poseduje sopstveni organ,
sopstveni vrt i prozor kroz koji bi posmatrao mesec - sve mora da deli sa
svakodnevnicom! Rekavši »srce« on misli na centar životnosti u čoveku, na
njegove najunutrašnije sposobnosti i slabosti, iako »srce« predstavlja i jedan
fizički organ, mišić. Kada izgovori »snaga«, za smisao svoje reči mora da se
bori sa inženjerom i tehničarom a govori li o »blaženstvu«, u izraz njegove
predstave meša se teologija. Pesnik ne može da upotrebi nijednu reč koja
istovremeno ne cilja na drugu stranu, koja ne podseća na tuñe, narušavajuće i
neprijateljske predstave, koje u samoj sebi ne nosi izvesne smetnje i ograničenja,
upućujući se kroz uzani tunel iz koga se vraća jedan zagušujući glas bez pravog
odjeka. Ko više daje nego što ima, najobičnija je bitanga. Ali, pesnik nikada ne
može postati bitanga. On ne daje ni deseti, ni stoti deo od onoga što bi mogao da
da - zadovoljan je kad ga slušalac razume iz daljine. Retko kad postiže više.
Svuda gde pesnik žanje pohvale ili pokude, gde ima uticaja ili je ismejan, gde ga
vole ili odbacuju, ne govori se o njegovim idejama i snovima već o stotom
deliću koji ne može da prodre kroz uski kanal jezika i dalje, u čitalačko
razumevanje. Zato se ljudi i brane u strahu, na život i smrt, kad jedan umetnik
proba nove izraze i potresa bolne okove. Za njegovog sugrañanina jezik je
(celokupni jezik koji je on vredno proučio, ne gole reci) svetinja. Svetinja je,
dakle, ono što je zajedničko, što on sa mnogima, po mogućstvu sa svima, deli,
što ga nikada ne podseća na usamljenost, na roñenje i smrt, na unutrašnje ja. Kao
i pesnik, i sugrañanin ima ideal jednog svetskog jezika. Ali, svetski jezik
grañana nije sličan onome o kome sanja i pesnik, jedna prašuma kraljevstva,
jedan beskrajni orkestar, već pojednostavljeni, telegrafski jezik znakova čijom se
upotrebom štede trud, reči i hartija, gde se ne ometa zarada. Ali, muzikom,
poezijom i sličnim stvarima čovek će uvek biti ometen u zaradi!
Ako je sugrañanin naučio jezik koji smatra jezikom umetnosti, biva
zadovoljan, računajući da poseduje i razum umetnosti, te se razbesni ako oseti
da je jezik koji je tako marljivo izučio važan samo za malu provinciju umetnosti.
Doba naših dedova dalo je pregalačke i obrazovane ljude koji se usudiše da u
muzici, sem Mocarta i Hajdna, uvažavaju i Betovena, da »odu« tako daleko. Ali,
kad doñoše Šopen, List i Vagner, koji ih podstaknuše da nauče još jedan, novi
jezik, revolucionaran i mlad, elastičan i vedar zbog stremljenja nečem novom,
oni se duboko ozlovoljiše, uvideše propast umetnosti i izopačavanje vremena u
kojem su bili osuñeni da žive. Isto se danas dogaña i sa hiljadama savremenika.
Umetnost pokazuje nova lica, nove jezike, nove zamuckujuće laute i izraze, jer
je sita jezika od juče i prekjuče- žedj da se igra, da jednom preñe granicu, da
nakrivi kapu i hoda cak-cak. Sugrañani se, meñutim, zbog toga, žeste, osećaju se
ismejanim, sumnjaju u svoju vrednost, psuju i preko ušiju navlače pokrivač
obrazovanja. Isti taj grañanin, zbog čije se uvrede ličnog dostojanstva ide na sud,
postaje sada veoma plodan u uvredama.
Ovaj bes i uzbuñenost ne oslobañaju grañana, ne rasterećuju ga i ne
pročišćuju njegovu unutrašnjost, nimalo ne doprinose rasterivanju njegove
uznemirenosti i zlovolje. Naspram njega je umetnik koji se optužuje jednako kao
i grañanin i koji se trudi da za svoj gnev, svoj prezir i ogorčenost nañe jedan
novi jezik. Umetnik oseća da bes ne pomaže. Besan, on nije u pravu. U našem
vremenu on nema drugog ideala do samog sebe - ne čini i ne želi ništa drugo do
da bude ono što jeste, ono što je priroda u njemu razvila Zbog toga je njegovo
neprijateljstvo prema sugrañaninu krajnje lično, krajnje lepo i stvaralački -
njegov gnev nije zapenušan već promišljen, prosejan, uzrok je stvaranja novog
izraza, nove ironije i načina, ne bi li se neprijateljstvo i zlovolja preobrazili u
prijatnost i lepotu.
Bezbroj je jezika prirode i bezbroj jezika koje su stvorili ljudi. Nekoliko
hiljada prostih gramatika koje poseduju razni narodi zapravo su siromašni
rezultati - siromašni jer se uvek zadovoljavaju najnužnijum - a ono što grañani
meñu sobom smatraju za najnužnije svodi se na zaradu novca, pečenje hleba i
tome slično. Tako jezici nisu u stanju da napreduju. Nikad nijedan jezik (mislim
na gramatiku) nije postigao onaj sjaj, uzmah i duhovnost kakve poseduju mačka
na zavijenom repu ili rajska ptica u srebrnom prahu svoje svadbene odeće.
Ali čovek, prepušten sam sebi i bez težnje da podražava mrave i pčele,
mačku, rajsku pticu, sve životinje i biljke, uspeva da nadmaši prirodu. Izmislio
je jezike koji se mogu znatno bolje saopštiti od nemačkog, grčkog ili
italijanskog, stvorio je religije, arhitekturu, slikarstvo, filozofiju, izčarao muziku
čija igra izraza i obilje boja nadmašuju sve rajske ptice i leptire. Kada pomislim
»italijansko slikarstvo« - kako li to odzvanja, raskošno i raznoliko, začujem
horove s molitvama i slašću, instrumente svih vrsta sa blaženim zvukom, osetim
miris pobožne hladnoće u mermernim crkvama, opazim kaluñere kako zanosno
kleče dok lepe žene kraljevski vladaju u toplim pokrajinama... Ili, kad pomislim
na Šopena, začujem kako se tonovi setno i nežno prelivaju iz noći, kako u
pustoši, igrom žica, tuži nostalgija, uzvišeni, intimni bolovi izražavaju se
prisnije i pravilnije u harmoniji i disonancama, finije nego što to može da izrazi
stanje nekog drugog patnika kroz sve naučne reci, brojeve, krivulje i formule.
Ko će ozbiljno poverovati da su »Verter« i »Vilhelm Majster« napisani na
istom jeziku? Da je Zan Pol govorio istim jezikom kojim govore i naši ñaci? A
to su tek pesnici...! Oni su morali da rade sa siromaštvom i krhkošću jezika, sa
alatkom koja je bila potpuno drugačije izrañe na. ..
Izgovoriš li reč »Egipat«, čućeš jedan jezik koji uznosi boga u moćnim,
čvrstim akordima, pun predstava večnog i pun dubokog straha pred beskrajem:
iz kamenih očiju kraljevi nemilosrdno bacaju poglede na milione robova,
nadgledaju ih ali ipak, konačno, gledaju smrti u tamno oko - svete životinje su
ukočene, ozbiljne i zemaljske - cvetovi lotosa nežno mirišu u rukama igračica...
Jedan svet, jedno zvezdano nebo puno svetova, to je taj »Egipat« - moglo bi se
leći na leña i mnogo dana posvetiti razmišljanju o njemu, ni o čemu drugom...
Ali, odjednom ćeš zapaziti nešto novo. Začuješ li ime »Renoar«, nasmejaćeš se i
opaziti čitav svet u okruglastim potezima kičice, raspleten, ružičast, svetao i
veseo. Izgovoriš li Sopenhauerovo ime, videćeš isti svet predstavljen ljudima
koji pate, u besanim noćima čeznu za božanstvom i predstavljaju jedan drugi,
naporniji put koji ih vodi ka tihom, beskrajno
ograničenom tužnom raju.
Grañani rado porede fantaste sa luñacima, smatrajući da oni to doista moraju
postati čim se kao umetnici, vernici ili filozofi usuñuju da kroče u ponor vlastite
unutrašnjosti. Taj bi ponor mogli nazvati dušom ili nesvesniim, jer iz njega
potiče svaki naš životni osećaj. Grañani su izmeñu sebe i svoje duše postavili
čuvara, svest, moral, službu sigurnosti, ne priznajući ništa što direktno dolazi iz
ovog ponora duše a da prethodno nije provereno od strane ove službe sigurnosti.
Ali, ne upravlja uvek umetnik svoje nepoverenje protiv oblasti duše, već i protiv
onih graničnh vlasti te tajno pohodi i jedno i drugo, i svesno i nesvesno, kao da
ima dva zavičaja.
Prebiva li on sa ove strane, u poznatoj, svakodnevnoj oblasti, gde živi i
grañanin, siromaštvo svih jezika počinje neizdrživo da ga pritiska: tada su se
pesnikovanje čini kao trnovit, pretežak put. Ali, ako je preko, u zemlji duše, reči
mu pritiču očaravajuće, iz svih vetrova, iz zvezda, sunca, iz planina koje se
smeju; svet je savršen, jeste božji jezik u kome nijedna reč ili slovo ne
nedostaju, gde se sve može izreći, gde sve odzvanja, gde je sve spašeno.
(1918)
O PESNIŠTVU
U vreme kada sam imao deset godina, jednog dana smo u školi, iz udžbenika,
čitali pesmu koja se, čini mi se, zvala »Veprov sinčić«. Govorila je o jednom
hrabrom dečaku koji se junački borio usred nekakve kiše metaka ili nešto slično.
Bili smo oduševljeni dečkom. Kada nas je učitelj, s prizvukom ironije u glasu,
upitao: »Da li je to bila samo jedna pesma?«, mi smo vatreno po vikali: »Ne, to
je bila jedna rñava pesma!«. On je imao pravo: što se tiče pravila i ukusa našeg
vremena i umetnosti, pesma nije bila dobra već smandrljana, nevešto sprljena.
Uprkos tome, dečko iz pesme ispunio nas je božanstvenim talasom oduševljenja.
Deset godina kasnije, u dobu od dvadeset godina, usuñivao sam se da bez
ustezanja govorim o svakoj pročitanoj pesmi, odmah nakon prvog čitanja, da li
je dobra ili ne. Ništa od toga nije mi izgledalo jednostavnije. Bio je dovoljan
samo jedan pogled, samo šapat stihova.
U meñuvremenu je prošlo još nekoliko decenija. Pred očima i kroz ruke
prodefilovale su mi mnoge pesme ali mi je danas ponovo nejasno da li jednoj
pesmi koja mi se pokaže treba da pridam vrednost ili ne. Često mi se pokazuju
pesme, uglavnom mladih ljudi, koje sa sobom, na putu ka izdavačima, treba da
ponesu »sud« o sebi. Mladi pesnici su uvek iznenañeni, štaviše zapanjeni, kada
uvide da njihove starije kolege, u čije iskustvo oni ne sumnjaju, nemaju zapravo
nikakvog iskustva već samo neodlučno listaju pesme, ne usuñujući se da išta
kažu o njihovoj vrednosti.
Ono što sam kao dvadesetogodišnjak obavio za dva minuta, sa osećanjem
potpune sigurnosti, postalo je sada teško, ne teško već nemoguće. U mladosti se
misli da je iskustvo nešto što će doći samo po sebi. Ali, ono uglavnom ne dolazi
tako. Postoje ljudi koji su obdareni mogućnošću sticanja iskustva, koji poseduju
iskustvo još od školske klupe, ako ne i od majčine utrobe; postoje drugi, kojima
i ja pripadam, koji mogu da žive 40, 60 ili sto godina i da potom umru, ne
naučivši i ne shvativši šta je doista »iskustvo«.
Sigurnost u ocenjivanju poezije koju sam imao sa dvadeset godina počiva
na činjenici da sam tada odreñeni broj pesama i pesnika toliko snažno i
isključivo voleo da sam sa njima poredio svaku knjigu ili pesmu. Ako je bila
njima slična, bila je dobra; u suprotnom, nije nimalo valjala.
I danas imam nekoliko pesnika koje naročito volim. Neki od njih su isti kao
nekada. Meñutim, danas sam najviše podozriv upravo prema poeziji koja me
zvukom podseća na nekog od omiljenih pesnika.
Ne želim zapravo da govorim o pesnicima i poeziji, već samo o »rñavim«,
o onima koje gotovo svaki čitalac, izuzev, naravno, pesnika, smatra suvišnim i
ništavnim. Uvek sam čitao takve pesme. Ranije sam takoñe prilično tačno znao
da su bile rñave i zašto. Danas u ovo više nisam siguran. Sigurnost i znanje su
mi se nekiput pokazivali u sumnjivom svetlu; ponekad je postajalo dosadno,
neproživljeno, nedostatno, bunilo se u meni i, na kraju, više nije bilo znanja već
samo nečega što me je napuštalo i čiju nekadašnju vrednost nisam više shvatao.
Sada mi se dogaña sledeće: prilikom čitanja nesumnjivo »rñavih« pesama
osećam zadovoljstvo da ih potvrdim i slavim, dok mi se dobre, one najbolje,
često pokazuju u sumnjivom svetlu.
Isti osećaj ponekad obuzima profesore, službenike ili luñake. Obično se
smatra da je gospodin službenik jedan besprekorni grañanin, ispravno božje
dete, pravilno numerisani i korisni član čovečanstva, dok je luñak bedno
stvorenje, nesrećni bolesnik koga ne podnose i koga sažaljevaju ali koji nema
nikakvu vrednost. Naiñu, meñutim, vremena u kojima se dogaña suprotno:
odjednom se uviña da u luñaku prebiva jedan spokojni, u sebe sigurni srećnik,
jedan mudrac, božiji miljenik, karakteran i zadovoljan u svojoj jakoj veri – tada
se profesor ili službenik učine nepotrebnim, bezličnim i neprirodnim figurama.
Povremeno mi se slična stvar dogaña i sa rñavim pesmama. Odjednom mi
više ne izgledaju rñave, odjednom zamirišu osobenošću i detinjastošću a njihove
otvorene slabosti i mane postaju dirljive, originalne, drage i očaravajuće te
naspram njih najlepše pesme, inače voljene, izgledaju ogoljene i šablonizovane.
Kod nekih naših mlañih pesnika, počev od vremena ekspresionizma,
viñamo sličan postupak: oni u principu više ne proizvode »dobre« ili »rñave
« pesme, smatrajući da ima dovoljno lepih pesama i da oni lično nisu roñeni
za to. Njihova funkcija nije više zgotovljavanje ljupkih stihova i igranje igre
strpljenja koja je započela kod prethodnih generacija. Po svoj prilici su u pravu.
Njihove pesme zvuče ponekad jednako potresno i patetično što se, inače, ranije
nalazilo samo kod »rñavih« pesama.
Lako je naći razlog. Svaka pesma je u trenutku nastanka potpuno
jednoznačna, predstavlja jedno pražnjenje, poziv, krik, uzdah, pokret, reakciju
oživljene duše kojom s traži vrenje i odbrana jednog doživljaja ili osvešćivanja.
Ova prva, primarna, praizvorna, najvažnija funkcija pesme uopšte nije
procenjiva. Ona govori jedino u pesnikovo ime, predstavlja njegovo disanje,
njegov krik, san, osmeh, samoomotač. Ko je u stanju da proceni noćne snove
čoveka u njihovoj estetičkoj vrednosti i pokrete rukom i glavom, sve gestove i
način hoda u njihovoj svnsishodnosti? Odojče koje stavlja palac u usta ponaša se
jednako pametno i ispravno kao i autor koji grize držalje ili paun koji nadmeno
širi svoj rep. Niko od njih nije u pogledu ponašanja bolji od drugoga, niko nije
ni više ni manje u pravu.
Ponekad se dogodi da jedna pesma, osim što olakšava i oslobaña samog
pesnika, može da obraduje, pokrene i uzbudi i druge - da bude lepa. To je
verovatao slučaj kada izražava nešto što je zajedničko kod mnogih ljudi, nešto
što je kod mnogih moguće. Verovatno, nipošto sigurno.
Ovde sada počinje jedan sumnjivi tok. Pošto »lepe« pesme čine pesnika
omiljenim, na svet zbog toga ponovo dolazi jedna hrpa pesama koje ne žele
ništa drugo do da budu lepe, koje ništa ne znaju o praizvornim, praiskonsikim,
svetim funkcijama pesme. Ove su pesme od trenutka nastanka programirane za
druge, za slušaoce i čitaoce. One više nisu snovi ili plesni koraci, krici jedne
duše, reakcije na doživljaje, zamuckujuće slike želja ili čarobne formule, pokreti
mudraca ili grimase luñaka - onome su naprosto obični prozvodi, fabrikati,
praline za publiku. Napravljene su specijalno za uveseljavanje ili rastuživanje
kupaca. I, upravo ovaj način pevanja nailazi na odobravanje. Nije potrebno da
se u njega čovek upušta ozbiljno i sa puno ljubavi jer se od njega ne može patiti
niti uzbuñivati. Ovaj način pevanja može izazivati samo ugodno, ljupko,
umereno i prijatno treperenje.
Ove »lepe« pesme mogu postati sumnjive i paćeničke, odjednom, u nekom
drugom vremenu, kao i sve druge pripitomljene i prilagoñene, kao uostalom i
profesor i službenik.
Ponekad, kad se neko usprotivi korektnom svetu, kada se u njemu javi
sklonost da ruši laterne i da pali hramove, »lepe« pesme svetih klasika učine mu
se pomalo cenzurisane, kastrirane, pojeftinjene, potpuno ukroćene... Tada se
čovek usmerava ka rñavim pesmama. U tim trenucima nijedna rñava pesma nije
dovoljna za strast.
Meñutim, i ovde vreba mogućnost razočarenja. Čitanje rñave poezije jedno
je odveć kratkotrajno zadovoljstvo. Njome se čovek lako i brzo zasiti. Ali, čemu
tada čitanje? Zar ne može tada svako da sačini za sebe dovoljno rñavu poeziju?
Ako bude tako postupao, uvideće da stvaranje rñave poezije donosi više radosti
od čitanja najlepše.
(1918)
O KNJIŽEVNIKU
Ako bi neko, kao jedan izmeñu hiljadu slučajeva, bio primoran da živi od
uroñenog literarnog talenta odnosno ako bi od toga mogao da živi, taj bi morao
da se zadovolji svojom sumnjivom »profesijom«. Delatmost takozvanog
slobodnog književnika važi danas, kao nikada ranije usvetskoj istoriji, za
»profesiju«, pošto je ona zanatski uvežbana. »Slobodni« književnik, ako je
pristojan čovek i urnetnik, nema profesiju već je, nasuprot tome, besposličar i
privatnik koji po sopstvenom raspoloženju i ukusu provodi vreme.
Svakom slobodnom književniku teško pada da se pronañe u polovičnom
položaju izmeñu privatnika i neslobodnog književnika (što znači žurnaliste). U
potrebi za neprekidnom aktivnošću, nek isteruje produkciju preko granica
sopstvene prirodne nadarenosti te postaje skriboman. Drugi potpuno komotno
dokoličare a čovek bez posla se lako kvari. Svi zajedno, i vredni i pokvareni,
žale se na neurasteniju i preosetljivost nedovoljno uposlenih ljudi, previše
upućenih na same sebe.
O tome ipak ne bih želeo da govorim. Ovo treba svako da raščisti sa samim
sobom. Kako će književnik shvatiti svoj takozvani poziv, potpuno je njegova
stvar. Nešto sasvim drugačije od tih često toliko gorkih i sa samoironijom
pomešanih osećanja pesnika i literata o njihovom radu jeste shvatanje
književničke profesije u javnosti.
Javnost, odnosno štampa, narod i udruženja, ukratko svako ko sam nije
književnik, shvata ovu profesiju i njen krug obaveza daleko prostije. Literati se,
kao i lekaru, službeniku ili sudiji, dogaña da se o karakteru svoje profesije
izjašnjava na način kojim ga neko posmatra sa strane, od spolja. Svaki donekle
proslavljeniji književnik saznavaće, svakog božjeg dana, kroz tekuću poštu, ono
što publika, izdavač, štampa i prijatelji žele od njega i o njemu misle.
Publika i izdavač su pritom jedinstveni i veoma uviñavani u svojim
zahtevima. Ali, od pisca uspešne komedije oni očekuju uspešne komedije, od
autora rustikalnog romana opet rustikalni roman, od tvorca knjige o Geteu nove
knjige o Geteu... Ponekad ni sam autor ne želi ništa drugo. U tom slučaju
zavlada sloga, uz obostrano zadovoljstvo. Autor »Getea u učionici«, na primer
nastavlja sa »Geteom na dvoru« i »Geteom na ulici«.
Autori koji tako postupaju zaista imaju svoju profesiju, zaista se bave
jednim poslom. Funte im samo cvetaju dok oni poprimaju atribute i oznake
bratstva, esnafskog književnika »Cenjeno pero«. »Cenjeno pero« je pronalazak
onog, na žalost, anonimnog urednika koji je još pre nekoliko decenija shvatio
takozvani »lični elemenat« kao rak žurnalizma. Na mesto ličnosti, on je, kao što
se zna, uzdigao »imena« i počastio svako upotrebljivano »ime« svojim
»cenjenim perom«, vodeći prilikom naručivanja teksta računa o sujeti autora.
Ova tehnika danas vlada u novinskoj feljtonistici, jer ne robuje kultu bezličnog
pod formom apsolutne anonimnosti.
Tako se dogodilo da se autor jednog uspešnog romana veoma iznenadio
sledećem telegramu jednog svetskog lista: »Molimo povratnom poštom par
neobaveznih reci od Vašeg cenjenog pera o perspektivama razvoja letačke
tehnike. Garantovan visoki honorar.« Uredniku je svaki iole poznatiji autor
samo »ime« s kojim on ovako kalkuliše: čitaoci žele interesantne i aktuelme
tekstove, žele svima poznata imena pa, prema tome, kombinujmo te dve stvari.
Potpuno je svejedno šta se nalazi u naručenom tekstu: sa cenjenim perima se
može sasvim dobro ćaskati o Gerhartu Hauptmanu a sve to započeti samo
jednom dekorativnom uvodnom rečenicom. Previše je »cenjenih pera« koja
ugodno žive od ovakvog podvaladžijskog posla.
Ovim su otprilike naznačeni zahtevi štampe prema slobodnim
književnicima. Tu spadaju još i »ankete« u kojima se, na način maskiranog
društva, profesori izjašnjavaju o teatru, glumci o politici, pesnici o narodnoj
privredi, ginekolozi o brizi za spomenike itd. To je, sve u svemu, bezazlen i
zabavan posao koga niko ne uzima ozibiljno i koji nanosi malo štete. Mnogo
rñaviji su zahtevi štampe koja, pod motom »manus manum lavat«, računa na
sujetu i reklamersku potrebu literata. U ove ne-fine stvari računam i male
ilustrovane reklamne članke i autobiografije u brojnim žurnalima i nedeljnim
dodacima.
Književnik upoznaje ove ponude i zahteve te, ako upravo nema šta da radi,
stiče priliku da upražnjavainjem ove u osnovi beskorisne koreposdencije ispuni
svoj radni dan. Na sve to dolazi i godinama rastuća, neočekivana privatna
korespodencija. O uobičajenim pismima sa molbom neću ništa da kažem. Ali,
iznenadio sam se kad se jedan upravo otpušteni kažnjenik ponudio da ispriča
svoj život radi proizvoljnog literarnog korišćenja, za jedinstvenu odštetu od
hiljadu maraka. Neveselo je i što svaka omanja biblioteka i poneki studenti bez
sredstava smatraju da će autor, poklanjajući svoje knjige u gomilama, pričiniti
sebi izvesno zadovoljstvo. Takoñe je čudnovato što svi nemački savezi, svake
godine, traže literarne priloge nemačkih pesnika za obeležavanje svojih
godišnjica. Uz ovo, želje skupljača autograma, čak i kad ne prilože marku za
odgovor, jedva da i igraju neku ulogu. Izdavači, redakcije, maturanti, šiparice i
svetsiki savezi, kao i njegove kolege, stvaraju književniku zaista mnogo posla -
od šesnaestogodišnjeg učenika koji šalje nekoliko stotina teško čitljivih pisama
na detaljno ispitivanje i ocenu, pa sve do rutiniranih starih literata koji na
najučitiviji način mole za povoljne recenzije svojih novih knjiga, dajući pritom,
na znanje, jasno i oprezno, da protivusluga neće izostati ni u dobrom ni u lošem
slučaju. Sa izdavačima i novinama, sa moliteljima i naivcima može se nekako
još i izdržati, mirno i sa humorom - ali, besomučna trgovina i koristoljubiva
nametljivost nekih prepisivača može da se prima samo sa odvratnošću i besom.
Jedan preterano učtivi mladić koji ti danas u bombastičnom, ulagivačkom
pisimu šalje stihove, nameravajući da se sasvim ispuni tvojim mišljenjem i
savetom, u stanju je da prekosutra na tvoje dobro promišljeno, prijateljsko ali
negaitivno pismo odgovori divljim, pogrdnim člankom u zavičajnim nedeljnim
novinama. Upoznao sam se sa velikim brojem književnika koje visoko cenim -
svaki od njih ima ista iskustva sa ovim molilačkim i iznuñivačkim metodama.
Sme se, dakle, zaključiti da te nikad izumiruće kolege, ulagivačke i molilačke
sorte, jesu ipak od manje vrednosti te da nijedan poštovani čovek ili genije neće
učiniti nepravdu ako tu gomilu svakodnevno obnavljajućih nametljivaca prepusti
samu sebi i trpa je u isti koš gde spadaju i neliterarna molilačka pisma.
Naša profesija se zove mirovanje, otvaranje očiju i čekanje na dolazak
dobrih časova. Tada je rad, čak i onda kada zahteva znoj i besane noći, prijatan:
U tom slučaju nije više »rad«.
(1919)
Mi pesnici smo nezavisni od jezika - on je naša alatka. Nijednom pojedincu
ne uspeva da gospodari njome. To najmanje mogu da kažem o sebi - od dana
stupanja u školu, pre više od sedamdeset godina, nisam se tako istrajno i žilavo
bavio ničim drugim do napornim upoznavanjem i vladanjem nemačkim jezikom;
još uvek sam začuñeni početnik koji, napola začaran i napola uplašen, napola
usrećen, ulazi u lavirinte alfabeta gde se iz gomilice slova, reči i rečenica
sastavljaju knjige i grafičke slike celog svemira. Osnova i primarni elementi
jezika su reci. U opštenju pomoću njih otkrivamo da jedna reč, što je starija,
sadrži više životnih snaga i moći zaklinjanja. Imena kojima je Adam nazivao
drveće i cveće u raju imala su drugačiju, dublju snagu od onih koje je kasnije za
isto koristio Line
Svi su naši jezici prilično stari ali je blago njihovih reči zahvaćeno trajnom
promenom. Reči mogu oboleti, umreti i zauvek nestati, kao što se i nove mogu
svakodnevno javljati i utemeljavati u jednom jeziku. Sa rečima se dogaña isto
što i sa svakom stvari koja se razvija : možemo se čuditi sposobnosti jezika da
pronañe oznake za nove stvari, nove životne odnose, funkcije i potrebe ljudskog
života, ali i primetiti da su od stotinu novih reči devedeset i devet samo
mehaničke kombinacije iz starog fonda, da to uopšte nisu stvarne i prave reči
već obične oznake, pomagala u nuždi. Ono što naši jezici u poslednje dve
decenije najviše dadoše, jeste upravo znatan broj čudovišnih i zaprepašćujućih
reči koje su u težini i moći izražavanja, u jezičkoj supstanci, u lepoti i zlatnom
sadržaju doista bedne, siromašne, te ovo vidljivo kraljevstvo predstavlja zapravo
jednu vrstu očaravajuće inflacije.
Uzmimo u ruke stranicu omiljenih novina i pogledajmo čitavo tuce takvih
tuñica koje do pre izvesnog vremena uopšte nisu postojale i za koje ne znamo.
Takve reči, bez ikakve tendencije da se jednom oslobode i raščiste, glase
otprilike ovako: kćerkoudruženje - dividendračunanje – rentabilnostkolebanje -
atomskabombaegzistencijalizam. To su komplikovane, duge i uobražene tuñice
sa istom manom; svakoj nedostaje po jedna dimenzija - one, doduše, označavaju
ali ne zaklinju, ne dolaze odozdo, iz zemlje i naroda, već odozgo, iz redakcijskih
soba i industrije, iz službenih prostorija vlasti.
One stare, prave, izrasle, zlatne, čvrste i punovažne reci su: otac, majka,
preci, zemlja, drvo, planina, dolina - svaka od njih ne govori samo našem
razumu već i našim čulima, svaka poziva jedan narod na sećanje, predstave i
optužbe, svaka znači nešto večno, neophodno, nezaboravljivo.
Ovim dobrim, značenjski gustim rečima pripada i reč hleb. Treba je
izgovoriti da bi se osetilo šta sadrži - time se životne moći tela i duše namah
prizivaju. Zahvaćeni su stomak, nepca, nos, jezik, zubi i ruke, a u duši se bude
stotine uspomena, pada nam na pamet trpezarijslki sto u roditeljskoj kući
okokoga sede dragi likovi iz detinjstva; otac ili majka seku komade pogače i
rasporeñuju ih po starosti ili gladi gostiju (prisutnih), u šoljama miriše toplo
jutarnje mleko. Ili nas žestokim draženjem napada sećanje kako sasvim rano
ujutru, još u zoru, miriše oko pekareve kuće, toplo i hranljivo, uzbuñujuće i
odobrovoljavajući, budeći glad i gotovo ga pola utoljujući. Ponovo vidimo staru
sluškinju kako prekriva sto, stavlja okrugli drveni tanjir na mušemu i u tanjir
hleb, debelu pogaču čije se ispupčenje tiho presijava, a uz pogaču i veliki nož sa
tvrdom drvenom drškom i širokim sečivom.
Prisećamo se dalje idući kroz svetsku istoriju, hiljadu scena i slika u kojima
hleb igra neku ulogu, prisećamo se reči pesnika i reči biblije u kojima se hleb
javlja sa hranljivim značenjem, sve do one slike na kojoj spasitelj održava
poslednju večeru... Preplavljuju nas sećanja iz hiljadu slika velikih slikara, iz
svih oblasti čovekove zahvale i pobožnosti sve do mističnog sazvučja u
»Mukama« Sebastijana Baha: »Uzmite, jedite, ovo je moje telo!«
Umesto minijaturnog razmatranja, o reči hleb mogla bi se napisati čitava
knjiga.
Narod, tvorac i čuvar jezika, pronašao je za hleb izraze nežnosti i
zahvalnosti, od kojih ću ovde imenovati samo dva kako bih pobudio čitav niz
optužbi. Narod rado govori o »dragomWebu<< a Italijani j Teghld> kad tetinski
žele da opišu i pohvale jednu osobu, kažu: »Dobar kao hleb<<.
(1954)
JEZIK
Nedostatnost zemlje na kojoj pesnik, teže od svih drugih, pati, jeste jezik.
On ga može povremeno mrzeti, optuživati i proklinjati - štaviše, samog sebe -
što je roñen za rad sa ovim bednim alatom, sa zavišću misleći na slikara čiji je
jezik – boje - razumljiv svim ljudima, od Severnog pola do Afrike, ili na
muzičara čiji tonovi govore svakim ljudskim jezikom, od jednoglasne melodije
do stoglasnih orkestara, od roga do klarineta, od violine do harfe.
Pesnik naročito zavidi muzičaru što on svoj jezik koristi samo za sebe, samo
za muziciranje! On pak, pesnik, u svojim postupcima mora da koristi i jezik
kojim se govori u školi i sklapaju poslovi, i kojim se telegrafiiše i vode sudski
procesi. Kako je jadno što on za svoju umetnost ne poseduje sopstveni organ,
sopstveni vrt i prozor kroz koji bi posmatrao mesec - sve mora da deli sa
svakodnevnicom! Rekavši »srce« on misli na centar životnosti u čoveku, na
njegove najunutrašnije sposobnosti i slabosti, iako »srce« predstavlja i jedan
fizički organ, mišić. Kada izgovori »snaga«, za smisao svoje reči mora da se
bori sa inženjerom i tehničarom a govori li o »blaženstvu«, u izraz njegove
predstave meša se teologija. Pesnik ne može da upotrebi nijednu reč koja
istovremeno ne cilja na drugu stranu, koja ne podseća na tuñe, narušavajuće i
neprijateljske predstave, koje u samoj sebi ne nosi izvesne smetnje i ograničenja,
upućujući se kroz uzani tunel iz koga se vraća jedan zagušujući glas bez pravog
odjeka. Ko više daje nego što ima, najobičnija je bitanga. Ali, pesnik nikada ne
može postati bitanga. On ne daje ni deseti, ni stoti deo od onoga što bi mogao da
da - zadovoljan je kad ga slušalac razume iz daljine. Retko kad postiže više.
Svuda gde pesnik žanje pohvale ili pokude, gde ima uticaja ili je ismejan, gde ga
vole ili odbacuju, ne govori se o njegovim idejama i snovima već o stotom
deliću koji ne može da prodre kroz uski kanal jezika i dalje, u čitalačko
razumevanje. Zato se ljudi i brane u strahu, na život i smrt, kad jedan umetnik
proba nove izraze i potresa bolne okove. Za njegovog sugrañanina jezik je
(celokupni jezik koji je on vredno proučio, ne gole reci) svetinja. Svetinja je,
dakle, ono što je zajedničko, što on sa mnogima, po mogućstvu sa svima, deli,
što ga nikada ne podseća na usamljenost, na roñenje i smrt, na unutrašnje ja. Kao
i pesnik, i sugrañanin ima ideal jednog svetskog jezika. Ali, svetski jezik
grañana nije sličan onome o kome sanja i pesnik, jedna prašuma kraljevstva,
jedan beskrajni orkestar, već pojednostavljeni, telegrafski jezik znakova čijom se
upotrebom štede trud, reči i hartija, gde se ne ometa zarada. Ali, muzikom,
poezijom i sličnim stvarima čovek će uvek biti ometen u zaradi!
Ako je sugrañanin naučio jezik koji smatra jezikom umetnosti, biva
zadovoljan, računajući da poseduje i razum umetnosti, te se razbesni ako oseti
da je jezik koji je tako marljivo izučio važan samo za malu provinciju umetnosti.
Doba naših dedova dalo je pregalačke i obrazovane ljude koji se usudiše da u
muzici, sem Mocarta i Hajdna, uvažavaju i Betovena, da »odu« tako daleko. Ali,
kad doñoše Šopen, List i Vagner, koji ih podstaknuše da nauče još jedan, novi
jezik, revolucionaran i mlad, elastičan i vedar zbog stremljenja nečem novom,
oni se duboko ozlovoljiše, uvideše propast umetnosti i izopačavanje vremena u
kojem su bili osuñeni da žive. Isto se danas dogaña i sa hiljadama savremenika.
Umetnost pokazuje nova lica, nove jezike, nove zamuckujuće laute i izraze, jer
je sita jezika od juče i prekjuče- žedj da se igra, da jednom preñe granicu, da
nakrivi kapu i hoda cak-cak. Sugrañani se, meñutim, zbog toga, žeste, osećaju se
ismejanim, sumnjaju u svoju vrednost, psuju i preko ušiju navlače pokrivač
obrazovanja. Isti taj grañanin, zbog čije se uvrede ličnog dostojanstva ide na sud,
postaje sada veoma plodan u uvredama.
Ovaj bes i uzbuñenost ne oslobañaju grañana, ne rasterećuju ga i ne
pročišćuju njegovu unutrašnjost, nimalo ne doprinose rasterivanju njegove
uznemirenosti i zlovolje. Naspram njega je umetnik koji se optužuje jednako kao
i grañanin i koji se trudi da za svoj gnev, svoj prezir i ogorčenost nañe jedan
novi jezik. Umetnik oseća da bes ne pomaže. Besan, on nije u pravu. U našem
vremenu on nema drugog ideala do samog sebe - ne čini i ne želi ništa drugo do
da bude ono što jeste, ono što je priroda u njemu razvila Zbog toga je njegovo
neprijateljstvo prema sugrañaninu krajnje lično, krajnje lepo i stvaralački -
njegov gnev nije zapenušan već promišljen, prosejan, uzrok je stvaranja novog
izraza, nove ironije i načina, ne bi li se neprijateljstvo i zlovolja preobrazili u
prijatnost i lepotu.
Bezbroj je jezika prirode i bezbroj jezika koje su stvorili ljudi. Nekoliko
hiljada prostih gramatika koje poseduju razni narodi zapravo su siromašni
rezultati - siromašni jer se uvek zadovoljavaju najnužnijum - a ono što grañani
meñu sobom smatraju za najnužnije svodi se na zaradu novca, pečenje hleba i
tome slično. Tako jezici nisu u stanju da napreduju. Nikad nijedan jezik (mislim
na gramatiku) nije postigao onaj sjaj, uzmah i duhovnost kakve poseduju mačka
na zavijenom repu ili rajska ptica u srebrnom prahu svoje svadbene odeće.
Ali čovek, prepušten sam sebi i bez težnje da podražava mrave i pčele,
mačku, rajsku pticu, sve životinje i biljke, uspeva da nadmaši prirodu. Izmislio
je jezike koji se mogu znatno bolje saopštiti od nemačkog, grčkog ili
italijanskog, stvorio je religije, arhitekturu, slikarstvo, filozofiju, izčarao muziku
čija igra izraza i obilje boja nadmašuju sve rajske ptice i leptire. Kada pomislim
»italijansko slikarstvo« - kako li to odzvanja, raskošno i raznoliko, začujem
horove s molitvama i slašću, instrumente svih vrsta sa blaženim zvukom, osetim
miris pobožne hladnoće u mermernim crkvama, opazim kaluñere kako zanosno
kleče dok lepe žene kraljevski vladaju u toplim pokrajinama... Ili, kad pomislim
na Šopena, začujem kako se tonovi setno i nežno prelivaju iz noći, kako u
pustoši, igrom žica, tuži nostalgija, uzvišeni, intimni bolovi izražavaju se
prisnije i pravilnije u harmoniji i disonancama, finije nego što to može da izrazi
stanje nekog drugog patnika kroz sve naučne reci, brojeve, krivulje i formule.
Ko će ozbiljno poverovati da su »Verter« i »Vilhelm Majster« napisani na
istom jeziku? Da je Zan Pol govorio istim jezikom kojim govore i naši ñaci? A
to su tek pesnici...! Oni su morali da rade sa siromaštvom i krhkošću jezika, sa
alatkom koja je bila potpuno drugačije izrañe na. ..
Izgovoriš li reč »Egipat«, čućeš jedan jezik koji uznosi boga u moćnim,
čvrstim akordima, pun predstava večnog i pun dubokog straha pred beskrajem:
iz kamenih očiju kraljevi nemilosrdno bacaju poglede na milione robova,
nadgledaju ih ali ipak, konačno, gledaju smrti u tamno oko - svete životinje su
ukočene, ozbiljne i zemaljske - cvetovi lotosa nežno mirišu u rukama igračica...
Jedan svet, jedno zvezdano nebo puno svetova, to je taj »Egipat« - moglo bi se
leći na leña i mnogo dana posvetiti razmišljanju o njemu, ni o čemu drugom...
Ali, odjednom ćeš zapaziti nešto novo. Začuješ li ime »Renoar«, nasmejaćeš se i
opaziti čitav svet u okruglastim potezima kičice, raspleten, ružičast, svetao i
veseo. Izgovoriš li Sopenhauerovo ime, videćeš isti svet predstavljen ljudima
koji pate, u besanim noćima čeznu za božanstvom i predstavljaju jedan drugi,
naporniji put koji ih vodi ka tihom, beskrajno
ograničenom tužnom raju.
Grañani rado porede fantaste sa luñacima, smatrajući da oni to doista moraju
postati čim se kao umetnici, vernici ili filozofi usuñuju da kroče u ponor vlastite
unutrašnjosti. Taj bi ponor mogli nazvati dušom ili nesvesniim, jer iz njega
potiče svaki naš životni osećaj. Grañani su izmeñu sebe i svoje duše postavili
čuvara, svest, moral, službu sigurnosti, ne priznajući ništa što direktno dolazi iz
ovog ponora duše a da prethodno nije provereno od strane ove službe sigurnosti.
Ali, ne upravlja uvek umetnik svoje nepoverenje protiv oblasti duše, već i protiv
onih graničnh vlasti te tajno pohodi i jedno i drugo, i svesno i nesvesno, kao da
ima dva zavičaja.
Prebiva li on sa ove strane, u poznatoj, svakodnevnoj oblasti, gde živi i
grañanin, siromaštvo svih jezika počinje neizdrživo da ga pritiska: tada su se
pesnikovanje čini kao trnovit, pretežak put. Ali, ako je preko, u zemlji duše, reči
mu pritiču očaravajuće, iz svih vetrova, iz zvezda, sunca, iz planina koje se
smeju; svet je savršen, jeste božji jezik u kome nijedna reč ili slovo ne
nedostaju, gde se sve može izreći, gde sve odzvanja, gde je sve spašeno.
(1918)
O PESNIŠTVU
U vreme kada sam imao deset godina, jednog dana smo u školi, iz udžbenika,
čitali pesmu koja se, čini mi se, zvala »Veprov sinčić«. Govorila je o jednom
hrabrom dečaku koji se junački borio usred nekakve kiše metaka ili nešto slično.
Bili smo oduševljeni dečkom. Kada nas je učitelj, s prizvukom ironije u glasu,
upitao: »Da li je to bila samo jedna pesma?«, mi smo vatreno po vikali: »Ne, to
je bila jedna rñava pesma!«. On je imao pravo: što se tiče pravila i ukusa našeg
vremena i umetnosti, pesma nije bila dobra već smandrljana, nevešto sprljena.
Uprkos tome, dečko iz pesme ispunio nas je božanstvenim talasom oduševljenja.
Deset godina kasnije, u dobu od dvadeset godina, usuñivao sam se da bez
ustezanja govorim o svakoj pročitanoj pesmi, odmah nakon prvog čitanja, da li
je dobra ili ne. Ništa od toga nije mi izgledalo jednostavnije. Bio je dovoljan
samo jedan pogled, samo šapat stihova.
U meñuvremenu je prošlo još nekoliko decenija. Pred očima i kroz ruke
prodefilovale su mi mnoge pesme ali mi je danas ponovo nejasno da li jednoj
pesmi koja mi se pokaže treba da pridam vrednost ili ne. Često mi se pokazuju
pesme, uglavnom mladih ljudi, koje sa sobom, na putu ka izdavačima, treba da
ponesu »sud« o sebi. Mladi pesnici su uvek iznenañeni, štaviše zapanjeni, kada
uvide da njihove starije kolege, u čije iskustvo oni ne sumnjaju, nemaju zapravo
nikakvog iskustva već samo neodlučno listaju pesme, ne usuñujući se da išta
kažu o njihovoj vrednosti.
Ono što sam kao dvadesetogodišnjak obavio za dva minuta, sa osećanjem
potpune sigurnosti, postalo je sada teško, ne teško već nemoguće. U mladosti se
misli da je iskustvo nešto što će doći samo po sebi. Ali, ono uglavnom ne dolazi
tako. Postoje ljudi koji su obdareni mogućnošću sticanja iskustva, koji poseduju
iskustvo još od školske klupe, ako ne i od majčine utrobe; postoje drugi, kojima
i ja pripadam, koji mogu da žive 40, 60 ili sto godina i da potom umru, ne
naučivši i ne shvativši šta je doista »iskustvo«.
Sigurnost u ocenjivanju poezije koju sam imao sa dvadeset godina počiva
na činjenici da sam tada odreñeni broj pesama i pesnika toliko snažno i
isključivo voleo da sam sa njima poredio svaku knjigu ili pesmu. Ako je bila
njima slična, bila je dobra; u suprotnom, nije nimalo valjala.
I danas imam nekoliko pesnika koje naročito volim. Neki od njih su isti kao
nekada. Meñutim, danas sam najviše podozriv upravo prema poeziji koja me
zvukom podseća na nekog od omiljenih pesnika.
Ne želim zapravo da govorim o pesnicima i poeziji, već samo o »rñavim«,
o onima koje gotovo svaki čitalac, izuzev, naravno, pesnika, smatra suvišnim i
ništavnim. Uvek sam čitao takve pesme. Ranije sam takoñe prilično tačno znao
da su bile rñave i zašto. Danas u ovo više nisam siguran. Sigurnost i znanje su
mi se nekiput pokazivali u sumnjivom svetlu; ponekad je postajalo dosadno,
neproživljeno, nedostatno, bunilo se u meni i, na kraju, više nije bilo znanja već
samo nečega što me je napuštalo i čiju nekadašnju vrednost nisam više shvatao.
Sada mi se dogaña sledeće: prilikom čitanja nesumnjivo »rñavih« pesama
osećam zadovoljstvo da ih potvrdim i slavim, dok mi se dobre, one najbolje,
često pokazuju u sumnjivom svetlu.
Isti osećaj ponekad obuzima profesore, službenike ili luñake. Obično se
smatra da je gospodin službenik jedan besprekorni grañanin, ispravno božje
dete, pravilno numerisani i korisni član čovečanstva, dok je luñak bedno
stvorenje, nesrećni bolesnik koga ne podnose i koga sažaljevaju ali koji nema
nikakvu vrednost. Naiñu, meñutim, vremena u kojima se dogaña suprotno:
odjednom se uviña da u luñaku prebiva jedan spokojni, u sebe sigurni srećnik,
jedan mudrac, božiji miljenik, karakteran i zadovoljan u svojoj jakoj veri – tada
se profesor ili službenik učine nepotrebnim, bezličnim i neprirodnim figurama.
Povremeno mi se slična stvar dogaña i sa rñavim pesmama. Odjednom mi
više ne izgledaju rñave, odjednom zamirišu osobenošću i detinjastošću a njihove
otvorene slabosti i mane postaju dirljive, originalne, drage i očaravajuće te
naspram njih najlepše pesme, inače voljene, izgledaju ogoljene i šablonizovane.
Kod nekih naših mlañih pesnika, počev od vremena ekspresionizma,
viñamo sličan postupak: oni u principu više ne proizvode »dobre« ili »rñave
« pesme, smatrajući da ima dovoljno lepih pesama i da oni lično nisu roñeni
za to. Njihova funkcija nije više zgotovljavanje ljupkih stihova i igranje igre
strpljenja koja je započela kod prethodnih generacija. Po svoj prilici su u pravu.
Njihove pesme zvuče ponekad jednako potresno i patetično što se, inače, ranije
nalazilo samo kod »rñavih« pesama.
Lako je naći razlog. Svaka pesma je u trenutku nastanka potpuno
jednoznačna, predstavlja jedno pražnjenje, poziv, krik, uzdah, pokret, reakciju
oživljene duše kojom s traži vrenje i odbrana jednog doživljaja ili osvešćivanja.
Ova prva, primarna, praizvorna, najvažnija funkcija pesme uopšte nije
procenjiva. Ona govori jedino u pesnikovo ime, predstavlja njegovo disanje,
njegov krik, san, osmeh, samoomotač. Ko je u stanju da proceni noćne snove
čoveka u njihovoj estetičkoj vrednosti i pokrete rukom i glavom, sve gestove i
način hoda u njihovoj svnsishodnosti? Odojče koje stavlja palac u usta ponaša se
jednako pametno i ispravno kao i autor koji grize držalje ili paun koji nadmeno
širi svoj rep. Niko od njih nije u pogledu ponašanja bolji od drugoga, niko nije
ni više ni manje u pravu.
Ponekad se dogodi da jedna pesma, osim što olakšava i oslobaña samog
pesnika, može da obraduje, pokrene i uzbudi i druge - da bude lepa. To je
verovatao slučaj kada izražava nešto što je zajedničko kod mnogih ljudi, nešto
što je kod mnogih moguće. Verovatno, nipošto sigurno.
Ovde sada počinje jedan sumnjivi tok. Pošto »lepe« pesme čine pesnika
omiljenim, na svet zbog toga ponovo dolazi jedna hrpa pesama koje ne žele
ništa drugo do da budu lepe, koje ništa ne znaju o praizvornim, praiskonsikim,
svetim funkcijama pesme. Ove su pesme od trenutka nastanka programirane za
druge, za slušaoce i čitaoce. One više nisu snovi ili plesni koraci, krici jedne
duše, reakcije na doživljaje, zamuckujuće slike želja ili čarobne formule, pokreti
mudraca ili grimase luñaka - onome su naprosto obični prozvodi, fabrikati,
praline za publiku. Napravljene su specijalno za uveseljavanje ili rastuživanje
kupaca. I, upravo ovaj način pevanja nailazi na odobravanje. Nije potrebno da
se u njega čovek upušta ozbiljno i sa puno ljubavi jer se od njega ne može patiti
niti uzbuñivati. Ovaj način pevanja može izazivati samo ugodno, ljupko,
umereno i prijatno treperenje.
Ove »lepe« pesme mogu postati sumnjive i paćeničke, odjednom, u nekom
drugom vremenu, kao i sve druge pripitomljene i prilagoñene, kao uostalom i
profesor i službenik.
Ponekad, kad se neko usprotivi korektnom svetu, kada se u njemu javi
sklonost da ruši laterne i da pali hramove, »lepe« pesme svetih klasika učine mu
se pomalo cenzurisane, kastrirane, pojeftinjene, potpuno ukroćene... Tada se
čovek usmerava ka rñavim pesmama. U tim trenucima nijedna rñava pesma nije
dovoljna za strast.
Meñutim, i ovde vreba mogućnost razočarenja. Čitanje rñave poezije jedno
je odveć kratkotrajno zadovoljstvo. Njome se čovek lako i brzo zasiti. Ali, čemu
tada čitanje? Zar ne može tada svako da sačini za sebe dovoljno rñavu poeziju?
Ako bude tako postupao, uvideće da stvaranje rñave poezije donosi više radosti
od čitanja najlepše.
(1918)
O KNJIŽEVNIKU
Ako bi neko, kao jedan izmeñu hiljadu slučajeva, bio primoran da živi od
uroñenog literarnog talenta odnosno ako bi od toga mogao da živi, taj bi morao
da se zadovolji svojom sumnjivom »profesijom«. Delatmost takozvanog
slobodnog književnika važi danas, kao nikada ranije usvetskoj istoriji, za
»profesiju«, pošto je ona zanatski uvežbana. »Slobodni« književnik, ako je
pristojan čovek i urnetnik, nema profesiju već je, nasuprot tome, besposličar i
privatnik koji po sopstvenom raspoloženju i ukusu provodi vreme.
Svakom slobodnom književniku teško pada da se pronañe u polovičnom
položaju izmeñu privatnika i neslobodnog književnika (što znači žurnaliste). U
potrebi za neprekidnom aktivnošću, nek isteruje produkciju preko granica
sopstvene prirodne nadarenosti te postaje skriboman. Drugi potpuno komotno
dokoličare a čovek bez posla se lako kvari. Svi zajedno, i vredni i pokvareni,
žale se na neurasteniju i preosetljivost nedovoljno uposlenih ljudi, previše
upućenih na same sebe.
O tome ipak ne bih želeo da govorim. Ovo treba svako da raščisti sa samim
sobom. Kako će književnik shvatiti svoj takozvani poziv, potpuno je njegova
stvar. Nešto sasvim drugačije od tih često toliko gorkih i sa samoironijom
pomešanih osećanja pesnika i literata o njihovom radu jeste shvatanje
književničke profesije u javnosti.
Javnost, odnosno štampa, narod i udruženja, ukratko svako ko sam nije
književnik, shvata ovu profesiju i njen krug obaveza daleko prostije. Literati se,
kao i lekaru, službeniku ili sudiji, dogaña da se o karakteru svoje profesije
izjašnjava na način kojim ga neko posmatra sa strane, od spolja. Svaki donekle
proslavljeniji književnik saznavaće, svakog božjeg dana, kroz tekuću poštu, ono
što publika, izdavač, štampa i prijatelji žele od njega i o njemu misle.
Publika i izdavač su pritom jedinstveni i veoma uviñavani u svojim
zahtevima. Ali, od pisca uspešne komedije oni očekuju uspešne komedije, od
autora rustikalnog romana opet rustikalni roman, od tvorca knjige o Geteu nove
knjige o Geteu... Ponekad ni sam autor ne želi ništa drugo. U tom slučaju
zavlada sloga, uz obostrano zadovoljstvo. Autor »Getea u učionici«, na primer
nastavlja sa »Geteom na dvoru« i »Geteom na ulici«.
Autori koji tako postupaju zaista imaju svoju profesiju, zaista se bave
jednim poslom. Funte im samo cvetaju dok oni poprimaju atribute i oznake
bratstva, esnafskog književnika »Cenjeno pero«. »Cenjeno pero« je pronalazak
onog, na žalost, anonimnog urednika koji je još pre nekoliko decenija shvatio
takozvani »lični elemenat« kao rak žurnalizma. Na mesto ličnosti, on je, kao što
se zna, uzdigao »imena« i počastio svako upotrebljivano »ime« svojim
»cenjenim perom«, vodeći prilikom naručivanja teksta računa o sujeti autora.
Ova tehnika danas vlada u novinskoj feljtonistici, jer ne robuje kultu bezličnog
pod formom apsolutne anonimnosti.
Tako se dogodilo da se autor jednog uspešnog romana veoma iznenadio
sledećem telegramu jednog svetskog lista: »Molimo povratnom poštom par
neobaveznih reci od Vašeg cenjenog pera o perspektivama razvoja letačke
tehnike. Garantovan visoki honorar.« Uredniku je svaki iole poznatiji autor
samo »ime« s kojim on ovako kalkuliše: čitaoci žele interesantne i aktuelme
tekstove, žele svima poznata imena pa, prema tome, kombinujmo te dve stvari.
Potpuno je svejedno šta se nalazi u naručenom tekstu: sa cenjenim perima se
može sasvim dobro ćaskati o Gerhartu Hauptmanu a sve to započeti samo
jednom dekorativnom uvodnom rečenicom. Previše je »cenjenih pera« koja
ugodno žive od ovakvog podvaladžijskog posla.
Ovim su otprilike naznačeni zahtevi štampe prema slobodnim
književnicima. Tu spadaju još i »ankete« u kojima se, na način maskiranog
društva, profesori izjašnjavaju o teatru, glumci o politici, pesnici o narodnoj
privredi, ginekolozi o brizi za spomenike itd. To je, sve u svemu, bezazlen i
zabavan posao koga niko ne uzima ozibiljno i koji nanosi malo štete. Mnogo
rñaviji su zahtevi štampe koja, pod motom »manus manum lavat«, računa na
sujetu i reklamersku potrebu literata. U ove ne-fine stvari računam i male
ilustrovane reklamne članke i autobiografije u brojnim žurnalima i nedeljnim
dodacima.
Književnik upoznaje ove ponude i zahteve te, ako upravo nema šta da radi,
stiče priliku da upražnjavainjem ove u osnovi beskorisne koreposdencije ispuni
svoj radni dan. Na sve to dolazi i godinama rastuća, neočekivana privatna
korespodencija. O uobičajenim pismima sa molbom neću ništa da kažem. Ali,
iznenadio sam se kad se jedan upravo otpušteni kažnjenik ponudio da ispriča
svoj život radi proizvoljnog literarnog korišćenja, za jedinstvenu odštetu od
hiljadu maraka. Neveselo je i što svaka omanja biblioteka i poneki studenti bez
sredstava smatraju da će autor, poklanjajući svoje knjige u gomilama, pričiniti
sebi izvesno zadovoljstvo. Takoñe je čudnovato što svi nemački savezi, svake
godine, traže literarne priloge nemačkih pesnika za obeležavanje svojih
godišnjica. Uz ovo, želje skupljača autograma, čak i kad ne prilože marku za
odgovor, jedva da i igraju neku ulogu. Izdavači, redakcije, maturanti, šiparice i
svetsiki savezi, kao i njegove kolege, stvaraju književniku zaista mnogo posla -
od šesnaestogodišnjeg učenika koji šalje nekoliko stotina teško čitljivih pisama
na detaljno ispitivanje i ocenu, pa sve do rutiniranih starih literata koji na
najučitiviji način mole za povoljne recenzije svojih novih knjiga, dajući pritom,
na znanje, jasno i oprezno, da protivusluga neće izostati ni u dobrom ni u lošem
slučaju. Sa izdavačima i novinama, sa moliteljima i naivcima može se nekako
još i izdržati, mirno i sa humorom - ali, besomučna trgovina i koristoljubiva
nametljivost nekih prepisivača može da se prima samo sa odvratnošću i besom.
Jedan preterano učtivi mladić koji ti danas u bombastičnom, ulagivačkom
pisimu šalje stihove, nameravajući da se sasvim ispuni tvojim mišljenjem i
savetom, u stanju je da prekosutra na tvoje dobro promišljeno, prijateljsko ali
negaitivno pismo odgovori divljim, pogrdnim člankom u zavičajnim nedeljnim
novinama. Upoznao sam se sa velikim brojem književnika koje visoko cenim -
svaki od njih ima ista iskustva sa ovim molilačkim i iznuñivačkim metodama.
Sme se, dakle, zaključiti da te nikad izumiruće kolege, ulagivačke i molilačke
sorte, jesu ipak od manje vrednosti te da nijedan poštovani čovek ili genije neće
učiniti nepravdu ako tu gomilu svakodnevno obnavljajućih nametljivaca prepusti
samu sebi i trpa je u isti koš gde spadaju i neliterarna molilačka pisma.
Naša profesija se zove mirovanje, otvaranje očiju i čekanje na dolazak
dobrih časova. Tada je rad, čak i onda kada zahteva znoj i besane noći, prijatan:
U tom slučaju nije više »rad«.
(1919)
6 Re: Herman Hese - Magija knjige Uto Jan 03, 2012 6:29 pm
Margita
Administrator
REČ
Dobra je i radosna vest da će uskoro jedan pesnički časopis redovno pratiti
ilustrovani časopis. Izražavamo mu dobrodošlicu i želimo dug život.
Nemački jezik i umetnost jezika egzistiraju na naročit način. Sa obiljem
reči, gramatičkih formi i umetničkih mogućnosti izražavanja, on punopravno
stoji uz nekoliko najplemenitijih jezika sveta čiji su gordost i skrušenost,
upotrebljivost i istrajnost iskušani kroz pesnike i mislioce najvišeg ranga,
razvijani, obogaćeni i prefinjeni. Ali, nemački jezik nema, kao ruski, engleski
i većina romanskih jezika, iza sebe narod ljubitelja, kritičara, znalaca i
uživalaca; svoj narod i prostor delovanja on ne smatra dobrim a njegova nega i
kult, diferencirane i tanane mogućnosti dejstva svedene su na tanak sloj
grañenja. U zemljama gde se govori nemački može se, bez znanja nemačkog
postati ne samo gradonačelnik i ministar već i učitelj, profesor i književnik, što
znači da se može živeti bez pravog, prirodnog, radosnog i sigurnog odnosa
prema vlastitom jeziku.
Ocena časopisa biće moguća tek kasnije, nakon odreñenog vremena
pojavljivanja. Ono što mi se već danas kod njega dopada, pre nego što imam
uvid u sadržaj, to je njegovo ime. Zove se »Reč«. Time on ispisuje jedino od
najstarijih i najcenjenijih, u značenju najtežih reci nemačkog jezika. Reči,
naime, nisu iste po vrednosti, težini, sadržaju, starosti, smislu i snazi. Postoje
dobre, jake, duboko ukorenjene i zdrave reci ali i mlade, neiskusne, sumnjive,
labave, nastale iz mode, prolazne. Reč koja čini naslov novog časopisa Grimov
rečnik posvećuje više od sedamdeset i pet stubaca, jer ona od davnina pripada
svim germanskim, skandinavskim i anglo saksonskim jezicima i ima više
značenja od većine drugih reči našeg jezika. Poseduje čak i vrednu retkost,
dva plurala. Njena se značenja protežu od sakralne sfere (»u početku bese reč«)
do drugog kraja, gde jezik odgleda samog sebe, kritikuje se, ironizira i zameira
(»-gole reci«) itd
Želim da ovaj lepi naslov shvatimo onako kako se on nalazi u obrtima »dati
reč«, »držati reč«, »ostati pri reci«, kao obavezujuce zaricanje, dakle, time nam
se mnogo obećava, pre svega jedno ozbiljno prihvatanje reči i jeziika od svetosti
i ozbiljno do igre i zabave
(1960)
TAKOZVANI IZBOR MATERIJALA
Mnogim kritičarima »izbor materijala« predstavlja lako a nekima i
neophodno pomoćno sredstvo. Ako je prosečni kritičar novinar, on svakodnevno
opaža materijal koji, nametnut od spolja, treba da savlada. Ako ni zbog čega
drugog, on pesniku zavidi na blistavoj slobodi stvaranja. Sem toga dnevni
kritičar barata isključivo neobaveznom literaturom, dok romanopisac sa
izvesnom samovoljom i često iz motiva zadovoljstva izabira svoj materijal,
iako je sloboda i ovde veoma ograničena. Virtuoz dijaloga, na primer, slobodno
bira scenu dogañanja te u skladu sa modnim tendencijama svog vremena situira
svoj novi roman na Južnom polu ili u Egiptu, dopušta da se odvija u političkim
ili sportskim krugovima, dotičući se aktuelnih pitanja društva, morala, prava itd.
Iza ove fasade aktuelnosti odigrava se, čak i najbanalnijim podražavaocima
poezije, život koji odgovara njihovim duboko unutrašnjim i prinudno utvrñenim
pretpostavkama, te oni nisu u stanju da nadmaše svoju naklonost prema
odreñenim karakterima i situacijama, kao ni ravnodušnost prema drugim silama.
Duša autora ispoljiće se i u kič-poeziji a najslabiji pesnik, koji ne ume da izgradi
nijednu figuru niti da jasno ispiše bilo kakvu ljudsku situaciju, ipak će uvek
pogoditi ono na šta uopšte nije mislio: u svom petljanju stalno će otkrivati
vlastito ja.
U pravoj poeziji uopšte ne postoji izbor materijala. »Materijal«, glavni
oblici i karakteristični problemi poezije nikad neće biti izabrani od strane
pesnika jer je prasupstanca sveukupne poezije upravo pesnikova vizija i duševni
dogañaj. Pesnik može da se oslobodi vizije, može da umakne životnom
problemu, da iz nesposobnosti ili ugodnosti zapusti istinski, doživljeni materijal,
ali nikad neće biti u stanju da ga »izabere«. Nijednom sadržaju koga on smatra
pogodnim i poželjnim neće iz čisto racionalnih ili artističkih spekulacija dati
takav oblik kao da sadržaj dolazi do njega zahvaljujući milosti, kao da ga doista
nije izmozgao već doživeo u duši. Sigurno je da ni pravi pesnici nisu retko
pokušavali da biraju materijal, kako bi usmeravali poeziju: rezultati ovog
pokušaja uvek su krajnje interesantni i poučni za kolege, dok su kao poezija
mrtvoroñenčad.
Ukratko - ako neko upita pesnika: »Ne smatraš li da bi bilo bolje da si
izabrao drugačiji materijal?«, to je isto kao da se pacijentu sa upalom pluća
kaže: »Oh, bilo bi bolje da ste se odlučili za kijavicu«.
(1930)
TAKOZVANO BEKSTVO U PROŠLOST
Jedno drugačije »bekstvo«, neomiljeno kod današnje dnevne kritike, jeste
takozvano bekstvo u prošlost. Čim pesnik piše o nečemu što se previše udaljuje
od sportskih izveštaja i modnih novosti, čim prevazilazi aktuelna pitanja ljudskih
problema, čim traži nadistorijsku pesničku bezvremenost, prigovara mu se da
»umiče« iz svog vremena. Tako je, na primer, Gete »prebegao« idolima i
Ifigeniji, umesto da nas je obaveštavao o problemima frankfurtskih ili
vajmarskih grañanskih kuća.
(1930)
TAKOZVANO BEKSTVO U UMETNOST
Čuje se sledeće: trebalo bi da umetnici uzmiču pred životom i beže u
umetnost. Šta to znači? Zašto umeltnik ipak ne bi smeo to da čini?
Da li je, gledana okom umetnika, umetnost nešto različito od pokušaja da se
zamenjuje praznina života i prividno ispune neispunjene želje, kao i neispunjeni
zahtevi pesništva - ukratko, nešto različito od pokušaja da se neprihvatljiva
stvarnost sublimira u duh?
I zašto se priglupi gornji zahtev postavlja samo umetnicima? Zašto se od
državnika, lekara, boksera ili šampiona u plivanju ne zahteva da najpre na
zadovoljavajući način reše teškoće u svom privatnom životu i tek tada pobegnu
u zadatke izvršavanja svoje službe ili sporta?
Izgleda da je zahtev da »život« obavezno bude teži od umetnosti postao
aksiom meñu malim kritičarima.
Sada se uviña da mnogo umetnici koji bez prestanka uspešno beže iz
umetnosti u život stvaraju bedne slike i knjige, ali su očaravajući ljudi, tako
dragi domaćini, tako dobre glave porodica i plemenite patriote!
Ne, ipak mi je draže kad čovek želi da bude umetnik, pošto svoju borbu
vodi i svog čoveka postavlja na mesto gde leže zadaci njegove profesije. Ima
dosta istine (čak poluistine) u pretpostavci da će svako usavršavanje u
pesničkom delu biti plaćeno žrtvama u njegovom privatnom životu. Dela i ne
nastaju drugačije. Luda je i neosnovana pretpostavka da se umetnost raña iz
obilja, sreće, zadovoljstva i harmonije. Kad već svaki drugi čovekov posao
nastaje iz nužde i pod snažnim pritiskom, zašto bi baš umetnost morala da
predstavlja izuzetak?
(1930)
PISANJE I RUKOPIS
Sanjao sam da sedim za jednom vrlo išaranom školskom klupom dok mi
učitelj, meni nepoznata osoba, diktira temu za sastav koji treba da napišem.
Tema je glasila:
pisanje i rukopis
Sedeo sam i razmišljao, prisećajući se pravila kojih učenik prilikom
sastavljanja umetničkog delca kao što je ovo treba da se pridržava: ekspozicije,
konstrukcije i razvoja. Kako sam tada, učinilo mi se, dugo vremena proveo sa
drvenim držaljem i pisao u školsku svesku, prilikom buñenja mi je ipak bilo
neshvatljivo sećanje na napisano. Od mog sna preostala je samo školska klupa sa
rukama i izrezbarenom ivicom, sveska na linije i nareñenje učitelja te sam
poslušno osetio neku radost i u budnom stanju. Dakle, napisao sam:
pisanje i rukopis
Pošto učitelj više nije tu i pošto ne treba strahovati od njegove kritike, svom
radu ne postavljam nikakav osnovni plan, ne delim ga na propisane delove a
buduću formu prepuštam slučaju. Jednostavno očekujem slike, misli i predstave,
puštam ih da naviru koliko god su za to u stanju i time, kao homo ludens,
zabavljam sebe i nekolicinu prijatelja.
Uz reč »pisanje« mislim pre svega samo na jednu ljudsku, više ili manje
duhovnu aktivnost, na crtanje, slikanje ili šfcrabanje slova i hijeroglifa, na
literaturu, na pisma, dnevnike, račune, indogermanske racionalne ili
istočnoazijske slikovite jezike; mladi Jozef Kneht (Junak Heseovog romana
„Igra staklenih perli" prim. Prev) sačinio je o tome jednu pesmu.
Drugačije je sa rečju »rukopis«. Ona me ne podseća samo na pero, držalje,
mastilo, pergament, pisma ili knjige već i na tragove i znake druge vrste, na
»rukopise« prirode, pre svega, na slike i forme dakle, koje nastaju daleko od
čoveka, bez njegovog duha i volje, ali koje nam pružaju svest o većoj ili manjoj
moći koju mi ne možemo da »čitamo« i koja uvek iznova biva predmetom nauke
i umetnosti.
Kad jedan dečak, ne čineći to dobrovoljno, ispisuje u školi slova i reči, on
svojim pisanjem ne želi nikome ništa da saopšti niti da svoju tvorevinu približi
jednom nedostižnom ali moćnom idealu; lepa, nezamrljana, korektna, uzorna
slova koja je učitelj magično stvorio na školskoj tabli sa neshvatljivim, užasnim
a ipak duboko zadivljujućim savršenstvom, što se naziva »prepusom« a pripada
raznim drugim uzorima moralne, estetske, filozofske i političke vrste – naš život
i savest bore se izmeñu pridržavanja i omalovažavanja uzora; omalovažavanje
nas često obraduje i može predstavljati uspeh, dok je pridržavanje uvek jedno
mučno i bojažljivo približavanje idealnom uzoru na tabli. Rukopis će iznenaditi i
samog dečaka dok učitelja neće zadovoljiti ni u najboljem slučaju.
Ali, ako isti taj učenik, ukoliko ne zna da posmatra, poželi da svojim malim,
loše naoštrenim džepnim nožićem ureže svoje ime u staro, crvotočno drvo
školske klupe - što je jedan mučan ali lep posao kojim se on u pogodnim
trenucima bavi već nekoliko nedelja - tada je to jedan sasvim drugačiji postupak.
Dobrovoljan je, radostan, tajan i zabranjen, nema pravila kojih se treba
pridržavati niti kritika kojih se treba bojati: time on ima nešto da kaže, da ispolji
volju i egzistenciju dečaka, naime. Povrh toga, to predstavlja i borbu jer je drvo
tvrdo, teško za obradu, a nož nije baš idealna alatka, sečivo je već sasvim tupo a
vrh iscepkan. Velika teškoća leži u tome što taj strpljivi, mučni rad mora biti
skrivan od pogleda učitelja a šum sečenja, grebanja i rezanja nečujan za njegove
uši. Konačni rezultat ove žilave borbe biće nešto drugačiji od redova neveselih
slova u papirnatoj svesci. Posmatraće ga sto puta, kao izvor radosti,
zadovoljstva, delanja i ponosa. Trajaće i Emiliji i Fridrihu koji dolaze nakon
njega, biće im povod razmišljanja i preduzimanja sličnog postupka.
Mnogo sam rukopisa upoznao u toku godina. Nisam grafolog ali mi je
grafička slika pisama i rukopisa uglavnom nešto govorila i značila. Postoje neki
tipovi i kategorije koji se na osnovu iskustva odmah prepoznaju, često već po
adresi na omotu pisma. Ljudi koji samo jednom i u neodložnoj nuždi nešto
mole, pišu sasvim drugačija pisma od onih kojima je pisanje molbi postalo
stalna navika, zanimanje. Tu sam se retko kad prevario. Ah, a tek klimavi
redovi teških invalida, poluslepih, oduzetih, onih koji leže u krevetu sa
temperaturnom listom iznad jastuka! U njihovim pismima govori drhtanje,
ljuljanje ili teturanje reči i redova, ponekad jasnije i srčani je od sadržaja. I
obratno: kako mi umirujuće i prijateljski govore pisma u kojima su sasvim stari
ljudi još uvek sposobni za isceliteljski, čvrsti, snažni i veseli rukopis! Pisma te
vrste stižu retko ali postoje. Pišu ih čak i devedesetogodišnjaci.
Od mnogih rukopisa koji mi bejahu dragi ili važni, najznačajniji je bio
rukopis Alfreda ubina, nijednom drugom na Zemlji sličan. Koliko je bio lep
tolio je bio i nečitak. List jednog jegovog pisma beše prekriven tankom, grafički
visoko interesantnom mrežom linija, nadarenim žvrljanjem jednog genijalnog
crtača. Ne verujem da sam tada mogao da odgonetnem svaki red Kubinovog
pisma; to nije pošlo za rukom ni mojoj ženi. Bili bismo zadovoljni kad bi nam
dve trećine ili tri četvrtine sadržaja bilo čitljivo. Pri svakom pogledu na takve
listove bio sam primoran da mislim na mesta u gudačkom kvartetu gde se
taktovi prepliću i utrkuju, čas snažno, čas opijeno, sve dok linija, crvena nit,
ponovo ne postane jasna i oštra.
Mnogi lepi i prijatni rukopisi postali su mi bliski: navodim samo Karaseov
klasično-geteovski, mali, tečni i pametni od Tomasa Mana, lepi, brižljivi i vitki
od prijatelja Zurkampa, ne sasvim lako čitak ali karakteran od Ričarda Benca...
Važniji i dragoceniji bili su mi ipak rukopisi mojih roditelja. U stilu ptičjeg leta,
lak, bez muke, tečan, uvek nekuda žureći, pravilan i jasan, bese majčin rukopis,
neuporediv ni sa kojim drugim; pero joj je teklo samo od sebe pa je i njoj i
svakom čitaocu pričinjavalo zadovoljstvo. Otac se nije kao majika služio
nemačkim pismom - pisao je romanski i bio ljubitelj latinice. Rukopis mu je bio
ozbiljan, nije leteo i pocupkivao, nije isticao kao izvor, reči su bile precizno
razdvojene jedna od druge, osećale su se pauze u razmišljanju i odabiru reči.
Način na koji je ispisivao svoje ime i prezime bio mi je uzor već u ranoj
mladosti.
Grafolozi su pronašli jednu čudesnu tehniku analize rukopisa i usavršili je
gotovo do egzaktnosti. Ovu tehniku nisam proučavao ali sam video u mnogim
analizama da grafolozi nisu uvek stajali na visini svojih zasluga za uvide u
ljudsku dušu. Postoje uostalom slova i brojevi štampani na drvetu, kartonu ili
metalu, šablonizovana i zauvek utisnuta u emajl, za čije je razjašnjenje potrebno
uložiti malo truda. Nailazio sam s vremena na vreme na njih - na razne zabrane,
utisnute na tablama, na razne pločice sa emajliranim brojevima u željezničkim
vagonima i slično: gledao sam ih sa čuñenjem, tako beskrvne, tako loše, bez
ljubavi i života, bez igre i fantazije, bez odgovornosti, te sam ustanovljavao da
takva, u limu ili porculanu, besramno odražavaju psihologiju svojih izumitelja.
Nazvao sam ih bieskrvnim jer mi je pri pogledu na njih uvek padao na
pamet citat iz jedne čuvene knjige koju sam čitao u mladosti i koja me je tada
očarala. U redosled reci nisam više sasvim siguran ali glasi otprilike ovako: »Od
svega napisanog najviše volim ono što je neko napisao svojom krvlju.« Prema
onim službenim utvarama od slova nikada nisam bio sklon. Rečenica koju
citiram i moja mladalačka očaranost njome poticali su zapravo iz mog
beskrvnog i neherojskog vremena. Tada smo morali da učimo da se
poštovanjem krvi možeš rugati ljudskom duhu - da ljudi sa retoričkim
oduševljenjem za krv uglavnom ne misle na svoju već na krv drugih ljudi.
Ali, ne piše samo čovek. Napisano može egzistirati i bez ruku, bez pera,
držalja, hartije i pergamenta. Pišu vetar, reka potok, pišu životinje i zemlja...
Ali, samo je čovek u stanju da sve ono što su izrodile slepe pojavne sile vidi kao
objektivizirani duh, kao rukopis. Od umiljatog ptičjeg cvrkuta pa do toka Nila ili
Amazona i ukočenih, beskrajno lagano menjajućih formi glečera, svaki se
dogañaj u prirodi može osetiti kao pisano, kao izraz, epos, pesma, drama. Taj
način saznanja koriste deca i pesnici, takoñe i pravi naučnici - svi su sluge
»blagih zakona«. Oni ne žele da kao moćni gospodari iskorišćuju prirodu, ne
žele da je siluju ali se i ne mole uplašeno za njene ogromne moći; žele da
saznaju, da se čude, da je razumeju i vole. Bez obzira da li pesnik u himnama
izražava poštovanje okeanu ili Alpima, ili da li insektolog u mikroskopu
posmatra mrežu kristalnih linija na krilu najsićušnijeg opnokrilca, uvek je u
pitanju nagonska sila i pokušaj da se priroda i duh povezu kao braća. Tamo se,
bilo svesno ili ne, nalazi nešto nalik veri, nalik pretpostavci boga, zapravo
pretpostavci da celinom sveta upravlja jedan duh, jedan bog, jedan razum, sličan
našem. Sluge blagog zakona čine time sebi svet po javljanja srodnim i dragim,
posmatraju ga kao rukopis, kao objavljenje duha, bez obzira da li je ovaj svetski
duh stvoren po njihovoj slici i obratno.
Budite slavljeni čudesni rukopisi prirode, neopisivo lepi u nevinosti vaših
dečjih igara, neshvatljivo lepi i veliki u nevinosti uništenja i usmrñivanja!
Nijedna četkica bilo kog slikara nije tako razigrano, tako ljupko, osećajno i
nežno naslikala letnji vetar kad miluje visoku travu ili polje ovsa, kad je
raspoložen da češlja ili da se igra golubije sivim oblacima kad lebde i kada se od
zapaljenih tankih ivica svetlost u trenu preobrazi u sićušne kišne kapi... Ovim
znacima obraća nam se prolaznost i isparljivost sve sreće, sve lepote, sa
začaranošću i tugom nadvija se koprena Maje, bez stvarnosti, istovremeno
potvrñujući suštinu!
I kao što grafolog čita i tumači rukopise humaniste, cicije, rasipnika, tako
pastir i lovac čitaju i razumevaju tragove lisice, kune, kunića, prepoznaju im rod
i familiju, utvrñuju da li su sve četiri šape nepovreñene, da li im rana i starost
otežavaju hod, da li trče ili idu sporo...
Na nadgrobnim spomenicima i počasnim pločama ljudska je ruka dletom
brižljivo ispisala imena, zasluge i brojeve vekova i godina. Njihova porulka
doseže do dece, do unuka i praunuka a ponekad još i mnogo dalje. Kiša ih
lagano spira sa tvrdog kamena, prekrivaju ih tragovi i izmet ptica, puževa,
razvejana prašina nanosi sloj kao blagu zartamnjenost površine, lepi se za
udubljene rune i rastvara njihove jasne i glatke forme i omogućuje prelaz
ljudskog dela u delo prirode, sve dok alge i mahovine ne preñu preko njih i
pripreme hladnu smrt toj lepoj besmrtnosti. U Japanu koji je nekada bio uzorna,
smerna zemlja, u hiljadama šuma i klisura truli bezbroj slikarija koje su stvorili
umetnici - lepi, spokojni Bude, blagonakloni Kvanani, bojažljivi zen-monasi, u
raznim stanjima raspadanja i prelaženja u bezoblična, hiljadugodišnja kamena
lica sa stogodišnjim bradama i kovrčama od mahovine, trave, cveća i šipražja.
Jedan smerni potomak uzeo je sa mesta gde se nekada molilo i prinosilo cveće
jednu čudesnu slikovnicu - nikada nisam dobio lepši poklon iz njegove zemlje sa
kojom sam inače razmenio mnoge stvari.
Sve što je napisano gasi se nakon kraćeg ili dužeg vremena, nakon nekoliko
minuta ili milenijuma. Sve spise, kao i gašenje svih spisa, čita svetski duh i
smeje se. Za nas je dobro da pročitamo neke od njih i pokušamo da shvatimo
njihov smisao, a smisao je u svim spisima jedan isti. Ja sam se u svojim
beleženjima igrao s njim, pomalo ga razjašnjavao ili prikrivao, ne rekavši ništa
novo.
Mnogi su ga pesnici izrekli bezbroj puta, svaki put malo drugačije, malo
vedrije ili malo više optužujuće, svaki put malo gorčije ili slañe.
Tuña reč može drugačije da se izabere, rečenica može drugačije da se udesi
i skrati, boje na paleti drugačije da se poredaju i koriste, da se uzme mekša ili
tvrña olovka za crtež, ali, postoji samo jedno, drevno, uvek izgovoreno, uvek
pokušavano, večno.
Interesantna je svaka novina, uzbudljiva je svaka revolucija u jezicima i
umetnostima, zanosne su sve igre artista. Ono što svi žele time da kažu, ono što
je vredno kazivanja a ipak nije sasvim saopštivo, većno ostaje jedno.
(1961)
DUH ROMANTIKE
Za današnje ljude, prevashodno za nas Nemce, klasika i romantika su
postala dva polarna pojma, oznake za dva večna i stalno vraćajuća tipa
čovečnosti, života, mišljenja, duše.
Pre više od sto godina, u borbi ova dva tipa i nastojanju da se oni shvate i
formulišu, odvijao se jedan beskrajno važan, možda najvažniji deo nemačkog
duhovnog života. O ovoj večnoj i neiscrpnoj temi izašla je, pod naslovom
»Nemačka klasika i romantika«, vredna knjiga Frica Štriha, priključujući se
čitavom nizu tomova, posebno starom i sačuvanom delu o »romantičarskoj
školi« Hajnea.
Kad pokušavam da suprotstavim ova dva pola, ne bih li uslovno razjasnio
tipove »klasičnog « i »romantičnog« u novoj slici, javlja mi se, meni koji sam
se prilično bavio istočnjačkom mišlju, jedna oštra slika iz budističkog sveta. Ovo
bi mogao biti zaobilazni put da se na jednu staru evropsku, posebno nemačku
temu baci svetlost od spolja, iz jednog sasvim drugog sveta.
Kao što je poznato, u osnovi starog istočnjačkog učenja i religija leži
prastara misao jedinstva: mnogoobličje sveta, bogata, razuñena igra života sa
svojih hiljadu formi dovodi nas do božanskog Jednog koje je u osnovi svake igre
života. Svi se oblici pojavnog sveta ne osećaju postojeći i neophodni sami po
sebi već kao igra, kao prolazna igra brzo tekućih slika koje božanskim dahom
udišu i izdišu celinu sveta dok smo mi, oblici, ja i ti, prijatelj i neprijatelj,
životinja i čovek, samo trenutna pojavljenja, samo inkarnirani delovi
praiskonskog jedinstva koji se u isto moraju vratiti.
Ovom znanju jedinstva iz kojeg i pravovernik i mudrac stvaraju sposobnost
da osećaju svetsku patnju kao minulu i ništavnu, te da sebe, težeće jedinstvu,
izbave iz nje - odgovara, kao suprotni pol, suprotstavljena ideja: da ipak, uprkos
celokupnom jedinstvu one strane, biva primetan upravo život u ograničenim,
otuñujuće združenim pojavnostima. Čim je ovo stanovište prihvaćeno, čovek je,
uprkos jedinstvu, samo čovek, nije životinja, čovek je koji je dobar ili zao.
Zbrkana, raznolika stvarnost ipak je postojeća i prisutna.
Za azijatske mislioce koji su majstori sinteze, predstavlja običnu i do
visokog savršenstva organizovanu igru postupak da se suprotni načini
posmatranja naizmenično izvršavaju, da sepotvrñuju i odobravaju. Iz ovih vežbi
i potiču slike koje želim ovde da upotrebim. Zamišljamo: dvojica budističkih
sveštenika vode spiritualan razgovor. Sede odvojeno i razgovaraju, u
raznovrsnim predstavama, o tome da je tzv. Stvarnost iluzorna, da je sve što se
može opaziti samo sjaj, da su svi oblici samo obmana a sve suprotnosti samo
kratkotrajna ljudska uobrazilja, jer razdvajaju svet koji ih okružuje. Kad su to
učinili, sa zadovoljstvom, jedan od njih će, posle nekolilko osmeha i kraćeg
ćutanja, reći: »Livada je zelena, ruža je crvena, gavran govori kra, kra.«
Ova jednostavna rečenica, obojici dobro razumljiva, nije ništa drugo do
izjava koja se može ovako prevesti: »Pa da, sigurno je da je pojavni svet samo
obmana, sigurno je da u stvarnosti nema nikakve livade, nikakve ruže i gavrana,
već samo božanskog Jednog koje je večno - ali, sem toga, za nas koji smo
prolazni i koji živimo u prolaznosti, i jeste prolazna stvarnost, pa je ruža doista
crvena a gavran govori kra, kra.«
To stanovište za koje je ruža ruža, čovek čovek a gavran gavran, za koje su
granice i forme stvarnosti svete datosti, jeste klasično. Ono priznaje forme i
svojstva stvari, prepoznaje isskustvo, traži i stvara red, formu, zakon.
Drugo stanovište, pak, naspram ovoga, stanovište koje u stvarnosti vidi
samo izgled i promenljivost za koje je krajnje sumnjiva razlika izmeñu biljaka i
životinja, izmeñu muškarca i žene, u stanju je da svakog trenutka dopusti raspad
svih formi i prelazak iz jedne u drugu te stoga odgovara romantičnom stanovištu
Kao posmatranje sveta, kao filozofija, kao osnova za situiranje duše, svaki
od ovih načina posmatranja jednako je dobar i ne dopušta prigovor. Klasično
stanovište će naglašavati granice i zakon, prepoznati tradiciju i pomoći da se
stvara, potrudiće se da se raña i ovekovečuje. Romantično stanovište briše forme
i granice, umesto kritike poštuje praizvor života i pobožnost, potpuno
predavanje stavlja iznad razumevanja, cilja na bezvremenost i čezne za
povratkom u božansko Jedno, isto onako kako je klasičan vek valjan da prolazno
uzdigne u trajno
Ova dva stanovišta potpuno su jednako vredna u meñusobnom odnosu.
Klasičar će težiti ka krajnjem savršenstvu dela i rada a božansko će kao
neistraživo ostaviti da počiva na sebi, odricaće se nemogućeg i svom snagom
stremiti ka mogućem. Nasuprot njemu, romantičar će stvarati san i
kontemplaciju, nimalo se ne boreći za svakodnevno jer umesto njega traži
beskonačnost i blaženstvo
Svetu su potrebna oba stanovišta jer se meñusobno konguju i dopunjuju,
hiljadustrukim vezama. Klasika se priklanja mumificiranju i pedanteriji, što joj
je slaba tačka oslonca, dok romantika, tamo gde napušta sveti entuzijazam, vodi
ka zanemarivanju i mlitavosti životnih uvida.
Čim se klasika i romantika ne suprotstavljaju više jedna drugoj drugačije
nego kao zajednički načini posmatranja, pokazuje se, ako se, na primer, radi o
oblasti umetnosti i poezije, da je romantičar u gubitku. Da bi se slikalo
umetničko delo potrebno je prepoznavanje granica i formi, volje da se trenutno
trajanje ovekoveči te odricanje od ove volje, poricanje granica i formi. Srni
romantičara u osnovi potpuno nemogućim da bude umetrnk-stvaralac On može
da sa gerujalnošću uživa u umetnosti, može umetnički da shvata život i svoj san
da hrani umetnošću - ah, da na račun beskonačnog veruje u konačno, da pod
pritiskom snova stvara delo, to protivureči njegovoj sopstvenoj ispovesti.
Nije slučajno što su mnoga dela naših romantičnih pesnika ostala nesavršena
ili su, veličanstveno započeta, otekla u prazno. Romantično pesništvo ne može i
ne želi da teži večnosti, neće da se ograniči i da u ograničenosti bude savršeno:
ono želi suprotno: da bude samo put ka beskonačnom, samo igra i san a ne delo
postupak. Time bi romantična umetnost od početka izricala za sebe zahtev za
smrtnu presudu.
Sada je trenutak da se mi, čitaoci i ocenjivači romantičarskog dela,
prisetimo onog istočnjačkog mudraca. Naravno da moramo odmah reći da su
romantika i klasika suprotni polovi ali da mi u stvarnosti nikada ne dolazimo u
dodir sa čistim otelotvorenjem jednog ili drugog principa već da se oba
programa i shvatamja svetahiljadustruko prožimaju, presecaju i mešaju. Klasiku
se dogaña da biva zaveden od romantičarske čežnje za beskrajem i time,
istovremeno, neveran svom idealu savršenstva; ortodoksnom romantičaru se
dogaña da stvara pesničko delo sa onom ljubavlju i voljom koju doista ne bi
smeo da poseduje. Otuda nam i vodi poreklo romantična poezija sa visokim
formalnim vrednostima. Ponekad se romantika i klasika ukrštaju u jednoj istoj
pesničkoj ličnosti, najsnažnije u Helderlmu, a ponekad se i klasični pesnik, kao
što je Gete, izražava na tipičan romantičarski način.
Nemci su, uopšte uzev, po svojoj prirodi romantično obdareni. To znači
takoñe da nemačka romantika čini povratak ka prirodi, ka zavičaju, ka vlastitom
biću. Ali, naši klasici široko razmišljaju o negovanju umetničke kulture,
ponešto gube od prirode a dobijaju u formi i disciplini i žrtvom u krvi moraju da
plaćaju gubitak prirodnosti te se, da bi se osnažili, moraju igrati Grka, što
svakako nisu. U najuzvišenijoj i najradosnijoj nemačkoj klasici često se
odjednom oseti ova totalna granica, ponekad samo kao tiha senka prinude i
neprirodnosti, ponekad direktno komična i groteskna, kao što ni u zadivljujućem
Vajmaru presañeni deo Grčke ne deluje uvek zdravo i prirodno.
Romantičari su počeli odjednom da u Grcima gledaju ljude a ne bogove,
počinjali su da posmatraju njihovu umetnost, religiju i mitologiju romantičnim
očima i da kod njih otkrivaju stvari koje se tamo nikada ranije nisu videle.
Meñutim romantičari su, pre svega, otkrivali antipode Grka, Indijce.
Nakostrešenost Getea, tog Sverazumevajućeg, protiv Indijaca veoma je
značajna. Indijac i Grk ne mogu biti jednaki. Romantičari su instinktivno voleli
Indijce te stvaranje odreñene indijske psihologije, nastalo gotovo preko noći
kroz moć poimanja indijskog duha, pripada velikim delima romantičarskog
duha. Fridrih Šlegel ih je sve opčinio a i danas još sin jednog čuvenog
romantičara, Vilhelma Vahernagelisa, pripada velikanima ove nauke.
Ali, romantičari nisu otkrili samo Indijce. Značajno je takoñe da je Fridrih
Šlegel, kao i Gete, preokret ka Indiji koristio za dublje razumevanje srednjeg
veka i katolicizma. Do danas je istorijska nauka veoma malo zapažala činjenicu
da se u nemačkoj romantici Nemačka još jednom obavezuje katolicizmu, da
umire za Rim i da je Rim, sa svoje strane, zapravo ostao u pozadini u poreñenju
sa moćnim podstrekom i zahtevim romantičarskog katolicizma. Moglo bi se reći
da meñu najveće grehe i slabosti Rima spada to što je u osnovi bio nesposoban
da prihvati snažne duhovne talase nemačke romantike i usvoji ih. Izdanci
romantike, pre svih Niče, ponovo su izgubili svaku vezu sa Rimom te hode
protestantskim, tvrdoglavo usamljenim putevima.
Veliki romantičarski talas u Nemačkoj počinje kratko pre kraja osamnaestog
veka i još ni danas nije potpuno iscrpljen. Nije Niče jedini izdanak romantike.
Ali, romantičarska epoha je okončana krajem četrdesetih godina, kada je
nemačka romantika, stojeći na strani reakcije, izgubila svaki kontakt sa
vremenom. Meñutim, dugo se nije rodila tako snažna struja kakva je sa
romantičarskim pokretom prešla preko Nemačke; može se stoga reći da sa
političkim i materijalnim procvetavanjem mladog nemačkog kraljevstva
započinje duhovna propast, udaljavanje od duha predaka te da mi, ljudi od
danas, imamo razloga da ponovo tražimo izgubljene niti koje tada behu
pokidane. Jer, romantika za nas Nemce ne predstavlja samo prolazno vreme
genija u našoj istoriji koja je vrvela značajnim pesnicima već je ona naš put ka
vlastitoj prošlosti. Nemački duh se mogao učiti kod Grka i u vajmarskom
obrazovanju, mogla se tamo izučiti i plemenita težnja ka savršenstvu, ali,
pronalaženje samoga sebe moguće je sauno u vlastitom narodu i vlastitoj istoriji.
Osećaj za ovu važnu ulogu romantike nije izumro. Romantika koja je,
zahvaljujući Hajneu, zbačena s prestola i ismejana a u narednim decenijama
varvarski pogrešno shvaćena od strane zvaničnog duha tadašnje Nemačke,
narastala je, počev od kraja 19. veka, kao oblik i ponovni problem i od pre
trideset godina igra u književnoj istoriji i celokupnom našem duhovnom životu
sasvim drugačiju ulogu nego trideset godina ranije. Postoji osećaj da bi nemački
put ka samonalaženju još jednom morao voditi preko čarobnog brega romantike.
(1926)
ROMANTIKA I NEOROMANTIKA
Nik ne zna šta doista znači reč »romantično«. Naš je govorni jezik
upotrebljava za bezbroj stvari, za knjige, muziku, slike, odeću, predele,
prijateljske i ljubavne veze, shvata je bezmalo osuñujuće, gotovo priznavajuće,
ironično. Romantični predeo - to je predeo sa klisurama, urvinama i ruševinama,
predeo čiji izgled izaziva dopadanje i čežnju. Romantična muzika - to je delo u
kojem ima više raspoloženja nego jasnoće, više mekoće nego čvrste tektonike;
delo sa nečim uzdržavajućim, sa razdvojenim disonancama i divljim, razvejanim
taktovima koji sviraju rubato. Najzad, čovek pomišlja na nešto slično kada
govori o romantičnoj ljubavi i romantičnomživotnom putu - pritom se
podrazuimeva nešto nerazumno i obmanjujuće, nešto bizarno avanturistički, sa
tendencijom ispraznosti, nešto što oduševljava šipairice a pametne ljude
primorava da se hvataju za glavu; ali, u svakom slučaju, to je nešto naročito i
interesantno. Romantičnim se u životu naziva sve što se javlja bez forme i
zakona, što ne počiva ni na jednom prepoznatljivom temelju i ima prolazne
konture, kao oblak.
Reč je počela tek odnedavno da nas zanima jer je predstavljala naziv one
nemačke pesničke škole čije brzo cvetanje i lagano uvenuće ispunjava više od
jedne trećine devetnaestog veka i čija se istorija značajno ponavljala u svim
evropskim književnostima. Pošto ovu školu nisu krstili ni savremenici ni
književni istoričari, već je ona na svojoj zastavi sama ponosno ispisala svoje
ime, korisno je upitati se: šta predstavlja izraz »romantično« za same prve
romantičare?
Odgovor glasi: jedno za Avgusta Vilhelma, drugo za Fridriha Šlegela,
jedno za Novalisa a nešto sasvim drugačije za Tika. I dok je Siler označavanjem
svoje Device Orleanske kao »romantične tragedije« želeo da uračuna samo
mistične elemente koji se u njoj sadrže, ova reč u naslovima knjiga Šlegela i
Tika predstavlja tačno ono što za današnje delo predstavlja pridev »moderno«.
Novalis je retko kad namerno koristio ovu reč a nikada kao čistu formulu;
njome je, kao magičnim plastom, obavijao najdublje lične misli. Tik, veselo
dete, rado se njome igra i dopušta da se primeti kako mu ova tamna, zvučna reč
pričinjava zadovoljstvo. Počev od dana kada je »Ateneum« zasnovao
romantičarsku doktrinu, gotovo svi njegovi noviteti behu oblepljeni novom
etiketom. Braća Šlegel su bili svesniji i saglasniji u shvatanju ove reci. Doduše,
stariji je više naglašavao formalnu a Fnidrih filozofsku vrednost. Pritom je
njima, kao i Novalisu, pred očima lebdeo uglavnom pojam romana, sa dalekim
sećanjem na »romantično«.
Ali, »roman« je bio Geteov »Vilhelm Majster« čiji se prvi i najvažniji deo
upravo bio pojavio. Bio je to prvi nemački roman u modernom smislu, veliki
dogañaj toga doba. Nijedna nemačka knjiga nije toliko uticala na savremenu
literaturu kao »Vilhelm Majster« s kojim se pojavljuje roman kao izraz za čitav
niz ranije neiskazivih stvari. Ono što je kod njega bilo novo i čudesno, duboko i
odvažno, to je za Šlegela, Fridriha, u osnovi bilo »romantično«. On i Tik su sada
upravljali ovu reč na svoje sopstvene knjige, kao oznaku naslova. Umesto
»romantično« oni su mogli reći i »vilhelmmajstarovski«, pošto su doista sve
važnije proze toga doba, »Titan«, kao i »Sternlbild« i »Lusinda«, neposredna i
svesna podražavanja velikih olbrazaca.
Time se ne podrazumeva da je »romantično« već tada imalo neklasično
odnosno antiklasično značenje, pošto Gete tada još nij bio okružen hladnom
svetiošću posvećenosti klasika. Ono što je u istoriji slikarstva predstavljalo
usmeravanje na jedini interes, interes za svetlost i vazduh, to je u istoriji poezije
bilo svesno usmeravanje od stilizovanog ka religioznom, od stiha ka ritmičkoj
prozi, od zaokruženih celina ka »fragmentima«. Nisu se više tražile forma i
konture, već miris i raspoloženje, nije se stremilo od opšteg ka umetnički
pojedinačnom već se, obrnuto, navaljivalo natrag, ka izvoru, ka prajedinstvu
stvari i umetnosti. Preživeli su oni koji su pri posmatranju univerzuma navlačili
koprenu.
Posmatrajmo umesto reči samu stvar. Odmah pada u oči da postoje dve
vrste romantike - dublja i površna, istinska i maskirana. Svojevremeno je u
ukusu publike pobedila druga, lažna. Novalis je naglo zaboravljen dok je
škrabao bezbroj romana, Fuke, postizao uspeh za uspehom. U početku su se
pisci laćali prve romantike, prave, ona koja je vidno propadala napokon
nestala u negodovanju i zvižducima publilke iz gledališta. Kada je Fuke napisao
svoju prvu stvar, ta je romantika već bila mrtva. Procvetala je sa Novalisom i sa
njim i umrla. Mada je kasna romantika još kod Ajhendorfa pokazala ljupki
lirski a kod Hofmana dubok demonski talenat, ipak su to izdanci koji se labavo
drže za stare romantičarske principe. Pravu romantiku smemo da tražimo samo
kod Novalisa pošto su oba Šlegela, uprkos dubokim uvodima i sublimiranom
razumevanju, bila pesnički impotentna. Novalis je umro kao dvadesetosmogoddanjak.
U uspomenama njegovih prijatelja on živi i dalje poštovan u
neodoljivoj lepoti mladosti, mnogo hvaljen, nenadoknadiv, sa jedinstvenim
mirisom tajne ljupkosti koja prebiva u njegovom nedovršenom pesništvu. Od
sveg spoljašnjeg sjaja i kostim koji behu potrebni njegovim sledlbenicima, kod
Novalisa ne nalazimo ništa. U jednom čudnovatom eseju nalazimo mladićsku
apologiju katolicizma koja u ustima potpuno zatucanih protestantskih mislilaca
zvuči kao nesrećni paradoks. Prigovara mu se da se njegovo delo ipak odigrava
u srednjem veku, u onom ozloglašenom srednjem veku romantike! Ovome
nemam šta da dodam. »Ofterdingen« je bezvremen, odigrava se danas, nikad i
uvek, on je istorija ne jedne duše već duša uopšte. Kao pesničko delo, on je
višestruko sporan; sa izuzetkom čudesnog prvog dela nedovršen je a skici-rani
nastavak se odvija u nemogućim perspektivama. Ali, kao ideja, kao plan i
stvaralački hitac, »Ofterdingen« je neprooenjiv - on nije delo jednog mladića
već jedn sanjalačko samopromišljanje ljudske duše, jedan lapet krilom iz nesreće
i tmine ka uzvišenosti ideje, večnosti, izbavljenja.
Opipljivije od ideja dubokog pesničkog ega nastupile su osnovne
romantične ideje iz Novalisovih tekstova i aforizama; one predstavljaju više
nego što to čine parafraze Fihteove filozofije, s obzirom da su njihova
znakovnost i rezultati produbljena putem pounutarnjenja. To da za krug
prokletstva vremena i prostora važe večni zakoni, da duh svih večnih zakona
prebiva uspavan u svakoj duši, kao i da celokupno izgrañivanje i produbljivanje
čoveka počiva na tome da se taj duh spozna u vlastitom mikrokosmosu, da
postane svestan sebe i od njega sačini merilo za svaku novu spoznaju, to je,
ukratko, Novalisovo učenje. Nije stoga nikakvo čudo što je ova temeljna ideja
sve više iščezavala i iscrpljivala se u kasnijoj romantici. Nije odgovarala ni
pomodnim piscima ni likovnim umetnicima već je, pre svega, bila jedno
uopšteno učenje bez literarnih ideja. Nije romantika kriva što je pesništvo te
decenije sadržavalo jednu otuñujuću, jednu izuzetno nesrećnu egzistencijalnost.
Kad se pojavilo stvaralaštvo velikog Vajmarca (Getea, prim. Prev), to je već bilo
sadržano u biti vremena. Razumljivo je što je Novalis ostao izuzetna pojava, no,
meñutim, postavilo se pitanje: kako će se literatura druge, nove epohe odnositi
prema svojoj nauci?
Time počinje istorija »neoromantike«. Ta druga, nova epoha je stigla:
literatura je zbačena sa trona kojega nikada nije ni bila dostojna - istovremeno sa
filozofijom čiju je sudbinu verno delila čitavih pola veka. Obe su bile
podjednako revolucionarne, demokratske i ljutite. »Mlada Nemačka«, čiji je
jedini veliki talenat bio Hajne, sahranjivala je staru generaciju i njenu poeziju uz
bučnu pogrebnu muziku. Sa izuzetkom nekoliko lepih stihova i dobrih viceva,
Hajneovih, ta »mlada Nemačka« nas je malo obradovala. Stoga i nije bilo čudo
što se romantika tek proglašena za mrtvu, ponovo uzdigla - ali, ne prava
romantika, već ona nesrećna maska ala Fuke! U vreme kad je u Nemačkoj sve
romantično bilo zabranjeno, neprestano se proizvodila, pod raznim etiketama,
najjeftinija romantika. Starom kaputu koji nije skidao sa sebe, Hajne ima da
zahvali za mnoštvo obožavalaca. Ali, to nije uvek bio samo kaput. Upravo je on,
oskrnavitelj hrama, genijalni ironičar, potajno žudio za plavim cvetom a najbolje
što je stvori beše odjek tonova Ofterdingena.
No, naposletku je morala da propadne i Hajneova romantika. Nije našao ni
jednog vrednog naslednika. Sledeći veliki literarni pokret izbrisao je sve tragove
prošlosti. Naturalizam je vežbao silovitu regimentu i u istrošenu literaturu
iznenada uneo školu i disciplinu. Kod njega nije bilo sumnje - svi znaju kako je
sveobuhvatno i vaspitmo delovao na jezik i poetiku. Sada, kada je obavio posao,
ne treba ni ubijati ni ometati mlade. Kao ostarelog, strogog učitelja vidimo ga na
samom kraju, doduše bez suza, ali ipak punog zahvalnositi i spremnog da primi
zahvalnost. On nam kao nasleñe zaveštava jedan profinjen, dobro izgrañen način
posmatranja, psihologiju i jezik. Zaveštava nam pomalo prevaziñenu ali vrednu
masu studija, istraživanja i priprema. Kako se prema njemu odnosio romantični
elemenat mlañe generacije, stasale u njegovoj školi?
Ne da mi se da danas izabiram primere iz nemačke poezije. To i niije
neophodno jer kao tipične primere za stupnjeve razvoja neoromantične poezije
imamo dva velika inostrana pesnika, pesnika o kojima se doista da govoriti kao
o istomišljenicima. Jedan je mrtav - umro je pre izvesnog vremena a izaziva nam
saučešće već kroz samu tragitku svoje sudbine. To je Dene Jakobsen. U njemu
vidimo najraniji i najplemenitiji primer pesnika koji je sa snažnom fantazijom i
sanjalačkom ćudi iskazao svu rafiniranost najrazvijenijeg realističara. On
izražava izuzetnu plastičnost za svaku prirodnu pojavu, za svaku slamku na
putu, za svaku vidljivu lepotu, pokušavajući da svoj siloviti dar predstavljanja i
prefinjenu tehniku izražavanja prenese na duševni život, ne kao psihologrealisita
već kao sanjar i otkrivalac u besputnom moru nesvesnog. Tako, na
primer, uranja u najdublje pore jedne ženske duše (Marije Grube), dok u Nils
Linu preduzima osećajno razotkrivanje detinje duše. Ovo je upravo činio i Keler,
u svom besmrtnom »Zelenom Hajnrihu«. Ali, Jakobsen ima jednu novu tehniku:
svesno ili nesvesno odriče se svih sažimanja i stilizovanja, gradeći predstavu na
sitnim pojedinostima, lagano i marljivo. Pritom mu, što je primarno, uspeva da
ostane pesnik, čak i u prividnim detaljima, da bira značajno i pruža celokupnu
energiju svog filigranskog rada te stil jednog jedinstveno zasnovanog dela. Oba
njegova velika dela predstavljaju istinsko romantično pesništvo. I u jednom i u
drugom je pojedinačna, meka duša središte sveg dogañanja i nosilac svih rešenja
Individualni život nije ni u jednom ni u drugom slučaju odslikan sa strogom
analizom niti je osvojeno neistraženo tle na kojem sve što je ljudsko odzvanja
snažnom, dubokom rezonacijom. Ubrzo se primećuje da to više nisu studije
jednog istraživača: tajanstveni veo istinske poezije prekriva ih kao moćni ali
neshvatljivi duh. U Jakobsenu živi realist koji ne odriče nasleñe svoje škole i
koji je postao pesnik. Ne može se reći u kolikoj je meri njegov primer uticao na
nastanak nemačke neoromantike.
Posmatrajmo naposletku još jednog današnjeg romantičara, živog, još uvek
mladog, romantičara koji je rastao nezavisno od naturalističkog ispovedanja i
trenutno važi kao tip neoromantičara. Govorim o M. Meterlinku. Kod njega
prividno ne nalazimo tragove naituralizma: on stilizuje, komponuje, svoju
poeziju samo naizgled ukrašava slobodnom voljom jednog Brentana ili
Hofmana. Pa ipak, to je prividno. I on je naučio da posmatra i predstavlja svet
romantično, mada se to ne primećuje odmah pošto govori samo o nevidljivim
stvarima. U žaru jednog radoznalca, započeo je put kao sanjar i usamljenik,
odbačen od sveta. Vešto se držeći učenja Novalisa, njemu se odigravaju svi
važni dogañaji u samoj srži, on otkriva »tragiku svakodnevnice«. U svakom
čoveku vidi skrivenu i preplašenu dušu, izmamljuje je nežnim, ulepšanim
rečima, podstiče joj hrabrost i pokušava da joj povrati izgubljenu vlast. Suvišno
je upuštati se na ovom mestu u detalje njegovog dela. Od pre nekoliko godina
Nemačka ga poznaje jednako dobro kao i njegova domovina. Ovde pominjem
samo jednu od njegovih knjiga, najznačajnijih. Ona pokazuje da je Meterlink,
kao i Jakobsen, odan kultu proste prirode i stvarnosti. To je »Život pčela«.
Kakvo je to brižljivo, s naučne strane besprigovorno predstavljanje života pčela,
doista jednostavno i pouzdano, kao udžbenik a ipak u svakoj rečenici delo
pesnika! Eto, istinska neoromantika se ne traži u kostimiranosti bajke. Ne znam
da li bi Novalis istrpeo »princezu Malen« ali sam siguran da bi se radovao
»Životu pčela«. Obraditi ograničeni deli prirode sa istraživačkom
zaljuibljenošću i u svom krugu ponovo pronaći univerzum sa radosnom
začuñenošću, to je romantična pobožnost. Prepoznati u jednom pčelinjem
društvu duboke zakone celokupnog života i ogledala večnog, to je novalisovski
duh.
U ovome počivaju tajna i dublji zadatak novog romantičnog duha. Ne radi
se o stvaranju nekoliko zgodnih, novih pesama, već o produbljenju života i
spoznaji delovanja na svim područjima. To što je jedna knjiga, kakva je »Život
pčela«, bila uopšte moguća, predstavlja napredak, ne samo u Meterlinkovom
stvaralaštvu. Postepeno je bilo omogućeno i većoj grupi čitalaca da uvidi da
jedna knjiga nikada ne može biti »romantična« kroz materijal i jezik već kroz
slobodni duh.
Pisci romana iz srednjeg veka, od bajki-drama i prazne lirike, nisu se, od
vremena Zole i Dostojevskog, ni za korak približili duhu romantike. Ali svaki
pesnik koji u sebi nosi nešto od duha Ofterdingena srdačno nam je dobrodošao.
(1900)
Dobra je i radosna vest da će uskoro jedan pesnički časopis redovno pratiti
ilustrovani časopis. Izražavamo mu dobrodošlicu i želimo dug život.
Nemački jezik i umetnost jezika egzistiraju na naročit način. Sa obiljem
reči, gramatičkih formi i umetničkih mogućnosti izražavanja, on punopravno
stoji uz nekoliko najplemenitijih jezika sveta čiji su gordost i skrušenost,
upotrebljivost i istrajnost iskušani kroz pesnike i mislioce najvišeg ranga,
razvijani, obogaćeni i prefinjeni. Ali, nemački jezik nema, kao ruski, engleski
i većina romanskih jezika, iza sebe narod ljubitelja, kritičara, znalaca i
uživalaca; svoj narod i prostor delovanja on ne smatra dobrim a njegova nega i
kult, diferencirane i tanane mogućnosti dejstva svedene su na tanak sloj
grañenja. U zemljama gde se govori nemački može se, bez znanja nemačkog
postati ne samo gradonačelnik i ministar već i učitelj, profesor i književnik, što
znači da se može živeti bez pravog, prirodnog, radosnog i sigurnog odnosa
prema vlastitom jeziku.
Ocena časopisa biće moguća tek kasnije, nakon odreñenog vremena
pojavljivanja. Ono što mi se već danas kod njega dopada, pre nego što imam
uvid u sadržaj, to je njegovo ime. Zove se »Reč«. Time on ispisuje jedino od
najstarijih i najcenjenijih, u značenju najtežih reci nemačkog jezika. Reči,
naime, nisu iste po vrednosti, težini, sadržaju, starosti, smislu i snazi. Postoje
dobre, jake, duboko ukorenjene i zdrave reci ali i mlade, neiskusne, sumnjive,
labave, nastale iz mode, prolazne. Reč koja čini naslov novog časopisa Grimov
rečnik posvećuje više od sedamdeset i pet stubaca, jer ona od davnina pripada
svim germanskim, skandinavskim i anglo saksonskim jezicima i ima više
značenja od većine drugih reči našeg jezika. Poseduje čak i vrednu retkost,
dva plurala. Njena se značenja protežu od sakralne sfere (»u početku bese reč«)
do drugog kraja, gde jezik odgleda samog sebe, kritikuje se, ironizira i zameira
(»-gole reci«) itd
Želim da ovaj lepi naslov shvatimo onako kako se on nalazi u obrtima »dati
reč«, »držati reč«, »ostati pri reci«, kao obavezujuce zaricanje, dakle, time nam
se mnogo obećava, pre svega jedno ozbiljno prihvatanje reči i jeziika od svetosti
i ozbiljno do igre i zabave
(1960)
TAKOZVANI IZBOR MATERIJALA
Mnogim kritičarima »izbor materijala« predstavlja lako a nekima i
neophodno pomoćno sredstvo. Ako je prosečni kritičar novinar, on svakodnevno
opaža materijal koji, nametnut od spolja, treba da savlada. Ako ni zbog čega
drugog, on pesniku zavidi na blistavoj slobodi stvaranja. Sem toga dnevni
kritičar barata isključivo neobaveznom literaturom, dok romanopisac sa
izvesnom samovoljom i često iz motiva zadovoljstva izabira svoj materijal,
iako je sloboda i ovde veoma ograničena. Virtuoz dijaloga, na primer, slobodno
bira scenu dogañanja te u skladu sa modnim tendencijama svog vremena situira
svoj novi roman na Južnom polu ili u Egiptu, dopušta da se odvija u političkim
ili sportskim krugovima, dotičući se aktuelnih pitanja društva, morala, prava itd.
Iza ove fasade aktuelnosti odigrava se, čak i najbanalnijim podražavaocima
poezije, život koji odgovara njihovim duboko unutrašnjim i prinudno utvrñenim
pretpostavkama, te oni nisu u stanju da nadmaše svoju naklonost prema
odreñenim karakterima i situacijama, kao ni ravnodušnost prema drugim silama.
Duša autora ispoljiće se i u kič-poeziji a najslabiji pesnik, koji ne ume da izgradi
nijednu figuru niti da jasno ispiše bilo kakvu ljudsku situaciju, ipak će uvek
pogoditi ono na šta uopšte nije mislio: u svom petljanju stalno će otkrivati
vlastito ja.
U pravoj poeziji uopšte ne postoji izbor materijala. »Materijal«, glavni
oblici i karakteristični problemi poezije nikad neće biti izabrani od strane
pesnika jer je prasupstanca sveukupne poezije upravo pesnikova vizija i duševni
dogañaj. Pesnik može da se oslobodi vizije, može da umakne životnom
problemu, da iz nesposobnosti ili ugodnosti zapusti istinski, doživljeni materijal,
ali nikad neće biti u stanju da ga »izabere«. Nijednom sadržaju koga on smatra
pogodnim i poželjnim neće iz čisto racionalnih ili artističkih spekulacija dati
takav oblik kao da sadržaj dolazi do njega zahvaljujući milosti, kao da ga doista
nije izmozgao već doživeo u duši. Sigurno je da ni pravi pesnici nisu retko
pokušavali da biraju materijal, kako bi usmeravali poeziju: rezultati ovog
pokušaja uvek su krajnje interesantni i poučni za kolege, dok su kao poezija
mrtvoroñenčad.
Ukratko - ako neko upita pesnika: »Ne smatraš li da bi bilo bolje da si
izabrao drugačiji materijal?«, to je isto kao da se pacijentu sa upalom pluća
kaže: »Oh, bilo bi bolje da ste se odlučili za kijavicu«.
(1930)
TAKOZVANO BEKSTVO U PROŠLOST
Jedno drugačije »bekstvo«, neomiljeno kod današnje dnevne kritike, jeste
takozvano bekstvo u prošlost. Čim pesnik piše o nečemu što se previše udaljuje
od sportskih izveštaja i modnih novosti, čim prevazilazi aktuelna pitanja ljudskih
problema, čim traži nadistorijsku pesničku bezvremenost, prigovara mu se da
»umiče« iz svog vremena. Tako je, na primer, Gete »prebegao« idolima i
Ifigeniji, umesto da nas je obaveštavao o problemima frankfurtskih ili
vajmarskih grañanskih kuća.
(1930)
TAKOZVANO BEKSTVO U UMETNOST
Čuje se sledeće: trebalo bi da umetnici uzmiču pred životom i beže u
umetnost. Šta to znači? Zašto umeltnik ipak ne bi smeo to da čini?
Da li je, gledana okom umetnika, umetnost nešto različito od pokušaja da se
zamenjuje praznina života i prividno ispune neispunjene želje, kao i neispunjeni
zahtevi pesništva - ukratko, nešto različito od pokušaja da se neprihvatljiva
stvarnost sublimira u duh?
I zašto se priglupi gornji zahtev postavlja samo umetnicima? Zašto se od
državnika, lekara, boksera ili šampiona u plivanju ne zahteva da najpre na
zadovoljavajući način reše teškoće u svom privatnom životu i tek tada pobegnu
u zadatke izvršavanja svoje službe ili sporta?
Izgleda da je zahtev da »život« obavezno bude teži od umetnosti postao
aksiom meñu malim kritičarima.
Sada se uviña da mnogo umetnici koji bez prestanka uspešno beže iz
umetnosti u život stvaraju bedne slike i knjige, ali su očaravajući ljudi, tako
dragi domaćini, tako dobre glave porodica i plemenite patriote!
Ne, ipak mi je draže kad čovek želi da bude umetnik, pošto svoju borbu
vodi i svog čoveka postavlja na mesto gde leže zadaci njegove profesije. Ima
dosta istine (čak poluistine) u pretpostavci da će svako usavršavanje u
pesničkom delu biti plaćeno žrtvama u njegovom privatnom životu. Dela i ne
nastaju drugačije. Luda je i neosnovana pretpostavka da se umetnost raña iz
obilja, sreće, zadovoljstva i harmonije. Kad već svaki drugi čovekov posao
nastaje iz nužde i pod snažnim pritiskom, zašto bi baš umetnost morala da
predstavlja izuzetak?
(1930)
PISANJE I RUKOPIS
Sanjao sam da sedim za jednom vrlo išaranom školskom klupom dok mi
učitelj, meni nepoznata osoba, diktira temu za sastav koji treba da napišem.
Tema je glasila:
pisanje i rukopis
Sedeo sam i razmišljao, prisećajući se pravila kojih učenik prilikom
sastavljanja umetničkog delca kao što je ovo treba da se pridržava: ekspozicije,
konstrukcije i razvoja. Kako sam tada, učinilo mi se, dugo vremena proveo sa
drvenim držaljem i pisao u školsku svesku, prilikom buñenja mi je ipak bilo
neshvatljivo sećanje na napisano. Od mog sna preostala je samo školska klupa sa
rukama i izrezbarenom ivicom, sveska na linije i nareñenje učitelja te sam
poslušno osetio neku radost i u budnom stanju. Dakle, napisao sam:
pisanje i rukopis
Pošto učitelj više nije tu i pošto ne treba strahovati od njegove kritike, svom
radu ne postavljam nikakav osnovni plan, ne delim ga na propisane delove a
buduću formu prepuštam slučaju. Jednostavno očekujem slike, misli i predstave,
puštam ih da naviru koliko god su za to u stanju i time, kao homo ludens,
zabavljam sebe i nekolicinu prijatelja.
Uz reč »pisanje« mislim pre svega samo na jednu ljudsku, više ili manje
duhovnu aktivnost, na crtanje, slikanje ili šfcrabanje slova i hijeroglifa, na
literaturu, na pisma, dnevnike, račune, indogermanske racionalne ili
istočnoazijske slikovite jezike; mladi Jozef Kneht (Junak Heseovog romana
„Igra staklenih perli" prim. Prev) sačinio je o tome jednu pesmu.
Drugačije je sa rečju »rukopis«. Ona me ne podseća samo na pero, držalje,
mastilo, pergament, pisma ili knjige već i na tragove i znake druge vrste, na
»rukopise« prirode, pre svega, na slike i forme dakle, koje nastaju daleko od
čoveka, bez njegovog duha i volje, ali koje nam pružaju svest o većoj ili manjoj
moći koju mi ne možemo da »čitamo« i koja uvek iznova biva predmetom nauke
i umetnosti.
Kad jedan dečak, ne čineći to dobrovoljno, ispisuje u školi slova i reči, on
svojim pisanjem ne želi nikome ništa da saopšti niti da svoju tvorevinu približi
jednom nedostižnom ali moćnom idealu; lepa, nezamrljana, korektna, uzorna
slova koja je učitelj magično stvorio na školskoj tabli sa neshvatljivim, užasnim
a ipak duboko zadivljujućim savršenstvom, što se naziva »prepusom« a pripada
raznim drugim uzorima moralne, estetske, filozofske i političke vrste – naš život
i savest bore se izmeñu pridržavanja i omalovažavanja uzora; omalovažavanje
nas često obraduje i može predstavljati uspeh, dok je pridržavanje uvek jedno
mučno i bojažljivo približavanje idealnom uzoru na tabli. Rukopis će iznenaditi i
samog dečaka dok učitelja neće zadovoljiti ni u najboljem slučaju.
Ali, ako isti taj učenik, ukoliko ne zna da posmatra, poželi da svojim malim,
loše naoštrenim džepnim nožićem ureže svoje ime u staro, crvotočno drvo
školske klupe - što je jedan mučan ali lep posao kojim se on u pogodnim
trenucima bavi već nekoliko nedelja - tada je to jedan sasvim drugačiji postupak.
Dobrovoljan je, radostan, tajan i zabranjen, nema pravila kojih se treba
pridržavati niti kritika kojih se treba bojati: time on ima nešto da kaže, da ispolji
volju i egzistenciju dečaka, naime. Povrh toga, to predstavlja i borbu jer je drvo
tvrdo, teško za obradu, a nož nije baš idealna alatka, sečivo je već sasvim tupo a
vrh iscepkan. Velika teškoća leži u tome što taj strpljivi, mučni rad mora biti
skrivan od pogleda učitelja a šum sečenja, grebanja i rezanja nečujan za njegove
uši. Konačni rezultat ove žilave borbe biće nešto drugačiji od redova neveselih
slova u papirnatoj svesci. Posmatraće ga sto puta, kao izvor radosti,
zadovoljstva, delanja i ponosa. Trajaće i Emiliji i Fridrihu koji dolaze nakon
njega, biće im povod razmišljanja i preduzimanja sličnog postupka.
Mnogo sam rukopisa upoznao u toku godina. Nisam grafolog ali mi je
grafička slika pisama i rukopisa uglavnom nešto govorila i značila. Postoje neki
tipovi i kategorije koji se na osnovu iskustva odmah prepoznaju, često već po
adresi na omotu pisma. Ljudi koji samo jednom i u neodložnoj nuždi nešto
mole, pišu sasvim drugačija pisma od onih kojima je pisanje molbi postalo
stalna navika, zanimanje. Tu sam se retko kad prevario. Ah, a tek klimavi
redovi teških invalida, poluslepih, oduzetih, onih koji leže u krevetu sa
temperaturnom listom iznad jastuka! U njihovim pismima govori drhtanje,
ljuljanje ili teturanje reči i redova, ponekad jasnije i srčani je od sadržaja. I
obratno: kako mi umirujuće i prijateljski govore pisma u kojima su sasvim stari
ljudi još uvek sposobni za isceliteljski, čvrsti, snažni i veseli rukopis! Pisma te
vrste stižu retko ali postoje. Pišu ih čak i devedesetogodišnjaci.
Od mnogih rukopisa koji mi bejahu dragi ili važni, najznačajniji je bio
rukopis Alfreda ubina, nijednom drugom na Zemlji sličan. Koliko je bio lep
tolio je bio i nečitak. List jednog jegovog pisma beše prekriven tankom, grafički
visoko interesantnom mrežom linija, nadarenim žvrljanjem jednog genijalnog
crtača. Ne verujem da sam tada mogao da odgonetnem svaki red Kubinovog
pisma; to nije pošlo za rukom ni mojoj ženi. Bili bismo zadovoljni kad bi nam
dve trećine ili tri četvrtine sadržaja bilo čitljivo. Pri svakom pogledu na takve
listove bio sam primoran da mislim na mesta u gudačkom kvartetu gde se
taktovi prepliću i utrkuju, čas snažno, čas opijeno, sve dok linija, crvena nit,
ponovo ne postane jasna i oštra.
Mnogi lepi i prijatni rukopisi postali su mi bliski: navodim samo Karaseov
klasično-geteovski, mali, tečni i pametni od Tomasa Mana, lepi, brižljivi i vitki
od prijatelja Zurkampa, ne sasvim lako čitak ali karakteran od Ričarda Benca...
Važniji i dragoceniji bili su mi ipak rukopisi mojih roditelja. U stilu ptičjeg leta,
lak, bez muke, tečan, uvek nekuda žureći, pravilan i jasan, bese majčin rukopis,
neuporediv ni sa kojim drugim; pero joj je teklo samo od sebe pa je i njoj i
svakom čitaocu pričinjavalo zadovoljstvo. Otac se nije kao majika služio
nemačkim pismom - pisao je romanski i bio ljubitelj latinice. Rukopis mu je bio
ozbiljan, nije leteo i pocupkivao, nije isticao kao izvor, reči su bile precizno
razdvojene jedna od druge, osećale su se pauze u razmišljanju i odabiru reči.
Način na koji je ispisivao svoje ime i prezime bio mi je uzor već u ranoj
mladosti.
Grafolozi su pronašli jednu čudesnu tehniku analize rukopisa i usavršili je
gotovo do egzaktnosti. Ovu tehniku nisam proučavao ali sam video u mnogim
analizama da grafolozi nisu uvek stajali na visini svojih zasluga za uvide u
ljudsku dušu. Postoje uostalom slova i brojevi štampani na drvetu, kartonu ili
metalu, šablonizovana i zauvek utisnuta u emajl, za čije je razjašnjenje potrebno
uložiti malo truda. Nailazio sam s vremena na vreme na njih - na razne zabrane,
utisnute na tablama, na razne pločice sa emajliranim brojevima u željezničkim
vagonima i slično: gledao sam ih sa čuñenjem, tako beskrvne, tako loše, bez
ljubavi i života, bez igre i fantazije, bez odgovornosti, te sam ustanovljavao da
takva, u limu ili porculanu, besramno odražavaju psihologiju svojih izumitelja.
Nazvao sam ih bieskrvnim jer mi je pri pogledu na njih uvek padao na
pamet citat iz jedne čuvene knjige koju sam čitao u mladosti i koja me je tada
očarala. U redosled reci nisam više sasvim siguran ali glasi otprilike ovako: »Od
svega napisanog najviše volim ono što je neko napisao svojom krvlju.« Prema
onim službenim utvarama od slova nikada nisam bio sklon. Rečenica koju
citiram i moja mladalačka očaranost njome poticali su zapravo iz mog
beskrvnog i neherojskog vremena. Tada smo morali da učimo da se
poštovanjem krvi možeš rugati ljudskom duhu - da ljudi sa retoričkim
oduševljenjem za krv uglavnom ne misle na svoju već na krv drugih ljudi.
Ali, ne piše samo čovek. Napisano može egzistirati i bez ruku, bez pera,
držalja, hartije i pergamenta. Pišu vetar, reka potok, pišu životinje i zemlja...
Ali, samo je čovek u stanju da sve ono što su izrodile slepe pojavne sile vidi kao
objektivizirani duh, kao rukopis. Od umiljatog ptičjeg cvrkuta pa do toka Nila ili
Amazona i ukočenih, beskrajno lagano menjajućih formi glečera, svaki se
dogañaj u prirodi može osetiti kao pisano, kao izraz, epos, pesma, drama. Taj
način saznanja koriste deca i pesnici, takoñe i pravi naučnici - svi su sluge
»blagih zakona«. Oni ne žele da kao moćni gospodari iskorišćuju prirodu, ne
žele da je siluju ali se i ne mole uplašeno za njene ogromne moći; žele da
saznaju, da se čude, da je razumeju i vole. Bez obzira da li pesnik u himnama
izražava poštovanje okeanu ili Alpima, ili da li insektolog u mikroskopu
posmatra mrežu kristalnih linija na krilu najsićušnijeg opnokrilca, uvek je u
pitanju nagonska sila i pokušaj da se priroda i duh povezu kao braća. Tamo se,
bilo svesno ili ne, nalazi nešto nalik veri, nalik pretpostavci boga, zapravo
pretpostavci da celinom sveta upravlja jedan duh, jedan bog, jedan razum, sličan
našem. Sluge blagog zakona čine time sebi svet po javljanja srodnim i dragim,
posmatraju ga kao rukopis, kao objavljenje duha, bez obzira da li je ovaj svetski
duh stvoren po njihovoj slici i obratno.
Budite slavljeni čudesni rukopisi prirode, neopisivo lepi u nevinosti vaših
dečjih igara, neshvatljivo lepi i veliki u nevinosti uništenja i usmrñivanja!
Nijedna četkica bilo kog slikara nije tako razigrano, tako ljupko, osećajno i
nežno naslikala letnji vetar kad miluje visoku travu ili polje ovsa, kad je
raspoložen da češlja ili da se igra golubije sivim oblacima kad lebde i kada se od
zapaljenih tankih ivica svetlost u trenu preobrazi u sićušne kišne kapi... Ovim
znacima obraća nam se prolaznost i isparljivost sve sreće, sve lepote, sa
začaranošću i tugom nadvija se koprena Maje, bez stvarnosti, istovremeno
potvrñujući suštinu!
I kao što grafolog čita i tumači rukopise humaniste, cicije, rasipnika, tako
pastir i lovac čitaju i razumevaju tragove lisice, kune, kunića, prepoznaju im rod
i familiju, utvrñuju da li su sve četiri šape nepovreñene, da li im rana i starost
otežavaju hod, da li trče ili idu sporo...
Na nadgrobnim spomenicima i počasnim pločama ljudska je ruka dletom
brižljivo ispisala imena, zasluge i brojeve vekova i godina. Njihova porulka
doseže do dece, do unuka i praunuka a ponekad još i mnogo dalje. Kiša ih
lagano spira sa tvrdog kamena, prekrivaju ih tragovi i izmet ptica, puževa,
razvejana prašina nanosi sloj kao blagu zartamnjenost površine, lepi se za
udubljene rune i rastvara njihove jasne i glatke forme i omogućuje prelaz
ljudskog dela u delo prirode, sve dok alge i mahovine ne preñu preko njih i
pripreme hladnu smrt toj lepoj besmrtnosti. U Japanu koji je nekada bio uzorna,
smerna zemlja, u hiljadama šuma i klisura truli bezbroj slikarija koje su stvorili
umetnici - lepi, spokojni Bude, blagonakloni Kvanani, bojažljivi zen-monasi, u
raznim stanjima raspadanja i prelaženja u bezoblična, hiljadugodišnja kamena
lica sa stogodišnjim bradama i kovrčama od mahovine, trave, cveća i šipražja.
Jedan smerni potomak uzeo je sa mesta gde se nekada molilo i prinosilo cveće
jednu čudesnu slikovnicu - nikada nisam dobio lepši poklon iz njegove zemlje sa
kojom sam inače razmenio mnoge stvari.
Sve što je napisano gasi se nakon kraćeg ili dužeg vremena, nakon nekoliko
minuta ili milenijuma. Sve spise, kao i gašenje svih spisa, čita svetski duh i
smeje se. Za nas je dobro da pročitamo neke od njih i pokušamo da shvatimo
njihov smisao, a smisao je u svim spisima jedan isti. Ja sam se u svojim
beleženjima igrao s njim, pomalo ga razjašnjavao ili prikrivao, ne rekavši ništa
novo.
Mnogi su ga pesnici izrekli bezbroj puta, svaki put malo drugačije, malo
vedrije ili malo više optužujuće, svaki put malo gorčije ili slañe.
Tuña reč može drugačije da se izabere, rečenica može drugačije da se udesi
i skrati, boje na paleti drugačije da se poredaju i koriste, da se uzme mekša ili
tvrña olovka za crtež, ali, postoji samo jedno, drevno, uvek izgovoreno, uvek
pokušavano, večno.
Interesantna je svaka novina, uzbudljiva je svaka revolucija u jezicima i
umetnostima, zanosne su sve igre artista. Ono što svi žele time da kažu, ono što
je vredno kazivanja a ipak nije sasvim saopštivo, većno ostaje jedno.
(1961)
DUH ROMANTIKE
Za današnje ljude, prevashodno za nas Nemce, klasika i romantika su
postala dva polarna pojma, oznake za dva večna i stalno vraćajuća tipa
čovečnosti, života, mišljenja, duše.
Pre više od sto godina, u borbi ova dva tipa i nastojanju da se oni shvate i
formulišu, odvijao se jedan beskrajno važan, možda najvažniji deo nemačkog
duhovnog života. O ovoj večnoj i neiscrpnoj temi izašla je, pod naslovom
»Nemačka klasika i romantika«, vredna knjiga Frica Štriha, priključujući se
čitavom nizu tomova, posebno starom i sačuvanom delu o »romantičarskoj
školi« Hajnea.
Kad pokušavam da suprotstavim ova dva pola, ne bih li uslovno razjasnio
tipove »klasičnog « i »romantičnog« u novoj slici, javlja mi se, meni koji sam
se prilično bavio istočnjačkom mišlju, jedna oštra slika iz budističkog sveta. Ovo
bi mogao biti zaobilazni put da se na jednu staru evropsku, posebno nemačku
temu baci svetlost od spolja, iz jednog sasvim drugog sveta.
Kao što je poznato, u osnovi starog istočnjačkog učenja i religija leži
prastara misao jedinstva: mnogoobličje sveta, bogata, razuñena igra života sa
svojih hiljadu formi dovodi nas do božanskog Jednog koje je u osnovi svake igre
života. Svi se oblici pojavnog sveta ne osećaju postojeći i neophodni sami po
sebi već kao igra, kao prolazna igra brzo tekućih slika koje božanskim dahom
udišu i izdišu celinu sveta dok smo mi, oblici, ja i ti, prijatelj i neprijatelj,
životinja i čovek, samo trenutna pojavljenja, samo inkarnirani delovi
praiskonskog jedinstva koji se u isto moraju vratiti.
Ovom znanju jedinstva iz kojeg i pravovernik i mudrac stvaraju sposobnost
da osećaju svetsku patnju kao minulu i ništavnu, te da sebe, težeće jedinstvu,
izbave iz nje - odgovara, kao suprotni pol, suprotstavljena ideja: da ipak, uprkos
celokupnom jedinstvu one strane, biva primetan upravo život u ograničenim,
otuñujuće združenim pojavnostima. Čim je ovo stanovište prihvaćeno, čovek je,
uprkos jedinstvu, samo čovek, nije životinja, čovek je koji je dobar ili zao.
Zbrkana, raznolika stvarnost ipak je postojeća i prisutna.
Za azijatske mislioce koji su majstori sinteze, predstavlja običnu i do
visokog savršenstva organizovanu igru postupak da se suprotni načini
posmatranja naizmenično izvršavaju, da sepotvrñuju i odobravaju. Iz ovih vežbi
i potiču slike koje želim ovde da upotrebim. Zamišljamo: dvojica budističkih
sveštenika vode spiritualan razgovor. Sede odvojeno i razgovaraju, u
raznovrsnim predstavama, o tome da je tzv. Stvarnost iluzorna, da je sve što se
može opaziti samo sjaj, da su svi oblici samo obmana a sve suprotnosti samo
kratkotrajna ljudska uobrazilja, jer razdvajaju svet koji ih okružuje. Kad su to
učinili, sa zadovoljstvom, jedan od njih će, posle nekolilko osmeha i kraćeg
ćutanja, reći: »Livada je zelena, ruža je crvena, gavran govori kra, kra.«
Ova jednostavna rečenica, obojici dobro razumljiva, nije ništa drugo do
izjava koja se može ovako prevesti: »Pa da, sigurno je da je pojavni svet samo
obmana, sigurno je da u stvarnosti nema nikakve livade, nikakve ruže i gavrana,
već samo božanskog Jednog koje je večno - ali, sem toga, za nas koji smo
prolazni i koji živimo u prolaznosti, i jeste prolazna stvarnost, pa je ruža doista
crvena a gavran govori kra, kra.«
To stanovište za koje je ruža ruža, čovek čovek a gavran gavran, za koje su
granice i forme stvarnosti svete datosti, jeste klasično. Ono priznaje forme i
svojstva stvari, prepoznaje isskustvo, traži i stvara red, formu, zakon.
Drugo stanovište, pak, naspram ovoga, stanovište koje u stvarnosti vidi
samo izgled i promenljivost za koje je krajnje sumnjiva razlika izmeñu biljaka i
životinja, izmeñu muškarca i žene, u stanju je da svakog trenutka dopusti raspad
svih formi i prelazak iz jedne u drugu te stoga odgovara romantičnom stanovištu
Kao posmatranje sveta, kao filozofija, kao osnova za situiranje duše, svaki
od ovih načina posmatranja jednako je dobar i ne dopušta prigovor. Klasično
stanovište će naglašavati granice i zakon, prepoznati tradiciju i pomoći da se
stvara, potrudiće se da se raña i ovekovečuje. Romantično stanovište briše forme
i granice, umesto kritike poštuje praizvor života i pobožnost, potpuno
predavanje stavlja iznad razumevanja, cilja na bezvremenost i čezne za
povratkom u božansko Jedno, isto onako kako je klasičan vek valjan da prolazno
uzdigne u trajno
Ova dva stanovišta potpuno su jednako vredna u meñusobnom odnosu.
Klasičar će težiti ka krajnjem savršenstvu dela i rada a božansko će kao
neistraživo ostaviti da počiva na sebi, odricaće se nemogućeg i svom snagom
stremiti ka mogućem. Nasuprot njemu, romantičar će stvarati san i
kontemplaciju, nimalo se ne boreći za svakodnevno jer umesto njega traži
beskonačnost i blaženstvo
Svetu su potrebna oba stanovišta jer se meñusobno konguju i dopunjuju,
hiljadustrukim vezama. Klasika se priklanja mumificiranju i pedanteriji, što joj
je slaba tačka oslonca, dok romantika, tamo gde napušta sveti entuzijazam, vodi
ka zanemarivanju i mlitavosti životnih uvida.
Čim se klasika i romantika ne suprotstavljaju više jedna drugoj drugačije
nego kao zajednički načini posmatranja, pokazuje se, ako se, na primer, radi o
oblasti umetnosti i poezije, da je romantičar u gubitku. Da bi se slikalo
umetničko delo potrebno je prepoznavanje granica i formi, volje da se trenutno
trajanje ovekoveči te odricanje od ove volje, poricanje granica i formi. Srni
romantičara u osnovi potpuno nemogućim da bude umetrnk-stvaralac On može
da sa gerujalnošću uživa u umetnosti, može umetnički da shvata život i svoj san
da hrani umetnošću - ah, da na račun beskonačnog veruje u konačno, da pod
pritiskom snova stvara delo, to protivureči njegovoj sopstvenoj ispovesti.
Nije slučajno što su mnoga dela naših romantičnih pesnika ostala nesavršena
ili su, veličanstveno započeta, otekla u prazno. Romantično pesništvo ne može i
ne želi da teži večnosti, neće da se ograniči i da u ograničenosti bude savršeno:
ono želi suprotno: da bude samo put ka beskonačnom, samo igra i san a ne delo
postupak. Time bi romantična umetnost od početka izricala za sebe zahtev za
smrtnu presudu.
Sada je trenutak da se mi, čitaoci i ocenjivači romantičarskog dela,
prisetimo onog istočnjačkog mudraca. Naravno da moramo odmah reći da su
romantika i klasika suprotni polovi ali da mi u stvarnosti nikada ne dolazimo u
dodir sa čistim otelotvorenjem jednog ili drugog principa već da se oba
programa i shvatamja svetahiljadustruko prožimaju, presecaju i mešaju. Klasiku
se dogaña da biva zaveden od romantičarske čežnje za beskrajem i time,
istovremeno, neveran svom idealu savršenstva; ortodoksnom romantičaru se
dogaña da stvara pesničko delo sa onom ljubavlju i voljom koju doista ne bi
smeo da poseduje. Otuda nam i vodi poreklo romantična poezija sa visokim
formalnim vrednostima. Ponekad se romantika i klasika ukrštaju u jednoj istoj
pesničkoj ličnosti, najsnažnije u Helderlmu, a ponekad se i klasični pesnik, kao
što je Gete, izražava na tipičan romantičarski način.
Nemci su, uopšte uzev, po svojoj prirodi romantično obdareni. To znači
takoñe da nemačka romantika čini povratak ka prirodi, ka zavičaju, ka vlastitom
biću. Ali, naši klasici široko razmišljaju o negovanju umetničke kulture,
ponešto gube od prirode a dobijaju u formi i disciplini i žrtvom u krvi moraju da
plaćaju gubitak prirodnosti te se, da bi se osnažili, moraju igrati Grka, što
svakako nisu. U najuzvišenijoj i najradosnijoj nemačkoj klasici često se
odjednom oseti ova totalna granica, ponekad samo kao tiha senka prinude i
neprirodnosti, ponekad direktno komična i groteskna, kao što ni u zadivljujućem
Vajmaru presañeni deo Grčke ne deluje uvek zdravo i prirodno.
Romantičari su počeli odjednom da u Grcima gledaju ljude a ne bogove,
počinjali su da posmatraju njihovu umetnost, religiju i mitologiju romantičnim
očima i da kod njih otkrivaju stvari koje se tamo nikada ranije nisu videle.
Meñutim romantičari su, pre svega, otkrivali antipode Grka, Indijce.
Nakostrešenost Getea, tog Sverazumevajućeg, protiv Indijaca veoma je
značajna. Indijac i Grk ne mogu biti jednaki. Romantičari su instinktivno voleli
Indijce te stvaranje odreñene indijske psihologije, nastalo gotovo preko noći
kroz moć poimanja indijskog duha, pripada velikim delima romantičarskog
duha. Fridrih Šlegel ih je sve opčinio a i danas još sin jednog čuvenog
romantičara, Vilhelma Vahernagelisa, pripada velikanima ove nauke.
Ali, romantičari nisu otkrili samo Indijce. Značajno je takoñe da je Fridrih
Šlegel, kao i Gete, preokret ka Indiji koristio za dublje razumevanje srednjeg
veka i katolicizma. Do danas je istorijska nauka veoma malo zapažala činjenicu
da se u nemačkoj romantici Nemačka još jednom obavezuje katolicizmu, da
umire za Rim i da je Rim, sa svoje strane, zapravo ostao u pozadini u poreñenju
sa moćnim podstrekom i zahtevim romantičarskog katolicizma. Moglo bi se reći
da meñu najveće grehe i slabosti Rima spada to što je u osnovi bio nesposoban
da prihvati snažne duhovne talase nemačke romantike i usvoji ih. Izdanci
romantike, pre svih Niče, ponovo su izgubili svaku vezu sa Rimom te hode
protestantskim, tvrdoglavo usamljenim putevima.
Veliki romantičarski talas u Nemačkoj počinje kratko pre kraja osamnaestog
veka i još ni danas nije potpuno iscrpljen. Nije Niče jedini izdanak romantike.
Ali, romantičarska epoha je okončana krajem četrdesetih godina, kada je
nemačka romantika, stojeći na strani reakcije, izgubila svaki kontakt sa
vremenom. Meñutim, dugo se nije rodila tako snažna struja kakva je sa
romantičarskim pokretom prešla preko Nemačke; može se stoga reći da sa
političkim i materijalnim procvetavanjem mladog nemačkog kraljevstva
započinje duhovna propast, udaljavanje od duha predaka te da mi, ljudi od
danas, imamo razloga da ponovo tražimo izgubljene niti koje tada behu
pokidane. Jer, romantika za nas Nemce ne predstavlja samo prolazno vreme
genija u našoj istoriji koja je vrvela značajnim pesnicima već je ona naš put ka
vlastitoj prošlosti. Nemački duh se mogao učiti kod Grka i u vajmarskom
obrazovanju, mogla se tamo izučiti i plemenita težnja ka savršenstvu, ali,
pronalaženje samoga sebe moguće je sauno u vlastitom narodu i vlastitoj istoriji.
Osećaj za ovu važnu ulogu romantike nije izumro. Romantika koja je,
zahvaljujući Hajneu, zbačena s prestola i ismejana a u narednim decenijama
varvarski pogrešno shvaćena od strane zvaničnog duha tadašnje Nemačke,
narastala je, počev od kraja 19. veka, kao oblik i ponovni problem i od pre
trideset godina igra u književnoj istoriji i celokupnom našem duhovnom životu
sasvim drugačiju ulogu nego trideset godina ranije. Postoji osećaj da bi nemački
put ka samonalaženju još jednom morao voditi preko čarobnog brega romantike.
(1926)
ROMANTIKA I NEOROMANTIKA
Nik ne zna šta doista znači reč »romantično«. Naš je govorni jezik
upotrebljava za bezbroj stvari, za knjige, muziku, slike, odeću, predele,
prijateljske i ljubavne veze, shvata je bezmalo osuñujuće, gotovo priznavajuće,
ironično. Romantični predeo - to je predeo sa klisurama, urvinama i ruševinama,
predeo čiji izgled izaziva dopadanje i čežnju. Romantična muzika - to je delo u
kojem ima više raspoloženja nego jasnoće, više mekoće nego čvrste tektonike;
delo sa nečim uzdržavajućim, sa razdvojenim disonancama i divljim, razvejanim
taktovima koji sviraju rubato. Najzad, čovek pomišlja na nešto slično kada
govori o romantičnoj ljubavi i romantičnomživotnom putu - pritom se
podrazuimeva nešto nerazumno i obmanjujuće, nešto bizarno avanturistički, sa
tendencijom ispraznosti, nešto što oduševljava šipairice a pametne ljude
primorava da se hvataju za glavu; ali, u svakom slučaju, to je nešto naročito i
interesantno. Romantičnim se u životu naziva sve što se javlja bez forme i
zakona, što ne počiva ni na jednom prepoznatljivom temelju i ima prolazne
konture, kao oblak.
Reč je počela tek odnedavno da nas zanima jer je predstavljala naziv one
nemačke pesničke škole čije brzo cvetanje i lagano uvenuće ispunjava više od
jedne trećine devetnaestog veka i čija se istorija značajno ponavljala u svim
evropskim književnostima. Pošto ovu školu nisu krstili ni savremenici ni
književni istoričari, već je ona na svojoj zastavi sama ponosno ispisala svoje
ime, korisno je upitati se: šta predstavlja izraz »romantično« za same prve
romantičare?
Odgovor glasi: jedno za Avgusta Vilhelma, drugo za Fridriha Šlegela,
jedno za Novalisa a nešto sasvim drugačije za Tika. I dok je Siler označavanjem
svoje Device Orleanske kao »romantične tragedije« želeo da uračuna samo
mistične elemente koji se u njoj sadrže, ova reč u naslovima knjiga Šlegela i
Tika predstavlja tačno ono što za današnje delo predstavlja pridev »moderno«.
Novalis je retko kad namerno koristio ovu reč a nikada kao čistu formulu;
njome je, kao magičnim plastom, obavijao najdublje lične misli. Tik, veselo
dete, rado se njome igra i dopušta da se primeti kako mu ova tamna, zvučna reč
pričinjava zadovoljstvo. Počev od dana kada je »Ateneum« zasnovao
romantičarsku doktrinu, gotovo svi njegovi noviteti behu oblepljeni novom
etiketom. Braća Šlegel su bili svesniji i saglasniji u shvatanju ove reci. Doduše,
stariji je više naglašavao formalnu a Fnidrih filozofsku vrednost. Pritom je
njima, kao i Novalisu, pred očima lebdeo uglavnom pojam romana, sa dalekim
sećanjem na »romantično«.
Ali, »roman« je bio Geteov »Vilhelm Majster« čiji se prvi i najvažniji deo
upravo bio pojavio. Bio je to prvi nemački roman u modernom smislu, veliki
dogañaj toga doba. Nijedna nemačka knjiga nije toliko uticala na savremenu
literaturu kao »Vilhelm Majster« s kojim se pojavljuje roman kao izraz za čitav
niz ranije neiskazivih stvari. Ono što je kod njega bilo novo i čudesno, duboko i
odvažno, to je za Šlegela, Fridriha, u osnovi bilo »romantično«. On i Tik su sada
upravljali ovu reč na svoje sopstvene knjige, kao oznaku naslova. Umesto
»romantično« oni su mogli reći i »vilhelmmajstarovski«, pošto su doista sve
važnije proze toga doba, »Titan«, kao i »Sternlbild« i »Lusinda«, neposredna i
svesna podražavanja velikih olbrazaca.
Time se ne podrazumeva da je »romantično« već tada imalo neklasično
odnosno antiklasično značenje, pošto Gete tada još nij bio okružen hladnom
svetiošću posvećenosti klasika. Ono što je u istoriji slikarstva predstavljalo
usmeravanje na jedini interes, interes za svetlost i vazduh, to je u istoriji poezije
bilo svesno usmeravanje od stilizovanog ka religioznom, od stiha ka ritmičkoj
prozi, od zaokruženih celina ka »fragmentima«. Nisu se više tražile forma i
konture, već miris i raspoloženje, nije se stremilo od opšteg ka umetnički
pojedinačnom već se, obrnuto, navaljivalo natrag, ka izvoru, ka prajedinstvu
stvari i umetnosti. Preživeli su oni koji su pri posmatranju univerzuma navlačili
koprenu.
Posmatrajmo umesto reči samu stvar. Odmah pada u oči da postoje dve
vrste romantike - dublja i površna, istinska i maskirana. Svojevremeno je u
ukusu publike pobedila druga, lažna. Novalis je naglo zaboravljen dok je
škrabao bezbroj romana, Fuke, postizao uspeh za uspehom. U početku su se
pisci laćali prve romantike, prave, ona koja je vidno propadala napokon
nestala u negodovanju i zvižducima publilke iz gledališta. Kada je Fuke napisao
svoju prvu stvar, ta je romantika već bila mrtva. Procvetala je sa Novalisom i sa
njim i umrla. Mada je kasna romantika još kod Ajhendorfa pokazala ljupki
lirski a kod Hofmana dubok demonski talenat, ipak su to izdanci koji se labavo
drže za stare romantičarske principe. Pravu romantiku smemo da tražimo samo
kod Novalisa pošto su oba Šlegela, uprkos dubokim uvodima i sublimiranom
razumevanju, bila pesnički impotentna. Novalis je umro kao dvadesetosmogoddanjak.
U uspomenama njegovih prijatelja on živi i dalje poštovan u
neodoljivoj lepoti mladosti, mnogo hvaljen, nenadoknadiv, sa jedinstvenim
mirisom tajne ljupkosti koja prebiva u njegovom nedovršenom pesništvu. Od
sveg spoljašnjeg sjaja i kostim koji behu potrebni njegovim sledlbenicima, kod
Novalisa ne nalazimo ništa. U jednom čudnovatom eseju nalazimo mladićsku
apologiju katolicizma koja u ustima potpuno zatucanih protestantskih mislilaca
zvuči kao nesrećni paradoks. Prigovara mu se da se njegovo delo ipak odigrava
u srednjem veku, u onom ozloglašenom srednjem veku romantike! Ovome
nemam šta da dodam. »Ofterdingen« je bezvremen, odigrava se danas, nikad i
uvek, on je istorija ne jedne duše već duša uopšte. Kao pesničko delo, on je
višestruko sporan; sa izuzetkom čudesnog prvog dela nedovršen je a skici-rani
nastavak se odvija u nemogućim perspektivama. Ali, kao ideja, kao plan i
stvaralački hitac, »Ofterdingen« je neprooenjiv - on nije delo jednog mladića
već jedn sanjalačko samopromišljanje ljudske duše, jedan lapet krilom iz nesreće
i tmine ka uzvišenosti ideje, večnosti, izbavljenja.
Opipljivije od ideja dubokog pesničkog ega nastupile su osnovne
romantične ideje iz Novalisovih tekstova i aforizama; one predstavljaju više
nego što to čine parafraze Fihteove filozofije, s obzirom da su njihova
znakovnost i rezultati produbljena putem pounutarnjenja. To da za krug
prokletstva vremena i prostora važe večni zakoni, da duh svih večnih zakona
prebiva uspavan u svakoj duši, kao i da celokupno izgrañivanje i produbljivanje
čoveka počiva na tome da se taj duh spozna u vlastitom mikrokosmosu, da
postane svestan sebe i od njega sačini merilo za svaku novu spoznaju, to je,
ukratko, Novalisovo učenje. Nije stoga nikakvo čudo što je ova temeljna ideja
sve više iščezavala i iscrpljivala se u kasnijoj romantici. Nije odgovarala ni
pomodnim piscima ni likovnim umetnicima već je, pre svega, bila jedno
uopšteno učenje bez literarnih ideja. Nije romantika kriva što je pesništvo te
decenije sadržavalo jednu otuñujuću, jednu izuzetno nesrećnu egzistencijalnost.
Kad se pojavilo stvaralaštvo velikog Vajmarca (Getea, prim. Prev), to je već bilo
sadržano u biti vremena. Razumljivo je što je Novalis ostao izuzetna pojava, no,
meñutim, postavilo se pitanje: kako će se literatura druge, nove epohe odnositi
prema svojoj nauci?
Time počinje istorija »neoromantike«. Ta druga, nova epoha je stigla:
literatura je zbačena sa trona kojega nikada nije ni bila dostojna - istovremeno sa
filozofijom čiju je sudbinu verno delila čitavih pola veka. Obe su bile
podjednako revolucionarne, demokratske i ljutite. »Mlada Nemačka«, čiji je
jedini veliki talenat bio Hajne, sahranjivala je staru generaciju i njenu poeziju uz
bučnu pogrebnu muziku. Sa izuzetkom nekoliko lepih stihova i dobrih viceva,
Hajneovih, ta »mlada Nemačka« nas je malo obradovala. Stoga i nije bilo čudo
što se romantika tek proglašena za mrtvu, ponovo uzdigla - ali, ne prava
romantika, već ona nesrećna maska ala Fuke! U vreme kad je u Nemačkoj sve
romantično bilo zabranjeno, neprestano se proizvodila, pod raznim etiketama,
najjeftinija romantika. Starom kaputu koji nije skidao sa sebe, Hajne ima da
zahvali za mnoštvo obožavalaca. Ali, to nije uvek bio samo kaput. Upravo je on,
oskrnavitelj hrama, genijalni ironičar, potajno žudio za plavim cvetom a najbolje
što je stvori beše odjek tonova Ofterdingena.
No, naposletku je morala da propadne i Hajneova romantika. Nije našao ni
jednog vrednog naslednika. Sledeći veliki literarni pokret izbrisao je sve tragove
prošlosti. Naturalizam je vežbao silovitu regimentu i u istrošenu literaturu
iznenada uneo školu i disciplinu. Kod njega nije bilo sumnje - svi znaju kako je
sveobuhvatno i vaspitmo delovao na jezik i poetiku. Sada, kada je obavio posao,
ne treba ni ubijati ni ometati mlade. Kao ostarelog, strogog učitelja vidimo ga na
samom kraju, doduše bez suza, ali ipak punog zahvalnositi i spremnog da primi
zahvalnost. On nam kao nasleñe zaveštava jedan profinjen, dobro izgrañen način
posmatranja, psihologiju i jezik. Zaveštava nam pomalo prevaziñenu ali vrednu
masu studija, istraživanja i priprema. Kako se prema njemu odnosio romantični
elemenat mlañe generacije, stasale u njegovoj školi?
Ne da mi se da danas izabiram primere iz nemačke poezije. To i niije
neophodno jer kao tipične primere za stupnjeve razvoja neoromantične poezije
imamo dva velika inostrana pesnika, pesnika o kojima se doista da govoriti kao
o istomišljenicima. Jedan je mrtav - umro je pre izvesnog vremena a izaziva nam
saučešće već kroz samu tragitku svoje sudbine. To je Dene Jakobsen. U njemu
vidimo najraniji i najplemenitiji primer pesnika koji je sa snažnom fantazijom i
sanjalačkom ćudi iskazao svu rafiniranost najrazvijenijeg realističara. On
izražava izuzetnu plastičnost za svaku prirodnu pojavu, za svaku slamku na
putu, za svaku vidljivu lepotu, pokušavajući da svoj siloviti dar predstavljanja i
prefinjenu tehniku izražavanja prenese na duševni život, ne kao psihologrealisita
već kao sanjar i otkrivalac u besputnom moru nesvesnog. Tako, na
primer, uranja u najdublje pore jedne ženske duše (Marije Grube), dok u Nils
Linu preduzima osećajno razotkrivanje detinje duše. Ovo je upravo činio i Keler,
u svom besmrtnom »Zelenom Hajnrihu«. Ali, Jakobsen ima jednu novu tehniku:
svesno ili nesvesno odriče se svih sažimanja i stilizovanja, gradeći predstavu na
sitnim pojedinostima, lagano i marljivo. Pritom mu, što je primarno, uspeva da
ostane pesnik, čak i u prividnim detaljima, da bira značajno i pruža celokupnu
energiju svog filigranskog rada te stil jednog jedinstveno zasnovanog dela. Oba
njegova velika dela predstavljaju istinsko romantično pesništvo. I u jednom i u
drugom je pojedinačna, meka duša središte sveg dogañanja i nosilac svih rešenja
Individualni život nije ni u jednom ni u drugom slučaju odslikan sa strogom
analizom niti je osvojeno neistraženo tle na kojem sve što je ljudsko odzvanja
snažnom, dubokom rezonacijom. Ubrzo se primećuje da to više nisu studije
jednog istraživača: tajanstveni veo istinske poezije prekriva ih kao moćni ali
neshvatljivi duh. U Jakobsenu živi realist koji ne odriče nasleñe svoje škole i
koji je postao pesnik. Ne može se reći u kolikoj je meri njegov primer uticao na
nastanak nemačke neoromantike.
Posmatrajmo naposletku još jednog današnjeg romantičara, živog, još uvek
mladog, romantičara koji je rastao nezavisno od naturalističkog ispovedanja i
trenutno važi kao tip neoromantičara. Govorim o M. Meterlinku. Kod njega
prividno ne nalazimo tragove naituralizma: on stilizuje, komponuje, svoju
poeziju samo naizgled ukrašava slobodnom voljom jednog Brentana ili
Hofmana. Pa ipak, to je prividno. I on je naučio da posmatra i predstavlja svet
romantično, mada se to ne primećuje odmah pošto govori samo o nevidljivim
stvarima. U žaru jednog radoznalca, započeo je put kao sanjar i usamljenik,
odbačen od sveta. Vešto se držeći učenja Novalisa, njemu se odigravaju svi
važni dogañaji u samoj srži, on otkriva »tragiku svakodnevnice«. U svakom
čoveku vidi skrivenu i preplašenu dušu, izmamljuje je nežnim, ulepšanim
rečima, podstiče joj hrabrost i pokušava da joj povrati izgubljenu vlast. Suvišno
je upuštati se na ovom mestu u detalje njegovog dela. Od pre nekoliko godina
Nemačka ga poznaje jednako dobro kao i njegova domovina. Ovde pominjem
samo jednu od njegovih knjiga, najznačajnijih. Ona pokazuje da je Meterlink,
kao i Jakobsen, odan kultu proste prirode i stvarnosti. To je »Život pčela«.
Kakvo je to brižljivo, s naučne strane besprigovorno predstavljanje života pčela,
doista jednostavno i pouzdano, kao udžbenik a ipak u svakoj rečenici delo
pesnika! Eto, istinska neoromantika se ne traži u kostimiranosti bajke. Ne znam
da li bi Novalis istrpeo »princezu Malen« ali sam siguran da bi se radovao
»Životu pčela«. Obraditi ograničeni deli prirode sa istraživačkom
zaljuibljenošću i u svom krugu ponovo pronaći univerzum sa radosnom
začuñenošću, to je romantična pobožnost. Prepoznati u jednom pčelinjem
društvu duboke zakone celokupnog života i ogledala večnog, to je novalisovski
duh.
U ovome počivaju tajna i dublji zadatak novog romantičnog duha. Ne radi
se o stvaranju nekoliko zgodnih, novih pesama, već o produbljenju života i
spoznaji delovanja na svim područjima. To što je jedna knjiga, kakva je »Život
pčela«, bila uopšte moguća, predstavlja napredak, ne samo u Meterlinkovom
stvaralaštvu. Postepeno je bilo omogućeno i većoj grupi čitalaca da uvidi da
jedna knjiga nikada ne može biti »romantična« kroz materijal i jezik već kroz
slobodni duh.
Pisci romana iz srednjeg veka, od bajki-drama i prazne lirike, nisu se, od
vremena Zole i Dostojevskog, ni za korak približili duhu romantike. Ali svaki
pesnik koji u sebi nosi nešto od duha Ofterdingena srdačno nam je dobrodošao.
(1900)
7 Re: Herman Hese - Magija knjige Uto Jan 03, 2012 6:29 pm
Margita
Administrator
PSIHOLOGIJA POLUOBRAZOV
Kao što je poznato, mnogi atavizmi imaju snažnu potrebu da se preruše u
moderno ili napredno. Tako se u literarnoj kritici s vremena na vreme
neprijateljski duh i varvarstvo prerušavaju u elemente psihoanalize.
Da li je neophodno da se klanjam Frojdu i njegovim rezultatima? Da li je
neophodno da ja uskraćujem pravo geniju Frojdu da uz pomoćsredstava svoje
metode posmatra svakog drugog genija sveta? Treba li da podsetim da sam
pomagao odbrani Frojdovog učenja u vreme dok je još bilo osporavano? Moram
li ja lično moliti čitaoce da u zloupotrebi osnovnih Frojdovih pojmova od strane
bezdušnih kritičara i dezerterskih filologa, meni smešnih, ne vide napad na
genijalnog Frojda i njegove psihološke i psiho terapeutske rezultate?
Sa propagandom i izgradnjom frojdovske škole koja se bavi istraživanjem i
lečenjem neuroza znamenitih ljudi i koja je odavno dobila zasluženo priznanje -
sa propagiranjem ovog učenja u masama i naprednim prodiranjem njihove
metode i terminologije u duhovnu oblast, nastao je jedan užasni sporedni
proizvod: pseudofrojdovska psihologija poluobrazovanih i diletantska književna
kritika koja književna dela istražuje metodama koje Frojd koristi za istraživanje
snova i drugih nesvesnih duševnih sadržaja.
Rezultati ovakvih »istraživanja«, koja ne zahtevaju ni medicinski ni naučno
školovane literate, nikad nisu predstavljali neko otkriće, na primer otkriće
duševne bolesti pesnika Lenaua, već samo elemente sa zajedničkim imeniteljem,
Lenaua i drugih pesnika, iskazane kroz snove i fantazije omiljenih duševnih
bolesnika. Pomoću pesništva se istražuju kompleksi i omiljene predstave jednog
pesnika te se utvrñuje da on pripada ovoj ili onoj klasi nieurotičara, ispostavlja
se jedno majstorsko delo u kojem se neuroza iz istih uzroka izvodi kao prostorni
strah gospodina Milera i nervoza želuca gospoñe Majer. Sistematski se otklanja,
sa odreñeno požudom (požuda je protivna duhu), pažnja od pesničkog dela,
nono se degradira u simptome duševnih stanja; kod tumačenja dela čini se
najgrublja greška racionalizovanja i moralisanja biografije te se ostavlja gomila
ruševina na kojoj razbacani leže rastrgani sadržaji velikog pesničkog dela,
krvavi i prljavi - tada se čini da celina nije bila smišljana ni iz jedne druge
namere do iz obične težnje da se pokaže kako su i Faust i Hajnrih od
Ofterdirigena ogoljene, ljupko stilizovane maske sasvim običnih duša i njihovih
sasvim običnih nagona.
Prećutaće se sve što je kod ovih dela rezultat, učinak, te će se tako, sve ono
što su ljudi učinili, povratno preobraziti u neoblikovanu materiju. Prećutaće se i
čudnovati fenomen da isti sadržaj, koji dovodi do stomačnih bolova neurotičara
Majera, kod drugih ljudi oblikuje visoko umetničko delo. Nigde se neće videti
fenomen, uobličeno, vredno i nepovratno, već uvek i svuda samo bezoblično,
pramaterijsko. Ali, nama nisu potrebna tako brojna marljiva istraživanja da
bismo saznali da su materijalni doživljaji pesnika otprilike isto što i doživljaji
svih drugih ljudi. Ali, o onome št bismo rado želeli da saznamo, o fascinantnom
čudu da se kod nekih stvaralaca obični doživljaji preobražavaju u svetsku dramu
- o tome se ne govori ništa. Ovo je, izmeñu osltalog, i ogrešetnje o Frojda čiji
je genije trn u oku mnogim njegovim današnjim učenicima. Pojam sublimiranja,
koji je ustanovio sam Frojd, ovi su literarmo odbegli poluñaci odavno zaboravili.
Ono što poseduje eventualnu vrednost kod tih analiza poezije za biografiju i
psihologiju, krajnje je malo i podozrivo. Ko je u svom životu doživeo
psihoanalizu na sebi, primenio je na drugome ili u takvom postupku bio
saučesnik, mora znati koliko vremena, strpljenja i truda ona zahteva i kako
podmuklo i tvrdoglavo uzroci i poreklo neuroza žele da se sakriju pred
analitičarem. On mora znati da je za prodor u uzroke potrebno strpljivo
osluškivanje različitih duševnih manifestacija, snova, pogrešnih radnji itd. Ako
bi pacijent rekao svom analitičaru: »Dragi gospodine, niti imam vremena niti
sam raspoložen za seanse, ali vam predajem paket sa mojim snovima, željama i
fantazijama! Napisao sam ga, delimično i u stihu, te ga uzmite i protumačite u
njemu sve ono što morate da znate!«, lekar bi nesumnjivo ismejao pacijenta.
Neurotičar može da slika i piše pesme - njih će analitičar takoñe posmatrati i
čitati ali, da samo iz takvih dokumenata spoznaje nesvesni duševni život i raniju
duševnu istoriju jednog čoveka, to bi za svakog analitičara predstavljao krajnje
naivan i diletantni postupak.
Poluobrazovani tumači poezije ne čine ništa drugo već obmanjuju još
neobrazovanije čitaoce da se iz takvih dokumenata može izvršiti pomenuta
analiza. Pacijent je mrtav i ne treba se bojati kontrole. Došlo bi se do sjajnih
rezultata ako bi neki vest literata sam ponovo podvrgao ova analitička tumačenja
poezije jednoj analizi i pokazao jednostavnost nagona kojima ova psihologija
ponašanja hrani svoju surevnjivost.
Ne verujem da je Frojd ikada ozbiljno uzimao ovu literaturu svojih lažnih
učenika. Ne verujem takoñe da bilo koji ozbiljni lekar ili istraživač
psihoanalitičke škole čita ove članke i brošure. Umesno je reći jedino da se radi
o vidljivoj odvojenosti voñe od ovih diletantskih snaga. Nije rñavo to što se
pojavljuju ova prividna dubokorazložna otkrivanja genija prošlosti, ova
prividna, kao nož oštra, razjašnjenja umetničkih dela u brošurama i knjigama i
što to sad predstavlja jednu novu literarnu vrstu koja je, doduše, malo čitana ali
u kojoj častoljubivi autori mogu uzbrsti poneku lovoriku.
Neprijatno je što je iz ove diletantske analize dnevna kritika naučila da
pojednostavljuje svoje zadatke i da se zavarava lakoćom odreñenog naučnog
postupka. Čim otkrijem u pesništvu jednog meni nesimpatičnog autora tragove
kompleksa i neurotičnog razvoja, namah ga denunciram pred svetom kao
psihopatu. Prirodno je da će i to jednom prestati, da će reč »patološki« izgubiti
svoje sadašnje značenje. Doći će do otkrivanja relativnosti na području bolesti i
zdravlja i do opažanja da bolesti od danas već sutra mogu biti simptomi zdravlja
te da samo zdravlje nije uvek najpouzdaniji simptom samog zdravlja. Otkriće se
takoñe da za čoveka sa uzvišenim duhom i delikatnim osećanjima može biti
užasan pritisak i takav život usred današnjih konvencija o dobru i zlu, o lepom i
ružnom. Tada će se Niče i Helderlin iz psihopata ponovo preobraziti u genije;
doći će do otkrovenja da se danas stoji na mestu gde se stajalo i pre dolaska
psihoanalize i da se mora doneti odluka da se duhovna nauka upražnjava
vlastitim sredstvima i sistemima, ukoliko takav zahtev postoji.
(1930)
UMETNIK I PSIHOANALIZA
Od Frojdove »Psihoanalize«, preko najužeg kruga lekara-neurologa, od
strane Frojdovog učenika Junga i njegove psihologije nesvesnog, od izgradnje i
delimičnog objavljivanja učenja o tipovima, dakle od potpunog okretanja
analitičke psihologije narodnim mitovima, legendama i pesništvu, formiran je
stav da izmeñu umetnosti i psihoanalize postoji blisko i plodno prožimanje. Bilo
saglasno sa Frojdovim učenjem ili ne, njeni neposredni temelji su tu i deluju.
Moglo se očekivati da bi se umetnici posebno obradovali ovom novom,
višestruko plodonosnom načinu posmatranja. Kao neurotičani, mnogi bi želeli
da se zainteresuju za psihoanalizu. Ali, kod umetnika je sklonost da se upuste u
jednu novozasnovanu psihologiju prisutnija nego kod oficijalne nauke.
Umetnika je lakše pridobiti genijalnom radikalnošću nego profesore. Više se
danas diskutuje i šire prihvata frojdovski svet ideja meñu mladim umetnicima
nego meñu medicinarima i psiholozima od struke.
Za pojedine umetnike koji se nisu zadovoljili time da prihvate stvar samo
kao novu temu za rasprave u kafeu, rodilo se novo nastojanje - da uče iz nove
psihologije - nastalo je, štaviše, i pitanje: da li i koliko novi psihološki uvidi
mogu samom stvaralaštvu doneti dobro.
Sećam se da mi je otprilike pre dve godine jedan moj poznanik poslao Oba
romana Leonarda Franka u kojima nisam našao samo vredno poetsko delo već
istovremeno i »način uvoñenja u psihoanalizu«. Od tada sam počeo da čitam
poezije u kojima su bili jasno vidljivi tragovi bavljenja Frojdovim učenjem.
Meni samom, koji nisam imao ni najmanjeg interesa za noviju naučnu
psihologiju, učinilo se da je u nekoliko tekstova Frojda, Junga, Štekela i drugih
rečeno nešto novo i važno, te sam ih sa zanimanjem čitao; ustanovio sam da sam
u njihovom shvatanju duševnih zbivanja samo potvrdio gotovo sve pojmove
koje sam stekao od pesnika ali i vlastitim posmatranjem. Video sam iskazano i
formulisano ono što mi je kao pojam i površna dosetka, kao nesvesno znanje,
delimično već pripadalo.
Pojavio se jedan ključ više - ne apsolutni čarobni ključ ali ipak jedno novo i
vredno nastojanje, nova, odlična alatka čija se upotrebljivost i pouzdanost naglo
obistinila. Pritom ne mislim na pojedinačna literarno-istorijska nastojanja koja
su od pesnikovog života činila detaljnu istoriju bolesti. Već i sama potvrñivanja
Ničeovih psiholoških saznanja i prefinjenih pojmova bila su nam dovoljno
vredna. Novo posmatranje i poznavanje nesvesnog, predstavljanje psihičkih
mehanizama kao procesa istiskivanja, sublimiranja, regresije i tako dalje,
pokazuju čistotu šeme, očevidnu i neopozivu.
Iako se većini čini da mogu lako upražnjavati psihologiju, njena je
primenljivost ostala sumnjiva za umetnike. I kao što je malo istorijskog znanja
potrebno za istorijsku poeziju, ili botanike i geologije za poljoprivredu, tako je
malo naučne psihologije potrebno za predstavljanje čoveka. Videlo se kako su
sami psihoanalitičari posvuda koristili poeziju ranijeg, preanalitičkog perioda
kao potvrdu, izvor i dokaz. Ono što je analiza saznala i naučno formulisala,
postojalo je kod pesnika u svesti; pesnik se dokazao kao predstavnik jednog
naročitog načina razmišljanja koje je u analitičko-psihološkom pogledu bilo
potpuno protivrečno. On je bio sanjar a analitičar tumač njegovih snova.
Da li pesniku, prilikom njegovog punog učešća u novoj nauci o duši, može
preostati i nešto drugo, kao što je, na primer, nastavak sanjanja i sleñenje zova
svog nesvesnog?
Ne, ne može mu ništa preostati. Ko ranije nije bio pesnik, ko prethodno nije
osetio unutraš ove analize nisu učinlile tumačem duše. On je mogao da koristi
samo jednu novu šemu koja bi ga za trenutak zapanjila ali njegove suštinske
moći nisu narastale. Pesničko shvatanje duševnih zbivanja zaostajalo je pred
stvarima intuitivnog, ne analitičkog talenta. Meñultim, time pitanje nije rešeno.
Zaista. Koliko god on pogrešno postupao da bi preneo tehniku u umetničko delo,
toliko je i ispravno kad psihoanalizu ozbiljno shvata i sledi je. U stanju sam da
sagledam tri potvrde. Najpre duboka potvrda o vrednosti fantazije, fikcije.
Posmaltira li samog sebe analitički, umetniku ne ostaje skriveno da slabostima,
na koje se on žali, pripada i nepoverenje prema sopstvenom poslu, sumnja u
fantaziju, u jedan tuñi glas u njemu, nepoverenje, dakle, koje grañanskom
shvatanju i vaspitanju daje za pravo datog umetnika da ono što on želi da
vrednuje samo kao fikciju, predstavlja visoko vredno delo i podseća ga na
suštinu osnovnih duševnih zahteva, kao i na relativnost svih autoritativnih merila
i vrednovanja. Analiza potvrñuje umetnika pred samim sobom. Pritom mu pruža
slobodu u oblasti čistog intelektualnog delanja u analitičkoj psihologiji.
Korišćenje ove metode mogao bi da iskusi i onaj koji je upoznaje od spolja.
Ali, ove druge vrednosti omogućuju se samo onome koji je duševnu analizu
iskusio temeljno i na svojoj koži, kome analiza neće predstavljati jednu
intelektualnu stvar već doživljaj. Ko se zadovoljava time da dobije izvesna
razjašnjenja o svom kompleksnijem životu, izgubiće najbitnije vrednosti.
Ko je putem analize, traganja za duševnim prauzrocima u sećanju, snovima i
asocijacijama ozbiljno odmakao, postade dobitnik onoga što se otprilike može
nazvati »unutrašnjim odnosom prema vlastitom nesvesnom.-« On će prisnije,
plodnije i strasnije doživeti Ono izmeñu svesnog i nesvesnog; počeće da
osvetljava ono što inače ostaje »pod pragom« i što se odigrava u neposmatranim
snovima.
A to je opet kroz rezultate psihoanalize u tesnoj vezi sa etičkim, sa ličnom
savešću. Analiza, pre svega drugima, postavlja jedan veliki osnovni zahtev čije
se zanemarivanje i izbegavanje odmah sveti, čija žaoka prodire duboko i ostavlja
trajne tragove. Ona zahteva istinoljubivost prema samom sebi, istinoljubivost na
koju nismo navikli - uči nas da sagledavamo, istražujemo, prepoznajemo i
ozbiljno prihvatamo ono što smo u nama smatrali najuspešnijim. Već kod prvih
koraka koji se čine u analizi, ovo je jedan snažni, užasni doživljaj, jedno
potresanje u korenu. Ko odoli i nastavi dalje, uvideće da je sve usamljeniji,
odvojeniji od konvencija i naviknutih shvatanja, obasut različitim pitanjima i
sumnjama koje ne može ništa zaustaviti. Stoga on, iza stručnih kulisa, uviña
neumoljive slike stvarnosti i prirode. Jer, samo će se u intenzivnom samoispiti
vanju delić istorije razvija doista preživeti i biti prožet strahotmm osećajima.
Otac, majka, seljak, nomad, majmun i riba nikada se ne mogu tako ozbiljno
i potresno pojmiti kao u psihoanalizi. Sa rasvetljavanjem strahova, zabuna i
istiskivanja narastaće i smisao života i ličnosti, čistije i izazovni je.
Ovu vaspitnu i podsticajnu snagu analize niko ne može izazovnije da oseća
od umetnika. Njegov zadatak, naime, nije da se pogodno prilagoñava svetu i
njegovim običajima već da sačinjava ono Jedinstveno, ono što predstavlja on
sam.
Meñu pesnicima iz prošlosti, neki su se nalazili veoma blizu znanju naučnih
postavki analize kao duševne nauke, pre svih Dostojevski koji nije samo išao
ovim putem, instinktivno, pre Frojda i njegovih učenika, već koji je posedovao i
jednu odreñenu praksu i tehniku ove vrste psihologije. Što se tiče nemačkih
pesnika, shvatanje duševnih procesa Zan Pola najbliže je današnjem. Zan Pol je
najblistaviji primer umetnika kome je duboko životno shvatanje predstavljalo
neprestano uspostavljanje prisnog kootakta sa vlastitim nesvesnim.
Naposletku, citiram jednog pesnika koga smo, doduše, navikli da računamo
u čiste ideliste, ali ne u sanjare, zaronjene u sopstvenu prirodu, već u čiste
intelektualističke umetnike. Oto Rank je iznašao jednu začuñujuću, modernu
potvrdu za psihologiju nesvesnog: Šiler piše Kerneru koji se žali na teškoće u
književnoj produktivnosti: »Razlog tvojih žalbi leži, kako mi se čini, u prinudi
koju tvoj razum nameće tvojoj imaginaciji. Može da šteti stvaralačkoj aktivnosti
duše kad razum, već na samoj kapiji, kontroliše ideje koje pritiču. Izolovano
posmatrana, jedna ideja može biti ništavna i veoma oportunistička, ali, možda će
ona postati važna tek zahvaljujući sledećoj ideji, možda će moći da u odreñenoj
vezi sa drugom, koja takoñe izgleda naivna, pruži veoma stvrsishodnu vezu: sve
to ne sme da ocenjuje razum, da je zadržava toliko dugo dok se ne pokaže u vezi
sa drugim idejama. Kod stvaralačke glave, čini mi se, razum je povukao stražu
sa kapije - ideje samo jurišuju da bi ih razum tek kasnije pregledao i u većoj
količini odabirao.«
Ovde je klasično izražen idealni odnos intelektualne kritike nesvesnog. Ne
istiskivanje iz nesvesnog, nekontrolisanog domišljanja, sna, ne trajno napuštanje
neoblikovanog beskraja nesvesnog, već puno ljubavi, osluškivamja skrivenih
izvora i, nakon toga, kritičnost i izbor iz haosa - tako su radili svi veliki
umetnici. Ako neka tehnika i može da pomogne u ispunjenju ovog zahteva, onda
je to psihoanalistička.
(1918)
ČITANJE I POSEDOVANJE KNJIGA
Shvatanje da svako parče štampane hartije ima vrednost i da sav štampani
duhovni rad zasslužuje poštovanje, kod nas je danas zastarelo. Ima retkih
pojedinaca, na moru ili visoko u planinama, čiji životi još uvek nisu zahvaćeni
poplavom hartije i kojima su običan kalendar ili novine vredne i dostojne
posedovanja i čuvanja. Mi smo navikli da na kućnu adresu besplatno primamo
gomile štampanih stvari i smejemo se Kinezima kojima je svaki ispisan ili
odštampan list hartije svet.
Meñutim, uprkos tome, zadržalo se naročito poštovanje prema knjizi. Tek
odnedavno se knjige dele besplatno, postavši na taj način roba koja se može
dobiti budzašto. Uostalom, izgleda da se upravo u Nemačkoj ljudi sve više
raduju posedovanju knjiga.
Nedostaje još mnogo razumevanja za posedovanje knjiga u pravom smislu.
Bezbroj ljudi zazire od knjige mada je novac koji za njih preostaje tek deseti deo
onoga što daju za pivo i tingl-tangl; za druge, one staromodne, knjiga je svetinja,
izložena prašini na plišanom pokrivaču u boljoj sobi.
Svaki pravi čitalac u osnovi je i prijatelj knjige. Jer, ko sa srcem prima jednu
knjigu i ume da je voli, on će možda hteti da je ima u vlasništvu, da je poseduje,
iznova čita, znajući rimu je dostupna, uvek u blizini. Prosta je stvar pozajmiti,
pročitati i vratiti knjigu a pročitano ne može tek tako da se izgubi kad knjiga
izañe iz kuće. Ima čitalaca, pogotovo meñu nezaposlenim ženama, koji su u
stanju da dnevno gutaju po jedan tom; njima je pozajmna biblioteka glavni izvor
- oni ne žele da skupljaju dragocenosti, da stiču prijatelje i čine svoj život
bogatijim već samo da udovolje jednom prohtevu. Ova vrsta čitalaca koje je
Gotfrid Keler dobro odslikao, robuje svojim porocima.
Čitanje knjige predstavlja za dobrog čitaoca upoznavanje bića i načina
mišljenja jednog neznanca, autora, težnju za razumevanjem istog, kao i
mogućnost sticanja novog prijateljstva. Naročito prilikom čitanja poezije: ne
upoznajemo samo uski krug lica i zbivanja već, pre svega, pesnika, njegov način
života i posmatranja, temperament, unutrašnji izgled, te napokon i njegov
rukopis, njegovo umetničko sredstvo, ritam njegovih misli i jezik. Za onoga
koga je jedna knjiga na bilo koji način opsenila, ko počinje da upoznaje i shvata
autora i prema njemu formira izvestan odnos, za njega tek tada počinje pravo
dejstvo knjige. On je stoga neće vratiti i zaboraviti već zadržati, što znači da će
kupiti i, po potrebi, ponovo čitati. Ko tako postupa sa knjigama čiji su ga ton i
duša u jednom trenutku uzbudili, ubrzo neće onako neodlučno i besciljno gutati
lektiru nego će vremenom okupiti oko sebe krug njemu vrednih dela koja će mu
pružati zadovoljstvo i saznanje i u svakom slučaju biti vrednija od svega onoga
što mu, bez ičijeg saveta, radi slučajnog čitanja, doñe u šake.
Nema hiljadu »najboljih knjiga«; za svakog pojedinca postoji posebni izbor
onoga što mu je srodno i razumljivo, drago i vredno. Stoga se dobra biblioteka
ne može sačiniti porudžbinama; svako mora da sledi vlastitu potrebu i ljubav te
da postepeno stiče zbirku knjiga, tačno onako kako se stiču prijatelji. Jedna
nevelika zbirka može predstavljati čitav svet. Čitaoci čija se potreba ograničava
na mali broj knjiga, oduvek behu dobri čitaoci; seljanka koja poseduje i poznaje
samo bibliju, iščitala je iz nje više znanja, utehe i radosti nego što bilo koji
razmaženi bogataš može dobiti iz svoje skupocene biblioteke.
Tajanstvena je stvar delovanje knjige. Svaki otac ili vaspitač iskušava
sledeću stvar: dajući dečaku idi mladiću, u pravo vreme, pravu, dobru i vrednu
knjigu, uviña da ona ipak promašuje. Svako mora da pronañe sopstveni put u
svet knjige, bez obzira na starost, makar i mario za savete i prijateljsko skretanje
pažnje. Neko se pri čitanju poezije odmah oseti radosnim dok su nekima
potrebne godine i godine da bi iskusili slast i čudesnost takvog čitanja. Sa
Homerom se može početi a sa Dostojevskim prestati, ili obrnuto; uz pesnike se
može rasti a potom preći k filozofima, ili obrnuto - ima stotinu puteva. Meñutim,
samo je jedan zakon - graditi sebe i kroz knjige duhovno narastati, s pažnjom za
ono što se čita, sa strpljivošću želje sa razumevanjem i uzdržljivošću za
vrednovanjem i mišljenjem. Ko čita samo da bi mu prošlo vreme, a takvih je
mnogo, zaboraviće pročitano i ostati siromašan kao i ranije. Ali, ko čita knjige
onako kako se sluša prijatelj, njemu će se one otključati i postati vlasništvo. Ono
što čita neće se izgubiti već zadržati i pripadati mu, radovati ga i tešiti, kako
to samo prijatelji mogu.
(1908)
Kao što je poznato, mnogi atavizmi imaju snažnu potrebu da se preruše u
moderno ili napredno. Tako se u literarnoj kritici s vremena na vreme
neprijateljski duh i varvarstvo prerušavaju u elemente psihoanalize.
Da li je neophodno da se klanjam Frojdu i njegovim rezultatima? Da li je
neophodno da ja uskraćujem pravo geniju Frojdu da uz pomoćsredstava svoje
metode posmatra svakog drugog genija sveta? Treba li da podsetim da sam
pomagao odbrani Frojdovog učenja u vreme dok je još bilo osporavano? Moram
li ja lično moliti čitaoce da u zloupotrebi osnovnih Frojdovih pojmova od strane
bezdušnih kritičara i dezerterskih filologa, meni smešnih, ne vide napad na
genijalnog Frojda i njegove psihološke i psiho terapeutske rezultate?
Sa propagandom i izgradnjom frojdovske škole koja se bavi istraživanjem i
lečenjem neuroza znamenitih ljudi i koja je odavno dobila zasluženo priznanje -
sa propagiranjem ovog učenja u masama i naprednim prodiranjem njihove
metode i terminologije u duhovnu oblast, nastao je jedan užasni sporedni
proizvod: pseudofrojdovska psihologija poluobrazovanih i diletantska književna
kritika koja književna dela istražuje metodama koje Frojd koristi za istraživanje
snova i drugih nesvesnih duševnih sadržaja.
Rezultati ovakvih »istraživanja«, koja ne zahtevaju ni medicinski ni naučno
školovane literate, nikad nisu predstavljali neko otkriće, na primer otkriće
duševne bolesti pesnika Lenaua, već samo elemente sa zajedničkim imeniteljem,
Lenaua i drugih pesnika, iskazane kroz snove i fantazije omiljenih duševnih
bolesnika. Pomoću pesništva se istražuju kompleksi i omiljene predstave jednog
pesnika te se utvrñuje da on pripada ovoj ili onoj klasi nieurotičara, ispostavlja
se jedno majstorsko delo u kojem se neuroza iz istih uzroka izvodi kao prostorni
strah gospodina Milera i nervoza želuca gospoñe Majer. Sistematski se otklanja,
sa odreñeno požudom (požuda je protivna duhu), pažnja od pesničkog dela,
nono se degradira u simptome duševnih stanja; kod tumačenja dela čini se
najgrublja greška racionalizovanja i moralisanja biografije te se ostavlja gomila
ruševina na kojoj razbacani leže rastrgani sadržaji velikog pesničkog dela,
krvavi i prljavi - tada se čini da celina nije bila smišljana ni iz jedne druge
namere do iz obične težnje da se pokaže kako su i Faust i Hajnrih od
Ofterdirigena ogoljene, ljupko stilizovane maske sasvim običnih duša i njihovih
sasvim običnih nagona.
Prećutaće se sve što je kod ovih dela rezultat, učinak, te će se tako, sve ono
što su ljudi učinili, povratno preobraziti u neoblikovanu materiju. Prećutaće se i
čudnovati fenomen da isti sadržaj, koji dovodi do stomačnih bolova neurotičara
Majera, kod drugih ljudi oblikuje visoko umetničko delo. Nigde se neće videti
fenomen, uobličeno, vredno i nepovratno, već uvek i svuda samo bezoblično,
pramaterijsko. Ali, nama nisu potrebna tako brojna marljiva istraživanja da
bismo saznali da su materijalni doživljaji pesnika otprilike isto što i doživljaji
svih drugih ljudi. Ali, o onome št bismo rado želeli da saznamo, o fascinantnom
čudu da se kod nekih stvaralaca obični doživljaji preobražavaju u svetsku dramu
- o tome se ne govori ništa. Ovo je, izmeñu osltalog, i ogrešetnje o Frojda čiji
je genije trn u oku mnogim njegovim današnjim učenicima. Pojam sublimiranja,
koji je ustanovio sam Frojd, ovi su literarmo odbegli poluñaci odavno zaboravili.
Ono što poseduje eventualnu vrednost kod tih analiza poezije za biografiju i
psihologiju, krajnje je malo i podozrivo. Ko je u svom životu doživeo
psihoanalizu na sebi, primenio je na drugome ili u takvom postupku bio
saučesnik, mora znati koliko vremena, strpljenja i truda ona zahteva i kako
podmuklo i tvrdoglavo uzroci i poreklo neuroza žele da se sakriju pred
analitičarem. On mora znati da je za prodor u uzroke potrebno strpljivo
osluškivanje različitih duševnih manifestacija, snova, pogrešnih radnji itd. Ako
bi pacijent rekao svom analitičaru: »Dragi gospodine, niti imam vremena niti
sam raspoložen za seanse, ali vam predajem paket sa mojim snovima, željama i
fantazijama! Napisao sam ga, delimično i u stihu, te ga uzmite i protumačite u
njemu sve ono što morate da znate!«, lekar bi nesumnjivo ismejao pacijenta.
Neurotičar može da slika i piše pesme - njih će analitičar takoñe posmatrati i
čitati ali, da samo iz takvih dokumenata spoznaje nesvesni duševni život i raniju
duševnu istoriju jednog čoveka, to bi za svakog analitičara predstavljao krajnje
naivan i diletantni postupak.
Poluobrazovani tumači poezije ne čine ništa drugo već obmanjuju još
neobrazovanije čitaoce da se iz takvih dokumenata može izvršiti pomenuta
analiza. Pacijent je mrtav i ne treba se bojati kontrole. Došlo bi se do sjajnih
rezultata ako bi neki vest literata sam ponovo podvrgao ova analitička tumačenja
poezije jednoj analizi i pokazao jednostavnost nagona kojima ova psihologija
ponašanja hrani svoju surevnjivost.
Ne verujem da je Frojd ikada ozbiljno uzimao ovu literaturu svojih lažnih
učenika. Ne verujem takoñe da bilo koji ozbiljni lekar ili istraživač
psihoanalitičke škole čita ove članke i brošure. Umesno je reći jedino da se radi
o vidljivoj odvojenosti voñe od ovih diletantskih snaga. Nije rñavo to što se
pojavljuju ova prividna dubokorazložna otkrivanja genija prošlosti, ova
prividna, kao nož oštra, razjašnjenja umetničkih dela u brošurama i knjigama i
što to sad predstavlja jednu novu literarnu vrstu koja je, doduše, malo čitana ali
u kojoj častoljubivi autori mogu uzbrsti poneku lovoriku.
Neprijatno je što je iz ove diletantske analize dnevna kritika naučila da
pojednostavljuje svoje zadatke i da se zavarava lakoćom odreñenog naučnog
postupka. Čim otkrijem u pesništvu jednog meni nesimpatičnog autora tragove
kompleksa i neurotičnog razvoja, namah ga denunciram pred svetom kao
psihopatu. Prirodno je da će i to jednom prestati, da će reč »patološki« izgubiti
svoje sadašnje značenje. Doći će do otkrivanja relativnosti na području bolesti i
zdravlja i do opažanja da bolesti od danas već sutra mogu biti simptomi zdravlja
te da samo zdravlje nije uvek najpouzdaniji simptom samog zdravlja. Otkriće se
takoñe da za čoveka sa uzvišenim duhom i delikatnim osećanjima može biti
užasan pritisak i takav život usred današnjih konvencija o dobru i zlu, o lepom i
ružnom. Tada će se Niče i Helderlin iz psihopata ponovo preobraziti u genije;
doći će do otkrovenja da se danas stoji na mestu gde se stajalo i pre dolaska
psihoanalize i da se mora doneti odluka da se duhovna nauka upražnjava
vlastitim sredstvima i sistemima, ukoliko takav zahtev postoji.
(1930)
UMETNIK I PSIHOANALIZA
Od Frojdove »Psihoanalize«, preko najužeg kruga lekara-neurologa, od
strane Frojdovog učenika Junga i njegove psihologije nesvesnog, od izgradnje i
delimičnog objavljivanja učenja o tipovima, dakle od potpunog okretanja
analitičke psihologije narodnim mitovima, legendama i pesništvu, formiran je
stav da izmeñu umetnosti i psihoanalize postoji blisko i plodno prožimanje. Bilo
saglasno sa Frojdovim učenjem ili ne, njeni neposredni temelji su tu i deluju.
Moglo se očekivati da bi se umetnici posebno obradovali ovom novom,
višestruko plodonosnom načinu posmatranja. Kao neurotičani, mnogi bi želeli
da se zainteresuju za psihoanalizu. Ali, kod umetnika je sklonost da se upuste u
jednu novozasnovanu psihologiju prisutnija nego kod oficijalne nauke.
Umetnika je lakše pridobiti genijalnom radikalnošću nego profesore. Više se
danas diskutuje i šire prihvata frojdovski svet ideja meñu mladim umetnicima
nego meñu medicinarima i psiholozima od struke.
Za pojedine umetnike koji se nisu zadovoljili time da prihvate stvar samo
kao novu temu za rasprave u kafeu, rodilo se novo nastojanje - da uče iz nove
psihologije - nastalo je, štaviše, i pitanje: da li i koliko novi psihološki uvidi
mogu samom stvaralaštvu doneti dobro.
Sećam se da mi je otprilike pre dve godine jedan moj poznanik poslao Oba
romana Leonarda Franka u kojima nisam našao samo vredno poetsko delo već
istovremeno i »način uvoñenja u psihoanalizu«. Od tada sam počeo da čitam
poezije u kojima su bili jasno vidljivi tragovi bavljenja Frojdovim učenjem.
Meni samom, koji nisam imao ni najmanjeg interesa za noviju naučnu
psihologiju, učinilo se da je u nekoliko tekstova Frojda, Junga, Štekela i drugih
rečeno nešto novo i važno, te sam ih sa zanimanjem čitao; ustanovio sam da sam
u njihovom shvatanju duševnih zbivanja samo potvrdio gotovo sve pojmove
koje sam stekao od pesnika ali i vlastitim posmatranjem. Video sam iskazano i
formulisano ono što mi je kao pojam i površna dosetka, kao nesvesno znanje,
delimično već pripadalo.
Pojavio se jedan ključ više - ne apsolutni čarobni ključ ali ipak jedno novo i
vredno nastojanje, nova, odlična alatka čija se upotrebljivost i pouzdanost naglo
obistinila. Pritom ne mislim na pojedinačna literarno-istorijska nastojanja koja
su od pesnikovog života činila detaljnu istoriju bolesti. Već i sama potvrñivanja
Ničeovih psiholoških saznanja i prefinjenih pojmova bila su nam dovoljno
vredna. Novo posmatranje i poznavanje nesvesnog, predstavljanje psihičkih
mehanizama kao procesa istiskivanja, sublimiranja, regresije i tako dalje,
pokazuju čistotu šeme, očevidnu i neopozivu.
Iako se većini čini da mogu lako upražnjavati psihologiju, njena je
primenljivost ostala sumnjiva za umetnike. I kao što je malo istorijskog znanja
potrebno za istorijsku poeziju, ili botanike i geologije za poljoprivredu, tako je
malo naučne psihologije potrebno za predstavljanje čoveka. Videlo se kako su
sami psihoanalitičari posvuda koristili poeziju ranijeg, preanalitičkog perioda
kao potvrdu, izvor i dokaz. Ono što je analiza saznala i naučno formulisala,
postojalo je kod pesnika u svesti; pesnik se dokazao kao predstavnik jednog
naročitog načina razmišljanja koje je u analitičko-psihološkom pogledu bilo
potpuno protivrečno. On je bio sanjar a analitičar tumač njegovih snova.
Da li pesniku, prilikom njegovog punog učešća u novoj nauci o duši, može
preostati i nešto drugo, kao što je, na primer, nastavak sanjanja i sleñenje zova
svog nesvesnog?
Ne, ne može mu ništa preostati. Ko ranije nije bio pesnik, ko prethodno nije
osetio unutraš ove analize nisu učinlile tumačem duše. On je mogao da koristi
samo jednu novu šemu koja bi ga za trenutak zapanjila ali njegove suštinske
moći nisu narastale. Pesničko shvatanje duševnih zbivanja zaostajalo je pred
stvarima intuitivnog, ne analitičkog talenta. Meñultim, time pitanje nije rešeno.
Zaista. Koliko god on pogrešno postupao da bi preneo tehniku u umetničko delo,
toliko je i ispravno kad psihoanalizu ozbiljno shvata i sledi je. U stanju sam da
sagledam tri potvrde. Najpre duboka potvrda o vrednosti fantazije, fikcije.
Posmaltira li samog sebe analitički, umetniku ne ostaje skriveno da slabostima,
na koje se on žali, pripada i nepoverenje prema sopstvenom poslu, sumnja u
fantaziju, u jedan tuñi glas u njemu, nepoverenje, dakle, koje grañanskom
shvatanju i vaspitanju daje za pravo datog umetnika da ono što on želi da
vrednuje samo kao fikciju, predstavlja visoko vredno delo i podseća ga na
suštinu osnovnih duševnih zahteva, kao i na relativnost svih autoritativnih merila
i vrednovanja. Analiza potvrñuje umetnika pred samim sobom. Pritom mu pruža
slobodu u oblasti čistog intelektualnog delanja u analitičkoj psihologiji.
Korišćenje ove metode mogao bi da iskusi i onaj koji je upoznaje od spolja.
Ali, ove druge vrednosti omogućuju se samo onome koji je duševnu analizu
iskusio temeljno i na svojoj koži, kome analiza neće predstavljati jednu
intelektualnu stvar već doživljaj. Ko se zadovoljava time da dobije izvesna
razjašnjenja o svom kompleksnijem životu, izgubiće najbitnije vrednosti.
Ko je putem analize, traganja za duševnim prauzrocima u sećanju, snovima i
asocijacijama ozbiljno odmakao, postade dobitnik onoga što se otprilike može
nazvati »unutrašnjim odnosom prema vlastitom nesvesnom.-« On će prisnije,
plodnije i strasnije doživeti Ono izmeñu svesnog i nesvesnog; počeće da
osvetljava ono što inače ostaje »pod pragom« i što se odigrava u neposmatranim
snovima.
A to je opet kroz rezultate psihoanalize u tesnoj vezi sa etičkim, sa ličnom
savešću. Analiza, pre svega drugima, postavlja jedan veliki osnovni zahtev čije
se zanemarivanje i izbegavanje odmah sveti, čija žaoka prodire duboko i ostavlja
trajne tragove. Ona zahteva istinoljubivost prema samom sebi, istinoljubivost na
koju nismo navikli - uči nas da sagledavamo, istražujemo, prepoznajemo i
ozbiljno prihvatamo ono što smo u nama smatrali najuspešnijim. Već kod prvih
koraka koji se čine u analizi, ovo je jedan snažni, užasni doživljaj, jedno
potresanje u korenu. Ko odoli i nastavi dalje, uvideće da je sve usamljeniji,
odvojeniji od konvencija i naviknutih shvatanja, obasut različitim pitanjima i
sumnjama koje ne može ništa zaustaviti. Stoga on, iza stručnih kulisa, uviña
neumoljive slike stvarnosti i prirode. Jer, samo će se u intenzivnom samoispiti
vanju delić istorije razvija doista preživeti i biti prožet strahotmm osećajima.
Otac, majka, seljak, nomad, majmun i riba nikada se ne mogu tako ozbiljno
i potresno pojmiti kao u psihoanalizi. Sa rasvetljavanjem strahova, zabuna i
istiskivanja narastaće i smisao života i ličnosti, čistije i izazovni je.
Ovu vaspitnu i podsticajnu snagu analize niko ne može izazovnije da oseća
od umetnika. Njegov zadatak, naime, nije da se pogodno prilagoñava svetu i
njegovim običajima već da sačinjava ono Jedinstveno, ono što predstavlja on
sam.
Meñu pesnicima iz prošlosti, neki su se nalazili veoma blizu znanju naučnih
postavki analize kao duševne nauke, pre svih Dostojevski koji nije samo išao
ovim putem, instinktivno, pre Frojda i njegovih učenika, već koji je posedovao i
jednu odreñenu praksu i tehniku ove vrste psihologije. Što se tiče nemačkih
pesnika, shvatanje duševnih procesa Zan Pola najbliže je današnjem. Zan Pol je
najblistaviji primer umetnika kome je duboko životno shvatanje predstavljalo
neprestano uspostavljanje prisnog kootakta sa vlastitim nesvesnim.
Naposletku, citiram jednog pesnika koga smo, doduše, navikli da računamo
u čiste ideliste, ali ne u sanjare, zaronjene u sopstvenu prirodu, već u čiste
intelektualističke umetnike. Oto Rank je iznašao jednu začuñujuću, modernu
potvrdu za psihologiju nesvesnog: Šiler piše Kerneru koji se žali na teškoće u
književnoj produktivnosti: »Razlog tvojih žalbi leži, kako mi se čini, u prinudi
koju tvoj razum nameće tvojoj imaginaciji. Može da šteti stvaralačkoj aktivnosti
duše kad razum, već na samoj kapiji, kontroliše ideje koje pritiču. Izolovano
posmatrana, jedna ideja može biti ništavna i veoma oportunistička, ali, možda će
ona postati važna tek zahvaljujući sledećoj ideji, možda će moći da u odreñenoj
vezi sa drugom, koja takoñe izgleda naivna, pruži veoma stvrsishodnu vezu: sve
to ne sme da ocenjuje razum, da je zadržava toliko dugo dok se ne pokaže u vezi
sa drugim idejama. Kod stvaralačke glave, čini mi se, razum je povukao stražu
sa kapije - ideje samo jurišuju da bi ih razum tek kasnije pregledao i u većoj
količini odabirao.«
Ovde je klasično izražen idealni odnos intelektualne kritike nesvesnog. Ne
istiskivanje iz nesvesnog, nekontrolisanog domišljanja, sna, ne trajno napuštanje
neoblikovanog beskraja nesvesnog, već puno ljubavi, osluškivamja skrivenih
izvora i, nakon toga, kritičnost i izbor iz haosa - tako su radili svi veliki
umetnici. Ako neka tehnika i može da pomogne u ispunjenju ovog zahteva, onda
je to psihoanalistička.
(1918)
ČITANJE I POSEDOVANJE KNJIGA
Shvatanje da svako parče štampane hartije ima vrednost i da sav štampani
duhovni rad zasslužuje poštovanje, kod nas je danas zastarelo. Ima retkih
pojedinaca, na moru ili visoko u planinama, čiji životi još uvek nisu zahvaćeni
poplavom hartije i kojima su običan kalendar ili novine vredne i dostojne
posedovanja i čuvanja. Mi smo navikli da na kućnu adresu besplatno primamo
gomile štampanih stvari i smejemo se Kinezima kojima je svaki ispisan ili
odštampan list hartije svet.
Meñutim, uprkos tome, zadržalo se naročito poštovanje prema knjizi. Tek
odnedavno se knjige dele besplatno, postavši na taj način roba koja se može
dobiti budzašto. Uostalom, izgleda da se upravo u Nemačkoj ljudi sve više
raduju posedovanju knjiga.
Nedostaje još mnogo razumevanja za posedovanje knjiga u pravom smislu.
Bezbroj ljudi zazire od knjige mada je novac koji za njih preostaje tek deseti deo
onoga što daju za pivo i tingl-tangl; za druge, one staromodne, knjiga je svetinja,
izložena prašini na plišanom pokrivaču u boljoj sobi.
Svaki pravi čitalac u osnovi je i prijatelj knjige. Jer, ko sa srcem prima jednu
knjigu i ume da je voli, on će možda hteti da je ima u vlasništvu, da je poseduje,
iznova čita, znajući rimu je dostupna, uvek u blizini. Prosta je stvar pozajmiti,
pročitati i vratiti knjigu a pročitano ne može tek tako da se izgubi kad knjiga
izañe iz kuće. Ima čitalaca, pogotovo meñu nezaposlenim ženama, koji su u
stanju da dnevno gutaju po jedan tom; njima je pozajmna biblioteka glavni izvor
- oni ne žele da skupljaju dragocenosti, da stiču prijatelje i čine svoj život
bogatijim već samo da udovolje jednom prohtevu. Ova vrsta čitalaca koje je
Gotfrid Keler dobro odslikao, robuje svojim porocima.
Čitanje knjige predstavlja za dobrog čitaoca upoznavanje bića i načina
mišljenja jednog neznanca, autora, težnju za razumevanjem istog, kao i
mogućnost sticanja novog prijateljstva. Naročito prilikom čitanja poezije: ne
upoznajemo samo uski krug lica i zbivanja već, pre svega, pesnika, njegov način
života i posmatranja, temperament, unutrašnji izgled, te napokon i njegov
rukopis, njegovo umetničko sredstvo, ritam njegovih misli i jezik. Za onoga
koga je jedna knjiga na bilo koji način opsenila, ko počinje da upoznaje i shvata
autora i prema njemu formira izvestan odnos, za njega tek tada počinje pravo
dejstvo knjige. On je stoga neće vratiti i zaboraviti već zadržati, što znači da će
kupiti i, po potrebi, ponovo čitati. Ko tako postupa sa knjigama čiji su ga ton i
duša u jednom trenutku uzbudili, ubrzo neće onako neodlučno i besciljno gutati
lektiru nego će vremenom okupiti oko sebe krug njemu vrednih dela koja će mu
pružati zadovoljstvo i saznanje i u svakom slučaju biti vrednija od svega onoga
što mu, bez ičijeg saveta, radi slučajnog čitanja, doñe u šake.
Nema hiljadu »najboljih knjiga«; za svakog pojedinca postoji posebni izbor
onoga što mu je srodno i razumljivo, drago i vredno. Stoga se dobra biblioteka
ne može sačiniti porudžbinama; svako mora da sledi vlastitu potrebu i ljubav te
da postepeno stiče zbirku knjiga, tačno onako kako se stiču prijatelji. Jedna
nevelika zbirka može predstavljati čitav svet. Čitaoci čija se potreba ograničava
na mali broj knjiga, oduvek behu dobri čitaoci; seljanka koja poseduje i poznaje
samo bibliju, iščitala je iz nje više znanja, utehe i radosti nego što bilo koji
razmaženi bogataš može dobiti iz svoje skupocene biblioteke.
Tajanstvena je stvar delovanje knjige. Svaki otac ili vaspitač iskušava
sledeću stvar: dajući dečaku idi mladiću, u pravo vreme, pravu, dobru i vrednu
knjigu, uviña da ona ipak promašuje. Svako mora da pronañe sopstveni put u
svet knjige, bez obzira na starost, makar i mario za savete i prijateljsko skretanje
pažnje. Neko se pri čitanju poezije odmah oseti radosnim dok su nekima
potrebne godine i godine da bi iskusili slast i čudesnost takvog čitanja. Sa
Homerom se može početi a sa Dostojevskim prestati, ili obrnuto; uz pesnike se
može rasti a potom preći k filozofima, ili obrnuto - ima stotinu puteva. Meñutim,
samo je jedan zakon - graditi sebe i kroz knjige duhovno narastati, s pažnjom za
ono što se čita, sa strpljivošću želje sa razumevanjem i uzdržljivošću za
vrednovanjem i mišljenjem. Ko čita samo da bi mu prošlo vreme, a takvih je
mnogo, zaboraviće pročitano i ostati siromašan kao i ranije. Ali, ko čita knjige
onako kako se sluša prijatelj, njemu će se one otključati i postati vlasništvo. Ono
što čita neće se izgubiti već zadržati i pripadati mu, radovati ga i tešiti, kako
to samo prijatelji mogu.
(1908)
Poruka [Strana 1 od 1]
Similar topics
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
|
|
|
