Legenda o Jusefu Sarduu
„Nekada davno", pripovedala je baka Abrahama Setrakijana, „beše jedan
div.“
Oči mlađanog Abrahama zasjaše, a istog trenutka mu čorba od kupusa u
drvenoj činiji postade ukusnija, ili je barem malo manje osećao opori ukus belog
luka. Bio je bledunjav dečak, pepeljastih očiju i bolešljivo žgoljav. Njegova baka,
koja se nameračila da ga podgoji, sedela je preko puta njega za pređom
zabavljajući ga dok je jeo supu. Babbeh meiseh, „bakina priča". Bajka. Legenda.
„Bio je to sin jednog poljskog plemića. Zvao se Jusef Sardu. Gospodar Sardu
je bio viši od bilo kog drugog čoveka. Viši i od bilo kog krova u selu. Morao je
duboko da se sagne da bi ušao kroz bilo koja vrata. Ali, njegova visina bila je
veliki teret. Bila je to urođena bolest, a ne blagoslov. Mladić je patio. Mišići nisu
mogli da mu podrže dugačke, teške kosti. Dešavalo se da se patio čak i dok hoda.
Koristio je štap, visoki štap - viši od tebe - sa srebrnom drškom izgraviranom u
obliku vučje glave, koja je bila porodični grb.“
„Da, Babeh?" 1 rekao je Abraham između zalogaja.
„Usud ga je naučio poniznosti, što retko koji plemić poseduje. Bio je pun
saosećanja - prema siromašnima, radnima, hole,snima. Naročito su ga volela
seoska deca, a iz njegovih ogromnih, dubokih džepova - veličine džaka za repu -
prosipale su se đrangulije i slatkiši. On sam i nije imao neko detinjstvo, dostigao je
očevu visinu sa osam godina, a sa devet ga je nadrastao. Njegova slabost i
divovski rast bili su skriveni izvor srama njegovog oca. Međutim, gospodar Sardu
je stvarno bio jedan nežan div i seljani su ga istinski voleli. Za gospodara Sardua
se pričalo da s visine gleda na sve, a opet da ni na koga ne gleda s visoka."
Klimnula mu je glavom, podsećajući ga da uzme još jedan zalogaj. Žvakao je
kuvanu cveklu, poznatu pod nazivom „bebino srce“ zbog njene boje, oblika i
vlakana nalik na kapilare. „Da, Babeh?"
„Isto tako je voleo prirodu i uopšte ga nije zanimala okrutnost lova - međutim,
kao plemić i čovek od porekla, otac i stričevi su ga naterali da im se pridruži na
šestonedeljnom putovanju u Rumuniju kada mu je bilo petnaest godina."
„Ovde, babeh?“ upitao je Abraham. „Div, on je došao ovde?“
„U severnu zemlju, kadišel. 2 U mračnu šumu. Sarduovi nisu došli da love
divlje svinje, medvede ili jelene. Došli su da love vukove, simbol svoje porodice,
grb kuće Sardu. Lovili su lovca. U porodici Sardu je važilo znamenje da im jedenje
vučjeg mesa prenosi hrabrost i snagu, a otac mladog gospodara je verovao da ono
možda može da izleči slabašne mišiće njegovog sina."
„Da, babeh?"
„Putovanje je bilo dugo i naporno, osujećeno lošim vremenskim prilikama, i
Jusuf se grdno namučio. Nikada pre nije putovao izvan porodičnog sela, a
podozrivi pogledi koje su mu upućivali meštani koje su usput sretali, posramljivali
su ga. Kada su pristigli u mračnu šumu, sve oko njega kao da je oživelo. Čopori
životinja vršljali su šumom noću, skoro kao prebezi izmešteni iz svojih skrovišta,
jazbina, legala i brloga. Posvuda je bilo toliko životinja da lovci u svom logoru
noću nisu mogli ni oka da sklope. Neki od njih su poželeli da odu odatle, ali
opsednutost Sardua starijeg nadvladala je ostale. Mogli su da čuju vukove kako
zavijaju u noći, a on je žarko želeo da ulovi jednog za svog sina, svog jedinca, čija
je džinovska veličina bila kob loze Sardu. Želeo je da očisti lozu Sardua tog
prokletstva, da oženi sina koji će mu podariti mnoge zdrave potomke.
„I tako je njegov otac, prateći vuka, bio prvi koji se izdvojio, tik pred sumrak
druge večeri. Ostali su ga čekali čitave noći, a onda se raštrkali u potragu za njim
odmah po svitanju. Jedan Jusefov rođak nije se vratio te večeri. I tako redom, baš
tako je bilo."
„Da, babeh?"
„Sve dok jedini preostali nije bio Jusef, mladić div. Sledećeg dana je i sam
krenuo da ih traži, a na mestu kuda je prethodno prošao, naknadno je naišao na tela
svog oca, rođaka i stričeva, razbacana kraj ulaza u podzemnu pećinu. Lobanje su im
bile smrskane nekakvom ogromnom silom, ali tela su im bila čitava, nepojedena -
usmrtila ih je neka zver natprirodne snage, ali ne usled gladi ili straha. Šta je tome
bio razlog, nije mogao da dokuči - mada jeste imao osećaj da ga neko posmatra,
pomno guta pogledom, kakvo stvorenje koje vreba iz te mračne pećine.
„Gospodar Sardu je odneo sva tela daleko od pećine i pokopao ih duboko u
zemlju. Naravno da ga je ovaj napor strašno iscrpeo, oduzimajući mu skoro svu
snagu. Bio je iscrpljen, farmutšet. 3 I pored toga, onako sam, preplašen i premoren,
te noći se vratio u pećinu da se suoči sa tim zlom koje se prikazuje nakon što padne
mrak, da osveti svoje pretke ili da okonča u tom pokušaju. Ovo znamo jer je vodio
dnevnik koji je otkriven u šumi mnogo godina kasnije. To je bilo poslednje što je
napisao."
Abrahamova prazna usta se oklembesiše. „Ali, šta se dogodilo, babeh?“
„Niko stvarno ne zna. Kada se šest nedelja proteglo na osam, pa na deset, a da
od njih nije bilo ni glasa, kod kuće su svi počeli da strahuju da se čitavoj lovačkoj
družini zametnuo svaki trag. Ljudi su se okupili da ih traže, ali ništa nisu našli. A
onda, jedne noći jedanaeste nedelje, na imanje Sarduovih je pristigla kočija sa
navučenim draperijama na prozorima. Bio je to mladi gospodar. Osamio se unutar
zamka, u odaje gde su se nalazile prazne spavaće sobe, i retko ga je ko, ako ga je
iko, uopšte ponovo video. U to vreme, kružile su priče o njemu, o onome što se
dogodilo u rumunskoj šumi. Nekoliko njih koji su se kleli da su videli Sardua - ako
je uopšte verovati takvim pričama - tvrdili su da je izlečen od telesnih nedostataka.
Neki su čak i šaputali da se vratio posednut ogromnom snagom koja je odgovarala
njegovoj nadljudskoj veličini. I tako, toliko je golema bila Sarduova tuga za ocem,
stričevima i rođacima da ga niko više nikada nije viđao tokom dana, a većinu slugu
je otpustio. Bilo je nekakvih dešavanja unutar zamka noću - mogao se videti odsjaj
goruće vatre na prozorima - ali kako je vreme prolazilo, imanje Sarduovih je
sasvim oronulo.
„Ali, noću... neki su tvrdili da čuju džinovske korake po selu. Naročito su
deca šapatom prepričavala da čuju nekakvo tap-tap-tap njegovog štapa, na koji se
Sardu više nije oslanjao već mu je služio da ih priziva iz kreveta ne bi li im udelio
slatkiše i drangulije. Nevernicima su pokazivala rupe u zemlji, neke tik ispod
sobnih prozora, omanja udubljenja od štapa sa vučjom glavom."
Oči njegove bake se zamračiše. Bacila je pogled na njegovu činiju i videla da
je najveći deo supe bio pojeden.
„Onda su, Abrahame, seoska deca počela da nestaju. Pričalo se da su i deca iz
obližnjih sela isto tako iščezavala. Čak i iz mog sela. Da, Abrahame, tvoja baka je
kao devojčica odrastala samo pola dana hoda od zamka Sarduovih. Sećam se dve
sestre. Njihova tela su pronađena na čistini kraj šume, bile su bele kao sneg koji ih
je okruživao, očiju otvorenih i zastakljenih mrazom. I ja sam jedne noći čula ne
tako udaljen zvuk tap-tap-tap - takav moćan, ritmičan zvuk - i brzo se ćebetom
prekrila preko glave da ga odagnam, a posle toga danima nisam mogla oka da
sklopim."
Abraham je progutao kraj priče zajedno sa ostatkom supe.
„Naposletku su skoro svi napustili Sarduovo selo i ono je istinski postalo
ukleto mesto. Cigani, koji su u svojim čergama prolazili kroz našu varoš ne bi li
prodali svoju neobičnu robu, pripovedali su o neobjašnjivim događajima, o
strašnim prikazama u okolini zamka. O divu koji se šunja po mesečinom obasjanoj
okolini nalik na boga noći. Oni su bili ti koji su nas upozorili. „Jedite i jačajte -
inače će vas Sardu ščepati.“ Eto, zašto je to važno, Abrahame. Ess gezunterhait.
Jedi i budi jak. A sada poliži taj tanjir do kraja. Inače - eto njega." Povratila se iz
sfere mraka, sećanja. Oči su joj povratile sjaj. „Sardu će doći. Tap-tap-tap.“
I tako je pojeo i poslednju trunkicu kuvane cvekle. Činija je bila prazna, a
priča gotova, ali su mu zato stomak i um bili puni, kao i srce. Kada bi lepo jeo to bi
oraspoložilo njegovu babeh, a za njega je njeno lice predstavljalo najčistiji odraz
ljubavi koji može postojati. U tim zajednički provedenim trenucima za klimavim
porodičnim stolom njih dvoje su pričali, dve generacije, deleći hranu koja im je
ispunjavala srce i dušu.
Deset godina kasnije, porodica Setrakijan će biti prognana iz svoje
drvodeljske radnje, kao i iz sela, ali to neće biti Sarduovo delo.
Za to će biti zaslužni Nemci. Neki oficir je bio smešten u njihovom domu.
Dirnut domačinovim čovečnošću i gostoprimstvom i deleči i kidajući njihov hleb
za istim klimavim stolom, jedne ih je noći upozorio da se ogluše o sutrašnju
zapovest da se okupe na železničkoj stanici i da već te iste noći napuste svoje dom
i selo. To su i učinili, čitava familija - svih osmoro članova - odlazeći put prirode,
noseći sa sobom onoliko koliko su bili sposobni da ponesu. Babeh ih je
usporavala. Još gore - znala je da su zbog nje sporije odmicali, znala je da svojim
prisustvom ugrožava čitavu familiju, te je klela i sebe i svoje stare, zamorene noge.
Ostatak familije je najzad krenuo ubrzano napred, svi sem Abrahama - sada je bio
snažan mladić koji je obećavao, majstor duboreza u mlađanim godinama,
poznavalac Talmuda, sa naročitim zanimanjem za žohar, tajne jevrejskog
misticizma - koji je ostao sa njom. Kada su do njih doprle vesti da su ostali
pohapšeni u obližnjoj varoši i da su ukrcani u voz za Poljsku, njegova babeh,
ophrvana osećanjem krivice, insistirala je da se, u ime Abrahamovog dobra,
svojevoljno preda.
„Beži, Abrahame. Beži od nacista. Kao što bi od Sardua. Spasi se.“
Ali, on nije hteo ni da čuje. Nije hteo da se rastavi od nje.
Ujutro ju je pronašao na zemlji kraj kreveta u kojem su zajedno spavali - u
kući saosećajnih seljaka - sa kojeg je pala. Usne su joj bile ugljenocrne i ljuštile su
se, a grlo i vrat počrneli. Umrla je od životinjskog otrova koji je progutala. Uz
blagoslov porodice domaćina, Abraham Setrakijan ju je sahranio ispod procvetale
srebrne breze. Strpljivo joj je izrezbario divno drveno sveto znamenje cvetovima,
pticama i svim drugim bićima koja su je za života činila srećnom. Plakao je i
plakao za njom, a potom - pobegao.
Bežao je od nacista, čujući tap-tap-tap zvuke sve vreme za sobom...
Ali, zlo je bilo blizu, preblizu...

POČETAK

Snimak iz pilotske kabine
Delovi snimka, NTSB zapis, Let 753, Berlin (međunarodni aerodrom Tegel -
TXL) - Njujork (međunarodni aerodrom DŽFK), 24. 09. 10:
2049:31
(Razglas je uključen.)
Kap. Piter Dž. Moulds: „Narode, ovde vaš kapetan Moulds iz pilotske
kabine. Trebalo bi da sletimo za nekoliko minuta, u tačno predviđeno vreme. Samo
sam želeo da vam se nakratko obratim i obavestim vas da smo svakako zahvalni što
ste odabrali da putujete upravo Ridžis erlajnsom i da, s tim u vezi, u ime kopilota
Neša, moje ime, kao i u ime čitavog osoblja, izražavamo želju da u najskorije
vreme ponovo letite sa nama..."
2049:44
(Razglas isključen.]
Kapetan Piter Dž. Moulds: „... kako bismo i mi imali šta da radimo.“ (Smeh
u pilotskoj kabini.)
2050:01
Kontrola vazdušnog saobraćaja Njujorka (aerodrom DŽFK): „Ridžis sedampet-
tri širokotrupni, prilazi sleva, upućuje se na jedan nula nula. Spreman za
sletanje na. pistu 13R.“
Kapetan Piter Dž. Moulds: „Ridžiš sedam-pet-tri, teškaš, prilazi sleva, jedan
nula nula, sleće na pistu 13R, primljeno.“
2050:15
(Razglas uključen.)
Kapetan Piter Dž. Moulds: „Posado, pripremite se za sletanje."
2050:18
(Razglas isključen.)
Kopilot Ronald V. Neš IV: „Avion spreman za sletanje.“
Kapetan Piter Dž. Moulds: „Uvek je lepo vratiti se kuči...“
2050:41
(Zvuk treska. Atmosferske smetnje. Buka visoke frekvencije.)
KRAJ PRENOSA.


SLETANJE

života ili, u starom navigacionom žargonu koji
se održao u aviosaobračaju do današnjih dana, duša.
Na stotine duša.
Možda je to razlog što su s vi kontrolori leta Džimija Mendes a zvali Biskup
Džimi. Biskup je bio jedini kontrolor leta koji je čitavu svoju smenu od osam sati
provodio pre stoječi nego sedeči, držeči u ruci olovku i šetajući gore-dole,
navodeći putničke avione u Njujork iz zahuktale kabine u tornju sto metara iznad
međunarodnog aerodroma Džon E Kenedi, nalik na pastira koji bdi nad svojim
stadom. Koristio je ružičastu gumicu na vrhu olovke da vizuelizuje avione pod
svojom nadležnošću, u srazmerno odgovarajućim pozicijama, pre nego da se osloni
samo na svoj dvodimenzionalni monitor radara.
Tu se na stotine duša svakog sekunda oglašavalo zvučnim signalom.
„Junajted šest-četiri-dva, okreni se udesno i uputi na jedan nula nula, podigni
se na pet hiljada."
Međutim, tako nisi mogao da razmišljaš kada si se nalazio za menijem. Nisi
sebi smeo da dozvoliš da razmišljaš o svim tim dušama čije su sudbine zavisile od
tvojih komandi - ljudska bića smeštena u leteće projektile koji krstare kilometrima
iznad Zemlje. Ne smeš ni da razmišljaš o tome na taj, širokođimenzionalan način:
svi avioni na tvom meniju, potom, svi drugi kontrolori koji mrmljaju šifrovane
poruke sa nataknutim slušalicama svuda oko tebe, a tu su i svi avioni na njihovim
menijima, kontrolni toranj u obližnjoj Lagvardiji... a zatim i svi ostali kontrolni
tornjevi na svakom od aerodroma u svakom pojedinačnom gradu u Sjedinjenim
američkim... a potom i širom sveta...
Kelvin Bas, upravnik oblasne kontrole letenja i direktni nadzornik Biskupa
Džimija, pojavio mu se iza leđa. Rano se vratio sa pauze, zapravo, još uvek je
žvakao hranu. „Dokle si stigao sa ridžisom sedam-pet-tri?“
„Sedam-pet-tri je stigao kući." Biskup Džimi je usmerio hitar, uspaljen pogled
na svoj meni da to i potvrdi. „Kreće se ka terminalu." Proverio je spisak aviona
predviđenih za terminale, tražeći sedam-pet-tri. „Zašto pitaš?"
„Zemaljski radar prikazuje da imamo avion zaustavljen na Fokstrotu."
„Na prilaznoj stazi?" Džimi je ponovo, radi provere, pogledao u svoj meni, a
potom aktivirao vezu sa DL753. „Ridžis sedam-pet-tri, ovde kontrolni toranj na
DŽFK-u, javite se, kraj."
Sačekao je. Ništa, čak ni uključenje radio-veze.
„Ridžis sedam-pet-tri, ovde kontrolni toranj na DŽFK-u, da li me čujete,
kraj."
Pomoćni kontrolor se stvorio iza leđa Kelvina Basa. „Problemi u
komunikaciji?", pretpostavio je.
Kelvin Bas je odgovorio, „Pre bih rekao da je u pitanju veliki mehanički kvar.
Neko je pomenuo da je avion u potpunom mraku."
„U mraku?" rekao je Biskup Džimi, zapanjen činjenicom da je pukim slučajem
izbegnuta nesreća time što je složena mehanika aviona zakazala samo nekoliko
minuta nakon sletanja. Pomislio je da bi na putu do kuće trebalo da odigra sutrašnji
loto sa brojevima 7-5-3.
Kelvin je uključio svoje slušalice u Biskupov b-komunikacioni audio-utikač.
„Ridžis sedam-pet-tri, ovde kontrolni toranj DŽFK-a, molim vas javite se. Ridžis
sedam-pet-tri, ovde kontrolni toranj, kraj."
Iščekivanje, osluškivanje.
Ništa.
Biskup Džimi je pogledao u aktuelne tačkice na ekranu svog menija - nije bilo
nikakvih uznemirujućih naznaka, svi njegovi avioni bili su u redu. „Ne bi bilo na
odmet da upozorimo ostale da obiđu Fokstrot", rekao je.
Kelvin je izvadio slušalice iz utikača i zakoračio unazad. Usmeno je pogled u
daljinu, zurio je mimo Džimijeve konzole u pravcu prozora kabine kontrolnog
tornja, prema prilaznoj stazi. U njegovom pogledu podjednako je bilo zbunjenosti,
kao i zabrinutosti. „Neophodno je da raščistimo Fokstrot." Okrenuo se ka
pomoćnom kontroloru. „Pošalji nekog da nas izvesti sa lica mesta."
Biskup Džimi se uhvatio za stomak, poželevši da može da prodre unutra i
nekako izbaci muku koja se zakuvavala. Njegovo zanimanje je, u suštini, bilo slično
kao u babice. Navodio je pilote da svoje avione ispunjene dušama bezbedno
prizemlje iz utrobe praznog prostora na čvrsto tlo. Ono što je sada osećao bili su
damari straha, kao u lekara koji je pripomogao dolasku na svet svog prvog
mrtvorođenog.

Aerodromska pista terminala 3
Lorenca Ruiz se uputila prema terminalu u vozilu za prtljag, u osnovi
hidrauličnoj rampi na točkovima. Pošto se 753 nije pojavio iza ćoška kao što je
bilo očekivano, Lo se odvezla malo dalje tek da pogleda šta se dešava, s obzirom
na to da je uskoro trebalo da ode na pauzu. Nosila je zaštitne slušalice, duks sa
kapuljačom ispod fluorescentne jakne, naočare - prašina sa piste bila je prava
kučka - dok su palice za signalizaciju stajale tik kraj nje na sedištu.
Šta je to, do đavola?
Skinula je naočare kao da je imala potrebu da jasnije vidi. Ridžis 777 se
uistinu tamo nalazio, prava velika momčina, jedna od novijih u floti; stajao je na
Fokstrotu sav u mraku. Potpuni mrak, čak su i navigaciona svetla na krilima bila
pogašena. Nebo je te noći bilo prazno. Mesec potisnut, zvezde nevidljive - ništa.
Sve što je zaista videla bila su krila i ravna, cevasta površina trupa aviona, koji su
blago odsijavali pod svetlima aviona koji su sletali. Jedan od njih, LUFTHANSA
1567, zamalo da se sruši usled zakasnelog izbacivanja točkova.
„Isuse Hriste!!"
Prijavila je ono što je videla.
„Stižemo", rekao je njen nadzornik. „Vrani.no gnezdo želi da odeš i izvidiš
stvar."
„Ja?“, upitala je Lo.
Namrštila se. Eto šta dobijate kada ste po prirodi radoznali. Krenula je,
vozeći uz pomoćnu pistu sa putničkog terminala, a potom prelazeći preko
priključnica koje su bile iscrtane na platformi aerodroma. Bila je pomalo
uznemirena i vrlo predostrožna, jer se nikada ranije nije ovako daleko odvezla.
Federalna vazduhoplovna uprava imala je stroga pravila u vezi sa tim dokle
prevozna sredstva i vozila za prtljag smeju da idu, tako da je otvorila četvore oči
zbog aviona koji su prizemljivali.
Zaokrenula je sa priključnice oivičene plavim markirnim svetlima. Činilo joj
se da je avion u potpunosti zamro čitavom dužinom, od kljuna do repa. Nije bilo
upaljenog svetlosnog signala, antikolizionog svetla, a nije bilo ni aktiviranih
svetala u pilotskoj kabini. Obično bi se, kroz majušna vetrobranska stakla nalik na
par očiju iskošenih nad karakterističnim nosom boinga, čak i sa zemlje deset metara
ispod, mogli videti glava aviona i unutrašnjost kokpita. Tabla sa dugmićima i
prekidačima, kao i instrumentalna svetla činili su da pilotska kabina svetli crveno.
Ali, sada uopšte nije bilo nikakvog osvetljenja.
Lo je prošetala desetak metara unazad od vrha dugačkog levog krila. Kada
dovoljno dugo radite na pisti, a Lo je to radila već osam godina, duže nego što su
potrajala oba njena braka zajedno - ukačite neke stvari. Zakrilca na zadnjoj ivici
aviona i krilca - spojler-ploče na stražnjoj strani krila - bile su uspravljene nalik na
Polu Abdul, što je i uobičajeno; praksa je da ih piloti tako postave nakon što avion
pri sletanju dodirne pistu. Turbo-džet motori bili su nečujni i mirni, mada je obično
potrebno neko vreme da prestanu da prežvakavaju vazduh čak i nakon gašenja,
usisavajući sitan šljunak i insekte nalik na veliki proždrljivi usisivač. Dakle, ova
velika beba je lepo i glatko prizemljila, dofurala dovde i smestila se pre nego što
su se - svetla pogasila.
Ono što je izazivalo dodatnu strepnju bilo je to što je avion dobio dozvolu za
sletanje, tako da što god da je krenulo po zlu očigledno bi nastupilo u intervalu od
dva, možda tri minuta. Šta može da krene po zlu takvom brzinom?
Lo se se još malo približila, dovozeći se iza krila. Ako se kojim slučajem ovi
turbopropeleri iznenada aktiviraju, Lo nije imala namera da bude usisana i
raskomadana kao kakva kanadska guska. Dovezla se blizu prtljažnog dela aviona sa
kojim je bila dobro upoznata, niže prema repu, i zaustavila ispod zadnjih izlaznih
vrata. Aktivirala je kočnice i prihvatila se palice kojom je pridizala platformu do
maksimalne visine od trideset stepeni nagiba. To nije bilo dovoljno visoko, ali to
je bilo to. Izašla je iz vozila, posegnula za svojim signalnim palicama i uputila se
platformom prema mrtvom avionu.
Mrtvom? Zašto je to pomislila? Ta stvar nikada nije ni bila živa...
Lorenca je, međutim, na trenutak zamislila sliku velikog, raspadajućeg leša,
nasukanog kita. Tako je njoj izgledao ovaj avion - gnojna lešina, umiruća grdosija.
Vetar je prestao da duva dok se približavala vrhu, a jedno treba znati u vezi sa
klimom na pistama DŽFK-a: vetar nikada ne prestaje da duva. Zapravo, nikada
ikada. Na ovim betonskim pistama uvek šiba vetar zbog aviona koji neprestano
sleću i uzleću i slatine i hladnog Atlantskog okeana tik sa druge strane planine.
Odjednom je, međutim, posvuda zavladala neobična tišina. Bilo je tako tiho da je
Lo skinula velike, sunđeraste slušalice i pustila ili da joj vise s vrata, tek da se
uveri u muk. Učinilo joj se da čuje nekakvo udaranje iz unutrašnjosti aviona, a onda
je shvatila da su to samo bubnjajući otkucaji njenog srca. Uključila je baterijsku
lampu i uperila je u desni bok aviona.
Prateći pogledom kružni snop svetlosti, videla je da je trup aviona i dalje bio
vlažan i sjajan posle nedavnog spuštanja sa neba i mirisao je na prolećnu kišu.
Uperila je svetlo na dugački niz prozora. Svi zastori bili su spušteni.
Baš čudno. Sada je već bila uplašena. Prilično prestravljena. Osećala se
patuljasto u prisustvu ove dvesta pedeset miliona dolara vredne i trista osamdeset
tri tone teške leteće grdosije i imala je kratkotrajan, mada intenzivan osećaj, kao da
ju je oblio hladan talas strepnje od toga što se nalazi u prisustvu nekakve zmajolike
zveri. Uspavani demon koji se samo pretvarao da spava, a zapravo je bio sposoban
da u svakom trenutku otvori oči i svoje grozomorne čeljusti. Kao da ju je spopao
naelektrisani predosećaj, obuzela jeza slična kakvom naličju orgazma, ukrućenje,
skvrčenost.
Tada primetila da je zastor na jednom od prozora sada bio pridignut. Nežne
dlačice na vratu su joj se nakostrešile, te je spustila na njih ruku da ih primiri, kao
kada milovanjem umirujete nervoznog kućnog ljubimca. Očigledno joj je promaklo
da je zastor na jednom prozoru bio pridignut. Oduvek je bio podignut - jeste.
Možda...
Mrak se zakomešao unutar aviona. Lo je imala osećaj da je neko ili nešto
iznutra posmatra.
Lo je na trenutak zacvilela kao dete, to je bilo jače od nje. Zamrznula se u
mestu. Krv je damarala njenim telom, jurila, uzdižući se kao po kakvoj komandi,
gušeći joj grlo...
Tada je, nedvosmisleno, spoznala činjenicu: nešto što se nalazilo tamo unutra
proždraće je...
Vetar je nanovo počeo da duva, kao da nikada nije ni prestajao, a Lo više nije
bila potrebna dodatna opomena. Sišla je sa platforme i uskočila u vozilo, krenula u
rikverc ne sačekavši da se spusti platforma i ne obazirući se na zvučne signale koji
su je na to opominjali. Krckavi zvuk bio je posledica gaženja jednog od plavih
svetala na prilaznoj pisti dok je hitala što dalje od tog mesta, panično, malo preko
trave, a malo po asfaltu, prema sve bližim svetlima pristižućih službenih vozila.
Kontrolni toranj na DŽFK-u
Kalvin Bas je stavio druge slušalice i izdavao naređenja predviđena
pravilima Federalne vazdušne uprave u okolnostima do kojih može doći na
prilaznim pistama. Svi dolasci i odlasci aviona bili su zaustavljeni u prečniku od
osam kilometara oko aerodroma DŽFK. To je značilo da su reakcije na novonastalu
situaciju odrađene po hitnom postupku. Kalvin je ukinuo pauze i naložio svakom
kontroloru leta u smeni da pokuša da uspostavi vezu sa Letom 753 na svima
dostupnoj frekvenciji. U kontrolnom tornju je situacija bila na granici da preraste u
katastrofu, veću nego što je do sada Biskup Džimi imao prilike da vidi.
Zvaničnici aerodromske uprave - tipovi u odelima koji mrmljaju u mobilne
telefone interne „nekstel" veze - okupili su se iza njega. To nikada nije bio dobar
znak. Zanimljivo je kako se ljudi uvek nekako prirodno okupe kada se suoče sa
neočekivanim.
Biskup Džimi je ponovo pokušao da uspostavi radio-kontakt, ali bezuspešno.
Jedan od tipova u odelu ga je upitao: „Da li ste primili signal za otmicu
aviona?"
„Ne“, odgovorio mu je Biskup Džimi. „Ništa.“
„Ni za alarm u slučaju požara?"
„Naravno da ne."
„Nije se oglasio ni alarm na vratima kokpita?", upitao je drugi.
Biskup Džimi je uvideo da su se već ušaltovali u fazu istrage poznatu kao
„postavljanje nesuvislih pitanja". Prikupio je strpljenje i razumno rasuđivanje koji
su ga i činili uspešnim kontrolorom leta. „Avion se bez problema prizemljio i
glatko zaustavio. Sedam-pet-tri je potvrdio obaveštenje na koji terminal treba da se
dorula i zatvorio ga. Lično sam ga isključio sa radara i predao na staranje
Aerodromskoj službi za vođenje vazduhoplova."
Kalvin je izjavio, sa rukom preko mikrofona slušalice: „Možda je pilot morao
da ga isključi?"
„Možda", odgovorio je Biskup Džimi. „Ili su mu možda sve komande
otkazale."
Jedan u odelu reče: „Pa, zašto onda nisu otvorili vrata?"
Um Biskupa Džimi ja se već uveliko bavio ovim pitanjem. Putnici su, po
pravilu, krajnje nestrpljivi i ne sede ni minut duže nego što je to neophodno. Pre
samo nedelju dana, u džet bluu koji je pristigao sa Floride zamalo što nije došlo do
pobune i to zbog tričavog bajatog peciva. A sada smo imali situaciju da se ljudi ne
pomeraju, koliko? -možda već petnaest minuta. I to u potpunom mraku.
Biskup Džimi reče: „Mora da unutra već počinje da biva prilično toplo. Ako
su električne instalacije isključene, unutra nema protoka vazduha. Nema
ventilacije."
„Pa, kog đavola, onda čekaju?", upitao je jedan u odelu.
Biskup Džimi je osetio nadiruću nervozu svih u okruženju. Pojavljivanje one
rupe u utrobi kada shvatite da nešto samo što se nije dogodilo, nešto skroz-naskroz
kobno.
„A, šta ako ne mogu da se pomere?", promrmljao je i pre nego što je sebe
uspeo da zaustavi.
„Situacija sa taocima? Da li ste na to mislili?", upitao je onaj u odelu.
Biskup je tiho klimnuo glavom - ali nije to imao na umu. Koji god da je razlog
bio u pitanju, sve o čemu je mogao da razmišlja bile su - duše.
Prilazna pista Fokstrot
Aerodromska protivpožarna ekipa pokrenula je standardnu akciju spasavanja.
Među šest vozila nalazili su se bacač pene, cisterna i kamion sa pokretnim
merdevinama. Zaustavili su se kraj zaglavljenog vozila za prtljag ispred plavih
navigacionih svetala na ivici Fokstrota. Kapetan Šon Navaro je u šlemu i
protivpožarnom odelu skočio sa stražnje stepenice kamiona sa merdevinama i stao
ispred mrtvog aviona. Rotirajuća svetla sa spasilačkih vozila odbijala su se o trup
aviona bojeći ga crvenom pulsirajućom bojom. Avion je ličio na praznu maketu
namenjenu potrebama noćnih vežbi spasavanja.
Kapetan Navaro je otkoračao do prednjeg dela kamiona i popeo se kraj
vozača, Benija Čafera. „Pozovi službu za održavanje da nam dostavi velike
reflektore. A onda se parkiraj iza krila.“
Beni reče: „Dobili smo naređenje da se držimo po strani."
Kapetan Navaro mu odgovori: „Taj avion je pun ljudi. Ne plaćaju nas da
izigravamo dokone vatrogasce. Plaćeni smo da spasavamo živote.“
Beni je slegnuo ramenima i uradio ono što mu je kapetan i naložio da učini.
Kapetan Navaro se izvukao iz vozačke kabine i popeo na krov, a Beni je podigao
merdevine dovoljno visoko da ga izdigne do avionskog krila. Kapetan Navaro je
uključio baterijsku lampu i zakoračio preko ivice dva pri dignuta krilca. Čizma mu
je dotakla površinu tačno na mestu gde je crnim, masnim slovima pisalo NE
STAJTE OVDE.
Koračao je duž sve šireg krila, šest metara iznad betona. Prišao je izlaznim
vratima na krilu, jedinim vratima na avionu sa spoljašnjim mehanizmom za
otvaranje u slučaju nužde. Na vratima se nalazio mali prozor, te je pokušao da
proviri unutra, da vidi nešto kroz kapljice pare unutar dvostrukog stakla. Unutra
nije video ništa, osim još veće količine mraka. Mora da je unutra bilo zagušljivo
kao u kakvim čeličnim plućima. 4
Zašto nisu dozivali u pomoć? Zašto se iznutra nisu čuli nikakvi zvuci ili
pokreti? Ako je i dalje bilo pritiska, u avionu je zasigurno bilo malo vazduha.
Putnici su iz časa u čas imali sve manje kiseonika.
Rukama u vatrogasnim rukavicama gurnuo je dva identična crvena preklopa i
izvukao polugu iz ležišta. Okrenuo ju je u smeru iscrtanih strelica, skoro sto
osamdeset stepeni, a potom je povukao ka sebi. Vrata je trebalo automatski da
iskoče ka spolja, ali to se nije dogodilo. Ponovo je povukao, ali je odmah shvatio
da je sav njegov trud uzaludan - stvar nije popuštala ni za pedalj. Nije bilo šanse
da su vrata na bilo koji način mogla da budu zaglavljena s unutrašnje strane. Mora
da se poluga za otvaranje vrata zaglavila. Ili ju je nešto držalo s unutrašnje strane.
Vratio se niz krilo do vrha merdevina. Ugledao je narandžasto rotirajuče
svetlo aerodromskog vozila na putu od međunarodnog terminala. Kada se dovoljno
približilo, video je da se u njemu nalaze agenti Uprave za bezbednost saobraćaja
obučeni u plave jakne.
„Počelo je“, promumlao je kapetan Navaro, počevši da se spušta niz
merdevine.
Bilo ih je petoro, svaki od njih se pojedinačno predstavio, ali kapetan Navaro
se nije ni potrudio da zapamti njihova imena. Došao do aviona sa vatrogasnim
kolima i opremom za gašenje požara. Oni su pristigli sa laptopovima i mobilnim
telefonima. Neko vreme je samo stajao i slušao ih dok su govorili u svoje sprave i
nadglasavali se:
„Treba podrobno da razmislimo pre nego što pozovemo Službu unutrašnje
bezbednosti. Niko ne želi da pravi mnogo buke ni oko čega."
„Pa, ne znamo ni šta se ovde, zapravo, događa. Ako ih pozovemo i dovučemo
borbene avione iz vazduhoplovne baze Otis, stvorićemo paniku na čitavoj istočnoj
obali."
„Ako jeste reč o bombi, onda su čekali poslednji mogući trenutak.“
„Možda im i jeste bio cilj da bomba eksplodira na američkom tlu.“
„Možda se samo prave da su mrtvi. Ne oglašavaju se. Motre na nas iz
prikrajka. Čekaju da se pojave mediji."
Jedan od momaka je čitao nešto sa monitora svog mobilnog telefona. „Javljaju
da je ovaj avion poleteo sa aerodroma Tegel u Berlinu."
Jedan drugi tip je počeo da govori u telefon. „Želim da uspostavim kontakt sa
nekim na tlu Nemačke, i to nekim ko šprehenzi engleski. Treba da saznamo da li su
oni uočili nekakve sumnjive aktivnosti na svom tlu, možda neku nepravilnost. Isto
tako, potrebni su nam i podaci o njihovim procedurama pregleda prtljaga."
Drugi je naredio: „Proverite plan leta i spisak putnika. Da, svako ime -
proverite ih ponovo. Ovog puta pokušajte i sa varijacijama, ukoliko se neko ime
piše drugačije."
„U redu“, odgovorio je drugi, čitajući iz sprave u rukama. „Kompletna
provera. Registracija aviona je N323RG. Boing 777-200LR. Najnovija tranzitna
provera bila je pre četiri dana, na Hartsfildu u Atlanti. Zamenjen je istrošeni klizni
vod menjača smera pritiska na motoru, kao i izlizano postolje izolatora na desnoj
strani. Odložena popravka udubljenja na levoj strani krme unutrašnjeg preklopa
agregata zbog rasporeda letenja. Sve u svemu - avion je u prilično dobrom stanju."
„Trostruke sedmice su deo nove narudžbine, zar ne? Na tržištu tek godinu ili
dve?“
„Tri, oh, jedna. Maksimalni kapacitet. Na ovom letu je dvesta deset ljudi. Sto
devedeset devet putnika, dva pilota, devet članova posade."
„Ima li ikog bez karte?" Mislio je na decu.
„Ne prikazuje mi se."
„Klasična taktika", odgovorio je jedan čija su uska specijalnost bili
teroristički napadi. „Stvoriti pometnju, privući pažnju, okupiti publiku - a onda
svom silinom detonirati bombu."
„Ako je tako, onda smo mi već mrtvi."
Pogledali su jedan u drugog s nelagodom.
„Treba da povučemo ova spasilačka vozila. Ko je bila ona budala koja se
popela na krilo aviona?"
Kapetan Navaro se nagnuo napred, iznenađujući ih odgovorom. „To sam bio
ja.“
„Ah. Dobro." Čovek je kašljucnuo u pesnicu. „To je dozvoljeno samo osoblju
za održavanje aviona, kapetane. Regulative Federalne aerodromske uprave."
„Poznato mi je."
„Pa? Šta ste videli? Bilo šta?"
Navaro je odgovorio, „Ništa. Niti sam išta video, niti čuo. Svi zastori na
prozorima su spušteni.“
„Spušteni, kažete? Sve?“
„Svi do jednog."
„Jeste li pokušali da otvorite vrata na krilu?"
„Naravno da jesam."
„I?“
„Bila su zaglavljena."
„Zaglavljena? To nije moguće."
„Zaglavljena su“, rekao je kapetan Navaro, ispoljavajući više strpljenja sa
ovom petoricom nego što je to činio sa svojom sopstvenom decom.
Stariji čovek se sklonio u stranu da obavi telefonski razgovor. Kapetan
Navaro je pogledao u ostale. „Dakle, šta nam je činiti?"
„To i mi hoćemo da znamo."
„Hoćete da znate? Koliko ima putnika u ovom avionu? Koliko je poziva za
hitnu pomoć upućeno iz aviona?"
Jedan od njih je zamahnuo glavom. „Do sada nije bilo nijednog poziva za
pomoć iz ovog aviona."
„Do sada?" upitao je kapetan Navaro.
Tip koji je stajao kraj njega je izgovorio: „Oh-za-sto-devedeset-i-devetputnika.
To ne miriše na dobro."
„Uopšte ne miriše na dobro."
Kapetan Navaro ih je pogledao u neverici. „Moramo nešto da preduzmemo, i
to odmah. Nije mi potrebna dozvola da uzmem u ruke vatrogasnu sekiru i počnem
da razbijam prozore ako su ljudi unutra mrtvi ili upravo umiru. U tom avionu više
nema vazduha."
Stariji čovek se vratio nakon što je obavio telefonski razgovor. „Dovoze
rezač. Iseći ćemo avion."
Mračna luka, Virdžinija
Zaliv Čizipik, mračan i uskomešan u ovo kasno doba.
Unutar zastakljenog dvorišta glavne kuće, na živopisnoj litici koja se nadvija
na zalivom, nalazio se čovek zavaljen u specijalno napravljenoj medicinskoj
stolici. Svetla su bila prigušena, kako zbog njegove udobnosti, tako i zarad
umerenosti. Industrijski napravljeni termostati, samo u ovoj sobi ih je bilo ukupno
tri, održavali su temperaturu od 17° Celzijusa. Tiho je svirao Stravinski -
„Posvećenje proleća". Muzika je dopirala iz diskretnih zvučnika kako bi nadglasala
nepopustljiv, šišteći zvuk pumpi na aparatu za dijalizu.
Skoro neprimetan dah izlazio je iz njegovih usta. Neko sa strane bi možda
pomislio da ovaj čovek umire. Mogao bi da pomisli da prisustvuje poslednjim
danima ili nedeljama onoga što je predstavljalo, sudeći po prostranom imanju od
sedam hektara, jedan veoma uspešan život. Možda bi taj neko ironično
prokomentarisao da jedan očigledno veoma imućan i moćan čovek okončava svoje
dane istovetno kao i kakav siromah.
Samo što Eldrič Palmer nije umirao. Imao je sedamdeset i šest godina i nije
imao nameru da digne ruke od bilo čega. Apsolutno ni od čega.
Uvaženi investitor, biznismen, bogoslov i visokopoštovano lice od poverenja,
podvrgavao se ovoj proceduri tri do četiri sata svake večeri u proteklih sedam
godina života. Njegovo zdravlje bilo je krhko ali žilavo, dok su nad njim
neprestano bdeli lekari, a pomoć mu pružala medicinska oprema kupljena za lične
potrebe u kućnim uslovima.
Imućni ljudi sebi mogu da priušte odličnu medicinsku negu, a isto tako i da
dozvole da budu ekscentrični. Eldrič Palmer se trudio da svoje posebnosti drži
podalje od javnosti, čak i od svojih najbližih. Čovek se nikada nije ženio. Nikada
sebi nije obezbedio naslednika. Glavna tema spekulacija u vezi sa Palmerom
odnosila se na to šta će biti sa svim tim ogromnim bogatstvom nakon njegove smrti.
On nije imao zamenika u svojoj osnovnoj investitorskoj delatnosti u Grupaciji
Stounhart. Nije imao nikakve javne veze sa bilo kojom zadužbinom ili
dobrotvornom ustanovom, za razliku od dvojice ljudi koji su se utrkivali sa njim za
prvo mesto na Forbsovoj godišnjoj listi najbogatijih Amerikanaca, osnivača
Majkrosofta, Bila Gejtsa, i investitora Berkšir Hataveja, Vorena Bafeta. (Da su
kojim slučajem zvaničnici Forbsa uzeli u obzir određene zalihe zlata u Južnoj
Americi i drugu imovinu korporacija iz senke u Africi, Palmer bi zasigurno
zaslužio prvo mesto na toj listi.) Palmer nikada nije oblikovao ništa ni nalik
kakvom testamentu, propust nezamisliv za nekoga ko poseduje makar jednu
hiljaditinu njegovog bogatstva i blaga.
Ali, Eldrič Palmer jednostavno nije imao nameru da umre...
Hemodijaliza je postupak kojim se krv izvlači iz tela putem sistema cevi,
ultrafiltrira kroz aparat za dijalizu, ili veštački bubreg, a onda vraća nazad u telo
pročišćena od bilo kakvih otpadaka i nečistoća. Igle kojima se odašiljala i primala
krv bile su ubodene u sintetičku braunilu koja se veći deo vremena neprestano
nalazila zabodena u unutrašnju stranu njegovog lakta. Aparat koji se koristio za ovu
proceduru bio je izuzetan model fresenijus, koji je neprekidno nadzirao
najkritičnije Palmerove parametre i upozoravao gospodina Ficvilijama, nikada
udaljenog dalje od dve sobe, o bilo kakvim nepravilnostima u odnosu na normalne
parametre.
Verni investitori su već bili priviknuti na Palmerov stalno iznuren izgled. U
osnovi, on je postao njegov brend, ironičan simbol njegove finansijske snage,
pokazatelj da jedan tako krhak čovek pepeljaste puti može posedovati takvu moć i
uticaj, kako u međunarodnim finansijskim tokovima, tako i kada je bilo reči o
politici. Njegova legija vernih investitora bila je sačinjena od dobrih trideset
hiljada pojedinaca iz finansijske elite. Na dnu skale koju su činili pripadnici ovog
kruga nalazili su se pojedinci teški najmanje dva mili ona dolara, dok su mnogi koji
su decenijama radili sa Palmerom posedovali poprilične devetocifrene svote.
Kupovna moć Grupacije Stounhart pružala mu je ogromnu ekonomsku moć, koju je
povremeno koristio i na beskrupulozan način.
Otvoriše se vrata na zapadnoj strani koja su vodila u širok hodnik, te gospođin
Ficdžerald, koji je važio za glavnog čoveka u Palmerovom ličnom obezbeđenju,
ušeta sa prenosivim, bezbednim telefonom na srebrnom poslužavniku. Gospodin
Ficvilijam je bivši pripadnik američke mornarice, sa četrdeset i dve utvrđene
likvidacije u borbi, i važio je za čoveka visprenog uma, čije je kasnije medicinsko
školovanje finansirao sam Palmer. „Podsekretar unutrašnje bezbednosti,
gospodine", izgovorio je dok mu je iz usta izbijao oblačak pare.
Palmer obično ne bi dozvoljavao da ga iko ometa tokom večernjih
pročišćavanja organizma - više je voleo da to vreme provodi izmišljajući.
Međutim, ovo je bio poziv koji je očekivao. Uzeo je telefon ml gospodina
Ficdžeralđa i sačekao da se ovaj pokorno povuče.
Palmer se javio i dobio informacije o uspavanom avionu. Saznao |r 11 a je
bilo velike neizvesnosti u vezi sa tim kako da se odnose prema upravi aerodroma
DŽFK. Pozivalac je govorio sa dozom nervoze u glasu, ali i sa samopouzdanjem
usled formalnosti razgovora, nalik na ponosno dete koje saopštava svoje dobro
delo. „Ovo je jedan krajnje neobičan događaj, i smatrao sam da biste odmah želeli
da o njemu budete obavešteni, gospodine."
„Da“, odgovorio je Palmer čoveku. „Zahvalan sam vam na takvoj
ljubaznosti."
„Že-želim vam lepu noč, gospodine.“
Palmer je prekinuo vezu i spustio telefon u svoje sićušno krilo. Lepa noč, i te
kako. Osetio je treptaje iščekivanja. Ovo i jeste očekivao. A sada, kada je avion
sleteo, znao je da je sve počelo - i to na kakav spektakularan način.
Uzbuđen, uključio je televizor sa velikim ekranom na bočnom zidu i upotrebio
daljinski upravljač na rukohvatu fotelje da pusti zvuk. Još nikakvih novosti o
avionu. Ali, uskoro...
Pritisnuo je dugme na interfonu. Oglasio se gospodin Ficdžerald. „Da,
gospodine?"
„Neka pripreme helikopter, gospodine Ficdžeralde. Imam neka posla na
Menhetnu."
Eldrič Palmer je prekinuo vezu, a potom pogledao kroz zid sazdan od prozora,
u pravcu velikog zaliva Čizapik, mutnog i crnog, nešto južnije od mesta na kojem se
neumoljiva reka Potomak ulivala u njegove mračne dubine.
Prilazna pista Fokstrot
Ekipa za održavanje je dovozila rezervoare sa kiseonikom ispod trupa aviona.
Rezanju aviona pribegavalo se samo u slučajevima velike hitnosti - to je bila
krajnja mera. Svi putnički avioni bili su konstruisani sa područjima naznačenim,
„za sečenje". Polje sečenja kod ovog tipa aviona nalazilo se u zadnjem delu trupa,
ispod repa, između dvostrukih vrata prtljažnika na desnoj strani. Inicijali LR kod
boinga 777-200LR imaju značenje „velikodometni", a kao model C-market, sa
vrhunskim dometom do devet hiljada nautičkih milja i kapacitetom za gorivo do
dvesta hiljada litara, avion je pored uobičajenih rezervoara za gorivo unutar krila,
dodatno posedovao tri pomoćna rezervoara u zadnjem prtljažniku - otud i potreba
da se konstruiše bezbedna zona „za sečenje“.
Ekipa za održavanje je koristila aparat za sečenje arker, egzotermni gorionik
koji je bio veoma pogodan za rad u ovakvim uslovima, ne samo zato što je lako
prenosiv već i stoga što je radio na bazi kiseonika, bez potrebe za sekundarnim
opasnim gasovima, kao što je acetilen. Sečenje debelog trupa ne bi trebalo da
potraje duže od jednog sata.
Niko ko se u ovom trenutku nalazio na pisti nije očekivao srećan ishod. Nije
bilo nikakvih poziva u pomoć putnika koji su se nalazili u avionu. Nije bilo svetala,
zvukova niti bilo kakvog signala iz unutrašnjosti ridžisa 753. Situacija je bila
krajnje zbunjujuća.
Vozilo jedinice aerodromske službe za hitne slučajeve pristiglo je na terminal
i postavilo se odmah iza moćnih, velikih reflektora sa snopovima uperenim u avion.
Tim specijalaca bio je obučen za evakuacije, spasavanja talaca i antiterorističke
napade na mostove, tunele, autobuske stanice, aerodrome, ključne železničke petlje
i luke Njujorka i Nju Džerzija. Specijalci su bili obučeni u lagane jednodelne
uniforme i nosili su automatske puške hekler-koh. Nekoliko nemačkih ovčara
njuškalo je oko glavne mašinerije za sletanje - dve grupe sačinjene od šest
ogromnih točkova - kaskajući naokolo pridignutih njuški, kao da su i ovde mogli da
nanjuše probleme.
Kapetan Navaro se na trenutak zapitao da li nekog uopšte una u avionu. Zar u
nekoj epizodi Zone sumraka nije bilo reči o vazduhoplovu koji je sleteo sasvim
prazan?
Služba za održavanje pali baterijske lampe i tek što ih je uperila na donju
stranu trupa, jedan od pasa poče da zavija. Pas je zapravo lajao i neprestano se
vrteo oko povoca u uskim krugovima.
Kapetan Navaro je ugledao radnika na merdevinama iz svoje službe, Benija
Cafera, kako pokazuje na središnji deo aviona. Uska, crna senka mu je iskrsla pred
očima. Vertikalna kosa crta najmračnijeg crnog parala je savršeno glatku površinu
trupa.
Bila su to izlazna vrata iznad krila. I to upravo ona koja kapetan Navaro nije
uspeo da otvori.
Sada su bila otvorena.
Ništa mu nije bilo jasno, ali Navaro je svejedno ćutao, zaprepašćen onim što
je video. Možda je u pitanju bio kvar na rezi, neka nepravilnost na kvaci... možda
nije dovoljno jako povukao... ili je možda - tek možda - neko najzad otvorio vrata...
... neko iznutra.
DŽFK, kontrolni toranj
Zvaničnici aerodroma su preslušavali audio-snimak Biskupa Džimija. Stajao
je, kao i uvek, i čekao da razmotri situaciju sa ljudima u odelima, kada su njihovi
telefoni počeli mahnito da zvone.
„Otvoreno je“, prijavio je neko. „Neko je otvorio izlaz 3L.“
Svi su sada ustali pokušavajući da to vide. Biskup Džimi je iz kabine tornja
pogledao ka osvetljenom avionu. Odavde se nisu mogla videti otvorena vrata.
Kalvin Bas je rekao: „Iznutra? Ko je izašao?"
Čovek je zavrteo glavom, još uvek na vezi. „Niko. Do sada."
Biskup Džimi je zgrabio omanji dvogled za posmatranje ptica sa police i lično
bacio pogled na ridžis 753.
Eno ga tamo. Tračak crnila na krilu. Kakva senka nalik na pukotinu na trupu
aviona.
Džimijeva usta se osušiše pri samom pogledu. Ta vrata se pri otključavanju
blago izvlače ka spolja, a onda se okreću i širom otvaraju ka trupu. Dakle, tehnički
gledano, reza je bila samo otkačena. Vrata su bila samo odškrinuta.
Spustio je maleni dvogled nazad na policu i povukao se unazad. Iz nekog
razloga, razum mu je govorio da je ovo bio savršen trenutak za beg.
Prilazna pista Fokstrot
Gasni i radijacijski senzori pridignuti do odškrinutih vrata nisu ništa otkrili.
Jednom od pripadnika specijalnih službi koji je ležao na krilu aviona pošlo je za
rukom da dugačkom kukastom šipkom otvori vrata još desetak centimetara, dok su
ga druga dva pripadnika ove službe pokrivala odozdo sa betona. Umetnut je
parabolični mikrofon, koji je prenosio svakakav cvrkut, pištanje i zvonjavu
mobilnih telefona putnika na koje se niko nije odazivao. Jezivi i žalobni zvuci,
nalik na bespomoćne pojedinačne pozive u pomoć.
Zatim su nakačili ogledalo na kraj šipke, poveću verziju stomatološke alatke
koja se koristila za pregled zadnjih zuba. Sve što su mogli da vide bila su prazna
pomoćna mesta na prostoru koji je delio putničke klase.
Pozivi preko električnog megafona nimalo im nisu pomogli. Nije bilo nikakve
reakcije iz aviona: nije bilo svetlosti, pokreta, ničega.
Specijalci u laganim uniformama povukoše se od svetala prilazne staze da bi
se nakratko dogovorili šta da čine. Prostudirali su šematski prikaz preseka putničke
kabine u koju su se pripremali da uđu, a na kojem se videlo da su putnici smešteni u
redove od po deset: po troje sa strane i četvoro na sredini. Unutrašnjost
vazduhoplova bila je tesna tako da su zamenili svoje mašinke h-k glokovima 17,
kojima se lakše manevrisalo u uslovima borbe izbliza za koju su se pripremali.
Prikačili su gas maske sa radio-vezom, lako spuštajuće naočare za gledanje u
mraku, suzavac u spreju, lisice, kao i dodatnu municiju. Malene kamere sa
infracrvenim sočivima bile su prikačene na vrh njihovih specijalnih šlemova.
Popeli su se uz vatrogasne merdevine na krilo i polako počeli ila se primiču
vratima. Primakli su se priljubljeni uz trup s obe strane vrata, a zatim se jedan od
njih presavio i čizmom gurnuo i širom otvorio vrata. Otpuzao je unutra priljubljen
uz pod pravo prema obližnjem pregradnom delu. Njegov kolega je krenuo unutra
odmah za njim.
Električni megafon se oglasio umesto njih:
„Putnici ridžisa 753. Mi smo iz aerodromske uprave Njujorka i Nju Džerzija.
Ulazimo u vazđuhoplov. Radi vaše bezbednosti molimo vas da ostanete u svojim
sedištima i prekrstite ruke navrh glave."
Vođa jedinice bio je u pripravnosti, leđima okrenut pregradnom zidu, i
osluškivao je. Maska mu je izvitoperivala zvuke koji su se oglašavali kao da
dopiru iz kakve kace. Svejedno, nije primetio bilo kakve pokrete u avionu. Spustio
je masku i čitava unutrašnjost vazduhoplova preobrazila se u zelenu boju supe od
graška. Klimnuo je glavom svom partneru, stavio u pripravnost svoj glok i nakon
brojanja do tri uskočio u putničku kabinu.

UKRCAVANJE

Ulica Vort, Kineska četvrt
Efraim Gudveder nije mogao da oceni da li je zvuk sirene koju je začuo
dopirao sa. ulice - što znači da je bio stvaran - ili je bio tek sastavni deo muzike iz
video-igrice koju je igrao sa svojim sinom, Zakom.
„Zašto me neprestano ubijaš?", upitao je Ef.
Dečak kose boje peska slegnuo je ramenima kao da je ocenio da to pitanje
nema blage veze s mozgom. „U tome i jeste poenta, tata."
Televizor je stajao kraj širokog zapadnog prozora, koji je uistinu predstavljao
najbolji detalj u ovom malom stanu na drugom spratu u južnom delu Kineske
četvrti. Nizak stočić ispred njih bio je ispunjen ostacima kartonske ambalaže od
kineske hrane, kesom stripova Zabranjene planete, Efovim mobilnim telefonom,
Zakovim mobilnim telefonom, kao i Zakovim bazdećim stopalima. Ovaj sistem
igrica je bio nov - još jedna igračka kupljena Zaku u čast. Kao što je njegova baba
do srži cedila polovinu narandže u sokovniku, tako je i Ef nastojao da maksimalno
iskoristi ono malo ograničenog vremena sa sinom na zabavan i efikasan način. Sin
jedinac mu je predstavljao sam život, bio je njegov vazduh, voda i hrana, tako da je
kad god je mogao bio sa njim, jer se dešavalo da ponekad prođe i nedelju dana a
da se samo jednom ili dvaput čuju telefonom, a to je za njega bilo kao da živi
čitavu sedmicu bez sunca.
„Šta je?..Ef je zgrabio svoj džojstik, tu bežičnu i stranu alatku, i dalje pri
tiskajući pogrešne dugmiče. Njegov vojnik je pesničio zemlju. „Barem me pusti da
se pridignem."
„Prekasno. Ponovo si mrtav."
Za mnoge ljude koje je Ef poznavao, muškarce koji su se nalazili u sličnoj
situaciji kao i on, razvod od supruga kao da je bio i razvod od dece. Podrazumeva
se da bi pričali uvreženu priču o tome kako im deca nedostaju a majke podrivaju
njihov odnos, bla, bla, ali činilo se da nimalo ne ulažu truda. Vikend sa decom
pretvarao se za njih u vikend koji ugrožava njihovu novostečenu slobodu. Za Efa
su, međutim, vikendi provedeni sa Zakom predstavljali njegov život. Ef uopšte nije
želeo da se razvede. Nije želeo ni sada. Obelođanio je da je njegov zajednički
život sa Keli okončan - ona mu je jasno i glasno izložila svoj stav - ali odbio je da
se odrekne starateljstva nad Zakom. Starateljstvo nad dečakom je bila jedina
nerešena stavka, jedini razlog zbog kojeg su zvanično i dalje bili u braku.
Ovo je bio poslednji Efov probni vikend sa sinom, po preporuci porodičnog
savetodavca kojeg im je dodelio sud. Zak će biti propitan tokom sledeče nedelje, a
nedugo potom će biti donesena i konačna odluka. Ef nije mario što bi sticanje
starateljstva nad sinom mogla da bude bitka na duge staze; to je bila bitka njegovog
života. „Čini ono što je za Zaka najbolje“, bila je okosnica Kelinog stava, ophrvane
grizom savesti, i zato je pokušavala da nagovori Efa da pristane na velikodušno
česta viđenja sina. Međutim, ono što je po Efu bilo najbolje jeste da zadrži Zaka.
Ef je izdejstvovao od vlade SAD, svog poslodavca, da radi ovde u Njujorku
umesto u Atlanti, gde se nalazilo sedište Centra za kontrolu bolesti, samo da ne bi
uzurpirao Zakov život još više nego što je to već bio slučaj.
Mogao je da se bori još jače. Prljavije. Kao što ga je advokat toliko puta
savetovao. Taj čovek je bio dobro upoznat sa trikovima brakorazvodne trgovine.
Jedan od razloga zašto Ef nije želeo da pribegne takvim radnjama bila je postojeća
melanholija zbog neuspeha braka. Drugi razlog jeste taj što je Ef bio i previše
milostiv: upravo ono što ga je i činilo odličnim lekarom napravilo ga je otužnim
klijentom u brakorazvodnoj parnici. Pristao je na svaki Kelin zahtev i novčano
potraživanje koje mu je uputio njen advokat. Sve što je on želeo bilo je da neko
vreme provede sam sa svojim jedinim detetom, čedom koje ga je upravo sada sve u
šesnaest gađalo granatama.
Ef reče: „Kako da uzvratim paljbu kada si mi razneo ruke?“
„Ne znam. Pokušaj da udaraš nogama."
„Sada mi je potpuno jasno zašto mama neće da ti kupi igrice."
„Zato što sam tada hiperaktivan i nedruštven i... Oh, sredio sam te!“
Efovi životi sveli su se na nulu.
Tada je počeo da mu vibrira mobilni telefon, poskakujući ka iznajmljenim
crtanim filmovima kao gladni insekt sa srebrnom ljušturom. Verovatno je bila Keli,
da ga podseti da se postara da Zak upotrebi svoj inhalator za astmu. Ili samo
proverava da slučajno nije otpeljao Zaka u Maroko ili kojekuda već.
Ef ga je uzeo u ruke i pogledao u monitor. Broj 718, lokal. Identifikacija
pozivaoca bila je DŽFK POD KARANTINOM.
Centar za kontrolu i prevenciju bolesti imao je karantin unutar međunarodnog
terminala na aerodromu DŽFK. To nije bio stacionar, čak ni odeljenje za lečenje,
tek nekoliko omanjih kancelarija i prostorija za pregled - mobilna stanica za
otkrivanje pojave, a možda i zaustavljanje moguće zaraze koja bi ugrozila čitavo
stanovništvo SAD. Najveći deo njihovog posla sastojao se od izolacije i
procenjivanja putnika kojima bi pozlilo tokom leta, sa povremenim
dijagnosticiranjem meningokokalnog meningitisa ili teškog akutnog respiratornog
sindroma (SARS).
Kancelarije su bile zatvorene u večernjim satima, a Ef ove večeri nije bio ni
dežurni, zapravo bio je slobodan sve do ponedeljka ujutro. Odradio je svoj
raspored nedeljama koje su prethodile vikendu sa Zakom.
Isključio je vibriranje i spustio svoj mobilni kraj kutije sa slanim
palačinkama. Neka drugi preuzme na sebe taj problem. „Zove me klinac koji mi je
prodao ovu skalameriju", odgovorio je Zaku. „Zevzeči se sa mnom."
Zak je jeo još jednu knedlu. „Ne mogu da verujem da si uspeo da nabaviš
karte za sutrašnju utakmicu Jenkiji - Red soksi."
„Znam. I dobio sam odlična mesta. Na strani treće baze. Zagrebao sam malo
para iz tvoje ušteđevine za fakultet, ali nemoj ništa da brineš - uz svoje sposobnosti
daleko ćeš da doguraš i sa diplomom srednje škole."
„Tata."
„U svakom slučaju, poznato ti je koliko mi je teško da dam makar jedan jedini
dolar u Stajnbrenerov džep. Ovo je zapravo prava izdaja."
Zak odgovori: „Fuj Red soksi. Napred Jenkiji."
„Prvo me ubiješ, a onda mi se i rugaš?"
„Kapiram da si se na to već navikao kao navijač Red soksa."
„E, gotov si..!“ Ef je uhvatio sina i počeo da ga golica po rebrima dok se ovaj
povlačio grčeči se od smeha. Zak je ojačao, njegovo migoljenje bilo je ispunjeno
snagom - dečak kojeg je nekada vrteo po sobi na jednom ramenu. Zakarije je imao
majčinu kosu, jednako boje peska (njene prirodne boje koja je bila ista i kada ju je
upoznao na fakultetu), kao i kvaliteta. Svejedno, na Efovo zaprepaštenje i radost,
prepoznao je sopstvene jedanaestogodišnje šake koje su neobjašnjivo visile iz
dečakovih ručnih zglobova. Iste one šake sa širokim zglavcima koje nisu želele
ništa drugo osim da osete goveđu kožu na lopti za bejzbol, šake koje su prezirale
časove klavira, one koje nisu mogle da dočekaju da grčevito stegnu svet odraslih.
Bilo je neverovatno ponovo gledati te mlade rake. Zaista je istina: naša deca
preuzimaju naše mesto. Zakarije je podsećao na savršen ljudski paket; u njegovoj
DNK bilo je zapisano sve ono što su Ef i Keli jedno prema drugom nekada osećali
- njihove nade, snovi, potencijali. To je verovatno i bio razlog zašto su se oboje
toliko trudili, svako na svoj kontradiktoran način, da iznedre ono najbolje iz njega.
Toliko se trudio da od same pomisli da Zak odrasta pod uticajem Meta, Kelinog
momka sa kojim je živela - „fin“ momak, „dobar tip“, ali toliko neupečatljiv da je
praktično bio nevidljiv - Ef noćima nije mogao da spava. Za svog sina je želeo
izazove, inspiraciju, nešto veliko i posebno! Bitka za starateljstvo nad Zakom bila
je okončana, ali ne i borba za starateljstvom nad Zakovom ličnošću - nad njegovom
dušom.
Efov mobilni telefon je ponovo zavibrirao, drmusajući se na površini stola
nalik na klepetave veštačke zube koje su mu ujaci kao detetu poklanjali za Božić.
Probuđeni aparat prekinuo je njihovo koškanje. Ef je pustio Zaka, suprotstavljajući
se impulsu da pogleda u monitor. Nešto se dešavalo. Pozivi, inače, ne bi dospevali
čak do njega. Zaraza. Inficiran putnik.
Ef je naterao sebe da ne preuzme poziv. Neko drugi će morati da se pozabavi
time. Ovo je bio njegov vikend sa Zakom. A on ga je upravo sada pomno
posmatrao.
„Ne brini", rekao je Ef, ponovo spuštajući mobilni telefon na sto, dok je poziv
bio prosleđen elektronskoj pošti. „Sve je pod kontrolom. Ovog vikenda ne radim."
Zak je klimnuo glavom, pridigao se i pronašao svoj džojstik. „Hoćeš još?“
„Ne znam. Kada ćemo doći do onog dela kada mali Mario počinje da kotrlja
burad na majmuna?"
„Tata.“
„Pa, mnogo se bolje osećam u društvu malih italijanskih običnih likova koji
trčkaraju naokolo i žderu pečurke kao poene.“
„Dobro. A, kroz koliko si ono kilometara snega morao svakodnevno da pređeš
da bi stigao u školu?"
„E, sad si stvarno preterao!"
Ef se ponovo bacio na njega, s tim što je ovog puta dečak bio spreman za
njega i čvrsto je stisnuo laktove otežavajući napad na svoja rebra. Ef je onda
promenio strategiju i okomio se na ultraosetljivu ahilovu tetivu, boreći se sa
Zakovim stopalima i maksimalno se trudeći da izbegne da ga ovaj šutne u lice.
Dečak je preklinjao za milost kada je Ef shvatio da njegov mobilni telefon ponovo
vibrira.
Ef je ovog puta skočio, besan, znajući da će ga posao, njegov poziv, večeras
odvući od sina. Bacio je pogled na identifikaciju pozivaoca. Ovog puta bio je to
pozivni broj Atlante. Veoma loše vesti. Ef je zaklopio oči i pritisnuo mumlajući
telefon na čelo, razmišljajući. „Izvini, Z“, izustio je Zaku. „Pusti me da vidim u
čemu je stvar."
Odneo je telefon u kuhinju, gde je odgovorio na poziv.
„Efraime? Ovde Everet Barns.“
Doktor Everet Barns. Direktor CKB-a.
Ef je bio leđima okrenut Zaku. Znao je da ga Zak posmatra i nije imao snage
da ga pogleda. „Da, Everete, šta je bilo?"
„Malopre su me zvali iz Vašingtona. Da li je tvoja ekipa na putu do
aerodroma?"
„Ah, gospodine, zapravo..."
„Video si vesti na televiziji?"
„Na televiziji?"
Vratio se i seo nazad u fotelju, pokazujući Zaku otvoren dlan, znak da ga je
molio za strpljenje. Ef je pronašao daljinski upravljač i bacio se u potragu za
pravim dugmetom ili kombinacijom dugmića, pritisnuo je nekoliko i ekran je
pocrneo. Zak je uzeo daljinski upravljač iz njegove ruke i mrzovoljno uključio
kablovsku televiziju.
Kanal na kojima su bile vesti prikazivao je avion parkiran na pisti. Pomoćna
vozila formirala su širok, donekle zastrašujuć polukrug oko njega. Aerodrom
DŽFK. „Mislim da vidim, Everete."
„Džim Kent mi se upravo javio, doneće opremu koja je potrebna tvom timu
kanarinaca. Ti si predvodnik u ovome, Efraime. Oni se neće ni pomaći dok ti ne
stigneš."
„Oni, koji oni, gospodine?"
„Aerodromska uprava Njujorka, Uprava za bezbednost saobraćaja. Odbor za
nacionalnu bezbednost saobraćaja i zemaljsko obezbeđenje upravo su se uputili
tamo."
Projekat Kanarinac predstavljao je ekipu terenskih epidemiologa za hitne
slučajeve, opremljenih za otkrivanje i raspoznavanje početnih bioloških pretnji. U
njihovom delokrugu podjednako su se nalazile prirodne pretnje, kao što su virusne i
rikeciozne bolesti, kao i zaraze koje je proizveo čovek - mada je najveći deo novca
pristizao zahvaljujući zahtevima za uslugama Kanarinca u očiglednim
bioterorističkim aktivnostima. Njujork je bio njihova žila kucavica, dok su manji
sateliti Kanarinca bili smešteni u univerzitetskim bolnicama u Majamiju, Los
Anđelesu, Denveru i Čikagu.
Ovaj program je dobio ime zahvaljujući starom triku rudara da pod zemlju
nose kanarinca u kavezu, kao surovu ali efikasnu biološku metodu pravovremenog
upozorenja. Veoma osetljiv metabolički sistem ove jarkožute ptice registruje male
količine metana i ugljen-monoksida pre nego što dostignu otrovni ili eksplozivni
nivo tako što ova obično veoma cvrkutava ptica začuti i počne da se ljuljuška na
pritki.U savremeno doba, svako ljudsko biće poseduje potencijal da bude nalik tom
kanarincu stražaru. Posao Efovog tima jeste da ih izoluje kada prestanu da cvrkuću,
da se pobrinu za zaražene i zaustave dalje širenje bolesti.
Ef upita: „O čemu se radi, Everete? Da li je neko umro u avionu?"
Direktor mu odgovori: „Svi su mrtvi, Efraime. Svi do jednoga."
Ulica Kelton, Vudsajd, Kvins
Keli Gudveder je sedela za malim stolom naspram Meta Sojlsa, partnera sa
kojim je živela („momak" je zvučalo i previše mlado; „onaj sa kojim se deli dobro
i zlo“ - suviše staro). Jeli su domaću picu sa pesto sosom i bosiljkom, sušenim
paradajzom, kozjim sirom i nekoliko parčića pršute nabacanih zbog mirisa, i pili
godinu dana stari merlot kupljen za jedanaest dolara po flaši. Televizor u kuhinji je
bio uključen na prvi kanal stanice Njujork jer je Met želeo da čuje vesti. Što se
Keri ticalo, televizijski kanali sa dvadesetčetvoročasovnim vestima bili su njeni
najgori neprijatelji.
„Izvini", ponovo mu je rekla.
Met se nasmešio, praveći lenj kružni pokret vinskom čašom po vazduhu.
„Znam da nisam ja kriva, ali ovaj vikend smo isplanirali samo za nas...“
Met je obrisao usne ubrusom zadenutim u okovratnik. „Zaista mu polazi za
rukom da nam pomuti planove. Ne mislim na Zaka.“
Keli je pogledala u praznu treću stolicu. Nije bilo sumnje da se Met radovao
vikendu koji će njen sin provesti negde drugde. Privremeno rešenje njihove borbe
za starateljstvo. Zak je povremeno provodio vikende sa Efom u njegovom stanu u
donjem Menhetnu. Za nju je to značilo intimnu večeru kod kuće sa uobičajenim
seksualnim očekivanjima sa Metove strane - koje Keli nisu teško padale i što je
bilo svakako vredno dodatne čaše vina koju će sebi priuštiti.
Međutim, to više nije važilo za večeras. Koliko god da joj je bilo žao Meta,
zapravo je bila zadovoljna.
„Nadoknadiću ti“, rekla mu je i namignila.
Met se poraženo nasmešio. „Dogovoreno."
Eto zašto joj je Met bio uteha. Nakon Efovih ćudljivosti, ispada, nezgodnog
karaktera, žive koja je tekla njegovim venama, bio joj je potreban neko staloženiji,
kao što je bio Met. Udala se za Efa i previše mlada i sebe lišila mnogo čega -
sopstvenih potreba, ambicija, želja - ne bi li mu pripomogla da napreduje u
medicinskoj karijeri. Da je mogla da prenese neki životni savet devojkama u svom
nekadašnjem četvrtom razredu srednje škole u P. S. 69 Džekson Hajtsu, to bi bilo:
Nikada se ne udajte za genija. Naročito ne onog koji je pride i zgodan. Sa Metom
se Keli osećala opušteno i, zapravo, uživala je da bude glavna u ovoj vezi. Sada je
bio red da i o njoj neko brine.
Iz malog, belog kuhinjskog televizora, dopirao je izveštavaj o sutrašnjem
pomračenju sunca. Izveštač je isprobavao više naočara ocenjujući koliko su
bezbedne za oči dok je izveštavao sa tezge ispunjene majicama usred Central
parka. „Poljubi me u ekLIPSu!" 5 bila je hit-majica. Voditelji su reklamirali svoje
sutrašnje popodnevno izveštavanje uživo.
„To će biti veliki šou“, rekao je Met, dajući joj do znanja svojim komentarom
da neće dozvoliti da im njegovo razočaranje upropasti veče.
„To je glavni nebeski događaj", izjavila je Keli, „a oni se prema njemu
odnose kao da je još jedna zimska snežna oluja."
Na ekranu se pojavio naslov NAJNOVIJE VESTI. Sada je došao red na Keli
da promeni kanal, ali joj je čudnovatost priče privukla pažnju. Na televizijskom
ekranu su iz daljine prikazivali avion okružen jakim osvetljenjem na pisti
aerodroma DŽFK. Avion je bio tako dramatično osvetljen i okružen mnogobrojnim
vozilima i mnoštvom sićušnih ljudskih figura da ste mogli da pomislite da je u
Kvins sleteo kakav NLO.
„Teroristi", prokomentarisao je Met.
Aerodrom DŽFK je bio samo šesnaest kilometara udaljen. Izveštač je rekao
da je avion u potpunosti zakazao nakon sasvim regularnog sletanja, i da do sada
nije uspostavljena nikakva veza .sa posadom, kao ni sa putnicima. Sva sletanja na
DŽFK su do daljeg obustavljena radi predostrožnosti, a avioni su upućivani na
Njuark i Lagvardiju.
Znala je da je ovaj avion bio razlog što je Ef vraćao Zaka kući. Sve što je u
ovom trenutku želela bilo je da joj se Zak vrati pod okrilje doma. Keli je po
prirodi bila zabrinuta i za nju je dom predstavljao bezbedno utočište. To je bilo
jedino mesto na svetu nad kojim je imala kontrolu.
Keli se pridigla i odšetala do prozora iznad sudopere. Prigušila je svetlo i
posmatrala nebo iznad krova komšijine kuće koja se nalazila iza njihovog zadnjeg
dvorišta. Videla je aerodromska svetla koja su kružila nad Lagvardijom,
kovitlajući se nalik delićima blistavih krhotina koje je usisao olujni levak. Nikada
nije putovala u središnji deo zemlje gde ste mogli da vidite kilometrima udaljen
tornado kako vam se približava. Imala je takav utisak. Kao da joj se nešto
približavalo, a ona na to nije nikako mogla da utiče.
Ef je zaustavio svoj službeni ford eksplorer na krivini. Keli je posedovala
malenu kuću na uređenoj površini od sto kvadrata koja je bila okružena urednom i
niskom živom ogradom u strmom kraju ispunjenom, dvospratnicama. Dočekala ga
je napolju, na betonskoj stazici, kao da je odbijala da ga pusti u svoj dom. Prema
njemu se, u suštini, ponašala kao da je predstavljao desetogodišnji grip koji je
najzad prebolela.
Svetlije kose, vitka i još uvek veoma lepa, za njega je, međutim, ona sada
predstavljala nekog sasvim drugog. Toliko toga se promenilo. Negde, verovatno u
nekoj kutiji od cipela ćušnutoj na dnu ormana, nalazile su se fotografije venčanja
spokojne mlade žene sa zabačenim velom kako se pobedonosno smeši svom
mladoženji u smokingu. Bili su dvoje srećno zaljubljenih mladih ljudi.
„Odradio sam ovaj vikend unapred", rekao je, izlazeći iz automobila pre Zaka
i prolazeći kroz nisku gvozdenu kapiju ne bi li prvi izgovorio ono što ima. „Ovo je
hitan slučaj.“
Met Stajls je iskoračio kroz osvetljena vrata iza nje, zaustavljajući se na
tremu. Zadenuo je salvetu u košulju prekrivajući njome etiketu Sirsa iznad džepa,
radnje u kojoj je bio poslovođa u tržnom centru parka Rigo.
Ef se pretvarao kao da ga nije ni primetio, usredsređujući se na Keli i Zaka,
kada je ovaj kročio u dvorište. Keli mu se nasmešila, a Ef nije mogao a da se ne
zapita da li joj je ovo dobro došlo - njegovo neočekivano pojavljivanje sa Zakom -
nasuprot vikendu koji bi provela sa Metom. Keli ga je zaštitnički obgrlila. „Je l'
sve u redu, Zak?“
Zak je klimnuo glavom.
„Kladim se da si razočaran."
Ponovo je klimnuo glavom.
Ugledala je kutiju i žice u njegovoj ruci. „Šta je to?“
Ef odgovori: „Zakova nova igraonica. Pozajmio je za vikend." Ef je pogledao
u Zaka, čija je glava bila oslonjena na majčine grudi dok je zurio negde dalje.
„Druškane, ako uspem da se ratosiljam posla, možda sutra - nadam se sutra... ako
postoji ikakva šansa, vratiću se po tebe i koliko god je to moguće nadoknadićemo
ovaj vikend. U redu? Nadoknadiću ti to, znaš, zar ne?"
Zak je klimnuo glavom, pogleda i dalje uperenog u daljinu.
Met se oglasio sa najvišeg stepenika. „Hajde, uđi Zak. Da vidimo da li
možemo da priključimo tu tvoju spravu."
Pouzdani Met, neko na koga si mogao da se osloniš. Keli ga je očigledno
sasvim dobro istrenirala. Ef je posmatrao kako mu sin ulazi u kuću sa Metovom
rukom prebačenom preko ramena. Zak se okrenuo i bacio poslednji pogled na Efa.
Sada kada su ostali sami, on i Keli se okrenuše jedno prema drugom, na
malenom travnatom delu dvorišta. Iza nje, iznad krova njene kuće, kružila su svetla
aviona koji su čekali dozvolu za sletanje. Čitava saobraćajna mreža, da ne
pominjemo vladine i državne službe, čekali su ovog čoveka koji je bio okrenut
prema ženi koja je tvrdila da ga više ne voli.
„U pitanju je onaj avion, zar ne?“
Ef je klimnuo glavom. „Svi su mrtvi. Svi u avionu."
„Svi mrtvi?" Keline oči zaplamteše od zabrinutosti. „Kako? O čemu je reč?"
„To je ono što tek treba da otkrijem."
Ef je sada već počinjao da oseća hitnost koju mu je poziv nalagao. Zeznuo je
stvar sa Zakom, ali to je već bilo učinjeno i sada je morao da krene. Gurnuo je ruku
u džep i pružio joj kovertu sa oznakom nalik na usku traku. „Za sutra po podne",
rekao je. „U slučaju da ja do tada ne dođem po njega."
Keli je virnula u karte i obrve joj se pridigoše kada je videla cenu - zatim ih
je ponovo gurnula nazad u kovertu. Tada ga je pogledala sa izrazom lica koji je bio
približan saosećanju. „Samo se ti potrudi da ne zaboraviš na dogovoreni sastanak
sa doktorkom Kempner."
Porodični terapeut - onaj koji će doneti konačnu odluku o starateljstvu nad
Zakom. „Da, Kempnerova", izjavio je. „Doći ću."
„I... vodi računa o sebi", rekla je.
Ef je klimnuo glavom i krenuo.
Međunarodni aerodrom DŽFK
Ispred aerodroma okupila se rulja; ljudi privučeni neobjašnjivim, čudnim,
potencijalno tragičnim događajem. Dok se Ef dovozio, slušao je informacije na
radiju koje su slučaj usnulog aviona tretiralo kao moguću otmicu povezujući je sa
sukobima preko okeana.
Na samoj pisti Efa su prošišala dva službena vozila, jedno sa uplakanom
majkom koja je držala za ruke dvoje preplašene dece, dok se u drugom nalazio
stariji gospodin odeven u crno, sa buketom crvenih ruža na krilu. Primio je k znanju
da se nečiji Zak nalazio u tom avionu. Nečija Keli. Usredsredio se na tu činjenicu.
Efa je njegov tim čekao ispred zaključanih vrata tik ispod terminala 6. Džim
Kent je razgovarao telefonom, kao i obično govoreći u mikrofon koji mu se klatio
sa uva. Džim je završavao birokratske i političke poslove u vezi sa kontrolom
bolesti umesto Efa. Stavio je ruku preko mikrofona i obratio mu se, ujedno i
pozdravljajući ga. „Nema izveštaja da imamo još neki sličan slučaj u zemlji."
Ef se popeo do Nore Martinez na zadnje sedište službenog vozila. Nora,
biohemičar po profesiji, bila je njegova desna ruka u Njujorku. Na rukama je već
imala rukavice, najlonsku opnu, bledu, glatku i žalobnu kao kod ljiljana. Pomerila
se malo u stranu ne bi li mu napravila malo više mesta za sedenje. Bilo mu je krivo
što je među njima vladala nekakva smušenost.
Vozilo se pokrenulo i Ef je osetio miris močvarne soli u vazduhu. „Koliko je
vremena prošlo između sletanja aviona i potpunog gašenja?"
Nora odgovori: „Šest minuta.“
„Nije bilo uspostavljanja radio-veze? I pilot je zakazao?"
Džim se okrenu i reče: „Pretpostavljamo, ali još nije potvrđeno. Specijalne
snage su prodrle u putničku kabinu i videle gomile leševa, a potom, su odmah
izašle."
„Nadam se da su imali rukavice i maske."
„Odgovor potvrdan."
Vozilo je skrenulo za ugao i pred njima se prikazao avion koji ih je iščekivao
u daljini. Bio je to ogroman vazduhoplov koji je sa više strana bio obasjan
reflektorima i svetleo je kao da se nalazio usred dana. Izmaglica koja je dopirala iz
obližnjeg zaliva proizvodila je svetleću auru oko trupa.
„Isuse", izgovorio je Ef.
Džim izjavi: „Zovu ga ’trostruka sedmica’. 777 je najveći dvomotorac na
svetu. Nedavno dizajniran, nov vazduhoplov. To je i razlog što su svi van sebe
pred mišlju da ovakva mašina može da zakaže. Pre su skloni mišljenju da je reč o
kakvoj sabotaži."
Samo kada bi se pogledali točkovi, videlo bi se da su ogromni. Ef je pogledao
naviše, u crnu rupu koja je predstavljala otvorena vrata iznad širokog levog krila.
Džim reče: „Već su izvršili testiranja na gas. Zapravo, uradili su sve testove
na veštački, ljudskom rukom proizvedene supstance. Ne znaju šta im je drugo
preostalo nego da počnu od nule.“
Ef reče: „A mi predstavljamo tu nulu.“
Ovaj uspavani vazduhoplov misteriozno ispunjen mrtvima predstavljao je
neobjašnjivu i neočekivanu okolnost koja se mogla izjednačiti sa situacijom u kojoj
biste se našli kada biste se jednog dana probudili i spoznali da vam je na leđima
volšebno izrasla grba. Efov stručni tim predstavljao bi laboratoriju za biopsiju
koja je aerodromskoj upravi morala da predoči da li je ta volšebna grba bila
kancerogena ili ne.
Pripadnik Uprave za bezbednost saobraćaja u plavom odelu zaskočio je Efa
čim se vozilo zaustavilo, pokušavajući da ga izvesti o situaciji kao što je to Džim
već prethodno uradio. Postavljao mu je pitanja i nadglasavali su se kao kakvi
novinari.
„S ovim se i previše odugovlači", izjavio je Ef. „Kada se sledeči put nešto
ovako neobjašnjivo dogodi, mi smo drugi koje treba izvestiti. Prvo Hazmat, 6 a
onda nas. Jeste li me razumeli?"
„Da, gospodine doktore Gudvederu."
„Da li je Hazmat spreman?"
„Na raspolaganju."
Ef je usporio ispred kombija Centra za kontrolu bolesti. „Rekao bih da ovde
nije reč o spontanoj zarazi. Šest minuta nakon sletanja? Vremenski element je i
suviše kratak."
„Mora da je reč o namernom činu", rekao je jedan od pripadnika uprave za
bezbednost.
„Možda", odgovorio je Ef. „Kako stvari sada stoje, što god da jeste to što nas
unutra iščekuje - suočeni smo sa odlaganjem." Otvorio je stražnja vrata kombija da
uđe Nora. „Opremićemo se i videti šta je u pitanju."
Neki glas ga je zaustavio. „Jedan od naših je u tom avionu."
Ef se okrenuo. „Jedan od čijih?"
„Federalni činovnik vazduhoplovstva. To je uobičajena procedura na
međunarodnim letovima američkih aviona."
„Da li je naoružan?", upita je Ef.
„Upravo o tome govorim. “
„Niste dobili nikakav telefonski poziv od njega, nikakvo upozorenje?"
„Ništa."
„Onda mora da ih je to nešto u trenu savladalo." Ef je klimnuo glavom,
pogleda uperenog u zabrinuta lica prisutnih, „Dajte mi broj njegovog sedišta.
Odatle ćemo započeti istragu."
Ef i Nora se ukrcaše u vozilo CKB-a zatvarajući dvokrilna stražnja vrata za
sobom i odagnavajući nervozu koja je vladala na pisti iza njih.
Sa police su skinuli specijalno hazmat odelo za najviši stepen opasnosti. Ef se
skinuo do majice i šortsa, a Nora je ostala samo u crnom sportskom brushalteru i
ljubičastim gaćicama, zdušno se trudeći da jedno drugom ostave prostora za
laktove i kolena u skučenom kombiju marke ševrolet. Norina kosa je bila gusta i
tamna, u svakom slučaju predugačka za jednog terenskog epidemiologa, tako da ju
je podigla i privezala čvrstom gumicom rukama koje su svrhovito radile, i to hitro.
Telo joj je bilo graciozno oblo, a ten u toplim tonovima blago zapečenog tosta.
Nakon konačnog Efovog razlaza sa Keli pošto je podnela zahtev za razvod, Ef
i Nora su imali kratkotrajnu vezu. Bila je to samo jedna noč koju je propratilo vrlo
mučno i neugodno jutro, koje se nastavilo i mesecima koji su usledili... Sve do
njihovog drugog smuvavanja pre nekoliko nedelja - koje je, mada još strastvenije
nego prethodno i sa mnogo nastojanja da se izbegnu zamke koje su ih zasule nakon
prvog puta, izrodilo ponovno zategnutu i nelagodnu situaciju...
On i Nora su, na neki način, na poslu bili i previše prisni; da su radili bilo šta
što je iole podsećalo nauobičajenu profesiju, tradicionalno radno mesto, možda bi
rezultat bio drugačiji, lakši, ležerniji - ali ovo je bila „ljubav u rovu". Pošto su se
oboje toliko predavali Kanarincu, malo im je toga ostajalo jedno za drugo, ili za
bilo kog drugog. To je bilo tako usko povezano partnerstvo da niko jedno drugo
nije pitao „kako ti je prošao dan?“, tokom pauze - koje uglavnom uopšte nije ni
bilo.
Kao što je sada bio slučaj. Skidali su se praktično do gole kože jedno pred
drugim, ali na najneseksepilniji mogući način, jer je navlačenje zaštitnog bio-odela
predstavljalo istinsku antitezu senzualnosti. Bila je to sušta suprotnost privlačnosti,
povlačenje u predostrožnost, sterilnost.
Prvi sloj sastojao se od belog nomeksovog uzanog kombinezona nazad
ukrašenog inicijalima CKB. Kombinezon se zatvarao rajsferšlusom od kolena do
brade, kragne i manžeta zaptivenih čvrstim čičkom, a tu su bile i crne kramponke sa
vezovima do cevanica.
Drugi sloj je bio jednokratni beli skafander načinjen od papirnog tajveka. 7
Zatim nazuvci navučeni preko čizama, kao i silver-šild, hemijske zaštitne rukavice
preko najlonskih ograničivača nalepljenih oko zglobova i članaka. Tu je bila i
oprema za disanje: prikačena lagana titanijumska boca SCBA pod pritiskom, maska
za kiseonik, kao i pojedinačni bezbedonosni sistem sa alarmom za vatrogasnu
službu.
Oboje su oklevali pre nego što su navukli maske na lice. Nora se blago
nasmešila i rukom zahvatila Efov obraz. Poljubila ga je. „Jesi li dobro?"
„Aha."
„Pa, baš i ne izgledaš tako. Kako je Zak?"
„Utučeno. Sjebano. Kao što i treba da bude.“
„Nisi ti kriv."
„Pa šta? Kako god da okreneš, ovaj vikend koji je trebalo da provedem sa
sinom propao je i nikada se neće povratiti." Pripremio je masku. „Znaš, u jednom
trenutku je u mom životu došlo do toga da moram da biram između porodice i
posla. Mislio sam da sam odabrao porodicu. Očigledno, ne u dovoljnoj meri."
Ima trenutaka kao što je bio ovaj, koji dolaze kada im se prohte, nepoželjni,
obično u najnezgodnije vreme, kao što su krizni momenti - kada pogledate u nekoga
i shvatite da će vam biti teško bez njega. Ef je uočio koliko je nepravedan bio
prema Nori time što se držao Keli - čak ne ni Keli u pravom smislu te reči, već
prošlosti, svog propalog braka, onoga što je on nekada bio, i to sve zbog Zaka.
Nora je volela Zaka. A bilo je očigledno da se ona i Zaku dopadala.
Ali sada, upravo sada, nije uopšte bio pogodan trenutak da se time bavi. Ef je
stavio masku, isprobavajući bocu sa kiseonikom. Spoljašnji sloj se sastojao od
žutog - kanarinski žutog - potpuno zaptivenog „svemirskog" skafandera koje su
odlikovali hermetički zatvorena kapuljača, širokougaoni vizir od dvesta deset
stepeni i pripojene rukavice. Ovo je bio zaštitni skafander najvišeg stepena
bezbednosti, „kontaktno odelo“, dvanaest slojeva tkanine koji su, kada se jednom
zatvore, u potpunosti izolovali nosioca od spoljašnjeg sveta.
Nora je proverila njegovo odelo, kao i on njeno. Istraživači bioloških pretnji
funkcionišu na sličnom ortačkom odnosu kao i ronioci. Skafanderi im se donekle
naduvaše od kruženja vazduha. Sprečavanje ulaska patogenih supstanci značilo je
da su se unutar odela zadržavali znoj i toplota tela, tako da je unutrašnja
temperatura mogla da bude i deset stepeni viša od spoljne.
„Izgleda zategnuto", rekao je Ef preko mikrofona unutar maske.
Nora je klimnula glavom uhvativši njegov pogled kroz masku. Pogled joj se
zadržao malo duže nego što je bilo neophodno, kao da je imala nameru nešto da
kaže, a onda se predomislila. „Spreman?", upitala je.
Ef je klimnuo glavom u kapuljači. „Hajde da ovo obavimo."
Napolju, na pisti, Džim je uključio pokretnu komandnu konzolu i na odvojene
monitore prikačio njihove kamere na maskama. Pričvrstio je male, upaljene
baterijske lampe za stezaljke na prilepnim trakama na njihovim ramenima -
debljina višeslojnih rukavica skafandera ograničavala je motoriku nosioca.
Tipovi iz Službe unutrašnje bezbednosti priđoše im i pokušaše još malo da
porazgovaraju sa njima, ali Ef se pretvarao da je gluv, vrteći glavom i ukazujući na
kapuljaču.
Pošto su prišli avionu, Džini je Efu i Nori pokazao plastificiran primerak
rasporeda putničkih sedišta sa brojevima i osnovnim ličnim podacima putnika i
posade koji su na njima sedeli, načinjen iz ptičje perspektive. Pokazao je na crvenu
tačku na sedištu 18A.
„To je federalni činovnik vazduhoplovstva", izgovorio je Džim u svoj
mikrofon. „Preziva se Čarpentijer. Red pored prozora."
„Kapiram“, rekao je Ef.
Druga crvena tačka. „Obezbeđenje uprave aerodroma nam je ukazalo i na
ovog važnog putnika. Reč je o nemačkom diplomati, Rolfu Habermanu, biznis
klasa, drugi red, sedište E Trebalo je da prisustvuje sednici UN-a na temu situacije
u Koreji. Postoji mogućnost da je nosio diplomatsku poštu koja se na carini ne
pregleda. Možda tu nema ničeg sumnjivog, ali grupa Nemaca iz UN-a upravo se
sada uputila ovamo da to preuzme."
„Dobro."
Džim ih je ostavio na ivici osvetljenog dela piste i vratio se nadgledanju
monitora. Unutar tog osvetljenog kruga bilo je svetlije nego da je dan. Koračali su
a da takoreći nije bilo senke. Ef ih je pred vodio uz vatrogasne merdevine do krila,
a potom i preko široke površine do otvorenih vrata.
Ef je prvi zakoračio unutra. Mirnoća u avionu bila je naprosto opipljiva. Nora
ga je pratila, a onda, rame uz rame sa njim, stala na vrh srednje putničke kabine.
Leševi koji sede bili su okrenuti prema njima, red za redom. Svetlost iz Efove
i Norine baterijske lampe tupo se odbijala o mrtve cakleće dragulje njihovih
otvorenih očiju.
Nije bilo krvarenja iz nosa. Ispupčenih očiju niti naduvene ili prošarane kože.
Nije bilo pene na ustima niti izliva krvi. Svi su mirno sedeli na svojim mestima bez
ikakvih nagoveštaja panike ili borbe. Ruke su im opušteno visile sa rukohvata nad
prolazom ili su bile položene u krilu. Nije bilo vidljivih povreda.
Mobilni telefoni - u krilima, džepovima i ćušnuti u torbe - odašiljali su zvuke
pristiglih poruka ili su se oglašavali zvonjavom, energičnim tonovima koji su se
preklapali. To su bili jedini zvuci.
Locirali su federalnog činovnika na sedištu kraj prozora, u samoj blizini
otvorenih vrata. Čovek četrdesetih godina, crne, proređene kose, obučen u farmerke
i plavo-narandžastu majicu Njujork metsa, sa bejzbol maskotom, gos’n Metom,
nacrtanim spreda. Brada mu se naslanjala na grudi kao da je dremao širom
otvorenih očiju.
Ef se spustio na koleno, širi prolaz mu je omogućio manevarski prostor.
Dodirnuo mu je čelo i zabacio mu glavu koja se fleksibilno pokretala na vratu.
Nora, koja je stajala kraj njega, šarala je svetlom po njegovim očima, ali
Čarpentijerove zenice nisu reagovale. Ef ga je povukao za bradu, otvarajući mu
usta i osvetljavajući njegovu usnu duplju. Jezik i gornja strana grla bili su ružičaste
boje i nije se činilo da su na bilo koji način zatrovani.
Efu je bilo neophodno dodatno osvetljenje. Prišao je prozoru i povukao
zastor. Snop svetlosti sa reflektora nagrnuo je unutra nalik na kakav zaslepljujući
beli prasak.
Nije bilo ni traga povraćanju, što je slučaj kod udisanja gasa. Na ljudima
otrovanim ugljen-dioksidom vidljivi su plikovi na koži i promena boje, zbog čega
izgledaju naduveno i smežurano. Njegov položaj nije bio neprirodan, a nije bilo ni
znakova agonije. Kraj njega je sedela sredovečna žena, ležerno odevena kao
turista, sa omanjim naočarama smeštenim na nosu ispred njenih očiju koje ne vide.
Sedeli su kao što bi putnici uobičajeno i sedeli, uspravljenih sedišta i dalje
iščekujući da se isključi oznaka „vežite pojaseve".
Putnici u prvom redu smeštaju svoje lične stvari u kontejnere na zidu naspram
sedišta. Ef je izvukao mekanu virdžin atlantik torbu iz džepa na zadnjoj strani
sedišta ispred Čarpentijera, a potom je otvorio rajsferšlus. Izvadio je majicu sa
natpisom Notr dama, punu šaku popunjenih ukrštenica, audio-verziju nekog trilera,
a zatim i poprilično tešku najlonsku torbicu u obliku bubrega. Otvorio je
rajsferšlus, dovoljno da vidi crni pištolj presvučen gumom.
„Vidite li ovo?“, upitao je Ef.
„Vidimo", izgovorio je Džim preko radija. Džim, TSA, 8 i svi oni kojima je
usled nadležnosti dozvoljen pristup, posmatrali su sve što se dešavalo putem
kamere koja je bila prikačena na Efovo rame.
Ef reče: „Što god da je u pitanju, sve ih je zahvatilo na prepad. Uključujući i
ovog policajca u avionu. „
Ef je zatvorio rajsferšlus na torbici i spustio je na pod, pridigao se i krenuo
niz prolaz. Naginjao se preko mrtvih putnika ne bi li podigao zastore sa svakog
drugog ili trećeg prozora. Jako svetlo bacalo je čudnovate senke i oštro isticalo
njihova lica, kao da su umrli leteći previše blizu sunca.
Telefoni su nastavili da se oglašavaju kreštavim neslaganjem, nalik na
mnoštvo pojedinačnih poziva u pomoć koji se preklapaju. Ef je pokušao da ne
razmišlja o zabrinutim pozivaocima na drugoj strani linije.
Nora se primakla jednom telu. „Nema znakova nikakvih povreda", primetila
je.
„Znam", rekao je Ef. „Dozlaboga jezivo." Pogledao je u galeriju leševa,
razmišljajući. „Džime", rekao je, „pošalji poziv Evropskom ogranku Svetske
zdravstvene organizacije. Izvesti o ovome i Ministarstvo zdravlja Nemačke, neka
uspostave vezu sa bolnicama. Ukoliko se pokaže da je ovo prenosivo, trebalo bi da
se pobrinu i tamo.“
„Bacam se na posao“, rekao je Džim.
U prednjoj avionskoj kuhinji, između biznis i prve klase, četiri člana posade -
tri žene i jedan muškarac - sedelo je vezano pojasevima za pomoćna sedišta, tela
nagnutih napred. Kada je prolazio kraj njih, Ef je imao utisak kao da pluta kroz
podvodnu olupinu.
Nora se oglasila. „Nalazim se u zadnjem delu aviona, Efe. Nema nikakvih
iznenađenja. Vraćam se.“
„Dobro", odgovorio je Ef dok se vraćao iz kabine osvetljene kroz prozor,
razgrćući zavesu koja je razdvajala ostatak aviona od širih sedišta prolaza i biznis
klase. Tamo je Ef pronašao nemačkog diplomatu, Habermana, kako sedi u prolazu
blizu prednjeg dela aviona. Debeljuškaste ruke su mu i dalje bile prekrštene na
krilu, glava nagnuta u stranu, dok mu se pramen peskovitosrebrnkaste kose nadvio
nad otvorene oči.
Diplomatska torbica koju je pomenuo Džim nalazila se u aktovki ispod
njegovog sedišta. Bila je plava i sačinjena od vinila sa rajsferšlusom duž vrha.
Nora mu je prišla. „Efe, nisi nadležan da je otvaraš...“
Ef je otvorio rajsferšlus na torbi, sklanjajući polupojedenu tobleronu i
providnu, plastičnu bočicu ispunjenu plavim tabletama.
„Šta je to?“, upitala je Nora.
„Pretpostavljam da je vijagra", odgovorio je Ef vraćajući sadržaj u torbicu, a
nju u aktovku.
Zaustavio se kraj majke i mlade kćerke koje su zajedno putovale. Ruka
devojčice je još uvek bila smeštena u majčinoj. Obe su izgledale opušteno.
Ef reče: „Nema panike, apsolutno ničega."
Nora uzvrati: „Nema nikakvog smisla."
Virusi se prenose, a za prenos je potrebno vreme. Putnici kojima nije dobro ili
koji padaju u nesvest stvorili bi pometnju, bez obzira na upozorenje „vežite
pojaseve". Ako je ovo virus, nije bio nalik nijednoj patogenoj supstanci sa kojom
se Ef svih ovih godina susretao kao epidemiolog u Centru za kontrolu bolesti. Svi
znaci su, naime, ukazivali na smrtonosni otrov ispušten u zatvorenu sredinu aviona.
Ef reče: „Džime, hoću da ponovo proverimo prisustvo gasa.“
Oglasio se Džim: „Uzeli su uzorke vazduha i sve detaljno izmerili u
milionitim delovima. Ništa nisu pronašli."
„Znam, ali... čini se kao da su ovi ljudi bili napadnuti nečim bez ikakvog
prethodnog upozorenja. Možda se supstanca rastvorila čim su se vrata otvorila.
Želim da testiram mebl i svaku drugu poroznu površinu. Napravićemo testove i
plućnog tkiva kada iznesemo ove ljude odavde."
„Dobro, Efe... razumem."
Ef je brzo prošao pored širokog odeljka prve klase opremljene kožnim
foteljama i uputio se ka zatvorenim vratima kokpita. Vrata su bila u rešetkama i
opasana čelikom duž ivica. Nije bilo kamere na plafonu. Posegnuo je za kvakom.
Džimov glas je dopirao iz njegove kapuljače: „Efe, kažu mi da vrata imaju
šifrovanu bravu. Nećeš moći da...“
Vrata su se otvorila kada ih je gurnuo rukom u rukavici.
Ef je stao veoma mimo pred otvorena vrata. Svetla sa prilazne staze sijala su
kroz obojen vetrobran kokpita, obasjavajući instrumente. Sistemski monitori bili su
u potpunom mraku.
Džim reče: „Efe, kažu da treba da budeš posebno oprezan."
„Zahvali im se u moje ime za stručan savet“, odgovorio je Ef, pre nego što je
ušao.
Sistemski monitori oko prekidača i regulatora bili su ugašeni. Čovek u
pilotskoj uniformi sedeo je srozan na pomoćnom sedištu odmah udesno od Efa koji
je ušao. Još dva muškarca, kapetan i prvi oficir, sedeli su na spojenim sedištima
pred kontrolama. Ruke prvog oficira stajale su skvrčene i prazne u njegovom krilu,
glava mu je klonula nalevo, a kapa i dalje stajala na glavi. Kapetanova leva ruka i
dalje se nalazila na upravljačkoj palici, desna je visila sa rukohvata, a zglobovi su
dodirivali tepihom zastrt pod. Glava mu je bila nagnuta napred, dok mu je kapa
stajala u krilu.
Ef se nagnuo nad kontrolnom konzolom između dva sedišta da bi pridigao
kapetanovu glavu. Ispitao je kapetanove otvorene oči svetlom iz baterijske lampe.
Zenice su mu bile ukočene i proširene. Pažljivo mu je položio glavu na grudi, a
potom se ukočio.
Osetio je nešto. Osećao je nešto. Nekakvo prisustvo.
Zakoračio je od konzole i pogledom ispitao pilotsku kabinu, okrećući se pun
krug oko sebe.
Džim reče: „Šta je, Efe?“
Ef je proveo i previše vremena u prisustvu leševa da bi bio ovako nervozan.
Međutim, ovde je bilo nečega... negde. Ovde ili u neposrednoj okolini.
Čudnovat osečaj je nestao kao vrtoglava čarolija, ostavljajući ga da trepće.
Odbacio je to od sebe." Nije ništa. Verovatno klaustrofobija."
Ef se okrenuo ka trećem čoveku u kokpitu. Glava mu je visila nisko, a desno
rame bilo oslonjeno o zid. Pojas na njegovom pomoćnom sedištu je visio.
Ef glasno upita: „Zašto ovaj nije privezan?"
Nora reče: „Efe, jesi li u kokpitu? Dolazim do tebe."
Ef je pogledao u srebrnu iglu na kravati u obliku simbola Ridžis era. Na bedžu
iznad džepa na košulji pisalo je ime: Redfern. Ef se spustio na koleno pred njim,
pritiskajući šake obavijene debelim rukavicama na čovekove slepoočnice ne bi li
mu pridigao glavu. Oči su mu bile otvorene i gledale su nadole. Ef mu je pregledao
zenice i u trenutku mu se učinilo da je nešto primetio. Tračak. Ponovo je pogledao,
kada se, iznenada, kapetan Redfern stresao i ispustio jauk.
Ef je poskočio unazad i bučno se sručio između sedišta dva kapetana pravo u
kontrolnu konzolu. Prvi oficir se srozao na njega i Ef ga je odgurnuo, na trenutak
zarobljen čovekovim opuštenim i mrtvim telom.
Džim ga je pozvao oštrim glasom: „Efe?“
U Norinom glasu se osetila panika: „Efe, šta je bilo?"
U naletu panične snage, Ef je odbacio telo prvog oficira nazad u sedište i
pridigao se na noge.
Nora upita: „Efe, jesi li dobro?"
Ef je pogledao u kapetana Redferna koji je sada bio prostrt po podu, sa očima
koje su se otvarale i zurile. Njegovo grlo je, međutim, funkcionisalo, grčilo se, dok
je otvorenim ustima pokušavao da udahne vazduh.
Ef je širom otvorenih očiju saopštio: „Imamo jednog preživelog."
Nora upita: „Šta?"
„Imamo jednog preživelog. Džime, za ovog čoveka nam je neophodna
izolaciona komora Kurt. Treba da se dostavi direktno na krilo. Nora?" Ef je
govorio brzo, sve vreme gledajući u pilota koji se grčio na podu. „Moramo da
pregledamo sve u avionu, putnika po putnika."

INTERLUDIJUM I
ABRAHAM SETRAKIJAN

Starac je stajao sam na skučenom prodajnom prostoru svoje zalagaonice na
Istočnoj 118. ulici u Španskom Harlemu. Prošao je več jedan sat od zatvaranja i
stomak mu je krčao od gladi, ali svejedno nije imao želju da se popne na sprat.
Kada je pao mrak kojim su gospodarile noćne ptice, sve su rešetke na vratima i
prozorima, nalik na čelične kapke, bile spuštene. Noč nije za izlaske.
Otišao je do niza prekidača za prigušivanje svetla koji se nalazio iza radnog
pulta i zamračio radnju, svetiljku po svetiljku. Bio je setan, zaglibljen u duboke
misli. Pogledao je po radnji, vitrinama od hroma i prugastog stakla. Ručni satovi
položeni na file umesto na pliš, ispolirano srebro kojeg nije mogao da se otarasi, tu
i tamo po neki dijamant i zlato. Iza stakla su se nalazili čitavi servisi za čaj. Kožni
kaputi i sada već ofucane krznene bunde. Bilo je tu i novih muzičkih uređaja koji su
se brzo prodavali, kao i radio i televizijskih aparata koje više nije ni otkupljivao.
Tu i tamo našlo bi se i nešto istinski vredno: par divnih starinskih sefova (oivičenih
azbestom, nije preporučljivo jesti); video-rekorder marke „kvazar" iz
sedamdesetih, od drveta i metala, veličine putničkog kofera; stari 16-milimetarski
filmski projektor.
Ali, sve u svemu, najviše je bilo kojekakve slabo prodavane starudije.
Zalagaonica je, zapravo, jednim delom pijaca, drugim muzej, a zatim i komšijski
relikvijar. Zalagaoničar pruža usluge kao niko drugi. On predstavlja bankara
siromašnih, neko kod koga ljudi dolaze i pozajmljuju dvadeset pet dolara bez
pitanja o tome da li su već u kreditima, da li imaju siguran posao ili preporuke. A u
ovom dobu ekonomske krize dvadeset pet dolara je velika svota za mnoge ljude.
Dvadeset i pet dolara može predstavljati razliku između skloništa i spavanja na
ulici. Sa dvadeset i pet dolara možete sebi priuštiti neophodne lekove. Sve dok
bilo koji čovek ili žena imaju nešto vrednije da založe, on ili ona mogu da izađu
kroz vrata njegove radnje sa gotovinom u rukama. Kud ćeš bolje!
S mukom se penjao na sprat usput gaseći još svetla. Imao je sreće što je bio
vlasnik te zgrade, kupljene ranih sedamdesetih prošlog veka za sedam dolara i
nešto siće. Dobro, možda nije bilo baš toliko jeftino, ali nije bilo ni mnogo skuplje.
Tada su masovno palili zgrade zarad grejanja. Zalagaonica „Starosedelac i rariteti"
(naziv preuzet zajedno sa radnjom) nikada za Setrakijana nije predstavljala
sredstvo bogaćenja, već koristan način da se priključi preinternetskoj trgovinskoj
raskrsnici podzemlja, mesto gde je svako zainteresovan za starine, raritete i
tajanstvene predmete mogao ispod tezge i da ih nabavi.
Trideset i pet godina baktanja jeftinim nakitom danju, sakupljanje oruđa i
vojne opreme noću. Trideset i pet godina provedenih u čekanju, pripremama,
iščekivanju. A sada mu je vreme isticalo.
Na vratima je dodirnuo mezuzu 9 i poljubio vrhove svojih iskrivljenih,
naboranih prstiju pre nego što je ušao. Prastaro ogledalo u hodniku bilo je toliko
izguljeno i izbledelo da je morao da istegne vrat ne bi li iznašao parče ogledala u
kojem je još bilo moguće ogledati se. Kosa bela kao alabaster, koja mu je rasla
visoko iznad naboranog čela i spuštala se ispod ušiju i vrata, odavno je bila zrela
za šišanje. Koža na licu mu je visila, brada, ušne resice i oči podlegli su onom
nepravedniku zvanom gravitacija. Njegove ruke, izlomljene i nestručno izlečene
pre mnogo decenija, izvitoperile su se u artrilične kandže koje je sve vreme
prikrivao vunenim rukavicama bez prstiju. Međutim, ispod i unutar ove trošne
ljudske fasade odisala je snaga. Gorela je vatra. Isijavala čvrstina karaktera.
Koja je bila tajna njegove unutrašnje mladosti? Jedna jedina stvar.
Osveta.
Pre mnogo godina, u Varšavi, a kasnije i u Budimpešti, postojao je čovek po
imenu Abraham Setrakijan, čuveni profesor istočnoevropske književnosti i
folklora. Preživeo je holokaust, kao i ženidbu svojom studentkinjom, a polje
izučavanja ga je odvelo u neke od najmračnijih delova sveta.
Sada, kada je bio vremešni zalagaoničar u Americi, i dalje ga je proganjao
nedovršen posao.
Ostalo mu je malo ukusne supe, odlične kokošje sa kreplecima 10 i knedlama
od jaja, koju mu je donela stalna mušterija čak iz Libmenove radnje u Bronksu.
Stavio je zdelu u mikrotalasnu pećnicu i kvrgavim prstima olabavio već ionako
labav čvor na kravati. Nakon što se oglasila mikrotalasna, odneo je zdelu do stola,
a potom izvadio iz fioke lanenu salvetu - nikada nije koristio papirne! - i čvrsto je
zadenuo za okovratnik.
Duvao je u supu. Ritual utehe, samopotvrđivanja. Prisetio se bake, svoje
babeh - bilo je to više od puke uspomene, to je bilo živo sećanje, emocija - koja je
duvala u supu umesto njega kada je bio dečak, sedeći kraj njega za klimavim
drvenim stolom u hladnoj kuhinji njihove kuće u Rumuniji. Pre nego što je krenulo
po zlu. Njen starački dah kojim raspršuje uzdižuću paru po njegovom mlađanom
licu, nečujna čarolija tog jednostavnog čina. Kao da je uduvavala sam život u dete.
A sada, kada je duvao u supu i sam postavši starac, posmatrao je sopstveni dah
koji je uobličavala para i pitao se koliko mu je još ovakvih izdaha preostalo.
Iskrivljenim prstima leve ruke uzeo je kašiku iz fioke prepune lepih,
rasparenih delova pribora za jelo. Sada je duvao u kašiku mreškajući majušnu
baricu supe pre nego što bi je prineo ustima i progutao. Ukus se pojavljivao i
nestajao, s obzirom na to da su papile na njegovom jeziku odumirale, nalik na
vremešne vojnike - žrtve višedecenijskog pušenja lule, čuvenog profesorskog
poroka.
Pronašao je tanak daljinski upravljač prevaziđenog modela televizora soni -
kuhinjski model bele boje - i uključio ekran od nekih 33 centimetara koji se polako
zagrevao dodatno osvetljavajući sobu. Pridigao se i pošao ka špajzu, pridržavajući
se za gomile knjiga koje su dodatno sužavale hodnik u uzanu stazu prekrivenu
izanđalim tepihom. Knjiga je bilo posvuda, nagomilanih visoko uza zid. Mnoge su
bile pročitane, ali se ni od jedne nije mogao rastaviti. Pridigao je poklopac
povelike limenke, u kojoj je nekada bio kolač, ne bi li uzeo poslednje parče
ražanog hleba koje je čuvao. Poneo je hleb uvijen u papir do svoje kuhinjske
stolice, s mukom je seo i počeo da čupka malo budi koja je počela da se hvata po
njoj dok je uživao u još jednom blagom srku ukusne supe.
Slika na ekranu mu je polako privlačila pažnju: nekakav džambo džet parkiran
na nekoj pisti, osvetljen kao predmet od slonovače položen na juvelirov crni file.
Stavio je naočare sa crnim ramom koje su mu visile na grudima, žmirkajući ne bi li
pročitao šta piše. Današnja kriza se odvijala preko reke, na aerodromu DŽFK.
Vremešni profesor je gledao i slušao, usredsređen na avion koji je izgledao
prastaro. Jedan minut pretvorio se u dva, potom tri, dok je prostorija u kojoj je
sedeo polako počela da čili pred njegovim očima. Sav zanet, ukipio se slušajući
izveštaj. U ruci je i dalje držao kašiku, ali ruka mu više nije podrhtavala.
Slika usnulog aviona na televizijskom ekranu poigravala je preko stakala
njegovih naočara, nalik na viziju budućnosti. Supa u zdeli se hladila, para
iščezavala, zamirala, dok je kriška ražanog hleba ostala nepojedena.
Znao je.
Tap-tap-tap.
Starac je znao...
Tap-tap-tap.
Njegove nakazne šake počele su bolno da bride. Ono što je pred sobom video
nije bio samo nagoveštaj, već nedvosmislen dokaz. To je bilo to. Ono što je
iščekivao. Ono za šta se pripremao. Čitavog svog života do ovog trenutka.
Sve olakšanje koje je prvobitno osetio, jer ga taj užas nije nadživeo i što je
dobio priliku da se osveti u poslednji čas, istog trenutka zamenila je oštra žaoka
straha. Reči su u naletu pare izletele iz njegovih usta.
Stigao je... Stigao je...

DOLAZAK

Hangar Ridžis era
S obzirom na to da je aerodromu DŽFK bila neophodna prohodna prilaznica,
avion je u potpunom raspadu sistema odvučen u hangar Ridžis era na duže vreme,
nekih sat vremena pre zore. Svi su ćutali dok je osakaćeni 777 pun mrtvih putnika
prolazio kao džinovski beli mrtvački sanduk.
Kada su postavljeni podmetači za točkove i avion bio osiguran, umrljani
betonski pod prekriven je crnom ciradom. Pozajmljeni bolnički paravani bili su
postavljeni kao zaklon širokog područja između levog krila i kljuna aviona. Avion
je bio izolovan u hangaru, kao leš unutar ogromne mrtvačnice.
Na Efov zahtev je iz Kancelarije glavnog medicinskog istražitelja Njujorka
poslato nekoliko medicinskih stručnjaka sa Menhetna i iz Kvinsa, koji su doneli
više kutija plastičnih kesa. OCME, najveće svetsko odeljenje medicinskih
istražitelja, imalo je iskustva u upravljanju posledicama katastrofa sa
mnogostrukim žrtvama i pripomoglo je u organizaciji iznošenja tela.
Pripadnici Hazmata aerodromske uprave, odeveni u zaštitne kombinezone, iz
aviona su prvo izvukli vazduhoplovnog zvaničnika - policajci su svečano odali
poslednju poštu lešu u kesi kada su ga izneli kroz vrata na krilu - a potom nastavili
sa mučnim iznošenjem svih ostalih iz prvog reda. Nakon iznošenja tela, izvučena su
i sedišta da bi se ispražnjeni prostor iskoristio za pakovanje preostalih leševa pre
iznošenja. Svako pojedinačno telo privezivano je za nosila i spuštano sa krila na
ciradom prekriven beton.
Čitav proces je obavljan uz najveće mere opreza, a u pojedinim trenucima
situacija je bila prilično jeziva. U jednom trenutku, kada je bilo dopremljeno
tridesetak tela, jedan od službenika aerodromske uprave iznenada je pojurio iza
granične linije jaučući i grebući zaštitnu kacigu. Dva pripadnika Hazmata nagrnuše
na njega, a on ih je, onako izbezumljen, gurnuo na bolničke paravane ugrožavajući
ograđeni prostor. Nastala je panika, ljudi su se sklanjali u stranu da propuste ovog
potencijalno otrovanog ili zaraženog čoveka koji je grčevito sa sebe kidao zaštitno
odelo trčeći iz grozomornog hangara. Ef ga je sustigao na betonskoj stazi, gde je
službenik, na svetlosti jutarnjeg sunca, uspeo da smakne kacigu i počeo sa sebe da
svlači zaštitno odelo kao da ga je gušilo. Ef je zgrabio čoveka koji se tada
bespomoćno stropoštao na beton. Sedeo je, sa lepljivim suzama u očima.
„Ovaj grad", jecao je čovek. „Ovaj prokleti grad."
Kasnije se proširila priča da je ovaj radnik aerodromske uprave bio
angažovan prvih nekoliko paklenih nedelja na ruševinama Svetskog trgovinskog
centra, prvo kao deo spasilačke ekipe, a potom na raščišćavanju. Slika 9/11 bila je
još uvek veoma živa u očima mnogih radnika aerodromske uprave, tako da su
sadašnje neverovatne okolnosti, uz mnogobrojne žrtve, učinile da sve nanovo
proživljavaju.
Terenska ekipa analitičara i istražitelja Nacionalne uprave za bezbednost
saobraćaja iz Vašingtona pristigla je avionom federalne vazduhoplovne uprave
floridske aviokompanije „Galfstrim". Došli su da ispitaju sve one koji su imali bilo
kakve veze sa „incidentom" na letu ridžis 753, da dokumentuju poslednje trenutke
leta i analiziraju zapise o parametrima leta, kao i zvučne zapise iz kokpita.
Istražitelji njujorškog zdravstvenog odeljenja, koje je usled hitnosti preduhitrio
CKB, bili su upućeni u stanje, iako je Ef odbio njihov zahtev da slučaj pripadne
njihovoj nadležnosti. Znao je da situaciju mora da drži pod sopstvenom kontrolom,
ukoliko želi da sve bude kako treba.
Predstavnici Boinga, na putu iz Vašingtona, već su izjavili da je kompletno
zakazivanje aviona 777 „mehanički nemoguće". Potpredsednik Ridžis era, koga su
pridigli iz kreveta njegovog doma u Skarsdejlu, zahtevao je da tim Ridžisovih
avio-mehaničara prvi pregleda avion, odmah nakon što lekari obave svoj deo
posla. (Kvar u ventilacionom sistemu je u ovom trenutku bio najverovatnija teorija
o uzroku smrti putnika i posade.) Nemački ambasador u SAD i njegovi službenici i
dalje su čekali preuzimanje diplomatske torbe. Ef ih je pustio da čekaju u
Lufthansinom foajeu za važne ličnosti na terminalu 1. Gradonačelnikov zvaničnik za
odnose sa javnošću planirao je da tog popodneva održi konferenciju za štampu, dok
je načelnik policije pristigao u specijalnom vozilu njujorške službe hitne pomoči u
društvu glavnokomandujućeg antiterorističkog biroa.
Do kasnih jutarnjih časova iz aviona je ostalo da se izvuče još nekih
osamdeset tela. Proces identifikacije je tekao ubrzano, zahvaljujući skeniranim
pasošima i detaljnim popisima putnika.
Tokom kratke pauze, Ef i Nora su razgovarali sa Džimom ispred zatvorene
zone. Veliki deo avionskog trupa video se iznad postavljenih paravana. Avioni su
ponovo počeli da uzleću i sleću; mogli su da čuju kako im se iznad glava zvuci
motora približavaju i udaljavaju, osećali su meškoljenje atmosfere, uzburkavanje
vazduha.
Ef je, između gutljaja flaširane vode, priupitao Džima: „Koliko tela može da
primi hitna pomoć Menhetna?"
Džim je odgovorio: „Ovo je u nadležnosti Kvinsa, ali u pravu si, odeljenje na
Menhetnu je najbolje opremljeno. Logistički gledano, žrtve ćemo rasporediti
između te dve lokacije, Bruklina i Bronksa. Dakle, po pedeset svakoj."
„Kako ćemo ih prevesti?"
„U hladnjačama. Medicinski islednik je rekao da su na taj način prenosili i
žrtve Svetskog trgovinskog centra. Već su uspostavili vezu sa ribljom trgovinom
Fulton iz Donjeg Menhetna."
Ef je često razmišljao o poslu kontrole zaraza kao o ratnim merama otpora -
on i njegov tim su učestvovali u istinskim borbama, dok je ostatak sveta pokušavao
da nesmetano vodi svoje svakodnevne živote pod okriljem okupacije, pored virusa
i bakterija koji su ih ugrožavali. Po ovom scenariju, Džim je predstavljao tajnog
radio-vezistu koji je govorio tri jezika i koji je iz Marseja mogao bezbedno da
prenese bilo šta, od butera do oružja.
Ef upita: „Nema nikakvih vesti iz Nemačke?"
„Još ne. Zatvorili su aerodrom na dva sata da bi izvršili detaljan bezbednosni
pregled. Niko od zaposlenih na aerodromu nije bolestan, niti su bolnice primile
ikoga sa simptomima iznenadne bolesti."
Nora je nestrpljivo čekala da nešto kaže. „Ovde se ništa ne uklapa."
Ef je klimnuo glavom, potvrđujući njenu izjavu." Iznesi što imaš.“
„Imamo avion pun leševa. Da je ovo slučaj trovanja gasom ili nekom
supstancom iz vazduha koja je doprla iz ventilacionog sistema - slučajno ili
namerno - svi ovi ljudi ne bi okončali tako... pa, moram da kažem, tako spokojno.
Gušili bi se, koprcali. Povraćali bi. Pomodreli bi. Zavisno od telesne građe, svako
od njih bi podlegao trovanju u različito vreme. A vladala bi i neopisiva panika.
Ukoliko je, naime, reč o kakvoj infekciji, onda smo suočeni sa nekakvim
volšebnim, iznenadnim, nama potpuno nepoznatim patogenim agensom, nečim što
niko od nas do sada nije video. A to očigledno upućuje na nešto što je proizveo
čovek u laboratorijskim uslovima. Istovremeno, ne gubite iz vida da nemamo samo
mrtve putnike - i avion je potpuno zamro. Skoro kao da je nešto, nešto što
onesposobljava, nasrnulo na avion i uništilo sve što se nalazilo unutra, uključujući i
putnike. Međutim, to nije sasvim tačno, zar ne? Naime, smatram da pitanje koje ću
sada izreći traži najhitniji mogući odgovor. Ko je otvorio vrata?" Gledala je tamoamo,
čas u Efa, čas u Džima. „Znate, možda je u pitanju promena pritiska. Možda
su vrata već bila otključana, a onda ih je napon dekompresije otvorio. Možemo da
dođemo do najneverovatnijih zaključaka jer nam je, kao medicinskim stručnjacima,
to upravo i posao."
„A šta je sa onim zastorima na prozorima?", upitao je Džim. „Ljudi uvek
gledaju kroz prozor kada avion sleće. Ko ih je sve redom spustio?"
Ef je klimnuo glavom. Čitavo jutro je bio toliko usredsređen na detalje da je
bilo pravo olakšanje posmatrati ova čudnovata zbivanja sa određene distance.
„Upravo će zato četvoro preživelih biti ključ za rešenje ove misterije. Ukoliko su
uopšte nešto videli."
Nora reče: „Ili su, u suprotnom, bili saučesnici."
Džim odgovori: „Sve četvoro je u kritičnom ali stabilnom stanju i nalaze se u
izolacionom odeljenju Medicinskog centra bolnice Jamajka. Kapetan Redfern, treći
pilot, muškarac, trideset i dve godine. Advokat iz okruga Vestčester, žensko,
četrdeset i jedna godina. Programer iz Bruklina, muškarac, četrdeset i četiri godine.
I, veoma poznata muzička zvezda sa Menhetna i Majami Biča, muškarac, trideset i
šest godina. Zove se Dvajt Muršajn."
Ef je slegnuo ramenima. „Nikad čuo."
„Poznatiji je po imenu Gabrijel Bolivar."
Ef izgovori: „Oh.“
Nora reče: „Au.“
Džim je rekao: „Putovao je inkognito prvom klasom. Nije bio prepoznatljivo
našminkan kao strašilo, niti je nosio luđačka sočiva. Tako da možemo da
očekujemo da će zbog ovoga biti još više medijske vatre."
Ef upita: „Da li među preživelima postoji neka veza?"
„Ne, još uvek je ne vidimo. Možda će nam lekarski nalazi obelodaniti nešto.
Bili su raštrkani po avionu; kompjuteraš je leteo turističkom klasom, advokatica u
biznis, a pevač u prvoj klasi. Kapetan Redfern se, naravno, nalazio u pilotskoj
kabini."
„Zbunjujuće", rekao je Ef. „Svejedno, barem je nešto. Doći ćemo do nekakvih
saznanja ukoliko, naravno, dođu k svesti. Barem onoliko vremena koliko je
dovoljno da nešto prozbore."
Jedan od pripadnika aerodromske uprave došao je po Efa. „Doktore
Gudvederu, bilo bi bolje da dođete", rekao je. „Odeljenje za prtljag. Nešto su
pronašli."
Kroz bočna vrata odeljenja za prtljag, u donjem delu trupa 777, već je
započeto izvlačenje čeličnih sanduka na točkovima koje je trebalo da otvori i
proveri Hazmat, tim aerodromske uprave. Ef i Nora su postrance prešli među
preostale kontejnere, povezane kao vagoni, sa točkovima umetnutim u šine.
Na udaljenom kraju skladišta nalazila se dugačka, pravougaona kutija, crna,
drvena i, činilo se, veoma teška, nalik na ogroman polegnut orman. Nelakirana
ebonovina, nekih dva i po metra dugačka, metar i tridesetak centimetara široka i
metar visoka. Viša od frižidera. Gornja strana je čitavom dužinom bila oivičena
složenim rezbarijama, lavirintskim kitnjastim ukrasima propraćenim ispisanim
slovima na nekom drevnom jeziku ili je, možda, udešeno da samo izgleda kao neki
drevni jezik. Mnogi izrezbareni ukrasi podsećali su na figure, niz ljudskih figura - a
uz malo mašte, možda bi vam se ukazala i lica koja vrište.
„Još ga niko nije otvorio?", upitao je Ef.
Pripadnici Hazmata su svi doreda odrično zavrteli glavama. „Nismo ni
pipnuli tu stvar", odgovorio je jedan od njih.
Ef je pogledao zadnju stranu kovčega. Tri narandžasta kaiša sa čeličnim
kukama i dalje pričvršćenim za tlo stajala su na zemlji kraj kontejnera. „A, šta je sa
ovim kaiševima?"
„Bili su odvezani kada smo stigli", rekao je drugi.
Ef je pogledao po skladištu. „To nije moguće“, rekao je. „Da je ovo čudo bilo
odvezano tokom leta, načinilo bi veliku štetu ostalim kontejnerima, ako ne i
čitavom odeljenju za prtljag.“ Ponovo se zagledao u tu stvar. „Gde je njegova
otpremnica? Šta piše na tovarnom listu?"
Jedan od zvaničnika je u rukama u rukavicama držao hrpu spiskova spojenih
jednom spajalicom. „Ovde ga nema.“
Ef mu je prišao da se uveri. „To nije moguće."
„Jedini nepropisno dovezen tovar ovde pribeležen jeste nekakav kajak, pored
tri seta palica za golf." Tip je pokazao na bočni zid gde je istovetnim narandžastim
kaiševima stajao pričvršćen kajak obavijen plastikom i izlepljen aerodromskim
nalepnicama.
„Pozovite Berlin", rekao je Ef. „Kod njih mora da je registrovan. Neko će se
tamo već setiti ove stvari. Mora da teži barem dve stotine kilograma."
„To smo već uradili. Ni tamo nema nikakve evidencije. Ispitaće sve radnike
koji su bili zaduženi za prtljag, jednog po jednog."
Ef se ponovo okrenuo ka crnom kontejneru. Nije obraćao pažnju na neobične
rezbarije, već se sagnuo da ga pogleda postrance, gde je pronašao tri šarke sa obe
gornje ivice. Poklopac su zapravo bila vrata, po sredini razdvojena na dva krila
koja su se otvarala ka spolja. Ef je dodirnuo izrezbaren poklopac rukom u rukavici
da bi potom posegnuo ispod njegovih ivica, pokušavajući da otvori teška krila. „Da
li bi mi neko priskočio u pomoć?"
Jedan od prisutnih je iskoračio prema njemu i zahvatio prstima krilo naspram
Efa. Ef je izbrojao do tri i obojica istovremeno otvoriše teška vrata poklopca.
Dvostruka krila poklopca su sada bila otvorena, pričvršćena jakim, širokim
šarkama. Vonj koji se uzdigao iz kontejnera podsećao je na leš, kao da je sanduk
bio zakovan stotinu godina. Činio se praznim, sve dok jedan od prisutnih nije
upalio baterijsku lampu i uperio snop svetlosti unutra.
Ef je uvukao ruku koja je, obavijena višeslojnim rukavicama, utonula u
izdašnu, crnu ilovaču. Zemlja je bila prijatno mekana na dodir, nalik na kakvo testo
za kolač, prianjajući mu za prste. Ispunjavala je dve trećine kontejnera.
Nora je zakoračila unazad od velike otvorene kutije. „Izgleda kao mrtvački
sanduk“, izgovorila je.
Ef je povukao prste otresajući sa njih ostatke zemlje. Okrenuo se ka njoj
iščekujući šaljivi osmeh koji se nije pojavio. „Zar nije malo povelik za to?“
„Zašto bi neko poslao praznu kutiju sa zemljom?", upitala je.
„Pa, i ne bi“, rekao je Ef. „Mora da je nešto bilo unutra."
„Ali, šta?“, upitala je Nora. „Ovaj avion je pod karantinom."
Ef je slegnuo ramenima. „Ne polazi nam za rukom da bilo šta objasnimo kada
je ovaj avion u pitanju. Ono što zasigurno znam jeste da imamo otključan i
neprivezan kontejner bez otpremnice." Okrenuo se ka ostalima. „Treba da uradimo
analizu zemlje. Zemlja zadržava dokazne tragove. Na primer, radijaciju."
Jedan od prisutnih reče: „Misliš da je ta, koja god supstanca bila, uzrok smrti
putnika..?"
„Ona koja je pristigla ovim avionom? To je najlogičnija teorija koju sam čuo
tokom čitavog dana."
Džim se oglasio ispod njih, izvan aviona. „Efe? Nora?"
Ef se odazvao: „Šta je bilo, Džime?"
„Samo što su me zvali iz izolacionog odeljenja bolnice Jamajka. Mislim da bi
trebalo iz ovih stopa da odete tamo."
Bolnica medicinskog centra Jamajka
Bolnica se nalazila samo desetak minuta udaljena od DŽFK-a, severno duž
autoputa Van Vajk. Jamajka je bila jedan od četiri centra određena za slučajeve
bioterorističke pripravnosti u Njujorku. Predstavljala je sastavni deo programa
kontrole sindroma i Ef je pre samo nekoliko meseci u njoj uspostavio radionicu
Kanarinca. Stoga je i znao kako da dođe do izolacionog odeljenja na petom spratu.
Na metalnim dvokrilnim vratima istaknut je drečavo-narandžasti, trolatični
simbol za biološku opasnost, ukazujući na stvarnu ili pak potencijalnu pretnju
ćelijskim ili živim organizmima. Na natpisu je pisalo:
IZOLACIONO ODELJENJE: OPREZ PRI KONTAKTU OBAVEZAN,
PRISTUP DOZVOLJEN SAMO OVLAŠĆENIM LICIMA.
Ef je pokazao propusnice CKB-a na prijemnom odeljenju, iako ga je
službenica prepoznala sa prethodnih vežbi biološke opasnosti. Uvela ga je unutra.
„O čemu je reč?“, upitao je.
„Ne želim da zvučim dramatično", odgovorila je, mlatarajući svojom
identifikacionom bolničkom karticom ispred čitača, otvarajući vrata odeljenja, „ali
ovo morate da vidite sopstvenim očima."
Unutrašnji hodnik je bio uzan, budući da je to bio spoljašnji prsten
izolacionog odeljenja gde su najčešće boravile samo medicinske sestre. Ef je
pratio službenicu iza plavih zavesa u prostrano predvorje u kojem su se nalazila
kolica sa neophodnom opremom - mantilima, naočarama, rukavicama, nazuvcima i
respiratorima - kao i velika kanta za smeće na točkovima iznutra postavljena
crvenom kesom za opasne biološke otpatke. Gas-maska je zapravo bila polumaska,
model N95, koja je mogla da filtrira devedeset i pet procenata čestica veličine O,3
mikrona ili veće. To je u prevodu značilo da je pružala zaštitu od većine virusnih i
bakterijskih supstanci u vazduhu, ali ne i od hemijskih ili gasnih kontaminirajućih
materija.
Nakon što je bio odeven u kompletno zaštitno odelo na aerodromu, Ef se
osećao prijatno sa bolničkom maskom, hirurškom kapicom, tankim rukavicama, u
bolničkom mantilu i umecima za cipele. Slično odevena službenica je potom
pritisnula potisno dugme, tako otvarajući unutrašnja vrata. Ef je osetio vakuum koji
ga je povukao kada je zakoračio unutra, što je bilo posledica sistema negativnog
pritiska - vazduh je ulazio u izolaciono odeljenje, ali ne i izlazio napolje.
Unutra se nalazio hodnik, levo i desno od središnje prostorije sa zalihama. U
odeljenju su se nalazili kolica ispunjena lekovima i sredstvima za hitnu pomoć,
laptop zaštićen plastikom, uređaj za komunikaciju sa odeljenjima van izolacionog
odeljenja i oprema za dodatnu zaštitu.
Odeljenje za pacijente se sastojalo od osam malih prostoriju. Ukupno osam
izolacionih soba za opštinu sa više od dva miliona i dvesta pedeset hiljada
stanovnika. „Kapacitet udarnog talasa" je termin za pripravnost u slučaju
eventualnih zaraza većih razmera, za sposobnost sistema zdravstvene zaštite da u
situacijama hitnosti spreči širenje bolesti izvan operativnih službi i zadovolji
zdravstvene potrebe većeg broja ljudi. Broj bolničkih kreveta u državi Njujork
iznosio je otprilike šezdeset hiljada i bio je u opadanju, dok je samo grad Njujork
imao više od osam miliona stanovnika, sa stalnom tendencijom porasta. Kanarinac
je ustanovljen sa nadom da će poboljšati ovaj statistički manjak, kao neka vrsta
pripravne ispomoći u slučaju zaraze većih razmera. CKB je ovo državno načelo
prikladnosti smatrao „optimističnim". Ef je radije koristio izraz „optimističan do
mojega".
Krenuo je za službenicom u prvu prostoriju. Ona nije u potpunosti
predstavljala biološki izolovani prostor; nije bilo pneumatskih blokada niti
čeličnih vrata. To je bila soba za rutinsku bolničku negu u izolovanom okruženju.
Pod prostorije bio je obložen pločicama, a prostorija osvetljena jarkom svetlošću.
Prvo što je Ef ugledao bila je izolaciona komora Kurt kraj zida. Izolaciona kabina
Kurt predstavlja ležaj za jednokratnu upotrebu u obliku kutije, nalik na providan
kovčeg, sa dva okrugla otvora sa prikačenim rukavicama sa obe strane i pokretnim
spoljašnjim bocama sa kiseonikom. Kraj njega su bili poslagani jakna, košulja i
pantalone, isečeni sa pacijenta hirurškim makazama. Na izokrenutoj pilotskoj kapi
jasno se videla krilata kruna, oznaka Ridžis era.
Bolnički krevet u središtu prostorije bio je okružen providnim, plastičnim
zavesama, a kraj njih su se nalazili oprema za nadzor i elektronski stalak za infuziju
sa četiri pridrživača na kojem su bile okačene kesice. Ograđeni krevet bio je
opremljen zelenim čaršavima i velikim belim jastucima, i bio je pri dignut.
Kapetan Doji Redfern je sedeo na sredini kreveta, ruku smeštenih u krilu. Bio
je bosonog, obučen samo u bolničku spavaćicu i činio se budan. I pored igala
zabodenih u nadlanicu i ruku, kao i iznurenog izraza na licu - izgledao je kao da je
smršao pet kilograma od kada ga je Ef pronašao u kokpitu - svima drugima bi
izgledao kao bilo koji pacijent koji iščekuje pregled.
Sa mnogo nade je pogledao Efa koji mu je pristupao. „Jeste li vi iz
aviokompanije?“, upitao je.
Ef je odrično zavrteo glavom, zatečen. Samo prošle noći, ovaj čovek je soptao
za vazduhom i stropoštao se na pod pilotske kabine leta 753, sa očnim jabučicama
okrenutim ka unutrašnjosti lobanje kao u samrtnom ropcu.
Tanak dušek je zacvileo kada je pilot prebacio težinu tela na drugu stranu.
Zaječao je usled ukrućenosti, a potom upitao: „Šta se dogodilo u avionu?"
Ef nije mogao da prikrije razočaranje. „Ponadao sam se da ćete mi vi to reći.“
Ef je stajao okrenut prema rok zvezdi, Gabrijelu Bolivaru, koji je sedeo na
ivici kreveta nalik na crnokosog gargojla obavijenog u bolničku halju. Bez
zastrašujuće šminke, izgledao je iznenađujuće privlačno i to na onaj žilav, mačo
način.„
Mamurluk nad mamurlucima", izgovorio je Bolivar.
„Osećate li bilo kakvu drugu nelagodu?", upitao je Ef.
„I te kako. Čoveče." Provukao je prste kroz svoju dugu, crnu kosu. „Nikada ne
leti putničkim avionom. To je naravoučenije ove priče."
„Gospodine Bolivar, možete li mi reći čega se poslednjeg sećate pri
sletanju?"
„Kakvom sletanju? Najozbiljnije. Cevčio sam votku-tonik tokom skoro
čitavog leta i čini mi se, gotovo sam siguran, da sam sve prespavao." Pridigao je
pogled i počeo da žmirka na svetlost. „Šta kažete na malo demerola, a? Možda
kada ovuda prozuje ona kolica sa osveženjem?"
Ef je uočio unakrsne ožiljke na Bolivarovim golim rukama i prisetio se da je
bio poznat po tome što se sekao tokom nastupa. „Pokušavamo da pronađemo lični
prtljag svakog putnika."
„To je barem lako u mom slučaju. Nisam ga ni imao. Ništa prtljaga, samo
mobilni. Moj čarter let je u poslednjem trenutku otkazan tako da sam bio primoran
da se ukrcam na ovaj. Zar vam moj menadžer to nije rekao?"
„Još nisam razgovarao sa njim. Konkretno, raspitujem se za veliki kontejner."
Bolivar je zurio u njega. „Je l' ovo neka vrsta testa za umobolne?"
„U odeljenju za prtljag. Stari sanduk, delimično ispunjen zemljom."
„Nemam pojma o čemu pričate."
„Niste ga dovozili natrag iz Nemačke? Liči kao nešto što biste vi mogli da
imate."
Bolivar se namrštio. „Ovo je gluma, krele. Jebeni šou, spektakl. Divljačka
šminka i hardkor pesme. Izguglaj me - otac mi je bio sveštenik metodističke crkve,
ali jedina stvar koju ja sakupljam jesu pičkice. Kad smo već kod toga, kada ću do
đavola izaći odavde?"
Ef odgovori: „Moramo da obavimo još neka ispitivanja. Želimo da odavde
izađete zdravi kao dren."
„Kada ćete mi vratiti telefon?"
„Uskoro", rekao je Ef izlazeći.
Službenica je imala problema sa trojicom muškaraca pred vratima izolacionog
odeljenja. Dvojica se nadvise nad Efom te je zaključio da mora da su u pitanju
Bolivarovi telohranitelji. Treći čovek je bio niži rastom, nosio je aktovku i jasno je
mirisao na advokata.
Ef im se obratio: „Gospodo, ovo je zabranjeno područje."
Advokat reče: „Ovde sam da izvedem svog klijenta, Gabrijela Bolivara."
„Gospodin Bolivar se podvrgava pregledima i biće pušten čim mogućnosti to
dozvole."
„A kada će to biti?"
Ef je slegnuo ramenima. „Dva, možda tri dana, ako sve bude kako treba."
„Gospodin Bolivar je zatražio da ga otpustite i prepustite brizi njegovog
ličnog lekara. Ja ga ne zastupam samo kao advokat, već sam nadležan i za procenu
medicinske nege koja mu se pruža."
„Niko drugi osim mene ne može ga videti", rekao je Ef. Obratio se službenici:
„Potrudite se da se ovog trenutka ovde postavi čuvar."
Advokat je zakoračio ka njemu. „Slušajte, doktore. Nisam baš najbolje
upoznat sa pravilima karantina, ali sasvim sam siguran da je potreban izvršni nalog
direktno od predsednika da bi se neko nepotrebno zadržavao u medicinskoj
izolaciji. Mogu li, naime, da vidim taj nalog?"
Ef se nasmešio. „Gospodin Bolivar je sada moj pacijent, a osim toga, jedan je
od nekoliko preživelih. Ukoliko ostavite svoj broj telefona na recepciji, zdušno ću
se potruditi da vas redovno obaveštavam o njegovom oporavku - naravno, uz
saglasnost gospodina Bolivara lično.“
„Slušaj, Doco.“ Advokat je spustio ruku na Efovo rame i to na način koji se
Efu nikako nije dopao. „Šta kažeš da sprovedem najhitnije moguće mere, to jest da
mobilišem fanatične fanove mog klijenta. To će dati daleko brže rezultate nego da
zatražim sudski nalog.“ Tom prilikom je zapretio i službenici. „Želite li da vam
ispred bolnice i po hodnicima jezde razularene darkerke i svakojake nakaze u želji
da vide svog idola?"
Ef je zurio u advokatovu ruku sve dok je ovaj nije povukao sa njegovog
ramena. Morao je da poseti još jednog preživelog, Ansela Barbura, programera iz
Bruklina. „Gledajte, stvarno nemam vremena za ovakve stvari. Dakle, dozvolite mi
da vam postavim nekoliko direktnih pitanja. Da li vaš klijent boluje od neke
seksualno prenosive bolesti za koju treba da znam? Da li koristi narkotike? Pitam,
jer ako treba da pregledam njegovu kompletnu istoriju bolesti postoji mogućnost,
znate, da te informacije volšebno procure u pogrešne ruke. A vi svakako ne želite
da njegova istorija bolesti dospe u medije, zar ne?"
Advokat je zurio u njega. „To su poverljive informacije. Ukoliko dozvolite da
procure u javnost, to je krivično delo.“
„I realna mogućnost za neprilike", dodao je Ef, zadržavajući pogled na
advokatu trenutak duže nego što je neophodno ne bi li ga sasvim uverio u svoje
namere. „Da pojasnim, zamislite samo da neko obelodani vašu celokupnu istoriju
bolesti na internetu da svi mogu da je pročitaju."
Advokat je ostao bez reči dok se Ef udaljavao prošišavši kraj dvojice
telohranitelja.
Džoan Las, partner u advokatskoj kompaniji, majka dvoje dece, diplomac
Svartmora, stanovnik Bronksvila, član lige Junior, sedela je na penastom dušeku
bolničkog kreveta u sobi u izolacionom odeljenju. Još uvek odevena u glupavu
bolničku haljinu, piskarala je po navlaci na dušeku. Žvrljala je, čekala i mrdala
bosim prstima na nogama. Nisu hteli da joj vrate telefon. Morala je da moli i preti
samo da dobije običnu grafitnu olovku.
Taman se spremala da ponovo pozvoni kada je bolničarka najzad prošla kroz
vrata. Džoan je namestila onaj svoj svemoćni osmeh. „Zdravo, da, da došli ste. Baš
sam se pitala kada ćete doći. Kako se zove lekar koji mi je bio u poseti?“
„On nije lekar ove bolnice."
„To mi je jasno. Pitala sam za njegovo ime.“
„Zove se doktor Gudveder.“
„Gudveder." Zapisala je. „Ime?“
„Lekar." Bezizražajan osmeh. „Svi se oni za mene zovu samo - lekari."
Džoan je žmirnula kao da nije bila sigurna da je dobro čula i promeškoljila se
na zategnutom čaršavu. „Poslali su ga iz Centra za kontrolu bolesti?"
„Pretpostavljam da jesu. Naložio nam je da uradimo neke preglede..."
„Koliko je još ljudi preživelo avionsku nesreću?"
„Pa, nije bilo avionske nesreće."
Džoan se nasmešila. Ponekad ste morali da se pretvarate kao da vam engleski
nije bio maternji jezik da bi vas drugi shvatili. „Pitam vas koliko je još ljudi
preživelo let 753 iz Berlina do Njujorka."
„Još troje je ovde, na ovom odeljenju, sa vama. A sada, doktor Gudveder
hoće da vam izvadim krv i..."
Džoan se odmah povinovala. Jedini razlog zbog kojeg je i dalje sedela u ovoj
bolesničkoj sobi bio je taj što je znala da na taj način može više da sazna. Ali, tom
poslu se približavao kraj. Džoan Las je bila advokat koji se bavio krivicom, u
žargonu bila je „krivičar", i imala je nameru da tuži aviokompaniju. Avion pun
putnika u kojem svi umiru, osim njih četvoro - a jedan od njih je krivičar.
Ubogi Ridžis er. Sasvim pogrešni su preživeli.
Džoan je rekla nadglašavajući bolničarkina uputstva: „Želim da dobijem
kopiju mog do ovog trenutka ažuriranog medicinskog izveštaja, kao i kompletnu
listu laboratorijskih analiza kojima ste me podvrgli, i njihove rezultate..."
„Gospođo Las? Jeste li sigurni da vam je dobro?"
Džoan je na trenutak uhvatila nesvestica, ali to je bila samo posledica onoga
što ih je zadesilo na samom kraju tog užasnog leta. Nasmešila se i snažno zavrtela
glavom, nanovo potvrdivši da je sve bilo u najboljem redu. Bes koji je osećala
pružiće joj snagu tokom predstojećih hiljadu ili tome slično isplativih sati koje će
provesti u prebiranju po ovoj katastrofi ne bi li tužila ovu izrazito nemarnu
aviokompaniju.
Rekla je: „Uskoro ću se i te kako dobro osećati."
Hangar Ridžis era
„Nema muva“, reče Ef.
Nora upita: „Šta?"
Stajali su pred redovima vreća sa mrtvima ispred aviona. Četiri hladnjače su
dovezene u hangar, bočnih strana uljudno prekrivenih crnom tkaninom kako bi se
prikrila oznaka riblje pijace. Svako od tela je već bilo identifikovano i na palcu
noge prikačena kodirana etiketa njujorškog glavnog medicinskog istražitelja. Ova
tragedija je u njihovom žargonu predstavljala „zaokruženu celinu" - tip nesreće
većih razmera, sa tačnim i raspoloživim brojem žrtava - sasvim suprotno slučaju
rušenja kula bliznakinja. Zahvaljujući skeniranju pasoša, spisku putnika, kao i
odličnom stanju u kojem su se tela nalazila, identifikacija preminulih predstavljala
je jednostavan zadatak. Pravi izazov, međutim, predstavljaće utvrđivanje uzroka
smrti.
Cirada se gužvala pod čizmama pripadnika Hazmata dok su pridizali
plastificirane kese pridržavajući ih za trake sa obc strane i smeštali u za to
predviđene kamione, uz sve propratno dostojanstvo koje preminuli i zaslužuju.
Ef reče: „Trebalo bi da bude muva." Radna svetla postavljena svuda po
hangaru prikazivala su prazan vazduh iznad leševa, sem ponekog moljca. „Zašto
nigde nema muva?"
Nakon smrti, bakterije u sistemu za varenje, koje egzistiraju zajedno sa
zdravim ljudskim domaćinom tokom njegovog života, same se snalaze tako što
počinju da se hrane crevima, da bi naposletku sebi prokrčile put do trbušne duplje
gde jedu unutrašnje organe. Muve mogu da osete gasove koji se tom prilikom
ispuštaju iz raspadajućeg tela i sa više od kilometar i po udaljenosti.
Ovde je „na izvol’te" bilo postavljeno ukupno dvesta šest obroka. Hangar bi
trebalo da zvrji od ovih napasti.
Ef se preko cirade uputio prema dvojici hazmatovaca koji su zapečaćivali još
jednu kesu sa lesom. „Čekajte", obratio im se. Uspravili su se i zakoračili unazad
pošto se Ef sagnuo i otvorio rajsferšlus na kesi, otkrivajući leš koji se nalazio
unutra. Bila je to devojčica koja je umrla držeći majku za ruku. Ef je zapamtio gde se
nalazilo njeno telo a da to nije ni primetio. Uvek pamtite decu.
Plava kosa joj je bila prostrta po tlu, a u podnožju vrata nalazio se privezak u
obliku nasmejanog sunca nakačenog na crnu vrpcu. Obučena u belu haljinu,
izgledala je skoro kao nevesta.
Radnici su se pomerili da zapečate i pridignu sledeću mrtvačku kesu. Nora je
otpozadi prišla Efu i posmatrala ga. Rukama u rukavicama nežno je zahvatio
devojčicinu glavu i okrenuo je u stranu.
Mrtvačka ukočenost pojavljuje se dvanaest sati nakon smrti, zadržava se još
dvanaest do dvadeset i četiri sata - leševi su se sada nalazili u toj fazi - sve dok se
zategnute kalcijumske veze unutar mišića ne olabave, kada telo ponovo postaje
savitljivo.
„Još uvek je savitljivo", rekao je Ef. „Nema ukočenosti."
Uhvativši je za rame i kuk, okrenuo je devojčicu na stomak. Otkopčao joj je
haljinu otpozadi, otkrivajući joj kožu donjih leđa, lučne kvržice kičme. Koža joj je
bila bleda i blago pegava.
Nakon što srce prestane da radi, krv se nagomilava u kardiovaskularnom
sistemu tela. Zidovi kapilara, koji su izrazito tanki, uskoro podležu pritisku,
prskaju, a krv se sliva u obližnje tkivo. Krv se, naime, sliva u najnižu, „podređenu"
stranu tela i brzo se zgrušava. Modrost bi trebalo da se pojavi nekih šesnaest sati
kasnije.
Taj ograničeni vremenski period sada je već prošao.
Nakon što je istekla dok je žrtva bila u sedećem položaju a zatim smeštena u
horizontalu, sakupljena i zgrušana krv je trebalo da ispuni bledu kožu duž donjeg
dela njene kičme i oboji je u tamnoljubičasto.
Ef je prešao pogledom po redovima mrtvačkih kesa. „Zašto se ova tela ne
raspadaju kako treba?"
Ef je polagano okrenuo devojčicu na leda i spustio je u horizontalu, a zatim joj
je izvežbanim pokretom palca otvorio desno oko. Rožnjača je bila zamućena, kao
što bi i trebalo da bude, a beonjača, neprozirnobeli zaštitni sloj, bio je očekivano
suv. Ispitao je vrhove prstiju njene desne ruke - one koja je bila skvrčena u
majčinoj - i uočio da su delimično smežurani usled isparavanja, kao što i treba da
bude.
Zavalio se, razdražen oprečnim znacima koje je dobijao, i umetnuo oba palca
u rukavicama između njenih suvih usana. Zvuk sličan izdisaju koji se uzdigao iz
njene otvorene vilice predstavljao je samo ispuštanje gasa. Unutrašnjost usne
duplje oko usana bila je uobičajena, ali ipak je uvukao prst da bi joj pritisnuo jezik
i time dodatno ispitao suvoću.
Mekano nepce i jezik bili su potpuno beli, kao da su isklesani od slonovače.
Nalik na anatomske netsuke. 11 Jezik je bio ukrućen i čudnovato pridignut. Ef ga je
pomerio u stranu, otkrivši ostatak usne duplje, koja je bila podjednako isušena.
Isušena? Šta je sledeče, pitao se. „Tela su isušena - bez ijedne kapi krvi u
njima." Ako ne ta replika, onda bi sasvim pogodna bila ona iz horor šou-programa
Dena Kertisa iz sedamdesetih: „Poručnice - leševi - iz njih... je isceđena sva krv!“
A potom - zvuk orgulja.
Umor je počeo da ga savladava. Ef je pridržavao ukrućen jezik između palca i
kažiprsta dok je malom baterijskom lampom omogućio sebi da zaviri niz njeno
bledo, belo grlo. Na neki nesuvisli način, ovo ga je podsećalo na ginekološki
pregled. Pornografski netsuke?
Tada se jezik pomerio. Ef je poskočio izvlačeći prste. „Isuse!" Devojčicino
lice je i dalje izgledalo kao spokojna maska smrti, usana delimično razdvojenih.
Nora je zurila u njega. „Šta se desilo?"
Ef je brisao prste o pantalone. „Samo refleksan pokret", rekao je pridižući se.
Gledao je nadole u devojčicino lice sve dok mu to nije postalo neizdrživo, a potom
je zatvorio rajsferšlus na mrtvačkoj vreći, zatočivši je unutra.
Nora upita: „Šta bi to moglo da bude? Nešto što na neobjašnjiv način
usporava raspadanje tkiva? Ovi ljudi su mrtvi.
„U svakom drugom pogledu, osim kada je raspadanje u pitanju.“ Ef je s
nelagodom zavrteo glavom. „Ne možemo da zadržavamo prenos tela. Neophodno je
da se odvezu u mrtvačnicu. Da možemo da izvršimo autopsiju. Da otkrijemo šta se
događa."
Primetio je da Nora zuri u pravcu izrezbarenog sanduka, spuštenog na pod
hangara i izdvojenog od preostalog neiskrcanog prtljaga. „Ovde ništa nije kako
treba."
Ef je gledao na drugu stranu, u ogromni vazduhoplov iznad sebe. Imao je
potrebu da se ponovo ukrca u njega. Mora da im je nešto promaklo. Odgovor mora
da se nalazio unutra.
Ali, pre nego što je to uradio, ugledao je Džima Kenta kako u hangar uvodi
doktora Evereta Barnsa, direktora CKB-a. Direktor Barns je bio
šezdesetjednogodišnjak i u velikoj meri je izgledao kao s početka karijere. Uprava
za javno zdravlje, kojoj je pripadao i CKB, nastala je iz ratne mornarice, i mada se
odavno izdvojila, mnogi zvaničnici CKB-a su i dalje nosili uniforme u vojničkom
stilu, uključujući i direktora Barnsa. Dakle, ovde ste imali potpuno protivrečnu
sliku narodskog, druželjubivog gospodina sa belom jarećom bradicom obučenog
kao admiral u penziji, u kaki-uniformu sa sve epoletama. Veoma je podsećao na
pukovnika Sandersa svečano odevenog za borbu.
Nakon uvodnih detalja i letimičnog pregleda jednog od nastradalih, direktor
Barns se zainteresovao za preživele.
Ef mu reče: „Niko se ne seća šta se dogodilo. Nisu nam ni od kakve pomoči."
„Simptomi?"
„Glavobolja, kod nekih veoma jaka. Bolovi u mišićima, zvečanje u ušima.
Dezorijentacija. Suva usta. Problemi sa ravnotežom."
Direktor Barns reče: „Sve u svemu, stanje nije gore nego što bi bilo u vezi sa
bilo kim ko je putovao prekookeanskim letom."
„Neobjašnjivo je, Everete", izjavio je Ef. „Nora i ja smo prvi ušli u avion.
Ovi putnici - svi odreda - prešli su maksimalnu granicu preživljavanja. Nisu disali.
Četiri minuta bez kiseonika gornja je granica za trajno oštećenje mozga. A ovi ljudi
su, po svemu sudeći, bili bez kiseonika više od sata."
„Očigledno da to nije slučaj“, rekao je direktor. „Nisu mogli ništa da ti kažu?“
„Postavljali su mi više pitanja nego ja njima."
„Postoji li neka paralela među njima?"
„Upravo radim na tome. Hteo sam da zatražim vašu pomoć da ih zadržimo dok
ne dovršimo posao."
„Pomoč?"
„Neophodno nam je da ova četiri pacijenta sarađuju sa nama."
„Oni i sarađuju."
„Za sada. Znate... ne smemo da rizikujemo."
Direktor je zagladio svoju uredno podšišanu bradicu dok je govorio, skoro
kao kakav pripovedač. „Sasvim sam siguran da je dovoljno da prema njima
budemo ljubazni i da im ukažemo na činjenicu koliko su imali sreće što su izbegli
tragičan kraj. Tada neće biti razloga za bilo kakav otpor." Kada se nasmešio,
prikazale su se njegove „iz aviona" vidljive zubne navlake.
„Zašto ne bismo primenili akt zdravstvene obaveze..."
„Efraime, ti dobro znaš koja je razlika između stavljanja u izolaciju nekoliko
pacijenata zbog dobrovoljne preventive i nege i njihovog zadržavanja u karantinu.
To bi moglo da se iskomplikuje - mediji, da budem jasan - i treba da vodimo
računa."
„Everete, uz sve dužno poštovanje, ali ne slažem se s vama..."
Direktorova mala šaka nežno se spustila na Efovo rame. Malo je
dramatizovao ovaj čin, možda da ublaži posledice onoga što je nameravao da kaže.
„Hajde da skratimo priču, Efraime. Kada objektivno pogledamo na stvari, ovaj
tragičan događaj je, na sreću - mogli bismo da kažemo i hvala Bogu - okončan.
Nisu prijavljeni dodatni smrtni slučajevi ili zaraze na bilo kojem avionu ili
aerodromu širom sveta, i to takoreći osamnaest sati nakon što se ovaj avion
prizemljio. To je ono što je pozitivno i na čemu treba da insistiramo. Treba poslati
poruku javnosti kojom ćemo učvrstiti njeno poverenje u naš sistem avioprevoza.
Sasvim sam siguran, Efraime, da će samo obraćanje preživelima, sa akcentom na
njihovo osećanje časti i dužnosti, biti dovoljno za saradnju." Direktor je uklonio
ruku, smešeči se Efu nalik na vojnika koji ismeva svog sina pacifistu. „Osim toga",
nastavio je Barns, „ovaj slučaj ima sva obeležja prokletog curenja gasa, zar ne?
Tolike žrtve iznenada onesposobljene? Zatvorena sredina? Oporavak pacijenata
čim su izvučeni iz aviona?"
Nora reče: „Osim što je ventilacija prestala da radi u isto vreme kada su
zamrle i električne instalacije, odmah nakon sletanja."
Direktor Barns je klimnuo glavom, prekrštajući ruke pošto je na trenutak
razmišljao o ovome. „Pa, mnogo toga treba dokučiti, nema šta. Ali, gledajte na to
ovako - ovo je bila korisna vežba za vaš tim. Dobro ste sve odradili. A sada, kada
se čini da sve polako dolazi na svoje mesto, hajde da vas vidimo kako iznalazite
rešenje. Cim se završi ova prokleta konferencija za štampu."
Ef reče: „Čekajte. O čemu vi to pričate?"
„Gradonačelnik i guverner drže konferenciju za štampu zajedno sa
predstavnicima aviokompanije, zvaničnicima aerodromske uprave i tako dalje. Ti i
ja smo predstavnici službe za javno zdravlje."
„O, ne. Gospodine, ja nemam vremena za to. Džim to može..."
„Džim to može da odradi, ali bojim se da ćeš danas to biti ti, Efraime. Kao što
sam i rekao, pravi je trenutak da staviš tačku na ovo. Ti si vođa projekta Kanarinac
i želim da nastupi neko ko je bio u kontaktu sa žrtvama. Ljudima treba da objasnimo
i predočimo sav naš trud."
To je bio razlog njegovog protivljenja zadržavanju ili izolaciji preživelih.
Barns nije želeo negativni publicitet. „Ali, ja zapravo još nemam nikakve
odgovore", rekao je Ef. „Zašto sada konferencija za štampu?"
Direktor Barns se nasmešio, ponovo prikazujući svoje navlake. „Prvo
lekarsko pravilo glasi: ne nanosi štetu. A prvo političko načelo je: prvo se pojavi
na televiziji. Osim toga, koliko sam shvatio, imamo i vremensko ograničenje.
Prenos treba da se pusti pre onog đavoljeg događaja sa suncem. Sunčeve pege utiču
na radio-talase, ili nešto tome slično."
„Sunce..." Ef je potpuno zaboravio na to. Retko pomračenje sunca koje je
trebalo da se odigra otprilike u 15:30 upravo tog popodneva, bio je prvi takav
događaj u regionu Njujorka u poslednjih četiri stotine godina, još od nastanka
Amerike. „Isuse, potpuno sam to smetnuo s uma."
„Naša poruka stanovnicima ove zemlje treba da bude jednostavna. Uzroke
nesreće u kojoj su izgubljeni životi detaljno će ispitati CKB. Iako je došlo do
ljudske tragedije, sve je pod kontrolom, slučaj je izolovan i nema nikakvog razloga
za paniku."
Ef se uzdržao da ne frkne pred direktorom. Naterali su ga da stane pred
kamere i kaže da je sve cakum-pakum. Izašao je iz izolacionog odeljenja kroz uzan
prostor između velikih vrata hangara na kobnu svetlost dana. I dalje je pokušavao
da se nekako izvuče iz ove gungule kada mu je, pravo uz butinu, iz džepa na
pantalonama, zazujao mobilni telefon. Izvadio ga je i video ikonicu u obliku
koverte na displeju. Bila je to poruka sa Metovog mobilnog telefona. Ef je otvorio:
Jenki 4 Soxi 2. Sup3r mesta,
voleo da si ovde, Z.
Ef je stajao i zurio u sinovljevu poruku sve dok nije počelo da mu se muti
pred očima. Ostao je da gleda sopstvenu senku koja se izdužila preko aerodromske
piste i koja je, ukoliko nije počeo da umišlja stvari, već poprimila donekle
drugačiju boju.

POMRAČENJE

Sve bliže potpunoj eklipsi
Nestrpljenje je bivalo sve veće dok se tanka senka na zapadnoj strani sunca -
mesečev „prvi kontakt" - pretvarala u gmizavu tamu, zaokruženi ugriz koji je
postepeno proždirao popodnevno sunce. U početku nije bilo očigledne razlike u
kvalitetu niti količini sunčeve svetlosti na zemlji. Tek crno udubljenje visoko na
nebu, koje je usadilo srpasto obličje na čvrsto sunce, razlikovao je ovaj dan od
bilo kojeg drugog.
Izraz „sunčeva eklipsa" zapravo je neispravan. Eklipsa ili pomračenje javlja
se onda kada neki objekat zamrači senka nečeg drugog. Kod „sunčeve eklipse", nije
mesec taj koji se nalazi u sunčevoj senci, već on prolazi između sunca i Zemlje,
zamračuje sunce i proizvodi senku. "Pravilan naziv za to jeste „pomračenje".
Mesec pomračuje sunce tako što baca malu senku na površinu Zemlje. To nije
„sunčeva eklipsa", već eklipsa, pomračenje Zemlje.
Udaljenost Zemlje od sunca je otprilike četiristo puta veća od mesečeve
udaljenosti od Zemlje. Isto tako je neverovatna slučajnost da je prečnik sunca
otprilike četiristo puta veći od prečnika meseca. To je i razlog što se čini da su
površina mesečeve i sunčeve fotosfere - svetlećeg diska - otprilike iste veličine,
gledano sa Zemlje.
Totalno pomračenje je moguće samo kada je mesec mlad, i u perigeju, tački
kada je najbliži Zemlji. Dužina trajanja totalnog pomračenja zavisi od orbite
meseca, i nikada nije duža od sedam minuta i četrdeset sekundi. Ovo pomračenje
trebalo je da traje tačno četiri minuta i pedeset i sedam sekundi - nešto manje od
pet minuta tajanstvene noći usred divnog ranog jesenjeg popodneva.
Poluprekriveno sada već mladim (inače nevidljivim) mesecom, još uvek
svetlo nebo počelo je da pridobija primese sumraka - nalik na zalazak sunca, ali
bez one topline svetlosti. Na zemlji je sunčeva svetlost bila bleda, kao da se
zračila kroz nekakav filter ili se razlila. Senke su izgubile postojanost. Činilo se
kao da se čitav svet odjednom prigušio.
Kako se srp stanjivao pošto ga je sve više prekrivao mesečev disk, njegova
prigušena jarkost buktala je kao u panici. Pomračenje je dobijalo na snazi, i to
očajničkom brzinom, dok su zemaljski pejzaži posiveli, a boje se rasplinule u
odnosu na uobičajeni spektar. Dok se senka meseca prikradala, zapadno nebo se
smračivalo brže od istočnog.
U većem delu Sjedinjenih Država i Kanadi očekivalo se samo delimično
pomračenje, dok je totalno trebalo da se vidi samo duž duge i uzane staze od
šesnaest hiljada kilometara dužine i sto šezdeset kilometara širine, prikazujući
mesečevu tamnu, senovitu senku na Zemlji. Pravac zapad-istok, poznat kao „put
totalnog pomračenja", započeo je na rogu Afrike i vrludao je uz Atlantski okean,
završavajući se nešto zapadnije od jezera Mičigen i krećući se brzinom većom od
hiljadu i šestotina kilometara na sat.
Dok je sunčev srp nastavljao da se sužava, boja neba pretvorila se u tamnu
rumenoljubičastu. Tama sa zapada zgusnula se nalik na bezglasnu, bezvetrenu oluju,
šireći se nebom i prikradajući se oko sve slabašnijeg sunca, kao neki divovski
organizam podložan nečistim silama koje izviru iznutra.
Sunce je postalo opasno tanko - prizor, kroz zaštitne naočare, nalik na
poklopac špijunke koji se uz navlačenje zatvara visoko iznad, istiskujući dnevno
svetlo. Srp je plamteo belinom, a zatim postao vrištećesrebrn u poslednjim
trenucima agonije.
Čudne, lutajuće senkovite trake počele su da švrljaju tlom. Treptaji
proizvedeni prelamanjem svetla u zemljinoj atmosferi - slično efektu koje
proizvodi svetlo na dnu bazena - podsećali su na vijuganje senkovitih zmija u
samom uglu nečijeg pogleda. Ovi avetinjski trikovi svetlosti učinili su da se
svakom posmatraču od jeze pridignu dlačice na vratu.
Kraj je brzo pristigao. Poslednji tračci agonije bili su jezivi, snažni, dok se
srp utanjio do puke krivulje, oštar ožiljak na nebu, da bi se potom isprekidao u
samostalne perlice vatrenobelog, predstavljajući poslednje zrake sunčeve svetlosti
koja sipi kroz najdublje doline duž mesečeve površine. Ove perlice su namigivale i
iščezavale u neprekidnom i hitrom nizu, gaseći se nalik na zamirući plamen sveće
ugušen sopstvenim crnim voskom. Jarkocrvena traka koja je predstavljala
hromosferu, tanki, gornji sloj atmosfere sunca, zaplamtela je na nekoliko
dragocenih, konačnih sekundi - a onda je sunce iščezlo.
Pomračenje.
Ulica Kelton, Vudsajd, Kvins
Keli Gudveder nije mogla da poveruje u to kako se brzo smračilo. Stajala je
na trotoaru, zajedno sa komšijama iz ulice Kelton - na mestu koje bi tokom
normalnog dana u ovo doba bilo sunčana strana ulice - zureći u zatamnjeno nebo
kroz zaštitne naočare sa kartonskim okvirom koje su se delile besplatno uz dve
kupljene dvolitarske flaše dijetalne eklipsa sode. Keli je bila obrazovana žena.
Razumela je šta se događa, na intelektualnom nivou. Svejedno, i dalje je osećala
skoro vrtoglav nalet panike. Nagon da pobegne, sakrije se. Ovo postrojavanje
nebeskih tela, postavljanje u senku meseca, dosegnulo je do nečeg duboko u njoj.
Dodirnulo je u njoj onu zver prestravljenu od mraka.
I ostali su sasvim sigurno osetili to isto. Ulica je potpuno utihnula u trenutku
totalnog pomračenja. Ovo čudnovato svetlo u kojem su stajali. I one glistolike
senke koje su se vijugale po travnjaku, tik izvan njihovog vidokruga, naspram
zidova njihovih kuća, nalik na kovitlanje aveti. Činilo se kao da je hladan vetar
dunuo niz ulicu, a da im nije razbarušio kosu već im samo ohladio utrobu.
Postoji mišljenje da je neko upravo prešao preko vašeg groba u trenutku kada
se naježite. Ova pomrčina je ulivala upravo takav osećaj. Neko ili nešto je u isto
vreme prešlo preko grobova sviju njih. Mrtav mesec koji prelazi preko žive
Zemlje.
A onda, pridižete pogled: solarni prsten. Antisunce, crno i bezlično, koje
luđački sija oko ništavnosti meseca, zuri dole u Zemlju sa usijanim, treperavim
belim vlasima. Kosom smrti.
Njeni susedi, Boni i Dona, par koji je iznajmio kuću do njene, stajali su
obgrljeni. Boni je stavio ruku u zadnji džep Doninih ofucanih farmerki. „Zar nije
veličanstveno?", uzviknuo je Boni, smeškajući se preko njenog ramena.
Keli nije mogla da odgovori. Zar nisu shvatili? Za nju ovo nije bila tek puka
radoznalost, popodnevna zabava. Kako to da niko u tome nije video nešto
zloslutno? Neka su prokleti astronomska objašnjenja i intelektualno umovanje!
Kako to da ovo nije predstavljalo ništa više? Možda, samo po sebi, nije imalo
nikakav poseban značaj. Bilo je to jednostavno sastajanje orbita. Ali, kako je
moguće da jedno osetljivo biće to ne doživi kao nekakav znak, dobar ili loš,
religiozan ili natprirodan, bilo kakav? Samo zato što znamo kako nešto funkcioniše
ne mora automatski da znači da smo sposobni da ga i shvatimo...
Uzviknuli su Keli koja je sada stajala sama pred kućom da je bezbedno da
skine zaštitne naočare. „Ovo ne želiš da propustiš!"
Keli nije imala nameru da skine naočare. Bez obzira na to što su na televiziji
rekli da je bezbedno smaknuti ih tokom totalnog pomračenja. Televizija joj je isto
tako govorila da neće stariti ukoliko koristi skupocene kreme i pilule.
„Oooohh" i „aaahh“ čulo se duž cele ulice. Prava javna manifestacija pošto su
se ljudi privikli na jedinstvenost, zdušno prihvatajući trenutak. Svi, osim Keli. Šta
se to dešava sa mnom?, zapitala se.
Jedan od razloga je bio taj što je videla Efa na televiziji. Nije rekao mnogo
toga na toj konferenciji za štampu, ali Keli je po njegovom pogledu i načinu na koji
je govorio osetila da nešto nije u redu. I to ozbiljno nije u redu. Nešto što je
prevazilazilo guvernerove i gradonačelnikove mehanički ponavljane stavove.
Nešto što je nadilazilo iznenadnu i neobjašnjivu smrt dvesta šest putnika na
prekookeanskom letu.
Virus? Teroristički napad? Masovno samoubistvo?
A sada - ovo.
Poželela je da se Zak i Met vrate kući. Imala je potrebu da sada budu ovde, sa
njom. Želela je da se okonča ovo pomračenje i da zna da više nikada u životu neće
morati da iskusi nešto slično. Pridigla je pogled kroz zaštitna sočiva u ubistveni
mesec u svoj njegovoj mračnoj pobedi, brinući se da možda više nikada neće
ugledati sunce.
Stadion Jenkija, Bronks
Zak je stajao na sedištu pored Meta koji je piljio u pomračenje, naprćenog
nosa i otvorenih usta nalik na vozača koji bulji u automobile koji mu dolaze u
susret. Više od pedeset hiljada navijača Jenkija, koji su nosili specijalne zaštitne
naočare sa uskom trakom namenjene fanovima kluba, sada se pridiglo na noge, lica
uzdignutih ka nebu, gledajući mesec koji je mračio nebo tokom popodneva
savršenog za bejzbol. Svi su gledali uvis, osim Zaka Gudvedera. Pomračenje je
bilo strava i tako to, ali pošto ga je sada video, Zak je skrenuo svoju pažnju na
teren. Pokušavao je da vidi igrače ekipe Jenkija. Eno ga tamo Džeter, nosi
istovetne naočare kao i Zak, oslonjen kolenom na najvišu stepenicu, kao da je samo
čekao da ga najave da zvizne loptu. Svi bacači i hvatači nalazili su se van prostora
za rezervne igrače, okupivši se na desnoj strani travnatog terena. Kao i svi ostali,
pažljivo su posmatrali nebeski događaj.
„Dame i gospodo", najavio je voditelj, Bob Šepard, „dečaci i devojčice, sada
možete da skinete zaštitne naočare."
To su i učinili. Pedeset hiljada ljudi takoreći istovremeno. Prolomio se uzdah
oduševljenja, potom svečani aplauz, gromoglasne ovacije, kao da je publika
pokušavala da izmami nepopustljivog i skromnog Matsuija 12 sa klupe za rezervne
igrače da blago udari loptu nakon što ju je prethodno zafrljačio u Monjument park.
Zak je u školi naučio da je sunce bilo termonuklearna pećnica u čijem je
jezgru temperatura iznosila šest hiljada stepeni, ali njegova korona, spoljašnja
ivica sačinjena od vrelog vodoničnog gasa, vidljiva sa Zemlje samo tokom
potpunog pomračenja, bila je mnogo vrelija - tu se temperatura dizala i do dva
miliona stepeni.
Kada je skinuo naočare, ugledao je savršen crni disk oivičen tankim
plamsajem crvenog i okružen aurom zrakastog belog svetla. Ličio je na oko: mesec
je predstavljao raširenu crnu ženicu, korona beonjaču, žarkocrvena koja se
rasprskavala sa oboda činila je zenice, a prstenovi vrelog gasa koji bukte sa ruba
sunca - zakrvljene žilice. Nalik na oko zombija.
Strava.
Zombijsko nebo. Ne - zombiji pomračenja. Zombiji pomrčine. Mračni zombiji
sa planete Mesec! Čekaj - mesec nije baš neka planeta. Zombijevski mesec. To bi
mogao da bude sadržaj filma koji su njegovi drugari i on planirali da snime ove
zime. Mesečevi zraci tokom potpunog pomračenja Zemlje pretvaraju članove
Njujork Jenkiza u mozgojedačke zombije - superiška! A njegov drugar- Ron mnogo
je podsećao na igrača Horhea Posadu iz mlađih dana. „Hej, Horhe Posada, mogu li
da dobijem vaš autogram... čekaj, šta si ti... hej, to je moj... šta je to s tvojim...
tvojim očima... ahh... ne... NEEEE!"
Zasvirale su orgulje, a nekoliko pijanica pretvorilo se u dirigente koji su
mahali rukama i navodili okupljene da zapevaju „Prati me mesečeva senka".
Navijačima bejzbola je retko kada potreban konkretan razlog da prave buku. Ovi
tipovi bi za to bili raspoloženi čak i da je umesto pomračenja neki asteroid hitao
direktno na njih.
Auuu. Zak je shvatio da bi na ovaj način reagovao njegov tata, da je bio ovde.
Met je ćušnuo Zaka diveći se besplatnim zaštitnim bejzbol naočarama.
„Prilično lepa uspomena, zar ne? Kladim se da će i-bej biti preplavljen ovim
cvikama do sutra u ovo vreme.“
Tada je neki pijani tip ćušnuo Meta u rame i prosuo mu pivo na cipele. Met se
na trenutak ukočio, a onda zakolutao očima prema Zaku u fazonu a-šta-ćeš-sadmomče?
Međutim, nije ništa rekao niti preduzeo. Čak se nije okrenuo da pogleda
tog tipa. Zaku je tek sada palo na pamet da nikada pre nije video Meta da pije pivo.
Pio je samo belo vino, uveče u maminom društvu. Zak je tada pomislio da je Met, u
suštini, i pored sveg oduševljenja igrom, zazirao od navijača koji su ga okruživali.
Zak je sada svim bićem poželeo da je njegov tata tu. Uzeo je Metov mobilni
telefon iz džepa njegovih farmerki i ponovo proverio da li mu je pristigla poruka.
Nema signala, pisalo je. I dalje nije bilo dometa. Solarne oluje i radijacijsko
izobličavanje pravili su zbrku radio-talasima i satelitima koji su kružili. Upozorili
su da će do toga doći. Zak je sklonio telefon i izdužio vrat prema igralištu, ponovo
pogledom tražeći Džetera.
Međunarodna svemirska stanica
Tri stotine pedeset i pet kilometara iznad Zemlje, astronautkinja Talija Carls -
američka aeroinženjerka na Ekspediciji 18 u timu sa ruskim generalom i francuskim
inženjerom - lebdela je u bestežinskom prostoru kroz komoru koja je spajala modul
Juniti sa krmenim vratima laboratorije Destini. MSS je bio istraživački objekat koji
je obilazio Zemlju šesnaest puta svakog dana, ili skoro jednom svakih sat i po,
brzinom od dvadeset sedam i po hiljada kilometara na sat. Pomračenja i nisu
predstavljala neki poseban događaj u nižoj Zemljinoj orbiti; zaprečavanje sunca
bilo kojim okruglim predmetom na prozoru pružalo je veličanstveniji prizor
korone. Talijino interesovanje se, samim tim, nije ticalo samog postrojavanja
meseca i sunca - iz njene perspektive brzog kretanja, zapravo i nije bilo
pomračenja - već dejstva ovog fenomena na spororotirajuću Zemlju.
Destini, glavna istraživačka laboratorija na MSS-u, duga je osam i po metara,
a široka četiri - mada je unutrašnji radni prostor ovog cilindričnog modula, usled
količine opreme prikačene za oštre uglove, suženiji - po grubim procenama, dužine
je pet ljudskih tela, a širina odgovara jednom ljudskom telu. Svaki vod, cev, i žica
bili su direktno pristupačni, a samim tim i vidljivi, tako da su sva četiri zida
Destinija podsećala na zadnji deo velike matične ploče. Talija bi se povremeno
osećala malo važnija od majušnog mikroprocesora koji verno obavlja zadate
radnje unutar velikog svemirskog računara.
Talija je prohodala na rukama po podnožju, Destinijevom „podu“ - u svemiru
ne postoji „gore“ ili „dole“ - do širokog prstena koji je podsećao na optičko staklo
opremljeno rezama. Veliki kapak bio je osmišljen tako da zaštiti celokupni modul
od mikrometeorita ili eventualnih sudara sa krhotinama u orbiti. Oduprla se
stopalima u čarapama o držaljku u zidu i ručno ga otvorila, otkrivajući prozor
optičkog kvaliteta prečnika šezdeset centimetara.
Prikazala se plavobela lopta koja je predstavljala Zemlju.
Talijin zadatak je da nacilja i fotografiše Zemlju pomoću čvrsto montirane
kamere Haselblad kojom je upravljala putem daljinskog okidača. Međutim, kada je
usmerila pogled na planetu sa nadmoćne tačke gledišta na kojoj se nalazila, od
onog što je ugledala jednostavno se stresla. Ogromna crna mrlja koja je
predstavljala senku meseca izgledala je kao mrtva tačka na Zemlji. Mračna i
preteča pukotina u inače zdravoj plavoj orbiti koja je predstavljala Dom. Ono što
ju je najviše uznemirilo bilo je to što nije mogla da vidi ništa mimo te senke,
središnjeg, najmračnijeg dela mesečeve sene - čitavo to područje iščezlo je u
mračnom ništavilu. Kao da gledate satelitsku mapu uništenog područja koja
prikazuje pustoš koju je za sobom ostavio strašan požar koji je progutao Njujork, i
koji se sada širio preko velike površine istočne obale.
Menhetn
Njujorčani su se okupili u Central parku, velikoj poljani veličine dvadeset i
dva hektara, kao da su došli na kakav letnji koncert. Oni koji su ranije tog jutra
prostrli ćebad i rasklopili stolice sada su stajali sa svima ostalima. Deca su sedela
na ramenima očeva, dok su se bebe ljuljuškale u naručjima majki. Zamak Belveder
se nadvijao u ljubičastosivim tonovima nad parkom. Jezivo obeležje gotike na
ovom idiličnom otvorenom prostoru skučenom između višespratnica istočnog i
zapadnog Vestsajda.
Velika ostrvska metropola odjednom se zaustavila. Mirnoću grada u tom času
osetili su svi. Znaci pomračenja, opšte zajedništvo sa osećajem nelagode i blage
uznemirenosti. Pomračenje je nametnulo neku vrstu jednakosti između grada i
njegovih stanovnika, petominutno odlaganje društvenih obaveza. Svi su bili jednaki
pod suncem - ili bez njega.
Radio-aparati su svirali duž čitave poljane, a ljudi su pevali sedmominutnu
pesmu Boni Tajler Totalno pomračenje srca, omiljenu karaoke stvar sa popularne
radio-stanice Z1OO.
Duž mostova na Istočnoj strani koji su povezivali Menhetn sa ostatkom sveta,
ljudi su stajali kraj svojih automobila, ili su sedeli na haubama, dok je nekoliko
fotografa kamerama sa specijalnim filterima slikalo sa trotoara.
Mnogi restorani na vrhovima zgrada posluživali su dnevne koktele, slavlja
nalik na proslavu novogodišnje noći, samo što je ovaj dan bio za trenutak obeležen
stravičnim prizorom na nebu.
Ogroman Panasonikov ekran smešten u tmini Tajms skvera, prenosio je
pomračenje masama na zemlji. Avetinjska sunčeva korona svetlucala je preko
natpisa „Raskršće sveta", nalik na upozorenje iz udaljenog dela galaksije, dok je
prenos bio isprekidan treperavim izobličenjima.
Telefoni hitne pomoči i SOS-a dobijali su silne pozive, uključujući i one od
trudnica koje su se žalile na „pomračenjem izazvane" prevremene trudove.
Lekarske ekipe su regularno slate na teren, iako je saobraćaj duž čitavog ostrva bio
u zastoju.
Lekari dve povezane psihijatrijske bolnice na ostrvu Rendals, na severnom 1st
Riveru, zatvorili su nasilne pacijente u sobe i naredili da se spuste sve roletne na
prozorima. Nenasilni pacijenti su pozvani da se okupe u zamračenim trpezarijama
bolnice gde su im prikazivali filmove - isključivo komedije. I pored toga, tokom
onih nekoliko minuta potpunog pomračenja, mnogi od njih su postali napeti, imali
su potrebu da napuste prostoriju, ali nisu mogli da objasne razloge za to. Tog jutra,
pre pomračenja, na psihijatrijsko odeljenje bolnice Belvi primljen je veći broj
pacijenata.
Između Belvija i Medicinskog centra njujorškog univerziteta, dve najveće
bolnice na svetu, nalazila se možda i najružnija zgrada na čitavom Menhetnu.
Sedište njujorškog glavnog medicinskog istražitelja ličilo je na izobličen
pravougaonik bolesnotirkizne boje. Pošto su leševi u vrećama istovareni iz
hladnjača za ribu i odvezeni kolicima u prostorije za autopsiju i sobe-frižidere u
podrumu, Goset Benet, jedan od četrnaestorice medicinskih istražitelja, izašao je
na kratku pauzu. Nije mogao da vidi mesec-sunce iz omanjeg parka iza bolnica -
prizor mu je zaklanjala sama zgrada - ali je zato posmatrao posmatrače. Duž
čitavog autoputa na koji je parkić gledao, ljudi su stajali između parkiranih
automobila na kolovozu, veoma prometnom u svako drugo doba. 1st River koji je
tekao ispod bio je mračan; reka ispunjena katranom odražavala je sliku umirućeg
neba. Preko reke se nadvila nekakva tmina duž čitavog Kvinsa, ispresecana tek
sjajem sunčeve korone koji se odbijao o nekoliko najviših prozora okrenutih ka
zapadu, nalik na beloužareni plamen kakvog zapaljenog hemijskog postrojenja.
Upravo ovako će izgledati početak kraja sveta, pomislio je u sebi pre nego što
se vratio na odeljenje medicinskih istražitelja da pripomogne u katalogizaciji
mrtvih.
Aerodrom DŽFK
Porodicama preminulih putnika i posade leta ridžis 753 ponuđeno je da se
malo odmore od papirologije i popiju kafu Crvenog krsta (bez kofeina samo za
ožalošćene) na pisti područja zabranjenog pristupa iza terminala 3. Okupljeni, koje
je spajalo ništa drugo do žalosti, stajali su zagrljeni i očiju crvenih od plača
posmatrali pomračenje. Neki su se iz solidarnosti oslanjali na druge, dok su pak
neki to činili jer ih telo nije služilo. Gledali su u mračno zapadno nebo. Još im nije
bilo predočeno da će ih uskoro podeliti u četiri grupe i školskim autobusima
prevesti u glavno sedište medicinskih istražitelja gde će, porodica po porodica, biti
pozvani u prostoriju u kojoj će im pokazati postmortem fotografije njihovih
najmilijih i zatražiti da ih identifikuju. Samo će porodicama koje to izričito budu
zahtevale biti dozvoljeno da vide posmrtne ostatke svojih milih i dragih. Tada će
im biti uručeni vaučeri za smeštaj u aerodromskom hotelu „Seraton", gde će im
poslužiti besplatnu večeru i pružiti mogućnost da razgovaraju sa psiholozima tokom
čitave noći, a i narednog dana.
Za sada su samo zurili u crni disk koji je sjajio kao da je naličje svetlosnog
izvora, usisavajući svetlost sa ovog sveta nazad na nebesa. Ovo znamenje uništenja
za njih je predstavljalo istinski simbol gubitka koji su proživljavali u ovom
trenutku. Za njih je pomračenje predstavljalo nešto sasvim suprotno od
veličanstvene predstave. Činilo im se da je bilo sasvim prikladno da se nebo i Bog
usaglase i obeleže njihov očaj.
Izvan Ridžis erovog hangara za održavanje, Nora se izdvojila od ostalih
istražitelja. Čekala je da se Ef i Džim vrate sa konferencije za štampu. Oči su joj
bile pridignute ka zloslutnoj crnoj rupi na nebu, ali pogled joj nije bio usredsređen.
Kao što je sunce, činilo joj se, imala je osećaj da je i nju ščepalo nešto što nije
razumela. Kao da je vaskrsao nekakav čudan, novi dušmanin. Mrtav mesec koji
pomračuje živo sunce. Noč zamračuje Dan.
Tada je neka senka prostrujala kraj nje. Uočila ju je postrance, kao neki
treptaj, nalik na gmizave glistolike senke koje su se povijale po betonu neposredno
pre pomračenja. Videla je nešto tik izvan vidnog polja, na samoj ivici opažanja.
Nešto što je uteklo iz hangara za održavanje nalik na mračnu avet. Senka koju je
osetila.
Mada joj je bio potreban samo delić sekunde da usmeri zenice ka njoj, senka
je već utekla.
Lorenca Ruiz, zadužena za vozilo za prtljag, prva koja se odvezla do zamrlog
aviona, još od tada je imala neprekidan osećaj da je nešto proganja. Sećanje na to
kako je stajala u senci vazduhoplova prethodne noći Lo nije mogla da izbaci iz
glave. Uopšte nije spavala, vrtela se i okretala u krevetu da bi potom ustala i
počela da šetka tamo-amo. Kasnonoćna čaša vina nije bila ni od kakve pomoći. To
se nadnelo nad nju i nikako nije mogla da ga se oslobodi. Kada je sunce najzad
izašlo, uhvatila je sebe kako gleda u sat - nestrpljiva, ukapirala je, da se vrati na
posao. Spoznala je činjenicu da nije mogla d.a dočeka da se ponovo vrati na
DŽFK. Ne iz bolesne radoznalosti. U pitanju je bila ona slika uspavanog aviona,
utisnuta u njen um nalik na snažan snop svetlosti uperen u oko. Jednostavno je
osećala neizdrživu potrebu da ga ponovo vidi.
A sada ovo pomračenje, tako da je aerodrom drugi put bio zatvoren u
proteklih dvadeset i četiri sata. Privremeno zatvaranje aerodroma zbog pomračenja
mesecima je unapred bilo isplanirano. Aerodromska uprava je uvela
petnaestominutni zastoj za aerodrome u domenu pomračenja, naročito zbog pilota
koji svakako nisu mogli da nose zaštitne naočare tokom poletanja i sletanja.
Svejedno, i pored ovih suvislih činjenica, računica joj se učinila prilično
zlokobnom i jednostavnom:
Mrtav avion + pomračenje = Zlo.
Kada je mesec izopštio sunce, nalik na ruku koja zaustavlja vrisak, Lo je
osetila istu onu munjevitu paniku kao i kada je stajala na rampi vozila za prtljag
ispod trupa zamračenog 777. Istu onu nagonsku potrebu da beži, samo ovog puta
udvostručenu saznanjem da nije imala kud da pobegne.
Sada je ponovo čula ono. Isti zvuk koji je u nekoliko navrata čula od kada je
preuzela smenu, samo što je sada bio postojaniji, jači. Mrmljanje. Ujednačen zvuk,
ali ono što je bilo čudno jeste da ga je podjednako glasno čula bez obzira da li je
nosila zaštitne slušalice ili ne. Zvuk koji je nekako raspolućivao mozak. Iznutra.
Nalik na omamljujući poziv, odzvanjao je u njenoj glavi još jače, čim se vratila na
posao. Tokom petnaest minuta zastoja zbog pomračenja, odlučila je da krene pešice u
potragu za izvorom tog zvuka, da ga isprati do kraja. Nije je nimalo iznenadilo što
je ubrzo shvatila da se, prateći zvuk, našla ispred izolovanog hangara Ridžis era,
kojem je bio zabranjen pristup i gde su bili smešteni mrtvi sa leta 777.
Zvuk je nije podsećao ni na jedan drugi koji je ikada čula. Strujanje, skoro
kao zvuk hučanja brze vode. Ili, nalik mrmoru brojnih glasova, stotina različitih
glasova koji su pokušavali da budu razumljivi. Možda je hvatala vibracije sa
radara pomoću zubnih plombi u ustima. Ispred hangara je stajala grupa zaposlenih
koji su zurili u zaprečeno sunce - ali niko nije vrebao kao ona, uznemirena, čak
nesvesna mrmljanja. Zadržala je ovu spoznaju samo za sebe. Svejedno, iz nekog
njoj nedokučivog razloga, osećala je da je važno što je bila tu, upravo sada,
osluškujući zvuk i želeći da uđe u hangar da još jednom pogleda avion. Da li je
time htela da zadovolji radoznalost? Ili je, pak, bilo u pitanju nešto više od toga?
Činilo joj se da bi joj to što bi ponovo videla avion na neki način razrešilo
neobjašnjivo mrmljanje u glavi.
Iznenada je osetila nekakav naboj u atmosferi, nalik na povetarac koji menja
pravac, a sada joj se činilo, definitivno, da se izvor zvuka pomerio negde desno od
nje. Preplašena neočekivanom promenom, ipak ju je ispratila pod mračnom
svetlošću sjajnog meseca, sa slušalicama i zaštitnim naočarama u ruci. Veliki
kontejneri za smeće i magacinska vozila stajali su pred njom, ispred nekoliko
velikih kutija, četke za ribanje i očvrslih, sivih, vetrom išibanih borova, grana
prepunih nabacanog đubreta. Iza toga se nalazila jaka ograda, a iza nje na stotine
hektara puste šikare.
Glasovi. Sada ju je zvuk više podsećao na glasove koji su pokušavali da se
izrode u jedan jedini, u reč... nešto.
Dok se Lo približavala vozilima, iznenadni šum među drvečem, pokret,
nagnao ju je da odskoči. Galebovi sivih stomaka, očigledno zaplašeni
pomračenjem, izleteše iz grana i kontejnera za smeće, nalik na krilate krhotine
razbijenog prozora, i raštrkaše se u svim pravcima.
Zvuk hučanja sada je bio snažniji, skoro izazivajući bol. Pozivao ju je. Nalik
na hor prokletih, kakofoniju koja se pridizala iz šapata u riku, pa ponovo prerastala
u šapat, naprežući se da izgovori jednu reč, koja je, po njenom osećaju, zvučala
kao:
„.......ovvvvovvvvovvvvovvvvOVDE. “
Spustila je slušalice na ivicu krova magacinskog vozila, zadržavajući naočare
sa filterima do okončanja pomračenja. Udaljila se od kontejnera za smeće i smrada
đubreta koji se odatle širio i krenula u pravcu velikih teretnih prikolica. Činilo se
da zvuk dopire ne iz prikolica, već verovatno iz prostora iza njih.
Hodala je između dva kontejnera visokih otprilike dva metra i obišla jednu
staru, propalu avionsku gumu. Stigla je do još jednog niza starijih, svetlozelenih
kontejnera. Sada je osetila. Nije samo čula glasni mrmor, već ga je i osetila -
gnezdo vibrirajućih glasova u njenoj glavi i grudima. Prizivaju je. Spustila je ruku
na kontejnere, ali tu nije osetila nikakvo treperenje. Nastavila je napred,
usporavajući na jednom uglu i pažljivo izbacujući glavu.
Spušten na oduvano smeće i nepokošenu, suncem izbledelu travu, nalazio se
veliki, starovremenski, rezbarijama ukrašen, crni drveni sanduk. Izašla je na omanji
otvoren prostor, pitajući se zašto bi iko čak ovde stavio jednu tako očigledno
vrednu i staru stvar. Krađa - organizovana ili drugačija - predstavljala je sastavni
deo života aerodroma; možda ga je neko privremeno tu ćušnuo planirajući da
kasnije dođe po njega.
Tada je primetila mačke. Spoljašnji deo aerodroma bio je preplavljen
podivljalim mačkama. Neke od njih su nekada bile nečiji kućni ljubimci koji su
pobegli iz prevoznih kaveza. Mnoge od njih su jednostavno doneli građani i pustili
ih na teritoriju aerodroma s ciljem da ih se reše. Najgori su bili putnici koji su
napuštali svoje mačke na aerodromu jer im je bilo skupo da plaćaju karantin za
životinje. Domaće mačke koje nisu znale kako da se odbrane u divljini, i koje su se,
ukoliko bi im prethodno pošlo za rukom da izbegnu zlohudu sudbinu da postanu
plen većih životinja i prežive, pridruživale koloniji divljih mačaka koje su krstarile
stotinama hektara neiskorišćene teritorije aerodroma.
Mršave mačke su sve doreda sedele okrenute ka sanduku. Nekoliko desetina
ovih šugavih i prljavih životinja sedelo je mirno i zurilo u drveni sanduk, ne
obraćajući pažnju na nju. Bilo ih je, zapravo, i mnogo više - kada je Lo pogledala
ispod smećem ophrvanog drveta i duž ograde, videla je, naime, blizu stotinu ovih
životinja.
Sanduk nije vibrirao, iz njega nije dopirao zvuk koji ju je privlačio. Bila je
zbunjena što je nakon dugog pešačenja dovde i otkrića nečeg tako čudnog na
obroncima aerodroma, spoznala da ovo i nije bio izvor zvuka za kojim je tragala.
Mrmljajući hor je i dalje nastavljao svoju pesmu. Da li su i mačke bile omamljene
njome? Nisu. Bile su u potpunosti usredsređene na zatvoreni sanduk.
Kada je počela da se povlači, mačke su se ukočile. Dlaka na leđima im se
nakostrešila - kod svih, i to u istom trenutku. Njihove šugave glave su se sve
okrenule ka njoj, stotinu pari očiju divljih mačaka zurile su u nju u ovom polumraku
dana-noći. Lo se ukrutila, osećajući da će biti napadnuta - a potom se nad njom
obrušio mrak nalik na drugo pomračenje.
Mačke su se okrenule i potrčale. Rastrčale su se sa otvorenog prostora,
kandžama se panično pentrajući po visokoj ogradi ili se užurbano zavlačeći u
prethodno iskopane rupe pod ogradom.
Lo nije mogla da se okrene. Osetila je nalet toplote iza sebe, kao da je neko
otvorio nepostojeća vrata pećnice. Prisustvo. Kada je pokušala da se pomeri, zvuci
u njenoj glavi spojili su se u jedan užasan glas.
„OVDE.“
Tada je podignuta sa zemlje.
Kada se sila mačaka vratila, pronašla je njeno telo sa smrskanom glavom,
odbačeno na njihovu stranu ograde nalik na hrpu smeća. Galebovi su je prvi otkrili,
ali su ih mačke brzo razjurile i bacile se na posao. Izgladnelo su joj iscepale odeću
ne bi li što pre doprle do gozbe koja ih je tamo čekala.
Zalagaonica „Starosedelac i rariteti“,
118. ulica, Španski Harlem
Starac je sedeo ispred tri spojena prozora na zapadnoj strani svog
zatamnjenog stana i zurio u zamračeno sunce.
Pet minuta noći usred bela dana. Najveći prirodni nebeski događaj u
poslednja četiri veka.
Trenutak se nije mogao zanemariti.
Ali, čemu?
Hitnost ga je ščepala kao kakva hladna šaka. Tog dana nije ni otvarao radnju.
Počevši u zoru, proveo je sate dovlačeći stvari iz podrumske radionice.
Pojedinosti i čudnovate predmete koje je prikupio tokom godina...
Oruđe za koje su svi prosto zaboravili čemu služi. Retke primerke alata
nepoznatog porekla. Oružje iz davnina.
Zašto je sada sedeo ovde, već umoran dok su ga skvrčene šake bolele. Niko
sem njega nije mogao ni da nasluti šta je sledilo. Što je - po svim pokazateljima -
već bilo ovde.
Niko mu neće verovati.
Gudfelou. 13 Ili Gudviling. 14 Kakvo god da je već ime onog čoveka koji je
govorio na inače besmislenoj konferenciji za štampu prikazanoj na televiziji, a koji
je stajao kraj lekara u vojničkoj uniformi. Kako su samo oprezno optimistični svi
drugi bili. Trijumfovali su zbog četvoro preživelih, dok su istovremeno tvrdili da
ne znaju tačan broj mrtvih. Želimo da uverimo javnost da je opasnost pod
kontrolom i da nema razloga za paniku. Samo bi se jedan velevažni zvaničnik
usudio da izjavi da je sve bezbedno i okončano kada on ili ona još uvek nisu ni
znali o čemu je reč.
Ovaj čovek je bio jedini za mikrofonom koji je izgledao tako kao da misli da
iza usnulog aviona prepunog mrtvih putnika ima još nečeg.
Gudvoter? 15
Bio je iz Centra za kontrolu bolesti, onog u Atlanti. Setrakijan nije mogao da
zna, ali pomislio je da mu je ovaj čovek najbolja prilika. Možda mu je to jedina
prilika.
Četvoro preživelih. Kada bi samo znali...
Ponovo je pogledao ka sjajnom crnom disku na nebu. Izgledalo mu je kao da
zuri u oko prekriveno kataraktom.
Kao da je zurio u budućnost.
Grupacija Stounhart, Menhetn
Helikopter se spustio na heliodrom glavnog sedišta Grupacije Stounhart na
Menhetnu, zgradu sačinjenu od crnog čelika i stakla u samom srcu Vol Strita. Tri
najviša sprata bila su privatna njujorška rezidencija Eldriča Palmera, kraljevski
apartman sa podovima od oniksa, stolovima ispunjenim Brankuzijevim
skulpturama, a zidovi načičkani Bejkonovim slikama.
Palmer je sedeo sam u konferencijskoj sali u kojoj su sve roletne bile
spuštene. Sa skoro dvometarskog ekrana u njega je zurila sjajna crna očna jabučica
uokvirena jarkocrvenim i oivičena plamtećebelim. U ovoj sobi, kao i u njegovom
domu u Dark Harboru i kabini njegovog medicinskog helikoptera, temperatura je
bila tačno 17° C.
Mogao je da izađe napolje. Bilo je dovoljno hladno za njega - mogli su da ga
iznesu na krov da posmatra pomračenje. Međutim, tehnologija mu je učinila
zadovoljstvo da mu sam događaj bude bliže, ne tek puka nastala senka, već prikaz
sunca podređenog mesecu. To je bila tek predigra pred konačnu pustoš. Njegov
boravak na Menhetnu biće kratak. Njujork jedno dugo vreme neće biti baš prijatno
mesto za posetu, i to uskoro.
Obavio je par telefonskih razgovora, nekoliko diskretnih konsultacija preko
bezbedne linije. Njegov tovar je zaista pristigao, kao što je i očekivao.
Smešeći se, pridigao se iz stolice i polako ali uspravno otkoračao do
džinovskog ekrana, kao da to nije bio ekran već kapija kroz koju je upravo
nameravao da prođe. Podigao je ruku i dodirnuo ekran na mestu gde se nalazila
slika besnog crnog diska, dok su se tečni pikseli rasplinjavali kao kakve bakterije
pod njegovim naboranim jagodicama prstiju. Kao da je posezao kroz njega da bi
dotakao samo oko smrti.
Ovo pomračenje je bilo čista nebeska perverzija, nasilje nad prirodnim
poretkom stvari. Hladna, mrtva stena svrgava plamteću, živu zvezdu. Za Eldriča
Palmera to je bio dokaz da je sve - bukvalno sve - moguće, čak i najgora izdaja
prirodnog zakona.
Od svih ljudi širom sveta koji su toga dana posmatrali pomračenje, direktno
ili putem televizijskog prenosa, on je možda bio jedini koji je navijao za mesec.
Kontrolni toranj na DŽFK-u
Oni koji su se nalazili u osmatračnici aerodromske kontrole, sto metara iznad
zemlje, letimično su posmatrali jezivi sumrak nalik na zalazak sunca na zapadnoj
strani, izvan dosega velike mesečeve senke, dalje od oboda sene. Svetlija
polusena, osvetljena plamtečom sunčevom fotosferom, pretvorila je udaljeno nebo
u žuto i narandžasto, delimično nalik na zalečeni rub rane.
Taj zid svetlosti približavao se Njujorku, koji je do sada već čitava četiri
minuta i trideset sekundi bio u mraku.
„Stavite naočare!", pročula se naredba, te ih je Džim Kent natakao, nestrpljivo
čekajući da se vrati sunčeva svetlost. Pogledao je oko sebe u potrazi za Efom - svi
koji su bili prisutni na konferenciji za štampu, uključujući guvernera i
gradonačelnika, pozvani su da iz niže osmatračnice posmatraju pomračenje - ali
pošto ga nije video, pretpostavio je da se Ef vratio u hangar.
Ef je, u stvari, ovu nametnutu pauzu iskoristio na najbolji mogući način -
zgrabio je stolicu čim je nestalo sunca i počeo da izučava svežanj šematskih
prikaza preseka boinga 777.
Kraj pomračenja
Kraj pomračenja je bio izražen neverovatnim fenomenom. Blistava pojava
svetlosti duž zapadne ivice meseca ujedinila se i proizvela jedinstvenu nisku
iskričave sunčeve svetlosti, nalik na kakav šav u mraku, koji je ličio na prikaz
zaslepljujuće blistavog dijamanta položenog na mesečev srebrni prsten. Ali, cena
takve lepote, i pored intenzivne kampanje posvećene zaštiti vida tokom
pomračenja, dovela je do trajnog slepila više od dve stotine i sedamdeset ljudi u
gradu, među kojima je bilo devedeset i tri deteta, i to zbog toga što su posmatrali
dramatičan povratak sunca bez pravilne zaštite očiju. Mrežnjača ne poseduje
senzore za bol tako da unesrećeni nisu shvatali da uništavaju vid pre nego što je
bilo i suviše kasno.
Dijamantski prsten se polako širio, prerastajući u ogrlicu od dragog kamenja,
poznatu kao „Bejlijeve perle", koje su se sjedinile sa nanovo izrođenim srpastim
suncem koje je zapravo odguralo nametljivi mesec u stranu.
Na Zemlji su se pojavile senkovite trake koje trepere po tlu ličeći na duhove
koji najavljuju prelazak iz jednog oblika života u drugi.
Kada je prirodna svetlost počela ponovo da se pomalja, olakšanje ljudi na
Zemlji bilo je za pamćenje. Klicanje i zagrljaji, spontani aplauzi. Svuda po gradu
začule su se automobilske sirene, a na stadionu Jenkija preko zvučnika se
prolomilo pevanje Kejt Smit.
Devedeset minuta kasnije, mesec je sasvim napustio sunčevu putanju i
pomračenje je bilo okončano. Realno gledano, uopšte se ništa i nije dogodilo.
Ništa se na nebu nije promenilo niti je bilo poremećeno, a na Zemlji se ništa
posebno nije odigralo, osim onih nekoliko minuta kasnopopodnevne senke na
severoistoku Sjedinjenih Država. Nakon toga su čak i u Njujorku svi krenuli svojim
putem, kao da su prisustvovali kakvom velelepnom vatrometu koji je sada bio
gotov. Oni drugi koji su doputovali od kuća, sada su svoju prvobitnu
usredsređenost na jezu pomračenja popodnevnog sunca preneli na očekivanu
saobraćajnu gužvu. Prinudni astronomski fenomen bacio je senku straha i zebnje na
svih pet opština. Ali, ovo je bio Njujork, i kada je gotovo - gotovo je.

POKRET

Hangar Ridžis era
Ostavljajući Džima sa direktorom Barnsom, Ef se vratio u hangar električnim
vozilom kako bi zajedno sa Norom mogao malo da odahne.
Bolnički paravani ispod krila 777 bili su uklonjeni, kao i cirada. Na prednjim
i zadnjim izlaznim vratima postavljenje su merdevine, a grupa ljudi iz Uprave za
bezbednost aviosaobraćaja ispitivala je vrata tovarnog odeljenja zadnjeg dela
aviona. Sada su avion tretirali kao mesto zločina. Ef je uočio da je Nora obukla
zaštitnu jaknu i gumene rukavice, i da je kosu pridigla i podvukla pod papirnu kapu.
Više nije bila obučena za situaciju biološke opasnosti već za istragu i očuvanje
dokaza.
„To je bilo prilično neverovatno, zar ne?“, obratila mu se i pozdravila ga.
„Aha", odgovorio je Ef, pod mišicom pridržavajući rolnu šematskih prikaza
aviona. „Neponovljivo."
Na stolu ih je čekala kafa, ali Ef je umesto nje iz leda izvukao hladno mleko u
tetrapaku, začepio karton i naiskap ga ispraznio. Od kada je prestao da pije, Ef je
gutao punomasno mleko kao dete željno kalcijuma.
Nora reče: „Ništa još nije pronađeno. Ljudi iz Uprave za bezbednost iz
kokpita izvlače snimak razgovora i podatke o letu. Nisam sigurna zašto insistiraju
na crnim kutijama kada je sve ostalo u avionu u potpunosti zamrlo. Svejedno, divim
se njihovom optimizmu. Do sada nam tehnologija nije bila ni od kakve pomoći.
Prošlo je već dvadeset sati od nesreće, a od rešenja ni traga."
Nora je verovatno bila prva osoba koju je upoznao a koja je uspešnije i
mudrije funkcionisala kada bi je preplavile emocije nego kada bi razmišljala
zdravorazumski. „Da li je neko pregledao avion nakon što su iznesena tela?"
„Mislim da nije. Barem ne do sada.“
Ef je poneo šematske prikaze kada se pokretnim stepenicama uspeo do aviona.
Sedišta su sada bila prazna, a osvetljenje u avionu normalno. Jedinu razliku je, sa
Efove i Norine tačke gledišta, činilo to što više nisu bili zarobljeni u zaštitnim
odelima. Sada im je bilo dostupno svih pet čula.
Ef upita: „Osećaš li taj miris?"
Osećala ga je. „Šta je to?“
„Amonijak. I još nešto."
„I... fosfor?" Trgnula se. „Da li ih je to usmrtilo?"
„Ne. U avionu nema gasa. Ali..." Pogledao je oko sebe. Tražio je nešto što
nisu videli. „Nora, donesi luma-lampe, molim te."
Dok je ona odlazila po njih, Ef se prošetao kroz putničku kabinu spuštajući
zastore na prozorima i zamračujući je, kao što je to bio slučaj prethodne noći.
Nora se vratila sa dve lume koje su odašiljale crnu svetlost sličnu onoj koja
se koristila u vožnjama u zabavnom parku gde su bele pamučne tkanine svetlele u
svim bojama spektra. Ef se prisetio Zakove proslave devetog rođendana u
„kosmičkoj" kuglani i kako su mu svaki put kada bi se nasmejao zubi bili bleštavo
beli.
Uključili su svetla i istog trenutka se mračna kabina ispunila mahnitim
vrtlogom boja, masivnim flekama po čitavom podu i preko sedišta, ostavljajući
samo tamne okvire na mestima gde su se nekada nalazili putnici.
Nora izgovori: „O, Bože..."
Manji deo svetleče materije bio je poprskan i po plafonu kabine.
„To nije krv", rekao je Ef, zapanjen prizorom. Razgledanje kabine ličilo je na
posmatranje slika Džeksona Poloka. „To je neka vrsta biološke materije."
„Što god da jeste, poprskano je posvuda. Kao da je nešto eksplodiralo. Ali,
odakle?"
„Odavde. Upravo sa ovog mesta na kojem stojimo." Kleknuo je i počeo da
ispituje tepih gde je miris bio još oporiji. „Treba da uzmemo uzorak i ispitamo ovu
materiju."
„Misliš?", upitala je Nora.
Ponovo se pri digao, i dalje zaprepašćen. „Pogledaj ovo.“ Pokazao joj je
jednu stranu šematskog prikaza aviona. Na njemu je bio prikazan izlaz u slučaju
opasnosti boinga 777. „Vidiš li ovaj zasenčen deo na prednjoj strani aviona?"
Videla je. „Podseča na stepenice."
„Tačno u zadnjem delu kokpita."
„Šta predstavlja skraćenica .P?"
Ef je prošetao do prostora ispred vrata kokpita. Oznaka na zidu prikazivala je
upravo te inicijale.
„Odeljenje za odmor posade", izjavio je Ef. „Standardna varijanta na ovim
dalekometnim čeličnim pticama."
Nora ga je pogledala. „Da li je neko pregledao tu prostoriju?"
Ef odgovori: „Znam da mi nismo."
Posegnuo je za račkom u zidu i povukao trodelna harmonika-vrata iza kojih su
se ukazale uzane, zavojite stepenice koje su vodile gore u mrak.
„O, sranje", izustila je Nora.
Ef je uperio svoju svetiljku uz stepenice. „Ako sam pravilno shvatio, to znači
da ja idem prvi."
„Čekaj. Da pozovemo nekoga."
„Ne. Neće znati šta da traže."
„A mi znamo?"
Ef je ignorisao njeno sarkastično pitanje i počeo da se penje uz uzane, zavojite
stepenice.
Gornje odeljenje je bio skučeno, sa i niskim plafonom. Nije bilo prozora.
Lume su bile korisnije za forenzičko ispitivanje nego za osvetljavanje unutrašnjeg
prostora.
Unutar prvog odeljenja ugledali su dva, jedno pored drugog, spuštena sedišta
biznis klase. Iza njih su se nalazila po dva ležaja na sprat, isto tako postavljena
jedan pored drugog i prilično skučena. Pomoću tamnog svetla uverili su se da tu
nije bilo nikoga.
I ovde se, isto tako, videlo ono šarenilo koje su otkrili u putničkoj kabini. Na
podu, preko sedišta i donjih ležajeva. Međutim, ovde je osvetljena materija
izgledala nekako zamrljano, skoro kao da je neko po njoj gazio dok je bila još
vlažna.
Nora upita: „Šta je to, do đavola?"
Miris amonijaka osećao se i ovde - kao i nešto drugo. Skoro da je bio smrad.
Pokušao je da ga imenuje.
I Nora ga je osetila, preklapajući nozdrve nadlanicom. „Šta je to?“
Ef je stajao skoro presamićen između niskog plafona i dva sedišta. Pokušao je
da imenuje to što je namirisao. „Podseća me na gliste", rekao je. „Nekada smo ih,
kao klinci, iskopavali. Sekli smo ih na pola da bismo gledali kako svaka odvojena
polovina otpuzava na svoju stranu. Mirisale su na zemlju, hladnu crnicu kroz koju
su puzale."
Ef je prošarao crnom svetlošću preko zidova i podova, svud po prostoriji.
Baš kada je hteo da odustane, primetio je nešto iza Norinih papirnih nazuvaka.
„Nora, ne pomeraj se", reče Ef.
Nagnuo se u stranu da bolje vidi tepihom obložen pod iza nje. Nora se
zamrznula u mestu, kao da je upravo stala na nagaznu minu.
Na šarenom tepihu se nalazio omanji grumen zemlje. Ne više od nekoliko
grama, tek toliko, guste i crne ilovače.
Nora upita: „Da li je to ono što mislim da jeste?"
Ef odgovori: „Sanduk."
Spustili su se nazad niz spoljašnje stepenice do dela hangara rezervisanog za
prtljag, gde su u ovom trenutku otvarali i ispitivali kolica za posluživanje hrane. Ef
i Nora su pogledom prošarali preko gomile prtljaga, torbi sa palicama za golf,
kajaka.
Crnog drvenog sanduka nije bilo. Mesto na kojem se prethodno nalazio, na
rubu cirade, sada je bilo prazno.
„Neko mora da ga je pomerio", rekao je Ef, i dalje ga tražeći pogledom.
Udaljio se nekoliko koraka, skenirajući pogledom ceo hangar. „Nije mogao
daleko."
Norine oči su plamtele. „Tek su počeli da pregledaju sve ove stvari. Još ništa
nije odneseno odavde."
Ef reče: „Ova stvar jeste."
„Ovo je zaštićeno područje, Efe. Ta stvar je bila veličine dva i po puta metar
i nešto sa metar? Težila je dvestotinak kilograma. Neophodna su najmanje
četvorica da ga ponesu."
„Tačno tako. Dakle, neko mora da zna gde se nalazi."
Otišli su do dežurnog koji je bio zadužen za obezbeđenje ulaza u hangar,
čuvara lokacije. Mladić je proverio podatke, listu svih ulazaka i izlazaka, kao i
unošenja i iznošenja svake pojedinačne stvari. „Ovde nema ničega“, rekao je.
Ef je osetio plimu racionalnosti koja je zapljusnula Noru te se potrudio da
progovori pre nje. „Koliko ste dugo ovde - upravo tu gde sada stojite?"
„Otprilike, od dvanaest sati, gospodine."
„Niste koristili pauzu?", upitao je Ef. „A šta ste radili tokom pomračenja?"
„Nisam se pomerao odande." Pokazao je na mesto nekoliko metara od vrata.
„Niko nije prošao pored mene."
Ef je pogledao u Noru.
Nora reče: „Šta se ovde, do đavola, dešava?" Pogledala je u dežurnog. „Ko je
drugi osim vas mogao da vidi jedan stvarno veliki kovčeg?"
Ef se namrštio na reč „kovčeg". Pogledao je nazad po hangaru, a zatim je
pridigao pogled ka sigurnosnim kamerama na krovnim gredama.
Pokazao je na njih. „One.“
Ef, Nora i dežurni službenik Aerodromske uprave popeli su se uz dugačke,
čelične stepenice do kontrolne sobe iz koje se video ceo hangar. Ispod njih,
mehaničari su skidali kljun aviona da bi ispitali unutrašnje delove.
Četiri zujeće kamere neprestano su snimale unutrašnjost hangara. Jedna je
postavljena na vrata koja su vodila na stepenište prema kontrolnoj sobi, druga je
nakačena na vrata hangara, treća na krovne grede - ona na koju je Ef pokazao - a
četvrta je bila u prostoriji u kojoj su se sada nalazili. Sve što su kamere snimale
prikazivalo se na četvorodelnom monitoru.
Ef upita nadzornika hangara: „Zašto se jedna od kamera nalazi u ovoj
prostoriji?"
Nadzornik je slegnuo ramenima. „Valjda što ovde ima sitne love."
Seo je na izanđalu kancelarijsku stolicu, sa rukohvatima izlepljenim izolirtrakom,
i počeo da tipka po tastaturi ispod monitora, proširujući snimak sa krovne
grede na čitav ekran. Pregledao je snimke na sigurnosnoj kameri. U pitanju je bio
nekoliko godina star digitalni uređaj, ali slika je bila suviše loša da bi se jasno
videlo bilo šta tokom brzog premotavanja.
Zaustavio je premotavanje. Na monitoru je sanduk stajao tamo gde se i
nalazio, pokraj iznetog prtljaga.
„Eno ga“, rekao je Ef.
Dežurni radnik je klimnuo glavom. „Okej. Hajde da vidimo gde se denuo."
Nadzornik je pritisnuo dugme za premotavanje unapred. Slika je promicala
sporije nego kod premotavanja unazad, mada je i dalje išla prebrzo. Svetlost u
hangaru je slabila sa pomračenjem, a kada se ponovo rasvetlilo, sanduka više nije
bilo.
„Stanite, stanite", rekao je Ef. „Vratite unazad."
Nadzornik je vratio snimak malo unazad, a potom ponovo pritisnuo plej.
Brojčani kod na dnu snimka pokazivao je da se snimak vrti sporije nego prethodni
put.
Hangar se ponovo zamračio i sanduk je najednom ponovo nestao.
„Sta, do đavola...?", izgovorio je nadzornik, pritiskajući dugme za pauzu.
Ef reče: „Vratite ga nazad samo malo."
Nadzornik je to i učinio, a onda pustio da se snimak odvija normalnom
brzinom.
Hangar se zamračio, ali i dalje je bio osvetljen unutrašnjim svetlom
reflektora. Sanduk je bio tu. A onda je jednostavno nestao.
„Auuu", rekao je dežurni.
Nadzornik je zaustavio snimak. I on je bio veoma zbunjen.
Ef reče: „Ovde postoji neki razmak. Rez."
Nadzornik odgovori: „Nema nikakvog reza. Videli ste vremenski kod."
„Vratite se onda još malo nazad. Još malo... eto tu... a sada pustite ponovo."
Nadzornik je ponovo pustio snimak.
A sanduk je ponovo nestao sa snimka.
„Hudini", promumlao je nadzornik.
Ef je pogledao u Noru.
„On nije mogao tek tako da nestane", rekao je dežurni. Pokazao je na ostali
prtljag u blizini. „Sve ostalo je isto. Ni makac.“
Ef reče: „Vratite snimak još jednom, molim vas.“
Nadzornik je ponovo pustio snimak. Sanduk je ponovo nestao.
„Čekajte", rekao je Ef. Video je nešto. „Vratite unazad - polako."
Nadzornik je to uradio i ponovo ga pustio.
„Eno“, rekao je Ef.
„Isuse", uzviknuo je nadzornik i skoro poskočio iz svoje škripave stolice.
„Video sam."
„Šta ste videli?", upitala je Nora u isti glas sa dežurnim.
Nadzornik je sada ponovo premotao snimak, samo nekoliko kadrova.
„Sad će..." rekao je Ef, obaveštavajući ga. „Evo..." Nadzornik je držao ruku
nad tastaturom, nalik na kakvog takmičara pripravnog da pritisne taster. „...Evo.“
Sanduk je ponovo nestao. Nora se nagnula napred. „Šta?"
Ef je pokazao na jedan ugao na monitoru. „Eno, tamo."
Na širokoj desnoj ivici snimka jasno se videla crna mrlja.
Ef reče: „Nešto je proletelo pored kamere."
„Gore, na krovnim gredama?", upitala je Nora. „Šta, neka ptica?"
„I suviše je veliko za pticu", odgovorio je Ef.
Dežurni se sada nagnuo napred i rekao: „To je neka smetnja. Senka."
„Dobro", rekao je Ef pridižući se. „Senka čega?"
Dežurni se takođe uspravio. „Možete li da pustite kadar po kadar?"
Nadzornik je pokušao. Sanduk je nestao sa poda - skoro istovremeno sa
pojavom mrlje na krovnim gredama. „To je najbolje što mogu da uradim na ovom
uređaju,"
Dežurni je pomno motrio u monitor. „Slučajnost", izjavio je. „Kako bilo šta
može da se pomera takvom brzinom?"
Ef upita: „Možete li da zumirate?"
Nadzornik je zakolutao očima. „Nije vam ovo tehnologija iz kriminalističkih
serija, već obična skalamerija."
„Dakle, sada znamo da je nestao." Nora se okrenula ka Efu videvši da od onog
drugog nema pomoči. „Ali zašto - i kako?"
Ef se uhvatio za zadnju stranu vrata. „Zemlja iz sanduka... mora da je ista kao i
ono malo što smo maločas pronašli. Što znači...“
Nora upita: „Da li mi to razrađujemo teoriju da se neko iz odeljenja za prtljag
odšunjao u odeljenje za odmor posade?"
Ef se prisetio osećaja koji je imao kada je stajao u kokpitu sa mrtvim pilotima
- neposredno pre nego što je otkrio da je Redfern živ. Osećanje nekakvog
prisustva. Da se nešto nalazilo u neposrednoj blizini.
Udaljio je Noru od dvojice zaposlenih. „I posejao malo te, kakve god,
biološke materije po putničkoj kabini."
Nora je pogledala u sliku crne mrlje na krovnim gredama.
Ef reče: „Mislim da se neko krio u odeljenju za odmor posade kada smo ušli u
avion."
„Dobro...", rekla je, uhvativši se u koštac sa tom činjenicom. „Ali, gde je taj
neko sada?"
Ef odgovori: „Tamo gde je i sanduk."
Gas
Gas je tumarao kraj niza automobila u niskoplafonskoj garaži za parkiranje
vozila na duže vreme u okviru aerodroma DŽFK. Odjek škripavih, ćelavih guma
koje su skretale kod izlaznih rampi doprinosio je osećaju da se nalazite u ludnici.
Izvukao je presavijenu karticu iz džepa na košulji i ponovo proverio broj odeljenja
napisan tuđom rukom. Tada je još jednom proverio da li ima nekoga u blizini.
Pronašao je traženi kombi, na pojedinim mestima ulubljen i prljav od puta,
beli ekonolajn bez zadnjih prozora, na samom kraju reda, parkiran kraj udaljenog
ćoška u kojem su se nalazili otpali beton i šut sa napuklog gornjeg nivoa.
Izvukao je maramicu i iskoristio je da otvori vrata na vozačevoj strani, koja
su, kao što je bilo i predočeno, bila otključana. Udaljio se par koraka od kombija i
prošvrljao pogledom po zabačenom ćošku garaže. Sve je bilo tiho, osim što se čulo
ono majmunsko skvičanje točkova u daljini. Pomislio je da je ovo možda neka
nameštaljka. Možda su postavili kameru u bilo koji od parkiranih automobila i sada
ga posmatraju. Kao u seriji Policajci, u jednoj od epizoda koju je gledao: pajkani
su postavili minijaturne kamere u kamione i parkirali ih na neku gradsku ulicu u
Klivlendu ili već negde, i posmatrali klince i klošare kako ulaze u njih i odvoze se
do obližnje autoradionice ili samo zabave radi. Bilo bi jebeno da vas pajkani
uhvate, ali da vas tako nasamare i prikažu te snimke u udarnom terminu na
televiziji, bilo je sto puta gore. Gas bi radije da ga upucaju na mrtvo u gaćama nego
da od njega prave budalu.
Ali, već je uzeo pedeset dolara od tipa koji mu je ponudio da odradi ovu
šljaku. Laka lova, koju Gas još nije potrošio. Ćušnuo ju je u traku svog spreda
naherenog šešira i čuvao kao dokaz u slučaju da stvari krenu naopako.
Tip se nalazio u prodavnici kada je Gas ušetao da kupi sprajt. Bio je iza njega
u redu za kasom. Kada je izašao i odšetao nekih pola bloka, Gas je čuo da mu se
neko približava i hitro se okrenuo. Bio je to isti onaj tip, koji je sada ispružio ruke
da Gas vidi da nije naoružan. Želeo je da zna da li je Gas zainteresovan da zaradi
kintu na brzaka.
Belac, dobro odelo, zabasao daleko od mesta kojem je pripadao. Nije
izgledao kao pajkan, ali ni kao homić. Izgledao je kao neki misionar.
„Kombi u aerodromskoj garaži. Idi po njega, dovezi ga na Menhetn, parkiraj
ga i idi.“
„Kombi", rekao je Gas.
„Kombi."
„Šta je u njemu?"
Tip je samo zavrteo glavom. Pružio mu je presavijenu karticu u kojoj se
nalazilo pet novih novčanica od deset dolara. „Tek za početak"
Gas je izvukao novčanice, kao da je vadio meso iz sendviča. „Ako si pajkan,
ovo je nameštaljka."
„Vreme preuzimanja zapisano ti je ovde. Nemoj da kasniš, niti da poraniš."
Gas je palcem i kažiprstom protrljao presavijene novčanice kao da je
opipavao kvalitetnu tkaninu. Tip je to video. Isto tako je video, ukapirao je Gas, tri
malena kruga istetovirana između njegovih prstiju. To je bio simbol Meks bande za
lopova, ali kako je ovaj tip to znao? Da li ga je zbog toga presreo u radnji? Zašto je
izabrao baš njega?
„Ključevi i ostale informacije čekaju te u kaseti u kombiju."
Tip je krenuo.
„Ej!", povikao je Gas za njim. „Još ti nisam rekao da pristajem."
Gas je otvorio vrata, sačekao je, a pošto se nije oglasio alarm, popeo se
unutra. Nije video kamere, ali ionako ih ne bi video i da su tu, zar ne? Iza prednjih
sedišta nalazila se metalna pregrada bez prozora. Trgovina na crno. A možda je
ovim kombijem vozikao gomilu pajkana.
Mada, u kombiju kao da se ništa nije pomeralo. Otvorio je kasetu, i ovog puta
koristeći maramicu. Pažljivo, kao da je očekivao da će neka zmija-zezalica da
iskoči na njega. Upalilo se neko bledunjavo svetlo. Unutra se nalazio ključ za
startovanje kombija, karta za parking u garaži koja mu je bila neophodna da bi
izašao odatle i koverta od čvrstog smeđeg papira za pakovanje.
Pogledao je u kovertu i prvo što je ugledao bio je njegov honorar. Pet novih
novčanica od sto dolara, što ga je u isto vreme i zadovoljilo i iznerviralo.
Zadovoljilo zato što je to bilo više para nego što je očekivao, a iznerviralo zato što
je znao da nikome, naročito ne u njegovom kraju, ne može da uvali te stotke a da ne
iskrsnu neprilike. Čak će i banka da izvrne crevca tim novčanicama, pogotovo što
su izvučene iz džepa osamnaestogodišnjeg istetoviranog Meksikanca.
Novčanice su se nalazile u još jednoj presavijenoj kartici na kojoj je bila
ispisana adresa na koju je trebalo da odveze kombi, kao i šifra garaže, „samo za
jednokratnu upotrebu".
Uporedio je dve kartice. Isti rukopis.
Nervozu je polako zamenjivalo uzbuđenje. Sisoje! Imao je poverenja u njega
kad je ovaj kombi bio u pitanju. Gas je znao, ko iz rukava, barem tri različita mesta
u južnom Bronksu gde je ovo luče mogao da odveze na sređivanje. Tako bi na
najbrži način zadovoljio svoju radoznalost u vezi sa tim kakvu krijumčarsku robu
vozi pozadi.
Poslednja stvar u većoj koverti bila je manja koverta za pisma. Izvukao je
nekoliko listova, otvorio ih i osetio kako mu je iz kičme buknuo plamen ka
ramenima i vratu.
AVGUSTIN ELIZALDE, bilo je napisano na prvom papiru. Bio je to Gasov
kriminalni dosije, dokument o njegovom maloletničkom zatvorskom iskustvu;
osuđen za ubistvo, a potom, na osamnaesti rođendan, pre samo tri nedelje,
oslobođen kao nevin.
Na drugom papiru se nalazila fotokopija njegove vozačke dozvole, a ispod
toga, vozačka dozvola njegove majke sa istom adresom - Istočna 115. ulica. Tu je
bila i mala slika ulaza u njihovu zgradu u naselju Taft.
Buljio je u papir čitava dva minuta. Mozak mu je radio sto na sat, kolale su mu
misli o misionaru i tome što je toliko znao, i o njegovoj madre, koja mora da se
pita u kakvo se to sada sranje uvalio njen Gas.
Gasu su učene teško padale. Naročito kada su obuhvatale i njegovu madre -
već je toliko toga pretrpela zbog njega.
Na trećem papiru je istim rukopisom kao i na kartici bilo ispisano: NEMA
USPUTNIH ZAUSTAVLJANJA.
Gas je sedeo do prozora „Buntovnika", jeo pržena jaja prelivena tabasko
sosom i gledao u beli kombi parkiran na Kvins bulevaru. Gas je obožavao doručak,
a od kada je pušten iz zatvora, jeo je hranu uobičajenu za doručak skoro pri svakom
obroku. Sada je naručio nešto posebno, jer je to sebi mogao da priušti: slaninu, reš
pečenu i krckavu i isti takav tost.
Nek se nose, ’bez usputnih zaustavljanja’. Gasu se nikako nije dopadala ova
igra, pogotovo kada su u nju uključili i njegovu madre. Posmatrao je kombi,
mozgajući šta da radi, iščekujući da se nešto dogodi. Da li su ga nadgledali? Ako je
to bio slučaj, koliko su bili udaljeni? A ako su već mogli da ga nadgledaju, zašto
sami nisu vozili kombi? U kakvo je to sranje ovog puta upao?
Šta se nalazilo u tom kombiju?
Par šmokljana počelo je da njuška oko prednje strane kombija. Sagnuli su
glave i razbežali se kada se Gas pojavio iz restorana. Do grla zakopčana flanelska
košulja lepršala je za njim na povetarcu kasnog popodneva, dok su mu tetovaže u
jarkocrvenim tonovima, oko zatvorskicrnih, prekrivale gole ruke. Simbol „latinskih
sultana" posedovao je moč severno od Španskog Harlema, istočno do Bronksa i
daleko na jug, do Kvinsa. Malo ih je bilo, ali je zato njihova senka dugačko padala.
Ne ulazite u neprilike sa nekim od njih, osim ukoliko nemate nameru da zaratite sa
svima njima.
Izvezao se na bulevar i nastavio da vozi na zapad, prema Menhetnu. Jednim
okom je motrio da li ga neko prati. Kombi je zaskočio kada je prešao preko radova
na putu. Pomno je slušao, ali nije čuo da se išta pozadi pomerilo. Svejedno, nešto
ga je teralo da odlaže isporuku.
Ožedneo je i ponovo je zaustavio kombi ispred prodavnice, i pazario dve
veće limenke piva. Uglavio je jednu crveno-zlatnu limenku u držač za čaše i
ponovo je krenuo. Sada je već video sve bliže gradske nebodere preko reke, i
sunce koje je polako zalazilo za njih. Padala je noč. Pomislio je na svog brata kod
kuće, Krispina, jebenog džankija, koji je ponovo ušao u njihove živote baš kada je
Gas davao sve od sebe da bude dobar prema majci. Krizirao je na sofi u dnevnoj
sobi, a Gas se jedva uzdržavao da ga ne proburazi rđavom oštricom noža. Dovukao
je svoju bolest u njihovu kuću. Njegov stariji brat je bio okrutni lešinar, pravi
zombi, ali ona nije htela da ga izbaci. Dozvolila mu je da se izležava po kući i
pretvarala se da ne vidi da ubrizgava heroin u njenom kupatilu, iščekujući vreme
kada će ponovo nestati, zajedno sa nekim njenim stvarima.
Gas je morao da ostavi malo ove strava kinte na stranu za svoju madre. Da joj
ga da nakon što Krispin ode. Da zadene još koju kintu u traku svog šešira i ušpara
za nju. Da je učini srećnom. Da uradi nešto kako treba.
Gas je izvadio telefon pre nego što je ušao u tunel. „Felikse, čoveče. Dođi po
mene.“
„A, ’de si ti, brate?"
„Biću dole kod Bateri parka."
„Bateri parka? Gak tamo, Gusto?"
„Dokotrljaj se do Devete i tu me čekaj, krele. Idemo u provod. Na žuraju,
čoveče. Ona kinta koju ti dugujem - danas sam napravio biznis. Ponesi mi neku
jaknu ili nešto tako da obučem i čiste gilje. Ubaci me u klub."
„Jebem ti, hoćeš i muzičku želju?"
„Samo ti izvuci te tvoje debele prste iz sestrine ribice i dođi po mene -
komprende?"
Izašao je iz tunela na Menhetn i odvezao se preko grada do Šeste avenije, gde
je skrenuo na jug. Vešto je zavio u ulicu Čerč južno od Kanala i počeo je da baca
pogled na ulične oznake. Na zapisanoj adresi nalazila se zgrada sa potkrovljem na
čijoj su prednjoj strani bile postavljene skele i čiji su prozori bili oblepljeni
građevinskim dozvolama. Ali, u blizini nigde nije bilo kamiona sa građevinskim
materijalom. Ulica je bila tiha, stambena. Garaža je funkcionisala kao što mu je i
napisano. Nakon što je ukucao šifru, pridigla su se čelična vrata dovoljno visoka
da propuste kombi koji je potom krenuo niz silaznu stazu ispod zgrade.
Gas je parkirao vozilo i na trenutak sedeo mirno, osluškujući. Garaža je bila
prljava i slabo osvetljena i činila mu se kao dobra klopka. Uskomešana prašina
raspršila se na sve nejasnijoj svetlosti koja je dopirala kroz otvorena vrata garaže.
Nagon mu je govorio da brzo hvata maglu, ali morao je da bude siguran da je sve
odradio kako treba. Sačekao je dok se vrata garaže nisu spustila i zatvorila.
Gas je presavio listove papira i koverte iz kasete i ćušnuo ih u džepove, do
kraja ispio prvo pivo i zgužvao limenku, pretvarajući je u aluminijumski tučak.
Potom je izašao iz kombija. Nakon kratkog premišljanja, ponovo je ušao u kombi i
maramicom obrisao volan, radio, kasetu, kvake iznutra i spolja i sve ostalo što je
možda dodirnuo.
Pogledom je preleteo po garaži. Svetlost je jedino dopirala između sečiva
ventilatora. Prašina je plutala na slaboj dnevnoj svetlosti nalik na maglu. Gas je
obrisao i ključ, a potom otišao do središnje i zadnje strane kombija. Uhvatio je
kvaku na vratima, samo da se uveri. Bila je zaključana.
Razmislio je nakratko, a onda ga je nadvladala radoznalost. Stavio je ključ u
bravu. Nije odgovarao. Jedan deo njega je odahnuo.
Teroristi, pomislio je. Može biti da sam i ja sada jebeni terorista. Vozač
autobusa punog eksploziva.
Ono što je možda mogao da uradi bilo je da odveze kombi odatle, parkira ga
pred najbližu policijsku stanicu i ostavi poruku na vetrobranu. Neka oni vide da li
tu ima nečeg ili ne.
Ali, ovi jebači su imali njegovu adresu. Adresu njegove madre. Ko su oni?
Razljutio se, plamen stida vinuo mu se uz kičmu. Udario je pesnicom u bočnu
stranu kombija, na taj način ispoljavajući nezadovoljstvo ovom nagodbom. Jak
odjek prekinuo je tišinu. Onda je odustao, bacio ključ na prednje sedište i zalupio
laktom vrata - još jedan zadovoljavajući tresak.
Međutim, tada, umesto da se sve opet brzo utiša, začuo je nešto. Ili je, barem,
pomislio da jeste - nešto iznutra. Zajedno sa poslednjim tračcima svetlosti koja se
probijala kroz sečiva ventilatora, Gas je prišao zaključanim zadnjim vratima da
oslušne, uva skoro priljubljenog uz kombi.
Nešto. Skoro... kao kada krče creva. Isti onaj zvuk klokotanja gladi.
Grgoljenja.
Ah, ma ko ga jebe, odlučio je, napravivši korak unazad. Posao je okončan.
Dok bomba ne eksplodira ispod 110. ulice, šta me boli dupe?
Tupo i udaljeno BANG začulo se iz kombija i zateturalo Gasa još jedan korak
nazad. Papirna kesa u kojoj se nalazila druga limenka piva skliznula mu je ispod
mišice, raspršila se i poprskala pivo po podu punom krupnog peska.
Prskanje se postepeno primirilo u prigušeno penušanje. Gas se sagnuo da
pokupi rasuto. Tada se zaustavio, čučnuo sa rukom na natopljenoj papirnoj kesi.
Kombi se blago prodrmao. Opruge ispod šasije zaškripaše.
Nešto se unutra pomerilo ili pridiglo.
Gas se pridigao, ostavljajući prosuto pivo na podu. Počeo je da se povlači,
dok su mu cipele škripale na šljunku. Nakon što je napravio nekoliko koraka, stao
je i naterao sebe da se opusti. Zamislio je da ga neko posmatra i da gleda kako se
unervozio. Okrenuo se i mirno otkoračao do zatvorenih vrata garaže.
Opruga ispod kombija ponovo je zaškripala. Trgnuo se, ali nije se zaustavio.
Posegnuo je za crnom panelskom pločom sa crvenim dugmetom kraj vrata.
Udario ga je unutrašnjom stranom dlana, ali ništa se nije dogodilo.
Udario ga je još dva puta, prvo polako i lagano, a potom snažno i brzo, ali se
potisno dugme nije aktiviralo, kao da dugo nije bilo korišćeno.
Kombi je ponovo zaškripao, ali Gas sebi nije dozvolio da se okrene i
pogleda.
Vrata garaže bila su napravljena od glatkog čelika, bez ručki. Nije mogao ni
za šta da povuče. Udario je nogom u vrata, međutim vrata jedva da su se zatresla.
Začulo se još jedno bang iz kombija, skoro kao odjek njegovog udarca, a
potom se začulo jako škripanje. Gas se brzo ponovo okrenuo ka potisnom
prekidaču. Ponovo ga je udario, zatim počeo užurbano da ga udara, a onda se
začulo zujanje čekrka, uključenje motora i sistem je počeo da radi. Vrata su počela
da se pridižu od poda.
Gas je izjurio napolje i pre nego što su se vrata napola pridigla, iskobeljavši
se na trotoar kao rak, a onda je brzo došao do daha. Okrenuo se i sačekao,
gledajući kako se vrata otvaraju, nakratko zadržavaju u tom položaju, a potom se
ponovo spuštaju. Uverio se da su se čvrsto zatvorila i da se ništa nije promolilo.
Tada je pogledao naokolo, dolazeći k sebi, proveravajući šešir, a zatim je
odšetao do ćoška, brzo kao da ga je spopao osećaj krivice, imajući samo jedno na
umu - da se što pre udalji od kombija. Prešao je u ulicu Vesi i video da se nalazi
ispred građevinskih ograda koje su okruživale gradski blok na kojem se nekada
nalazio Svetski trgovinski centar. Sada je mesto prokopano, ogromna jama nalik na
zjapeću rupu između vijugavih ulica Donjeg Menhetna, sa kranovima i kamionima
koji su nanovo gradili na tom prostoru.
Gas je odagnao stravu. Otklopio je telefon i priljubio ga za uvo.
„Felikse, ’de si ti, amigo?“
„Na Devetoj, silazim u grad. „Š’a ima?“
„Niš’a. Samo doleti ovde što pre. Uradio sam nešto što treba što pre da
zaboravim."
Izolaciono odeljenje
Ef je razjaren pristigao u medicinski centar Jamajka. „Kako to mislite, ’otišli
su’?“
„Doktore Gudvederu", obratila mu se upravnica, „nije bilo načina da ih
nateramo da ostanu."
„Rekao sam vam da postavite obezbeđenje koje neće dozvoliti onom ljigavom
Bolivarovom advokatu ni da primiriše."
„Postavili smo obezbeđenje. Zapravo, policajca. Pregledao je zakonske
odredbe i saopštio nam da on tu ne može ništa. I nije uopšte reč o advokatima rok
zvezde. Reč je o gospođi Las, advokatici. Njenoj firmi. U čitavoj priči preskočili
su mene i direktno se obratili upravnom odboru."
„A zašto ja o tome nisam obavešten?"
„Pokušali smo da stupimo u kontakt sa vama. Pozvali smo vašeg kolegu."
Ef se hitro okrenuo. Džim Kent je stajao sa Norom. Izgledao je zapanjeno.
Izvadio je telefon i počeo da prelistava pozive. „Ne vidim...“ Pokajnički je gledao.
„Možda su u pitanju one sunčeve pege od pomračenja, i tome slično. Nikada nisam
primio te pozive."
„Dobila sam vašu elektronsku sekretaricu", rekla je upravnica.
Ponovo je proverio. „Čekajte... možda je bilo propuštenih poziva." Pogledao
je u Efa. „Toliko toga se dogodilo, Efe... plašim se da sam zeznuo stvari."
Ova informacija je produbila Efov bes. Uopšte nije ličilo na D žima da pravi
ovakve ili slične propuste, naročito ne u ovakvim kritičnim situacijama. Ef je zurio
u svog poverljivog saradnika, dok se bes koji je prethodno osećao pretvorio u
grdno razočaranje. „Četiri najveće uzdanice za rešavanje ove situacije samo što su
išetale kroz ona vrata."
„Ne četiri", rekla je upravnica iza njega. „Samo tri."
Ef se ponovo okrenuo ka njoj. „Kako to mislite?"
Kapetan Doji Redfern je sedeo na krevetu između plastičnih zavesa u sobi za
izolaciju. Izgledao je ispijeno dok su mu blede ruke bile smeštene na jastuku u
krilu. Medicinska sestra im je saopštila da odbija hranu, tvrdeći da mu je grlo suvo
i da neprestano oseća muku. Odbijao je da uzme čak i gutljaj vode. Infuzija
zabodena u njegovu ruku održavala je neophodnu količinu tečnosti u njegovom telu.
Ef i Nora su stajali kraj njega, sa maskama i zaštitnim rukavicama, odbivši da
se obuku u zaštitno odelo.
„Moje udruženje želi da odem odavde", rekao je Redfern. „Avioindustrija
vodi sledeću politiku: ’uvek grešku svalite na pilota’. Nikada nisu u pitanju greške
u aviokompaniji, prenatrpan raspored ili propusti u održavanju. Obrušiće se na
kapetana Moldsa, bez obzira na sve. A možda i na mene. Ali, ovde nešto nije kako
treba. U meni. Ne osećam se kao da sam ja - ja."
Ef reče: „Vaša saradnja je ključna. Ne znam kako da vam zahvalim što ste
ostali, osim što mogu da vam kažem da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da
ozdravite."
Redfern je klimnuo glavom, a Ef je mogao da vidi da mu je vrat bio ukočen.
Ispitao je deo njegovog vrata ispod vilice, tražeći limfne čvorove, koji su zaista
bili prilično natečeni. Pilotovo telo se bez sumnje borilo sa nečim. Da li je to nešto
imalo veze sa smrću u avionu ili je bilo tek nešto što je pokupio usput?
Redfern reče: „Nov avion i istinski divna mašina. Jednostavno ne mogu da
zamislim da mu sve otkazuje. Mora da je reč o sabotaži."
„Ispitali smo mešavinu kiseonika i rezervoare sa vodom. Nema ničega ni u
jednom ni u drugom. Nema ničega što bi moglo da ukaže na uzrok smrti ljudi ili
zašto se avion potpuno zamračio." Ef je masirao pilota ispod mišica, gde je
pronašao još limfnih čvorića veličine pasulja. „I dalje se ničega ne sećate u vezi sa
sletanjem?"
„Ničega. To me izluđuje."
„Da li vam pada na pamet bilo koji razlog zbog kojeg su vrata kokpita bila
otključana?"
„Ne. To je u potpunosti protivno pravilima aerodromske uprave."
Nora upita: „Da li ste slučajno proveli neko vreme u odeljenju za odmor
posade?"
„U spavaćoj kabini?", upitao je Redfern. „Jesam, da. Malo sam dremnuo dok
smo prelazili Atlantik."
„Da li se sećate da ste spustili naslone?"
„Već su bili spušteni. Ako se već odmarate, treba da ispružite noge. Zašto
pitate?"
Ef upita: „Niste primetili ništa neuobičajeno?"
„Tamo? Ništa. Šta tamo ima da se primeti?"
Ef se za korak udaljio. „Da li znate nešto o velikom sanduku koji je ukrcan u
odeljenje za prtljag?"
Kapetan Redfern je odrično zavrteo glavom, pokušavajući da shvati na šta su
ciljali. „Nemam pojma. Ali, zvuči mi kao da imate neki trag."
„Pa, i ne baš. I dalje smo zbunjeni, kao i vi." Ef je prekrstio ruke. Nora je
upalila svoju luma-lampu i njome prešla preko Redfernovih ruku. „To je i razlog
što je vaša odluka da ostanete od ključne važnosti. Želim da izvršim seriju testova
na vama."
Kapetan Redfern je posmatrao dok mu je indigo svetlost osvetljavala kožu.
„Ako smatrate da možete da dokučite šta se dogodilo, biću vaše eksperimentalno
morsko prase.“
Ef je klimnuo glavom u znak zahvalnosti.
„Od kada imate ovaj ožiljak?“, upitala je Nora.
„Kakav ožiljak?"
Gledala je u njegov vrat, prednju stranu vrata. Zabacio je glavu da bi mogla
da opipa finu liniju koja je bila modroplava pod svetlošću luma-lampe. „Skoro da
izgleda kao hirurški rez.“
Redfern je pokušao da ga opipa. „Tu nema ničega.“
Kada je isključila svetlost, zaista se ništa nije videlo - ožiljak je bio
nevidljiv. Ponovo je uključila lampu i sada je Ef pregledao ožiljak. Bio je širok
otprilike jedan i po centimetar, debljine nekoliko milimetara. Tkivo koje je zaraslo
preko rane činilo se prilično sveže.
„Kasnije večeras ćemo napraviti neke snimke. Magnetna rezonanca bi trebalo
nešto da nam pokaže.“
Redfern je klimnuo glavom, a Nora je isključila svetiljku. „Znate... ima još
nešto." Redfern je oklevao, pilotsko samopouzdanje kao da je na trenutak oslabilo.
„Sećam se nečega, ali to vam neće biti ni od kakve koristi, barem tako mislim..."
Ef je skoro neosetno slegnuo ramenima. „Uzećemo u obzir sve što nam budete
rekli."
„Pa, kada sam se onesvestio... sanjao sam nešto - nešto veoma staro..."
Kapetan je pogledao oko sebe, skoro posramljen, a onda je nastavio da govori
veoma tiho. „Kada sam bio dete... noću... spavao sam u jednom velikom krevetu u
kući moje bake. Svake noći, u ponoć, dok su se oglašavala zvona sa obližnje crkve,
video sam nešto kako izlazi iza velikog, starog ormana. Svake noći, bez prekida,
ono bi prikazalo svoju veliku, crnu glavu, dugačke ruke i koštunjava ramena... i
zurilo bi u mene..."
„Zurilo?", upitao je Ef.
„Imalo je zubata usta sa tankim, crnim usnama... i gledalo bi me i, samo se
smešilo."
Ef i Nora su bili zapanjeni, nisu očekivali ovakvu intimnu ispovest, kao ni
sanoliki ton kojim je ispričana.
„Tada bih počeo da vrištim, a baka bi palila svetlo i odnosila me u svoj
krevet. To je trajalo godinu dana. Nazvao sam ga gospodin Pijavica. Zato što mu je
koža... ta crna koža, izgledala upravo kao kod proždrljivih pijavica koje smo
sakupljali u obližnjem potoku. Dečji psiholozi su me pregledali, razgovarali sa
mnom i zaključili da je reč o ’noćnim morama’, ubeđivali me da nema razloga da
verujem u njegovo postojanje, ali... ono se svaki noći vraćalo. Svake noći bih
sakrio glavu ispod jastuka skrivajući se od njega - ali to nije bilo ni od kakve
koristi. Znao sam da je on tu, u sobi...“ Redfern se namrštio. „Nekoliko godina
kasnije preselili smo se odatle, baka je prodala orman i ja ga nikada više nisam
video. Nikada nisam to isto sanjao."
Ef ga je pažljivo saslušao. „Oprostite, kapetane... ali kakve to veze ima sa...?“
„Upravo stižem do toga", odgovorio je. „Jedina stvar koje se sećam od
vremena sletanja do trenutka kada sam se probudio u ovoj sobi jeste... da se on
vratio. U mojim snovima. Ponovo sam ga video, tog gospodina Pijavicu... a, i ovog
puta se smeškao."
INTERLUDIJUM II
PLAMENA JAMA
Njegove nočne more uvek su bile iste: Abraham, vremešan ili mlad, nag u
klečečem položaju ispred ogromne rupe u zemlji u kojoj su gorela tela, dok je
nacistički oficir koračao niz red zatvorenika koji kleče pucajući im u potiljak.
Plamena jama nalazila se iza ambulante u koncentracionom logoru poznatom kao
Treblinka. Zatvorenici koji su bili previše bolesni ili stari za rad sprovođeni su
kroz u belo okrečenu baraku sa oznakom crvenog krsta, pravo u jamu. Mlađani
Abraham je video mnoge kako okončavaju život na taj način, dok je on samo
jednom bio u toj opasnosti.
Pokušavao je da ne privlači na sebe pažnju, radio je u tišini, i držao se
pozadine. Svakog jutra je bockao prst i razmazivao po kapljicu krvi na obraze da bi
pri prozivci izgledao što je zdravije moguće.
Prvi put je video jamu dok je popravljao police u ambulanti. Sa šesnaest
godina, Abraham Setrakijan je nosio žutu židovsku oznaku oko ruke i bio je
majstor. Nikome se nije ulagivao, nije bio ničiji miljenik, već jednostavno rob sa
umećem drvodeljskog zanata koji je u logoru smrti predstavljao talenat koji je
omogućavao preživljavanje. Značio je nešto nacisti Hauptmanu koji ga je
nemilosrdno koristio, bez ikakvog obzira i kraja. Podizao je ograde od bodljikave
žice, pravio police za biblioteku, popravljao prugu. Rezbario je složene gajde za
ukrajinskog kapetana straže za Božić 1942. godine.
Upravo su vešte ruke bile te koje su Abrahama držale podalje od jame. U
sumrak je video kako svetli, a ponekad je iz radionice mogao da oseti miris
sprženog mesa i benzina pomešanog sa piljevinom. Kako je strah ščepao njegovo
srce, tako se i jama u njega uselila.
Do ovog dana, Setrakijan je i dalje to osećao u sebi. Svaki put kada bi ga
obujmio strah, bez obzira da li je to bilo kada bi prelazio mračnu ulicu, zatvarao
svoju radnju noću ili kada bi se probudio iz košmara, delići tih uspomena bi
oživeli. Kako kleči, nag, i moli se. U tim snovima mogao je da oseti puščanu cev na
potiljku.
Koncentracioni logori nisu služili ni za šta drugo sem za ubijanje. Treblinka je
napravljena tako da izgleda kao železnička stanica, sa putničkim posterima i
redosledom vožnje, zelenilom upletenim u bodljikavu ogradu. U logor je dospeo u
septembru 1942. i sve vreme je tu proveo radeći. „Zarađivao je svaki udah
vazduha“, govorio je. Bio je tih čovek, mlad ali dobro odgojen, pun mudrosti i
saosećanja. Pomagao je mnogim zatvorenicima koliko god je mogao i molio se u
tišini sve vreme. I pored svih zločina kojima je svakodnevno bio svedok, verovao
je da Bog brine o svim ljudima.
Međutim, jedne zimske večeri, Abraham je, u očima mrtvog stvorenja,
ugledao đavola. Tada je shvatio da je način na koji sve na svetu funkcioniše
drugačiji od onog kako je on zamišljao.
Već je bila prošla ponoć, a u logoru je bilo tiše nego što je Setrakijan do tada
iskusio. Zvuci šume su se utišali, dok mu je hladan vazduh kršio kosti. Tiho se
promeškoljio na svojoj postelji i zurio naslepo u mrak koji ga je okruživao. I, tada
je čuo...
Tap-tap-tap.
Isto onako kako mu je babbeh govorila... zvučalo je upravo onako kako je
opisala... iz nekog razloga je zbog toga bilo još strašnije...
Zaustavio mu se dah i osetio je goruću rupu u srcu. U ćošku barake, mrak se
pomerio. Taj Stvor, visoka, koščata figura, sljuštio se iz mračnih dubina i skliznuo
preko njegovih uspavanih drugova.
Tap-tap-tap.
Sardu. Ili stvor koji je nekada bio on. Koža mu je bila sparušena i tamna i
stapala se sa naborima njegove tamne, široke odeće. Uveliko je podsećao na
oživljenu mastiljavu mrlju. Stvor se pomerao bez napora, bestežinski fantom koji
klizi preko poda. Njegovi kandžasti nožni nokti grebali su drveni pod veoma blago.
Ali, to nije moglo biti. Svet je nešto stvarno - zlo je bilo stvarno i okruživalo
ga je sve vreme - ali ovo nije moglo da bude. Ovo je bila babbeh meiseh, bakina
priča. Babbeh meiseh...
Tap-tap-tap...
Za samo nekoliko sekundi, davno mrtvi stvor dospeo je do postelje preko puta
Setrakijana. Abraham je sada mogao da oseti njegov miris: osušeno lišće, zemlja i
plesan. Mogao je da nazre obrise njegovog mračnog lica kada se pojavilo iz tame
kojom je bio odenut, kada se nagnuo napred i počeo da njuši vrat Zadavskija, vrat
mladog Poljaka, vrednog radnika. Stvor je stajao visok kao baraka, glave medu
krovnim gredama. Disanje mu je bilo teško i nekako prazno, protkano uzbuđenjem,
glađu. Pomerio se ka sledećoj postelji, gde mu je lice bilo nakratko osvetljeno
mesečinom sa obližnjeg prozora.
Zatamnjena koža postala je prozračna, nalik na parče sasušenog mesa naspram
svetlosti. Bila je sva sparušena i mutna, ali njegove oči, dve žarke sfere, kao da su
sijale naizmenično, nalik na grumenje tinjajućeg uglja potpaljenog daškom svežeg
vazduha. Povukao je suve usne i izložio pogledu umrljane desni i dva reda malih,
požutelih zuba koji su, međutim, bili strahovito oštri.
Zaustavio se iznad bolešljive figure Ladislava Zajaka, starca iz Grodna,
došljaka obolelog od tuberkuloze. Setrakijan je Zajaka štitio od kada je došao,
pokazivao mu je šta da radi i držao ga podalje od ambulante. Sama činjenica da je
bio bolestan bila je sasvim dovoljna da ga istog trenutka ubiju, ali Setrakijan ga je
zaštitio tako što je tvrdio da mu je to pomoćnik i u kritičnim trenucima držao ga
podalje od SS nadzornika i ukrajinskih stražara. Ali, Zajak je sada bio gotov. Pluća
su mu otkazivala, a još i gore, izgubio je svaku volju za životom; povukao se u
sebe, retko je govorio i neprestano je plakao u tišini. Postao je opasnost po
Setrakijana jer njegove molbe više nisu mogle da ga osnaže. Setrakijan ga je čuo
kako drhti od tihih kašljavih grčeva i jeca sve do zore.
Ali sada se nad njega nadneo Stvor koji ga je pomno posmatrao. Starčevo
neusaglašeno disanje kao da mu se dopadalo. Nalik na anđela smrti, obavio je
svoju tamu preko čovekovog iscrpljenog tela i zadovoljno je zacvoktao suvim
ustima.
Ono što je tada taj Stvor uradio... Setrakijan nije mogao da vidi. Bilo je tu
nekakvog zvuka, ali njegove uši su odbijale da ga čuju. Ovaj ogroman Stvor
buljavog pogleda povio se nad starčevu glavu i vrat. Nešto u njegovom stavu je
ukazivalo... na hranjenje. Zajakovo vremešno telo se blago trgnulo i zgrčilo, ali se,
za divno čudo, starac nije probudio.
Tada, niti ikada više.
Setrakijan je rukom prigušio dah. Hraneči se, stvor kao da nije obraćao pažnju
na njega. Proveo je neko vreme naginjući se nad bolesne i nejake. Kada se noč
skoro okončala, bilo je tri leša. Stvor je izgledao osveženo, gipkije kože, ali
podjednako tamne.
Setrakijan je video kako Stvor iščezava u mrak i odlazi. Pažljivo se pridigao i
otišao do tela. Pregledao ih je na slabom svetlu, ali nije mogao da uoči bilo kakve
rane, osim traga tankog zaseka na vratu. Rez je bio tako tanak da se skoro nije ni
video. Da nije bio svedok tog užasa...
Nastupilo je praskozorje. Taj Stvor. Ponovo će se vratiti - i to uskoro. Ovaj
logor je bio plodno tlo za hranjenje, a on će se gostiti neprimećenima,
zaboravljenima, nevažnima. Hraniće se njima... svima njima...
Osim ako mu se neko ne suprotstavi.
Neko...
On.

Turistička klasa
Preživeli na letu 753, Ansel Barbur, zagrlio je svoju ženu En-Mari i svoje
dvoje dece, osmogodišnjeg Bendžija i petogodišnju Hejli, na plavom cicanom
dvosedu dnevne sobe njihovog doma sa tri spavaće sobe u Flatbušu, u Njujorku.
Učestvovali su u tome čak i Pap i Gerti, dva velika bernardinca, jer su im povodom
ove specijalne prilike dozvolili da uđu u kuću. Toliko su bili srećni što je gazda
došao kući da su svoje ogromne šape stavili na njegova kolena i nežno ga njima
tapkali po grudima.
Ansel je sedeo na sedištu 39G, u turističkoj klasi, vraćajući se kući sa
plaćenog seminara za bezbednost podataka u Potsdamu, jugozapadnom delu
Berlina. Bio je programer koji je potpisao četvoromesečni ugovor sa prodavcem
na malo iz Nju Džerzija za kojeg je istraživao elektronsku pljačku brojeva kreditnih
kartica miliona kupaca. Nikada pre nije putovao van zemlje, i porodica mu je
veoma nedostajala. Organizovane ture u grad i razgledanje bili su sastavni deo
četvorodnevnog seminara, ali Ansel uopšte nije izlazio iz hotela; radije je ostajao u
sobi sa svojim laptopom, razgovarao sa decom preko vebkama i igrao karte preko
interneta sa nepoznatim ljudima.
Njegova žena, En-Mari, bila je sujeverna i preoprezna žena, a tragičan kraj
leta 753 dodatno je potvrdio njene postojeće strahove prema avioprevozu i novim
iskustvima uopšte. Ona nije vozila ni automobil. Živela je u grču mnogobrojnih
opsesivno-kompulzivnih rutinskih radnji, koje su, između ostalog, podrazumevale
dodirivanje i neprestano brisanje svih ogledala u kući, što je izgleda odagnavalo
nesreću. Roditelji su joj poginuli u saobraćajnoj nesreći kada je imala četiri godine
- preživela je udes - i odgajila ju je neudata tetka koja je umrla nedelju dana pre
venčanja En-Mari i Ansela. Rođenje dece samo je osnažilo povlačenje En-Mari iz
sveta, jačajući njene strahove do te tačke da danima ne bi izlazila iz bezbednog
okrilja svoje kuće, u svakom pogledu se oslanjajući na Ansela kada se radilo o bilo
kakvom poslu sa spoljašnjim svetom.
Vesti o pokvarenom avionu bacile su je na kolena. Anselovo potonje
preživljavanje oživelo je njenu zanesenost, sujeverje koje je mogla da objasni
jedino verskim načelima. Spasenje je potvrdilo i blagosiljalo apsolutnu
neophodnost njenih prekomernih, po život značajnih, rutinskih radnji.
Što se Ansela tiče, bio je izuzetno srećan što je ponovo kod kuće. Ben i Hejli
su istovremeno pokušali da mu se oklembese, ali morao je da ih skloni jer je
osećao neprestan bol u vratu. Ukrućenost mišića, nalik na konopce koje mučiteljski
uvrću, bila je usredsređena na grlo, ali se protezala i dalje, od vilice do ušiju.
Kada zavrnete konopac, on se skrati, a takav je osećaj imao i u svojim mišićima.
Počeo je da okreće vrat, ponadavši se da će mu ti pokreti doneti olakšanje...
KRC... PUCKETANJE... KVRC...
... što ga je skoro presamitilo. Bol nije bio vredan tolikog truda.
Kasnije, kada je En-Mari ušla u kuhinju, videla ga je kako vraća poveću
teglicu ibuprofena u ormarić iznad šporeta. Popio je šest tableta odjednom, što je
bila preporuka za dnevnu dozu - ali jedva je uspeo i da ih proguta.
U njenom preplašenom pogledu nestalo je svake radosti. „Šta je bilo?“
„Ništa", odgovorio je, kao da ga je toliko bolelo da nije mogao da odmahne
glavom. Međutim, najbolje je da je ne zabrinjava. „Samo ukočenost od sedenja u
avionu. Verovatno od onog nezgodnog položaja u kojem mi se nalazila glava."
Ostala je da stoji u dovratku, puckajući prstima. „Možda nije trebalo da
izlaziš iz bolnice."
„A kako bi se ti snašla sama?", odbrusio joj je, grublje nego što je imao
nameru.
KRC, PUCKETANJE, KVRC...
„Ali, šta ako... šta ako moraš tamo da se vratiš? Šta ako, ovog puta, insistiraju
na tome da ostaneš?"
Bilo je iscrpljujuće odagnavati njene strahove nauštrb svojih. „Kako stvari
stoje, ne smem da izostajem sa posa. Znaš da smo u krizi sa parama."
Oni su bili porodica sa jednim hraniteljem, i to u Americi gde je u
porodicama uglavnom radilo dvoje. A Ansel nije mogao da radi još jedan posao
jer ko bi onda išao u nabavku?
Rekla je: „Ti znaš... znaš da se ne bih snašla bez tebe." Nikada nisu
razgovarali o njenoj bolesti. Barem ne tako kao da su njen poremećaj tretirali kao
stvarnu bolest. „Potreban si mi. Potreban si nam.“
Anselovo sleganje ramenima više je podsetilo na naklon, naginjao se pre ka
struku nego ka vratu. „Bože, kada samo pomislim na sve te ljude." Zamislio je ljude
koji su sedeli do njega na tom dugotrajnom letu. Porodica sa troje odrasle dece dva
reda ispred njega. Stariji par koji je sedeo preko puta prolaza i skoro čitav put
prespavao, sedokose glave koje su delile jedan jastuk. Stjuardesa sa izblajhanom
plavom kosom koja je prosula dijetalnu sodu na njegovo krilo. „Zašto baš ja, pitam
se? Postoji li neki razlog što sam baš ja preživeo?“
„Postoji razlog“, rekla je, ruku položenih na grudi. „Ja sam taj razlog."
Ansel je malo kasnije odveo pse do šupe u zadnjem delu dvorišta. Dvorište je
bilo glavni razlog što su kupili ovu kuću; dovoljno prostora za igru, kako za decu,
tako i za kučiće. Ansel je imao Papa i Gerti još pre nego što je upoznao En-Mari,
ali i ona se zaljubila u njih barem isto koliko i u njega. I oni su obožavali nju,
bezuslovno. Kao i Ansel i deca - mada je Bendži, koji je bio stariji, tu i tamo
počeo nešto da je zapitkuje o njenom ekscentričnom ponašanju. Naročito kada je
ono negativno uticalo na planove osmogodišnjaka koji je trenirao bejzbol i koji je
voleo da se druži. Ansel je već mogao da oseti da se En-Mari pomalo udaljila od
njega. Međutim, Pap i Gerti joj se nikada neće suprotstaviti, sve dok ih prekomerno
hrani. Plašio se za decu koja su svakim danom sve više sazrevala, bojao se da će
prerasti majku i to vrlo brzo, i da neće nikada razumeti zašto su joj psi draži od
njih.
U staroj baštenskoj šupi nalazila su se dva lanca koja su bila prikačena za
metalnu šipku zabetoniranu u zemlju. Gerti je, malo ranije te godine, pobegla i
vratila se sa ogrebotinama od šibe po leđima i nogama - očigledno ju je neko
prebio štapom. Sada su noću vezivali pse radi njihove bezbednosti. Ansel im je
polako spustio hranu i vodu, vodeći računa da glavu i vrat drži uspravno kako bi
ublažavao bol. Zatim je rukom pomilovao njihove ogromne glave dok su jeli,
uživajući u osećaju da su stvarni, voleći ih zbog onoga što su bili na samom kraju
ovog srećnog dana. Izašao je napolje i zatvorio vrata nakon što ih je privezao za
šipku. Stajao je i posmatrao svoju kuću sa zadnje strane, pokušavajući da zamisli
svet bez sebe u njemu. Ansel je video svoju decu kako danas plaču, a i sam je
zaplakao sa njima. Bio je potreban svojoj porodici više nego bilo šta drugo.
Iznenada ga je protresao probadajući bol u vratu. Da se ne bi srušio, posegnuo
je da se uhvati za ćošak kuće za pse, te je nekoliko trenutaka stajao zatečen,
presamićen na jednu stranu, tresući se i trpeći ovaj snažan i parajući bol. Najzad je
prošao, ali je za njim ostalo nekakvo hučanje, nalik na šum morske školjke, u
jednom uvu. Nežno je prstima ispipao vrat, previše osetljiv da bi ga normalno
dodirivao. Pokušao je da ga protegne, da poboljša pokretljivost, zabacujući glavu
što je više mogao prema noćnom nebu. Gore su se nazirala svetla aviona, zvezde.
Preživeo sam, pomislio je. Najgore je prošlo. I ovome će uskoro doći kraj.
Te noći je sanjao užasan san. Njegovu decu je neko jurio kroz kuću, nekakva
divlja zver, ali kada je Ansel potrčao da ih spase, video je da umesto prstiju ima
čudovišne kandže. Probudio se, uvidevši da je njegova polovina kreveta natopljena
znojem. Brzo je ustao, ali odmah ga je zgrabio još jedan napad bola.
KRC
Njegove uši, vilica i grlo stopili su se u zategnutom bolu tako da nije mogao
da proguta pljuvačku.
PUCKETANJE
Bol u jednjaku skoro ga je onesposobio.
A onda je osetio žeđ. Kao nikada pre - neizdrživ nagon.
Kada je ponovo bio sposoban da se pomeri, prešao je preko hodnika i ušao u
mračnu kuhinju. Otvorio je frižider i sipao sebi punu čašu limunade, a onda još
jednu, i još jednu... Ubrzo je pio direktno iz bokala. Međutim, ništa nije moglo da
utoli tu žeđ. Zašto se toliko znojio?
Mrlje na njegovoj pidžami imale su jak miris - pomalo mošusan - a znoj mu je
blago mirisao na smolu. Kako je ovde vruće...
Kada je vratio bokal u frižider, ugledao je tanjir sa mariniranim mesom.
Video je krivudave krvave izlive koji su se lenjo mešali sa sosom i sirćetom i
pošla mu je voda na usta. Ne pri pomisli da će ga ispržiti i jesti, već pri samoj
zamisli da ga zagrize, da nabije zube u njega i da ga isisa. Da ispije svu krv.
KVRC
Otabanao je do glavnog hodnika i bacio pogled na decu. Bendži se skvrčio
ispod Skubi Du posteljine, dok je Hejli blago hrkala sa rukom koja je visila sa
dušeka, posežući u snu za slikovnicama koje su skliznule sa kreveta. Dok ih je
posmatrao, ramena su mu se pomalo opustila i donekle je došao do daha. Izašao je
u zadnje dvorište da se rashladi. Noćni vazduh je hladio osušeni znoj na njegovoj
koži. Bio je kod kuće, sa svojom porodicom, i to ga može izlečiti od bilo čega. Oni
će mu pomoći.
Oni će mu pružiti sve što mu bude bilo potrebno.
Kancelarija glavnog
medicinskog istražitelja, Menhetn
Nije bilo krvi na medicinskom istražitelju koji ih je dočekao. To je bilo
krajnje neobično. Obično bi curila niz vodootporne kecelje i umazivala plastične
rukave njihovih mantila sve do laktova. Ali, to danas nije bio slučaj. Medicinski
istražitelj je ovog puta mogao da prođe i kao ginekolog sa Beverli Hilsa.
Predstavio se kao Goset Benet, tamnoput čovek sa tamnobraon očima,
odlučnog lica iza plastičnog štita. „Upravo radimo punom parom", rekao je, rukom
odmahujući u pravcu stolova. Sala za autopsiju bila je bučno mesto. Za razliku od
operacione sale koja je sterilna i u kojoj vlada tišina, mrtvačnica je nešto sasvim
suprotno - prostor pun komešanja uz zvuke grozničavog cvilenja testera, tekuće
vode i naredbodavnih glasova lekara: „Radimo na osam leševa iz vašeg aviona."
Tela su ležala na osam stolova sa slivnicima napravljenim od nerđajućeg
čelika. Avionske žrtve su se nalazile u različitim autopsionim fazama. Dvoje je već
bilo „izdubljeno", što je značilo da je njihov grudni koš bio ispražnjen, a izvađeni
unutrašnji organi stajali su u otvorenoj plastičnoj vreći kod njihovih cevanica.
Patolog je rezao uzorke na stolu za seciranje, nalik na ljudoždera koji secka meso i
priprema ga za porciju ljudskog sašimija. 16 Ranjeni vratovi bili su secirani i kroz
njih provučeni jezici, a koža lica bila je napola spuštena, kao maska od lateksa,
izlažući lobanju otvorenu cirkularnom testerom. Jedan mozak je bio u procesu
odvajanja od kičmenog stuba da bi nakon toga bio stavljen u formalin da očvrsne,
što je predstavljalo poslednju etapu autopsije. Jedan od pomoćnih patologa stajao
je u blizini sa velikom, krivom iglom u koju je bio udenut debeo voskiran kanap i
punjenjem kojim je trebalo da ispuni ispražnjenu lobanju.
Dugačke baštenske makaze iz gvožđare dodavale su se sa stola na sto, gde je
drugi pomoćnik stajao na metalnoj šamlici iznad otvorenog grudnog koša i lomio
jedno po jedno rebro da bi celokupan grudni koš mogao da se izvuče odjednom,
nalik na krvavu rešetku. Mirisalo je na mešavinu jela spravljenog od parmezana,
metana i pokvarenih jaja.
„Nakon vašeg poziva, počeo sam da im ispitujem vratove", rekao je Benet.
„Sva do sada secirana tela imaju rez koji ste pomenuli. Međutim, nema ožiljka.
Otvorena rana, precizna i čista kao nijedna koju sam dosad video."
Poveo ih je do neseciranog ženskog tela na stolu. Petnaest centimetara visok
metalni podmetač bio je postavljen ispod njenog vrata tako da joj je glava pala
unazad, uzdižući joj grudni koš i istežući vrat. Ef je ispitao kožu na ženinom vratu.
Primetio je bledu liniju - tanku kao da je isečena oštrim rubom papira - i
pažljivo je razdvojio ranu. Bio je zatečen njenim čistim izgledom, kao i
očiglednom dubinom. Ef je otpustio kožu i rez se lenjo zatvorio, nalik na pospani
kapak ili usporeni osmeh.
„Čime je ovo napravljeno?", upitao je.
„Prirodnim putem nije, barem na osnovu onoga što znam", rekao je Benet.
„Vidite li tu skalpelsku preciznost. Skoro kao da je izmereno u najtananijoj meri,
kako u pogledu dužine, tako i dubine. Ali, krajevi su zaobljeni, što ukazuje na skoro
organski izgled."
„Koliko je rana duboka?", upitala je Nora.
„Čist rez, direktno probija zid vratne aorte, ali tu se i zaustavlja. Ne izlazi na
drugu stranu, ne probija arteriju."
„Kod svih je takav slučaj?", zadihano će Nora.
„Kod svih koje sam do sada pregledao. Svako telo ima taj rez, ali da me niste
upozorili, moram da priznam, verovatno ga ne bih ni primetio. Naročito kada
uzmemo u obzir sve ostalo što se sa ovim telima dešava."
„Na šta konkretno ciljate?"
„Doći ćemo i do toga. Dakle, svaki rez se nalazi na vratu, spreda ili sa strane.
Osim u slučaju jedne žene kojoj se rez nalazi na grudima, visoko iznad srca, i
jednog muškarca kod kojeg smo morali da ga tražimo, da bismo ga najzad pronašli
na gornjoj unutrašnjoj strani butine, iznad butne arterije. Svaka od rana je probila
kožu i mišić, dospevši tačno do glavne arterije."
„Igla?", nagađao je Ef.
„Još preciznije od toga. Ja... moram da obavim detaljnije ispitivanje, tek smo
na početku. A kad su ovi leševi u pitanju, ima toliko toga jezivog i neobjašnjivog.
Pretpostavljam da za ovo znate?" Benet ih je poveo do vrata hladnjače, koja je bila
šira od garaže za dva automobila. Tu se nalazilo pedesetak kolica na kojima su se
uglavnom nalazile crne kese sa telima preminulih u avionu, otkopčane do grudnog
koša leševa. Nekoliko njih je bilo skroz otkopčano i videla su se naga tela - već
izmerene težine i dužine i fotografisana - spremna za autopsiju. Tu je bilo i nekih
osam leševa koji nisu bili sa leta 753, a koji su ležali goli na kolicima sa
standardnim žutim etiketama okačenim na palce na nogama.
Zamrzavanje usporava raspadanje tela, na isti način na koji očuvava voće i
povrće i odlaže kvarenje druge hrane. Međutim, tela izvučena iz aviona uopšte se
nisu raspadala. I nakon trideset i šest sati od događaja, izgledala su^skoro isto
onako sveža kao i kada je Ef prvi put kročio u avion. Sasvim suprotno leševima sa
žutom etiketom koji su se nadimali, zaudarali iz svih otvora na izlučevine koje liče
na crne fekalije, dok im je koža poprimala tamnozelenu boju i odlike svenulosti
usled isparavanja tečnosti.
„Ovi mrtvaci su pravi lepotani", rekao je Benet.
Ef je osetio jezu koja nije imala nikakve veze sa temperaturom u hladnjači. On
i Nora su došli do trećeg reda. Tela kao da nisu bila dugo mrtva, mada su izgledala
nezdravo, sparušeno i beskrvno bledunjavo. Posedovala su karakterističan izgled
preminulih, ali kao da su tek umrla, ne pre više od trideset minuta.
Krenuli su za Benetom nazad u salu za autopsiju, do leša žene u ranim
četrdesetim, koja nije imala nikakvih istaknutih belega sem deceniju starog ožiljka
od operacije slepog creva ispod linije bikinija. Bila je spremna za seciranje. Ali,
umesto skalpela, Benet je posegnuo za instrumentom koji se nikada nije koristio u
mrtvačnici. Bio je to stetoskop.
„Ovo sam još ranije primetio", rekao je, pružajući stetoskop Efu. Ef je stavio
slušalice u uši, a Benet je zamolio sve prisutne da prestanu da rade i budu tihi.
Pomoćnik patologa je pohitao da zatvori vodu.
Benet je spustio akustični deo stetoskopa na grudni koš leša, tik ispod
grudnjače. Ef je slušao sa strepnjom, plašeči se šta bi mogao da čuje. Međutim,
nije čuo ništa. Ponovo je pogledao u Beneta, na čijem se izrazu lica ništa nije
moglo pročitati. Jednostavno je čekao. Ef je zaklopio oči i usredsredio se.
Slabo. Skoro nečujno. Zvuk grčenja, kao da se nešto vrpoljilo u blatu.
Usporen zvuk, skoro nečujan, tako da, sve u svemu, nije bio sasvim siguran da li ga
umišlja.
Dodao je stetoskop Nori da i ona posluša.
„Crvi?“, upitala je, pridižući se.
Benet je odrično zavrteo glavom. „Zapravo, kod ovih leševa uopšte nema
takvih pojava, delimično jer nije ni došlo do raspadanja tkiva. Međutim, primetio
sam da ima drugih zanimljivih nepravilnosti..."
Benet je rukom ostalima pokazao da nastave da rade, a onda je sa bočnog
stola uzeo veliki skalpel broj 6. Umesto da započne seciranje na grudnom košu
praveći uobičajeni rez u obliku slova Y, uzeo je teglu sa emajlirane police i stavio
je ispod leve ruke leša. Naglo je zario sečivo skalpela preko unutrašnje strane
zgloba, otvarajući tkivo kao koru pomorandže.
Prvo je prsnula neka bleda, svetlucava tečnost, delimično na njegove rukavice
i bedro pri samom rezu, a potom je počela postojano da teče iz ruke i uliva se u
teglu. Brzo je tekla, ali je onda, bez cirkulacionog pritiska iz mrtvog srca, polako
počela da gubi na snazi nakon nekih osamdeset pet grama. Benet je spustio ruku da
bi iscurilo još tečnosti.
Efovo zaprepašćenje Benetovim bezosećajnim rezanjem brzo je smenila
zapanjenost pri samom pogledu na tečnost. To nije mogla da bude krv. Krv se
zaustavlja i zgrušava nakon smrti. Ona ne curi kao mašinsko ulje.
Niti poprima belu boju. Benet je vratio ruku kraj leša i pridigao teglu da Ef
pažljivije pogleda.
Poručnice... leševi... oni su...
„U prvi mah sam pomislio da se možda proteini razdvajaju, kao što ulje pluta
na vodi“, rekao je Benet. „Ali, nije baš tako."
Tečnost je bila testastobele boje, skoro kao da je prokislo mleko ubačeno u
krvotok.
Poručniče... oh, Isuse...
Ef nije mogao da veruje u šta je gledao.
Nora zapita: „I kod svih ostalih je isto?"
Benet je klimnuo glavom. „Svi su beskrvni. Nemaju krvi.“
Ef je pogledao u belu tečnost u tegli, i od same pomisli na punomasno mleko
okrenuo mu se želudac.
Benet reče: „Ima toga još. Osnovna temperatura tela je povišena. Ona i dalje
na neki način proizvode toplotu. Osim toga, pronašli smo tamne mrlje na nekim
organima. Nije reč o nekrozi, preranoj smrti ćelija i živih tkiva, već više podseća
na... modrice."
Benet je spustio teglu sa prozračnom tečnošću nazad na policu i pozvao
pomoćnicu patologa. Sa sobom je ponela neprozirnu plastičnu kutiju, istu onakvu u
kakvoj dobijate gotove supe. Skinula je poklopac, a Benet je iz posude izvadio
organ koji je potom spustio na sto za seciranje. Tkivo je izgledalo kao omanje
parče svežeg mesa kupljenog kod mesara. To je bilo nesecirano ljudsko srce.
Prstom obavijenim rukavicom ukazao je na mesto gde se ono spajalo sa arterijama.
„Vidite li te zaliske. Kao da su se raspupeli. Ovakvi ne bi mogli da funkcionišu za
života. Da se ne zatvaraju i otvaraju i pumpaju krv. Dakle, ova mana ne može biti
urođena."
Ef je bio preneražen. Ova abnormalnost je predstavljala fatalnu grešku. Kao
što je svakom anatomu dobro poznato, ljudi se razlikuju kako spolja, tako i iznutra.
Međutim, nepojmljivo je da bi ijedno ljudsko biće moglo da doživi zrelo doba sa
ovakvim srcem.
Nora je upitala: „Da li imate istoriju bolesti za ovu pacijentkinju? Da bismo
mogli da proverimo?"
„Još ne. Verovatno nećemo imati do jutra. To nas i usporava I te kako. Uskoro
ćemo završiti sa radom za večeras, a sutra dobijamo ispomoć. Želim da sve
podrobno ispitamo. Kao, na primer, ovo."
Benet ih je poveo do odraslog muškarca srednje težine čije je telo bilo
secirano. Vrat mu je bio izrezan do grla i grkljan i dušnik bili su izloženi pogledu
tako da su se glasne žice videle odmah iznad grkljana.
Benet upita: „Vidite li ove vestibularne prevoje?“
Isto tako su poznate i kao „lažne glasne žice“- debele sluzave membrane čija
je jedina funkcija da postoje i Štite prave glasne žice. One predstavljaju istinsku
anatomsku zagonetku jer se mogu u potpunosti regenerisati, čak i nakon hirurškog
otklanjanja.
Ef i Nora se nagnuše napred. Oboje su videli izraslinu iz vestibularnih
prevoja, ružičastu, mesnatu izbočinu, ali ne nalik remetilačkoj ili nakaznoj tumornoj
masi, već nešto što se granalo iz i unutar unutrašnjeg dela grla, ispod jezika.
Neobičan, činilo se prirodan izraštaj na mekanom, donjem delu vilice.
Izašli su napolje, brže nego obično. Oboje su bili duboko potreseni onim što
su videli u mrtvačnici.
Ef je prvi progovorio. „Samo se pitam kada će stvari ponovo postati suvisle."
Obrisao je ruke osetivši vazduh na golim šakama. Zatim je osetio vrat nad svojim
grlom, otprilike na mestu gde su se nalazili skoro svi rezovi. „Ravna i duboka
ubodna rana na vratu. Virus koji usporava postmortem raspadanje s jedne strane, a
opet je sasvim očigledno da uzrokuje prirodno postmortem izrastanje tkiva s druge
strane?"
Nora reče: „To je nešto novo."
„Ili... nešto, vrlo, vrlo staro."
Izašli su kroz zadnja vrata gde je Ef nepropisno parkirao svoj eksplorer
koristeći propusnicu „hitna isporuka krvi". Poslednji tračci topline dana napuštali
su nebo. Nora reče: „Treba da proverimo i ostale mrtvačnice, da vidimo da li i
tamo pronalaze ovakve nepravilnosti."
Oglasio se alarm na Efovom mobilnom telefonu. Bio je to sms od Zaka:
De si???? Z
„Sranje", rekao je Ef. „Zaboravio sam... ročište..."
„Sada?", upita Nora pre nego što je uspela da se obuzda. „Dobro. Idi. Naći
ćemo se kasnije..."
„Ne, pozvaću ih... biće sve u redu." Pogledao je naokolo, osećajući kao da se
raspolućuje. „Treba još jednom da pregledamo pilota. Zašto se njegova rana
zatvorila, a kod drugih nije? Moramo da proniknemo u fiziopatologiju ovoga.“
„I kod ostalih preživelih."
Ef se namrštio, prisetivši se da su oni otišli. „Ne liči na Džima da tako
zabrlja."
Nora je imala potrebu da odbrani Džima. „Ako im pozli, vratiče se.“
„Samo... što bi onda moglo da bude prekasno. Za njih, i za nas."
„Šta ti to znači ’i za nas’?"
„Prekasno da otkrijemo šta se dešava. Mora da negde postoji odgovor,
objašnjenje. Razlog. Događa se nešto što je nemoguće, a mi treba da otkrijemo
uzrok i zaustavimo ga."
Na trotoaru ispred glavnog ulaza na Prvoj ulici postavile su se novinarske
ekipe da bi uživo prenosile događaje iz kancelarije medicinskog istražitelja. Gužva
je privukla i priličan broj prolaznika čija se nervoza osećala izdaleka. U vazduhu
je lebdela atmosfera nespokojstva.
Iz gužve se izdvojio jedan čovek, osoba koju je Ef primetio i kada su ulazili u
zgradu. Starac kose boje brezove kore, koji je hodao sa štapom predugim za njega,
tako da ga je držao ispod visoko postavljene srebrne drške kao da je motka. Ličio
je na Mojsija iz večernjih pozorišnih predstava, sem što je bio besprekorno
odeven, zvanično i staromodno, u svetlocrni mantil preko odela od gabardena, a
nosio je i lanac sa zlatnim satom prikačen za prsluk. Ono što je bilo čudno jeste to
da je pored takvog nesvakidašnjeg odela nosio sive, vunene rukavice bez prstiju.
„Doktore Gudvederu?"
Starac je znao njegovo ime. Ef ga je podrobno pogledao još jednom i upitao:
„Da li se poznajemo?"
Čovek je imao specifičan izgovor, možda mu je maternji bio neki slovenski
jezik. „Video sam vas na kutiji. Na televiziji, hoću da kažem. Znao sam da ćete biti
ovde.“
„Vi mene čekate?"
„Ono što imam da vam saopštim, doktore, veoma je važno. Od neprocenjive je
važnosti."
Efovu pažnju je privukla drška na vrhu starčevog štapa - srebrna vučja glava.
„Pa, ne mogu sada... javite se u moju kancelariju, zakažite sastanak..." Pomerio se i
počeo da okreće broj na mobilnom telefonu.
Starac je izgledao uznemireno, kao uzrujan čovek koji je pokušavao da bude
smiren. Namestio je svoj najbolji džentlmenski osmeh i predstavio se Efu i Nori.
„Zovem se Abraham Setrakijan. Što vama, naravno, ništa ne znači." Štapom je
pokazao na mrtvačnicu. „Videli ste ih unutra. Putnike iz onog aviona."
Nora upita: „Vi nešto znate o tome?"
„I te kako", odgovorio je, uzvraćajući joj zahvalnim osmehom. Setrakijan je
ponovo pogledao ka mrtvačnici, nalik na čoveka koji nakon predugog ćutanja nije
bio siguran odakle da počne. „Uočili ste da se nisu previše promenili, zar ne?"
Ef je zaklopio telefon pre nego što je uspostavio vezu. Starčeve reči su bile
odjek njegovih iracionalnih strahova. „O kakvoj nepromenljivosti govorite?",
upitao je.
„Mrtvi. Tela se ne raspadaju."
Ef reče, više zabrinut nego zainteresovan: „Dakle, to je ono što ljudi naokolo
pričaju?"
„Meni niko ništa nije morao da kaže, doktore. Ja znam."
„Vi znate", rekao je Ef.
„Recite nam", rekla je Nora, „šta još znate?"
Starac je pročistio grlo. „Jeste li pronašli... kovčeg?"
Ef je osetio kako se Nora pridiže desetak centimetara sa trotoara. Ef zapita:
„Šta ste rekli?"
„Kovčeg. Ako je kod vas, onda i dalje imate njega."
Nora upita: „Njega, a koga to?"
„Uništite ga. Odmah. Ne zadržavajte ga radi proučavanja. Morate da uništite
kovčeg, bez oklevanja."
Nora je zavrtela glavom. „Nestao je", rekla je. „Ne znamo gde je."
Setrakijan je progutao pljuvačku, gorko razočaran. „Toga sam se i
pribojavao."
„A zašto da ga uništimo?", upitala je Nora.
Ef ih je prekinuo, obraćajući se Nori: „Ako se ova priča širi među ljudima,
nastaće panika." Pogledao je u starca. „Ko ste vi? Gde ste sve to čuli?“
„Ja držim zalagaonicu. Ništa ja nisam čuo. To su stvari koje znam.“
„Znate?“, upita Nora. „Kako znate?“
„Molim vas.“ Sada se usredsredio na Noru koja je bila spremnija da ga
sasluša. „Ono što ću vam sada reći ne izgovaram olako. Govorim vam iz očaja i
najiskrenije moguće. Ona tela unutra!“ Pokazao je na mrtvačnicu. „Kažem vam da
se moraju uništiti pre nego što padne noč."
„Uništiti?", upitala je Nora, prvi put se prema njemu ophodeći s odbojnošću.
„Zašto?"
„Savetujem vam spaljivanje. Kremaciju. To je jednostavno i sigurno."
„To je on“, izgovorio je nečiji glas sa bočnih vrata. Službenik mrtvačnice je
predvodio uniformisanog njujorškog policajca prema njima. Prema Setrakijanu.
Starac nije obraćao pažnju na njih, već je počeo da govori brže. „Molim vas.
Skoro da je prekasno."
„Eno, tamo", rekao je službenik mrtvačnice dospevši do njih i pokazujući
policajcu Setrakijana. „To je taj tip."
Ljubazan i prilično nezainteresovan policajac obratio se Setrakijanu.
„Gospodine?"
Setrakijan nije obraćao pažnju na njega, izlažući ono što je imao da kaže Nori
i Efu. „Primirje je prekršeno. Drevni, sveti sporazum. To je učinio čovek koji više
nije čovek, već sam užas. Hodajući, proždrljivi užas."
„Gospodine", obratio mu se policajac. „Mogu li da popričam sa vama,
gospodine?"
Setrakijan je zgrabio Efa za ručni zglob ne bi li ga naterao da obrati pažnju na
ona što je govorio. „On je sada ovde, ovde u Novom svetu, u ovom gradu, upravo
danas. Ove noći. Da li me razumete? Mora biti zaustavljen."
Starčevi prsti bili su iskrivljeni, nalik na kandže. Ef je ustuknuo od njega, ne
pregrubo, ali dovoljno da se ovaj zatetura. Štapom je tresnuo policajca po ramenu,
zamalo po licu, a policajčeva dotadašnja nezainteresovanost preobrazila se u bes.
„Dosta je bilo", rekao je policajac, oduzimajući mu štap i hvatajući ga ispod
mišice. „Idemo."
„Morate ga ovde zaustaviti", nastavio je Setrakijan dok ga je policajac
odvlačio.
Nora se okrenula prema službeniku mrtvačnice. „O čemu se ovde radi? Šta to
radite?"
Pre nego što je odgovorio, službenik je pogledao njihove identifikacione
kartice koje su im visile na grudima i na kojima je crvenim slovima pisalo CKB.
„Pre nekog vremena je pokušao da uđe predstavljajući se kao nečiji član porodice.
Insistirao je da vidi mrtva tela." Službenik je pogledao u starca kojeg su odvodili.
„Pominjao je neke vampire."
Starac je nastavio da govori. „Svetlost sa ultraljubičastim zracima", povikao
je preko ramena. „Prevucite ultraljubičaste zrake preko tela..."
Ef se zgrčio u mestu. Da li je on to dobro čuo?
„Tada ćete videti da sam u pravu", povikao je starac pre nego što su ga strpali
na zadnje sedište kruzera. „Uništite ih. Sada. Pre nego što bude prekasno..."
Ef je gledao kada su zalupili vrata pred starcem koji je i dalje pričao, a potom
je policajac seo za upravljač i krenuo.
Dodatne neprilike
Efov poziv se oglasio četrdeset minuta posle termina za Kelino, Zakovo i
njegovo pedesetominutno savetovanje sa doktorkom Ingom Kempner, porodičnim
terapeutom kojeg im je dodelio sud. Odahnuo je što nije morao da sedi u njenoj
kancelariji na prvom spratu predratne Astorije, zgrade izgrađene od mrkog
peščanika, u kojoj je trebalo da se donese odluka o starateljstvu.
Ef je objašnjavao razlog zakašnjenja preko doktorkinog spikerfona.
„Dozvolite mi da objasnim, čitav vikend sam proveo radeći na krajnje
komplikovanom slučaju. Slučaju mrtvog aviona na Kenediju. Nisam imao izbora."
Doktorka Kempner reče: „Ovo nije prvi put da ste propustili da dođete na
ugovoreni sastanak."
„Gde je Zak?“, upitao je.
„U čekaonici", odgovori doktorka Kempner.
Ona i Keli su razgovarali bez njega. Odluka je već doneta. Sve je bilo
okončano i pre nego što je započeto.
„Gledajte, doktorko Kempner... sve što tražim od vas jeste da ovaj sastanak
zakažete za neki drugi put..."
„Doktore Gudvederu, bojim se da...“
„Ne, čekajte, molim vas, sačekajte." Odmah je prešao na stvar. „Gledajte, da
li sam ja savršen otac? Ne, nisam. Priznajem. Dobijam dodatni poen za iskrenost,
zar ne? Zapravo, nisam siguran ni da želim da budem ’savršen’ otac i vaspitam
nekog nesposobnjakovića koji za ovaj svet neće učiniti ništa. Ali, ono što znam
jeste da želim da dam sve od sebe da budem najbolji otac. Jer to je ono što Zak i
zaslužuje. I to mi je u ovom trenutku jedini cilj."
„A radite sve suprotno", rekla je doktorka Kempner.
Ef je pokazao uzdignut srednji prst prema telefonu. Nora je stajala tek malo
dalje od njega. Osećao je bes, ali je svejedno bio osetljiv i ranjiv.
„Slušajte me", rekao je Ef, dajući sve od sebe da ostane pribran. „Znam da
znate da sam reorganizovao svoj život zbog ove situacije, zbog Zaka. Osnovao sam
odeljenje CKB u Njujorku upravo zato da bih mogao da budem ovde, blizu njegove
majke, da bi mogao nesmetano da viđa oba roditelja. Obično imam utvrđen
raspored tokom sedmice, pouzdan raspored sa utvrđenim vremenom kada nisam
dežuran. Radim dve smene tokom vikenda da bih naredna dva imao slobodno."
„Da li ste prisustvovali sastanku Udruženja za lečenje od alkoholizma ovog
vikenda?"
Ef je ućutao. Potpuno se izduvao. „Da li ste vi mene uopšte slušali?"
„Da li ste osetili potrebu da pijete?"
„Ne", zagroktao je, zdušno se trudeći da ostane pribran. „Ne pijem već
dvadeset i tri meseca, ali to je vama dobro poznato."
Doktorka Kempner reče: „Doktore Gudvederu, ovde ne govorimo o tome ko
vaše dete više voli. U ovakvim slučajevima, to nije ni važno. Divno je što oboje
toliko brinete i što ste tako posvećeni. Vaša privrženost Zaku je očigledna. Ali, kao
što je to često slučaj, izgleda da ne postoji način da se spreči da sve ovo ne
preraste u takmičenje između vas i vaše bivše žene. Država Njujork ima propise
kojih moram da se pridržavam kada sudiji dajem mišljenje i predlog o pojedinom
slučaju. “
Ef je progutao gorku pljuvačku. Pokušao je da je prekine, ali ona je nastavila
da priča.
„Od početka ste se protivili prvobitnoj nameri suda kome će da odredi
starateljstvo. Protiv toga ste bili u svakoj fazi. Ja na to gledam kao na činjenicu
koliko vam je stalo da zadržite Zakarija. Isto tako ste pokazali veliki lični
napredak, to je očigledno i vredno divljenja. Međutim, sada smo došli do toga da
ste iskoristili sva moguća pravna sredstva, ako baš želite da znate, za dobijanje
starateljstva. Što se viđenja deteta tiče, to nikada nije predstavljalo problem..."
„Ne, ne, ne", promumlao je Ef, nalik na čoveka koji je upravo gledao u
automobil koji će ga pokositi. To je bio isti onaj osećaj potonuća koji je imao
čitavog vikenda. Pokušao je da vrati film unazad - na sebe i Zaka kada su sedeli u
njegovom stanu, jeli kinesku hranu i igrali video-igrice. Tada su imali čitav
bogovetni vikend pred sobom. Kakav je to bio divan osećaj.
„Doktore Gudveđeru, ono što želim da istaknem", rekla je doktorka Kempner,
„jeste to da ne vidim razlog da se stvar odugovlači."
Ef se okrenuo ka Nori, koja je pridigla pogled ka njemu, u trenutku shvativši
kroz šta je upravo prolazio.
„Vi mi možete reći da je okončano", odšaptao je Ef u telefon. „Ali, nije
završeno, doktorko Kempner. I nikada neće ni biti." Nakon što je to izgovorio,
prekinuo je vezu.
Okrenuo se na drugu stranu, znajući da će ga Nora u ovom trenutku poštovati i
da mu neće prilaziti. Zbog toga joj je bio zahvalan, jer oči su mu bile pune suza
koje nije želeo da ona vidi.

PRVA NOĆ

Samo nekoliko sati kasnije, u podrumskoj mrtvačnici Odeljenja glavnog
medicinskog istražitelja na Menhetnu, doktor Benet je dovršavao posao nakon
priličnog dugog radnog dana. Trebalo je da bude iscrpljen, ali je, zapravo, bio
očaran. Nešto nesvakidašnje se dešavalo. Izgledalo je kao da su se davno utvrđene
činjenice o smrti i raspadanju tkiva sada nanovo ustanovljavale, i to upravo ovde, u
ovoj prostoriji. Ove pojave prevazilazile su granice postojeće medicine, same
biologije ljudskih bića... zapravo, čak su se mogle svrstati i u sferu čuda.
Kao što je i bilo planirano, zaustavio je sve autopsije za taj dan. Neki drugi
poslovi su nastavljeni, kao što su bila ispitivanja sudsko-medicinskih istražitelja na
spratu van odeljenja, tako da je mrtvačnica pripadala samo Benetu. Primetio je
nešto nakon posete doktora iz CKB-a, nešto u vezi sa uzorcima krvi koje je uzeo,
prozračne tečnosti koju je sakupio u posudi za uzorke. Sklonio ju je u zadnji deo
jednog od frižidera sakrivši je iza neke staklarije, kao što bi se ostavilo poslednje
parče dobrog kolača u zajedničkom frižideru.
Odvrnuo je poklopac i zavirio u tečnosti. Sedeo je na stolici bez naslona za
stolom za ispitivanje uzoraka kraj sudopere. Nakon nekoliko trenutaka, površina
dvestotinak grama bele krvi zatalasala se i Benet se skresao. Duboko je udahnuo ne
bi li došao k sebi. Nakratko je razmislio šta da radi, a onda je izvadio istovetnu
posudu sa police iznad. Napunio ju je istom količinom vode i stavio jednu teglu
pored druge. Morao je da proveri da uzrok komešanja tečnosti nije bila vibracija
prolazećeg kamiona na ulici ili tome slično.
Posmatrao je i čekao.
Ponovo se dogodilo. Gusta bela tečnost se promeškoljila, video je sopstvenim
očima, dok se površina neuporedivo tečnije vode nije ni zatalasala.
Nešto se pomeralo unutar uzorka krvi.
Benet je opet porazmislio, Prosuo je vodu niz slivnik, a onda je polako počeo
da presipa uljanu belu krv iz jedne u drugu posudu. Tečnost je bila sirupasta i
sporo se ali fino slivala. Nije primetio da je išta prošlo kroz tanan mlaz. Na dnu
prve posude ostao je tanak sloj bele krvi, ali ni tu nije ništa uočio.
Spustio je drugu posudu i ponovo je posmatrao i čekao.
Nije morao dugo da posmatra. Površina se zatalasala, a Benet je skoro
poskočio sa stolice.
Tada je začuo neki šum iza sebe, zvuk grebanja ili šuškanja. Okrenuo se, i
ovako napet zbog ovog otkrića. Lampe iznad njega su osvetljavale prazne očišćene
čelične stolove iza njega. Površina svakog od njih bila je detaljno obrisana, dok su
podni odvodi bili očišćeni. Tela žrtava leta 753 bila su zaključana u velikoj
hladnjači tik do mrtvačnice.
Možda su pacovi. Nije bilo načina da štetočinama onemoguće ulaz u zgradu -
sve su pokušali. U zidovima, možda. Ili ispod podnih odliva. Poslušao je još koji
trenutak, a onda se ponovo usredsredio na posudu.
Ponovo je presuo tečnost iz jedne posude u drugu, s tim što je ovog puta stao
na pola etape. Količina tečnosti u obe posude bila je otprilike ista. Postavio ih je
ispod lampe i posmatrao mlečnu površinu ne bi li uočio kakve tragove života.
I ponovo se dogodilo. U prvoj posudi. Ovog puta je to zazvučalo kao plop,
skoro kao kada mala riba proguta nešto na površini mutne bare.
Benet je posmatrao i drugu posudu sve dok nije zadovoljio znatiželju, a onda
je prosuo sadržaj u slivnik. Zatim je ponovio istu radnju, nanovo razdvajajući
sadržaj u dve staklene posude.
Zvuk sirene sa ulice naprasno ga je uspravio na stolici. Zvuk se potom izgubio
u daljini, a onda je u sasvim očekivanoj mrtvoj tišini ponovo začuo nekakve zvuke.
Podsećalo ga je na zvuke pomeranja, dopiralo je odnekuda iza njega. Ponovo se
okrenuo, imajući utisak da je podjednako paranoičan koliko i šašav. Prostorija je
bila prazna, a u mrtvačnici sve sterilno i mirno.
A, opet... nešto je pravilo te zvuke. Skliznuo je sa stolice i zastao, primiren,
polako okrećući glavu na jednu, pa na drugu stranu, ne bi li utvrdio odakle dopire
zvuk.
Kao što je i naslućivao, usredsredio se na čelična vrata hladnjače. Napravio
je nekoliko koraka prema njoj, dok su mu sva čula bila napeta do krajnjih granica.
Šuškanje. Komešanje, Kao da je dopiralo iznutra. Proveo je i više nego
dovoljno vremena u ovim podrumskim prostorijama da bi ga uplašila blizina
mrtvih... ali onda se prisetio posmrtnih promena kod ovih leševa. Bilo je očigledno
da ga je uznemirenost navela da razmišlja u okvirima uobičajenih tabua u vezi sa
mrtvima. Sav njegov posao sastojao se od radnji koje su se kosile sa normalnim
ljudskim nagonima. Seciranje leševa. Skrnavljenje mrtvih i guljenje lica sa lobanja.
Rezanje organa i dranje genitalija. Sam se sebi nasmešio u praznoj prostoriji. Pa, u
osnovi je, ipak, bio normalan.
Svest se igrala njime. Verovatno je bio neki kvar u ventilacionom sistemu ili
tome slično. U hladnjači se nalazio bezbednosni prekidač, veliko crveno dugme, u
slučaju da neko greškom ostane unutra.
Ponovo se okrenuo ka posudama. Posmatrao ih je iščekujući još neki pokret.
Poželeo je da je poneo laptop sa sobom da bi pribeležio misli i utiske.
Plop.
Ovog puta je bio pripravan, srce mu je bubnjalo, ali telo mu nije reagovalo. U
prvoj posudi je sve bilo mirno. Izlio je tečnost iz druge posude i treći put je
razdelio, otprilike po tridesetak grama u svaku.
Kada je to uradio, učinilo mu se da je video da nešto povlači tečnost iz prve u
drugu posudu. Nešto veoma tanko, ne više od neka četiri centimetra dužine, ako je
uopšte video ono što je mislio da je video...
Glista. Crv. Da li je ovo bila parazitska bolest? Bilo je raznolikih primera
parazita koji su preoblikovali domaćine kako bi stvorili uslove za reprodukciju. Da
li je to bilo objašnjenje za čudnovate postmortem promene koje je uočio na stolu za
autopsiju?
Pridigao je posudu i prodrmao istanjenu belu tečnost ispod svetlosti. Pažljivo
je izbliza posmatrao sadržinu... da... ne jednom već dvaput se nešto promeškoljilo
unutra. Zavijugalo. Nešto što je bilo tanko kao žica i belo kao tečnost koja ga je
okruživala. Pomeralo se veoma brzo.
Benet je morao to da izdvoji. Da ga stavi u formalin, a potom prouči i
identifikuje. Ako je pronašao ovog, onda je imao na desetine, možda i na stotine,
možda... ko zna koliko, koji kruže unutar drugih tela u...
Oštar zvuk udarca iz hladnjače, bang, prenerazio ga je, učinio da poskoči,
ispustivši posudu iz ruke. Pala je na sto, ali nije se razbila več je zvekečuči
poskočila u sudoperu. Iz nje je iscurio i raspršio se sadržaj. Benet je skrenuo
pogled sa prljavštine i bacio se u potragu za glistom u besprekorno čistom lavabou.
Tada je osetio nekakvu toplotu na gornjoj strani leve ruke. Malo bele krvi je
prsnulo na njega, i sada mu je peckalo kožu. Nije ga peklo, več blago nagrizalo, ali
dovoljno da izazove nelagodu. Brzo je pustio hladnu vodu da mu teče preko ruke i
obrisao ju je o mantil, pre nego što bi mu se oštetila koža.
Onda se okrenuo ka hladnjači. Udarac koji je malopre čuo ni u kom slučaju
nije mogao da bude električni kvar, već bi se pre činilo da nosila na točkovima
udaraju u druga nosila. Nemoguće... ponovo je osetio bes. Njegova glista samo što
je skliznula niz slivnik. Uzeće drugi uzorak krvi i izdvojiće tog parazita. Ovo je
bilo njegovo otkriće.
I dalje brišući ruku o mantil, otkoračao je do vrata i povukao ručicu,
otvarajući ih. Šištaj ustajalog, hladnog vazduha preplavio ga je pošto su se vrata
širom otvorila.
Nakon što je Džoan Las izbavila sebe i ostale iz izolacionog odeljenja,
iznajmila je automobil ne bi li se odvezla pravo u vikendicu jednog od partnera i
osnivača njene advokatske kancelarije u Nju Kananu, u Konektikatu. Već je dvaput
morala da kaže vozaču da se zaustavi da bi mogla da povraća kroz prozor. Uzrok
tome je kombinacija gripa i slabih živaca. Ali, nema veze. Sada je bila i žrtva i
advokat. Oštećena strana i krstaš-branilac. Borila se za naknadu porodica
preminulih, kao i za četvoro srečnika koji su preživeli. Prestižna kompanija
Kaminsa, Pitersa i Lili mogla bi da dobije četrdeset procenata najveće zajedničke
odštete ikada isplaćene, veće i od „Vioksa“, čak i od „Vorldkoma“.
Džoan Las, partner.
Misliš da ti ide odlično u Bronksvilu, sve dok se ne provozaš do Nju Kanana.
Bronksvil, Džoanin dom, zapravo je jedno zeleno seoce u okrugu Vestčester,
dvadeset i pet kilometara severno od centra Menhetna, dvadeset i osam minuta
vožnje vozom metro-nort. Rodžer Las se bavio međunarodnim finansijarna kod
Kluma i Farštajna, i često je putovao u inostranstvo. I Džoan je nekada mnogo
putovala, međutim, pošto posle rođenja dece to ne bi izgledalo dobro, morala je
malo da uspori. Svejedno, putovanja su joj nedostajala, i baš se lepo provela
prethodne nedelje u Berlinu, u hotelu Ric-Karlton na Potsdamu. Ona i Rodžer su se
toliko navikli na život u hotelima da su i u svoj dom uveli slične navike. Imali su
zagrejan pod u kupatilima, u prizemlju se nalazila sauna, dvaput nedeljno su
naručivali sveže cveće, svakog dana su imali zaposlenog baštovana, a naravno i
domaćicu i kućnu pomoćnicu. Sve nalik hotelskoj usluzi, sem što nisu nameštali
krevete na hotelski način i nisu stavljali čokoladicu na jastuk u zajedničkoj postelji.
To što su pre nekoliko godina kupili kuću u Bronksvilu, kraju gde se nije
mnogo gradilo i gde je porez bio strašno visok, za njih je bio krupan korak. Ali
sada, kada je osetila kako je to obitavati u Nju Kananu, gde je glavni partner Dori
Kamins živeo kao feudalni lord na imanju sa tri kuće, privatnim veštačkim
jezercetom sa ribama, konjskim stajama i stazom za jahanje, Bronksvil joj se po
povratku učinio kao stran, provincijski, čak... i monoton.
Od kada je pristigla kući, spavala je i probudila se iz nemirne
kasnopopodnevne dremke. Rodžer je još uvek bio u Singapuru, a ona je neprestano
čula neke zvuke u kući, zvuke koji su je najzad uplašili i probudili. Bila je
uznemirena i puna zebnje. Prepisala je to sastanku, možda najvažnijem sastanku u
svom životu.
Džoan je izašla iz radne sobe, pridržavajući se za zid dok se spuštala u
prizemlje. Ušla je u kuhinju kada je Niva, divna guvernanta njene dece, čistila
nered od večere, brišući mokrim sunđerom mrvice sa stola. „Oh, Niva, to sam
mogla i ja da uradim", rekla je Džoan potpuno neiskreno, tabanajući pravo do
visoke staklene vitrine gde je držala lekove. Niva je bila haićanska baka koja je
živela u Jonkersu, obližnjem gradiću. Imala je pedeset i nešto godina, mada je
izgledala kao da ne stari, uvek obučena u cvetnu haljinu do gležnjeva i obuvena u
udobne konvers patike. Niva je unosila prekopotrebni mir u dom Lasovih. Oni su
bili prilično užurbana porodica: Rodžer je stalno putovao, Džoan je provodila po
čitav dan u gradu, a uz dečje obaveze u školi i vanškolske aktivnosti sve je išlo u
šesnaest različitih pravaca. Niva je bila porodično kormilo i Džoanino tajno oružje
koje je omogućavalo da kuća funkcioniše kako treba.
„Džoan, baš i ne izgledaš dobro."
„Džoan“ i „izgledaš“ su na Nivinom ostrvskom pevušenju zvučali kao „Džon“
i „daš".
„Oh, samo sam malo iscrpljena." Popila je nekoliko tableta motrina i
flekserilsa, a onda sela za kuhinjski sto i otvorila časopis Divna kuća.
„Trebalo bi nešto da pojedeš", predložila je Niva.
„Boli me kada gutam", odgovorila je Džoan.
„Onda barem pojedi malo supe", naredila je Niva i otišla da je donese.
Niva je bila kao majka svima njima, a ne samo deci. Pa zašto se i prema
Džoan ne bi neko ophodio majčinski? Sam Bog zna da njena prava majka - dvaput
razvedena, sa apartmanom u Hijali na Floridi - nije bila dorasla toj ulozi. A ono
što je bilo najbolje... Pa, kada bi Niva preterala sa svojim šašavim zanovetanjem,
Džoan je mogla jednostavno da je pošalje negde sa decom. Najbolji. Mogući.
Aranžman.
„Čula sam za onaj afion." Niva je pridigla pogled sa otvarača za konzerve i
pogledala u Džoan. „Ništa to ne valja. Zlo."
Džoan se nasmešila Nivi i njenom simpatičnom tropskom sujeverju, ali je taj
osmeh iznenada prekinuo oštar bol u vilici.
Dok se zdela sa supom grejala u zujavoj mikrotalasnoj pećnici, Niva je prišla
da pogleda Džoan, spuštajući joj svoju grubu braon ruku na čelo, ispipavajući
žlezdani deo Džoaninog vrata prstima sa sivim noktima. Džoan se povukla u bolu.
„Loše naduveno", rekla je Niva.
Džoan je zaklopila časopis. „Možda bi trebalo da se vratim u krevet."
Niva se povukla za korak i čudno je gledala u Džoan. „Trebalo bi da se vratiš
u bolnicu."
Džoan bi se od srca nasmejala da je znala da je neće boleti. Nazad u Kvins?
„Imaj poverenja u mene, Niva. Meni je mnogo bolje ovde kad ti o meni brineš.
Osim toga - slušaj onog ko zna. Sva ona bolnička zbrka bila je predstava za
osiguravajuća društva koju pravi aviokompanija. Sve za njihovu korist, a ne za
moju.“ Dok je trljala bolan i otečen vrat, Džoan je zamislila nadolazeću parnicu i
tada se ponovo oraspoložila. Bacila je pogled po kuhinji. Baš čudno kako joj je
kuća, u koju je uložila toliko vremena i novca za sređivanje i osmišljavanje detalja,
odjednom izgledala... otrcano.
Kamins, Piters, Lili... i Las.
Tada su deca ušla u kuhinju, Kini, stariji, i Odri, još beba, koja je cmizdrila
zbog neke igračke. Njihovi glasovi su joj tako zazvečali u glavi da ju je odjednom
spopala neizdrživa želja da ih odalami tako jako da odlete preko kuhinje. Međutim,
uspela je da se savlada, kao i uvek kanališući agresiju prema deci u neiskren
entuzijazam, postavljajući ga kao zid oko svog besa. Zaklopila je časopis i pridigla
glas ne bi li ih utišala.
„Da li biste voleli da dobijete svako svog ponija i da imate svoje malo
jezero?"
Poverovala je u to da je svojim velikodušnim podmićivanjem uspela da utiša
decu, iako je to zapravo učinio njen osmeh, upadljiv, iskeženih očnjaka, koji je
odisao čistom mržnjom koja ih je uplašila i oduzela svaku želju da se oglase.
Za Džoan se trenutna tišina pretvorila u blaženstvo.
Policija je dobila poziv da se na izlazu tunela u središnjem Kvinsu nalazi go
čovek. Oglašen je u 10:50 kao lični poziv manjeg prioriteta. Jedinica iz 1-7
pristigla je u roku od osam minuta i naišla na veliku gužvu, goru nego što je to
uobičajeno za nedelju uveče. Nekoliko vozača je trubilo i upućivalo ih na gornji
deo grada. Osumnjičeni, vikali su, debeli tip koji na sebi nema ništa sem crvene
etikete na nožnom palcu, već je otišao dalje.
„Ovde su mi deca!“, povikao je neki čovek u ulubljenom dodž karavanu.
Poručnik Karn, vozač, obratio se svom partneru, poručniku Lupu: „Kladim se
da je od onih iz Park avenije. Regularni gost seks-kluba. Malo se naduvao pre
svoje vikend seksi-zabave.“
Poručnik Lupo se raspojasao i otvorio vrata. „Ja sam zadužen za saobraćaj.
Ljubavnik je samo tvoj.“
„Baš ti hvala“, rekao je poručnik Karn kada je ovaj zalupio vrata. Uključio je
sirenu i strpljivo sačekao da mu se automobili uklone s puta - pa nisu ga valjda
dodatno plaćali da bi nekud preterano žurio.
Vozikao se kroz Trideset i osmu ulicu, bacajući pogled na sporedne ulice.
Valjda neće biti neki problem pronaći debelog i golog lutalicu. Ljudi na trotoarima
opušteno su šetali, nisu bili uznemireni. Jedan uslužni građanin, koji je pušio ispred
bara, ugledao je sporovozni policijski kruzer i zakoračio napred pokazujući mu uz
ulicu.
Pristigao je i drugi, i treći poziv, oba su se ticala golog muškarca ispred
glavnog sedišta Ujedinjenih nacija. Poručnik Karn je nagazio na gas, priželjkujući
da svrši s tim. Vozio je pored osvetljenih zastava svih nacija članica koje su
lepršale ispred ulaza za posetioce na severnom kraju zgrade. Plave barikade
njujorške policije bile su postavljene posvuda, kao i betonske zapreke protiv
automobila-bombe.
Karn je usporio kraj grupe policajaca koji su se dosađivali kraj barikada.
„Gospodo, tražim debelog, golog čoveka.“
Jedan od policajaca je slegnuo ramenima. „Mogao bih da vam ustupim
nekoliko telefonskih brojeva."
Gabrijel Bolivar se u limuzini vratio u svoj novi dom na Menhetnu, dve kuće
koje su se u ovom trenutku potpuno renovirale na ulici Vestri u Trajbeki. Kada
bude gotov, njegov dom će se sastojati od trideset i devet soba površine hiljadu
petsto kvadratnih metara, bazena sa mozaikom na dnu, odeljenja za poslugu
sačinjenu od šesnaest ljudi, podrumskog snimateljskog studija i bioskopske
dvorane sa dvadeset i šest sedišta.
Samo je prostrani apartman na krovu kuće bio dovršen i opremljen, jer su
požurili da ga završe dok je Bolivar bio na evropskoj turneji. Preostale sobe na
nižim spratovima bile su u fazi grubih radova, neke okrečene, dok su druge i dalje
bile prekrivene folijama i izolacionim materijalom. Piljevina se nalazila posvuda,
na svakoj površini i u svim pukotinama. Bolivarov menadžer ga je obavestio o
napretku radova, ali Bolivar nije bio zainteresovan za proces, već samo za krajnji
ishod njegove uskoro gotove raskošne i dekadentne palate.
Njegova turneja „Uplakani Isus“ baš i nije najbolje prošla. Promoteri su
morali da porade na tome da ispune gledalište da bi Bolivar mogao istinski da
tvrdi da su mu svi koncerti bili rasprodati, što se na kraju i dogodilo. Onda se
čarter avion koji je vozio muzičare pokvario u Nemačkoj, i umesto da sačeka sa
ostalim članovima, Bolivar je pristao da otputuje kući komercijalnim letom. Još
uvek je osećao posledice te svoje velike greške. Zapravo, bivalo mu je sve gore.
Ušao je kroz glavni ulaz zajedno sa obezbeđenjem i tri mlade dame iz kluba.
Nekoliko njegovih krupnijih dragocenosti već je bilo useljeno, uključujući crne
mermerne pantere smeštene s obe strane šest metara visokog foajea. Za dva plava
bureta pričalo se da su pripadala Džefriju Dameru, a tu je bilo i mnoštvo
uramljenih slika Marka Rajdena, Roberta Vilijamsa, Četa Zara. Bile su to velike i
skupocene stvari. Pritiskom na nepričvršćen prekidač za svetlo na zidu uključio se
niz reflektora čija se svetlost pela uz mermerno stepenište, iznad velikog, krilatog
uplakanog anđela neodređenog porekla, „izbavljenog“ iz neke rumunske crkve
tokom vladavine Čaušeskua.
„Divan je“, rekla je jedna od devojaka, pridižući pogled ka anđelovim
zasenčenim, tokom vremena pohabanim crtama lica.
Bolivar se zateturao blizu velikog anđela, preplavljen bolom u stomaku koji je
bio nešto više od grča, pre kao udarac jednog unutrašnjeg organa u drugi. Zgrabio
je anđelovo krilo da se održi na nogama, a devojke su se nagnule nad njega.
„Bejbi“, gugutale su, pomažući mu da se pridigne. Pokušao je da odagna bol.
Da mu nije neko sipao nešto u piće u klubu? To se i ranije dešavalo. Isuse, devojke
su ga i ranije opijale, očajnice koje nisu birale način samo da budu sa Gabrijelom
Bolivarom - da obljube legendu ispod sve te šminke. Odgurnuo je sve tri od sebe,
odmahujući rukom ka svom obezbeđenju, uspravljajući se uprkos bolu.
Obezbeđenje je ostalo dole dok je iskoristio svoj srebrom obložen štap da potera
devojke uz vijugave stepenice od belog mermera prošaranog plavim žilicama do
apartmana na vrhu.
Ostavio je devojke da se počaste još kojim pićem i da se srede u drugoj
spavaćoj sobi. Bolivar se zaključao u glavno kupatilo, izvadio svoju zalihu
vikodina i popio dve lepe, bele pilule zajedno sa gutljajem viskija. Protrljao je
vrat, masirajući bolno grlo, zabrinut za svoj glas. Poželeo je da pusti vodu kroz
slavinu u obliku gavranove glave i zapljuska lice da se rashladi, ali bio je
našminkan. U klubovima ga niko ne bi prepoznao bez šminke. Zurio je u bolesno
bledilo šminke, ispijene, senkovite obraze, mrtvački crne zenice kontaktnih sočiva.
On je, zapravo, bio izuzetno lep čovek, a to nije mogla da prikrije nikakva šminka,
i znao je da je to deo tajne njegovog uspeha. Čitava njegova karijera zasnivala se
na kvarenju lepote. Zavodio je čulo sluha trenucima uzvišenog muziciranja samo da
bi ga potom podrio gotskim vrištanjem i industrijski deformisanim zvukom. Ali, to
je ono što je omladina tražila. Naruženu lepotu. Potkopanu dobrotu.
Lepa ružnoča. Mogući naziv njegovog sledećeg CD-a.
„Zlokoban nagon“ je u Americi prodat u tiražu od šeststo hiljada primeraka
samo tokom prve nedelje. Prilično za post-mp3 doba, ali i dalje manje za skoro
pola miliona od „Raskošnih zverstava". Ljudi su se već navikli na njegovu
osobenost, kako na pozornici tako i van nje. On više nije bio protivnik svega
normalnog, onaj kojeg su Volmart marketi uživali da pljuju, kao i verski nastrojena
Amerika - uključujući i njegovog oca - koja se klela da će mu se suprotstaviti.
Zanimljivo kako se njegov otac složio sa Volmartom, dokazujući sopstveno
mišljenje da je sve otišlo do vraga. Sve u svemu, izuzev verski ispravnih, sve je
bilo teže sablazniti ljude. Njegova karijera udarala je u zid, i on je toga bio
svestan. Bolivar nije išao dotle da razmišlja o tome da se prebaci na folk - mada bi
to istinski sablaznilo svet - ali performansi autopsija, grizenja i seckanja na sceni
više nisu bili ništa novo. Njegov nastup je bio predvidljiv: umesto da je šokira,
izvodio je predstavu koju je njegova publika očekivala. Morao je da bude
dosetljiviji od nje, jer ako joj bude dosadio, može da se oprosti od svoje uspešne
karijere.
Međutim, zar nije doveo svoj nastup do krajnjih granica? Šta bi uopšte mogao
novo da smisli?
Ponovo je začuo glasove. Nalik na neuvežban hor, mučne glasove, glasove
koji su odjekivali njegovim bolom. Okrenuo se po kupatilu da proveri da li je
zaista sam. Snažno je zavrteo glavom. Zvuk je podsećao na šumove u školjci koju
prinesete uvu, sem što je umesto hučanja okeana sada čuo ječanje duša u predvorju
pakla. Kada je izašao iz kupatila, Mindi i Šeri su se ljubile, dok je Kleo ležala na
velikom krevetu sa pićem u ruci, smešeči se prema tavanici. Sve su se prenule kada
se pojavio i okrenule se ka njemu u iščekivanju kojoj će se prikloniti. Skvrčio se na
krevetu dok mu se u stomaku kovitlalo i pomislio da mu je samo još ovo falilo.
Žestoko dreniranje da bi se pročistio sistem. Plavuša Mindi ga je prva zaskočila,
prstima pročešljavajući njegovu svilenkastu, crnu kosu. Međutim, Bolivar je
odabrao da igru započne sa Kleo. Privuklo ga je nešto kod nje, godilo mu je da
svojom bledom rukom miluje njenu tamnu kožu vrata. Skinula je majicu da bi mu
bila što dostupnija i spustila ruke naniže, na glatku kožu koja mu je prekrivala
bokove.
Rekla je: „Tvoja sam obožavateljka još od...“
„Šššš“, odgovorio joj je, ponadavši se da je prekinuo uobičajene slavopojke.
Pilule mora da su uticale na glasove u glavi, jer su se sada stišali do zvuka
udaljenog zujanja, skoro nalik strujnom toku sa primesama pulsiranja.
Sada su im se i ostale dve devojke pridružile, ruku nalik na pipke koji su ga
dodirivali, istraživali. Počele su da ga skidaju da bi uživale u muškarcu ispod te
odeće. Mindi je ponovo prošla prstima kroz njegovu kosu, a on se otrgnuo. Bilo je
nečeg nezgrapnog u njenom dodiru. Seri je koketno ciknula dok mu je otkopčavala
dugmiće na pantalonama. Bila su mu poznata naklapanja koja su o njemu kolala,
osvajački pohodi jedan za drugim, čudesna veličina i umeće. Skliznula je rukom
preko njegovih kožnih pantalona i zaustavila se na preponama. Nije bilo nikakvog
razloga za njen uzdah razočaranja, ali ni za usklik oduševljenja. Tu dole se još ništa
nije događalo. Što je bilo zbunjujuće, bez obzira što je bio bolestan. Dokazao se
kao ljubavnik i u mnogo nepovoljnijim uslovima, i to mnogo, mnogo, mnogo puta.
Ponovo se usredsredio na Kleo, njena ramena, vrat, grlo. Divno - ali bilo je i
više od toga. Osetio je nekakve trzaje u ustima. Ne, nije imao osećaj da je u pitanju
muka, možda čak suprotno - neka potreba koja je u sebi sadržala želju za seksom i
potrebu za hranjenjem. I više od toga. Nagon. Žudnju. Potreba da oskrnavi, zgrabi,
uništi.
Mindi mu je grickala vrat i Bolivar se najzad okrenuo ka njoj i bacio je na
čaršave - prvo u besu, a potom za nijansu nežnije. Povukao joj je vilicu nagore,
izdužujući joj vrat, prelazeći toplim prstima preko njenog lepog i čvrstog grla.
Osetio je jačinu njenih mladih mišića - i želeo ih je. Više nego što je žudeo za
njenim sisama, dupetom, međunožjem. Izvor zujanja koje ga je opsedalo dopirao je
odatle, iz njenog grla.
Spustio je usta na njeno grlo. Pokušao je prvo samo koristeći usne, ljubeći ga,
ali to nije bilo to. Pokušao je da joj ga gricka, nagon se činio ispravnim, ali način...
tu nešto nije bilo kako treba.
Na neki način je želeo više.
Zujanje je sada vibriralo njegovim telom, dok mu je koža damarala nalik na
bubanj u kakvoj drevnoj ceremoniji. Krevet se blago kovitlao pred njim dok su mu
vrat i grudi ispunjavali potreba, ali i gnušanje. Nakratko je odlutao. Nalik na sladak
zaborav tokom božanstvenog seksa, ali kada se povratio, čuo je da devojka vrišti.
Držao je devojčin vrat među rukama i sisao ga sa takvom žestinom koja je
prevazilazila tinejdžersko pravljenje „šljiva". Usisavao je njenu krv do površine
kože, a ona je vrištala dok su druge dve devojke pokušavale da je odvoje od njega.
Bolivar se uspravio, osvestivši se kada je video crveni podliv na njenom
vratu, a potom se prisetio toga da je on gospodar ove četvorke tako da je povratio
svoj autoritativni stav.
„Napolje!", razdrao se, a one su upravo to i činile - užurbano su krenule
čvrsto pridržavajući odeću, dok se plavuša Mindi glupo smeškala i šmrktala sve
vreme dok su se spuštale niz stepenice.
Bolivar se oteturao sa kreveta nazad u kupatilo. Uzeo je torbicu sa šminkom.
Seo je na kožnu stolicu i posvetio se rutinskom skidanju šminke, svom noćnom
ritualu. Šminka se skidala sa njegove kože - video je boju na papirnoj maramici.
Bez obzira na to, u ogledalu mu je koža izgledala kao da je i dalje bila našminkana.
Trljao je jače, guleči prstom obraze, ali ništa se više nije skinulo. Da se šminka
nije upila u kožu? Ili je zaista bio toliko bolestan, ispijen, bled?
Grubo je svukao košulju i pregledao kožu: bila je bela kao mermer
ispresecana zelenkastim venama i ljubičastim mrljama zgrušane krvi.
Posegnuo je za kontaktnim sočivima, pažljivo izvukao kozmetičke gelove i
spustio ih u posudicu sa tečnošću. Nekoliko puta je s olakšanjem trepnuo, trljajući
prstom oči, a onda je osetio nešto čudno. Nagnuo se bliže ogledalu, trepćući i
ispitujući sopstvene oči.
Zenice su mu bile ziftcrne. Skoro kao da je i dalje nosio kontaktna sočiva, s
tim što je boja sada bila gušća, stvarnija. Kada je trepnuo, uočio je dodatnu
aktivnost u očima. Prilepio se za ogledalo širom otvorenih očiju, skoro se plašeći
da ih zatvori.
Žmirkajuća ovojnica se stvorila ispod kapka, drugi svetlucavi kapak koji se
zatvarao ispod spoljašnjeg i horizontalno klizio preko očne jabučice. Nalik na
koprenu katarakte koja prekriva crnu ženicu, spuštajući se preko njegovog divljeg i
jezivog pogleda...
Agustin „Gas“ Elizalde sedeo je zavaljen u zadnjem delu kafeterije stavivši
šešir na sedište kraj sebe. Bio je to uzan restorančić u prednjem delu dućana,
udaljen jedan blok istočno od Tajms skvera. Neonski hamburgeri svetleli su u
izlogu, dok su stolovi bili prekriveni kariranim crveno-belim stolnjacima. Jeftina
klopa na Mehnetnu. Uđete unutra i naručite na kasi spreda - sendviče, pice, nešto s
roštilja - platite, uzmete i odnesete nazad, u prostoriju bez prozora, sa natrpanim
stolovima. Okruživali su ih murali sa prizorima Sicilije i gondola. Feliks je smazao
tanjir gnjecavih makarona sa sirom. To je bilo sve što je pojeo, makaronice i sir,
što odvratnije narandžaste to bolje. Gas je pogledao u svoj polupojedeni masni
obrok, odjednom zainteresovaniji za kolu, kofein i šećer, ubacujući malo energije u
sebe.
I dalje se nije osećao dobro zbog onog kombija. Gas je ispod stola okrenuo
šešir i ponovo napipao novac ispod trake. Prvobitnih pet novčanica od deset dolara
koje je dobio od tipa, plus petsto dolara koje je zaradio dovozeći kombi u grad, i
dalje su bili ćušnuti unutra. Bio je u iskušenju. On i Feliks bi mogli ludo da se
provedu sa pola tih para. Odneće polovinu kući, za svoju madre, novac koji joj je
bio potreban, novac koji je mogla da iskoristi.
Problem je bio u tome što je Gas poznavao sebe. Problem je bio u tome kako
se zaustaviti na pola. Problem je bio kako šetkati naokolo sa nepotrošenim parama.
Trebalo bi da kaže Feliksu da ga iz ovih stopa odveze kući. Da sebe rastereti
polovine ovog ulova. Da ga tutne svojoj madre da ono đubre od njegovog brata
Krispina ne bi saznalo. Taj luđak je mogao da nanjuši dolare kao kakav đavolji
ker.
Opet, ovo je bio prljav novac. Uradio je nešto loše da bi ga zaradio - to je
bilo očigledno, mada nije znao šta je to uradio - a time što će ih proslediti madre,
sa njim će joj predati i kletvu. Najbolje što možete da uradite sa prljavim parama
jeste da ih što pre potrošite, oslobodite ih se - kako došlo, tako i prošlo.
Gas je bio neodlučan. Znao je da kada jednom počne da pije, izgubiće svaku
kontrolu. A Feliks je bio ulje za njegovu vatru. Zajedno će ispiti tih petsto pedeset
dolara pre izlaska sunca, a onda, umesto da donese svojoj madre nešto lepo kući,
da donese nešto dobro, dovući će se mrtav pijan, dozlaboga izgužvanog šešira,
praznih izvrnutih džepova.
„Šta bih dao da znam o čemu razmišljaš, Gasto“, rekao je Feliks.
Gas je zavrteo glavom. „Ja sam, ej, sam sebi najveći neprijatelj, čoveče. Ja
sam ti kao jebena džukela koja njuška po ulici i koja nema pojma da i sutra postoji.
Ja imam tu mračnu stranu, amigo, i ponekad me nadjača."
Feliks je srknuo koka-kolu iz velike čaše. „Pa, šta radimo u ovoj masnoj
rupčagi? Haj’mo napolje da nađemo neke fine dame za večeras."
Gas je palcem pomilovao kožnu traku s unutrašnje strane šešira, presavijenu
kintu o kojoj Feliks ništa nije znao - za sada. Možda samo stotku. Dve stotke, za
svakog po jednu. Izvadi tačno toliko, najviše, i dosta. „Plati pa klati, je l' tako,
ortak?"
„Jebeš ga, tako il’ nikako."
Gas je skrenuo pogled i video neku porodicu za obližnjim stolom. Bili su
obučeni za izlazak, pridigli su se da odu, ostavljajući ostatke deserta koji su
naručili. Napuštali su restoran zbog Feliksovog poganog jezika, protumačio je Gas.
Dovoljan je bio samo jedan pogled na ovu decu sa Srednjeg Zapada da vidi da
nikada nisu čuli psovke. Ma, nek se nose. Kada dođete u ovaj grad, ako vam dune
da izvedete decu u provod posle devet uveče, rizikujete da vide i čuju baš takve
stvari. Feliks je najzad pojeo svoju klopu i Gas je namestio svoj gotovinom pun šešir
na glavu, te zajedno istumaraše napolje u noč. Hodali su uz 44. ulicu. Feliks je
cugao cigaretu, kada su začuli vrištanje. To što su čuli vrištanje u donjem Menhetnu
nije ih nateralo da ubrzaju hod. Ne, sve dok nisu ugledali debelog golog čoveka
koji se gegao preko ulice na uglu Sedme i Brodveja.
Feliks je skoro ispljunuo cigaretu od smeha. „Gasto, vidiš li ti to sranje?"
Počeo je da trčka napred, kao gledalac kojeg voditelj poziva da izađe iz publike i
učestvuje u šou programu.
Gas baš i nije bio zainteresovan. Polako je krenuo za njim.
Ljudi na Tajms skveru su se sklanjali u stranu da bi propustili tog tipa sa
testastim, mlitavim dupetom. Žene su vrištale pred tim prizorom, napola se smejući,
prekrivajući oči ili usta, ili i jedno i drugo. Jedna grupa mladića slikala ga je
mobilnim telefonima. Svaki put kada bi se tip okrenuo, nova grupa ljudi bi videla
njegovu sparušenu, kožom prekrivenu starež i počela šaljivo da zavija.
Gas se pitao gde su bili policajci. To vam je bila Amerika: tamnoputi brat nije
mogao da šmugne u neki ulaz da piša a da ne upadne u neprilike, dok belac može
slobodno da paradira go po raskrsnici sveta.
„Golodupećar“, uzvikivao je Feliks, prateći budalu zajedno sa gomilom
drugih isto tako pripitih, naslađujući se uličnim pozorištem. Svetla najbleštavije
raskrsnice na svetu, Tajms skvera - oštro raskršće avenija na čijim se zidovima
nalaze svetleče reklame i neprekidni kajroni, večita igra uz zahuktali saobraćaj -
zaslepljivala su debelog i terala ga da se vrti u krug. Jurcao je naokolo, teturajući
se kao cirkuski medved otrgnut sa lanca.
Feliksova grupa pijandura se smejala i uzmicala kada bi se tip okrenuo i
počeo da se tetura prema njima. Sada je postao smeliji, ili ga je uhvatila panika,
ličio je na preplašenu životinju i bio je smeteniji i činilo se - povremeno bi rukom
pritisnuo grlo, kao da se guši - kao da ga je nešto bolelo. Sve je bilo prilično
veselo dok bledi debeli čovek nije posegnuo za jednom ženom koja se smejala i
zgrabio je za kosu. Žena je vrisnula i koprcala se, a onda se deo njene glave našao
u njegovim rukama - na trenutak je izgledalo kao da joj je otkinuo pola glave - ali
to je bio samo dugački pramen nadograđene kose.
Napad je učinio da zabava preraste u strah. Debeli čovek se oteturao na ulicu,
među saobraćaj, držeći i dalje pramen veštačke kose u ruci. Gomila je krenula za
njim, sada ga goneći, besna, derući se. Feliks ih je predvodio i jureći za tipom
prešao na pešačko ostrvo između dve prometne ulice. Gas ih je pratio izdvojen iz
gomile, provlačeći se između automobila koji su trubili. Pozivao je Feliksa da se
vrati, da pusti sve to sranje. Ovo se neće dobro završiti.
Debeli čovek se približavao porodici okupljenoj na ostrvu, koja je odatle
želela da vidi kako izgleda Tajms skver noću. Povukli su se sve do same prometne
ulice na kojoj su automobili jurili, a kada je otac porodice pokušao da se umeša,
ovaj ga je snažno udario i oborio na zemlju. Gas ih je prepoznao kao porodicu iz
restorana koja se spremila za izlazak. Činilo se da je majci bilo važnije da spreči
decu da gledaju prizor golog čoveka nego da se zaštiti. Zgrabio ju je otpozadi za
vrat i privukao na svoj mlitavi trbuh i oklembešene muške grudi. Luđakova usta se
otvoriše kao da je imao nameru da je poljubi. Ali, usta su nastavljala da se
otvaraju, nalik na zmijske čeljusti. Bilo je očigledno da je vilica izašla iz ležišta
jer se čuo blagi zvuk krckanja.
Gas nije voleo turiste, ali nije se premišljao pre nego što je pristupio tipu iza
leđa i obgrlio ga rukom oko vrata. Pritegao ga je snažno, gušeći ga, ali čovekov
vrat je bio iznenađujuće mišićav ispod podvaljka. Gas je, međutim, bio u
prednosti, pa je tip ispustio majku koja se srušila na muža ispred dece koja su
vrištala.
Ali, sada je Gas bio u škripcu. Čvrsto je pridržavao golog čoveka koji je
mlatarao medveđim rukama. Feliks je prišao spreda da pomogne... ali tada se
zaustavio. Zurio je u facu golog tipa kao da nešto tu stvarno nije bilo kako treba.
Nekoliko ljudi koji su se nalazili odmah iza njega reagovalo je na isti način, dok su
se drugi užasnuto okretali na drugu stranu. Međutim, Gas nije mogao da vidi zašto
su tako reagovali. Mogao je da oseti da se čovekov vrat talasa ispod njegove
podlaktice, veoma neprirodno - skoro kao da je gutao sa strane. Feliksova zgađena
faca nagnala ga je da pomisli da se debeli možda guši usled njegovog stiska, tako
da ga je Gas malo olabavio...
... sasvim dovoljno da tip, sa životinjskom snagom luđaka, zavali Gasa svojim
dlakavim laktom.
Gas se strmoglavio na trotoar dok mu je šešir odskočio. Stigao je da se okrene
i vidi da se otkotrljao na ulicu među saobraćaj. Gas je poskočio i krenuo za
šeširom i parama - ali ga je Feliksov povik naterao da se brzo okrene. Tip je
Feliksa stisnuo u nekakav manijački zagrljaj, dok su se njegova usta nameračila na
Feliksov vrat. Gas je video da je Feliks izvukao nešto iz zadnjeg džepa i naglo ga
otvorio.
Gas je potrčao prema Feliksu pre nego što je ovaj dobio priliku da iskoristi
nož i udario debelog ramenom u slabinu, osetivši kako mu krčkaju rebra, bacajući
gromadu mesa na zemlju. I Feliks je pao. Gas je video krv koja se slivala niz
prednju stranu Feliksovog vrata i, još šokantnije, pogled čistog užasa na licu
njegovog drugara. Feliks se pridigao, ispuštajući nož da bi mogao da se uhvati za
vrat. Gas nikada ranije nije video ovakvog Feliksa. Gas je znao da se nešto
neverovatno dogodilo - da se događalo - samo nije znao šta. Znao je samo to da
mora nešto da uradi kako bi njegovom prijatelju ponovo bilo dobro.
Gas je posegnuo za nožem, zahvatajući rukom njegovu crnu, kvrgavu dršku
dok se goli čovek pridizao na noge. Tip je stajao sa rukom preko usta, skoro kao da
je pokušavao da nešto zadrži u njima. Nešto što se grčilo. Krv je uokvirivala
njegove debele obraze i umrljala mu bradu - Feliksova krv. Krenuo je prema Gasu
sa ispruženom slobodnom rukom.
Brzo je dospeo do njega - brže nego što bi to trebalo da uradi čovek njegove
veličine - bacajući Gasa ponovo na zemlju pre nego što je ovaj uspeo da se
odbrani. Gas je udario glavom o trotoar i na trenutak je nastupio muk. Video je
bilborde na Tajms skveru kako blešte iznad njega kao u tečnom usporenom
snimku... mlada manekenka koja je zurila u njega obučena samo u brushalter i
gaćice - a onda se pojavio veliki čovek. Nadneo se nad njega. Nešto se komešalo u
njegovim ustima dok je zurio u Gasa svojim praznim, tamnim očima...
Čovek je pao na koleno, izbacujući tu stvar iz grla. Ružičasta i gladna, jurnula
je prema Gasu nezajažljivom brzinom žabljeg jezika. Gas je zamahnuo nožem na tu
stvar, sekao je i ubadao kao snevač koji se bori protiv čudovišta u noćnoj mori.
Nije znao šta je to - samo je želeo da se skloni od njega, imao je potrebu da ga
usmrti. Debeli se zabacio unazad ispuštajući zvuk sličan cviljenju. Gas je nastavio
da mlati nožem, režući čovekov vrat, seckajući mu grlo u froncle.
Gas se iskoprcao, a tip se podigao na noge, rukama prekrivši usta i grlo.
Krvario je nešto belo - ne crveno - nekakvu kremastu materiju gušću i svetliju od
mleka. Zateturao se unazad sa trotoara i pao među automobile koji jure.
Kamion je pokušao da se zaustavi. To je bilo najgore. Nakon što je prednjim
točkovima prešao preko njegovog lica, zadnji su se zaustavili tačno na razbucanoj
lobanji debelog.
Gas se na jedvite jade pridigao na noge. I dalje mu se vrtelo u glavi od pada.
Pogledao je na sečivo Feliksovog noža u ruci. Bilo je sve izmrljano nečim belim.
Tada su ga napali s leđa, zabacili mu ruke i ramenom priljubili za trotoar.
Reagovao je kao da ga je i dalje napadao debeli, koprcao se i šutirao.
„Baci nož! Baci ga!“
Okrenuo je glavu i ugledao na sebi tri policajca zajapurenih lica, dok su još
dvojica bila iza njih, uperenih pištolja.
Gas je ispustio nož. Pustio je da mu lisicama privežu ruke. Više nije mogao da
izdrži a da se onako pun nagomilanog adrenalina ne izdere: „Setili ste se da
dođete?!"
„Prestani da se opireš!“, rekao je policajac, nabijajući Gasu lice u beton.
„Napao je ovu porodicu ovde - pitajte ih!“
Gas se okrenuo.
Turisti su nestali.
Većina iz gomile je iščezla. Samo je Feliks ostao. Sedeo je na ivici betonskog
ostrva ošamućen, pridržavajući se za grlo. Prišao mu je policajac u plavim
rukavicama, gurnuo ga na trotoar i nabio mu koleno u slabinu.
Iza Feliksa, Gas je ugledao maleni crni predmet koji se kotrljao sve dalje
među automobile. Njegov šešir, sa svim njegovim prljavim novcem i dalje unutar
trake. Tada je neki usporeni taksi prešao preko njega i spljoštio ga. Gas je
razmišljao... Ovo je za tebe bila Amerika...
Geri Gilbarton je sebi sipao viski. Porodica - šira familija s obe strane - i
prijatelji najzad su otišli, ostavljajući za sobom gomile naručene hrane u frižideru i
korpe za smeće pune papirnih maramica. Već sutra će se vratiti svom uobičajenom
ritmu življenja, i to sa pričom o kojoj će razglabati.
Moja dvanaestogodišnja sestričina nalazila se u tom avionu...
Moja dvanaestogodišnja rođaka nalazila se u tom avionu...
Dvanaestogodišnja kćerka mog suseda nalazila se u tom avionu...
Geri se osećao kao duh koji hoda po svojoj devetosobnoj kuću u olistalom
predgrađu Friburga. Dodirivao je predmete - stolicu, zid - ali ništa nije osećao.
Više mu ništa nije bilo važno. Uspomene bi ga i mogle utešiti, ali pre će biti da su
ga dovodile do ludila.
Isključio je sve telefone pošto su novinari počeli da ga zivkaju, želeći da čuju
nešto o najmlađoj žrtvi avionske nesreće. Želeli su da naprave priču sa humanim
tonom. „Ko je ona bila?“, pitali su ga.
Geriju bi bio neophodan ostatak života da napiše pasus o svojoj kćerki Emi.
To bi bio najduži pasus u istoriji.
Više je razmišljao o Emi nego o Bervin, svojoj ženi, jer su deca naše drugo ja.
Voleo je Bervin, a nje više nije bilo. Međutim, njegove misli bile su zaokupljene
preminulom kćerkicom, kao što voda neprestano kruži oko slivnika.
Tog popodneva ga je prijatelj, advokat, čovek koji nije bio kod Gerija u kući
više od jedne godine, poveo u radnu sobu. Naložio je Geriju da sedne i saopštio
mu da će postati bogataš. Za mladu žrtvu kao što je Ema, koja je izgubila tek
započet život, pogodba za odštetu biće ogromna.
Geri ni na koji način nije reagovao. On pred sobom nije video dolare. Nije ni
izbacio svog prijatelja napolje. Istinski, uopšte nije mario. Nije ništa osećao.
Odbio je sve ponude od porodice i prijatelja da ostanu sa njim, da ne bude
sam. Geri je ubedio sve odreda da mu je bilo dobro, mada su mu misli o
samoubistvu već bile na umu. Ne samo misli - tiha odluka, izvesnost. Ali kasnije.
Ne sada. Neizbežnost te odluke činila mu se kao melem za dušu. To je bila jedina
vrsta „pogodbe" koja će mu nešto značiti. Jedini način da prođe kroz sve ovo što je
sada preživljavao bila je spoznaja da je već osmislio kraj. Nakon što se završe sve
formalnosti. Nakon što podignu memorijalno igralište u Eminu čast. Nakon što bude
osnovao stipendijski fond. Ali, pre nego što proda ovu sada avetinjsku kuću.
Stajao je nasred dnevne sobe kada je odjeknulo zvono na ulaznim vratima.
Ponoć je već odavno prošla. Ako je neki novinar, Geri će ga napasti i ubiti.
Jednostavno, to će uraditi. Da se neko usudi da skrnavi ovaj trenutak i mesto?
Razbucaće uljeza na komade.
Naglo je otvorio vrata... a tada je odjednom sva nagomilana manijakalnost
iščezla.
Na otiraču na kojem je pisalo „dobro došli" stajala je devojčica. Njegova
Ema.
Lice Gerija Gibartona skljokalo se u neverici i skliznuo je pred njom na
kolena. Na njenom licu nije bilo nikakve reakcije, niti emocije. Geri je posegnuo za
svojom kćerkom - a onda je zastao, oklevajući. Da li će iščeznuti u vazduhu kao
mehur sapunice i ponovo nestati zauvek?
Dodirnuo je njenu ruku, stegnuvši je za tanke mišice. Tkaninu njene haljine.
Bila je stvarna. Bila je zaista tu. Zgrabio ju je i prigrlio na grudi, grlio je, čvrsto je
stežući u svoj zagrljaj.
Odmaknuo ju je od sebe i ponovo je pogledao, sklonio joj je lepljivu kosu sa
pegavog lica. Kako je ovo moguće? Pogledao je naokolo po maglovitom prednjem
dvorištu ne bi li video ko ju je doveo.
Na prilazu nije bilo automobila, niti zvuka nekog vozila koje odlazi.
Da li je bila sama? Gde joj je bila majka?
„Ema“, rekao je.
Geri se pridigao na noge i poveo je unutra, zatvarajući ulazna vrata, paleći
svetlo. Em je izgledala ošamućeno. Nosila je haljinu koju joj je majka kupila za
put. U njoj je izgledala tako odraslo kada se pred njim prvi put zavrtela pokazujući
mu šta je kupila. Na jednom rukavu je bilo prašine - a možda i nešto krvi. Geri ju je
okrenuo, ispitao od glave do pete. Na njenim bosim stopalima - gde su joj bile
cipele? - bilo je još krvi i prljavštine, na dlanovima ogrebotine, a na vratu
modrice.
„Šta se desilo, Em?“, upitao je, pridržavajući joj lice šakama. „Kako si...?“
Val olakšanja ponovo ga je preplavio, skoro ga obarajući, pa ju je ponovo
čvrsto prigrlio. Podigao je u naručje, odneo do sofe i stavio da sedne. Bila je
ozleđena i čudno pasivna. Nimalo nalik njegovoj živahnoj i tvrdoglavoj Emi.
Dodirnuo joj je lice, na isti onaj način na koji je to radila njena majka svaki
put kada Ema ne bi bila u svom uobičajenom raspoloženju. Bilo je vrelo. Do te
mere da joj je koža izgledala bolesno, a bila je i strašno bleda, skoro prozračna.
Video joj je vene pod kožom, ispupčene crvene vene koje nikada ranije nije
primetio.
Plava boja njenih očiju kao da je izbledela. Verovatno usled povrede glave.
Nalazila se u stanju šoka.
Kroz glavu su mu protrčale misli o bolnici, ali ne, nikada više neće dozvoliti
da napustu ovu kuću.
„Sada si kod kuće, Em“, rekao je. „Biće ti dobro."
Uzeo ju je za ruku i povukao da ustane. Poveo je u kuhinju. Hrana. Smestio je
u njenu stolicu i posmatrao je sa pulta dok je grejao dva čokoladna vafla, njene
omiljene poslastice. Sedela je sa rukama spuštenim uz telo, posmatrala ga je, nije
baš zurila, ali isto tako kao da nije primećivala ništa drugo u prostoriji. Nije
pričala svoje šašave priče, niti govorila o dogodovštinama iz škole.
Vafli su poskočili iz tostera, a onda ih je namazao puterom i sirupom. Spustio
je tanjir ispred nje. Seo je na stolicu i posmatrao je. Treća stolica, mamina, i dalje
je bila prazna. Možda će se zvono na vratima ponovo oglasiti...
„Em“, obratio joj se. I dalje nije posezala za viljuškom. Isekao je parče vafla
i prineo ga njenim ustima. Nije ih otvarala.
„Nećeš?", upitao je. Pokazao joj je kako se to radi, stavio je parče u usta i
počeo da ga žvaće. Ponovo je pokušao da joj da parčence, ali njena reakcija je bila
istovetna. Iz Garijevog oka je skliznula suza i otkotrljala se niz obraz. Sada je bio
siguran da sa njegovom kćerkom nešto strašno nije u redu. Međutim, odagnao je te
misli.
Sada je bila ovde, vratila se.
„Dođi."
Odveo ju je na gornji sprat, u njenu sobu. Geri je ušao prvi, dok je Ema
zastala na vratima. Pogledom je preletela po sobi kao da joj je prostor odnekle bio
poznat, ali to je pre podsećalo na neku davnašnju uspomenu. Slično pogledu starice
koja je posmatrala sopstvenu sobu iz mladosti.
„Potreban ti je san“, rekao je, dok je preturao po njenim fiokama tražeći
pidžamu.
I dalje je nepomično stajala kraj vrata, ruku spuštenih uz telo.
Geri se okrenuo ka njoj sa pidžamom u ruci. „Da li hoćeš da te presvučem?"
Kleknuo je i pridigao joj haljinu, a njegova vrlo skromna devojčica na pragu
tinejdžerskog doba nije se opirala. Geri je video još ogrebotina i veliku modricu na
njenom grudnom košu. Stopala su joj bila prljava, a pukotine na njima ispunjene
zgrušanom krvlju. Koža joj je bila vrela na dodir.
Ne, ne ide u bolnicu. Više je nikada neće pustiti izvan granica svog pogleda i
zagrljaja.
Napravio joj je mlaku kupku i stavio je u kadu. Kleknuo je kraj kade i nežno
joj prelazio nasapunjanim sunđerom preko zguljene kože, ali ona se nije ni
pomerila. Utrljavao joj je šampon u prljavu, ravnu kosu i stavio regenerator.
Pogledala ga je svojim tamnim očima, ali tu nije bilo nikakve prisnosti. Bila
je u nekoj vrsti transa. Šoka. Traume.
Učiniće da joj bude bolje.
Obukao ju je u pidžamu i uzeo veliki češalj iz slamnate korpe u uglu i očešljao
joj plavu kosu. Češalj je vukao i čupao njenu zamršenu kosu, ali ona se nije trzala,
niti bunila.
Pričinjava mi se da je tu, pomislio je Geri. Izgubio sam dodir sa stvarnošću.
A zatim, i dalje joj češljajući kosu - ma, kao da me je briga.
Povukao je čaršav i prošiven jorgan i spustio kćerku u krevet, kao što je to
činio kada je bila sasvim mala. Pokrio ju je do vrata, ušuškavajući je. Ema je
ležala mirno i činila se smenu, mada su joj crne oči bile širom otvorene.
Geri je za trenutak oklevao pre nego što se sagnuo da joj poljubi i dalje vruće
čelo. Ona je sada bila tek nešto malo više od duha njegove kćerke. Duha čije je
prisustvo za njega dobrodošlo. Duha kojeg je mogao da zavoli.
Ovlažio joj je obrvu suzama zahvalnosti. „Laku noć“, rekao je, a ona mu nije
uzvratila. Ema je mirno ležala u ružičastom svetlu noćne lampice, sada zureći u
tavanicu. Nije ga ni primećivala. Nije zatvarala oči. Nije iščekivala san. Čekala
je... nešto drugo.
Geri je hodnikom otišao u svoju sobu. Presvukao se i legao u krevet. Nije
zaspao. I on je čekao, mada nije znao tačno šta.
Ne, sve dok to nije čuo.
Blago škripanje praga njegove sobe. Okrenuo je glavu i ugledao Eminu
siluetu. Tamo je stajala njegova kćerka. Došla mu je iz senke, malena figura u
mračnoj sobi. Zastala je kraj njegovog kreveta, otvarajući usta široko kao da je s
uživanjem zevala.
Vratila mu se njegova Ema. To je bilo jedino važno.
Zak je imao problema sa spavanjem. Bilo je istina ono što su svi govorili -
bio je tako sličan ocu. Očigledno i previše mlad da ima čir, ali već je u ovom
uzrastu osećao težinu sveta na svojim plećima. Bio je izuzetno osećajan, ozbiljan, i
zbog toga je patio.
Oduvek je bio takav, jednom mu je rekao Ef. Čak je i iz kolevke uzvraćao
pogled sa izrazom zabrinutosti, ostvarujući kontakt sa drugima svojim izrazito
tamnim očima. Efa je zasmejavao taj njegov zabrinut izraz, jer ga je toliko
podsečao na njega samog, izraz zabrinute bebe u kolevci.
U poslednjih nekoliko godina, Zak je osećao teret razdvajanja, razvoda, borbe
za starateljstvo. Trebalo mu je vremena da sebe ubedi da za sve ovo što se
dešavalo nije on bio kriv. Svejedno, njegovo srce je osećalo drugačije. Na neki
način, kada biste zagrebali dovoljno duboko, sav taj bes je imao veze sa njim.
Godine besnih došaptavanja njemu iza leđa... odjeci prepirki do duboko u noč...
zagušeni udarci o zid koji su mu remetili san... Sve je to uzimalo danak, tako da je
Zak sada, sa svojih zrelih jedanaest godina, patio od nesanice.
Tokom pojedinih noći odagnavao bi buku slušajući svoj ajpod i zureći kroz
prozor. Tokom drugih bi, pak, odškrinuo prozor i osluškivao ma i najmanji zvuk
koji je nudila noč - slušao je tako usredsređeno da mu je zujalo u ušima od navale
krvi.
Ponadao se, kao i toliki drugi dečaci pre njega, da će ulica ogrnuta plastom
noći, kada je imala utisak da niko na nju ne obraća pažnju, razotkriti svoje tajne.
Sablasti, ubistva, pohotu. Ali, sve što je do sada video, sve dok se sunce ne bi
promolilo na horizontu, bilo je hipnotičko plavo treperenje udaljenog TV-aparata u
kući preko puta.
Svet je bio lišen junaka i čudovišta, mada je u svojoj mašti Zak tragao i za
jednima i za drugima. Nedostatak sna je uzimao danak nad dečakom, tako da je
često znao da zadrema tokom dana. Kunjao je i u školi, a druga deca, nikada
dovoljno uviđavna da dozvole da im promakne nečije neuobičajeno ponašanje,
odmah su ga krstila raznolikim nadimcima. Od uobičajenog „krele“ do
nedokučivijeg „nekrofilko“, svaka školska klika imala je svoj omiljeni nadimak za
njega. Zak je kao kroz koprenu preživljavao dane poniženja sve dok ne bi osvanuo
dan kada je tata trebalo da ga poseti.
Sa Efom se osećao dobro. Čak i kada bi ćutali - naročito kada bi ćutali. Mama
je bila i previše savršena, pažljiva, dobra. Njena neizrečena očekivanja, naravno
za „njegovo dobro“, bilo je nemoguće ispuniti, i imao je čudnovat osećaj da ju je,
još od kada se rodio, na neki način razočarao. Time što je bio dečak, i previše
sličan ocu.
U Efovom društvu se osećao živahnim. Pričao bi ocu stvari za koje je njegova
mama insistirala da zna, ono što se tek tako ne govori.
Ništa posebno i važno, tek intimnosti. Dovoljno bitne da se izgovore. Važne
da ih kaže svom tati, a to je Zak upravo i radio.

Zak je sada ležao na prekrivaču i razmišljao o budućnosti. Sada je bio siguran
da više nikada neće živeti zajedno, kao porodica. Nema šanse. Pitao se do koje
mere stvari mogu da budu još gore. To je bio Zak, zatvoren u svoju orahovu ljusku.
Uvek se pitajući do koje mere stvari mogu da budu još gore.
Mogu da budu još mnogo gore, uvek je bio njegov odgovor na ovo pitanje.
Barem se ponadao da će sada čitava vojska „zabrinutih" ljudi najzad odjebati
iz njegovog života. Psiholozi, sudije, socijalni radnici, mamini momci. Svi su ga
oni opterećivali sopstvenim potrebama i glupim ciljevima. Svi su oni „brinuli" za
njega, za njegovo dobro, dok u stvari niko za njega nije davao ni pet para.
Zvuci „Grinpisa" su utihnuli u njegovom ajpodu i Zak je izvadio slušalice.
Napolju sunce još nije osvanulo, ali najzad je osetio umor. Uživao je u tom
osećaju. Obožavao je kad ne mora da razmišlja.
Pripremio se za spavanje. Međutim, kada je bio spreman da legne, začuo je
neke korake.
Tap-tap-tap. Nalikna zvukbosih nogu na asfaltu. Zak je pogledao kroz prozor i
ugledao nekog tipa. Golog, mlitavog tipa.
Hodao je niz ulicu, kože blede kao mesečina, na kojoj su svetlele strije režući
splasnuti trbuh.
Bilo je očigledno da je čovek nekada bio debeo i da se sada, kada je izgubio
toliku kilažu, njegova koža smežuravala u različitim pravcima i na raznolike načine,
do te mere da je bilo skoro nemoguće proceniti njegovu pravu veličinu.
Izgledao je staro, ali činio se večit. Sa glavom koja je ćelavila, ružnom
veštačkom bojom preostalih pramičaka kose i sa proširenim venama na nogama
izgledao je kao da mu je bilo sedamdeset godina, mada je u njegovom hodu bilo
živahnosti i snage kao u mnogo mlađeg čoveka. Zak je sve to primetio i
proanalizirao, jer je toliko bio sličan Efu. Majka bi mu rekla da se skloni sa
prozora i pozvala bi policiju, dok bi mu Ef ukazao na sve detalje koji su
predstavljali tog čudnog čoveka.
Bledo stvorenje je kružilo oko kuće preko puta. Zak je začuo blagi jauk, a
potom i zveket kapije sa zadnje strane dvorišta. Čovek se onda vratio i uputio
prema prednjim ulaznim vratima njihovog suseda. Zaku pomislio na to da pozove
policiju, ali to bi otvorilo sijaset pitanja koje bi mu majka uputila. Krio je od nje
da ima nesanicu, jer bi u suprotnom to značilo da bi dane i nedelje provodio kod
lekara i bio podvrgnut raznolikim ispitivanjima, a da ne govorimo o njenoj
zabrinutosti.
Čovek je otabanao do sredine ulice i zaustavio se. Mlitave ruke visile su mu
uz telo, grudni koš mu je bio spljošten - da li je uopšte disao? - dok su mu se
pramičci preostale kose vijorili na blagom noćnom vetru. Video se izrasli, bledi
koren njegovih u kestenjastosmeđe loše ofarbanih vlasi.
Pridigao je pogled prema Zakovom prozoru, i na mah su im se pogledi sreli.
Zaku je srce zadamaralo. Tek sada je video tog čoveka spreda. Sve vreme ga je
gledao samo sa strane ili otpozadi, ali sada je ugledao njegove grudi i bledi ožiljak
u obliku slova Y preko čitavog gornjeg dela tela.
Njegove oči su se činile mrtvima, zastakljene, neprozirne čak i na ovoj blagoj
mesečini. Ali, najgore od svega, odisale su nekom snažnom pomamom, šmirglale su
tamo-amo, a onda se usredsredile na njega. Gledale su ga ispunjene nečim što je
bilo teško odrediti.
Zak se povukao sa prozora, smrtno preplašen ožiljkom i tim praznim očima
koje su mu uzvratile pogled. Kakav je to bio izraz...?
On je poznavao taj ožiljak, znao je šta je predstavljao. Ožiljak sa autopsije.
Ali, kako je to bilo moguće?
Rizikovao je i vrlo pažljivo provirio još jednom kroz prozor, ali ulica je sada
bila prazna. Pridigao se da pogleda bolje, ali čoveka više nije bilo na vidiku.
Da li je on uopšte i bio tu? Možda je to bio samo privid, posledica
nespavanja. Pričinjavaju mu se goli muški leševi koji hodaju po ulici. To svakako
nije nešto o čemu bi dete razvedenih roditelja trebalo da priča svom psihologu.
A onda je spoznao! Nametnula mu se reč - glad. To je bilo to. Mrtve oči
stranca zurile su u njega mrtve gladne...
Zak se skvrčio ispod posteljine i nabio glavu u jastuk. Nestanak tog čoveka ga
nije primirio, sasvim suprotno. Čovek je nestao s vidika, ali sada je bio svugde.
Mogao je da bude u prizemlju, nasilno ušavši u kuću kroz kuhinjski prozor. Uskoro
će već biti na stepenicama, uspinjući se veoma polako - da li je to već čuo njegove
korake? -a potom u hodniku ispred njegovih vrata. Blago će protresti kvaku,
pokvarenu kvaku koja se nije mogla dobro zatvoriti. Uskoro će dospeti do Zakovog
kreveta i onda - šta? Strepeo je od njegovog glasa i mrtvačkog zurenja. Bio je
strašno siguran da, čak i pored toga što je hodao, čovek više nije bio živ.
Zombiji...
Zak se sakrio ispod jastuka, um i srce su mu bubnjali, ispunjeni strahom u
molitvi zori da što pre osvane i spase ga. Koliko god da se gnušao sunčeve
svetlosti i škole, preklinjao je da jutro što pre nastupi.
Preko puta ulice, u susedovoj kući, plavičasto svetlo TV-aparata naglo se
ugasilo i na praznoj ulici se prolomio udaljen zvuk razbijenog stakla.
Ansel Barbur se došaptavao sam sa sobom dok je tumarao po spratu svoje
kuće. Nosio je iste majicu i bokserice u kojima je legao da spava, dok mu je kosa
štrčala na sve strane od neprestanog vrpoljenja i prevrtanja. Nije znao šta se sa
njim dešava. En-Mari je posumnjala na grip, ali kada mu je prišla sa toplomerom,
nije mogao ni da smisli da mu tu šipku sa metalnim vrhom nabije pod upaljen jezik.
Imali su i toplomer za uši, za decu, ali on nije mogao ni na trenutak da se primiri da
bi mu se izmerila tačna temperatura. En-Mari je pritisnula svoju iskusnu ruku na
njegovo čelo i osetila toplotu - skoro vrelinu - ali, to je i on mogao da joj kaže.
Bila je prestravljena, video je i sam. Nije se trudila to da prikrije. Za nju je
bilo kakva bolest predstavljala napad na svetost njene porodične zajednice. Dečje
povraćanje doživljavala je sa istim mračnim pogledom straha koji bi neko drugi
pokazivao, recimo, nakon dobijanja loših rezultata krvi ili pojavom neobjašnjive
kvržice. To je to. Početak užasne tragedije za koju je bila sigurna da će je jednog
dana snaći.
Njegova tolerancija prema ovakvom paničnom En-Marinom ponašanju sada je
bila vrlo slabašna. Suočavao se sa nečim veoma ozbiljnim i neophodna mu je bila
njena pomoć, a ne dodatna napetost. Sada on nije imao snage da bude onaj jači.
Bilo mu je potrebno da ona preuzme kontrolu.
Čak su ga se i deca klanjala, uplašena odsutnim pogledom u očevim očima, ili
možda - skoro da nije bio toga svestan - vonjem njegove bolesti, koji ga je
podsećao na miris stegnute masnoće koja je predugo stajala u zarđaloj limenki
ispod sudopere. S vremena na vreme bi ih video kako se skrivaju iza stubova na
dnu stepeništa i posmatraju ga kako tumara po spratu. Želeo je da odagna njihove
strahove, ali se bojao da ne izgubi kontrolu nad sobom objašnjavajući im šta se
dešava i time još više pogorša stvari. Najsigurniji način da ih primiri jeste da
ozdravi. Da savlada ovaj nalet dezorijentacije i bola.
Ušao je i zastao u kćerkinoj sobi, ali se brzo vratio u hodnik jer su mu
ljubičasti zidovi bili i previše jarki, zasmetali su mu. Stajao je veoma mirno na
odmorištu - što je mirnije moguće - sve dok to nije čuo. Ono damaranje. Kuckanje,
ne udaljeno, već tiho i u blizini. Bilo je to nešto potpuno različito od glavobolje
koja mu je razarala mozak. Skoro... kao kada biste gledali film u maloj bioskopskoj
sali nekog provincijskog grada, gde tokom mirnih delova projekcije možete čuti
kliktanje filmske trake na projektoru u pozadini. A to vam skreće pažnju,
neprestano vas vraćajući u realnost, kao da samo vi, i niko drugi, spoznajete tu
istinu. Snažno je zavrteo glavom, mršteći se od bola koji mu je to proizvodilo...
pokušavajući da iskoristi taj bol kao belilo koje pročišćava njegove misli... ali to
damaranje. Pulsiranje. Posvuda oko njega.
I kod pasa, takođe. Čudna atmosfera oko njega. Pap i Gerti, ogromni
bernardinci koji paradiraju. Oni koji su režali svaki put kada bi u dvorište ušla
neka čudna životinja.
En-Mari se popela kasnije, sama, i pronašla ga kako sedi u podnožju njihovog
kreveta, držeći glavu u šakama kao da je lomno jaje. „Trebalo bi da odspavaš",
rekla je.
Zgrabio je sopstvenu kosu kao da je bila uzda pomahnitalog konja, boreći se
protiv nagona da se izdere na nju. Nešto nije bilo u redu u njegovom grlu, i kad god
bi se spustio u horizontalu, grkljan bi mu se stegao, nije mogao da diše, gušio se
sve dok kašljanjem ne bi ponovo došao do vazduha. Bio je užasnut time da bi
mogao da umre u snu.
„Šta da radim?", upitala je, stojeći na vratima sa dlanom na čelu.
„Donesi mi malo vode“, rekao je. Glas mu je zašištao kroz suvo grlo,
ključajući kao vrela para „Mlake. Rastvori neki advil unutra, ibuprofen, bilo šta.“
Nije se ni pomerila. Stajala je, zabrinuto zureći. „Zar ti nije barem malo
bolje...?“
Njena bojažljivost, koja je obično u njemu izazivala snažan zaštitnički instinkt,
sada je izazivala samo srdžbu. „En-Mari, donesi mi jebenu vodu, a onda izvedi
decu nekuda ili što god, samo ih drži podalje od mene!“
Odjurila je u suzama.
Kada je Ansel čuo da su izašli u zamračeno zadnje dvorište, spustio se u
prizemlje, grčevito se pridržavajući za gelender. Ostavila je čašu na salveti na
pultu kraj sudopere, čašu u kojoj su se rastvarale pilule i zamućivale vodu. Obema
rukama je primakao čašu ustima i naterao se da pije. Prolio je vodu u usta, ne
pružajući svom grlu nijednu drugu mogućnost sem da guta. Nešto tečnosti je prošlo
kroz grlo pre nego što se zagrcnuo i iskašljao sadržaj na prozor iznad sudopere,
koji je gledao pravo u zadnje dvorište. Zaroptao je posmatrajući ispljuvak koji je
curio niz staklo, mrljajući mu pogled na En-Mari koja je stajala iza dece na
ljuljaškama, zureći u zamračeno nebo i povremeno otkrštajući ruke samo da bi
zaljuljala Hejli.
Čaša mu je skliznula iz ruke i iz nje se prosula sva preostala tečnost. Iz
kuhinje je otumarao u dnevnu sobu i ošamućeno se skljokao na sofu. Grlo mu je
bilo začepljeno i osećao je mučninu kao nikada pre.
Morao je da se vrati u bolnicu i suoči se sa čim god. En-Mari će jednostavno
morati da se snalazi sama neko vreme. Moraće, kada ne bude imala drugog izlaza.
Možda će se na kraju ispostaviti da je sve ovo korisno za nju...
Pokušao je da se usredsredi, da ustanovi šta sve treba uraditi pre nego što ode
u bolnicu. Gerti se pojavila na vratima, blago dahćući, Pap je ušao za njom,
zaustavljajući se kraj kamina i spuštajući se u polused. Pap je počeo tiho i
ujednačeno da reži, dok se damarajuća buka pojačavala u Anselovim ušima. Tada
je Ansel shvatio - zvuk je dopirao od njih.
Da li je? Sišao je sa sofe i počeo četvoronoške da se približava Pap ne bi li
ustanovio da li zvuk zaista dopire odatle. Gerti je zacvilela i povukla se ka zidu, ali
je Pap i dalje stajao napeto pognut, kao u stavu pripravnosti. Režanje iz pasjeg grla
bivalo je sve glasnije. Ansel ga je zgrabio za ogrlicu baš u trenutku kada je veliki
pas pokušao da se povuče, pridigne na noge i pobegne.
Dum... dum... dum...
To je dopiralo iz njih. Na neki način. Negde. Nešto.
Pap se batrgao i cvileo, ali je Ansel, krupan muškarac koji je retko kada
morao da primeni snagu, slobodnom rukom snažno obujmio bernardincev vrat.
Spustio je uvo na pseći vrat, dlake njegovog krzna su mu golicale unutrašnji deo
slušnog kanala.
Da. Damarajući puls. Da li se to čulo kolanje krvi u telu životinje?
Da, to je bio taj zvuk. Kevćući, pas se batrgao da se oslobodi, ali je Ansel još
jače pritisnuo uvo na njegov vrat, želeči da se uveri.
„Ansele?"
Hitro se okrenuo - i previše brzo; osetio je blesak oštrog bola i video En-Mari
na vratima, dok su Bendži i Hejli stajali iza nje. Hejli se pridržavala za majčinu
nogu dok je dečak stajao kraj nje. Oboje su netremice gledali u prizor. Ansel je
olabavio stege i pas je iskoristio priliku da se oslobodi.
Ansel je i dalje klečao. „Šta hočete?", izdrao se.
En-Mari je stajala zatečena na vratima, u transu straha. „Ja... Ne znam...
vodim ih u šetnju."
„Dobro", rekao je. Malo se primirio pred decom koja su ga gledala, a onda ga
je razdražio još jedan napad gušenja u grlu. „Tata je dobro", obratio im se, brišući
pljuvačku gornjim delom ruke. „Tati će biti dobro."
Okrenuo je glavu ka kuhinji, gde su se nalazili psi. Sve iole dobronamernije
misli iščeznule su u trenu usled oživljenog damaranja. Bilo je još glasnije nego
ranije. Bubnjalo je.
Oni.
Preplavio ga je mučan osećaj krivice, zadrhtao je i stavio pesnicu na
slepoočnicu.
En-Mari reče: „Pustiću kučiće napolje."
„Ne!" Uhvatio je sebe kako pruža otvoren dlan prema njoj sa mesta gde je
klečao na podu dnevne sobe. „Ne", rekao je malo smirenije. Pokušao je da dođe do
daha, da barem izgleda normalno. „Neka ih. Ostavi ih unutra."
Oklevala je, imajući potrebu još nešto da kaže. Da preduzme nešto, bilo šta.
Međutim, na kraju samo okrenula i izašla, povukavši Bendžija za sobom.
Ansel se pridržao za zid da bi se pridigao na noge i otišao u kupatilo na
prvom spratu. Uključio je svetlo iznad ogledala, poželevši da pogleda sopstvene
oči. Užarena jaja od bledožute slonovače sa crvenim venama. Obrisao je znoj sa
čela i gornje usne i otvorio usta da pokuša da pogleda niz grlo. Očekivao je da vidi
zapaljene krajnike, ili neku vrstu belog, nabubrelog osipa, ali sve što je video bila
je tama. Bolelo ga je kada je pridigao jezik da pogleda ispod. Sluznica je bila
jarkocrvena i suva, razjareno rumena, isijavala je vrelinu kao na parče zagrejanog
ćumura. Dodirnuo je, a bol koji je osetio raspolućivao mu je mozak, protezao se niz
obe strane vilice, istežući strune njegovog vrata. Grlo mu se pobunilo i reagovalo
snažnim, grlenim kašljem koji je ispljunuo tamne mrlje na ogledalo. Krv, pomešana
sa nečim belim, možda šlajmom. Neke mrlje su bile tamnije od drugih, kao da je
ispljunuo nekakve čvrste ostatke, nalik na istrulele deliće sebe. Posegnuo je za
jednim od tih parčića, odlepivši ga sa ogledala jagodicom srednjeg prsta. Približio
ga je nosu, pomirisao ga, a onda protrljao palcem. Ličilo je na ugrušak krvi
promenjene boje. Stavio ga je na vrh jezika i, pre nego što je i bio svestan šta radi,
okusio ga je. Promuljao je malo, mekano parče u ustima, a kada se rasturilo, uzeo
je još jedan đelić sa ogledala probavši i njega. I nije bilo preterano ukusno, ali bilo
je nečega u osećaju koji je imao na jeziku, nešto što ga je takoreći okrepljivalo.
Nagnuo se napred i polizao krvave mrlje sa hladnjikavog ogledala. Dok je to
radio, očekivao je ponovnu senzaciju bola na jeziku, ali dogodilo se sasvim
suprotno, suvoća i bolni nadražaj u ustima i grlu popustili su. Čak i u onom
najnežnijem delu ispod jezika, bol je prerastao u obično štipanje. Zvuk damaranja
je isto tako oslabio, mada se nije u potpunosti izgubio. Pogledao je u svoj odraz u
ogledalu zamazanom krvlju i pokušao je da shvati šta se događalo.
Predah je bio luđački kratak. Ukrućenost, kao da mu je neko snažnim rukama
zatezao grlo, ponovo je nastupila, a on je sklonio pogled sa ogledala i izašao u
hodnik.
Gerti je zacvilela i krenula natraške niz hodnik udaljavajući se od njega,
odjurivši u dnevnu sobu. Pap je grebao zadnja vrata u želji da izađe napolje. Kada
je ugledao Ansela kako ulazi u kuhinju, pobegao je. Ansel je stajao dok mu je
udaralo u grlu, a onda je iz ostave izvadio kutiju mlečnih poslastica za pse. Stavio
je jedan keksić među prste, kao što je to obično i činio, i otišao u dnevnu sobu.
Gerti je ležala na drvenom podnožju stepenica, ispruženih šapa, pripravna za
beg. Ansel je seo na hoklicu i zamahao rukom u kojoj je držao slatkiš. „Hajde, mala
moja", izgovorio je bezdušnim šapatom koji mu je parao dušu.
Gertine vlažne nozdrve se raširiše, hvatajući miris u vazduhu.
Dum... dum...
„Hajde, mala. Dođi po kolačić.“
Polako se pridigla na sve četiri noge. Napravila je mali korak napred, a onda
je ponovo zastala i počela da njuši vazduh. Nagon joj je govorio da nešto nije bilo
kako treba u vezi sa ovom ponudom.
Međutim, Ansel je i dalje držao kolačić, što ga je izgleda umirilo. Polako je
prešla preko tepiha, spuštene glave, pripravnih očiju. Ansel je klimnuo glavom
ohrabrujući je, dok je damaranje u njegovoj glavi bivalo sve snažnije što je ona
bila bliže.
Rekao je: „Hajde, Gerti, dobra kuco.“
Gerti mu je prišla i debelim jezikom brzo polizala kolačić, zahvativši pri tom
i njegov prst. Ponovo je to uradila, želeći da mu veruje, želeći da pojede
poslasticu. Ansel je pružio i drugu ruku i spustio je na vrh njene glave, milujući je
baš onako kako je ona volela. Dok je to radio, oči mu se ispuniše suzama. Gerti se
nagnula da zubima ugrabi kolačić i uzme ga iz njegove ruke, ali upravo ju je u tom
trenutku Ansel zgrabio za ogrlicu i bacio se na nju čitavom težinom.
Kuja se migoljila ispod njega, režući i pokušavajući da ga ugrize, a njen
panični strah samo je usmeravao njegov bes. Gurnuo je rukom nagore njenu donju
vilicu, zatvarajući joj time njušku i pridižući joj glavu, a potom je spustio usta na
njen krzneni vrat.
Iscepao ga je. Zagrizao je kroz njeno svilenkasto, pomalo masno krzno,
praveći ranu. Pas je zavijao dok je on isprobavao njeno krzno, tkivo njenog
debelog mesa koje se brzo izgubilo u naletu vrele krvi. Bol koji joj je nanosio
svojim ugrizima nagnao je Gerti da se vrpolji kao luda ispod njega, ali ju je Ansel
čvrsto držao, gurajući još više veliku glavu psa i ogoljavajući njen vrat u
potpunosti.
Pio je iz psa. Pio, a da na neki način nije ni gutao. Unosio je u sebe. Kao da je
uspostavljen neki nov mehanizam u njegovom grlu kojeg nije bio svestan. Nije
mogao da razume - samo je prihvatao zadovoljstvo koje je osećao. Blagotvorno
ispunjenje koje je iskušavao. I snagu. Da - moć. Onu koju imate kada uzimate život
iz jednog bića i unosite ga u drugo.
Pap je ušao u dnevnu sobu zavijajući. Zvuk žalobnog fagota, žalosne
saosećajnosti ovog bernardinca tužnog pogleda, kojeg je Ansel morao da spreči da
ne uplaši susede. Zajedno sa Gerti koja se slabašno trzala pod njim, hitro se
pridigao i, sa novom brzinom i snagom, jurnuo preko sobe za Pap, oborivši lampu
kada je posegnuo za velikim nezgrapnim psom i uhvatio ga u hodniku.
Zadovoljstvo koje ga je obuzelo kada je ispio i drugog psa nalikovalo je
ushićenju. Osetio je naglu promenu u sebi, sličnu onoj koja nastaje kada se
isisavanjem vazduha iz sifona uspostavi željeni protok. Tečnost je tekla bez napora,
ispunjavajući ga.
Ansel se zavalio kada je završio, na trenutak utrnuo, ošamućen, suviše usporen
da bi mogao da se vrati na ono što se dešava sada i u ovoj sobu. Pogledao je u
mrtvog psa na podu pred njegovim nogama i iznenada se sasvim razbudio. Osetio
je da mu je hladno. Pokajanje je odmah usledilo.
Pridigao se i ugledao Gerti u drugoj sobi, a onda pogledao u svoje grudi i
počeo da grebe majicu natopljenu psećom krvlju.
Šta se to dešava sa mnom?
Krv na kockastom tepihu ostavila je groznu tamnu fleku. Svejedno, nije bilo
mnogo krvi. Tada se setio da je on bio taj koji ju je popio.
Ansel je prvo otišao do Gerti, dodirnuo joj je krzno znajući da je mrtva - da ju
je on ubio - a onda je smogao snage, obuzdao gnušanje, i urolao je u uništen tepih.
Pridigao je teret uz roktanje i poneo ga kroz kuhinju, izašao napolje i krenuo niz
stepenice prema šupi, ujedno i kućici za pse, u zadnjem dvorištu. Unutra je kleknuo,
odvrnuo tepih i izbacio teškog bernardinca. Ostavio je Gerti i otišao po Pap.
Oboje ih je gurnuo na bočnu stranu šupe, ispod njegovog stola sa alatom.
Gnušanje mu se učinilo nekako daleko, strano. Vrat mu je bio zategnut, ali nije ga
boleo, grlo mu se odjednom ohladilo, a u glavi primirilo. Pogledao je u svoje
krvave ruke i morao je da prihvati ono što nije razumeo.
Zbog ovog što je učinio bilo mu je bolje.
Vratio se nazad u kuću, u gornje kupatilo. Skinuo je krvavu majicu i bokserice
i obukao neku staru trenerku. Znao je da će se En-Mari i deca svakog trenutka
vratiti. Dok je u spavaćoj sobi tražio patike, osetio je kako mu se osećaj damaranja
povratio. Nije ga čuo, osećao ga je. Ono što je tome bio uzrok, užasnulo ga je.
Glasovi na ulaznim vratima.
Njegova porodica je pristigla kući.
Stigao je da se spusti niz stepenice i u poslednji čas šmugne kroz stražnja
vrata a da ga ne vide. Bosonog je trčao preko travnjaka u zadnjem dvorištu, bežao
od pulsirajućeg osećaja koji mu je preplavljivao mozak.
Okrenuo se prema prilaznom putu, ali začuo je glasove na mračnoj ulici.
Ostavio je otvorena vrata šupe, tako da je u svom očaju klisnuo u kućicu za pse da
se sakrije, zatvarajući vrata za sobom. Nije znao šta drugo da uradi.
Gerti i Pap ležali su mrtvi kraj bočnog zida. Preko Anselovih usana skoro da
se prolomio vrisak.
Šta sam to učinio?
Njujorške zime su oštetile vrata šupe tako da se nisu baš najbolje zatvarala.
Kroz pukotinu je mogao da gleda. Uvrebao je Bendžija kako uzima čašu vode iz
sudopere u kuhinji, glava mu je bila okrenuta ka prozoru, dok je Hejli svojom
ručicom posezala za njim.
Šta se to događa sa mnom?
Podsećao je na psa koji je pobesneo. Pobesneli pas.
Negde sam se zarazio nekim oblikom besnila.
Ponovo je začuo glasove. Deca su silazila niz stepenice na zadnjem izlazu koji
je bio osvetljen lampom. Prizivali su pse. Ansel je brzo pogledao oko sebe i
zgrabio grabulje iz ćoška i postavio ih poprečno preko držača na vratima, što je
brže i tiše mogao. Sprečio je decu da uđu. A sebe je zakatančio iznutra.
„Ger-ti! Pa-ap!“
U njihovim glasovima nije se osećala zabrinutost, barem ne za sada. Psi su
već nekoliko puta bežali u poslednjih nekoliko meseci. Zato je Ansel, upravo ovde,
u šupi, ukucao gvozdenu šipku u zemlju da bi ih noću vezivali.
Njihovi sve slabiji glasovi iščezavali su mu u ušima pošto je damaranje
ponovo počelo da ga opseda. Postojan ritam krvi koja je cirkulisala njihovim
mladim žilama. Majušna srca su kucala jako i snažno.
Isuse.
Hejli je došla do vrata. Ansel je kroz donji deo pukotine ugledao njene
ružičaste patike i povukao se nazad. Pokušala je da otvori vrata. Zaškripala su, ali
nisu se pomerila.
Pozvala je brata. Bendži je pristigao i počeo da trese vrata, snagom
osmogodišnjaka. Sva četiri zida šupe su zazvečala, ali vrata se nisu dala.
Damara... damara... dam...
Njihova krv. Prizivala ga je. Ansel se stresao i pokušao da se usredsredi na
kolac naboden u zemlju ispred njega. Bio je zariven skoro dva metra u dubinu i
zaliven solidnom količinom betona. Bio je dovoljno čvrst da zadrži dva uznemirena
bernardinca tokom opasne letnje oluje sa grmljavinom. Ansel je pogledao prema
policama na zidu i ugledao jednu ogrlicu sa koje je još uvek visila cena. Bio je
siguran da se negde ovde nalazi i neki stari katanac.
Pričekao je da se dovoljno udalje pre nego što se pridigao i stavio sebi oko
vrata čeličnu ogrlicu.
Kapetana Redferna su smestili na pokretni krevet između providnih plastičnih
zavesa, odevenog samo u bolničku spavaćicu. Usta su mu bila otvorena, a lice kao
da je poprimilo nekakvu grimasu. Disanje mu je bilo duboko i otežano. Pošto mu se
stanje pogoršavalo s dolaskom noći, Redferna su nakljukali sa dovoljno sedativa
da satima spava. Bio im je potreban za dalja ispitivanja. Ef je prigušio svetlo u
prostoriji i upalio luma-lampu, usmeravajući ultraljubičaste zrake na Redfernov
vrat s namerom da ponovo pogleda ožiljak. Ali, u prostoriji sa svim prigušenim
svetlima, uočio je još nešto. Čudne neravnine na Redfernovoj koži ili, bolje reći,
ispod njegove kože. Nalik na neku prošaranost ili potkožnu psorijazu, neke
crnosive mrlje, činilo se tik ispod površine kože.
Kada je približio luma-lampu za detaljniji pregled, zatamnjenje ispod kože je
reagovalo. Kovitlalo se i previjalo, kao da je to nešto pokušavalo da se izmakne od
svetla. Ef je uzmakao i sklonio svetiljku. Kada je tamnu svetlost uklonio sa
Redfernove kože, kod uspavanog čoveka je sve izgledalo normalno.
Ef je ponovo pogledao, ovog puta upirući ultraljubičastu svetlost na
Redfernovo lice. Video je da su išarani detalji stvorili neku vrstu maske. Kao da se
neko drugi pojavljivao ispod lica pilota, neko star i nakazan. Neko strašno lice, zlo
koje se budilo iznutra dok je bolesnik spavao. Ef je još više približio lampu... a
unutrašnja senka se promeškoljila, skoro da se mrštila, pokušavajući da uzmakne.
Redfern je otvorio oči. Kao da ga je probudila svetlost. Ef je ustuknuo,
zapanjen. Pilot je bio nakljukan tabletama za umirenje, količinom dovoljnom za
dvojicu. Bio je do te mere uspavan da je bilo takoreći nemoguće da se osvesti.
Redfernove oči gledale su razrogačeno iz očnih jabučica. Buljio je pravo u
tavanicu, preplašen. Ef je odmakao lampu i usmerio je ka svojoj liniji posmatranja.
„Kapetane Redfern?"
Pilotove usne su se pomerale. Ef se nagnuo bliže, želeći da čuje ono što je
Redfern pokušavao da izusti.
Čovekova osušena usta su izgovorila: „On je ovde.“
„Ko je ovde, kapetane Redfern?"
Redfernov pogled je gledao u nešto, kao da je posmatrao neku jezivu scenu
koja se odigravala pred njim.
Odgovorio je: „Gospodin Pijavica."
Nora se vratila mnogo kasnije i pronašla Efa nešto dalje od radiološkog
odeljenja, niže niz hodnik. Razgovarali su stojeći ispred zida prekrivenog crtežima
zahvalnih mlađih pacijenata. Ispričao joj je šta je video ispod Redfernove kože.
Nora upita: „Zar crna svetlost naših luma-lampi nije ultraljubičasta svetlost?"
Ef je klimnuo glavom. I on je razmišljao o starcu ispred mrtvačnice.
„Želim to da vidim", rekla je Nora.
„Redfern je sada na radiologiji", saopštio joj je Ef. „Morali smo dodatno da
ga nakljukamo pilulama da bismo ga snimili magnetnom rezonancom."
„Gotovi su rezultati one tečne materije iz aviona", izjavila je Nora. „Izgleda
da si bio u pravu. Ima amonijaka i fosfora..."
„Znao sam...“
„Ali i oksalita, gvožđa i mokraćne kiseline. Plazma."
„Šta?“
„Sirova plazma. I gomila enzima."
Ef je stavio ruku na čelo kao da sam sebi proverava temperaturu. „Kao kod
procesa varenja?"
„Dakle, na šta te to podseća?"
„Izlučevine. Ptice, slepi miševi. Prirodno đubrivo. Ali, kako..."
Nora je zavrtela glavom, podjednako uzbuđena i zatečena. „Ko god... što god
da je bilo u tom avionu... svojski se posralo u kabini."
Dok je Ef sve to pokušavao da zaokruži u nekakvu suvislu celinu, niz hodnik je
ka njima pohitao čovek u bolničkoj uniformi dozivajući ga. Ef ga je prepoznao kao
tehničara iz odeljenja za magnetnu rezonancu.
„Doktore Gudvederu... ne znam šta se dogodilo. Samo sam izašao da uzmem
kafu. Nisam bio odsutan ni pet minuta."
„Šta hoćete da kažete? Šta se desilo?"
„Vaš pacijent. Otišao je.“
Džim Kent se nalazio u prizemlju u blizini zatvorenog gift-šopa, udaljen od
drugih, i razgovarao mobilnim telefonom. „Sada ga snimaju", saopštio je nekoj
osobi sa kojom je bio na vezi. „Čini se kao da mu je sve gore, gospodine. Da,
trebalo bi da imaju snimke za samo nekoliko sati. Ne... nemamo nikakve
informacije o ostalim preživelima. Pomislio sam da bi vas to interesovalo. Da,
gospodine, sam sam...
Pažnju mu je privukao prizor visokog, crvenokosog čoveka u bolničkoj
spavaćici, koji je nesigurno koračao niz hodnik, vukući za sobom po patosu
instalacije za infuziju koje su mu virile iz ruke. Ako je Džim dobro video, to je bio
kapetan Redfern.
„Gospodine, ja... nešto se događa... nazvaću vas kasnije."
Prekinuo je vezu i izvukao slušalicu iz uva, ututkavajući je u džep jakne.
Krenuo je za čovekom na odstojanju od nekoliko desetina metara. Pacijent je
usporio na trenutak, okrećući glavu kao da je bio svestan pratioca.
„Kapetane Redfern?", pozvao je Džim.
Pacijent je nastavio da tumara i skrenuo je za ćošak, a Džim je krenuo za njim.
Kada je skrenuo za isti ugao, hodnik je bio prazan.
Džim je pogledao natpise na vratima. Otvorio je ona na kojima je pisalo
STEPENIŠTE i pogledao niz uzani međustepenišni prostor. Krajičkom oka je
spazio cev za infuziju kako klizi niz stepenice.
„Kapetane Redfern?", viknuo je Džim, glasom koji je odjekivao na stepeništu.
Izvukao je telefon dok se spuštao niz stepenice s namerom da pozove Efa. Na
monitoru je pisalo NEMA DOMETA, jer se sada nalazio ispod zemlje. Pohitao je
kroz vrata koja su vodila u podrumski hodnik, a pošto je gledao u telefon, nije ni
video Redferna koji ga je zaskočio sa strane.
Kada je Nora, pretražujući bolnicu, prošla kroz vrata koja su sa stepeništa
vodila u podrumski hodnik, pronašla je Džima kako sedi oslonjen o zid, raširenih
nogu. Izgledao je kao da spava.
Kapetan Redfern je stajao nad njim, bos i golih leđa. Nešto je visilo iz
njegovih usta i prosipalo kapljice krvi po podu.
„Džime!“, povikala je, mada Džim ni na koji način nije reagovao na njen glas.
Kapetan Redfern se, međutim, ukočio. Kada se okrenuo ka njoj, Nora nije videla
ništa u njegovim ustima. Bila je zatečena njegovim izgledom, jer je ranije bio
veoma bled, nimalo rumen ili svež. Prednja strana njegove spavaćice bila je
izmrljana krvlju, a krv mu se nalazila i oko usta. Njena prva pomisao bila je da je
doživeo nekakav napad. Uplašila se da nije odgrizao jezik i da je gutao krv.
Kada je malo bolje zagledala, više nije bila tako sigurna u svoju prvobitnu
dijagnozu. Redfernove zenice su bile ziftcrne, a beonjače crvene, mada su, kao što
je i njihov naziv kazivao, trebalo da budu bele. Usta su mu na čudan način otvoreno
visila, nekako iščašeno, kao da mu je donja vilica izašla iz ležišta. Iz njega je
izbijala strašna vrelina, koja je prevazilazila bilo koju normalnu, prirodnu
temperaturu.
„Kapetane Redfern", obratila mu se, pozivajući ga opet i opet, pokušavajući
da ga povrati u normalno stanje. Krenuo je ka njoj sa pogledom lešinarske gladi u
zamagljenim očima. Džim je ostao da sedi oslonjen o zid, nepomičan. Redfern je
očigledno bio nasilan i Nora zažalila što nije bila naoružana. Pogledala je oko
sebe, ugledavši samo bolnički telefon. 555 je bio poziv za hitne slučajeve.
Zgrabila je slušalicu sa zida, ali jedva da ju je zahvatila rukom kada ju je
Redfern napao, bacajući je na pod. Nora je povukla slušalicu čiji se gajtan izvukao
iz zida. Redfern je posedovao luđačku snagu, bacajući se na nju i pričvršćujući joj
ruke za uglačan pod. Lice mu se napelo, a grlo nabreklo. Pomislila je da će da
povraća po njoj.
Nora je vrištala kada je Ef uleteo kroz stepenišna vrata, bacajući se svom
snagom na Redfernove grudi i odbacujući ga sa nje. Ef se uspravio i upozoravajući
pružio ruku prema svom pacijentu, polako se pridižući na noge. „Čekajte..."
Redfern je zašištao. Ne kao zmija, već nekako grleno. Crne oči bile su mu
bezizražajne i prazne kada je počeo da se smeši. Ili se, barem, činilo kao da se
smeši, jer je koristio iste facijalne mišiće... Međutim, kada je otvorio usta, ona su
nastavila još da se otvaraju.
Donja vilica mu se spustila i iz usta mu se izmigoljilo nešto ružičasto i
mesnato, a to nije bio jezik. Bilo je duže, mišićavije i složenije... i izvijalo se. Kao
da je progutao živu sipu čiji je pipak i dalje očajnički mlatarao u njegovim ustima.
Ef je poskočio unazad. Zgrabio je stalak za infuziju da ne bi pao, a zatim ga je
postavio ispred sebe, koristeći ga kao šipku kojom je zadržavao Redferna i stvar u
njegovim ustima na odstojanju. Redfern je zgrabio čelično postolje, a onda je ona
stvar u njegovim ustima izletela, prelazeći skoro dva metra, koliko je bio dug stalak
ispred Efa, tako da se ovaj nagnuo u stranu da bi je izbegao. Začuo je zvuk
spljeskavanja, kao da je nešto uzano, kao mesnata žaoka, pljusnulo i udarilo o zid.
Redfern je odbacio stalak u stranu, lomeći ga na pola, dok se Ef zajedno sa jednom
polovinom zateturao i upao u jednu sobu.
Redfern je ušao u prostoriju za njim, sa onim istim gladnim pogledom u crnocrvenim
očima. Ef je mahnito pogledom tražio bilo šta čime bi se odbranio,
pronalazeći u punjaču na polici trepan, hirurški instrument sa vrtložnim
cilindričnim sečivom koji se najčešće koristi za sečenje ljudske lobanje tokom
autopsije. Sečivo, nalik na propeler helikoptera, počelo je da se okreće dok se
Redfern približavao, žaoke delimično zavučene, ali i dalje isplažene, sa mesištem
čije su bočne strane pulsirale. Pre nego što je Redfern ponovo napao, Ef je pokušao
da iseče pipak.
Promašio je, odsecajući deo pilotovog vrata. Pojavila se bela krv, baš onakva
kakvu je video u mrtvačnici, koja nije šikljala kao arterijska već je curila niz
prednji deo njegovog tela. Ef je ispustio trepan pre nego što je bela krv sa
propelera mogla da ga umaže. Redfern se uhvatio za vrat, a Ef je zgrabio najbliži
teži predmet, protivpožarni aparat. Donjim delom aparata je snažno udario
Redferna u lice - prvenstveno ciljajući jezivu žaoku. Ef ga je udario još dva puta.
Redfernova glava je napukla prilikom poslednjeg udarca, dok se iz kičme začuo jak
krčkajući zvuk.
Redfern je pao, tela koje je posustalo. Ef je spustio protivpožarni aparat i
zateturao se unazad, u užasu gledajući šta je uradio.
Nora je uletela sa jednim krajem izlomljenog stalka za transfuziju, a onda je
ugledala Redferna kako leži izlomljen. Bacila je stalak i pohitala ka Efu, koji ju je
snažno zagrlio.
„Da li si dobro?“, upitao je.
Klimnula je glavom sa dlanom preko usta. Pokazala je na Redferna i Ef je
ugledao crve kako se migolje iz njegovog vrata. Crvenkasti crvi, kao da su bili
ispunjeni krvlju, izlivali su se iz Redfernovog vrata nalik na bubašvabe koje beže
iz sobe kada se uključi svetlo. Uzmakli su prema otvorenim vratima.
„Šta se to, do đavola, dogodilo?", upitao je Ef.
Nora je sklonila šaku sa usta. „Gospodin Pijavica", izgovorila je.
Začuli su jauk iz hodnika - Džim - i pohitali da mu priskoče u pomoć.

INTERLUDIJUM III
Pobuna, 1943.

Avgust je pripekao, a Abraham Setrakijan, koji je postavljao grede za
nadstrešnicu, osećao je to više od drugih. Svakog dana se kuvao na suncu. Ali, još
više od dnevne žege prezirao je noč, doba koje mu je donedavno pružalo jedini
spas, utočište, kada je mogao da sanja o domu i predahne od užasa koncentracionog
logora. Sada je, međutim, postao talac dva podjednako bezdušna gospodara.
Mračni, Sardu, sada je ustanovio redovne posete dva puta nedeljno, hraneči se
u Setrakijanovoj baraci, a stvari verovatno nisu bile drugačije ni u drugim
barakama. Usmrćivanja su prolazila potpuno nezapaženo, kako kod stražara, tako i
kod zatvorenika. Ukrajinski stražari su te smrti pripisivali samoubistvima, a za SSovce
je to bila tek promena u unosu stavki.
Tokom meseci koji su protekli posle prve posete tog stvora, Sardua,
Setrakijan, opsednut mišlju da uništi to zlo, saznavao je što je više mogao od
lokalnih zarobljenika o drevnoj rimskoj grobnici koja se nalazila negde u obližnjoj
šumi. Sada je bio siguran da je tu taj Stvor sebi pronašao skrovište, odakle se
išunjavao svake noći da bi utoljavao svoju jezivu žeđ.
Ako je Setrakijan ikada shvatio istinsku žeđ, onda je to bilo upravo tog dana.
Vodonoše su se neprestano šetkale među zatvorenicima, mada su i mnogi od njih
postali žrtve vrućine. Plamena jama je bila dobrano ispunjena tog dana. Setrakijanu
je pošlo za rukom da nabavi ono što mu je trebalo: komad duže sirove bele
hrastovine i malo srebra za vrh. Drevni način da se uništi strigoj - vampir. Oštrio je
vrh danima pre nego što je naneo srebro. Za samo krijumčarenje oružja u baraku
trebalo mu je skoro dve nedelje planiranja. Stavio ga je u napuklinu odmah iza
svog kreveta. Da su ga stražari pronašli, na mestu bi ga ubili, jer je oblik štapa
nedvosmisleno ukazivao na oružje.
Sardu je prethodne noći kasno došao u logor, kasnije nego što je to obično
činio. Setrakijan je ležao nepomično, strpljivo čekajući da počne da se hrani na
slabašnom rumunskom ciganinu. Osetio je gađenje i grižu savesti, preklinjao je za
oprost, ali to je bio nezaobilazan deo plana, jer će tokom hranjenja polusiti stvor
biti manje oprezan.
Plavičasta svetlost nastupajuće zore sipila je kroz malene rešetkaste prozore u
istočnom delu barake. Setrakijan je upravo to i čekao. Bocnuo je kažiprst iz čije se
osušene kože promolila savršena krvava perlica. Kako god, uopšte nije bio
spreman na ono što je usledilo.
Nikada nije čuo Stvora da nešto izusti. Izvodio je svoje svetogrdne zakuske u
potpunoj tišini. Ali sada, namirisavši krv mladog Setrakijana, Stvor je zastenjao.
To je Setrakijana podsetilo na škripavi zvuk uvijanja suvog drveta ili grgoljenja
vode u zamašćenom slivniku.
Stvoru je trebalo samo nekoliko sekundi da se nađe kraj Setrakijana.
Kada je mladić pažljivo posegnuo rukom iza sebe ne bi li dohvatio kolac,
ukrstiše im se pogledi. Setrakijan nije mogao da izdrži a da se ne okrene ka njemu
kada se ovaj prikrao njegovom krevetu.
Stvor mu se nasmešio.
„Prošli su vekovi otkada smo se hranili gledajući u živuće oči“, izgovorio je
Stvor. „Vekovi..."
Dah mu je mirisao na zemlju i bakar, dok mu je jezik mljackao u lokvici krvi u
ustima. Njegov duboki glas je zvučao kao mešavina mnogih glasova, dok se izlivao
podmazan ljudskom krvlju.
„Sardu", prošaptao je Setrakijan, ne mogavši a da ne izgovori to ime.
Zrnaste, sjajne oči Stvora razrogačiše se, i na trenutak su se učinile skoro
ljudskim.
„On nije sam u ovom telu", zašištao je. „Kako se usuđuješ da mu se obraćaš?"
Setrakijan je zgrabio kolac iza svojih leđa, polako ga izvlačeći...
„Čovek ima pravo da ga pozovu imenom pre nego što dođe Bogu na istinu",
izgovorio je Setrakijan pun pravičnosti tako svojstvenoj mladosti.
Stvor se zagrgoljio od radosti. „Pa onda mi i ti, Stvore, kaži svoje..."
Tada je Setrakijan krenuo u napad, ali se srebrni vrh kolca pri izvlačenju malo
zagrebao, otkrivajući svoje postojanje, delić trenutka pre nego što je odleteo prema
Stvorovom srcu.
Ali, taj delić trenutka je bio sasvim dovoljan. Stvor je ispružio kandžu i
zaustavio oružje neka dva centimetra od grudi.
Setrakijan je pokušao da se oslobodi, napadajući drugom rukom, ali je stvor
zaustavio i taj pokušaj. Vrhom žaoke razderao je Setrakijanov vrat sa strane, samo
ga zasekao, brzo kao treptaj oka, ali sasvim dovoljno da mu ubrizga parališuće
sredstvo.
Sada je čvrsto pridržavao mladića za obe ruke. Pridigao ga je sa kreveta.
„Ali, ti nećeš otići Bogu na istinu", izgovorio je Stvor. „Jer ja znam da njega
nema..."
Setrakijan je bio na ivici da izgubi svest od pritiska njegovih kandži nalik na
stege kojima mu je stezao ruke. Te ruke koje su ga tako dugo održale u životu u
ovom logoru. Mozak mu se raspolućivao od bola, usta i pluća roptala za vazduhom,
ali iz njega se nije oglasio ni najmanji jauk.
Tada je Stvor pogledao duboko u Setrakijanove oči, i prozreo mu dušu.
„Abraham Setrakijan", počeo je da prede. „Ime tako blago, i previše nežno za
jednog dečkića tako punog vatre..." Približio se njegovom licu. „Ali, zašto želiš da
me uništiš, momče? Cime sam ja zaslužio tvoj gnev, kada svuda oko sebe vidiš
tolike smrti i kada mene nema. Nisam ja čudovište. Čudovište je Bog. Tvoj Bog i
moj, onaj neprisutni Otac koji nas je sve odavna napustio... U tvojim očima vidim
ono čega se najviše plašiš, mlađani Abrahame, a to nisam ja... Bojiš se one jame.
A, sada ćeš da vidiš šta će se desiti kada te dovedem do nje, a Bog ni prstom ne
makne da to zaustavi."
Tada je, uz zvuke jezivog krckanja, Stvor izlomio kosti u šakama mladog
Abrahama.
Mladić se srušio na pod i skvrčio u loptu bola - polomljenih prstiju
prikovanih za grudi. Pao je u bledi krug obasjan sunčevom svetlošću.
Zora.
Stvor je zašištao, pokušavajući da mu se još jednom približi.
Ali, zatvorenici u baraci su počeli da se meškolje, a kada je mladi Abraham
izgubio svest, Stvor je iščezao...
Abrahama su pronašli krvavog i ozleđenog pre prozivke. Odneli su ga u
ambulantu, odakle se povređeni zatvorenici nikada nisu vraćali. Tesar izlomljenih
ruku nije bio ni od kakve koristi logoru i nadzornik je odmah naredio da ga se reše.
Odvukli su ga do plamene jame sa preostalim ranjenicima i naterali ga da klekne u
vrstu. Gust, masan, crni dim zamračivao je sunce - kuljajući vrelo i nemilosrdno.
Setrakijana su skinuli i dovukli do same ivice jame. Držao je uništene ruke i drhtao
od straha dok je buljio u jamu.
Plamena jama. Krvožedni plamen se kovitlao naokolo, dok se masan dim
uzdizao u nekoj vrsti hipnotičkog baleta. Ritam odstrela - pucanj, repetiranje,
mekan zvuk odskakanja prazne čaure na zemlji - uljuljkao ga je u trans smrti. Zurio
je u plamen koji je svlačio kožu sa kostiju, ogoljavajući čoveka do onoga što on i
jeste - prosta materija. Zamenjiva, lomljiva, zapaljiva vreća mesa, koja se tek tako
pretvara u ugljenik.
Stvor je bio majstor užasa, ali ovaj ljudski užas uistinu je prevazilazio bilo
koju drugu moguću sudbinu. Ne samo zato što tu nije bilo ni trunke milosti, već zato
što je izvođena s ciljem, bez prinude. To je bio izbor. Ubijanja nisu bila vezana za
veliki rat, i nisu služila ničemu drugom do čistom zlu. Ljudi su odabrali da to čine
drugim ljudima i smislili su razloge, mesta i mitove kako bi svoju želju zadovoljili
na jedan racionalan i metodičan način.
Dok je nacistički oficir mehanički upucavao jednog po jednog čoveka u
potiljak i šutirao ih u plamenu jamu, Abrahamova želja za životom je buknula.
Osetio je mučninu, ne usled smrada ili prizora, već usled saznanja - očiglednosti -
da u njegovom srcu Bog više ne postoji. Postojala je samo ova jama.
Mladić je jecao nad svojim neuspehom i propašću svoje vere kada je osetio
cev lugera pritisnutu na njegovu golu kožu...
Još jedna usta za njegovim vratom...
A tada je začuo pucnje. Preko dvorišta, grupa prinudnih radnika preuzela je
stražarske kule, a sada su zaposedali i logor, pucajući u svakog uniformisanog
vojnika na kojeg bi naišli.
Čovek koji mu je stajao za leđima nestao je. Ostavio je Setrakijana da kleči na
samoj ivici jame.
Neki Poljak kraj njega u redu ustao je i počeo da trči. Snaga je polako sipila
nazad u Setrakijanovo telo. Ruku prigrljenih na grudi, video je sebe kako ustaje i
trči go prema zakamufliranoj žičanoj ogradi.
Oko njega se svuda pucalo. Stražari i zatvorenici padali su krvavi na sve
strane. Sada se pojavio i dim, ali ne samo onaj iz jame - svuda po logoru nicali su
požari. Uspeo je da se dočepa ograde gde su se nalazili i drugi zarobljenici, i
nekako, pomoću nepoznatih, tuđih ruku koje su ga pridigle do vrha, jer on to sam
nikako nije mogao izlomljenim rukama, stropoštao se na drugu stranu.
Ležao je na zemlji, dok su se svuda oko njega odbijali meci iz pušaka i
mitraljeza, i nečije blagorodne ruke su ga ponovo prihvatile i pridigle na noge.
Kada su njegove pomagače koje nije ni video pokosili meci, Setrakijan je
trčao i trčao, plačući... Jer je u odsustvu Boga pronašao Čoveka. Čovek koji ubija
čoveka, čovek koji pomaže čoveku, i jedan i drugi nepoznati - kazna i blagoslov.
Stvar izbora.
Trčao je kilometrima, čak i kada je austrijsko pojačanje zatvorilo obruč.
Stopala su mu bila sva izranavljena, prsti na nogama isečeni na kamenju, ali sada
ga ništa nije moglo zaustaviti, sada kada se nalazio van granica žičane ograde. U
njegovoj glavi je postojao samo jedan cilj kada se najzad dočepao šume i skljokao
u mrak, krijući se pod okriljem noći.

ZORA

17. policijska stanica,
Istočna 51. ulica, Menhetn
Setrakijan je prebacivao težinu tela s jedne na drugu stranu, pokušavajući da
se koliko-toliko udobno smesti na klupi kraj zida u pritvoru policijske stanice.
Čitavu noć je čekao u prostoriji, svoj u staklu, koja je predstavljala neku vrstu
zatvorske čekaonice, u društvu mnogih lopova, pijanaca i perverznjaka sa kojima je
sada bio zatvoren. Tokom popriličnog čekanja, imao je dovoljno vremena da
razmišlja o sceni koju je napravio ispred islednikove kancelarije i shvatio je da je
sebi uništio poslednju šansu da stupi u kontakt sa Centrom za kontrolu bolesti, to
jest sa doktorom Gudvederom.
Naravno da je nastupio kao pomahnitali starac. Možda je skrenuo. Labilan kao
žiroskop na kraju svog ciklusa. Možda su godine čekanja na ovaj trenutak,
proživljene na tankoj liniji između užasa i nade, uzele svoj danak.
Sastavni deo starenja jeste to što i sami sebe neprestano nadgledate. Da biste
čvrsto držali uzde. Da biste se pobrinuli da i dalje budete ono što ste nekada bili.
Ne. Znao je što je znao. Jedino što sada nije bilo kako treba jeste to što je
počeo da ludi iz čistog očaja. Evo ga ovde, zatočen u policijskoj stanici u središtu
Menhetna, dok je svuda oko njega...
Budi mudar, ti matora budalo. Pronađi način da se izbaviš odavde. Izvukao si
se i iz mnogo gorih neprilika od ove.
Vratio je film unazad, od trenutka kada je ovde dospeo. Kada su mu zapisali
ime i adresu, izrekli optužbu za remećenje javnog reda i mira i objasnili mu prirodu
prekršaja koji je počinio, i kada je potpisao formular o posedovanju štapa („od
velikog je značaja za mene“, saopštio je tada naredniku) i tableta za srce, doveden
je neki mladi Meksikanac od nekih osamnaest ili devetnaest godina, ruku vezanih
lisicama. Mladić je bio sav uneređen, izgrebanog lica i pocepane košulje.
Ono što je privuklo Setrakijanovu pažnju bile su izgorene rupe na njegovim
crnim pantalonama i na košulji.
„Ovo je sranje, čoveče!“, rekao je mladić, ruku čvrsto pritegnutih iza leđa,
naginjući se unazad dok su ga detektivi gurali ispred sebe. „Onaj krele je bio lud.
Tip je loko, go je trčao po ulici. Napadao je ljude. Napao je i nas!“ Detektivi su ga
grubo spustili na stolicu. „Zar ga ti nisi video, čoveče. Tom jebaču je curila bela
krv. Imao je tu jebenu... tu jebenu stvar u ustima! On nije jebeni čovek!"
Jedan od detektiva je prišao mestu na kojem je sedeo Setrakijan, brišući znoj
sa lica papirnim ubrusom. „Ludi Meksikanac. Dva puta u maloletničkoj ćuzi, a tek
što je napunio osamnaest. Ovog puta je ubio nekog čoveka, u tuči. On i njegov
pajtos, mora da su zaskočili tog tipa, svukli ga do gola. Pokušali su da ga srede
nasred Tajms skvera."
Setrakijanov narednik je zakolutao očima i nastavio da kucka po tastaturi.
Postavio je Setrakijanu dodatno pitanje, ali ga Setrakijan nije čuo. Jedva da je
osećao podlogu na kojoj je sedeo, kao ni stisnute pesnice u koje su se skvrčile
njegove staračke, izlomljene šake. Skoro da ga je preplavila panika pri samoj
pomisli da se ponovo suoči sa nesuočivim. Prikazala mu se budućnost. Video je
rasute porodice, istrebljenje, apokalipsu patnje. Mrak koji nadvladava dan. Pakao
na zemlji.
U tom trenutku, Setrakijan se osećao kao najstariji čovek na zemlji.
Iznenada je mračnu paniku koju je osećao istisnuo istovetno mračni nagon za
osvetom. Pružena mu je druga prilika. Otpor, borbu, nastupajući rat - morao je
lično da započne.
Strigoj.
Kuga je oživela.
Izolaciono odeljenje,
bolnica Jamajka, Kvins
Džim Kent, i dalje odeven, ležao je u bolničkom krevetu i trabunjao: „Ovo je
besmisleno. Dobro se osećam."
Ef i Nora su stajali sa obe strane kreveta. „Hajde da to onda nazovemo tek
merom predostrožnosti", rekao je Ef.
„Ništa se nije dogodilo. Mora da me je srušio kada sam ušetao kroz vrata.
Mislim da sam na trenutak izgubio svest. Možda je u pitanju neki blaži potres
mozga."
Nora je klimnula glavom. „Pa, stvar je u tome... da si ti jedan od nas, Džime.
Želimo da utvrdimo da je sve u najboljem redu."
„Ali, zašto ste me smestili u izolaciju?"
„A, što da ne?" Ef je naterao sebe da se nasmeši. „Kada smo već ovde. Vidi,
imaš čitavo bolničko krilo samo za sebe. Bolje ne možeš ni da očekuješ u
Njujorku."
Džimov osmeh im je govorio da ga nisu ubedili. „Dobro", najzad je rekao.
„Ali, da li barem mogu da dobijem svoj telefon, čisto da imam osećaj da na neki
način učestvujem u svemu?"
Ef reče: „Mislim da to možemo da sredimo. Nakon što izvršimo nekoliko
testova."
„I... molim vas javite Silviji da sam dobro. Počeće da panici."
„U redu", rekao je Ef. „Pozvaćemo je čim krenemo odavde."
Napustili su sobu potreseni, zaustavljajući se pre nego što su izašli iz
izolacionog odeljenja. Nora reče: „Moramo da mu kažemo."
„Da mu kažemo šta?“, odgovorio joj je Ef, pomalo oštro. „Prvo moramo i
sami da saznamo sa čim to imamo posla."
Ispred odeljenja, jedna žena sa spiralnom kosom uvučenom u široku traku
pridigla se sa plastične stolice koju je dovukla iz čekaonice. Džim je delio stan na
Istočnoj ulici broj osamdeset i nešto sa svojom devojkom, Silvijom, astrologom
koja je pisala horoskope za Njujork post. U njihovu vezu unela je i svojih pet
mačaka, a on je doprineo svojom zebom - što je ovo domaćinstvo činilo veoma
napetim. „Mogu li da uđem kod njega?", upitala je Silvija.
„Izvini, Silvija. Pravila izolacionog odeljenja nalažu da je ulaz dozvoljen
samo medicinskom osoblju. Džim je rekao da ti prenesemo da se dobro oseća."
Silvija je zgrabila Efa za ruku. „Šta ti misliš?"
Ef je taktično rekao: „Izgleda veoma zdravo. Želimo da ga podvrgnemo većem
broju testova, za svaki slučaj."
„Rekli su da je izgubio svest, da mu se vrtelo u glavi. Zašto se nalazi u
izolacionom odeljenju?"
„Ti dobro znaš kako mi radimo, Silvija. Funkcionišemo na principu
eliminacije svega u šta sumnjamo. Korak po korak."
Silvija je pogledala u Noru imajući sa potrebom za ženskom solidarnošću.
Nora je klimnula glavom i rekla: „Vratićemo ti ga što je pre moguće."
Dole, u bolničkom podrumu, na vratima mrtvačnice Efa i Noru je sačekala
službenica. „Doktore Gudvederu, ovo je potpuno neregularno. Ova vrata se ne
smeju zaključavati, a bolnička pravila nalažu da se nadležni obaveste o tome šta se
događa..."
„Oprostite, gospođice Grejam“, rekao je Ef, čitajući njeno ime sa
identifikacione kartice, „ali u pitanju je stvar u nadležnosti CKB-a.“ Prezirao je
kada je morao da ističe hijerarhiju nalik na kakvog birokratu, ali je ponekad
činjenica da ste zaposleni u vladinom sektoru imala i svoje prednosti. Izvadio je
traženi ključ i otključao vrata, ulazeći unutra sa Norom. „Hvala vam na saradnji",
rekao je ponovo ih zaključavajući nakon što su ušli.
Svetla u prostoriji su se automatski uključila. Redfernovo telo je ležalo ispod
čaršava na čeličnom stolu. Ef je uzeo par rukavica iz kutije kraj prekidača za svetlo
i otvorio kolica sa instrumentima za autopsiju.
„Efe“, rekla je Nora i sama navlačeći rukavice. „Još nemamo ni umrlicu. Ne
možeš tek tako da ga otvoriš."
„Nemamo vremena za formalnosti. Ne dok je Džini tamo gore. Osim toga,
nemam predstavu kako ćemo uopšte objasniti Redfernovu smrt. Kako god da
okreneš, ja sam ubio ovog čoveka. Sopstvenog pacijenta."
„U samoodbrani."
„Ja to znam. Ti to znaš. Međutim, ja sigurno nemam vremena da sve to
objašnjavam policiji."
Uzeo je veliki skalpel i zario ga u Redfernov grudni koš, praveći rez u obliku
slova Y od leve i desne ključne kosti nadole, u dve dijagonale do vrha grudnjače, a
potom naniže središnjom linijom trupa preko stomaka do pubične kosti. Tada je
svukao kožu i potkožne mišiće, ogoljavajući grudni koš i trbušnu pokožicu. Nije
imao vremena da izvede kompletnu medicinsku autopsiju. Ali, imao je očajničku
potrebu da utvrdi neke pojave koje su se prikazale na Redfernovim nedovršenim
snimcima sa magnetne rezonance.
Upotrebio je mekano gumeno črevo da ispere belu krvoliku tečnost i pogledao
je osnovne organe ispod grudnog koša. Grudna šupljina je bila haotična, prava
zbrka velikih crnih oblika koje su hranile vretenaste dovodne hranilice, izdanci
nalik na vene pripojene pilotovim smežuranim organima.
„Dragi Bože“, izrekla je Nora.
Ef je ispitivao izrasline kroz grudni koš. „Potpuno ga je preuzelo. Pogledaj mu
srce.“
Bilo je bezoblično, smežurano. Struktura arterija je isto tako bila izmenjena,
cirkulacioni sistem pojednostavljen, dok su arterije bile prekrivene tamnom,
kancerogenom materijom.
Nora reče: „Nemoguće. Prošlo je tek trideset i šest sati od sletanja aviona."
Ef je zasekao Redfernov vrat, ogoljavajući mu grlo. Izraslina je bila
ukorenjena u središnjem delu vrata - izrastak koji je izlazio iz vestibularnih
prevoja. Ispupčenje koje je očigledno služilo kao žaoka nalazilo se u neaktivnom
stanju. Spajalo se direktno sa dužnikom, zapravo objedinjavalo se, baš nalik
nekakvom kancerogenom izraštaju. Ef je odlučio da za sada ne secira dalje.
Planirao je da, umesto toga, malo kasnije odseče taj mišić ili organ ili što god da je
to bilo, da bi ga proučio u celosti i utvrdio njegovu funkciju.
Tada je Efu zazvonio telefon. Okrenuo se da bi Nora čistim rukavicama mogla
da ga izvadi iz njegovog džepa. „Zovu iz kancelarije glavnog medicinskog
istražitelja", rekla je, čitajući sa monitora. Javila se umesto njega na poziv i nakon
što je nekoliko trenutaka slušala, rekla je sagovorniku: „Dolazimo odmah."
Kancelarija glavnog
medicinskog istražitelja, Menhetn
Direktor Barns je stigao do kancelarije na uglu Tridesete i Prve ulice u isto
vreme kad i Ef i Nora. Izašao je iz automobila, nepogrešivo prepoznatljiv sa
svojom kozjom bradicom i vojničkom uniformom. Raskrsnica je bila zakrčena
policijskim vozilima i televizijskim ekipama, postavljenim ispred tirkizne prednje
strane zgrade u kojoj se nalazila mrtvačnica.
Ušli su koristeći propusnice i uputili se odmah ka doktoru Džulijusu
Mirnštajnu, glavnom njujorškom medicinskom istražitelju. Mirnštajn je bio ćelav,
ukoliko se ne računaju čuperci kestenjaste kose sa strane i otpozadi, duguljastog
lica, prirodno natmuren, obučen u uobičajeni bolnički mantil preko sivih pantalona.
„Mislimo da nam je neko provalio tokom noći... ne znamo." Doktor Mirnštajn
je pogledao ka prevrnutim monitorima i raštrkanim olovkama preturenih iz čaše.
„Ne možemo da uspostavimo telefonski kontakt ni sa kim od osoblja koje je noćas
bilo u smeni.“ Proverio je tu informaciju pogledavši u pomoćnicu koja je držala
telefon na uvu i koja je potvrdno mahnula glavom. „Pođite za mnom."
U mrtvačnici u podrumu sve je na prvi pogled izgledalo u redu, od čistih
stolova za autopsiju do pultova, vaga i uređaja za merenje. Ovde nije bilo tragova
vandalizma. Doktor Mirnštajn ih je poveo ka hladnjači i pričekao Efa, Noru i
direktora Barnsa da mu se pridruže.
Hladnjača je bila prazna. Kolica su sva i dalje bila tamo, kao i nekoliko
zbačenih prekrivača i delova odeće. Šačica mrtvih tela stajala je kraj levog zida.
Sve žrtve avionske nesreće su nestale.
„Gde su?“, upitao je Ef.
„O tome je i reč", odgovorio je doktor Mirnštajn. „Ne znamo."
Direktor Barns je na trenutak zurio u njega. „Da li vi to meni hoćete da kažete
da je neko tokom noći provalio u mrtvačnicu i ukrao četrdeset i nešto leševa?"
„Vaša pretpostavka je jednaka mojoj, doktore Barns. Uzdao sam se u to da će
me vaši ljudi prosvetliti."
„Pa", rekao je Barns, „nisu mogli tek tako da odšetaju."
Nora upita: „A, kakva je situacija u-Bruklinu? Kvinsu?"
Doktor Mirnštajn odgovori: „Još se nisam čuo sa čelnicima u Kvinsu, a oni iz
Bruklina me obaveštavaju o istovetnim događanjima."
„Istovetnim događanjima?", upitala je Nora. „Leševi putnika iz aviona su
nestali?"
„Upravo tako", odgovorio je doktor Mirnštajn. „Pozvao sam vas da dođete
nadajući se da je možda vaša agencija preuzela ova tela bez našeg znanja."
Barns je pogledao u Efa i Noru. Zavrteli su glavama.
Barns reče: „Isuse. Moram da nazovem ljude iz Uprave aerodroma."
Ef i Nora su ga izdvojili u stranu, udaljivši ga od doktora Mirnštajna.
„Moramo da razgovaramo", rekao mu je Ef.
Direktor je pogledao u jednog, pa u drugog. „Kako je Džim Kent?"
„Izgleda dobro. Kaže da se oseća dobro."
„Dobro", rekao je Barns. „O čemu je reč?"
„Ima posekotinu na vratu, kroz grlo. Istu onakvu kakve smo pronašli na
žrtvama leta 753."
Barns se namrštio. „Kako je to moguće?"
Ef ga je izvestio o Redfernovom begu sa snimanja i potonjem napadu. Izvadio
je snimak sa magnetne rezonance iz povelike koverte za rendgenske snimke i
prikačio ga za svetlosnu zidnu tablu. „Ovo je snimak pilota ’pre’."
Videli su se glavni organi i sve je izgledalo kako treba. „Da?“, upitao je
Barns. Ef reče: „A, ovo je snimak ’posle’." Postavio je snimak na kojem je bio
prikazan Redfernov trup zamagljen senkama.
Barns je stavio naočare. „Tumori?"
Ef odgovori: „Pa, teško je objasniti, ali reč je o novoizraslom tkivu koje se
hrani organima koji su bili u odličnom zdravstvenom stanju pre samo dvadeset i
četiri sata."
Direktor Barns je skinuo naočare i ponovo se namrštio. „Novoizraslo tkivo?
Šta, do đavola, hoćete da mi kažete?"
„Hoću da kažem ovo." Ef je pristupio trećem snimku na kojem je bila
prikazana unutrašnjost Redfernovog vrata. Izraslina ispod jezika bila je očigledna.
„Šta je to?", upitao je Barns.
„Žaoka", odgovorila je Nora. „Neka vrsta. Po konstrukciji mišićava.
Fleksibilna je i mesnata."
Barns je pogledao u nju kao da je luda. „Žaoka?"
„Da, gospodine", potvrdio je Ef. ,Verujemo da je to tkivo odgovorno za
posekotinu na Džimovom vratu."
Barns je gledao čas u njega, čas u nju. „Hoćete da mi kažete da je jednom,od
preživelih u avionskoj nesreći izrasla žaoka kojom je napao Džima Kenta."
Ef je klimnuo glavom i ponovo ukazao na snimke kao dokaz. „Everete,
moramo da stavimo u karantin i ostale preživele."
Barns je pogledao u Nora, koja je sve vreme klimanjem glave potvrđivala
Efovu priču.
Direktor Barns reče: „Vaš zaključak je, dakle, da verujete... da je ova tumorna
izraslina, ova biološka transformacija... na neki način zarazna?"
„To je naša pretpostavka. Bojimo se da jeste tako", rekao je Ef. „Sasvim je
moguće da je Džim inficiran. Moramo da utvrdimo napredovanje ovog sindroma,
što god da je u pitanju, ako želimo da dobijemo mogućnost da ga izolujemo, a njega
izlečimo."
„Hočete da mi kažete da ste vi videli tu... tu fleksibilnu žaoku, kako je
nazivate?"
„Oboje smo je videli."
„A, gde se sada nalazi kapetan Redfern?"
„U bolnici."
„A, kakve su prognoze u vezi sa njim?"
Ef je preduhitrio Noru. „Neodređene."
Barns je pogledao u Efa, počevši da shvata da nešto definitivno nije bilo kako
treba.
Ef reče: „Sve što tražimo jeste zahtev da se i ostali podvrgnu medicinskom
lečenju..."
„Stavljanje u karantin troje ljudi znači moguće stvaranje panike kod trista
miliona ljudi." Barns ih je ponovo pogledao, kao da je imao potrebu da dobije
konačnu potvrdu. „Da li smatrate da to ima bilo kakve veze sa nestankom ovih
tela?"
„Ne znam", rekao je Ef. Ono što je zamalo izgovorio bilo je: ’Ne želim da
znam’.
„U redu", rekao je Barns. „Pokrenuću stvar."
„Pokrenućete stvar?"
„Pa, to je čitava procedura."
Ef reče: „Nama je to potrebno sada. Ovog trenutka."
„Efraime, ono što ste mi malopre izložili nečuveno je i uznemirujuće, ali, po
svemu sudeći, reč je o izolovanim slučajevima. Potpuno mi je jasno da ste zabrinuti
zbog zdravstvenog stanja vašeg kolege, ali traženje zahteva za smeštanje u karantin
znači da moram da zatražim i dobijem izvršno naređenje od samog predsednika, a
ja takav zahtev ne nosim naokolo kao kec u rukavu i izbacujem ga kad mi je volja.
U ovom trenutku ništa ne ukazuje na potencijalnu pandemiju, tako da moram da
postupim po protokolu. Do tada, ne želim da čujem da ste maltretirali ostale
preživele."
„Maltretirali?", upitao je Ef.
„Biče sasvim dovoljno panike i kada ne bismo prekoračili svoja ovlašćenja.
Samo da vam istaknem jednu stvar - ako su preostali preživeli putnici isto tako
bolesni, zašto nam se do sada nisu obratili?"
Ef na to nije imao odgovor.
„Bičemo u kontaktu."
Barns je otišao da obavi telefonske pozive.
Nora je pogledala u Efa. Rekla je: „Nemoj."
„Nemoj šta?“ Prozrela ga je.
„Nemoj da kreneš u potragu za ostalim preživelim putnicima. Nemoj da nam
upropastiš priliku da spasemo Džima time što ćeš iznervirati onu advokaticu ili
zaplašiti ostale."
Ef je krčkao iznutra kada su se otvorila ulazna vrata. Hitna pomoć je uvozila
kolica sa telom u mrtvačkoj vreći koja su dočekala dva radnika mrtvačnice. Mrtvi
neće čekati da se ova misterija razreši. Oni će samo pristizati i pristizati. Ef je
spoznao činjenicu šta će se dogoditi sa Njujorkom u stegama istinske kuge. Jednom
kada gradske službe butu pretrpane - policija, vatrogasci, medicinske ustanove,
mrtvačnice - čitavo ostrvo će u vremenskom razdoblju od nekoliko nedelja prerasti
u smrdljivu deponiju.
Radnik mrtvačnice je dopola otkopčao rajsferšlus na vreći, a potom se oglasio
neuobičajenim uzdahom. Uzmakao se od stola sa rukama u rukavicama sa kojih je
kapalo nešto belo. Iz crne plastične vreće svetlucava tečnost se prelivala niz kolica
na pod.
„Šta je ovo?“, upitao je radnik ljude iz hitne pomoći, koji su stajali kraj vrata
sa izrazom čistog gnušanja.
„Žrtva saobraćajne nesreće", odgovorio je jedan od njih, „nakon neke tuče. Ne
znam... mora da ga je zgazio kamion koji je prevozio mleko ili tako nešto."
Ef je izvukao rukavice iz kutije na pultu i primakao se vreći, provirujući
unutra. „Gde mu je glava?"
„Unutra", rekao je čovek iz hitne. „Tu negde."
Ef je video da je lešu bila odsečena glava pri ramenima. Preostali deo vrata
bio je isprskan belim komadima.
„I, tip je bio go“, dodao je čovek iz hitne. „Kakva noč."
Ef je povukao rajsferšlus do kraja. Bezglavi leš je bio debeli muškarac,
otprilike pedesetih godina. Tada je Ef primetio njegova stopala.
Ugledao je konac oko velikog, golog palca. Kao da je za njega prethodno bila
prikačena crvena etiketa.
Nora je isto tako videla konac oko palca i prebledela je.
„Tuča, kažete?", rekao je Ef.
„Tako su nam rekli", izjavio je čovek iz hitne, otvarajući izlazna vrata.
„Želimo vam prijatan dan i mnogo sreće."
Ef je zatvorio rajsferšlus na mrtvačkoj vreći. Nije želeo da iko drugi vidi
konac oko nožnog palca. Nije želeo da mu iko postavlja pitanja na koja ni sam nije
imao odgovore.
Okrenuo se ka Nori. „Starac."
Nora je klimnula glavom. „Tražio je od nas da uništimo leševe", prisetila se.
„Znao je za ultraljubičasto svetlo." Ef je skinuo gumene rukavice, ponovo
razmišljajući o Džimu kako leži sam u izolacionom odeljenju sa ko zna čim što u
njemu raste. „Moramo da doznamo šta on još zna."
17. policijska stanica,
Istočna 51. ulica, Menhetn
Setrakijan je izbrojao još trinaest muškaraca koji su se nalazili u skučenoj
ćeliji veličine obične sobe, uključujući i uznemirenog čoveka sa svežim
posekotinama na vratu koji je čučao u ćošku i snažno utrljavao pljuvačku u šake.
Setrakijan je iskusio i gore od toga, naravno, mnogo gore. Na drugom
kontinentu, u drugom veku, zarobili su ga kao rumunskog Jevrejina u Drugom
svetskom ratu i smestili u koncentracioni logor poznat kao Treblinka. Bilo mu je
šesnaest godina kada je tamo dospeo, a devetnaest kada je logor uništen, 1943. -
još uvek dečak. Da je kojim slučajem dospeo u logor u ovim godinama koje je
imao sada, ne bi izdržao ni nekoliko dana - možda ne bi preživeo ni prevoz vozom
kojim su ih doterali u logor.
Setrakijan je pogledao u mladog Meksikanca na klupi kraj njega, onog kojeg
je prvog video pri upisu, a koji je otprilike bio istih godina kao i on kada je rat bio
završen. Na obrazu je imao groznu plavu masnicu, kao i crnu krv zgrušanu na
posekotini ispod oka. Činilo mu se da nije bio zaražen.
Setrakijan je bio zabrinutiji za mladićevog druga, koji je ležao na klupi kraj
njega, skvrčen u stranu, nepomičan.
A Gas, besan i u bolovima, ali i razdražljiv pošto mu je splasnuo adrenalin,
zapazio je da ga starac gleda. „Imaš neki problem?"
Ostali u ćeliji se pridigoše, privučeni mogućom tučom između pripadnika
meksičke bande i vremešnog Jevrejina.
Setrakijan mu se obratio: „Imam problem, i to veliki."
Gas mu je uputio mračan pogled. „Pa, zar ga nemamo svi.“
Setrakijan je osetio kako ostali gube interesovanje pošto je iščeznula i
najmanja mogućnost zabave koja bi prekinula sveopštu monotoniju. Setrakijan je
pobliže pogledao Meksikančevog skvrčenog druga. Ruka mu je bila prebačena
preko lica i vrata, a kolena visoko pridignuta. Ležao je skoro u fetalnom položaju.
Gas je gledao u Setrakijana, prepoznajući ga. „Ja tebe znam."
Setrakijan je klimnuo glavom, već priviknut na to. „118. ulica", rekao je.
„Zelenašnica ’Starosedelac i rariteti’. Da, jebote. Jednom si mi prebio brata."
„Krao je?“
„Pokušao je. Sada je jebeni džanki, ništa više od duha. Ali tada je bio opasan.
Stariji je nekoliko godina od mene."
„Trebalo je da zna da to ne sme da radi."
„Pa, on je to i znao. Pokušao je. Ona zlatna kajla je bila tek trofej. Hteo je da
se dokaže tipovima na ulici. Svima onima koji su ga upozorili da se ne zajebava sa
zelenašem."
Setrakijan reče: „Prve nedelje kada sam preuzeo radnju, neko mi je razbio
prednji prozor. Zamenio sam ga, a onda sam gledao, čekao. Uhvatio sam huligane
koji su se nameračili da ga polome. Tada sam im pokazao njihovog boga, pružio im
nešto o čemu treba da razmišljaju i prenesu ostalima. To je bilo pre više od trideset
godina. Od tada više nisam imao nikakvih problema sa prozorima."
Gas je pogledao u starčeve zgrčene prste oivičene vunenim rukavicama.
„Tvoje ruke“, rekao je. „Šta se desilo, da nisu i tebe uhvatili kako kradeš?"
„Ne, nije u pitanju krađa", odgovorio je starac, trljajući ruke preko vune. „To
je stara povreda. Neizlečena kada je trebalo, a posle je bilo i suviše kasno za to.“
Gas mu je pokazao tetovažu na šaci stisnuvši je u pesnicu da bi se crtež
između palca i kažiprsta rastegao. Bila su to tri crna kruga. „To je isti znak kao i na
tvojoj radnji."
„Tri kruga su stari simbol za zalagaoničara. Ali, tvoj crtež ima neko drugačije
značenje."
„To je simbol bande", rekao je Gas, zavalivši se. „Za lopova."
„Ali, ti nikada nisi krao od mene."
„Barem ne da znaš", odgovorio mu je Gas, smešeči se.
Setrakijan je pogledao na Gasove pantalone, izgorene rupe na crnom tkanju.
„Čuo sam da ste ubili čoveka."
Gasu se izgubio osmeh s lica.
„Nisi povređen? Ta posekotina na tvom licu, to je od policije?"
Gas je sada zurio u njega kao da je ovaj bio zatvorska krtica. „A, šta to tebi
znači?"
Setrakijan upita: „Jesi li mu zagledao u usta?"
Gas se okrenuo ka njemu. Starac se nagnuo napred, skoro kao da je molio. Gas
odgovori: „Šta ti o tome znaš?"
„Znam", rekao je starac a da nije ni pridigao pogled, „da se nad ovim gradom
širi kuga. A, potom, i širom sveta."
„To nije bila nikakva kuga. To je bio neki luđak sa nekim.... sjebanim jezikom
koji mu je izlazio iz..." Gas se osećao glupo što je to morao glasno da izgovori.
„Pa, šta je to jebeno bilo?"
Setrakijan mu odgovori: „Onaj sa kojim ste se tukli jeste mrtav čovek koga je
opsela zaraza."
Gas se prisetio izgleda lica tog debelog čoveka, praznog i gladnog. Njegove
bele krvi. „Šta, kao neki zombi?"
Setrakijan reče: „Pre bih o njemu razmišljao kao o nečemu povezanom sa
stvorenjem u crnom ogrtaču. Očnjaci. Neobičan izgovor." Okrenuo je glavu da bi
ga Gas bolje čuo. „A, onda oduzmi ogrtač i očnjake. Zaboravi na smešan izgovor.
Zaboravi na sve što ti može biti smešno u vezi sa njim."
Gas je razmišljao o starčevim rečima. Morao je da zna. Njegov tmuran glas i
istinski strah bili su zarazni.
„Slušaj šta imam da ti kažem“, nastavio je starac. „Tvoj prijatelj. On je
zaražen. Mogao bih da kažem i - ugrizen."
Gas je pogledao u nepokretnog Feliksa. „Ne. Ne, on je samo... policajci, oni
su ga onesvestili."
„On se menja. Nalazi se u vlasti nečega što prevazilazi tvoja shvatanja. To je
zaraza koja žive ljude pretvara u neljude. Ova osoba više nije tvoj prijatelj. On je
preobražen."
Gas se prisetio da je video debelog na Feliksu, njihov manijački zagrljaj,
čovekova usta koja streme ka Feliksovom vratu. I, izraza na Feliksovom licu,
užasnutog i prestrašenog.
„Osećaš li kako je vruć? Njegov metabolizam pomahnitalo radi. Potrebna je
velika snaga za preobražaj, u njegovom telu sada dolazi do bolnih, katastrofalnih
promena. Razvija se parazitski organski sistem prilagođen njegovom novom obliku
postojanja. On se pretvara u organizam koji se hrani. Uskoro, između dvanaest i
trideset i šest sati od trenutka infekcije, ali najverovatnije večeras, on će se
preobraziti. Biće žedan. Ništa ga neće sprečiti da zadovolji svoju žudnju."
Gas je zurio u starca kao da nije bio pri sebi.
Setrakijan upita: „Da li voliš svog prijatelja?"
Gas se iznenadi: „Šta?"
„Pod ’ljubavlju' mislim da li ga poštuješ, ceniš. Ako ga voliš, uništićeš ga pre
nego što se u potpunosti preobrati."
Gasov pogled se zamračio. „Da ga uništim?"
„Ubij ga. Ili će i tebe preobraziti."
Gas je usporeno zavrteo glavom. „Ali... rekao si da je on već mrtav... kako
onda mogu da ga ubijem?"
„Postoje načini", rekao je Setrakijan. „Kako si ubio onog ko te je napao?"
„Nožem. Ona jebada koja mu je izlazila iz usta, sjebao sam je."
„A, njegovo grlo?"
Gas je klimnuo glavom. „I njega. A onda ga je pregazio kamion i dovršio
posao."
„Najsigurniji način jeste kada se odvoji glava od tela. I sunčeva svetlost,
direktni sunčevi zraci. Ima i drugih, drevnijih metoda."
Gas se okrenuo da pogleda u Feliksa. Ležao je, nije se pomerao. Skoro da nije
ni disao. „Zašto niko ništa ne zna o ovome?" Okrenuo se ponovo ka Setrakijanu,
pitajući se koji je od njih dvojice luđi. „Ko si ti, starče?"
„Elizalde! Torez!"
Gas se toliko zadubio u priču da nije čuo kada su policajci ušli u ćeliju.
Pridigao je pogled kada su izgovorili njegovo i Feliksovo ime i ugledao četiri
policajca kako prilaze sa plastičnim rukavicama na rukama, opremljeni za borbu.
Pridigli su Gasa na noge pre nego što je i shvatio šta se dešava.
Potapšali su Feliksa po ramenu, ćušnuli ga u koleno. Kada ga ni to nije
razbudilo, grubo su ga pridigli, pridržavajući ga ispod mišica. Glava mu je visila, a
noge se vukle dok su ga odvlačili.
„Molim vas, saslušajte me", Setrakijan je ustao i prišao im. „Ovaj čovek, on
je bolestan. Opasno bolestan. Zaražen je prenosivom bolešću."
„Zato i nosimo ove zaštitne rukavice, ćale", odgovorio mu je jedan od
policajaca. Jako su trzali Feliksove ruke dok su ga izvlačili kroz vrata ćelije. „Mi
se svakodnevno suočavamo sa seksualno prenosivim bolestima."
Setrakijan reče: „Morate ga izdvojiti, da li me čujete? Morate odvojeno da ga
zaključate."
„Ne brini, ćale. Ubicama uvek nudimo posebne uslove."
Gasov pogled se zadržao na starcu dok su zatvarali vrata ćelije i odvodili ga.
Grupacija Stounhart, Menhetn
Ovo je bila spavaća soba moćnika.
Kontrolisana temperatura, u potpunosti automatizovana prostorija, podešivači
na kontrolnom pultu postavljeni nadohvat ruke. Šuštanje ovlaživača važduha u
ćoškovima usklađeno sa zujanjem jonizatora i šaputanjem vazduha u sistemu za
filtriranje nalikovalo je majčinom umirujućem ućutkivanju. Svaki čovek, razmišljao
je Eldrih Palmer, treba svake noći da se ušuška kao da je materici. I - spava kao
beba.
Do sumraka je trebalo da prođe još mnogo sati i bio je nestrpljiv. Sada, kada
se sve pokrenulo, kada se soj postepeno širio Njujorkom kao kamata na kamatu,
udvostručujući se i učetvorostručujući svake noći, pevušio je, s radošću gramzivog
bankara. Nijedan finansijski uspeh, a bilo ih je mnogo, nije ga toliko ispunio
životom koliko ovo veliko stremljenje.
Telefon na noćnom stočiću oglasio se jednom, dok je slušalica zasvetlela. Svi
njegovi pozivi preusmeravani su na njegovog negovatelja i pomoćnika, gospodina
Ficvilijama, čoveka izuzetnog prosuđivanja i diskrecije. „Dobar dan, gospodine.“
„Ko je to, gospodine Ficvilijame."
„Gospodin Džim Kent, gospodine. Kaže da je hitno. Prebaciću vam ga.“
Za koji trenutak, gospodin Kent, jedan od Palmerovih mnogobrojnih dobro
pozicioniranih članova Grupacije Stounhart, reče: „Da, halo?“
„Izvolite, gospodine Kente.“
„Da, da li me čujete? Moram tiho da govorim..."
„Čujem vas, gospodine Kente. Prošli put smo bili prekinuti."
„Da. Pilot je pobegao. Nestao je sa ispitivanja.“
Palmer se nasmešio. „I, sada ga nema?"
„Ne. Nisam bio siguran šta da radim, pa sam ga pratio kroz bolnicu sve dok ga
doktor Gudveder i doktorka Martinez nisu sustigli. Kažu da je Redfern sada dobro,
ali ja ne mogu to da potvrdim. Čuo sam da medicinska sestra kaže da sam ovde
sam, a da su pripadnici projekta Kanarinac preuzeli zaključanu sobu u podrumu.
Palmer se smračio. „Vi ste sami i nalazite se, gde?"
„U izolacionom odeljenju. Samo predostrožnosti radi. Redfern mora da me je
udario ili tako nešto i izgubio sam svest."
Palmer je na trenutak zaćutao. „Jasno mi je."
„Ako biste bili ljubazni da me tačno uputite u to šta ja zapravo tražim, možda
bih vam bio od veće pomoći..."
„Kažete da su prisvojili neku prostoriju u bolnici?"
„U podrumu. Možda je u pitanju mrtvačnica. Kasnije ću doznati više."
Palmer je upitao: „Kako?"
„Kada izađem odavde. Treba samo da mi odrade neke testove."
Palmer se podsetio da Džim Kent nije bio epidemiolog, već više pomoćnik na
projektu Kanarinac i da nije imao lekarsko znanje. „Zvučite kao da vam je grlo
suvo, gospodine Kente."
„I jeste. Pomalo."
„Mm-hmm. Do viđenja, gospodine Kente."
Palmer je prekinuo vezu. Kentovo izlaganje je predstavljalo otežavajuću
okolnost, ali izveštaj o preuzimanju bolničke mrtvačnice bio je istinski problem.
Mada, svaki vredan posao sa sobom je nosio i rizik, poteškoće koje treba
prevazići. Život pun sličnih poslova podučio ga je da nema slađe pobede nego
kada se prethodno izborite sa raznim preprekama da biste do nje došli.
Ponovo je pridigao slušalicu i pritisnuo tipku sa oznakom zvezdice.
„Da, gospodine?"
„Gospodine Ficvilijame, izgubili smo kontakt unutar projekta Kanarinac.
Ignorisaćete sve buduće pozive sa njegovog mobilnog telefona."
„Da, gospodine."
„Isto tako, treba da se pošalje ekipa u Kvins. Možda smo suočeni sa nečim u
podrumu bolnice Jamajka što treba da se reši."
Fletbuš, Bruklin
En-Mari Barbur je ponovo proverila da li je zaključala sva vrata, a potom je
dva puta prošla kroz kuću - sobu po sobu, od vrha do dna - dodirujući svako
ogledalo dvaput ne bi li se primirila. Nije mogla da prođe pored reflektujuće
površine a da je ne dodirne palcem i kažiprstom desne ruke, prateći svaki dodir
klanjanjem, ritmičnim ponavljanjem koje je podsećao na kniks. Zatim je prošla
kroz kuću i treći put, brišući sve te iste površine tečnošću koju je činilo pedeset
posto sredstva za čišćenje prozora i pedeset procenata svete vodice. Činila je to
sve dok nije bila zadovoljna postignutim.
Kada je ponovo uspostavila kontrolu nad samom sobom, pozvala je telefonom
svoju zaovu, Džini, koja nije živela u Njujorku, već u centru Nju Džerzija.
„Dobro su“, saopštila joj je Džini, misleći na decu, po koju je došla odvela ih
dan pre. „Dobri su. Kako je Ansel?“
En-Mari je sklopila oči. Počele su da joj teku suze. „Ne znam.“
„Da li mu je bolje? Dala si mu pileću supu koju sam mu donela?"
En-Mari se uplašila da će je drhturava donja vilica odati dok govori. „Daću
mu je. Zvaću te... nazvaću te kasnije."
Prekinula je vezu i pogledala kroz zadnji prozor, u grobove. Dve humke.
Razmišljala je o psima koji su tamo ležali.
Ansel. Šta im je uradio.
Obrisala je ruke i ponovo prošla kroz kuću, ovog puta samo kroz prizemlje.
Izvukla je kutiju od mahagonija iz ormarića u trpezariji i otvorila je. Unutra se
nalazilo njeno blagosloveno srebro, njen svadbeni poklon. Sjajan i uglačan. Njeno
tajno skladište, skriveno kao kod drugih žena koje bi sakrile slatkiše ili pilule.
Dodirnula je svaki predmet, dok je vrhovima prstiju šetala gore-dole, od srebra do
usana. Imala je osećaj da bi izgubila razum da nije dodirnula svaki pojedinačni
predmet.
Tada je otišla do zadnjih vrata. Zastala je, iznurena, sa rukom na kvaki, moleći
se da joj se ukaže put, preklinjući da joj se podari snaga. Molila je za znanje, za
razumevanje onoga što se događalo, i da joj se prikaže kako da postupi.
Otvorila je vrata i spustila se niz stepenice, uputivši se ka šupi. Šupi, odakle
je izvukla leševe pasa do ćoška dvorišta, ne znajući šta drugo da radi. Na sreću,
ispod prednjeg trema nalazila se stara lopata tako da nije morala da se vraća u
šupu. Sahranila ih je plitko u zemlju i ridala nad njihovim grobovima. Plakala je
zbog njih, svoje dece i sebe.
Zastala je bočno od šupe, gde su bile posađene narandžaste i žute krizanteme u
saksiji ispod omanjeg prozora sa četiri okna. Oklevala je pre nego što je provirila
unutra, zaklanjajući oči od sunca. Unutra su alatke za rad u dvorištu visile sa
popločanog zida, po policama je poslagan alat, kao i na maloj radnoj klupi.
Sunčeva svetlost koja je prodirala kroz prozor napravila je savršen pravougaonik
na zemljanom podu, a En-Marina senka je padala preko metalne šipke umetnute u
zemlju. Za šipku je bio prikačen lanac sličan onom na vratima, čiji se kraj gubio
dalje nego što je dopirao njen pogled. Na zemlji u šupi videli su se tragovi
kopanja.
Pristupila je vratima i zaustavila se. Osluškivala je.
„Ansele?"
To što je izustila nije bilo ništa više od šaptaja. Ponovo je oslušnula, i pošto
nije ništa čula, stavila je usta na uzanu pukotinu između kišom oljuštenih dvokrilnih
vrata.
„Ansele?“
Šuškanje. Nejasan životinjski zvuk užasnuo ju je... dok ju je, s druge strane,
umirio.
I dalje se nalazio unutra. Još uvek je bio sa njom.
„Ansele... ne znam šta da radim... molim te... kaži mi šta da radim... bez tebe
ne mogu. Dragi, potreban si mi. Molim te, odgovori mi. Šta treba da radim?“
Još šuštanja, kao da neko zbacuje zemlju. Grleni zvuk, nalik na onaj koji
dopire iz zamaščenih cevi.
Kada bi barem mogla da ga vidi. Njegovo lice koje bi je primirilo.
En-Mari je posegnula za bockavim ključem koji joj je visio na pertli oko
vrata, Uhvatila je katanac koji je zaključavao lanac provučen kroz držaljke na
vratima i u njega umetnula ključ. Okrenula ga je dok brava nije kliknula i zaobljeni
kraj se odvojio od debele, čelične osnove. Otkačila je lanac i provukla ga kroz
metalne držaljke na vratima, puštajući ga da sklizne na travu.
Vrata se razdvojiše, otvorivši se nekoliko centimetara, sama od sebe. Sunce je
sada sijalo tačno iznad nje. U šupi je bilo mračno, sem ono malo prostora koje je
bilo osvetljeno kroz mali prozor. Stala je pred otvorena vrata pokušavajući da vidi
unutrašnjost šupe.
„Ansele?"
Videla je kako se pomerila neka senka.
„Ansele... moraš da budeš tiši, noću... gospodin Otiš, preko puta, pozvao je
policiju, mislio je da su psi... psi..."
Zazvučala je plačno, sve je pretilo da pokulja iz nje.
„Ja.... skoro da sam mu rekla za tebe. Ja ne znam šta da radim, Ansele. Šta
treba da radim? Izgubljena sam. Molim te... potreban si mi..."
Uhvatila se za vrata kada se iznutra prolomio jauk koji ju je sablaznio. Bacio
se na vrata šupe - na nju - napadajući iznutra. Privezani lanac povukao ga je nazad,
zaglušujući životinjski rik u njegovom grlu. Ali, kada su se vrata otvorila, videla je,
pre nego što je i sama vrisnula, pre nego što je zalupila vrata pred njim, kao kada
zatvarate žaluzine pred snažnom olujom, svog muža skvrčenog u prašini, bez ičega
na sebi, osim pseće ogrlice čvrsto zategnute oko njegovog napetog vrata, crnih i
razjapljenih usta. Iščupao je veći deo kose, kao što je to učinio i sa svom odećom.
Njegovo bledo telo prošarano plavim venama bilo je prljavo od spavanja -
skrivanja - ispod zemlje, nalik na umirućeg stvora koji sam sebi kopa grob. Krvlju
umrljani zubi bili su mu ogoljeni, oči zakovrnute štiteći se od sunca. Demon.
Luđački drhtavim rukama provukla je lanac kroz držače na vratima i zaključala
katanac, a potom se okrenula i pobegla nazad u kuću.
Trajbeka
Gabrijel Bolivar se, odmah nakon klinike, limuzinom odvezao svom lekaru, u
zgradu sa podzemnom garažom. Doktor Ronald Boks bio je lični lekar mnogih
njujorških poznatih ličnosti iz sveta filma, televizije i muzike. On nije bio neki
kvazilekar ili doktor Filgud, obična mašina za ispisivanje recepata, mada je bio
prilično slobodouman u tom pogledu. Bio je internista, opremljen pre svega
znanjem vezanim za rehabilitacione centre u kojima su se lečili zavisnost,
seksualno prenosive bolesti, hepatitis C, i ostala česta oboljenja slavnih.
Bolivar je pristigao liftom, u invalidskim kolicima, obučen samo u crni
bademantil, uvenuo nalik na nekog starca. Njegova dugačka, svilenkasta crna kosa
sparušila se i otpadala u pramenovima. Prekrio je lice bledim, tankim, skoro
artritičnim šakama da ga niko ne bi prepoznao. Grlo mu je bilo tako nateklo i suvo
da je jedva mogao da govori.
Doktor Boks ga je odmah primio. Pregledao je snimke koje su mu
elektronskim putem prosledili direktno iz klinike. Snimci su poslati uz pismo
izvinjenja glavnog lekara, koji je imao prilike da vidi samo snimke, ali ne i
pacijenta, u kojem je obećavao da će do tada popraviti aparate i predlažući da kroz
nekoliko dana naprave nove snimke. Međutim, kada je pogledao u Bolivara, doktor
Boks nije imao utisak da su njihovi dijagnostički aparati bili u kvaru. Preslušao je
Bolivara stetoskopom, osluškujući rad njegovog srca, zamolivši ga da diše.
Pokušao je da pregleda i Bolivarovo grlo, ali pacijent je to bez reči odbio, crnocrvenih
očiju koje su plamtele u bolu.
„Koliko već dugo držiš ta kontakta sočiva u očima?“, upitao ga je doktor
Boks.
Doktor Boks je bacio pogled na grdosiju koja je stajala kraj vrata, odevenu u
uniformu vozača. Bolivarov telohranitelj, Elaja, skoro dva sa dva i sa sto dvadeset
kila, izgledao je veoma nervozno, a doktor Boks je počeo da strahuje. Pregledao je
ruke rok zvezde koje su izgledale staro i skvrčeno, mada nimalo krhko. Pokušao je
da mu pregleda limfne žlezde ispod vilice, ali je ovog to i previše bolelo. Telesna
temperatura koju su mu izmerili na klinici iznosila je 51°C, što je bilo nemoguće za
ljudsko biće, a opet, stajao je pored Bolivara i osećao je tu vrelinu. Doktor Boks
nije imao drugu mogućnost do da poveruje.
Doktor Boks se povukao.
„Zaista ne znam kako ovo da ti saopštim, Gabrijele. Čini se da je tvoje telo
izrešetano malignom neoplazmom. To je rak. Vidim karcinome, sarkome i limfome,
i to u najrazvijenijim metastazama. Koliko je meni poznato, ovako nešto do sada
nije viđeno, ali i pored toga ću insistirati na tome da te pregledaju najbolji
stručnjaci na ovom polju."
Bolivar je samo sedeo, slušao, mračnog pogleda u očima promenjene boje.
„Ne znam šta je u pitanju, ali nešto te je u potpunosti zahvatilo. Bukvalno to
mislim. Koliko mogu da vidim, srce ti je prestalo sa samostalnim radom. Čini se
kao da njime sada manipuliše kancer. On uslovljava njegovo kucanje. Isti slučaj je
i sa tvojim plućima. Ona su zarobljena i... skoro opsednuta, transformisana. Kao
da..." Doktor Boks je tek sada počinjao da shvata. „Kao da si usred nekakve
metamorfoze. Klinički gledano, ti si inficiran. Izgleda kao da te kancer održava u
životu. Ne znam šta bih drugo mogao da ti kažem. Svi organi ti otkazuju, ali tvoj
kancer... pa, tvoj kancer sjajno napreduje."
Bolivar je zurio u nepoznato svojim zastrašujućim očima. Vrat mu se blago
zatalasao kao da je pokušavao nešto da izgovori, ali glas mu nije izlazio napolje
zbog nekakve prepreke.
Doktor Boks reče: „Želim da te pošaljem u Sloan-Ketering iz ovih stopa.
Možemo da te upišemo pod nekim drugim imenom i damo izmišljeni broj
socijalnog osiguranja. To je najbolja bolnica za obolele od raka u čitavoj zemlji.
Hoću da te gospodin Elaja odveze tamo, sada..."
Bolivar je istutnjao nekakav jauk iz grudi koji je nepogrešivo zazvučao kao
ne. Stavio je ruke na rukohvate invalidskih kolica, a Elaja je prišao da ih pridrži
pošto se Bolivar pridigao na noge. Na trenutak se zateturao održavajući ravnotežu,
a potom je ranjavim rukama zahvatio kaiš svog bademantila, odvezao ga i
rastvorio.
Sada se ukazao njegov mlitavi penis, pocrneo i mrtav, spreman da otpadne sa
njegovih prepona nalik na zaraženu smokvu sa osušenog drveta.
Bronksvil
Niva, guvernanta Lasovih, još uvek potresena događajima koji su se odigrali u
poslednja dvadeset i četiri sata, stavila je decu pod nadzor svog rođaka Emila, dok
ju je kćerka, Sebastijana, vozila nazad u Bronksvil. Ostavila je decu Lasovih, Kina
i njegovu osmogodišnju sestru Odri, da jedu smrznute pahuljice za ručak, kao i
iseckano voće, namirnice koje je Niva zgrabila iz kuće Lasovih kada je zajedno sa
njima pobegla glavom bez obzira.
A, sada se vraćala po još. Deca Lasovih ne vole njenu haićansku kuhinju, a što
je bilo još važnije, Niva je zaboravila da uzme Kinov pulmikort - lek protiv astme.
Dečak je krkljao i nije baš najbolje izgledao.
Dovezle su se i videle zeleni automobil gospođe Gild parkiran na prilazu
kuće. Niva se na trenutak zamislila. Rekla je Sebastijani da je tu čeka, a onda je
izašla, izravnala haljinu i uputila se ka bočnom ulazu u kuću pridržavajući ključ u
ruci. Vrata su se nečujno otvorila, u kući je bio isključen alarm. Niva je prošla kroz
savršeno nameštenu prostoriju za presvlačenje prljave odeće, sa ugrađenim
policama, kukicama za kapute i zagrejanim podnim pločicama - prostoriju koja
nikada nije videla prljavštinu - i ušla kroz dvokrilna vrata u kuhinju.
Činilo se kao da niko nije ušao u prostoriju od kada je Niva otišla sa decom.
Stajala je nepomično na dovratku i osluškivala veoma pomno, zadržavajući dah
koliko god je mogla pre nego što bi izdahnula. Ništa nije čula.
„Ima li koga?“, izgovorila je nekoliko puta, pitajući se da li će se gospođa
Gild, kućepaziteljka sa kojom je bila u prilično lošem odnosu i za koju je Niva
sumnjala da je prikriveni rasista, odazvati. Pitala se da li će Džoan, majka lišena
prirodnih materinskih instinkata, bez obzira na uspešnu advokaturu, i sama nalik
detetu, odgovoriti. U oba slučaja je znala da se neće odazvati.
Pošto ništa nije čula, došla je do sredine kuhinje i pažljivo spustila torbu
između sudopere i kuhinjskog pulta. Otvorila je vitrinu gde su stajale grickalice i
brzo je, kao neki lopov, napunila torbu marke fud emporijum krekerima, sokićima i
smartfud kokicama, zastajući s vremena na vreme tek da oslušne.
Nakon što je maznula pakovanje tanko isečenih kriški sira i jogurt sa polica u
frižideru, videla je ispisan broj telefona gospodina Lasa na papiru prikačenom na
zid kraj kuhinjskog telefona. Nalet nesigurnosti ju je na trenutak preplavio. Šta bi
mogla da mu kaže? Vaša žena je bolesna. Ona nije kako treba. Pa eto, ja uzeh decu.
Ne. Kako su stvari do sada stajale, jedva da je ikada išta prozborila sa čovekom.
Bilo je nečeg zlog u ovoj divnoj kući, a njena prva i jedina dužnost - i kao
zaposlenog i kao majke - bila je bezbednost dece.
Pogledala je u vitrinu iznad ugrađenog hladnjaka za vino, ali kutija pulmikorta
je bila prazna, čega se i plašila. Moraće da ode do ostave u podrumu. Na vrhu
vrludavih, tepihom obloženih stepenica, ponovo je oslušnula, a potom je iz torbe
izvukla svoj emajlirani i nakinđureni crni krst. Krenula je niz stepenice sa krstom u
ruci, za svaki slučaj. Kada se spustila do najnižeg stepenika, učinilo joj se da je
podrumska prostorija bila i previše mračna za ovo doba dana. Uključila je sva
svetla i ponovo oslušnula nakon što su zasvetlela.
Prostor u kojem se sada nalazila zvali su podrumom, mada je u suštini to bio
još jedan potpuno uređen nivo njihove kuće. Tu dole su napravili kućni bioskop, sa
bioskopskim sedištima i aparatom za kokice. Druga soba je bila prepunjena
igračkama i stolovima za igru. Treća je bila praonica, gde je gospođa Gild brinula
o porodičnoj odeći i posteljini. Tu se nalazilo i četvrto kupatilo, ostava, kao i
nedavno napravljen vinski podrum sa kontrolisanom temperaturom. U evropskom
stilu, radnici su provalili podrumski zid da bi napravili prostoriju sa zemljanim
podom.
Grejanje je zatutnjalo, kao da je neko udario kotao - mašinerija je u podrumu
bila skrivena iza nekih vrata - a Niva je zastrašeno poskočila. Okrenula se nazad ka
stepenicama, ali onda se prisetila da su dečaku bili neophodni lekovi jer nije baš
najbolje izgledao.
Odlučno je prošla kroz podrum i zastala između dva kožna bioskopska sedišta,
na pola puta do vrata ostave, kada je primetila stvari natrpane na prozore. Eto zašto
je ovde bilo tako mračno usred bela dana - igračke i kartoni od starih kutija bili su
visoko naslagani uza zid, zamračujući malene prozore, zajedno sa starom odećom i
novinama koji su sprečavali ulaz ma i najmanjeg sunčevog zraka.
Niva je zurila, pitajući se ko je ovo mogao da uradi. Požurila je u ostavu i
pronašla Kinove lekove za astmu na istoj polici od čelične žice gde su stajali i
Džoanini vitamini i bočice sa antacidima šarenim kao bombonice. Uzela je dve
velike kutije plastičnih bočica, ne obazirući se u žurbi na druge namirnice, hitajući
odatle, ne zatvarajući vrata.
Kada je krenula preko podruma, primetila je da su vrata perionice odškrinuta.
Nešto joj je bilo sumnjivo u vezi sa tim vratima, koja se nikada nisu ostavljala
otvorenim, a sada su predstavljala oličenje haosa koji je Niva osećala u ovoj kući.
Tada je ugledala prljave mrlje na plišanom tepihu, obilne i tamne, koje su je
podsećale na otiske stopala. Pogledom ih je ispratila do vrata vinskog podruma
kraj kojih je morala da prođe da bi došla do stepenica. Videla je da je kvaka
umazana zemljom.
Niva je osetila nešto kada se približila vratima vinskog podruma. Nešto što je
pristizalo iz te zemljane prostorije, iz tog grobnog mraka. Neku bezdušnost. A,
opet, nije osećala hladnoću. Umesto toga, odatle je izbijala neobjašnjiva vrelina.
Toplota, koja je vrebala i komešala se.
Kvaka je počela da se okreće kada je protrčala pored vrata prema
stepenicama. Niva, pedesettrogodišnja žena sa slabašnim kolenima, sada je
podjednako udarala u stepenike kao što je i jurcala uz njih. Spotakla se, a onda se,
pridržavajući se za zid, pridigla. Krstom je nehotice odvalila parčence kreča.
Nešto se nalazilo iza nje i krenulo je za njom uz stepenice. Uzvikivala je na
kreolskom kada je dospela na osvetljen prvi sprat, pretrčavajući dugačku kuhinju,
grabeći tašnu, ali prevrćući torbu iz koje su se grickalice i sokovi raštrkali po
čitavom podu. Bila je suviše prestrašena da bi se okrenula.
Prizor majke koja je vrišteći izletela iz kuće, obučena u cvetnu haljinu do
gležnjeva i sa crnim cipelama nateralo je Sebastijanu da izađe iz kola. „Ne!“,
vrisnula je njena majka, rukom joj pokazujući da se vrati u auto. Trčala je kao da ju
je neko jurio, mada iza nje nije bilo nikoga. Sebastijana se vratila na sedište,
zabrinuta majčinim otežanim disanjem.
„Mama, šta se desilo?"
„Vozi!" Nivine pozamašne grudi su se nepravilno uzdizale, pogleda i dalje
uprtog u otvorena bočna vrata kuće.
„Mama", obratila joj se Sebastijana, vozeći auto unazad. „Ovo se zove
kidnapovanje. Postoje zakoni. Da li si pozvala njenog muža? Rekla si da ćeš ga
pozvati."
Niva je otvorila šaku, bila je krvava. Suviše čvrsto je stisnula nakinđureni krst
koji joj se zario u kožu. Sada je pustila da joj sklizne na pod automobila.
17. policijska stanica,
Istočna 51. ulica, Menhetn
Stari profesor je sedeo na samom kraju klupe u pritvoru, što je dalje moguće
od čoveka golog do pasa koji je strašno hrkao i koji se upravo olakšao ne samo ne
mareći da se prošeta do klozeta u uglu ćelije već ne nalazeći za shodno ni
pantalone da skine.
„Setrajkin... Setarkijan... Setrainjak..."
„Ovde", odgovorio je, pridižući se i koračajući prema glasniku dobrih vesti u
uniformi policajca kraj otvorenih vrata ćelije. Policajac ga je propustio i za njim
zatvorio vrata.
„Da li me to oslobađate?", upitao je Setrakijan.
„Izgleda da je tako. Po vas je došao sin."
„Moj..."
Setrakijan se ugrizao za jezik. Krenuo je sa policajcem prema neoznačenoj
sobi za ispitivanje. Policajac je otvorio vrata i pokazao mu da uđe.
Setrakijanu je trebalo nekoliko trenutaka, sasvim dovoljno da se vrata za njim
zatvore, da prepozna osobu sa druge strane praznog stola kao doktora Efraima
Gudvedera iz Centra za kontrolu i prevenciju bolesti.
Pored njega se nalazila doktorka koju je i ranije video sa njim. Setrakijan se
zahvalno nasmešio njihovoj dosetljivosti, mada ga uopšte nije iznenadilo njihovo
prisustvo.
Setrakijan reče: „Dakle, počelo je.“
Tamni podočnjaci, nalik na modrice umora i ogorčenja, visili su ispod očiju
doktora Gudvedera dok je pomno gledao u starog čoveka. „Ako želite da izađete
odavde, možemo da vam pomognemo. Ali, prvo treba nešto da mi razjasnite.
Potrebne su mi konkretne informacije."
„Ja mogu da odgovorim na mnoga vaša pitanja. Ali, već smo izgubili i suviše
vremena. Moramo da se aktiviramo sada... ovog trenutka... ako uopšte budemo
mogli da zaustavimo pošast.“
„O tome i govorim", rekao je doktor Gudveder, prilično oštro pružajući ruku.
„Šta je ta pošast?"
„Putnici iz aviona", odgovorio je Setrakijan. „Mrtvi su se pridigli."
Ef nije znao šta bi na to rekao. Nije mogao ništa da kaže. Nije ni želeo.
„Da biste razumeli šta se događa, moraćete da proširite vidike u vezi sa
mnogim stvarima, doktore Gudvedera", rekao je Setrakijan. „Sasvim mi je jasno da
smatrate da na sebe preuzimate rizik jer ste na neki način primorani da verujete u
nešto što vam priča vremešni stranac. Ali, morate da znate da ja na sebe preuzimam
hiljadu puta veću odgovornost jer vam poveravam nešto što je za mene od životnog
značaja. Od onog o čemu sada i ovde razgovaramo, bez preterivanja, zavisi ništa
manje nego opstanak ljudskog roda. Mada, ne očekujem da u to za sada poverujete,
ili da to u ovom trenutku razumete. Vi mislite da mene uvlačite u nešto svoje. Ali,
istina je, zapravo, da ja uvlačim vas u ono što je odavno, nažalost, samo moje."

STARI PROFESOR

Zalagaonica „Starosedelac i rariteti"
Ef je na vetrobransko staklo stavio oznaku „Hitna isporuka krvi“ i parkirao se
u zonu označenu za istovar na Istočnoj 119. ulici. Zajedno sa Setrakijanom i
Norom, uputio se pešice jedan blok južnije do starčeve zalagaonice na samom
ćošku. Vrata su bila zatvorena rešetkama, a prozori zamandaljeni metalnim
zasunima. Bez obzira na oznaku ZATVORENO, ćušnutu u staklena vrata radnje
iznad table sa ispisanim radnim vremenom, stajao je čovek u iznošenom crnom
kaputu i visokom štrikanom kapom, sličnu onoj koju su rado nosili rastafarijanci.
Od njih se razlikovao po tome što nije nosio dredove da upotpuni celovitu sliku,
tako da mu je kapa visila sa glave kao kakav nakrivljeni sufle. U rukama je držao
kutiju za cipele i cupkajući prebacivao težinu tela s jedne na drugu nogu, očigledno
nestrpljiv od podužeg čekanja.
Setrakijan je prišao sa ključevima koji su visili na lancu i uposlio svoje
bolesne prste otključavanjem većeg broja brava na rešetkama. „Danas ne primamo
zaloge", rekao je, bacivši pogled postrance na kutiju u čovekovim rukama.
„Barem pogledajte." Čovek je iz kutije izvadio smotuljak materijala, pamučnu
salvetu koju je odvio i u kojoj se nalazilo devet ili deset delova pribora za jelo.
„Vredno srebro. Znam da kupujete srebro."
„Da, kupujem." Setrakijan, koji je sada otključao rešetku, prislonio je dršku
svog visokog štapa o rame i uzeo jedan nož, procenjujući njegovu težinu i prstima
trljajući sečivo. Pošto je potapkao po džepovima svog mantila, obratio se Efu.
„Imate li deset dolara, doktore?"
Pošto mu se prilično žurilo da završe s tim, Ef je posegnuo za novčanikom i
izvukao novčanicu od deset dolara. Pružio ju je čoveku sa kutijom za cipele.
Setrakijan je tada vratio čoveku njegov pribor. „Uzmite“, rekao mu je. „Nije
pravo srebro."
Čovek je zahvalno prihvatio novac i povukao se sa kutijom za cipele ispod
mišice. „Bog vas blagoslovio."
Setrakijan reče, ulazeći u radnju: „To ćemo tek videti,"
Ef je gledao kako njegov novac odlazi niz ulicu, a onda je ušao u radnju za
Setrakijanom.
„Svetla se pale tamo, na zidu", saopštio im je starac dok je ponovo zatvarao i
zaključavao rešetku.
Nora je pritisnula sva tri prekidača odjednom, osvetljavajući staklene vitrine,
zidove sa izloženom robom, kao i ulaz pred kojim su stajali. Bila je to omanja
radnja na ćošku u obliku klina uglavljenog u gradski blok nalik na drveni čekić.
Prva reč koja je Efu pala na pamet bila je „starudija". Obična gomila otpada i
starudije. Stari stereo-uređaji. Video-plejeri i druga zastarela elektronska oprema.
Na zidovima su visili muzički instrumenti, između ostalog i jedan bEndžo i kitara,
klavijatura iz osamdesetih koja se drži oko vrata, kao gitara. Religijski kipovi i
kolekcionarski bakrorezi. Nekoliko gramofona i muzičkih miksera. Zaključana
staklena vitrina sadržala je jeftine broševe i svetlucavu nekvalitetnu bižuteriju.
Gomile odeće, uglavnom zimski kaputi sa krznenim okovratnicima.
Ovde je bilo toliko starudije da se pomalo razočarao. Da li je moguće da je
ovo dragoceno vreme poverio luđaku?
„Slušajte", obratio se starcu, „verujemo da je naš kolega inficiran."
Setrakijan je prošao pored njega tapkajući svojim prevelikim štapom.
Pridigao je pult na šarkama i pozvao Efa i Noru da mu se pridruže. „Popečemo se
gore."
Zadnje stepenište dovelo ih je do nekih vrata. Starac je dodirnuo mezuzu pre
nego što je ušao, naslanjajući visoki štap na zid. Bio je to stari stan sa niskim
plafonima i pohabanim tepisima. Nameštaj nije bio menjan poslednjih tridesetak
godina.
„Jeste li gladni?", upitao ih je Setrakijan. „Pogledajte naokolo, verovatno će
se već nešto naći za jelo." Setrakijan je pridigao poklopac lepe kutije za hleb i
odatle izvukao otvoreno pakovanje keksa devil dogs. Uzeo je jedan i iscepao
celofan. „Ne dozvolite da ostanete bez snage. Morate da budete jaki. Trebaće vam
energija.“
Starac je zagrizao keks sa filovanim kremom na putu ka spavaćoj sobi, kuda je
otišao da se presvuče. Ef je pogledao naokolo po maloj kuhinji, a potom u Nora.
Mirisalo je na čistoću, bez obzira na neuredan izgled. Nora je sa stola za kojim je
stajala samo jedna stolica pridigla uramljenu crno-belu fotografiju mlade žene sa
ziftcrnom kosom u jednostavnoj crnoj haljini. Žena se oslanjala na veliku stenu na
inače praznoj plaži, sa prstima preklopljenim preko jednog golog kolena. Imala je
lepe jevrejske crte lica koje su gradile pobedonosan osmeh. Ef se vratio u hodnik
odakle su došli, gledao je u stara ogledala koja su visila na zidovima - na desetine
ogledala, različitih veličina, vremenom oronula i nesavršenog odraza. Na podu, s
obe strane zida, bile su naslagane stare knjige koje su hodnik činile još užim.
Starac se pojavio, presvučen u drugo odelo, iste vrste - stari sako od tvida sa
prslukom, naramenicama, kravatom i uglancanim cipelama od braon matirane kože.
I dalje je nosio vunene rukavice bez prstiju preko svojih oštećenih ruku.
„Vidim, sakupljate ogledala", rekao je Ef.
„Određenu vrstu ogledala. Za mene su stara ogledala pravo otkrovenje."
„Da li ste sada spremni da nam kažete šta se događa?"
Starac je blago naherio glavu na jednu stranu. „Doktore, ovo nije nešto o čemu
se tek tako priča. To je nešto što se otkriva." Prošao je pored Efa do vrata kroz
koja su prethodno prošli. „Molim vas... pođite za mnom."
Ef ga je pratio niz stepenice, a Nora je krenula za njim. Prošli su pored
zalagaonice u prizemlju, nastavili kroz još jedna zaključana vrata do dragih
zavojitih stepenica koje su vodile naniže. Starac se spuštao stepenik po stepenik,
dok se iskrivljenim rukama pridržavao za hladan gvozdeni gelender. Glas mu je
odzvanjao uzanim hodnikom. „Sebe smatram rizničarem drevnog znanja, znanja o
ljudima davno preminulim i knjigama odavno zaboravljenim. To je znanje
prikupljeno tokom života provedenog u izučavanju."
Nora reče: „Kada ste nas zaustavili ispred mrtvačnice, saopštili ste nam
nekoliko stvari. Ukazali ste nam na to da znate da se mrtvi iz aviona ne raspadaju
na uobičajen način."
„Tačno tako.“
„A, kako to znate?"
„Na osnovu sopstvenog iskustva."
Nora je bila zbunjena. „Iskustva u vezi sa nekim drugim nesrečnim
okolnostima u avionu?"
„Činjenica da se to dogodilo u avionu sasvim je slučajna. Podrazumeva se da
sam i ranije imao prilike da vidim taj fenomen. U Budimpešti, Basri. U Pragu i
nešto malo manje od deset kilometara izvan Pariza. Video sam ga i u ribarskom
seocu na obali Žute reke. Bio sam mu svedok i na dve hiljade metara nadmorske
visine, na Altajskim planinama u Mongoliji. I, da, video sam to i na ovom
kontinentu, isto tako. Uočio sam tragove. Obično su ti slučajevi bili pripisivani
slučajnošću, objašnjavani kao besnilo ili šizofrenija, ludilo ili, u novije vreme, kao
delo serijskog ubice..."
„Čekajte, čekajte. Lično ste videli leševe koji se usporeno raspadaju?"
„To je tek prva faza, da."
Ef reče: „Prva faza."
Stepenište se završilo na odmorištu ispred zaključanih vrata. Setrakijan je
izvadio ključ koji mu je visio na lancu oko vrata, izdvojen od drugih. Starac je
iskrivljenim prstima otključao dve brave, jednu veliku, a drugu malu. Vrata su se
otvorila ka unutra, a svetla se automatski uključila. Ušli su za njim u svetlu i
duboku podrumsku prostoriju u kojoj se čulo blago zujanje.
Prvo što je Ef primetio bio je zid sa okačenom ratničkom opremom. Tu je bilo
svega - od celokupnog viteškog oklopa do verižnjača, od samurajskog grudnog štita
i okovratnih pločica do primitivnijih delova zaštitne opreme napravljene od
protkane kože, koja je štitila vrat, grudi i prepone. Tu je bilo i oružja - mačeva i
noževa, sečiva spravljenih od sjajnog, hladnog čelika. Modernije oružje bilo je
postavljeno na starom, niskom stolu. Prepoznao je naočare za noćno posmatranje i
modifikovane pištolje sa ekserima. A, tu je bilo još ogledala, većina džepne
veličine, smeštenih tako da je mogao sebe da vidi kako oduševljeno zuri u ovu
galeriju... Koja je služila - čemu?
„Radnja mi je", starac je pokazao na sprat iznad njih, „pružila dovoljno
sredstava za normalan život, ali ja nisam počeo da se bavim ovim poslom zato što
me privlače tranzistori, radio-aparati i bižuterija."
Zatvorio je vrata, a tada su se svetla oko dovratka automatski ugasila.
Instalirani uređaji su se protezali čitavom dužinom i širinom vrata, ljubičaste cevi
koje je Ef prepoznao kao ultraljubičaste svetiljke, poredane oko vrata nalik na
moćno polje svetlosti.
Da se spreči ulazak bakterija u prostoriju? Ili služi da se nečemu drugom
onemogući ulaz?
„Ne“, nastavio je, „razlog što sam upravo ovo odabrao kao svoju profesiju
jeste činjenica da mi je to otvorilo vrata crnom tržištu retkih predmeta, antikviteta i
knjiga. Zabranjenih, ali ne po pravilu i nezakonitih. Sve sam to nabavljao za svoju
ličnu kolekciju, i svoja istraživanja."
Ef je ponovo pogledao naokolo. Njemu je sve to pre ličilo na omanji arsenal
oružja nego na muzejsku zbirku. „Vaša istraživanja?"
„Svakako. Mnogo godina sam radio kao profesor istočnoevropske
književnosti i folklora na Univerzitetu u Beču."
Ef se nije iznenadio. On se, zapravo, i jeste oblačio kao bečki profesor. „A,
nakon penzionisanja ste odlučili da postanete harlemski zalagaoničar-povlakakustos
sopstvene zbirke?"
„Ja se nisam penzionisao. Nateran sam da odem. Obeščašćen. Određene sile
su se urotile protiv mene. Ali sada, kada se mislima vratim u prošlost, sasvim sam
siguran da mi je odlazak u nepoznatom pravcu spasao život. To je, zapravo, nešto
najpametnije što sam mogao da uradim." Okrenuo se ka njima, zabacujući ruke za
leđa, na onaj tipično profesorski način. „Ovo zlo kojem smo svedoci u njegovoj
najranijoj fazi postoji već vekovima. Preko hiljadu godina. Pretpostavljam, ali ne
mogu i da dokažem, da ono ima svoje korene u najdrevnijim vremenima."
Ef je klimnuo glavom, mada uopšte nije razumeo o čemu je reč, ali zadovoljan
što su krenuli sa mrtve tačke. „Dakle, govorimo o virusu."
„Da. To jeste na neki način virus. Soj zaraze koji zagađuje i telo i duh." Starac
je stajao tako da se iz Efove i Norine perspektive činilo kao da niz mačeva na zidu
oslikava lepezu s obe njegove strane nalik na krila čeličnih oštrica. „Dakle, virus?
Da. Ali, ovom prilikom želim da vas upoznam sa još jednom rečju koja isto tako
počinje na slovo ’V’."
„A, to je?", upitao je Ef.
„Vampir."
Takva reč, izgovorena sa svom ozbiljnošću i iskrenošću, nesumnjivo traži
malo vremena da se svari.
„Sigurno odmah zamišljate natmurenog glumca, prenaglašene poze, u crnom
ogrtaču", rekao je Setrakijan, obeščašćeni profesor. „Ili, odvažnog moćnog lika sa
prikrivenim očnjacima. Ili, postojeću dušu opterećenu zlom kobi večnog života. Ili
- Bela Lugoši sreće Abota i Kostela."
Nora je ponovo bacila pogled po prostoriji. „Ne vidim nigde krstove, niti
svetu vodicu. A, nema ni venaca od belog luka."
„Beli luk poseduje izvesna zanimljiva imunološka svojstva, i može biti
koristan na svoj način. Stoga je, u najmanju ruku, njegovo prisustvo u mitologiji
biološki razumljivo. Ali, krstovi i sveta vodica?" Slegnuo je ramenima. „To su
izmišljotine jednog doba. Proizvodi prevelike mašte jednog viktorijanskog irskog
pisca, kao i verskog podneblja toga doba."
Setrakijan je očekivao izraze sumnje.
„Oni su oduvek bili ovde", nastavio je. „Egzistirali, hranili se. U tajnosti i pod
okriljem mraka, jer to je njihova priroda. Postoji sedam izvornika, poznatih kao
Drevni. Gospodari. Ne, ne po jedan za svaki kontinent. Oni po pravilu nisu samotna
stvorenja, već osnivaju klanove. Sve do nedavno, a kad kažem ’nedavno’, govorim
u okvirima njihovog takoreći večnog života, bili su raštrkani na velikom prostoru
koji danas obuhvata Evropu i Aziju, zemlje bivšeg SSSR-a, Arapsko poluostrvo i
Afriku. Kratko rečeno, Stari svet. Među njima je došlo do raskola, nekakvog
sukoba tog soja. Razlog tome mi nije poznat. Dovoljno je reći da se ovaj jaz
dogodio vekovima pre otkrića Novog sveta, a da je zasnivanje američkih kolonija
omogućilo stvaranje novog i plodnog tla. Troje njih je ostalo u Starom svetu, dok
su trojica otišla u Novi svet. Obe strane su poštovale oblast vladavine one druge,
dok su se primirja, u vezi sa kojim su se odavno dogovorili i zakleli da će ga
poštovati, pridržavali.
„Problem je predstavljao sedmi Drevni. On je hulja koja je okrenula leđa
obema stranama. Mada u ovom trenutku to ne mogu da potvrdim, sama priroda
najnovijih događaja navodi me da nedvosmisleno verujem da iza svega ovoga stoji
niko drugi do on."
„Svega, čega?", upitala je Nora.
„Ovog upada u Novi svet. Kršenja drevnog sporazuma. Ovog poremećaja
ravnoteže postojanja njihovog soja. Ovaj čin je, u osnovi, rat."
Ef reče: „Rat vampira."
Setrakijan se sam sebi nasmejao u bradu. „Vi to pojednostavljujete jer ne
verujete. Umanjujete, nipodaštavate. Jer, odgojeni ste da sumnjate i razgolićujete.
Da razlažete na manje delove znanog da biste sve lakše svarili. Jer vi ste lekar,
čovek od nauke i, ovo je Amerika - u kojoj je sve poznato i razumljivo, gde je Bog
čovekoljubiv diktator, a budućnost uvek svetla." Zatapšao je svojim iskrivljenim
šakama, najbolje što je mogao, zamišljeno spuštajući vrhove prstiju na usne. „To je
duh ovog podneblja, i to je divno. Zaista to mislim, bez i malo ironije. Divno je
verovati samo u ono što želiš da veruješ, i da sve drugo odbaciš. Ja poštujem vaš
skepticizam, doktore Gudvederu. Ovo vam govorim u nadi da ćete mi uzvratiti tako
što ćete poštovati moje iskustvo na ovom polju i dopustiti da vaš
visokocivilizovani i naučni um prihvati moja zapažanja."
Ef reče: „Dakle, rekli ste da je u avionu bio... jedan od njih. Ta hulja."
„Tačno tako.“
„U kovčegu. U odeljenju za prtljag."
„Kovčeg ispunjen zemljom. Oni su stvorenja iz zemlje i vole da se vraćaju
tamo odakle su se i pridigli. Nalik na gliste. Vermis. 17 Ukopavaju se i miruju. Mi
bismo to nazvali spavanjem."
„Daleko od dnevnog svetla", dodala je Nora.
„Od sunčeve svetlosti, da. Upravo su tokom smene dana i noći najranjiviji."
„Rekli ste da je reč o ratu vampira. Ali, zar ovde nije reč o borbi vampira
protiv ljudi? Kada uzmemo u obzir sve one mrtve putnike."
„I ovo što ću sada reći biće vam teško da prihvatite. Mi za njih, naime, ne
predstavljamo neprijatelje. Mi smo njihovi vredni saveznici. U njihovim očima, mi
smo i manje od toga. Za njih mi predstavljamo tek ulov. Mi smo hrana i piće.
Životinje u toru. Flaše na polici."
Ef je osetio jezu, ali odmah se pribrao. „Zar ne mislite da sve ovo zvuči kao
čista naučna fantastika?"
Setrakijan mu je tada na nešto ukazao. „Ta sprava u vašem džepu. Vaš mobilni
telefon. Pritisnete nekoliko brojeva i odmah započinjete razgovor sa nekom
osobom na drugom kraju sveta. To je naučna fantastika, doktore Gudvederu. To je
obistinjena naučna fantastika." Tada se Setrakijan nasmešio. „Da li vam je za to
potreban dokaz?"
Setrakijan se uputio ka niskoj klupici kraj dugačkog zida. Tamo je stajalo
nešto prekriveno crnim, svilenim materijalom. Posegnuo je za tim na neuobičajen
način, ispružio je ruku što je dalje mogao i kažiprstom i palcem uštinuo ćošak
materijala držeći se podalje koliko je mogao. Tada je svukao materijal.
Staklena posuda. Tegla za uzorke koju su posedovali svi nabavljači
medicinske opreme.
Unutra je, u nekakvoj tamnoj tečnosti, bilo smešteno dobro očuvano ljudsko
srce.
Ef se pognuo da ga pobliže pogleda. „Odrasla ženska osoba, sudeći po
veličini. Zdrava. Prilično mlada. Svež primerak." Ponovo je pogledao u
Setrakijana. „Šta nam ovo dokazuje?"
„Lično sam ga izvadio iz grudnog koša mlade udovice iz sela kraj Skadra u
severnoj Albaniji, u proleće 1971."
Ef se nasmešio čuvši ovu čudnovatu starčevu priču, a potom se ponovo nagnuo
da pogleda u teglu.
Iz srca je štrcnulo nešto nalik pipku sa sisaljkom na vrhu koja je udarila u
staklo tačno na mestu gde se nalazilo Efovo oko.
Ef je hitro ustuknuo. Zabezeknuto je zurio u teglu.
Nora, koja je stajala kraj njega, zapita: „Uf... šta je to, do đavola, bilo?"
Srce je počelo da se pomera u serumu.
Damaralo je.
Kucalo.
Ef je posmatrao dok je slepljena, ustolika sisaljka pretraživala staklo.
Pogledao je u Noru, koja je zurila u srce. Tada je pogledao u Setrakijana, koji se
nije ni pomerio, sa rukama zavučenim u džepove.
Setrakijan reče: „Ono oživljava svaki put kada u blizini oseti ljudsku krv."
Ef je gledao u potpunoj neverici. Ponovo se približio, ovog puta desno od
sisaljkinog bledog, bezusnog receptora. Izraslina se odvojila od unutrašnje
površine stakla, a onda se iznebuha ponovo ustremila na njega.
„Isuse!uzviknuo je Ef. Damarajući organ plutao je u tegli nalik na nekakvu
mesnatu izopačenu ribu. „Ono živi bez...“ Nije bilo nikakvog izvora krvi. Pogledao
je u njegove izobličene ostatke vena, aorte i venske šupljine.
Setrakijan reče: „Ono nije ni živo ni mrtvo. Ono oživljava. Može da se kaže
da je opsednuto, u bukvalnom smislu te reči. Pogledajte pažljivije i videćete."
Ef je posmatrao damaranje i primetio da je neritmično, ni nalik uobičajenom
radu srca. Ugledao je nešto što se pomeralo u njemu. Migoljilo.
„... glista?", upitala je Nora.
To nešto je bilo tanko i bledo, boje usana, između pet i osam centimetara
dužine. Posmatrali su kako kruži unutar srca, nalik na samotnog stražara koji odano
patrolira već odavno napuštenom bazom.
„Krvava glista", rekao je Setrakijan. „Kapilarni parazit koji se razvija u
telima zaraženih. Pretpostavljam, ali nemam dokaza, da je to pokretač virusa.
Njegov prenosnik."
Ef je zavrteo glavom u neverici. „A, šta je sa ovom... ovom sisaljkom?"
„Virus oponaša oblik domaćina, iako i sam pronalazi načine da sopstvene
vitalne sisteme na najbolji način prilagodi svom održanju. Drugim rečima, on
naseljava i prilagođava domaćina za svoj opstanak. U ovom slučaju, domaćin je
izmenjen organ koji pluta u tegli, a virus je pronašao način da razvije sopstveni
mehanizam da bi se prehranio."
Nora upita: „Prehranio?"
„Glista živi od krvi. Ljudske krvi."
„Krvi?" Ef je žmirnuo u pravcu posednutog srca. „Čije krvi?"
Setrakijan je izvukao levu ruku iz džepa. Iz rukavice su virili njegovi
smežurani prsti. Na glatkoj jagodici srednjeg prsta bili su vidljivi ožiljci.
„Po par kapljica svakih nekoliko dana sasvim je dovoljno. Mora da je gladno.
Bio sam prilično odsutan."
Otišao je do klupe i pridigao poklopac sa tegle. Ef se pomerio malo nazad da
gleda. Vrhom malog skakavca koji mu je bio prikačen za privezak, bocnuo je prst
nad teglom. Nije se ni trgnuo, taj čin mu je do te mere prerastao u rutinu da ga više
nije ni bolelo.
Njegova krv je počela da kaplje u serum.
Sisaljka se hranila crvenim kapljicama usnama kao u gladne ribe.
Kada je završio, starac je stavio malo antiseptičnog spreja na prst i vratio
poklopac na teglu.
Ef je posmatrao kako se proždrljivac zarumeneo. Glista ti organu je počela da
se kreće brže i žustrije. „Kažete da ovu stvar držite ovde od...?“
„Od proleča 1971. Ja ne idem često na odmor..." Nasmešio se sopstvenoj
maloj šali, bacajući pogled na bocnut prst i trljajući jagodicu. „Ona je bila
neupokojena, zaražena. Ona koja se preobratila. Drevni koji žele da žive u tajnosti
ubijaju svoju žrtvu odmah nakon hranjenja da bi sprečili dalje širenje virusa. Jedna
od žrtava je nekako uspela da pobegne, vratila se kući i okomila na porodicu,
prijatelje i komšije, skrivajući se u njihovom malom selu. Udovičino srce nije bilo
preobraženo ni četiri sata pre nego što sam je pronašao."
„Četiri sata? Kako ste znali?"
„Video sam beleg. Oznaku strigoja."
Ef upita: „Strigoj?"
„U Starom svetu se tako naziva vampir."
„A, beleg?"
„Mesto ujeda. Tanka povreda s prednje strane vrata, koju pretpostavljam da
ste do sada već imali prilike da vidite."
Ef i Nora su klimnuli glavama. Razmišljali su o Džimu.
Setrakijan je dodao: „Treba da istaknem da ja nisam čovek koji ima običaj da
ide naokolo i vadi ljudska srca. Ovo je jedna od onih prljavih stvari na koju sam
sasvim slučajno naleteo. Ali, bilo je apsolutno neophodno da to uradim."
Nora reče: „I vi ste ovu stvar održavali u životu još od onda, hranili ste je
kao... kućnog ljubimca?"
„Da." Pogledao je u teglu, skoro ponosno. „Ona mi služi kao svakodnevni
podsetnik na ono sa čime se suočavam. Sa čime se sada mi suočavamo."
Ef je bio užasnut. „Zašto niste... za sve ovo vreme to nekome pokazali?
Lekarima? Novinarima?"
„Da je to tako jednostavno, doktore, ova tajna bila bi otkrivena još odavno.
Ima sila koje su se urotile protiv nas. Ovo je drevna tajna, i zadire duboko. Tiče se
mnogih. Oni neće dozvoliti da istina dospe do širokih masa, već će biti potisnuta,
kao što su i sa mnom učinili. To je i razlog što se skrivam ovde, otvoreno skrivam,
sve ove godine. Čekam.“
Ovakvi razgovori su činili da se Efu pridignu žmarci. Istina se nalazila upravo
ovde, tačno ispred njega: tegla sa ljudskim srcem koje ugošćava glistu žednu
starčeve krvi.
„Nisam baš stručan na polju tajni koje ugrožavaju opstanak ljudske vrste.
Niko drugi za ovo ne zna?“
„Oh, neko i te kako zna. Da. Neko moćan. Gospodar nije mogao da doputuje
bez tuđe pomoći. Njegov ljudski saveznik je morao da se pobrine za njegovu
bezbednost i transport. Vidite, vampiri ne mogu da pređu preko tekuće vode sem
ukoliko im u tome ne pripomogne čovek. Čovek kojih ih poziva da dođu. A sada je
sporazum, primirje, prekršeno. Savezništvom strigoja i ljudskog bića. To i jeste
razlog što je ova najezda tako zastrašujuća. I do te mere neverovatno preteča."
Nora se okrenula ka Setrakijanu. „Koliko imamo vremena?"
Starac je već sve unapred izračunao. „Tom stvoru će biti potrebno manje od
nedelju dana da završi sa čitavim Menhetnom i manje od mesec dana da preuzme
celu zemlju. Za dva meseca će to učiniti sa svekolikim svetom."
„Nemoguće", rekao je Ef. „To se neće dogoditi."
„Divim se vašoj odlučnosti", rekao je Setrakijan. „Međutim, vi još uvek ne
znate sa čime se suočavate."
„Dobro", rekao je Ef. „Onda mi recite - kada krećemo u akciju?"
Parking, Trajbeka
Vasilij Fet je parkirao svoji kombi ispred stambene zgrade u donjem
Menhetnu. Nije bogzna kako izgledala spolja, ali je imala nadstrešnicu i portira, i
ipak se nalazila u Trajbeki. Za svaki slučaj bi proverio adresu da se ispred zgrade
nije nalazio nepropisno parkiran kombi na kojem je pisalo „Zdravstvena služba" i
na kojem je bilo aktivirano žuto rotaciono svetlo. Smešno je, ali u mnogim
zgradama i domovima u većini delova grada radnici deratizacionog odeljenja
dočekivani su širom raširenih ruku, slično policajcima koji pristignu na mesto
zločina. Vasilij nije mislio da će i ovde biti tako.
Na njegovom kombiju je stajala skraćenica SKS za Servis za kontrolu
štetočina grada Njujorka. Inspektor zdravstvene službe, Bil Furber, dočekao ga je
na stepenicama u hodniku zgrade. Bili je nosio spuštene, plave brkove koji su
ublažavali grimase koje je pravio dok je neprestano energično žvakao nikotinsku
žvaku. „Vaze“, pozvao ga je, što je bilo skraćeno od Vasja, kako se najčešće od
milja izgovaralo njegovo rusko ime. Vaz, ili, jednostavno, V, kako su ga često
zvali, bio je druga generacija Rusa čiji je hrapav glas zvučao potpuno bruklinski.
Bio je krupan čovek i ispunjavao je čitavu širinu stepeništa.
Bili ga je prijateljski munuo u ruku, zahvaljujući mu što je došao. „Bratanicu
moje rođake je nešto ujelo za usta. Znam da ova zgrada ne pripada mom rejonu, ali
šta da radim, bogataši su al’ su moji. Samo da znaš da mi je u pitanju familija.
Rekao sam im da im dovodim najboljeg čoveka za ’vatanje pacova u svih pet
opština.“
Vasilij je klimnuo glavom, s tihim ponosom, što je bilo karakteristično za
istrebljivače. Istrebljivač postiže uspeh u tišini. Pod uspehom se podrazumeva da
iza sebe ne ostavlja nikakve pokazatelje svog uspeha, nikakve tragove da je
problema ikada i bilo, da je štetočina ikada bila prisutna niti zamka postavljena. To
znači da se red održao.
Za sobom je vukao torbu sa opremom, kao neki majstor za popravku računara.
Stan je imao visoke plafone i velike sobe i sigurno je koštao dvadeset hiljada
dolara po kvadratnom metru, dakle bez problema tri miliona dolara na njujorškom
tržištu nekretnina. Na niskoj, čvrstoj narandžastoj sofi u haj-tek opremljenoj sobi
svoj u staklu, tikovini i hromu, sedela je devojčica grčevito držeći lutku i svoju
majku. Veliko parče zavoja prekrivalo je devojčicinu gornju usnu i obraz. Majka je
imala kratku kosu i naočare sa uzanim, pravougaonim okvirom, a nosila je vunenu
zelenu suknju iznad kolena. Pogledala je u Vasilija kao da je bio posetilac iz neke
vrlo moderne, neodređene budućnosti. Devojčica je bila mala, možda joj je bilo
pet ili šest godina, i izgledala je preplašeno. Vasilij bi joj se rado nasmešio, ali
njegovo lice baš i nije bilo od onih koja umiruju decu. Vilica mu je bila četvrtasta
teme sekire, a oči široko postavljene.
Na zidu je stajao plazma televizor nalik na široku, staklom uramljenu sliku. Na
ekranu je bio prikazan gradonačelnik kako priča u buket mikrofona. Pokušavao je
da odgovori na pitanja o nestalim žrtvama nesreće u avionu, leševima koji su
iščezli iz gradske mrtvačnice; Njujorška policija je bila u pripravnosti, zaustavljala
je sve hladnjače na mostovima i pred tunelima. Uspostavili su dežurni broj za
informacije. Porodice žrtava su bile besne, a sahrane odložene.
Bil je poveo Vasilija u devojčicinu sobu. Krevet sa baldahinom, bractelevizor
oivičen cirkonima, kao i odgovarajući računar, električni poni boje
karamele u ćošku. Vasilijev pogled se odmah ustremio na upakovanu hranu kraj
kreveta. Prepečeni krekeri sa puterom od kikirikija. I on ih je voleo.
„Ovde je spavala tog popodneva“, rekao je Bili. „Probudila se jer je osetila
da je nešto grize za usnu. Taj stvor se nalazio na njenom jastuku, Vaz. Pacov u
njenom krevetu. Dete neće oka da sklopi već mesec dana. Jesi li ikada čuo za nešto
slično?"
Vasilij je zavrteo glavom. Pacova je bilo u i oko svake zgrade na Menhetnu,
bez obzira šta stanodavci govorili a stanari mislili, ali oni baš i nisu stvorenja koja
vole da se pokazuju, naročito ne usred bela dana. Pacovi obično napadaju decu, i
to često oko usana jer odatle dopire miris hrane. Norveški ili mrki pacovi - Rattus
norvegicus, gradski pacovi - imaju jako razvijen osećaj za miris i ukus. Njihovi
sekutići su dugački i oštri, jači od aluminijuma, bakra, olova i gvožđa. Ugrizi
pacova su odgovorni za četvrtinu svih kvarova na električnim kablovima u gradu, a
s tim u vezi, i glavni krivci za istovetni procenat požara kojima se ne zna uzrok.
Njihovi zubi se po tvrdoći mogu uporediti sa čelikom, a struktura vilice kao u
aligatora omogućava im jačinu ugriza od nekoliko tona. Mogu da progrizu beton,
čak i kamen.
Vasilij upita: „Da li je videla tog pacova?"
„Ona nije znala šta je. Vrisnula je, počela da se koprca, a on je pobegao. U
hitnoj pomoći su im rekli da je bio pacov.“
Vasilij je otkoračao do prozora koji je bio otvoren tek toliko da propusti
vazduh. Širom ga je otvorio i pogledao sa trećeg sprata dole na uzan kaldrmisan
prolaz. Požarno stepenište je bilo udaljeno tri, tri i po metra od prozora, ali su
prastare fasadne cigle bile neravne i grebenaste. Ljudi pacove zamišljaju kao
dežmekasta stvorenja koja se gegaju, dok su u suštini oni okretni kao veverice.
Naročito kada su podstaknuti hranom ili strahom.
Vasilij je povukao devojčicin krevet od zida i zaštitio posteljinu. Pomerio je i
kuću za lutke, sto i policu za knjige da bi pogledao iza njih, mada uistinu uopšte
nije ni mislio da će pacova pronaći u sobi. Samo je za svaki slučaj eliminisao ono
što je već bilo krajnje očigledno.
Iskoračio je u hodnik, vukući svoju opremu niz glatko, ispolirano drvo. Pacovi
imaju slab vid i kreću se uglavnom po osećaju. Kreću se naokolo po maršrutama,
prateći staze duž niskih zidova, retko se kada udaljavajući više od dvadesetak
metara od svoje jazbine. Nepoverljivi su prema nepoznatoj okolini. Ovaj pacov je
verovatno pronašao vrata i skrenuo za ćošak, držeći se desnog zida, dok mu je
grubo krzno klizilo po podu. Sledeča otvorena vrata vodila su u kupatilo,
devojčicino kupatilo, ukrašeno prostirkom u obliku jagode, svetloružičastom
zavesom za tuš i korpom sa penama za kupanje i igračkama. Vasilij je pomno
zagledao prostoriju u potrazi za ušuškanim mestima, a zatim je namirisao vazduh.
Klimnuo je glavom Biliju, koji je potom zatvorio vrata.
Bili se zadržao kratko, osluškujući, a onda je odlučio da izađe i ode i provede
malo vremena sa devojčicinom majkom. Kada je skoro stigao do nje, iz kupatila je
začuo jedno stravično BANG!, kao i glasnu lomljavu, zvuk flašica koje padaju u
kadu - a potom i Vasilijev glas, sada već goropadan, koji je psovao na ruskom.
Majka i kćerka su se prestravile. Bili im je pružio ruku, moleći za strpljenje -
utom je slučajno progutao žvakaću gumu - a onda pohitao niz hodnik.
Vasilij je otvorio vrata kupatila. Nosio je debele duboke rukavice od kevlara
i pridržavao veliku vreću. Nešto u kesi se vrtelo i grizlo. A, to nešto je bilo veliko.
Vasilij je jednom klimnuo glavom i dodao vreću Biliju.
Biliju nije ništa drugo preostalo nego da je prihvati, jer bi u suprotnom vreća
pala, a pacov pobegao. Ponadao se da je materijal od kojeg je bila sazdana vreća
čvrst kao što je i izgledao, jer se pacov grčevito vrteo i borio da izađe. Bio je
veliki. Bili je ispružio ruku sa vrećom što dalje od sebe, ali svejedno ju je držao
visoko. Vasilj je staloženo - ali presporo - otvarao torbu sa alatkama. Izvadio je
neki zatvoren paket, sunđer sa anestetičkim gasom, halotanom. Vasilij je preuzeo
nazad vreću, a Bili je bio srećan što će da je se reši. Otvorio je vreću tek toliko da
ispusti anestetik, a onda ju je ponovo zatvorio. Pacov se u početku snažno vrteo kao
i ranije. A, onda je usporio. Vasilij je prodrmao vreću da ubrza proces.
Sačekao je još malo nakon što je migoljenje prestalo, a onda otvorio vreću i
posegnuo unutra, vadeći pacova za rep. Bio je ošamučen ali ne i onesvešćen,
tankim ružičastim prednjim šapama i oštrim kandžama i dalje grebući po vazduhu,
škljocajući čeljustima, otvorenih sjajnih, crnih očiju. Ovaj je bio povelik, tela
dugačkog možda dvadeset centimetara, i repa još tolikog. Oštro krzno mu je bilo
sivo odozgo, a prljavobelo ispod. Ovo nije bio ničiji kućni ljubimac, već divlji
gradski pacov.
Bili je ustuknuo za više koraka. I sam je nekada viđao na gomile pacova a da
se nikada nije privikao na njih. Vasiliju kao da to nije smetalo.
„Trudna je“, rekao je. Pacovi nose mlade samo dvadeset i jedan dan i mogu
da izrode i do dvadeset mladunaca odjednom. Jedna zdrava ženka može da izrodi
dve stotine i pedeset mladunaca svake godine, a kod svakog okota ima više ženki
nego mužjaka, spremnih da se pare. „Hoćeš da joj uzmem uzorak krvi za
laboratoriju?"
Bili je zavrteo glavom, gnušajući se kao da ga je Vasilij pitao da li hoće da ga
pojede. „Devojčicu su vakcinisali u bolnici. Pogledaj samo koliki je, Vaz. Isuse
Hriste. Hoću da te pitam, ovo nije..,“ Bili je prigušio glas. „...ovo nije neki
starosedelac Bušvika, znaš na šta mislim?"
Vasilij je znao na šta je ovaj mislio. Bilo mu je dobro poznato. Vasilijevi
roditelji su se, odmah nakon dolaska u Ameriku, prvo nastanili u Bušviku. U
Bušviku su živeli mnogi emigranti još od sredine XIX veka: Nemci, Englezi, Irci,
Rusi, Poljaci, Italijani, Afro-Amerikanci, Portorikanci. Sada su tu živeli
Dominikanci, Gvajanci, Jamajčani, Ekvadorci, Indusi, Koreanci, Južnoazijci.
Vasilij je proveo mnogo vremena u najsiromašnijim đelovima Njujorka. Znao je za
porodice koje su koristile jastuke od troseda, knjige i nameštaj kako bi noću
zagradili delove stana i tako se odbranili od pacova.
Ali, ovaj napad je, svakako, bio nešto drugo. Dan. Smelost. Obično samo
najslabiji pacovi koje su isterali iz kolonije izlaze na površinu u potrazi za hranom.
A, ovde je u pitanju bila jaka i zdrava ženka. Veoma neobično. Pacovi žive u
krhkoj ravnoteži sa čovekom, koristeći se ranjivošću civilizacije, živeći na smeću i
krupnijim otpacima, vrebajući mimo njihovog pogleda, iza zidova ili ispod
podova. Pojava pacova kod ljudi izaziva zebnju i strah. Napad izvan njihovog
uobičajenog noćnog haranja obično ukazuje na neosetnu promenu u njihovom
životnom okruženju. Nalik na čoveka, ni pacovi nisu skloni preuzimanju
nepotrebnih rizika - oni moraju da budu isterani iz svojih podzemnih jazbina.
„Želiš li da ga pročešljam i uzmem uzorke buva?“
„Isuse, ne. Samo ga zatvori u tu vreću i reši ga se. Što god da uradiš sa njim,
ne pokazuj ga devojčici. Već je i ovako dovoljno preplašena."
Vasilij je izvukao veliku plastičnu kesu iz torbe sa alatkama i zatvorio pacova
u nju sa još jednim sunđerom natopljenim halotanom, i to u fatalnoj dozi. Nabio je
kesu u vreću da bi prikrio dokaze, a onda nastavio sa poslom, počevši od kuhinje.
Izvukao je težak šporet sa osam ringli, kao i mašinu za pranje posuđa. Proverio je
cevi ispod sudopere. Nije video nikakav izmet, brloge, ali kada je već bio tu,
svejedno je iza kuhinjskih elemenata postavio malo mamaca. To je uradio bez
znanja stanara. Ljudi bi se unervozili kada bi im se reklo za postavljen otrov,
naročito roditelji, ali treba znati da se otrov za pacove nalazi u svakoj zgradi i na
svakoj ulici na Menhetnu. Ako ikada primetite nekakve tamnoplave mrvice ili
zelene granule, znajte da su u blizini primećeni pacovi.
Bili je pošao za njim u podrum. Bio je čist i sređen, bez ikakvih očiglednih
pokazatelja kao što su smeće i svakoliki otpad prikupljen za jazbinu. Vasilij je
pogledom preleteo preko prostora, mirišući u potrazi za izmetom. Imao je dobar
nos za pacove, kao što su i pacovi imali dobar nos za ljude. Isključio je svetlo, na
Bilijevo nezadovoljstvo, i uključio baterijsku lampu koju je nosio okačenu o kaiš
svetloplavog radničkog odela. Lampa je svetlela ljubičasto, a ne belo. Urin glodara
se prikazuje kao mastiljavoplav pod crnom svetlošću, ali ovde nije video ni traga.
Postavio je otrov za glodare u pukotine kroz koje bi mogli da se šunjaju i kavezaste
žičane zamke, za svaki slučaj. Potom je krenuo za Bilijem nazad u gornje predvorje
zgrade.
Bili se zahvalio Vasiliju i rekao mu da mu duguje uslugu, a onda se na ulazu u
zgradu raziđoše. Vasilij je i dalje bio u nedoumici, i nakon što je ostavio opremu i
mrtvog pacova u zadnji deo kombija, pripalio je dominikanski cigarilos i krenuo u
šetnju. Prošetao se niz ulicu i okolo do kaldrmisanog prolaza koji je spazio sa
devojčicinog prozora. Trajbeka je bila poslednji deo Menhetna u kojem ste mogli
da nabasate na prolaze.
Vasilij nije morao da napravi više od nekoliko koraka pre nego što je ugledao
prvog pacova. Trčkao je uz samu ivicu zgrade orijentišući se u prostoru. Tada je
video još jednog na grani malog, nejakog drveta koje je izraslo uz kratak ciglani
zid. A, potom i trećeg, kako trčkari po kamenom kanalu i pije braonkastu otpadnu
vodu koja je isticala sa nekog nevidljivog đubrišta ili izvora kanalizacije.
Dok je stajao i posmatrao, pacovi su počeli da izviru iz kaldrme. Bukvalno su
se kandžama izvlačili između izanđalih kamenih kockica, izvirući na površinu iz
podzemlja. Kostur pacova je fleksibilan, što im omogućava da se provuku kroz
rupe ne veće od veličine njihovih lobanja, otprilike dva centimetra po širini.
Izlazili su iz pukotina u parovima ili u trojkama, a onda se brzo razbežavali.
Koristeći dimenzije kamene kocke - trideset puta osam centimetara - kao meru,
Vasilij je procenio da su ovi pacovi bili dugački dvadeset do dvadeset i pet
centimetara, plus isto toliko dugačak rep. Drugim recima, ovo su bili potpuno
odrasli glodari.
Dve kese ispunjene smećem u njegovoj blizini prevrnule su se i oživele pune
pacova koji su se hranili svime što se u njima nalazilo. Jedan mali pacov je
pokušao da protrči pored njega do kante za đubre, ali Vasilij je glodara šutnuo
svojom radničkom čizmom, a ovaj je odleteo dobra četiri i po metra. Pao je usred
prolaza, nepokretan. U roku od samo nekoliko sekundi, ostali pacovi su se
gramzivo okomili na njega, grizući mu krzno dugačkim žutim sekutićima.
Najefikasniji način da istrebite pacove jeste da uklonite izvor hrane iz njihovog
životnog okruženja i pustite ih da se međusobno prožderu.
Ovi pacovi su bili gladni, i bili su u bekstvu. Ovakva njihova dnevna aktivnost
na površini - skoro da je bila nečuvena. Do ovakvih masovnih promena staništa
dolazilo je samo u slučajevima nepogoda, kao što su bili zemljotresi ili rušenje
zgrade.
Ili, povremeno, kada bi se odvijali veliki građevinski radovi na određenoj
lokaciji.
Vasilij je nastavio šetnju blok južnije, prelazeći ulicu Barkli gde se grad
otvarao ka nebu - skoro sedam hektara gradilišta.
Iskoračio je na jednu uzvišicu sa koje je, preko puta, mogao da vidi lokaciju
bivšeg Svetskog trgovinskog centra. Radovi na dubokom podzemnom basenu koji je
trebalo da podupre novu građevinu privodili su se kraju. Iz zemlje su štrcali
betonski i čelični stubovi. Ovo je bila neka vrsta duboke gradske rane - kao ujed na
licu devojčice.
Vasilij se prisetio tog apokaliptičnog septembra 2001. Nekoliko dana nakon
što su se srušile kule bliznakinje, krenuo je sa pripadnicima zdravstvenih službi da
raščišćava, počevši od zatvorenih restorana na obodu ruševina gde su izbacivali
preostalu hranu. Zatim su se spustili u podrume i podzemne prostorije. Nigde nisu
videli živog pacova, ali bilo je mnogo pokazatelja njihovog prisustva, uključujući i
kilometre pacovskih tragova utisnutih u slegnutu prašinu. Jasno se sećao
poslastičarnice „Gospođa Fild“, koju su glodari skoro naskroz izgrizli. Pacovi su
prosto mileli na toj lokaciji i gradski oci su bili zabrinuti da će se raštrkati iz
ruševina i preplaviti okolne ulice i susedne delove grada u potrazi za hranom. Iz
tog razloga se i pribeglo masovnoj deratizaciji koju je finansirala vlada.
Postavljeno je na hiljade mamaca i pacolovki napravljenih od čeličnih žica unutar i
oko nulte tačke. Zahvaljujući predostrožnosti Vasilija i njemu sličnih, do invazije
od koje su toliko strepeli nikada nije došlo.
Vasilij je i do danas ostao da radi pod ugovorom za vladu, a njegovo polje
delovanja podrazumevalo je kontrolu populacije pacova u Bateri parku i oko njega.
Imajući sve to u vidu, bio je dobro upoznat sa stanjem lokalnih napasti i od samog
početka je učestvovao u projektu izgradnje na ovoj lokaciji. Sve do sada, sve je
teklo uobičajeno - posao kao posao.
Pogledao je na kamione koji su prelivali beton i dizalice koje su prenosile
građevinski kamen. Sačekao je tri minuta da neki dečak završi sa razgledanjem
lokacije sa postavljenog vizira - isti onakav kakav postoji i na vrhu Empajer stejt
bildinga - a onda je ubacio novčić i izbliza pogledao građevinsku lokaciju.
Brzo ih je spazio. Njihova mala, smeđa tela koja su se migoljila iz ćoškova,
trčkarala po gomilama kamenja, dok su se neki pentrali uz prilazni put prema ulici
Liberti. Jurcali su oko štrkljavih stubova obeležavajući temelje Fridom tauera kao
da su istrčavali stazu sa preprekama. Pogledom je potražio pukotine na kojima će
se nova konstrukcija spajati sa podzemnom železnicom PAT. Zatim je pridigao
vizir i pogledom ispratio jedan niz pacova koji se verao uz potporni zid celične
platforme duž istočnog ćoška i iskakao na pričvršćene žice. Bežali su iz basena,
pravi egzodus, prateći bilo koji spasonosni izlaz odatle.
Izolaciono odeljenje,
bolnica Jamajka, Kvins
Iza drugih vrata izolacionog odeljenja, Ef je izvukao plastične rukavice.
Insistirao bi da ih i Setrakijan navuče, ali dodatni pogled na njegove skvrčene prste
naterao je Efa da se zapita da li bi mu to uopšte i pošlo za rukom.
Ušli su u prostoriju u kojoj se nalazio Džim Kent, jedinoj zauzetoj sobi u inače
praznom odeljenju. Džim je sada ležao i spavao, i dalje obučen. Cevčice sa
njegovih grudi i ruke vodile su do aparata čija su očitavanja bila prigušena.
Medicinska sestra im je saopštila da su njegovi vitalni parametri bili izrazito slabi
- kucanje srca, krvni pritisak, disanje, nivo kiseonika - da su sve automatske alarme
na aparatima morali da priguše jer su se neprestano oglašavali.
Ef se progurao pored providnih visećih plastičnih zavesa jer je osećao da je
Setrakijan, koji je stajao pored njega, bio napet kao struna. Pošto su se približili,
rad Džimovih vitalnih organa se ubrzao, što se i prikazalo na monitorima svih
uređaja - prilično neobično.
„Nalik na glistu u tegli", rekao je Setrakijan. „On nas oseća. Oseća da je krv
blizu."
„Nemoguće", rekao je Ef.
Prišao mu je još bliže. Džimovi parametri i moždani rad dodatno su se
ubrzali.
„Džime", obratio mu se Ef.
Lice mu je nemirno spavalo, a tamna koža je poprimala neku nezdravu sivu
nijansu. Ef je uočio da mu se zenice hitro pomeraju ispod kapaka, kao da se nalazio
u nekakvoj maničnoj REM fazi sna.
Setrakijan je povukao ostatak zavese srebrnom vučjom glavom svog visokog
štapa. „Ne približavajte mu se previše", upozorio je. „Preobražava se." Setrakijan
je posegnuo u džep kaputa. „Ogledalo. Izvadite ga."
U unutrašnjem prednjem džepu Efove jakne nalazilo se srebrom uokvireno
ogledalce, deset puta sedam i po centimetara, jedno od mnogih predmeta koje je
starac pokupio iz svog vampirskog arsenala u podrumu.
„Sebe vidite u ogledalu."
Ef je video svoj odraz u starom ogledalu. „Naravno."
„Molim vas, pogledajte u ogledalo i recite mi da li i mene vidite."
Ef je pomerio ogledalo pod određenim uglom da bi video starčevo lice.
„Dobro."
Nora reče:,Vampiri nemaju odraz u ogledalu."
Setrakijan odgovori: „Nije sasvim tako. A, sada vas molim da, s velikim
oprezom, pogledate i u njegovo lice."
Ogledalo je bilo prilično malo tako da je Ef morao da napravi korak ka
krevetu i ispruži ruku, pridržavajući ga pod određenim uglom nad Džimovom
glavom.
U prvi mah nije mogao da razabere Džimov odraz, jer je izgledao kao da su se
Efu jako tresle ruke. Međutim, pozadina, jastuk i ram kreveta lepo su se videli.
Džimovo lice je bilo veoma mutno. Izgledalo je kao da je snažno i ubrzano
vrteo glavom ili se tresao takvom snagom da mu je lik bio neprimetan.
Brzo je povukao ruku.
„Srebrna podloga", rekao je Setrakijan tapšući sopstveno ogledalo. „U tom
grmu leži zec. Danas se masovno proizvode ogledala sa hromiranom podlogom,
koja ništa ne otkrivaju. Međutim, ogledala sa srebrnom podlogom uvek nam
prikazuju istinu."
Ef je ponovo pogledao sebe u ogledalu. Sasvim normalno, ako izuzmemo
blago podrhtavanje njegove ruke.
Ponovo je namestio ogledalo preko lica Džima Kenta, pokušavajući da ga
primiri - i ponovo ugledao drhturavu zamagljenost koja je predstavljala Džimov
odraz. Činilo se kao da mu se telo nalazilo usred kakve grozomorne agonije pri
kojoj mu se biće treslo kao mahnito, i suviše brzo da bi se jasno videlo.
A, opet, golim okom gledano, ležao je mimo i spokojno.
Ef je predao ogledalo Nori, koja se isto tako zaprepastila, i uplašila. „Dakle,
to znači... da se pretvara u ono stvorenje... u ono stvorenje kao i kapetan Redfern."
Setrakijan reče: „Nakon inficiranja mogu da se preobraze i pripreme za
hranjenje nakon samo jednog dana i jedne noći. Potrebno je sedam dana da se neko
u potpunosti preobrazi, da zaraza preuzme telo i preoblikuje ga za sopstvene
potrebe - u svoju novu parazitsku formu. A, potom trideset noći do potpune
zrelosti."
Nora upita: „Potpune zrelosti?"
Starac reče: „Molimo se da te faze ne bude.“ Ukazao je na Džima. „Arterije
ljudskog vrata predstavljaju najbržu tačku prilaza, mada je i bedrena arterija
direktan put ka našem krvotoku."
Rez na vratu je bio tako precizan da se u ovom trenutku nije ni razabirao. Ef
upita: „Zašto krv?“
„Kiseonik, gvožđe i mnoge druge hranljive materije."
„Kiseonik?“, upitala je Nora.
Setrakijan je klimnuo glavom. „Tela njihovih domaćina se menjaju. Sastavni
deo preobražaja je i to da se vaskularni i digestivni sistem spajaju, postaju jedno.
Slično kao kod insekata. U tečnosti koja predstavlja njihovu krv nema dovoljno
gvožđa i kiseonika, kombinacije koja je zaslužna za crvenu boju ljudske krvi. Kod
njih se ona pretvara u belu."
„A, njihovi organi", rekao je Ef. „Kod Redferna su izgledali skoro kao
kanceri."
„Telesni sistem je nadvladan i preobražen. Virus preuzima njegov rad. Oni
više ne dišu. Oni udišu, uglavnom samo kao preostali refleks, ali ne primaju
kiseonik. Nefunkcionalna pluća se na kraju sparuše, a potom i prilagođavaju."
Ef reče: „Kada je Redfern napao, izbacio je nekakvu veoma razvijenu
izraslinu iz usta. Nalik na mišićavu žaoku ispod jezika."
Setrakijan je klimnuo glavom kao da se složio sa Efovim mišljenjem o
vremenskim prilikama. „Ona se razvija kako jedu. Njihovo meso poprima skoro
tamnocrvenu boju, kao i očne jabučice i površinski sloj kože. Ta žaoka, kako je
zovete, zapravo predstavlja preobrazbu, preobražaj starog respiratornog trakta,
dušnika i plućnih kesa sa dodatkom novoizraslog mesa. To vam je slično kao kada
rukav jakne preokrenete na naličje. Vampir ovaj organ može da istisne iz grudnog
koša i izbaci ga daleko više od jednog, čak i do dva metra. Ako isečete odraslu
žrtvu, pronašli biste mišićavo tkivo, kesu koja izbacuje taj organ da bi se stvorenje
nahranilo. Sve što je njima potrebno jeste redovan priliv čiste ljudske krvi. U tom
pogledu možda su slični dijabetičarima. Ne znam. Vi ste lekar.“
„I ja sam mislio da jesam", promumlao je Ef. „Sve do sada."
Nora reče: „Mislila sam da vampiri piju devičansku krv. Hipnotišu...
pretvaraju se u slepe miševe..."
Setrakijan reče: „To je romantična slika o njima. Međutim, istina je više...
kako da se izrazim?"
„Izopačenija", rekao je Ef.
„Gnusnija", dodala je Nora.
„Ne", rekao je Setrakijan. „Banalnija. Jeste li pronašli amonijak?"
Ef je klimnuo glavom.
„Oni imaju veoma kompaktan sistem za varenje", nastavio je Setrakijan. „U
njemu nema prostora za skladištenje hrane. Sva nesvarena plazma, ili kakav drugi
zaostatak, moraju se izbaciti da bi se napravilo mesta za novu dozu hranljive
materije. U određenoj meri slično kao i kod krpelja - balegari dok se hrani."
Temperatura u bliskom okruženju se iznenada promenila. Setrakijanov glas je
utihnuo do ledenog šapata.
„Strigoj", zašištao je. „Ovde je."
Ef je pogledao u Džima. Džimove oči su sada bile otvorene, zenice tamne, dok
je beonjača postala sivkasto-narandžasta - skoro kao nebo prošarano u sumrak.
Zurio je u tavanicu.
Ef je osetio nalet straha. Setrakijan se ukočio, a deformisane šake postavio u
samu blizinu ručke u obliku vučje glave njegovog štapa - bio je spreman za napad.
Ef je osetio naboj njegove namere, i bio je zaprepašćen dubokom, drevnom
mržnjom koju je spazio u starčevim očima.
„Profesore..." izustio je Džim kroz blagi jauk koji mu je prešao preko usta.
Tada mu se kapci nanovo zaklopiše, a Džim se ponovo našao u transu nalik na
REM fazu sna.
Ef se okrenuo ka starcu. „Kako je... znao ko ste?"
„Nije on znao", odgovorio je Setrakijan i dalje pripravan za napad. „On je
sada kao trut, postaje deo košnice. Telo sačinjeno od mnogih delova, ali jedne
jedine volje." Pogledao je u Efa. „Ovog stvora moramo uništiti."
„Šta?“, rekao je Ef. „Ne."
„Ovo više nije vaš prijatelj", rekao je Setrakijan. „On je vaš . neprijatelj."
„Čak da je to i istina - on je i dalje moj pacijent.“
„Ovaj čovek nije bolestan. On se sada nalazi u području izvan svake bolesti.
Za nekoliko sati, nijedna njegova nekadašnja odlika više neće postojati. Osim toga,
veoma je opasno da ga zadržavamo ovde. Kao i u pilotovom slučaju, ljudi koji se
nalaze u ovoj zgradi velikoj u su opasnosti."
„A šta ako... šta ako ne popije krv?“
„U nedostatku hranljivih materija, njegovo telo će početi da se urušava. Nakon
četrdeset i osam časova bez krvi, telo će početi da mu otkazuje, organizam će
početi da proždire ljudske mišiće i masne ćelije sopstvenog tela, polako i bolno
izjedajući samog sebe. Sve dok ne opstanu samo vampirski sistemi."
Ef je jako vrteo glavom. „Moram da osmislim neku vrstu protokola za
izlečenje. Ako ovu zarazu uzrokuje virus, moram da poradim na tome da pronađem
lek.“
Setrakijan je rekao: „Postoji samo jedan lek. Smrt. Uništenje tela. Smrt iz
milosrđa."
Ef reče: „Mi nismo veterinari. Ne možemo tek tako usmrćivati ljude koji su i
previše bolesni da prežive."
„Upravo to ste učinili sa pilotom."
Ef je zamucao. „To je bilo drugačije. Napao je Noru i Džima - okomio se i na
mene."
„Vaša filozofija samoodbrane je u potpunosti primenjiva i u ovom konkretnom
slučaju."
„To bi isto mogli da kažemo i za filozofiju genocida."
„A, šta ako uzmemo da je upravo to njihov cilj - potpuno uništenje ljudske
rase - šta biste na to rekli?"
Ef nije želeo da se upliće u takvo teoretisanje. Gledao je u kolegu. Prijatelja.
Setrakijan je uvideo da im neće promeniti mišljenje, barem za sada ne. „Onda
me odvedite do posmrtnih ostataka pilotovog tela. Možda postoji način da vas
uverim u ono što govorim."
Svi su ćutali dok su se liftom spuštali u podrum. A kada su pristigli, umesto da
dođu do zaključanih vrata mrtvačnice, pronašli su ih otvorena. Pred njima su se
tiskali policija i bolničko osoblje.
Ef im je prišao. „Šta vi to radite...?"
Video je da su vrata ogrebana, metalni dovratak iskrivljen i uništen, a brava
polomljena sa spoljašnje strane.
Niko od bolničkog osoblja nije otvorio ova vrata. Neko drugi ih je provalio.
Ef je brzo pogledao unutra.
Sto je bio prazan. Redfernovo telo je nestalo.
Ef se okrenuo ka jednoj bolničarki, želeći da sazna informaciju više. Ali, na
njegovo iznenađenje, primetio je da se polako povlači niz hodnik, bacajući preko
ramena pogled na njega dok je razgovarala sa policijom.
Setrakijan je rekao: „Sada bi trebalo da krenemo."
Ef reče: „Ali, moram da saznam gde je njegovo telo."
„Nestalo je", rekao je Setrakijan. „Nikada neće ni biti pronađeno." Starac je
zgrabio Efovu ruku neočekivanom snagom. „Verujem da je odslužilo svoje."
„Odslužilo svoje? Šta hoćete da kažete?"
„Konačno uništenje. Ono nije ništa više mrtvo od njegovih kolega putnika koji
su isto tako nekada ležali u mrtvačnici."
Zaliv Šipshed, Bruklin
Glori Miler, novopečena udovica, uočila je novinski izveštaj o nestalim
leševima sa leta 753 dok je na internetu tražila savete o tome šta se radi u
slučajevima kada umre muž, a prethodno ne ostavi testament. Ispratila je link i
pročitala vest pod naslovom RAZVOJ SITUACIJE. Federalni istražni biro je
trebalo da održi konferenciju za štampu u narednih sat vremena, pisalo je, na kojoj
će saopštiti da se uvećava nagrada za bilo kakvu informaciju o nestanku tela žrtava
s Ridžis erovog leta iz gradske mrtvačnice.
Ova priča je izazvala veliki strah u njoj. Iz nekog razloga se upravo sada
prisetila da ju je prethodne noći probudio san i da je čula neke zvuke na tavanu.
Samo se sećala da je u tom snu bilo reči o tome da joj se Herman, njen tek
nedavno preminuli muž, vratio iz mrtvih. Došlo je do greške, i tragedija leta 753
se, zapravo, nikada nije ni dogodila, a Herman se pojavio na zadnjim vratima
njihove kuće u zalivu Sipshed sa a-pomislila-si-da-si-me-se-otarasila osmehom,
zahtevajući da mu posluži večeru.
Glori je u javnosti igrala ulogu žalosne udovice koja tiho pati, kao što će to i
činiti ako dođe do nekog ispitivanja i sudske parnice. Međutim, u osami je tragičnu
okolnost usled koje je izgubila muža, a sa kojim je bila u braku trinaest godina,
smatrala velikim darom.
Trinaest godina braka. Trinaest godina neizrecivog zlostavljanja. Situacija je
postajala sve gora kako su godine prolazile, a onda je počeo da je zlostavlja i pred
sinovima starim devet i jedanaest godina. Glori je živela u neprestanom strahu od
njegovih promena raspoloženja, a čak je sebi dopustila - samo maštarija, i previše
rizična da bi je sprovela u stvarnosti - da razmišlja šta bi bilo kada bi se, dok je te
nedelje bio na putu, spakovala i otišla sa decom u posetu majci koja je u
Hajdelbergu bila na samrti. Ali, gde je mogla da ode? A, još gore - šta će uraditi
njoj i dečacima ako ih pronađe, kao što je znala da hoće?
Ali, Bog je bio pravedan. Najzad je odgovorio na njene molitve. Ona i dečaci
bili su ponovo rođeni. Tamni pokrov nasilja najzad je bio odstranjen iz njihovog
doma. Otišla je do podnožja stepenica, posmatrala drugi sprat i tavanska vrata sa
kojih je visio kanap za povlačenje.
Rakuni. Vratili su se. Herman je bio prvi koji je uhvatio jednog u zamku. Uzeo
je strahom ophrvanog neželjenog gosta i odneo ga u zadnje dvorište gde je
dečacima održao lekciju u...
Gotovo je. Više nije imala čega da se plaši. Dečaci se neće vratiti kući bar još
jedan sat, i odlučila je da se sada popne na tavan. Ionako je planirala da započne sa
izbacivanjem Hermanovih stvari. Utorak je bio dan za bacanje, a ona je želela da
do tada završi s tim.
Bilo joj je potrebno neko oružje, a prva stvar na koju je pomislila bila je
Hermanova mačeta. Doneo ju je u kuću pre nekoliko godina i držao je zavijenu u
uvošćeno platno u zaključanoj plastičnoj ostavi za alat s bočne strane kuće. Kada
ga je priupitala zašto je uopšte poželeo da poseduje tako nešto - prašumsko oružje
usred zaliva Sipshed - samo joj se nakezio. „Nikad se ne zna.“
Ovakve uvredljive pretnje bile su svakodnevni deo njegovog zlostavljanja.
Skinula je ključ sa kuke iza vrata ostave, izašla napolje i otvorila ostavu. Pronašla
je uvoštano platno ispod dvorišnih alatki i starog, odlomljenog seta za kriket koji
su dobili kao svadbeni poklon, a koji će joj sada odlično poslužiti za potpalu.
Donela je paket u kuhinju i spustila ga na sto, praveći mali predah pre nego što ga
je odvila.
Oduvek je tom predmetu pripisivala nekakva zla svojstva. Oduvek je imala
osećaj da će odigrati neku važnu ulogu u sudbini ove porodice, da će možda
predstavljati Glorinu smrt u Hermanovim rukama. S obzirom na to, odvila ga je
pažljivo, kao da je otpovijala uspavanu bebu demona. Herman nikada nije voleo da
ona dodiruje njemu tako drage predmete.
Sečivo je bilo dugačko, široko i ravno. Drška je bila napravljena od zavijenih
kožnih traka koje su se izlizale do svetlobraon boje od rukovanja prethodnog
vlasnika. Pridigla ga je, okretala, osetila težinu ovog čudnog predmeta u svojoj
ruci. Uhvatila je sopstveni odraz na prozorčiću mikrotalasne pećnice i - uplašila se.
Žena koja stoji sa mačetom u ruci u njenoj kuhinji.
On ju je načinio ludom.
Popela se na sprat držeći mačetu. Zaustavila se ispod tavanskih vrata i
posegnula za čvorom belog kanapa koji je visio. Izlaz na tavan se uz škripu otvorio
pod uglom od četrdeset i pet stepeni. Taj zvuk bi trebalo da uplaši bilo koju
vrebajuću domaću životinju. Oslušnula je da bi čula neki trčkaravi zvuk, ali nije
čula ništa.

Posegnula je za prekidačem visoko na zidu, ali svetlo se na tavanu nije
upalilo. Pritisnula ga je nekoliko puta - ali i dalje ništa. Na tavan se nije penjala
još od Božića, i sijalica je od tada mogla da pregori bilo kada. Na krovnim
gredama tavana nalazio se maleni prozorčić. To će joj obezbediti dovoljno svetla.
Spustila je stepenice i krenula da se penje. Kada je stupila na treći stepenik,
oči su joj se našle iznad nivoa tavanskog poda. Bio je nedovršen, sa ružičastim
izolacionim oblogama od staklene vune, upakovanim u folije i odmotanim po
poprečnim gredama. Ukrštene šperploče bile su postavljene u pravcu sever-jug i
istok-zapad, praveći staze prema svakom od četiri ugla u kojima su skladištene
stvari. Prostor je bio mračniji nego što je očekivala, a onda je uočila da su dva njena
stara ormana bila pomerena, efikasno zaprečavajući slabu dnevnu svetlost. Na
gomile stare odeće, odeće koju je nosila pre nego što je upoznala Hermana, bilo je
zatvoreno u plastične kese i ostavljeno da tu čami već trinaest godina. Krenula je
po šperploči i smakla upakovaiiu odeću sa prozorčeta da bi propustila svetlost.
Možda bi trebalo da otvori ormane i podseti se šta je nekad nosila. Ali, lada je,
ispod staze od šperploče, ugledala prazan deo poda između dve dugačke krovne
grede odakle je izolacija, iz nekog razloga, bila uklonjena.
A onda je primetila još jednu prazninu u podu.
I, još jednu.
Zastala je, nepomična. Iznenada je osetila nešto iza leđa. Plašila se da se
okrene, ali onda se prisetila da u ruci drži mačetu.
Iza nje, oslonjene na vertikalni deo tavana, najudaljenijeg od dnevne svetlosti,
stajali su neuredno nagomilani delovi povađenih izolacionih traka. Deliči staklene
vune bili su rastureni kao da je neka životinja pravila ogromno gnezdo.
To nije bio rakun. Nešto veće. Mnogo veće.
Gomila je bila potpuno kompaktna, napravljena tako kao da nešto skriva. Da li
se Herman bavio nekim njoj nepoznatim projektom? Kakvu je to mračnu tajnu ovde
skrivao?
Sa pridignutom mačetom u desnoj ruci, povukla je jedan kraj izolacione trake,
odvlačeći je sa humke i otkrivajući...
.... ništa.
Tada je povukla i drugu izolacionu traku, i zaustavila se kada je ugledala
dlakavu mušku ruku.
Glori je poznavala tu ruku. Znala je i onog čija je to ruka bila. Intimno je
poznavala i jedno i drugo.
Nije mogla da veruje u šta je gledala.
Sa mačetom koja je stajala pridignuta ispred nje, izvukla je još jednu
izolacionu traku.
Njegova majica. Ona sa kratkim rukavima i dugmićima koju je voleo da nosi,
čak i zimi. Herman je bio sujetan čovek, ponosan na svoje maljave ruke. Skinuo je
sa ruke sat i burmu.
Glori je stajala kao zakovana prizorom, topeći se od straha. Svejedno, morala
je da ga vidi. Posegnula je za još jednom izolacionom trakom koja je, povučena,
učinila da se veći deo gomile obruši i sklizne na pod.
Njen preminuli muž Herman ležao je kao da spava na njenom tavanu. Na
postelji od iscepkane ružičaste staklene vune, potpuno odeven i sa bosim
stopalima, koja su bila prljava kao da je hodao po zemlji.
Nije mogla da svari ovaj šok. Nije mogla da se nosi s njim. Muž za kojeg je
mislila da ga se otarasila. Tiranin. Mučitelj. Siledžija.
Stajala je nad njegovim usnulim telom sa mačetom kao Damoklovim mačem,
spremnim da se ustremi na njega ukoliko napravi ma i najmanji pokret.
Zatim je, polako, veoma polako, spustila ruku, a sečivo mačete joj se našlo uz
nogu. On je sada bio tek duh, shvatila je. Čovek koji se vratio iz mrtvih, prisustvo
koje je imalo nameru da joj nikada ne da mira. Nikada ga se neće osloboditi.
Dok je ovako razmišljala, Herman je otvorio oči.
Kapci se pridigoše sa njegovih očnih jabučica, koje su zurile pravo u
tavanicu.
Glori se zamrznula u mestu. Imala je potrebu da beži, da vrišti, ali nije mogla
ni jedno ni drugo.
Hermanova glava se okretala sve dok se njegove izbuljene oči nisu
usredsredile na nju. Onaj isti podsmešljiv pogled, kao i uvek. Taj podrugljiv
osmeh. Taj pogled koji je oduvek bio preteča nečeg za nju pogubnog.
A, onda joj je nešto kvrcnulo u glavi.
U istom trenutku, četiri kuće niz ulicu, četverogodišnja Lusi Nidam je stajala
na prilazu kuće hraneči svoju lutku po imenu Bejbi Dir omanjim čizits krekerima.
Lusi je zastala sa glasnim žvakanjem da bi umesto toga saslušala potmule vriske i
teške, reske udarce koji su dopirali... odnekud u blizini. Pogledala je naviše u svoju
kuću, zatim severno, skvrčenog nosića, sa očima u nevinoj zbunjenosti. Stajala je
veoma mirno, isplaženog narandžastog jezika sa polupojedenim krekerima sa
sirom, slušajući najčudniju buku koju je ikada do sada imala prilike da čuje. Reći
će tati kada, noseći telefon, ponovo izađe iz kuće. Onda joj se kesica krekera
prosula, a ona ih je, čučeći, jela sa kolskog prilaza. Pošto su je zbog toga ubrzo
izgrdili, potpuno je zaboravila na sve ostalo.
Glori je stajala dahćući na tavanu, povraćajući i obema rukama pridržavajući
dršku mačete. Herman je ležao u komadima među lepljivim ružičastim izolacionim
materijalom, dok je sa tavanskih zidova curilo nešto belo.
Belo?
Glori je drhtala, bilo joj je neopisivo muka. Pogledala je u štetu koju je
napravila. Sečivo se dvaput zarilo u krovnu gredu, a u njenoj glavi je to bio
Herman koji je pokušavao da joj oduzme mačetu, dok je ona morala snažno da je
vuče napred-nazad da bi je oslobodila i nastavila njome da udara po njemu.
Povukla se jedan korak nazad. Imala je vantelesno iskustvo. Ono što je uradila
bilo je nečuveno.
Hermanova glava sa podrugljivim osmehom otkotrljala se između dve grede,
licem okrenutim nadole, a pahuljasto parče ružičaste staklene vune zalepilo se za
njegov obraz nalik na kakvu šećernu vunu. Trup mu je bio isečen i proboden, butine
iseckane do kostiju, a iz prepona mu je klokotalo nešto belo.
Belo?
Videla je nešto tamno i malo, kako gmiže. Mutilo joj se pred očima i treptala
je, i dalje u stegama ubistvenog besa. Nije u potpunosti mogla da poveruje svom
vidu.
Osetila je svrabež na nožnom zglobu iznad krvavobele papuče. Taj svrabež je
puzao uz njenu nogu, a ona je zamahnula ravnom stranom lepljivog belog sečiva po
butini.A onda i drugi svrabež s prednje strane druge noge. A, potom, i na struku.
Shvatila je da ju je obuzimala neka vrsta histerične reakcije, kao da su je napadale
bube. Zateturala se korak unazad i skoro da je skliznula sa staze od šperploče.
Tada je osetila veoma blago vrpoljenje u preponama, a potom i iznenadan
neugodan pokret u anusu. Osećaj nekakvog gmizavog vrpoljenja učinio je da
poskoči i stisne zadnjicu, kao da će da se uneredi. Sfinkter joj se raširio i tako je
dugo stajala, paralizovana, sve dok taj osećaj nije počeo da čili. Oslobodila je
stisak, dozvolila je sebi da se opusti. Morala je da ode u kupatilo. Još jedno
komešanje odvuklo joj je pažnju, sada u rukavu bluze. Osetila je žaravi svrab na
posekotini na ruci.
Tada je, duboko u utrobi, osetila jeziv bol od kojeg se ubrzo presamitila.
Mačeta je pala na šperploču, a iz Glorinih usana se prolomio vrisak, urlik patnje i
stradanja. Osetila je da je nešto grebe po ruci - sada pod mesom, gamižući ispod
kože - i dok je i dalje vrištala širom otvorenih usta, još jedna tanka kapilarna glista
dogmizala je iza vrata preko vilice do usne, prodirući joj u obraz, vijugajući se
dalje niz njeno grlo.
Friburg, Njujork
Noć je ubrzano padala dok se Ef vozio Kros Ajlendom, putem opasanim
drvoredima, na istok, u okrug Naso.
Ef je rekao: „Dakle, govorite mi da su se putnici iz gradske mrtvačnice, oni za
kojima traga čitav grad, svi jednostavno uputili svojim kućama?"
Stari profesor je sedeo na zadnjem sedištu sa šeširom u krilu. „Krv ište krv",
odgovorio je. „Čim se preobrate, neupokojeni prvo potraže svoju porodicu i svoje
prijatelje koji još uvek nisu inficirani. Noću se vraćaju onima sa kojima dele
emocionalnu vezu. Njihovim ’milim i dragim’. Pretpostavljam da je to neka vrsta
povratka kući. To je isti onaj životinjski nagon koji goni izgubljene pse da pređu na
stotine kilometara ne bi li se vratili gazdi. Pošto su sada lišeni viših moždanih
funkcija, životinjska priroda preuzima vodstvo. Ovo su stvorenja koje vode nagoni.
Za hranjenjem. Za skrivanjem. Za gneždenjem."
„Vraćaju se ljudima koji za njima žale", rekla je Nora, koja je sedela kraj Efa
na suvozačevom sedištu. „Da bi se njima nahranili i da bi ih inficirali?"
„Da bi se njima nahranili. U prirodi je nemrtvih da nanose patnju živima."
Ef je u tišini sišao sa autoputa. Ovo bavljenje vampirima bilo je mentalni
ekvivalent jedenju loše hrane - njegov um je odbijao da ga svari. Žvakao je i
prežvakavao, ali nije mogao da ga proguta.
Kada ga je Setrakijan zamolio da odabere putnika sa liste žrtava leta 753,
prva na koju je pomislio bila je devojčica, Ema Gilbarton. Ona koju je pronašao
kako sedi u avionu i drži majčinu ruku. To je izgledalo kao dobra provera
Setrakijanove pretpostavke. Kako bi jedna mrtva jedanaestogodišnjakinja uopšte
mogla da iz mrtvačnice u Kvinsu dospe do svoje kuće u Friburgu, i to noću?
Ali sada, kada su se parkirali ispred kuće Gilbartonovih, impozantne
džordžijanske kuće kolonijalnog stila na širokoj poprečnoj ulici sa ogromnim
privatnim posedima, Ef je shvatio da će, ukoliko nisu u pravu, upravo probuditi
čoveka koji je žalio za svojom zauvek izgubljenom porodicom, za gubitkom žene i
jedinog deteta.
Ovo je nešto o čemu je Ef ponešto i znao.
Setrakijan je iskoračio iz eksplorera, nameštajući šešir na glavu i
pridržavajući svoj dugački štap koji mu nije koristio za hodanje. Ulica je u ovo
doba večeri bila tiha, u nekim od okolnih kuća gorelo je svetlo, ali napolju nije
bilo ljudi, niti su prolazili automobili. Svi prozori na kući Gilbartonovih bili su
zamračeni. Setrakijan im je oboma pružio baterijsku lampu sa tamnim sijalicama
koje su podsećale na njihove lume, samo što su bile teže.
Došli su do vrata i Setrakijan je pozvonio, koristeći vučju glavu štapa. Kada
se niko nije odazvao, uhvatio je kvaku koristeći samo delove ruke prekrivene
rukavicom, odmičući gole jagodice prstiju. Nije imao nameru da za sobom ostavlja
otiske. Ef je ukapirao da je starac ovakvim radnjama pribegavao i ranije.
Ulazna vrata su bila zaključana. „Dođite", rekao je Setrakijan.
Sišli su niz stepenice i krenuli oko kuće. Zadnje dvorište je predstavljalo
širok proplanak na obodu stare šume. Mlad mesec je odavao blagu svetlost,
dovoljnu da im se prikažu blede senke njihovih tela preko trave.
Setrakijan je zastao i ukazao na nešto svojim štapom.
Nakošena podrumska vrata bila su širom otvorena ka noći.
Starac se uputio ka njima, a Ef i Nora su ga pratili. U neosvetljen podrum
vodilo je kameno stepenište. Setrakijan je pogledom istražio visoko drveće koje je
okruživalo zadnje dvorište.
Ef reče: „Ne možemo tek tako da uđemo."
„U pravu ste, to je krajnje nesmotreno nakon zalaska sunca", rekao je
Setrakijan. „Ali, ne smemo sebi dozvoliti luksuz da čekamo."
Ef odgovori: „Ne, hoću da kažem da je ovo protivzakonito. Trebalo bi prvo
da pozovemo policiju."
Setrakijan je namršteno uzeo lampu iz Efove ruke. „Ono što ovde treba da
obavimo... oni ne bi razumeli."
Uključio je baterijsku lampu, dve ljubičaste sijalice emitovale su crnu
svetlost. Bile su slične kao medicinske sprave koje je koristio Ef, samo što su
svetlele jače, bile toplije i u sebi imale veće baterije.
„Crna svetlost?", upitao je Ef.
„Crna svetlost je samo dugotalasna ultraljubičasta svetlost, ili UVA. Ona
osvetljava, ali ne povređuje. UVB je srednji talas, može da izazove opekotine od
sunca ili rak kože. A, ovo...", pobrinuo se da pažljivo udalji zrak od njih, kao i od
sebe, „... jeste kratki UVC talas. Uništitelj klica, koristi se za sterilizaciju.
Nadražuje i uništava DNK veze. Direktno eksponiranje je veoma štetno za ljudsku
kožu. Međutim, ovo je pravo oružje protiv vampira."
Starac je počeo da silazi niz stepenice sa baterijskom lampom, dok je u drugoj
ruci pridržavao štap. Ultraljubičasti spektar emituje malo vidljive svetlosti. UVC
osvetljenje je, zapravo, sada više doprinosilo tmurnoj atmosferi nego što ju je
odagnavalo. Po kamenim zidovima sa obe strane stepeništa videli su mahovinu koja
je, osvetljena, izgledala kao da je bela. Spuštali su se iz svežine noći u hladnoću
betonskih temelja podruma.
Unutra je Ef ugledao tamne obrise stepenica koje su vodile na prvi sprat.
Ovde se nalazila perionica, kao i starinski fliper.
A, tu se nalazilo i neko telo na zemlji.
Na zemlji je ležao muškarac u kariranoj pidžami. Ef je krenuo ka njemu sa
nagonom profesionalnog lekara - a onda se zaustavio. Nora je oprezno napipavala
zid preko puta unutrašnjih vrata i pritiskala prekidače, ali svetlo se nije upalilo.
Setrakijan se približio čoveku, bacajući svetlost blizu njegovog vrata.
Čudnovat ljubičast sjaj prikazao je malen, savršeno ravan rez plavičastog sjaja,
odmah levo od njegovog grkljana.
„Preobražen je“, rekao je Setrakijan.
Starac je ćušnuo luma-lampu nazad Efu u ruke. Nora je uključila i svoju lampu
i uperila svetlost preko muškarčevog lica, prikazujući mahnito potkožno biće koje
se mrštilo, smrtoliku masku koja se pomerala i migoljila, ali se nije mogla
razabrati. Svejedno, nedvosmisleno je izgledala zlokobno.
Setrakijan je otišao i pronašao novu sekira oslonjenu na nisku klupicu u uglu.
Imala je sjajnu, drvenu dršku i jarkocrveno i srebrno čelično sečivo. Vratio se sa
njom, pridržavajući je iskrivljenim šakama.
„Čekajte", rekao je Ef.
Setrakijan je odgovorio: „Molim vas, povucite se nazad, doktore."
„On samo tu mirno leži", rekao je Ef.
„Uskoro će se pridići." Starac je ukazao na kameno stepenište koje je vodilo
ka otvorenim vratima kroz koja su ušli a da nije nijednog trenutka skinuo pogled sa
čoveka na podu. „Devojčica je negde tamo, napolju. Hrani se drugima." Setrakijan
je pripremio sekiru. „Ja, doktore, od vas ne tražim da sudelujete u ovome. Samo
tražim da se sada sklonite u stranu."
Ef je video odlučnost na Setrakijanovom licu i znao je da će starac zamahnuti
sekirom bez obzira da li se Ef sklonio sa puta ili ne. Ef se povukao u stranu. Sečivo
je bilo teško za Setrakijanovu veličinu i godine, tako da je starac uhvatio sekiru
obema rukama i pridigao je iznad glave, dok mu je ravna strana sečiva dospela
skoro do donjeg dela leđa.
Tada su mu se ruke opustile. Laktovi se spustili.
Okrenuo je glavu ka otvorenim vratima i osluškivao.
Tada je i Ef nešto začuo. Šuštanje krute trave po kojoj je neko gazio.
Na trenutak je pomislio da je neka životinja. Ali, ne. Škripanje se oglasilo u
jednostavnom ritmu koračanja dvonošca.
Koraci. Ljudski - barem su nekada bili ljudski. Približavali su se.
Setrakijan je spustio sekiru. „Stanite kraj vrata. Tišina. Zatvorite ih čim uđe
unutra." Uzeo je lampu iz Efovih ruku, ustupivši mu zauzvrat sekiru. „Ne sme da
nam pobegne."
Povukao se na mesto gde mu je stajao štap oslonjen na zid naspram vrata - a
onda je ugasio vruću lampu, iščezavajući u potpuni mrak.
Ef je stajao kraj otvorenih podrumskih vrata, leđima okrenut i prilepljen za
zid. Nora je stajala pored njega. Oboje su drhtali u podrumu tuđe kuće. Koraci su
se sada čuli bliže - blago i mekano tapkanje po zemlji.
Zaustavili su se na vrhu stepeništa. Bleda senka je pala preko mesečevog
odsjaja na podrumskom podu - glava i ramena.
Koraci su počeli da se spuštaju.
Na dnu, tik ispred vrata, ponovo su se zaustavili. Ef, koji nije bio udaljen ni
tri metra odatle, sa rukama koje su obgrlile sekiru, bio je zapanjen devojčicinim
profilom. Bila je mala i niska, plave kose koja joj je padala na ramena, obučena u
skromnu spavaćicu do gležnjeva. Bosonoga, ruku koje su padale ravno i slobodno,
stajala je začudno mirno. Grudni koš joj se pridizao i padao, ali iz njenih usta nije
izlazila nikakva para.
Kasnije će mu mnogo toga biti jasnije. Da su njena čula sluha i mirisa postali
mnogo osetljiviji. Da je mogla da čuje krv koja je kolala njegovim i profesorovim
telom, i da je mogla da namiriše ugljen-dioksid koji su ispuštali izdišući. Kasnije
će naučiti da joj je čulo vida najslabije. Sada se nalazila u fazi kada je njen vid
gubio sposobnost raspoznavanja boja, ali njena sposobnost termalnog
prepoznavanja - mogućnost da „pročita" znake telesne toplote kao jednobojni oreol
- još nije bila u potpunosti sazrela.
Napravila je nekoliko koraka napred, pomerajući se iz pravougaonika
osvetljenog mesečinom u potpunu tamu podruma. Duh je ušao u sobu. Ef je trebalo
da zatvori vrata, ali ga je samo prisustvo devojčice prosto omađijalo.
Okrenula se prema mestu gde se nalazio Setrakijan, fiksirajući pogled upravo
tu. Starac je upalio lampu. Devojčica je gledala u nju bez ikakvog izraza na licu.
Tada je lampom krenuo prema njoj. Osetila je njenu toplinu, i okrenula se prema
vratima podruma da pobegne.
Ef ih je s treskom zatvorio. Teška vrata se bučno zatvoriše, potresajući
temelje. Ef je pomislio da će čitava kuća pasti na njih.
Sada ih je devojčica, Ema Gilbarton, ugledala. Bila je osvetljena u ljubičasto
sa boka, i Ef je video sjajne tragove ljubičastog duž njenih usana i na njenoj maloj,
lepoj bradi. Čudno, ličila je na ljubitelja rejva ofarbanog u fluorescentnu boju.
Prisetio se - krv sija mastiljavoplavo pod ultraljubičastim osvetljenjem.
Setrakijan je držao upaljenu svetiljku ispred sebe, koristeći je da bi je nagnao
da uzmakne. Njena reakcija je bila životinjska i smetena, povlačila se kao da je
napadnuta plamenom bakljom. Setrakijan ju je surovo gonio sve dok se nije
priljubila uza zid. Iz dubine njenog grla dopro je prigušen, grleni zvuk, jauk patnje.
„Doktore", uzviknuo je Setrakijan Efu. „Doktore, dođite. Odmah!"
Ef se približio devojčici, uzimajući lampu od Setrakijana i dodajući mu
sekira, neprekidno je osvetljavajući.
Setrakijan je napravio korak nazad. Odbacio je sekiru koja je zazveketala po
tvrdom podu. Držao je svoj visoki štap u rukama obavijenim rukavicama, hvatajući
ga ispod drške sa vučjom glavom. Jednim jačim okretom zgloba, izdvojio je vrh
drške od ostatka štapa.
Iz njegove drvene korice, Setrakijan je izvukao srebrni mač.
„Požurite", izustio je Ef, netremice posmatrajući devojčicu koja se previjala
po zidu, u klopci ubistvenih zrakova lampe.
Devojčica je videla starčev mač, koji je svetleo skoro beo, i nešto nalik na
strah se pojavilo u njenim očima. A, potom se strah pretvorio u žestok bes.
„Požurite!", povikao je Ef, želeći da se sve ovo što pre završi. Devojčica je
šištala, a on je video tamnu senku unutar nje, ispod njene kože, demona koji je
režao za oslobođenjem.
Nora je gledala u oca koji je ležao na podu. Njegovo telo se pomerilo, oči
otvorile. „Profesore?", rekla je Nora.
Međutim, starac je bio prezauzet devojčicom.
Nora je gledala kako se Geri Gilbarton pridiže u sed, a potom i na bose noge -
mrtav čovek koji stoji u pidžami širom otvorenih očiju.
„Profesore?", izgovorila je ponovo Nora, paleći svoju lampu.
Lampa je praskala. Prodrmala je, udarajući u dno gde se stavljala baterija.
Ljubičasta svetlost je zatreperila, a potom se nanovo ugasila, da bi se zatim ponovo
namah upalila.
„Profesore!", povikala je.
Treperenje svetiljke je najzad privuklo Setrakijanovu pažnju. Okrenuo se
prema neupokojenom čoveku, smetenom i nesigurnom na nogama. Vešto, pre nego
okretno, Setrakijan je probo Gilbartona kroz stomak i grudi, otvarajući rane koje su
krvarile belo preko gornjeg dela njegove pidžame.
Ef, sada sam sa devojčicom, posmatrajući kako se demon u njoj bori, i ne
znajući šta se iza njega dešava, povika: „Profesore Setrakijan!"
Setrakijan je usmerio udarce mačem u čovekove mišice da bi ga naterao da
spusti ruke, a onda je zamahnuo na tetive iza kolena bacajući neupokojenog na sve
četiri. Kada se Gilbartonova glava pridigla, a vrat izdužio, Setrakijan je pridigao
mač i izustio neke reči na stranom jeziku - nalik na svečanu objavu - a onda je
sevnuo mačem po čovekovom vratu, odvajajući mu glavu od trupa. Donji deo tela
neupokojenog sručio se na zemlju.
„Profesore!", povikao je ponovo Ef, utiskujući svetlost lampe u devojčicu,
mučeći je - devojčicu otprilike Zakovog uzrasta. Njene podivljale oči se ispuniše
ljubičastom svetlošću - krvavim suzama - dok je stvor u njoj besneo.
Otvorila je usta kao da je imala nameru da progovori. Skoro kao da je želela
da zapeva. Usta su nastavila da joj se otvaraju, da bi se pojavila ona stvar, žaoka iz
mekanog nepca pod jezikom. Prilepak je oticao dok se pogled u devojčicinim
očima promenio od tužnog u pogled gladi, skoro blesteči u iščekivanju.
Starac je sada ponovo usredsredio pažnju na nju, a pre svega na svoj isukani
mač. „Nazad, strigoj!", rekao je.
Devojčica se okrenula ka starcu, očiju koje su i dalje gorele. Setrakijanov
srebrni mač sada je bio ulepljen belom krvlju. Izgovorio je iste reči kao i malopre i
obema rukama pridigao mač iznad jednog ramena. Ef mu se sklonio s puta baš u
trenutku kada je ovaj njime zamahnuo.
U poslednjem trenutku je pridigla ruku da bi se odbranila, ali ju je oštrica
mača odsekla pri zglobu pre nego što joj je odvojila glavu od vrata. Rez je bio čist
i savršeno ravan. Bela krv je poprskala zid, ali ne tako što je šiknula iz arterije,
već više kao mučni pljesak. Telo joj se stropoštalo na pod, dok su joj glava i ruka
pale preko njega, a glava se potom otkotrljala dalje.
Setrakijan je spustio mač i uzeo lampu iz Efove ruke. Uperio je slabašan zrak
svetlosti blizu devojčicine rane na otvorenom vratu, skoro slavodobitnički.
Međutim, ovo nije bila nikakva pobeda: Ef je ugledao kako se nešto meškolji u
barici guste, bele krvi.
Parazitske gliste. Gusto su se zbile i još uvek su se pomerale kada ih je
pogodila svetlost. Starac je osvetljavao taj prizor.
Ef je začuo teturanje na stepenicama. Bila je to Nora koja je bežala kroz vrata.
Potrčao je za njom, skoro se saplićući preko bezglavog tela devojčicinog oca,
istrčavajući na travu i noćni vazduh.
Nora je trčala ka lelujavom, tamnom drveću. Uhvatio ju je pre nego što je
pristigla do njega, prigrlio je, čvrsto je držeći. Vrištala je u njegove grudi, kao da
se plašila da ispusti urlik u noč. Držao ju je čvrsto sve dok se nije pojavio
Setrakijan.
Starac je, dišući, ispuštao paru u hladnu noć, dok su mu grudi bubnjale od
napora. Stisnuo je prste na srce. Seda kosa mu je bila čupava i sjajna na mesečini,
što je doprinelo izgledu opšteg ludila koje ih je u ovom trenutku okruživalo,
smatrao je Ef.
Očistio je oštricu mača na travi pre nego što ga je vratio u korice štapa.
Čvrstim okretom je prikačio dva razdvojena dela, a kada ih je spojio, predugački
štap je izgledao istekao nekada.
„Ona je sada oslobođena", rekao je. „Devojčica i njen otac sada počivaju u
miru." Na mesečini je pogledao cipele i donji deo pantalona u potrazi za vampirskom
krvlju. Nora ga je gledala divljačkim pogledom. „Ko ste vi?“, upitala ga je.
„Samo hodočasnik", odgovorio joj je. „Isto kao i vi."
Otišli su nazad do Efovog eksplorera. Ef je osećao jezu, onako izložen nasred
prednjeg dvorišta. Setrakijan je otvorio stražnja vrata automobila i izvadio
rezervni paket baterija. Zamenio je baterije u lampi koju je imao Ef, a potom je
nakratko proverio ljubičastu svetlost na bočnoj strani automobila.
Setrakijan je rekao: „Molim vas, pričekajte me ovde."
„Zašto?", upitao je Ef.
„Videli ste krv na njenim usnama, bradi. Bila je rumena. Nahranila se. Stvar
nije dokrajčena."
Starac se uputio naniže ka susednoj kući. Ef ga je posmatrao, a Nora se
odvojila od Efa da bi se naslonila na automobil. Snažno je progutala pljuvačku kao
da je imala nameru da povraća. „Malopre smo ubili dvoje ljudi u podrumu njihove
rođene kuće."
„Ovu stvar prenose ljudi. Neljudi."
„Vampiri, Bože moj..."
Ef reče: „Pravilo broj jedan glasi - bori se protiv bolesti, a ne njenih žrtava."
„Ne govori o bolesnima kao o demonima", rekla je Nora.
„Ali, sada... sada bolesni i jesu demoni. Sada su zaraženi aktivni prenosnici
bolesti i moraju biti zaustavljeni. Ubijeni. Uništeni."
„Šta bi direktor Barns na to imao da kaže?"
Ef odgovori: „Ne možemo ga čekati. Već smo i predugo čekali."
Zaćutali su. Nije prošlo mnogo, kada se Setrakijan vratio noseći svoj štap -
vampirski mač i još uvek toplu lampu.
„Gotovo je“, rekao je.
„Gotovo?", pitala je Nora, i dalje u šoku zbog onog što je videla. „A, šta
sada? Shvatate da je u tom avionu bilo nekih dve stotine putnika."
„Situacija je mnogo gora od toga. Tek nastupa druga noč. Drugi talas zaraze se
upravo sada širi.“

DRUGA NOĆ


Patriša je snažno provukla prste kroz kosu, kao da je time htela da odagna
izgubljene sate još jednog uzaludno prohujalog dana. Pomislila je da, zapravo,
iščekuje Markov povratak kući, ne samo da bi mu sa zadovoljstvom ćušnula decu i
rekla: „Evo ti ih“. Imala ja potrebu i da ga izvesti o jedinoj novosti dana, o
guvernanti Lasovih - koju je Patriša posmatrala kroz prozore trpezarije s prednje
strane kuće - koja je unezvereno istrčala iz kuće Lasovih ne zadržavši se unutra ni
pet minuta, a da njihove dece nije bilo ni od korova.
Oooh, Lasovi. Kako ti se susedi podvuku pod kožu. Kad god bi pomislila na
anoreksičnu Džoanicu i prisetila se njenog čuvenog opisa „ podruma vina
kontrolisanog porekla u evropskom stilu", Patriša bi automatski imala potrebu da
uperi srednji prst ka kući Lasovih. Umirala je od želje da sazna šta je Mark znao o
Rodžeru Lasu, da li je još uvek bio u inostranstvu. Želela je da uporedi
informacije. Činilo se da su jedini trenuci kada su ona i njen muž na istoj talasnoj
dužini upravo oni u kojima bi ogovarali prijatelje, familiju i susede. Možda je
upravo naslađivanje tuđim bračnim problemima i porodičnim neprilikama na neki
način umanjivalo problematičnost njenog i Markovog braka.
Skandal je uvek bio slađi uz malo vina, a ona je ispila već drugu čašu,
procvetavši. Pogledala je na sat u kuhinji i odlučila da požuri sa čašćavanjem, s
obzirom na Markovo očekivano nezadovoljstvo što ga je vazda dočekivala uz
čašicu. Ko ga jebe, sedi zavaljen u svojoj kancelariji u gradu po čitav dan, odlazi
na ručkove, šeta kako mu se prohte, ćereta u večernjem vozu kući. A ona je sve to
vreme bila zatočena ovde sa bebom, Markusom, dadiljom, baštovanom...
Sipala je sebi još jednu čašu, pitajući se koliko će vremena proći dok Markus,
taj ljubomorni mali đavo, ne ode i probudi sestru. Dadilja je stavila Žaklinu na
spavanje pre nego što je otišla, i beba se još nije probudila. Patriša je ponovo
pogledala na sat, čudeći se ovoj produženoj kućnoj tišini. Auu, al’ spavaju.
Ohrabrena još jednim gutljajem vina, i vodeći računa da ne probudi svog
vragolastog četvorogodišnjeg teroristu, sklonila je u stranu reklamama prepun
časopis Kuki i krenula da se penje uz zadnje stepenice.
Prvo je proverila Markusa i pronašla ga kako leži licem okrenut ka podu na
tepihu sa amblemom Njujork rendžersa kraj kreveta u obliku sanki, dok mu je
portabl igrica i dalje bila uključena kraj ispružene ruke. Iscrpljen. Naravno da će
joj ovo njihovo produženo popodnevno spavanje kasnije presesti, kada vrtiguz ne
bude hteo na spavanje - ali tada će na Marka biti red da se za to pobrine.
Krenula je niz hodnik - začuđeno se namrštivši kada je spazila nekoliko
gromulja tamne zemlje na stazi (onaj mali demon) - i zaustavila se kraj vrata na
kojima je na svilenom jastučiću u obliku srca, koji je sa čipkane pantljike visio sa
kvake, pisalo „SSSSS! - Anđeo spava". Polako je otvorila vrata zamračene, tople
dečje sobe i zaprepastila se kada je videla odraslu osobu kako sedi u stolici za
ljuljanje kraj kolevke, klateći se napred-nazad. Bila je to neka žena koja je u
naručju držala zavežljaj.
Nepoznata je ljuljuškala bebu Žaklinu. Ali, u tihoj toplini sobe, pod blagim
prigušenim svetlom i prijatnim osećajem mekanog tepiha pod nogama, sve je i
dalje izgledalo kao da je u redu.
„Ko...?“ Kada je Patriša zakoračila dublje u sobu, nešto se promenilo u načinu
na koji je žena u stolici za ljuljanje sedela. „Džoan? Džoan - jesi li to ti?“ Patriša
se približila. „Šta to...? Jesi li ušla kroz garažu?"
Džoan - nekada to jeste bila ona - prestala je da se ljuljuška i pridigla se sa
stolice. S obzirom na svetlost koju je odašiljala lampa sa ružičastim abažurom iza
nje, Patriša jedva da je mogla da razazna neobičan izraz na Džoaninom licu -
zapravo, čudan položaj njenih usta. Nekako je mirisala na prljavo, a Patriša se
odmah prisetila svoje sestre, i one odvratne, grozne svečanosti za Dan zahvalnosti
prošle godine. Da li je i Džoan doživela sličan nervni slom?
I, zašto je sada bila ovde, sa malom Žaklinom u naručju?
Džoan je ispružila ruke da bi dete predala Patriši. Patriša je prigrlila svoju
bebu i tada je znala da nešto nije kako treba. Mirovanje njene kćerke prevazilazilo
je opuštenost deteta koje spava.
Uznemirenim pokretom dva prsta, Patriša je smakla ćebe koje je prekrivalo
Džekino lice.
Bebine usne nalik na pupoljak bile su razdvojene. Okice su joj bile tamne,
fiksirane, zureće. Ćebe je bilo mokro oko njenog malog vrata. Patriša je pridigla
prste, umrljane krvlju.
Vrisak koji se pridigao iz Patrišinog grla nikada se nije oglasio.
En-Mari Barbur je bukvalno bila na ivici nervnog sloma. Stajala je u kuhinji i
šaputala molitve, grčevito se pridržavajući za ivicu sudopere kao da je kuća u kojoj
je živela sve vreme braka bila maleni čamac zahvaćen olujnim crnim morem.
Beskrajno je preklinjala da joj se prikaže šta da radi, da sebi olakša muke.
Preklinjala je za tračak nade. Odlično je znala da njen Ansel nije bio zao. On nije
bio ono što je izgledalo da jeste. Bio je samo veoma, veoma bolestan. (Ali, ubio je
pse.) Kakvu god da je imao bolest, ona će proći, nalik na tešku groznicu, i sve će
onda ponovo biti kao nekad.
Pogledala je u zaključanu šupu u mračnom zadnjem dvorištu. Sada je bilo tiho.
Sumnje joj se povratiše, kao i onda kada je u vestima čula za leševe sa leta
753 koji su nestali iz mrtvačnice. Nešto se dešavalo, nešto strašno. (Ubio je pse.]
Svoju preplašenost je ublažavala samo neprekidnim odlascima do ogledala i
sudopere. Prala je i dodirivala, brinula se i molila.
Zašto se Ansel ukopavao u zemlju tokom dana? (Ubio je pse.) Zašto je gledao
u nju sa takvom pohlepom? (On ih je ubio.) Zašto ništa nije govorio, već je samo
groktao i urlikao? (Kao i psi koje je ubio.)
Noč je nanovo nadvladala nebo - a od toga je strepela čitav dan.
Zašto je sada bio tako tih?
Pre nego što je uopšte i stigla da se zapita šta radi, pre nego što je izgubila
hrabrost, izašla je kroz vrata i krenula niz stepenice zadnjeg trema. Nije pogledala
u grobove pasa u ćošku dvorišta - neće se prepustiti tom ludilu. Sada mora da bude
jaka. Još samo malo...
Vrata šupe. Katanac i lanac. Stajala je, osluškivala, pesnice čvrsto stisnute
preko usta sve dok prednji zubi nisu počeli da je bole.
Šta će Ansel učiniti? Da li će je pustiti da uđe? Da li će se suočiti sa njom?
Da. Hoće.
En-Mari je otključala katanac ključem koji joj je visio oko vrata. Izvukla je
debeli lanac i ovog puta se povukla unazad, tamo gde je znala da neće moći da je
dohvati - van dometa lanca prikačenog za šipku za pse. Vrata su se otvorila.
Grozomoran smrad. Bezbožni zadah. Od samog vonja zasuzile su joj oči.
Tamo unutra se nalazio njen Ansel.
Ništa nije videla. Osluškivala je. Neće ući unutra.
„Ansele?"
Jedva da je to izgovorila šapatom. Ništa nije čula za uzvrat.
„Ansele.“
Šuškanje. Pokret u prašini. Oh, zašto se nije setila da ponese baterijsku
lampu?
Nagnula se napred tek toliko da dohvati i još šire otvori jednu stranu vrata.
Dovoljno da unutra propusti još malo mesečine.
Eno ga tamo. Ležao je poluprekriven posteljom od zemlje, lica pridignuta ka
vratima, očiju upalih i ispunjenih bolom. Odmah je primetila da kopni. Njen Ansel
je umirao. Ponovo je pomislila na pse koji su nekada ovde spavali, Pap i Gerti,
preslatke bernardince koje je volela više nego obične kućne ljubimce, a koje je on
ubio i na čije se mesto svojevoljno privezao... da... da bi spasao En-Mari i decu.
Tada je shvatila. On je morao da povredi drugoga da bi se povratio. Da bi
preživeo.
Drhtala je na mesečini, okrenuta ka izmučenom stvorenju u koje se njen muž
pretvorio.
Želeo je da mu se poda. Znala je to. Osećala je to.
Ansel je ispustio grleni jauk, bezglasan, kao da je dopirao iz same dubine
njegove prazne utrobe.
Nije to mogla da uradi. En-Mari je plakala dok je zatvarala vrata šupe.
Pritisnula je rame o njih, zatvarajući ga kao leš, koji nije bio sasvim živ, ali ni
mrtav. Sada je bio i previše slab da nagrne ka vratima. Čula je samo još jedan jauk
protesta.
Provlačila je prvi deo lanca kroz ručke na vratima, kada je začula korake na
šljunku iza sebe. En-Mari se zakopala u mestu, pomislivši da je to ponovo onaj
policijski narednik. Začula je još jedan korak, a onda se naglo okrenula.
Bio je to stariji čovek, proćelav, obučen u košulju sa krutom kragnom,
otkopčan džemper i široke kombinezonke. Bio je to njihov komšija od preko puta,
onaj koji je zvao policiju, udovac - gospodin Otiš. Bio je od one vrste komšija koji
iz svog dvorišta dovlači lišće na ulicu da bi odletelo u vaše dvorište. To je bio
čovek koga nisu ni viđali niti čuli, osim ako ne bi iskrsao neki problem za koji je
njih ili njihovu decu smatrao krivima.
Gospodin Otiš reče: „Vaši psi su pronašli neverovatno maštovite načine da mi
ne dozvole oka da sklopim."
Njegovo prisustvo, nalik na sablasni upad u noćnu moru, začudio je En-Mari.
Psi?
Govorio je o Anselu, buci koju je on noću pravio.
„Ako imate bolesnu životinju, treba da je odvedete kod veterinara da je
uspava."
Bila je i previše zatečena čak i da mu odgovori. Približio se, silazeći sa
prilaza na ivicu trave stražnjeg dvorišta. Gledao je u šupu sa prezirom.
Iz šupe se začuo promukli jauk.
Lice gospodina Otisa se zgrčilo od gnušanja. „Nešto morate da uradite u vezi
sa tim džukelama ili ću biti primoran da iz ovih stopa ponovo pozovem policiju."
„Ne!“ Iskazala je svoj strah pre nego što je mogla sebe da preduhitri.
Nasmešio se, iznenađen njenom uzrujanošću, uživajući u osećaju kontrole koju
je stekao nad njom. „Dakle, šta planirate da uradite?"
Otvorila je usta, ali nije mogla da smisli ništa što bi mu rekla. „Ja... pobrinuću
se za to... ne znam kako.“
Pogledao je u zadnji trem, radoznao zbog svetla koje gori u kuhinji. „Da li je
gazda tu? Radije bih porazgovarao sa njim."
Zavrtela je glavom.
Iz šupe se prolomio još jedan mučan jauk.
„Pa, bolje bi vam bilo da preduzmete nešto po pitanju tih groznih životinja -
ili ću u suprotnom biti primoran da uzmem stvar u svoje ruke. Svako ko je odrastao
na selu, gospođo Barbur, reći će vam da su psi upotrebne životinje i da ih ne treba
maziti. Za njih je mnogo korisnije da spoznaju bolne udarce nego milovanje ruke.
Naročito jedna tako nespretna rasa kao što su bernardinci."
Upravo ju je nešto što je rekao osvestilo. Nešto u vezi sa njenim psima...
Bolni udarci.
Zabetonirali su šipku i postavili lanac u šupu pre svega zato što su Pap i Gerti
nekoliko puta pobegli... a jednom, ne tako davno... Gerti, umiljatija od njih dvoje,
ona koja je tako puna poverenja, došla je kući sa ranama na leđima i nogama...
... kao da ju je neko prebio.
Obično stidljiva i povučena, En-Mari Barbur je u tom trenutku zaboravila na
sav svoj strah. Pogledala je u tog čoveka - tu zajedljivu, usahlu zamenu za čoveka -
kao da joj je neko smaknuo koprenu sa očiju.
„Vi“, rekla je. Brada joj je podrhtavala, više ne od bojažljivosti već od čistog
besa. „Vi ste to uradili. Gerti. Vi ste je povredili..,“
Zatreptao je nakratko, nenaviknut da mu se suprotstavljaju, istovremeno
priznajući krivicu.
„Ako i jesam", rekao je, povrativši svoju uobičajenu oholost, „siguran sam da
je to i zaslužio."
En-Mari je iznenada planula od srdžbe. Iz nje je izbilo sve ono što je držala u
sebi poslednjih nekoliko dana. Odvela je decu od kuće... sahranila svoje pse...
brinula se o svom ubogom mužu...
„Ona", rekla je En-Mari.
„Šta?"
„Ona. Gerti. To je ona.“
Iz šupe se prolomio još jedan glasni jauk.
Anselova potreba. Njegova nužda...
Ustuknula je, drhteći. Zastrašena, ali ne njime, već novim osećajem besa.
„Hoćete da ih vidite svojim očima?", čula je samu sebe kako kaže.
„Šta je to?"
Šupa iza nje pritajila se kao neka zver. „Hajde, vidite. Hoćete da pokušate da
ih pripitomite? Izvolite."
Zurio je u nju, zbunjen. Prkosila mu je žena. „Vi to ne mislite ozbiljno?"
„Hoćete da sredite stvari? Hoćete mir i tišinu? Pa, hoću i ja!“ Obrisala je
malo pljuvačke sa brade i zapretila mu mokrim prstom. „Hoću i ja!“
Gospodin Otiš je na trenutak gledao u nju. „Ostali su u pravu", rekao je. „Ti
jesi luda."
Uputila mu je mahnit osmeh klimajući glavom, a on je prošetao do niskih
grana drveća koje je ograđivalo njihovo dvorište. Zahvatio je tanku granu, zavrnuo
je i snažno povukao dok se najzad nije odlomila. Isprobao je, osluškujući zvuk
nalik na fijuk koji je proizvodila kada je njome zamahnuo kroz vazduh. Zadovoljan
je zakoračio pred vrata šupe.
„Želim da znate", rekao je gospodin Otis. „Ovo radim više za vaše nego za
svoje dobro."
En-Mari je drhtala dok ga je posmatrala kako izvlači lanac sa ručki na vratima
šupe. Vrata su počela da se otvaraju, dok je gospodin Otiš stajao dovoljno blizu
ulaza, taman koliko je bio dugačak i lanac zakačen za šipku.
„A, sada", rekao je, „gde su te zverke?"
En-Mari je začula neljudsko režanje i zveket lanca koji se brzo pomera -
zazvučalo je kao kada prospete novčiće - i zapanjen urlik gospodina Otisa presečen
na pola. Potrčala je i bacila se na vrata šupe, boreći se da ih zatvori, dok ih je
gospodin Otiš šutirao pokušavajući da se oslobodi. Provukla je lanac kroz i oko
ručki, čvrsto zatežući i zatvarajući katanac... a potom je pobegla u svoju kuću,
daleko od grozomorne šupe u zadnjem dvorištu i nemilosrdnog čina koji je upravo
izvela.
Mark Blesidž je stajao u foajeu svog doma sa blekberi telefonom u ruci, ne
znajući na koju stranu da krene. Nije bilo poruke od njegove žene. Telefon joj se
nalazio u barberi torbi, volvo karavan na prilazu kuće, a korpa za bebu u vešernici.
Nije bilo nikakve poruke ni u kuhinji, samo poluprazna čaša belog vina ostavljena
na kuhinjskom pultu od crnog granita. Patriše, Markusa i bebe Džeki nije bilo.
Proverio je u garaži - automobili i kolica bili su tamo. Pogledao je u kalendar
u hodniku - ništa nije bilo zabeleženo. Da se nije ponovo naljutila na njega što je
kasnio i odlučila da ga kazni na onaj svoj pasivno-agresivan način? Mark je
pokušao da gledanjem televizije prekrati vreme čekajući ih, ali onda je shvatio da
se istinski zabrinuo. Dvaput je uzeo telefon da pozove policiju, ali nije mogao da
zamisli skandal koji bi nastao pred svetom kada bi mu se ispred kuće parkirao
policijski auto. Izašao je kroz ulazna vrata i stao na ciglani stepenik odakle je
gledao na travnjak i okrugle cvetne leje. Pogledao je uz i niz ulicu, pitajući se da
nisu možda otišli u komšiluk - a tada je primetio da je u skoro svakoj kući vladao
mrak. Nije bilo blagog, žućkastog svetla iz nasleđenih starih lampi koje sijaju sa
polica. Ni svetlosti sa monitora računara iza zavesa od prugastog satena, ali ni
svetlosti plazma monitora koja se isijava kroz ručno rađenu čipku.
Pogledao je u kuću Lasovih tačno preko puta ulice. Njenu ponosnu
aristokratsku fasadu i staru belu ciglu. Činilo se da ni tamo nikog nije bilo kod
kuće. Da se nije dogodila neka čudnovata prirodna katastrofa za koju nije znao? Da
nije izdato naređenje za opštu evakuaciju?
Tada je ugledao nekog kako izranja iz visokog grmlja koje je činilo ukrasnu
ogradu između poseda Lasovih i Berijevih. Bila je to neka žena koja je, barem se
tako činilo u šarenoj senci orahovog lišća, bila raščupana. Kao da je u naručju
nosila neko uspavano dete od pet ili šest godina. Žena je prešla pravo preko
kolskog prilaza, na trenutak nestajući iza Lasovog leksus SUV-a, a onda ušla u kuću
kroz bočna vrata kraj garaže. Neposredno pre nego što je ušla, okrenula se i videla
Marka kako stoji na prednjem tremu svoje kuće. Nije mu mahnula, niti na bilo koji
način pokazala da ga je prepoznala, ali je njen pogled - koliko god kratak bio -
ostavio leden osećaj u njegovim grudima.
To nije bila Džoan Las, jer bi je prepoznao. Ali, možda je to bila
kućepaziteljka Lasovih.
Pričekao je da se unutra upali neko svetlo. Međutim, nije se upalilo. Veoma
čudno, ali kako god bilo, pošto nije video nikog drugog napolju iako je veče bilo
prijatno, zaputio se preko ulice. Krenuo je niz stazicu do kolskog prilaza,
izbegavajući da zakorači na travnjak, a potom se, ležerno ubacujući ruke u džepove
odela, uputio uz prilaz kuće Lasovih do onih istih vrata.
Spoljna vrata su bila zatvorena, ali su zato unutrašnja bila otvorena. Odlučio
je da ne pozvoni, već je snažno pokucao na staklo i, ulazeći, povikao: „Halo!“
Prošao je kroz popločanu vešernicu do kuhinje, paleći svetlo. „Džoan? Rodžere?"
Čitav pod je bio izmazan prljavim otiscima stopala, očigledno bosih. Neki
kuhinjski elementi i ivice pulta bili su umazani zemljanim otiscima ruku. Kruške su
se kvarile u žičanoj zdeli na kuhinjskom stolu.
„Ima li koga kod kuće?“
Kladio se da Džoan i Rodžer nisu bili tu, ali je u svakom slučaju hteo da
porazgovara sa kućepaziteljkom. Ona neće ići naokolo i tračariti kako Blesidževi
nemaju pojma gde su im deca, ili da Mark Blesidž ne može da uđe u trag svojoj
pripitoj ženi. A, ako je grešio u vezi sa tim da Džoan nije bila kod kuće, onda će
nju pitati za svoju porodicu, sasvim nehajno, kao da na ramenu drži teniski reket.
Deca su taaako nesnosna - kako ih uopšte držati na oku? A, ako bude čuo bilo šta na
račun svog svojeglavog potomstva, biće prinuđen da na sva zvona obelodani
činjenicu o hordi bosonogih seljaka koju su Lasovi puštali da im trčkara po kuhinji.
„Ovde Mark Blesidž, komšija preko puta ulice. Ima li koga?“
Nije bio u njihovoj kući još od dečakove rođendanske proslave u maju.
Roditelji su mu kupili jedan od onih električnih dečjih trkačkih automobila, ali
pošto uz njega nije dobio i spojku za prikolicu - očigledno da je dete bilo
opsednuto spojkama - autom se zaleteo pravo u sto sa tortom, taman pošto je
posluga u kostimima Sunđer Boba Kockalonea sve čaše napunila sokom. „Pa“,
rekao je tada Rodžer, „barem zna šta hoće.“ Usledili su usiljen smeh i nova tura
sokova.
Mark je ušao kroz salonska vrata u dnevnu sobu, gde je, kroz prozore, mogao
da vidi sopstvenu kuću. Na trenutak je uživao u pogledu, jer nije često imao priliku
da je gleda kroz komšijske prozore. Vraški dobra kuća. Mada je onaj glupavi
Meksikanac ponovo ukrivo isekao živu ogradu sa zapadne strane.
Začuli su se koraci na podrumskim stepenicama. Više od jednog koraka - čak i
više od nekoliko. „Halo?“, izgovorio je, razmišljajući o onim bosonogim hordama i
kako je sebi dozvolio da se i previše razmaše u komšijskoj kući. „Hej, zdravo. Ja
sam, Mark Blesidž, od preko puta." Niko mu nije odgovorio. „Baš mi je žao što
ovako upadam, ali samo samo hteo da vas pitam..."
Pustio je salonska vrata i zastao. Nekih desetak ljudi je stajalo pred njim.
Dvanaest - dvoje dece je iskoračilo iza kuhinjskog pulta. Nijedno od njih nije bilo
njegovo. Mark je prepoznao neke od tih ljudi, svoje komšije, stanovnike
Bronksvila, ljude koje je viđao u Starbaksu, na stanici podzemne ili u klubu. Jedna
od njih bila je Karol, majka Markusovog druga. Drugi je bio dostavljač računarske
opreme, obučen u njihovu standardnu uniformu - smeđi šorts i košulju iste boje.
Prilično neobičan skup. Među njima nije bilo nijednog pripadnika porodice Las,
niti Blesidž.
„Oprostite. Da li vas prekidam...?“
Sada ih je jasnije video, njihovu boju kože i oči dok su piljili u njega, bez
ijedne izgovorene reči. Prisetio se da su ga u nekoj prilici upravo tako gledale
životinje. Osećao je nekakvu toplotu koja dopire od njih, a koja nije imala nikakve
veze s tim što su buljili u njega.
Iza njih je stajala kućepaziteljka. Izgledala je rumeno, boja kože joj je bila
crvenkasta, a oči crvene. Na prednjoj strani bluze imala je crvenu fleku. Kosa joj
je bila lepljiva i prljava, a odeća i koža ne bi joj bile ništa štrokavije i da je
spavala u prašini.
Mark je zabacio čuperak kose koji mu je pao preko očiju. Osetio je da se
ramenima oslanja o šarke na vratima i u tom trenutku je shvatio da se nesvesno
povlači. Tada su mu se i ostali približili, svi osim kućepaziteljke, koja je samo
stajala i posmatrala. Jedno od dece, dečak sa raštrkanim crnim obrvama koji se
trzao, zakoračilo je na otvorenu fioku ne bi li se popeo na kuhinjsku ploču, tako da
je bio za glavu viši od ostalih. Zatrčao se sa granitne ploče i odbacio u vazduh
prema Marku Blesidžu, koji nije imao drugog izbora sem da ispruži ruke da ga
prihvati. Pošto je skočio, dečakova usta se otvoriše, a kada se uhvatio za Markova
ramena, već je isplazio svoju malenu žaoku. Nalik na rep škorpiona, žaoka se
povila nagore pre nego što se hitnula pravo, zarivajući se u Markovo grlo. Zasekla
je kožu i mišić da bi se usadila u njegovu vratnu arteriju. Bolelo ga je tako kao da
mu je vreli ražanj bio napola zabijen u vrat.
Pao je unazad kroz vrata, tresnuvši na pod sa dečakom koji se grčevito
prilepio za njega - za njegovo grlo - opkoračivši mu grudi. Tada je počelo
potezanje. Izvlačenje. Sisanje. Isušivanje.
Mark je pokušao da progovori, da vrišti, ali reči su se zgušnjavale u njegovom
grlu, gušeći ga. Bio je paralizovan. Nešto se u njegovom krvotoku promenilo -
sjebalo - i nije mogao da ispusti ni glas.
Dečakova žaoka se nadimala dok se hranio, a beonjače su mu crvenkasto
sjajile dok je piljio u svoj plen. Dečak je postepeno sve jače zarivao svoje
skvrčene, koščate prste u Markovu kosu. Prikovao je stisak na svoj plen...
Ostali su ujurili kroz vrata, bacajući se na žrtvu, cepajući mu odeću. Dok su
mu njihove žaoke probijale kožu, Mark je osetio promenu pritiska u svom telu - ne
nadimanje, već usukavanje. Sažimanje prostora, nalik na tetrapak iz kojeg je ispijen
sav sok.
U isto vreme, preplavio ga je neki miris, uzdižući mu se u nos i oči nalik na
oblak amonijaka. Osetio je provalu nečeg mokrog po grudima, toplog kao sveže
skuvana supa, i svoje ruke koje su zgrabile telo malog zlotvora i osetile iznenadnu,
vruću tečnost koja mu se probija kroz odeću. Dečak se olakšao, ispraznio creva po
Marku dok se hranio - mada se činilo je njegov izmet nekako hemijski, za razliku
od ljudskog.
Vraški ga je bolelo. Celo telo, jagodice prstiju, grudni koš, mozak. Pritisak je
nestajao iz njegovog grla i Mark je ličio na sjajnu belu zvezdu sačinjenu od
blistavog bola.
Niva je samo odškrinula vrata spavaće sobe i uverila se da su deca najzad
zaspala. Kin i Odri Las spavali su u vrećama za spavanje na zemlji kraj kreveta
njene unuke Narušte. Deca Lasovih su uglavnom bila dobro - Niva je ionako
provodila čitav dan sa njima, a sa Kinom još od kada mu je bilo četiri meseca -
mada su večeras plakala. Nedostajali su im njihovi kreveti. Želeli su da znaju kada
će se vratiti kući, kada će ih Niva vratiti. Sebastijana, Nivina kćerka, nije joj
davala mira - neprestano joj je postavljala pitanje koliko će još vremena proći pre
nego što im policija provali na vrata. Međutim, Nivu nije brinula policija koja bi
mogla da dođe po njih.
Sebastijana je rođena u Sjedinjenim Državama, školovana u Sjedinjenim
Državama, zadojena arogancijom Sjedinjenih Država. Niva je vodila kćerku
jednom godišnje na Haiti, ali za nju to nije bio dom. Ona je odbacivala tu zemlju i
njene običaje. Odbacivala je drevno znanje jer je novo bilo tako blistavo i
jednostavno. Ali, skoro da više nije mogla da podnese to što je Sebastijana mislila
da je ona obična sujeverna budala. Naročito od kada je spasavanjem ovo dvoje
razmažene, a opet dobre dece, stavila članove sopstvene porodice u nezgodan
položaj.
Mada je odgajana kao katolikinja, Nivin deda sa majčine strane bavio se
vuduom i bio je seoski bokor, što je neka vrsta houngana ili sveštenika - neki ih
nazivaju i vračevima - koji praktikuju magiju, kako belu, tako i crnu. Mada se o
njemu pričalo da poseduje veliku ashe (spiritualnu moć), i da se često bavio
isceljenjem zombi duša - zapravo, zarobljavanjem duša u amajlijama (mrtvim
objektima) - nikada nije primenjivao najmračnije umeće oživljavanja leševa,
pridizanjem zombija iz mrtvog tela koje je duša napustila. Time se nikada nije
bavio jer je, po njegovim rečima, imao i previše poštovanja prema mračnoj strani,
i daje prelaženje te paklene granice predstavljalo direktan sukob sa loa, ili dušama
vudu religije, bliskim svecima ili anđelima koji predstavljaju posrednike između
ljudi i neutralnog Tvorca. Međutim, učestvovao je u obredima koji su bili neka
vrsta ruralnog egzorcizma, ispravljajući greške drugih ćudljivih houngana. I ona je
zajedno sa njim prisustvovala tim ritualima, i videla je lice nemrtvog.
Kada se Džoan zatvorila u sobu one prve večeri - u svoju bogato opremljenu
sobu, lepu kao hotelski apartmani koje je Niva čistila na Menhetnu kada je tek
pristigla u Ameriku - i kada je najzad prestala da jauče, Niva je provirila da vidi
kako je. Džoanine oči su se činile mrtvima, pogleda udaljenog, srce joj je bubnjalo,
a čaršavi bili mokri i smrdljivi od znoja. Jastuk joj je bio izmrljan nekom
beličastom, iskašljanom krvlju. Niva je brinula o bolesnima i onima na samrti, i
znala je, čim je pogledala u Džoan Las, da je njena poslodavka propadala ne tek u
bolest, već u samo zlo. Tada je uzela decu i odvela ih sa sobom.
Niva je ponovo proverila sve prozore. Njihova tročlana porodica živela je na
prvom spratu, a na ulicu i susedne kuće gledali su kroz gvozdene rešetke.
Bezbednosne rešetke su bile dobra prepreka za lopove, ali što se svega ostalog
ticalo, Niva baš i nije bila ubeđena. Tog popodneva je napravila krug oko kuće i
proverila koliko su rešetke bile jake. Činilo joj se da jesu. Kao dodatnu meru
opreza, zakucala je žaluzine za prozorski ram (Sebastijana to nije znala, a Niva je
tako izbegla još jedno predavanje, sada o protivpožarnoj bezbednosti). Zatim je
zabarikadirala prozor u dečjoj sobi, postavivši preko njega veliku policu za knjige.
Isto tako je (mudro nikome ništa ne govoreći) sa spoljašnje strane okačila beli luk
na svaku od gvozdenih šipki. Kod sebe je imala četvrt litre svete vodice iz crkve,
koju je osvetio župnik, mada se prisetila da joj krst baš i nije bio od neke velike
pomaći u podrumu Lasovih.
Napeta ali zadovoljna, spustila je sve roletne i upalila sva svetla, a potom je
sela u svoju stolicu, podigla noge obuvene u crne cipele sa debelim đonom
(ortopedske cipele - zbog kičme) u slučaju da mora nekud da pojuri. Bila je
spremna za još jednu neprospavanu noč na straži. Uključila je TV i prigušila zvuk,
da joj makar pravi društvo. Televizor je izvlačio više struje iz zida nego što je
privlačio Nivinu pažnju. Brinulo ju je ponašanje kćerke koja je bila i previše
samouverena. Svaki doseljenik se brine da će njegovo potomstvo do te mere
prigrliti novu kulturu u kojoj je odraslo da će u potpunosti zapostaviti svoje
prirodno nasleđe. Međutim, Nivin strah je bio konkretniji: plašila se da će njenu
amerikanizovanu kćerku prenaglašena samouverenost na neki način na kraju
povrediti. Za Sebastijanu je noć predstavljala tek neugodnost, nedostatak svetlosti
koji se odagnavao jednostavnim paljenjem veštačkog svetla. Za Nivu su struja i
sijalica predstavljali tek nešto malo više od talismana koji su štitili od mraka. Noč
je stvarna. Noč nije nedostatak svetlosti već je, zapravo, dan predstavljao tek
kratak predah od vrebajućeg mraka...
Slabašan zvuk grebanja odjednom ju je trgnuo iz dremeža. Brada joj je
poskočila sa grudi dok se na televiziji prikazivala reklama za neki sunđer koji je
ujedno i usisavao. Primirila se i osluškivala. Čula je nekakvo škljocanje koje je
dopiralo sa ulaznih vrata. U prvi mah je pomislila da je Emil pristigao kući - njen
nećak je noću vozio taksi - ali da je opet zaboravio ključ, do sada bi već zvonio.
Bilo je nekoga na ulaznim vratima. Ali, taj neko nije kucao, niti je pritiskao
zvono. Taj neko je istraživao.
Niva se pridigla na noge što je brže mogla. Na prstima je otkoračala niz
hodnik i stala pred vrata, osluškujući. Samo ju je drvena daska odvajala od onoga -
što god to bilo - što se nalazilo sa spoljašnje strane.
Osetila je prisustvo. Zamislila je da bi, ukoliko bi dodirnula vrata - što nije
učinila - osetila toplotu.
Bila su to obična ulazna vrata sa sigurnosnom bravom, bez špijunke i
prozorčeta. Jedino su imala staromodni uzani otvor za poštu, nekih tridesetak
centimetara od poda.
Šarka zaškripa. Mesingani poklopac se pomerio. Niva je pohitala nazad u
hodnik. Stajala je tako trenutak ili dva - ne na vidiku, ali u velikoj panici - a onda
je otrčala u kupatilo do korpe sa igračkama za vodu. Zgrabila je vodeni pištolj
svoje unuke, otvorila bocu svete vodice i sunula je u maleni predmet, prosipajući
više nego što je sipala.
Odnela je igračku do vrata. Sada ništa nije čula, ali je i dalje osećala to
prisustvo. S poteškoćom je kleknula na bolna i natečena kolena, zakačivši pritom
čarapu na neravnom drvenom podu. Bila je dovoljno blizu otvora za poštu da oseti
šapat hladnjikave noći kroz mesingani preklop, a ugledala je i senku.
Pištolj-igračka imala je dugačku cev. Niva se setila da povuče donju pumpicu
ne bi li pojačala pritisak, a onda je pomoću cevi pridigla preklop otvora za poštu.
Kada su šarke ispustile otužan škripaj, gurnula je cev i pritisnula okidač.
Niva je naslepo ciljala, gore, dole, na jednu pa na drugu stranu, prskajući
svetu vodicu u svim pravcima. Zamislila je Džoan Las kako gori, vodu nalik na
kiselinu koja joj nagriza telo kao Isusov mač - mada nije čula nikakav vapaj.
Tada je kroz preklop upala nečija ruka. Zgrabila je cev pištolja, pokušavajući
da ga izvuče. Niva je, pak, vukla na svoju stranu i tom prilikom je uspela da dobro
zagleda tu šaku. Bila je prljava kao da je kopala grobove. Pod noktima je bilo
nečeg krvavocrvenog. Sveta vodica se prosipala niz njenu kožu, tek skidajući
prljavštinu, ali nigde nije bilo ni traga svetom dimljenju ili gorenju.
Nije bilo nikakvih posledica.
Ruka je snažno povukla cev pištoljčića, zaglavivši je u preklopu. Niva je sada
shvatila da je ruka pokušavala nju da dohvati. Pustila je pištolj, a ruka je povukla i
okretala plastičnu igračku sve dok se ova nije prelomila, ispuštajući poslednji
prskaj vode. Niva se odvukla od preklopa, na rukama i zadnjici. Tada je nezvani
posetilac počeo da navaljuje na vrata. Bacao se čitavim telom na njih, razvaljivao
je kvaku. Šarke su podrhtavale, a zidovi sa strane su se tresli. Slika na zidu, na
kojoj su se nalazili čovek i dečak u lovu, pala je sa eksera i staklo na njoj se
razbilo. Niva se odgegala na kraj kratkog ulaznog hodnika. Ramenom je prevrnula
stalak za kišobrane u kojem se nalazila i bejzbol palica koju je Niva zgrabila i
grčevito držeči njenu crnom trakom oblepljenu dršku, nastavila da sedi na podu.
Drvo je izdržalo. Ta stara vrata koja je mrzela jer su se krivila i prilepljivala
za dovratak na letnjoj žegi bila su dovoljno jaka da izdrže udarce, kao i sigurnosna
brava, čak i glatka, gvozdena kvaka. Prisustvo iza vrata najzad se primirilo. Možda
je i otišlo.
Niva je pogledala u baricu Hristovih suza na podu. Kada vas izda Isusova
moć, onda treba da znate da ste stvarno zle sreće.
Morala je da sačeka dan. To je sve što je mogla da uradi.
„Niva?"
Kini, sin Lasovih, stajao je iza nje u donjem delu trenerke i majici. Niva se
pridigla brže nego što je mogla i da zamisli, stavljajući ruku preko dečakovih usta i
odvlačeći ga iza ćoška. Niva je stajala leđima prilepljena za zid čvrsto grleći
dečaka.
Da li je taj stvor na vratima čuo glas svog sina?
Niva je pokušala da oslušne. Dečak se otimao, pokušavajući nešto da izusti.
„Ćuti, dete.“
Tada je začula. Ponovni škripaj. Još jače je stegnula dečaka dok se naginjala
ulevo, uz rizikujući gledajući iza ćoška.
Prljavi prst je skroz otvorio preklop otvora za poštu. Niva se hitro sklonila
nazad iza ćoška, ali ne pre nego što je spazila par jarkocrvenih očiju koje su
gledale unutra.
Menadžer Gabrijela Bolivara, Rudi Vejn, prevezao se taksijem od svoje kuće
iz ulice Hadson, nakon kasnovečernjeg sastanka sa ljudima iz BMG-a kod
gospodina Čoa. Nije uspeo da dobije Gejba telefonom, a sada se već uveliko
pričalo naokolo o njegovom lošem zdravstvenom stanju, što se dovodilo u vezu sa
letom 753 i fotografijom nekog paparaca koji ga je uhvatio kako sedi u invalidskim
kolicima. Međutim, kada je pristigao na vrata kuće u ulici Vestri, nigde na vidiku
nije bilo paparaca, samo nekoliko nadrogiranih fanova u gotik fazonu koji su sedeli
ispred i pušili.
Ustali su u nekakvom iščekivanju kada je Rudi zakoračio stepenicama. „Š’a
ima?“, upitao je Rudi.
„Čuli smo da je neke ljude pustio da uđu.“
Rudi je pogledao naviše, ali u identičnoj susednoj kući nigde nije bilo svetla,
čak ni u apartmanu na vrhu. „Izgleda da je žurka završena."
„Nije to nikakva Žuraja", rekao je jedan zdepasti klinac sa raznobojnim
gumicama provučenim kroz zihernadlu u obrazu. „Pustio je i paparaca da uđe.“
Rudi je slegnuo ramenima i otkucao šifru na vratima, zatvarajući ih za sobom.
Znači da je Gejbu ipak bilo bolje. Rudi je prošao pored pantera od crnog mermera
u mračni foaje. Svi reflektori su bili isključeni, a prekidači za svetlo i dalje nisu
bili povezani. Rudi je razmislio nakratko, a onda izvadio svoj blekberi i pritisnuo
oznaku „uključen". Uperio je plavo svetlo naokolo, primećujući, u podnožju
krilatog anđela kraj stepeništa, mnoštvo fotoaparata i video-kamera, oružje
paparaca. Sva ta tehnika bila je tu nagomilana nalik na hrpu cipela ispred bazena.
„Halo?"
Glas mu je tupo odjekivao kroz nekoliko nedovršenih spratova. Rudi je počeo
da se penje uz kružne mermerne stepenice, prateći snop plave elektronske svetlosti
svog blekberija. Morao je da podseti Gejba za Rouzlend šou sledeče nedelje, a
trebalo ga je naterati i da se pripremi da održi nekoliko koncerata oko Noći
veštica.
Stigao je do poslednjeg sprata, gde se nalazio Bolivarov apartman. Sva svetla
su bila pogašena.
„Hej, Gejbe? Ja sam, čoveče. Nemoj da naletim na nešto."
Bilo je previše tiho. Ušao je u glavnu spavaću sobu, gledajući naokolo
pomoću svetlosti sa telefona. Čaršavi na krevetu su bili u neredu, ali na njima nije
ležao mamurni Gejb. Verovatno se, kao i obično, vucarao negde noću. Uopšte nije
bio ovde.
Rudi je svratio u glavno kupatilo da se olakša. Ugledao je otvorenu bočicu
vikodina na pultu, kao i kristalnu koktel-čašu koja je smrdela na alkohol. Rudi je
nakratko razmislio, a onda popio dve tabletice, izbacio ostatak pića sa dna čaše u
lavabo i isprao je tekućom vodom.
Dok je spuštao čašu na pult, spazio je da se nešto iza njega pomera. Brzo se
okrenuo i ugledao Gejba kako iz mraka zakoračuje u kupatilo. Zidovi sa ogledalima
sa obe strane prikazivali su njegov mnogostruko umnožen lik.
„Gejbe, Isuse, uplašio si me", rekao je Rudi. Njegov srdačan osmeh je ispario
dok je Gejb stajao i samo gledao u njega. Plava svetlost sa telefona bila je slaba,
ali je svejedno prikazivala Gejbovu tamnu kožu i oči začinjene crvenim. Na sebi je
imao tanku crnu kućnu haljinu do kolena, bez majice ispod. Ruke su mu visile uz
telo, i nijednim pokretom nije pozdravio svog menadžera. „Šta ti je, čoveče?“ Ruke
i grudi su mu bile prljave. „Jesi li to proveo noč u sanduku sa ugljem?"
Gejb je samo stajao, umnožen ogledalima do beskonačnosti.
„Stvarno smrdiš, čoveče", rekao je Rudi, rukom začepljujući nos. „Šta si to
radio?" Rudi je osetio neku čudnu toplotu koja je izbijala iz njega. Približio je
telefon Gejbovom licu. Njegove oči ni na koji način nisu reagovale na svetlost.
„Čoveče, suviše dugo držiš tu šminku na sebi."
Vikodin je počeo da deluje i Rudi je osetio kako mu trne meso oko usana.
Prostorija sa svim tim ogledalima raširila se kao razvučena harmonika. Rudi je
pomerio svetlost telefona i čitavo kupatilo je zasvetlucalo.
„Vidi, čoveče", rekao je Rudi, pomalo iznerviran Gejbovom nikakvom
reakcijom, „ako si utripovan, mogu da svratim kasnije."
Pokušao je da se provuče s Gejbove leve strane, ali Gejb se nije pomakao u
stranu. Ponovo je pokušao, ali Gejb se nije mrdnuo. Rudi je zakoračio unazad i
uperio svetlost sa telefona na svog dugogodišnjeg klijenta. „Gejb, čoveče, u
čemu...?"
Bolivar je tada raskrilio kućnu haljinu, šireći ruke kao krila pre nego što je
pustio da mu odeća sklizne na pod.
Rudi je nakratko zadahtao. Gejbovo telo je bilo naskroz sivo i ispijeno, ali
prizor od kojeg mu se zavrtelo u glavi bile su Gejbove prepone.
Bez dlaka, glatke kao u lutke, bez ikakvih genitalija.
Gejbova ruka je čvrsto stisnula Rudijeva usta. Rudi je počeo da se koprca, ali
suviše kasno. Rudi je video Gejba kako se smeška - a onda je smešak iščezao i
nešto nalik biču zamigoljilo se u njegovim ustima. Na drhturavoj plavoj svetlosti
telefona - dok je mahnito i naslepo pokušavao da pritisne 9, 1 i 1 - video je kako se
pojavljuje žaoka. Priraštaji neodređenog oblika napumpavali su se i ispumpavali
sa strane, kao jednorodne sunđeraste kesice mesa sa bočnim prorezima nalik na
škrge koje su se otvarale i zatvarale.
Rudi je sve to video samo trenutak pre nego što se to hitnulo u njegov vrat.
Telefon mu je ispao na pod kupatila ispod nogu koje su mlatarale. Tipku POZVATI
nije ni stigao da pritisne.
Devetogodišnja Džini Milsam uopšte nije bila umorna dok se zajedno sa
majkom vraćala kući. Pošto je na Brodveju gledala božanstvenu predstavu, Malu
sirenu, verovala je da nikada u životu nije bila tako sigurna u svoj budući poziv
kao sada. Sada je zaista znala šta će biti kada poraste. Neće više biti profesorka
baleta (nakon što je Sindi Vili polomila dva nožna prsta pri skoku]. Niti olimpijska
gimnastičarka (kozlić je bio suviše strašan). Ona će biti (fanfare, molim...)
brodvejska glumica! I ofarbaće kosu u drečavocrveno i igraće glavnu ulogu, Arijel,
u Maloj sireni, a na kraju predstave će se najgracioznije i najnezaboravnije
pokloniti. Nakon gromoglasnog aplauza pozdraviće se sa svojim obožavateljkama,
davače autograme i smešiće se za fotografisanje sa njima - a onda, jedne sasvim
posebne večeri, izabraće najlepšu i najsrdačniju devetogodišnjakinju iz publike i
pozvaće je da bude njena dublerka i Najbolja Prijateljica Zauvek. Majka će joj biti
stilista i frizer, a tata, koji je ostao kod kuće sa Džastinom, njen menadžer, kao što
je bio i otac Hane Montane. A, Džastin... pa, Džastin bi jednostavno mogao da
ostane kod kuće i bude ono što već jeste.
I, sedela je tako sa bradom oslonjenom na ruku, okrenuta prema prozoru u
podzemnoj koja je ispod grada jurila na jug. Uglavnom je videla svoj odraz na
prozoru, kao i pozadinu osvetljenog kupea u kojem se nalazila. Međutim, svetla u
kupeu su povremeno znala da zatrepere, i tokom jednog od tih mračnih trenutaka
uhvatila je sebe kako gleda u otvoren mračan prostor gde se jedan tunel spajao sa
drugim, a onda je tamo nešto ugledala. Ništa više od podsvesnog treptavog prizora,
nalik na jedan uznemirujući kadar ubačen u inače monoton film. To se dogodilo
tako brzo da njena devetogodišnja svest nije ni stigla da prihvati prizor koji nije
razumela. Nije mogla ni da objasni zašto je naprasno počela da plače i probudila
majku koja je samo klimala glavom. Bila je tako lepa u pozorišnom kaputu i haljini.
Tešila ju je i pokušala da sazna šta je to izazvalo Dženino plakanje. Devojčica je
mogla samo da upre prstom u prozor. Ostatak vožnje do kuće provela je skvrčena
ispod majčine ruke.
Ali, Gospodar ju je video. Gospodar je sve video. Čak - i to naročito - dok se
hranio. Njegov noćni vid je bio poseban, skoro teleskopski, bez obzira na to što je
bio u crno-belom opsegu. Izvori toplote zračili su belo.
Gotov, mada ne i zasićen - nikada mu nije bilo dosta - pustio je da mu plen
sklizne niz telo, velikim rukama oslobađajući preobraženog čoveka na pošljunčanu
zemlju. Tuneli oko njega šaputali su vetrom na kojem sejepršao njegov tamni
ogrtač, vozovi su piskali u daljini, a gvožđe odzvanjalo o čelik, nalik na vrisak
sveta svesnog njegovog dolaska.