First topic message reminder :

Mrak je,neka kola prolaze...

Nema vise kise, poo koji covek prodje.

Kap po kap kiše , pomešan sa pahuljama provejava kroz turobnu zimsku noć...nema prolaznika...samo moji koraci odzvanjaju osvetljenim ulicama...I pitam se...kuda je nestao žamor ljudi ? ...Da li to samo ja lutam, tražeći u prohladnoj noći izgubljene snove na kraju još jednog statičnog januarskog dana ?

Jutro...navukao se dan na mračne zastore...nestale zvezde...Ipak...Sunca nema. Oblaci danas vladaju
nebeskom pučinom...Ponovo susnežica magli vidike.
A u mom oku čudesni sjaj, probija sve magline. I vidim široko, duboko i daleko.. srce gotovo da peva...Osmeh mi se krade, iz pogleda beži u uglove usana. U duši blagost i tanani nemir...Volim...

Najda M.

Kaplju ridje suze.Sa starog, mnogim prebrojanim godinama nagriženog limenog krova, liju se poslednji minuti kućerka pod njim. Tu su! Došli su da je ubiju. Umornu, zatravljenu i zakorovljenu...uprkos svemu uspravnu. Još kratko...vrlo kratko. Krv smrdljiva, fosilna, uzavrela u mehaničkom srcu rušitelja. Sjaj novca titra u oku čovjeka. On ulazu u tešku metalnu zvijer. Ne mogu da gledam. Ne mogu. Čujem prokletnike! Čujem! Cvili limeni krov, pucaju grede, zvoni srča dva umorna oka...ona pada. Padaju radosti i tuge, rodjenja i smrti, prvi i poslednji plač. Nestaju u prašini duga sijela, pod čkiljavom petrolejkom. Gubi se miris vrelog hljeba, jer i sač je zatrpan...i ćilimi, ruha djevojačka...i kolijevka...i kolijevka...Bože...
Sjećanja. Jedno krilo na njima leti, drugo nade ka nebu vinu. Na njima, nesigurno, treperi krhka duša čovjekova. Sjećanja su danas ubijena. Da li je i duša pala u prah srušenih uspomena?

pajac hus ::Kaplju ridje suze.Sa starog, mnogim prebrojanim godinama nagriženog limenog krova, liju se poslednji minuti kućerka pod njim. Tu su! Došli su da je ubiju. Umornu, zatravljenu i zakorovljenu...uprkos svemu uspravnu. Još kratko...vrlo kratko. Krv smrdljiva, fosilna, uzavrela u mehaničkom srcu rušitelja. Sjaj novca titra u oku čovjeka. On ulazu u tešku metalnu zvijer. Ne mogu da gledam. Ne mogu. Čujem prokletnike! Čujem! Cvili limeni krov, pucaju grede, zvoni srča dva umorna oka...ona pada. Padaju radosti i tuge, rodjenja i smrti, prvi i poslednji plač. Nestaju u prašini duga sijela, pod čkiljavom petrolejkom. Gubi se miris vrelog hljeba, jer i sač je zatrpan...i ćilimi, ruha djevojačka...i kolijevka...i kolijevka...Bože...
Sjećanja. Jedno krilo na njima leti, drugo nade ka nebu vinu. Na njima, nesigurno, treperi krhka duša čovjekova. Sjećanja su danas ubijena. Da li je i duša pala u prah srušenih uspomena?

wwwwwwwwwwooooooooooooooooooow...

Ja ne znam sta bih pametno mogla reci pored vasih divnih opisa

Ispod blatnjavog i raskvašenog vrta, na uzanom rukohvatu ograde, graciozno i sigurno, nogu pred nogu šeta radoznala mačka. Divlja u svojoj pitomosti...gorda u svojoj krotkosti...umna u svojim tišinama...jednostavno MAČKA.

HVALA ti Mačko! Mnogo ti možeš! Uhvati klupko zlatne Najdine predje, neka te vodi ta nit.Usudi se, pusti riječi da lete...probaj!

Hej *Precious* ...probaj, pusti malo maštu...hajde...čekam ....  

Možeš ti to...

A ne znam vam ja to, nikad nisam bila tip za pisanje, al zaista obozavam da uzivam u tudjim umetnostima, recima i pricama ja sam vise logicki, racionalni, matematicki tip osobe

*Precious* ::A ne znam vam ja to, nikad nisam bila tip za pisanje, al zaista obozavam da uzivam u tudjim umetnostima, recima i pricama ja sam vise logicki, racionalni, matematicki tip osobe

Ja nekako ipak verujem da ćemo te ,,povući,, ....

Farovi automobila u daljini,  kroz sumrak najavljuju prolaznost zvuka i predmeta u prostoru i vremenu...Sve je relativno...sem apsolutne istine...( ako verujemo u nju )

Trgom odzvanjaju koraci prolaznika...Poneka barica pljusne pod čvrstim muškim koracima, dok uz njih sitni ženski , udaraju štiklama o pločnik...Veče, parovi šetaju pod kišobranima u zagrljaju...Neko čavrlja, neko ćutke ide ka zacrtanom cilju...Stariji gospodin sede kose koja viri ispod beretke, u rukama nosi torbe i jedva hoda...Dečak protrčava jureći psa...Prodavac kokica raspevano viče i nudi kokice čiji se miris širi centrom grada...Iz obližnjeg kafića trešti muzika...Poslastičarnica puna sladokusaca...Grad ipak živi...A poplava beše u maju...
Ona sama, šćućurena pod strehom obližnje kladionice čeka i prosi...Možda nečiji veliki dobitak , bude mrvica njene sreće da sutra preživi...

Najda M.

Kiša. Spira sokake ogrezle u blatu, opušcima, pljuvačci i prljavim riječima ljudskim. Nosi ka šahtu gotovo sve...najprljavije ostaje...riječi su tu, u asfalt urezane.

Mesečinu obavili oblaci...Kroz crnilo , kandelabri niz ulicu bacaju svetlost na senke prolaznika. Tišinu ubija zvuk kamiona, koji se gotovo raspada na točkovima koji jure nekuda...Vozač verovatno zviždi uz neki jeftin narodnjak, dok šiba ka cilju, da zaradi još jednu bednu i čemernu dnevnicu , da prehrani čeljad...
Mali žuti pas, muva se oko ulaza zgrade...tih i pognute glavice...Gladan, promrzao i tužnog pogleda...
Na mnoge ljude liči...

Najda M.

U mrkloj noći, sipi kiša spirajući sa krovova tragove prašine vremena. Vetar udara o tišinu...i čuje se škripa lima sa obližnje udžerice. Pas iz sklepane kućice cvili, tražeći malo pažnje. Jedna žena, budna, prebira po uspomenama...premeštajući se sa noge na nogu na terasi. Od hladnoće se stresa. Ne da joj nemir da oči sklopi i usni san. Blago se smeška, dok joj se uzdah otima. Suza niz obraz kliza,dok pogledom vinutim u nebo isčekuje nešto...Radosnica iskri kao biser...Zvezde su skrivene iza oblaka ...ona svetlost iz daljina na obrazima rumenim oseća...

Najda M.

PRESTALO JE SNJEŽITI!
Toliko sam sretna da to ne mogu riječima sročiti.

Popustio mraz...Niz oluke kaplje jučerašnji sneg...Mali žuti pas njuši ispod snega, razgrćući trulo lišće, ne bi li pronašao hranu...Malo dalje , starac u ritama, izboran lica, krezub, u prljavom kaputu, bar tri broja većem, vuče stara kolica i prilazi kontejneru...Štapom prebira po smeću...gundja...Psuje jedva mičući usne od hladnoće...mada nismo u ,,minusu,, ....Ili jesmo u debelom minusu ljudskosti ?!

Da...SRBIJA !

Najda M.

Sunce tone u zagrljaj topola...pred smiraj...pred san. Nebo kristalno jasno...plavo...već kezi zube suhomrazica. Borje na sjevernom brdu zari rumena svjetlost dalekog glasa koji čujem...njegov dah mi govori: "Čeka nas još jedna topla zimska noć."

Pada kisa.

U želji da i njoj jednom svane, tužna noć umire...baš kao i čovjek.

Noć se povukla tiho i neprimetno pred naherenim oblačnim danom. Po neki tračak Sunca , bori se sa pretećim sivilom horizonta. Reke nadolaze...životi odmiču...Samo priroda u zadnjim trzajima zime , preti da opstane , makar je ljudi lomili...

Najda M.

Nista posebno...

Kosije prolaze.