Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 2]

1 VEČITA NOĆ - Giljermo del Toro i Čak Hogan taj Pon Sep 22, 2014 1:36 pm

Margita

avatar
Administrator
Administrator



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Za moje roditelje.
Sad znam koliko je vaš posao bio težak.
GDT
Za Šarlot, zauvek.
ČH



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
KIŠA PEPELA



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Izvod iz dnevnika Efraima Gudvedera
Okupili su ih drugog dana tame. Najbolje i najpametnije: sve močne, bogate
i uticajne.
Zakonodavce i predsednike izvršnih odbora, tajkune i intelektualce,
buntovnike i javne, poštovane ličnosti. Nikoga od njih nisu preobrazili; pobili su
ih, uništili. Njihovo pogubljenje je bilo brzo, javno i brutalno.
Osim nekoliko stručnjaka iz svake discipline, sve vode su eliminisane.
Osuđenici su izmarširali iz Rečne kuče, Dakote, Beresforda i slično. Svi su
pohvatani i sabijeni na velikim prostorima za okupljanje širom sveta, poput
Nacionalnog šetališta u Vašingtonu, Ulice Nanking u Šangaju, Crvenog trga u
Moskvi, Stadiona u Kejptaunu i Central parka u Njujorku. Tamo su ih se
otarasili u naletu užasnog, razmetljivog krvoprolića.
Priča se da je preko hiljadu strigoja besnelo niz Aveniju Leksington,
pretresajući sve zgrade koje okružuju Gramersi park. Ponude u novcu i
uslugama naletele su na odbijanje. Meke, manikirane ruke su preklinjale. Tela
su im se grčila dok su visili sa stubova za uličnu rasvetu duž Avenije Medison.
Pogrebne lomače visoke šest metara spaljivale su preplanula, negovana tela na
Tajms skveru. Mirišući poput roštilja, elita Menhetna je osvetljavala prazne
ulice, zatvorene radnje s natpisima SVE MORA DA SE RASPRODA i tihe LED
mega-ekrane.
Gospodar je navodno proračunao pravi broj, tačan odnos snaga vampira
neophodan da se uspostavi dominacija a da se pritom ne preoptereti zaliha krvi;
pristup mu je zaista bio metodičan i krajnje matematički. Stari i bolesni takođe
su okupljeni i eliminisani. Bila je to čistka, puč. Istrebljena je otprilike trećina
ljudske populacije tokom sedamdeset dva sata, koliko je prošlo od događaja koji
je postao poznat pod nazivom „Nulta noć“.
Horde su preuzele kontrolu na ulicama. Plima čudovišta je nadvladala
specijalne antiterorističke jedinice policije i jedinice za suzbijanje nemira, kao i
vojsku.
Gospodarev plan je postigao silovit uspeh. Na brutalno darvinovski način,
Gospodar je odabrao preživele prema sposobnosti povinovanja i pokornosti. Sve
jača sila čudovišta bila je zastrašujuća. Pošto su Drevni uništeni, njegova
kontrola nad hordom - a preko nje i nad svetom - proširila se i postala
prefinjenija. Strigoji više nisu lutali ulicama poput besnih zombija, uništavajući
i hraneći se po volji. Kretali su se koordinisano. Poput pčele u košnici ili mrava
u mravinjaku, svako je imao jasno određenu ulogu i odgovornost. Bili su
Gospodareve oči na ulicama.
U početku, dnevna svetlost je sasvim nestala. Nekoliko sekundi bledih zraka
moglo se nazreti kad je sunce u zenitu; osim toga, tama je bila neprestana. Sad,
dve godine kasnije, sunce se probija kroz otrovnu atmosferu samo dva sata
dnevno, ali bleda svetlost koju odaje nije ništa u poređenju sa sunčevim zracima
koji su nekad grejali Zemlju.
Strigoja je bilo posvuda, poput paukova ili mrava. Vodili su računa o tome
da se preživeli zaista uklapaju u rutinu...
Ipak, najšokantnije od svega je bilo to što su se stvari zapravo malo
promenile. Gospodar je dobro iskoristio društveni haos tokom prvih nekoliko
meseci. Nestašica - hrane, čiste vode, sanitarno-zdravstvenih ustanova i policije
- toliko je terorisala stanovništvo da su ljudi, nakon što je infrastruktura
obnovljena i uveden program sledovanja hrane i nakon što je iznova izgrađena
strujna mreža odagnala tamu duge noći, regovali zahvalno i poslušno. Marvi se
mora vratiti red i rutina - nedvosmislena struktura moći - kako bi se predala.
Za manje od dve nedelje, većina sistema je ponovo uspostavljena. Voda,
struja... kablovska televizija je puštala reprize, bez reklama. Sport, vesti, sve se
ponavljalo. Ništa novo nije stvarano. I ljudima se to... dopadalo.
Brz prevoz je bio prioritet u novom svetu, pošto su lični automobili bili
veoma retki. Kola su potencijalne bombe i za njih nema mesta u novoj, strogo
kontrolisanoj državi. Automobili su oduzimani i uništavani. Sva vozila na ulici
pripadala su javnim službama: policiji, vatrogascima, gradskoj čistoći - sve te
službe bile su u operativnom stanju i u njima su radili pokorni ljudi.
Avioni su doživeli istu sudbinu. Jedinu aktivnu flotu je kontrolisala
Multinacionalna korporacija Stounhart, čiji je stisak nad distribucijom hrane,
struje i vojne industrije Gospodar iskoristio tokom preuzimanja planete. Flotu je
činilo oko sedam procenata aviona koji su nekada krstarili svetskim nebom.
Srebro je stavljeno van zakona i postalo valuta za razmenu, veoma poželjna
i razmenljiva za kupone ili tačkice za hranu. Za odgovarajuću količinu, čovek je
mogao da kupi oslobođenje s farme za sebe ili voljenu osobu.
Farme su bile jedina potpuno drugačija stvar u novom svetu, kao i činjenica
da nije postojao obrazovni sistem. Nema više škole, čitanja, razmišljanja.
Obore i klanice je bez prestanka održavalo ljudstvo. Obučeni čuvari i
stočari snabdevali su strigoje neophodnim hranljivim sastojcima. Brzo je
uspostavljen nov klasni sistem, sistem bioloških kasta: strigoji su najviše voleli
B-pozitivnu, mada su mogli da uzimaju bilo koju krvnu grupu. Međutim, Bpozitivna
je ili obezbeđivala dodatnu korist - poput mleka različitog kvaliteta -
ili je bolje zadržavala ukus i kvalitet van tela i bila bolja za pakovanje i čuvanje.
Oni koji nisu imali B-pozitivnu krvnu grupu bili su radnici, farmeri, pravi
prašinari. B-pozitivni su bili poput najfinijeg komada govedine. Bili su negovani,
dobijali su beneficije i hranu. Čak su dobijali duplu dozu sunčanja u UV
kampovima, kako bi vitamin D uhvatio koren. Njihova dnevna rutina, hormonska
ravnoteža i reprodukcija sistematski su regulisane kako bi se nosile s
potražnjom.
Tako je bilo. Ljudi su išli na posao, gledali TV, jeli obroke i odlazili na
spavanje. Ali u tami i u tišini su plakali i prevrtali se, bolno svesni toga da ljudi
koje poznaju, oni koji su im bliski - pa čak i oni s kojima dele krevet - mogu
iznenada nestati, da ih može prožderati betonska struktura najbliže farme. Grizli
su usne i prolivali suze, jer nisu imali izbora do da se pokore. Uvek je neko drugi
(roditelji, braća i sestre, deca) zavisio od njih. Uvek im je neko drugi
obezbeđivao dozvolu za strah, blagoslov kukavičluka.
Ko bi sanjao da ćemo se s nostalgijom osvrtati na burne devedesete i prve
godine novog milenijuma. Na vreme previranja, političke sitničavosti i
finansijskih prevara koje su prethodile kolapsu svetskog poretka... bilo je to
zlatno doba u poredenju sa ovim. Izgubljeno je sve što smo bili - društvena forma
i red onakvi kakvim su ih naši preci shvatali. Postali smo stado. Postali smo
marva.Mi koji smo još živi, ali se nismo pridružili sistemu... postali smo
anomalija... Mi smo gamad. Strvožderi. Lovina.
I nemamo čime da se borimo...
Ulica Kelton, Vudsajd, Kvins
U daljini se zaorio vrisak i doktor Efraim Gudveder se prenuo. Poskočio je na
sofi, okrenuo se na leđa i seo. U jednom tečnom, silovitom pokretu zgrabio je
izlizanu kožnu dršku mača koja je stršila iz ranca na podu pokraj njega i zamahnuo
kroz vazduh sečivom od raspevanog srebra.
Njegov ratni poklič, promukao i iskrivljen, odbegao iz košmara, naglo se
prekinuo. Sečivo mu je zatreperilo ne naišavši na otpor.
Bio je sam.
Kelina kuća. Njena sofa. Poznate stvari.
Dnevna soba njegove bivše žene. Vrisak je zapravo bila sirena u daljini koju
je usnuli um pretvorio u ljudski jauk.
Ponovo je sanjao. O vatri i oblicima - nejasnim, ali svakako ljudskim -
sačinjenim od zaslepljive svetlosti. Temperatura paljenja. Bio je u snu i ti oblici su
se rvali s njim pre nego što je svetlost sve satrla. Uvek se budio uzrujan i iscrpljen,
kao da se fizički borio s protivnikom. San je dolazio niotkud. Sanjario bi krajnje
domaće prizore - piknik, gužvu u saobraćaju, dan u kancelariji - a zatim bi svetlost
zasjala i sve uništila, a pojavile bi se srebrnaste figure.
Slepo je posegnuo ka svojoj torbi sa oružjem - preoblikovanoj torbi za
bejzbol opremu, ukradenoj pre više meseci s visoke police u ispreturanoj radnji
„Models" u Aveniji Fletbuš.
U Kvinsu je. Okej. Okej. Sećanje mu se vratilo - praćeno prvim žiganjem
mamurluka zbog kojeg mu se stezala vilica. Ponovo je izgubio svest. Još jedna
opasna terevenka. Vratio je mač u torbu, a zatim se okrenuo na leđa držeći glavu
šakama poput kristalne kugle koju je pažljivo podigao s poda. Kosa mu je delovala
žilavo i čudno, glava mu je pulsirala.
Pakao na zemlji. Tako je. Zemlja prokletih.
Realnost je zlobna kučka. Probudio se u košmaru. Još je živ - još je čovek -
što i nije mnogo, ali jeste najbolje što se može očekivati.
Samo običan dan u paklu.
Poslednje čega se iz košmara seća, fragment sna koji mu se zadržao u svesti
poput lepljive posteljice jeste slika Zaka oblivenog vrelom srebrnom svetlošću.
Ovog puta je temperatura paljenja krenula iz njegovog oblika.
„Tata...“, rekao je Zak i pogledao Efa u oči - tada je svetlost spržila sve.
Zadrhtao je zbog tog sećanja. Zašto ne može da pronađe predah od ovog pakla
u svetu snova? Zar ne bi trebalo tako da bude? Zar snovi o letu i begu ne bi trebalo
da uspostave ravnotežu prema užasnom postojanju? Šta bi dao za san čiste
sentimentalnosti, kašiku meda za svoj um.
Ef i Keli, samo što su završili koledž, lutaju ruku pod ruku kroz buvlju pijacu
u potrazi za jeftinim nameštajem i sitnicama za svoj prvi stan...
Tek prohodali Zak se gega kroz kuću, tabanajući debeljuškastim nogama, mali
šef u pelenama...
Ef, Keli i Zak za stolom, sede prekrštenih ruku pred punim tanjirima i čekaju
da se Zi izbori sa opsesivno temeljnim izgovaranjem molitve.
Umesto toga, Efovi snovi su poput loše snimljenih snaf filmova. 1 Poznata lica
iz prošlosti - neprijatelje, poznanike i prijatelje - jure i odnose dok on gleda,
nesposoban da ih dosegne, da im pomogne, pa čak i da skrene pogled.
Seo je, a zatim se smirio i ustao držeći se jednom rukom za sofu. Iz dnevnog
boravka je krenuo ka prozoru koji gleda na zadnje dvorište. Nedaleko se nalazi
aerodrom Lagvardija. Prizor aviona i udaljena rika mlaznog motora sada su
izazivali čuđenje. Svetla nisu kružila nebom. Sećao se 11. septembra 2001. godine
i toga kako je prazno nebo tada delovalo nadrealno. Laknulo mu je kad su avioni
ponovo uzleteli nedelju dana kasnije. Sad nije bilo olakšanja. Nije bilo vraćanja u
normalu.
Pitao se koliko je sati. Biće da je jutro, zaključio je prema sopstvenom
dvadesetčetvoročasovnom ciklusu koji ga polako izdaje. Bilo je leto - prema
starom kalendaru - sunce je trebalo da se nalazi visoko na nebu i da nemilosrdno
prži.
Umesto toga, prevladala je tama. Uništen je prirodan redosled smenjivanja
noći i dana, možda zauvek. Sunce je zaklonio mračan veo pepela koji pluta po
nebu. Nova atmosfera se sastoji od krša koji su stvorile nuklearne eksplozije i
vulkanske erupcije širom planete: plavo-zelena bombona u omotu od otrovne
čokolade. Zgusnula se u debeli izolacioni omotač, zapečativši tamu i hladnoću
unutra, a svetlost sunca napolju.
Večna noć. Planeta se pretvorila u bezbojan truli pakao prepun inja i agonije.
Savršena ekologija za vampire.
Prema poslednjim vestima koje su išle uživo i koje su davno cenzurisane, ali
koje se razmenjuju preko interneta poput pornića, ovi postkataklizmični uslovi
vladaju svuda po svetu. Izveštaji očevidaca govorili su o potamnjivanju neba, crnoj
kiši, zloslutnim oblacima koji se skupljaju, ali se nikad ne razilaze. S obzirom na
rotaciju planete i kretanje vetra, polovi su - zaleđeni sever i jug - teoretski jedina
mesta na Zemlji koja i dalje redovno, sezonski obasjava sunčeva svetlost... mada
niko nije sasvim siguran u to.
Opasnost od zaostale radijacije nakon nuklearnih eksplozija i topljenja
jezgara nuklearnih reaktora najpre je bila žestoka. Posebno je bilo katastrofalno
oko raznih „nultih tačaka“. Ef i ostali su skoro dva meseca proveli pod zemljom, u
tunelima ispod reke Hadson, i zbog toga su pošteđeni kratkoročnih posledica
radioaktivnih padavina. Ekstremni meteorološki uslovi i atmosferski vetrovi
razneli su štetu preko prostranih oblasti, što je možda doprinelo raspršivanju
radioaktivnosti; topljenje jezgara su potisnule žestoke oluje nastale usled nasilnih
promena u ekosistemu, što je takođe oslabilo radijaciju. Posledice radioaktivnih
padavina slabile su eksponencijalno. Kratkoročno posmatrano, oblasti koje nisu
pretrpele direktno izlaganje za šest nedelja su postale bezbedne za putovanje i
dekontaminaciju.
Dugoročne posledice će tek nastupiti. Odgovori na pitanja o plodnosti,
genetskim mutacijama, povećanom broju obolelih od raka moraće da sačekaju.
Međutim, tu veoma realnu brigu zasenjivala je trenutna situacija: dve godine nakon
nuklearne katastrofe i preuzimanja sveta od strane vampira, svi strahovi su bili
neposredni.
Pisak sirene je utihnuo. Taj sistem upozorenja koji treba da odbije nametljivce
i prizove pomoć još se uključivao s vremena na vreme - mada znatno ređe nego
tokom prvih meseci, kad su sirene zavijale konstantno, uporno, poput vrisaka
agonije umiruće rase. Još jedan ostatak civilizacije koja polako iščezava.
Nakon što je alarm utihnuo, Ef je osluškivao dolaze li nametljivci. Kroz
prozore, uspinjući se iz memljivih podruma, spuštajući se s prašnjavih tavana -
vampiri su nadirali kroz svaki otvor i bezbedno skrovište nije postojalo. Čak i
tokom onih nekoliko sati sunčeve svetlosti svakog dana - bledog i nejasnog utočišta
bolesne nijanse ćilibara - vrebale su mnoge opasnosti. U tom periodu je uveden
policijski čas za ljude. Za Efa i ostale, to je bilo najbolje vreme za pokret - tad su
bezbedni od direktnog sukoba sa strigojima - ali to je i najopasnije vreme zbog
radoznalih pogleda i prismotre ljudskih simpatizera koji traže način da poboljšaju
svoj položaj.
Ef je naslonio čelo na prozor. Hladno staklo je blagotvorno delovalo na
njegovu vrelu kožu i pulsiranje u glavi.
Najgore je biti upućen. To što je neko svestan ludila ne čini ga manje ludim.
Svest da se daviš ne spasava te od davljenja - samo povećava paniku. Strah od
budućnosti i sećanje na bolju, svetliju prošlost predstavljali su izvor Efove patnje
koliko i sama vampirska napast.
Bila mu je potrebna hrana, proteini. U kući nije bilo ničega; počistio je svu
hranu - i alkohol - pre mnogo meseci. Čak je pronašao i tajnu zalihu keksa u
Metovom ormaru.
Povukao se od prozora i okrenuo se ka sobi i kuhinji iza nje. Pokušao je da se
seti kako je dospeo tu, i zašto. Ugledao je tragove noža na zidu, tamo gde je
oslobodio momka svoje bivše žene odsekavši glavu nedavno preobraženom
stvorenju. To se dogodilo tokom ranih dana ubijanja, kad je usmrćivanje vampira
bilo zastrašujuće koliko i pomisao da možeš biti preobražen u jednog od njih. Čak i
kad je dotični vampir bio momak njegove bivše žene, čovek koji je namerio da
zauzme Efovo mesto i postane najhitnija muška figura u Zakovom životu.
Međutim, taj refleksni grč ljudske moralnosti odavno je nestao. Svet se
promenio i doktor Efraim Gudveder, nekadašnji istaknuti epidemiolog iz Centra za
kontrolu bolesti, takođe se promenio. Virus vampirizma je kolonizovao ljudsku
rasu. Ta kuga je porazila civilizaciju u državnom udaru zastrašujuće virulencije i
nasilja. Pobunjenici - tvrdoglavi, moćni i snažni - u najvećoj meri su uništeni ili
preobraženi, pošto su prepustili krotkima, poraženima i uplašenima da izvršavanju
Gospodareva naređenja.
Ef se vratio do svoje torbe za oružje. Iz uskog džepa s rajsferšlusom, u kojem
treba da stoje rukavice za bejzbol ili znojnice, izvadio je svoju „moleskin"
beležnicu. U poslednje vreme nije pamtio ništa ako to ne bi zapisao u svoj dronjavi
dnevnik. Tu je zapisivao sve, od transcendentalnog do banalnog. Sve se mora
zabeležiti. Radio je to kompulzivno. Dnevnik je zapravo bio dugo pismo njegovom
sinu Zaku. Ostavljao je zapis o potrazi za svojim jedincem. Beležio je svoja
opažanja i teorije o vampirskoj pretnji. Kao naučnik, prosto je zapisivao podatke i
fenomene.
U isto vreme, to je bila korisna vežba koja mu je pomagala da zadrži ostatke
duševnog zdravlja.
Rukopis mu je postao toliko zbijen tokom protekle dve godine da je jedva bio
kadar da pročita sopstvene zapise. Svakog dana je zapisivao datum, zato što je to
bio jedini pouzdan način praćenja protoka vremena, u nedostatku pravog kalendara.
To, doduše, nije bilo naročito bitno - osim danas.
Naškrabao je datum, a zatim mu je srce brže zakucalo. Naravno. To je to. Zato
se ponovo vratio ovamo.
Danas je Zakov trinaesti rođendan.
IZA OVE TAČKE VAM NEMA ŽIVOTA, upozoravao je znak zakačen na
vrata na spratu, ispisan magičnim flomasterima, ukrašen nadgrobnim spomenicima,
skeletima i krstovima. Nacrtan je mlađom rukom, kad je Zak imao sedam ili osam
godina. Njegova soba se u suštini nije promenila otkako je poslednji put bio tu.
Kao ni sobe ostale nestale dece. Predstavljale su simbol zaustavljanja vremena u
srcima roditelja.
Ef se stalno vraćao u sobu, poput ronioca koji se iznova vraća na potopljenu
olupinu. Sveti muzej; svet sačuvan onakav kakav je nekad bio. Prozor u prošlost.
Seo je na krevet, osetivši dobro poznato ugibanje dušeka, osluškujući njegovu
utešnu škripu. Dotakao je sve u prostoriji, sve što je dečak doticao tokom života.
Postao je kurator te sobe; poznavao je svaku igračku, figuru, novčič, pertlu, svaku
majicu i knjigu. Odbijao je pomisao da se valja u tuzi. Ljudi ne posečuju crkve,
sinagoge i džamije da bi tugovali, posečuju ih radi vere. Zakova soba sad je hram.
Tu je, i samo tu, Ef osećao mir i potvrdu unutrašnje rešenosti.
Zak je još živ.
To nije špekulacija. To nije slepa vera.
Ef zna da je njegov dečak živ i da još nije preobražen.
U prošlosti - dok je svet drugačije funkcionisao - roditelji nestalog deteta
imali su kome da se obrate. Tešilo ih je postojanje policijskog istražnog postupka,
saznanje da stotine, ako ne i hiljade ljudi saosećaju s njihovom nesrećom i aktivno
pomažu u istrazi.
Ova otmica se dogodila u svetu bez policije, bez ljudskih zakona. Ef je znao
identitet bića koje je otelo Zaka. Stvorenje je nekad bilo njegova majka - da. Ona
je počinila otmicu. Međutim, na to ju je primorao veći entitet.
Kralj vampira, Gospodar.
Ali Ef nije znao zašto je Zak otet. Da bi time povredili Efa, naravno. I da bi
njegova majka zadovoljila poriv da poseti „Voljene", to jest bića koja je volela
tokom života. Podmukla epidemiologija širenja virusa u vampirskoj izopačenosti
ljudske ljubavi. Ako ih pretvorite u strigoje, zauvek ih vezujete za sebe, za
postojanje van iskušenja i patnji koje podrazumeva bitisanje ljudskog bića,
izmetanje u biće koje ima samo primarne potrebe poput hranjenja, širenja i
preživljavanja.
Zato je Keli (stvar koja je nekad bila Keli] postala fizički usredsređena na
dečaka i zato je, uprkos Efovim naporima, uspela da ga ukrade.
Isti taj sindrom, ta ista opsesivna strast za preobražavanjem najbližih,
potvrdio je Efu da Zak nije promenjen. Da su Gospodar ili Keli popili dečaka, Zak
bi se kao vampir sigurno vratio po Efa. Strah od suočavanja s nemrtvim sinom
progoni ga već dve godine i šalje ga sve dublje u spiralu očaja.
Ali zašto? Zašto Gospodar nije preobrazio Zaka? Za šta ga čuva? Da bude
potencijalni kec iz rukava protiv Efa i pokreta otpora čiji je on deo? Ili iz nekog još
zlokobnijeg razloga koji Ef ne može - niti se usuđuje - da zamisli?
Obuzela ga je jeza pred tom dilemom. Ranjiv je kad je njegov sin posredi.
Efova slabost je jednaka njegovoj snazi: nije mogao da se odrekne sina.
Gde je Zak u ovom trenutku? Da li je negde zatvoren? Da li ga muče zbog toga
što je sin svog oca? Slične misli neprestano su rovarile po Efovom umu.
Najviše ga je uznemiravalo neznanje. Ostali - Fet, Nora, Gas - mogli su da se
prepuste otporu u potpunosti, da uposle svu svoju energiju i fokus, upravo zbog
toga što njihovi Voljeni nisu taoci u ovom ratu.
Redovno posećivanje te sobe pomagalo je Efu da se oseti manje usamljeno u
svetu prokletih. Međutim, današnji obilazak je imao suprotno dejstvo. Nikad nije
bio usamljen kao ovog trenutka na ovom mestu.
Ponovo se setio Meta, momka svoj bivše supruge - onog kojeg je ubio u
prizemlju - i toga kako je opsesivno razmišljao o njegovom sve većem uticaju na
Zakovo odgajanje. Sad je - svakog dana, svakog sata - morao da razmišlja o paklu
u kojem dečak živi, pod vlašću pravog čudovišta.
Potpuno savladan, zgađen i znojav, Ef je u dnevnik naškrabao pitanje koje se
protezalo kroz čitavu beležnicu, poput koana: 2
Gde je Zak?
Kao što je običavao, prelistao je nekoliko poslednjih unosa. Ugledao je zapis
o Nori i pokušao da razabere svoj rukopis.
„Mrtvačnica." „Sastanak." „Kreni kad izađe sunce."
Ef je žmirnuo, pokušavajući da se seti - dok ga je osećaj zebnje obuzimao.
Trebalo je da se sastane s Norom i gospođom Martinez u staroj kancelariji glavnog
medicinskog istražitelja. Na Menhetnu. Danas.
Sranje.
Zgrabio je torbu i, uz zveket srebrnih sečiva, zabacio drške preko leđa dok su
mu rukohvati mačeva virili iznad ramena poput antena umotanih u kožu. Dok je
izlazio, brzo je pogledao unaokolo i ugledao staru „transformers" igračku pored
CD plejera na Zakovom stolu. Sajdsvajp, ako se dobro seća iz vremena kad je
čitao Zakove knjige sa šematskim prikazima Autobota. Bio je to Efov poklon za
rođendan, od pre samo nekoliko godina. Jedna od Sajdsvajpovih nogu je visila,
prepukla od preterane upotrebe. Ef je manipulisao rukama, prisećajući se kako je
Zak bez napora „transformisao" igračku iz automobila u robota i obrnuto, poput
velikog majstora Rubikove kocke.
„Srećan rođendan, Zi“, prošaputao je Ef pre nego što je stavio slomljenu
igračku u torbu za oružje i krenuo ka vratima.
Vudsajd
Nekadašnja Keli Gudveder stigla je pred svoj nekadašnji dom u Ulici Kelton
svega nekoliko minuta nakon što je Ef otišao. Pratila je čoveka - svog Voljenog -
otkako je uhvatila njegove krvne otkucaje pre petnaestak minuta. Međutim, kad se
nebo razvedrilo za sredinu dana - dva do tri sata blede ali opasne sunčeve svetlosti
koja se probija kroz guste oblake tokom svake planetarne rotacije - morala je da se
povuče pod zemlju, gubeći vreme. Sad je bila blizu.
S njom su bila dva črnooka osetivača - deca koju je oslepila solarna okluzija
koja se podudarila s Gospodarevim dolaskom u Njujork. Gospodar ih je kasnije
lično preobrazio, a sad ih je darovao poboljšanom percepcijom sekundarnog vida -
mali i brzi, skakutali su duž trotoara i preko napuštenih automobila poput gladnih
paukova. Nisu ništa videli, ali osećali su sve.
Obično bi Kelina usađena sklonost prema Voljenima bila dovoljna za
praćenje i pronalaženje njenog bivšeg muža. Ali Efov signal je oslabljen i
iskrivljen delovanjem etanola, stimulansa i sedativa u njegovom nervnom sistemu i
krvotoku. Opijanje je dovodilo sinapse u stanje konfuzije, usporavalo protok i
služilo za skrivanje signala, poput smetnji na radio-signalu.
Gospodar se posebno interesovao za Efraima Gudvedera, naročito za praćenje
njegovog kretanja kroz grad. Zato je stvor poslao osetivače - nekada brata i sestru,
a sad maltene identične nakon što su odbacili kosu, genitalije i druge odlike
ljudskih polova - da pomognu Keli u poteri. Počeli su da trče napred-nazad duž
kratke ograde ispred kuće, čekajući da ih Keli sustigne.
Otvorila je kapiju i ušla na imanje, oprezno obišavši kuću da bi proverila ima
li zamki. Kad se uverila da je sve u redu, korenom dlana je odgurnula dvostruko
prozorsko okno, raspršujući staklo dok je posezala da otključa rezu. Zatim je
podigla okvir.
Osetivači su uskočili u kuću. Keli ih je pratila, proturivši jednu golu, prljavu
nogu unutra, a zatim se sagla i s lakoćom zgrčila telo kako bi ga provukla kroz
otvor od trideset kvadratnih centimetara. Osetivači su se popeli na sofu, ukazujući
na nju poput obučenih policijskih pasa. Keli je nepokretno stajala nekoliko
trenutaka, otvarajući čula prema unutrašnjosti kuće. Potvrdila je da su sami i da su
stigli prekasno. Međutim, osetila je Efovo prisustvo. Možda može još nešto da
sazna. Osetivači su jurnuli preko prostorije ka prozoru koji gleda na sever, dotičući
staklo kao da upijaju skorašnju senzaciju - a zatim su pojurili uza stepenice. Keli ih
je pratila, dozvoljavajući im da njuše i pokazuju. Kad je stigla do njih, skakali su
po spavaćoj sobi, uznemireni usled hitnosti Efovog nedavnog prisustva, poput
životinja koje izluđuje neki neodoljiv ali neshvatljiv nagon.
Keli je stajala u središtu prostorije, s rukama uz bokove. Toplota njenog
vampirskog tela, posledica njenog gorućeg metabolizma, istog trenutka je podigla
temperaturu prohladne prostorije za nekoliko stepeni. Za razliku od Efa, Keli nije
patila ni od kakvog oblika ljudske nostalgije. Nije osećala naklonost prema svom
bivšem obitavalištu, niti ju je opsedalo osećanje žaljenja i gubitka dok je stajala u
sobi svog sina. Više nije osećala nikakvu povezanost s tim mestom, kao što više
nije osećala povezanost sa svojom bednom ljudskom prošlošću. Leptir se ne osvrće
na svoju formu gusenice ni čežnjivo ni s nežnošću, već prosto odleti.
U njeno biće je ušlo zujanje, prisustvo unutar glave i ubrzanje kroz čitavo telo.
Gospodar je gledao preko nje. Video je njenim očima.
Posmatrao je njihov neuspeh.
Čas velike časti i privilegije...
Zatim je, jednako naglo, zujavo prisustvo nestalo. Keli nije osetila prekor
Gospodara zbog toga što nije uhvatila Efa. Osećala se korisnom. Za razliku od svih
ostalih koji su služili Gospodara širom sveta, Keli je posedovala dve stvari koje
Gospodar visoko ceni. Prva je direktna veza sa Efraimom Gudvederom.
Druga je Zakarije.
Ipak, Keli je osetila ubod želje - potrebe - da preobrazi svog dragog sina.
Potreba je opadala, ali nikad nije nestala. Osećala je sve vreme taj nepotpun deo
sebe, prazninu. To se protivilo vampirskoj prirodi. Međutim, podnosila je tu
agoniju samo iz jednog razloga: Gospodar je to zahtevao. Samo je njegova čista
volja držala Kelinu čežnju na odstojanju. Zato je dečak zadržavao svoju ljudsku
prirodu. Ostajao je neoslobođen, nedovršen. Zaista je postojala svrha u
Gospodarevom zahtevu. U to je bezuslovno verovala. Motiv joj još nije bio
otkriven, jer još nije vreme da ga sazna.
Zasad je bilo dovoljno gledati dečaka kako sedi kraj Gospodara.
Osetivači su skakutali oko nje dok se spuštala niza stepenice. Prišla je
otvorenom prozoru i izašla kao što je ušla, maltene ne prekidajući korak. Kiša je
ponovo počela da pada, krupne crne kapi su je šibale po vrelom skalpu i ramenima,
nestajući u oblaku pare. Stala je na središnju žutu liniju na ulici i iznova osetila
Efov trag. Krvni otkucaj mu je postajao sve snažniji dok se treznio.
Sa osetivačima koji su jurili napred-nazad, koračala je po kiši, ostavljajući
bled trag pare za sobom. Bližila se brzoj tranzitnoj stanici i osećala kako psihička
veza počinje da slabi. To je bila posledica sve veće razdaljine između njih. Ukrcao
se na voz podzemne železnice.
Razočaranje joj nije pomračilo misli. Keli će nastaviti da prati Efa sve dok se
ponovo ne sjedine, ovog puta zauvek. Prenela je izveštaj Gospodaru, a onda je za
osetivačima ušla u stanicu.
Ef se vraćao na Menhetn.
Farel
Konj je jurišao. Za njim se kotrljao oblak gustog crnog dima i narandžastog
plamena.
Konj je goreo.
Potpuno obuzeta plamenom, ponosna životinja je žurno galopirala, ne zbog
bola već zbog želje. Noću, vidljiv sa udaljenosti od preko jednog kilometra, konj
bez jahača i sedla jurio je preko ravne, gole zemlje ka selu. Ka posmatraču.
Fet je bio paralizovan prizorom. Znao je da dolazi po njega. Predosećao je to.
Očekivao je.
Stigavši do oboda sela, približavajući mu se brzinom zapaljene strele, konj u
galopu je progovorio - naravno, u snu - rekavši: Živ sam.
Fet je urliknuo kad ga je plameni konj pristigao - i probudio se.
Ležao je na boku, na krevetu na preklop u prostoriji za posadu ispod prednjeg
dela palube zanjihanog broda. Lađa se bacakala i zanosila, on se bacakao i zanosio
s njom, okružen stvarima čvrsto zavezanim u mrežama. Drugi kreveti su bili
presavijeni uza zid. Trenutno je samo on spavao.
San - uvek u suštini isti - progonio ga je od mladosti. Plameni konj s gorućim
kopitima juri k njemu iz tame noći, budeći ga tik pred sudar. Strah koji je osećao
nakon buđenja bio je dubok i snažan, strah deteta.
Posegao je ka svom rancu, koji se nalazio ispod kreveta. Bio je vlažan - na
brodu je sve bilo vlažno - ali čvor na vrhu beše čvrsto zavezan a sadržaj bezbedan.
Brod se zvao Farel. Bila je to velika ribarska lađa koja se koristi za
krijumčarenje marihuane. Da, prodaja trave je i dalje cvetala na crnom tržištu. Ovo
je poslednja etapa puta sa Islanda. Fet je unajmio brod po ceni od desetak komada
ručnog oružja i dovoljno municije da im obezbedi trgovinu marihuanom za narednih
nekoliko godina. More je jedna od nekoliko oblasti na planeti koje su u biti van
domašaja vampira. Pod novom prohibicijom, oskudevalo se u nezakonitim
drogama. Trgovina se svodila na domaće gajene i domaće spravljane narkotike
poput marihuane i metamfetamina. Imali su i sporednu operaciju krijumčarenja
domaće rakije - tokom ovog putovanja, nekoliko sanduka fine islandske i ruske
votke. Fet je na Island išao u dvostruku misiju. Prvi zadatak mu je bio da ode na
Univerzitet u Rejkjaviku. Tokom nedelja i meseci koji su usledili nakon vampirske
kataklizme, dok su i dalje bili u tunelu ispod reke Hadson čekajući da površinski
vazduh ponovo bude pogodan za disanje, Fet je neprestano listao knjigu zbog koje
je poginuo profesor Abraham Setrakijan, knjigu čoveka koji je preživeo Holokaust
i pretvorio se u lovca na vampire, knjigu koju je izričito i isključivo poverio Fetu.
Knjiga se zvala Occido Lumen, u slobodnom prevodu „Pala svetlost". Četiri
stotine osamdeset devet listova, rukom ispisanih na pergamentu, s dvadeset
iluminiranih strana, povezanih u kožu i opšivenih štitnikom od čistog srebra za
odbijanje vampira. Lumen predstavlja prikaz uzdizanje strigoja, zasnovan na
kolekciji drevnih glinenih pločica iz Mesopotamije, otkrivenih u planinama Zagros
1508. Ispisane sumerskim pismom i veoma krhke, tablice su preživele čitav vek, a
onda su dospele u ruke francuskog rabina rešenog da ih dešifruje u tajnosti. Dva
veka pre nego što je sumerski jezik zvanično preveden. Rabin je kasnije predao
ilustrovan rukopis kralju Luju XIV na dar - i odmah utamničen zbog svojih napora.
Originalne tablice su uništene po kraljevskom naređenju, a za rukopis se
verovalo da je uništen ili izgubljen. Kraljeva ljubavnica, koju je zanimao
okultizam, uzela je Lumen iz dvorske riznice 1671. godine, i rukopis je otad
promenio mnogo vlasnika u tajnosti, izašavši na glas kao ukleti tekst. Nakratko se
pojavio 1823. i ponovo 1911. Oba puta se njegovo pojavljivanje podudarilo s
misterioznim izbijanjem bolesti; zatim bi ponovo nestao. Tekst je ponuđen na
Sadebijevoj aukciji na Menhetnu deset dana nakon Gospodarevog dolaska i
početka širenja vampirske napasti. Uloživši mnogo truda, osvojio ga je Setrakijan
uz podršku Drevnih i njihovog akumuliranog bogatstva.
Setrakijan, univerzitetski profesor koji je počeo da izbegava društvo nakon
preobražaja svoje voljene supruge, postao je opsednut lovom i uništavanjem
virusom stvorenih strigoja. Smatrao je Lumen autoritativnim tekstom o zaveri
vampira koji opsedaju zemlju tokom čitave istorije čovečanstva. Javno se bavio
skromnim poslom zalagaoničara u siromašnom delu Menhetna. Međutim, u utrobi
njegove radnje nalazilo se skladište oružja za borbu protiv vampira i biblioteka
drevnih izveštaja i priručnika koji se tiču te užasne rase, sakupljanih na sve četiri
strane sveta tokom potrage koja je potrajala desetlećima. Njegova žudnja da otkrije
tajne koje sadrži Occido Lumen bila je tolika da je na kraju dao svoj život kako bi
knjiga dospela u Fetove ruke.
Tokom dugih mračnih noći u tunelu ispod Hadsona, Fetu je sinulo da je neko
ponudio Lumen na prodaju. Neko je posedovao prokletu knjigu - ali ko? Smatrao je
da prodavač možda zna nešto o njenoj moći i sadržaju. Otkad su izašli na površinu,
Fet je marljivo pregledao tom s rečnikom latinskog jezika u ruci, mukotrpno
prevodeći leksikon najbolje što može. Tokom posete praznoj zgradi Sadebija na
Aper ist sajdu, Fet je otkrio da je Univerzitet Rejkjavika anonimni primalac novca
od prodaje te izuzetno retke knjige. S Norom je vagao dobre i loše strane polaska
na taj put i zajedno su odlučili da dugo putovanje na Island predstavlja najbolju
priliku da otkriju ko je zapravo ponudio knjigu na aukciju.
Međutim, po dolasku je otkrio da je univerzitet postao odgajalište vampira.
Fet se nadao da je Island pošao putem Ujedinjenog Kraljevstva, koje je žustro
reagovalo na pošast, raznelo tunel ispod Lamanša i bacilo se u lov na strigoje
odmah nakon izbijanja zaraze. Ostrva su ostala maltene potpuno slobodna od
vampira i njihovi stanovnici, mada potpuno izolovani od ostatka inficirane planete,
ostali su ljudi.
Fet je sačekao dnevnu svetlost, pa je pretražio administrativne kancelarije u
nadi da će otkriti poreklo knjige. Saznao je da je univerzitetska fondacija ponudila
knjigu na aukciju, a ne određeni naučnik ili dobrotvor, kao što se nadao. Univerzitet
je bio potpuno napušten, ali suviše dugo je putovao da bi naleteo na ćorsokak. Ipak,
posredi nije bio potpun promašaj. Na polici Odeljenja za egiptologiju Fet je
pronašao veoma zanimljiv tekst: staru, kožom povezanu knjigu iz 1920. godine,
odštampanu na francuskom. Na korici su bile ispisane reći Sadum et Amurah.
Poslednje reči za koje ga je Setrakijan zamolio da ih zapamti.
Poneo je tekst sa sobom mada nije znao ni reč francuskog.
Drugi deo misije bio je znatno produktivniji. Tokom ranih dana udruživanja s
krijumčarima trave, nakon što je saznao koliko daleko njihov domašaj seže, Fet im
je uputio izazov da ga povežu s nekim ko prodaje nuklearno oružje. Taj zahtev nije
bio nemoguć kao što bi čovek pomislio. U Sovjetskom Savezu, gde su strigoji
kontrolisali sve, bivši kagebeovci su pokrali mnoge takozvane kofer-nuklearke, za
koje se pričalo da se, ne baš u savršenom stanju, mogu nabaviti na crnim tržištima
Istočne Evrope. Gospodarev poriv da očisti svet od tog oružja - da ne bi bilo
iskorišćeno za uništenje njegovog mesta porekla, kao što je Gospodar uništio
šestoro Drevnih - dokazivala je Fetu i ostalima da Gospodar jeste ranjiv. Poput
ishodišta Drevnih, Gospodarevo mesto porekla, ključ za njegovo uništenje,
zapisano je na stranama Lumena. Fet je ponudio odgovarajuću cenu, a imao je i
srebro kojim je mogao da obavi isplatu.
Posada krijumčara je ispipala teren među svojim pomorskim zemljacima,
obećavajući srebrnu isplatu. Fet je bio skeptičan kad su mu rekli da imaju
iznenađenje za njega, ali dovoljno očajan da poveruje u bilo šta. Na malom
vulkanskom ostrvu južno od Islanda, sastali su se sa sedam članova posade na
starudiji od jahte sa šest različitih vanbrodskih motora na krmi. Kapetan je bio
mlad, u srednjim dvadesetim godinama, i praktično jednoruk. Leva ruka mu se
osušila i kraj joj se izvio u ružnu kandžu.
Naprava nimalo nije podsećala na kofer. Nalikovala je burencetu ili kanti za
smeće umotanoj u crnu ceradu i mrežu, sa zakopčanim zelenim remenjem preko
bokova i poklopca. Bila je visoka otprilike devedeset centimetara, a široka
šezdeset. Fet je pokušao nežno da je podigne. Težila je četrdeset pet kilograma.
„Jeste li sigurni da je ispravna?", pitao je.
Kapetan je zdravom rukom počešao bradu boje bakra. Progovorio je na lošem
engleskom s teškim ruskim naglaskom. „Rečeno mi je da jeste. Postoji samo jedan
način da to otkrijemo. Nedostaje joj jedan deo.“
„Jedan deo nedostaje?", upita Fet. „Pustite me da pogađam. Plutonijum. U-
233."
„Ne. Gorivo je u jezgru. Kapacitet - jedna kilotona. Nedostaje joj detonator."
Pokazao je ka spletu žica na vrhu i slegnuo ramenima. „Sve ostalo valja."
Eksplozivna sila atomke od jedne kilotone jednaka je sili od hiljadu tona
TNT-a. Udarni talas širine osamsto metara i razorne snage dovoljne da savije
čelik. „Voleo bih da znam kako ste došli do nje", reče Fet.
„Ja bih voleo da znam za šta vam je potrebna", odvrati kapetan. „Najbolje je
da svako zadrži svoju tajnu."
„Pošteno."
Kapetan i još jedan član posade pomogli su Fetu da utovari bombu na brod
krijumčara. Fet je otvorio skladište ispod čeličnog poda gde je držao srebro.
Strigoji su bili rešeni da sakupe svaki komad srebra kao što su bili rešeni da
sakupe i unište sve atomske bombe. Zbog toga je vrednost te građe koja ubija
vampire rasla eksponencijalno.
Kad su obavili posao, uključujući razmenu votke za vrećice duvana koju je
obavila posada, sipali su piće u čaše.
„Ukrajinac si?“, pitao je kapetan Feta nakon što je iskapio alkohol.
Fet je klimnuo. „Kako znaš?"
„Izgledaš poput ljudi iz mog sela, pre nego što je nestalo."
„Nestalo?", upita Fet.
Mladi kapetan je klimnuo. „Černobilj", objasnio je, podigavši skvrčenu ruku.
Fet je pogledao atomku prikačenu za zid. Nema lampice, ne čuje se tik-tik-tik.
Uspavano oružje koje čeka aktivaciju. Da li se trampio za gomilu đubreta?
Smatrao je da nije. Verovao je da je ukrajinski krijumčar proverio dostavljače, a tu
je bila i činjenica da mora nastaviti saradnju s krijumčarima marihuane.
Fet je bio uzbuđen, čak i samouveren. Kao da drži napunjenu pušku, ali bez
obarača. Potreban mu je samo detonator.
Sopstvenim očima je gledao kako ekipa vampira iskopava lokacije oko
geološki aktivne oblasti sa izvorima vrele vode izvan Rejkjavika, poznate pod
imenom Crno jezero. To je dokaz da Gospodar ne zna tačno mesto svog porekla -
ne mesto svog rođenja, već zemaljsku lokaciju gde se prvi put uzdigao u
vampirskom obliku.
Tajnu tog odredišta čuva Occido Lumen. Fet samo treba da uradi ono što mu
dosad nije polazilo za rukom: da lično dekodira tekst i otkrije lokaciju mesta
porekla. Da je Lumen jasno uputstvo za istrebljivanje vampira, Fet bi bio kadar da
prati instrukcije - ali Lumen je prepun neobuzdanog slikovitog izlaganja, čudnih
alegorija i dvosmislenih izjava. Oslikava stazu koja seže unazad kroz ljudsku
istoriju, vođena ne rukom sudbine već natprirodnim stiskom Drevnih. Tekst ga je
zbunjivao, kao i ostale. Fetu je nedostajala vera u sopstvenu učenost. Nedostajalo
mu je umirujuće bogatstvo znanja starog profesora. Bez njega, Lumen im je od
koristi koliko i nuklearna naprava bez detonatora.
Ipak, posredi je napredak. Nemiran entuzijazam poveo ga je na palubu. Stegao
je ogradu posmatrajući uzburkan okean. Večeras nije bilo kiše; samo oštra, slana
sumaglica. Zbog izmenjene atmosfere, plovidba je bila opasnija a morska klima još
nepredvidljivija. Brod se kretao kroz jato meduza. Ta vrsta je prevladala većim
delom otvorenog mora, hranila se ribljom ikrom i zaklanjala i ono malo dnevne
svetlosti što je stizalo do okeana - plutajući ponekad u rojevima širokim po
nekoliko kilometara, pokrivajući površinu vode kao kožica od pudinga.
Prolazili su desetak kilometara od obale Nju Bedforda u Masačusetsu, što je
Feta podsetilo na jedan od interesantnijih izveštaja u Setrakijanovim papirima,
stranama koje je sakupio i ostavio zajedno s Lumenom. U njima stari profesor
prenosi izveštaj o putovanju flote Vintrop 1630. godine, koja je krenula preko
Atlantika deset godina nakon Mejflauera, prevozeći drugi talas doseljenika u Novi
svet. Jedan od brodova flote, Houpvel, prevezao je neidentifikovan tovar koji su
činila tri kovčega od lepog, izrezbarenog drveta. Nakon iskrcavanja u Sejlemu i
premeštanja u Boston (zbog obilja slatke vode), uslovi života su postali brutalni.
Dve stotine naseljenika je umrlo tokom prve godine. Njihova smrt je pripisana
bolesti, a ne pravom uzroku: postali su plen Drevnih, nakon što su, ne znajući,
prevezli strigoje u Novi svet.
Setrakijanova smrt je ostavila veliku prazninu u Fetovom srcu. Silno mu je
nedostajao savet mudrog starca, kao i njegovo društvo, ali najviše mu je nedostajao
njegov intelekt. Njegov pad nije predstavljao samo smrt već - i to nije preterivanje
- kritičan udarac za čovečanstvo. Uz ogroman rizik po sebe, isporučio im je svetu
knjigu, Occido Lumen -ali ne i sredstvo za njeno dešifrovanje. Fet se takođe bavio
proučavanjem beležnica u kožnom povezu u kojima su se nalazile duboke,
hermetične starčeve misli, ali čije stranice su ovde-onde ispunjene sitnim domaćim
opažanjima, spiskom za kupovinu i finansijskim proračunima.
Otvorio je knjigu na francuskom i ništa nije razumeo, što i nije predstavljalo
naročito iznenađenje. Međutim, neki od prelepih bakroreza prosvetlili su ga. Fet je
video sliku starca i njegove supruge kako beže iz grada koji prži sveta vatra - žena
se pretvarala u prah. Čak je i on znao tu priču... „Lot...“, izustio je. Nekoliko strana
pre toga, video je drugu ilustraciju: starac štiti dva bolno lepa krilata stvorenja -
arhanđele koje je poslao Bog. Brzo je zatvorio knjigu i pogledao korice. Sadum et
Amurah.
„Sodoma i Gomora...“, reče. „Sadum i Amurah su Sodoma i Gomora...“
Iznenada je osetio da dobro razume francuski. Setio se ilustracije iz Lumena,
maltene istovetne sa slikom u knjizi na francuskom. Ne po stilu ili prefinjenosti,
već po sadržaju. Lot štiti arhanđele od ljudi koji žele da zgreše s njima.
Putokazi su bili tu, ali Fet nije uspevao da ih iskoristi. Čak su i njegove šake,
grube i velike poput rukavica za bejzbol, delovale potpuno neprikladno za
rukovanje Lumenom. Zašto je Setrakijan odabrao njega za čuvara knjige, a ne Efa?
Ef je, nema sumnje, pametniji i načitaniji. Dođavola, verovatno govori jebeni
francuski. Međutim, Setrakijan je znao da će Fet radije umreti nego dozvoliti da
knjiga padne Gospodaru u ruke. Dobro je poznavao Feta. Voleo ga je - strpljivo i
brižljivo poput starog oca. Strog ali milostiv, Setrakijan nikad nije dozvolio da se
Fet oseti glupim i neobaveštenim; naprotiv, sve mu je strpljivo i pažljivo
objašnjavao i Fet se osećao uključenim. Osećao je da nečemu pripada.
Emotivna praznina u Fetovom životu popunjena je s neslućenog izvora. Kad je
Ef počeo da se ponaša sve čudnije i opsesivnije, što je počelo još tokom prvih
dana u tunelu ali se znatno pojačalo kad su izašli na površinu, Nora je naučila da se
oslanja na Feta, da mu se poverava, da pruža utehu i da je traži. S vremenom, Fet je
naučio da reaguje. Počeo je da se divi njenoj istrajnosti iako je suočena s poraznim
sunovratom; mnogi drugi su podlegli beznađu i ludilu, ili su, poput Efa, dozvolili
da ih očaj promeni. Nora Martinez je očigledno videla nešto u Fetu - možda isto
ono što je video stari profesor - drevnu plemenitost, prirođeniju tovarnim
životinjama nego čoveku. Nešto čega Fet doskoro nije bio svestan. Ako su ga
kvaliteti koje poseduje - postojanost, odlučnost, nemilosrdnost, šta god da je
posredi - činili na neki način privlačnijim u tim ekstremnim okolnostima, onda je
on utoliko bolji.
Iz poštovanja prema Efu, opirao se toj vezi i poricao svoja osećanja, kao i
Norina. Međutim, sada je njihova međusobna privlačnost više nego očigledna.
Poslednjeg dana pred putovanje, Fet je prislonio nogu uz Norinu. Nemaran gest za
bilo koga drugog, ali ne za Feta. Krupan je čovek, ali neverovatno je svestan svog
ličnog prostora; niti traži, niti dozvoljava njegovu povredu. Drži se na odstojanju i
kontakt s drugim ljudima u njemu izaziva krajnju nelagodu. Međutim, Norino
koleno se našlo uz njegovo i srce mu je brže zakucalo. Zakucalo je od nade kad mu
je konačno sinulo: Ostala je na mestu. Nije se pomerila...
Zamolila ga je da bude pažljiv, da brine o sebi, i oči su joj bile pune suza,
iskrenih suza, dok ga je gledala kako odlazi.
Nikad ranije niko nije plakao za Fetom.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Menhetn
Ef se vozio ekspresnom linijom broj sedam, čvrsto se držeći za spoljašnju
oplatu voza. Priljubio se uz zadnji levi ugao poslednjeg vagona, položivši desnu
čizmu na stepenice, i zario vrhove prstiju u okvir prozora, ljuljajući se s vozom
povrh uzdignutih šina. Krajeve njegovog sivog kišnog mantila šibali su crna kiša i
vetar, a lice zaklonjeno kapuljačom spustio je ka tregerima torbe za oružje na
svojim ramenima.
Nekad su vampiri morali da se voze sa spoljne strane vozova i da se tako
prebacuju kroz podzemlje Menhetna, kako bi izbegli otkrivanje. Kroz prozor, pod
čiji je ulubljen okvir zavukao prste, gledao je ljude kako sede i zanose se u ritmu
pokreta voza. Hladni pogledi, bezizražajna lica: savršeno mirna scena. Nije dugo
tražio jer bi ga strigoji, da ih je bilo u vozu, uočili pomoću svog noćnog vida koji
registruje toplotu, što bi dovelo do veoma neprijatne dobrodošlice na sledećoj
stanici. Ef je još begunac, njegova slika visi u poštama i policijskim stanicama po
čitavom gradu, vest o njegovom uspešnom atentatu na Eldriča Palmera - vešto
montirana od neuspešnog pokušaja - još se vrtela na televiziji jednom nedeljno,
održavajući njegovo ime i lice u umovima budnog građanstva.
Vožnja na vozu podrazumevala je veštine koje je Ef s vremenom razvio iz
nužde. Tuneli su nepromenljivo vlažni - osećaju se na spržen ozon i staru mast - i
Efova odrpana, prljava odeća predstavljala je savršenu kamuflažu. I vizuelnu i
mirisnu. Zakačinjanje za zadnji deo voza podrazumevalo je dobar osećaj za vreme
i preciznost. Međutim, Efu je to išlo od ruke. Odrastajući u San Francisku, redovno
je skakao na tramvaje kako bi se odvezao do škole. Morao si da skočiš u
određenom trenutku. Ako skočiš prerano, otkriće te. Ako skočiš prekasno, tramvaj
će te povući i gadno ćeš se skršiti.
I u podzemnoj železnici se nekoliko puta stropoštao - obično zbog pića.
Jednom, dok je voz skretao ispod Avenije Tremont, izgubio je oslonac za noge
proračunavajući skok i ostao da visi iza vagona sa stopalima koja pomamno
poskakuju. Odbijao se od šina, sve dok se nije okrenuo na bok te su mu napukla dva
rebra, a rame se iščašilo - kost je nežno iskočila kad je udario u čeličnu šinu linije
koja vozi u suprotnom smeru. Jedva je izbegao sudar s vozom koji je dolazio.
Potraživši utočište u niši za održavanje, zatrpanoj starim novinama i zasićenoj
smradom ljudske mokraće, vratio je rame na mesto - međutim, od tada mu svake
noći pravi probleme. Ako bi se u snu okrenuo, budio bi se u agoniji.
Sada je putem prakse naučio da potraži oslonac i pukotine u strukturi zadnjeg
dela vagona. Dobro je poznavao svaki voz, svaki vagon - čak je napravio i dve
čakije kojima bi za sekundu uspeo da se uhvati za klimave čelične ploče. Iskovane
su od dobrog srebra iz domaćinstva Gudvederovih i s vremena na vreme su služile
kao oružje u borbi prsa u prsa sa strigojima.
Kuke su pričvršćene za drvene ručke napravljene od nožica stola od
mahagonija koji im je Kelina majka poklonila za venčanje. Kad bi samo znala...
Nikad nije volela Efa - nije bio dovoljno dobar za njenu Keli - a sad bi joj se
dopadao još manje.
Okrenuo je glavu, otresavši nešto vlage kako bi video kroz crnu kišu ka
gradskim blokovima sa obe strane betonskog vijadukta visoko iznad Bulevara
Kvins. Neki blokovi su ostali opustošeni, uništeni vatrom tokom preuzimanja, ili
opljačkani i odavno ispražnjeni. Delovi grada su izgledali kao da su uništeni u ratu
- što se zaista i dogodilo.
Drugi delovi su bili osvetljeni veštačkom svetlošću, gradske zone izgrađene
od strane ljudi koje nadgleda Fondacija Stounhart pod upravom Gospodara:
svetlost je bila neophodna za rad u svetu koji je u mraku čak dvadeset dva sata
svakog bogovetnog dana. Strujne mreže širom sveta doživele su slom nakon prvih
elektromagnetnih pulseva koje su izazvale nuklearne eksplozije. Električni
provodnici su pregoreli usled preopterećenosti i bacile svet u tamu pogodnu za
vampire. Ljudi su brzo došli do zastrašujućeg i brutalnog saznanja - rasa stvorenja
nadmoćne snage preuzela je kontrolu nad planetom i čovek se našao na vrhu lanca
ishrane bića čije biološke potrebe zahtevaju ishranu ljudskom krvlju. Kontinenti su
se grčili u panici i očaju. Zaražene armije su zanemele. U vreme konsolidacije
nakon Nulte noći, dok se nova, otrovna atmosfera mutila i konzervirala iznad glava,
vampiri su uspostavili nov poredak.
Voz je usporio dok se približavao Trgu Kvinsboro. Ef je podigao stopalo sa
zadnjeg stepenika, viseći s vagona naspram platforme kako ga niko ne bi video.
Teška, neprestana kiša imala je jednu prednost: skrivala ga je od budnih,
krvavocrvenih vampirskih očiju.
Čuo je kako se vrata otvaraju i ljudi izlaze. Snimljena traka je odzujala
obaveštenje sa zvučnika. Vrata su se zatvorila i voz je krenuo. Ef se bolnim prstima
ponovo uhvatio za prozorski okvir. Mračna platforma mu je nestajala s vidika,
klizeći unazad poput sveta iz prošlosti koji se skuplja i bledi dok ga gutaju
zagađena kiša i noć.
Voz je uskoro zaronio pod zemlju, sklanjajući se s pljuska. Nakon još dve
stanice, ušli su u tunel Stajnvej, ispod Ist Rivera. Moderne pogodnosti poput
neverovatne sposobnosti putovanja ispod brze reke doprinele su uništenju ljudske
rase. Vampiri, koje priroda sprečava da pređu tekuću vodu sopstvenom snagom,
mogli su da zaobiđu slične prepreke koriščenjem tunela, aviona i drugih sredstava
brzog transporta.
Voz je usporio, približavajući se stanici Grand central. Tačno na vreme. Ef je
podesio stisak sa spoljne strane, boreći se protiv umora, istrajno se držeći za
čakije kućne izrade. Bio je neuhranjen, mršav kao tokom prve godine srednje škole.
Navikao se na upornu, tupu prazninu u dnu stomaka; znao je da nedostatak proteina
i vitamina utiče ne samo na njegove kosti i mišiće već i na um.
Skočio je na kameno dno između šina pre nego što se voz sasvim zaustavio.
Otkotrljao se preko levog ramena i prizemljio se poput stručnjaka. Savio je prste
razgibavajući artritične zglobove i odložio kuke. Zadnje svetlo voza zgaslo je
ispred njega. Čuo je grebanje čeličnih točkova koji koče na čeličnim šinama,
metalnu vrisku na koju se njegove uši nikad nisu navikle.
Okrenuo se i othramao na drugu stranu, dublje u tunel. Putovao je tom rutom
dovoljno često, te mu nije bio potreban noćni vizir kako bi stigao do sledeće
platforme. Treća šina ga nije brinula. Prekrivena drvenom oblogom, zapravo je
predstavljala zgodnu stepenicu za izlazak na napuštenu platformu.
Građevinski materijal je ostao na popločanom podu. Renoviranje je prekinuto
u najranijoj fazi: skele, nagomilane cevi, pakovanja vodoinstalacionog materijala
umotana u plastiku. Ef je spustio mokru kapuljaču i posegnuo u torbu da uzme noćni
vizir. Zavezao ga je za glavu, postavivši objektiv ispred desnog oka. Zadovoljan
zbog toga što ništa nije poremećeno od njegove prethodne posete, krenuo je ka
neobeleženim vratima.
Na vrhuncu predvampirskog doba, pola miliona ljudi je svaki dan koračalo
preko uglačanog mermera Grand konkorsa, negde iznad njega. Ef nije smeo da uđe
na glavni terminal - na širokom prolazu je bilo nekoliko mesta za skrivanje -
međutim, koristio je uske mostiće za prolaz radnika na krovu. Odatle je posmatrao
spomenike prohujalog doba: nebodere poput zgrada Metlajf i Krajsler, mračne i
tihe u noći. Popeo se iznad jedinice za klimatizaciju visoke dva sprata na krovu
terminala i sad je stajao na zabatu okrenutom ka Četrdeset drugoj ulici i Park
aveniji, među kolosalnim kipovima rimskih božanstava Minerve, Herkula i
Merkura iznad velikog sata od „tifani“ stakla. Na središnjem delu krova, spustio je
pogled ka Grand konkorsu, udaljenom više od trideset metara. Bliže od toga nije
dospeo.
Oprezno je otvorio vrata. Pomoću noćnog vizira, gledao je kroz neprobojnu
tamu. Popeo se uz dva niza dugačkih stepenica, zatim je prošao kroz još jedna
nezaključana vrata i ušao u dugačak hodnik. Duž njega su se pružale parne cevi, još
u upotrebi, i stenjale od vreline. Dok je stigao do sledečih vrata, znoj ga je oblio.
Uzeo je srebrni nožić iz torbe, pošto je u tom delu morao da bude veoma
oprezan. Cementom obložen izlaz za slučaj nužde nije zgodno mesto za upadanje u
zasedu. Crna podzemna voda je curila na pod. Zagađenje s neba trajno je ugrađeno
u ekosistem. Tim delom podzemlja nekad su redovno patrolirali radnici
održavanja, izbacujući beskućnike, radoznalce i vandale. Zatim su strigoji nakratko
preuzeli kontrolu u podzemlju grada, skrivali su se, hranili i širili. Pošto je
Gospodar obavio rekonfiguraciju atmosfere planete kako bi oslobodio vampire
pretnje ubilačkih ultraljubičastih zraka, uzdigli su se iz lavirinta donjeg sveta i
preuzeli površinu.
Na poslednjim vratima je bio zalepljen crveno-beli znak: IZLAZ
ISKLJUČIVO ZA SLUČAJ NUŽDE - OGLASIĆE SE ALARM. Ef je vratio sečivo
i noćni vizir u torbu i gurnuo vrata. Žice alarma odavno su presečene.
Pogan vetar crne kiše zapahnuo mu je lice. Navukao je vlažnu kapuljaču i
počeo da korača niz Četrdeset petu ulicu. Posmatrao je kako mu stopala šljapkaju
po trotoaru, koračajući spuštene glave. Mnoga slupana i napuštena kola iz prvih
dana zbijena su uz ivičnjake, te su ulice pretvorene u jednosmerne staze za prolazak
radničkih kombija i kamiona za snabdevanje kojima upravljaju vampiri ili ljudi
zaposleni u Stounhartu. Efova glava je ostala pognuta, međutim, oprezno je
pretraživao obe strane ulice. Naučio je da ne gleda upadljivo unaokolo; u gradu
ima suviše prozora, suviše vampirskih očiju. Ako delujete sumnjivo, sumnjivi ste.
Trudio se da izbegne svaku interakciju sa strigojima. Na ulici, kao i svuda, ljudi su
bili građani druge klase, podložni pretresu i drugim vrstama zlostavljanja. Među
stvorenjima je vladao nekakav aparthejd. Ef nije smeo da rizikuje da bude otkriven.
Požurio je ka Prvoj aveniji i Kancelariji glavnog medicinskog istražitelja,
brzo se pognuvši dok je prelazio platformu rezervisanu za ambulantna i mrtvačka
kola. Probijao se iza nosila i ormarića koje su nagomilali kako bi sakrili ulaz u
podrum i prošao kroz nezaključana vrata gradske mrtvačnice.
Unutra je nekoliko trenutaka stajao u napetoj tišini i osluškivao. U tu
prostoriju, sa stolovima za autopsiju od nerđajućeg čelika i brojnim lavaboima,
dve godine ranije doneta je prva grupa putnika sa ukletog „Ridžis erovog“ leta 753.
Tu je Ef prvi put pregledao sićušne ubode u vratu naizgled mrtvih putnika,
otvarajući ubodnu ranu koja se pružala sve do karotide. Ubrzo je saznao da su te
rane nanele vampirske žaoke. Takođe, tu su mu prvi put pokazali čudna uvećanja
vestibularnog nabora oko glasnih žica nastala pre smrti, za koja je kasnije utvrđeno
da predstavljaju preliminarnu fazu u razvoju mesnatih žaoka. Tu je prvi put
prisustvovao preobražaju krvi žrtava od zdrave crvene u uljastu belu.
Takođe, na trotoaru ispred zgrade, Ef i Nora su se prvi put sreli sa starim
zalagaoničarem Abrahamom Setrakijanom. Sve što je znao o vampirskom soju - od
ubilačkih svojstava srebra i ultraljubičastih zraka do postojanja Drevnih i njihove
uloge u oblikovanju ljudske civilizacije od najranijih vremena i otpadniku
poznatom kao Gospodar čije je putovanje u Novi svet na letu 753 obeležilo
početak kraja - naučio je od tog istrajnog starca.
Zgrada je ostala nenaseljena od preuzimanja. Mrtvačnica nije bitan deo
infrastrukture grada kojim upravljaju vampiri, zato što smrt više nije nužan ishod
ljudskog postojanja. Stoga ritual oplakivanja vezan za kraj života i pripremanje
leša za sahranu više nisu neophodni i retko se upražnjavaju.
Za Efa je ta zgrada predstavljala nezvaničnu bazu operacija. Krenuo je ka
stepenicama koje vode do gornjih spratova, spreman da čuje Norinu pridiku: da
njegov očaj zbog Zakovog nestanka remeti njihov posao u okviru otpora. Doktorka
Nora Martinez je bila Efova zamenica tokom projekta „Kanarinac" u Centru za
kontrolu bolesti. Usred stresa i haosa koji je nastupio nakon uzdizanja vampira,
njihov odnos koji je lagano ključao razvio se od profesionalnog u lični. Ef je
pokušao da odvede Noru i Zaka na sigurno, daleko od grada, dok su vozovi još
prolazili ispod stanice Pensilvanija. Međutim, njegov najgori košmar se ostvario
kad je Keli, privučena snagom želje prema Voljenom, povela roj strigoja u tunele
ispod reke Hadson. Oni su potom izbacili voz iz šina i napravili pustoš među
putnicima. Keli je pak napala Noru i otela njihovog sina.
Zakovo hvatanje - za koje nije krivio Noru - ipak je napravilo razdor među
njima, kao što je napravilo jaz između Efa i svega ostalog. Osećao se odvojenim od
sebe samog. Osećao se slomljeno i raskomadano i znao je da je to sve što trenutno
može da ponudi Nori.
Ona je imala sopstvene brige: pre svega, brinula je za majku, Marijelu
Martinez, čiji um je nagrizala Alchajmerova bolest. Zgrada u kojoj se nalazila
kancelarija glavnog medicinskog istražitelja bila je dovoljno prostrana, pa je
Norina majka mogla da luta gornjim spratovima vezana u invalidskim kolicima, da
se prikrada kroz hodnike u soknama, razgovarajući s ljudima koji nisu tu, niti su
više među živima. Bedno postojanje, ali u stvarnosti ne mnogo drugačije od
postojanja ostatka ljudske rase. Možda čak i bolje: um gospođe Martinez je
pronašao utočište u prošlosti i tako izbegao užase koje donosi sadašnjost.
Prvi znak da nešto nije u redu predstavljala su invalidska kolica prevrnuta na
bok nedaleko od vrata stepeništa na četvrtom spratu. Kaiševi su ležali na podu.
Osetio je miris amonijaka, nagoveštaj vampirskog prisustva. Izvukao je mač i brzo
zakoračio niz hodnik dok mu je užasan osećaj stezao stomak. Zgrada glavnog
medicinskog istražitelja dobijala je ograničenu količinu struje, ali Ef nije smeo da
koristi lampe niti osvetljenje koje bi bilo vidljivo sa ulice, pa je nastavio niz
hodnik u odbrambenom čučnju, pazeći na vrata, uglove i druga potencijalna mesta
za skrivanje.
Prošao je pored oborene pregrade. Ispreturano odeljenje. Prevrnuta stolica.
„Noro!“, dozivao je. Neoprezan čin, ali želeo je da izvuče strigoje na otvoreno,
ukoliko su još tu.
Pronašao je Norin ranac na podu kancelarije, u ćošku. Bio je otvoren, a odeća
i lične stvari behu razbacane po prostoriji. Njena luma-lampa je stajala na punjaču
u uglu. Odeća je jedno, ali Ef je znao da Nora nikuda ne bi krenula bez UV lampe,
osim ako nema izbora. Nije video njenu torbu sa oružjem.
Podigao je ručnu lampu i uključio crno svetlo. Ugledao je kovitlave tragove
svetle boje na tepihu i na boku stola: mrlje od vampirskog izmeta.
Strigoji su vršljali ovuda; to je očigledno. Ef je pokušao da ostane
usredsređen i smiren. Smatrao je da je sam, bar na tom spratu: nema vampira, što je
dobro, ali nema ni Nore i njene majke, što je katastrofalno.
Da li je došlo do borbe? Pokušao je da pročita tragove, kovitlave mrlje i
prevrnutu stolicu. Učinilo mu se da nije. Lutao je hodnikom u potrazi za drugim
dokazima nasilja osim štete nanete predmetima, ali nije ništa pronašao. Nora bi
pribegla borbi samo u krajnjoj nuždi i, da je tu pružila poslednji otpor, zgrada bi
sad bila pod kontrolom vampira. Efu je to više ličilo na pljačkaški napad.
Dok je pregledao sto, pronašao je Norinu torbu za oružje; bila je ćušnuta
ispod stola. Mač je bio u njoj. Očigledno su je iznenadili. Ako nije bilo bitke -
kontakta vampira sa srebrom - onda se šansa da je doživela nasilan kraj smanjuje
eksponencijalno. Strigoje ne zanimaju žrtve. Zanima ih popunjavanje logora.
Da li je zarobljena? Ta mogućnost postoji, ali Ef je poznavao Noru: ona se ne
bi predala bez borbe. Međutim, jednostavno nije video dokaze da je do nje došlo.
Osim ako nisu prvo uhvatili majku. Nora bi se možda predala ako bi strahovala za
bezbednost gospođe Martinez.
Ako je tako, nije verovatno da su Noru preobrazili. Zbog Gospodareve
zapovesti, strigoji su nerado popunjavali svoje redove: ispijanje ljudske krvi i
njihovo inficiranje vampirskim virusom stvara nova gladna vampirska usta. Ne,
Nora je najverovatnije prebačena u logor van grada. Odatle je prebačena na neki
posao ili disciplinovanje. O logorima se ne zna bogzna šta; neki od ljudi koji tamo
odlaze nestaju zauvek. Pošto je odavno nadživela reproduktivno doba, gospođa
Martinez će verovatno umreti.
Ef je izbezumljeno gledao unaokolo, pokušavajući da odluči šta da učini.
Činilo mu se da je posredi nasumičan događaj - ali da li je zaista tako? Ef je
ponekad morao da se drži podalje od ostalih i da pažljivo prati dolaske u
Kancelariju glavnog medicinskog istražitelja i odlaske iz nje, zbog Keline
neumorne potere za njim. Ako ga pronađu, to će dovesti Gospodara do središta
otpora. Da li je nešto pošlo po zlu? Da li je i Fet ugrožen? Da li se Gospodar na
neki volšeban način dočepao čitave njihove ćelije?
Ef je prišao laptopu na stolu i otvorio ga. Još je bio uključen. Pritisnuo je
dirku za razmak da bi probudio monitor. Kompjuteri u zgradi medicinskog
istražitelja bili su povezani sa serverom koji je još radio. Internet je na nekim
mestima bio veoma oštećen i načelno nepouzdan. Češće se dešavalo da dobijete
poruku o grešci nego da se strana učita. Neprepoznate i neovlašćene internet adrese
bile su posebno podložne virusima i mnogi kompjuteri u zgradi su ili zaključani
zbog virusa koji oštećuju hardver ili im je operativni sistem toliko oštećen da su
suviše usporeni za upotrebu. Tehnologija mobilnih telefona više nije postojala, ni
kad su posredi telekomunikacije, ni kad je posredi pristup internetu. Zašto dozvoliti
potlačenom čovečanstvu da koristi komunikacionu mrežu koja se prostire preko
čitave zemaljske kugle - što vampiri postižu telepatski?
Ef i ostali su pretpostavljali da vampiri nadgledaju celokupnu aktivnost na
internetu. Strana koju upravo gleda - koju je Nora naglo napustila, nemajući
vremena da isključi hard-drajv - predstavljala je nekakvu razmenu ličnih poruka,
nekakvo dvostrano stenografsko četovanje.
„NMart" je očigledno Nora Martinez. Njen sagovornik, „VFet“, jeste Vasilij
Fet, bivši radnik Servisa za kontrolu štetočina Grada Njujorka. Fet se rano
pridružio borbi, usled invazije pacova koju je izazvao dolazak strigoja. Pokazao se
neprocenjivim u tom ratu, zbog poznavanja tehnike ubijanja gamadi i poznavanja
grada, a posebno podzemnih prolaza. Bio je učenik preminulog Setrakijana jednako
kao Ef i postao je uspešan lovac na vampire Novog sveta. Trenutno je na teretnjaku
negde na Atlantiku, vrača se sa Islanda, kuda je otišao u važnu misiju.
Taj razgovor, prepun Fetovih gramatičkih idiosinkrazija, započet je
prethodnog dana i uglavnom se odnosio na Efa. Pročitao je reči koje nisu bile
namenjene njegovim očima:
NMart: E nije ovde - propustio je sastanak. Bio si u pravu. Ne treba da se
oslanjam na njega. Sad mogu samo da čekam...
VFet: Ne čekaj tu. Kreči se. Vrati se na Ruzvlt.
NMart: Ne mogu, majci je gore. Ostaćemo najduže još jedan dan. ZAISTA
ovo više ne mogu da podnesem. Opasan je. Sve nas izlaže riziku. Samo je
pitanje vremena kad će ga ona vamp-kučka Keli uhvatiti, ili pak on nju dovesti
do nas.
VFet: Znam. Ali potreban nm je. Moramo ga zadržati uza se.
NMart: Izlazi sam. Ne mari ni za šta drugo.
VFet: Suviše je bitan, njima. Gospodaru. Nama.
NMart: Znam... ali više mu ne verujem. Više ne znam ko je on...
VFet: Moramo ga sprečiti da potpuno izgubi kontrolu. Posebno ti. Ne daj
mu da potone. Ne zna gde je knjiga. To je naše osiguranje. Na taj način ne
može da nas povredi.
NMart: Ponovo je u K kući. Znam to. Pretura unaokolo radi uspomena na
Z. Kao da krade iz sna.
A zatim:
NMart: Znaš da mi nedostaješ. Koliko još?
VFet: Vraćam se. I ti meni nedostaješ.
Ef je odbacio torbu sa oružjem, vratio mač u korice i skliznuo na stolicu.
Zurio je u poslednje rečenice, čitao ih iznova i iznova, slušajući Norin glas i
Fetov bruklinski naglasak.
I ti meni nedostaješ.
Dok je to čitao, imao je osećaj da lebdi u bestežinskom stanju - kao da sila
gravitacije ne utiče na njegovo telo. Ipak, sedeo je tu, sasvim miran.
Trebalo bi da oseća snažniji bes. Pravedan gnev. Izdaju. Ljubomornu
pomamu.
Zaista je sve to osećao. Ali ne duboko. Ne akutno. Osećanja su bila tu i on ih
je priznavao, ali svodila su se... na isto. Njegova depresija je bila toliko duboka da
nijedan drugi ukus, ma koliko gorak, nije mogao da promeni osećaj na njegovom
emotivnom nepcu.
Kako se to dogodilo? Tokom protekle dve godine, Ef je ponekad svesno držao
Noru na odstojanju. Činio je to da bi je zaštitio, da bi zaštitio sve njih... ili je sebi
to govorio kako bi opravdao zanemarivanje.
Ipak - nije mogao da razume. Ponovo je pročitao prvi deo teksta. Dakle, on
predstavlja „rizik“. On je „opasan". Nepouzdan. Izgleda da smatraju da oni njega
vuku. Deo njega je osetio olakšanje. Olakšanje zbog Nore - dobro za nju - ali
uglavnom je osećao sve snažniji bes. Šta je ovo? Da li je ljubomoran samo zbog
toga što više ne može da je grli? Bog zna da nije baš vodio računa o tome; da li je
ljut zbog toga što je neko drugi pronašao njegovu zaboravljenu igračku i sad je želi
nazad? Baš loše poznaje sebe... Kelina majka mu je govorila da je na svaku životnu
prekretnicu zakasnio deset minuta. Zakasnio je na Zakovo rođenje, zakasnio je na
venčanje, zakasnio je da spase svoj brak od raspada. Bog zna da je zakasnio da
spase Zaka i svet, a sad - sad ovo...
Nora? S Fetom?
Otišla je. Zašto nije nešto učinio ranije? Čudno je to, ali usred bola i osećanja
gubitka, takođe je osetio olakšanje. Više ne mora da brine - ne mora da kompenzuje
zbog svojih mana, objašnjava odsustvo, umiruje Noru. Međutim, kad se slabašan
talas olakšanja podigao da ga zapljusne, okrenuo se i ugledao sebe u ogledalu.
Izgledao je starije. Znatno starije nego što bi trebalo. I prljavo, maltene kao
skitnica. Kosa mu je bila zalepljena za znojavo čelo, a odeća prekrivena
višemesečnim naslagama gareži. Oči su mu upale a jagodice iskočile, povlačeći
napetu, tanku kožu oko sebe. Nije ni čudo, pomislio je. Nije ni čudo.
Ošamućeno se podigao sa stolice. Sišao je stepenicama četiri sprata niže i
izašao iz zgrade medicinskog istražitelja, prošavši kroz vodopad crne kiše do
obližnje Bolnice Belvju. Popeo se kroz razbijen prozor i koračao mračnim,
napuštenim hodnicima, prateći znake ka odeljenju za hitnu pomoć. To odeljenje je
nekada bilo traumatološki centar prvog nivoa, što znači da je u njemu radio čitav
niz specijalista koji koriste najbolju opremu.
I najbolje lekove.
Stigao je do odeljka za medicinske sestre i otkrio da su vrata ormarića za
lekove razvaljena. Zaključan frižider takođe je nasilno otvoren i ispreturan. Nema
perkova, vajkova, demerola. Stavio je u džep nešto oksikodona i lekova protiv
uznemirenosti u blister-pakovanjima. Sam je postavljao dijagnozu i sam određivao
lekove, odbacujući prazne kutije preko ramena. Ubacio je u usta dva bela oksija i
progutao ih nasuvo - a zatim se sledio.
Kretao se toliko brzo i stvarao toliko buke da nije čuo bat bosih stopala.
Krajičkom oka je ugledao pokret na drugoj strani odeljka i ustao.
Dva strigoja su zurila u njega. Potpuno formirani vampiri, bez dlaka i odeće,
bledi. Video je ispupčene, zadebljale arterije na njihovim vratovima kako se
spuštaju preko ključne kosti u grudi poput korenja drveća koje pulsira. Jedan je
nekad bio čovek muškog pola (veće telo), a drugi ženskog (smežurane, blede
grudi). Druga jasna osobina tih zrelih vampira bili su mlitavi, meki kožni pregibi.
Odvratno, rastegnuto meso koje visi poput podvoljka, bledocrveno kad su gladni,
vatrenogrimizno nakon hranjenja. Pregibi tih strigoja bili su bledi i slični
mošnicama. Ljuljali bi se kad bi okrenuli glavu. To je bio znak njihovog ranga i
svojstvo iskusnih lovaca.
Da li su to dvoje iznenadili Noru i njenu majku ili ih na neki drugi način
isterali iz zgrade glavnog medicinskog istražitelja? Nije to mogao da utvrdi, ali Efu
je nešto govorilo da je u pravu - ako je to istina, Nora je možda uspela da pobegne.
U njihovim inače praznim crvenim očima ugledao je nešto nalik na blesak
prepoznavanja. Obično iza vampirskog pogleda nije bilo znakova da mozak radi -
međutim, viđao je taj pogled i ranije i znao je da su ga prepoznali i identifikovali.
Njihove surogat oči prenele su svoje otkriće Gospodaru, čije je prisustvo ulovilo
njihove umove snažno i posednički. Horde će se pojaviti za manje od minuta.
„Doktore Gudvederu...“, izgovorila su oba stvorenja u isto vreme, cvrkućući
u jezivoj sinhroniji. Tela su im se podigla poput marioneta koje kontrolišu neki
nevidljivi konci. Gospodar.
Opčinjen i zgađen u isti mah, Ef je posmatrao kako se kroz njihove prazne
poglede probija inteligencija i staloženost superiornog bića - kako se talasaju i
zauzimaju stav „mirno", poput kožnih rukavica dok ih šake ispunjavaju formom i
namerom.
Bleda, izdužena lica stvorenja preoblikovala su se dok je Gospodar
preuzimao mlitava usta i prazne oči...
„Izgledate... prilično umorno...", izgovorile su marionete, pokrećući tela u
skladu. „Mislim da treba da se odmorite... zar vam se ne čini? Pridružite nam se.
Predajte se. Obezbediću vam... sve što želite..."
Čudovište je bilo u pravu: zaista je umoran - oh, kako je samo umoran - da,
voleo bi da se preda. Mogu li?, pomislio je. Molim vas? Da se predam?
Oči su mu bile pune suza, osetio je kako mu kolena popuštaju - samo malo -
kao kod čoveka koji je krenuo da sedne. „Ljudi koje volite - oni koji vam
nedostaju - žive u mom zagrljaju...", izgovorili su glasnici pažljivo oblikovanu
poruku. Vrlo privlačnu, vrlo dvosmislenu...
Efu su drhtale ruke dok je posezao preko ramena, stežući izlizane kožne drške
svojih dugih mačeva. Izvukao ih je uspravno da ne bi isekao torbu za oružje. Možda
su opijati počeli da deluju, ali nešto mu je škljocnulo duboko u umu, nešto ga je
navelo da posmatra te dve monstruoznosti, žensku i mušku, kao Noru i Feta. Svoju
ljubavnicu i vernog prijatelja, koji su se sad zaverili protiv njega. Kao da su lično
naišli na Efa dok je preturao po ormariću za lekove poput narkomana i posmatrali
ga u najnižoj tački života - za šta su direktno odgovorni.
„Ne“, zacvileo je, odrekavši se Gospodara, dok mu se glas lomio na tom
jedinom slogu. Umesto da odgurne emocije u stranu, prizvao ih je i pretočio u bes.
„Kako god želite", odvratio je Gospodar. „Videćemo se ponovo... uskoro..."
Zatim se volja povukla iz lovaca. Hukćući i duvajući, zveri su se vratile,
ostavivši za sobom staloženost i uspravan stav. Spustile su se na sve četiri,
spremne da okruže plen. Ef im nije pružio priliku za to. Pojurio je pravo ka
mužjaku, isukavši oba mača. Vampir je odskočio u poslednjem trenutku - veoma su
okretni i gipki - ali ne pre nego što ga je Efov mač zasekao uz bok torza. Posekotina
je bila dovoljno duboka da vampir izgubi ravnotežu pri doskoku, dok mu je iz rane
curila bela krv. Strigoji su retko osećali telesnu bol, ali osećali su je kad je oružje
srebrno. Stvorenje se iskrenulo i steglo bok.
U tom trenutku oklevanja i nepažnje, Ef se okrenuo i zamahnuo drugim mačem
u visini ramena. Odvojio je glavu od vrata i ramena, presekavši je tik ispod vilice.
Vampir je refleksno podigao ruke uvis kako bi se zaštitio, a onda mu se trup
stropoštao na zemlju.
Ponovo se okrenuo kad je ženka već bila u vazduhu. Skočila je k njemu preko
pulta, kidišući srednjim prstima nalik na kandže ka njegovom licu - međutim, uspeo
je da odgurne stvorove ruke sopstvenim šakama i vampir je proleteo udarivši u zid
i skljokao se na pod. Ef je ostao bez oba mača. Ruke su mu veoma slabe. Oh, da,
da, molim te - želim da odustanem.
Strigoj je brzo poskočio na sve četiri i okrenuo se ka Efu u čučnju. Oči su ga
prodorno posmatrale, surogat oči Gospodara, zlog prisustva koje mu je oduzelo sve
na svetu. Osetio je kako ga gnev ponovo obuzima. Brzo je uzeo čakije i pripremio
se za sudar. Vampir je pojurio i Ef se bacio na njega - podvoljak koji se ljulja pod
bradom predstavljao je savršenu metu. Izveo je taj potez stotinu puta - poput
radnika u ribarnici koji skida krljušt tuni. Jedna kuka se zakačila za grlo iza
podvoljka, zarila se duboko i zaglavila se iza hrskavičavog kanala u kojem se
nalazi grkljan i odakle se pokreće žaoka. Snažno povukavši, blokirao je žaoku i
naterao stvorenje da savije kolena i cikne poput praseta. Druga čakija se zarila u
oko. Ef je zaglavio palac ispod vilice, čvrsto zatvorivši stvorova usta. Jednog leta,
veoma davno, otac mu je pokazao taj pokret za hvatanje zmija na maloj reci na
severu. „Stegni vilicu“, rekao je, „zatvori im usta - da ne bi mogle da te ujedu.“
Zmije uglavnom nisu bile otrovne, ali mogle su gadno da ujedu i u ustima su imale
bakterije koje nanose neprijatan bol. Ispostavilo se da je Ef - gradsko dete - veoma
umešan u hvatanju zmija. Rođeni talenat. Jednog lepog dana, dok je Zak bio mali,
mogao je čak pomalo da se razmeće, uhvativši zmiju na automobilskom prilazu
ispred kuće. Osećao se nadmoćno - poput heroja. Ali to je bilo davno. Pre milion
godina.
Sad je, slab i bolestan, držao vilicu moćnog, nemrtvog stvora vrelog na dodir,
gnevnog i žednog. Nije zagazio u hladnu vodu kalifornijskog potoka do kolena, niti
je izlazio iz kola da uhvati gradsku zmiju. Nalazio se u stvarnoj opasnosti. Osećao
je da mu mišići popuštaju. Snaga ga je napuštala. Da... da - voleo bih da se
predam...
Slabost ga je naljutila. Setio se svega što je izgubio - Keli, Nore, Zaka i
čitavog sveta - i snažno je povukao. Uz urlik je pokidao dušnik i rastrgao zategnutu
hrskavicu. U isto vreme, vilica je škljocnula i izmestila se pod njegovim garavim
palcem. Krv i gliste su pokuljale napolje i Ef je odskočio, pažljivo ih izbegavajući,
krivudajući poput boksera koji izmiče svom protivniku.
Vampir je skočio na noge i skliznuo duž zida zavijajući, dok su mu rastrgnut
podvoljak i vrat lepršali i šikljali. Ef je izveo lažan napad i vampir se povukao
nekoliko koraka, šišteći i cvileći. Bio je to čudan, vlažan zvuk - maltene poput
pačjeg zova. Ponovo je simulirao, ali vampir se ovog puta nije primio. Baš ga je
uljuljkao u ritam kad se vampir iznenada ukrutio i otrčao.
Ako bi Ef morao da sastavi spisak pravila borbe, pri vrhu bi se nalazila
rečenica Nikad ne prati vampira koji beži. Iz toga ništa dobro ne može da se
izrodi. Ne postoji strateška prednost u trčanju za strigojem. Već je podigao uzbunu
telepatskim putem. Vampiri su razvili strategiju koordiniranog napada tokom
protekle dve godine. Bežanje je podrazumevalo taktiku odugovlačenja ili otvoreno
lukavstvo.
Ipak, u svom besu, Ef je učinio ono što je znao da ne sme. Podigao je mačeve i
krenuo za stvorenjem niz hodnik do vrata na kojima je pisalo STEPENICE. Bes i
čudan poriv za prenesenom osvetom naveli su ga da otvori vrata i potrči dva sprata
nagore. Ženka je potom napustila stepenište i on ju je pratio. Vampirica je
skakutala niz hodnik, Ef ju je jurio s dugim mačem u ruci. Zatim je pogledala levo i
desno, skrenula ka novom stepeništu i popela se jedan sprat.
Kako se zamarao, vraćao mu se razum. Video je ženku na drugom kraju
hodnika i osetio da je usporila, da ga čeka, da vodi računa o tome da Ef vidi iza
kojeg ugla će skrenuti.
Zastao je. Sigurno nije zamka posredi. Samo što se pojavio u bolnici; nije bilo
vremena za zamku. Jedini razlog za to što ga vampir voda unaokolo jeste...
Ef je ušao u najbližu sobu za pacijente i prišao prozoru. Staklo je bilo
prošarano potocima uljaste crne kiše, grad se nejasno nazirao kroz prljavu vodu
koja se slivala niz staklo. Naslonivši čelo na staklo, upinjao se da vidi ulicu.
Ugledao je mračne oblike koji se mogu definisati kao tela kako istrčavaju na
trotoar iz zgrade preko puta i preplavljuju ulicu. Bivalo ih je sve više, izvirali su
iza ugla i s dovrataka, poput vatrogasaca koji odgovaraju na poziv, i kretali se ka
ulazu u bolnicu.
Povukao se. Psihički poziv je upućen. Jedan od arhitekata ljudskog otpora,
doktor Efraim Gudveder, nalazi se u zamci u Bolnici Belvju.
Stanica podzemne železnice
u Dvadeset osmoj ulici
Nora je stajala na uglu Park avenije i Dvadeset osme ulice dok je kiša
dobovala po kapuljači njenog kišnog mantila. Znala je da mora da nastavi da se
kreće, ali takođe je morala da se uveri da je niko ne prati. Inače bi beg u sistem
podzemne železnice bio poput ulaska u zamku.
Vampiri su imali oči širom grada. Morala je da deluje poput bilo kog drugog
pripadnika ljudske rase koji je krenuo kući ili na posao. Problem je bila njena
majka.
„Rekla sam ti da pozoveš vlasnika stana!“, rekla je gospođa Martinez i skinula
kapuljaču kako bi osetila kišu na licu.
„Mama“, odvrati Nora, navukavši joj kapuljaču nazad na glavu.
„Zbog pokvarenog tuša!“
„Šššš! Budi tiha!"
Nora je morala da se kreće. Iako je to njenoj majci teško padalo, šetnja ju je
umirivala. Nora ju je zagrlila oko struka, držeći je uza se dok je stupala na ivičnjak
u trenutku kad se vojni kamion približio raskrsnici. Nora je uzmakla spuštene glave,
posmatrajući kako vozilo prolazi. Vozio ga je strigoj. Čvrsto je zagrlila majku,
sprečivši je da odluta na ulicu.
„Kad naletim na vlasnika, biće mu žao što nas je prevario."
Kiša, hvala bogu. Kiša je značila da nose kišne mantile i kapuljače. Stari i
bolesni su odavno pohapšeni. U novom društvu nije bilo mesta za neproduktivne.
Nora nikad ne bi preduzela takav rizik - ne bi s majkom krenula na javno mesto - da
je imala izbora.
„Mama, možemo li opet da se igramo ćutanja?"
„Umorna sam od toga. Prokleti plafon propušta vodu."
„Ko može duže da ćuti? Ti ili ja?"
Nora ju je povela preko puta. Ispred njih, na stubu koji drži saobraćajni znak i
semafor, visilo je mrtvo telo. Izložbeni leševi su predstavljali opšte mesto,
posebno u Park aveniji. Na oklembešenim ramenima mrtvaca, veverica se borila s
dva goluba za pravo na obraze leša.
Nora bi odvratila majku od tog prizora, ali žena nije ni podigla pogled.
Skrenule su i pošle ka stanici podzemne železnice niza stepenice masne i klizave od
prljave kiše. Kad su se našle pod zemljom, majka je ponovo pokušala da skine
kapuljaču, ali Nora ju je brzo sprečila, prekorevajući je.
Obrtnih vrata više nije bilo. Preostala je jedna stara mašina za metro kartice,
bez ikakvog razloga. Međutim, tu je bio znak AKO VIDITE NEŠTO, KAŽITE.
Imala je sreće: samo dva vampira su stajala na drugom kraju ulaza i nisu čak ni
gledali ka njoj. Povela je majku naniže ka platformi stanice ka centru, nadajući se
da će voz broj četiri, pet ili šest brzo doći. Držala je ruke svoje majke i trudila se
da zagrljaj deluje prirodno.
Putnici su stajali oko njih, kao u starim danima. Neki su čitali knjige. Nekoliko
putnika je slušalo muziku s malih muzičkih uređaja. Nedostajale su im samo
slušalice i novine.
Na jednom od stubova na koje su se ljudi naslanjali bio je zakačen stari
policijski flajer sa Efovom fotografijom: kopija slike s njegove radne legitimacije.
Nora je zatvorila oči, proklinjući ga bezglasno. Njega su čekale u mrtvačnici. Nori
se tamo nije dopadalo. Nije bila ni najmanje gadljiva, ali taj prostor je suviše
izložen. Gas - bivši gangster koji je nakon susreta sa Setrakijanom, što mu je
izmenilo život, postao poverljiv saborac - uspeo je da izgradi za sebe stanište u
podzemlju. Fet je imao ostrvo Ruzvelt - kuda se upravo uputila.
Tipično za Efa. Genije, dobar čovek, ali uvek kasni nekoliko minuta. Uvek pri
kraju juri da pristigne.
Zbog njega je ostala još jedan dan. Zbog pogrešno shvaćene lojalnosti - i da,
možda i zbog krivice - želela je da se vidi s njim, da proveri kako je, da se uveri
da je dobro. Strigoji su ušli u prizemlje mrtvačnice; Nora je kucala za jednim od
kompjutera kad je čula lomljavu stakla. Imala je tek toliko vremena da pronađe
majku, koja beše zaspala u kolicima. Ubila bi vampire, ali time bi odala svoju
poziciju i lokaciju Efovog skloništa Gospodaru. Za razliku od Efa, bila je suviše
obzirna da bi rizikovala otkriće njihovog saveza.
To jest, da bi ga izdala Gospodaru. Već je izdala Efa s Fetom. Izdala ga je
unutar saveza. Zbog toga je osećala posebnu krivicu, ali Ef je uvek kasnio. Ovo je
dokaz. Bila je vrlo pažljiva prema njemu - suviše pažljiva, posebno kad je njegov
alkoholizam posredi - sad živi punim plućima za sebe.
I za svoju majku. Osetila je kako se starica otima iz njenog stiska i otvorila
oči.
„Kosa mi je upala u oči“, rekla je majka, pokušavajući da je skloni.
Nora ju je brzo pogledala. Nije bilo ničega. Međutim, pretvarala se da sklanja
jedan pramen i načas pustila majčinu ruku kako bi ga pomerila. „Uspela sam“, reče.
„Sad je sve u redu.“
Ali po majčinom vrpoljenju je shvatila da varka nije upalila. Starica je
pokušala da ga oduva. „Golica. Pusti me!“
Osetila je da se nekoliko glava okrenulo. Pustila je ruku svoje majke. Žena je
obrisala lice, a zatim pokušala da skine kapuljaču.
Nora ju je na silu vratila na glavu, ali ne pre nego što se sablazan sede kose
načas ukazala.
Čula je kako neko u gomili glasno uzdiše. Borila se protiv potrebe da pogleda,
trudeći se da ostane što neupadljivija. Čula je šaputanje, ili ga je umislila.
Nagnula se ka žutoj liniji, nadajući se da će ugledati farove voza.
„Evo ga!“, uzviknula je njena majka. „Rodrigo! Vidim te! Ne pretvaraj se!“
Uzvikivala je ime vlasnika stana koji su iznajmljivali dok je Nora bila dete.
Bio je mršav kao saraga, prisećala se Nora, imao je bujnu, neurednu crnu kosu i
toliko uske kukove da je pojas sa alatom nosio u ruci umesto da ga zakači za struk.
Čovek kojeg je sad dozivala - crnokos, ali ni nalik na Rodriga od pre trideset
godina - pažljivo ih je pogledao.
Nora je okrenula majku pokušavajući da je utiša. Međutim, žena se izmigoljila
i kapuljača joj je skliznula s lica dok je pokušavala da dozove fantomskog gazdu.
„Mama“, preklinjala ju je Nora. „Molim te. Pogledaj me. Ćuti."
„Uvek je bio spreman da flertuje sa mnom, ali kad treba nešto da se uradi...“
Nora je poželela da majci šakom zatvori usta. Namestila joj je kapuljaču i
pomerila se malo dalje niz platformu, međutim, time je samo privukla pažnju.
„Mama, molim te. Otkriće nas.“
„Lenji kopilan, eto šta je on!“
Čak i kad bi njenu majku pobrkali s pijanicom, ipak bi bile u nevolji. Alkohol
je zabranjen zbog toga što utiče na krv i zbog toga što podstiče antisocijalno
ponašanje.
Nora se okrenula, razmišljajući o tome da pobegne sa stanice - i ugledala
farove kako osvetljavaju tunel. „Mama, evo našeg voza. Ššššš. Hajdemo."
Zaustavio se. Čekala je pokraj prvog vagona. Nekoliko putnika je izašlo pre
nego što je uspela da ugura majku unutra i pronađe dva spojena sedišta. Voz broj
šest će ih odvesti do Pedeset devete ulice za nekoliko minuta. Vratila je kapuljaču
na majčinu glavu i čekala da se vrata zatvore.
Primetila je da niko nije seo blizu njih. Kad bi pogledala niz vagon, drugi
putnici bi brzo skrenuli pogled. Zatim je bacila pogled ka platformi i videla da
jedan mladi par razgovara s policajcima Tranzitne uprave - ljudima - i da pokazuju
ka prvom vagonu. Pokazivali su ka Nori.
Zatvori vrata, preklinjala je u sebi.
To je i učinjeno. Istom nasumičnom delotvornošću koju je tranzitni sistem
Njujorka uvek ispoljavao, vrata su se zatvorila. Nora je čekala poznat trzaj,
radujući se povratku na ostrvo Ruzvelt na kojem nema vampira i čekanju da se Fet
vrati.
Međutim, voz nije krenuo. Čekala je, posmatrajući jednim okom putnike na
drugom kraju vagona, a drugim policajce koji su kretali ka vagonu. Iza njih su
koračala dva vampira, fiksirajući Noru crvenim očima. U pozadini je stajao
zabrinut par koji je ukazao na nju i njenu majku.
To dvoje ljudi je smatralo da postupa ispravno povinujući se novom zakonu.
Ili su to učinili iz inata; svi ostali su morali da prepuste stare rođake vladajućoj
rasi.
Vrata su se otvorila i ljudski tranzitni policajac je prvi ušao. Njena torba sa
oružjem je bila daleko, ali čak i kad bi mogla da ubije dva pripadnika svoje vrste,
oslobodi dva strigoja i pobegne iz podzemne stanice, morala bi to da uradi sama.
Postigla bi to tek pošto bi prepustila majku hvatanju ili smrti.
Jedan od policajaca je posegao rukom i svukao kapuljaču Norine majke,
otkrivajući joj glavu. „Dame“, rekao je, „morate poći s nama." Pošto Nora nije
odmah ustala, spustio joj je ruku na rame i snažno ga stegao. „Odmah. “



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Bolnica Belvju
Ef se povukao od prozora i vampira koji su se okupljali oko bolnice dole na
ulici. Zajebao je stvar... Strah mu je čeličnom rukom stegao stomak. Sve je
izgubljeno.
Instinkt mu je govorio da krene gore, da dobije na vremenu penjanjem na krov
- ali to je očigledan ćorsokak. Jedina prednost krova jeste to što se s njega može
baciti ako bude morao da bira između smrti i života u obličju vampira.
Ako krene dole, moraće da se probija kroz njih. To će nalikovati susretu s
rojem pčela ubica: siguran je da će ga ubosti bar jednom, a to je dovoljno.
Dakle, bežanje ne dolazi u obzir, niti samoubilačko pružanje poslednjeg
otpora. Međutim, proveo je dovoljno vremena u bolnici i smatrao ju je domaćim
terenom. Sigurno je u prednosti, samo mora da otkrije u čemu se ona ogleda.
Žurno je prošao pokraj liftova za pacijente, zastao, vratio se i stao ispred
kontrolne table za gas. Prekidač za isključivanje čitavog sprata u slučaju nužde.
Skinuo je plastičan štit i otvorio ventil, a zatim probijao uređaj dok nije začuo
šištanje.
Potrčao je ka stepenicama, popeo se na sledeči sprat i ponovio proceduru na
novoj kontrolnoj tabli. Odmah se vratio na stepenice - ovog puta je čuo kako
krvopije jurišaju s donjih spratova. Bez povika, jer nemaju glasove. Čuo je samo
tabananje mrtvih, golih stopala koja se penju.
Rizikovao je izašavši na još jedan sprat i brzo obradio prilaznu tablu.
Pritisnuo je dugme obližnjeg lifta, ali nije ga sačekao, već je potrčao da pronađe
teretni lift koji su bolničari koristili za prevoz zaliha i pacijenata vezanih za krevet.
Pronašao je niz liftova i pritisnuo dugme za poziv, čekajući da se ukrca u jedan od
njih.
Adrenalin preživljavanja i potere naelektrisao mu je krv - osećaj slađi od bilo
čega što veštački stimulans može da ponudi. Shvatio je da je to ono što traži od
lekova. Tokom mnogih bitaka na život i smrt, pobrkao je receptore zadovoljstva.
Suviše apera, premalo daunera.
Kad su se vrata lifta otvorila, pritisnuo je P za podrum. Znaci su ga
upozoravali na važnost čistih ruku i poverljivosti informacija o pacijentima. Dete
se smešilo ka njemu s prljavog postera. Namigivalo mu je s lizalicom u ustima,
podigavši oba palca uvis. SVE ĆE BITI U REDU, govorio je odštampani moron.
Na posteru su bili ispisani datumi i raspored pedijatrijskih sajmova koji su se
održavali pre milion godina. Ef je vratio jedan mač u torbu na leđima, posmatrajući
odbrojavanje spratova. Lift se trgao i svetlo se isključilo. Stao je između spratova -
zaglavio se. Scenario iz košmara, ali nekoliko trenutaka kasnije, lift je poskočio i
nastavio. Kao ni bilo čemu što zavisi od redovnog održavanja, mehaničkim
prevoznim sredstvima se ne može verovati - ako imate izbora.
Začulo se zvono i vrata su se najzad otvorila. Ef je izašao u službeno krilo
bolničkog podruma. Nosila s golim dušecima bila su nagomilana uza zid poput
kolica u supermarketu koja čekaju mušterije. Ogromna platnena korpa za veš beše
postavljena ispod otvorene zidne cevi.
U uglu je na nekoliko kolica s dugim drškama stajalo dvanaestak zelenih boca
za kiseonik. Ef je radio onoliko brzo koliko mu je umor dozvoljavao, gurajući boce
u sva tri lifta, po četiri u svaki. Skinuo im je metalne poklopce i udarao po
brizgaljkama dok nije čuo šištanje gasa. Pritisnuo je dugme za poslednji sprat i sva
vrata su se zatvorila.
Iz torbe je izvadio dopola punu kantu tečnosti za upaljač. Pakovanje šibica za
sve vremenske uslove bilo mu je negde u džepu kaputa. Drhtavim rukama je
prevrnuo korpu za veš, izbacio skorelu posteljinu ispred tri lifta, pritisnuo kanticu
uz zloban osmeh i posuo platno zapaljivom tečnošću. Kresnuo je nekoliko šibica i
bacio ih na gomilu koja se zapalila uz nalet vreline. Ef je pritisnuo dugmiće za
pozivanje sva tri lifta - kojima se zasebno rukuje iz podruma - i potrčao koliko ga
noge nose, pokušavajući da se skloni s puta.
Nedaleko od zagrađenih vrata za izlaz, ugledao je veliku kontrolnu tablu sa
cevima u boji. Uzeo je vatrogasnu sekiru iz staklenog ormarića - bila je veoma
velika i teška. Zamahivao je, otkidajući zaptivače sa sva tri napajača, koristeći
težinu sekire više nego svoju posustalu snagu, sve dok gas nije počeo da curi.
Provukao se kroz vrata i našao se na pljusku u blatnjavom parku s klupama i
napuklim stazama s pogledom na auto-put „Frenklin D. Ruzvelt" i kišom šiban Ist
River. Ko zna zašto, na pamet mu je pala rečenica iz starog filma „Mladi
Frankenštajn": „Moglo je biti gore. Mogla je padati kiša.“ Zakikotao se. Gledao
je taj film sa Zakom. Nedeljama su jedan drugom dobacivali citate. „Ovde vuk...
tamo zamak."
Nalazio se iza bolnice. Nije imao vremena da pobegne ka ulici. Umesto da to
učini, potrčao je preko malog parka, pošto je morao da se udalji od zgrade najviše
što je mogao.
Kad je stigao do drugog kraja, ugledao je nove vampove kako prelaze preko
visokog zida iz pravca Ruzveltovog auto-puta. Dodatne ubice koje je poslao
Gospodar. S njihovih tela ubrzanog metabolizma na kiši se podizala para.
Ef je trčao ka njima, iščekujući da zgrada iza njega eksplodira i da se sruši.
Sutnuo je prvih nekoliko vampova, odgurujući ih sa zida na ulicu - dočekivali su se
na ruke i noge, ustajući istog trenutka, kao neusmrtivi iz video-igara. Ef je potrčao
duž vrha zida, ka zgradi Medicinskog centra Njujorškog univerziteta, pokušavajući
da se skloni od Bolnice Belvju. Pred njim je vamp s dugačkim kandžama obuhvatio
vrh zida. Pojavila se ćelava, crvenooka glava. Ef se spustio na koleno i zario
sečivo u vampova otvorena usta. Vrh je dospeo do zadnjeg dela vrelog stvorovog
grla. Međutim, nije ga probio dokraja, nije uništio vampira. Srebrno sečivo ga je
peklo, sprečavajući vilicu da otkači i pusti žaoku.
Vampir nije mogao da se pomakne. Oči oivičene crvenom bojom sevale su
pogledom ka Efu, zbunjene i bolne.
„Vidiš li me?“, reče Ef.
Vamp nije reagovao. Ef se nije obraćao njemu, već Gospodaru.
„Vidiš li ovo?“
Okrenuo je mač, primoravši vampa da pogleda ka bolnici. Druga stvorenja su
se pela na zid, a neka su već istrčavala iz bolnice, upozorena da je Ef pobegao.
Imao je samo nekoliko trenutaka na raspolaganju. Pribojavao se da je njegova
sabotaža propala, da je gas pronašao bezbedan način da izađe iz bolnice.
Ef se uneo u stvorovo lice kao da je to Gospodar lično.
„Vrati mi sina!"
Izgovorio je poslednju reč baš kad je zgrada iza njega eruptirala, odbacujući
Efa napred. Mač je presekao vampirovo grlo i izbio kroz zadnji deo vrata. Ef se
skotrljao sa zida, stežući dršku mača. Sečivo je skliznulo iz glave vampira dok su
se zajedno izvrtali i padali.
Ef je sleteo na krov napuštenog automobila, jednog od mnogih koji su stajali
na unutrašnjoj traci auto-puta. Vampir je pao na drum, pokraj njega.
Kuk je podneo najveći teret udarca. Kroz zvonjavu u ušima, Ef je čuo piskav
zvižduk i podigao pogled ka crnoj kiši. Posmatrao je kako nešto poput projektila
ispaljenog s visine pravi luk iznad njegove glave i pada u reku. Boca za kiseonik.
Cigle obložene malterom bombardovale su ulicu. Komadići stakla su padali
poput kiše dragulja i rasipali se po putu. Ef je pokrio glavu kaputom dok je silazio
sa ulubljenog krova, ignorišući bol u boku.
Tek kad je ustao primetio je dve staklene krhotine koje se behu čvrsto zarile u
njegov list. Iščupao ih je. Krv je pokuljala iz rana. Čuo je vlažnu, uzbuđenu ciku...
Nekoliko metara dalje, ošamućen vamp je ležao na leđima dok mu je bela krv
grgoljila iz rupe u vratu - međutim, još je bio uzbuđen i gladan. Efova krv je
nalikovala pozivu na večeru.
Uneo mu se u lice, stežući slomljenu, iščašenu bradu, i video da se crvene oči
usredsređuju na njega, a zatim na vrh njegovog srebrnog sečiva.
„Želim svog sina, drkadžijo!", urliknuo je Ef.
Zatim je oslobodio strigoja, žestokim udarcem mu presekavši i glavu i
komunikaciju s Gospodarem.
Šepajući i krvareći, ponovo se podigao na noge. „Zak...“, mrmljao je. „Gde
si...?“
Zatim je krenuo na dug put kući.
Central park
Zamak Belvedere, na severnom kraju Jezera u Central parku, duž Sedamdeset
devete ulice, predstavljao je „ludoriju", mešavinu viktorijanske gotike i romanike,
koju su 1869. izgradili Džejkob Rej Mold i Kalvert Voks, prvobitni kreatori parka.
Zakarije Gudveder je znao samo da izgleda sablasno i hladno i da ga je taj
srednjovekovni (po njegovom mišljenju) zamak u središtu parka u centru grada
oduvek privlačio. Kao dete je izmišljao priče o njemu, o tome kako je to zapravo
ogromna tvrđava koju su izgradili majušni trolovi za prvobitnog arhitektu grada,
mračnog gospodara po imenu Belvedere koji je obitavao u katakombama duboko
ispod stene na kojoj je zamak izgrađen, i koji je obilazio mračnu citadelu noću, kad
bi dolazio da se pobrine za svoja stvorenja u parku.
To je bilo u vreme kad je Zak morao da pribegne mašti radi ispredanja priča o
natprirodnom i grotesknom. Kad je morao da sanjari kako bi pobegao od dosade
modernog sveta.
Sad je njegovo sanjarenje postalo java. Fantazije su mu bile dostupne.
Njegove želje su ispunjene, žudnje ostvarene.
Sada već mladić, stajao je na otvorenom ulazu u zamak i posmatrao kako crna
kiša dobuje po parku. Šibala je Kornjačino jezero, koje se već prelivalo. Nekad je
bilo puno algi, svetlucavozeleno, a sad je obična blatnjava rupa. Nebo je bilo
zloslutno oblačno, drugim recima - normalno. Nepostojanje plavog neba značilo je
nepostojanje plave vode. Dva sata dnevno, nešto ambijentalne svetlosti se
probijalo kroz burno nebo i vidljivost se poboljšavala tek toliko da vidi krovove
grada oko sebe i močvaru nalik na planetu Dagobu 3 u koju se park pretvorio.
Lampe iz parka koje napaja solarna energija nisu uspevale da upiju dovoljno
goriva da bi osvetlile dvadeset dva sata tame, njihova svetlost je bledela ubrzo
nakon što bi se vampiri vratili iz podzemnog skloništa i ušetali u senke.
Zak je porastao - i ojačao - tokom protekle godine; glas je počeo da mu mutira
pre nekoliko meseci, vilica mu se definisala a torzo izdužio takoreći preko noći.
Snažne noge su ga nosile gore, uz najbliže stepenice, usku gvozdenu spiralu koja
vodi do Opservatorije Henrija Lusa na drugom spratu. Duž zidova i ispod staklenih
stolova i dalje su stajali izloženi skeleti životinja, perje ptica i ptice od papirmašea
postavljene na drveće od šperploče. Central park je nekad bio jedno od
najbogatijih posmatrališta ptica u Sjedinjenim Državama, ali promena klime je na
to stavila tačku, verovatno zauvek. Tokom prvih nedelja nakon zemljotresa i
vulkanskih erupcija izazvanih topljenjem jezgara nuklearnih reaktora i
detonacijama bojevih glava, mračno nebo je bilo prepuno ptica. Cičale su i
dozivale po čitavu noč. Masovno su umirale i krilati leševi su padali s neba s
gustim, crnim gradom. U vazduhu su vladali haos i očaj, kao i među ljudima na
zemlji. Više nije bilo toplijih, južnih predela u koje bi mogle da migriraju. Zemlja
je bukvalno danima bila prekrivena lepetavim, počrnelim krilima. Pacovi su se
halapljivo gostili popadalim pticama. Mučno cvrkutanje i krici probijali su ritam
dobovanja padavina.
Međutim, park je sad miran i tih kad nema kiše, po jezerima više ne plivaju
patke i guske. Nekoliko prljavih kostiju i pera pomešalo se s biljkama i blatom koji
pokrivaju zemljište i staze. Čupave, šugave veverice povremeno su skakutale uz
stabla, ali njihova populacija u parku je znatno opala. Zak je pogledao kroz jedan
teleskop - zaglavio je kamen veličine novčića u prorez kako bi teleskop radio bez
ubacivanja novca - ali vidokrug mu se gubio u magli i mračnoj kiši.
Pre nego što su došli vampiri, u dvorcu je bila smeštena meteorološka stanica.
Većina opreme i dalje se nalazila na krovu kule, kao i u ograđenom prostoru južno
od zamka. Njujorške radio-stanice nekad su započinjale prognozu rečenicom „U
Central parku temperatura je...“, a zatim je sledila temperatura izmerena na kuli
opservatorije. Sad je jul, možda avgust, onoga što će postati poznato pod imenom
„pasje leto“. Najviša izmerena temperatura čijem je očitavanju Zak prisustvovao
tokom jedne posebno blage noći iznosila je šezdeset jedan stepen Farenhajtove
skale, to jest šesnaest Celzijusovih stepeni.
Zak je rođen u avgustu. U kancelariji se nalazio kalendar star dve godine.
Poželeo je da je pažljivije pratio protok vremena. Da li je već napunio trinaest
godina? Osećao je da jeste. Zaključio je da jeste. Zvanično je tinejdžer.
Zak se još - doduše, jedva - sećao kako ga je otac jednog sunčanog popodneva
odveo u Zoološki vrt Central parka. Posetili su ovu izložbu u zamku, a zatim jeli
italijanski sladoled na kamenom zidu iznad meteorološke opreme. Zak se sećao da
je ocu poverio kako ga deca u školi ponekad zadirkuju zbog prezimena Gudveder, 4
govoreći da će Zak biti meteorolog kad poraste.
„Šta želiš da budeš?", pitao ga je otac.
„Želim da se brinem o životinjama u zoološkom vrtu", odvratio je Zak. „A
verovatno ću biti i motokros trkač."
„Zvuči dobro", rekao je otac. Bacili su prazne papirne čaše u kantu, a onda su
krenuli na popodnevni matine. Krajem dana, nakon savršenog popodneva, otac i sin
su se zakleli da će ponoviti taj izlet. Međutim, nikad to nisu učinili. Poput mnogih
obećanja u priči o Zaku i Efu, ni to nije ispunjeno.
Sećanje je sad nalikovalo snu - ako se ikad zaista i dogodilo. Njegov otac je
odavno nestao, mrtav je kao i profesor Setrakijan i ostali. Ponekad, veoma retko,
čuo bi eksploziju negde u gradu ili ugledao gust oblak dima i prašine kako se
probija kroz kišu i zapitao se. Neki ljudi sigurno još pružaju otpor neizbežnom. To
je Zaka podsetilo na rakune koji su dosađivali njegovoj porodici jednog Božića i
preturali smeće uprkos svemu što bi otac učinio da ga obezbedi. Ova situacija
nalikuje tome. Ti ljudi predstavljaju smetnju, ali ništa više od toga.
Zak je ostavio ustajalu izložbu za sobom i sišao niza stepenice. Gospodar je
napravio sobu za njega i Zak ju je uredio po ugledu na svoju staru sobu kod kuće.
Jedino što u staroj sobi nije imao video-ekran preko čitavog zida, skinut s Tajms
skvera. Niti „pepsi“ mašinu i police prepune stripova. Zak je šutnuo upravljač za
igre koji je ostavio na podu i spustio se u luksuznu kožnu fotelju sa stadiona
Jenkija; ta sedišta su koštala hiljadu dolara i nalazila su se iza ploče domaćeg tima.
Povremeno bi dovodili decu da igraju mečeve s njim, ili bi igrao onlajn na
posebnom serveru, ali Zak je maltene uvek pobeđivao. Svi ostali su bili
neuvežbani. Dominacija može da dosadi, posebno ako se ne prave nove igre.
U početku ga je boravak u zamku zastrašivao. Čuo je sve priče o Gospodaru.
Neprestano je očekivao da će ga preobraziti u vampira, kao njegovu majku, ali to
se nije dogodilo. Zašto? Nikad mu nisu ponudili objašnjenje, niti ga je tražio. Bio
je gost i, s obzirom na to da je bio jedini čovek, bio je pomalo slavan. Za dve
godine, otkako je postao gost Gospodara, niko od drugih nevampira nije priman u
zamku Belvedere niti bilo gde u blizini. Ono što je u početku delovalo kao otmica s
vremenom je počelo da liči na selekciju. Na poziv. Kao da je za njega rezervisano
posebno mesto u novom svetu.
Od svih ostalih, izabran je baš Zak. Za šta, to već nije znao. Znao je samo da
je biće koje ga je dovelo u taj privilegovani položaj apsolutni vladar novog
carstva. Zbog nečega je želeo Zaka kraj sebe.
Priče koje je Zak slušao - o strahovitom divu, nemilosrdnom ubici i zlom
otelovljenju - očigledno su preterane. Pre svega, Gospodar je prosečne visine za
odraslu osobu. Delovao je prilično mladoliko za jedno drevno biće. Crne oči bile
su prodorne, te je Zak shvatao strah osobe kojoj nije naklonjen. Međutim, iza tih
očiju - za srečnike koji su u njih gledali direktno kao Zak - virila je dubina i tama
koja nadilazi humanost, mudrost koja se proteže kroz vreme, inteligencija koja
pripada višoj ravni postojanja. Gospodar je vođa, zapoveda ogromnim klanom
vampira u gradu i svetu, armijom bića koja odgovaraju na njegov telepatski poziv s
trona u zamku, u močvarnom centru Njujorka.
Gospodar je biće koje poseduje pravu magiju. Dijaboličnu magiju, da, ali
jedinu pravu magiju koju je Zak ikad video. Ovih dana, dobro i zlo su prilično
rastegljivi pojmovi, Svet se promenio. Noč je dan. Dole je gore. Gospodar je
dokaz postojanja višeg bića. Nadljudskog. Božanskog. Njegova moć je
neverovatna.
Na primer, Zakova astma. U novim klimatskim uslovima, kvalitet vazduha je
očajan zbog stagnacije, povišenog nivoa ozona i recirkulacije čađi. Pošto debeli
oblaci uvek lebde na nebu poput neopranog ćebeta, klimatski obrasci su se
promenili i okeanski vetrovi ne prečišćavaju vazduh u gradu. Stvarala se buđ i
spore su letele.
Ipak, Zaku je bilo dobro. Bolje nego dobro: pluća su mu bila čista i disao je
bez šištanja i dahtanja. Zapravo, otkako je kod Gospodara, nije ga spopalo ništa
slično napadu astme. Prošle su dve godine otkako je koristio inhalator; više mu nije
potreban.
Njegov respiratorni sistem je u potpunosti zavisio od supstance magično
delotvornije čak i od albuterola ili prednisona. Fina, bela kap Gospodareve krvi -
primenjena oralno, jednom nedeljno, iz Gospodarevog bocnutog prsta na Zakov
jezik - čistila je Zakova pluća, omogućavajući mu da diše slobodno.
Ono što mu je najpre delovalo čudno i odvratno sad je smatrao darom:
mlečnobela krv s blagim električnim naponom i ukusom bakra i vrelog kamfora.
Gorak lek, ali njegova delotvornost je bila čudesna. Svaki astmatičar bi dao sve na
svetu da nikad više ne oseti paniku koju napad izaziva.
Apsorpcija krvi nije pretvorila Zaka u vampira. Gospodar je sprečavao krvne
gliste da dođu do Zakovog jezika. Samo je želeo da Zak bude zdrav i da mu bude
ugodno. Međutim, pravi izvor Zakove blagonaklonosti i strahopoštovanja prema
Gospodaru nije bila moć koju je koristio, več moč koju je davao. Zak je očigledno
na neki način poseban. Drugačiji je, uzvišeniji je od svih ostalih ljudi. Gospodar ga
je izdvojio i ukazao mu pažnju. Pošto nije imao odgovarajući izraz za to, Zak bi
mogao da kaže da se Gospodar sprijateljio s njim.
Na primer, zoološki vrt. Kad je čuo da će ga Gospodar zauvek zatvoriti, Zak
se pobunio. Gospodar je ponudio da ga poštedi, da preda čitav zoološki vrt Zaku,
pod jednim uslovom: Zak mora da brine o životinjama. Mora da ih hrani i da čisti
kaveze, sasvim sam. Zak je odmah pristao i Zoološki vrt Central parka je postao
njegov. Tek tako. (Ponuđena mu je i vrteška, ali vrteške su za bebe. Pomogao je pri
njenom rušenju.) Gospodar je mogao da ispunjava želje poput duha iz boce.
Naravno, Zak nije znao koliko posla iziskuje briga o vrtu, ali radio je najbolje
što je mogao. Izmenjena atmosfera je brzo ubila neke životinje, uključujući crvenog
pandu i većinu ptica, i to mu je olakšalo posao. Ipak, pošto ga niko nije podsticao,
intervali između hranjenja su postajali sve duži. Opčinjavalo ga je to kako se
životinje napadaju među sobom, i sisari i reptili. Veliki, snežni leopard bio je
Zakov ljubimac i njega se najviše plašio. Stoga je leoparda redovno hranio: najpre
su kamioni dovozili debele komade mesa svakog drugog dana. Zatim su, jednog
dana, dovezli živu kozu. Zak ju je odveo u kavez i iza drveta posmatrao kako se
leopard prikrada plenu. Zatim su dovezli ovcu, pa lane. S vremenom je zoološki vrt
postao veoma zapušten; kavezi su bili puni životinjskog otpada jer je Zaku dosadilo
da ih čisti. Nakon mnogo meseci, počeo je da se užasava zoološkog vrta i da sve
više zanemaruje svoju dužnost. Noću bi ponekad čuo krik neke životinje, ali to
nikad nije bio snežni leopard.
Nakon skoro godinu dana, Zak je otišao do Gospodara i požalio se da u
zoološkom vrtu ima previše posla za njega.
Ako je tako, biće napušten, a životinje uništene.
„Ne želim da budu uništene. Samo... ne želim više da vodim računa o njima.
Mogao bi to da radi neko od vaše vrste, one se ne bi bunile.“
Želiš da održavam vrt samo radi tvog uživanja.
„Da.“ Zak je tražio mnogo ekstravagantnije stvari i uvek ih je dobijao. „Zašto
da ne?“
Pod jednim uslovom.
„Okej.“
Posmatrao sam te s leopardom.
„Stvarno ?“
Posmatrao sam kako ga hraniš životinjama koje vreba i proždire. Privlače
te njegova lepota i okretnost. Ali plaši te njegova moć.
„Biće da je tako."
Takođe sam posmatrao kako puštaš druge životinje da gladuju.
Zak se pobunio. „Suviše ih je da bih brinuo..."
Gledao sam kako ih huškaš jedne na druge. Tvoja radoznalost je prirodna.
Posmatraš kako niže vrste reaguju pod stresom. Zaista je fascinantno, zar ne,
posmatrati ih kako se bore za opstanak...
Zak nije znao da li da to prizna.
Životinje su tvoje i možeš s njima raditi sve što poželiš. To važi i za
leoparda. Ti kontrolišeš njegovo stanište i njegovu ishranu. Ne treba da ga se
plašiš.
„Pa... i ne plašim se, zapravo."
Zašto ga onda... ne ubiješ?
„Šta?"
Zar se nikad nisi zapitao kako bi bilo ubiti takvu životinju?
„Da ga ubijem? Da ubijem leoparda?"
Zoološki vrt ti je dosadio zbog toga što je veštački, neprirodan. Tvoji
instinkti su dobri, ali metod ti je pogrešan. Želiš da poseduješ ta primitivna
stvorenja. Ali ona nisu stvorena za to. Imaju previše moći. Previše ponosa.
Postoji samo jedan način da poseduješ divlju životinju. Da je učiniš svojom.
„Da je ubiješ."
Dokaži da si dorastao tom zadatku i nagradiću te tako što ću se pobrinuti
da zoološki vrt bude otvoren a životinje zbrinute, pri čemu to više neće biti tvoja
obaveza.
„Ja... ne mogu."
Zbog toga što je lep, ili zbog toga što ga se plašiš?
„Prosto... ne mogu."
Šta je jedino što sam ti uskratio? Jedino što si tražio, a ja ti nisam dozvolio
da to imaš?
„Napunjena puška."
Pobrinuću se za to da neko održava pušku koju ćeš moći da koristiš u
zoološkom vrtu. Odluka je tvoja... Želim da odlučiš na kojoj si strani...
Zak je sutradan otišao u zoološki vrt samo da bi u rukama držao napunjeno
oružje. Pronašao je pušku na stolu pored ulaza. Bila je nova-novcita, mala, s
kundakom od orahovine, podmetačem za trzaj i teleskopskim nišanom na vrhu. Bila
je teška svega tri kilograma. Pažljivo je nosio oružje po svom vrtu, uočavajući
različite mete. Želeo je da puca, ali nije znao koliko metaka ima. Bila je to
repetirka, ali nije bio sasvim siguran da bi uspeo ponovo da je napuni, čak i kad bi
imao municije. Naciljao je znak na kojem je pisalo TOALET i dotakao okidač, ne
pritiskajući ga. Oružje mu je poskočilo u rukama. Kundak ga je udario u rame,
odbacivši ga unazad. Začuo se glasan prasak. Zadahtao je i video da iz cevi izlazi
pramen dima. Pogledao je znak i video rupu na slovu O.
Narednih nekoliko dana je vežbao gađanje, koristeći fantastične životinje
izuzetne izrade na „delakorte“ satu. Sat je i dalje puštao muziku svakih pola sata.
Dok su se figure pomerale po kružnoj putanji, Zak je nišanio nilskog konja koji
svira violinu. Prva dva hica su potpuno promašila metu, a treći je okrznuo kozu
koja svira dvojnice. Iznerviran, Zak je repetirao i sačekao sledeči krug, sedeči na
klupi dok su ga udaljene sirene uljuljkivale u dremku. Probudila su ga zvona
trideset minuta kasnije. Ovog puta je naciljao ispred mete umesto da pokušava da
je prati u pokretu. Ispalio je tri hica u nilskog konja, a čuo je i oštar zvuk odbijanja
metka o bronzanu figuru. Dva dana kasnije, koza je izgubila vrh jedne od svoje dve
frule, a pingvin je izgubio deo palice za bubanj. Zak je sad pogađao figure brzo i
precizno. Smatrao je da je spreman.
Leopardovo stanište su činili vodopad i brezov šumarak prošaran bambusima.
Bio je okružen visokom mrežastom ogradom od nerđajućeg čelika. Teren je bio
strm, s tunelima urezanim u padinu, koji su vodili do prozora za posmatranje.
Snežni leopard je stajao na steni i gledao Zaka, povezujući pojavljivanje
dečaka s vremenom za hranjenje. Crna kiša mu je natopila krzno, ali imao je
kraljevsko držanje. Dugačak metar i dvadeset, mogao je da skoči trinaest-četrnaest
metara ako je motivisan, na primer ako lovi plen.
Sišao je sa stene, šunjajući se ukrug. Prasak puške ga je uznemirio. Zašto
Gospodar želi da ga Zak ubije? U čemu je svrha? Deluje poput žrtve, kao da se od
Zaka traži da žrtvuje najhrabriju životinju kako bi ostale preživele.
Šokirao se kad je ženka, ogoljenih zuba, jurnula ka čeličnoj mreži koja ih je
odvajala. Bila je gladna i razočarana što ne oseća miris hrane, a bila je uznemirena
zbog pucnjave - mada to Zaku uopšte nije tako delovalo. Odskočio je unazad, a
onda je povratio prisebnost i uperio pušku u ženku snežnog leoparda, odgovorivši
na taj način na njeno tiho, zastrašujuće režanje. Kružila je, ne odvajajući pogled od
njega. Bila je alava i Zak je shvatio da bi jela obrok za obrokom i da bi, ako bi
hrane ponestalo, bez oklevanja proždrala ruku koja je hrani. Uzela bi ono što joj je
potrebno. Napala bi.
Gospodar je u pravu. Plašio se leoparda. Imao je razlog za to. Ali ko tu o
kome vodi računa? Zar Zak nije radio za nju, hraneči je redovno svih ovih meseci?
On je njen ljubimac koliko i ona njegov. Iznenada, dok je držao pušku u ruci, taj
odnos mu nije delovao valjano.
Mrzeo je njenu aroganciju, njenu volju. Koračao je oko staništa, a snežni
leopard ga je pratio s druge strane mreže. Zak je ušao u odeljak za hranjenje na
kojem je pisalo SAMO ZA ZAPOSLENE, gledajući kroz prozorčić iznad vrata
kroz koja bi leopardu isporučivao meso ili živu lovinu. Njegovo duboko disanje
kao da je ispunilo čitavu prostoriju. Sagnuo se i prošao kroz vrata koja su visila sa
šarki na gornjem okviru. Zalupila su se za njim.
Nikad ranije nije ušao u leopardov kavez. Podigao je pogled ka visokom
šatoru iznad sebe. Brojne kosti različitih veličina bile su razbacane po zemlji pred
njim. Ostaci prethodnih obroka.
U veličanstvenoj fantaziji koju je osmislio, uputio bi se ka šumarku i gonio
mačku, pogledavši je u oči pre nego što odluči da li da povuče oroz. Međutim, zvuk
zatvaranja vrata bio je poput zvona za večeru i snežni leopard se istog trenutka
došunjao iza velikog kamena, strateški postavljenog da zakloni hranjenje od
pogleda posetilaca.
Leopard je zastao, iznenadivši se što vidi Zaka unutra. Čelična mreža se prvi
put nije nalazila između njih. Spustila je glavu kao da pokušava da pojmi čudan
razvoj događaja i Zak je shvatio da je napravio užasnu grešku. Podigao je pušku na
rame bez ciljanja i pritisnuo oroz. Ništa se nije dogodilo. Ponovo je pritisnuo.
Ništa. Posegao je ka ručki zatvarača, povukao je unazad i kliznuo njome napred.
Pritisnuo je oroz i puška mu je poskočila u rukama. Ponovo je izbezumljeno
povukao ručku i pritisnuo oroz. U ušima mu je zvonilo i do njih je stigao samo
prasak. Iznova je povukao zatvarač i pritisnuo oroz. Puška je poskočila. Još
jednom, i začuo se klik praznog oružja. Ponovo, puška je i dalje bila prazna.
Tek tad je shvatio da snežni leopard leži na boku pred njim. Prišao je
životinji, ugledavši krvave mrlje kako se šire po krznu. Oči su joj bile zatvorene,
moćni udovi mirni.
Zak se popeo na kamen i seo tu s praznom puškom u krilu. Savladan
osećanjima, tresao se i plakao. U isto vreme se osećao pobedonosno i izgubljeno.
Gledao je zoološki vrt iz kaveza. Počela je da pada kiša.
Nakon toga, stvari su počele da se menjaju. U pušku su mogla da stanu samo
četiri metka. Neko vreme se svaki dan vraćao u zoološki vrt kako bi vežbao
gađanje: znaci, klupe, grane. Počeo je više da rizikuje. Vozio je motor duž starih
staza za džogiranje u parku, oko Velikog travnjaka, po praznim ulicama Central
parka, pored smežuranih ostataka obešenih leševa i pepela pogrebnih lomača. Kad
bi vozio noću, voleo je da isključi farove. Bilo je uzbudljivo, čarobno - avantura.
Gospodar ga je štitio, pa nije osećao strah.
Međutim, ono što jeste osećao bilo je prisustvo njegove majke. Njihova veza,
koja je ostala snažna čak i nakon što je ona preobražena, s vremenom je slabila.
Stvorenje koje je nekad bilo Keli Gudveder sad je jedva nalikovalo ljudskoj ženi
koja ga je rodila. Glava joj je bila prljava i ćelava, usne tanke i bez trunke
ružičaste boje. Hrskavica nosa i ušiju se urušila u bedne ostatke. Mlitavo, dronjavo
meso visilo joj je s vrata, a tamnocrveni podvoljak se talasao kad bi okrenula
glavu. Grudi su joj bile ravne, dojke smežurane, ruke i noge ogrezle u toliko debeo
sloj prljavštine da ni pljusak nije mogao da ih opere. Oči su joj bile crne sfere koje
plutaju po tamnocrvenoj pozadini, uglavnom beživotne... osim što bi mu se
ponekad, veoma retko, verovatno samo u njegovoj mašti, učinilo da vidi slabašan
trag majke kakva je nekad bila. Nije posredi bila emocija niti izraz, već način na
koji bi joj senka pala preko lica skrivajući vampirsku prirodu i otkrivajući ljudsku.
Prolazni trenuci koji su bivali sve ređi - ali bili su mu dovoljni. Više psihološki
nego fizički, majka je i dalje bila na periferiji njegovog novog života.
Iz dosade, Zak je povukao ručicu automata i „milki vej“ je izleteo. Pojeo ga je
dok se peo na prvi sprat. Zatim je izašao napolje u potrazi za štetom. Kao po planu,
majka je zagrebala po krševitoj steni na kojoj su izgrađeni temelji zamka. Pela se s
mačjom okretnošću, uzdižući se po vlažnom škriljcu naizgled bez napora. Njena
gola stopala i ruke ojačane kandžama pomerali su se od izbočine do izbočine kao
da se tim putem pela već hiljadu puta. Kad je stigla do vrha, lako je skočila na
stazu. Pratila su je dva paukolika osetivača, skakućući na sve četiri.
Dok se približavala, Zak je, stojeći u dovratku tik van domašaja kiše, video da
joj je podvoljak crven i nabrekao čak i kroz nagomilanu prljavštinu i blato. Dakle,
upravo se nahranila.
„Jesi li lepo večerala, mama?“, pitao je zgađeno. Strašilo koje je nekad bilo
njegova majka posmatralo ga je praznim očima. Kad god bi je video, osetio bi iste
sučeljene porive: odvratnost i ljubav. Ponekad bi ga pratila satima, držeći se
podalje poput budnog vuka. Jednom je bio toliko ganut da ju je pomazio po glavi, a
potom je tiho plakao.
Ušla je u zamak ne pogledavši Zaka. Njeni mokri tragovi i prljavština koju su
osetivači dovukli rukama i stopalima nagrizali su ionako lošu oplatu kamenog
poda. Zak ju je pogledao i na trenutak ugledao lice svoje majke - doduše
iskrivljeno vampirskom mutacijom. Međutim, iluzija je jednako brzo razbijena, a
sećanje ukaljano sveprisutnim čudovištem koje je voleo uprkos svemu. Nestali su
svi drugi koje je u životu voleo. Samo mu je to preostalo: slomljena lutka koja mu
pravi društvo.
Zak je osetio kako toplota ispunjava prohladan dvorac, kao da ju je za sobom
ostavilo biće koje se brzo kreće. Gospodar se vratio, blag žamor je ušao u Zakov
um. Gledao je kako se majka penje uza stepenice ka gornjim spratovima i krenuo za
njom, želeći da sazna zašto se digla gungula.
Gospodar
Gospodar je nekad razumeo glas Boga. Nosio ga je u sebi i na neki način
zadržao bledu imitaciju tog stanja osvećenosti. Najzad, bio je biće jednog uma i
mnogih očiju koje sve vide, biće koje obrađuje i doživljava mnoge glasove svojih
podanika. Poput božjeg, Gospodarev glas je predstavljao sklad toka i kontradikcije
- sa sobom je nosio povetarac i uragan, uspavanku i grom, podizao se i spuštao sa
sumrakom i svitanjem...
Međutim, lestvica božjeg glasa obuhvatala je sve - ne samo zemlju, ne samo
kontinente, već čitav svet. Gospodar je sad bio samo očevidac, ali više nije bio
kadar da razluči zbivanja kao što je to činio u početku.
Ovako, znači, izgleda, pomislio je po milioniti put, padanje u nemilost...
Ipak, Gospodar je bio tu: posmatrao je planetu kroz oči svog legla. Mnogi
izvori podataka, jedna centralna inteligencija. Gospodarev um je bacao mrežu za
prismotru širom planete. Stezao je zemaljsku kuglu pesnicom koja ima hiljadu
prstiju.
Gudveder je upravo oslobodio sedamnaest kmetova u eksploziji bolnice.
Sedamnaest kmetova je izgubljeno, ali brzo će biti zamenjeni; aritmetika infekcije
bila je najvažnija za Gospodara.
Osetivači su ostali tamo, pretražujući okolne blokove u potrazi za odbeglim
doktorom, tražeći njegov psihički miris. Zasad - ništa. Gospodareva konačna
pobeda je osigurana, velika šahovska partija gotovo završena, jedino je protivnik
tvrdoglavo odbijao da prizna poraz - primoravajući Gospodara da juri poslednju
figuru po tabli.
Poslednja figura nije bio Gudveder, već Occido Lumen, jedino postojeće
izdanje ukletog teksta. U njemu je podrobno opisana tajna porekla Gospodara i
Drevnih, a nagovešten je i način za uništenje Gospodara - lokacija njegovog
ishodišta - ako znaš gde da tražiš.
Srećom, trenutni vlasnici knjige su neobrazovana stoka. Na aukciji se tog toma
dočepao stari profesor Abraham Setrakijan, jedini čovek na svetu koji je
posedovao neophodno znanje za dešifrovanje tih tajni. Međutim, stari profesor nije
imao mnogo vremena da pregleda Lumen pre smrti. Za kratko vreme, dok su bili
povezani putem posedovanja - u tih nekoliko dragocenih trenutaka između
preobražaja starog profesora i njegovog uništenja - Gospodar je preko inteligencije
koju su delili otkrio svaku trunku znanja koju je profesor nazreo iz knjige povezane
srebrom.
Sve - ali to ipak nije bilo dovoljno. Gospodarevo ishodište - „Crno mesto“ iz
priča - Setrakijanu nije bilo poznato u trenutku smrti. To jeste izazivalo frustraciju,
ali je i dokazivalo da ni grupa njegovih odanih simpatizera ne zna gde se to mesto
nalazi. Setrakijanovo poznavanje folklora i istorije mračnih klanova bilo je
neprevaziđeno među ljudima i, poput ugašenog plamena, nestalo je s njim.
Gospodar je bio siguran da, sve i da imaju ukletu knjigu u rukama,
Setrakijanovi sledbenici ne mogu da dešifruju misteriju. Međutim, bile su mu
potrebne koordinate kako bi obezbedio svoju sigurnost i večnost. Samo budala
prepušta bitne stvari slučaju.
U trenutku posedovanja, u času jedinstvene psihološke intimnosti sa
Setrakijanom, Gospodar je otkrio i identitet njegovih saučesnika. Ukrajinac, Vasilij
Fet. Nora Martinez i Avguštin Elizalde.
Ali Gospodaru je najzanimljivija bila osoba za koju je već znao: doktor
Efraim Gudveder. Ono što stvorenje nije znalo i zbog čega se iznenadilo bila je
činjenica da Setrakijan smatra Gudvedera najsnažnijom karikom tog saveza.
Uprkos Gudvederovoj očiglednoj ranjivosti - njegovom temperamentu, gubitku
bivše žene i sina - Setrakijan je verovao da ga je nemoguće iskvariti.
Gospodar nije biće podložno iznenađenjima. Sva ta proživljena stoleća
otupljivala su oštricu otkrića, no to otkriće je mučilo Gospodara. Kako je to
moguće? Nevoljno je priznao da veoma ceni Setrakijanovo mišljenje - bez obzira
na to što je čovek. Kao i s Lumenom, Gospodarevo interesovanje za Gudvedera
počelo je kao obična razbibriga.
Razbibriga se pretvorila u poteru.
Potera je postala opsesija. Svi ljudi se na kraju slome. Ponekad je potrebno
svega nekoliko minuta, ponekad nekoliko dana, ponekad nekoliko decenija, ali
Gospodar je uvek na kraju pobeđivao. Ovo je igra izdržljivosti. Njegov vremenski
okvir je znatno širi, njegov um uvežbaniji - lišen zabluda i nade.
To je Gospodara odvelo do Gudvederovog potomka. Zbog toga Gospodar nije
preobrazio dečaka. Zbog toga je ublažavao tegobe dečakovih pluća kapljicom
svoje dragocene krvi svake nedelje - što mu je pružalo mogućnost da gvirne u
dečakov topli, gipki um.
Dečak je reagovao na Gospodarevu moć. I Gospodar je to koristio da ga
mentalno uposli. Da podrije njegove naivne ideje o božanskom. Nakon određenog
perioda straha i gađenja, dečak je, uz Gospodarevu pomoć, počeo da oseča
divljenje i poštovanje. Njegove obilne emocije prema ocu sasušile su se poput
ozračenog tumora. Dečakov mladi um bio je poput grudve testa spremnog za
oblikovanje i Gospodar ga je gnječio.
Pripremao. Za uzdizanje.
Gospodar bi obično takve subjekte sretao pri kraju procesa propadanja. Sad
je imao priliku da učestvuje u kvarenju sina i surogata navodno neiskvarive osobe.
Gospodar je iskusio njegov slom preko dečaka, zahvaljujući vezi koju obezbeđuje
ishrana krvlju. Osetio je borbu koju je dečak vodio kad se suočio sa snežnim
leopardom, osetio njegov strah i njegovu radost. Nikad ranije Gospodar nije
poželeo da nekoga održi u životu; nikad nije želeo da nekoga ostavi u ljudskom
obličju. Gospodar je već odlučio: to je sledeče telo koje će naseliti. S tim na umu,
pripremao je mladog Zakarija. Naučio je da nikad ne uzima telo mlađe od trinaest
godina. Fizički, prednosti su neograničena energija, mladi zglobovi i gipki mišići
kojima ne treba mnogo održavanja. Mane su slabije telo, strukturno krhkije i
ograničene snage. Gospodaru, doduše, više nije bila potrebna izuzetna snaga i
veličina - kao sa Sarduom, gigantskim telom u kojem je doputovao u Njujork,
domaćinom kojeg je morao da odbaci nakon što ga je Setrakijan zatrovao - niti mu
je bila potrebna fizička privlačnost i zavodljivost, kao s Bolivarom. Sačekaće...
Gospodar je ubuduće želeo udobnost.
Mogao je da vidi sebe kroz Zakarijeve oči, što ga je veoma prosvetlilo.
Bolivarovo telo je dobro služilo Gospodara i dečakova reakcija na privlačnu
spoljašnjost bila je zanimljiva. Najzad, bio je veoma harizmatičan. Izvođač.
Zvezda. To je, u kombinaciji s Gospodarevim mračnim talentima, za mladića bilo
prosto neodoljivo.
Isto je važilo i u obrnutom smeru. Gospodar je hvatao sebe kako govori
Zakariju neke stvari, ne zbog naklonosti, već kao da se starija verzija obraća
mlađoj verziji sebe. Takav dijalog predstavlja pravu retkost tokom dugog
postojanja. Najzad, vekovima se družio s najokorelijim i najokrutnijim dušama.
Pristajao je uz njih, podvrgavajući ih svojoj volji. U pogledu brutalnosti, nije mu
bilo ravnog.
Međutim, Zakarijeva energija je bila čista, u biti je bio sličan ocu. Savršena
lokva za proučavanje i prljanje. Sve je to doprinosilo Gospodarevoj radoznalosti
povodom mladog Gudvedera. Tokom vekova je usavršio tehniku čitanja ljudi, ne
samo kad je posredi neverbalna komunikacija - poznata kao „govor tela“ - već i
kad nje nema. Biheviorista može da predvidi ili otkrije laž na osnovu mikro-gesta
koji je odaje. Gospodar je mogao da predvidi laž dva udara srca pre nego što bude
izrečena, iako mu, s moralne tačke gledišta, to nije bilo bitno. Otkrivanje istina i
laži unutar saveza od vitalnog je značaja. To podrazumeva pristup ili nedostatak
pristupa - saradnju ili opasnost. Ljudi su za Gospodara insekti, a on je entomolog
koji među njima živi. Disciplina je za Gospodara izgubila privlačnost pre mnogo
hiljada godina - no to se sad promenilo. Što se više Zakarije Gudveder trudio da
sakrije stvari, Gospodar je lakše uspevao da ih sazna - mladić pritom nije bio
svestan toga da otkriva Gospodaru sve što on želi da zna. Uz pomoć mladog
Gudvedera, Gospodar je gomilao informacije o Efraimu. Interesantno ime. Drugi
sin Josifa i žene koju je posetio anđeo: Asenete. Efraim, poznat samo po svom
potomstvu - izgubljen u Bibliji, bez identiteta i svrhe. Gospodar se nasmešio.
Potraga se nastavljala na dva fronta: za Lumenom, koji sadrži tajnu Crnog
mesta negde među svojim srebrom povezanim stranicama, i za Efraimom
Gudvederom.
Gospodaru je mnogo puta palo na pamet da bi mogao da se dočepa obeju
nagrada istovremeno.
Bio je uveren da je Crno mesto blizu. Svi tragovi su ukazivali na to - tragovi
koji su ga ovamo doveli; proročanstvo koje ga je primoralo da pređe okean. Ipak,
uz obilje opreza, njegovi robovi su nastavljali iskopavanja u udaljenim delovima
sveta ne bi li ga pronašli na nekom drugom mestu.
Crne litice Negrila. Crna brda, planinski venac u Južnoj Dakoti. Naftna polja u
Poen-Noaru, na zapadnoj obali Republike Kongo.
U međuvremenu, Gospodarje maltene postigao kompletno nuklearno
razoružanje širom sveta. Pošto je odmah preuzeo kontrolu nad vojnim snagama
sveta direktnim širenjem vampirizma među pešadincima i komandnim osobljem,
imao je pristup većini svetskih zaliha. Okupljanje i rastavljanje oružja otpadničkih
nacija i takozvanih slobodnih nuklearki malo će potrajati, ali kraj se bliži.
Gospodar je bacio pogled ka svakom uglu svoje zemaljske farme i bio je
zadovoljan.
Posegnuo je ka Setrakijanovom štapu s vučjom glavom, ka štapu koji je nosio
lovac na vampire. Taj štap za hodanje nekad je pripadao Sarduu i preoblikovan je
tako da se, kad se vrh okrene, ukaže srebrno sečivo. Sad je običan trofej, simbol
Gospodareve pobede. Simbolična količina srebra u dršci nije smetala Gospodaru,
mada se trudio da ne dotakne ukrasnu glavu vuka.
Poneo ga je na kulu zamka, najvišu tačku u parku, i izašao na masnu kišu. Iza
dugih tananih grana ogoljenih vrhova stabala, kroz gustu maglu i zagađen vazduh,
videle su se prljave, sive zgrade Ist sajda i Vest sajda. Pod njegovim vatrenim
pogledom, osetljivim na toplotu, hiljade i hiljade praznih prozora zurilo je poput
hladnih, mrtvih očiju palih svedoka. Mračno nebo se komešalo, bljujući prljavštinu
na poražen grad.
Ispod Gospodara, tvoreći luk oko osnove uzdignutog temelja na steni, stajali
su čuvari zamka u dvadeset redova. Iza njih, u znak odgovora na Gospodarev
telepatski poziv, more vampira se okupljalo na Velikom travnjaku koji zauzima
površinu od pet jutara, zureći praznim očima gore ka njemu.
Bez klicanja. Bez salutiranja. Bez likovanja. Nepokretna i mirna kongregacija,
tiha armija koja čeka naređenja.
Keli Gudveder se pojavila kraj gospodara, a pored nje mladi Gudveder. Keli
je pozvana, dečak je iz radoznalosti dolutao sam.
Gospodar je uputio komandu ka umu svakog vampira.
Gudveder.
Nije bilo odgovora na njegov poziv. Jedini odgovor će biti akcija. Kad dođe
vreme, ubiće Gudvedera - najpre njegovu dušu, a zatim telo. Naneće mu
nepodnošljivu patnju.
Obavezno će se pobrinuti za to.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Ostrvo Ruzvelt
Pre nego što je krajem dvadesetog veka pretvoreno u planiranu zajednicu, na
ostrvu Ruzvelt se nalazio gradski zatvor, bolnica za mentalne bolesnike i obolele
od velikih boginja, i zvalo se ostrvo Velfer.
Oduvek je bilo dom njujorških izgnanika. Fet je upravo to i bio.
Odlučio je da će radije živeti u izolaciji na tom uskom, tri kilometra
dugačkom ostrvu na Ist Riveru nego u gradu kojim upravljaju vampiri ili u nekom
od njegovih opustošenih okruga. Nije mogao da podnese život u okupiranom
Njujorku. Hidrofobični strigoji navodno nisu mogli da pronađu svrhu tom malom
ostrvu na Menhetnu, te su ga nakon preuzimanja očistili od stanovnika i zapalili.
Tramvajski kablovi u Pedeset devetoj ulici su posečeni i Most ostrva Ruzvelt je
uništen na poslednjoj stanici u Kvinsu. Linija F podzemne železnice još je prolazila
kroz ostrvo ispod reke, ali stanica je trajno zagrađena.
Međutim, Fet je znao drugi put iz podzemnog tunela do geografskog centra
ostrva: prilazni tunel prokopan radi održavanja neobičnog pneumatskog cevnog
sistema za prikupljanje i odstranjivanje otpada ostrvske zajednice. Veći deo ostrva,
uključujući nekadašnje veoma visoke stambene zgrade s veličanstvenim pogledom
na Menhetn, bio je u ruševinama. Ali Fet je pronašao nekoliko neoštećenih
podzemnih jedinica u luksuznom stambenom kompleksu izgrađenom oko Oktagona,
glavnog zdanja bivše bolnice za mentalno obolele. Tamo je, skriven među
ruševinama, zapečatio gornje spratove i spojio četiri stana na najnižem nivou.
Vodovodne i strujne instalacije ispod reke nisu dirane, pa je, nakon što su mreže
popravljene, Fet imao struju i vodu za piće.
Pod okriljem dnevne svetlosti, krijumčari su odbacili njega i rusku atomku na
severni kraj ostrva. Dovezao je gvožđarsku platformu na točkovima koju je čuvao u
bolničkoj šupi blizu stenovite obale i odvezao oružje, svoj ranac i mali hladnjak od
stiropene kroz kišu do svog skloništa.
Bio je uzbuđen što će videti Noru, čak se osećao i pomalo vetropirasto.
Povratak s putovanja obično tako deluje. Takođe, ona je jedina znala da se on
sastaje s Rusima. Stigao je tegleći vredan plen, poput dečaka koji se vraća iz škole
s trofejom koji je osvojio. Znao je da će ona ispoljiti uzbuđenje i entuzijazam i to
je samo pojačavalo njegovo osećanje postignuća.
Međutim, kad je stigao do nagorelih vrata koja vode u skrivene, podzemne
odaje, video je da su odškrinuta nekoliko centimetara. Doktorka Nora Martinez ne
bi napravila tu grešku. Fet je brzo uzeo mač iz torbe. Morao je da uvuče kolica
unutra kako bi ih sklonio s kiše. Ostavio ih je u vatrom oštećenom hodniku i sišao
niz delimično istopljene stepenice.
Otvorio je nezaključana vrata. Skloništu nisu bile neophodne znatne mere
bezbednosti, pošto je bilo dobro skriveno i zbog toga što, osim nekoliko pomorskih
krijumčara koji su se usuđivali da putuju duž unutrašnjosti Menhetna, maltene niko
nije dolazio na ostrvo.
Rezervna kuhinja je bila prazna. Fet je uglavnom živeo od grickalica koje je
pokrao i nagomilao tokom prvih meseci opsade, krekera, tabli od žitarica,
čokoladica „litl Debi“ i „tvinki“ kolačića, čiji je rok trajanja prošao ili se opasno
približio isticanju. Uprkos uvreženom mišljenju, zaista su postajale nejestive.
Okušao se u pecanju, ali čađava voda je bila toliko puna gara da je brinuo da
nijedan plamen nije dovoljno vreo da sprži zagađenost.
Prošao je kroz spavaću sobu nakon što je brzo proverio ormare. Dušek na
podu mu je sasvim odgovarao dok ga mogućnost da Nora tu provede noč nije
navela da potraži pristojan okvir kreveta. Dodatna spavaća soba je bila prazna,
osim opreme za lov na pacove spasene iz stare radnje u Fletlendsu, oruđa
nekadašnje profesije kog nije mogao da se odrekne.
Fet se sagnuo ušavši u narednu prostoriju kroz rupu u zidu izbijenu čekićem.
Koristio ju je kao radnu sobu. Prostorija je bila pretrpana policama i kartonskim
kutijama punim Setrakijanovih knjiga i spisa, postavljenim oko kožne sofe ispod
lampe za čitanje.
U desnom uglu kružno uređene prostorije stajala je figura s kapuljačom na
glavi, visoka preko dva metra i snažne građe. Lice joj se gubilo ispod tamne,
pamučne kapuljače, ali oči su bile vidljive, prodorne i crvene. Blede šake behu
položene na otvorenu svesku ispunjenu Setrakijanovim otmenim rukopisom.
To je bio strigoj. Međutim, nosio je odeću. Osim dukserice s kapuljačom,
nosio je i pantalone i čizme.
Bacio je pogled na ostatak prostorije, pomislivši da je posredi zamka.
Sam sam.
Strigoj je uputio svoj glas pravo u Fetov um. Vasilij je ponovo pogledao
beležnicu u njegovim rukama. To je za njega bilo svetilište i vampir ga je
pronašao. Lako je mogao da ga uništi. Gubitak bi bio pogibeljan.
„Gde je Nora?“, upitao je Fet, a zatim je krenuo na strigoja, izvukavši mač
onoliko brzo koliko mu je to njegov stas dozvoljavao. Međutim, vampir se istog
časa izmakao i gurnuo ga na zemlju. Fet je besno zaurlao i pokušao da obori
protivnika rvačkim potezom, ali šta god bi učinio, strigoj bi uzvratio blokom i
potezom koji bi onesposobio Feta - povredivši ga tek koliko je neophodno.
Sam sam ovde. Da li se slučajno sečate ko sam ja, gospodine Fete?
Zaista se sećao kao kroz maglu. Ovaj mu je jednom držao gvozdeni šiljak uz
vrat, u starom stanu iznad Central parka.
„Ti si jedan od onih lovaca. Lični telohranitelj Drevnih."
Tako je.
„Ali nisi nestao sa ostalima."
Očigledno.
„Ime ti počinje na K ili tako nešto."
Kvinlan.
Fet je oslobodio desnu ruku i pokušao da udari stvorenje u obraz, ali zglob mu
je bio zgrabljen u treptaju oka. Ovog puta je zabolelo. Prilično.
Mogu da ti dislociram ruku ili da je slomim. Izbor je tvoj. Ali razmisli o
ovome. Da sam želeo da te ubijem, već bi bio mrtav. Tokom vekova sam služio
mnogim gospodarima, borio se u mnogo ratova. Služio sam carevima, kraljicama
i plaćenicima. Ubio sam hiljade pripadnika tvoje vrste i hiljade vampira
otpadnika. Od tebe mi je potrebno samo nekoliko sekundi. Potrebno mi je da me
saslušaš. Ako me ponovo napadneš, ubiću te istog trenutka. Da li se razumemo?
Fet je klimnuo i gospodin Kvinlan ga je pustio.
„Nisi preminuo s Drevnima. To znači da si od Gospodarevog soja..."
Da. I ne.
„Aha. Veoma zgodno. Mogu li da te pitam kako si dospeo ovamo?"
Uz pomoć tvog prijatelja Gasa. Drevni su mi naložili da ga regrutujem za
dnevni lov.
„Sećam se. Doduše prekasno, kako se ispostavilo."
Fet je ostao na oprezu. Ovde se nešto ne uklapa. Gospodareva lukavstva su ga
pretvorila u paranoika, ali upravo zbog te paranoje je ostao živ i nepreobražen
tokom protekle dve godine.
Želim da pogledam Occido Lumen. Gas mi je rekao da mi možeš dati dobre
smernice.
„Jebi se", odvrati Fet. „Moraćeš prvo mene da makneš s puta."
Gospodin Kvinlan kao da se nasmešio.
Imamo isti cilj. A ja imam prednost kad je posredi dešifrovanje knjige i
Setrakijanovih beležaka.
Strigoj je zatvorio beležnicu - onu koju je Fet mnogo puta čitao. „Fino štivo?"
Zaista. Zadivljujuće tačno. Profesor Setrakijan je bio učen koliko i
prepreden.
„Zaista je bio poseban čovek."
On i ja smo se zamalo upoznali ranije. Tridesetak kilometara severno od
Kotke u Finskoj. Nekako me je pratio do tamo. Kao što možeš da zamisliš, u to
vreme sam bio oprezan zbog njegovih namera. Sad kad razmišljam o tome,
shvatam da bi bio interesantan sogovornik za večerom.
„Umesto da bude večera", reče Fet. Pomislio je da je vreme za malu probu.
Pokazao je ka tekstu u Kvinlanovim rukama. „Ozrijel? Da li je to Gospodarevo
ime?" Fet je poneo na putovanje jednu kopiju Lumena kako bi je proučavao kad
god je moguće - uključujući lik na koji se Setrakijan usredsredio kad je prvi put
otvorio Lumen. Arhanđeo kojeg je Setrakijan nazvao Ozrijelom. Stari profesor je
pored te iluminirane strane stavio alhemijski simbol tri mesečeva srpa združena na
takav način da čine rudimentaran znak za biološku opasnost, tvoreći nekakvu
geometrijsku simetriju. „Starac je Ozija zvao anđelom smrti."
Znači, sad je Ozi?
„Da, izvinjavam se. Nadimak. Dakle - da li je Ozi postao Gospodar?"
To je delimično tačno.
„Delimično?"
Fet već beše spustio mač i sad se naslanjao na njega kao na štap, dok je
srebrni vrh pravio novu recku na podu.
„Setrakijan bi za tebe imao hiljadu pitanja. Ja ne znam odakle da počnem."
Već si počeo.
„Valjda jesam. Sranje, gde si bio pre dve godine?"
Imao sam posla. Obavljao sam pripreme.
„Pripreme za šta?"
Za pepeo.
„Naravno", reče Fet. „Sigurno ima veze s Drevnima, sa skupljanjem njihovih
ostataka. U Starom svetu su bila trojica Drevnih."
Znaš više nego što misliš da znaš.
„Ipak, to nije dovoljno. I ja sam se upravo vratio s puta. Pokušavao sam da
otkrijem poreklo Lumena. Naleteo sam na ćorsokak... ali nabasao sam na nešto
drugo. Nešto potencijalno veoma bitno."
Fet se setio atomske bombe, pa se setio svog uzbuđenja zbog povratka kući, pa
se setio Nore. Prišao je laptopu i probudio ga iz sna dugog nedelju dana. Proverio
je šifrovane poruke. Već dva dana nije bilo poruka od Nore.
„Moram da idem", rekao je Kvinlanu. „Imam mnogo pitanja, ali izgleda da
nešto nije u redu. Moram da se sastanem s nekim. Pretpostavljam da nema šanse da
me sačekaš?"
Nikakve. Moram imati pristup Lumenu. Poput neba, ta knjiga je ispisana
jezikom koji nadilazi tvoju moć poimanja. Ako mi to omogućiš... obećavam ti da
ću, kad se sledeči put budemo sreli, imati plan akcije.
Fet je osetio neodoljivu potrebu da požuri, obuzelo ga je osećanje užasa.
„Moram prvo da razgovaram sa ostalima. To nije odluka koju mogu da donesem
sam.“
Gospodin Kvinlan je ostao savršeno miran na prigušenoj svetlosti.
Možeš kontaktirati sa mnom preko Gasa. Ali znaj da je ostalo veoma malo
vremena. Ako je situacija ikad iziskivala odlučnu akciju, ovo je taj trenutak.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
INTERLUDIJUM I
PRIČA GOSPODINA KVINLANA


Godinu 40. nove ere, poslednju punu godinu vladavine Gaja Kaligule, rimskog
imperatora, obeležilo je neverovatno ispoljavanje oholosti, okrutnosti i ludosti.
Imperator je počeo da se pojavljuje u javnosti obučen kao bog i razni javni
dokumenti iz tog perioda opisuju ga kao Jupitera. Naložio je da se glave na
kipovima bogova uklone i zamene njegovim likom. Primoravao je senatore da ga
obožavaju kao živog boga. Svog konja Incitata proglasio je za senatora.
Carskoj palati na Palatinu dodat je hram podignut radi obožavanja Kaligule.
Među imperatorovim dvoranima nalazio se bivši rob, bled, tamnokos,
petnaestogodišnji dečak kojeg je novi bog sunca pozvao na dvor po nalogu gatare
koja je nakon toga netragom nestala. Imperator je robu dao ime Traks.
Legenda kaže da je Traks pronađen u napuštenom selu u divljem zaleđu
najudaljenijih istočnih zemalja, hladnoj oblasti koju su naseljavala najvarvarskija
plemena. Pratio ga je glas da je veoma brutalan i lukav, uprkos nevinom izgledu.
Neki su tvrdili da poseduje moč proricanja. Kaligulu je namah očarao. Ljudi su
Traksa viđali samo noću; obično je sedeo kraj Kaligule, silno uticajan za tako
mladu osobu - ili bi sedeo sam u hramu pod svetlošću mesečine dok mu je bleda
koža svetlucala poput alabastera. Traks je govorio nekoliko varvarskih jezika, a
brzo je naučio latinski i sve o nauci - njegovu nezasitu žeđ za znanjem nadmašivao
je samo njegov nagon ka svireposti. Brzo je izašao na zao glas u Rimu, u vreme kad
se smatralo postignućem istaći se samo okrutnošću. Davao je Kaliguli političke
savete i udeljivao i ukidao carsku milost s nepodnošljivom lakoćom. Uprkos tome,
podsticao je uzdizanje imperatora na nivo božanstva. Mogli su se videti kako sede
jedan kraj drugog u Cirkusu maksimusu, vatreno navijajući za Zelenu ergelu na
konjičkim trkama. Zapravo, šuškalo se da je Traks predložio trovanje suparničke
ergele, nakon što je njihov tim izgubio.
Kaligula nije znao da pliva, kao ni Traks, ali Traks je nagovorio imperatora
da izgradi svoju najveću ludoriju: privremen plutajući most, dugačak više od tri
kilometra. Iskoristili su brodove kao pontone, povezujući gradsku luku Baje s
lučkim gradom Puteoli. Traks nije bio prisutan kad je Kaligula pobedonosno jahao
Incitata preko Zaliva Baje u grudnom oklopu Aleksandra Velikog - ali pričalo se da
je bivši rob kasnije mnogo puta noću prelazio most, uvek u nosiljci koju nose četiri
roba Nubijca, obučen u najfiniju odeću, sramna sedia gestatoria 5 koju prati
desetak stražara.
Traksu bi obično jednom nedeljno dovodili probrane robinje u odaje obložene
zlatom i alabasterom, ispod hrama. Zahtevao je da budu device savršenog zdravlja
i da ne budu starije od devetnaest godina. Za odabir su tokom nedelje korišćeni
majušni brisevi njihovog znoja. Sedmog dana uveče, gvozdena vrata bi bila
zabravljena iznutra.
Prvo ubistvo bi se dogodilo na postolju od zelenog mermera u središtu odaje,
uz reljef koji je predstavljao masu zgrčenih, molećivih tela koja podižu oči i ruke
ka nebesima. Dva kanala u podnožju usmeravala su krv robinje ka zlatnoj čaši
ukrašenoj rubinima i granatima.
Traks bi izašao iz prolaza, noseći samo subligare, 6 i tiho naredio robinji da
se popne na postolje. Tu bi je popio pred sedam bronzanih ogledala koja su visila
na zidovima prostorije, svirepo je grizući dok bi žaokom probijao grlo. Sisanje bi
nastupilo tako naglo i brzo da se videlo kako se vene urušavaju ispod kože dok
meso gubi boju za nekoliko sekundi. Traksove žilave ruke držale su torzo robinje
silnom snagom i stručnom kontrolom.
Kad bi zabava koju panika izaziva oslabila, brzo bi napao drugu robinju,
nasladio se i brutalno je ubio. Zatim treću, pa četvrtu i tako dalje, sve dok mu ne bi
preostala samo jedna užasnuta robinja. Traks je najviše uživao u poslednjem
ubistvu, prezasićujući se.
Međutim, jedne kasne zimske noći, Traks je usporio pre nego što je završio s
poslednjom robinjom, pošto je otkrio dodatan puls u njenoj krvi. Opipao joj je
stomak kroz tuniku i osetio da je čvrst i nabrekao. Potvrdivši trudnoću, Traks ju je
brutalno tresnuo o pod dok mu je njena krv curila iz usta. Posegao je ka zlatnom
bodežu koji je držao pored roga sa svežim voćem. Zamahnuo je ka njoj, ciljajući na
vrat - ali odbila je njegov stručan udarac golom podlakticom. Presekao joj je
mišić, promašivši tetive za nekoliko milimetara. Traks je ponovo zamahnuo, ali
devojka ga je ponovo zaustavila. Uprkos brzini i veštini, bio je u nepovoljnijem
položaju zbog nerazvijenog, adolescentskog tela. Bio je slab, uprkos tehnici
brušenoj tokom vremena.
Zbog toga je Gospodar odlučio da nikad više neće zauzeti telo mlađe od
trinaest godina. Robinja je plakala i preklinjala Gospodara da joj poštedi život i
život njenog nerođenog deteta - sve vreme ukusno krvareći. Prizivala je imena
svojih bogova. Međutim, njene molbe Gospodaru nisu ništa značile - prosto su
predstavljale deo procesa hranjenja: cvrčav zvuk slanine u tiganju.
Utom su stražari iz palate pokucali na vrata. Imali su naređenje da nikad ne
prekidaju nedeljnu ceremoniju, no pošto su poznavali njegovu sklonost ka
okrutnosti, Gospodar je bio siguran da je razlog uznemiravanja veoma bitan. Stoga
je otključao vrata i pustio ih da stupe na krvavu scenu. Usled mnogih meseci službe
na dvoru, stražari su oguglali na prizore oskvrnuća i perverzije. Obavestili su
Traksa da je Kaligula preživeo pokušaj atentata i da je poslao po njega.
Morao je da pogubi robinju i prekine njenu trudnoću. Pravila su to nalagala.
Međutim, Gospodar nije hteo da se odrekne svoje nedeljne zabave i zato je Traks
naredio da se vrata čuvaju do njegovog povratka.
Ispostavilo se da je navodni pokušaj ubistva zapravo bio napad imperijalne
histerije, što je dovelo do ubistva sedmoro nevinih gostiju na orgijama. Traks se
brzo vratio u svoje odaje i otkrio da su, dok je on tešio boga sunca, centurioni
napustili teritoriju palate, uključujući hram, kako bi ugušili fantomski državni udar.
Inficirana i ranjena - trudna robinja je nestala.
Dok je zora svitala, Traks je uveravao Kaligulu da pošalje vojnike u obližnje
gradove kako bi je pronašli i vratili u hram. Uprkos tome što su maltene opustošili
sopstvenu zemlju, vojnici je nisu pronašli. Kad je noč konačno ponovo pala, Traks
je sam krenuo u potragu, ali njegov otisak na njenom umu bio je slab, zbog
trudnoće. Gospodar je bio star svega nekoliko stotina godina i sklon greškama.
Taj propust će stolećima progoniti Gospodara. U prvom mesecu naredne
godine, Kaligula je zaista ubijen, a njegov naslednik Klaudije se, nakon kraćeg
izgnanstva, vratio na vlast obezbedivši podršku pretorijanske garde. Da ne bi
nastradao u čistkama, zli rob Traks je morao da pobegne.
Trudna robinja je nastavila da se kreće ka jugu, ka zemlji svojih Voljenih.
Rodila je dečaka blede, maltene providne kože, boje mermera na mesečini. Rođen
je u pećini u maslinjaku nedaleko od Sicilije i godinama su lovili u toj suvoj
zemlji. Robinja i beba su delile psihičku vezu i, mada su oboje živeli od ljudske
krvi, dečaku je nedostajao zarazni patogen neophodan za preobražaj žrtava.
Glasine o demonima širile su se Mediteranom dok je Rođeni rastao - a rastao
je brzo. Dečak polutan je bez posledica mogao da podnese ograničeno izlaganje
sunčevoj svetlosti. Osim toga, obeležen kletvom Gospodara, posedovao je sve
vampirske atribute izuzev robovske veze sa svojim tvorcem.
Međutim, ako Gospodar ikad bude uništen, i on će biti uništen s njim.
Deceniju kasnije, dok se Rođeni vraćao u pećinu pred svitanje, osetio je
prisustvo. Ugledao je, u senkama pećine, još tamniju senku kako ga posmatra. Zatim
je osetio kako majčin glas slabi u njemu - kako se njen signal gasi. Odmah je znao
šta se dogodilo: ono što je unutra upravo mu je ubilo majku... i sad čeka njega. Ne
videvši neprijatelja, Rođeni je bio svestan žestine njegove okrutnosti. Stvar u senci
ne poznaje milost. Ne časeći časa, okrenuo se i pobegao ka jedinom utočištu:
jutarnjem suncu.
Rođeni je preživljavao kako zna i ume. Strvinario je, lovio i povremeno
pljačkao putnike po sicilijanskim raskršćima. Ubrzo je uhvaćen i izveden pred sud.
Potpisao je ugovor sa školom za gladijatore i započeo obuku. U borbama, Rođeni
je pobeđivao svakog izazivača, bilo čoveka bilo zver, a njegovi neprirodni talenti i
jedinstven izgled privukli su pažnju senata i rimske vojske. U predvečerje njihovog
ceremonijalnog žigosanja, u zasedi koju su mu postavili mnogi rivali ljubomorni
zbog njegovog uspeha, zadobio je višestruke rane mačem, fatalne udarce koji ga,
začudo, nisu ubili. Brzo se oporavio i odmah se povukao iz škole za gladijatore.
Senator Faust Sertorije ga je primio u svoje domaćinstvo. Gajio je prolazno
zanimanje prema mračnim veštinama i imao obimnu kolekciju primitivnih
predmeta. Senator je smatrao gladijatora petim besmrtnikom rođenim od ljudskog
mesa i vampirske krvi i zbog toga mu je nadenuo ime Kvint Sertorije.
Čudni peregrin 7 najpre je regrutovan za augziliju, 8 ali je brzo napredovao u
činu i pristupio trećoj legiji. Pod barjakom Pegaza, Kvint je prešao okean kako bi
se u Africi borio protiv svirepih Berbera. Izveštio se u upotrebi piluma, rimskog
dugačkog koplja. Priča se da ga je bacao toliko snažno da je bio kadar da obori
konja u galopu. Rukovao je i dvostranim čeličnim mačem - gladius hispaniensis je
bio iskovan specijalno za njega - lišenim srebrnih ukrasa i s drškom od kosti
napravljenom od ljudske bedrenjače.
Tokom narednih decenija, Kvint je mnogo puta pobedonosno marširao od
Beloninog hrama do Trijumfalne kapije i služio državi pod raznim vladarima, na
zadovoljstvo svakog imperatora. Glasine o njegovoj dugovečnosti pospešivale su
legendu o njemu i svi su ga se plašili i divili mu se. U Britaniji je uterivao strah u
kosti piktskoj vojsci. Među germanskim Gamabrivima bio je poznat kao Čelična
Senka. Njegovo puko prisustvo održavalo je mir na obalama Eufrata.
Kvint je bio impozantna figura. Zbog mišićavog tela i natprirodno blede kože,
odavao je utisak žive statue isklesane od najčistijeg mermera. Delovao je izrazito
ratnički i borbeno, a kretao se veoma samouvereno. Postavljao se na čelo svakog
juriša i poslednji bi napuštao bojno polje. Prvih nekoliko godina čuvao je trofeje,
ali pošto se pokolj iznova ponavljao i pošto su uspomene počele da mu zakrčuju
domaćinstvo, izgubio je interesovanje za to. Sveo je pravila borbe na svega
pedeset dva poteza: ta tehnika baletske preciznosti oborila bi svakog protivnika za
manje od dvadeset sekundi.
Pri svakom usponu u karijeri, Kvint je osećao da ga progoni Gospodar koji je
odavno odbacio telo petnaestogodišnjeg Traksa. Bilo je sprečenih zaseda, napada
robova vampira i, retko, direktnih napada Gospodara lično, u različitim telima.
Kvint je isprva bio zbunjen prirodom tih napada, ali s vremenom je postao
radoznao povodom svog pretka. Rimska vojna obuka mu je nalagala da napada kad
je ugrožen, te je počeo da traži Gospodara, istovremeno tražeći odgovore.
Podvizi Rođenog i sve snažnija legenda o njemu privukli su pažnju Drevnih,
koji su mu se obratili jedne noći usred bitke. Kontaktirajući s njima, Rođeni je
saznao istinu o svojoj lozi i poreklu svojeglavog Drevnog kojeg su nazivali
Mladim. Pokazali su mu mnoge stvari pod pretpostavkom da će im se pridružiti kad
mu te tajne budu otkrivene.
Međutim, Kvint ih je odbio. Okrenuo je leđa mračnim vampirskim vođama
stvorenim od iste kataklizmične sile od koje je potekao Gospodar. Kvint je proveo
čitav život među ljudima i želeo je da se prilagodi njihovoj vrsti. Želeo je da
istraži tu polovinu svog bića. Uprkos pretnji koju je Gospodar za njega
predstavljao, želeo je da živi kao besmrtnik među smrtnicima, a ne - kako je tada o
sebi razmišljao - kao polutan među čistokrvnima.
Pošto je rođen usled propusta, a ne voljnom akcijom, Kvint nije mogao da se
razmnožava. Nije mogao da obezbedi potomstvo i nije u pravom smislu reči mogao
da uzme sebi ženu. Nedostajao mu je patogen pomoću kojeg bi širio infekciju i
potčinio ljude svojoj volji.
Kad je prestao da odlazi u vojne pohode, Kvint je postao legat i stekao plodan
komad zemlje, pa i porodicu: mladu berbersku udovicu maslinaste kože i tamnih
očiju, koja je imala ćerku. Uz nju je otkrio naklonost, intimnost i najzad ljubav.
Tamna žena mu je pevala divne pesme na svom jeziku i uspavljivala ga u dubokim
podrumima njegovog doma. Tokom relativno mirnih dana, živeli su u kući na obali
južne Italije. Onda je, jedne noći kad on nije bio tu, Gospodar došao u posetu.
Kvint se vratio i pronašao preobražene članove svoje porodice kako ga
napadaju s Gospodarem. Morao je da se bori sa svima odjednom, da oslobodi
svoju ženu iz divljeg plemena, a zatim i njeno dete. Jedva je preživeo Gospodarev
juriš. U to vreme, Gospodar je obitavao u telu legionara, ambicioznog,
nemilosrdnog tribuna Tacita. Nisko ali čvrsto i mišićavo telo obezbeđivalo je
Gospodaru znatnu prednost u borbi. Maltene nije bilo legionara nižih od sto
sedamdeset osam centimetara, ali Tacit je primljen zbog toga što je bio snažan kao
bik. Ruke i vrat su mu bili kratki i debeli, sačinjeni od nabreklih mišića. Ogromna
ramena i leđa davala su mu blago grbav izgled, ali sad, dok se nadnosio nad
slomljenog Kvinta, Tacit je stajao pravo kao mermerni stub. Međutim, Kvint se
spremao za to - plašeči se i nadajući se da će taj dan doći. U tajnom pregibu pojasa
sakrio je usko srebrno sečivo - zaštićeno od dodira s kožom, ali sa izrezbarenom
drškom od sandalovine koja mu je omogućavala da ga brzo izvuče. Uzeo ga je i
zasekao Tacita preko lica, presekavši mu oko i jagodicu napola. Gospodar je
zaurlao i pokrio povređeno oko iz kojeg je pokuljala krv i staklasto telo. U jednom
skoku je izleteo iz kuće u mračan vrt iza nje.
Kad se oporavio, Kvint je osetio usamljenost koja ga nikad više neće
napustiti. Zakleo se da će se osvetiti stvorenju koje ga je stvorilo - mada bi taj čin
značio i njegovu smrt.
Mnogo godina kasnije, nakon pojave hrišćanske vere, Kvint se vratio
Drevnima, prihvatajući ono što jeste. Ponudio im je svoje bogatstvo, svoj uticaj i
svoju snagu i oni su ga dočekali kao najrođenijeg. Upozorio ih je na Gospodarevu
perfidnost i oni su priznali da predstavlja pretnju, ali nikad nisu izgubili poverenje
u svoju brojčanu nadmoć i mudrost svojih godina.
Tokom narednih stoleća, Kvint je nastavio da traga za osvetom.
Međutim, Kvint - kasnije Kvinlan - sedam vekova nije uspeo da se približi
Gospodaru više nego jedne noći u Tortozi, u današnjoj Siriji, kad ga je Gospodar
nazvao sinom.
Sine moj, u ovako dugom ratu može se pobediti samo ustupanjem. Povedi me
do Drevnih. Pomozi mi da ih uništim i zauzećeš mesto kraj mene koje ti po pravu
pripada. Budi princ kakav zaista jesi...
Gospodar i Kvinlan su stajali na ivici litice iznad velike rimske nekropole.
Kvinlan je znao da Gospodar nema kud. Prvi zraci sunca već su ga pekli i on se
pušio. Njegove reći su bile neočekivane, a njegov glas je predstavljao nametljivo
prisustvo u Kvinlanovom umu. Osetio je prisnost i to ga je uplašilo. Načas je
osetio da negde zaista pripada i zbog toga će žaliti čitavog života. Ta stvar - koja je
pronašla utočište u visokom, bledom telu gvožđara - bila je njegov otac. Njegov
istinski otac. Kvinlan je na trenutak spustio oružje i Gospodar je brzo otpuzao niz
liticu, nestavši u lavirintu kripti i podzemnih tunela.
Vekovima kasnije, brod je isplovio iz Plimuta u Engleskoj ka Kejp Kodu na
novootkrivenoj teritoriji Amerike. Prema zvaničnom spisku, brod je prevozio
stotinu trideset putnika, ali u tovarnom delu se nalazilo nekoliko drvenih kutija sa
zemljom. Navedeno je da se u zemlji nalaze lukovice lala; vlasnik je navodno želeo
da iskoristi obalsku klimu. Stvarnost je bila znatno mračnija. Tri Drevna i njihov
odani saveznik Kvinlan brzo su se snašli u Novom svetu, pod pokroviteljstvom
bogatog trgovca: Kilijana van Zandena. Naselja u Novom svetu bila su tek nešto
više od kolektivnih banana-republika čiji će merkantilni običaji prerasti u
ekonomsku i vojnu nadmoć na planeti za manje od dva veka - mada je sve to bila
fasada za pravi posao koji se vodio ispod zemlje i iza zatvorenih vrata. Svi napori
su usmereni na sticanje Occido Lumena, u nadi da će to s vremenom pružiti
odgovor na jedino pitanje bez odgovora za Kvinlana i Drevne:
Kako da unište Gospodara?
Logor Liberti
Doktorku Noru Martinez je probudio oštar pisak logorske zviždaljke. Ležala
je na platnu koje je visilo s tavanice i obuhvatalo je poput praćke. Jedini način da
iz njega izađe bio je da se izmigolji ispod kraja ćebeta, s nogama napred.
Čim je ustala, osetila je da nešto nije u redu. Okrenula se levo-desno. Bilo je
suviše svetlo. Slobodnom rukom je posegnula ka svom skalpu.
Bio je nag. Potpuno je ćelava. To ju je šokiralo. Nora nije bila tašta, no bila
je blagoslovena predivnom dugom kosom, mada bi - za profesionalnog
epidemiologa - kratka frizura bila znatno praktičnija. Stezala je glavu kao da se
bori protiv žestoke migrene, opipavajući golo meso tamo gde ga nikad ranije nije
osetila. Suze su joj potekle niz obraze i iznenada se osetila malom i zaista
oslabljenom, kao da su joj s kosom oduzeli i snagu.
Ali njena nestabilnost nije bila samo posledica obrijane glave. Noge je nisu
držale, borila se da održi ravnotežu. Nakon konfuznog prijema i uznemirenosti koja
je usledila, bila je zapanjena time što je uopšte uspela da zaspi. Zapravo, setila se
da je odlučila da ostane budna, kako bi naučila sve što može o karantinskoj oblasti
pre nego što je puste među stanovnike logora apsurdnog imena Liberti. 9
Ukus koji je osećala - usta kao da su joj bila zapušena čarapom od sirovog
pamuka - govorio je Nori da su je drogirali. U boci vode koja joj je izdata sigurno
se nalazio neki narkotik.
Osetila je kovitlanje besa u sebi, delimično usmerenog ka Efu. Jalov posao.
Stoga se usredsredila na Feta, žudeći za njim. Bila je skoro sigurna da više neće
videti ni jednog ni drugog ukoliko ne uspe da pobegne odatle.
Vampiri koji upravljaju logorom - ili njihovi ljudski saradnici, članovi
Grupacije Stounhart - mudro su uveli karantin za nove članove. Takve privremene
logore podizali su prilikom izbijanja zaraze koja može da uništi čitavu populaciju
logora, to jest njihove dragocene snabdevače krvlju.
Žena je ušla u prostoriju kroz platno koje je visilo s dovratka. Nosila je sivi
kombinezon beživotnog stila, kakav je i Nora imala na sebi. Nora se setila da ju je
videla prethodnog dana. Bila je stravično mršava, kože poput bledog pergamenta
naboranog u uglovima očiju i usana. Njena tamna kosa beše kratko ošišana, skalp
zreo za brijanje. Ipak, žena je delovala raspoloženo, a Nora nije mogla da pojmi
šta je uzrok tome. Obavljala je funkciju nekakve logorske majke. Zvala se Sali.
„Gde je moja majka?“, pitala je Nora kao i prethodnog dana.
Osmehnula se trpeljivo i umilno kao da priča s mušterijom. „Kako ste spavali,
gospođice Rodrigez?"
Nakon što se pridružila otporu, Nora je dobila lažno ime, pošto je zbog svoje
povezanosti sa Efom njeno ime završilo na svakoj crnoj listi. „Fino sam spavala",
odvratila je. „Zahvaljujući sedativima pomešanim s vodom. Pitala sam vas gde mi
je majka."
„Pretpostavljam da je prebačena u Sanset, što je neka vrsta aktivne
penzionerske zajednice u okviru logora. To je standardna procedura."
„Gde se nalazi? Želim da je vidim."
„To je odvojen deo logora. Pretpostavljam da će poseta biti moguća u nekom
trenutku, ali ne sad.“
„Pokažite mi gde je.“
„Mogu da vam pokažem kapiju, ali... Ni sama nikad nisam bila unutra."
„Lažete. Ili stvarno verujete u to, što znači da lažete sebe."
Sali je službenik, običan kurir. Nora je shvatila da Sali ne pokušava namerno
da je obmane, već da prosto ponavlja ono što joj je rečeno. Možda nema pojma,
nema sposobnost da posumnja da taj „Sanset“ nije onakav kakvim je predstavljen u
reklami.
„Molim vas, saslušajte me“, rekla je sad već izbezumljena Nora. „Mojoj
majci nije dobro. Bolesna je, zbunjena. Ima Alchajmerovu bolest."
„Sigurna sam da će se pobrinuti za nju...“
„Ubiće je. Bez oklevanja. Nadživela je svoju korisnost kad su ovakva mesta
posredi. Ali bolesna je, u panici, potrebno joj je da vidi poznato lice. Razumete li
me? Samo želim da je vidim. Poslednji put.“
To je, naravno, bila laž. Nora je želela da obe pobegnu odatle. Ali prvo mora
da pronađe svoju majku.
„Čovek ste. Kako možete ovo da radite - kako?“
Sali je posegla da stisne Norinu levu ruku kako bi je utešila. Ali bio je to
mehanički pokret. „Ona je zaista na boljem mestu, gospođice Rodrigez. Stariji
dobijaju dovoljno sledovanja da ostanu zdravi i od njih se ne traži da zauzvrat
nešto rade. Iskreno, zavidim im.“
„Stvarno verujete u to?“, zapanjeno upita Nora.
„Moj otac je tamo“, odvrati Sali.
Nora ju je stegla za ruku. „Zar ne želite da ga vidite? Pokažite mi gde je.“
Sali je bila krajnje saosećajna - do te mere da je Nora poželela da je ošamari.
„Znam da vam razdvojenost teško pada. Sad morate da se usredsredite na
brigu o sebi.“
„Da li ste me vi drogirali?"
Nestalo je druželjubivosti iz Salinog osmeha i zamenila ju je briga - možda
briga za Norino duhovno zdravlje i potencijal budućeg produktivnog člana logora.
„Nemam pristup lekovima.“
„Drogiraju li vas?“
Sali nije odgovorila. „Karantin je završen", rekla je. „Sad postajete deo
logorske zajednice i ja ću vas povesti u obilazak i pomoći vam da se priviknete."
Sali ju je izvela kroz malu tampon-zonu na otvorenom, niz stazu pokrivenu
ceradom koja ih je štitila od kiše. Nora je osmotrila nebo: još jedna noč bez
zvezda. Sali je pripremila papire za čoveka na kontrolnom punktu. Imao je
pedesetak godina i nosio je beli doktorski mantil preko sivog kombinezona.
Pregledao je formulare, osmotrio Noru pogledom carinika i zatim ih pustio da
prođu. Kiša je dopirala do njih uprkos ceradi, šibajući ih po nogama i stopalima.
Nora je nosila bolničke sandale sa sunđerastim đonom, a Sali udobne mada mokre
„sokoni" patike.
Staza posuta mrvljenim kamenom vodila je do širokog kružnog hodnika oko
visoke osmatračnice slične spasilačkoj stanici. Hodnik je predstavljao čvorište iz
kojeg su kretale još četiri staze. Blizu su se nalazile zgrade nalik na skladišta, duge
i niske, dok su se u pozadini nazirala zdanja slična fabrikama. Znaci nisu
obeležavali put, videle su se samo strelice napravljene od belog kamena ukopanog
u blatnjavu zemlju. Sijalice niske voltaže oivičavale su staze, da bi ljudi mogli da
vide kuda idu.
Šačica vampira je stajala oko osmatračnice poput stražara. Kad ih je ugledala,
Nora je morala da potisne drhtaj. Bili su potpuno izloženi stihiji, bledu kožu nisu
prekrivali kaputi niti odeća - ipak, nisu pokazivali znake neugodnosti dok im se
crna kiša slivala niz gole glave i ramena, strujeći niz prozračno meso. Ruku mlitavo
obešenih niz bokove, strigoji su krajnje nezainteresovano posmatrali dolazak i
odlazak ljudi. Bili su policajci, psi čuvari i sigurnosne kamere u isti mah.
„Obezbeđenje nameće rutinu kako bi se sve odvijalo na veoma miran način",
rekla je Sali, primetivši Norin strah i uznemirenost. „Zapravo, dešava se veoma
malo incidenata."
„Pružanja otpora?"
„Bilo koje vrste", odvratila je Sali, iznenađena Norinom pretpostavkom.
Nori se ježila koža zbog toga što im je bila toliko blizu bez naoštrenog srebra
kojim bi se zaštitila. Namirisali su to. Meko su škljocali žaokama o nepca dok su
njuškali vazduh, podstaknuti mirisom njenog adrenalina.
Sali je povukla Noru za ruku kako bi je pokrenula. „Ne možemo se zadržavati
ovde. To nije dozvoljeno."
Nora je osetila crno-crvene oči čuvara kako ih prate, dok ju je Sali vodila ka
dugačkoj stazi koja je prolazila pokraj zgrada nalik na skladišta. Odmerila je
visoku ogradu koja je činila zidove logora: čelična mreža obložena narandžastom
uragan-trakom, kako bi logor bio skriven od spoljnih posmatrača. Vrh ograde bio je
nagnut upolje pod uglom od četrdeset pet stepeni i izvan njenog vidokruga, mada je
uočila da na nekoliko mesta vire čuperci bodljikave žice. Moraće da pronađe drugi
način da izađe odavde.
U daljini je ugledala gole vrhove drveća. Već je znala da se nalazi van grada.
Šuškalo se da postoji veliki logor severno od Menhetna i dva manja, jedan na Long
Ajlandu a drugi u severnom delu Nju Džerzija. Noru su transportovali s kapuljačom
navučenom preko glave. Osim toga, bila je suviše uznemirena i zabrinuta zbog
majke da bi razmišljala o tome koliko je putovanje trajalo.
Sali ju je povela do žičane kapije na točkićima, visoke tri i po metra i široke
bar toliko. Bila je zaključana i njom su baratale dve žene stražari iz kućice kraj
kapije. Klimnule su Sali i zajedno otvorile i gurnule kapiju tek toliko da njih dve
prođu. Unutra se nalazila velika baraka poput domaćinskog medicinskog centra. Iza
nje, desetak malih kuća na točkovima bilo je raspoređeno u redove, kao u urednom
kampu za prikolice.
Ušle su u baraku, zakoračivši u prostran dnevni boravak. Prostor je
predstavljao kombinaciju luksuzne čekaonice i foajea studentskog doma. Puštali su
staru epizodu „Frejžera“. Snimljeni smeh je lažno odzvanjao, kao da se ruga
bezbrižnim ljudima iz prošlosti.
U postavljenim stolicama pastelnih boja sedelo je dvanaestak žena u čistim
belim kombinezonima, za razliku od njihovih tmurnih sivih. Stomaci su im bili
vidno nabrekli. Svaka žena je bila u drugom ili trećem tromesečju trudnoće. Još
nešto: dopušteno im je da puste kosu, gustu i raskošnu zbog hormona,
Nora je tad ugledala voće. Jedna žena je grickala sočnu breskvu, prošaranu
crvenim žilama. Pljuvačka joj je nagrnula u usta. Jedino nekonzervirano voće koje
je okusila tokom protekle dve godine bile su gnjecave jabuke sa umirućeg drveta iz
nekog dvorišta u Grinič vilidžu. Skidala je trule delove nožićem dok voćka nije
počela da izgleda kao da je već pojedena.
Izraz njenog lica verovatno je otkrivao njenu želju, pošto je trudnica
nelagodno okrenula glavu nakon što se srela s Norinim pogledom.
„Šta je ovo?“, pitala je.
„Porođajna baraka", odvrati Sali. „Ovde se trudnice oporavljaju i porađaju.
Prikolice koje si videla napolju spadaju u najbolji i najprivatniji smeštaj u čitavom
logoru."
„Odakle joj“ - Nora je utišala glas - „voće?“
„Trudnice takođe dobijaju najbolja sledovanja. Izuzete su od puštanja krvi za
vreme trudnoće i dojenja."
Zdrave bebe. Vampiri moraju da obnove rasu i zalihe krvi.
„Ti si jedna od srećnih“, nastavila je Sali. „Samo dvadeset procenata
populacije ima B-pozitivnu krvnu grupu."
Naravno, Nora je znala svoju krvnu grupu. B-pozitivni su bili robovi koji su
jednakiji od drugih. Nagrađivani su internacijom, čestim puštanjem krvi i prisilnim
razmnožavanjem.
„Kako mogu da donose decu na svet u ovim užasnim vremenima? U ovom
takozvanom logoru? U zarobljeništvu?"
Sali je delovala kao da joj je neprijatno zbog Nore ili pak kao da se stidi zbog
nje. „Otkrićete da je rađanje dece jedna od nekoliko stvari koje život ovde čine
vrednim življenja, gospođice Rodrigez. Možda ćete drugačije razmišljati nakon
nekoliko nedelja logorskog života. Ko zna? Možda ćete se ovome radovati." Sali je
povukla svoj sivi rukav i otkrila velike modrice koje su izgledale poput užasnih
pčelinjih uboda, purpurne i smeđe. „Pola litra svakog petog dana."
„Slušajte, ne pokušavam da uvredim vas lično, ali..."
„Pokušavam da vam pomognem", odvratila je. „Još ste dovoljno mladi. Pred
vama su mogućnosti. Možete da začnete, da rodite bebu. Da za sebe stvorite život u
logoru. Neke od nas... nisu toliko srećne."
Nora je na trenutak sagledala stvari iz Saline perspektive. Shvatala je da su
gubitak krvi i neuhranjenost oslabili nju i sve ostale, isisavši im borbenost.
Razumela je očaj, ciklus beznađa i osećaj da je smrt stalno iza ugla - i zbog čega je
rađanje deteta jedini izvor nade i ponosa.
Sali je nastavila. „Možda bi osoba poput vas, kojoj je ova situacija veoma
neprijatna, cenila to što je više meseci odvojena od druge vrste."
Nora je morala da proveri da li je dobro čula. „Odvojena? U porodilištu nema
vampira?" Pogledala je unaokolo i shvatila da je to istina. „Zašto?"
„Ne znam. Ali to je strogo pravilo. Pristup im nije dozvoljen."
„Pravilo?" Nora se upinjala da shvati. „Da li trudnice moraju da budu
odvojene od vampira ili vampiri moraju da budu odvojeni od trudnica?"
„Rekla sam vam da ne znam."
Oglasio se ton nalik zvonu na vratima i žene su odložile voće i ono što su
čitale i pridigle se iz stolica.
„Šta se dešava?", upita Nora.
Sali se ispravila. „Dolazi upravnik logora. Preporučujem vam da se lepo
ponašate."
Nora je pak potražila mesto na koje bi pobegla, vrata, izlaz. Ali bilo je
prekasno. Kontingent logorskih zvaničnika je stigao. Ljudi, birokrate, obučeni u
običnu poslovnu odeću, a ne u kombinezone. Ušli su u centralni hodnik, jedva
skrivajući odvratnost dok su posmatrali zatvorenice. Njihova poseta je Nori
delovala poput inspekcije, i to nasumične.
Pratila su ih dva krupna vampira, na čijim su se rukama i vratovima još
nazirale tetovaže iz ljudskih dana. Nekada su bili zatvorenici, zaključila je Nora, a
sad su stražari više klase u fabrici krvi. Obojica su nosila crne kišobrane, što se
Nori učinilo čudnim - vampiri koji mare za kišu - a onda je za njima ušao poslednji
čovek u grupi, očigledno upravnik logora. Nosio je blistavo, zaslepljivo belo
odelo, bez trunke blata. Sveže oprano, čistije od bilo kog komada odeće koji je
Nora videla poslednjih meseci. Tetovirani vampiri su lična garda komandanta
logora.
Bio je star, s potkresanim sedim brkovima i šiljatom bradicom, što mu je
davalo izgled Deda Sotone - maltene se zadavila od tog prizora. Na grudima belog
odela ugledala je medalje, dostojne pomorskog admirala.
Zurila je u neverici. Tako smeo, zapanjen pogled odmah je privukao pažnju i
bilo je prekasno da ga odvrati.
Ugledala je izraz prepoznavanja na njegovom licu i kroz telo joj je, poput
iznenadne groznice, prostrujao osećaj užasa.
Zastao je dok mu je pogled ispunjavala slična neverica, a zatim se okrenuo na
peti i pošao ka njoj. Tetovirani vampiri su ga pratili. Starac joj je prišao držeći
ruke na leđima - neverica se pretočila u prepreden osmeh.
Bio je to doktor Everet Barns, nekadašnji direktor Centra za kontrolu bolesti.
Norin bivši šef. Čovek koji, skoro dve godine nakon pada vlade, insistira na tome
da nosi uniformu koja simbolizuje poreklo Centra kao ogranka Mornarice
Sjedinjenih Država.
„Doktorko Martinez", razvlačio je južnjačkim naglaskom. „Noro... Pa, ovo je
prijatno iznenađenje."
Gospodar
Zak se zakašljao i počeo da se davi kad mu je miris kamfora zapekao grlo i
natopio nepce. Prodisao je, otkucaji srca su mu se usporili. Pogledao je
Gospodara, koji je stajao pred njim u obličju rok zvezde Gabrijela Bolivara - i
nasmešio se.
Noću su zveri u zoološkom vrtu postajale veoma aktivne. Proradio bi im
instinkt za lovom do kojeg iza rešetaka nikad ne dolazi. Zbog toga je noč bila puna
zvukova. Majmuni su zavijali, velike mačke su rikale. Sad su se ljudi brinuli o
kavezima i čistili staze, što je bila nagrada za Zakovu lovačku veštinu.
Dečak se izveštio u pucanju i Gospodar je svaki ulov nagrađivao novom
privilegijom. Zaka su interesovale devojke. Žene, zapravo. Gospodar se pobrinuo
za to da budu dovedene. Ne radi razgovora. Zak je želeo da ih gleda. Uglavnom s
nekog mesta odakle ne bi videle da ih posmatra. Nije bio preterano stidljiv niti
uplašen. Ako išta, bio je snalažljiv kad je mesto skrivanja posredi. Nije želeo da ih
dotiče. Još ne. Ali posmatrao ih je - kao što je posmatrao leoparda u kavezu.
Tokom svih godina koje je proživeo, Gospodar je retko imao priliku za nešto
takvo: priliku da brižno i pažljivo pripremi telo koje će zauzeti. Stotinama godina,
čak i dok se nalazio pod patronatom moćnika, gospodar se skrivao, hranio i živeo u
senkama, izbegavajući neprijatelje dok ga je primirje s Drevnima obuzdavalo. Ali
svet je sada nov i Gospodar ima ljudskog ljubimca.
Dečak je pametan i duša mu je potpuno prijemčiva. Gospodar je stručnjak za
manipulaciju. Zna kako da izazove pohlepu, žudnju, osvetu - i telo mu je prilično
kraljevskog držanja. Bolivar je zaista bio rok zvezda, pa je u neku ruku to i
Gospodar.
Ako bi rekao da je Zak pametan, dečak bi istog trenutka postao još pametniji,
podstaknut željom da se pred Gospodarem prikaže u najboljem svetlu. Ako bi
Gospodar rekao da je dečak okrutan i lukav, Zak bi usvojio te osobine kako bi mu
ugodio. Tokom meseci i mnogih noćnih razgovora i međusobnih uticaja, Gospodar
je obučavao dečaka, negujući tamu koja je već postojala u njegovom srcu.
Gospodar je osetio nešto što nije osetio stolećima: osetio je da ga neko obožava.
Da li očinstvo izaziva takav osećaj i da li je očinstvo uvek tako čudovišan
poduhvat? Oblikovanje duše svojih voljenih prema svom liku, prema svojoj senci?
Kraj je blizu. Presudan trenutak. Gospodar je to osećao u ritmu univerzuma, u
sitnim znacima i nagoveštajima, u kadenci božjeg glasa. Gospodar će naseliti novo
telo za sva vremena i njegova vladavina Zemljom će istrajati. Najzad, ko može da
zaustavi Gospodara koji ima hiljadu očiju i hiljadu usta? Gospodara koji rukovodi
armijama i robovima i od kojeg strahuje čitav svet?
Može trenutno da ispolji svoju volju kroz telo poručnika u Dubaiju ili
Francuskoj, putem proste misli. Može da naredi istrebljivanje hiljada ljudi i niko
na svetu to ne bi znao jer mediji više ne postoje. Ko bi to pokušao? Ko bi uspeo?
Tada bi Gospodar pogledao dečakove oči i lice i ugledao nagoveštaj svog
neprijatelja. Neprijatelja koji nikad neće odustati bez obzira na to koliko je
beznačajan.
Gudveder.
Napadi Gudvedera i njegove grupe na Gospodarevu instalaciju nisu bili
učinkoviti - u najbolju ruku se mogu izjednačiti s vandalizmom. Međutim, o
njihovim akcijama se šuškalo - o njima se pričalo po farmama i fabrikama i
veličali su ih svakim prepričavanjem. Te akcije su postale neka vrsta simbola.
Gospodar je poznavao važnost simbola. U Nultoj noći, namerno je zapalio mnoge
zgrade u svakom gradu koji je zauzeo. Želeo je da pepeo i istopljen metal ostanu na
zemlji, popločavao je mapu grada simbolima svoje moći. Podsetnicima na svoju
volju. Bilo je i drugih disidenata - dilera droge, krijumčara, pljačkaša - ali oni su
obični arhaični vektori koji se nikad nisu ukrštali s Gospodarevim planom, te on
nije mario za njihove prestupe. Ali Gudveder je drugačiji. On i njegova grupa
predstavljaju poslednje ostatke Setrakijanovog prisustva na Zemlji i stoga izravno
vređaju Gospodarevu moć.
Međutim, Gospodar je imao taoca koji će mu dovesti Gudvedera pred noge.
Nasmešio se dečaku. I dečak mu je uzvratio osmeh.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Kancelarija glavnog medicinskog
istražitelja, Menhetn
Nakon eksplozije u Bolnici Belvju, Ef je krenuo na sever duž Auto-puta Ist
River, koristeći napuštena kola i kamione kao zaklon. Trčao je najbrže što je
mogao s bolnim kukom i ranjenom nogom, krećući se u suprotnom pravcu niz ulaznu
rampu, nazad ka Tridesetoj ulici. Znao je da ga gone, verovatno u saradnji s
mladim osetivačima, nakaznim, slepim psihotragačima koji se kreću na sve četiri.
Iskopao je noćni vizir i požurio ka Kancelariji glavnog medicinskog istražitelja,
pomislivši da je poslednje mesto koje će vampiri pretražiti zgrada u koju su
nedavno ušli i pročešljali je.
U ušima mu je i dalje zvonilo od potresne eksplozije. Nekoliko automobilskih
alarma je zvonilo i treštalo, a sveže slomljeno staklo bilo je rasuto po ulici jer su
se prozori razbili pod udarom eksplozije. Dok je prilazio uglu Tridesete i Prve
ulice, primetio je komade cigala i maltera na putu. Deo fasade se srušio, zasipajući
ulicu kršem. Kad se približio, kroz zelenu svetlost vizira primetio je dve noge kako
vire iza dva stara bezbednosna bureta s vodom.
Gole noge, bosa stopala. Vampir je licem nadole ležao na trotoaru.
Ef je usporio, kružeći oko burića. Ugledao je vampa ispruženog među ciglama
i komadima betona. Bela, glistama inficirana krv napravila je malu lokvu ispod
lica. Stvorenje nije oslobođeno: gliste su se i dalje mreškale ispod kože, što je
značilo da krv i dalje cirkuliše. Očigledno je bio u nesvesti ili nečem sličnom što
nemrtvi doživljavaju.
Ef je potražio najveći komad cigle i betona. Podigao ga je iznad glave da bi
dovršio posao... međutim, obuzela ga je jeziva radoznalost. Čizmom je okrenuo
strigoja na leđa. Stvorenje je i dalje mirno ležalo. Verovatno je čulo tutnjavu
klimavih cigala i podiglo pogled, a zatim su mu se cigle sručile na lice.
Cigla mu je bila teška, pa je spustio ruke i odbacio teret u stranu. Pala je samo
tridesetak centimetara od glave stvorenja. Nije bilo reakcije.
Zgrada medicinskog istražitelja se nalazi preko puta. Priličan rizik - ali ako je
stvorenje slepo, kao što se čini, onda ne može da prenese Gospodaru ono što vidi.
Ako mu je mozak oštećen... onda uopšte ne može da komunicira s njim i Gospodar
neće moći da otkrije njegovu lokaciju.
Ef se brzo pokrenuo, kako ne bi počeo da razmišlja i odustao. Zavukao je ruke
ispod pazuha stvorenja, pazeči na krv, i odvukao ga sa ivičnjaka, preko ulice i oko
rampe koja vodi ka podrumu mrtvačnice.
Ušavši unutra, privukao je nisku stolicu kako bi lakše natovario vampira na
sto za autopsiju. Radio je brzo, vezujući zglobove stvorenja ispod stola gumenim
crevom. Zatim mu je zavezao članke za noge stola.
Osmotrio je strigoja na stolu za ispitivanje. Da, zaista će to učiniti. Iz ormara
je izvadio radno odelo patologa i navukao rukavice od lateksa. Zalepio je krajeve
rukavica za rukave i nogavice za čizme, izolujući se. U ormariću iznad lavaboa
pronašao je plastičan štitnik od prskanja za glavu i navukao ga preko lica. Zatim je
privukao držač za pribor i rasporedio po njemu dvanaestak različitih alatki od
nerđajućeg čelika. Svaka je služila za sečenje.
Dok je posmatrao vampira, on se osvestio i promeškoljio, okrećući glavu
tamo-amo. Osetio je spone i počeo da se koprca, izvijajući struk gore-dole po
stolu. Ef je uzeo novo crevo i vezao mu središnji deo tela za sto, a zatim i vrat,
čvrsto stegnuvši čvor.
Iza glave stvorenja, Ef je koristio sondu za ispitivanje da bi namamio žaoku,
dopuštajući mogućnost da je i dalje u funkciji, ispod smrvljenog lica. Video je da
se vampiru vrat ugiba i čuo škljocaj vilice dok je pokušavao da aktivira mehanizam
žaoke. Međutim, donja vilica je pretrpela unutrašnje povrede. Dakle, jedina briga
su mu krvne gliste, zbog kojih je držao luma-lampu uza se.
Prešao je skalpelom preko grla stvorenja, otvorivši ga oko creva kojim je bilo
vezano, ljušteći nabore. Ef je bio veoma pažljiv, posmatrao je kako se grlo trza a
vilica pokušava da se otkači. Mesnati izraštaj koji čini žaoku ostao je povučen i
mlitav. Ef je obuhvatio njen uzan vrh stezaljkom i povukao. Žaoka se darežljivo
razvukla. Stvorenje je pokušalo da povrati kontrolu nad organom grčeći mišiće u
podnožju grla.
Radi sopstvene bezbednosti, Ef je posegao ka malom srebrnom sečivu i
amputirao dodatak.
Stvorenje se ukrutilo kao da je osetilo oštar bol i ispustilo malu količinu
izmeta. Miris svežeg amonijaka štipao je Efove nozdrve. Bela krv se rasula oko
zaseka na grlu, jetka tečnost je sipila preko zategnutog gumenog creva.
Ef je odneo organ koji se grčio na radni sto i položio ga na digitalnu vagu.
Pregledao ga je pod lupom i, dok se organ trzao poput gušterovog odsečenog repa,
primetio je majušan dvostruki šiljak na dnu. Isekao je organ po dužini, a zatim
sklonio ružičasto meso, izloživši proširene, račvaste kanale. Već je znao šta jedan
kanal isporučuje sa inficiranim glistama kad vampir ubode žrtvu - narkotik i
pljuvačnu mešavinu anti-koagulansa. Drugi kanal izvlači krvni obrok. Vampir ne
sisa krv iz ljudske žrtve, već to prepušta fizici. Drugi kanal žaoke tvori vakuumsku
vezu putem koje se krv iz arterija izvlači lako poput vode koja se penje unutar
stabljike. Vampir može da ubrza kapilarni protok ako je potrebno, koristeći osnovu
žaoke kao klip. Prosto je neverovatno kako se taj složeni biološki sistem razvio iz
radikalnog endogenog rasta.
Ljudsku krvi čini više od devedeset pet procenata vode. Ostatak čine proteini,
šećeri i minerali. Ali nema masti. Sićušne krvopije poput komaraca, krpelja i
drugih zglavkara mogu da žive od krvnih obroka. Mada su vampirska mutirana tela
veoma delotvorna, te krupne krvopije moraju redovno da se hrane kako bi izbegle
gladovanje. Pošto ljudsku krv uglavnom čini voda, često izbacuju izmet, čak i za
vreme hranjenja.
Ef je ostavio oguljenu žaoku na radnoj površini i vratio se do stvorenja.
Kiselinska vampirska krv je progrizla gumeno crevo oko vrata, ali bacakanje se
smirilo. Ef je otvorio grudi stvora, napravivši klasičan rez u obliku slova Y od
grudnjače do struka. Kroz kalcifikovane kosti grudnog koša video je da je
unutrašnjost grudi mutirala u kvadrante ili komore. Odavno je pretpostavio da
vampirska bolest preobražava čitav probavni trakt, ali dosad nije video grudnu
duplju u zreloj formi.
Naučnik u njemu je prizor smatrao zaista izuzetnim.
Preživeli čovek ga je smatrao krajnje odvratnim.
Prestao je da seče kad je čuo korake na spratu iznad sebe, teške korake u
cipelama - neka stvorenja su ih i dalje nosila, pošto kvalitetna obuća traje duže od
ostalih komada odeće. Osmotrio je spljeskano lice vampira i ulubljenu glavu i
ponadao se da nije potcenio moć Gospodarevog domašaja i nesvesno navukao sebi
bedu na vrat.
Uzeo je dugi mač i lampu. Zakoračio je u nišu blizu vrata ugradnog frižidera,
odakle je imao dobar pogled na stepenište. Nema svrhe da se krije; vampovi čuju
kucanje ljudskog srca dok ispumpava crvenu krv za kojom žude.
Koraci su polako napredovali - sve do poslednjih nekoliko stepenika, koje je
posetilac pretrčao, naglo šutnuvši vrata. Ef je ugledao sevanje srebra, dugačkog
sečiva poput njegovog, i odmah je znao ko je to. Opustio se.
Fet je video Efa naslonjenog na zid i suzio kapke na sebi svojstven način.
Istrebljivao je nosio vunene pantalone i tamnoplavu vetrovku. Kožna drška torbe
bila mu je prebačena preko grudi. Skinuo je kapuljaču otkrivajući sivo lice i vratio
sečivo u korice.
„Vasilij?", reče Ef. „Šta ti, dođavola, radiš ovde?“
Fet je osmotrio radno odelo i rukavice patologa, a zatim se okrenuo ka još
živom strigoju, čiji je izvađen drob ležao na stolu.
„Šta ti, dođavola, radiš ovde?“, upitao je, spustivši mač. „Danas sam
stigao..."
Ef je zakoračio napred i stavio svoj mač u torbu na podu. „Pregledam
vampira."
Fet je prišao stolu i pogledao razbijeno lice stvorenja. „Ti si to učinio?"
„Ne. Ne direktno. Udario ga je komad odvaljenog betona kad sam digao
bolnicu u vazduh.“
Fet ga pogleda. „Čuo sam. Znači, to si bio ti?“
„Saterali su me u ćošak. Zamalo."
Ef je osetio olakšanje čim je ugledao Vasilija - ali i ubod gneva od kog mu se
telo napelo. Sleđeno je stajao. Nije znao šta da radi. Da li da zagrli lovca na
pacove? Ili da ga prebije na mrtvo ime?
Fet se ponovo okrenuo ka strigoju na stolu, trzajući se zbog stravičnog
prizora. „Pa si odlučio da ga doneseš ovamo. I da se poigraš."
„Uočio sam priliku da steknem odgovore na neka pitanja o biološkom sistemu
naših mučitelja."
„Meni ovo deluje kao mučenje", odvrati Fet.
„Pa, u tome je razlika između istrebljivača i naučnika."
„Možda", odvrati Fet, zaobišavši sto da bi preko njega pogledao Efa u lice.
„Ili ti više nisi kadar da uočiš razliku. Možda si, pošto ne možeš da povrediš
Gospodara, zgrabio ovo stvorenje umesto njega. Shvataš li da ti ovo stvorenje neće
reći gde ti je sin?"
Ef nije voleo da mu bacaju Zaka u lice. U ovoj bici, on je imao ulog koji
ostali nisu razumeli. „Proučavam njegovu biologiju, tražim slabost u dizajnu. Nešto
što mogu da iskoristim."
Stojeći iznad vampirovog otvorenog tela prekoputa Efa, Fet je rekao: „Znamo
šta su. Sila prirode koja nas je napala i koja iskorišćava naša tela. Hrani se nama.
Više ne predstavljaju misteriju."
Stvorenje je tiho zastenjalo i promeškoljilo se na stolu. Kukovi su mu poleteli
nagore, a grudi su mu se napele kao da naskače na nevidljivog partnera.
„Isuse, Efe. Uništi tu prokletinju." Fet se povukao od stola. „Gde je Nora?“
Pokušao je to da izgovori nemarno, ali nije uspeo.
Ef je duboko udahnuo. „Mislim da joj se nešto dogodilo."
„Kako to misliš, ’nešto’? Ispljuni."
„Nije bila ovde kad sam stigao. Kao ni njena majka."
„Kuda su otišle?"
„Mislim da ih je nešto oteralo odavde. Otad se nisam čuo s njom. Ako nisi ni
ti, onda se nešto dogodilo."
Fet je zapanjeno zurio. „I ti si pomislio da je najbolje da ostaneš ovde i
seciraš vampa?"
„Da ostanem ovde i sačekam da jedno od vas stupi u kontakt sa mnom, da.“
Fet se namrštio zbog Efovog stava. Poželeo je da ga išamara - da ga išamara i
da mu kaže da njegovo postojanje predstavlja pravo traćenje vremena. Fet nema
ništa, a Ef ima sve, i opet je rasipao i previđao svoju sreću. Baš je želeo da ga
ošamari nekoliko puta. Umesto da to učini, samo je duboko uzdahnuo i rekao:
„Pokaži mi šta se ovde dogodilo."
Ef ga je poveo gore, pokazao mu prevrnutu stolicu i lampu, odeću i torbu sa
oružjem koje je Nora ostavila. Posmatrao je Fetove oči i video da mu pogled gori.
S obzirom na to kako su ga obmanuli, pomislio je da će se osećati bolje kad bude
video da Fet pati - ali nije bilo tako. U toj situaciji ništa nije izazivalo dobar
osećaj. „Loše je", reče Ef.
„Loše", ponovi Fet okrenuvši se ka prozoru da osmotri grad. „To je sve što
imaš da kažeš?"
„Šta ti želiš da uradiš?"
„Pitaš me to kao da imamo izbora. Moramo da je pronađemo."
„Ah. Veoma jednostavno."
„Da! Jednostavno je! Zar ne bi želeo da mi pronađemo tebe?"
„Ne bih to očekivao."
„Stvarno?", reče Fet okrenuvši se ka njemu. „Izgleda da bitno drugačije
shvatamo lojalnost."
„Da, izgleda da je tako", odvratio je Ef s dovoljno žestine u glasu da
nagovesti značenje.
Fet nije odgovorio, ali nije se ni povukao. „Znači, misliš da je ugrabljena, ali
ne i preobražena."
„Ne ovde. Ali kako da budemo sigurni? Za razliku od Zaka, ona nema Voljene
po koje bi se vratila. Zar ne?"
Nov ubod. Ef nije mogao da se obuzda. Kompjuter na kojem se nalazila
njihova intimna prepiska nalazio se na stolu.
Fet je shvatio da Ef u najmanju ruku nešto podozreva. Možda je izazivao Efa
da ga otvoreno optuži, ali Ef mu neće pružiti to zadovoljstvo. Umesto da odgovori
na insinuacije, Fet je, kao i obično, uzvratio napadajući Efovu slabu tačku.
„Pretpostavljam da si ponovo otišao Kelinoj kući umesto da se pojaviš na sastanku
s Norom u dogovoreno vreme. Opsednutost sinom te je izopačila. Da, potreban si
mu. Ali i nama si potreban. Njoj si potreban. Ova borba se ne tiče samo tebe i tvog
sina. Drugi se uzdaju u tebe."
„A ti?“, odvrati Ef. „Šta je s tvojom opsednutošću Setrakijanom? Zbog toga si
išao na Island, radeći ono što smatraš da bi on uradio. Jesi li otkrio tajne Lumena?
Ne? Tako sam i mislio. Mogao si i ti da budeš ovde, ali odabrao si da kreneš
starčevim stopama, kao dobar samozvani sledbenik."
„Rizikovao sam. Sreća nas jednom mora poslužiti." Fet se zaustavio, kršeći
ruke. „Ali... zaboravi na to. Usredsredi se na Noru. U ovom trenutku, ona je naš
jedini problem."
„U najboljem slučaju, nalazi se u dobro čuvanom krvnom logoru", reče Ef.
„Ako nekim čudom pogodimo u kojem, onda samo moramo da uđemo, da je
pronađemo i ponovo izađemo. Na pamet mi padaju mnogo jednostavniji metodi
samoubistva."
Fet je počeo da pakuje Norine stvari. „Potrebni smo joj. Vrlo je jednostavno.
Ne možemo sebi da dopustimo gubitak nijednog čoveka. Biče nam potrebni svi
ljudi kako bismo imali šansu da se iskobeljamo iz ovog haosa."
„Fete, proživeli smo dve godina ovog haosa. Gospodarev sistem je uhvatio
korena. Izgubljeni smo.“
„Grešiš - to što nisam imao sreće s Lumenom ne znači da sam se vratio
praznih ruku.“
„Hrana?“, nagađao je.
„I to“, odvratio je Fet.
Ef nije bio raspoložen za igru pogađanja. Osim toga, na pomen prave hrane,
krenula mu je voda na usta, a stomak mu se zgrčio. „Gde je?“
„Tu blizu, u ručnom frižideru. Možeš da mi pomogneš da ga odnesemo."
„Kuda?“
„U predgrađe", odvrati Fet. „Moramo do Gasa."
Statsburg, Njujork
Nora se vozila na zadnjem sedištu luksuznog automobila, jureči kroz kišovite,
ruralne predele Njujorka. Tapecirung je bio taman i čist, ali podni otirači su bili
blatnjavi. Sklupčala se u krajnjem desnom uglu, ne znajući šta sledi.
Nije znala kuda je vode. Nakon šokantnog susreta s bivšim šefom, Everetom
Barnsom, Noru su dva ogromna vampira odvela u prostoriju punu tuševa bez
zavesa. Ostali su kraj vrata, stojeći jedan uz drugog. Mogla je da pruži otpor i
odbije, ali smatrala je da je bolje da se povinuje i otkrije šta sledi. Možda će se iz
toga izroditi bolja prilika za bekstvo.
Zato se skinula i istuširala. Najpre je bila prilično samosvesna, ali kad je
pogledala krupne vampire, videla je da praznim pogledom zure u zid, ne pokazujući
nikakvo interesovanje za ljudsku formu.
Hladna voda - nije mogla da podesi vrelu - izazivala je stran osećaj na njenoj
goloj glavi. Oštre kapljice hladne vode peckale su joj kožu i nesmetano oticale niz
vrat i gola leđa. Dobar osećaj. Zgrabila je pola sapuna iz niše obložene pločicama.
Nasapunala je ruke, glavu i nag stomak i taj ritual joj je doneo olakšanje. Oprala je
ramena i vrat, zastavši da oseti miris sapuna - ruža i ljiljan - relikt prošlosti. Neko
je negde napravio taj sapun. S hiljadama drugih sapuna, upakovao ga je i prevezao
nekog običnog dana kroz saobraćajnu gužvu, ostavivši decu u školi i svrativši
negde na brz ručak. Neko je smatrao da će se miris ruže i ljiljana dobro prodavati i
dizajnirao je oblik, miris i boju kako bi privukao pažnju domaćica i majki na
prepunim policama „Kejmarta“ ili „Volmarta". Sad se taj sapun nalazi ovde - u
fabrici za obradu. Arheološki artefakt koji miriše na ruže i ljiljane i prohujala
dobra vremena.
Na klupi u središtu prostorije nalazio se presavijen nov sivi kombinezon i
bele pamučne gaćice na njemu. Obukla se i poveli su je kroz karantinsku stanicu do
glavne kapije. Iznad nje, na luku od zarđalog gvožđa bila je ispisana reč LIBERTI.
Stigao je raskošan automobil i još jedna kola za njim. Nora je sela na zadnje
sedište prvog automobila; u drugi nije ušao niko.
Providna pregrada od tvrde plastike odvajala ju je od vozača. Bila je to žena
u ranim dvadesetim godinama, odevena u muško šofersko odelo s kapom. Ispod
oboda kape se videlo da joj je kosa obrijana, te je Nora pretpostavila da je ćelava
i da je logorašica. Ipak, ružičasta nijansa kože vrata i zdrava boja šaka navele su
Noru da posumnja da je posredi obična zatvorenica kojoj redovno cede krv.
Ponovo se okrenula, opsednuta kolima koja su ih pratila, kao i kad su krenuli
iz logora. Nije mogla da bude sigurna zbog sjaja farova kroz tamnu kišu, ali stav
vozača ju je naveo da pomisli da je posredi vamp. Dodatno vozilo, za slučaj da
pokuša da pobegne. Njena vrata su bila potpuno ogoljena, nedostajao im je panel,
naslon za ruke, kao i brava i ručka za otvaranje prozora.
Očekivala je dugu vožnju, ali pošto su odmakli od logora četiri-pet
kilometara, automobil je sišao s puta i prošao kroz otvorenu kapiju. Na kraju dugog
krivudavog prilaza, iznad tmurne magle se uzdizala najveća i najveličanstvenija
kuća koju je ikad videla. Izbijala je iz ruralnog njujorškog krajolika poput evropske
vile. Maltene svi prozori behu osvetljeni toplim žutim sjajem, kao da se u kući
odvija neka zabava.
Automobil se zaustavio. Žena je ostala za volanom kad je batler izašao noseći
dva kišobrana. Jedan je bio otvoren; držao ga je iznad glave. Otvorio je Norina
vrata i zaštitio je od prljave kiše dok je izlazila iz vozila i koračala s njim uz
klizave mermerne stepenice. Kad su ušli, ostavio je kišobrane i uzeo beli peškir sa
obližnje police, spustivši se na jedno koleno da bi joj obrisao blatnjava stopala.
„Ovuda, doktorko Martinez", rekao je. Nora ga je pratila, tabanajući nečujno
golim stopalima po hladnom podu širokog hodnika. Prostorije su bile blistavo
osvetljene, podna ventilacija je upumpavala topao vazduh, a osećao se i ugodan
miris sredstava za čišćenje. Sve je bilo vrlo civilizovano, humano. Drugim rečima,
nalik na san. Razlika između krvnog logora i te vile odgovarala je razlici između
pepela i satena.
Batler je otvorio dvostruka vrata koja su vodila u raskošnu trpezariju s
dugačkim stolom. Na jednom ćošku stola bilo je postavljeno za dvoje. Posuđe je
imalo pozlaćen obod, reckave ivice i mali grb u središtu. Čaše su bile kristalne, no
escajg je bio od nerđajućeg čelika - ne od srebra. To je u vili bio jedini ustupak
svetu kojim upravljaju vampiri.
Na mesinganom poslužavniku su ukoso bile poredane činija s divnim
šljivama, porcelanska korpa s raznim pecivom i dva suda sa čokoladnim tartufima i
drugim slatkišima. Šljive su je dozivale. Posegla je ka činiji, ali zaustavila se,
prisetivši se vode s narkoticima koju su joj dali u logoru. Mora da odoli iskušenju i
pravi pametne izbore, uprkos gladi.
Nije sela, stajala je na bosim stopalima. Tiha muzika se čula odnekud iz kuće.
Preko puta su se nalazila druga vrata i Nora se pitala da li da ih otvori. Međutim,
osećala je da je posmatraju. Potražila je kamere, ali nije ih našla.
Tad su se druga vrata otvorila. Ušao je Barns u svečanoj, beloj, admiralskoj
uniformi. Koža oko trimovane sede „van dajk“ brade delovala mu je zdravo i
ružičasto. Nora je maltene zaboravila kako izgleda uhranjeno ljudsko biće.
„Pa“, rekao je, koračajući duž stola k njoj. Držao je jednu ruku u džepu,
oponašajući plemića. „Znatno lepše okruženje za ponovno upoznavanje, zar ne?
Logor je tako turoban. Ovo je moje utočište." Mahnuo je rukom ka prostoriji i
drugim delovima kuće. „Prevelika je za mene, naravno. Međutim, pri
eksproprijaciji, sve na meniju ima istu cenu. Zašto se onda zadovoljiti nečim
manjim od najboljeg? Rečeno mi je da je bivši vlasnik bio pornograf. Skarednost
je kupila sve ovo. Zato se ne osećam naročito loše povodom čitave situacije."
Nasmešio se i uglovi usana su povukli šiljatu bradu kad je stigao do njenog kraja
stola. „Nisi jela?", rekao je osmotrivši poslužavnik s hranom i posegnuo ka pecivu
sa šećernim prelivom. „Pretpostavljam da si gladna kao vuk." Pogledao je pecivo s
ponosom. „Prave ih svaki dan specijalno za mene u pekari u Kvinsu. Samo za
mene. Žudeo sam za njima kad sam bio dete - međutim, nisam mogao da ih priuštim
sebi... Ali sad..."
Barns je gricnuo pecivo. Seo je u čelo stola i odmotao salvetu, prostirući je
preko kolena.
Sad kad je znala da je s hranom sve u redu, Nora je zgrabila šljivu i brzo je
obradila, halapljivo je proždirući. Uzela je svoju salvetu da bi obrisala bradu i
posegnula ka novoj voćki.
„Kučkin sine", izgovorila je punih usta.
Barns se blago nasmešio, očekujući nešto bolje od nje. „Ti baš odmah
prelaziš na stvar, Noro... Pre bih rekao da sam realista. Želiš da kažem
’oportunista’? To bih možda mogao da prihvatim. Možda. Ali ovo je novi svet.
Mnogo je bolje onima koji prihvataju činjenice i prilagođavaju se.“
„Veoma plemenito. Simpatizer si ovih... čudovišta."
„Naprotiv, rekao bih da je simpatija svojstvo koje mi u potpunosti nedostaje."
„Onda si profiter."
Razmišljao je o tome, pretvarajući se da vodi učtiv razgovor. Pojeo je pecivo
i polizao svaki prst. „Možda."
„A kako ti se čini ’izdajnik’? Ili - ’drkadžija’?"
Barns je udario rukom o sto. „Dosta", rekao je odmahujući na tu reč, kao što
bi neko odmahnuo da otera muvu. „Držiš se svojih pravdoljubivih uverenja zato što
ti ništa drugo nije ostalo! Pogledaj mene! Pogledaj šta sve imam..."
Nora nije skidala pogled s njega. „Pobili su sve prave vođe tokom prvih
nedelja. Moćnike, ljude koji su kadri da oblikuju razmišljanja drugih. Na taj način
su ostavili prostor da neko poput tebe ispluta na površinu. Sigurna sam da nije
ugodno plutati na vodi nakon što je vece šolja isprana."
Barns se nasmešio, pretvarajući se da mu njeno mišljenje nije važno.
„Pokušavam da budem civilizovan. Pokušavam da ti pomognem. Zato sedi... Jedi...
Razgovaraj..."
Nora je odmakla stolicu od stola kako bi se malo udaljila od njega.
„Dopusti mi", rekao je. S tupim nožem u ruci, Barns je pripremao kroasan za
nju, namazavši ga puterom i slatkim od malina. „Koristiš termine iz ratnog perioda,
’izdajnik’ i ’profiter’. Rat je završen, ako je ikad i vođen. Nekoliko ljudi sličnih
tebi još nije prihvatilo novu stvarnost, ali to je vaša zabluda. Da li to znači da svi
moramo da budemo robovi? Da li je to naš jedini izbor? Mislim da nije. Postoji
nešto prostora u sredini, pa čak i pri vrhu. Za nekoliko ljudi sa izuzetnim veštinama
i s dovoljno pronicljivosti da ih upotrebe." Spustio je kroasan na njen tanjir.
„Zaboravila sam koliko si ljigav", rekla je. „I ambiciozan."
Nasmešio se kao da mu je uputila kompliment. „Pa, život u logoru može da
ispuni čoveka. Ne živiš samo za sebe, već i za druge. Osnovna ljudska biološka
funkcija - stvaranje krvi - ogroman je izvor bogatstva za njihovu vrstu. Zar misliš
da nam to ne obezbeđuje određenu moć? Pod uslovom da dobro iskoristiš karte
koje su ti dodeljene. Da demonstriraš da si vrlo koristan."
„Kao tamničar."
„Ponovo pojednostavljuješ stvari. Govoriš jezikom gubitnika, Noro. Ne
verujem da logor postoji radi kažnjavanja i ugnjetavanja. To je prosto objekat,
izgrađen za masovnu produkciju i maksimalnu delotvornost. Po mom mišljenju -
mada to smatram prosto činjenicom - ljudi brzo počinju da cene život s jasno
određenim očekivanjima. S jednostavnim, razumljivim pravilima preživljavanja.
Ako obezbeđuješ, bićeš obezbeđen. Ima neke stvarne utehe u tome. Ljudska
populacija širom sveta smanjena je maltene za trećinu. Za mnoge smrti je
odgovoran Gospodar, ali ljudi se međusobno ubijaju zbog prostih stvari... zbog
hrane koju imaš pred sobom. Uveravam te: život u logoru, kad mu se potpuno
predaš, umnogome je oslobođen stresa."
Nora nije obraćala pažnju na kroasan pripremljen njegovom rukom i sipala je
vodu s limunom u čašu. „Najstrašnije je to što ti zapravo veruješ u tu priču."
„Predstava da su ljudi više od običnih životinja, običnih stvorenja na svetu,
da su odabrani da budu ovde - to nas je uvalilo u nevolje. Učinilo nas zadovoljnim
i mekim. Privilegovanim. Kad se setim bajki koje smo jedni drugima pričali o
Bogu..."
Sluga je otvorio dvostruka vrata i ušao noseći na mesinganom poslužavniku
bocu obloženu zlatnom folijom pri vrhu.
„Ah“, reče Barns, kliznuvši praznom čašom preko stola ka slugi. „Vino.“
Nora je posmatrala kako čovek sipa malo tečnosti u Barnsovu čašu. „Hočeš li
mi reći o čemu se radi?“, pitala je.
„Priorat. Špansko. Palasios, L’Ermita, iz 2004. Dopašće ti se. S lepom kućom
sam nasledio i divan vinski podrum."
„Mislim na sve ovo. Na to što si me doveo ovamo. Zašto? Šta želiš?"
„Želim nešto da ti ponudim. Fantastičnu priliku. Priliku koja bi mogla znatno
da poboljša tvoj novi život, verovatno zauvek."
Nora ga je posmatrala kako proba vino i dopušta slugi da mu dopuni čašu.
„Potreban ti je još jedan vozač? Perač sudova? Peharnik?"
Barns se nasmešio. Bilo je nečeg podmuklog u tom osmehu. Posmatrao je
Norine ruke kao da želi da ih uzme u svoje. „Znaš, Noro, uvek sam se divio tvojoj
lepoti. I... da budem iskren, uvek sam smatrao da Efraim ne zaslužuje ženu poput
tebe..."
Nora je zaustila da progovori, ali zvuk nije izašao, samo dah. Ispraznila je
pluća, tiho izdahnuvši.
„Naravno, u kancelarijskom okruženju državne firme, bilo bi...
neprofesionalno udvarati se podređenom službeniku. To se zove ’uznemiravanje’
ili tako nekako. Sećaš li se tih smešnih i neprirodnih pravila? Koliko je civilizacija
postala cepidlačka pred kraj? Sad postoji znatno prirodniji poredak stvari. Onaj ko
želi i može... taj osvaja i uzima."
Nora je progutala i najzad pronašla svoj glas. „Govoriš li ono što mislim da
govoriš, Everete?"
Malo je pocrveneo, kao da mu nedostaje smelosti za toliku neotesanost.
„Nije preostalo mnogo ljudi iz mog bivšeg života. Niti iz tvog. Zar ne bi bilo
lepo prisećati se s vremena na vreme? To bi moglo biti veoma ugodno, mislim -
deljenje zajedničkih iskustava. Anegdota s radnog mesta... datuma i vremena.
Prisećati se kako je nekad bilo? Imamo štošta zajedničko - profesionalnu
biografiju, radno iskustvo. Mogla bi čak da se baviš medicinom u logoru, ako želiš.
Koliko se sećam, bavila si se socijalnim radom. Mogla bi da brineš o bolesnima,
da im pomažeš kako bi ponovo postali produktivni. Ili da radiš nešto ozbiljnije,
ako želiš. Znaš, veoma sam uticajan.“
„A zauzvrat?", upitala je, ravnomernim glasom.
„Zauzvrat? Luksuz. Udobnost. Mogla bi da živiš ovde, sa mnom - najpre
probno. Nijedno od nas ne želi da se posveti lošoj situaciji. Mislim da ćemo se s
vremenom fino združiti. Žao mi je što te nisam pronašao pre nego što su obrijali
tvoju divnu kosu. Ali imamo perike..."
Pružio je ruku ka njenom golom skalpu, ali Nora se brzo ispravila i povukla.
„Da li je tvoja vozačica ovako dobila posao?", rekla je.
Barns je polako povukao ruku; na licu mu se očitovalo žaljenje. Ne zbog sebe,
već zbog Nore: kao da je neučtivo prešla granicu koja se ne sme preći.
„Pa“, odvratio je, „čini mi se da si se prilično brzo zaljubila u Gudvedera,
koji ti je u ono vreme bio šef.“
Bila je više obuzeta nevericom nego uvređena. „Znači, to je posredi", rekla je.
„Nije ti se dopalo. Bio si šef mog šefa. Mislio si da ti imaš... pravo prve noći,
jesam li u pravu?"
„Samo te podsećam da nisi prvi put u ovoj situaciji." Naslonio se i prekrstio
noge i ruke poput učesnika u debati koji je sasvim siguran u svoje argumente. „Ovo
za tebe nije neuobičajeno."
„Neverovatno", reče Nora. „Stvarno si budala puna predrasuda kakvom sam
te oduvek smatrala..."
Osmehnuo se, nimalo uznemiren njenim rečima. „Mislim da pred sobom imaš
lak izbor. Život u logoru ili - ako dobro odigraš partiju - život ovde. Nijedna
duševno zdrava osoba ne bi se premišljala."
Nora je osetila da se smeši u neverici dok joj se lice nelagodno trza. „Prijavi
kučkin sine", rekla je. „Gori si od vampira, znaš li to? Za tebe to nije potreba, već
grabljenje prilike. Uživanje u moći. Pravo silovanje bi bilo suviše neuredno.
Radije bi me vezao ’luksuzom’. Želiš da budem zahvalna i pokorna. Da cenim to
što me iskorišćavaš. Ti si čudovište. Shvatam zašto se toliko dobro uklapaš u
njihove planove. Nema tih šljiva u ovoj kući, niti na čitavoj uništenoj planeti, koje
bi me navele da...“
„Možda ćeš nakon nekoliko dana u grubljim uslovima promeniti mišljenje."
Osmatrao ju je čeličnim pogledom dok ga je grdila. Kao da je iznenada postao
još zainteresovaniji za nju, kao da se hranio razlikom u moći između sebe i nje.
„Ako odabereš da ostaneš tamo, izolovana u mraku - što je, naravno, tvoje
pravo - podsetiću te šta možeš da očekuješ. Slučajno imaš B-pozitivnu krvnu grupu,
koja je zbog nečega - ukusa, možda, ili koristi koju donosi vitamin - najpoželjnija
za vampirsku klasu. To znači da ćeš biti određena za razmnožavanje. Pošto si u
logor došla bez partnera, odabraće nekoga za tebe. On će takođe imati B-pozitivnu
krvnu grupu kako bi se povećale šanse za rođenje B-pozitivnog potomka. Partner
poput mene. To se lako može srediti. Do kraja svog ciklusa plodnosti, stalno ćeš
rađati i dojiti. To ima svoje prednosti, kao što si videla. Bolji smeštaj, bolja
ishrana, dve vrste voća i povrća dnevno. Naravno, ako ne budeš mogla da začneš,
nakon određenog vremena i brojnih pokušaja i koriščenja različitih lekova za
plodnost, bićeš otpremljena u radni logor, gde će ti puštati krv svakih pet dana.
Nakon nekog vremena ćeš umreti, ako smem da budem potpuno iskren." Smešio se.
„Osim toga, pošto sam bio slobodan da pregledam vaš prijemni formular, ’gospođo
Rodrigez’, verujem da ste primljeni u logor s majkom."
Nora je osetila kako je pecka zadnji deo vrata - na kojem je nekad imala kosu.
„Uhvaćene ste u podzemnoj železnici dok si pokušavala da je sakriješ. Pitam
se kuda ste se uputile."
„Gde je ona?“, upita Nora.
„Zapravo, još je živa. Ali, kao što znaš, zbog starosti i očigledne slabosti,
predviđena je za ispuštanje krvi i trajno penzionisanje."
Nori se zamaglilo vidno polje.
„A sad", rekao je Barns, raskrstivši ruke kako bi uzeo tartuf od bele čokolade,
„sasvim je moguće da može biti pošteđena. Možda... upravo mi je palo na pamet,
ako bi bila dovedena ovamo u neku vrstu polupenzije. Dobila bi svoju sobu, možda
i bolničarku. O njoj bi se lepo brinuli."
Nori su drhtale ruke.
„Znači, želiš da me jebeš i želiš da se igraš kuće?"
Barns je zagrizao svoju poslasticu, oduševljen time što je puna slatkog krema.
„Znaš, ovo je moglo da prođe znatno glatkije. Pokušao sam mekim pristupom. Ja
sam džentlmen, Noro."
„Ti si kučkin sin. Eto šta si ti."
„Ha", klimnuo je sa uživanjem. „Španska narav, zar ne? Naprasita. Odlično."
„Prokleto čudovište."
„Da, to si već rekla. A sad, želim da razmisliš o još jednoj stvari. Želim da
znaš šta je trebalo da uradim čim sam te prepoznao u logoru. Trebalo je da te
predam Gospodaru. On bi rado saznao što više o doktoru Gudvederu i ostatku vaše
bande pobunjenika. Čak i to kuda si krenula s majkom podzemnom železnicom s
Menhetna - ili odakle ste došle." Barns se nasmešio i klimnuo. „Gospodar bi bio
krajnje motivisan da dođe do tih informacija. Pouzdano tvrdim da bi Gospodar
uživao u tvom društvu više od mene. I da bi iskoristio tvoju majku protiv tebe. Bez
sumnje. Ako se vratiš u logor bez mene, u nekom trenutku će te otkriti. Uveravam te
u to.“ Barns je ustao, izgladio nabore na admiralskoj uniformi i otresao mrvice.
„Pa... sad znaš da postoji i treća mogućnost. Sastanak s Gospodarem, s večnošću u
vidu vampira."
Norin pogled se maglio negde između njih. Osetila je letargiju, maltene
vrtoglavicu. Pretpostavila je da isisavanje izaziva sličan osećaj.
„Ali pred tobom je odluka", rekao je Barns. „Neću te više zadržavati. Znam
da želiš da se vratiš u logor - svojoj majci, dok je još među živima." Prišao je
dvostrukim vratima i gurnuo ih, otvorivši ih ka veličanstvenom hodniku. „Razmisli
i javi mi šta si odlučila. Vreme ističe..."
Nije video da je Nora uzela sa stola jedan nož za mazanje putera i stavila ga u
džep.
Podzemlje Univerziteta Kolumbija
Gas je znao da je Univerzitet Kolumbija nekad bio uvažena ustanova. Mnoštvo
starih zgrada, luđački visoka školarina, mnogo obezbeđenja i kamera. Viđao je
studente koji su pokušavali da se druže s lokalcima, neki da bi bili aktivni u
zajednici, što nikad nije shvatao, a drugi iz nezakonitih razloga, što je veoma dobro
razumeo. Međutim, što se tiče samog univerziteta, napuštenog studentskog grada
Morningsajd hajts i svih njegovih objekata, tu nije bilo ničeg na šta bi gubio vreme.
Sad je to bila Gasova baza, štab i dom. Meksičkog gangstera nikad neće
naterati da napusti svoju teritoriju; radije bi sve digao u vazduh nego što bi
dozvolio da se to dogodi. Kad se broj sabotaža i lovačkih ekspedicija smanjio i
kad su postale disciplinovanije, Gas je počeo da traga za stalnom bazom. Zaista mu
je bila potrebna. Teško je biti efikasan u ovom ludom novom svetu. Prkošenje
glavnom vampu postalo je stalno zanimanje, dvadeset četiri sata sedam dana u
nedelji, i donosilo je sve manje koristi. Policija i vatrogasna služba, medicinska
služba, nadgledanje saobraćaja - sve je preuzeto. Kad je obilazio svoja stara
omiljena svratišta u Harlemu u potrazi za pribežištem, povezao se s dvojicom
gangstera iz vremena La Mugre, s dvojicom ortaka sabotera, Brunom Ramosom i
Hoakinom Sotom.
Bruno je bio debeo - ne može se drugačije opisati - hranio se isključivo
čipsom od kukuruza i pivom. Hoakin je bio čvrst i mršav. Uvežban, tetoviran i
neprijateljski raspoložen. Obojica su Gasu bili poput braće i umrli bi za njega.
Rođeni spremni.
Hoakin je bio u zatvoru s Gasom. Delili su istu ćeliju. Gas je osuđen na
šesnaest meseci. Čuvali su leđa jedan drugom i Hoakin je neko vreme proveo u
samici nakon što je laktom izbio zube stražaru, krupnom crncu po imenu Raul -
sjebano ime za nekog ko nema zube: Raul. 10 Nakon dolaska vampira - što neki
nazivaju Padom - Gas se ponovo povezao s Hoakinom tokom pljačke radnje sa
elektronskom opremom. Hoakin i Bruno su mu pomogli da ponese veliki plazma
televizor i kutiju video-igara.
Zajedno su zauzeli univerzitet i otkrili da je neznatno zaražen. Prozori i vrata
bili su zaprečeni daskama i zapečaćeni čeličnim pločama, unutrašnjost beše
demolirana i oskrnavljena amonijačnim otpadom. Studenti su rano pobegli,
pokušavajući da se evakuišu iz grada i vrate kući. Hoakin je nagađao da nisu
daleko stigli.
Sunjajući se po napuštenim zgradama, pronašli su sistem tunela ispod temelja.
U knjizi na polici kancelarije za prijem Hoakin je pronašao podatak da je
studentski grad prvobitno podignut na tlu ludnice iz devetnaestog veka. Arhitekte su
srušile sva postojeća bolnička zdanja, osim jedne zgrade, i dalje gradile na
postojećim temeljima. Mnogi od povezanih tunela korišćeni su za smeštanje parnih
cevi koje stvaraju vrelu kondenzaciju i čitave kilometre električnih instalacija. S
vremenom je izvestan broj tih prolaza zagrađen ili zatvoren da bi se sprečile
povrede studenata i urbanih speleologa koji su krenuli u potragu za uzbuđenjima.
Zajedno su istraživali i zauzeli veći deo te podzemne mreže koja povezuje
maltene sva postojeća zdanja, ukupno sedamdeset jedno, smeštena između ulica
Brodvej i Amsterdam u njujorškom Aper vest sajdu. Neke od udaljenih sekcija su
ostale neistražene, prosto zbog toga što ni danju ni noću nije bilo dovoljno vremena
za lov na vampire, sejanje haosa po Menhetnu i raščišćavanje ustajalih tunela.
Gas je sredio stan za sebe, usredsredivši se na određeni kvadrant glavnog trga
studentskog grada. Njegov posed je počinjao ispod jedine preostale zgrade koja je
pripadala ludnici, Francuske kuće; protezao se ispod Louove memorijalne
biblioteke i Kent hola; završavao kod Filozofskog hola, zdanja ispred kojeg se
nalazi kip golog čoveka koji sedi i razmišlja.
Tuneli su činili kul stančić, pravo zločinačko gnezdo. Krah sistema parnog
grejanja značio je da može da pristupi oblastima koje je tokom proteklog stoleća
retko ko obišao - gruba crna vlakna koja su virila iz pukotina u podzemnim
zidovima predstavljala su konjsku dlaku korišćenu za ojačavanje mešavine za
malterisanje - što ga je odvelo u natopljen niži nivo podruma u kojem su se nalazile
ćelije sa gvozdenim šipkama.
Ludara. Tu su zatvarali najluđe od najluđih. Nije bilo skeleta u lancima niti
bilo čega sličnog, mada su pronašli ogrebotine po zidu, kao da ga je neko grebao
noktima, i nije im bila potrebna naročito razvijena mašta da bi zamislili sablasne
odjeke jezivih, srceparajućih krikova iz prohujalih stoleća.
Tu je držao svoju madre. U kavezu veličine dva i po s dva metra, sačinjenom
od gvozdenih rešetaka od poda do plafona koje su činile polukružnu ćeliju na uglu.
Gasovoj majci su ruke bile okovane iza leđa debelim lisicama koje je pronašao
ispod stola u obližnjoj odaji i za koje nije imao ključ. Crni motociklistički šlem
prekrivao joj je glavu, mada je boja uglavnom otpala usled neprestanog udaranja
glavom o rešetke tokom prvih nekoliko meseci zatočeništva. Gas je superlepkom za
njeno meso zalepio štitnik za vrat. To je bio jedini način da obuzda vampirsku
žaoku, radi sopstvene bezbednosti. Štitnik je takođe prekrivao sve veći podvoljak,
jer mu je pri pogledu na to pripadala muka. Uklonio je providnu plastičnu ploču za
lice i zamenio je pljosnatom gvozdenom s katancem, koju je obojio crnom bojom i
dopunio šarkama sa strane. Napunio je kalupe za uši unutar šlema debelim
pamučnim punjenjem.
Zbog toga nije mogla ni da vidi ni da čuje. Ipak, kad god bi Gas ušao u odaju,
šlem bi se okrenuo i počeo da ga prati. Okretala je glavu u jezivom skladu s
njegovim koracima, prateći ga po prostoriji. Grgotala je i cikala dok je, neobučena,
stajala u središtu zaobljene ćelije, a njeno iznureno vampirsko telo prekrivala je
vekovna prljavština ludnice. Gas je ranije pokušavao da je obuče kroz rešetke,
koristeći ogrtače, kapute, zatim i ćebad, ali sve bi joj spadalo. Nije imala potrebu
za odećom, niti je znala za zazor. Na stopalima su joj se razvili žuljeviti jastučići,
debeli poput đona patika za tenis. Insekti i vaši su joj slobodno šetkali po telu, a
noge su joj bile šarene i tamne usled defekacije. Ispucala smeđa koža ocrtavala se
po žilavim bledim butinama i listovima.
Pre više meseci, nakon borbe u tunelu ispod reke Hadson, Gas se odvojio od
ostalih pošto se vazduh raščistio. Učinio je to delimično zbog svoje prirode, ali
delimično i zbog majke. Znao je da će ga uskoro pronaći - svog Voljenog - i
spremio se za njen dolazak. Kad je stigla, Gas ju je zaskočio, nabacio joj vreću na
glavu i zavezao je kao što se sputavaju svinje. Borila se s njim koristeći
neverovatnu vampirsku snagu, ali Gas je uspeo da joj navuče šlem, zatvorivši joj
glavu i zarobivši žaoku. Zatim joj je okovao zglobove i, držeći je za šlem, odvukao
je u tamnicu. Njen novi dom.
Posegao je kroz rešetke i podigao štitnik za lice. Mrtvački crne zenice
oivičene crvenim zurile su u njega, lude, bezdušne i gladne. Kad god bi podigao
gvozdeni štitnik, osetio bi njenu želju da pusti žaoku i ponekad, ako bi više puta
pokušala, gust lubrikant bi curio iz svake pukotine u šlemu.
Tokom života u domaćinstvu, Bruno, Hoakin i Gas su zajedno stvorili veliku,
nesavršenu porodicu. Bruno je bio uzavrela ličnost i imao je dar da nasmeje Gasa i
Hoakina. Svi su obavljali sve dužnosti u domaćinstvu, ali samo je Gasu bio
dozvoljen neposredan kontakt s majkom. Prao ju je, od glave do pete, svake
nedelje, i održavao je ćeliju čistom koliko je to bilo moguće.
Zbog šlema je nalikovala mašini, izudaranom robotu ili androidu. Bruno se
setio lošeg starog filma koji je kasno jedne večeri gledao na televiziji. Zvao se
„Čudovišni robot“. U filmu je stvorenju iz naslova čeličan šlem zašrafljen za
zversko, majmunoliko telo. Tako je video Elizaldeove: Gustavo protiv čudovišnog
robota.
Gas je izvukao džepni nož iz jakne i otvorio srebrno sečivo. Oči njegove
majke pažljivo su ga posmatrale - oči zatočene životinje. Povukao je levi rukav, a
zatim je pružio obe ruke kroz rešetke. Držao ih je iznad majčine glave u šlemu dok
su njene oči pratile srebrno sečivo. Oštrim vrhom je pritisnuo levu podlakticu,
napravivši posekotinu, tanak rez dugačak jedan centimetar. Bogata crvena krv
pokuljala je iz rane. Nagnuo je ruku tako da mu krv teče niz zglob i kaplje na
otvoren šlem.
Posmatrao je oči svoje majke dok su joj se nevidljiva usta i žaoka pomerali
unutar šlema, gutajući krvni obrok.
Dobila je možda onoliko koliko stane u čašicu rakije; zatim je izvukao ruku iz
kaveza. Povukao se za mali sto na drugom kraju prostorije, cepajući kvadrat ubrusa
s debele smeđe rolne i pritiskajući njime ranu. Zatim je previo posekotinu tečnim
zavojem istisnutim iz maltene prazne tube. Izvadio je vlažnu maramicu iz kutije i
očistio krv s ruke. Cela leva podlaktica bila mu je išarana sličnim posekotinama od
noža, što beše dodatak ionako impresivnoj izložbi bodiarta. Hraneči je, ponavljao
je isti obrazac, otvarajući iznova iste rane, urezujući reč „MADRE“ u meso.
„Pronašao sam ti neku muziku, mama", rekao je, izvadivši pregršt baterija i
narezan CD. „Neki od tvojih omiljenih izvođača: Los Pančos, Los tres ases,
Havijer Soliš..."
Gas ju je posmatrao kako stoji u kavezu i gosti se njegovom krvlju,
pokušavajući da se priseti žene koja ga je odgajila. Samohrana majka s bivšim
suprugom i povremenim momcima. Uradila je najbolje što je mogla, što ne znači da
je uvek postupala ispravno. Ali radila je najbolje što je umela. Izgubila je bitku za
starateljstvo, ona protiv ulice. Barrio ga je odgajio. Usvojio je ulično ponašanje, a
ne ponašanje svoje madre. Žalio je zbog mnogih postupaka, ali nije mogao da ih
promeni. Odabrao je da se priseća mlađih dana. Kad ga je milovala - čistila mu
rane nakon tuče u komšiluku. I ljubavi i nežnosti u njenim očima, čak i kad je bila
veoma ljuta.
Ništa od toga više ne postoji. Nestalo je.
Gas je nije poštovao za života. Zašto to čini sad kad je nemrtva? Nije znao
odgovor. Nije razumeo sile koje ga vode. Znao je samo da ga te posete - dok je
gleda u tom stanju i hrani - pune kao da je baterija i primoravaju da žudi za
osvetom.
Stavio je CD u luksuzni stereo-sistem koji je opljačkao iz kola punih leševa.
Izvalio je ćuskijom nekoliko zvučnika različite vrste i uspeo da izvuče dobar zvuk.
Havijer Soliš je počeo da peva No te doyla libertad („Neću ti dati slobodu"),
gnevni, melanholični bolero koji se pokazao jezivo prikladnim za tu priliku.
„Dopada li ti se, madre?“, pitao je, mada je dobro znao da će to biti nov
monolog. „Sećaš li se?“
Gas se vratio do zida kaveza. Posegao je unutra da zatvori štitnik za lice, da je
vrati u tamu. Ali tad je primetio promenu u njenom pogledu. Nešto se ukazalo u
njenim očima.
Nešto što je već video. Znao je šta to znači.
Glas, ali ne glas njegove majke, zatutnjio mu je u glavi.
Osećam tvoj ukus, dečače, rekao je Gospodar. Osećam tvoj ukus i tvoju
žudnju. Osećam tvoju slabost. Znam s kim si se udružio. S mojim kopiletom. Oči
su ostale usredsređene na njega, uz nagoveštaj varnice, poput onog majušnog
crvenog svetla na kameri koje nam govori da je u programu pasivnog snimanja.
Trudio se da isprazni um. Trudio se da ne razmišlja ni o čemu. Od urlanja na
stvorenje posredstvom majke nema koristi. Toliko je naučio. Odoli. To bi mu
savetovao stari Setrakijan. Gas je vežbao pružanje otpora mračnoj Gospodarevoj
inteligenciji.
Da, stari profesor. Pravio je planove za tebe. Kad bi samo mogao da te vidi
kako hraniš madre onako kako je on hranio inficirano srce svoje davno
izgubljene supruge. Podbacio je, Gase, kao što ćeš i ti podbaciti.
Gas je usredsredio bol u glavi na sliku majke kakva je nekad bila. Zurio je u
tu sliku u svom umu pokušavajući da blokira sve drugo.
Odvedi me do drugih, Avguštine Elizalde. Tvoja nagrada će biti velika, tvoj
opstanak osiguran. Živećeš kao kralj, a ne kao pacov. U suprotnom... neću imati
milosti. Koliko god budeš molio za drugu priliku. Više te neću čuti. Imaš sve
manje vremena...
„Ovo je moja kuća“, reče Gas, naglas ali tiho. „Moj um, demone. Nisi
dobrodošao."
A šta ako ti je vratim? Njena volja je uskladištena u meni s milion drugih
glasova. Ali mogu da je pronađem, da je prizovem za tebe. Mogu da ti vratim
majku...
U tom trenutku, oči Gasove majke postale su maltene ljudske. Pogled je u
njima smekšao i bol ih je ispunio.
„Hijito“, rekla je. „Sine moj. Zašto sam ovde? Zašto ovako izgledam...? Šta
mi to radiš?"
Sve ga je odjednom pogodilo - njena golotinja, ludilo, krivica, užas.
„Ne!“, vrisnuo je, posegao kroz rešetke drhtavom rukom i spustio štitnik za
lice. Namah je osetio da ga je nevidljiva ruka oslobodila. U šlemu je eksplodirao
smeh Gospodara. Gas je pokrio uši, ali glas je nastavio da mu odjekuje u glavi,
postepeno iščezavajući.
Gospodar je pokušao da ga zadrži u razgovoru kako bi odredio njegovu
poziciju i poslao armiju vampira da ga unište.
Bio je to običan trik. To nije moja majka. Običan trik. Nikad ne stupaj u
savez sa đavolom - toliko je bar znao. Živećeš kao kralj. Nije nego. Kralj uništenog
sveta. Kralj ničega. Međutim, ovde dole je živ. Agent je haosa. Caca grande.
Govno u Gospodarevoj supi.
Njegovo sanjarenje su prekinuli koraci u tunelima. Prišao je vratima i video
da se iza ugla pali veštačko osvetljenje.
Najpre je ušao Fet, a za njim Gudveder. Gas beše video Feta mesec-dva pre
toga, ali doktora nije video prilično dugo. Gudveder je izgledao gore nego ikad.
Nikad ranije nisu videli Gasovu majku, nisu ni znali da je tu. Najpre ju je
ugledao Fet, prišavši rešetkama. Šlem ga je pratio. Gas im je objasnio situaciju -
da sve drži pod kontrolom i da ona ne predstavlja pretnju za njega, njegove drugare
niti misiju.
„Gospode bože", izustio je istrebljivač. „Otkad?"
„Odavno", odvratio je Gas. „Samo ne volim da pričam o tome."
Fet se pomerao postrance, gledajući kako ga šlem prati. „Može li da vidi kroz
to?“
„Ne."
„Znači, šlem funkcioniše? Blokira Gospodara?"
Gas je klimnuo. „Čini mi se. Osim toga, ona ne zna gde se nalazi... posredi je
triangulacija. Potrebni su im vid i sluh i još nešto unutar mozga kako bi mogli da se
navedu na cilj. Sluh joj je neprestano blokiran. Štitnik za lice joj zaprečuje vid.
Trenutno te prate njen vampirski mozak i čulo mirisa."
„Čime je hraniš?", upita Fet.
Gas je slegnuo ramenima. Odgovor je bio očigledan.
Tad je progovorio Gudveder. „Zašto? Zašto je čuvaš ovde?"
Gas ga osmotri. „To te se jebeno ne tiče, doktore..."
„Tvoje majke više nema. Ta stvar unutra - to nije ona."
„Zar stvarno misliš da ja to ne znam?"
„Onda ne postoji razlog da je čuvaš. Moraš da je oslobodiš. Odmah", reče
Gudveder.
„Ne moram ja ništa. To je moja odluka. Moja madre.“
„Više nije. Ako ikad otkrijem da mi je sin preobražen, oslobodiću ga. Poseći
ću ga lično, bez oklevanja."
„Pa, ovo nije tvoj sin. Gledaj svoja posla."
Gas nije mogao jasno da vidi Gudvederove oči u mračnoj prostoriji. Kad su
se poslednji put sreli, video je da je Ef na spidu. Dobri doktor je tad sam sebi
prepisao lek, a izgleda da je i sad to učinio.
Okrenuo mu je leđa i ponovo se obratio Fetu, isključivši Gudvedera iz
razgovora. „Kako je bilo na odmoru, hombre?"
„Ah. Baš si vickast. Veoma opušteno. Ne, bila je to uzaludna potraga, ali sa
interesantnim krajem. A kako teče ulična borba?"
„Rešetam ih najbolje što mogu. Održavam pritisak. Program ’Anarhija’, znaš?
Agent Sabotaža se javlja na dužnost svake jebene noći. Prošle nedelje sam spalio
četiri vampirska legla. Nedelju dana pre toga, razneo sam zgradu. Nisu ni znali šta
ih je snašlo. Gerilski rat i jebeno prljavi trikovi. Borba protiv moći, manito.“
„To nam je potrebno. Kad god nešto eksplodira u gradu ili kad se gust oblak
dima zavijori kroz kišu, ljudi znaju da u gradu neko i dalje pruža otpor. Još jedna
stvar koju vampiri moraju da objasne." Fet je pokazao na Gudvedera. „Ef je juče
srušio čitavu bolnicu. Detonirao je boce s kiseonikom."
Gas se okrenuo ka njemu. „Šta si tražio u bolnici?", pitao je, obaveštavajući
time doktora da zna njegovu prljavu malu tajnu. Fet je borac, ubica poput Gasa.
Gudveder je komplikovan, a sad im je potrebna jednostavnost. Gas mu nije
verovao. Okrenuo se ka Fetu i upitao: „Sećaš li se ko je E1 Anhel de Plata?"
„Naravno", odvrati Fet. „Stari rvač."
„Srebrni Anđeo." Gas je poljubio palac i salutirao pesnicom u znak sećanja na
rvača. „Pa onda - zovi me Srebrni Nindža. Izvodimo akcije od kojih bi ti se
zavrtelo u glavi, a sva kosa bi ti opala. Moja dva drugara i ja prašimo na sve
strane."
„Srebrni Nindža. Sviđa mi se."
„Ubica vampira. Ja sam legenda. Neću se smiriti dok ne pobijem njihove
glave na kočeve duž čitave Ulice Brodvej."
„Još vešaju leševe na saobraćajne znake. Voleli bi da okače tvoj."
„I tvoj. Misle da su opaki. Ja sam deset puta opasniji od bilo koje krvopije.
Viva las ratas! Živeli pacovi!"
Fet se nasmešio i rukovao se s Gasom. „Voleo bih da imamo još desetak ljudi
poput tebe."



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Gas je odmahnuo rukom. „Da imamo desetak ljudi poput mene, na kraju bismo
se poubijali između sebe."
Gas ih je poveo kroz tunele do podruma Francuske kuće, gde su Fet i
Gudveder ostavili frižider „kolman". Zatim ih je poveo u podzemlje Louove
memorijalne biblioteke i kroz administrativne kancelarije do krova. Hladna,
mračna popodnevna noč bez kiše. Samo se zloslutno crn oblak magle kovitlao iz
pravca Hadsona.
Fet je otvorio vrh frižidera, otkrivši dve veličanstvene tune bez glave u
ostacima leda iz brodskog skladišta.
„Gladni?"
Bilo bi prirodno pojesti sirovu ribu, ali Gudveder im je izložio činjenice
medicinske nauke, insistirajući da je termički obrade zbog klimatskih promena koje
su izmenile ekosistem okeana. Niko ne zna kakve smrtonosne bakterije vrebaju iz
sirove ribe.
Gas je znao gde u ugostiteljskom odeljenju mogu pronaći roštilj za
kampovanje pristojne veličine i Fet mu je pomogao da ga donesu na krov.
Gudvedera su poslali da odlomi stare antene s kola kako bi im poslužile umesto
ražnja. Zapalili su vatru na strani koja gleda ka reci, između dva velika ventilatora
na krovu, zaklonivši tako plamen od pogleda sa ulice i s većine krovova.
Riba je lepo potamnela. Bila je hrskava spolja, a topla i ružičasta iznutra. Gas
se već nakon nekoliko zalogaja osećao mnogo bolje. Bio je toliko gladan da nije
shvatao koliko ga neuhranjenost iscrpljuje, i mentalno i fizički. Proteinska gozba
obnovila mu je energiju. Već se radovao odlasku u nov dnevni napad.
„Pa“, reče Gas, uz zadovoljstvo koje izaziva topla hrana na jeziku, „koji je
povod za ovu gozbu?"
„Potrebna nam je tvoja pomoć", reče Fet. Ispričao je Gasu sve što znaju o
Nori. Držanje mu je postalo ozbiljno i ljutito. „Sigurno je u najbližem krvnom
logoru, onom na severu grada. Želimo da je izbavimo."
Gas je odmerio Gudvedera, koji je navodno bio njen dečko. Gudveder mu je
uzvratio pogled, ali bez vatre u očima, za razliku od Feta. Čudno. „Težak zadatak."
„Najteži. Moramo da krenemo što pre. Ako otkriju ko je i da nas poznaje...
Biće to loše po nju, a još gore po nas."
„Ja sam uvek za borbu, nemojte pogrešno da me shvatite. Ali ovih dana
pokušavam da razvijem i neku strategiju. Nameravam ne samo da preživim već i da
ostanem čovek. Svi znamo kakav je rizik. Da li vredi otići po nju? Samo pitam,
čoveče.“
Fet je klimnuo, gledajući kako plamen liže ribu na ražnju. „Razumem o čemu
govoriš. U ovom trenutku, pitanje je zašto ovo radimo. Da li pokušavamo da
spasemo svet? Svet je već otišao dođavola. Ako bi vampiri sutra nestali sami od
sebe, šta bismo radili? Obnovili planetu? Kako? Za koga?“ Slegnuo je ramenima i
pogledom potražio Gudvederovu podršku. „Možda jednog dana. Dok se nebo ne
raščisti, biće to borba za opstanak, ma ko upravljao planetom." Fet je zastao da
oliže tunu s brkova. „Mogu da ti navedem mnogo razloga. Ali stvar je u tome što mi
je dosadilo da gubim ljude. Uradićemo to s tvojom pomoću ili bez nje.
Gas je mahnuo rukom. „Nisam rekao da ćete to preduzeti bez mene. Samo sam
želeo da razmislite. Sviđa mi se doktorka. Moji momci će se uskoro vratiti; onda
možemo da se naoružamo." Gas je uzeo još jedan komad tune. „Uvek sam želeo da
sjebem farmu. Trebao mi je samo dobar razlog."
Fet je pocrveneo od zahvalnosti. „Sačuvaj malo hrane za svoje ljude, biće im
potrebna energija."
„Bolje je od veveričjeg mesa. Hajde da ugasimo vatru. Moram nešto da vam
pokažem."
Gas je umotao ostatak ribe u papir da bi je sačuvao za svoje hombres, a zatim
je polio plamen istopljenim ledom. Poveo ih je dole kroz zgradu i preko praznog
dvorišta ka Francuskoj kući, u podrum. U maloj sporednoj prostoriji je povezao
nepokretan bicikl za vežbanje s nekoliko punjača za baterije. Na stolu se nalazilo
mnoštvo uređaja pokupljenih sa univerzitetskog audio-vizuelnog odeljenja,
uključujući nove modele digitalnih foto-aparata s dugim objektivima, spoljni harddisk
i neke male prenosive monitore visoke definicije - stvari koje se više nisu
proizvodile.
„Neki od mojih momaka su snimali naše napade i izviđanja. Ako bismo uspeli
da doturimo materijal ljudima, bila bi to dobra propaganda. Takođe smo malo
izviđali. Znate za dvorac u Central parku?"
„Naravno", odvrati Fet. „Gospodarevo gnezdo. Okruženo armijom vampova."
Gudveder se zainteresovao. Primakao se monitoru od sedam inča dok je Gas
ubacivao bateriju i povezivao ga s kamerom.
Ekran je oživeo maglovitom zeleno-crnom bojom.
„Objektiv za noč. Pronašao sam nekoliko desetina u kutijama za kolekcionare.
Služili su za pucačke video-igre. Uklapaju se s krajem teleobjektiva. Ne savršeno -
i kvalitet snimka je pravo sranje, znam. Ali gledajte."
Fet i Gudveder su se nagli napred da bi bolje videli mali ekran. Nakon
nekoliko trenutaka duboke koncentracije, počele su da se ocrtavaju sablasne,
mračne figure.
„Dvorac, zar ne?“, reče Gas, povlačeći konture prstima. „Kameni temelji,
jezero. Evo vaše armije vampova."
„Odakle si snimao?", upita Fet.
„S krova Prirodnjačkog muzeja. Nisam uspeo da pridem bliže. Stavio sam
kameru na tronožac kao da je snajper."
Slika parapeta zamka silno se zatresla kad je uveličao sliku najviše što je
mogao.
„Evo nas", reče Gas. „Vidite li?"
Dok se slika stabilizovala, figura je izašla na visoki ispust parapeta. Armija je
okrenula glave ka njoj u masovnom gestu bezuslovne vernosti.
„Sranje", reče Fet. „Je l' to Gospodar?"
„Manji je“, oglasio se Gudveder. „Ili je perspektiva poremećena?"
„Jeste Gospodar", odvrati Fet. „Pogledaj one trutove dole, u isto vreme su
okrenuli glave ka njemu. Kao cveće koje se naginje ka suncu."
„Promenio se. Promenio je telo", primeti Ef.
„Sigurno", reče Fet, a glas mu je pucao od ponosa. „Profesor ga je ipak
povredio. Moralo je tako biti. Znao sam. Ranio ga je tako da je morao da uzme nov
oblik." Fet se ispravio. „Pitam se kako je to učinio."
Gas je posmatrao Gudvedera kako se usredsređuje na mutan, drhtav oblik
novog Gospodara, koji se kretao. „To je Bolivar", reče Ef.
„Šta je to?“, upita Gas.
„Ne šta. Ko. To je Gabrijel Bolivar."
„Bolivar?", reče Gas pretražujući sećanje. „Pevač?"
„To je on", odvrati Gudveder.
„Jesi li siguran?", upita Fet, znajući dobro o kome Gudveder govori. „Veoma
je mračno, kako znaš?"
„Na osnovu njegovog kretanja, nečeg u njegovom držanju. Kažem vam - on je
Gospodar."
Fet je bolje pogledao. „U pravu si. Zašto on? Možda Gospodar nije imao
vremena da bira. Možda ga je starac snažno povredio, pa je morao odmah da
promeni telo."
Dok je Gudveder zurio u sliku, druga nejasna figura se pridružila Gospodaru
na parapetu. Gudveder se sledio, a zatim je zadrhtao kao da ga hvata jeza.
„To je Keli", reče.
Gudveder je to izgovorio čvrsto, bez tračka sumnje.
Fet se povukao. Mučio se sa slikom više od Efa. Međutim, Gas je video da je
i on uveren u to. „Isuse."
Gudveder je pokušao da se smiri spustivši šaku na sto. Njegova vampirska
supruga služi Gospodara stojeći mu uz bok.
Zatim se pojavila treća figura. Manja, mršavija od druge dve. Posmatrana kroz
noćni vizir, doimala se tamnijom.
„Vidite li ovo?“, reče Gas. „Ljudsko biće među vampirima. Ne među običnim
vampirima, već pokraj Gospodara. Želite li da nagađate?"
Fet se ukrutio. To je za Gasa bio prvi znak da nešto nije u redu. Zatim se Fet
okrenuo da pogleda Gudvedera.
Ef je pustio sto. Noge su ga izdale i samo je ponovo seo na pod. I dalje je
omađijano zurio u maglovitu sliku, a stomak mu je goreo, iznenada preplavljen
kiselinom. Donja usna mu se tresla i suze su mu navirale na oči.
„To je moj sin."
Međunarodna svemirska stanica
Sruši je.
Astronaut Talija Čarls nije više ni okretala glavu. Kad je glas došao, prosto
ga je prihvatila. Maltene ga je - da, mogla je to da prizna - dočekala s
dobrodošlicom. Mada je bila sama - zaista, bila je najusamljenije ljudsko biće u
istoriji - nije bila sama sa svojim mislima.
Bila je izolovana na Međunarodnoj svemirskoj stanici, masivnoj istraživačkoj
ustanovi, onesposobljenoj u haotičnoj orbiti oko Zemlje. Njeni solarni potisnici
ponekad bi se uključili i veštački satelit je nastavio da plovi u eliptičnoj putanji
otprilike trista dvadeset kilometara iznad rodne planete, prelazeći iz dana u noč na
svaka tri sata.
Skoro dve kalendarske godine - nižući osam orbitalnih dana po svakom
kalendarskom danu - postojala je u stanju karantinske napetosti. Usled nulte
gravitacije i nedostatka vežbe, njeno izmučeno telo platilo je danak. Većina
mišićne mase je nestala, a tetive su atrofirale. Kičma, ruke i noge savile su joj se
pod čudnim, uznemirujućim uglovima i većina prstiju je predstavljala beskorisne
kuke, sklupčane oko svoje ose. Njene namirnice - uglavnom smrznuta čorba koju je
doneo poslednji ruski transport pre kataklizme - maltene su iščezle, ali njenom telu
ionako nije bilo potrebno mnogo hrane. Koža joj je bila krta i oljuštene pahuljice
su lebdele po kabini poput semena maslačka. Ostala je bez najvećeg dela kose, što
je takode bilo dobro, jer kosa pri nultoj gravitaciji samo smeta.
Skoro se dezintegrisala, telesno i duhovno.
Ruski komandant je preminuo samo tri nedelje nakon što je MSS počela da se
kvari. Masivne nuklearne eksplozije na Zemlji uzburkale su atmosferu i izazvale
višestruke sudare sa orbitalnim smećem. Pronašli su utočište u kapsuli za
evakuaciju u hitnim slučajevima, na svemirskoj letelici Sojuz, prateći proceduru
pošto nisu dobili nikakvo saopštenje iz Hjustona. Komandant Demidov se
dobrovoljno prijavio da obuče svemirsko odelo i hrabro krenuo ka glavnom
postrojenju u pokušaju da popravi probušene rezervoare s kiseonikom - uspeo je da
pokrene jedan i da ga preusmeri na Sojuz, a potom je doživeo srčani udar.
Zahvaljujući tome, Talija i francuski inženjer su preživeli znatno duže nego što su
predviđali, a i podelili su dodatnu trećinu hrane i vode.
Međutim, to je bila kletva koliko i blagoslov.
Zatim je, tokom narednih nekoliko meseci, inženjer Mainji počeo da pokazuje
znake demencije. Dok su posmatrali kako planeta nestaje iza crnog oblaka zagađene
atmosfere nalik na hobotnicu, brzo je izgubio veru i počeo da govori čudnim
glasovima. Talija se borila da sačuva sopstveno duševno zdravlje delimično i tako
što je pokušavala da povrati njegovo. Verovala je da napreduje dok nije ugledala
njegov odraz i shvatila da on pravi bizarne grimase kad misli da ga ona ne vidi. Te
noći, dok se pretvarala da spava, polako se okrećući u tesnoj kabini poluzatvorenih
očiju, u bestežinskom užasu je posmatrala kako Mainji tiho otvara opremu za
preživljavanje smeštenu između dva od tri sedišta. Uzeo je pištolj s tri cevi, koji je
više nalikovao sačmari nego ručnom oružju. Nekoliko godina ranije, ruska
svemirska kapsula se srušila u sibirskoj divljini, nakon što je ušla u atmosferu i
spustila se. Pronašli su ih tek posle nekoliko sati. Za to vreme, kosmonauti su
morali da odbiju napad vukova kamenjem i granama. Od tog događaja, specijalno
napravljen velik pištolj - sa sve mačetom unutar odvojivog kundaka - postao je deo
standardne opreme za misiju u okviru „Sojuzove prenosive opreme za
preživljavanje".
Posmatrala ga je kako puni cev oružja, ispitujući okidač prstom. Izvadio je
mačetu i okrenuo je u vazduhu, gledajući kako se sečivo vrti ukrug i hvata zrake
udaljenog Sunca. Osetila je kako sečivo prolazi kraj nje i videla nagoveštaj
zadovoljstva u njegovim očima, nalik na Sunčev sjaj.
Znala je šta mora da uradi kako bi se spasla. Nastavila je da primenjuje svoju
amatersku terapiju da Mainji ne bi posumnjao da je zabrinuta, sve vreme se
pripremajući za neizbežno. Nije volela da razmišlja o tome, čak ni sad.
Povremeno bi, zavisno od rotacija Međunarodne svemirske stanice, njegov leš
doplutao u vidno polje kroz vrata stanice, poput jezivog Jehovinog svedoka koji
zvoni na vrata.
Ponovo - jedna gladna usta manje. Jedna pluća manje.
Još vremena koje mora da istrpi sama unutar te onesposobljene svemirske
konzerve.
Sruši je.
„Ne iskušavaj me“, mrmljala je. Glas je bio muški, nejasan. Poznat, ali nije
mogla da ga se seti.
Nije to njen suprug. Nije njen pokojni otac. Ali jeste neko koga je poznavala...
Osetila je nešto, prisustvo unutar sebe na Sojuzu. Zar ne?
Ili je to želja za društvom? Žudnja, potreba? Čiji glas koristi da popuni prazan
prostor u svom životu?
Pogledala je kroz prozor dok je MSS izlazila na sunce. Zureći ka jutarnjem
suncu, ugledala je boje na nebu. Zvala ga je nebom, ali to nije bilo nebo, niti je
„noć“ bila noč. Bio je to univerzum, i nije bio ni „crn“; u njemu prosto nije bilo
svetlosti. Predstavljao je prazninu. Najčistiji oblik ništavila. Osim...
Evo ih opet: boje. Mlaz crvenih boja i eksplozija narandžastih, tik izvan
njenog perifernog vidnog polja. Nešto poput blistave eksplozije koja se vidi kad
čovek čvrsto zatvori oči.
Pokušala je to da učini, zatvorila je oči i pritisnula kapke suvim, ispucalim
palčevima. Ponovo, odsustvo svetlosti. Glas u njenom umu. Vrelo talasavih boja i
zvezda se pojavilo u ništavilu - zatim je otvorila oči.
Plavetnilo je posvetlelo i nestalo u daljini. Zatim je, u drugoj zoni, ugledala
mlaz zelene boje. I ljubičaste!
Znaci. Čak i ako su pogredi izmišljotine njenog uma, to su ipak znaci. Nečega.
Sruši je, dušice.
„Dušice?" Niko je nikad nije zvao „dušice". Ni njen suprug, ni profesori, ni
administratori programa za astronaute, ni roditelji, ni baka i deka.
Ipak, nije prestrogo preispitala identitet glasa. Bila je srečna zbog društva.
Srečna zbog saveta.
„Zašto?", pitala je.
Nije bilo odgovora. Glas nikad nije odgovarao na zahteve. Ali ona je ipak
očekivala da će jednog dana to učiniti.
„Kako?", pitala je.
Ponovo nije bilo odgovora, međutim, dok je plutala kroz kabinu u obliku
zvona, čizma joj je zapela za opremu za preživljavanje između sedišta.
„Stvarno?", rekla je, obraćajući se opremi kao da je ona izvor glasa.
Nije je dotakla otkako ju je poslednji put koristila. Sad ju je uzela i otvorila
nezaključanu bravu sa šifrom. (Da li ju je ona tako ostavila?) Podigla je „TP-82",
pištolj s dugačkom cevi. Mačeta nije bila tu; izbacila ju je napolje s Mainjijem.
Podigla je oružje do nivoa pogleda, kao da cilja ka prozom... Zatim ga je pustila,
posmatrajući kako se okreće i pluta pred njom, poput reći ili ideje koja visi u
vazduhu.
Obavila je inventar preostale opreme. Dvadeset metaka za pušku. Dvadeset
raketa. Deset metaka za sačmaru.
„Reci mi zašto", kazala je obrisavši zalutalu suzu; posmatrala je kako kapljica
vlage pluta. „Nakon ovoliko vremena - zašto sad?"
Održavala se u mestu, telo joj se jedva rotiralo. Bila je sigurna da će dobiti
odgovor. Razlog. Objašnjenje.
Zato što je vreme...
Plamena svetlost je eksplodirala pokraj njenog prozora uz tako tihu živahnost
da se zadavila sopstvenim dahom. Počela je teško da diše, zgrabila naslon sedišta i
odbacila se ka prozoru da bi posmatrala rep komete koja se zarivala u Zemljinu
atmosferu, ugasivši se pre nego što je stigla do uzburkanih donjih nivoa atmosfere.
Naglo se okrenula, ponovo osetivši prisustvo. Nešto neljudsko.
„Šta to...?“, progovorila je, ali nije završila pitanje.
Bilo joj je jasno šta je posredi.
Znak.
Kad je bila devojčica, trag zvezde padalice preko neba naveo ju je da poželi
da postane astronaut. Tu priču bi pričala kad god bi je pozvali da poseti neku školu
ili da da intervju u mesečima pred poletanje. No priča je bila sušta istina: njena
sudbina je bila ispisana preko neba još dok je bila sasvim mlada.
Sruši je.
Ponovo joj je dah zastao u grlu. Glas - iznenada ga je prepoznala. Glas njenog
psa kod kuće u Konektikatu, glas njufaundlendera po imenu Ralfi. Taj glas bi čula u
glavi kad god bi mu se obratila, kad bi mu razbarušila krzno i kad bi se igrala s
njim a on protrljao njuškom njenu nogu.
Želiš napolje?
Da, stvarno želim, želim.
Želiš poslasticu?
Želim! Želim!
Ko je dobar dečko?
Ja, ja, ja.
Nedostajaćeš mi dok budem u svemiru.
I ti ćeš meni nedostajati, dušice.
Taj glas je sad s njom. Glas koji je pripisivala Ralfiju. Njen ali ipak ne njen,
glas drugarstva, poverenja i ljubavi.
„Stvarno?", ponovo je pitala.
Talija je razmišljala o tome kako bi bilo da se kreće kroz kabine i raznosi
potisnike dok ne probije trup broda. To veliko naučno postrojenje od spojenih
kapsula nagnulo bi se i sunovratilo iz orbite, zapalivši se pri ulazu u gornji sloj
atmosfere, jureći nadole poput plamenog kamena za točilo, probijajući otrovnu
koru troposfere.
Tada ju je ispunilo osećanje sigurnosti. Sve i ako je luda, sad bar može da se
pokrene bez sumnje, bez pitanja. I - ako ništa drugo - neće umreti poput Mainjija,
uz halucinacije i penu na ustima.
Meci za sačmaru ubacivali su se ručno sa one strane gde se oružje prelama.
Napraviće rupu u trupu i pustiće vakuum unutra, a zatim će se srušiti s
brodom. Uvek je pretpostavljala da je to njena sudbina. Ta odluka je sačinjena od
lepote. Rođena od zvezde padalice, Talija Carls će i sama postati gorući meteor.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Logor Liberti
Nora je osmotrila oružje.
Radila je na njemu čitave noći. Bila je iscrpljena, ali ponosna. Nije joj
izmakla ironija oružja napravljenog od noža za mazanje putera. Delikatan stoni
pribor, sada naoštrenog vrha i ivice. Ipak, ima još nekoliko sati pred sobom -
mogla bi da ga naoštri do savršenstva.
Prigušila je zvuke brušenja - uz betonski ćošak - prekrivši ruku svojim
grudvastim jastukom. Majka je spavala pola metra dalje. Nije se probudila. Njihov
ponovni susret će biti kratak. Prethodnog popodneva, možda sat vremena nakon što
se vratila iz posete Barnsu, uručena su im naređenja za obradu. Norina majka je
morala da napusti dvorište za rekreaciju u zoru.
Vreme hranjenja.
Kako li će „obraditi" nju? Nije znala. Ali neće to dozvoliti. Pozvaće Barnsa,
približiće mu se i zatim će ga ubiti. Ili će spasti majku ili će ubiti njega. Ako mora
da ostane praznih ruku, bar će joj biti umrljane njegovom krvlju.
Majka je promrmljala nešto u snu i zatim se vratila dubokom, nežnom hrkanju
koje je Nora dobro poznavala. U detinjstvu ju je uljuljkivao u san taj zvuk
ritmičnog dizanja i spuštanja njenih grudi. Njena majka je u to vreme bila
impresivna žena. Prava stihija. Neumorno je radila i podigla je Noru kako treba -
uvek ju je posmatrala budnim okom i uvek je bila kadra da obezbedi obrazovanje,
te odeću i luksuz koji idu uz to. Nora je dobila haljinu za maturu i skupe udžbenike,
a njena majka se nijednom nije požalila.
Međutim, jedne noći pred Božić, Noru su probudili tihi jecaji. Imala je
četrnaest godina i ponašala se prilično gadno, insistirajući da želi da nosi
quinceanera 11 haljinu za rođendan...
Tiho se spustila niza stepenice i stala na vrata kuhinje. Majka je sedela sama
sa čašom mleka kraj sebe - s naočarima za čitanje i računima svuda po stolu.
Noru je paralisao taj prizor. Kao da se prikrala Bogu dok plače. Baš je htela
da uđe i pita šta nije u redu kad se plač njene majke iznenada pojačao, pretvorivši
se u riku. Ugušila je buku, groteskno prekrivši usta obema šakama, dok su joj se
suze rasprskavale u očima. Nora se užasnula. Krv joj se sledila u žilama. Nikad
nisu razgovarale o tom incidentu, ali Nori se slika bola urezala u um. Promenila se.
Verovatno zauvek. Bolje se brinula o majci i sebi i uvek se trudila više od bilo
koga drugog.
Kad se javila demencija, majka je počela da se žali. Neprestano se žalila na
sve. Ozlojeđenost i bes koje je godinama skupljala i utišavala uljudnošću izbili su
u vidu nepovezanog zvocanja. Nora je sve to stoički podnosila. Nikad ne bi
napustila majku.
Tri sata pre zore, majka je otvorila oči. Na trenutak je bila lucidna. Dešavalo
se to s vremena na vreme, ali ne često kao ranije. Nori je palo na um da je njena
majka na neki način nalik na strigoja, istisnuta od strane tuđinske volje. Nora bi
osetila jezu svaki put kad bi se majka trgla iz transa bolesti i pogledala je.
Pogledala je ovde i sad.
„Noro? Gde smo?“, pitala je.
„Ššš, mama. Dobro smo. Nastavi da spavaš."
„Jesmo li u bolnici? Jesam li bolesna?", upitala je uznemireno.
„Ne, mama. U redu je. Sve je u redu.“ Majka je čvrsto držala ćerku za ruku i
spustila se nazad na krevet. Milovala je njenu obrijanu glavu.
„Šta se dogodilo? Ko ti je to uradio?", pitala je zgroženo.
Nora je poljubila njenu ruku. „Niko, mama. Porašće. Videćeš."
Majka ju je pogledala veoma prisebno i nakon duge pauze upitala: „Hočemo li
umreti?"
Nije znala šta da joj kaže. Počela je da plače i majka ju je utišavala, grlila i
blago ljubila po glavi. „Ne plači, draga. Ne plači."
Zatim je, držeći Norinu glavu u rukama, pogledala ćerku pravo u oči i rekla:
„Kad se budeš osvrnula na svoj život, videćeš da je ljubav uvek odgovor na sve.
Volim te, Noro. Uvek ću te voleti. To je nešto što ćemo zauvek imati."
Zaspale su zajedno i Nora je izgubila pojam o vremenu. Probudila se i videla
da se nebo raščišćava.
Šta sad? U zamci su. Daleko od Feta, daleko od Efa. Nema izlaza. Osim noža
za puter.
Osmotrila ga je poslednji put. Otići će kod Barnsa i upotrebiće ga, a zatim će
ga možda... okrenuti ka sebi.
Iznenada joj se učinilo da nož nije dovoljno oštar. Obrađivala je sečivo i vrh
sve do zore.
Fabrika za preradu otpada
Fabrika za preradu otpada u Stanfordu bila je smeštena ispod šestougaone
zgrade od crvene cigle u Ulici La Sal, između ulica Amsterdam i Brodvej.
Izgrađena 1906. godine, fabrika je trebalo da ide u korak s potražnjom i razvojem
tokom proteklog veka. U prvoj deceniji postojanja, fabrika je prerađivala trideset
miliona galona sirovog otpada dnevno. Međutim, priliv ljudi nakon dva svetska
rata ubrzo je tu stopu učinio nedovoljnom. Susedi su se žalili na teškoće u disanju,
infekcije oka i sumporan miris koji iz zgrade izbija dvadeset četiri sata dnevno.
Fabrika je 1947. godine delimično zatvorena, a pet godina kasnije i potpuno.
Unutrašnjost je bila neizmerna, čak veličanstvena. Industrijalna arhitektura s
početka veka posedovala je izvesnu plemenitost koja je od onda izgubljena.
Dvostruko stepenište od kovanog gvožđa vodilo je gore do uzanog mostiča za
radnike, a gvozdena struktura za filtriranje i obradu otpada jedva da je
vandalizovana tokom godina. Izbledeli grafiti i pola metra dubok talog mulja, suvog
lišća, psećeg izmeta i mrtvih golubova bili su jedini znak napuštenosti. Prethodne
godine, Gas Elizalde je naleteo na nju i svojim rukama očistio jedan rezervoar,
pretvorivši ga u ličnu oružarnicu.
Jedini ulaz je vodio kroz tunel i masivan ventil zamandaljen teškim lancem od
nerđajučeg čelika.
Gas je želeo da se razmeće skladištem za oružje kako bi se opremili za napad
na logor. Ef nije krenuo s njima - bilo mu je potrebno da neko vreme provede
nasamo pošto je, nakon dve duge godine, video svog sina kako stoji uz Gospodara i
svoju vampirsku majku. Feta je ponovo obuzelo razumevanje prema jedinstvenom
užasu u kojem Ef obitava i sasvim je saosećao s njim. Ipak, na putu ka
improvizovanoj oružani, diskretno se požalio na Efa i njegov nedostatak fokusa.
Žalio se praktičnim izrazima, bez zlobe i mržnje. Možda uz trunčicu ljubomore,
pošto se Gudveder može isprečiti između njega i Nore.
„Ne dopada mi se“, rekao je Gas. „Nikad mi se nije dopadao. Kuka zbog onog
što nema, ne vidi ono što ima i nikad nije srećan. On je ono što bismo nazvali...
kako beše ona reč?“
„Pesimista?", predloži Fet.
„Šupak“, odvrati Gas.
„Mnoga sranja je preturio preko glave", reče Fet.
„Oh, zaista. Tako mi je jebeno žao. Ja sam oduvek želeo da moja majka stoji
gola u ćeliji s jebenim šlemom zalepljenim za jebenu cabeza.“
Fet se zamalo nasmešio. Gas je u pravu. Nijedan čovek ne treba da prođe kroz
ono kroz šta Ef prolazi. Ipak, Fetu je bio potreban upotrebljiv i spreman za bitku.
Proređuju im se redovi. Od presudnog je značaja da svi pruže sve od sebe.
„Dođavola, nikad nije zadovoljan. Žena mu previše zakera? Bam! Nestala je!
A onda: bu-hu, kad bih samo mogao da je vratim... Bam! Uzeli su mu sina. Bu-huhu,
jebote, kad bih samo mogao da ga vratim... S njim nikad kraja. Koga voliš i
koga štitiš - to je najvažnije, čoveče. Koliko god situacija bila sjebana. Nije
mi bitno što moja majka izgleda kao najružniji pornićarski moćni rendžer. To je
ono što imam. Imam svoju majku. Shvataš? Ja ne odustajem", rekao je Gas. „I boli
me kurac. Kad dođe moje vreme, otići ću boreći se sa onim I kretenima. Možda
zbog toga što sam vatreni znak."
„Šta si?“, upita Fet.
„Blizanac", odvrati Gas. „U horoskopu. Vatreni znak."
„Blizanac je vodeni znak, Gase", reče Fet.
„Šta god. Boli me kurac", odvrati Gas. Nakon duže pauze, dodao je: „Da je
stari još s nama, dosad bismo pobedili."
„I ja verujem u to", reče Fet.
Gas je zastao u mračnom podzemnom tunelu i počeo da otključava bravu.
„Što se tiče Nore", rekao je. „Jeste li...?“
„Ne... ne", odvratio je Fet i pocrveneo. „Ja... ne."
Gas se nasmešio u tami. „Ona i ne zna, a?"
„Zna", odvrati Fet. „Bar mislim da zna. Ali nismo učinili bogzna šta povodom
toga."
„Učinićete, momčino", odvratio je Gas otvarajući prilazni ventil ka oružani.
„Bienvenido a Casa Elizalde!", reče, ispruživši ruku da pokaže široku lepezu
automatskog oružja, mačeva i municije svih kalibara.
Fet ga je potapšao po leđima dok je klimao glavom. Odmeravao je kutiju s
ručnim granatama. „Gde si, dođavola, ovo nabavio?"
„Pih. Dečaku su potrebne igračke, čoveče. Što veće, to bolje."
„Imaš li na umu neku specifičnu namenu?", upita Fet.
„Svašta mi pada na pamet. Čuvam ih za nešto posebno. Zašto, imaš li neku
ideju?"
„Šta kažeš na to da ih upotrebimo umesto detonatora za atomsku bombu?",
odvrati Fet.
Gas se oštro nasmeja. „To zvuči zabavno."
„Drago mi je što tako misliš. Nisam se vratio sa Islanda praznih ruku."
Fet mu je ispričao o ruskoj bombi koju je kupio srebrom.
„No mames?“, reče Gas. „Imaš atomsku bombu?"
„Ali nema detonator. Nadao sam se da možeš da mi pomogneš."
„Ozbiljan si?“, upita Gas. Još je bio kod prethodne rečenice. „Atomska
bomba?"
Fet je skromno klimnuo.
„Poštovanje, čoveče", reče Gas. „Silno poštovanje. Hajde da raznesemo
ostrvo. Jebeno odmah!"
„Šta god da uradimo s njom... imamo samo jedan pokušaj. Moramo da budemo
sigurni."
„Znam ko može da nam nabavi detonator, čoveče. Jedini govnar koji i dalje
može da nabavi bilo šta prljavo i nepošteno na čitavoj Istočnoj obali. Alfonso
Krim."
„Kako da stupimo u kontakt s njim? Prelazak u Džerzi je kao odlazak u Istočnu
Nemačku."
„Imam ja svoje načine", odvrati Gas. „Samo ti to prepusti Gustu. Šta misliš,
odakle mi jebene granate?"
Fet se ućutao zadubljen u misli, a zatim je ponovo pogledao Gasa.
„Da li veruješ Kvinlanu? Dovoljno da mu daš knjigu?"
„Starčevu knjigu? Onu Srebrno nešto?"
Fet je klimnuo. „Da li bi mu je poverio?"
„Ne znam, čoveče", odvrati Gas. „Mislim, naravno - to je samo knjiga."
„Gospodar je želi s razlogom. Setrakijan je žrtvovao svoj život za nju. Šta god
da se unutra nalazi, stvarno je. To misli i tvoj prijatelj Kvinlan..."
„Šta ti misliš?", upita Gas.
„Ja?", reče Fet. „Ja imam knjigu - ali ne mogu ništa da učinim s njom. Znaš
onu izreku ’Tako je glup da ne može da pronađe molitvu u Bibliji’? E pa, ja ne
mogu da pronađem ništa. Možda postoji neka caka. Trebalo bi da smo blizu.“
, „Video sam ga, čoveče - Kvinlana. Sranje, snimio sam tog drkadžiju kako
čisti gnezdo za tren oka. Dva-tri tuceta vampira."
Gas se nasmešio, uživajući u sećanju. Fet ga je još više voleo kad se smeši.
„U zatvoru naučiš da na svetu postoje dve vrste muškaraca - nije mi bitno da li
su ljudi ili krvopije - oni koji podnose batine i oni koji biju. Taj batica, čoveče -
taj batica bije na mrtvo ime... Želi da lovi, čoveče. Želi da lovi. On je možda
jedino drugo siroče koje mrzi Gospodara koliko i mi.“
Fet je klimnuo. U srcu je već rešio.
Kvinlan će dobiti knjigu. Fet će dobiti odgovore.
Izvod iz dnevnika Efraima Gudvedera
Krize srednjih godina uglavnom nisu ovako loše. U prošlosti, ljudi su
posmatrali kako im mladost prolazi, brak propada ili karijera stoji u mestu. Ti
lomovi su lečeni novim kolima, trunčicom farbe za kosu „samo za muškarce“ ili
„monblan" penkalom, u zavisnosti od budžeta. Ono što sam ja izgubio ne može se
nadomestiti. Srce mi brže zakuca svaki put kad razmišljam o tome, kad to osetim.
Gotovo je. Ili će ubrzo biti gotovo. Ono što sam imao - to sam proćerdao; ono
čemu sam se nadao nikad se neće ostvariti. Oko mene, stvari su dobile trajan,
užasan oblik. Moj život je toliko obećavao: bio sam najmlađi diplomac u svojoj
klasi, odselio se na Istok, upoznao savršenu devojku. Sve je to nestalo. Večeri
provedene uz hladnu picu i film. Ili osećaj da u očima svog sina dostižem
divovske razm ere...
Kad sam bio dete, na televiziji sam gledao lika po imenu gospodin Rodžers i
on je pevao: „Nikad ništa ne odlazi / ne odlazi / ne odlazi unepovrat. “ Kakva
jebena laž.
Nekad davno, mogao sam da priberem prošlost na gomilu i da je ispišem u
obliku biografije ili spiska postignuća, ali sad... sad to deluje kao inventar
trivijalnosti ili stvari koje su mogle biti, ali nisu. Kao mladić, osećao sam svet i
svoje mesto u njemu, sve je bilo deo plana. Uspeh, šta god to bilo, bio je nešto
što se stiče usredsređivanjem na posao - ili time što budeš „dobar u onome što
radiš". Kao otac koji se razbija od posla, osećao sam da je svakodnevni rad
način da obezbedim porodicu, da brinem o nama dok život dobija svoj finalan
oblik. A sad... sad je svet oko mene postao nepodnošljivo mesto i jedino što imam
jeste mučnina zbog pogrešnih odluka i stvari koje sam izgubio. Sad znam da sam
ovo ja, da je ovo moj trajni oblik. Očvrslo razočaranje života tog mladića -
oduzimanje svih postignuća mladosti - minus plusa koji nikad nije obračunat.
Ovo sam ja: slab, bolestan, propao. Nisam odustao, nikad to ne činim... ali živim
bez vere u sebe i u okolnosti.
Srce mi preskače pri pomisli da nikad neću pronaći Zaka - pri pomisli da je
zauvek izgubljen. To ne mogu da prihvatim. To neću prihvatiti.
Ne razmišljam jasno. Ali pronaći ću ga, znam da hoću. Video sam ga u
snovima. Gleda me i iznova stvara onog diva. Zove me najistinitijim imenom
kojem čovek može da teži: „Tata. “
Video sam kako nas svetlost okružuje, pročišćava, kako me oslobađa od
greha - od pića i pilula i slepih tačaka u srcu. Video sam tu svetlost. Žudim za
njom u ovom mračnom svetu.
Podzemlje Univerziteta Kolumbija
Ef je lutao podzemnim tunelima nekadašnje ludnice ispod bivšeg Univerziteta
Kolumbija. Želeo je samo da hoda. Prizor Zaka na krovu zamka Belvedere s Keli i
Gospodarem uzdrmao ga je do srži. Od svih sudbina zbog kojih je strepeo - Zak
ubijen ili umire od gladi zaključan u nekom kavezu - stajanje uz bok Gospodaru
nikad mu nije palo na pamet.
Da li je ona demonka Keli privukla njihovog sina u svoje leglo? Ili je
Gospodar želeo Zaka uza se i, ako je tako, zašto?
Možda je Gospodar pretio Keli, pa je Zak morao da sarađuje. Ef je želeo da
se drži te pretpostavke, pošto je pomisao da se dečak svojevoljno pridružio
Gospodaru bila nepojmljiva. Korupcija deteta je najveći strah svakog roditelja.
Bilo mu je potrebno da posmatra Zaka kao malog, izgubljenog dečaka, a ne kao
samovoljnog sina.
Međutim, strah mu nije dozvolio da sklizne u fantaziju. Ef je za sobom ostavio
video-ekran osećajući se poput duha.
Iz džepa kaputa je iskopao dve bele tablete „vikodina". Sijale su mu na dlanu,
blistajući pri svetlosti čeone lampe na baterije. Ubacio ih je u usta i progutao
nasuvo. Jedna mu se zaglavila u podnožju jednjaka i morao je da skoči nekoliko
puta kako bi je pogurao naniže.
Moj je.
Ef je brzo podigao pogled. Kelin glas - prigušen i udaljen, ali bez sumnje
njen. Okrenuo se dva puta, ali bio je posve sam u podzemnom prolazu.
Uvek je bio moj.
Izvukao je mač iz korica nekoliko centimetara. Krenuo je napred, ka kratkim
stepenicama koje su vodile naniže. Glas je čuo u glavi, ali šesto čulo mu je
pokazivalo put.
Sedi kraj desne ruke Oca.
Ef je sad več besno trčao, dok je svetlost lampe podrhtavala; skrenuo je niz
mračan hodnik, skrenuo u...
Tamnicu. Gasova majka u kavezu.
Ef je pregledao prostoriju. Osim stvorenja, bila je prazna. Polako se okrenuo
ka vampiru sa šlemom. Stajala je na sredini kaveza. Gasova vampirska majka je
stajala veoma mirno, lampa je bacala mrežastu svetlost preko njenog tela.
Kelin glas je izgovorio: Zak misli da si mrtav.
Izvukao je čitav mač iz korica. „Zaveži", reče.
Počeo je da zaboravlja. Stari svet i njegove običaje. Sve je to sad nestalo,
kao san iz detinjstva.
„Ćuti!“, zareza Ef.
Pažljiv je prema Gospodaru. Pun poštovanja. Uči.
Zamahnuo je mačem između rešetaka. Gasova majka se trgla, odbijena
prisustvom srebra. Opuštene grudi su joj se zaljuljale na prigušenoj svetlosti.
„Šta uči?", upita Ef. „Odgovori mi!“
Kelin glas je ćutao.
„Ispirate mu mozak", reče Ef. Dečak je izolovan, mentalno ranjiv. „Ispirate li
mu mozak?"
Pripremamo ga.
Ef se trgao kao da su ga te reči posekle. „Ne. Ne... šta ti znaš o tome? Šta
možeš da znaš o ljubavi - o tome kako je biti otac sinu...?"
Mi smo plodna krv. Izrodili smo mnoge sinove... Pridruži nam se.
„Ne.“
To je jedini način da ponovo budete zajedno.
Ef je spustio ruku. „Jebi se. Ubiću te...“
Pridruži nam se i budi s njim zauvek.
Ef se načas ukočio, paralizovan očajem. Ona želi nešto od njega. Gospodar
nešto želi. Primorao je sebe da se povuče. Da ih odbije. Da prestane da razgovara.
Da ode.
Zaveži, dođavola!, pomislio je. Bes mu je bio bučniji od glasa. Čvrsto je
držao srebrno sečivo uza se. Istrčao je iz prostorije u prolaz, ali Kelin glas ga je
pratio. Dođi kod nas.
Skrenuo je za ugao i otvorio zarđala vrata.
Dođi kod Zaka.
Nastavio je da trči. Sa svakim korakom je postajao sve ljući, gnevniji.
Znaš da to želiš.
Zatim je čuo njen smeh. Ne njen ljudski smeh, visok, blag i zarazan, već smeh
koji mu se ruga i provocira ga, koji treba da ga navede da se vrati.
Međutim, nastavio je da trči. Smeh se utulio, gubeći se u daljini.
Nastavio je naslepo, udarajući mačem u noge odbačenih stolica dok se vrh
sečiva vukao po podu. „Vikodin" je počeo da deluje i pomalo je plutao. Telo mu je
utrnulo, ali ne i um. Otišavši, prebrodio je krizu u sopstvenom umu. Sad je više
nego ikad želeo da oslobodi Noru iz krvnog logora. Da je otme iz kandži vampira.
Želeo je da pokaže Gospodaru - da mu pokaže da čak i u ovim sjebanim vremenima
to može da se izvede: da čovek može biti spasen. Da Zak nije izgubljen za Efa, da
njegov stisak nije čvrst kao što misli.
Zastao je da bi došao do daha. Svetlost lampe se gasila. Kad ju je potapšao,
zatreperila je. Mora da utvrdi gde se nalazi i da izađe na površinu. U suprotnom će
se izgubiti u lavirintu. Žudeo je da kaže ostalima da je spreman da ide u logor i da
se bori.
Skrenuo je za ugao i na kraju dugog mračnog hodnika ugledao figuru. Nešto u
tom stavu - nisko spuštene ruke, blago savijena kolena - prosto je govorilo
„vampir".
Izvukao je mač i načinio nekoliko koraka napred, nadajući se da će bolje
osvetliti stvorenje.
Stajalo je mirno. Zidovi uskog hodnika pomalo su se lelujali pred Efom,
zahvaljujući „vikodinu“. Možda mu se privida - možda vidi ono što želi da vidi.
Želeo je da se bori.
Uveren da je posredi tvorevina njegovog uma, Ef se ohrabrio prilazeći duhu.
„Dođi ovamo", rekao je, pun besa prema Keli i Gospodaru. „Dođi da dobiješ
po njušci."
Stvorenje nije uzmicalo, dopuštajući Efu da ga bolje osmotri. Kapuljača
dukserice je tvorila pamučni trougao iznad njegove glave, zasenjujući mu lice i
skrivajući mu oči. Čizme i farmerke. Jedna ruka uz bok, druga skrivena iza leđa.
Ef je koračao ka stvorenju gonjen besnom odlučnošću, poput čoveka koji je
krenuo da zalupi vrata. Figura se nije micala. Oslonio se na nogu i zamahnuo
bejzbolskim udarcem ka vratu.
Na njegovo iznenađenje, mač je zazvečao a ruke su mu poletele unazad,
maltene mu izbivši dršku iz stiska. Varnice su nakratko osvetlile hodnik.
Bio mu je potreban trenutak da shvati da je vampir odbio njegov udarac
čelikom.
Ponovo je stegao mač peckavim dlanovima i uzdrmanim zglobovima i
povukao se da ponovo zamahne. Vampir je u jednoj ruci držao čeličnu šipku i
vitlao njome, lako odbivši napad. Iznenadan udarac čizmom u grudi naterao je Efa
da se pruži koliko je dug, saplićući se o sopstvena stopala dok je padao na pod.
Zurio je u senovitu figuru. Sasvim je stvarna, ali... drugačija. Nije to bio
poluinteligentni trut poput onih koje je obično sretao. Vamp je posedovao
smirenost, pribranost, i to ga je izdvajalo iz uzavrele mase.
Osovio se na noge. Taj izazov je podstakao vatru koja je gorela u njemu. Nije
znao šta je taj vampir i nije mario za to. „Hajde!“, viknuo je, izazivajući vampa.
Stvorenje je ponovo mirovalo. Ef je izravnao sečivo, pokazujući vampu oštar
srebrni vrh. Izveo je lažan napad, brzo se okrenuvši, što je bio jedan od njegovih
najboljih poteza, i zamahnuo dovoljno snažno da preseče stvorenje napola.
Međutim, vamp je predvideo potez i podigao čelik da odbije udarac. Ef mu je
parirao, sagnuo se, vratio se s druge strane i krenuo pravo ka stvorovom vratu.
Vamp je bio spreman. Zgrabio je šakom Efa za podlakticu, kao sponom.
Izvrnuo mu je ruku toliko snažno da je Ef morao da izvije leđa kako mu lakat i rame
ne bi pukli pod pritiskom. Urliknuo je od bola, nesposoban da zadrži mač u ruci.
Ispao mu je i zakloparao po podu. Slobodnom rukom je posegnuo ka bodežu za
pojasom, zamahnuvši vampiru pred licem.
Stvorenje ga je iznenađeno ispustilo na pod i povuklo se.
Ef je otpuzao dok mu je lakat goreo od bola. Još dve figure su dotrčale s
drugog kraja hodnika, dva čoveka. Fet i Gas.
Baš na vreme. Ef se okrenuo ka brojčano nadjačanom vampu, očekujući
njegov šištavi juriš.
Stvorenje je pak poseglo ka podu i podiglo Efov mač uhvativši ga za kožnu
dršku. Okrenulo je sečivo levo-desno kao da procenjuje njegovu težinu i izradu.
Ef nikad nije video vampira kako se samovoljno približava srebru - pogotovo
ne kako uzima oružje u ruke.
Fet je izvukao mač, ali Gas ga je zaustavio rukom. Prošao je kraj Efa ne
ponudivši mu pomoć pri ustajanju. Vampir mu je opušteno dobacio mač s drškom
napred. Gas ga je lako uhvatio i spustio sečivo.
„Od svega čemu si me naučio", reče Gas, „izostavio si baš ovaj deo o jebenim
teatralnim izlascima na scenu.“
Vampir je odgovorio telepatski, samo Gasu. Spustio je kapulj aču i otkrio
savršeno ćelavu glavu bez ušiju, natprirodno glatku, te je izgledao skoro kao lopov
s najlonskom čarapom preko lica.
Osim očiju. One su sijale surovom crvenom bojom, poput pacovskih.
Ef je ustao trljajući lakat. Ovaj stvor je očigledno strigoj, pa ipak Gas stoji
kraj njega. Stoji s njim.
„Opet ti“, rekao je Fet, i dalje stežući mač u ruci.
„Šta je ovo, dođavola?", upita Ef, očigledno jedini član grupe koji nije znao o
čemu je reč.
Gas mu je dobacio mač, nešto snažnije nego što je bilo neophodno. „Sećaš se
gospodina Kvinlana“, reče. „Glavnog lovca Drevnih i trenutno najopakijeg lika u
čitavom prokletom gradu." Gas se ponovo okrenuo ka vampiru. „Naša prijateljica
je završila u krvnom logoru. Želimo da je izbavimo."
Gospodin Kvinlan je prožeo Efa pogledom iza kojeg je stajalo iskustvo
mnogih stoleća. Kad je začuo njegov glas u svom umu, bio je to uglađen, odmeren
bariton.
Doktor Gudveder, pretpostavljam.
Ef ga je pogledao u oči. Jedva da je klimnuo. Gospodin Kvinlan je zatim
pogledao Feta:
Došao sam u nadi da možemo postići dogovor.
Louova memorijalna biblioteka,
Univerzitet Kolumbija
U biblioteci Univerziteta Kolumbija, unutar okrugle prostorije nalik na pećinu
- u najvećoj granitnoj kupoli u državi, nekad i sad - gospodin Kvinlan je seo za sto
za čitanje, prekoputa Feta.
„Pomozi nam da uđemo u logor - i pročitaćeš knjigu”, reče Fet. „Nema daljih
pregovora...”
Učiniču to. Ali znate da će strigoji i ljudski stražari biti brojčano
nadmoćni?
„Znamo”, odvrati Fet. „Hočeš li nam pomoči? To je cena."
Hoću.
Krupni istrebljivač je otkopčao džep ranca i izvukao gomilu dronjaka.
Bila je kod tebe?, pitao je Rođeni u neverici.
„Nisam mogao da se setim bezbednijeg mesta", odgovorio je Fet uz smešak.
„Skrivena na otvorenom. Do knjige možeš samo preko mene."
Što je zasigurno zastrašujući zadatak.
Fet je slegnuo ramenima. „Dovoljno zastrašujući." Odmotao je tom iz krpa.
„Lumen", reče.
Kvinlan je osetio talas hladnoće na vratu. Redak osećaj za nekog toliko starog.
Posmatrao je knjigu dok se Fet okretao ka njemu. Korica je bila od dronjave kože i
materijala.
„Skinuo sam srebro. Time sam malo uništio hrbat, ali neka. Sad deluje
skromno i nebitno, zar ne?"
Gde je srebrna korica?
„U šteku. Lako mogu ponovo da je stavim."
Kvinlan ga pogleda. Pun si iznenađenja, istrebljivaču, zar ne?
Fet je odbio kompliment slegnuvši ramenima.
Starac je dobro odabrao, gospodine Fete. Tvoje srce nije komplikovano.
Zna ono što zna i postupa u skladu s tim. Teško je pronaći veću mudrost.
Rođeni je sedeo, a smaknuta pamučna kapuljača je otkrivala njegovu
besprekorno glatku, belu glavu. Pred njim je ležao Occido Lumen, otvoren na
jednoj od oslikanih strana. Pošto su srebrni obodi odbojni vampirskoj prirodi,
pažljivo je okretao stranice vrhom olovke. Odjednom je dotakao unutrašnjost strane
vrhom prsta, kao što bi slep čovek dotakao lice svoje voljene.
Taj dokument je svetinja. Sadrži u sebi nastanak i istoriju vampirske rase i,
kao takav, u sebi nosi i nekoliko podataka o Rođenima. Tako bi se osećao i čovek
koji bi dobio dozvolu da pristupi knjizi u kojoj je opisan nastanak ljudi i odgovori
na većinu tajni života, ako ne baš na sve. Crvene oči gospodina Kvinlana
pregledale su stranice s vatrenim zanimanjem.
Čitanje teče polako. Slova su zbijena.
„Meni pričaš", odvrati Fet.
Takođe, štošta je skriveno. U slikama i vodenim žigovima. Mojim očima to
deluje jasnije nego tvojim - ali biće mi potrebno neko vreme.
„Što je upravo ono što nemamo. Koliko vremena?"
Oči Rođenog su nastavile da se miču napred-nazad.
Nemoguće je reći.
Fet je shvatao da njegova uznemirenost smeta gospodinu Kvinlanu.
„Utovarujemo oružje. Imaš oko sat vremena - zatim polaziš s nama. Idemo po
Noru...“
Fet se okrenuo i pošao. Pošto je odmakao tri koraka, Lumen, Gospodar i
apokalipsa su nestali. Na umu je imao samo Noru.
Gospodin Kvinlan je ponovo usmerio pažnju na stranice Lumena i počeo da
čita.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
INTERLUDIJUM II
OCCIDO LUMEN:


Priča o Gospodaru
Postojao je treći.
Svaka od svetih knjiga, Tora, Biblija i Kuran, priča priču o uništenju Sodome
i Gomore. Na neki način, to čini i Lumen.
U Prvoj knjizi Mojsijevoj, u osamnaestoj glavi, pred Avramom se pojavljuju
tri arhanđela u ljudskom obliku. Dvojica su odatle krenula ka ukletim gradovima u
ravnici, gde su živeli s Lotom i uživali u gozbi, a kasnije su ih okružili muškarci iz
Sodome, koje su oslepili pre nego što su uništili njihov grad.
Treći arhanđeo je namerno izostavljen. Skriven. Izgubljen.
Ovo je njegova priča.
Pet gradova je delilo široku, bujnu ravnicu reke Jordan, nedaleko od
današnjeg Mrtvog mora. Sodoma je bila najponosniji i najlepši grad. Uzdizala se s
plodnog tla kao beleg, spomenik podignut u slavu bogatstva i blagostanja.
Grad je navodnjavao složen sistem kanala. Nasumično je rastao tokom
vekova, šireći se od vodenih puteva sve dok nije stekao oblik golubice u letu.
Njegovi obrisi na površini od deset jutara ukazali su se u tom obliku kad su
podignuti bedemi 2024. godine p.n.e. Zidovi su bili visoki preko dvanaest metara,
a široki dva metra, sagrađeni od opeke i omalterisani gipsom kako bi blistali na
suncu. Unutar zidina, zgrade od cigala behu toliko zbijene da su maltene stajale
jedna drugoj na krovu. Najviše zdanje bio je hram podignut u čast hananskog boga
Moloha. U Sodomi je uvek živelo oko dve hiljade ljudi. Voća, začina i žitarica bilo
je u izobilju, što je podsticalo napredak grada. Staklo i pozlaćene bronzane pločice
desetak palata videli su se izdaleka kako blistaju na poslednjim zracima sunca pred
sumrak.
To bogatstvo su čuvale ogromne kapije na ulazu u grad. Šest orijaških
kamenova nepravilne veličine činilo je veličanstven luk iznad kapije sačinjene od
gvožđa i tvrdog drveta kojem ni vatra ni ovnovi za probijanje ne mogu ništa.
Na toj kapiji je stajao Lot, sin Haranov, nećak Avramov, kad su stigla tri
stvorenja svetlosti.
Bili su bledi, blistavi i hladni. Deo božje suštine i, kao takvi, lišeni mana. Iz
leđa su im izvirala četiri duga dodatka, oblivena paperjastom svetlošću. Lako ih se
moglo pobrkati s krilima. Četiri uda koja štrče, stopljena s leđima, blago su
lepršala sa svakim njihovim korakom, kao kad čovek prilagođava kretanje mašući
rukama. Sa svakim korakom su dobijali oblik i masu, sve dok se nisu našli pred
kapijom, nagi i pomalo izgubljeni. Koža im se sijala poput najčistijeg alabastera i
njihova lepota je za Lota bila bolan podsetnik na sopstvenu smrtnost.
Poslati su da kazne gordost, dekadenciju i brutalnost koja se razvila među
zidinama naprednog grada. Gavrilo, Mihailo i Ozrijel bili su božji izaslanici -
njegova najpoverljivija i najvoljenija stvorenja i njegovi najnemilosrdniji vojnici.
Bog je bio najmilostiviji prema Ozrijelu. Ozrijel je odlučio da poseti gradski
trg te noći, kuda im je rečeno da odu - ali Lot ih je preklinjao da ostanu u njegovoj
kući. Gavrilo i Mihailo su pristali, te je Ozrijel, treći i najzainteresovaniji za
poročne običaje tih gradova, morao da se povinuje željama svoje braće. Od sve
trojice, samo je Ozrijel u sebi nosio glas
Boga, rušilačku moć kojom će zbrisati dva grešna grada s lica zemlje. Bio je,
kao što sve priče kažu, miljenik Gospoda: njegova najzaštićenija, njegova najlepša
tvorevina.
Lot je bio blagosloven zemljom, stokom i pobožnom ženom, pa je gozba u
njegovoj kući bila raskošna i raznovrsna. Tri arhanđela su se gostila kao ljudi. Lot
im je, s dve ćerke device, oprao noge. Ti čulni osećaji bili su sasvim nov doživljaj
za sve anđele, no Ozrijel nije mogao da im odoli, dostižući dubinu koja je drugoj
dvojici izmicala. Ozrijel je tada prvi put iskusio individualnost, to jest odvojenost
od energije božanstva. Bog je energija, a ne antropomorfno biće. Božji jezik je
biologija. Crvena krvna zrnca, princip magnetske privlačnosti, neurološke sinapse:
sve su to čuda i svako od njih predstavlja prisustvo i tok Boga. Kad se Lotova
supruga posekla pripremajući biljke i ulje za kupanje, Ozrijel je to posmatrao s
mnogo znatiželje; miris ga je uzbuđivao. Dovodio ga je u iskušenje. Boja je bila
tako divna i bujna... poput tečnih rubina koji sijaju pri svetlosti sveće. Žena, koja je
od početka protestovala zbog prisustva muškaraca, povukla se kad je shvatila da
arhanđeo opčinjeno zuri u njenu ranu.
Ozrijel je često dolazio na zemlju. Bio je tu kad je Adam preminuo u devetsto
tridesetoj godini. Bio je tu kad su se u jarosnim, mračnim vodama potopa podavili
ljudi koji su se smejali Noju. Međutim, uvek je posećivao tu ravan u vidu duha,
suštinom povezan s Gospodom. Nikad nije bio sačinjen od mesa.
Stoga Ozrijel nikad ranije nije iskusio glad. Nikad nije iskusio bol. Sad su ga
osećaji preplavili. Osetio je tlo pod nogama... Osetio je kako mu hladan noćni
vazduh miluje ruke... Osetio je hranu koja se gaji na zemlji i seče s nižih oblika
sisara. Smatrao je da će sve to moći da ceni hladnom nepristrasnošću turiste. Ali
čovečanstvo ga je privlačilo, kao i sama zemlja. Privlačio ga je taj životinjski soj,
hladna voda koja mu se sliva preko stopala, hrana koja se razlaže unutar njegovih
usta i grla. Fizička iskustva su izazvala zavisnost i Ozrijela je pobedila njegova
radoznalost.
Kad su se ljudi iz grada okupili pred Lotovom kućom, saznavši da Lot unutra
gosti tajanstvene strance, Ozrijel je bio očaran njihovim povicima. Muškarci su
mahali bakljama i oružjem, zahtevajući da vide posetioce kako bi ih obljubili. Bili
su toliko uzbuđeni zbog lepote tih putnika o kojoj se šuškalo da su želeli da ih
seksualno poseduju. Brutalna pohota gomile fascinirala je Ozrijela, podsetivši ga
na sopstvenu glad i - kad je Lot otišao da se pogađa s njima, ponudivši im svoje
kćeri device, što su odbili - Ozrijel je iskoristio svoju moć da se neprimetno
iskrade iz kuće.
Kratko je pratio gomilu. Stajao je pola metra dalje, skriven u prolazu,
osećajući deliričnu energiju masovnog pokreta - mnogo drugačiju od božje. Ipak,
ljudi su bili ispunjeni istom lepotom i slavom kao božanski darovi. Te ustalasane
vreće mesa - čija lica nikad ne miruju - zanosile su se poput jednog bića, tražeći
opštenje s nepoznatim na najanimalniji način. Njihova požuda je bila tako čista -
tako opojna.
Mnogo se pričalo o porocima Sodome i Gomore, ali malo se videlo dok je
Ozrijel koračao ulicama grada, osvetljenim složenim sistemom bronzanih svetiljki i
popločanim sirovim alabasterom. Zlatne i srebrne oplate krasile su predvorja
unutar tri koncentrična trga.
Zlatno predvorje je označavalo tela na prodaju, a srebrno znatno mračnija
zadovoljstva. Oni koji su prolazili kroz srebrne stubove želeli su da iskuse
okrutnost i nasilje. Upravo tu okrutnost Bog nije mogao da oprosti. Ne obilje niti
raskalašnost, već šušti sadizam koji su građani Sodome i Gomore ispoljavali
prema putnicima i robovima. Bili su to negostoljubivi gradovi, nebrižni. Robovi i
zarobljenici dovođeni su karavanima radi zadovoljavanja patrona srebrnih
predvorja.
Namerno ili slučajno, tek Ozrijel je prešao baš srebrni prag. Domaćica je bila
krupna žena maslinaste kože. Neprefinjena, nedoterana - žena goniča robova
zainteresovana isključivo za trgovinu. Ali te noći, kad je podigla pogled sa svog
mesta u predvorju kuće zadovoljstva, ugledala je najlepše dobroćudno biće
ljudskog izgleda kako stoji pred njom, obasjano zlatnom svetlošću uljane svetiljke.
Arhanđeli su bili savršeni, bespolni sudovi. Nisu bili maljavi, koža im je bila
besprekorna i opalna a oči biserne. Desni su im bile blede poput zuba boje
slonovače, a gracioznost njihovih dugih udova poticala je od savršenih proporcija.
Nisu imali genitalije: taj biološki detalj posredno će odjekivati kroz užasan okot
koji će uslediti.
Ozrijelova lepota - njegova dobroćudna veličanstvenost - bila je tolika da je
žena poželela da zaplače i zatraži oprost. Međutim, dugogodišnje bavljenje tim
zanatom dalo joj je snage da ponudi usluge. Uverivši se u prefinjeno nasilje među
zidovima te ustanove, arhanđeo je osetio da njegova prvobitna svetlost nestaje, da
ga napušta dok mu želja raste, i mada nije znao šta traži, ipak je to našao.
Gonjen instinktom, zgrabio je vrat domaćice, naslonio je na niski kameni zid i
posmatrao kako je obuzima strah. Osetio je snažne ali osetljive tetive oko njenog
vrata, ljubio ih je i lizao, okusivši slan, užegao znoj. Tada je nagonski zagrizao,
duboko i snažno, kidajući joj meso, čupajući arterije zubima kao da su harfine
strune - ping-ping - divljački gutajući krvnu srž koja je izvirala. Ozrijel je ubio
ženu, ne da bi je žrtvovao svemoćnom Bogu već prosto da bi ga spoznao. Da bi
znao. Da bi posedovao. Da bi dominirao i osvojio.
Ukus krvi, smrt krupne žene i tečna razmena moći izazvali su čistu ekstazu.
Ispijanje krvi, sačinjene od biti i slave božanske - remećenje protoka božjeg
prisustva - dovelo je Ozrijela do pomame. Želeo je još. Zašto je Bog svog
miljenika lišavao ovoga? U tim nesavršenim stvorenjima beše skrivena ambrozija.
Priča se da vino napravljeno od najgoreg voća ima najslađi ukus.
Ozrijel se pak zapitao šta je s vinom od najboljeg voća. Dok je mlitavo telo
ležalo pred njegovim stopalima a prolivena krv svetlucala na mesečini, Ozrijela je
opsedala jedna misao.
Imaju li anđeli krv?
Louova memorijalna biblioteka,
Univerzitet Kolumbija
Gospodin Kvinlan je zatvorio Lumen i podigao pogled ka Fetu i Gasu, koji su,
pod punom ratnom opremom, bili spremni za polazak. Morao je još mnogo da nauči
o Gospodarevom poreklu, ali um mu je već bio pun informacija iz knjige. Zapisao
je nekoliko beležaka, zaokružio nekoliko prepisa i ustao. Fet je uzeo knjigu, ponovo
je umotao i stavio u ranac, a zatim predao ranac gospodinu Kvinlanu.
„Neću je nositi sa sobom", obratio se Kvinlanu. „Ako ne preživimo, biće
najbolje da samo ti znaš gde je skrivena. Ako nas uhvate i pokušaju da izvuku
informaciju... pa, čak i ako krvariš, ne možeš pričati o onome o čemu ništa ne
znaš... zar ne?“
Gospodin Kvinlan je blago klimnuo, prihvativši tu čast.
„Zapravo, drago mi je što sam je se otarasio..."
Ako ti tako kažeš.
„Kažem. A sad - ako ne preživimo...", reče Fet. „Poseduješ najhitniju alatku.
Završi borbu. Ubij Gospodara."
Nju Džerzi
Alfonso Krim je sedeo u luksuznoj, žućkastobeloj „la-z-boj" fotelji, sa
stopalima u rašniranim „puma" patikama podignutim na odmorište za noge i
igračkom od tvrde gume u ruci. Ambasador i Skil, mešanci vuka i psa, ležali su na
podu trpezarije, vezani za široke drvene noge teškog stola, i srebrnastim očima
posmatrali crveno-belu prugastu loptu.
Krim je stisnuo igračku i psi su zarežali. To ga je zabavljalo, pa je ponavljao
postupak unedogled.
Rojal, Krimov prvi poručnik - iz borbom iznurenih Safira iz Džerzija - sedeo
je na dnu stepeništa i pijuckao kafu u šolju. Nikotin, gandžu i slično bilo je sve teže
pronaći, tako da je Rojal napravio sistem za jedini pouzdan porok novog sveta:
kofein. Pocepao bi komadić filtera za kafu, napravio kesicu u koju bi sipao
mlevenu kafu, a zatim bi tu smesu za žvakanje smestio uz desni. Bila je gorka, ali
održavala ga je budnim.
Malvo je sedeo kraj prozora s prednje strane, posmatrajući ulicu, čekajući
konvoj kamiona. Safiri su morali da pribegnu otimačini kako bi se održali u životu.
Krvopije su menjale rute, ali Krim je lično pre nekoliko dana video kako prolazi
pošiljka s hranom i smatrao je da je vreme da prođe ponovo.
Najvažnije mu je bilo da prehrani sebe i ekipu. To što glad loše utiče na
borbeni duh nije nikakvo iznenađenje. Prehranjivanje Ambasadora i Skila bilo je
naredna stavka na spisku. Oštar njuh poluvukova i njihove urođene veštine
preživljavanja više puta su upozorile Safire na noćni napad krvopija.
Prehranjivanje žena bilo je na trećem mestu. Nisu bile ništa posebno, nekoliko
očajnih lutalica koje su pokupili usput - ali bile su žene i bile su tople i žive. Ovih
dana je živa žena bila veoma seksi. Zbog hrane su bile tihe, zahvalne i stalno u
blizini, što je dobro za ekipu. Osim toga, Krim nije voleo mršave žene bolešljivog
izgleda. Voleo je obline.
Već mesecima se petljao s krvopijama na svojoj staroj teritoriji, boreći se da
ostane živ i slobodan. Covek nikako nije mogao da stekne uporište u novoj krvnoj
ekonomiji. Novac i imanje nisu imali značenje; čak je i zlato bilo bezvredno.
Srebro je jedina stvar kojom vredi trgovati na crnom tržištu, osim hrane. Ljudi iz
Grupacije Stounhart konfiskuju sve srebro kojeg mogu da se dočepaju prljavim
rukama i zatvaraju ga u nekorišćene trezore banaka. Srebro predstavlja pretnju za
krvopije, mada najpre morate da ga oblikujete u oružje, a kovača srebra nije bilo
mnogo.
Hrana je bila nova valuta. (Vode je i dalje bilo mnogo, pod uslovom da je
prokuvate i filtrirate.] Nakon što je klanice pretvorila u krvne logore, Industrija
Stounhart je zadržala svoj transportni sistem za prevoz hrane. Pošto su preuzele
organizaciju, krvopije su kontrolisale slavinu. Hranu su uzgajali ljudi koji su
robovali u logorima. Nadoknađivali su kratak interval blede sunčeve svetlosti, koji
je trajao dva-tri sata, masivnim domaćim ultraljubičastim farmama: svetlečim
staklenim baštama za voće i povrće, ogromnim skladištima za piliće, svinje i stoku.
Ultraljubičaste lampe fatalno su delovale na krvopije, te su u tim delovima logora
obitavali samo ljudi.
Krim je sve to saznao od vozača otetih „Stounhartovih“ kamiona.
Izvan logora, hrana se mogla nabaviti pomoću kupona za sledovanja koji su se
zarađivali na poslu. Da bi neko dobio kupon, morao je biti registrovan radnik:
moraš da postupaš po naređenjima krvopija da bi jeo. Moraš da se povinuješ.
Krvopije su u suštini psihički policajci. Džerzi je policijska država, svaka
žaoka sve prati i automatski izveštava, pa i ne znate da su vas označili dok ne bude
prekasno. Sisavci su samo radili, jeli i, onih nekoliko sunčanih sati dnevno, ležali u
zemlji. Načelno, trutovi su bili disciplinovani, kao i ljudi: jeli su ono što im se da
onda kad im se kaže da jedu, obično pakovanja krvi iz logora. Krim je, doduše,
video kako nekoliko njih skreće sa staze. Noću ste mogli da šetate ulicama među
krvopijama ako izgledate kao da radite. Međutim, od ljudi se očekivalo da se
ponašaju kao građani drugog reda, što su i bili. To prosto nije bio Krimov stil. Ne
u Džerziju, nema šanse.
Čuo je zvono i spustio fotelju osovivši se na noge. Zvono znači da je stigla
poruka iz Njujorka. Od Gasa.
Meksikanac je na vrh svog skrovišta postavio mali kokošinjac za golubove i
piliće. Od pilića je svaki čas dobijao po jaje puno proteina, masnoće, vitamina i
minerala - vredno poput bisera. Golubove je koristio kao sredstvo da ostane u vezi
sa svetom van Menhetna. Bezbedno, nekompromitovano sredstvo koje krvopije
nisu otkrile. Gas bi ponekad koristio golubove da bi naručio robu od Krima:
oružje, municiju, pornić. Krim bi nabavio bilo šta za odgovarajuću cenu.
Danas je jedan od tih dana. Golub Hari, „Nju Džerzi ekspres", kako ga je Gas
zvao - sleteo je na malu pritku pokraj prozora i kljunom zalupao po zvonu, znajući
da će dobiti hranu.
Krim je odvezao elastičnu traku s noge i uzeo malu plastičnu kapsulu s
papirom, a Hari je nežno gugutao.
„O’ladi, mali seratoru", reče dok je otvarao plastičnu kutiju s dragocenim
kukuruzom i sipao malo u čašu da nagradi goluba. Ubacio je nekoliko zrna u usta
pre nego što je ponovo zatvorio kutiju.
Pročitao je Gasovu narudžbinu. „Detonator?" Zakikotao se. „Zajebavaš me...“
Malvo je coknuo jezikom. „Dolazi izviđački automobil", reče.
Dva poluvuka poskočiše, ali Krim im pokaza rukom da budu tihi. Odvezao je
povoce s nogu stola i oštro povukao lanac da bi ostali nemi i koračali za njim. „Daj
znak ostalima."
Rojal ih je poveo ka garaži. Mada je oslabio trideset kilograma, Krim je i
dalje predstavljao impresivan prizor. Njegove kratke, moćne ruke i dalje su bile
suviše široke da pređu preko kockastog središnjeg dela trupa. Kod kuće je
paradirao okićen svim svojim srebrom, bokserom sa cirkonima i navlakom za zube.
Krim je voleo srebro dok je bilo samo svetlucavo sranje, pre nego što je postalo
oznaka ratnika i odmetnika.
Posmatrao je kako ostali ulaze u „taho“ sa oružjem. Transport se obično
sastojao od tri vojna vozila. Krvopije su vozile prednje i zadnje, a čovek je vozio
kamion s hranom u sredini. Krim je ovog puta želeo da vidi neke žitarice:
pahuljice, zemičke, puter-kifle. Ugljeni hidrati bi ih zasitili i potrajali bi danima,
ponekad nedeljama. Protein je bio redak dar, a meso još redi, ali teško ih je bilo
održati svežim. Puter od kikirikija je bio organski, sa uljem na vrhu, jer hrana više
nije obrađivana - Krim to nije mogao da podnese, ali Rojal i poluvukovi su
obožavali taj puter.
Vampovi se nisu plašili pasa, ali vozači, bogami, jesu. Ugledali bi srebrni
blesak u vučjim očima i odmah bi se usrali u gače. Krim je obučio životinje
onoliko dobro koliko je želeo da ih obuči, što znači da su uvek vodili računa o
njemu, o osobi koja ih hrani. Ali to nisu bila stvorenja koja treba obučavati - ili
pripitomljavati, te se Krim poistovećivao s njima i uvek ih držao uza se.
Ambasador je zatezao davilicu: Skil je noktima grebao pod garaže. Znali su
šta sledi. Upravo će zaraditi svoj obrok. Bili su motivisaniji od Safira, jer se za
poluvukove ekonomija nije menjala. Hrana, hrana, hrana.
Vrata garaže su se otvorila. Krim je iza ugla čuo tutnjavu kamiona, jasno i
glasno: nije bilo saobraćajne buke koja bi nadglasala taj zvuk. Ovo će biti klasično
zatvaranje. Preko puta, između dve kuće, šleper u praznom hodu je čekao da se
zarije u vozilo na čelu. Dodatni automobili će odseći krvopije na začelju i tako će
zatvoriti konvoj u stambenoj ulici.
Još jedan Krimov prioritet bilo je održavanje kola u voznom stanju. Imao je
momke koji su dobri u tome. Rezervoari su bili puni, kao i baterije. Safiri su
koristili dve garaže u Džerziju za rastavljanje kamiona za prevoz hrane radi delova
i goriva.
Prvi kamion je skrenuo za ugao u punoj brzini. Krim je primetio dodatno,
četvrto vozilo u konvoju, ali to ga nije zabrinulo. Tačno na vreme, šleper je uz
škripu doleteo sa suprotne strane, preko blatnjavog travnjaka ispred nečije kuće i
preko ivičnjaka, zario se u zadnji deo vodećeg vozila i zavrteo ga dovoljno snažno
da prilikom zaustavljanja bude okrenut na pogrešnu stranu. Ostali automobili su se
brzo približili, branik uz branik sa zadnjim vozilom. Vozila u sredini su zakočila i
skrenula na ivičnjak. Dva neoklopljena vozila - možda je posredi dvostruki ulov.
Rojal je dovezao „taho“ do kamiona s hranom, zaustavivši se svega nekoliko
centimetara od rešetke vozila. Krim je pustio Ambasadora i Skila, koji su pojurili
preko blatnjavog dvorišta ka sceni. Rojal i Malvo su iskočili. I jedan i drugi su
nosili dugačak srebrni mač i srebrni nož. Krenuli su pravo na krvopije, koje su se
izlivale iz prvog vozila. Rojal je bio posebno opak. Ojačao je vrhove čizama
srebrnim šiljcima. Činilo im se da će otmica biti okončana za manje od minuta.
Krim je najpre primetio da nešto nije u redu kod kamiona s hranom. Ljudski
vozači su ostali u kabini; nisu iskočili i počeli da beže. Ambasador je skočio na
vrata s vozačke strane, škljocajući vilicom pred zatvorenim prozorom. Čovek je
spustio pogled ka gnevnim vilicama poluvuka i njegovim ogoljenim očnjacima.
Zatim se meko platno identičnih vojnih kamiona podiglo poput zavesa. Umesto
hrane, iz njih je iskočilo dvadeset ili trideset vampira, čiji su bes, brzina i žestina
bili ravni vučjim. Malvo je posekao trojicu pre nego što mu se jedan uneo u lice i
oborio ga. Okrenuo se i pao - i svi su se obreli na njemu.
Rojal se povukao, krećući se unazad poput deteta koje se s kofom za pesak u
ruci suočava s plimnim talasom. Udario je u sopstveno vozilo, što mu je usporilo
beg.
Krim nije video šta se dešava u pozadini... ali čuo je vriske. Ako je ikada išta
naučio, naučio je da...
Vampiri ne vrište.
Onoliko brzo koliko mu je stas dozvoljavao, potrčao je ka Rojalu, kojeg su
šestorica krvopija pribila uz prednju stranu „tahoa“. Bio je maltene gotov, ali Krim
nije mogao da dopusti da tako skonča. Na kuku je nosio „magnum“ kalibra
četrdeset četiri koji nije imao srebrne metke, ali oružje mu se ipak dopadalo.
Izvukao ga je i upucao dva vampa u glavu, zbrisavši ih s lica zemlje. Bela
vampirska krv nalik na kiselinu poprskala je Rojala po licu, zaslepivši ga.
Krim je iza Rojala ugledao Skila, koji se očnjacima zakačio za lakat jednog
krvopije. Nesvestan bola, sisavac je presekao Skilov krzneni vrat zadebljalim
noktom srednjeg prsta nalik na kandžu, rasporivši mu grlo u zbrci srebrnosivog
krzna i guste crvene krvi.
Krim je izbušio krvopiju mecima, napravivši mu dve rupe u grlu. U haosu
krvoprolića, stvorenje se skršilo pored Skila, koji je tiho cvileo.
Nov par krvopija se obrušio na Ambasadora, savladavajući surovu životinju
vampirskom snagom. Krim je pucao, otkidajući im delove glave, ramena i ruku, ali
obični meci nisu sprečili sisavce da rastrgnu mešanca.
Pucnjava im je samo skrenula pažnju na Krima. Rojal je već bio gotov; dva
sisavca su mu zarila žaoke u vrat, hraneči se tu, nasred ulice. Ljudi su ostali
zaključani u kamionu koji je poslužio kao mamac. Posmatrali su prizor širom
otvorenih očiju, ne od straha već od uzbuđenja. Krim je ispalio dva metka u
njihovom pravcu i čuo kako se tvrdo staklo lomi, ali nije mogao da zastane i vidi
da li je nekog pogodio.
Provukao se kroz otvorena vrata „tahoa“, pribivši krupno telo uz volan.
Krenuo je u rikverc. Motor je još bio uključen. Blato iz dvorišta se razletelo dok se
izvozio. Nagazio je kočnicu, podigavši još blata, a zatim okrenuo volan ulevo. Dve
krvopije su mu preprečile put, ali Krim je nagazio gas i „taho“ je poskočio i
pregazio ih, prilepivši ih gumama za trotoar. Krivudajući zadnjim delom vozila,
izbio je na put u punoj brzini. Međutim, zaboravio je da već neko vreme nije
upravljao automobilom.
Zaneo se u stranu, šlajfujući uz ivičnjak sa suprotne strane i probušio gumu na
rubu. Okrenuo je volan na drugu stranu pokušavajući da ispravi štetu, ali preterao
je. Pritisnuo je papučicu do poda i iscedio eksploziju brzine iz „tahoa“ - međutim,
motor je zapucketao i utišao se.
Pogledao je instrument-tablu. Lampica za benzin je svetlela crvenom bojom.
Njegova ekipa je sipala tek onoliko benzina koliko im je bilo dovoljno za
obavljanje posla. Kombi za beg, onaj s polupunim rezervoarom, nalazio se u
pozadini.
Otvorio je vrata. Zgrabio je okvir i izvukao se iz vozila, gledajući krvopije
kako trče ka njemu. Prljavobledi, bosonogi, goli i krvožedni. Uzeo je nov okvir s
pojasa i ponovo napunio „magnum“, bušeći kopilad koja su navirala poput
košmara. Kad je ispraznio oružje, bacio se u stranu i zamahnuo ka sisavcu svojim
pesnicama prekrivenim srebrom. Udarci svetlucavim bokserima bili su posebno
snažni i bolni. Strgao je jedan lanac s vrata i počeo da davi krvopiju, zamahujući
njegovim telom oko sebe kako bi sprečio ostale duhove da ga zgrabe razbijačkim
rukama.
Međutim, bio je slab zbog neuhranjenosti i, pošto je bio krupan, lako se
umarao. Nadvladali su ga, ali umesto da mu se odmah bace za vrat, natprirodnom
snagom su mu sputali ruke svojim rukama, a zatim su znojem natopljenog
gangsterskog vođu odvukli sa ulice. Odvukli su ga uza stepenice na drugi sprat
opljačkane prodavnice i postavili ga na pod u sedečem položaju. Krim ih je obasuo
bujicom kletvi, a onda mu se od teškog disanja zavrtelo u glavi i počeo je da gubi
svest. Dok se radnja vrtela oko njega, pitao se šta čekaju, kog vraga. Želeo je da se
udave njegovom krvlju. Nije morao da brine da će se pretvoriti u vampira; to je
jedna od izrazitih prednosti usta punih srebra.
U prostoriju su ušla dva ljudska uposlenika Korporacije Stounhart. Odeveni u
crna odela, podsećali su na pogrebnike. Krim je pomislio da su došli da mu
oduzmu srebro i borio se iz sve snage. Krvopije su mu klekle na ruke, uvrćući ih.
Ali stounhartovci su ga samo posmatrali dok se koprcao po podu boreći se za
vazduh.
Zatim se atmosfera u prodavnici promenila. Zatišje pred buru je pravi opis za
to. Krimu se digla kosa na glavi. Nešto će se dogoditi. Bilo je to kao kad dlanovi
polete jedan ka drugom, trenutak pre pljeska.
Osetio je zujanje u umu, poput zubarske bušilice, ali bez vibracija. Kao da se
približava helikopter, ali bez vetra. Kao pevušenje hiljadu monaha - ali bez pesme.
Krvopije su se ukrutile kao vojnici koji očekuju inspekciju. Dva stounhartovca
su zakoračila u stranu i stala pokraj praznih rafova. Sisavci koji su držali Krima
olabavili su stisak i povukli se, ostavivši ga samog na prljavom linoleumu...
... dok je mračna figura ulazila u prodavnicu.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Logor Liberti
Transportni džip je predstavljao vojno vozilo promenjene namene, s
proširenim delom za teret i bez krova. Gospodin Kvinlan je vozio vratolomnom
brzinom kroz pljusak i mrklu tamu; njegovim vampirskim očima nisu bili potrebni
farovi. Ef i ostali su se truckali pozadi i kisnuli dok su slepo jurili kroz noč. Ef je
zatvorio oči pred kišom i ljuljanjem, osetivši se poput malog čamca uhvaćenog u
tajfun, izudaranog ali odlučnog da izdrži buru.
Najzad su stali i Ef je podigao pogled da bi osmotrio ogromnu kapiju spram
tamnog neba. Svetlost im nije bila potrebna. Gospodin Kvinlan je isključio motor
džipa. Nisu se čuli nikakvi zvuci niti glasovi, osim kiše i udaljene mehaničke
tutnjave generatora odnekud iznutra.
Logor je bio ogroman i oko njega su gradili ravan betonski zid. Bio je visok
bar šest metara i na njemu su danonoćno radile ekipe, postavljajući armature i
zalivajući ih betonom pri svetlosti kvarcnih lampi. Uskoro će biti završen, ali zasad
je kapija od čelične mreže i dasaka predstavljala ulaz u logor.
Ef je zamišljao da će, našavši se u blizini tolike ljudske patnje, čuti plač dece,
vrisku odraslih ili neke druge zvuke mučenja. Mračno tiha unutrašnjost logora
govorila je o opresivnoj delotvornosti, što ga je skoro jednako zapanjilo.
Nevidljivi strigoji ih posmatraju, nema sumnje. Vampirske oči osetljive na
toplotu registruju telo gospodina Kvinlana kao svetlo i vrelo, dok preostalih pet
bića u zadnjem delu džipa registruju kao nešto hladnije ljude.
Gospodin Kvinlan je podigao torbu za bejzbol opremu sa suvozačkog sedišta i
prebacio je preko ramena dok je izlazio iz vozila. Ef je poslušno stajao, zglobova,
struka i članaka vezanih najlonskim konopcem. Svi ljudi su bili vezani jedan za
drugog, na svega pola metra razdaljine, poput zatvorenika povedenih na rad na
otvorenom. Ef je bio u sredini, Gas ispred njega, Fet pozadi. Prvi i poslednji su
bili Bruno i Hoakin. Jedan po jedan, iskočili su iz vozila u blato.
Ef je mogao da namiriše strigoje, njihovu grozničavu zemljanost i amonijačni
izmet. Gospodin Kvinlan je koračao uz Efa, vodeći svoje zatvorenike u logor.
Efu se činilo da ulaze u čeljusti kita i plašio se da će biti progutan. Od početka
je znao da su im šanse da se ponovo izvuku iz klanice polovične.
Komunicirali su bez reči. Gospodin Kvinlan nije bio na istoj talasnoj dužini
kao ostali vampiri, ali postojanje psihičkog signala bilo je dovoljno da prođu prvu
inspekciju. Delovao je manje ispijeno od vampira prašinara, bledo meso mu je bilo
više svilenkasto nego mrtvo i plastično, oči su mu bile blistavije i iskrile su
individualnošću. Vukli su se kroz uski tunel od platna, ispod krova sagrađenog od
ograde za kokošinjac. Ef je kroz žicu osmotrio kišu i beskrajnu tamu neba bez
zvezda.
Stigli su do karantinske postaje. Nekoliko lampi na baterije osvetljavalo je
prostoriju pošto su u toj oblasti radili ljudi. Zbog osvetljenja niske voltaže, koje
baca duge senke po zidovima, neumorne kiše i opipljivog osećaja da je okružena
stotinama zlih stvorenja, karantinska postaja je podsećala na izložen šator u
središtu grdne prašume.
Glave svih zaposlenih behu obrijane. Oči su im bile suve i umorne. Nosili su
sive zatvorske kombinezone i gumene klompe s rupama.
Zahtevali su da im petorica zarobljenika kažu imena i svi su slagali. Ef je
naškrabao svoj pseudonim tupom olovkom. Gospodin Kvinlan je stajao pozadi,
pred zidom od platna koji je šibala kiša, dok su četiri strigoja stajala poput
golema, po dvojica sa svake strane vrata.
Gospodin Kvinlan je objasnio da je uhvatio pet odmetnika dok su se skrivali u
podrumu ispod korejske pijace u Sto dvadeset devetoj ulici. Pretrpeo je udarac u
glavu dok je savladavao svoj tovar i otuda mu je telepatija zbrkana. Kvinlan je
zapravo blokirao vampirima pristup svojim mislima. Spustio je svoju veliku torbu
na vlažno platneno tlo pored čizama.
Ljudi su najpre pokušali da odvežu čvorove u nadi da će sačuvati konopac za
ubuduće. Međutim, vlažan najlon se nije dao i morali su da ga preseku. Pod
pažljivim pogledom vampirskih stražara, Ef je stajao spuštenog pogleda i trljao
ranjave zglobove. On nije mogao da gleda vampira u oči bez mržnje. Osim toga,
pribojavao se da će ga prepoznati strigojski kolektivni um.
Bio je svestan gungule koja se spremala u šatoru. Tišina je bila čudna; stražari
su usmerili pažnju na gospodina Kvinlana. Strigoji su shvatili da je drugačiji.
I Fet je to primetio: iznenada je progovorio, pokušavajući da odvrati pažnju
od Kvinlana. „Kad ćemo jesti?“, upitao je.
Čovek s tablom za pisanje podiže pogled s beležaka. „Kad vam budu dali
hranu."
„Nadam se da hrana neće biti masna", rekao je. „Ne varim dobro masnu
hranu.“
Svi su zastali u poslu, zureći u Feta kao da je lud. Glavni službenik mu reče:
„Ja ne bih brinuo o tome.“
„Dobro je“, odvrati Fet.
Jedan strigoj je primetio da je torba gospodina Kvinlana ostala na podu u uglu
prostorije. Vampir je posegnuo ka dugoj, teškoj tašni.
Fet se ukrutio pokraj Efa. Jedan čovek je zgrabio Efa za bradu, pregledajući
mu unutrašnjost usta olovkom s lampom. Čovek je imao podočnjake boje crnog
čaja. „Jeste li bili doktor?", upita ga Ef.
„Neka vrsta doktora", odvrati čovek, gledajući Efove zube.
„Koja vrsta?"
„Pa, bio sam veterinar", odvratio je.
Ef je zatvorio usta. Čovek je prešao snopom svetlosti preko Efovih očiju,
zaintrigiran onim što je video.
„Uzimali ste neke lekove?“, pitao je.
Efu se nije dopao veterinarov ton. „Neku vrstu lekova", odvratio je.
„U prilično ste lošem stanju. Nekako ste mrljavi", rekao je veterinar. Ef je
video da vampir povlači rajsferšlus torbe. Najlonski omotač je bio obložen
olovom rendgenske kecelje iz zubarske ordinacije. Čim je strigoj osetio srebro
sečiva, ispustio je tašnu kao da se opekao.
Gospodin Kvinlan je pojurio ka torbi. Ef je odgurnuo veterinara na suprotan
kraj šatora. Kvinlan se probio kraj strigoja, brzo izvukao mač iz tašne, okrenuo se i
ispružio ga. Vampiri su najpre bili suviše zapanjeni da bi se pokrenuli, pošto ih je
neočekivano prisustvo srebra u vidu oružja držalo na odstojanju. Gospodin Kvinlan
je napredovao polako, kako bi Fet, Gas i ostali imali vremena da se dočepaju
oružja. Ef se osećao đavolski bolje s mačem u rukama. Oružje kojim je mahao
gospodin Kvinlan zapravo je bio njegov mač, ali nije bilo vremena za
cepidlačenje.
Vampiri nisu reagovali poput ljudi. Niko od njih nije potrčao ka vratima da
pobegne ili upozori druge. Uzbuna je podignuta posredstvom psihe. Nakon
prvobitnog šoka, brzo je usledio njihov napad.
Gospodin Kvinlan je posekao jednog udarcem u vrat. Gas je pojurio u susret
vampiru koji je jurišao i zario mu sečivo u grlo. Bilo je teško odseći glavu u
skučenoj prostoriji, zbog toga što je širok zamah, neophodan za presecanje vrata,
mogao da povredi ostale, a jetka krv je šikljala, puna zaraznih parazita. Samo se u
krajnjoj nuždi pristupalo borbi sa strigojima na skučenom prostoru, te su se njih
petorica probili iz karantina najbrže što su mogli.
Efa, koji se poslednji naoružao, napali su ljudi a ne vampiri. Veterinar i još
jedan. Bio je toliko zapanjen da je reagovao kao da su ga napali strigoji i
proburazio veterinara kroz koren vrata. Crveni arterijski mlaz je poprskao drveni
stub u sredini prostorije dok su Ef i veterinar zurili jedan u drugog širom otvorenih
očiju. „Šta to radiš, dođavola?", uzviknuo je Ef. Veterinar je pao na kolena, a drugi
čovek je usmerio pažnju na ranjenog prijatelja.
Ef se polako povukao od umirućeg čoveka, pošto ga je neko od ostalih
povukao za rame. Bio je uzdrman; ubio je čoveka.
Izašli su iz šatora i obreli se u krugu logora. Kiša se pretvorila u magličasto
rominjanje. Pred njima je ležala staza pod platnenim krovom, ali noč je sprečavala
Efa da sagleda čitav logor. Strigoji se još nisu pojavili, ali znali su da je uzbuna
podignuta. Njihovim očima je trebalo nekoliko trenutaka da se priviknu na tamu - iz
koje su dojurili vampiri.
Petorica raspoređena u luk uputila su se ka pridošlicama. Tu si slobodno
mogao da zamahneš sečivom, da se osloniš na nogu i zariješ mač dovoljno snažno
da se glava odvoji od ramena. Ef je snažno zamahivao, kretao se, sekao i stalno
gledao iza sebe.
Tako su odbili prvi talas. Napredovali su, mada nisu znali kako je logor
organizovan. Pokušavali su da dokuče gde je zaključana glavnina zatvorenika. Još
jedan par vampira se pojavio s leve strane i gospodin Kvinlan ih je posekao štiteći
svoj bok, a zatim poveo ostale u tom pravcu.
Ispred njih se u tami ocrtavala visoka, uska struktura: osmatračnica u centru
kamenog kruga. Još vampira je hitro dotrčalo i petorica muškaraca su zbila redove,
pomerajući se kao jedinica; pet sečiva je seklo poput jednog.
Morali su brzo da ubijaju. Strigoji su bili poznati po tome što žrtvuju nekoliko
svojih vojnika kako bi ostali lakše uhvatili i preobrazili ljudskog agresora. Prema
njihovoj strategiji, vredi žrtvovati jednog, tri, pa čak i deset vampira da bi se
eliminisao jedan ljudski borac.
Ef se povukao iza ostalih, obrazujući zaštitnicu. Koračao je unazad dok su
formirali pokretni oval, prsten od srebra koji drži rojeve vampira na odstojanju.
Oči su mu se privikle na tamu i video je da drugi strigoji usporavaju u daljini, da
se okupljaju, držeći se podalje. Da ih prate, ne napadajući. Da planiraju
koordiniran napad.
„Okupljaju se“, rekao je ostalima. „Mislim da su nas naveli da krenemo na
ovu stranu."
Čuo je vlažan rez mačem, a zatim Fetov glas. „Ona zgrada napred. Jedina nada
nam je da idemo od zone do zone.“
Provalili smo u logor suviše rano. rekao je gospodin Kvinlan.
Nebo još nije pokazivalo znake razvedravanja. Sve je zavisilo od tog
nepouzdanog kratkog perioda sunčeve svetlosti. Trik je bio u tome što je trebalo da
opstanu na neprijateljskoj teritoriji do neizvesne zore.
Gas je opsovao i posekao još jedno stvorenje. „Ostanite jedni uz druge", reče
Fet.
Ef je nastavio da se polako kreće unazad. Nazirao je lica prvog reda vampira
koji su ih pratili, napeto zureći. Činilo mu se da zure u njega.
Da li umišlja? Ef je usporio, a zatim stao, dopuštajući ostalima da pređu
nekoliko metara bez njega.
Vampiri su takođe zastali.
„Ah, sranje", reče Ef.
Prepoznali su ga. Nešto poput izveštaja o traženoj osobi na vampirskoj
psihičkoj mreži upravo se pokazalo kao pun pogodak. Košnica je obaveštena o
njegovom prisustvu, što je značilo samo jedno.
Gospodar je znao da je Ef tu. Posmatrao ga je kroz oči svojih trutova.
„Hej!“, uzviknuo je Fet vrativši se do njega. „Zašto si stao, dođavola...?"
Ugledao je desetak strigoja kako zure. „Gospode. Šta im je? Izgledaju kao da su
ugledali duha."
Čekaju naređenja.
„Isuse, hajde samo da..."
Oglasila se logorska pištaljka, od koje su svi poskočili, a zatim još četiri oštra
piska. Onda je ponovo nastupila tišina.
Ef je shvatio svrhu alarma: osim vampira, treba upozoriti i ljude. Možda je to
poziv da krenu u sklonište.
Fet je pogledao ka najbližoj zgradi. Ponovo je proverio nebo da bi video da li
se svetlost pomalja. „Ako bi mogao da ih odvedeš odavde, od nas, mogli bismo da
uđemo i izađemo znatno brže."
Ef nije baš priželjkivao da izigrava crvenu igračku za žvakanje pred čoporom
krvopija, ali shvatio je logiku Fetovog plana. „Učinite mi uslugu", rekao je.
„Požurite."
Fet je doviknuo: „Gase! Ostani sa Efom."
„Nema šanse", reče Gas. „Ja ulazim. Bruno, ostani s njim."
Ef se nasmešio zbog toga što mu Gas očigledno nije bio naklonjen. Uhvatio je
gospodina Kvinlana za ruku i povukao ga unazad, menjajući svoj mač za njegov.
Pobrinuću se za ljudske stražare, rekao je Kvinlan i nestao u treptaju oka.
Ef je stegao poznatu kožnu dršku i sačekao da Bruno stane kraj njega. „Da li ti
je ovo okej?“
„Više nego okej“, odvratio je Bruno bez daha, ali uz širok, dečji osmeh.
Njegovi blistavobeli zubi divno su izgledali spram svetlosmeđe kože lica.
Ef je spustio mač i potrčao ulevo, dalje od strukture. Vampovi su načas
oklevali, a onda su krenuli za njim. Ef i Bruno su skrenuli za ugao duge mračne
zgrade nalik na šupu. Iza nje je svetleo jedan prozor.
Svetlost su ljudi.
„Ovamo!", rekao je Ef, potrčavši. Bruno ga je pratio u stopu, dahćući. Ef se
osvrnuo. Vampiri su, naravno, jurišali iza ugla za njima. Trčeći ka svetlosti, Ef je
ugledao vampira pokraj vrata zgrade.
Bio je to krupan mužjak, osvetljen bledom svetlošću s prozora. Na njegovim
širokim grudima i zdepastom vratu, Ef je ugledao izbledelu tetovažu, pozelenelu od
bele krvi i mnogobrojnih strija.
Odjednom, poput traumatičnog sećanja koje se na silu vraća u svest,
Gospodarev glas mu je odjeknuo u glavi.
Zašto si došao ovamo, Gudvederu?
Ef je zastao i uperio mač u krupnog vampira. Stojeći kraj njega, Bruno se
okrenuo kako bi držao na oku trutove koji su ih pratili.
Po šta si došao?
Bruno je zaurlao, posekavši dva vampira koja su jurnula ka njima. Ef se
okrenuo, pošto mu je pažnju načas odvratilo okupljanje vampova svega nekoliko
metara dalje - poštovali su srebro - a zatim je shvatio da je dozvolio da ga pometu
i brzo se okrenuo s podignutim mačem.
Vrhom je zahvatio vampira u trku, probivši mu kožu i grudni mišić, ali nije ga
proburazio. Brzo se povukao i zario
mu mač u grlo, baš kad se vilica stvorenja spustila ogolivši žaoku. Tetovirani
vampir je zadrhtao i sručio se na zemlju.
„Drkadžije!“, uzviknuo je Bruno.
Sad su svi navirali. Ef je zamahnuo mačem i spremio se. Međutim, bilo ih je
previše, jednostavno previše, i svi su se kretali odjednom. Počeo je da se
povlači...
Tražiš nekoga ovde, Gudvederu.
... i osetio kamenje pod stopalima, približavajući se zgradi. Bruno je nastavio
da seče i ubija, a Ef se popeo uz tri stepenika, opipao kvaku, otvorio rezu i gurnuo
vrata.
Sad si moj, Gudvederu.
Glas je odjeknuo, dezorijentišući ga. Ef je povukao Bruna za rame, pokazujući
mu da uđe za njim. Protrčali su pokraj improvizovanih kaveza, sa obe strane uske
staze, u kojima su se nalazili ljudi u različitim fazama izbezumljenosti. Neka vrsta
ludnice. Ljudi su zavijali dok su Ef i Bruno žurno prolazili.
Ćorsokak, Gudvederu.
Ef je snažno odmahnuo glavom, trudeći se da izbije Gospodarev glas iz uma.
To prisustvo ga je zbunjivalo, poput glasa ludila. Uz ljude koji su pokušavali da ga
ogrebu kandžama, čitava situacija se za Efa pretvorila u pravi ciklon zbunjenosti i
užasa. Prvi vampirski progonitelj ušao je na drugom kraju. Ef je otvorio vrata koja su
vodila ka nekakvoj kancelariji sa stolicom nalik na zubarsku. Naslon za glavu je
bio crven od suve ljudske krvi, koja je odatle kapala na pod. Druga vrata su vodila
napolje. Ef je preskočio tri stepenika. Tamo ga je čekalo još vampira koji su obišli
zgradu umesto da prođu kroz nju. Zamahivao je i sekao, okrenuvši se tačno na
vreme da udari ženku koja je skakala na njega s krova.
Zašto si došao ovamo, Gudvederu?
Ef je odskočio od tela ubijenog vampira. Bruno i on su se povlačili bok uz
bok ka neosvetljenoj strukturi bez prozora pored visoke ograde. Možda su to
vampirske odaje. Logorsko gnezdo strigoja?
Ef i Bruno su opet skrenuli, a onda su shvatili da ta ograda skreće pod oštrim
uglom i da se završava kod druge neosvetljene strukture.
Ćorsokak. Rekao sam ti.
Ef se okrenuo ka vampirima koji su nadirali ka njima iz mraka.
„Ćorav ali nemrtvi", mrmljao je Ef. „Kopile jedno."
Bruno ga osmotri. „Kopile? Ti si nas uvukao u zamku!"
Kad te uhvatim i preobrazim, saznaću sve tvoje tajne.
Efu se krv sledila u žilama. „Evo ih, dolaze", rekao je Brunu - i spremio se.
Nora je stigla u Barnsovu kancelariju u administrativnoj zgradi spremna da
pristane na sve, uključujući i podavanje Barnsu, samo da bi spasla majku i
približila mu se. Prezirala je svog bivšeg šefa više od vampirskih tlačitelja. Gadila
joj se njegova nemoralnost - no od saznanja da ju je smatrao toliko slabom da je
očekivao da će se prosto prikloniti njegovoj volji pripadala joj je muka.
Pokazaće mu to kad ga bude ubijala. Ako je njeno pokoravanje njegova
fantazija, njen plan je da mu zarije sečivo u srce. Ubistvo nožem za puter: baš
prigodno!
Učiniće to dok bude ležao u krevetu ili dok bude blebetao tokom večere,
gnusno civilizovan. Zlobniji je od strigoja: njegova korupcija nije bolest, ničim se
nije zarazio. Njegova korupcija je posledica oportunizma, stvar izbora.
Najgora od svega bila je njegova predstava o njoj kao o potencijalnoj žrtvi.
Procenio je Noru fatalno pogrešno i njoj je preostalo samo da mu ukaže na grešku.
Čelikom.
Naterao ju je da tri sata čeka u hodniku u kojem nije bilo ni stolice ni kupatila.
Dva puta je izašao iz kancelarije u blistavoj, svežoj admiralskoj uniformi,
prolazeći pokraj Nore s papirima u rukama, ali nijednom se nije osvrnuo na njeno
prisustvo. Prošao bi bez reči i nestao iza nekih drugih vrata. Čekala je, krčkajući se
na tihoj vatri, čak i kad je pištaljka oglasila raspodelu sledovanja hrane, položivši
ruku preko krčavog stomaka - uma usredsređenog na majku i ubistvo.
Najzad je Barnsova asistentkinja - mlada žena čiste kestenjaste kose do
ramena u opranom sivom kombinezonu - otvorila vrata i ćutke primila Noru. Ostala
je u dovratku dok je Nora ulazila. Naparfemisana koža i dah koji miriše na nanu.
Nora joj je uzvratila prekornim pogledom, zamišljajući kako žena obezbeđuje tako
dobru poziciju u Barnsovom svetu.
Asistentkinja je potom sela za svoj sto, pustivši Noru da se uhvati za kvaku
narednih vrata, koja su bila zaključana. Nora se okrenula i povukla se do stolica na
preklop, naslonjenih na zid prekoputa asistentkinje, koja je zaposleno šuškala
trudeći se da ignoriše Noru i da istovremeno potvrdi svoju superiornost. Telefon je
zazvonio i ona je podigla slušalicu i tiho progovorila. Ukoliko bi se zanemarili
neobrađeni drveni zidovi i laptop, prostorija bi podsećala na niskotehnološke
kancelarije iz četrdesetih godina dvadesetog veka: telefon s gajtanom, pribor za
pisanje s papirima i olovkom, podmetač. U ćošku stola, tik uz podmetač, na malom
papirnom tanjiru nalazio se pozamašan čokoladni kolač. Asistentkinja je spustila
slušalicu nakon što je prošaputala nekoliko reči i primetila da Nora zuri u
poslasticu. Posegla je ka tanjiru, gricnula kolač, a nekoliko zalutalih mrvica joj je
palo u krilo.
Nora je čula škljocanje brave praćeno Barnsovim glasom.
„Uđi!“
Asistentkinja je pomerila poslasticu na drugi kraj stola, izvan Norinog
domašaja, i mahnula joj da prođe. Ponovo je prišla vratima i pritisnula kvaku, koja
je ovog puta popustila.
Barns je stajao iza stola i stavljao papire u otvorenu akten-tašnu, pripremajući
se da krene kući. „Dobro jutro, Karli. Da li su kola spremna?"
„Da, gospodine doktore Barnse“, zacvrkutala je asistentkinja. „Upravo su
nazvali s kapije."
„Nazovi ih ponovo i podseti ih da uključe grejanje na zadnjem sedištu."
„Da, gospodine."
„Noro?“, rekao je Barns, i dalje baratajući papirima. Nije podigao pogled.
Ponašanje mu je bilo znatno drugačije nego pri njihovom prethodnom susretu u
njegovoj palati. „Želiš li da razgovaraš sa mnom o nečemu?"
„Pobedio si."
„Pobedio sam? Divno. Reci mi, šta sam to osvojio?"
„Ono što si hteo. Mene."
Kratko je oklevao pre nego što je zatvorio tašnu i škljocnuo kopčama.
Pogledao ju je i blago klimnuo sebi, kao da se jedva setio svoje ponude. „Vrlo
dobro", rekao je, a zatim je zakopao po fioci u potrazi za još jednom zamalo
zaboravljenom stvari.
Nora je čekala. „Pa?“, reče.
„Pa“, odvrati on.
„Šta sad?"
„Sad sam u velikoj žurbi. Ali obavestiću te."
„Mislila sam... Ne idem sad s tobom u tvoju kuću?"
„Uskoro. Drugi put. Danas imam mnogo posla i sve to."
„Ali... ja sam spremna sad."
„Da. I mislio sam da ćeš postati nestrpljiva. Ne dopada ti se život u logoru?
Ne, nisam ni mislio." Posegao je ka ručki tašne. „Uskoro ću poslati po tebe."
Nora je razumela: namerno je tera da čeka. Produžava njenu agoniju zbog toga
što nije uskočila u njegov krevet onog dana. Perverzni starkelja, koji se razbacuje
svojom moći.
„Molim te, zapamti za ubuduće: ja nisam čovek koji voli da čeka. Verujem da
ti je to sad jasno. Karli?"
Asistentkinja se pojavila na otvorenim vratima. „Da, doktore?"
„Karli, ne mogu da pronađem glavnu knjigu. Možeš li da je potražiš i da je
kasnije doneseš do kuće?"
„Da, doktore."
„Oko pola deset, recimo?"
Nora na Karlinom licu nije ugledala očekivani izraz zadovoljnog šepurenja,
već nagoveštaj zgađenosti.
Izašli su u predsoblje, šapućući. Besmisleno, kao da je Nora Barnsova
supruga.
Iskoristila je priliku da brzo priđe Barnsovom stolu i potraži bilo šta što joj
može pomoći, bilo kakvu informaciju koju ne bi trebalo da sazna. On je pak skoro
sve poneo sa sobom. Otvorivši srednju fioku, ugledala je kompjuterski izrađenu
mapu logora s različito obojenim zonama. Iza porodilišta koje je već posetila, na
istoj strani gde je ustanovljen odeljak za „penzionisanje", nalazila se zona sa
oznakom „puštanje". U toj zoni se nalazila zasenčena oblast označena natpisom
„sunčev sjaj". Pokušala je da iscepa mapu kako bi je ponela sa sobom, ali bila je
zalepljena za dno fioke. Ponovo ju je osmotrila, trudeći se da brzo zapamti što više,
i zatvorila fioku baš kad se Barns vratio.
Silno se upinjala da izbriše bes s lica, da ga pogleda sa smeškom. „A šta je s
mojom majkom? Obećao si mi..."
„Ako ti ispuniš svoj deo pogodbe, i ja ću, naravno, ispuniti svoj. Časna
izviđačka."
Bilo joj je jasno da on želi da ga ona preklinje, ali naprosto nije mogla da
privoli sebe na to.
„Želim da znam da je na sigurnom."
Barns je klimnuo nasmešivši se. „Želiš da postavljaš zahteve, eto šta želiš.
Samo ja mogu da određujem kad će se šta zbivati među zidovima logora."
Nora je klimnula, ali već je razmišljala o nečemu drugom, vrteći zglob iza
leđa da bi izgurala nož iz rukava.
„Ako bude odlučeno da tvoja majka bude obrađena, tako će i biti. Ti se tu
ništa ne pitaš. Verovatno su je već pokupili i odveli na čišćenje. Međutim, tvoj
život je i dalje žeton koji možeš da iskoristiš. Nadam se da ćeš ga unovčiti."
Imala je nož u ruci. Stegla ga je.
„Da li si razumela?", pitao je.
„Razumela sam", odvratila je kroz stisnute zube.
„Moraćeš da razviješ prijaznije držanje kad pošaljem po tebe. Molim te, budi
spremna. I smeši se."
Poželela je da ga ubije na mestu.
Paničan asistentkinjin glas iz druge kancelarije razbio je raspoloženje.
„Gospodine?"
Barns se udaljio pre nego što se pokrenula i izašao u predsoblje.
Čula je korake na stepeništu. Gola stopala su pljeskala po podu.
Vampirska stopala.
U kancelariju je uleteo tim od četiri krupna vampira. Vrečasta koža tih
nemrtvih siledžija bila je obeležena zatvorskim tribalima. Asistentkinja je
zadahtala i povukla se u svoj ćošak kad su sva četvorica krenula pravo na Barnsa.
„Šta se dešava?", pitao je.
Ispričali su mu telepatski - brzo. Barns je jedva stigao da odreaguje pre nego
što su ga zgrabili za ruke i odigli od poda, potrčavši s njim kroz vrata, a zatim u
hodnik. Tad je logorska pištaljka zacičala.
Napolju su se čuli povici. Nešto se dešavalo. Nora je čula i osetila vibraciju
vrata koja su se zalupila u prizemlju.
Asistentkinja je ostala u ćošku, iza svog stola, sa slušalicom na uhu. Nora je
ponovo čula da neko trči po stepeništu. Čula je lupu čizama: ljudi, dakle.
Asistentkinja se šćućurila kad je Nora pošla ka vratima - tačno na vreme da vidi
Feta kako uleće unutra.
Zanemela je. Nosio je samo mač. Lice mu je prekrivao divljački izraz koji
uvek prati lov. Njeno lice je oblio širok, zahvalan osmeh.
Fet je pogledao Noru, a zatim i asistentkinju u uglu, i okrenuo se da pođe.
Izašao je i zamakao za ugao, i tek tad se zaustavio i ponovo pogledao.
„Noro?“
Ošišana je. U kombinezonu. Isprva je nije prepoznao. „Vasilij", odvratila je.
Zgrabio ju je, a ona mu je zarila prste u leđa, zakopavši lice u njegovo
smrdljivo, neoprano rame. Skinuo ju je sa sebe da bi je ponovo pogledao, likujući
zbog toga što ju je pronašao i pokušavajući da shvati zašto je obrijana.
„To si ti“, rekao je dotakavši joj glavu. Zatim ju je celu obuhvatio pogledom.
„Ti...“
„I ti", odvratila je dok su joj suze izvirale iz uglova očiju. To ponovo nije Ef.
Nije Ef. Već ti.
Zagrlio ju je. Za njim su nagrnuli ostali. Gas i još jedan Meksikanac. Gas je
usporio kad je video da Fet grli ćelavog logoraša. Prošao je dug trenutak pre nego
što je progovorio. „Doktorko Martinez?"
„Ja sam, Gase. Jesi li to zaista ti?"
„A huevo! 12 Verujte u to", odvratio je.
„Koja je ovo zgrada?", upita Fet. „Administracija ili nešto slično? Šta radiš
ovde?"
Načas nije mogla da se seti. „Barns!", rekla je. „Iz CKB-a. On upravlja
logorom - upravlja svim logorima!"
„Gde je, dođavola?"
„Četiri krupna vampira su malopre došla i odvela ga. To mu je lično
obezbeđenje. Otišli su na onu stranu."
Fet je izašao u prazan hodnik. „Na ovu stranu?"
„Kola ga čekaju pred kapijom." Nora je zakoračila u hodnik. „Da li je Ef s
tobom?"
Ubod ljubomore. „Napolju je, drži ih na odstojanju. Pojurio bih tog Barnsa za
tebe, ali moramo da se vratimo po Efa.“
„I po moju majku." Nora je stegla Feta za majicu. „Moja majka. Ne idem bez
nje."
„Tvoja majka?", reče Fet. „Zar je još ovde?"
„Mislim da jeste." Pogledala je Feta u lice. „Ne mogu da verujem da si ovde.
Zbog mene."
Mogao je da je poljubi. Mogao je. Usred tog meteža - mogao je. Svet oko njih
je nestao. Pred sobom je video samo Noru.
„Zbog vas?", reče Gas. „Dođavola, mi obožavamo ovo ubilačko sranje. Zar
ne, Fete?“ Kezom je podrivao sopstvene reči. „Moramo da se vratimo i
pomognemo Brunu."
Nora je krenula za njima, a zatim naglo stala. Okrenula se ka asistentkinji
Karli, koja je i dalje stajala iza svog stola u drugom uglu predsoblja, s telefonom u
spuštenoj ruci. Pojurila je ka njoj i asistentkinja je razrogačila oči od straha. Nora
je posegla preko stola i zgrabila kolač s papirnog tanjira. Odgrizla je dobar
zalogaj, a ostatkom je pogodila zid pokraj Karline glave.
Međutim, u trenutku trijumfa, osetila je sažaljenje prema mladoj ženi.
Čokoladni kolač pak nije bio ni izbliza onoliko ukusan koliko je Nora mislila da će
biti.
Napolju, u dvorištu, Ef je zamahivao i sekao, upinjući se da raščisti prostor
oko sebe. Gornja granica za žaoke iznosila je dva metra; dužina ruke i mača
okvirno mu je obezbeđivala toliku razdaljinu. Stoga je nastavio da zamahuje,
opisujući srebrom krug poluprečnika dva metra.
Bruno nije delio njegovu strategiju. On bi se suočio s pretnjom kad bi se
ukazala i, budući da je bio brutalno efikasan ubica, uspevao je da izađe kao
pobednik. Međutim, umarao se. Krenuo je na dvojicu vampira koji su ga napali
odakle nije očekivao, ali posredi je bilo lukavstvo. Zagrizao je mamac, strigoji su
ga odvojili od Efa i popunili prazan prostor između njih. Ef je pokušao da se
probije nazad ka Brunu, ali vampiri su se držali strategije „razdvoji i uništi".
Osetio je zgradu za leđima. Krug srebra je postao polukrug. Kao bakljom,
mačem je držao tamu vampirizma na odstojanju. Nekoliko vampira se spustilo na
sve četiri, pokušavajući da se provuku ispod njegovog domašaja i da ga povuku za
noge, ali uspevao je da ih udari, i to snažno, pa je blato pod njegovim nogama
postalo belo. Međutim, dok su se tela nagomilavala, Efov bezbednosni krug se
sužavao.
Čuo je kako Bruno grokće, a zatim zavija. Pribili su ga uz visoku ogradu. Ef je
video kako odseca žaoku mačem, ali prekasno. Bruno je uboden. Trenutak kontakta,
prodora, i šteta je već načinjena: glista je usađena, vampirski patogen je ušao u
krvotok. Pošto mu krv nije isceđena, nastavio je da se bori sa obnovljenom
snagom. Delio je udarce, znajući da je osuđen na propast čak i ako preživi taj
pokolj. Desetine glista su se migoljile ispod kože njegovog lica i vrata.
Strigoji oko Efa, fizički svesni tog uspeha, osetili su pobedu i razuzdano se
bacili na svoj plen. Prišli su im i neki vampovi koji su dotad napadali Bruna, kako
bi gurnuli ostale otpozadi i dodatno suzili Efovu zonu bezbednosti. Priljubivši
laktove uz bokove, zamahivao je i sekao njihova divlja lica, zaljuljane
tamnocrvene podvoljke i otvorena usta. Žaoka je jurnula ka njemu, udarivši u zid
pored njegovog uha tupim odjekom, poput strele. Posekao ju je, ali bilo ih je
mnogo. Trudio se da održi zid od srebra, ali ramena i ruke su mu vrištali od bola.
Bilo je dovoljno da se probije samo jedna žaoka. Osetio je kako ga sila vampirske
rulje okružuje. Gospodin Kvinlan je uskočio usred bitke i pridružio mu se. To mu
je pomoglo, ali samo su zadržavali plimu. Savladaće ga svakog časa.
Uskoro će sve biti gotovo.
Na nebu iznad njih je buknula svetlost. Ef je pomislio da je posredi plamen ili
neki drugi pirotehnički uređaj kojim su vampiri odašiljali signal ili namerno
odvraćali pažnju protivnicima. Trenutak nepažnje i Ef je gotov.
Međutim, plamen je nastavio da sija, pojačavajući se i šireći iznad njihovih
glava. Kretao se na znatno većoj visini nego što je u prvi mah pomislio.
Još važnije: napad vampira je jenjao. Tela su im se ukrutila dok su se glave
otvorenih usta okretale ka mračnom nebu.
Ef nije mogao da poveruje u svoju sreću. Pripremio je mač da proseče put
kroz strigoje u gambitu poslednjeg daha i probije sebi put na sigurno...
Preko crne sargije pepela koji je gušio planetu, surovi zraci su padali i sekli
poput bleska acetilenskog plamenika. Probijali su se kroz tamu kao kometa s
glavom od čistog plamena koja se sužava prema repu. Vrela suza
crvenonarandžaste vatre koja raskopčava lažnu noč.
To je mogao biti samo satelit - ili nešto još veće - što se obrušava iz orbite,
ulazeći u Zemljinu atmosferu kao vatreno topovsko đule lansirano s poraženog
Sunca. Vampiri su se povukli. Uperivši crvene oči ka plamenu, teturali su se jedni
preko drugih, neočekivano nekoordinirani. Ovo je strah, pomisli Ef - ili nešto
slično tome. Znak s neba je uspeo da dosegne njihovu bit, ali oni nisu mogli da
izraze strah drugačije do ispuštanjem zvukova nalik na ciku i nespretnim
povlačenjem.
Čak se i gospodin Kvinlan malo povukao, skrhan svetlošću i spektaklom koji
je izazvala.
Gorući satelit je rastavio gust oblak od pepela i brutalan snop svetlosti se
probio kroz vazduh poput božjeg prsta, spaljujući sve, osvetljavajući sve u radijusu
od pet kilometara, a time i spoljni obod farme.
Dok su vampiri goreli i cičali, Fet, Gas i Hoakin su im dolazili u susret.
Natrčali su na uspaničenu gomilu, posekavši izdvojene iz mase pre nego što je
njihov napad izazvao potpuni metež i beg vampira.
Veličanstveni stub svetlosti nakratko je otkrio logor oko njih: visoke zidove,
turobne zgrade, blatnjavo zemljište. Sve je bilo toliko obično da je bilo maltene
ružno, pa ipak preteče u svojoj običnosti. Nalik na bekstejdž izložbenog prostora
ili na prljavu kuhinju restorana: mesto bez ukrasa, gde se obavlja pravi posao.
Ef je posmatrao kako kometa sve snažnije gori na nebu, kako plamen njene
glave postaje sve gušći i sjajniji, a onda je konačno satrla samu sebe, a gnevni
vatreni rep se preobrazio u pramičak i nestao.
Iza nje, dugo očekivana dnevna svetlost najzad je počela da razvedrava nebo,
kao da ju je pravovremeni plamen komete najavio. Bledi obrisi sunca bili su jedva
vidljivi iza oblaka od pepela, nekoliko zrakova se probijalo kroz šavove i slaba
mesta na čauri zagađenja. Bilo je svetlo kao u zoru starog sveta - ali to je bilo
dovoljno. Dovoljno da potera razbežala stvorenja pod zemlju na sat ili dva.
Ef je video da jedan logoraš prati Feta i Gasa i, uprkos ćelavoj glavi i
bezobličnom kombinezonu, odmah je prepoznao Noru. Obuzela su ga oprečna
osećanja. Činilo mu se da su prošle godine otkako su se poslednji put videli. Ipak,
mučila su ga hitnija pitanja.
Gospodin Kvinlan se povukao u senke. Njegova tolerancija na ultraljubičaste
zrake je testirana do krajnjih granica.
Sastaćemo se... na Kolumbiji... Želim vam sreću.
Lako je skočio uza zid i izašao iz logora. Nestao je za tren oka.
Gas je primetio da se Bruno drži za vrat i prišao mu. „Que paso, vato?“
„Drkadžija je u meni“, reče Bruno. Gangster je napravio grimasu, ovlažio
suve usne i pljunuo na zemlju. Stav mu je bio otvoren i čudan, kao da oseća kako
mu gliste puze u telu. „Osuđen sam, druže."
Ostali su utihnuli. Gas je, šokiran, posegnuo ka Brunovom licu, opipavajući
mu grlo. Zatim ga je zagrlio. „Bruno“, reče.
„Jebeni divljaci", reče Bruno. „Jebeno srećan pogodak."
„Dođavola!", uzviknuo je Gas, povlačeći se od njega. Nije znao šta da radi.
Niko nije znao. Gas je uzmakao i divljački zaurlao.
Hoakin je prišao Brunu sa suzama u očima. „Ovo mesto", rekao je zarivajući
vrh mača u zemlju, „ovo mesto je jebeni pakao na zemlji." Zatim je podigao mač ka
nebu riknuvši: „Pobiču sve krvopije, do poslednje, u tvoje ime!“
Gas se brzo povratio. Uperio je prst u Efa. „Ti si se izvukao, a? Kako to?
Trebalo je da ostanete zajedno. Šta se dogodilo s mojim prijateljem?"
Fet je stao između njih. „Nije on kriv."
„Kako znaš?", upita Gas s bolom u očima. „Bio si sa mnom!" Zatim se
okrenuo i prišao Brunu. „Bruno, reci mi da je drkadžija kriv za sve ovo i ubiću ga
na mestu. Reci mi!"
Sve i da ga je čuo, Bruno nije odgovorio. Pregledao je šake i ruke, kao da
traži gliste koje su ga zarazile.
„Treba da kriviš vampire. Ostani usredsređen", reče Fet.
„Oh, usredsređen sam ja", odvrati Gas. Krenuo je ka Fetu pretečim korakom,
ali istrebljivač ga je pustio da priđe znajući da mu treba oduška. „Kao jebeni
laserski zrak. Ja sam Srebrni Nindža." Pokazivao je ka Efu. „Usredsređen sam."
Ef je zaustio da se odbrani, ali se ugrizao za jezik, shvativši da Gasa ne
zanima šta se zaista dogodilo. Gnev je za mladog gangstera jedini način da izrazi
bol.
Fet se okrenuo ka Efu. „Šta je to bilo na nebu?"
„Ne znam", slegnuo je Ef ramenima. „Bio sam gotov, kao Bruno. Bili su na
meni - sve je bilo gotovo. Zatim je nešto blesnulo preko neba. Nešto je palo na
zemlju. Uplašilo je strigoje. Luda sreća."
„To nije bila sreća", reče Nora, „već nešto drugo."
Ef je zurio, zbunjen Norinim hrabrim istupanjem. „Šta, na primer?"
„Možeš to da poričeš", odvratila je, „ili možda prosto ne želiš da znaš. Možda
ti čak nije ni bitno. Ali nije se to prosto dogodilo, Efraime. Dogodilo se tebi.
Dogodilo se nama.“ Pogledala je Feta i razjasnila: „Svima nama..."
Ef je bio zbunjen. Nešto je izgorelo u atmosferi zbog njih?
„Hajdemo odavde", rekao je. „I Bruno. Pre nego što još neko nastrada."
„Nema šanse", odvrati Gas. „Rasturiću ovo mesto. Želim da pronađem
drkadžiju koji mi je sredio prijatelja."
„Ne“, odvrati Nora iskoračivši, najsitnija među njima. „Prvo idemo po moju
majku."
Ef je bio zapanjen. „Ali Noro... zar stvarno misliš da je još ovde?"
„Još je živa. Nećeš verovati ko mi je to rekao."
Ispričala mu je za Evereta Barnsa. Ef je najpre bio pometen, pitajući se zašto
se šali s takvim stvarima. Zatim se potpuno zabezeknuo. „Everet Barns na čelu
krvnog logora?"
„Na čelu svih krvnih logora", odvratila je.
Opirao se još nekoliko trenutaka, da bi najzad shvatio da je Nora u pravu.
Najgora stvar u vezi s tom vešću bila je besmislenost. „Taj kučkin sin."
„Ovde je", ponovila je Nora. „Rekao je da je ovde. Mislim da znam gde."
„Okej", odvrati Ef iscrpljeno, pitajući se koliko može da insistira povodom te
delikatne teme. „Ali sećaš se šta je Barns već pokušao da nam uradi."
„To nije bitno."
„Noro." Ef je želeo da što pre izađe iz te zamke. „Zar ne misliš da bi ti Barns
rekao bilo šta..."
„Moramo po nju", odvratila je Nora, okrenuvši se od njega.
Fet ju je branio. „Imamo dnevnu svetlost", reče. „Pre nego što se ponovo
navuku oblaci pepela. Potražićemo je."
Ef osmotri krupnog istrebljivača, a zatim ponovo Noru. Zajedno su odlučivali.
Nadglasali su ga.
„Dobro“, odvratio je. „Hajde da to obavimo najbrže što možemo."
Pošto je nebeski sjaj propuštao malo svetlosti na svet - kao da je regulator
svetla bio podešen na najslabiju postavku - logor je delovao poput sumorne
predstraže i zatvora izgrađenog u vojnom stilu. Okruživala ga je visoka ograda na
čijem vrhu se nalazila umršena spirala bodljikave žice. Zgrade su uglavnom bile
izgrađene od loših materijala i ogrezle u prljavštinu od zagađene kiše - primetan
izuzetak je predstavljala samo administrativna zgrada, na kojoj se nalazio stari
korporativni simbol „Stounharta“: crna sfera, bočno presečena čeličnoplavim
zrakom, nalik na oko koje se zatvara.
Nora ih je brzo povela ispod staze prekrivene platnom koja je vodila dublje u
logor. Prošli su pored unutrašnje kapije i zgrada.
„Porodilište“, rekla im je pokazujući ka visokoj kapiji. „Trudnice su
izolovane. Zidom ih odvajaju od vampira."
„Možda je posredi sujeverje?"
„Meni je više ličilo na karantin", odvratila je Nora. „Ne znam. Šta bi se
dogodilo s fetusom ako bi majka bila preobražena?"
„Ne znam“, odgovori Fet. „Nikad nisam razmišljao o tome."
„Oni jesu“, reče ona. „Izgleda da su preduzeli sve mere predostrožnosti kako
se to nikad ne bi dogodilo."
Nastavili su pokraj glavne kapije, duž unutrašnjeg zida. Ef je proveravao da li
ih neko prati. „Gde su ljudi?", upitao je.
„Trudnice žive tamo pozadi, u prikolicama. Oni kojima puštaju krv smešteni
su u barakama na zapadnoj strani. Kao u koncentracionom logoru. Mislim da su
moju majku poslali na obradu u onu oblast još malo napred."
Pokazala je ka dvema mračnim zgradama iza porođajne zone; nijedna nije
obećavala. Požurili su ka ulazu u veliko skladište. Stražarske postaje su trenutno
bile prazne.
„Je l' to - to?“, upita Fet.
Nora je pogledala unaokolo, pokušavajući da se orijentiše. „Videla sam
mapu... Ne znam. Nisam to ovako zamislila."
Fet je prvo proverio stražarske postaje. Ugledao je niz malih, zatamnjenih
monitora. Nije bilo prekidača, niti stolica.
„Ovo mesto čuvaju vampovi", reče Fet. „Sprečavaju li ljude da uđu - ili da
izađu?"
Ulaz nije bio zaključan. Prva prostorija, u kojoj bi se inače nalazila recepcija,
bila je pretrpana grabuljama, lopatama, motikama, šmrkovima, ralima i kolicima.
Pod je bio prljav.
Iznutra se čulo groktanje i cika. Efa je obuzeo talas mučnine, pošto je najpre
pomislio da ljudi ispuštaju te zvuke. Ali nije bio u pravu.
„Životinje", reče Nora, krećući se ka vratima.
Ogromno skladište bilo je blistavo osvetljeno. Visoko tri sprata i veličine dva
terena za fudbal, predstavljalo je farmu na zatvorenom i nije se dalo sagledati
odjednom. S krovnih greda, visoko gore, visile su velike lampe, a dodatno
osvetljenje je bilo postavljeno iznad velike bašte i voćnjaka. U skladištu je bilo
veoma toplo, ali vrelinu je ublažavao veštački povetarac koji su stvarali veliki
ventilatori.
Svinje su se okupile u blatnjavom staništu izvan obora bez krova. Kokošinjac
s visokom ogradom nalazio se preko puta, blizu nečeg što je zvučalo poput štale za
krave i skloništa za ovce. Ventilatorski povetarac je prenosio smrad đubriva.
Ef je najpre morao da zakloni oči, pošto se svetlost slivala odozgo eliminišući
sve senke. Zurili su niz jednu stazu, prateći probušenu cev za navodnjavanje
postavljenu na noge visoke šezdeset centimetara.
„Fabrika hrane", reče Fet. Pokazao je ka kameri na zidovima. „Ovde rade
ljudi. Vampovi ih drže na oku." Žmirnuo je ka svetlosti. „Možda su ultraljubičasta
svetla pomešana sa običnim lampama kako bi se oponašao čitav opseg sunčeve
svetlosti."
„I ljudima je potrebna svetlost", dodala je Nora.
„Vampovi ne mogu da uđu unutra. Zato su ljudi ostavljeni na miru da se brinu
o stadu i sakupljaju plodove."
„Sumnjam da su ostavljeni na miru", primeti Ef.
Gas je zašištao kako bi im privukao pažnju. „Krovna greda", rekao je.
Ef je podigao pogled. Okrenuo se, upijajući trista šezdeset stepeni vidika sve
dok nije ugledao figuru kako se kreće po uzanom mostiču postavljenom na dve
trećine visine od tla, duž dužeg zida.
Bio je to čovek u dugačkom, bezbojnom mantilu poput onog što štiti od
prašine i sa šeširom za kišu širokog oboda na glavi. Kretao se najbrže što je mogao
po uskoj, ograđenoj stazi.
„Stounhartovac", reče Fet. Liga saradnika Eldriča Palmera je nakon njegovog
pada postala odana Gospodaru, koji je preuzeo kontrolu nad ogromnom
industrijskom infrastrukturom Palmerove korporacije. Simpatizeri strigoja i -
prema pojmovima nove ekonomije zasnovane na ishrani i smeštaju - profiteri.
„Hej!“, uzviknuo je Fet. Čovek nije reagovao, već je pognuo glavu i pokrenuo
se još brže.
Ef je pogledom pratio stazu do ćoška. Na širokoj, trouglastoj platformi
nalazila se osmatračnica i snajpersko gnezdo - dugačka cev mašinke bila je nagnuta
ka tavanici u iščekivanju operatera.
„Dole!", reče Fet i svi se razbežaše. Gas i Bruno su ostali kraj vrata, Fet je
zgrabio Noru i potrčao ka ćošku kokošinjca, Ef se bacio ka skloništu za ovce, a
Hoakin ka bašti.
Ef se pognuo i potrčao duž ograde. Upravo se takvog uskog grla pribojavao.
Međutim, bio je rešen da ne umre od ljudske ruke. To je odavno odlučio. Bili su
odlična meta na mirnoj, blistavo osvetljenoj farmi - ali on može da učini nešto
povodom toga.
Ovce su bile uznemirene i blejale su suviše glasno da bi Ef čuo bilo šta drugo.
Bacio je pogled ka uglu i video da Gas i Bruno jure ka bočnim merdevinama.
Stounhartovac je stigao do platforme i baktao se oružjem, okrenuvši cev ka tlu.
Najpre je opalio ka Gasu, mitraljirajući u niskom letu po zemlji iza njega dok nije
izgubio ugao. Gas i Bruno su počeli da se penju uza zid s leve strane, ali merdevine
nisu vodile pravo dole; Stounhartovac će možda uspeti ponovo da opali pre nego
što stignu do mostiča.
Ef je odbacio žičane krugove koji su držali ovce u skloništu. Kapija se
otvorila i one su blejeći izašle u obor. Pronašao je deo ograde sa šarkama i
preskočio ga, a zatim se pozabavio bravom. Uhvatio se za ogradu i podigao noge u
poslednji čas, jašući na njoj dok se otvarala kako bi izbegao da ga ovce pregaze.
Čuo je pucnjavu, ali nije se okretao, trčeći ka štali za krave da učini isto.
Otvorio je vrata i pustio krdo na slobodu. Nisu to bile debele „holstajn" krave, već
više onakve kakve su opisane u rečniku: mršave, mlitave kože, buljave i brze.
Razbežale su se u svim pravcima. Neke su odgalopirale u voćnjak, udarajući u
slabašne stabljike jabuka.
Ef je obišao mlekaru u potrazi za ostalima. Ugledao je Hoakina s desne strane,
iza jedne baštenske lampe; upotrebio je alatku u ruci da bi uperio vrelu lampu ka
snajperisti u uglu. Bila je to genijalna zamisao i sjajno je upalila, odvrativši
stounhartovcu pažnju, te su Gas i Bruno uspeli da se popnu uz nezaštićen deo
merdevina. Hoakin je skočio u zaklon kad je stounhartovac osuo paljbu po lampi,
raznevši sijalicu u kiši varnica.
Fet je ustao i potrčao, koristeći jednu svojeglavu junicu kao delimični štit dok
se kretao ka merdevinama na bližem zidu, desno od mitraljeskog gnezda. Ef je
obišao mlekaru pomišljajući da i sam krene ka zidu, a onda je prašina počela da
poskakuje pred njegovim stopalima. Odskočio je baš kad su meci okrznuli drveni
ugao gde mu se do malopre nalazila glava.
Merdevine su podrhtavale pod Fetovom težinom dok se, ruku pred ruku, peo
ka mostiću. Stounhartovac je zamahivao na sve strane, pokušavajući da usmeri
vatru ka Gasu i Brunu, ali oni su se držali nisko na mostiću i meci su se odbijali o
metalnu ogradu. Neko je odozdo okrenuo novu lampu ka stounhartovcu i Fet je
video da čovek pravi grimasu, kao da zna da će izgubiti bitku. Ko su ti ljudi koji
voljno postupaju po naređenjima vampira?
Neljudi, pomislio je.
Ta pomisao mu je pomogla da se popne uz poslednjih nekoliko prečki.
Stounhartovac i dalje nije opažao da mu se neko približava s te strane, ali mogao je
da se okrene svakog časa. Zamislivši kako se duga cev oružja okreće ka njemu,
potrčao je brže i izvukao mač iz ranca.
Neljudske drkadžije.
Stounhartovac je čuo ili osetio Fetove korake u teškim čizmama. Okrenuo se
širom otvorenih očiju i opalio usred zamaha, ali prekasno. Fet je bio suviše blizu.
Zario je mač u stomak stounhartovca i izvukao ga.
Čovek je izbezumljeno skliznuo na kolena, šokiran Fetovom izdajom novog
vampirskog poretka koliko je Fet bio šokiran time što je stounhartovac izdao
sopstvenu vrstu. Iz tog uvređenog izraza je pokuljala žuč i krv, prelivajući se preko
cevi zadimljenog oružja.
Ljudska agonija je bila potpuno drugačija od vampirske. Fet nije navikao da
ubija ljude. Srebrni mač je bio pogodan za ubijanje vampira, ali bio je krajnje
nedelotvoran pri pogubljivanju ljudi.
Bruno je dojurio s mostića, zgrabio čoveka pre nego što je Fet uspeo da
reaguje i prebacio ga preko ivice platforme. Stounhartovac se obrnuo u vazduhu,
ostavljajući za sobom krvav trag, i sleteo na glavu.
Gas je zgrabio okidač vrelog oružja. Mahnuo je oružjem unaokolo,
pregledajući veštačko gazdinstvo pod sobom. Zatim ga je nagnuo nagore, ciljajući
svetla koja su obasjavala farmu poput lampi za kuvanje.
Fet je čuo povike i prepoznao Norin glas. Video ju je dole kako maše rukama
i pokazuje ka oružju dok ovce trupkaju pored nje.
Fet je zgrabio Gasa za ruke, tik ispod ramena. Nije ga obuzdavao, već je
pokušao da mu skrene pažnju. „Nemoj“, rekao je misleći na lampe. „Ovo je hrana
za ljude."
Gas se trgao. Želeo je da spali to mesto. Umesto da to učini, povukao je oružje
od lampi i ispalio rafal duž zdanja sličnog pećini. Meci su odjekivali bušeći rupe u
zidu dok su čaure zasipale platformu.
Nora je prva izašla iz farme na zatvorenom. Osećala je pritisak ostalih, želeli
su da krenu; s neba će uskoro nestati blede svetlosti. Sa svakim korakom je
postajala sve izbezumljenija, dok najzad nije potrčala.
Narednu zgradu je okruživala ograda prekrivena neprozirnom, crnom mrežom.
Videla je zgradu unutra, stariju strukturu koja je verovatno pripadala prvobitnoj
fabrici za preradu hrane; bila je manja od farme. Beše to bezlično zdanje
industrijskog izgleda koje samo što nije vrištalo: „Ja sam klanica."
„Da li je to - to?“, upita Fet.
Nora je videla da ograda skreće iza zgrade. „Ukoliko... ukoliko mapa nije
pogrešna."
Čvrsto se držala nade. To očigledno nije bio ulaz u dom penzionera niti u
ikakvo gostoljubivo okruženje.
Fet ju je zaustavio. „Pusti mene da uđem prvi“, rekao je. „Sačekaj ovde.“
Gledala ga je kako polazi dok su je ostali okruživali poput njenih sumnji.
„Ne“, izletelo joj je dok ga je pristizala. Plitko dišući, brzo je izgovorila: „Idem i
ja.“
Fet je otvorio kapiju tek toliko da mogu da uđu. Ostali su ih pratili do
sporednog dovratka, odvojenog od glavnog ulaza. Ta vrata su bila zaključana.
Unutra se čulo zujanje mašinerije i širio se težak miris koji isprva nisu
prepoznali.
Metalni smrad starih novčića ugrejanih na znojavom dlanu. Ljudska krv.
Nora se u tom trenutku zatvorila u sebe. Znala je šta će videti pre nego što je
stigla do obora.
U prostorijama koje nisu bile veće od pregrada za hendikepirane u toaletu,
invalidska kolica s visokim naslonom bila su nagnuta ispod spiralnih plastičnih
cevi koje su visile s dužih cevi-hranilica. Te očišćene cevi su prenosile ljudsku krv
u veće sudove, obešene o šine. Pregrade su trenutno bile prazne.
Nešto dalje, prošli su pored hladnjače u koju su vampiri odlagali proizvod
sakupljen tim užasnim krvnim pogonom. Prirodan rok trajanja je isticao posle
četrdeset dva dana, ali krv kao hrana za vampire - u najčistijem obliku - možda je
bila ispravna i kraće.
Nora je zamišljala kako starce dovode tu, kako ih postavljaju u kolica i kako
im cevi isisavaju krv iz vratova. Videla je kako im se oči izvrću u dupljama.
Možda su dovedeni ovamo pomoću kontrole koju Gospodar sprovodi nad njihovim
krhkim umovima?
Sve uznemirenija, nastavila je da se kreće, svesna istine ali nesposobna da je
prihvati. Pokušala je da dozove majku, ali odgovarala joj je samo grozna tišina, te
joj je sopstveni glas odjekivao u ušima, odzvanjajući očajem.
Ušli su u široku prostoriju, čiji zidovi behu popločani skoro do tavanice. Na
podu poprskanom krvlju bilo je mnogo odvoda. Klanica. Izborana tela ugibala su
se na kukama dok je oguljena koža poput krzna bila nagomilana na podu.
Nora je počela da se davi, ali u stomaku nije imala ništa što bi povratila.
Zgrabila je Feta za ruku, mučeći se da ostane na nogama.
Barns, pomislila je. Taj uniformisani koljač i lažov. „Ubiću ga“, rekla je.
Ef se pojavio kraj Feta. „Moramo da krenemo."
Zakopavši glavu u Fetove grudi, Nora je osetila da on klima glavom.
„Poslaće helikoptere. Policiju, s pravim puškama", reče Ef.
Fet je zagrlio Noru i krenuo ka najbližim vratima. Nora nije želela da vidi
više ništa. Želela je da ode iz logora zauvek.
Napolju je umiruće nebo sijalo žutim sjajem. Gas se popeo u kabinu bagera
parkiranog s druge strane zemljanog puta, blizu ograde. Zamajavao se oko kontrola
i motor se uključio.
Nora je osetila da se Fet ukočio i podigla pogled. Desetak sablasnih ljudi u
kombinezonima stajalo je u blizini, pošto su dolutali iz baraka prekršivši policijski
čas. Bez sumnje ih je privukla paljba mašinke i radoznalost povodom uzroka
uzbune. Ili je možda baš njih desetak izvuklo deblji kraj.
Gas je sišao s bagera i počeo da viče na njih, grdeći ih zbog toga što su
pasivni i kukavice. Ali Nora mu je doviknula da prestane.
„Nisu kukavice", rekla je. „Neuhranjeni su, imaju nizak krvni pritisak,
hipotenziju... Moramo da im pomognemo da pomognu sebi."
Fet je pustio Noru kako bi se popeo u kabinu bagera i pokušao da ovlada
kontrolama za upravljanje.
„Gase", reče Bruno. „Ja ću ostati ovde."
„Šta?“, odvrati Gas.
„Ostaću ovde i sjebaću ovo bolesno sranje. Vreme je za osvetu. Pokazaću im
da su ujeli pogrešnog drkadžiju.“
Gas je shvatio. Odmah je shvatio. „Ti si jebeno opak heroj, hombre.“
„Najopakiji. Opakiji od tebe.“
Gas se nasmešio; gušio ga je ponos koji je osećao prema prijatelju. Stegli su
se za ruke i privukli jedan drugog u čvrst bratski zagrljaj. Hoakin je učinio isto.
„Nikad te nećemo zaboraviti, čoveče", rekao je Hoakin.
Bruno je ljutitim izrazom skrivao nežnija osećanja. Osvrnuo se ka zgradi za
puštanje krvi. „Neće me zaboraviti ni ove drkadžije. Garantujem ti.“
Fet je okrenuo bager i povezao ga napred, udarivši pravo u visoku ogradu i
pregazivši je širokim gusenicama.
Sad su se već čule policijske sirene. Mnogo sirena. Bivale su sve bliže.
Bruno se obratio Nori. „Gospodo?", rekao je. „Spaliću ovo mesto. Zbog vas i
zbog sebe. Želim da to znate."
I dalje neutešna, Nora je klimnula.
„Idite sad", rekao je, okrenuo se i pošao nazad ka klanici s mačem u ruci. „Svi
vi!“, viknuo je na ljude u logorskim kombinezonima kako bi ih poterao. „Potreban
mi je svaki minut koji imam."
Ef je ponudio Nori ruku, ali Fet se vratio po nju i ona ga je uhvatila podruku
prošavši pokraj Efa, koji je nekoliko trenutaka kasnije krenuo za njima preko
srušene žice.
Previjajući se od bola, Bruno je osećao kako se gliste kreću u njemu.
Neprijatelj kruži u njegovom organizmu, širi se kroz organe i migolji se kroz
mozak. Radio je brzo, prenoseći UV lampe od bašte s farme do fabrike za puštanje
krvi, postavljajući ih u vrata kako bi odložio upad vampira. Zatim je presekao cevi
i rastavio aparat za prikupljanje krvi kao da rastavlja sopstvene inficirane arterije.
Probadao je i kidao pakovanja krvi u hladnjači, zasipajući pod i svoju odeću
skerletom. Krv je prskala na sve strane, natapajući ga, ali on je ipak uspeo da uništi
sve do poslednjeg pakovanja. Zatim je uništio samu opremu, vakuume i pumpe.
Vampire koji bi pokušali da uđu spržila bi ultraljubičasta svetlost. Bruno je
spustio leševe i ljudske kože, ali nije znao šta da uradi s njima. Poželeo je benzin i
izvor plamena. Pokrenuo je mašineriju i isekao žice, nadajući se da će time izazvati
kratki spoj u električnom sistemu.
Kad se prvi policajac probio unutra, pronašao je Bruna, krvavog i divljeg
pogleda, kako razbija sve oko sebe. Opalio je bez upozorenja. Dva hica su mu
slomila ključnu kost i raznela mu levo rame.
Čuo je da ostali ulaze i uspeo se uza stepenice duž polica za skladištenje,
izašavši na najvišu tačku u zgradi. Visio je na jednoj ruci iznad policajaca i
vampira koji su nadirali, izbezumljen pustošenjem koje je izveo i krvlju koja mu je
natapala telo i kapala na pod. Dok su vampiri jurili uz merdevine, odskakujući ka
njemu, Bruno je izvio vrat iznad gladnih stvorenja, pritisnuo mač uz vrat i uz povik
Jebite se! uništio poslednju zalihu ljudske krvi u zgradi.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Nju Džerzi
Gospodar je nepomično ležao u kovčegu ispunjenom ilovačom, koji je
nevernik Abraham Setrakijan davno sačinio svojim rukama, u teretnom delu
zamračenog kombija. Kombi je bio deo konvoja od četiri vozila koji se iz Nju
Džerzija vraćao na Menhetn.
Mnogobrojne Gospodareve oči videle su blistav trag zapaljenog svemirskog
broda kako cepa noč poput božjeg nokta, a zatim stub svetlosti i nesrećan, mada ne
preterano iznenadan povratak Rođenog...
Pojava blistave komete na nebu savršeno se podudarila s trenutkom krize
Efraima Gudvedera. Vatrena kugla mu je poštedela život. Gospodar je znao: ne
postoje slučajnosti, več samo znamenja.
Šta to znači? Šta ovaj incident nagoveštava? Zašto je Gudveder izazvao
pokretačke snage prirode da mu priskoče u pomoč?
Izazov. Istinski i neposredan izazov - koji je Gospodar dočekao s
dobrodošlicom. Pobeda je velika koliko i neprijatelj.
Činjenica da je neprirodna kometa zapalila nebo nad Njujorkom samo je
potvrdila Gospodarev predosečaj da se mesto njegovog porekla, još nepoznato,
nalazi u toj oblasti.
To saznanje ga je pokrenulo. Na neki način, predstavljalo je odjek komete
koja je objavila rođenje drugog boga koji je hodio zemljom pre dve hiljade godina.
Noč samo što nije pala, vampiri samo što se nisu uzdigli. Njihov kralj je
posegnuo, spremajući ih za bitku, mobilišući ih svojim umom.
Sve do poslednjeg.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
JAKOV I ANĐEO

Kapela Svetog Pavla, Univerzitet Kolumbija
Kisela kiša je nastavila da pada obilno i uporno, prljajući sve, natapajući
grad.
Gospodin Kvinlan je s vrha kupole Kapele Svetog Pavla posmatrao kako stub
svetlosti počinje da se zatvara i kako munje sevaju u mračnim oblacima. Sirene su
se sad jasno čule. Policijski automobili su jurili ka logoru. Ljudska policija će
uskoro biti tamo. Nadao se da Fet i ostali mogu brzo da se povuku.
Pronašao je malu nišu za održavanje pri dnu kupole. Tu je izvadio knjigu:
Lumen. Povukao se dublje i pronašao utočište u jednom udubljenju - sklonište od
kiše i nadolazeće dnevne svetlosti. Ispod granitnog krova nije bilo dovoljno
prostora i gospodin Kvinlan se priljubio uza zidove. U beležnicu je uneo neka
opažanja, zapisao tragove. Knjigu, bezbednu i suvu, pažljivo je položio na tlo.
I ponovo počeo da čita.
INTERLUDIJUM III
OCCIDO LUMEN:
Sadum i Amurah
Anđeo smrti je pevao božanskim glasom dok su gradovi uništavani kišom
sumpora i ognja. Božje lice je otkriveno i njegova svetlost je sve spalila u trenu.
Međutim, ljuto nasilje nije ništa značilo Ozrijelu - više ne. Žudeo je za
ličnijim razaranjem. Čeznuo je da naruši poredak i da, čineći to, ovlada njime.
Dok je Lotova porodica bežala, njegova supruga se okrenula i pogledala božje
lice, uvek promenljivo, nepojamno blistavo. Blistavije od sunca, spržilo je sve oko
nje i pretvorilo je u stub belog, kristalnog pepela.
U krugu od osam kilometara, eksplozija je pretvorila pesak u staklo. Preko
njega su koračali arhanđeli, obavivši svoju misiju. Naređeno im je da se vrate u
etar. Njihovo vreme na zemlji se svršilo.
Ozrijel je osećao toplo, glatko staklo pod tabanima, sunce na licu i zle pobude
kako se uzdižu u njemu. Posluživši se slabim izgovorom, odvukao je Mihaila od
Gavrila, poveo ga ka stenovitoj litici i privoleo ga da raširi srebrna krila i oseti
toplotu sunca na njima. Uzbuđen, Ozrijel više nije mogao da suspreže svoje nagone
i, osetivši ogromnu snagu u svom bratu, razderao mu je vrat i popio svetlucavu
srebrnu krv.
Osećaj je bio neverovatan. Transcendentna izopačenost. Gavrilo je prišao i
zgrozio se. Ozrijel je bio u agoniji žestoke ekstaze, širom raskriljenih blistavih
krila. Dobili su naređenje da se odmah vrate, no Ozrijel, još u kandžama luđačke
požude, odbio je i pokušao da odvrati Gavrila od Boga.
Postanimo On, ovde na zemlji. Postanimo bogovi i koračajmo među ljudima,
dopuštajući im da nas obožavaju. Zar nisi okusio moć? Zar ti ta moć ne
zapoveda?
Međutim, Gavrilo je ostao čvrst i pozvao je Rafaila, koji je u ljudskom
obličju stigao na zraku svetlosti. Zrak je paralisao Ozrijela, pričvrstivši ga za
zemlju koju je toliko voleo. Držali su ga između dveju reka, koje su hranile kanale
Saduma. Božja osveta je bila brza: arhanđelima je naređeno da raskomadaju svog
brata i da razbacaju njegove udove po materijalnom svetu.
Ozrijela su rastrgli na sedam komada. Noge, ruke i krila zakopali su duboko u
najzabačenijim delovima planete; ostali su samo glava i vrat. Pošto su njegovi um i
usta najviše uvredili Boga, sedmi deo tela su bacili daleko u okean; potonuo je
duboko. Bio je zakopan u najtamnijem mulju i najcrnjem pesku dna. Niko nije
mogao da dotakne ostatke, niti da ih izvadi. Tamo će ležati do sudnjeg dana i kraja
sveta, kad sav život na zemlji bude pozvan pred lice Tvorca.
Međutim, tokom stoleća, vitice krvi su iscurile iz sahranjenih komada i rodile
nova bića. Drevne. Srebro, supstanca najsličnija krvi koju su pili, zauvek će rđavo
delovati na njih. Sunce, najbliže božjem licu, zauvek će ih pročišćavati i paliti.
Kao u vreme nastanka, zauvek će ostati zarobljeni tekućom vodom i nikad neće
moći da je pređu bez pomoći.
Neće spoznati ljubav i moći će da se množe jedino putem oduzimanja života.
Nikad neće moći da ga daju. Ako se napast njihove krvi ikada nekontrolisano
proširi, njihova vrsta će izumreti od gladi.
Univerzitet Kolumbija
Gospodin Kvinlan je video različite glifove i koordinate koje su ukazivale na
odredišta zakopanih delova.
Sva mesta porekla.
Žurno ih je zapisao. Besprekorno su se podudarale s mestima koja je Rođeni
posetio, sakupljajući prah preostao od Drevnih. Iznad mnogih su bila izgrađena
nuklearna postrojenja koja je sabotirala Grupacija Stounhart. Gospodar je vrlo
pažljivo pripremio udar.
Međutim, sedmo mesto, najvažnije od svih, predstavljeno je tamnom mrljom
na strani. Negativ u severoistočnom delu Atlantskog okeana. Uz mrlju su stajale
dve reči na latinskom: Obscura. Aeterna.
Na vodenom žigu se video još jedan čudan oblik.
Zvezda padalica.
Gospodar je poslao helikoptere. Videli su ih kroz prozore vozila tokom spore
vožnje na jug, pri povratku na Menhetn. Prešli su reku Harlem s Marbl hila, držeći
se podalje od auto-puta. Ostavili su kola blizu Grantove grobnice i probijali se
kroz upornu noćnu kišu poput običnih građana. Ušunjali su se u napušten studentski
grad Univerziteta Kolumbija.
Kad su ostali otišli pod zemlju da se pregrupišu, Gas je prešao Louov trg,
došao do Francuske kuće i odvezao se na krov malim servisnim liftom. Tamo se
nalazio kavez za golubove pismonoše.
Njegov „Džerzi ekspres" se vratio i čučao je ispod pritke oluka koju je Gas
napravio.
„Dobar si ti momak, Hari“, rekao je dok je otvarao poruku, naškrabanu
crvenom olovkom na parčetu papira iz sveske. Odmah je prepoznao Krimov
rukopis: upotrebljavao je samo velika slova i imao je naviku da precrta slovo O
kao što se čini s nulama.
ZDRAVØ MEKS.
ØVDE JE LØŠE - STALNØ SMØ GLADNI. MØGAØ BIH DA SKUVAM
PTICU KAD PONØVØ DØLETI.
DØBIØ SAM TVOJU PØRUKU Ø DETØNATØRU. IMAM IDEJU. KAŽI MI
GDE SE NALAZIŠ I ISPRSI SE ZA NEKU PRØKLETU HRANU. KRIM DØLAZI
U GRAD. UGØVØRI SASTANAK.
Gas je pojeo poruku i pronašao stolarsku olovku koju je sakrio s kukuruzom i
papirom. Odgovorio je Krimu da pristaje na sastanak i dao mu adresu na obodu
studentskog grada. Nije mu se dopadao Krim i nije mu verovao, ali debeli
Kolumbijac je upravljao crnim tržištem u Džerziju i možda će uspeti da im završi
posao.
Nora je bila iscrpljena, ali nije mogla da se odmori. Plakala je u dugim
naletima. Toliko se tresla i zavijala da su je stomačni mišići boleli od ridanja.
Kad je konačno zaćutala, uporno je prelazila dlanom preko obrijane glave,
dok ju je skalp peckao. Na neki način, pomislila je, njen stari život i ona kakva je
nekad bila - kakva je rođena one noći u kuhinji, rođena iz suza - potpuno su nestali.
Rođena iz suza, umrla u suzama.
Osećala se nervozno, prazno, usamljeno... a ipak nekako obnovljeno.
Naravno, košmar njihovog trenutnog postojanja bledeo je u poređenju s logorom.
Fet je neprestano sedeo kraj nje i pažljivo slušao. Hoakin je sedeo kraj vrata,
naslonjen na zid, i odmarao bolno koleno. Ef se naslanjao na zid preko puta i
posmatrao ju je prekrštenih ruku kako pokušava da razluči ono što je videla.
Shvatila je da je počeo da podozreva šta ona oseća prema Fetu; njegov stav i
mesto koje je zauzeo, čak na drugom kraju prostorije, jasno su govorili o tome.
Niko još nije ništa rekao, ali istina je lebdela iznad njih poput olujnog oblaka.
Govorila je brzo usled silne energije i prepletenih osećanja. Još su je
opsedale misli o trudnicama u porođajnoj zoni. Više nego majčina smrt.
„Tamo oplođavaju žene. Pokušavaju da stvore B-pozitivno potomstvo.
Nagrađuju ih hranom, udobnošću. I one... one su se prilagodile tome. Ne znam
zašto me to toliko progoni. Možda sam suviše stroga prema njima. Možda instinkt
za preživljavanje nije plemenit kao što mi mislimo. Možda su stvari znatno
komplikovanije. Ponekad preživljavanje podrazumeva kompromis. Ozbiljan
kompromis. Pobuna je dovoljno teška kad se boriš za sebe. Ali kad ti novi život
raste u stomaku... ili kad imaš malo dete...“ Pogledala je Efa. „Pokušavam da
kažem da sad to mnogo bolje razumem. Znam koliko si rastrzan."
Ef je klimnuo, prihvatajući njeno izvinjenje.
„Ipak“, nastavila je Nora, „volela bih da si se pojavio u istražiteljevoj
kancelariji u dogovoreno vreme. Tako bi moja majka možda još bila s nama.“
„Kasnio sam“, odvrati Ef. „Priznajem to. Zadržao sam se...“
„U kući bivše žene. Ne poriči to.“
„Nisam ni nameravao da poričem."
„Ali?“
„Nisu te pronašli mojom krivicom."
Nora se okrenula ka njemu, iznenađena tim izazovom. „Kako znaš?“
„Trebalo je da budem tamo. Sve bi bilo drugačije da sam stigao na vreme. Ali
ja nisam doveo strigoje do tebe.“
„Nisi? Ko jeste?"
„Ti.“
„Ja...?“ Nije mogla da poveruje u to što je čula.
„Koristila si kompjuter. Internet. Slala si poruke Fetu.“
Eto. Izašlo je na videlo. Nora se najpre ukrutila pod talasom krivice, ali brzo
ga je otresla. „Znači, tako?“
Fet je ustao da je brani. U svoj svojoj visini od preko dva metra. „Ne smeš
tako da razgovaraš s njom.“
Ef se nije povukao. „Oh, ne smem...? Ja sam u toj zgradi proveo mesece bez
ikakvih problema. Nadgledaju internet. Znaš to.“
„Znači, sama sam ovo sebi navukla na vrat.“ Nora je provukla ruku ispod
Fetove. „Moja kazna je pravedna - u tvojim očima."
Fet je zadrhtao kad ga je njena ruka dotakla. Kad su se njeni vitki prsti
obmotali oko njegovih masivnih, pomislio je da če zaplakati. Taj gest, koji bi u ma
kojoj drugoj prilici bio gotovo neprimetan, Ef je shvatio kao javnu objavu kraja
njegove i Norine veze.
„Gluposti", odvratio je. „Uopšte to nisam pomislio."
„Podrazumevao si to.“
„Ono što sam podrazumevao..."
„Znaš šta, Efe? To se uklapa u tvoj obrazac." Fet ju je stegao za ruku da bi je
umirio, ali ona je projurila kraj tog znaka za obavezno zaustavljanje. „Uvek se
pojavljuješ post festum. Kad kažem ’pojavljuješ’, mislim ’shvataš’. Konačno si
shvatio koliko voliš Keli - nakon raskida. Konačno si shvatio koliko je važno da
budeš tu kao otac - nakon što si se odselio od kuće. Razumeš? A sad... Mislim da
ćeš početi da shvataš koliko sam ti bila potrebna, jer me više nemaš." Nije mogla
da poveruje da sve to izgovara naglas, pred drugima - ali ipak je to učinila. „Uvek
malo kasniš. Proveo si pola života boreći se s kajanjem. Pokušavaš da nadoknadiš
prošlost umesto da obaviš što treba u sadašnjosti. Mislim da je tvoj rani uspeh
najgora stvar koja ti se ikada dogodila. Etiketa mladog genija. Smatraš da možeš da
popraviš dragocenosti koje si slomio ako se dovoljno potrudiš - umesto da od
početka budeš pažljiv prema njima.“ Sad je već usporila, osetivši da je Fet vuče,
ali suze su joj tekle i govorila je promuklim glasom, punim bola. „Ako je išta
trebalo da naučiš otkako je ova strahota počela, onda je to činjenica da garancije
ne postoje. Nikakve. Posebno kad su posredi druga ljudska bića...“
Na drugom kraju prostorije, Ef je ostao nepokretan. Zapravo, prikovan za pod.
Bio je toliko miran da Nora nije bila sigurna da li su njene reči doprle do njega.
Onda se, nakon odgovarajućeg zatišja, kad je postalo očigledno da je Nora
izgovorila sve što je imala, Ef uspravio i polako zakoračio kroz vrata.
Otupeo, koračao je drevnim hodnicima. Stopala mu nisu udarala po tlu.
Dva poriva su ga razdirala. Prvo, želeo je da podseti Noru na to da su ih
mnogo puta zamalo uhvatili zbog njene majke, na to koliko ih je demencija gospođe
Martinez usporavala prethodnih meseci. Sad očigledno nije važno to što je Nora
nekoliko puta izrazila želju da njena majka bude odvedena. Ne. Za sve što je pošlo
po zlu bio je kriv on sam.
Drugo, zapanjio se kad je uvideo koliko je bliska s Fetom. Ako išta, njeno
hvatanje i spasavanje još više ih je zbližilo. Ojačalo je novu vezu. To ga je
najsnažnije bolelo, zbog toga što je spasavanje Nore posmatrao kao vežbu za
spasavanje Zaka, ali time je samo ogolio svoj najdublji strah: strah da će možda
spasti Zaka, ali da će dečak biti zauvek izmenjen. Izgubljen za Efa - zauvek.
Jednim delom sebe je osećao da je već prekasno. To je bio depresivni deo
njega, deo koji je neprestano pokušavao da potisne. Deo koji je gušio tabletama.
Opipao je ranac na leđima i otkopčao malu pregradu za ključeve i sitninu. Njegov
poslednji „vikodin". Spustio ga je na jezik i držao ga tu dok je koračao, čekajući da
se stvori dovoljno pljuvačke da ga proguta.
Ef je prizvao sliku Gospodara koji nadgleda okupljanje svojih legija u Central
parku, stojeći visoko na Belvedereu s Keli i Zakom kraj sebe. Ta zelena slika ga je
proganjala, grizla ga je dok je koračao, tek delimice svestan pravca.
Znao sam da ćeš se vratiti.
Kelin glas i reči delovale su poput injekcije adrenalina pravo u srce. Ef se
osvrnuo po poznatom hodniku i pronašao vrata od teškog drveta s gvozdenim
šarkama. Nezaključana.
U ludničkoj odaji, nasred kaveza u uglu, stajao je vampir koji je nekad bio
Gasova majka. Ulubljen motociklistički šlem blago se nagnuo; bila je svesna
Efovog ulaska. Ruke su joj ostale iza leđa.
Prišao je vratima kaveza. Između gvozdenih šipaka bilo je petnaestak
centimetara razmaka. Lanac za bicikle od čeličnih kablova, obložen vinilom, bio je
upleten oko šipaka. Osiguravao je vrata pri vrhu, pri dnu i oko starog katanca u
sredini.
Ef je čekao Kelin glas. Stvorenje je stajalo nepokretno, nepomičnog šlema -
možda je očekivalo svoj dnevni krvavi obrok. Želeo je da je čuje. Iznervirao se i
uzmakao, razgledajući prostoriju.
Na stražnjem zidu, sa zarđalog eksera je visila alka sa srebrnim ključem.
Uzeo ju je i prineo vratima kaveza. Stvorenje se nije micalo. Stavio je ključ u
gornju bravu i otključao je. Zatim je otključao donju, pa srednju. Vampir koji je bio
Gasova majka i dalje nije pokazivao ni tračak svesnosti. Ef je odmotao upletene
kablove s gvozdenih šipaka i polako otvorio vrata.
Zagrebala su po okviru, ali šarke su bile podmazane. Ef ih je širom otvorio i
stao na ulaz.
Vampir se nije pomerio sa središta kaveza.
Nikad ništa ne odlazi / ne odlazi...
Ef je izvukao mač i zakoračio unutra. Obrevši se sasvim blizu vampira,
ugledao je svoj nejasan odraz na tamnom štitniku za oči, držeći mač uz bok.
Ćutanje stvorenja privuklo ga je odrazu.
Čekao je. Osetio je vampirski šum u glavi, no bio je veoma slab.
Stvorenje ga je čitalo.
Izgubio si još jednu osobu. Sad ti nije ostao niko. Osim mene.
„Znam ko si ti“, reče on.
Ko sam ja?
„Imaš Kelin glas, ali reči pripadaju Gospodaru."
Došao si k meni. Došao si da slušaš.
„Ne znam zašto sam došao."
Došao si da ponovo čuješ glas svoje supruge. On je narkotik koliko i tablete
koje uzimaš. Zaista ti je potreban. Zaista ti nedostaje. Zar ne?
Ef nije pitao kako Gospodar zna za to. Znao je da sve vreme mora da bude na
oprezu - čak i mentalno.
Želiš da dođeš kući. Da se vratiš kući.
„Kući? Misliš, tebi? Glasu svoje bivše supruge, odvojenom od njenog tela?
Nikad.“
Vreme je da slušaš. Nije vreme da budeš tvrdoglav. Vreme je da otvoriš svoj
um.
Ef je ćutao.
Mogu da ti vratim sina. Mogu da ti vratim ženu. Možeš da je oslobodiš. Da
kreneš iznova sa Zakom kraj sebe.
Ef je zadržao dah, nadajući se da će tako usporiti rad srca. Gospodar je znao
da Ef očajnički želi Zakovo oslobođenje i povratak, ali Efu je bilo važno da ne
izgleda očajno.
Nije preobražen, ostaće takav - ostaće niže biće, kao što želiš.
Tada su iz njegovih usta izašle reči za koje nije verovao da će ih ikad
izgovoriti: „Šta želiš zauzvrat?"
Knjigu. Lumen. I tvoje saučesnike. Uključujući Rođenog.
„Šta?“
Gospodina Kvinlana, mislim da ga tako zovete.
Ef se namrštio. „Ne mogu to da učinim."
Naravno da možeš.
„Neću to učiniti."
Naravno da hoćeš.
Zatvorio je oči i pokušao da razbistri misli, otvorivši ih trenutak kasnije.
„Ako odbijem?"
Nastaviću prema planu. Odmah ću obaviti transformaciju tvog dečaka.
„Transformaciju?" Ef je zadrhtao od užasa, ali borio se da potisne emocije.
„Šta to znači?"
Potčini se dok još imaš čime da trguješ. Predaj mi se umesto svog sina.
Uzmi knjigu i donesi mi je. Preuzeću informacije iz knjige... i informacije iz tvog
uma. Znaću sve. Možeš čak i da vratiš knjigu. Niko neće znati.
„Vratićeš mi Zaka?"
Daću mu slobodu. Slobodu da bude slabo ljudsko biće, poput svog oca.
Ef je pokušao da se suzdrži. Znao je da ne sme sebi da dozvoli da bude
uvučen u razgovor, da bude uljuljkan u razmenu sa čudovištem. Gospodar je
nastavio da čačka po njegovom umu, tražeći ulaz.
„Tvoja reč ne znači ništa."
U pravu si, mene ne obavezuju pravila moralnosti. Ništa me ne primorava
da održim svoj deo dogovora. Ali uzmi u obzir činjenicu da češće držim reč nego
što to ne činim.
Ef je zurio u svoj odraz. Borio se, oslanjajući se na sopstvenu moralnost.
Ipak... bio je u iskušenju. Čistu razmenu - njegova duša za Zakovu - obavio bi u
trenutku. Pomisao da će Zak postati plen tog čudovišta - bilo kao vampir ili kao
sledbenik - bila mu je toliko odvratna da bi pristao skoro na bilo šta.
Međutim, cena je bila znatno veća od njegove potamnele duše. Podrazumevala
je i duše drugih ljudi. Manje-više, sudbinu čitave ljudske rase, u smislu da bi Efova
kapitulacija obezbedila Gospodaru konačno i trajno upravljanje planetom.
Može li Zaka da razmeni za sve to? Da li bi ta odluka bila ispravna? Da li bi
se na nju osvrtao s kajanjem?
„Čak i ako razmislim o tome“, odvratio je Ef, razgovarajući sa svojim
odrazom koliko i s Gospodarem, „postoji jedan problem. Ne znam gde se knjiga
nalazi."
Vidiš? Kriju je od tebe. Ne veruju ti.
Znao je da je Gospodar u pravu. „Znam da mi ne veruju. Više mi ne veruju."
Zato što bi za tebe bilo bezbednije da znaš gde je, kao mera sigurnosti.
„Postoji prepis - neke beleške koje sam video. Dobre. Mogu da ti donesem
kopiju."
Da. Vrlo dobro. A ja ću tebi dati kopiju tvog sina. Kako bi ti se to dopalo?
Potreban mi je original. Ne postoji zamena. Moraš od istrebljivača saznati gde
se knjiga nalazi.
Potisnuo je uznemirenost zbog toga što Gospodar /na za Feta. Da li je to
pročitao iz Efovog uma? Da li mu krade znanje iz uma dok razgovaraju?
Ne. Setrakijan. Gospodar ga je verovatno preobrazio pre nego što je starac
uništio sam sebe. Gospodar se dočepao
Setrakijanovog znanja onako kako želi da se domogne Efovog: putem
posedovanja.
Pokazalo se da si snalažljiv, Gudvederu. Siguran sam da ćeš pronaći
Lumen.
„Još nisam pristao."
Zar nisi? Sad ti mogu reći da ćeš u ovom poduhvatu imati pomoć.
Saveznika. Iz vašeg najužeg kruga. Ne fizički preobraženog - ne. Samo duševno.
Izdajnika.
Ef nije poverovao. „Sad znam da lažeš.“
Zaista? Reci mi nešto. Kakvu bih korist imao od te laži?
„... Izazvao bi nezadovoljstvo."
Toga već ima prilično.
Ef je razmislio o tome. Delovalo je istinito: nije mogao da otkrije kakvu bi
korist Gospodar izvukao iz te laži.
Među vama je neko ko će vas sve izdati.
Otpadnik? Zar je pridobio još nekog? Zatim je shvatio da se izražava kao da
već ubraja sebe u pridobijene.
„Ko?“
Ta osoba će ti se sama otkriti, kad za to dođe vreme.
Ako je još neko kompromitovan, ako je još neko odlučio da se pogodi s
Gospodarem bez Efa - onda Ef može izgubiti svoju poslednju, najbolju priliku da
spase sina.
Osetio je da se koleba. Osetio je ogromnu napetost u umu. Borio se da spreči
Gospodara da uđe i da spreči svoje sumnje da izađu.
„Ja... potrebno mi je malo vremena sa Zakom pre toga. Da objasnim svoje
postupke. Da ih opravdam i da se uverim da je s njim sve u redu, da mu kažem..."
Ne.
Ef je čekao objašnjenje. „Kako to misliš, ’ne’? Odgovor je ’da’. Neka to bude
deo dogovora."
To nije deo nijednog dogovora.
„Nije deo nijednog...?" Ugledao je svoje zaprepašćenje u odrazu na šlemu.
„Ne razumem. Jedva sam kadar da uzmem u obzir to što mi predlažeš. Ali nema
šanse, nema nikakve proklete šanse da to učinim ako mi nije zajamčena prilika da
vidim sina i uverim se da je dobro."
Ti ne razumeš da ja nemam ni strpljenja ni saosećanja za izlišne ljudske
emocije.
„Nemaš strpljenja...?“ Uperio je vrh srebrnog mača ka šlemu u gnevnoj
neverici. „Zar si zaboravio da imam nešto što želiš? Nešto što ti je navodno
očajnički potrebno?"
Jesi li ti zaboravio da ja imam tvog sina?
Ef je uzmakao kao da ga je neko gurnuo. „Ne verujem svojim ušima. Slušaj...
jednostavno je. Samo što nisam pristao. Tražim samo deset prokletih minuta..."
Još je jednostavnije. Knjiga za dečaka.
Ef je odmahnuo glavom. „Ne. Pet minuta..."
Zaboravljaš svoje mesto, čoveče. Ne gajim poštovanje prema tvojim
emotivnim potrebama i neću ih učiniti delom dogovora. Predaćeš mi se,
Gudvederu. I zahvaljivaćeš mi zbog te privilegije. Kad god te budem pogledao
tokom ostatka večnosti na ovoj planeti, smatraću tvoju predaju osobinom čitave
tvoje rase civilizovanih životinja.
Ef se nasmešio, iskrivljena usta su se razvukla poput čudne posekotine preko
lica - toliko je bio zapanjen podlom bezdušnošću stvorenja. Setio se protiv čega se
bori, protiv čega se svi oni bore u ovom okrutnom, surovom svetu. Zaprepastilo ga
je to koliko Gospodar nema sluha za ljudska bića.
Zapravo, zbog tog nedostatka razumevanja - apsolutne nesposobnosti da oseti
saosećanje - Gospodar ih je neprestano iznova potcenjivao. Očajan čovek je
opasan čovek. To je istina u koju Gospodar nije mogao da pronikne.
„Želiš moj odgovor?", upita Ef.
Imam tvoj odgovor, Gudvederu. Želim tvoju predaju.
„Evo mog odgovora."
Povukao se i zamahnuo ka vampiru pred sobom. Srebrno sečivo je preseklo
vrat pri korenu, podigavši glavu u šlemu s ramena i Ef više nije morao da zuri u
svoj izdajnički odraz.
Minimalno prskanje dok je telo padalo, i opora bela krv je počela da stvara
baricu na drevnom podu. Šlem je zazvečao i zakloparao ka uglu, kotrljajući se
ukrug pre nego što se konačno zaustavio na boku.
Ef nije zadao udarac Gospodaru koliko je zapravo zadao udarac svom stidu i
bolu zbog te beznadežne situacije. Ubio je vesnika iskušenja umesto da uništi samo
iskušenje - znajući da je taj čin krajnje simboličan.
Iskušenje je i dalje bilo tu.
U hodniku su se začuli koraci i Ef se povukao od obezglavljenog tela, namah
shvativši posledice svog dela.
Prvo je ušao Fet. Nora je ušla za njim i ukopala se u mestu. „Efe! Šta si
uradio...?"
U izolaciji, njegov plahovit napad delovao je opravdano. Sad su posledice
jurile ka njemu s koracima iz hodnika: Gas.
Najpre nije video Efa. Usredsredio se na unutrašnjost kaveza u kojem je držao
svoju vampirsku majku. Riknuo je i progurao se pored drugo dvoje, ugledavši
obezglavljeno telo na podu, ruku i dalje zavezanih iza leđa, i šlem u uglu.
Ispustio je krik, izvadio nož iz ranca i jurnuo ka Efu brže nego što je Fet uspeo
da reaguje. Ef je u poslednjem trenutku podigao mač da bi odbio Gasov napad -
dok je tamna mrlja ispunjavala prostor među njima.
Blistavobela šaka je zgrabila Gasa za okovratnik i zadržala ga. Druga šaka je
pritisnula Efove grudi dok ih je zakrabuljeno biće razdvajalo moćnom snagom.
Gospodin Kvinlan. Odeven u crnu duksericu, zračio je vampirskom toplotom.
Gas je psovao i otimao se, boreći se da se oslobodi. Mlatio je čizmama
nekoliko centimetara iznad zemlje. Bez stida je pustio gnevne suze da mu cure niz
lice. „Kvinlane, pusti me na ovog kretena!"
Polako.
Raskošan bariton gospodina Kvinlana ispunio je Efov um.
„Pusti me!“ Gas je vitlao nožem, ali bilo je to tek nešto više od običnog blefa.
Mada je bio razjaren, bio je dovoljno priseban da poštuje gospodina Kvinlana.
Tvoja majka je uništena. Obavljeno je. Tako je bolje. Odavno je mrtva i ono
što je od nje preostalo... ovde je loše uticalo na tebe.
„Ali to je bio moj izbor! Da nešto učinim ili ne - moj izbor!“
Rešite to među sobom ako želite. Ali - kasnije. Nakon konačne bitke.
Kvinlan je upravio na Gasa prodorne crvene oči, užarene ispod tamne senke
pamučne kapuljače. Kraljevskocrvena boja, bogatija od ma koje prirodne boje koju
je Gas video - čak i od boje najsvežije ljudske krvi. Bila je crvenija od
najcrvenijeg jesenjeg lista, žarkija i tamnija od bilo kog pera.
Ipak, čak i dok je Kvinlan jednom rukom podizao čoveka s poda, te oči su bile
smirene. Gas ne bi voleo da ih vidi u punom naletu gneva. Odložio je napad, bar
zasad.Možemo da porazimo Gospodara. Ali nemamo mnogo vremena. Moramo to
učiniti - zajedno.
Gas je pokazao ka Efu, pokraj gospodina Kvinlana. „Ovaj narkoman nam nije
od koristi. Zbog njega su uhvatili doktorku, koštao me je jednog čoveka i prava je
katastrofa koja hoda. Još gore: on je kletva. Taj govnar je maler. Gospodar mu je
oteo sina, usvojio ga i drži ga na uzici kao jebenog kućnog ljubimca."
Sada je Ef bio na redu da napadne. Ruka gospodina Kvinlana brzo mu je
pritisnula grudi poput čeličnog stuba.
„Reci nam“, nastavio je Gas, ne popuštajući. „Reci nam šta ti je onaj
drkadžija prošaputao na uvo malopre. Gospodar i ti ste obavili intiman razgovor?
Mislim da i mi ostali imamo pravo da znamo."
Kvinlan je spustio ruku i Ef je duboko udahnuo. Zurio je u Gasa, osećajući
Norin i Fetov pogled.
„Pa?“, reče Gas. „Daj da čujemo!"
„Bila je to Keli“, odvrati Ef. „Njen glas. Rugala mi se.“
Gas se podrugljivo osmehnuo, pljunuvši Efa u lice. „Slaboumni govnaru."
Ponovo je izbila tuča. Fet i gospodin Kvinlan su morali da se umešaju kako
dvojica muškarca ne bi raskomadala jedan drugog.
„Toliko žali za prošlošću da je došao ovamo da ga vređaju“, reče Gas.
„Kakva jebeno disfunkcionalna porodica." Zatim se obratio gospodinu Kvinlanu.
„Kažem ti, on ne može da nam pomogne. Pusti me da ga ubijem. Pusti me da nas
oslobodim ovog mrtvog tereta."
Kao što sam rekao, možete ovo da rešite kako god želite. Ali kasnije.
Svima je, čak i Efu, bilo očigledno da ga gospodin Kvinlan zbog nečeg štiti.
Da se prema njemu ponaša drugačije nego što bi se ponašao prema drugima - što
znači da je sam Ef drugačiji od ostalih.
Potrebna mi je pomoć za prikupljanje poslednjeg komada. Svi mi. Zajedno.
Odmah.
Gospodin Kvinlan je pustio Gasa, koji je suknuo ka Efu poslednji put, ali
spuštenog noža. „Ništa mi više nije ostalo", rekao je unevši mu se u lice, režeči
poput psa. „Ništa. Ubiću te kad se sve ovo završi."
Klaustari
Rotori helikoptera borili su se s talasima žestoke crne kiše. Tamni oblaci
odrešili su bujicu zagađenih padavina, ali uprkos tami, pilot stounhartovac je nosio
avijatičarske naočare za sunce. Barns se pribojavao da čovek leti naslepo i nadao
se da su dovoljno visoko iznad zgrada Menhetna.
Njihao se u putničkom odeljku, držeći se za trake pojasa koji mu se spuštao
preko ramena. Helikopter, odabran među nekoliko modela u Fabrici „Sikorski“, u
Bridžportu, Konektikat, tresao se i bočno i vertikalno. Kiša kao da je prodirala
ispod rotora, pljuskajući postrance po prozorima, pa se Barnsu činilo da je u
malom čamcu usred morske oluje. Stomak mu se uznemirio i hrana je počela da mu
se penje ka grlu. Otkopčao je šlem na vreme da povrati u njega.
Pilot je gurnuo upravljačku palicu napred, a zatim su počeli da se spuštaju.
Barns nije znao kuda. Udaljene zgrade nejasno su se videle kroz staklo obliveno
kišom, a za njima vrhovi drveća. Barns je pretpostavio da će sleteti u Central park,
blizu Zamka Belvedere. Međutim, snažan nalet vetra je zavrteo rep helikoptera
poput vetrokaza i pilot se borio s palicom pokušavajući da uspostavi kontrolu.
Barns je načas, kroz drveće, s desne strane ugledao uzburkanu vodu reke Hadson.
Nisu mogli biti u parku.
Sletanje je bilo grubo, najpre jednom drljačom, pa drugom. Barns je osećao
zahvalnost zbog toga što se ponovo nalazi na čvrstom tlu, ali sad je morao da izađe
na kijamet. Gurnuo je vrata i uronio u nalet vlažnog vetra. Sagnuvši se ispod rotora
i zaštitivši oči, na brdu je ugledao drugi zamak na Menhetnu.
Stegao je okovratnik mantila i požurio kroz kišu uz klizave kamene stepenice.
Dok je stigao do vrata, ostao je bez daha. Tu su stajala dva vampirska stražara,
uspravna pod naletima olujne kiše, ali delimično skrivena parom koja se dizala s
njihovih zagrejanih tela. Nisu ga udostojili pogleda, niti su mu otvorili vrata.
Na tabli je pisalo KLAUSTARI, i Barns je prepoznao ime muzeja blizu
severnog oboda Menhetna, pod upravom Muzeja Metropolitan. Povukao je vrata i
ušao, čekajući da se zatvore, osluškujući ima li pokreta. Ako ih je bilo, pljusak ih
je sakrio.
Zamak Klaustari je sagrađen od ostataka pet srednjovekovnih francuskih
opatija i jedne romaničke kapele. Taj drevni komad južne francuske, prenet u
moderno doba, sad je nalikovao mračnom srednjem veku. Barns je dozvao: „Ima li
koga?“ Međutim, nije dobio odgovor.
Lutao je Glavnom dvoranom, još pomalo zadihan, natopljenih cipela i bolnog
grla. Osmotrio je vrtove klaustara, posađene da nalikuju hortikulturi srednjeg veka,
koji su se, usled nemara i okrutne vampirske klime, pretvorili u blatnjavu močvaru.
Nastavio je da korača, dvaput se osvrnuvši na zvuk sopstvenog kapanja. Međutim,
bio je naizgled sam među manastirskim zidovima.
Tumarao je pored okačenih tapiserija, prozora od bojenog stakla koji su
preklinjali za ponekim zrakom sunca i srednjovekovnih fresaka. Prošao je pored
dvanaest raspeća, postavljenih u drevnom kamenu, nakratko zastavši da osmotri
čudnu scenu. Pokraj bokova Hrista prikovanog za središte krsta bila su dva
razbojnika slomljenih ruku i nogu. Njih dvojica behu vezana za manje krstove. U
podnožju je bio uklesan natpis: PER SIGNU SANCTECRUCIS DEINIMICIS
NOSTRIS LIBERA NOS DEUS NOSTER. Služeći se svojim osnovnim znanjem
latinskog jezika, Barns je preveo tu rečenicu: „Pomoću znaka Svetog krsta,
oslobodi nas, Gospode, naših neprijatelja."
Pre mnogo godina je okrenuo leđa veri, međutim, nešto u vezi s tom drevnom
rezbarijom nagoveštavalo je autentičnost koja nedostaje modernoj organizovanoj
religiji. Ovi molitveni predmeti ostaci su iz vremena kad je religija bila život i
umetnost.
Prišao je razbijenoj vitrini. U njoj su bile dve oslikane knjige. Strane od
najfinijeg pergamenta bile su razbarušene, zlatni listići su se ljuštili, raskošno,
umetnički ukrašeni obodi strana behu umazani prljavim prstima. Primetio je
prevelik oval koji je mogao da ostavi samo vampirski srednji prst nalik na kandžu.
Vampirima nisu trebale prastare knjige ilustrovane ljudskom rukom, niti su ih
cenili. Vampirima nisu trebale nikakve ljudske tvorevine, niti su cenili.
Prošao je kroz dvostruka otvorena vrata ispod orijaškog romaničkog svoda i
ušao u prostranu kapelu neizmernog rebrastog svoda i ojačanih zidova. Freska je
dominirala apsidom iznad oltara na severnom kraju odaje: Bogorodica i dete, s
krilatim figurama na obe strane. Iznad njihovih glava su bila imena arhanđela
Mihaila i Gavrila. Ispod njih behu naslikane male figure ljudskih kraljeva.
Dok je stajao pred praznim oltarom, Barns je osetio kako se pritisak menja u
odaji nalik na pećinu. Topao vazduh mu je zagrejao zatiljak poput uzdaha velike
peći. Polako se okrenuo.
Na prvi pogled, figura u ogrtaču iza njega nalikovala je monahu koji je,
putujući kroz vreme, stigao iz opatije iz dvanaestog veka. Ali samo na prvi pogled.
Monah je levom šakom stezao dugačak štap s vučjom glavom, a srednji prst te šake
bio je vampirski prst nalik na kandžu.
Gospodarevo novo lice bilo je jedva vidljivo ispod mračnih pregiba
kapuljače ogrtača. Iza stvorenja, blizu jedne od bočnih klupa, stajao je ženski
vampir u dronjcima. Barns je zurio. Bila mu je maglovito poznata, ali mučio se da
poveže ćelavu, crvenooku, zlu vampiricu s mladom, zgodnom, plavookom ženom
koju je nekad poznavao...
„Keli Gudveder", promuca najzad, toliko zapanjen da je izgovorio njeno ime
naglas. Smatrao je da je oguglao na šokove novog sveta, ali sad je osetio da mu
ponestaje daha. Vrebala je iza Gospodara, šunjajući se poput pantera.
Izveštaj.
Barns je brzo klimnuo, pošto je to očekivao. Preneo je pojedinosti
pobunjeničkog upada upravo onako kako je uvežbao, površno, želeči da svede
izveštaj najviše što može. „Upali su jedan sat pre sredine dana. Pomogao im je
jedan nečovek, koji je pobegao pre nego što se sunce pojavilo."
Rođeni.
To je iznenadilo Barnsa. Čuo je neke priče i dobio uputstva da izgradi logor
sa odvojenim odajama za trudnice. Međutim, do tog trenutka nije znao da takav
vampir postoji. Barnsov plaćenički um je odmah shvatio da je to dobro, pošto
uveliko oslobađa krivice i njega i njegove bezbednosne procedure u Libertiju.
„Da, dakle, imali su pomoć pri ulasku. Zatim su iznenadili ekipu u karantinu i
naneli veliku štetu postrojenju za puštanje krvi, o čemu sam vas već izvestio.
Naporno radimo kako bismo nastavili s proizvodnjom i mogli bismo da
uspostavimo dvadeset procenata kapaciteta za sedam ili deset dana. Dočepali smo
se jednog od njih, kao što znate. Preobražen je, ali sam je sebe uništio nekoliko
minuta nakon zalaska sunca. Oh, takođe verujem da sam otkrio pravi razlog
njihovog napada."
Doktorka Nora Martinez.
Barns je progutao pljuvačku. Gospodar već mnogo zna.
„Da, nedavno sam otkrio da je bila u logoru."
Nedavno? Shvatam... kad tačno?
„Nekoliko trenutaka pre upada, gospodine. Bilo kako bilo, aktivno sam
pokušavao da iz nje izvučem informacije o tome gde se nalaze doktor Gudveder i
njegovi partneri iz pokreta otpora. Pomislio sam da bi manje formalna, nešto
prijatnija razmena mogla uroditi plodom. Za razliku od direktnog napada, koji bi
joj, verujem, samo pružio priliku da dokaže svoju odanost prijateljima. Nadam se
da ste saglasni s tim. Nažalost, pljačkaši su baš tad ušli u logor, alarm se oglasio i
obezbeđenje me je evakuisalo."
Barns nije mogao da se obuzda. S vremena na vreme bi bacio pogled ka Keli
Gudveder, koja je stajala iza Gospodara, ruku priljubljenih uz bokove. Čudno je
pričati o njenom suprugu a da ona nikako ne reaguje na to.
Otkrio si člana njihove grupe i nisi me odmah obavestio?
„Kao što sam rekao, jedva da sam imao vremena da reagujem i... Ja... Bio sam
prilično iznenađen, nespreman. Pomislio sam da ću nešto postići koristeći ličan
pristup - nekad je radila za mene. Nadao sam se da ću pomoću ličnog odnosa uspeti
da izvučem neke informacije, pre nego što je predam vama.“
Barns je nastavio da se osmehuje i da održava lažno samopouzdanje, čak i kad
je osetio Gospodarevo prisustvo u svom umu, poput lopova koji pretura po tavanu.
Bio je siguran da je briga povodom ljudskog izvrdavanja ispod časti vampirskog
plemića.
Glava ispod kapuljače se načas podigla i Barns je shvatio da Gospodar
posmatra religioznu fresku.
Lažeš. I loše ti ide. Zašto ne bi pokušao da mi ispričaš istinu, pa da vidimo
da li ti to bolje polazi za rukom?
Barns je zadrhtao i, pre nego što je shvatio šta radi, podrobno je objasnio
svoje nespretne pokušaje zavođenja i odnos s Norom i Efom. Gospodar je ćutao
nekoliko trenutaka, a zatim se okrenuo.
Ubio si njenu majku. Potražiće te. Zarad osvete. Ostaviću te u životu kako
bi im bio na raspolaganju... To će ih dovesti do mene. Od ovog trenutka obrati
pažnju na dužnosti koje su ti dodeljene. Otporu samo što nije došao kraj.
„Zaista?" Barns je brzo zatvorio usta; svakako nije želeo da to zvuči kao
pitanje ili sumnja. Ako Gospodar kaže da je tako, onda je tako. „Dobro. Drugi
logori počinju s proizvodnjom, a kao što sam rekao, postrojenje za puštanje krvi u
Libertiju se popravlja..."
Ne govori više. Život ti je zasad bezbedan. Ali nemoj me ponovo slagati.
Nemoj ponovo skrivati nešto od mene. Nisi ni hrabar ni pametan. Tvoja misija je
izvlačenje i pakovanje ljudske krvi. Predlažem ti da je obaviš što bolje.
„To i nameravam. Mislim - učiniću to, gospodine. Činim to.“



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Central park
Zakarije Gudveder je sačekao da Zamak Belvedere utihne. Izašao je iz svoje
sobe na bolešljivo sunce sredine dana. Prišao je obodu kamenog trga na vrhu
uzvišenja i pogledao naniže, ka praznom zemljištu. Vampirski stražari su se povukli
s blede svetlosti sklonivši se u pečine posebno izdubljene u škriljcu na kojem
počivaju temelji zamka. Vratio se unutra da uzme crnu jaknu, a onda je počeo da
džogira niz stazu u parku, prekršivši policijski čas uveden za ljude.
Gospodar je uživao da posmatra dečaka dok krši pravila, oprobava granice.
Nije spavao u zamku, pošto je bio suviše izložen napadu tokom dva sata sunčeve
svetlosti. Radije se povlačio u svoju skrivenu kriptu u Klaustarima, gde je bio
zakopan u hladnom krevetu starog tla. Tokom dnevnog odmora, Gospodar je
posmatrao površinu sveta Zakarijevim očima, koristeći vezu koju je stvorio
lečenjem dečakove astme svojom krvlju.
Zak je isključio „segvej“, lični transporter za sve vrste terena, i bezvučno se
vozio duž staze na jug, ka zoološkom vrtu. Na ulazu je napravio tri kruga pre nego
što je otvorio kapiju, što je bio deo opsesivno-kompulzivnog poremećaja u povoju.
Kad je ušao, odvezao se do zaključanog kovčega u kojem je stajala puška i izvadio
ključ koji je ukrao pre mnogo meseci. Sedam puta je dotakao usne ključem. Umiren
time, otključao je bravu i uzeo pušku. Proverio je da li je napunjena, pa još jednom
i još jednom, kako bi zadovoljio kompulziju. Potom je krenuo kroz vrt, sa oružjem
kraj sebe.
Zoološki vrt ga više nije zanimao. Napravio je tajni izlaz u zidu iza Tropske
zone i sad je sišao sa „segveja“ i ušao u park, koračajući na istok. Držao se dalje
od staza, skrivajući se među drvečem dok je prolazio pored klizališta i starih
terena za bejzbol, pretvorenih u obična blatnjava polja, i brojeći korake u grupama
od sedamdeset sedam sve dok nije stigao do druge strane južnog dela parka.
Izronio je između stabala, uputivši se čak do starog ulaza Merčants gejt, i
ostao na trotoaru iza spomenika USS Mejn. Pred njim se pružao Kolumbov kružni
tok. Na fontani je radilo samo pola prskalica; ostale je zapušio talog zagađene kiše.
Iza nje, visoke kule su se uzdizale poput dimnjaka zatvorene fabrike. Zakarije je
ugledao Kolumbov kip na vrhu fontane, istovremeno trepnuvši i coknuvši sedam
puta kako bi se ponovo osetio prijatno.
Ugledao je neko kretanje na širokom kružnom toku. Ljudi su koračali
trotoarom preko puta. Zakarije je s te udaljenosti uspeo da razabere samo njihove
dugačke kapute i rance. Prekršioci policijskog časa. Najpre se sakrio iza
spomenika, uplašen da će ga otkriti, a zatim se primakao ivici osnove i gvirnuo.
Grupa od četvoro ljudi i dalje se kretala, nesvesna njegovog prisustva.
Zakarije ih je držao na nišanu, trepćući i cokćući usnama, koristeći ono što je
naučio o pucanju da bi procenio putanju i daljinu. Bili su prilično zbijeni i Zakarije
je mislio da ima jasnu metu, dobru šansu za pogodak.
Želeo je da opali. Želeo je da otvori vatru na njih.
To je i učinio, ali namerno je pomerio nišan nagore sekund pre nego što je
pritisnuo oroz. Trenutak kasnije, grupa je zastala i svi su pogledali ka njemu. Zak
se dalje držao nisko uz podnožje spomenika, siguran da se stapa s pozadinom.
Opalio je još tri puta: Bum! Bum! Bum! Pogodio je jednog! Jedan je oboren!
Brzo je napunio oružje.
Mete su potrčale i skrenule niz aveniju, van Zakovog vidokruga. Naciljao je
semafor pored kojeg su prošli, jedva razabravši znak za staru policijsku kameru.
Okrenuo se i potrčao nazad, ka zaklonu drveća iz parka. Pratilo ga je samo
osećanje tajnog zadovoljstva.
Dnevna svetlost grada je domen Zakarija Gudvedera! Neka se čuvaju svi koji
ometaju njegov posed!
Na ulici, oblivenog krvlju iz rane nanete metkom - nosili su Vasilija Feta,
istrebljivača pacova.
Sat vremena ranije
Spustili su se u tunel podzemne železnice kod Sto šesnaeste ulice čitav sat pre
dnevne svetlosti, kako bi sebi obezbedili dovoljno vremena. Gas im je pokazao gde
da čekaju: pored rešetke što vodi ka trotoaru, kroz koju mogu da čuju približavanje
voza broj jedan, te da provedu manje vremena na platformi.
Zatvorenih očiju, Ef se naslonio na najbližu zgradu, spavajući na nogama, na
pljusku. Čak je i tokom tih kratkih intervala sanjao svetlost i vatru.
Fet i Nora su povremeno šaputali, a Gas se ćutke šetkao tamo-amo. Hoakin je
odbio da krene s njima. Želeo je da da sebi oduška zbog Brunove smrti tako što je
nastavio s programom sabotaže. Gas je pokušao da ga odvrati od odlaska u grad s
povređenim kolenom, ali Hoakin beše čvrsto odlučio.
Podzemna škripa voza koji se približavao dozvala je Efa svesti i svi su
pojurili niza stepenice poput ostalih putnika koji su žurili da se sklone sa ulica pre
policijskog časa. Ušli su u srebrni voz i otresli kišu s kaputa. Vrata su se zatvorila i
Ef se brzim pregledom uverio da u vagonu nema vampira. Malo se opustio i
zatvorio oči dok su se vozili na jug, pedeset pet blokova dalje, ispod grada.
Izašli su na uglu Pedeset devete ulice i Kolumbovog kružnog toka i popeli se
uza stepenice. Ušli su u jednu veliku stambenu zgradu i smestili se u foajeu,
čekajući da se noćni pokrov digne tek toliko da nebo deluje prosto oblačno.
Kad su se ulice ispraznile, izašli su na izbledeli sjaj dana. Sunčeva sfera se
nazirala kroz mračne oblake, poput svetlosti baterijske lampe ispod ćebeta boje
gara. Prozori u nivou ulice izvesnih kafića i prodavnica ostali su razbijeni još od
prvih dana panike i pljačke, dok su prozori na gornjim spratovima uglavnom ostali
netaknuti. Koračali su južnom stranom ogromnog kružnog toka, odavno raščišćenog
od napuštenih automobila. Na njegovom središtu, fontana je štrcala crnu vodu iz
svake druge ili treće prskalice. Tokom policijskog časa, grad je delovao kao da je
nedelja ujutru, kad većina stanovnika još spava a dan nikako da počne. U tom
smislu, prizor je Efu davao nadu i on se trudio da uživa u njoj, mada je znao da je
lažna. Iznad njihovih glava se začulo praštanje.
„Šta...?“
Usledio je glasan prasak, zvuk puščanog hica koji putuje sporije od samog
metka. Zakašnjenje je navodilo na zaključak da je metak ispaljen iz daljine,
odnekud iz pravca šumarka u Central parku.
„Strelac!“, uzviknu Fet. Potrčali su duž Osme avenije, brzo ali smireno.
Vatreno oružje i dnevna svetlost znače da su posredi ljudi. Bilo je znatno više
ludosti u prvim mesečima nakon preuzimanja. Mnogi ljudi su poludeli zbog pada
svoje vrste i uzdizanja novog poretka. Bilo je nasilnih samoubistava. Masovnih
ubistava. Pošto se situacija primirila, Ef je i dalje viđao ljude, posebno pri
dnevnoj svetlosti, kako divljaju i lutaju ulicama. Sad ih je već retko viđao napolju
tokom policijskog časa. Luđaci su pobijeni ili odstranjeni na neki drugi način, a
ostali se lepo ponašaju.
Odjeknula su još tri hica, bum-bum-bum...
Dva metka su pogodila poštansko sanduče, ali treći je pogodio Vasilija Feta
pravo u rame. Okrenuo se, ostavljajući za sobom krvav trag. Metak je prošao kroz
telo, pokidavši mišiće i meso, ali čudesno promašivši pluća i srce.
Ef i Nora su ga uhvatili dok je padao i odvukli ga uz pomoć gospodina
Kvinlana.
Nora je sklonila Fetovu šaku s ramena, brzo pregledajući ranu. Nije bilo
previše krvi, niti komadića kostiju.
Fet ju je polako vratio nazad. „Hajde da nastavimo da se krećemo. Ovde smo
suviše izloženi."
Skrenuli su u Pedeset šestu ulicu i krenuli ka stanici voza linije F. Nisu se čuli
novi hici, niko ih nije pratio. Nikog nisu sreli dok su ulazili; podzemna platforma je
bila prazna. Linija F se tu pruža na sever, a zatim kolosek ispod parka skreće na
istok ka Kvinsu. Skočili su na šine, počeknuvši kako bi se uverili da ih niko ne
prati.
Još samo malo dalje. Možeš li? To je bolje mesto za pružanje medicinske
pomoči.
Vasilij je klimnuo gospodinu Kvinlanu. „Bio sam u mnogo gorim situacijama."
Istina. Tokom protekle dve godine, ustreljen je tri puta: dvaput u Evropi i jednom
na Aper ist sajdu tokom policijskog časa.
Koračali su po šinama noseći noćne vizire. Vozovi se uglavnom nisu kretali
danju, vampiri su ih zaustavljali, mada im je podzemna zaštita od sunca dopuštala
da ih pokrenu ako je potrebno. Zbog toga je Ef ostao na oprezu.
Tunel je skretao, uzdižući se udesno. Crtači grafita su visok betonski zid
pretvorili u mural, dok su se duž nižeg zida s leve strane pružale cevi i uzak ispust.
Figura ih je čekala na krivini. Gospodin Kvinlan je otišao napred, spustivši se u
podzemlje mnogo pre izlaska sunca.
Čekajte ovde, rekao im je, a zatim je brzo otrčao u pravcu iz kojeg su došli da
bi proverio da li ih neko prati. Vratio se delujući zadovoljno i, bez ceremonije i
uvoda, otvorio panel u okviru zaključanih prilaznih vrata. Ručka je otvarala vrata
ka unutra.
Kratak hodnik je bio primetno suv. Nakon skretanja ulevo, vodio je do drugih
vrata. Umesto da ih otvori, gospodin Kvinlan je podigao nevidljiv otvor u podu,
otkrivši strme stepenice.
Gas je sišao prvi. Ef pretposlednji. Gospodin Kvinlan je zatvorio poklopac za
njim. Stepenice su vodile ka uskom hodniku koji nisu sagradile ruke što su probile
ostale tunele na koje je Ef naišao otkako je postao begunac.
U ovom kompleksu ste bezbedni u mom prisustvu, ali ne preporučujem vam
da pokušate da se vratite sami. Različite mere bezbednosti postavljene su pre
mnogo vekova kako bi sprečile da neko uđe, bio to radoznali beskućnik ili odred
vampirskih ubica. Deaktivirao sam ih, ali smatrajte se upozorenim za ubuduće.
Ef je pogledao unaokolo tražeći tragove zamki, ali nije ih pronašao. Doduše,
nije primetio ni vrata u podu koja su ih dotle dovela.
Na kraju hodnika, zid je skliznuo u stranu pod pritiskom blede ruke gospodina
Kvinlana. Otkrio je okruglu i prostranu sobu, koja ga je na prvi pogled podsetila na
kružnu garažu za vozove. Međutim, odaja je predstavljala nešto između muzeja i
kongresne dvorane. Bio je to forum gde bi Sokrat držao predavanja ako bi bio
vampir osuđen na boravak pod zemljom. Zidovi koji su pod Efovim noćnim
vizirom delovali zelenkasto zapravo su bili beličasti poput alabastera i neprirodno
glatki i presečeni mnoštvom stubova. Uzdizali su se u visoku tavanicu i bili
upadljivo goli, kao da su umetnička dela odavno skinuta s njih i uskladištena. Ef
nije video suprotan kraj velike prostorije, pošto se domet njegovog noćnog vizira
završavao oblakom tame.
Brzo su se pobrinuli za Fetovu ranu. U rancu je uvek nosio opremu za slučaj
nužde. Krvarenje je maltene prestalo, pošto metak nije pogodio nijednu glavnu
arteriju. Nora i Ef su očistili ranu „betadinom“ i naneli antibiotsku kremu, „telfa“
jastučiće od gaze i flaster. Fet je pomerao prste i ruku, dokazavši da je sposoban
uprkos velikom bolu.
Osvrnuo se unaokolo. „Gde se to nalazimo?"
Drevni su izgradili ovu odaju ubrzo nakon dolaska u Novi svet, kad su
zaključili da će Njujork - a ne Boston - postati lučki grad koji služi kao sedište
ljudske ekonomije. Ovo je bilo bezbedno, sigurno i osvećeno utočište u kojem su
mogli da meditiraju tokom dugih perioda. Mnoge krupne i trajne odluke o
čuvanju vaše rase donete su u ovoj prostoriji.
„Znači, sve je bila obična smicalica", reče Ef. „Iluzija slobode. Oni su
zapravo oblikovali planetu kroz nas, gurajući nas ka razvoju fosilnih goriva, ka
nuklearnoj energiji. Efektu staklene bašte. Svemu što im je odgovaralo. Pripremali
su se za preuzimanje, za izlazak na površinu. Ovo bi se svakako dogodilo."
Ali ne na isti način. Morate razumeti da postoje dobri pastiri, koji brinu o
svom stadu, i loši pastiri. Postoje načini da se zadrži dostojanstvo stočnog
fonda.
„Čak i ako je posredi obična laž."
Svi sistemi verovanja su obične detaljne izmišljotine, ako se logika prati do
kraja.„
Gospode bože", promrmljao je Ef ispod glasa, no odaja je bila veoma
akustična. Svi su ga čuli i osvrnuli se ka njemu. „Diktator je diktator, bio
dobroćudan ili ne. Bilo da te mazi ili da ti pije krv."
Zar si iskreno verovao da ste potpuno slobodni?
„Jesam", odvrati Ef. „Čak i ako je sve bila obmana, ipak mi je draža
ekonomija zasnovana na valuti koju podržava dragoceni metal nego ekonomija
zasnovana na ljudskoj krvi."
Nemoj se zavaravati, sve valute su krv.
„Radije ću živeti u blistavom svetu snova nego u stvarnom svetu tame."
Tvoje gledište i dalje predstavlja gledište osobe koja je nešto izgubila. Ali
ovo je oduvek njihov svet.
„Bio njihov svet“, reče Fet, ispravljajući Rođenog. „Ispostavilo se da su veće
naivčine od nas.“
Imajući u vidu okolnosti, gospodin Kvinlan je bio strpljiv s Fetom.
Kad je Gospodar posredi, najbolje je razmišljati o čitavoj ljudskoj istoriji
kao o seriji testova, nizu eksperimenata obavljenih tokom vremena u vidu
pripreme za konačan majstorski potez. Gospodar je bio prisutan prilikom uspona
i pada Rimskog carstva. Učio je na primeru Francuske revolucije i Napoleonovih
ratova. Gnezdio se u koncentracionim logorima. Živeo je među vama kao
devijantni sociolog, učeći sve što može od vas i o vama, da bi osmislio vaš pad.
To su obrasci koji se ponavljaju tokom vremena. Gospodar je naučio da se
udruži sa uticajnim moćnicima, poput Eldriča Palmera, i da ih iskvari. Osmislio
je formulu za matematiku moći. Savršenu ravnotežu vampira, stoke i čuvara.
Dok su ostali pokušavali da pojme to što su upravo čuli, Fet je rekao:
„Usledio je pad tvoje vrste, Drevnih. Naša vrsta je doživela istu sudbinu. Pitanje
glasi: šta ćemo sad učiniti?"
Gospodin Kvinlan je prišao nekakvom oltaru, granitnom stolu na kojem se
nalazilo šest kružnih drvenih kutija, ne mnogo većih od konzerve gaziranog soka.
Svaka je blago sijala kroz sočiva Efovog noćnog vizira, kao da u sebi sadrži izvor
svetlosti ili toplote.
Evo šta. Moramo ih poneti sa sobom. Proveo sam veći deo protekle dve
godine organizujući prevoz i putujući ka Starom svetu i nazad kako bih sakupio
ostatke svih Drevnih. Smestio sam ih u hrastovinu, u skladu s drevnim
predanjem.
„Putovao si po svetu?“, upita Nora. „Po Evropi, po Dalekom istoku?"
Gospodin Kvinlan je klimnuo.
„Da li je... da li je tamo isto? Svuda?"
U suštini. Što je oblast razvijenija, infrastruktura je bolja a transport
delotvorniji.
Ef se približio drvenim urnama. „Za šta ih čuvaš?“, upita.
Predanje mi je reklo šta da radim, nije mi objasnilo svoju svrhu.
Ef je pogledao unaokolo da bi video da li iko to preispituje. „Znači, putovao
si širom sveta, prikupljao njihov pepeo i sve vreme bio u opasnosti, ali nije te
zanimalo zašto?"
Gospodin Kvinlan je pogledao Efa crvenim očima.
Dosad.
Ef je želeo da nastavi da ga ispituje o pepelu, ali se ugrizao za jezik. Nije mu
bio poznat vampirov psihički domet i brinuo je da će ga pročitati i da će otkriti da
sumnja u čitav poduhvat. Još se borio sa iskušenjem Gospodareve ponude. Osećao
se poput špijuna zbog toga što je dopustio gospodinu Kvinlanu da mu otkrije tu
tajnu lokaciju. Nije želeo da zna više nego što već zna. Plašio se da je sposoban da
ih izda. Da razmeni njih i čitav svet za svog dečaka i da plati tu razmenu svojom
dušom. Počeo je da se znoji i meškolji pri samoj pomisli na to.
Pogledao je ostale, raspoređene po širokoj podzemnoj odaji. Da li je neko od
njih već iskvaren, kao što Gospodar tvrdi? Ili je to samo još jedna njegova laž koja
treba da umanji Efov otpor? Proučavao je svako lice redom, kao da će mu noćni
vizir otkriti neke vidljive tragove izdaje, poput maligne crne mrlje koja se širi s
grudi. Fet je progovorio obraćajući se gospodinu Kvinlanu. „Zašto si nas doveo
ovamo?"
Pošto sam prikupio pepeo i pročitao Lumen, spreman sam da nastavim.
Imamo još malo vremena da uništimo Gospodara, ali ova jazbina nam
omogućava da ga držimo na oku. Da budemo blizu njegovog skloništa.
„Sačekaj malo...", reče Fet radoznalo. „Zar nećeš i ti biti uništen kad
Gospodar bude uništen?"
To je jedini način.
„Želiš da umreš? Zašto?“
Jednostavno i iskreno rečeno - umoran sam. Za mene je besmrtnost izgubila
sjaj pre mnogo vekova. Zapravo, ona uklanja sjaj sa svega ostalog. Večnost je
monotonija. Vreme je okean. Ja želim da izađem na obalu. Jedina svetla tačka
koja mi je na ovom svetu preostala - jedina nada - jeste potencijalno uništenje
mog stvaraoca. Osveta.
Gospodin Kvinlan je govorio o onome što zna, što je naučio iz Lumena.
Govorio je jednostavnim izrazima i najjasnije što je mogao. Objasnio je poreklo
Drevnih, mit o mestima porekla s naglaskom na Crnom mestu, mestu rođenja
Gospodara.
Deo s kojim se Gas najviše poistovetio bio je deo u kojem tri arhanđela -
Gavrilo, Mihailo i zaboravljeni treći anđeo Ozrijel - kreću da ispune božju volju i
unište Sodomu i Gomoru.
„Bog je opak lik“, reče Gas, poistovećujući se sa anđelima osvetnicima. „Ali
nemoj mi reći. Anđeli? Stvarno? Nemoj da me zajebavaš, hermano.“
Fet je slegnuo ramenima. „Ja verujem u ono u šta je Setrakijan verovao. On je
verovao u knjigu."
Gas se saglasio s njim, ali još nije mogao da se mane teme. „Ako postoji Bog,
ili nešto što može da pošalje anđele ubice - šta čeka, dođavola? Šta ako je to samo
priča?"
„Priča koju potvrđuju dela", odvrati Fet. „Gospodar je pronašao svih šest
mesta gde su zakopani delovi Ozrijelovog tela, svih šest ishodišta Drevnih, i
uništio ih jedinom silom kojom se to može postići. Topljenjem jezgra nuklearnog
reaktora. Jedinom bogolikom energijom na Zemlji, dovoljno moćnom da zbriše
sveto tlo."
Time Gospodar nije samo uništio konkurenciju već je učinio sebe šest puta
moćnijim. Znamo da i dalje traži svoje ishodište, ne da bi ga uništio već da bi ga
zaštitio.
„Odlično. Dakle, samo treba da pronađemo mesto pogreba pre Gospodara",
reče Nora, „i da na njemu izgradimo majušni nuklearni reaktor, pa da ga uništimo.
Da li je to sve?“
„Ili da detoniramo atomsku bombu“, dodade Fet.
Nora se krto nasmejala. „To zapravo zvuči zabavno."
Niko se nije nasmejao.
„Sranje“, dodala je. „Imaš atomsku bombu.“
„Ali nemam detonator", odgovori Fet snebivljivo i pogleda Gasa.
„Pokušavamo da osmislimo neko rešenje, zar ne?“
Gas je progovorio bez Fetovog entuzijazma. „Moj čovek Krim, sečate ga se?
Lajavac okovan srebrom, građen kao velik, ružan kamion? Uposlio sam ga i on
kaže da je spreman da se nagodi. Povezan je sa crnim tržištem u Džerziju. Stvar je
u tome što je u duši i dalje diler. Ne može se verovati čoveku bez morala."
„Sve je to uzalud", reče Fet, „ako nemamo metu na koju ćemo pucati."
Pogledao je gospodina Kvinlana. „Jesam li u pravu? Zar nisi zbog toga tražio da
vidiš Lumen? Misliš da ćeš iz knjige saznati nešto što mi nismo mogli da
dokučimo?"
Verujem da ste svi videli znak na nebu.
Gospodin Kvinlan je zastao i pogledao Efa u oči. Efu se učinilo da Rođeni
može da pročita svaku tajnu njegove duše.
Izvan ograničenja koja postavljaju okolnosti i organizacija, postoji plan.
Nije bitno šta je palo s neba. Bilo je to znamenje, proročanstvo iz davnina, i ono
označava mesto rođenja. Blizu smo. Razmislite o tome - Gospodar je došao
ovamo s razlogom. Ovo je pravo mesto i pravo vreme. Pronaći ćemo ga.
„Ne želim da budem neučtiv", reče Gas, „ali ne razumem. Mislim, ako želite
da čitate knjigu misleći da ona sadrži putokaze za ubijanje jebenog vampira,
slobodno to učinite. Privucite udobnu stolicu. A ja? Ja mislim da treba da
otkrijemo kako da se suočimo s kraljem krvopija i da ga raznesemo. Starac nam je
pokazao put, ali istovremeno nas je ovo mistično brbljanje dovelo tu gde se
nalazimo - gladni smo, progonjeni i živimo poput pacova.“ Gas se pomalo mahnito
šetkao po toj drevnoj odaji. „Snimio sam Gospodara video-kamerom. Zamak
Belvedere. Predlažem da uzmemo bombu i obavimo posao.“
„Tamo je moj sin“, reče Ef. „Ne samo Gospodar."
„Zar ti delujem kao da me je briga za tvoje derište?", reče Gas. „Ne želim da
stekneš pogrešan utisak - zato što me nije briga."
„Smirite se svi", reče Fet. „Ako propustimo ovu šansu, gotovo je. Niko se
više nikad neće približiti Gospodaru."
Pogledao je gospodina Kvinlana, čije su ćutanje i nepomičnost govorili da i
on tako misli.
Gas se namrštio, ali nije se više svađao. Poštovao je Feta, a još više je
poštovao gospodina Kvinlana. „Kažete da će Gospodar nestati ako raznesemo rupu
u zemlji. Ja sam za to, ako će upaliti. A šta ako ne upali? Zar ćemo odustati?"
Bio je u pravu. Ćutanje ostalih je to potvrđivalo.
„Ja neću", reče Gas. „Nema jebene šanse."
Ef je osetio kako mu se diže kosa na glavi. Sinulo mu je. Počeo je da priča pre
nego što je uspeo da odvrati sebe.
„Možda postoji jedan način", reče.
„Jedan način za šta?", upita Fet.
„Za to da se približimo Gospodaru. Bez opsade zamka. Bez ugrožavanja Zaka.
Šta ako umesto toga uspemo da ga navedemo da krene na nas?"
„Kakvo je ovo sranje?", reče Gas. „Iznenada imaš plan, hombre?“ Nasmešio
se ostalima. „Ovo će biti dobro."
Ef je progutao pljuvačku kako bi umirio glas. „Gospodar je zbog nečeg
usredsređen na mene. Drži mog sina. Šta ako mu ponudim nešto u razmenu?"
„Lumen?“, upita Fet.
„To je sranje", odvrati Gas. „Šta nam prodaješ?"
Ef je ispružio ruke i potapšao vazduh da ga smiri, tražeći strpljenje i
razumevanje zbog onoga što će upravo predložiti. „Saslušajte me. Prvo,
napravićemo lažnu knjigu. Reći ću da sam je ukrao i da želim da je razmenim za
Zaka.“
„Zar to nije opasno?", reče Nora. „Šta ako se Zaku nešto desi?"
„Rizik jeste velik, ali ne mogu ga vratiti ako ništa ne učinim. Ali ako uništimo
Gospodara... sve je gotovo."
Gas se nije upecao. Fet je delovao zabrinuto, a gospodin Kvinlan nije ponudio
mišljenje.
Međutim, Nora je klimala. „Mislim da bi to moglo da upali.“
Fet ju je pogledao. „Šta? Možda o tome prvo treba sami da porazgovaramo. “
„Pusti svoju gospođu da govori", reče Gas, ne propustivši priliku da zarije
Efu nož u ranu. „Da čujemo."
„Mislim da bi Ef mogao da ga namami", reče Nora. „U pravu je - u njemu
postoji nešto što Gospodar želi ili čega se plaši. Stalno iznova razmišljam o onoj
svetlosti na nebu. Ima tu nečeg."
Efu su se žmarci peli uz kičmu.
„Moglo bi da upali", reče Nora. „Efova izdaja ima smisla. Izvući ćemo
Gospodara napolje pomoću Efa i lažnog Lumena. Biće izložen i upašće u zasedu."
Pogledala je Efa. „Jesi li siguran da možeš to da izvedeš?"
„Ako ne budemo imali izbora", odvrati on.
Nora je nastavila. „Luđački je opasno. Ako ne uspemo i ako te Gospodar
uhvati... gotovo je. Znaće sve što ti znaš - gde smo, kako da nas pronađe. S nama će
biti gotovo."
Ef je ostao nepomičan dok su drugi razmišljali o tome. Bariton mu se obratio u
umu: Gospodar je nemerljivo lukaviji nego što ti misliš.
„Ne sumnjam da je Gospodar podmukao", rekla je Nora, okrenuvši se ka
gospodinu Kvinlanu. „Ali zar ovo nije ponuda koju ne može da odbije?"
Ćutanje Rođenog bilo je znak prihvatanja, mada ne i potpune saglasnosti.
Ef je osećao Kvinlanov pogled na sebi. Bio je rastrzan. Smatrao je da mu taj
plan obezbeđuje fleksibilnost: mogao je da sprovede prevaru ili da se drži plana
ako mu se učini da će uspeti da ga ostvare. Međutim, mučilo ga je drugo pitanje.
Pogledao je lice svoje bivše ljubavnice, osvetljeno noćnim vizirom. Tražio je
znake izdaje. Da li je ona izdajnik? Da li su uspeli da je preobrate tokom kratkog
boravka u krvnom logoru?
Besmislica. Ubili su joj majku. Njena dvoličnost ne bi imala smisla.
Najzad se pomolio da oboje poseduju integritet za koji se nadao da su ga
oduvek imali.
„Želim to da uradim", reče Ef. „Nastavićemo na oba fronta istovremeno."
Svi su bili svesni toga da je opasan prvi korak načinjen. Gas je delovao
sumnjičavo, ali čak je i on bio spreman da pristane. Plan je predstavljao direktnu
akciju, a on je u isto vreme bio željan da obezbedi Efu konopac kojim će se obesiti.
Rođeni je počeo da smešta drvene kutije u zaštitne plastične vreće, polažući ih
u kožnu torbu.
„Čekaj", zaustavio ga je Fet. „Zaboravili smo jednu važnu stvar."
„Šta to?“, upita Gas.
„Kako ćemo Gospodara obavestiti o ponudi? Kako da stupimo u kontakt s
njim?" Nora je dotakla Fetovo neozleđeno rame i rekla: „Znam pravi način."
Španski Harlem
Kamioni za snabdevanje koji ulaze na Menhetn iz Kvinsa kretali su se
raščišćenom srednjom stazom preko Mosta Kvinsboro i Ist Rivera i skretali u
Drugu aveniju ili Treću ulicu.
Gospodin Kvinlan je stajao na trotoaru ispred naselja Kuće Džordža
Vašingtona, između Devedeset sedme i Devedeset osme ulice, četrdeset blokova
severno od mosta. Rođeni vampir je stajao na pljusku s kapuljačom na glavi i
posmatrao prolazak retkih vozila. Ignorisao je konvoje, kao i „Stounhartova" vozila
i kamione. Prva briga mu je bila da nekako uzbuni Gospodara.
Fet i Ef su stajali u senci dovratka kuće u prvom bloku. Tokom proteklih
četrdeset pet minuta, prošlo je po jedno vozilo na svakih desetak minuta. Farovi su
im ulivali nadu, koju bi potom razvejala nezainteresovanost gospodina Kvinlana.
Stoga su i dalje stajali u zamračenom dovratku, zaklonjeni od kiše ali ne i od svog
novog, čudnog odnosa.
Fet je razmišljao o tom bestidnom planu, pokušavajući da uveri sebe da će
upaliti. Po svemu sudeći, uspeh nije bio izgledan - doduše, nije baš da su imali još
desetak spremnih planova.
Ubiti Gospodara. Jednom su pokušali to da uzvedu, izložili su ga suncu i
podbacili. Kad mu je umirući Setrakijan navodno otrovao krv, koristeći Fetov
antikoagulativan otrov za glodare, Gospodar je prosto odbacio ljudskog domaćina i
nastanio se u drugom, zdravom biću. Stvorenje je izgleda bilo nepobedivo.
Ipak, povredili su ga. Oba puta. Ma kakva bila njegova prvobitna forma,
očigledno je da ne može da postoji bez ljudskog bića. A ljudska bića se mogu
uništiti.
„Ovog puta ne smemo da promašimo", rekao je Fet. „Nikad nam se neće
pružiti bolja prilika."
Ef je klimnuo, posmatrajući ulicu. Čekajući znak gospodina Kvinlana.
Delovao je oprezno. Možda se premišlja povodom plana, ili je nešto drugo
posredi. Efova nepouzdanost je stvorila pukotinu u njihovom odnosu - ali situacija
s Norom zauvek ih je razdvojila.
Fet se pribojavao da će Efova ljutnja prema njemu loše uticati na njihove
napore.
„Ništa se nije dogodilo", reče, „između Nore i mene."
„Znam“, odvrati Ef. „Ali sve se dogodilo između nje i mene. Gotovo je. Znam
to. Doći će vreme kad ćemo nas dvojica razgovarati o tome, možda ćemo se čak i
potući. Ali sad nije vreme za to. Moramo da se usredsredimo na ovo što radimo i
da sklonimo lična osećanja u stranu... Čuj, radimo u parovima. Mogao sam da
budem s Gasom ili s tobom. Uvek bih odabrao tebe.“
„Drago mi je što smo ponovo na istoj talasnoj dužini", reče Fet.
Ef je baš hteo da odgovori kad su se farovi iznova pojavili. Ovog puta,
gospodin Kvinlan je izašao na ulicu. Kamion je bio predaleko da bi ljudi mogli da
razaberu vozača, ali gospodin Kvinlan je znao. Isprečio se na putu dok su ga farovi
kamiona osvetljavali.
Jedno od putnih pravila je predviđalo da svaki vampir može konfiskovati
vozilo kojim upravlja čovek, kao što su to mogli vojnik ili policajac u starim
Sjedinjenim Državama. Gospodin Kvinlan je podigao ruku. Izdužen srednji prst
jasno se video, kao i njegove crvene oči. Kamion je stao, a stounhartovac, koji je
ispod toplog kombinezona za zaštitu od prljavštine nosio tamno odelo, otvorio je
vrata ne gaseći motor.
Gospodin Kvinlan je prišao vozaču, skriven od Fetovog pogleda putničkom
stranom kamiona. Istrebljivač je posmatrao kako se vozač iznenada trza unutar
kabine. Gospodin Kvinlan je uskočio u kamion. Posmatran kroz prozore oblivene
kišom, prizor je podsećao na rvački meč.
„Hajde", reče Fet i obojica istrčaše na kišu. Zašljapkali su po trotoaru i prišli
vozačkoj strani kamiona. Fet je zamalo naleteo na gospodina Kvinlana. Povukao se
u poslednjem trenutku, kad je shvatio da se vampir uopšte ne bori; borio se samo
vozač. Žaoka gospodina Kvinlana se gostila, štrčeči iz podnožja grla i otkačene
vilice i sužavajući se pri vrhu, čvrsto zarivenom u vrat ljudskog vozača.
Fet se naglo povukao. Ef je prišao i osmotrio scenu. Načas ih je povezala
zajednička zgađenost. Gospodin Kvinlan se hranio brzo, očiju čvrsto uperenih u
vozača, čijim se licem razlio izraz paralize i šoka.
Feta je to podsetilo na činjenicu da se gospodin Kvinlan za tren oka može
okrenuti protiv bilo koga od njih.
Nije se približio kamionu dok se nije uverio da je hranjenje okončano. Načas
je ugledao povučenu žaoku gospodina Kvinlana, čiji je uži kraj virio iz njegovih
usta poput ćosavog repa progutane životinje. Pun energije, gospodin Kvinlan je
izneo mlitavog stounhartovca iz kamiona i odneo ga sa ulice, lako kao da nosi
svežanj odeće. U senci dovratka, slomio je čovekov vrat snažnom rotacijom. Bio je
to milosrdan i neophodan gest.
Tu je ostavio skršen leš, a onda im se pridružio na ulici. Morali su da krenu
pre prolaska narednog vozila. Fet i Ef su se sastali s njim kod zadnjeg dela
kamiona, gde je Fet otvorio nezaključanu sponu i podigao klizna vrata.
Hladnjača. „Prokleta sreća“, reče Fet. Čekao ih je dobar sat vožnje, možda i
dva. Fetu i Efu će biti prilično hladno, pošto nisu smeli da budu viđeni na prednjem
sedištu. „Nema čak ni pristojne hrane“, dodao je kad se popeo i zašuškao po
kartonskim kutijama.
Gospodin Kvinlan je povukao gumenu traku za spuštanje vrata, zatvorivši Feta
i Efa u mrak. Fet je potražio ventilaciju za protok vazduha i pronašao je. Čuli su
kako se vozačka vrata zatvaraju i kamion se pokrenuo, trgnuvši ih kad je poskočio
napred.
Istrebljivao je pronašao dodatnu duksericu u rancu i obukao je, a onda je
zakopčao kaput. Položio je kartone i postavio meki deo ranca pod glavu,
pokušavajući da se udobno smesti. Na osnovu zvuka, zaključio je da i Ef to čini.
Nisu mogli da razgovaraju od čangrljanja kamiona, koji je bučno vibrirao, i to im
je odgovaralo.
Fet je skrstio ruke, trudeći se da se opusti. Usredsredio se na Noru. Znao je da
nikad ne bi privukao ženu njenog kalibra u običnim okolnostima. Ratna vremena
zbližavaju muškarce i žene, ponekad iz potrebe, ponekad iz pogodnosti, a
povremeno je posredi sudbina. Bio je uveren da je njihova međusobna privlačnost
posledica te poslednje stavke. Ljudi u ratnim vremenima takođe otkrivaju sebe. Fet
je otkrio da u najgorim situacijama pruža najbolje od sebe, dok se Ef, s druge
strane, povremeno sasvim gubio.
Nora je želela da pođe s njima, ali Fet ju je uverio da mora da ostane s
Gasom, ne samo da bi štedela energiju već i zbog toga što je znao da bi sigurno
napala Barnsa ako bi ga ponovo videla, čime bi ugrozila plan. Osim toga, Gasu je
bila potrebna pomoć pri važnom poslu.
„Kako ti se čini?“, pitala je Feta, trljajući obrijanu glavu u trenutku zatišja.
Nedostajala mu je njena duga kosa, ali bilo je nečeg prelepog i slobodnog na
njenom neukrašenom licu. Dopadala mu se otmena kosina zadnjeg dela njene glave,
graciozna linija koja se spušta od potiljka do ramena.
„Izgledaš preporođeno", rekao je.
Namrštila se. „Zar ne izgledam nakazno?"
„Ako išta, deluješ krhkije. Ranjivije."
Iznenađeno je izvila obrve. „Želiš da budem ranjivija?"
„Pa - samo sa mnom", odvratio je iskreno.
Nasmešila mu se. Osmesi su retki darovi. U ovim mračnim danima se
isporučuju u ograničenim količinama, poput hrane.
„Dopada mi se ovaj plan“, reče Fet, „u smislu da predstavlja mogućnost. Ipak,
zabrinut sam.“
„Zbog Efa“, odvrati Nora. Shvatala je i slagala se s njim. „Uspeh ili propast.
Ili će se raspasti pa ćemo morati da se nosimo s tim, ili će biti na visini zadatka."
„Mislim da će biti na visini zadatka. Mora. Prosto mora.“
Nora se divila Fetovoj veri u Efa, mada sama nije bila ubeđena.
„Kad počne ponovo da raste", rekla je opipavajući svoj hladan skalp, „neko
vreme ću imati mušku frizuru."
Slegnuo je ramenima, zamišljajući je. „Mogu da se izborim s tim."
„Ili bih mogla da se brijem i ostavim je ovako. Ionako uglavnom nosim kapu."
„Sve ili ništa", reče Fet. „To si ti."
Pronašla je pletenu kapu i navukla je preko glave. „Ne bi ti smetalo?"
Fetu je bilo važno samo to što ga uvek pita za mišljenje. To što je deo njenih
planova.
U hladnom, bučnom kamionu, Fet je zadremao čvrsto prekrštenih ruku, kao da
je drži u naručju.
Statsburg, Njujork
Klizna vrata su se otvorila i gospodin Kvinlan je stajao ispred njih,
posmatrajući kako ustaju. Fet je iskočio, ukočenih kolena i hladnih nogu. Koračao
je unaokolo da bi podstakao cirkulaciju. Sišavši, Ef je stajao s rancem na leđima,
poput autostopera pred kojim je dug put.
Kamion beše parkiran na ivici zemljanog puta ili dugog privatnog prilaza,
dovoljno daleko od ulice da bi bio zaklonjen stablima golog drveća. Kiša je
popustila i zemlja je bila vlažna, ali ne i blatnjava. Gospodin Kvinlan je naglo
otrčao bez objašnjenja. Fet se zapitao da li treba da ga prate, ali odlučio je da će se
najpre zagrejati.
Pored njega, Ef je delovao veoma budno. Maltene je jedva čekao da počne.
Fet se nakratko zapitao da li je njegova revnost farmaceutskog porekla. Ali oči su
mu bile bistre.
„Deluješ spremno", reče Fet.
„I jesam spreman", odvrati Ef.
Gospodin Kvinlan se vratio nekoliko trenutaka kasnije. I dalje je izgledao
jezivo. Debeo sloj pare se dizao s njegove zakrabuljene glave, mada mu para nije
izlazila iz usta.
Nekoliko stražara kraj kapije i još nekoliko pred vratima. Ne vidim način da
sprečimo Gospodara da sazna. Ali s obzirom na plan, to možda i nije loše.
„Šta ti misliš?", upita Fet. „O planu. Iskreno. Postoji li šansa?"
Gospodin Kvinlan je pogledao u nebo kroz gole grane. To je potez vredan
povlačenja. Gospodarev izlazak napolje predstavlja pola bitke.
„Njegov poraz je druga polovina", dodade Fet. Posmatrao je lice Rođenog,
još okrenuto ka nebu. Bilo je nečitljivo. „A ti? Kakvu šansu imaš protiv
Gospodara?"
Istorija je pokazala da sam neuspešan. Nisam uspeo da uništim Gospodara i
Gospodar nije uspeo da uništi mene. Želi moju smrt, kao što želi smrt doktora
Gudvedera. To nam je zajedničko. Naravno, ako bih mu lično ponudio mamac,
odmah bi prozreo da je posredi lukavstvo.
„Tebe ne može uništiti čovek, ali Gospodar može. Možda i ti možeš da uništiš
njega."
Sa sigurnošću mogu da tvrdim samo to da nikad nisam pokušao da ga
uništim nuklearnim oružjem.
Ef je namestio noćni vizir na glavu, nestrpljiv da pođe. „Spreman sam", reče.
„Hajdemo pre nego što odgovorim sam sebe."
Fet je klimnuo i zategao remenje, pričvrstivši ranac visoko na leđima. Pratili
su gospodina Kvinlana kroz drveće. Rođeni je koračao vođen instinktivnim
osećajem za pravac. Fet nije mogao da uoči stazu, ali bilo je lako - suviše lako -
verovati gospodinu Kvinlanu. Nije verovao da će ikad biti kadar da zaboravi na
oprez u prisustvu vampira, Rođenog ili nekog drugog.
Začuo je zujanje odnekud ispred sebe. Stabla su počela da se proređuju i stigli
su do ivice proplanka. Zujanje je proizvodio generator, ili dva generatora: izvor
struje na imanju na kojem Barns živi. Kuća je bila ogromna, a imanje prilično
veliko. Nalazili su se desno od zadnjeg dela poseda, pred širokom drvenom
ogradom za konje, koja je okruživala zadnje dvorište i stazu za jahanje u njemu.
Generatori će prigušiti buku koju će možda podići, ali neće moći da izbegnu
vampirski noćni vid osetljiv na toplotu. Ispružen dlan gospodina Kvinlana zadržao
je Feta i Efa. Rođeni se provlačio između drveća, jureći u tečnim pokretima od
stabla do stabla na obodu imanja. Fet ga je brzo izgubio iz vida. Tada se, jednako
naglo, gospodin Kvinlan pojavio iz drveća, prešavši maltene četvrt puta oko
širokog proplanka. Koračao je brzo i samouvereno, ali nije trčao. Ugledavši ga,
obližnji stražari su napustili svoje mesto kraj sporednih vrata i pošli mu u susret.
Fet je umeo da prepozna odvraćanje pažnje. „Sad ili nikad", prošaputao je
Efu.
Izronili su iz grana na srebrnu tamu proplanka. Nije se usuđivao da odmah
izvuče mač, plašeči se da će vampiri osetiti blizinu srebra. Gospodin Kvinlan je
očigledno nekako komunicirao sa stražarima navodeći ih da ostanu okrenuti leđima
Fetu i Efu, koji su trčali preko meke, mrtve, sive trave.
Stražari su osetili opasnost iza sebe kad je Fet bio udaljen šest metara.
Okrenuli su se i Fet je izvukao mač iz ranca, držeći ga neozleđenom rukom, no
gospodin Kvinlan ih je nadvladao, pokrećući snažne ruke toliko brzo da se videla
samo mrlja dok je davio i gnječio mišiće i kosti vampirskih vratova.
Ne oklevajući, Fet je prišao i dokrajčio oba stvorenja mačem. Kvinlan je znao
da uzbuna još nije poslata telepatskim vezama, ali nisu smeli da izgube ni tren.
S Fetom za petama, krenuo je u potragu za ostalim stražarima. Ostavili su Efa
da krene ka nečuvanim vratima.
Barns je najviše voleo dnevnu sobu na drugom spratu. Zidovi obloženi
knjigama, popločan kamin sa širokim okvirom od hrastovine, udobna stolica, podna
lampa sa abažurom boje ćilibara i stočić na kojem je, poput savršenog staklenog
balona, stajala čaša s brendijem.
Otkopčao je tri gornja dugmeta košulje svoje uniforme i uživao u poslednjem
gutljaju trećeg koktela „brendi aleksander“. Svež krem, sad prava retkost,
predstavljao je tajnu gustog, slatkog, raskošnog ukusa tog dekadentnog napitka.
Duboko je uzdahnuo pre nego što je ustao sa stolice. Načas se pridržao za
naslon za ruke presvučen plišem. Malo mu je udario u glavu alkohol koji je popio.
Sad mu je ceo svet delovao poput krhkog staklenog balona i Barns je plutao po
njemu na krevetu od kovitlavog brendija.
Ta kuća je nekad pripadala rok zvezdi Bolivaru. Otmeno seosko utočište. Vila
je nekad vredela osam cifara. Barns se kroz maglu prisećao medijskog cirkusa koji
je nastao kad je Bolivar kupio vilu od stare bogataške porodice kojoj je loše
krenulo. Događaj je izazvao radoznalost pošto nije bio u skladu sa imidžom
gotskog šoumena. Ali svet je postao takav pre nego što je sve otišlo dođavola: rok
zvezde su bile golferi početnici, reperi su igrali polo, a komičari bili kolekcionari
moderne umetnosti.
Barns je prišao visokim policama, nežno mahnuvši pred Bolivarovom
kolekcijom vintidž erotike. Odabrao je veliko, tanko, bogato povezano izdanje
Bisera 13 i otvorio ga na obližnjem stalku za čitanje. Ah, ti viktorijanci. Bili su
opsednuti batinama. Zatim je uzeo rukom povezan tekst koji je više nalikovao
ilustrovanom albumu sa isečcima iz novina nego pravoj knjizi. Sastojao se od ranih
fotografskih otisaka zalepljenih za debele strane. Otisci su zadržali nešto srebrne
emulzije koju je Barns pažljivo izbegavao da dodirne. Bio je tradicionalista, sklon
ranim pozama u kojima muškarci dominiraju. Dopadale su mu se pokorne žene.
Došlo je vreme za četvrto, poslednje piće. Posegnuo je ka telefonu da nazove
kuhinju. Koja će mu od privlačnih sluškinja večeras doneti ozloglašeni četvrti
„brendi aleksander“? Kao gospodar kuće, posedovao je sredstva - a kad je
propisno pijan, i smelost - da svoje fantazije pretoči u stvarnost.
Telefon je zvonio, ali niko se nije javljao. Kakva drskost! Barns se namrštio,
zatim spustio slušalicu i ponovo okrenuo broj, plašeči se da je pritisnuo pogrešno
dugme. Dok je telefon zvonio, začuo je glasan udarac negde u kući. Možda su,
nagađao je, već predvideli njegov zahtev, pa je lepotica pošla da ga ispuni. Iskezio
se pijanim osmehom, spustio slušalicu na staromodnu viljušku i uputio se preko
debelog tepiha ka velikim vratima.
Širok hodnik je bio prazan. Barns je iskoračio napolje, a uglačane bele cipele
su malo zaškripale.
Dole su se čuli neki glasovi. Nejasni i prigušeni, dopirali su do njegovih ušiju
poput eha.
Neodgovaranje na telefonski poziv i buka u prizemlju bili su za Barnsa
dovoljan povod za inspekciju posluge i odabir poslužiteljke pića.
Hodao je nogu pred nogu duž središta hodnika, zadivljen sopstvenom
sposobnošću da korača po pravoj liniji. Na vrhu odmorišta koje je vodilo u
prizemlje, pritisnuo je dugme za pozivanje lifta. Pozlaćen kavez je pošao k njemu iz
foajea. Otvorio je vrata, kliznuo kapijom u stranu i ušao. Zatvorivši vrata, pritisnuo
je ručku. Kavez se spuštao, prevozeći ga do prvog sprata kao Zevsa na oblaku.
Izašao je iz lifta i zastao da se pogleda u pozlaćenom ogledalu. Gornji deo
uniforme bio mu je presavijen i skrivene medalje su ga povlačile svojom težinom.
Oblizao je usne, namestio kosu tako da deluje punije, zagladio bradu i zauzeo stav
opijenog dostojanstva, te je ušao u kuhinju.
Prostrana soba u obliku slova L bila je prazna. Posuda s kolačima koji se
hlade stajala je na dugom, središnjem ostrvu, a pored nje se nalazio par rukavica za
rernu. Ispred ormarića s pićima, boca konjaka i neotvoreno pakovanje krema stajali
su pokraj merice i otvorene tegle oraščića. Slušalica je stajala na zidnom telefonu.
„Ima li koga?“, dozvao je Barns.
Najpre se čuo klepet, kao da je neko udario u policu.
Zatim su dva ženska glasa u isti mah izgovorila: „Ovde smo."
Zainteresovan, Barns je nastavio da korača duž središnjeg ostrva ka ćošku.
Zaobišavši ga, ugledao je pet svojih sluškinja - uhranjenih, zgodnih, dugokosih -
vezanih savitljivim plastičnim steznikom za noge police na kojoj je stajao pribor za
kuvanje.
Kad ih je ugledao vezane, s krupnim očima koje su preklinjale, njegovo
raspoloženje ga je navelo da oseti zadovoljstvo. Njegov um, opijen alkoholom,
obradio je scenu kao erogenu živu sliku.
Stvarnost se sporo probijala kroz maglu. Tek posle dugog batrganja je shvatio
da je neko provalio u kuću i vezao njegovo osoblje.
Shvatio je da se neko nalazi u kući.
Barns je potrčao. Dok su ga žene dozivale, udario je kukom u ostrvo i
presamitio se od bola. Pridržavao se za radnu površinu dok se kretao ka vratima.
Izjurio je, krećući se naslepo preko odmorišta na prvom spratu, obilazeći ćošak na
putu ka ulaznim vratima. U njegovom zbunjenom umu bila je samo jedna misao:
Pobeći! Tada je kroz panele od ljubičastog stakla, koji su uokvirivali dvostruka
vrata, ugledao borbu koja se vodila napolju. Završila se tako što je jednog
vampirskog stražara oborila mračna, zverska figura. Približila se još jedna figura,
sevajući srebrnim sečivom. Barns se povukao, saplićući se o sopstvena stopala,
posmatrajući kako stražari s drugih pozicija prilaze da bi se borili s napadačima.
Potrčao je ka odmorištu najbrže što je mogao. Uhvatila ga je panika pri
pomisli da će ostati zarobljen u liftu, pa je pojurio uz zavojite stepenice, povlačeći
se rukama uz široku ogradu. Adrenalin je neutralisao nešto alkohola u njegovom
krvotoku.
Radna soba. Tamo su izloženi pištolji. Bacio se niz dugačak hodnik ka sobi -
ali neke ruke su ga zgrabile s boka i uvukle ga kroz otvorena vrata dnevne sobe.
Barns je instinktivno pokrio glavu, očekujući da će biti pretučen. Zakoprcao
se u vazduhu, bačen na jednu fotelju, gde je i ostao, šćućuren od straha i
zbunjenosti. Nije želeo da vidi lice svog napadača. Deo histerije poticao je od
glasa iz njegovog uma, veoma sličnog glasu njegove pokojne majke, koji je
govorio: Dobio si ono što si zaslužio.
„Pogledaj me.“
Glas. Gnevan glas. Barns je popustio stisak oko glave. Poznavao je taj glas,
ali nije mogao da ga poveže s likom. Nešto nije u redu. Glas je ogrubeo tokom
vremena, postao dublji.
Radoznalost je nadvladala strah. Barns je sklonio drhtave ruke s glave i
podigao pogled.
Efraim Gudveder. Ili, sudeći po izgledu, zli blizanac Efraima Gudvedera.
Tamni krugovi oko očiju begunca. Glad je isušila svu veselost njegovog lica i
pretvorila mu obraze u litice, a meso kao da je kuvanjem otpalo s kostiju. Rastresiti
brkovi prianjali su mu uz sivu kožu, ali nisu ispunjavali šupljine. Nosio je rukavice
bez prstiju, prljav kaput i izbledele čizme ispod manžetni, sa žicom umesto pertli.
Crna vunena kapa odražavala je tamu uma ispod nje. Iz ranca na leđima je virila
drška mača. Delovao je poput osvetnički nastrojene skitnice.
„Everete", izusti Ef promuklim, sumanutim glasom.
„Nemoj“, odvrati Barns užasnuto.
Ef je podigao čašu čije je dno još bilo obloženo kremom. Prineo ju je nosu i
omirisao. „Čašica za laku noč, a? ’Brendi aleksander’? To je piće za jebene
maturske balove, Barnse.“ Spustio je veliku čašu u ruku svog bivšeg šefa. Zatim je
uradio upravo ono čega se Barns pribojavao: stegao je pesnicom Barnsovu ruku,
zdrobivši staklo prstima svog nekadašnjeg pretpostavljenog. Sklopio ih je preko
mnogobrojnih oštrica, posekavši meso i tetive, sve do kostiju.
Barns je urliknuo i pao na kolena, krvareći i jecajući. Lice mu se izboralo.
„Molim te“, reče.
„Želim da ti probodem oko“, rekao je Ef.
„Molim te.“
„Želim da ti stojim na grlu dok ne crkneš, a zatim da te kremiram u ovoj
popločanoj rupi u zidu."
„Spašavao sam je... Želeo sam da oslobodim Noru iz logora."
„Kao što si oslobodio one lepe sluškinje dole? Nora je bila u pravu što se
tebe tiče. Znaš li šta bi uradila da je sad ovde?"
Znači, nije. Hvala bogu. „Bila bi razumna", odvrati Barns. „Procenila bi šta
imam da ponudim. Kako mogu da pomognem."
„Proklet bio", reče Ef. „Neka je prokleta tvoja crna duša."
Udario je Barnsa. Udarci su mu bili proračunati, brutalni.
„Ne", cvileo je Barns. „Molim te... nemoj više..."
„Znači, ovako izgleda apsolutna korupcija", reče Ef. Udario je Barnsa još
nekoliko puta. „Komandante Barnse! Pravo si prokleto govance, gospodine - znaš li
to? Kako si mogao da se okreneš protiv sopstvene vrste? Bio si jebeni doktor - bio
si jebeni direktor Centra za kontrolu bolesti, zaboga. Zar nemaš samilosti?"
„Molim te...“ Barns se malo uspravio, krvareći po podu, pokušavajući da
okrene razgovor na nešto produktivnije i pozitivnije. Međutim, njegovu marketinšku
veštinu je ometala sve jača upala u ustima i izbijeni zubi. „Ovo je novi svet,
Efraime. Pogledaj šta je od tebe napravio."
„Dopuštaš da ti admiralska uniforma udari u jebenu glavu." Ef je posegao i
zgrabio Barnsovu proređenu kosu, cimnuvši mu lice nagore, ogolivši mu vrat.
Barns je namirisao trulež Efovog tela. „Treba da te ubijem na mestu", reče. „Ovog
trenutka." Izvukao je mač i pokazao ga Barnsu.
„Ti... ti nisi ubica", zadahtao je Barns.
„Oh, ali jesam. Postao sam ubica. Za razliku od tebe, ne činim to pritiskajući
dugme, niti izdavajući naređenja. Činim to ovako. Izbliza. Lično."
Srebrno sečivo je dotaklo Barnsovo grlo iznad dušnika. Barns je izvio leđa
još malo.
„Ali", reče Ef, povukavši mač nekoliko centimetara, „srećom po tebe, još mi
možeš biti od koristi. Treba da učiniš nešto za mene i učinićeš to. Klimni glavom."
Zatim je Ef klimnuo Barnsovom glavom, umesto njega.
„Odlično. Dobro me slušaj. Napolju me čekaju neki ljudi. Razumeš li? Jesi li
dovoljno trezan da to zapamtiš, Brendi Aleksanderu?"
Barns je klimnuo, ovog puta sopstvenom snagom. Naravno, u tom trenutku bi
pristao na bilo šta.
„Došao sam ovamo zbog toga što imam ponudu za tebe. Imam za tebe nešto
zbog čega ćeš omileti šefu. Došao sam da ti kažem da preneseš Gospodaru da sam
pristao da razmenim Occido Lumen za svog sina. Dokaži mi da si shvatio."
„Prevara je nešto što ja dobro razumem, Efe“, odvrati Barns.
„Možeš sebe predstaviti kao heroja u ovoj priči. Reci mu da sam došao da te
ubijem, ali da sam odlučio da prevarim svoje ljude ponudivši ti ovu nagodbu.
Možeš mu reči da si me uverio da prihvatim Gospodarevu ponudu i da si se
dobrovoljno javio da ga obavestiš o tome.“
„Da li ostali znaju za ovo...?“
Emocije su nagrnule. Suze su navirale Efu na oči. „Veruju da sam na njihovoj
strani, i jesam... ali posredi je moj dečak."
Osećanja su preplavila Efraima Gudvedera. Bio je unezveren, izgubljen...
„Samo treba da kažeš Gospodaru da pristajem. Da ovo nije blef."
„Isporučićeš mu tu knjigu."
„U zamenu za svog sina..."
„Da... da... naravno. Savršeno razumljivo..."
Ef je zgrabio Barnsa za kosu i ponovo ga udario. Dva puta u usta. Još jedan
zub se slomio.
„Ne želim tvoje jebeno saosećanje, čudovište jedno. Samo prenesi moju
poruku. Jesi li razumeo? Nekako ću se dočepati pravog Lumena i javiću
Gospodaru, možda opet preko tebe, kad budem spreman da ga isporučim."
Pustio je njegovu kosu i opustio se. Barns je shvatio da neće biti ubijen, niti
ponovo povređen. „Ja... čuo sam da Gospodar kraj sebe ima dečaka... ljudskog
dečaka. Ali nisam znao zašto..."
Ef je sevnuo očima. „Zove se Zakarije. Kidnapovan je pre dve godine."
„Otela ga je Keli, tvoja supruga?", upita Barns. „Video sam je. S
Gospodarem. Ona je... pa, više nije svoja. Ali pretpostavljam da je tako sa svima
nama."
„Neki od nas su postali vampiri iako ih žaoka nije dotakla...", odvrati Ef. Oči
su mu postale staklaste i vlažne.
„Ti si kapitulant i kukavica. Stomak mi se kida kao od fatalne bolesti zbog
toga što moram da ti se pridružim, ali ne vidim drugi izlaz. Moram da spasem sina.
Moram." Ponovo je stisnuo Barnsa. „Ovo je pravi izbor, jedini izbor. Za oca. Moj
sin je kidnapovan. Moja duša i sudbina sveta su cena otkupa. Ja ću tu cenu platiti.
Dovraga s Gospodarem i dovraga s tobom."
Mada je bio odan vampirima, čak je i Barns morao da se zapita koliko je
mudro uspostaviti sporazum s Gospodarem, s bićem koje nema ni moralnosti ni
doslednosti u ponašanju. S virusom, i to veoma halapljivim.
Naravno, nije ništa rekao Efu. Čovek koji mu je držao mač pored vrata bio je
stvorenje iznureno maltene do srži, poput gumice na olovci koja može da izbriše
samo još jednu grešku.
„Učinićeš to“, rekao je Ef, ne pitajući.
Barns je klimnuo. „Možeš računati na mene." Pokušao je da se nasmeši, ali
usta i desni mu behu nakazno natekle.
Ef je zurio u njega još nekoliko dugih trenutaka, dok mu se gađenje razlivalo
koščatim licem. Sa ovakvim ljudima sada sarađuješ. Zatim je odgurnuo Barnsovu
glavu, okrenuo se s mačem u ruci i pošao ka vratima.
Barns je stegao svoj pošteđeni vrat, ali nije uspeo da zadrži krvav jezik za
zubima. „Zaista razumem, Efraime", rekao je, „možda čak i bolje nego ti." Ef je
zastao, okrenuvši se ispod lepog pervaza koji je uokvirivao dovratak. „Svako ima
svoju cenu. Veruješ da je tvoja neprilika plemenitija od moje zato što je tvoja cena
dobrobit tvog sina. Ali Zak je za Gospodara samo još jedan novčić u džepu. Žao mi
je što ti je bilo potrebno toliko vremena da to shvatiš. Žao mi je što si sasvim
nepotrebno toliko propatio."
Ef je režao ka podu osećajući težinu mača u ruci. „Meni je žao samo zbog toga
što ti nisi patio više..."



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Servisna garaža, Univerzitet Kolumbija
Kad je sunce osvetlilo pepeljast filter neba - to je sada predstavljalo dnevnu
svetlost - grad je postao jezivo tih. Vampirska aktivnost je prestala, a ulice i zgrade
je obasjala svetlost upaljenih televizora. Reprize i kiša; to je pravilo. Kisela crna
kiša curila je sa izmučenog neba u krupnim masnim kapima. Ekološki ciklus glasi
„isperi i ponovi", ali prljava voda nije ništa čistila. Čišćenje će potrajati
decenijama, ako se uopšte išta bude očistilo. Zasad je sumrak grada bio poput
svitanja koje nikako da stigne.
Gas je čekao ispred otvorenih vrata servisne garaže. Krim je bio saveznik iz
nužde, a uvek je bio govnar sumnjivog karaktera. Izgleda da je dolazio sam, što nije
imalo smisla, pa Gas nije poverovao u to. I sam je preduzeo dodatne mere opreza.
Između ostalog, zadenuo je blistav „glok“ za pojas na leđima. Pronašao je taj
pištolj u nekoj jeftinoj jazbini tokom haotičnih prvih dana. Osim toga, zakazao je
sastanak ovde i nikako nije odao Krimu da je njegovo podzemno sklonište blizu.
Krim se dovezao u žutom „hameru“. Sve i da zanemari drečavu boju, to je
upravo bila nespretnost kakvu je od njega očekivao: vožnja u zloglasnom gutaču
benzina u vreme nestašice goriva. No Gas je slegnuo ramenima, zato što je
poznavao Krima. Dobro je imati predvidljivog rivala.
Krimu je trebalo veliko vozilo kako bi mogao da smesti svoju telesinu iza
volana. Uprkos silnom lišavanju, zadržao je svoju masivnost - samo što sad nije
imao nimalo sala. Nekako se prehranjivao. Održavao se. Zbog toga je Gas
zaključio da su napadi Safira na vampirski establišment uspešni.
Ali sad nije poveo Safire. Bar ih Gas nije video.
Krim je uvezao „hamer“ u garažu, sklonivši se s kiše. Isključio je motor i
izvukao se s vozačkog mesta. U ustima je držao komad suvog mesa i glodao ga je
kao debelu, mesnatu kosku. Srebrne navlake za zube svetlucale su kad bi se
nasmejao. „Zdravo, Mekše.“
„Stigao si u jednom komadu."
Krim je mahnuo kratkim rukama. „Tvoje ostrvo je otišlo u kurac."
Gas se saglasio. „Gazda je pravi govnar."
„Prava krvopija, a?"
Učtivosti na stranu, rukovali su se, bez gangsterskih gluposti - gledajući se u
oči. „Soliraš?", upita Gas.
„Ovog puta", odvrati Krim, podigavši pantalone. „Moram da pazim na
zbivanja u Džerziju. Pretpostavljam da ti nisi sam."
„Nikad", odvrati Gas.
Krim je pogledao unaokolo i klimnuo pošto nikog nije spazio. „Kriju se, a? To
je okej", reče.
„Oprezan sam, to je sve."
To je Krimu izmamilo osmeh. Odgrizao je komad mesa. „Hoćeš malo?"
„Okej sam zasad." Najbolje je da Krim misli kako se Gas hrani dobro i
redovno.
Krim je iščupao meso iz usta. „Pseća hrana. Pronašli smo skladište s
pošiljkom koja nikad nije krenula. Ne znam šta ima u sebi, ali to je hrana, zar ne?
Imaću blistavu dlaku, čiste zube i sve to." Krim je zalajao nekoliko puta i zakikotao
se. „Konzerve s mačjom hranom mogu dugo da traju. Prenosiva hrana. Ima ukus
jebene paštete."
„Hrana je hrana", reče Gas.
„A disanje je disanje. Pogledaj nas. Dva gangstera iz blokova. Još se bavimo
sumnjivim poslovima. Još zastupamo svoj kraj. Svi ostali, oni koji su prisvajali
ovaj grad, nežne duše - nisu imali jebeni stvaran ponos, ulog, pravo; šta je sad s
njima? Postali su hodajući mrtvaci."
„Nemrtvi."
„Kao što sam uvek govorio: ’Krim će se uzdići na vrh.’“ Ponovo se nasmejao,
možda pomalo na silu. „Dopadaju li ti se kolica?"
„Odakle ti gorivo?"
„U Džerziju imam nekoliko pumpi koje još toče. Baci pogled na rešetku.
Srebrna je. Kao moji zubi."
Gas je pogledao. Rešetka na prednjem delu automobila zaista je bila obložena
srebrom. „E to mi se već dopada", reče.
„Srebrni naplaci za točkove su mi sledeči na spisku", reče Krim. „Mogao bi
da pozoveš svoju podršku da izađe da se ne bih osećao kao da ćeš me opelješiti.
Došao sam ovamo s najboljim namerama."
Gas je zviznuo i Nora je izašla iza kolica za alat s poluautomatskom puškom
„štajr“. Spustila je oružje i zastala na bezbednoj udaljenosti od devet metara.
Hoakin se pojavio iza vrata, s pištoljem uz bok. Nije mogao da sakrije
hramanje. Koleno mu je i dalje zadavalo nevolje.
Krim je raširio ruke, poželevši im dobrodošlicu. „Hoćeš li preći na stvar?
Moram da se vratim preko jebenog mosta pre nego što krvopije poustaju."
„Pokaži i pričaj", reče Gas.
Krim je obišao kola i otvorio zadnja vrata. Četiri otvorene kartonske kutije iz
„U-haula“, 14 prepune srebra. Gas je izvadio jednu da bi pregledao sadržaj. Kutija
je bila puna svećnjaka, escajga i novčića, a bilo je i nekoliko ulubljenih srebrnih
poluga s pečatom kovnice.
„Čisto je, Mekše", rekao je Krim. „Nikakvo sterling sranje. Nikakva bakarna
osnova. Tu je negde i oprema za testiranje. Daću ti je besplatno."
„Kako si došao do ovoga?"
„Sakupljao sam to sranje mesečima i čuvao ga kao narkić. Imamo dovoljno
metala. Znam da ovo želiš da bi ubijao vampire. Ja više volim pucaljke." Pogledao
je Norino oružje. „Velike pucaljke."
Gas je prebirao po srebru. Moraće da ga istope i iskuju kako znaju i umeju.
Niko od njih nije kovač. Ali mačevi koje trenutno koriste neće potrajati zauvek.
„Uzeću sve što imaš", reče Gas. „Želiš vatrenu moć?"
„Samo to prodaješ?"
Krim nije gledao samo Norino oružje, već i Noru.
„Imam neke baterije i slična sranja. Ali to je to", odvrati Gas.
Krim je uporno zurio u Noru. „Glava joj je glatka kao kod radnika u logoru."
„Zašto pričaš o meni kao da nisam tu?“, upita Nora.
Krimov srebrni osmeh je blesnuo. „Mogu li da pogledam prangiju?"
Nora je prišla i pružila mu oružje. Prihvatio je sa zainteresovanim osmehom, a
zatim obratio pažnju na „štajr". Otpustio je zatvarač i okvir, proverio punjenje, a
zatim ga vratio u kundak. Naciljao je sijalicu na plafonu i pretvarao se da je
raznosi.
„Imaš li još ovakvih?", pitao je.
„Imam slične", potvrdio je Gas. „Ne identične. Međutim, potreban mi je bar
jedan dan. Štekovane su po celom gradu."
„Želim i municiju. Mnogo municije." Otvarao je i zatvarao osigurač. „Uzeću
ovaj komad na ime prve rate."
„Srebro je znatno delotvornije", nasmešila se Nora.
Krim je uzvratio pohotnim, snishodljivim osmehom. „Nisam dospeo ovde gde
jesam tako što sam bio delotvoran, ćelava. Volim da pravim jebenu buku kad
rasturam krvopije. Tako je zabavnije."
Posegao je prema njenom ramenu, ali Nora ga je udarila po ruci. Nasmejao
se.
Pogledala je Gasa. „Goni ovog aljkavog gutača pseće hrane odavde."
„Ne još“, odvrati Gas. Okrenuo se ka Krimu. „Šta bi s detonatorom?"
Krim je otvorio prednja vrata i položio „štajr“ preko sedišta, a zatim ih je
zatvorio. „Šta te interesuje?"
„Ne zajebavaj me. Možeš li da ga nabaviš?"
Krim se pretvarao da odlučuje. „Možda. Imam neke ideje - ali moram da znam
šta to pokušavaš da razneseš. Znaš da živim blizu, tu preko reke."
„Ne moraš ništa da znaš. Samo reci cenu."
„Vojni detonator?", reče Krim. „Bacio sam oko na postrojenje u severnom
Džerziju. Vojno postrojenje. Neću reći više ništa o tome u ovom trenutku. Ali
moraš sve da mi ispričaš."
Gas pogleda Noru, ne da bi dobio njeno odobrenje već da bi se namrštio zbog
toga što se našao u tom položaju. „Jednostavno je", reče. „Posredi je atomka."
Krim razvuče lice u širok osmeh. „Gde si je nabavio?"
„U prodavnici na uglu. Skupljao sam kupone."
Krim osmotri Noru. „Kolika je?"
„Dovoljno velika da sruši sve u krugu od osamsto metara. Udarni talas,
savijanje čelika - sve što ti padne na pamet."
Krim je uživao u tome. „Ali dobili ste model iz izloga. Bez garancije."
„Da. Potreban nam je detonator."
„Izgleda da me smatrate budalom, ali nemam naviku da najbliže komšije
snabdevam atomskim bombama pre nego što odredim neka pravila."
„Stvarno?", odvrati Gas. „Na primer?"
„Na primer, ne želim da mi sjebete nagradu."
„A šta bi to moglo biti?"
„Ruka ruku mije. Prvo, želim da mi obećaš da će eksplodirati bar osam
kilometara daleko od mene. Znači, ni u Džerziju, ni na Menhetnu."
„Upozoriću te na vreme."
„To nije dovoljno dobro. Znam na kome ćete upotrebiti tu zajebanu bebicu. Na
jedinoj stvari na svetu koju vredi razneti. A kad Gospodar ode, grdne nekretnine će
biti na raspolaganju budzašto. To je moja nagrada."
„Nekretnine?", upita Gas.
„Ovaj grad. Smatram da posedujem Menhetn nakon svega što sam rekao i
uradio. Uzmi ili ostavi, Mekše.“
Gas se rukovao s Krimom. „Da li si slučajno zainteresovan za jedan most?"
Glavni ogranak Njujorške
javne biblioteke
Nakon još jedne Zemljine rotacije, ponovo su bili zajedno. Petoro ljudi, Fet,
Nora, Gas, Hoakin i Ef, s gospodinom Kvinlanom, koji je stigao pre svih pod
okriljem tame. Izašli su iz stanice Grand central i krenuli Četrdeset drugom ulicom
ka Petoj aveniji. Nije padala kiša, ali duvao je vetar, dovoljno snažan da istera
đubre nagomilano na dovracima. Omoti od brze hrane, plastične kese i drugi otpaci
prošlosti kotrljali su se niz ulicu poput duhova koji plešu po groblju.
Popeli su se uza stepenice glavnog ogranka Njujorške javne biblioteke,
između dva kamena lava, Strpljenja i Snage. Gizdavi umetnički međaši uzdizali su
se poput mauzoleja. Prešli su preko trema i ušli, a zatim su prošli kroz Dvoranu
Astor. Masivna čitaonica je pretrpela neznatnu štetu: tokom kratkog razdoblja
anarhije, pljačkaši nisu marili za knjige. Jedan od blistavih lustera srušio se na sto
za čitanje, ali tavanica je bila toliko visoka da je to moglo biti nasumično
strukturno urušavanje. Neke knjige su ostale na stolovima, neki ranci i njihov
ispreturan sadržaj bili su rasuti po popločanom podu. Stolice su bile ispreturane,
nekoliko lampi beše slomljeno. Nema praznina ogromne javne prostorije ledila je
krv u žilama.
Visoki lučni prozori sa obe strane propuštali su svu svetlost koju su primali
spolja. Amonijačni smrad vampirskog izmeta, toliko sveprisutan da ga je Ef jedva
primećivao, sad je ostavio utisak na njega. Govorio je o tome da pljačkaška sila
prirode može bezbrižno srati po akumuliranom znanju i umetnosti jedne
civilizacije.
„Moramo li da silazimo?", upita Gas. „Šta kažete na jednu od ovih knjiga?"
Na dva nivoa duž zidova prostorije, ispod ograđenih hodnika i iznad njih, police su
bile prepune raznobojnih hrbata.
„Potrebna nam je kitnjasta, stara knjiga za lažni Lumen", reče Fet. „Moramo
da mu prodamo ideju, sećaš se? Bio sam ovde mnogo puta. Pacove i miševe
privlači truo papir. Stare tekstove su držali pod zemljom."
Krenuli su ka stepenicama, uključivši baterijske lampe i pripremivši noćne
vizire. Glavni ogranak je izgrađen na mestu rezervoara Kroton, veštačkog jezera
koje je obezbeđivalo vodu za ostrvo. Kroton je zastareo početkom dvadesetog
veka. Ispod nivoa ulice bilo je sedam spratova, a nedavno renoviranje ispod
susednog Brajant parka, pri kraju zapadnog krila biblioteke, obezbedilo je još
nekoliko kilometara polica.
Fet ih je predvodio kroz tamu. Figura koja ih je čekala na odmorištu trećeg
sprata bio je gospodin Kvinlan. Gasova baterijska lampa nakratko je osvetlila lice
Rođenog, maltene fluorescentno belo, sa očima poput blistavocrvenih tričarija.
Razmenio je nekoliko reči s Gasom.
Gas je izvukao mač. „Krvopije među policama", rekao je. „Moraćemo malo
da raščistimo."
„Ako primete Efa", reče Nora, „obavestiće Gospodara i bićemo zarobljeni
pod zemljom."
Bezvučni glas gospodina Kvinlana uplovio im je u umove.
Doktor Gudveder i ja ćemo čekati unutra. Mogu da zadržim svaki pokušaj
psihičkog nametanja.
„Odlično", reče Nora pripremajući luma-lampu.
Gas je s mačem u ruci već krenuo niza stepenice do narednog sprata. Hoakin
je hramao za njim. „Hajde malo da se zabavimo."
Nora i Fet su u paru krenuli za njima, dok se gospodin ! Kvinlan probijao kroz
najbliža vrata, ušavši na treći podzemni sprat. Ef je nevoljno krenuo za njim. Tu su
se nalazili prostrani ormari za skladištenje starih časopisa i korpe pune zastarelih
audio-snimaka. Gospodin Kvinlan je otvorio vrata kabine za preslušavanje i Ef je
morao da uđe za njim.
Rođeni je zatvorio vrata otporna na zvuk. Ef je skinuo noćni vizir i naslonio se
na stalak, ćutke stojeći s Kvinlanom u tami. Brinuo je da će ga Rođeni pročitati, pa
je prikrio misli živo zamišljajući i nabrajajući predmete koji su ga okruživali.
Nije želeo da lovac otkrije potencijalnu obmanu. Ef je koračao po oštrici
noža, igrajući na obe strane. Govorio je i jednima i drugima da će prevariti one
druge. Na kraju, Ef je bio lojalan samo Zaku. Pri pomisli da će se možda okrenuti
protiv prijatelja patio je kao pred mogućnošću da će provesti večnost u svetu
užasa.
Nekad sam imao porodicu.
Glas Rođenog je uzdrmao nervoznog Efa, ali brzo se oporavio.
Gospodar ih je preobrazio, prepustivši mi da ih uništim. To je još jedna
stvar koja nam je zajednička.
Ef je klimnuo. „Ali postojao je razlog za to što te je progonio. Veza. Gospodar
i ja nemamo zajedničku prošlost. Ništa zajedničko. Slučajno sam mu se našao na
putu zbog svoje profesije epidemiologa."
Postoji razlog. Samo ne znamo šta je posredi.
Ef je posvetio sate toj pomisli. „Plašim se da to ima neke veze s mojim sinom
Zakom."
Rođeni je ćutao nekoliko trenutaka.
Sigurno si svestan sličnosti između mene i tvog sina. Ja sam preobražen u
materici svoje majke. Tako je Gospodar postao
moj surogat otac, istisnuvši mog ljudskog pretka. Kvareči um tvog sina
tokom njegovih razvojnih godina, Gospodar pokušava da istisne tebe i tvoj uticaj
na njegovo sazrevanje.
„Hoćeš da kažeš da Gospodar postupa po obrascu." Mogao je da bude
obeshrabren, ali pronašao je razlog za radost. „Znači, postoji nada“, reče. „Ti si se
okrenuo protiv Gospodara. Odbacio si ga. A nad tobom je imao znatno jači uticaj."
Ef se odvojio od stalka, ohrabren tom teorijom. „Možda će tako biti i sa Zakom.
Ako doprem do njega na vreme, kao što su Drevni doprli do tebe. Možda nije
prekasno. On je dobro dete - znam to...“
Sve dok nije fizički preobražen, nada postoji.
„Moram da ga odvojim od Gospodara. Tačnije, moram da odvojim
Gospodara od njega. Možemo li zaista da ga uništimo? Mislim, s obzirom na to da
Bog davno nije uspeo to da učini."
Bog je uspeo. Ozrijel je uništen. Krv se uzdigla.
„Znači, na neki način, moramo da ispravimo božju grešku."
Bog ne greši. Sve reke se na kraju ulivaju u more...
„Ne greši. Znači, ti misliš da se vatreni znak na nebu pojavio s nekom svrhom.
Da je poslat meni?"
I meni. Da bih znao da treba da te štitim. Da te sačuvam od korupcije.
Elementi su došli na svoje mesto. Pepeo je sakupljen. Fet je nabavio oružje.
Vatra je pala s neba. Znaci i znamenja - jezik Boga. Svi će se uzdići i pasti pod
snagom našeg saveza.
Ponovo je nastupio zastoj koji Ef nije mogao da odgonetne. Da li je Rođeni
već u njegovom umu? Da li ga je zamajavao razgovorom kako bi mogao da pročita
njegove istinske namere?
Gospodin Fet i gospođica Martinez su raščistili šesti sprat. Gospodin
Elizalde i gospodin Soto se još bore na petom.
„Želim da odem na šesti sprat", reče Ef.
Spustili su se niza stepenice, prošavši pored upadljive lokve vampirske krvi.
Dok su prolazili pored vrata koja vode na peti sprat, Ef je čuo kako Gas psuje,
glasno i maltene radosno.
Na početku šestog sprata nalazila se prostorija za kartografiju. Kroz debela
staklena vrata, Ef je ušao u dugačku sobu u kojoj je nekad pažljivo održavana
temperatura. Table s termostatima i barometrima za vlagu nalazile su se svuda po
zidovima, a na tavanici je bilo mnogo ventilatora s trakama koje su mlitavo visile s
njih.
Police su bile dugačke. Gospodin Kvinlan se povukao i Ef je znao da se sad
nalaze negde duboko ispod Brajant parka. Tiho je nastavio napred, osluškujući ne
bi li čuo Feta i Noru, ne želeći da ih iznenadi, niti da oni iznenade njega. Čuo je
glasove nešto dalje i krenuo ka njima kroz prolaz između polica.
Koristili su baterijsku lampu. Zbog toga je Ef isključio noćni vizir. Prišao je
dovoljno blizu da ih vidi kroz jednu policu. Stajali su kod staklenog stola, leđima
okrenuti Efu. Iznad stola, u ormaru, nalazili su se najvredniji primerci koje
biblioteka poseduje.
Fet je obio bravu i položio drugi drevni tekst ispred sebe. Usredsredio se na
jednu knjigu: bila je to Gutenbergova Biblija. Ona je najpre mogla da prođe kao
lažni Lumen. Neće biti teško posrebriti obode strana, a lako može da ubaci i neke
oslikane strane iz drugih tomova. Nagrđivanje literarnog blaga mala je cena za
zbacivanje Gospodara i njegovog klana.
„Ovo je Gutenbergova Biblija", reče Fet. „Postojalo je manje od pedeset
primeraka... A sad? Možda je ovo poslednja." Pregledao ju je još malo, okrećući
je. „Nepotpuna je, štampana na papiru a ne na pergamentu, i povez nije originalan."
Nora ga pogleda. „Naučio si mnogo o drevnim tekstovima."
Fet je nehotično pocrveneo zbog tog komplimenta. Okrenuo se i posegao ka
informativnoj kartici u plastičnom omotu. Pokazao joj je odakle je pročitao podatke
i ona ga je blago udarila po ruci.
„Poneću je sa sobom, kao i nekoliko drugih, kako bih lažirao knjigu."
Fet je spustio nekoliko oslikanih tekstova i nežno ih naslagao u ranac.
„Čekaj!", reče Nora. „Krvariš..."
Istina. Fet je obilno krvario. Nora mu je otkopčala majicu i otvorila bočicu
peroksida iz opreme za prvu pomoč.
Sipala ga je na krvav materijal. Krv je zašištala i zapenila pri kontaktu. To će
uništiti miris kako strigoji ne bi mogli da ga osete.
„Moraš se odmoriti", reče Nora. „Tvoj lekar ti naređuje."
„Oh, moj lekar", reče Fet. „Znači, ti si moj lekar?"
„Jesam", odvrati Nora uz osmeh. „Moram da ti nabavim neke antibiotike. Ef i
ja ćemo ih pronaći. Ti se vrati s Kvinlanom..."
Nežno je očistila Fetovu ranu i ponovo sipala peroksid na nju. Tečnost je
curila niz malje njegovih masivnih grudi. „Želiš da me pretvoriš u plavušu, a?“,
našalio se Vasilij. Mada je šala bila loša, Nora se nasmejala, nagradivši njegov
pokušaj.
Skinuo joj je kapu. „Hej, vrati mi to!“, rekla je, boreći se s Fetovom zdravom
rukom oko kape. Dao joj je kapu, ali ju je zarobio u svoj zagrljaj.
„Još krvariš."
Prešao je rukom preko njenog golog skalpa. „Tako mi je drago što si ponovo
sa mnom..."
Tada joj je Fet, prvi put, na svoj način rekao šta oseća prema njoj. „Ne znam
gde bih sada bio bez tebe."
U drugačijim okolnostima, ispovest krupnog istrebljivača bila bi dvosmislena
i nedovoljna. Nora bi sačekala još malo. Ali u ovom trenutku - ovde i sad - to je
bilo dovoljno. Nežno ga je poljubila u usta i osetila kako je masivne ruke grle,
okružuju i privlače na grudi. Oboje su osetili kako strah isparava, a vreme staje.
Nisu se sećali bola i gubitka.
Dok su se grlili, zrak baterijske lampe koju je Nora držala u ruci nakratko je
osvetlio Efa, koji se skrivao nedaleko od njih pre nego što se povukao među
police.
Zamak Belvedere, Central park
Ovog puta, doktor Everet Barns je uspeo da izađe iz helikoptera pre nego što
je povratio. Kad je izbacio doručak, obrisao je usta i bradu maramicom i
snebivljivo pogledao unaokolo. Međutim, vampiri nisu reagovali na njegovu
mučninu. Njihovi izrazi su ostali neizmenjeni i nezainteresovani. Barns je mogao da
snese džinovsko jaje na blatnjavoj stazi blizu Šekspirovog vrta u Sedamdeset
devetoj ulici, mogle su mu izrasti treća i četvrta ruka iz grudi - i opet ne bi pretrpeo
stid pred očima tih trutova. Izgledao je užasno. Lice mu je bilo naduveno i
purpurno, usne ogrezle u zgrušanu krv, povređena ruka zavijena i imobilisana.
Međutim, oni na to nisu obraćali pažnju.
Došao je do daha i ispravio se kad je odmakao nekoliko metara od rotora
helikoptera, spreman da produži. Letelica se podigla sa zemlje, zapljuskujući ga po
leđima. Kad se udaljila, otvorio je širok crn kišobran. Njegovi bespolni, nemrtvi
telohranitelji nisu se obazirali na kišu, kao što se nisu obazirali na njegovu
mučninu. Kretali su se uz njegove bokove, poput bledih, plastičnih robota.
Goli vrhovi mrtvog drveća su se rastavili i Belvedere se ukazao pred njima,
visoko na Vista steni, uokviren zagađenim nebom.
Dole, u gusto zbijenim redovima oko podnožja stene, stajala je legija vampira.
Njihova nepomičnost je izazivala rastrojstvo, njihovo kipoliko prisustvo
nalikovalo je bizarnoj, neverovatno ambicioznoj umetničkoj instalaciji. Tada, kad
su Barns i njegova dva telohranitelja prišli spoljnom obodu vampirskog kruga,
stvorenja su se razdvojila pred njima - bez daha i izraza - dopuštajući im da priđu.
Barns je zastao kad su prošli prvih deset redova, otprilike na sredini, posmatrajući
taj učtivi krug vampira. Blago je drhtao, te mu je kišobran vibrirao i prljava kiša se
otresala s krajeva. Snažno ga je obuzelo osećanje neobjašnjivosti: nalazio se usred
svih tih ljudskih predatora, koji bi trebalo da ga iscede ili raskomadaju - ali oni su
samo zaludno stajali dok je on prolazio, ako ne iz poštovanja, onda bar s
prinudnom nezainteresovanošću. Kao da je ušao u zoološki vrt i prošao pored
lavova, tigrova i medveda ne izazvavši nikakvu reakciju. Njihovo ponašanje se
suprotstavljalo njihovoj prirodi. Njihovo ropstvo dostizalo je neslućenu dubinu.
Na vratima zamka, Barns je naišao na nekadašnju Keli Gudveder. Stajala je
ispred vrata i pogledala ga je u oči, za razliku od ostalih trutova. Usporio je,
maltene ponukan da izusti: „Zdravo." Ostatak učtivosti iz starog sveta. Ipak, samo
je prošao, dok su ga njene oči pratile.
Gospodar klana se pojavio u tamnom ogrtaču. Krvne gliste su mu se migoljile
ispod kože lica dok je posmatrao Barnsa.
Gudveder je pristao.
„Da“, reče Barns, pomislivši: Ako to znaš, zašto sam morao da se vozim
helikopterom do ovog zamka izloženog promaji da bih se sastao s tobom?
Barns je pokušao da objasni prevaru, ali upetljao se u pojedinosti. Gospodar
nije delovao posebno zainteresovano.
„Obmanuće svoje partnere", najzad je sažeo Barns. „Delovao je iskreno.
Doduše, ne znam da li bih mu verovao."
Verujem u njegovu žalosnu potrebu za sinom.
„Da, shvatam o čemu govorite. On veruje u vašu potrebu za knjigom."
Kad se budem dočepao Gudvedera, pohvataću i njegove partnere. Kad se
budem dočepao knjige, znaću sve odgovore.
„Ne razumem kako je uspeo da savlada stražare oko moje kuće. Zašto ostali iz
vašeg klana nisu bili obavešteni?“
Bio je to Rođeni. Ja sam ga stvorio, ali on nije od moje krvi.
„Dakle, nije na istoj talasnoj dužini?"
Ne kontrolišem ga kao ostale.
„Sad je s Gudvederom? Poput dvostrukog agenta koji je prebegao na suprotnu
stranu?" Gospodar nije odgovorio. „Takvo stvorenje može biti veoma opasno."
Za tebe? Veoma. Za mene? Nimalo. Samo je neuhvatljiv. Rođeni se udružio
sa članom bande kojeg su Drevni regrutovali za dnevni lov i sa ostalim ološem
koji on predvodi. Znam kako mogu da dođem do informacija o njima...
„Ako vam se Gudveder preda... imaćete sve informacije o tome kako da ga
pronađete. Rođenog."
Da. Dva oca će se ponovo sastati s dva sina. U božjim planovima uvek
postoji simetrija. Ako mi se preda...
Barns se uplašeno trgao i okrenuo kad je začuo metež iza svojih leđa. Niz
spiralne stepenice se teturao tinejdžer čupave kose, koja mu se slivala preko očiju.
Dečak je zabacio kosu, tek toliko da Barns prepozna crte Efraima Gudvedera na
njegovom licu. Iste oči, isti ozbiljan izraz - mada se u njima trenutno ogledao strah.
Zakarije Gudveder. Očigledno je teško disao, šištao je i lice mu je dobilo
sivkastoplavu nijansu.
Barns je ustao i instinktivno krenuo ka njemu. Kasnije će shvatiti da je prošlo
mnogo vremena otkako je reagovao sledeči instinkt lekara. Presreo je dečaka,
uhvativši ga za rame. „Ja sam doktor", reče.
Dečak ga je odgurnuo uvrnuvši mu ruku i krenuo pravo prema Gospodaru.
Skršio se na kolena pred njim i Gospodar je spustio pogled ka njegovom
izmučenom licu. Pustio je dečaka da se muči još nekoliko trenutaka, a zatim je
podigao ruku i labav rukav mu je skliznuo unazad. Palac i produženi srednji prst su
pucnuli i koža se probušila. Gospodar je podigao palac iznad dečakovog lica; na
vrhu prsta bila je kap krvi. Polako, kap se izdužila i pala, sletevši duboko u Zakova
otvorena usta.
Barns je zgađeno progutao pljuvačku. Već je jednom povratio tog jutra.
Dečak je zatvorio usta kao da je upravo uzeo lek iz pipete. Izvio je lice u
grimasu - ili zbog ukusa ili zbog bolnog gutanja - i potom sklonio ruku s grla. Glava
mu je visila dok mu se disanje vraćalo u normalu, dok su mu se disajni putevi
otvarali a pluća čudesno čistila. Uto mu se boja lica vratila u normalu - novu
normalu - žućkastu i žednu sunca.
Dečak je trepnuo i pogledao unaokolo, prvi put jasno osmotrivši prostoriju.
Njegova majka - ili ono što je od nje ostalo - ušla je, možda prizvana bolom svog
Voljenog. Ipak, na njenom bezizražajnom licu nije se videla ni briga ni olakšanje.
Barns se pitao koliko često izvode taj ritual lečenja. Jednom nedeljno? Svakog
dana?
Dečak je osmotrio Barnsa kao da prvi put vidi sedobradog čoveka kojeg je
malopre gurnuo.
„Zašto je ovde još jedan čovek?“, pitao je Zakarije Gudveder.
Dečakovo uobraženo ponašanje iznenadilo je Barnsa, koji se sećao
Gudvederovog sina kao obzirnog, radoznalog i lepo vaspitanog deteta. Prošao je
prstima kroz kosu pokušavajući da povrati nešto dostojanstva.
„Zakarije, sećaš li me se?“
Dečak je izvio usne kao da ga vređa to što mora da proučava Barnsovo lice.
„Kao kroz maglu", izgovorio je nadmeno, grubim glasom.
Barns je ostao strpljiv, raspoložen. „Bio sam šef tvog oca. U starom svetu."
Ponovo je ugledao oca u sinu, ali ovog puta u manjoj meri. Kao što je Ef koji
ga je posetio bio drugačiji od starog
Efa, i dečak se izmenio. Njegove mlade oči bile su hladne, nepoverljive.
Stekao je prinčevsko držanje.
„Moj otac je mrtav“, reče Zakarije Gudveder.
Barns je zaustio da progovori, ali je mudro zadržao jezik za zubima. Bacio je
pogled ka Gospodam, ali na njegovom mreškavom licu nije bilo promene. Ipak,
Barns je znao da ne treba da protivreči. Kad je sagledao širu sliku i shvatio svačiju
ulogu i položaj u toj drami, načas mu je bilo žao Efa. Njegov sin... Ali pošto je
Barns bio Barns, to osećanje nije potrajalo: ubrzo je počeo da smišlja kako da iz
svega izvuče neku korist.
Louova biblioteka,
Univerzitet Kolumbija
Razmisli o tome kad je Lumen posredi.
Oči gospodina Kvinlana su zatreperile dok je to izgovarao.
Dve reči su ispisane na stranici na kojoj se ukazuje na Gospodarevo Crno
mesto: obscura i aeterna. Mrak i večnost. Nema tačnih koordinata.
„Sva ostala mesta porekla ih imaju“, reče Fet. „Osim ovog.“
Žustro je radio na Bibliji, pokušavajući da je oblikuje tako da bude što
sličnija Lumenu. Sakupio je gomilu knjiga kako bi iskoristio njihove delove ili
bakroreze.
Zašto? Zašto te dve reči?
„Misliš li da one sadrže ključ?"
Verujem u to. Uvek sam smatrao da je ključ pronalaska mesta sadržan u
informacijama iz knjige - ali ispostavilo se da je ključ sadržan u informacijama
koje knjizi nedostaju. Gospodar je poslednji rođen. Najmlađi je od svih. Bile su
mu potrebne stotine godina da se poveže sa Starim svetom i još mnogo više
vremena da stekne dovoljno uticaja da bi uništio mesta porekla Drevnih. Ali sad
- sad se vratio u Novi svet, vratio se na Menhetn. Zašto?
„Zato što želi da zaštiti svoje mesto porekla."
Vatreni znak na nebu je to potvrdio. Ali gde se tačno nalazi?
Uprkos uzbudljivim informacijama, Fet je delovao zamišljeno, rastrojeno.
Šta je posredi?
„Izvini. Razmišljam o Efu", odvrati Fet. „Izašao je. S Norom.“
Kuda su otišli?
„Da nađu lek. Za mene."
Doktor Gudveder mora biti zaštićen. Ranjiv je.
Fet to nije očekivao. „Siguran sam da če s njima sve biti u redu", reče, ali sad
je došlo vreme da se on zabrine.
Robna kuća „Mejsis“
na Herald skveru
Ef i Nora su izašli iz podzemne železnice na Trideset četvrtu ulicu i
Pensilvaniju. Na toj voznoj stanici, pre skoro dve godine, Ef je ostavio Noru, Zaka
i Norinu majku u poslednjem pokušaju da ih skloni iz grada pre nego što Njujork
podlegne vampirskoj napasti. Horde stvorenja su izbacile voz iz šina u tunelu Nort
River, osujetivši njihov beg, i Keli je otela Zaka i odvela ga Gospodaru.
Osmatrali su malu, zatvorenu apoteku na uglu robne kuće „Mejsis". Nora je
posmatrala prolaznike, podjarmljene ljude koji behu krenuli na posao ili su se
vraćali s posla, ili se pak behu uputili ka postajama za dodelu sledovanja u
Empajer stejt bildingu kako bi razmenili vaučere za odeću ili hranu.
„Šta sad?", upita Ef.
Nora je gledala dijagonalno preko Sedme avenije, ka glavnom ulazu u
„Mejsis", jedan blok dalje. Bio je zagrađen daskama. „Proći ćemo kroz radnju i ući
u apoteku. Prati me."
Obrtna vrata su odavno zaključana, a slomljeno staklo čvrsto zagrađeno.
Kupovina iz potrebe ili zadovoljstva više nije postojala. Sve se obavljalo pomoću
vaučera i kupona za sledovanja.
Ef je razvalio šperploču sa ulaza iz Trideset četvrte ulice. Unutrašnjost
„najveće svetske robne kuće“ bila je u neredu. Rafovi su bili oboreni, odeća
pocepana. Taj metež nije ličio na posledicu pljačke, već na poprište borbe ili niza
bitaka. Divljanje vampira i ljudi.
Ušli su u apoteku preko pulta. Police su bile maltene prazne. Nora je odabrala
nekoliko stvari, uključujući blagi antibiotik i špriceve. Ef je zgrabio bočicu
„vikodina“ dok je Nora gledala na drugu stranu i strpao je u malu torbu.
Za pet minuta su pronašli sve što su tražili. Nora je pogledala Efa. „Potrebna
mi je topla odeća i par čvrstih cipela. Ove logorske papuče su se već izlizale."
Efu je palo na um da napravi šalu o ženama i kupovini, ali zadržao je jezik za
zubima i klimnuo. U dubini radnje nije bilo toliko loše. Peli su se čuvenim drvenim
stepenicama - prvim pokretnim stepenicama te vrste koje su ugrađene u neko
zdanje.
Svetlost baterija je plesala preko praznog izložbenog prostora, neizmenjenog
otkako je okončana kupovina kakvu je svet dotad poznavao. Ef se trgao kad je
ugledao lutke, njihove ćelave glave i nepromenljive izraze zbog kojih su pri prvom
blesku lampe podsećale na strigoje.
„Imam istu frizuru", reče Nora uz slabašan osmeh. „To je poslednji modni
krik...“
Kretali su se spratovima, izviđajući prostorije, tražeći znake opasnosti i
podložnosti napadu. „Plašim se, Noro“, oglasio se Ef, iznenadivši se. „Plan...
Plašim se i ne smeta mi da to priznam."
„Razmena će biti teška", rekla je tihim glasom dok je skidala kutije sa
cipelama u skladištu, tražeći svoj broj. „U tome je trik. Mislim da treba da mu
kažeš da ćemo dati knjigu gospodinu Kvinlanu da je prouči. Gospodar sigurno zna
za
Rođenog. Reci mu da nameravaš da se dočepaš knjige čim budeš mogao.
Odredićemo lokaciju za postavljanje bombe - i ti ćeš ga namamiti tamo. Može da
povede mnoštvo vampira ako želi. Bomba je bomba..."
Ef je klimnuo. Posmatrao je njeno lice tražeći znake izdaje. Sami su; ako želi
da mu otkrije da je izdajnik, sad je pravo vreme za to.
Izbegavala je pomodne kožne čizme, tražeći nešto čvršće i bez štikli. „Lažna
knjiga mora dobro da izgleda", reče Ef. „Mora da izgleda baš kako treba. Stvari će
se brzo odvijati, ali potrebno nam je da Gospodar na prvi pogled ništa ne
posumnja."
„Fet radi na tome", odvratila je Nora, sasvim uvereno. Maltene s ponosom.
„Možeš mu verovati..." Zatim je shvatila s kim govori. „Slušaj, Efe. Što se tiče
Feta..."
„Ne moraš ništa da mi govoriš. Razumem te. Svet je sjeban i zaslužujemo da
budemo sa onima kojima je do nas stalo - više od svega. Na neki čudan način... ako
je to morao da bude neko drugi, drago mi je što je to Fet. On će dati svoj život pre
nego što dozvoli da se tebi nešto desi. Setrakijan je to znao i zato je odabrao njega
a ne mene, i ti to znaš. On može nešto što ja nikad nisam mogao - da bude tu kad ti
je potreban."
Obuzela su je sukobljena osećanja. To je Ef u svom najboljem izdanju:
darežljiv, pametan i brižan. Bezmalo joj je bilo draže kad se ponašao kao govnar.
Sad ga je videla onakvim kakav zaista jeste: čovek u kojeg se jednom zaljubila.
Njeno srce je i dalje reagovalo na taj osećaj.
„Šta ako Gospodar poželi da mu donesem knjigu?", upita Ef.
„Možeš mu reći da te jurimo. Da Gospodar mora da dođe po tebe. Ili insistiraj
da ti dovede Zaka."
Efovo lice je načas potamnelo, pošto se prisetio Gospodarevog podlog
odbijanja te mogućnosti. „To nas dovodi do glavne tačke", reče. „Kako da
aktiviram bombu i pobegnem?"
„Ne znam. Trenutno postoji suviše promenljivih. Za čitavu stvar biče nam
potrebno mnogo sreče. I hrabrosti. Ne krivim te ako se predomišljaš."
Posmatrala ga je. Tražila je pukotinu u njegovom ponašanju... ili mogućnost da
otkrije svoje saučesništvo? „Da li se premišljam?", rekao je pokušavajući da je
natera da se izjasni. „Povodom preduzimanja ovoga?“
Video je zabrinutost na njenom licu dok je odmahivala glavom. Nije bilo ni
traga dvoličnosti. Bilo mu je drago. Laknulo mu je. Njihov odnos se mnogo
promenio, ali ona je u srcu isti onaj borac za slobodu kakav je oduvek bila. To je
pomoglo Efu da poveruje da je i on neizmenjen.
„Šta je to?“, upitala je.
„Šta?", odvrati on.
„Učinilo mi se da se smešiš."
Ef je odmahnuo glavom. „Upravo sam shvatio da je najhitnije da Zak bude
slobodan. Učiniću sve što je potrebno da bih to postigao."
„Mislim da je to neverovatno, Efe. Zaista to mislim."
„Ne misliš da će nas Gospodar provaliti?", upitao je. „Misliš da će
poverovati da sam kadar da to učinim? Da izdam sve vas?"
„Verujem da hoće", odvratila je. „Mislim da se to uklapa u njegov način
razmišljanja. Zar ne?“
Ef je klimnuo. Bilo mu je drago što u tom trenutku nije gledala u njega. Ako
Nora nije izdajnik, ko jeste? Sigurno nije Fet. Da li bi to mogao biti Gas? Da li su
njegove pretnje Efu obična maska? Hoakin je drugi mogući sumnjivac.
Razmišljanje o tome ga je izluđivalo.
... ne odlazi / ne odlazi unepovrat.
Čuo je nešto iz glavne prostorije za izlaganje. Komešanje, nekad pripisivano
glodarima, danas je značilo samo jedno.
I Nora je čula. Isključili su baterijske lampe.
„Sačekaj ovde“, reče Ef. Nora je shvatila da on mora da krene sam da bi
njegova varka upalila. „Budi pažljiva."
„Uvek sam pažljiva", odvratila je privlačeći srebro.
Provukao se kroz vrata, pazeći da ih ne zakači drškom mača koja mu je virila
iz ranca. Izvadio je noćni vizir i sačekao da se slika stabilizuje.
Sve je delovalo nepomično. Sve lutke su imale ruke normalne veličine, bez
izduženih kandži na srednjem prstu. Ef je kružio s desne strane, držeći se oboda
prostorije, sve dok nije ugledao vešalicu kako se nežno njiše na kružnom čiviluku
pored stepenica.
Izvukao je mač i žustro prišao vrhu drvenih stepenica. Nepokretne stepenice
su se pružale duž uskog prostora ograđenog zidovima. Sišao je najbrže i najtiše što
je mogao, a zatim je pregledao donji sprat sa odmorišta. Nešto mu je govorilo da
nastavi da se spušta, pa je to i učinio.
Usporio je na dnu, namirisavši nešto. Vampir je bio tu i Ef mu je bio za
petama. Za vampira je čudno da bude sam, a ne revnosno uposlen na neki drugi
način. Ukoliko pak njegov zadatak nije patroliranje robnom kućom. Ef se usudio da
siđe sa stepenica; pod je svetleo zelenom bojom. Ništa se nije pokretalo. Baš je
hteo da krene ka velikom podijumu za izlaganje kad je nešto škljocnulo u
suprotnom pravcu.
Ponovo nije ništa video. Sagnuvši se, obilazio je čiviluke sa odećom u pravcu
buke. Iznad otvorenih vrata bili su ispisani putokazi za toalete i administrativne
kancelarije, i za lift. Ef se najpre provukao pokraj kancelarija, zavirujući kroz
svaka otvorena vrata. Može da se vrati i proveri iza zatvorenih vrata kad bude
proverio ostatak te oblasti. Prišao je toaletima, odškrinuvši vrata ženskog ne bi li
čuo da li prave buku. Bila su maltene nečujna. Ušao je i proverio sve kabine,
otvorivši sva vrata s mačem u ruci.
Vratio se u hodnik i osluškivao, osećajući da je izgubio trag. Odgurnuo je
vrata muškog toaleta i ušunjao se unutra.
Prošao je pokraj pisoara i otvorio vrata svake kabine vrhom mača. Razočaran,
okrenuo se da izađe.
U eksploziji papira i đubreta, vampir je iskočio iz otvorene kante u uglu
pokraj vrata, sletevši na ivicu lavaboa preko puta. Ef je najpre odskočio, psujući i
mašući mačem kako bi odbio napad žaoke. Brzo je zauzeo odbrambenu poziciju ne
želeći da bude sateran u kabinu. Mahnuo je oružjem ka vampiru koji je šištao i
zaobišao ga, približavajući se kanti iz koje je stvorenje iskočilo dok mu je papir
šuškao pod stopalima.
Čučalo je tamo, stežući glatku ivicu lavaboa, s kolenima oko glave, i gledalo
ga. Ef ga je najzad jasno video pri zelenoj svetlosti noćnog vizira. Bio je to dečak
od desetak godina, afroameričkog porekla, koji kao da je imao staklo u očima.
Slep dečak. Jedan od osetivača.
Gornja usna mu je bila izvijena tako da je pri svetlosti noćnog vizira izgledao
kao da ga posmatra s procenjivačkim osmehom. Stezao je ivicu lavaboa prstima
ruku i nogu kao da će svakog časa skočiti. Ef je uperio mač ka središnjem delu tela
osetivača.
„Jesu li te poslali da me pronađeš?", upita.
Da.
Ef se ugnuo od zaprepašćenja. Ne zbog odgovora, već zbog glasa.
Bio je to Kelin glas. Izgovarala je Gospodareve reči.
Ef se zapitao da li je Keli nekako odgovorna za osetivače, da li nekako
upravlja njima. Poput otpravnika. Ako je tako, ako su ova slepa deca zaista pod
njenom nezvaničnom komandom, to je prigodno i tužno ironično u isto vreme. Keli
Gudveder je i dalje majka kvočka, čak i u smrti.
„Zašto je to ovog puta bilo tako lako?“
Želeo si da budeš pronađen.
Osetivač je poskočio, ali ne ka Efu. Dečak se vinuo s lavaboa preko zida
toaleta i skočio na popločan pod na sve četiri.
Ef ga je pratio vrhom mača. Osetivač je čučao, posmatrajući ga.
Hoćeš li me ubiti, Efraime?
Rugao mu se Kelin glas. Da li je njoj palo na um da pošalju dečaka Zakovih
godina?
„Zašto me mučiš?"
Stotine gladnih vampira mogu te okružiti za nekoliko trenutaka. Reci mi
zašto ih ne bih poslala.
„Zato što knjiga nije ovde. I još važnije: ako prekršiš dogovor, preseči ću
sopstveni vrat pre nego što ti dozvolim da mi uđeš u um.“
Blefiraš.
Ef je skočio ka dečaku, koji se povukao, udario u vrata kabine i zastao obrevši
se unutra. „Kako ti se to dopada?", reče Ef. „Ove pretnje mi ne ulivaju veru u to da
ćeš poštovati svoj deo pogodbe."
Pomoli se da to ipak učinim.
„Zanimljiv izbor reči: ’pomoli se’." Ef je stajao na dovratku kabine; ćošak
kabine je smrdeo usled zapuštenosti. „Ozrijele. Da, čitao sam knjigu koju toliko
želiš. I pričao sam s gospodinom Kvinlanom, s Rođenim."
Onda bi trebalo da znaš da ja zapravo nisam Ozrijel.
„Ne, ti si gamad koja je ispuzala iz vena anđela ubice, nakon što ga je Bog
raskomadao kao što bi neko raskomadao pile."
Imamo istu buntovnu prirodu. Kao i tvoj sin, rekao bih.
Ef je odbacio tu misao, odlučan da više ne bude laka meta Gospodarevog
zlostavljanja. „Moj sin nimalo ne liči na tebe."
Ne budi tako siguran. Gde je knjiga?
„Sve vreme je bila sakrivena u skladištu duboko ispod Njujorške javne
biblioteke, ako te interesuje. Ja trenutno moram da im obezbedim malo vremena."
Pretpostavljam da je Rođeni strasno proučava.
„Tačno tako. Da li te to brine?"
Nedostojnim očima biće potrebne godine da je dešifruju.
„Odlično. Znači, ne žuriš. Onda bi možda trebalo da se povučem. Da sačekam
bolju ponudu."
A možda ja treba da iscedim i raščerečim tvog sina.
Ef je želeo da zarije mač u grlo nemrtvog deteta. Da primora Gospodara da
čeka još malo. Međutim, nije želeo suviše da ga pritisne. S obzirom na to da je
posredi Zakov život. „Sad ti blefiraš. Zabrinut si, a pretvaraš se da nisi. Želiš
knjigu, i to silno. Zašto ti je potrebna odmah?"
Nije bilo odgovora.
„Ne postoji drugi izdajnik. Sve što izgovaraš jeste laž."
Osetivač je ostao u čučnju, leđa naslonjenih na zid.
„Dobro", reče Ef. „Igraj tako, ako želiš."
Moj otac je mrtav.
Efu je srce preskočilo otkucaj, zastalo je na nekoliko dugih trenutaka. Zakov
glas je izazvao taj šok. Čuo ga je glasno i jasno kao da se nalazi u prostoriji s njim.
Drhtao je. Borio se da zadrži razjaren vrisak koji mu se stvarao u grlu.
„Ti, prokleti..."
Gospodar je ponovo govorio Kelinim glasom. Donećeš mi knjigu čim budeš
mogao.
Ef se najpre uplašio da je Zak preobražen. Ali ne; Gospodar mu je samo
bacao Zakov glas u lice, preko osetivača.
„Proklet bio", reče Ef.
Bog je to već pokušao. A gde je on sad?
„Nije ovde", odvrati Ef, malo spustivši sečivo. „Nije ovde."
Nije. Nije u muškom toaletu napuštenog „Mejsisa“. Zašto onda ne
oslobodiš ovo siroto dete, Efraime? Pogledaj u njegove slepe oči. Zašto ga ne
posečeš i ne dopustiš sebi to zadovoljstvo?
Pogledao je u oči stvorenja. Staklaste i razrogačene. Video je vampira... ali i
dečaka kakav je nekad bio.
Imam hiljadu sinova. I svi su mi bezuslovno odani.
„Imaš samo jednog pravog potomka. Rođenog. A on želi da te uništi."
Osetivač se spustio na kolena, podigao bradu i ogolio vrat pred Efom. Ruke su
mu mlitavo visile uz telo.
Uzmi ga, Ejraime, i završi s tim.
Slepe oči osetivača zurile su uprazno, poput molioca koji čeka naređenje svog
gospodara. Gospodar je želeo da Ef pogubi dečaka. Zašto?
Uperio je vrh mača u dečakov izložen vrat. „Evo“, reče. „Nateraj ga na moj
mač, ako želiš da bude oslobođen."
Nemaš želju da ga posečeš?
„Imam želju da ga posečem. Ali nemam dobar razlog."
Pošto se dečak nije pomakao, Ef je uzmakao i povukao mač. Nešto nije u redu.
Ne možeš da posečeš dečaka. Kriješ se iza slabosti i to nazivaš snagom.
„Slabost je popuštanje pred iskušenjem. Snaga je pružanje otpora iskušenju."
Pogledao je osetivača; Kelin glas mu je još odjekivao u glavi. Bez Keli, osetivač
nije bio povezan sa Efom. A njen glas projektuje Gospodar pokušavajući da mu
odvrati pažnju i da ga oslabi. Međutim, vampir Keli u tom trenutku može biti bilo
gde. Bilo gde.
Ef je izašao iz kabine i počeo da trči, jureći uza stepenice ka mestu na kojem
je ostavio Noru.
Keli se držala zida, koračajući bosim nogama pokraj čiviluka sa odećom.
Ženin miris se zadržao u skladištu iza postolja sa cipelama... međutim, njena krv je
dobovala preko poda robne kuće. Keli je prišla vratima garderobe. Nora Martinez
je čekala s podignutim mačem.
„Zdravo, kučko", pozdravila ju je Nora.
Keli je kiptela od besa, umom je prizivala sve osetivače ka sebi. Nije imala
dobar ugao za napad. Srebrno oružje je sijalo pred njenim pogledom dok je ćelava
ljudska ženka kretala ka njoj.
„Stvarno si se zapustila", reče Nora, kružeći oko kase. „Usput, kozmetika je na
prvom spratu. Mogla bi da uzmeš neku rolku i pokriješ taj podvoljak."
Devojčica osetivač je doskakutala sa stepenica i zastala nedaleko od Keli.
„Majka i ćerka u kupovini", reče Nora. „Kako je to slatko. Volela bih da
probate ovaj moj srebrni nakit."
Nora je lažirala udarac; Keli i devojčica samo su zurile u nju.
„Nekad sam se plašila", reče Nora. „U železničkom tunelu. Plašila sam te se
tad. Više se ne plašim."
Nora je otkopčala luma-lampu koja joj je visila s ranca i uključila crnu
svetlost na baterije. Ultraljubičasti zraci su odbili vampire, osetivačica je zarežala
i povukla se na sve četiri. Keli je ostala na mestu, samo se okrenula kad je Nora
počela da kruži i da se povlači ka stepenicama. Koristila je ogledalo da bi
osmotrila put iza sebe. Zato je videla nejasne figure kako skaču uz ogradu.
Okrenula se i zarila sečivo duboko u usta dečaka osetivača. Vrelo srebro ga je
oslobodilo maltene istog trena. Istrgla je sečivo i žustro se obrnula, spremna za
napad. Keli i devojčica osetivač više nisu bile tu. Nestale su - kao da ih nikad nije
bilo.
„Noro!"
Ef ju je dozvao s donjeg sprata. „Silazim!", uzvratila je spuštajući se niza
stepenice.
Dočekao ju je tamo, zabrinut, plašeči se najgoreg. Ugledao je belu, glatku krv
na njenom sečivu.
Jesi li dobro?", upita.
Klimnula je i zgrabila šal sa obližnje police da bi obrisala mač. „Naletela
sam na Keli gore. Pozdravila te je."
Ef je zurio u mač. „Jesi li je...?"
„Nažalost, nisam. Samo jedno od njenih malih čudovišta."
„Hajdemo odavde", reče Ef.
Očekivali su da će ih napolju dočekati roj vampira. Međutim, to se nije
dogodilo. Obični ljudi su se kretali između radnih mesta i kuće, zgrbivši ramena na
kiši.
„Kako je prošlo?", upita Nora.
„Kopile je“, odvrati Ef. „Pravo kopile."
„Ali šta misliš: da li se upecao?"
Ef nije mogao da je pogleda u oči. „Da“, reče. „Upecao se."
Bio je na oprezu zbog vampira, pregledao je trotoar dok su koračali.
„Kuda idemo?", pitala je.
„Nastavi da se krećeš", odvratio je. Kad su prešli Trideset šestu ulicu,
povukao ju je i sagnuo se ispod platna zatvorene pijace. Posmatrao je krovove kroz
kišu.
Tamo, visoko preko puta, osetivač je skočio sa ivice jedne zgrade na sledeću.
Prateći njihov trag.
„Prate nas", reče Ef. „Hajde." Koračali su, pokušavajući da se izgube u masi.
„Moraćemo da sačekamo dan."



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Univerzitet Kolumbija
Ef i Nora su se vratili u prazan studentski grad ubrzo nakon prve svetlosti,
uvereni da ih niko nije pratio. Ef je pretpostavio da je gospodin Kvinlan pod
zemljom i da verovatno čita Lumen. Krenuo je u tom pravcu kad ih je Gas presreo -
tačnije, presreo je Noru dok je Ef stajao kraj nje.
„Imaš li lek?“, upita.
Nora mu je pokazala punu torbu plena.
„Radi se o Hoakinu", reče Gas.
Nora je zastala, odmah pomislivši na vampire. „Šta se dogodilo?"
„Moraš da ga pogledaš. Loše je."
Krenuli su za njim ka učionici u kojoj je Hoakin ležao na stolu. Nogavica mu
je bila zavrnuta. Koleno mu se izbočilo na dva mesta i poprilično je nateklo.
Gangster je osečao prilično snažan bol. Gas je stajao s druge strane stola, čekajući
objašnjenje.
„Koliko dugo ti noga ovako izgleda?", upitala je Nora Hoakina.
„Ne znam. Već neko vreme", odvratio je Hoakin kroz znojavu grimasu.
„Moram da te dotaknem."
Hoakin se pripremio. Nora je opipavala natečene delove oko kolena.
Ugledala je malu ranu ispod čašice, obima oko dva centimetra i krivu, žutih i
skorelih ivica. „Kad si se posekao?"
„Ne znam", odvrati Hoakin. „Mislim da sam povredio nogu u krvnom logoru.
Tek sam kasnije primetio."
Ef se ubacio. „Izlazio si i sam ponekad. Jesi li napadao bolnice ili bolničarske
službe?"
„Uh... verovatno. Pa da, Bolnicu ’Sveti Luka’."
Ef je pogledao Noru. Njihovo ćutanje je dovoljno govorilo o ozbiljnosti
infekcije. „Penicilin?", reče Nora.
„Možda", odvrati Ef. „Hajde da o svemu dobro promislimo." Hoakinu je pak
rekao: „Lezi. Odmah se vraćamo."
„Čekaj malo, doco. To mi ne zvuči dobro."
„Očigledno je posredi infekcija", reče Ef. „U bolnici bi je lečili rutinski.
Problem je u tome što više nema bolnica. Bolesni ljudi se prosto ubijaju. Moramo
da porazgovaramo o tome kako da se pobrinemo za tvoju nogu."
Hoakin je klimnuo, mada nije bio uveren, i legao na sto. Gas je bez reči
krenuo za Efom i Norom u hodnik.
„Bez proseravanja", rekao je, gledajući uglavnom u Noru.
Nora je odmahnula glavom. „Bakterija, veoma otporna. Možda se posekao u
logoru, ali ovo je pokupio u medicinskoj ustanovi. Ta bakterija može veoma dugo
da živi na instrumentima ili površinama. Neprijatna je i prodorna."
„Okej. Šta vam je potrebno?”, upita Gas.
„Potrebno nam je nešto do čega više ne možemo da dođemo. Upravo smo bili
u potrazi za tim - to je vankomicin.”
Tokom poslednjih dana napada vladala je prava navala na vankomicin.
Zbunjeni medicinski stručnjaci, profesionalci koji su morali da se uzdrže od širenja
panike, pojavili su se u televizijskim emisijama preporučujući taj „lek za krajnju
nuždu” kao mogućnost pri lečenju još neidentifikovanog soja virusa koji se
neverovatno brzo širio zemljom.
„Čak i kad bismo se domogli vankomicina”, reče Nora, „samo ozbiljan
tretman antibioticima i drugim lekovima mogao bi da ga oslobodi ove infekcije.
Nije posredi vampirska žaoka, ali kao da jeste: tolika je verovatnoća da će
poživeti.”
„Čak i kad bismo uspeli da mu intravenozno ulijemo nešto tečnosti”, dodao je
Ef, „od toga bi bilo više štete nego koristi, iako bismo odložili neizbežno.”
Gas je pogledao Efa kao da će ga udariti. „Sigurno postoji drugi način. Vi ste
jebeni doktori...”
„Što se medicine tiče”, odvrati Nora, „sad smo maltene ponovo u mračnom
srednjem veku. Pošto se lekovi ne proizvode, sve bolesti koje smo pobedili
vraćaju se i brzo nas odnose. Mogli bismo da pronjuškamo unaokolo i da
pronađemo nešto čime bismo mu olakšali poslednje trenutke...”
Pogledala je Efa. Kao i Gas. Efu više ništa nije bilo bitno; skinuo je ranac - u
kojem je prošvercovao „vikodin” - otvorio pregradu i izvadio torbicu punu tableta.
Desetine tableta različitih oblika, boja i veličina. Odabrao je dva „lorketa” male
doze, nekoliko „perkodana” i četiri tablete „dilaudida” od dva miligrama.
„Počni ovima”, pokazao je „lorkete”. „Ostavi ’dilaudide’ za kraj.” Ostatak
torbe je predao Nori. „Uzmi ih. Ja sam s tim završio.”
Gas je pogledao pilule u ruci. „Neće ga izlečiti?"
„Ne“, odvrati Nora. „Samo će utuliti bol.“
„A da uradimo, znate, amputaciju? Da mu odsečemo nogu? Lično ću to
uraditi."
„Nije samo koleno posredi, Gase.“ Nora mu je dotakla ruku. „Žao mi je.
Rekla bih da je ovo sve što možemo da učinimo."
Gas je ošamućeno zurio u lekove u svojoj ruci, kao da drži komadiće Hoakina.
Fet je ušao. Ramena kombinezona bila su mu mokra od kiše. Usporio je načas,
iznenađen čudnim prizorom: Ef, Gas i Nora stoje zajedno u emotivnom trenutku.
„Stigao je", reče. „Krim se vratio. U garaži je."
Gas je stegao prste oko pilula. „Vi idite. Pozabavite se tim govnarom. Ja ću
doći uskoro."
Vratio se kod Hoakina, pomilovao mu znojavo čelo i pomogao mu da proguta
pilule. Znao je da se oprašta s poslednjom osobom na svetu do koje mu je stalo. S
poslednjom osobom koju je zaista voleo. Njegov brat, njegova majka, njegovi
najbliži compas: svi su mrtvi. Više mu ništa nije ostalo.
Fet je pogledao Noru. „Da li je sve u redu? Dugo ste se zadržali."
„Pratili su nas", rekla je.
Ef je posmatrao kako se grle. Morao je da se pretvara da mu nije stalo.
„Da li je gospodin Kvinlan saznao nešto novo iz Lumena?", upitao je kad su
se razdvojili.
„Ne", odvratio je Fet. „Ne miriše na dobro."
Sve troje su krenuli preko Louovog trga nalik na amfiteatar, pokraj biblioteke,
ka obodu studentskog grada, gde se nalazila garaža za održavanje. Unutra je bio
parkiran Krimov žuti „hamer". Vođa Safira iz Džerzija, posrebrenih zuba, držao je
debelom šapom kolica puna poluautomatskog oružja koje mu je Gas obećao.
Gangster se široko osmehivao dok su mu u pozamašnim ustima srebrom okovani
zubi sijali kao kod Češirske Mačke. 15
„Mogao bih da napravim neku štetu ovim vazdušnim pucama", reče uperivši
jednu ka otvorenim vratima garaže. Pogledao je Feta, Efa i Noru. „Gde je Meks?“
„Doći će“, odvrati Fet.
Pošto mu je sumnjičavost bila profesionalna deformacija, Krim je razmislio
pre nego što je zaključio da je to u redu. „Ovlašćen si da govoriš u njegovo ime?
Pre neki dan sam tom pasuljašu izneo ponudu."
„Svi znamo za to“, reče Fet.
„I?“
„Šta god da je potrebno", odvrati Fet. „Moramo prvo da vidimo detonator."
„Da, naravno. Možemo to da sredimo."
„Da sredimo?", reče Nora. Pogledala je ružan žuti džip. „Mislila sam da si ga
doneo."
„Doneo? Ne znam ni kako izgleda. Zar sam ja Megajver? 16 Pokazaću vam gde
da odete. Vojni arsenal. Ako ga tamo nema, ne znam nijedno drugo mesto gde se
može naći."
Nora pogleda Feta. Bilo je jasno da ne veruje Krimu. „Znači, nudiš nam
vožnju do prodavnice? To je tvoj doprinos?"
Krim joj se osmehnuo. „Inteligencija i pristup. To je ono što donosim za sto."
„Ako ga još nisi nabavio... zašto si došao?"
Krim je mahnuo nenapunjenim oružjem. „Došao sam po svoje puške i po
Meksov odgovor. A tu je i pitanje municije za ove bebice." Otvorio je vrata s
vozačke strane i posegnuo ka nečemu između dva prednja sedišta: bila je to mapa
Džerzija, s ručno iscrtanom mapom prikačenom za nju.
Nora je pokazala mapu Fetu, a zatim Efu. „Ovo nam daješ. U zamenu za ostrvo
Menhetn." Pogledala je Feta. „Indijanci su bolje prošli od nas.“
Krim se zabavljao. „To je mapa Arsenala ’Pikatini’. Kao što vidite, nalazi se
na severu Nju Džerzija, znači, samo pedeset-šezdeset kilometara zapadno odavde.
Velike vojne rezerve koje krvopije sad kontrolišu. Ali ja sam otkrio kako mogu da
uđem. Već mesečima kradem municiju. Iscrpao sam najveći deo njihovih zaliha -
zato mi je ovo potrebno." Potapšao je oružje dok ga je utovarivao u „hamer“.
„Izgrađen je za vreme Građanskog rata da bi vojska tu držala barut. Tu je bilo
vojno postrojenje za istraživanje i proizvodnju pre nego što su vampovi preuzeli
vlast.“
Fet je podigao pogled s mape. „Imaju detonatore?"
„Ako ih oni nemaju", odvrati Krim, „onda ih niko nema. Video sam upaljače
eksploziva i tajmere. Morate da znate koji vam je tip potreban. Da li je vaša
atomka ovde? Nije da znam šta tražim."
Fet nije odgovorio. „Veličine je otprilike metar s metar i po. Prenosiva, ali
veća od kofera. Teška. Poput malog bureta ili kante za smeće."
„Pronaći ćete nešto što vam odgovara. Ili nećete. Ništa ne garantujem, osim da
ću vas odvesti tamo. Zatim odnesite svoju igračku nekud daleko i vidite kako radi.
Ne nudim povraćaj novca. Neeksplodirane bombe su vaš problem, a ne moj."
„Ne nudiš nam maltene ništa", reče Nora.
„Želite da razgledate po radnjama još nekoliko godina? Slobodno, što se mene
tiče."
„Drago mi je što se dobro zabavljaš", odvrati Nora.
„Meni je sve jebeno smešno, gospođo", reče Krim. „Čitav svet je fabrika
smeha. Smejem se po čitav dan i noč. Šta bi ti, da briznem u plač? Ova situacija s
vampirima je kolosalno smešna. Kako ja to vidim, ili znaš u čemu je štos ili
ispadaš."
„A ti znaš u čemu je štos?“, upita Nora.
„Objasniču ti, moja ćelava lepotice", reče srebrozubi Krim. „Nameravam da
se poslednji smejem. Zato bi vama otpadnicima i pobunjenicima bilo bolje da
detonirate tu prokletinju što dalje od mog ostrva. Otkinite deo... jebenog
Konektikata ili nečeg drugog. Ali držite se podalje od moje teritorije. To je deo
dogovora."
Sad se Fet smešio. „Šta ćeš raditi s gradom kad ga budeš posedovao?"
„Nemam pojma. Ko može da razmišlja toliko unapred? Nikad nisam bio
gazda. Mestu je potrebno dobro sređivanje, ali jedinstveno je. Možda ću ga
pretvoriti u jebeni kazino. Ili u klizalište - vama je ionako svejedno."
Uto je ušao Gas. Zario je ruke duboko u džepove i koračao sa čvrstim izrazom
lica. Nosio je tamne naočare, ali pažljiv pogled - a Nora ga je upravo tako
osmotrila - otkrio bi da su mu oči crvene.
„Evo ga", reče Krim. „Izgleda da smo se dogovorili, Mekse.
Gas je klimnuo. „Dogovorili smo se."
„Čekaj malo", reče Nora. „Nije nam dao ništa osim ovih mapa."
Gas je klimnuo, ali kao da i dalje nije bio prisutan. „Kad možemo da
krenemo?"
„Kako ti se čini sutra?“, predloži Krim.
„Nek bude sutra", odvrati Gas. „Pod jednim uslovom. Večeras ostaješ ovde s
nama. Odvešćeš nas do arsenala pred jutro."
„Želiš da me držiš na oku, a, Mekse?"
„Nahranićemo te“, reče Gas.
To je presudilo. „Pošteno. Volim dobro pečen odrezak, sećaš se?“ Zatvorio je
vrata svog džipa. „Kakav je taj vaš briljantni plan?"
„Ne moraš to da znaš", odvrati Gas.
„Ne možete sačekati tog drkadžiju u zasedi." Krim ih je sve obuhvatio
pogledom. „Nadam se da to znate."
„Možemo, ako imamo nešto što želi", odvrati Gas. „Nešto što mu je potrebno.
Zato tebe držim na oku..."
Izvod iz dnevnika Efraima Gudvedera
Dragi Zak,
Drugi put ti pišem pismo koje nijedan otac ne bi trebalo da piše sinu:
poruku samoubice. Prvo sam sastavio pre nego što sam te poslao na voz koji
odlazi iz Njujorka, objasnivši zašto sam ostao i odlučivši da se upustim u bitku
za koju sam pretpostavljao da je uzaludna.
I dalje sam tu, borim se u istoj bici.
Otet si od mene na najokrutniji mogući način. Već skoro dve godine čeznem
za tobom, pokušavam da te pronađem i oslobodim iz kandži onih koji su te
ugrabili. Misliš da sam mrtav, ali - nisam još. Živ sam i živim za tebe.
Pišem ti ovo za slučaj da me nadživiš i da me Gospodar nadživi. Ako bude
tako - to za mene predstavlja najgori mogući ishod - znaćeš da sam počinio težak
zločin protiv čovečanstva, to jest onog što je od čovečanstva preostalo.
Razmenio sam poslednju nadu za slobodu naše potčinjene rase da bi ti živeo,
sine moj. Ne samo živeo već postojao kao ljudsko biće, nepreobražen
vampirskom napašću koju Gospodar širi.
Samo se nadam da si dosad shvatio da Gospodar predstavlja zlo u
osnovnom obliku. Postoji veoma mudra izreka: „Istoriju pišu pobednici." Danas
ne pišem o istoriji, već o nadi. Nekad smo imali zajednički život, Zak. Divan
život. U to ubrajam i tvoju majku. Molim te, sećaj se tog života, sunca, smeha i
jednostavnih zadovoljstava. To je tvoje detinjstvo. Bio si primoran da odrasteš
prebrzo i, ako si zbunjen povodom toga ko te iskreno voli i želi najbolje za tebe,
to je razumljivo i može se oprostiti. Sve ti opraštam. Molim te da ti meni oprostiš
izdaju. Moj život je mala cena za tvoj, ali životi mojih prijatelja i budućnost
čovečanstva - neizmerna su cena.
Mnogo puta sam gubio nadu u sebe, ali nikad u tebe. Žalim samo zbog toga
što neću upoznati čoveka u kojeg ćeš odrasti. Molim te da prihvatiš moju žrtvu
kao zvezdu vodilju koja će te navesti na put dobrote.
Moram da kažem još jednu veoma bitnu stvar. Ako se ovaj plan odvije onako
kako se plašim da će se odviti, biću preobražen. Biću vampir. Moraš shvatiti da
ću, zbog ljubavi koju prema tebi osećam, krenuti po tebe. Nikad neću odustati.
Ako si me već ubio u vreme kad ovo budeš čitao, zahvaljujem ti. Zahvaljujem ti
hiljadu puta. Molim te, ne osećaj krivicu, ne osećaj stid, već samo zadovoljstvo
zbog dobrog dela koje si dobro obavio. Ja sam spokojan.
Ali ako me zbog nečega još nisi oslobodio - molim te, uništi me prvom
prilikom. To je moja poslednja želja. Moraš poseči i svoju majku. Volimo te.
Ako si pronašao ovaj dnevnik tamo gde nameravam da ga ostavim - na tvom
krevetu iz detinjstva u kući tvoje majke, Ulica Kelton, Vudsajd u Kvinsu - onda
ćeš ispod kreveta pronaći torbu sa oružjem iskovanim od srebra. Nadam se da će
ti olakšati život u ovom svetu. To je sve što imam da ti zaveštam.
Svet je okrutan, Zakarije Gudvederu. Učini sve što možeš da ga učiniš
boljim.
Tvoj otac
Doktor Efraim Gudveder
Univerzitet Kolumbija
Ef je preskočio obrok koji je Gas obećao kako bi sastavio pismo Zaku u
jednoj praznoj učionici, malo dalje niz hodnik od Hoakina. Čineći to, prezirao je
Gospodara više nego ikad tokom tog užasnog iskušenja.
Pregledao je ono što je upravo napisao. Pročitao je pismo pokušavajući da mu
pristupi onako kako bi mu Zak pristupio. Nikad ranije nije posmatrao svet Zakovim
očima. Šta će njegov sin pomisliti?
Otac me voli - da.
Otac je izdao svoje prijatelje i svoj narod - da.
Čitajući to, Ef je shvatio koliko će Zak biti opterećen krivicom. Na svojim
plećima će nositi krivicu za gubitak sveta. Njegov otac je odabrao ropstvo
čovečanstva u zamenu za slobodu jednog čoveka.
Da li je to zaista čin ljubavi? Ili nešto drugo?
To je prevara. Linija manjeg otpora. Zak će živeti kao ljudski rob - ako
Gospodar ispuni svoj deo pogodbe - a planeta će zauvek ostati vampirsko gnezdo.
Ef je imao osećaj da se budi iz grozničavog sna. Kako je ikad mogao da
pomisli da pristane na to? Kao da je, dopustivši Gospodarevom glasu da mu uđe u
um, omogućio pristup pokvarenosti ili ludosti. Kao da se Gospodarevo maligno
prisustvo mentalno ugnezdilo u Efovom umu i počelo da metastazira. Razmišljajući
na taj način, uplašio se za Zaka više nego ikad: uplašio se zbog toga što Zak živi
pokraj tog čudovišta.
Čuo je da se neko približava niz hodnik, te je brzo zatvorio dnevnik i zavukao
ga pod ranac - baš kad su se vrata otvorila.
Bio je to Krim. Svojim krupnim telom ispunjavao je skoro čitav okvir vrata.
Ef je očekivao gospodina Kvinlana. Krimovo prisustvo ga je zapanjilo, ali mu je u
isto vreme laknulo: imao je osećaj da bi gospodin Kvinlan prozreo njegovu
uznemirenost.
„Zdravo, dok. Tražio sam vas. Osamili ste se, a?“
„Sređujem misli."
„Tražio sam doktorku Martinez, ali ima nekog posla."
„Ne znam gde je.“
„Otišla je nekud sa onim krupnim likom, istrebljivačem." Krim je ušao i
zatvorio vrata ispruživši ruku s rukavom zavrnutim do lakta. Za podlakticu mu je
bio zalepljen kvadratni flaster. „Imam posekotinu. Morate da je pogledate. Video
sam Meksovog čoveka, Hoakina. Totalno je sjeban. Moram da proverim."
„Uh, naravno." Ef je pokušao da razbistri misli. „Daj da vidim."
Krim je prišao, a Ef je iskopao baterijsku lampu iz ranca i pridržao rukom
Krimovu široku podlakticu.
Boja kože je delovala zdravo pod zrakom svetlosti.
„Odlepi flaster", reče Ef.
Krim je to učinio prstima poput ćevapa, ukrašenim srebrom. Zavoj je iščupao
žilave, crne dlake, ali čovek nije ni trepnuo.
Ef je obasjao meso lampom. Nije bilo nikakve posekotine niti ojedenosti.
„Ništa ne vidim", reče Ef.
„Zato što nema šta da se vidi."
Povukao je ruku i stajao zureći u Efa. Čekao je da Ef shvati u čemu je stvar.
„Gospodar je rekao da moram da razgovaram s tobom u četiri oka“, najzad je
rekao. Ef je maltene odskočio. Lampa mu je ispala iz ruke i zakotrljala se po podu.
Podigao ju je, nespretno pokušavajući da je isključi.
Gangster se osmehnuo srebrnim osmehom.
„Ti si taj?“, reče Ef.
„A ti?“, odvrati Krim. „To mi nikako nije imalo smisla." Pogledao je
zatvorena vrata pre nego što je nastavio. „Slušaj, druže. Moraš da budeš prisutniji,
znaš? Moraš češće da otvaraš usta, da igraš ulogu. Ne trudiš se dovoljno."
Ef ga je jedva čuo. „Otkad...?“
„Gospodar mi se nedavno obratio. Pokosio mi je celu jebenu ekipu. Ali to
mogu da poštujem. Ovo je sad njegov blok, razumeš?" Pucnuo je prstima okovanim
srebrom. „Ali mene je poštedeo. Gospodar ima druge planove. Izneo mi je ponudu
- istu onu koju sam ja izložio vama."
„Da nas izdaš... u zamenu za Menhetn?"
„Pa, za deo. Malo crnog tržišta, trgovine robljem, kockanja. Rekao je da će
tako ljudima odvraćati pažnju i da će ih držati u pokornosti."
„Znači... ovaj detonator... to je laž.“
„Ma jok, to je istina. Samo je trebalo da se ubacim među vas. Gas mi se
obratio i to mi se učinilo kao dobra prilika."
„A knjiga?"
„Srebrna knjiga o kojoj uvek šuškate? Gospodar mi nije ništa rekao. To ćeš
mu dati?"
Ef je morao da se saglasi. Zato je klimnuo.
„Ti si poslednji za kojeg bih to pomislio. Doduše - ostalima će biti krivo što
nisu napravili pogodbu pre nas."
Krimov srebrni osmeh je ponovo blesnuo. Efu je pripala muka od tog
metalnog izraza. „Stvarno misliš da će poštovati vaš dogovor?", upitao je.
Krim napravi grimasu. „Zašto ne bi? Očekuješ li da će tebe prevariti?"
„Ne znam.“
„Stvarno misliš da će nas zajebati?" Krim je počeo da se ljuti. „Zašto? Šta ćeš
ti dobiti? Bolje bi ti bilo da ne kažeš da dobijaš grad."
„Dobijam svog sina."
„I?«
„To je to."
„To je to. Dobićeš sina. Za jebenu svetu knjigu i sve svoje prijatelje."
„Samo njega želim."
Krim je koraknuo unazad, pretvarajući se da je zadivljen, ali Ef je znao da ga
zapravo smatra budalom. „Znaš, malo sam razmišljao kad sam saznao za tebe.
Zašto postoje dva plana? O čemu Gospodar razmišlja? Da li će poštovati obe
pogodbe?"
„Verovatno neće poštovati nijednu", odvrati Ef.
Krimu se to nije dopalo. „Bilo kako bilo, palo mi je na pamet da jedan od nas
predstavlja rezervni plan jer, ako ti prvi obaviš posao, zašto sam mu potreban ja?
Znači, ja sam sjeban, a tebi pripada sva slava."
„Slava zbog izdaje prijatelja."
Krim je klimnuo. Ef je trebalo da obrati pažnju na njegovu reakciju, ali bio je
suviše uzrujan. Suviše rastrzan. Video je sebe u tom bezosećajnom plaćeniku.
„Mislim da je Gospodar pokušao da me sjebe. Mislim da su dve pogodbe isto
što i nikakva pogodba. Zato sam ostalima otkrio lokaciju oružane. Nikad neće stići
tamo, jer će Krim odmah povući potez."
Ef je tada postao svestan gangsterove blizine. Pogledao je njegove ruke: bile
su prazne, skupljene u pesnice.
„Čekaj", reče Ef, osetivši šta je Krim namerio da uradi. „Stani malo. Saslušaj
me. Ja... neću to uraditi. Ludost je razmišljati o tome. Neću se okrenuti protiv ovih
ljudi - a ni ti ne bi trebalo to da radiš. Znaš gde je detonator. Uzećemo ga,
prikačićemo ga za Fetovu bombu i bacićemo ga na Gospodarevo Crno mesto. Tako
ćemo dobiti sve što želimo. Ja ću ponovo imati sina, a ti pozamašnu nekretninu. A
sredićemo i tog drkadžiju jednom zasvagda."
Krim je klimnuo, kao da odmerava ponudu. „Čudno je to“, reče. „Ja bih rekao
isto to da su uloge obrnute i da se ti upravo spremaš da me sjebeš. Adios, dok.“
Krim ga je zgrabio za okovratnik i Ef nije imao vremena da se odbrani.
Mesnata pesnica i srebrni zglobovi suknuli su ka njegovoj glavi. Najpre nije osetio
udarac, primetivši samo da se soba naglo okrenula. Zatim su se stolice rasule pod
težinom njegovog tela u padu. Udario je lobanjom o pod i prostorija je najpre
postala bela, a zatim veoma, veoma tamna.
Vizija
Kao i obično, iz vatre su se pojavile svetleče figure. Ef je nepomično stajao,
savladan, dok su mu se približavale. Jedna ga je svojom energijom pogodila u
solarni pleksus, punom snagom. Ef se opirao, rvao se naizgled čitavu večnost.
Druga figura se pridružila borbi, no Efraim Gudveder nije odustao. Borio se
hrabro, očajnički, sve dok ponovo nije ugledao Zakovo lice u središtu blistave
svetlosti.
„Tata...“, reče Zak, i tada je ponovo usledio blesak.
Ali Ef se ovog puta nije probudio. Slika se pretočila u nov krajolik. Zelena
trava se pod toplim žutim suncem talasala na nenametljivom povetarcu.
Polje. Deo neke farme.
Vedro, plavo nebo. Užurbani oblaci. Bujno drveće.
Ef je podigao šaku da bi zaklonio oči od direktnih sunčevih zraka; hteo je
bolje da vidi.
Jednostavna seljačka kuća. Mala, sagrađena od jarkocrvenih cigala s krovom
od crne šindre. Bila je udaljena dobrih pedeset metara, ali stigao je do nje
načinivši samo tri koraka.
Iz jednog dimnjaka od cevi podizao se dim savršenog oblika. Povetarac je
promenio pravac izravnavši dimni tok i pretvorio dim u slova alfabeta ispisana
urednim rukopisom.
...LEYRZOLEYRZOLEYRZOLEYRZO...
Dimna slova su nestajala, pretvarajući se u svetleči pepeo koji je padao na
travu. Presamitio se, dotakao prstima lopatice i otkrio da su rasporene i da iz njih
curi krv.
Usamljen prozor sa četiri okna. Ef je priljubio lice uz njega i, kad je izdahnuo
ka prozoru, njegov dah je oprao neprozirno staklo.
Zena svetložute kose je sedela za starim stolom u kuhinji. Zapisivala je nešto u
knjigu perom napravljenim od divnog, velikog, srebrnog perceta, umočivši ga u
mastionicu punu crvene krvi.
Keli se okrenula, ne prema prozoru već tek toliko da mu stavi do znanja da
oseća njegovo prisustvo. Staklo se ponovo zamaglilo. Kad ga je očistio dahom,
Keli je nestala.
Ef je kružio oko kuće, tražeći neki drugi prozor ili vrata. Ali kuća je bila
sagrađena od čvrste cigle i, obišavši pun krug, više nije mogao da pronađe zid s
prozorom. Cigle su počrnele i, kad se odmakao, struktura se pretvorila u zamak.
Zatim je pepeo potamnio travu pod njegovim nogama, naoštrivši vlati tako da su mu
sekle bosa stopala.
Senka se navukla preko sunca. Imala je krila, poput velike ptice grabljivice, i
naglo je skrenula pre nego što je odletela i nestala stopivši se sa sve tamnijom
travom.
S vrha zamka, industrijski dimnjak je izbacivao crni pepeo ka nebu,
pretvarajući dan u zloslutnu noč. Keli se pojavila na jednom bedemu i Ef je
povikao.
„Ne može da te čuje“, reče Fet.
Nosio je istrebljivački kombinezon i pušio „koronu“, ali imao je glavu pacova
sa sitnim, crvenim očima.
Ef je ponovo pogledao zamak i Kelina plava kosa je lepršala poput dima.
Pretvorila se u ćelavu Noru, nestavši negde na gornjem nivou zamka.
„Moramo da se razdvojimo", rekao je Fet i izvadio cigaru iz usta ljudskom
rukom, duvajući srebrnosivi dim koji je u spiralama prolazio kraj njegovih finih,
crnih brkova. „Nemarno mnogo vremena."
Fet je potrčao ka zamku i provukao se s glavom napred kroz pukotinu u
temeljima, nekako provukavši krupno telo između dva crna kamena.
Na vrhu kule sad je stajao čovek u radnoj košulji sa znakom „Sirsa". Bio je to
Met, Kelin dečko, Efova prva zamena u vidu očinske figure i prvi vampir kojeg je
ubio. Dok ga je Ef gledao, Met je dobio napad i šakama zgrabio grlo. Grčio se,
presamitio se i sakrio lice praveći grimase... a onda je sklonio šake s glave.
Srednji prsti su mu se izdužili u kandže i stvorenje se ispravilo, više za dobrih sto
osamdeset centimetara. Gospodar.
Tada se crno nebo otvorilo i kiša se stuštila. Međutim, umesto pljuskanja se
čula buka koja je zvučala poput reči „tata".
Ef se zateturao unazad, okrenuo se i potrčao. Pokušao je da pobegne od kiše
kroz oštru travu, ali kapi su ga pratile u stopu, urlajući mu u uši: „Tata! Tata! Tata!"
Onda se sve raščistilo. Kiša je prestala, nebo je postalo grimizno. Trava je
nestala i prašnjavo tlo je odražavalo crvenilo neba, baš kao što to čini okean.
Iz daljine se približavala neka figura. Pojavila se nedaleko odatle i Ef je
mogao bolje da proceni veličinu. Delovala je poput muškarca, ali bar triput višeg
od Efa. Zastala je na priličnom rastojanju, mada je zbog visine delovala bliže.
To je zaista bio džin, ali veoma srazmeran. Odeven u svetlosni nimbus ili
okupan njime.
Ef je pokušao da progovori. Nije osećao strah pred tim stvorenjem. Prosto se
osećao obrvano.
Nešto je zašuškalo iza džinovih leđa. Odjednom su se otvorila dva srebrna
krila, čiji je prečnik nadmašivao visinu tog orijaškog stvora. Nalet vazduha je
oduvao Efa jedan korak. Ruku položenih uz bokove, arhanđeo - jer samo je to
stvorenje moglo biti - još dvaput mahnu krilima, šibajući vazduh, i uzlete.
Arhanđeo se vinuo ka Efu natprirodnom lakoćom i gipkošću. Veličanstvena
krila su obavljala sav posao, dok su mu ruke i noge bile opuštene. Sleteo je pred
njega, trostruko ga nadvisujući. Nekoliko srebrnih pera je sletelo na crvenu zemlju,
šiljatim krajem nadole. Jedno je doplutalo do Efa i on ga uhvati rukom. Šiljak se
pretvorio u dršku od slonovače, a pero u srebrni mač.
Orijaški arhanđeo se sagnuo ka Efu. Lice mu je bilo skriveno nimbusom
svetlosti koju je ispuštao. Svetlost je bila čudno hladna, maltene sumagličasta.
Arhanđeo je usmerio pogled ka nečemu iza Efa i Ef se nevoljno okrenuo.
Za malim stolom za ručavanje postavljenim na obodu litice sedeo je Eldrič
Palmer, nekadašnji predsednik Grupacije Stounhart, u tamnom odelu koje mu je
bilo zaštitni znak i sa crvenom svastikom oko desnog rukava. Služeći se viljuškom i
nožem, večerao je mrtvog pacova položenog na porcelanski tanjir. S desne strane
se pojavila neka maglina: velik beo vuk je jurišao ka stolu. Palmer nije podigao
pogled. Beli vuk mu je skočio za grlo, oborio ga sa stolice i rasporio mu vrat.
Vuk je zastao, pogledao Efa - i pojurio k njemu.
Ef nije pobegao, niti je podigao mač. Vuk je usporio kad mu se približio,
šapama podižući prašinu. Snežnobelo krzno oko njuške bilo mu je umrljano
Palmerovom krvlju.
Ef je prepoznao oči vuka. Bile su to oči Abrahama Setrakijana, baš kao što je
i glas životinje bio njegov.
„Ahsqdagq-wah.”
Odmahnuo je glavom ne shvatajući, a zatim ga je velika šaka ščepala. Osetio
je lepet arhanđelskih krila dok se uzdizao iznad crvene zemlje, a tlo se pod njim
smanjivalo i menjalo. Približili su se velikoj vodenoj površini, a zatim skrenuli
desno, leteći preko zbijenog arhipelaga. Arhanđeo se nagnuo, ponirući pravo ka
jednom od hiljadu ostrva.
Sleteli su na činijastu pustopoljinu od izvitoperenog gvožđa i čelika koji se
pušio. Pocepana odeća i nagoreli papir bili su razbacani po ugljenisanim
ruševinama; malo ostrvo je predstavljalo nultu tačku neke katastrofe. Ef se okrenuo
ka arhanđelu, ali stvor je nestao - na mestu na kojem je stajao sad su bila vrata.
Jednostavna vrata, koja stoje sama u okviru. Na njima je bio zakačen znak ispisan
magičnim markerom, ilustrovan nadgrobnim spomenicima, skeletima i krstovima
iscrtanim mladom rukom:
IZA OVE TAČKE VAM NEMA ŽIVOTA.
Ef je poznavao ta vrata. I rukopis. Posegnuo je ka kvači, otvorio ih i ušao.
Zakov krevet. Efov dnevnik na njemu. Umesto iskrzanih korica, okovan je
srebrom sa obe strane.
Ef je seo na krevet, osetivši poznato ugibanje dušeka i osluškujući njegovu
škripu. Otvorio je dnevnik i shvatio da stranice od pergamenta pripadaju Occido
Lumenu, da su rukom ispisane i iluminirane.
Još je neverovatnije bilo to što je mogao da pročita latinske reči i shvati
njihovo značenje. Ugledao je suptilan vodeni žig koji otkriva drugi sloj teksta ispod
prvog. Shvatio je. Tada je sve shvatio.
„Ahsqdagq-wah.”
Kao da je prizvan izgovaranjem te reči, Gospodar je stupio kroz vrata bez
zidova. Zbacio je kapuljaču i pokazao lice. Odeća mu je spala; svetlost sunca mu je
ugljenisala kožu, pretvarajući je u krto crnilo. Gliste su se meškoljile ispod mesa
lica.
Gospodar je želeo knjigu. Ef je ustao, a pero u njegovoj ruci ponovo se
pretvorilo u srebrni mač. Umesto da napadne, okrenuo je dršku uperivši vrh u tlo -
kao što u Lumenu piše.
Dok je Gospodar jurio ka njemu, Ef je zarivao srebrno sečivo u crnu zemlju.
Prvi udarni talas je preleteo preko zemlje poput mreškanja vode. Erupcija
koja je usledila posedovala je božansku snagu, bila je to vatrena lopta svetlosti
koja je zbrisala Gospodara i sve oko njega, ostavivši samo Efa koji zuri u svoje
ruke, ruke koje su to učinile. Mlade ruke - ne njegove ruke.
Posegao je ka svom licu. Više nije bio Ef.
Bio je Zak.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
BUĐENJE U VATRI

Probudi se, Gudvederu.
Glas Rođenog je prizivao Efa svesti. Otvorio je oči. Ležao je na podu, a
Rođeni je stajao iznad njega.
Šta se dogodilo?
Prelazak iz vizije u stvarnost predstavljao je pravi šok. Zamena čulne
preopterećenosti čulnim lišavanjem. U snu se osećao kao da se nalazi među
iluminiranim stranicama Lumena. Delovalo je više nego stvarno.
Uspravio se, sad već svestan glavobolje. Bočna strana lica ga je bolela. Iznad
njega, lice gospodina Kvinlana bilo je svetlucavobledo, kao i obično.
Ef je trepnuo nekoliko puta, pokušavajući da se otrese hipnotičnog dejstva
vizije koje se lepilo za njega poput posteljice. „Video sam“, reče.
Šta si video?
Ef je čuo udaranje koje je postajalo sve glasnije, naposletku preletevši iznad
njihovih glava i potresavši zgradu. Helikopter.
Napadnuti smo.
Gospodin Kvinlan mu je pomogao da ustane. „Krim“, reče Ef. „Rekao je
Gospodaru gde smo.“ Ef se uhvatio za glavu. „Gospodar zna da je Lumen kod nas.“
Gospodin Kvinlan se okrenuo ka vratima. Stajao je nepomično, kao da
osluškuje.
Dočepali su se Hoakina.
Ef je čuo korake, meke i udaljene. Bosa stopala. Vampiri.
Gospodin Kvinlan ga je zgrabio za ruku i podigao na noge. Ef pogleda u
njegove crvene oči, setivši se sna - a zatim je brzo potisnuo te misli, usredsređujući
se na trenutnu nevolju.
Daj mi svoj rezervni mač.
Ef je to učinio i, pošto je pokupio dnevnik i ubacio ga u ranac, pošao je za
gospodinom Kvinlanom u hodnik. Skrenuli su desno, pronašli stepenice koje vode u
podrum i ušli u podzemne hodnike. Vampiri su već bili u prolazima. Buka se
prenosila kao da je nosi struja. Ljudski povici i udarci mačem.
Ef je isukao mač i uključio baterijsku lampu. Gospodin Kvinlan se kretao
veoma brzo, Ef se trudio da održi korak. Za tren oka, Rođeni je suknuo napred i Ef
je, skrenuvši za ugao, osvetlio dva obezglavljena vampira.
Iza tebe.
Još jedan je izašao iz sporedne prostorije. Ef se okrenuo i proburazio mu
grudi sečivom. Srebro ga je oslabilo. Izvukao je mač i žustro mu presekao vrat.
Gospodin Kvinlan je nastavio, ulećući u bitku, ubijajući vampire pre nego što
bi im pružio priliku da napadnu. Tako su napredovali hodnicima podzemne ludnice.
Stepenište obeleženo Gasovom fluorescentnom farbom dovelo ih je do prolaza koji
je vodio ka drugim stepenicama i podrumu zgrade studentskog grada.
Izašli su iz matematičkog zdanja nedaleko od centra studentskog naselja, iza
biblioteke. Njihovo prisustvo je privuklo pažnju vampira, koji su pojurili ka njima
sa svih strana ne obraćajući pažnju na srebrno oružje s kojim su se sukobljavali.
Neverovatno brz i prirodno otporan na zarazne gliste u jetkoj beloj krvi, gospodin
Kvinlan je ubijao tri puta više strigoja od Efa.
Vojni helikopter se približavao s vode, obrušavajući im se iznad glave,
vijugajući među zgradama. Ef je ugledao postolje za mitraljez, mada je njegov um
isprva odbacio tu sliku.
Video je ćelavu vampirsku glavu iza duge cevi, a zatim čuo prasak. Međutim,
nije poverovao dok nije video kako meci pogađaju kamenu stazu pokraj njegovih
stopala. Mitraljeska vatra se kretala ka njemu i gospodinu Kvinlanu. Ef se okrenuo
i s Rođenim potrčao u zaklon. Smestili su se ispod ispusta najbliže zgrade dok se
helikopter okretao spremajući se za još jedan prelet.
Potrčali su ka dovratku, načas izašavši iz vidokruga, ali nisu ušli u zgradu - tu
bi se suviše lako našli u bezizlaznoj situaciji. Ef je petljao oko noćnog vizira i
prislonio ga je uz oko tek toliko da ugleda desetak svetlozelenih vampira kako
ulaze u dvorište nalik na amfiteatar, poput nemrtvih gladijatora pozvanih u borbu.
Gospodin Kvinlan je nepomično stajao kraj njega, nepomičniji nego inače.
Zurio je pravo preda se, kao da vidi nešto u daljini.
Gospodar je ovde.
„Šta?“ Ef se osvrnuo oko sebe. „Sigurno je došao po knjigu."
Gospodar je došao po sve.
„Gde je knjiga?"
Fet zna.
„Ti ne znaš?“
Poslednji put sam je video u biblioteci, u njegovim rukama, dok je tražio
faksimil da sačini...
„Hajdemo", reče Ef.
Gospodin Kvinlan nije oklevao. Ogromna biblioteka s kupolom nalazila se
maltene pravo pred njima, kod prednjeg dela četvorougaonog dvorišta. Potrčao je s
dovratka, posekavši usput vampira koji je nadirao. Ef ga je brzo pratio, videvši da
mu helikopter prilazi zdesna. Obrušio se, pa se podigao. Mitraljez je sipao
poluautomatsku paljbu i komadi granita su ga udarali po golenjačama.
Helikopter je usporio, lebdeči iznad dvorišta kako bi strelac bio stabilniji. Ef
se sakrio iza dva debela stuba koji su pridržavali prednji portik biblioteke,
delimično se zaštitivši od puščane paljbe. Ispred njega, vampir se približio
gospodinu Kvinlanu, koji ga je nagradio ručno pokidanim torzom. Zatim mu je
Rođeni pridržao vrata i Ef je utrčao.
Zastao je na sredini okrugle prostorije, osetivši Gospodarevo prisustvo negde
u biblioteci. Nije posredi bio miris, niti vibracija, već način na koji se vazduh
pokretao pri Gospodarevom prolasku, to kako se kovitlao oko sebe, stvarajući
suprotne struje.
Gospodin Kvinlan je protrčao kraj njega i ušao u glavnu čitaonicu.
„Fete!“, dozivao je Ef kad je u daljini začuo buku izazvanu knjigama koje
padaju. „Noro!“
Nije bilo odgovora. Pojurio je za gospodinom Kvinlanom, ali je isukanim
mačem mahao levo-desno, svestan Gospodara. Načas je izgubio Rođenog iz vida,
te je izvadio baterijsku lampu i uključio je.
Pošto nije korišćena više od godinu dana, biblioteka je bila izuzetno
prašnjava. Ef je ugledao prašinu u snopu svetlosti. Dok je obasjavao police do
otvora na jednom kraju, primetio je da se prašina uzdigla, kao da je prošlo nešto
čiju brzinu oko ne može da prati. Ta uskovitlanost, preuređenost čestica kao pri
disanju, kretala se ka Efu nepojmljivom brzinom.
Nešto ga je otpozadi snažno udarilo i oborilo. Pogledao je naviše na vreme da
vidi kako Kvinlan zamahuje ka naletu vazduha. Mačem je udario ništavilo, ali pri
završnom pokretu je postavio telo tako da odbije pretnju. Udar je bio neverovatan,
mada je gospodin Kvinlan imao prednost uravnoteženog stava.
Polica s knjigama se sručila pokraj Efa, pokrenuta snažnom silom. Metalna
konstrukcija se zarila u pod obložen tepihom. Gubitak inercije je otkrio Gospodara
dok se valjao niz oborenu policu. Ef je ugledao lice mračnog lorda - na trenutak,
tek toliko da vidi gliste kako se ludački koprcaju ispod površine kože - zureći u
njega pre nego što se stvorenje ispravilo.
Klasična rope-a-dope 17 taktika. Gospodin Kvinlan se izmakao privlačeći
Gospodara do nečuvanog Efa, samo da bi ga zaslepio u trenutku napada. Gospodar
je to shvatio kad i Ef, nenaviknut na to da bude prevaren.
KOPILE.
Gospodar je bio besan. Uzdigao se i napao gospodina Kvinlana, nesposoban
da ga trajno ozledi zbog mača. Ipak, napadao je niskim udarcima i odbacio
Rođenog na policu preko puta.
Zatim se povukao, u vidu crne magline, krećući se unazad kroz okruglu
prostoriju.
Gospodin Kvinlan se brzo uspravio i podigao Efa slobodnom rukom. Zajedno
su krenuli za Gospodarem, kroz okruglu sobu, tražeći Feta.
Ef je čuo vrisak, shvatio da potiče od Nore i pojurio u susednu prostoriju.
Osvetlio ju je baterijskom lampom. Drugi vampiri su nadirali iz suprotnog pravca,
jedan se spremao da skoči na Noru s vrha police, drugo dvoje je zasipalo Feta
knjigama. Gospodin Kvinlan je skočio sa stolice ka vampiru na polici, uhvativši ga
za vrat slobodnom rukom dok ga je probadao mačem i obarao na sledeći red
polica. Time je omogućio Nori da napadne vampire koji su bacali knjige. Ef je
osećao Gospodara, ali nije uspevao da ga osvetli baterijskom lampom. Znao je da
im napadači namerno odvraćaju pažnju, ali da u isto vreme predstavljaju stvarnu
pretnju. Pojurio je niz paralelan prolaz ka Fetu i Nori i naleteo na još dva vampira
koji su ušli kroz udaljena vrata.
Mahnuo je mačem, ali nisu stali. Natrčali su na njega i on na njih. Pobio ih je
lako - suviše lako. Njihov cilj je bio da mu zaokupe pažnju. Video je da ulazi još
jedan, ali pre nego što ga je napao, rizikovao je i osvrnuo se ka Fetu na kraju reda
polica.
Fet je zamahivao i sekao, štiteći lice i oči od knjiga koje su letele ka njemu.
Ef se okrenuo i izbegao vampira koji je maltene bio na njemu, zarivši mu mač
u grlo. Još dva su se pojavila na vratima. Baš kad se spremio za borbu s njima,
nešto ga je snažno udarilo preko levog uha. Uperio je snop svetlosti u tom pravcu i
ugledao još jednog vampira, koji je opkoračio policu i gađao ga knjigama. Znao je
da mora da izađe odatle.
Kad je posekao nov par žrtvenih strigoja, Ef je ugledao gospodina Kvinlana
kako juri duž drugog kraja prostorije. Rođeni je ramenom gurnuo dosadnog bacača
knjiga i lansirao ga preko sobe - a zatim zastao. Okrenuo se ka Fetu; videvši to, i Ef
se okrenuo.
Posmatrao je kako se Fetovo široko sečivo zariva u razjarenog vampira - baš
kad se Gospodar spustio s police, sletevši iza istrebljivača. Vasilij je ipak bio
svestan Gospodara i pokušao je da ga poseče. Međutim, Gospodar ga je zgrabio za
ranac i naglo ga povukao nadole. Ranac je skliznuo do Fetovih laktova, pribijajući
mu ruke uz telo.
Mogao je da se oslobodi, ali time bi se odrekao ranca. Gospodin Kvinlan je
skočio s police i pojurio ka Gospodaru, koji je oštrim noktom kandže srednjeg
prsta presekao vatirane remene, oduzimajući ranac uprkos Fetovim naporima.
Istrebljivač se okrenuo i bacio se na Gospodara i svoj ranac, ne štedeći sebe.
Gospodar ga je zgrabio jednom rukom i odbacio ga - lako kao knjigu - pravo na
gospodina Kvinlana.
Sudar je bio silovit i glasan.
Ef je video Gospodara s knjigom u ruci. Sad se Nora okrenula ka njemu s
drugog kraja reda i preprečila mu put s mačem u ruci. Ono što Nora nije videla -
ali Ef i Gospodar jesu - bile su vampirice koje su trčale po vrhu police iza nje.
Ef je viknuo, ali Nora je bila kao opčinjena. Gospodarev žamor. Ponovo je
viknuo dok je, ispruženog mača, jurišao na Gospodara.
Gospodar se okrenuo, vešto predviđajući njegov napad - ali ne i njegov cilj.
Ef nije zamahnuo ka telu Gospodara, već ka presečenom remenu ranca, tik ispod
Gospodarevog stiska. Želeo je Lumen. Zasekao je kaiš i torba je pala na pod
biblioteke. Inercija ga je povukla pored Gospodara, koji se pomerio da izbegne
napad - i to je prekinulo Norin trans. Okrenula se i iznad sebe ugledala strigoje
koji samo što nisu napali. Šibali su žaokama, ali Norin srebrni mač ih je držao na
odstojanju. Gospodar je pogledao Efa sa svirepim gnušanjem. Efu je ravnoteža bila
poremećena i bio je izložen napadu - ali gospodin Kvinlan se upravo uspravljao.
Gospodar se dočepao torbe s knjigama pre nego Ef i pojurio ka zadnjim vratima.
Gospodin Kvinlan se osovio na noge. Na trenutak je osmotrio Efa, a zatim se
okrenuo i jurnuo kroz vrata za Gospodarem. Nije imao izbora. Moraju imati knjigu.
Gas je posekao krvopiju koji je jurio ka njemu kroz podrum, udarivši ga još
jednom pre nego što je pao. Potrčao je gore ka učionici u kojoj se nalazio Hoakin i
pronašao ga kako leži na stolu s glavom na presavijenom ćebetu. Trebalo je da
bude u dubokom snu zbog lekova koje je popio, no oči su mu bile širom otvorene i
zurio je u tavanicu.
Gas je znao. Nije bilo očiglednih simptoma - bilo je suviše rano za to - ali
znao je da je gospodin Kvinlan bio u pravu. Kombinacija bakterijske infekcije,
lekova i vampirske žaoke dovela je do obamrlosti.
„Adios.“
Gas ga je ubio. Brzim zamahom mačem. Potom je zurio u stravičan nered koji
je napravio sve dok ga zvuci iz zgrade nisu pokrenuli.
Napolju, helikopter se vratio. Čuo je puščanu paljbu i poželeo da izađe.
Međutim, prvo je otrčao nazad u podzemne prolaze. Napao je i ubio dva vampira
koji su mu se našli na putu dok je pokušavao da stigne do prostorije s baterijama.
Sve ih je poskidao s punjača i ubacio u torbu s lampama i noćnim vizirom.
Sad je sam - zaista sam. I njegovo skladište je otkriveno.
Zavezao je luma-lampu za slobodnu ruku, pripremio mač i krenuo da unakazi
neke krvopije.
Ef se probio do stepenica, tražeći izlaz. Morao je da izađe napolje.
Vrata su vodila ka platformi za utovar i hladnom noćnom vazduhu. Ef je
isključio baterijsku lampu, pokušavajući da se orijentiše. Nema vampira, bar ne
sada. Helikopter je negde s druge strane biblioteke, iznad dvorišta. Zurio je ka
garaži za održavanje u kojoj se nalazilo Gasovo skladište krupnog oružja. Bilo ih je
neuporedivo manje, a borba prsa u prsa se odvija u Gospodarevu korist. Potrebno
im je više vatrene moći.
Dok je Ef trčao od zgrade do zgrade, sluteći napade odasvud, postao je
svestan prisustva na krovovima zgrada. Neko stvorenje ga je pratilo. Ef je
krajičkom oka ugledao samo deo siluete, ali to mu je bilo dovoljno. Bio je siguran
da zna ko je posredi.
Dok se približavao garaži, primetio je da je unutra upaljeno svetlo. To
podrazumeva lampu, a lampa podrazumeva ljudsko biće. Potrčao je ka ulazu i
video da su vrata garaže otvorena. Ugledao je nakićenu srebrnu rešetku Krimovog
žutog „hamera“ kako se povlači unutra.
Verovao je da je Krim odavno otišao. Skrenuo je za ugao i ugledao senku u
obliku bureta koja je bez sumnje pripadala Krimu. Utovarivao je alatke i baterije
na zadnje sedište vozila.
Ef se kretao brzo i tiho, nadajući se da će uspeti da se prikrade znatno
krupnijem čoveku. Međutim, Krim je bio veoma oprezan i nešto ga je navelo da se
okrene. Suočio se sa Efom. Zgrabio ga je za zglob, onesposobivši mu ruku u kojoj
je držao mač i pribio ga uz „hamer“.
Krim se uneo Efu u lice, tako blizu da je Ef mogao da namiriše pseću hranu u
njegovom dahu i vidi mrvice koje su se zadržale na srebrnim zubima. „Zar si mislio
da će me nadigrati sjebani belac sa članskom kartom biblioteke?"
Povukao je svoju masivnu šaku, skupivši prste u pesnicu sa srebrnim
zglobovima. Dok je zamahivao ka Efovom licu, ka njemu je s prednje strane kola
dotrčala mršava figura, koja ga je uhvatila za ruku i odvukla ka zadnjem delu
garaže.
Ef se odvojio od „hamera" pokušavajući da dođe do daha. Dok se Krim borio
s napadačem u senkama, Ef je pronašao baterijsku lampu i uključio je.
Vampir je režao na Krima i grebao ka njemu, ali gangster je uspevao da ga
održi na odstojanju srebrom na prstima i debelim srebrnim lancima oko vrata.
Vampir je šištao i zamahivao, posežući dugačkim srednjim prstima ka Krimovoj
butini. Zasekao ga je i bol je bio toliko snažan da se Krim srušio pod sopstvenom
težinom.
Ef je podigao lampu da bi osvetlio vampirovo lice. Bila je to Keli. Spasla ga
je od Krima zbog toga što ga je želela za sebe. Svetlost lampe ju je podsetila na to.
Zarežala je ka njenom sjaju i, ostavivši ranjenog Krima, krenula ka Efu.
Ef je tražio mač po betonskom podu garaže, ali nije uspeo da ga nađe.
Posegnuo je u ranac ka rezervnom, ali setio se da ga je gospodin Kvinlan uzeo.
Nije imao ništa. Povukao se, nadajući se da će napipati mač petom, ali uzalud.
Keli se približavala u polučučnju, dok joj se vampirskim licem razvlačio
podrugljiv osmeh; očekivala je ekstazu. Najzad će se dočepati svog Voljenog.
Međutim, izraz je iznenada nestao, zamenjen strahom, dok je kroz sužene
kapke gledala iza Efa.
Gospodin Kvinlan je stigao. Rođeni je stao kraj Efa, držeći u ruci srebrni mač
obliven belom krvlju.
Keli je zašištala iz sve snage i telo joj se napelo. Bila je spremna da skoči i
pobegne. Ef nije znao koje reči ili zvuke Rođeni projektuje u njen um, ali to joj je
privuklo pažnju i razjarilo je. Pogledao je drugu ruku gospodina Kvinlana i video
da ne nosi Fetovu torbu. Knjiga je izgubljena.
U kolima, pored prednjih vrata „hamera“, Ef je ugledao automatsko oružje
koje je Gas isporučio Krimu. Dok je Rođeni pokoravao Keli, Ef je prišao kolima i
zgrabio najbliže oružje, obmotavajući remen oko podlaktice. Izašavši iz
automobila, opalio je pored gospodina Kvinlana ka Keli i mašinka mu je iznenada
oživela u rukama.
Prvi plotun je promašio. Kretala se, skačući preko krova „hamera“ da bi
izbegla hice. Ef je brzo obišao zadnji deo automobila pucajući ka zidu, jureći Keli
koja upravo beše iskočila iz garaže, pucajući na nju dok je trčala uza zid zgrade ka
krovu i nestajala.
Ef je odmah ponovo ušao i krenuo ka zadnjem delu garaže. Krim je ustao i
pokušao da dođe do „hamera“. Prišao je i uperio vrelu, zadimljenu cev ka širokim
plećima gangstera.
„Dođavola, šta to bi?“, zaurla Krim, gledajući krv što mu je natapala nogu.
„Koliko krvopija se bori oko tebe?“
Ef se okrenuo ka gospodinu Kvinlanu. „Šta se dogodilo?"
Gospodar. Pobegao je. Daleko.
„S Lumenom.“
Fet i Nora su dotrčali, presamićeni i bez daha.
„Pazi na njega", reče Ef gospodinu Kvinlanu, a onda izjuri napolje da poseče
eventualne progonitelje. Međutim, nikoga nije video.
Fet je proveravao da li na Nori ima krvnih glista. Još su pokušavali da dođu
do daha, iscrpljeni od straha, borbe i bega.
„Moramo da brišemo odavde", izusti Fet između dahtaja.
„Gospodar se dočepao Lumenaodvrati Ef.
„Jesu li svi dobro?", upita Nora, ugledavši Krima u zadnjem delu s
gospodinom Kvinlanom. „Gde je Gas?"
„Jesi li me čula?“, reče Ef. „Gospodar ima knjigu. Izgubljena je. S nama je
gotovo."
Nora je pogledala Efa i nasmešila se. Fet je zavrteo prstom i ona se okrenula
kako bi Fet otkopčao ranac na njenim leđima. Izvukao je paket umotan u stare
novine i odmotao ih.
Unutra se nalazio Lumen bez srebrnih korica.
„Gospodar se dočepao Gutenbergove Biblije na kojoj sam radio", reče Fet,
smešeči se više zbog svoje veštine nego zbog srećnog ishoda.
Ef je morao da je dotakne da bi se uverio da je stvarna. Pogledao je
gospodina Kvinlana radi potvrde.
„Gospodar će biti besan", reče Nora.
„Neće", odvrati Fet. „Izgleda zaista autentično. Mislim da će biti
zadovoljan..."
„Blagi bože", reče Ef. Pogledao je gospodina Kvinlana. „Moramo da
krenemo. Odmah."
Gospodin Kvinlan je grubo zgrabio Krima za debeli vrat.
„Šta to radiš?", upita Nora, reagujući na grubo ponašanje Rođenog prema
Krimu.
„Krim je doveo Gospodara ovamo", odvrati Ef. Nakratko je uperio oružje u
krupnog čoveka. „Ali predomislio se. Pomoći će nam. Odvešće nas u arsenal po
detonator. Međutim, prvo nam je potrebna bomba."
Fet je umotao Lumen i vratio ga u Norin ranac. „Ja mogu da vas odvedem do
nje."
Ef je seo na vozačko mesto i odložio mašinku na prostranu instrument-tablu.
„Vodi nas."
„Čekaj“, reče Fet uskočivši na suvozačko mesto. „Prvo moramo da
pronađemo Gasa.“
Ostali su uskočili i Ef je uključio motor. Farovi se upališe, obasjavši dva
vampira koja su krenula ka njima. „Držite se!“
Nagazio je papučicu za gas i vozilo se pokrenulo ka iznenađenim strigojima.
Ef se zario pravo u njih i stvorenja su uništena pri sudaru sa srebrnom rešetkom.
Skrenuo je desno s puta, prešao preko prašnjavog travnjaka, uspeo se preko dva
stepenika i izašao na stazu koja vodi kroz studentski grad. Fet je uzeo mašinku,
spustio prozor i dopola je izbacio napolje. Zasipao je paljbom parove ili grupe
strigoja koji bi krenuli ka njima.
Ef je skrenuo za ugao jedne od većih univerzitetskih dvorana i udario u stalak
za bicikle. Ugledao je zadnji deo biblioteke i dodao gas, izbegavajući suvu fontanu
i rušeći još dva zaostala vampira. Izbio je ispred biblioteke i ugledao helikopter
kako lebdi iznad dvorišta.
Bio je toliko usredsređen na letelicu da je tek u poslednjem trenutku ugledao
visoke kamene stepenice pred sobom. „Držite se!“, doviknuo je Fetu koji je visio
kroz prozor i Nori koja je prebacivala oružje pozadi.
„Hamer“ se oštro nagnuo i cimnuo niza stepenice poput žute kornjače koja
tandrče po rebrastoj dasci za pranje postavljenoj pod uglom od četrdeset pet
stepeni. Žestoko su poskakivali tamo-amo po vozilu. Ef je udarao glavom u krov.
Najzad su se spustili, uz konačan trzaj, i Ef je skrenuo levo, ka kipu Mislioca
ispred zdanja za filozofiju, blizu kojeg je lebdeo helikopter.
„Tamo!“, uzviknuo je Fet ugledavši Gasa kako se s ljubičastom luma-lampom
pomalja iza kipa, gde se krio od hitaca strelca iz helikoptera. Letelica se okrenula
ka vozilu i Fet je podigao oružje pokušavajući da je pogodi jednom rukom, dok se
drugom držao za krovnu šipku „hamera“. Ef se približio kipu, pregazivši još jednog
vampira dok se zaustavljao kraj Gasa.
Fet je ostao bez municije. Hici iz helikoptera su ga naterali da uđe u vozilo.
Za dlaku su promašili „hamer“. Gas je dotrčao i ugledao Efa za volanom, a zatim
brzo posegao iza njega, preklinjući Noru: „Dodaj mi jednu!“
To je i učinila i Gas je postavio mašinku na rame. Ispaljivao je hice ka letelici
iznad svoje glave - najpre jedan po jedan, pokušavajući da nacilja metu, a zatim i
kratke rafale.
Prestali su da uzvraćaju vatru i Ef je video da se helikopter povlači, brzo
okreće, spušta nos i odlazi. Međutim, bilo je prekasno. Gas je pogodio pilota
stounhartovca koji se presamitio s rukom na palici.
Letelica se nagla i stropoštala na bok u ćošak dvorišta, zgnječivši jednog
vampira.
„Jebeno savršeno", reče Gas, gledajući pad.
Helikopter je buknuo. Neverovatno, ali vampir je ispuzao iz olupine obavijen
plamenom i krenuo ka njima.
Gas ga je oborio rafalom u glavu.
„Ulazi!“, uzviknuo je Ef kroz zvonjavu u ušima.
Gas je osmotrio unutrašnjost vozila, rad da prkosi Efu, nespreman da prihvata
naređenja. Želeo je da ostane i ubije svakog jebenog krvopiju koji se usudio da
napadne njegovu teritoriju.
Međutim, tad je video da je Nora uperila cev svog oružja u Krimov vrat. To
ga je zainteresovalo.
„Šta je ovo?“, reče.
Nora je nogom otvorila svoja vrata. „Ulazi već jednom!"
Fet je uputio Efa na istok preko Menhetna, zatim na jug do ulica s brojem
devedeset u nazivu, pa ponovo istočno do vode. Nije bilo helikoptera, niti bilo
kakvog znaka da ih neko prati. Svetložuti „hamer“ je bio suviše upadljiv, ali nisu
imali vremena da promene vozilo. Fet je pokazao Efu gde da parkira auto. Sakrili
su ga na napuštenom gradilištu.
Požurili su ka pristaništu trajekta. Fet je uvek držao na oku tegljač ukotvljen na
doku, za hitne slučajeve. „Evo prilike", rekao je smestivši se pokraj kontrola dok
su se ukrcavali na plovilo. Zatim su se otisnuli niz Ist River.
Ef je od Nore preuzeo čuvanje Krima. „Bolje bi bilo da mi neko objasni o
čemu se radi“, reče Gas.
„Krim je bio u savezu s Gospodarem. Odao je našu poziciju. Natovario nam
je Gospodara na vrat“, odvrati Nora.
Gas je prišao Krimu, držeći se za ogradu zanjihanog tegljača. „Da li je to
istina?"
Krim pokaza srebrne zube. Bio je više ponosan nego uplašen. „Napravio sam
pogodbu, Mekše. Dobru pogodbu."
„Doveo si mi krvopije na gajbu? Do Hoakina?" Gas je nagnuo glavu unevši se
Krimu u lice. Izgledao je kao da će odlepiti. „Izdajnike vešaju, govno jedno. Ili ih
dovode pred streljački vod."
„Pa, hombre, treba da znaš da nisam bio jedini."
Krim se nasmešio i okrenuo se ka Efu. Gas ga je pogledao, i svi ostali.
„Postoji li još nešto što ne znamo?", upitao je Gas.
„Gospodar mi se obratio preko tvoje majke", odvrati Ef. „Ponudio mi je
pogodbu u zamenu za sina. Bio sam lud ili slab ili nešto treće - nazovi to kako
hoćeš. Uzeo sam ponudu u obzir. Ja... trudio sam se da mi sve opcije budu
otvorene. Sad znam da nije bilo izgleda za pobedu, ali..."
„Znači, tvoj veliki plan", reče Gas, „tvoja fantastična ponuda da ponudimo
knjigu Gospodaru i da ga uhvatimo u zamku uopšte nije bila zamka."
„Bila je", reče Ef. „Upalilo bi. Igrao sam na obe karte. Bio sam očajan."
„Svi smo jebeno očajni", odvrati Gas. „Ali niko od nas se ne bi okrenuo
protiv svoje vrste."
„Pokušavam da budem iskren. Znao sam da to zaslužuje osudu. Ipak, uzeo sam
ponudu u obzir."
Iznenada, Gas je jurnuo na Efa sa srebrnim nožem u ruci. Gospodin Kvinlan se
našao pred njim u pravi čas i zadržao Gasa položivši mu dlan na grudi.
„Pusti me na njega. Pasti me da ga ubijem odmah", obratio se Gas gospodinu
Kvinlanu.
Gudveder ima još nešto da kaže.
Ef je uspostavio ravnotežu na zanjihanom plovilu kad se svetionik na ostrvu
Ruzvelt pojavio na vidiku. „Znam gde se nalazi Crno mesto."
Stojeći iza gospodina Kvinlana, Gas je sevnuo pogledom ka njemu. „Lažeš",
reče.
„Video sam ga", reče Ef. „Kad me je Krim onesvestio, imao sam viziju."
„Jebeni san?“, reče Gas. „Konačno je odlepio! Čovek je jebeno lud!"
Ef je morao da prizna da zvuči prilično mahnito. Nije znao kako da ih uveri.
„Bilo je to... otkrovenje."
„U jednom trenutku izdajnik, u narednom jebeni prorok!", izazivao je Gas Efa.
„Slušaj", reče Ef. „Znam kako sve ovo zvuči. Ali video sam nešto. Prišao mi
je arhanđeo..."
„E do mojega!", odvrati Gas. s velikim srebrnim krilima."
Gas je ponovo krenuo na njega i gospodin Kvinlan se umešao - samo što je
Gas ovog puta pokušao da se bori s Rođenim. Gospodin Kvinlan mu je oduzeo mač
iz ruke, zamalo mu slomivši kosti, prepolovio ga i bacio komade preko ograde.
Stežući povređenu ruku, Gas se povukao od gospodina Kvinlana kao šutnut
pas. „Nek se nosi sa svojim narkomanskim proseravanjem!"
Rvao se sa sobom, poput Jakova... poput svakog vođe koji je ikad hodio
zemljom. Istinske vođe ne odlikuje vera, već sumnja. I njihova sposobnost da je
prevaziđu.
„Arhanđeo... mi je pokazao...", reče Ef. „Odveo me je tamo."
„Kuda te je odveo?", upita Nora. „Mesto porekla? Gde je?"
Ef se uplašio da je vizija već počela da mu bledi iz sećanja, poput sna.
Međutim, bila je fiksirana u njegovoj svesti, mada je smatrao da nije mudro
podrobno je opisivati. „Ne ostrvu. Jednom od mnogih."
„Na ostrvu? Gde?"
„Blizu... ali potrebna mi je knjiga da to potvrdim. Sad mogu da je pročitam.
Siguran sam. Mogu da je dešifrujem."
„Tako je!", reče Gas. „Samo mu dajte knjigu! Istu onu koju je hteo da preda
Gospodaru! Dajte mu je. Možda i Kvinlan učestvuje u tome."
Gospodin Kvinlan je ignorisao Gasovu optužbu.
Nora mu je mahnula da ućuti. „Kako znaš da možeš da je pročitaš?"
Ef to nije mogao da objasni. „Prosto znam."
„Na ostrvu je. To si rekao." Nora je koraknula ka njemu. „Ali zašto? Zašto ti
je to pokazano?"
„Naše sudbine - čak i sudbine anđela - date su nam u fragmentima", odvrati
Ef. Occido Lumen sadrži otkrovenja koja mnogi od nas zanemaruju - data su
proroku u viziji, a zatim uklesana na nekoliko izgubljenih tablica. Uvek je bilo
tako: nagoveštaji, delići, koji božjom mudrošću stižu do nas neverovatnim
putevima: kroz vizije, snove i predskazanja. Čini mi se da nam Bog šalje poruke,
ali nama prepušta odgonetanje."
„Shvataš li da od nas tražiš da verujemo u tvoju viziju?", upita Nora. „Nakon
što si priznao da si nas obmanjivao?"
„Mogu da vam pokažem", reče Ef. „Znam da misliš da ne možeš da mi
veruješ, ali možeš. Moraš. Ne znam zašto... ali mislim da mogu da nas spasem - sve
nas, uključujući Zaka, tako što ću uništiti Gospodara zauvek.“
„Ti si jebeni ludak“, reče Gas. „Bio si samo glupi govnar, ali sad si postao
jebeni ludak! Kladim se da je popio neke od onih pilula koje je dao Hoakinu. Priča
nam o snovima koje je izazvalo uzimanje sedativa. Doca je ovisnik i tripuje. Ili ima
drhtavicu i krizira. I mi sad treba da uradimo ono što on kaže? Nakon što je sanjao
anđele?“ Gas je kršio ruke. „Ako poverujete u to, onda ste jebeno ludi koliko i on.“
Efraim govori istinu. Ili ono što smatra istinom.
Gas je zurio u gospodina Kvinlana. „Da li je to isto kao da je u pravu?“
„Mislim da mu verujem", reče Fet. Efa je dotakla Vasilijeva odanost.
„Smatram da je u krvnom logoru onaj znak na nebu bio namenjen njemu. Postoji
razlog za to što je imao viziju."
Nora je pogledala Efa kao da ga jedva poznaje. Svaki ostatak prisnosti koji je
prema njemu osećala sad je nestao; video je to. Postao je predmet, kao Lumen.
„Mislim da treba da uradimo ono što on kaže.“



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Zamak Belvedere
Zak je sedeo na velikoj steni u staništu snežnog leoparda, ispod grana mrtvog
drveta. Osećao je da se nešto zbiva. Nešto čudno. Zamak je uvek na neki način
odražavao Gospodarevo raspoloženje, kao što meteorološki instrumenti reaguju na
promenu temperature i pritiska vazduha. Nešto se kuvalo. Zak nije znao šta, ali
osećao je.
Puška mu je bila položena preko krila. Pitao se da li će morati da je upotrebi.
Setio se snežnog leoparda koji je nekad krstario tuda. Nedostajao mu je ljubimac,
prijatelj. Ipak, na neki način, leopard je i dalje bio tu sa Zakom. U njemu.
Ugledao je pokret ispred žičane ograde. Zoološki vrt već dve godine nije
imao nijednog posetioca osim njega. Iskoristio je nišan da pronađe nametljivca.
Bila je to Zakova majka, trčala je ka njemu. Posmatrao ju je dovoljno često da
zna da je uznemirena. Usporila je kad se približila staništu i ugledala Zaka unutra.
Trio osetivača je doskakutao iza nje na sve četiri, poput štenaca koji prate vlasnika
za vreme večere.
Sad su ti slepi vampiri njena deca, a ne Zak. Sad, umesto da ona bude ta koja
se preobrazila - pretvorivši se u vampira i napustivši udruženje živih - Zaku se
činilo da se zapravo on nalazi van okvira normalnog postojanja. Da je mrtav, što se
tiče njegove majke, i da živi pred njom poput sećanja koje polako bledi, poput
duha u kući. Zak je taj koji je čudan. Koji je drugačiji.
Dok ju je držao na nišanu, načas je spustio kažiprst na okidač, spreman da ga
stisne. Međutim, olabavio je stisak.
Prošao je kroz vrata za hranjenje, izašao iz staništa i krenuo ka njoj. Njena
uznemirenost je bila jedva primetna. Ipak, primetio je da je uznemirena po tome
kako je obesila ruke i raširila prste. Pitao se odakle dolazi. I kuda odlazi kad je
Gospodar pošalje napolje? Koga traži, s obzirom na to da je Zak njen jedini živi
Voljeni? I kakva je sad vanredna situacija posredi?
Oči su joj bile crvene i blistave. Okrenula se i pošla nazad, izdavajući
osetivačima naredbe očima. Zak ih je pratio, s puškom uz bok. Izašli su iz
zoološkog vrta i Zak je ugledao veliku grupu vampira - puk legije koja je
okruživala Gospodarev zamak - kako trči kroz drveće ka obodu parka.
Nešto se dešava. Gospodar ga je pozvao.
Ostrvo Ruzvelt
Ef i Nora su čekali u tegljaču, ukotvljenom na obali ostrva prekoputa Kvinsa,
u blizini severne tačke Lajthaus parka. Krim ih je posmatrao iz pozadine;
posmatrao je njihovo oružje. Na drugoj strani Ist Rivera, Ef je ugledao svetla
helikoptera između zgrada. Lebdeli su u blizini Central parka.
„Šta će se dogoditi?", upitala ga je Nora. Kapuljača jakne štitila ju je od kiše.
„Znaš li?“
„Ne znam", odvratio je.
„Uspećemo, zar ne?“
„Ne znam ni to“, reče Ef.
„Treba da odgovoriš potvrdno", reče Nora. „Da podstakneš moje
samopouzdanje. Da me navedeš da poverujem da možemo da izvedemo ovo."
„Mislim da možemo."
Noru je umirio njegov spokojan glas. „Šta ćemo s njim?", pitala je misleći na
Krima.
„Krim će sarađivati. Odvešće nas do arsenala."
Krim je ljutito dunuo kad je to čuo.
„Kakve su nam inače mogućnosti?", reče Ef.
„Kakve su nam mogućnosti?", odvratila je Nora poput odjeka. „Gasovo
sklonište je provaljeno. Kao i tvoje u Kancelariji medicinskog istražitelja. A sad je
Krim saznao za Fetovo sklonište."
„Iscrpli smo sve opcije", reče Ef. „Mada smo zapravo sve vreme imali samo
dve mogućnosti."
„Koje to?", upita Nora.
„Odustajanje ili uništenje."
„Ili smrt prilikom pokušaja", dodala je.
Ef je posmatrao kako helikopter ponovo uzleće i leti na sever iznad Menhetna.
Tama ih neće zaštititi od vampirskih očiju. Prelazak će biti opasan.
Glasovi. Gas i Fet. Ef je razabirao i glas gospodina Kvinlana. Nosio je nešto
u rukama, poput burenceta umotanog u ceradu.
Gas se prvi popeo. „Jesu li nešto pokušali?", upitao je Noru.
Odmahnula je glavom. Ef je tad shvatio da su je ostavili da pazi na obojicu,
kao da će Krim i on pokušati da otplove i da ih ostave nasukane na ostrvu. Nori je
bilo neprijatno zbog toga što je Gas to odao Efu.
Gospodin Kvinlan se ukrcao i brod se nagnuo pod težinom njegovog tela i
uređaja koji je nosio. Ipak, lako ga je položio na palubu, što svedoči o njegovoj
snazi.
„Da vidimo tog opakog momka", reče Gas.
„Kad stignemo tamo", odvrati Fet, žureći ka komandnom uređaju. „Ne želim
da je otvaram po kiši. Osim toga, ako ćemo ulaziti u vojni arsenal, moramo tamo da
stignemo pre izlaska sunca."
Gas je seo na pod plovila. Vlaga mu nije smetala. Držeći oružje u rukama,
smestio se tako da može da drži na oku i Krima i Efa.
Uspeli su da stignu do pristaništa i gospodin Kvinlan je odneo bombu do
Krimovog žutog „hamera". Pre toga su uto varili urne od hrastovine.
Fet je seo za volan i krenuo na sever kroz grad, ka Mostu Džordža Vašingtona.
Ef se pitao da li će naleteti na barikade, ali se setio da Gospodar ne zna gde se
nalaze niti kuda su se uputili. Osim...
Okrenuo se ka Krimu, zavaljenom na zadnjem sedištu. „Jesi li rekao
Gospodaru za bombu?"
Krim je zurio u njega, odmeravajući dobre i loše strane iskrenog odgovora.
Nije mu rekao.
Krim iznervirano pogleda gospodina Kvinlana, potvrđujući time istinitost
njegove objave.
Nije bilo blokada. Sišli su s mosta i ušli u Nju Džerzi, prateći znake ka
Međudržavnom zapadnom auto-putu broj osamdeset. Ef je ulubio Krimovu srebrnu
rešetku ćušnuvši nekoliko automobila da bi ih sklonio s puta, ali nisu naleteli na
veću prepreku. Dok su stajali na raskrsnici pokušavajući da odluče na koju stranu
da krenu, Krim je pokušao da otme oružje od Nore i pobegne. Međutim, krupno telo
mu nije dozvolilo da izvede brze pokrete i popio je lakat gospodina Kvinlana, koji
mu je ulubio srebrnu rešetku u ustima baš kao što je Ef ulubio rešetku „hamera“.
Da je njihovo vozilo usput primećeno, Gospodar bi odmah saznao gde se
nalaze. Međutim, reka i nemogućnost prelaza preko tekuće vode bez pomoći
usporila bi Gospodareve robove koji bi ih jurili, ako ne i njega samog. Dakle, sada
su morali da brinu samo o vampirima iz Džerzija.
„Hamer“ je gutao gorivo i igla merača se opasno približila oznaci za prazan
rezervoar. Osim toga, borili su se s vremenom, pošto su morali da stignu do
oružane tokom dana, dok vampiri spavaju. Gospodin Kvinlan je naveo Krima da
govori i da im kaže kuda da idu.
Sišli su sa auto-puta i krenuli ka „Pikatiniju“. Ogromna vojna instalacija
prostirala se na dve hiljade i šesto hektara i bila je okružena ogradom. Krim je
ulazio tako što bi se parkirao u šumi i probijao peške kroz močvaru otprilike
osamsto metara.
„Nemamo vremena za to“, reče Fet. „Hamer“ je radio na isparenja. „Gde je
glavni izlaz?"
„A dnevna svetlost?", reče Nora.
„Uskoro će. Ne možemo da čekamo." Spustio je Efov prozor i pokazao ka
mašinki. „Spremi se."
Uvezao se, krenuvši pravo ka kapiji. Na crvenom znaku je pisalo ARSENAL
„PIKATINT, ZDRUŽENI CENTAR ZA NADMOĆNO NAORUŽANJE I
MUNICIJU. Prošli su pored zgrade na kojoj je pisalo KONTROLA POSETILACA.
Vampovi su izašli iz baraka za stražare. Fet ih je zaslepio dugačkim svetlima i
reflektorima s krova, a zatim ih je pokosio srebrnom rešetkom. Popadali su kao
strašila iz polja. Oni koji su izbegli otkos „hamera“ plesali su pred Efovom
mašinkom. Pucao je iz sedećeg položaja, balansirajući oružjem kroz prozor sa
suvozačke strane.
Preneće Efovu lokaciju Gospodaru, ali zora koja upravo beše počela da
osvetljava kovitlave oblake iznad njihovih glava obezbediće im nekoliko sati
prednosti.
To nije važilo za ljudske stražare. Nekoliko njih se pojavilo u centru za
posetioce nakon što je „hamer“ prošao. Jurili su prema svojim vozilima dok je Fet
skretao za ugao, vozeći kroz nešto što je ličilo na mali grad. Krim ih je usmerio ka
odeljenju za istraživanje, jer je verovao da tamo drže detonatore i upaljače.
„Ovde“, rekao je kad su se približili bloku niskih, neobeleženih zdanja. „Hamer“
se zakašljao i poskočio i Fet je skrenuo na obližnji parking i zaustavio vozilo.
Iskočili su napolje. Gospodin Kvinlan je izvukao krupnog Krima iz kola kao da
iznosi vreću s prljavim vešom, zatim je gurnuo „hamer“ ispod nadstrešnice za
automobile, delimično skrivene od pogleda sa ulice. Otvorio je prtljažnik i podigao
atomsku bombu kao da je kofer, dok su svi ostali, osim Krima, uzimali oružje.
Iza nezaključanih vrata nalazi se skladište odeljenja za istraživanje i razvoj, u
kojem se očigledno već dugo ništa nije dešavalo. Svetlo je radilo, a unutrašnjost je
delovala ispreturano, kao da se rasprodaje i roba iz skladišta i roba iz izloga.
Smrtonosno oružje je odneto, ali nesmrtonosni uređaji i delovi i dalje su stajali po
radnim stolovima i stolovima tehničkih crtača.
„Šta tražimo?", upita Ef.
Gospodin Kvinlan je spustio paket. Fet je sklonio ceradu. Uređaj je podsećao
na malo bure: crni cilindar sa zakopčanim remenjem oko bokova i preko poklopca.
Na remenju su bila ispisana slova ruske azbuke. S vrha je virio žbun žica.
„To je to?“, upita Gas.
Ef je pregledao splet debelih, upletenih žica koje su se spuštale ispod
poklopca. „Siguran si u ovo?“, pitao je Feta.
„Niko neće biti sasvim siguran dok se pečurka ne pojavi na nebu“, odvrati
Fet. „Bomba ima snagu od jedne kilotone, mala je prema standardima nuklearnog
oružja, ali dovoljno velika za naše potrebe. To je atomska bomba niske efikasnosti.
Plutonijum je okidač. Uništiće sve u krugu od osamsto metara."
„Ako je detoniramo", reče Gas. „Kako da usaglasimo ruske i američke
delove?"
„Implozija je pokretač. Plutonijum se projektuje ka jezgru poput metaka. On se
već nalazi unutra. Potrebno nam je nešto da pokrenemo udarni talas."
„Nešto sa odloženim dejstvom", dodala je Nora.
„Upravo tako", saglasio se Fet.
„Moraćete to da obavite u trku. Nemamo mnogo vremena." Pogledala je Gasa.
„Možeš li da nam nabaviš još jedno vozilo? Možda dva?"
Gas je klimnuo. „Vi povežite žice obijene bombe, a ja ću povezati žice
obijenih automobila."
„Dakle, preostaje nam samo jedno", reče Nora.
Prišla je Efu, skinula ranac i predala mu ga. Unutra se nalazio Lumen.
„Tako je“, reče Ef, prilično zastrašen sad kad je čas konačno kucnuo. Fet je
već kopao po odbačenim uređajima. Gospodin Kvinlan je stajao pokraj Krima. Ef
je pronašao vrata koja vode ka hodniku s kancelarijama i odabrao onu u kojoj nije
bilo ličnih predmeta. Sto, stolica, polica i prazna tabla preko čitavog zida.
Izvadio je Lumen iz Norine torbe i položio ga na izgrebanu površinu stola.
Duboko je udahnuo i pokušao da isprazni um, a zatim je otvorio prve strane. Knjiga
je delovala obično u njegovim rukama, nimalo nije nalikovala magičnom predmetu
iz sna. Polako je okretao strane i uspeo da ostane smiren iako se isprva ništa nije
dešavalo. Nije bilo bleska inspiracije i otkrovenja. Srebrne niti u oslikanim
stranama delovale su tmurno pod neonskim osvetljenjem, a tekst se doimao
monotonim i beživotnim. Oprobao je simbole, dodirujući stranu prstima.
I dalje se ništa nije dešavalo. Kako je ovo moguće? Možda je suviše
nervozan, možda suviše snažno pokušava. Na vratima se pojavila Nora, a gospodin
Kvinlan joj je bio za petama. Zaklonio je oči da ih ne bi video, trudeći se da
zakloni sve ostalo i, što je najvažnije, svoje sumnje. Zatvorio je knjigu i oči, na silu
pokušavajući da se opusti. Pustio je druge da misle sve što žele. Zaronio je u sebe.
Razmišljao je o Zaku.
O tome kako će osloboditi sina iz Gospodarevih kandži i okončati vladavinu
tame na Zemlji. Razmišljao je o anđelima koji lete u njegovom umu.
Otvorio je oči i uspravio se. Samouvereno je otvorio knjigu. Neko vreme je
posmatrao tekst. Proučavao je ilustracije koje je video već stotinu puta. To nije bio
običan san, rekao je sebi. Verovao je u to. Međutim, ništa se nije dešavalo. Nešto
nije u redu, nešto nije kako treba. Lumen je zadržavao sve svoje tajne.
„Možda treba da pokušaš da zaspiš", predložila je Nora. „Da pristupiš tekstu
putem podsvesti.“
Ef se nasmešio ceneći to što je pokušala da ga ohrabri, pošto je očekivao
porugu. Ostali priželjkuju njegov uspeh. Potrebno im je da uspe. Ne sme da ih
izneveri.
Pogledao je gospodina Kvinlana nadajući se da Rođeni ima neki predlog ili
uvid.
Doći će.
Ef je zbog tih reči posumnjao u sebe više nego ikad. Gospodin Kvinlan nije
imao nikakvu ideju, ništa osim vere, vere u Efa, dok je Efova vera nestajala. Šta
sam učinio?, pomislio je. Šta ćemo sad?
„Ostavićemo te na miru“, rekla je Nora i povukla se zatvorivši vrata za
sobom.
Ef je odbacio svoj očaj. Zavalio se u stolici, položio šake na knjigu i zatvorio
oči, čekajući da se nešto dogodi.
Povremeno bi zadremao, ali uvek se budio, pošto nije imao sreće pri
upravljanju snovima. Ništa mu se nije javilo. Još dvaput je pokušao da pročita
tekst, a potom je zalupio knjigu užasavajući se povratka u družinu.
Glave su se okrenule. Fet i Nora su sve shvatili na osnovu njegovog izraza i
stava; nada im se raspršila. Ef nije progovarao. Znao je da razumeju njegovu
uznemirenost i frustraciju, ali to nije činilo njegov neuspeh prihvatljivijim.
Gas je ušao, otresavši kišu s jakne. Prošao je pored Krima i seo na pod blizu
gospodina Kvinlana i nuklearnog uređaja.
„Nabavio sam dva automobila", reče. „Velik zatvoren vojni džip i
’eksplorer’." Pogledao je Kvinlana. „Možemo da stavimo srebrnu rešetku na džip,
ako si voljan da mi pomogneš. U voznom su stanju, ali nema garancija. Moraćemo
da prespemo još goriva usput ili da pronađemo benzinsku pumpu koja radi."
Pogledao je Feta.
Vasilij je podigao uređaj. „Znam samo da je ovo vodootporan okidač koji se
može podesiti ručno. Da eksplodira trenutno ili odloženo. Samo okreneš prekidač."
„Koliko traje odlaganje?", upita Gas.
„Nisam siguran. U ovom trenutku moramo da se zadovoljimo onim što imamo
i da bežimo odavde. Spojevi žica deluju kao da odgovaraju jedni drugima." Fet je
slegao ramenima nagoveštavajući da više ništa ne može da učini. „Sad nam je
potrebna samo destinacija."
„Sigurno nešto radim pogrešno", reče Ef. „Ili sam nešto zaboravio ili je
posredi nešto što... prosto ne znam."
„Potrošili smo veći deo dana", reče Fet. „Kad noć padne, krenuće na nas.
Svejedno moramo da se mrdnemo odavde."
Ef je najpre klimnuo, stežući knjigu u rukama. „Ne znam. Ne znam šta da vam
kažem.“
„S nama je gotovo", oglasi se Gas. „To je ono što nam govoriš."
„Nisi izvukao ništa iz knjige?", upita Nora. „Čak ni..."
Ef je odmahnuo glavom.
„Šta je s vizijom? Rekao si da je to ostrvo."
„Jedno od desetine ostrva. Samo u Bronksu ih ima dvanaest, osam na
Menhetnu, šest na Staten Ajlandu... Kao na delti velikog jezera." Ef je pretraživao
um. „To je sve što znam."
„Možda ovde možemo da pronađemo neke vojne mape", reče Nora.
Gas se nasmejao. „Lud sam što sam pristao na sve ovo, što sam poverovao
izdajniku. Što te nisam ubio i spasao sebe bede."
Ef je primetio da se gospodin Kvinlan utišao. Stajao je prekrštenih ruku i
strpljivo čekao da se nešto dogodi. Ef je želeo da mu priđe i da mu kaže da greši
što veruje u njega.
Fet se umešao pre nego što je Ef progovorio. „Slušaj", rekao je. „Nakon svega
kroz šta smo prošli - nakon svega kroz šta još prolazimo - ne postoji ništa što mogu
da ti kažem a da ti toga nisi svestan. Samo želim da se na trenutak setiš starog. Dao
je život da bi sačuvao to što držiš u rukama. Zapamti to. Žrtvovao se da bismo mi
dobili knjigu. Ne govorim to da bih te pritiskao. Govorim to da bih uklonio
pritisak. Koliko vidim, pritisak je nestao. Na kraju puta smo. Nemamo više ništa.
Ti si sve što nam je preostalo. Uz tebe smo u dobru i u zlu. Znam da razmišljaš o
svom sinu; znam da te to izjeda. Ali seti se starca na trenutak. Zaroni duboko u
sebe. Ako tamo ima ičega, pronaći ćeš to - pronaći ćeš to sad."
Ef je pokušao da zamisli profesora Setrakijana kraj sebe u odelu od tvida,
kako se naslanja na štap s vučjom glavom u kojem je skriveno srebrno sečivo.
Poznavalac i ubica vampira. Ef je otvorio knjigu. Prisetio se jedinog puta kad je
Setrakijan dotakao i čitao stranice koje je tražio decenijama, odmah nakon aukcije.
Pogledao je ilustraciju koju im je Setrakijan tad pokazao, složenu mandalu srebrne,
crne i crvene boje, koja se protezala preko dve strane. Setrakijan je preko
ilustracije položio providan papir sa slikom šestoudog arhanđela.
Occido Lumen je knjiga o vampirima - a ne knjiga za vampire, shvatio je Ef.
Okovana je srebrom kako ne bi pala u ruke strašnih strigoja. Mukotrpno je
oblikovana da bude otporna na vampire.
Ef se vratio svojoj viziji... pronašao je knjigu na krevetu pod otvorenim
nebom...
Bio je dan...
Ef je prišao vratima, otvorio ih je i zakoračio na parking, posmatrajuči
kovitlave, tamne oblake kako polako zamračuju bledu Sunčevu sferu.
Ostali su izašli za njim na sumrak, osim gospodina Kvinlana, Krima i Gasa,
koji su ostali unutra.
Ef ih je ignorisao, pogledavši knjigu u rukama. Sunčeva svetlost. Čak i kad bi
vampiri mogli da zaobiđu srebrnu zaštitu Lumena, nikad ne bi mogli da je pročitaju
na dnevnoj svetlosti, zbog ubistvenih svojstava kratkotalasnih ultraljubičastih
zraka. Otvorio je knjigu i nagnuo strane ka sve slabijem suncu, kao kad greješ lice na
poslednjim zracima dnevne toplote. Tekst je dobio nov život, poskočivši na
drevnom pergamentu. Ef je otvorio prvu ilustraciju, srebrni umeci su zasvetlucali,
slika je blistala od života.
Brzo je pretražio tekst. Reči su se pojavljivale iza reči, kao da su ispisane
nevidljivim mastilom. Vodeni žigovi su menjali prirodu ilustracija i detaljne šare
su se pojavljivale iz golih strana, ispisanih samo tekstom. Nov sloj mastila
reagovao je na ultraljubičastu svetlost...
Posmatrana pod direktnim sunčevim zracima, mandala je prikazivala sliku
anđela iscrtanu finim potezima. Delovala je prilično srebrno na starom papiru.
Latinski tekst se nije magično preveo kao u snu, ali značenje je postalo jasno.
Najviše je rasvetljavao dijagram otkriven u obliku simbola za biološku opasnost,
dok su tačke unutar cveta postavljene kao tačke na mapi.
Na drugoj strani, određena slova su bila podebljana. Kad bi se ispisala jedno
pokraj drugog, tvorila bi čudnu ali poznatu reč:
A H S Q D A G Q - W A H.
Ef je brzo čitao, dok mu je uviđanje obuzimalo um kroz oči. Bleda sunčeva
svetlost je brzo nestajala pred kraj, odnoseći sa sobom i pojačana svojstva knjige.
Toliko još treba pročitati i naučiti. Ali zasad, Ef je video dovoljno. Ruke su mu i
dalje drhtale. Pustio je da ga Lumen vodi.
Vratio se unutra, prošavši pokraj Feta i Nore. Nije osetio ni olakšanje ni
uzbuđenje dok je vibrirao poput viljuške za štimovanje.
Pogledao je gospodina Kvinlana, koji mu je sve pročitao na licu.
Sunčeva svetlost. Naravno.
Ostali su shvatili da se nešto dogodilo. Osim Gasa, koji je i dalje bio
skeptičan.
„Pa?“, upita Nora.
„Spreman sam“, odvrati Ef.
„Spreman za šta?“, upita Fet. „Spreman za polazak?"
Ef je pogledao Noru. „Treba mi mapa."
Potrčala je ka kancelarijama. Čuli su kako fioke lupaju zatvarajući se.
Ef je samo stajao, poput čoveka koji se oporavlja od strujnog udara. „Posredi
je bila sunčeva svetlost", objasnio je. „Lumen se mora čitati na prirodnoj svetlosti.
Stranice kao da su se otvorile preda mnom. Sve sam video... to jest, sve bih video
da sam imao više vremena. Indijanci su to mesto nazivali Spaljenom zemljom. Ali
njihova reč za ’spaljeno’ ista je kao reč ’crno’."
Obscura. Mračno.
„Černobilj, neuspeli pokušaj - simulacija", reče Fet. „Zadovoljila je Drevne
zbog toga što ’Černobilj’ znači ’crna zemlja’. Osim toga, video sam da
stounhartovci obavljaju iskopavanja po geološki aktivnim vrelim izvorima izvan
Rejkjavika, poznatim pod imenom Crno jezero."
„Ali u knjizi nema koordinata", reče Nora.
„Zato što je to mesto bilo pod vodom", objasnio je Ef. „U vreme kad su
Ozrijelovi ostaci razneti po zemlji, nalazilo se pod vodom. Gospodar se uzdigao
tek mnogo stotina godina kasnije."
Najmlađi. Poslednji.
Začuo se pobednički urlik i Nora je dotrčala sa snopom velikih topografskih
mapa Sjedinjenih Država i celofanskim atlasom šema puteva.
Ef je pronašao Državu Njujork. Na gornjem delu mape nalazila se i južna
regija Ontarija u Kanadi.
„Jezero Ontario", reče. „Istočno odavde." U delti reke Sent Lorens, istočno od
Vulf Ajlanda, jato majušnih, bezimenih ostrva bilo je grupisano oko natpisa
„Hiljadu ostrva".
„Ovde. To je jedno od ovih ostrva. Nedaleko od obale Države Njujork."
„Pogrebno mesto?", reče Fet.
„Ne znam kako se danas zove. No ne sadrži reč ’crno’. Zato ga Gospodar još
nije otkrio. Originalno indijansko ime za ostrvo glasi ’Ahsqdagq-wah’. U grubom
prevodu s jezika Onondaga, to znači ’Mračno mesto’ ili ’Crno mesto’."
Fet je uzeo altas puteva iz Efovih ruku i okrenuo stranu na kojoj se nalazi Nju
Džerzi.
„Kako ćemo pronaći to ostrvo?“, upita Nora.
„Njegov oblik nalikuje simbolu za biološku opasnost, poput cveta s tri latice",
reče Ef.
Fet je brzo isplanirao pravac puta kroz Nju Džerzi ka Pensilvaniji, a zatim na
sever ka Državi Njujork. Iscepao je te strane. „Međudržavni zapadni auto-put broj
osamdeset, ka Međudržavnom severnom broj osamdeset jedan. Tako ćemo stići
pravo do reke Sent Lorens."
„Koliko je dug put?", upita Nora.
„Oko četiristo osamdeset kilometara. Možemo da stignemo za pet-šest sati."
„Ako bismo išli auto-putem", odvrati Nora. „Nešto mi govori da neće biti tako
jednostavno."
„Shvatiće kuda smo se uputili i pokušaće da nas odseče", reče Fet.
„Moramo da krenemo", reče Nora. „Jedva da imamo neku prednost."
Pogledala je Rođenog. „Možeš li da utovariš bombu u..."
Pošto je iznenada ućutala, svi su se uznemireno okrenuli. Gospodin Kvinlan je
stajao pokraj raspakovanog uređaja. Međutim, Krim je nestao.
Gas je potrčao ka vratima. „Šta, dođavola...?" Vratio se do Rođenog. „Pustio
si ga da pobegne. Ja sam nam ga natovario na vrat... Ja bih ga likvidirao."
Više nam nije potreban. Ipak, može nam biti od koristi.
Gas je zurio u njega. „Kako? To izdajničko kopile ne zaslužuje da živi."
„Šta ako ga uhvate? Suviše zna", reče Nora.
Zna tek toliko koliko je dovoljno. Verujte mi.
„Tek toliko koliko je dovoljno?"
Da uplaši Gospodara.
Ef je shvatio. Bilo je jasno poput simbola u Lumenu. „Gospodar će krenuti
ovamo; to je sigurno. Moramo da ga izazovemo. Da ga uplašimo. Gospodar se
pretvara da je iznad emocija, ali video sam ga besnog. Osvetoljubivo je stvorenje,
još iz biblijskih vremena. Nije se promenio. Kad bez strasti upravlja svojim
kraljevstvom, onda ima potpunu kontrolu. Efikasan je i hladnokrvan. Vidi sve. Ali
kad ga neko direktno izazove, onda pravi greške. Donosi brzoplete odluke. Setite
se, obuzela ga je žeđ za krvlju nakon opsade Sodome i Gomore. Ubio je drugog
anđela u napadu ubilačke manije. Izgubio je kontrolu."
„Želite da ga Gospodar pronađe?"
„Želimo da Gospodar zna da posedujemo atomku i detonator. I da nam je
poznata lokacija Crnog mesta. Moramo da ga navedemo da podlegne iskušenju. Sad
smo mi u prednosti. Gospodar je na redu da bude očajan."
Da se uplaši.
Gas je tad zakoračio ka Efu. Stajao je veoma blizu njega, pokušavajući da ga
pročita kao što je on pročitao knjigu. Odmeravao ga je. U rukama je držao kutijicu
s dimnim bombama - vampiri su to nesmrtonosno oružje ostavili za sobom.
„Znači, sad treba da zaštitimo čoveka koji je nameravao da nam zarije nož u
leđa", reče Gas. „Ne razumem vas, a ne razumem ni bilo šta ostalo, posebno to
kako je uspeo da pročita knjigu. Zašto on? Od svih nas.“
Ef je odgovorio iskreno i otvoreno. „Ne znam, Gase. Pretpostavljam da ću
otkriti, da je to deo priče."
Gas nije očekivao odgovor lišen lukavstva. U Efovim očima je ugledao
uplašenog čoveka, ali čoveka pomirenog sa sudbinom, kuda god ga ta sudbina
odvela.
Gas nije bio spreman da uzme to zdravo za gotovo, ali bio je spreman da se
posveti konačnom delu tog putovanja. „Mislim da ćemo svi otkriti", rekao je.
„Pre svih - Gospodar", dodao je Fet.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Mračno mesto
Grlo je bilo zakopano duboko u zemlji ispod hladnog Atlantskog okeana. Oko
njega, mulj je pocrneo prilikom kontakta i ništa nije ni raslo ni živelo u blizini.
To je važilo za sva druga mesta na kojima su zakopani ostaci Ozrijela.
Anđeosko meso je ostalo neiskvareno i neizmenjeno, ali krv je procurila u zemlju i
polako zračila iz nje. Krv je imala sopstvenu volju, svaka nit se kretala slepo i
instinktivno nagore, putujući kroz zemlju, skrivena od sunca, u potrazi za
domaćinom. Tako su nastale krvne gliste. Sadržale su u sebi ostatke ljudske krvi
koja je davala nijansu njihovom tkivu i vodila ih ka mirisu potencijalnog domaćina.
Međutim, u sebi su nosile i volju originalnog mesa. Volju ruku, krila, grla...
Njihova tanušna tela slepo su se migoljila prelazeći velike razdaljine. Mnoge
gliste su skapale - neplodni izaslanici koje je spržila nemilosrdna vrelina zemlje ili
pak zaustavila nesavladiva geološka prepreka. Sve su odlutale od mesta nastanka;
nesvesni insekti ili životinje preneli su neke zajedno sa zemljom. Najzad su
pronašle domaćina - i zarile se u meso, poput savesnih parazita, ukopavajući se
duboko. Isprva su patogenima bile potrebne nedelje da istisnu, da preotmu volju i
tkivo inficirane žrtve. Čak i paraziti i virusi uče metodom pokušaja i pogreške - i
nauče. Već kod petog ljudskog domaćina, Drevni su počeli da ovladavaju veštinom
preživljavanja i istiskivanja. Širili su svoj posed infekcijom i učili da igraju igru
po novim zemaljskim pravilima.
Postali su majstori igre.
Gospodar je bio najmlađi, poslednji koji je rođen, grlo. Kapriciozna božja
volja pokrenula je zemlju i more i sudarila ih, gurajući nagore zemlju koja čini
Gospodarevo mesto porekla. Najpre je postala poluostrvo, a stotinama godina
kasnije - ostrvo.
Kapilarne gliste koje su izašle iz grla bile su odvojene od mesta porekla i
najdalje su odlutale jer ljudi još ne behu kročili na tu netom obrazovanu zemlju.
Pokušaji da se ishrani i zavlada nižom formom života, vukom ili medvedom, bili su
beskorisni i bolni; kontrola nad njima bila je nesavršena i ograničena, a njihove
sinapse strane i kratkovečne. Svaki upad se pokazao jalovim, no lekciju koju bi
naučio jedan parazit istog trena bi naučio kolektivni um. Uskoro im je broj sveden
na šačicu rasutu daleko od mesta porekla: slepu, izgubljenu i slabu.
Pod hladnim jesenjim mesecom, mladi Irokez je hrabro podigao logor na
zemlji, dvadesetak kilometara od ishodišta grla. Bio je Onondaga - čuvar vatre - i
dok je ležao na zemlji, u njega se uvukla jedna kapilarna glista, ukopavajući mu se
u vrat. Bol je probudio čoveka i odmah je posegnuo ka bolnom mestu. Glista se još
nije bila sasvim ukopala, tako da ju je uhvatio za rep. Povukao ju je iz sve snage,
ali koprcala se i migoljila i najzad mu je skliznula iz stiska, ukopavši se u mišićnu
strukturu vrata. Bol je bio nepodnošljiv, poput sporog, gorućeg ubadanja, dok se
migoljila niz grlo i grudi. Najzad je nestala ispod leve ruke kad je stvorenje
naslepo otkrilo krvni sistem.
Dok je parazit preuzimao telo, nastupila je groznica koja je potrajala skoro
dve nedelje, dehidrirajući telo domaćina. Međutim, kad je preuzimanje bilo
gotovo, Gospodar je potražio utočište u mračnim pećinama i njihovoj umirujućoj
prljavštini. Otkrio je da, iz nepoznatih razloga, tlo na kojem je preuzeo telo
domaćina obezbeđuje najviše ugodnosti i zbog toga je nosio grumen zemlje kud god
bi pošao. Dotad su crvi izvršili invaziju i nahranili se skoro svakim organom u telu
domaćina, umnožavajući se u njegovom krvotoku. Koža mu se zategla i postala
bleda, te se oštro isticala spram plemenskih tetovaža i tamnih očiju, prekrivenih
zaštitnim trećim kapkom koji je jasno blistao na mesečini. Nekoliko nedelja se nije
hranio. Međutim, najzad je pred zoru naleteo na grupu lovaca iz plemena Mohoka.
Gospodar je još isprobavao kontrolu nad telom, ali žeđ je nadoknađivala
borbenu preciznost i sposobnost. Sledeči put prenos je bio brži - mnogobrojni crvi
su putem vlažne žaoke ušli u svaku žrtvu. Čak i kad je napad bio nespretan i jedva
dovršen, postizali su svoj cilj. Dva lovca su se hrabro borila i njihove sekire su
nanele štetu telu posednutog Onondaga ratnika. Međutim, dok je to telo polako
krvarilo na zemlji, paraziti su preuzeli tela napadača i čopor se uskoro namnožio.
Gospodar je sad bio trostruk.
Tokom godina, naučio je da koristi veštine i taktike koje zadovoljavaju
njegovu potrebu za potajom i skrivanjem. Zemlju su nastanjivali surovi ratnici i
mesta za skrivanje su bila ograničena na pećine i pukotine dobro poznate lovcima i
traperima. Gospodar je retko prenosio svoju volju u novo telo i činio je to samo
kad bi stas i snaga novog domaćina bili neodoljivo poželjni. S vremenom je stekao
status legende i ime. Algonkin Indijanci su ga zvali Vendigo.
Žudeo je da komunicira s Drevnima, koje je prirodno osećao i čiji je
empatijski svetionik nazirao preko mora. Međutim, kad god bi pokušao da pređe
preko vode, ljudsko telo bi ga izdalo i dobilo napad, ma koliko snažno bilo. Ima li
to veze s mestom komadanja? Dok je bio zarobljen između dva rukavca reke
Jordan? Da li je posredi tajna alhemija, prepreka ispisana božjom rukom na
njegovom čelu? Tokom svog postojanja, naučiće to pravilo i mnoga druga.
Krenuo je na zapad i sever u potrazi za putem koji vodi u „drugu zemlju",
kontinent na kojem žive Drevni. Osećao je njihov poziv - i potreba je u njemu
rasla, održavajući Gospodara na tegobnom putu s jednog kraja kontinenta na drugi.
Stigao je do zastrašujućeg okeana i zaleđenih zemalja na dalekom severu gde
je lovio i jeo Unangame, stanovnike te hladne pustare. Bili su to ljudi uskih očiju i
tamne kože, koji su nosili kože životinja kako bi se ugrejali. Ušavši u um svojih
žrtava, Gospodar je saznao za prelaz koji vodi do široke zemlje sa one strane mora,
za mesto gde se obale maltene dotiču, kao da posežu ispruženim rukama. Istraživao
je hladnu obalu, tražeći tu tačku.
Jedne sudbonosne noći, Gospodar je ugledao jato uskih, primitivnih ribarskih
brodova blizu litice. Istovarivali su ribu i foke koje su ulovili. Gospodar je znao da
uz njihovu pomoć može da pređe okean. Naučio je da prelazi manje vodene
površine uz pomoć ljudi, pa zašto ne bi mogao da premosti i veću? Gospodar je
umeo da iskrivi i zastraši dušu i najokorelijeg čoveka. Znao je da stekne podanike i
da se hrani njihovim strahom. Gospodar će pobiti polovinu grupe i predstaviće se
kao božanstvo, furija iz šume, stihijska snaga čija je moć veća od one koju je dosad
ispoljio. Ugušiće disidente i steći će saveznike pomilovanjem ili uslugama... i tada
će putovati preko vode.
Skriven pod teškim kaputom od krzna, ležeći na malom zemljanom krevetu,
Gospodar će se otisnuti preko prelaza koji će ga spojiti sa onima čija mu je priroda
najbliža.
Arsenal „Pikatini“
Krim se neko vreme krio u drugoj zgradi, uplašen od Kvinlana i onoga što je
vampir kadar da učini. Usta su ga još bolela od udarca laktom i njegovi srebrni
zubi nisu mogli da zagrizu kako valja. Bio je ljut na sebe jer se vratio u
univerzitetsku garažu za održavanje po oružje, jer je bio pohlepan. Uvek željan da
zgrabi još, još, još...
Onda je čuo kako prolaze kola, mada ne suviše brzo. Bila su tiha, poput
električnih kola, kompaktnih i sa utikačem.
Krenuo je ka jedinom mestu koje je ranije izbegavao, ka glavnom ulazu u
Arsenal „Pikatini". Ponovo se spustila tama i on se uputio ka jatu svetiljki gladan i
mokar; držao se za bok. Skrenuo je za ugao i ugledao razvaljenu kapiju kroz koju su
ušli i bića okupljena ispred zgrade za kontrolu posetilaca. Podigao je ruke i
koračao ka njima dok ga nisu ugledali.
Objasnio je sve prisutnim ljudima, ali ipak su ga zaključali u kupatilo, mada je
on samo želeo nešto da pojede. Šutnuo je vrata nekoliko puta, ali bila su
neočekivano čvrsta; shvatio je da toalet služi i kao ćelija za problematične
posetioce arsenala. Zato je seo na vece šolju spuštenog poklopca i čekao.
Strahovit tresak, maltene poput eksplozije, potresao je zidove. Zgrada je
pretrpela udarac i Krim je najpre pomislio da su se one drkadžije prevrnule preko
ležećeg policajca i raznele pola Džerzija. Zatim su se vrata otvorila i pred njim se
stvorio zaogrnuti Gospodar. U jednoj ruci je nosio štap s vučjom glavom. Dva mala
puzavca, dva slepa deteta, trčkala su mu oko nogu poput kućnih ljubimaca.
Gde su?
Krim se naslonio na rezervoar vece šolje, čudno opušten u prisustvu kralja
krvopija.
„Otišli su. Odjurili niz put. Nedavno."
Kad?
„Ne znam tačno. U dva vozila. Bar dva."
U kom pravcu su krenuli?
„Bio sam zaključan u kupatilu, otkud znam? Onaj vampir što je na njihovoj
strani, lovac, Kvinlan - pravi je govnar. Ulubio mi je zube." Krim je dotakao
iskrivljeno srebro u ustima. „Hoćeš li mi učiniti uslugu? Kad ih uhvatiš? Šutni
njega i Meksikanca jednom u glavu umesto mene."
Knjiga je kod njih?
„Imaju knjigu. Imaju i atomsku bombu. Tačno znaju kuda su se uputili. Na neko
Crno mesto ili tako nešto."
Gospodar je stajao ćutke. Krim je čekao. Čak su i osetivači primetili
Gospodarevu tišinu.
„Rekao sam da su krenuli ka...“
Da li su rekli gde se nalazi?
Obrazac Gospodarevog glasa bio je drugačiji. Reči su bile sporije.
„Znaš li šta bi mi osvežilo pamćenje?", upita Krim. „Hrana. Crkavam od gladi
ovde..."
Gospodar je namah suknuo i zgrabio Krima prstima, odigavši ga od poda.
Ah da, odvrati Gospodar, dok mu je žaoka klizila iz usta. Hrana. Možda bi
nam obojici prijao zalogaj.
Krim je osetio kako ga žaoka pritiska po vratu.
Pitao sam kuda su krenuli.
„Ja... ne znam. Doktor, tvoj drugi prijatelj - pročitao je u knjizi gde se mesto
nalazi. To je sve što znam."
Krim je osetio meko, klipasto pulsiranje na vratu. Zatim ubod nalik na ubod
igle i nežnu toplotu. Ciknuo je očekujući da će biti isceđen.
Međutim, Gospodar je samo držao žaoku u tom položaju i stiskao Krimova
ramena. Gangster je osetio pritisak u plećkama i ključnoj kosti - Gospodar kao da
je nameravao da ga smrska kao konzervu.
Poznaješ li ove puteve?
„Poznajem li puteve? Naravno da poznajem puteve."
Okrenuvši se bez napora, Gospodar je izbacio Krima kroz vrata kupatila u
unutrašnjost zgrade za kontrolu posetilaca i vođa bande se prosuo po podu.
Vozi.
Krim je ustao i klimnuo... nesvestan kapljice krvi koja se obrazovala na
njegovom vratu tamo gde ga je žaoka dotakla.
Barnsovi telohranitelji su bez kucanja upali u čekaonicu ispred njegove
kancelarije u Libertiju. Asistentkinja je pročistila grlo upozoravajući ga da sakrije
u fioku detektivski roman koji je čitao i da se pretvara da pregleda papire ne stolu.
Ušli su, vratova prekrivenih tetovažama, i pridržali vrata.
Polazi.
Barns je klimnuo nekoliko trenutaka kasnije i nagurao neke papire u aktentašnu.
„O čemu je reč?“
Nije bilo odgovora. Krenuo je za njima niza stepenice, a zatim ka stražaru na
kapiji, koji ih je pustio da prođu. Padala je plaha, tamna sumaglica, nedovoljna za
otvaranje kišobrana. Nije mu se činilo da je u nevolji, ali bilo je nemoguće
pročitati kamene izraze telohranitelja.
Njegova kola su stala uz ivičnjak. Sedeli su kraj njega tokom vožnje. Barns je
ostao smiren i pokušao je da se priseti neke greške koju je napravio ili nečeg što je
prevideo. Bio je prilično siguran da se ništa takvo nije dogodilo, ali nikad ranije
nije bio pozvan na taj način.
Kretali su se u pravcu njegove kuće, što je smatrao dobrim znakom. Nije
video druga vozila na prilazu. Ušli su. Tamo ga niko nije čekao. Najhitnije je bilo
to što ga nije čekao Gospodar. Barns je obavestio telohranitelje da ide u kupatilo i
proveo je neko vreme sam, puštajući vodu i posmatrajući svoj odraz u ogledalu.
Pokušavao je da smisli kako da se izvuče iz te nevolje. Imao je suviše godina za taj
nivo stresa.
Ušao je u kuhinju da spremi užinu. Baš kad je otvorio vrata frižidera, čuo je
helikopter kako se približava. Telohranitelji su se pojavili kraj njega.
Prišao je ulaznim vratima i otvorio ih, posmatrajući obrtanje krakova rotora i
sletanje letelice. Drljače su nežno dotakle kamenje njegovog kružnog prilaza koje
je nekad bilo belo. Pilotirao je čovek, stounhartovac; Barns ga je odmah prepoznao
po crnom odelu i kravati. Tu je bio i putnik. Nije bio u ogrtaču, znači, nije
Gospodar. Barns je ispustio tih uzdah olakšanja, čekajući da se motor isključi i
kraci rotora uspore, kako bi putnik mogao da se iskrca. Ali telohranitelji su ga
zgrabili za ruke i poveli ga niza stepenice i preko kamene staze ka helikopteru.
Sagli su se ispod vrištavih rotora i otvorili vrata.
U kabini je, vezan sigurnosnim pojasom, sedeo mladi Zakarije Gudveder.
Telohranitelji su gurnuli Barnsa unutra, kao da će možda pokušati da pobegne.
Seo je pored Zaka, a oni su se smestili preko puta. Barns je vezao pojas;
telohranitelji nisu.
„Zdravo, ponovo se srećemo", reče Barns.
Dečak ga je pogledao, ali nije odgovorio. Mladalačka arogancija - možda i
nešto više od toga.
„O čemu je reč?“, upita Barns. „Kuda idemo?"
Učinilo mu se da je dečak osetio njegov strah. Zak je zgađeno i odbojno
skrenuo pogled.
„Ja sam potreban Gospodaru", reče, gledajući kroz prozor dok je helikopter
uzletao. „Ne znam zašto si ti ovde."
Auto-put broj osamdeset
Vozili su se Međudržavnim auto-putem broj osamdeset, na zapad kroz Nju
Džerzi. Fet je nagazio gas do daske i uključio dugačka svetla. Usporavale su ga
povremene ruševine i napušteni automobili i autobusi. Nekoliko puta su prošli
pokraj mršavih jelena. Međutim, na auto-putu nije bilo vampira - bar ih nisu videli.
Ef je sedeo na zadnjem sedištu džipa, pored gospodina Kvinlana, usredsređenog na
mentalnu frekvenciju vampira. Rođeni je bio poput radara za detekciju vampira:
dok se ne oglašava, sve je u redu.
Gas i Nora su ih pratili u „eksploreru", rezervnom vozilu za slučaj da se jedno
pokvari, što je bilo veoma izvesno.
Auto-putevi su bili prilično raščišćeni. Ljudi su pokušali da se evakuišu kad
je epidemija dostigla stupanj istinske panike (uslovna reakcija ljudi na izbijanje
infektivne bolesti - beg - uprkos tome što ne postoji nezaražena zona u koju se može
pobeći), i auto-putevi su se zakrčili širom zemlje. Međutim, samo retki su
preobraženi u kolima, bar na auto-putu. Uglavnom su napadani kad bi skrenuli s
glavnih puteva da odspavaju.
„Stigli smo do Skrantona", reče Fet kad su prošli pokraj znaka za
Međunarodni severni auto-put broj osamdeset jedan. „Mislio sam da neće biti
ovako lako.“
„Pred nama je dug put“, odvrati Ef, gledajući kroz prozor ka tami koja je
šibala kraj njih. „Kako stojimo s gorivom?"
„Okej, zasad. Ne želim da stajem blizu grada."
„Nikako", saglasio se Ef.
„Voleo bih da prvo pređemo granicu i uđemo u Državu Njujork."
Ef je osmotrio Skranton dok su se provlačili ka sve zakrčenijim
nadvožnjacima koji vode ka severu. U daljini je primetio da deo jednog bloka gori
i zapitao se postoje li tu pobunjenici slični njima, manje grupe u manjim urbanim
centrima. Tu i tamo, kroz prozor je sijalo svetlo, privlačeći njegov pogled. To ga je
navodilo da pomisli na očaj koji vlada u Skrantonu i sličnim gradićima širom
zemlje i sveta. Takođe se zapitao gde je najbliži krvni logor.
„Negde sigurno postoji spisak fabrika za preradu mesa Korporacije Stounhart,
glavni spisak na osnovu kojeg možemo da utvrdimo lokacije krvnih logora", reče
Ef. „Kad završimo sa ovim, moraćemo ozbiljno da se pozabavimo oslobađanjem."
„Kako?“, reče Fet. „Ako bude kao s Drevnima, onda će Gospodarev klan
izumreti s njim. Nestaće. Ljudi u logorima neće znati šta ih je snašlo."
„Trik je u tome da se vest proširi. Mislim, bez masovnih medija. Širom zemlje
će početi da niču mala vojvodstva i nekakvi feudalni posedi. Ljudi će pokušati da
preuzmu kontrolu. Nisam siguran da će demokratija cvetati."
„Neće", reče Fet. „Biće zajebano. Imaćemo dosta posla. Ali hajde da ne
trčimo pred rudu.“
Ef je pogledao gospodina Kvinlana, koji je sedeo kraj njega. Primetio je
kožnu torbu pored njegovih čizama. „Hoćeš li umreti sa ostalima kad Gospodar
bude uništen?"
Kad nestane Gospodar, nestaće i njegova loza.
Ef je klimnuo, osetivši vrelinu polutanovog superbrzog metabolizma. „Zar te
tvoja priroda ne sprečava da radiš nešto što će naposletku dovesti do tvoje smrti?"
Zar ti nikad nisi radio protiv sopstvenog interesa?
„Ne, mislim da nisam", odvrati Ef. „Nisam radio ništa što bi me ubilo, to je
sigurno."
Više dobro je u opasnosti. Osim toga, osveta predstavlja veoma moćnu
motivaciju. Osveta je snažnija od samoodržanja.
„Šta nosiš u toj kožnoj torbi?"
Siguran sam da znaš.
Ef se setio odaje Drevnih ispod Central parka i njihovog pepela u kutijama od
hrastovine. „Zašto si poneo ostatke Drevnih?"
Nisi to pronašao u Lumenu?
Ef nije znao ništa o tome. „Nameravaš li... da ih vratiš? Da ih vaskrsneš na
neki način?"
Ne. Ono što je učinjeno ne može se poništiti.
„Zašto ih onda nosiš?"
Zato što je tako predskazano.
Ef je bio u nedoumici. „Nešto će se dogoditi?"
Zar nisi zabrinut za širenje svog uspeha? Sam si rekao da sumnjaš da će
demokratija spontano procvetati. Ljudi nikad nisu zaista imali samoupravu.
Tako je bilo vekovima. Misliš li da ćete uspeti sami?
Ef nije imao odgovor. Znao je da je Rođeni u pravu. Drevni su povlačili
konce maltene od početka ljudske istorije. Kako će svet izgledati bez njihove
intervencije?
Kroz prozor je posmatrao kako zamašan udaljeni plamen nestaje iz vidokruga.
Kako ponovo izgraditi društvo? Oporavak je delovao kao nemoguć i strašan
poduhvat. Svet je već nepovratno skrhan. Načas se zapitao vredi li.
Naravno, to je posledica zamora. Ali ono što je nekad izgledalo kao kraj
njihovih nevolja - uništenje Gospodara i preuzimanje uprave nad planetom - u
stvarnosti predstavlja početak nove borbe.
Zakarije i Gospodar
Jesi li lojalan?, upita Gospodar. Jesi li zahvalan zbog svega što sam ti
pružio, zbog svega što sam ti pokazao?
„Jesam", odgovorio je Zakarije Gudveder ne oklevajući ni trenutka. Paukolika
figura Keli Gudveder posmatrala je svog sina sa obližnjeg ispusta.
Kraj razdoblja se bliži. Trenutak kad ćemo zajedno definisati novu zemlju.
Sve što znaš - svi koji su ti bliski - nestaće. Hoćeš li mi biti veran?
„Hoću“, odvrati Zak.
Izdali su me mnogo puta. Prema tome, treba da znaš da sam upoznat s
mehanikom kovanja zavere. Deo moje volje obitava u tebi. Jasno čuješ moj glas,
a ja zauzvrat čujem tvoje najintimnije misli.
Gospodar je ustao da pogleda dečaka. Nije osećao sumnju u njemu. Osećao je
strahopoštovanje prema Gospodaru i njegova zahvalnost je bila iskrena.
Izdali su me oni koji su mi bili najbliži. Oni s kojima sam delio svoju suštinu
- Drevni. Nisu nosili ponos u sebi - nisu posedovali pravu glad. Bili su
zadovoljni životom u senci. Krivili su me za životne prilike u kojima se nalazimo
i potražili su sklonište među otpacima čovečanstva. Smatrali su da su moćni, ali
bili su slabi. Tražili su savez. Ja tražim vlast. Razumeš to, zar ne?
„Snežni leopard", reče Zak.
Upravo tako. Svi odnosi su zasnovani na moći. Vlast i potčinjavanje. Nema
drugog načina. Nema jednakosti, nema ljubaznosti, nema podele vlasti. Postoji
samo jedan kralj u kraljevstvu.
U tom trenutku, Gospodar je osmotrio Zaka s proračunatom preciznošću -
oponašajući ono za šta je verovao da predstavlja izraz ljudske dobrote - a zatim je
dodao: Jedan kralj i jedan princ. Razumeš i to, zar ne? Moj sin.
Zak je klimnuo. Tim gestom je potvrdio i opasku i titulu. Gospodar je
proučavao svaki gest, svaku nijansu dečakovog izraza. Pažljivo je osluškivao ritam
njegovog srca i osmotrio puls karotide. Dečaka je dotakla ta simulirana veza; bio je
uzbuđen.
Leopard u kavezu - to je bila iluzija. Morao si da je uništiš. Rešetke i kavezi
su simboli slabosti. Nesavršena merila kontrole. Covek može poverovati da
postoje kako bi pokorili stvorenje koje se nalazi unutra - kako bi ga ponizili - ali
s vremenom shvata da postoje i da bi držali stvorenje unutra. Postaju simbol
straha. Ograničavaju te koliko ograničavaju i zver koja se nalazi u kavezu. Tvoj
kavez je veći i sloboda leoparda se nalazi unutar tog ograničenja.
„Ali ako ga uništiš", reče Zak, razvijajući misao, „ako ga uništiš... sumnje više
nema."
Primena kontrole jeste krajnji oblik kontrole. Da. Sad stojimo zajedno na
pragu kontrole. Apsolutna dominacija zemljom. Zbog toga moram da budem
siguran da ništa ne stoji između tebe i mene.
„Ništa ne stoji između nas", odvratio je Zak, sasvim uveren.
Gospodar je klimnuo, naizgled zamišljeno, ali zapravo je pravio pauzu kojom
se postiže najjači utisak. Za ono što će upravo otkriti Zaku neophodan je pažljivo
odabran trenutak.
Šta ako ti kažem da ti je otac živ?
Gospodar je osetio kako osećanja preplavljuju Zaka. Gospodar je očekivao tu
buru, ali ipak je bio opijen njome. Obožavao je ukus skrhanih nada.
„Moj otac je mrtav“, reče Zak. „Preminuo je s profesorom Setrakijanom i...“
Živ je. Nedavno sam saznao za to. Na pitanje zašto nikad nije pokušao da te
spase ili da kontaktira s tobom ne mogu da odgovorim. Međutim, živ je i
pokušava da me uništi.
„Neću mu to dozvoliti", rekao je Zak i zaista je to mislio. Uprkos samom sebi,
Gospodar je bio čudno polaskan čistotom osećanja mladog čoveka. Prirodna
ljudska empatija - fenomen poznat pod imenom „stokholmski sindrom", kad se
zarobljenici identifikuju sa onima koji su ih zarobili i brane ih - predstavljala je
jednostavnu igru za Gospodara. Bio je virtuoz ljudskog ponašanja. Međutim, tu je
bilo posredi nešto više. To je bila iskrena vernost. Gospodar je verovao da je to
ljubav.
U ovom trenutku praviš izbor, Zakarije. Možda prvi put kao odrasla osoba.
Ono što sad odabereš odrediće tebe i svet oko tebe. Moraš biti nepokolebljivo
siguran.
Zak je osetio knedlu u grlu. Osetio je ozlojeđenost. Sve godine oplakivanja
alhemijski su pretočene u napuštanje. Gde je njegov otac bio? Zašto ga je napustio?
Pogledao je Keli, koja je stajala nedaleko odatle, prljavu sablast - čudovišnu
nakazu. I ona je bila napuštena. Zar to nije Efova krivica? Zar nije žrtvovao sve
njih - njegovu majku, njegovog očuha i njega samog - tokom potere za
Gospodarem? To nakazno strašilo od njegove majke lojalnije je od njegovog
ljudskog oca. Uvek kasni, uvek je daleko, uvek nedostupan.
„Biram tebe“, saopštio je Zak Gospodaru. „Moj otac je mrtav. Neka tako
ostane."
I opet je to zaista mislio.
Auto-put broj osamdeset
Severno od Skrantona počeli su da viđaju strigoje kraj puta, poput stražara.
Pasivna bića, poput kamera, pojavila bi se iz tame pokraj auto-puta, posmatrajući
vozila koja su jurila kraj njih.
Kad su ih prvi put ugledali, Fet je reagovao. Hteo je da uspori i da ih pobije,
ali Ef mu je rekao da se ne muči. „Već su nas videli", reče.
„Pogledaj ovog", reče Fet.
Ef je najpre ugledao znak DOBRO DOŠLI U NJUJORK pored puta. Potom je
ispod znaka video oči vampirice, svetlucave poput stakla, kako ih posmatraju dok
prolaze. Vampiri su Gospodaru prenosili lokaciju vozila nekom vrstom
unutrašnjeg, instinktivnog GPS-a. Gospodar je znao da se kreću ka severu.
„Dodaj mi mape“, reče Ef. Fet je to učinio i Ef je počeo da ih razgleda pod
svetlošću baterijske lampe. „Odlično napredujemo na auto-putu, ali moramo da
budemo pametni. Napašće nas svakog časa."
S prednjeg sedišta je zapucketao voki-toki. „Jeste li videli ono?“, upita Nora
iz „eksplorera".
Fet je podigao radio i odgovorio: „Odbor za doček. Videli smo je.“
„Moramo da se krećemo sporednim putevima."
„Shvatili smo. Ef upravo gleda mapu.“
„Reci joj da ćemo otići do Binghemptona po benzin", reče Ef. „Nakon toga
ćemo sići sa auto-puta."
To su i učinili, oštro su skrenuli kod prvog izlaza za Binghempton na kojem su
ugledali reklamu za pumpu, prateći strelu na izlaznoj rampi do grupe benzinskih
pumpi, restorana brze hrane, prodavnica nameštaja i dva-tri mala tržna centra, s
kafićima u koje se može ući kolima. Fet je preskočio prvu pumpu, želeći da ima
više prostora za slučaj nužde. Druga je imala tri prolaza za točenje goriva,
iskrenuta u odnosu na prodavnicu. Sunčevi zraci su odavno posvetlili natpis
MOBIL i sad se videlo samo crveno slovo O, poput gladnih, okruglih usta.
Nije bilo struje, ali poneli su Krimovu pumpu iz „hamera“, znajući da će
morati da sifoniraju benzin. Svi poklopci su još bili na mestu, što je značilo da u
podzemnim rezervoarima verovatno ima još goriva. Fet je zaustavio džip i otvorio
poklopac šrafcigerom. Osetio se oštar, dobrodošao miris benzina. Gas je stigao i
Fet mu je pokazao da priđe otvoru rezervoara. Zatim je izvadio pumpu i usko
crevo. Duži kraj je spustio u rezervoar, a kraći u džip.
Rana je ponovo počela da ga boli i povremeno je krvarila, ali Fet je to sakrio
od grupe. Govorio je sebi da to radi kako bi okončao zadatak. Međutim, znao je da
to čini zato što želi da se nađe između Efa i Nore.
Gospodin Kvinlan je stajao pokraj puta, gledajući gore-dole niz mračnu
kolovoznu traku. Ef je preko ramena nosio ranac sa oružjem. Gas je nosio
poluautomatsku pušku „štajr“, napunjenu srebrnim i olovnim mecima. Nora je
obišla zgradu da bi se olakšala i brzo se vratila do kola.
Fet je snažno pumpao, ali to je bio spor posao i gorivo je tek tada počelo da
se uliva u rezervoar džipa. Zvučalo je poput kravljeg mleka koje udara u metalnu
kantu. Morao je da pumpa brže kako bi postigao postojan protok.
„Nemoj suviše duboko", reče Ef. „Na dnu se skuplja voda, sećaš se?“
Fet je nestrpljivo klimnuo. „Znam.“
Ef ga je pitao da li želi da se menjaju, ali Fet je odbio. Njegove krupne ruke i
ramena obavljali su posao. Gas ih je ostavio i otišao da stoji na putu nedaleko od
gospodina Kvinlana. Ef je pomislio da bi mogao da protegne noge, ali shvatio je da
ne želi da se odvaja od Lumena.
„Jesi li radio na okidaču?", upita Nora.
Fet je odmahnuo glavom dok je radio.
„Znaš koliko se razumem u mehaniku", odvratio je Ef.
„Nimalo", reče Nora.
„Ja ću voziti narednu deonicu", reče Ef, „kako bi Fet radio na detonatoru."
„Ne dopada mi se to što nam je potrebno toliko vremena", rekla je.
„Ionako moramo da čekamo naredni izlazak sunca. Tad ćemo moći slobodnije
da radimo."
„Čitav dan? To je suviše. Rizik je prevelik", odvrati Nora.
„Znam", reče Ef. „Ali potrebna nam je dnevna svetlost da bismo obavili ovo
kako valja. Dotad ćemo morati da držimo vampove ne odstojanju."
„Ali kad stignemo do vode, neće nam moći ništa."
„Izlazak na vodu je problem za sebe."
Nora je pogledala mračno nebo. Dunuo je hladan vetar i ona je stresla
ramenima. „Dnevna svetlost mi deluje daleko. Nadam se da nećemo ovde izgubiti
prednost." Osmotrila je mrtvilo ulice. „Gospode, osećam se kao da stotinu očiju
zuri u mene."
Gas je dotrčao do njih s trotoara. „Ne grešiš mnogo", reče.
„A?", reče Nora.
Gas je otvorio vrata „eksplorera" i izvadio dve baklje. Otrčao je nazad ka
ulici, dovoljno daleko od isparenja benzina, i upalio ih. Jednu je bacio ka parkingu
prodavnice preko puta. Crveni plamen je obasjao tri strigoja kraj ugla zgrade.
Drugu je bacio ka napuštenim automobilima na parkingu firme za
iznajmljivanje vozila. Baklja se odbila od grudi vampira pre nego što je pala na
asfalt. Stvor nije ni trepnuo.
„Sranje", reče Gas. Pokazao je ka gospodinu Kvinlanu. „Zašto nije ništa
rekao?"
Tu su sve vreme.
„Gospode", odvrati Gas. Potrčao je ka firmi za iznajmljivanje vozila i otvorio
vatru na vampire koji su stajali tamo. Paljba automatskog oružja odjekivala je dugo
pošto je obavio posao, pokosivši vampire. Nisu bili mrtvi, ali bili su puni rupa iz
kojih je curila bela krv.
„Treba da se gubimo odavde", reče Nora.
„Nećemo daleko stići bez benzina", odvrati Ef. „Fete?"
Fet je pumpao - gorivo je sad teklo nešto brže. Napredovao je.
Gas je ispalio rafal iz puške ka drugoj baklji, pokušavajući da otera vampire s
parkinga prodavnice, ali nisu se uplašili. Uočivši pokret iza kola na parkingu preko
puta, Ef je izvukao mač. Siluete su trčale.
„Kola!", uzviknuo je Gas.
Ef je čuo motore kako se približavaju. Farovi nisu bili uključeni, ali vozila su
se pojavila iz tame, ispod nadvožnjaka, i zaustavila se.
„Fete, želiš li da...?“
„Samo ih držite podalje!" Fet je pumpao i pumpao, trudeći se da ne udiše
toksična isparenja.
Nora je ušla u oba automobila i uključila farove, osvetljavajući neposrednu
okolinu ka istoku i zapadu.
Na istoku, s druge strane auto-puta, vampiri su se prikradali obodu svetlosti
dok su im oči sijale poput staklenih drangulija.
Na zapadu su iz pravca auto-puta pristigla dva kamiona. Iz njih su izlazile
mračne figure. Lokalni vampiri su pozvani na dužnost.
„Fete?", oglasi se Ef.
„Zameni rezervoar", reče Fet, ne prestajući da pumpa. Ef je izvukao crevo iz
skoro punog rezervoara džipa i brzo ga preneo u „eksplorer". Benzin je poprskao
krov automobila.
Začuli su se koraci i Efu je bio potreban trenutak da shvati odakle dopiru.
Odozgo, s krova, tačno iznad njihovih glava. Vampiri ih opkoljavaju i stežu obruč.
Gas je otvorio vatru na kamione, okrznuvši dva-tri vampira. Ipak, nije im
naneo trajnu štetu.
„Skloni se od rezervoara!", doviknuo je Fet. „Ne želim varnice u blizini!"
Gospodin Kvinlan se vratio s trotoara i smestio se blizu Efa i vozila. Rođeni
je smatrao da je njegova dužnost da ih zaštiti.
„Evo ih, stižu!", reče Nora.
Vampiri su počeli da se roje. Koordiniran napad. Najpre su se usmerili na
Gasa. Četiri vampira su potrčala ka njemu, po dva sa svake strane. Gas je opalio
ka jednom paru, komadajući ih. Zatim se okrenuo da obori drugo dvoje, tačno na
vreme. Dok je on bio zauzet, šačica mračnih figura je ugrabila priliku da se probije sa
obližnjeg parkinga i potrči ka pumpi „Mobil".
Gas se okrenuo i zasuo iz rafalom, obogaljivši nekoliko vampira, no potom je
morao da se pozabavi onima koji su napredovali ka njemu.
Gospodin Kvinlan je neverovatno gipko suknuo napred i presreo tri strigoja.
Silovito, otvorenim šakama, uhvatio ih je za grlo i slomio im vratove.
Beng! Mali vampir, dete, skočio je na krov džipa s krova pumpe. Nora je
zamahnula ka njemu i mali vamp je zašištao i odskočio, blago zaljuljavši džip. Ef
je pojurio pored farova ka drugoj strani vozila, nameravajući da ubije malu
grozotu. Vamp nije bio tamo.
„Nije ovde!", reče.
„Nije ni ovde!", odazvala se Nora.
„Ispod kola!", zaurlao je Ef.
Nora se sagla i zamahnula mačem ispod vozila. Sečivo je bilo dovoljno
dugačko da potera dete nazad ka Efu. Posekao mu je desnu nogu, presekavši
Ahilovu tetivu. Umesto da se ponovo povuče, osakaćeni vampir se izvukao i skočio
na njega. Ef ga je presreo mačem, posekavši krvožednog strigoja usred skoka.
Osetio je napor snažnije nego ikad. Osetio je kako mu se mišići trzaju i grče. Bol
mu je sevnuo niz lakat do dna leđa. Ruka mu se savila u brutalnom grču. Znao je šta
je posredi: neuhranjen je, verovatno toliko da može umreti od gladi. Hranio se
retko i loše - bez minerala, bez elektrolita, neprestano ranjavih nervnih završetaka.
Kao borac, bio je na izmaku snaga. Pao je, ispustio mač i osetio se kao da ima
milion godina.
Vlažan, krckav zvuk prepao je Efa otpozadi. Gospodin Kvinlan je bio iza
njega, osvetljen farovima. U jednoj ruci je držao glavu drugog vampirskog deteta, a
u drugoj telo. Vampir je krenuo na Efa, ali gospodin Kvinlan ga je spasao. Rođeni
je odbacio delove tela na asfalt dok se okretao, predviđajući nov napad.
Gasova pucnjava je odjekivala na ulici dok se sve više vampira okupljalo i
prikradalo ka njima sa oboda tame. Ef je posekao još dva odrasla strigoja koji su
dotrčali iz prodavnice na pumpi. Brinuo je zbog toga što je Nora ostala sama s
druge strane vozila.
„Fete! Hajde!“, viknuo je.
„Skoro sam gotov!“, odvratio je Fet.
Gospodin Kvinlan je šibao, ispustivši još dva žrtvena strigoja. S ruku mu je
kapala bela krv. Neprestano su nadirali.
„Pokušavaju da nas zadrže ovde“, reče Ef. „Da nas uspore!"
Gospodar je krenuo. I drugi. Osećam to.
Ef je probio mačem grlo najbližeg strigoja, a zatim ga je šutnuo u grudi
istrgavši sečivo i potrčao ka drugoj strani džipa. „Gase!“, dozivao je.
Gas se već povlačio. Zadimljeno oružje u njegovim rukama bilo je nemo.
„Nemam više municije."
Ef je posekao dva vampira koji su krenuli ka Nori, a zatim je iščupao crevo iz
rezervoara „eksplorera". Fet je to video i najzad je odustao od pumpanja. Zgrabio
je Efov rezervni mač iz svog ranca i pobrinuo se za dva vampira životinjskog
izgleda koji su kretali ka njemu preko krova „eksplorera“.
Gas je skočio na prednje sedište i zgrabio drugo oružje. „Kreči! Beži
odavde!"
Nije bilo vremena da se pumpa puna benzina ubaci u kola. Ostavili su je tamo,
a benzin je curio iz creva, natapajući spoljašnjost automobila.
„Nemoj pucati odatle!", reče Fet. „Odletećemo u vazduh!"
Ef je krenuo ka vratima džipa. Kroz prozor je posmatrao kako gospodin
Kvinlan grabi vampiricu za noge i zamahuje njenom glavom ka čeličnom stubu. Fet
se smestio na zadnje sedište iza Efa, odbijajući vampire koji su pokušavali da uđu.
Ef se premestio na vozačko mesto, zalupio vratima i okrenuo ključ.
Motor se pokrenuo. Video je da je Nora u „eksploreru". Gospodin Kvinlan je
poslednji ušao na zadnje sedište džipa dok su strigoji dotrčavali do njegovog
prozora. Ef je pokrenuo automobil i skrenuo na ulicu, pregazivši dva vampira
srebrnom rešetkom. Video je da Nora usmerava „eksplorer" ka ivici puta, a zatim
naglo zastaje. Gas je iskočio noseći mašinku i sagnuo se, ispalivši rafal bočno
preko krova ka prosutom gorivu. Tečnost se zapalila i on je uskočio u „eksplorer".
Oba vozila su pojurila dok se plamen primicao nezatvorenom rezervoaru, zapalivši
isparenja iznad njega. Nakon kratkog, prelepog trenutka krilatog plamena,
podzemni rezervoar je buknuo stvorivši gnevni narandžasto-crni udarni talas.
Zemlja je zadrhtala, krov se raspukao i spržio strigoje koji su još bili na njemu.
„Gospode", reče Fet, posmatrajući prizor kroz zadnji prozor. Pogledom je
okrznuo atomsku bombu umotanu u ceradu. „A to nije ništa u poređenju sa onim što
nosimo."
Ef je stisnuo gas dok su prolazili pored vozila na putu. Neki vampiri su
požurili da sednu za volan. Nije se pitao da li će prestići njih, već samo da li će
prestići Gospodara.
Kasno pristigli vampiri su poiskakali na ulicu, bacajući se pred džip kako bi
ih usporili. Ef ih je pokidao. Načas je, pri udaru, osmotrio grozna lica na svetlosti
farova. Opora bela krv je izjela gumene brisače nakon samo nekoliko zamaha.
Jedna grupa se okupila na izlaznoj rampi koja je vodila nazad na Međudržavni
auto-put broj osamdeset jedan, ali Ef je skrenuo desno pored rampe i uputio se niz
mračnu gradsku ulicu.
Pratio je glavni put, dodavši mapu Fetu, i tražio farove „eksplorera" u
retrovizoru. Nije ih video. Opipavao je u potrazi za voki-tokijem i pronašao ga kraj
svog kuka. „Noro? Jeste li izašli? Jeste li dobro?"
Odgovorila je trenutak kasnije, glasom punim adrenalina. „Dobro smo! Izašli
smo!"
„Ne vidim vas."
„Mi smo... Ne znam. Verovatno iza vas."
„Samo nastavite dalje na sever. Ako smo se razdvojili, naći ćemo se u Fišers
lendingu čim stignete tamo. Jesi li čula? Fišers lending."
„Fišers lending", rekla je. „Okej." Glas joj je pucketao.
„Isključite farove kad god možete - ali samo kad možete. Noro?"
„Idemo... gore... napred."
„Noro, ne čujem te."
„... Efe..."
Osetio je da se Fet naginje iza njega. „Radio ima domet od svega kilometar i
po."
Ef je pogledao ogledala. „Sigurno su krenuli drugim putem. Sve dok nisu na
auto-putu..."
Fet je uzeo radio i pokušao da je dozove, ali ništa se nije dešavalo. „Sranje",
reče.
„Čula je gde treba da se nađemo", reče Ef. „S Gasom je. Biće sve u redu."
Fet mu je vratio radio. „Svakako imaju dovoljno goriva, sad samo moramo da
preživimo do svitanja."
Pokraj puta, ispod izbledele nadstrešnice s firmom starog, napuštenog
bioskopa na otvorenom, džip je pogledom pratio strigoj bezizražajnog lica dok je
vozilo prolazilo kraj njega.
Gospodar je posegnuo umom. Mada se to naizgled kosilo sa zdravim
razumom, uzimanje u obzir mnogo različitih perspektiva služilo je Gospodaru za
usredsređivanje misli i stišavanje plahovite naravi.
Kroz oči jednog podanika, Gospodar je posmatrao zeleno vozilo, kojim je
upravljao doktor Efraim Gudveder, kako se probija kroz neosvetljenu ruralnu
oblast u unutrašnjosti Države Njujork. Veliki džip je pratio središnju žutu liniju.
Istrajno se kretao na sever.
Video je „eksplorer" koji je vozila doktorka Nora Martinez kako prolazi
pokraj crkve na malom gradskom trgu. Kriminalac Avguštin Elizalde se nagnuo
kroz prozor, cev oružja je sevnula i zatim se Gospodarev pogled utulio. I oni su se
kretali na sever, drugom stranom auto-puta kojim su krenuli - međudržavnim autoputem
kojim je Gospodar sad putovao velikom brzinom.
Video je dečaka, Zakarija Gudvedera, na sedištu helikoptera, kako prelazi
državu vazdušnim putem, krećući se ka severozapadu u oštroj dijagonali. Dečak je
gledao kroz prozor letelice, ignorišući mučninom obuzetog doktora Evereta Barnsa,
koji je sedeo kraj njega. Lice starijeg čoveka dobilo je plavičastosivu nijansu.
Dečak, a možda i Barns, pomoči će Gospodaru da odvrati pažnju Gudvederu ili da
ga privoli na neki drugi način.
Gospodar je takođe video kroz oči Keli Gudveder. Putovanje je malo
otupljivalo njen povratni impuls, ali Gospodar je ipak osećao njenu bliskost s
doktorom Gudvederom, njenim bivšim ljudskim supružnikom. Njena osetljivost je
obezbedila Gospodaru još jednu perspektivu pomoću koje može da odredi položaj
doktora Gudvedera.
Skreni ovde.
Kola su skrenula i sišla niz izlaznu rampu. Krim, bivši vođa bande, vozio je
veoma brzo.
„Sranje", reče kad je, nešto dalje niz put, ugledao pumpu koja je i dalje
gorela. Miris zapaljenog goriva se provukao kroz sistem za ventilaciju.
Levo.
Krim je pratio uputstva i skrenuo kod mesta eksplozije, ne gubeći vreme.
Prošli su pored natpisa za bioskop na otvorenom i vampir je i dalje stajao i
posmatrao. Gospodar je ponovo posegnuo ka njegovom vidnom polju i ugledao
sebe u crnim kolima kako juri niz put.
Pristizali su Gudvedera.
Ef je tutnjio po sporednim putevima, vijugajući ka severu. Neprestano je
menjao rutu kako bi zbunio progonitelje. Vampirski osmatrači su ga dočekivali na
svakom koraku. Shvatio bi da se predugo nalazi na nekom putu kad bi počeo da
nailazi na prepreke postavljene da ga uspore ili izazovu sudar: drugi automobili,
kolica, sadilice iz vrtlarskih radnji. Pošto je vozio brže od osamdeset kilometara na
čas po mrklom mraku, prepreke su mu se brzo pojavljivale pred farovima i
obilazak je predstavljao opasan manevar.
Vampiri su nekoliko puta pokušali da se zariju u njih kolima ili da ih prate.
Tad bi se Fet uspravio kroz otvor na krovu s mašinkom u ruci.
Ef je izbegao Sirakjus, obišavši ga sa istočne strane. Gospodar je znao gde su
- ali još nije znao kuda su se uputili. To je jedino što ih trenutno spasava. Inače bi
nagomilao svoje robove na obali Sent Lorensa i sprečio Efa i ostale da prođu.
Ef je nameravao da nastavi da vozi pri dnevnoj svetlosti, ako bude moguće.
Međutim, ponestajalo im je benzina, a bilo je suviše opasno da zastanu radi
nabavke goriva. Moraće da rizikuju i sačekaju svitanje pokraj reke, gde mogu biti
veoma izloženi.
S druge strane, što su dalje napredovali na sever, viđali su sve manje strigoja
kraj puta. Slabo naseljena ruralna oblast išla im je u korist.
Nora je sedela za volanom. Čitanje mapa nije Gasova jača strana. Bila je
sigurna da se kreću na sever, ali znala je da povremeno skreću suviše ka zapadu ili
istoku. Prošli su Sirakjus, ali Votertaun - poslednji grad pre granice s Kanadom -
iznenada je delovao suviše daleko.
Radio u njenom krilu zapucketao je nekoliko puta, ali kad god bi pokušala da
dozove Efa, dočekala bi je samo tišina. Prestala je da pokušava. Nije želela da
potroši baterije.
Fišers lending. Ef je rekao da će se tamo naći. Nora više nije znala koliko je
sati prošlo od zalaska sunca, kad će svanuti - znala je samo da je zora predaleko.
Suviše je priželjkivala dan da bi poverovala u svoju procenu.
Samo stigni tamo, pomislila je. Stigni tamo i onda proceni.
„Stižu, doco“, reče Gas.
Nora je osmotrila ulicu pred sobom. Nije ništa videla, vozeći napeto kroz
tamu. Zatim je uočila nešto: nagoveštaj svetlosti kroz krovove kuća.
Pokretne svetlosti. Helikopter.
„Traže nas“, reče Gas. „Još nas nisu ugledali, čini mi se.“
Nora je jednim okom pratila svetlost, a drugim posmatrala put. Prošli su
pokraj znaka koji upućuje na auto-put i shvatila je da su opet dolutali blizu
međudržavnog puta. Ne valja.
Helikopter je kružio ka njima. „Isključiću farove", saopštila je, što je značilo i
da će znatno usporiti.
Vratili su se na put, posmatrajući helikopter kako skreće i približava im se.
Svetlost je bivala sve snažnija dok su se spuštali, možda nekoliko stotina metara
severno od njihove pozicije.
„Čekaj malo“, reče Gas. „Sleče."
Videla je da se svetlost zaustavila. „To je sigurno auto-put."
„Mislim da nas uopšte nisu videli", reče Gas.
Nastavila je da se kreće niz put, određujući njegovu ivicu prema crnim
granama koje su se ocrtavale spram svetlijeg neba. Pokušavala je da odluči šta da
učini.
„Da krenemo?", upita. „Da rizikujemo?"
Gas je pokušavao da osmotri auto-put kroz staklo. „Znaš šta?“, reče. „Mislim
da nas uopšte nisu tražili."
Nora nije skretala pogled s puta. „Šta, dakle, rade ovde?"
„Nemam pojma. Pitanje glasi: da li da se usudimo da otkrijemo?"
Nora je provela dovoljno vremena s Gasom da shvati da to zapravo nije
pitanje. „Ne", odvratila je brzo. „Moramo da krenemo. Da nastavimo."
„Moglo bi biti nešto važno."
„Na primer?"
„Ne znam. Moramo da pogledamo. Već kilometrima nismo naišli na krvopije
pokraj puta. Mislim da će biti okej da bacimo pogled na brzinu."
„Na brzinu", reče Nora kao da može da ga drži za reč.
„Hajde", reče. „Znam da si i ti radoznala. Osim toga - koristili su svetlo, zar
ne? To znači da su posredi ljudi."
Zaustavila je kola uz levu stranu puta i isključila motor. Izašli su, zaboravivši
da se unutrašnje osvetljenje uključuje kad su vrata otvorena. Brzo su ih zatvorili
bez lupanja i zastali da oslušnu.
Kraci rotora su se i dalje okretali, ali sve sporije. Upravo behu isključili
motor. Gas je odmakao mašinku od sebe dok se peo uz kamenit nasip obrastao
korovom. Nora se pela iza njega, malo ulevo.
Usporili su pri vrhu, pridigavši lica ispod ograde. Letelica se nalazila stotinak
metara dalje niz auto-put. Nije bilo kola na vidiku. Kraci su prestali da se okreću,
ali svetla helikoptera i dalje su bila uključena i obasjavala su suprotnu stranu puta.
Nora je razabrala četiri siluete; jedna je bila niža od ostalih. Nije mogla da bude
sigurna, ali učinilo joj se da je pilot - čovek, sudeći prema svetlosti - još u kokpitu
i da čeka. Šta čeka? Možda će uskoro ponovo uzleteti?
Ponovo su se sagli. „Sastanak?", reče Nora.
„Tako izgleda. Misliš da nije Gospodar?"
„Ne mogu da procenim", odvratila je.
„Jedan je sitan. Deluje poput deteta."
„Da", odvrati Nora klimajući glavom... Prestala je da klima. Brzo je ponovo
gvirnula, ovog puta preko zaštitne ograde. Gas ju je povukao unazad uhvativši je za
kaiš, ali ipak je stigla da se uveri u identitet čupavog dečaka. „Gospode bože."
„Šta je bilo?", upita Gas. „Šta te je spopalo, dođavola?"
Izvukla je mač. „Moramo da odemo tamo."
„Naravno, to mi kaži. Ali šta..."
„Upucaj odrasle, ali ne i dečaka. Samo im nemoj dozvoliti da pobegnu."
Nora je ustala i preskočila zaštitnu ogradu pre nego što je Gas uspeo da se
osovi na noge. Trčala je pravo ka njima i morao je da požuri kako bi je stigao.
Videla je da se dve krupnije figure okreću ka njoj pre nego što je napravila bilo
kakvu buku. Vampiri su ugledali njenu toplotu, osetili srebrni mač. Zastali su i
okrenuli se ka ljudima. Jedan je zgrabio dečaka i pokušao da ga ubaci u helikopter.
Ponovo će uzleteti. Motor se upalio i začula se hidraulična cika rotora.
Gas je otvorio vatru, najpre ciljajući dugi rep helikoptera. Zatim je osuo
paljbom po boku ka odeljku za putnike. To je bilo dovoljno da odbije vampira koji
je nosio dečaka ka letelici. Nora je već bila na pola puta. Gas se pomakao ulevo i
zapucao ka staklu kokpita. Nije se razbilo, meci su prosto prošli kroz njega i
crvena boja je poprskala suprotnu stranu.
Mrtvo telo pilota se presamitilo. Kraci rotora su nastavili da ubrzavaju, ali
helikopter se nije pomakao.
Jedan vampir je ostavio čoveka kojeg je čuvao i krenuo ka Nori. Ugledala je
tamno, dekorativno mastilo i odmah prepoznala vampa kao jednog od bivših
zatvorenika - bio je to Barnsov telohranitelj. Pomisao na Barnsa izbrisala je sav
strah i Nora je napala vampira visoko podignutim mačem, urlajući iz sve snage.
Krupni strigoj se pognuo, iznenadivši je. Međutim, sklonila se u stranu poput
matadora i spustila mač na njegova leđa. Skliznuo je preko asfalta na stomaku,
derući meso, a zatim ponovo skočio na noge. Bleda koža mu je visila s butina,
grudi i obraza. To ga nije usporilo. Ali srebrna rana na leđima jeste.
Gasovo oružje je zazvečalo i krupan vampir se trgao. Hici su ga ošamutili, ali
nisu ga usporili. Nora nije dopustila moćnom strigoju da ponovo napadne.
Naciljala je tetovaže na vratu i odsekla mu glavu.
Zatim se okrenula ka helikopteru i žmirnula ka rotoru. Drugi tetovirani vampir
se odvojio od ljudi i sada je kružio oko Gasa. Stvorenje je shvatalo i poštovalo
moć srebra - ali ne i moć mašinke. Gas je prišao šištavom strigoju u domet žaoke i
ispalio mu jato metaka u glavu.
Vamp je pao na leđa; Gas je prišao pucajući mu u vrat i oslobodio ga.
Čovek je klečao, pridržavajući se za otvorena vrata helikoptera. Dečak je
posmatrao pogibiju dva vampira, a potom se okrenuo i potrčao ka ivici puta, u
pravcu uperenih farova letelice. Nora je videla da nešto nosi.
„Gase, uhvati ga!“, uzviknula je. Gas mu je bio bliži. Meksikanac je krenuo za
dečakom. Mršavi dečarac je bio brz ali nestabilan. Preskočio je zaštitnu ogradu i
dočekao se na noge, ali u mraku je pogrešno procenio nekoliko koraka i sapleo se o
sopstvena stopala.
Nora je stajala pokraj Barnsa, ispod kovitlavog kišobrana helikopterskog
rotora. Još mu je bilo muka od leta i još je bio na kolenima. Ipak, kad je podigao
pogled i prepoznao Norino lice, prebledeo je još više.
Nora je podigla mač, spremna da udari, a onda je začula četiri oštra praska
kroz zvuk rotora. Bila je to mala puška: dečak je panično pucao u njih. Nije
pogodio Noru, ali meci su eksplodirali veoma blizu nje. Odmakla se od Barnsa i
sakrila se u niskom rastinju. Videla je da Gas skače ka dečaku i obara ga. Podigao
ga je, držeći ga za majicu, i okrenuo ga ka svetlosti kako bi se uverio da nije
vampir. Zatim mu je oteo praznu pušku i bacio je među stabla. Dečak se otimao,
tako da je Gas morao da ga protrese, dovoljno snažno da mu stavi do znanja šta će
se dogoditi ako pokuša da se bori. Ipak, dečak je žmirkao ka svetlosti,
pokušavajući da se povuče, iskreno uplašen.
„Polako, dete. Gospode."
Odvukao je koprcavog dečaka ka zaštitnoj ogradi.
„Jesi li dobro, Gase?“, upitala je Nora.
Gas se rvao s detetom. „Loš je strelac, tako da sam okej.“
Nora je ponovo pogledala ka helikopteru. Barns je nestao. Škiljila je mimo
svetla helikoptera tražeći ga, ali uzalud. Tiho je opsovala.
Gas je ponovo pogledao dečaka u lice i primetio nešto oko očiju i u crtama.
Delovao mu je poznato. Suviše poznato.
Pogledao je Noru. „Oh, ne mogu da verujem."
Dečak ga je šutnuo petom patike. Gas mu je uzvratio, znatno jače.
„Gospode... isti si otac", reče Gas.
To je usporilo dečaka. Pogledao je Gasa, i dalje pokušavajući da se otme.
„Šta ti znaš?", reče.
Kad je Nora pogledala Zaka, u isti mah ga je i prepoznala i nije: dečakove oči
su bile drugačije nego što je pamtila. Crte lica su mu sazrele, što je uobičajeno -
nije ga videla dve godine - ali u očima nije bilo nekadašnje svetlosti. Ako je
radoznalost i dalje bila tu, bila je mračnija, dublja. Kao da mu se ličnost povukla u
um, želeći da čita, ali ne i da bude pročitana. Ili je možda prosto u šoku. Najzad,
ima samo trinaest godina.
Šupalj je. Nije tu.
„Zakarije", rekla je, ne znajući šta da uradi.
Dečak ju je neko vreme posmatrao pre nego što mu se prepoznavanje ukazalo
u očima. „Noro“, izgovorio je polako, kao da je maltene zaboravio tu reč.
Uprkos tome što je Gospodar na raspolaganju imao manje trutova za
posmatranje potencijalnih ruta na severu Države Njujork, njegov put je bivao sve
izvesniji. Posmatrao je zasedu doktorke Martinez kroz oči telohranitelja doktora
Barnsa sve do njihovog nasilnog oslobađanja. Sada je kroz oči Keli Gudveder na
auto-putu posmatrao helikopter čiji su se rotori još okretali.
Gospodar je posmatrao kako Keli usmerava svog vozača niz strm nasip
pomoćnog puta. Brzo su sledili trag „eksplorera". Kelina veza sa Zakarijem bila je
snažnija od veze s bivšim suprugom, doktorom Efraimom Gudvederom. Njena
čežnja je bila izraženija, a sada i produktivnija.
Gospodar je sad još lakše pratio napredovanje nevernika. Zagrizli su mamac
za koji je Gospodar pretpostavio da će biti neodoljiv. Sad je gledao kroz
Zakarijeve oči, sa zadnjeg sedišta automobila koji je vozio Avguštin Elizalde.
Gospodar je maltene bio s njima u vozilu dok su se kretali ka mestu sastanka s
doktorom Gudvederom, koji poseduje Lumen i zna gde je Crno mesto.
„Pratim ih“, reče Barns. Glas mu je pucketao preko radio-veze.
„Obaveštavaću vas. Pratite me preko GPS-a.“
Zaista, tačka je bila vidljiva na GPS-u. Nesavršena, bleda, mehanička
imitacija Gospodareve veze, ali tu vezu nije delio sa izdajnikom Barnsom.
„Imam pušku", reče Barns. „Spreman sam da izvršim vaše naređenje."
Gospodar se nasmešio. Vrhunski puzavac.
Bili su blizu, možda ih je svega nekoliko kilometara delilo od njihovog
odredišta. Putanja ka severu vodi ih prema jezeru Ontario ili reci Sent Lorens. Ako
im predstoji prelazak vode, to ništa ne mari. Gospodar će primorati Krima da ga
preveze trajektom, ako je potrebno. Vođa bande je i dalje čovek, mada ga
Gospodar potpuno kontroliše.
Usmerio je helikoptere punom brzinom na sever.
Krima su bolela usta. Desni su mu gorele tamo gde su bili prikačeni ulubljeni
srebrni zubi. Najpre je pomislio da je to posledica udarca laktom gospodina
Kvinlana. Međutim, sad su ga boleli i prsti, toliko da je poskidao srebro sa
zglobova ne bi li ih odmorio. Srebrni nakit se nagomilavao u držaču za čaše.
Nije se osećao dobro. Bio je ošamućen i bilo mu je veoma toplo. Najpre se
uplašio da je posredi bakterijska infekcija poput one koja je odnela Gasovog
čoveka. Međutim, što je više posmatrao u retrovizoru Gospodarevo mračno,
glistama prožeto lice, postajao je sve nervozniji, pitajući se da li ga je Gospodar
zarazio. Načas je osetio kako mu se nešto kreće kroz podlaktice i ulazi u bicepse.
Nešto više od peckanja. Nešto što je krenulo ka njegovom srcu.
Efov džip je prvi stigao do Fišers lendinga. Najseverniji put je vodio uz obalu
reke Sent Lorens. Gospodin Kvinlan nije osetio vampire u neposrednoj blizini.
Ugledali su znak KAMP RIVERSAJD koji upućuje ka mestu gde se put odvaja od
obale. Skrenuli su na zemljani put, uputivši se ka komadu tla koji se zariva duboko
u reku. Kolibe, restoran s prodavnicom slatkiša i peščana plaža omeđena dokom,
dugačkim i širokim tek toliko da bude jedva vidljiv iznad vode.
Ef je naglo zakočio na parkingu kojim se put završava. Farovi su ostali
uključeni i usmereni ka vodi. Želeo je da izađe na taj dok. Bio im je potreban
čamac.
Čim je zatvorio vrata, zaslepila ga je snažna svetlost. Podigavši ruke da zaštiti
oči, razabrao je mnogostruke izvore, jedan iz obližnjeg restorana, drugi iz pravca
kućica za presvlačenje. Na trenutak ga je obuzela panika, ali tada je shvatio da su
posredi veštački izvori svetlosti - što vampirima ne treba.
„Stani! Ne mrdaj!“, doviknuo je neki glas.
Pravi glas, ne glas vampira projektovan pravo u um.
„Okej, okej!“, reče Ef, i dalje pokušavajući da zaštiti oči. „Čovek sam!“
„Vidimo to sad“, odvratio je ženski glas.
„Ovaj je naoružan!", začuo se muški glas s druge strane.
Ef se osvrnuo i video Feta s druge strane džipa. „Jeste li vi naoružani?", upita
istrebljivač.
„Budi siguran u to!“, odvratio je muški glas.
„Možemo li da položimo oružje i da porazgovaramo?", upita Fet.
„Ne“, odgovorio je ženski glas. „Drago nam je što niste žaokari, ali to ne
znači da niste pljačkaši. Ili prerušeni stounhartovci."
„Nismo ni jedno ni drugo", reče Ef, zaklanjajući se od svetlosti otvorenim
dlanovima. „Mi smo... u nekakvoj misiji. Nemamo mnogo vremena."
„Još jedan je na zadnjem sedištu!", zaurlao je muški glas. „Pokaži se."
Oh, sranje, pomisli Ef. Odakle da počne? „Slušajte", rekao je. „Došli smo
čak iz Njujorka."
„Siguran sam da će im biti drago kad se vratite."
„Zvučite... poput boraca. Protiv vampira. I mi smo borci. Deo pokreta
otpora."
„Ovde nas već ima sasvim dovoljno, prijatelju."
„Moramo da odemo do jednog ostrva“, reče Ef.
„Slobodno. Ali učinite to s neke druge tačke duž reke Sent Lorens. Ne želimo
probleme, ali spremni smo za njih.“
„Ako biste mi dali deset minuta da objasnim..."
„Imaš deset sekundi da odeš. Vidim ti oči, kao i oči tvog prijatelja. Na svetlu
su. Međutim, ako tvoj drugi prijatelj ne izađe iz kola, počećemo da pucamo."
„Prvo, imamo nešto lomljivo i veoma eksplozivno u kolima. Zarad sopstvenog
dobra, nemojte pucati. Drugo, neće vam se dopasti ono što budete videli kad naš
prijatelj izađe."
Fet se ubacio. „Izgleda kao vamp. Zenice će mu se zacakliti na svetlosti zato
što je delom žaokar."
„To ne postoji", odvratio je muški glas.
„Postoji jedan", odvrati Ef. „Na našoj je strani i mogu to da vam objasnim -
ili da pokušam - ako mi pružite priliku."
Ef je osetio da se izvor svetlosti pomera. Da napreduje ka njemu. Ukrutio se
očekujući napad.
Muški glas je doviknuo: „Budi pažljiva, En!“
Žena iza svetiljke se zaustavila deset metara dalje od Efa; bila je dovoljno
blizu da oseti vrelinu lampe. Razabrao je gumene čizme i lakat iza snopa svetlosti.
„Vilijame!", doviknuo je ženski glas.
Nosilac drugog svetla, Vilijam, potrčao je ka Fetu. „Šta je bilo?"
„Dobro mu osmotri lice", rekla je.
Ef je načas osetio oba svetla na sebi.
„Šta?“, reče Vilijam. „Nije vamp."
„Ne, blesane. S vesti. Traže ga. Jesi li ti Gudveder?"
„Da. Ime mi je Efraim."
„Gudveder, odbegli doktor. Onaj koji je ubio Eldriča Palmera.
„Zapravo", odvrati Ef, „lažno sam optužen. Nisam ubio matoro kopile.
Doduše, pokušao sam."
„Silno su želeli da te se dočepaju, zar ne? Proklete drkadžije.“
Ef je klimnuo. „Još to žele.“
„Nisam siguran, En“, reče Vilijam.
„Imaš deset minuta, govnaru", rekla je. „Ali tvoj takozvani prijatelj mora da
ostane u kolima. Ako pokuša da izađe, napraviću od tebe hranu za ribe.“
Fet je stajao pred zadnjim delom džipa i pokazivao spravu i tajmer koji je
prikačio.
„Dođavola. Prokleta atomska bomba", reče En, za koju se ispostavilo da je
žena u pedesetim, duge iskrzane kose upletene u sedu pletenicu, u mantilu i
dubokim ribarskim čizmama.
„Mislili ste da će biti veća", reče Fet.
„Ne znam šta sam mislila." Ponovo je osmotrila Efa i Feta. Vilijam - čovek u
četrdesetim u čupavom vunenom džemperu i vrečastim farmerkama - ostao je po
strani, s puškom u rukama. Lampe su mu bile položene pokraj stopala; jedna i dalje
beše uključena. Gospodin Kvinlan je stajao izvan vozila, a indirektna svetlost ga je
obavijala zastrašujućim ogrtačem od senki. „Ali vaša situacija je suviše bizarna da
bi bila neistinita."
„Od vas nam ništa nije potrebno", reče Ef, „osim mape ostrva i sredstava da
stignemo do tamo."
„Detoniraćete ovo malo kopile."
„Tako je", odvrati Ef. „Treba da se sklonite odavde, bez obzira na udaljenost
ostrva od obale - bilo to osamsto metara, više ili manje od toga."
„Ne odlazimo odavde", reče Vilijam.
En ga je najpre prostrelila pogledom, kao da je rekao suviše. Zatim je njen
izraz smekšao i dopustila je sebi da bude otvorena prema Efu i Fetu, pošto su oni
bili otvoreni prema njoj.
„Živimo na ostrvima“, rekla je. „Kamo prokleti žaokari ne mogu da dođu.
Stare tvrđave su ostale tamo još iz vremena Rata za nezavisnost. Smestili smo se u
njih.“
„Koliko vas je?“
„Četrdeset dvoje. Bilo nas je pedeset šestoro; neke smo izgubili. Živimo u tri
grupe, pošto neki govnari ne mogu da se slože čak ni nakon kraja sveta. Uglavnom
su to susedi koji se nisu ni poznavali pre ove proklete zbrke. Dolazimo na kopno u
potrazi za oružjem, oruđem i hranom, poput Robinzona Krusoa koji odlazi na
olupinu broda."
„Imate čamce", reče Ef.
„Naravno da imamo jebene čamce. Tri motorna i gomilu skifova."
„Odlično", reče Ef. „Vrlo dobro. Nadam se da ćete pristati da nam pozajmite
jedan. Žao mi je što vam natovarujemo ovu bedu na vrat." Pogledao je Rođenog,
koji je stajao veoma mirno. „Ima li čega?"
Nema bliske opasnosti.
Po načinu na koji je odgovorio Ef je shvatio da im ponestaje vremena. Obratio
se En. „Poznajete li ova ostrva?"
Klimnula je. „Vilijam ih najbolje poznaje. Kao svoj dlan."
„Možemo li da uđemo u restoran kako bi mi nacrtao uputstva?", upitao je Ef
Vilijama. „Znam šta tražim. Ostrvo ima vrlo malo rastinja, stenovito je, u obliku
trolista je, poput tri kruga koja se preklapaju. Kao znak za biološku opasnost, ako
možeš to da zamisliš."
En i Vilijam su se pogledali kao da tačno znaju na koje ostrvo Ef misli. Osetio
je nalet adrenalina.
Pucketanje radija ih je iznenadilo i nervozni Vilijam je odskočio. Bio je to
voki-toki na prednjem sedištu džipa. „To su naši prijatelji", reče Fet. Prišao je
vratima i posegnuo ka radiju. „Noro?"
„Oh, hvala bogu", odvratila je nejasnim glasom preko radio-talasa. „Najzad
smo stigli u Fišers lending. Gde ste?"
„Pratite znake koji upućuju na javnu plažu. Videćete znak za Kamp Riversajd.
Pratite zemljani put do vode. Požurite, ali budite tihi. Upoznali smo ljude koji nam
mogu pomoći da pređemo preko vode."
„Ljude?", upitala je.
„Veruj mi i dođi ovamo, odmah."
„Okej, vidim znak za plažu", rekla je. „Brzo stižemo."
Fet je položio radio. „Blizu su."
„Dobro je", odvrati Ef, okrenuvši se ka gospodinu Kvinlanu. Rođeni je
posmatrao nebo, kao da traži znak. To je zabrinulo Efa. „Postoji li nešto što treba
da znam?"
Mimo je.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
„Koliko ima sati do dana?"
Suviše, bojim se.
„Nešto te muči", reče Ef. „Šta je posredi?"
Ne uživam u putovanju preko vode.
„Shvatam to. I?"
Dosad je trebalo da vidimo Gospodara. Ne dopada mi se što se to nije
dogodilo...
En i Vilijam su želeli da razgovaraju, ali Ef je samo želeo da mu nacrtaju
mapu puta do ostrva. Zato ih je ostavio da crtaju na zadnjoj strani papirnog
podmetača i vratio se do Feta, koji je stajao pred bombom postavljenom na sanduk
za sladoled u prodavnici slatkiša pored restorana. Kroz staklena vrata, Ef je video
gospodina Kvinlana kako čeka vampire pred plažom.
„Koliko vremena ćemo imati?", upita Ef.
„Ne znam", odvrati Fet. „Dovoljno, nadam se." Pokazao mu je prekidač sa
osiguračem. „Okreni ga na ovu stranu da bismo odložili detonaciju." Bio je
postavljen pokraj sata uzdignutog na maloj ploči. „Nikako ga nemoj okrenuti na ovu
stranu." Ka znaku X. „Zatim beži kao da te đavo goni."
Ef je osetio još jedan grč u ruci. Stisnuo je pesnicu i sakrio bol najbolje što je
mogao.
„Ne dopada mi se ideja da te ostavim tamo samog. Štošta može krenuti
naopako za nekoliko minuta."
„Nemamo izbora. Ako želimo da preživimo."
Obojica su podigla pogled kad su se pojavili farovi automobila. Fet je
potrčao ka Norinim kolima, a Ef je ostao unutra i vratio se da vidi kako Vilijam
napreduje. En ga je upućivala i nervirala ga. „Nalazi se četiri ostrva odavde i
jedno ostrvo u stranu."
„A Mali palac?", pitala je En.
„Ne možeš davati nadimke ostrvima i očekivati da ih svi zapamte."
En je pogledala Efa i objasnila: „Treće ostrvo izgleda kao da ima mali palac."
Ef je pogledao crtež. Ruta je delovala dovoljno jasno; samo to mu je bilo
bitno.
„Možete li povesti ostale niz reku do svog ostrva?", upita Ef. „Nećemo ostati,
nećemo trošiti vaše resurse. Samo nam je potrebno mesto za skrivanje dok se ovo
ne završi."
„Naravno", odvrati En. „Posebno ako ste zaista kadri da učinite to što tvrdite
da možete."
Ef je klimnuo. „Život na Zemlji će se ponovo promeniti."
„Sve će se vratiti na staro."
„Ne bih to rekao", odvrati Ef. „Čeka nas dug put do ma čega što nalikuje
svakodnevici. Ali bar nas krvopije više neće loviti."
En je izgledala kao žena koja je naučila da se ne nada previše. „Žao mi je što
sam te nazvala govnarem, drugar", rekla je. „Ali zaista si žilav drkadžija."
Ef je morao da se nasmeši. U poslednje vreme je bio spreman da prihvati
svaki kompliment, pa makar bio i dvosmislen.
„Možeš li nam reći kako je u gradu?", upita En. „Čuli smo da je čitav centar
izgoreo."
„Nije, samo..."
Staklena vrata prodavnice slatkiša su se otvorila i Ef se okrenuo. Gas uđe,
noseći mašinku u ruci. Kroz staklo je video da se Nora približava vratima. Umesto
Feta, kraj nje je koračao visok dečak od trinaestak godina. Ušli su i Ef nije mogao
ni da se pomeri, ni da progovori... ali suve oči su ga namah zapekle od suza i grlo
mu se steglo od emocija.
Zak je uplašeno gledao unaokolo, prešao je pogledom preko Efa i starih
natpisa za sladoled na zidu... zatim mu se pogled polako vratio do očevog lica.
Ef mu je prišao. Dečak je otvorio usta, ali nije progovorio. Ef se spustio na
jedno koleno pred dečakom koji bi mu se, kad je ranije to činio, našao u ravni
očiju. Sada je Ef morao da podigne pogled za nekoliko centimetara. Čupava kosa
koja mu je padala preko lica delimično mu je sakrivala oči.
„Šta radiš ovde?“, tiho upita Zak oca.
Sad je znatno viši. Kosa mu je duga i čupava, zabačena iza ušiju, baš onako
kako bi dečak tog uzrasta odabrao da je nosi bez petljanja roditelja. Delovao je
prilično čisto i uhranjeno.
Ef ga je zgrabio i čvrsto ga zagrlio. Čineći to, shvatio je da je dečak stvaran.
Zak mu je delovao čudno pod rukama, mirisao je drugačije, bio je drugačiji -
stariji. Bio je slab. Palo mu je na pamet da i on Zaku verovatno deluje ispijeno.
Dečak mu nije uzvratio zagrljaj. Samo je kruto stajao, podnoseći grljenje.
Odgurnuo ga je da bi ga ponovo pogledao. Želeo je da zna sve, kako je Zak
dospeo tu - ali shvatio je da to nije važno.
Tu je. Još je čovek. Slobodan je.
„0h, Zak“, reče Ef prisetivši se dana kad ga je izgubio, skoro dve godine
ranije. Oči su mu suzile. „Žao mi je. Mnogo mi je žao.“
Međutim, Zak ga je čudno pogledao. „Zbog čega?“
Zaustio je da kaže „Zbog toga što sam dozvolio tvojoj majci da te odvede", ali
se zaustavio. „Zakarije", rekao je, savladan osećanjima. „Pogledaj samo koliko si
visok! Pravi čovek..."
Dečak je ponovo otvorio usta, ali bio je suviše zapanjen da bi progovorio.
Zurio je u svog oca - čoveka koji mu je pohodio snove kao svemoćan duh - oca koji
ga je napustio, koji ga se odrekao. Covek kojeg se sećao kao visokog, moćnog,
mudrog bio je oronula, suva, beznačajna ruina. Zapušten, drhtav i slab.
Zak je osetio gađenje.
Jesi li lojalan?
„Nikad nisam prestao da te tražim", reče Ef. „Nikad nisam odustao. Znam da
su ti rekli da sam mrtav - borio sam se sve vreme. Dve godine sam pokušavao da te
vratim..."
Zak je pogledao unaokolo. Gospodin Kvinlan je ušao u radnju. Zak je najduže
posmatrao Rođenog.
„Majka dolazi po mene“, reče. „Biće veoma ljuta."
Ef je čvrsto klimnuo. „Znam da će biti ljuta. Ali... uskoro će sve biti gotovo."
„Znam to“, odvrati Zak.
Jesi li zahvalan zbog svega što sam ti pružio, zbog svega što sam ti
pokazao?
„Dođi ovamo...", reče Ef. Stegao je Zaka za ramena i poveo ga ka bombi. Fet
je pošao da ih presretne, ali Ef ga je jedva primetio. „Ovo je atomska bomba.
Upotrebićemo je da raznesemo ostrvo. Da zbrišemo Gospodara i njegov soj."
Zak je zurio u spravu. „Zašto?", nije uspeo da obuzda pitanje.
Kraj vremena se bliži.
Fet pogleda Noru dok su mu žmarci puzili niz kičmu. Ef pak nije ništa
primetio, zanesen ulogom zabludelog oca.
„Da bi sve bilo kao pre“, odvrati Ef. „Pre strigoja. Pre tame."
Zak je čudno pogledao Efa. Dečak je treptao upadljivo, svesno, kao da je
posredi nervozan, utešan tik. „Želim kući.“
Ef je brzo klimnuo. „Ja želim da te odvedem tamo. Sve tvoje stvari su u sobi,
kao što si ih ostavio. Sve. Vratićemo se čim se sve ovo završi."
Zak je odmahnuo glavom, ne gledajući više u Efa. Gledao je gospodina
Kvinlana. „Želim kući u zamak. U Central parku."
Ef se pokolebao. „Ne, tamo se više nikad nećeš vratiti. Biće ti potrebno
vreme, ali bićeš dobro."
Dečak je preobražen.
Ef je naglo okrenuo glavu ka gospodinu Kvinlanu. Rođeni je zurio u Zaka.
Ef je zurio u svog sina. Imao je kosu; dobar ten. Oči mu nisu bile crne sfere u
crvenom moru. Grlo mu nije nabreklo. „Ne. Grešiš. I dalje je čovek."
Fizički, da. Ali pogledaj mu u oči. Doveo je nekog sa sobom.
Ef je stegao dečaka za bradu. Sklonio mu je kosu sa očiju. Bile su možda malo
mutne. Malo povučene. Zak je najpre zurio prkosno, a zatim je pokušao da skrene
pogled, što bi učinio svaki tinejdžer.
„Ne“, reče Ef. „Dobro je. Biće dobro. Ozlojeđen je... to je normalno. Ljut je
na mene i... moramo da ga stavimo u čamac. Da ga odvedemo na reku." Ef je
pogledao Noru i Feta. „Što pre to bolje."
Ovde su.
„Šta?“, reče Nora.
Gospodin Kvinlan je čvršće navukao kapuljaču na glavu.
Krenite ka reci. Potrudiču se da zadržim što više.
Rođeni je izašao kroz vrata. Ef je zgrabio Zaka i gurnuo ga ka vratima, a zatim
se zaustavio. „Prenećemo ga s bombom", obratio se Fetu.
Istrebljivaču se to nije dopalo, ali je ćutao. „On je moj sin, Vasilij", reče Ef
gušeći se, preklinjući. „Moj sin... sve što imam. Ali okončaću misiju. Neću vas
izneveriti."
Prvi put nakon mnogo vremena, Fet je u Efu ugledao onu staru odlučnost -
predvodništvo kojem se divio sa zavišću. To je čovek kojeg je Nora nekad volela,
kojeg je Fet pratio.
„Onda ti ostani ovde", reče Fet, zgrabivši svoj ranac. Zatim je izašao s Gasom
i Norom.
En i Vilijam su dojurili do njega s mapom. „Idite do čama ca. Čekajte nas“,
reče im Ef.
„Neće biti dovoljno mesta za sve ako ti ideš na ostrvo."
„Smisličemo nešto", odvrati Ef. „Sad idite. Pre nego što pokušaju da ih
potope."
Ef je zaključao vrata za njima i okrenuo se ka Zaku. Pogledao je lice svog
sina, tražeći nešto što će ga umiriti. „U redu je, Zak. Biće sve u redu. Sve će uskoro
biti gotovo."
Zak je brzo trepnuo dok je posmatrao oca kako presavija mapu i stavlja je u
džep kaputa.
Strigoji su se pojavili iz tame. Gospodin Kvinlan je posmatrao njihova vrela
tela kako jure kroz drveće i čekao da ih presretne. Desetine vampira. Mnogi su ih
pratili u stopu - možda stotine. Gas je prišao pucajući niz zemljani put ka
neosvetljenom vozilu. Varnice su otvorile haubu automobila i staklo je popucalo,
ali kola su nastavila da se približavaju. Stajao je pred njima sve dok se nije uverio
da je pogodio vetrobran, a zatim je skočio u stranu - u poslednji čas, činilo mu se.
Međutim, kola su skrenula ka njemu dok se bacao u šumu. Gusta stabla su
zaustavila vozilo uz glasan tresak, mada ne pre nego što je prednja rešetka udarila
Gasa u noge i odbacila ga ka stablima. Leva ruka mu je pukla kao grana drveta i,
kad je ustao, video je da mlitavo visi uz bok - slomljena je u laktu, a možda i u
ramenu.
Gas je opsovao kroz stisnute zube. Osetio je stravičan bol. Ipak, borbeni
instinkt ga nije napuštao. Naterao je sebe da otrči do kola, očekujući da vampovi
počnu da iskaču iz njih kao cirkuski klovnovi.
Posegnuo je zdravom rukom - onom u kojoj je držao pušku - i podigao
vozačevu glavu s volana. Bio je to Krim. Glava mu je sad bila zavaljena na sedištu
kao da drema, osim što je popio dva Gasova hica u čelo i jedan u grudi.
„Obrnuti ’mozambik’, 18 drkadžijo“, rekao je i pustio Krimovu glavu. Nos mu
je tiho krenuo kad je udario u poprečnu šipku volana.
Gas nije video više nikoga u kolima - mada su zadnja vrata, začudo, bila
otvorena.
Gospodar...
Gospodin Kvinlan se kretao brzinom munje loveći plen. Gas se naslonio na
vozilo, procenjujući koliko mu je ruka povređena. Tek tad je primetio potočić krvi
koji je curio iz Krimovog vrata...
To nije rana od metka...
Krim je naglo otvorio oči. Iskočio je iz kola i bacio se ka Gasu. Udar
Krimovog masivnog tela izbio mu je vazduh iz pluća, kao kad bik udari matadora, i
odbacio ga uvis skoro jednako snažno kao udarac automobila. Gas je uspeo da
zadrži oružje, ali Krimova šaka se neverovatno snažno sklopila oko cele njegove
podlaktice, gnječeći mu tetive, primoravajući ga da otvori prste. Krim je spustio
koleno na njegovu povređenu ruku i počeo da mu melje kosti kao tučkom.
Gas je vrisnuo od besa i bola.
Krimove oči su bile širom otvorene, pomamne i blago razroke. Njegov srebrni
osmeh je počeo da se dimi dok su vampirske desni gorele u dodiru sa srebrnim
umecima. I meso na zglobovima mu je izgorelo. Međutim, Krim ga je i dalje držao,
jer je njegovim pokretima upravljala Gospodareva volja. Dok mu se vilica
otvarala i otkačinjala uz glasan prasak, Gas je shvatio da Gospodar namerava da ga
preobrazi kako bi otkrio njihov plan. Krckanje leve ruke navelo je Gasa da urlikne,
odvraćajući mu pažnju, ali ipak je video kako Krimu žaoka izlazi iz usta -
fascinantno i polako - kako se crveno meso razdvaja, širi i otkriva nove slojeve
prizvane da ispune svoju svrhu.
Krim je Gospodarevom voljom primoran da se brzo transformiše. Žaoka se
promolila iz oblaka srebrne pare, spremim za napad. Bale i zaostala krv izliše se
na Gasove grudi dok jo izludelo biće koje je nekad bilo Krim povlačilo vampirsku
glavu unazad.
Krajnjim naporom, Gas je uspeo da izvrne ruku tek toliko da okrene oružje u
pravcu Krimove glave. Opalio je jednom, dvaput, triput. Budući da mu je bio toliko
blizu, svaki put je otkinuo ogroman komad mesa i kosti s Krimovog lica i vrata.
Žaoka mu je divlje poskakivala u vazduhu, pokušavajući da dosegne Gasa. On
je nastavio da puca i jedan hitac je pogodio žaoku. Krv i gliste strigoja razletele su
se na sve strane pošto je Gas najzad uspeo da raznese Krimovu kičmu i preseče
kičmenu moždinu.
Krim se prevrnuo i pao na zemlju, grčeći se i dimeći.
Gas se otkotrljao sklanjajući se s puta glistama punim energije. Osetio je ubod
na nozi i brzo podigao levu nogavicu. Video je kako mu crv tone u meso.
Instinktivno je posegnuo ka oštrom komadu oštećene rešetke automobila i zario ga u
nogu. Zasekao je tek toliko da vidi migoljavu glistu kako se zariva sve dublje.
Zgrabio ju je i izvukao je iz rane. Žaoke crva su se čvrsto zakačile i bol je bio
neopisiv - ali uspeo je. Izvukao je tanušnog crva i zviznuo njime o zemlju, ubijajući
ga.
Osovio se na noge, teško dišući. Noga mu je krvarila. Nije mu smetalo što
vidi svoju krv, sve dok je crvena. Gospodin Kvinlan se vratio i osmotrio scenu,
posebno Krimov zadimljen leš.
Gas se iskezio. „Vidiš, compa? Ne smeš da me ostaviš samog nijedan jebeni
minut."
Rođeni je osetio druge uljeze kako napreduju duž široke obale i usmerio Feta
u tom pravcu. Prvi napadač se kretao ka Rođenom. Taj prvi žrtveni talas nadirao je
snažno i gospodin Kvinlan ga je dočekivao prikladno žestoko. Dok se borio, pratio
je tri osetivača zdesna, koji se behu zbili oko vampirice. Jedan se odvojio i napao
ga, skakućući ka Rođenom na sve četiri. Gospodin Kvinlan je oborio dvonožnog
vampira u stranu kako bi se pozabavio okretnim slepcem. Pljesnuo ga je i osetivač
se otkotrljao unazad, a zatim odmah skočio na sve četiri poput životinje odgurnute
od obroka. Druga dva vampira su ga napala i gospodin Kvinlan se brzo kretao kako
bi ih izbegao, držeći osetivača na oku.
Telo, bačeno s restoranskog stola, doletelo je i palo Kvinlanu na leđa i
ramena uz piskavu ciku. Bila je to Keli Gudveder. Sevnula je desnom rukom,
zagrebavši Rođenog po licu. Zaurlao je i udario iza sebe. Ponovo je zamahnula, ali
uspeo je da blokira udarac i da je zgrabi za ručni zglob.
Rafal Gasove mašinke naterao ju je da skoči s ramena gospodina Kvinlana.
Pretpostavio je da će ga osetivač ponovo napasti, ali video je da leži na zemlji,
izrešetan.
Gospodin Kvinlan je dotakao lice. Ruka mu je bila lepljiva i bela. Okrenuo se
da napadne Keli, no ona beše nestala.
Staklo se razbilo negde u restoranu. Ef je pripremio srebrni mač. Sklonio je
Zaka u ćošak iza tezge, držeći ga podalje od opasnosti, ali ipak zarobljenog i
sprečenog da pobegne. Bomba je ostala na drugom kraju tezge, pored Gasovog
ranca i kožne torbe Rođenog.
Mali gnusni osetivač je dogalopirao iz restorana; drugi ga je pratio u stopu. Ef
ih je držao na odstojanju srebrnim sečivom, dopuštajući slepim stvorovima da ga
osete. Na vratima iza njih pojavila se nejasna figura, silueta mračna poput pantera.
Keli.
Izgledala je strašno propalo. Čak je i njen bivši suprug jedva prepoznavao
crte njenog lica. Kraljevskocrven podvoljak se mlitavo njihao na njenom vratu,
ispod mrtvih crno-crvenih očiju.
Došla je po Zaka. Ef je znao šta mora da učini. Postoji samo jedan način da
razbije čini. Zbog toga mu je mač zadrhtao u rukama - ali vibracija je potekla iz
oružja, ne od njegove nervoze. Dok je držao sečivo pred sobom, činilo mu se da
blago svetluca.
Krenula je ka njemu, sa osetivačima uz bokove. Ef joj je pokazao sečivo.
Rekao je: „Ovo je kraj, Keli... mnogo mi je žao... strašno mi je žao...“
Nije gledala Efa, već samo Zaka, koji je stajao iza njega. Na licu joj se nisu
očitovala osećanja, ali Ef je shvatao potrebu da poseduje i štiti. Razumeo ju je vrlo
dobro. Uhvatio ga je grč u leđima i bol je postao maltene nepodnošljiv. Ali nekako
ga je potisnuo i ostao na nogama.
Keli se usredsredila na Efa. Načinila je pokret rukom, trzaj unapred, i
osetivači su jurnuli na njega poput pasa. Napali su ga unakrsno i Ef je namah morao
da odluči na kojeg će krenuti. Zamahnuo je ka jednom i promašio, ali uspeo je da
šutne drugog u stranu. Prvi je odmah ponovo napao i Ef ga je zahvatio mačem, ali
nije imao čvrst oslonac, te ga je samo okrznuo pljosnatom stranom. Otkotrljao se,
ošamućen, i polako se pridigao.
Keli je skočila na sto i odbila se od njega, pokušavajući da prođe pored Efa i
dođe do Zaka. Preprečio joj je put, ali kad su se sudarili, Keli se odbila u stranu a
Ef je zamalo pao unazad.
Video je da ga drugi osetivač odmerava s boka i spremio sečivo. Tad je Zak
jurnuo kraj njega. Jedva je uspeo da ga uhvati za okovratnik jakne i da ga povuče.
Zak je skinuo jaknu, ali ostao je da stoji ispred oca.
„Prekinite!", reče Zak. Ispružio je jednu ruku ka majci, a drugu ka Efu.
„Nemojte!"
„Zak!“, uzviknu Ef. Dečak je stajao toliko blizu da se Ef plašio da će ga Keli
zgrabiti za ruku i da će početi da se nadvlače.
„Prekinite!", zaurlao je Zak. „Molim te! Molim te - nemoj da je povrediš! Ona
je sve što imam...!“
Kad je to izgovorio, Ef je shvatio. Anomalija je on, odsutni otac. On je
oduvek bio anomalija. Keli se načas opustila i spustila ruke kraj bokova.
Zak joj se obratio: „Poći ću s tobom. Želim da se vratim."
Međutim, tada se druga sila pojavila u Kelinim očima: monstruozna, tuđinska
volja. Odjednom je skočila, snažno odgurnuvši Zaka u stranu. Vilica joj se otvorila
i žaoka je sevnula ka Efu, koji je jedva uspeo da se skloni. Posmatrao je kako
mišićav dodatak škljoca tamo gde se do malopre nalazio njegov vrat. Zamahnuo je
ka žaoci, ali je promašio pošto je bio u raskoraku.
Osetivači su skočili na Zaka i zgrabili ga. Dečak je urlao. Kelina žaoka se
povukla, vrh joj je virio iz usta poput tankog račvastog jezika. Spustivši glavu,
bacila se na Efa, udarila ga u stomak i oborila na pod. Skliznuo je unazad i
zaustavio se u dnu tezge.
Brzo se podigao na kolena, zgrčenih leđa. Rebra su mu odmah udarila u grudi,
a nekoliko slomljenih komada mu je probilo pluća. To mu je skratilo zamah dok je
pomerao mač, pokušavajući da je drži na odstojanju. Keli mu je šutnula ruku,
zahvativši ga bosim stopalom ispod lakta. Pesnicama je udario u donji deo tezge.
Mač mu je ispao iz ruke i pao na pod.
Podigao je pogled. Oči su joj sevnule blistavocrvenom bojom dok se
spremala da ga ubije.
Ne gledajući, Ef je posegao i nekako dohvatio dršku mača prstima. Podigao je
sečivo kad joj se vilica otvorila i kad se nagnula napred.
Sečivo joj je prošlo kroz grlo. Izašlo je s druge strane vrata, rascepivši
mehanizam žaoke. Ef je užasnuto posmatrao kako joj se žaoka opušta i kako joj
izraz neverice obliva lice.
Otvorena usta su joj se ispunila belom krvlju punom glista, a telo joj se
srozalo na srebrni mač.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Ef je verovatno to umislio, ali ipak je odlučio da poveruje: ugledao je ljudsku
Keli u njenim očima. Posmatrala ga je spokojnog lica.
Zatim se stvorenje vratilo i telo joj se opustilo u trenutku oslobađanja.
Ef ju je držao sve dok mu bela krv nije stigla skoro do drške mača. Tada se
obrnuo, prevazišavši šok, i sklonio sečivo. Kelino telo je palo na pod.
Zak je vrištao. Ustao je, u nastupu besa i snage, i odbacio osetivače. Slepa
vampirska deca su i sama podivljala i bacila se na Efa. Zamahnuo je klizavim
sečivom ukoso nagore, lako uništivši prvog. Zbog toga je drugo dete odskočilo. Ef
ga je posmatrao kako se povlači i iskače iz prostorije, gotovo sasvim okrenuvši
glavu preko ramena. Posmatralo je Efa dok nije nestalo.
Spustio je mač. Zak je stajao iznad ostataka svoje vampirske majke, grcajući
od plača. Pogledao je oca sa izrazom izmučenog gađenja.
„Ubio si je“, rekao je.
„Ubio sam vampira koji nam ju je oduzeo, koji je tebi oduzeo majku."
„Mrzim te! Jebeno te mrzim!"
Ponet besom, Zak je na tezgi pronašao baterijsku lampu s dugom drškom,
zgrabio je i bacio se na oca. Ef je zaustavio udarac u glavu, ali dečaka je sila
inercije odvela do Efa i on je pao na oca, pritiskajući mu slomljena rebra. Dečak je
bio neočekivano snažan, a Ef je bio u agoniji. Zak ga je udarao, a Ef je blokirao
udarce podlakticom. Dečak je ostao bez lampe, ali nastavio je da se bori, udarajući
pesnicama Efa u grudi, posežući šakama ispod kaputa. Ef je najzad ispustio mač
kako bi zgrabio dečaka za zglobove i zadržao ga.
U dečakovoj skupljenoj levoj pesnici ugledao je papir. Zak je to primetio i
borio se protiv očevih pokušaja da mu otvori prste.
Ef je uspeo da iščupa zgužvanu papirnu mapu. Zak je pokušao da mu je otme.
Zurio je u oči svog sina i otkrio prisustvo. Video je da ga Gospodar posmatra kroz
Zaka.
„Ne“, reče. „Ne... molim te. Ne!“
Odgurnuo je dečaka. Bio je zgađen. Pogledao je mapu i vratio je u džep. Zak
se povlačio i Ef je shvatio da se usmerio na bombu. Na detonator.
Rođeni se iznenada stvorio tu. Gospodin Kvinlan je presreo dečaka i zgrabio
ga u medvedi zagrljaj, okrenuvši ga na drugu stranu. Na licu je imao ogrebotinu
koja se pružala od levog oka do desnog obraza. Ef se podigao na noge. Neizdrživ
bol u grudima nije bio ništa u poređenju s gubitkom Zaka.
Podigao je mač i prišao dečaku. Rođeni ga je i dalje držao. Zak je pravio
grimase i ritmično klimao glavom. Ef je prineo srebrno sečivo sinu, iščekujući
reakciju.
Srebro ga nije odbijalo. Gospodar mu se nalazi u umu, ali nije mu zaposeo
telo.
„Ovo nisi ti“, reče Ef Zaku, ali i sebi: hteo je da se uveri da je tako. „Bićeš
dobro. Moram da te odvedem odavde."
Moramo da požurimo.
Ef mu je oteo Zaka. „Krenimo ka čamcima."
Rođeni je podigao kožnu torbu na rame, a zatim je obuhvatio remenje bombe i
skinuo je s tezge. Ef je uzeo ranac koji mi je stajao kraj nogu i gurnuo Zaka ka
vratima.
Doktor Everet Barns se sakrio iza šupe za smeće, šest metara od restorana, uz
ivicu zemljanog parkinga. Uvlačio je vazduh kroz slomljene zube, osećajući ugodan
ubod bola.
Ako je atomska bomba zaista u igri - a sudeći po Efraimovoj opsesiji
osvetom, sigurno jeste - onda mora da ode što dalje, ali ne pre nego što ubije onu
kučku. Imao je pištolj. Devet milimetara, s punim magacinom. Treba da ga iskoristi
protiv Efraima, ali Nora će biti bonus. Šlag na torti.
Pokušao je da zadrži dah kako bi usporio otkucaje srca. Spustivši prste na
grudi, osetio je čudnu aritmiju. Jedva jo znao gde se nalazi, slepo prativši uputstva
GPS-a koji ga je povezivao s Gospodarem i skrivenim odašiljačem u Zakovoj
patici. Uprkos Gospodarevim uveravanjima, Barns je bio nervozan. Ne postoji
garancija da će svi ti vampiri koji vitlaju po imanju umeti da razlikuju prijatelje i
neprijatelje. Za svaki slučaj, odlučio je da se dočepa nekog vozila ako bude mogao
da pobegne pre nego što kamp nestane u oblaku nalik na pečurku.
Primetio je Noru tridesetak metara dalje. Naciljao je najbolje što je mogao i
otvorio vatru. Pet hitaca izlete iz oružja u brzom nizu. Poslednji je pogodio Noru i
ona je pala iza linije drveća... ostavljajući za sobom finu sumaglicu krvi.
„Sredio sam te... pičketino!“, izgovorio je Barns pobedničkim glasom.
Odgurnuo se od kapije i potrčao preko brisanog prostora ka stablima. Ako
bude uspeo da prati zemljani put do glavne ulice, možda će pronaći automobil ili
neko drugo prevozno sredstvo.
Stigao je do prvog niza stabala, zastao i zadrhtao kad je otkrio lokvu krvi na
zemlji... ali ne i Noru.
„Sranje!", rekao je, instinktivno se okrenuo i potrčao ka šumi, zadenuvši
pištolj za pojas. Opekao ga je. „Sranje", zaskvičao je. Nije znao da se oružje tako
usija. Podigao je obe ruke da zaštiti lice, grane su mu cepale uniformu i trzale
medalje s grudi. Zastao je na čistini i sakrio se u žbunju, dahćući. Vrela cev mu je
pržila nogu.
„Mene tražiš?"
Barns se okretao dok nije ugledao Noru Martinez samo tri stabla dalje od
sebe. Na čelu je imala duboku, otvorenu, krvavu ranu veličine prsta. Osim toga,
bila je nepovređena.
Pokušao je da potrči, ali zgrabila ga je za okovratnik i povukla unazad.
„Nikad nismo otišli na onaj poslednji sastanak koji si želeo“, rekla je tegleći
ga kroz drveće ka zemljanom putu.
„Molim te, Noro...“
Izvukla ga je na čistinu i pogledala. Barnsu je srce divljački tuklo, disao je
plitko.
„Ovim kampom ne upravljaš ti, zar ne?“, rekla je.
Pokušao je da izvuče pištolj, ali zapeo mu je za „sansabelt“ pantalone. Nora
mu je brzo oduzela oružje i napela ga pokretom profesionalca. Zatim mu ga je
prislonila uz lice.
Podigao je ruke. „Molim te.“
„Ah. Evo, dolaze."
Iz drveća su se pojavili vampiri, spremni da se okupe. Oklevali su samo zbog
srebrnog mača u Norinim rukama. Kružili su oko dvoje ljudi, tražeći prolaz.
„Ja sam doktor Everet Barns", objavio je Barns.
„Mislim da trenutno ne mare za titule", rekla je držeći ih na odstojanju.
Pretresla je Barnsa i pronašla GPS. Zgazila ga je. „Rekla bih da si upravo
nadživeo svoju korisnost."
„Šta ćeš učiniti?", upitao je.
„Oslobodiću gomilu krvopija, naravno", reče ona. „Pitanje je: šta ćeš ti
učiniti?"
„Ja... više nemam oružje."
„Šteta. Naime, kao ni ti, oni ne mare za poštenu borbu."
„Ti... ne bi to uradila", rekao je.
„Bih", odvrati ona. „Imam znatno veće probleme nego što si ti."
„Daj mi oružje... molim te... učiniću sve što želiš. Daću ti sve što ti je
potrebno..."
„Želiš oružje?", upita Nora.
Barns je zacvileo nešto poput „da".
„Ako je tako", reče Nora, „daću ti jedno..."
Iz džepa je izvadila nož za puter koji je teškom mukom naoštrila, te ga je
zarila Barnsu u rame, zaglavivši ga između ramene i ključne kosti.
Barns je zaskvičao i, što je još važnije, prokrvario.
Pojurila je ka najkrupnijem vampiru uz borbeni poklič i posekla ga, a zatim se
okrenula, privlačeći ih sebi.
Ostali su načas zastali da bi potvrdili da drugi čovek nema srebrno oružje i da
miris krvi dopire od njega. Zatim su jurnuli k njemu poput pasa u kafileriji kojima
je upravo bačen komad mesa.
Ef je vukao Zaka sa sobom, prateći Rođenog do obale gde počinje dok.
Posmatrao je kako gospodin Kvinlan okleva držeći bombu u rukama i kako ipak
prelazi s peska na drvene daske dugog doka.
Nora je dotrčala do njih. Fet se uznemirio zbog njene rane i pošao ka njoj.
„Ko ti je to uradio?", zaurlao je.
„Barns", odvratila je. „Ali ne brini. Nećemo ga ponovo videti." Zatim je
pogledala gospodina Kvinlana. „Moraš da kreneš! Znaš da ne smeš da čekaš
dnevnu svetlost."
Gospodar to očekuje. Zato ću ostati. Možda poslednji put vidimo sunce.
„Mi ćemo poći odmah", reče Ef dok mu se Zak otimao.
„Spreman sam“, reče Fet, zureći ka doku.
Ef je podigao mač, držeći ga opasno blizu Fetovog grla. Fet ga pogleda dok
mu se bes skupljao u grudima.
„Idem sam“, reče Ef.
„Šta, dođavola...?" Fet je svojim mačem sklonio Efov. „Šta to, dođavola,
radiš?"
Ef je odmahnuo glavom. „Ostani s Norom."
Nora pogleda Feta pa Efa.
„Ne“, reče Fet. „Potreban sam ti."
„Njoj si potreban", reče Ef. Reči su ga pekle dok ih je izgovarao. „Ja imam
gospodina Kvinlana." Pogledao je dok, želeći da krene. „Udi u skif i kreni niz reku.
Ja moram da predam Zaka Vilijamu i En, da bi ga sklonili odavde. Reći ću im da te
potraže."
„Pusti gospodina Kvinlana da postavi detonator. Samo ga odbaci do tamo
čamcem", reče Nora.
„Moram da se uverim da je dobro postavljeno. Krenuću odmah potom."
Nora ga je čvrsto zagrlila i zakoračila unazad. Podigla je Zakovu bradu i
pogledala ga u lice, pokušavajući da mu ulije poverenje ili utehu. Dečak je trepnuo
i skrenuo pogled.
„Bićeš dobro", rekla mu je.
Međutim, nešto je privuklo dečakovu pažnju. Gledao je ka nebu i, nekoliko
trenutaka kasnije, i Ef je to čuo.
Crni helikopteri su se približavali s juga. Leteli su nisko.
Gas je dohramao preko plaže. Ef je odmah video da mu je leva ruka gadno
slomljena - leva šaka mu je bila naduvena od krvi - mada to stanje nimalo nije
stišalo gangsterov bes prema njemu. „Helikopteri!", uzviknuo je Gas. „Šta čekate,
dođavola?"
Ef je brzo skinuo ranac. „Uzmi ga", rekao je Fetu. „Lumen je unutra."
„Jebeš priručnik, čoveče", reče Gas. „Ovo je praksa!"
Zatim je ispustio oružje i skinuo svoj ranac uz bolan roptaj - najpre sa zdrave
ruke, a potom mu je Nora pomogla da podigne i slomljenu. Iščeprkao je dva
purpurna kanistera iz torbe. Povukao je igle zubima i bacio dimne granate levo i
desno. Ljubičasti dim se valjao, nošen vetrom, zaklanjao plažu i dok od pogleda i
pružao posrednu zaštitu od helikoptera. „Gubite se odavde!", uzviknuo je Gas. „Ti i
tvoj sin. Pobrinite se za Gospodara. Ja ću vam štititi dupeta - ali zapamti,
Gudvederu, ti i ja posle moramo da raščistimo stvari." Iako je osećao snažan bol,
Gas je nežno podigao rukav jakne s natečenog zgloba povređene ruke i pokazao Efu
ožiljak u obliku reči „MADRE“, koju je urezao puštajući krv.
„Efe“, reče Nora. „Ne zaboravi - Gospodar je još u blizini."
Na drugom kraju doka, tridesetak metara od obale, Kn i Vilijam su čekali u
dva motorna čamca duga po tri metra. KI je odvukao Zaka do prvog. Pošto dečak
nije hteo da se ukrca, Ef ga je podigao i smestio ga unutra. Zatim je pogledao sina.
„Prebrodičemo ovo, Zi, okej?“
Zak nije odgovorio. Posmatrao je kako Rođeni utovaruje bombu u drugi
čamac, između zadnjeg i srednjeg sedišta, i nežno ali čvrsto iznosi Vilijama,
vračajući ga na dok.
Ef se setio da Gospodar posmatra kroz Zakove oči i da vidi sve to. Da vidi
Efa.
„Samo što nije gotovo", reče Ef.
Ljubičasta dimna zavesa se valjala s plaže ka drveću, otkrivajući vampire
kako se približavaju. „Gospodaru je potreban čovek da ga preveze preko vode",
reče Fet, zakoračivši napred s Norom i Gasom. „Mislim da smo ostali samo nas
troje. Samo treba da se pobrinemo da niko ne dođe do čamaca."
Dim se nekim čudom razmakao, kao da se uvija u sebe. Kao da je nešto prošlo
kroz njega neverovatnom brzinom.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
„Čekaj malo - jeste li videli ovo?", uzviknu Fet.
Nora je čula dobovanje Gospodarevog prisustva. Na sasvim nemoguć način,
dimni zid je potpuno promenio kurs i povukao se od drveća, uprkos vetru, nazad ka
obali - obavijajući ih. Nora i Fet su odmah razdvojeni. Vampiri su tiho jurili k
njima iz dima, meko tabanajući golim stopalima po vlažnom pesku.
Iznad zemlje, helikopterski rotori su sekli vazduh. Hici i tupi udarci su
podizali pesak kraj njihovih cipela, dok ih je puščana paljba zasipala odozgo.
Snajperisti su slepo pucali u dimnu zavesu. Jedan metak je pogodio vampira u
glavu baš dok se Nora spremala da je odseče. Rotori su poterali dim ka njoj, te se
obrnula oko svoje ose slepo zamahujući mačem, kašljući i gušeći se. Iznenada više
nije bila sigurna s koje strane je voda. Ugledala je kovitlac u dimnoj zavesi, nalik
na vihor koji podiže pesak, i ponovo začula glasno dobovanje.
Gospodar. Nastavila je da zamahuje, boreći se protiv dima i svega što
njegova zavesa krije.
Držeći povređenu ruku iza sebe, Gas je slepo, postrance jurnuo kroz zagušljiv,
ljubičasti oblak, držeći se obale. Jedrenjaci su bili privezani za dok koji nije bio
povezan s kopnom, usidreni petnaestak metara od obale.
Leva strana tela mu je pulsirala, a ruka mu beše natekla. Osećao je
grozničavost dok je iz ljubičastog oblaka izbijao pred prozore restorana okrenute
ka vodi, očekujući kolonu gladnih vampira. Međutim, bio je sam na plaži.
Doduše, ne i u vazduhu. Ugledao je crne helikoptere. Šest pravo iznad sebe i
šest koji su tek pristizali. Lebdeli su nisko, poput gigantskih mehaničkih pčela,
bacajući mu pesak u lice. Jedan je poleteo iznad reke, talasajući vodu, razbacujući
vlagu snagom staklenih krhotina.
Čuo je hice i znao da gađaju skifove. Da pokušavaju da ih potope. Tlipi
udarci pokraj nogu ukazali su mu na to da pucaju i u njega, ali više su ga brinuli
helikopteri koji su se uputili ka jezeru - tražeći Gudvedera i atomku.
„Que chingados esperas?", opsovao je na španskom. „Šta čekaš?"
Zapucao je ka letelicama, pokušavajući da ih obori. Vreo ubod u list oborio
ga je na koleno i znao je da je upravo pogođen. Nastavio je da puca ka
helikopterima koji su leteli ka reci, ugledavši varnice oko repa.
Još jedan hitac iz puške probio mu je bok snagom strele. „Uradi to, Efe! Uradi
to!“, zaurlao je i pao na lakat, i dalje pucajući.
Jedan helikopter se zaklatio i ljudska figura je ispala iz njega i pala u vodu.
Letelica nije uspela da se ispravi, rep ju je gurao napred sve dok se nije sudarila s
drugim helikopterom. Potom su se oba prevrnula i skršila u vodu.
Gas je ostao bez municije. Legao je na plažu, svega nekoliko metara od vode,
i posmatrao ptice smrti kako lebde iznad njega. Telo su mu u trenu prekrili laserski
nišani, jasno se ocrtavajući u obojenoj magli.
„Gudveder je video jebene anđele", reče Gas kroz smeh, teško dišući. „A ja
lasere." Video je kako se snajperisti naginju kroz otvorena vrata svojih kabina i
ciljaju. „Zapalite me, pasji sinovi!"
Pesak je zaplesao oko njega dok su ga rešetali. Desetine metaka potresle su
mu telo, kidajući ga, drobeči... Njegova poslednja misao je bila: Bolje bi ti bilo da
ne zasereš stvar, doco.
„Kuda me vodite?"
Zak je stajao nasred čamca, ljuljajući se. Zvuk kašljucavog motora je nestao u
tami i ljubičastoj magli, ostavivši samo brujanje u Zakovom umu. Mešalo se s
lupanjem rotora helikoptera koji su se približavali.
Žena po imenu En odgurnula je čamac od klina na doku, dok je Vilijam
povlačio kanap vanbrodskog motora, a ljubičasti dim plovio kraj njih. „Na naše
ostrvo nešto dalje niz reku." Pogledala je Vilijama. „Požuri."
„Šta imate tamo?", upita Zak.
„Sklonište. Tople krevete."
„I šta još?"
„Piliće. Bašte. Poslove. To je stara tvrđava iz vremena Rata za nezavisnost.
Ima dece tvojih godina. Ne brini, tamo ćeš biti bezbedan."
Glas Gospodara mu se obratio: Bio si bezbedan ovde.
Zak je klimnuo, trepćući. Živeo je kao princ u pravom zamku u centru velikog
grada. Imao je zoološki vrt. Sve što poželi.
Dok otac nije pokušao da te odvede.
Nešto je reklo Zaku da se usredsredi na dok. Motor je zakašljao i oživeo.
Vilijam se okrenuo na zadnjem sedištu upravljajući kormilom, navodeći ih ka
struji. Helikopteri su se sad već videli, njihova svetla i laseri obasjavali su
purpurni dim na plaži. Zak je izbrojao sedam puta po sedam treptaja dok mu je dok
nestajao iz vidokruga.
Mrlja ljubičastog dima je suknula sa ivice doka, poletevši kroz vazduh k
njima. Iz nje se pojavio Gospodar, dok je ogrtač lebdeo iza njega poput krila.
Ispruženih ruku, držao je štap s vučjom glavom u jednoj šaci.
Njegova gola stopala sletela su na aluminijumski čamac uz tresak. En je
klečala napred i jedva je imala vremena da se okrene. „Jebeš mi sve...“ Ugledala
je Gospodara pred sobom - prepoznavši bledo telo Gabrijela Bolivara. To je
čovek o kojem njena nećaka uvek brblja. Nosila je majice s njegovim likom, kačila
postere po zidovima. U tom trenutku, En je samo pomislila: Nikad mi se nije
dopadala njegova jebena muzika...
Gospodar je spustio štap, posegnuo ka njoj i jednim potezom je rastrgao
napola u struku, kao što veoma snažni ljudi čine s telefonskim imenicima - a zatim
je bacio obe polovine u reku.
Vilijama je paralizovao prizor Gospodara, koji ga je podigao uhvativši ga
ispod pazuha i šakama mu pritisnuo lice toliko snažno da je Vilijamu pukao vrat.
Glava mu se skljokala s ramena kao kapuljača kaputa. I njega je bacio u reku, pa je
uzeo štap i pogledao dečaka.
Odvedi me tamo, sine moj.
Zak se premestio za kormilo i promenio pravac. Gospodar je opkoračio
srednju klupu i ogrtač mu se vijorio na vetru dok su pratili brazdu prvog čamca
koja je polako nestajala.
Dim je počeo da se razilazi i Fet je odgovorio na Norine pozive. Pronašli su
jedno drugo i put do restorana, trčeći ispred snajperskih hitaca iz helikoptera.
Unutra su pronašli ostatak Gasovog oružja. Fet je zgrabio Noru za ruku, poveo
je ka prozorima koji gledaju ka reci i otvorio jedan ka tremu. Nora je uzela Lumen
i ponela ga sa sobom.
Oboje su videli da čamci poskakuju nedaleko od obale. „Gde je Gas?“, upita
Nora.
„Moraćemo da plivamo", reče Fet. Povređena ruka bila mu je oblivena krvlju.
Rana se ponovo otvorila. „Ali prvo..."
Zapucao je ka helikopterskim reflektorima, pogodivši prvi koji je naciljao.
„Ne mogu da pucaju u ono što ne vide!", uzviknuo je.
Nora je učinila isto, dok joj je oružje brektalo u rukama. Ni ona nije
promašila. Preostala svetla su pretraživala obalu u potrazi za izvorom automatske
paljbe.
Zatim je Nora ugledala Gasovo telo ispruženo na pesku. Reka ga je
zapljuskivala.
Šok i tuga su je načas paralisali. Potom ju je obuzeo Gasov borbeni duh, kao i
Feta. Ne oplakuj - bori se. Agresivno su izašli na plažu, pucajući ka Gospodarevim
helikopterima.
Što su se više udaljavali od obale, čamac se sve više ljuljao. Rođeni je čvrsto
držao remenje atomke dok je Ef krmario, pokušavajući da spreči prevrtanje čamca
u reku. Gusta crnozelena voda je zapljuskivala bokove, prskajući oblogu bombe i
urne od hrastovine. Na dnu se stvarala lokva. Ponovo je padala sitna kiša, a plovili
su protiv vetra.
Gospodin Kvinlan je podigao urne s mokrog poda i zaklonio ih od vode. Ef
nije znao šta to znači, ali čin odnošenja ostataka Drevnih do mesta porekla
njihovog poslednjeg člana podsetio je Efa na to da će se sve ubrzo završiti. Pažnju
mu je odvraćao šok zbog stanja u kojem se Zak nalazio.
Prošao je pokraj drugog ostrva i njegove duge kamenite plaže oivičene golim
umirućim drvečem. Pogledao je mapu. Kiša je ovlažila papir i mastilo je počelo da
se razliva.
Nadvikivao se s motorom i vetrom, dok mu se glas stezao zbog bolnih rebara.
„Kako je Gospodar uspeo da ostvari ovu simbiotsku vezu s mojim sinom... a da ga
pritom ne preobrazi?"
Ne znam. Sad je najhitnije to što smo ga sklonili od Gospodara.
„Gospodarev uticaj će nestati kad završimo s njim, kao i svi ostali vampiri?"
Nestaće sve što je Gospodar ikad bio.
Ef se oraspoložio. Osetio je istinsku nadu. Poverovao je da ponovo mogu biti
otac i sin. „Pretpostavljam da će to izgledati kao deprogramiranje nakon boravka u
kultu. Više ne postoji terapija. Želim samo da ga vratim u njegovu staru sobu.
Počeću odatle."
Jedina terapija je preživljavanje. Nisam ovo želeo ranije da ti kažem, pošto
sam se plašio da ćeš izgubiti usmerenje. Ali verujem da je Gospodar pripremao
tvog sina za svog budućeg domaćina.
Ef je progutao pljuvačku. „To je bio i moj najveći strah. Nisam mogao da
zamislim drugi razlog za to što ga zadržava bez preobražaja. Ali - zašto? Zašto
Zak?"
To možda nema nikakve veze s tvojim sinom.
„Misliš da to radi zbog mene?"
Ne mogu to znati. Znam samo da je Gospodar perverzno biće. Voli da pušta
korenje na bolnim mestima. Da podriva i kvari. Možda je to posmatrao kao
izazov. Ti si se prvi ukrcao na avion koji je doputovao u Njujork. Udružio si se
sa Abrahamom Setrakijanom, njegovim zakletim neprijateljem.
Podjarmljivanje čitave rase predstavlja pravi podvig, ali bezličan podvig.
Gospodaru je potrebno da lično nanosi bol. Mora da oseti patnju drugog bića.
Mora to da iskusi iz prve ruke. „Sadizam“ je vaš najbliži moderan termin za to.
Ovog puta, to će dovesti do njegove propasti.
Iscrpljen, Ef je posmatrao kako mračno treće ostrvo promiče kraj njih. Nakon
četvrtog ostrva, nagnuo je čamac. Teško je proceniti oblik kopnene mase s reke - u
tami se ne može videti šest izbočenih stena, bez kruženja oko ostrva - međutim, Ef
je nekako ipak znao da je mapa dobra i da je to Crno mesto. Golo crno drveće tog
nenaseljenog ostrva podsećalo je na mnogoprste, spaljene divove, okamenjene u
trenutku kad su podigli ruke, prizivajući nebo u pomoć.
Ef je ugledao ispust i skrenuo ka njemu isključivši motor. Nos čamca se zario
u kopno. Rođeni je zgrabio atomku i ustao, zakoračivši na kamenitu obalu.
Nora je bila u pravu. Pusti mene da obavim ovo. Vrati se svom dečaku.
Ef je pogledao vampira s kapuljačom na glavi, izgrebanog lica, spremnog da
okonča sopstveno postojanje. Samoubistvo je neprirodan čin za smrtnike - ali za
besmrtnika? Žrtvovanje gospodina Kvinlana je mnogostruko grešniji, neprirodniji,
nasilniji čin.
„Ne znam šta da kažem", reče Ef.
Rođeni je klimnuo. Onda, vreme je da se pođe.
Nakon toga, Rođeni je krenuo uz kameniti uspon s bombom veličine burenceta
u rukama i ostacima Drevnih u torbi. Ef je oklevao samo zbog slika iz vizije koje
mu nisu izbijale iz glave. Rođeni nije predstavljen kao spasitelj. Ali Ef nije proveo
dovoljno vremena proučavajući Occido Lumen i možda je proročanstvo u knjizi
drugačije.
Spustio je propeler u vodu i stegao kanap. Baš je hteo da ga povuče kad je čuo
motor, zvuk je doplutao do njega na krilima vetra.
Drugi čamac se približavao. Međutim, postoji samo još jedan motorni čamac.
Zakov čamac.
Ef se osvrnuo ka Rođenom, ali vampir je već nestao preko uzvišenja. Srce mu
je dobovalo dok je zurio u mračnu izmaglicu iznad reke, napinjući se da vidi
plovilo koje se približavalo. Zvučalo je kao da se kreće veoma brzo.
Ustao je i iskočio na stenu, prebacivši ruku preko slomljenih rebara. Iznad
ramena su mu se njihale ručke mačeva. Pojurio je uz kamenito uzvišenje najbrže što
je mogao. Tlo se pušilo od magle koja se uzdizala ka kiši - zemlja kao da se
zagrevala očekujući atomsku kremaciju.
Ispeo se do vrha, ali nije video gospodina Kvinlana među stablima. Pojurio je
ka mrtvoj šumi, dozivajući ga „Kvinlane!" onoliko glasno koliko su mu bolne grudi
dopuštale, a zatim je izbio na drugu stranu močvarnog proplanka.
Sumaglica se uzdigla visoko. Rođeni je položio oružje otprilike na centar
ostrva u obliku trolista, na središte prstena od kamenja koje je podsećalo na
stenovite, kamene plikove. Kretao se oko sprave i postavljao urne od hrastovine s
pepelom Drevnih.
Gospodin Kvinlan je čuo da ga Ef doziva i okrenuo se ka njemu - uto je osetio
približavanje Gospodara.
„Ovde je!“, urlao je Ef. „Ovde...“
Udar vetra je uskomešao sumaglicu. Gospodin Kvinlan je imao vremena tek
da se pripremi za udar. Zgrabio je Gospodara koji je dojurio niotkuda. Inercija
sudara tela odbacila ih je daleko, kotrljajući ih u nevidljivu maglu. Ef je video da
se nešto izvrće i pada kroz vazduh - pomislivši da je to Setrakijanov stari štap s
vučjom glavom.
Zaboravio je na bolne grudi i potrčao ka bombi isukavši mač. Zatim se magla
uskovitlala oko uređaja, zaklanjajući ga.
„Tata!"
Ef se okrenuo osetivši Zakov glas tik iza sebe. Ponovo se brzo okrenuo ka
bombi, znajući da je nasamaren. Rebra su ga zabolela. Ušao je u sumaglicu, tražeći
bombu. Opipavao je zemlju u potrazi za kamenjem postavljenim u obliku prstena,
pokušavajući da pronađe put.
Zatim se pred njim našao Gospodar, izdižući se iz magle.
Ef se zateturao unazad, šokiran prizorom. Dva zaseka preko lica čudovišta u
obliku slova X predstavljala su rezultat Gospodarevog sudara i borbe s Rođenim.
Budalo.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Margita

avatar
Administrator
Administrator
Ef još nije mogao da se ispravi niti da progovori. U glavi mu je bučalo, kao
da je upravo čuo eksploziju. Ugledao je talasanje ispod Gospodarevog mesa i
krvna glista je izašla kroz jednu ogrebotinu, a zatim zagmizala preko otvorenog oka
da bi ušla u drugu. Gospodar se nije micao. Podigao je ruke s bokova i upijao
dimljivo ostrvo svog porekla, a zatim je trijumfalno podigao pogled ka nebesima.
Ef je prizvao svu preostalu snagu i potrčao ka Gospodaru, uperivši ispružen
mač ka grlu stvorenja.
Gospodar ga je udario šakom preko lica dovoljno snažno da ga odbaci u
vazduh, gde se premetnuo; najzad se skršio na kamenito tlo nekoliko metara dalje.
Ahsqdagq-wah. Crno mesto.
Ef je najpre pomislio da mu je Gospodar slomio vratni pršljen. Kad je udario
o tlo, ostao je bez vazduha, a plašio se i da mu je plućno krilo probušeno. Drugi
mač mu je ispao iz ranca i pao na tlo negde između njih.
Jezik Onondaga. Evropski osvajači nisu marili za to da prevedu ime
ispravno, niti da ga ikako prevedu. Shvataš li, Gudvederu? Kulture izumiru.
Život se ne kreće u krugovima, već nemilosrdno prati pravu liniju.
Ef se borio da ustane dok su ga slomljena rebra probadala. „Kvinlane!“,
dozivao je glasom tek nešto glasnijim od daha.
Trebalo je da se držiš našeg dogovora, Gudvederu. Ja ne bih ispunio svoj
deo pogodbe, naravno. Ali ti bi sebe poštedeo ovog poniženja. Ovog bola.
Predaja je uvek lakša.
Efa je obuzeo nalet osećanja. Ispravio se najviše što je mogao dok ga je bol u
grudima razdirao. Kroz sumaglicu je ugledao obris atomske bombe, svega nekoliko
koraka dalje.
„Ako je tako, pružiću ti poslednju šansu da se predaš", reče Ef.
Othramao je do uređaja i stao da ga opipava u potrazi za detonatorom.
Pomislio je da ima sreće što ga je Gospodar bacio toliko blizu uređaja... i ta misao
ga je navela da se ponovo okrene ka stvorenju.
Nov oblik se pojavio iz magle. Zak je prišao Gospodaru, bez sumnje prizvan
telepatski. Zak je Efu delovao maltene kao čovek, kao voljeno dete koje jednog
dana više ne možete da prepoznate. Stajao je s Gospodarem i Ef iznenada više nije
mario - u isto vreme mareći više nego ikad.
Gotovo je, Gudvederu. Sad će knjiga biti zauvek zatvorena.
Gospodar je računao na to. Gospodar je verovao da Ef neće povrediti svog
sina - da neće moći da raznese Gospodara ako to bude značilo da mora da žrtvuje i
Zaka.
Sinovima je suđeno da se pobune protiv očeva. Gospodar je ponovo podigao
ruke ka nebu. Tako je oduvek bilo.
Ef je zurio u Zaka koji je stajao kraj čudovišta. Sa suzama u očima, nasmešio
se dečaku. „Opraštam ti, Zak, zaista...", rekao je. „Nadam se da ćeš ti oprostiti
meni." Okrenuo je prekidač sa odloženog delovanja na ručno okidanje. Radio je
najbrže što je mogao. Ipak, Gospodar je suknuo napred, prelazeći razdaljinu
između njih. Ef je pustio detonator tačno na vreme, inače bi Gospodarev udarac
pokidao žice i onesposobio uređaj.
Skršio se na tlo. Stresao se i pokušao da ustane. Video je da Gospodar juri ka
njemu dok mu oči sevaju crvenom bojom u krivom slovu X.
Za njim je dojurio Rođeni. Gospodin Kvinlan je držao Efov drugi mač.
Proburazio je zver pre nego što je uspela da se okrene i Gospodar se izvio od bola.
Rođeni je povukao sečivo i Gospodar se okrenuo i pogledao ga. Lice
gospodina Kvinlana bilo je slomljeno, levi obraz mu beše urušen, vilica otkačena,
vrat prekriven krvlju koja se prelivala u svim duginim bojama. Ipak je zamahivao
ka Gospodaru, zasecajući mu šake i ruke.
Gospodar je psihičkim gnevom rasturio maglu dok je, neometen bolom, lovio
ranjenog stvora kojeg je lično stvorio, udaljavajući ga od bombe. Otac i sin
zapleteni u surovu bitku.
Ef je video da Zak stoji sam iza gospodina Kvinlana i ushićeno posmatra, s
nečim nalik na vatru u očima. Zatim se dečak okrenuo kao da mu je nešto privuklo
pažnju. Gospodar je upravljao njime. Zak se sagnuo i podigao nešto dugačko.
Setrakijanov štap za hodanje. Znao je da rotacija drške skida drvene kanije i
otkriva srebrno sečivo.
Zak je držao mač obema rukama. Pogledao je gospodina Kvinlana otpozadi.
Ef je već jurio k njemu. Stao je ispred Zaka, između njega i Rođenog, s
jednom rukom na bolnim grudima, drugom držeći mač.
Zak je zurio u oca pred sobom. Nije spustio sečivo.
Ef je spustio svoje. Želeo je da Zak zamahne ka njemu. Zbog toga će to što
mora da učini biti znatno lakše.
Dečak je zadrhtao. Možda se borio u sebi, opirući se Gospodarevom
naređenju.
Ef je posegnuo ka dečakovim zglobovima i izvukao mu Setrakijanov mač iz
ruku. „Okej“, reče Ef. „U redu je.“
Gospodin Kvinlan je nadvladao Gospodara. Ef nije čuo šta njihovi umovi
govore jedan drugom; znao je samo da u njegovom umu vlada zaglušna buka.
Rođeni je zgrabio Gospodara za vrat i zario prste u njega, probijajući meso,
pokušavajući da ga zgromi.
Oče.
Tad je Gospodar ispalio žaoku - ukopala se u vrat Rođenog poput klipa, toliko
snažno da mu je smrskala pršljen. Krvne gliste su napale besprekorno telo
gospodina Kvinlana, probijajući mu kožu prvi put - i poslednji.
Ef je ugledao svetla i čuo rotore helikoptera koji su se približavali ostrvu.
Pronašli su ih. Reflektori su pretraživali razorenu zemlju. Sad ili nikad.
Potrčao je najbrže što je mogao, dok mu je uređaj u obliku bureta poskakivao
pred očima. Bio je udaljen svega nekoliko metara kad je začuo urlik i osetio udarac
na zadnjem delu lobanje.
Oba mača su mu ispala iz ruku. Ef je osetio kako ga nešto steže oko grudi,
nanoseći mu stravičan bol. Puzio je po mekoj zemlji, ugledavši Setrakijanovo
sečivo kako sija srebrnasto-belom bojom. Baš kad je dohvatio dršku s vučjom
glavom, Gospodar ga je podigao uvis i zavrteo.
Gospodareve ruke, lice i vrat bili su posečeni i krvarili su belo. Stvorenje je,
naravno, moglo da se isceli, ali još nije imalo priliku. Ef je zamahnuo ka
Gospodarevom vratu starčevim sečivom, ali stvor ga je uhvatio za ruke i zaustavio
udarac. Grudi su ga silno bolele, a Gospodar je bio neverovatno snažan. Gurnuo
mu je ruku unazad, primakavši Setrakijanov mač Efovom grlu.
Reflektor ih je osvetlio. Zamagljenog pogleda, Ef je spustio glavu ka
Gospodarevom svetlucavom, ogrebanom licu. Video je krvne gliste ispod kože,
okrepljene blizinom ljudske krvi i iščekivanjem ubistva. Dobovanje mu je tutnjilo u
umu stvarajući glas čiji je tenor dostigao maltene anđeoski nivo.
Novo telo je spremno i čeka me. Kad neko sledeči put bude pogledao lice
tvog sina - gledače mene.
Gliste su se uskomešale ispod kože lica kao da dostižu ekstazu.
Zbogom, Gudvederu.
Međutim, Ef je popustio pod stiskom stvorenja pm nego što je Gospodar
uspeo da ga dokrajči. Mač mu jo zasekao grlo i otvorio venu. Gledao je kako
njegova crvona krv izbija i prska Gospodarevo lice - izluđujući krvne gliste.
Pokuljale su iz Gospodarevih otvorenih rana. Pojurile su iz zaseka na rukama i
rupe u grudima, pokušavajući da dospeju do krvi.
Gospodar je zastenjao i zadrhtao. Odbacio je Efa dok je prinosio šake svom
licu.
Sleteo je uz tresak. Izvio se, pošto mu je bila potrebna sva snaga da se okrene.
U stubu svetlosti reflektora, Gospodar se zateturao, pokušavajući da spreči
svoje parazitske gliste da se goste ljudskom krvlju koja mu je prekrivala lice.
Zaklanjale su mu pogled.
Ef je sve to ošamućeno posmatrao, kao na usporenom snimku. Tup udarac u
zemlju pokraj njega prizvao ga je svesti.
Snajperi. Osvetlio ga je nov reflektor i crveni laseri su mu zaigrali po grudima
i glavi... a atomka je bila samo pola metra dalje.
Ef se vukao po tlu, grebući prstima ka uređaju dok su meci podizali zemlju
oko njega. Stigao je do bombe i povukao se nagore kako bi dosegao detonator.
Imao ga je u ruci i pronašao je dugme. Zatim je rizikovao i još jednom
pogledao Zaka.
Dečak je stajao nedaleko od tela Rođenog. Nekoliko krvnih parazita je stiglo
do njega i Ef je video da se Zak muči da ih skloni... Zatim je posmatrao kako mu se
ukopavaju u podlakticu i vrat.
Telo gospodina Kvinlana se uzdiglo, s novim pogledom u očima - s novom
voljom. S voljom Gospodara, koji je sasvim razumeo mračnu stranu ljudske
prirode, ali ne i ljubav.
„Ovo je ljubav“, reče Ef. „Bože, kako boli - ali ovo je ljubav..."
Mada je zakasnio na skoro sve u svom životu, na najvažniji sastanak stigao je
na vreme. Pritisnuo je prekidač.
I ništa se nije dogodilo. U jednom mučnom trenutku, ostrvo je za Efa postalo
oaza tišine, iako su mu helikopteri lebdeli nad glavom.
Video je da gospodin Kvinlan kreče ka njemu. Poslednji zamah Gospodareve
volje. Zatim je osetio dva udarca u grudi. Pao je na zemlju i osmotrio rane. Ugledao
je krvave rupe, desno od srca. Krv mu je curila na zemlju.
Pogledao je mimo gospodina Kvinlana ka Zaku, čije lice je sijalo pod
reflektorima. Još je bio prisutan, još nije nadvladan. Video je Zakove oči - oči
svog sina, čak i sad, svog sina - i dalje je imao prelepe oči...
Ef se nasmešio.
Zatim se dogodilo čudo.
Najnežnije od svih: nije bilo zemljotresa, uragana, razdvajanja mora. Nebo se
na trenutak raščistilo i dole se slio blistav stub svetlosti, sterilišuće svetlosti
neuporedivo moćnije od reflektora bilo kog helikoptera. Prekrivač od mračnih
oblaka se otvorio i svetlost pročišćenja se pojavila.
Rođeni je zašištao i zgrčio se na blistavoj svetlosti pošto je bio zaražen
Gospodarevom krvlju. Telo mu se dimilo i parilo dok je vrištao poput jastoga koji
se kuva.
Ništa pak nije odvojilo Efov pogled od očiju njegovog sina. Kad je Zak
ugledao oca kako mu se smeši - pri moćnoj svetlosti tog slavnog dana - prepoznao
ga je kao ono što jeste, prepoznao ga je kao...
„Tata...“, izgovorio je Zak nežno.
Tad je atomska bomba eksplodirala. Nestalo je sve oko tačke paljenja: tela,
pesak, vegetacija, helikopteri, sve.
Sve je pročišćeno.
S plaže daleko niz reku, blizu jezera Ontario, Nora je to posmatrala samo
načas. Zatim ju je Fet povukao iza stene i oboje su se sklupčali na pesku.
Udarni talas je potresao napuštenu tvrđavu nedaleko od njih, podižući prašinu
i lomeći komade zidova. Nora je bila sigurna da će se čitava struktura sunovratiti u
reku. Pucnulo joj je u ušima i voda oko njih se podigla i sručila u silnom pljusku -
čak i kroz čvrsto zatvorene oči i s rukama preko glave, ugledala je blistavu
svetlost.
Kiša je padala postrance, a zemlja je ispustila urlik bola... potom je svetlost
zgasnula, kamena tvrđava se umirila, odolevši, i zavladali su mir i tišina.
Kasnije će shvatiti da su Fet i ona privremeno ogluveli usled eksplozije, ali u
tom trenutku tišina je delovala produhovljeno i duboko. Fet se odmotao iz zagrljaja
kojim je štitio Noru i zajedno su krenuli oko stene dok se voda povlačila s plaže.
Ono što je videla - veće čudo na nebu - tek je kasnije sasvim shvatila.
Gavrilo, prvi arhanđeo - biće od svetlosti toliko blistave da je pred njom
bledelo sunce, kao i atomski sjaj - spustio se u spirali oko stuba svetlosti,
zamahujući svetlucavim srebrnim krilima.
Mihailo, ubijeni anđeo, skupio je krila i suknuo pravo nadole, izravnavši se
tek na kilometar od ostrva. Do kraja puta je klizio.
Zatim se, kao da se diže iz zemlje, uzdigao Ozrijel, ponovo celovit, uskrsnuvši
iz zajedničkog pepela. S njegovih veličanstvenih krila otpadale su stene i zemlja.
Lišen telesnog obličja, ponovo je bio duh.
Nora je bila svedok tih znamenja u potpunoj tišini svoje privremene gluvoće.
Možda su joj se zbog toga ti događaji urezali duboko u svest. Nije čula gnevnu
tutnjavu koju su njena stopala osećala, niti je čula pucketanje zaslepljive svetlosti
koja joj je grejala lice i dušu. Beše to istinski starozavetni trenutak, posvedočen od
strane osobe koja je umesto platnene odore nosila „gap“ odeću. Taj trenutak je
zauvek potresao njena čula i njenu veru. Ne znajući da to čini, otvoreno je plakala.
Gavrilo i Mihailo su se pridružili Ozrijelu i zajedno su se vinuli ka svetlosti.
Procep u oblacima je blesnuo kad su tri anđela stigla do njega - zatim ih je otvor
progutao uz poslednji plamen božanske svetlosti i zatvorio se.
Nora i Fet pogledaše unaokolo. Reka je još besnela, zbrisavši njihov skif. Fet
je pogledao Noru kako bi se uverio da je dobro.
Živi smo, oblikovao je reči usnama - ništa se nije čulo.
Jesi li video ono?, upita Nora.
Fet je odmahnuo glavom, ali ne da bi odgovorio odrečno, već kao da hoće da
kaže: Prosto ne mogu da verujem.
Par je pogledao ka nebu, čekajući da se desi još nešto.
U međuvremenu, svuda oko njih, veliki delovi peščane plaže pretvarali su se u
neprozirno staklo.
Stanovnici tvrđave su izašli: nekoliko desetina muškaraca i žena u dronjavoj
odeći. Neki su nosili decu. Nora i Fet su ih upozorili da se sklone, te su ostrvljani
očekivali objašnjenje.
Nora je morala da viče da bi je čuli. „En i Vilijam?", pitala je. „S njima je
bio dečak, trinaestogodišnji dečak!"
Odrasli su odmahnuli glavama.
„Krenuli su pre nas!“, reče Nora.
„Možda su otišli na drugo ostrvo?", odvrati jedan muškarac.
Nora je klimnula - mada nije poverovala u to. Fet i ona su stigli u jedrenjaku.
En i Vilijam su odavno morali da stignu.
Fet je spustio ruku na Norino rame. „Šta je sa Efom?"
Nije to mogla da potvrdi, ali nekako je znala da se Ef nikada neće vratiti.



Spojler:




Spojler:


http://www.book-forum.net

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 2]

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu